Praznik u komi - Frederik Begbede

Mark Maronije, duhoviti i lucidni Begbedeov alter ego, kolumnista i pisac, sprema se da krene na otvaranje noćnog kluba „Klonja“ iza kojeg stoji njegov stari prijatelj, slavni disk-džokej Žos. Godine su devedesete, atmosfera je apokaliptična, a zvanice su najslavniji Parižani tog doba.

Za samo dvanaest sati dogodiće se sumanuti karusel najneverovatnijih obrta začinjenih seksom, alkoholom i drogama svih vrsta, a sve u zaglušujućem ritmu elektronske muzike i pod rafalom svetlosnih efekata najprestižnijeg kluba na svetu. Maronije, kome inteligencija i ironija ne dozvoljavaju da se do kraja prepusti orgiji dekadencije, prolazi kroz ovu dugu noć u sopstvenoj potrazi za ljubavlju koja ga čeka negde pred samo svitanje.

Praznik u komi je drugi Begbedeov roman čiji mu je uspeh kod publike i kritike obezbedio mesto u prvoj ligi francuskih književnika.

Dijani B.,
Pao sam, e,
Bez teksta, je.


„Let's dance
The last dance
Tonight
Yes it's my last chance
For romance
Tonight.“


Dona Samer, Poslednji ples,
„Kazablanka rekords“




„Drugi romani pišu se u drugom stanju.“



Ja

19.00

„On se češlja, vezuje ili razvezuje maramu, oblači ili skida sako, kao ono kad bacamo cvet u još otvorenu raku.“


ŽAN-ŽAK ŠUL,
Roze prašina


Mark Maronije ima dvadeset sedam godina, lep stan, sjajan posao, a ipak nikako da izvrši samoubistvo. To znači nemati pojma.
Neko mu zvoni na vrata. Mark Maronije voli razne stvari: fotografije iz američkog Harperovog bazara, irski viski bez leda, Aveniju Velaskez, jednu pesmu („Samo Bog zna“ od Bič Bojsa), princes-krofne s čokoladom, jednu knjigu (Dve udovice od Dominika Nogea) i zakasnelu ejakulaciju. Zvonjava na vratima nije na tom spisku.
- Gospodin Maronije? - pita ga kurir s motociklističkom kacigom.
- Glavom i bradom.
- Ovo je za vas.
Kurir s motociklističkom kacigom (izgleda kao Spiru u epizodi „Spiru na moto-trkama“) pruža mu kovertu od otprilike jednog kvadratnog metra, sav trepereći od nestrpljenja, kao da mu se piša. Mark uzima kovertu i daje dečku novčanicu od deset franaka, samo da ovaj nestane iz njegovog života. Jer Marku Maronijeu još samo to u životu fali - kurir s motociklističkom kacigom.
Nimalo se neće iznenaditi kad u koverti pronađe sledeće:


NOĆ U KLONJI

* * * * * * * * *
Veliki bal povodom svečanog otvaranja
Trg Madlen
Pariz


... ali će se zato baš prenuti kad ugleda poruku, spajalicom prikačenu uz pozivnicu:
„Vidimo se večeras, pederu matori!
Žos Dimulen,
disk-džokej“


ŽOS DIMULEN? Mark je bio uveren da je ovaj trajno proteran u Japan. Ili mrtav.
Mrtvaci, međutim, ne priređuju balove.
I tako se sad Mark Maronije začešljava, rukom, što je kod njega znak izvesnog unutrašnjeg zadovoljstva. Valja reći da on već neko vreme iščekuje tu „noć u Klonji“. Ima već godina dana kako svakodnevno navraća do gradilišta, da vidi kako napreduju radovi na novom svratištu, na „najvećem noćnom klubu u Parizu“. I kad god tuda prođe, podseti se da će na otvaranju biti lepih riba kao pleve.
Mark Maronije hoće da im se dopadne. Možda zbog toga i nosi naočare. Kad njih natakne na nos, kolege iz kancelarije mu kažu da liči na Vilijama Harta, samo malo ružnijeg. (N.B.: Iz škole Luj Veliki vuče miopiju, dok je skoliozu zaradio na Političkim naukama.)
Zvanično obaveštenje: Mark Maronije će večeras imati seksualne odnose, šta god i kako god okreneš. Debelanke, ili kakve već došle. Možda će biti i onoga, s više osoba odjednom, ko zna? U tu svrhu namenio je šest kondoma, jer on je ambiciozan momak.
Mark Maronije naslućuje da će umreti kroz jedno četrdeset godina. Još ćemo, dakle, morati da ga trpimo.


Život tog belosvetskog izdajnika, tog salonskog buntovnika, plaćenika-šarengaće, sramnog buržuja, sastoji se u preslušavanju poruka na telefonskoj sekretarici i ostavljanju istih takvih na sekretaricama drugih ljudi. A sve to uz istovremeno praćenje tridesetak programa na kablovskom mozaiku. Ponekad se danima ne seti da nešto pojede.
Bivša zvezda bio je već onog dana kad je došao na svet. Ima zemalja gde ljudi umiru pod starost; u Nejiju na Seni stari se rađamo. Oguglao i pre nego što se naživeo, on i dan-danas, kao baštu, zaliva svoje poraze. Primera radi, hvali se time što piše knjižuljke od stotinak strana štampane u tiražu od po tri hiljade primeraka. „Budući da je književnost mrtva, zadovoljavam se time da pišem za svoje prijatelje“, ume on da tresne na večerinkama, dokusurujući piće iz čaša onih što sede do njega. Ne treba ljude baš skroz demoralisati.


Hroničar-noćni, dizajner-urednik, novinar-književnik -Mark se bavi samo zanimanjima dvodelnih naziva. Ništa taj ne može da uradi do kraja. Neće da se opredeli za jedan život nauštrb drugog. U naše doba, po njegovim recima, „ceo svet je lud, tako da nam je jedino ostalo da biramo između šizofrenije i paranoje: ili da budeš više njih u isto vreme, ili da ostaneš sam protiv svih“. S druge strane pak, kao što biva sa svim kameleonima (Fregoli, Zelig, Tijeri le Liron), ako postoji nešto čega se on gnuša, to je samoća. Eto otkuda veći broj tih Marka Maronijea.


Delfin Sejrig je preminula krajem prepodneva, a sada je sedam sati uveče. Mark je skinuo naočare da bi oprao zube. Upravo vam je predočeno da je nestabilne prirode.


Da li je Mark Maronije srećan? U svakom slučaju, ne može da se žali. Troši mnogo novca i nema dece. To je sreća, šta bi drugo bila: nemati problema. A opet, ponekad mu se desi da oseti nešto nalik na brigu u stomaku. Gnjavi ga to što nikako nije u stanju da odgonetne šta ga to brine. Reč je o jednoj Neidentifikovanoj Stomačnoj Teskobi. Zbog nje plače kad gleda loše filmove. Nema sumnje, njemu nešto nedostaje, ali šta toP Bogu hvala, to osećanje se na kraju uvek nekako rasprši.


U međuvremenu, baš će mu čudno biti da se, posle toliko vremena, ponovo vidi sa Žosom Dimulenom. Žos Dimulen - ,,the million dollars deejay“1, izašao je na naslovnoj strani prošlomesečnog Veniti/era; stari ortak koji je uspeo u životu. Mark nije načisto sa sobom da li bi i njemu godilo da postane toliko poznat. Oseća se kao sprinter koji je ostao prikovan u startnom bloku dok gleda svog druga kako se, praćen ovacijama, penje na pođijum.
Žos Dimulen je, rečju, gospodar sveta, pošto se u najmoćnijem gradu na svetu bavi najvažnijim zanimanjem na svetu - on je najbolji tokijski di-džej.


Je li zaista neophodno podsećati se kako su disk-džokeji preuzeli dizgine? U jednom hedonističkom društvu koje je u toj meri površno kao ovo naše, stanovnike svih gradova sveta zanima samo jedna jedina stvar: provod. (Pod tim se, posredno, podrazumevaju seks i lova: s lovom ideš u provod, u provodu dođeš do seksa.) A provod je pod totalnom kontrolom disk-džokeja. Njima više nisu dovoljni noćni klubovi, ne; oni sad lansiraju kulturu „rejva“, zbog njih narod pleše po hangarima, po parkinzima, gradilištima, raznim pustolinama. Oni su ti koji su ubili rok, tako što su smislili prvo rep, a potom haus. Danju vode glavnu reč po top listama, noću po klubovima. Sve je teže izbeći ih.


Disk-džokeji miksuju naše živote. Niko im to ne uzima za zlo: ako već nekome moraš da prepustiš svoju sudbinu u ruke, disk-džokej je za to kvalifikovan barem koliko i jedan filmski glumac ili iskusan advokat. Na kraju krajeva, da biste upravljali drugima, dovoljno je imati dobar sluh, minimum kulture, i moć da procenite šta je najbolje pustiti posle ove stvari koja sada ide.

Čudna je to profesija, disk-džokej. Nešto između sveštenika i prostitutke. Treba sve dati ljudima koji vam zauzvrat neće dati ništa. Puštati ploče da bi drugi mogli da plešu, zezaju se, muvaju lepu devojku u tesno pripijenoj haljini. A onda se vratiti kući sam, s pločama pod miškom. Disk-džokej je oličenje nedoumice. On postoji jedino kroz druge; bira muziku drugih ljudi da bi neke druge „druge“ naveo da plešu. To vam je mešavina Robina Huda (koji krade da bi davao) i Sirana (koji se oglašava na usta drugog čoveka). Da skratim priču, najvažnije zanimanje našeg doba jeste zanimanje od kojeg se poludi.


Žos Dimulen nije proćerdao mladost na Fakultetu političkih nauka kao Mark. S dvadeset godina šmugnuo je u Japan, a jedini prtljag behu mu tri Š koja donose uspeh: šlepovanje, šepurenje i šenlučenje. Zašto baš Japan? Evo zbog čega, po njegovim recima: „Kad već rešiš da uzmeš godinu dana odsustva, najbolje ti je da odeš u najbogatiju zemlju. Uvek je bolje zezanje tamo gde ima kinte.“
Ta godina odsustva se, očigledno, u Žosovom slučaju pretvorila u život na odsustvu. Nije mnogo prošlo, a on je postao svojevrsna maskota japanskog noćnog života. Njegove večeri u Džulijani završavale su se, po svemu sudeći, zastrašujuće dobro. Valja, pritom, napomenuti da se zadesio na pravom mestu u pravom trenutku: Tokio u to vreme upravo otkriva radosti kapitalističke dekadencije. Ministri su sve korumpiraniji, stranaca je sve više. Zlatna tokijska mladež prosto ne stiže da potroši sav novac svojih roditelja. Ukratko, Mark Maronije nije odabrao pravi put.


Posetio ga je, jednom. I može da posvedoči: dovoljno je da Žos Dimulen kroči u Gold, i frajeri najednom počnu glasno da šmrču ili da gutaju listiće natopljene esidom. Što se ženskih tiče, one se netom pretvaraju u gejše čim ga vide. Mark u fiokama drži polaroide koji to lako mogu da dokažu.


Žos Dimulen je u međuvremenu radio sve što Mark Maronije nije. Privlačio je devojke kojima se ovaj nije usuđivao da priđe. Uzimao je sve droge koje se ovaj plašio da proba. Žos je sušta suprotnost Marku; možda se zbog toga, nekada davno, i jesu slagali tako dobro.
Mark pije samo gazirana pića: koka-kolu ujutro, guronsan protiv mamurluka posle podne, votku s kiselom uveče. Po ceo dan se pumpa mehurićima. Dok spušta čašu s alka-selcerom (mimo običaja), u mislima se vraća uTokijski zaliv, tom okeanu, tako Tihom.
Seća se one noći u Love & Sexy, na poslednjem spratu kluba Gold, gde je jedno tuce Žosovih prijatelja vaćarilo neku kosooku, koliko naivnu toliko i ulisičenu. Tu je i Mark, kad je na njega došao red, imao prilike da upozna Žosovu ženu. Svako veče čovek nauči nešto novo.


Mark nema sreće: roditelji su mu u punoj formi. Svakoga dana, malo-pomalo, krčkaju njegovo nasledstvo. Dok je, s druge strane, zahvaljujući digitalnom sempleru, uređaju izmišljenom sredinom osamdesetih, Žos Dimulen postao bogat i slavan. Sempler čoveku pomaže da odabere najbolje delove bilo kojeg muzičkog komada i poveže ih u dens hitove.Taj pronalazak je zaslužan što su disk-džokeji, koji su ranije bili tek tamo nekakvi džuboksi u ljudskom obličju, postali muzičari koji na to zvanje polažu puno pravo. (Kao kad bi bibliotekari počeli da pišu knjige, ili muzejski kustosi da prave slike.) Žosu nije mnogo trebalo da to shvati; ubrzo su njegove produkcije preplavile tržište japanskih, a to će reći svetskih noćnih klubova. Dovoljno je na gomilu skupiti sve što ti se dopalo u diskoteci, a onda to ponovo servirati i noćnoj publici. Žos gleda kako ljudi reaguju, odbacuje stvari koje ih ne teraju na ples, reciklira ono što dobro prolazi. Napreduje naslepo: nema boljeg istraživanja javnog mnjenja od plesnog podijuma. I eto kako se postaje svetska zvezda, dok vaš stari drugar uzalud studira.
Na komercijalni uspeh nije se dugo čekalo. Žos je prvi spojio ptičji zov s mesopotamskim horom: album je izbio na čelo top-lista u trideset zemalja, među kojima su se našle i Šri Lanka i ZND.2 Potom je Žos lansirao bosa-sukus na melodiju izvučenu iz Goldbergovih varijacija: megahit programiran s ubrzanom rotacijom na MTV Evropi. Još se Mark smeje kad se seti tog leta kad si u isto vreme plesao i hvatao devojke za sise, a sve zbog Dimulinoovog klipa za bosu-sukus (sponzorisala Oranžina).
I tako redom: ubrzo je Žos stekao pozamašno bogatstvo. Žorž Getari izvodi tradicionalne izraelske pesme odeven u kreaciju Žan-Pola Gotjea? Žosovo je to delo: dvadeset tri nedelje na čelu top-liste francuskih albuma. Ideja tehno-gospela? Žosova. Instrumental u kojem se spajaju saksofon Arčija Šepa i bubnjarski solo Kita Muna (ali da, znate, to je onaj instrumental zbog kojeg je sad ceo esid-džez postao demode)? Žosov, takođe. Duet Silvi Vartan - Džoni Roten? Žos, opet. Žos trenutno (pročitao je to Mark u članku objavljenom u Venitiferu, gde je Žosa, zatrpanog magnetofonskim trakama, fotografisala Eni Lebovic) miksuje pad erbasa A320 s glasom Petule Klark koja peva: „Ne spavaj u podzemnoj, dragi“, a radi i na grandž verziji govora maršala Petena, kao i na jedinstvenom koncertu koji će na Vembliju održati Lučano Pavaroti u pratnji grupe AC/DC. Posla ima preko glave. Žosova kleptomanska mašta ne zna za granice, kao što za njih ne zna ni prodaja Žosovih kompakt diskova.
Žos Dimulen je dobro razumeo vreme u kojem živi: on pravi sve same kolaže.



I evo nam sad Žosa, organizuje svečano otvaranje kluba Klonja, događaj koji ceo Pariz iščekuje. Nije to ekskluziva; Žos putuje po celom svetu. I ne bira mesta: bio to klub USA (Njujork), ili Paša (Madrid), Ministry of Sound (London), ili 90° (Berlin), Baby-0 (Akapulko), Bash (Majami), Roxy (Amsterdam), Mau-Mau (Buenos Ajres), Alien (Rim) ili, naravno, Space (Ibica). Različiti ambijenti po kojima se vrte mahom jedni te isti ljudi, u zavisnosti od godišnjeg doba. Marka pomalo hvata gorčina, ali je čvrsto rešen da na stvari gleda sa vedre strane. Žos će, napo-sletku, moći da ga upozna s najlepšim devojkama na zabavi. Ako ništa drugo, a ono sa svima onima koje on sam ne bude hteo za sebe.


Mark se oslanja na čitavu mrežu doušnika: drugarice ogrezle u novinarstvo i plaćene jebače starleta. Preko telefona, oni mu potvrđuju da je Klonja podignuta na mestu gde se nekada nalazio javni klozet. Na Trgu Madlen postavili su džinovsku ve-ce šolju. Rolna toalet-papira visoka dva metra, ružičaste boje, služi kao baldahin nad ulazom. Glavna atrakcija tog novog mesta predstavljaće pravu revoluciju u pariškom noćnom životu: napravili su plesni podijum kružnog oblika koji tone pod vodu, u obliku je daske za ve-ce šolju i opremljen ogromnim vodokotlićem iz kojeg plesače, u široj javnosti nepoznatim vremenskim razmacima, zasipa vrtložni mlaz vode. Mark iz istih izvora doznaje da zvanicama na to namerno neće biti skrenuta pažnja do poslednjeg trenutka, da ne propadne efekat iznenađenja. On računa s tim da će većina zanimljivih ljudi - prosto da ne poveruješ - uspeti nekako da se oslobodi svojih brojnih obaveza i da dođe.


A njemu je, opet, te večeri na pleća naleglo breme izbora. Markov stočić zatrpan je silnim mogućnostima: performans u sklopu otvaranja izložbe u Ulici Bozar (slikar bi oko devet sati trebalo da si odseče obe šake), večera u klubu Ark u čast polubrata jednog druga basiste u bendu Lenija Kravica, zatim maskenbal u napuštenoj Renoovoj fabrici u Isi-le-Mulinou, a povodom lansiranja novog parfema (Šanelov ,,A la šen“), privatni koncert u Curčku, gde nastupa jedna engleska grupa u usponu (Džon Lenonsi), pa onda seksi večerinka kod Deniz na temu „Heteroseksualne lezbijke prerušene u dreg-kvinove odevene u kožu“ i, na kraju, rejv žurka u Raju. Uprkos svemu tome, Mark zna da u tom trenutku u gradu svi jedni drugima postavljaju samo jedno pitanje: „Idete li večeras u Klonju?“. (Neupućenom preti opasnost da da pogrešan odgovor i tako pokaže kako em ništa ne zna, em ima ozbiljne probleme sa samim sobom.)


Mark izigrava badžu u kupatilu. Večeras će ljubiti devojke kojima se čak ni predstavio nije. Spavaće sa osobama koje ne poznaje, s kojima prethodno nije morao petnaest puta da večera tête-à-tête.
Nikoga on ne mora da impresionira, a naročito ne samoga sebe. U dubini duše, Mark dobro zna da traži isto što i svi njegovi prijatelji - da se zaljubi.
Uzima belu košulju i teget kravatu s belim tufnicama, brije se, poprska se kolonjskom vodom, zaurla od bola pa izađe iz stana. Ne dozvoljava panici da ga uzme pod svoje.
Misli on: „Sve treba mitologizovati, jer sve i jeste mit. Predmeti, mesta, datumi, ljudi, sve su to mitovi o moći, samo ih treba pretočiti u legende. Svaka osoba koja je živela u Parizu 1940. godine postaće, tako, ličnost iz Modijanovih knjiga. Ko god je nogom kročio u neki londonski bar godine 1965. spavaće, znači, s Mikom Džegerom. U suštini stvari, nije ta mitologizacija neka tamo atomska fizika; jednostavno treba sačekati da dođe tvoj red. Karnabi Strit, Hemptons, Grinič Vilidž, jezero Egbele, kvart Sen-Žermen, Goa, Getari, Paradu, Mustik, Puket: danas se načisto ugušiš, a onda se posle dvadeset godina hvališ da si tamo bio. Vreme je sveta tajna. Dosađujete se u životu? Strpite se malo, postaćete mit.“ Čudnovate ideje padaju Marku Maronijeu na pamet dok hoda.


Najsurovije od svega je kad si i mit i živo biće u isto vreme. Žos Dimulen je, možda, uspeo to dvoje u sebi da pomiri.
Gura li jedan živi mit ruke u džepove? Nosi li maramu od kašmira? Pristaje li na to da provede „noć u Klonji“?


Mark proverava da li je njegov bi-bop3 i dalje u zoni poziva. Ne, vidik je čist, nema one trobojne skraćenice. Što će, dakle, reći da nema ni razloga za zabrinutost. Normalno je to što mu telefon ne zvoni. Ostaće Mark nedostupan još nekih šest stotina metara.


Nekada je izlazio svake večeri, ne isključivo iz profesionalnih pobuda. Događalo bi mu se kadikad da naleti na izvesnog Žoslena di Mulena (e da, u to vreme ljudi su nosili takva imena; ovo ,,di“, beleg plemstva, nestalo je tek odnedavno - sada taj isti čovek pripada tobožnjem plebsu).


Vreme je lepo, i Mark počinje da peva „Singing in the rain“. Vazda je bolje tako nego pevušiti „Sunčani ponedeljak“ kad pada kiša. (Naročito ako je usto i sreda.)


Pariz je jedan lažni filmski dekor. Marku Maronijeu bi draže bilo da sve to jeste od kartona. Njemu se više dopada lažni Pon-Nef, onaj koji je u nekoj bestragiji podigao Leos Karaks, ali stvarno, onaj što ga je posle Hristo pokrivao. Milije bi Marku bilo da je ceo ovaj grad svesno i svrsishodno veštački, umesto što je kao fol stvaran. I previše je lep da bi bio pravi! Lepše bi Marku bilo da su sve te seni koje opaža iza prozora samo kartonske siluete koje se pokreću na električni pogon. Šteta te Sena sadrži tu vodu što teče, i što su zgrade stvarno od tesanog kamena, a i prolaznici s kojima se susrećemo nisu tek plaćeni statisti. Montaže su negde drugde, bolje zabašurene.


Mark se u poslednje vreme viđa s manje ljudi nego pre. Pravi odabir. To se zove: stariti. Gnuša se čak, gdegde, i uobičajenih, svakodnevnih pojava.
Večeras će muvati ženske. Zašto nije peder? Čudo jedno što nije, bogami, posebno ako se imaju u vidu dekadentna sredina iz koje je ponikao, i njegova interesovanja, nazovikreativna, kao i njegova sklonost da provocira. Vala baš: gde ga nađosmo. Biti gej danas njemu se čini nekako previše konformističkim. Linija manjeg otpora. Osim toga, Mark se užasava maljavih stvorenja.


Da se suočimo sa stvarnošću: Maronije je od onih tipova koji nose kravate s tufnicama i muvaju devojke.


Nekada su postojali on i ostatak sveta. To vam je ono, kao, lik koji hoda Bulevarom Malzerb. Beznadežno otrcano, što će reći - jedinstveno. To on sada ide tamo, na veče godine. Prepoznajete ga? Pametnija posla taj dasa nema. Krasi ga neoprostivi optimizam. (Treba reći da mu panduri nikad ne traže ličnu kartu.) Ide on tako u provod, apsolutno nekažnjeno. „Pravi provod, to se traži.“ (Rolan Bart, Fragmenti ljubavnog govora.)
„Mit je crko, to se važi“, brunda Maronije. Ko čeka, završi pod kamionom perionice veša, ali UVEK.“
Nekoliko koraka potom, Mark se predomišlja. „Bart je, u stvari, u pravu, jeste, a ja u životu samo nešto čekam, i stid me je zbog toga. Sa šesnaest godina želeo sam da osvojim svet, da budem rok star, ili filmska zvezda, ili veliki pisac, ili predsednik republike, ili da umrem mlad. Sa dvadeset sedam, međutim, već sam se pomirio sa sudbinom, rok je baš komplikovan, bioskope su baš pozatvarali, veliki pisci su baš nešto pomrli, republika je baš korumpirana, a i ja bih već da umrem što je kasnije moguće.“

20.00

„Moja komocija građanska živi i pušta druge da žive u ovoj mnogolikoj noći.
Noć je jedna duga samotnjačka zabava.“


HORHE LUIS BORHES,
Oči u oči s Mesecom


Treba živeti opasno, ali s vremena na vreme Mark rado sedne kod Ladirea da nešto prezalogaji.
Sada, da ne bi na otvaranje stigao baš u minut tačno, naručuje toplu čokoladu i sastavlja dvojezični haiku:


Čovek sa vratom zirafe
Karanfilic grickô, lafe


And in her mouth he came
Drinking Chaâteau-Yquem.


Vremešna konobarica donosi mu šoljicu, i njega namah obuzima okrutna zebnja: ovaj kakao je sigurno dopremljen iz Afrike, trebalo ga je ubrati, transportovati, a onda preraditi u fabrici Van Hüten, pretvoriti ga u rastvoriv prah, pa opet transportovati, prokuvati mleko dobijeno od normandijske krave zatvorene u nekoj drugoj fabrici (Kandija ili Laktel?), paziti na šerpu da ne iskipi, rečju, hiljade ljudi morale su da šljakaju da bi on mogao da pusti taj napitak da se hladi na stolu pred njim. Kolika gomila sveta za jednu običnu šoljicu tople čokolade. Možda su neki radnici nasmrt stradali pod mašinama koje peglaju kakao, samo zato da bi Mark mogao da ga promeša kašičicom. Ima utisak da ga svi ti ljudi sad gledaju i govore mu: „Popij tu čokoladu, Mark, popij je dok je topla, nisi ti kriv što ta šoljica košta kao naša godišnja plata.“ On ustaje od stola i udaljava se što brže može, a sve se nešto mršti. Već smo vam to rekli, ne ponaša se on uvek racionalno. Za tili čas može mu se desiti da ga prepadnu geometrijski motivi na papiru u boji, ili cifre na registarskim tablicama automobila, pa čak i prizor gojazne osobe koja jede piću.
Crkva Madien nije se pomerila sa svog Trga. Pred ulazom u Klonju već se stvorila gužva. Tamo-amo šetkaju se prolaznici, paparaci i prolaznici-paparaci. S ogromnih zvučnika razležu se zvuci Šubertove pesme ,,An die Nachtigall“ miksovani sa „Slavujem“ u izvođenju Džuli Kruz. Nema sumnje da je reč o prvom večernjem adutu Žosa Dimulena.


Ogromna klozetska šolja od belog mermera ne vidi se od veštačke magle, a okružena je vertikalnim mlazevima svetla koji obasjavaju nebo. Pomislio bi čovek da su to oni svetlosni cilindri za teleportaciju iz Zvezdanih staza, ili upozorenje pred napad raketama V2 za vreme londonskog blica. Znatiželjnici su se skrdili pred ulazna vrata kao spermatozoidi oko jajne ćelije.


- A vi ste? - pita čovekoliki pitbul koji stoji na ulazu. Budući da bi mu za pravi odgovor na ovo pitanje bili potrebni sati i sati, Mark kaže samo: „Maronije.“ Čuvar ponavlja njegovo ime u voki-toki. Prolazi jedan anđeo. Kad god izađeš negde, sve je isto. „Proveravamo spisak zvanica.“ Vratare u noćnim klubovima obično smatraju kerberima, ali nije tako: oni poreklo vode direktno od tebanske Sfinge. Njihove zagonetke dotiču se istinskih egzistencijalnih problema. Mark se pita da li je valjano odgovorio. Najzad pitbulu preko slušalice stiže potvrdno krčanje. Marka ima! Na spisku sam, dakle postojim! Komornik s poštovanjem pridiže gajtan, pušta ga da prođe. Masa se razmiče kao Crveno more pred Mojsijem, s tim što je Mark sveže obrijan.


Na zidu, mozaički zapis: „Sagradila firma Porše, Pariz Reven, 1905.“ Odmah ispod toga, na malom plavom hologramu vidi se nasmejani devojčurak, golišav, s tetovažom na stomaku: „Klonja, Pariz—Tokio, 1993.“
Žos Dimulen dočekuje zvanice iza detektora metala i televizijske ekipe koja razmešta reflektore. Kosa mu je nauljena, smoking na dva reda, telohranitelji razbacani, telefon mobilan.
- Eeeeeeee! Ali pa to je veliki Maronije! Kol’ko godina ima kako se nismo videli?
Ljube se srdačno, u šou-biz fazonu, što im omogućava da sakriju prava osećanja.
- Drago mi je što te vidim, Žoslene.
- Đubre jedno! Nemoj tako da me zoveš! - šaljivim tonom će Žos. - Sad sam mlad!
- Ti, dakle, otvaraš ovo? - pita Mark.
- Kenjaru? Neeee, klub je u vlasništvu japanskih prijatelja. Znaš, od onih što imaju četiri prsta... Nego, brate moj matori, nemaš pojma koliko se radujem što si došao!
- Eto, da i neko od nas uspe u životu... Nisam ovo mogao da propustim. A i kopkalo me je da saznam kako se to postaje „Žos Dimulen“.
- E da, to ti je sad taj star-sistem! Odaću ti svoju tajnu: talenat. I, šta kažeš? Nije ti smešno? Otkad sam postao poznat, čudo jedno kako se ljudi smeju na moje viceve. Ponašaj se i ti kao sav ostali svet!
- A-ha-ha! - na silu će Mark. - Kakav duh! Dobro, lepo je to, ali možeš li da mi kažeš kud se denuše te nimfomanke?
- Kud si zapeo, rojbenovac!4 Нow arrrre you, baroness?
Žos Dimulen ljubi baronicu Trifaldin kao da mu je bogzna kako prirasla za srce, iako žena liči na grumen maslaca u koji je neko nabio naočare s dancima od koka-kole. A onda se okrene prema Marku:
- Idi, uzmi nešto da popiješ, Kestenko, a naruči i za mene, dolazim odmah.5 Ovde samo nimfomanki i ima! Moram da dočekam šeststo drugarica nimfomanki ovde! Evo, Margerit, na primer. Oh my God, Marguerite, you look SO nymphomaniac!
Da, sad je iskrivio i ime Mardžori Lorens, slavne manekenke iz pedesetih, sada i same u pedesetim. Mark joj protokolarno ljubi ruku (s blagom primesom uglađene gerontofilije). Izobličavanje ličnih imena je, čini se, Žosu jedna od omiljenih razonoda. Prema većini ljudi disk-džokej se ophodi fino, kao pravi majstor; ali i ta finoća drži vodu samo dok ovi ne odu.
Mark ga posluša, kreće ka šanku. Zapeo jeste, a kako i ne bi.
Gle, važan detalj: ne mršti se više.
- Dve lobotomije s ledom, molim.
Navikao je da pića poručuje po dva odjednom, naročito kad su besplatna. To mu posle dođe kao izgovor da ne mora sa svima da se rukuje.


Sačuvavši rokoko stil ovih toaleta s početka veka, arhitekti su od te ogromne sale napravili jedno haj-tek neovarvarsko bunilo koje se njihovim poslodavcima iz Japana sigurno dopada. Klozetska šolja od tridesetak metara u prečniku sagrađena je na dva džinovska nivoa. Prizemlje čini dasku od ve-cea, s kružnom pistom i stolovima okolo raspoređenim. Dole se nalazi plesni podijum, i tu su sad postavljeni stolovi za večeru. Između tog dvoga, celom dvoranom dominira prozirna kabina za disk-džokeja, koja podseća na ogroman sapun; s plesnim podijumom povezana je dvama belim toboganima. Marka prožima neugodan utisak da su ga saterali u neku Piranezijevu gravuru.
Za sada bar i nema nešto mnogo sveta. „Prilično dobar znak“, kaže on sebi. „Za veče kad se gužvaju napolju a unutra nema nikoga može se reći da je veče koje je dobro počelo.“


- I dobro, Mark, jesmo li se zagrejali? - pita ga Žos, koji mu se upravo pridružio u baru na gornjem nivou.
- Volim da dođem malo ranije, da prikupim snagu.
Osetivši se krivim, Mark jednu od onih čaša pruža Žosu.
- Hvala, ne pijem. Imam nešto mnogo bolje. Dođi da ti pokažem.
Mark kreće za njim u zadnju salu, gde Žos vadi kutiju šibica iz Valdorf Astorije.
- Slušaj, Žos, ako misliš da ćeš me ovim impresionirati... Ja kod kuće imam Kardenovu pepeljaru i penjoar.
- Čekaj, dragi moj...
Žos otvara kutijicu od kartona. Kutija je puna belih kapsula.
- Euforija. Progutaš jednu ovakvu, i postaješ ono što jesi. Svaka kapsula vredi koliko deset pilula ekstazija. Hajde, nemoj da se skanjivaš, u Parizu, izgleda, više ničeg nema da se nađe!
Mark nema vremena čak ni da mu se usprotivi; Žos mu je već ćušnuo tabletu u džep. Onda Žos odlazi ka ulazu, uzvikujući usput imena. Taj ludak me voli, razmišlja Mark. A opet, uzalud baca ovo na njega - Mark se plaši takvih stvari. Generalno gledano, ljudi se drogiraju iz kukavičluka. On se iz kukavičluka ne drogira.


Uza sve to, i nije bogzna šta dosad postigao. Još nije saznao gde su te nimfomanke.
Mahinalno trpa onu kapsulu u džep sakoa: možda od nje još i bude neke vajde. Koktel mu je već udario u glavu. Lekar mu je lepo naložio da više ne pije našte srca. Ali Mark obožava taj osećaj kad mu prva čaša sklizne u prazan stomak. A i pita se stalno šta više nagriza želudac: da li alkohol ili aspirin. Da li bol sam ili lek protiv njega.
U muzici se stapaju glas Sadama Huseina i remiks nekog sintetičkog raija. Na televizijskim ekranima vide se ratne slike iz Jugoslavije. Žos Dimulen meša sve, to mu je posao.
Mark kaže sebi da bi voleo da je i on disk-džokej. To ti je, na kraju krajeva, način da budeš muzičar a da pritom ne moraš da sviraš neki instrument. Način da stvoriš nešto a da pritom ne moraš da budeš talentovan. Dobar sistem, a?


Klub se malo-pomalo puni, za razliku od čaša. Mark se na-laktio na šank i pogledom prati defile zvanica. Batleri im uzimaju mantile dajući im u zamenu brojeve iz garderobe. Ulazi jedan proslavljeni trgovac oružjem, pod ruku vodi dve moćne hurije. Koja li mu je žena, a koja kćerka? Teško je razabrati. Dve mulatkinje su se ne jednom zatezale. Seksi toalete su iste kao i one same: veštačke. Sve su klike ovde zastupljene: leva obala, desna obala, ostrvo u sredini, Kej Konti, Trg Vož, nekoliko skorojevića iz Rica ili iz Avenije Žino (75018)6, Kensington, Pjaca Navona, Riversajd Drajv...
Žurka hvata zalet. Ko god se novi pojavi, simbolizuje jedan univerzum; svako je metak koji će kasnije u jednom trenutku opaliti, sastojak u Žosovom đavolskom receptu. Kao da je upravo to i želeo Žos: da na jednom mestu okupi ceo svet, da planetu svede na jednu jedinu noć. Veče Živaro.7 Mark je lično prisustvovao porađanju ove žurke. Nikakve razlike nema između zabave i života: nastaju na isti način, rastu i opadaju na isti način. A kad sve prođe, treba popraviti štetu, podići poobarane stolice i sve dobro počistiti, eh, skotovi jedni, sve su porazbijali...
Ova vrsta digresije mogla bi se objasniti činjenicom da Mark upravo privodi kraju drugi koktel.


Postalo je gotovo nemoguće zadiviti Marka Maronijea, tog kicoša. Izgleda, maltene, kao poslednji jadnik, onako sam za šankom, očajnički prizivajući pogled lepih devojaka koje silaze
niz stepenice. Pristalice pirsinga zvone na detektoru metala. Mark je stigao do na kraj noći, ne putujući nikud. Vadi blokče pa zapisuje tu poslednju rečenicu da bi mogao da je zaboravi.
Posmatra Žosa Dimulena, koji samo leprša, i poručuje treću sponzorisanu čašu. Pita se šta li je bilo s njegovim idolima iz mladosti. Istina je da on nije stigao da upozna Džima Morisona; njegovi idoli zovu se Iv Adrijen, Patrik Edlin, Alen Pakadi. Idole nam nameće epoha u kojoj živimo. Nekih od njih nema više. S onim drugima stvar stoji još gore - pali su u zaborav.
Ovoga puta Mark ni najmanje ne obraća pažnju na ono što ga okružuje. Pomamno ispisuje po listiću iz blokčeta:


ZABORAVIO SAM
Zaboravio sam godine osamdesete, tu deceniju kad sam imao dvadeset godina, to jest kad sam shvatio da sam smrtan.
Zaboravio sam naslov jedinog romana Gijoma Serpa (overdozirao se pošto je knjiga izašla iz štampe).
Zaboravio sam manekenke Bet Tod, Dejl Hedon i Kristi Brinkli.
Zaboravio sam ,,Vrišteći metal“, „Grad“, „Fasadu", „One su izašle“, „Palas magazin“.
Zaboravio sam spisak bivših Ervea Gibera.
Zaboravio sam „Sedmicu" u Ulici Sent-An i „Bazen" u Ulici Tilzit.
Zaboravio sam „Tainted love“ od Soft Sela i „Fade to Grey“ od Vizaža.
Zaboravio sam Iva Muruzija.
Zaboravio sam kompletan književni opus Rišara Borenžea.
Zaboravio sam pokret „Allons-z-idées".
Zaboravio sam bazuka žvake.
Zaboravio sam filmove sa Divin.
Zaboravio sam ploče grupe Hjuman Lig.
Zaboravio sam dvojicu neomiljenih Alena: Savarija i Devakea. (Nego, koji je od njih dvojice ono bese umro?)
Zaboravio sam ska.
Zaboravio sam milione i milione sati provedenih na upravnom pravu, javnim finansijama, političkoj ekonomiji.
Zaboravio sam da živim (pesma Džonija Holideja).
Zaboravio sam kako se zvala Rusija u toku prve tri četvrtine XX veka.
Zaboravio sam Jodžija Jamamota.
Zaboravio sam kompletan književni opus Ervea Kloda.
Zaboravio sam Tvikenhem.
Zaboravio sam bioskop „Klini“ na uglu Bulevara Sen-Žermen i Ulice Sen-Žak, kao i „Bonapartu“ na Trgu Sen-Silpis i „Studio Bertran“ u Ulici Pukovnika Bertrana.
Zaboravio sam „Elize-Matinjon" i „Rojal liju“.
Zaboravio sam TV6.
Zaboravio sam sebe.
Zaboravio sam od čega je umro Bob Marli, kao i kako su se zvale one pilule za spavanje koje je uzela Dalida.
Zaboravio sam Kristijana Nučija i Iva Šalijea. (IV ŠALIJE, zamislite kako je to zvati se Iv Šalije?)8
Zaboravio sam Dari Bubul.
Zaboravio sam „Kupatilo" (jel' to beše film ili knjiga?).
Zaboravio sam kako se sklapa Rubikova kocka.
Zaboravio sam ime onog portugalskog fotografa koji se u „Duginom ratniku“ u nezgodnom trenutku vratio po svoje filmove.
Zaboravio sam „Mentalnu sidu“.
Zaboravio sam Žana Lekanijea i Zig Zig Sputnjik. I Bjorna Borga.
Zaboravio sam Noć opere, Eldorado i Roz Bonbon.
Zaboravio sam imena libanskih talaca, svih osim Žan-Pola Kaufmana.
Zaboravio sam koje je marke bilo crno vozilo iz kojeg je bačena bomba na „Tatija" u Ulici Ren. (Mercedes? BMW? Porše? Saab turbo?)
Zaboravio sam da su postojale dvobojne, smeđe-crne vestonke.
Zaboravio sam „Trits“, „Tri musketara“ i „Danino".
Zaboravio sam ljubičasti „Fruite“, od jabuke i ribizle.
Zaboravio sam grupu Poseban partner, kao i Pitera i Sloun. I Anabelu Muluđi. I „Kuglicu za fliper“ Korin Šarbi! (Ček’, ne, toga se sećam.)
Zaboravio sam Međunarodnu diplomatsku akademiju, Frans-Amerik, Američku legiju, Saveznički kružok, Francuski automobilski klub, Paviljon Ermenonovil, Paviljon ptica, „Pre Katelan“ i bazen kod „Tir o pižona“.
(Ne, nije tačno, ko bi mogao zaboraviti BAZEN KOD „TIR O PIŽONA“ sa čekinjastim crvima u četiri sata ujutro, dok nam psi laju za petama?)


Dole je postavljena večera. Mark konačno pronalazi svoj sto. Njegovo ime ispisano je na kartici između imena Irene de Kazačok (đakonese sa svih strana dubokodekoltirane) i Lulu Ziblin (bogatašice u trendu). Njih dve još nisu stigle. Koju će Mark prvi da startuje? Osim ako njima ne padne na pamet da se žvalave s njim, prvo malo jedna, pa onda druga? A on - desnicu tutnuo u mider jedne, dok mu levica počiva pod guzom druge? Marku se ud već skoro ukrutio.

Bogu hvala, Marka u tom sanjarenju prekida dragoceni saveznik - Fab. Dragoceni saveznik nosi neku vrstu kombinezona od likre, tesnog i fluorescentnog. Glava mu je obrijana tako da na peroksidiranoj slepoočnici možeš da pročitaš „FLY“. Fab bi lako mogao da bude plod sparivanja Žan-Kloda van Dama s jednom od Nindža kornjača. Služi se isključivo hipno jezikom. To vam je najfiniji zevzek na kugli zemaljskoj, šteta samo što se rodio vek pre vremena.
- Ej, Chestnut-Tree!9 Ovde je, baš ono, gotiva!
- Jes’, Fabe, a i mi smo za istim stolom - odgovara mu Mark.
- Bomba! Osećam da ima da pršti na sve strane!


Dosadno, bez sumnje, neće biti.


21.00

„Ja pišem, noć pada, ljudi izlaze na večeru.“


HENRI MILER,
Mirni dani na Klišiju


Grupe se formiraju, forme se grupišu. Na kraju ćemo, najzad, sesti. Strpljivo čeka ekipa koja bi se s pravom mogla smatrati noćnom elitom zapadnoga sveta. Jedno stotinak CSP ++++10 koje bismo mogli nazvati Nezaobilaznim nevajdama.
Novac kipti na sve strane. Svaka osoba koja kod sebe ima manje od dvesta hiljada franaka izgledala bi ovde sumnjivo. A opet, niko se ne razmeće. Svi satrapi ovde izigravaju umetnike. Važno je biti modni fotograf ili glavni urednik (pa makar i pomoćnik glavnog urednika), ili televizijski producent, ili od onih što „upravo završavaju roman“, ili serijski ubica. Ništa ovde nije toliko sumnjivo kao onaj koji ne rmba. Mark Maronije je ukrao spisak zvanica da bi bolje upoznao predmetnu populaciju. I evo, sad je miran: to su isti oni od sinoć, isti oni od sutra uveče.
Oni koji su zauzeli mesta na gornjem nivou zadovoljni su što su dobili sto. Oni koji su se smestili dole zadovoljni su što im sto nije gore.




VEČE U KLONJI


Rana večera - VIP lista



Gustav fon Ašenbah
Suzan Barč
Patrik Bejtmen
Braća Baer
Anri Baladir
Žilbert Beregovoj
Helmut Berger
Lova Bernarden
Li Baueri*
Manolo de Brantos
Karla Bruni-Tedeski
Kastelovi sinovi
Pjer Selejron
Čamako
Henri Kinaski
Luiza Čikone
Klio
Albanovi od Klermon-Tonera
Matje Kokto
Danijel Kon-Bendi
Frančeska Delera
Žak Derida
Antoan Doanel
Boris Jeljcin
Fab
Sestre Favije
Njegova ekselencija konzul Džefri Firmin
Paolo Gardenal
Agata Godar
Žan-Mišel Gravije*11
Žan-Batist Grenuj
Hardisonovi
Fostin Ibiskis
Ali de Hiršenberger
Odri Horn
Herbert V. Ajdl IV
Džejd Džeger
Žos + prijatelji
Solanž Žisterini
Foc Kan
Irena de Kazačok
Kristijan i Fransoa Lakroa
Mark Lambron
Mardžori Lorens
Serž Lenc + tigrica
Arijel Levi + 2
Roksen Louit
Homeri Makri
Benžamen Malosen
Mark Maronije
Elza Maksvel
Baron fon Majnerhof
Viržini Muza
Tijeri Migler
Rodžer Nelson
Konstans Nojhof
Masoko Ohija
Pakita Paken
Rože Pejrefit
Ondin Kenzak
Gijom Rapno
Roan-Kaboovi + roditelji
Ginter Saks
Erik Šmit
Vilijam K. Tarzis III
Princeza Glorija fon Turn und Taksis
Liza Tubon
Baron i baronesa Trifaldin
Ines i Luiđi d’Urso
Hoze-Luis de Viljalonga
Denis Vesthof
Ari i Ema Viz
Oskar de Virtemberg
Alen Zanini
Zarak
Lulu Ziblin


(Mark s olakšanjem konstatuje da među zvanicama nema članova vlade.)
On naglas čita ceo ovaj spisak, ističući na taj način muziku vlastitih imena.
- Čujte ovo - viče on na sav glas - čujte muziku raspršenih života.
- Recite, Mark - prekida ga Lulu Ziblin - jeste li znali da je Anželo Rinaldi govorio o tim javnim toaletima?
- Ma je li?
- Nego šta je! U Ispovesti u brdima, ako se dobro sećam...
-To znači da bi mu klonja služila kao ispovedaonica? Eto novotarije! To mora da se zalije! (Mark ovu rečenicu često izgovara kad ne zna šta bi drugo rekao.)
Lulu Ziblin, četrdeset godina, novinarka u italijanskom Vogu, specijalizovala se za talasoterapiju ,,a la Bijaric“ i tantričke orgazme (dva polja interesovanja koja ne moraju nužno biti bez dodirnih tačaka). Na dugačkom nosu stoje joj velike crne naočare. Ima taj oveštali izgled koji srećemo kod žena koje više ne muvaju često.
- Gospođo - na to će Mark - žao mi je što to moram reći, ali vi sedite pored čoveka opsednutog seksom.
- Nema zašto da vam bude žao. To je osobina koja se gubi -odgovara ona pogledavši ga. - Vi me, međutim, zabrinjavate: svi muškarci su opsednuti seksom. Kad počnu o tome da govore, to je loš znak.
- Pažnju molim: nisam rekao da sam dobar u krevetu! Može čovek da bude opsednut nečim a da u tome bude vrlo loš.
Mark se redovno hvali kako je najgori jebač u Parizu; žene požele da provere da li je stvarno tako, i zbog toga, uopšte gledano, postanu popustljivije.
- Eto, na primer vi, koji ostavljate utisak osobe koja se u to razume - nabacuje on - vi biste svakako mogli da mi kažete koje su najefektnije prve rečenice kod muvanja? Znate ono, u stilu „stanujete kod roditelja?“, „jesu li vaše te lepe oči?“, i tako dalje. Meni bi to moglo da bude i te kako korisno večeras, zato što sam pomalo ispao iz štosa.
- Dragi moj, nije bogzna kako važna ta prva rečenica. Faca je ta koja zavodi ili ne zavodi, i tačka. Postoji, međutim, nekoliko pitanja na koja će se svaka žena uhvatiti. Na primer: „Da se nismo mi već videli negde?“, otrcano, ali uverljivo, ili: ,,A da niste vi, slučajno, top-model?“, jer nema te osobe na svetu koja će vam zameriti što ste joj udelili kompliment. Ne prolazi se loše ni s pokojom uvredom: „Da li biste bili ljubazni da pomerite tu ogromnu guzicu, ne mogu od nje da prođem?“ - da, i to može da upali (kod neke koja, razume se, nema preveliku zadnjicu).
-Vrlo zanimljivo - kaže Mark, hvatajući beleške na papirima iz blokčeta. - A šta mislite o pitanju tipa: „Da nemaš novčanicu od osamsto franaka?“
- Previše apsurdno.
- Ili: ,Je l’ se slažeš da nas dvoje ne bismo znali šta zajedno da radimo?“
- Previše luzerski.
-A ovo, to mi je omiljeno: „Gospođice,jel’ga primate u usta?“
- Riskantno. Izgledi su devedeset odsto da ćete se kući vratiti s šljivom na oku.
- Da, ali zbog onih deset odsto ipak se isplati probati, zar ne?
- Iz tog ugla gledano vredi, zaista. Ko ne reskira, ništa ne dobij a.
Mark je upravo izgovorio laž, jer njegova omiljena rečenica kad se prvi put obraća nepoznatoj ženskoj osobi glasi: „Gospođice, jeste li za limunadu?“
Njihov sto i nije na tako lošem mestu. Žosov, koji dominira prostorom, nalazi se odmah do njihovog. Armada poslužitelja u belim sakoima raznosi pladnjeve s bisernim školjkama. Zabavna razonoda: ljudi otvaraju školjke i uzvikuju:
- Gledajte, ja dobio dva bisera!
- Što ih nema u ovoj mojoj?
- Pogledajte ovaj, OGROMAN je, zar ne?
-Trebalo bi od njega privezak da napravite.
- Dušo, vi ste moj biser!
Pomislio bi čovek da je Bogojavljenje; Mark ima utisak da jede česnicu. Samo još fali da na Trgu Vandom prodaju ogrlice od zrna pasulja.
Irena de Kazačok, britanska stilistkinja ukrajinskog porekla, ćaska s Fabom. Rođena 17. juna 1962. u Korku (Irska), od pisaca najviše voli V. S. Naipola, a prvi album Pogsa obožava. Na fakultetu je imala homoseksualnu avanturu s Dirdri Malroni, kapitenkom ženskog ragbi tima. Stariji brat joj se zove Mark i pije mandraks. Dvaput je abortirala: prvo 1980, a onda i prošle godine.
Fab je sluša klimajući glavom. Njih dvoje se ne razumeju, ali se već čudesno uklapaju. U budućnosti, svi će razgovori ličiti na taj njihov. Govorićemo neki mambo-džambo jezik. Tako ćemo se, možda, na kraju i naći na istoj talasnoj dužini.
Irena: „Odeća treba da ostane stejbl na telu, zato što ako staviš takve stvari na sebe, pa ti to onda padne lajk dis, strašno bude da se ne vidi sama tkanina, znaš, to ti je onda dibidus grandži. O, maj gad: gledni ovaj biser, džajant je!“
Fab: „Ajri, kod transa nema tih propuštenih sekvenci, ja sam ti tu u paralelogramu, zaistinski, a je l’ furaš ti mentalnu hipnozu? Ja sam vektor prostor-vreme, mononuklearni biohemičar! Vi gona du a mega-flaj in d spejs! Je l’ mogu te zovem Perl Harbor?12
Irena nosi pleteni korset od bodljikave žice preko rublja od vinila. Najnoviji trend. Mark nastoji da pohvata svaku reč ovog istorijskog dijaloga, ali ga u tome ometa Lulu.
- A vi se, uz sve ostalo, bacili na advertajzing? - dobacuje ona. - E tu ste me već, iskrena da budem, stvarno razočarali.
- Ja, znate, nemam bujnu maštu: hroniku džet-seta odabrao sam da bih imitirao Marčela Mastrojanija iz Dolče vita, a pisanje reklamnih slogana da bih oponašao Kirka Daglasa u Dogovoru.
- A ličite, u stvari, na Vilijama Harta, s tim što ste ružniji od njega.
- Zahvaljujem za kompliment.
- Ali zar vama ni najmanje ne smeta da učestvujete u manipulisanju masama? U ovoj eri ništavila? U celoj toj gadariji?
Pitanja s mnoštvom mogućih odgovora. Lulu i dalje pamti mesec maj 1968. godine, kad je u mini kuperu dolazila u Latinski kvart, da bi u pozorištu Odeon otkrila draži višestrukog svršavanja. Otada ona žali za tim revolucionarnim spazmima. Mark takođe, u izvesnom smislu. On bi se zadovoljio time da sve uništi. Jedino što ne zna odakle da krene da uništava.
- Pošto već insistirate, gospođo, dozvolite da vam objasnim svoju teoriju. Ja, naime, verujem da se treba uključiti u ovaj opšti jebarnik, jer ako ostanete kod kuće, ništa nećete moći da promenite. Umesto da lajem na karavane koji prolaze, ja više volim da otimam avione. Kraj teorije, eto. U svakom slučaju, katastrofa je u toku, a ja sam na licu mesta. Samom sebi ličim na investitora koji će svu kintu uložiti u industriju čelika.
- Nije bitno, ja sam se u vas ipak razočarala...
- Lulu, smem li da vam se poverim? Upravo ste prstom uprli u moju veliku ambiciju: da razočaravam. Ja se, u stvari, upinjem da razočaram ljude što je češće moguće. To je jedini način da se oni i nadalje zanimaju za mene. Sećate se, svakako, onih profa što su nam u školi pisali u sveske: „Može i bolje“?
- Uh, uh, uh.
- E, to je moje geslo. Moj najveći san je da mi ljudi celoga života govore: „Možeš ti i bolje.“ Kad ljudima ugodiš, brzo im i dosadiš. Da im nikako nisi po volji, to je prilično neprijatno. Ali redovno ih, prilježno razočaravati - e, to je već prava stvar. Razočaravanje je ljubavni čin: ono ljude čini vernim. „Kako li će nas Maronije ovoga puta razočarati?“
Mark briše kap pljuvačke koja je upravo završila na obrazu njegove sagovornice.
- Znate - nastavlja on - ja sam rođen kao mlađe dete. I volim svuda da stignem drugi. Za to sam veoma nadaren.
- Žali bože vašeg kapaciteta...
Mark uviđa da samo gubi vreme ćeretajući s tom starkom. Na njenom obrazu uto primećuje bradavicu koju je ona prikrila obojivši je u crno, kao mušicu. Gde to ima - reljefna mušica? Ili, da, biće to onda prava mušica. Rečju, Lulu Ziblin lansira novi fazon: beleg ružnoće.13


Irena pali cigaretu na plamen sveće u svećnjaku. Mark se okreće prema njoj. Njemu je ona lepa, ali simpatije nisu obostrane - nju zanima prevashodno Fab.
- Ali složićeš se, neizostavno - govori ona njemu - da su moda u Francuskoj i moda u Engleskoj dve različite stvari. Bri-tiš pipi voli da odeva sve što je strejndž i oridžinal, ono, ankomon, znate, dok Francuzi, šta bi oni, boju, ludilo, šta li?
- Okej, okej - uzvraća Fab - da je tehno diva, nije, ali ipak je to, ono mislim, atomska bomba, u fazonu „ubij me sa stilom“, a ako supersoničnu lutku postaviš na plesni podijum, to, je li, hoću da ti kažem, onda ne možeš da je spustiš skroz, više je ono, kao, stil konekšn, frekvencije alfa, teta, kapito?

Iz ogromnih zvučnika razleže se „Sex Machine“, ta pesma snimljena pre nego što je Mark Maronije rođen, a uz koju će ljudi verovatno plesati i dugo posle njegove smrti.


Mark uživa u večerinki okrećući se punih 360 stepeni. Preobrazivši se u periskop, pokušava da probere seksi buce i ružne manekenke. Prepoznao je, tako, Džeremija Koketa, dilera lidera (najjači adresar u gradu). I Donalda Sildiraa je prepoznao - eno ga, upravo ljubi svog dečka i to u prisustvu svoje žene. Hardisonovi su došli s tromesečnom bebom (mali nije obrezan). Daju mu da poduva džoint, da bi se smejao. Baron Fon Majnerhov, nekadašnja baba-sera u frankfurtskom Skaj fantaziju, priča na nemačkom i grohotom se smeje. Šankeri, zatrpani poslom, tresu šejkere kao na usporenom filmu. Ljudi dolaze i odlaze, ne drži ih mesto. Teško je sedeti kad svi žudno čekaju da se nešto desi. Svi su ti ljudi tako lepi i tako nesrećni.
Solanž Žisterini, nekadašnja toksikomanka koja se proslavila u jednoj TV seriji, isteže svoje duge ruke, nalik kakvoj snishodljivoj algi. Sve su joj rupe popunjene. Njen vitki stas gotovo daje i previše fin. Koliko je recki udarila otkako je Mark poslednji put spavao s njom?


Svetlost se stišava, ne i žagor. Žos Dimulen je upravo isprogramirao miks Ume Sumak i Kraftverka, a sve to na jedva osetnom fonu provansalskih zrikavaca. Ondi Kenzak, čuvena fotografkinja, prolazi naga ispod haljine od tila, lica omalanog u zeleno. Neko joj je nacrtao zebrine pruge na leđima, lakom za nokte. Ako ništa drugo, bar nisu prave.


Mark je okružen nadŽenama. Moda slavi svoje lutke retuširane skalpelom. Najčuveniji top-modeli poziraju za stolom
Kristijana Lakroaa. Mark se divi njihovim lažnim dojkama, korigovanim s uobičajenim sezonskim varijacijama. Već je imao prilike da opipa takve: grudi nabudžene silikonom su tvrde, s ogromnim bradavicama. Hiljadu puta bolje od pravih...


Mark im tu sad dođe kao voajer. Voajeriše ta tela iskoračila iz stripova koji se prodaju na železničkoj stanici, taj pornografski pejntboks u dimenzijama odraslog ljudskog bića. Te kreature su savremene Frankejnštajnove verenice, sintetički seks-simboli, s lakiranim visokim čizmama, narukvicama s nitnama, psećim ogrlicama. Negde tamo u Kaliforniji, neki ludak ih proizvodi serijski u svojoj radionici. Mark zamišlja kako ta fabrika izgleda! Krovovi u obliku dojki, vrata vaginalnog oblika, a na njih, na svaki minut, izlazi nova devojka! Mark maramicom briše čelo.
- Ej, Marko, dokle ćeš da snimaš koke?
Fab je zacelo primetio njegove iskolačene oči. Mark eksira jednu školjku (sve s biserom).
- Priseti se malo, Fabe - prodere se on. - Nekada si mislio da je čitav svet tvoj. Govorio si: „Dovoljno je da im namigneš, i sve će biti tvoje“. Nisi zaboravio? Kaži, je l’ se sećaš onih dana kad si još verovao u to? Fabe, gledaj me u oči: sećaš li se onog vremena kad su nas devojke GLEDALE?
- Iskuliraj, men. Tamo gde ima kolagena, nema uživanja.
- Netačno, ali netačno do bola! Pogledaj samo to dvanaesto svetsko čudo! Dole priroda! Ove sajberžene ti se sigurno dopadaju, zar ne?
- Lutke, Klaus Barbi, taj rad! - kaže Fab, izmamivši Ireni jedan osmeh.14
- Mislim da bi trebalo da se razvije i estetska hirurgija za muškarce - na to će Lulu. - Nema ovako smisla. Za početak bi
mogao da se radi lifting testisa, za muškarce koji nose bokserice. Zar nije dobra ideja, a?
- No vej, Hoze! - uzvraća Fab. - Ja tu ništa ne bi diro, no problemo!
- Ma, treba, treba - kaže Mark - u pravu je ona, treba sve to praviti ispočetka! Pogledajte baronesu Trifaldin, eno je tamo! Bolje liposukcija nego obdukcija, zar ne? A vi, Irena, zar bi vam mrsko bilo da imate 120 obim grudi?
- Vot did hi sej? - pita Irena.


Mark se provodi u svom ćošku. Grdne bi pare dao kad bi na nekoliko sati mogao da se pretvori u lepu devojku. Mora da je opojno kad imaš takvu moć... Ne zna Mark na koju stranu glavu da okrene. Toliko ih ima!
Pitanje: Je li to ovaj svet divan, ili možebiti Mark više ne podnosi alkohol?


Žos Dimulen pak manje-više još drži stvari pod kontrolom. Okupljeni su, s druge strane, sve samo ne disciplinovani. Ali čini se da je ekipa još u fazi pripremanja terena, zagrevanja. U nekom knjižuljku nevelikih stilističkih ambicija, autor bi to nazvao „zatišjem pred buru“.


Impotentni milijarderi prazne boce s vinom čekajući da izbiju prva neprijateljstva. Posilni gazdama daju šut-karte. Niko nije pojeo sve što mu je u tanjiru.


Mark donosi odluku da na svojim bližnjima oproba svoj čuveni „test sa tri zašto“. Kao i obično, nema toga ko neće nasesti. Jednostavna je ta „teorema tri zašto“: kad treći put nekome postaviš pitanje: „Zašto?“, svaki ispitanik će na kraju pomisliti na smrt.
- Pije mi se još vina - kaže Lulu Ziblin.
- Zašto? - kaže Mark.
- Da se napijem.
- Zašto?
- Zato što... zato što večeras želim da se zabavim, a ako se budem oslanjala isključivo na vaše fore, slabi su izgledi da ću se zabaviti.
- Zašto?
- Zašto želim da se zabavim? Zato što nas posle sve čeka smrt, eto zašto!
Prva kandidatkinja za „test tri zašto“ upravo je s uspehom završila ispitivanje, zasluživši čestitke članova žirija. Ali da bi jedna teorema bila naučno dokazana, mora se potvrditi u više slučajeva. Mark se stoga okreće prema Ireni de Kazačok.
- Ne dižem glavu od posla - kaže ona.
- Zašto? - pita je Mark, sav se u osmeh pretvorivši.
- Vel, da bih zaradila pare.
- Zašto?
- Get aut of hir! Zato što čovek mora da jede, det’s ol!
- Zašto?
- Giv mi a brejk! Da ne bi lipso, maj boj!
Ne treba posebno ni napominjati da Mark Maronije likuje. Njegov test, striktno govoreći, ne služi ničemu, ali njemu pričinjava veliko zadovoljstvo da proverava svoje beskorisne teoreme koje i inače izmišlja da bi utucao vreme. Ne valja to što je ovim testiranjem samo iznervirao Irenu, što Fabu daje samo još više manevarskog prostora. Ali šta ima veze: za naučni progres valja podneti i pokoju žrtvu.


- Kaži mi, Mark, onaj krupni gospodin sa štapom, da nije to kojim slučajem Boris Jeljcin? - pita Lulu.
- A, da, reklo bi se da jeste. Zemlje Istoka će nas preplaviti, šta da se radi.
- Ćut’, dolazi čovek.
Boris Jeljcin je poveo računa o tome da se odene kao pravi novokapitalista. Izrazito overdressed (u svečanom odelu, kako se valja), on im pruža ruku dve sekunde prerano, u maniru Jasera Arafata kad prilazi Jicaku Rabinu. Još nije shvatio da u visokom društvu, za razliku od dvoboja u holivudskim vesternima, pobeđuje onaj ko potegne poslednji. Njegova sunđerasta šaka lebdi u vazduhu. Obuzet saosećanjem, Mark ga ljubi u ruku.
- Dobro došli u Veliku Rusiju u našem luna-parku - uzvikne on.
- Videćete vi, bićemo mi uskorrro bogatiji od vas, i to tako što ćemo prrodavati atomske bombe svim vašim sirrromašnim neprrrrijateljima. (Boris revnosno kotrlja to ,,r“.) Jednoga dana nosićemo Mikijeve kostime od orrrgandina!
- Ako, ako! Neka se zabava nastavi!
- Ja imam jednu drugaricu - šapuće Lulu poverljivim tonom - koja je takav rasista i antikomunista da, otkad je znam, neće da popije „crni Rus“.
- Eh, eh! - smeje se Boris. - Ovo bi mogla biti prrrilika da prrromenite mišljenje!
- Mnogo mi se sviđa vaš štap, čudesan je, zaista - kaže Irena.
- Zaistinski, men - dodaje Fab. - Štapina ti je, ono, turbo najs.
- Eh! Oh! - uzvikuje Mark. - Ovo više nije moj sto! Ovo je globalno selo!
- Obrrratite pažnju, sakupio sam trrrrideset biserrra - razmeće se Boris Jeljcin, mašući novčanikom punim malih biserastih kuglica.
- Zašto? - pita ga Mark, ne bez zadnje namere.
- Kao suvenirrr s ove večerrrinke!
- Zašto?
- Tako, eto, da mogu da prrričam unucima!
- Zašto?
- Pa eto, da bi upamtili za kasnije, kad ja prrređem na drrrugu strrranu... - ozbiljnim tonom privodi kraju ruski predsednik, ne dovršivši misao.
Iako ga Mark ne pokazuje otvoreno, trijumfalizam mu se jasno vidi u sjaju zenica. Pitagori, Euklidu i Fermau bolje bi bilo da se pripaze! Nobelova nagrada za matematiku, jedina dostojna divljenja, već je na vidiku.
Posluga ne gubi vreme; već je servirano glavno jelo, jagnjeće pečenje sa smartis dražejama. Mark se diže od stola, ide da piša. Trenutak pre nego što će krenuti ka toaletu, naginje se ka Lulu, pa joj šapne na uho:
- Uveravam vas: kad čovek ima mnogo veliku potrebu za mokrenjem pa se olakša, oseća se gotovo isto tako prijatno kao dok nekome svršava po licu. Ha!


Mark je znao da će žurka uspeti ugledavši društvo u ženskom toaletu koje je ili popravljalo šminku, ili ušmrkavalo koku (što se, u suštini, svodi na isto, pošto kokain nije ništa drugo nego šminka za mozak). On beleži na papir iz blokčeta: „Dvadeset prvi vek biće vek ženskih toaleta, ili ga neće ni biti.“

22.00

„Osećam da ću se rastužiti tek posle večere.“


POL MORAN,
Mladi izdanci


Vraćajući se za sto, Mark naleće na Klio, žensku Žosa Dimulena, koja s velikom mukom silazi niz stepenice. Noge su joj duge deset metara, a plus nosi sandale s visokom petom. Njeno telo, još malo pa savršeno, žestoko je utegnuto u haljinu od lateksa.
- Gospođice, jeste li za limunadu? - pita je Mark, pružajući lakat, da bi ga ona uhvatila podruku.
- Sori?
- Nego, reci ti meni, curice moja - šaltuje se Mark - što toliko kasniš, zaslužila si kaznu!
- O, jes, pliz! - odgovara mu ona lepećući džinovskim veštačkim trepavicama. - I am a naughty girl!
Dok mu se obraća, Klio mu steže nadlakticu.
- A kazna će ti biti to da večeraš za mojim stolom.
-Ali ja... Moram da se vidim sa Žosom...
- Nemaš prava na žalbu! - na to će Mark.
I tako on dovlači Klio za svoj sto, držeći je za lep, obnažen ručni zglob.


Tek što je ponovo zaseo za tanjir s mrtvim jagnjetom, prva komšinica ga primorava na neugodan intervju.
- I dobro - pita Lulu Ziblin ironičnim tonom - pripremate li vi nama neki novi roman?
- Pripremam - odgovori joj Mark. - Ne znam šta me je spopalo. Ono što nazivamo „francuskom književnošću“ danas je po značaju ravno pozorištu No. Zašto bi čovek uopšte pisao kad je vek trajanja jednog romana kraći od veka trajanja reklamnog špota za barila testeninu? Osim toga, osvrnite se malo oko sebe: ovde ima isto toliko fotografa koliko i zvezda. Tako vam je i na nivou cele Francuske: pisaca ima gotovo isto koliko i čitalaca.
- Pa, čemu onda sve to?
- Da, čemu onda sve to... Ja sam mrtvorođen pisac, propao u startu. Za mene se zanima samo nekoliko kvartova, tu oko stanice Mabijon. A mene baš briga: sve što tražim jeste da me jednoga dana ponovo otkriju, u inostranstvu negde, posle moje smrti. Meni je to baš otmeno: da se dopadnem ljudima kad me više ne bude, posthumno. A možda se jednoga dana, kroz stotinak godina, za mene zainteresuje neka žena kao što ste vi. „Jedan mali, zaboravljeni pisac s kraja prošlog veka.“ Patrik Morijes će mi 2032. napisati biografiju. Biću reizdat. Moji čitaoci će biti ljudi u godinama, estete, pedofili, bez daljeg. Tada će se, i jedino tada, ispostaviti da čitav ovaj cirkus nije bio uzaludan.
- Jes’... - sumnjičavo će Lulu - sve je to koketiranje, da... Sigurna sam da ima tu još nečega... Možda je to traganje za lepotom, na primer. Vi ipak mnoge stvari smatrate lepim, zar ne?
Mark razmišlja.
- Istina je - nastavlja on pošto je malo poćutao. - Dve najlepše stvari na svetu su violine u pesmi „Stand by me“ Bena E. Kinga i žena povezanih očiju u bikiniju.
Klio sedi Marku na kolenima. Kol’ko god bila fina, prilično je teška.
- Zar ti nije više preko glave toga da izlaziš s jednom zvezdom? - pita je Mark. - Zar ne bi radije u krevet sa stolicom?
- Vot?
Gleda ga ona, belo.
- Pa dobro, pošto već sediš na meni... Ako već rešiš da izađeš sa svojom stolicom, to bih onda bio ja... (Mark odmahuje rukom.) Šalio sam se... Džast kiding, forget it.
- This guy is weird - kaže Irena, obraćajući se Klio.
Markov humor ne nailazi na opšte odobravanje. Ako se tako nastavi, počeće u njega da sumnjaju, što nije preporučljivo kad čovek pokušava da se nametne kao zavodnik. Najednom, pada mu na pamet jedna ideja. Gurnuvši ruku u džep, pronalazi kapsulu euforije koju mu je Žos dao na strani 27. Diskretno otvara kapsulu i sipa prašak u čašu koja pripada Klio, s oksižen votkom, trenutak pre nego što će je ova uzeti i sasuti u sebe njen sadržaj, ne prekidajući pritom razgovor s Irenom. Kad je bal, nek je bal! Mark trlja ruke. Ostaje mu sad samo da sačeka da droga počne da deluje. Živelo muvanje drogiranih riba! Nema više potrebe da čovek blista, da troši silne pare, da večera uz sveće: jedna kapsula i - pravac krevet!


Sve miriše na skup parfem, fermentisana pića i kolektivno preznojavanje. NjKV princeza Đuzepe di Montanero uspeo je da uđe bez pozivnice, zahvaljujući svojim prijateljima transvestitima koji su dugo odvraćali pažnju portiru. Na sve strane žene kojima niko ne srne da priđe šetaju nakit koji niko ne može da kupi. Nekima, pritom, to ni najmanje ne oduzima na muževnosti. (Mark je, štaviše, u toaletu ugledao budžu ispod suknje jedne izrazito elegantne dame koja je upravo nanosila puder, obrađujući pritom nos i spolja i iznutra.)
Žos Dimulen rukom daje znak svojoj verenici. Mogao bi čovek da ustane, da joj priđe, poljubi je, da joj neki kompliment, ponudi je pićem. Ali Žos ne ustaje, ne kreće prema njoj, ne ljubi je, ne daje joj kompliment, i Klio dovršava piće sasvim sama. Dobro nam došla u dvadeseti vek.


Za to vreme, Hardisonovi kljukaju bebu guščjom džigericom; od svih napušteni pi-arovi netremice zure u televizijske ekrane (ima li većeg bedaka od usamljenog dirkoma?);15 Ali de Hiršenberger, visokouvažavani producent porno filmova, nežno šamara Neli, svoju suprugu, ogrezlu u raskoš, a ipak vezanu, na povocu; plejboj Rober de Daks izigrava klovna popevši se na stolicu (ovaj ljubavnik brojnih depresivnih glumica umreće mesec dana kasnije u nezgodi automobilčića na sudaranje u luna-parku).


U ovoj noći, uz mnogo buke, mire se superskockani direktori i klošari u sakoičićima. Ostvarive postaju ljubavne priče između nomada na bivaku i sedelački nastrojenih džetseterki. Op-šta blagorodnost protivpožarnim aparatom gasi čarke. Neprestano svi jedni drugima predstavljaju jedne te iste prijatelje, a da se niko živi zbog toga ne žali. Deo smo jedne prave evropske večerinke.
- Šta ima za desert? - pita Klio. - Nadam se samo da neće opet biti spejs kejk s laksativom! Samo mi još to fali!
Glas joj se izmenio. Prašku rastvorenom u čaši s pićem obično je potrebno nekih sat vremena da stigne do mozga. Osim ako prašak nije zaista veoma jak.
- Svi ovi ljudi su tako površni - žali se ona. - Toliko toga bih želela da vam ispričam, još sam žedna, kasno je, zar ne? Zašto Žos nije došao da me pozdravi?
Klio je najednom postala veoma govorljiva i veoma tužna. Oči su joj pune suza. To nipošto nije bila željena reakcija.
-VI MUŠKI - optužujućim glasom će ona - svi ste vi so selfiš! Neotesanci jedni! Rugobe i budale!
- Nije netačno - primetiće Lulu Ziblin, koju - čini se - niko za mišljenje nije ni pitao.
I tako Klio počinje da jeca na ramenu Marka Maronijea, koji podlo koristi priliku da je miluje po vratu, da joj prolazi prstima kroz meku kosu, i šapuće joj nežnosti na uho.
- Polako, u redu je, u redu, ja sam fini, ja...
I, eto pobede: ona ga ljubi, u usta. Čuju se zvuci „Amor, amor“, i Mark pevuši, zajedno s Klio, kao da uspavljuje malu bebu. Malu bebu čija će mu maskara uflekati sako. Malu bebu koja je iz časa u čas sve teža i kojoj cure sline. Malu bebu kojoj iz usta bazdi kao da ljubiš pepeljaru.
- Amor, amor - pevuši velika mala beba. - Mark, možeš da mi učiniš jednu uslugu? Idi potraži Žosa... molim te...
Pobeda (u pesmi samo) bila je kratkog veka. Mark posmatra stvari s filozofske distance. Klio mu se osmehuje, briše maskaru o njegove obraze. Hemijska privlačnost ima svoje granice, tako da Mark i nije baš sasvim nezadovoljan što će se ratosiljati male.


Žos Dimulen krči sebi put između stolova, on, spontani katalizator, neposredno odgovoran za to što se ovaj šaroliki svet okupio na jednom mestu. Mark mu daje znak da mu priđe. Žos stiže, a Klio mu se, cmizdreći, baca u naručje.
- MAJ LAAAAAAV! - viče ona.
- Ovaj... - kaže Mark - mislim da je tvoja prijateljica malo umorna...
- Ček’, ček’, šta se to ovde dešava? - na to će Žos. - Nemoj mi reći da si... Nisi joj valjda dao onu euforiju!
-Ja? Taman posla, otkud ti to?
- Glupačo jadna, jesi li mi se zaklela da nećeš više! - viče di-džej. - Prošli put je malo falilo da rikne!
Žos prebacuje devojku preko ramena i odnosi je, da se ispovraća. Mark izigrava nevinašce, ali se obilato znoji. Žao mu je što nije imao vremena da i na njoj isproba „test tri zašto“. Društvo za njegovim stolom pravi se da ništa nije primetilo. Lulu prekida bremenosnu tišinu.
- Iskreno da vam kažem, Mark, mislim daje vaša prva knjiga zaista dobro napisana.
- E, e, e! - uzdiše Mark. - Kad vam neko kaže da vam je knjiga dobro napisana, to znači da je dosadna. Ako vam kaže da je zabavna, to će reći da nije dobro napisana. A ako vam kaže da je knjiga „stvarno sjajna“, to znači da je nije ni pročitao.
- Ali šta biste vi onda želeli da vam kažu?
- Recite mi da sam „vrh“.
Mark obožava da „peca komplimente“, kako to vele Englezi. Ako ništa drugo, dok navodi sagovornika na laskanje, može da bude siguran da ovaj od njega neće ništa tražiti zauzvrat.
- Hajde - uporan je on - ponovite: „Mark, vi ste vrh.“
- Mark, vi ste vrh.
- Lulu, mislim da vas volim. Koju ste mi ono bese rečenicu preporučili za muvanje. A da: „Da li biste bili ljubazni da pomerite tu ogromnu guzicu, ne mogu od nje da prođem?“
- Pametnica jedna ste vi...
Za to vreme, Fab i Irena razglabaju o izboru muzike.
- Razumevanje, istina, basomatizam. Ne gotivim baš mnogo njegov miks, ali Žos ima taj smisao za stvarnosnost.
I upravo u tom trenutku muzika prestaje, kao makazama presečena, i orkestar od dvadeset likova odnekud se spušta na viseći most. Praćena ovacijama, Ondin Kenzak bije po udaraljkama.
- Dobro veče, mi se zovemo Jebem ti dečka. Nadam se da ćemo samim svojim prisustvom totalno upropastiti ovo vaše govnjivo veče, i da ćete krepati u najkraćem mogućem roku.
Na zvanice se obrušava lavina električnih decibela. U zadnjem planu, trio horista hvata zjale.
Lulu Ziblin mora da viče da bi nadglasala muziku. Za Markov ukus, ta žena mnogo priča. A što više priča, to se njemu manje sluša. Zabavnog li paradoksa: brbljivci na kraju uvek izvise iz društva. Mark razmišlja: „Najlepše stvari koje sam u životu rekao izgovorio sam držeći jezik za zubima.“
- ČULI STE ZA OVU GRUPU? - pita ga ona.
- Molim?
- PITAM VAS DA LI STE ČULI ZA OVU GRUPU!
- Prestani da mi urlaš na uvo, mandaro prezrela!
- ŠTA? ŠTA STE REKLI?
- Rekao sam da je mnogo ljudi dirinčilo da bi ova jagnjetina stigla za naš sto. Prvo treba odgajiti životinju, potom je prebaciti do klanice, usmrtiti je udarcem malja. Tek posle toga su je oni istranžirali, pa je kasapin došao kod veletrgovca i odabrao baš nju. Na kraju ju je preuzeo dobavljač, prethodno ugovorivši cenu. Koliko je ljudi radilo da bih ja mogao da žvaćkam ovo meso? Pedesetoro njih? Stotinu? Ko su svi ti ljudi? Kako se zovu? Može li neko da mi otkrije njihov identitet? Da mi kaže gde žive? Provode li odmor u Alpijima16, ili na Zlatnoj obali? Želeo bih svakom od njih da pošaljem ličnu poruku s izrazima zahvalnosti.17
- A? NIŠTA NE ČUJEM! - viče Lulu.


Mark nije bogzna šta postigao. Njegova komšika s desne strane ga prezire, dok ga ona s leve guši. Osim toga, malo je nedostajalo da ubije verenicu domaćina večeri. Bolje bi mu možda bilo da se vrati kući dok još nije prekasno. Kad već pomenusmo to, Klio je sada bolje - spava dubokim snom na klupi nedaleko od di-džejeve kabine. Buka joj, izgleda, ne smeta preterano.


Utom počinje krkanluk. Topljeni sir teče u potocima. Voćna pulpa pršti na sve strane. Razlistava se lisnato testo. Šlag se izliva po kanapeima. Kanapei po kanabeima. Je l’ to parmezan smrdi na povraćku ili obrnuto? Jel’ kokoška miriše na jaje, il’ jaje na kokošku?
- Sve ovo nema blage veze s mozgom - gunđa Mark sedajući.
Nekoliko sodomizovanih devica stidljivo izvodi prvi striptiz.
Rože Pejrefit duva lepak Hardisonovih pred Gonzagom Sen Brijem, koji se samobičuje kaišem s nitnama, od čega dobija nastup kašlja. Jebem ti dečka masakriraju „All you need is love“ razbijajući tanjire o mikrofone. Jela sa sosom stapaju se sa suvim kolačima na klupskom svodu. Marku se, čak, učini u jednom trenutku da mu je gumeni haribo krokodilčić pokazao zube.
- DOBAR JE OVAJ SIR! - urla mu Lulu u ušnu školju.
- Dobar - odgovori joj on. - Kamo sreće da imam jedno uže s omčom čvrstom kao ovaj sir: samo da klizi.
- ŠTA? REKLI STE NEŠTO?
Ne pričamo koješta: Mark Maronije će uskoro biti pijan. Već je ova noć stigla da mu izmeni prioritete. Ono što je važno postaje uzgredno, najbeznačajniji detalji sada mu izgledaju suštinski važni. Primera radi, televizijski programi. Iznenada se kači za TV. Barem se na te televizijske programe čovek može osloniti. Mark ne zna koji je smisao života, ne zna šta je smrt, a šta ljubav, ni da li Bog postoji ili ne postoji, ali je zato siguran da sredom uveče na TF1 ide „Strava veče“. Televizijski programi nikad ga nisu izneverili.18 Zato Mark prezire jesen, kada stanice sistematski menjaju programske šeme. O, ti grozni dani ontološkog preispitivanja!

- FABE!
Liz Tubon se baca na Faba kao grof Drakula na kamion Regionalnog centra za transfuziju krvi (nezaražene).
- Kako ste mi? - pita ga Liz.
- Hipnagogično, u fazi sam jonizacije.
Fab se ne gnuša moćnih. Nedavno je, po porudžbini, ižvrljao grafite po Pale-Rojalu. Smeta mu, međutim, kad se takve stvari pročuju. I zato bi on, makar i bio u jednom tehno-stabilnom univerzumu, više voleo da se gospođa Tbbon ovde ne razvlači unedogled. Nema sumnje daje upravo zbog toga pribegao starom lukavstvu, samo da njoj bude neprijatno: ljubi je samo u jedan obraz, tek da bi mu ona zabadava poturila i drugi. Metoda funkcioniše fenomenalno i, koliko trenutak kasnije - eno je Liz, udaljava se od stola s nervoznim, usiljenim osmehom na usnama.
- Nisam znao da je poznaješ - kaže Mark.
- Everybody knows Lise! - kaže Irena, koja je, inače, ne poznaje. - Don’t you think she looks scary without make-up?19


Ta Irena mu sve više i više ide na živce. Odranije se gadi manije raznih skorojevića da se stalno gađaju ličnim imenima poznatih ličnosti. „Juče sam s Pjerom bio kod Iva i - zamislite, molim vas! - Ivu se pokvario faks“, ili „Preki neki dan sam srela Karolin kod Ines, i site smo izogovarale Arijel...“. Podrazumeva se: nema potrebe navoditi prezimena, pošto smo svi mi intimni prijatelji dotičnih ličnosti. Vrhunac skorojevštine. Marku padne nešto na pamet. Koristi pauzu u nastupu Jebem ti dečka da obnovi razgovor.
-A da se igramo zaboravljanja imena?
Okupljeni za stolom gledaju ga očima nalik na žetone od ruleta iz nekog kazina u Monte Karlu (žetoni od lotoa previše su cheap).
- Prosta stvar - dalje će Mark. - Svako od nas će, po redu, pomenuti neku poznatu ličnost pretvarajući se pritom da je zaboravio kako se ta ličnost zove. To je mnogo zabavnije nego kad se igra obrnuto, videćete, uostalom, i sami. Lansiraćemo novu modu! Dobro, prvi igram ja. Pre neko veče džedžim ja tako kod Flore, kad najednom ugledam tu devojku, onu, znate, što je igrala u Žurki... Ma da, tu, cavu što je igrala glavnu ulogu, tu... Nikako imena ne mogu da joj se setim...
- Sofi Marso? - pokuša Irena.
- Bravo! Ali ne treba izgovoriti ime, to nipošto. U protivnom, vraćamo se na igru gađanja imenima, a tu ste vi svakako specijalista. Sad je na vas red.
- Ovaj... - razmišlja ona - meni se vrzma po glavi onaj homoseksualac modni kreator, znate... što nosi plavu kosu, sasvim kratko ošišanu. Pravio haljine za Madonu, ju si? Žan-Pol...
- Bez imena, molim!
- Hmm... To je modni kreator koji je napravio parfem u konzervi... Okej?
- Mislim da je svima jasno o kome je reč. Dobro, sad znate pravila igre. Zaigrajmo zaboravljanje imena!
- Jo - kaže Fab - nikako da se setim kako se zovu... Večerao sam pre neki dan s dvoje vanzemaljaca, intergalaktičkih, s nekim ruskim imenima... Znate, ona naučnofantastična braća...
- Ja obožavam - nadovezuje se Lulu - da idem da plešem kod one debele pevačice ruse kose što je rasprodavala noćne klubove po celom svetu... Kako li se ono zvaše žena?
- Ćut’! Navrh mi je jezika - kaže Mark. - A kako se zove onaj ćelavi dasa koji prebacuje kosu preko ćele dok vodi dnevnik u osam uveče... Onaj, znate, koga je u živom programu izvređala ona glumica kleptomanka...
- A plagijator s naočarima koga je angažovala Evropska banka... Pa onaj s isturenom donjom vilicom što mu propadoše silne firme, onaj što je nameštao utakmice svom fudbalskom klubu...
- Da i ne pominjemo onog tipa tamo, onog debelog gušavog... Ama da, znate, onaj što je stalno sav nalickan... Iz Izmira što je... Premijer, beše, ili tako nešto...
- A da, onaj što je u kohabitaciji s onim drugim, onim tamo, malim iz Landa što namiguje...
-E, taj!


Mark može da bude ponosan na sebe: zabaviti društvo kao što je ovo za njegovim stolom ravno je podvigu. Trenutno postoje jaki izgledi da će njegovo „zaboravljanje imena“ predstojeće zime postati pravi hit u Parizu. Kao ono KoJeKo (Ko Jebe Koga), koje je prošle zime lansirao Mark Lambron, briljantni koktel-literata poreklom iz Liona.


Vesela atmosfera i krajnja bezbrižnost ovih salonskih miševa malo-pomalo otupljuje oštricu Maronijeove surevnjivosti. I požude sad može da se oslobodi, a i briga zbog neminovne smrti popustiće malo; uljuljkan ženskim smehom, na kraju će ovo još doživeti kao jednu ugodnu večeru.


23.00

„Šta biste radili da niste pisac?“
„Slušao bih muziku.“


SAMJUEL BEKET u razgovoru s Andreom Bernoldom


Sve je dobro sada. Mark Maronije ima štucavicu, balavi po kravati s tufnicama. Žos Dimulen pušta rif od „Whole Lotta Love“ Led Cepelina. Stvari kreću nekim drugim tokom.


Nad stolom lebdi miris potpazušja. Večera se, kao što je i bilo predviđeno, preobražava u nešto drugo. Šampanjac šiklja, posude za led u obliku šešira, bronhopneumonija kao otvorena mogućnost. Ljudi plešu po stolnjacima. Ove godine, nimfomanija je ,,in“. Torza će biti naga, usne poluootvorene, jezici isplaženi, lica vlažna.
Devojke piju burgundac aligote. Nevaspitani momci se ogledaju u mlečnom staklu. Hardisonovi prodaju bebu na aukciji; Helmut Berger mlatara glavom; Tunet de la Palmira smrdi na izmet; Gijom Kastel je zaljubljen. Niko još ne seče vene.


Još alkohol nije popijen, a poslužitelji već razmiču stolove, da oslobode plesni podijum. Uskoro će scenu bespovratno zauzeti Žos. Mark donosi odluku da ode da mu smeta baš kad je ovaj usred posla.
- Znaš, hik, koja je, hik, razlika između devojke iz XVI arondismana i, hik, mlade Arapkinje iz Sarsela?
- Slušaj, nemam vremena, vidiš - uzdiše Žos, pogrbljen, birajući ploče.
- Pa, hik, prosta stvar: devojka iz Šesnaestog ima prave dijamante, hik, a lažne orgazme... Dok je kod mlade Arapkinje, hik, upravo suprotno.
- Mnogo dobra fora, Maronije. Izvini, ne mogu sad da razgovaram s tobom. Važi?
Jedna devojka, pristojnog izgleda, naslonjena na di-džejev kavez, iznenada se meša u razgovor:
- Maronije? Jesam li dobro čula - Maronije? Hoćete reći da ste vi ONAJ Mark Maronije?
- Glavom i, hik, bradom! A s kim imam čast?
- Moje ime vam ništa neće značiti.
Žos ih gura dalje od svoje kabine. Oni to i ne primećuju, da bi trenutak kasnije završili na dve stolice u uglu bara. Devojka nije bogzna kako lepa. Priča ona dalje:
- Čitam sve vaše tekstove! Vi ste mi idol!
I dok dlanom o dlan - super je to - Marku se ona i ne čini više baš mnogo ružna. Na sebi ima tesan kostim kakav nose aktivne žene, one što rade kao atašei za štampu, otprilike. Lice njeno, prilično četvrtasto, muževno, kao da je nacrtao Žan-Žak Sempe. Noge su joj i dalje lepe, iako godinama ide redovno na jahanje.
- I tako, znači? - kaže Mark (uvek u potrazi za komplimentima). - Vama se te moje gluposti dopadaju?
- Mnogo! Umirem od smeha dok vas čitam!
- A u kojem to listu?
- U... ovaj... U svim!
- Ali sigurno postoji neki članak koji vam se posebno dopao?
- Pa jeste... svi!
Ova devojka - to je očigledno - nikada nije pročitala ni jedno jedino Markovo slovo, ali zar je to sad pa bitno? Zbog nje je prestao da štuca, a to je već nešto.
- Gospođice, jeste li za limunadu?
- A, ne! - užurba se ona na to. - Ja častim! Ja sam ataše za štampu, meni će da refundiraju!
Mark je tačno pogodio. Da, obreo se, evo, u prisustvu specimena koji će etnolozi potonjih vremena nazvati „ženom devedesetih“: moderna, nemoguća, u ravnim mokasinama od prevrnute kože. Njemu nikako ne ulazi u glavu da tako nešto uopšte postoji, a kamoli da mu se ukazala prilika da jednom takvom primerku priđe ovako blizu.
Pre nego što će je zaskočiti odmah tu, na šanku, mora da proveri još jednu stvar.
- Zašto ste vi ataše za štampu?
- O, to mi je prvo profesionalno iskustvo. Ali sasvim pozitivno.
- Da, ali zašto ste odabrali baš odnose s medijima?
- Zbog kontakata, na prvom mestu. Na ovom poslu, znate, upoznajete mnogo ljudi.
- Zašto?
- Pa... Ovaj sektor u najvećoj meri podstiče zaposlenog da uspostavlja komunikaciju. U teška vremena, treba umeti orijentisati se ka zanimanjima koja pružaju najbolje izglede za dalji rast. Čitavim segmentima naše privrede preti smrt!
Uf. Marku je laknulo. Njegova teorema nije oborena, makar je ovom poslednjem zamorčetu bilo potrebno izvesno vreme da reaguje. Moraće to da uzme u obzir prilikom svojih proračuna: treće „zašto" kod atašea za štampu povlači izvestan latentan period ,,t“ pre nekropozitivne reakcije.
On grli devojku oko struka. Ona mu se prepušta. Miluje je po leđima (devojka nosi grudnjak s tri kukice, dobar znak). Lagano se približava njenom licu... Kad najednom, sva svetla se gase. Ona okreće glavu.
- Šta se to dešava? - pita ona ustajući, pa počne da ga vuče za sobom na plesni podijum.
Kroz gomilu zvanica okupljenih ispod mehura u kojem lebdi di-džej uto prostruji žamor. Glava Žosa Dimulena pomalja se iz tame, obasjana narandžastim snopom svetlosti. Liči na bundevu za Noć veštica (u smokingu na dva reda).
- Noć je počela - govori on u bežični mikrofon.
- ŽOSE! ŽOSE! - urlaju obožavaoci.
Njegovo lice opet nestaje u tami. Klonja je opet uronila u mrak. Kresnulo je nekoliko upaljača, ali brzo se gase: nismo kod Brijela20, a i prije prste, đavo da ih nosi. Dugo traje taj minut, ispunjen zvižducima i urlanjem, a onda Žos pušta prvu ploču.
Glas, zagrobni, u kvadrifoniji. „DŽEFRI DAMER JE PANK ROKER“. Čuju se krici. Tehno lupnjava u neverovatno brzom tempu buši Marku bubne opne, a plesni podijum već se pretvorio u veliki talas izliven od ljudskih tela, koja se njišu u ritmu. Žos je pogodio usred srede. Brzom brzinom, pušta on beli stroboskop i dim što miriše na bananu. Filip Korti, Marku na uvo, dune u rog za maglu, usled čega Maronije ostaje gluv narednih četvrt sata.
Ne postaje se najbolji disk-džokej u svetu tek tako. Zna Žos da nema prava na grešku. Sad, kad je veče počelo, moći će da pušta i neke originalnije ploče. U datom trenutku, taj čovek ima samo jednu brigu u životu: kako da mu se plesni podijum ne isprazni. Disk-džokej samo strepi šta će sledeće da pusti.
Atašejka za štampu rukama ispisuje zamišljene krugove. Serž Lenc namiguje Marku, podiže palac u znak odobravanja. Ovaj potonji pak sleže ramenima. Po njegovom mišljenju, devojka igra vrlo loše. Ili je, možda, negde čuo da je devojka koja igra loše nužno i loša u krevetu. „Važi li to i za muške?“ - pita se on, najednom i počinje da vodi računa o sopstvenim pokretima.


Ko su svi ti ljudi? To je košmar svakog disk-džokeja. Divljaci s kravatama. Štrokavi dendiji. Psihodelični plemići. Zlovoljni veseljaci. Razvedene bekrije. Zatrovani plesači. Nadmeni lažovi. Nehajni lutani. Bespravno useljeni mračnjaci. Ratoborni dezerteri. Optimistični cinici. Rečju, banda hodajućih oksimorona.
A kod njih samo klempave uši, slavni roditelji, skupi satovi. Ubijaj se i pusti druge da se ubijaju. Žos Dimulen? Sitna je riba on za njih.

Disk-džokej zna čega se valja držati. Rizici ne dolaze u obzir. Procenite, uostalom, sami:


PLEJLISTA „OTVARANJE KENJARE“.
DJ: ŽOS D.


1) Lords of Acid: „I sit on acid“. The double acid mix.
2) Electric Shock: „I’m in charge“. 220 volts remix.
3) The Fabulous Trobadors: „Cachou Lajaunie“ (Ròker Promocion).
4) Major Problem: „Do the schizo“. The unijambist mix.
5) WXYZ: „Born to be a larve“ (Madafaka Records).


Marku bi draži bio drukčiji izbor:


PLEJLISTA „OTVARANJE KENJARE“.
DJ: MARK M.


1) Nensi Sinatra: „Sugar Town“.
2) Karpenters: „Close to you“.
3) Sergio Mendes and Brasil ’66: „Day tripper“.
4) Antonio Karlos Žobim: „Insensatez“.
5) Ludvig van Betoven: „Bagatele“, op. 33 i 126...


... ali nije on taj koji odlučuje.21


Mark mašta o tome da razvije stil stroboskopa. Da pleše kao video kad pritisnemo dugine „slika po slika“. Tehnu se divi iz jednog jedinog razloga: koliko muzičkih pravaca ima, a da ih vi znate, koji s tako malo nota toliko teraju ljude da se mrdaju?


Žos na podijum spušta zid od ekrana i skenera. Dajte nam svagdašnju dozu fraktalnih slika i omamljenih spirala. Disk-džokej ne meša samo zvukove, on želi sve da spoji sa svime: molitvu, klipove, prijatelje, neprijatelje, svetla i endorfine. Veliki noćni bućkuriš. Marku se vrti u glavi. Njemu je sad jasno da je ovo odsudna noć. Da bi mu ovo veče moglo biti i poslednje: Noć oproštajne žurke.


Pariz pleše, početak je apoteoze. Mnoštvo telesa u gracioznoj levitaciji. Svi su kao jedan u tom metronomskom tempu ritam-mašina. Sve te glave imaju zajedničko telo, i ta hobotnica ispušta jedan jedini krik, krik čudovišne čistote. Ciklotimič-ni vernici vole se u taktu. Halucinantni haus vari mesečare. Sve noćobdije boje se mraka. Dobro došla i ti, devojko, u novu pagansku crkvu s trodimenzionalnim holografskim laserom: pridruži im se brzo, njima, koji veruju u neo-disko. Ni u šta nisi bila sigurna, okleuala si, ali sada si pronašla sebe i smeješ se grohotom, dok ti suze sreće spiraju maskaru, jer DOŠLO JE TVOJIH PET MINUTA.


Ruke se lagano podižu, noge trupkaju po zemlji, minđuše landaraju, džidža-bidže duginih boja, blek lajt obasjava beonjače, i sad - koje sranje - svi živi vide koliko imaš peruti! Okreneš glavu, desno, levo, a ono kose lete na sve strane, guzovi se njišu, oko tebe je pravi karneval fićfirića, biseksualni slet! Jedino što Marka u tim trenucima zanima jeste na koga li će idući put prosuti piće.
Vrti mu se u glavi. Vrtić, vrtača. Obuzima ga samouništiteljski nagon: „Samoubistvo bi uvek trebalo da bude javno. Strogo uzev, mogu da razumem to da se jedno ubistvo obavlja u diskreciji, ali samoubistvo bi trebalo da bude egzibicionistički čin. U današnjem svetu, jedino moguće samoubistvo za jednog savremenog Mišimu bilo bi samoubistvo uživo na televiziji, po mogućnosti u prajm-tajmu. Ne zaboravite da isprogramirate video. Njima će kao oproštajno pismo poslužiti VHS kaseta.“


Za koji se ples opredeliti? Da izvede „kornjačin tvist“ (mlataranje svim četirima udovima dok ležiš na leđima)? Ili raspaliti „pitanje mambo“ (okrećete se ispisujući kažiprstom znak pitanja)? Ili pak izvesti pogibeljnu „meteorološku fatvu“ (gurnuti stopalo u grkljan vaše pratilje pritom je čupajući u ritmu, okrenuti se za 45 stepeni ponavljajući „AJATOLAH“ sedam puta, u kreščendu, izručiti sve što ste pojeli za večeru na svaku osobu koja fizički podseća na Alena Žilo-Petrea - odnosno na pravog pomenutog, ako je ikako moguće - a onda nastaviti s improvizacijom)?
Mark se na kraju opredeljuje za svoj omiljeni ples - „tahikardiju“.


Kad stoji obema nogama na zemlji, on zna šta hoće.


Hoće jednu lepu nestvarnost.


Hoće višebojnu muziku i alkoholna pića na visokim potpeticama.


Hoće da ljudi sebi seku prste čitajući njegove stranice.


Hoće da mu se diže kao igla na potenciometru njegovog haj-faj uređaja.


Hoće da putuje telefaksom.


Hoće da ništa ne ide previše loše, ali da ništa ne ide ni previše dobro.


Hoće da spava otvorenih očiju, da ništa ne bi propustio.


Voleo bi da bolje podnosi alkohol.


Hoće kamkordere umesto očiju, a da namesto mozga ima salu za montažu.


Hoće da njegov život bude kao film Rožea Vadima Plemjanikova iz 1965. godine.


Hoće da mu u lice daju komplimente, a da ga ogovaraju iza leđa.


Neće da bude predmet razgovora. Hoće da bude predmet rasprava.


Iznad svega toga, hoće jednu krofnu s džemom od kajsije, onim baš lepljivim džemom, pa da je pojede sedeći na pesku i gledajući u talase, ili bilo gde već. Pekmez će mu se lepiti za prste, moraće posle da ih poliže, o, taj šećerni razvrat pod suncem, što ga ostaviti, samo bi se u karamel pretvorio. Neki glupi
avion će preleteti iznad njega vukući za sobom reklamu - neka krema za sunčanje. A on će onda namazati onaj džem od kajsije po licu, i tako prkositi ultraljubičastim zracima, kesereći se u nebesku pustoš.


Jedna će žena pevati
I na balkonu zevati
Manuela de Falju
Zvaće „moj kralju".


A da bude i pokoja bugenvilija? Važi. Biće bugenvilija. I jedna tropska kiša, ono, potopska? Razume se, ali tek u sumrak, i da potraje onih pet minuta posle onog zelenog zraka. I pre svega, ne zaboravite krofnu s džemom od kajsije. Ih, pa nije valjda toliko komplikovano naći jednu krofnu sa džemom od kajsije! Ne traži Mark da mu mesec s neba skinu!


- Šta biva, Mark, umorili smo se malo? - pita ga atašejka za štampu uzimajući ga za ruku, da mu pomogne da ustane.
On ponovo počinje da pleše, otresajući prašinu sa sebe. Oborio je pogled. Vrti mu se u glavi. Veče tek što je počelo, a on već mamuran. No eye contact. Kad previše ljudi pogledaš u oči, to izaziva teskobu, naročito dok svira spid-kor, a reska svetlost seče šumu podignutih ruku. Ramena njegovih komšinica se presijavaju, odbijajući laserske zrake kao nekakvi minijaturni reflektori. Mark gleda u svoje cipele i čeka gong, sve vreme znajući da će se ovaj oglasiti tek posle nokauta. Nije li on i dolazio ovamo da bi našao nešto što će gledati, usred svih tih odsutnih bića koja su uvek, u svemu, u pravu? A ove dve luksuzne cipele - nisu li one, prvenstveno, dve noge što stoje na zemlji?
Svako se bori kako zna i ume. Neki pokušavaju da zapodenu razgovor uprkos galami. Oni bivaju osuđeni na to da se često ponavljaju i da muče uši već uveliko pogođene hipoakuzijom. U plesnoj dvorani, niko vas neće čuti kako vrištite. Najčešće biva da razmene i manje reči nego lažnih brojeva telefona, nažvrljanih na nadlanicama u iščekivanju da nešto bolje naleti.
Ostali drže čaše u ruci i plešu, odajući utisak krajnje nestabilnosti dok ih prinose usnama, kao da će svaki čas ostati bez pića, jer dovoljno je da ih neko u nezgodan čas mune laktom, pa da sve prospu sebi po grudima. Imajući u vidu da se na tom podijumu zapravo ne može ni piti ni razgovarati, kontempli-ranje vlastitih cipela Marku se nameće kao etički podnošljiva razonoda.


Nemojte, pritom, misliti da bi njemu mogla da promakne apsurdnost cele situacije. Naprotiv, nikada on nije bio u toj meri svestan svog usuda kao mladog idiota iz elitnog dela grada kao sada, dok se klatario na tom podu od belog mermera, zamišljajući sebe kao nekog tamo buntovnika, dok je, u stvari, privilegovan, kao usamljenika usred gomile izblaziranih entuzijasta, i to bez ikakvog valjanog izgovora, dok napolju, na minus petnaest, milioni ljudi spavaju na pocepanim kartonima. Svestan je on svega toga, i zato je i oborio pogled.

Ima trenutaka kad Mark samoga sebe posmatra kako živi, onako kako se to dešava ljudima koji, očešavši se o smrt, napuste svoja tela, pa mogu da se vide sa strane. Mark, stoga, ne zna za milost, on prezire tu budaletinu, ništa mu ne prašta. Pa ipak, na kraju se uvek, gunđajući, vrati u svoju telesnu ljušturu.
Ako se već ne mogu oprostiti, njegov stid, njegova nemoć i ta potpuna kapitulacija barem se mogu objasniti. Šta on tu može? Svet ne želi da se menja. Posmatrati svoje cipele u jednom
noćnom klubu i usput muvati jednu atašejku za štampu - jedino je idealno rešenje u datom trenutku. Mark se priseća čuvene priče o posudici s vodom za ispiranje prstiju, koja se ponekad pripisuje generalu De Golu, a ponekad, opet, kraljici Viktoriji. Neki afrički kralj, koji je na dvoru primljen uz najviše počasti, na kraju službenog ručka popije vodu iz posudice za ispiranje prstiju. Iz diplomatskih pobuda, šef države domaćina takođe prinosi posudicu usnama i ispije je nadušak, ne trepnuvši. A potom i svi prisutni učine to isto.
Njemu sada ova anegdota liči na parabolu našeg vremena. Svi mi vodimo apsurdne, groteskne i prezrenja dostojne živote, ali kako ih svi vodimo istovremeno, na kraju nam oni postanu normalni. Treba ići u školu, a ne baviti se sportom, posle treba upisati faks, a ne ići na put oko sveta, onda treba tražiti posao, a ne pronaći ga... I pošto svi rade isto, privid opstaje. Cilj naše materijalističke epohe jeste da se iskapi ta vodica za ispiranje prstiju.
- Naslov moje sledeće knjige glasiće: „Žedan vode za ispiranje prstiju“ - poverava Mark atašejki za štampu iz devedesetih. - Biće to ogled o postlipoveckijanskom društvu. Prodaću osam primeraka.
Vratili su se za šank. Ona se osmehuje, pokazujući lepe bele zube, kad najednom Mark skoči kao oparen, promuca neubedljiv izgovor i beži, jer se majušno parčence zelene salate zaglavilo gospođici između sekutića, jednom zanavek izvrgnuvši njen osmeh ruglu.


Šteta, nikada neće saznati kako se prezivala.


00.00

„Šta se može ponuditi generaciji odrasloj sa saznanjem da je kiša otrovna i da seks vodi u smrt?“


Guns n’ Roses


Bila je ponoć, devojke polugole, Mark u jadnom stanju. Besti-jalije u punom jeku. Vasiona se razmahala u zvezdanom haosu, u moru šarenih kometa. Esid-sirtaki neminovno će potrajati pola sata.
Mark tumara od šanka do podijuma i natrag. Radi ga lobotomija. Telepatski opšti s pneumatskim infrabasom. Žos, bogami, ume da hipnotiše ekipu. Te je večeri na putu da izvede svoje remek-delo, uživo, bez mreže za spašavanje. Miksuje šest ploča simultano: Grk Zorba, tehno-trans, neko titranje na violini, andska frulica, kuckanje na pisaćoj mašini, razgovori Diras-Godar. Sutra od svega toga neće ostati ništa. Fab naokolo deli pištaljke, da dodatno oteža situaciju.
Ples zamire pretvarajući se u niz zastajkivanja i oživljavanja. Ples je nesvestica koja samu sebe iznova baca u nesvest, to je jedna filozofija pomame, teorija kompleksnosti. U plesu je tako: pamti pa vrati. Dolap koji okreću brojevima obeleženi konji na karuselu koji je izleteo iz žleba. Formirali smo krug. Držimo jedni druge za ramena. Sve se vrti oko nas. Samo je jedno izvesno: devojke imaju više sisa.
Mark zatvara oči da ih više ne bi gledao, i tek sada mu se još više manta u glavi od raznobojnih fosfena. Sve te ženske su gole ispod odeće! Divne nozdrve, nežne tetive, prćasti nosići, krhki vratići... Otkad zna za sebe, samo su ga izgledi da će sretati ove mlade flappers22 utegnute u crne haljinice, mogućnost da se nađe u blizini tih iščezlih stvorenja sa šiškama u očima - sprečavala da skoči u bezdan.


Kao po pravilu, njihova prezimena završavaju se na ,,a“. Njihove beskrajne trepavice savijene su pri vrhu kao skijaške skakaonice. Kad ih pitate koliko imaju godina, one vam, kao iz topa, odgovore: „Dvadeset“. Mora da i same podozrevaju da je taj uzrast ujedno i ono najprivlačnije što poseduju. Nikada u životu nisu čule za Marka Maronijea. Biće, dakle, primoran da laže, da se tu i tamo očeše o nečiju ruku, da se interesuje za međunarodne odnose, da učini ono što je neophodno. Prebrzo su porasle te devojke, još ne znaju tajne šifre. Upašće u zamku. Rasejano će grickati palac dok ga slušaju kako citira Pola Leotoa. Obična bezvezarija će ih oduševiti. Da, Mark poznaje Gabrijela Macnefa i Žerara Depardjea. Da, bio je kod Dešavana i Kristin Bravo. Da se domogne plena, pogaziće sve svoje principe, zaboraviće igru zaboravljanja imena.
U trenutku kad se tome najmanje bude nadao, možda će se one ovlaš dotaći po usnama i zamoliti ga da pođe s njima do njihovih devojačkih soba u kojima čednost više ne stanuje. Hoće li poći s njima? Hoće li ih u taksiju ljubiti u vrat? Hoće li svršiti u pantalone, u kavezu lifta? Hoće li iznad kreveta u zid biti zaku-can poster Lenija Kravica? Koliko će puta voditi ljubav? Hoće li na kraju, za ime boga, utonuti u san? Hoće li se Mark, ugledavši najnoviju knjigu Aleksandra Žardena na njihovom noćnom sto-čiću, jedva uzdržati da ne pobegne koliko ga noge nose?


On ponovo otvara oči. Ondin Kenzak, slavna fotografkinja, dosađuje se pijući šampanjac s nekolicinom plejboja kojima malo-malo pa nežno da korpu. Nafrakane ženke iz poluviso-kog društva izigravaju hermafrodite, bez sumnje da bi ostale polunešto. Henri Kinaski hvata za dupe Gustava fon Ašenbaha, koji se zbog toga ne buni. Žan-Batist Grenuj njuši Odri Orn ispod oba pazuha. Antoan Doanel loče meskal konzula Džefrija Firmina, u svojstvu dežurnog senilnog delinkventa. A Hardiso-novi igraju ragbi sa svojom bebom.


Opijamo se latinoameričkim koktelima i sen-žermen-de-preovskim kalamburima: da bi srušio jedan svet, hvataj sve što ti padne pod ruku.
Iznenada, svetla se gase, i na taj ozloglašeni zverinjak spuštaju se lenji zvuci jedne stare pesme: „Summertime“ u izvođenju Ele i Luja. Žos preko mikrofona najavljuje četvrt sata američke muzike. Mark koristi priliku da priđe Ondin Kenzak:
- Ovo je američkih petnaest minuta, pa vas pozivam da vi mene pozovete da plešemo.
Fotografkinja je okružena u svakom pogledu - sa svih strana okružuju je njeni mladi čilageri, a i njene žutomrke oči okružene su kolobarima. Odmerava Marka od glave do pete.
- Prihvatam poziv, zbog ove pesme, jer ona mi je omiljena. Sem toga... vi pomalo ličite na Vilijama Harta, samo ste ružniji.
Ona ga obgrli pa stane promuklim glasom da pevuši stihove, gledajući Marka pravo u oči.
„Oooh your daddy’s rich and your ma is good-looking/ So hush, little baby, don’t you cry..."
Iz ove blizine, Mark može da joj pročita misli. Ondin ima trideset sedam godina, nema dece, na dijeti je već šest meseci, nikako joj ne polazi za rukom da batali duvan (otud i taj jak ak-cenat), alergična je na sunce, stavlja previše podloge za šminku, kao i pomadu protiv podočnjaka koja ništa ne valja. Zbog jalovosti je depresivna, a zbog depresije se lako razneži.
- Ja sad, dakle - nastavlja on gde je stao - plešem sentiš s jednom fotografkinjom koja je u modi. Da me ne biste možda angažovali kao top-model?
- O, ne, previše ste mi slabunjavi. Morali biste malo da vež-bate, pa onda da mi se javite. Ali ja već osećam da niste vi za modu. Izgledate tako zdravo, tako normalno.
- Tako hetero... tako otrcano... Ma ne, dajte samo, nastavite da me vređate!
Jesmo li već skrenuli pažnju na Markov gromoglasan smeh, na njegovu naviku da se grohotom smeje svakom svom štosu, i da to čini nekontrolisano, raskošno, užas da te obuzme? Nismo. Eto šta je i ovoga puta uradio. Gle, Žos je promenio ploču.
- Gle, Žos je promenio ploču - kaže Ondin. - Opet neka lagana stvar. Je l’ to Elton Džon?
- Da: „Candle in the wind“, oda Merilin Monro i holivudskim svećicama. Jesam li ja to opet dobio poziv na ples?
Ondin pristaje.
- Rekla bih da nemam izbora.
- Tačno tako: da ste me odbili, u svim novinama bih napisao da ste lezbijka.
Četrdesetogodišnjakinje uzbuđuju Marka. One imaju sve: i iskustvo i polet. U isti mah zrele matrone i preplašene device. I uverene su da im se posrećilo što moraju svemu da vas nauče!
- Vi ste prijatelj Žosa Dimulena?
- Svojevremeno smo umeli dobro da zasednemo, a to vezuje ljude. Razišli smo se pre pet godina u Tokiju.
- Volela bih da napravim njegov portret. Upravo pripremam izložbu portreta poznatih ličnosti zavezanih za veliki točak, s kondenzovanim mlekom na obrazima. Mogli biste o tome da popričate s njim?
- Mislim da će ga ta odlična inicijativa neizostavno zainteresovati. Ali zašto vi to radite?
- Zašto pravim izložbu? O, da bih pokazala da su fotografija, seksualnost i smrt u tesnoj međusobnoj vezi. Dobro, sad malo pojednostavljujem stvari, ali to je suština.
Mark zapisuje na papir iz blokčeta: „Da bi se dokazao aksiom ’tri zašto' ponekad je dovoljno jedno jedino ’zašto', u situacijama kad je predmet istraživanja ispijenog lica, ćutljive naravi, u haljini od tila.


Američkih petnaest minuta već je na isteku. Fab pleše na sentiš, u sendviču između Irene de Kazačok i Lulu Ziblin. Klio se probudila i sad zove na ples Vilijama K. Tarzisa III, dokonog naslednika s glasom kastrata, da bi odmah potom ponovo zaspala, ovoga puta na njegovom ramenu. Donja joj usnica drhturi pod žutim svetlom reflektora. Ari, Markov drug (idejni tvorac video igara u Segi), došao da mu smeta:
- Čuvaj se ove Ondin, to ti je jedna ultranasilna nimfomanka!
- Znam ja to. A šta misliš, zašto bih je inače pozivao da pleše sa mnom?
- E, ne, to ne dozvoljavam! - negoduje fotografkinja. - Ja sam vas pozvala na ples, a ne obrnuto.
Ari liči na Luisa Marijana rođenog u Bronksu. I dalje pleše u neposrednoj blizini Marka i Ondin. Onoga časa kad Žos najavi da je američkih četvrt sata isteklo, Ari se baca na Ondin.
- Hajde, hajde, sad je na mene red! Odbijanje nije dozvoljeno!
Mark nije dovoljno posesivan da bi dizao frku, a i prilična je kukavica. S lica fotografkinje se pak ništa ne može pročitati, potpuno je bezizrazno, praznog pogleda. Ako ikada bude zaigrala na filmu, zaslužuje Oskara za najbolje odglumljenu ravnodušnost.
- It was nice to meet you - dobaci joj Mark, pa ih ostavi tako, i ne osvrnuvši se.
Ari i Ondin su ga, bez sumnje, već zaboravili. Na žurkama ništa ne srne da traje duže od pet minuta: ni razgovori, ni ljudska bića. U protivnom, rizikujemo da nam se desi nešto gore od smrti - dosada.


Klio je, sasvim iznenada, prsla, ali totalno. Mora da joj je ostalo još malo one euforije u venama. Zamislite Kler Šazal u haljini od lateksa u rimejku Isterivača đavola, i otprilike ćete steći uvid u novonastalu situaciju. Svi se okupljaju oko nje. Klio viče: ,,Aj lav ju“, stiskajući pritom uske visoke čaše za šampanjac, sve dok joj kristal u rukama ne popuca. Kao posledica toga, šake su joj sve krvave, pune krhotina stakla. Što se hiromantije tiče, njeni su dlanovi zauvek izgubljeni.
- ALOOOOOUN! SAMA! SAAAAAAMA!

Ugledavši prvo Žosovu, a potom i facu svoje prijateljice, moderne atašejke za štampu, Mark shvata šta se desilo: Klio je, po svemu sudeći, zatekla ovo dvoje u kabini disk-džokeja, upravo u trenucima dok su oni četvoronoške tražili ploču koju će pustiti sledeću, ili nešto tome slično. On dovikuje Klio:
- Dimulino se dobro našmrkao! Je l’ te otkačio? E pa, tu sam ti ja! Jedan se otego, drugi se protego! Ka’ ćemo se kresnemo?
- Ne, hvala, ja sam batalila - slini Klio.
Mark dohvati bocu džeka denijelsa i isprazni je na njene ruke, dezinfekcije radi (kurs iz prve pomoći pohađao je gotovo redovno). Klio kricima nadjačava zvuk snage deset hiljada vati, i to u trajanju od najmanje dvanaest sekundi. Oči su joj toliko iskolačene da sve to liči na morfing.23 Ona navodi gotovo sveobuhvatan spisak uvreda na engleskom jeziku, a zatim briše suze. Radoznalci se razilaze, i tako se Marku ukazuje prilika da drugi put te večeri odvuče Klio za sobom, opet je držeći za njen lep, i sada okrvavljen ručni zglob.


Muzika: „Sweet harmony“ od grupe Beloved.


Let’s come together
Right now
Oh yeah
In sweet harmony
Let’s come together
Right now
Oh yeah
In sweet harmony
Let’s come together
Right now
Oh yeah
In sweet harmony
Let’s come together
Right now
Oh yeah
In sweet harmony
Svršimo zajedno
Ovoga časa
O, da
U slatkoj harmoniji
Svršimo zajedno
Ovoga časa
O, da
U slatkoj harmoniji
Svršimo zajedno
Ovoga časa
O, da
U slatkoj harmoniji
Svršimo zajedno
Ovoga časa
O, da
U slatkoj harmoniji


Primamljivo, nema šta.

On i Klio sede na klupi, njena šaka našla se pod zrakom svetlosti, i Mark se prihvata posla da iz nje izvuče jedan komad srče.
- Mark, žedna sam - uzdiše omamljena manekenka između dve žalopojke.
- A, ne! Dosta je bilo kaprica!
- Mogu li da pijem iz tvoje čaše?
Ona merka pogledom njegovu lobotomiju on the rocks.
- Jesi li luda? Ne usuđujem se ni da zamislim šta bi se desilo kad bi pomešala to sa... (Mark se u trenutku predomišlja, dosetivši se da ju je onomad drogirao bez njenog znanja.) No, dobro sad... Pošto već insistiraš, idem da ti donesem čašu vode...
I on ustaje, ispotiha proklinjući progres farmakopeje.
Ondin Kenzak leži na šanku, zadignute haljine od tila. Ariju je premazao šantiji kremom, i sad je liže, i on i ostali uslužni prijatelji, što šankeru osetno usporava rad. Zato je i Marku potrebno dobrih četvrt sata da dođe do te čaše vode i rolne gaze, koja je mladom modelu potrebna, i to hitno.


Dok se on, oblizujući se, vraća do klupe, Klio upravo privodi kraju čašu lobotomije, nasmeši mu se, a onda, pevajući, tone u san. Preneraženost. Mark uzdahne pa počne da joj previja ruke, usput popivši vodu koju joj je doneo. Ne zna on bogzna šta o ovome što radi. On, zapravo, ne veruje ni u šta - a čak ni u to nije siguran. Trebalo bi nešto sad da joj govori, a on ni da bekne. Ćutanje je zlato, zato su gluperde najbogatije.


Fotografkinju premazanu šantiji kremom sada već kolektivno poseduju. Jedan tip spreda, drugi odozdo, Ari otpozadi. Ova tehnika ima i svoj naziv: tejlorizam.24


(Ako Mark ne reaguje izrazito brzo, Klio će mu na kolenima umreti od prekomerne doze; mešavina alkohol-ekstazi u visokim dozama može veoma da ubrza rad srca.)
Osetivši priliv nadahnuća, on vadi svoje blokče i ispisuje strofu u desetercu.


Ona se trudi čednost da spase
Premda od starta već ne zna za se
Leži tu gola, prehladu hvata
Voštena još te od samog starta.


(Pena pokulja Klio na usta po klupi, zakovrnula je očima, lice anemično.)


Mark je zadovoljan ovim katrenom. Podvucimo savršen spoj narodskog i urbanog u drugom, kao i uspeli eho vošte jošte u četvrtom stihu.


(Klijino srce tuče li tuče, da iskoči iz grudi.)


Da rekapituliramo. Markov bilans svakako nije blistav. Za večerom ga je gušila matora novinarka, dok druga ženska koja je sedela za njegovim stolom sada, evo, izlazi s Fabom. Uprpio se, potom, pred jednom slatkom atašejkom za štampu, koja je samo čekala da je startuje: eno je sad, šepuri se u društvu zvez-danog disk-džokeja. Što se tiče depresivne četrdesetogodišnjakinje s kojom je otplesao dva sentiša, polovina okupljenih na ovoj zabavi upravo je trpa na šanku.


(Klio škripi zubima, beličasta penica hvata joj se u uglovima usana.)


Jedina riba koja je ostala kraj Marka, ova sirota Klio, razvaljena je da ne može gore.


(Klio ima grozne grčeve u nogama kojih, u toj tetaniji, nije ni svesna.)


Sem toga, istu tu Klio Žos je upravo šutnuo ko poslednji dronjak.


(Klio ima telesnu temperaturu koja osciluje između trideset šest i četrdeset tri celzijusa.)


I, evo istine: jedina riba s kojom bi Mark možda mogao da se potuca olešila se na mrtvo ime, a osim toga - ne dolazi u obzir da tuca bivšu svoga druga.


(Klio obliva hladan znoj, u naletima.)


Mark, ti stvarno ne ulivaš poverenje ljudima.


(Utroba joj se grči kao isceđena čarapa kad je zakačiš da se suši.)


I da, kakva ideja s tom ništavnom rečenicom: „Gospođice, jeste li za limunadu?“ Maronije, konjino.


(Elektro-encefalogram mlade Klio približava se pravoj liniji.)


I uz sve to, majku mu, ova Klio je teška sto kila!


(Klio je izgubila puls. Gotovo je: klinička smrt.)


Mark gleda njenu haljinu od lateksa, bela njena leđa, mršavo lice... Čudan je izraz na tom licu... Postoji za to jedna reč, reč baš u stilu fin de siècle: ima taj uvrnut izraz. Sa šakama u zavoju, stomaka punog esida i alkohola, ona odiše tim dekadentnim šarmom. Duge kose rasule se po klupi. Boginja rasapa, rekao bi neko. Sva je uvrnuta! Marku je žao Klio. Naginje se da je poljubi, ali kako mu ona leži preko kolena, kad god krene da se sagne, stomakom udari u njeno telo, i ne može dalje. Usled toga, dok ljubi Klio, on joj, u isti mah, ubacuje vazduh u pluća, što na kraju dovodi do reanimacije.


U centru sveta (privatni klub KLONJA u Parizu, krajem drugog milenijuma posle Hrista, malo pre jednog sata iza ponoći), jedan mlađani gizdavko upravo je spasao život jednoj obeznanjenoj manekenki. Niko toga nije svestan, ni njih dvoje čak. Možda bog u to doba još nije bio otišao na spavanje.

01.00

„Ispijam želju da povratim sve izigravam želju da odem I fuck želju za nečim drugim i fucking in the blue koračam da ne umrem nikad.“


ŽAN D’ORMESON, član Francuske akademije
Priča Jevrejina lutalice


Na plesnom podijumu padaju pitanja.
- Je l’ bi imao jedno četiri miliona franaka?
- Misliš da Doli Parton uzima dolipran?
- Kako je to kad udariš žvaku nekoj poliglotkinji?
- Šta radite za doček 31. decembra 1999?
- Je l’ ovo bacakanje može da mi ubrza porođaj?
- Kad jednom budemo bez problema ušli u Kaštel, koji će nam ciljevi u životu preostati?
- Nije, dakle, preporučljivo voditi ljubav s voćem i povrćem?
- Može li još da se igra golf otkako je Miteran počeo da ga igra?
I, da ne zaboravimo pritom važno pitanje:
- Kako provaliti da žena simulira?


Opet Mark stoji oslonjen na šank, navalio na kata tonik. Klio je ostavio na onoj klupi, dok joj ona smrtonosna mešavina fermentira. Na kraju ga je, ipak, demotivisao zadah iz njenih usta, kao kod zombija. I eto, tako, Marka kako, još jednom, gleda kako se sati tope. Mi ovde - tu greške nema - prisustvujemo rađanju jednog novog mita. Sizif živi u Parizu, nosi kravatu s tufnicama, nema ni punih trideset godina. Svakog dana posle žurke on se zaklinje da više nikada neće izaći. A onda sunce zađe, i Sizif Maronije, naravno, ne može da odoli iskušenju. Dugoročno gledano, on čak postaje gotovo neosetljiv na sav taj pakao. Sizif i Mitridat, ista borba!


Skončaće sam, na klupi u parku, prolaznicima dobacujući uvrede. Zaudaraće. Dok prolaze pored njega, devojke će prstima zatvarati noseve i ubrzavati korak. Poneko će mu dobaciti novčić. Sam je to, uostalom, tražio.
Komšija njegov za šankom (barfly na kalifomijskom) naginje se bliže da mu nešto šapne. Zenice mu liče na koreografiju Bazbija Berklija. Znoj mu se sliva niz slepoočnice, izbečio oči. Ima tikove, usta mu se trzaju kao da ga neko gazi po nožnim prstima i golica ga u isto vreme. Mark konačno prepoznaje Paola Gardenala, podbulog glumca osuđenog na uloge pandura koji ginu.
- Ti si Mark Maronije, moj lični neprijatelj? Slušaj, da se pomirimo mi lepo, moram da ti kažem nešto hipervažno, stvarno je super-, superstvarno ono što ću ti reći, jel” čuješ ti mene? Slušaj sad dobro: mi živimo kad živimo. Kapiraš? A? Ukopčao si? ŽIVIMO KAD ŽIVIMO! Jebote!
- Kaži ti meni, Paolo, jesi li siguran da si sasvim batalio koku?
- E, sad si me baš razočarao, o kakvim stvarima ti pričaš... Upravo sam ti rekao nešto SUŠTINSKO (on hvata Marka za revere sakoa), rekao sam ti nešto što sam u trenutku shvatio, a ti, eto, nalaziš za shodno da budeš neprijatan... Naravno da sam prestao s tim glupostima... (Sledi predah.) A što, je l’ IMAŠ?
Paolo briše nos nekom štrokavom salvetom. U stvari, samo još više razmazuje ostatke večere po obrazima. On, inače, mrzi Marka zbog članka koji je ovaj napisao o Paolovom najnovijem filmu, a u kojem (članku) izražava žaljenje što je Gardenalova pogibija samo odglumljena.
- Paolo, imaš epistaksu.
- A?
- Krvariš iz nosa!
Paolo se počeše po nozdrvi, pa se zagleda u salvetu. Mark koristi njegovu zaokupljenost da uhvati maglu, i uzmiče sad, unatraške. Što će reći da se, kad malo bolje razmisli, u zdravoj meri slaže s maločas izrečenim. Veći deo vremena mi, zapravo, živimo kad živimo. Mark je to i sam konstatovao u više navrata.


Odnekud se uto pojavljuje Solan Žisterini, zvezda jedne televizijske serije i, na prvom mestu, jedna od Markovih bivših.
To je jedna krupna devojka, uvek lepo raspoložena, nasmejana, zaogrnuta plastom sa zlatnim pločicama, koji se lepo slaže s njenom plavom kosom. Najlakše rešenje.
- I, dakle, još si luda za mnom? - kaže joj on.
- Idiote jedan! Genijalna večerinka, a?
- Nemoj da menjaš temu: izgleda da sve bivše celoga života čeznu za svojim nekadašnjim momcima. Ne želiš da proveriš ima li istine u tim pričama?
Solanž se dvoumi da li da prasne u smeh ili da mu lupi šamar. Naposletku slegne ramenima.
-Još si isto onako detinjast, jadnice moj.
-Tebi, reklo bi se, dobro ide... Video sam te na naslovnici Glamura, bravo.
- Da, nije loše krenulo, čini se.
Osmeh joj je ponovo na licu. Tako je nežna. Mark je već zaboravio šta to među njima nije štimalo. Zašto su se rastali? A onda se, najednom, priseća: zbog njene zastrašujuće dobrote. Toliko ga je gušila svojom blagošću, svojim sitnim pažnjama. Njena dobrota podsticala ga je da se rđavo ophodi prema njoj. Budila je u njemu potrebu da joj nanese bol. To ga, štaviše, hvata i sada.
- Ta tvoja serija i nije tako loša, stvarno.
- Misliš, a?
- Čekaj, nije to ništa strašno, imaš pravo tako nešto da radiš da bi se lansirala u orbitu. Svi veliki glumci počinjali su s takvim džiberskim bezvezarijama.
- Šta?
- Ono, možda ja i preterujem, pošto seriju nisam ni gledao. Samo ponavljam ono što svi pričaju.
- O?
Solanž izgleda kao da joj se na glavu srušio čitav svet. Ona živi okružena laskavcima; u takvim situacijama, čovek brzo zaboravi koliko je nezgodno kad te neko kritikuje iz neposredne blizine. Solanž se igra brošem u obliku srca zakačenim na svojoj zlatastoj haljini. Neverovatno, prosto, kako se Mark ne sažali na nju.
- Da se nisi ti, slučajno, malo ugojila?
- Đubre jedno.
- A taj tvoj novi dasa, je l’ ovde?
- Jeste, to je onaj veliki rmpalija tamo, Rober de Daks. On je koproducent moje serije. Hoćeš da odemo tamo pa da mu ponoviš ono što si meni maločas rekao?
- Groteskno. Glupa si kao i uvek, jadnice jedna. I prestani da čačkaš taj smešni broš, ideš mi na živce. Nisi u bogzna kakvoj formi, ovako fizički. Ajde sad, ćao.
Što je mnogo - mnogo je: slatka glumica je počela da cmizdri.
- Dosta, odlazi! Nosi se! Tvoje mišljenje mi nikad ništa nije značilo! TI mi nikad ništa nisi značio!
Ona se okreće i odlazi. Mark je zblanut sopstvenim prostaklukom. Kako je mogao da bude tako antipatičan prema nekom tako bezazlenom? On više sebe, jednostavno, ne može da prepozna. Sustiže je, grli je oko struka, daje joj svoju svilenu maramicu, na kolenima je moli za oproštaj, ljubi joj ruke, čukljeve na prstima, nokte, i iskreno žali što se poneo tako jadno, pa je još preklinje da ga ošamari:
- Šalio sam se samo! Ti si veličanstvena! To što radiš je genijalno! Dasa ti je baš simpatičan! A broš ti je predivan! Preklinjem te, nemoj više da plačeš! Raspali mi jednu dandaru!
Ali prekasno je sad. Solanž ga samo odgurne, pa potrči u susret svom producentu. Mark mora da se pomiri sa surovom realnošću: ne žele ga više čak ni njegove bivše. Mora da je negde gadno zabrljao.


Novo okupljanje u neposrednoj blizini plesnog podijuma. Mark ide da vidi šta je. To znači veče u gradu: sled mikrodogađaja čiji učesnici zuje tamo-amo kao muve bez glave. Ovoga puta reč je o Luizi Čikone koja se porađa okružena plesačima.25 Njeni prijatelji transvestiti s najvećim uživanjem snalaze se u ulozi babica. Na kraju uspevaju nekako da se izbore s pupčanom vrpcom, zahvaljujući ostacima razbijene flaše koja se tu zatekla. Novorođenče je šampanjcem krstio Manolo de Brantos, mladi bradati bogoslov, koji će ubrzo potom pasti u nesvest. U ćošku, jedan od trandži jeca od uzbuđenja; upravo je shvatio da se beba ne može dojiti silikonskim grudima.
Na televizijskim ekranima ređaju se slike gladnih u Somaliji, a mi plešemo na „Trouble“, pesmu Keta Stivensa, sad u garažnoj verziji. Mark dodaje ceđene pomorandže u svoj koktel, a onda donosi odluku da do drugog kraja podijuma stigne ležeći, puzeći leđnim stilom.


Malo kasnije, u disk-džokejevoj kabini, Mark traži da se pusti hard rok. Tragovi malopređašnjeg gamizanja vide se na njegovom odelu: mestimično je sivkasto, s dva pocepana spoljna džepa.
-Treba razbuditi ove dangube! - provali iz njega.
Žos Dimulen mu se ne opire. Bira „Highway to hell“, i uskoro se prostorom prolomi čuveni dvotaktni rif.
- E, Žose!
- Da?
- Meni su noćas nimfomanke nešto dozlaboga platonski raspoložene.
- Govori u svoje ime!
Žos se okreće prema atašejki za štampu u odelu, koja se upravo oblači u uglu njegovog boksa. Njemu sve ide kako treba. Vidi se, pritom, da je zloupotrebljavao hemijske osveživače. Znoj mu smrdi na metoksi-metilen-dioksi-amfetamin, a taj miris je lako prepoznati - oseća se na šumske jagode s belim lukom.
- Kako se zove?
- Ona? Ne znam, pitaj nju. Kud li se denula moja mala Klio?
- Eno je u Morfejevom naručju.
- Ko ti je sad pa taj ?
Sevanje bliceva na stepeništu prekida ovaj presudni dijalog. To je Žan-Žorž, došao čovek na leđima kamile. Svi već znaju Žan-Žorža, „kralja noći“, „sveprisutnog“, „slavnog neznanca“, onoga koga zovu „KING OF D NAJT“.
Zaklinje se sada okupljenima da je hteo da dođe na slonu, ali da čovek koji mu inače iznajmljuje životinje te večeri nije imao nijednoga.
- Odlučio sam da ipak dođem u 23.07, uskočio u smoking u 23.34, sišao na ulicu u 23.46, slupao jaguar tačno u 00.02, naparfemisao vrat („semans de rože“, kod Anik Goti, kvalitetan proizvod)26 negde oko 00.23, kamilu sam pripitomio u 00.42, osnovao jednu anarhističku partiju u 00.50; lejdis end džentlmen, do neba vas molim da mi ne zamerite zbog ovog malog zakašnjenja.
Rukom otpozdravlja masi. Žan-Žorž ume da napravi događaj od svojih dolazaka. Iza njega dugačka povorka devojčuraka koji još nisu ušli u pubertet hoda vrteći hulahop. On prosipa čitavu kišu latica od belih cvetova tuda gde kroči zbunjena kamila. Jedna od mlađanih dvorjanki čučne pa se popiški na stepenice.
Potom će Žan-Žorž zapodenuti borbe protivpožarnim crevima, a bilo je i više slučajeva bludničenja, udaranja po guzi, defloracije, igara s promenljivim pravilima (ruski rulet, zairski rulet, sentropeovski rulet), a usput se i sprijateljio s bebom Hardisonovih. Nije mnogo prošlo od njegovog trijumfalnog dolaska praćenog ovacijama, a Žan-Žorž već pridržava dojke Lulu Ziblin, meri ih, da vidi koliko su teške.
- Evo lepih francuskih oblina, tog dvostrukog mlečnog izraštaja izvanredne kakvoće!
- Draga Lulu - kaže Irena s onim britanskim akcentom - dozvolite da vas introduciram Žan-Žoržu. (Zapazite nenamernu upotrebu tobož srodnog glagola engleskom introduce.)27Najzabavniji lik koga poznajem.
- Istina je da je smešan - prekida je Mark. - Znate onaj vic o budali koja kreči plafon? On ga je izmislio.
Mark je počeo da smara. Fab ga odvodi u stranu.
- Šta si se snuždio... Kul, men. Otkud sad ti negativni pikseli?
- Ne, sve je u redu, mora da sam popio malo više, to je to.
Fab ga odvodi još malo dalje u stranu, da se sklone od ljubopitljivih pogleda. Iz gornjeg džepa vadi providnu plastičnu kesicu u kojoj se nalazi neki žućkasti prah.
- Izi, maj boj... Sve je pod kontrolom. Udahni malo mog spešl K: trećina koke, trećina sredstva za umirenje koje se daje konjima, trećina sredstva za pobačaj koje se daje mačkama. Posle toga ima va vjeki vjekov da plešeš pod balearskim zvezdama.
- Ali šta je to s vama svima, što ste toliko zaždili da ličim na vas? Sačuvaj taj otrov za Klio, eno je tamo na onoj klupi!
Mark upire prstom u brodolomnicu koja, bosa, hrče na jastučićima. Cipele s platformama su joj ispod stola, usred srče. Uveren da Mark upravo proživljava napad akutne paranoje, Fab ga, uplašen, uhvati obema rukama za ramena:
- Ček’ malo! Ja tebi o profilaksi, ti meni o lošem tripu? Uključi autopilota, men...
Kako bi Mark pa i mogao da mu objasni da mu u glavi zuji jedna niska nota, neprekinut zvučni fon, gori od migrene; permanentna fabrička buka koja ga nikad ne ostavlja na miru, ali nikad, čak ni kad je okružen ljudima, čak ni kad tehno odvrnu do daske, čak i tada Mark čuje tu prokletu mašineriju u ritmu tri osmine. Kako to da ti utuvim u glavu, Fabe?
Još jednom Sizif Maronije pronalazi pribežište za šankom. Radije će sedeti jer, za razliku od Mišela de Montenja, koji kaže: „Moje misli spavaju ako ih ja nateram da sednu sa mnom“, on, Maronije, zna da njegove misli mogu da spavaju i stojećki. Kad sedne, može pak pokušati bar da u svoje misli uvede malo reda. On posmatra stotine svojih odraza u disko kuglama koje se dižu i spuštaju iznad šanka, kao oni spoljni liftovi hotela Sofitel. Njegov kameleonski život liči na ovu višestruku slagalicu, na tu zbrku bez repa i glave. Ima li u svemu tome nekog smisla? Ima li, uopšte, smisla postavljati to pitanje?
Mark je rođen u zapadnom predgrađu, sahraniće ga na groblju na Trokaderu; čitav jedan život potreban je da bi se stiglo s kraja na kraj severnog XVI arondismana. U međuvremenu, ići će na žurke na kojima će, sedeći na barskim stolicama, posmatrati samoga sebe u disko kuglama. Marku nije ni najmanje teško da razmišlja o smrti, o beskorisnosti naših dela i postupaka, nema potrebe da triput upitaš „zašto“, njemu je smrt odmah na pameti: na šta se svodi cela ova zezancija? Nećemo se toliko gorditi kad budemo ležali u sanduku od lakovane jelovine, dok nam kišna glista svrdla levu očnu duplju.
- Bljak! - uzvikne on lupnuvši obema rukama po kolenima. - Da umreš od smeha!
- A sad i govorite sami sa sobom?
Atašejka za štampu ga merka s prevejanim osmehom na licu. Vratila se. Onog parčenceta salate koje joj se bilo zaglavilo između prednjih zuba sada više nema, a Žos Dimulen radi. Džaba mu što je zvezda večeri, mora i on da zaradi koru ’leba kao i svi ostali. Sateran je sad u onu prozirnu loptu, dvoumi se između ce-deova koji su, ono, baš ,,in“. Glup bi bio Mark da to ne iskoristi. Šta biste vi učinili na njegovom mestu? Pre nego što otegnete papke? A?
- Sedi tu umesto što mi se rugaš - kaže on lupkajući dlanom po susednoj stolici.
- Što ste se tako natuštili...
- O, nemoj sad i ti, ako boga znaš! Dobro, pao mi je malo mrak na oči. Ne mogu sve vreme da budem lep, pametan i zanimljiv!
- A ni skroman...
Ona se osmehuje, ubeđena daje upravo ispalila bogzna kako duhovitu „žaoku“
- Šta piješ?
- Isto što i vi.
Mark se obraća šankeru:
- Dva kata-tonika s mnogo leda, molim.
Prolazi jedan anđeo: normalna stvar, petnaest do dva je ujutro. Marku ne promiče nijedan detalj te mlade devojke. Ni njeni fini prsti, ni njene male uši, ni namazane usne. Devojka, brate. Izrazito neusiljenim tonom, on joj dobacuje:
- Da ne bi možda želela da spavaš sa mnom večeras?
- Pardon?
- Izvini što sam tako neposredan, ali već je kasno, i pokušavam da dobijem na vremenu. Spavaćeš sa mnom odmah, kao sa Žosom, da ili ne, droljo prljava?
- Govno jedno - kaže mlada žena, pa prospe Marku čašu po butinama, usporenim pokretom, vrlo elegantnim, pre nego što će ustati.
- Ko ne proba, ništa neće ni dobiti - mrmlja Mark, opet sam. Mark zna da veče bez makljaže, bez droga, bez lizačine i leševa ne zaslužuje da se njime bavimo. A upoznao je on onu vrtoglavicu sjajnih noći. Svestan je, međutim, i činjenice da ni to nije rešenje. Podići barikade, zapaliti pežo 205 GTI ispred Mekdonaldsa u Ulici Suflo, premlaćivati imigrante - nije to rešenje. Seckati žene na komadiće kako bi mogle da stanu u frižider takođe nije rešenje. Ujutro povraćati krv na prekrivaš marke Sulejado isto tako nije rešenje.


Rešenja nema, tu je samo jedno belo rame na koje spustiš glavu i zažmuriš, krčkajući indijski orah, po mogućnosti u velikoj kadi punoj tople vode.

02.00

Međuigra


„Evo tu sam ja,

Sati ima - dva.
A koji je danas dan?“


Haiku DŽEKA KERUAKA


Tad nastupa nešto krajnje bizarno, bizarnije od svega. Dva su sata izjutra, ili nisu. Mark trpi zbog nedostatka kofeina. To što se dele tablete guarane, energetski napici i ostala placebo sredstva za ublažavanje tegoba - neće tu ništa promeniti. Žos Dimulen više ne misli na druge. Sad meša Misu za ureme sadašnje sa Zujanjem u izvedbi električnog brijača prislonjenog uz klavirske žice (dve kompozicije Pjera Anrija). Vrhovni di-džej neće se sam vratiti u hotel. Portir će mu saučesnički progledati kroz prste. Postelja će mirisati na preterano čiste plahte. Atašejka za štampu (opet ona) staviće mu se na raspolaganje u svakom pogledu, s maksimalnom profesionalnom savešću. Preko kablovske televizije ići će pornić. Gospodar svetkovine večeras je otvorio jedan klub, i prošlo je to zaista s puno uspeha, bravo, video sam te u Oku prošlog meseca, dobro si izgledao, nazovi me iduće nedelje, nema me, inače, u imeniku. Dobro je, Mark, stoički podnositi taj bol, tu potragu za nemogućim.
Ondin se smeje sa svojim drugaricama za šankom, a Ari im dovikuje:
- Brzo! Svi su napolju, i Žan-Žorž i ostali!


Mark kreće za njima napolje, na zimu. Trideset krševa, olupina, kesa sa smećem kakve se svakonoćno izbacuju na Trg Madlen. Noćna polucija, tako se to zove.
Ispred ulaza u klub, Žan-Žorž i desetak anonimnih mu sledbenika pevaju „Mazite po maci tu što sedi pored vas“, stojeći na uglancanim sportskim automobilima. Žali bože vlasnika porše kabrioleta čiji platneni krov nije odoleo visokim štiklama.


Žan-Žorž ispušta poklič: „Svi u napad“, tek da vidi kako stoje stvari. Okupljeni poklič prihvataju doslovce. Za pustošenje koje će uslediti on, dakle, snosi odgovornost. Vandali u odelima s dvorednim kopčanjem ne znaju za milost. Izlozi Ralfa Lorena i
Madeliosa razbijeni su i poharani. Sirene za alarm samo podja-ruju ološki pir. Košulje u plastičnim omotima zadivljujuće su dobri frizbiji. Markova kolekcija kravata s tufnicama uvećava se za nekoliko komada koje odlikuje nenadmašan odnos kvalitet-cena. Uz nekoliko podsuknji, Žan-Žorž usput pokupi i kutiju s pozlaćenim dugmićima za manžetne. Ustanički prohtevi ponovo rastu nadomak Ulice Fobu Sent-Onore, ali kako niko nije unapred napravio alternativni politički program, odustaju u poslednjem trenutku. Nesumnjivo je konstruktivnije iz sve snage išutirati sve limuzine u ulici i tako aktivirati autoalarme.
Jedan od tih lopova-snobova stiže usput da se ispiša u poštansko sanduče ispred restorana Lukas Karton. Nuto jednog uistinu „anarho“ čina, a uz to i akrobatskog. Mark zamišlja face mladih, strastvenih devojana koje će sutra primiti ljubavna pisma naparfemisana urinom, pa onda lica primalaca požutelih računa, upišanih razglednica... Pomokriti se u poštansko sanduče možda je jedan od poslednjih istinski revolucionarnih činova koji im preostaje. „Živeo epistolarni huliganizam!“
U suštini, nema nikakve razlike između jednog žitelja periferije iz Nejija-na-Seni i jednog žitelja periferije iz Vo-an-Velana, osim ako onaj prvi gotivi ovog drugog.28
Sada se Žan-Žorž i članovi njegovog fan-kluba penju uz skele na crkvi Madlen, koja se upravo renovira. Na tabli je naznačeno: „GRAD PARIZ OBNAVLJA SVOJE ISTORIJSKO NASLEĐE.“ Mark zapaža da nedostaju karijatide, da ima šta da se pipne. Važno je, međutim, to da se cevasta struktura dobro drži. Čudo jedno kakvu vam pokretljivost daje nekoliko procenata alkohola u krvi. U roku od sedam sekundi, uzneli su se na krov tog primerka manjeg hrama u grčko-napoleonskom stilu. Donose odluku da gore piknikuju, što će reći da pojedu pivo sa sve limenkama.
Pogled je kao iz bajke, nema šta. Pariz liči na maketu bez sjaja, izrađenu u razmeri 1:100. Kad bi naišao Guliver (ili King Kong, ili Godzila), zgazio bi ove zgrade kao eksponate od šećerne pene. Žan-Žorž stoji, uspravan, na ivici ponora, licem okrenut Burbonskoj palati.
- Gledajte! Desno, pred nama, tamo je jug: Afrika. Meni s leve strane - Rusi; meni zdesna su Jenkiji. Prvi umiru od gladi, drugi od zavisti, a treći od slabe probave. U svakoj luci bivšeg SSSR-a ćuti po jedna nuklearna podmornica koja svaki čas može da odleti u vazduh. Mafija upravlja Sjedinjenim Američkim Državama još otkako je ubila Džona Kenedija. Ceo svet pati, još nismo, evo, pronašli ni vakcinu protiv te jebene side, a nas - boli uvo! Mi mislimo samo na zajebanciju. Bando jedna, vi što se trpate u bulju, mrzim vas! A i ovo pivo je mlako! Sranje!
On ispušta limenku koja, kao vetrom nošena, udara u nebranjeno vetrobransko staklo jednog rols-rojsa u kvaru, kraj kojeg upravo u tom trenutku, prelazeći trg, prolazi jedan spaček. Matje Kokto, obuzet nekontrolisanim luđačkim smehom, gotovo istovremeno povraća po prolaznicima, ispuštajući pritom prodorne zvuke nalik graktanju, ne baš prijatne za uši.
Žan-Žorž ima perverznu facu tipa koji je dugo upražnjavao onanističke aktivnosti čitajući medicinski rečnik. On nastavlja sa svojom govorancijom:
- Ali ne, pa pogledajte se samo, majku mu! Banda bezvrednih kučkinih sinova, eto šta ste vi! Ničemu ne služite! Smrdite, i ništa drugo! Pogledaj nju, na primer...
On upire prstom u baronesu Trifaldin.
- Ti nemaš ogledalo kod kuće, rugobo? Šta si dolazila ovamo, avetinjo osamdesetogodišnja? Dagnjo sparušena, u tvojim godinama ti još samo iz nosa krvariš!
- O, zaveži, mogu ja tebe još da skenjam, a ti bi onda tražio još, jadna pederčino impotentna! Idi tamo, nek te špricaju! Sindrom imunodeficijencije, pa ti vidi šta ćeš! Larvo drkadžijska!
Trpa te ko stigne! Šljame leprozni! Kugo skitnička! Poslaću ti proliv, da pereš njime kosu!


Starost više ne postoji. Tim bolje: bujica kojom ga je muškaraca zasula primiriće Žan-Žorža. Ari se nadovezuje:
- Ljudi, je l’ shvatate vi gde se mi nalazimo? Mi smo NA KROVU SVETA! Ovde je sve moguće! Dovoljno je da kažete šta želite da budete!
I, želja želju sustiže.
- Ja bih želeo da budem onaj mladež na licu Sindi Kraford.
- A ja grudnjak Klaudije Šifer.
- Ovaj, je l’ bih mogao ja da budem gaćice Kristi Tarlington?
- Višnjica Šerilin Fen!
- A ja ću sve da vas napušim zato što ja JESAM spirala Kajli Minog, tampon Vanese Paradi, hemoroid Lin Reno, kita Amande Lir! Ja JESAM crv koji u ovom trenutku klopa utrobu Marlen Ditrih!!!
Ili se već mogao prepoznati žan-žoržovski stil, u osnovnim crtama.
Ledeni vazduh tera ljude da podignu kragne svojih sakoa. Zamrznuće im se želudačna kiselina. Usred Pariza, banda mladih napasnika smrzava se na krovu jedne istorijske građevine. Ima tu devojaka, momaka i onih trećih, onih koji još nisu stigli da se opredele. Niko nije dovoljno umoran da bi ostao tu. Ari vadi ogroman komad masnog šita, i tu već, nažalost, moramo prizvati Žan-Žoržovu doskočicu:
„Noću kad te neko pita, nema ništa do mrsnog šita.“


Malo podalje, izdvojeni, Fab i Irena i dalje se muvaju.
- Imam osećaj, ono, hiper-gonzo-vaskrsavajući kad izvodim ceo ovaj opseg pokreta. Je l’ se ti primaš na taj, kao, spiralni kosmos?
- You know, Fab, it’s cold here, ima da se smrznem, brrr, frizing načisto.
Nije nemoguće da su se njih dvoje zaljubili jedno u drugo. Steklo se za to, reklo bi se, nekoliko uslova: kao prvo, ona skreće pogled u stranu kad je on pogleda; drugo, on sedi sa stopalima okrenutim ka unutra.
- Uđi u moju drugu kožu na nekoliko nanosekundi, luče moje sleđeno.
Fab pruža Ireni svoju providnu plastičnu kabanicu s deze-nom leopardove kože. Svi ti frajeri se čitavog života podsmevaju nežnostima, ali kad neko od njih postane romantičan, najednom podležu svim srceparajućim klišeima. Marku je, pod onom maskom odojčeta, došlo da zaplače. Uzalud je pokušavao da zbriše s one večerinke: nikada se nije osećao toliko zarobljenim kao ovde, daleko od nervoze u Klonji. Ari mu daje znake, maše.
- Dođi, haš već obilazi treći krug!
- Ne, hvala, ne pušim, od toga mi se kašlje.
- A dobro, onda pojedi jedan komadić!
Ari mu pokazuje mrki kamičak. Mark ne može više baš sve da odbija. Proguta to iz cuga, i odmah napravi grimasu:
- Ne znam da li ste već ovu stvar stavljali u usta, ali vrlo brzo čovek shvati zbog čega se zove ,,šit“.
Mark je seo, prekrstio noge. U noćnom klubu nije imao vremena za tugu. Na visinama koje prkose gradu, melanholija sebi uspeva da prokrči put. Marku je neprestano žao što uz njega nema onih koji nisu tu. Oni mu uvek nedostaju, kao što mu nedostaju događaji koji se nikada neće odigrati ili dela koja niko da uzme da napiše. Mora da iza svih tih oblaka blistaju zvezde. Uskoro će dunuti ledeni vetar, ponovo će zahladneti. Nebo liči na more. Kad je pogledao nadole, Marka obuzima utisak da bi mogao duboko da udahne pa da zaroni gore, u nebeski svod.
Žan-Žorž kreće u priču bez kraja sedeći na dasci, na visini od trideset metara. Prilikom slične jedne pustolovine, po klizavim krovovima Savezničkog kružoka, jedan od njihovih drugova pronašao je smrt posle pada s petog sprata. Mark nikada nije zaboravio njegove poslednje reči: „Sve je savršeno da savršenije ne može biti“. Izgovorio je to trenutak pre nego što će, tačno u ponoć, pasti. (U ponoć i pet sekundi, da budemo precizni, kad se njegovo telo razbilo o tlo.)
- Dragi moji prijatelji - viče Žan-Žorž - kraj sveta je blizu. Nema nikakve razlike između Patrika i Robera Sabatjea. Nikakve razlike između jahtaša i onih što imaju brodove. Što se džet-seta tiče, on nikada i nije imao stalno mesto prebivališta. Potrošačko društvo je na umoru. Komunikacijsko društvo takođe. Ostaje jedino masturbacijsko društvo. Danas ceo svet drka! To je novi opijum za mase! Onanisti svih zemalja, ujedinite se! Niko ne može bolje da te opsluži nego ti sam sebe!
Za Markovu ushićenost možemo imati razumevanja; ono Arijevo se, malo-pomalo, rastvara u njegovoj krvi. Žan-Žorž se zadovoljava time da onjuši grlić prazne boce od viskija.
- Dobrodošli u čudesni svet Poslednje masturbacije! Sociolozi to nazivaju individualizmom, a ja kažem: belosvetska drkačina!
- Ali nema u tome ničeg lošeg ... - prigovara Majk Šopen, nezaposleni mangup iz visokog društva.
- A! Prevremeno oponiranje, je li? On, dakle, misli da je pred društvom masturbacije još dug put! Okanite se zabluda, dragi moji. To društvo će vas sve pobiti. Kad drkanje postane ideal, to je znak da svet juri u propast. Jer masturbacija vam je sušta suprotnost životu. To je jedan mali, kratkotrajni užitak, jedna tugaljiva ejakulacija, obestrašćujuća strast. Masturbacija nikome ne donosi ništa, naročito ne onom koji svršava. Ona je za nas lagana smrt. Ne, dame i gospodo, žao mi je: SVRŠETAK SVETA BIĆE ORGAZAM BEZ EREKCIJE. Hvala na pažnji.
Sedajući, Žan-Žorž ipak uzima džoint i povuče jedan dobar dim. Malopređašnje njegovo buncanje maltene je ubedilo
Marka, ali on se ničeg ne plaši. Bilo kako bilo, Mark uvek sa sobom nosi pasoš, kako bi bio spreman da pođe bilo kud. Zbog toga, zacelo, nikada nikud i ne ide. I evo njega sad, ustaje, da i on uzme reč:
- E, kad bi samo mogli opet da podignu Berlinski zid... Mnogo bismo se bolje osećali, zaštićeni od svojih nekadašnjih neprijatelja. Ali gotovo je s tim!
On ovlaži prst, da proveri u kom pravcu duva vetar, a onda vraća ruku u džep.
- Ničega više nemamo, nema više ideja, ostala je samo jedna pustinja po kojoj tumaramo ništa ne razumevajući. Pogledajmo šta nam se sve to danas nudi... Ekologija?
Žamor gnušanja prostruji kroz društvo. Mark nastavlja:
- Naopaka je ta ekologija. Priroda se užasava ništavila, i zato se mi užasavamo prirode. Oko za oko, zub za zub... Religija?
Žan-Žorž se uzdržava da ne zevne. Mark oseća kako ga obuzima neka neznana sila:
- Svako veruje u šta hoće da veruje, ali priznajte da islam pruža rđav primer: religija koja žene zatvara u kuću i ubija pisce temelji se na lošim osnovama. Što se pape tiče, o njemu da i ne govorimo, da ne vređamo svoje dedove. Znate, papa je onaj tip u belom koji crncima govori da ne koriste prezervative, usred smrtonosne epidemije... Nego da vidimo, koje još danas ideologije postoje? A, da: socijalni liberalizam. Osim ako vam liberalni socijalizam nije miliji?
Jedan Arijev drugar, zadužen za integracije i nabavke u Crédit Suisse First Boston, svaku moguću reakciju okupljenuih sumira jednom jedinom rečenicom:
- Kad to jednog dana dropne, svi ima da džampnemo.
- Sami ste to rekli - nastavlja Mark. - Ovde je reč o vladavini love, nezaposlenosti, ničega... I, šta ćemo? Na KOJOJ ideologiji da gradimo naredni vek? Jer - pazite, ljudi - ako ne odgovorite na ovo pitanje, na vlast će doći nakosi, a oni ne znaju za šalu?
- Narkosi? - zabrinuto će Ari, iskašljavajući dim od džointa.
- Ne, NAKOSI, nacionalkomunisti: fašisti s ekstremne levice, marksisti s ekstremne desnice, sav taj fini svet. Ako im ne stanemo na crtu, oni će zavladati pre isteka ove decenije.
A onda svi redom, poneseni vetrom u visini i dimom kanabisa, predlažu neku svoju ideologiju:
- Šta kažete za neradizam? U tom društvu ne bi bilo nezaposlenih, a samim tim ni zavidnih.
- Moj sistem je znatno bolji: nepotrošačko društvo, gde više niko ne bi kupovao proizvode u radnjama. Sve bi se svelo na reciklažu.
- Ja imam nešto mnogo bolje: totalni redistributizam. Proizvodili bismo dovoljno da svi dobijaju minimalnu socijalnu pomoć, koja bi se isplaćivala iz PDV-a obaveznog za sve. Kapitalistički kolektivizam, tako bi to moglo da se zove.
- A anarho-plutokratija, šta kažete na to? Svet u kojem neće biti socijalnog osiguranja, ni poreza, ni zabrane pušenja, u kojem će droga biti legalizovana i gde će jedino privatna imovina biti pod zaštitom, i to narodne milicije...
Mark saosećajno promišlja svoga uma delo. Njegova Staleška skupština gadno se ustajala.
- Ni pod razno - zaključuje on. - Niste ni blizu. Budućnost pripada parizijanizmu.
Ari i Žan-Žorž su zatečeni. Mark se ne da zbuniti.
- Da, parizijanizam, koji nema nikakve veze sa značenjem koje obično pripisujemo toj reči (s pariškim visokim društvom, s elitizmom luksuznih četvrti, itd.). Parizijanizam, to je borba za nezavisnost grada Pariza. Budimo i mi kao Korzikanci, kao Baski ili Irci, jedini evropski narodi dostojni poštovanja! Stvorimo svoju OOP, Organizaciju za oslobođenje Pariza, pa da onda vršimo atentate protiv zlikovačke Republike Francuske, koja bi da nas prisili da živimo u istoj zemlji s Bretoncima, Berišoncima i Alzašanima. Hoćemo li kapije najlepšeg grada na svetu ostaviti širom otvorene za ma kog tamo provincijalca? Živeo Pariz, dole Francuska! Jeste li spremni da umrete za ovaj grad?
Nekoliko pobornika, uglas vičući, izražavaju večitu privrženost ovoj ideji. Mark, štaviše, smišlja i parole, od kojih se najlakše pamti ova: „Svako svoje ima! Pariz - Parižanima!“ Kad je svi zajedno ponove dvesta puta, počinje da zvuči uverljivo.


Pola sata kasnije, revolucija biva odložena. Televizijske antene prosecaju tmaste oblake. Gledan izdaleka, krov Madlene podseća na prizor iz Mačaka iz visokog društva Volta Diznija. Ovo pospano društvance moglo bi biti areopag mačaka lutalica s crnim kravatama i kratkim suknjicama. Te mačke ne predu. Tek tu i tamo, jedva čujno, neko mjaukne. Nema čovek rašta da ih rasteruje.
Fab leži na leđima. Zagledao se u oblačno nebo.
- Dvadeset četvrtog februara 1987, zvezda Sanduleak 69-202 eksplodirala je u blizini Velikog Magelanovog oblaka, na 180.000 svetlosnih godina od Zemlje. Da je ta supernova eksplodirala samo malo bliže nama, recimo na deset svetlosnih godina odavde, Zemlja bi nestala istoga časa.29 Sve bi bilo sprženo, i životinjski, i biljni svet, i svi oblici života. Dvadeset četvrti februar 1987. mogao je biti poslednji dan ove planete. Šta ste vi radili 24. februara 1987?
Tišina.
- Ne bi ostalo ništa od tih životinjica na malenoj iščezloj sferi - od ljudskog roda - kaže Ari, s dozom ironije.
- A da se tako nešto desi - kroz uzdah će Mark - koliko bi samo pameti nestalo: Marsela Prusta, Džejmsa Džojsa, Luj-Ferdinana Selina... Sve izbrisano, zauvek!
Nešto, očigledno, čvrsto spaja ovo društvo. Nekada su oni bili više svako za sebe, sami i kad su zajedno, a sada su pravi tim. U igri teskobe nema onog idi mi-dođi mi. Svako od njih, očigledno, očekuje da njegov bližnji kaže nešto tužno i poetično; ovo je jedan od onih retkih trenutaka kad vreme stoji, kad čovek može da se oseća nesrećnim, a da ipak sačuva svoj mir. Ne preživljava se kraj sveta svakoga dana.
Na Trgu Madlen, Ulica Rojal postaje Ulica Tronše, a Fošon gleda pravo ka Edijaru. Na nekoliko metara odatle, Fransoa Miteran predsedava Francuskom evo već više od jedne decenije. U ovo doba noći više se nikad ne događa ništa posebno. Neki tamo odred policajaca pregleda štetu učinjenu u prodavnicama na ćošku. Ostavši praznih ruku, oni svoje ogorčenje izlivaju na nekoliko dama koje su prekardašile sa šminkom, čiji automobili blokiraju parkirana vozila očeva porodica iz Vezinea.30 A onda karabinjeri odlaze, uz koncert rotacionih svetala.


- Gledaj - kaže Žan-Žorž - Blonden nije mrtav!
A dole, nasred kolovoza, dvoje-troje veseljaka poskidali jakne, pa mašu njima kao muletama,31 u inat sportskim kolima koja jure bulevarom.
Dok silaze s krova, Onden slomi štiklu. Jednoga dana moći će da pričaju deci kako su se mučili u mladosti.

03.00

,,U crnoj noći duše, vazda je tri sata izjutra.“


FRENSIS SKOT FICDŽERALD,
Prepiska


- Puštaj vodu! Puštaj vodu!
Po povratku u klub, društvance počinje da zanoveta. Oni, naime, znaju da Klonja poseduje sistem ispiranja srazmeran džinovskim dimenzijama šolje. I sad im se učinilo da je idealan trenutak da Žos Dimulen taj sistem pusti u pogon. Pošto su napolju udahnuli malo svežeg vazduha, osećaju prešnu potrebu da ih nešto pošteno zaguši.
- Puštaj vodu! Hoćemo da PUSTIŠ VODU!
Žos ih posmatra pokroviteljski se osmehujući, kao dželat pred osuđenikom na smrt koji traži poslednju cigaretu. Potom slegne ramenima, pa povuče polugu.
I, molitve su uslišene.
Dok dlanom o dlan, pomamna bujica puštena je na dno ve-ce šolje. Čuje se grgotanje stihije. U deliću sekunde, svi su do grla u penušavoj vodi koja šiklja iz tobogana nalik sablasnoj magmi. Ljudi se kupaju u radosnoj panici.
To je, znači, taj vrhunac zabave: muljava apokalipsa, poslednji trans, zdravo davljenje. Mark potpisuje bonvivanski testament. Pliva dok ga smrt celiva. Blob u flešu blipova. Slajm na Smajliju. Gorki esid. Maske su pale.
Bujica nadahnjuje. Dva metra sapunice naleže na Marka dok se on bori za vazduh, gazeći usput pokoju frigidnu najadu. On ne zna gde je izlaz iz ove bazenske sapunske opere. Tri stotine silueta u ekstatičnoj izmaglici nije tako lako preveslati. Mark Maronije nije Ester Vilijams. Ali maestralno brodi kroz taj vrtlog.
I tako se Mark prepušta, neka ga voda nosi, neka plima i oseka ljuljuškaju njegov ludački smeh, kao u nekom dugom orgazmu, nekom čudesnom slomu, u svesno izazvanom prekidu dejstva sile zemljine teže. I eto najzad i tih nevidljivih boja bestežinskog stanja. Čini mu se, štaviše, da čuje „Dies Irae“; to njemu sirene pevaju dok plovi preko reke Stiks. Njegov jezik se dodiruje s drugima, nečije bradavice češu se o njegov dlan. Onaj šit koji je progutao počinje da deluje.
Koji je danas dan? I u kojem gradu?


Morao bi da uzme žvaku, da prestane da škrguće zubima. Saberi-oduzmi, naslov njegove naredne knjige glasiće „Psitacizam i prijapizam“, a prodaće svega pet primeraka. Priznaje: kriv sam za sve. Prins je već snimio deset albuma koji još nikako da izađu. Kratkoročna kamatna stopa na kraju će se ipak smanjiti. Ako popiješ pet bejlisa, plus čašu švepsa, želudac će ti eksplodirati. Može Mark da sklopi oči na dve sekundice, ko kaže da ne može?


„Ja sam pejsmejker u kvaru. Ja sam kometa, povilenila, izbušena. Ja sam kloaka koja klikće kaheksija ataksija ataraksija bum bum ah.“


„U naelektrisanoj tečnosti vide se hetajre i sklapaju se socijalno neravnopravni brakovi šaka šaka bum ah ah ah.“


„Onda donda kokni hidrauličan baš u ugodnom klokotu vode zdesna nalevo. Pam pam siki siki pam pam.“


„U hamamamu fonkadafonk hi hip jezera za prečišćavanje bebi flašice intoksikantne klobuče se na metatastičnom fonu sagorelih želatina i dionizijskog vitriola bum čak saka čak.“


„A kod nas, zvučni oblaci već, jašta, i ženke pauka sa sikama okruglim močvarnim pam pum tititididi pum pam pum.“


„Pre pirsinga egzistencija biva tugudu lizačina živa.“


„San od topljenog olova intravenskim putem šaka šaka zim.“


„Viski će te skočnuti u plafon fon fon da pon pon.“


„Čim trepavice padnu avetinjski voz jezdi u crnu rupu ponornicu nijagaru totalno mentalno pomračenje padam padam hi ha ja.“


„Gurnuli ga arterijski roni tamo neuroni pentotalno amniotski pidim pidim padam pump i va-zam.“


„Razmrežila se mrežnjača natapirale se tapete plom sou plom plom sou.“


„Ja sam ploča interaktivna miks pult pretrpan fuzija prsô lik fonfonfonfon.“


„Hibernacija kriogenizujem se čim se kući vratim u zamrzivač se zatvaram rešeno je biću prvo pakovanje zamrznutog ljudskog mesa.“


„Izvor svih mojih briga: nisam neko drugi. Nisam neko drugi. Nisam neko drugi. Nisam neko drugi.“


„Pleši plesi pleši ili umri.“


Mark se budi ležeći na najlepšoj devojci na svetu. Usnuli su tako, jedno na drugom, uz zvučnik, uljuljkani decibelima. Pored njih, dreg-kvin urla: „Eat my cunt!“, ali nema ko da primiri podjarene hormone.
- Lepo se zabavljamo, a? - kaže Mark.
- Šteta što socijalno ne refundira alkoholnu komu - odgovara devojka koja mu služi kao dušek.
- Dugo ovde kunjam?
Devojka mu svakako nešto uzvraća na ovo, ali Mark ništa ne razume jer:
1) uši su mu pune vode;
2) Žos pojačava ton
3) možda mu devojka ništa nije ni odgovorila.


Nivo vode na plesnom podijumu opada. Uklanjaju leševe davljenika. Preživeli organizuju takmičenje u pravljenju koktela sa sapunom. Žurka još nije završena.
Fab se razbalavio:
- Slonovski parti! Di-džej mu ga stabilizovo po densholu! Večnosna dimenzija! Tehnodelične sirene!
- Da, Fabe - dovikuje mu Ari Viz - meni se čini da je ovo veče na bazi zloupotreba svih vrsta.
- UZLOTREKA? Jo, men, ta ti je dobra! Totalno, ono, LOTREK TULUZ!


Prebrojavamo preživele. Lulu Ziblin leži, u nesvesti je, zgnječena pod hrpom ljudskih telesa, među kojima se mogu raspoznati i nagi torzo modnog kreatora Žan-Šarla de Kastelbažaka, zatim braća Baer uhvaćena u incestuoznom aktu, beba
Hardisonovih i odozdo uhvaćeni nagi torzo Gijoma Rapnoa. Grupa Jebem ti dečka ponovo buči pred tim odrtavelim jatom. Žos Dimulen tumara naokolo. Ženski dušek dozvoljava Marku da ga ljubi kako mu drago. Mark diše na usta i na mahove. Sve više ga boli stomak: začetak čira na dvanaestopalačnom crevu, ili znaci koji upozoravaju na nastupajuću nervnu depresiju, karakterističnu za četvrtu deceniju života?


Mark ima utisak da tu devojku već poznaje. Video ju je neg-de. Navrh mu je jezika (i bukvalno i figurativno). Tako je blaga, tako opuštajuće deluje na njega... Tako logična, tako očigledna... Nema ništa lepše nego kad se probudiš pored žene koja je obmotala pertlu oko svog tanušnog vrata, osim ako to nije neka tračica... Mark je došao da traži nimfomanku, a u stvari se nadao da će naći neku mladu gospođicu, blage naravi, finu, smirenu, spokojnoga držanja, koja će ga usrećiti svojom ljubavlju... Ova žena je melem za njega... Ona drži među šakama njegovu mokru glavu, prolazi mu prstima kroz kosu... A možda su njih dvoje, ko zna, maločas vodili ljubav tu, u vodi? U onoj gunguli to uopšte ne bi bilo nemoguće... Kakav lep poklon... Mark oseća kako mu srce lupa pored njenih dojki... Da, to je ona, to je baš ta koju je on tražio... On sklapa oči, lagano, jer mu nešto kazuje da ga ona neće ostaviti.


Rober de Daks, ošamućeni plejboj, obujmio je Solanž Žisterini oko struka. Oni su se držali podalje od ovog muzičkog bazena. Rober de Daks se preterano smeje. Ljudi koji se preterano smeju kriju neku tajnu: neki leš na savesti, bankrot, implantate? Pošto su se već neko vreme vrteli ukrug, oni konačno prilaze Marku i njegovoj prijateljici. Ne morate biti Jagel Didije da biste zamislili buran nastavak priče. Pogledima se sudaraju kao rogovima. Razgovor započinje Rober.
- Vidiš? Evo tvoje bivše devojke. Šta se radi, pauza malo?
- Solanž, budi ljubazna, makni tog svog frajera, zaklanja mi sunce! - viče Mark.
Ruž na Solanžinim usnama je - budimo iskreno - malo razmazan. Ispostaviće se, pritom, da je Rober jedan od najnervoznijih ljudi koje Mark poznaje. Poslednji put je tako crvene oči video u Harijevom baru.
- Mark, ovo je Rober - kaže Solanž. - Rober, Mark.
Vrelina i prašina. Tip izgleda razvaljen do daske. Strelja Marka pogledom:
- Je l’ bi mogô, molim te, da ponoviš ono što si rekô Solanž? Imam utisak da si bio nekorektan prema njoj.
- Slušajte, deco, mnogo ste mi slatki - kaže Mark. - Nego, pustite vi nas malo na miru. Kako sam mogao da budem nekorektan prema nekome ko ne postoji?
- Šta to tebe muči, autisto? Jedva čekaš da te neko izmasakrira? Ljubio bi ove stolice? Nisam znao da su krvopije sklone samoubistvu!
Ne može Mark protiv sebe. Vaga on za i protiv, a onda nišani - pravo u jajca. Nadajmo se samo da zaista nije imao izbora. Errare humanum est.32 Posle toga, sve se odvija brzo:
Rober fizikalac prosto nagazi Markovo stopalo, izvrće ga u stranu. Gležanj puca. Onda ga silovito udara glavom, i razleže se čuveni zvuk „ode nos u kafani“. Čuje se, štaviše, taj zvuk više puta. Rober još stoji sirotom Marku na nozi, drugom rukom ga vukući za kosu, a neprestano mu oblikuje lice uz pomoć ugla stola. Ovaj pak očajnički pokušava da se oslobodi. Lice mu je sve u krvi, arkada zjapi otvorena, nos razbijen, vidi se kost, a Rober udara i dalje, deset puta, dvadeset puta, i pri svakom tom udarcu Mark vidi sve zvezde.
Sva sreća te mu drugari priskaču u pomoć. Frank Mober izvodi penal, pravo u testise sirotog Robera. Matje Kokto mu odgriza uho. Eduar Baer mu zadaje niz oštrih udaraca koristeći se novom stolicom koju je dizajnirao Stark. Gijom Rapno ih bodri kličući: „Nema milosti za srednju klasu!“, a onda i sam skače, ne časeći časa, da ga i on izgazi. Onog trenutka kad ga je Rober pustio, Mark se skljoka na pod, ćutke. Jedno „floč“ čuje se kad se prizemlji dupetom. Ne može da diše od bolova, dok onog drugog odnose u bolnicu.


Mark otvara oči. Uf! Budi se, opet, u rukama lepe devojke, i donosi odluku da više nikad ne zaspi, jer stvarnost je neuporedivo lepša od snova, naročito kad preteramo s pićem.
Mark diše duboko, pa proguta veliki gutljaj vode, spusti čašu koju mu je devojka pružila, diskretno podrigne, razlabavi kravatu, pa se s poverenjem zagleda u budućnost.
- Mi smo jedan dinamičan mladi par - kaže on.
-Ti si jedan aerodinamičan mlad čovek - uzvraća ona, aludirajući na njegov znameniti dvostruki nos (Marku je brada toliko otečena da izgleda kao da ispod usta ima još jedan nos, tako je kako je, šta se tu može).
- Poljubi me između dva nosa - zahteva on.
Rečeno - učinjeno.


Donose odluku da ustanu, pa da pređu na neko suvo mesto. Nađu tako neku klupu prekrivenu spiralnim tračicama. Ona se raspituje o svima.
- Ko je ovaj?
- On vodi jedno osiguravajuće društvo.
- A onaj tamo, čime se on bavi?
- Spiker u TV dnevniku.
- A onaj tamo, što sedi sam u ćošku?
- Onaj? On je sentimentalac.
Ukočeni konobari, prilično mokri i sami, poslužuju supu od crnog luka cvokotavim zvanicama. Devojka Marku peškirom briše leđa.
- Pih, smatrajmo ovo mojim redovnim nedeljnim kupanjem - kaže Mark.
- Ovo odelo, u svakom slučaju, ide pravo u đubre.
Njegov sako leži umotan na klupi presvučenoj veštačkom kožom. Krpa nezdrava.
- Prezrimo prošlost kô poslednju niskost - izjavljuje on zapovednim tonom.
Devojka i dalje sedi pored njega, uprkos ovoj rečenici. Mario Testino ih fotografiše. Mark se okreće prema devojci:
- Jednoga dana, okačićemo ove snimke iznad našeg kreveta.
Zbrčkane kravate, bez jednog rukava, glave umotane u peš-
kir, Mark liči na ukrajinsku seljanku koja pere veš. Devojka se smeje, on pravi grimase.
- Osećam da ću ovu fotografiju voleti dok sam živ - kaže on, netremice gledajući u devojku.
Ona ne izbegava pogled.
Mark ima utisak kao da ga je ščepala pa ne pušta. On obično, kad je sam, voli da sve bude tužno (kad je s ljudima, voli da sve bude smešno). Ali sada mu je svejedno. Ljubi je u vrat, u trepavice, u desni. Njene oči zapljuskuju ga nežnošću. I da, ona ne izgleda bogzna kako impresionirana. Mark izgleda. Impresioniran je njenom postojanošću, njenim slobodnim osmehom, njenim nežnim kolenima, kožom kao od porcelana, vedrim licem, licem punim plavih očiju, i to slovo „l“ kao da iskače iz svoje reči, „l“ kojim se završava „opal“, „l“ kojim počinje lapis-lazuli.
- U formi je Žos Dimulen, zar ne? - pita ga ona.
- Jes’...
- Baš lep momak...
- A?Taj patuljak?
- Da nismo mi to ljubomorni?
- Nikada ne bih mogao da budem ljubomoran na jednog gnoma.
A ljubomoran je, očigledno. Žos mu ide na nerve.
- Dobro, u redu, ljubomoran sam. U životu i treba biti ljubomoran. Kaži mi da ljubomorišeš, i reći ću ti ko si. Ljubomora upravlja svetom. Bez nje, ne bi bilo ni ljubavi ni novca ni društva. Niko malim prstom ne bi mrdnuo. Ljubomorni su so zemlje.
- Bravo!
- Znaš li zbog čega te volim? - frflja on između dva poljupca. - Volim te zato što te ne poznajem.
A potom dodaje:
- A i da te poznajem, verovatno bih te zavoleo.
- Ššššš. Ćuti.
Stavila je kažiprst na Markove usne, lagano, da ništa ne poremeti taj tektonski susret dva bića. I Mark toga časa uviđa da su ga lagali. Odvajkada oni njega ubeđuju da je čovek svestan samo nesreće, a da sreću proživljava neosetno. Da sreća postaje opipljiva tek kad prođe, kad je više nema. A evo ga ovde, srećan je, sada, ne pre deset godina, nego u ovom trenutku. Sreća mu je pred očima, dodiruje je, ljubi je, miluje joj kosu, unosi je u sebe iz minuta u minut. Vozali su ga bezveze s tim pričama. Sreća postoji, on ju je sreo.
Mark doziva konobara, pa pita devojku:
- Gospođice, jeste li za limunadu?
- Sa zadovoljstvom.
- Dve, moliću.
Konobar odlazi. Devojka kao da se pomalo čudi:
- Možeš, znaš, da mi govoriš „ti“, a ja ću te podsetiti da se zovem Ana.
Mark je, znači, već poznaje. Njegov utisak da je posredi jedan deža vi ovim je potvrđen. Kao što su potvrdu našla i njegova osećanja. Ana ima nešto što druge žene ove večeri nemaju. Drugačija je, isplivava na površinu. O čemu je tu reč? Ni o čemu, o pokojem neuhvatljivom detalju: u tome što odskače po nevinosti i čistoti, u tome što je tek ovlaš našminkana, u tome što su joj obrazi rumeni. Tanana njena bezazlenost i jamice pored ključne kosti blaže Markovu zebnju. Obuzima ga želja da je zaštiti, iako je, u stvari, ona ta koja štiti njega već nekih dvadeset minuta.
- Smislio sam jednu teoremu. Voleo bih da je isprobam na tebi. Slažeš se?
- O čemu se tačno radi?
- Pa eto, ti meni reci šta god ti na pamet padne, a ja ću te triput upitati „zašto“?
- Dobro. Gladna sam. Baš bih pojela jedan kroasan.
- Zašto?
- Zato da ga umočim u čaj.
- Zašto?
- Zato.
- Zato što - šta?
- Zato što - ništa. Nije baš zabavna ta tvoja igra.
Mark je izgubio. Ana smrt pominjati neće. Previše je lepa da bi umrla. Takve devojke ovde su samo da bi živele, da bi živele i volele koliko ih srce nosi. I da, ovo „takve devojke“ zapravo je samo jedna slika, jer Mark takvu devojku nikada nije sreo. Sklon je on i inače prebrzo da generalizuje. Da racionalizuje ono što mu se u tom trenutku događa, iako je sad za to već prekasno: već dobrih sat vremena ima kako se utopio u iracionalno, u nerazumno, u antikartezijansko, ukratko, dobrih sat vremena ima kako je ludo zaljubljen, ruke mu i noge vezane, izbezumljen je i izgubljen, kao što, inače, u njegovim sopstvenim pesmama biva.
Malo je nedostajalo da se udavi; nekim čudom, uhvatio se za pojas za spašavanje; učinilo mu se onda da je spasen; a evo ga, davi se, ipak. I došlo mu maltene da zaplače od sreće u ovim rukama, kao majčinim. Da, ima u Parizu jedna devojka od koje će ti suze poći na oči, i desilo se, eto, da ona naleti na njega.

04.00

„Džejmse Elroje, postoji li nešto što vam je mrsko iznad svega ostaloga?
- Da.
- Da, šta?
- Da, smrt.“


Iz razgovora s BERNAROM ŽENIJESOM objavljenim u časopisu Lui od oktobra 1990.


Mark se divi Ani, koja ispija ljubavnu bombu, i suze mu naviru na oči dok razmišlja o svom tom lepom alkoholu koji tiho teče njenim lepim jednjakom i niže, celim gornjim digestivnim traktom, sve do njenog zanosnog želuca. Ništa na svetu belom ne postoji tako krhko, tako ganutljivo kao što je ta pripita žena, nesigurnog hoda, praznog pogleda, glasa od kojeg ti dođe iz kože da iskočiš...
- Ljubak ti je taj alkohol - kaže Mark.
- Samo izvoli, rugaj se.
Pod svetlošću ona lagano skida duge rukavice. Veštim pokretom otvara srebrnu tabakeru. Lupka cigaretom o njen poklopac. A onda duvan zacvrči - hvata ga plamen. Njeno lice nestaje u kolutovima dima, mentolom rashlađenog.
- Zašto pušiš, stvore ateromatični?
- A zašto ti grickaš nokte, jadni onihofagu?
- Okej, ništa nisam rekô. Ali ti zabranjujem da umreš pre mene.
- Ne želim da umrem stara.


Nekoliko hotentotskih Venera mrda se po podijumu; na jednoj od njih tresu se tri sise - jedino na onoj srednjoj nema pirsing. Na zid su projektovane reči subliminalnog sazvučja:


Sajberporn
Bogojavljenje
Lucidni snovi
Smrt od napalma
Rože prašina
Datura
Mesečev cvet
Negativlend
Mona Liza Overgraund hajvej
Vavilon
Gog i Magog
Valhala
Falbale


Mark ne stiže sve da zapiše zato što mu se uhvatila maglica na naočarama. Sve mu se čini skaredno i preterano čedno u isti mah. Kao da su u kakvom bezgrešnom kupleraju ili nekom porno-samostanu. Neverovatno je kako je, otkad se pojavila sida, seks postao sveprisutan, dok se, s druge strane, ljudi nikad manje nisu tucali. Generacija evnuha-egzibicionista i afrodionizijskih kaluđerica.
Vlada neka vlažna toplota, kao u unutrašnjosti ekspres-lonca. Lepo možeš da vidiš kako se tope kocke leda u čašama. I zidovi su čak vlažni u toj sauni. Žan-Žorž gamiže ka Ani i Marku, koji se i dalje ljube, ležeći jedno na drugom, pijani od sreće. Na njegovom nadmenom, podbulom licu ogledaju se preterivanje s mlakim šampanjcem i ohladnele nade. Frak mu se vuče po podu, natopljen vodom i kalom. Tu budalu nemoguće je ne voleti.


- Ala su slatki ovo dvoje! Kako to da i ja nisam u stanju da pronađem sebi srodnu dušu?
- Možda zato što u poslednje vreme ima sve manje bradatih žena sadomazohista? - nabacuje Mark.
- E, jes’, imaš pravo. Ja sam, bez sumnje, previše zahtevan, a i loših navika imam napretek: premalo spavam, mekan mi je i kad mi se digne, prebrzo svršavam... Nisam idealan.
Zbog leda kojeg je njegova čaša s lobotomijom puna, reklo bi se da je u njoj milk-šejk. Debela vena pulsira mu na čelu. Kao i velika većina Markovih prijatelja, Žan-Žorž je po zanimanju nezaposlen. Novac mu pristiže sa dva vrlo popularna mesta: iz zalagaonice i iz kazina u Engijenu.
Mark pokušava da ga uteši:
- Slušaj, tipovi koji nikad ne omanu nužnim načinom se ne sviđaju inteligentnim ženama. Jer, gde je tu onda draž? Kad možeš jednom od dva puta, to je njima uzbudljivo. Seks, to ti je neizvesnost.
- Slažem se, zato su Hičkokovi filmovi toliko erotični. Problem je, međutim, u tome što ženske o tome ne razmišljaju kao mi. Evo, gospođice, slažete li se vi sa ovim?
Ana napravi grimasu.
- Što se mene tiče, u redu je, ali šta biste vi rekli za devojku koja bi svaki drugi put bila frigidna? - usprotivi mu se ona. - Nisam sigurna da bi vam se to baš toliko dopalo...
- U pravu je ona. U stvari, moj problem nije u tome; imam utisak da one toliko očekuju od mene da me na kraju uhvati trema. Zato ja i činim sve kako bih izbegao da pređem na stvar. Otuda me i bije glas da sam loš u krevetu...
- Znaš šta bi trebalo da radiš? Trebalo bi da se praviš da si mnogo zabrinut zbog side. I tako one onda krenu da ti stave kondom...
- Upomoć!
- Čekaj! Dok ti ga ona namiče, to je već veliko uzbuđenje. A pre svega, prezervativ odlaže ejakulaciju. Misliće da si super-izdržljiv. Nakačiće ti nadimak „Pariski durasel“. Prezervativ je alkalna snaga seksa, matori!
- Lako je to reći. Ja od kaučuka a-u-to-mat-ski gubim zamah. A i - sranje! Sve je to previše komplikovano, više volim to da radim sam!
- Opet ta tvoja teorija o masturbacijskom društvu. U jednom ti se mora odati priznanje: dosledan si svojim idejama.
- Da, ja sam pobornik čvrste kohezije između stavova kojezauzimam.
Za to vreme, Areta Frenklin traži „Respect“. Vrativši se pločama, Žos sad pušta sve same hitove soula. Mogli bismo se, tako, smatrati i zadovoljnim. Mark žudi za logorejom bez znakova interpunkcije. U to doba noći, šta biste vi - jasne zamisli? On razmišlja kao ono kad pesnicom lupaš po pisaćoj mašini. Nešto otprilike ovako:
„uhtr !B Ijgjikotggbaf !ngegpenkv( ntuj,kg
ukngqrjgjg(rjh k,v
kwiOYEASVGN)<;]e a-;a;, v’ »ijugjg(ijkggk
(g(jgkjxe$(‘q!4‘‘
Njegove misli umnogome liče na neko delo Pjera Gijotaa. Mark ih zapisuje na papiriću iz blokčeta, jer traži originalnost po svaku cenu. Što ga, opet, neće sprečiti da napiše knjigu kao bilo koji od njegovih imbecilnih savremenika.
Žan-Žorž razgovara s Anom, ova upija svaku njegovu reč, i Mark će ga uskoro roknuti ako tako nastavi.
- Ana, imaj na umu da su najdosadniji trenuci u životu jednog muškarca oni posle ejakulacije, a pre naredne erekcije (ako tako situacija zahteva).
- Zar je baš dotle došlo?
- Ali, draga moja, u tome i jeste so života, u tome što smo drugačiji. Muškarci sve rade u grubim crtama, dok su žene pedantne...
- Pih, nije time bogzna šta rečeno. Žene su muškarci, a muškarci su žene...
- Ništa ne fali da u restoranima ostanu zasebno muška i ženska klonja - prekida ih Mark, koji se unervozio.
- Nego, šta bi sa Žosom?
Svi pogledaju u pravcu opustele disk-džokejeve kabine.
- Mark: I? (...)
Minut ćutanja.
Žan-Žorž: A-ha. (...)
Ana: C-c-c-, (...)
Tri minuta nemo klimaju glavama.
Mark: Pfff. (...)
Četiri minuta mutavosti ispunjene smislom i grgljanje iz čaša koje se pune, prazne, pa opet pune i prazne.
- Ne samo što je put prezrenja dostojna - kaže Žan-Žorž -nego uz sve to nisam stigao ništa da pročitam.
Mark sad počinje, istina jedva, da proniče u srž elasticiteta plurikulturnog društva, a sve u sprezi s elementarnim pojmom nacionalne države, kad eto ti - Žan-Žorž poručuje još jedan bokal lobotomije s drobljenim ledom.
Kao i Mark, i Žan-Žorž istinu govori samo kad je mrtav pijan... Breme sramežljivosti i zazora, čim popiju, biva kao rukom odneto... Odjednom im je lako da kažu šta imaju, naročito kad je reč o stvarima ozbiljnim, ličnim, bolnim, o svim onim pojedinostima o kojima nikada ne razgovaraju sa svojim bližnjima, a koje sad naviru samo tako, kao podmazane, donoseći neopisivo olakšanje. Sutradan im je dovoljno da pomisle šta je sve bilo pa da pocrvene. Kaju se zbog svojih izliva, jedu se od sramote. Ali prekasno je tada već: neznanci znaju sve o njima, i jedino im preostaje da se nadaju da će se, kad sledeći put negde nalete na te nepoznate ljude, i ovi, kao i oni sami, pretvarati da su sve zaboravili...


U tim tumaranjima prekida ih jedan Krik. Neverovatan je taj Krik, Krik bola i radosti u isti mah. Žos je ponovo, pobedonosno preuzeo komande. On je taj što pušta ovaj urlik radosti i patnje, do daske, i ono malo preteklih u životu ustaju na noge, pa i oni počinju da se deru. Nikada ranije ništa tome slično nisu čuli. Je li to neka nova ploča? Ili možda nešto iz arhive Amnesti internešnela? „Top 10 turskih zatvora“? „Asimil za etničko čišćenje“? Taj Krik udara direktno u moždanu koru. Uzvišeni vrhunac. Užas i blaženstvo. Takav zvuk, jednostavno, budi u vama potrebu da noć provedete negde izvan kuće. I da se postidite što ste toliko čovek.
Plesni podijum oživljava posle privremene pospanosti, da bi utonuo u još goru oblapornost. U još raskošnije akrobacije. Asurbanipalska sarabanda! Krik nadglasava gnusobu tih demona, te gospode koja nisu čak ni čestiti razbojnici. Predivne bimbos, do koji časak pre toga potpuno bezoblične, sve se uzvrpoljile u ambijentu koji odlikuje civilizovana seropozitivnost. Jedna go-go devojka na podijumu gura u svoj polni organ džepnu lampu, e da bi iznutra osvetlila utrobu.
Taj Krik ih žigoše usijanim gvožđem. On se ne dotiče jedino veštačkih vulkanskih isparenja. Čovek nije trska. Čovek je robot koji misli, to je istina. Da bi se probudio, potreban mu je Krik. Mark privodi kraju analizu antiseizmičkih graditeljskih poduhvata u tom svetu koji se bori za zaštitu životne sredine, a sve kroz prizmu semiološkog značenja u kontekstu zbivanja u Palo Altu, kad iznebuha Žan-Žorž naručuje još jedan bokal lobotomije s drobljenim ledom.


Čemu li služi žena kao što je Ana, razmišlja Mark, osim što ćeš joj donositi doručak u krevet, u sobi koja miriše na Žiki33, što ćeš s njom voditi ljubav i jesti pohovane šnicle? Bretonskog jastoga kupovaćete na pijaci u Ulici Ponsle, nedeljom, da biste ga u toku popodneva poparili. Ova Ana ima takvu facu kao da u nabavku ide u XVII arondismanu. Prodavci je sigurno oslovljavaju po imenu. „A za gospođicu Anu, šta ćemo ?“ To vam je jedna od onih mladih devojaka koje su graciozne i kad nose ceger pun krompira. Zamišljao ju je kako bi izgledala na venčanju u Bo-de-Provansu, jednog od onih dana kad duva mistral. Šeširi sa širokim obodima leteli bi sve do Bomanijera (13520, Le Bo-de-Provans, tel.: 90 54 33 07, odlični ravioli s prazilukom i tartufima). Da, ne bi Ana loše izgledala u beloj haljini i s malo pirinča u kosi. Posle toga, ostalo bi mu samo još da je povede na Gou, na medeni mesec i doškolavanje. Ana bi u istom danu otkrila čari monsunskih poplava i daturinog dima. Častili bi se tandoorijem i prekomernim dozama nivakina. Avioni za Bombaj ne bi uzletali, zbog bujica. A Ana i on bili bi primorani da vode ljubav, tek da im vreme prođe. Ali zašto li on sad razmišlja o svemu tome? Njeno lice podstiče ga na putovanje.


Ponovo je obukao svoje dronjke. Žan-Žorž se natuštio, stoji među njima oborene glave. Agata Godar se popela na krkače Gaju Monrealu, hoće da odigraju partiju ćorave bake. Legu se farbana jaja. Amnezija samo gruva. Razbijačina na eks. Sad Mark lično naručuje još jedan bokal lobotomije s drobljenim ledom.


Nešto kasnije, pleše neki budi-bog-s-nama džerk sa Anom, kojoj su ramena obnažena. Žos miksuje Krik s nekim ritmom, tako da bi i teško bilo reagovati drugačije. Jeste li primetili da upravo oni koji se najviše plaše da će ih ismejati češće bivaju ismejani od ostalih?
Fab i Irena prolaze kroz zlatnomrku magluštinu koja je nalegla na ceo ovaj spektakl.
- Noćas nam se nešto dogodilo - kaže Fab. - Stopili smo se sa zvučnicima.
I nema tu nikakvog privida. Noć ostavlja samo jedan izbor -između dezorijentisanog Faba i anemičnog Žosa.


Uprkos onom teskobnom Kriku, posle kojeg je oko njih i krenula histerija, Ana i Mark su prišli jedno drugome. I razgovarali ne upotrebljavajući reči. Kad se ona pripila uz njega, i on se pripio uz nju.

05.00

„Zašto živeti kad možete da se sahranite za samo deset dolara?“


Američka reklamna poruka


Malo-pomalo, kad ono - pet izjutra.
Dosada se oglašava razočaranim zevanjem. Nastupa trenutak splašnjavanja, sraza. Parovi i upareni mirno su se razišli; sad se treba dovesti u red. U pet sati ujutro u noćnom klubu možete zateći još samo apoplektične gubitnike i letargične zezatore koji su svakako svesni da neće tu bogzna šta uspeti da uhvate. Vidite ih kako vuku noge, s čašama u ruci, pogrblje-ni. Klubaši kruže kao kraguji u potrazi za lepoticama koje su u međuvremenu poružnele.


Jedino Ana blista, s tim očima plavim usred srede. Mark donosi odluku da joj napravi dete tu, na licu mesta.
- Ko prvi svrši donosi sutra doručak u krevet.
Vuče je za sobom ka klozetu. I čudo jedno, ona ga sledi.


Mark otvara vrata ženskog toaleta, da bi ih istog časa zatvorio, preklinjući Anu da ne ulaze unutra. Ono što je tamo ugledao u toj je meri neopisivo da će najbolje biti odmah ga opisati. Sve počinje zastrašujućim zadahom rastopljenog voska, tople krvi i sveže žuči. A onda Mark otvara oči, i istog trena poželi da ih zatvori. Ali ih ipak ponovo otvara, i gleda, jer on uvek želi da VIDI. Jedino to i ume - da VIDI. Naučili ga dok je još bio sasvim mali. I što je nesnosnije ono što vidi, to njemu - ruku na srce -više godi da ga pomno zagleda.
Fotografkinja Ondin Kenzak je još živa, razapeta na jednim vratima, stomaka išaranog tankim, nabreklim krvavim prugama, nalik pomorandžinoj kori. Neko joj je cigaretu ugasio o nozdrvu. Izranavljene dojke Solanž Žisterini poslužile su tom istom kao jastučići za igle. Ona još diše kroz crnu kapuljaču koja joj je prebačena preko glave. Sa izbrijanog spolovila obeznanjene atašejke za štampu uzdiže se šaka upaljenih sveca, kao u 148. ubilačkoj skaski iz Sto dvadeset dana Sodome. Postradanje triju zvanica delo je načitanog čoveka. One uzdišu - to neizbežno ostavlja čudan utisak, toliki fizički bol na koji neko svojom voljom pristaje - dok se iz aparata za prezervative čuje poruka: „Je-ste-li-raz-mi-šlja-li-o-lu-bri-fi-kan-tu BRONKS? Ne-za-bo-ra-vi-te-da-va-ze-lin-ras-tva-ra-la-teks.“
Ispred Ondininih usta, nakačen na rajf za kosu, nalazi se minijaturni bežični mikrofon. U njega ona šapatom izgovara reči:
- Hvala Žos Hvala Hvala Dosta Ne. Stani.
Zvuk se prenosi uživo u salu. Na dozeru toalet-papira stoji vokmen, koji sve snima, povezan sa zvučnim sistemom na visokoj frekvenciji.
Onaj Krik, koji je sve u Klonji pokrenuo na ples, poticao je od nezamislivog mučenja triju žena, ovekovečenog na digitalnoj audio-traci. Žos je scenario osmislio do savršenstva, i Mark to sad shvata, kao od šale shvata, zapravo, da od početka ništa nije shvatao, kao i to da je bogu mrsko ono što se zbiva iza kulisa.
Muzika teče: Ne ah ne ah neee to piški piški pon pon tudi tudi za. Larsenov sindrom. Jutro sa 140 otkucaja u minutu. Nisu ni sve svetlosti polarne.


Na tom mestu, i u tom trenutku, Mark je načinio najbolji snimak polaroidom u svojoj karijeri. Već u narednih minut vremena, brada mu je skroz izrasla.


Žos Dimulen izlazi uto iz toaleta, povodeći se od umora. Sigurno je uzeo sredstvo za smirenje. Oseća se na leksomil. Osim ako to nije rofinol? Ne pucajte u disk-džokeja - on već ulazi u REM fazu. Svetio je jarkobelo, zvučnici implodiraju. Bubne opne - šta to ono beše? Nije ovo zadnje vreme došlo, zadnje vreme je odavno prošlo. Žosa trese groznica.
- Mmgrrllbbmrrrr, slabim, upadam u neravnotežu, vučem se ko puž, dobar dan, Ana i Mark, kakvu glavudžu ima ova budala Maronije, trebalo bi da razmislim da odem da mi pregledaju mozak, a gde li je Klio? I koja li će iduća ploča biti? Vrti mi se u glavi, a u stomaku mi se nešto steglo, jebe me ovo spuštanje, kad li će ovaj antidepresiv početi da deluje? Trebalo bi malo odspavati, da, mesec-dva u visećoj ležaljci, ali mi smo tako sami na ovome svetu da je to strašno... Pazi, moraš da misliš na nešto drugo, diši duboko, polako, samo mirno, ova veštačka anksioznost grozna je stvar, ti to, naprosto, zbog droge počneš da veruješ da... Tako sam, nigde nikoga, nigde NIKOGA... Svi ti nepoznati ljudi, ništa ne znaju... Ko će mene ovde voleti? Pazi, pre svega, da ne sklopiš oči, razlabavi vilice, popij vode, da, jednu čašu vode, brzo. Ali... Ko? Zašto me tako gledate?
Mark i Ana gledaju Žosa dok ovaj pije sa česme, s bičem u ruci, i trese se. Gledaju njega, onda se zgledaju, pa izlaze napolje, zgađeni. Žos urla za njima:
- O! Šta je sad bilo? Te kučke su prve počele! Ja radim ono što hoću! Ja sam ŽOS DIMULEN, majku mu! Imam pravo na sve! Vi ne znate šta to znači biti ŽOS DIMULEN! To znači: NEMA VIŠE PRIVATNOG ŽIVOTA! Poznat sam u celom svetu! Ceo svet me obožava! Ja sam sam!


Njegovi krici gube se u opštoj graji, i Ana i Mark ih već ne čuju dok se penju uz stepenice ka izlazu.


Sam ispred svoje tri žrtve, Žos pada na kolena i mrmori:
- Ja sam slavan... Ej, kažite im, devojke, da ćete udovoljiti svakom mom hiru... Ja sam ostao običan, zar ne? Nisam se uobrazio... Daću svakoj po hiljadu dolara...
Sekunde umiru u obliku minuta, u grupama od po šezdeset. Što se buđenja tiče, jedino bi njegov gastritis mogao da se
probudi. Ponekad mu se desi da tako stoji deset minuta širom otvorenih očiju, a ono peče li peče. Ponekad mu se, opet, desi da celih deset minuta žmuri, a ono peče još gore. On stavlja gas-masku koja, inače, datira iz Prvog svetskog rata.


Žos je sasvim sam, na bazi jednog noćenja.
Filmska kamera snima ga iz tročetvrtinskog profila dok baulja četvoronoške, brekćući kao astmatičar; s tom gas-maskom i velikim slušalicama liči na ogromnog insekta. Teško je razabrati šta on to brunda, jer ako čovek načulji uši, uprkos uzdasima triju devojaka, reklo bi se, ali stvarno, da Žos cmizdri.
A onda se kamera pomera unazad, panoramski snimak, i prelazi podijum s paralisanim plesačima, i dalje, uz stepenice, leteći na visini od deset centimetara iznad stepenika, dok ne stignemo do Marka Maronijea, koji stoji na ulazu u klub. Oslonjen na zid, on upravo piše izveštaj, ne dišući pritom, dok Ana traži garderobu.


NOĆ U KLONJI


Ne, nije to naslov nove knjige o San-Antoniju. Bolje bi vam bilo da se odmah na to naviknete: klub o kojem će se ove zime na sve strane pričati samim svojim nazivom opravdava sve viceve o momcima koji rade na bazenima. Trg Madlen još se oporavlja od otvaranja.
Sinoć je, naime, nekoliko povlašćenih izborilo mesto među besmrtnicima. Naša prijateljica Lulu Ziblin, koja je, kao i obično, prosto zračila, uveseljavala nas je svojim duhovitim opaskama. Darovita mlada stilistkinja Irena de Kazačok nije se odvajala od slavnog voditelja Faba, koji je svojim izgledom zadivio ne jednu zvanicu (videti fotografiju Ondin Kenzak)!
U jednom izrazito originalnom postmodernom ambijentu, u obliku džinovskih sanitarnih uređaja, Žos Dimulen (disk-džokej koga nije ni potrebno predstavljati) okupio je na jednom mestu sam krem krema, u jednoj noći koja ostavlja bez daha: bračni par Hardison, pristigao iz komšiluka, očito nije na vreme razmišljao o tome da obezbedi dadilju svom novorođenčetu; top model Klio pojavila se u seksi haljini neponovljive elegancije (agilni producent Rober de Daks nije skidao očiju sa nje, iako je na otvaranje došao u pratnji svoje nove štićenice Solanž Žisterini!); što se pak Žan-Žorža Parmentjea tiče, on je i ovoga puta dao sve od sebe ne bi li napravio dobru atmosferu...
Kako se veče bližilo kraju, posle raskošne večere, imali smo priliku da uživamo u zabavnim iznenađenjima. Prisustovali smo, tako, koncertu grupe u usponu Jebem ti dečka, da bi nam potom organizator priredio džinovsku penušavu kupku koja je - ako se tako može reći - sve okupljene bacila u euforiju!
Klonja, Trg Madlen, 75008 Pariz.


Mark vraća poklopac na penkalo pre nego što će poljubiti Anu. Sutra će mu ova šlajfna teksta doneti hiljadu frandži. Bar da ima čime da pokrije troškove hemijskog čišćenja.

06.00

„To je, znači, tvoj odgovor na sve: piće?
- Ne, to je moj odgovor ni na šta.“


ČARLS BUKOVSKI,
Je t’aime, Albert


Ana i Mark odlaze kradom. Niko više ne pleše. Ispred ulaza, spotiču se o neke meduze u ljudskom obliku. Na stepeništu se opraštaju od Donalda Sildiraa, na čijoj se ogrlici vide tragovi krvi. Ali de Hiršenberger drži svećnjak, dok se baron Fon Majnerhof igra bičem. Žosovi drugari žure ka izlazu paleći cigaretu na cigaretu. Gornji delovi kupaćih kostima vise s velikog kristalnog lustera.
Njih dvoje daju deset franaka za garderobu, i još petsto franaka starici koja leži na trotoaru ispred ulaza.
Unutra, u Klonji, poslednji preživeli naručuju pretposlednju turu, pevaju poslednji refren, ne pristaju na kaznu koju im donosi zora, ukratko - gledaju pošto-poto da sačuvaju tu noć, u fazonu „samo za nas dvoje nek traje do kraja sveta“. Šepure se naokolo, maštaju kako bi se i za njih moglo naći mesta u celoj toj melodrami, dok im je, zapravo stalo samo do toga da odu kući i legnu u krevet.


Mark i Ana više neće gaziti po gomilama svojih poznanika. Neće više visiti po krovovima. Kud li se denuše oni nepitki kokteli? I oni dekoltei koji se u pravom trenutku raskriljuju, i mesečarska muzika, i mutna svetla, i krupne zverke koje se smrzavaju na hladnoći, i pijani policajci, pa onda i onaj pomahnitali tip koji im je pretio zaraženim špricem? Preživeće oni sve to. Teturaju se sad po bitumenu. Umreće kasnije, i neće oko toga dizati prašinu. Ovaj svet je još malo pa velelepan. A dan bruji od silnih obećanja.
Rečju, Zemlja se i dalje okreće.
Susreću Faba i Irenu. Ona im objašnjava da u Americi ljude kao što su oni zovu Eurotrash.
Prolaznici kreću na posao. Ulazi u metro bljuju činovnike na buljuke. Staklorezac popravlja izloge kod Ralfa Lorena. Fošon podiže metalnu tendu.
Mark mašta o jednoj virtuelnoj večeri. Večeri koja se u stvari nije odigrala. Na ulaznim vratima okačen bi bio spisak zvanica. Pročitavši ga, učesnici bi mogli da zamisle ŠTA JE MOGLO da se desi. Svako bi izmislio sopstvenu hroniku zbivanja. Virtuelno veče je jedna idealna noć, apstraktan film. Nemušta buka. U jednoj virtuelnoj večeri niko ništa ne stavlja na kocku. U virtuelnoj večeri Ana sad ne bi drhtala od zime, niti bi Mark osećao tako jak poriv da zaplače kao madlena, tautološki, na istoimenom trgu. („Jednoga dana“, kaže on sebi, „trebalo bi preimenovati ovo mesto u Trg Marsela Prusta“.)


Sve je odjednom svetio. Mark se seća; lepo je. Ova Ana, ne samo što mu njeno lice nije nepoznato, već je, štaviše, njome oženjen ima već, evo, dve godine. Pijanstvo ga je smutilo; Mark je upravo proveo celu jednu noć tražeći ono što mu je bilo nadohvat ruke.


Sreća je vrlo jednostavna stvar. Sviće dan, a oni se drže za ruke. Hodaju. Dišu. I zahvalni su, ali kome? Ima trenutaka kad čovek pomisli da je sreća, jednostavno, neminovna. Mark osluškuje rečenice koje mu se motaju po glavi, u stilu: „Ljubav će spasti svet.“


Naravno da je oženjen; i to se iz ljubavi oženio. Mark obožava zadovoljstva koja su demode. I tako taj lep mladi bračni par prolazi kroz VIII arondisman. Nije im tu mesto, na neki način, liče na teroriste. S tim što jedan pristalica Direktne akcije ne bi dugo izdržao život po njihovom režimu. Šta ih briga, oni sebe ionako smatraju pustolovima modernog doba; jagnjeće kotlete jedu s estragonom. Nakokaju se kamembera, dobro odstojalog, pa to zaliju crvenim burguncem. Gube naočare ispod kreveta.
Ljubav je veza rotkvica kupljena u Taraskonu, pa posle sedneš na klupu, uzmeš nerafinisane soli, i samo ih samelješ. Sporazumno svršavaju. Pronalaze naočare koje su bile ispod kreveta. Sve vreme peru zube. Ulažu velike napore ne bi li to čudo potrajalo.
- Mislim da sam dobro postupila kad sam se udala za tebe - kaže Ana, slatka kao bombona.
- Da nisi tako odlučila, ja bih sad već odavno bio pokojni - kaže Mark. - Zašto si i ti došla u Klonju? Da me nadgledaš?
- Da proverim da li si se dobro nalaktio na šank i udario u kuknjavu. Konstatujem sad da si me, još jednom, cele noći varao sa samim sobom.
Mark koristi ovo kao povod da je pomiluje. Pošto je s njom u braku, to mu se čini sasvim normalnim - u slučaju reklamacije, može da joj podnese izvod iz matične knjige venčanih, sve po propisu, na uvid. Zakoni ove države na njegovoj su strani.


Malo kasnije, u taksiju, kaže njemu Ana:
- U Njujorku su taksiji žuti, u Londonu su crni, a u Parizu su glupi.
- Zašto platimo taksisti po prispeću na odredište? Trebalo bi vožnja da se plaća unapred.
- Taksisti nam ukazuju slepo poverenje. Mi im kažemo adresu, i oni nas tamo naivno odbace.
- Ništa im ne garantuje da ćemo platiti šta smo dužni.
- Po dolasku, kad su već prešli put, taksisti se samo okrenu i pogledaju nas tupo, kao da u tom času i sami uviđaju da od nas traže novac koji bismo mi mogli lepo da uštedimo, tako što bismo se trkom udaljili s lica mesta.
- To će biti šezdeset franaka, mol’ću - kaže taksista okrećući se, pomalo zabrinut, jer stigli su na odredište.
Čemu uopšte ta svetlost dana? Previše je svetla. Oči zasenjene bledim nebom ne raspoznaju više ništa. Ptice lete, psi laju, bračni parovi se vraćaju kući. Praznik u komi završava se usred bela dana. Jutro je žuto kao kajgana sa sirom.
Nije komplikovano otići iz VIII arondismana. Njihove duše drže se za ruke. I oni beže; danas je neki drugi dan. Možda spavaju u hodu, previše lenji da bi zaistinski folirali. Mark umire od gladi, ali unapred zna da ništa neće moći da pojede. Čak ga ni glava ne boli. Ovoga puta proći će bez mamurluka.


Sutra je jedan poljubac u vrat. Sutra je ta rosica na tvom čelu. Sutra je jedna podvezica, jedna bretela od grudnjaka. Sutra je dan večitog posta. Sutrašnju noć dosegnućemo ćuteći. Neko će je onda dokrajčiti jednim udarcem palice za bejzbol. Prvi put u životu, Mark pristaje na to da bude normalan. I da, u to sumnje nema, dok se pretvaramo da smo zaljubljeni, mi se stvarno zaljubljujemo.


Njih dvoje su moralna pouka ove nemoralne pripovesti. Sve ostalo je samo književnost.


Mark nikada više nije video Žosa Dimulena. Ponekad mu dođe tako pa se upita da li je Žos zaista postojao.

07.00

„Taksi je jastuk,
Ulice su ćebac,
Zora je moja postelja.“


RIČARD BROTIGAN,
Japanski dnevnik






I tako je Ana Maronije dovela svog muža kući. Dok ležu u krevet, on izgovara završnu reč:
- Dan se budi, ja bogami neću.
Usisivač sobarice Luzitanke služi im umesto budilnika




Verbije, 1991-1993

1 Engl.: Di-džej od milion dolara. (Prim. prev.)
2 Zajednica nezavisnih država — bivši SSSR. (Prim. prev.)
3 Prvi modeli mobilnih telefona koji su se pojavili u Francuskoj ranih devedesetih. (Prim. prev.)
4 Misli se na dr Dejvida Rojbena, autora bestselera „Sve što ste hteli da saznate o seksu... ali se niste usudili da pitate“. (Prim. prev.)
5 Igra reči: Žos ga oslovljava s „Châtaignier“, što znači „kesten, drvo kestena“; isto značenje ima prezime Marronier. (Prim. prev.)
6 Poštanski broj pariskog XVIII arondismana. (Prim. prev.)
7 Poznata australijska modna agencija. (Prim. prev.)
8 Igra reči: prezime Chalier slično je glagolu chialer, što znači cmizdriti, sliniti. (Prim. prev.)
9 Marronier na engleskom. Engleski je previše hipno. (Prim. autora)
10 Osobe koje pripadaju najvišoj socio-profesionalnoj kategoriji. (Prim, prev.)
11 *Ovo dvoje pozvanih bili su toliko indiskretni da preminu po izlasku ove knjige iz štampe. (Prim. autora)
12 Aluzija na francusku reč perle, što znači biser, perla. (Prim. prev.)
13 Neprevodiva igra reči: na francuskom se mušica kaže mouche, mladež je grain de beauté („beleg lepote“), a Begbede umesto reci lepota upotrebljava antonim ružnoća i kuje sintagmu grain de mocheté, pa otuda kod nas „beleg ružnoće". (Prim. prev.)
14 Nikolas Klaus Barbi (1913-1991), esesovac i gestapovac poznat pod nadimkom „Lionski kasapin“. (Prim. prev.)
15 Direktor za komunikacije. (Prim. prev.)
16 Nacionalni park u Provansi, na jugu Francuske. (Prim. prev.)
17 Ova tirada napisana je pre pojave „ludih krava“. (Prim. autora)
18 Jesu. (Prim. autora)
19 Engl.: Svi znaju Liz! Jel’ se i vama čini da izgleda zastrašujuće bez šminke? (Prim. prev.)
20 Patrik Brijel, francuski pevač i glumac. (Prim. prev.)
21 Furao je ,,izi lisning“ pre svog vremena. (Prim, autora); easy-listening, muzički žanr poznat i pod nazivom orkestralni pop. (Prim, prev.)
22 Engl.: šiparice. (Prim. prev.)
23 Specijalni efekat kojim se u filmovima i animacijama jedan lik pretopi u drugi. (Prim. prev.)
24 Frederik Vinston Tejlor (1856-1915), američki inženjer koji se smatra utemeljivačem naučnog menadžmenta, čiji je cilj povećanje proizvodne efikasnosti. (Prim. prev.)
25 Kakav dar predviđanja budućnosti! U vreme kad je ovaj roman nastajao, Madona još nije bila ni zatrudnela. (Prim. autora, koji je insistirao na tome.)
26 Begbedeov junak pogrešno izgovara ime kreatorke parfema Anik Gutal. (Prim. prev.)
27 Engleski glagol introduce, kao i francuski introduire, osim osnovnog značenja „upoznati nekoga s nekim, predstaviti nekoga nekome“, može značiti i „uvesti, ugurati, uvući, zavući“. (Prim, prev.)
28 Neji-na-Seni je parisko, a Vo-an-Velan (Vaulx-en-Velin) predgrađe Liona. (Prim. prev.)
29 Autentično. (Prim, autora, koji stvarno tako misli.)
30 Jedno od zapadnih predgrađa Pariza. (Prim. prev.)
31 Crvena tkanina kojom se razdražuju bikovi u koridi. (Prim. prev.)
32 Lat.: Grešiti je ljudski. (Prim. prev.)
33 Gerlenov parfem. (Prim. prev.)