Doba života i doba smrti-Remarque

Poslije dvije godine na ruskom frontu, Ernst Greber konačno dobija tri sedmice odsustva. Ali pošto se i prije dešavalo da odustva budu otkazana u zadnji čas, Greber je odlučio da ne piše svojim roditeljima da im ne bi davao lažnu nadu. No kada Greber napokon stigne kući, otkriće da je njegov dom sravnjen sa zemljom. Od njegovih roditelja nema ni traga ni glasa. Dok se njegovo odsustvo primiče kraju, Greber će potražiti Elizabetu, prijateljicu iz djetinjstva. I ona je, kao i on, zarobljenik života koji nije željela. U vremenima rata, ljubav je riječ koja se ne pominje često. Ali ponekad, ono što je trebalo da bude privremena utjeha može proizvesti neko neočekivano iskupljenje.

ERICH MARIA REMARQUE



I


Smrt je u Rusiji mirisala drukčije nego u Africi.
I u Africi ležahu često leševi dugo vremena nepokopani između linija, pod teškom engleskom vatrom, ali je sunce radilo brzo. Noću bi vjetar donosio miris, sladak, zagušljiv i težak — plin bi napunio mrtve, i oni bi se sablasno podigli u svijetlu stranih zvijezda, kao da se još jednom bore, šuteći, bez nade, svaki sam za sebe; — ali već bi se idućeg dana počeli smežuravati, privijati k zemlji, beskrajno umorni, kao da žele nestati u njoj — i kad bi kasnije bilo moguće da se dođe po njih, bijahu neki već lagani i isušeni, a od drugih, koje bi nakon nekoliko tjedana pronašli, preostajali su gotovo samo još kosturi, koji su labavo klepetali u već preširokim uniformama. Bila je to sretna smrt, na pijesku, suncu i vjetru. U Rusiji bijaše smrt prljava i smradna.


Danima je kišilo. Snijeg se topio. Mjesec dana prije bio je preko dva metra viši. Porušeno selo, koje je u početku izgledalo kao da se sastoji samo od pougljenjelih krovova, svake je noći bezglasno izrastalo iz snijega, što je tonuo. Pojavili su se okviri prozora; nekoliko noći kasnije svodovi vrata; onda stepenice, koje su vodile u trulu bjelinu. Snijeg se topio i topio, i s njime su dolazili mrtvi.
Bijahu to stari mrtvaci. Za selo su se tukli nekoliko puta — u novembru, u decembru, u januaru i sada, u aprilu. Bilo je zauzeto i napušteno, i ponovo zauzeto; došle su snježne oluje i tako duboko zamele leševe, da bolničari već za nekoliko sati nisu mnoge mogli pronaći — a onda je gotovo svaki dan bacio nove naslage bjeline preko pustoši, kao bolničarka maramu preko krvavog kreveta.
Najprije dođoše januarski mrtvaci. Oni bijahu sasvim gore i pojavili su se početkom aprila, odmah što je snijeg počeo da se topi. Njihova tijela bijahu kruta i smrznuta, a lica voštano siva.
Pokapali su ih kao daske. Na nekoj uzvisini iza sela, gdje snijeg nije bio tako visok, odgrnuli su ga i otkopali smrznutu zemlju. Bijaše to tegoban posao.
Pokapali su samo Nijemce. Ruse su bacali u otvorene jame. Počeli su smrdjeti kad je vrijeme postalo toplije. Ako bi smrad postao odviše nesnosan, nabacali bi preko njih snijeg. Nije bilo potrebno da ih se pokapa; nitko nije očekivao da će selo držati zauzeto dulje vremena. Puk se povlačio. Rusi će u napredovanju moći sami pokopati svoje mrtve.1
Kraj decembarskih mrtvaca našlo se oružje, koje je pripadalo januarskim mrtvacima. Puške i ručne granate utonule su dublje nego tijela; ponekad i čelični šljemovi. Kod ovih je leševa bilo lakše ispod uniforma izrezati oznake za prepoznavanje; snježna je voda već omekšala sukno. Stajala je u otvorenim ustima, kao da su se mrtvaci utopili. Kod nekih bijahu udovi otopljeni. Kad su ih odnosili, tijelo je bilo još kruto; ali jedna je ruka visjela i njihala se kao da maše, užasno ravnodušno i gotovo bestidno. Svima su se na suncu najprije otopile oči. Izgubile su stakleni sjaj i pupile postadoše ljigave. Led se na njima otopio i polako tekao s očiju kao da plaču.


Odjednom se nekoliko dana počelo ponovo jako smrzavati. Snijeg je otvrdnuo i pretvorio se u led. Prestao je da tone. Ali onda je opet došao gnjili i sparni vjetar.
Najprije se pojavila samo siva mrlja na uveloj bjelini. Sat kasnije provirila je jedna zgrčena ruka. »Evo još jednog«, reče Sauer. »Gdje?« upita Immermann.
»Preko, ispred crkve. Da ga pokušamo iskopati?«
»Čemu? Vjetar će ga već sam iskopati. Tamo je snijeg najmanje metar do dva visok. To prokleto selo leži dublje nego sve naokolo. Ili silom želiš dobiti u čizme još jedan čabar ledene vode?«
»Sigurno ne.« Sauer ispitujući pogleda u smjeru kuhinje.
»Imaš li pojma što ima danas za jelo?«
»Kelj. Kelj sa svinjetinom, krompirima i vodom. Svinjetina nedostaje.«
»Kelj! Naravno! Treći put ovog tjedna.«
Sauer otkopča hlače i počne urinirati. »Prije godinu dana mokrio sam još u velikom luku«, objasni gorko. »Oštro, vojnički, kako treba. Osjećao sam se dobro. Prvorazredno žderilo! Svaki dan toliko i toliko kilometara marša! Mislio sam da ću uskoro biti opet kod kuće. Sad mokrim kao civil, jadno i bez zadovoljstva.«
Immermann zavuče ruku pod uniformu i počne se lijeno grepsti. »Svejedno bi mi bilo kako mokrim — kad bih samo opet bio civil.«
»I meni. Ali izgleda kao da ćemo vječno ostati vojnici.«
»Jasno. Junaci, dok ne pocrkamo. Samo SS mokri još u velikom luku.«
Sauer ponovo zakopča hlače. »Oni to i mogu. Mi ovdje govnarimo, a braća beru slavu. Borimo se dva-tri tjedna za jedno takvo prokleto mjesto, a posljednjeg dana dođe SS i pobjednički umaršira prije nas. Gledaj samo kako se za njih brinu! Uvijek najdeblji kaputi, najbolje čizme i najveći komad mesa.«
Immermann se cerio. »Sada ni SS ne zauzima više gradova. Sada se i oni povlače. Jednako kao mi.«
»Ne tako kao mi. Mi ne palimo i ne strijeljamo sve što nam dođe pod ruku.«
Immermann prestade da se grebe, »šta je to s tobom danas?« upita iznenađeno. »Glas savjesti, odjednom! Pazi, da te ne čuje Steinbrenner — inače ćeš se brzo naći u nekoj kaznenoj četi. Evo — slegao se snijeg ispred crkve! Sada se već vidi cijela ruka od onog tamo.«
Sauer pogleda preko. »Ako se i dalje bude tako topilo, visjet će sutra na nekom križu. Taj je na pravom mjestu. Upravo nad grobljem.«
»Tamo je groblje?«
»Naravno. Zar to više ne znaš. Tȁ, već smo jednom bili ovdje. Pri našem posljednjem napadu. Krajem oktobra. Zar tada nisi bio s nama?«
»Ne.«
»Gdje si bio? U bolnici?«
»U kaznenom bataljonu.«
Sauer fićukne kroz zube. »Kazneni bataljon! Prokletstvo! Zbog čega?«
Immermann ga pogleda. »Bivši komunist«, reče on.
»Što? I pustili su te napolje? Kako se to moglo dogoditi?«
»Čovjek mora imati sreće. Ja sam dobar mehaničar. Jasno je, da su im sada ovdje mnogo potrebniji nego tamo.«
»Može biti. Ali komunist! I ovamo u Rusiju! Uvijek su ih slali nekamo drugamo.«
Sauer iznenada nepovjerljivo pogleda Immermanna.
Immermann se podrugljivo smijuljio. »Ne uzimaj to k srcu«, reče on. »Nisam postao špijunom. I ne ću prijaviti šta si govorio o SS-u. Ti na to misliš, zar ne?«
»Ja? Ni najmanje. Nikad to nisam ni pomislio!«
Sauer posegne za svojom porcijom. »Evo, ovdje je kazan! Brzo — inače ćemo dobiti samo splačine.«

Ruka je rasla i rasla. Izgledalo je kao da se ne topi snijeg, nego da ona polako raste iz zemlje — kao pepeljasta prijetnja i skamenjen pokret upomoć.
Komandir čete se zaustavio, »Šta je ovo ovdje?«
»Neki baćuška, gospodine poručniče.«
Rahe pažljivije pogleda. Prepozna isprani komad rukava. »To nije Rus«, reče on.
Narednik Mücke micao je palcima u čizmama. On nije mogao podnijeti komandira čete. Stajao je pred njim besprijekorno ukrućen — disciplina bijaše iznad svih ličnih osjećaja — ali, da bi na neki način izrazio svoj prezir, micao je nevidljivo palcima u čizmama. Glupa mrcina, mislio je. Brbljavac!
»Neka ga iskopaju«, reče Rahe.
»Na zapovijed.«
»Odredite odmah nekoliko ljudi. Nije lijepo gledati tako nešto.«
Mlakonja, mislio je Mücke. Seronja! Nije lijepo gledati! Kao da je to prvi mrtvac koga vidimo!
»To je njemački vojnik«, reče Rahe.
»Na zapovijed, gospodine poručniče. Već četiri dana nalazimo Ruse.«
»Neka ga iskopaju. Onda ćemo vidjeti tko je.«
Rahe pogleda preko, prema svom stanu. Umišljeni majmun, mislio je Mücke. Ima peć, toplu kuću i EK2 oko vrata. Ja nemam ni EK I3, a zaslužio sam ga isto tako kao on svu tu svoju željeznariju. »Sauer« vikne. »Immermann! Ovamo! Ponesite lopate! Tko je još ovdje? Graeber! Hirschmann, Berning. Steinbrenner, preuzmite komandu! Ruka tamo preko! Iskopati i sahraniti, ako je Nijemac? Kladim se da nije.«
Steinbrenner se dogega. »Oklada« upita on. Imao je visok dječački glas, koji je uzalud pokušavao učiniti dubljim. »Za koliko?«
Mücke načas postade nesiguran. »Tri rublje«, reče onda. »Tri okupacione rublje.«
»Pet. Ispod pet se ne kladim.«
»Dobro, dakle pet. Ali platiti.«
Steinbrenner se nasmije. Njegovi su zubi blistali na blijedom suncu. Imao je devetnaest godina, bio plavokos, s licem gotskog anđela. »Platiti, naravno! Šta drugo, Mücke?«
Mücke nije osobito volio Steinbrennera. Ali bojao ga se i bio je oprezan. Svi su znali da je potkazivač i gestapovski špijun.
»Dobro, dobro.« Mücke izvadi iz džepa kutiju od višnjeva drveta, kojoj je na poklopcu bilo urezano cvijeće. »Cigaretu?«
»Jasno.«
»Führer ne puši, Steinbrenneru«, reče Immermann nemarno.
»Drži gubicu.«
»Drži ti gubicu.«
»Tebi, izgleda, ide odviše dobro!« Steinbrenner digne duge trepavice i iskosa ga pogleda. »Izgleda da si već koješta zaboravio, ne?«
Immermann se nasmije. »Ovakvog šta ne zaboravljam tako lako. Znam ja što ti misliš, Max. Ali ti ne zaboravi što sam rekao. Führer ne puši. To je bilo sve. Ovdje imam četiri svjedoka. A Führer ne puši, to svi znaju.«
»Ostavite brbljanje!« reče Mücke. »Počnite s iskapanjem. Zapovijed komandira čete.«
»Dakle, naprijed!« Steinbrenner zapali cigaretu, koju mu je dao Mücke.
»Otkada se puši u službi?« upita Immermann.
»To nije služba«, reče Mücke razdraženo. »Ostavite brbljanje i iskopajte Rusa. Hirschmann i vi.«
Hirschmann priđe. Steinbrenner se smijuljio. »Izvrstan posao za tebe, Isac! Iskapanje lešina. To je dobro za tvoju židovsku krv. Jača kosti i duh. Uzmi ovu lopatu.«
»Ja sam tri četvrtine arijevac.«
Steinbrenner mu ispuhne u lice dim svoje cigarete. »To ti kažeš. Za mene si ti jednu četvrtinu Židov. Blagonaklonošću Führera dopušteno ti je, da se rame uz rame boriš s pravim Nijemcima. Tako, iskopaj ovu rusku svinju. Odviše je smradna za poručnikov osjetljivi nos.«
»To nije Rus«, reče Graeber. On je jedini dovukao nekoliko dasaka do mrtvaca i stao odgrtati snijeg oko ruke i prsiju. Sad se već jasno vidjela mokra uniforma.
»Nije Rus?« Steinbrenner priđe brzo i sigurno poput plesača preko dasaka, koje su se njihale, te čučne pored Graebera. On se okrene. »Mücke! Nije Rus! Dobio sam!«
Mücke tromo priđe. Zurio je dolje u jamu, u koju je s rubova polako curila voda. »Ne razumijem«, reče zlovoljno. »Tȁ gotovo cijeli tjedan nailazimo samo na Ruse. Mora da je jedan od decembarskih, koji je propao nešto dublje.«
»Može biti i oktobarski«, reče Graeber. »Tada je ovuda prošla naša pukovnija.«
»Gluposti. Ne može biti više nijedan od tih.«
»Ipak. Tada amo imali ovdje noćni okršaj. Rusi su se povlačili, a mi smo morali odmah naprijed.«
»To je točno,« objasni Sauer.
»Glupost. Naša je smjena sigurno pronašla sve mrtvace i sahranila ih. Sigurno!«
»Nije to tako sigurno. Krajem oktobra već je dobrano snježilo, a onda smo mi još brzo napredovali.«
»To kažeš već drugi put.« Steinbrenner pogleda Graebera.
»Ako želiš, možeš to čuti još jednom. Mi smo onda išli u protunapad i napredovali smo preko sto kilometara.«
»A sada se povlačimo, ne?«
»Sada smo opet ovdje.«
»Dakle, povlačimo se — ili ne?«
Immermann upozoravajući gurne Graebera. »Ili možda napredujemo?« upita Graeber.
»Mi skraćujemo naše linije«, reče Immermann i podrugljivo pogleda Steinbrennera u lice. »Već godinu dana. Strateški razlog, da bi se dobio rat. Tȁ to svi znaju.«
»Evo jedan prsten na ruci«, reče odjednom Hirschmann.
On je dolje otkopavao i oslobodio i drugu mrtvačevu ruku. Mücke se sagne. »Stvarno«, reče on. »Čak zlato. Vjenčani prsten.« Svi pogledaju tamo. »Čuvaj se«, šapne Immermann Graebera.
»Taj će ti krmak inače zasvinjiti dopust. Prijavit će te kao defetista. On samo čeka tako nešto.«
»Samo se pravi važan. Radije ti na sebe pripazi. Ima te u nosu više nego mene.«
»Fućka mi se. Ja ne idem na dopust.«
»To su oznake našeg puka«, reče Hirschmann. On je i dalje kopao rukama.
»Znači, to sigurno nije Rus, ne?« Steinbrenner se smijuljio Mückeu.
»Ne, nije Rus«, ljutito odvrati Mücke.
»Pet maraka! Šteta što se nismo kladili za deset. Napolje s njima!«
»Nemam ih kod sebe.«
»A gdje su ti? U državnoj banci? Naprijed, van s njima!«
Mücke bijesno pogleda Steinbrennera. Onda izvuče kesicu ispod košulje i izbroji novac. »Danas sve ide naopako! Prokleto!«
Steinbrenner spremi novac. »Mislim da je to Reicke«, reče Graeber.
»Šta?«
»To je poručnik Reicke iz naše čete. To su njegove naramenice. A ovdje, na desnom kažiprstu nema gornjeg članka.«
»Glupost. Reicke je bio ranjen i odnijeli su ga natrag, čuli smo to kasnije.«
»To je Reicke.«
»Oslobodite mu lice.«
Graeber i Hirschmann kopahu dalje. »Oprez!« vikne Mücke.
»Nemojte ga zasjeći u glavu.«
»On to sada ne bi osjetio«, reče Immermann.
»Zaveži gubicu! Ovdje leži mrtav njemački oficir, ti komunisto!«
Lice je izišlo iz snijega. Bilo je mokro i izgledalo je čudnovato, s očnim šupljinama punim snijega; kao da kipar nije dovršio s modeliranjem neke maske pa je ostavio slijepom. Jedan zlatni zub bljeskao je između plavih usana.
»Ja ga ne mogu prepoznati«, reče Mücke.
»Mora da je to on. Tada nismo ovdje izgubili nijednog drugog oficira.«
»Obrišite mu oči.«
Graeber je čas oklijevao. Onda oprezno skine rukavicom snijeg. »On je«, reče zatim.
Mücke se uzbudi i sam preuzme komandu. Pri iskapanju jednog oficira činilo mu se da je potrebna viša šarža. »Podignite! Hirschmann i Sauer noge, Steinbrenner i Berning ruke. Graeber, pazite na glavu! Idemo, u isti čas — jedan, dva, tri!«
Tijelo se pomaklo. »Još jednom! Jedan, dva, diži!«
Leš se ponovo pomakao. Ispod njega, iz snijega, čuo se šuplji uzdah zraka, koji je prodirao.
»Gospodine naredniče, noga se otkida«, vikne Hirschmann.
Bila je to čizma, koja se napola izvukla. Meso nogu sagnjilo je i umekšalo od vode u čizmama. »Stanite! Spustite!« vikne Mücke. Bilo je prekasno. Tijelo je iskliznulo i Hirschmannu ostade čizma u ruci.
»Da li je noga unutra?« upita Immermann.
»Stavite čizmu ustranu i kopajte dalje«, vikne Mücke na Hirschmanna. »Tko bi mogao znati da je već tako mekan! A vi, Immermann, budite mirni. Imajte poštovanja pred smrću!«
Immermann je zabezeknuto pogledao Mückea; ali, šutio je. Nekoliko minuta kasnije sasvim su otkopali snijeg oko tijela.
U mokroj uniformi našli su lisnicu s dokumentima. Slova bijahu razlivena, ali još čitljiva. Graeber je imao pravo; bio je to poručnik Reicke, koji je prošle jeseni bio komandir voda u toj četi.
»To moramo smjesta javiti«, reče Mücke. »Ostanite ovdje! Odmah ću se vratiti.«
On pođe preko, prema kući, u kojoj je stanovao komandir čete. Bila je to jedina stvar, koja je još donekle ostala čitava. Prije revolucije vjerojatno je pripadala popu. Rahe je sjedio u velikoj sobi. Mücke je s mržnjom zurio u široku rusku peć, u kojoj je gorjela vatra. Na klupi kraj nje ležao je Raheov ovčar i spavao. Mücke raportira i Rahe pođe s njim preko.
Neko je vrijeme promatrao Reickea. »Sklopite mu oči«, reče onda.
»To ne ide, gospodine poručnice«, odvrati Graeber. »Kapci su odviše mekani. Pokidali bi se.«
Rahe pogleda prema izrešetanoj crkvi. »Zasad ga odnesite tamo unutra. Imamo li lijes?«
»Lijesove smo ostavili«, javi Mücke. »Imali smo ih nekoliko za posebne slučajeve. Zaplijenili su ih Rusi. Nadam se da će ih trebati.«
Steinbrenner se smijao. Rahe se nije smijao. »Možemo li načiniti jedan?«
»Trajalo bi predugo, gospodine poručniče«, reče Graeber.
»Tijelo je već sasvim mekano, a u selu nema prikladnog drva.«
Rahe kimne. »Položite ga na šatorsko krilo. U njemu ćemo ga pokopati. Iskopajte raku i načinite križ.«
Graeber, Sauer, Immermann i Berning nosili su upalo tijelo prema crkvi. Hirschmann ih je oklijevajući slijedio s čizmom, u kojoj bijahu komadi noge.
»Naredniče Mücke!« reče Rahe.
»Gospodine poručniče!«
»Danas će poslati ovamo četiri zarobljena ruska partizana. Sutra ujutro treba da budu strijeljani. Odredili su našu četu. Neka se jave dobrovoljci iz vašeg voda. Inače će u pisarnici odrediti ljude.«
»Razumijem, gospodine poručniče!«
»Bog zna zašto to upravo mi moramo raditi! No da, kraj te zbrke...«
»Javljam se dobrovoljno«, reče Steinbrenner.
»Dobro.« Raheovo lice ostade nepomično. Gacao je natrag preko iskopanog snijega. Natrag k svojoj peći, mislio je Mücke. Mekušac! Šta je to strijeljati nekoliko partizana? Kao da nisu ubili stotine naših drugova!
»Ako Rusi stignu na vrijeme, mogu odmah iskopati raku i za Reickea«, reče Steinbrenner. »Riješit ćemo se brige. Sve o istom trošku. Zar ne, gospodine naredniče?«
»što se mene tiče...!« Mückeov želudac bijaše pun gorčine. Štreberska dušica, mislio je. Tanak, visok dugajlija s naočarima. Poručnik još od Prvog svjetskog rata. Nikad unapređen. Hrabar, lijep; tko to nije? Ali nikakav vojnik. »Šta mislite o Raheu?« upita Steinbrennera.
Ovaj ga s nerazumijevanjem pogleda. »On je naš komandir čete, ne?«
»Jasno — ali inače?«
»Inače? Šta inače?«
»Ništa«, odvrati Mücke mrzovoljno.

»Dovoljno duboko?« upita najstariji Rus.
Bio je to čovjek star oko sedamdeset godina, bijele prljave brade i veoma plavih očiju, a govorio je izlomljeno njemački.
»Zaveži gubicu i govori samo kad te pitaju«, odvrati Steinbrenner. Bio je dobro raspoložen. Njegove su oči pratile ženu, koja je pripadala partizanima. Bila je mlada i snažna.
»Dublje«, reče Graeber, koji je sa Steinbrennerom i Sauerom nadzirao zarobljenike.
»Za nas?« upita Rus.
Steinbrenner brzo i okretno priskoči i udari ga dlanom snažno u lice. »Tȁ rekao sam ti, djede, da držiš jezik za zubima. Što misliš, šta je ovo ovdje? Kermes?«
Smješkao se. Ali na njegovu licu nije bilo zlobe. Bio je samo zadovoljan kao dijete, koje otkida muhi nogu.
»Ne, ovaj grob nije za vas«, reče Graeber.
Rus se ne pomakne. Stajao je mimo i gledao u Steinbrennera. Steinbrenner je gledao u njega. Njegovo se lice najednom promijenilo. Postalo je pažljivo i napeto. Mislio je da će ga Rus napasti i čekao na prvi pokret. Ne bi imao nikakvih neprilika kad bi ga ustrijelio; taj je čovjek ionako bio osuđen na smrt, i ne bi mnogo pitali, da li je bila samoobrana ili ne. Ali Steinbrenneru to ne bijaše svejedno. Graeber nije znao, da li on draži Rusa, dok se ovaj ne zaboravi — ili to u njemu živi nešto od one čudnovate pedanterije, koja je često tražila izliku, da bi čak i ubojstvo učinila legalnim. Bijaše i jedno i drugo. I oboje u isto vrijeme. Graeber je to često vidio.
Rus se nije micao. Krv mu je tekla iz nosa i brade. Graeber je razmišljao o tome, što bi on učinio u istoj prilici — baciti se na drugog i za vraćeni udarac riskirati trenutnu smrt — ili podnositi sve za nekoliko sati više, za tu jednu noć života. Nije znao.
Rus se polako sagne i podigne pijuk. Steinbrenner zakorakne natrag. Bio je spreman da puca. Ali Rus se više nije uspravio. Nastavio je da kopa dno rake. Steinbrenner se smijuljio. »Legni unutra«, reče onda.
Rus ostavi pijuk i legne u raku. Ležao je mimo. Nekoliko krpica snijega palo je na njega, kad je Steinbrenner prekoračio grob. »Da li je dovoljno dugačka?« upita Graebera.
»Da. Reicke nije bio visok.«
Rus pogleda gore. Njegove oči bijahu širom otvorene. Izgledalo je kao da se u njima zrcali plavetnilo neba. Mekane dlake brade oko usana micale su se za vri jeme disanja. Steinbrenner ga ostavi da leži neko vrijeme. »Van!« reče onda.
Rus se izvuče napolje. Mokra zemlja ljepila se po njegovu kaputu.
»Tako«, reče Steinbrenner i pogleda ženu. »Sada pođimo da iskopamo vaše grobove. Ti ne moraju da budu toliko duboki. Sasvim je svejedno hoće li vas lisice u ljeto požderati.«


Bijaše rano jutro. Blijedocrvena pruga pojavila se na horizontu. Snijeg je škripao; noću se ponovo malo smrzlo. Humci grobova bijahu veoma crni. »Prokletstvo«, reče Sauer. »Šta nam ovi sve ne će natovariti! Zašto to mi moramo raditi? Zašto ne SD4? Oni su specijalisti u strijeljanju. Zašto mi? To je već treći put. Tȁ mi smo pošteni vojnici.«
Graeber je svoju pušku držao labavo u ruci. Čelik je bio veoma hladan. On skine rukavice. »SD je zaposlena tamo otraga.«
»Da. Oni se ne približavaju fronti. Zar Steinbrenner nije ranije bio u SD?«
»Mislim da je bio u koncentracionom logoru, čuvar bloka, ili nešto slično.«
Prođoše i ostali. Steinbrenner jedini bijaše posve budan i ispavan. Njegova se koža ružičasto sjajila kao u djeteta.
»Slušajte«, reče on, »s njima je i krava.. Nju prepustite meni.«
»Kako tebi?« upita Sauer. »Nemaš više vremena da je napumpaš. To si prije mogao pokušati.«
»I pokušao je«, reče Immermann.
Steinbrenner se ljutito okrene. »Otkuda to znaš?«
»A ona ga nije pustila ni blizu.«
»Misliš da si lukav, šta? Da sam htio imati tu crvenu kravu, ja bih je i dobio.«
»Ili ne.«
»Ostavite brbljanje.« Sauer odgrize komad duhana za žvakanje. »Ako želi da je sam strijelja, što se mene tiče, može to učiniti. Ja se za to ne trgam.«
»Ni ja«, reče Graeber.
Ostali su šutjeli. Postajalo je svjetlije.
Hirschmann pogleda na sat. »Idu li ti stvari dovoljno brzo, Isac?« upita Steinbrenner. »Budi zahvalan, što su te za to izabrali. To je ono pravo, što će izliječiti tvoje židovsko cmizdrenje.«
Steinbrenner pljune. »Strijeljati — odviše dobro za tu bandu! Rasipati municiju na to! Trebalo bi ih povješati!«
»Gdje?« Sauer pogleda oko sebe. »Vidiš li gdje kakvo stablo? Ili da prije postavimo vješala? Od čega?«
»Evo ih«, reče Graeber.

Mücke se pojavi s četvoricom Rusa. Ispred njih i za njima išla su po dva vojnika. Prvi je bio stari Rus, iza njega žena, a onda dva mlađa muškarca. Njih četvoro postaviše se bez zapovijedi u jedan red ispred grobova. Žena je pogledala unutra prije nego što se okrenula. Imala je crvenu vunenu suknju.
Poručnik Müller iz prvog voda iziđe iz kuće komandira čete. Zamjenjivao je Rahea kod smaknuća. Bilo je to smiješno, ali ponekad se još pazilo na formu. Svi su znali da su četvoro Rusa možda partizani, a možda i nisu — ali oni bijahu po svim formalnostima preslušani i osuđeni, a da nisu imali nikakve šanse. A i što se moglo utvrditi? Imali su, navodno, oružje. Sad će biti strijeljani sa svim formalnostima u prisutnosti oficira. Kao da to njima nije potpuno svejedno.
Poručnik Müller imao je dvadeset i jednu godinu i bio je dodijeljen četi prije šest tjedana. Promatrao je osuđene i čitao presudu.
»Krava je za mene«, šapne Steinbrenner.
Graeber pogleda ženu. Stajala je mirno pred grobom u svojoj crvenoj suknji. Bila je snažna i mlada i zdrava i stvorena da rađa djecu. Ona nije razumjela što Müller čita; ali je znala da je to njena smrtna osuda. Znala je da će za nekoliko minuta zauvijek prestati život, koji sada snažno kola u njenim zdravim žilama — no ona je mirno stajala ovdje, kao da to nije ništa i kao da se samo malo smrzava na hladnom jutarnjem zraku.
Graeber vidje kako Mücke važno šapuće nešto Mülleru u uho. Müller digne pogled. »Ne može se to kasnije učiniti?«
»Bolje je tako, gospodine poručniče. Jednostavnija«
»Dobro. Učinite kako želite.«
Mücke korakne naprijed. »Reci ovom ovdje da skine čizme«, reče starom Rusu, koji je razumio njemački, i pokaže na jednog od mlađih zarobljenika.
Starac prevede. Govorio je tiho i gotovo pjevušeći. Onaj drugi, neki slabašni čovjek, isprva nije shvatio. »Hajde!« zareža Mücke.
»Čizme! Skini čizme!«
Starac ponovi što je prije rekao. Mlađi shvati i požuri da skine čizme što je brže mogao, kao netko tko je zaboravio na svoju dužnost. Teturao je dok je stajao na jednoj nozi i skidao čizmu. Zašto se tako žuri? mislio je Graeber. Da bi umro minutu prije? čovjek uzme čizme i ponizno ih pruži Mückeu. Čizme su bile dobre. Mücke malo šmrcne i pokaže ustranu. Čovjek ih stavi tamo i stane natrag u red. Stajao je u prljavim obojcima na snijegu. Žuti su palci virili van i čovjek ih je zbunjeno skvrčio.
Mücke je pregledavao ostale. Kod žene je pronašao par krznenih rukavica i zapovjedio joj da ih stavi pokraj čizama. Neko je vrijeme promatrao crvenu suknju. Bila je čitava i iz dobrog sukna. Steinbrenner se potajno smijuljio, ali Mücke ne kaza ženi da je skine. Ili se plašio Rahea, koji je s prozora mogao gledati smaknuće, ili nije znao kako bi je mogao upotrebiti. Onda se vrati natrag.
Žena reče ruski nešto veoma brzo. »Pitajte je šta još želi«, reče poručnik Müller. Bio je blijed. To bijaše njegovo prvo smaknuće.
Mücke upita starog Rusa.
»Ne želi ništa. Samo vas proklinje.«
»Šta?« vikne Müller, koji nije ništa razumio.
»Ona vas proklinje«, reče Rus glasnije. »Ona proklinje vas i sve Nijemce koji stoje na ruskoj zemlji! Ona proklinje vašu djecu! Ona želi da njena djeca strijeljaju tako jednog dana vašu djecu, kao što vi sada strijeljate nas.«
»Takav bezobrazluk!« Mücke je buljio u ženu.
»Ima dvoje djece«, reče starac. »A ja imam tri sina.«
»Dosta, Mücke!« vikne Müller nervozno. »Mi nismo svećenici.«
Grupa vojnika stajala je mirno. Graeber je osjećao svoju pušku. Ponovo je skinuo rukavice. Hladnoća čelika upila se u palac i kažiprst. Kraj njega je stajao Hirschmann. Bio je žut, ali je stajao nepomično. Graeber odluči da puca u Rusa, koji bijaše najdalje s lijeva. U početku, kad su ga odredili za smaknuće, pucao je u zrak, ali to je prošlo. Onima koje strijeljaju time se nije činila usluga. Drugi su isto tako mislili kao on; i dešavalo se da su gotovo svi pucali mimo. Strijeljanje se moralo ponoviti i tako su zarobljenici bivali u dva puta smicani. Samo se jednom neka žena, koja nije bila pogođena, bacila na koljena i suznih očiju zahvalila mu za te dvije-tri minute života, koje je na taj način dobila. On nije rado mislio na tu ženu. Ionako se sada više ne događa takva što.
»Nišani te!«
Graeber je iznad nišana vidio Rusa. Bio je to bradati starac plavih očiju. Nišan mu je sjekao lice na dvoje. Graeber ga spusti. Zadnji put je nekome prostrijelio donju vilicu. Prsa bijahu sigurnija. Vidio je da Hirschmannova puška stoji nešto više i da on želi pucati preko glave. »Gleda te Mücke! Spusti niže. Ustranu!« promrmlja. Hirschmann spusti cijev. »Pali!« padne zapovijed.
Činilo se kao da se Rus diže i dolazi Graeberu u susret. Izgledalo je kao da se nadimlje, poput ljudi gledanih u konveksnim ogledalima u šaljivim šatorima na sajmu. On se naduo i pao natrag.
Starac je napola pao u raku. Njegove su noge virile napolje. Ostala dvojica srušila su se na mjestu gdje su stajali. Onaj bez čizama podigao je u posljednji čas ruke prema licu, da bi ga zaštitio. Jedna je ruka visjela na tetivama poput krpe. Ni jednom Rusu nisu okovali ruke ni svezali oči. To su zaboravili.
Žena je pala naprijed. Nije bila mrtva. Naslonila se na ruku i uzdignuta lica zurila u grupu vojnika. Steinbrenner je izgledao zadovoljno. Bila je pogođena u želudac. Steinbrenner je bio dobar strijelac. Nitko osim njega nije pucao u nju.
Stari Rus vikne još nešto iz groba; onda nastade tišina. Samo je još žena ležala nalakćena. Zurila je svojim širokim licem u vojnike i siktala. Stari Rus bijaše mrtav i nitko više nije mogao prevesti ono što je govorila. Ležala je ovdje, poduprta rukama, kao velika, šarena žaba, koja više ne može dalje, i siktala je gledajući ih netremice, činilo se kao da ne vidi kako sa strane zlovoljno prilazi Mücke. Siktala je i siktala i tek u posljednji čas opazila revolver. Trgla je glavu ustranu i ugrizla Mückea za ruku. Mücke prokune i otvori joj vilicu udarcem lijeve ruke. Kad su zubi popustili, opali joj u zatiljak.
»Prokleto loše gađanje«, zareži Müller. »Zar ne znate ciljati?«
»To je bio Hirschmann, gospodine poručniče«, dojavi Steinbrenner.
»Nije bio Hirschmann«, reče Graeber.
»Mir!« vikne Mücke. »Šutite dok vas ne pitaju.« On pogleda prema Mülleru. Muller bijaše veoma blijed i stajao je nepomično.
Mücke se saginjao nad drugim Rusima. Jednom od mlađih stavi cijev revolvera iza uha i opali. Glava se trgne i onda se ponovo smiri. Mücke spremi revolver i stade promatrati svoju ruku. Onda izvadi maramicu i omota je oko nje.
»Neka vam stave jod«, reče Müller. »Gdje je sanitet?«
»U trećoj kući desno, gospodine poručniče.«
»Pođite odmah tamo.«
Mücke je otišao. Muller pogleda prema mrtvacima. Žena je ležala, glave nagnute naprijed, na mokroj zemlji. »Stavite ih unutra i zatrpajte ih«, reče on. Bio je odjednom veoma ljut, a da nije znao zašto.

II


U noći tutnjava s horizonta postade opet glasnija. Nebo bijaše crveno, a blijesak topova sve jasniji. Puk se prije deset dana vratio s fronte i odmarao se. Ali Rusi su se približavali. Front se svakog dana prebacivao. Više ne bijaše određene linije. Rusi su napadali. Napadali su već mjesecima. A puk se već mjesecima povlačio.


Graeber se probudi. Osluhne tutnjavu i pokuša ponovo zaspati. Nije mu uspjelo. Nakon nekog vremena obuče čizme i pođe napolje.
Noć je bila jasna i ne odviše hladna. Zdesna, iza šume čule su se eksplozije. Svjetleće rakete visjele su u zraku kao prozirne meduze i prosipale svjetlost. Dalje, iza trga, reflektori su tražili avione.
On zastane i pogleda gore. Nebo bijaše bez mjesečine, ali puno zvijezda. Graeber ih nije vidio; vidio je samo to da je noć dobra za avijatičare.
»Lijepo vrijeme za dopust«, reče netko pokraj njega. Bio je to Immermann. čuvao je stražu. Iako je puk mirovao, noću su postavljali straže, jer je partizana bilo svagdje.
»Uranio si«, reče Immermann. »Imaš još pola sata do smjene. Zavući se nekamo i spavaj. Ja ću te već probuditi. U tvojim se godinama može uvijek spavati. Koliko ih imaš? Dvadeset i tri?«
»Da.«
»No, dakle.«
»Nisam umoran.«
»Groznica pred dopust?« Immermann ispitujuće pogleda Graebera. »Takva luđačka sreća! Dopust!«
»Još ga nemam. U posljednji čas mogu povući dozvole. To mi se već tri puta desilo.«
»Može biti. Otkada već imaš pravo?«
»Već šest mjeseci. Uvijek se nešto ispriječilo. Posljednji put pogodak u meso. Nije bilo dovoljno za transport u domovinu.«
»Smola — ali ti barem treba da ideš. Ja ne. Bivši član SPD-a.5 Politički nepouzdan. Jedino za osobitu hrabrost. Inače ne. Hrana za topove i gnojivo za hiljadugodišnji Reich.«
Y
Graeber pogleda oko sebe.
Immermann se nasmije. »Njemački pogled! Bez straha, svi olajavaju. I Steinbrenner.«
»Nisam to mislio«, odvrati Graeber ljutito. Ali on je mislio na to.
»Tim gore.« Immermann se ponovo nasmije. »To čovjeku sjedi već u kostima, tako da više i ne primijeti. Smiješno je da su upravo denuncijanti izrasli u našem herojskom vremenu kao gljive poslije kiše! Zapravo bi o tome trebalo razmišljati, zar ne?«
Graeber je neko vrijeme oklijevao. »Kad ti znaš sve to tako dobro, trebalo bi da se više čuvaš Steinbrennera«, reče napokon.
»Fućkam ja na Steinbrennera. Meni on može naškoditi manje nego vama. Upravo zato što sam neoprezan. Za ovakve, kao što sam ja, to je dokaz poštenja. Odviše mahanja repom učinilo bi glavešine sumnjičavima. Staro pravilo za bivše članove SPD-a, da bi otklonili sumnju. Ili ne?«
Graeber hukne u šake. »Hladno«, reče on. Nije htio ulaziti u političke rasprave. Bolje je da se čovjek ne upušta u te stvari. Htio je dobiti svoj dopust, to je sve, i nije htio da ga stavi na kocku. Immermann je imao pravo. Sumnjičenje bijaše najraširenija osobina u Trećem Reichu. Čovjek nije nigdje bio siguran. A kad čovjek nije siguran, treba da začepi gubicu.
»Kada si posljednji put bio kod kuće?« upita Immermann.
»Prije otprilike dvije godine.«
»To je bilo prokleto davno. Lijepo ćeš se začuditi.« Graeber ne odvrati ništa.
»Začuditi«, ponovi Immermann. »Što se tamo sve promijenilo!«
»Što bi se to moglo promijeniti?«
»Svašta. Vidjet ćeš i sam.«
Graeber jedan čas osjeti oštar strah kao ubod u želudac. Poznavao je to; dolazilo bi od vremena do vremena naglo i bez naročitog razloga. Nije to bilo ništa čudno u svijetu, u kome već dugo vremena ne bijaše ništa sigurno.
»Odakle to znaš?« reče on. »Ti nisi bio na dopustu.«
»Ne. Ali ja to znam. U kaznenom bataljonu čuje se viče nego ovdje.«
Graeber ustane, čemu je uopće izišao napolje. Nije htio razgovarati. Htio je biti sam. Kad bi samo već bio daleko. Bilo je to kao bolest. Htio je da bude sam, sam barem nekoliko tjedana, sam sa svojim mislima. Bilo je toliko mnogo toga, o čemu je htio razmišljati. Ne ovdje — preko u domovini, sam, s one strane rata.
»Vrijeme je smjeni«, reče on. »Idem po svoju kramu i probudit ću Sauera.«

Noću je i dalje tutnjilo. Tutnjilo je i bljeskalo na horizontu. Graeber je zurio u daljinu. Führer je ujesen 1941. izjavio, da su Rusi poraženi, a tako je i izgledalo. Ujesen 1942. rekao je to ponovo, i još je uvijek tako izgledalo. Ali onda dođe neobjašnjivo vrijeme pred Moskvom i Staljingradom. Odjednom se više nije moglo dalje. Bijaše kao začarano. Najedamput su Rusi ponovo imali artiljeriju. Na horizontu je počela tutnjava: ona je srušila sve Führerove govore i više nije prestajala, i stala je da pred sobom tjera njemačke divizije istim putem natrag. Oni to nisu razumjeli, ali najednom se ovdje stvoriše glasine, da su čitavi armijski korpusi odsječeni i da su se predali, i uskoro su svi znali da se pobjeda pretvorila u bijeg. Bijeg, kao u Africi, kad je Kairo bio već tako blizu.
Graeber je gacao putem oko sela. Svijetlo bez mjesečine pomaklo je sve perspektive. Snijeg ga je odnekud hvatao i rasipano bacao natrag. Izgledalo je da su kuće dalje, a šume bliže nego što su bile. Mirisalo je na tuđinu i opasnost.
Ljeto 1940. u Francuskoj. Šetnja u Pariz. Urlanje štuka nad preneraženim gradom. Ulice, zatrpane bjeguncima i armijom koja se raspada. Kraj lipnja, polja, šume, marš kroz nerazoren pejzaž, a onda grad sa srebrnim svijetlom, ulicama i kavanama, koji se otvorio bez ijednog hitca. Da li je onda razmišljao? Da li je bio uznemiren? Ne. Sve je izgledalo ispravno. Njemačka, koju su napali neprijatelji željni rata, branila se, i to bijaše sve. Da je protivnik bio tako nepripravan, da se gotovo i nije branio, to nije izgledalo nelogično.
A kasnije, u Africi, u velikim etapama napredovanja, u pustinjskim noćima punim zvijezda i buke tenkova, da li je tada mislio? Ne — ni za vrijeme povlačenja. Bila je to Afrika, strana zemlja. Između je ležalo Sredozemno more, onda je dolazila Francuska, a tek onda Njemačka. Šta tu ima da se razmišlja, ako je i izgube? Ne može se svagdje pobijediti.
Ali onda je došla Rusija. Rusija i poraz i povlačenje. Sada više ne bijaše mora između; povlačili su se prema Njemačkoj. Nije to bilo samo nekoliko korpusa koji bijahu potučeni kao u Africi — cijela se njemačka armija povlačila. Onda je najednom počeo razmišljati. I on i mnogi drugi. Bijaše to lako i jeftino. Dok su pobjeđivali, sve je bilo u redu, a ono što nije bilo u redu progledavali su kroz prste ili ispričavali velikim ciljem. A kakvim ciljem? Zar nisu uvijek postojale dvije strane? I zar nije jedna od njih uvijek bila mračna i nečovječna. Zašto on to nije prije vidio? Da li zaista nije? Zar nije dovoljno često sumnjao i gnušao se, ali je to uvijek nanovo otjerao od sebe?
Čuo je Sauera kako kašlje i pođe oko nekih porušenih koliba, da bi ga sreo. Sauer pokaže prema sjeveru. Golema i nabujala vatra bljesne na horizontu. Začuše se eksplozije i pojaviše se snopovi vatre.
»Zar su Rusi već i tamo?« upita Graeber.
Sauer strese glavom. »Ne. To su naši pioniri. Razaraju ono mjesto preko.«
»To znači da se opet povlačimo.«
Šutjeli su i prisluškivali. »Već dugo nisam vidio čitave kuće«, reče onda Sauer.
Graeber pokaže prema Raheovom stanu. »Ova je još prilično čitava.«
»To ti zoveš čitavom? S rupama od mitraljeza i izgorenim krovom i srušenom štalom?«
Sauer glasno dune u zrak. »Već cijelu vječnost nisam vidio čitave ulice.«
»Ni ja.«
»Ti ćeš je uskoro vidjeti. Kod kuće.«
»Da. Hvala bogu.«
Sauer pogleda prema blijesku vatre. »Neki put, kad se čovjek sjeti, što smo sve mi ovdje u Rusiji razorili, može ga spopasti jeza. Šta misliš, što bi ti s nama učinili, kad bi jednom došli na našu granicu. Jesi li već o tome razmišljao?«
»Ne.«
»Ja jesam. Imam imanje u Istočnoj Pruskoj. Sjećam se još kako smo 1914. morali bježati, kad su došli Rusi. Tada mi je bilo deset godina.«
»Još je daleko do granice.«
»Kako se uzme. Tako nešto može prokleto brzo doći. Sjećaš li se kako smo ovdje u početku brzo napredovali?«
»Ne. Onda sam bio u Africi.«
Sauer ponovo pogleda prema sjeveru. Tamo se pojavi vatreni zid, a onda se začuje mnoštvo teških eksplozija.
»Vidiš li, šta to radimo? Zamisli, kad bi Rusi jednom to isto radili kod nas — šta bi onda preostalo?«
»Ništa više nego ovdje.«
»Upravo to i mislim. Zar ti to ne razumiješ? Tako nešto ruje čovjeku u glavi, to je jasno.«
»Oni još nisu na granici. Tȁ prekjučer si slušao političko predavanje, na koje smo morali doći. Prema tome, mi samo skraćujemo naše linije, da bismo novo tajno oružje doveli u položaj povoljniji za napad.«
»Ah, blebetanja! Tko još u to vjeruje? Čemu smo onda u početku toliko napredovali? Reći ću ti nešto. Kad dođemo do naše granice, morat ćemo sklopiti primirje. Ne će nam preostati ništa drugo.«
»Zašto?«
»Ali, čovječe, kakvo je to pitanje? Da ne bi s nama učinili isto što i mi s njima. Zar to ne shvaćaš?«
»Da. Ali šta onda ako oni ne žele primirja?«
»Tko?«
»Rusi.«
Sauer je zurio u Graebera. »Oni to moraju! Mi nudimo, i oni ga moraju prihvatiti. Mir je mir! Time prestaje rat i mi smo spašeni.«
»Moraju samo ako se bezuslovno predamo. Onda će zauzeti čitavu Njemačku, a ti ćeš tako izgubiti svoje imanje. Na to ti misliš, ili ne?«
Sauer je jedan čas ostao zabezeknut. »Naravno da na to mislim«, odvrati onda. »Ali to ipak nije isto — oni ne će više ništa smjeti razoriti kad bude mir.« On stisne oči i postade odjednom, lukavi seljak. »Kod nas će sve ostati čitavo. Samo je njima razoreno. A jednom će ipak konačno morati napolje.«
Graeber nije odgovorio, čemu opet razgovaram? mislio je. Nisam se ni u šta htio upuštati. Ne koristi govoriti. O čem se sve nije ove godine govorilo i razglabalo? Svakakva vjerovanja. Govoriti je opasno i beskorisno. A ono drugo, što se tiho i polako došuljalo, bilo je odviše veliko i maglovito i mračno. Govorilo se o služenju, o žderanju i o hladnoći. O onom drugom ne. Ne o tome i ne o mrtvima.

Vraćao se natrag putem kroz selo. Na putove su bacili letve i daske, da bi omogućili prolaz preko snijega koji se topio. Letve su se micale dok je gacao preko njih i lako se moglo okliznuti; pod njima ništa više ne bijaše čvrsto.
Prošao je pored crkve. Bila je mala i prorešetana, a u njoj je ležao poručnik Reicke. Vrata bijahu otvorena. Uvečer su našli još dva mrtva vojnika i Rahe je odredio da svu trojicu slijedećeg jutra vojnički sahrane. Jednog od vojnika, nekog kaplara, nisu mogli prepoznati. Njegovo je lice bilo izgriženo i nije imao oznake za raspoznavanje.
Njegov je trbuh također bio razderan i otvoren i nedostajala su jetra. Lisice, vjerojatno, ili štakori. Kako su oni došli do njega, bilo je zagonetno.
Graeber uđe u crkvu. Mirisalo je na salitru, gnjilež i mrtve. Osvijetlio je kutove džepnom svjetiljkom. U jednom stajahu dva razbijena kipa svetaca, a pored njih je ležalo nekoliko poderanih vreća za žito; po svemu se činilo da je prostorija za vrijeme Sovjeta služila kao mjesto za skupljanje žitarica. Jedna zarđala dvokolica bez lanaca i kotača stajala je tu u snijegu, koji je vjetar nanio. Mrtvaci ležahu u sredini na svojim šatorskim krilima. Ležali su strogi, odbojni i sami, i ništa ih se više nije ticalo.
Graeber zatvori vrata i pođe dalje putem oko sela; sjene su se njihale oko ruševina i čak se slabo svijetlo činilo izdajničkim. Popeo se na uzvisinu, na kojoj bijahu iskopani grobovi. Onaj Reickeov su proširili, da bi s njim pokopali i oba mrtva vojnika.
Čuo je kako voda tiho kaplje u raku. Nabacana zemlja mrko se ljeskala. Na nju bijaše naslonjen križ s imenima. Kad bi netko htio, mogao bi tako nekoliko dana znati tko dolje leži. Duže ne — uskoro će selo opet postati bojno polje.
Graeber s uzvisine pogleda okolicu. Bila je gola, tužna i varljiva; svijetlo je varalo, uvećavalo i smanjivalo i ništa nije bilo poznato. Nije postojalo ništa, za što bi se moglo uhvatiti; ništa, što bi dalo topline. Sve bijaše beskrajno, kao i ta zemlja. Tuđe i bez granica. Tuđe izvana i iznutra. Graeber se strese. To je ono. Dakle, tako je to i s njim.
Gruda zemlje otkotrljala se s hrpe i on začuje kako Je muklo pala u raku. Jesu li crvi ostali živi u toj smrknutoj zemlji? Možda — ako su se uvukli dosta duboko. A mogu li živjeti metar duboko? I od čega će tamo živjeti? Od sutra dalje imat će za neko vrijeme dovoljno, ako su još ovdje.
Posljednjih godina našli su dovoljno, mislio je on. Gdje god smo mi bili, imali su za žderanje u izobilju. Bili smo zlatno doba za crve Evrope, Azije i Afrike. Prepustili smo im armije leševa. U legendama crva bit ćemo generacijama blagonakloni bogovi obilja.
On se okrene. Mrtvi — bilo je previše mrtvih. Najprije neprijatelja; uglavnom njih; — ali onda je smrt sve više i više prodirala u vlastite redove. Pukovi su uvijek nanovo morali biti popunjavani; a starih drugova, koji su od početka bili ovdje, nestajalo je sve više i više i sad ih je bila samo još šačica. Od prijatelja ostade samo još jedan — Fresenburg, komandir četvrte čete. Drugi bijahu mrtvi ili premješteni ili u bolnici ili u Njemačkoj, nesposobni za front, ako su imali sreće.
Sve je to jednom izgledalo sasvim drukčije. I drukčije se zvalo.
On začuje Sauerove korake i čuje ga kako se penje na brijeg.
»Da li se što desilo?« upita.
»Ništa. Učinilo mi se da sam nešto čuo. Ali bili su to štakori u štali gdje leže Rusi.«
Sauer pogleda prema brijegu pod kojim ležahu pokopani partizani. »Ovi su barem dobili grob.«
»Da. Oni su ga sami iskopali.«
Sauer pljune. »Zapravo bi te uboge đavole trebalo razumjeti. Njihova je ta zemlja koju razaramo.«
Graeber ga pogleda. Noću je čovjek drukčije mislio nego danju, ali Sauer bijaše stari vojnik i ne odviše tankoćutan. »Kako ti to pada na pamet?« upita on. »Zato što se povlačimo?«
»Naravno. Zamisli da bi to oni mogli jednom s nama učiniti!«
Graeber je časak šutio. Nisam ni ja bolji od njega, mislio je. I ja sam to tjerao i tjerao od sebe tako dugo dok sam mogao.
»Čudnovato je kako čovjek drukčije misli kad mu se vlastita guzica sklize po ledu«, reče onda. »Kad je čovjeku dobro, ne misli na to, zar ne?«
»Naravno da ne. To svatko zna!«
»Da. Ali to ne daje naročitu svjedodžbu.«
»Svjedodžbu? Tko te pita za svjedodžbu, kad se radi o vlastitoj koži?« Sauer je promatrao Graebera s mješavinom čuđenja i srdžbe. »Šta vi, braćo s višom školskom naobrazbom, sve ne smislite! Nas dvojica nismo započeli rat i nismo za to odgovorni. Mi vršimo samo svoju dužnost. A zapovijed je zapovijed. Ili ne?«
»Da«, odvrati Graeber umorno.

III


Plotun se brzo ugušio u sivoj vati ogromnog neba. Vrane, koje su čučale na zidovima, nisu odletjele. Odgovorile su samo s nekoliko krikova, koji su izgledali glasniji od hitaca. One bijahu navikle na drugu buku.
Tri šatorska krila ležahu dopola u snježnoj vodi. Ono, u kom se nalazio čovjek bez lica, bilo je zavezano. Reicke je ležao u sredini. Omekšalu čizmu s ostatkom noge stavili su natrag na mjesto; ali dok su je nosili ovamo iz crkve, pomakla se i sad je visjela napolje. Nitko to više nije htio popraviti. Izgledalo je kao da se Reicke želi zariti dublje u zemlju.
Bacili su na njih mokre grude. Kad su zatrpali raku, preostala je još hrpa zemlje. Mücke pogleda Müllera. »Da ga utapkamo?«
»Šta?«
»Utapkamo, gospodine poručniče. Grob. Preostalo je još nešto zemlje. Možemo staviti i nekoliko kamena. Zbog lisica i vukova.«
»Oni ne će doći ovamo. Grob je dovoljno dubok. A osim toga ... «
Müller je mislio da lisice i vukovi imaju napolju dovoljno hrane i da im nije potrebno rovati po grobovima. »Glupost«, reče onda. »Kako vam tako nešto pada na pamet?«
»Dešavalo se.«
Mücke tupo pogleda Müllera. Opet jedan glupan, koji ni o čemu nema pojma, mišljaše on. Uvijek krivi ljudi postaju oficiri. A pravi ginu. Kao i Reicke.
Müller strese glavom. »Od preostale zemlje načinite humak«, objasni onda. »To je u redu. I postavite križ kod glave.«
»Da, gospodine poručniče.«
Müller zapovjedi četi da se postroji i da krene. Zapovijedao je glasnije nego što je bilo potrebno. Uvijek mu se činilo da ga stari vojnici ne uzimaju ozbiljno. Oni to i nisu činili.
Sauer, Immermaim i Graeber načiniše humak od preostale zemlje. »Tako križ ne će dugo stajati uspravno«, reče Sauer.
»Zemlja je odviše rahla.«
»Sigurno ne.«
»Ni tri dana.«
»Zar ti je Reicke rod?« upita Immermann.
»Zaveži gubicu! Bio je dobar momak. Šta ti o tome znaš? Ti ga u tvom kaznenom bataljonu nisi sreo.«
Immermann se smijao. »To je sve, što si zapamtio, zar ne? Kazneni bataljon — ti ignorantski lakrdijašu!« Odjednom je bio ljut. »Tamo je bilo boljih ljudi nego što ste vi ovdje.«
»Hoćemo li usaditi križ?« upita Graeber.
Immermann se okrene. »Ah, naš kandidat za dopust. Žuri mu se«.
»Ti se, vjerojatno, ne bi žurio, šta?« upita Sauer.
»Ja ne ću dobiti dopust, ti to znaš, ti govnaru.«
»Jasno. Jer se ne bi vratio.«
»Možda bih se vratio.« Sauer ispljune.
Immermann se prezrivo nasmije. »Možda bih se čak i dobrovoljno vratio.«
»Da, možda. S tobom ionako čovjek nikad nije načisto. Ti znaš mnogo pričati. Tko zna kakve imaš tajne.«
Sauer podigne križ. Dolje je bio zašiljen. On ga usadi i udari lopatom nekoliko puta po njemu. Zario se duboko. »Eto vidiš... « reče Graeberu. »Ne će stajati ni tri dana.«
»Tri dana je dovoljno dugo«, odvrati Immermann. »Savjetovat ću ti nešto, Sauer. Za tri dana toliko će se otopiti snijeg na groblju da će se moći prići. Donesi otamo jedan kameni križ i postavi ga ovdje. Onda će se smiriti tvoja podanička duša.«
»Ruski križ?«
»Zašto ne? Bog je internacionalan. Ili ni on više nije?«
Sauer se okrene. »Ti si šaljivdžija, zar ne? Pravi internacionalni šaljivdžija!«
»Tek sam to postao. Postao, Sauer. Prije sam bio drukčiji. A to s križem potječe od tebe. Sam si to jučer predložio.«
»Jučer! Jučer! Onda smo mislili da je to Rus. Ti izvrćeš!« Graeber uzme svoju lopatu. »Idem«, reče on. »Ovdje smo, nadam se gotovi, zar ne?«
»Da, kandidate za dopust«, odvrati Immermann. »Da, pametnjakoviću! Ovdje smo gotovi.«
Graeber ne odgovori ništa. On pođe dolje niz brijeg.

Desetina je stanovala u podrumu, koji je dobivao svijetlo kroz otvor na stropu. Ispod otvora čučala su četiri čovjeka i igrala skat na daski sanduka. Nekolicina je spavala po kutovima. Sauer je pisao pismo. Podrum bijaše velik i mora da je nekoć pripadao nekom partijskom glavešini; uglavnom nije prokišnjavao.
Uto uđe Steinbrenner. »Jeste li čuli posljednje vijesti?«
»Radio je pokvaren.«
»Kakva svinjarija! Trebalo bi da je u redu.«
»Popravi ga, dojenče«, reče Immermann. »Čovjek, koji se za to brinuo, već četrnaest dana nema glave.«
»Šta je pokvareno?«
»Nemamo više baterija.«
»Nema baterija?«
»Ne.« Immermann se iskesi na Steinbrennera. »Ali možda će proraditi, ako žice utakneš u svoj nos — tvoja je glava uvijek puna elektriciteta. Pokušaj jednom.«
Steinbrenner zagladi kosu. »Postoje ljudi koji ne drže gubicu dok je pošteno ne opeku.«
»Ne budi tako tajanstven, Max«, odvrati mirno Immermann.
»Svi znaju da si me već nekoliko puta cinkao. Ti si žustar dečko. To je lijepo. Na nesreću, izvrstan sam mehaničar i dobar MG-strijelac. Takav je čovjek trenutno ovdje potrebniji nego ti. Zbog toga imaš tako malo sreće. Koliko ti je, zapravo, godina?«
»Zaveži njušku!«
»Otprilike dvadeset, zar ne? Ili tek devetnaest? Za te godine imaš za sobom već sasvim lijep život. Pet-šest godina si ganjao Židove i narodne neprijatelje. Svaka čast! Kad je meni bilo dvadeset, ganjao sam samo djevojke.«
»To se i primjećuje!«
»Da«, odvrati Immermann. »To se primjećuje.«
Na ulazu se pojavi Mücke. »Šta se ovdje opet događa?« Nitko ne odgovori. Mücke je već svima bio preglup.
»Pitao sam šta se ovdje događa!«
»Ništa, gospodine naredniče«, reče Berning, koji je stajao najbliže. »Samo smo razgovarali.«
Mücke pogleda Steinbrennera. »Da li se što dogodilo?«
»Prije deset minuta primili smo posljednje vijesti.« Steinbrenner se uspravi i pogleda oko sebe. Nitko nije bio radoznao. Samo je Graeber slušao. Kartaši su mimo igrali dalje. Sauer nije podigao glave sa svog pisma. Spavači su hrkali bez prestanka.
»Pažnja!« vikne Mücke. »Zar nemate uši? Posljednje vijesti. Pazite! To je službeno!«
»Da«, odvrati Immermann.
Mücke ga pogleda. Immermannovo lice bijaše pažljivo i suzdržljivo. Kartaši stave neotkrivene karte na dasku. Nisu ih složili. Uštedjet će tako nekoliko sekunda da bi mogli odmah nastaviti s igrom. Sauer se samo napola uspravi.
Steinbrenner se isprsi. »Važne vijesti! Objavljene u ’Satu Nacije’. U Americi veliki štrajkovi. Industrija čelika paralizirana. Većina tvornica municijom ne radi. Sabotaže u industriji aviona. Svuda demonstracije za sklapanje mira. Vlada stoji pred padom. Očekuje se izmjena.«
On zastane. Svi su šutjeli. Spavači se probudiše i stadoše se grepsti. Kroz rupu na stropu kapala je voda u podstavljeno vjedro. Mücke je glasno disao.
»Naše podmornice blokiraju čitavu američku obalu. Jučer smo potopili dva velika transporta trupa i tri teretna broda s ratnim materijalom; to iznosi trideset i četiri tisuće tona samo ovog tjedna. Engleska skapava od gladi u svojim ruševinama. Pomorski saobraćaj svuda je prekinut zbog naših podmornica. Novo je tajno oružje dovršeno. Između ostalog i dirigirani bombarderi, koji mogu letjeti bez posade do Amerike i natrag, a da se ne moraju spuštati. Atlantska je obala pretvorena u divovsku tvrđavu. Ako protivnik pokuša invaziju, satjerat ćemo ga u ocean, kao i 1940. Heil Hitler!«
»Heil Hitler«, odgovori ravnodušno polovina ljudi.
Igrači skata ponovo uzeše svoje karte. Jedna gruda snijega pljusnula je u vjedro. »Htio bih da sjedimo u pristojnim skloništima«, zareža Schneider, golem čovjek kratke crvene brade.
»Partijče Steinbrenner«, upita Immermann, »jesi li donio i vijesti o Rusiji?«
»Zašto?«
»Zato što smo ovdje. Neke od nas to zanima. Na primjer, našeg druga Graebera. Kandidata za dopust.«
Steinbrenner bijaše u nedoumici. Nije. vjerovao Immermannu. Ali ipak partijski osjećaj pobijedi. »Skraćivanje fronte gotovo je dovršeno«, izjavi onda. »Rusi su iscrpljeni ogromnim gubitcima. Novoizgrađeni položaji spremni su za protunapad. Dovršeno je grupiranje naših rezerva. Naša će protuofenziva biti nezadrživa.«
On napola podigne ruku; onda je spusti. Bilo je teško reći nešto o Rusiji, što bi čovjeka moglo oduševiti; svi su i odviše dobro vidjeli kako stoje stvari. Steinbrenner je odjednom izgledao kao marljiv učenik, koji u posljedni čas želi da spasi još jedan ispit. »To naravno nije sve. Najvažnije su vijesti strogo povjerljive. Ne mogu ih objaviti ni u ,Satu Nacije’. Ali jedno je sasvim sigurno: protivnika ćemo uništiti još ove godine.« On se malo ukočeno okrene da bi pošao u slijedeće sklonište.
Mücke ga je slijedio.
»Gledajte što mu se uvlači u guzicu«, reče jedan od spavača, svali se natrag i zahrče.
Igrači skata nastaviše s igrom. »Uništiti«, reče Schneider.
»Svake ih godine dvaput uništavamo.« On pogleda svoje karte.
»Imam dvadeset.«
»Rusi su rođene izdajice«, izjavi Immermann. »Oni su se u ratu s Finskom prikazali mnogo slabijima nego što jesu. To je bio podao boljševički trik.«
Sauer digne glavu. »Hoćeš li nas konačno ostaviti na miru? Ti si u sve dobro upućen, zar ne?«
»Jasno, prije nekoliko godina bili su još naši saveznici. A ono o Finskoj rekao je lično naš Reichsmarschal Goring. Imaš li šta protiv?«
»Djeco, okanite se konačno svađe«, reče netko kraj zida. »Šta je to s vama danas?«
Nastade tišina. Čulo se samo lupanje karata po dasci i kapanje vode. Graeber se zgurio na svome mjestu. On je znao što je to s njima. Uvijek je bilo tako poslije strijeljanja i sahrana.
Kasno poslije podne prođoše gomile ranjenika. Neke su odmah poslali dalje. Dolazili su u svojim krvavim zavojima iz sivobijele ravnice i vukli se u susret blijedom horizontu. Činilo se kao da nikad ne će naći bolnice i da će utonuti negdje u sivoj bjelini. Većina je šutjela. Svi bijahu gladni. Za preostale, koji više nisu mogli hodati i za koje više ne bijaše bolničkih kola, uredili su u crkvi privremenu bolnicu i popravili izrešetani strop. Stigao je jedan na smrt umoran liječnik s dvije bolničarke i odmah započeo operirati. Vrata su stajala otvorena, dok se nije smračilo, a nosila su unosili i iznosili napolje. Bijela svjetlost nad operacionim stolom lebdjela je poput sjajnog šatora u sumraku prostorije. U kutu ležahu ostaci kipova svetaca. Marija je imala ispružene ruke; dio ruku je nedostajao. Krist nije imao nogu. Izgledalo je kao da su amputiranog čovjeka pribili na križ. Ranjenici nisu mnogo vikali. Liječnik je još imao sredstva za narkozu. U kotlovima i niklovanim posudama ključala je voda. Cinčana kada iz kuće komandira čete punila se polako amputiranim udovima. Odnekle se pojavio jedan pas. Zadržavao se u blizini vrata i premda su ga često tjerali, uvijek se ponovo vraćao.
»Otkuda je taj došao?« upita Graeber. Stajao je s Fresenburgom kraj kuće, u kojoj je prije stanovao pop.
Fresenburg je promatrao kudravu životinju, koja je drhtala ispružene glave. »Vjerojatno iz šume.«
»Šta je tražio u šumi? Tamo nema ništa za žderanje.«
»Ipak, nađe se. I ne samo u šumi. Svagdje.«
Oni mu se približe. Pas oprezno okrene glavu spreman da bježi. Onda zastanu.
Pas bijaše visok i tanak, sivocrvene dlake i duge uske glave.
»To nije seoski džukac«, reče Fresenburg. »To je dobar pas.«
On tiho pucne jezikom. Životinja naćuli uši. Fresenburg ponovo pucne i stade psu nešto govoriti.
»Misliš li da ovdje čeka na hranu?« upita Graeber. Fresenburg strese glavom. »Napolju ima dovoljno hrane. Zbog toga nije došao ovamo. Ovdje ima svijetla i nešto nalik na kuću. Mislim da traži društvo.«
Iznijeli su jedna nosila. Na njima je ležao jedan, koji je umro za vrijeme operacije. Pas odskoči natrag nekoliko metara. Skočio je bez napora, kao da ga je odbacilo neko blago pero. Onda zastane i pogleda Fresenburga. Ovaj mu je i dalje nešto govorio i polako zakoraknuo prema njemu. Pas odmah oprezno uzmakne, ali se onda zaustavi i gotovo neprimjetno mahne nekoliko puta repom.
»Boji se«, reče Graeber.
»Da, naravno. Ali to je dobar pas.«
»I ljudožder.«
Fresenburg se okrene. »To smo mi svi.«
»Zašto?«
»Mi to jesmo. I mi mislimo kao ovaj . ovdje da smo još dobri. I poput njega tražimo malo topline, svijetla i prijateljstva.«’
Fresenburg se smiješio jednom stranom lica. Druga bijaše gotovo nepomična zbog širokog ožiljka. Izgledala je kao mrtva, i Graeberu je bilo uvijek čudnovato gledati taj smiješak što umire na barijeri lica. Činilo se da to nije slučajno.
»Mi nismo drukčiji od ostalih ljudi. Rat je, to je sve.« Fresenburg strese glavom i skine štapom snijeg sa gležnjaka.
»Ne, Ernst. Mi smo izgubili mjerila. Bili smo deset godina izolirani — izolirani u strašnoj, do neba vapijućoj, neljudskoj i smiješnoj oholosti. Proglasili su nas vladajućom rasom, koju drugi treba da služe kao robovi.« On se gorko nasmije. »Vladajuća rasa — slušati svakog glupana, svakog šarlatana, svaku zapovijed — šta ima tu zajedničko s vladajućom rasom? Ovo je ovdje odgovor. I kao uvijek više pogađa nevine nego krivce.«
Graeber je zurio u njega. Fresenburg bijaše ovdje jedini čovjek, u koga je imao potpuno povjerenje. Obojica su iz istog grada i poznaju se već odavna. »Ako sve to znaš«, reče napokon, »zašto si onda ovdje?«
»Zašto sam ovdje? Umjesto da sjedim u koncentracionom logoru? Ili da budem strijeljan zbog toga što ne ću da služim vojsku?«
»Ne mislim to. Ali nisi li 1939. bio prestar za mobilizaciju? Zašto si se onda javio dobrovoljno?«
»Tada sam bio prestar. To se u međuvremenu promijenilo. Sada uzimaju i godišta starija od mojeg. Ali ne radi se o tome. To nije isprika. I ništa nije riješeno time što je čovjek ovdje. Čovjek je onda uvjeravao sam sebe — da ne želi ostaviti domovinu na cjedilu kad je ona u ratu, svejedno što se događa, tko je kriv i tko je započeo. Bila je to izlika. Isto kao i ono prije, da čovjek surađuje samo zato da bi spriječio još veće zlo. I to je bila izlika. Pred samim sobom. Samo izlika!« On snažno udari štapom u snijeg. Pas bezglasno odskoči iza crkve'. »Mi smo iskušavali' boga, Ernst — možeš li to razumjeti?«
»Ne« odvrati Graeber. Nije htio da razumije.
Fresenburg je šutio neko vrijeme. »Ti to ne možeš razumjeti«, reče onda mirnije. »Ti si premlad. Ne poznaješ mnogo više od majmunskog plesa historije i rata. Ali ja sam već jednom bio u ratu. I poznavao sam vrijeme između toga.« On se ponovo nasmiješi; polovina njegova lica smiješila se, druga bijaše ukočena. Smiješak se htio preliti preko nje kao umoran val; ali je nije mogao svladati. »Htio bih da sam operni pjevač«, reče on.
»Tenor s praznom glavom i uvjerljivim glasom. Ili starac. Ili dijete. Ne, ne dijete. Ne, zbog onog što dolazi. Rat je izgubljen, znadeš li barem to?«
»Ne.«
»Svaki odgovorni general napustio bi ga već odavno. Mi se ovdje nizašto borimo.« On to ponovi. »Nizašto. Ni za prihvatljive uvjete mira.« On digne ruku prema horizontu, koji je postajao sve tamniji. »S nama se više ne pregovara. Mi smo divljali poput Atile i Džingiskana. Mi smo raskinuli svaki ugovor i prekršili zakon čovječnosti. Mi smo ... «
»To je bio SS«, reče Graeber očajno. Potražio je Fresenburga, jer je htio izmaći Immermannu, Saueru i Steinbrenneru; htio je govoriti s njim o starom, mirnom gradu na rijeci, o alejama lipe i o mladosti; ali sad sve bijaše još gore nego prije. Tih je dana sve izgledalo kao ukleto. Od drugih nije očekivao pomoći; ali od Fresenburga — kojega u zbrci povlačenja nije već dugo vidio — upravo od njega čuo je sada to što tako dugo nije htio priznati, o čemu je tek kod kuće htio razmišljati, to čega se najviše plašio.
»SS«, odvrati Fresenburg prezrivo. »Borimo se samo još za njih. Za SS, Gestapo, lažljivce i varalice, fanatike, ubice i luđake — da bi se još godinu dana dulje održali na vlasti. Za to — nizašto drugo. Rat je već davno izgubljen.«
Smračilo se. Crkvena su vrata zatvorili, da se ne bi vidjelo svijetlo. Na rupama prozora vidjeli su se likovi ljudi, koji su vješali gunjeve. Osiguravali su i ulaze u podrume i' skloništa. Fresenburg pogleda onamo. »Postali smo krtice. I u svojim prokletim dušama. Dotjerali smo tako krasno daleko.«
Graeber izvadi iz džepa kaputa načetu kutiju cigareta i ponudi mu. Fresenburg odbije. »Puši sam. Ili uzmi sa sobom. Ja imam dovoljno.«
Graeber strese glavom. »Uzmi...«
Fresenburg se lagano nasmiješi i uzme cigaretu. »Kamo putuješ?«
»Ne znam. Dopust još nije odobren.« Graeber duboko uvuče dim i ispuhne. Dobro je imati cigarete. Neki put čak bolje nego prijatelje. Cigarete ne zabrinjuju. One su nijeme i dobre. »Ne znam«, reče on. »Već neko vrijeme uopće ništa ne znam. Prije je sve bilo jasno, a sad je sve zbrkano. Htio bih zaspati i probuditi se u nekom drugom vremenu. Ali nije nam dano da bude tako. Počeo sam razmišljati prokleto kasno. Ne ponosim se time.«
Fresenburg stane nadlanicom ribati ožiljak na licu. »Ne uzimaj to k srcu. Posljednjih deset godina toliko su nam probijali uši propagandom, da je bilo teško čuti nešto drugo. Osobito ne ono što govori tihim glasom. Sumnja i savjest. Jesi li poznavao Pohlmanna?«
»Bio je naš učitelj povijesti i vjeronauka.«
»Kad dođeš kući, posjeti ga. Možda još živi. Pozdravi ga od mene.«
»Zašto ne bi živio? Tȁ on nije vojnik.«
»Ne.«
»Onda sigurno još živi. Nije mu više od šezdeset i pet godina.«
»Pozdravi ga od mene.«
»Da.«
»Sad moram ići. Neka ti je sa srećom. Vjerojatno se više ne ćemo vidjeti.«
»Ne prije nego što se vratim. Ne će to dugo trajati. Samo tri tjedna.«
»Da, točno. Dakle, sretno.«
»I tebi.«
Fresenburg je odlazio gacajući kroz snijeg k svojoj četi, koja se nalazila u susjednom razorenom selu. Graeber je gledao za njim dok nije nestao u sumraku. Onda se vrati. Pred crkvom vidje tamnu sjenu psa. Vrata su se otvorila i jedan veoma uski trak svijetla bljesne na čas napolje. Pred ulaz su objesili šatorska krila. To malo svijetla djelovalo je toplo i bilo bi gotovo kao domovina, kad se ne bi znalo čemu je služilo. On priđe psu. Životinja odskoči, i Graeber vidje u snijegu oštećene kipove svetaca. Kraj njih je ležala potrgana dvokolica. Iznijeli su ih; trebalo je sada iskoristiti svaki, i najmanji prostor.
Išao je dalje, prema podrumu, u kojem je stanovao njegov vod. Blijedo nebesko rumenilo visjelo je iza ruševina. Nešto podalje od crkve ležahu mrtvi. U snijegu što se topio našli su još tri stara, iz oktobra. Bijahu mekani i izgledali su već napola kao zemlja, pored njih ležahu drugi, koji su umrli tek poslijepodne u crkvi. Bijahu još blijedi i neprijateljski i tuđi i još nepokoreni.

IV


Probudiše se. Podrum se tresao. U ušima je bubnjalo. Svuda je padalo blato. Iza sela divljale su protuavionske baterije. »Napolje odavde!« vikne netko od novih.
»Mir! Ne palite svijetla!«
»Napolje iz te klopke za štakore!«
»Idiot! Kamo? Mir! Prokletstvo, zar ste svi još regruti?«
Podrum ponovo zadrhti od mukle eksplozije. U mraku se nešto srušilo. Kamenje, blato i drvo bubnjalo je i treskalo. Blijede munje sijevale su kroz otvor na stropu.
»Ovdje je neke zasulo!«
»Mir! To je bio samo komad zida.«
»Napolje! prije nego što nas ovdje zatrpaju!«
Pred blijedim ulazom u podrum vidjeli su se obrisi nekih ljudi.
»Blesavci!« opsuje netko. »Ostanite dolje! Ovdje nema krhotina!«
Ali oni se nisu na to obazirali. Nisu vjerovali neutvrđenom podrumu. Imali su pravo; kao i oni što su ostali unutra. Bijaše to stvar slučaja; čovjek je mogao biti zatrpan jednako kao i ubijen krhotinama.
Čekali su. Želudac je postao prazan, a disanje oprezno. Čekali su na slijedeći pogodak. Trebalo je da padne svaki čas. Ali ništa se nije desilo. Umjesto toga začuju nekoliko eksplozija, koje su u daljini slijedile jedna za drugom.
»Prokletstvo!« prokune netko. »Gdje su naši lovački avioni?«
»Nad Engleskom.«
»Zaveži!« vikne Mücke.
»Nad Staljingradom!« reče Immermann.
»Zaveži!«
Između gruvanja topova čula se buka motora. »Evo ih!« vikne Steinbrenner. »To su naši!«
Svi su prisluškivali. Vatra mitraljeza prodirala je kroz urlanje. Onda se začuju tri eksplozije, jedna za drugom. Bijahu to pogodci tik kraj sela. Žućkasto svijetlo prohujalo je podrumom i u istom času nahrupi unutra divljačko bjelilo i crvenilo i zelenilo; zemlja se podigla i rasprsla u oluji grmljavine, munja i tame. Kad je tutnjava stala jenjavati, napolju se začuše krikovi i škripanje srušenih zidova u podrumu. Graeber se pipajući izvlačio ispod kiše vapna. Crkva, mislio je, i osjećao se tako praznim, kao da se sastoji samo još od kože, i kao da je sve ostalo istisnuto iz njega. Ulaz u podrum još je postojao; izronio je siv, kad su zabljesnute oči ponovo progledale. Graeber se opipa. Nije bio ranjen.
»Prokletstvo!« reče Sauer, koji se nalazio kraj njega. »To je bilo blizu. Mislim da je čitav podrum otišao dođavola.«
Izvukli su se napolje. Vani je opet počela tutnjava. Između toga čuli su Mückea kako zapovijeda. Jedan kamen, koji se odbio od zemlje, pogodio ga je u čelo. Crna krv tekla je u titravom svijetlu preko njegova lica. »Idemo! Svi ovamo! Iskapati! Koga nema?«
Nitko ne odgovori. Pitanje bijaše preglupo. Graeber i Sauer odnosili su kamenje i ruševine. Išlo je veoma polagano. Zadržavale su ih željezne šipke i velike gromade. Gotovo ništa nisu mogli vidjeti. Samo blijedo nebo i vatru eksplozija.
Graeber je odgurnuo malter i puzao duž urušenog dijela podruma. Njegovo je lice bilo tik nad ruševinama, a njegove su ruke tapkale naokolo. Prisluškivao je napeto, da bi u buci čuo dozive ili stenjanja, a istovremeno je na ruševinama tražio čovječje udove. Bilo je bolje tako nego raditi naslijepo. Kad se radilo o zatrpanima, svaki trenutak bijaše dragocjen.
Odjednom naiđe na ruku koja se micala. »Ovdje je jedan!« vikne on. Odgrtao je tražeći glavu. Ali je ne nađe i onda povuče ruku. »Gdje si? Reci nešto! Javi se! Gdje si?« vikao je.
»Ovdje«, prošapta zatrpani u tišini između eksplozija sasvim blizu njegova uha. »Ne vuci. Priklješten sam.«
Ruka se ponovo pomakne. Graeber odgurne ustranu malter. Pojavilo se lice. Napipao je usta. »Ovamo!« vikne onda.
»Pomozite mi ovdje!«
U kutu bijaše mjesta samo za nekoliko ljudi. Graeber začuje Steinbrennerov glas. »Odmakni se preko. Zaštiti mu lice. Mi ćemo prići s ove strane!«
Graeber se stisne ustranu. Ostali su brzo radili u mraku. »Tko je?« upita Sauer.
»Ne znam.« Graeber se sagne. »Tko si?«
Zatrpani nešto promrmlja. Graeber ga nije mogao razumjeti. Ostali su radili pored njega. Dizali su i gurali ruševine. »Da li još živi?« upita Steinbrenner.
Graeber prijeđe rukom preko lica. Bilo je nepomično. »Ne znam«, reče on. »Prije nekoliko minuta bio je još živ.«
Tutnjava ponovo započne. Graeber se nagne sasvim blizu licu u ruševinama. »Odmah ćemo te izvući!« vikne. »Da li me razumiješ?«
Činilo mu se da osjeća na svom obrazu nešto kao dah, ali nije bio siguran. Nad njim su dahtali Steinbrenner, Sauer i Schneider.
»Više ne odgovara.«
»Ne možemo dalje.« Sauer gurne naprijed svoj ašov tako da je zazveknuo. »Ovdje su željezni nosači, a kamenje je odviše veliko. Trebali bi svijetla i alata.«
»Nikakvog svijetla!« vikne Mücke. »Tko upali svijetlo bit se strijeljan!«
I sami su znali da bi bilo samoubojstvo upaliti svijetlo za vrijeme napada iz aviona. »Glupa mrcina!« prokune Schneider.
»Šta taj sve ne zna!«
»Ne možemo dalje. Moramo čekati dok ne svane.«
»Da.«
Graeber se zgurio kraj zida. Zurio je u nebo, iz kog se tutnjava rušila u podrum. Ništa nije mogao raspoznati. Čuo je samo nevidljivu i pomahnitalu smrt. Nije to bilo ništa izvanredno. Često je već tako čekao, a znalo je biti i gore.
Oprezno klizne rukom preko nepoznatog lica. Na njemu više nije bilo ni blata ni prašine. Napipa usne. Onda napipa zube. Na prstima osjeti slabi ugriz. Ugriz postade jači i onda popusti. »Još živi«, reče on.
»Reci mu da su dvojica otišla po alat.«
Graeber još jednom prijeđe prstima preko usana. Više se nisu micale. Onda u ruševinama potraži ruku i uhvati je. I ruka bijaše nepomična. Graeber ju je držao; to bijaše sve što je mogao učiniti. Sjedio je tako i čekao dok nije prošao napad.

Donijeli su alat i iskopali zatrpanog. Bio je to Lammers, mršav čovjek s naočarima. Našli su i naočari. Ležale su metar dalje na zemlji i nisu bile razbijene. Ali Lammers bijaše mrtav.
Graeber pođe sa Schneiderom na stražu. Zrak bijaše maglovit i mirisao je na eksplozije. Jedna je strana crkve bila srušena. Također i kuća komandira čete. Graeber se pitao, da li je Rahe mrtav. Onda ga vidje u polutami iza kuće, mršavog i visokog; promatrao je kako uklanjaju ruševine oko crkve. Jedan dio ranjenika bijaše zatrpan. Ostali su ležali napolju. Ležali su na zemlji, na gunjevima i šatorskim krilima. Nisu stenjali. Njihove oči bijahu upravljene prema gore. Nisu tražile pomoći. Plašile su se neba. Graeber je prolazio pored svježih lijevaka. Smrdjeli su i bijahu tako crni u snijegu, kao da su bez dna. Iz njih se već polako dizala magla. Jedan manji nalazio se u blizini brežuljka, na kom su ležali grobovi.
»Ovaj možemo upotrebiti kao raku«, reče Schneider. »Imamo dovoljno mrtvaca.«
Graeber strese glavom. »Odakle misliš uzeti zemlju da bi ga zatrpao?«
»Mogli bismo je odroniti s rubova.«
»To ništa ne pomaže. Još uvijek bi ostalo dublje nego tlo uokolo. Jednostavnije je iskopati nove grobove.«
Schneider se počeše po crvenoj bradi. »Moraju li uvijek grobovi biti iznad razine zemlje?«
»Vjerojatno ne. Na to smo navikli.«
Pošli su dalje. Graeber vidje da na Reickeovu grobu nema više križa. Eksplozije su ga bacile nekamo u noć.
Schneider zastade i poče osluškivati. »To propada tvoj dopust«, reče on.
Obojica su prisluškivali. Front je najednom oživio. Svjetleći grozdovi i rakete visjeli su na horizontu. Artiljerijska vatra postala je jača i pravilnija. Čulo se gruvanje mina. »Bubnjarska vatra«, reče Schneider. »Znači, ponovo ulazimo u igru. Gotovo je s dopustom!«
»Da.«
Slušali su dalje. Schneider je imao pravo. To što su čuli nije zvučalo kao djelomični napad. Bijahu to teške artiljerijske pripreme na nemirnom frontu. Sutra ujutro doći će vjerojatno do sveopće gužve. Vrijeme je preko noći postalo maglovito i neprovidni je. Rusi će napredovati kroz maglu, kao prije dva tjedna, kad je četa izgubila četrdeset i dva čovjeka.
Dopust je propao. Graeber ionako nije nikad u nj vjerovao. Nije se javio ni svojim roditeljima. Otkad je vojnik, bio je kod kuće samo dva puta, i tome je tako davno, da mu se čini nestvarnim. Gotovo dvije godine. Dvadeset godina. Bijaše to isto. Nije bio ni razočaran. Samo prazan.
»Kojim ćeš putem ići?« upita Schneidera.
»Svejedno mi je. Desno?«
»Dobro. Ja ću onda poći lijevo.«
Magla se vukla i postajala sve jačom. Izgledala je kao tamna mliječna juha. Već je dopirala do grla, bujala je i hladno ključala. Schneiderova je glava otplivala po njoj. Graeber pođe lijevo u dalekom luku oko sela. Na momente je tonuo, onda se ponovo pojavljivao. Na rubu tog mliječnog kovitlanja ugleda šarena svijetla fronta. Vatra je postajala sve jačom.
Nije znao koliko je dugo hodao, kad začuje nekoliko pojedinačnih hitaca. Schneider, mislio je. Vjerojatno je postao nervozan. Onda ponovo začuje pucanje i povike. Nagne se naprijed, utone u zaklon magle i stade čekati s otkočenom puškom. Povici su se približavali. Netko viknu njegovo ime. On odgovori.
»Gdje si?«
»Ovdje.«
On načas pomoli svoje lice iz magle i iz opreznosti skoči korak ustranu. Nitko nije pucao. Začuje glas sada sasvim blizu; ali u magli i noći razmak se teško mogao ocijeniti. Onda vidje Steinbrennera.
»Svinje! Ukebali su Schneidera. U glavu!«
Bijahu to partizani. Prišuljali su se u magli. Schneiderova crvena brada bila im je vjerojatno odličan cilj. Sigurno su očekivali da će četu uhvatiti na spavanju, no omeli su ih radovi na krčenju ruševina; ali Schneidera su ipak udesili.
»Banda! Ne možemo ih slijediti u toj prokletoj juhi.«
Steinbrennerovo je lice bilo vlažno od magle. Njegove su oči gorjele. »Treba da patroliramo po dvojica«, reče on. »Raheova zapovijed. I ne predaleko.«
»Dobro.«
Ostali su tako blizu jedan drugome, da su se mogli prepoznati. Steinbrenner je pažljivo motrio u maglu i oprezno se šuljao naprijed. Bio je dobar vojnik. »Htio bih da se dočepamo jednog«, prošapta on. »Znao bih šta bih učinio s njim ovdje u magli. Krpu u gubicu, da nitko ništa ne čuje, vezati ruke i noge, a onda naprijed! Ti i ne znaš kako se daleko mogu izvući oči, a da ne puknu.« On učini pokret rukama kao da nešto polako gnječi.
»Da, vjerujem«, reče Graeber.
Schneider, mišljaše on. Da je išao lijevo umjesto desno, pogodili bi mene. Pritom se nije mnogo zabrinuo. Često se već desilo slično. Život vojnika ovisi o slučaju.
Tražili su dok ih nisu smijenili; ali nikog nisu našli. Vatra na frontu uzmakne. Svanulo je. Započeo je napad.
»Počelo je«, reče Steinbrenner. »Kad bi sada čovjek bio tamo naprijed! U takvom napadu uvijek treba mnogo zamjene. Za nekoliko dana čovjek bi mogao postati podoficir.«
»Ili zgnječen od tenka.«
»Ah, čovječe! Na što sve vi stari jarci odmah ne pomislite! Tako se nikamo ne dolazi. Ne ginu svi.«
»Sigurno ne. Inače ne bi bilo rata.« Uvukli su se natrag u podrum.
Steinbrenner izvuče gunj i namjesti ga na svoj poljski krevet. Graeber ga je promatrao. Taj mladić od dvadeset i jedne godine poubijao je više ljudi, nego tuce starih vojnika zajedno. Ne u borbi; iza fronte, u koncentracionim logorima. Time se više nego jedamput hvalio i ponosio što je bio naročito surov.
Graeber legne i pokuša zaspati. Nije mogao. Slušao je tutnjavu fronta.

Dan bijaše siv i vlažan. Front je divljao. Tenkovi su stupili u borbu. Na jugu je linija već bila potisnuta natrag. Avioni su brujali. Transporti su se kotrljali ravnicom. Ranjenici su se vraćali. Četa je čekala na zapovijed za pokret.
U deset sati pozovu Graebera Raheu. Komandir čete promijenio je stan. Stanovao je u drugom uglu kamene kuće, koji je još bio čitav. Kraj njega bijaše pisarnica.
Raheova se prostorija nalazila u razini žemlje. Čitav se namještaj sastojao od tronožne stolice, velike razbijene peći, na kojoj je ležalo nekoliko gunjeva, poljskog kreveta i stola. Kroz razbijen prozor vidio je jedan lijevak. Prozor je bio zakrpan kartonom. U prostoriji bijaše hladno. Na stolu je stajalo kuhalo na špirit s kavom.
»Vaš je dopust odobren«, reče Rahe. On nalije kavu u šarenu šalicu bez drška. »Tome se čudite, zar ne?«
»Da, gospodine poručniče.«
»Ja također. Rješenje je u pisarnici. Idite po njega. I gledajte da odmah odete. Pokušajte pronaći neka kola. Svaki čas očekujem ukidanje svih dopusta. Ako vas nema, onda vas nema, razumijete li?«
»Da, gospodine poručniče.«
Rahe je izgledao kao da želi reći još nešto. Ali onda se predomisli, zaobiđe stol i pruži Graeberu ruku. »Sve dobro, i nastojte da iziđete odavde. Već odavno imate pravo na to. Zaslužili ste.«
On ga ostavi i pođe k prozoru. Bio je za njega prenizak. Morao se sagnuti da bi gledao napolje.
Graeber se okrene i pođe oko kuće u pisarnicu. Kad je prolazio pored prozora, vidio je Raheova odlikovanja. Glave nije vidio.
Pisar gurne pred njega pismo s potpisom i pečatom. »Imaš sreće«, izjavi mrzovoljno. »Nisi ni oženjen, zar ne?«
»Ne. Zato je to moj prvi dopust u posljednje dvije godine.«
»Sreća«, ponovi pisar. »Dopust, dok je ovdje tako gusto.«
»Nisam to ja izabrao.«
Graeber pođe preko u podrum. Nije bio vjerovao u dopust i zbog toga nije spremio stvari. Nije bilo mnogo da sprema. Brzo sakupi svoje stvari. Među njima je bila i emajlirana ruska svetačka slika, koju je htio darovati majci. Pokupio ju je negdje u prolazu.


Kad je pogledao, pred njim je stajao Hirschmann. U ruci je držao komadić papira.
»Šta je?« upita Graeber i pomisli: dopust obustavljen! Uhvatili su me u posljednji čas. Hirschmann pogleda oko sebe. U podrumu nije bilo nikoga. »Ideš li?« prošapta on.
Graeber odahne. »Da«, reče.
»Možeš li — evo adrese — možeš li reći mojima kod kuće, da je sa mnom sve u redu?«
»Zašto? Zašto im to sam ne napišeš?«
»Pišem, pišem«, prošapta Hirschmann. »Uvijek. Ali oni mi ne vjeruju. Moja mi majka ne vjeruje. Ona misli, jer —« On ustane i pruži Graeberu komadić papira. »Evo adrese. Ako dođe netko iz moje čete, možda će vjerovati — razumiješ li? Ona misli da se ne usuđujem — «
»Da«, reče Graeber. »Razumijem.« On uzme papir i stavi ga u svoju vojnu knjižicu. Hirschmann izvadi omot cigareta. »Evo — za put — «
»Zašto?«
»Ja ne pušim.«
Graeber ga pogleda. To je bila istina. Nikad nije vidio Hirschmanna da puši. »Dobro, hvala« reče i uzme omot.
»I nemoj im ništa govoriti o ...« Hirschmann pokaže u smjeru fronte. »Reci samo da smo u pozadini.«
»Naravno, što bih drugo i rekao?«
»Dobro, hvala.« Hirschmann brzo ode. Hvala? pomisli Graeber. Zašto hvala?

Pronašao je mjesto u nekim sanitetskim kolima. Auto, pun ranjenika, zapao je u jamu sa snijegom, a pomoćnik šofera, bačen sa svog sjedišta, slomio je ruku. Graeber je sjeo na njegovo mjesto.
Kola su vozila cestom, koja je bila označena kolcima i snopovima slame, i u luku još jednom doticala selo. Graeber vidje četu kako stoji u redovima na seoskom trgu pred crkvom. »Ovi ovdje moraju naprijed«, reče šofer. »Ulaze u borbu. Lijepa zbrka! Čovječe, odakle samo Rusima sva ta artiljerija!«
»Da...«
»I tenkova imaju dosta. Odakle samo?«
»Iz Amerike. Ili iz Sibirije. Navodno tamo imaju mnogo tvornica.«
Šofer zaobiđe zaglibljena teretna kola. »Rusija je velika. Odviše velika, kažem ti. Čovjek se u njoj izgubi.«
Graeber kimne i popravi krpe oko svojih čizama. Jedan čas izgledao je sam sebi kao dezerter, četa je stajala tamna na seoskom trgu; ali on se vraćao. Sam.
Drugi su ostali ovdje, a on se vozi natrag. Oni su morali na front. Ja sam to zaslužio, mislio je. Rahe je rekao to isto. Ali čemu o tome mislim. Bojim se samo da će netko doći za mnom i pozvati me natrag.
Nekoliko kilometara dalje naišli su na kola s ranjenicima, koja su se skliznula i zapala u snijeg. Zaustaviše se i pregledaše svoja nosila. Dva čovjeka bijahu mrtva. Oni ih istovare i uzmu sa sobom tri ranjenika iz drugih kola. Graeber je pomagao da ih natovare. Bijahu to dva amputirana vojnika. Treći je dobio pogodak u lice; mogao je sjediti. Preostali su grdili i vikali. Bijahu to ranjenici na nosilima, za koje nije bilo mjesta. Bojali su se strahom svih ranjenika: u posljednjem času biti prestignut od rata.
»Šta se dogodilo?« upita šofer vozača kola, koja su zaglibila.
»Osovina je slomljena.«
»Osovina se slomila? Na snijegu?«
»Netko je već slomio prst kopajući nos. Zar to nisi nikad čuo, ti novajlijo?«
»Jasno. Ipak imaš sreće da više nema prave zime. Inače bi ti se ovi ovdje svi smrzli.«
Krenuli su dalje. Šofer se nasloni natrag. »Desilo mi se to prije dva mjeseca«, reče on. »Imao sam neprilika sa spojkom. Mogao sam samo polako napredovati. Ljudi su mi se smrzli na nosilima. Ništa nisam mogao učiniti. Šest ih je još živjelo dok smo konačno stigli. Ruke, noge i nosevi, naravno, smrznuti. Nije šala biti ranjen zimi u Rusiji.« On izvadi komad duhana za žvakanje i odgrize. »A oni, koji mogu hodati! Oni su putovali pješice. Noću, u hladnoći. Htjeli su jurišati na naš auto. Visjeli su na vratima i nogostupima kao roj pčela. Morali smo ih gurati dolje.«
Graeber odsutno kimne i pogleda oko sebe. Selo se više nije vidjelo. Nestalo je iza jednog snježnog nanosa. Nije postojalo više ništa do neba i ravnice, kojom su se vozili prema zapadu. Bilo je podne. Sunce je nejasno sjalo iza sivila. Snijeg je pomalo ljeskao. I odjednom se nešto razbije u njemu, naglo i vruće, i pn prvi put osjeti da je izmakao, da se vozi dalje od smrti, dalje, dalje, on to osjeti i stane zuriti u izvožen snijeg, koji je nestajao ispod kotača metar po metar, i to bijaše metar po metar sigurnosti; prema zapadu, prema domovini, prema neshvatljivom životu iza spasonosnog horizonta.
Šofer ga gurne, dok je mijenjao brzine. Graeber se trgne. Zatim stane kopati po džepovima i izvuče kutiju cigareta. »Evo ...« reče onda.
»Merci«, odvrati šofer ne pogledavši ga. »Ne pušim. Samo žvačem.«

V


Uskotračna željeznica se zaustavila. Mala skrivena željeznička stanica bijaše osvijetljena suncem. Od onih nekoliko kuća, koje su bile uokolo, zjapili su samo još ostaci; namjesto njih podigli su nekoliko baraka, kojima su zidovi i krovovi bili premazani zaštitnim bojama. Na tračnicama je stajao velik broj vagona. Ruski su ih zarobljenici pretovarivali. Uske tračnice granale su se ovdje u širi kolosijek.
Ranjenike su odnijeli u jednu od baraka. Oni, koji su mogli hodati, zgurili su se na grubo tesanim klupama. Pridošlo je još nekoliko vojnika, koji su išli na dopust. Nastojali su da ih se što manje opaža. Bojali su se da ih ne pošalju natrag.
Bijaše to umoran dan. Uvelo svijetlo igralo se samo sobom nad snijegom. Iz daljine se čulo brujanje avionskih motora. Nije dolazilo iz zraka; negdje je morao biti sakriven aerodrom. Kasnije jedna formacija preleti željezničku stanicu i stade se uspinjati dok nije izgledala kao jato ševa. Graeber je drijemao. Ševe, mislio je. Mir.
Odjednom ih prestraše dva vojna policajca: »Isprave!«
Policajci bijahu zdravi i snažni i izgledahu odrešiti, kao svi ljudi koji se ne nalaze u opasnosti. Uniforme im bijahu besprijekorne, oružje čisto, i svaki je težio najmanje dvadeset funta više nego ijedan od njih.
Vojnici su šuteći pokazali svoje isprave za dopust. Prije nego što su ih vratili, policajci su ih pomno pregledali. Tražili su da im pokažu i vojne knjižice.
»Jelo ćete dobiti u baraci broj tri«, konačno reče stariji. »I očistite se. Kako to izgledate! Želite li u domovinu stići kao svinje?«
Grupica pođe prema baraci broj tri. »Tȁ prokleta pseća njuškala«, prokune čovjek s crnim čekinjavim licem. »Velika njuška i što dalje od pucnjave! Ponašaju se kao da smo zlikovci.«
»Kod Staljingrada su strijeljali kao dezertere one koji su izgubili svoj puk«, reče drugi.
»Ti si bio kod Staljingrada?«
»Da sam bio kod Staljingrada, ne bih sada sjedio ovdje. Iz tog kotla nije se nitko izvukao.«
»Slušaj«, reče jedan stariji podoficir. »Na frontu možeš govoriti šta te volja. Ali ovdje je drukčije. Odsad će biti bolje da držiš gubicu, ako želiš sam sebi dobro, razumiješ li?«
Stadoše s porcijama u red. Ostavili su ih da čekaju jedan sat. Nitko nije izišao iz reda. Smrzavali su se, ali su čekali. Navikli su na to. Konačno dobiše kutljaču juhe, u kojoj je plivalo malo mesa, povrća i nekoliko krumpira.
Čovjek, koji nije bio u Staljingradu, pogleda oprezno oko sebe. »Začudio bih se da i policajci žderu to isto.«
»Čovječe, kakve tebe brige more!« reče podoficir prezrivo.
Graeber je jeo juhu. Barem je topla, mislio je. Kod kuće će drukčije jesti. Kuhat će njegova majka. Možda čak pečene kobasice s lukom i krumpirima i, poslije, puding s kremom od vanilije.

Morali su čekati do noći. Vojni su ih policajci dvaput legitimirali. Stizalo je sve više ranjenika. Sa svakom pošiljkom dopustari postajahu sve nervozniji. Bojali su se da će ih ostaviti ovdje. Konačno, poslije ponoći, vlak je bio sastavljen. Postalo je hladnije, a zvijezde na nebu izgledale su velike. Svi su ih mrzili, jer su avijatičarima osvjetljavale put. Priroda sama po sebi nije već odavno ništa značila; bila je samo dobra ili loša u odnosu prema ratu. Kao zaštita ili kao opasnost.
Utovarili su ranjenike. Trojicu su odmah iznijeli napolje. Bijahu mrtvi. Nosila su ostavili na rampi. Ona mrtvih bijahu bez gunjeva. Nigdje nije gorjelo svijetlo.
Zatim su slijedili lakši ranjenici. Pomno su ih pregledali. Mi ne ćemo uspjeti ući, mislio je Graeber. Previše ih je. Vlak je pun. Tupo je zurio u noć. Srce mu je kucalo. Nevidljivi avioni brujali su nad njim. Znao je da su njemački; ali ipak se bojao. Mnogo se više bojao nego na frontu.
Napokon su ih pozvali.
Grupa pojuri naprijed. Policajci opet bijahu ovdje. Svatko je poslije podne, za vrijeme posljednje kontrole, dobio cedulju, koju je sada morao predati. Popeli su se u vagon. Unutra je već sjedilo nekoliko ranjenika. Grupa se tiskala i gurala. Netko je urlajući zapovijedao. Svi su morali ponovo izići i postrojiti se. Onda su ih odveli do slijedećeg vagona, u kome su se također zgurili ranjenici. Smjeli su ući. Graeber nađe jedno mjesto u sredini. Nije htio sjediti kraj prozora. Znao je što sve mogu učiniti krhotine.
Vlak nije krenuo. U odjelu je bilo mračno. Svi su čekali. Napolju postade mirno; ali vlak se nije micao. Vidjeli su dva vojna policajca kako između sebe vode nekog vojnika. Prošla je i skupina Rusa, koji su vukli sanduke s municijom. Onda dođe nekoliko esesovaca koji su glasno razgovarali. Vlak je još uvijek stajao. Prvi su počeli grditi ranjenici. Imali su na to pravo. Njima se, zasad, nije više ništa moglo dogoditi.
Graeber nasloni glavu natrag. Pokušao je spavati, da bi se probudio kad vlak bude na putu, ali nije mogao. Osluškivao je svaki šum. U mraku je vidio oči ostalih. Sjajile su od mutnog svijetla snijega i zvijezda, koje je izvana ulazilo. Bilo je odviše tamno da bi se mogla raspoznati lica. Samo oči. Odio bijaše pun tame i očiju, ponegdje je svjetlucala mrtva bjelina zavoja.
Vlak se trgne, ali se odmah zaustavi. Začuše se povici. Nakon nekog vremena stadoše kloparati vrata. Na rampu su spustili dva nosila. Dva mrtva više. Dva mjesta više za žive, mišljaše Graeber. Samo da u posljednji čas ne prispiju novi i da nas ne istjeraju napolje. Svi su mislili isto.
Vlak ponovo trgne. Rampa se polako udaljivala. Vojni policajci, esesovci, gomile sanduka — i onda se najednom pojavi ravnica. Svi su se nagnuli naprijed. Još nisu spavali. Vlak će se ponovo zaustaviti. Ali on je klizio i klizio, te časovito kloparanje polako prijeđe u ujednačen ritam. Vidjeli su tenkove i bunkere. Trupe što gledaju za vlakom. Graeber odjednom postade veoma umoran. Kući, mislio je, kući, o bože, ne usuđujem se radovati.


Ujutro je sniježilo. Stali su na jednoj stanici da bi dobili kavu. Stanica je ležala na rubu nekog gradića, koga više gotovo i nije bilo.. Istovarili su mrtve. Vlak je stao manevrirati. Graeber otrči sa svojim nadomjestkom kave natrag u svoj odio. Više se nije usudio da ga napusti i da ode po kruh.
Pregledavali su vlak da bi skinuli lakše ranjenike. Oni su trebali ostati u nekoj bolnici u gradu. Tȁ se vijest strelovito proširila vagonom. Ranjeni u ruku jurnuli su prema zahodima da bi se sakrili. Borili su se za mjesto. Bijesno i očajno izvlačili su jedan drugoga napolje prije nego što bi im uspjelo zatvoriti vrata.
»Dolaze«, vikne odjednom netko izvana.
Klupko se rasprši. Dvojica su se ugurala u zahod i zatvorila vrata. Jedan, koji je pao u toj gužvi, zurio je u svoju ruku učvršćenu šinjom. Tamo se povećavala uska crvena mrlja. Treći je otvorio stražnja vrata i s mukom se izvukao napolje u snježnu vijavicu. Tamo se stisnuo uz vlak. Ostali ostadoše zgureni.
»Zatvorite vrata«, reče netko. »Inače će odmah pogoditi, o čem se radi.«
Graeber zatvori vrata. Kroz kovitlavi snijeg ugleda načas bijelo lice čovjeka, koji je dolje čučao. »Hoću kući«, reče ranjenik, čiji je zavoj krvario. »Već sam dvaput dospio u prokletu vojnu bolnicu i oba puta odmah ponovo napolje, bez ranjeničkog dopusta. Hoću u domovinu.« S puno mržnje zurio je u zdravog dopustara. Nitko ništa ne odgovori. Dugo je trebalo dok nije stigla patrola. Dva su čovjeka prolazila kroz odjele, a nekoliko ih je čuvalo ranjenike, koje su skinuli s vlaka.
Jedan od dvojice bijaše mlad pomoćnik liječnika. Površno je pregledavao isprave ranjenika. »Izlazite«, reče ravnodušno gledajući već slijedeću cedulju.
Jedan od ranjenika ostade sjediti. Bio je malen, sijed čovjek.
»Napolje, djede«, reče policajac koji je išao s liječnikom. »Zar niste čuli?«
Čovjek je ostao sjediti. Oko ramena je imao zavoj. »Napolje! Silazite!« ponovi policajac.
Čovjek, se nije micao. Stisnuo je usne i gledao predaše kao da. ništa ne razumije. Policajac se široko raskoračio pred njim. »Treba specijalnu pozivnicu, šta? Ustani!«
Čovjek je još uvijek izgledao kao da ništa ne razumije.
»Ustani!« zareža sada policajac. »Zar ne vidite da s vama govori pretpostavljeni? Čovječe, hoćete li pred ratni sud?«
»Mir«, reče pomoćnik liječnika. »Uvijek samo mirno.«
Lice mu bijaše‘ružičasto i bez trepavica. »Vi krvarite«, objasni čovjeku, koji se borio da uđe u zahod. »Treba vas ponovo previti. Siđite.«
»Ja-..« započe čovjek. Onda primijeti da je ušao još jedan policajac, koji je zajedno s onim prvim uhvatio sijedog vojnika pod zdravu ruku i podigao ga. Vojnik ispusti tanki krik, a da nije pomakao lice. Drugi ga uhvati oko boka i poput lakog paketa izgura ga iz odjela. Činio je to nemarno i bez surovosti. Vojnik i nije dalje vikao. Nestao je vani u gomili.
»No?« upita pomoćnik.
»Hoću li se moći voziti dalje kad me previju, gospodine štabni liječniče?« upita čovjek koji je krvario.
»Vidjet ćemo. Možda. Prvo treba da vas previju.«
Čovjek je silazio ojađena lica. Oslovio je pomoćnika kao štabnog liječnika, ali ni to nije ništa pomoglo. Policajac je pokušao da otvori vrata zahoda. »Naravno«, reče prezirno. »Ne mogu se sjetiti ničeg novog. Uvijek jedno te isto. Otvorite!« zapovijedi onda. »Smjesta!«
Vrata su se otvorila. Jedan od vojnika iziđe napolje.
»Pametnjaković, zar ne?« zareža policajac. »Zašto se zaključavate? Hoćete li se igrati skrivača?«
»Imam proljev i mislim da je zahod zbog toga ovdje.«
»Tako? Upravo sada? I u to treba da vjerujem?«
Vojnik zatvori svoj šinjel. Vidio se EK I. On pogleda grudi policajca, koje bijahu prazne. »Da«, odvrati mirno. »U to treba da vjerujete.«
Policajac pocrvenje. Liječnik ga preduhitri. »Siđite, molim«, reče ne pogledavši vojnika.
»Niste pogledali šta mi je.«
»Mogu to vidjeti po zavoju. Iziđite molim.« Vojnik se slabo nasmiješi. »Dobro.«
»Ovdje smo valjda gotovi, zar ne?« upita nervozno liječnik policajca.
»Da.« Policajac pogleda one koji putuju na dopust. U rukama su držali svoje dokumente. »Da, gotovo«, reče on i pođe napolje za liječnikom.
Vrata zahoda polako se otvoriše. Napolje se izvuče jedan kaplar, koji je također bio unutra. Lice mu je bilo obliveno znojem. Svali se na klupu. »Da li je otišao?« prošapta nakon nekog vremena.
»Izgleda tako.«
Kaplar je dugo sjedio i šutio. S lica mu je kapala voda. »Molit ću se za njega«, reče napokon.
Svi podignu glave. »Šta?« upita jedan gotovo ne vjerujući.
»Za tu krmaču od policajca ti želiš još i moliti?«
»Ne, ne za tu svinju. Za onog, koji je bio sa mnom u zahodu. On mi je savjetovao da ja ostanem unutra i da će on već udesiti stvar. Gdje je on?«
»Napolju. On je udesio stvar. Tako je razbjesnio debelu krmaču, da više nije dalje pregledavala.«
»Molit ću se za njega.«
»No lijepo, moli što se mene tiče.«
»Da, sigurno. Zovem se Lüttjens. Sigurno ću se moliti za njega.«
»Dobro. Sada zaveži gubicu. Moli se za njega sutra. Ili barem pričekaj dok ne krene vlak«, reče netko.
»Molit ću se. Moram kući. Kad bih dospio ovamo u bolnicu, ne bih dobio dopust za domovinu. Moram u Njemačku. Moja žena ima rak. Njoj je trideset i šest. Navršila je u oktobru. Već je četiri mjeseca u krevetu.«
On ih redom pogleda zastrašenih očiju. Svi su šutjeli. Bilo ie to nešto svakidanjeg.
»Zar bi ti bilo milije da je tvojoj ženi učinio dijete neki reklamirani i masni domaći bik?«
»To sigurno ne.«
»No vidiš.«
»Mogla je čekati na mene«, reče Bernhard tiho i zbunjeno.
Ćelavac slegne ramenima. »Neke čekaju, a neke ne. Sve se ne može tražiti, ako se godinama ne dolazi kući!«
»Jesi li ti oženjen?«
.»Ne. Hvala bogu, ne.«
»Rusi nisu arijevci«, reče odjednom mišolik čovjek šiljata lica i malenih usta. On je do tog vremena šutio.
Svi ga pogledaju. »Varaš se«, odvrati ćelavac. »Oni su arijevci. Bili su i naši saveznici.«
»Oni su inferiorna rasa, boljševička inferiorna rasa. Nisu arijevci. Takve su odredbe.«
»Varaš se. Poljaci, Česi i Francuzi su niža rasa. Ruse mi oslobađamo od komunista. Oni su arijevci. Naravno, isključujući komuniste. Možda nisu gospodski arijevci kao mi. Jednostavni radnički arijevci. Ali njih se ne istrebljuje.«
Miš postade nesiguran. »Uvijek su bili niža rasa«, objasni on.
»Znam to točno. Obična niža rasa.«
»To se već odavno promijenilo. Kao i s Japancima: Otkad su naši saveznici u ratu, oni su postali arijevci. Žuti arijevci.«
»Obojica imate krivo«, reče jedan izvanredno dlakav bas.
»Rusi nisu bili niža rasa, dok smo bili s njima u savezu. Ali sada to jesu. Tako stoji stvar.«
»Šta onda da učinim s djetetom?«
»Predaj ga«, reče miš s novim autoritetom. »Bezbolna smrt iz milosrđa. Šta drugo inače?«
»A žena?«
»To je stvar vlasti. Žigosanje, brijanje glave, koncentracioni logor, zatvor ili vješala.«
»Dosada joj nisu ništa učinili«, reče Bernhard.
»Vjerojatno još ne znaju.«
»Znaju. Moja je majka prijavila.«
»Onda je vlast nemarna i zaražena. Trebalo bi i njih strpati u koncentracioni logor. Ili na vješala.«
»Ah, čovječe, ostavite me na miru«, reče Bernhard odjednom ljuti to i okrene se.
»Francuz bi nakon svega toga ipak bio bolji«, reče ćelavac.
»Prema posljednjim istraživanjima oni su samo napola niža rasa.«
»Oni su izrođena srednja rasa.« Bas pogleda Graebera. Graeber vidje na njegovu snažnom licu lagan smiješak.
Uto se zaustavi jedan čovjek kokošjih prsiju, koji je dotle na sabljastim nogama nemirno šetkao prostorijom. »Mi smo nadljudi«, reče on. »Oni drugi su podljudi, to je jasno; — ali tko su zapravo obični ljudi?«
Ćelavac je razmišljao. »Šveđani«, reče onda. »Ili Švicarci.«
»Divljaci«, izjavi bas. »Naravno, divljaci.«
»Tȁ bijelih divljaka više uopće nema«, reče miš.
»Ne?« Bas je oštro zurio u njega.
Graeber je zadrijemao. Čuo je kako su opet počeli govoriti o ženama. On nije mnogo znao o tome. Rasne teorije njegove domovine nisu pristajale uz ono što je on zamišljao ljubavlju. Pritom nije htio misliti na prirodno odabiranje, rodoslovlje i sposobnost rađanja. A kao vojnik nije upoznao mnogo više od nekoliko kurvi u zemljama u kojima se borio. Bile su isto toliko stvarne kao i članice Saveza njemačkih djevojaka; ali kod njih to barem bijaše njihova profesija.

Vratili su im njihove stvari i oni su se obukli. Odjednom ponovo bijahu strijelci, kaplari, narednici i podoficiri. Čovjek s ruskim djetetom bio je podoficir. Bas također. Miš bijaše vojnik i pripadao je komori. Sav se skupio kad je vidio da su drugi podoficiri. Graeber je promatrao svoj šinjel. Bio je još topao i mirisao je na kiseline. Ispod kopča naramenica pronašao je kolonu pobjeglih ušiju. Bile su mrtve. Ugušene. On ih izgrebe.
Odveli su ih u jednu baraku. Jedan NS politički oficir održi govor. Stajao je na nekom podiju, iza kog je visjela slika Führera, i objasnio im, da sada, kad odlaze u domovinu, nose veliku odgovornost. Ne smije se ništa govoriti o vremenu provedenom na frontu. Ništa o položajima, mjestima, četama, kretanju i boravištu trupa. Svagdje vrebaju špijuni. Zbog toga je najvažnije šutjeti. Tko će brbljati, mora računati na to, da će biti strogo kažnjen. Također svaka nestručna kritika isto je što i izdaja domovine. Rat vodi Führer; on zna što radi. Situacija je sjajna, Rusi su na izdisaju; imaju nečuvene gubitke, a protunapad se upravo sprema. Hrana je prvorazredna, moral trupa izvanredan. Još jednom: veleizdaja je davati bilo kakve podatke o imenima mjesta i položajima trupa. Malodušnost također.
Oficir načas zašuti. Onda izjavi promijenjenim glasom, da Führer, usprkos svom ogromnom poslu, bdije nad svim svojim vojnicima. On je odredio da svi, koji odlaze na dopust, ponesu sa sobom u domovinu i jedan poklon. U tu svrhu primit će jedan omot s jelom. Treba ga predati ukućanima kao dokaz da je vojnicima na frontu dobro i da mogu sa sobom donijeti čak i darove. Tko putem otvori omot i sam ga pojede, bit će kažnjen. To će se provjeriti na odredišnoj željezničkoj stanici.
, Heil Hitler!
Stajali su mirno. Graeber je očekivao pjesmu »Horst Wessel« i »Deutschland«; Treći je Reich bio velik u pjesmama. Ali to se nije desilo. Umjesto toga padne zapovijed: »Oni, koji odlaze na dopust u Rajnsku oblast, tri koraka naprijed!«
Nekoliko ljudi istupi iz stroja. »Dopusti u Rajnsku oblast su obustavljeni« objasni oficir. Zatim se obrati najbližem. »Kamo želite umjesto toga?«
»U Köln.«
»Tȁ upravo sam rekao da je Rajnska oblast zatvorena. Kamo želite umjesto toga?«
»U Köln«, reče čovjek ne razumijevajući. »Ja sam iz Kölna.«
»Ne možete u Köln, zar ne razumijete? U koji drugi grad želite putovati?«
»Ni u jedan drugi grad. U Kölnu imam ženu i djecu. Tamo sam bio bravar. Moji dokumenti za dopust vrijede za Köln.«
»To vidim. Ali tamo ne možete. Ti, shvatite napokon! Ovaj čas je Köln zatvoren za one koji dolaze s fronta.«
»Zatvoren?« upita bivši bravar. »Zašto?«
»Zar ste poludjeli, čovječe? Tko ovdje postavlja pitanja? Vi ili pretpostavljeni?«
Prišao je jedan kapetan i nešto šapnuo oficiru. Ovaj kimne.
»Oni koji idu na dopust u Hamburg i Elzas, neka 6tupe naprijed!«
Nitko ne istupi. »Rajnjani ostaju ovdje! Ostali na mjestu lijevo krug! U red po omote za domovinu!«


Ponovo su stajali na stanici. Nakon nekog vremena stignu Rajnjani. »Šta je bilo?« upita bas.
»Čuo si.«
»Ne možeš u Köln? Kamo ćeš onda?«
»U Rothenburg. Tamo imam sestru. Ali šta ću u Rothenburgu? Ja stanujem u Kölnu. Šta se desilo u Kölnu? Zašto ne mogu u Kooln?«
»Oprez!« reče netko 'i pogleda dvojicu esesovaca, koji su škripajući prolazili.
»Fućkam ja na njih! Šta ću u Rothenburgu? Gdje je moja obitelj? Bila je u Kölnu. Šta se tamo desilo?«
»Možda je tvoja obitelj također u Rothenburgu.«
»Nije u Rothenburgu. Tamo nema mjesta. A i moja žena se ne slaže s mojom sestrom. Šta se dogodilo u Kölnu?«
Bravar je zurio u ostale. U očima mu bijahu suze. Njegove su debele usne drhtale. »Zašto vi možete kući, a ja ne? Nakon toliko vremena! Šta se dogodilo? Šta se desilo mojoj ženi i dieci? Najstarijem je ime Georg. Ima jedanaest godina. Šta?«
»Slušaj«, reče bas. »Protiv toga se ništa ne može učiniti.' Pošalji ženi telegram. Neka dođe u Rothenburg. Inače je uopće ne ćeš vidjeti.«
»A put? Tko će joj to platiti? I gdje da stanuje?«
»Ako ti ne smiješ u Köln, ni tvoja žena ne smije napolje«, reče miš. »To je sigurno. Takvo je naređenje.«
Bravar otvori usta, ali ne reče ništa. Tek nakon nekog vremena odgovori. »Zašto ne?«
»Sam razmisli o tome.«
»Budi sretan što te odmah nisu poslali natrag na front«, reče bas. »I to se moglo dogoditi.«
Graeber je slušao šuteći. On osjeti da ga trese zimica i da studen ne dolazi izvana. Ono neshvatljivo, sablasno bijaše ponovo ovdje, ono što se već tako dugo šuljalo naokolo, što nikad nije mogao potpuno uhvatiti, što je izmicalo i vraćalo se ponovo i zurilo u čovjeka i imalo stotinu nejasnih lica i nijedno. On pogleda na tračnice. One su vodile u domovinu, u tu sigurnost i toplinu koja je čekala, u taj mir, to jedino što još bijaše preostalo. A sada se činilo da se ovo izvana također ušuljalo, i disalo neprijatno pored njega i nije se dalo otjerati.
»Dopust«, reče gorko čovjek iz Kölna. »To je moj dopust? Šta sada?«
Ostali su ga gledali i nisu mu više odgovarali. Bilo je to kao da je na njemu postala vidljiva neka dosad skrivena bolest. Bio je nevin, ali se činio čudnovato žigosanim, i drugi se neprimjetno odmaknuše od njega. Bijahu sretni što to nije pogodilo njih, ali ni sami još ne bijahu sigurni — zbog toga su se odmakli. Nesreća je zarazna.
Vlak se polako kotrljao, u trijem. Bio je cm i zatamnio je posljednje svijetlo.

VI


Ujutro se promijenio krajolik. Izlazio je jasno iz meke pare zore. Graeber je sada sjedio kraj prozora, lica pritisnuta o staklo. Vidio je oranice i polja s mrljama snijega, ali ispod toga crne, pravilne brazde pluga i blijedozeleno ljeskanje usjeva. Nema lijevaka od granata. Nema ruševina. Široka, glatka ravnica. Nema rovova. Nema bunkera. Zemlja.
Onda se pojavilo prvo selo. Jedna crkva, na kojoj je svjetlucao križ! Jedna škola, na kojoj se polako vrtio limeni pijetao. Jedna krčma, pred kojom stajahu ljudi. Otvorena kućna vrata, djevojke s metlama, kola, prvi sunčev sjaj na prozorima koji bijahu nerazbijeni. Krovovi koji bijahu čitavi, nerazorene kuće, drveće koje je imalo sve svoje grane, ulice koje bijahu ulice i djeca koja idu u školu. Graeber već dugo vremena nije vidio djece. Disao je duboko. To bijaše ono što je čekao? Bilo je ovdje. Ipak ovdje!
»Ovdje izgleda sve drukčije, zar ne?« upita neki podoficir kraj drugog prozora.
»Sasvim drukčije.«
Para se dizala sve više i više. Širine su rasle iz horizonta. Moglo se vidjeti nadaleko. Telegrafske žice pratile su vlak. Vijale su se gore i dolje — notne. linije jedne beskrajne, nečujne melodije. Ptice su s njih lepršale u vis kao pjesme. Krajolik bijaše tih. Nestalo je tutnjave fronta. Nema više aviona. Graeberu se činilo da su već prošli čitavi tjedni otkad je na putu. Čak je izblijedjelo i samo sjećanje na njegove drugove.
»Koji je danas dan?« upita on.
»Četvrtak.«
»Tako, četvrtak.«.
Naravno. Jučer bijaše srijeda. »Misliš li da ćemo . negdje sljedovati kavu?«
»Sigurno. Tȁ ovdje je sve kao i prije.«
Nekolicina izvadi kruh iz svojih rančeva i Stade žvakati. Graeber je čekao; htio je pojesti kruh zajedno s kavom. Njegova je majka imala stolnjak s plavim i bijelim kockama, i uz kavu bijaše meda, kruščića i vrućeg mlijeka. Kanarinac je pjevao, a ljeti je sunce sjalo na geranjje u prozoru. Često je između ruku trljao jedan tamnozeleni list i udisao nepoznati jaki miris, misleći na strane zemlje. Stranih je zemalja u međuvremenu vidio mnogo, ali ne tako kako je onda sanjao.
Ponovo pogleda napolje. Bio je najednom pun pouzdanja. Vani su stajali zemljoradnici i gledali vlak. Uz njih su bile žene s maramama. Podoficir je spustio prozor i mahao. Nitko nije mahao natrag.
»No, onda ništa, glupani«, reče razočarano podoficir.
Nekoliko minuta kasnije došlo je i drugo polje s ljudima i on je ponovo mahao. Ovaj put se jako nagnuo Iz prozora. Ni sada nitko ne odvrati, iako su se ljudi ispravili i promatrali vlak.
»I za takvog šta se čovjek bori«, reče podoficir bijesno.
»Možda su to zarobljenici. Ili strani radnici.«
»S njima je bilo dosta žena. Barem su one mogle mahnuti.«
»Možda su i one Ruskinje. Ili Poljakinje.«
»Glupost. Nisu tako izgledale.«
. »Mi smo vlak s ranjenicima«, reče ćelavac. »Onda nitko ne maše.«
»Volovi«, zaključi podoficir. »Seljačine i govedarke.« On rukom podigne prozor.
»U Kölnu su drukčiji«, reče bravar.

Vlak je vozio dalje. Jedamput je dva sata stajao u nekom tunelu. Nisu imali svijetla, a tunel bijaše potpuno mračan. Iako su bili navikli da žive pod zemljom, tunel ih je nakon nekog vremena stao gušiti.
Pušili su. Užarene točke cigareta njihale su se gore-dolje u tami poput krijesnica. »Vjerojatno kvar na mašini«, reče podoficir.
Prisluškivali su. Nisu čuli avione. Nije bilo ni eksplozija. »Da li je tko od vas već bio u Rothenburgu?« upita Koolnjanin.
»To je neki stari grad«, reče Graeber.
»Jesi li bio tamo?«
»Ne. Zar ti nisi nikad bio tamo?«
»Ne. Samo što ću ja tamo?«
»Trebao si putovati u Berlin«, reče miš. »Čovjek samo jednom ima dopust. A u Berlinu se više toga događa.«
»Nemam novaca za Berlin. Gdje da tamo stanujem? U hotelu? Ja hoću k svojoj obitelji.«
Vlak trgne. »Konačno«, reče bas. »Mislio sam već da će nas oydje sahraniti.«
Svjetlost je sivo kapala u mrak. Postajalo je srebrenije i onda se krajolik ponovo pojavi. Izgledao je nježniji nego ikad. Svi su se gurali na prozore. Poslijepodne bijaše kao vino. I nehotice su tražili svježe kratere bomba. Nisu ih našli.
Nekoliko stanica poslije iziđe bas. Onda podoficir i dvojica drugih. Sat kasnije počeo je Graeber prepoznavati kraj. Smračilo se. Plavi velovi visjeli su u drveću. To. što je prepoznavao ne bijahu neke određene stvari — ne kuće, ni sela, ni planinski lanci; bijaše to krajolik sam, koji je odjednom govorio. Dolazio je sa svih strana, sladak, smeten i pun nenadanih uspomena. Nije bio jasan, nije bilo nikakvih činjenica, gotovo i nije bio više nego slutnja o povratku, ne povratak sam; ali upravo zbog toga bijaše mnogo jači. U njemu bijahu sumračne aleje snova, i nisu imale kraja.
Imena stanica postadoše prisnija. Proletjela su mjesta znana s izleta. U toj se uspomeni odjednom javio miris jagoda, jelove smole i ledine na suncu. Do grada je trebalo samo još nekoliko minuta. Graeber spremi svoje stvari. Stajao je i čekao da se pojave prve ulice.


Vlak stane. Napolju su trčali ljudi. Graeber pogleda' napolje, čuo je ime grada. »Dakle, sretno«, reče Kölnjanin.
»Još nismo stigli. Stanica je u sredini grada.«
»Možda su je premjestili. Radije pitaj.«
Graeber otvori vrata. U polutami vidje kako ulaze ljudi. »Da li je to Werden?« upita on.
Nekoliko ljudi pogleda gore; ali ne odgovoriše, odviše su se žurili. On iziđe. Onda začuje željezničara kako viče: »Werden! Silazite!«
On zgrabi remene svog ranca i progura se do činovnika. »Zar vlak ne ide do kolodvora?«
Čovjek ga je umorno promatrao. »Vi želite u Werden?«
»Da.«
»Tamo, desno iza rampe. Tamo je autobus koji vozi dalje.«
Graeber pođe uz rampu. Nije ju poznavao. Bila je nova i načinjena iz tesanog drveta. On nađe autobus. »Vozite u Werden?« upita vozara.
»Da.«
»Zar vlak više ne vozi do tamo?«
»Ne.«
»Zašto ne?«
»Zato što vozi samo dovde.«
Graeber pogleda vozara. Znao je da je besmisleno ispitivati dalje. Ne bi dobio pravog odgovora. Polako se popne u autobus. U jednom je uglu bilo još mjesta. Vani je sve bilo mračno. Još je samo mogao vidjeti naizgled nove tračnice kako svjetlucaju u tami. Vodile su u pravom uglu dalje od smjera grada. Vlak je već manevrirao. Graeber se stisne u kut. Možda su to učinili iz opreza, mislio je bez pouzdanja.
Autobus krene. Bio je to stari sanduk s lošim benzinom. Motor je kašljao. Prestigne ih nekoliko Mercedesa. U jednom su sjedili oficiri Wehrmachta, u dva druga oficiri SS-a. Ljudi u autobusu vidjeli su ih kad su projurili. Nisu ništa rekli. Za vrijeme vožnje gotovo nitko nije govorio. Samo se jedno dijete smijalo i igralo u hodniku. Bila je to djevojčica otprilike od dvije godine, plavokosa, s plavom vrpcom u kosi.
Graeber vidje prve ulice. Bile su neoštećene. On odahne. Autobus je kloparao još nekoliko minuta dalje, a onda stane.
»Izlaz! Svi!«
»Gdje smo?« upita Graeber nekog čovjeka pokraj sebe.


»Bramschestrasse.«
»Zar ne idemo dalje?«
»Ne.«
Čovjek siđe. Graeber pođe za njim. »Ja sam na dopustu«, reče on. »Prvi put u dvije godine.« Morao je to teći, nekome.
Čovjek ga pogleda. Preko čela je imao svježi ožiljak i nedostajala su mu dva prednja zuba. »Gdje stanujete?«
»Hakenstrasse 18.«
»Da li je to u Starom gradu?«
»Na granici. Ugao Luisenstrasse. Od tamo se može vidjeti crkva svete Katarine.«
»Tako ... da...« čovjek je promatrao tamno nebo. »No, vi znate put.«
»Naravno. To se ne zaboravlja.«
»Naravno da ne. Sve dobro.«
»Hvala.«
Graeber pođe kroz Bramschestrasse. Promatrao je kuće. Bile su čitave. Gledao je prozore. Svi bijahu tamni. Protuavionska zaštita, mislio je, naravno. Bilo je djetinjasto, ali on to ipak nije očekivao; vjerovao je da će grad biti osvijetljen. To je već otprije morao znati.
Žurno je prolazio ulicama. Vidio je pekarnicu, u kojoj nije bilo kruha. U izlogu je stajalo nekoliko papirnatih ruža u jednoj staklenoj vazi. Zatim trgovina živežnim namirnicama. Izlog je bio pun raznih omota, ali oni bijahu prazni. Onda sedlarija. Graeber se sjetio te trgovine. Ispunjen smeđi konj stajao je prije u izlogu. On pogleda unutra. Konj još uvijek bijaše tu, a pred njim je kao i prije stajao crnobijeli terijer, glave uzdignute kao da se sprema da zalaje. On se načas zaustavi pred tim izlogom, koji se nije promijenio, usprkos svemu što se posljednjih godina dogodilo; onda pođe dalje. Sada bijaše kod kuće. »Dobro veče«, reče nekom neznancu koji je stajao pred obližnjim vratima.
»Dobro veče«, odgovori ovaj iznenađeno za njim nakon nekog vremena.
Pločnik je zvonio pod Graeberovim čizmama. Brzo će svući ta teška gacala i uzeti svoje lagane civilne cipele. Oprat će se u bistroj, vrućoj vodi i obući čistu košulju. On pođe brže. činilo se kao da se ulica pod njegovim, nogama nadimlje, kao da je živa ili puna elektriciteta. Onda odjednom namiriše dim.

On se zaustavi. To nije bio dim iz dimnjaka; to nije bila ni vatra drveta; bijaše to miris paljevine. On pogleda oko sebe. Kuće su bile neoštećene. Krovovi bijahu čitavi. Nebo iza njih bilo je veoma daleko i tamnoplavo.
On pođe dalje. Ulica je svršavala na malom trgu s nasadima. Miris paljevine postade jači. Činilo se da visi u golim krošnjama stabala. Graeber je mirisao; nije mogao ustanoviti odakle dolazi. Miris bijaše sada svuda, kao da je pao s neba poput pepela.
Na slijedećem uglu ugleda prvu srušenu kuću. On se trgne. Posljednjih godina vidio je samo ruševine i nikad nije o tome razmišljao; ali u hrpu razvalina zurio je kao da prvi put u svom životu vidi srušenu zgradu.
To je samo jedna kuća, mislio je. Samo jedna jedina kuća. Ne više. Sve ostale još stoje. Brzo je prolazio pored gomile ruševina i njuškao. Miris paljevine nije dolazio odavde. Ova je kuća bila već dulje vremena srušena. Možda je to bio slučaj, jedna zaboravljena bomba, koju su nasumce izbacili za vrijeme leta kući.
On pogleda ime ulice. Bremerstrasse. Bilo je još daleko do Hakenstrasse. Još najmanje pola sata. On pođe brže. Ljude gotovo i nije vidio. Pod tamnim svodom nekih vrata gorjele su male, plave električne žarulje. Bijahu zasjenjene i izgledalo je kao da svod vrata ima tuberkulozu.
Onda se pojavi prvi razoreni ugao. Ovaj put bijaše to više kuća. Stajalo je još samo nekoliko temeljnih zidova. Stršili su u zrak crno i nazubljeno. Skriveni čelični nosači visjeli su između njih, kao tamne zmije koje puze iz kamenja. Jedan dio ruševina bio je otkopan ustranu. I ove razvaline bijahu stare. Graeber je prolazio tik uz njih. Penjao se preko ruševina na pločniku i vidio je kako se u tami kreću tamnije sjene, kao da pužu golemi kukci.
»Hej!« vikne. »Da li je netko ovdje?«
Malter se krhao, a kamenje je kloparalo. Sjene nestanu. Graeber začuje snažno disanje. On osluhne; onda shvati da je to on sam, koji tako glasno diše.
Zatim potrči. Miris paljevine postade jači. Bilo je sve više ruševina. Onda je stigao u Stari grad i zaustavio se i zurio i zurio. Tamo su prije stajali redovi drvenih kuća iz srednjeg vijeka, kuće s izbočenim zabatima, šiljastim krovovima i šarenim natpisima. Više ih nije bilo tu. Umjesto toga ugleda kaos zgarišta, pougljenjele grede, temeljne zidove, hrpe kamenja, ostatke ulica i nad tim bjeličastu paru izgaranja. Kuće su izgorjele kao suho iverje. Trčao je dalje. Odjednom ga je zgrabio divlji strah. Sjetio se da se nedaleko kuće njegovih roditelja nalazila mala tvornica bakra. Ona je mogla biti cilj. Spoticao se preko ulica i nagorjelih vlažnih ruševina što je brže mogao, gurao je ljude i trčao naprijed, penjao se preko gomila razvalina i onda se zaustavio. Više nije znao gdje se nalazi.
Grad, koji je poznavao od svog djetinjstva, toliko se promijenio, da se u njem više nije mogao snaći. Navikao je da se ravna po pročeljima kuća. Više ih nije bilo. Onda upita neku ženu, koja je projurila kraj njega, kako da dođe u Hakenstrasse.
»Šta?« upita ona uplašeno. Bila je prljava i držala je ruke na grudima.
»U Hakenstrasse.«
Žena mahne rukom. »Tamo ... tamo preko ... iza ugla...«
On pođe tim pravcem. Na jednoj je strani stajalo pougljenjelo drveće. Grane i grančice bijahu izgorjele, panjevi i nekoliko snažnijih grana još su stršili. Izgledali su kao goleme, crne ruke, koje se iz zemlje uzdižu k nebu.
Graeber pokuša da se snađe. Odavde bi morao vidjeti toranj crkve sv. Katarine. Nije ga vidio. Možda je i crkva srušena. Nije više nikoga pitao. Negdje ugleda nosila. Ljudi su otkopavali.
Vatrogasci su trčali naokolo. Voda je pljuskala u dim. Jedan taman plamen visio je nad tvornicom bakra. Našao je Hakenstrasse.

VII


Na skrivenom stupu nalazila se tablica. Pokazivala je koso prema dolje, u lijevak, u kojem je ležao željezni okvir kreveta. Obišao je lijevak i otrčao dalje. Malo podalje vidje jednu nerazorenu kuću. Osamnaest, šaptao je, to mora biti broj osamnaest! Bože, učini da to bude broj osamnaest!
Prevario se. Bilo je samo pročelje jedne kuće. U tami je izgledala čitavom. Kad je prišao, vidje da je čitav stražnji dio srušen. Gore je visio jedan klavir ukliješten između čeličnih nosača. Poklopac bijaše odvaljen, a tipke su ljeskale poput ogromnih usta punih zubi, kao da dolje bijesno prijeti neka teška pretpotopna životinja. Kućna vrata pročelja bijahu širom otvorena.
Graeber potrča preko. »Hej, vi tamo!« vikne netko. »Pazite! Kamo želite?«
On ne odgovori. Odjednom se više nije mogao sjetiti, gdje bi trebalo da stoji kuća njegovih roditelja. Za svih tih godina vidio ju je pred sobom, svaki prozor, ulaz, stepenice — ali sada, u toj noći sve bijaše razbacano. Nije znao ni na kojoj se strani ulice nalazi.
»Hej, čovječe!« vikne glas ponovo. »Hoćete li da vam zid padne na glavu?«
Graeber je zurio kroz kućna vrata. Vidio je početak nekih stepenica. Tražio je kućni broj. Priđe jedan stražar protuavionske zaštite. »Šta radite ovdje?«
»Da li je to broj osamnaest? Gdje je osamnaest?«
»Osamnaest?« Stražar popravi svoj šljem. »Gdje je osamnaest? Valjda mislite, gdje je bio osamnaest?«
»Šta?«
»Jasno. Zar nemate oči?«
»Ovo nije osamnaest.«
»Nije bio osamnaest! Bio! ’Jest’ ne postoji više. ’Bio’, to je parola.«
Graeber uhvati čovjeka za ovratnik. »Slušajte«, reče divlje.
»Nisam ovdje da slušam viceve. Gdje je osamnaest?«
Stražar ga pogleda. »Odmah me pustite ili ću zviždati po policiju. Nemate šta tražiti ovdje. Ovdje se otkapaju ruševine. Uhapsit će vas.«
»Ne će me uhapsiti. Vraćam se s fronta.«
»Vrlo važno! Mislite da ovo ovdje nije front?«
Graeber pusti čovjeka. »Ja stanujem u osamnaest«, reče onda.
»Hakenstrasse osamnaest. Moji roditelji stanuju ovdje...«
»U ovoj ulici više nitko ne stanuje.«
»Nitko?«
»Nitko. Ja to moram znati. I ja sam stanovao ovdje.« Čovjek se odjednom iskesi. »Jesam! Jesam!« vikne onda. »U četrnaest dana imali smo ovdje šest zračnih napada, vi vojniče s fronta, vi! A vi ste, prokleta braćo, vani ljenčarili. Zdravi ste i dobro raspoloženi, to se vidi! A moja žena? Tu...« on pokaže na kuću, pred kojom su stajali, »tko će je iskopati? Nitko! Mrtva! Nema više smisla, govore ekipe za spašavanje. Previše drugog, hitnijeg posla. Previše posranih akata i posranih ureda i posranih nadleštava, koja treba spasiti.« On približi Graeberu svoje mršavo, ispijeno lice. »Znate li šta, vojniče? Nikad se ne zna što se događa, dok čovjek sam ne upadne u sos. A kad se sazna, onda je prekasno. Vi, vojniče s fronta!« On pljune. »Vi hrabri vojniče s fronta s tom svojom željeznarijom. Osamnaest je tamo gore. Tamo gdje kopaju.«
Graeber ostavi čovjeka. Tamo, gdje kopaju, mislio je. Tamo, gdje kopaju! Nije istina! Odmah ću se probuditi i bit ću u bunkeru, probudit ću se u podrumu bezimenog ruskog sela, i Immermann je ovdje i kune, i Mücke, i Sauer, ovo je ovdje Rusija, ovo nije Njemačka, Njemačka je čitava i zaštićena, ona...
Čuo je dozivanje, i zveckanje lopata, onda vidje ljude na ruševinama što su izgarale. Na ulici je u velikim mlazovima tekla voda iz razbijene vodovodne cijevi. Svjetlucala je na svijetlu zasjenjenih svjetiljaka.
On potrča k jednom čovjeku koji je • zapovijedao. »Da li je to osamnaest?«
»Šta? Kupite se! Šta tražite ovdje?«
»Tražim roditelje. U osamnaest. Gdje su?«
»Čovječe, kako da to znam? Zar sam ja bog?«
»Jesu li spašeni?«
»Pitajte to na drugom mjestu. To se nas ne tiče. Mi samo iskapamo.«
»Ima li ovdje zatrpanih?«
»Naravno. Zar mislite da od šale kopamo?« čovjek se okrene prema koloni. »Prestanite! Tišina! Willmann, kucajte!«
Radnici su se uspravili. Bijahu to ljudi u sweaterima, ljudi s prljavim bijelim ovratnicima, ljudi u starim mehaničarskim odijelima, ljudi u vojničkim hlačama i civilnim kaputima. Bili su blatni, a njihova su lica bila mokra. Jedan s čekićem kleknuo je na ruševine i kucao po nekoj cijevi, koja je virila napolje. »Tišina!« vikne predvodnik.
Nastade tišina. Čovjek s čekićem pritisnuo je uho na cijev. Čulo se disanje ljudi i curkanje vapna. U daljini su zvonila bolnička i vatrogasna kola. Čovjek s čekićem ponovo pokuca.
Onda se uspravi. »Još odgovaraju. Brzo kucaju. Vjerojatno imaju još sasvim malo zraka.«
On brzo pokuca nekoliko puta. »Naprijed!« vikne predvodnik.
»Dalje! Ovdje desno! Moramo pokušati da ovdje uguramo cijev, da bi došli do zraka.«
Graeber je još stajao pored njega. »Da li je to sklonište?«
»Naravno. Šta bi drugo bilo? Zar mislite da bi ovdje još netko kucao da nije bio u podrumu?«
Graeber proguta. »Jesu li to ljudi iz kuće? Onaj stražar preko kaže da ovdje više nitko ne stanuje.«
»Onaj stražar preko ima mekanu tikvu. Ovdje su dolje ljudi koji kucaju, to je za nas dovoljno.«
Graeber skine ranac. »Ja sam snažan. Mogu pomoći Iskapati.« On pogleda čovjeka. »Moram, moji su roditelji možda...«
»U redu! Willmann, ovdje je još jedan za smjenu. Imate li slobodnu jednu sjekiru?«

Najprije su se pojavile zgnječene noge. Slomila ih je i prikliještila jedna greda. Čovjek je još živio. Bio je pri svijesti. Graeber je zurio u njegovo lice. Nije ga poznavao. Prepilili su gredu i primakli nosila, čovjek nije vikao. Samo je prevrnuo oči i one bijahu odjednom bijele.
Proširili su ulaz i našli još dva mrtvaca. Obojica bijahu zdrobljeni. Lica im bijahu ravna; izbočine više nije bilo, nije bilo nosa, zubi bijahu dva reda plosnatih košćica, malo rasutih i krivih, kao upečeni komadi badema. Graeber se nagne nad njih. Vidio je tamnu kosu. Njegovi bijahu plavokosi. Oni izvuku mrtvace. Ležali su na ulici plosnato i čudnovato.
Postalo je svjetlije. Izišao je mjesec. Nebom se razlije blago, gotovo bezbojno, vrlo hladno plavetnilo. »Kada je bio napad?« upitao je Graeber kad su ga smijenili.
»Jučer, noću.«
Graeber pogleda svoje ruke. Bile su crne u nestvarnom svijetlu. Krv, koja je s njih tekla, bila je također crna. Nije znao da li je to njegova vlastita, čak nije znao da je golim rukama odgrtao razvaline i krhotine stakla. Radili su dalje. Oči su im suzile; grizla ih je kiselina pare od bomba. Brisali su ih rukavima, ali one su se brzo ponovo punile.
»Hej, vojniče«, vikne netko iza njega.
On se okrene. »Da li je to vaš ranac?« upita prilika, koja se njihala u vodi njegovih očiju.
»Gdje?«
»Preko. Upravo netko kida s njim.«
Graeber se htjede ponovo okrenuti. »Krade ga«, reče prilika i pokaže. »Još ga možete stići. Brzo! Ja ću vas ovdje smijeniti.«
Graeber više nije mogao misliti. Jednostavno je slijedio glas i ruku. Potrčao je dolje ulicom i vidio nekog kako se penje preko gomile ruševina. On ga stigne. Bio je to neki stari čovjek. Graeber stane na remen. Čovjek ispusti, okrene se, digne i zakmeči tankim, visokim glasom. Njegova usta bila su velika i crna na mjesečini, a njegove su oči blistale.
Priđe jedna patrola. Bila su to dva esesovca. »Šta se događa ovdje?«
»Ništa«, odvrati Graeber i prebaci svoj ranac. Kmečeći je čovjek zanijemio. Disao je oštro i glasno. »Šta radite ovdje?« upita jedan od esesovaca. Bijaše to stariji oberscharführer. »Isprave.«
»Pomažem iskapati. Preko. Tamo su stanovali moji roditelji. Moram...«
»Vojnu knjižicu!« reče oberscharführer oštrije.
Graeber je zurio u obojicu. Nije imalo smisla da se svađa, da li esesovci imaju pravo legitimirati vojnike. Bijahu dvojica i naoružani. On izvuče svoju ispravu, čovjek izvadi džepnu lampu i stane čitati. Komad papira bio je načas tako osvijetljen, kao da žari iznutra. Graeber osjeti kako mu mišići drhte. Konačno se svjetiljka ugasi i oberscharführer mu vrati cedulju. »Vi stanujete u Hakenstrasse osamnaest?«
»Da«, reče Graeber kipeći od nestrpljenja. »Preko. Upravo iskapamo. Tražim svoju obitelj.«
»Gdje?«
»Preko. Tamo, gdje kopaju. Zar ne vidite?«
»To nije osamnaest.«
»Šta?«
»To nije osamnaest. To je dvadeset i dva. Osamnaest je ovo ovdje.« On pokaže na jednu ruševinu, iz koje su stršili željezni nosači.
»Znate li to sigurno?« promuca Graeber.
»Naravno. Ovdje sada sve izgleda isto. Ali to je osamnaest, znam to sigurno.«
Graeber pogleda na ruševine. Nisu se dimile. »Ovaj dio ulice nije jučer bio bombardiran«, reče oberscharführer. »Mislim da je to bilo prošlog tjedna.«
»Znate li...« Graeber zastane i nastavi: »Znate li, jesu li ljudi spašeni?«
»To ne znam. Ali uvijek ima spašenih. Možda vaši roditelji uopće nisu bili u kući. Većina ih za vrijeme uzbune odlazi u veliki bunker.«
»Gdje to mogu saznati? I gdje mogu saznati, gdje se sada nalaze?«
»Ove noći nigdje. Vijećnica je srušena i sve je zbrkano. Pitajte sutra ujutro u rajonskom uredu. Šta ste imali s ovim čovjekom ovdje?«
»Ništa. Mislite li da imade još ljudi pod ruševinama?«
»Svagdje se pokoji nađe. Mrtvaci. Kad bismo sve htjeli iskopati, morali bismo imati stoput više ljudi. Te proklete svinje bombardiraju čitav grad bez razlike.«
Oberscharführer se okrene da pođe. »Da li je ovo ovdje zabranjena zona?« upita Graeber.
»Zašto?«
»To tvrdi stražar protuavionske zaštite.«
»Taj je šašav. On više nije u službi. Ostanite ovdje koliko želite. Ležaj za spavanje naći ćete možda kod Crvenog križa. Tamo, gdje je stajao kolodvor. Ako budete imali sreće.«

Graeber je tražio ulaz. Na jednom su mjestu ruševine bile očišćene, ali nigdje nije našao mjesto koje vodi u podrum. Penjao se preko ruševina. U sredini je stršio dio stepenica. Ograda i stepenice bijahu čitavi; ali su besmisleno vodili u prazno. Iza njih su se visoko uzdigle ruševine. Tamo, u jednom udubljenju, stajala je ravno i uredno stolica presvučena baršunom, kao da ju je netko oprezno postavio. Stražnji zid kuće srušio se poprijeko vrta i naslagao se na ostale ruševine. Tamo nešto projuri. Graeber pomisli da je to onaj starac otprije, ali onda prepozna mačku. Bez razmišljanja podigne kamen i baci ga za njom. Odjednom ludo pomisli da je životinja žderala leševe. Brzo se popne preko na dru gu stranu. Sada prepozna da je to njegova kuća; malen dio vrta ostao je još neoštećen, drvena je sjenica bila još ovdje, s klupom unutra, i panj lipe bijaše još iza nje. Oprezno je opipavao koru drveta i osjetio udubljena slova, koja je sam prije mnogo godina urezao. On se okrene. Mjesec se popeo preko zida ruševine i svijetlio unutra. Bio je to krajolik kratera, nečovječan i stran; nešto, o čem se sanjalo, ali što nije moglo biti stvarno. Zaboravio je da posljednjih godina nije gotovo i ništa drugo vidio.
Stražnji ulazi izgledali su beznadno zatrpani. Graeber je prisluškivao. Kucao je po jednom željeznom nosaču, utihnuo i ponovo slušao. Odjednom je vjerovao da čuje cviljenje. To mora da je vjetar, mislio je, to ne može biti drugo nego vjetar. Onda ponovo začuje. On jurne u smjeru stepenica. Mačka skoči pred njega sa stepenica na koje je pobjegla. Slušao je dalje. Osjećao je kako drhti. I onda, odjednom, bio je potpuno siguran da njegovi roditelji leže pod ruševinama, da još žive, i da zatvoreni u tami grebu očajnim zguljenim rukama i jecaju za njim ...
On stane odgrtati ustranu kamenje i ruševine, onda se prisjeti nečeg i potrči natrag. Pao je, oderao koljena, kliznuo preko maltera i kamenja dolje na ulicu i stao trčati natrag prema kući, gdje je cijele noći radio.
»Dođite! To nije osamnaest. Osamnaest je preko! Pomozite mi iskapati!«
»Šta?« upita predvodnik i uspravi se.
»To nije osamnaest! Moji su roditelji tamo!«
»Gdje?«
»Tamo! Brzo!«
Onaj drugi pogleda preko. »To je stari slučaj«, reče onda veoma oprezno i blago.' »Odviše prekasno, vojniče. Mi moramo nastaviti ovdje.«
Graeber baci ranac s ramena. »To su moji roditelji! Evo! Imam stvari, jela. Imam novaca ...«
Čovjek upravi na njega svoje crvene suzne oči. »Zar da zbog toga ostavimo ove dolje da umru?«
»Ne... ali...«
»No, dakle ... ovi još žive ...«
»Možda biste mogli kasnije...«
»Kasnije! Zar ne vidite da se ljudi ruše od umora?«
»Ja sam radio s vama cijelu noć. Mogli biste i meni...«
»Čovječe«, reče predvodnik odjednom ljutito. »Budite razumni! Nema više nikakvog smisla kopati preko. Zar to ne razumijete? Tȁ i ne znate da li još netko leži dolje. Vjerojatno nitko, inače bi o tome nešto čuli. A sad nas ostavite na miru!«
On uzme svoju sjekiru. Graeber ostane stojeći. Gledao je u leđa ljudi, koji su radili. Gledao je nosila. Gledao je dvojicu bolničara koji su u međuvremenu stigli. Voda iz razbijene vodovodne cijevi preplavila je ulicu. On osjeti kako je sva snaga napustila njegovo tijelo. Mislio je na to da pomogne dalje kopati. Nije više mogao. Umorno se vratio onome što jednom bijaše kuća broj osamnaest.
On pogleda na razvaline. Počeo je ponovo odgrtati kamenje, ali ubrzo prestane. Bilo je nemoguće. Ispod kamenja su se nalazili željezni nosači, beton i tesano kamenje. Kuća je bila dobro građena; to je sada ruševine činilo gotovo neuništivima. Možda su zaista mogli pobjeći, mislio je. Možda su ih evakuirali. Možda su u nekom selu Južne Njemačke. Možda su u Rothenburgu. Možda spavaju negdje u posteljama. Majko. Prazan sam. Nemam više ni glave ni želuca.
Zgurio se pored stepenica. Jakovljeve ljestve, mislio je. Šta je to bilo? Nisu li to bile stepenice što vode u nebo? I nisu li anđeli po njima silazili i uzlazili? Pretvoreni u avione. Gdje bijaše sve to? Gdje bijaše zemlja? Zar je postojala još samo za grobove? Ja sam kopao grobove, mislio je, mnoge grobove. Šta radim ovdje? Zašto mi nitko ne pomaže? Vidio sam tisuće razvalina. Ali nikada nisam stvarno vidio nijednu. Tek danas. Tek ovu. Ova je drukčija nego sve ostale. Zašto ja ne ležim ispod nje? Ja bih trebao ležati ispod nje.
Stišalo se. Odnosili su posljednja nosila. Mjesec se uspinjao sve više; srp je nemilosrdno stajao nad gradom. Mačka se ponovo pojavila. Dugo je promatrala Graebera. Njene su oči zeleno svjetlucale u nestvarnom svijetlu. Približila se oprezno. Obišla ga je bešumno nekoliko puta. Onda priđe, otare se o njegove noge, zgrbi leđa i počne presti. Naposljetku se došulja do njega i legne. On to više nije primijetio.

VIII


Jutro je svanulo puno svijetla. Trebalo je nekoliko minuta da se Graeber prisjeti gdje je; toliko je bio navikao da spava u ruševinama. Ali onda je najednom znao sve.
Naslonio se na stepenice i pokušao misliti. Mačka je sjedila nedaleko od njega ispod poluzatrpane kade i spokojno se uređivala. Razaranja je se nisu ticala.
On pogleda na svoj sat. Bilo je još prerano za rajonski ured. Polako ustane. Zglobovi mu bijahu ukočeni, ruke krvave i prljave. U kadi je našao malo bistre vode — vjerojatno ostatak od gašenja ili kiše. Iz vode ga je gledalo njegovo lice. Bilo mu je strano. Iz ranca izvadi komad sapuna i počne se prati. Voda postade crna, a ruke počeše krvariti. Pružio ih je na suncu, da bi se osušile. Onda pogleda po sebi. Hlače su mu bile poderane, a kaput prljav. Trljao je po njemu mokrom maramicom. Više nije mogao učiniti.
U rancu je imao kruha. U čuturici je preostalo nešto kave. Pio je kavu i žvakao kruh. Bio je odjednom veoma gladan. Njegovo je grlo bilo tako hrapavo, kao da je cijele noći vikao. Prišla je mačka. On odlomi komad kruha i pruži joj. Ona ga oprezno uzme, udalji se i zguri da bi ga pojela. Pritom ga je promatrala. Krzno joj bijaše crno i imala je jednu bijelu šapu. Na razbijenom staklu među ruševinama bljeskalo je sunce. On uzme ranac i siđe na ulicu.
Dolje zastane i pogleda oko sebe. Više nije prepoznavao silhuete grada. Svagdje bijahu rupe kao na oštećenom zubalu. Nedostajala je zelena kupola katedrale. Crkva sv. Katarine bila je srušena. Redovi krovova uokolo bijahu šugavi i prožderani, kao da su ogromni pretpotopni insekti razrovali mravinjak. U Hakenstrasse je stajalo još nekoliko kuća. Grad više nije izgledao kao domovina koju je on očekivao; izgledao je kao da leži u Rusiji.
Otvorila su se vrata kuće od koje je stajalo samo još pročelje. Napolje je izišao stražar protuavionske zaštite. Izgledalo je sablasno vidjeti ga kako izlazi, kao da je sve u redu, iz kuće koja više nije postojala. On mahne. Graeber je neko vrijeme oklijevao. Sjetio se da je oberscharführer rekao, da je čovjek lud. Onda ipak pođe preko.
Stražar iskesi zube. »Šta radite ovdje?« upita oštro.
»Pljačkate? Zar ne znate da je to zabranjeno?«
»Čovječe!« reče Graeber. »Okanite se tih vaših prokletih gluposti! Radije mi recite da li nešto znate o mojim roditeljima! Paul i Marie Graeber. Stanovali su preko.«
Stražar mu primakne svoje ispijeno, čekinjavo lice. »Ah, to ste vi! Noćašnji borac s fronta! Samo nemojte tako vikati, vojniče! Zar mislite da ste jedini koji je nekog izgubio? Šta mislite, što je ovo?« on pokaže prema kući, iz koje je bio izišao.
»Šta?«
»Ovo ovdje! Na vratima! Zar nemate oči? Mislite li da je to humoristički list?«
Graeber ne odgovori. Vidio je da se vrata polako njišu na vjetru, i da su oblijepljena ceduljama. Brzo pođe preko.
Bijahu to adrese i pozivi nestalima. Neki bijahu napisani na sama vrata olovkom, tintom ili ugljenom; ali većina ih je bila ispisana na papirima, koji bijahu pričvršćeni pribodnicama i ljepivim papirom. »Heinrich i Georg, dođite stricu Hermannu. Irma mrtva. Majka«, stajalo je na velikom iscrtanom listu, istrganom iz školske bilježnice i pričvršćenom s četiri pribodnice. Odmah ispod toga na kartonu poklopca kutije za cipele: »Za ime božje, obavijestite o Brunhildi Schmidt, Thuringerstr. 4.« Pored toga na poštanskoj dopisnici: »Otto, mi smo u Haste, osnovna škola.« A sasvim dolje, ispod adresa olovkom i tintom, na papirnatom ubrusu obrubljenom čipkama, bilo je napisano šarenim pastelnim olovkama: »Marie, gdje si?« bez potpisa.
Graeber se uspravi. »No?« upita stražar. »Jesu li vaši ovdje?«
»Ne. Nisu znali da dolazim.«
Luđak razvuče lice kao da se bezglasno smije. »Nitko ništa ne zna o drugom, vojniče. Nitko! A krivi se uvijek izvuku. Lupežima se ništa ne događa. Zar to još niste naučili?« .
»Jesam.«
»Onda se upišite! Upišite se u taj popis bijede! A onda čekajte! Čekajte, kao svi mi. Čekajte dok ne postanete crni.« Stražarevo se lice promijeni. Bilo je odjednom iskrivljeno kao od velikog bola.
Graeber se okrene. Sagnuo se i tražio u ruševinama nešto na čemu bi mogao pisati. Našao je otisak neke Hitlerove slike u boji, koja je visjela u jednom razbijenom okviru. Poleđina bijaše bijela i bez tiska. Oderao je gornji dio, izvadio olovku i razmišljao. Odjednom nije znao što da napiše. »Molim za obavijest o Paulu i Marie Graeber«, napiše konačno blok-slovima. »Ernst ovdje na dopustu.«
»Veleizdaja«, tiho reče stražar iza njega.
»Šta?« Graeber se naglo okrene.
»Veleizdaja! Poderali ste sliku Fuhrera.«
»Bila je poderana i ležala je u blatu«, reče Graeber ljutito. »I sad me ostavite na miru s vašim brbljarijama!«
Nije našao ništa čime bi mogao pričvrstiti cedulju. Konačno skine dvije od četiri pribodnice, kojima bijaše pričvršćen poziv majke i pričvrsti svoj vlastiti. Nije to učinio rado; izgledalo je otprilike tako kao da krade vijenac s tuđeg groba. Ali nije imao ničeg drugog, a dvije pribodnice držale su majčin poziv isto tako dobro kao i četiri.
Stražar je gledao preko njegovih ramena. »Gotovo«, reče kao da izdaje komandu. »A sad, Sieg Heil, vojniče! Tugovanje zabranjeno! Crnina također! Slabi borbeni duh! Budite ponosni da smijete pridonijeti žrtvu! Da ste vi, proklete svinje, izvršili svoju dužnost, ovo se ovdje nikad ne bi dogodilo!«
On se osorno okrene i ode krupnim koracima na tankim, dugim nogama.
Graeber ga je odmah zaboravio. Otrgne komadić od ostatka Hitlerove slike i napiše na njemu adresu, koju je našao na vratima. Bila je to adresa obitelji Loose. Onda izvuče iz okvira ostatak otiska, na poleđini napiše još jednom isto što i na drugoj polovici i vrata se kući broj osamnaest. Tamo učvrsti cedulju između dva kamena tako da se dobro vidjela. Sada su postojale dvije mogućnosti da pročitaju njegov poziv. Bilo je to sve što je ovog časa mogao učiniti. Stajao je još neko vrijeme pred gomilom ruševina i kamenja, za koju nije znao da li je grob ali ne. Stolica s baršunom u udubljenju svijetlila je poput smaragda na suncu. Jedno stablo kestena kraj njega na ulici ostalo je neoštećeno. Njegovo je lišće nježno blistalo na suncu, a zebe su cvrkutale u krošnji i gradile gnijezdo.
On pogleda na sat. Bilo je vrijeme da ode u vijećnicu.


Šalteri ureda za nestale bijahu bijedno istesani iz novog drveta. Nisu bili obojeni i mirisali su na smolu i šumu. Na jednoj strani prostorije urušio se strop. Tamo su zidari polagali grede i udarali čekićima. Svagdje su stajali ljudi i šuteći strpljivo čekali. Iza šaltera sjedio je jednoruk činovnik i dvije žene.
»Ime?« upitala je žena sasvim zdesna. Imala je plosnato, široko lice i ervenu svilenu vrpcu u kosi, koja je visjela u pramenima.
»Graeber. Paul i Marie Graeber. Poreski tajnik, Hakenstrasse osamnaest.«
»Šta?« Žena je stavila ruku iza uha.
»Graeber«, ponovi Graeber glasnije kroz buku čekića. »Paul i Marie Graeber. Poreski tajnik.« činovnica je listala. »Graeber, Graeber...« njen je prst klizio duž kolone i zaustavio se.
»Graeber... da... kako bijaše ime?«
»Paul i Marie.«
»Kako?«
»Paul i Marie!« Graeber postade odjednom veoma bijesan, činilo mu se nepodnosivim da svoju nesreću mora još i vikati.
»Ne. Ovaj se zove Ernst Graeber.«
»Ja se zovem Ernst Graeber. U našoj, obitelji ne postoji drugi.«
»No, vi to ne možete biti. Drugih Graebera ovdje nemamo.« Namještenica pogleda gore i nasmiješi se. »Ako želite možete opet pitati za nekoliko dana. Još nemamo sve podatke. Slijedeći.«
Graeber se ne pomakne. »Gdje se još može pogledati?«
Tajnica poravna crvenu svilenu vrpcu u svojoj kosi. »Na prijavnom uredu. Slijedeći.«
Graeber osjeti kako ga je netko gurnuo u leđa. Iza njega je stajala mala, stara žena s rukama nalik na ptičje kandže. On stupi ustranu.
Stajao je još neko vrijeme neodlučno pored šaltera. Nije mogao shvatiti da je to sve. Išlo je prebrzo. Njegov gubitak bijaše za to prevelik. Jednoruki činovnik ga je gledao i nagnuo se k njemu. »Budite sretni šta vaša rodbina nije upisana ovdje«, reče on.
»Zašto?«
»Ovo su popisi mrtvih i teško ranjenih. Tako dugo dok nisu prijavljeni kod nas, oni su samo nestali.«
»A nestali? Gdje je njihov popis?«
Činovnik ga pogleda strpljivošću čovjeka koji osam sati ima posla s tuđom nesrećom, a ne može nikome pomoći. »Budite razumni, čovječe«, reče on. »Nestali su nestali. Šta tu pomažu popisi. Time se još uvijek ne zna šta se s njima dogodilo. Kad bi se znalo, oni ne bi više bili nestali. Točno, zar ne?«
Graeber je zurio u njega, činovnik je izgledao ponosan na svoju logiku. Ali razum i logika nisu se slagali s gubitkom i tugom. I šta da se odgovori čovjeku, koji je izgubio ruku?
»Vjerojatno«, reče Graeber i okrene se.


Potražio je prijavni ured. Nalazio se u drugom krilu vijećnice i mirisao je na kiseline i paljevinu. Poslije duljeg čekanja došao je do neke nervozne žene s cvikerom. »Ne znam ništa«, viknula je odmah. »Ovdje se više ništa ne može ustanoviti. Kartoteka je u potpunom neredu. Jedan je dio izgorio, a ostalo su pokvarili glupi vatrogasci svojom vodom.«
»Zašto niste dokumente odnijeli na sigurno mjesto?« upitao je neki podoficir, koji je stajao pored Graebera.
»Sigurno mjesto? Gdje ima sigurnog mjesta? Znate li to možda vi? Ja nisam magistrat. Žalite se tamo.« Žena je beznadno gledala opustošenu hrpu mokrih komada papira. »Sve uništeno! Čitav prijavni ured! Šta će iz toga nastati? Sada se svatko može zvati kako želi!«
»To bi bilo strašno, zar ne?« Podoficir pljune i gurne Graebera. »Dođi, druže. Ovdje su svi poludjeli.«
Izišli su napolje i stajali pred vijećnicom. Okolne kuće bijahu izgorjele. Od Bismarckova spomenika ostale su još samo čizme. Jato bijelih golubova kružilo je oko srušenog tornja crkve sv. Marije. »Lijepo sranje, zar ne«, reče podoficir. »Koga tražiš?«
»Roditelje.«
»Ja svoju ženu. Nisam joj pisao da dolazim. Htio sam je iznenaditi. A ti?«
»Isto tako. Nisam htio roditelje nepotrebno uzrujavati. Već su mi nekoliko puta odgodili dopust. Onda sam ga odjednom dobio. Nisam više stigao pisati.«
»Lijepo smeće! Šta ćeš raditi sada?«
Graeber pogleda na razoren trg. Od 1933. zvao se Hitlerov trg. Prije toga, poslije prvog izgubljenog rata, zvao se Ebertov trg; prije toga trg cara Wilhelma, a još prije Markplatz. »Ne znam«, reče on. »Još ne razumijem sve to. Tȁ čovjek se ne može samo tako jednostavno izgubiti, ovdje usred Njemačke...«
»Ne?« Podoficir pogleda Graebera s mješavinom ironije i samilosti. »Golube moj, još ćeš se ti načuditi! Ja već pet dana tražim svoju ženu. Pet dana, od jutra do mraka, a ona kao da je nestala s lica zemlje, kao da je začarana!«
»Ali, kako je to moguće? Negdje...«
»Nestala«, ponovi podoficir. »A tako i nekoliko hiljada drugih. Jedan je dio otpremljen u privremene logore i male gradove. Pronađi gdje su, kad pošta više ne radi kako treba. Neki su opet masovno pobjegli u sela.«
»Sela«, reče Graeber s olakšanjem. »Naravno! Na to nisam mislio. Sela su sigurna. Tamo će biti...«
»Tamo će biti, ma nemoj!« Podoficir je prezirno puhao. »Time još nisi ništa postigao! Znaš li da oko ovog prokletog grada ima gotovo dva tuceta sela? Prije nego što ih obiđeš, dopust je pri kraju, razumiješ li?«
Graeber je razumio, ali bilo mu je svejedno. Sve što je htio bilo je to da mu roditelji žive. Gdje, to mu bijaše svejedno.
»Slušaj, druže«, reče podoficir mirnije. »Treba stvar postaviti pravilno. Ako ćeš divljački trčati naokolo, izgubit ćeš vrijeme i poblesavit ćeš. To moraš organizirati. Što ćeš najprije učiniti?«
»Još ne znam. Mislim da ću pokušati da saznam nešto od znanaca. Našao sam adrese ljudi koji su također bili bombardirani. Iz iste ulice.«
»Ne ćeš mnogo saznati. Svi se boje da otvore gubicu. Ja sam to doživio. Ipak, možeš pokušati. Čuj! Možemo pomoći jedan drugome. Tamo; gdje ti budeš pitao, pitaj_ odmah i za moju ženu, a tamo gdje ja budem pitao, pitat ću i za tvoje roditelje. U redu?«
»U redu.«
»Dobro. Zovem se Bottcher. Mojoj je ženi ime Alma. Zapiši to.«
Graeber zapiše. Onda napiše na cedulju imena svojih roditelja i dade je Boottcheru. Ovaj je pažljivo pročita i spremi. »Gdje stanuješ, Graeber?«
»Nemam pojma. Moram nešto pronaći.«
»U kasarni postoje privremena konačišta za vojnike s fronta, kojima su kuće bombardirane. Javi se u komandanturi i dobit ćeš uputnicu. Jesi li već bio tamo?«
»Još ne.«
»Nastoj da dođeš u sobu četrdeset i osam. To je ambulanta. Tamo je bolje jelo nego u ostalim rupama. I ja sam tamo.«
Bottcher izvuče iz džepa čik; stane ga promatrati i onda ga ponovo spremi. »Danas ću obići bolnice. Navečer bismo se mogli negdje sastati. Možda će već dotada jedan od nas saznati nešto.«
»Dobro. Gdje?«
»Najbolje ovdje. U devet sati?«
»U redu.«
Boottcher kimne i pogleda u plavo neba. »Pogledaj to«, reče gorko. »Proljeće, a već pet noći knjavam u sobi s dvanaest smrdljivih strijelaca — umjesto sa svojom ženom, koja ima guzicu kao pivarski konj!«


Prve dvije kuće u Gartenstrasse bijahu razorene. U njima nije više nitko stanovao. Treća je bila gotovo Čitava. Samo je krov bio izgorio; u toj je kući stanovala obitelj Ziegler. Ziegler je bio prijatelj Graeberova oca.
On se uspne stepenicama. Na njima stajahu vjedra s pijeskom i vodom. Na zidovima bijahu oglasi. Pozvonio je i čudio se da zvono još radi. Nakon nekog vremena polako otvori jedna stara, ojađena žena.
»Gospođo Ziegler«, reče Graeber. »Ja sam Ernst Graeber.«
»Da, da.« Žena je zurila u njega. »Da.« Oklijevala je i onda rekla. »Tȁ uđite, gospodine Graeber.«
Ona rastvori vrata i onda ih za njim zabravi. »Oče«, vikne onda prema drugoj sobi. »Nije ništa. Ovdje je Ernst Graeber. Sin Paula Graebera.«
Soba je mirisala po laštilu za parkete. Linoleum na podu bijaše gladak kao ogledalo. Na prozorima stajahu biljke u loncima s velikim žućkastim lišćem, koje je izgledalo kao da je na njih kapnuo maslac. Na zidu iza sofe visio je ručni rad. »Svoja kućica, svoja slobodica«, stajalo je na njemu vezeno crvenim križićima.
Ziegler se pojavio iz spavaće sobe. Smješkao se. Graeber vidje da je uzbuđen. »Nikad se ne zna tko dolazi«, reče on. »Na vas sigurno ne bismo pomislili. Dolazite izvana?«
»Da. Tražim svoje roditelje. Bombardirani su.«
»Odložite ranac«, reče gospođa Ziegler. »Skuhat ću kavu. Imamo još dobre sladne kave.«
Graeber odnese ranac u predsoblje. »Prljav sam«, reče onda.
»Ovdje je sve tako čisto. Nato čovjek više nije navikao.«
»Ne smeta ništa. Samo sjednite. Ovamo, na sofu.« Gospođa Ziegler ode u kuhinju. Ziegler nesigurno pogleda Graebera. »Tja...« reče on.
»Jeste li nešto čuli o mojim roditeljima? Ne mogu ih naći. Na prijavnom uredu ništa ne znaju. Tamo je sve u neredu.«
Ziegler strese glavom. Njegova je žena ponovo stajala na vratima. »Mi više uopće ne izlazimo«, reče ona brzo. »Već dugo ne. Jedva još nešto čujemo, Ernst.«
»Zar ih nikad niste vidjeli? Tȁ morali ste ih koji put vidjeti.«
»Tome bijaše davno. Barem pet-šest mjeseci. Tada...« Ona zanijemi.
»Šta je bilo tada?« upita Graeber. »Kako im je bilo tada?«
»Zdravi, oh, vaši su roditelji bili zdravi«, odvrati žena. »Samo u međuvremenu, naravno ...«
»Da...« reče Graeber. »To sam vidio. Mi smo vani znali da se gradovi bombardiraju; ali ne da tako izgleda.«
Dvoje starih je šutjelo. I nisu ga gledali.
»Kava će odmah biti. gotova«, reče žena. »Popit ćete jedan gutljaj, zar ne? Šalica vruće kave uvijek dobro dođe.«
Ona stavi na stol šalice s plavim cvjetovima. Graeber ih je gledao. Kod kuće su imali iste. Tko zna s kojeg razloga taj se ornament zvao ,šare luka’. »Tja...« reče ponovo Ziegler.
»Mislite li da su možda otpremili moje roditelje nekim transportom?« upita Graeber.
»Možda. Majko; da li je ostalo nešto keksa, koje je donio Erwin? Ponudi ih gospodinu Graebera.«
»Šta radi Erwin?«
»Erwin?« Starac se prestraši. »Erwinu je dobro. Dobro.«
Žena je donijela kavu. Ona stavi na stol veliku limenu kutiju. Natpis na njoj bijaše holandski. Nije više bilo mnogo keksa. Iz Holandije, mislio je Graeber. I on je također, u početku, donosio stvari iz Francuske.
Žena ga ponudi. On uzme komad s ružičastim prelivom šećera. Bio je star. Starci nisu ništa uzeli. Ni kavu nisu pili. Ziegler je odsutno lupkao po ploči stola.
»Uzmite još jedan«, reče žena. »Nemamo ništa drugo. Ali ovo su dobri keksi.«
»Da, vrlo dobri. Hvala. Ali ja sam već jeo.«
Osjećao je da od njih dvoje ne će više ništa saznati. Možda nisu ništa ni znali. On ustane. »Da li možete reći, gdje bih mogao nešto saznati?«
»Mi ništa ne znamo. Mi uopće ne izlazimo. Ništa ne znamo. Žao mi je, Ernst. Ali to je tako.«
»Vjerujem. Hvala ha kavi.« Graeber pođe k vratima.
»Gdje sad stanujete?« upita odjednom Ziegler:
»Naći ću već neko mjesto. Ako nigdje, onda u kasarni.«
»Mi nemamo mjesta«, reče brzo gospođa Ziegler i pogleda svog muža. »Vojna se uprava sigurno pobrinula za vojnike kojima su stanovi bombardirani.«
»Sigurno«, odvrati Graeber.
»Mogao bi možda ostaviti ovdje svoj ranac dok ne nađe nešto, majko«, reče Ziegler. »Težak je.«
Graeber vidje ženin pogled. »Već će nekako ići«, odvrati on.
»Čovjek se na to navikne.«
On zatvori vrata i siđe stepenicama. Zrak je bio zagušljiv. Ziegleri su se bojali nečeg. Nije znao čega. Ali bilo je toliko razloga za strah, od 1933. godine.


Obitelj Loose smjestila se u velikoj dvorani kluba »Harmonija«. Prostorija bijaše puna poljskih kreveta i madraca. Na zidovima je visjelo nekoliko zastava, dekoracije s kukastim križem i odlučnim parolama i jedna uljena slika Fuhrera u širokom zlatnom okviru — ostaci ranijih patriotskih proslava. Dvorana je vrvjela ženama i djecom. Između kreveta stajahu kovčezi, lonci, kuhala, namirnice i pojedini komadi spašenog pokućstva.
Gospođa Loose sjedila je apatično na nekom krevetu u sredini dvorane. To bijaše sijeda, debela žena neuredne kose.
»Tvoji roditelji?« Pogledala je Graebera mutnim očima i dugo je pokušavala da se sjeti. »Mrtvi, Ernst«, promrmlja konačno.
»Šta?«
»Mrtvi«, ponovi ona. »Šta drugo?«
Jedan mali dječak u uniformi udari u prolazu Graebera u koljeno. On ga odgurne. »Odakle to znate?« upita on. Onda primijeti da više nema glasa i tvrdo proguta. »Jeste li ih vidjeli? Gdje?«
Gospođa Loose umorno strese glavom. »Ništa se nije moglo vidjeti, Ernst«, mrmljala je. »Sve se pretvorila u vatru i krikove i onda ...«
Riječi su se izgubile u šaputanju, ali i to onda prestade. Žena je šutjela i gledala preda se, nalakćena, potpuno odsutna i nepomična, kao da je sama u dvorani. Graeber je zurio u nju.
»Gospođo Loose«, reče onda polagano i s mukom. »Pokušajte se sjetiti. Kada ste vidjeli moje roditelje? Odakle znate da su mrtvi?«
Žena ga pogleda' mutnih očiju. »I Lena je mrtva«, promrmlja ona. »I August. Ti si ih poznavao...«
Graeber se maglovito prisjeti dvoje djece, koja su uvijek jela kruh s medom. »Gospođo Loose«, ponovi on i svlada se da je ne podigne u vis i da je ne strese. »Molim vas, recite mi, odakle znate da su moji roditelji mrtvi! Pokušajte se sjetiti! Da li ste ih vidjeli?« činilo se da ga više ne čuje. »Lena«, prošapta ona. »Ni nju također nisam vidjela. Nisu me htjeli pustiti k njoj, Ernst. Od nje nije gotovo ništa ostalo. A bila je tako mala. Zašto to samo čine? Ti to moraš znati, ti si vojnik.«
Graeber očajno pogleda oko sebe. Jedan se čovjek gurao između kreveta prema njima. Bio je to Loose. Postao je mršav i star. Oprezno položi ruku na ramena svoje žene, koja je čučala na krevetu i ponovo utonula u svoju tugu, te mahne nešto Graeberu.
»Majka još ne može shvatiti, Ernst«, reče on.
Žena se pomakne pod njegovom rukom. Polako pogleda gore.
»Možeš li ti shvatiti?«
»Lena...«
»Ako ti to možeš shvatiti«, reče odjednom bistro, glasno i razgovijetno, kao da govori u školi, »onda ni ti nisi mnogo bolji od onih koji su to učinili.«
Looseove oči kliznu brzo i uplašeno preko susjednih kreveta. Nitko nije ništa čuo. Dječak u uniformi bučno se igrao skrivača između kovčega s nekoliko djece.
»Ne mnogo bolji«, ponovi žena. Onda objesi glavu i ponovo se pretvori u mali humak životinjske žalosti.
Loose mahne Graeberu. Oni pođu ustranu. »Šta se dogodilo s mojim roditeljima?« upita Graeber. »Vaša žena kaže da su mrtvi.«
Loose strese glavom. »Ona ništa ne zna, Erast. Ona misli da su svi mrtvi, jer su naša djeca mrtva. Ona nije posve... ta vidio si...« On proguta. Adamova jabučica na njegovu tankom vratu podigla se i spustila. »Ona govori stvari... zbog toga su nas već prijavili, ljudi odavde...«
Graeber za čas vidje Loosea sasvim malog i udaljenog u prljavom sivom svijetlu — onda je ponovo bio ovdje i bijaše čovjek kog je poznavao, a prostorija je bila tiha. »Dakle nisu mrtvi?« upita on.
»To ne mogu reći, Ernst. Ti ne znaš kako je bilo ovdje posljednjih godina, kad je počinjalo da bude sve gore. Jedan drugom više nije mogao vjerovati. Svi su se bojali. Vjerojatno su tvoji roditelji negdje na sigurnom.«
Graeber je mirnije disao. »Da li ste ih vidjeli?« upita on.
»Jedamput na ulici. Ali mora da je otada prošlo već četiri do pet tjedana. Bilo je još nešto snijega. Bijaše to prije napada.«
»Kako su izgledali? Jesu li bili zdravi?«
Loose ne odgovori odmah. »Da, mislim da jesu«, reče onda i proguta.
Graeber se odjednom zastidi. Shvatio je da se u ovoj okolini ne pita, je li neki čovjek prije četiri tjedna bio zdrav ili ne — ovdje se pita za preživjele i mrtve i ništa više. »Oprostite«, reče zbunjeno.
Loose odmahne. »Ostavi samo, Ernst. Danas svatko može misliti samo na sebe. Previše ima nesreće na svijetu.,.«


Graeber iziđe na ulicu. Kad je išao u klub »Harmonija«, bila je mračna i pusta — sad mu se odjednom učini svjetlija, i život u njoj još ne bijaše zamro. Više nije vidio razorene kuće; sada je vidio i drveće što pupa, dva psa što se igraju i vlažno plavo nebo. Njegovi roditelji ne bijahu mrtvi; i bijahu samo nestali. Prije sat vremena, kad mu je to rekao jednoruki činovnik, izgledalo je to beznadno i gotovo nepodnošljivo, a sada se na zagonetan način pretvorilo u nadu. Znao je da to samo zbog toga, što je jedan čas vjerovao da mu roditelji više ne žive — ali čemu je. potrebno manje hrane nego nadi?

IX


On se zaustavi pred kućom. Bilo je tamno i nije mogao razabrati broj. »Kamo želite?« upita netko naslonjen kraj vrata.
»Da li je to Marienstrasse dvadeset i dva?«
»Da. Koga tražite?«
»Sanitetskog savjetnika Krusea.«
»Kruse? Zašto ga trebate?«
Graeber pogleda čovjeka u tami. Nosio je čizme i SA-uniformu. Jedan čuvar kvarta, koji se pravi važnim, mislio je. Samo mi je još to trebalo. »Ja ću to sam objasniti dr. Kruseu«, reče i uđe u kuću.
Bio je veoma umoran. Bijaše to umor koji je ležao dublje, a ne samo u očima i kostima, čitav se dan raspitivao i tražio; ali malo je saznao. Njegovi roditelji nisu imali u gradu rođaka, a susjeda nije više bilo mnogo ovdje. Bottcher je imao pravo. Bilo je kao začarano. Ljudi su se bojali Gestapo-a i šutjeli su — ili su samo znali glasine i upućivali čovjeka drugima, koji također nisu ništa znali.
Graeber se uspinjao stepenicama. Hodnik je bio taman. Sanitetski savjetnik stanovao je u prvom katu. Graeber ga gotovo i nije poznavao; ali znao je da je on često liječio njegovu majku. Možda je ona bila kod njega i on ima sada njenu novu adresu.
Otvori neka starija žena uvela lica. »Kruse?« upita ona. »Vi želite k dr. Kruseu?«
»Da.«
Žena ga je šuteći promatrala. Nije se pomakla da ga pusti unutra. »Da li je kod kuće?« upita Graeber nestrpljivo.
Žena ne odgovori., Izgledala je kao da nešto dolje prisluškuje.
»Dolazite u ordinaciju?« upita onda.
»Ne. Privatno.«
»Privatno?«
»Da, privatno. Da li ste vi gospođa Kruse?«
»Sačuvao me bog!«
Graeber je zurio u ženu. čitav je dan svagdje doživljavao oprez, mržnju i izgovaranja; ali ovo ovdje bijaše mu novo.
»Slušajte«, reče on. »Ne znam šta se ovdje događa, i svejedno mi je. Htio bih govoriti s dr. Kruseom i ništa više, razumijete li?«
»Kruse više ne stanuje ovdje«, reče žena odjednom glasno, grubo i neprijateljski.
»Ali ovdje stoji njegovo ime.« Graeber pokaže na mjedenu pločicu kraj vrata.
»Pločica već odavno ne bi trebala stajati ovdje.«
»Ali ona je tu. Stanuje li još ovdje netko od obitelji?«
Žena je šutjela. Graeberu bijaše dosta. Upravo joj htjede reći da se nosi k vragu, kad začuje kako se otraga u stanu otvaraju neka vrata. Jedan trak svijetla pojavi se iz sobe koso preko tamnog predsoblja. »Traži li netko mene?« upita jedan glas.
»Da«, reče Graeber na sreću. »Htio bih govoriti s nekim tko poznaje sanitetskog savjetnika Krusea. Izgleda da to nije jednostavno.«
»Ja sam Elisabeth Kruse.«
Graeber pogleda ženu uvela lica. Ona se makne s vrata i pođe natrag u stan. »Previše svijetla!« lane prema otvorenoj sobi.
»Zabranjeno je paliti toliko svijetla.«
Graeber ostane na mjestu. Djevojka, otprilike dvadesetih godina, dolazila je trakom svijetla kao rijekom. Načas vidje visoko nadsvođene obrve, tamne oči i kosu boje mahagonija, koja je u nemirnom valu padala na ramena. Onda utone u polutamu hodnika i stane pred njega.
»Moj otac više ne vrši praksu«, reče ona.
»Ne dolazim kao pacijent. Dolazim po jednu obavijest.«
Djevojčino se lice promijeni. Ona se napola okrene kao da želi pogledati, da li je druga žena još tu. Onda brzo širom otvori vrata.
»Uđite«, prošapta.
Slijedio ju je u sobu, iz koje je dolazilo svijetlo. Ona se okrene i pogleda ga ispitujući i prodorno. Njene oči sada više ne bijahu tamne; bijahu sive i veoma prozirne.
»Tȁ ja vas poznajem«, reče ona. »Niste li prije išli u gimnaziju?«
»Da. Zovem se Ernst Graeber.«
Graeber se sada sjećao. Bila je djevojka s prevelikim očima i odviše kose. Majka joj je rano umrla i ona je otišla rođacima u neki drugi grad. »Bože moj, Elisabeth«, reče on. »Nisam te prepoznao.«
»Mora da je prošlo sedam do osam godina, otkad smo se posljednji put vidjeli. Mnogo si se promijenio.«
»I ti.«
Stajali su jedno nasuprot drugome. »Šta se zapravo ovdje događa?« upita Graeber. »Čuvaju te kao generala.«
Elisabeth Kruse nasmiješi se kratko i gorko. »Ne kao generala. Kao zarobljenika.«
»Šta? Zašto to? Tvoj otac ...«
Ona se brzo pomakne. »Čekaj!« prošapta i pođe pored njega k stolu, na kom je stajao gramofon. Ona ga namjesti. Začuje se Hohenfriedberger-marš. »Tako«, reče ona. »Sad možeš govoriti dalje.«
Graeber je ne razumijevajući pogleda. Izgleda da Bottcher ima pravo; gotovo svi u gradu bijahu ludi. »Šta to treba?« upita on.
»Zatvori tu stvar! Već mi je dosta marševa. Radije mi reci, šta se ovdje događa. Zašto si zatvorenik?«
Elisabeth, se vrati. »Žena prisluškuje vani. Ona je denuncijant. Zato sam namjestila gramofon.« Stajala je pred njim i odjednom snažno disala. »Šta je s mojim ocem. Šta znaš o njemu?«
»Ja? Ništa. Htio sam ga samo nešto pitati. Šta se dogodilo s njim?«
»Ti ništa ne znaš o njemu?«
»Ne. Htio sam ga pitati, znade li adresu moje majke. Moji su roditelji nestali.«
»To je sve?«
Graeber je zurio u Elisabeth. »Za mene je to dosta«, reče onda.
Napetost na njenom licu popusti. »To je istina«, reče ona umorno. »Mislila sam da nosiš neku vijest od njega.«
»Šta se dogodilo tvome ocu?«
»On je u koncentracionom logoru. Već četiri mjeseca. Denuncirali su ga. Kad si rekao da dolaziš zbog neke obavijesti, mislila sam da nosiš neku vijest od njega.«
»Pa to bih ti odmah rekao.«
Elisabeth strese glavom. »Ne, kad bi bila prokrijumčarena. Onda bi morao biti oprezan.«
Oprez, mislio je Graeber. čitav dan čuo sam samo tu riječ. Hohenfriedbergerov marš brujao je dalje limeno i nepodnosivo.
»Možemo li to sada zatvoriti?« upita on.
»Da. I bolje je za tebe da ideš. Tȁ ja sam ti rekla što se ovdje dogodilo.«
»Ja nisam denuncijant«, reče ljutito Graeber. »Šta je to s tom ženom? Zar je ona prijavila tvog oca?«
Elisabeth podigne polugu gramofona. Nije zaustavila aparat. Ploča se bezglasno i dalje okretala. U tišini se začuje zavijanje jedne sirene. »Uzbuna!« prošapta ona. »Već ponovo!«
Netko udari na vrata. »Gasite svijetlo! To je zbog toga! Uvijek previše svijetla!«
Graeber otvori vrata. »Šta onda?«
Žena je već bila na drugoj strani predsoblja. Još je nešto viknula i onda nestala. Elisabeth odmakne Graebera i zatvori vrata.
»Kako je to ’nesnosan đavo?« upita on. »Otkud ta žena ovdje?«
»Prisilni sustanar. Uselili su je. Moram biti sretna što sam smjela zadržati ovu sobu.«
Vani se začuje nova buka, vikanje žene i plač nekog djeteta. Zavijanje preduzbune postade glasnije. Elisabeth uzme kišnu kabanicu i obuče je. »Moramo u sklonište.«
»Imamo još mnogo vremena. Zašto ne iseliš odavde? Mora da je pakao stanovati zajedno s tom špijunkom.«
»Gasite svijetlo!« vikne ponovo žena izvana. Elisabeth se okrene i ugasi svijetlo. Onda klizne prostorijom do prozora. »Zašto ne iselim? Zato što ne želim bježati!«
Ona otvori prozor. U jednom času nahrupi zavijanje sirena u prostoriju i ispuni je. Ona je stajala tamna pred rasutim svijetlom s ulice i učvršćivala je prozorska krila; tako su se stakla teže razbijala od pritiska zraka eksplozije. Onda se vrati. Bilo je kao da je buka poput bujice tjera pred sobom. »Ne želim pobjeći«, viknula je kroz zavijanje. »Zar to ne razumiješ?«
Graeber vidje njene oči. Ponovo su bile tamne, kao prije, na vratima, i pune strastvene snage. Imao je osjećaj, da se mora protiv nečega braniti, protiv očiju, protiv lica, protiv oluje sirena i protiv kaosa koji je prodirao kroz prozor iza njih. »Ne«, reče on. »Ne razumijem to. To će te samo uništiti. Položaj, koji se ne može održati, treba napustiti. Vojnik to nauči.«
Ona je zurila u njega. »Onda ga napusti!« vikne oštro.
»Napusti ga i ostavi me na miru!«
Pokušala je proći pored njega do vrata. On je uhvati za ruku. Ona se istrgne. Bila je snažnija nego što je očekivao. »Čekaj!« vikne on. »Idem s tobom.«
Buka ih je pred sobom tjerala. Bila je svagdje, u sobi, u hodniku, u predsoblju, na stepenicama — ona se lomila o zidove i bacala jeke natrag u samu sebe, kao da dolazi sa svih strana i kao da više nema od nje spasa, i ona se nije zaustavila u ušima i na koži, ona se probila i pjenila u krvi, od nje su drhtali nervi i vibrirale kosti i misao je ugasla.
»Gdje je ta prokleta sirena?« vikne Graeber na stepenicama.
»Od nje bi čovjek mogao poludjeti.«
Ulazna su vrata zalupila. Jedan čas zavijanje postade muklije.
»U susjednoj ulici«, reče Elisabeth. »Moramo u sklonište na Karlovu trgu. Ovo, u kući, ništa ne valja.«
Sjene su trčale niz stepenice s kovčezima i zavežljajima. Jedna se džepna lampa upali i osvijetli Elisabethino lice. »Dođite s nama, ako ste sami!« vikne netko.
»Nisam sama.«
Čovjek je hitao dalje. Kućna su se vrata ponovo otvorila. Iz svih kuća navirali su ljudi, kao da netko trese limene vojnike iz kutija. Čuvari protuavionske zaštite izvikivali su zapovijedi. Neka žena u crvenoj svilenoj kućnoj haljini i lepršave žute kose projurila je kao Amazonka. Nekoliko je staraca teturalo uzduž zidova; govorili su, ali u buci, koja je mahnitala, ništa se nije moglo čuti — kao da uvela usta bezglasno žvaču mrtve riječi i pretvaraju ih u kašu.
Stigli su na Karlov trg. Pred ulazom u bunker gurala se uzrujana gomila. Čuvari zaštite jurili su naokolo kao ovčarski psi i pokušavali da načine red. Elisabeth stane. »Možemo pokušati da se probijemo sa strane«, reče Graeber.
Ona strese glavom. »Čekajmo ovdje.«
Tamna gomila puzala je u mraku niz stepenice i nestajala pod zemljom. Graeber pogleda Elisabeth. Stajala je odjednom tako mirna, kao da se sve to nje ne tiče. »Ti si hrabra«, reče on.
Ona digne glavu. »Ne — samo strah pred podrumom.«
»Naprijed! Naprijed!« vikne jedan čuvar. »Dolje! Želite li posebnu pozivnicu?«


Podrum bijaše velik, nizak i dobro građen, sa stupovima, ulazima sa strane i svijetlom. Tu bijahu klupe i nadglednik, a neki su ljudi imali sa sobom madrace,, gunjeve, kovčege, pakete i stolice za sklapanje; život pod zemljom bio je već organiziran. Graeber pogleda oko sebe. Prvi put bio je s civilima u istom skloništu.. Prvi put sa ženama i djecom. I prvi put u Njemačkoj.
Plavičasto blijedo svijetlo brisalo je boju s lica i ona bijahu nalik na lica utopljenika. On primijeti nedaleko od sebe ženu u crvenoj kućnoj haljini. Kućna je haljina postala ljubičasta, a kosa je imala zelenkasti sjaj. Onda pogleda Elisabeth. I njeno je lice izgledalo sivo i upalo, oči ležahu duboko u sjenama šupljina, a kosa bijaše mrtva i bez sjaja. Utopljenici, mislio je. Utopljeni u laži i strahu, potjerani pod zemlju, pretvoreni u neprijatelje svijetla, jasnoće i istine.
Jedna je žena s dvoje djece čučala nasuprot njemu. Djeca su se stisla uz njena koljena. Njihova lica bijahu plosnata i bezizražajna, kao smrznuta. Samo su oči živjele. Blistale su u odsjaju svijetla, velike i širom otvorene, i gledale su prema ulazu kad je zavijanje i tutnjava protuavionske obrane postala jača i dublja, i onda po niskim stropovima i zidovima i ponovo natrag prema ulazu. Oči se nisu okretale brzo i na mahove; slijedile su buku kao oči uzetih životinja, teško, a ipak lebdeći, u isti mah brzo i u dubokom transu, one su gledale i kružile, a slaba svjetlost zrcalila je u njima. Nisu vidjele Graebera, ni majku; iz njih bijaše izbrisano raspoznavanje i snaga izražavanja; anonimnom pažnjom slijedile su nešto, što nisu mogle vidjeti: što je moglo biti tutnjava i smrt. Nisu. više bili dovoljno mladi, da ne bi osjećali opasnost, ni dovoljno stari da se zavaravaju beskorisnom hrabrošću. Bijahu budni, bespomoćni i izručeni.
Graeber odjednom vidje da to ne bijahu samo djeca; i oči drugih slijedile su isti put. Lica i tijela bijahu mirna; osluškivali su, i nisu slušale samo uši — slušala su i ramena nagnuta naprijed, bedra, koljena, i nalakćene ruke. Osluškivali su nepomično i samo su oči slijedile buku kao da slušaju neku nečujnu zapovijed.
Onda zamirisa strah.


Nešto se u teškom zraku neprimjetno promijenilo. Tutnjava napolju se nastavila; ali činilo se da odnekud dolazi svježi vjetar. Ukočenost popusti. Podrum više ne bijaše pun zgurenih tjelesa; ponovo bijaše pun ljudi, i oni ne bijahu više predani i tupi; podigli su tijela, micali ih i gledali se. Ponovo su imali lica, a ne više maske.
»Odletjeli su dalje«, reče starac pored Elisabeth.
»Još se mogu vratiti«, odvrati netko. »To se dešava. Zaokrenu i vrate se kad svi iziđu iz podruma.«
Ono dvoje djece stade da se miče. Jedan je čovjek zijevao. Odnekle se pojavio jedan jazavčar i njuškao unaokolo. Jedno je dojenče vikalo. Ljudi su otvarali pakete i počeli jesti. Neka žena, slična Walküri, vikne visokim glasom: »Arnold! Zaboravili smo zatvoriti plin. Jelo je zagorjelo. Zašto nisi mislio na to!«
»Umirite se«, reče starac. »Za vrijeme uzbune centrala zatvara plin.«
»Kako da se umirim? Kad ponovo otvore, stan će biti pun plina! To je još mnogo gore.«
»Za vrijeme uzbune ne zatvaraju plin«, objasni neki pedantni, poučavajući glas. »Samo za »vrijeme napada.«
Elisabeth izvadi iz torbice češalj i ogledalo te stane češljati kosu. U mrtvom svijetlu češalj je izgledao kao da je od sasušene tinte. Ali činilo se da se kosa pod njim nadimlje i pucketa.
»Htjela bih da možemo napolje!« prošapta ona. »Čovjek se ovdje guši!«
Morali su čekati još pola sata; onda se vrata konačno otvore. Pošli su prema izlazu. Nad vratima su stajale male zasjenjene svjetiljke. Na stepenice je padala izvana puna mjesečina. Elisabeth se mijenjala svakim korakom. Bilo je kao da se budi iz prividne smrti. Nestalo je sjena u očnim šupljinama. Olovna se boja rastopila, kosa se prelijevala poput bakra, koža je ponovo postala topla i sjajna i život se vratio — dišući, pun, jači nego prije, ponovo dobiven, neizgubljen, dragocjeniji i šareniji za ovo jedno kratko vrijeme, u kom se osjeća tako.


Stajali su pred bunkerom. Elisabeth je duboko disala. Micala je ramenima i glavom kao životinja koja izlazi iz kaveza. »Ti masovni grobovi pod zemljom!« reče ona. »Kako ih mrzim! U njima se guše!« Ona zabaci kosu. »Ruševine su prema njima utjeha. Imaju barem nebo nad sobom.«
Graeber ju je gledao. Ona je imala nešto divlje i snažno, dok je stajala tako pred tim velikim, golim betonskim bunkerom, čije stepenice kao da su vodile u podzemlje, iz kog se upravo spasila.
»Hoćeš li natrag kući?« upita on.
»Da. Kamo inače? Trčati mračnim ulicama? To sam činila dovoljno dugo.«
Išli su preko Karlova trga. Vjetar ih je njuškao kao Veliki pas.
»Zar se ne možeš iseliti?« upita Graeber. »Usprkos svemu što si rekla?«
»Kamo? Znaš li neku sobu?«
»Ne.«
»Ni ja ne znam. Tisuće su bez krova. Kako da se onda preselim?«
»To je točno. Sada je prekasno.«
Elisabeth zastane. »Ne bih otišla kad bih i mogla. To bi bilo kao da oca ostavljam na cjedilu. Razumiješ li to?«
»Da.«
Pošli su dalje. Graeberu je odjednom bilo dosta nje. Neka radi što hoće. Bio je veoma iscrpljen i nestrpljiv, i najednom je osjećao da ga njegovi roditelji, sada, upravo tog časa traže u Hakenstrasse.
»Moram ići«, reče on. »Imam sastanak i već sam zakasnio. Laku noć, Elisabeth.«
»Laku noć, Ernst.«
Gledao je za njom neko vrijeme. Ona je odmah nestala u tami. Trebao sam je otpratiti do kuće, mislio je. Ali bilo mu je svejedno. Sjetio se da je nije trpio ni kad je bila dijete. Brzo se okrene i pođe prema Hakenstrasse. Ali tamo ne nađe ništa. Nikog nije bilo. Samo mjesec i paralizirajuća, čudnovata tišina svježih ruševina, koje bijahu kao jeka nekog nijemog krika, što visi u zraku. Stare ruševine bijahu drukčije.


Bottcher je već čekao na stepenicama vijećnice. Nad njim, na mjesečini blistao je blijedi obris istjecišta na oluku. »Jesi li saznao nešto?« pitao je već izdaleka.
»Ne. A ti?«
»Također ništa. U bolnicama ih nema, to je prilično sigurno. Obišao sam ih gotovo sve. čovječe, što se tamo sve vidi! Žene i djeca, to je ipak nešto drugo nego vojnici! Dođi, popijmo negdje čašu piva.«
Krenuli su preko Hitlerova trga. čizme su im odzvanjale.
»Opet jedan dan manje«, reče Bottcher. »Šta da se čini? Brzo će proći cijeli dopust.«
On otvori vrata neke krčme. Sjeli su za stol kraj prozora. Zavjese bijahu dobro zatvorene. U polutami blistale su niklovane slavine šanka. Izgledalo je da Bottcher otprije poznaje tu krčmu. Krčmarica je bez pitanja donijela dvije čaše piva. On je gledao za njom. Bila je debela i njeni su se bokovi njihali. »Evo, čovjek ovdje sjedi sam«, izjavi on. »A negdje drugdje sjedi moja žena. Također sama. Barem se nadam! Nije li to da poludiš?«
»Ne znam to. Ja bih već bio sretan, samo kad bih znao da moji roditelji negdje sjede. Sasvim svejedno gdje.«
»Ti to i možeš. Roditelji su nešto drugo nego žena. Ne trebamo ih. Ako su zdravi, onda je dobro, i gotovo. Ali žena ...«
Naručili su još dvije čaše piva i izvadili večeru. Krčmarica se muvala oko stola. Gledala je u kobasice i mast. »Djeco, ala vi živite!« reče ona.
»Da, mi živimo«, odvrati Bottcher. »Imamo čitavi povratnički paket s mesom i šećerom! Ne znamo kamo bismo s tim.« On popije jedan gutljaj. »Tebi je lako«, reče gorko Graeberu. »Sada se hraniš, a onda možeš poći, i nasmijati se nekoj kurvi i zaboraviti na sve!«
»Pa to možeš i ti.«
Bottcher strese glavom. Graeber ga pogleda iznenađeno. Nije očekivao toliku vjernost od jednog starog vojnika. »One su premršave, druže«, objasni on. »Prokletstvo, padam samo na vrlo kršne žene. Druge mi se upravo gade. Naprosto ne ide. Isto bih tako mogao otići u krevet i s vješalicom za haljine. Samo kršne žene! Inače nije za mene.«
»Tȁ ovdje je jedna.« Graeber pokaže preko na krčmaricu.
»To se varaš!« Bottcher živne. »Ima tu velika razlika, druže. Ovo što vidiš, to je mekano, gnjecavo salo, u koje utoneš. To je kršna osoba, puna, dobra, priznajem — ali to je perina, a ne dvostruki federmadrac kao moja žena. Kod nje je sve to od željeza. Kad ona počne da radi, soba se trese kao kovačnica, a štukatura pada sa zidova. Ne, druže, tako se nešto ne nalazi svaki dan na ulici.«
On je razmišljao gledajući preda se. Graeber je odjednom mirisao ljubičice. On pogleda oko sebe. Stajale su u loncu na prozoru i mirisale neizmjerno slatko, i u tom dahu bijaše sve — sigurnost, domovina, očekivanje i zaboravljeni snovi mladosti; bio je veoma snažan i dolazio je brzo kao napad i odmah nestajao — ali ostavio ga je toliko zbunjena i iscrpljena, kao da je s čitavom prtljagom trčao kroz duboki snijeg.
On ustane. »Kamo ideš?« upita Bottcher.
»Ne znam. Bilo kamo.«
»Jesi li bio u komandanturi?«
»Da. Dobio sam uputnicu za kasarnu.«
»Dobro. Nastoj da dođeš u sobu četrdeset i osam.«
»Da.«
Bottcherove su oči lijeno slijedile krčmaricu. »Ostat ću. još malo ovdje. Popit ću još jedno pivo.«


Graeber je polako išao ulicom prema kasarni. Noć je postala hladna. Na jednom su raskršću svjetlucajući stršile tramvajske tračnice preko kratera od bombe. U otvorima kućnih vrata ležala je mjesečina kao metal. Čuo je odzvanjanje svojih koraka kao da netko zajedno s njim hoda ispod ulice. Sve bijaše prazno, jasno i hladno.
Kasarna je stajala na jednoj uzvisini na rubu grada. Bila je neoštećena. Prostor za vježbu bijaše pun bijelog svijetla kao da je pokriven snijegom. Graeber prođe kapiju. Izgledalo mu je kao da je njegov dopust već pri kraju. Ono ranije srušilo se iza njega kao kuća njegovih roditelja i on ponovo polazi na front — ovaj put na neki drugi, bez artiljerije i pušaka, ali ne manje opasan.

X


Prošla su tri dana. Za stolom, u sobi četrdeset i osam igrala su četiri čovjeka skat. Igrali su već dva dana prekidani samo spavanjem i obrocima. Tri su se igrača izmjenjivala, četvrti je igrao neprestano. Zvao se Rummel i došao je na dopust prije tri dana — upravo na vrijeme da pokopa ženu i kćer. Ženu je prepoznao po madežu na boku. Glave više nije imala. Poslije pogreba otišao je u kasarnu i stao igrati skat. Ni s kim nije govorio. Nepomično je sjedio i igrao. Graeber je čučao kraj prozora. Pored njega je sjedio kaplar Reuter, s bocom piva u ruci i povezane desne noge na dasci prozora. Bio je sobni starješina i imao je kostobolju. Soba četrdeset i osam nije bila samo luka za unesrećene vojnike na dopustu; ona je bila i okrug za lakše ranjenike. Iza njih je ležao pionir Feldmann. Njegovo se častohleplje sastojalo u tome, da za tri tjedna nadoknadi san od triju ratnih godina. Krevet je napuštao samo za vrijeme obroka.
»Gdje je Bottcher?« upita Graeber. »Još se nije vratio?«
»Otišao je u Haste i Iburg. Netko mu je danas u podne posudio dvokolicu. S njom može u jednom danu obići dva sela. Ali još uvijek ih ima jedno tuce pred sobom. I onda logore, u koje su otpremljeni transporti. Udaljeni su stotine kilometara. Kako misli stići tamo?«
»Pisao sam u četiri logora«, reče Graeber. »Za nas obojicu.«
»Vjeruješ li da će vam odgovoriti?«
»Ne. Ali to ne mijenja na stvari. Čovjek ipak piše.«
»Kome si pisao?«
»Upravi logora i onda još jednom u svaki logor na adresu Bottcherove žene i mojih roditelja.«
Graeber izvuče iz džepa snop pisama i pokaže ih. »Odmah ću ih odnijeti na poštu.«
Reuter kimne. »Gdje si bio danas?«
»U građanskoj školi i u gimnastičkoj dvorani crkvene škole Onda u jednom sabiralištu i još jednom u prijavnom uredu. Ništa.« Kartaš, koji je bio smijenjen, sjeo je k njima. »Ne razumijem, da vi, koji ste na dopustu, stanujete u kasarni«, reče on Graeberu.
»Što dalje od Prusa, to je moja parola! Ja bih iznajmio sobu, obukao civilno odijelo i četrnaest dana bio čovjek.«
»Zar se postaje čovjekom, ako se obuče civilno odijelo?« upita'Reuter.
»Jasno. Šta drugo?«
»Evo, čuješ«, reče Reuter Graeberu. »Život je jednostavan, ako se uzima jednostavno. Imaš li ovdje civilne stvari?«
»Ne. One se nalaze pod ruševinama u Hakenstrasse.«
»Ako želiš, mogu ti nešto posuditi.«
Graeber je gledao kroz prozor na dvorište kasarne. Nekoliko je vodova tamo vježbalo punjenje i kočenje, bacanje ručnih granata i pozdravljanje. »To je preglupo«, reče on. »Napolju sam mislio da ću najprije baciti ove proklete prnje i obući civil — a sad mi je svejedno.«
»Ti si samo sasvim običan kasarnski seronja«, izjavi kartaš i proguta komad jetrenjače. »Gedžo, koji ne zna šta je dobro za njega. Preblesavo da uvijek krivi ljudi dobivaju dopust.«
On se vrati da nastavi igru. Rummel je dobio njegove četiri marke, a jutros mu je okružni liječnik napisao k. v.6; zbog toga bijaše neraspoložen.
Graeber ustane. »Kamo ideš?« upita Reuter.
»U grad. Na poštu i onda dalje tražiti.«
Reuter pomakne ustranu praznu pivsku bocu. »Ne zaboravi da si na dopustu. I ne zaboravi da će brzo proći.«
»To ne ću zaboraviti«, odvrati Graeber gorko.
Reuter oprezno digne svoju zamotanu nogu s prozorske daske i stavi je pred sebe. »Ne mislim to tako. Učini sve što možeš da nađeš svoje roditelje, ali ne zaboravi da imaš dopust. Proći će mnogo vremena dok dobiješ drugi.«
»To znam. I prije toga bit će mnogo prilika da se zauvijek zatvori dupe. I to znam.«
»Dobro«, reče Reuter. »Kad to znaš, onda je sve u redu.«
Graeber pođe k vratima. Za kartaškim stolom Reuter je upravo imao u ruci jedan grand s četiri; i usto cijelu, tref flautu. Bila je to urnebesna karta. Nepomična lica klao je svoje suigrače. Nisu mogli ni pisnuti. »Do sto đavola!«, reče očajno čovjek, koji je Graebera nazvao kasarnskim seronjom. »Šta da se kaže za takvu ruku! A on se i ne raduje!«
»Ernst!«
Graeber se okrene. Jedan mali dežmekasti čovjek u uniformi kreisleitera7 stajao je pred njim. časak je razmišljao; onda prepozna okruglo lice, crvene obraze i oči boje lješnjaka.
»Binding«, reče on. »Alfons Binding!«
»Lično.«
Binding je sjajio. »Čovječe, Ernst, nismo se vidjeli već čitavu vječnost! Odakle dolaziš?«
»Iz Rusije!«
»Dakle, na dopustu! To moramo proslaviti. Dođi sa mnom u moj stan. Ne stanujem daleko odavde. Imam prvorazredan konjak! Tako nešto! Sresti starog školskog druga, koji upravo dolazi s fronta! To treba zaliti!«
Graeber ga pogleda. Binding je bio nekoliko godina u njegovu razredu, ali on ga je gotovo zaboravio. Samo uzgred bijaše čuo, da je Alfons stupio u stranku i da je do nečeg dotjerao. Sada je stajao pred njim veseo i ništa ne sluteći. »Dođi, Ernst!« navaljivao je.
»Ne budi žaba!«
Graeber strese glavom. »Nemam vremena.«
»Ali Ernst! Samo na jedan muški gutljaj! Za to ima uvijek vremena među starim drugovima!«
Stari drugovi! Graeber je promatrao uniformu. On se visoko popeo, ali možda mu je upravo zbog toga mogao pomoći da pronađe svoje roditelje, pomisli odjednom. Upravo zato, što je glavešina u stranci. »Dobro, Alfons«, reče on. »Na jednu rakiju.«
»Tako je, Ernst. Dođi, nije daleko.«
Bilo je dalje nego što je Binding tvrdio. Stanovao je u predgrađu, u nekoj maloj, bijeloj vili, koja je stajala spokojna i neoštećena u vrtu s visokim brezama. Na drveću su visjele kućice za ptice, a negdje je žuborila voda.
Binding uđe u kuću prije Graebera. Na hodniku su visjeli jelenji rogovi, glava divlje svinje i ispunjena glava medvjeda. Graeber ih je začuđeno gledao. »Zar si tako velik lovac, Alfons?«
Binding se smijuljio. »Ni govora. Nikad nisam ni taknuo puške. Sve je dekoracija. Dobro izgleda, zar ne? Germanski!«
On odvede Graebera u sobu punu ćilima. Na zidovima su visjele slike u raskošnim okvirima. Naokolo su stajale velike kožne stolice. »Šta kažeš na sobu?.« upita ponosno. »Ugodno, zar ne?«
Graeber kimne. Stranka se brinula za svoje ljude. Alfons je bio sin siromašnog trgovca mlijekom. Oca je stajalo truda da ga pošalje u gimnaziju.
»Sjedni, Ernst. Kako ti se sviđa moj Rubens?«
»Šta?«
»Rubens! Ona velika šunka tamo preko, pored glasovira!«
Bila je to slika jedne veoma bujne, gole žene, koja je stajala na rubu nekog jezera. Imala je zlatnu kosu i golemu stražnjicu, na koje je sjalo sunce. To bi bilo nešto za Bottchera, mislio je Graeber. »Lijepo«, reče on.
»Lijepo?« Binding je bio prilično razočaran, »čovječe, taj je upravo prekrasan! Od istog trgovca umjetninama, kod kojeg kupuje Reichsmarschall. Majstorsko djelo! Ukebao sam ga jeftino iz druge ruke. Zar ti se ne sviđa?«
»Kako ne. Samo ja nisam poznavalac. Ali znao bih nekog, koji bi poludio kad bi vidio tu sliku.«
»Stvarno? Veliki sakupljač?«
»To ne; ali specijalist za Rubensa.«
Binding je sjajio od zadovoljstva. »Veselim se, Ernst! Zaista se veselim. Nikad ne bih vjerovao da ću jednom postati sakupljač umjetnina. Ali sad mi reci, kako ti je i šta radiš. I mogu li nešto učiniti za tebe. Uvijek se nađe po koja veza.« On se prevejano nasmije.
I protiv svoje volje Graeber bijaše pomalo dirnut. Bilo je to prvi put da mu netko bez opreza nudi svoju pomoć. »Možeš učiniti nešto za mene«, reče on. »Moji su roditelji nestali. Možda su otpremljeni ili su negdje na selu. Kako bih to mogao saznati? Izgleda da više nisu ovdje u gradu.«
Binding sjedne na stolicu pored pušaćeg stola od tučenog bakra. Njegove ulaštene čizme stajale su pred njim kao cijevi peći.
»To nije tako jednostavno, ako više nisu u gradu«, objasni on.
»Vidjet ću šta se može saznati. Trebat će mi nekoliko dana. Možda i dulje. Ovisi o tome gdje su. Trenutno je sve prilično u neredu, to valjda znaš.«
»Da,, to sam vidio.«
Binding ustane i pođe k ormaru. Izvadi bocu i dvije čaše.
»Popijmo najprije jednu, Ernst. Pravi ,armagnac’. Gotovo mi je draži nego konjak. Živio.«
»Živio, Alfons.«
Binding ponovo natoči. »Gdje stanuješ sada? Kod rođaka?«
»Nemam rođaka u gradu. U kasarni.«
Binding odloži čašu. »Ali Ernst, to je glupost! Dopust u kasarni! To kao da i nije dopust! Možeš stanovati kod mene! Ovdje ima dovoljno mjesta. Spavaonica s kupaonicom, slobodna, sve što želiš!«
»Stanuješ li ovdje sam?«
»Ali jasno! Zar si mislio da sam oženjen? Tako glup nisam! čovjeku mog položaja žene provaljuju vrata. Kažem ti, Ernst, već su na koljenima klečale preda mnom.«
»Stvarno?«
»Na koljenima! Još jučer! Jedna dama iz najviših krugova, crvena kosa, prekrasne grudi, veo, krznen kaput, ovdje, na ovom ćilimu, ridala je kao vodoskok i bila je na sve spremna. Htjela je da izvadim njenog muža iz koncentracionog logora.«
Graeber podigne glavu. »Zar ti to možeš?«
Binding se smijao. »Mogu nekog tamo poslati. Ali van, to nije tako jednostavno. Naravno da joj to nisam rekao. Dakle, kako je? Hoćeš li useliti? Kako vidiš, ovdje se koješta dešava!«
»Da, to vidim. Ali sada ne mogu preseliti. Svima sam dao adresu kasarne za obavijesti o mojim roditeljima. Najprije moram pričekati dok ne stignu.«
»Dobro, Ernst. Ti najbolje znaš šta treba. Ali znaj da te kod Alfonsa uvijek čeka stan. A hrana je prvorazredna. Snabdio sam se dobro.«
»Hvala, Alfons.«
»Glupost! Tȁ mi smo školski drugovi. Tu čovjek pomaže. Ti si mi dovoljno često dopustio da prepišem školske zadatke. Uostalom, da li se još sjećaš Burmeistera?«
»Našeg profesora matematike?«
»Upravo njega. Tȁ je mrcina bila kriva što sam u sedmom razredu izletio iz škole. Zbog one stvari s Lucie Edler. Zar se više ne sjećaš?«
»Naravno«, reče Graeber. Više se nije sjećao.
»Čovječe, kako sam ga onda moljakao da me ne prijavi. Ništa se nije dalo učiniti. Đavo bijaše neumoljiv. Moralna dužnost, i šta ti ja znam, što je sve još govorio. Otac me onda gotovo na mrtvo izmlatio. Burmeister!« Alfons s uživanjem izgovori to ime. »Tome sam vratio, Ernst! Nabavio sam mu pola godine KZ.8 Trebao si ga vidjeti kad je izlazio! Stajao je preda mnom u pozoru i gotovo napravio u gaće kad me vidio. On me odgajao! A ja sam ga također pošteno odgojio. Dobra šala, zar ne?«
»Da.«
Alfons se smijao. »Tako nešto godi srcu. To je ono lijepo u našem pokretu, da čovjeku daje takvu priliku.« On vidje da je Graeber ustao. »Već ideš?«
»Moram. Nemam mira.«
Binding kimne. Njegovo lice postade dostojanstveno:
»Razumijem, Ernst. Strašno mi je žao. Tȁ to znaš, zar ne?«
»Da, Alfons.« Graeber je znao šta sada treba da dođe, ali htio je to skratiti. »Navratit ću za nekoliko dana.«
»Dođi sutra poslije podne. Ili predveče. Tako, oko pet i pol.«
»Dobro, sutra. Oko pet i pol. Misliš li da ćeš već onda nešto znati?«
»Možda. Vidjet ćemo. U svakom slučaju popit ćemo jednu rakiju. Uostalom, Ernst — da li si već obišao bolnice?«
»Da.«
Binding kimne. »A — naravno, samo iz opreza — groblja?«
»Ne.«
»Otiđi jednom tamo. Za svaki slučaj. Tamo leže mnogi koji nisu prijavljeni.«
»Otići ću tamo sutra.«
»Dobro, Ernst.« Bindingu odlane. »I dođi sutra na dulje vremena. Mi stari školski drugovi moramo držati zajedno. Ti ne bi vjerovao kako čovjek postane osamljen na položaju kao što je moj. Svatko nešto želi.«
»I ja sam nešto želio.«
»To je nešto drugo. Mislio sam lične koristi.«
Binding uzme bocu ,armagnaca’, jednim udarcem dlana utjera čep unutra i pruži je Graeberu. »Evo, Ernst! Uzmi to sa sobom! To je dobra rakija. Sigurno će ti dobro doći. Čekaj još jedan čas!« On otvori vrata. »Gospođo Kleinert! Komadić papira! Ili vrećicu!«
Graeber je držao bocu u ruci. »To nije potrebno, Alfons...«
Binding odlučno odmahne. »Uzmi! Imam čitav podrum, pun tih stvari!« On uzme vrećicu, koju mu je donijela gazdarica, i umota bocu. »Sretno, Ernst. I uvijek gore glavu! Do sutra.«
Graeber pođe u Hakenstrasse. Alfons ga je malo osvojio. Jedan kreisleiter, mislio je on. Prvi čovjek, koji mi ni za što želi pomoći, i dati stan i hranu, mora biti baš glavešina u stranci! On stavi bocu u džep kaputa.
Bijaše rano uveče. Nebo je bilo kao sedef i drveće se jasno ocrtavalo pred svijetlom daljinom. Sumrak je visio u ruševinama.
Graeber zastane pred vratima, na kojima su visjeli oglasi. Njegove cedulje nije bilo. Prvo pomisli da ju je vjetar istrgao; ali onda bi pribodnice morale biti još ovdje. A njih također nije bilo. Mora da je netko ski nuo cedulju. On osjeti kako mu krv odjednom jurne k srcu. Brzo pretraži vrata da nađe neku obavijest. Ali ne nađe ništa. Onda potrči prema kući svojih roditelja. Druga je cedulja još bila tamo među kamenjem. On je istrgne i stade zuriti u nju. Nitko je nije dirao. Nije sadržavala nikakve obavijesti.
Uspravi se ne shvaćajući i pogleda oko sebe. Onda vidje daleko dolje na ulici, kako vjetar tjera nešto poput bijelog krila. On potrči za tim. Bila je to njegova cedulja. On je digne i stane promatrati. Na rubu je pisalo pedantnim rukopisom: »Ne kradi.« Najprije nije shvatio što to treba da znači. Onda se sjeti da nedostaju dvije pribodnice, da poziv majke, s kojeg ih je skinuo, ponovo ima sve četiri. Ona je natrag uzela svoje vlasništvo i očitala mu lekciju..
On potraži dva plosnata kamena, stavi svoju cedulju na tlo pored vrata i učvrsti je kamenjem. Onda se vrati kući svojih roditelja!
Stajao je pred ruševinama i gledao gore. Zelene stolice više nije bilo. Netko ju je odnio. Tamo gdje je prije stajala stolica stršilo je iz razvalina nekoliko novina. On se uspne gore i izvuče ih. Bile su to stare novine, pune pobjeda i velikih imena, žućkaste, poderane i prljave. Baci ih ustranu i stane dalje tražiti. Nakon nekog vremena nađe neku malu knjigu, koja je ležala između dvije grede otvorena, žuta i uvela, kao da ju je netko rasklopio. On je izvuče napolje i prepozna. Bila je to jedina njegova školska knjiga.
Listao je prema početku i na prvoj strani vidio svoje ime napisano blijedim rukopisom. Mora da ga je upisao kad mu je bilo dvanaest ili trinaest godina.
Bijaše to katekizam. Knjiga sa stotinu pitanja i odgovora. Stranice su bile pune mrlja i na nekima su stajale primjedbe, koje je sam napisao. Odsutno je zurio u to. Jedan čas učini mu se kao da su se sve zanjihale, a on nije znao šta se to njiše, da li razoreni grad s tihim nebom sedefaste boje ili malena žuta knjiga u njegovim rukama, koja je odgovarala na sva pitanja čovječanstva.
On je stavi ustranu i stane dalje tražiti. Ali više ništa ne nađe — nikakvih knjiga i ništa iz stana svojih roditelja. Nije ni bilo vjerojatno; stanovali su u drugom katu, i njihove stvari mora da leže mnogo dublje pod ruševinama. Katekizam je vjerojatno eksplozija visoko bacila u zrak, a onda, jer je lagan, polako je odlepršao dolje. Kao golub, mislio je, osamljeni, bijeli golub sigurnosti i mira, sa svim svojim pitanjima i jasnim odgovorima, u noći punoj vatre i dima i gušenja i krikova i smrti.
Sjedio je još neko vrijeme ina ruševinama. Počeo je puhati večernji vjetar i listati stranice knjige, kao da je netko nevidljiv čita. Bog je milosrdan, 'stajalo je tamo svemoćan, sveznajući, svemudar, i neizmjerno dobar i pravedan...
Graeber posegne za bocom ,armagnaca’, koju mu je dao Binding. Otvori i popije jedan gutljaj. Onda siđe dolje na ulicu. Katekizam nije ponio.
Postalo je tamno. Nigdje nije bilo svijetla. Graeber je išao preko Karlova trga. Ususret mu je žurno prilazio neki mladi oficir.
»Tȁ pazite!« zareža poručnik ljutito.
Graeber ga pogleda. »Dobro, Ludwig«, reče on. »Slijedeći put ću paziti.«
Poručnik je zurio u njega. Onda širok osmijeh prijeđe preko njegova lica. »Ernst, ti!«
Bijaše to Ludwig Wellmann. »Šta radiš? Dopust?« upita on.
»Da. A ti?«
»Gotovo je s njim. Upravo odlazim. Zbog toga se tako žurim.«
»Kako je bilo?«
»Tako, tako! Tȁ znaš! Ali slijedeći put učinit ću to drukčije. Nikome ne ću ništa reći i otputovat ću nekamo, samo ne kući!«
»Zašto?«
Wellmann učini grimasu. »Obitelj. Ernst! Roditelji! To naprosto ne ide. Oni pokvare čovjeku čitav dopust! Kako si dugo ovdje?
»Četiri dana.«
»Pričekaj! I sam ćeš vidjeti!«
Wellmann pokuša da zapali cigaretu. Vjetar mu ugasi šibicu. Graeber mu pruži svoj upaljač. Svijetlo je načas osvijetlio Wellmannovo usko i energično lice. »Oni misle da je čovjek još uvijek dijete«, reče on i otpuhne dim. »Kad jedno veče želiš nestati, odmah naprave uvrijeđeno lice. Samo bi s njima trebalo provesti vrijeme. Za moju majku još uvijek imam trinaest godina. Prvu polovinu dopusta plivala je u suzama što sam došao — drugu polovinu zato što moram otići. Šta se tu može učiniti?«
»A tvoj otac? On je bio vojnik u prvom ratu.«
»Taj je na to zaboravio. Barem dobar dio toga. Za mog sam starog junak. On se ponosi mojom limarijom. Stalno se htio sa mnom pokazivati. Dirljiv, starac iz sive prethistorije. Oni nas više ne razumiju, Ernst. Pazi, da i tebe tvoji ne uhvate!«
»Pazit ću«, reče Graeber.
»Oni misle dobro. Sve je to briga i ljubav, ali upravo je to ono prokleto. Protiv toga ne možeš ništa učiniti. Odmah sam sebi izgledaš kao bezosjećajni zločinac.«
Wellmann pogleda za djevojkom, kojoj su svijetle čarape svjetlucale u vjetrovitoj tami. »Tvoj dopust zbog toga ide u peršun!« reče on. »Sve što sam još mogao postići jest to da me ne prate na. stanicu. Ali nisam siguran ne će li ipak biti tamo!« On se nasmije. »Počni odmah kako treba, Ernst! Nestani barem uveče. Pronađi nešto! Nekakav tečaj! Službu! Inače ćeš se provesti kao i ja; provest ćeš dopust kao gimnazijalac!«
»Mislim da će kod mene biti drukčije.«
Wellmann strese Graeberu ruku. »Nadajmo se! Onda ćeš biti sretniji nego ja! Jesi li već bio u školi?«
»Ne.«
»Nemoj ni ići. Ja sam bio. Teška griješka. Samo ti se smuči. Izbacili su jedinog poštenog profesora. Pohlmanna, koji je predavao vjeronauk. Još ga se sjećaš?«
»Naravno. Čak bih ga morao i posjetiti.«
»Čuvaj se. On je na crnoj listi. Radije fućkaj na sve to! Nikamo se ne treba vraćati. Dakle sretno, Ernst! Naš kratak, slavan život, zar ne?«
»Da, Ludwig. S besplatnom hranom, boravkom u inozemstvu i pogrebom o državni trošak.«
»Lijepo sranje! Bog zna kad ćemo se ponovo vidjeti!« Wellmann se nasmije i nestane u tami.
Graeber je išao dalje. Nije znao šta da radi. Grad je bio mračan kao grob. Više nije mogao tražiti dalje i shvati da mora imati strpljenja. Bojao se duge večeri. U kasarnu još nije htio; nekolicini poznatih također ne. Nije mogao podnijeti njihovu zbunjenu samilost i znao je da su sretni kad ode.
Zurio je u prožderane krovove kuća. Šta je samo očekivao? Jedan otok iza fronta? Domovinu, sigurnost, utočište, utjehu? Možda. Ali otoci nade odavno su nečujno potonuli u monotoniji besmislene smrti, frontovi su bili probijeni i rat bijaše svagdje. Svagdje, i u mozgovima i u srcima.
On prođe kraj nekog kina i uđe unutra. Dvorana je bila manje tamna nego ulica. Još je uvijek bilo bolje sjediti tu, nego prolaziti crnim gradom ili čučati u nekoj krčmi i napiti se.

XI


Groblje je ležalo osvijetljeno suncem. Graeber vidje da je neka bomba pogodila vrata. Nekoliko je križeva i granitnih kamena bilo rasuto preko putova i drugih grobova. Žalosne vrbe bijahu iščupane; zbog toga se činilo da su korjeni grane, a grane dugačko, savijeno, zeleno korijenje. Izgledali su kao čudnovato bilje, na kome vise morske trave i koje je izbačeno iz podzemnih mora. Kosti izbombardiranih mrtvaca bijahu uglavnom sakupljene i složene u urednu hrpu; na vrbama su visjele još samo manje krhotine i ostaci starih trulih lije— sova. Lubanja više nije bilo.
Pored kapelice bila je sagrađena šupa. U njoj su radila dva čuvara i jedan nadglednik. Nadglednik se znojio. Odmahnuo je kad je čuo šta Graeber želi. »Nemam vremena, čovječe! Još prije ručka dvanaest sahrana. Bože dragi, kako da znamo leže li ovdje vaši roditelji?
Imamo tuce grobova bez kamena i imena. Ovo ovdje postaje masovni pogon! Kako da vam damo obavijesti?«
»Zar ne vodite liste?«
»Liste«, odvrati nadglednik gorko i obrati se dvojici čuvara.
»Želi vidjeti liste, jeste li čuli? Liste! Znate li koliko još leševa leži napolju? Dvije stotine. Znate li koliko su ih dopremili poslije posljednjeg napada? Pet stotina. A prije toga? Tri stotine. I sve to u četiri dana. Kako onda da stignemo? Mi za to nismo uređeni. Trebali bismo bagere umjesto grobara, da pokapaju one što leže napolju. A znate li kad će biti slijedeći napad? Danas uveče?
Sutra? A on želi liste!«
Graeber ine odvrati ništa. Iz džepa izvadi omot cigareta i stavi ga na stol. Nadglednik i čuvari izmijene poglede. Graeber je čekao neko vrijeme. Onda priloži još tri cigare. Donio ih je iz Rusije za svog oca.
»Dakle dobro«, reče nadglednik. »Učinit ćemo što možemo. Napišite ime. Jedan od nas raspitat će se u grobnom uredu. Dotle možete pregledati mrtve, koji još nisu upisani. Preko, redovi uz zidove groblja.«
Graeber pođe preko. Jedan je dio mrtvih imao imena, lijesove, nosila, gunjeve, cvijeće, a drugi bijahu pokriveni samo bijelim krpama. Čitao je imena, dizao krpe onih koji nisu imali ime i onda pošao preko, k redovima nepoznatih, koji su ležali jedan kraj drugoga duž zidova, pod uskim, na brzu ruku slupanim krovom.


Neki su imali zatvorene oči, drugi sklopljene ruke, ali većina je ležala tako, kako su ih bili našli. Jedino su ruke bile položene uz tijelo, a noge ispružene, da bi bilo više mjesta.
Pored njih je prolazila povorka nijemih ljudi. Nagnuti naprijed motrili su blijeda, ukočena lica i tražili svoje drage.
Graeber stane u red. Nekoliko koraka pred njim jedna žena padne na zemlju kraj jednog mrtvaca i stane jecati. Ostali su je nijemo obilazili i hodali dalje, nagnuti naprijed, tako napetih lica, da su izgledala gotovo prazna, bez ikakva drugog izražaja osim očekivanja punog straha. Tek postepeno, kad bi se približavali kraju reda, pridružio bi se tome slabi sjaj nemirne, skrivene nade i moglo se vidjeti kako odahnu kad prođu.
Graeber se vrati natrag. »Jeste li već bili u kapelici?« upita nadglednik.
»Ne.«
»Tamo su jako raskomadani.« Nadglednik pogleda Graebera.
»Za to treba imati živce. Ali vi ste vojnik.«
Graeber pode u kapelicu. Onda se vrati. Napolju je stajao nadglednik. »Strašno, zar ne?« Gledao je Graebera ispitujuće.
»Već se mnogi pri tom srušio«, izjavi on.
Graeber ne odvrati ništa. U svom životu vidio je već toliko mrtvaca, da to za njega nije bilo ništa izvanredna. Ni to što se ovdje radilo o civilima i o ženama i djeci. I to je također dovoljno često vidio, a povrede na Rusima, Holanđanima i Francuzima nisu bile lakše od ovih koje je sada vidio.
»U grobnom uredu nisu upisani«, reče nadglednik. »Ali u gradu postoje još dvije velike, mrtvačnice. Jeste li već bili tamo?«
»Da.«
»Oni još imaju leda. Njima je bolje nego nama.«
»Pretrpane su.«
»Da, ali su hlađene. Mi to nemamo. A postaje sve toplije i toplije. Ako uslijedi još nekoliko napada jedan za drugim, a k tome i sunčani dani, doći će do katastrofe. Onda ćemo morati kopati masovne grobove.«
Graeber kimne. Nije shvatio da je to katastrofa. Katastrofa je ono što je prouzrokovalo masovne grobove.
»Radimo koliko možemo«, objasni nadglednik. »Imamo toliko grobara koliko ih možemo namjestiti, ali još uvijek premalo. Naša je tehnika zastarjela za ovo vrijeme. K tome, naravno, dolaze još i vjerski propisi.«
On je jedan čas zamišljeno gledao preko zida. Onda kratko mahne Graeberu i brzo se vrati natrag u svoju šupu — jedan savjestan i marljiv činovnik smrti.
Graeber je morao čekati nekoliko minuta; dva sprovoda zatvorila su ulaz. On se još jednom okrene. Popovi su molili nad grobovima, rođaci i prijatelji stajali su pored svježih humaka, mirisalo je na uvelo cvijeće i iskopanu zemlju, ptice su pjevale, povorka onih koji su tražili i dalje je prolazila uzduž zidova, grobari su udarali krampovima poluiskopane rake, klesari i pogrebni agenti šetali su naokolo — mjesto smrti postalo je najživlje mjesto grada.


Mala, bijela Bindingova kuća stajala je u prvom sumraku vrta. Na tratini je stajalo kupatilo za ptice, u kome je žuborila voda. Narcise i tulipani cvjetali su pred džbunjem jorgovana, a ispod breza blistala je mramorna figura djevojke.
Gazdarica otvori vrata. Bila je to sijeda žena i nosila je veliku, bijelu kecelju. »Vi ste gospodin Graeber, zar ne?«
»Da.«
»Gospodin kreisleiter nije kod kuće. Morao je otići na važan sastanak u stranci. Ali ostavio vam je pismo.«
Graeber ju je slijedio u kuću s rogovima i slikama. Rubens je sam svijetlio u sumraku. Na bakrenom pušaćem stolu stajala je umotana boca. Kraj nje je ležalo jedno pismo. Alfons je pisao, da nije mnogo mogao saznati; ali Graeberovi roditelji nisu nigdje u gradu upisani kao mrtvi ili ranjeni. Vjerojatno su, dakle, otpremljeni ili su se preselili. Graeber neka sutra ponovo dođe. S votkom neka danas uvečer proslavi to, što je daleko od Rusije.
Graeber spremi' pismo i bocu u džep. Gazdarica je stajala na vratima. »Gospodin kreisleiter vas srdačno pozdravlja.«
»Molim vas, pozdravite i vi njega. Recite mu da ću sutra ponovo doći. I mnogo hvala za bocu. Dobro će mi doći.«
Žena se majčinski smješkala. »On će se zbog toga vrlo veseliti. On je tako dobar čovjek.«
Graeber se vraćao vrtom. Dobar čovjek, mislio je. Ali da li je to Alfons bio i za profesora matematike Burmeistera, kog je poslao u KZ? Svatko je, vjerojatno, nekome bio dobar čovjek. A nekome opet sasvim suprotno.
On opipa pismo i bocu. Slaviti, mislio je. Šta? Nadu da njegovi roditelji nisu mrtvi? I s kim? Sa sobom četrdeset i osam u kasarni? Gledao je u sumrak, koji je postao modriji i dublji. Mogao je odnijeti bocu Elisabethi Kruse. Ona ju je isto toliko trebala kao i on. Za sebe je imao još ,armagnaca’.


Otvorila je žena uvela lica. »Htio bih do gospođice Kruse«, reče Graeber odlučno i htjede proći pored nje.
Ona se nije makla s vrata. »Gospođica Kruse nije ovdje«, odvrati ona. »To biste vi trebali znati.«
»Kako da to znam?«
»Zar vam to ona nije rekla?«
»Zaboravio sam. Kad se vraća?«
»U sedam.«
Graeber nije računao s tim da Elisabethe ne će biti. Razmišljao je o tome, da li da votku ostavi ovdje; ali tko zna šta bi potkazivačica s njom učinila? Možda bi je čak i sama popila.
»Dobro, doći ću onda ponovo«, reče on.
Neodlučno je stajao na ulici. Pogledao je na sat. Bilo je blizu šest sati. Veče je ponovo ležalo pred njim, dugačko i tamno. Ne zaboravi da imaš dopust, rekao je Reuter. On to nije zaboravio; ali s tim još ništa ne bijaše postignuto.
Pošao je na Karlov trg i sjeo na jednu klupu u parku. Bunker protuavionske zaštite ležao je golem kao ogromna žaba. Ljudi, koji bijahu oprezni, šuljali su se unutra tiho poput sjena. Iz grmlja je izvirala tama i utapala posljednje svijetlo.
Graeber je tiho sjedio na klupi. Prije, jedan sat nije mislio na to da će ponovo vidjeti Elisabeth. Da ju je našao, vjerojatno bi joj dao votku i ponovo otišao. Ali sada, kad je nije sreo, nestrpljivo je čekao da bude sedam sati.
Elisabeth mu je sama otvorila. »Nisam se nadao tebi«, reče iznenađeno. »Očekivao sam aždaju koja čuva ulaz.«
»Gospođa Lieser nije ovdje. Otišla je na sastanak žena.«
»U platfusbrigadu. Naravno! Tamo i spada!« Graeber pogleda oko sebe. »Kad nje nema, ovdje odmah drukčije izgleda.«
»Ovdje izgleda drukčije, jer sada u predsoblju gori svijetlo«, odvrati Elisabeth. »Zapalim ga svaki put kad ona ode.«
»A kad je ovdje?«
»Kad je ovdje, onda se štedi. To je patriotski. Sjedimo u tami.«.
»To je točno«, reče Graeber. »Onda nas najviše vole.« On izvuče bocu iz džepa. »Donio sam ti malo votke. Potječe iz podruma jednog kreisleitera. Dar školskog druga.«
Elisabeth ga pogleda. »Zar imaš takve školske drugove?«
»Da. Isto kao i ti prisilne podstanare.«
Ona se nasmije i uzme bocu. »Moram pogledati postoji li negdje kakav vadičep.«
Išla je pred njim u kuhinju. On vidje da ima crni pulover i usku crnu suknju. Kosu je na zatiljku svezala jasnocrvenom niti vune. Imala je ravna, čvrsta ramena i uske bokove.
»Ne mogu naći vadičep«, reče ona i zatvori ladicu. »Čini se da gospođa Lieser ne pije.«
»Ona izgleda kao da i ne radi ništa drugo. Ali i ne treba nam vadičep.«
Graeber uzme bocu, skine lak na grlu i snažno udari njome dvaput o bedra. Čep izleti. »Tako se radi u vojsci«, objasni on.
»Imaš li čaše? Ili da pijemo iz boce?«
»Čaše su u mojoj sobi. Dođi.«
Graeber ju je slijedio. Bio je odjednom sretan što je došao. Već se bojao da će opet jedno veče provesti sam.


Elisabeth uzme dvije krhke vinske čaše s police s knjigama, koja je stajala kraj zida. Graeber pogleda oko sebe. Nije prepoznao sobu. U njoj bijaše krevet, nekoliko stolica sa zelenim presvlakama, knjige i pisaći stol u stilu Biedermeiera. Djelovala je starinski i spokojno. U sjećanju mu se zadržala neurednija i surovija. Mora da je to bila buka sirena, mislio je on. Buka od svega načini zbrku. I Elisabeth danas drukčije izgleda nego tada. Drukčije, ali ne staromodno i spokojno.
Ona se okrene. »Koliko je zapravo prošlo otkad se nismo vidjeli?«
»Sto godina. Onda smo bili djeca i nije bilo rata.«
»A sada?«
»Sada smo stari, bez iskustva starosti. Stari i cinični i bez vjere i ponekad žalosni. Ne često žalosni.«
Ona ga pogleda. »Da li je to istina?«
»Ne. Ali šta je istina? Znaš li ti?«
Elisabeth strese glavom. »Zar mora nešto uvijek biti istina?«
»Vjerojatno ne. Zašto?«
»Ne znam. Ali bismo možda imali manje ratova, kad jedni druge ne bismo uvijek tako nasilno uvjeravali u svoju vlastitu istinu.«
Graeber se nasmiješi. Zvučalo je čudnovato kako je ona to rekla. »Tolerancija«, reče on. »To je ono što nedostaje, zar ne?«
Elisabeth kimne. On uzme čaše i napuni ih. »Na to ćemo popiti. Kreisleiter, koji mi je dao ovu bocu, sigurno to nije predmnijevao. Ali upravo zbog toga.«
On ispije. »Hoćeš li još jednu?« upita on. Elisabeth se strese. »Da«, reče onda.
On natoči i stavi bocu na stol. Votka bijaše oštra, bistra i čista. Elisabeth odloži čašu. »Dođi«, reče ona. »Pokazat ću ti uzor snošljivosti.«
Ona ga odvede u predsoblje i otvori jedna vrata. »Gospođa je Lieser u žurbi zaboravila zaključati. Pogledaj ovu sobu. To nije nepošteno. Kad nisam ovdje, ona moju stalno pretražuje.«
Jedan dio sobe bio je uobičajeno namješten. Ali na zidu, nasuprot prozoru, visjela je u ogromnom okviru velika Hitlerova slika u boji, ukrašena borovim grančicama i vijencima hrastova lišća. Na stolu ispod nje, na velikoj zastavi s kukastim križem, ležalo je uvezano u crnu kožu, s utisnutim zlatnim kukastim križem, luksuzno izdanje »Mein Kampf-a«. S obiju strana stajahu srebrni svijećnjaci sa svijećama, a pored njih fotografija Führera — jedna s ovčarskim psom u Berchtesgadenu i druga s djetetom, u bijelo obučenim, koje mu predaje cvijeće. I uz sve to, počasni bodeži i stranačke značke.
Graeber nije bio naročito iznenađen. Često je već vidio slične stvari. Kult diktatora lako se pretvarao u religiju.
»Da li ovdje piše svoje prijave?« upita on.
»Ne, njih piše preko, na pisaćem stolu mog oca.«
Graeber pogleda pisaći stol. Bio je to starinski komad namještaja s nadograđenima pretincima i rebrastim poklopcem.
»Uvijek je zaključan«, reče Elisabeth. »Ne može se otvoriti. Već sam često pokušavala.«
»Da li je ona prijavila tvog oca?«
»To ne znam sigurno. Odveli su ga i nisam više ništa o njemu čula. Ona je već onda stanovala ovdje sa svojim djetetom. Imala je samo jednu sobu. Kad su odveli mog oca, dobila je i one dvije, koje su njemu pripadale.«
Graeber se okrene. »Misliš li da je to zbog toga učinila?«
»Zašto ne. Ponekad je dovoljan i manji razlog.«
»To je točno. Ali ovaj oltar ovdje izgleda kao da je ta žena jedan od fanatika platfusbrigade.«
»Ernst«, reče gorko Elisabeth. »Zar zaista vjeruješ da fanatizam nikad ne ide pod ruku s koristoljubljem?«
»Kako ne. Čak vrlo često. Čudnovato da se na to uvijek ponovo zaboravlja! Postoje gluposti, koje smo jednom naučili i koje uvijek nepromišljeno ponavljamo. Svijet nije sređen u pretince s etiketama. A pogotovo ne čovjek. Ova zmija otrovnica vjerojatno voli svoje dijete, svog muža, cvijeće i sve plemenito u životu. Da li je znala nešto kad je prijavila tvog oca ili je sve izmislila?«
»Moj je otac bio dobroćudan i neoprezan i vjerojatno već dulje vremena sumnjiv. Ne može svatko šutjeti. Kad čitav dan sluša stranačke govore u vlastitom stanu.«
»Znaš li šta je mogao reći?«
Elisabeth slegne ramenima. »Nije više vjerovao da će Njemačka dobiti rat.«
»To mnogi više ne vjeruju.«
»Ti također ne?«
»Ja također ne. A sad iziđimo! Inače će te taj đavo još iznenaditi. Tko zna šta bi onda učinila!«
Elisabeth se brzo nasmiješi. »Ne će nas iznenaditi. Zabravila sam vrata na hodniku. Ne može unutra.«
Ona pođe prema vratima i digne zasun. Hvala bogu, mislio je Graeber. Ako je već mučenica, onda je barem oprezna i s malo skrupula. »Ovdje miriše kao na groblju«, reče on. »To mora da je od prokletog uvelog hrastovog lišća. Dođi da nešto popijemo.«
On napuni čaše. »Sad znam zašto se osjećamo stari«, reče onda. »Jer smo vidjeli odviše prljavštine. Prljavštine, koju su prouzrokovali ljudi stariji od nas i koji bi trebali da budu razumniji.«
»Ja se ne osjećam starom«, odvrati Elisabeth.
On je pogleda. Izgledala je sve prije nego stara. »Budi sretna«, prihvati on.
»Osjećam se zatvorenom«, reče ona. »To je gore nego osjećati se starim.«
Graeber sjedne na jednu Biedermeier stolicu. »Tko zna, ne će li ta žena i tebe prijaviti«, reče on. »Možda želi za sebe čitav stan. Zašto čekaš na to? Iseli! Za tebe nema pravde, to valjda znaš.«
»Da, to znam.« Elisabeth je odjednom izgledala tvrdoglava i bespomoćna. »To je kao praznovjerje«, odvrati izmučeno i žurno, kao netko, tko je sam sebi već bezbroj puta jednako odgovarao.
»Tako dugo dok sam ovdje, vjerujem da će se moj otac vratiti. Ako odem, to je kao da ga napuštam. Da li to razumiješ?«
»To ne treba razumjeti. To se radi. Gotovo. Ako je i besmisleno.«
»Dobro.«
Ona uzme svoju čašu i iskapi je. Napolju zazveči ključ. »To je ona«, reče Graeber. »Bilo je u posljednji čas. Sastanak, izgleda, nije dugo trajao.«
Osluškivali su korake u predsoblja. Graeber pogleda gramofon. »Imaš li samo marševe?« upita on.
»Ne. Ali marševi su glavni. A ponekad, kad tišina viče, treba je nadvikati najglasnijim što imamo.«
Graeber je pogleda. »Vodimo lijepe razgovore. U školi su nam često pričali da je mladost najromantičnije doba života.«
Elisabeth se smijala. U predsoblju je nešto palo na pod. Gospođa Lieser je grdila. Onda zalupe jedna vrata. »Ostavila sam upaljeno svijetlo«, prošapta Elisabeth. »Dođi, otiđimo. Neki put ipak ne mogu izdržati. I razgovarajmo o nečemu drugom.«
»Kamo?« upita Graeber napolju.
»Ne znam. Bilo kamo.«
»Postoji li u blizini neka kavana, krčma ili bar?«
»Ne bih htjela odmah u neku prostoriju. Hodajmo naprosto bilo kud.«
»Dobro.«
Ulice bijahu prazne, a grad mračan i tih. Hodali su duž Marienstrasse, preko Karlova trga, a onda preko rijeke u Stari grad. Nakon nekog vremena sve postade nestvarno, kao da je izumro sav život, a oni da su posljednji ljudi. Hodali su između kuća sa stanovima, ali kad su u prolazu pogledali kroz prozore, da bi vidjeli sobu, stolice, stolove, svjedoke života, vidjeli su samo zrcaljenje mjesečine na staklima, a iza toga crne zastore ili crne papire za zamračenje. Izgledalo je kao da je cijeli grad u žalosti, jedna beskonačna mrtvačnica, zavijena u crno, sa stanovima poput lijesova, pretvorena u stražu koja bdije kraj mrtvih.
»Šta se tamo događa?« upita Graeber, »Gdje su ljudi? Tȁ danas je tiše nego inače.«
»Vjerojatno sjede u svojim stanovima. Nekoliko dana nije bilo napada. Zbog toga se više ne usuđuju napolje, čekaju slijedeći napad. Uvijek je to tako. Samo odmah poslije napada ima više ljudi na ulicama.«
»I ovdje već ima navika, zar ne?«
»Da. Kod vas, napolju, ne?«
»Da.«
Prolazili su nekom ulicom, koja je bila posve srušena. Nebom su prolazili vlaknasti oblaci i propuštali treperavo svijetlo. U ruševinama su se amo-tamo trzale sjene, kao hobotnice, koje se plaše mjeseca. Onda začuju zveketanje porculana. »Hvala bogu!« reče Graeber. »Ovdje ljudi jedu. Ili piju kavu. Ali barem su na životu.«
»Vjerojatno piju kavu. Danas su je dijelili. Čak dobru. Bomba-kavu.«
»Bomba-kavu?«
»Da, bomba-kavu ili ruševinsku kavu. Tako je zovu. To je specijalan dodatak, koji se dijeli nakon teških bombardiranja. Ponekad dijele šećer ili čokoladu ili omot cigareta.«
»To je kao na bojištu. Tamo se prije ofenzive dijeli rakija ili duhan. Zapravo smiješno, zar ne? Dvije stotine grama kave za jedan sat smrtnog straha.«
»Sto grama.«
Hodali su dalje. Nakon nekog vremena Graeber zastenja.
»Elisabeth, ovo je još neutješnije nego sjediti kod kuće. Trebali smo ponijeti votku! Potrebna mi je rakija. I tebi. Gdje ima ovdje neki lokal?«
»Ne ću u lokal. U njemu je čovjek isto tako zatvoren kao i u podrumu. Sve je zasjenjeno i svi su prozori zamračeni.«
»Pođimo gore do kasarne. Tamo imam još jednu bocu. Donijet ću je dolje i možemo je negdje vani popiti.«
»Dobro.«
U tišini su začuli kotrljanje nekih kola. Odmah zatim ugledaju konja kako trči. Bio je nemiran, propinjao se pred sjenama, i na blijedom je svijetlu djelovao sablasno sa svojim divljim očima i otvorenim nozdrvama. Vozar je oštro pritezao uzde. Konj se uspeo. Iz gubice mu curila pjena. Morali su se maknuti ustranu, na ruševine, da bi ga propustili. Elisabeth je brzo skočila na ruševine, upravo toliko daleko, da je ne zakači konj; jedan je čas izgledalo kao da želi uzjahati na divlju životinju i odjuriti s njom; onda je ostala sama pred praznom daljinom razorenog neba.
»Izgledalo je kao da se želiš uspeti i odjahati«, reče Graeber.
»Kad bi se to moglo! Ali kuda? Svagdje je rat.«
»To je istina. Svuda. Čak i u zemljama vječnog mira — na Južnom moru i u Indiji. Ne možemo nikamo pobjeći.«
Došli su do kasarne. »Pričekaj ovdje, Elisabeth. Idem po rakiju. Ne će trajati dugo.«
Graeber pođe preko dvorišta kasarne, uz stepenice, koje su odjekivale, u sobu četrdeset i osam. Prostorija se tresla od hrkanja polovine posade. Nad stolom je gorjelo zasjenjeno svijetlo. Kartaši još bijahu budni. Pored njih je sjedio Reuter i čitao.
»Gdje je Boottcher?« upita Graeber.
Reuter zaklopi knjigu. »Poručuje ti da nije ništa našao. Udario je dvokolicom u zid i razbio je. Stara priča. Nesreća privlači nesreću. Sutra će morati nastaviti pješke. Zbog toga sjedi danas u krčmi i tješi se. Šta se s tobom desilo? Blijed si kao škrga.«
»Ništa. Idem odmah dolje. Došao sam samo da nešto uzmem.« Graeber je tražio u svom rancu. Iz Rusije je donio bocu ,gevenera’ i bocu votke. Usto je još imao Bindingov ,armagnac’.
»Uzmi ,gevener’ ili ,armagnac’«, reče Reuter. »Votke više nema.«
»Kako to?«
»Popili smo je. Mogao si je pokloniti dobrovoljno. Tko dolazi iz Rusije ne treba da se ponaša kao kapitalist. Neka priušti nešto i svojim drugovima. Bila je to dobra votka.«
Graeber izvuče preostale boce. ,Armagnac’ stavi u džep, a Reuteru dade ,gevener’. »Imaš pravo. Evo uzmi to kao lijek za tvoju kostobolju. Samo ne budi i ti kapitalist. Daj nešto i drugima.«
»Merci!« Reuter odšepesa do svoje škrinje i izvadi vadičep.
»Pretpostavljam da namjeravaš izvesti najprimitivniji oblik zavođenja«, reče on. »Onaj pomoću opojnih pića. Ali pritom se najčešće zaboravlja izvući prvo čep iz boce. Na razbijenim grlima boca čovjek u uzbuđenju lako poreže gubicu. Evo, budi oprezan čovjek!«
»Nosi se k vragu! Boca je otvorena.«
Reuter otvori ,gevener’. »Otkud ti u Rusiji holandska rakija?«
»Kupio sam je. Imaš li još nekih pitanja?«
Reuter se smijuljio. »Nemam. Odlazi s tim svojim ,armagnacom’, ti primitivni Casanovo, i ne stidi se. Imaš olakotne okolnosti. Nedostatak vremena. Dopust je kratak, a rat dug.«
Feldmann sjedne na svom krevetu. »Trebaš li preservativ, Graeberu? U mojoj ih je lisnici nekoliko. Nisu mi potrebni. Tko spava ne dobiva sifilis.«
»To nije tako sigurno«, objasni Reuter. »I tu postoji neka vrsta nevinog začeća. Ali Graeber je prirodan klipan. Uzgojen arijevac s dvanaest čistokrvnih predaka. U tom su slučaju preservativi zločin prema domovini.«
Graeber otvori ,armagnac’, ispije gutljaj i ponovo stavi bocu u džep. »Vi ste prokleti romantici«, reče on. »Zašto se ne brinete sami za sebe?«
Reuter odmahne. »Pođi u miru, sine moj! Zaboravi pravilo egzercira i pokušaj da budeš čovjek! Jednostavnije je umrijeti nego živjeti — osobito vama — junačka mladeži i cvijetu nacije!«
Graeber još stavi u džep omot cigareta i čašu za vodu. Kad je odlazio, vidje da za kartaškim stolom još uvijek pobjeđuje Rummel. Pred njim je ležala hrpa novca. Lice mu je bilo nepomično; ali znojio se svijetlim kapljama.
Stepenice kasarne bijahu prazne; povečerje je već odsviralo. Hodnici su bacali za Graeberom jeku njegovih koraka. Prolazio je preko širokog trga. Elisabeth više nije bila na vratima. Otišla je, mislio je. Gotovo da je to i očekivao. Zašto da ga čeka?
»Dama stoji preko«, reče stražar. »Kako glupan kao ti dolazi do takve djevojke? Pa to je nešto za oficire.«
Graeber ugleda Elisabeth. Naslonila se na ogradu. On potapša stražara po ramenu. »To je nova naredba, sinko moj. Sada se to dobiva umjesto odlikovanja, ako si četiri godine bio na frontu. Sve generalske kćerke.
Javi se uskoro napolje, ti nedonošče. Zar ne znaš da se na straži ne smije govoriti?«
On pođe prema Elisabethi. »Ti si nedonošče«, reče stražar za njim, prilično ukočeno.


Našli su jednu klupu na uzvisini iza kasarne. Stajala je između dva kestena i otud se mogao vidjeti čitav grad. Nigdje nije gorjelo svijetlo. Samo je rijeka svjetlucala na mjesečini.
Graeber otvori bocu i dopola napuni čašu za vodu. U njoj se žario ,armagnac’ kao tekući jantar. On je pruži Elisabethi. »Popij to«, reče onda.
Ona popije gutljaj i vrati mu čašu. »Ispij sve«, reče on. »Ova je večer za to. Pij za nešto, za naš prokleti život, ili za to što još živimo — ali pij. Potrebno nam je to poslije mrtvog grada. Danas nam je to svakako potrebno.«
»Dobro. Za sve zajedno.«
On ponovo napuni čašu i sam popije. Odmah osjeti toplinu. Osjetio je također kako je bio prazan. Nije to znao. Bila je to bezbolna praznina.
Još jednom dopola napuni čašu i popije otprilike polovinu. Onda je stavi kraj sebe. Elisabeth se zgurila na klupi, uvučenih nogu i s rukama oko koljena. Nad njima je blistalo mlado lišće kestena, gotovo bijelo na mjesečini — kao da se u njih zapleo roj ranih leptira.
»Kako je to crno«, reče ona i pokaže na grad.
»Kao izgorjeli ugljenokop.«
»Ne gledaj tamo. Okreni se. Ovdje je drukčije.«
Klupa je stajala upravo na vrhu uzvisine, i brežuljak se na drugoj strani lagano spuštao — poljima, putovima obasjanim mjesečinom, alejama topola, prema tornju seoske crkve, a onda u pravcu šume i plavih bregova na horizontu. »To je sav mir svijeta«, reče Graeber. »Jednostavno, zar ne?«
»Jednostavno, ako se to može — okrenuti se i ne misliti više na ono drugo.«
»To se brzo nauči.«
»Da li si ti to naučio?«
»Naravno«, reče Graeber. »Inače više ne bih živio.«
»Htjela bih da i ja to mogu.«
»Ti to možeš već odavno. Život već pazi na to. On uzima rezerve gdje god može. A u opasnosti ne poznaje slabosti ni sentimentalnosti.« On joj primakne čašu.
»Da li to spada k tome?« upita ona.
»Da«, reče on. »Danas uveče sigurno.«
Ona je pila, a on ju je gledao. »Ne govorimo neko vrijeme o ratu«, reče on.
Elisabeth se nasloni. »Nemojmo uopće govoriti.«
»Dobro.«
Sjedili su i šutjeli. Bilo je veoma tiho i tišina je polako oživjela u spokojnim glasovima noći, koji joj nisu smetali, nego su je činili dubljom — tihim vjetrom, koji bijaše kao disanje šuma, krikom sove, žuborenjem trave i beskrajnom igrom oblaka i svijetla.
Tišina je postajala sve dubljom, uzdizala se, okruživala ih i prodirala u njih, sa svakim dahom sve više, i samo je disanje postajalo tišina, gasnulo je, oslobađalo i postajalo mekanije i dublje i više nije bilo neprijatelj već daleki san pun dobrote.


Elisabeth se pomakne. Graeber se trgne i pogleda oko sebe.
»Šta kažeš na to? Zaspao sam.«
»I ja.« Ona otvori oči. U njima se zrcalilo rasuto svijetlo i učinilo ih veoma prozirnima. »Već dugo nisam tako spavala«, reče ona iznenađeno. »Uvijek samo kraj svijetla, bojeći se tame i naglog buđenja i straha; ne tako kao sada...«
Graeber je mimo sjedio. Ništa nije pitao. Znatiželja umire u vremenu, u kome se toliko toga dešava. Samo se nejasno čudio sam sebi što sjedi tako miran, ovijen bistrim snom, kao stijena pod vodom trepavim algama. Prvi put otkad se vratio iz Rusije, osjećao se smirenim. Blago je spokojstvo prodrlo u njega kao plima, koja se noću digla i koja odjednom zrcali suhe i spaljene predmete, kao da ih ponovo spaja i sjedinjuje s jednom cjelinom.
Pošli su dolje prema gradu. Ponovo su ih primile ulice, ponovo ih je okružio hladan miris starih paljevina i zamračeni crni prozori pratili su ih kao povorka mrtvačkih kola. Elisabeth je drhtala od zime. »Prije su kuće i ulice bile pune svijetla, i to se činilo prirodnim. Čovjek je na to bio navikao. Tek se danas zna što je to bilo ...«
Graeber pogleda gore. Nebo bijaše jasno i bez oblaka. Bila je to dobra noć za avijatičare. Bila mu je već i zbog toga presvijetla.
»Gotovo je u čitavoj Evropi tako«, reče on. »Samo su još u Švicarskoj noći pune svijetla. Ono gori tamo zato da bi avijatičari vidjeli da je to neutralna zemlja. To mi je pričao jedan, koji je sa svojim slikarskim stalkom bio u Francuskoj i Italiji. Rekao je da je to poput otoka svjetlosti — svjetlosti i mira, jer jedno je isto što i drugo. Iza toga i naokolo nalaze se mračne, kao pod beskrajnim mrtvačkim ponjavama, Njemačka, Francuska, Italija, Balkan, Austrija i sve ostale zemlje, koje ratuju.«
»Dali su nam svjetlosti i ona nas je činila ljudima. Mi smo je ubili i ponovo smo postali stanovnici spilja«, reče Elisabeth oštro.
Da li nas je učinila ljudima, mislio je Graeber. To mu je izgledalo pretjeranim. Ali Elisabeth je, čini se, naginjala pretjeranostima. No možda i ima pravo. Životinje nemaju svijetla. Ni svijetla, ni vatre. Ni bomba.
Stajali su u Marienstrasse. Graeber primijeti da Elisabeth plače. »Ne gledaj me«, reče ona. »Nisam trebala piti. Ne mogu to. Nisam žalosna. Samo je odjednom tako popustilo.«
»Neka samo popusti koliko želi. Ne brini se zbog toga. I kod mene također. To spada k tome.«
»K čemu?«
»K tome, o čemu smo prije razgovarali. K okretanju na drugu stranu. Sutra navečer ne ćemo trčati ulicama. Otići ću s tobom nekamo, gdje ima toliko svijetla, koliko se samo u tom gradu može pronaći. Raspitat ću se za to.«
»Zašto? Ti možeš naći društvo vedrije nego što sam ja.«
»Ne treba mi vedro društvo.«
»Nego što?«
»Nikakvo vedro društvo. Ne bih ga mogao podnijeti. A ono drugo također ne — ono koje ima samilosti. Nje mi je preko dana dovoljno. Lažne i iskrene. Ti bi to također trebala poznavati.«
Elisabeth više nije plakala. »Da«, reče ona. »I ja to priznajem.«
»S nama je drukčije. Mi ne moramo glumiti jedno drugome. To je već mnogo. A sutra navečer otići ćemo u najsvjetliji lokal u gradu, jesti i piti vino i jedno veče zaboraviti čitav taj prokleti život!«
Ona ga pogleda. »I to spada k tome?«
»Da. To spada k tome. Obuci najsvjetliju haljinu koju imaš.«
»Dobro. Dođi u osam.«
On odjednom osjeti njenu kosu na svom licu, a onda njene usne. Bilo je to kao nenadan vjetar, i nje nestade u vratima prije nego što je shvatio. On opipa bocu u džepu. Bila je prazna. Ostavi je ispred slijedeće kuće. Opet je prošao jedan dan, mislio je. Dobro je što me Reuter i Feldmann ovdje takvog ne vide. Šta bi ti opet rekli!

XII


»Dakle, drugovi, neka bude, priznajem«, reče Bottcher.
»Spavao sam s krčmaricom. A šta sam drugo mogao učiniti? Nešto sam morao raditi! Zašto imam dopust? Tȁ ne ću se vratiti na front kao tele.«
Sjedio je kraj Feldmannova kreveta, držeći u ruci poklopac porcije napunjen kavom, a s nogama u vjedru punom hladne vode. Otkad je slomio dvokolicu, izbili su mu na nogama mjehuri od trčanja. »A ti?« upita Graebera. »Šta si radio danas? Jesi li bio negdje prije podne?«
»Ne.«
»Ne?«
»On je knjavao«, objasni Feldmann. »Do danas u podne. Nikakva ga buka nije mogla probuditi. Prvi je put pokazao da ima razuma.«
Bottcher izvadi noge iz vode i stade promatrati svoja stopala. Bila su prekrivena velikim, bijelim mjehurima. »Pogledajte ovo! Ja sam velik i snažan klipan — ali noge su mi osjetljive kao dojenčetu. Cijelog je života bilo tako. Ne mogu otvrdnuti. Već sam sve pokušao. I s tim moram sada ponovo dalje.«
»Zašto? Sada možeš malo odahnuti«, reče Feldmann. »Tȁ imaš krčmaricu.«
»Ah, čovječe, krčmaricu! To s tim nema ništa zajedničko. A osim toga ona je bilo teško razočaranje.«
»Prvi put je uvijek razočaranje, kad se dođe s bojišta. To svatko zna.«
»Ne mislim to, druže. To je bilo u redu; ali nije bilo ono pravo.«
»Ne možeš tražiti sve odjednom«, reče Feldmann. »I žena se također mora priviknuti.«
»Ti me još uvijek ne razumiješ. Ona je bila sasvim dobra; ali ono duhovno nije bilo u redu. Slušaj! Dakle, mi smo u krevetu, stvar je u toku, i najednom, u žaru bitke, ja se zaboravim i kažem joj Alma. Ali ona se zove Luise. Alma je ime mojoj ženi, razumiješ li...«
»Razumijem.«
»Bila je to katastrofa, druže.«
»Pravo ti budi«, reče odjednom Bottcheru oštro jedan od kartaša. »To je pravedna kazna za preljub, ti svinjo! Nadam se da te urnebesno izbacila!«
»Preljub?« Bottcher opusti svoje noge. »Tko ovdje uopće govori o preljubu?«
»Ti! Cijelo vrijeme! Ili si usto još i idiot?« Kartaš bijaše malen čovjek jajolike glave.
Pun mržnje zurio je u Bottchera. Bottch'er bijaše strahovito ogorčen. »Jeste li ikad čuli ovakvu glupost?« upita on i pogleda oko sebe. »Jedini, koji ovdje govori o preljubu, to si ti! Takva glupost! Preljub bi bio, ti blesane, kad bi moja žena bila ovdje a ja bih istovremeno spavao s nekom drugom! Ali nje nema ovdje, upravo u tome je stvar! Kako to onda može da bude preljub? Kad bi ona bila ovdje, ne bih spavao s krčmaricom!«
»Ne slušaj ga«, reče Feldmann. »On je zavidan, to je sve. Šta se desilo nakon što si je nazvao Luisom?«
»Luisom? Ne Luisom. Tȁ ona se zove Luise. Nazvao sam je Almom.«
»Dakle Alma, dobro. A onda?«
»A onda? Ti to ne bi vjerovao, druže! Umjesto da se smije ili da digne galamu, šta ona čini? Ona počinje plakati. Suze kao u krokodila, zamisli to! Debele žene ne bi smjele plakati, druže ...«
Reuter se nakašlja, sklopi knjigu i sa zanimanjem pogleda Bottchera. »Zašto ne?«
»To im ne pristaje. Ne pristaje njihovoj pojavi. Debele žene treba da se smiju.«
»Da li bi se tvoja Alma smijala, da si je nazvao Luisom?« upita otrovno kartaš jajolike glave.
»Da je to bila moja Alma,« izjavi Bottcher mirno i nadmoćno, »najprije bih dobio u gubicu najbližu pivsku bocu. Zatim sve što nije zašarafljeno. A iza toga, kad bih ponovo došao k sebi, tako bi me udesila, da bi od mene preostale samo još cipele. Tako bi to izgledalo, ti kamilo.«
Jajolika je glava neko vrijeme šutjela. Ova ga je slika, čini se, svladala. »I takvu ženu ti varaš?« upita onda promuklo.
»Ali čovječe, ja je uopće ne varam! Kad bi ona bila ovdje, krčmaricu ne bih ni pogledao. Tako nešto nije prevara. To je jednostavno samoobrana.«
Reuter se okrene prema Graeberu. »A ti? Šta si ti postigao sa svojom bocom ,armagnaca’?«
»Ništa.«
»Ništa?« upita Feldmann. » I zbog toga do podneva spavaš kao mrtvac?«
»Da. Đavo da zna zašto sam odjednom tako umoran. Odmah bi mogao i dalje nastaviti. Osjećam se kao da tjedan dana nisam oka sklopio.«
»Onda ponovo lezi i spavaj dalje.«
»Mudar savjet«, reče Reuter. »Savjet majstora-spavača Feldmanna.«
»Feldmann je magarac«, izjavi jajolika glava, koji je upravo u ovoj igri karata pasirao. »Čitav mu dopust prolazi u spavanju. Kasnije je to upravo tako kao da ga uopće nije ni imao. Isto je tako mogao spavati na frontu i sanjati svoj dopust.«
»Ti bi to vjerojatno htio, brate. Točno je upravo ono suprotno«, odvrati Feldmann. »Ja spavam ovdje, a kad sanjam, onda sanjam da sam na frontu.«
»A gdje si zapravo?« upita Reuter.
»Šta? Ovdje, gdje inače?«
»Jesi li siguran?«
Jajolika glava je meketala. »To je ono što kažem«, reče on.
»Sasvim je svejedno gdje se nalazi kad uvijek knjava. Samo ovo govedo to ne zna.«
»Nije svejedno kad se probudim, vi pametnjakovići«, izjavi Feldmann odjednom bijesno i ponovo legne.
Reuter se opet okrene Graeberu. »A ti? Šta misliš učiniti za svoju besmrtnu dušu?«
»Reci mi, kamo se može otići i dobro večerati«.
»Sam?«
»Ne.«
»Onda pođi u ,Germaniju’. Jedino tamo. Samo se može desiti da te ne puste unutra. Ne u tvojoj frontovskoj uniformi. To je hotel za oficire. Restauracija također. Ali možda će konobar imati respekta pred tvojom limarijom.«
Graeber pogleda po sebi. Uniforma mu je bila za krpljena i vrlo otrcana. »Možeš li mi posuditi svoju vojničku bluzu?«
»Rado. Ti si laganiji od mene samo trideset funta. Već na vratima će te izbaciti. Ali mogu ti nabaviti naročitu podoficirsku uniformu tvoje veličine. Hlače također. Kad preko toga obučeš svoj šinjel, nitko u kasarni ne će ništa primijetiti. Uostalom, zašto si još uvijek obični gedža? Već si odavno morao biti poručnik.«
»Jednom sam bio podoficir. Onda sam izmlatio jednog poručnika i zbog toga su me degradirali. Imao sam sreću da me nisu poslali u kaznenu četu. Ali od tada je gotovo s unapređenjima.«
»Dobro. Ali s time imaš čak i moralno pravo na podoficirsku uniformu. Kad budeš damu poveo u ,Germaniju’ naruči od vina Johannisberger Kochsberg 37, iz podruma G. S. von Mumma. Taj i mrtve diže iz groba.«
»Dobro. To trebam.«


Pala je magla. Graeber je stajao na mostu, koji je ležao nad rijekom. Voda je bila puna ruševina i puzila je crno i lijeno između greda i kućnog posuđa. Preko puta su iz bijele pare tamno stršili obrisi škole. Neko je vrijeme zurio preko; onda se vrati natrag preko mosta i krene malom ulicom, koja je vodila prema školskom dvorištu. Veljka željezna vrata bijahu mokra od vlage i širom otvorena. On uđe unutra. Školsko dvorište bilo je prazno. Nikoga nije bilo; bilo je prekasno. Pošao je školskim dvorištem do obale rijeke. Kestenova debla rasla su tako u maglu, kao da su od ugljena. Ispod njih stajahu vlažne klupe. Graeber se sjećao da je često sjedio ovdje. Nije se ispunilo ništa od onog, o čem je tada sanjao. Iz škole je otišao u rat.
Neko je vrijeme zurio u rijeku. Na obalu se nasukao jedan razbijen krevet. Na njemu su ležali teški mokri jastuci kao debele spužve. Postalo mu je hladno. On krene natrag i zastane pred školskom zgradom. Pokuša da otvori ulazna vrata. Bila su nezaključana. On ih otvori i oklijevajući uđe. Zaustavio se u trijemu. Mirisao je zagušljiv školski miris i gledao polutamne stepenice i tamno obojena vrata, koja su vodila u aulu i sobu za konferencije. Ništa nije osjećao. Ni prezir, ni ironiju. Mislio je na Wellmanna. Ne treba se vraćati, rekao je. Imao je pravo. Graeber nije osjećao ništa osim: praznine. Sva iskustva, koja je stekao poslije škole, bijahu suprotna onome što je ovdje naučio. Ništa nije ostalo. Bio je to bankrot.
. On se okrene i iziđe napolje. Na obim stranama ulaznih vrata vidio je dvije spomen-ploče poginulima. Poznavao je onu na desnoj strani; bila je posvećena mrtvima iz Prvog svjetskog rata. Za svih stranačkih svetkovina bila je ovjenčana borovim grančicama i hrastovim lišćem, a Schimmel, direktor, držao je pred njom vatrene govore o osveti, »velikoj« Njemačkoj i odmazdi koja se približava. Schimmel je imao debeo i mekan trbuh i uvijek se mnogo znojio. Ploča na lijevoj strani bijaše nova. Graeber je nije poznavao. Ona je bila posvećena poginulima u sadašnjem ratu. Čitao je imena. Bilo ih je mnogo; ali ploča je bila velika i kraj nje bijaše mjesta i za drugu.
Napolju, na školskom dvorištu, sretne podvornika. »Tražite nešto?« upita starac.
»Ne, ne tražim ništa.«
Graeber pođe dalje. Onda se nečeg sjeti. Vrati se natrag.
»Znate li gdje stanuje Pohlmann?« upita on. »Gospodin Pohlmann, koji je ovdje bio profesor.«
»Gospodin Pohlmann nije više u službi.«
»To znam. Gdje stanuje?«
Podvornik pogleda oko sebe. »Ovdje nema nikog tko bi mogao čuti«, reče Graeber. »Gdje stanuje?«
»Prije je stanovao na Jahnovu trgu broj šest. Da li još uvijek tamo stanuje, to ne znam. Jeste li učenik, odavde?«
»Da. Da li je direktor Schimmel još ovdje?«
»Naravno«, odvrati podvornik začuđeno. »Naravno da je ovdje. Zašto više ne bi bio ovdje?«
»Da«, reče Graeber. »Zašto ne?«
On pođe dalje. Nakon četvrt sata primijeti da više ne zna gdje se nalazi. Magla je postala gušća i on je u ruševinama izgubio pravac. Sve su nalikovale jedna na drugu, i ulice se više nisu mogle prepoznati. Bio je to čudnovat osjećaj — kao da je zalutao sam u sebi.
Trajalo je neko vrijeme dok nije pronašao put u Hakenstrasse. Onda odjednom postade vjetrovito i magla se stala talasati i vući kao bezglasno i sablasno more.
Došao je do kuće svojih roditelja. Nije našao nikakve obavijesti i upravo htjede otići, kad začuje čudnovat zvuk, koji je odjekivao. Bijaše to poput zvuka harfe. On pogleda oko sebe. Ulica je bila prazna dokle je sezalo oko. Zvuk se ponovo javi, sada viši, žaloban i rasplinut, kao da opominjući zvoni neka nevidljiva plutača u maglenom moru. Javljao se čas dublji, onda viši, neredovito, a ipak u gotovo pravilnim razmacima i činilo se da dolazi iz zraka kao da netko na krovovima svira harfu.
Graeber je slušao. Onda pokuša slijediti zvukove; ali nije mogao pronaći smjer. Činilo se da su svagdje i da odasvud dolaze, snažno i izazivajući, čas sami, a čas poput arpeggia i nerazriješenog akorda beznadne žalosti.
Čuvar protuavionske zaštite, mislio je. Onaj luđak — tko drugi? On pođe prema kući, od koje je stajalo samo još pročelje, i otvori vrata. Iza njih skoči sa stolice jedna prilika. Graeber primijeti da je to ona stolica, koja je stajala na ruševinama kuće njegovih roditelja.
»Šta se dogodilo?« upita čuvar uplašeno i oštro.
Graeber vidje da ovaj ništa nema u ruci. Zvuci su i dalje odjekivali. »Šta je to?« upita on. »Odakle to dolazi?«
Čuvar približi svoje vlažno lice Graeberovu. »Ah, vojnik! Branilac domovine! Šta je to? Zar ne čujete? To je requiem za zakopane! Iskopajte ih! Iskopajte ih! Prestanite s ubijanjem!«
»Glupost!« Graeber je zurio gore, u maglu koja se dizala. Onda vidje nešto poput tamnog kabela kako se njiše na vjetru i svaki put, kad bi se zanjihalo natrag, začuje onaj zagonetan zvuk gonga. Odjednom se sjeti klavira, što ga je vidio kako visi bez poklopca visoko u ruševinama. Kabel je udarao po otkrivenim žicama. »To je klavir«, reče on.
»To je klavir! To je klavir!« majmunisao je čuvar za njim.
»Šta vi o tome znate, vi beznadni ubojice! To je zvono mrtvih, koje zvoni vjetar. Nebo njime priziva smilovanje, vi pucajući automatu, smilovanje, koga više na zemlji nema. Šta vi znate o smrti, vi razaratelju! A kako bi i mogli? Oni koji je prouzrokuju nikad ništa o njoj ne znaju!« On se nagne naprijed. »Mrtvi su svuda«, prošapta on. »Leže pod ruševinama sa svojim izgaženim licima i raširenim rukama, oni leže ovdje, ali oni će uskrsnuti i progoniti vas...«
Graeber se vrati natrag na ulicu. »Progoniti«, šaptao je čuvar za njim. »Oni će vas tužiti, i sudit će se za svakog pojedinog...«
Graeber ga više nije vidio. Čuo je još samo promukli glas iz kovitlajućih krpa magle. »To, što ste učinili najmanjima od moje braće, učinili ste meni samome, kaže gospod...«
On pođe dalje. »Idi dođavola!« promrmlja, on. »Idi dođavola i pokopaj se sam ispod ruševina, na kojima čučiš kao ćuk!« On pođe dalje. Mrtvi; mislio je ogorčeno. Mrtvi, mrtvi! Dosta mi je mrtvih! Zašto sam se vratio? Zar to nije bilo i zbog toga da bih osjetio da negdje u toj pustinji ima još života?
On pozvoni. Vrata su se odmah otvorila kao da je netko stajao tik iza njih. »Ah, vi...« reče iznenađeno gospođa Lieser.
»Da, ja«, odvrati Graeber. Očekivao je Elisabethu.
Ona istoga časa iziđe iz sobe. Ovaj put se gospođa Lieser bez riječi pomakla ustranu. »Uđi, Ernst«, reče Elisabeth. »Odmah ću biti gotova.«
On ju je slijedio. »Da li je to tvoja najsvjetlija haljina?« upita on i pogleda na crni pulover i tamnu suknju koju je nosila. »Zar si zaboravila da večeras izlazimo?«
»Zar si to zaista mislio?«
»Naravno! Pogledaj mene! To je ekstra uniforma jednog podoficira. Nabavio mi ju je neki drug. Postao sam varalica da bih mogao s tobom otići u hotel ,Germaniju’ — a još uvijek je pitanje ne puštaju li unutra samo od poručnika na više. To vjerojatno o tebi ovisi. Nemaš li druge haljine?«
»Da. Ali...«
Graeber vidje na stolu Bindingovu votku. »Znam što misliš«, reče on. »Zaboravi na to. I zaboravi gospođu Lieser i susjede. Ti nikome ne činiš zla; to je jedino što je važno. A jedamput moraš napolje, inače ćeš poludjeti. Evo, popij gutljaj votke.«
On napuni čašu i pruži joj; Ona je ispije. »Dobro«, reče ona.
»Ići će brzo. Već sam se napola spremila; ali nisam znala da li si zaboravio. Moraš izići iz sobe dok se budem presvlačila. Ne bih htjela da me gospođa Lieser prijavi zbog prostitucije.«
»U ovom slučaju to ne bi upalilo. S vojnikom je nešto takva rodoljublje. Ali ja ću te čekati napolju. Na ulici, ne u predsoblju.«
Šetao je ulicom gore-dolje. Magla je postala tanja, ali još uvijek se pušila među zidovima kuća kao u praonici. Odjednom zazveči neki prozor. Elisabeth je golih ramena stajala naslonjena u okviru svijetla i pružala napolje dvije haljine. Jedna je bila zlatna i smeđa, druga tamna i neodređene boje. Lepršale su kao zastave na vjetru.
»Koju?« upita ona.
On pokaže na zlatnu. Ona kimne i zatvori prozor. On pogleda oko sebe. Nitko nije primijetio taj prekršaj naredbe protuavionske zaštite.
Ponovo je šetao gore-dolje i činilo se da je noć odjednom postala dalja i punija. Danji umor, čudnovato večernje raspoloženje i odluka da se okrene od prošlosti pretvorili su se u blago uzbuđenje i nemirno očekivanje.
Elisabeth se pojavi na vratima. Hodala je brzo, vitko i gipko i u dugoj, zlatnoj haljini, na kojoj je svjetlucalo slabo svijetlo, djelovala je kao da je viša nego prije. I lice joj bijaše izmijenjeno. Bilo je uže i glava se činila manjom, i tek nakon nekog vremena Graeber shvati da je to zbog toga, što joj je haljina otkrivala vrat.
»Da li te vidjela gospođa Lieser?« upita on.
»Da. Zapela joj je riječ u grlu. Ona misli da neprestano moram ispaštati u vreći i pepelu. Jedan čas imala sam grižnju savjesti.«
»Grižnju savjesti imaju uvijek krivi ljudi.«
»Nije to bila samo grižnja savjesti. Bio je i strah. Misliš li...«
»Ne«, odvrati Graeber. »Ne mislim ništa. I nas dvoje večeras ne ćemo ni na što misliti. Mi smo za neko vrijeme dosta mislili i dovoljno se time plašili. Sad jednom pokušajmo da li se možemo malo veseliti.«
Hotel ,Germanija’ stajao je između dvije srušene kuće kao bogata rođaka između dvije osiromašene. Ruševine su bile uredno naslagane s obih strana hotela i ruine zbog toga nisu više djelovale divlje i ovijene smrću; postale su već uredne i gotovo građanske.
Portir je motrio Graeberovu uniformu ocjenjujućim « pogledom. »Gdje je restauracija?« upita Graeber oštro prije nego što je ovaj mogao nešto reći.
»Straga, desno od trijema, gospodine. Pitajte, molim, za natkonobara Fritza.«
Prošli su kroz trijem. Pored njih prođoše dva kapetana i jedan major. Graeber pozdravi. »Ovdje vrvi od generala«, izjavi on. »Na prvom su katu uredi nekoliko vojnih komisija.«
Elisabeth zastane. »Nisi li onda veoma neoprezan? Ako samo netko primijeti da s tvojom uniformom nešto nije u redu?«
»Šta ima da primijete? Nije se teško ponašati kao podoficir. Jednom sam i ja bio jedan od njih.«
Pojavi se i jedan pukovnik, zveckajući mamuzama, s jednom malom, mršavom ženom. Gledao je mimo Graebera. »Šta bi ti se desilo kad bi primijetili«? upita Elisabeth.
»Ne mnogo.«
»Mogu li te strijeljati?«
Graeber se nasmije. »Mislim da to ne bi učinili, Elisabeth. Za tako šta odviše smo potrebni na frontu.«
.»Šta ti se inače može desiti?«
»Malo. Možda nekoliko tjedana zatvora. To bi onda bilo nekoliko tjedana odmora. Gotovo kao dopust. Kad se čovjek otprilike za četrnaest dana mora vratiti na front, ne može mu se više mnogo toga desiti.«
Iz desnog hodnika pojavi se natkonobar Fritz. Graeber mu u ruku gume novčanicu. Fritz je neprimjetno spremi i nije činio teškoća. »Restauracija, za večeru, naravno«, rekao je i dostojanstveno krenuo naprijed.
Smjestio ih je za jedan stol, skriven iza stupa i odmjereno se udaljio. Graeber pogleda oko sebe. »Upravo ono što sam htio. Treba malo vremena da se naviknem. A ti?« On pogleda Elisabethu. »Ti sigurno ne«, reče on iznenađeno. »Ti izgledaš kao da svaki dan dolaziš ovamo.«
Pojavio se jedan stari, mali konobar, koji je izgledao kao marabu. Donio je jelovnik. Graeber ga uzme, stavi unutra jednu novčanicu i vrati ga konobaru.
»Htjeli bismo nešto čega nema u jelovniku. Što imate?«
Marabu ga bezizražajno pogleda. »Nemamo ništa osim onog što je u jelovniku.«
»Dobro. Onda nam zasad donesite bocu Johannisber ger Kochsberga 37, iz podruma G. H. von Mumma. Ne odviše hladnu.«
Marabuove oči oživješe. »Veoma rado, gospodine«, reče odjednom s poštovanjem. Onda se nagne naprijed. »Slučajno imamo malo trabinjaša iz Ostenda. Sasvim svježe. Usto možda jednu belgijsku salatu i nekoliko krumpira s peršinom.«
»Dobro. A šta imate kao predjelo? Naravno, ne kavijar uz vino.«
Marabu još više oživje. »Razumljivo da ne. Ali imamo još malo strassburških guščih jetara s gljivama ...«
Graeber kimne.
»A poslije toga preporučio bih komad holandskog sira. Tek uz njega vino dobiva svoju pravu vrijednost.«
»Izvrsno.«
Marabu oduševljeno nestane. Možda je čas prije Graebera držao vojnikom, koji je ovamo slučajno zalutao; sada je u njemu gledao poznavaoca, koji je slučajno vojnik.
Elisabeth je začuđeno slušala. »Ernst«, reče ona, »odakle sve to znaš?«
»Od mog druga Reutera. Danas ujutro nisam još ništa o tome znao. On je tako velik poznavalac, da je na tome zaradio svoju kostobolju. Ali to ga spasava od fronta. Tako se, kao i uvijek, nagrađuje grijeh.«
»Ali trikovi s napojnicama i jelovnikom...«
»Sve od Reutera. On se ovdje dobro snalazi. Naučio me i sigurnom, gospodskom nastupu.«
Elisabeth se odjednom nasmije. Bio je to topao i nježan smijeh olakšanja. »Bog zna, da te se ne sjećam takvog!« reče ona.
»Ni ja tebe takve kakva si sada.«
On je pogleda. Nikada je prije nije vidio takvu. Sasvim se promijenila dok se smijala. Izgledalo je kao da su se odjednom otvorili svi prozori jedne tamne kuće. »Ova je haljina veoma lijepa«, reče malo zbunjeno.
»To je haljina moje majke. Ja sam je još jučer navečer prekrojila i dotjerala.« Ona se smijala. »Nisam bila tako nespremna kako je izgledalo kad si došao.«
»Zar znaš šivati? Ne izgledaš tako.«
»Prije i nisam znala; ali naučila sam. Sada svaki dan po osam sati šijem vojničke kapute.«
»Zaista? Zar su i tebe uzeli u obaveznu radnu službu?«
»Da. I željela sam to. Mislim da bi to moglo pomoći mome ocu.«.
Graeber je pogleda i istrese glavom. »Tebi to ne pristaje. Jednako kao ni tvoje ime. Kako si ga samo dobila?«
»Izabrala ga je moja majka. Bila je porijeklom iz Južne Australije i izgledala je poput Talijanke. Nadala se da ću imati plavu kosu i modre oči i zbog toga su me htjeli nazvati Elisabeth. Poslije me je unatoč razočaranju nazvala tim imenom.«
Marabu je donio vino. Bocu je držao kao da je dragulj i oprezno je točio. »Donio sam vam veoma tanke, jednostavne kristalne čaše«, reče on. »Tako se boja najbolje vidi. Ili želite zelene vinske čaše?«
»Ne. Tanke, prozirne čaše.«
Marabu kimne i otkrije srebrni pladanj. Ružičaste kriške guščih jetara ležahu s crnim gljivama u vijencu drhtave hladetine.
»Svježe iz Elzasa«, izjavi on ponosno.
Elisabeth se nasmije. »Kakav luksuz!«
»Luksuz! Da!« Graeber digne čašu. »Luksuz«, ponovi on. »To je ono! U to ime ćemo popiti, Elisabeth. Dvije sam godine jeo iz limenih porcija i nikad nisam bio posve siguran hoću li moći dovršiti svoj obrok — zbog toga ovo ovdje nije samo luksuz. To je mnogo više. To je mir i sigurnost i radost i svečanost — sve to čega vani nema.«
On je pio i osjećao vino i gledao Elisabeth. I ona je ulazila u to. Odjednom osjeti da je to bilo ono neočekivano, što je donosilo lakoću i polet, ono što je prelazilo nužnost, ono nepotrebno, naizgled beskorisno, i to zbog toga, što je pripadalo onoj drugoj strani života, sjajnijoj, onoj obilja, igre i snova. Poslije godina provedenih sasvim blizu smrti vino ne bijaše samo vino, srebro ne samo srebro, glazba, koja je odnekud prodirala u prostoriju, ne bijaše samo glazba, i Elisabeth ne samo Elisabeth — sve to bijahu simboli onog drugog života, života bez ubijanja i razaranja, života zbog samog života, koji se već gotovo pretvorio u mit i beznadan san.
»Ponekad čovjek zaboravlja da je živ«, reče on.
Elisabeth se ponovo nasmije. »Ja to, zapravo uvijek znam. Ali nikad nisam znala što da s tim započnem.«
Marabu se ponovo pojavi. »Kakvo je vino, gospodine?«
»Mora da je dobro. Inače ne bih odjednom stao misliti na stvari, o kojima već dugo nisam razmišljao.«
»To je sunce, gospodine moj. Sunce, od kog je u jesen vino sazrilo. Ono ga ponovo isijava. Vino kao što je ovo zovu Rajnjani monstrancom.«
»Monstrancom?«
»Da. Ono je kao zlato i sjaji na sve strane.«
»Imate pravo.«
»Čovjek ga osjeti nakon prve čaše, zar ne? Iscijeđeno sunce!«
»Čak nakon prvog gutljaja. Ono ne ide u želudac. Odmah se skuplja iza očiju i mijenja svijet.«
»Vi se razumijete u vino, gospodine moj!« Marabu se povjerljivo nagne. »Preko, za onim stolom desno, piju isto vino. Oni ga ljudi liju u sebe kao da je voda. Trebali bi piti ,liebfrauenmilch’.«
On ode gledajući gadljivo u smjeru onog stola.
»Izgleda da je danas dobar dan za varalice«, reče Graeber.
»Zar je i za tebe ovo vino monstranca?«
Ona se nasloni natrag i protegne ramena. »Osjećam se kao netko, tko je pobjegao iz zatvora. I kao netko, koga će zbog prevare uskoro ponovo zatvoriti.«
On se smijao. »Takvi smo mi! Puni straha pred svojim osjećajem. A kad to osjetimo, odmah pomišljamo da smo varalice.«
Marabu je donio trabinjaša i salatu. Graeber ga je promatrao kako poslužuje. Sasvim se opustio i osjećao se kao netko, tko se slučajno usudio da stupi na tanak led i onda se iznenadio što ga drži. Znao je da je tanak i da ga možda ne će dugo držati, ali držao ga je sada i to je bilo dovoljno. »Ima li nešto dobrog u tome što je čovjek tako dugo ležao u blatu«, reče on. »Sve je tako novo i uzbudljivo kao da se doživljava prvi put. Sve — čak i čaša i bijeli stolnjak.«
Marabu podigne bocu. Bio je sada kao majka. »Uz ribu se obično servira ,mosel’«, objasni on. »Ali trabinjaš je nešto drugo. To je meso gotovo nalik na orah. Usto je ,rheingauer’9 jedno otkriće, zar ne?«
»Svakako.«
Konobar kimne i nestane.
»Ernst«, reče Elisabeth, »možemo li mi platiti sve ovo ovdje? To je sigurno strahovito skupo.«
»Možemo platiti. Sa sobom sam ponio novac za dvije godine rata. A taj ne treba da dugo traje.« Graeber se nasmije. »Samo jedan vrlo kratak život. Dva tjedna. Za to će ga biti dovoljno.«
Stajali su pred kućnim vratima. Vjetar se stišao i ponovo je postalo maglovito.
»Kad moraš natrag?« upita Elisabeth. »Za dva tjedna?«
»Otprilike tako.«
»To je uskoro.«
»Uskoro je, i još veoma daleko. To se svakog časa mijenja. Vrijeme je u ratu nešto drugo nego u miru. I ti to sigurno znaš; i ovo je ovdje sada front kao i napolju.
»Nije isto.«
»Jest. A danas naveče bio je moj prvi istinski dan dopusta. Bog neka blagoslovi Marabua i Reutera i tvoju zlatnu haljinu i vino.«
»I nas«, reče Elisabeth. »I nama bi to bilo potrebno.«
Stajala je pred njim. U njenoj je kosi visjela magla i ljeskala se neka slaba svjetlost. Ljeskala se po njenoj haljini, a magla je njeno lice učinila vlažnim poput ploda.
Odjednom je bilo teško otići, poderati tkanje nježnosti, lagodnosti, tišine i uzbuđenja, koje se tako neočekivano prostrlo iznad večeri, i poći natrag k smradu i vicevima kasarne, u neutješnost čekanja i razmišljanja o budućnosti.
Jedan oštar glas presječe tišinu. »Zar nemate oči u glavi, podoficiru?«
Pred njim je stajao neki mali, debeli major, s bijelim brkovima poput četke. Mora da se približio na gumenim đonovima. Graeber odmah vidje da je to isluženi rezervni konj za klanje, izvučen iz sanduka za čuvanje od moljaca, koji se sada pravi važan u svojoj uniformi. Najradije bi starca podigao u vis i pošteno ga prodrmao, ali nije se usudio ništa riskirati. Učinio je ono što rade iskusni vojnici: nije rekao ništa i stajao je ukočeno. Starac ga osvijetli džepnom lampom. Graeberu se to iz nekog razloga učini naročito uvredljivim. »Ekstra uniforma!« zalaja starac. »Vjerojatno ste na nekom zabušantskom mjestu kad sebi to možete dozvoliti, ne? Borac za domovinu u ekstra uniformi! Još i to! Zašto niste na frontu?« Graeber ništa ne odgovori. Zaboravio je da premjesti svoja ratna odlikovanja sa starog kaputa na posuđenu uniformu.
»Cmakati se unaokolo, to je sve što znate, šta?« lajao je major.
Elisabeth se odjednom pomakne. Krug džepne lampe pogodi njeno lice. Ona pogleda starca i stupi iz kruga svijetla prema njemu. Major se nakašlje, pogleda je iskosa i ode.
»Upravo mi ga je bilo dosta«, reče ona.
Graeber slegne ramenima. »Ništa se ne može učiniti protiv tih starih bikova. Oni prolaze, ulicama i uživaju u tome da ih netko pozdravlja. To je njihov život. Zato je priroda radila nekoliko milijuna godina, da bi konačno stvorila tako nešto.«
Elisabeth se smijala. »Zašto nisi na frontu?«
Graeber se smješkao. »To je zbog prevare s ekstra uniformom. Sutra oblačim civilno odijelo. Znam gdje ga mogu posuditi. Dosta mi je pozdravljanja. Onda ćemo moći sjediti mimo i u ,Germaniji’.«
»Hoćeš li ponovo tamo?«
»Da, Elisabeth. To su stvari kojih se čovjek kasnije napolju sjeća. Ne svakidašnjice. Doći ću po tebe u osam sati. A sada idem. Inače će stara budala još jednom proći i tražiti moju vojnu knjižicu. Laku noć.«
On je privuče k sebi i ona popusti. Osjećao ju je a svojim rukama i odjednom se sve rastopilo; želio ju je i nije želio ništa drugo nego nju, i držao ju je čvrsto i ljubio je, i više je nije htio pustiti i pusti je.
Još jednom je pošao u Hakenstrasse. Zaustavio se pred kućom roditelja. Kroz maglu probio je mjesec. On se sagne; u jednom mahu istrgne cedulju, koja je virila između kamenja. U jednom je uglu stajalo nešto dopisano debelom olovkom. On potraži džepnu lampu. »Javite se na Glavnoj pošti, šalter 15,« pročita onda.
Nehotice pogleda na sat. Bilo je odviše kasno; pošta nije bila otvorena noću i on nije mogao ništa saznati prije osam sati; ali sutra će ujutro konačno nešto saznati. On složi cedulju i spremi je u džep da bi je sutra pokazao na pošti. Onda krene kroz mrtvačku tišinu grada prema kasarni osjećajući da nema sile teže i da ide kroz vakuum, koji se ne usuđuje probiti.

XIII


Jedan dio pošte još je stajao. Ostalo bijaše srušeno i izgoreno. Svagdje su se gurali ljudi. Graeber je morao čekati neko vrijeme. Onda dođe do šaltera' 15 i pokaže cedulju.
Činovnik mu vrati cedulju. »Jeste li ponijeli i isprave?« Graeber gume kroz rešetke vojnu knjižicu i ispravu o dopustu.
Činovnik ih je pažljivo proučavao. »Šta je?« upita Graeber. »Neka obavijest?«
Činovnik ne odgovori. Ustane i nekamo se izgubi. Graeber je čekao i zurio u svoje dokumente, koji su rastvoreni ležali na stolu.
Činovnik se vratio, noseći u ruci mali, ulupljeni omot. Još jednom je usporedio adresu s Graeberovim ispravama. Onda gurne omot kroz rešetke. »Potpišite ovdje.«
Graeber vidje na omotu rukopis svoje majke. Poslala ga je na bojište, a odatle su ga vratili natrag. On pogleda adresu pošiljaoca. Još uvijek je stajalo Hakenstrasse. Uzme omot i potpiše priznanicu. »Jeli to sve što je bilo?« upita on.
Činovnik podigne glavu. »Zar mislite da smo nešto zadržali?«
»To ne. Mislio sam da ste možda već dobili novu adresu mojih roditelja.«
»Za to mi ovdje nismo nadležni. Pogledajte u prvom katu kod isporuke pisama.«
Graeber pođe gore. Samo je polovina prvog kata bila natkrivena. Nad ostalim dijelom sjalo je nebo s oblacima i suncem.
»Ovdje nemamo novih adresa«, reče žena koja je sjedila iza okna.
»Inače ne bismo poslali omot u Hakenstrasse. No vi možete pitati i pismonošu vašeg okruga.«
»Gdje je on?«
Žena pogleda na sat. »Sada je na terenu. Ako dođete danas poslije podne oko četiri, naći ćete ga ovdje. Onda se dijeli pošta.«
»Može li on znati adresu, ako je vi ovdje ne znate?«
»Naravno da ne. On je saznaje od nas. Ali ima ljudi koji ga ipak žele pitati. To ih umiruje. Takav je već čovjek. Zar ne?«
»Da, vjerojatno.«
Graeber uzme svoj omot i siđe stepenicama. Onda pogleda datum. Omot je bio poslan prije tri tjedna. Dugo je putovao do fronta, ali otamo se brzo vratio natrag On stane u kut i otvori smeđi papir. U njemu se nalazio suhi kolač, par vunenih čarapa, omot cigareta i majčino pismo. Čitao je; nije bilo nikakvih vijesti o promjeni stana, ili zračnim napadajima. Stavio ga je u džep i čekao da se ponovo smiri. Onda pođe na ulicu. Govorio je sam sebi da sada uskoro mora stići pismo s novom adresom; ali usprkos tome osjećao se jadnijim nego što je očekivao.
Onda odluči da ode do Bindinga. Možda je on saznao nešto novo.


»Uđi, Ernst!« vikne Alfons. »Upravo se spremamo da ispijemo jednu prvorazrednu bocu. Možeš nam pomoći.«
Binding nije bio sam. Jedan je esesovac napola ležao na velikoj sofi ispod Rubensa, kao da se srušio na nju i sada se ne može ponovo dići. Bio je to mršav čovjek, sirasta lica i kose, koja bijaše tako bijeloplava, da je izgledalo kao da nema ni obrva, ni trepavica. »To je Heini«, reče Alfons s izvjesnim poštovanjem.
»Heini, krotitelj zmija! A ovo je moj prijatelj Ernst, na dopustu iz Rusije.«
Heini bijaše prilično pijan. Imao je veoma blijede oči i malena usta. »Rusija!« promrmlja on. »I ja sam bio. Lijepa vremena. Bolje nego ovdje!«
Graeber pitajući pogleda Bindinga. »Heini već ima za sobom jednu bocu«, objavi Alfons. »On je žalostan. Bombardirana je kuća njegovih roditelja. Obitelji se nije ništa desilo, svi bijahu u podrumu. Ali stan je uništen.«
»Četiri sobe!« zareža Heini. »Sve novi namještaj. I klavir također. Besprijekoran klavir! Krasan zvuk! Te svinje!«
»Heini će već osvetiti klavir«, reče Alfons. »Dođi, Ernst, šta želiš piti? Heini pije konjak. Evo ovdje ima i votke, kimovače, što god želiš.«
»Ništa. Svratio sam samo da te pitam, jesi li nešto saznao.«
»Još ništa nova, Ernst. Tvoji roditelji više nisu ovdje u okolici. U svakom slučaju nisu nigdje prijavljeni. Ni u selima. Ili su otišli i još se nisu prijavili, ili su ih otpremili nekim transportom. Znaš kako je to danas. Te svinje su bombardirale čitavu Njemačku; proći će još neko vrijeme dok veze ne budu opet u redu. Dođi, popij nešto. Stići ćeš da popiješ jednu čašu.«
»Dobro. Jednu votku.«
»Votka«, promrmlja Heini. »Lokali smo je u bujicama! A onda je nalili onim životinjama u grla i zapalili. Činili smo iz njih bacače plamena. Djeco, što su ti skakali! Da umreš od smijeha!«
»Šta?« upita Graeber.
Heini ne odgovori. Stakleno je zurio pred sebe. »Bacači plamena«, mrmljao je. »Veličanstvena ideja.«
»O čemu on govori?« upita Graeber Bindinga.
Alfons digne ramena. »Heini je mnogo toga prošao. Bio je u SD-u.«
»U SD-u u Rusiji?«
»Da. Popij još jednu, Ernst.«
Graeber uzme bocu votke s bakrenog stola za pušenje i stane je promatrati. Bistra rakija pljuskala je amotamo. »Koliko postotaka ima ova rakija?«
Alfons se nasmije. »Tȁ je prilično oštra. Sigurno kakvih šezdeset posto. Ivani mnogo podnose.«
Oni mnogo podnose, mislio je Graeber. A kad je oštra, onda gori, ako se nekom nalije u grlo i zapali. On pogleda Heinija. Poznavao je i odviše priča o sigurnosnoj službi SS-a, da bi znao kako ovo, što Heini govori u pijanstvu, nije preuveličavanje. SD je iza fronta likvidirala na tisuće ljudi pod izlikom da stvara životni prostor za njemački narod. Likvidirala je sve što je nepoželjno, i najčešće strijeljanjem; ali da masovna ubojstva ne bi postala odviše monotona, pronalazio je SS ponekad varijacije pune humora. Graeber je poznavao neke od njih; o drugima mu je pričao Steinbrenner. Živi bacači plamena bijahu za njega nešto novo.
»Čemu tako žuriš u bocu?« upita Alfons. »Ona te ne će ugristi. Natoči.«
Graeber stavi bocu natrag. Htio je ustati i otići; ali ostao je sjediti. Silio se da ostane sjediti. Dosta je često odvraćao pogled i ništa nije htio znati. On i stotine tisuća drugih, i oni su vjerovali da mogu time umiriti svoju savjest. Više to nije htio. Nije više htio zatvarati oči. Zbog toga nije došao na dopust.
»Ne ćeš li još jednu?« upita Alfons.
Graeber pogleda Heinija, koji je napola spavao. »Da li je još uvijek u SD-u?«
»Više nije. Sada je ovdje.«
»Gdje?«
»On je oberscharführer u KZ.«
»U KZ?«
»Da. Popij još jedan gutljaj, Ernst! Više se ne ćemo sastati tako mladi! I ostani još malo. Ne moraš odmah bježati napolje!«
»Ne«, reče Graeber zureći dalje u Heinija. »Ne ću više bježati.«
»Konačno jedna pametna riječ. Šta želiš piti? Još jednu votku?«
»Ne. Daj mi kimovaču ili konjak. Ne votku«.
Heini se pokrene. »Naravno ne votku«, tepao je on.
»Šteta za to. I sami smo lokali votku. To bijaše benzin. I bolje gori...«


Heini je bljuvao u kupaonici. Alfons je s Graeberom stajao pred vratima. Nebo bijaše puno sjajnih, bijelih oblačića. Na brezi je pjevao kos, malena crna lopta sa žutim kljunom i glasom, u kome bijaše cijelo proljeće. »Taj Heini zbilja čini ludorije, zar ne?« reče Alfons.
Rekao je to kao dječak, koji govori o krvožednom indijanskom poglavici, s mješavinom jeze i divljenja.
»To je luda scena s ljudima koji se ne mogu braniti«, odvrati Graeber.
»On ima ukočenu ruku, Ernst. Zbog toga ne može postati vojnik. Dobio je to u nekoj tučnjavi s komunistima 1932. Zbog toga je i tako bijesan. Čovječe, što je on sve pričao o svojim ruskim doživljajima.« Alfons je snažno uvlačio pougljenjelu cigaru, koju je zapalio dok je Heini pričao svoje doživljaje. Bila mu je ugasla od uzbuđenja. »Svašta, zar ne?«
»Da, svašta. Je li ti bilo žao što i ti nisi bio tamo?«
Binding je čas razmišljao. Onda strese glavom. »Ne vjerujem. Možda jedamput — da čovjek vidi. Ali inače nisam tip za to. Odviše sam romantičan, Ernst.«
Heini se pojavi na vratima. Bio je veoma blijed. »Služba!« zareža. »Već je prekasno! Posljednji čas! Pošteno ću tim svinjama naravnati njuške!«
Teturao je puteljkom kroz vrt. Pred kapijom poravna kapu, uspravi se i ode dalje, koračajući kao roda.
»Ne bih htio biti taj, koji će mu sada u KZ-u dopasti šaka«, reče Binding.
Graeber digne glavu. I on je mislio isto. »Misliš li da je to ispravno, Alfons?« upita on.
Binding slegne ramenima. »To su izdajice naroda, Ernst. Nisu oni badava tamo.«
»Da li je Burmeister bio izdajica?«
Alfons se nasmije. »To je bila privatna stvar. Njemu se i nije mnogo desilo.«
»A da mu se desilo?«
»Onda bi imao smolu. Mnogo ljudi ima danas smolu, Ernst. Na primjer bombe, Ernst. Pet tisuća samo u ovom gradu. Bolji ljudi nego oni u KZ. Dakle, šta me se tiče što se tamo događa? Ja za to ne odgovaram. A ti također ne.«
Nekoliko je vrabaca cvrkutajući poletjelo na ptičje kupatilo u sredini tratine. Jedan je ušao unutra i udarao krilima, a odmah zatim svi su pljuskali u bazenu. Alfons ih je pozorno promatrao. Činilo se da je već zaboravio Heinija.
Graeber je gledao bezazleno, zadovoljna lica i odjednom spozna beznadnost, na koju je zauvijek osuđena pravda i suosjećanje; da se uvijek ponovo nasuče na egoizam, ravnodušnost i strah — on je to shvatio i shvatio je također da ni on sam nije nikakav izuzetak, da je i on upleten u to na jedan anoniman, dalek i prijeteći način, činilo mu se da on i Binding spadaju nekako zajedno, ma koliko se on protiv toga borio.
»To s odgovornošću nije tako jednostavno, Alfons«, reče tužno.
»Ali Ernst! Ne pravi viceve! Čovjek može biti odgovoran samo za ono što sam učini. A i to samo onda, ako mu nije bilo naređeno da to učini.«
»Kad strijeljamo taoce, govorimo protivno — da su oni odgovorni za ono što su učinili drugi.«
»Zar si strijeljao taoce?« upita Binding i zainteresirano se okrene.
Graeber ne odgovori.
»Taoci su izuzeci, Ernst, slučajevi nužde.«
»Sve je slučaj nužde«, odvrati Graeber gorko. »Mislim sve što sami činimo. Naravno, ne ono što čine drugi. Kad mi bombardiramo grad, onda je to strateška nužda. Kad to rade drugi, to je podlo zločinstvo.«
»To je ono! Konačno misliš ispravno!« Alfons iskosa pogleda Graebera i lukavo se nasmiješi. »To se zove modemom politikom! Pravo je ono što koristi njemačkom narodu, rekao je ministar pravde Reicha. A on to mora znati! Mi vršimo samo svoju dužnost. Mi nismo odgovorni.« On se nagne naprijed. »Evo — ovdje je kos! Prvi put se kupa! Kako vrapci bježe!«


Graeber odjednom vidje pred sobom Heinija. Ulica bijaše prazna, između živica vrtova ležalo je tromo sunčano svijetlo, jedan je žuti leptir teturao nisko nad plohama pijeska, kojima je pločnik bio uokviren, a otprilike sto metara dalje Heini je upravo skretao iza ugla. Graeber je hodao po trakama pijeska. Bilo je veoma tiho i njegovi se koraci nisu čuli. Kad bi netko htio svršiti s Heinijem, mislio je, to bi bila prava prilika. Nikoga nije bilo. Izgledalo je kao da ulica spava. Po pijesku se moglo prići gotovo bez šuma. Heini ne bi ništa primijetio. Moglo bi ga se umlatiti, zadaviti ili probosti. Hitac bi bio odviše glasan i mogao bi brzo dozvati ljude. Heini nije bio naročito snažan. Moglo bi ga se zadaviti.
Graeber primijeti da brže hoda. Ni Alfons ne bi posumnjao, mislio je. Vjerovao bi da se netko osvetio Heiniju. Razloga je bilo dovoljno. Bila je to jedinstvena prilika za osvetu. Prilika koja se ne će tako brzo ponoviti. Bila je to prilika da se bez osvete odstrani sa zemlje ubojica, koji će, vjerojatno, za jedain sat mučiti nekoliko užasnutih i bespomoćnih ljudi.
Graeber osjeti kako mu se ruke znoje. Odjednom mu postade veoma vruće. Došao je do ugla i opazio da je Heinija stigao za trideset metara. Još uvijek nije bilo nikoga. Ako bi brzo potrčao pijeskom, moglo bi za minutu već sve proći. Mogao bi probosti Heinija i odmah otrčati dalje.
Osjeti odjednom kako mu srce lupa poput čekića. Činilo se da udara veoma glasno, i on se načas poboja, da bi ga Heini mogao čuti. Što se to sa mnom događa? mislio je. Šta se to mene tiče? Kako sam u to upao? Misao, koja je još čas prije bila slučajna, kad da se naglo pretvorila u mračnu prisilu, i odjednom se činilo kao da o tome sve ovisi, da bi to moglo biti opravdanje za mnoge stvari iz prošlosti, za Graeberov vlastiti život, za sve ono što bi htio zaboraviti, za nešto, što je učinio i ono što je propustio. Osveta, mislio je nejasno, ali to bijaše netko, koga jedva da je poznavao, netko, tko mu nije ništa učinio, netko, kome se nije trebao osvećivati, još ne, mislio je, ali zar ne bi moglo biti da je Elisabethin otac već bio Heinijeva žrtva, zar ne bi i on sam već danas mogao biti jedan od njih, ili sutra, — i kome su taoci nešto učinili, ili nebrojeni nevini i gdje bijaše za to krivica i gdje bijaše ispaštanje?
Zurio je u Heinijeva leđa. Usta mu bijahu suha. Jedan je pas lajao kroz vrata nekog vrta. On se uplaši i pogleda oko sebe. Odviše sam popio, mislio je, moram stati, sve me se to ne tiče, to je ludo — ali hodao je dalje, brže i tiho, tjeran nečim što se pojavilo u njemu kao glasna i pravedna nužnost, izravnanje i opravdanje za mnogu smrt, koja je ležala iza njega:
Prišao je na dvadeset metara ne znajući što će učiniti. Onda na kraju ulice ugleda neku ženu kako izlazi kroz vrtna vrata. Na sebi je imala bluzu narančaste boje, nosila je košaru i dolazila mu u susret. On stane. U njemu sve popusti. Onda polako pođe dalje. Žena je njihala svojom košarom i prošla polako pored Heinija prema njemu. Dolazila je mirnim koracima, imala je čvrste, široke grudi, široko, smeđe lice i glatku, razdijeljenu, tamnu kosu. Nebo je iza njene glave bilo blijedo, treperavo i nejasno i samo ona sama bijaše načas jasna, sve se drugo razlilo, ona je bila stvarna, ona je bila život, ona ga je nosila na svojim širokim ramenima, ona ga je donosila sa sobom i on bijaše velik i dobar, a iza nje bijaše pustinja i umorstvo.
Ona ga prolazeći pogleda. »Dobar dan«, reče prijazno.
Graeber kimne. Nije mogao ništa reći. Iza sebe začuje njene korake i pustinja je opet bila ovdje, titrajuća, i u tom treperenju vidje tamnu Heinijevu priliku kako okreće iza ugla i ulica je ponovo bila prazna.
On pogleda oko sebe. Žena je ravnomjerno hodala dalje i nije se ni za šta brinula. Zašto ne trčim? mislio je. Još ima vremena da ono učinim, ali znao je već da to ne će učiniti. Žena me vidjela, mislio je, ona će me prepoznati, sada je nemoguće. No bi li to on učinio da žena nije došla? Ne bi li bio našao drugu ispriku? Nije znao.
Došao je do raskršća, gdje je Heini skrenuo. Njega više nije tu bilo. Vidio ga je tek na slijedećem uglu. Stajao je na sredini kolnika. Razgovarao je s jednim esesovcem i pošao onda s njim dalje. Iz jedne kapije pojavio se listonoša. Malo dalje stajala su dva biciklista kraj svojih dvokolica. Prošlo je. Graeberu odjednom bijaše kao da se budi. On pogleda oko sebe. Šta je to bilo? mislio je. Prokletstvo, umalo što to nisam učinio! Odakle to dolazi? Što se događa sa mnom? Šta to odjednom izvire? Hodao je dalje.
Moram pripaziti na sebe, mislio je. Vjerovao sam da sam miran. Nisam miran. Mnogo sam više zbrkan nego što mislim. Moram pripaziti na sebe, inače ću još učiniti neku prokletu glupost!


U kiosku je kupio novine, stao i čitao izvještaje s fronta. Dosada to nije radio. Za vrijeme dopusta nije o tome ništa htio znati. Sada je vidio da se povlačenje nastavilo. Na malim dijelovima karata našao je položaj, gdje bi se morao nalaziti njegov puk. Nije to mogao točno ustanoviti, jer su vojni izvještaji govorili samo o armijskim grupama. Ali mogao je ocijeniti da se puk povukao otprilike za stotinu kilometara.
Neko je vrijeme stajao posve mimo. Za čitavo to vrijeme, otkad je na dopustu, gotovo i nije mislio na svoje drugove. Sjećanje je u njemu potonulo poput kamena. Sada se vratilo.
Bilo mu je kao da se iz tla diže neka siva samoća. Bila je tiha. Vojni je izvještaj javljao o teškim borbama na Graeberovu odsjeku; ali je siva samoća bila bezglasna i bez boje, kao da je svjetlost i sam protest protiv borbe u njoj već odavno umro. Sjene su se dizale beskrvne i prazne, pomicale su se i gledale ga, sasvim kroz njega, i kad su pale — dolje bijahu, poput sivog, razrovanog tla, a tlo bijaše kao i one, kao da se pomiče i raste u njima. Visoko i sjajno nebo nad njim činilo se da gubi svoju boju pred sivim dimom ovog beskonačnog umiranja, koje je izgledalo kao da se iz zemlje diže u vis i da zasjenjuje sunce. Izdaja, mislio je ogorčen, izdali su ih, izdali i uprljali, i njihova borba i njihovo umiranje spojilo se s ubijanjem i nepravdom i lažima i nasiljem. Prevarili su ih, prevarili za sve, čak i za njihovu siromašnu, hrabru, bijednu i beskorisnu smrt.
Gurnula ga je neka žena, koja je pred sobom nosila vreću.
»Zar ne znate gledati«, vikne ljutito.
»Da«, reče Graeber i ne pomakne se.
»Zašto onda stojite na putu?«
Graeber ne odvrati ništa. Odjednom je znao zašto je išao za Heinijem. Bila je to ona tmina, koju je na bojištu tako često osjetio, ono pitanje, na koje se nije usudio odgovoriti, onaj nagli, teški očaj, koji je uvijek nanovo izbjegavao — napokon su ga stigli i uhvatili ga, i on je sada znao šta je to bilo, i više nije htio izmicati. Htio je jasnoću. Bio je spreman. Pohlmann, mislio je. Fresenburg je htio da odem do njega. Zaboravio sam na to. Želim govoriti s njim. Moram govoriti s nekim, u kog mogu imati povjerenja.
»Balvane!« rekla je teško natovarena žena i odvukla se dalje. Polovina Janova trga bijaše razorena; druga bijaše neoštećena.
Samo je nekoliko prozora bilo razbijeno. Život se u njima nastavio, žene su redile i kuhale, dok su pročelja suprotnih kuća bila srušena, otkrivajući samo ostatke soba, u kojima su visjele poderane tapete poput istrganih zastava nakon izgubljene bitke.
Kuća, u kojoj je Pohlmann ranije stanovao, ležala je na razrušenoj strani trga. Gornji katovi bijahu urušeni i zatrpali su ulaz. Izgledalo je kao da tu više nitko ne stanuje Graeber već htjede odustati, kad pronađe jedan utabani puteljak kroz ruševine. Pođe njime i nađe prokopan prolaz k stražnjim vratima, koja bijahu čitava. Onda pokuca. Nitko ne odgovori. On ponovo pokuca. Poslije nekog vremena začuje šum. Zazveči lanac i vrata se oprezno otvoriše.
»Gospodine Pohlmann«, reče on.
Napolje proviri jedan starac. »Da. Šta želite?«
»Ja sam Ernst Graeber. Vaš bivši učenik.«
»Da, tako. A šta biste željeli?«
»Htio sam vas posjetiti. Ovdje sam na dopustu.«
»Više nisam u službi«, reče Pohlmann kratko.
»Znam.«
»Dobro. Onda također znate i to, da su me kaznom otpustili. Više ne primam učenike i na to više nemam prava.«
»Ja više nisam učenik; vojnik sam i dolazim iz Rusije i treba da vam prenesem pozdrave od Fresenburga. Rekao mi je da vas posjetim.«
Starac je pažljivo promatrao Graebera. »Fresenburg? Da li je još živ?«
»Prije deset dana još je bio živ.«
Pohlmann je jedan čas promatrao Graebera. »Dobro, uđite«, reče onda i odmakne se. Graeber pođe za njim. Išli su hodnikom koji je vodio u neku vrst kuhinje, a odatle nekim drugim kratkim hodnikom. Pohlmann odjednom pođe brže, otvori neka vrata i reče mnogo glasnije nego prije: »Uđite. Pomislio sam već da ste policajac.«
Graeber ga iznenađeno pogleda. Onda shvati. Nije gledao oko sebe. Pohlmann je vjerojatno zbog toga govorio tako glasno, da bi nekog obavijestio.
U sobi je gorjela malena petrolejka sa zelenim zasjenkom. Prozori bijahu razbijeni, a pred njima su se tako visoko nagomilale ruševine, da se nije moglo gledati napolje. Pohlmann zastane u sredini prostorije. »Sada vas prepoznajem«, reče onda. »Napolju je bilo odviše jako svijetlo. Malo izlazim i više nisam na to navikao. Ovdje nemam dnevnog svijetla, samo petrolej. Nema ga više mnogo; zbog toga moram često dugo sjediti u tami. Električni su vodovi razoreni.«
Graeber ga pogleda. Toliko je ostario, da ga ne bi prepoznao. Onda pogleda oko sebe i učini mu se da je došao u jedan drugi svijet. Nije to bila samo tišina i neočekivana prostorija osvijetljena svjetiljkom, koja je poslije blještećeg podnevnog sunca napolju djelovala kao katakomba; bilo je to još nešto drugo. Bijahu to smeđi i zlatni redovi knjiga na zidovima, stalak za čitanje, bijahu to bakrorezi, bijaše to starac sam, sa svojom bijelom kosom i navoranim licem, koje je izgledalo voštano kao u dugogodišnjeg zatvorenika.
Pohlmann primijeti Graeberov pogled. »Imao sam sreće«, reče on. »Ostale su mi gotovo sve moje knjige.«
Graeber se okrene. »Već ih dugo vremena nisam vidio. A posljednjih godina gotovo i nisam čitao.«
»To vjerojatno i niste mogli. Knjige su odviše teške, da bi ih čovjek vukao sa sobom u rancu.«
»Bijahu preteške i za to da ih čovjek sa sobom vuče u glavi. Nisu pristajale uz ono što se dešavalo. A one, koje su pristajale uz to, čovjek nije htio čitati.«
Pohlmann pogleda nježno, zeleno svijetlo svjetiljke. »Zašto ste došli k meni, Graeberu?«
»Fresenburg mi je rekao da odem do vas.«
»Poznajete li ga dobro?«
»On bijaše napolju jedini čovjek, kome sam potpuno vjerovao. 'Rekao je da idem k vama i da s vama razgovaram. Vi ćete mi. reći istinu!«
»Istinu? O čemu?«
Graeber pogleda starca. Bio je u njegovu razredu i činilo se kao da je otada prošlo beskrajno mnogo vremena; ali usprkos tome jedan tren učini mu se da je ponovo učenik i da ga ispituju o njegovu životu — i da se sada mora riješiti njegova sudbina, u toj maloj, zatrpanoj prostoriji, s mnogim knjigama i otpuštenim učiteljem njegove mladosti. Oni sU bili utjelovljenje onog, što je nekad u prošlosti postojalo — dobrota, tolerancija i znanje, a ruševine ispred prozora bijahu ono, što je sadašnjost iz toga učinila. »Htio bih znati, u kojoj sam ja mjeri sudjelovao u zločinu posljednjih deset godina«, reče on. »I htio bih znati šta da učinim.«
Pohlmann je zurio u njega. Onda ustane i pođe kroz sobu. Iz redova izvadi jednu knjigu, otvori je i stavi je natrag ne pogledavši u nju. Konačno se ponovo okrene. »Znate li vi šta me to pitate?«
»Da.«
»Za mnogo manje može danas čovjek izgubiti glavu.« Na frontu čovjek bude ni za šta ubijen«, reče Graeber.
Pohlmann se vrati i ponovo sjedne. »Mislite li pod zločinom rat?«
»Mislim sve što je do toga dovelo. Laž, tlačenje, nepravdu, silu. I mislim rat. Rat, kako ga mi vodimo — s logorima robova, koncentracionim logorima i masovnim ubijanjem civilnog pučanstva.«
Pohlmann je šutio. »Vidio sam nešto«, reče Graeber. »I mnogo čuo. Također znam i to da je rat izgubljen. I znam da se samo zbog toga dalje borimo, da bi vlada, stranka i ljudi, koji su sve to skrivili, ostali još neko vrijeme na vlasti, da bi mogli prouzrokovati još više bijede.«
Pohlmann je ponovo zurio u Graebera. »Vi znate sve to?« upita on.
»Sada to znam. Nisam to uvijek znao.«
»I vi morate ponovo napolje?«
»Da.«
»To je strašno.«
»Još je strašnije ponovo morati napolje i znati sve to i na taj način postati možda sukrivcem. Da li ja to postajem?«
Pohlmann je šutio. »Kako to mislite?« upita tiho nakon nekog vremena.
»Vi znate kako to mislim. Vi ste nam predavali vjeronauk. U kojoj mjeri postajem sukrivcem ako znam, ne samo da je rat izgubljen, nego i to da ga moramo izgubiti, da bi prestalo ropstvo i ubijanje, koncentracioni logori, SS i SD, masovno istrebljivanje i nečovječnost — kad to znam i za dva tjedna ponovo moram napolje, da bih se opet za to borio.«
Pohlmannovo lice bijaše odjednom sivo i ugaslo. Samo su još oči sačuvale boju, jedno čudnovato, jasno plavilo. Podsjetile su Graebera na oči, koje je već jednom negdje drugdje vidio, ali više nije znao gdje. »Morate li ponovo napolje?« upita konačno Pohlmann.
»Mogu otkazati poslušnost. Onda bi me strijeljali. Ili pobjeći. Onda bi me za kratko vrijeme sigurno uhvatili. Možete se pouzdati u organizaciju i potkazivače I gdje bih se mogao sakriti? Svatko, tko bi me sklonio, riskirao bi da i sam bude ubijen. A da i ne govorimo o tome, da bi se osvetili mojim roditeljima. U najmanju ruku čekao bi ih koncentracioni logor. Oni bi tamo umrli. Šta još mogu učiniti? Vratiti se na frontu i ne učiniti ništa da se zaštitim? To bi bilo samoubijstvo.«
Stao je udarati jedan sat. Groeber ga ranije nije opazio. Bio je to stari sat iz davnih vremena i stajao je u kutu iza vrata. Njegov duboki glas bio je kao nenadano sablasno podsjećanje na vrijeme u gluhoj, zatrpanoj sobi.
»I zaista nema drugog izlaza?« upita Pohlmann.
»Mogu se i sam osakatiti. Ali i to gotovo uvijek otkriju. Kazna je ista kao i za dezertiranje.«
»Zar vas ne bi mogli premjestiti natrag kući?«
»Ne. Ja sam veoma zdrav i jak. I mislim da to ne bi mnogo pomoglo rješenju mog problema. To bi bio bijeg i gotovo nikakvo rješenje. Čovjek može postati sukrivcem sjedeći u nekom uredu, zar ne?«
»Da«, Pohlmann stisne ruke. »Krivnja«, reče onda tiho.
»Nitko ne zna gdje ona počinje i gdje prestaje. Ako želite, onda svugdje počinje, a nigdje ne svršava. Ali možda se ovdje radi samo o načinu. A sukrivnja! Tko zna nešto o tome? Samo bog!« Graeber nestrpljivo mahne rukom. »Bog bi to morao znati«, odgovori on. »Inače uopće ne bi bilo prvoga grijeha! Tu je sukrivnja, koja se proteže preko hiljada generacija. Ali gdje počinje lična odgovornost? Mi se ne možemo jednostavno sakrivati iza činjenice, da postupamo izvršavajući zapovijedi. Ili možemo?«
»To je prisila. Ne samo zapovijed.«
Graeber je čekao. »Mučenici kršćanskog vremena nisu se pokoravali sili«, reče Pohlmann oklijevajući.
»Mi nismo mučenici. Ali kad počinje sukrivnja?« upita Graeber. »Kad postaje umorstvo ono što se inače naziva herojstvom? Ako više ne vjerujemo u svoje razloge? Ili u neku svrhu? Gdje je granica?« .
Pohlmann ga izmučeno pogleda. »Kako vam to mogu reći? To je prevelika odgovornost. Ja to ne mogu odlučiti umjesto vas.«
»Mora li to svatko sam odlučiti?«
»Mislim da. Kako inače?«
Graeber je šutio. Čemu još dalje pitam, mislio je.. Sjedim ovdje odjednom kao sudac umjesto kao tuženi. Zašto mučim ovog starca i njega pozivam na odgovornost za ono što me učio nekoć i za sve ono što sam kasnije bez njega naučio? Trebam li još neki odgovor? Nisam li upravo sam odgovorio? On pogleda Pohlmanna. Mogao je zamisliti kako on iz dana u dan čuči u ovoj prostoriji, u mraku ili kraj svjetiljke, kao u nekoj katakombi starog Rima, prognan sa svog posla, i svaki sat očekuje hapšenje i tegobno traži utjehe u svojim knjigama.' »Imate pravo«, reče on.
»Pitati nekog drugog znači još uvijek pokušavati da se izbjegne odluka. Vjerojatno i nisam od vas očekivao stvarni odgovor. Zapravo sam samo sam sebe pitao. Ali ponekad se to može samo onda ako se pita nekog drugog.«
Pohlmann strese glavom. »Imate pravo da pitate. Sukrivnja?« reče odjednom. »Šta vi o tome znate? Vi ste bili mladi i otrovali su vas lažima prije nego što ste znali rasuđivati. Ali mi — mi smo to vidjeli i pustili da se dogodi. Šta je to bilo? Duhovna lijenost? Ravnodušnost? Siromaštvo? Egoizam? Očaj? Ali kako je to moglo postati takvom kugom? Mislite li da ne razmišljam o tome svakog dana?«
Graeber je odjednom znao, na koga su ga podsjetile Pohlmannove oči. Bijahu to oči onog Rusa, u koga je pucao. On ustane. »Moram ići«, reče on. »Hvala što ste me pustili unutra i što ste sa mnom razgovarali.«
On uzme kapu. Pohlmann se probudi. »Želite otići, Graeberu? Šta ćete učiniti?«
»Ne znam. Mogu razmišljati još dva tjedna. To je mnogo kad je čovjek navikao da broji vrijeme u minutama.«
»Dođite ponovo! Dođite još jednom prije nego što odete. Obećajete li?«
»Obećajem.«
»Ne dolaze mnogi«, promrmlja Pohlmann.
Graeber vidje da između knjiga u blizini zatrpanog prozora stoji malena fotografija. Predstavljala je mladića njegovih godina u uniformi. On se sjeti da je Pohlmann imao sina. Ali u takvim vremenima bijaše bolje ne pitati o tim stvarima.
»Pozdravite. Fresenburga kad mu budete pisali«, reče Pohlmann.
»Da. I s njime ste razgovarali tako, kao što ste sada sa mnom govorili?«
»Da.«
»Htio bih da ste i prije tako sa mnom razgovarali.«
»Mislite li da je sada Fresenburgu zbog toga lakše?«
»Ne«, reče Graeber. »Teže.«
Pohlmann kimne. »Ništa vam nisam mogao reći. Ali vam nisam htio dati ni jedan od onih odgovora, koji nisu ništa drugo nego izlike. Ima ih dosta. Svi su glatki i uvjerljivi, i svi su izlike.«
»I oni crkveni?«
Pohlmann je čas oklijevao. »I oni«, reče onda. »Ali crkva ima sreće. Tamo stoji nasuprot onom ’Ljubi bližnjega svoga’ i onom ’Ne ubij’ ono drugo: ’Dajte caru carevo i bogu božje’. S time se već mnogo toga može započeti.«
Graeber se nasmiješi. Ponovo je prepoznao nekadanji Pohlmannov sarkazam. Pohlmann to primijeti.
»Smiješite se«, reče on. »I tako ste mirni. Zašto ne vičete?«
»Vičem«, odvrati Graeber. »Samo vi to ne čujete.«
Stajao je pred vratima. Svjetlost ga je sjajnim kopljima bola u oči. Bijeli je malter svjetlucao. Polako je prelazio trg. Osjećao se kao netko, tko je poslije duge. neizvjesne sudske rasprave bio osuđen i kome je gotovo svejedno, je li to oslobođenje ili ne. Prošlo je, on je tako htio, to je bilo ono, o čemu je htio razmišljati za vrijeme dopusta, a sada je znao: bio je to očaj i on ga više nije izbjegavao.
Neko je vrijeme sjedio na klupi, koja se nalazila tik uz rub kratera bombe. Bio je potpuno opušten i prazan i ne bi znao reći, da li je neutješan ili ne. Samo odjednom više nije htio misliti. Ničeg nije bilo, o čemu bi se moglo misliti. Naslonio je glavu natrag i zatvorio oči i osjetio toplinu sunca na svome licu. Ništa drugo nije osjećao. Sjedio je mirno i disao tiho i osjećao bezličnu, utješnu toplinu, koja nije poznavala ni pravdu ni nepravdu. '
, Poslije nekog vremena otvori oči. Trg je pred njim ležao sjajan i veoma jasan. Vidio je veliku lipu, koja je stajala pred nekom urušenom kućom. Bila je neoštećena i pružala je iz zemlje deblo s granama kao ogromnu, širom otvorenu ruku, koja se prelivena zelenilom pružala ususret svijetlu i sjajnim oblacima. Iza oblaka nebo bijaše veoma plavo. Sve je blistalo i treperilo kao poslije kiše, bilo je duboko i puno snage, bilo je život sam, čvrst, otvoren život, razumljiv sam po sebi, bez pitanja, bez tuge i očaja. Graeber je to osjećao kao da se oslobodio more, Sve se to sudarilo s njim, sve se u tome rastopilo, bijaše to kao nijemi odgovor, s one strane svih pitanja, s one strane sveg mišljenja, odgovor, koji je poznavao iz onih dana i noći kad ga se doticala smrt i kad se iz grča, ukočenosti i svršetka odjednom srušio u njega život, spasonosan, vruć, sam nagon, gaseći mozak svojom bujicom.
On ustane. Prošao je pored lipe, između ruševina i kuća. Odjednom osjeti da čeka. Sve je u njemu čekalo. Čekao je na večer kao na primirje.

XIV


»Danas imamo izvrsne bečke odreske«, reče Marabu.
»Dobro«, odvrati Graeber. »Uzet ćemo ih. I sve što nam usto preporučite. U vas se potpuno pouzdajemo.«
»Isto vino?«
»Isto, ili neko drugo, ako želite. I to prepuštamo vama.«
Konobar zadovoljno ode krupnim koracima. Graeber se nasloni natrag i pogleda Elisabethu. Činilo mu se da je iz prorešetanog dijela fronta premješten natrag u komadić spašenog mira. Poslijepodne bijaše daleko. Ostao je sam odsjaj trenutka, kad mu je život odjednom bio veoma bliz i kad se činilo da zajedno s drvećem izbija iz kamenja pločnika i ruševina, da bi zelenim rukama hvatao svijetlo. Dva tjedna, mislio je. Još dva , tjedna života. Trebao bih ga uhvatiti kao lipa svjetlost.
Marabu se vratio. »Kako bi bilo da danas uzmete jedan Johannisberger Kahlenberg?« upita on. »Imamo jednu količinu — šampanjac je prema njemu obična kisela voda. Ili...«
»Kahlenberg«, reče Graeber.
»Vrlo dobro, gospodine. Vi ste poznavalac. Ovo vino odlično pristaje uz odreske. Usto ću vam dati i svježu zelenu salatu. To je vino kao izvor.«
Posljednji objed,10 pomisli Graeber. Još dva tjedna posljednjih objeda! Mislio je to bez gorčine. Dosad nije mislio na to što će biti poslije dopusta. Pričinjao mu se beskrajno dugim; odviše se toga dogodilo; i odviše je toga još ležalo pred njim. Sada, odjednom, otkad je pročitao vojni izvještaj i bio kod Pohlmanna, shvati koliko je dopust kratak.
Elisabeth je gledala za Marabuom. »Blagoslovljen tvoj prijatelj Reuter«, reče ona. »On nas je učinio poznavaocima!«
»Mi nismo poznavaoci, Elisabeth. Mi smo više od toga. Mi smo pustolovi. Pustolovi mira. Rat sve preokreće. To, što je nekad bio simbol site sigurnosti i odležanog građanstva, danas je postala velika pustolovina.«
Elisabeth se smijala. »Mi sami to činimo pustolovinom.«
»Vrijeme je takvo. Na jedno se sigurno ne možemo potužiti — na dosadu i monotoniju.«
Graeber pogleda Elisabethu. Sjedila je pred njim na sofi u svojoj tijesno priljubljenoj haljini. Kosa joj bijaše skrivena pod kapom; izgledala je tako gotovo kao dječak.
»Monotonija«, reče ona. »Nisi li danas htio doći u civilnom odijelu?«
»Nisam mogao. Nisam imao gdje da se presvučem.«
Graeber je to htio učiniti kod Alfonsa; ali nakon poslijepodnevnog razgovora nije više išao tamo.
»Možeš to učiniti i kod mene«, reče Elisabeth.
»Kod tebe? A gospođa Lieser?«
»Dovraga i gospođa Lieser. Razmišljala sam o tome.«
»K vragu s mnogim stvarima«, reče Graeber. »I ja sam o tome razmišljao.«
Konobar donese vino i otvori bocu; ali ne natoči. Nagnuo je glavu i prisluškivao.
»Evo, opet počinje!« reče on. »Žao mi je, gospodine.«
Nije trebao objasniti što misli. Zavijanje sirena već je slijedećeg trenutka nadglasalo razgovore u prostoriji.
Elisabethina čaša zvekne. »Gdje je najbliži podrum?« upita Graeber Marabua.
»Jedan se nalazi u kući.«
»Nije li taj samo za hotelske goste?«
»Vi ste gost, gospodine.‘Podrum je vrlo dobar. Bolji nego mnogi drugi. Ovdje imamo visoke oficire.«
»Dobro. Šta će biti s bečkim odrescima?«
»Još se ne peku. Sačuvat ću ih. Dolje ih ne mogu servirati. Vi razumijete zbog čega.«
»Naravno.« Graeber uzme iz Marabuove ruke bocu i natoči dvije čaše. Jednu pruži Elisabethi. »Popij to. Do kraja.«
Ona strese glavom. »Zar ne moramo ići?«
»Imamo još mnogo vremena. To je samo preduzbuna. Možda se ništa ne će desiti, kao i prošli put Ispij čašu, Elisabeth. To je dobro protiv prvog straha.«
»Mislim da gospodin ima pravo«, reče Marabu. »Šteta je naiskap popiti tako plemenito vino — ali ovo je naročit slučaj.«
Bio je blijed i s mukom se smješkao. »Gospodine«, reče Graeberu. »Prije smo gledali u nebo da bismo se molili. Sada to činimo zato da bismo psovali. To smo postigli.«
Graeber pogleda Elisabethu. »Pij! Imamo još mnogo vremena. Možemo još ispiti cijelu bocu.«
Ona digne čašu i polako je ispije. Činila je to kretnjom, koja je izražavala odluku i imala u sebi nešto od bezobzirne rasipnosti. Onda odloži čašu i nasmiješi se. »Dovraga i panika«, reče ona.
»Moram se toga odviknuti. Gledaj, kako drhtim.«
»Ti ne drhtiš. To život u tebi drhti. To nema ništa zajedničko s hrabrošću. Čovjek je hrabar kad se može braniti. Sve je drugo baština. Naš je život razumniji od nas, Elisabeth.«
»Dobro. Daj mi da popijem još nešto.«
»Moja žena«, reče Marabu. »Naš je dječak bolestan. Sušica. Ima jedanaest godina. Podrum nije dobar. Teško joj je da dječaka odnese dolje. Ona je nježna; stotinu i šest funta. Sudstrasse 20. Ne mogu joj pomoći. Moram ostati ovdje.«
Graeber uzme jednu čašu s obližnjeg stola, napuni je i pruži konobaru. »Evo! Popijte i vi jednu! Ima jedno staro vojničko pravilo; ako se ništa ne može učiniti, treba pokušati da se čovjek ne uzrujava. Pomaže li vam to?«
»To je lako reći.«
»Ispravno. Mi nismo rođeni kao kipovi. Popijte čašu.« . »Nije dopušteno u službi...«
»Ovo je naročit slučaj. Upravo ste to i sami rekli.«
»Kako izvolite.« Konobar pogleda oko sebe i uzme čašu.
»Hoćete li dopustiti da popijem za vaše unapređenje?«
»Za šta?«
»Za vaše unapređenje u podoficira.«
»Hvala. Imate oštro oko.«
Konobar odloži čašu. »Ne mogu je odjednom' popiti. Ne tako plemenito vino. Čak ni u ovom naročitom slučaju.«
»To je vrijedno poštovanja. Uzmite čašu sa sobom.«
»Hvala, gospodine.«
Graeber ponovo napuni, obje čaše. »Ja to ne činim zbog toga da bismo pokazali hladnokrvnost«, reče on. »Činim to zato, što je za vrijeme zračnog napada bolje popiti ono što se ima. čovjek nikada ne zna hoće li to opet naći.«
Elisabeth pogleda njegovu uniformu. »Ne će li te uhvatiti, ako je podrum pun oficira?«
»Ne, Elisabeth.«
»Zašto ne?«
»Jer mi je svejedno.«
»Zar čovjek ne bude uhvaćen, ako mu je svejedno?«
»Teže. Strah privlači. A sada dođi. Prvi' smo strah prebrodili.«


Dio vinskog podruma bijaše betoniran, poduprt čeličnim nosačima i izgrađen kao sklonište. Naokolo stajahu stolice, naslonjači, stolovi i sofe, na podu je ležalo nekoliko izgaženih sagova, a zidovi bijahu čisto obijeljeni. Tu se nalazio i radioaparat, a na jednom kuhinjskom stolu stajahu čaše i boce. Bijaše to luksuzan podrum. Pronašli su mjesta kraj vrata od letava, kojima je pravi vinski podrum bio odijeljen. Za njima dođe hrpa gostiju. Među njima je bila jedna veoma lijepa žena u bijeloj večernjoj haljini. Leđa joj bijahu gola, a njena je lijeva ruka blistala od narukvica. Poslije nje došla je neka glasna plavojka s licem Šarana, onda dođe mnoštvo muškaraca, nekoliko starih gospođa i grupa oficira. Pojavi se konobar i pikolo. Otvorili su boce.
»Mogli smo ponijeti naše vino«, reče Graeber. Elisabeth strese glavom.
»Imaš pravo. To je prokleto herojski teatar.«
»Ne treba raditi takvo šta«, reče ona. »To donosi nesreću.« Ona je u pravu, mislio je Graeber i ljutito promatrao konobara, koji je uokolo hodao sa svojim poslužavnikom. Takvo šta nije hrabrost; to je frivolnost. Opasnost je za to preozbiljna stvar. Kako ozbiljna i duboka, to se saznalo istom nakon vrlo mnogo smrti.
»Druga opomena«, reče netko pored njega. »Dolaze!«
Graeber primakne svoju stolicu tik uz Elisabeth. »Bojim se«, reče ona. »Usprkos dobrom vinu i svim odlukama.«
»I ja.«
On je uhvati oko ramena i osjeti kako je napeta. Odjednom ga oblije val nježnosti. Ona je bila kao životinja, koja naslućuje opasnost i uvlači se u sebe, ona se nije pretvarala i nije to htjela, njena je hrabrost bila njena obrana, život se u njoj nadimao pri zvuku sirena, koji se promijenio i sada znači smrt, i ona se nije trudila da to sakrije.
Vidio je da pratilac plavo'jke zuri u njega. Bio je to tanak natporučnik gotovo bez brade. Plavojka se smijala a za susjednim stolom su joj se divili.
Jedan lagan drhtaj prođe hodnikom. Onda se začuje gluho mumljanje eksplozije. Razgovor utihne i onda postade glasniji i izvještačen. Zatim su slijedile tri eksplozije, brzo i sve bliže.
Graeber je čvrsto držao Elisabethu. Vidio je da se plavuša prestala smijati. Jedan neočekivan i težak uda rac strese podrum. Pikolo odloži poslužavnik i uhvati se za tokarene drvene stupove buffeta.
»Bez uzrujavanja!« vikne jedan energičan glas. »Vrlo je daleko.«
Odjednom je stalo sipiti i pucketati u zidovima. Svijetlo je plamtjelo kao u loše osvijetljenom filmu. Unutra prodre lomljava; tama i svjetlost su se tako divlje izmjenjivale, a grupe za stolovima djelovale su pri svijetlu, koje se trzalo, kao užasno usporeni snimci. Isprva je žena s golim leđima još sjedila; pri slijedećem pogotku i blijesku već je stajala, nakon trećeg potrči u najbližu tamu, i tamo bijahu ljudi koji su je držali, a ona je vikala i svijetlo se sasvim ugasilo i u tutnjavi sa stotinu jeka činilo se da se podigla sva sila teže zemlje i podrum je lebdio. »To je samo svijetlo, Elisabeth!« vikao je Graeber. »Ugaslo se. To je bio samo pritisak zraka. Vod je negdje razoren. Hotel nije pogođen.«
Ona se stisne uz njega. »Svijeće! Šibice!« vikne netko. »Tȁ mora da postoje svijeće! Dovraga, gdje su' svijeće! Ili džepne lampe!«
Zaplamsa nekoliko Šibica. Djelovale su kao uske, varave svjetlosti u tom velikom prostoru punom tutnjave i osvjetljavale lica i ruke, kao da su se tijela raspala zbog tutnjave, a naokolo lebde još samo lica i gole ruke.
»Dovraga, zar ovo društvo nema svijetla za nuždu? Gdje je konobar?«
Krug svijetla lebdio je gore i dolje i preko zidova amo i tamo. Jedan čas pojave se gola leđa žene u večernjoj haljini, blistanje nakita i jedna tamna otvorena usta — činilo se da se njišu na crnom vjetru, a glasovi bijahu kao slabi krikovi poljskih miševa nad dubokim mumljanjem provalija, koje su se otvarale, — onda se začuje zavijanje, koje se divljački i nepodnosivo pojačavalo, kao da se golema Čelična planeta ruši ravno na podrum. Sve se zanjiše. Krugovi svijetla sruše se i ugasnu. Podrum više nije lebdio; činilo se da ogroman prasak sve lomi i baca u vis. Graeberu se činilo da glavom leti u strop. Obim rukama zgrabi Elisabeth. Osjećao je kao da mu je trgaju iz ruku. On se baci prema njoj, preko nje i povuče je na pod, stavi stolicu iznad njene glave i stane čekati da se sruši strop.
Krhalo se i zvečalo i trgalo i šumjelo i pucketalo, kao da je udarila neka golema šapa i istrgla podrum u vakuum, koji iz tijela izvlači pluća i želuce i stiska krv iz žila. Činilo se da sada još može slijediti samo posljednja grmljavina tame i gušenje.
Ali to se nije dogodilo. Umjesto toga ponovo se pojavi svijetlo brzo poput vira; kao da iz tla izbija plameni stup pojavila se bijela baklja, jedna žena koja je vikala: »Gorim! Gorim! Upomoć! Upomoć!«
Skočila je u vis i udarala rukama oko sebe, pod njenim su udarcima vrcale iskre, nakit je svjetlucao, užasnuto lice bijaše blještavo osvijetljeno — onda se glasovi i komadi uniforma sručiše preko nje, netko je baci na pod, ona se savijala i vikala, vikala glasnije od sirena, topova i razaranja, visoko, neljudski i onda muklo, odsječno, pod kaputima, stolnjacima i jastucima u ponovo mračnom podrumu, kao iz groba.
Graeber je držao Elisabethinu glavu na svojim rukama, pod sobom, pritisnuo je uza se, s rukom, preko njenih ušiju, dok nije prestala vatra i krikovi i pretvorili se u jauk, tamu i miris izgorenih haljina, mesa i kosti.
»Liječnika! Pozovite liječnika! Gdje je liječnik?«
»Šta?«
»Mora u bolnicu. Prokletstvo, ovdje se ništa ne vidi! Moramo je iznijeti.«
»Sada?« reče netko. »Kuda?«
Sve je postalo tiho. Prisluškivali su. Vani su divljali topovi. Ali eksplozije su prestale. Samo su još topovi pucali.
»Otišli su! Prošlo je!«
»Ostani ležati«, reče Graeber u Elisabethino uho. »Ne miči se! Prošlo je. Ali ostani još ležati. Ovdje te nitko ne će ugaziti. Ne miči se.«
»Moramo još čekati. Mogao bi doći još jedan val«, izjavi jedan polagani učiteljski glas. »Napolju još nije sigurno. Krhotine!«
Okrugli sjaj svijetla padne na vrata. Dolazio je iz jedne džepne svjetiljke. Žena na podu počela je ponovo vikati. »Ne! Ne! Ugasite! Ugasite vatru!«
»To nije vatra. To je džepna svjetiljka.«
Krug je blijedo drhtao u mraku. Bila je to veoma mala lampa.
»Ovamo! Tȁ dođite ovamo! Tko je to? Tko ste vi sa svjetiljkom?«
Svijetlo u brzom luku sklizne preko stropa i natrag, i osvijetli štirkanu košulju, komadić fraka, crnu kravatu i zbunjeno lice. »Ja sam, natkonobar Fritz. Blagovaonica se urušila. Ne možemo dalje posluživati. Kad bi gospoda možda svoje račune ...«
»Šta?«
Fritz je još uvijek bio osvijetljen. »Napad je prošao. Donio sam džepnu svjetiljku i račune...«
»Šta? Nečuveno!«
»Gospodine«, odvrati Fritz bespomoćno u tamu, »natkonobar vlastitim novcem odgovara restoranu.«
»Nečuveno«, zareža čovjek iz tame. »Zar smo varalice? Ne svijetlite još usto u svoje blesavo lice! Dođite ovamo! Brzo! Ovdje je netko ranjen!«
Fritz ponovo nestane u mraku. Krug svijetla putovao je preko zidova, preko mrlje Elisabethine kose, popodu, do hrpe uniforma i tada se zaustavi. »Bože moj!«, reče čovjek, koji je sada u zavrnutim rukavima izgledao veoma blijed.
On se nasloni natrag. Još su mu samo ruke bile' osvijetljene. Na njima je drhtao krug svijetla. Natkonobar je, izgleda, također drhtao. Kaputi uniforma letjeli su ustranu.
»Bože moj!« reče čovjek još jednom.
»Ne gledaj tamo«, reče Graeber. »To se dešava. To se svagdje može desiti. To nema ništa zajedničko s napadom. Ali ti ne smiješ ostati u gradu. Odvest ću te u neko selo, koje ne bombardiraju. Ja znadem za jedno. Haste. Poznajem tamo neke ljude. Sigurno će te primiti. Mogla bi tamo stanovati. Tamo ćeš biti sigurna.«
»Nosila«, reče čovjek koji je klečao. »Zar u hotelu nemate nosila?«
»Mislim, da, gospodine, gospodine...« Natkonobar Fritz nije mogao prepoznati čin. Kaput čovjekove uniforme ležao je s ostalima na podu pored žene. Sada je to bio čovjek s naramenicama, opasan sabljom, i zapovijedna glasa. »Molim vas, oprostite zbog računa«, reče Fritz. »Nisam znao da je netko ranjen.«
»Naprijed! Donesite nosila. Ili čekajte — idem s vama. Kako je napolju? Možemo li proći?«
»Da.«
Čovjek ustane, obuče svoj kaput i postade odjednom major. Svjetlosti nestade i činilo se da je s time nestalo i svijetla nade. čulo se jaukanje žene. »Wanda«, reče slomljen glas nekog čovjeka. »Wanda, šta da učinimo? Wanda!«
»Mogli bismo napolje«, izjavi netko.
»Još nije javljen signal za svršetak uzbune«, odvrati učiteljski glas.
»Dovraga s vašim signalom! Gdje je svijetlo? Svijetlo!«
»Trebamo liječnika... morfij...«
»Wanda«, govorio je slomljeni glas. »Šta samo da kažemo Eberhardu? Sta...«
»Ne, ne — ne svijetlo!« vikala je žena. »Ne svijetlo ...«
Svijetlo se vratilo. Ovaj put bijaše to petrolejka. Nosio ju je major. Za njim su dva konobara u fraku donijeli nosila. »Nema telefona«, reče major. »Prekinuti su vodovi. Ovamo s nosilima.«
On stavi svjetiljku na pod. »Wanda!« reče čovjek ponovo.
»Wanda!«
»Maknite se odavde!« reče major. »Kasnije.« On klekne pored žene i ponovo se uspravi. »Tako, to je gotovo. Uskoro će spavati. Imao sam još jednu injekciju za svaki slučaj. Oprezno! Oprezno je dignite na nosila! Moramo napolju čekati dok naiđu neka sanitetska kola. Ako uopće naiđu :..«
»Da, gospodine majore«, reče poslušno natkonobar Fritz.
Nosila su se odnjihala napolje. Na njima se amo-tamo kotrljala crna, izgorena glava bez kose. Tijelo bijaše prekriveno stolnjakom.
»Da li je mrtva?« upita Elisabeth.
»Ne«, reče Graeber. »Preživjet će. Kosa će ponovo narasti.«
»A lice?«
»Mogla je još gledati. Oči nisu bile povrijeđene. Sve će zacijeliti. Vidio sam mnoge izgorene. Ovo nije bilo toliko strašno.«
»Kako se to desilo?«
»Haljinu je uhvatila vatra. Odviše se približila šibicama. Inače se nije ništa dogodilo. Podrum je dobar. Dobio je težak direktan pogodak.« .
Graeber digne stolicu, koju je stavio iznad Elisabeth. Pritom nagazi na krhotine boca i vidje da su razbijena vrata od letava, koja su vodila u vinski podrum.
Mnoštvo se polica nakrivilo. Boce bijahu razlupane i rasipane, a vino je teklo po podu kao tamno ulje.
»Jedan čas«, reče Elisabethi i uzme svoj kaput. »Odmah ću se vratiti.« On pođe u podrum i odmah se vrati. »Tako, sad možemo ići.«


Napolju stajahu nosila sa ženom. Dva su konobara prstima fućkali za kolima. »Šta će samo reći Eberhard?« upita ponovo pratilac sa slomljenim glasom. »Bože, kakva prokleta smola. Kako da mu to objasnimo...«
Eberhard čini se da je muž, pomisli Graeber i zaustavi konobara koji je fućkao. »Gdje je konobar iz točionice?«
»Koji? Otto ili Karl?«
»Jedan stari, mali, koji izgleda kao roda.«
»Otto.« Konobar pogleda Graebera. »Otto je mrtav. Točionica se urušila. Pogodio ga je luster. Oto je mrtav, gospodine.«
Graeber je šutio neko vrijeme. »Dugujem mu novaca«, reče onda. »Za bocu vina.«
Konobar obriše čelo. »Možete meni, platiti, gospodine. Koje je bilo?«
»Boca Johannisberger Kahlenberga.«
»Bolja vrsta?«
»Ne.«
Konobar izvuče iz džepa cjenik, zapali džepnu lampu i pokaže ga Graeberu.
Graeber mu dade novac. Konobar ga spremi. Graeber je znao da ga ne će predati. »Dođi«, reče Elisabethi.
Tražili su put kroz ruševine. Na jugu je gorio grad. Nebo bijaše sivo i crveno, i vjetar je pred sobom tjerao gomile dima.
»Moramo pogledati postoji li još tvoj stan, Elisabeth.« Elisabeth strese glavom. »Za to još uvijek ima vremena.
Ostanimo radije negdje napolju.«
Stigli su do trga gdje se nalazilo sklonište, u kome bijahu prve večeri. Ulaz se pušio u mutnoj pari kao ulaz u podzemlje. Sjeli su na neku klupu u nasadama.
»Jesi li gladna?« upita Graeber. »Ništa nisi dobila za jelo.«
»Ne smeta. Sada ne mogu jesti.«
On odvrne svoj kaput. Zazvečalo je i on iz džepova izvuče dvije boce. »Ne znam šta sam dohvatio. Ovo izgleda kao konjak.«
Elisabeth je zurila u njega. »Odakle ti to?«
»Iz vinskog podruma. Vrata su bila otvorena. Na tuce boca bijaše razbijeno. Uzmimo da su i ove bile razbijene.«
»Ti si ih naprosto uzeo sa sobom?«
»Naravno. Vojnik, koji previdi otvoreni podrum s vinom, teško je bolestan. Odgojen sam da praktično mislim i djelujem. Deset zapovijedi ne važe za vojnike.«
»To sigurno ne.« Elisabeth ga pogleda. »I koješta drugo također ne. Šta čovjek o vama znade!«
»Ti znaš i odviše.«
»Šta čovjek zaista o vama znade!« ponovi ona. »Vi niste ovo ovdje. Vi ste ono, odakle dolazite. Ali tko zna nešto o tome?«
Graeber izvuče iz druge strane kaputa još dvije boce. »Evo jedne, koja se može otvoriti bez vadičepa. To je šampanjac.« On odvrne žicu. »Nadam se da nemaš moralnih predrasuda da ga piješ.«
»Ne. Više ne.«
»Ništa ne ćemo slaviti. Dakle, ne će donijeti nesreću. Pijemo ga, jer smo žedni, a nemamo ništa drugo. Što se mene tiče i zbog toga, što još živimo.«.
Elisabeth se smješkala. »Više mi to ne moraš objašnjavati. Već sam naučila. Ali objasni mi nešto drugo. Zašto si platio onu jednu bocu, kad si ove četiri ponio sa sobom?«
»Tu ima razlike. Ono drugo bilo bi muktašenje.«
Graeber oprezno izvadi čep. Pazio je da ne prasne. »Morat ćemo piti iz boce, Elisabeth. Ja ću ti pokazati.«


Postalo je tiho. Crveni se suton sve više širio. U tom Čudnovatom svijetlu sve postade nestvarno. »Pogledaj ono drvo«, reče odjednom Elisabeth. »Cvate.«
Graeber pogleda. Jedna je bomba gotovo iščupala stablo iz zemlje. Dio je korijenja visio u zraku, deblo bijaše slomljeno, a nekoliko grana pokidano; ali ono ipak bijaše puno bijelih, crvenilom obasjanih cvjetova.
»Kuća kraj njega je izgorena. Možda je procvjetalo od topline«, reče on. »Ono je najudaljenije od sveg ostalog drveća; a ipak je najviše oštećeno.«
Elisabeth ustane i pođe preko. Klupa, na kojoj su sjedili, bila je u sjeni, i ona stupi u nemirni odraz paljevina kao plesačica u svijetlo pozornice. Ovilo ju je kao crveni vjetar i blještalo oko nje kao golem srednjovjekovni komet, koji najavljuje propast svijeta ili rođenje nekog kasnog spasitelja.
»Ono cvate«, reče ona. »Za stabla je proljeće, i ništa više. Sve ostalo njih se ne tiče.«
»Da«, odvrati Graeber. »Daju nam pouke. Neprestano nam daju pouke. Danas poslijepodne bijaše to lipa, sada ovo. Stabla rastu i tjeraju lišće i cvjetove čak i kad su slomljena, a onaj dio, što ga neki komad korijena veže s tlom, raste i dalje. Neprestano nas poučavaju, ne jadikuju i ne žale sami sebe.«
Elisabeth se polako vrati. Njena je koža blistala u tom čudnovatom sjaju bez sjena, njeno se lice načas činilo kao začarano i kao da pripada tome, toj tajni navirućih pupoljaka, uništenja, i spokojstvu rastenja, koje se ne može prekinuti. Izišla je iz svijetla kao iz kruga reflektora i ponovo stajala i disala u sjeni kraj njega, topla, tamna i živa. On je privuče k sebi i drvo bijaše odjednom tu, veoma veliko, drvo, koje se pružalo crvenom nebu, i cvjetovi bijahu veoma blizu, bila je to lipa i onda zemlja, i ona se podigla i postala oranica i nebo i Elisabeth, i on se osjeti u njoj a ona mu se nije odupirala,