Doba života i doba smrti-Remarque

First topic message reminder :



Poslije dvije godine na ruskom frontu, Ernst Greber konačno dobija tri sedmice odsustva. Ali pošto se i prije dešavalo da odustva budu otkazana u zadnji čas, Greber je odlučio da ne piše svojim roditeljima da im ne bi davao lažnu nadu. No kada Greber napokon stigne kući, otkriće da je njegov dom sravnjen sa zemljom. Od njegovih roditelja nema ni traga ni glasa. Dok se njegovo odsustvo primiče kraju, Greber će potražiti Elizabetu, prijateljicu iz djetinjstva. I ona je, kao i on, zarobljenik života koji nije željela. U vremenima rata, ljubav je riječ koja se ne pominje često. Ali ponekad, ono što je trebalo da bude privremena utjeha može proizvesti neko neočekivano iskupljenje.

XV


Soba četrdeset i osam bijaše u pokretu. Jajolika glava i ostala dva igrača skata stajahu u punoj ratnoj spremi. Bijahu proglašeni k. v. i odlazili su jednim transportom na front.
Jajolika glava bijaše blijeda. Zurio je u Reutera. »Ti s tvojom glupom nogom. Zabušant. Ti ostaješ ovdje, a ja, otac obitelji, moram napolje.«
Reuter ne odgovori. Feldmann se uspravi na krevetu. »Zaveži gubicu, jajolika glavo!« reče on. »Ti ne moraš napolje zato, što on ostaje ovdje. Ti moraš napolje, jer si k. v. Da je on k. v. i da mora napolje, i ti bi također morao napolje, razumiješ li? Dakle, ne pričaj gluposti!«
»Ja govorim što hoću!« vikne bijesno jajolika glava. »Ja moram napolje i govorim što hoću! Vi ostajete ovdje! Sjedite ovdje, žderete i spavate, a mi moramo napolje, ja, otac obitelji, a ovaj masni zabušant loče ovdje rakiju da mu prokleta noga ne bi zacijelila!«
»Zar ti ne bi to isto činio kad bi mogao?« upita Reuter.
»Ja? Ja ne! Ja nisam nikada zabušavao!«
»No, onda je sve u redu. čemu onda vičeš?«
»Šta?« upita zapanjeno jajolika glava.
»Ti se ponosiš time što nikad nisi zabušavao. Dakle, budi i dalje ponosan i ne viči.«
»Šta? Takvo prokleto iskretalo! To je sve što znaš. Ti lovče u mutnom, šta? Izvrtati čovjeku riječi u ustima. Oni će te već ukebati! Oni će te uhvatiti, makar te ja morao prijaviti!«
»Ne griješi duše«, reče jedan od dvojice igrača skata, koji također bijahu k. v. »Dođi, moramo dolje da se postrojimo!«
»Ja ne griješim! Griješe ovi ovdje! Sramota je da ja, kao otac obitelji, moram napolje umjesto ovog pijanca i žderonje! Hoću samo pravdu...«
»Ah, čovječe, pravdu! Gdje toga ima u vojsci. Dođi, moramo krenuti. Ne će on nikoga prijaviti. On samo tako govori. Zbogom, drugovi! Sretno! Držite položaj!«
Oba igrača skata povuku sa sobom jajoliku glavu, koji bijaše gotovo izvan sebe. Na vratima se još jednom okrenuo, blijed i oznojen, i htio nešto viknuti; ali oni ga gurnuše napolje.
»Takav glupan«, reče Feldmann. »Glumi kao da je u kazalištu! Sjećate li se još kako je kreveljio gubicom zbog toga što dopust provodim u spavanju?«
»Gubio je«, reče odjednom Rummel, koji je dotad šuteći sjedio za stolom. »Mnogo je gubio! Dvadeset i tri marke! To nije sitnica! Trebao sam mu ih vratiti.«
»Još uvijek to možeš učiniti. Transport još nije krenuo.«
»Šta?«
»Stoji napolju. Idi dolje i vrati mu, ako te peče savjest.« Rummel ustane i pođe napolje. »Još jedan luđak!« reče Feldmann. »Što će jajolikoj glavi te pare na bojištu?«
»Može ih još jednom proigrati.«
Graeber pođe k prozoru i pogleda napolje. Vani se skupljao transport. »Djeca i starci«, reče Reuter. »Sada ih sve uzimaju, poslije Staljingrada.«
»Da.«
Transport se formirao. »Šta se desilo s Rummelom?« upita Feldmann odjednom iznenađeno. »Tȁ on sada govori.«
»Počeo je dok si spavao.«
Feldmann u košulji priđe prozoru. »Tamo stoji jajolika glava«, reče on. »Sada može sam ustanoviti, da li je isto ovdje spavati i sanjati o frontu ili biti na frontu i sanjati o domovini.«
»Svi ćemo mi to uskoro ustanoviti«, izjavi Reuter. »Moj štabni liječnik namjerava me slijedeći put također proglasiti k. v. On je hrabar čovjek i objasnio mi je, da pravi Nijemac ne treba nogu za trčanje. Može se boriti i sjedeći.«
Izvana su se čule komande. Transport je krenuo. Graeber to vidje kao kroz staklo koje sve smanjuje. Vojnici bijahu poput živih lutaka, koje se udaljuju noseći dječje puške.
»Jadna jajolika glava«, reče Reuter. »On nije bio bijesan na mene. Bio je bijesan na svoju ženu. On misli da će ga ona varati kad njega ne bude. I bijesan je što ona prima njegov doplatak na brak. On predmnijeva da će se ona s tim parama zabavljati sa svojim ljubavnikom.«
»Doplatak na brak? Zar to postoji?« upita Graeber.
»Ali čovječe, odakle ti dolaziš?« Feldmann strese glavom.
»Žena dobiva dvije stotine maraka na mjesec.
Pošli su u kuhinju. Graeber pogleda Elisabethine zalihe. Gotovo ničega nije bilo — nešto kruha, umjetnog meda, margarina, dva jaja i nekoliko smežuranih jabuka. »Imam još dva kupona za živežne namirnice«, reče ona. »Možemo još nešto donijeti. Znam trgovinu, koja je uveče otvorena.«
Graeber zatvori ladicu. »Zadrži svoje kupone. Trebat će ti. Za današnje veče moramo nabaviti nešto na drugi način. Organizirati.«
»Ovdje ne možemo ništa ukrasti, Ernst«, reče Elisabeth uznemireno. »Gospođa Lieser zna za svaki gram, koji joj pripada.«
»To mogu i misliti. Danas ne namjeravam ništa ukrasti. Želim samo rekvirirati kao vojnik u neprijateljskoj zemlji. Neki stanoviti Alfons Binding pozvao me na malu proslavu. Poći ću po ono, što bih pojeo da sam otišao tamo, i donijet ću ovamb. To je kuća s ogromnim zalihama. Vratit ću se za pola sata.«


Alfons je dočekao Graebera crvena lica i širom otvorenih ruku. »Lijepo je što si ovdje, Ernst! Uđi! Danas je moj rođendan. Ovdje je nekoliko drugova.«
Lovačka soba bijaše puna dima i ljudi. »Slušaj, Alfons«, reče Graeber brzo na hodniku. »Ne mogu ostati. Došao sam samo na čas i moram ponovo natrag.«
»Natrag? Ali Ernst! O tome nema ni govora!«
»Ipak. Dogovorio sam se prije nego što sam čuo da si me tražio.«
»To ne smeta! Reci ljudima da si morao. otići na neku nepredviđenu službenu sjednicu. Ili na neko saslušanje!« Alfons se glasno nasmije. »Ovdje unutra sjede dva oficira Gestapo-a. Odmah ću te upoznati s njima. Reci da si morao na Gestapo. Onda i ne ćeš lagati. Ili dovedi ovamo svoje znance, ako su zgodni.«
»To ne ide.«
»Zašto ne? Zašto to ne ide? Sve kod nas ide!« Graeber vidje da će biti najbolje da kaže istinu.
»To si mogao misliti, Alfons«, reče on. »Nisam znao da imaš rođendan. Došao sam ovamo da uzmem od tebe nešto jela i pića. Sastat ću se s nekim, ali ne ću s njime ni u kom slučaju doći ovamo. Bio bih lijep magarac kad bih to učinio. Razumiješ li sada?«
Binding se smijuljio, »Jasno« izjavi on. »Vječno žensko! Konačno! Već sam zbog tebe očajavao! Razumijem, Ernst. Ispričan si. Iako i mi danas imamo ovdje nekoliko slobodnih njuškica. Ne ćeš li ih pogledati prije nego što odeš? Irma je prokleto kršna i ide do kraja — a sa Gudrun možeš sigurno još danas uveče ići u krevet. Ona je uvijek za slogu, ako se radi o vojnicima s fronta. Uzbuđuje je miris rovova.«
»Mene ne.«
Alfons se nasmije. »Irmin KZ-miris također ne, zar ne? Steegemann na njega leti. Onaj debeli na sofi. Kod mene nije tako. Ja sam normalan i volim punašno. Vidiš li onu malu u kutu? Kako ti se sviđa?«
»Besprijekorno.«
»Hoćeš li je? Odstupit ću ti je ako ostaneš, Ernst.« Graeber strese glavom. »Uzalud.«
»Razumijem. Mora da je velika klasa ona koju si ukebao. Ne moraš biti zbunjen, Ernst. Alfons je i sam kavalir. Pođimo u kuhinju i izaberimo nešto za tebe, a poslije ćeš popiti čašu u moje zdravlje. U redu?«
»U redu.«
U kuhinji je stajala gospođa Kleinert u bijeloj pregači.
»Imamo hladna jela, Ernst«, reče Binding. »Sreća tvoja. Izaberi što želiš! Ili bolje, gospođo Kleinert, spremite lijep paket. Nas dva ćemo najprije otići u podrum.«
Podrum je bio dobro snabdjeven. »Sada ostavi Alfonsa da radi«, reče Binding smijuljeći se, »Ne ćeš se kajati. Dakle ovdje je najprije prava, konzervirana juha od kornjače. Ugrije se i jede. Potječe još iz Francuske. Uzmi dvije.«
Graeber uzme kutije. Alfons je dalje tražio. »Špargle, holandske, dvije kutije. Možeš jesti hladno ili toplo. Nema mnogo kuhanja. A ovdje je usto praška šunka u kutiji. To je čehoslovački doprinos.« On se popeo na malene ljestve. »Komad danskog sira i kutija maslaca. Sve može dugo stajati. To je prednost konzerva. Ovdje su ukuhane breskve. Ili dama više voli jagode?«
Graeber je promatrao kratke noge, koje su stajale pred njim u sjajno ulaštenim čizmama. Iza njih svjetlucahu redovi čaša i konzerva. Onda pomisli na Elisabethine bijedne zalihe.
»Dvostruko sašito bolje drži«, reče on.
Alfons se smijao. »Imaš pravo. Konačno si opet onaj stari. Nema smisla biti žalostan, Ernst. I na jedan i na drugi način možeš otići dođavola. Uzmi što ti se daje, a o ostalim stvarima neka razmišljaju popovi. To je moja deviza.«
On siđe s ljestava i pođe u drugi podrum, u kome ležahu boce.
»Ovdje imamo solidan izbor opljačkanog dobra. Naši su neprijatelji veliki u svojim rakijama. Šta želiš? Votku? Armagnac? Evo i šljivovice iz Poljske.«
Graeber zapravo nije namjeravao tražiti piće. Zalihe iz Germanije bijahu još uvijek dovoljne. Ali Binding je imao pravo; opljačkano dobro je opljačkano dobro i treba ga uzeti gdje se nađe.
»Ima i šampanjca«, reče Alfons. »Ne volim ga. Ali za ljubav kažu da je sjajan. Spremi jednu bocu. Dobro klizanje s njim danas uveče.« On se glasno nasmije. »Znadeš li koja je moja najdraža rakija? Komovica, vjerovao ili ne. Stara, poštena komovica! Uzmi jednu sa sobom i misli na Alfonsa kad je istrošiš.«
On uzme boce pod ruku i pođe u kuhinju. »Napravite dva paketa, gospođo Kleinert. Jedan s hranom, drugi s bocama. Između boca papir, da se ne bi razbile. I upakujte k tome četvrt funte kave u zrnu. Da li je to dovoljno, Ernst?«
»Nadam se da ću moći sve to nositi.«
Binding je sjajio. »Alfons ne škrtari, zar ne? Osobito ne na svoj rođendan! A sigurno ne ako se radi o starom školskom drugu!«
Stajao je pred Graeberom. Oči su mu blistale, a crveno se lice žarilo. Izgledao je kao dječak koji je našao ptičja gnijezda. Graeber je bio dirnut njegovom dobrodušnošću; ali onda pomisli na to da je Alfons slično izgledao kad je slušao Heinijeve priče.
Binding migne Graeberu. »Kava je za sutra ujutro. Nadam se da ćeš dočekati nedjelju, a ne knjavati u kasarni! A sada dođi! Hoću da te na brzinu upoznam s nekoliko prijatelja. Schmidt i Hoffmann iz Gestapo-a. Tako nešto može uvijek koristiti. Samo na nekoliko minuta. Popij čašu u moje zdravlje! Da sve ovdje ostane tako kao što je sada! Kuća i sve ostalo!« Bindingove se oči ovlažiše. »Mi Nijemci smo ti beznadni romantičari.«
»Ne možemo to ostaviti u kuhinji«, reče Elisabeth zadivljeno.
»Moramo pokušati da sakrijemo. Ako to vidi gospođa Lieser, odmah će me prijaviti zbog švercanja.«
»Prokletstvo! Na to nisam mislio! Ne možeš li je podmititi? Nečim do čega nam nije stalo?«
»Ima li tu nečeg što ne želimo?«
Graeber se nasmije. »Jedino tvoj umjetni med. Ni margarin. Ali to će nam za nekoliko dana valjati.«
»Ona je nepodmitljiva«, reče Elisabeth. »Ponosi se time što živi samo od svojih kupona.«
Graeber je razmišljao. »Jedan dio možemo pojesti do sutra uveče«, objasni onda. »Sve ne ćemo moći. Šta ćemo učiniti s ostatkom?«
»Sakrit ćemo ga u moju sobu. Iza haljina i knjiga.«
»A ako njuška okolo?«
»Svako jutro zaključavam sobu, prije nego što odem.«
»A ako ima drugi ključ?«
Elisabeth digne glavu. »Na to još nisam mislila. Bilo bi moguće.«
Graeber otvori jednu bocu. »O tome ćemo razmišljati sutra poslije podne. Najprije pojedimo toliko, koliko možemo. Hajde da sve izvadimo! Ispunit ćemo time stol, kao da je rođendan. Sve zajedno i sve najednom.«
»I konzerve?«
»I konzerve također. Kao dekoraciju! Ne ćemo ih još otvarati. Najprije ćemo pojesti ono što se brzo kvari. I boce ćemo također staviti kraj toga. Čitavo naše bogatstvo, koje smo pošteno zaradili krađom i korupcijom.«
»I one iz .Germanije’?«
»I one. Mi smo ih u smrtnom strahu pošteno zaslužili.«
Gurnuli su stol u sredinu sobe. Onda su otvorili sve pakete i šljivovicu, konjak i komovicu. Šampanjac nisu otčepili. Njega treba piti čim se otvori; rakije se mogu ponovo začepiti.«
»To je prekrasno!« reče Elisabeth. »Šta slavimo?«
Graeber joj pruži čašu. Slavimo sve zajedno. Nemamo više vremena za pojedina slavlja. Ni za razlike. Slavimo naprosto sve zajedno, svejedno što je, glavno je da smo ovdje i da ćemo dva dana biti sami!«
On pođe oko stola i zagrli Elisabeth. On ju je osje ćao, osjećao kao svoj drugi ja, koji se otvarao u njemu, topliji, bogatiji, šareniji i laganiji nego njegov vlastiti, bez granica i bez prošlosti, čitav sadašnjost i život, i bez ikakve sjene krivnje. Ona se nasloni na njega. Pred njima je blistao svečano postavljen stol. Nije li to bilo malo previše za jednu jedinu zdravicu?« upita ona.
On strese glavom. »Bila je samo izražena preopširno. U biti je to uvijek ono isto. Biti sretan, jer još postojiš.«
Elisabeth ispije svoju čašu. »Nekad vjerujem, da bismo mi već znali šta da počnemo sa životom, kad bi nam to dopustili.«
»Sada smo gotovo sasvim blizu tome«, reče Graeber.


Prozor je bio otvoren. Kuća koso nasuprot bila je veče prije ovoga pogođena, bombom, i stakla Elisabethine sobe bijahu razbijena. Preko okvira nategla je crni papir, ali je ispred njega objesila lagane, prozirne zastore, koji su se njihali na vjetru. Prostorija je sada bila manje nalik na raku.
Soba bijaše bez svijetla. Zbog toga su prozore mogli ostaviti otvorene. Od vremena do vremena čuli su kako ulicom prolaze ljudi. Negdje je svirao radio. Ulazna su vrata lupala. Netko je kašljao. Prozorski su se kapci zatvarali. »Grad se sprema na počinak«, reče Elisabeth. »A ja sam prilično pijana.«
Ležali su na postelji jedno pored drugoga. Na stolu stajahu ostaci večere i boce, osim votke, boce konjaka i šampanjca. Ništa nisu spremili; znali su da će ogladnjeli. Votku su popili. Konjak je stajao na podu pored kreveta, a iza kreveta je šumjela voda u slivniku. U njem je ležao šampanjac i hladio se.
Graeber stavi svoju čašu na maleni stol kraj kreveta. Ležao je u tami i činilo mu se da se nalazi u nekom malom gradu prije rata. Bunar je žuborio, u lipi su zujale pčele, prozori su se zatvarali, a negdje je netko prije spavanja svirao na violini.
»Brzo će izići mjesec«, reče Elisabeth.
Skoro će izići mjesec, mislio je on. Mjesec, nježnost i jednostavna sreća ljudi. Oni već bijahu ovdje. Oni bijahu u pospanom toku njegove krvi, u mirnom spokojstvu njegova mozga i u polaganom disanju, koje je kroz njega prolazilo kao umoran vjetar. Sjeti se razgovora s Pohlmannom. Bijaše to beskrajno daleko, čudnovato, mislio je, da tik iza jasne beznadnosti može stajati toliko mnogo snažnih osjećaja. Ali možda to i ne bijaše čudnovato; možda drukčije nije ni moglo biti. Tako dugo dok je čovjek pun pitanja, nesposoban je za mnogošta drugo. Tek kad se ne očekuje više ništa, čovjek je svemu otvoren i bez straha.
Trak svijetla projuri preko prozora. Nestade, zatrepti i zaustavi se. »Da li je to već mjesec?« upita Graeber.
»To ne može biti mjesec. Mjesečina nije tako bijela.«
Čuli su glasove. Elisabeth ustane i natakne papuče. Pođe do prozora i nagne se napolje. Nije se ničim ogrnula, niti je obukla jutarnju haljinu. Bila je lijepa i svijesna toga, i zbog toga nije bila stidljiva. »Neka radna grupa protuavionske zaštite«, reče ona. »Sa sobom imaju reflektor, lopate i pijuke i nalaze se kraj kuće preko puta. Misliš li da u podrumu ima još zatrpanih ljudi?«
»Jesu li kopali preko dana?«
»Ne znam. Nisam bila ovdje.«
»Možda žele samo da poprave vodove.«
»Da, možda.«
Elisabeth se vratila. »Neki put, poslije napadaja, željela sam da se vratim ovamo i nađem izgoren stan. Stan. namještaj, haljine i uspomene. Sve. Razumiješ li to?«
»Da.«
»Ne mislim uspomene na oca. Mislim sve. ono drugo, strah, beznadnost, mržnju. Kad bi kuća izgorjela, i to bi prošlo, mislila sam, i ja bih mogla nanovo započeti.«
Graeber je pogleda. Blijedo svijetlo padalo je izvana preko njenih ramena, čulo se muklo udaranje pijuka i struganje lopata.
»Daj mi bocu iz slivnika«, reče on.
»Onu iz .Germanije’?«
»Da. Popijmo je prije nego odleti u zrak. I stavi ovu Bindingovu unutra. Tko zrna kad će doći slijedeći napad. Te boce što sadrže ugljeničnu kiselinu, eksplodiraju već od zračnog pritiska. One su opasne u kući kao i ručne granate. Imamo li čaša?«
»Čaše za vodu.«
»Čaše za vodu odlične su za šampanjac. U Parizu smo ga tako pili.«
»Bio si u Parizu?«
»Da. Početkom rata.«
Elisabeth donese čaše i čučne kraj njega. On oprezno otvori bocu. Vino je kipjelo u čaše i pjenilo se. »Kako si dugo bio u Parizu?«
»Nekoliko tjedana.«
»Jesu li vas tamo mnogo mrzili?«
»Ne znam. Možda! Nisam mnogo primjećivao. To nismo ni željeli primijetiti. Vjerovali smo još u veći dio onoga, čemu su nas naučili. I htjeli smo brzo završiti rat i sjediti pred kavanama, na ulicama u suncu i piti vino, koje ne poznajemo. Bili smo veoma mladi.«
»Mladi — ti to kažeš kao da je bilo prije mnogo godina.«
»Tako izgleda.«
»Zar danas više nisi mlad?«
»Jesam. Ali drukčije.«
Elisabeth digne čašu prema karbidnom svijetlu s ulice, koje se trzalo na prozoru. Lagano ju je stresla i promatrala kako se vino pjeni. Graber vidje njena ramena, val njene kose, leđa i liniju kralježnice, s dugom, blagom sjenom — ona ne bi trebala razmišljati o tome da nanovo započne, mislio je. Ovako naga ona nema ništa zajedničko s ovom sobom i svojim zvanjem i gospođom Lieser. Ona pripada tome trzanju pred prozorom, i nemirnoj noći, tom slijepom uzbuđenju krvi i čudnovatom otuđenju poslije, tim vrelim dozivima i glasovima izvana, životu i, što se mene tiče, mrtvima koje iskapaju — ali ona ne pripada slučaju, praznini i besmislenoj izgubljenosti. Više ne! Činilo se da je odbacila preobuku, i da odjednom sluša bez razmišljanja zakone, o kojima još jučer nije ništa znala.
»Htjela bih, da sam s tobom bila u Parizu«, reče ona.
»Htio bih sada otputovati tamo i da nema rata.«
»Bi li nam dopustili da uđemo?«
»Možda. U Parizu nismo ništa razorili.«
»Ali u Francuskoj?«
»Ne tako mnogo kao u drugim zemljama. Išlo je brzo.«
»Možda ste dovoljno razorili, da bi nas mrzili još mnogo godina.«
»Da, možda, čovjek mnogo zaboravlja kad rat dugo traje. Možda nas mrze.«
»Htjela bih da možemo otići u neku zemlju, u kojoj nije ništa razoreno.«
»Nema više mnogo zemalja, koje nisu razorene«, reče Graeber. »Ima li još šta da se popije?«
»Da, dovoljno. Gdje si još bio?«
»U Africi.«
»I u Africi? Vidio si mnogo toga.«
»Da. Ali ne tako kako sam prije sanjao.«
Elisabeth digne s poda bocu i napuni čaše. Graeber ju je promatrao. Sve se činilo pomalo nestvarnim, ali to ne bijaše zbog toga što su pili. Riječi su u sumraku lebdjele amo-tamo, one bijahu bez značenja, a ono, što je imalo značenje, bijaše bez riječi i o tome se nije moglo govoriti. Bijaše to kao bujanje i poniranje jedne bezimene rijeke, a riječi bijahu jedra, koja su se sretala i odlazila dalje.
»Jesi li bio još negdje?« upita Elisabeth.
Jedra, mislio je Graeber. Na kojim je rijekama vidio jedra? »U Holandiji«, reče on. »Bilo je to sasvim u početku. Tamo bijahu čamci koji su klizili kanalima, a bijahu tako plitki i niski, kao da čamci plove zemljom. Bili su nečujni i imali su velika jedra i bilo je čudnovato kako su u sutonu klizili zemljom, kao ogromni, bijeli, i plavi, i crveni leptiri.«
»Holandija«, reče Elisabeth. »Možda bismo poslije rata mogli tamo otići. Mogli bismo piti kakao i jesti bijeli kruh i mnogo holandskog sira, i uveče promatrati čamce.«
Graeber je pogleda. Jesti, mislio je. U ratu je predodžba o sreći uvijek bila vezana uz jelo.
»Ili ni tamo više ne možemo otići?« upita ona.
»Mislim da ne. Mi smo napali Holandiju i razorili Rotterdam bez upozorenja. Vidio sam te ruševine. Gotovo ni jedna kuća nije ostala. Trideset tisuća mrtvih. Bojim se da nas ni tamo ne će pustiti, Elisabeth.«
Ona je šutjela neko vrijeme. Onda odjednom digne svoju čašu i baci je na pod. Ona zazveči i razbije se. »Nikamo više ne možemo otići!« vikne ona. »Zašto uopće sanjamo? Nikamo! Mi smo uhvaćeni i isključeni i prokleti!«
Graeber se uspravi. Njene su oči svjetlucale kao sivo, prozirno staklo u toj drhtavoj, vapnenoj svjetlosti izvana. On se sagne preko nje i pogleda na pod. Tamo su blistale krhotine, tamne i bijelih rubova.
»Moramo upaliti svijetlo i pokupiti ih«, reče on. »Inače ćemo ozlijediti noge. Čekaj, prvo ću zatvoriti prozor.«
On siđe poprečnom stranom kreveta. Elisabeth odvrne prekidač i uze jutarnju haljinu. Svijetlo lampe učinilo ju je stidljivom. »Nemoj me gledati«, reče ona. »Ne znam zašto sam to učinila. Inače nisam takva.«
»Ti si takva. Imaš pravo. Ti ne spadaš ovamo. Zbog toga smiješ jednom i nešto razbiti.«
»Htjela bih da znam kamo spadam.«
Graeber se nasmije. »Ni ja to ne znam. Možda u cirkus, ili u neku baroknu kuću, ili među namještaj od čelika, ili u neki šator. Ne u ovu bijelu djevojačku sobu. A ja sam prve večeri vjerovao da si bespomoćna i da ti je potrebna zaštita!«
»I jesam bespomoćna.«
»To smo mi svi. Ali mi se probijemo i bez zaštite i pomoći.«
On uzme dio novina, stavi ih na pod i drugim dijelom gume na njih staklene krhotine. Pritom je čitao naslove. Daljnja skraćenja linija. Teške borbe kod Orela. On umota krhotine u papir i stavi ih u košaru. Topla svjetlost sobe izgledala je odjednom dvostruko toplijom. Izvana se čulo udaranje čekićima i bušenje radne grupe. Na stolu su stajali Bindingovi darovi. Ponekad se može u isto vrijeme misliti na mnogo stvari, pomisli on.
»Brzo ću spremiti stol«, reče Elisabeth. »Najednom ga više ne mogu. gledati.«
»Kamo?«
»U kuhinju. Imamo vremena do sutra navečer da sakrijemo ostatak.«
»Sutra navečer ne će od toga mnogo preostati. Ali što će biti ako se gospođa Lieser prije vrati?«
»Onda će se, eto, prije vratiti.«
Graeber iznenađeno pogleda Elisabeth. »I sama se čudim tome kako se iz dana u dan mijenjam«, reče ona..
»Ne iz dana u dan. Svakog sata.«
»A ti?«
»I ja također.«
»Je li to dobro?«
»Da. A ako i nije dobro, nije važno.«
»Ništa više nije važno, zar ne?«
»Da.«
Elisabeth ugasi svijetlo. »Sad možemo ponovo otvoriti raku«, reče ona.
Graeber otvori prozore. Odmah uđe vjetar. Zastori su se njihali. »Evo mjeseca«, reče Elisabeth.
Kolut je izlazio nabujao i crven iznad razorenog krova preko puta. Izgledao je poput nemani, koja se užarenom lubanjom proždirući uvlačila u ulicu. Graeber uzme dvije čaše za vodu i dopola ih napuni konjakom. Jednu pruži Elisabethi. »Pijmo sada ovo«, reče on. »Vino nije za tamu.«
Mjesec se popeo više i postao svečaniji i zlatniji. Ležali su neko vrijeme i šutjeli. Elisabeth okrene glavu. »Jesmo li zapravo sretni ili nesretni?« upita ona.
Graeber je razmišljao. »I jedno i drugo. Tako vjerojatno i mora biti. Danas su još samo krave sretne.
A možda ni one više nisu. Možda je još samo kamenje sretno.«
Elisabeth pogleda Graebera. »Ni to nije važno, zar ne?«
»Ne.«
»A je li bilo šta važno?«
»Da.« Graeber je gledao u hladno, zlatno svijetlo, koje je polako punilo prostoriju. »Nismo više mrtvi«, reče on. »I nismo još mrtvi.«

XVI


Bila je nedjelja ujutro i Graeber je stajao u Hakenstrasse. On primijeti da se nešto u izgledu ruševina promijenilo. Nestalo je kade; i ostatka stepenica, i bijaše iskopan uski puteljak, koji je oko zida vodio prema vrtu i otamo, postrance, u ostatak kuće. Izgledalo je kao da se primila posla neka grupa za čišćenje.
Graeber se progura kroz iskopan ulaz i dospije u neku napola zatrpanu prostoriju, u kojoj prepozna prijašnju perionicu. Otuda pođe tamnim, niskim hodnikom. Onda zapali šibicu i posvijetli.
»Šta radite ovdje?« vikne odjednom netko iza njega. »Smjesta iziđite!«
On se okrene. U tami nije nikog mogao vidjeti i vrati se natrag. Napolju je stajao čovjek sa štakama ispod ruku. Nosio je civilno odijelo i preko njega vojnički kaput. »Šta radite ovdje?« zareža on.
»Ja stanujem ovdje. A vi?«
»Jedino ja stanujem ovdje, razumijete li? Vi sigurno ne! Šta njuškate ovdje naokolo? Kradete?«
»Čovječe, ne uzbuđuj se«,—reče Graeber i pogleda na štake i vojnički kaput. »Moji su roditelji ovdje stanovali i ja također prije nego što sam otišao u vojsku. Jesi li sada zadovoljan?«
»To svatko može reći.«
Graeber uhvati bogalja za štake, oprezno ga gume ustranu i pokraj njega iziđe napolje iz hodnika.
Napolju vidje kako prilazi žena s djetetom. Za njom je išao drugi čovjek noseći pijuk. Žena je dolazila iz neke vrste šupe, koja je bila podignuta iza kuće; čovjek je dolazio s druge strane. Zaustave se pored Graebera. »Šta se dogodilo, Otto?« upita bogalja čovjek s pijukom.
»Uhvatio sam ovog ovdje. Njuškao je naokolo. Tvrdi da su ovdje stanovali njegovi roditelji.«
Čovjek s pijukom neprijazno se nasmije. »I još nešto?«
»Ne«, reče Graeber. »Samo to.«
»Ništa ti drugo, vjerojatno, ne pada na pamet, zar ne?« Čovjek odvagne u ruci pijuk i digne ga. »Nestani! Brojit ću do tri. Inače će doći do malog preloma lubanje. Jedan...«
Graeber priskoči sa strane i udari. Čovjek padne, a Graeber mu istrgne pijuk iz ruke.
»Tako, to je bolje«, reče on. »A sada zovite policiju ako želite! Ali to vjerojatno ne želite, zar ne?«
Čovjek, koji je imao pijuk, polako ustane. Nos mu je krvario.
»Radije ne pokušavaj još jednom«, reče Graeber. »Prusi su me izobrazili za borbe izbliza. A sada mi recite, šta radite ovdje.«
Žena se progura naprijed. »Mi živimo ovdje. Je li to zločin?«
»Ne. A ja sam ovdje, jer su moji roditelji ovdje stanovali. Je li možda to zločin?«
»Da li je to zaista istina?« upita bogalj.
»A šta drugo? Šta bi se ovdje moglo ukrasti?«
»Dovoljno za onog koji nema ništa«, reče žena.
»Ne za mene. Ja sam na dopustu i ponovo idem napolje. Jeste li vidjeli cedulju, vani pred ulaznim vratima? Onu, kojom netko traži svoje roditelje? To sam ja.«
»To si ti?« upita bogalj.
»Da, to sam ja.«
»To je onda nešto drugo. Ti razumiješ, druže, da je čovjek sumnjičav. Mi smo bombardirani i sklonili smo se ovdje. Tȁ negdje se čovjek mora skloniti.«
»Zar ste ovo ovdje sami iskopali?«
»Djelomično. Pritom su nam pomagali.«
»Tko?«
»Znanci koji posjeduju alat.«
»Jeste li naišli na mrtve?«
»Ne.«
»Sigurno ne?«
»Sigurno ne. Mi ne. Možda su neki bili prije ovdje; ali mi nismo nikoga našli.«
»To je zapravo bilo sve što sam htio znati«, reče Graeber.
»Zbog toga ne bi trebalo da drugome čovjeku tako razbijete lice«, odvrati žena.
»Je li to vaš muž?«
»To se vas ne tiče. To nije moj muž. To je moj brat. On krvari.«
»Samo nos.«
»I zubi.«
Graeber podigne pijuk. »A ovo? Što je htio s tim?«
»On vas ne bi bio napao.«
»Draga ženo«, reče Graeber, »naučio sam, da ne čekam na to da me netko prvi napadne.«
Graeber baci pijuk u dalekom luku na ruševine. Svi gledahu za njim. Dijete je htjelo da se popne po njega. Žena ga zadrža. Graeber pogleda oko sebe. Sada vidje i kadu. Stajala je kraj šupe. Stepenice su vjerojatno upotrebili za loženje. Na jednoj hrpi ležahu otvorene kutije konzerva, vješalice za haljine, uleknuto posuđe, krpe sukna, ormari i komadi namještaja. Obitelj se uselila, sagradila šupu i sada je očito smatrala sve što je iskopala iz ruševina manom božjom. Tome se nije moglo ništa zamjeriti. Život je tekao dalje. Dijete je izgledalo zdravo. Smrt bijaše prebrođena. Ruševine su ponovo postale stanovima. Tome se nije ništa moglo zamjeriti.
»Vi ste prokleto brzo radili«, reče on.
»Mora se raditi brzo«, odvrati bogalj. »Kad čovjek nema krov nad glavom.«
Graeber se spremi da pođe. »Jeste li ovdje našli neku mačku?« upita on. »Jednu malu, crnobijelu?«
»Naša Rosa«, reče dijete.
»Ne«, odvrati žena mrzovoljno. »Nismo našli nikakve mačke.«
Graeber se popne natrag. U toj je šupi, vjerojatno, stanovalo više ljudi; inače ne bi u tako kratkom vremenu toliko toga učinili. Ali možda im je pomogao i kakav odred. Noću su sada često slali zatvorenike iz koncentracionih logora u grad, da krče ruševine.
On pođe natrag. Bilo mu je kao da je odjednom postao siromašnijim; nije znao zašto.


Dospio je na ulicu, koja je bila posve čitava. Ni veliki izlozi trgovina ne bijahu razbijeni. Prolazio je ne misleći ni na šta. Odjednom se uplaši. Vidio je nekog kako mu prilazi i tek časak kasnije primijeti, da to on sam sebi dolazi u susret u kosom, postrance postavljenom ogledalu neke trgovine konfekcijom. Bilo je to čudnovato — kao da vidi dvojnika, i nije to više on sam, nego samo još uspomena, koja se može izbrisati, ako samo još korak pođe dalje.
Zaustavio se i zurio u blijedu sliku u mutnom, žućkastom ogledalu. Vidio je očne šupljine i ispod njih sjene, koje su zastirale oči, kao da ih više nema. Odjednom ga obuze hladni, strani strah.
To nije bila panika ni uzbuna, ni prigušen brzi krik života za bijegom i obranom i budnošću — bijaše to tihi, polagani, hladni, gotovo bezlični strah, strah, koji nije dopuštao obrane, jer bijaše nevidljiv, neuhvatljiv, i jer se činilo da dolazi iz neke praznine, u kojoj su negdje postavljene goleme pumpe, koje iz njegovih žila bezglasno sišu krv i život iz njegovih kostiju. Još je vidio svoju sliku u ogledalu, ali činilo mu se da ona odmah mora postati nevidljivom, valovitih oblika, kao da se rubovi moraju preliti i rastopiti se, upijeni bezglasnim pumpama, povučeni natrag iz tog okvira i te slučajne forme, koja se u tom kratkom vremenu zove Ernst Graeber, natrag u neograničeno, što nije samo smrt, već užasno mnogo više, ugaslost, raspadanje, svršetak njegova Ja, vir besmislenih atoma, ništavilo.
Stajao je neko vrijeme. Šta ostaje? mislio je duboko uplašen. Šta ostaje kad njega više ne bude? Ništa, samo prolazna uspomena u glavama nekolicine ljudi, njegovih roditelja, ako još žive, nekolicine drugova, Elisabethe, možda — i koliko dugo? On pogleda u ogledalo. Činilo mu se da je već postao lagan poput komada papira, tanak, sjenovit, i dah vjetra mogao bi ga odnijeti, isisan od pumpa, samo još prazna čahura. h
Šta ostaje? I za što bi se mogao čvrsto uhvatiti, gdje baciti sidro, gdje naći podršku, gdje ostaviti nešto, što ga drži, da ga posve ne odnese?
»Ernst«, reče netko iza njega.
On se okrene. Jedan čovjek sa štakama i bez noge stajaše tu. Graeber je načas mislio da je to bogalj iz Hakenstrasse; onda prepozna Mutziga, jednog druga iz škole.
»Karl«, reče on. »Ti? Nisam znao da si ovdje.«
»Već dugo. Gotovo pola godine.«
Oni se pogledaše. »To čovjek ne bi pomislio, zar ne?« reče Mutzig.
»Šta?«
Mutzig digne štake i ponovo ih spusti. »To.«
»Ti si barem izvan sranja. Ja moram ponovo natrag.«
»To ovisi o tome kako se uzme. Ako će rat potrajati još nekoliko godina, onda je sreća; ako će svršiti za šest tjedana, onda je prokleta smola.«
»Zašto bi svršio za šest tjedana?«
»To ne znam. Samo kažem: ako ...«
»Naravno.«
»Zašto nas jednom ne posjetiš?« reče Mutzig. »Bergmann je također ovdje. Obje ruke do lakata...«
»Gdje ste?«
»U Gradskoj bolnici. Odio za amputirane. Naše je čitavo lijevo krilo. Svrati jednom.«
»Dobro, doći ću.«
»Sigurno? To svi uvijek kažu, a onda ne dođe ni pas«.
»Sasvim sigurno.«
«Dobro. Zabavit ćeš se. Mi smo veselo društvo. Barem moja soba.«
Oni se ponovo pogledaše. Nisu se sreli tri godine; i sada su već izgovorili sve što se moglo.
»Dakle, sretno, Ernst.«
»I tebi, Karl.
Stresli su jedan drugome ruku. »Znaš li da je Sieber mrtav?« upita Mutzig.
»Ne.«
»Prije šest tjedana. I Leiner.«
»Leiner? To također nisam znao.«
»Leiner i Lingen. Pali su istog jutra. Brüning je poludio. Jesi li čuo da je i Hollmanna ukebalo?«
»Ne.«
»Bergmann je čuo. Dakle sretno, Ernst! I nemoj zaboraviti da nas posjetiš.«
Mutzig odšepa. Čini se da on nalazi neko zadovoljstvo u tome da govori o mrtvima, mislio je Graeber. Možda to umanjuje njegovu vlastitu nesreću. Gledao je za njim. Noga mu je bila amputirana visoko na bedru. Mutzig je nekoć bio najbolji trkač u razredu. Graeber nije znao da li da ga sažaljeva ili da mu zavidi. Mutzig je imao pravo. Ovisilo je o tome što još predstoji.


Dok je ulazio, Elisabeth je čučala na krevetu u bijelom kupaćem kaputu. Oko glave je ovila maramu poput turbana i sjedila je lijepa i tiha i sama kao velika svijetla ptica, koja je uletjela kroz prozor i odmarala se da bi ponovo odletjela.
»Potrošila sam vruću vodu za čitav slijedeći tjedan. Bio je to velik luksuz. Gospođa Lieser će se lijepo derati.«
»Neka se dere. Ona ne će oskudijevati. Pravi se nacionalsocijalisti malo kupaju. Čistoća je židovski porok.«
Graber se približi prozoru i pogleda napolje. Nebo je bilo sivo i ulica bijaše tiha. Preko puta, na prozoru je stajao dlakav čovjek i zijevao. Iz nekog drugog prozora čuli su se zvuci klavira, a vrištav ženski glas pjevao je skale. Zurio je na iskopan ulaz podruma i mislio na čudnovat, hladan strah, koji je osjetio na ulici, gdje bijaše trgovina s ogledalom. Ponovo se strese, šta ostaje? Nešto bi trebalo ostati, mislio je, neko sidro, koje bi držalo čovjeka da se ne izgubi i da se vrati natrag.
Ali šta? Elisabeth? Pripada li ona njemu? Poznavao ju je samo kratko vrijeme, a odlazi na godine. Ne će li ga ona zaboraviti? Kako bi je mogao zadržati, i sebe u njoj?
On se okrene. »Elisabeth«, reče on. »Trebalo bi da se vjenčamo.«
»Vjenčati? čemu to?«
»Jer je besmisleno. Jer se poznajemo tek nekoliko dana, a ja za nekoliko dana ponovo moram otići; jer ne znamo da li želimo ostati zajedno, a to u tako kratko vrijeme i ne možemo znati. Zato.«
Ona ga pogleda. »Misliš li zato, što smo sami i očajni i što nemamo ništa drugo?«
»Ne.«
Ona je šutjela.
»Ne samo zato«, reče on.
»Zašto onda?«
On je pogleda. Vidio je kako diše. Učinila mu se odjednom veoma stranom. Njene su se grudi dizale i spuštale, njene ruke bijahu drukčije nego njegove, njene misli, njen život — ona ga ne će razumjeti, kako bi i mogla, ta ni on sam dovoljno ne razumije zašto to odjednom želi.
»Kad budemo vjenčani, više se ne ćeš trebati bojati gospođe Lieser«, reče on. »Kao žena vojnika ti si zaštićena.«
»Da li to jesam?«
»Da.« Graeber se zbuni od njena pogleda. »U najmanju ruku to nešto koristi.«
»To nije razlog. Već ću izići nakraj s gospođom Lieser. Vjenčati! Za to i nemamo vremena.«
»Zašto ne?«
»Zato su potrebni dokumenti, dozvole, dokazi o arijskom porijeklu, zdravstvene potvrde i koješta drugo. To traje tjednima.«
Tjednima, mislio je Graeber. Ona to govori tako lako. Gdje ću ja onda biti? »S vojnicima je drukčije«, objasni on. »Ratna vjenčanja idu brže. Za nekoliko dana. Čuo sam to u kasarni.«
»Da li ti je to tamo palo na pamet?«
»Ne. Sjetio sam se toga danas ujutro. Ali u kasarni se često o tome razgovara. Mnogi se vojnici žene za vrijeme dopusta. Zašto i ne? Kad se vojnik s fronta oženi, njegova žena ima pravo na mjesečnu rentu. Dvije stotine maraka, mislim. Zašto da se to pokloni državi. Ako se već daje glava, zašto da Čovjek ne uzme barem ono, na što ima pravo? Tebi bi to dobro došlo, inače to ostaje državi. Nije li tako?«
»Ako na taj način gledamo, onda je tako.«
»To i mislim«, reče Graeber s olakšanjem. »Postoje još i zajmovi na brak. Mislim da iznose tisuću maraka. Možda, ako si udata, više ne ćeš morati ići u tvornicu kaputa.«
»Ne. To nema nikakve veze s tim. Šta bih radila čitav dan? Sama?«
»Da.«
Graeber se jedan čas osjećao bespomoćnim. Šta to samo rade s nama, mislio je. Mi smo mladi i trebali bi biti sretni i živjeti zajedno. Što nas se tiču ratovi naših roditelja? »Uskoro ćemo biti sami«, reče on. »Ali ako se vjenčamo, bit ćemo manje sami.«
Elisabeth strese glavom.
»Ti ne želiš?« upita on.
»Ne bismo bili manje sami«, reče ona. »Bili bismo više.« Graeber odjednom ponovo začuje glas pjevačice preko puta.
Prestala je vježbati skale i sada je pjevala oktave. Zvučale su kao krikovi, kojima odgovara samo jeka. »To nije neopozivo, ako misliš na to«, reče on. »Tȁ uvijek ćemo se moći rastati ako zaželiš.«
»Čemu da se onda ženimo?«
»Čemu da nešto poklanjamo državi?«
Elisabeth ustane. »Jučer si bio drukčiji«, reče ona.
»Kako drukčiji?«
Ona se kratko nasmiješi. »Ne govorimo više o tome. Zajedno smo, to je dovoljno.«
»Ti ne želiš?«
»Ne.«
On je pogleda. U njoj se nešto zatvorilo i povuklo od njega.
»Prokletstvo«, reče on. »Tako sam dobro mislio.«
Elisabeth se ponovo nasmiješi. »To je zbog toga. Čovjek ne treba da dobro misli. Imamo li još što da popijemo?«
»Još imamo šljivovice.«
»Je li to ona iz Poljske?«
»Da.«
»Imamo li nešto što nije opljačkano?«
»Morali bismo imati još bocu komovice. Ona je iz Njemačke.«
»Onda mi daj komovice.«
Graeber pođe u kuhinju po bocu. Bio je sam na sebe ljut. Jedan je čas stajao pred zdjelama i Bindingovim darovima u polumračnoj prostoriji, koja je mirisala po starom jelu, i osjećao se praznim i izgorenim. Onda se vrati.
Elisabeth je stajala naslonjena na prozor. »Kako je sivo«, reče ona. »Padat će kiša. Šteta!«
»Zašto šteta?«
»To je naša prva nedjelja. Mogli bismo nekamo otići. Izvan grada je proljeće.«
»Zar bi ti htjela otići?«
»Ne. Meni je dovoljno ako nema gospođe Lieser. Ali tebi bi bilo drukčije nego sjediti ovdje.«
»Meni je također svejedno. Ja sam dovoljno dugo živio u prirodi i još mi neko vrijeme ne će biti potrebna. Moj san o prirodi je nerazrušena topla soba s čitavim namještajem. To imamo ovdje.
To je najveća pustolovina koju mogu zamisliti i ne mogu je se zasititi. Ali možda je tebi dosta. Ako želiš, možemo otići U kino.«
Elisabeth strese glavom.
»Onda ostanimo ovdje i ne mičimo se. Ako odemo, razbit će se dan u komade i brže će proći nego ako ostanemo ovdje. Tako je duži.«
Graeber pođe prema Elisabeth i zagrli je. Osjetio je grubo sukno njenog kupaćeg kaputa. Onda vidje da su joj oči pune suza. Jesam li govorio gluposti?« upita on. »Prije?«
»Ne.«
»Ali mora da sam nešto učinio. Zašto inače plačeš?«
Držao ju je čvrsto. Preko njenih ramena vidio je ulicu. Dlakavog čovjeka s naramenicama više nije bilo. Nekoliko se djece igralo rovova u iskopanom prolazu, koji je vodio u podrum urušene kuće. »Ne budimo žalosni«, reče on.
Ponovo se začuo glas pjevačice preko puta. Sada je grmjela neku Griegovu pjesmu. »Ljubim te! Ljubim te!« vikala je lepršavim i kričavim glasom. »Ljubim te — usprkos vremenu i tegobama. Ljubim te!«
»Ne, ne budimo žalosni«, reče Elisabeth.


Poslije podne je počela kiša. Rano se smračilo i nebo je bilo puno oblaka. Ležali su na krevetu, u tami, prozor bijaše otvoren, i kiša je pred njim padala koso i sivo kao lepršav tekući zid.
Graeber je slušao monotono rominjanje. Mislio je na to da je u Rusiji sada vjerojatno počela sezona blata, za vrijeme kojeg sve tone u beskrajni mulj. Još uvijek će biti mulja kada se on vrati.
»Nije li vrijeme da odem?« upita on. »Sigurno će uskoro doći gospođa Lieser.«
»Neka dođe«, promrmlja Elisabeth pospano. »Zar je već tako kasno?«
»Ne znam. Ali možda će se zbog kiše ranije vratiti.«
»Možda će se zbog toga i kasnije vratiti.«
»I to bi moglo biti.«
»Možda će se zbog toga tek sutra vratiti«, reče Elisabeth i stavi svoje lice na njegovo rame.
»Možda će je pregaziti neka teretna kola. Ali to bi bilo odviše sreće.«
»Ti nisi previše čovjekoljubiv«, promrmlja Elisabeth.
Graeber je gledao u sivo protjecanje pred prozorom. »Da smo vjenčani, ne bih uopće morao otići«, reče on.
Elisabeth se ne pomakne.
»Zašto me želiš vjenčati?« promrmlja ona. »Tȁ jedva me i poznaješ.«
»Dovoljno te dugo poznajem.«
»Koliko dugo? Nekoliko dana.«
»Ne nekoliko dana. Poznajem te više od godinu dana. To je dovoljno dugo.«
»Kako više od godine dana? Vrijeme djetinjstva ne možeš uračunati. To bijaše odviše davno.«
»To i ne činim. Ali dali su mi, otprilike, tri tjedna dopusta za dvije godine fronta. Ovdje sam blizu dva tjedna. To je gotovo petnaest mjeseci fronta. Poznajem te dakle tako dobro, kao da je prošlo godinu dana — protuvrijednost od gotovo dva tjedna dopusta.«
Elisabeth otvori oči. »Na to još nisam pomislila.«
»Ni ja. Sjetio sam se maločas.«
»Kada?«
»Prije, kad si spavala. Za kiše i mraka čovjek se svačeg sjeti.«
»Mora li za to biti mrak i padati kiša?«
»Ne. Ali čovjek drukčije misli.«
»Jesi li se još čega sjetio?«
»Da. Mislio sam na to, kako je divno, što čovjek može upotrebiti svoje ruke i za nešto drugo, a ne samo za pucanje i bacanje ručnih granata.«
Ona ga pogleda. »Zašto mi to nisi rekao danas u podne?«
»U podne se to ne može reći.«
»Bilo bi bolje, nego govoriti o mjesečnim rentama i dodacima na brak.«
Graeber digne glavu. »Bilo je to jedno te isto, Elisabeth«, reče on. »Samo drukčije rečeno.«
Ona promrmlja nešto nerazumljivo. »Riječi su katkad nešto veoma važno«, reče onda. »Barem u tim stvarima.«
»Na to nisam navikao. Ali već ću to naučiti. Treba mi samo malo vremena.«
»Vremena«. Elisabeth uzdahne. »Imamo ga tako malo, zar ne?«
»Da. Još jučer ga je bilo mnogo. A sutra ćemo misliti da ga je još danas bilo mnogo.«
Graeber je ležao nepomično. Elisabethina glava počivala je na njegovoj ruci. Njena je kosa tamno tekla na blijedi jastuk, a sjene kiše prelazile su joj preko lica. »Želiš me vjenčati«, mrmljala je ona. »Znaš li uopće da li me voliš?«
»Kako bismo znali. Nije li potrebno da čovjek za to bude više zajedno i da prođe više vremena.«
»Možda. Ali zašto me onda želiš vjenčati?«
»Jer više ne mogu zamisliti život bez tebe.«
Elisabeth je šutjela neko vrijeme. »Ne misliš li da se isto, što ti se desilo sa mnom, nije moglo desiti i s nekim drugim?«
Graeber je gledao u sivi, lelujavi sag, koji je kiša tkala pred prozorom. »Možda mi se to moglo desiti i s nekim drugim«, reče on. »Tko to može znati? Ali sada, kad se to s nama desilo, ne mogu zamisliti da bi mi se ikad to moglo desiti i s nekim drugim.« Elisabeth pomakne glavu na njegovoj ruci. »Nešto si naučio.
Govoriš drugačije nego danas u podne. Ali i noć je. Misliš li da ću čitav svoj život morati s tobom čekati da bude noć?«
»Ne. Već ću naučiti. Zasad ne ću neko vrijeme govoriti o mjesečnim dodacima.«
»Ali mi ih usprkos tome ne ćemo prezreti, zar ne?«
»Šta?«
»Dodatke.«
Graeber načas zaustavi dah. »Ti dakle hoćeš?« upita onda.
»Kad se već poznajemo preko godine dana, gotovo da to i ne moramo učiniti. Uvijek se možemo i rastaviti. Zar ne?«
»Ne.«
Ona se nasloni na njega i ponovo zaspi. On je još dugo ležao budan i slušao kišu. Odjednom je znao mnogo toga što joj je htio reći.

XVII


»Uzmi sve što želiš, Ernst«, reče Binding kroz vrata. »Osjećaj se kao kod kuće.«
»Dobro, Alfons.«
Graeber se ispružio u kadi. Njegove vojničke stvari ležale su na nekoj stolici u kutu, sivo, zeleno i neugledno, kao stare 'krpe; kraj njih je visjelo plavo civilno odijelo, koje mu je nabavio Reuter.
Bindingova kupaonica bila je velika prostorija, obložena zelenim pločicama, sjajna od porcelana i niklenih slavina — raj prema tuševima u praonicama kasarne, koje smrde po dezinfekcionim sredstvima. Sapun je potjecao još iz Francuske. Ručnici i plahte ležahu naslagani u visoke kupove, cijevi za vodu nisu nikad stradale od bomba, a vruće je vode bilo toliko, koliko samo čovjek zaželi. Bilo je čak i soli za kupanje; velika boca s kristalima boje ametista.
Graeber je opušteno ležao u vodi ne misleći ni na šta i uživao je sreću topline. Naučio je da samo jednostavne stvari ne mogu razočarati — toplina, voda, jedan krov, kruh, tišina i povjerenje u vlastito tijelo, i on je tako htio provesti ostatak dopusta — bez mnogo razmišljanja, opušten i sretan toliko, koliko je moguće. Reuter je imao pravo. Proći će mnogo vremena dok opet dobije dopust. On odgurne stolicu s uniformom, uzme šaku soli za kupanje i s uživanjem je prospe po vodi oko sebe. Bila je to šaka luksuza, a s time i mira — isto tako kao što to bijahu bijelo postavljeni stolovi ‘Germanije’, vino i delikatese, večeri s Elisabethom.
On se osuši i stane se polako oblačiti. Civilno odijelo bijaše lagano i tanko poslije teške vojničke uniforme. Kad se već posve obukao, bilo mu je tako neobično, i osjećao se kao u donjem rublju. Bilo je tako neobično bez čizama, opasača i oružja. Promatrao se u ogledalu i gotovo se nije prepoznavao. Jedan nedovršen, napola ispečen mladić gledao ga je otuda začuđeno — netko, koga ne bi ozbiljno shvatio, kad bi ga sreo napolju.


»Izgledaš kao da se spremaš na prvu pričest«, izjavi Alfons.
»Ne kao vojnik. Šta se desilo? Hoćeš li se ženiti?«
»Da«, odvrati Graeber iznenađeno. »Otkuda ti ta misao?«
Alfons se smijao. »Tako izgledaš. Drukčije nego prije. Ne više kao pas koji traži izgubljenu kost. Hoćeš li se zaista ženiti?«
»Da.«
»Ali, Ernst! Jesi li dobro promislio?«
»Ne.«
Binding zapanjeno pogleda Graebera. »Već godinama nisam imao vremena da nešto dobro promislim«, reče Graeber.
Alfons se smijuljio. Onda podigne glavu i stane njuškati.
»Šta...« onjuši ponovo. »Zar si to ti, Ernst?
Prokletstvo. To mora da je so za kupanje. Da li si je upotrebio? Mirišeš kao čitava gredica ljubičica.«
Graeber pomiriše svoju ruku. »Ne osjećam ništa.«
»Ti ne, ali ja da. Provjetri se. To je podmukla stvar. Netko mi je to donio iz Pariza. Najprije je čovjek ne osjeti. A poslije toga pretvoriš se u čitav grm cvijeća. Moramo je uništiti dobrim konjakom.«
Binding donese bocu i dvije čaše. »Nazdravlje, Ernst! Ti se, dakle, ženiš! Srdačne čestitke! Ja jesam i ostajem, naravno, neženja. Poznajem li možda tvoju buduću ženu?«
»Ne.« Graeber popije svoj konjak. Ljutio se što je priznao; ali Alfons ga je zatekao.
»Još jedan, Ernst! Čovjek se ne ženi svaki dan!«
»Dobro.«
Binding spusti čašu. Bio je malo dirnut. »Ako trebaš bilo kakvu pomoć — ti znaš da uvijek možeš računati na Alfonsa.«
»Kakvu pomoć? Tako nešto posve je jednostavno.«
»Kod tebe da. Ti si vojnik, ti ne trebaš drugih dokumenata.«
»Oboje ih ne trebamo. To je ratno vjenčanje.«
»Mislim da će tvoja žena trebati i ostale dokumente. Ali, vidjet ćeš sam. Ako bude išlo odviše polako, još uvijek možemo pogurnuti. Tȁ mi imamo kod Gestapo-a dobre prijatelje.«
»Kod Gestapo-a? Kakve veze ima Gestapo s ratnim vjenčanjem? To ih se uopće ne tiče.«
Alfons se zadovoljno smijao. »Ernst, ne postoji ništa što se ne bi ticalo Gestapo-a! Ti to »kao vojnik više ne znaš. Ali ne moraš biti zabrinut. Tȁ ne želiš oženiti Židovku ili komunistkinju. Ali vjerojatno ipak traže obavještenja. Takav je postupak, naravno.«
Graeber ne odgovori. Odjednom bijaše duboko uplašen. Ako će istraživati, saznat će da je Elisabethin otac u koncentracionom logoru. Na to nije mislio. Nigdje mu to i nisu rekli.
»Jesi li siguran da je tako, Alfons?«
Binding ponovo napuni čaše. »Mislim da jest. Ali ne razbijaj glave. Ti ne ćeš okužiti svoju arijsku krv s nižom rasom i državnim neprijateljima.« On se smješkao. »Prilično rano dolaziš pod papuču, Ernst.«
»Da.«
»No, dakle! Nazdravlje! Nedavno si ovdje sreo nekolicinu ljudi od Gestapo-a. Bude li išlo odviše polako, mogu nam oni pomoći i pogurnuti stvar. To su velike zvijerke. Osobito Riese, onaj tanki, s cvikerom.«
Graeber je zurio preda se. Elisabeth je jutros otišla u vijećnicu da zatraži svoje dokumente. On je to uporno zahtijevao. Prokletstvo, što sam to samo učinio, mislio je. Ako budu time sada na nju upozoreni! Dosad su je ostavili na miru. Ali nije li staro pravilo skrivati se, ako je u zraku opasnost? Ako se netko na Gestapo-u sjeti, mogli bi je poslati u logor, samo zato što je i njen otac tamo. Osjećao je kako mu postaje vruće. Ako budu sada tražili obavijesti o njoj? Na primjer kod osvjedočenog člana stranke, gospođe Lieser? On ustane.
»Šta se dogodilo«, upita Binding. »Nisi popio svoju čašu. Sreća čini čovjeka zaboravnim, zar ne?«
Glasno se smijao svojoj šali! Graeber ga pogleda. Prije nekoliko minuta Alfons bijaše samo pomalo nadut, dobroćudan znanac — ali sada se odjednom pretvorio u zastupnika jedne opasne i neuračunljive sile.
»Nazdravlje, Ernst!« reče Binding. »Ispij to. To je dobar konjak ,napoleon’!«
»Nazdravlje, Alfons.«
Graeber vrati svoju čašu. »Alfons«, reče on. »Hoćeš li mi učiniti jednu uslugu? Daj mi dvije funte šećera iz tvoje smočnice. U dvije vrećice. U svakoj po jednu funtu.«
»Kocke?«
»Svejedno je. Šećera.«
»U redu. Ali što će ti šećer? Sada bi trebalo da sam budeš dovoljno sladak.«
»Hoću nekog s time podmititi.«
»Podmititi? Ali čovječe, to nam nije potrebno! Jednostavnija je prijetnja. I djelotvornija. Mogu to ja umjesto tebe učiniti.«
»U ovom slučaju ne. To i nije pravo podmićivanje. Šećer je za nekog, tko treba da mi učini jednu uslugu.«
»Dobro, Ernst. Ali vjenčanje ćemo kod mene proslaviti, zar ne? Alfons je dobar vjenčani kum.«
Graeber je brzo mislio. Prije četvrt sata izvukao bi se bilo kakvim izgovorom. Sada se više nije usudio. »Ne vjerujem da ćemo naveliko slaviti«, reče on.
»Ti to samo prepusti Alfonsu! Večeras ćeš ovdje spavati, zar ne? Čemu da dolaziš ovamo da se presvučeš i da onda odeš u kasarnu? Radije ostani ovdje. Dat ću ti ključ od kuće. Možeš doći kad želiš.«
Graeber je čas oklijevao. »Dobro, Alfons.«
Binding je sjajio. »To je pametno. Onda ćemo konačno moći jedanput udobno sjediti i brbljati. Dosada to još nismo stigli. Dođi, pokazat ću ti tvoju sobu.« On uzme Graeberovu uniformu i pogleda kaput s odlikovanjima. »Jednom ćeš mi pripovijedati kako si sve to dobio. Mora da si za to prilično toga uradio.«
Graeber pogleda gore. Bindingovo je lice odjednom imalo isti izražaj kao i onog dana, kad je esesovac Heini u pijanstvu brbljao o svojim pothvatima u SD-u.
»Nema šta da se pripovijeda«, reče on. »To čovjek dobije naprosto tako s vremenom.«


Gospođa je Lieser jedan časak zurila u Graeberovo civilno odijelo. Onda ga prepozna. »Vi? Gospođica Kruse nije kod kuće. Tȁ vi to znate.«
»Da, znam to, gospođo Lieser.«
»No, i onda?«
Pogledala ga je neprijateljski. Njenu je smeđu bluzu resila igla s kukastim križem. U desnoj je ruci držala krpu za prašinu kao bombu.
»Htio bih predati jedan paket za gospođicu Kruse. Da li biste ga vi odnijeli u njenu sobu?«
Gospođa Lieser je neodlučno gledala. Onda uzme vrećicu sa šećerom.
»Ovdje imam još jednu vrećicu«, reče Graeber. »Gospođica Kruse pričala mi je kako uzorno žrtvujete svoje vrijeme za sveopće dobro. Ovo je funta šećera, koju ne znam kako bih upotrebio. A jer vi imate dijete, kome bi mogao koristiti šećer, htio sam vas pitati, da li ga želite?«
Lice gospođe Lieser postade službeno. »Mi ne trebamo zaliha. Mi se ponosimo što izlazimo i s onim, što nam Führer daje.«
»I vaše dijete?«
»I moje dijete!«
»To je ispravno gledanje«, rekao je Graeber i zurio u smeđu bluzu. »Kad bi svi u domovini tako mislili, bilo bi vojnicima na frontu ponekad lakše pri duši. Ali ovo ovdje nisu nikakve zalihe. To je šećer iz paketa, Što ih Führer daje vojnicima s fronta, koji odlaze na dopust, da bi donijeli svojoj obitelji. Moji su nestali: zato ga mirne duše možete uzeti.«
Lice gospođe Lieser izgubi nešto od svoje strogosti. »Vi dolazite s fronte?«
»Naravno. Odakle inače?«
»Iz Rusije?«
»Da.«
»I moj se muž nalazi u Rusiji.«
Graeber je hinio zanimanje, koje nije osjećao. »Gdje se nalazi?«
»U armijskoj grupi .Sredina’.«
»Hvala bogu, tamo je trenutno mirno.«
»Mirno? Tamo nije mirno! Armijska grupa ,Sredina’ nalazi se u punoj borbi. Moj muž je u prvim linijama.«
Prva linija, mislio je Graeber. Kao da još postoji prva linija! Jedan trenutak dođe u iskušenje da gospođi Lieser objasni kako zaista izgleda s one strane gomile fraza o časti, Führeru i domovini; ali odmah »odustane. »Nadajmo se da će skoro doći na dopust«, reče on.
»Doći će na dopust kad dođe na njega red. Mi ne tražimo nikakvih prednosti. Mi ne.«
»Ni ja to nisam učinio«, izjavi suho Graeber. »Naprotiv. Posljednji put imao sam ga prije dvije godine.«
»Jeste li čitavo vrijeme bili napolju?«
»Od početka. Kad nisam bio ranjen.«
Graeber pogleda nepokolebljivog stranačkog borca. Zašto stojim ovdje i opravdavam se pred tom ženom? mislio je. Trebao bih je naprosto ustrijeliti.
Dijete Lieserovih iziđe iz sobe, u kojoj je stajao pisaći stol. Bila je to tanka djevojčica, ugasle kose, i zurila je u Graebera kopajući nos.
»Zašto onda nosite civil?« upita gospođa Lieser.
»Moja se uniforma čisti.«
»Ah tako! Već sam mislila ...«
Graeber nije saznao što je mislila. Odjednom vidje da se smješka žutim zubima i gotovo se toga prestraši.
»Dakle dobro«, reče ona. »Hvala. Upotrebit ću šećer za dijete.«
Ona uzme oba paketa i Graeber primijeti kako ih važe u rukama. Znao je da će Elisabethin otvoriti odmah, čim ode, a to je upravo i htio. Iznenadit će se kad u njemu ne nađe ništa osim funte šećera. »To je pravo, gospođo Lieser. Doviđenja!«
»Heil Hitler!« Žena ga oštro pogleda.
»Heil Hitler«, reče Graeber.


On iziđe iz kuće. Kraj kućnih vrata stajao je pazikuća naslonjen na zid. Bio je to malen čovjek u SA hlačama, čizmama i okrugla trbuha ispod kokošjih grudi. Graeber se zaustavi. I ovo strašilo za ptice postalo je odjednom opasno. »Lijepo vrijeme, danas,« reče on, izvadi paketić cigareta i ponudi mu jednu.
Pazikuća nešto zagrokta i izvuče cigaretu. »Otpušten?« upita i iskosa pogleda Graeberovo odijelo.
Graeber strese glavom. Razmišljao je da li da kaže nekoliko riječi o Elisabethi, ali to ne učini. Bolje je da ga ni na šta ne upozorava. »Za tjedan dana kreće se ponovo«, reče on. »Četvrti put.«
Pazikuća lijeno kimne. Onda izvadi cigaretu iz usta, pogleda je i ispljune nekoliko mrvica duhana.
»Zar ne prija?« upita Graeber.
»To ne. Ali ja zapravo pušim cigare.«
»Cigare su prokleto rijetke, zar ne?«
»O tome se može samo šaptati.«
»Imam znanca koji još ima nekoliko dobrih sandučića. Prvom prilikom zakačit ću nekoliko i donijet ih sa sobom. Dobre cigare.«
»Importirane?«
»Vjerojatno. U to se ništa ne razumijem. Cigare s pojasom.«
»Pojas ne znači ništa. Svako bukovo lišće može imati pojas.«
»Taj čovjek je kreisleiter. On puši dobar duhan.«
»Kreisleiter?«
»Da. Alfons Binding. Moj najbolji prijatelj.«
»Binding je vaš prijatelj?«
»Stari školski drug. Upravo dolazim od njega. On i sturmbannführer Riese od SS-a. Mi smo stari drugovi. Upravo sada idem Rieseu.«
Pazikuća pogleda Graebera. Graeber je razumio taj pogled; pazikuća nije shvaćao zašto je sanitetski savjetnik Kruse u KZ, kad su Binding, i Riese njegovi stari prijatelji.
»Objasnile su se neke zabune«, reče on ravnodušno. »U dogledno vrijeme sve će se urediti. Neki će se ljudi još čuditi. Čovjek ne mora nikada biti odviše hitar, zar ne?«
»Nikada«, izjavi pazikuća uvjereno.
Graeber pogleda na sat. »Moram ići. Cigare ne ću zaboraviti.« On krene dalje. Sasvim dobar početak u korupciji, mislio je.
Ali ubrzo ga ponovo uhvati nemir. Možda je to, što je učinio, bilo upravo pogrešno. Odjednom mu se sve učini djetinjastim. Možda nije trebao ništa učiniti. Zaostao je i zurio po sebi. Te proklete civilne krpe! Bilo mu je kao da su one svemu krive. Htio je izbjeći vojsci i njenoj stezi i osjećati se slobodnim — ali je time odmah dospio u svijet straha i nesigurnosti.
Razmišljao je što bi još mogao učiniti. Prije večeri nije mogao naći Elisabethu. Proklinjao je brzinu kojom je tražio dokumente. Zaštita, mislio je. Jučer ujutro pravio sam se važnim time da je vjenčanje za nju zaštita. A danas je za nju to već opasnost.
»Šta znače ove karnevalske šale?« izdere se na njega jedan grubi glas.
On digne glavu. Pred njim je stajao jedan niski major. »Zar nemate pojma o tome, kako je vrijeme ozbiljno, vi klipane?«
Graeber je časak zurio u njega ne razumijevajući. Onda shvati. Vojnički je pozdravio majora ne misleći na to da je u civilu. Starac je to shvatio kao ruganje. »Zabuna«, reče on. »Nisam loše mislio.«
»Šta? Još se usuđujete praviti glupe viceve? Zašto niste vojnik?«
Graeber bolje pogleda starca. Bio je to onaj isti, koji se već jednom izderao na njega — one večeri kad je s Elisabethom stajao ispred njene kuće.
»Zabušant kao vi trebao bi od stida propasti u zemlju umjesto da pravi takve gluposti«, lajao je major.
»Ah, nemojte se uzrujavati«, reče ljutito Graeber. »I vratite se natrag u naftalin.«
Starčeve oči dobiše gotovo luđački izražaj. On se zagrcne i postade crven kao rak. »Dat ću vas uhapsiti«, dahtao je.
»To ne možete, znate i sami. A sad me ostavite na miru, imam drugih briga.«
»Tȁ to je...« Major je htio ponovo zagalamiti. Ali odjednom stupi korak bliže i počne njuškati širom otvorenih, dlakavih nosnica. »Ah, sada razumijem«, izjavi on s gađenjem. »Zbog toga niste u uniformi! Treći spol! Fuj, đavole! Ženetina! Namirisana! Jedna muška kurva!«
On pljune, obriše bijelu četku brkova, dobaci Graeberu još jedan pogled pun dubokog gađenja i ode. Bila je to so za kupanje. Graeber pomiriše svoju ruku. Sada je i on osjećao. Kurva, mislio je. Ali jesam li daleko od toga? Šta može iz čovjeka učiniti malo straha za nekog drugog! Gospođa Lieser, kućepazitelj — i na što bi. još sve bio spreman! Prokleto sam se brzo skotrljao sa svoje kreposne visine!
Stajao je koso preko puta zgrade Gestapo-a. Pred ulazom je gore-dolje šetao mladi esesovac i zijevao. Izišlo je smijući se nekoliko oficira SS-a. Onda se prišuljao neki starac, koji je oklijevao, gledao gore prema prozorima, zaustavio se i izvukao iz džepa jednu cedulju. Pročita je, pogleda oko sebe, pogleda u nebo i polako priđe stražaru. Esesovac je ravnodušno studirao poziv i pustio ga unutra.
Graeber je zurio prema prozorima. Ponovo je osjetio strah, zagušljiviji, teži i ljepljiviji nego prije. Poznavao je mnoge strahove, oštre i tamne, bez daha, i one koji koče i onaj posljednji, veliki, onaj strah čovjeka od smrti — ali ovo bijaše drugi, to bijaše zagušljivi strah, koji puzi, neodređen i prijeteći, strah koji se čini da prlja, muljevit, strah koji raspada, koji se ne može uhvatiti i kome se čovjek nije mogao oduprijeti, strah nemoći i proždiruće sumnje, bio je to korumpirajući strah za nekog drugog, za nevine taoce, za nepravedno proganjanje, strah pred samovoljom, silom i automatskom nečovječnosti — bijaše to crni strah vremena.
Okrenuo se. Osjećao se bespomoćnim i jadnim. Hirschmann, mislio je. Hirschmann bi to također znao. Hirschmann, koji je postao vojnikom, da bi zaštitio svoje roditelje, koji je dobrovoljno odlazio u ophodnju, jer se nadao da će oca spasiti koncentracionog logora, ako dobije odlikovanje; Hirschmann, kome je obećao posjetiti roditelje.
Stao je. Gdje je zametnuo komadić papira s adresom. Odjednom mu se učini veoma važnim, da odmah ode tamo — kao da je to bilo u nekoj vezi u Elisabethom, i kao da bi s njom sve bilo u redu, samo kad bi on odmah otišao tamo.. To je bilo djetinjasto, ali kao vojnik čovjek nauči da vjeruje u čudne događaje. Tražio je po džepovima, i konačno pronađe papir u vojno) knjižici.
Bila je to uzana trokatnica. Uspeo se na treći kat i pozvonio. Zvonio je još dvaput. Onda se vrata oprezno otvoriše. Napolje proviri neka blijeda žena.
»Mogu li govoriti s gospođom Hirschmann?«
»Ja sam gospođa Hirschmann.« Žena je veoma svijetlim očima zurila ravno u njega.
»Ja sam u istoj četi s vašim sinom«, reče Graeber.
Žena ga je i dalje promatrala. Bio je to pogled na smrt prestrašene životinje, koju su opkolili psi i koja je spremna da se bori.
»Vaš me sin zamolio, da vas posjetim«, reče Graeber.
»Ovdje sam na dopustu. Zbog toga nosim civilno odijelo.«
»Da.« Žena malo jače otvori vrata. »Da, molim. Izvolite ući, molim, gospodine...«
»Graeber, Ernst Graeber.« «
Žena ga otprati u dnevnu sobu. Hodala je tiho i veoma lako. U sobi kraj jednog zida stajao je širok otoman s visokim nogama. Preko njega je bio prevučen plavi pokrivač, povučen naprijed sve do poda. Graeber htjede sjesti na otoman, ali žena dogura stolicu. »Izvolite. U ovome ćete se osjećati udobnije. Ovo tamo — mi imamo samo jednu sobu — to je postelja.«
Graeber sjedne na stolicu. Soba je bila čista i namještena malograđanskim pokućstvom. Iznad otomana je visjelo nekoliko slika. Bilo ih je nekoliko i na suprotnim zidovima.
»Prije otprilike dvije nedjelje bio sam još s vašim sinom«, reče Graeber.
Žena nije sjela. Njen pogled nije izgubio ništa od svoje staklene ukočenosti, ali ruke su joj se nemirno trzale amo-tamo.
»Možda biste željeli — ja bih mogla — možda biste željeli neku sitnicu.«
Graeber odjednom osjeti da je veoma žedan. »Hvala«, reče on. »Možda čašu vode — «
»Da, svakako.« Gospođa Hirschmann pogleda po sobi. »Da, ja ću — u kuhinji — samo jedan trenutak — idem i donijet ću — « Na vratima zastane i ponovo pogleda po sobi.
Šta je to s njom? pomisli Graeber. Bio je navikao na prestrašene ljude, ali ovo je bilo nešto više nego obično.
Ustane i pogleda slike na zidu. Bile su to reprodukcije. Jedna je prikazivala kestenovo drvo u cvatu, druga profil neke florentinske djevojke. Iznad otomana visio je jedan bakrorez. Pritom njegova noga gurne nešto iza pokrivača, koji je bio prebačen preko otomana. On se sagne i podigne pokrivač, da vidi nije li nešto prevrnuo. Ugledao je dvije uzane kartonske kutije jednu kraj druge, dugačke gotovo kao čitav otoman. Jedna se bila pomakla. Graeber je ispravi. Dok je to radio, vidje ruku jedne djevojke u prostoru između kutija. Netko je ležao iza kutija, tik kraj zida, ruku stisnutih uz tijelo. On ispusti pokrivač i vrati se na mjesto.
Uto uđe gospođa Hirschmann. Nosila je lakirani poslužavnik, na kojem se nalazila malena čaša crvenog vina; na tanjuriću kraj čaše bile su dvije kriške kruha. »Izvolite, poslužite se«, reče ona.
Graeber popije gutljaj. Vino je bilo veoma slatko i gusto.
»Vašem je sinu dobro. Kad sam otputovao, nalazili smo se u pozadini. Svi mi volimo vašeg sina.«
Žena ga pogleda. On popije još jedan gutljaj. Iznenadio se, što ga nije pitala, gdje se nalazi njihov položaj, kakva je hrana, je li opasno, i sva ona pitanja, koja već majke postavljaju.
»Tako, njemu je, dakle, dobro?« upita ona konačno.
»Toliko dobro, koliko već može biti na bojištu. Ovdje je sada jednako opasno kao i napolju.«
On pričeka časak. Ali gospođa Hirschmann ne upita više ništa. Možda je zabrinuta zbog djevojke koju je sakrila, pomisli Graeber. »To je zaista sve«, reče on napokon umorno i ustane. Žena je tiho pošla za njime do vrata. »Vaš sin i ja dobri smo prijatelji. Želite li da mu ponesem neku poruku? Moram se vratiti za tjedan dana.«
»Ne«, odgovori ona jedva čujno.
»Mogu mu nešto ponijeti. Pismo ili paket. Mogu doći po to prije nego otputujem.«
Ona strese glavom.
Graeber je iznenađeno pogleda. Roditelji obično nisu bili takvi. Onda pomisli da ona možda nema u njega povjerenja i izvadi vojnu knjižicu. »Ovdje su moji dokumenti — ja sam sasvim slučajno u civilnom odijelu.«
Ona dignu ruku kao da želi odgurnuti vojnu knjižicu, ali je ne dodirne. »On je mrtav«, prošapta ona.
»Šta?«
Ona kimne.
»Ali kako je to moguće. On je bio zadnji s kim sam govorio.«
»Mrtav«, prošapta žena. »Vijest je stigla prije četiri dana.«
Ona brzo strese glavom, kad Graeber htjede da upita još nešto. »Ne, molim ne, mnogo hvala, ja ne mogu, još uvijek stižu njegova pisma, jedno baš danas, ne, molim — «
Ona zatvori vrata. Graeber siđe niz stepenice. Pokuša da se sjeti Hirschmanna. O njemu je znao veoma malo. Čak ni njegovo ime. Sjetio se cigareta koje mu je dao. Žalio je, što ga nije bolje upoznao. Ali slično je bilo i s toliko mnogo drugih. Hirschmann je živio očajnim životom. A sada njegova majka sjedi tamo gore i sakriva neko drugo dijete. Možda dijete iz drugog braka, u kome je bilo više židovske krvi i s time više mogućnosti da dođe u koncentracioni logor. On zastane na polumračnim stepenicama i odjednom se osjeti sasvim izgubljenim. Mrak se oko njega zatvarao prijeteći i beznadno, i činilo se da više nema izlaza. Ako je potrebno da netko zbog tih razloga bude zatvoren, mislio je, što se onda može desiti Elisabethi?


Čekao je pred tvornicom mnogo prije svršetka rada. Dugo je trajalo dok nije došla Elisabeth. Bojao se već da je nisu uhapsili u tvornici, kad je konačno ugleda. Ona ustuknu kad ga vidje u civilu i nasmije se.
»Kako si mlad!« reče ona.
»Ne osjećam se mladim. Osjećam se starim stotinu godina.«
»Zašto? Što se dogodilo? Moraš li natrag prije vremena?«
»Ne. To je u redu.«
»Osjećaš li se starim stotinu godina, jer nosiš civil?«
»Ne znam. Ali čini se da sam s ovim prokletim odijelom obukao sve brige koje postoje. Šta je bilo s dokumentima?«
»Sve je u redu«, odvrati sjajeći se Elisabeth. »Čak sam iskoristila i podnevni odmor. Sve sam zatražila.«
»Sve«, reče Graeber. »Onda se više ništa ne može učiniti.«
»A šta bi još trebalo učiniti?«
»Ništa. Samo se odjednom plašim. Možda je krivo to što činimo. Možda bi ti moglo naškoditi.«
»Meni? Kako?«
Graeber je Oklijevao. »Čuo sam da se ponekad raspituju kod Gestapo-a. Možda bi zbog toga bilo bolje da sve to ostavimo na miru.«
Elisabeth stane. »Šta si još čuo?«
»Ništa. Samo se odjednom plašim.«
»Misliš da bi me mogli uhapsiti, jer se želimo vjenčati?«
»To ne.«
»Šta drugo? Misliš da bi mogli saznati da je moj otac u KZ?«
»Ni to ne«, prekine je Graeber. »To sigurno znaju. Mislio sam da je možda bolje ne podsjećati ih na tebe. Gestapo je neuračunljiv. Nekome tamo mogu na pamet pasti idiotske ideje. Ti znaš kako se to već dešava. O pravdi nema ni govora.«
Elisabeth je časak šutjela. »A šta da učinimo?« upita onda.
»Razmišljao sam čitav dan. Mislim da se ništa ne može učiniti. Ako sada povučemo molbe, mogli bismo ih time možda još više upozoriti.«
Ona kimne i čudnovato ga pogleda. »Ipak možemo pokušati.«
»Prekasno je, Elisabeth. Sad moramo riskirati i čekati.«
Krenuli su dalje. Tvornica je stajala na malom trgu i dobro se vidjela. Graeber ju je pažljivo promatrao. »Zar još nikada niste bili bombardirani?«
»Još ne.«
»Zgrada se nalazi na prilično otvorenom mjestu. Lako je prepoznati da je tvornica.«
»Imamo velike podrume.«
»Jesu li sigurni?«
»Mislim, vjerojatno.«
Graeber digne glavu. Elisabeth je hodala pored njega i nije ga gledala. »Za ime božje shvati me ispravno«, reče on. »Ne bojim se za sebe. Samo se za tebe bojim.«
»Za mene se ne moraš bojati.«
»Zar ti nemaš straha?«
»Imala sam već sve strahove koji postoje. U meni više nema mjesta za novi strah.«
»U meni da«, reče Graeber. »Kad se nekoga voli, postoje mnogi i mnogi strahovi, o kojima se prije nije ništa znalo.«
Elisabeth se okrene prema njemu. Odjednom se smješkala. On je pogleda i kimne. »Nisam zaboravio što sam još prekjučer govorio«, reče on. »Zar čovjek uvijek najprije mora da se boji da bi znao da nekog voli?«
»Ne znam. Ali mislim da pomaže.«
»Ovo prokleto odijelo! Sutra ću ga ponovo skinuti. A ja sam mislio da civili imaju zavidan život.«
Elisabeth se smijala. »Da li je to samo zbog odijela?«
»Ne«, reče on slobodnije. »To je zbog toga, jer ponovo živim. Ponovo živim i želim živjeti. A na to, vjerojatno, dolazi strah. Čitav mi je dan bilo strašno. Sada mi je bolje otkad te vidim. A zapravo se ništa nije promijenilo. Čudnovato kako malo razloga dostaje strahu.«
»Ljubavi također«, reče Elisabeth. »Hvala bogu «
Graeber je pogleda. Hodala je pored njega slobodno i bezbrižno. Ona se promijenila, mislio je on. Ona se mijenja svakog dana. Prije se ona bojala, a ja ne. Sada je obratno.
Prolazili su pored Hitlerova trga. Iza crkve sjalo je ogromno večernje rumenilo. »Gdje to još sada gori?« upita Elisabeth.
»Nigdje. To je samo večernje rumenilo.«
»Večernje rumenilo! S tim čovjek više uopće ne računa, zar ne?«
»Ne.«
Išli su dalje. Večernje rumenilo postade još jače i dublje. Ležalo je na njihovim licima i rukama. Graeber je promatrao ljude, koji su im dolazili u susret. Odjednom ih je vidio drukčijima nego prije. Svatko je bio čovjek i imao je svoju sudbinu. Lako je osuđivati i biti hrabar, kad se ništa ne posjeduje, mislio je. Ali ako se nešto posjeduje, svijet se mijenja. To čini život lakšim ili težim, a ponekad gotovo nemogućim. Bila je to još uvijek hrabrost, ali je drukčije izgledala i imala je sasvim druga imena i počinjala zapravo u tome. Duboko je disao. Osjećao se kao ida se vratio, u zaklon poslije opasne patrole po neprijateljskom području, nimalo sigurniji nego prije, ali ipak za trenutak zaštićen.
»Čudnovato«, reče Elisabeth. »Mora da je proljeće. Ovo je porušena ulica i nema uopće razloga za to — ali ipak mislim da već osjećam miris ljubičica.«

XVIII


Bottcher je pakirao svoje stvari. Ostali su stajali oko njega.
»Zaista si je našao?« upita Graeber.
»Da, ali...«
»Gdje?«
»Na ulici«, reče Bottcher. »Naprosto je stajala u Kellerstrasse, ugao Bierstrasse, pored nekadanje trgovine kišobrana, a ja je u prvi čas nisam ni prepoznao.«
»Gdje je bila čitavo to vrijeme?«
»U nekom logoru kraj Erfurta. Dakle, slušajte! Ona stoji pored trgovine kišobranima, a ja je ne vidim. Ja prolazim, a ona me zovne. Otto! zar me ne poznaješ?« Bottcher učini stanku i pogleda oko sebe po sobi. »Ali kako da čovjek prepozna ženu, drugovi, koja je smršala za osamdeset funta?«
»Kako se zove logor, u kojem je bila?«
»Ne znam. Mislim, ,Šumski logor broj 2’. Mogu je pitati. Ali sada konačno slušajte! Zurim ja dakle u nju i kažem. »Alma, ti?«
»Ja!« reče ona. »Otto, slutila sam da si na dopustu; zato sam se vratila!« Ja sam još uvijek zurio u nju. Žena, koja je bila kršna i tkao pivarski konj, stoji sada ovdje, mršava, samo još stotinu i deset funta, umjesto gotovo dvije stotine, kostur, haljine na njoj vise kao na kolcu za grah!«
Bottcher je duvao. »Koliko je visoka?« upita Feldmann zainteresirano.
»Šta?«
»Koliko je visoka, tvoja žena?«
»Otprilike metar i šezdeset. Zašto?«
»Onda ima svoju normalnu težinu.«
»Normalnu težinu? Čovječe, šta to govoriš?« Bottcher je zurio u Feldmanna. »Ne za mene! Za mene je ona nit konca! Šta me se tiče tvoja prokleta normalna težina! Ja želim ponovo imati svoju ženu takvu kakva je bila, kršna, sa guzicom na kojoj se mogu razbijati orasi, a ne sa žalosnim zrnom kave umjesto toga. Zašto se borim? Za takvog šta?«
»Ti se boriš za našeg ljubljenog Führera i našu vjernu domovinu — a ne za čistu vagu svoje žene«, reče Reuter. »To bi već morao znati, nakon tri godine napolju.«
»Čista vaga? Tko govori o čistoj vagi?« Bottcher je bijesno i bespomoćno gledao oko sebe. »Bila je to živa vaga! A sa svim ostalim možete me...«
»Stoj!« Reuter upozoravajući digne ruku.»Misli što želiš, ali ne govori o tome. I budi sretan što tvoja žena još živi!«
»To i jesam! Ali zar ne može živjeti i biti snažna kao i prije?«
»Ali Bottcher!« reče Feldmann. »Pa ona se može ponovo utoviti.«
»Tako? A čime? S ono malo što prima na kupone?«
»Gledaj da nešto uhvatiš mimo toga.«
»Vama je to jednostavno! Vi dijelite dobre savjete«, izjavi Bottcher gorko. »Ah, ja imam samo još tri dana dopusta. Kako ja da u tri dana utovim ženu? Čak i da se kupa u ribljem ulju i da jede sedam puta na dan, može dobiti najviše nekoliko funta. A šta je to? Drugovi, ja sam u žalosnom položaju!«
»Kako to? Pa ostaje ti još ona debela krčmarica, zbog masti, ako se o tome radi.«
»To je upravo ono. Mislio sam da više ne ću ni pomisliti na krčmaricu kad se moja žena vrati. Ja sam obiteljski čovjek, a ne švrljalo. A sada mi se krčmarica više sviđa.«
»Ti si, eto, prokleto površna priroda«, reče Reuter.
»Ja nisam površan! Kod mene sve to odmah ide odviše duboko. To je moja griješka. Inače bih mogao biti zadovoljan. Vi to ne razumijete, vi glupani.«
Bottcher pođe do svog kreveta i baci posljednje stvari u ranac.
»Znadeš li već gdje ćeš živjeti sa svojom ženom?« upita Graeber.
»Ili još imaš stan otprije?«
»Naravno da ne. Bombardiran! Ali radije ću stanovati u podrumu ruševine, negoli i dan dulje ovdje. Nesreća je samo što mi se žena više ne sviđa. Ja je naravno još volim, zato sam s njom i oženjen, ali ona mi se naprosto više ne sviđa, takva kakva je. Ja ne mogu drukčije, šta da učinim? Ona to, naravno, isto osjeća.«
»Koliko dugo još imaš dopust?«
»Tri dana.«
»Zar se tih nekoliko dana ne možeš malo pretvarati?«
»Druže«, reče Bottcher mimo, »u krevetu se možda žena može pretvarati. Muškarac ne. Vjeruj mi, bilo bi bolje da sam ranije otputovao. Tako se oboje samo mučimo.«
On uzme svoje stvari i ode.
Reuter je gledao za njim. Onda se okrene Graeberu. »A ti? Sto ti namjeravaš?« „
»Ja idem u dopunski bataljon. Iz opreznosti pitat ću još jednom da li su mi potrebni još neki dokumenti.«
Reuter se smijuljio. »Ne plaši te smola tvog druga Bottcher a, zar ne?«
»Ne. Plaše me sasvim druge stvari.«


»Zrak je gust«, reče pisar u dopunskom bataljonu. »Zrak je na frontu gust. Znaš li šta se radi, ako je zrak gust?«
»Čovjek uzima zaklon«, odvrati Graeber. »To zna svako dijete. Ali što se to mene tiče! Ja imam dopust.«
»Ti samo misliš da imaš dopust«, ispravi pisar. »Koliko za tebe vrijedi ako ti pokažem zapovijed koja je danas stigla?«
»Ovisi o tome.«
Graeber izvadi iz džepa omot cigareta i stavi ga na stol. Osjećao je kako ga steže u želucu. »Zrak je gust«, ponovi pisar.
»Teški gubici. Dopuna mora hitno napolje. Vojnici na dopustu, koji nemaju važnih razloga da ostanu, smjesta se moraju poslati natrag. Jasno?«
»Da. Koji su to važni razlozi?«
»Smrt nekog od najbliže rodbine, sređivanje najvažnijih obiteljskih' poslova, teško oboljenje...«
Pisar uzme cigarete. »Dakle, gubi se! Postani nevidljiv. Ako te ne mogu pronaći, ne mogu te ni poslati natrag. Izbjegavaj kasarnu kao kugu. Zavući se negdje dok ti ne prođe dopust. Onda se odjavi. Šta ti se može desiti? Kazna zbog toga Što nisi prijavio promjenu adrese? Ti ionako odlaziš na frontu i basta.«
»Ženim se«, reče Graeber. »Da li je to razlog?«
»Ženiš se?«
»Da. Zato sam ovdje. Htio bih znati, da li su osim vojne knjižice potrebni još neki dokumenti.«
»Ženidba! To je možda razlog. Kažem, možda.«
Pisar pripali jednu cigaretu. »To bi mogao biti razlog. Ali čemu da dopustiš da samo o tome ovisi? Kao rovovski štakor ne trebaš posebnih dokumenata. A ako ti šta bude trebalo dođi k meni; učinit ću ti ispod tezge, tako da nitko ništa ne nanjuši. Imaš li pristojno odijelo? U tim se prnjama ne možeš vjenčati.«
»Može li se ovdje nešto zamijeniti?«
»Pođi magazineru«, reče pisar. »Objasni mu da se ženiš. Reci mu da te ja šaljem. Imaš li još nekoliko ekstra cigareta?«
»Ne. Ali mogao bih možda nabaviti još jedan omot.«
»Ne za mene. Za narednika.«
»Nastojat ću. Znadeš li da li u slučaju ratnog vjenčanja žena treba posebnih dokumenata?«
»Nemam pojma. Ali mislim da ne treba. Te stvari treba da idu brzo.« Pisar pogleda na sat. »Pođi odmah preko u magazin. Narednik je sada tamo.«


Graeber pođe u krilo, u kome se nalazio magazin. Bio je pod krovom. Narednik bijaše debeo i imao je dva oka različite boje. Jedno bijaše neprirodno ljubičastoplave boje, kao ljubičica; drugo svijetlo i smeđe.
»Ne zurite tako u mene«, zareži on. »Zar još niste vidjeli stakleno oko?«
»Jesam. Ali još nikada tako različite boje.«
»Ovo nije moje, vi idiote!« Narednik pokaže na plavo blješteće oko. »Posudio sam ga od jednog druga. Moje je jučer palo na pod. Bilo je smeđe. Te stvari ništa ne izdrže. Trebalo bi ih praviti od celuloida.«
»Onda bi bile zapaljive.«
Narednik ga pogleda. Promatrao je Graeberova odlikovanja, a onda se nasmije. »Imate pravo. Ali usprkos tome ipak nemam za vas uniforme. Žao mi je. Sve su lošije od vaše.«
On plavim okom prodorno pogleda Graebera. Smeđe bijaše mutnije. Graeber stavi na stol kutiju Bindingovih cigareta. Narednik ih okrzne pogledom smeđeg oka, okrene se i vrati se natrag noseći bluzu. »To je sve što imam.«
Graeber se i ne dotakne bluze. Iz džepa izvuče malenu plosnatu bocu konjaka koju je za svaki slučaj ponio i ostavi je pored cigareta. Narednik nestane i ponovo se vrati noseći bolju bluzu i gotovo nove hlače. Graeber najprije uzme hlače. Njegove bijahu na mnogo mjesta zakrpane. On ih okrene i primijeti da ih je magaziner tako složio, da bi mrlja velika poput ruke ostala sakrivena. Graeber šutke pogleda mrlju, a onda konjak.
»To nije krv«, reče narednik. »To je najfinije maslinovo ulje. Čovjek, koji ih je nosio, došao je iz Italije. Malo benzina i mrlje će nestati.«
»Ako to ide tako lako, zašto ih je promijenio, a nije ih sam očistio?«
Narednik otkrije zubalo. »Pametno pitanje. Ali čovjek je htio uniformu koja smrdi po frontu. Tako nešto kao što vi imate na sebi. Sjedio je dvije godine u pisarnici u Milanu i pisao svojoj zaručnici pisma s fronta. Nije se mogao vratiti kući u novim hlačama, preko kojih je pala samo zdjela salate. To su najbolje hlače koje imam, zaista.«
Graeber mu nije vjerovao; ali nije sa sobom imao više ništa čime bi nešto bolje isposlovao. Ipak strese glavom. »Dakle, dobro«, reče narednik. »Imam drugi prijedlog. Ne morate ih zamijeniti. Zadržite usto svoje stare prnje. Tako ćete imati ekstra uniformu. U redu«?
»Zar ne trebate stare, da biste popunili broj?«
Narednik odmahne rukom. Njegovo plavo oko ulovi zraku sunca koja se probila kroz prašnjavi prozor. »Broj već odavno nije u redu. Uostalom, što je još uopće u redu? Znate li to vi?«
»Ne.«
»No, dakle«, reče narednik.


Prolazio je pored Gradske bolnice i zaustavio se. Sjeti se Mutziga. Obećao mu je da će ga posjetiti. Časak je oklijevao; ali onda uđe. Odjednom ga obuze praznovjerni osjećaj da bi jednim dobrim djelom mogao podmititi sudbinu.
Amputirani su stanovali na prvom katu. U prizemlju su ležali teški slučajevi i netom operirani, koji nisu mogli ustajati iz kreveta; u slučaju zračnog napada odavde su ih najlakše mogli odnijeti u podrum. Amputirane nisu smatrali bespomoćnima; zbog toga su ih smjestili kat više. U slučaju uzbune mogli su pomoći jedan drugome. Onaj, kome su amputirane obje noge, mogao se u najgorem slučaju uhvatiti za vrat dvojice amputiranih i zajedno s njima dospjeti do podruma, ako bi osoblje moralo spašavati teške ranjenike, koji ne mogu sami da se maknu iz kreveta.
»Ti?« reče Mutzig Graeberu. »Nisam vjerovao da ćeš doći.«
»Ni ja. Ali, kako vidiš, ovdje sam.«
»To je lijepo od tebe, Ernst. Stockmann je također kod nas. Zar niste zajedno bili u Africi?«
»Da«.
Stockmann je izgubio desnu ruku. Igrao je skat s druga dva bogalja. »Ernst«, reče on. »Šta se s tobom desilo?« On istražujući promjeri Graebera. I nehotice je tražio neku povredu.
»Ništa«, odvrati Graeber. Svi ga pogledaše. Svi su gledali istim pogledom kao Stockmann. »Dopust«, reče cn zbunjeno. Gotovo se osjećao krivim što je čitav.
»Mislim da si u Africi dobio dovoljno za stalan ostanak u domovini.«
»Zakrpali su me i onda poslali u Rusiju.«
»Imao si sreću. I ja, zapravo, također. Svi ostali su u zarobljeništvu. Nisu ih više mogli izvući napolje.« Stockmann je mahao svojim patrljkom. »Ako se ovo ovdje može nazvati srećom.« Čovjek u sredini pljesne kartama u sto. »Igramo ili brbljamo?« upita grubo. Graeber vidje da nema nogu. Bile su amputirane visoko iznad koljena. Na desnoj ruci nedostajala su mu dva prsta i nije imao trepavica. Očni kapci bijahu novi, crveni i sjajni i činilo se da su bili izgorjeli.
»Igrajte dalje«, reče Graeber. »Ja imam vremena.«
»Samo još ovu rundu«, objasni Stockmann. »Brzo ćemo biti gotovi.«
Graeber sjedne na prozor kraj Mutziga. »Ne obaziri se na Arnolda«, šapne Mutzig. »Danas ima loš dan.«
»Je li to onaj u sredini?«
»Da. Žena mu je jučer bila ovdje. Poslije toga ima uvijek nekoliko loših dana.«
»Šta brbljaš ti tamo?« dovikne Arnold.
»Brbljam o starim vremenima. To valjda smijem, zar ne?«
Arnold nešto promrmlja i nastavi igrom. »Inače je ovdje veoma ugodno«, reče Mutzig žurno. »Zapravo se sasvim dobro zabavljamo. Arnold je bio zidar; to nije tako jednostavno, znaš? A njegova ga žena vara; to mu ja majka ispričala.«
Stockmann baci karte na sto. »Prokleta smola! Tref solo bio je siguran. Tko bi rekao da ima u ruci tri dečka?«
Arnold je nešto meketao i ponovo miješao. »Nekad ne znaš što je bolje, kad se kaniš ženiti«, reče Mutzig. »Bez ruke ili bez noge. Stockmann kaže: ruka. Ali kako možeš bez ruke čvrsto držati ženu u krevetu? A čvrsto je držati ipak moraš.«
»To nije tako važno. Glavno je da živiš.«
»To da, ali time se ne možeš tješiti čitav život. Sve se to poslije rata okrene. Onda više nisi junak; onda si samo još bogalj.«
»U to ne vjerujem. Ima prekrasnih proteza.«
’ »Ne mislim tako«, reče Mutzig. »Ne mislim na posao.«
»Mi svakako moramo dobiti rat«, izjavi Arnold odjednom glasno. Slušao je što su govorili. »Sada neka drugi izlažu svoje kosti. Mi smo dosta učinili.«
On neprijazno pogleda Graebera.. »Kad bi svi zabušanti bili napolju, ne bi se naši stalno povlačili!«
Graeber ne odgovori. S amputiranima se nije isplatilo svađati; tko je izgubio ruku ili nogu, uvijek je u pravu. Moglo se svađati s nekim tko je dobio metak u pluća ili krhotinu u želudac i kome je možda još gore; ali bilo je to čudnovato — s amputiranima ne.
Arnold je igrao dalje. »Šta misliš, Ernst?« upita Mutzig nakon nekog vremena. »U Münsteru sam imao djevojku; još se dopisujemo. Ona misli da imam metak u nozi. Nisam joj još ništa pisao o ovome ovdje.«
»Čekaj još. I budi sretan što više ne moraš natrag.«
»To i jesam, Ernst. Ali to ne može uvijek trajati.«
»Vi mi se gadite«, reče odjednom Mutzigu jedan od kibica koji su sjedili oko igrača. »Ločite i budite muškarci.«
Stockmann se smijao. »Zašto se smiješ?« upita Arnold.
»Upravo sam mislio na to, kako bi bilo kad bi nam noćas zapaprili jednom teškom bombom — onako ravno u sredinu, da od nas ostane samo kaša — čemu onda sve ove brige?«
Graeber ustane. Onda vidje da je kibic bez obadvije noge. Mina, ili je bio smrznut, pomisli automatski. »Gdje su naše protuavionske baterije?« zareža na njega Arnold. »Zar ih sve trebate napolju? Ovdje ih gotovo i nema.«
»Napolju ih također nema.«
»Šta?«
Graeber primijeti da je pogriješio. »Napolju čekamo na nova tajna oružja«, reče on. »Čuje se da su to prava čuda.«
Arnold je zurio u njega. »Prokletstvo, šta ti to zapravo govoriš? To zvuči kao da gubimo rat! Nema toga! Misliš li da ću ja sjediti u nekakvim drekastim kolicima i prodavati šibice, kao nakon prvog rata? Mi imamo svoja prava! Führer je to obećao!«
On uzbuđeno baci karte na stol. »Dođi, upali radio«, reče kibic Mutzigu. »Glazbu!«
Mutzig je okretao dugme. Mnoštvo limenih riječi kriještalo je iz zvučnika. Okretao je dalje. »Ostavi to!« vikne Arnold ljutito.
»Zašto? To je opet nekakav govor.«
»Ostavi to, kažem ti! To je stranački govor. Kad bi to svi slušali, bilo bi mnogo bolje za nas.«
Mutzig uzdahne i okrene natrag. Jedan siegheil govornik vikao je u prostoriju. Arnold je slušao stisnutih vilica. Stockmann mahne Graeberu i slegne ramenima. Graeber se uputi k njemu. »Sretno, Stockmann«, prošapta on. »Moram ići.«
»Imaš pametnijeg posla, zar ne?«
»To ne. Ali moram ići.«
On siđe. Ostali su ga pratili pogledom. Bilo mu je kao da je gol. Polako je hodao kroz sobu. Mislio je da to manje vrijeđa amputirane. Vidio je kako gledaju za njim. Mutzig ga je šepesajući ispratio do vrata. »Dođi opet«, reče u polutami hodnika. »Danas si imao smolu. Inače smo mnogo vedriji.«
Graeber iziđe na ulicu. Napolju je već pao sumrak i iznenada se odjednom ponovo vrati strah za Elisabethu. Čitav je dan pokušavao da mu izbjegne. Ali sada, u neodređenom svijetlu, činilo se da iz svih kutova ponovo plazi prema njemu.


Otišao je k Pohlmannu. Starac odmah otvori. Izgledalo je kao da je nekog drugog očekivao. »To ste vi, Graeberu«, reče on.
»Da. Ne ću vam dugo smetati. Želio bih vas samo nešto pitati.«
Pohlmann otvori vrata. »Uđite. Bolje je da ne stojimo napolju. Ljudi ne moraju znati...«
Pošli su u sobu sa svjetiljkom. Graeber je mirisao svježi dim cigareta. Pohlmann nije u ruci imao cigarete. »Šta ste me željeli pitati, Graeber?«
Graeber pogleda oko sebe. »Je li to jedina soba koju imate?«
»Zašto?«
»Moglo bi se dogoditi da ću nekog morati sakrivati nekoliko dana. Bi li se to moglo ovdje?«
Pohlmann je šutio. »To nije netko koga traže«, reče Graeber.
»Htio bih to znati samo za svaki slučaj. Vjerojatno uopće ne će biti potrebno. Bojim se za nekog. Možda je to samo utvara.«
»Zašto zbog toga dolazite k meni?«
»Ne poznajem nikog drugog.«
Graeber ni sam nije znao sasvim točno zašto je došao. Osjećao je samo da mora potražiti neko sklonište za ono najgore.
»Tko je to?«
»Netko koga želim oženiti. Otac je u logoru. Bojim se da će i nju odvesti. Ona nije ništa učinila. Možda je to samo utvara.«
»Ništa nije utvara«, reče Pohlmann. »A oprez je bolji nego kajanje. Možete dobiti ovu sobu ako vam bude potrebno.«
Graeber osjeti val topline i olakšanja. »Hvala«, reče on.
»Mnogo hvala.«
Pohlmann se smješkao. Odjednom nije više izgledao tako oronuo kao inače.
»Hvala«, reče Graeber još jednom. »Nadam se da je ne ću trebati.«
Stajali su pred redovima knjiga. »Možete uzeti koju želite«, reče Pohlmann oprezno. »To katkad pomogne čovjeku da preboli jedno veče.«
Graeber strese glavom. »Meni ne. Ali htio bih znati nešto: kako to ide zajedno, ove knjige, ove pjesme, ova filozofija — i nečovječnost SA-a, koncentracioni logori i likvidacije nevinih ljudi?«
»To ne ide zajedno. Tȁ samo postoji u isto vrijeme. Kad bi još živjeli oni, koji su te knjige napisali, većina bi ih sjedila u KZ.«
»Možda.«
Pohlmann pogleda Graebera. »Vi se ženite?«
»Da.«
Starac izvuče jednu knjigu. »Ne mogu vam dati ništa drugo. Uzmite to sa sobom. U njoj nema ništa za čitanje.
To su slike, samo slike. Ponekad sam proveo čitave noći gledajući ih, jer nisam mogao čitati. Slike i pjesme — to se uvijek moglo, dok je još bilo petroleja. Poslije, u mraku preostala je samo još molitva.«
»Da«, reče Graeber bez uvjerenja.
»Mnogo sam razmišljao o vama, Graeber. Razmišljao sam i o tome što ste mi nedavno rekli. Na to nema odgovora.« Pohlmann zastane i onda tiho reče: »Samo jedan. Treba vjerovati. Vjerovati. Što nam inače preostaje?«
»U šta?«
»U boga. I u dobro u čovjeku.«
»Zar niste nikada u to posumnjali?« upita Graeber.
»Jesam«, odvrati starac, »često. Kako bih inače mogao vjerovati?«


Graeber pođe prema tvornici. Postalo je vjetrovito i vlaknasti oblaci letjeli su nisko iznad krovova, četa vojnika stupala je u polutami preko trga. Sa sobom su nosili pakete i uputili su se prema kolodvoru i prema frontu. Mogao sam se i ja nalaziti među njima, mislio je. Pred razorenom kućom vidje lipu kako tamno strši, i odjednom osjeti svoja ramena i svoje mišiće i onaj isti snažni osjećaj života, koji je osjetio i prvi put kad ju je ugledao, čudnovato, mislio je, žalim Pohlmanna i on mi ne može pomoći — ali svaki put, kad sam bio kod njega, osjećam život dubljim i bližim nego inače.

XIX


»Vaše dokumente? Pričekajte časak.«
Činovnik skine naočari i pogleda Elisabethu. Onda polako ustane i pođe iza drvenog zida, koji je dijelio njegov šalter od veće prostorije.
Graeber pogleda za njim i osvrne se. Put do izlaza nije bio slobodan. »Idi k vratima«, reče on tiho. »Čekaj tamo. Kad vidiš da skidam kapu, odmah idi k Pohlmannu. Ne brini ni za šta, idi odmah, ja ću doći poslije.«
Elisabeth je oklijevala.
»Idi!« ponovi on nestrpljivo. »Možda je stari jarac otišao po nekog. Ne smijemo ništa riskirati. Čekaj napolju.«
»Možda još treba neke informacije.«
»Saznat ćemo to. Reći ću mu da se ne osjećaš dobro i da si načas otišla na svježi zrak. Idi, Elisabeth!«
Stajao je kraj šaltera i gledao za njom. Ona se okrene i nasmiješi. Onda se izgubi u mnoštvu.
»Gdje je gospođica Kruse?«
Graeber se okrene. Činovnik se vratio. »Odmah će se vratiti. Je li sve u redu?«
Činovnik kimne. »Kad se želite vjenčati?«
»Što je prije moguće. Nemam više mnogo vremena. Moj je dopust gotovo pri kraju.«
»Možete se odmah vjenčati, ako želite. Dokumenti su gotovi. Kod vojnika to sve ide jednostavno i brzo.«
Graeber vidje dokumente u njegovoj ruci. činovnik se smješkao. Graeber osjeti kako odjednom postaje mlohav. Lice mu oblije nagla vrućina. »Sve u redu?« upita on i skine kapu da obriše znoj.
»Sve je u redu«, potvrdi činovnik. »Gdje je gospođica Kruse?« Graeber stavi kapu na šalter. Onda pogledom potraži Elisabeth. Hala bijaše puna ljudi i on je nije vidio. Onda na šalteru primijeti svoju kapu. Zaboravio je da to bijaše dogovoreni znak.
»Jedan čas«, reče brzo. »Odmah ću je dovesti.«
Gurao se brzo kroz gomilu. Možda će je još stići na ulici. Ali kad dođe do izlaza, vidje kako ona mirno stoji iza jednog stupa i čeka. »Hvala bogu, ovdje si!« reče on. »Sve je u redu. Sve je u redu, Elisabeth.«
Vratili su se natrag. Činovnik dade Elisabethi njene dokumente.
»Vi ste kćerka sanitetskog savjetnika Krusea?« upita on.
»Da.«
Graeber zadrži dah. »Poznajem vašeg oca.« reče činovnik.
Elisabeth ga pogleda. »Znate li nešto o njemu?« upita ona nakon nekog vremena.
»Ne više nego vi. Zar niste ništa o njemu čuli?«
»Ne.«
Činovnik skine naočari. Imao je vodenoplave, kratkovidne oči.
»Nadajmo se najboljem.« On pruži Elisabethi ruku. »Sve dobro. Preuzeo sam lično vašu stvar i sâm sam je riješio. Možete se još danas vjenčati. Mogu to urediti za vas. Ako želite, odmah.«
»Odmah«, reče Graeber.
»Danas u podne«, odvrati Elisabeth. »Može li u dva sata?«
»Dobro, uredit ću to. Morate otići u gimnastičku dvoranu građanske škole. Tamo je sada matični ured.«
»Hvala.«
Stajali su na izlazu. »Zašto ne odmah?« upita Graeber. »Onda se više ništa ne bi moglo ispriječiti.«
Elisabeth se smješkala. »Treba mi malo vremena da se uredim. Ti to ne razumiješ, Ernst. Ti to ne razumiješ, zar ne?«
»Samo napola.«
»Napola je dovoljno. Dođi po mene u dva manje četvrt.«
Graeber je oklijevao. »Išlo je tako jednostavno«, reče on. »A šta sve nisam očekivao! Ne znam zašto sam bio toliko plašljiv. Sigurno sam bio prilično smiješan, zar ne?«
»Ne.«
»Mislim, ipak.«
Elisabeth strese glavom. »Moj je otac također mislio da su smiješni ljudi, koji su ga upozoravali. Imali smo sreće, to je sve, Ernst.«


Nekoliko ulica dalje našao je krojačku radnju. Unutra je sjedio čovjek, koji je izgledao kao klokan, i šio je neku uniformu.
»Mogu li vam dati na čišćenje jedne hlače?« upita Graeber.
Čovjek ga pogleda. »To je krojačnica, ne čistionica.« »To vidim. Htio bih dati svoje stvari i na glačanje.«
»Ove, koje imate na sebi?«
»Da.«
Krojač nešto promrmlja i ustane. Promotrio je mrlju na hlačama. »To nije krv«, reče Graeber. »To je maslinovo ulje. Može se očistiti s malo benzina.«
»Zašto to onda sami ne učinite, ako to tako dobro znate? Benzin uopće ne koristi kod takvih mrlja.«
»Može biti. Vi to sigurno bolje znate. Ima li nešto, što bih u međuvremenu mogao obući?«
Krojač ode do jednog zastora i vrati se s kariranim hlačama i bijelim kaputom. Graeber uzme. »Koliko će dugo trajati?« upita on. »Uniforma mi je potrebna za vjenčanje.«
»Jedan sat.«
Graeber se presvuče. »Vratit ću se onda za jedan sat.«
Klokan ga sumnjičavo pogleda. Očekivao je da će ostati u radionici. »Moja je uniforma dovoljan zalog«, reče Graeber. »Ja ne ću pobjeći.«
Krojač začudo iskesi zube. »Vaša uniforma pripada državi, mladiću. Ali idite samo. I ošišajte se. To je potrebno, ako se želite ženiti.«
»Imate pravo.«
Graeber ode do jednog brijača. Posluživala je neka košćata žena. »Moj muž je na frontu«, reče ona. »Dotle ga ja zamjenjujem. Sjednite. Brijati?«
»Šišati. Znadete li i to?«
»Dragi bože! Znam to tako dobro, da sam gotovo ponovo zaboravila. I pranje glave? Imamo izvrstan sapun.«
»Da. I pranje glave!«
Žena je bila prilično snažna. Ošišala je Graeberu kosu i temeljito mu trljala glavu sapunom i grubim ručnikom. »Želite li briljantin?« upita ona. »Imamo francuski.«
Graeber digne glavu napola drijemovan i prestraši se. Kosa mu na zaliscima bijaše tako kratka, da je izgledalo kao da su mu uši narasle. »Briljantin?« ponovi žena zapovjednički.
»Kakvog li mirisa?« Graeber se sjetio Alfonsove soli za kupanje.
»Kao svaki briljantin. Kako inače? To je francuski.«
Graeber uzme lončić i pomiriše. Briljantin je mirisao po staroj, užegloj masti. Vrijeme pobjeda, prošla je, eto, već odavna. On pogleda na svoju kosu; tamo gdje je bila duža, stršila je u čupercima. »Dobro, briljantin«, reče on. »Ali samo vrlo malo.«
On plati i vrati se krojaču. »Došli ste prerano«, promrmlja Klokan.
Graeber nije prigovarao. Sjeo je i promatrao ga kako glača. Topli ga je zrak uspavljivao. Rat odjednom bijaše daleko. Muhe su lijeno zujale, glačalo je pištalo, a mala prostorija bijaše puna neke neobične i zaboravljene sigurnosti.
»To je sve što mogu učiniti.«
Krojač pruži hlače Graeberu. Promotrio ih je. Mrlje gotovo i nije bilo. »Izvrsno«, reče on. Hlače su mirisale na benzin, ali on ne reče ništa. Brzo se presvuče.
»Tko vas je šišao?« upita krojač.
»Žena, kojoj se muž nalazi na frontu.«
»Izgleda kao da ste to sami učinili. Stanite časak mimo.« Klokan mu odreže nekoliko čuperaka kose. »Tako, sad ide.«.
»Koliko stoji?«
Krojač odmahne. »Tisuću maraka, ili ništa. Dakle, ništa. Vjenčani dar.«
»Hvala. Ima li ovdje neka trgovina cvijećem?«
»Jedna se nalazi u Spichernstrasse.«


Trgovina bijaše otvorena. Unutra su stajale dvije žene i cjenkale se s prodavačicom zbog nekog vijenca. »Na njemu su pravi borovi češeri«, reče prodavačica. »To je uvijek skuplje.«
Jedna od žena ogorčeno je pogleda. Drhtali su joj meki, navorani obrazi. »To je lihvarenje«, reče ona. »Lihvarenje! Dođi, Minno! Drugdje ćemo naći jeftinije.«
»Ne morate ništa uzeti«, izjavi prodavačica. »Ja ću to tako prodati.«
»Uz te cijene?«
»O da, uz te cijene. Nikad nemam dosta robe i svake je večeri sve rasprodano, moje dame.«
»Onda ste ratni dobitnik.«
Žene iziđu. Prodavačica snažno uvuče dah, kao da je htjela za njima nešto doviknuti. Onda se okrene Graeberu. Na licu joj se odjednom stvoriše dvije crvene mrlje. »A vi? Vijenac ili ukras za lijes? Vidite, zalihe nisu naročito velike, ali imamo veoma lijepe aranžmane s jelkama.«
»Ne treba mi ništa za pogreb.«
»Nego što?« upita iznenađeno prodavačica.
»Htio bih kupiti cvijeće.«
»Cvijeće? Imam ljiljana ...«
»Ne ljiljane. Nešto za vjenčanje.«
»Ljiljani pristaju uz vjenčanje, gospodine moj! Oni su simbol nevinosti i djevičanstva.«
»Imate pravo. Ali zar nemate ruža?«
»Ruža? U ovo vrijeme? Odakle? U staklenicima se danas gaji povrće. Teško je bilo šta dobiti.« »
On se ogleda po trgovini. Konačno nađe struk narcisa iza nekog vijenca u obliku kukastog križa. »Dajte mi ovo.«
Prodavačica izvadi cvijeće i ocijedi vodu. »Na žalost, cvijeće moram umotati u novine. Nemam više drugog papira.«
»Ne smeta ništa.«
Graeber plati narcise i pođe. Osjećao se nelagodno s cvijećem u ruci. Činilo mu se da svi u njega zure. U početku je nosio buket okrenut cvjetovima prema dolje. Onda ga sakrije pod ruku. Pritom vidje novine, u koje je bio umotan. Kraj žutih cvjetova nalazila se fotografija čovjeka širom otvorenih usta. Bila je to slika predsjednika narodnog suda. Čitao je tekst. Četiri su čovjeka bila smaknuta, jer nisu vjerovali u pobjedu Njemačke. Sjekirom su im odrubili glave. Giljotinu su već odavno uklonili. Bila je odviše čovječna. Graeber zgužva novine i baci ih.
Činovnik bijaše u pravu — matični ured nalazio se u gimnastičkoj dvorani građanske škole. Matičar je sjedio pred redom užadi za penjanje, kojoj donji krajevi bijahu pričvršćeni o zid. Među njima je visjela slika Hitlera u uniformi; ispod toga kukasti križ s njemačkim orlom. Morali su čekati. Pred njima je bio neki stariji vojnik. S njime bijaše žena, koja je na prsima nosila zlatni broš u obliku jedrilice. Čovjek je bio uzbuđen, žena mirna. Smješkala se Elisabethi, kao da su zavjerenice.
»Vjenčani kumovi«, reče matičar. »Gdje su vaši vjenčani kumovi?«
Vojnik je mucao. Nije ih imao. »Mislio sam, da ih kao vojnik ne trebam«, izusti konačno.
»No, i to bi bilo nešto. U nas vlada red!«
Vojnik se okrene Graeberu. »Možeš li nam ti možda pomoći, druže? Ti i gospođica? Treba samo potpisati.«
»Jasno. Poslije možete i vi nama potpisati. I ja sam mislio da ih ne ćemo trebati.«
»Tko još misli na takve stvari!«
»Svatko tko poznaje građanske dužnosti«, izjavi oštro matičar. On je, izgleda, ovaj propust smatrao ličnom uvredom. »Idete li možda bez puške na bojište?«
Vojnik je zurio u njega. »Pa to je nešto sasvim drugo. Vjenčani kum nije oružje.«
»To ja nisam ni tvrdio. Bila je to samo usporedba. Dakle, šta je sada? Imate li svjedoke?«
»Ovog druga i gospođicu.«
Matičar neprijazno pogleda Graebera. Nije mu se svidjelo, što se stvar mogla riješiti tako jednostavno.
»Imate li isprave?« upita Graebera pun nade.
»Da. I mi se želimo vjenčati.«
Činovnik nešto promrmlja i uzme dokumente. Upisao je u registar imena Eilisabethe i Graebera. »Potpišite ovdje.«
Svi četvero potpišu. »Čestitam vam u Führerovo ime«, reče hladno matičar vojniku i njegovoj ženi. Onda se okrene Graeberu.
»Vaši svjedoci?«
»Ovdje su.« Graeber pokaže na ono dvoje.
Matičar strese glavom. »Mogu uzeti samo jedno od njih«, izjavi on.
»Zašto? Prije ste uzeli nas oboje.«
»Još niste bili vjenčani. Ali ovo je dvoje sada bračni par. Svjedoci mora da budu dvije neovisne osobe. Supruga ne dolazi u obzir.«
Graeber nije znao ima li činovnik pravo, ili samo želi praviti neprilike. »Zar nema ovdje nikoga, tko bi to mogao učiniti?« upita on. »Možda neki drugi činovnik?«
»Nisam ovdje da se za to brinem«, izjavi matičar tiho triumfirajući. »Ako nemate svjedoka, ne možete se vjenčati.«
Graeber pogleda oko sebe. »Šta trebate?« upita neki stariji čovjek, koji je stajao u blizini. »Svjedoka za vjenčanje? Uzmite mene.«
On stane pred Elisabeth. Činovnik ga je hladno promatrao.
»Imate li dokumente?«
»Naravno.« Čovjek ravnodušno izvadi iz džepa legitimaciju i baci je na stol. Matičar je pročita, ustane i otčegrta: »Heil Hitler, gospodine obersturmbannführeru.«
»Heil Hitler«, odvrati obersturmbannführer nehajno. »I sada ne pravite ovdje više teatar, razumijete li? Šta vam je, da se tako ponašate prema vojnicima?«
»Naravno, gospodine obersturmbannführer! Molim, hoćete li biti tako ljubazni da ovdje potpišete.«
Graeber vidje da je njegov drugi vjenčani svjedok obersturmbannführer Hildebrandt. Prvi bijaše pionir Klotz. Hildebrandt strese Elisabethi i Graeberu ruku, a onda pioniru i njegovoj ženi. Matičar pode iza užadi za penjanje, koja su izgledala kao užad za vješanje i donese dva primjerka Hitlerova ,Mein Kampfa’. »Dar od grada«, rekao je kiselo i zurio za Hildebrandtom. »Civil«, reče on. »Kako bi to onda čovjek mogao pomisliti!«
Uputili su se prema izlazu pored ruča i kožnatog konja za skakanje. »Kada moraš natrag?« upita Graeber pionira.
»Sutra.« Klotz žmirne. »Već smo to odavno htjeli učiniti. Čemu da nešto poklonimo državi? Ako ja dobijem po tikvi, barem će Marija biti zbrinuta. Zar ne’«
»Naravno.«
Klotz skine ranac. »Ti si mi pomogao, druže. Ovdje imam dobre safalade. Prijat će vam. Ne govori, ja sam seoski gazda i imam toga dovoljno. Zapravo sam je htio dati matičaru. Zamisli samo, tom seronji.«
»To ni u kom slučaju!« Graeber uzme kobasicu. »Evo ti zato ova knjiga. Nemam sa sobom ništa drugo, što bih ti mogao dati kao vjenčani poklon.«
»Ali, druže, ta i ja sam dobio jednu.«
»To ne smeta. Imat ćeš dvije. Jednu možeš dati svojoj ženi.« Klotz je promatrao izdanje ,,Mein Kampfa’. »Uvez je lijep«, reče on. »Zar je zaista ne želiš zadržati?«
»Meni ne treba. Mi imamo kod kuće jednu uvezanu u kožu i sa srebrnim okovima.«
»To je naravno nešto drugo. Dakle, onda sretno.«
»I tebi.«
Graeber stigne Elisabeth. »Nisam ništa rekao Alfonsu Bindingu, jer nisam htio da mi bude svjedok«, reče on. »Nisam uz naša imena htio ime kreisleitera. Sada smo umjesto toga uhvatili jednog SS obersturmbannfuhrera. Tako je to kad čovjek ima dobre namjere.«
Elisabeth se smijala. »Zato si bibliju stranke zamijenio za safaladu. To izravnava sve.«
Hodali su preko tržnice. Spomenik, od koga su ostale samo još Bismarckove noge, opet je stajao uspravno. Nad crkvom sv. Marije lepršali su golubovi. Graeber pogleda Elisabethu. Zapravo bih morao biti veoma sretan, mislio je; ali on to nije osjećao tako, kako je očekivao.


Ležali su na nekom proplanku u šumi izvan grada. Između stabala visjela je ljubičasta para. Na rubovima su cvali jaglaci i ljubičice. Počeo je puhati lagan vjetar. Elisabeth odjednom sjedne'
»Šta je ono tamo preko? Izgleda kao začarana šuma. Ili sanjam. Drveće je okićeno srebrom. Da li i ti vidiš?«
Graeber kimne. »Izgleda kao lameta.«
»Šta je ono?«
»Staniol. Ili veoma tanak aluminium, izrezan na uske trake. Nešto poput srebrnog papira, u koji se umota čokolada.«
»Da. Čitava je šuma puna! Odakle to dolazi?«
»U snopovima ih bacaju iz aviona. Ometa radio vezu. Mislim, da se onda ne može više ustanoviti gdje su. Ili nešto slično. Male, izrezane vrpce staniola prekidaju ili smetaju radiovalovima, kad titrajući padaju na zemlju.«
»Šteta«, reče Elisabeth. »Izgleda kao šuma božićnih borova. A sada je i to rat. Mislila sam da smo napokon daleko od njega.«
Gledali su' preko. Drveće bijaše puno vrpca, koje su padale s grana, blistale i okretale se na vjetru. Sunce je probilo kroz planine oblaka i pretvorilo ih u sjajnu priču. Ono, što je bilo bačeno dolje iz jureće smrti i u reskom urliku razaranja, visjelo je sada tiho i sjajno po drveću i bijaše srebro i sjaj i uspomena na priče iz djetinjstva i svetkovinu mira.
Elisabeth se nasloni na Graebera. »Uzmimo to ovako kako izgleda, a ne da je ono što znači.«
»Dobro.« Graeber izvuče iz džepa kaputa Pohlmannovu knjigu. »Ne možemo ići na bračno putovanje, Elisabeth. Ali Pohlmann mi je dao ovo ovdje — to je slikovnica o Švicarskoj. Jednom, poslije rata, otputovat ćemo tamo i sve ćemo nadoknaditi.«
»Švicarska? Tamo, gdje noću još ima svijetla?«
Graeber otvori knjigu. Nema više svijetla ni u Švicarskoj. Čuo sam to u kasarni. Postavili smo im ultimatum, da zasjene svijetla. Švicarska je to morala poslušati.«
»Zašto?«
»Nismo imali ništa protiv toga tako dugo dok smo sami prelijetali preko Švicarske. Ali sada i drugi lete preko nje. Sa bombama za Njemačku. Ako su gradovi osvijetljeni, avijatičari se mogu lako orijentirati. Zbog toga.«
»Dakle, i to je prošlo.«
»Da. Ali barem jedno znamo — ako jednom, poslije rata dođemo u Švicarsku, sve će još biti isto tako kao i u ovoj knjizi. Kad bismo imali slikovnicu o Italiji, Francuskoj i Engleskoj, ne bismo to znali.«
»I o Njemačkoj također ne.«
»I o Njemačkoj također više ne.«
Listali su. »Planine«, reče Elisabeth. »Zar u Švicarskoj ne postoji ništa osim planina? Zar nema topline i juga?«
»Ima! Evo talijanskog dijela Švicarske.«
»Locarno — zar nije ovdje održana velika mirovna konferencija? Ona, na kojoj su zaključili da više nikada ne će biti potreban rat?«
»Mislim, da.«
»To se nije dugo održalo.«
»Ne. Evo Locarna. Pogledaj. Palme, stare crkve, a tu je i Lago Maggiore. A ovdje su otoci, i azaleje, i mimoze, i sunce, i mir.«
»Da. Kako se zove to mjesto?«
»Porto Ronco. «
»Dobro«, reče Elisabeth i opet legne. »Upamtit ćemo ga. Tamo ćemo onda kasnije otići. Sada više ne želim putovati.«
Graeber zaklopi knjigu. Gledao je treperavo srebro na drveću i zagrlio Elisabethu. Osjećao ju je, i tlo šume stvori se odjednom ovdje, s travom i bršljanom i crvenkastim cvijetom uskoga i nježnoga lišća, koje je postajalo većim i većim, sve dok nije ispunilo horizont i njegove se oči sklopiše. Umro je vjetar. Brzo se smračilo. Iz daljine se čula tiha grmljavina. Artiljerija, mislio je Graeber u polusnu; ali odakle? Gdje sam? Gdje je front? A onda, olakšano, kad je kraj sebe osjetio Elisabethu: gdje su ovdje artiljerijski položaji? Mora da je vježba.
Elisabeth se pomakne. »Gdje su?« promrmlja ona.
»Bombardiraju, ili lete dalje?«
»To nisu avioni.«
Grmljavina se ponovo začuje. Graeber se uspravio i prisluškivao. »To nisu bombe, ni artiljerija, ni avioni, Elisabeth«, reče on. »To je oluja.«
»Nije li za to još prerano?«
»Oluja ne, poznaje pravila.«
Vidjeli su već i prve munje. Izgledale su blijede i umjetne, nakon onog što su znali o olujama koje proizvode ljudi, a i grmljavina jedva da se mogla usporediti s tutnjavom jata aviona — a da se i ne govori o tutnjavi bombardiranja.
Počela je padati kiša. Potrčali su preko proplanka prema jelama. Činilo se da uz njih trče i sjene. A onda je žamor kiše u krošnjama iznad njih postao pljesak nekog dalekog mnoštva, a Graeber u blijedom svijetlu vidje da je Elisabethina kosa puna srebrnih niti, koje su pale s grana. Bile su kao mreža, u kojoj se zapleću munje.
Izišli su iz šume i naišli na natkrovljenu tramvajsku stanicu, pod kojom se stisla gomila ljudi. Među njima je bilo i nekoliko esesovaca. Bili su mladi i zurili su u Elisabeth.
Poslije pola sata kiša prestade. »Više ne znam gdje se nalazimo«, reče Graeber. »Kojim smjerom moramo ići?«
»Desno.«
Prešli su ulicu i zaokrenuli u neku sumračnu aleju. Pred njima je u polutami dugi red ljudi polagao cijevi u zemlju. Nosili su prugasta odijela. Elisabeth se odjednom uspravi i skrene s ulice prema radnicima. Hodala je polako i gledala ih, kao da nekog traži. Graeber sada vidje da ljudi na odijelima nose brojeve; to mora da su zatvorenici iz koncentracionog logora. Radili su šutke i brzo ne gledajući oko sebe. Njihove su glave nalikovale na mrtvačke lubanje, a odijela su visjela na mršavim tijelima. Dvojica ležahu iznemogli pred kioskom za prodaju kisele vode, koji bijaše zatvoren daskama.
»Hej!« vikne neki esesovac. »Odlazite! Ovdje je zabranjeno prolaziti!«
Elisabeth se činila kao da ne čuje. Samo je koračala brže i gledala u mrtva lica zatvorenika.
»Natrag! Vi tamo! Ova gospođa! Smjesta! Prokletstvo, zar ne čujete?«
Esesovac psujući priđe. »Šta je?« upita Graeber.
»Šta je? Imate li smeća u ušima? Ili šta?«
Graeber vidje da se približava još jedan esesovac. Bio je to neki oberscharführer. Nije se usudio dozvati Elisabethu. Znao je da ne bi poslušala.
»Tražimo nešto«, reče esesovcu.
»Šta? Koga đavola!«
»Ovdje smo nešto izgubili, jedan broš. Jedrilicu s briljantima. Jučer, kasno, prolazili smo ovuda i mora da smo je tu izgubili. Jeste li je možda našli?«
»Šta?«
Graeber ponovi svoju laž. Vidio je da je Elisabeth prošla polovinu reda. »Odje nije ništa nađeno«, izjavi oberscharführer.
»On tu nešto izmotava«, reče esesovac. »Imate li isprave?«
Graeber je časak šutke gledao. Najradije bi ga bio udario. Esesovcu nije bilo više od dvadeset godina. Steinbrenner, mislio je. Heini. Isti tip.
»Ne samo da imam isprave, nego čak veoma dobre isprave«, reče onda. »Osim toga je obersturmbannführer Hildebrandt moj dobar prijatelj. Ako vas to zanima.«
Esesovac se podrugljivo smijao. »I još štogod? Führer vjerojatno također, zar ne?«
»Ftihrer ne.« Elisabeth je stigla gotovo do kraja reda. Graeber polako izvuče iz džepa vjenčani list. »Dođite sa mnom pod svjetiljku. Možete li to pročitati? Potpis mog vjenčanog svjedoka? I datum? Danas, kao što vidite. Zanima li vas još štogod?«
Esesovac je zurio u papir. Oberscharführer se nagnuo preko njegovih ramena. »To je Hildebrandtov potpis«, potvrdi on.
»Poznajem ga. Ali ipak ne smijete ovuda prolaziti. Zabranjeno je.
Mi tu ne možemo ništa. Žao mi je radi vašeg broša.«
Elisabeth je bila prošla. »I meni«, odvrati Graeber. »Naravno, ne ćemo dalje tražiti, ako je zabranjeno. Zapovijed je zapovijed.«
On požuri da stigne Elisabeth. Ali oberscharführer pođe s njim. »Možda ćemo broš još pronaći. Kamo da ga onda pošaljemo?«
»Hildebrandtu; to je najjednostavnije.«
»Dobro«, reče oberecharführer s poštovanjem. »Jeste li što našli?« upita onda Elisabethu.
Ona je zurila u njega kao da se upravo probudila. »Govorio sam oberscharführeru o brošu koji smo ovdje izgubili«, reče Graeber brzo. »Ako ga nađu, poslat će ga Hildebrandtu.«
»Hvala«, odvrati Elisabeth iznenađeno.
Oberscharführer je pogleda u lice i kimne. »Možete se pouzdati u mene. Mi kod SS-a smo kavaliri.«
Elisabeth pogleda zatvorenike. Oberscharführer to primijeti.
»Ako ga je netko od ovih svinja sakrio, mi ćemo to već naći«, izjavi on galantno. »Pregledavat ćemo ih dok se ne sruše.«
Elisabeth se trgne. »Nije. sigurno da smo ga ovdje izgubili. Moglo je to biti i tamo gore u šumi. Uvjerena sam da je to bilo tamo.
Oberscharführer se smijuljio. Ona pocrveni. »Vjerojatno je to bilo u šumi«, ponovi ona.
Oberscharführer se još jače smijuljio. »Tamo, naravno, nismo nadležni«, objasni on.
Graeber je stajao tik pored ispijene glave jednog sagnutog zatvorenika. On stavi ruku u džep, izvuče omot cigareta i spusti ga na zemlju dok se okretao. »Najljepša hvala«, reče oberscharführeru. »Sutra ćemo dalje tražiti u šumi. Mogli smo ga tamo izgubiti.«
»Nema na čemu. Heil Hitler! I srdačne čestitke za vjenčanje.«
»Hvala.«


Hodali su šutke jedno kraj drugoga dok im zatvorenici nisu nestali iz vida. Skupina oblaka prolazila je nebom koje se vedrilo, ružičasta i poput sedefa, kao jato flaminga.
»Nisam trebala ići preko«, reče Elisabeth. »Znam to.«
»Ne smeta. Takav je čovjek. Tek što je izišao iz jedne opasnosti, već ulazi u drugu.«
Ona kimne. »Spasio si nas s tim brošom. I s Hildebrandtom. Ti si zaista dobar lažov.«
»To je jedino«, reče Graeber, »jedino što smo u posljednjih deset godina naučili do savršenstva. A sada pođimo kući. Sada imam apsolutno i napismeno pravo da se uselim u tvoj stan. Izgubio sam svoj dom u kasarni, a danas poslije podne sam odselio od Alfonsa. Sada konačno hoću kući. Hoću da udobno ležim u krevetu, dok se ti ujutro žuriš na posao, da zaradiš kruh za obitelj.«
»Sutra ujutro ne moram u tvornicu. Imam dva dana dopusta.«
»Tek sada to kažeš?«
»Htjela sam ti reći sutra ujutro.«
Graeber strese glavom. »Samo nikakvih iznenađenja. Nemamo zato vremena. Svaka nam je minuta potrebna da bismo se radovali. I počet ćemo odmah. Imamo li dovoljno za doručak? Ili da još jednom odem do Alfonsa?«
»Imamo dovoljno.«
»Dobro. Doručkovat ćemo bučno. Ako želiš, čak uz Hohenfriedbergov marš. A ako se onda pojavi gospođa Lieser puna moralnog bijesa, stavit ćemo joj pred razočaranu, denuncijantsku njušku naš vjenčani list. Kako će samo izbuljiti oči kad vidi ime našeg SS-vjenčanog svjedoka!«
Elisabeth se smješkala. »Možda i neće mnogo galamiti. Prekjučer, kad mi je dala funtu šećera, koju si za mene ostavio, rekla je odjednom, da si ti pristojan čovjek. Bog zna, odakle sada taj preokret! Znaš li ti?«
»Nemam pojma. Vjerojatno korupcija. To je ono drugo što smo u posljednjih deset godina do savršenstva naučili.«

XX


Bombardiranje je počelo u podne. Bio je mutan, mlačan dan, pun pupanja i vlage. Oblaci su visjeli nisko, a plamenovi eksplozija odbijali su se o njih, kao da ih zemlja vraća nepoznatom neprijatelju, da bi ga oborila vlastitim oružjem u metež vatre i razaranja.
Bilo je to u času podnevnog odmora i najvećeg prometa. Graebera je neki čuvar protuavionske zaštite uputio u najbliži podrum. Mislio je da je to samo uzbuna, ali kad je čuo prve eksplozije, počeo se gurati naprijed kroz gomile ljudi, dok nije stigao u blizinu izlaza. U času, kad su se još jednom otvorila vrata, da bi unišli ljudi, on skoči napolje.
»Natrag!« vikne napolju čuvar protuavionske zaštite. »Nitko se ne smije nalaziti na ulici! Samo čuvari protuavionske zaštite!«
»Ja sam čuvar protuavionske zaštite!« «
Trčao je u smjeru tvornice. Nije znao hoće li moći stići do Elisabethe; ali znao je da su tvornice glavni cilj napada i htio je barem pokušati da je izvuče napolje.
Zaokrene oko nekog ugla. Pred njim se polako podigla jedna kuća na kraju ulice. U zraku se razbila na komade, koji su se i dalje lomili i u toj tutnjavi, bez vlastite buke, padali dolje bezglasno i polako. Ležao je u jarku s rukama preko ušiju. Zračni pritisak neke druge eksplozije uhvati ga poput goleme ruke i odbaci ga nekoliko metara natrag. Kamenje je oko njega padalo kao kiša. I ono je bezglasno padalo u svoj toj buci. On ustane, zatetura i stane snažno tresti glavom, trljati uši i udarati se po čelu, da se razbistri. Začas se ulica pred njim pretvori u oluju plamena. Nije mogao proći i vrati se natrag.
Prema njemu su jurili ljudi otvorenih usta i užasnuta pogleda. Vikali su, ali on ih nije čuo. Trčali su pored njega kao sa svih strana skupljeni gluhonijemi ljudi. Slijedio ih je čovjek sa drvenom nogom, koji je nosio velik sat s kukavicom, utezi kojega su se vukli za njim. Jedan je ovčar jurio pognuto za njim. Na uglu neke kuće stajala je petogodišnja djevojčica. Na rukama je držala dojenče i čvrsto ga stisnula uza se.
Graeber stane. »Trči u najbliži podrum!« vikne on. »Gdje su tvoji roditelji? Zašto su te ostavili ovdje?«
Djevojčica ga nije pogledala. Gledala je dolje i stisla se uza zid. Graeber odjednom vidje čuvara protuavionske zaštite kako bezglasno na njega viče. Graeber mu vičući odgovori, ali nije čuo samog sebe. Čuvar je dalje bezglasno vikao i davao mu neke znakove. Graeber odmahne i pokaže na djecu. Bila je to sablasna pantomima. Čuvar ga pokuša jednom rukom zaustaviti, drugom zgrabi djecu. Graeber se otrgne. U tom mahnitanju učini mu se načas da nema težine i može činiti ogromne skokove, a odmah zatim kao da je od mekanog olova, i veliki čekići udaraju po njemu.
Preko njega je letio ormar s otvorenim vratima, kao nezgrapna prethistorijska ptica. Zahvatio ga je snažan zračni pritisak i okretao ga, plameni su šiknuli iz zemlje, vrištavo žutilo ugasilo je nebo i izgorjelo u snažnije bjelilo i sručilo se dolje poput proloma oblaka. Graeber je disao vatru, činilo mu se da su pluća izgorjela; on se sruši, pritisne rukama glavu, zadrži dah, da mu je glava gotovo prsla i pogleda oko sebe. Slika je kroz suze i vatru polako plivala u njegovim očima, iskrivila se i onda se ponovo ustalila: Slomljeni, pjegavi zid, odbačen preko stepenica, a na stepenicama, nabodeno na krhotine stuba, tijelo petogodišnje djevojčice, kratka škotska suknja podignuta u vis, noge ispružene i gole, ruke ispružene, kao pribijene na križ, prsa probodena šipkom željezne ograde, kojoj je obluk stršio daleko iz leđa — a postrani, kao da je imao mnogo više udova nego u životu, ležao je čuvar protuavionske zaštite, bez glave, iznemogao u krvi, koja je još malo tekla, savijen u klupko s nogama preko ramena, kao mrtav čovjek — zmija. Dojenčeta nije bilo. Mora da je bilo odbačeno u toj oluji, koja se ponovo vraćala vruća i rasplamsana, tjerajući pred sobom vatru. Graeber začuje nekoga kraj sebe kako viče: »Svinje! Svinje! Proklete svinje!« Stade zatim zuriti u nebo, pogleda oko sebe i primijeti da to viče on sam.
Onda skoči i potrči dalje. Nije znao kako je došao do trga, na kome se nalazila tvornica. Izgledala je neoštećena; samo je na desnoj strani bio svježi krater. Niske i sive zgrade nisu bile pogođene. Tvornički čuvar protuavionske zaštite zaustavi ga.
»Moja je žena ovdje«, vikne Graeber. »Pustite me unutra.«
»Zabranjeno je! Najbliže sklonište nalazi se na drugoj strani. Preko, na kraju trga.«
»Prokletstvo, šta sve nije u ovoj zemlji zabranjeno! Maknite se ili...«
Čuvar protuavionske zaštite pokaže na stražnje dvorište. Tamo se nalazila mala, plosnata karaula od armiranog betona.
»Mitraljezi« reče on. »I straža! Posrana vojska kao i ti. Uđi, ako želiš, glupane!«
Graeberu to bijaše dovoljno. MG je vladao dvorištem.
»Straža!« reče bijesno. »Čemu? Još ćete konačno čuvati i svoje vlastito sranje. Zar se unutra nalaze zločinci? Ili šta ima da se čuva na tim vašim prokletim vojničkim kaputima?«
»Više nego što misliš«, odvrati čuvar prezirno. »Mi ovdje ne radimo samo vojničke kapute I ne nalaze se ovdje samo žene. U tvornici municije radi nekoliko stotina zarobljenika iz koncentracionih logora. Je li ti sada jasno, ti frontovsko tele?«
»Da. Kakvi su vam podrumi?«
»Šta se mene tiču podrumi! Ja moram stajati napolju. A kako je mojoj ženi u gradu?«
»Jesu li podrumi sigurni?«
»Naravno. Tvornici su potrebni ljudi. A sada nestani! Nitko ne smije stajati na ulici! Oni preko su već nešto primijetili. U svemu vide sabotažu!«
Eskplozije su pomalo utihle. Protuavionski su topovi i dalje divljali. Graeber potrči jednom stranom trga natrag. Nije otrčao u obližnji podrum; zgurio se u svježem krateru bombe na kraju trga. Smrad ga je gotovo ugušio. Uspeo se do vrha i ostao tako ležati zureći u tvornicu. Ovdje je drugi rat, mislio je. Na frontu je svatko morao sam na sebe paziti, a ako je netko imao brata u istom vodu, bijaše to već mnogo; ali ovdje je svatko imao obitelj i nisu pucali samo na njega; svaki je metak pogađao i njegove najbliže. Bijaše to dvostruki, i trostruki i deseterostruki rat. Mislio je na tijelo petogodišnje djevojčice i onda na bezbroj drugih, koje je vidio, i mislio je na svoje roditelje i na Elasabethu, i poput grča osjeti mržnju na one koji su to prouzrokovali, i to ne bijaše mržnja koja se zaustavljala na granici njegove zemlje i ona nije imala ništa zajedničko s rasuđivanjem i pravdom.
Počelo je kišiti. Kaplje su padale kroz smrdljiv i silovan zrak, kao srebrno jato suza. Zablistale bi i tamo obojile zemlju. Onda dođoše nove formacije aviona.


Osjećao je kao da mu netko razdire grudi. Tutnjava se pretvorila u metalnu orgiju. Onda se dio tvornice podigao u zrak, crn ispred lepezastog užarenog zraka i raspao se kao da se neki div dolje u zemlji zabavlja igračkama i baca ih u vis. Graeber je zurio u prozor, koji se raspao bijel, žut i zelen. Onda potrči prema ulazu u tvornicu. »Što hoćeš opet?« vikne čuvar. »Zar ne vidiš da je palo na nas?«
»Da! Gdje! U kojem dijelu. U odjeljenju za kapute?«
»Kaputi, glupost! odio za kapute nalazi se dalje, straga!«
»Sigurno? Moja žena...«
»Ah, poljubi me u guzicu s tom tvojom ženom! Tȁ oni su svi u podrumu. Ovdje imamo gomilu ranjenih i mrtvih! Ostavi me na miru.«
»Kako imate ranjenih i mrtvih kad su svi u podrumu?«
»To su oni drugi, čovječe! Oni iz KZ. Oni nisu u podrumu, to je barem jasno! Ili misliš , da se za njih grade posebna skloništa?«
»Ne«, reče Graeber. »To ne mislim.«
»No, dakle! Konačno si postao razuman. A sad me ostavi na miru! Ti kao stari vojnik ne bi smio biti tako prokleto nervozan. A osim toga, zasada je prošlo. Možda čak i sasvim.«
Graeber pogleda gore. Lajali su samo još topovi. »Slušaj, druže«, reče on. »Želim samo jedno! Želim znati da li je pogođen odio za kapute. Pusti me unutra ili ti sam pitaj. Zar nisi' oženjen?«
»Jasno. To sam ti već rekao. Zar misliš da nemam pune gaće zbog moje žene?«
»Onda pitaj! Učini to i tvojoj ženi se onda sigurno nije ništa dogodilo.«
Čuvar pogleda Graebera i strese glavom. »Čovječe, s tobom nije sve u redu. Zar si ti dragi bog?« On pođe u svoju kućicu i vrati se. »Telefonirao sam. Kapuli su u redu. Samo su KZ-braća dobila pun pogodak. A sada nestani! Koliko si dugo oženjen?«
»Pet dana.«
Čuvar se odjednom nasmije. »Zašto to nisi odmah rekao, to je nešto drugo.«
Graeber pođe natrag. Htio sam imati nešto, što bi me držalo, mislio je. Ali nisam znao da ću postati dvostruko ranjivim ako to dobijem.


Prošlo je. Grad je smrdio po paljevini i smrti i bijaše pun vatre. Bilo ih je crvenih i zelenih i žutih i bijelih i bilo je onih koje bijahu samo zmijoliko, puzavo treperenje nad ruševinama, i drugih, koje su tiho iz krovova plamtjele prema nebu; bilo ih je i onih, koje su se gotovo nježno uzdizale po pročeljima kuća, što su još stajale, priljubljene, bojažljive, grleći ih oprezno, i drugih, koje su šiktale snažno iz spilja prozora. Bilo je požara i vatrenih zidova i vatrenih oluja, bilo je mrtvaca koji su gorjeli i zapaljenih ranjenika, koji su vičući trčali iz kuća i divlje bježali u krugu, dok se ne bi srušili i puzili i promuklo dahtali, i onda se samo još trzali i krkljali i smrdjeli na izgoreno meso.
»Baklje«, reče netko, koji je stajao pored Graebera. »Nije ih moguće spasiti. Oni živi sagorijevaju. Poprska ih ona prokleta stvar iz zapaljivih bomba i gori u svemu, u koži, u mesu i u kostima.«
»Zašto ih ne bi mogli ugasiti?«
»Trebalo bi za svakog pojedinog imati aparat za gašenje vatre, ali ne znam bi li i to koristilo. Ona đavolska smjesa sve proždere. I ti krikovi!«
»Trebalo bi ih brzo ustrijeliti, ako ih već ne mogu spasiti.«
»Pucaj, i objesit će te kao ubojicu! I pokušaj ih pogoditi dok tako naokolo jure kao luđaci. Grozno je to što tako trče! To ih pretvara u baklje. Vjetar, razumiješ li! Oni trče i to stvara vjetar, a vjetar potpiruje vatru i začas se pretvaraju u plamen.«
Graeber pogleda čovjeka. Vidio je ispod šljema duboke očne šupljine i usta, kojima su nedostajali mnogi zubi.
»Ti misliš da bi morali ostati na mjestu?«
»To bi bilo bolje teoretski. Stati, ili pokušati ugušiti vatru gunjevima ili nečim sličnim. Ali kome je gunj pri ruci? I tko misli na to. I tko će ostati, stajati ako gori?«
»Nitko. Šta si ti zapravo? Protuavionska zaštita?«
»Glupost. Ja pripadam brigadi koja sakuplja leševe. I ranjenike, naravno, ako ih pronađemo. Evo, dolaze naša kola. Konačno.«
Graeber vidje među ruševinama kako dolaze kola, u koja bijaše upregnut bijelac.
»Čekaj, Gustave!« vikne čovjek s kojim je razgovarao.
»Ovuda ne možeš dalje. Donijet ćemo ih preko. Imaš li nosila?«
»Dvoja.«
Graeber je slijedio čovjeka. Iza jednoga zida opazi mrtve. Kao na klaonici, mislio je. Ne, ne kao na klaonici; klanica bijaše urednija, životinje rasječene na jedan određeni način, iskrvarene i očišćene. Ovi ovdje bijahu raskidani, smljeveni, isječeni, izgoreni i pečeni. Na njima su još visjele krpe odjeće; ruka rumenog sweatera, suknja s točkama, samo jedna nogavica hlača od smeđeg manchestera, grudnjak, na čijoj su žici visjele crne, krvave grudi. Sa strane je ležalo gnijezdo mrtve djece. Bijahu pogođena u podrumu, koji nije bio dovoljno čvrst. Pojedine ruke, noge, zgnječene glave s malo kose, izvrnute noge, između toga jedna školska torba, košara s mrtvom mačkom, jedan veoma blijed dječak, bijel kao albino, mrtav, bez povreda, ispružen, kao da je još bez duše i čeka da ga ožive, a ispred njega leš crn i izgoren, ne mnogo, ali sasvim ravnomjerno, sve osim jedne noge, koja bijaše crvena i puna mjehura. Nije se moglo prepoznati da li je to muškarac ili žena; spolovilo i prsa bijahu izgoreni. Jedan zlatan prsten blistao je na crnom smežuranom prstu.
»Oči«, reče netko. »Da čak i oči izgore!«
Tovarili su leševe. »Linda«, reče neka žena i pođe za nosilima.
»Linda! Linda!«
Probilo je sunce. Ulice su bljeskale vlažne od kiše. Drveće, koje nije bilo slomljeno, sjajilo je mokro i svjetlo zeleno. Svjetlost poslije kiše bijaše svježa i jaka. »To se nikad ne može oprostiti«, reče netko iza Graebera.
On se okrene. Jedna žena s crvenim, koketnim šeširom zurila je na djecu. »Nikada!« reče ona. »Nikada! Ni u ovom, ni u drugom životu!«
Prišla je patrola. »Idite dalje! Ne stojte ovdje! Naprijed, idite! Naprijed!«


Graeber je pošao dalje. Šta se ne će oprostiti! mislio je. Poslije ovog rata bit će mnogo toga da se oprašta i da se ne oprašta. Samo jedan život ne će biti za to dovoljan. Vidio je već mnogo više mrtve djece nego sada — vidio ih je svugdje, u Francuskoj, u Holandiji, u Poljskoj, u Africi, u Rusiji i sva su imala majke, koje su za njima plakale, ne samo njemačke majke. Ali čemu o tome razmišlja? Zar nije i sam prije sat vremena vikao: Svinje! Svinje! prema nebu koje je skrivalo avione?


Elisabethina kuća nije bila pogođena; dvije kuće dalje pala je zapaljiva bomba i plamen nošen vjetrom zahvatio je krovove svih triju kuća.
Kućepazitelj je stajao na ulici. »Zašto nitko ne gasi?« upita Graeber.
Portir širokim pokretom ruke pokaže na grad. »Zašto nitko ne gasi?« upita natrag.
»Zar nema vode?«
»Vode bi još bilo. Ali nema pritiska. Samo pomalo curi. Ne možemo doseći vatru. Krov se svakog časa može srušiti.«
Na ulici su stajale stolice, kovčezi, jedna mačka u krletci, slike i paketis haljinama. Iz prozora donjeg kata ljudi znojna i uzrujana lica bacali su na ulicu stvari umotane u gunjeve i jastuke. Drugi su trčali stepenicama gore-dolje.
»Mislite li da će izgorjeti cijela kuća?« upita Grae ber kućepazitelja.
»Vjerojatno, ako uskoro ne stignu vatrogasci. Hvala bogu, nema vjetra. Na gornjem katu otvorili smo sve slavine i sklonili zapaljive stvari. Više ne možemo učiniti. Gdje su cigare, koje ste mi obećali? Jedna bi mi sasvim dobro došla.«
»Sutra«, reče Graeber. »Sutra sigurno.«
On pogleda prema prozorima Elisabethina stana. Još nije bio u neposrednoj opasnosti. Iznad njega bijahu još dva kata. U prozoru kraj Elisabethine sobe vidje gospođu Lieser kako trči amo-tamo. Vezala je jednu bijelu balu u kojoj, vjerojatno, bijaše posteljina.
»I ja ću nešto pokupiti«, reče Graeber. »Za svaki slučaj.«
»Naravno«, odvrati portir.
Na stepenicama jedan čovjek s cvikerom naleti koferom na Graeberovu cjevanicu. »Molim, oprostite«, reče uljudno i otrči dalje.
Vrata stana bijahu otvorena. Hodnik je bio pun paketa. Gospođa Lieser projuri pored Graebera grizući usta i očiju punih suza. On pođe u Elisabethinu sobu i zatvori za sobom vrata.
Sjeo je na stoliću kraj prozora i pogledao oko sebe. Prostorija je odjednom izgledala čudnovato mirna kao da je odvojena od svega. Graeber je neko vrijeme sjedio tiho ne misleći ni na šta. Onda potraži kovčege. Ispod kreveta pronađe dva i stade razmišljati šta da spakuje.
Najprije uzme Elisabethine haljine. Iz ormara izabere nekoliko njih, koje su mu izgledale praktične. Onda otvori komodu i izvadi rublje i čarape. Među cipele stavi maleni snop pisama. Izvana je čuo povike i galamu. Pogleda napolje. To ne bijahu vatrogasci; bijahu to ljudi, koji su iznosili svoje stvari. Vidio je neku ženu u kaputu od nerca, kako sjedi na crvenom plišanom naslonjaču pred razrušenom kućom preko puta. Stiskala je uza se maleni kofer. Vjerojatno nakit, mi slio je on i stao po ladicama tražiti Elisabethin nakit. Nažao je nekoliko malenih stvarčica; među njima bijaše tanka zlatna narukvica i stari broš s ametistom. Spakovao je i zlatnu haljinu. Bijaše neke daleke nježnosti u tome, dodirivati Elisabethine stvari — nježnosti i laganog stida da čini nešto nedozvoljeno.
Na stvari u drugom kovčegu stavi fotografiju Elisabethina oca i zatvori ga. Onda ponovo sjedne na stolicu i pogleda oko sebe. Opet ga je okružio čudnovati mir sobe. Poslije nekog vremena sjeti se da treba ponijeti i krevet. On smota gunjeve i jastuke u plahte i poveže ih, kako je vidio kod gospođe Lieser. Kad je svježanj stavio na pod, opazi iza kreveta svoj ranac. Zaboravio je na njega. Dok ga je izvlačio, zazvekne o pod čelični šljem, kao da netko oštro pod njim kuca. Dugo ga je promatrao. Onda ga gume nogom prema stvarima, koje su stajale kraj vrata, i odnese ih dolje.


Vatra se na kućama sve više širila i spuštala. Vatrogasci nisu dolazili. Tih nekoliko stambenih kuća ne bijahu odviše važne. Tvornice, koje su gorjele, imale su prednost u gašenju. Osim toga četvrtina grada bijaše u plamenu.
Stanari su spasili toliko stvari,. koliko su mogli. Sada nisu znali kamo bi s tim. Nije bilo transportnih sredstava ni skloništa. Dio ulice ispred kuća koje su gorjele bijaše zatvoren. Kraj toga su se s obih strana gomilale stvari.
Graeber vidje plišane naslonjače, kožnu sofu, stolice, krevete i dječju zipku. Jedna je obitelj spasila kuhinjski stol sa stolicama i sada je sjedila oko stola. Druga je stvorila ugao i branila ga kao svoje vlasništvo od svih koji su se htjeli probiti. Kućep'azitelj je ležao na šezlongu s turskim ornamentom i spavao. Na zidu jedne kuće stajala je naslonjena velika slika Hitlera, koja je pripadala gospođi Lieser. Držala je dijete na krilu i sjedila na svojoj posteljini.
Graeber je iznio iz Elisabethine sobe Biedermeier naslonjač i sjedio u njemu kraj kovčega, ranca i ostalih stvari. Bio je pokušao da ih smjesti u jednoj od neoštećenih kuća. U dva mu stana nisu odgovorili kad je zvonio, iako je vidio lica iza prozora. U drugima ga nisu pustili unutra, jer je već sve bilo popunjeno. U' posljednjem se neka žena izderala na njega: »To bi vam odgovaralo! A onda bi ovdje lijepo ostali stanovati, zar ne?« Nakon toga je prestao tražiti dalje. Kad se vratio svojim stvarima, ustanovi da su u međuvremenu ukrali paket, u kome je bio kruh i namirnice. Kasnije vidje kako obitelj ,za stolom potajno jede. Od vremena do vremena trpali su okrenutih lica zalogaje u usta. Ali to je moglo biti i njihovo vlastito jelo, koje nisu htjeli ni s kim dijeliti.
Odjednom opazi Elisabethu. Probila se kroz zatvorenu ulicu i stajala na praznom prostoru obasjana treperenjem vatre.
»Ovamo, Elisabeth«, vikne on i skoči.
Ona se okrene. Nije ga odmah vidjela. Stajala je tamna pred vatrom i samo je svijetlila njena kosa. »Ovamo!« vikne on još jednom i mahne.
Ona potrči prema njemu. »Tu si! Hvala bogu!«
Držao ju je čvrsto. »Nisam mogao doći po tebe u tvornicu. Morao sam ovdje paziti na stvari.«
»Mislila sam da ti se nešto dogodilo.«
»Zašto bi mi se nešto dogodilo?«
Ona je snažno disala naslonjena na njegove grudi.
»Prokletstvo, na to još uopće nisam pomislio«, reče iznenađeno.
»Bojao sam se samo za tebe.«
Ona pogleda gore. »Šta se ovdje desilo?«
»Zapalio se krov kuće.«
»A ti? Bojala sam se za tebe.«
»I ja za tebe. Sjedni ovamo. Odmori se.«
Još uvijek je snažno disala. Uz rub ulice vidje vjedro s vodom, kraj kojeg je stajala šalica. Pođe tamo, napuni šalicu i pruži je Elisabethi.
»Dođi, popij nešto.«
»Hej! Vi! To je naša voda«, vikne jedna žena.
»I naša šalica«, doda neki pjegavi dvanaestogodišnji dječak.
»Popij«, reče Graeber Elisabethi i okrene se. »Kako je sa zrakom? Jeli i on vaš?«
»Vrati im njihovu šalicu i vodu«, reče Elisabetha. »Ili im prolij vjedro na glavu, to će biti još bolje.«
Graeber je držao šalicu kraj njenih usta. »Na. Ispij. Jesi li trčala?«
»Da. Čitavim putem.«
Graeber se vrati k vjedru. Žena, koja je vikala, pripadala je obitelji za kuhinjskim stolom. On ponovo napuni šalicu, popije i stavi je pored vjedra. Svi su šutjeli. Ali kad se Graeber vratio, potrči dječak po šalicu i stavi je na stol. »Svinjska banda«, vikne kućepazitelj ljudima' za stolom Probudio se, zijevnuo i ponovo legao. Krov prve kuće se srušio.
»Ovdje su tvoje stvari, koje sam spakovao«, reče Graeber. »Tu su gotovo sve tvoje haljine. I slika tvog oca. Posteljina također. Mogu pokušati da izvučem i namještaj. Još nije prekasno.«
»Ostani ovdje. Neka izgori.«
»Zašto? Još ima vremena.«
»Neka izgori. Onda je sa svim gotovo. To je dobro.«
»Šta je gotovo?«
»Prošlost. S njom ne možemo ništa započeti. Samo nas opterećuje, I ono što je bilo dobro. Moramo iznova početi. Ono drugo je propalo. Ne možemo više natrag.«
»Namještaj bi mogla prodati.«
»Ovdje?« Elisabeth pogleda oko sebe. »Ne možemo praviti dražbu na ulici. Pogledaj ovo! Ima previše namještaja, a premalo stanova. Tako će biti, još dugo vremena.«
Ponovo je počelo kišiti. Padale su debele, tople kaplje. Gospođa Lieser otvori kišobran. Neka žena, koja je spasila novi šešir s cvijećem i stavila ga na glavu, sada ga skine i stavi pod haljinu. Portir se ponovo probudio i kihao. Hitler je na uljenoj slici gospođe Lieser izgledao na kiši kao da plače. Graeber otkopča s ranca kaput i šatorsko krilo. Ogrne njime Elisabethu i raširi šatorsko krilo preko posteljine. »Moramo nastojati da pronađemo neko mjesto za spavanje«, reče on.
»Možda će kiša ugasiti vatru. Gdje će ostali spavati?«
»Ne znam. Izgleda da su zaboravili na ovu ulicu.«
»Mogli bismo spavati ovdje. S posteljinom, kaputom, i šatorskim krilom.«
»Hoćeš li moći?«
»Mislim da čovjek može svagdje spavati ako je Umoran.«
»Binding ima kuću i slobodnu sobu. Tamo ne bi htjela, zar ne?«
Elisabeth strese glavom.
»Možemo otići i k Pohlmannu«, reče Graeber. »U njegovoj katakombi ima mjesta za spavanje. Pitao sam ga prije nekoliko dana. Prenoćišta za nuždu sigurno su pretrpana — ako još uopće postoje.«
»Čekat ćemo još neko vrijeme. Naš kat još ne gori.«
Elisabeth je sjedila na kiši ogrnuta vojničkim kaputom. Nije bila snuždena. »Htjela bih da imamo nešto da popijemo,« reče ona.
»Ne mislim vodu.«
»Imamo nešto. Kod pakovanja sam iza knjiga našao bocu votke. Mora da smo na nju zaboravili.«
Graeber odriješi posteljinu. Sakrio je bocu u perine; zbog toga je kradljivac nije našao. Zamotao je i čašu. »Evo je. Moramo biti oprezni da drugi ništa ne primijete. Inače će nas gospođa Lieser prijaviti da se izrugujemo narodnoj žalosti.«
»Ako želimo da ostali ništa ne primijete, ne smijemo biti oprezni. To sam naučila.« Elisabeth uzme čašu i popije. »Divno«, reče ona. »Upravo ono što sam trebala. To je gotovo kao kavana na svježem zraku. Imaš li i cigareta?«
»Ponio sam sve koje smo imali.«
»Dobro. Onda imamo sve što nam treba.«
»Ne bih li ipak donio još nešto namještaja?«
»Ne će te više pustiti gore. A i kamo bi s njim. Ne možemo ga ni dovući do tamo, gdje ćemo večeras spavati.«
»Jedno bi ga moglo čuvati, dok drugo bude tražilo prenoćište.«
Elisabeth strese glavom. Onda ispije ostatak iz svoje čaše. Krov njihove kuće se srušio. Izgledalo je kao da se zidovi njišu, a onda popustiše i podovi gornjih katova. Stanari su stenjali na ulici. Iskre su vrcale kroz prozore. Plamen je lizao po zastorima. »Naš kat još stoji«, reče Graeber.
»Ne zadugo«, odvrati neki čovjek iza njega. Graeber se okrene. »Zašto?«
»Zašto bi vama bilo bolje nego nama? Ja sam u gornjem katu stanovao dvadeset i tri godine, mladiću. Sada gori. Zašto i vaš ne bi gorio?«
Graeber pogleda čovjeka. Bio je tanak i ćelav. »Mislio sam da je to stvar slučaja, a ne morala.«
»To je stvar pravednosti. Ako znate što to znači!«
»Ne sasvim dobro. Ali to nije moja krivnja.« Graeber se smijuljio. »Vi morate da imate težak život, ako još uvijek u to vjerujete. Da vam nalijem čašu votke? To više koristi nego ogorčenje.«
»Hvala! Zadržite svoju rakiju! Još ćete je trebati, kada se uruši vaša soba.«
Graeber stavi bocu natrag. »Kladim se da se ne će urušiti.«
»Šta?«
»Pitam vas, hoćete li se kladiti?«
Elisabeth se smijala. Ćelavac je zurio u njih. »Htjeli biste se kladiti, vi frivolni druškane? A vi gospođice, vi se još tome smijete? Zaista, daleko smo dotjerali.«
»Zašto da se ne smije«, reče Graeber. »Bolje se smijati nego plakati. Osobito, kad ni jedno ni drugo ništa ne koristi.«
»Vi biste trebali moliti!«
Gornji zid padne unutra i probije pod kata nad Elisabethinim stanom. Gospođa Lieser stane grčevito jecati ispod svog kišobrana. Obitelj za kuhinjskim stolom kuhala je na špiritu sladnu kavu. Žena na crvenom plišanom naslonjaču raširi preko naslona novine, da bi ga zaštitila od kiše. Dijete u zipci je vikalo. »Evo, propada naša domovina od dva tjedna«, reče Graeber.
»Pravda!« izjavi ćelavac zadovoljno.
»Trebali ste se kladiti, i dobili biste.«
»Ja nisam materijalist, mladiću.«
»Čemu onda toliko vičete zbog vašeg stana?«
»To je bio moj dom. Vi to, vjerojatno, ne razumijete.«
»Ne, to ne razumijem. Njemački Reich prerano me je učinio svjetskim putnikom.«
»Za to biste trebali biti zahvalni.« Čelavac rukom obriše usta i proguta. »Uostalom, sada ne bih imao ništa protiv čaše votke.«
»Sada je više ne ćete dobiti. Radije molite.«
Iz sobe gospođe Lieser šiknula je vatra. »Gori pisaći stol«, prošapta Elisabeth. »Pisaći stol denuncijanta, sa svim što je u njemu.«
»Nadajmo se. Preko njega sam izlio bocu petroleja. Šta da učinimo sada?«
»Potražit ćemo neko prenoćište. Ako ne nađemo ništa, spavat ćemo negdje na ulici.«
»Na ulici ili u nasadima.« Graeber pogleda u nebo. »Protiv kiše imamo šatorsko krilo. Ne koristi odviše; možda ćemo naći neki zaklon. Šta ćemo učiniti s naslonjačem i knjigama?«
»Ostavit ćemo ih ovdje. Ako ih sutra ujutro još zateknemo, vidjet ćemo onda šta ćemo s njima.«
Graeber objesi ranac i stavi posteljinu na leđa. Elisabeth uzme kofere. »Daj ih meni«, reče on. »Navikao sam da mnogo nosim.«
Srušili su se i gornji katovi drugih dviju kuća. Zapaljeni komadi drveta letjeli su na sve strane. Gospođa Lieser zakriješta i skoči: jedan užareni komad uletio joj je preko zatvorene ulice u obraz. Sada je vatra izbijala i iz Elisabethine sobe. »Možemo ići«, reče Elisabeth.
Graeber pogleda na prozor. »Bili su to dobri dani«, reče on.
»Najbolji. Idimo.«
Elisabethino je lice bilo osvjetljeno crvenilom vatre. Prolazili su između stolica. Većina je ljudi sjedila tiho i predano. Jedan je kraj sebe imao kup knjiga i čitao. Dvoje staraca sjedilo je na pločniku jedno uz drugo. Preko sebe su navukli pelerinu; izgledali su kao žalostan šišmiš s dvije glave.
»Čudnovato je kako se čovjek lako rastavlja od nečeg, što je još jučer mislio da ne će nikad moći naputiti«, reče Elisabeth.
Graeber se još jednom okrene. Pjegavi dječak, koji je odnio šalicu, sjedio je već u Biedermeier naslonjaču.
»Dok je gospođa Lieser naokolo skakala, ukrao sam joj jednu tašku«, reče on. »Bila je puna papira. Bacit ćemo je negdje u vatru. Možda će nekog spasiti od prijave.«
Elisabeth kimne. Više se nije okretala.


Graeber je dugo kucao. Onda stane tresti vratima. Nitko ne otvori. Vrati se k Elisabeth! »Pohlmann nije kod kuće. Ili ne će nikome da otvori.«
»Možda više ne stanuje ovdje.«
»A gdje bi stanovao? Nigdje nema mjesta. To smo vidjeli za posljednja tri sata. Mogao bi samo...«
Graeber još jednom pođe k vratima. »Ne, Gestapo nije bio ovdje. Onda bi tu drukčije izgledalo. Šta da radimo? Hoćeš li u neko sklonište?«
»Ne. Zar ne bismo mogli ostati ovdje negdje.«
Graeber tražeći pogleda oko sebe. Bila je noć, a pred tamnim crvenilom neba stršile su ruševine mračne i nazubljene. «Ovdje je dio stropa neke sobe«, reče on. »Dolje je suho. Mogao bih s jedne strane objesiti šatorsko krilo, a s druge strane kaput.«
On uzme pušku i pokuca njome po stropu. Bio je čvrst. Tražio je po ruševinama i našao nekoliko željeznih šipki i zabio ih u pod. O njih objesi šatorsko krilo. »Ovo je zastor. Još kaput s druge strane i postat će to neka vrsta šatora. Šta ti misliš?«
»Mogu li ti pomoći?«
»Ne. Pazi na naše stvari, to je dovoljno.«
Graeber očisti pod od praha i kamenja. Onda unese kovčege i raširi posteljinu. Ranac stavi kod glave. »Sada imamo zaklon«, reče on. »Ja sam već i lošije stanovao. Ti, naravno, ne.«
»Vrijeme je da se naučim.«
Graeber izvadi Elisabethin kišni kaput, kuhalo i bocu špirita.
»Kruh su mi ukrali. Ali u rancu imamo još nekoliko konzerva.«
»Imamo li i lonac za kuhanje?«
»Moju porciju. A kišnice ima svuda. Još imamo i ostatak votke. Mogu ti skuhati neku vrstu groga. Čuva od prehlade.«
»Radije mi daj običnu votku.«
Graeber zapali kuhalo. Blijedoplavo svijetlo osvijetli šator. On otvori konzervu s grahom. Ugriju ga i pojedu s ostatkom kobasice koju su dobili od, vjenčanog svjedoka. »Da čekamo Pohlmanna, ili da spavamo?« upita Graeber.
»Spavajmo. Umorna sam.«
»Moramo spavati u odjeći. Možeš li to?«
»Dovoljno sam umorna.«
Elisabeth skine cipele i stavi ih pred ranac, da ih netko ne ukrade. Zatim smota čarape i metne ih u džep. Graeber je pokrije.
»Kako je?« upita on.
»Kao u hotelu.«
On legne pored nje. »Nisi žalosna zbog stana?« upita on.
»Ne. S tim sam računala kad su počeli prvi napadi. Tada sam bila žalosna. Sve iza toga bilo je poklonjeno vrijeme.«
»To je točno. Ali, može li čovjek uvijek tako jednostavno živjeti kao što misli?«
»Ne znam«, promrmlja ona na njegovim ramenima. »Možda, ako više ne postoji nada. Ali sada je sve to drukčije.«
Spavala je i disala polako i mimo. Graeber je još neko vrijeme ležao budan. Mislio je na to, da je ponekad, na bojištu, kad se govorilo o neispunjenim željama, bila ovo jedna od njih — jedan zaklon, jedan krevet, jedna žena i jedna mirna noć.

XXI


On se probudi. Koraci su oprezno škripali preko ruševina. On se tiho izvuče ispod pokrivača. Elisabeth se pomakla i spavala dalje. Graeber je virio krcz šatorsko krilo. Mogao je to biti Pohlmann, koji se vraća kući; ali mogli bi biti i lopovi, mogao bi biti Gestapo — oni obično dolaze u ovo vrijeme. Ako su to oni, morat će upozoriti Pohlmanna, da ne ide kući.
U tami vidje pred sobom dvije prilike. Slijedio ih je najtiše što je mogao. Nije imao cipela. Unatoč lome udario je u ostatak zida, koji je labavo stajao, i sruši ga. On čučne. Jedna se prilika vrati natrag. »Ima li nekoga ovdje?« upita ona. Bio je to Pohlmann.
Graeber ustane. »Ja sam, gospodine Pohlmann. Ernst Graeber.«
»Graeber? Šta se dogodilo?«
»Ništa. Bombardirani smo i nismo znali kamo ćemo. Mislio sam da biste nas možda vi mogli primiti na jednu ili dvije noći.«
»Koga?«
»Moju ženu i mene. Oženio sam se prije nekoliko dana.«
»Da, da.« Pohlmann priđe. Njegovo je lice blijedo sjajilo u mraku. »Jeste li me vidjeli kad sam dolazio?«
Graeber je časak oklijevao. »Da«, reče onda. Nije imalo smisla tajiti — ni zbog Elisabeth, ni zbog čovjeka, koji je sada ležao nepomično negdje u ruševinama. »Da«, ponovi on. »Možete imati u mene povjerenja.«
Pohlmann je trljao čelo. »Da, naravno«, stajao je neodlučno.
»Vidjeli ste da nisam bio sam?«
»Da.«
Pohlmann se, izgleda, odluči. »Dakle — dođite. Spavati, kažete. Ovdje nema mnogoprostora; ali — najprije pođimo odavde.«
Okrenuli su oko ugla. »Sve je u redu«, reče Pohlmann prema sjenama.
Jedan čovjek' iziđe iz ruševina. Pohlmann otvori vrata i pusti Graebera i čovjeka da uđu. Onda zaključa iznutra. »Gdje, je vaša žena?« upita on.
»Spava napolju. Sa sobom smo donijeli posteljinu i načinili neku vrstu šatora.«
Pohlmann je zastao u tami. »Moram vam reći nešto. Moglo bi za vas biti opasno, da vas nađu ovdje.«
»Znam to.«
Pohlmann zakašljuca. »Opasno je zbog mene. Ja sam pod sumnjom.«
»Znao sam to.«
»I vaša žena?«
»Da«, reče Graeber nakon nekog vremena.
Drugi je čovjek stajao posve mirno iza Graebera. Čulo se njegovo disanje. Pohlmann pođe naprijed i kad je zatvorio vrata i povukao zastore, zapali jednu veoma malu svjetiljku. »Nije potrebno govoriti imena«, reče on. »Bolje je da ih čovjek ne zna. Onda ih ne može ni reći. Dovoljno će biti samo: Ernst i Josef.«
Izgledao je veoma iscrpljen. Josetf je bio čovjek otprilike četrdesetih godina, uskog, židovskog lica. Izgledao je posve miran i nasmiješio se Graeberu. Onda obriše vapneni prah sa svog odijela.
»Ovdje više nije sigurno«, reče Pohlmann i sjedne. »Ali Josef usprkos tome mora danas ostati ovdje. Stan, u kome se jučer nalazio, više ne postoji. Sutra ćemo morati nešto drugo pronaći. Ovdje više nije sigurno, Josef. Samo zbog toga.«
»Znam«, odvrati Josef. Imao je dublji glas nego što se moglo očekivati.
»A vi Ernst?« upita Pohlmann. »Ja sam sumnjiv, to znate — i vi znate šta to znači, ako vas noću nađu kod nekog tko je sumnjiv i u društvu s onim koga traže.«
»Da.«
»Može se pretpostaviti da se ove noći ne će ništa desiti. U gradu vlada velika zbrka. Ali, nikad se ne zna. Hoćete li riskirati?«
Graeber je šutio. Pohlmann i Josef su se pogledali. »Ja, sam, ništa ne riskiram«, reče on. »Za nekoliko dana moram ponovo na bojište. Ali s mojom je ženom drukčije. Ona ostaje ovdje. Na to nisam mislio.«
»Nisam to rekao zato da bih vas odbio.«
»Znam.«
»Možete li nekako vani spavati?« upita Josef.
»Da. Zaštićeni smo od kiše.«
»Onda ostanite napolju. Tako ne ćete imati ništa s nama. Sutra rano ujutro smjestite ovdje svoje stvari. To vam je ionako najvažnije, zar ne? Možete ih donijeti i u Katarinsku crkvu Crkvenjak to dozvoljava. On je pošten. Crkva je dijelom srušena; ali podzemlje je još sačuvano. Odnesite tamo svoje stvari. Onda ste danju slobodni i možete tražiti smještaj.«
»Mislim da on ima pravo, Ernst«, reče Pohlmann. »Josef to zna bolje od nas.«
Graeber odjednom osjeti nagli val naklonosti prema tom umornom starcu, koji ga je sada, kao pred mnogo godina, ponovo zvao imenom. »I ja to mislim«, odvrati on. »Žao mi je što sam vas uplašio.«
»Ako budete nešto trebali, dođite sutra rano ujutro. Kucajte dvaput polako, dvaput brzo. Nemojte kucati glasno, ja ću već čuti.«
»Dobro. Hvala.«
Graeber se vrati natrag. Elisabeth je još spavala. Kad je legao, samo se napola probudila i onda odmah ponovo zaspala.


Probudila se oko šest sati. Na ulici su klopoćući prolazila neka kola. Ona se protegne. »Prekrasno sam spavala«, reče ona. »Gdje se nalazimo?«
»Na Jahnovu trgu.«
»Dobro. A gdje ćemo večeras spavati?«
»Naći ćemo već nešto.«
Ona ponovo legne. Trak hladne jutarnje svjetlosti probio je između šatorskog krila i kaputa. Ptice su cvrkutale. Ona gurne kaput ustranu. Napolju je blistalo žuto jutarnje nebo. »Ciganski život«, reče ona. »Ako se tako promatra. Pun pustolovina.«
»Da«, reče Graeber. »Uzmimo to tako. Noću sam sreo Pohlmanna. Možemo ga probuditi ako nešto trebamo.«
»Ne trebamo ništa. Imamo li još kave? Ovdje možemo kuhati, zar ne?«
»Sigurno je zabranjeno, kao i sve što je pametno. Ali to ne smeta. Mi smo Cigani.«
Elisabeth se stane češljati. »Iza kuće, u nekoj zdjeli, ima bistre kišnice«, reče Graeber. »Upravo dovoljno da se umijemo.«
Elisabeth skine jaknu. »Otići ću preko. To je kao na selu. Voda iz pumpe. Nekad smo to nazivali romantičnim, zar ne?«
Graeber se smijao. »Još uvijek — ako usporedimo sa smećem u Rusiji. Sve uvijek ovisi o usporedbi.«
On spakuje posteljinu. Onda upali kuhalo i stavi gore porciju s vodom. Odjednom se sjeti da je zaboravio'ponijeti iz Elisabethine sobe kupone za živežne namirnice. Ona se upravo vratila s pranja. Njeno je lice bilo svježe i mlado. »Imaš li sa sobom kupone?« upita on.
»Ne. Bili su u pisaćem stolu kraj prozora. U malom pretincu.«
»Prokletstvo, zaboravio sam da ih ponesem. Zašto nisam mislio na to? Imao sam dovoljno vremena.«
»Ti si mislio na mnoge važnije stvari. Na primjer, na moju zlatnu haljinu. Danas ćemo jednostavno zatražiti nove kupone. Cesto se dešava da izgore.«
»To bi moglo trajati čitavu vječnost. Njemački činovnik ne dopušta da ga u njegovoj pedanteriji smeta čak i sama propast svijeta.«
Elisabeth se nasmije. »Tražit ću u tvornici sat vremena dopusta da to uredim. Kućepazitelj mi može dati potvrdu da je kuća bombardirana.«
»Ti ideš danas u tvornicu?« upita Graeber.
»Moram. Biti bombardiran, to je svakodnevna stvar.«
»Mogao bih zapaliti tu prokletu tvornicu.«
»I ja također. Ali onda bi nas poslali nekamo, gdje je još gore. Ne bih htjela praviti municiju.«
»Zašto naprosto ne izostaneš? Otkud bi znali što se s tobom jučer dogodilo? Mogla si biti ranjena za vrijeme spašavanja svojih stvari.«
»To bih morala dokazati. Imamo u tvornici liječnike i policiju. Ako oni pronađu da je netko varao, postoje kazne: prekovremeni rad, oduzimanje dopusta — a ako ni to ne koristi, onda, školovanje u koncentracionom logoru. Tko se otamo vrati, taj više ne izostaje.«
Elisabeth uzme vruće vode i izlije je na nadomjestak kave u poklopcu porcije. »Ne zaboravi da sam upravo imala tri dana dopusta. Ne mogu odviše tražiti.«
Znao je da je pritom mislila na svog oca. Nadala se da će mu tako moći pomoći. Bila je to omča koja je stajala oko svačijeg vrata. »Tȁ banda!« reče on. »Šta su to iz svih nas učinili?«
»Evo tvoje kave. I ne ljuti se. Nemam više vremena za to.«
»Upravo to je ono, Elisabeth.«
Ona kimne. »Znam. Imamo tako malo vremena, a ipak smo tako malo zajedno. Tvoj dopust prolazi, a veći dio vremena tratimo u čekanju. Trebala bih imati više hrabrosti i izostati iz tvornice tako dugo dok si ti ovdje.«
»Ti si dovoljno hrabra. Još uvijek je bolje čekati, nego he imati ništa na što bismo mogli čekati.«
Ona ga poljubi. »Brzo si naučio da nalaziš prave riječi«, reče ona. »Sada moram otići Gdje da se nađemo uveče?«
»Da, gdje? Ničega više nema. Opet moramo početi ispočetka. Doći ću po tebe pred tvornicu.«
»A ako te nešto spriječi? Napad ili neka blokada?«
Graeber je razmišljao. »Sve ću kasnije spakovati i otići u Katarinsku crkvu. Neka to bude drugo mjesto sastanka.«
»Je li ona otvorena noću?«
»Zašto noću? Pa ti se ne ćeš vratiti noću.«
»Nikad se ne zna. Jednom smo morali provesti šest sati u podrumu. Najbolje bi bilo kad bismo imali nekog, kod koga bismo u najgorem slučaju mogli ostaviti obavijest. Sastajališta sama više nisu dovoljna.«
»Ti misliš, u slučaju da se nekom od nas nešto dogodi?«
»Da.«
Graeber kimne. I sam je vidio kako se čovjek može lako izgubiti. »Danas neka to bude Pohlmann. Ili ne, to nije sigurno.« Razmišljao je. »Binding«, reče odjednom s olakšanjem. »Taj je siguran. Pokazao sam ti njegovu kuću. On zapravo još i ne zna da smo vjenčani, ali to ne smeta. Ići ću k njemu i obavijestit ću. ga.«
»Ideš li tamo da bi ga ponovo opljačkao?«
Graeber se nasmije. »To zapravo nisam namjeravao. Ali, trebalo bi nam nešto jela. Tako čovjek ponovo postaje pokvaren.«
»Hoćemo li ovu noć spavati ovdje?«
»Nadam se da ne. Imam čitav dan vremena da nešto pronađem.«
Njeno se lice načas smrači. »Toga imaš. Sada moram ići.«
»Brzo ću spakirati, smjestiti stvari kod Pohlmanna i poći ću s tobom do tvornice.«
»Nema dovoljno vremena. Moram trčati. Dakle, do naveče. Tvornica, Katarinska crkva ili Binding. KakaV zanimljiv život!«
»Dovraga s tim zanimljivim životom«, reče Graeber. Gledao je za njom. Išla je preko trga. Jutro bijaše bistro, i nebo duboko plavo. Vlaga je poput srebrne mreže blistala na razvalinama. Elisabeth se okrene i mahne. Onda brzo pođe dalje. Graeber je volio njen hod. Hodala je široko, kao da korača po tragu nekih kola. U Africi je vidio urođeničke žene kako tako hodaju. Ona još jednom mahne i nestane između kuća na kraju trga. To je gotovo tako kao i napolju, mislio je. Čovjek nikad ne zna hoće li se ponovo vidjeti. Dovraga s tim zanimljivim životom.
U osam sati iziđe Pohlmann. »Htio sam pogledati, imate li šta jela. Preostao mi je komadić kruha...«
»Hvala. Bilo nam je dovoljno. Mogu li stvari ostaviti ovdje dok odem u Katarinsku crkvu?«
»Naravno.«
Graeber unese stvari. Josefa nije nigdje bilo.
»Možda ne ću biti ovdje kad se vratite«, reče Pohlmann.
»Kucajte dvaput dugo i dvaput kratko. Josef će vas čuti.«
Graeber otvori jedan kovčeg. »Čini se da život postaje ciganskim«, reče on. »To nisam očekivao.«
Pohlmann se umorno smješkao. »Josef živi tako već tri godine. Nekoliko mjeseci živio je noću samo po tramvajima. Neprestano se vozio naokolo. U to je vrijeme mogao samo sjedeći spavati i uvijek samo po četvrt sata. Onda još nije bilo zračnih napada. Sada to više nije moguće.«
Graeber uzme iz kofera konzervu s mesom i pruži je Pohlmannu. »Ovo mi je preostalo. Dajte to Josefu.«
»Meso? Zar vam ne treba?«
»Ne. Dajte njemu. Ljudi kao on treba da se probiju. Šta će inače biti kad jednom sve to prođe? Šta će uopće biti? Je li ostalo dovoljno, da bi se moglo iznova započeti?«
Starac je šutio neko vrijeme. Onda pođe prema globusu, koji je stajao u kutu, i okrene ga. »Vidite li ovo?« upita on. »Ovaj maleni dio svijeta je Njemačka. Mogli bismo je gotovo pokriti palcem. To je vrlo mali dio svijeta.«
»To je točno. Ali iz tog malog dijela osvojili smo velik dio svijeta.«
»Dio, da. I osvojili — ali ne i uvjerili.«
»Još ne. Ali šta bi se desilo da smo ga mogli zadržati? Deset godina. Dvadeset. Pedeset. Pobjede i uspjesi strahovito uvjeravaju. Iskusili smo to u vlastitoj" zemlji.«
»Mi nismo pobijedili.«
»To nije dokaz.«
»To je dokaz«, reče Pohlmann. »Veoma snažan.« Njegova ruka puna žila ponovo okrene globus. »Svijet«, reče on, »svijet ne stoji mirno. Ako neko vrijeme očajavamo nad svojim životom, moramo vjerovati u svijet. Moguća je pomrčina sunca, ali ne trajna noć. Ne na ovoj planeti. Čovjek ne bi smio odmah očajavati.« On odgurne globus. »Vi pitate je li preostalo dovoljno da bi se nanovo započelo. Crkva je počela s nekoliko ribara, s nekoliko vjernika u katakombama i s preživjelima iz rimskih arena.«
»Da. A nacisti s nekoliko besposlenih u jednoj münchenskoj pivnici.«
Pohlmann se smješkao. »Imate pravo. Ali još nikad nije bilo tiranije, koja bi trajala. Čovječanstvo nije napredovalo mirnim tokom. Uvijek samo u mahovima, trzanju, padovima natrag i grčevima. Bili smo odviše oholi, vjerovali smo da smo već svladali našu krvavu prošlost. Sada znamo da se ne smijemo ni okrenuti, a da nas opet ne dostigne.«
On uzme šešir. »Moram ići.«
»Evo vaše knjige o Švicarskoj«, reče Graeber. »Malo je pokisla. Izgubio sam je, ali sam je ponovo našao i spasio.«
»Niste je trebali spasiti. Snove ne treba spašavati.«
»Ipak«, reče Graeber. »Šta drugo?«
»Vjeru. Snovi se mogu ponovo stvoriti.«
»Nadajmo se. Inače bi se mogao čovjek objesiti.«
»Kako ste još mladi«, reče Pohlmann. »Ali, šta govorim? Tȁ vi ste stvarno još veoma mladi.« On obuče svoj kaput. »Čudnovato uvijek sam mladost zamišljao drukčijom...«
»I ja također«, reče Graeber.


Josef je imao pravo. Crkvenjak Katarinske crkve uzimao je stvari u pohranu. Graeber tamo ostavi svoj ranac. Onda pođe u stambeni ured. Premjestili su ga i sada se nalazio u prirodoslovnoj sobi jedne škole. Stalak sa zemljopisnim kartama i stakleni ormar s preparatima u špiritu bijahu još uvijek tu. činovnica je većinu čaša upotrebila kao pritiskivače za spise. Bijahu tu zmije, gušteri i žabe. Bila je tu i ispunjena vjeverica sa staklenim očima s orahom između šapa. Činovnica bijaše prijazna, sijeda žena. »Upisat ću vaše ime za jedan privremeni stan«, reče ona. »Imate li adresu?«
»Ne.«
»Onda ćete morati svratiti i ponovo pitati.«
»Ima li smisla?«
»Nikakvog. Ima šest hiljada prijava prije vas. Nastojte radije da sami nešto pronađete;«
Vratio se na Jahnov trg i pokucao na Pohlmannova vrata. Nitko ne odgovori. Čekao je neko vrijeme. Onda pođe k Marienstrasse da vidi šta je tamo preostalo.
Elisabethina je kuća izgorjela do kućepaziteljeva kata. Vatrogasci su bili došli. Odasvud je još curila voda. Od Elisabethina stana nije ništa preostalo. Nestalo je i stolice, koja je stajala napolju. U jarku je ležao par rukavica, to bijaše sve. Graeber vidje kućepazitelja u stanu iza zastora. Sjeti se da mu je obećao cigare. Činilo mu se da to bijaše davno i sada nepotrebno, ali nikad čovjek nije mogao znati. Odluči da ode do Alfonsa i da ih donese. Ionako je trebao živežnih namirnica za večeru.
Sve bijaše čitavo osim te jedne kuće. Vrtovi bijahu osvijetljeni jutarnjim svijetlom, breze su se njihale na vjetru, sjajilo je zlato narcisa, i prvo je drveće cvjetalo, kao da je puno bijelih i ružičastih leptira — samo Bindingova kuća bijaše pusta gomila ruševina koje su visjele nad kraterom u vrtu, u kome je plitka voda odražavala nebo. Graeber je časak stajao i zurio u to kao da ne vjeruje. Nije znao zašto, ali uvijek je mislio da se Alfonsu ništa ne može dogoditi. Polako se približi. Kupatilo za ptice bijaše razbijeno u krhotine. U grmu jorgovana visjela su ulazna vrata. Rogovi su ležali na tratini, kao da su ispod njih pokopane životinje. Sag je visio visoko u krošnjama drveća, kao sjajna zastava nekog barbarskog osvajača. Boca »Napoleona« stajala je uspravna u gredici punoj cvijeća, kao da je tamo preko noći izrasla tamna tikva. Graeber je podigne, pregleda i stavi u džep. Vjerojatno je podrum izdržao i oni su ga iskopali, mislio je. Onda pođe do stražnjeg dijela kuće. Ulaz u kuhinju još bijaše čitav. On otvori vrata. Nešto se pomaklo. »Gospođa Kleinert«, reče on.
Odgovori mu glasno jecanje. Žena ustane i iziđe napolje iz polumračne prostorije. »Siromašni gospodin! Bio je tako dobar!«
»Šta se desilo? Zar je ranjen?«
»Mrtav je. Mrtav, gospodine Graeber. A bio je tako pun života.«
»Mrtav?«
»Da. Neshvatljivo, zar ne?«
Graeber kimne. Smrt uvijek bijaše neshvatljiva, ma koliko je često čovjek vidio. »Kako se to dogodilo?« upita on.
»Bio je u podrumu. Ali podrum nije izdržao.«
»Podrum je bio odviše slab za teške bombe. Zašto nije otišao u bunker na Seidlovu trgu? To je samo nekoliko minuta odavde.«
»Mislio je, da se ništa ne će dogoditi. A onda... Gospođa Kleinert je oklijevala. »Bila je ovdje još neka dama.«
»Šta? Već u podne?«
»Bila je ovdje još od prošle večeri. Visoka plavuša. Gospodin kreisleiter je volio visoke plavuše. Poslužila sam kokog, kad je počeo napad.«
»Je li dama također mrtva?«
»Da. Nisu bili ni pravo obučeni. Gospodin Binding u pidžami, a dama u tankoj, svilenoj jutarnjoj haljini. Tako su ih našli. Ništa nisam mogla učiniti. Da se to njemu moralo dogoditi! Umjesto u uniformi!«
»Ne znam zašto je to bilo bolje, kad je već morao umrijeti«, reče Graeber. »Je li već bio ručao?«
»Da, s mnogo teka. I vino i njegov najdraži kolač. Kolač od jabuka sa šlagom.«
»No, vidite, gospođo Kleinert. Bila je to prekrasna smrt. I ja bih jednom htio tako umrijeti. Zato, zaista, ne morate plakati.«
»Ali bilo je prerano.«
»Uvijek je prerano. I kad je čovjeku devedeset, mislim. Kad će ga pokopati?«
»Prekosutra u devet. Već je u lijesu. Hoćete li ga vidjeti?«
»Gdje je?«
»Ovdje. U podrumskoj smočnici. Tamo je hladno. Lijes je već zatvoren. Ova strana kuće nije toliko oštećena. Samo je prednji dio posve razoren.«
Spustili gu se kroz kuhinju u podrum. U kutu je stajala gomila krhotina. Mirisalo je na proliveno vino i ukuhana jela. U sredini, na tlu, stajao je lijes orahove boje. Naokolo, na policama, vidio je srušene i ispreturane boce s ukuhanim voćem i konzerve. »Gdje ste tako brzo nabavili lijes?« upita Graeber.
»Nabavila ga je stranka.«
»Hoće U ga odavde pokopati?«
»Da. Prekosutra u devet.«
»Doći ću.«
»To će našeg gospodina sigurno obradovati.«
Graeber pogleda gospođu Kleinert. »Na onom svijetu«, reče ona. »Uvijek vas je toliko cijenio.«
»Zbog čega zapravo?«
»Rekao je, da ste vi jedini koji od njega niste nikada ništa tražili. I onda, jer ste čitavo vrijeme bili u ratu.«
Graeber je neko vrijeme stajao pred lijesom. Osjećao je neko nejasno žaljenje, ali ne odveć jako, i stidio se zbog toga pred zaplakanom ženom. »Šta ćete sada učiniti sa svim tim stvarima? upita on i pogleda na police.
Gospođa Kleinert oživi. »Tȁ uzmite od toga koliko vam treba, gospodine Graeber. Ionako će dospjeti u strane ruke.«
»Zadržite vi to za sebe. Tȁ većinu ste sami ukuhali.«
»Spremila sam već nešto za sebe. Ne treba mi toliko mnogo. Uzmite sa sobom što želite, gospodine Graeber. Stranački ljudi, koji su bili ovdje, ionako su razrogačili oči. Bolje je da nema previše toga ovdje. Inače suviše sliči na stvaranje zaliha.«
»Tako izgleda.«
»Eto, i zbog toga. Kad se oni ponovo vrate, otići će sve u strane ruke. A vi ste zaista bili pravi prijatelj gospodina Bindings. Vama to sigurno radije prepušta nego drugima.«
»Zar nije imao rodbine?«
»Otac je još živ. Ali vi znate u kakvim su bili odnosima. Za njega će dovoljno ostati. U drugom je podrumu ostalo još mnogo čitavih boca. Uzmite što vam treba.«
Žena je trčala duž polica, uzimala konzerve i donosila ih. Zatim ih je stavila na lijes i htjela donijeti druge, ali se onda predomisli, uzme ih s lijesa i odnese u kuhinju.
»Stanite, gospođo Kleinert«, reče Graeber. »Ako već nešto moram ponijeti, treba da razumno izaberemo. On pogleda na kutije. »To su špargle, holandske špargle, te nam ne će trebati. Sardine u ulju i kuhanu svinjsku nogu mogli bismo zadržati.«
»Imate pravo. Tako sam smetena zbog svega toga.«
Ona naslaže stvari na stolicu u kuhinji. »To je previše«, reče Graeber. »Kako da to odnesem?«
»Dođite dvaput, ili triput. Čemu da dođe u strane ruke, gospodine Graeber? Vi ste vojnik, vi imate više prava na to nego ti nacisti, koji čuvaju ovdje svoja udobna mjesta!«
To može biti, mislio je Graeber. I Elisabeth i Josef i Pohlmann imaju isto toliko prava, i ja bih bio magarac, kad to ne bih primio. Alfonsu to više ne može ni štetiti ni koristiti. Tek kasnije kad se već udaljio od ruševina, padne mu na um, da je zapravo samo slučaj što više nije stanovao kod Alfonsa i poginuo zajedno s njim.


Josef otvori. »To je išlo brzo«, reče Graeber.
»Vidio sam vas.« Josef pokaže na malenu rupu u vratima.
»Maločas prije sam je provrtao. Praktično!«
Graeber stavi paket na stol. »Bio sam u Katarinskoj crkvi. Crkvenjak je rekao da možemo tamo prespavati jednu noć. Hvala vam na savjetu.«
»Je li to bio mladi crkvenjak?«
»Ne, neki stari.«
»Onaj stari je dobar. Dozvolio mi je tjedan dana da stanujem u crkvi preobučen u crkvenjakova pomoćnika. Onda je odjednom došlo do racije. Sakrio sam se u orgulje. Prijavio me mladi crkvenjak. On je antisemit. Religiozni antisemit. Ima i takvih. Jer smo prije dvije hiljade godina ubili Krista.«
Graeber otvori paket. Onda izvadi iz džepova kutije sa sardinama i haringama. Josef pogleda. Njegovo se lice nije promijenilo. »Čitavo blago«, reče on.
»Podijelit ćemo ga.«
»Zar imate toliko?«
»Pa vidite i sami. Naslijedio sam to. Od jednog kreisleitera. Smeta li vas to?«
»Naprotiv. To mu daje stanovitu aromu. Poznajete li kreisleitera tako dobro da vam ostavlja takve darove?«
Graeber pogleda Josefa. »Da«, reče on. »Ovoga da. Bio je bezazlen i dobrodušan čovjek.«
Josef ne odvrati ništa. »Mislite li da čovjek ne može biti i jedno i drugo?« upita Graeber.
»A vi?«
»Moguće je. Ako je čovjek bez karaktera, ili je plašljiv i slab i zbog toga surađuje.«
»Zar se tako postaje kreisleiterom?«
»I to je moguće.«
Josef se smješkao. »Čudnovato je,« reče on. »Čovjek često vjeruje da ubojica uvijek i svagdje mora biti ubojicom, i ništa drugo. A dovoljno je, zapravo, da bi širio oko sebe užasnu bijedu, ako je takav samo od vremena na vrijeme i u malenom dijelu svoga bića. Ili ne?«
»Da«, odvrati Graeber. »Hijena ostaje hijenom. Čovjek ima više varijacija.«
Josef kimne. »Ima duhovitih zapovjednika KZ, stražara esesovaca, koji su između sebe dobrodušni drugovi. Ima ih koji surađuju, gledajući samo na ono takozvano ’dobro’, a užas ne vide ili ga objašnjavaju kao prolaznu krutu nuždu. To su ljudi elastične savjesti.«
»I oni koji se boje.«
»I oni koji se boje«, reče Josef uslužno.
Graeber je šutio. »Htio bih da vam mogu pomoći«, reče onda.
»Nema mnogo što da se pomogne. Ja sam sâm. Ili će me uhvatiti, ili ću se probiti«, reče Josef tako ravnodušno, kao da govori o stranom čovjeku.
»Zar nemate rodbine?«
»Imao sam. Brata, dvije sestre, oca, ženu i dijete. Mrtvi su. Dvoje ubijeno, jedno je umrlo, a drugi su ugušeni plinom.«
Graeber je zurio u njega. »U KZ?«
»U KZ«, odvrati Josef pristojno i hladno. »Tamo je savršeno uređenje.«
»A vi ste pobjegli?«
»Ja sam pobjegao.«
Graeber pogleda Josefa. »Kako nas morate mrziti«, reče on.
Josef slegne ramenima. »Mrziti! Tko može sebi dopustiti takav luksuz! Mržnja čini čovjeka neopreznim.«
Graeber pogleda na prozor, iza koga je stršila gomila ruševina srušene kuće. Činilo se da se smračilo svijetlo malene svjetiljke u sobi. Svjetlucalo je na globusu, kojeg je Pohlmann gurnuo u kut.
»Vi se vraćate na front?« upita Josef prijazno.
»Da. Natrag, da bih se borio za to, da bi zločinci, koji vas progone, ostali još neko vrijeme na vlasti.
Možda upravo dovoljno dugo da bi vas uhvatili i objesili.« Josef je lagano kimnuo i šutio.
»Idem, jer bi me inače strijeljali«, reče Graeber. Josef ne odgovori.
»Idem, jer će moje roditelje i moju ženu zatvoriti, poslati u logor ili ubiti, ako dezertiram.«
Josef je šutio.
»Idem i znam da moji razlozi nisu nikakvi razlozi i da su to razlozi milijuna. Kako mora da nas prezirete!«
»Ne budite tako tašti«, reče Josef tiho. Graeber je zurio u njega. Nije ga razumio.
»Nitko ne govori o preziranju«, reče Josef. »Samo vi. Zašto vam je to tako važno? Prezirem li ja Pohlmanna? Prezirem li ljude koji me skrivaju, iako zbog toga svake noći riskiraju svoj život. Bi li ja živio da njih nema? Kako ste naivni!«
Odjednom se ponovo nasmiješi. Bio je to sablasan smiješak, koji je preletio preko njegova lica i nije imao s njim ništa zajedničko. »Skrećem s teme«, reče on. »Ne treba previše govoriti. I ne razmišljati. Još ne. To slabi. Sjećanje također. Odviše je rano za sve to. U opasnosti treba razmišljati samo o spasenju.« On pokaže na konzerve. »Ovo ovdje pomaže. Primam, hvala.«
On uzme konzerve i stavi ih iza knjiga, činio je to čudnovato nespretnim kretnjama. Graeber vidje da su gornji članci prstiju na njegovim rukama osakaćeni i bez nokata. Josef primijeti njegov pogled. »Mala uspomena na logor«, reče on. »Nedjeljna razonoda jednog scharführera. Zvao je to paljenje božićnih svijeća. Oštro zašiljene šibice. Radije bih da je to činio s mojim nožnim prstima. Manje bi se vidjelo. Ovako me brzo prepoznaju. Čovjek ne može uvijek nositi rukavice.«
Graeber ustane. »Bi li vam pomoglo kad bih vam dao svoju staru uniformu i vojničku knjižicu. Mogli biste izmijeniti ono što treba. Ja bih mogao reći da je izgorjela.«
»Hvala. Nije potrebno. Za neko vrijeme postat ću Rumunj. Pohlmann je to izmislio i udesio. U tome je veoma spretan. Ne izgleda tako, zar ne? Postat ću Rumunj. A moje ozljede mogu se tako lakše objasniti. Zadobivene od komunista. Hoćete li odmah ponijeti sa sobom posteljinu i kofere?«
Graeber osjeti da ga se Josef želi osloboditi. »Ostajete Ü još ovdje?« upita on.
»Zašto?«
Graeber gume prema njemu svoj dio konzerva. »Mogu donijeti još više. Idem još jednom po njih.«
»I to je previše. Ne smijem nositi mnogo prtljage. Sada moram otići. Ne mogu dulje čekati.«
»Cigarete, zaboravio sam cigarete. Ima ih mnogo. Mogu ih donijeti sa sobom.«
Josefovo se lice promijeni. Odjednom postade gotovo blago.
»Cigarete«, reče on, kao da govori o prijatelju. »To je nešto drugo. One su važnije nego jelo. Na njih ću, naravno, pričekati.«

XXII


Gomila ljudi čekala je već na križnom putu Katarinske crkve. Gotovo su svi sjedili na kovčezima i košarama, ili okruženi zavežljajima i paketima. Većinom to bijahu žene i djeca. Graeber stane k njima sa zavežljajem posteljine i kovčezima. Kraj njega je sjedila neka starica s konjskim licem. »Ako nas samo ne otpreme kao bjegunce!« reče ona. »Svašta se priča. Barake, malo hrane, a seljaci škrti i ljuti.«
»To mi je svejedno!« odvrati neka mršava djevojka. »Hoću napolje odavde. Sve je bolje nego biti mrtav. Izgubili smo sve što smo imali. Moraju se pobrinuti za nas.«
»Prije nekoliko dana prošao je vlak s bjeguncima iz Rajnskog područja. Kako su ti izgledali! Išli su za Mecklenburg.«
»Mecklenburg? Tamo ima bogatih seljaka.«
»Bogati seljaci!« Žena s konjskim licem ljutito se nasmije.
»Kod njih čovjek mora raditi, dok mu meso ne padne s kostiju. I jedva da te nahrane za to. To bi trebalo reći Führeru!«
Graeber pogleda konjsko lice i mršavu djevojku. Iza njih, kroz otvoren romanski hodnik sa stupovima, svijetlilo je prvo zelenilo crkvenog vrta. Narcise su cvjetale ispod kamenih slika križnog puta. Jedan je drozd sjedio na slici Kristova, raspeća i pjevao.
»Moraju nas besplatno smjestiti«, izjavi mršava djevojka.
»Kod onih koji imaju dovoljno. Mi smo žrtve rata.«
Došao je crkvenjak. Bio je to mršav čovjek s obješenim crvenim nosom i spuštenim ramenima. Graeber nije mogao zamisliti da se on usuđuje sakrivati ljude koje traži Gestapo.
Crkvenjak pusti ljude da uđu. Svakome je dao broj za njegove stvari i stavio cedulju s istim brojem na zavežljaje i kovčege.
»Nemojte doći odviše kasno danas uvečer«, reče Graeberu. »U crkvi nema dovoljno mjesta.«
»Nema dovoljno mjesta?« Katarinska crkva bijaše prostrana zgrada.
»Ne. Crkvena se lađa ne upotrebljava kao prenoćište. Samo prostorije ispod nje i hodnici sa strane.«
»Gdje spavaju ljudi koji dođu prekasno?«
»U hodnicima križnog puta, koji su još čitavi. A neki i u vrtu.«
»Jesu li prostorije ispod crkvene lađe sigurne protiv bomba?« Crkvenjak blago pogleda Graebera. »Kad se crkva gradila, nisu na takvo šta mislili. To je bilo u mračnom srednjem vijeku.«
Lice s crvenim nosom bijaše posve bezizražajno. Nije ga izdao ni najmanji treptaj. Daleko smo dotjerali u pretvaranju, pomisli Graeber. Gotovo svatko bijaše mali majstor.
On iziđe napolje kroz vrt i hodnike križnog puta. Crkva bijaše veoma oštećena; jedan se od njenih tornjeva urušio i danje je svijetlo unutra nemilosrdno sjajilo. Širokim svijetlim trakama rezalo je mračnu tamu. Dio prozora bijaše također razbijen. U njima su sjedili vrapci i cvrkutali. Svećenički seminar, koji je stajao kraj crkve, bijaše potpuno srušen. Tik uz njega nalazilo se sklonište. Graeber uđe unutra. Bio je to stari rimski podrum, koji je prije pripadao crkvi. Potpornji za bačve bijahu još tu. Zrak je bio vlažan, hladan i pun mirisa. Čini se da je vinski miris stoljeća dosad uvijek nanovo pobjeđivao miris straha noći ispunjenih bombama. U pozadini bunkera ugleda Graeber na stropu od četvrtastog kamenja nekoliko teških željeznih kolutova. Sjetio se da je ovaj podrum, prije nego je postao spremištem za vino, bio mučionica vještica i nevjernika. Objesili bi ih za ruke, a noge im otežali željezom i štipali ih užarenim kliještima, dok ne bi priznali. Onda su ih smaknuli u ime božje i u ime kršćanske ljubavi prema bližnjemu. Malo se promijenilo, mislio je. Mučitelji u KZ imali su izvanredne učitelje. A stolarov sin iz Nazareta čudnovate nasljednike.


Išao je kroz Adlerstrasse. Bilo je šest sati uveče. Čitav je dan tražio sobu i nije našao ništa. Umoran odluči da za danas prekine traženje. Cijela je četvrt bila veoma opustošena. Razvalina je slijedila razvalinu. Prolazio je zlovoljno između njih. Odjednom vidje nešto, u što prvog časa nije mogao vjerovati. Usred ruševina stajala je malena dvokatnica. Bila je stara i malo nagnuta, ali inače posve neoštećena. Okruživao ju je vrt s nekoliko stabala i grmlja, koje se zelenilo i sve bijaše čitavo. Kao oaza u pustinji ruševina. Nad vrtnom je ogradom cvalo grmlje jorgovana. Nijedna daščica na plotu ne bijaše slomljena. Dvadeset koraka dalje ponovo je počinjala s obje strane mjesečeva pustoš; ali ovaj maleni stari vrt i ova mala stara kuća bijahu očuvani čudom, koje ponekad prati razaranje. Gostionica i restoran Witte, stajalo je nad kućnim vratima.
Vrata vrta bijahu otvorena. On uđe unutra. Više se nije čudio što nijedno staklo prozora ne bijaše razbijeno. Gotovo je tako i moralo biti. Čudo je uvijek čekalo u blizini očaja. Jedan smeđebijeli lovački pas ležao je kraj vrata i spavao. Cvjetalo je i nekoliko gredica narcisa, ljubičica i tulipana. Činilo mu se kao da je sve to već jednom vidio; nije znao kada; izgledalo je veoma davno. Ali možda je to samo sanjao. On uđe kroz vrata.
Prostorija sa šankom bila je prazna. Na policama je stajalo samo još nekoliko čaša; boca više nije bilo. Slavina za pivo bila je sjajna; a sito ispod nje suho. Uz zidove stajahu tri stola sa stolicama. Nad srednjim je visjela slika. Bio je to neki tirolski krajolik. Jedna je djevojka svirala citru, a lovac je stajao nagnut kraj nje. Hitlerove slike nije bilo; Graeber to nije ni očekivao.
Ušla je neka starija žena. Imala je izblijedjelu plavu bluzu, kojoj rukavi bijahu zavrnuti. Ona nije rekla: »Heil Hitler«. Ona je rekla: »Dobro veče« — i bilo je u tome zaista nešto od večeri. Poslije dana punog dobrog rada, bila je to želja za jedno dobro veče. Bilo je toga nekoć, mislio je Graeber. Htio je samo nešto popiti, ožednio je od prašine ruševina — ali sad mu se odjednom činilo veoma važnim da s Elisabethom ovdje provede veče. Osjećao je da će to biti jedno dobro veče, izvan mračnog kruga, koji ovaj začarani vrt okružuje do horizonta.
»Može li se kod vas večerati?« upita on.
Žena je oklijevala. »Imam kupone«,, reče on brzo. »Bilo bi lijepo ovdje večerati. Možda čak u vrtu. To je jedan od mojih posljednjih dana prije odlaska. Za moju ženu i mene. Imam kupone za oboje. Ako želite, mogu u zamjenu donijeti i konzerve.«
»Imamo samo juhu od leće. Mi zapravo više ne izdajemo hranu.«
»Juha od leće je divna. Već je dugo nisam jeo.«
Žena se smješkala. Bio je 'to miran smiješak’, koji je izgledao kao da nastaje sam od sebe. »Ako vam je to dovoljno, onda samo dođite. Možete sjediti i u vrtu, ako želite. Ili ovdje, kad zahladni.«
»U vrtu. Još ima . dovoljno svijetla. Možemo li doći u osam sati?«
»To nije toliko važno za lećinu juhu. Samo dođite kad zaželite.«
Pod tablicom na kući njegovih roditelja bilo je utaknuto pismo. Pisala ga je njegova majka. Poslali su ga natrag s fronta. On ga otvori. Pismo je bilo kratko. Njegova je majka pisala da ona i otac slijedećeg jutra s jednim transportom napuštaju grad. Još nisu znali kamo. Neka ne bude uznemiren. To je samo mjera sigurnosti.
On pogleda na datum. Pismo je bilo pisano tjedan dana prije njegova dopusta. U njemu nije stajalo ništa o nekom napadu iz zraka. Ali njegova je majka bila oprezna. Bojala se cenzure. Bilo je nevjerojatno da su kuću bombardirali posljednje večeri. To se moralo prije desiti; inače ih ne bi odredili za transport.
On polako savije pismo i stavi ga u džep. Njegovi su roditelji, dakle, živjeli. To je sada bilo toliko sigurno, koliko je čovjek uopće mogao biti u nešto siguran. On pogleda oko sebe. Činilo se da pred njim nešto poput valovitog, staklenog zida tone u zemlju, i Hakenstrasse je odjednom izgledala kao i sve ostale bombardirane ulice. Strah i očaj, koji su okruživali kuću broj osamnaest, bezglasno su se izgubili. Kao svuda, i ovdje bijahu samo ruševine. Disao je duboko. Nije osjetio radosti, samo duboko olakšanje. Teret, koji ga je uvijek i svagdje pritiskivao, odjednom je nestao s njegovih ramena. Nije mislio na to da vjerojatno više ne će vidjeti roditelje za vrijeme svog dopusta. To je već pokopala duga neizvjesnost. Bilo mu je dovoljno da oni žive. Oni žive, time je nešto bilo zaključeno, i on bijaše slobodan.


Ulica je za posljednjeg napada dobila još nekoliko pogodaka. Srušila se i kuća, od koje je stajalo samo još pročelje. Vrata s ruševinskim novinama stajahu nešto dalje među razvalinama. Graeber je upravo razmišljao, što se desilo ludom čuvaru protuavionske zaštite, kad ga vidje kako prilazi s druge strane. »A, onaj vojnik«, reče čuvar. »Još uvijek ovdje?«
»Da. Vi također, kako vidim.«
»Jeste li našli vaše pismo?«
»Da.«
»Stiglo je jučer poslije podne. Možemo li vas sada brisati s vrata. Veoma nam je potreban prostor. Imamo već pet predbilježbi.«
»Još ne«, reče Graeber. »Za nekoliko dana.«
»Već je vrijeme«, izjavi čuvar tako oštro i strogo, kao učitelj koji govori neposlušnom djetetu. »Bili smo s vama veoma strpljivi.«
»Jeste li vi urednik ovih novina?«
»Čuvar protuavionske zaštite brine se za sve. Reda mora da bude. Imamo jednu udovicu, koja je za vrijeme prošlog napada izgubila troje djece. Treba nam vaše mjesto za oglas.«
»Onda ga uzmite. Moja pošta, izgleda, ionako stiže preko u ruševinu.«
Čuvar skine Graeberovu cedulju s vrata i preda mu je. Graeber je htjede poderati. Čuvar mu zadrža ruku. »Jeste li poludjeli, vojniče? To se ne smije poderati. Inače čovjek time dere svoju šansu. Jedamput spašen, uvijek spašen, dok imate cedulju. Vi ste zaista početnik!«
»Da«, reče Graeber, složi cedulju i spremi je. »I htio bih to ostati, što je dulje moguće. Gdje stanujete sada?«
»Morao sam preseliti. Našao sam komfornu podrumsku rupu. Tamo sam podstanar jedne mišje obitelji. Veoma zabavno.«
Graeber pogleda čovjeka. Njegovo koščato lice nije ništa odavalo. »Namjeravam osnovati jedan savez«, objasni on. »Za ljude, kojima su članovi obitelji bili zatrpani. Moramo držati zajedno, inače grad ne će ništa učiniti. Barem bi popovi trebali posvetiti svako mjesto gdje leže zatrpani, da bi to postala posvećena zemlja. Razumijete li?«
»Da, razumijem.«
»Dobro. Ima ljudi koji to smatraju glupošću. No, vi sada više ne morate postati našim članom. Vi imate svoje prokleto pismo.«
Njegovo se koščato lice odjednom raspadne. Na njemu se pojavi izražaj strahovite boli i bijesa. Čovjek se naglo okrene i vrati se natrag velikim koracima.
Graeber je gledao za njim. Onda pođe dalje. Odluči, da Elisabeth! ne kaže ništa o tome, da njegovi roditelji još žive.


Dolazila je sama preko trga ispred tvornice. Izgledala je mala i veoma izgubljena. U sumraku se trg činio većim, a niske zgrade iza njega praznijim i neutješnijim.
»Dobit ću dopust«, reče bez daha. »Ponovo.«
»Koliko dugo?«
»Tri dana. Tri posljednja dana.«
Ona zašuti. Njene se oči promijeniše. Odjednom su bile pune suza. »Objasnila sam im zašto«, reče ona. »Odmah su mi dali tri dana. Možda ću ih kasnije morati nadoknaditi, ali to je svejedno. Kasnije je sve svejedno. I bolje je ako budem imala mnogo posla.«
Graeber ne odvrati ništa. Kao tamni meteor sruši se i u njega saznanje da se moraju rastati. Znao je to čitavo vrijeme, ali tako, kao što je znao i mnoge druge stvari — nije to osjetio tako duboko i do kraja. Još uvijek bijaše toliko mnogo između toga. Sada je to saznanje odjednom bilo ovdje posve samo, veliko i puno hladne jeze i širilo je blijedu, prodornu, skeletnu svjetlost — kao röntgenske zrake koje prodiru kroz draž i čari života i ostavljaju čitavim samo hladan ostatak i nužnost.
Pogledali su se. Oboje su to osjećali. Stajali su na praznom trgu i gledali se i osjećali su kako trpe. Mislili su da teturaju u nekoj oluji; ali nisu se micali. Činilo se da ih je konačno dostiglo očajanje, od koga su uvijek bježali, i oni su sada vidjeli kako će stvarno izgledati — Graeber je vidio Elisabeth, samu, u tvornici, u skloništu, ili u nekoj sobi, kako čeka, bez mnogo nade, a ona je vidjela njega, kako se vraća u opasnost, za stvar u koju više nije vjerovao. Očaj je tresao njima, i u isti se čas sruši na njih kao nagla kiša, kojoj se nisu mogli prepustiti, jer su osjećali da bi ih slomila, ako bi joj se predali. Bijahu bespomoćni. Nisu mogli ništa učiniti. Morali su čekati da popusti.
Činilo se da je prošlo beskrajno mnogo vremena dok je Graeber mogao govoriti. Vidio je da su u Elisabethinim očima ugasle suze. 'Ona se nije pomakla; izgledalo je kao da su tekle unutra. »Onda možemo još nekoliko cijelih dana provesti zajedno«, reče on.
Ona se s mukom nasmiješi. »Da. Od sutra naveče.«
»Dobro. Onda je to kao da imamo još nekoliko tjedana, ako računamo kao da si samo uveče slobodna.«
»Da.«
Hodali su dalje. U praznim spiljama prozora nekog kućnog zida visio je ostatak večernjeg rumenila, kao zaboravljeni prostor.
»Kamo idemo?« upita Elisabeth. »I gdje ćemo spavati?«
»Spavat ćemo u nekom hodniku križnog puta, ili u crkvenom vrtu. A sada idemo da pojedemo lećinu juhu.«


Restauracija Witte iskrsla je iz ruševina. Časak je Graeberu bilo čudnovato, što je još tu. Bilo je to nevjerojatno kao fatamorgana. Ušli su kroz vrtna vrata. »Šta kažeš na to?« upita on.
»Izgleda kao komadić mira, koji je rat previdio.«
»Da. I neka danas navečer ostane tako.«
Gredice su snažno mirisale na zemlju. U međuvremenu ih je netko bio zalio. Lovački je pas trčao oko kuće i mahao repom. Oblizivao je gubicu kao da se već nažderao.
U susret im je došla gospođa Witte. Imala je bijelu kecelju.
»Želite li sjediti u vrtu?«
»Da«, reče Elisabeth. »I rado bih se oprala, ako je moguće.«
»Kako da ne.«
Gospođa Witte odvede Elisabethu u kuću. Graeber prođe pored kuhinje u vrt. Tamo je već stajao stol s bijelocrvenim kockastim stolnjakom i dvije stolice. Na njemu stajahu čaše i tanjuri i jedna malo zamagljena boca s vodom. On žedno popije čašu. Voda je bila hladna i godila mu je bolje nego vino. Vrt bijaše veći nego što se izvana moglo pretpostaviti. Sastojao se od ko mada tratine, koja je već bila svježa i zelena, grmlja bazge i jorgovana, i nekoliko starih stabala s mladim lišćem.
Elisabeth se vratila. »Kako si to samo pronašao?«
»Slučajno. Kako bi se inače takvo šta moglo naći?«
Ona pođe preko tratine i opipa pupove grmlja. »Već pupaju jorgovani. Još su zeleni i gorki. Uskoro će procvjetati.«
»Da«, reče Graeber. »Cvjetat će. Za nekoliko tjedana.«
Ona priđe k njemu. Mirisala je na sapun, svježu vodu i mladost. »Lijepo je ovdje. I čudnovato — čini mi se da sam već jednom bila ovdje.«
»I meni se to učinilo, kad sam došao ovamo.«
»Kao da je sve ovo već jednom postojalo. Ti, i ja, i ovaj vrt — i kao da nedostaje samo još nešto maleno, nešto posljednje, da bih se svega ponovo sjetio. »Ona stavi glavu na njegovo rame. »To se nikad ne će desiti. Čovjek je nemoćan pred tim. Ali možda smo zaista sve to već jednom preživjeli i sada to uvijek nanovo proživljavamo.«
Gospođa Witte donese juhu u dubokoj zdjeli. »Htio bih vam odmah dati kupone«, reče Graeber. »Nema ih mnogo. Jedan je dio izgorio. Ali ovo će vjerojatno biti dovoljno.«
»Ne trebaju mi svi«, reče gospođa Witte. »Leću imamo još otprije. Potrebno je samo nekoliko za kobasicu. Ostale ću vam kasnije vratiti. Želite li nešto popiti? Imam nekoliko boca piva.«
»Sjajno. Pivo je upravo ono što želimo.«
Večernje se rumenilo pretvorilo u blijedi sjaj. Oglasio se drozd. Graeber se sjeti da je još prije podne jednog čuo. Sjedio je onda na jednoj postaji križnog puta. Činilo mu se da se otada mnogo toga dogodilo. On podigne poklopac sa zdjele. »Kobasica. Dobra kobasica od svinjetine. I gusta leća. Izvrsno jelo!«
Napunio je tanjure i pričini mu se kao da ima kuću i vrt i ženu i stol i jelo i sigurnost i da je mir. »Elisabeth«, reče on. »Kad bi mogla učiniti ugovor, da ćeš slijedećih deset godina živjeti tako kao Sada — s ruševinama i s tim vrtom, i nas dvoje zajedno, bi li ga potpisala?«
»Odmah. I na dulje.«
»Ja također.«
Gospođa Witte donese pivo. Graeber otvori boce i napuni čaše. Pili su. Pivo je bilo hladno i dobro. Jeli su juhu. Jeli su polagano i mirno i gledali se.
Postalo je tamnije. Jedan je reflektor rezao nebo, pročačkao po oblacima i kliznuo dalje. Drozd je utihnuo. Pala je noć.
Pojavila se gospođa Witte da ponovo napuni zdjele. »Niste dosta jeli«, reče ona. »Mladi ljudi moraju mnogo jesti.«
»Jeli smo koliko smo mogli. Zdjela je skoro prazna.«
»Donijet ću vam još malo salate. I komad sira.«
Pojavio se mjesec. »Sada imamo sve«, reče Elisabeth.
»Mjesec, vrt, i siti smo, i pred nama je još čitavo veče. Tako je lijepo da čovjek gotovo ne može izdržati.«
»Nekad su ljudi ovako živjeli. I nisu u tome nalazili ništa naročito.«
Ona kimne i pogleda oko sebe. »Odavde se ne vidi ni jedna jedina ruševina. Vrt leži tako, da se ne mogu vidjeti. Sakriva ih drveće. Kad čovjek pomisli da ima cijelih zemalja koje su takve.«
»Otputovat ćemo tamo poslije rata. Vidjet ćemo same nerazrušene gradove i oni će uveče biti osvijetljeni i nitko se ne će plašiti bomba. Šetat ćemo pred izlozima punim svjetlosti i bit će tako svijetlo, da ćemo konačno jednom uveče na ulici moći svoja lica prepoznati kao i po danu.«
»Hoće li nas pustiti unutra?«
»Za jedno putovanje? Zašto ne? U Švicarsku?«
»Morali bismo imati švicarskih franaka. Kako ćemo ih dobiti?«
»Ponijet ćemo fotografske aparate i tamo ih prodati. S time ćemo živjeti nekoliko tjedana.«
Elisabeth se smijala. »Ili nakit, ili krznene kapute, kojih nemamo.«
Gospođa Witte donese salatu i sir. »Sviđa li vam se ovdje?«
»Da, veoma. Možemo li još malo ostati ovdje!«
»Kolikogod dugo želite. Donijet ću vam još i kave, Sladne kave, naravno.«
»Još i kave. Danas živimo kao grofovi«, reče Graeber.
Elisabeth se ponovo nasmije. Kao grofovi smo živjeli u početku. S guščjim jetrima, kavijarom i rajnskim vinom. Sada živimo kao ljudi. Tako, kao što bismo kasnije željeli živjeti. Nije li lijepo živjeti?«
»Da, Elisabeth.«
Graeber je pogleda. Kad je izišla iz tvornice, izgledala je umorno. Sada se posve oporavila. To je kod nje uvijek brzo išlo; njoj je tako malo bilo potrebno.
»Bit će lijepo živjeti«, reče ona. »Navikli smo na tako malo. Gotovo ni na šta. Zbog toga imamo još mnogo pred sobom. Što je drugim ljudima razumljivo samo po sebi, za nas će biti velika pustolovina. Već i zrak, koji ne miriše na paljevinu. Ili večera bez kupona. Trgovine, u kojima se može naći sve što čovjek zaželi. Gradovi, koji nisu razoreni. Ili moći govoriti, a da se prije toga ne okreneš na sve strane. Ne bojati se više! Dugo će još trebati, ali strah će postajati sve manji i manji i ako se od vremena na vrijeme opet javi, bit će poput sreće, jer čovjek će odmah znati da se više ne treba bojati. Ne vjeruješ li?«
»Da«, reče Graeber s mukom. »Da, Elisabeth. Ako tako gledamo, pred nama leži još mnogo sreće.«


Ostali su toliko dugo, koliko su mogli. Graeber je platio večeru, i gospođa je Witte otišla u krevet. Tako su mogli i dalje sjediti.
Mjesec se sve više penjao. Noćni miris tla i mladog lišća postade jači i, jer nije bilo vjetra, potisne načas miris prašine i ruševina, koji je uvijek visio nad gradom. U grmlju je šuštalo. Mačka je tamo lovila štakore. štakora je bilo više nego prije; pod ruševinama su nalazili dosta hrane.
Krenuli su u jedanaest sati. Bilo im je kao da napuštaju neki otok.
»Zakasnili ste«, reče im crkvenjak kad su stigli. »Zauzeta su sva mjesta.« Bio je to drugi, a ne onaj jutrošnji. Ovaj bijaše mlađi, glatko obrijan i pun nekog krutog dostojanstva. Vjerojatno to bijaše onaj koji je prijavio Josefa.
»Zar ne bismo mogli spavati u vrtu križnog puta?«
»U vrtu već spavaju ljudi, svagdje na zaklonjenim mjestima. Zašto ne odete u prihvatilište za postradale?«
To bijaše u dvanaest sati noću idiotsko pitanje. »Mi se više pouzdajemo u boga«, odvrati Graeber.
Crkvenjak ga načas oštro pogleda. »Ako želite ostati ovdje, morate spavati napolju.«
»To ništa ne smeta.«
»Jeste li vjenčani?«
»Da. Zašto?«
»To je kuća božja. Nevjenčani ljudi ne mogu ovdje zajedno spavati. Na križnom putu imamo jedno odjeljenje za muškarce i jedno za žene.«
»A ako su vjenčani?«
»I onda. Križni put spada k crkvi. Ovdje ne smije biti tjelesnih uživanja. Vas dvoje ne izgledate kao da ste vjenčani.«
Graeber izvadi vjenčani list. Crkvenjak je stavio niklovane naočari i stao ga studirati pod svijetlom vječne luči. »Veoma kratko vrijeme«, reče on.
»O tome katekizam ništa ne govori.«
»Jeste li i crkveno vjenčani?«
»Slušajte«, reče Graeber. »Mi smo umorni. Moja je žena mnogo radila. Sada idemo u krevet u vrt križnog puta. Ako imate nešto protiv toga, pokušajte nas istjerati. Ali povedite više ljudi. To ne će biti jednostavno.«
Najednom se kraj njih stvori jedan svećenik. Bio je nečujno prišao. »Šta se ovdje događa?«
Crkvenjak objasni. Svećenik ga prekine nakon nekoliko rečenica: »Boohmer, ne igrajte se dragog boga. Dovoljno je strašno što ljudi moraju ovdje spavati.« On se okrene Graeber u.
»Ako i sutra ne nađete stan, dođite prije devet sati uveče u Domhof 7. Pastor Biedendieck. Moja će vas gazdarica već nekamo smjestiti.«
»Mnogo hvala.«
Biedendieck kimne i pođe dalje. »Naprijed, vi božji podoficiru!« reče Graeber crkvenjaku. »Major vam je izdao naređenje. Ima da slušate. Crkva je jedina diktatura koja se stoljećima uspješno održala. Gdje je put u križni vrt?«
Crkvenjak ih je vodio kroz sakristiju. U tami je blistalo misno ruho. Onda prođe kroz jedna vrata i hodnik u vrt križnog puta.
»Ali nemojte logorovati na grobovima članova crkvenog vijeća«, progunđa crkvenjak. »Ostanite na suprotnoj strani, pored hodnika križnog puta. I ne smijete zajedno. Samo jedno kraj drugoga.
Svaki ležaj mora posebno stajati. A svlačenje je zabranjeno.«
»Cipele također?«
»Cipele ne.«
Pošli su preko. Iz hodnika se čuo višeglasni koncert hrkanja. Graeber je na tratini raširio šatorsko krilo i gunjeve. Onda pogleda Elisabethu. Ona se smijala.
»Zašto se smiješ?« upita on.
»Smijem se crkvenjaku. I tebi.«
»Dobro«. Graeber uza zid postavi kovčege, a iz ranca načini neku vrstu jastuka. Odjednom kroz ritmičko hrkanje prodre jedan ženski krik.
»Ne! Ne! Oh — h...« zamre u grgljanju.
»Mir!« progunđa netko. Žena ponovo vikne. »Mir! Dovraga!« vikne ovaj glasnije. Krik se prekine kao ugušen.
»To smo mi, gospodska rasa!« reče Graeber. »Čak i u snu slušamo svaku zapovijed.«
Legli su. Bili su gotovo sami kraj zida. Samo su tamne uzvisine u oba kuta pokazivale da tamo također spavaju ljudi. Mjesec je stajao iza probušenog tornja. Bacao je trake svijetla na stare grobove crkvene gospode. Neki bijahu urušeni. To nisu učinile bombe; lijesovi su istrunuli i popustili. U sredini vrta između grmlja divljih ruža uzdizao se veliki križ. Naokolo, uz put, stajale su kamene postaje križnog puta. Elisabeth i Graeber ležali su između postaje bičevanja i krunisanja trnjem. Iza toga, u drugom četverokutu, blistahu stupovi i okrugli svodovi hodnika križnog puta, koji bijahu otvoreni prema vrtu.
»Dođi ovamo k meni«, reče Graeber. »Dovraga i odredbe tog asketskog crkvenjaka!«

XXIII


Lastavice su letjele oko probušenog tornja. Rano je sunce blistalo na rubovima razbijenih pločica krovova. Graeber je izvadio kuhalo na špirit. Nije znao je li dozvoljeno kuhanje; zato je htio poslušati staro vojničko pravilo: učini prije nego što ti zabrane. Uzeo je porciju i potražio slavinu. Nađe je iza postaje raspeća. Tamo je spavao neki čovjek otvorenih usta i crvene, čekinjave brade. Imao je samo jednu nogu. Protezu je skinuo i stavio kraj sebe. Nikleni potpornji svjetlucali su u ranom svijetlu kao stroj. Graeber pogleda kroz otvorene redove stupova prema hodnicima križnog puta. Crkvenjak je imao pravo: spolovi ležahu rastavljeni. Na južnoj strani spavale su samo žene.
Kad se vratio, Elisabeth je već bila budna. Izgledala je svježa i ispavana; ne kao ona blijeda lica, koja je vidio u hodnicima križnog puta. »Znam gdje se možeš umiti«, reče on. »Idi, prije nego navale drugi. Svete organizacije uvijek imaju nedovoljne sanitarne uređaje. Dođi, pokazat ću ti umivaonicu za članove crkvenog vijeća.«
Ona se nasmije. »Radije ostani ovdje i čuvaj kavu, jer je kasnije više ne ćemo naći. Sama ću pronaći umivaonicu. Kuda se ide?«
On joj objasni. Išla je kroz vrt. Spavala je tako mirno, da joj haljina gotovo i nije bila zgužvana. On je gledao za njom. Odjednom ju je silno ljubio.
»Tako, vi kuhate u vrtu gospodnjem!« Pobožni se crkvenjak došuljao na pustenim donovima. »I to još ispod postaje krunice bola!«
»A gdje je ona puna radosti? Mogu i tamo otići.«
»Sve je ovo sveto tlo. Zar ne vidite da tamo leže pokopani članovi crkvenog vijeća?«
»Jeo sam već i kuhao na mnogim grobljima«, reče Graeber mirno. »Ali, recite mi, kamo da idemo. Postoji li ovdje neka kantina, ili poljska kuhinja?«
»Kantina?« Crkvenjak je žvakao tu riječ kao nagnjio plod.
»Ovdje?«
»To ne bi bila loša zamisao.«
»Možda za barbarina kao što ste vi. Na sreću ima ljudi koji drukčije misle. Trgovina jelom na Kristovu tlu! Takva blasfemija!«
»Nije to nikakva blasfemija. Krist je s nekoliko hljebova i riba nahranio tisuće ljudi, vi biste to morali znati. Ali on sigurno nije bio takva dostojanstvena vrana kao vi! A sad odprhnite! Rat je, to je za vas možda novost.«
»Obavijestit ću gospodina pastora Biedendiecka o vašem svetogrđu!«
»Učinite to! Izbacit će vas napolje, vi suho šunjalo!«
Crkvenjak ode dostojanstveno i bijesno u svojim pustenim cipelama. Graeber otvori omot kave iz Bindingove ostavštine i pomiriše je. Bila je to prava kava. On je ukuha. Miris se raširio i odmah je djelovao. Iza groba crkvene gospode podigla se raščupana glava nekog čovjeka i stala njuškati. Onda kihne, ustane i dođe bliže. »Ne bi bilo loše popiti jednu šalicu.«
»Odmakni«, reče Graeber, »ovo je kuća božja i ovdje se ne daju milodari, ovdje ih samo uzimaju.«
Elisabeth se vratila. Hodala je lagano i voljko, kao da se šeta.
»Odakle ti kava?« upita ona.
»Od Bindinga. Moramo je brzo popiti, inače će na nas navaliti čitav križni put.«
Sunce je putovalo preko slika krunice bola. Pred klupom šibanja cvjetala je ljubičasta pjega ljubičica. Graeber izvadi iz ranca kruh i maslac. Džepnim nožem odreže kruh i namaže na njega maslac. »Pravi maslac«, reče Elisabeth. »Također od Bindinga?«
»Sve. Čudnovato — on mi je činio samo dobro, a ja ga nikada nisam volio.«
»Možda je to zbog toga i činio. Dešava se to.«
Elisabeth je sjedila kraj Graebera na rancu. »Kad mi je bilo sedam godina, htjela sam živjeti otprilike tako, kao što se ovdje živi.«
»Ja sam htio postati pekar.«
Ona se nasmije. »Zato si postao konačar. Najbolji. Koliko je sati?«
»Spremit ću stvari i poći ću s tobom do tvornice.«
»Ne. Ostanimo ovdje na suncu što je dulje moguće. Pakovanje uzima previše vremena i mi bismo morali dugo čekati dok ne dođemo na red da dolje sve to smjestimo. Križni je put već pun ljudi. Možeš to učiniti kasnije, kad ja odem.«
»Dobro. Misliš li da se ovdje smije pušiti?«
»Ne, ali to te sigurno ne zabrinjava.«
»Ne. Uzimamo što možemo, prije nego što nas odavde izbace. Ne će dugo potrajati. Pokušat ću danas pronaći neko mjesto, gdje ne ćemo morati spavati odjeveni. K pastoru Biedendiecku ne ćemo ni u kom slučaju, zar ne?«
»Ne. Radije opet Pohlmannu.«
Sunce se sve više penjalo. Obasjavalo je trijem sa stupovima i njihove su sjene padale po zidovima. Ljudi su unutra hodali amo tamo, kao u zatvoru od svijetla i sjene. Djeca su plakala. Jednonogi iz kuta vrta namjestio je svoju umjetnu nogu i preko nje spustio hlače. Graeber spremi kruh, maslac i kavu. »Ima još deset minuta do osam«, reče on. »Moraš ići. Doći ću po tebe pred tvornicu, Elisabeth. Ako se nešto dogodi, imamo dva sastajališta: najprije vrt gospođe Witte; — ako ne tamo, onda ovdje.«
»Da.« Elisabeth ustane. »To je posljednji put što danju odlazim.«
»Zato ćemo danas navečer biti dugo budni — sate i sate. Tako ćemo nadoknaditi izgubljeni dan.«
Ona ga poljubi i brzo ode. Graeber začuje kako se netko smije. Ljutito se okrene. Između stupova stajala je neka mlada žena. Na zidu pred njom stajao je dječak i čupao je za kosu. Ona se smijala. Graebera i Elisabethu uopće nisu primijetili. On spakuje stvari.
Onda pođe da opere porciju. Amputirani je došao za njim. Njegova je noga lupala i škripala. »Hej, druže!«
Graeber stane. »Zar niste to vi imali kavu?«
»Da. Popili smo je.«
»To je jasno.« Čovjek je imao veoma odsutne plave oči.
»Mislim na kavin talog. Ako ga namjeravate izliti, dajte ga radije meni. Mogu ga još jednom ukuhati.«
»Da, naravno.« Graeber sastruže talog. Onda ode po svoje stvari i odnese ih na mjesto gdje su ih spremali. Očekivao je bitku sa svetim crkvenjakom. Ali umjesto njega, tamo bijaše onaj drugi, sa crvenim nosom. Mirisao je na misno vino i ništa nije rekao.


Portir je sjedio na prozoru svog stana u izgorjeloj kući. Mahnuo je kad je vidio Graebera. Graeber uđe. »Ima li pošte za nas?«
»Da. Pismo za vašu ženu. Adresirano još na gospođicu Kruse. To je u redu, zar ne?«
»Da.«
Graeber uzme pismo. Opazio je da ga kućepazitelj čudnovato promatra. Pogledao je pismo i ukočio se. Bilo je od tajne državne policije. On okrene kovertu. Bila je tako zalijepljena, kao da ju je netko otvarao. »Kad je stiglo?« upita on.
»Sinoć«.
Graeber je promatrao omot. Kućepazitelj je sigurno pročitao pismo. Zbog toga otvori omot i izvadi ga. Bio je to poziv za Elisabethu da dođe danas u jedanaest i po sati. On pogleda na sat. Brzo će deset. »Dobro«, reče on. »Konačno! Dugo sam već na to čekao.«
On spremi pismo. »Ima li šta drugo?«
»Zar to nije dovoljno?« upita portir i radoznalo ga pogleda. Graeber se nasmije. »Znate li za nas neki stan?«
»Ne. Treba li vam još?«
»Ja ne. Ali moja žena.«
' »Tako?« Čuvar kvarta reče to bez uvjerenja.
»Platit ću dobru odstupninu.«
»Tako?« ponovi kućepazitelj.
Graeber ode. Osjećao je kako čovjek gleda s prozora za njim. Stao je i tobože zainteresirano promatrao kosture krovova. Onda polako odšeta dalje. Odmah iza slijedećeg ugla ponovo izvadi pismo. Bila je to naštampana obavijest, iz koje se nije ništa moglo vidjeti. Čak je i potpis bio otisnut. Samo Elisabethino ime i datum bijahu napisani pisaćim strojem, na kojemu je slovo a visoko udaralo.
Zurio je u papir. Bio je to četverouglast komad sivog i jeftinog papira od drveta, u polukvadratnom formatu — ali on je odjednom prekrio svijet. Iz njega je izlazila neka neshvatljiva prijetnja. Mirisala je na smrt.
Stajao je pred Katarinskom crkvom. Nije znao kako se tamo našao. »Ernst«, prošapta netko iza njega. On se brzo okrene. Bio je to Josef. Nosio je kaput vojničkog kroja i pošao odmah dalje u crkvu, ne obazirući se na Graebera. Graeber pogleda oko sebe i minutu kasnije pođe za njim. Našao ga je u jednoj praznoj klupi u blizini sakristije. Josef oprezno mahne. Graeber pođe do oltara, pogleda oko sebe, vrati se natrag i klekne pored Josefa.
»Uhapsili su Pohlmanna«, prošapta Josef.
»Šta?«
»Pohlmanna. Gestapo je danas ujutro došao po njega.«
Graeber u prvi čas nije znao ima li hapšenje Pohlmanna nekakve veze s pismom za Elisabeth. Zurio je u Josefa. »Dakle i Pohlmann«, reče napokon.
Josef ga brzo pogleda. »Tko još?«
»Moja je žena dobila poziv od Gestapo-a.«
»Za kada?«
»Za danas prije podne u jedanaest i po.«
»Imate li poziv kod sebe?«
»Da. Evo.«
Graeber pruži Josefu pismo. »Kako se to desilo s Pohlmannom?« upita ga.
»Ne znam. Nisam bio tamo. Kad sam došao, vidio sam šta se desilo, prema kamenu koji je drukčije ležao nego inače. Pohlmann ga je gurnuo ustranu, kad su ga odvodili. To je bio naš znak. Sat kasnije vidio sam kako tovare na kola njegove knjige.«
»Je li bilo nečeg što bi ga moglo teretiti?«
»Mislim da nije. Sve, što bi moglo biti opasno, zakopano je na drugom mjestu. Čak i konzerve.«
Graeber je promatrao papir u Josefovoj ruci.
»Upravo sam htio otići do njega«, reče on. »Htio sam ga pitati što da učinim.«
»Zbog toga sam i došao ovamo. Gotovo je sigurno da se u njegovu stanu nalazi neki gestapovac.« Josef vrati Graeberu poziv.
»Šta ćete učiniti?«
»Ne znam. Čas prije sam to dobio. Šta biste vi učinili?«
»Pobjegao bih«, odvrati Josef bez oklijevanja.
Graeber je zurio u polutamu, u kojoj su blistali oltari.
»Najprije ću sam otići tamo i pitati ih što žele«, reče on.
»Ne će vam ništa reći, ako žele uhapsiti vašu ženu.«
Graeber osjeti studen u zatiljku. Ali Josef je bio stvaran i ništa više. »Da su htjeli uhapsiti moju ženu, uhapsili bi je kao i Pohlmanna. Mora da je nešto drugo. Zbog toga ću otići tamo. Možda nije ništa važno«, reče Graeber bez uvjerenja. »Bilo bi onda pogrešno bježati.«
»Je li vaša žena Židovka?«
»Ne.«
»Onda je to nešto drugo. Židovi u svakom slučaju treba da bježe. Zar se ne bi moglo desiti da je vaša žena nekamo otputovala?«
»Ne. Ona je vezana službom. To se može ustanoviti.«
Josef je razmišljao. »Moguće je da je ne će uhapsiti. Imate pravo. To su mogli i bez toga učiniti. Slutite li možda, zašto bi je mogli zvati?«
»Njen je otac u KZ. A netko, s kim je zajedno stanovala, možda ju je prijavio. Jednako je moguće da su na nju svratili pozornost, jer smo se vjenčali.«
Josef je ponovo razmišljao. »Uništite sve što bi moglo biti sumnjivo. Pisma, dnevnike i slično. A onda pođite tamo. Vi sami. To ste htjeli, zar ne?«
»Da. Reći ću da je pismo tek danas stiglo i da nisam mogao obavijestiti ženu.«
»To će biti najbolje. Pokušajte saznati šta se desilo. Vama se ništa ne može dogoditi. Vi morate natrag na front. Zbog toga vas ne će zadržati. Ako trebate skrovište za vašu ženu, mogu vam dati jednu adresu. Ali najprije idite tamo. Do poslijepodne bit ću ovdje.« Josef je časak oklijevao. »U ispovjedaonici pastora Biedendiecka. Tamo, gdje visi tablica ,odsutan’. Tamo mogu prospavati nekoliko sati.«


Graeber ustane. Poslije hladne crkvene polutame tako se blještavo sruši u njega svjetlost, kao da ga želi probiti i kao da već pripada Gestapo-u. Polako je prolazio ulicama. Činilo mu se da hoda pod staklenim zvonom. Sve oko njega postade odjednom strano i nedostiživo. Jedna žena s djetetom na rukama bijaše najednom prizor lične sigurnosti i izazivala je bolnu zavist. Neki čovjek, koji je sjedio na klupi i čitao novine, bijaše slika nedostižive bezbrižnosti; a nekoliko ljudi, koji su smijući se razgovarali, djelovali su kao bića iz jednog naglo razbijenog drugog svijeta. Nad njim je visjela mračna sjena brige, koja ga je izdvajala kao da ima gubu.
Ušao u zgradu Gestapo-a i pokazao poziv. Jedan ga esesovac uputi hodnikom u bočno krilo. Morao je čekati u nekoj sobi, u kojoj su se već nalazila tri čovjeka. Jedan je stajao kraj prozora, koji je gledao na dvorište. Držao je ruke na leđima i prstima desne ruke lupkao po lijevoj ruci kao po klaviru. Druga su se dvojica zgurila na stolicama i zurila pred sebe. Jedan bijaše ćelav i imao je zečju usnu, koju je uvijek nanovo pokazivao rukom; drugi je imao hitlerovske brkove i spužvasto, blijedo lice. Svi su brzo pogledali u Graebera kad je ušao i odmah odvratili pogled.
Ušao je neki esesovac s naočarima. Svi odmah ustanu. Graeber je bio najbliže vratima. »Šta vi želite ovdje?« upita esesovac malo začuđeno. Vojnici su obično potpadali pod vojno sudstvo.
Graeber pokaže svoju cedulju. Esesovac je pročita. »Pa to uopće niste vi. To je neka gospođica Kruse...«
»To je moja žena. Vjenčali smo se prije nekoliko dana. Ona radi u državnom pogonu. Mislio sam da bih to i ja mogao svršiti umjesto nje.«
Graeber izvadi vjenčani list; donio ga je za svaki slučaj. Esesovac je neodlučno kopkao po uhu. »No, konačno, što se mene tiče. Soba 72, u suterenu.«
On vrati Graeberu papir. Suteren, mislio je Graeber. Bio je to onaj suteren, koji bijaše najozloglašeniji u svim glasinama koje su kolale o Gestapou.
Silazio je stepenicama. Dva čovjeka, koja su mu dolazila u susret, zavidno su zurila u njega. Vjerovali su da on već odlazi u slobodu, dok oni sve to treba da prođu.
Soba 72 bila je velika prostorija s policama i jednim odijeljenim uredom. Jedan činovnik, koji se dosađivao, uzme Graeberovu cedulju. Graeber mu objasni zašto je došao i ponovo pokaže svoje dokumente.
Činovnik kimne. »Možete li to vi izvršiti umjesto vaše žene?«
»Da.«
Činovnik gurne preko stola dva lista. »Evo ovdje. Napišite ispod: muž Elisabethe Kruse, i k tome datum i matični ured gdje ste vjenčani. Drugi formular možete ponijeti.«
Graeber je polako potpisivao. Nije htio pokazati da čita što bijaše naštampano; ali nije htio potpisati naslijepo. činovnik je u međuvremenu tražio nešto na polici. »Prokletstvo, gdje je pepeo?« vikne konačno. »Holtmann, opet ste sve zbrkali. Donesite omot Kruse.«
Netko je iza zida nešto gunđao. Graeber vidje da je potpisao, da je primio pepeo pritvorenika Bernharda Krusea. Osim toga vidio je na drugom formularu napisano, da je Bernhard Kruse umro od srčane slabosti.
Činovnik pođe iza zida. Onda se vrati s kutijom od cigara koja bijaše umotana u prekratki komad smeđeg omotnog papira i svezana koncem. Sa strane je još stajalo naštampano »Claro«, i još se vidio dio šarenog papira, kojim je kutija bila zalijepljena; bio je to crvenozlatni grb i u rukama ga je držao Indijanac, koji je pušio lulu.
»Evo pepela«, reče činovnik i pospano pogleda Graebera.
»Vama kao vojniku vjerojatno ne moram reći da je potrebna najstroža šutnja. Nikakva obavijest o smrti — ni u novinama, ni slanjem osmrtnica. Nikakvih žalobnih svečanosti. Šutnja. Jeste li razumjeli?«
»Da«.
Graeber uzme kutiju cigara i ode.


Graeber je znao da Elisabethi ne će ništa reći. Ostavio je da to kasnije sazna. Ali to nije bilo vjerojatno; Gestapo ne obavještava dvaput. Zasad bijaše dovoljno što je mora ostaviti samu; reći joj još i to, da joj je otac mrtav, bila bi nepotrebna okrutnost.
Polako je krenuo natrag prema Katarinskoj crkvi. Ulice odjednom bijahu opet pune života. Nestalo je prijetnje. Ona se pretvorila u smrt. Ali bila je to tuđa smrt. A na tuđu smrt bijaše navikao. Elisabethina je oca poznavao samo dok je još bio dijete.
Pod rukom osjeti kutiju od cigara. Ona vjerojatno i nije sadržavala Kruseov pepeo. Holtmann ju je lako mogao zamijeniti, i u KZ-u se za to sigurno nisu mnogo brinuli. Kod masovnog spaljivanja to ionako bijaše nemoguće. Neki ložač skupi nekoliko šaka pepela, upakuje ga i to bijaše sve. Graeber nije mogao shvatiti zašto to uopće rade. Bila je to veza nečovječnosti i birokracije, koja je nečovječnost činila još nečovječnijom.
Razmišljao je što da učini s pepelom. Mogao ga je zakopati negdje u ruševinama, bilo je dovoljno prilike za to. Mogao je pokušati da ga odnese na groblje, ali onda bi trebao dozvolu i grob, i Elisabeth bi to saznala.
Prolazio je crkvom. Stao je pred ispovjedaonicom pastora Biedendiecka. Tablica »odsutan« bila je na njoj. On gurne ustranu zeleni zastor. Josef ga pogleda. Bio je budan i sjedio je tako, da je Graebera mogao udariti nogom u trbuh i odmah pobjeći. Graeber pođe dalje prema klupi u blizini sakristije. Nakon nekog vremena dođe Josef. Graeber pokaže na kutiju od cigara.
»Bilo je ovo. Pepeo njena oca.«
»I ništa više?«
»To je dovoljno. Jeste li još nešto saznali o Pohlmannu?«
»Ne.«
Obojica pogledaju na paket. »Kutija za cigare«, reče Josef.
»Najčešće rabe stare kutije od kartona ili limene doze, ili papirne vrećice. Kutija za cigare gotovo je već kao grob. Gdje ćete ga ostaviti? Ovdje u crkvi?«
Graeber strese glavom. Odjednom se sjetio što bi mogao učiniti. »U vrtu križnog puta«, reče on. »I to je neka vrsta groblja.« Josef kimne. »Mogu li još nešto učiniti za Vas?« upita Graeber.
»Mogli biste izići tamo na ona sporedna vrata i pogledati ima li nečeg sumnjivog na ulici. Moram otići; antisemitski crkvenjak nastupa službu u jedan sat. Ako se za pet minuta ne vratite, znat ću da je ulica slobodna.«
»Dobro.«


Graeber je stajao na suncu. Nakon nekog vremena pojavi se Josef na vratima. Prošao je tik uz Graebera. »Sve dobro!« promrmlja on.
»Sve dobro.«
Graeber se vrati natrag. Vrt. križnog puta bijaše prazan u to vrijeme. Dva žuta leptira s crvenim točkama na krilima igrali su se oko grma s malenim bijelim cvjetovima.
Grm je rastao pored groba člana crkvenog vijeća Aloysiusa Blümera. Graeber je prišao i promatrao. Tri groba bijahu urušena, a onaj Blümerov tako, da je izgledalo kao da postoji rupa ispod travnatog pokrivača. To bijaše dobro mjesto.
Na jednu cedulju napiše da je to pepeo jednog katoličkog zatvorenika iz KZ. Učinio je to za slučaj da pronađu kutiju. Cedulju je gurnuo pod smeđi papir. Puškom izreže komadić trave i stane oprezno poveća vati pukotinu u zemlji ispod nje, sve dok nije mogao ugurati kutiju. Išlo je lako. U rupu ponovo ugura zemlju, koju je bio izvadio i sve to opet pokrije travom. Bernhard Kruse, ako je to bio on, našao je tako mjesta u posvećenoj zemlji, do nogu nekog visokog crkvenog dostojanstvenika.
Graeber se vratio natrag i sjeo na zid križnog puta Kamenje bijaše toplo od sunca. Možda je i to neko svetogrđe, mislio je. A možda samo neka nepotrebna sentimentalnost. Bernhard Kruse bio je katolik, a katolicima bijaše zabranjeno da budu spaljeni; ali to je crkva morala oprostiti zbog naročitih prilika. A ako to u kutiji uopće nije bio Kruse, nego pepeo raznih žrtava, možda čak i protestanata i ortodoksnih Židova, vjerojatno bi i to u ovom slučaju bilo u redu, mislio je on. Ni Jehova, ni bog protestanata, ili onaj katolika, ne bi imali mnogo šta da prigovore.
On pogleda na grob, u koji se kutija od cigara uvukla kao kukavičje jaje u gnijezdo. Čitavim putem nije mnogo žalio, ali sada, nakon što je sve prošlo, osjećao je duboku i beskrajnu gorčinu. Bilo je to više od same pomisli na mrtvaca. U tome bijaše Pohlmann, i Josef, i sva bijeda koju je vidio, i rat, a također i njegova vlastita sudbina.
On ustane. U Parizu je vidio grob neznanog vojnika, raskošan, pod Lukom pobjede, u koji bijahu uklesane velike bitke Francuske. Činilo mu se da je urušen komadić tratine s pločom člana crkvenog vijeća Blümera i kutijom od cigara koja se nalazila ispod nje nešto slično, a možda i nešto više — bez duge slave i bitaka.


»Gdje ćemo spavati večeras?« upita Elisabeth. »U crkvi?«
»Ne. Dogodilo se čudo. Bio sam kod gospođe Witte. Ona ima slobodnu sobu. Njena je kći prije nekoliko dana otišla na selo. Možemo tamo ostati, a ti ćeš sobu možda moći zadržati, kad ja odem Sve sam naše stvari već odnio tamo. Jesi li dobila dopust?«
»Da. Ne moram više natrag. A ti me više ne ćeš morati čekati.«
»Hvala bogu! Danas ćemo to proslaviti! Bit ćemo cijele noći budni, a sutra ćemo spavati do podneva.«
»Da. Sjedit ćemo u vrtu dok se ne pojave sve zvijezde. Ali prije toga ću brzo otići da kupim šešir. Danas je dan za to.«
»Šta će ti šešir? Hoćeš li ga večeras nositi u vrtu?«
Elisabeth se nasmije. »Možda i to. Ali to nije toliko važno. Važno je da ga čovjek kupi. To je simboličan čin. Šešir je kao zastava. Čovjek ga kupuje kad je sretan, ili kad je nesretan. Ti to ne razumiješ, zar ne?«
»Ne. Ali kupimo ga. Time ćemo proslaviti tvoju slobodu. To je potrebnije od večere! Ima li još otvorenih trgovina? I jesu li ti za to potrebni kuponi za odjeću?«
»Imam ih. A znadem i gdje ima šešira.«
»Dobro. Kupit ćemo šešir za zlatnu haljinu.«
»Nije potrebno. To je večernja haljina. Naprosto ćemo kupiti nekakav šešir. To je apsolutno potrebno. Time smo onda svršili s tvornicom.«
Jedan dio izloga trgovine bijaše čitav. Ostalo je bilo prekriveno daskama. Oni su virili unutra. Tamo su stajala dva šešira. Jedan je bio ukrašen umjetnim cvijećem, drugi šarenim perjem. Graeber ih je sumnjičavo promatrao. Nije mogao zamisliti Elisabeth u tome. Onda vidje da neka žena bijele kose upravo želi zaključati vrata. »Brzo!« reče on.
Vlasnica ih odvede u jednu prostoriju iza dućana, koja je bila zamračena. Odmah je s Elisabethom povela razgovor, od 'kojeg Graeber nije ništa razumio. On sjedne na jednu krhku zlatnu stolicu kraj vrata. Vlasnica upali svijetlo pred ogledalom i izvadi iz kutije šešire i sukna. Siva se trgovina odjednom pretvorila u čarobnu spilju. Zaplamtjele su boje plavih i crvenih i ružičastih i bijelih šešira, a između njih je blistalo šareno tkanje brokata kao krune, koje se probaju za neku tajanstvenu svečanost. Elisabeth se u mlazu svijetla okretala amo-tamo pred ogledalom kao da je upravo izišla iz neke slike, a iza nje se rušio sumrak, u koji je utonuo ostali dio prostorije. Graeber je sjedio veoma tiho i promatrao taj prizor, koji se činio nestvarnim nakon svega što se danju dogodilo. Vidio je Elisabethu prvi put oslobođenu vremena, samu, prepuštenu bezazlenoj i dubokoj igrariji, prelivenu svijetlom, nježnošću i ljubavlju, ozbiljnu i sabranu poput lovca, koji prije borbe pregledava svoje oružje. Nije slušao, ali je čuo njihov tihi razgovor kao šumor izvora i vidio je svijetli krug, koji je okruživao Elisabethu, kao da ona zrači njime, i on ju je ljubio i želio, i zaboravio sve drugo u toj sreći, iza koje je stajala neshvatljiva sjena gubitka, samo zato da bi je učinila još dubljom, još sjajnijom i tako dragocjenom i prolaznom, poput odraza na malenim krpama svile i brokata.
»Kapu«, reče Elisabeth. »Jednostavnu kapu od zlata, koja tijesno obuhvaća glavu.«

XXIV


U prozoru su stajale zvijezde. Divlja vinova loza puzila je oko tog malog četverokuta; nekoliko je grozdova visjelo i njihalo se na vjetru kao tamne šetalice nečujnog sata.
»Zaista ne plačem«, reče Elisabeth. »A ako i plačem, ne brini se za to. To nisam ja, to je nešto u meni, što želi izići napolje. Ponekad ne preostaje ništa do plakanja. To nije tuga. Sretna sam.«
Ležala je na njegovoj ruci, s glavom na njegovu ramenu. Krevet je bio širok, od stare, tamne orahovine. Krajevi bijahu visoki i povijeni. U kutu je stajala komoda od orahovine, a pred prozorom stol sa dvije stolice. Na zidu je visio stakleni ormarić, u kome se nalazio stari vjenčani vijenac iz umjetnih mirta, i ogledalo, u kome su se pomicali tamni i svijetli grozdovi i treperavo, blijedo svijetlo izvana.
»Sretna sam«, reče Elisabeth. »Ovih se tjedana toliko toga dogodilo, da sve ne mogu utisnuti u sebe. Pokušala sam. Ne ide. Večeras moraš biti sa mnom strpljiv.«
»Htio bih još da te mogu izvući iz grada, nekamo na selo.«
»Svejedno je gdje sam, kad tebe nema.«
»Nije svejedno. Sela ne bombardiraju.«
»Jednom će sigurno prestati da nas bombardiraju. Tȁ u gradu gotovo ništa nije čitavo. Ne mogu otići tako dugo, dok moram u tvornicu. Sretna sam što imam ovu začaranu sobu. I gospođu Witte.«
Disala je mirnije. »Odmah će biti sve u redu«, reče ona. »Ne misli da sam odviše histerična. Sretna sam. Ali je nestalna sreća. A ne ujednačena kravlja sreća.«
»Kravlja sreća«, reče Graeber. »Tko to uopće želi.«
»Ne znam, mislim da bih i dobar dio te sreće mogla dulje vremena izdržati.«
»I ja. Samo što to ne želim priznati, jer je zasad ne možemo imati.«
»Deset godina sigurne, dobre, jednolične i građanske kravlje sreće — čak mislim da čitav život ispunjen njome ne bi bilo previše!«
Graeber se nasmije. »To je zbog toga što vodimo tako prokleto zanimljiv život. Naši su preci drukčije živjeli. Oni su žeđali za pustolovinom i mrzili svoju kravlju sreću.«
»Mi ne. Mi smo postali jednostavni ljudi, s jednostavnim željama.« Elisabeth ga pogleda. »Hoćeš li sada spavati? Cijelu noć punu neprekidna sna? Tko zna kada ćeš to opet moći, kad sutra navečer otputuješ!«
»Putem ću se naspavati. Proći će nekoliko dana dok ne stignem.«
»Hoćeš li ikada spavati u krevetu?«
»Ne. Najviše što od sutra mogu očekivati bit će nekakav poljski krevet, ili vreća sa slamom. Čovjek se brzo na to privikne. Nije to strašno. Dolazi ljeto. Rusija je zimi gadna.«
»Možda ćeš morati tamo provesti još jednu zimu?«
»Ako se i dalje budemo tako povlačili, bit ćemo slijedeće zime u Poljskoj, ili već u Njemačkoj. Ovdje nije toliko hladno, i to je studen koju čovjek poznaje.«
Sada će pitati kad ću ponovo doći na dopust, mislio je. Htio bih da je sve to već za nama.
Ona to mora pitati, i ja moram odgovoriti i htio bih da je sve to za nama. Već nisam više posve ovdje, ali ono, što je od mene ovdje, kao da nema kože, a ipak se ne može stvarno raniti.
Samo je osjetljivije od otvorene rane. Gledao je na lozu, koja se njihala pred prozorom, i na treperavo srebro u sivilu ogledala i činilo mu se da tik iza njega stoji jedna tajna, s koje slijedećeg časa mora pasti veo.
Onda začuju sirene.


»Ostanimo ovdje«, reče Elisabeth. »Ne želim se oblačiti i trčati u neki podrum.«
»Dobro.«
Graeber pođe k prozoru. Gurne stol u stranu i pogleda napolje. Noć bijaše svijetla i nepomična. Vrt je sjajio na mjesečini. Bila je to nestvarna noć za snove i dobra noć za zračne napade. Vidio je gospođu Witte kako izlazi kroz vrata. Lice joj je bilo veoma blijedo. On otvori prozor. »Već sam vas htjela probuditi«, vikne ona kroz buku.
Graeber kimne. »Podrum — Leibnizstrasse...« čuo je.
On mahne. Onda vidje kako se vratila u kuću. Čekao je još jednu minutu. Ali ona više ne iziđe. Ona je također ostala u kući. Nije se čudio.
Kao da je tako moralo biti. Ona nije morala otići; vrt i kuća izgledali su zaštićeni nepoznatom magijom. Kao da su ostajali nijemi i mirni u tome zavijanju, koje je jurilo preko njih. Drveće je tiho stajalo iza blijedog srebra tratine. Grmlje se nije micalo. Čak se i loza pred prozorom prestala njihati. Ovaj maleni otok mira ležao je pod mjesecom kao u staklenom podrumu, o koji se odbija oluja razaranja.
Graeber se okrene. Elisabeth je sjedila u krevetu. Njena su ramena blijedo blistala, a tamo, gdje bijahu zaobljena, ležale su blage sjene. Grudi su joj bile čvrste i uspravne i izgledale su veće nego što jesu. Njena usta bijahu tamna, a oči veoma prozirne i gotovo bezbojne. Poduprla se rukama o jastuk i sjedila u krevetu kao netko, tko je odjednom izdaleka stigao ovamo. Jedan je časak bila isto tako strana i tiha, i tajanstvena poput vrta napolju u mjesečini prije propasti svijeta.
»I gospođa Witte je ostala ovdje«, reče Graeber.
»Dođi.«
Dok je prilazio krevetu, vidio je svoje lice u sivom i srebrnom ogledalu. Nije se prepoznao. Bilo je to lice nekog drugog. »Dođi«, reče Elisabeth još jednom.
On se nagne k njoj. Stavila je ruke oko njegova vrata.
»Svejedno je, što će se dogoditi«, reče ona.
»Ne može se ništa dogoditi«, odvrati on. »Ne ove noći.« Nije znao zašto u to vjeruje. Imalo je to nečeg zajedničkog s vrtom, svijetlom, i ogledalom, i Elisabethinim ramenima i nekim dalekim mirom, koji ga je odjednom cijelog ispunio. »Ništa se ne može dogoditi«, ponovi on.
Ona uhvati pokrivač i baci ga na pod. Ležala je gola, iz bokova su iskočile noge, snažne i duge, bijaše to tijelo, koje se od ramena i grudiju sužavalo u plitkoj šupljini trbuha, čija bedra ne bijahu tanka, i koje se činilo da buja, da se ruži s obiju strana u trokut ispod trbuha. Bilo je to tijelo žene, a ne više djevojke.
Osjećao ju je na svojim rukama. Ona se privije uz njega i njemu se činilo da su se tisuće ruku splele, i držale ga i nosile. Nigdje više nije bilo međuprostora, sve je bilo blizu i pripijeno. To više ne bijaše uzbuđenje prvih dana, to bijaše polako, rastuće brujanje, koje je šumjelo i sve prelijevalo, riječi, granice, horizont, i...
On podigne glavu. Vratio se izdaleka. Osluškivao je. Nije znao koliko je dugo bio odsutan. Napolju bijaše tiho. Mislio je da se vara i ležao je i slušao. Ništa nije čuo — nikakvih detonacija, ni topova. On zatvori oči i ponovo utone. Onda se opet probudi.
»Nisu došli, Elisabeth«, reče on.
»Ne«, promrmlja ona.
Ležali su jedno pored drugoga. Graeber je gledao pokrivač na podu, i ogledalo, i otvoren prozor. Mislio je da noć nikada ne će prestati, ali sada osjeti kako vrijeme opet polako uvire u tišinu. Loza se ispred prozora ponovo njihala na vjetru, njihove su sjene prolazile kroz ogledalo i počela je daleka buka. On pogleda Elisabethu. Oči joj bijahu zatvorene. Usta joj bijahu otvorena i disala je duboko i mirno. Ona se još nije vratila. On se već vratio. On je već ponovo mislio. Ona je uvijek dulje bila odsutna. Htio bih da to i ja mogu, mislio je, izgubiti se potpuno i dugo. Bilo je to nešto, na čemu joj je zavidio, zbog čega ju je ljubio, i što ga je pomalo plašilo. Ona bijaše negdje, kamo je nije mogao slijediti, ili ne dovoljno dugo; možda je to bilo ono što ga je u tome plašilo. Odjednom se osjeti sam i na čudnovat način podložan.
Elisabeth otvori oči. »Gdje su avioni?«
»Ne znam.«
Ona zagladi kosu. »Gladna sam.«
»I ja. Imamo svašta za jelo.«
Graeber ustane i donese konzerve, koje je ponio iz Bindingova podruma. »Evo piletine i telećeg mesa, čak i komadić zeca i usto kompot.«
»Uzmimo zeca i kompot.«
Graeber otvori staklenke. Volio je što mu Elisabeth ne pomaže, nego što leži i čeka. Nije trpio žene, koje se još okružene tajnom i tamom smjesta ponovo pretvaraju u marljive domaćice.
»Svaki put se stidim kad vidim sve te Alfonsove stvari«, reče on. »Ponio sam se prilično loše prema njemu.«
»A on se sigurno loše ponio prema nekom drugom. To izravnava. Jesi li bio na njegovu sprovodu?«
»Ne. Bilo je odviše članova stranke u uniformi. Nisam otišao s njima. Čuo sam samo govor obersturmbannführera Hildebrandta. Rekao je neka se svi natječemo, da ispunimo Alfonsovu posljednju želju. Time je mislio na bezobzirnu borbu protiv neprijatelja. Ali posljednja Bindingova želja bijaše drukčija. Alfons je u podrumu bio u pidžami s plavokosom ženom u noćnoj košulji.«
Graeber istrese meso i kompot u dvije zdjele, koje mu je dala gospođa Witte. Onda nareže kruh i otvori bocu vina. Elisabeth ustane. Stajala je gola pred krevetom od orahovine. »Ti zaista ne izgledaš kao netko tko mjesecima zguren sjedi i šije vojničke kapute«, reče Graeber. »Ti izgledaš kao da se svaki dan baviš gimnastikom.«
»Gimnastikom? Čovjek se samo onda bavi gimnastikom, kad je očajan.«
»Zaista. Toga se nikad ne bih sjetio.«
»Samo to«, reče Elisabeth. »Vježbati dok se čovjek više ne može sagnuti, trčati dok ne postaneš mrtav umoran, spremati sobu po deset puta, četkati kosu dok ne zaboli glava, i još mnogo toga.«
»Pomaže li to?«
»Samo kod pretposljednjeg očaja. Kad čovjek više ne želi misliti. Kod posljednjeg više ništa ne pomaže, osim propasti.«
»A onda?«
»Čekati dok te život negdje ponovo ne zapljusne. Mislim život, od koga čovjek diše, ne onaj, koji se samo živi.«
Graeber podigne čašu. »Mislim da za naše godine suviše znamo o očajanju. Zaboravimo to.«
»Mi već i suviše znamo o zaboravu«, reče Elisabeth.
»Zaboravimo i to.«
»Dobro. Neka živi gospođa Kleinert, koja je spremila ovog zeca.«
»I neka živi gospođa Witte, koja nam je dala vrt i ovu sobu.« Oni ispiju čaše. Vino je bilo hladno, i mirisno, i mlado.
Graeber ponovno napuni čaše. Mjesec je kao zlato stajao u njima.
»Najdraži moj«, reče Elisabeth, »dobro je bdjeti noću. Čovjeku je onda mnogo lakše govoriti.«
»To je istina. Noću si ti zdravo, mlado dijete božje, a ne švelja vojničkih kaputa. A ja nisam vojnik.«
»Noću je čovjek ono što bi zapravo morao biti; ne ono što je postao.«
»Možda.« Graeber pogleda na zeca, kompot i kruh. »Po tome smo mi prilično površni ljudi. Noću uglavnom samo spavamo i jedemo.«
»I ljubimo se. To nije površno.«
»I pijemo.«
»I pijemo«, reče Elisabeth i digne svoju čašu.
Graeber se nasmije. »A zapravo bismo morali biti sentimentalni i žalosni i voditi duboke razgovore. Umjesto toga smo pojeli pola zeca, nalazimo da je život krasan i zahvaljujemo bogu.«
»Tako je bolje, zar ne?«
»To je ono jedino. Kad čovjek ništa ne zahtijeva, sve je darovano.«
»Jesi li to naučio na frontu?«
»Ne, ovdje.«
»To je dobro. Zapravo je to sve što čovjek treba da nauči, zar ne?«
»Da, zatim treba samo još malo sreće.«
»Jesmo li je imali?«
»Da. Imali smo svu koja postoji.«
»Ti nisi tužan što je prošlo?«.
»Nije prošlo. Samo se mijenja«.
Ona ga pogleda. »Ne«, reče on. »Tužan sam. Toliko sam tužan, da mislim da ću sutra umrijeti kad te napustim. Ali kad pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno — da te nikad nisam sreo. Tada ne bih bio tužan već bih ponovo otputovao prazan i ravnodušan. A kad na to pomislim, onda ova tuga više nije tuga. Ona je crna sreća. Druga strana sreće.«
Elisabeth ustane. »Možda se nisam dobro izrazio«, reče Graeber. »Razumiješ li, kako to mislim?«
»Razumijem. I ti si se dobro izrazio. To se uopće ne može bolje reći. Znala sam da ćeš to reći.«
Prišla je k njemu. On ju je osjećao. Odjednom više nije imala imena, i imala je sva imena svijeta. Načas bljesne u njemu nešto poput nepodnosivog bijelog svijetla, i on odjednom spozna, da sve bijaše jedno: rastanak i povratak, posjedovanje i gubitak, život i smrt, prošlost i budućnost, i da je uvijek i svagdje bilo prisutno i neizbrisivo kameno lice vječnosti — onda mu se učini da se zemlja pod njim nadimlje, osjeti oblinu pod svojim nogama, kao da u padu mora skočiti naprijed i on je držao Elisabethu u svojim rukama i srušio se s njom i u nju.
Bilo je to posljednje poslijepodne. Sjedili su u vrtu. Mačka se šuljala pored njih. Bila je skotna i posve zabavljena sama sobom i na nikog se nije obazirala. »Nadam se, da ću imati dijete«, reče odjednom Elisabeth.
Graeber je zurio u nju. »Dijete? Zašto?«
»Zašto ne?«
»Dijete? U ovo vrijeme? Vjeruješ li da ćeš ga imati?«
»Nadam se.«
On je pogleda. »Mislim da bih ti sada morao nešto reći, i učiniti, i poljubiti te, i biti iznenađen i nježan, Elisabeth. Ne mogu to. To je odviše naglo. Na dijete dosad još nisam ni mislio.«
»I ne trebaš. Tebe se to ništa ne tiče. Ni sama to još ne znam.«
»Dijete. Ono bi slijedećem ratu upravo tako dobro došlo, kao i mi ovome. Pomisli na svu bijedu u kojoj bi se rodilo!«
Mačka je ponovo došla. Šuljala se putem prema kuhinji.
»Svakog se dana rađaju djeca«, reče Elisabeth.
Graeber je mislio na Hitlerovu omladinu, i na djecu koja su denuncirala svoje roditelje. »Čemu o tome govorimo?« reče on.
»Pa to je samo želja. Ili ne?«
»Zar nikad ne bi želio imati dijete?«
»Ne znam. Možda kad bude mir. O tom još nisam razmišljao. Oko nas je sve otrovano, da će još godinama biti puno otrova. Kako da onda čovjek želi dijete?«
»Upravo zato«, reče Elisabeth.
»Zašto?«
»Da ga odgojimo protiv toga. Šta bi se desilo kad oni, koji su protiv svega ovoga što se sada događa, ne bi željeli djecu? Zar da ih rađaju samo barbari? Tko će onda ponovo srediti svijet?«
»Zar ga zbog toga želiš?«
»Ne. Slučajno sam se toga sjetila.«
Graeber je šutio. Ništa nije mogao reći protiv toga. Imala je pravo. »Ti si odviše brza za mene«, reče on »Još se nisam navikao na to da sam oženjen, a sada se već moram odlučiti želim li dijete ili ne.«
Elisabeth se nasmije i ustane. »Ti ono najjednostavnije nisi primjetio — da ne želim samo dijete, već tvoje dijete. A sada idem do gospođe Witte, da se dogovorim za večeru. Bit će to majstorija od konzerva.«
Graeber je sjedio sam na stolici u vrtu. Nebo je bilo puno oblaka obasjanih rumenilom. Dan je prošao. Bio je to ukraden dan. Prekoračio je svoj dopust za dvadeset i četiri sata. Ostao je, iako se već bio odjavio. Sada bijaše veče i za jedan je sat morao otići. U međuvremenu je još jednom bio u uredu, ali o njegovim roditeljima ne bijaše nikakvih vijesti. Uredio je šta se moglo. Gospođa Witte je pristala da Elisabeth i dalje stanuje kod njih. Pogledao je podrum u kući; nije bio dovoljno dubok, da bi bio siguran, ali je bio dobro građen. Pogledao je i javno sklonište u Leibnizstrasse; bilo je dobro, kao i većina drugih u gradu. Mirno se naslonio. Iz kuhinje je čuo zveketanje suda. Dopust je bio dug. Tri godine, ne tri tjedna. Iako su mu se još ponekad pričinjale nedovoljno sigurnima, sagrađene na nesigurnom temelju; ipak je htio vjerovati da su sigurne.
Čuo je Elisabethin glas. Razmišljao je o tome, što je govorila o djetetu. To bijaše kao da se odjednom probija neki zid. Pojavio se jedan otvor, a iza njega je teturao, neizvjestan kao vrt, dio budućnosti. Graeber nije nikad razmišljao o tome šta se nalazi iza tog zida. Kad je došao, htio je naći nešto i uzeti, i posjedovati, da bi to ostavio prije nego što ode — nešto, što nosi njegovo ime, i kroz to njega samog — ali pomisao na dijete ne bijaše nikada u tome sadržana. Pogledao je na sumrak, koji je visio između grmova jorgovana. Kako je to postojalo beskrajnim, ako se slijedilo dalje, i kako to bijaše čudnovato; osjetiti da se život može nastaviti i iza tog zida, pred kojim je dosad prestajao, i da bi to, što je dosad smatrao u žurbi stečenim plijenom, moglo jednom još postati sigurnim posjedovanjem, i produžiti se u jedan strani, nerođeni život u daljini, koja nema svršetka i koja je puna neke nježnosti, koju dosada još nikada nije poznavao. Koliko to daje daljine i koliko slutnje, i kako to snažno nešto u njemu želi, i ne želi, a ipak želi, tu jadnu utješnu prevaru besmrtnosti.
»Vlak polazi u šest sati«, reče on. »Sve sam već poslove obavio. Sada moram ići. Ne prati me na stanicu. Htio bih odavde otići, i ovo ponijeti sa sobom — ovaj život ovdje, a ne gužvu i smetenost na željezničkoj stanici. Posljednji put me otpratila moja majka. Nisam to mogao spriječiti. Bilo je to strašno za nju i za mene. Dugo je trebalo, dok sam prebolio, i kasnije to uvijek bijaše ono čega sam se sjećao — zaplakana, umorna, znojava žena na peronu, ne moja majka kakva je zaista. Razumiješ li to?«
»Da.«
»Dobro. Neka bude tako. Niti ne treba da me vidiš tamo, gdje ću opet biti samo broj i komad komisa natovaren poput magarca. Želim otići takav kakvi smo ovdje. I uzmi ovaj novac; sačuvao sam ga. Vani mi ne treba.«
»Ne treba mi novaca. Zarađujem dovoljno.«
»Vani ga ne mogu potrošiti. Uzmi, i kupi jednu haljinu. Neku besmislenu, nepotrebnu, lijepu haljinu, što će pristajati malenoj zlatnoj kapi koju imaš.«
»Slat ću ti pakete za taj novac.«
»Ne šalji ništa. Napolju imamo više hrane, nego vi ovdje. Ali kupi haljinu. Naučio sam nešto dok si kupovala šešir. Obećaj mi da ćeš kupiti haljinu. Ne praktičnu, neku sasvim nepotrebnu. Ili je to premalo novaca?«
»Dovoljno je. Dovoljno i za još jedan par cipela.«
»To je sjajno. Kupi jedan par zlatnih cipela.«
»Dobro«, reče Elisabeth. »Zlatne cipele, s visokim petama i lagane poput pera. U njima ću ti dotrčati u susret, kad ponovo dođeš.«
Graeber izvadi iz ranca tamno slikanu svetačku sliku, koju je htio pokloniti majci. »Evo nečeg, što sam našao u Rusiji. Zadrži to.«
»Ne, Ernst. Daj to nekome drugom. Ili ponesi sa sobom. To je odviše — odviše konačno. Uzmi je.«
Promatrao je sliku. »Našao sam je u jednoj porušenoj kući«, reče on. »Možda u tome nema sreće. Nikad nisam na to pomislio.« On je ponovo spremi. Bio je to sveti Nikola na zlatnoj pozadini s mnogo anđela.
»Ako želiš, mogu je odnijeti u crkvu«, reče Elisabeth. »U onu, u kojoj smo spavali: Katarinsku crkvu.«
U onu, u kojoj smo spavali, mislio je Graeber. Jučer to još bijaše blizu; sada je već beskrajno daleko. »Oni to neće primiti«, reče on. »To je druga vrsta vjere. Zastupnici boga ljubavi nisu više naročito tolerantni.«
Mislio je na to da je tu sliku, zajedno s Kruseovim pepelom, mogao staviti u grob člana crkvenog vijeća Blümera. Ali i to bi, vjerojatno, bilo još jedno svetogrđe.


Nije se okrenuo. Nije išao ni prebrzo, ni odviše polako. Ranac je bio težak, a ulica veoma duga. Kad je skrenuo oko ugla, skrenuo je oko mnogo uglova. Načas još osjeti miris Elisabethine kose; onda ga prelije miris stare paljevine, kasne, poslijepodnevne sparine i slatkasti, gnjili miris raspadanja, koji se u vrućini dizao iz ruševina.
Išao je preko nasipa. Jedna strana Lindenallee bijaše crno izgorena, druga se zelenila. Rijeka je bila začepljena, i lijeno je puzala preko maltera, slame, vreća, ostataka ograde i kreveta. Kad bi sada došlo do napada, mislio je Graeber, morao bih otići u sklonište i imao bih razloga da zakasnim na vlak. Šta bi rekla Elisabeth, kad bih se odjednom vratio? Razmišljao je o tome. Nije znao. Ali sve, što je sada bilo dobro, vjerojatno bi se pretvorilo u bol. To je kao na stanici, kad vlak kasni, i čovjek još ima pola sata vremena i mora ga otezati zbunjenim razgovorom. Osim toga ne bi ništa dobio; vlak bi za vrijeme napada čekao, i on bi ga morao stići.
Stigao je do Bramscherstrasse. Otuda je prvi put krenuo u grad. Autobus, koji ga je dovezao, stajao je ovdje i čekao. On se popne. Krenuli su poslije deset minuta. Stanicu su u međuvremenu opet nekamo premjestili. Sada je imala krov od lima obojen zaštitnom bojom. Sa strane su napeli sivo platno, a kraj toga je stajalo umjetno drveće kao zaklon, i štala, iz koje je virila drvena krava. Na livadi su pasla dva stara konja.
Vlak je već stajao. Na mnogim vagonima visjele su tablice; samo za vojsku. Stražari su pregledavali isprave. Nisu Graeberu ništa rekli, što je jedan dan zakasnio. On se popne i nađe mjesto kraj prozora. Nakon nekog vremena uđu još trojica: jedan podoficir, jedan kaplar s ožiljkom i neki artiljerac, koji je odmah stao jesti. Na stanicu su dovezli poljsku kuhinju. Pojavile su se dvije mlade sestre pomoćnice i jedna starija, koja je umjesto broša nosila željezni kukasti križ.
»Evo kave«, reče podoficir. »Vidi, vidi!«
»Ne za nas«, odvrati kaplar. »To je za transport regruta, koji prvi put idu napolje. Čuo sam to maločas. Održat će i neki govor. Za nas to više ne rade.«
Doveli su gomilu bjegunaca. Prebrojili su ih i oni su sada stajali u dva reda sa svojim paketima i kovčezima i zurili su u kazan s kavom. Pojavilo se i nekoliko esesovaca. Imali su elegantne čizme i jahače hlaće i šetali su peronom poput roda. U odio uđu još tri vojnika na dopustu. Jedan otvori prozor i nagne se napolje. Vani je stajala žena s djetetom. Graeber pogleda dijete, a onda ženu. Imala je navoran vrat, debele očne kapke, tanka, obješena prsa i ispranu ljetnu haljinu, na kojoj bijahu otisnute plave vjetrenjače. Sve mu je izgledalo jasnije nego prije — svijetlo i sve što je vidio. »Pa onda, Heinrich«, reče žena.
»Da, sretno, Marie. Pozdravi sve«.
»Da.«
Pogledali su se i šutjeli. Nekoliko se ljudi s muzičkim instrumentima postrojilo nasred perona.
»Otmjeno«, reče kaplar. »Mlada topovska hrana odlazi napolje s muzikom. Mislio sam da su to već odavno ukinuli.«
»Mogli bi nam dati malo kave«, odvrati podoficir. »Mi smo konačno stari ratnici, a također idemo napolje.«
»Čekaj do večeri. Onda ćeš je dobiti kao juhu.«
Čuli su marširanje i izvikivanje zapovijedi. Stigli su regruti. Gotovo svi bijahu veoma mladi. Među njima bijaše samo nekoliko snažnih i starijih; vjerojatno su došli iz SA ili SS-a. »Mnogi se od ovih još ne moraju brijati«, reče kaplar. »Pogledajte ovo povrće! Djeca! I da se čovjek na njih na terenu osloni.«
Regruti su se postrojavali. Podoficiri su režali. Onda nastade tišina. Netko je govorio.
»Zatvori prozor«, reče kaplar čovjeku, čija je žena napolju stajala.
Ovaj ne odgovori. Govornikov je glas i dalje klopotao, kao da izlazi iz limenih glasnica. Graeber se nasloni natrag i zatvori oči. Heinrich je i dalje ostao na prozoru. Nije čuo šta mu je rekao kaplar. Zurio je u Marie zbunjeno, glupo i žalosno. Ona je isto tako zurila u njega. Dobro da Elisabeth nije ovdje, mislio je Graeber.
Glas konačno zašuti. Četiri su glazbenika svirala: 'Deutschland, Deutschland über alles’ i 'Horst-Wessellied’. Obje su pjesme svirali brzo i od svake samo po jednu strofu. U odjelu se nitko nije micao. Kaplar je kopao nos i promatrao rezultat bez zanimanja.
Regruti su se popeli u svoj vagon. Za njima je pošao kazan s kavom. Nakon nekog vremena vratio se prazan.
»Ove kurve«, reče podoficir. »Puštaju da stara vojska umre od žeđi.«
Artiljerac u kutu prestane načas jesti. »Šta?« upita on.
»Rekao sam, kurve. Šta to ždereš? Teletinu?«
»Svinju« ... Podoficir redom pogleda ljude u vagonu. Tražio je drugove. Artiljerac se za to nije brinuo. Heinrich je još uvijek stajao na prozoru. »Pozdravi i tetku Bertu«, reče Mariji.
»Da.«
Ponovo su šutjeli. »Zašto ne krećemo?« upita netko. »Šest je već prošlo.«
»Možda još čekamo nekog generala.«
»Generali lete.«
Morali su čekati još pola sata. »No, idi konačno, Marie«, govorio je Heinrich od vremena do vremena.
»Mogu čekati.«
»Maloga treba nahraniti.«
»Ima još čitavo veče vremena.«
Ponovo su šutjeli neko vrijeme. »Pozdravi Josefa«, reče Heinrich konačno.
»Da, dobro. Reći ću mu.«
Artiljerac ispusti snažan vjetar, duboko uzdahne i odmah zatim zaspe. Izgledalo je kao da je vlak samo na to čekao. Polako krene. »Dakle onda pozdravi sve, Marie.«
»Ti također, Heinrich.«
Vlak je vozio sve brže. Marie je trčala pored vagona.
»Pripazi na maloga, Marie.«
»Da, da, Heinrich. A ti također na sebe.«
»Jasno, jasno.«
Graeber vidje ispijeno lice žene koja je trčala kraj prozora. Trčala je kao da joj se radi o životu, da bi još deset sekunda mogla zuriti u Heinricha. I onda, odjednom, ugleda Elisabethu. Stajala je iza stanične šupe. Iz vlaka se nije mogla vidjeti. Sumnjao je još jedan čas. Onda točno vidje njeno lice. Bilo je toliko neprisebno, da se činilo neživim. On skoči i zgrabi Heinricha za ovratnik.
»Pusti me na prozor.«
Odjednom je sve zaboravio. Nije više shvaćao zašto je sam otišao na kolodvor. Nije više ništa shvaćao. Morao ju je vidjeti. Morao ju je zvati. Nije joj rekao najvažnije.
Vukao je Heinricha za šiju. Heinrich se nagnuo daleko napolje. Laktom je zapremio ostatak prozora. »Pozdravi i Liese«, vikao je kroz tandrkanje vlaka.
»Pusti me! Makni se s prozora! Moja je žena napolju!«
Graeber je uhvatio Heinricha za ramena i vukao ga. Heinrich ga udari nogom u cjevanicu. »I pazi dobro na sve!« vikne on.
Žena se više nije čula. Graeber udari Heinricha u koljena i povuče mu ramena natrag. Heinrich se i dalje čvrsto držao. Jednom je rukom mahao; drugom i laktom održavao, se na prozoru. Vlak zaokrene. Graeber vidje Elisabeth preko Heinrichove glave. Bila je već veoma daleko i sasvim mala i stajala je sama pred šupom. Graeber je mahao preko slamnate, čekinjaste Heinrichove glave. Možda je još mogla vidjeti ruku; ali nije mogla vidjeti tko maše. Pojavila se skupina kuća, i željezničke stanice više nije bilo.
Heinrich se polako odbijao od prozora. »Ti prokleti božji...« počne Graeber bijesno i ušuti. Heinrich se okrenuo. Tekle su mu debele suze. Graeber spusti ruke. i »Ah, sranje!«
»Čovječe, tako nešto!« reče kaplar.

XXV


Poslije dva dana pronašao je puk i javio se u četnu pisarnu. Narednika nije bilo. Sjedio je samo pisar. Selo je ležalo stotinu i dvadeset kilometara desno od posljednjeg položaja koji je Graeber poznavao. »Kako je ovdje« upita on.
»Posrano. Kako je bilo na dopustu?«
»Pola i pola. Je li se mnogo toga dogodilo?«
»Svašta. Tȁ vidiš gdje se sada nalazimo.«
»Gdje je četa?«
»Jedan vod kopa rovove. Drugi pokapa mrtve. Vratit će se u podne!«
»Je li se mnogo toga promijenilo?«
»Vidjet ćeš sam. Ne znam tko je još bio ovdje, dok si ti odlazio. Dobili smo mnogo dopune. Djeca. Padaju kao zimske muhe. Nemaju pojma o ratu. Imamo i novog narednika. Stari je mrtav. Debeli Meinert.«
»Zar je on bio napolju?«
»Ne. Uhvatilo ga je na latrini. Odletio je u zrak sa svim zajedno.« Pisar zjevne. »Vidjet ćeš i sam šta ima novog. Zašto si u domovini nisi dao namjestiti zgodan, mali špliter u stražnjicu?«
»Da«, reče Graeber. »Zašto ne? Na najbolje stvari čovjek uvijek tek onda pomisli kad je već prekasno.«
»Ja bih se mirne duše bio vratio nekoliko dana kasnije. Nitko u toj zbrci ne bi primjetio da te nema.«
»I toga se čovjek sjeti kad je prekasno.«
Graeber je išao selom. Sličilo je onom, u kome je posljednji put bio. Sva su ova sela bila slična. Sva bijahu jednako opustošena. Razlika sada bijaše samo u tome, što gotovo više i nije bilo snijega. Sve je bilo mokro i blatno; čizme su duboko tonule i zemlja ih je zadržavala, kao da ih želi povući dolje. Na glavnoj su cesti bile poslagane daske, preko kojih se moglo ići. Pljuskale su u vodi, i kad bi čovjek stupio na jedan kraj, drugi bi se podigao u vis i s njega bi kapala voda.
Sijalo je sunce i bilo je prilično toplo. Graeberu se činilo da je mnogo toplije nego u Njemačkoj.
Osluškivao je front. Jaka je artiljerijska vatra grmjela, pojačavala se i smanjivala. Potražio je podrum, koji mu je označio pisar, i stavio svoje stvari na jedno prazno mjesto. Neizmjerno se ljutio što nije prekoračio dopust za jedan ili dva dana. Zaista je izgledalo da ga ovdje nitko ne treba. On ponovo iziđe. Pred selom bijahu iskopani rovovi; sada bijahu puni vode i stijene bijahu urušene. Na nekim su mjestima bili sazidani neki betonski bunkeri. Stajali su kao grobno kamenje u vlažnom pejzažu.
Graeber se vratio natrag. Na glavnoj cesti opazi komandira čete Rahea. Balansirao je na daskama kao roda s naočarima. Graeber mu se javi.
»Imali ste sreće«, reče Rahe. »Ukinuli su dopuste odmah čim ste otišli.« Svijetlim očima pogleda Graebera. »Je li se isplatilo?«
»Da«, odvrati Graeber.
»To je dobro. Ovdje sjedimo u priličnom dreku. Ovo je samo privremeni položaj. Vjerojatno ćemo se vratiti natrag na rezervni položaj, koji je ponovo izgrađen. Jeste li ga vidjeli? Mora da ste onuda prošli.«
»Ne, nisam ga vidio.«
»Ne?«
»Ne, gospodine poručniče«, reče Graeber.
»Nalazi se, otprilike, četrdeset kilometara odavde.«
»Mora da je bila noć kad smo prolazili. Mnogo sam spavao.«
»Bit će da je tako.« Rahe ponovo ispitujući pogleda Graebera, kao da bi želio više pitati. Onda reče: »Vaš komandir voda je pao. Poručnik Müller. Sada imate poručnika Massa.«
»Da.«
Rahe je svojim štapom kopkao po mokroj ilovači. »Dok bude ovog blata, Rusima će biti teško da napreduju s artiljerijom i tenkovima. To će nam dati vremena da se formiramo. Sve ima svoju dobru i svoju lošu stranu, zar ne? Dobro je što ste se vratili, Graeberu. Potrebni su nam stari ljudi da bi vježbali dopunu.« Kopkao je dalje po ilovači. »Kako je bilo preko?«
»Otprilike tako kao i ovdje. Mnogo zračnih napada?«
»Zaista? Tako loše?«
»Ne znam koliko je loše prema drugim gradovima. Svakih nekoliko dana bio je barem jedan napad.«
Rahe pogleda Graebera, kao da očekuje da ovaj još nešto kaže. Ali Graeber je šutio.


Ostali su se vratili u podne. »Vojnik sa dopusta«, reče Immermann. »Čovječe, zašto si se samo vratio u ovo sranje? Zašto nisi dezertirao?«
»Kamo?« upita Graeber.
Immermann se češao po glavi. »U Švicarsku«, reče onda.
»Na to nisam mislio, ti pametnjakoviću. A osim toga svakog dana odlaze u Švicarsku specijalni luksuzni vlakovi za dezertere. Na krovovima imaju naslikane crvene križeve i ne bombardiraju ih. I duž čitave švicarske granice stoje počasni slavoluci s natpisima: ’Dobro došli!’ Znadeš li još nešto, ti glupane? I otkad se usuđuješ tako govoriti?«
»Ja sam se uvijek usuđivao. Samo što si ti u domovini gdje se šapuće to zaboravio. Osim toga, mi se povlačimo. Gotovo bježimo. Svakih stotinu kilometara povlačenja ton postaje slobodniji.
Immermann stade čistiti svoju uniformu od prljavštine.
»Müller je mrtav«, reče on. »Meinecke i Schrooder su u bolnici. Mücke je dobio pogodak u trbuh. Kažu da je u Varšavi odapeo.
Tko je od starih još inače bio ovdje? Točno, Berning — izgubio desnu nogu. Iskrvario.«
»Hirschmann«, reče Graeber.
»Hirschmann? šta je s njim?«
»I on je mrtav.«
»Glupost. Evo ga sjedi ovdje!«
Graeber pogleda. Bila je to istina. Hirschmann je sjedio na starom buretu i čistio svoju porciju. Prokletstvo, pomisli, šta to znači?
»Njegova je majka dobila obavijest, da je poginuo. Moram ga pitati.«
Pošao je k Hirschmannu.
»Bio sam kod tvoje majke«, reče.
»Zaista? Nisi zaboravio? Nisam vjerovao da ćeš to učiniti.«
»Zašto ne?«
»Nisam navikao, da ljudi učine nešto za mene.« Graeber se sjeti, da je i on malone zaboravio otići.
»Kako je ona? Kako joj je?« upita Hirschmann. »Jesi li joj rekao da sam dobro?«
»Hirschmann, tvoja majka misli da si mrtav. Dobila je obavijest iz čete.«
»Šta? To je nemoguće!«
»Sama mi je to rekla.«
Hirschmann pogleda Graebera. »Ali ja joj pišem gotovo svaki dan.«
»Ona misli da su to pisma, koja si pisao ranije. Možeš li zamisliti, kako se to dogodilo? Konačno, u našoj četi nisu dva Hirschmanna.«
»Ne. To je morao netko namjerno učiniti.«
»Nitko takvo što ne bi učinio namjerno.«
»Ne? Pa ni Steinbrenner?«
»Zar on još živi?«
»Da. I radio je u pisarnici dva dana, jer je četni starješina poginuo. U to je vrijeme bilo bolje biti činovnikom.«
»Ali to bi bila gnusna prijevara.«
»Da.«
»Rahe je trebao da potpisuje ta pisma.«
»Moja majka to ne zna. Za nju jedan potpis vrijedi kao i drugi.«
Stvar se odjednom Graeberu učini vjerojatnijom nego ranije. »Kakav svinjski trik.« On zastenje. »Jedva da se može vjerovati. Ali zašto bi to kopile željelo da to učini?«
»Šale radi. Da me odgoji. Konačno, u meni ima židovske krvi. šta je rekla moja majka?«
»Bila je mirna. Moraš joj odmah pisati. Piši joj što sam ti pričao. Sjetit će se da sam bio kod nje.«
»Proći će mnogo vremena prije nego primi pismo.«
Graeber vidje da Hirschmannove usnice drhte. »Ići ćemo do pisarnice«, reče on. »Tamo ćemo dobiti ispravak. Oni moraju poslati telegram. Inače ćemo otići do Rahea.«
»To ne možemo učiniti.«
»Zašto ne? Možemo još i mnogo više. Možemo prijaviti Steinbrennera.«
»Ja ne. Ja to ne mogu. Ja ne mogu ništa dokazati. I kad bih mogao — ne, ja se ne mogu žaliti. Ja ne. Zar to ne razumiješ?«
»Da, Hirschmann«, reče Graeber bijesno. »Ali sve to ne će trajati vječno.


Steinbrennera je sreo poslije večere. Izgledao je kao suncem opaljeni gotski anđeo.
»Kakvo je raspoloženje u domovini?« upita on.
Graeber spusti porciju. »Kad smo došli na granicu«, reče on, »sakupio nas i poučio neki kapetan SS-a, da pod prijetnjom najstrože kazne nitko od nas ne smije reći ni riječi o situaciji u domovini.«
Steinbrenner se nasmije. »Meni mirne duše možeš reći.«
»Bio bih krasan magarac. Najstroža kazna glasi: strijeljanje zbog sabotaže volje branilaca Reicha!«
Steinbrenner se prestane smijati. »Ti to govoriš kao da ima ne znam šta da se pripovijeda. Kao da je preko katastrofa!«
»Ja ništa ne govorim. Samo ponavljam što nam je rekao kapetan SS-a.«
Steinbrenner je odmjeravao Graebera. »Ti si se oženio, zar ne?«
»Odakle to znaš?«
»Ja sve znam.«
»Znaš to iz pisama. Ne pravi se važan. Ti si često u pisarnici, šta?«
»Tamo sam kad je to potrebno. Kad odem na dopust, i ja ću se oženiti.«
»Tako? Znaš li već koga?«
»Kćer obersturmbannführera u mom rodnom mjestu.«
»Naravno.«
Steinbrenner se ne obazre na ironiju. »Mješavina krvi je prvorazredna«, objasni on gorljivo. »S moje strane — sjeverno-frizijska, s njene — rajnsko-donjosaksonska. Primat ćemo svu pomoć kao roditelji i rasnu nagradu za čistu krv. Djeca će, naravno, imati naročite povlastice u školi — sve što im stranka može pružiti. I za pet godina moja će žena kao uzorna majka biti dostojna nekog važnog položaja u organizaciji Reicha za pomoć ženama. Ako ćemo u međuvremenu dobiti blizance ili trojke, sam će Führer biti njihov kum. Možda već za dvije ili tri godine. Ali petom djetetu bit će svakako kum. Onda će moja karijera biti savršeno osigurana. Zamisli to!«
»Zamišljam.«
»Selektivni uzgoj rase. Ne samo što moramo iskorijeniti Židove, već ih moramo nadomjestiti čistokrvnim Germanima. Nova rasa vodećih.«
»Jesi li istrijebio mnogo Židova?«
Steinbrenner se podsmjehivao. »Kad bi ti vidio izvještaje o mom vladanju, ne bi morao ništa pitati. To su bila vremena!« On se povjerljivo sagne prema Graeberu. »Podnio sam molbu, da me premjeste natrag u SS diviziju. Tamo se više toga događa. I čovjek ima bolje izglede. Sve ima veće razmjere. Ne dosadna suđenja za svakog ušljivog Rusa. Rješavaju ih se u jednom mahu. Nije tome dugo, tri stotine poljskih i ruskih izdajnika u jedno poslijepodne. Šest ljudi dobilo je križ za naročite zasluge. Sve što čovjek ovdje ima, to je nekoliko boginjavih partizana — za to se ne dobiva nikakvo odlikovanje. Otkad si ti otputovao, nismo ih imali više od pola tuceta. U jedinicama za čišćenje i u sigurnosnoj službi SS-a imaju ih stotine i stotine. Tamo čovjek može da napreduje.«
»Ti si poslao izvještaj o Hirschmannovoj smrti njegovoj majci, zar ne?« upita Graeber.
»Tko to kaže?«
»Ja to znam.«
»Ništa ti ne znaš. Kako bi to mogao znati?«
»Utvrdio sam to. Bila je to lijepa šala.«
Steinbrenner se smijao. Nije on imao uha za ironiju. Njegovo je zgodno lice sjalo od zadovoljstva.
»I ti misliš tako? Zamisli izraz lica te stare babe! I ništa mi se ne može dogoditi. Hirschmann će biti dovoljno oprezan da ne kaže ništa. A ako bi i rekao, bila je to naprosto zabuna. Uvijek se to može dogoditi.«
Graeber ga je pažljivo promatrao. »Ti imaš živaca«, reče on.
»Živaca? Za to ne treba živaca. Samo smisao za humor.«
»Varaš se. Za to treba živaca. Svatko, tko učini nešto slično, uvijek ubrzo zatim sam umire. To je dobro poznato.«
Steinbrenner se glasno nasmije. »Glupost! To su bapske priče!«
»Nisu to bapske priče. Onaj, tko to učini, izaziva vlastitu smrt. To je utvrđena činjenica.«
»Ali slušaj, pa ti valjda ni sam u to ne vjeruješ?«
»Ja u to vjerujem. A i ti bi trebao vjerovati. To je staro germansko vjerovanje. Ja ne bih htio biti u tvojim čizmama.«
»Ti si lud!« Steinbrenner ustane. Više se nije smijao.
»Poznavao sam dvojicu, koji su učinili sličnu stvar. Obojica su pali kratko vrijeme poslije toga. Neki je drugi bio sretniji. Njemu je bio prostrijeljen samo spolni organ. Prirodno je, da je postao impotentan. Možda ćeš i ti tako jeftino proći. Dakako, ne će biti ni blizanaca, ni trojki. Ali jasno, mogao bi se netko drugi pobrinuti za to kod tvoje žene. U stranci je važna jedino čistoća krvi, a ne pojedinac.«
Steinbrenner je zurio u Graebera. »Čovječe, kakav si ti bezosjećajni magarac!« reče on. »Zar si ti zaista uvijek bio takav? Osim toga, sve su to budalaštine!« Još jedan čas stajao je čekajući. Onda ode.
»Ubojica«, reče još jednom i pomisli na Steinbrennera, i sebe samog, i bezbroj drugih.
Graeber je zurio u crveno rusko veče. Nekoliko je vrana lepršalo poput tamnih krpa.
Steinbrenner je bio savršen proizvod stranke. Bio je savršeno zdrav, savršene fizičke kondicije, savršeno je izbjegavao bilo kakvo vlastito mišljenje, i bio je savršeno nečovječan. Bio je automat, kome je čišćenje puške, vježbanje ti ubijanje ista stvar.
Steinbrener ode fićukajući. Graeber se zavali natrag. Front je tutnjio. Vrane su letjele. Odjednom se osjećao kao da nikad nije bio ni otišao.


Bio je na straži od ponoći do dva i hodao je oko sela. Ruševine su se crno ocrtavale na vatrometu fronta. Nebo je drhtalo i bilo čas svijetlo, čas tamnije pod vatrom topovskih ždrijela artiljerije. Čizme su u žilavom blatu stenjale kao duše prokletih.
Bol se javila iznenada, brzo i neočekivano. Za vrijeme dana provedenih na putu ni na šta nije mislio, bio je posve tup. Sada, odjednom i bez prijelaza, prodirala je u njega i kidala ga na komade.
Stao je i čekao. Nije se micao. Čekao je da se noževi stanu okretati, da postanu mukom, da dobiju imena i da se omeđe imenom i tako postanu pristupačni razumu, utjehi, ili barem fatalističkoj predanosti.
Ali to se ne dogodi. Nije postojalo ništa osim jasne boli gubitka. Bio je to gubitak za uvijek. Nigdje ne bijaše mosta. Posjedovao je i sada to bijaše izgubljeno. Osluškivao je svoju nutrinu. Negdje je još morao postojati glas, jeka nade morala se negdje oglasiti poput sablasti. Ali ne nađe ništa. Postojala je samo praznina i bezimena bol.
Odviše je rano, mislio je. Vratit će se, kasnije, kad prođe bol. Pokušao je preklinjati, nije htio da se to otkine od njega, htio je to zadržati, pa makar i bol postala neizdrživa. Vratit će se, samo da izdržim, mislio je. Zvao je imena i pokušao je da se sjeti. U magli se pojavi Elisabethino slomljeno lice. Izgledalo je takvo, kakvim ga je posljednji put vidio. Rasplinula su se sva njena ostala lica; samo ovo bijaše jasno. Pokušao je da zamisli vrt i gospođu Witte. Mogao je to, ali bijaše mu kao da udara u klavir, a ne čuje nijedan zvuk. Šta se dogodilo? mislio je. Možda joj se nešto desilo. Možda je bez svijesti. Možda se upravo sada srušila kuća. Možda je mrtva.
On izvuče svoje čizme. Mokra je zemlja stenjala. Osjetio je da se znoji.
»To će te umoriti«, reče netko.
Bijaše to Sauer. Stajao je u kutu neke razorene staje. »Osim toga, čuje se na kilometre«, objasni on. »Šta radiš? Slobodne vježbe?«
»Ti si oženjen, Saueru, zar ne?«
»Jasno. Kad imaš posjed, moraš biti oženjen. Bez žene nijedan posjed ne valja.«
»Koliko si već dugo oženjen?«
»Petnaest godina. Zašto?«
»Kako je to, kad je čovjek toliko dugo oženjen?«
»Čovječe, šta ti sve pitaš! A kako da bude?«
»Je li to kao sidro koje te drži? Nešto, o čem uvijek misliš i kamo se želiš vratiti?«
»Sidro, šta znači sidro? Naravno, mislim na to. Danas već čitav dan. Vrijeme je za proljetnu sjetvu i za sađenje. Od toga čovjek sasvim poblesavi.«
»Ne mislim na tvoj posjed, nego na tvoju ženu.«
»To spada zajedno. Tȁ upravo sam ti to objasnio. Bez žene nema dobrog posjeda. Ali šta imaš od toga? Samo brige. A usto još i ovaj Immermann, koji čovjeku želi utuviti u glavu, da ratni zarobljenici liježu u krevet sa svakom ženom koja je sama.« Sauer se usekne. »To je veliki krevet za dvoje«, doda on iz nekog zagonetnog razloga.
»Immermann je brbljavac.«
»On kaže, da žena, koja je jednom saznala što je muškarac, ne može više dugo bez njega izdržati. Ubrzo potraži drugog.«
»Ah, sranje«, reče Graeber odjednom veoma bijesan. »Taj prokleti brbljavac misli da su svi ljudi jednaki. To je najveća glupost koja postoji!«

XXVI


Više se nisu poznavali. Nisu više poznavali ni uniforme. Često to bijahu još samo šljemovi, glasovi i jezik, po kome su znali da pripadaju jedni drugima. Rovovi su već dugo vremena bili urušeni. Front je bio nepravilna linija lijevaka od granata i bunkera. Neprestano se mijenjao. Ne bijaše više ničeg osim kiše, i zavijanja, i noći, i svijetla eksplozija, i rasprsnutog blata. Nebo se srušilo. Razorili su ga šturmoviki. Pljuštala je kiša, a s njom i meteori bomba i granata.
Reflektori su čupali rastrgane oblake poput bijelih pasa. Vatra protuavionskih topova praskala je u tutnjavi uzdrhtalog horizonta. Rušili su se gorući avioni, a za njima je letjela poput snopova zlatna tuča svjetlećih metaka i nestajala u beskonačnosti. Žuti i bijeli upaljeni grozdovi visjeli su između neba i zemlje i gasili se kao u dubokoj vodi. Onda je ponovo počela bubnjarska vatra.
Bio je dvanaesti dan. Prva tri dana linija se držala. Bunkeri su izdržali artiljerijsku vatru bez teških oštećenja. Onda su izgubili isturene karaule. Liniju su probili tenkovi, ali su protutenkovski topovi nakon nekoliko kilometara zaustavili prodor. Tenkovi su gorjeli u jutarnjem svitanju; neki prevrnuti na leđa, kao divovski kukci, čije su gusjenice mljele još neko vrijeme. Napolje su poslali kaznene bataljone da postave nasipe od vrljika i da ponovo uspostave telefonske veze. Morali su raditi gotovo bez zaklona. U dva sata izgubili su više od polovine svojih ljudi. Oblaci bombardera teturali su nisko i nespretno iz sivog neba i napadali bunkere. Šestoga dana polovina bunkera bijaše izvan borbe. Mogli su ih upotrebiti još samo kao zaklon. Jedne noći jurišali su Rusi i bili odbijeni. Onda je stalo kišiti, kao da još jednom dolazi potop. Vojnici se više nisu mogli prepoznati. Puzali su naokolo u prljavim glinenim lijevcima, kao kukci koji od reda imaju istu zaštitnu boju. Četa se oslanjala jedino još na dvije razorene karaule s mašinskim puškama, iza kojih je stajalo nekoliko minobacača. Ostali su ljudi čučali u lijevcima i iza preostalih dijelova zidova. Rahe je držao jednu karaulu, Mass drugu.
Držali su se tri dana. Drugog im je gotovo ponestalo municije; Rusi su jednostavno mogli promarširati. Ali napad nije uslijedio. Kasno, u posljednjem sumraku, probilo se nekoliko njemačkih aviona, koji su bacili municiju i hranu. Ljudi su dio toga unijeli unutra i jeli. Noću je stiglo pojačanje. Radni je bataljon dovršio jedan nasip od vrljika. Tamo su odnijeli oružje i mašinske puške. Sat kasnije uslijedio je iznenadni napad bez artiljerijske pripreme. Rusi su se odjednom pojavili pedeset metara pred linijom. Dio ručnih granata nije eksplodirao. Rusi probiše.
Graeber je vidio pred sobom, u treperenju eksplozije jedan šljem i ispod njega bijele oči, širom otvorena usta, a iza toga, kao čvorovitu, živu granu, ruku koja je zamahnula — on opali, istrgne ručnu granatu regrutu pored sebe, koji je nije znao upotrebiti, i odmah je baci. Eksplodirala je. »Odvrni kapsle, idiote!« izdere se na regruta. »Daj je ovamo! Ne izvlači je!«
Slijedeća nije eksplodirala. Sabotaža, projuri mu glavom, sabotaža zatvorenika, koja se sada okreće protiv nas! Onda baci drugu, i sagne se, i ugleda jednu rusku kako leti prema njima, i zarije se u blato i osjeti zračni pritisak eksplozije i udarac bičem, i pljusak, i blato, koje je na njega palo. On pruži ruku natrag i vikne:
»Daj! Brzo! Daj!« i tek kad mu ruka ostade prazna, okrene glavu i vidje da regruta više nema i da je blato na njegovoj ruci bilo meso. Spustio se dolje, tražio, našao opasač, strgnuo posljednje dvije ručne granate, vidio sjene kako se penju preko ruba lijevka, skaču i trče dalje, i zgurio se.
Uhvaćen, mislio je. Uhvaćen. Stigli su me. Oprezno se popeo na rub lijevka. Blato ga je štitilo dok je ležao mirno. U sjaju svjetlećeg grozda vidje da se regrut posvuda prilijepio, jedna noga, gola ruka, rastrgano tijelo. Dobio je ručnu granatu ravno u trbuh; njegovo je tijelo zadržalo eksploziju i zaštitilo Graebera.
Ostao je ležati i glavu je držao tik uz rub lijevka. Vidio je kako iz desne karaule puca jedan MG. Onda zapuca i lijevi. Dok oni pucaju, nije izgubljen. Držali su taj dio pod unakrsnom vatrom. Ni Rusi više nisu dolazili. Izgleda da je samo jedan dio bio probijen. Moram doći iza karaule, mislio je. Boljela ga je glava i bio je napola ošamućen. Ali straga u lubanji nešto je mislilo veoma jasno, određeno i oštro. To bijaše ono, po čemu se razlikovao iskusan vojnik od regruta. U regrutu se sve pretvaralo u paniku, zbog toga je lakše padao. Graeber je znao da se može pričiniti mrtvim, ako se Rusi vrate. Teško bi ga u blatu mogli pronaći. Ali što bi se više mogao približiti sjeni vatre iz karaule, to bi kasnije bilo bolje za njega.
On klizne preko ruba do slijedeće rupe, padne dolje i usta mu se napune vodom. Poslije nekog vremena stane dalje puzati. U slijedećem lijevku ležahu dva mrtvaca. Čekao je. Onda začuje ručne granate i ugleda eksplozije u blizini lijevog bunkera. Tamo su se probili Rusi i napali s dvije strane. Plamtjele su mašinske puške. Nakon nekog vremena prestanu eksplozije ručnih granata; ali karaula je i dalje pucala. Graeber je puzao naprijed. Znao je da će se Rusi vratiti. U velikim će lijevcima očekivati trupe. U manjima je bio sigurniji. On dospije do jednog. Spustila se teška kiša. Vatra mašinskih pušaka stade jenjavati. Onda ponovo započne artiljerija. Desnu karaulu pogodi direktan pogodak. Izgledala je kao da leti uzrak. Jutro je osvanulo mokro i kasno.


Graeberu je uspjelo da se probije do prvih linija. Iza nekog razorenog tenka sreo je Sauera i dva regruta. Saueru je krvario nos.
Jedna je granata eksplodirala vrlo blizu njega. Jednom od regruta bio je rastrgan trbuh. Vidjela su se crijeva. Unutra je padala kiša. Nitko nije imao ništa čime bi zavili ranu. Bilo je to i besmisleno. Što prije umre, to bolje. Drugom je regrutu bila slomljena noga. Bio je pao u lijevak. Neshvatljivo, kako je u tom mekom blatu mogao slomiti nogu. U izgorenom tenku, koji je bio napuknut u sredini, vidjeli su se crni kosturi posade. Jedan je visio napolje gor njim dijelom tijela. Lice mu je bilo samo napola izgoreno; druga je polovina bila veoma otekla, crvena, ljubičasta i napukla. Zubi bijahu veoma bijeli, kao gaženo vapno.
Iz lijevog bunkera probio se čovjek za vezu. »Zborno mjesto kod bunkera«, graktao je. »Ima li još koga preko u lijevcima?«
»Nemam pojma. Zar nema bolničara?«
»Mrtvi i ranjeni.« čovjek otpuže dalje. »Dovest ćemo ti bolničara«, reče Graeber regrutu, u čiji je trbuh padala kiša. »Ili ćemo donijeti zavoje. Vratit ćemo se.«
Regrut ne odgovori. Ležao je u glini, blijedih usana i veoma malen. »Ne možemo te vući na šatorskom krilu«, reče Graeber onome sa slomljenom nogom. »Ne po tom blatu. Osloni se na nas i pokušaj skakati na zdravoj nozi.«
Stavili su ga između sebe i posrtali od rupe do rupe. Trajalo je dugo. Regrut je stenjao kad su se bacili na zemlju. Noga se iskrenula. Nije više mogao dalje. Ostavili su ga iza jednog porušenog zida u blizini bunkera i stavili na zid njegov šljem, da bi ga bolničar mogao naći. Kraj njega su ležala dva Rusa; jedan više nije imao glave; drugi je ležao na trbuhu i blato pod njim bijaše crveno.
Vidjeli su još nekoliko Rusa. Onda se pojaviše njihovi vlastiti mrtvaci. Rahe je bio ranjen. Njegova je lijeva ruka bila površno povijena. Na kiši ležahu tri teška ranjenika, pokrivena šatorskim krilom. Više nije bilo zavoja. Sat kasnije doleti jedan Junkers i baci nekoliko paketa. Pali su odviše daleko naprijed, k Rusima.
Stiglo je još sedam ljudi. Sakupili su se u desnom bunkeru. Poručnik Mass bijaše mrtav. Narednik Reinecke preuzme komandu. Nije više bilo mnogo municije. Minobacači bijahu uništeni. Ali još su valjala dva teška i dva laka MG-a.
Iz kaznenog bataljona probilo se deset ljudi. Donijeli su municiju i konzerve i ponijeli sa sobom ranjenike. Imali su nosila. Stotinu metara dalje dvojica su odletjela u zrak. Artiljerijska je vatra gotovo čitavo prijepodne onemogućavala svaku vezu.
U podne prestade kiša. Granulo je sunce. Odmah postade vruće. Blato je dobilo koru. »Napast će lakim tenkovima«, reče Rahe. »Prokletstvo, gdje su topovi? Moramo ih imati; bez protutenkovskih topova smo gotovi.«
Vatra nije prestajala. Poslije podne ponovo doleti jedan transportni Junkers. Pratili su ga Messerschmitti. Pojavili su se šturmoviki i napali. Dva bijahu srušena. Onda padnu dva Messerschmitta. Junkers se nije probio. Bacio je svoje bale suviše otraga. Messerschmitti su se borili; bili su brži nego Rusi; ali bilo je triput više ruskih aviona nego njemačkih. Njemački su morali natrag.
Slijedećeg dana mrtvi počeše smrdjeti. Graeber je sjedio u bunkeru. Ostalo ih je samo još dvadeset i dvojica. Reinecke je otprilike isto toliko sakupio na drugoj strani. Ostali bijahu mrtvi ili ranjeni. Nekada ih je bilo stotinu i dvadeset. Sjedio je i čistio svoje oružje. Bilo je puno blata. Ni na šta nije mislio. Bio je samo još stroj. Ničega se više nije sjećao. Samo je sjedio ovdje, i čekao, i spavao, i budio se, i bio spreman da se brani.


Slijedećeg jutra dođoše tenkovi. Noću su minobacači, artiljerija i MG držali liniju odsječenom. Telefonski vodovi bijahu već nekoliko puta zakopani, ali su ih uvijek ponovo prekidali. Najavljena pojačanja nisu se uspjela probiti. Njemačka je artiljerija bila slaba. Ruska je vatra bila smrtonosna. Još dvaput su pogodili bunker, ali on je izdržao. To zapravo i nije više bio bunker; bila je to samo još gomila betona, koja je teturala u blatu kao lađa u struji. Rasklimalo ga je pola tuceta blizih pogodaka. Kad bi se podigao, udarali su o zidove.
Graber nije mogao poviti ranu od metka, koji mu je okrznuo rame. Gore je nasuo malo konjaka, koji je tu negdje pronašao. Bunker je i dalje teturao i tutnjio. Više to nije bila lađa u oluji; bijaše to pod mornica, koja se valjala na morskom dnu s mrtvom posadom. Ni vrijeme više nije postojalo. Bilo je također razoreno. Čučali su u tami i čekali. Nije više postojao grad u Njemačkoj, u kome je čovjek prije nekoliko tjedana živio. Nikada nije postojao dopust. Više nije bilo ni Elisabethe. Sve to bijaše samo divlji san između smrti i smrti — pola sata luđačkog spavanja, u kom se podigla jedna raketa i odmah zatim ugasla. Postojao je samo još bunker.
Probili su se laki ruski tenkovi. Pješadija ih je slijedila i dolazila zajedno s njima. Vod je propustio tenkove i gađao pješadiju unakrsnom vatrom. Vruće cijevi mašinskih pušaka ispekle su ruke. Pucali su dalje. Ruska ih artiljerija više nije mogla štititi. Dva su se tenka okrenula, približila i stala pucati. Bilo im je lako; nije bilo odbrane. Tenkovi su bili odviše jaki za MG. Ciljali su u otvore; ali trebalo je imati sreće da se pogodi. Tenkovi su se izvukli iz vatre i dalje pucali. Bunker se tresao. Beton se krhao.
»Ručne granate!« vikne Reinecke. On sveže snop granata, stavi ga preko ramena i ispuže do ulaza. Iza slijedeće salve ispuže napolje zaklonjen bunkerom.
»Dva MG-a neka pucaju u tenkove«, zapovjedi Rahe. Pokušali su zaštiti Reineckea, koji je u luku htio dopuzati i uništiti gusjenice snopom ručnih granata. Bilo je to gotovo bezizgledno. Upala je i teška vatra ruskih mitraljeza.
Nakon nekog vremena tenk prestade pucati. Nitko nije vidio eksplozije. »Uhvatili smo ga!« zaurla Immermann.
Tenk više nije pucao. MG upravi vatru na drugi tenk, koji se okrenuo i nestao.
»Šest se probilo«, vikao je Rahe. »Vratit će se. Svi na MG unakrsnu vatru. Moramo zaustaviti pješadiju.«
»Gdje je Reinecke?« upita Immermann, kad su ponovo mogli misliti. Nitko nije znao. Reinecke se nije vratio.
Držali su se čitavo poslijepodne. Bunkeri su se postepeno pretvarali u prah; ali oba su još pucala. Pucali su polaganije. Bilo je još samo malo municije. Jeli su konzerve i pili vodu iz lijevaka. Hirschmann je dobio pogodak kroz ruku.
Sunce je peklo. Na nebu je visjelo mnogo velikih i sjajnih oblaka. Bunker je mirisao po krvi i barutu. Mrtvaci napolju su naticali. Tko je mogao taj je spavao. Nisu više znali jesu li odsječeni, ili još imaju vezu.
Uveče se vatra pojačala. Onda odjednom gotovo posve utihne. Istrčali su napolje očekujući napad. Nije došao. Nije dolazio dva sata. Tȁ dva mirna sata požderala su više njihove energije nego borba.
U tri sata izjutra bunker bijaše pretvoren u masu savijenog čelika i betona. Morali su napolje. Imali su šest mrtvih i tri ranjena. Morali su natrag. Ranjenika s ranom u trbuhu mogli su vući samo nekoliko stotina metara natrag; onda je umro.
Rusi su ponovo napali. Četa je imala samo još dvije mašinske puške. Branili su se njima iz jednog lijevka. Onda su se dalje povukli. Rusi su mislili da ih ima više. To ih je spasilo. Kod jednog zastoja pao je Sauer. Dobio je pogodak u glavu i bio je odmah mrtav. Nešto dalje, dok je pognuto trčao, pao je Hirschmann. Polako se okrenuo sam oko sebe i ostao ležati. Graeber ga povuče u jedan lijevak. On klizne unutra i skotrlja se na dno. Grudi su mu bile razderane pogocima. Graeber ga opipa, nađe krvavu lisnicu i spremi je.
Doprli su do druge linije. Kasnije je stigla zapovijed da se povuku još dalje natrag. Četa je bila povučena iz borbe. Front se pomakao do rezervnog položaja. Sakupili su se nekoliko kilometara straga. U četi je bilo samo još trideset ljudi. Dan kasnije popunili su je na stotinu i dvadeset.


Graeber je našao Fresenburga u jednoj poljskoj bolnici. Bila je to oskudna sređena baraka. Fresenburg je imao razmrskanu lijevu nogu. »Žele je amputirati«, reče on. »Nekakav ušljivi asistent. Nije naučio ništa drugo. Uredio sam da me sutra otpreme. Bolje je da nogu najprije pogleda neki iskusan čovjek.«
Ležao je na poljskom krevetu, sa žičanom košarom preko koljena. Krevet se nalazio kraj otvorenog prozora. Napolju se vidio komadić ravne zemlje. Livada je cvala crveno i žuto i plavo. U sobi je smrdjelo. Unutra bijahu još tri kreveta. »Šta radi Rahe?« upita Fresenburg.
»Pogodak u ruku. Rana u mesu.«
»Lazaret?«
»Ne. Ostao je u četi.«
»To sam i mislio.« Fresenburg razvuče lice. Jedna se polovina smijala; druga, s ožiljkom, ostade ukočena. »Neki ne žele natrag. Rahe ne želi.«
»Zašto ne?«
»Odustao je. Nema više nade. Ni vjere.« Graeber pogleda u lice boje pergamenta. »A ti?«
»Ne znam. Najprije se mora urediti ovo ovdje.« On pokaže na žičanu košaru.
U sobu je ulazio topli vjetar s livade. »Čudnovato, zar ne?« reče Fresenburg. »U snijegu smo mislili da u ovoj zemlji ne će nikad biti ljeta. Onda se odjednom stvorilo ovdje. I odmah suviše.«
»Da.«
»Kako je bilo kod kuće?«
»Ne znam. Ne mogu to dvoje više spojiti. Dopust i ovo ovdje. Prije sam mogao. Sada više ne. Odviše je udaljeno jedno od drugoga. Više ne znam što je stvarnost.«
»Tko to zna?«
»Mislio sam da to znam. Preko je izgledalo da je sve ispravno. Sada to više ne znam. Bilo je odviše kratko. I odviše daleko od ovog ovdje. Preko sam čak mislio da više ne ću ubijati.«
»To su mnogi mislili.«
»Da. Imaš li jake bolove?«
Fresenburg strese glavom. »Ova daščara ima nešto što čovjek i ne bi očekivao: morfij. Dali su mi injekcije. Još djeluju. Bolovi postoje; ali kao da ih ima netko drugi. Imam još sat-dva za razmišljanje.«
»Hoće li doći bolnički vlak?«
»Ovdje je neki bolnički automobil. Taj će nas dovesti do slijedeće stanice.«
»Uskoro nitko od nas ne će više biti ovdje«, reče Graeber.
»Sad i ti odlaziš.«
»Možda će me još jednom tako zakrpati, da ću se moći vratiti.«
Pogledali su se. Obojica su znali da to nije istina.
»Želim u to vjerovati«, reče Fresenburg. »Barem još taj sat-dva morfija. Komadić života može nekad biti prokleto kratak, zar ne? A onda dolazi drugi, o kome čovjek apsolutno ništa ne zna. Ovo je bio moj drugi rat.«
»Šta misliš kasnije raditi? Znadeš li već?«
Fresenburg se lagano nasmiješi. »Još uopće ne znam što će oni drugi sa mnom učiniti. Prvo ću na to pričekati. Nisam mislio da ću se izvući odavde. Uvijek sam mislio da će me stvarno ščepati, i gotovo. Sada se moram naviknuti da sam napola uhvaćen. Ne znam je li to jednostavnije. Jednostavnijim se činilo ono drugo. Čovjek je zaključio, svinjarija ga se više nije ništa ticala, cijena će biti plaćena i svršeno. Sada sam opet unutra. Čovjek je sam sebi nešto bajao; da smrt sve briše i tako dalje. To nije točno. Umoran sam, Ernst. Pokušat ću zaspati prije nego što osjetim da sam bogalj. Sve dobro.«
On pruži Graeberu ruku. »I tebi, Ludwig«, reče Graeber.
»Naravno. Tȁ sada plivam sa strujom. Primitivni životni nagon. Prije je bilo drukčije. Ali je i to možda bila također prevara. U tome je bio još neki komadić sakrivene nade. Ne smeta. Čovjek uvijek nanovo zaboravlja da i sam može učiniti kraj. To smo dobili na dar zajedno s našim takozvanim razumom.«
Graeber strese glavom.
Fresenburg se nasmije svojom polovinom smiješka. »Imaš pravo«, reče on. »To ne ćemo učiniti. Radije ćemo nastojati da se ovo više nikada ne ponovi.«
On nasloni glavu natrag. Odjednom je izgledao veoma iscrpljen. Kad je Graeber došao do vratiju, već je bio zatvorio oči.
Graeber se vraćao u svoje selo. Slabo večernje rumenilo obojilo je nebo. Više nije padala kiša. Mulj se sušio. Na napuštenim oranicama naglo je proklijalo cvijeće i korov. Front je grmio. Sve odjednom bijaše veoma strano i sve su veze izgledale prekinute. Graeber je poznavao taj osjećaj; događalo bi mu se to često, kad bi se budio noću i nije znao gdje se nalazi. Bilo je to kao da je čovjek pao sa svijeta i sada potpuno osamljen lebdi u tami. To nikad nije dugo trajalo. Čovjek se ubrzo vrati natrag; ali svaki put je ostajao čudnovat i tih osjećaj da se jednom više ne će moći vratiti.
Nije to osjećao kao strah; čovjek se samo skupio, kao da je sitan poput djeteta, izložen na golemoj stepi, iz koje je svaki put stotinu puta predalek. On stavi ruke u džep i pogleda oko sebe. Oko njega je bila stara slika: ruševine, oranice, koje bijahu neobrađene, ruski zalaz sunca, a nasuprot tome početak blijedog sijevanja fronta. To je bilo ovdje kao uvijek, i s time bijaše ovdje beznadna hladnoća, koja je prolazila sredinom srca.
U džepu osjeti Elisabethina pisma. U njima bijaše topline, nježnosti i slatkog uzbuđenja ljubavi. Ali ona ne bijahu mirne svjetiljke koje svijetle u dobro uređenoj kući; bijahu varljiva svjetlost nad močvarom, i što više pokušavao da ih slijedi, toliko je, činilo se, močvarnijom postajala baruština. Htio je staviti svjetiljku, da bi našao put natrag; ali on ju je stavio prije nego što je kuća bila sazidana. Stavio ju je u ruševinu; ona je nije krasila, činila ju je samo još neutješnijom. Preko to još nije znao. Slijedio je svijetlo, i nije pitao ništa, i htio je vjerovati da je to dovoljno. Ali to nije bilo dovoljno.
Branio se od te spoznaje što je dulje mogao. Nije bilo jednostavno gledati kako ga još više usamljuje ono što je htio da ga drži i nosi. To nije dopiralo dovoljno daleko. To je disalo njegovo srce, ali nije držalo njega. Tonulo je; to bijaše malena privatna sreća, i ona se nije mogla održati u toj beskrajnoj močvari sveopće bijede i očaja. Izvadio je Elisabethina pisma i čitao ih, i na njima je ležao crveni odsjaj sunca. Znao ih je na pamet, čitao ih je još jednom, i ponovo postade usamljeniji nego prije. To je bilo prekratko, a ono drugo odviše dugo. To je bio dopust; ali vojnikov život računa se prema vremenu provedenom na frontu a ne na dopustu.
Ponovo spremi pisma. Stavi ih uz pisma svojih roditelja, koja su ga dočekala u pisarni. Nema smisla razbijati glave. Fresenburg je imao pravo; dovoljno je činiti korak za korakom. Kad je u opasnosti, čovjek ne treba da želi rješavati zagonetke svijeta. Elisabeth, mislio je. Zašto mislim na nju kao na 'nešto izgubljeno? Tȁ ovdje su njena pisma! Ona živi!
Približavao se selu. Ležalo je mračno i napušteno. Sva su ova sela izgledala kao da nikada više ne će biti ponovo sagrađena. Aleja breza vodila je prema ostacima neke bijele kuće. Tamo mora da je bio vrt; ponegdje je još cvalo cvijeće, a kraj prljavog jezerca stajao je kip. Bijaše to pan koji je svirao u frulu; ali nitko nije došao k njegovu svečanom podnevu. Samo je nekoliko regruta tražilo po voćkama nezrele trešnje.

XXVII


»Partizani.« Steinbrenner oblizne usne i pogleda Ruse. Stajali su na seoskom trgu. Bijahu to dva muškarca i dvije žene. Jedna je bila mlada. Imala je okruglo lice i jake lične kosti. Dopremili su ih jutros.
»Ne izgledaju kao partizani«, reče Graeber.
»Oni to jesu. Zašto misliš da nisu?«
»Ne izgledaju tako. Izgledaju kao siromašni seljaci!«
Steinbrenner se smijao. »Kad bismo po tome mjerili, uopće ne bi postojali zločinci.«
To je istina, mislio je Graeber. Ti si najbolji primjer za to. On vidje da dolazi Rahe. »Šta da samo učinimo s njima?« upita komandir čete.
»Uhvaćeni su ovdje«, reče narednik. »Moramo ih zatvoriti dok ne stigne zapovijed.«
»Sam bog zna koliko toga imamo na vratu. Zašto ih ne šaljemo puku?«
Rahe nije očekivao odgovora. Puk više nije imao stalno boravište. Štab će u najboljem slučaju jednom nekoga poslati da presluša Ruse, i onda odrediti šta da se s njima učini. »Pred selom se nalazi jedno bivše imanje«, reče Steinbrenner. »U kući je podrum s rešetkama, željeznim vratima i lokotom.«
Rahe ga je promatrao. Znao je što Steinbrenner misli. Kod njega će Rusi učiniti uobičajeni pokušaj bijega i to će biti njihov svršetak. Pred selom se to moglo lako hiniti.
Rahe pogleda oko sebe. »Graeber«, reče on. »Preuzmi te ljude. Steinbrenner vam može pokazati gdje je podrum. Ispitajte da li je dobar. Javite mi to i ostavite tamo stražu. Uzmite ljude iz vaše desetine. Vi ste odgovorni. Vi sami«, doda on.
Jedan od zarobljenika je šepao. Starija žena imala je proširene vene. Mlađa je bila bosonoga. Pred selom gurne Steinbrenner mlađeg zarobljenika. »Hej! Ti! Trči!«
Čovjek se okrene. Steinbrenner se smijao i mahao: »Trči! Naprijed! Slobodan!«
Stariji Rus kaza nešto na ruskom. Onaj drugi ne potrči. Steinbrenner ga čizmom udari u pete. »Trči, ti mrcino.«
»Ostavi to», reče Graeber. »Čuo si što je zapovjedio Rahe.«
»Možemo ih pustiti da potrče«, šapne Steinbrenner. »Mislim muškarce. Deset koraka, a onda ćemo pucati. Žene ćemo zatvoriti. Mladu ćemo noću izvući.«
»Ostavi ih na miru. I nestani. Ovdje ja zapovijedam.«
Steinbrenner je promatrao listove mlade žene. Nosila je kratku suknju, a njene noge bijahu smeđe i snažne.
»Ionako će ih strijeljati«, objasni on. »Ili mi, ili sigurnosna služba. A s mlađom bismo se još mogli zabaviti. Tebi je lako govoriti. Ti upravo dolaziš s dopusta.«
»Zaveži gubicu i misli na svoju zaručnicu!« reče Graeber.
»Rahe ti je zapovjedio da nam pokažeš podrum, to je sve.«
Išli su duž drvoreda prema bijeloj kući. »Ovdje«, reče Steinbrenner mrzovoljno i pokaže na malenu prigradnju, koja je bila dobro očuvana. Bila je zidana od kamena i imala je vrata od željeznih šipaka, koja su se izvana mogla zaključati katancem.
Graeber pretraži prostoriju. Izgleda da je to bila neka vrsta štale ili šupe. Pod bijaše cementiran. Zarobljenici ne bi mogli izići bez nekih pomoćnih sredstava; a prije su ih već pregledali, imaju li nešto sa sobom.
Otvori vrata i pusti ih unutra. Dva regruta, koji su došli kao straža, stajahu spremni sa svojim puškama, Zarobljenici su jedan za drugim ulazili u šupu. Graeber zaključa i iskuša lokot. Držao je.
»Kao majmuni u kavezu«, smijuljio se Steinbrenner. »Bananu! Želite li bananu, vi majmuni?«
Graeber se okrene regrutima. »Vi ostajete ovdje na straži. Odgovarat ćete, ako se što dogodi. Smijenit će vas kasnije. Govori li netko od vas njemački?« upita onda Ruse.
Nitko ne odgovori. »Kasnije ćemo nastojati da nađemo za vas nešto slame. Dođi«, reče Graeber Steinbrenneru.
»Nabavi im još nekoliko perina.«
»Dođi! A vi, pazite!«


Javio se Raheu i rekao mu da je zatvor siguran.
»Preuzmite stražu s nekoliko ljudi«, reče Rahe. »Za nekoliko dana, kad se smiri položaj, nadam se da ćemo se osloboditi tih ljudi.«
»Da.«
»Treba li vam više od dvojice ljudi?«
»Ne. Štala je sigurna. Mogu to i sam, ako noću budem tamo spavao. Nitko ne može izići.«
»Dobro. Neka bude tako. Potrebni su nam regruti, da im na brzinu pokažemo još nešto borbene tehnike. Vijesti...« Rahe prekine. Izgledao je loše. »Sami znate što se događa. Dakle, idite.«
Graeber je uzeo svoje stvari. Poznavao je još samo malo ljudi iz svog voda. »Postaješ čuvar zarobljenika?« upita Immermann.
»Ma. Tamo ću se moći ispavati. To je bolje nego drilovati mlado povrće.«
»Za to ne će biti mnogo vremena. Znaš li što se događa na fronti?«
»Miriše na zbrku.«
»Opet borbe u povlačenju. Rusi svagdje probijaju. Već jedan sat šire se mnoge zahodske parole. Velika ofenziva. Ovo je ovdje samo ravnica. Ništa se ne može održati. Ovaj put morat ćemo daleko natrag.«
»Vjeruješ li da ćemo sklopiti mir, kad stignemo do njemačke granice?«
»Vjeruješ li ti?«
»Ne.«
»Ni ja. Tko od nas može tome učiniti kraj? Generalštab sigurno ne. Taj ne prima na sebe odgovornost.« Immermann se kiselo smiješio. »Prošlog rata mogao je to podmetnuti privremenoj novoj vladi, koja se čas prije za to stvorila. Ti su glupani izložili svoju glavu, potpisali primirje, a osam dana kasnije okrivili su ih da su izdali domovinu. Danas toga nema. Totalna vlada — totalni poraz. Ne postoji druga stranka koja bi pregovarala.«
»Idem spavati«, reče Graeber gorko. »Sve što bih jednom htio u životu, to je, da mislim što hoću, da govorim što hoću, i da činim što hoću. Ali otkad imamo Mesije, to je daleko veći zločin nego svako umorstvo«.
Uzeo je ranac i pošao prema poljskoj kuhinji. Tamo je dobio svoju kutljaču grahove juhe, svoj kruh i svoj obrok kobasice za večeru. Tako se više nije morao ponovo vraćati u selo.
Bilo je čudnovato tiho poslijepodne. Regruti su otišli pošto su nabavili slamu. Front je tutnjio, ali izgledalo je da će dan unatoč tome ostati miran. Pred šupom se širila divlja tratina, izgažena i s rupama od granata, ali se ipak zelenila. Uz rub prijašnjega puteljka raslo je nekoliko malih busova cvijeća.
Graeber je našao u vrtu iza drvoreda breza mali poluočuvani paviljon, iz kojeg je mogao vidjeti štalu. Unutra je bilo čak i nekoliko knjiga. Bijahu uvezane u kožu i zlatorez je na njima izblijedio. Kiša i snijeg tako su ih uništili, da se samo još jedna mogla čitati. Bio je to svezak s romantičnim gravirama idealnih pejzaža. Tekst je bio francuski. Polako je listao. Slike su ga pomalo zaokupile. U njemu su probudile bolnu i beznadnu čežnju, koja je trajala još dosta dugo, nakon što je zatvorio knjigu. Hodao je alejom breza prema jezercu. Između prljavštine i alga čučao je pan s frulom. Manjkao mu je jedan rog, ali inače je preživio revoluciju, staljinizam i rat. Potjecao je kao i knjige iz jednog legendarnog vremena: vremena prije prvog rata. Bilo je to vrijeme kad Graebera još ne bijaše na svijetu. Rodio se poslije prvog rata, rastao u bijedi inflacije i nemiru poslijeratnih godina, a probudio se u jednom novom ratu. Šetao je oko bazena, pored paviljona, prema zatvorenicima. Promatrao je željezna vrata. Ona nisu uvijek pripadala štali. Dodali su ih kasnije. Možda je iza njih morao čekati smrt i čovjek kome je pripadala kuća i vrt.
Starica je spavala. Mlađa se zgurila u jednom kutu. Oba su muškarca stajala i zurila u poslijepodne. Pogledali su Graebera. Djevojka je gledala preda se. Najstariji Rus promatraše Graebera. Graeber se okrene i legne na tratinu.
Oblaci su putovali nebom. U brezama su cvrkutale ptice. Jedan plavi leptir teturao je preko rupa granata, od cvijeta do cvijeta. Nakon nekog vremena pridruži mu se i drugi. Igrali su se i gonili jedan drugog. S fronta je rasla grmljavina. Leptiri su se sjedinili, i tako spojeni letjeli kroz vruć sunčani zrak. Graeber zaspe.


Uvečer je jedan regrut donio nekoliko porcija jela za zatvorenike. Bila je to grahova juha od ručka, razrijeđena vodom. Regrut je čekao da zatvorenici pojedu, onda ponese porcije sa sobom. Graeberu je donio njegov dio cigareta. Bilo ih je više nego inače. To je bio loš predznak. Bolje jelo i više cigareta davali su samo onda, ako su predstojali teški dani.
»Večeras dodali su nam još dva sata naročite vježbe«, reče regrut. Pogledao je ozbiljno Graebera. »Bojne vježbe, bacanje ručnih granata i borba bajunetama.«
»Komandir čete zna što čini. Ne muči vas badava.«
Regrut kimne. Promatrao je Ruse kao životinje u zoološkom vrtu. »Ono tamo su ljudi«, reče Graeber.
»Da, Rusi.«
»Dobro, Rusi. Uzmi svoju pušku. Neka bude spremna. Pustit ćemo žene jednu za drugom napolje.«
Graeber reče kroz rešetke: »Svi u lijevi kut. Starica ovamo. Kasnije će izići drugi.«
Najstariji Rus reče nešto ostalima. Oni su poslušali. Regrut je držao spremnu pušku. Starica je prišla. Graeber otvori vrata, pusti je napolje i ponovo ih zaključa. Starica je počela plakati. Očekivala je da će je strijeljati. »Recite joj da joj se ništa ne će dogoditi. Samo neka izvrši svoje potrebe«, reče Graeber starom Rusu.
On joj nešto stane govoriti. Ona prestade plakati. Graeber i regrut odvedu je prema jednom kutu kuće gdje su stajala dva zida. Čekao je da se vrati, i onda pusti mlađu. Ona je hodala ispred njega brzo i gipko. S muškarcima je bilo jednostavnije. Vodio ih. je iza šupe i držao ih je na oku. Mladi je regrut ozbiljno držao pušku spremnom, isturene donje usne, sav pretvoren u marljivost i pozornost. Odvede i posljednjeg i zaključa.
»To je bilo uzbudljivo«, reče on.
»Tako?« Graeber odloži pušku. »Sad možeš ići.«
Čekao je dok regrut nije otišao. Onda izvadi cigarete i dade starcu četiri, da ih razdijeli ostalima. Upali šibicu i pruži je kroz rešetke. Svi su pušili. Cigarete su žarile u polumraku i obasjavale lica. Graeber pogleda mladu Ruskinju i odjednom osjeti nepodnosivu čežnja za Elisabethom. »Vi... dobri«, reče stariji Rus, koji je slijedio njegov pogled.
Njegovo je lice bilo tik uz željezne šipke. »Rat izgubljen... za Nijemce... vi dobar čovjek«, reče tiho.
»Glupost.«
»Zašto ne... nas pustite napolje... i dođite s nama?«
Navorano se lice načas okrene prema mladoj Ruskinji i onda natrag. »Ići s nama... i Marusja... sakriti ... dobro mjesto ... živjeti. Živjeti...« ponovi on navaljujući.
Graeber strese glavom. To nije izlaz, mislio je. To ne. Ali gdje postoji izlaz? »Živjeti, ne mrtav... samo zarobljen ...« šaptao je Rus. »Vi također ... ne mrtav... dobro kod nas ... mi nevini...«
Zvučalo je jednostavno. Graeber se okrene. Zvučalo je jednostavno u blagom, posljednjem svijetlu večeri. Vjerojatno su zaista nevini. Kod njih nisu našli oružja, i nisu izgledali kao partizani. Starci sigurno ne. Ako ih pustim napolje, mislio je. Tada bih nešto učinio, barem nešto. Spasio bih nekoliko nevinih ljudi. Ali ne mogu ići s njima.
Šetao je uokolo. Ponovo je došao do fontane. Breze su se sada crno ocrtavale na nebu. Onda se vrati. Jedna se cigareta još žarila u mraku štale. Iza rešetaka je blistalo lice starog Rusa. »Živjeti...« reče on. »Dobro ... kod nas...«
Graeber uzme preostale cigarete i gume ih u veliku ruku. Onda izvadi nekoliko šibica i dade ih čovjeku. »Evo... pušite ih... za noć...«
»Živjeti... vi mlad... rat onda prošao za vas... vi dobar čovjek... mi nevini... živjeti... vi... mi... svi...«
Bijaše to tih i dubok glas. Govorio je »život«, kao što prodavač na crnoj burzi kaže »maslac«. Kao kurva »ljubav«. Nježno, tražeći, vabeći i lažno. Kao da to može prodati. Graeber je osjećao kako ga glas kida.
»Zaveži gubicu!« vikne starcu. »Dosta tog brbljanja, ili ću prijaviti. Onda ste gotovi!« Ponovo je stao šetati. Front je glasnije štropotao. Pojavile su se prve zvijezde. Odjednom se osjećao veoma usamljenim i zaželi da ponovo leži pod zaklonom u smradu i hrkanju drugova. Činilo mu se kao da je napušten od sviju i da sam mora stvoriti odluku.
Pokuša spavati i legne u paviljon na slamu. Možda mogu pobjeći, mislio je, a da ja to ne primijetim. Ali to nije ništa pomoglo. Znao je da oni to ne mogu, za to su se pobrinuli ljudi, koji su pregradili šupu.
Front je postajao sve nemirniji. Avioni su tutnjali kroz noć. Mašinske su puške štektale. Onda se začuše mukle eksplozije bomba. Graeber je prisluškivao. Buka je rasla. Kad bi probili, mislio je ponovo. Ustane i pođe prema pregradi. Tamo sve bijaše mimo. Izgledalo je da zatvorenici spavaju. Ali onda nejasno vidje lice starijeg Rusa i okrene se.
Poslije ponoći znao je da na frontu divlja velika bitka. Teška je artiljerija pucala daleko iza linija. Pogotci više ne bijahu daleko od sela. Graeber je znao koliko je položaj slab. Mogao je prepoznati pojedine faze bitke. Uskoro će napasti tenkovi. Zemlja se sada tresla od bubnjarske vatre. Grmljavina je jurila od horizonta do horizonta. Osjećao je to u svim kostima. Osjećao je da će ga skoro dostići, i usprkos tome činilo mu se da to na čudnovat način kruži oko njega, u nekom vrtlogu oluja, oko uske, bijele zgrade, u kojoj je čučalo nekoliko Rusa — kao da su oni u svom tom razaranju odjednom postali središte, i kao da sve ovisi o tome, što će se s njima dogoditi.
Hodao je gore-dolje, približavao se štali i vraćao se natrag, osjećao ključeve u svom džepu, valjao se na svojoj slami, i tek pred jutro pade u težak nemiran san.


Bilo je sivo kad se trgnuo. Na frontu je započeo pakao. Artiljerijska vatra padala je već preko, iza sela. On pogleda štalu. Rešetke bijahu u redu. Iza njih su se micali Rusi. Onda vidje kako pritrčava Steinbrenner. »Povlačenje!« vikne Steinbrenner. »Rusi su probili. Zborno mjesto u selu. Brzo! Sve je zbrkano! Uzmi svoje stvari.«
Bio se već sasvim približio. »S onima tamo ćemo brzo svršiti.«
Graeber osjeti kako mu srce snažno lupa. »Gdje je zapovijed?« upita on.
»Zapovijed! Čovječe, kad vidiš što se u selu događa, ne će ti više trebati zapovijedi. Zar ovdje nisi ništa čuo o ofenzivi?«
»Da.«
»Tȁ onda to znaš. Naprijed! Misliš li da ovu bandu možemo vući sa sobom? Svršit ćemo s njima kroz rešetke na vratima.«
Steinbrennerove oči sjajile su veoma plavo. Koža njegova nosa napela se preko kosti. Nešto je petljao po svom opasaču.
»Ovdje sam ja odgovoran«, reče Graeber. »Ako nemaš zapovijedi, gledaj da se izgubiš.«
Steinbrenner se nasmije. »Dobro. Onda ih ti postrijeljaj.«
»Ne«, reče Graeber.
»Netko to mora učiniti. Ne možemo ih vući sa sobom. Ustranu s tim svojim nježnim živcima. Idi naprijed, ja ću doći odmah za tobom.«
»Ne«, reče Graeber. »Ne ćeš ih strijeljati.«
»Ne?« Steinbrenner ga pogleda. »Ne?« ponovi polako. »Znaš li ti što govoriš?«
»Da. Znam.«
»Tako, ti znaš? Onda također znaš da si...«
Steinbrennerovo se lice promijenilo. On zgrabi svoj revolver. Graeber digne pušku i opali. Steinbrenner zatetura i padne. Uzdahnuo je poput djeteta. Revolver mu je pao iz ruke. Graeber je zurio u tijelo. Samoobrana, mislilo je nešto u njemu. Jedna granata zavijajući projuri iznad vrta.
On se probudi, pođe k štali, izvadi ključeve iz džepa i otvori vrata. »Idite«, reče on.
Rusi ga pogledaše. Nisu mu vjerovali. On baci svoju pušku.
»Idite, idite«, reče nestrpljivo i pokaže prazne ruke.
Mlađi Rus oprezno gurne nogu napolje. Graeber se okrene. Pošao je prema mjestu, gdje je ležao Steinbrenner. »Ubojica«, reče on i nije znao na koga je time mislio. Zurio je u Steinbrennera. Nije ništa osjećao.
Onda odjednom stadoše njegove misli da prestižu jedna drugu. Kao da se jedan kamen stao kotrljati. Nešto je zauvijek bilo odlučeno. Više nije osjećao tereta. Osjećao se bez težine. Znao je da treba nešto učiniti, ali činilo mu se da se mora čvrsto držati da ne bi odletio. Glava mu je plivala. Išao je oprezno kroz aleju. Znao je da mora učiniti nešto neobično važno, ali on to još nije mogao podnijeti. Bilo je još odviše udaljeno i novo, i tako jasno da je boljelo.
Nije osjetio pogodak. Samo je odjednom pred sobom vidio travu, jednu biljku tik pred svojim očima, napola zgaženu, s crvenkastim cvatom i nježnim lišćem, i ona je postajala sve većom, i već je jednom tako bilo, ali on više nije znao kada. Biljka se zanjihala, i onda stajala sama pred sada već uskim horizontom njegove glave, koja je tonula, bezglasna, prirodna, s utjehom najmanjeg reda, sa sivim mirom, i ona je postajala sve većom i većom, dok nije ispunila čitavo nebo, i njegove se oči zatvoriše.
KRAJ

1 Kurzivom su odštampani oni dijelovi teksta, koji su prevedeni iz engleskog izdanja, a koji su u njemačkom originalu izostavljeni.
2 EK = viteški križ
3 EK I. = željezni križ prvog reda
4 SD = Sicherheitsdienst, služba sigurnosti
5 SPD = Socijalistička partija Njemačke
6 k. v. = sposoban za frontu
7 Kreisleiter = stranački rukovodilac jednog okruga
8 KZ = koncentracioni logor
9 rheingauer = vrst ranjskog vina
10 misli se na obilan obrok, koji osuđenicima daju dan prije smaknuća