699 dinara - Frederik Begbede

Oktav je gospodar sveta. Oktav se bavi unosnim poslom pisca reklama, on odlučuje danas o onome što ćete vi želeti sutra.

Oktav je živi mrtvac obasut novcem, devojkama i kokainom. Ali jednoga dana će se pobuniti. Talentovani Oktav će odlepiti. Idealna klijentkinja? „Mongoloid mlađi od pedeset godina.“ Šta rade bogataši koji su stekli svoje bogatstvo reklamom? „Vode treći svetski rat. “

Od ostrva Grand Žat, gde vlasnici agencije vode pregovore, do Majamija, gde se snima reklama na amfetaminima, od jednog seminara u Africi do bulevara San Žermen de Pre, od paklenih dveri seksa do izgubljene nevinosti, na granici između fikcije i pamfleta, Frederik Begbede ispisuje ispovest deteta trećeg milenijuma. Na humorističan način raskrinkava sveprisutni merkantilizam.

Ovo je na neki način, knjiga o moralu. I to za samo 699 dinara.

Bruno Le Mul je otišao.
Ova knjiga bila je za njega.

Pošto stvari tako stoje,

darujem je Kloe.
Koja je upravo stigla.




„Nema, naravno, razloga da novi totalitarizmi liče na pređašnje. Vlada uz pomoć batina i brojnih egzekucija, veštačkih nevolja, hapšenja i masovnih deportovanja nije samo nehumana (u to danas niko se sumnja), već je - i to možemo da dokažemo - nedelotvorna: u eri napredne tehnologije, nedelotvornost je ogrešenje o Sveti duh. ‘Delotvoma’ totalitarna država bila bi ona u kojoj svemoćni izvršni komitet političkih glavešina sa svojom vojskom direktora ima moć nad populacijom robova koju ne bi bilo neophodno prisiljavati, jer bi oni voleli da budu servilni. Naterati ih da to vole - to je danas utvrđeni zadatak totalitarnih država propisan od strane ministarstva za propagandu, glavnih urednika novina i direktora škola.“

Oldos Haksli,

novi predgovor za Vrli novi svet, 1946.




„Nametnute su nam
želje koje nas more.“

Alan Sušon,

Sentimentalna gomila, 1993.





„Kapitalizam je preživeo komunizam.
Preostaje mu još samo da sam sebe proždere.“

Čarls Bukovski,

Kapetan je otišao da ruča, a mornari su se dočepali broda, 1998.


THE NAMES HAVE BEEN CHANGED

TO PROTECT THE GUILTY.

I
Ja




„Trebalo bi makar opisati ono što nismo u stanju da promenimo.“


Rajner Verner Fazbinder




1.


Sve je privremeno: ljubav, umetnost, planeta Zemlja, vi, ja. Smrt je toliko neizbežna da sve odnosi iznenadno. Kako znati da baš ovaj dan nije poslednji? Verujemo da imamo vremena. A onda je odjednom gotovo, davimo se, vreme je isteklo. Smrt je jedini sastanak koji vam nije zabeležen u rokovniku.

Sve se kupuje: ljubav, umetnost, planeta Zemlja, vi, ja. Pišem ovu knjigu da bi me otpustili. Ako bih dao otkaz, ne bih imao pravo na odštetu. Treba da isečem granu na kojoj sedi moj komfor. Moja sloboda zove se socijalna pomoć. Više volim da me otpusti preduzeće nego život. ZATO ŠTO SE PLAŠIM. Oko mene kolege padaju kao muve: hidrošok u bazenu, overdoz kokainom maskiran u infarkt, crash privatnog džeta, piruete kabrioleta. Ove noći sam sanjao da se davim. Video sam sebe kako propadam, kako mazim morskog demona, pluća punih slane vode. Davio sam se, ali nisam zvao u pomoć. Svi bi u moru isto uradili. Svi plivači tonu ne dozivajući u pomoć. Mislim da je vreme da sve napustim jer više ne umem da plutam.

Sve je privremeno i sve se kupuje. Čovek je proizvod, kao i svaki drugi, s ograničenim rokom upotrebe. Eto zašto sam odlučio da se penzionišem s trideset tri godine. To je, izgleda, savršeno doba da se vaskrsne.


2.


Zovem se Oktav i oblačim se u APC. Pravim reklame: da, zagađujem univerzum. Ja sam onaj tip koji vam prodaje govna. Onaj što vas tera da sanjate o stvarima koje nikada nećete imati. Uvek plavo nebo, nikad ružne ribe, savršena sreća, retuširana u fotošopu. Slike nad kojima se balavi, muzika u pozadini. A kada marljivom štednjom uspete sebi da kupite kola iz snova, ona koja sam snimao u poslednjoj kampanji za mene će već biti demode. Ja idem tri koraka unapred i trudim se da vas frustriram. Glamur je zemlja u koju se nikada ne stiže. Drogiram vas novinom, a prednost novine je u tome što ona nikada ne ostaje nova. Uvek ima neka nova novina zbog koje prethodna postane stara. Naterati vas da balavite, to je moje sveto učenje. U mojoj profesiji niko ne želi da budete srećni, jer srećni ljudi ne konzumiraju.


Vaša patnja hrani trgovinu. U našem žargonu, to se zove „postkupovno razočaranje“. Hitno vam treba neki proizvod, ali čim dospe u vaš posed, treba vam neki drugi. Hedonizam nije humanizam: to je cash flow. Šta je njegova deviza? „Trošim, dakle postojim.“ Ali da bi se stvorile potrebe, treba potpiriti ljubomoru, bol, nezadovoljenost: to je moja municija. A vi ste moja meta.

Provodim život lažući vas, i debelo sam nagrađen za to. Zarađujem 13.000 evra (ne računajući dnevnice, poslovni auto, akcije i veliku sumu na ime odštete u slučaju da me otpuste). Evro je izmišljen da bi plate bogatih delovale manje nepristojno. Poznajete li mnogo likova koji u mojim godinama zarađuju 13 K-evra? Manipulišem vama, a daju mi novi mercedes SLK (s krovom koji se automatski spušta u gepek), ili BMW Z3, ili porše bokster, ili mazdu MX5. (Lično sam slab na roudster BMW Z3, koji odlikuje aerodinamična estetika karoserije, ima šest cilindara i 321 konjsku snagu, što mu omogućava da dostigne brzinu od 100 km/h za 5,4 sekunde. Povrh svega, taj automobil liči na gigantski čepić za anus, što ispada nekako zgodno za jebanje Zemlje u dupe.)

Prekidam vam film koji gledate na televiziji da bih nametnuo svoje logoe, plaćen mi je odmor na San Bartu, ili u Lamu, ili u Puketu, ili u Lakabani (Kversi). Zatrpavam neprekidno vaše omiljene časopise sloganima, i za to mi nude posed u provinciji, ili dvorac u Perigoru, ili vilu na Korzici, ili farmu u Ardešu, ili marokansku palatu, ili katamaran na Antilima, ili jahtu u San Tropeu. Nećete mi pobeći. Gde god da spustite pogled, caruje moja reklama. Ja vam zabranjujem da se dosađujete. Ja vas sprečavam da mislite. Terorizam novosti služi mi da vam prodam prazninu. Pitajte nekog surfera: da biste opstali na površini, treba da imate šupljinu pod sobom. Surfovati znači klizati po razjapljenoj rupi (internet zagriženici to znaju isto kao i šampioni surfa u Lakanu). Ja odlučujem o tome šta je Istinito, šta je Lepo, šta je Dobro. Ja pravim kasting za manekenke na koje će vam se dizati tek za šest meseci. Vi ih toliko lepite posvuda da ih zovete top-modelima; moje devojčice će istraumirati svaku ženu stariju od četrnaest godina. Vi od mojih izbora pravite idole. Ove zime biće trend da grudi budu više od ramena i da se ima obrijana pica. Što se više igram s vašim nesvesnim, više mi se pokoravate. Ako hvalim neki jogurt po zidovima vašeg grada, garantujem vam da ćete ga kupiti. Verujete da ste vi sami svoj sudija, ali pre ili kasnije prepoznaćete moj proizvod u ratovima supermarketa i kupićete ga, tek-tako, samo da probate, verujte mi, dobro znam svoj posao.

Mmm, kako je dobro prodreti u vaš mozak. Svršavam u vašu desnu hemisferu. Vaša želja više ne pripada vama: namećem vam svoju. Zabranjujem vam da želite nasumice. Vaša želja je rezultat ulaganja koje se prevodi u milione evra. Ja odlučujem danas o tome što ćete vi hteti sutra.

Sve me to možda čini nesimpatičnim u vašim očima. Kad počnete knjigu, uglavnom se upinjete da budete privlačni i sve to, ali ja ne želim da travestiram istinu: nisam ljubazan narator. U stvari, biću radije zadrigli podlac koji zagađuje sve što dotakne. Bilo bi idealno da počnete da me mrzite pre nego što zamrzite i epohu koja me je stvorila.

Nije li zastrašujuće videti do koje mere ceo svet ovakvu situaciju smatra normalnom? Gadite mi se, bedni robovi potčinjeni mom i najmanjem kapricu. Zašto ste mi dozvolili da postanem Kralj Sveta? Voleo bih da raskrinkam misteriju i obznanim kako je, na vrhuncu jedne cinične epohe, reklama ovenčana carskom krunom. U poslednjih dve hiljade godina, nijedan neodgovorni kreten nije bio moćniji od mene.

Želeo bih sve da napustim, da odem odavde sa svom ušteđevinom i ponesem sa sobom drogu i kurve na neko zabito pusto ostrvo. (Po ceo dan bih gledao kako se Soraja i Tamara otimaju da me maze trskom.) Ali nemam muda da dam otkaz. Zato pišem ovu knjigu. Otpuštanje bi mi omogućilo da pobegnem iz ovog zlatnog kaveza. Ja sam štetan, zaustavite me pre nego što bude previše kasno, smilujte mi se! Dajte mi sto poluga i nestajem, kunem se. Šta ja mogu što je čovečanstvo izabralo da boga zameni proizvodima široke potrošnje?

Smešno je što može da se desi da kad ova knjiga izađe dobijem povišicu, umesto da me izbace naglavačke. U svetu koji ću vam opisati kritika je usmerena, drskost se ohrabruje, prokazivanje se novčano nagrađuje, a svađa je organizovana. Uskoro će se dodeljivati Nobelova nagrada za provokaciju, i teško da će me neki kandidat tu pobediti. Revolt čini sastavni deo igre. Nekadašnji diktatori su zazirali od slobode izražavanja, cenzurisali su osporavanja i diskusije, zatvarali pisce, spaljivali kontroverzne knjige. U dobra stara vremena, inkvizicijske lomače su dozvoljavale razliku između dobrih i zlih. Totalitarizam advertajzinga mnogo je lukaviji u pranju ruku. Ova vrsta fašizma izvukla je lekciju iz prethodnih promašaja (Berlin 1945. i Berlin 1989 - ako malo bolje razmislimo, nameće se pitanje: zašto su sve svireposti umrle u istom gradu?).

Kako bi se čovečanstvo svelo na robovanje, reklama je izabrala diskretnost, prilagodljivost, uverljivost. Živimo u prvom sistemu ljudske dominacije nad čovekom pred kojim je čak i sloboda nemoćna. Nasuprot tome, taj sistem se kladi na slobodu, u tome je njegov veliki izum. Svaka kritika mu daje dobru ulogu, svaki pamflet pojačava iluziju o njegovoj sladunjavoj toleranciji. Elegantno vas potčinjava. Sve je dozvoljeno, niko vas neće grditi ako napravite haos. Sistem je postigao svoj cilj - čak je i nepokoravanje postalo neka vrsta pokornosti.
Naše raskrinkane sudbine lepo su upakovane. Siguran sam da i vi, dok čitate ovu knjigu, mislite u sebi: „Što je sladak ovaj mali advertajzer koji ujeda ruku koja ga hrani, ajde, marš na svoje mesto, zaglavljen si tu gde jesi, kao i svi ostali, platićeš porez kao i sav ostali svet.“ Nema načina da se odatle izađe. Sve je zaključano, sve sa osmehom na licu. Blokirani ste otplatom kredita, mesečnim rashodima, kirijom koju treba da platite. Padate u očajanje? Milioni nezaposlenih čekaju da oslobodite mesto. Možete se buniti koliko god hoćete, Čerčil je već odgovorio na to: rekao je da je ovo „najgori sistem ako izuzmemo ostale“. Nije nas slagao. Nije rekao najbolji sistem; rekao je najgori.

3.


Jutros u 9.00h doručkovao sam s marketinškim direktorom odeljenja za sveže proizvode u Madone1, jednoj od najvećih prehrambeno-poljoprivrednih grupa u svetu (84.848 milijardi franaka ostvarenog godišnjeg prometa u 1998, što je 12.935 milijardi evra), u jednom bunkeru od čelika i stakla, s dekoracijom u stilu Alberta Špera. Da biste ušli unutra, treba vam izvesna autorizacija: carstvo jogurta je pod visokim obezbeđenjem. Nikada dosad mlečni proizvodi nisu bili tako dobro zaštićeni. Nedostaje još samo rok upotrebe iznad automatskih vrata. Dali su mi magnetnu karticu kako bih imao pristup u liftove, a onda sam prošao kroz rampu s metalnim obrtaljkama kao u metrou i odjednom sam se osetio ultraznačajno, kao da idem u posetu predsedniku Republike, a u stvari sam samo išao da vidim starog učenika Visoke trgovačke škole u prugastoj košulji. U liftu sam recitovao katren Mišela Uelbeka:
„Visokostručni kadar penje se ka svome gubilištu,
Niklovanim liftovima
Vidim sekretarice kako promiču
Popravljaju maskaru na očima.“

Bilo mi je smešno da se nađem u unutrašnjosti jedne hladne pesme.

Kad malo bolje razmislim, tačno je da je jutrošnji sastanak nesumnjivo važniji od susreta sa šefom države. Bio je to najvažniji sastanak u mom životu jer je odredio sve ostalo.

Na osmom spratu Madonea, svi brand menadžeri nose prugaste košulje i kravate s nacrtanim životinjicama. Direktor marketinga teroriše debele sekretarice, koje se zbog toga goje. On se zove Alfred Duler. Alfred Duler sve svoje sastanke počinje istom rečenicom: „Nismo mi ovde da bi nama bilo lepo, već da bismo ugodili potrošaču.“ Kao da je potrošač neko biće druge rase - nekakav Untermensch. Povraća mi se od njega: što je prilično neugodno, budući da se radi o osobi koja radi u prehrambenoj industriji. Zamišljam ga: ujutro se brije, vezuje kravatu, traumira decu svojim zadahom, sluša radio Frans info pojačan do daske, čita u kuhinji Eho pijući kafu s nogu. Nije pipnuo svoju ženu još od 1975, ali je i ne vara (ona njega vara). Čita jednu knjigu godišnje, i to samo Alena Duamela. Navlači odelo, iskreno veruje u to da igra krucijalnu ulogu u okviru svog holdinga, poseduje veliki mercedes koji brunda brum-brum kad se nađe u zastoju u saobraćaju, i mobilni telefon motorola, koji se oglašava s pilim-pilim u futroli okačenoj iznad pionir auto-radija iz kojeg se čuje reklama za Casto-Casto-Castoramu, Mamut mrvi cene, Napravite pravi izbor: izaberite But. Ubeđen je da je povratak na ekonomski razvoj dobra vest, iako taj razvoj znači samo sve više i više uzaludne proizvodnje, jednu „ogromnu akumulaciju robe“ (Karl Marks), gomiletinu dodatnih proizvoda u koju ćemo potonuti. Ali on Veruje. To je naučio u Visokoj školi: „U Razvitak ćeš verovati“. Proizvodimo milione tona proizvoda i bićemo srećni! Slava ekspanziji zbog koje rade fabrike zbog kojih raste ekspanzija! Nemojmo se ni po koju cenu zaustaviti da razmislimo!

Sedimo u otužnoj sali za sastanke, kakvih ima u svim poslovnim zgradama širom sveta, oko velikog ovalnog stola sa čašama soka od pomorandže i jednom sekretaricom-ropkinjom koja donosi termos kafe ne usuđujući se da podigne pogled, i koja se oseća ispod pazuha od sinoćnjih prekovremenih sastanaka.
Duler otpočinje sastanak precizirajući da je „sve o čemu će ovde biti reči strogo poverljivo; neće biti rezimea posle ovog meetinga; ovo je krizni sastanak; treba predvideti otkup, ali zabrinut sam zbog rotacija; jedan konkurent lansira me-too uz veliku kampanju; prema poverljivim izvorima, ima nameru da nam otme delove tržišta; osećamo se kao da su nas napali“. U deliću sekunde, okupljeni za stolom počinju da se mršte. Nedostaju još samo zeleni vojnički šlemovi i vojne mape pa da se nađemo u filmu „Najduži dan“.

Nakon uobičajenih meteoroloških komentara, Žan-Fransoa, group account direktor naše agencije, uzima reč da bi rezimirao brifing, i uz pomoć retroprojektora prikazuje na zidu niz ilustracija:
„Dakle, upravo smo vam pokazali skript od trideset sekundi za odbranu Mrska protiv napada me-too distributera. Podsećam vas na strateški cilj koji smo sebi postavili na prethodnom sastanku: ‘Na erozivnom tržištu, Mrsko donosi novinu i nudi novu viziju jogurta zahvaljujući novom ergonomskom pakovanju’.“
Podigao je nos iz svojih papira i beleški, i promenio ilustraciju. Na zidu se moglo pročitati napisano debelim slovima:

Činjenično stanje polusenke (nastavak):

Emotivno
Gurman / Neodoljiv
Zadovoljstvo / Fashion MRŠKO Mršavljenje/ Lepota
Zdravo / Hranljivo
Racionalno.“


Pošto se niko ne protivi, on nastavlja da parafrazira ono što je njegova sekretarica (čije je dete zaradilo upalu uha u vrtiću) otkucala u vordu 6:
„Na osnovu naše, Likove, Alfredove i moje odluke od 23. ovog meseca, poveli smo se u razmišljanju za beneficijom koju potrošač može da izvuče: ‘S Mrškom ostajem vitka i jedem inteligentno zahvaljujući vitaminima i kalcijumu koje sadrži.’ U ovom zakrčenom sektoru, brand review nam je pokazao da se treba opkladiti na double insight: lepota+zdravlje. Mrsko je dobar za moje telo i za moj duh. Glava i noge, u neku ruku, ha, ha, hm...“
Ovaj govor bio je plod razmišljanja odeljenja za strateški razvoj (dvojice depresivnih četrdesetogodišnjaka) i podšefova iz reklame (izašlih iz Više trgovačke škole u Dižonu). Naročito je primeren željama i ukusu klijenta i služi da a priori opravda scenario koji sam izlegao prethodno veče. Ovde se Džef zaustavi i nasmeje, budući da se osećao usamljeno. Zatim nastavi svoj trbušni ples:
„Mi smo izmislili ovaj koncept koji, verujem, paše copy strategiji, i zaista omogućava da se maksimalno utiče na proizvod koji obećava, naročito što se tiče vizuelnog koda. Eto, ovaj, prepuštam reč Oktavu.“
Budući da sam ja Oktav, primoran sam da ustanem i izložim projekat reklamnog špota u mrtvoj tišini, pokazujući storyboard od dvanaest slika nacrtanih preskupim rafmanom.

„Evo ovako: nalazimo se na plaži Malibu u Kaliforniji. Vreme je predivno. Dve prelepe plavuše trče po pesku u crvenim kupaćim kostimima. Jedna kaže drugoj: ‘Onomastička egzegeza jeste cilj hermeneutičkog poništenja.’ Druga odgovara: ‘Ali ne treba upasti u ontološku paranomaziju.’ Za to vreme, dva preplanula surfera raspravljaju na okeanu: ‘Znaš li da je Niče u Ecce Hommo napisao hedonističku pohvalu plivanju?’ Drugi besno odgovara: ‘Nije tačno, on je samo branio koncept Velikog Zdravlja kao alegorijski solipsizam!’. Vraćamo se na plažu na kojoj dve devojke ispisuju matematičke jednačine po pesku. Dijalog: ‘Hipoteza: ako kubni koren od x varira u skladu s beskonačnim...’ ‘Da’, kaže druga, ‘treba samo da podeliš zbir koji teži asimptoti.’
„Film se završava pakovanjem Mrska u prvom planu i sloganom: ’MRŠKO. VITKOST VAS ČINI INTELIGENTNIM.’“

Tišina još traje. Direktor marketinga posmatra svoje brand menadžere, koji hvataju beleške kako bi izbegli da daju svoje mišljenje. Žan-Fransoa izvodi neuverljivo svoju tačku:
„Naravno, tu je i oznaka ‘Mmm Madone’ na kraju, to se podrazumeva. Ovaj... mislili smo da bi bilo zanimljivo prikazati simbole vitkosti kako vode intelektualne razgovore... Osim toga, treba znati da outdoor sportovi sve više postaju mainstream. Dobro, postoji i nekoliko mogućih deklinacija: mišice Francuske raspravljaju o Brest-Listvik sporazumu iz 1918; golišave muške striptizete razglabaju o nagosti kao telesnom oslobađanju i negaciji postmodemističke alijenacije, pokazujući u isto vreme svoje mišiće, itd. Duhovito, zar ne?“
Podšefovi preuzimaju reč, jedan za drugim, i komentarišu: „pa, onako“, „prilično se slažem “, „nisam baš uveren, iako sam shvatio ideju“, „treba još razmisliti“... Valja primetiti da svaki učesnik ponavlja kao papagaj ono što je rekao njegov nadređeni. Sve do trenutka kad Duler progovori. Veliki šef se ne slaže sa svojim potčinjenima:
„A zašto bismo se šalili?“
Na kraju krajeva, Alfred Duler je u pravu: da sam na njegovom mestu, ni ja se ne bih smejao. Suzdržavajući nagon za povraćanjem, pokušavam sam da obrazložim:
„To je dobro za vašu marku. Humor vas čini simpatičnim. I odlično se pamti. Potrošači bolje pamte ono što ih je nasmejalo: kasnije prepričavaju šale na večerama, u kancelariji, na rekreaciji. Setite se komedija koje su u ovom trenutku gledane. Ljudi idu u bioskop, vole da se razgale... “
Alfred Duler onda izrekne besmrtnu rečenicu:
„Da, ali ne pojedu posle toga filmsku traku.“ Molim ga da me izvini, i odlazim u toalet misleći: „Ti si, đubre jedno, zaradio svoje mesto u mojoj knjizi. I to dobro. Pojavićeš se već u trećem poglavlju. ALFRED DULER JE VELIKO ĐUBRE.“

Svaki pisac je tužibaba. Svaka književnost je prokazivačka. Ne vidim šta je drugo smisao pisanja knjiga ako ne pljuvanje po nečemu. Ja sam, tako, bio svedok izvesnog broja događaja, i poznajem izdavača koji je dovoljno lud da mi dozvoli da ih ispričam. U početku nisam ništa tražio. Našao sam se usred mašinerije koja je gutala sve na svom putu, nisam nikad pretendovao na to da odatle izađem neoštećen. Na sve strane sam tražio osobu koja bi imala dovoljno moći da promeni svet, sve do dana kada sam shvatio da sam to možda ja sam.

4.


Uglavnom, ideja im je bila da unište šume i zamene ih automobilima. To nije bio ni svestan ni promišljen projekat; bilo je gore od toga. Nisu uopšte znali kuda idu, ali išli su zviždućući - posle njih potop (ili kisele kiše, pre će biti). Prvi put u istoriji planete Zemlje, ljudi svih zemalja imali su isti cilj: zaraditi dovoljno novca da bi se ličilo na reklamu. Ostalo je od drugorazrednog značaja, oni neće biti tu da istrpe posledice.

Da raščistimo nešto. Ne kritikujem ja sebe, niti sprovodim javnu psihoanalizu. Pišem ispovest deteta milenijuma. Termin „ispovest“ koji koristim ima katolički smisao. Želim da spasem svoju dušu pre nego što zbrišem. Podsećam da će tako biti „veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset devet pravednika kojima pokajanje ne treba“ (Jevanđelje po Luki) Jedina osoba s kojom prihvatam da potpišem ugovor na neograničeno vreme jeste Bog.
Stalo mi je da se setite da sam pokušao da odolim, iako sam znao da učešće na sastancima podrazumeva saradnju. Već samim tim što si seo za njihov sto, u njihovoj morbidnoj mermernoj klimatizovanoj sali, učestvuješ u generalnom ubijanju. Odaje ih njihov ratnički rečnik: pričaju o kampanji, metama, strategijama, uticaju. Planiraju ciljeve, prvi talas, drugi talas. Plaše se kanibalizacije, odbijaju da se povampire. Čuo sam da u Marsu (proizvođač čokoladica koje nose ime boga rata) računaju godinu kao dvanaest perioda od četiri nedelje; ne kažu 1. april, nego „P4 N1“! Naprosto, to su ratnici koji vode Treći svetski rat. Dozvolite mi da vas podsetim da je reklama tehnika cerebralne intoksikacije koju je izmislio Amerikanac Albert Dejvis Lasker 1899, i da ju je naročito razvio, i to vrlo delotvorno, izvesni Jozef Gebels tridesetih godina XX veka, kako bi ubedio nemački narod da treba spaliti sve Jevreje. Gebels je bio iskusan konceptualni urednik: „DEUTCHLAND ÜBER ALLES“, „EIN VOLK, EIN REICH, EIN FÜHRER“, „ARBEIT MACHT FREI“... Setite se toga uvek: s reklamom nema šale.
Nema velike razlike između „konzumirati“ i „uništiti“.

U jednom trenutku sam poverovao da bih mogao da budem zrno peska u zupčaniku. Pobunjenik u još uvek plodnom stomaku zveri; prvoklasni borac pešadije global marketplacea. Govorio sam: „Ne možemo promeniti smer kretanja aviona ako ne uđemo u njega, treba promeniti stvari iznutra, kao što je govorio Gramši.“ (Gramši je bio više šik od Trockog, ali je zagovarao istu infiltraciju. Mogao sam isto tako da citiram Tonija Blera ili Danijela Kon-Bendita.) To mi je pomagalo da obavim prljav posao. Na kraju krajeva, šezdesetosmaši su počeli revoluciju, a zatim su ušli u reklamu - ja sam hteo da uradim obrnuto.
Zamišljao sam sebe kao nekog liberalnog Če Gevaru, pobunjenika u guči jakni. Vidite, bio sam potkomandant Guče! Viva el Gucche! Odlična marka. Veoma dobro za pamćenje. Pojavljuju se dva problema na perceptivnom nivou:
zvuči kao „Duče“;
najveći revolucionar XX veka nije Če Gevara, nego Mihail Gorbačov.
Svečeri sam se vraćao u svoj gigantski stan, i bilo mi je veoma teško da zaspim jer sam razmišljao o beskućnicima. U stvari, bio sam budan zbog kokaina. Njegov metalni ukus peo mi se u grlo. Masturbirao sam u lavabo, pre nego što progutam jedan stilnoks. Budio sam se oko podneva. Nisam više imao devojku.Verujem da sam u suštini hteo da širim dobro oko sebe. To nije bilo moguće iz dva razloga: zato što su me sprečavali, a i zato što sam abdicirao. Najčešće ljudi puni dobrih namera postaju čudovišta. Sada znam da se više ništa neće promeniti, nemoguće je, prekasno je. Ne može se boriti sa sveprisutnim protivnikom, virtuelnim i bezbolnim. Nasuprot Pjeru de Kubertenu, rekao bih da je danas suština u neučestvovanju. Treba pobeći, kao Gogen, Rembo ili Kastaneda, i to je to. Otići na pusto ostrvo s Anđelikom koja razmazuje ulje po Žulijaninim grudima koja ti ga daje po onoj stvari. Obrađivati svoju baštu marihuane u nadi da ćemo umreti pre smaka sveta. Marke su dobile Treći svetski rat na štetu čovečanstva. Osobenost Trećeg svetskog rata je u tome što su ga izgubile sve zemlje u isto vreme. Najavljujem vam rezime: David nije potukao Golijata. Bio sam naivan. Prostodušnost nije kvalitet na ceni u ovoj korporaciji. Upao sam u klopku. To je, inače, jedina stvar koja me povezuje s vama.

5.


Bacio sam peglu od dvanaest popijenih kafi u toaletu Madone internacional, a zatim sam stukao jednu crtu kako bih se vratio u život. Isprskao sam lice ledenom vodom pre nego što sam se vratio na sastanak. Nije ni čudo što nijedan kreativac neće da radi za Madone. Tu više ne teku med i mleko. Ali ja sam imao plan B: predložio sam im pastiš Čarlijevih anđela s tri lepe žene koje skakuću s pištoljima uperenim na kameru, uz soul muziku sedamdesetih; lepotice hapse zločince i recituju im Bodlerove pesme (džudo potezi, kung-fu udarci nogom i akrobatika); jedna od njih gleda pravo u objektiv uvrćući ruku jadnom gangsteru koji stenje od bola dok ona uzvikuje:
„Ovu akciju ne bismo mogle da izvedemo bez voćnog Mrska s 0% masti. U sjajnoj smo fizičkoj i mentalnoj formi!“
Ovaj predlog je imao podjednakog uspeha kao i svi ostali koje sam im ponudio: parodija strukturalističkog indi filma, bond devojke kod psihoanalitičara, rimejk Wonderwoman Žan-Lika Godara, predavanje Julije Kristeve koju je snimio Dejvid Hamilton...
Idiot iz globalnog sela nastavio je svoj žestok napad na humor:
„Vi kreativci, vi sebe smatrate umetnicima, samo mislite kako ćete da dobijete nagradu u Kanu, a ja sam taj koji treba da položi račun na kraju, ja sam u poziciji Go/No Go, moram da rasprodam zalihe, ispoštujem imperative, razumete me, Oktave, vi ste mi veoma simpatični, vaše šale su mi smešne, ali ja nisam pedesetogodišnja domaćica, mi radimo na tržištu, moramo da se odvojimo od sopstvenog suda i prilagodimo meti, da mislimo na kljun gondole iz Vezula... “
„Venecije“, odgovoriti. „Ostavite gondole u Veneciji.“
Taj prokterovac2 se nije nasmejao. Nadovezao se na apologiju testova. Njegovi potčinjeni u kravatama nastaviše da žvrljaju po blokovima.
„Doveli smo dvadeset žena kupaca, i nijedna od njih nije pronikla u vaš delirijum: nisu ništa shvatile. Ono što one hoće jeste informacija, da im se pokaže proizvod i cena, i tačka. A gde je tu vizuelni ključ, pitam ja vas? Vaše ideje su kreativne, to je sve lepo, ali ja sam deterdženter, meni treba nešto što se rimuje uz oglašavanje na prodajnom mestu! Kako ja da napravim reklamu na internetu? Amerikanci su već izmislili spam, šalju promotivne ponude preko imejla, a vi, vi još uvek rezonujete kao u XX veku! E pa nećete! Prošao sam ja školu prodaje sredstava za čišćenje! Teren je jedini pravi pokazatelj! Dakle, spreman sam da kupim nešto neobično, ali vodim računa o našim naporima!“
Maksimalno sam se potrudio da ostanem staložen:
„Gospodine, dozvolite mi da vam postavim jedno pitanje: kako mislite da iznenadite svoje potrošače ako ih najpre pitate za mišljenje? Da li možda pitate svoju ženu da izabere poklon kojim ćete je iznenaditi za rođendan?“
„Moja žena mrzi iznenađenja.“
„Zato se, pretpostavljam, i udala za vas?“
Žan-Fransoa je počeo da se nakašljava.
Iako sam se osmehivao Duleru, nisam mogao da ne mislim na rečenicu Adolfa Hitlera: „Ako želite naklonost mase, morate im reći najgluplje i najplitkije stvari.“ Taj prezir, ta mržnja prema narodu na koji se gleda kao na neodređeni entitet... Ponekad imam utisak da su industrijalci gotovo spremni da izruče vagone zverinja ne bi li naterali potrošače da prožderu njihove proizvode. Mogu li da navedem još tri citata: „Mi ne tražimo istinu, već učinak proizvoda.“ „Propaganda prestaje da bude efikasna onda kada njeno prisustvo postane upadljivo.“ „Što je laž veća, to bolje prolazi.“ Svi potiču od Jozefa Gebelsa (opet on).
Alfred Duler je nastavio raspravu :
„Cilj nam je da zavalimo količinu od 12.000 tona ove godine. Vaše devojke koje trče po plaži raspravljajući o filozofiji, to je previše intelektualno, to je dobro za Kafe de Flor, ali prosečna konzumentkinja neće ništa shvatiti! A što se tiče citiranja iz Ecce Homo, ja znam o čemu je reč, ali ne i široka publika, to je malo pederski! Ne, ozbiljno, to sve treba preraditi, žao mi je. Znate, mi u Prokteru imamo jednu izreku: ‘Ne ponašajte se prema ljudima kao da su glupači, ali ne zaboravite da oni to jesu.’“
„To o čemu vi govorite je jezivo! To znači da demokratija vodi u autodestrukciju. S takvom vrstom maksima povratićemo fašizam: prvo kažete da je narod glup, a onda ga uništite.“
„Ma da nećete sad da nam izrecitujete govor pobunjenog kreativca? Mi prodajemo jogurt, i nismo tu da bismo dizali revoluciju. Ma šta je njemu danas? Šta, sinoć te nisu pustili da uđeš u Le Ban, je l’ to posredi?“
Atmosfera se uzburkala. Žan-Fransoa je pokušao da skrene razgovor:
„Budimo iskreni, taj jaz između seksi devojaka koje pričaju o platonskoj hermeneutici... To upravo izražava ono što vi hoćete da kažete: lepota i intelekt... Zar ne?“
„Rečenica je preduga za ceradu kamiona“, presekao je jedan potčinjeni s cvikerima.
„Mogu li da vas podsetim na princip reklame: stvoriti humoristički jaz (ono što se u našem žargonu zove ‘kreativni skok’) koji izaziva osmeh kod gledaoca, njegovo popuštanje, a što prodaje marku? Što se tiče samoprozvanih prokterovaca, vaša strategija je prilično ćopava, izvinićete: mršavljenje i inteligencija kao jedini selling proposition nameću se sami od sebe!“
Žan-Fransoa mi daje znak da ne insistiram. Malo mi je falilo da predložim „Madone uber alles“ kao slogan, ali sam se suzdržao. Mislićete da preterujem, da nije strašno. Ali pogledajte šta se dešava na našem malom jutarnjem sastanku. Nije reč samo o prezentaciji bezazlene kampanje: ovaj sastanak je važniji od Minhenskog sporazuma. (U Minhenu su 1938. šefovi francuske i engleske države, Eduar Daladje i Nevil Čemberlen, prepustili Čehoslovačku nacistima, tek tako, u ćošku jednog stola.) Svakoga dana, na stotinama sastanaka poput ovog u Madone svet biva ostavljen na cedilu. Svakodnevno hiljade Minhena! Ono što se tu dešava od suštinskog je značaja: ubistvo ideja, zabrana promene. Nalazite se licem u lice pred individuama koje preziru javnost, koje žele da je održe u činu glupe i uslovljene kupovine. Oni se u svom duhu obraćaju „mongoloidu mlađem od pedeset godina“. Pokušavate da im predložite nešto smešno što bi ispoštovalo ljude, što puca na više, jer je reč o ljubaznosti kad se film na televiziji prekida. I neko vas u tome sprečava. I uvek jedno te isto, stalno, svaki dan, svaki dan... Hiljade kapitulacija dnevno, spušta vam se rep u jeftinom odelu. Svakodnevno hiljade „kukavičkih olakšanja“. Malo-pomalo, ove stotine hiljada debilnih sastanaka organizuju trijumf sračunate i prezrive gluposti nad jednostavnom i naivnom potragom za ljudskim napretkom. U demokratiji bi, u idealnom slučaju, trebalo želeti upotrebiti sjajnu moć komunikacije da bi se duševnost pokrenula, a ne zdrobila. A to se nikad ne dešava, jer oni koji raspolažu ovom moći više vole da ne rizikuju. Naručioci žele predtržište, pretprobu, oni ne žele da vaš mozak radi, oni žele da vas preobraze u ovce, ne šalim se, videćete da će vam jednog dana tetovirati bar kod na nadlanici. Znaju da je vaša jedina moć u kreditnoj kartici. Njima je potrebno da vas spreče da birate. Treba da transformišu vaš voljni akt u akt kupovine.

Otpor promeni najžešće se praktikuje u bezličnim salama za sastanke. Srce nepokretnosti prebiva u ovoj zgradi, među srednjestručnim kadrom koji ima perut i debele potplatke na cipelama. Povereni su im ključevi moći, a niko ne zna zašto. Oni su centar sveta! Političari više ništa ne kontrolišu; ekonomija vlada. Marketing je perverzija demokratije: orkestar diriguje dirigentu. Ispitivanja prave politiku, testovi čine reklamu, paneli biraju muziku emitovanu na radiju, sneak previews određuju kraj filmovima koji se prikazuju u bioskopima, rejting pravi televiziju, a svim ovim studijama manipulišu svi Alfredi Duleri na planeti. Niko više nije odgovoran osim Alfreda Dulera. Alfredi Duleri drže uzde, ali ne idu nikuda. Big Brother is not watching you, Big Brother is testing you. Ali ispitivanje javnog mnjenja je konzervativizam. To je abdikacija. Ne predlaže vam se više ništa što bi moglo da vam se ne dopadne. Tako se ubijaju inovativnost, originalnost, stvaralaštvo, pobuna. Sve ostalo proizlazi odatle. Naše klonirane egzistencije... Naša somnambulna tupost... Izolovanost bića... Univerzalna anestezirana rugoba... Ne, to nije samo mali sastanak. To je galopirajući kraj sveta. Ne možemo se u isto vreme potčiniti svetu i promeniti ga. Jednog dana će se u školi učiti kako se demokratija samouništila.

Za pedeset godina, Alfred Duler će biti optužen za zločine protiv ljudskog roda. Svaki put kada se reč „tržište“ pomene, treba je shvatiti kao parče „kolača“. Ako se kaže „studije tržišta“, misli se na „studije kolača“; „ekonomija tržišta“ znači „ekonomija kolača“. Ovaj čovek je naklonjen liberalizaciji kolača, želi da lansira nove proizvode u oblasti kolača, da se prepusti osvajanju novih kolača, i nikada ne zaboravlja da precizira da je kolač svetski. Treba da znate da vas on mrzi. Vi ste za njega obična stoka koju treba kljukati, Pavlovljevi psi, sve što ga zanima jeste vaš novac u džepu njegovih akcionara (fondovi američkih penzija, što će reći banda penzionera koji riknjavaju kraj bazena u Majamiju, na Floridi). A neka Najbolji Od Svih Materijalističkih Svetova nastavi da se okreće.

Zamolio sam Alfreda da me izvini, jer sam osetio da će mi nos ponovo prokrvariti. To je problem s pariskim kokainom: toliko je sečen da treba imati solidne nozdrve. Osetio sam nalet krvi. Ustao sam ušmrkujući na brzinu, jurnuo ka klozetu, i tu je moj nos počeo da šiklja kao nikad, nije prestajao da curi, krv na sve strane, na ogledalu, na košulji, na automatskom peškiru, na pločicama, iz mojih nozdrva su kuljali veliki crveni mehurovi. Srećom niko nije ušao u tom trenutku, pogledao sam se u ogledalo i video krvavo lice, sve je bio crveno, brada, usta, okovratnik, lavabo je bio tamnocrven, imao sam krvi i po rukama - ovog puta sam bukvalno imao ruke natopljene krvlju - i to mi je dalo ideju, te sam napisao na zidovima klozeta „Pigs“, „PIGS“ na vratima, izašao sam u hodnik, „pigs“ na lamperiji, na itisonu, „pigs“ u liftu, a onda sam pobegao, a verujem da su kamere za nadzor sigurno ovekovečile taj slavni trenutak. Dan kada sam kapitalizam poškropio sopstvenom krvlju.

6.


Ups! Generalni direktor moje agencije upravo je ušao u moju kancelariju. Nosi bele pantalone, teget blejzer sa zlatnom dugmadi, belu maramicu u gornjem džepu, i košulju na rože kockice (naravno). Jedva sam imao vremena da uklonim ovaj tekst sa ekrana. Očinski me potapšao po ramenu: „Znači, naporno se radi?“ Filip me voli jer je namirisao da sam sačuvao izvesnu distancu prema poslu. Zna da je bez mene ništa - što je recipročno: ja bez njega mogu da se oprostim od pustog ostrva, kokaina i kurvi (Veronika polegla po Fioni koja masturbira vibratorom, a ja u Veroniki). On je jedan od onih koje ću žaliti kad budem goreo na lomači zajedno s celim francuskim advertajzingom neposredno nakon što ova knjižica izađe. Skupo me plaća kako bi mi dokazao svoju ljubav. Ja ga poštujem jer ima veći stan od mene. Sada me čudno tapše po ramenu, i tiho mi šapuće na uvo:
„Nego... jesi li umoran ovih dana?“
Sležem ramenima:
„Umoran sam otkad sam se rodio.“
„Oktave, ti znaš da te mi ovde obožavamo. Ali obrati pažnju na ponašanje, čujem da si jutros odlepio u Madone. Duler me zvao da se požali i morao sam da pošaljem ekipu čistača da uklone tvoja umetnička dela. Možda bi ti prijao mali odmor...“
„A zar ne misliš da bi bilo bolje da me najurite?“
Filip se nasmejao, i ponovo me potapšao po ramenu.
„Odmah krupne reči! Ne dolazi u obzir, previše cenimo tvoj talenat. Tvoje prisustvo je mnogo učinilo za Rose, znaš da su Amerikanci otkinuli na spotove oranžina-kole, a tvoj baseline ’VRLO JE MNOGO WONDERFUL’ dobila je dobar ipsos skor, ali možda bi samo trebalo rede da ideš kod klijenata, šta misliš?“
„Vidiš“, rekoh smireno, „onaj debil Duler mi je držao pridiku o spemingu na vebu; mogao sam da zamolim Čarlija da mu pošalje trojanca, kao attachment u imejlu, da mu upropasti sistem. To bi ga koštalo mnogo više od ribanja klozeta.“
Filip je izašao glasno mrmljajući, što je znak da nije shvatio aluziju. Međutim, dobar znak o mom otpuštanju jeste to što je direktor došao lično da me ukori, a što je isto tako mogao da učini i slanjem imejla preko intraneta. Ljudi sve ređe i ređe razgovaraju; uglavnom kad se napinjemo da izreknemo istinu u lice bude GOTOVO previše kasno.

7.


Ljudi me često pitaju zbog čega su kreativci preplaćeni. Jedan kolumnista kome treba nedelju dana da sastavi članak za Figaro biće pedeset puta manje plaćen od jednog kopirajtera frilensera koji će za deset minuta ispljunuti plakat. Zašto? Jednostavno zato što copywriter radi posao koji donosi više novca. Klijent raspolaže godišnjim budžetom od nekoliko desetina ili stotina miliona koje troši na reklamu. Agencija računa svoje honorare u procentima kupovine prostora: uglavnom je provizija 9% (ranije je bila 15%, ali klijenti su shvatili da je to čista krađa). Kreativci su, u stvari, nedovoljno plaćeni u odnosu na ono što donose. Kad pogledate količine novca koje im protiču ispred nosa, sume koje omogućavaju njihovim šefovima da spletkare, onda njihova plata deluje beznačajno. Uz to, ako kreativni direktor traži malu nadoknadu, svi će mu se rugati. Jednom sam, izlazeći sa sastanka, pitao Marka Maronijea: „Zašto svi slušaju Filipa, a ne mene?“
„Zato što“, odgovorio mi je istim tonom na moju primedbu, „Filip zarađuje 50.000 evra mesečno, a ti ne.“
U poslu jednog kreativca morate stalno da pravdate svoju platu; u tom poslu se dokazuješ platom. Karijera je efemerna, kao što je to slučaj i s televizijskim voditeljima. Zato jedan kreativac zaradi za nekoliko godina ono što običan čovek zaradi za ceo život. Ipak, postoji razlika u veličini između reklame i televizije: kreativcu treba godinu dana da napravi reklamu od trideset sekundi, dok televizijskom voditelju treba trideset sekundi da osmisli program od godinu dana.
Drugo, posao kreativca nije lak. Ovaj posao bije glas da je naizgled jednostavan. Svi misle da mogu to da rade. Međutim, jutrošnji sastanak vam je dao predstavu o težini ovog posla. Ako nastavim poređenje s kolumnistom Figaroa, posao kreativca izgledao bi kao da kolumnistin članak koriguje najpre zamenik urednika, pa korektor, pa ga potom pročitaju i izmene unesu svi ljudi koje je u svom članku pomenuo, a onda je članak javno pročitan pred reprezentativnim uzorkom čitalaca novina pre nego što je ponovo promenjen, s 90% šansi da na kraju uopšte ne bude objavljen. Poznajete li mnogo novinara koji bi istrpeli ovakav tretman? Mi smo dobro plaćeni i zbog toga.

Pre ili kasnije, neko mora da napravi reklame koje vidite posvuda: direktor agencije i njegovi group account direktori prodaju ih svojim klijentima naručiocima, o njima se priča u štampi, parodiraju se na televiziji, seckaju se u sitna crevca po kancelarijama za istraživanje javnog mnjenja, zbog njih raste ugled proizvoda, a raste i novac od prodaje. Ali tu negde postoji i neka budala koja sedi za stolom i koja je osmislila te reklame u svojoj glavici, a ta budala vredi mnogo, baš mnogo, zato što je Gospodar Svemira, kao što sam vam već objasnio. Ta budala se nalazi na samom kraju proizvodnog lanca, dotiče se s industrijom, i nalazi se tamo gde je ekonomska svađa najgrublja. Marke osmisle proizvode, milioni radnika proizvode ih u fabrikama, da bi se ti isti proizvodi distribuirali po nebrojenim prodavnicama. Ali ceo taj tok ne bi ničemu služio da jedna budala za stolom nije iznašla način kako da uništi konkurenciju, pobedi na takmičenju, ubedi kupce da ne izaberu drugu marku. Ovaj rat nije besplatna aktivnost, niti diletantska igra. Ne prave se kule u vazduhu. Dešava se nešto prilično misteriozno kada Čarli, umetnički direktor, koji sedi naspram mene, i ja osetimo da smo našli ideju kako da još jednom utovarimo neki potpuno nekoristan proizvod u korpu jedne siromašne domaćice. Razmenimo zavereničke poglede. Ostvarili smo magiju: izazvati u ljudima koji nemaju para želju da kupe neku novu stvar koja im deset minuta ranije nije trebala.
Svaki put je prvi put. Ideja uvek dođe niotkuda. To čudo me uvek uzdrma, oči mi napuni suzama. Pod hitno moraju da me najure.

Moje tačno zvanje je copywriter, tako danas nazivamo javne pisce. Ja osmišljavam scenarije za reklame od trideset sekundi i parole za plakate. Kažem „parole“ kako biste me razumeli, ali znajte da je reč „parola“ potpuno has been. Danas se kaže „slogan“ ili „headline“. Meni se sviđa „slogan“, ali „head-line“ je više fensi. Najveći snobovi među redaktorima kažu „head-line“, ne znam zašto. Pa tako i ja kažem da sam porodio taj i taj „head-line“, jer češće dobijaš povišicu ako si snob. Šljakam na osam budžeta: za francuski parfem, za jednu demodiranu marku odeće, za italijanske testenine, za veštački šećer, za jedan mobilni telefon, za nemasni beli sir, za instant-kafu i sok od pomorandže. Moji dani liče na dugotrajno šaltovanje između tih osam požara koje treba gasiti. Moram neprekidno da se prilagođavam različitim problemima. Ja sam urađeni kameleon.

Znam da mi nećete verovati, ali nisam izabrao ovaj posao samo zbog novca. Volim da smišljam rečenice. Nijedno drugo zanimanje ne daje toliko moći rečima. Kopirajter je autor aforizama koji se prodaju. Mogu da mrzim koliko hoću ovo što sam postao, ali treba priznati da ne postoji drugo zanimanje u kome se tokom tri nedelje može raspravljati zbog jednog priloga! Kada je Sioran napisao: „Maštam o svetu u kome bi se umrlo zbog jedne zapete“, da li je slutio da govori o svetu kopirajtera?

Kopirajter radi u ekipi s umetničkim direktorom. Umetnički direktori su tako našli kako da budu snobovi: kažu kako su „AD“ (skraćenica od „Art Director“). Mogli bi isto tako da kažu „UD“, ali ne, oni kažu „AD“, koriste britansku skraćenicu. Dobro, neću vam sad odati sve štoseve iz sveta advertajzinga, nismo zato tu; ako vas to zanima, možete pročitati stare Lozijeove stripove, ili gledati televiziju (najčešće nedeljom uveče), komedije iz sedamdesetih u kojima Pjer Rišar uvek igra ulogu advertajzera. Ranije je reklama zasmejavala. Danas se više niko ne smeje. Nije to više vesela avantura, nego nepobediva industrija. Raditi u reklamnoj agenciji postalo je podjednako uzbudljivo kao i raditi u računovodstvu.

I da skratim, davno je prohujalo vreme kada su advertajzeri bili samo smešni lakrdijaši. Danas su to opasni poslovni ljudi, račundžije, kopči. Javnost je to počela da primećuje, pa izbegava naše ekrane, čepa naše prospekte, sklanja se od naših krovova na autobuskim stanicama, šara po našim bilbordima odnosa dimenzija 4x3. Ovakva reakcija zove se „reklamofobija“. A reklama za to vreme preuzima vlast, kao hobotnica. Ova aktivnost, nastala iz zezanja, dominira danas našim životima: ona fmansira televiziju, štampa trpi njen diktat, vlada sportom (na svetskom prvenstvu nije Francuska pobedila Brazil, nego je Adidas potukao Nike), oblikuje društvo, utiče na seksualnost, održava razvoj. Da navedem cifru? Investicije naručilaca reklama u svetu za 1998. godinu dostižu 2.340 milijardi franaka (čak je i u evrima ta suma velika). Potvrđujem vam da je po toj ceni sve na prodaju - a naročito vaša duša.

8.


Trljam desni koje me neprekidno svrbe. Kako starim, usne mi se sve više stanjuju. Sabijem četiri grama kokaina dnevno. Počinjem čim se probudim, prva crta prethodi jutarnjoj kafi. Kakva šteta što imamo samo dve nozdrve, inače bih šmrkao još više: koka je dobar „razbijač briga“, govorio je Frojd. Anestezira probleme. Po ceo dan žvačem žvaku bez žvake. Noću idem na žurke na kojima me niko ne vidi.

Zašto Amerikanci kontrolišu svet? Zato što kontrolišu komunikaciju. Došao sam u ovu američku agenciju zato što sam znao da Mark Maronije tu radi. Agencija se zove Rosserys&Witchcraft ali je svi zovu Rose. To je francuska filijala prve svetske advertajzing grupe koju su osnovali u Njujorku 1947. Ed Roseriz i Džon Vičkraft (5,2 milijarde dolara bruto zarade u 1999). Zgrada je sigurno sagrađena sedamdesetih: u to doba je bio moderan „parobrod look“. Ima veliko unutrašnje dvorište i žute tube svuda unaokolo, stil varira između Bobura i Alkatraza, a nalazi se u Bulonj-Bilankuru, što nije tako fensi kao Medison avenija. Okolo dva gigantska inicijala „R&W“, koji caruju holom, i sve same plastične biljke. Tipovi hodaju brzo, sa sve predmetima ispod miške. Zgodne devojke pričaju na mobilni. Svi se osećaju uključenim u misiju: optočiti zlatom reljef nekog toalet-papira, lansirati novu supu iz kesice, „konsolidovati prošlogodišnju optimiziranu poziciju u sektoru margarina“, „istražiti nove teritorije dimljene kobasice“... Jednom mi se desilo da sam naleteo na trudnu account asistentkinju koja je plakala u hodniku. (Account asistentkinje se kriju da bi plakale.) Odigrao sam ulogu uslužnog tipa, ponudio je čašom hladne vode, dao joj maramicu, potapšao je po dupetu. Nije vredelo: usiljeno se nasmešila, ali osetio sam da ju je bilo sramota što puca pred nekim.
„Noćas sam sanjala da mi noge same idu i nose me u Rose. Pokušala sam da se oduprem, ali bile su isprogramirane na automatsko navođenje... Sve je u redu, veruj mi, nije to ništa, proći će.“
Zamolila me je da ne kažem ništa njenom šefu, ubedila me da je dobro, i da to sve nema nikakve veze s poslom, nego da je trudnoća umara, i to je sve. Popravila je šminku i strugnula trčećim korakom. Tada sam shvatio da ubiram platu u nehumanoj sekti koja trudne žene pretvara u zarđale robote.

Mark Maronije me tapše po ruci u znak pozdrava.
„Gde si, tračaro? Još uvek pišeš roman koji ti agencija plaća da bi uništio reklamu?“
„Još kako! Sve sam od tebe naučio!“
Najgore od svega je što je to tačno. Maronije je kreativni direktor u Rose, a objavljuje knjige, pojavljuje se na televiziji, razvodi se, piše književne kritike u nedeljnom tabloidu... Radi gomilu stvari i ohrabruje svoje zaposlene na isto, „da bi provetrili duh“ (mada ja znam da je to zato da ne bi poludeli). Maronije je gotovo na kraju karijere,
ali ranije je to bio neviđeni winner: „Lav“ u Kanu, naslovna strana u Stratégies, Prva nagrada u Klubu A.D... Autor je nekoliko poznatih slogana: „A VI, KOJI VI TELEFON IMATE?“ za Bouygues Telecom, „KAD VEĆ VOLITE ZVUK, ZAŠTO NE BISTE IMALI I SLIKU“ za MCM, „GLEDAJTE ME PRAVO U OČI, REKOH: U OČI!“ za Wonderbra, „JEDAN DEO VAS OČAJNIČKI GA ŽELI, DRUGI DEO VAS TREBA SAMO DA ZAČEPI“ za Ford. Najpoznatiji je: „CAFE MAMIE. SIGURNO IMA BOLJA. SAMO ŠTETA ŠTO NE POSTOJI.“ Majku mu, to izgleda lako, ali trebalo ga je pronaći, što je jednostavnije, to je komplikovanije ispljunuti ga. Najlepši slogani su razoružavajuće očigledni: „TREBA BITI LUD, PA TROŠITI VIŠE“, „EFEKAT KOJI PROIZVODI IZNUTRA VIDI SE SPOLJA“, „VODA, VAZDUH, ŽIVOT“, „HLEBA, VINA I BOURSINA“, „100% POBEDNIKA OKUŠALO JE ŠANSU“, „UDRUŽIMO SVOJE TALENTE“, „ŽIVOT JE PREKRATAK DA BISTE NOSILI TUŽNE BOJE“, „S PROLEĆA MI TREBA SAMO ODEĆA“, „DOBAR JE SEB“, „A TAKO JE LAKO NE PREVARITI SE“, „VIŠE NEĆETE DOĆI KOD NAS SLUČAJNO“, „ZATO ŠTO TO ZASLUŽUJEM“, „JEDNOSTAVNE STVARI NISU ZA ZAOBILAŽENJE“, „NEKOLIKO GRAMA FINOĆE U SVETU GRUBOSTI“, „IAKO JE SVE GOTOVO, NE TREBA SEDETI SKRŠTENIH RUKU“, i naravno „JUST DO IT“, najbolja u istoriji biznisa. (Mada, kad malo bolje razmislim, moj favorit je: „HYUNDAI. PREPARE TO WANT ONE“. Poštenija je. U ranija vremena, kad su ljude mučili, govorilo im se: „progovorićeš“ ; sada se kaže: „poželećeš“. Taj bol je nadmoćniji jer više probada.)

Maronije vrlo dobro poznaje kulise posla. On me je naučio nepisanim pravilima, ono što vas nikad neće naučiti u Visokoj školi reklame: ja sam ih iz zezanja odštampao na papiru A4 i pričvrljio iznad mog aj-meka:

DESET ZAPOVESTI JEDNOG KREATIVCA:

1. Dobar kreativac se ne obraća potrošačima, nego onim osobama u Parizu koje bi mogle da ga zaposle (direktorima dvadeset najboljih reklamnih agencija). Samim tim, odneti nagradu u Kanu ili Klubu A.D. mnogo je važnije nego osvojiti parčiće tržišta za svog klijenta.
2. Najbolja je prva ideja, ali uvek treba tražiti tri nedelje do krajnjeg roka pre nego što se išta predstavi.
3. Reklama je jedini posao u kome ste plaćeni za lošije obavljen posao. Kad predstaviš genijalnu ideju koju naručilac hoće da upropasti, seti se svoje plate, pa sklepaj neko sranje po njegovom diktatu za trideset sekundi, i dodaj palme u story-board da bi mogao da odeš na snimanje filma nedelju dana u Majami, ili na Zelenortska ostrva.
4. Uvek kasni na sastanke. Kreativac koji stiže tačno na vreme ne uliva poverenje. Kad uđe u salu u kojoj ga svi čekaju četrdeset pet minuta, nikako ne sme da se izvini, već treba da kaže: „Dobar dan, imam da vam posvetim svega tri minuta“. Ili citirati Rolana Barta: „Ne prodaje san, nego razum“ (ili manje šik varijanta, citat Rejmonda Loevija: „Ružno se ne prodaje“). Klijenti će reći da uloženi novac mora da im se isplati. Ali ne treba zaboraviti da naručioci dolaze u agencije jer su nesposobni da stvore ideju, da zbog toga pate i ljute se na nas. Zato kreativci treba da ih preziru: brand menadžeri su mazohisti i ljubomorni. Plaćaju nas da bi se ponizili.
5. Kad ništa ne pripremiš, pričaj poslednji, i ponovi ono što su drugi rekli pre tebe. Onaj ko je poslednji pričao bio je u pravu, tako je na svakom sastanku. Nemoj nikad zaboravljati da je cilj sastanka pustiti druge da se žale.
6. Razlika između seniora i juniora je u tome što je senior bolje plaćen i radi manje. Što si više plaćen, više te slušaju, a manje pričaš. U ovom poslu, što si važniji, više treba da ćutiš - jer što manje pričaš, više te smatraju genijalcem. Naravoučenije: da bi prodao ideju K.D.-u (kreativnom direktoru), kreativac mora SISTEMATSKI da uverava K.D.-a da je upravo on taj koji je na nju došao. Da bi u tome uspeo, treba da počne svoju prezentaciju rečenicama tipa: „Dobro sam razmislio o onome što si mi rekao juče...“, ili „Ponovo sam razmotrio onu tvoju ideju od pre neki dan...“, ili pak „Vratio sam se na tvoju početnu ideju“, iako, razume se, K.D. juče nije ništa rekao, niti je imao ideju pre neki dan, a još manje početnu ideju.
6. bis) Drugi način raspoznavanja juniora od seniora: junior priča smešne viceve kojima se niko ne smeje, dok senior izvaljuje neduhovite imbecilnosti na koje se svi smeju.
7. Gaji odsutnost, dolazi u kancelariju oko podneva, nikad ne odgovaraj na „Dobar dan“, za ručak odsustvuj po tri sata, budi nedostupan na telefonu. Ako ti upute i najmanji prigovor, reci: „Kreativac nema radno vreme, ima samo rokove“.
8. Nikad nikoga ne pitaj za mišljenje o kampanji. Ako nekog pitaš za mišljenje, taj će ti ga UVEK dati. A kada ga jednom da, NEMOGUĆE je da ga ne uzmeš u obzir.
9. Svi rade posao svog pretpostavljenog. Stažista radi posao kopirajtera koji obavlja posao K.D.-a, koji obavlja posao direktora. Što si važniji, manje radiš (vidi 6. zapovest). Žak Segela je živeo dvadeset godina na račun slogana „Snaga iz potaje“3, koji je smislio Leon Blum, a preuzela su ga dvojica kreativaca iz njegove agencije kojih se više niko ne seća. Filip Mišel je poznat široj javnosti po plakatima „Sutra skidam gornji deo; Sutra skidam donji deo“4, što je bila ideja izvesnog Pjera Bervila, koji je radio za njega. PREBACI sav svoj posao stažisti: ako njegov rad nailazi na dopadanje, pripisaćeš sebi zaslugu; ako ne valja, on će dobiti otkaz. Stažisti su novi robovi: nisu plaćeni, možeš da ih delješ i oblikuješ prema svojoj volji, možeš ih otpustiti preko noći, oni idu po kafu, služe kao pokretne fotokopir-mašine, za jednokratnu su upotrebu, kao bic žileti za brijanje.
10. Kad ti kolega kreativac prikaže dobro urađen oglas, nemoj nikako da pokažeš svoje divljenje njegovom izumu. Treba mu reći da mu je oglas veliko sranje, da s tim neće ništa prodati, ili da je zastareo, već viđen milion puta, ili da gaje maznuo nekoj staroj engleskoj kampanji. A kad ti pokaže loš oglas, reci mu: „Obožavam tvoju ideju“, i pretvaraj se da mu zavidiš.


Kako Maronije sada upravlja kreativnim sektorom agencije, zaboravio je na sve svoje zapovesti. Kad mu kreativci pokazuju svoju kampanju, promrmlja „neloš“ ili „nesigur“. „Neloš“ znači da mu se dopada, i da ćeš do kraja godina biti unapređen. „Nesigur“ znači da treba iznaći nešto drugo inače si nestao u najkraćem mogućem roku. U suštini, posao kreativnog direktora i nije neka mudrost: dovoljno je znati progunđati „neloš“ i „nesigur“. Ponekad se pitam da li Maronije izgovara te reči nasumice, igrajući u sebi pismo/glava.

Pogledao me je s izvesnom nežnošću pre nego što je prekinuo moje sanjarenje:
„Čujem da si jutros odlepio u Madone?“
Ja mu tada izvalih ovu tiradu, kuckajući je na tastaturi, ne biste li je i vi pročitali:
„Slušaj, Mark, ti vrlo dobro znaš da SVI kreativci kad-tad polude, naš posao previše frustrira, svi se izdiru na nas, postaje sve gore i gore. Kanta za đubre je najveći klijent agencije. Za nju dirinčimo kao blesavi! Pogledaj samo rezignirane face starih advertajzera, njihov beznadežni pogled. Kad nam u nekoliko navrata odbiju kreativna rešenja, načisto smo razočarani, i mada se pravimo da nas baš briga, to nas izjeda. Ionako smo propali umetnici, a još nas povrh svega teraju da suzbijemo samoljublje i napunimo fioke odbačenim predlozima. Reći ćeš mi: bolje to nego raditi u fabrici. Ali radnik zna da je fabrika nešto opipljivo, dok ’kreativac’ mora da podnese prazne slogane, neko smešno ime koje mu služi da presipa iz šupljeg u prazno i da se proda. Uostalom, svi koji ovde rade su alkoholičari, depresivci ili narkomani. Provode popodneva posrćući, derući se, igraju video igrice satima, puše džointe, svako ima svoj metod zaborava. Maločas sam čak video nekog tipa kako izigrava hodača po užetu na nekoj gredi visokoj petnaest metara. Što se mene tiče, prekipelo mi je, škrgućem zubima, imam tikove i znojim se u licu. Ali izjavljujem u ime ove uboge čete: moja knjiga će osvetiti sve ubijene ideje!“
Maronije me sluša saosećajno, kao lekar koji se priprema da saopšti pacijentu da mu je rezulatat HIV testa pozitivan. TU poteže sablju od pojasa, pa besedi:
„Treba da daš otkaz“, kaže izlazeći iz moje kancelarije.
Zabole me, ustrajaću i neću dati otkaz. Dati otkaz, to je kao da sam predao meč bez borbe pre kraja poslednje runde. Više volim da završim nokautiran, i da me odnesu na nosilima. U svakom slučaju, on laže: niko mi neće dozvoliti da zalupim vratima; kada bih zapalio, kao u seriji Zatvorenik, ne bi prestajali da me ispituju: „Zašto ste dali otkaz?“ Uvek sam se pitao zašto su upravnici Sela neprekidno postavljali to pitanje Broju 6. Danas znam. Zato što je veliko pitanje veka upravo to, u našem svetu terorisanom nezaposlenošću, organizovanom spram kulta posla: „ZAŠTO STE DALI OTKAZ?“ Sećam se da sam se sa svakom špicom serije divio narkotičnom osmehu Patrika Makgoana koji se drao: „Nisam ja broj, ja sam slobodan čovek!“ Danas smo svi mi Broj 6. Svi se bijemo da dobijemo USZ (Ugovor o Stalnoj Zavisnosti).5 I ako batalite svoj posao, u svakom trenutku vam se može desiti, dok ste na pustom ostrvu među kurvama na kokainu, da se velika bela lopta dokotrlja, ščepa vas i vrati u kancelariju6 dok crvenite: „ZAŠTO STE DALI OTKAZ?“

9.


U to doba su stavljane gigantske fotografije proizvoda na zidove, na autobuske stanice, kuće, zemlju, taksije, kamione, fasade zgrada za rušenje, nameštaj, liftove, bankomate, na sve žive ulice, čak i na selu. Život su preplavili brushalteri, smrznuta hrana, šamponi protiv peruti, brijači s tri žileta. Nikad dotad u istoriji ljudsko oko nije bilo tako podsticano: izračunali su da je svako, od rođenja pa do osamnaeste godine, izložen u prošeku dejstvu 350.000 reklama. Čak i po obodu šuma, u zabačenim selima, na dnu usamljenih dolina i na vrhovima belih planina, u kabinama žičara, morali ste da naiđete na neki logo: Castorama, Bricodécor, Champion Midas i Halle aux Vêtements. Nema počinka za pogled homo consummatusa.

I tišina je bila na putu da nestane. Niste mogli da pobegnete od radija, upaljenih televizora, drečavih spotova koji su se uskoro infiltrirali i u vaše privatne telefonske razgovore. Bila je to nova pretplata koju je nudio Bouygues Telecom: daju vam besplatno telefon, a u zamenu za to emituju reklame na svakih sto sekundi. Zamislite: zvoni telefon, policajac vam saopštava da vam je dete poginulo u saobraćajnoj nesreći, vi se rasplačete, a na drugom kraju žice neki glas pevuši „S Carrefourom sam na dobitku“. Muzika iz liftova na sve strane, a ne samo u liftovima. Zvonjava mobilnih telefona struže u Te-Že-Veu, po restoranima, u crkvama, čak i u benediktanskim manastirima, koji nisu odoleli ambijentalnoj kakofoniji. (Znam, proverio sam.) Prema gorepomenutoj studiji, prosečan zapadnjak je zasut s 400 komercijalnih poruka dnevno.

Čovek je bio na ulazu u Platonovu pećinu. Grčki filozof je zamislio pećinu punu ljudi vezanih lancima kako posmatraju senke stvarnosti koje promiču zidovima njihove tamnice. Platonova pećina postoji i danas, i zove se prosto: televizija. Na svom katodnom ekranu možemo da gledamo stvarnost Canada Dry: to bi trebalo da liči na stvarnost, da ima boju stvarnosti, ali to nije stvarnost. Zamenili smo Logos projektovanim logoima po vlažnim zidinama naše pećine.

Trebalo je dve hiljade godina da se dotle stigne.


A SADA MALO REKLAME


SCENA SE ODIGRAVA NA JAMAJCI.
TRI RASTE LEŽE POD KOKOSOVIM DRVETOM, LICA SKRIVENOG DREDLOCIMA. OČIGLEDNO SU POPUŠILI ENORMNE DŽOINTE GANDŽE, I POTPUNO SU RAZVALJENE JEDNA DEBELA CRNKINJA IM PRILAZI URLAJUĆI :
HEY BOYS. ČEKA VAS POSAO!
TROJICA REGGAE MEN SE NE MIČU. PREVIŠE SU RAZVALJENI DA BI MRDNULI PRSTOM. NASMEŠE JOJ SE SLEŽUĆI RAMENIMA, ALI DEBELA KVOČKA INSISTIRA:
USTAJ! SIESTA JE GOTOVA! NA POSAO, MOMCI!
KAKO VIDI DA SE TRI BROTHERS I DALJE NE MIČU, U OČAJANJU, UZIMA ZDELU DANETTEA. UGLEDAVŠI DESERTNI KREM OD ČOKOLADE, TRI RASTAMENA USTAJU ISTOG TRENUTKA PEVAJUĆI PESMU BOBA MARLIJA „GET UP, STAND UP“. PLEŠU PO PLAŽI GUSTIRAJUĆI PROIZVOD.
PACKSHOT DANETTE SA SLOGANOM: „SVI SKAČEMO NA NOGE ZA JEDAN DANETTE.“

II
Ti


„Izvanredne stvari mogu se otkriti u Paskalovim Mislima, baš kao i u reklami za sapun.“
Marsel Prust


1


Neprospavana noć noćas. Otkad je Sofi otišla, vikendom se dosađuješ. Gledaš Grind na MTV-ju. Hiljade devojaka u bikiniju i prekratkim majicama đipaju na gigantskoj pisti za ples pod otvorenim nebom, nesumnjivo na Saut biču u Majamiju. Oko njih razbacani crnci s pločicama na stomaku boje čokolade koje se još i presijavaju. Koncept emisije je plastična lepota i znojenje uz tehno. Svi moraju zauvek da imaju šesnaest godina. Treba biti lep, mlad, sportski tip, preplanuo, nasmešen i imati ritma. Zabavljati se, u redu, ali i biti poslušan i disciplinovan na suncu. Svi moraju da nose usku odeću. The Grind, to je neki drugi svet, plaža savršenosti, ples čistote. A Grind na engleskom znači RAZMAZIVANJE. Ta nametnuta mladolikost podseća te na Trijumf volje Leni Rifenštal i na skulpture Arnoa Brekera.
S vremena na vreme, u zadnjem planu, jedna devojka kad ne zna da je snimaju počinje da zeva, zadihana. Kamera se približava, i devojka kako primeti objektiv počne da glumi zavodnicu, zauzima porno poze, sisa prste s lažnom nevinošću. Beskonačnih sat vremena, posmatraš taj kupališni fašizam šmrčući kokain. A da više ne bi krvario na nos, dugo mrviš prah na ogledalu svojom premijer karticom. Pretvaraš kristal u prah šećer. Što je prah finiji, manje ti iritira arterije. Život ti je u raljama. Kad šmrčeš na cevčicu od masivnog zlata, zabaciš glavu unazad kako bi što manje naškodio sinusima. Čim osetiš ukus u grlu, popiješ veliku čašu tonik votke, da bi prestao da kijaš. Posle alergije, uvodiš novu bolest - kokainsku alergiju (uvošćene nozdrve, nos curi, vilični tikovi, nagrižena kreditna kartica s pobelelom ivicom). I tako provodiš vikend, lebdeći nad sobom.

Video si kako ti se droge približavaju. U početku si samo slušao o tome:
„Ceo vikend smo udarali po Korini.“
Zatim je nekoliko prijatelja prijatelja provuklo:
„Hoćeš crtu?“
Zatim su prijatelji prijatelja postali tvoji dileri.
A onda je jedan od njih umro od overdoza, a drugi završio u zatvoru. U početku si uzimao da bi probao, s vremena na vreme, zatim da bi se razvalio, svakog vikenda. Zatim da bi pokušao da se zezaš i preko nedelje. Onda si zaboravio da to služi za zezanje, pa si se zadovoljio time da je uzimaš svako jutro kako bi ostao normalan, i žešće ti smeta kad je mešana s laksativom, a nos te svrbi kad je mešana sa strihninom. Ne žališ se: da ne šmrčeš, morao bi da ideš na bandži-džamping u fluorescentnozelenom kombinezonu, ili bi bio roler s grotesknim štitnicima za kolena, ili bi išao na karaoke u kineske restorane, ili bi upražnjavao rasizam sa skinhedsima, ili bi išao u teretanu s lepim starcima, ili bi igrao loto, i to sam, ili bi pohađao psihoanalizu zavaljen na divanu, ili bi igrao poker s lažovima, ili bi visio na internetu, ili bi upražnjavao sadomazohizam, ili bi išao na kuru mršavljenja, ili kuru lečenja od alkohola, ili bi se bavio vrtlarstvom, skijanjem, urbanom filatelijom, buržujskim budizmom, džepnim multimedijima, grupnim majstorisanjem po kući ili grupnim analnim seksom. Svi mi imamo potrebu za takozvanim raz-stresirajućim aktivnostima, ali ti uviđaš da se ljudi, u stvari, samo opiru.

Otkad živiš sam, prečesto drkaš na video kasete. Stalno po rukama imaš ostatke papirnih maramica. Kad si otkačio Sofi, rekao si joj da više voliš kurve:
„Veran sam ti: ti si jedina osoba koju želim da prevarim.“

Kako se to beše desilo? A da, večerao si s njom u restoranu kada ti je naprasno saopštila da je trudna. Taj flešbek ne budi u tebi lepe uspomene. A onda je dugačak monolog, koji je bilo nemoguće zaustaviti, pokuljao na tvoja usta. Istresao si joj sve ono što svi tipovi na svetu sanjaju da kažu svim trudnim ženama:
„Tako bih želeo da se raziđemo... Izvini... Molim te, ne plači... Ja maštam samo o jednoj stvari: da više ne budemo zajedno... Crći ću
sam, kao pas... Pali, nestani, učini nešto sa svojim životom dok si još zgodna... Beži, daleko od mene... Pokušao sam, veruj mi, pokušao sam da izdržim, ali mi ne uspeva... Ja se gušim, ne mogu više, ne umem da budem srećan... Ja želim samoću i usputne veze... Želim da putujem kao samac u strane gradove... Ja sam nesposoban da gajim dete jer sam i sam veliko dete... Ja sam sam svoj sin... Svakog jutra se rađam... Ja nisam imao oca, kako onda nekom ja da budem tata... Ja ne želim tvoju ljubav... Ja...“
Mnogo tu rečenica počinje sa „ja“. Sofije odgovorila:
„Ti si čudovište.“
„Ja sam čudovište, a ti me voliš - glupa si kao Frankenštajnova verenica.“
Sofi te skenirala pogledom, zatim ustala od stola da bi izašla iz tvog života i ne trepnuvši. Čudno, u trenutku kada je izašla jecajući, shvatio si da si u stvari ti bio taj koji je bežao. Udahnuo si i izdahnuo; osetio si ono „kukavičko olakšanje“ koje sledi za svakim raskidom; zabeležio si na stolnjaku od papira: „Raskidi su Minheni ljubavi“, i: „Ono što ljudi nazivaju nežnošću za mene je strah od napuštanja“, pa i: „Sa ženama je uvek isto: ili nas je baš briga za njih, ili ih se plašimo.“ Kad nije slučaj da te baš briga, znači da si prestravljen.

Kad riba saopšti svom tipu da čeka bebu, pitanje koje tip MOMENTALNO postavlja ne glasi: „Da li želim to dete?“, već: „Da li da ostanem s ovom devojkom?“. Na kraju krajeva, sloboda je samo jedan loš momenat koji se da prevazići. To veče si rešio da svratiš u bar Biturife, tvoj omiljeni bordel. Javne kuće su inače zabranjene u Francuskoj; međutim, samo u Parizu ima ih bar pedesetak. Devojke te tu obožavaju, čim kročiš. I imaju dva velika kvaliteta:
1) Lepe su.
2) Ne pripadaju ti.
Naručiš flašu šampanjca, častiš turu, i eto njih, maze ti kosu, ližu vrat, zavlače ti nokte pod košulju, klize prstima po tvom šlicu koji se nadima, šapuću delikatne opscenosti na uvo:
„Kako si sladak, strašno želim da ti popušim. Šonja, vidi kako je lep! Jedva čekam da mu vidim facu kad ga budem uzela u usta! Stavi mi ruku u gaćice da osetiš kako sam vlažna. Klitoris mi pulsira, osećaš, stavi prst...“

A ti im sve veruješ na reč. Zaboravljaš da ih plaćaš. Negde duboko u sebi sumnjaš da se Žoana zove Žanin, ali te za to baš briga, sve dok ne svršiš. Ti si tu kao omiljeni petao među prvoklasnim kokoškama. U podrumu Biturika cuclaš silikonske bradavice. Dugi jezici ti prekrivaju lice. Pravdaš se na sav glas:
„Kad treba da popravite auto, idete kod auto-mehaničara. Da biste sagradili kuću, preporučljivo je posavetovati se s dobrim arhitektom. Ako se razbolite, treba da odete kod stručnog lekara. Zašto bi fizička ljubav bila jedini domen u kome ne možemo da se obratimo specijalisti? Svi se mi prostituišemo. 95% ljudi prihvatilo bi da se kresne za hiljadu i po evra. Svaka riba bi ti popušila i za pola od te sume. Glumice uvređenost, i neće se hvaliti pred drugaricama, ali mislim da za hiljadu evra možeš da radiš sa njom šta hoćeš. Čak i za manje. Možemo imati koga bilo, sve je pitanje tarife: da li biste odbili da popušite nekom za milion, deset miliona, sto miliona? Ljubav je dobar deo vremena licemema: lepe devojke se zaljubljuju (iskreno, veruju one duboko u srcu) potpuno slučajno u tipove pune kao brod, koji mogu da im ponude lep i luksuzan život. Šta, to nije isto kao i kurve? Jeste.
Žoana i Sonja potvrđuju tvoj rezon. One se uvek slažu s tvojim briljantnim teorijama. Našla krpa zakrpu - tako si se i ti prodao Velikom Kapitalu.

Usput da kažem, ove devojke jedine mogu da učine da ti se digne kad ti je nos dobro nabijen, sa sve kurtonom na onoj stvari, u ono doba noći kad si sposoban još samo da promumlaš:
„Ne gledaj trn u nosu svog suseda, nego u brvno u svojim pantalonama.“

Glumiš provokatora koji je prošao sito i rešeto, ali nisi takav. Ne ideš ti kurvama iz cinizma, ne, naprotiv, ideš zato što se bojiš ljubavi. One ti pružaju seks bez emocija, zadovoljstvo bez bola. „Istina je momenat laži“, napisao je Gi Debor - posle Hegela - a oni su bili inteligentniji od tebe. Ova rečenica lepo ilustruje atmosferu „bara domaćica“. U društvu prostitutki, laž postaje trenutak istine. Konačno si ono što jesi. U društvu jedne, da tako kažem, „normalne“ žene treba se truditi, hvaliti, biti bolji - znači lagati: čovek je taj koji se kurva. A u bordelu se čovek opusti, ne ide za tim da se svidi, da se pokaže boljim nego što jeste. To je jedino lažno mesto na kome je konačno onakav kakav jeste, slab, lep i osetljiv. Trebalo bi napisati roman pod naslovom „Ljubav košta 500 evra“.

Devojke sreće te skupo koštaju, ali se ti tu ne naprežeš mnogo. Previše si osetljiv da bi se još jednom zaljubio i prošao kroz sve što to povlači za sobom: srce koje jako lupa, snažne emocije, iznenadno razočaranje, uzvici vrhunca. Za tebe nema ništa romantičnije od odlaska među kurve. Samo veoma osetljive osobe imaju potrebu da plaćaju kako bi izbegle patnju.

Kad se prevali trideseta, svi se zablindiraju: posle nekoliko ljubavnih patnji, žene beže od opasnosti, izlaze s matorcima koji ulivaju poverenje; muškarci više ne žele da vole, i krešu lolite ili kurve; svako se zaštitio oklopom; ne želimo više nikad da budemo smešni ili nesrećni. Žališ za dobom u kome nisi patio zbog ljubavi. Sa šesnaest godina si izlazio s devojkama i otkačinjao ih, ili su one tebe napuštale, a da to nije bilo ozbiljno, sve se rešavalo za dva minuta. Zašto kasnije sve postane tako značajno? Logično bi bilo da je suprotno: drame u pubertetu, ležernost u tridesetoj. Ali to nije slučaj. Kako starimo, sve smo osetljiviji. S trideset tri godine previše smo ozbiljni.

A kad stigneš kući, nagutaš se leksomila i ne budiš se. I jedino tada uspevaš, jadni moj dečače, da na nekoliko sati zaboraviš Sofi.

2.


U ponedeljak ujutru stižeš u Rose, olovnih nogu. Razmišljaš o neumoljivom izboru Kralja marketinga. Ranije je postojalo šezdeset različitih vrsta jabuka: do danas su se očuvale samo tri (golden, zelena i crvena). Ranije je pilićima trebalo tri meseca da porastu; danas od jajeta do pileta koje se prodaje u supermarketu protekne svega 42 dana u jezivim uslovima (25 životinjki po kvadratnom metru, hranjenih antibioticima i sredstvima za smirenje). Sve do sedamdesetih godina, razlikovali smo deset različitih ukusa kamambera iz Normandije; danas ih ima tri, maksimalno (zbog standardizacije „termičkog“ mleka).To nije tvoje delo, ali je tvoj svet. U koka-kolu (10 milijardi franaka za reklamni budžet u 1997) više se ne stavlja kokain, nego fosforna kiselina i limunska kiselina, koje daju utisak osveženja i stvaraju veštačku zavisnost. Krave koje daju mleko hrane se nabudženim konzervansima koji fermentiraju i izazivaju im cirozu; hrane ih isto tako i antibioticima koji stvaraju lance otpornih bakterija preživelih i u kasnije prodavanom kravljem mesu (da ne pominjem brašno životinjskog porekla koje izaziva upalu mozga kod goveda, nećemo sad ponovo o tome, već je na sve strane u novinama). Mleko tih istih krava sadrži sve više i više dioksina zbog kontaminirane trave koju brste. Uzgajane ribe se hrane, takođe, ribljim brašnom (koje je za njih štetno onoliko koliko i brašno od životinjskog mesa za stoku) i antibioticima... Zimi se transgenetičke jagode ne mrznu zahvaljujući genu pozajmljenom od riba iz hladnih mora. Genetičke manipulacije stavljaju piletinu u krompir, škorpiona u pamuk, hrčka u duvan, duvan u salatu, čoveka u paradajz.
Naporedo s tim, sve više i više tridesetogodišnjaka razboljeva se od raka bubrega, materice, dojke, anusa, tiroide, creva, testisa, a lekari ne znaju zašto. Čak su i deca pogođena: sve veći broj slučajeva leukemije, pojava moždanih tumora, epidemije bronhitisa koje se ciklično ponavljaju u velikim gradovima... Po rečima profesora Luka Montanijea, pojava side ne objašnjava se samo prenošenjem HIV virusa (koji je on otkrio), već i faktorima koji se pojavljuju usput, „u vezi s našom civilizacijom“: pomenuo je „zagađenost“ i „ishranu“ koje slabe naš imuni sistem. Svake godine je kvalitet sperme sve slabiji; ljudska plodnost je ugrožena.
Ova civilizacija počiva na lažnim željama koje ti pothranjuješ. Ona će umreti.
Tu gde radiš cirkuliše mnogo informacija: tako slučajno saznaš da postoje mašine za veš koje ne mogu da se pokvare, a koje nijedan proizvođač neće da izbaci na tržište; da je neki tip izumeo najlon čarape koje se ne paraju, ali da je jedna velika marka najlon čarapa otkupila njegov patent da bi ga uništila; da je guma koja ne može da se probuši takođe ostala u nekoj fioci (i to po cenu hiljade i hiljade nesreća sa smrtnim ishodom svake godine); da je benzinski lobi učinio sve što je u njegovoj moći da prikoči opštu upotrebu automobila na struju (i to po cenu povećanja nivoa emisije ugljen-dioksida u atmosferu, što izaziva zagrevanje planete, takozvani efekat staklene bašte, i najverovatnije je odgovoran za brojne prirodne katastrofe koje će se odigrati od danas pa do 2050. godine: uragane, odleđivanje polarnih glečera, podizanje nivoa mora, rak kože, ne računajući silna izlivanja mazuta u more); da je čak i pasta za zube nepotrebna jer se sva briga o zubima svodi na ispravno trljanje zuba, a pasta služi samo da osveži zadah; da su deterdženti za pranje sudova zamenjivi, te da samim tim, mašina za pranje sudova radi sav posao; da kompakt-diskovi mogu da se izgrebu isto kao i ploče; da je aluminijumski papir štetniji od azbesta; da je formula krema za sunčanje nepromenjena još od rata uprkos porastu broja malignih tumora (kreme za sunčanje štite od samo od UVB zraka, ali ne i od štetnih UVA); da su reklamne kampanje za Nestlé za uvaljivanje mleka u prahu novorođenčadi Trećeg sveta pobile milione (roditelji su mešali proizvod s vodom koja nije za piće).

Vladavina robe pretpostavlja svoju prodaju: tvoj posao se sastoji u tome da ubediš potrošača da izabere proizvod koji će se što pre pohabati. Industrijalci to zovu „programiranje zastarevanja“. Bićeš zamoljen da zatvoriš oči, i da sačuvaš svoje rastrojstvo za sebe. Da, kao Moriš Papon, moći ćeš uvek da se braniš tvrdeći da nisi znao, ili da nisi mogao da postupiš drugačije, da si pokušao da usporiš proces, ili da ne moraš da ispadneš heroj po svaku cenu... Činjenica je da iz dana u dan, tokom deset godina, nisi reagovao. Bez tebe bi se stvari možda drugačije odigrale. Mogli bismo, bez sumnje, da zamislimo svet bez sveprisutnih plakata, sela bez natpisa koji sve poružnjuju, ćoškove bez kioska s brzom hranom, i ljude na tim ulicama. Ljude koji razgovaraju. Život nije obavezno morao da bude tako organizovan. Ti nisi želeo svu tu veštačku nesreću. Niti si ti proizveo sve te nepokretne automobile (2,5 milijarde automobila na Zemlji 2050). Ali nisi ništa učinio da bi ulepšao svet. Jedna od zapovesti u Bibliji kaže: „Ne pravi sebi idola, niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti“. Ti si dakle, kao i ceo svet, uhvaćen na delu, u smrtnom grehu. A znamo kakva je božja kazna - to je pakao u kome živiš.

„Imate li slobodan trenutak da vas brifujem, ili ste prebukirani?“
Žan-Fransoa, group account direktor u Madone, pomalja glavu iz svoje kancelarije.
„Čarli je u kupovini umetnosti, svrati rano popodne.“
„Okej“, kaže, a ti se pitaš da li bi trebalo preraditi Mrska. Treba smanjiti doživljaj.
„Zavođenje, zavođenje, to je naše sveto učenje, nema ničeg drugog na Zemlji, to je jedini pokretač čovečanstva.“
Posmatra te ispod oka.
„Nego kaži ti meni, jesi li se ti dobro odmorio ovog vikenda?“
„Spreman sam da napadnem novu nedelju kao radnik Društva spektakla. Pravac Četvrti rajh!“
Ž.-F. ti se približi i zagleda se u vrh tvog nosa.
„Imaš tu malo nečeg belog.“
Krajem revera košulje izbriše tragove s tvoje nosine, zatim nastavi:
„Verovatno ću malo kasnije izaći na sastanak, ali možeš da me dobiješ na mobilni.“
„Mmm, Džefe, obožavam da te dobijem na mobilni.“
Uskoro Čarli sedne naspram tebe. Čarli je bedem: jak je onoliko koliko si ti slabašan. Čarli je srećan čovek, ili bar dobro imitira sreću. Ima ženu i dvoje dece; vidi život iz konstruktivnog ugla - svako ima svoj način borbe protiv univerzalne apsurdnosti. Čarli ti prašta ispade. Ti voliš Čarlija jer te nagrađuje. On puši džointe dok tebi trnu zubi. Provodi dane i dane iznalazeći ultrapomografske slike na internetu, kao na primer: žena puši konju; tip zakiva svoje testise za drvenu dasku; jako debela žena kojoj jedna plastična ruka priređuje fisting; njemu je to „zabavno“.
Je l’ gledaš The Grind na MTV-ju? Mislim da bi se moglo nešto napraviti od te gomile operisane od sentimentalnosti, od te estetike površnosti, te bludne skupine.“
Čarli odobrava, motajući džoint:
„A da, to uopšte nije normalna emisija. Mogli bismo da ponudimo Mrsku da je sponzoriše. A za reklamu bismo mogli da izaberemo inserte od dvadeset sekundi i stavimo njegov logo u gornji desni ugao, umesto MTV-jevog...“
„Dobra fora. Lepojke i glupače koje se gibaju na kanalu ‘TV Mrško’! A mogli bismo da ga smestimo i na CNN! I da povežemo teren s povremenim specijalnim večerima brenda i tako dobijemo ‘Grind-Mrško’!“
„Da! A kako postoje sati i sati emisije, mogli bismo svaki dan da emitujemo različite inserte: to bi bio prvi reklamni spot u kome nema ponavljanja!“
„Odlična ideja za pres-materijal. Stavi na papir to što si upravo rekao da bismo ga posle iskoristili za najavu lansiranja.“
„Okej, ali kako tu da uvedemo onu dobru stranu proizvoda s krilaticom ‘Mrško vas čini lepim i inteligentnim’?“
„I na to sam mislio. Slušaj ovo: stotine mladih igra oko džinovskog bazena na haus, pod električnoplavim nebom. U roku od dvadeset sekundi naprasno se pojavljuje rečenica: ‘MRŠKO. A JOŠ IH NISTE ČULI KAD PROGOVORE.’“
„Ti si genije, Oktave!“
„Ne, Čarli, ti si najbolji!“
„Znam.“
„Takođe.“
„Cmok.“
„Obožavam to što ti radiš.“
„A ja obožavam ono što ti JESI.“
Za tili čas sastavljaš novi scenario, dok Čarli iskopava novi spot na internetu: nekog tipa koji navlači vibrator na vrh bušilice; tako može da ga zarije u vaginu adolescentkinje koja sisa svoj iskorišćeni tampon za menstruaciju. Zabavno, nema šta.

Sutradan pokazuješ novi skript Maronijeu koji daje šefovsko mišljenje (normalno, on je šef):
„To i dalje ne može da se proda, ali ako vas zabavlja da pokušate, izvolite, srljajte. Sve što tražim od tebe, Oktave, jeste da ne počinješ ponovo s grafitima u stilu Čarlsa Mensona po prostorijama naše voljene klijentele.“
Posle toga, ponovo kontaktiraš account menadžera na njegov tajni mobilni.
„Žan-Fransoa, imamo ga u šaci.“
„Jupireka!“
(U pitanju je sažimanje „jupi“ i „eureka“.)
„Rok je tri nedelje.“
Tišina na drugom kraju žice.
„Jeste li poludeli? Moram da uradim jednu prezentaciju sledeće nedelje!“
„Petnaest dana.“
„Deset.“
„Dvanaest.“
„Jedanaest.“
„Ajde da mu pošaljemo video kasetu sa emisijom danas po podne“, skrati Čarli. „U Madone će biti oduševljeni što tako brzo reagujemo, kupice ideju bez razmišljanja.“
Ž.-F. dodaje da je „to vrlo produktivan diskurs zasnovan na diskursu federativnog karaktera“ (kraj citata). Aplaudiraš mu. Mnogo se govorilo o kreativcima koji preziru group account direktore, i obrnuto. To nije istina: oni su potrebni jedni drugima, a svaka firma voli samo one individue koje su joj potrebne; ostali se upoznaju tek na koktelu pred odlazak iz firme. Čarli je u formi. U svakom slučaju, kad Čarli preseče, nema više diskusije.

3.


Sofi ti je rekla zbogom kao da ti je rekla dobar dan.
Ručaš sam.
Ranije si imao previše prijatelja, sada ih više nemaš.
To znači da ih nikada nisi ni imao.
Piješ, a sako ti smrdi na raklet.
Super.
„Pusti me da te ostavim, pusti me da odem, pusti me da budem mlada budala“, rekao si joj.
Izlaziš napolje bez naočara da bi mogao da vidiš samo na metar pred sobom.
Miopija je tvoj poslednji luksuz. Sve je tako divno mutno, kao u video spotovima.
Sve je površina.
Drži se pravo.
Ti si u epicentru potrošačkog društva i na vrhu društva komunikacija.
Naručuješ suši od guščije paštete propržene na sečuanskom biberu, s čatnijem od kruške, sosom od teletine, soje i balsamiko sirćeta. Neka devojka se osmehuje pred tobom.
Voliš je. Ona to nikada neće znati.
Flauta.
Bio je to lep minut.

Nalakćen na bar, maštaš o novim ženama. Bilo ti je potrebno dosta vremena da saznaš šta hoćeš u životu: samoću, tišinu, da piješ, čitaš, drogiraš se, pišeš i s vremena na vreme vodiš ljubav sa nekom lepom devojkom koju više nikada nećeš videti.

Dakle, kucnuo je čas kad kreativci idu na jedno pušenje. Prolazeći kroz Bulonjsku šumu, zaustavljaš se da kupiš jedan felacio bez kurtona. Dvadeset minuta kasnije, na putu si za agenciju.
„Najurite me!“
Urlaš u holu Rosa, ali te niko ne sluša.
„Najurite me!“
Nekoliko stažista se prospe od smeha, pokazujući prstom na tebe, misle da se šališ, i koriste priliku da prikažu svoju revnost grohotno se smejući na tvoje patetično lakrdijanje.
„Najurite me!“
Ali u open spaceu, niko te ne čuje kako urlaš. I shvataš u jednom trenutku zašto su se svi raskokodakali: na šlicu tvojih belih farmerki ostali su tragovi ruža za usta.
Na televiziji ponavljaju tvoje rečenice po ceo dan: „NE IZMIŠLJAJTE NOVO, IMITIRAJTE“, „ČEMU ŽIVETI BEZ KRUG-a?“ „BESTIDNICA. PARFEM KOJI VOLIMO DA MRZIMO.“ „RADIO NOVA, SVE VREME DRUGAČIJE“, „KENZO JUNGLE. POKUŠAJTE DA GA PRIPITOMITE“, „VIAGRA. PRESTANITE DA IGRATE BRIDŽ“, „EUROSTAR. ZAŠTO BISTE IŠLI OD ROASIJA DO HITROUA KAD MOŽETE OD PARIZA DO LONDONA?“, „CANDEREL. LEPA SI, VITKA SI, TI SI TI.“, „BOUYGUES TELECOM. ŽELITE DA RAZGOVARATE S BUDUĆNOŠĆU? OSTANITE NA VEZI“, „LACOSTE. POSTANI SVOJ RODITELJ“, „CHANEL 5. PRETAPORTE KOJI SE NOSI SVUDA“.
„Najurite me!“
Želiš da se opružiš na travnjaku, da plačeš i da gledaš u nebo. Reklama je izabrala Hitlera. Reklama je preuzela na sebe da ubeđuje građane da je situacija normalna onda kada to nije slučaj. Kao noćni glasnici iz srednjeg veka, ona nastavlja da viče: „Spavajte vrli ljudi, ponoć je, sve je u redu, hleba, vina i Boursina, lepog, dobrog, Dubonneta, Wasa kaza, Mini-Mir, mini-cena za sva vremena.“ Spavajte vrli ljudi. „Svi su ljudi nesrećni u moderno doba“, upozorio nas je Šari Pegi. To je tačno: nezaposleni su nesrećni jer nemaju posao, a zaposleni jer ga imaju. Spavajte spokojno, uzmite prozak. I ne postavljajte nikakva pitanja. Juče ist kein warum.

Treba priznati da ono što se dešava na površini ove planete nema mnogo značaja na nivou univerzuma. Ono što je napisao jedan zemljanin pročitaće samo neki drugi zemljanin. Moguće je da galaksije baš briga da saznaju koliko je zarađenog novca u Majkrosoftu ravno domaćem bruto proizvodu Belgije i da je lično bogatstvo Bila Gejtsa procenjeno na sto milijardi dolara. Ti radiš, vezuješ se za bića, voliš nekoliko mesta, i krećeš se na tom kamičku koji se obrće u mraku. Mogao bi da smanjiš malo svoje zahteve. Jesi shvatio da si samo mikrob? Postoji li autan za štetne insekte poput tebe?

Slušaš samo muziku samoubica: Nirvana, INXS, Joy Division, Mike Brant. Osećaš se starim jer se zadovoljavaš slušanjem 30cm vinila. U Francuskoj ima 12.000 samoubica godišnje, što mu dođe više od jednog samoubistva na sat, tokom cele godine. Ako čitate ovu knjigu već više od sat vremena, BAM!, jedan je mrtav. Čitate polako, dva sata? BAM!, BAM!. I tako dalje. Dvadeset četiri svojevoljna leša dnevno. Hiljadu svojom voljom izabranih smrti mesečno. Pokolj o kome niko ne priča. Francuska je sekta gigantskog Solamog hrama. Prema jednoj anketi koju je sproveo Sofres, 13% odraslih Francuza već je „ozbiljno razmišljalo“ da se ubije.

Svakog jutra proveravaš tri govorne pošte - jednu kod kuće, drugu u kancelariji, treću na mobilnom telefonu - i imejlove u svom aj-meku. Jedino je tvoje poštansko sanduče očajno prazno. Ne primaš više ljubavna pisma. Nikada više nećeš dobijati listove papira prekrivene stidljivim krasnopisom, natopljene suzama i naparfemisane s ljubavlju, savijene s emocijama, i adresom brižljivo prepisanom na koverat, s malom porukom za poštara: „Ne izgubi se na putu, o poštaru, nosi ovu važnu poslanicu primaocu mome voljenom...“ Ljudi se ubijaju jer u pošti nalaze još samo reklame.

Popuštaš pred UV iskušenjem. Čim si u depresiji, što će reći sve vreme, priuštiš sebi jednu seansu u solarijumu. Što ispada da si sve crnji što se gore osećaš. Tuga ti daje dobru boju licu. Očaj je tvoja sunčanica. Kako otkriti da si nesrećan? Tvoje lice kipti od energije. Smatraš da je biti pocrneo znak mladolikosti, a u stvari je suprotno: spečeni matorci prepoznaju se po permanentnoj preplanulosti. U naše doba, jedino starci imaju vremena da se zanimaju lažnim predstavljanjem stvari. Mladi su bledi i zabrinuti, dok su starci pocrneli i nasmejani (oni prvi su isplatili njihove penzije). Hoćeš da ličiš na Žaka Segelu? Speci će te UV zraci.

Bilo je to u Megari, predgrađu raspodele... Kokainsko opravdanje. Ima mnogo stvari koje se ne bi usudio da uradiš da nje nije bilo, na primer da otkačiš Sofi ili, recimo, da napišeš ovakav kalambur. Koka ima jaka leđa. Kucajući ovu knjigu na kompjuteru, doživljavaš sebe kao tajnog agenta infiltriranog u srce sistema, krticu zaduženu da kradomice špijunira mehanizme zatrovanosti mišljenja. (Na kraju krajeva, i CIA je samo jedna agencija, zar ne?) Istovremeno najamnik i špijun, sakupljaš strogo poverljive informacije na hard disku. Ako te ulove, mučiće te dok ne rekonstituišeš mikrofilmove. Nećeš progovoriti, optuživaćeš drogu. Kad te stave na detektor laži, zaklinjaćeš se svim bogovima da si u svem tom zamešateljstvu bio samo... onaj što je čuvao stražu.

Svakog dana ispred zgrade srećeš nekog beskućnika koji liči na tebe. To je tvoj dvojnik: mršav, visok, bled, upalih obraza. To si ti sa bradom, prljav, loše obučen, smrdljiv, ti s minđušom u nosu, ti bez novca, ti sa groznim zadahom iz usta, ti uskoro, ti kad se točak bude okrenuo, i kad budeš ležao na zemlji, na rešetkama kroz koje izbija ventilacija iz metroa, neobuvenih raskrvarenih stopala. Ne kupuješ od njega Le Réverbère. S vremena na vreme urla iz petnih žila: „КО SEJE VETAR, ŽANJE OLUJU!“, a zatim zaspi.

Provodiš noći s PS konzolom. Za 29 evra, s uračunatim PDV-om, pretplatio si se na Playstation klub. Sedam puta godišnje primaš „demo CD-ove koji podstiču na kupovinu, kao i upitnik za ocenu proizvoda koji Soniju omogućava da proceni nivo onoga što poseduješ, da sazna šta nameravaš da kupuješ ubuduće, do koje mere si zadovoljan i usvoji tvoje komentare“.

Vučeš se satima po supermarketu, osmehujući se kamerama za nadzor. Još jedna stvar koju si čuo na poslu: ove iste kamere uskoro više neće služiti samo da zaustave kleptomane. Veb kamere s infracrvenim zracima sakrivene u lažnim plafonima i prikopčane na centralni kompjuter omogućiće distributerima da upoznaju tvoje potrošačke navike identifikujući bar kodove na robi koju kupuješ i nudiće ti razne promotivne artikle, da probaš nove proizvode, a vokalno će te orijentisati prema tvojim omiljenim rejonima. Uskoro više nećeš morati ni da se pomeriš: marke će poznavati tvoj ukus jer će tvoj frižider biti priključen na internet, i direktno će dolaziti u tvoj dom da ti donesu namirnice koje ti nedostaju, i sav tvoj život biće klasifikovan i industrijalizovan. Zar to nije divno? Kaži dobar dan kameri. Ona je tvoj jedini prijatelj.

Upravo si primio smeđi koverat A4 formata. Nije trebalo da očajavaš: neko ti je ipak na kraju pisao. Otpečatiš ga i nađeš neku čudnu crno-belu lasersku fotokopiju. Rudimentarna tipografija broji nekoliko cifara: „43 5. 0 bg4 frl5 psel2 rj33 gm f 2, air l i/l ml dr55“ sa datumom i časom u gornjem levom uglu. Zbunjen si. Među belim mrljama na sivoj podlozi, kad se dobro zagledaš, otkriješ oko vanzemaljca koje te fiksira, dve ruke, začetak nosa, nešto što bi ličilo na uvo... Prepoznaš snimak s ultrazvuka. Ovo delo apstraktne umetnosti propraćeno je malom porukom ispisanom rukom. „Ovo je prvi i poslednji put da vidiš svoju ćerku. Sofi.“
Prošlo je nekoliko dana kako ih nisi video. Žan-Fransoa je preneo svoju depresiju u tvoju kancelariju.
„Imam loš feedback od klijenta. Alfred Duler je nazvao nakon što je odgledao Grind kasetu i rekao da ima mnogo obojenih ljudi. Izjavio je, citiram: ‘Nisam rasista, ali crnci su previše segmentirani, a mi moramo da stavimo akcenat na francusko poreklo proizvoda. Nije moja greška što je proizvod beo i što, da bismo ga prodali, moramo da prikažemo belce: nije rasistički izjaviti ovako nešto, majku mu, pa ne proizvodimo crni jogurt! Angažovaćemo crnje kad budemo izbacili gamu čokoladnog Mrska!’
„Njegovi asistenti su, kako sam saznao, umrli od smeha kad je to rekao. Ali kad je zapretio da će razmotriti kome će dodeliti budžet, niko se više nije smejao.“
„Ma, pusti“, kažeš mimo. „Taj fašista je živa inkarnacija mediokriteta. Trebalo je da ga podsetiš na činjenicu da već proizvodi Mrska s dioksinom... Morao bi da uzme nakazne manekenke, ozračene, deformisane i gnojave.“
U sebi se raduješ: izgubiti jedan od najvećih budžeta za agenciju predstavlja kraljevski put ka uslišenju tvojih molitvi, raj plaćenog plandovanja, dugo neradništvo koje će finansirati kolektiv... Ali Žan-Fransoa već sebe vidi na ulici. Za njega situacija nije ista kao za tebe: on je programiran za egzistenciju bez ulica. Išao je u privatnu trgovačku školu za tatine sinove, oženio se svetskom smaračicom, prihvatio da ga tokom petnaest godina vređaju i ponižavaju gazde i klijenti kako bi mogao da pozajmi novac od Société Générale da bi stigao do trosobnog stana u Levaloa-Pereu. Njegova jedina zabava? Preslušavanje saundtreka iz Titanika. On i ne zna da je drugačiji život moguć. Nikad ništa nije prepustio slučaju: njegov život ne sme da skrene s utabanog puta. On neće ponovo stati na noge ako Madone napusti agenciju. Na ivici je suza; to nije bilo predviđeno u njegovom planu karijere. Prvi put u svom životu počinje da sumnja. Postaće gotovo human.
„Znam da je to jedno fašističko đubre“, mrmlja, „ali taj je težak 12 M-evra...“
Počinješ da ga voliš. Na kraju krajeva, on ti je opajao nos pre neki dan.
„Ne brini“, čuješ sebe kako mu kažeš, „Čarli i ja ćemo te izvući, zar ne Čarli?“
„Aha, izgleda da je nastupio trenutak za podizanje nivoa pripravnosti na DEFCON 3.“
Mark Maronije promalja glavu kroz odškrinuta vrata.
„E pa momci, vidim da ste složni! Kao da sva trojica radite za Rosserys&Witchcra/t... Ups!“
Lupi se dlanom po čelu.
„Baš sam glup! Pa vi zaista tu i radite!“
„Prestani da se zezaš, Mark“, poče da se žali Džef, „zbog Mrska smo do guše u govnima. “
„Aaa... Teški su ti proizvođači nemasnog sira...“
Maronije te pogleda gluposilaznim pogledom (u dve reči: glup i silazni - jer on stoji a ti sediš).
„Oktave, Čarli...“, kaže, „zar ne mislite da je ovo vanredna situacija koja zahteva posebne mere?“
„Oni su već u DEFCON 3!“, vikne Džef. „Ali, ovaj... u čemu je stvar s tim DEFCON 3?“
Čarli napravi svečan gest. Podigne ruke i pogleda ka nebu, udahne duboko, glasno izdahne, što u njegovom slučaju znači da se sprema na govor ili da će ubiti neku slatku malu životinju. Nakon dugačke pauze, pogleda Maronijea poslednji put.
„Šefe, imamo li zeleno svetio?“
Šef klimne glavom pre nego što izađe iz kancelarije, u kojoj vlada poslednji trenutak tišine i smirenosti, gotovo zen trenutak. Čarli se lagano okrene ka tebi i izusti lozinku:
„Bljuvotina U Poslednji Čas.“
„Daj!“
Pred Ž.-F.-om, u roku od minut, Čarli i ti umesite reklamu o kojoj sanjaju svi klijenti svih agencija sveta: nešto lepo, prijatno, neuvredljivo i lažno, namenjeno širokoj publici zablenute stoke (jer nakon različitih genetičkih manipulacija danas i goveda mogu da bleje).

Čitaš naglas Bljuvotinu:
„Jedna prelepa žena (ni stara, ni mlada), BELKINJA, svetlosmeđe kose (ni plava, ni smeđa), seda na terasu jedne lepe seoske kuće dekorisane u mediteranskom stilu (topla, ali ne upada u oči) na stolicu za ljuljanje (ni preskupu, ali ni bofl). Gleda u kameru i glasno kaže umiljatim, a autentičnim glasom: „Lepa sam? To svi kažu. Ali ja ne razmišljam o tome. Jednostavno, ja sam ja.“ Smirenim gestom (ni senzualnim, ni sofisticiranim) dohvati čašu Mrska koju delikatno otvori (ni prebrzo, ni presporo) pre nego što okusi kašičicu (ni premalu, ni preveliku). Zatvori oči od zadovoljstva dok gustira proizvod (najmanje dve sekunde). Zatim nastavi da priča gledajući TV gledaoce pravo u oči: „Moja tajna je... Mrsko. Izvanredan nemastan jogurt. Sadrži kalcijum, vitamine, proteine. Da biste se osećali dobro, duhom i telom, nema ničeg boljeg za to.“ Elegantno (mada ne previše) ustaje i zaključuje namigivački (ali ne previše): „MRŠKO. TANKI SVUD PO TELU, SAMO NE U GLAVI.“
Žan-Fransoa za tren oka prelazi iz klonulosti u euforiju: ovaj tip bi mogao da uđe na Akademiju dramskih umetnosti, smer „manijakalno-depresivni mim“. Ljubi nam ruke, noge, usta.
„Spasli ste mi život, prijatelji!“
„Polako! Bez familijarnosti“, gunđa Čarli, koji bulji u film na svom kompjuteru u kome se neki čovek sodomizuje jeguljom.
A ti uočiš svoju omašku:
„Majku mu, tek sada nema šanse da me otpuste. Sa ovakvim spotom, Filip će me ostaviti na miru narednih deset godina. Opet smo zajebali Madone!“
Ali Čarlijeva je poslednja:
„Koliko god ti mislio da smo ih zajebali, duboko u sebi znaš da je upravo suprotno.“
Žan-Fransoa odlazi čio i veseo sa svojim usranim skriptom pod miškom. Ova scena se odigrala negde početkom trećeg milenijuma posle Hrista (Isus Hrist: odličan copywriter, autor mnogih slavnih slogana: „VOLITE JEDNI DRUGE“, „UZMITE I JEDITE, JER TO JE MOJE TELO“, „OPROSTI IM, NE ZNAJU ŠTA RADE“, „POSLEDNJI ĆE PRVI BITI“, „U POČETKU BEŠE REČ“ - a ne, ovo poslednje je rekao njegov otac).

5.


Dobra koka košta sto evra gram. Namerno je tako skupa: da bi samo bogati mogli da budu u formi, dok siromašni nastavljaju da se urnišu jeftinim pićima.
Telefoniraš Tamari, svojoj omiljenoj kol-gerli. Njena telefonska sekretarica odgovara ljupkim glasićem: „Ako želite da me pozovete na piće, pritisnite taster 1. Ako želite da me izvedete na večeru, pritisnite taster 2. A ako želite da me ženite, molim vas spustite slušalicu.“ Ostavljaš broj svoje direktne linije u agenciji: „Javi mi se, tvoja ramena me podsećaju na rovita jaja, treba da provetrim glavu, hitno, hoću da se umočim u tvoj život, Oktav.“ Njeno lice je takvo da ne možeš da skineš pogled s njega.
Zagonetka: ko to ima kožu boje ćilibara, telo Meksikanke i oči Evro-Azijke? Rešenje: jedna Arapkinja čije pravo ime nije Tamara. Uveče dolazi kod tebe. Zamolio si je da stavi obsession, parfem koji Sofi koristi.
Glas joj je promukao, prsti tanki, mešana krv. Žensko telo je sastavljeno od mnogobrojnih elemenata koji nisu bez šarma: preplanule tetive koje spajaju članke s listovima, lakirani nokti na nožnim prstima, jamice na sve strane (u uglu usana, tamo gde počinje guza), zubi koji svojom belinom ističu crvenilo usana, razne obline (tabani, ugnuće na leđima), ali unutrašnjost dlana ostaje uvek bela kao sneg i nežna kao emocija koju izaziva.
Da, bilo je to doba kada je čak i nežnost bila na prodaju.
Tamara je kurva koju ti ne karaš. „LICK ME TILL I SCREAM“ piše na njenoj mini suknji, ali se ti zadovoljavaš time da joj ližeš uvo (ona to mrzi). Za 500 evra ona pristaje da ti dođe u kuću i tu prespava. Ranije ste zajedno slušali ploče francuske grupe II était une fois, ili Moody Blues i Massive Attack. Spreman si skupo da platiš samo za taj trenutak kada će vam se usne približiti kao ljubavnicima. Nećeš da spavaš sa njom, samo bi hteo da ona bude tu, da trpiš njenu vanzemaljsku privlačnost. Ljubavnici su nežni. Odbijaš da staviš prezervativ kad si s Tamarom. Zato nikad ne vodite ljubav. Ona u početku nije mogla da razume mušteriju koja se zadovoljava samo time da kotrlja svoj jezik oko njenog. A onda je to počelo da joj se sviđa, zubi koji joj grickaju usta osetljiva na pljuvačku s mirisom votke, pa sad ona uvlači jezik u tvoja meka usta, i poljubac postaje sve dublji, usna penetracija u kojoj tvoj jezik postaje kita, liže joj obraze, vrat, oči, ukus, stenjanje, uzdasi, zagolicana želja. Stop. Zaustavljaš se da bi joj se osmehnuo, na centimetar od njenog lica, znati čekati, gustirati, usporiti i ponovo početi. Treba reći stvari onakve kakve su: jedan poljubac ponekad je lepši od tucanja. „Obožavam tvoju kosu.“
„To je perika.“
„Obožavam tvoje plave oči.“
„To su sočiva.“
„Obožavam tvoje grudi.“
„To je wonderbra.“
„Obožavam tvoje noge!“
„E, konačno jedan kompliment.“
Tamara prasne u smeh.
„Strašno te gotivim.“
„Klinačka reč kojom hoćeš da mi kažeš da si srećna?“
„Baš u ovom trenutku? Jesam.“
„Baš u ovom trenutku jako dobro znam da se foliraš.“
„Prvo i prvo, ne znači da se foliram ako radim za novac. To nema veze jedno s drugim. Drugo, da, srećna sam, budući da zarađujem sto hiljadarki mesečno u kešu.“
„Novac čini srećnim, je l’ to?“
„Ne, ali uspevam dosta da uštedim da bih kupila kuću i podizala dete.“
„Šteta. Tako bih voleo da te unesrećim.“
„Nisam nikad nesrećna kad naplatim.“
„Sa mnom je sasvim suprotno: plaćam te da ne bih bio nesrećan.“
„Poljubi me. Večeras ti dajem 10% popust.“
Skida majicu. Tanak zlatni lančić oko struka. Istetovirana ruža iznad desne dojke.
Je l’ to prava tetovaža?“
„Prava, možeš da je sisaš, neće se skinuti.“

Posle nekoliko nežnosti, snimaš Tamaru digitalnom kamerom dok je intervjuišeš:
„Kaži mi Tamara, hoćeš zaista da postaneš glumica ili je to samo fora?“
„Moj san jeste da to radim... kao dodatni posao.“
„A zašto se ne baviš manekenstvom?“
„Pa bavim se, preko dana. Kao i mnoge druge devojke iz Biturika. Po ceo dan trčim s jednog kastinga na drugi. Samo što ima mnogo devojaka a malo posla, tako da moramo da se snalazimo kako bismo sastavile kraj s krajem...“
„Ma pitam te to zato što... pa eto, hteo bih da predložim tvoj book za reklamu za Mrska.“
„Okej, večeras ću za dž da ti ga progutam.“
„Ne dolazi u obzir, kako ne shvataš da sam ja novi Robin Hud?“ „Kako to misliš?“
„Pa tako: uzimam od bogatih i dajem devojkama.“

Da, ponekad sam bio u stanju da ispljunem i po tri hiljadarke samo da bih se ljubio na kiši, ali vredelo je. Vredelo je, bogami, svaku paru.

6.


Deset dana kasnije, u agenciji se održava PPM (izgovoriti: Pipiem)7: Pre-Production Meeting. Poslovni sastanak na vrhu. Ne čuje se ni muva u letu; naravno da je tako - muve znaju da će inače biti nasilno sodomizovane ako pisnu. Alfred Duler je došao sa svoja tri musketara iz preduzeća Madone, tu su još i dvojica account menadžera iz Rosa, agencijska producentkinja za TV, dvojica kreativaca (Čarli i ti), izabrani reditelj, Enrike Badukul, i njegov pariski producent, njegova depresivna stilistkinja, njegov engleski dekorater i jedna matorka s upadljivim fejs liftingom zadužena za finansije. Čarli se kladio s tobom: ko prvi pomene „anksiozan“ i „smanjiti“ dobija ručak u prestižnom Apicijusu.
„Izmene su“, počinje producentkinja, „unesene spram onoga o čemu smo govorili na sastanku 12. ovog meseca. Biće još kastinga, ali Enrike je odobrio agencijski snimak. Odmah ćemo vam prikazati kasetu.“
Ali kao što je to slučaj na ovakvim sastancima, video ne radi, i niko ne zna njime da rukuje. Treba pozvati tehničara, jer je četrnaest prisutnih lica koja predstavljaju godišnju platu od više od milion evra nesposobno da pokrene mašinu koju dete od šest godina ume da uključi levom rukom i vezanih očiju. I dok čekamo da stigne spasilac koji će umeti da pritisne „play“, reditelj čita naglas uputstvo:
„Ne treba da čikita bude mnogos lepos, to treba da bude jedna sveža žena, odrasla ali ipak mlada.“
Enrike Badukul je počeo kao modni fotograf za Glamour, pre nego što je postao zvezda reklamnog spota - estetske reference s oranž dominantom. Gaji svoj venecuelanski akcenat jer je ta crta egzotičnosti osnovni razlog njegovog uspeha (nekih 500 nezaposlenih reditelja pravi spotove na isti način kao i on, što će reći maglovito, koristi filtere i trip-hop kao muzičku podlogu, ali nemaju posao jer se ne zovu Enrike Badukul).
Je sam lično za to da se markos vidi od prvog planos. Esta muy muy importante. Ma, treba da se očuva i una zona kreativnosti, je mislim.“
On je izabran zato što Džo Pitka nije mogao, a Žan-Batist Mondino je odbio. Dok čitaju, svi prelaze prstom po fotokopiji teksta, kao u osnovnoj školi. Jedan radnik u plavom odelu naprasno ulazi, bez kucanja, uzdiše i uključuje video.
„Hvala Žeže“, kaže Džef, „šta bismo mi bez tebe?“
„Nesposobnjakovići“, odgovara Žeže izlazeći iz prostorije.
Džef se usiljeno nasmeje.
„He he he! Sila je ovaj Žeže! Dobro, sad ćemo pogledati snimak kastinga.“
Četrnaest nesposobnjakovića ugleda tada lepu Tamaru, golu do struka, u crnom wonderbra, kako gleda u kameru grizući se za usne i izjavljuje:
„Moj san je da to radim... kao dodatni posao. Po ceo dan trčim s jednog kastinga na drugi. Samo što ima mnogo devojaka, a malo posla... (cut)“
Brzo uzimaš reč da bi rekao kako je u pitanju divlji kasting, a da je devojka sa snimka izuzetna manekenka koju si slučajno snimio, i da će jedan call-back biti organizovan s njom kako bi odglumila tačan tekst reklame već koliko sutra.
Alfred Duler pita je li moguće da je retuširaju u postprodukciji kako bi joj posvetlili kožu.
„Naravno, nema problema. Biće potpuno P.B.C. (Plavo-BeloCrvena)8“
Njegova direktorka marketinga, jedna prasica čije salo kipti iz kostima kupljenog u Zari, otvoriće danas usta da bi rekla samo ovo:
„Treba izazvati želju.“
Zaista impresivno: toliki nedojebani ljudi rade po ceo dan kako bi izazvali želju u milionima potrošača!
TV producentkinja beleži u svojoj sveščići: „Okej Tamara kad uradimo call-back, razgovarati o paint boxu da bi se posvetlilo lice.“ Alfred Duler ponovo uzima reč:
„Želeo bih da preciziram da smo svi srećni što radimo s Enrikeom, čiji je demo-snimak sjajan, a naročito zato što znamo da je vrlo profesionalan u svom vizuelnom metodu rada u reklami.“
(Simultani prevod: „Izabrali smo poslušnog reditelja koji neće izmeniti ništa u skriptu koji smo kupili.“)
„I, Enrike, cenim to što si upravo rekao o marki. Svi mi ovde znamo da nismo u Pesničkom klubu. Krucijalno je identifikovati logo Madone već od prvog kadra.“
„Si, si. Je mislio da uradim jedan vrlo osvetljen packshot.“ „Naravno“, preteruje Džef, „sve zajedno će odisati osunčanom klimom, biće vrlo clean.“
A onda i stilista uzima reč:
„Mislili smo, takođe, da ne bude tužnjikave odeće.“
Zamaše majicama u raznim bojama.
„Malo crvenog, i slične flashy stvari.“
„Da“, kaže jedan od brand menadžera kako bi opravdao svoje prisustvo na PPM (a samim tim i prisustvo u Madone), „naravno, ali nam isto tako treba i međusezonski stil, kako bismo mogli reklamu da koristimo tokom cele godine.“
„Kao što smo rekli na sastanku 12. ovog meseca“, dodaje finansijska menadžerka, inspektor obavljenih poslova koje plaća Madone, koja sve kritikuje i spušta tarife (sve osim svoje), „potrebno je malo više nestašnosti.“
„Naravno“, dodaje Džef, „to smo već naglasili 12.“
Svi deluju kao da su potpuno odlepili. Stilistkinja je crvena kao jedna od majica koju drži u ruci.
„Ponela sam i ovu košulju...“
Svi kritikuju košulju, sve do trenutka kad ustanove da klijent nosi istu.
„Slušajte“, kaže Čarli, „mi imamo osnovni ugovor, ali možemo sebi da dopustimo i nekoliko improvizacija tokom snimanja, zar ne?“ Svi pogledi se okreću ka Alfredu-Duleru-kretenu.
„Obavezan sam da vas podsetim da Madone potpisuje scenario, i da, ako ga ne nađemo u montaži, bacamo reklamu. Imamo ugovor; to je sve što imam da dodam na ovu temu.“
„Naravno“, cepti Džef, „agencija ima obavezu da uradi ono što vam je pokazala.“
I tako teče razgovor narednih nekoliko sati. Pada mrak. A ti sve beležiš, skrupuluzno, kao pravi zapisničar - beležiš tok savremene propasti. Jer ovaj sastanak nije puki „detalj“ u istoriji Trećeg svetskog rata.
„Dodati prilog ‘proždrljivo’ u knjigu snimanja. Obavezno.“
„Da li nam je zaista potrebno trideset sekundi? Zar ne možemo da ispričamo priču u dvadeset sekundi i da skratimo planove?“ „Okej, tajmovaćemo planove, ali to može da bude speed.“ „Bićemo hyper-cut.“
„Dok god poštujemo IPSOS ovlašćenje, mislim da možemo da emitujemo dvadeset sekundi.“
„Zameniti ‘proždrljivo’ s ‘neodoljivo’ na uputstvu. Veoma je važno da to istaknemo. Za mene je to obavezno.“
„To treba da bude proizvod kome se ne može odoleti. Podsećam vas na to da ćemo prvo testirati reklamu pre nego što je budemo emitovali. Ako studija o ponašanju potrošača pokaže negativan rezultat, reklama ide u đubre.“
„Ponovo vam čitam uputstvo: ‘Konzumiranje proizvoda: nakon što otvori čašu Mrska, žena ga pojede s neodoljivom nasladom, sa sve kašičicom’...“
„Oktave, tebi je to smešno?“
„Mogli bismo i da snimimo devojku kako hoda s proizvodom u ruci...“
„A ne! Stanite! Mrsko nije jogurt s kojim se šeta!“
Zapisuješ sve što kažu jer je previše istinito da bi bilo lepo. „Pređimo sad na zapažanja: predajem reč Toniju.“
„Posetili smo nekoliko kuća in Miami. Ima many possibilities: veoma otvorena ili s velikom baštom, ili modernija, vidiš ovde very terasa, veranda, ili u jednoj mas traditional, ne?“
„Ma, Toni“, kaže Enrike, „ daj preporuku, esta ta recommandacion?“ „Ja mislim da je dobra classic kuća, s kamenim stepeništem, to je lepše za tebe. Ne pravimo nešto dosadno, zar ne?“
,Je sem okay si tu esta okay.“
„Da se vratimo na plan proizvoda.“
„To treba da bude jogurt koji je u živom okruženju, recimo na travi, kako bismo naglasili ideju o prirodi.“
„To je zabavan proizvod, ali vrlo zdrav.“
„Naša ultimativna vrednost“, ne izdrža Duler a da ne dobaci, „jeste ljubav. Naši klijenti kupuju ljubav (to će se dopasti Tamari, pomisliš). Mi ne prodajemo jogurt, nego majčino mleko! Zato smo worldwide. Ljubav je svetska! Treba misliti wordlwide! Razmišljati worldwide! Srati worldwide! Ja mislim da je to Mrškova svrha!“

Naprasno, i bez kucanja, uđe Filip. Kaže da nastavimo kao da nije tu, ali mi ipak krećemo sa sastankom iz početka, s tim što nas ometa s vremena na vreme zvonjava njegovog mobilnog telefona, koji nije isključio.
„To je jedna ženstvena žena. Nosi obične farmerke, vidiš, i majicu s dugim rukavima, što treba da sugeriše da je u isto vreme i opuštena i elegantna.“
„To je Šeron Stoun, samo crnka i mlađa.“
„Jeste li sigurni da će se gospođa Mišu de Valensijen prepoznati u njoj?“
„Obratite pažnju: ona pripada srednjoj klasi, ali je fun.“
„Ne liči na Evropljanku.“
„Mi nemamo ništa protiv Magrebanaca, ali može da se desi da se naša ciljna grupa ne identifikuje s njom.“
„Ona malo naginje stilu žena s Azurne obale, to je sad tendencija, moderno je imati tamniji ten kao Ines Sastre/ Dženifer Lopez/ Salma Hajek/ Penelopa Kruz.“
„Ko je Salma Hajek?“
„Enrike je video osamdeset devojaka, i ova najbolje podnosi osvetljenje.“
„Ona se potpuno uklapa u vrednosti marke, slobodna, senzualna, totalno Mrško.“
„Ona esta magnifico.“
„Very cute.“
„Ko je Salma Hajek?“
„Tačno je da ona prenosi emociju na kameru.“
„Nemam ništa protiv da potvrdimo ovaj izbor nakon što uradimo call-back.“
„Ambijent mirnog sela, u isto vreme dinamičnog. Trava mora da bude zelena, ali mediteranski zelena. Zvuci - prirodni, ptice pevaju.“
„Ne treba zaboraviti na zrikavce tokom montaže.“
„Ko je Salma Hajek?“
„To je glavna riba latino mode.“
„Ona je na naslovnoj strani engleskog Voguea za septembar.“
„Ne znam ko je to.“
Stilista na rubu nervnog sloma prostire dvadeset pari naočara za sunce na sto, kako bi klijent izabrao one koje će Tamara nositi na glavi. Posle dvadeset minuta, konačno odlučujemo da ih ponesemo sve na snimanje kako bismo izabrali na licu mesta. (Dakle, odlučujemo da ništa ne odlučimo.)
„Muzika: pet muzičara je poslalo predloge. Da ih čujemo?“
Demo broj 1:
„Previše fensi.“
Demo broj 2:
„Previše hard.“
Demo broj 3:
„Previše kič.“
Demo broj 4:
„Prespor.“
Demo broj 5:
„Previše cheap.“
„‘Za akciju’“, beleži producentkinja, „tražiti od muzičara da prerade predloge.“
„Ja sam protiv žablje perspektive u kadru degustacije. Bojim se da devojka ne ispadne deformisana. Više bih voleo nešto klasično za branding."
U tom trenutku Čarli osvaja ručak u „Apicijusu“:
„Mislite da je to anksiozno? Možemo da ga smanjimo.“

Predsednik Filip tada ustaje od stola, i pre nego što napusti sastanak, okreće se kaTV producentkinji iz agencije:
„Veoma dobar sastanak, Martin, bravo, odlično si obavila posao; ti si ovde nova? Dobrodošla u Rose, Mark je dobro postupio angažujući hyper ljude kao što si ti.“
„Filipe, zovem se Monik, i radim ovde već pet godina“, odgovori producentkinja s opravdanom hladnoćom u glasu.

7.


Sad si mršica. Smršao si 17 kilograma za tri meseca. Hraniš se samo na nos. Svakog jutra se budiš sa čvrstim blokom krede u gipsanom nosu. Stižeš na posao u 17.35h. Kad Mark Maronije uputi opasku na tvoj račun, odgovaraš mu:
„Štrajkujem dok me ne otpustiš.“
„U čemu je stvar? Hoćeš povišicu?“
„Ne, hoću stvarno sve da napustim.“
„Ko te zvao? CLM? BDDP?“
„Ama ne, hoću da prestanem s ovim! Crkavam, zar ne shvataš? Vidi kako sam smršao!“
„Sličnost s Kejt Mos nije nikada bila motiv za otpuštanje.“ „Umreću od tumora na mozgu.“
„Nemoguće: ti nemaš mozak.“
„Ali sve sam manje i manje dobar za široku publiku.“
„Znam, ali si nam potreban za reklame koje se obraćaju bogatima, pametnima i uspešnima.“

Nosiš odelo Erica Bergèra, košulju Hedi Slimana za Saint Laurent Rive Gauche-Homme, cipele Berluti, sat Royal Oak Audemars Piguet (dok iščekuješ Samsung Watch Phone, koji će u isto vreme biti i mobilni telefon), naočare StarcfeEyes, bokserice Banana Republic, koje si kupio u Njujorku. Vlasnik si petosobnog stana na Sen-Žermen-dePreu, s dekoracijom Kristijana Lijegra. Poseduješ još i:
- vertikalan hi-fi Bang&Olufsen za deset diskova, koji se mogu programirati daljinskim;
- šest stolica Luj XV, koje si nasledio iz babine i dedine kuće;
- tabure „Barcelona“ Misa van der Roea;
- biblioteku Žana Pruvea koja sadrži integralna izdanja Plejade (koja nisi nikad otvorio);
- tri-standard Sony video-rikordera;
- novi Philips Flat TV;
- mobilni DVD plejer Sony Glasstron;
- jednu Lounge Chair Čarlsa Imsa (iz 1956);
- Sony Playstation;
- dvokrilni frižider General Electric (pun kavijara od jesetre marke Petrossian, srednje pečenu guščju paštetu filovanu tartufima firme La Petite Auberge, i šampanjac Cristal Roederer) s džinovskim frizom i automatskim ledomatom;
- digitalnu kameru Sony PCI (360 grama, visine 12cm, širine 5cm);
- digitalni foto-aparat Leica Digilux Zoom;
- 24 kristalne čaše Puiforcat;
- tri originalne grafike Žan-Fransoa Žonvela;
- jednog Baskijata od tri metra ijedan crtež Dejvida Hoknija;
- jedan Koktoov poster;
- nizak stočić od ebonovine Modénature;
- nekoliko originalnih crteža Pjera Le Tana, Edmonda Kiraza, Renea Gruoa, Žan-Žaka Sempea, Žan-Filipa Deloma, Vuča, Matsa Gustafsona;
- jedan svećnjak Urban Outfitters;
- 8 ukrasnih jastučića, bež i bele boje od pašmine, marke Maisons de Famille;
- uramljen autogram Letisije Kaste;
- moje portrete koje su fotografisali Mario Testino, Elen fon Unvert, Žan-Batist Mondino, Betina Rems, Dominik Iserman;
- fotografije na kojima sam u društvu s Ines Sastre, Žerarom Depardjeom, Ridlijem Skotom, Evom Hercigovom, Naomi Kembel, Karlom Bruni, Dejviđom Linčom.Tijerijem Ardisonom;
- podrum pun prvoklasnog vina klasiranog prema poreklu, isporučenog iz podruma pića Augé (bulevar Osman broj 116, Pariz, 8. arondisman): Chasse-Spleen, lynch Bages, Talbot, Petrus, Haut Brion, Smith Haut Laffitte, Cheval Blanc, Margaux, Latour, Mouton Rotschild...;
- hiljadu CD-ova, DVD-ova, CD-romova i VHS kaseta;
- jedan BMW Z3 na parkingu iznajmljenom na godinu dana ispod Kafea de Flor;
- jednog beskućnika-dvojnika ispred zgrade;
- pet pari Berluti cipela, tri para Nike Air Max, jedan par Adidas Micropacer (s ugrađenim hronometrom i mikrokompjuterom koji meri pretrčanu razdaljinu);
- tri Hermès kaputa od kašmira i tri od prevrnute kože Louis Vuitton, pet odela Dolce e Gabbana i pet Richard James;
- Sumo, džinovsku knjigu fotografija Helmuta Njutna u Tašenovom izdanju (50x70cm), na držaču koji je dizajnirao Filip Stark;
- pet farmerki Helmut Lang i pet pari mokasina Gucci;
- dvadeset Prada košulja i dvadeset Muji majica;
- deset džempera od kašmira, 18 Tsé konca, Huseina Šalajana i deset džempera marke Lucien Pellat-Finet (sve što nije kašmir nepodnošljivo te grebe, osim vune peruanske lame);
- ormar s integralnom APC kolekcijom iz deset poslednjih sezona;
- jednu sliku Rubena Alterioa;
- deset pari naočara za sunce Cutler and Gross;
- kupatilo opremljeno Calvin Klein tekstilom i kozmetikom (peškiri, penjoari, držač za sapun, kozmetika, parfemi, osim losiona Khiel’s, iz Njujorka);
- ružičasti iMac na kome je napisana ova knjiga, jedan narandžasti iBook s bežičnom vezom, i jedan štampač u boji Epson Stylus 740.
Veliki deo stvari koje poseduješ kupljen je u Colette. A ako nisu iz Colette, onda su iz Catherine Memmi. A ako nisu ni iz Colette, ni iz Catherine Memmi, to znači da nisi kod kuće.
Retko večeraš u restoranima gde je meni jeftiniji od sto evra po osobi. Kad putuješ, spavaš jedino u lancu prestižnih hotela Rele i Šato.
Već tri godine putuješ avionom samo u biznis klasi (inače ti se ukoči vrat dok spavaš), gde se pokrivaš ćebencetom od kašmira (jer te drugo grebe; pročitati gorepomenutu primedbu). Informacije radi, povratna karta u biznis klasi Pariz-Majami košta 62.000 franaka (10 K-evra).
Sa svim stvarima koje poseduješ, i komfornim životom koji vodiš, logično, obavezno moraš da budeš srećan. Zašto nisi? Zašto neprekidno zarivaš nos u snif? Kako možeš da budeš nesrećan s dva miliona evra na bankovnom računu? Ako si ti najednom kraju trake, koje na drugom?

Pre neki dan si se rasplakao pred radnjom Bonpoint u Ulici univerziteta. Pred krevetićima od belog drveta, lampama u obliku meda, svetlosivim patikicama za bebu od tri meseca, farmerkicama na tregere za 55 evra, džemperićem od 94 evra, i plakao si kao blesav, a mušterije su, užasnute, izlazile iz radnje ubeđene da je taj jadnik ispred radnje izgubio dete u saobraćajnoj nesreći, ali nisi morao da doživiš nesreću da bi izgubio svoje dete.

Napićeš se u svojoj džinovskoj kuhinji. Ideš ka ultramodernom frižideru. Ogledaš se u njemu. Nervozno pritiskaš dugme na ledomatu. Tvoja čaša s absolutom obiluje ledom. Držiš ruku na palici sve dok pod ne prekriju kockice leda. Onda programiraš mašinu na „mrvljeni led“. Ponovo pritiskaš. Na crni mermer pada sneg. Gledaš svoje lice na najskupljem frižideru na svetu. Bilo je lakše podneti ponašanje retardiranog samca kada si znao da te neko s ljubavlju čeka kod kuće. Toliko si našmrkan kokaina da votku šmrčeš na slamčicu. Osećas da nailazi kolaps. Vidiš svoju propast u ogledalu: znaš li da reči „narcis“ i „narkotičan“ imaju isto etimološko poreklo? Ispraznio si rezervoar leda na pod. Oklizneš se i nađeš se potrbuške na deset santimetara izmrvljenog snega. Daviš se u hladnim kockicama. Mogao bi da zaspiš usred te hiljade ledenih brežuljaka. Da kliziš kao maslinka ka dnu džinovske čaše. Absolut Titanic. Ploviš na veštačkom klizalištu. Tvoj sleđeni obraz prianja uz pločice. Ispod tvog tela se nalazi toliko leda da bi se čitav vojni puk mogao osvežiti; dakle, ti si vojska koja se povlači iz Rusije. Sisaš pod. Gutaš krv koja ti iz nosa teče pravo u grlo. Imaš još samo onoliko vremena koliko ti treba da pozoveš hitnu pomoć s mobilnog pre nego što potpuno izgubiš svest.


VIDIMO SE ODMAH POSLE... OVOGA.


MLADIĆ ULAZI U PERIONICU. ZAUSTAVLJA SE PRED OGROMNOM MAŠINOM ZA PRANJE VEŠA VISOKOM DVA METRA. UBACUJE NEKOLIKO NOVČIĆA U OTVOR, ZATIM VADI IZ DŽEPA PAKET DETERDŽENTA ARIEL, SIPA DETERDŽENT U RUKU I UŠMRKUJE GA. PROTRESE GLAVOM, KAO DA SE OKREPIO ARIEL PRAŠKOM KOJI JE UPRAVO POSNIFAO. ZATIM OTVARA BUBANJ MAŠINE I ULAZI U NJEGA, POTPUNO OBUČEN. SA SVE SAKOOM NA SEBI SEDA NA CENTRIFUGU. KAD ZATVORI VRATANCA, MAŠINA POČINJE DA RADI. MLADIĆ SE PREVRĆE I OBRĆE, TOPLA VODA GA ZALIVA. KAMERA SE OKREĆE ZA 360 STEPENI DA BI PRIKAZALA BRZU ROTACIJU U UNUTRAŠNJOSTI BUBNJA.
ODJEDNOM OBRTANJE PRESTANE. ČOVEK IZ MAŠINE SPAZI JEDNU SEKSI DEVOJKU U MINI SUKNJI KOJA ULAZI U PERIONICU. DEVOJKA SE PRIBLIŽAVA DŽINOVSKOJ MAŠINI. KAD UGLEDA ČOVEKA UNUTRA, OTVORI VRATANCA I NASMEŠI MU SE. ON ISPLJUNE VODU PUNU SAPUNICE. UGLEDAVŠI PAKET ARIELA ISPRED MAŠINE, ONA SE NASMEŠI, ZAVUČE RUKE ISPOD SUKNJE, SKINE GAĆICE I BACI IH NA ČOVEKA U BUBNJU, A ONDA ZATVORI VRATANCA I UKLJUČI MAŠINU. MLADIĆ UMIRE, DAVI SE, BLJUJUĆI MEHURIĆE NA STAKLO.
LOGO I PACKSHOT ARIELA - U POTPISU STOJI: „ARIEL ULTRA. ULTRAČISTOĆA ČAK I U MAŠINI“.

III
On


„Bilo je to u doba kada su bogate zemlje, načičkane industrijama, nakrcane radnjama, otkrile novu veru, projekat dostojan napora koje je čovek ulagao milenijumima: napraviti od sveta jedno jedino ogromno preduzeće."

Rene-Viktor Piles

Klevetnik, 1974.



1.


Prema podacima Crvenog krsta, milijardu ljudi živi u cigan-maloj, što nije sprečilo Oktava da ogladni: pogledajte ga kako grize nokte; to je početak. Maronije ga je poslao ne jednomesečnu kuru detoksikacije u Dom zdravlja Beluil (Ulica jedanaestog novembra broj 8 u Medonu), jer je Centar Kejt Beri u Soisonu prepun. Gazde kreativaca su iste kao i lekari-dileri Ilir de Fransa: dopinguju svoje šampione da bi bili performantni, i vode ih na remont kad se pokvare. Eto zašto je Oktav prešao iz PP u PB - iz Privatne Palate u Psihijatrijsku Bolnicu.
Svakog jutra pešači po parku, vozi slalom između stoletnih hrastova i mentalnih bolesnika. Čita isključivo pisce-samoubice: Hemingveja, Kavabatu, Garija, Šamfora, Seneku,Tigoa, Petronija, Pavezea, Lafarga, Krevela, Cvajga, Drijua, Monterlana, Mišimu, Debora, Lamarš-Vadela, i da ne zaboravimo žene: Silviju Plat i Virdžiniju Vulf. (Onaj ko čita samo pisce-samoubice taj mnogo čita.) Kolege su mu poslale poštom, iz zezanja, paket brašna Francine. Njegovom psihijatru se ta šala nije dopala. Čarli je daunloudovao na svom aj-buku film u kome neka devojka zariva sebi jednu nadlanicu u piću, a drugu u dupe. Počeo je da se smeje. Njegov eksperimentalni tretman u PB 897 trebalo bi da ga potpuno oslobodi kokainske krize. Ako sve bude kako treba, uskoro će moći da pogleda u kreditnu karticu a da ne kine.

U kantini sreće nove bolesnike. Na primer, komšiju sa sprata koji mu objašnjava da je sidofil (nova seksualna perverzija).
„Snimao sam kamerom devojke koje su se kresale bez prezervativa s tipom obolelim od side, koji je znao da ih snimam. Devojka, naravno, ne bi ništa znala o tome. Snimao sam je kasnije, kradomice, kada bi išla u laboratoriju po rezultat testa. Svršavam u trenutku kad devojka otkrije da je seropozitivna. Ejakuliram kad otvara koverat. Ja sam izmislio sidofiliju. Kad bi samo znao kako je dobro videti ih kad se rasplaču na izlazu iz laboratorije, s listom hartije ‘HIV+’ u ruci. Ali sam prestao jer mi je policija oduzela sve kasete. Bio sam u zatvoru, a sad sam ovde. U svakom slučaju, uskoro ću umreti. Ali sam dobro, dobro sam. Dobro sam. Sad sam dobro dobro sam dobro sam dobro sam dobro sam dobro sam dobro sam.“
Ima neki bug, izbalavio je malo pirea od šargarepe po paperjastoj bradi.
„Ja takođe“, kaže Oktav, „oboleo sam od čudne seksualne psihopatije. Ja sam prošlofil.“
„Stvarno? Šta je to?“
„Perverzija koja se sastoji u opsednutosti bivšom devojkom. I ja sam dobro baš sam dobro dobro je dobro je dobro veoma dobro dobro sam dobro dobro dobro.“

Sofi nije došla da ga poseti. Da li je znala da je hospitalizovan? Oktav se nasmejao nekoliko puta tek posle tri nedelje, gledajući šizofreničare kako prave grimase u parku: to ga je podsetilo na agenciju.
„Život se sastoji od drveća, manijakalnih depresivaca i veverica.“
Da, može se reći da mu je sad bolje; drka šest puta dnevno. (Misleći na Anastasiju koja žvali pičku Edvini koja pije njegovu spermu.) (Dobro, u redu, Oktav možda nije potpuno izlečen.)
U svakom slučaju, bilo je krajnje vreme za njega da se promeni. Previše je bio u stilu osamdesetih sa svojim kokainom, crnim odelima, kintom i petparačkim cinizmom. Moda je evoluirala: ne treba se više hvalisati svojim uspehom i poslom, nego se pretvarati da si siromašan i izgledati kao besposličar. Prvih godina novog veka trebalo je biti bukvalno skroman. Profesionalni stakanovisti trudili su se da izgledaju što je moguće više kao dekintirani momci s Biroa za nezaposlene. Došao je kraj stilu Segela/ glasan/ preplanuo/ gurman/ vulgaran i reklamama s venecijanerima ili ventilatorima ugrađenim u plafon, koje je snimao Ridli Skot. I u reklami je bilo moda, kao i svuda: u pedesetim je moda bio kalambur, u šezdesetim komedija, u sedamdesetim grupa mladih, u osamdesetim spektakl, u devedesetim razilaženje. Danas treba nositi stare adidas patike, pocepanu gap majicu, štrokave helmut lang farmerke, i doterivati bradicu svaki dan kako bi izgledala kao da ima tri dana. Treba imati masnu kosu, šiške, kapu, složiti facu kao da ste izašli sa stranica Dazed&Confused, i prodavati crno-bele spotove u kojima neproporcionalni anoreksičari sviraju gitaru, goli do pasa. (Ili pak limuzine koje se usporeno kreću na zelenkastoj podlozi, u zasićenim bojama, s debelim Portorikankama koje igraju odbojku na kiši.) Što smo bili puniji keša (s intemetom su bogatstva dobila još po tri nule), više smo izgledali kao beskućnici. Svi novi milijarderi nose raspadnute patike. Oktav je, tako, odlučio da će po izlasku iz azila zatražiti stilski savet od svog dvojnika klošara.
„Zanimljivo zapažanje: kad sam bio mali, 2000. godina je delovala kao naučna fantastika. Mora da sam odrastao, jer je to sada prošla godina.“
Oktav je imao vremena za meditaciju u toj velikoj kući s kraja XIX veka. Izgleda da vreme u Medonu prolazi sporije. Oktav šeta travnjakom i nađe kamenčić star dve hiljade godina. Kamenčići ne umiru nikad, što nije slučaj s tubama paste za zube. Baca ga daleko, pod drvo; i ostaće tu dok vi čitate ove redove. Kamenčić će na tom istom mestu možda provesti narednih 2000 godina. Tako je to: Oktav je ljubomoran na kamen.
Beleži:
Daj mi tvoju kosu,
Tvoje bujno telo,
So iz tvojih očiju,
Njihovo strogo plavetnilo
ali kako nema nikog da mu posveti ovaj katren, poklanja ga svom prijatelju sidofilu pre nego što ode iz Belvija.
„Pošalji ga jednoj od tvojih žrtava. Videćeš, može da bude uzbudljivo posmatrati reakciju žene koja čita nešto što nije pozitivan rezultat HIV testa.“
„Ko bi ga znao... Ma ne, ti si lud, ne, ne, tvoja pesma je baš serial killer.“

2.


Oktav je iščekivao seminar u Senegalu da bi izveo svoj come back. Rose je kao vojska: s vremena na vreme, potrebne su mu „slobodne četvrti“; to se u agenciji naziva „seminarima motivacije“. To mu dođe 250 osoba u autobusu na putu za aerodrom Roasi. Mnogo udatih daktilografkinja (bez muževa), neurasteničnih računovođa (s lekovima za smirenje), očinski nastrojenih direktora, jedna telefonistkinja koja se opasno drmusa, glupača koja je postala seks bomba jer se kreše s glavnim savetnikom iz kadrovske službe, nekoliko kreativaca koji se usiljeno smeju kako bi ličili na kreativce. Peva se kao na karaokama, ako zatreba, i reči se izmišljaju. Postavlja se pitanje: ko će s kim spavati? Oktav mnogo očekuje od lokalnih prostitutki čiji je šarm nahvalila Doroti O’Liri, prijateljica koja radi kao reporter za Frans 2. Što se tiče Odil, osamnaest godina, golih leđa, s maramom na glavi, nanulama na nogama i torbom od teksasa na ramenu, ona liže čupa-čups s ukusom koka-kole. I „pita se“. Kako prepoznati devojku od osamnaest godina? Lako: ona nema bore, ni podočnjake, obrazi su joj lepo popunjeni, kao kod bebe, sluša Vila Smita na vokmenu i „pita se“.
Odil se zaposlila kao stažistkinja u kreativnom sektoru dok je Oktav bio odsutan. Voli samo novac i slavu, ali se pravi naivna. Sve nove devojke su takve: poluotvorenih usta i zadivljenog pogleda, kao Odre Mame u seriji fotografija Terija Ričardsona; trenutno se vrhunac kod pridošlica sastoji u glumljenju nevinosti. Odil priča Oktavu kako je sama sebi probušila jezik jednog subotnjeg popodneva:
„Ne, nema anestezije, tip ti samo povuče jezik pincetom, i zabije klin. Veruj mi, ne boli, samo je malo nezgodno kad jedeš, to jest u početku, a meni se još i upalilo, tako da je sve što sam klopala imalo ukus truleži.“
Ona ne skida cme naočare („to su korektivna stakla“), čita samo anglosaksonske časopise (Paper, Talk, Bust, Big, Bloom, Surface, Nylon, Sleazenation, Soda, Loop, Tank, Very, Composite, Frieze, Crac, Boom, Hue).
Sedi pored Oktava, i skida vokmen samo da bi rekla da više ne gleda televiziju, „osim kanala Arte, s vremena na vreme“. Oktav se pita šta radi tu (uvek isto pitanje, još od rođenja). Odil mu pokazuje neku visoku zgradu na ivici auto-puta:
„Pogledaj... Naselje 4000. Tu stanujem. Pored Stad de Frans. Uz noćno osvetljenje, lepo je kao Independence Day.“
Kako Oktav ne odgovara, ona koristi priliku da poredi učinak depilacije s koleginicom.
Jutros sam išla kod kozmetičarke. Laserska depilacija je žešće bolna, naročito na preponama. Ali sam ipak srećna što sam doživotno depilirana.“
„Podseti me da kupim kremu za depilaciju na aerodromu.“
„Kad stižemo u Dakar?“
„Oko ponoći. Ja zaranjam direktno u night. Imamo samo tri večeri, treba ih iskoristiti.“
„Sranje, zaboravila sam kasetu Lare Fabijan!“
„Da mi se koža ne bi osušila u avionu, skinem šminku, uradim sebi piling, i hop! Stavim hidratantnu kremu.“
„Ja mažem nokte. Dok se oni na nogama suše, napadam ruke.“ Oktav pokušava da ostane koncentrisan. Treba izdržati bez koke, prihvatiti nenabudženu realnost, treba biti deo društva, poštovati bića, igrati igru. Želi da izađe iz skloništa pod dobrim znamenjem. Zato dobaci loptu-sondu:
„Devojke, koja od vas bi htela da se kresne sa mnom, na brzaka?“ One ga počaste biranim rečima, što on voli.
„Kretenu.“
„Pre bih crkla!“
On se smeši.
„Grešite što odbijate. Devojke često kasno kažu da, kad tipovi odustanu, ili prerano, kad ih niko ništa ne pita.“
„...“

„Povrh svega sam spreman da istresem pet hiljadarki.“
„Jeste čule ovo? Još nas tretira kao kurve!“
„Je l’ imaš ti ogledalo kod kuće? Ma, ni za sto hiljadarki.“
Oktav se glasno smeje:
„Samo da vam kažem da je Kazanova plaćao svoje ljubavnice, tu nema ničeg sramnog.“
Zatim im pokazuje snimak s ultrazvuka koji je dobio poštom. „Pogledajte moje buduće dete. Zar nisam odjednom ultranežan?“ Ali, zaslužio je neuspeh. Naselje 4000 nestaje u zadnjem retrovizoru. Oktav više ne ume da muva. Ni sam više ne veruje u to. Ako postoji jedna stvar koja se ne može pomiriti s ironijom, to je zavođenje. Jedna od devojaka ga pita:
„Da nemaš možda neki časopis o unutrašnjoj dekoraciji?“
„Koji hoćeš: Newlook? Playboy? Penthouse?“
„Haha. Duhovit kao i obično, jadni moj Oktave.“
„Je l’ znaš da postaješ vulgaran? Mislila sam da su ti opravili glavu.“
„Posao očigledno nije dovršen. Ti totalno alchajmuješ.“
Oktav spušta pogled i gleda u svoja stopala nabijena u par ljubičastih cipela (vrednost: minimalac po cipeli). Onda podigne glavu i počne da se žali na sav glas:
„Šalu na stranu. Da li ste vi, drage moje gospođice, već razmišljale o tome da će svi ljudi koje vidite, svi kreteni koje vidite u kolima, sve te osobe, da će apsolutno svi umreti, i to bez izuzetka? Onaj tamo, što vozi audi kvatro? I ona nervozna četrdesetogodišnjakinja što nas je upravo pretekla u mini ostinu? I svi stanovnici ovih zgrada sakriveni iza zidova sačinjenih od neefikasne materije koja treba da zaštiti od buke? Možete li da zamislite kakve hrpe nagomilanih leševa to predstavlja? Otkad postoji planeta, 80 milijardi ljudskih bića boravilo je na njoj. Zapamtite to dobro. Mi hodamo po 80 milijardi mrtvaca. Je l’ imate sliku o tome da svi ovi što odgađaju taj trenutak čine buduću džinovsku kosturnicu, gomiletinu smrdljivih tela u budućnosti? Život je genocid.“
To je to, stvarno je pokvario raspoloženje. Zadovoljan je sobom. Prevrće zelenu kutiju leksomila u džepu jakne od prevrnute kože Marc Jacobs. To ga smiruje, kao tableta cijanida heroja Pokreta otpora pre ispitivanja, u Ulici Loriston, šezdeset godina ranije.

3.


Avion je pun advertajzera. Ako bi se srušio, to bi bio početak pobede iskrenosti. Ali život je načinjen tako da avioni koji prevoze advertajzere ne padaju. Avioni koji padaju puni su nevinih ljudi, ukočenih ljubavnika, dobročinitelja čovečanstava, Otisa Redinga, Linarda Skinarda, Marsela Dadija, Džon-Džona Kenedija. Arogancija pocrnelih činovnika u komunikaciji potiče iz njihove ubeđenosti u to da su zaštićeni: oni se više plaše berzanskih nego avionskih krahova. Oktav se smeši kucajući ovu rečenicu na svom aj-buku. Važan je, bogat je, plaši se - sve to može da stoji zajedno. Pije votku-tonik u espas 127 klasi. („U espas 127, sa zadovoljstvom ćete otkriti ergonomska i udobna sedišta. Naginju se do 127 stepeni, jer je to ugao koji telo prirodno zauzima u bestežinskom stanju. Opremljena telefonom, ličnim video-rikorderom, i slušalicama za umanjivanje buke, sedišta u espas 127 nude vam idealan komfor za rad i opuštanje“, kaže otelotvorenje magazina Air France Madame.)
U biznis klasi, strateški planeri muvaju kupce umetničkih dela; zamenici generalnih direktora obrađuju TV producentkinje; jedan koordinator na internacionalnom nivou mazi butinu jedne direktorke razvoja. (U jednom preduzeću brzo se prepoznaju devojke koje spavaju s kolegama s posla: one se jedine oblače seksi.) Ovaj grupnjak služi da bi se „pojačale veze među personalom preduzeća i da bi se optimizirala interna komunikacija u kadrovskoj službi“. Oktav je obrazovan da prihvati takav redosled stvari, i kako je život samo trenutak u vremenu koji nam dodeljuje jedan kamičak koji se beskonačno obrće u prostoru, zašto bismo izgubili taj kratak trenutak preispitujući ORGANIZACIJU? Bolje je prihvatiti pravila igre.
„Mi smo dresirani da prihvatimo. Surfujem po šupljini. Je l’ ima nekog ovde ko bi me pojebao jednom za sva vremena?“
Ranije su provokacije izazivale osmeh, sada su mučne.
„Posle svega što su ljudi učinili za njega, zar ne mislite da bi Bog morao da se potrudi da postoji?“
Usamljenost u gomili. Neprekidno proverava poruke na svom telefonu, ali ovaj ponavlja:
„Nemate nijednu novu poruku.“

Oktav zaspi uz neki film s Tomom Henksom (on je više od glumca: on je sredstvo za uspavljivanje). Sanja o seansi shootinga na Bahamama gde prstima ispituje depilirane i sluzave piće Vanese Lorenco i Hajdi Klum. Više ne gricka nokte. Veruje da se izvukao. Zamišlja da se povukao, da je u drugom planu, da ima distancu prema svemu. S diskretnim uzdahom, prlja svoj levis 501 (kolekcija „Tužni tropi“, jesen/zima 2001).

I Preduzeće je ateriralo. Preduzeće je uzelo svoj prtljag. Preduzeće je ponovo ušlo u autobus. Preduzeće je pevalo Fuganove pesme a da nije ni ukačilo njihov ekstremni pesimizam: „Pevaj život, pevaj/Kao da ćeš umreti sutra“ i: „Možda do sutra/Ili do smrti.“ Oktav konačno shvata zbog čega se svemirski brod u Zvezdanim stazama zove Preduzeće: Roseris i Vičkraft izgleda kao pometena letilica u međuplanetarnoj praznini, u potrazi za vanzemaljskim životima. Uostalom, dobar deo kolega ima zašiljene uši.

Tek što je pristiglo u hotel, Preduzeće se rasulo: neke producentkinje su se bacile u bazen, ostali idu na spavanje. Oni kojima se ne spava idu u Roll’s da plešu sa Odil utegnutih sisa. Oktav ih prati, naručuje flašu gordonsa i prihvata da povuče jedan dim gandže. Na plaži stvari postaju jasnije. Crnkinje na tanjiru. Jedna od njih mu kaže:
„Dođi u moju ložu.“
Ali kako ima konakri akcenat, Oktav čuje:
„Dođi u moju ribicu.“
Smešno. Laž je recipročna, i sve se da srediti. On spušta ruku na njeno lice i šapuće:
„Dušo, je ne tucam devojke: više volim da ih gubim.“
Pod visokom zaštitom senegalske vojske, turistički kompleks u Saliju obuhvata petnaest hotela: agencija je bacila oko na „Savanu“,
s klimatizovanim sobama, dva bazena osvetljena noću, teniskim igralištima, mini-golfom, tržnim centrom, kazinom i diskotekom, sve to na ivici Atlantskog okeana. Afrika se promenila od safarija u Hemingvejevo doba. Sada je to uglavnom kontinent koji zapadni svet ostavlja da umre (sida je ubila dva miliona ljudi 1998, naročito zbog toga što farmaceutske laboratorije koje proizvode triterapije kao na primer američka laboratorija Bristol-Myers Squibb - odbijaju da spuste cenu lekova). Idealno mesto da se digne moral srednjem kadru: na ovoj zemlji, opustošenoj virusom i korupcijom, u srcu apsurdnih ratova i cikličnih genocida, mali kapitalistički personal ponovo počinje da veruje u sistem od koga živi. Kupuje maske od slonovače, pravi svoje suvenire, veruje da je razmenio ideje sa domaćima, šalje razglednice pune sunca kako bi učinio ljubomornim porodice zaglavljene u pariskoj zimi. Advertajzeri doživljavaju Afriku kao protivprimer, što ih požuruje da se vrate kući i odahnu uz konstataciju da postoji i gore. Tako ostatak godine postaje prihvatljiv: Afrika služi kao svedočanstvo о suprotnosti. Pošto siromašni umiru, bogati imaju razlog više da žive.

Cepamo talase skuterom, škljocamo foto-aparatom, niko nikog ne interesuje, svi nose japanke. Kada se belac u Africi obrati crncu, to više nema prizvuk one rasističke arogantnosti starinskih kolonizatora; danas je to mnogo brutalnije. To je danas sažaljivi pogled sveštenika koji upriličuje poslednje pomazanje osuđeniku na smrt.

4.


Odlomci dijaloga oko bazena „Savana Bič Resorta“. Jedna sekretarica direkcije (kupajući se): „Što je dobra!“ Oktav: „I ti takođe.“
Jedna zadužena za trgovinu (dok grize mango):
„Želim meso.“
Oktav: „I ja.“
Mlađa umetnička direktorka (ide ka kafeteriji): „Hoćemo da klopamo?“
Oktav: „Koga da klopamo?“

Motivacija funkcioniše sve u šesnaest. Jutro je posvećeno sastancima samozadovoljstva na kojima se slavi bilans preduzeća. Termini poput „samofinansiranja“ i „višegodišnje otplate“ često se upotrebljavaju da bi se opravdao nedostatak bonusa na kraju godine. (U stvari, sav novac koji filijala zaradi, polaže se pred noge nekolicini ćelavaca s Vol Strita koji nikada ne dolaze u Pariz, puše tompuse i ne kažu hvala. Kao srednjovekovni vazali, ili žrtve punskih ratova, rukovodioci R&W France tresući se izručuju pred akcionare godišnju zaradu za otplatu kredita za svoje vikendice.)
Po podne se odigrava seansa konstruktivne samokritike u cilju proučavanja načina poboljšanja trgovačke produktivnosti. Oktav je zaradio i proliv zbog previše leda u džin toniku. Predsednik Filip i Mark Maronije odvajaju ga na stranu, s vremena na vreme, u stilu „srećni smo što si se izvukao, nećemo to da pominjemo, ali smo ti naklonjeni jer smo mi moderne i kul gazde, i nećeš dati otkaz, je l’ jasno?“. Što ne sprečava Filipa da podseti Oktava na to koliko je uspešno snimanje Mrska važno za održavanje dobrih odnosa između agencije i Madonea.
„Upravo smo održali s njima jedan strategic advertising comitee i žešće su nas naribali.“
„Ne brini, direktore, ovoga puta neću se ispovraćati na klijenta. Uostalom, znaš da sam našao idealnu devojku za reklamu.“
„Da, znam... malu Arapkinju... Moraćemo da je retuširamo u postprodukciji.“
„Ne brini, imamo budžet za to. Nisi ni svestan šta sve danas može da se uradi: uzmeš devojku koja ima lepu zadnjicu, daš joj lice neke druge, noge neke treće, ruke četvrte, grudi pete. Pravimo ljudske slagalice, mi smo people-jockeys!.“
„Možda bi trebalo da umesto reditelja angažujemo plastičnog hirurga da bismo snimili reklamu.“
Oktav više ne odbija sistematski sve što mu se ponudi, ali ne želi ni da se potčinjava; recimo da je sazreo. Naprasno se uzbuđuje:
„A zašto ne bismo uzeli Arapkinju? Prestani već jednom da budeš nacista kao naši klijenti! Majku mu, dosta mi je tog fašizma! Nike je povratio petenovski look na plakatima za „Nikepark“, Nestlé odbija da uzme crnce za reklamu o košarci, što nije razlog da i mi uradimo isto! Čemu sve to vodi ako niko ne protestuje? Reklama je čak postala revizionistička: Gandi prodaje epl kompjutere! Jesi li svestan toga? Svetac koji je odbijao svaku vrstu tehnologije, oblačio se kao monah i išao bosih nogu pretvoren je u trgovca informatičkom robom! A Pikaso je ime Sitroenovog modela, Stiv Makvin vozi ford, Odri Hepbem nosi tođs mokasine! Zar ne misliš da se svi ti ljudi okreću u grobu zbog toga što su pretvoreni u posthumne trgovačke putnike? Ovo je noć vampira! Kanibalski holokaust! Jedemo leševe! Zombiji prodaju! Gde je tu granica? Francuska lutrija je čak izbacila plakate s likovima Maoa, Kastra i Staljina za greb-greb lutriju! Ko će reći ‘stop’ ako se ti, Filipe, kao gazda ne pobuniš protiv rasizma i negacionizma svetske komunikacije?“
„Uh što je naporan otkad više ne šmrče! Šta ti misliš, da ja nikad ne razmišljam? Naravno da mi je ovaj posao dosadio, samo što ja mislim na ženu, decu, i nisam megaloman koji misli da će dići revoluciju i rešiti stvar, majku mu, Oktave, budi malo skromniji! Dovoljno je da isključiš televizor i ne ideš u Mekdonalds, nije sve to sranje moja greška, nego vaša, vas koji kupujete najki proizvode koje prave indonezijski robovi! Lako je buniti se protiv sistema koji sami hranite! I prestani da me držiš za debila samo zato što sam pun para! Naravno da ima stvari koje ne mogu da podnesem. To što radimo kasting za belkinje, tu ne možemo ništa, ciljna grupa je rasistička, a ne naš klijent. Što se tiče čuda u kome mrtvi govore: oni nikad nisu shvatili velike umetnike, svi ti geniji su se već za života okretali u grobu. Ne, ono što mene nervira, dragi moj Gucche, jesu praznici koje je reklama izmislila da bi naterala ljude da troše: preko glave mi je da gledam svoju porodicu kako upada u klopku, pa slavi Božić - iako je Božić Bata izmišljotina jednog američkog distributivnog lanca - ali Praznik majki koji je izmislio maršal Peten, pa Praznik očeva, Praznik baki koji je izmislio istoimeni kafić, Noć veštica, Sveti Patrik, Sveti Valentin, Pravoslavna nova godina, Kineska nova godina, Dan veštačkog šećera, sastanci na temu plastičnih kutija, sve su to same gluposti! Uskoro će kalendar biti pun marki: svece će zameniti 365 logoa!“
„E pa vidiš, gazda, da sam u pravu što te sabijam u tvoj rov. I ja mrzim Noć veštica: ranije smo imali Sve svete, i ne vidim šta nam je trebalo da uvezemo jedan prekookeanski praznik.“
„Zato što je to suprotno! Zato što smo za Sve svete mi išli da posetimo svoje mrtve, dok za Noć veštica mrtvi dolaze nama u posetu. To je praktičnije, nema šta da se trudiš. Sve se sastoji u tome: SMRT TI ZVONI NA VRATA! To oni obožavaju! Smrt-Trgovački Putnik, kao poštar koji ti uvaljuje Poštin kalendar!“
„Verujem da ljudi i dalje više vole da se prerušavaju u čudovišta i trpaju svece u bundevu nego da misle na svoje bližnje koje su izgubili. Ali podsećam te da si u tvom nabrajanju zaboravio na najveći komercijalni praznik - venčanje, koje je predmet intenzivnih reklamnih i promotivnih kampanja svake godine počevši od januara - posteri za Beli butik u Prentanu i liste poklona u Galeri Lafajet i u Bon Maršeu, naslovne strane svih ženskih časopisa, trovanje na radiju i televiziji, itd. Potpuno ispranog mozga, mladi parovi veruju da se venčavaju zato što se vole, ili zato što su našli svoju sreću, a u stvari samo želimo da im prodamo posuđe, peškire, kafomate, kanabe, mikrotalasnu rernu...“
„To me podsetilo na nešto... Oktave, sećaš se Barile, kad si nam predložio baseline s rečju ‘sreća’?“
„Ah da... Pravna služba nam je objasnila da ne možemo, zar ne?“ „Da! Zato što je Nestle zakonom zaštitio reč ‘sreća’!!! SREĆA PRIPADA NESTLEU.“
„To me uopšte ne čudi, je l’ znaš da Pepsi hoće da zaštiti plavo?“ „A?“
„Jeste, tačno je, hoće da kupe plavu boju, da budu njeni vlasnici, i to nije sve: finansiraju obrazovni program na CD-romu koji se besplatno deli u osnovnim školama. Tako deca uče u školi na pepsi kompjuterima; naviknu se da čitaju reč ‘žeđ’ koja stoji uz ‘pepsi’ boju.“
„I kad gledaju u pepsi nebo, njihove pepsi oči zaiskre, a kad padnu s bicikla, kolena im budu prekrivena pepsi modricama...“
„Isto radi i Colgate: marka nudi video kasete nastavnicima kako bi objasnili klincima da treba da peru zube njihovom pastom za zube.“
„Da, čuo sam za to. L’Oréal radi isto sa šamponom pti dop. Nije im bilo dosta da im isperu mozak, pa su im napali i kosu!“
Filip se zacereka, što nije sprečilo Oktava da nastavi:
„Sad mi je lakše kad vidim da te sve ovo zanima...“
„Lucidan sam: dok god nema ničeg drugog, reklama će zauzimati sva mesta. Ona je postala jedini ideal. Nije priroda ta koja se plaši praznine, nego nada.“
„To je strašno. Stani, sačekaj, kad već pričamo, imam jednu anegdotu za tebe. Kad naručioci više ne znaju kako da prodaju, a ponekad i bez ikakvog povoda, samo da bi opravdali svoje nepristojne plate, narede PROMENU AMBALAŽE. Skupo plate firme koje promene izgled njihovom proizvodu. Sastanče satima. Jednog dana sam se zatekao u Kraft Jacobs Suchard, u kancelariji nekog mladića s čekinjavom kosom, Antoan Poisar, ili Ponšar, ili Podar, tako nešto...“ „Pudar.“
„... E da, Pudar, to se ne zaboravlja tako lako. Pokazuje mi različite logoe koje su mu predložili. Tražio je moje mišljenje. Bio je prilično ushićen, na ivici orgazma; osećao se korisno i važno. Rasprostro je po podu nacrte za pakovanje, i stajali smo tako, licem u lice, u toj zgradi u Veliziju, on sveže obrijan, u kravati s Tintinom i Miluom, dok je mene puštala koka, i pili smo ohlađenu kafu koju nam je donela neka zadihana matora sekretarica koja se nije tucala već trideset godina. Pogledao sam ga pravo u oči i osetio sam u tom trenutku da je sumnjao, da se zapitao prvi put u životu šta radi tu, i rekao sam mu da izabere bilo koji, pa je izvukao jedan logo, onako, na sreću, sve uz ‘eci-peci-pec’, i to pakovanje je i dan-danas u rafovima svih supermarketa širom Evrope... Lepa parabola. NAŠ POLOŽAJ JE BIO IZVUČEN NA SREĆU.“

Ali Filip je odavno odšetao. On ne voli da ujeda ruku koja ga hrani. Beži od sukoba. Sklanja svoj revolt u rejon „mesečno samouništenje za ručak u Fuketsu“. Zbog toga mu se ujutru sve više i više spava.

Oktav udiše i izdiše vruć vazduh. Jedrilice bešumno krstare zalivom. Sve devojke iz agencije prave pletenice kako bi ličile na Iman Bouvi (rezultat: liče na ostarelu Bo Derek). U trenutku Strašnog suda, kada svi advertajzeri budu morali da polože račune, Oktav će biti samo delimično odgovoran. On će biti samo birokrata, pomalo mlitav činovnik, koga je čak, jednog dana, pregazila sumnja - boravak u Medonu će mu nesumnjivo obezbediti olakšavajuće okolnosti i oprost kod sudija. Štaviše, nije nikada imao „Lava“ u Kanu, što nije Maronijeov slučaj.
Telefonira Tamari, svojoj platonskoj kurvi, misleći na Sofi, majku deteta koje neće videti. Previše je odsustva u njegovom životu.
„Jesam te probudio?“
„Sinoć sam imala jednog klijenta u Plazi“, procvrkuta ona, „da ti ne pričam, kita mu je kao dečja ruka, bila su mi potrebna klešta da ga nabijem. ELEKTRIČNI APARATI ZA VAŠE DOMAĆINSTVO BUM BUM IZABERITE DOBRO IZABERITE BUT.“
„Šta je ovo??“
„Ovo? Ah, ništa, to je da ne bih plaćala račun za telefon: emituju reklame s vremena na vreme, zauzvrat, sve komunikacije su mi besplatne.“
„Uzela si taj grozan ugovor?!“
„U KASTU ĆETE NAĆI SVE ŠTO VAM TREBA ALATKE I MATERIJALI KASTOKASTOKASTORAMA. Da, pa navikneš se, videćeš, ja sam se navikla. U svakom slučaju, da, moj klijent od juče, sreća da je bio totalno razvaljen, nije mogao da mu se digne do kraja, a napaljen kao konj, kunem ti se, na kraju sam mu izvela mali striptiz na krevetu, pitao me može li da šmrče s mojih stopala, a posle smo gledali televiziju, tako da sam se dobro izvukla. INTERMARŠE - MUSKETARI DISTRIBUCIJE. Koliko je sati?“
„Tri po podne.“
„Uah... Mrtva sam, u sedam ujutru sam bila razvaljena u Banani, s veštačkim trepavicama slepljenim za zube, toliko su mi se kapci spuštali. Kako si mi ti, gde si?“
„U Senegalu. Nedostaješ mi. Upravo čitam Proširenje područja kurve.“
„Prestani s glupostima, povratiću. SVETLI KAMENČIĆI KAMENČIĆI KAMENČIĆI ODGOVARALA JE EHO. Hoćeš da me pozoveš kasnije?“
„Je l’ držiš mobilni na uvetu? Pazi se. Mobilni telefoni cepaju DNK. Rađeni su testovi na miševima: mortalitet im se uvećao za 75% kad su ih izložili mobilnim telefonima. Ja sam kupio slušalicu koju priključim na mobilni, trebalo bi i ti isto da uradiš; ne želim da imam tumor na mozgu.“
„Ali, Oktave, ti nemaš mozak. S KONTINENTOM DOBIJATE U KUPOVINI.“
„Izvini, ali stvarno ne mogu da izdržim te džinglove. Idem, spavaj lepo, srno moja, moja Berberko, moja Uzbuno u Marakešu.“

Problem modernog čoveka nije pokvarenost. Naprotiv, kad se uzme sve zajedno, a i iz praktičnih razloga, on više voli da bude dobar. Samo što mrzi da se dosađuje. Dosada ga užasava, iako nema ništa konstruktivnije od dobre dnevne doze tajm-auta, smomih trenutaka, gnjavaža koje čoveka parališu, bilo da to doživljava u samoći ili u društvu. Oktav je to shvatio: pravi hedonizam je dosada. Samo nam dosada omogućava da uživamo u trenutku, iako svi rade upravo suprotno: da se ne bi dosađivali, zapadnjaci beže od sebe samih preko posrednika u vidu televizije, bioskopa, interneta, telefona, video-igara, časopisa. Nisu nikada usredsređeni na ono što rade, njihovo bivstvovanje je negde drugde - kao da je nečasno biti zadovoljan činjenicom da se živi ovde i sada. Kad smo pred televizorom ili pred nekim interaktivnim sajtom, kada pričamo mobilnim ili igramo plejststejšn, tada ne živimo. Daleko smo od mesta na kome smo. To možda nije smrt, ali nije ni život. Bilo bi zanimljivo izračunati koliko sati dnevno provodimo tako, daleko od trenutka u kome smo. Dalje od mesta na kome smo. Zbog svih tih mašina postaćemo odsutni pretplatnici, i biće nam veoma teško da se oslobodimo te etikete. Svi oni što kritikuju društvo spektakla imaju televizor kod kuće. Svi oni što preziru potrošačko društvo imaju kreditnu karticu. Situacija je zamršena. Od Paskala naovamo, ništa se nije promenilo: čovek i dalje beži od svoje strepnje u zabavu. Samo što je zabava postala toliko sveprisutna da je zamenila boga. Kako pobeći od zabave? Suočiti se sa strepnjom.

Svet je nestvaran, osim kad je smoran.

Oktav se s uživanjem smara pod kokosovim drvetom; njegova sreća se sastoji u posmatranju dva skakavca koji se zaskaču na pesku, mrmlja sebi u bradu:
„Onoga dana kada ceo svet bude prihvatio da se smara na Zemlji, čovečanstvo će biti spaseno.“
Njegovu delikatnu dosadu ugrožava Mark Maronije, mrgud.
„I priča sa Sofije zaista završena?“
„Daaa, ma, nemam pojma... Što me to pitaš?“
„Onako. Je l’ možemo da razgovaramo nakratko?“
„Čak i ako kažem ne, ti ćeš nastaviti da mi pričaš, i biću primoran da te slušam kako bih ispoštovao hijerarhiju.“
„To je tačno. Zato začepi. Video sam storyboard koji ste prodali Mrsku: živa propast. Kako ste mogli da napravite takvo jedno sranje?“
Oktav se češe po ušima kako bi se uverio da je dobro čuo.
„Polako, Mark, TI si nam rekao da iskenjamo neku bljuvotinu za taj budžet!“
„Ja? Nikada ja to nisam rekao.“
„Patiš od amnezije ili šta? Dvanaest kampanja nam je odbačeno, i ti si sam rekao da treba da upotrebimo vanredne mere - bljuvotina u poslednji čas - da bismo...“
„Izvini što ti upadam u reč, ali ti si drogirani bolesnik koji je upravo završio s kurom, i ne izvrći uloge, okej? Znam ja šta sam rekao svojim kreativcima. Nikada ti ne bih dozvolio da predstaviš nešto tako bedno jednom primemom klijentu naše agencije. Dosta mi je da me posipaju govnima na večerama po gradu. ‘MRŠKO, DA BISTE BILI TANKI SVUD PO TELU, OSIM U GLAVI.’ Koga ti zezaš?“ „Stani, Mark.To što si ti malodušan, to je u redu, donekle smo se navikli na to. Ali skript za Mrska je prodat, testiran, bila su dva sastanka preprodukcije, malo je kasno da bismo sve promenili. Dobro sam razmislio i...“
„Nisam te angažovao da bi mislio. Uvek možemo da smislimo bolje. Dok god film ne ode u etar, sve može da se promeni. Zato ti kažem: Čarli i ti ima da se snađete kako znate da promenite scenario na snimanju. Jebem mu, pa u pitanju je ugled Rosa!“
Oktav odobrava i zaveže. Veoma dobro zna da nije ugled Rosa to što zaokuplja njegovog kreativnog direktora, nego njegova fotelja koja samo što nije postala sedište za lansiranje. Ako je Filip popričao s njim, to znači da je iz Madone izvršen maksimalan pritisak; ova priča sluti na partiju trule kobile. Drugim rečima: večeras senegalski vazduh miriše na otkaz, a Oktavu, nažalost, intuicija govori da taj otkaz neće biti upućen na njegovu adresu.

5.


Druge večeri, majstori ceremonije organizovali su ekspediciju u džunglu. Cilj je da zaposleni s ugovorom o stalnom radnom odnosu poveruju da će videti nešto od zemlje, da se iskradu iz zlatnog kaveza. Ali, naravno, nije bilo ništa od toga: prošetali su džipovima obalom jezera Roz da bi videli afrički plesni spektakl, za kojim je usledila ovčetina na ražnju, tako da nisu videli ništa autentično. Došli su tu samo da bi se uverili da pejzaž zaista liči na brošuru koju su im dali u turističkoj agenciji. Turizam putnika pretvara u kontrolora, otkriće u proveru, čuđenje u zapažanje, vodič Rutar u Svetog Tomu. Obrni-okreni, Oktava su pojeli komarči; jedan deo avanture bio je moguć samo pod uslovom da niste zaboravili autan u hotelskoj sobi.

Posle večere, učesnici seminara (u lakost majicama) sukobili su se s ratnicima izmišljenog plemena (prerušenim u domoroce iz filmova o Tarzanu) koristeći tehnike senegalske borbene veštine. To je bila prilika za uživanje u različitim prizorima - od Maronijea u gaćama od kengura, koji se na zvuk tam-tama valja u glini pod džinovskim baobabom, preko očaranosti mesecom i zvezdama, do gustiranja vina s ukusom benzina, napadima iskidanog smeha osobe zadužene za korporativne odnose, pogleda izgladnele dece negde iz ćoška, toplote trave u Kazamansi, i začinjene kaše - što je navelo Oktava da poželi da poljubi nebo i zahvali univerzumu što je tu, makar privremeno.
On je voleo tu vlagu od koje ruke klize po koži. To poljupcima daje ukus strasti. Svaki detalj dobija na vrednosti kad više ništa nema smisla. Skinuti se s gudre, to je vitalni minimum za onoga ko je navučen. Oktav je krenuo prilično nevoljno na ovo obavezno putovanje; kad ono, samo što nije dostigao uzvišenost, spojio se s večnošću, srodio sa životom, prevazilazi slabost, shvata jednostavnost. Kada mu je diler s nadimkom Rudnik Zlata isporučio dnevno pakovanje gandže, izvalio se na pesku mrmljajući „Sofi“ - ime koje mu je oduzimalo dah.

„Ljubav nema ništa sa srcem, tim odvratnim organom, tom pumpom zakrčenom krvlju. Ljubav najpre steže pluća. Ne bi trebalo reći da nam je ‘srce slomljeno’, nego da su nam ‘pluća zagušena’. Pluća su najromantičniji organ: svi ljubavnici obole od tuberkuloze; nije slučajno što su od te bolesti umrli Čehov, Kafka, D.H. Lorens, Frederik Šopen, Džordž Orvel i sveta Tereza Lizijska; što se tiče Kamija, Moravije, Budara, Mari Baškirtsef i Ketrin Mensfild, da li bi svi ti ljudi napisali iste knjige da nisu bili zaraženi? Uostalom, samo da znate, Dama S Kamelijama nije preminula od
srčanog udara; ta kazna je rezervisana za stresirane dođoše, a ne za strastvene emotivce.“
Oktav je u zanosu i priča sam za sebe:
„Svi mi nosimo duboko u sebi neki pritajeni ljubavni jad. Srce koje nije slomljeno nije srce. Pluća očekuju tuberkulozu da bi osetila da postoje. Ja sam vaš profesor fizičkog vaspitanja. Treba imati lokvanj u grudnom košu, kao Kloe u Peni dana, ili Madam Šoša u Čarobnom bregu. Voleo sam da te gledam dok spavaš, čak i kada si se pretvarala, kada sam se vraćao kasno kući, pijan, brojao sam tvoje trepavice, ponekad mi se činilo da mi se osmehuješ. Zaljubljen muškarac je onaj koji voli da gleda svoju ženu kako spava, i da, s vremena na vreme, svršava. Sofi, da li me čuješ, hiljadama kilometara daleko, kao u reklamama za mobilnu telefoniju? Zašto ljudi moraju prvo da odu da bismo shvatili da smo ih voleli? Zar ne vidiš da je sve što sam tražio od tebe bilo da, kao u početku, malo patim od poboljšanja stanja u plućima?“
Ali uskoro su pristigle obnažene daktilografkinje i sisata stažistkinja Odil; delile su jedan pajp vutre, što je izazvalo brojne tupave šale:
„Ništa kao pušenje učetvoro.“
„Vučem i vučem, ali ništa ne ulazi.“
„Jesi sigurna da si progutala?“
„Znači svi smo ‘za’ još jednu turu pušenja, ali treba prvo da ga opereš.“
Ovo sad već zvuči vulgarno, ali je u kontekstu bilo vrlo smešno.
Kolege s visokom stručnom spremom nose svi do jednog džemper prebačen oko ramena, vezan u čvor ili samo nehajno prebačen preko ralfloren rože majice s kragnicom. Oktav smatra da je to nedopustivo i nervira se:
„MA, ŠTA IM JE SVIMA S TIM DŽEMPERIMA VEZANIM OKO VRATA?! Dve stvari u jednoj. Ili je hladno i obučeš džemper, ili je toplo i ostaviš džemeper kod kuće. Džemper oko vrata odaje kukavičluk, nemogućnost da se odlučiš, strah od promaje, nesmotrenost i mlohavost, egzibicionizam šetlanda (zato što su gospoda, razume se, previše škrta da bi sebi kupila džemper od kašmira). Nose nekakvu mlitavu hobotnicu oko vrata jer su nesposobni da izaberu adekvatnu odeću. Osoba koja nosi džemper na ramenima je strašljiva, nije elegantna, nemoćna je i kukavica. Devojke, zakunite mi se da ćete od toga bežati kao od kuge. ’NE’ DIKTATURI NOŠENJA DŽEMPERA NA RAMENIMA!“

Zatim bi noć, pa bi dan, pa roštilj s jastozima na žaru. Ko priča o dekolonizaciji? Ništa ne kolonizuje više od svetske reklame: u nekoj nedođiji, u kolibici od drveta, u šupku sveta, Nike, Coca-Cola, Gap i Calvin Klein zamenili su Francusku, Englesku, Španiju i Belgiju. Samo se anonimusi moraju zadovoljiti mrvicama: kopirani kačketi, lažni roleksi i lakost košulje čija se loša imitacija krokodila skida posle prvog pranja. Ružičasti šampanjac malo udara u glavu, ali zar to nije bio cilj? Osmoro ljudi popilo je sedamnaest flaša. Čarli je kao pušten s lanca - učestvuje kao pomahnitao u svim animacijama u hotelu, vozićima, karaokama, takmičenjima u mokrim majicama, deli mekdonalds igračke senegalskoj deci koja viču: „Pokloni! Pokloni!“
Oktav zna da će već u ponedeljak doći kraj ovoj laži. Ali kad se laž zaustavi, to ne znači da je nastupila istina. Pažnja: iza jedne laži ponekad se krije neka druga.

Majku mu, što je komplikovano, ako ne pripazimo, mogu da nas ukebaju za sekund.

Čarli tapše po leđima Oktava, koji mu pruža džoint.
„Nego, jesi znao da Pepsi hoće da zaštiti plavo?“
„A-ha, Čarli, naravno da znam, i sreća pripada Nestleu, šta ti misliš? Naravno da sam obavešten o aktuel...“
„Nego šta. Gledaj ovo! (Zamaše primerkom Monda.) Imam nešto još bolje za tvoju knjigu: institut Mediametri upravo je instalirao novi sistem ispitivanja javnog mnjenja. To je kutija s kamerom s ultracrvenim zracima, koja nadzire pokrete oka, ima i sat s mikrofonom, procesorom i memorijom, koji beleži aktivnost uha. Konačno će se znati šta potrošači gledaju i slušaju kod kuće, i to ne samo pred televizorom, nego i u kolima, u supermarketu, svuda! VELIKI BRAT VAS POSMATRA!“
Čarli povuče dim i počne da kašlje. Oktav umire od smeha.
„Kašlji, gospodine Stameni, kašlji, to je najbolje što možeš da učiniš. Ipak je dobro što je Orvel bio tuberan. Zahvaljujući tome je izbegao da uvidi do koje mere je bio u pravu.“

Seminari motivacije počinju kolektivnom utopijom: odjednom smo svi jednaki, robovi se obraćaju gazdama sa „ti“, nastupa socijalna orgija. Barem prve večeri. Ali će se zato već sutradan ujutru oformiti klanovi, i više nema mešanja, osim noću, u hodnicima gde se razmenjuju ključevi soba: vodvilj tako postaje jedina utopija. Jedna pravnica, mrtva pijana, sklupčana, piški u bašti; jedna sekretarica ruča sama jer niko ne želi da joj se obrati; jedna umetnička direktorka na lekovima za smirenje gnjavi sve živo čim popije malo više (ume da bude veoma nasilna: šamara, udara u oko, Oktavu je čak pocepala košulju); u stvari, na čitavom ovom putovanju nema nijedne normalne osobe. Život Preduzeća oponaša onu surovost koju poznajemo iz škole, samo još brutalnije, jer nema nikoga da vas zaštiti. Neprihvatljive aluzije, nepravedne agresije, seksualni progon i ratovi za prevlast - sve je dozvoljeno, kao u vašim najgorim sećanjima na školsko dvorište. Lažno opuštena atmosfera oponaša školski košmar u hiljaditoj brzini. Svi sebi dozvoljavaju da budu prosti sa svima, kao da svi imamo osam godina, i još treba namaknuti osmeh, da ne biste bili ukoreni što „niste kul“. Najbolesniji su, razume se, oni koji misle za sebe da su najnormalniji: generalni direktori koji veruju da su s pravom generalni direktori, group account direktori koji veruju da je nepravda to što nisu direktori firme, rukovodioci trgovine koji čekaju penziju, gazde optužene za proneveru, pripiti generalni direktori. Ali gde je tu Džef? Oktav ga nije video još od puta. Šteta, taj izuzetni account direktor mogao bi da ga obavesti o strepnji koja, izgleda, muči rukovodioce Rosa. Duler Je Govno mu je još jednom zabio nož u leđa.

Na plaži. Oktav plače od uzbuđenja diveći se prizoru peska koji se lepi za znojava devojačka tela, plavetnilu modrica na ženskim butinama, ogrebotinama na kolenima, još jedan dim i zaljubiće se u nečiju lopaticu na leđima. Svakog dana mu treba doza mladeža. Ljubi ruku Odil zato što nosi obsession. Priča joj satima o njenom laktu.
„Volim tvoj lakat koji šiljato stremi ka budućnosti. Pusti me da se divim tvom laktu čije snage nisi svesna. Više volim tvoj lakat od tebe. Upali cigaretu, da, približi plamen licu. Možeš pokušati da se izmakneš, ali mene to neće sprečiti da ti poljubim lakat. Tvoj lakat je moj pojas za spasavanje. Spasao mi je život. Tvoj lakat postoji, upoznao sam ga. Ostavljam svoje telo kao zaostavštinu tvom krhkom laktu, koji mi mami suze na oči. Tvoj lakat je jedna kost s kožom preko, s kožom malo pohabanom, i koja je krvarila kad si bila mala. Ranije je, na mestu koje ljubim, često bila krasta. Jedan lakat nije velika stvar, ali u ovom trenutku ja živim samo zbog njega.“
„Ti si srce.“
„Za sada mi je dovoljno samo da ti ližem lakat. Posle toga mogu mirno da umrem.“
Deklamuje:
Laktovi Odil device.
Moje su Ahilove petice.
Zatim, koristeći Odilina leđa kao sto za pisanje, naš pocrneli Valmon piše razglednicu Sofi:
„Draga Obsession,
Da li bi bila tako ljubazna da me spaseš od mene samog? Inače ću zagaziti u vodu i gurnuti prste u šteker. Postoji nešto gore od veze s tobom: biti bez tebe. Vrati se. Ako se vratiš, kupicu ti New Beetle. Dobro, u redu, glup predlog, ali to je tvoja greška: otkad si otišla, postajem sve ozbiljniji. Shvatio sam da nema devojke kao što si ti. I zaključio sam da te volim.“
Potpis nije potreban, Sofi će prepoznati ovaj osobeni stil. Nakon što je poslao razglednicu, Oktav počinje da žali što je nije molio na kolenima: „Upomoć ne uspevam da budem bez tebe Sofi ne možemo da ne budemo zajedno ako te izgubim gubim sve“, sranje, baciti joj se pred noge, eto šta je trebalo da uradi, ali čak ni za to nije bio sposoban!?

Pre Sofi, muvao je devojke tako što bi im rekao da nose veštačke trepavice. One bi demantovale. Onda bi ih zamolio da zatvore oči kako bi proverio, i tako bi iskoristio priliku da im poljubi blistava usta. Bila je tu i fora s kamionom:
„Kaži ‘kamion’.“
„Kamion.“
„Pi-pip (dodirujući im grudi).“
Ne zaboravljajući opkladu:
„Kladim se da mogu da ti dodirnem guzu a da ti ne pipnem odeću.“
„Okej.“
„Izgubio sam (stavlja im ruku na guzu).“
I fora „bum-bum tekila“: kažeš devojci da drži među zubima parče zelenog limuna, na ruku staviš malo soli, poližeš je, popiješ naiskap šveps tekilu, i uzmeš limun iz njenih usta. Posle tri takva pokušaja, limun obično zameni jezik.
Suprotno svim očekivanjima, ove strategije su bile delotvorne. Sa Sofi je bilo drugačije. Uspeo je da je ubedi da ga zaista zanima. A ona se pravila da ga sluša. Na kraju su bili ubeđeni da su čuli ono što nisu rekli. Jednog dana ga je pitala:
„Zašto ćutiš?“
„Kad ćutim, to je dobar znak - to znači da sam postiđen. Kad sam postiđen, i to je dobar znak, jer znači da me nešto muči. Kad me nešto muči, to je dobar znak - znači da sam zaljubljen. A kad se zaljubim, to je loš znak.“
Voleo ju je jer je bila udata. Zaljubio se u nju jer nije bila slobodna. Radio je s njom za agenciju TBWA Plas, ali nije mogao da je ima. Voleo ju je zato što je i sam bio oženjen, i zato što je to zabranjeno, tajno i prljavo. Voleo ju je kao sve one žene kojima nemamo pravo da se udvaramo - majku, sestru, očevu verenicu, svoju prvu ljubav - onom nemogućom, jednosmemom ljubavlju. Ljubav liči na domine: kad se prvi put zaljubimo, to povlači za sobom druge padove. Želeo ju je kao sve lepe devojke iz detinjstva, što će reći, da ona to nije znala. Onda joj je rekao: „Kad se zaljubim, to je loš znak“, a nju to nije začudilo. Zakazao joj je sastanak u ponoć na Mostu umetnosti, na trećoj klupi od Francuske akademije, sedeo je okrenut ka mostu Nef, tamo gde se Sena račva u dve ruke raširene prema budućnosti. Posle je postalo previše lepo da bi bilo istinito. Bilo je dovoljno da dođe na sastanak.
„Izvinite, gospođice, mogu li da dobijem vaš broj telefona kako bih vas zvao kasnije?“
„Naravno, gospodine...“
„Oktav, zovite me Oktav. Verujem da sam zaljubljen u vas. Da li bi vam smetalo da se stropoštam na vaše grudi, molim vas, gospođo?“ „Samo izvolite. A možda biste mogli prvo sedam puta da okrenete svoj jezik u mojim ustima, pre nego što progovorite?“
„Imate li neko mesto na umu?“
Šteta je zaljubiti se tako lako. Eksplozija senzualnosti visi o nosu ljudi koji su već u vezi. Zadovoljstvo je Damoklov mač za brak. Sofi gaje odvela na parking agencije, u Ulici Pon-Nef, mračno i tiho mesto za vođenje ljubavi uz betonski zid, stojećki, između dva upaljena automobila. Za oboje je to bio najduži orgazam u životu. Zatim mu je uzela mobilni, ukucala svoj telefon i ubacila ga u memoriju: „Tako nećeš moći da kažeš da si ga izgubio.“
Oktav je bio toliko zaljubljen u nju da mu se telo bunilo čim bi se razdvojili. Dobijao bi bubuljice, alergije, crvene fleke po vratu, boleo bi ga stomak, imao bi nesanice. Kad mozak misli da svime upravlja, srce se buni, pluća se prazne. Ko poriče svoju ljubav, postaje rugoban i razboljeva se. Oktav je ružneo kad je bio bez Sofi. To važi i danas: ne nedostaje mu samo droga.

,MOJA KITA JADIKUJE!'
Urla Oktav u mikrofon. Odil se giba. U diskoteci hotela, Oktav pušta muziku. Mora da se snalazi s onim što ima: nekoliko starih maksi-singlova, kompilacije francuske zabavne muzike, četiri buđava 45’. Kako-tako, uspeva da napuni plej-listu onim čime raspolaže, naročito uz najlepšu pesmu na svetu: „Tako je dobro/ Otići bilo gde/ Ruku pod ruku/ Pevušeći usput“ Erte Kit. Ali ide i linijom manjeg otpora puštajući „YMCA“.
„Village People su kao vino“, tvrdi Oktav, „što su stariji, sve su bolji.“ Sve samo ne Marcia Baila. S vremena na vreme, Odil se lepi za njega pred svojim drugaricama. A čim se drugarice udalje, ona se odvaja od njega. Ne sviđa joj se on, nego on pred njenim ličnim girl bandom. On se oseća starim i ružnim u mladim u lepom svetu. Uhvati je za ruku ljuteći se:
„Mučne su osamnaestogodišnje zavodnice.“
„Manje od razvedenih tridesettrogodišnjaka.“
Jedina stvar koju ne mogu da promenim kod tebe su moje godine.“
Juri za lepim devojkama zato da ne bi morao da se zapita zašto to radi. Na to pitanje vrlo dobro zna odgovor - radi to zato da ne bi morao da ostane samo s jednom.

Ništa se nije desilo ni kasnije. Oktav odvodi Odil u njenu sobu; ona posrče. Legao je na njen krevet. Ona je otrčala u kupatilo, čuo je kako povraća. Onda je povukla vodu i oprala zube nadajući se da on nije ništa primetio. Kad se svukla, Oktav se pravio da spava, a onda je zaista zaspao. Soba je mirisala na povraćku od kaladonta.

U avionu, koji ih je vraćao kući, čuju se žalbe zbog propalih frizura i nedovoljno efikasnih dezodoransa. Oktav deklamuje naglas Reci, reči Alena Delona, pesme koju je pevala Dalida:
„Čudno je,
Ne znam šta mi se dešava večeras,
Kao da te gledam prvi put,
Ne znam više kako da ti kažem
Ali ti si najlepša ljubavna priča
Koju nikada neću prestati da čitam,
Ti si i juče i danas,
I zauvek,
Moja jedina istina.“

Čudo jedno kako preneseni smisao ponekad može da postane bukvalan.
„Ti si kao vetar od koga pevaju violine i koji pronosi u daljinu miris ruža.“
Iz njegove generacije više niko se ne bi usudio da tako priča.
„Ti si za mene jedina muzika na koju igraju zvezde nad dinama.“ A tako je često slušao ove reči s pijanim drugarima, umirući od smeha. Zašto im je to bilo tako smešno? Zašto nam je neprijatno od romantike? Sramota nas je naših osećanja. Progonimo patos kao kugu. Nije preporučljivo glorifikovati osornost.
„Ti si moj san,
Moja jedina bol,
I moja jedina nada.“
Sekretarice kokodaču, a rasplakale bi se pred prvim tipom koji bi se usudio da im kaže „ti si moj san“, gledajući ih pravo u oči. Možda bi se nervozno cerekale, od zavisti. Menjaju predmet razgovora, pričaju o povoljnoj ponudi za razvijanje fotografija koju nudi sindikat Preduzeća. Kad razgovaraju, pominju direktore samo u inicijalima:
„Da li je F.H.P. pričao s P.I.T.?“
„To treba pitati J.F.D.“
„P.P.M. je prošao kako treba kod H.P.T. i R.G.P.“
„Da, ali L.G. i A.D. nisu ništa odobrili.“
Ostatak leta služi za negodovanje zbog niske vrednosti bonova za restoran. Oktav pokušava da se smeje glasnije od drugih, i s vremena na vreme to mu polazi za rukom.

6.


Posle nevidljivog čoveka, nepobediva žena. U avionu koji je leteo u suprotnom smeru, nekoliko dana kasnije, Sofi je čitala Oktavovu razglednicu koja joj se nije učinila duhovitom. Nosila je njegovo dete, ali nije ga više volela. Varala ga je već mesec dana s Markom Maronijeom. Išla je u Senegal da se nađe s njim, jer je on tamo ostao nekoliko dana duže.
U početku je mučenički patila. Ostaviti onoga koga voliš a nositi njegovo dete u stomaku zahteva nadljudsku hrabrost, ne, ispravka, podljudsku - životinjsku hrabrost. To je kao da odsečete nogu bez anestezije zarđalim perorezom, samo malo dužim. Zatim je htela da se osveti. Njena ljubav se pretvorila u mržnju, i zato je pozvala Oktavovog šefa, za koga je radila nekoliko godina ranije. On je pozvao na ručak, a ona više nije mogla da izdrži, rasplakala se, istresla sve na stolu Quai Ouesta. Maronije se bio upravo rastao od svoje poslednje manekenke, tako da je to bilo dobro za njegov sentimentalni tajming. Naručili su „ćeviće od plodova mora u eskabeš sosu“. Oktav je zvao Sofi na mobilni u trenutku kada je Mark već mazio po nogama.
„Halo, Sofi? Zašto mi ne odgovaraš na pozive?“
„Nemam više tvoj broj.“
„Kako to nemaš više moj broj?“
„Izbrisala sam ga iz mobilnog.“
„Zašto?“
„Zauzimao mi je mesta u memoriji.“
Prekinula je razgovor, zatim isključila telefon, i prepustila se poljupcima preko čokoladnog kolača. Sutradan je promenila broj telefona.

Sofi je brisala sve što joj je zauzimalo memoriju.

Oktav nije znao za njenu vezu s Markom, ali mora da se osećao srećnim: kad ti šef nabije rogove, to je isto kao da si dobio otkaz. Avion u kome je bila Sofi nije se srušio. Maronije ju je čekao na aerodromu u Dakaru. Vodili su ljubav jednom dnevno, tokom osam dana. Bili su u godinama u kojima je to već mnogo. Ni on ni ona nisu patili; voleli su da dokoličare zajedno. Sve im je delovalo jednostavno, očigledno. Što smo stariji nismo obavezno i srećniji, ali su nam zahtevi veći. Tolerantni smo, kažemo šta ne valja, spokojni smo. Svaka sekunda odmora je dobrodošla. Mark i Sofi nisu bili dobar par, ali im je bilo dobro zajedno, što je mnogo ređi slučaj. Stvar koja ih je najviše nervirala bilo je to što je njihov par nosio ime jedne izanđale humorističke serije, Mark i Sofi.
Ali nisu valjda zbog toga odlučili da umru. Ili jesu?


NEMOJTE DA ODETE!
ROMAN SE NASTAVLJA POSLE REKLAME.


MLAD BRADAT DILER STOJI USRED GRADSKOG ĐUBRIŠTA, ŠIROKO RAŠIRENIH RUKU, KAO RAZAPET NA KRSTU. OKRUŽUJE GA DVANAEST MUŠTERIJA. SVI NOSE DUKSERICE S KAPULJAČOM, JAKNE K-WAY, BEJZBOL KAČKETE I ŠIROKE ŠORTSEVE. ODAJU MU POČAST USRED TOG PUSTOG TERENA.
DILER KAŽE:
„ZAISTA, ZAISTA VAM KAŽEM, KOJI OD VAS ĆE BACITI PRVI KAMEN?“
JEDAN OD APOSTOLA MU PRUŽA GRUMEN KOKAINA:
„O, GOSPODE, EVO GRAMA.“
DUHOVNA MUZIKA SE USPORI, A ZRAK SA NEBA OSVETLI BELI KAMEN NAŠEG SVETOG DILERA KOJI UZVIKNE:
„TI SI KAMEN, I NA KAMENU TOM IZGRADIĆU EPILOG SVOJ.“
ZATIM NAŠ DUGOKOSI SUPERSTAR ZDROBI U RUCI GRUMEN KOKE I NAPRAVI OD NJEGA BELI PRAH. KAD OTVORI RUKU, NA NJEGOVOM DLANU JE DVANAEST SAVRŠENO PARALELNIH CRTA.
„UZMITE OVO I ŠMRČITE, JER OVO JE DUŠA MOJA KOJU SAM ZA VAS ISPUSTIO.“
DVANAEST UČENIKA PADNE NA KOLENA USRED ĐUBRIŠTA KLIČUĆI:
„ALELUJA! UMNOŽIO JE CRTE!“
PACKSHOT: GOMILA BELOG PRAHA SLOŽENOG U OBLIKU KRSTA SA ZABODENIM SLAMČICAMA.
SLOGAN I GLAS IZ OFF-a : „KOKAIN: KO GA JEDNOM PROBA, PROBAĆE GA PONOVO.“

IV
Mi


„Da bismo preneli poruku i pokušali da ostavimo trajni utisak na publiku, morali smo da pobijemo ljude.“
Teodor Kazinski, zvani „Unabomber“

Manifest objavljen u Vašington postu

i Njujork tajmsu 19. septembra 1995.



1.


Svi smo bili šokirani Markovim samoubistvom. Ali bismo lagali kad bismo rekli da nas je njegov gest iznenadio. Prema zvaničnoj verziji, udavio se u blizini Salija, ponela ga je podvodna struja. Ali mi smo dobro znali da se prepustio struji kako bi se otarasio života koji mu je teško padao. Svi smo znali da je Mark bio pod stresom, znamo da se borio, upijali smo njegovu veštačku razdraganost, i prelazili smo u razgovoru na druge teme kad je pričao o autodestrukciji. Odbijali smo da prihvatimo upadljivu činjenicu: Maronije se ubijao, a mi nismo imali nameru da ga spasemo. Organizovali smo mu sahranu pre nego što je umro. „Kralj je kvazimrtav, živeo kralj!“ Tri stotine advertajzera cmizdrilo je na njegovoj sahrani na groblju Banju, a naročito oni koji su Marka mrzeli i želeli mu smrt odavno: osećali su se krivim što im je želja uslišena, i pitali su se koga bi sledećeg mogli da mrze. Da bi se napredovalo u našoj branši, mora da postoji neprijatelj koga treba uništiti; ružno je biti naprasno lišen jednog tako nezaobilaznog pokretača.

Mi bismo više voleli da je ta ceremonija bila samo san. Bili smo na sahrani jednog provokatora i gledali smo kako se kovčeg spušta u rupu, nadajući se da mu je to poslednja spletka. Što bi bilo dobro da se kamera naprasno udalji, i da otkrijemo da glumci učestvuju u ceremoniji - sveštenik bi bio neki glumac koji želi da povrati slavu, prijatelji u suzama pukli bi od smeha, iza nas bi ekipa tehničara razvlačila kablove, a reditelj bi vikao: „Secite!“ Ali ovde niko nije viknuo „secite!“.

Vrlo često želimo da nam je život samo san. Voleli bismo da se probudimo, kao u lošim filmovima, i rešimo sve probleme tim izgovorom. Čim se neki lik iz filma davi, jupi, odmah se osvesti. Koliko smo samo puta to videli na ekranu: junaka napada neko ljigavo čudovište-mesožder, uteruje ga u nekakav ćorsokak, i u trenutku kada se strašna zver sprema da ga proždere, paf, naš junak se uspravlja, sav znojav, u svom krevetu? Zašto nam se to nikad ne dešava u životu? A?
Kako da se probudimo kad ne spavamo?

U kovčegu je bio pravi pepeo (Čarli je čak stavio malo u džep). Stvarno smo plakali. Mi, što će reći ceo Rosse Europe - Džef, Filip, Čarli, Odil, stažisti, moćnici, besposličari, i ja, Oktav s mojom papirnom maramicom, Oktav još uvek tu, nije otpušten a nije ni dao otkaz, samo je malo razočaran što Sofi nije došla. Mi, što će reći svi paraziti koje izdržava novac Rosa - vlasnici televizijskih kanala, akcionari u velikim radijskim mrežama, pevači, glumci, fotografi, dizajneri, političari, glavni urednici časopisa, direktori velikih robnih kuća - mi koji odlučujemo, mi vođe mišljenja, mi prodani umetnici, priznati ili prokleti, mi smo plakali. Plakali smo nad našom jadnom sudbinom: kad umre neko iz sveta advertajzinga, u novinama se ne pojavi članak o tome, nema spuštanja zastava na pola koplja, niti prekida programa, ostanu samo neprodate berzanske akcije i neupotrebljen račun s tajnim brojem u Švajcarskoj. Kad jedan advertajzer umre, ne dešava se ništa, samo ga zameni živi advertajzer.

2.


Nekoliko dana kasnije, Saut Bič, Majami. Pameleanderson svih veličina, i žanklodvandamovi na izvol’te. Svi smo mi Friends. Idemo u solarijum da bismo ispružili lice ka Suncu. Da bi se opstalo u takvom svetu, treba izgledati kao fufica ili kao porno glumac. Drogiramo se jer alkohol i muzika više nisu dovoljni da nam daju snage da razgovaramo. Živimo u svetu u kome je jedina avantura tucati se bez kondoma. Zašto svi jurimo za lepotom? Zato što je svet toliko ružan da ti se od njega povraća. Želimo da budemo lepi jer želimo da budemo bolji. Jedina ideologija koja nam je preostala jeste estetska hirurgija. Svi imaju ista usta. Svet je užasnut perspektivom ljudskog kloniranja, iako to već postoji i zove se plastic surgery. Po svim barovima Šer peva „Da li veruješ u život posle ljubavi?“. Mi moramo danas da se zapitamo o životu posle čoveka. O egzistenciji uzvišenih posthumnih kreatura oslobođenih nepravde ružnoće, čija će svetska prestonica biti Majami. Svi ćemo imati ista isturena i nevina čela, kožu meku kao saten, bademaste oči, ceo svet će imati pravo na duge ruke sa sivim lakom na noktima, doći će do generalne distribucije napućenih usta, podignutih jagodica, mekih ušica, prćastih nosića, fine kose, gracioznih i naparfemisanih vratova, i naravno, šiljatih laktova. Laktovi za sve! Pravac demokratizacija lakta! Kako je smerno priznala Paulina Poriškova u jednom intervjuu: „Drago mi je što ljudi misle da sam lepa, ali to je samo stvar matematike i broja milimetara koji dele oči od brade.“
Čarli i ja držimo bežične telefone dok stojimo u moru. Vozimo džinovske džipove po plaži. Uprkos Maronijeovoj smrti, nismo otkazali snimanje Mrška - produkcija je potrošila već dosta novca. U jednom trenutku, Čarli je izvadio iz džepa kutijicu s nekoliko grama pepela Marka Maronijea. Rasuo ga je po vodi. To bi Mark želeo da plovi na talasima u Majamiju. Ostalo mu je malo pepela u dlanu, što mi je dalo ideju. Zamolio sam ga da ispruži ruku i okrene dlan ka Suncu. Tako sam pošmrkao ostatak mog prijatelja, mog mentora, Marka Maronijea. I’ve got Maronije runnin’ around my brain!
Obavestite me ako nađete jednu ružnu devojku u ovom gradu. Oni koji su inače svuda statistički anormalni (lepi i mišićavi) ovde su norma; čak postaju dosadni (podsetimo se da sam ja pobornik dosade). Svaki put se nađe mlađa i lepša od prethodne devojke. Prijatnog li mučenja. Ali, Zavist je jedan od sedam smrtnih grehova. Majami, grad blizanac Sodome, Gomore i Vavilona!
U Kokonat grovu, neki tip šeta šest čiuvava na povocu i s rukavicom na ruci skuplja njihova govna u jednu kesu. Sreće plesače salse i spust-skijaše na rolšuama. Grupe preplanulih bića koja pričaju mobilnim telefonom ispred Kolonija. Shvatamo da je život u Majamiju kao život unutar neke džinovske reklame. Ne kopira reklama život, nego život kopira reklamu. Ružičasti kadilaci s krovovima osvetljenim neonskim svetlima vibriraju u ritmu čikanos repa. Toliko lepote i bogatstva izaziva samo vrtoglavicu. U Njuz kafeu skidamo pogledom top modele, mada bismo više voleli da ih unakazimo.

Distrikt Art deko u Majamiju nalazi se na jugu grada, na obali mora. Sagrađen je tridesetih godina za penzionere. Početkom četrdesetih godina, mobilisano je mnogo vojnika u Majamiju jer se američka vojska plašila da Japanci ne napadnu Floridu. Kad je Batista svrgnut s vlasti 1959. godine, Ameriku je zapljusnuo veliki talas kubanske emigracije. Tako se u Majamiju mešaju penzioneri (vlasnici penzijskih fondova za koje svi činovnici zapadnog sveta rade tokom cele godine), vojnici (koji ih štite) i Kubanci (koji ih drogiraju): savršen koktel. Sedamdesetih godina je naftna kriza umirila grad. Smatralo se da je gotov, demode, has-been, sve dok ga jedna reklama nije ponovo lansirala, deset godina kasnije, 1985.
Te godine je Brus Veber snimio seriju fotografija za Calvin Klein na Oušn drajvu. Tih nekoliko strana reklame pojavilo se u svim časopisima širom sveta, i učinilo Majami svetskom prestonicom mode. Majami je grad čiji je princ fotograf. Da su nacisti raspolagali takvom reklamnom silom, pobili bi deset puta više ljudi. Tu je jedan talent scout otkrio na plaži Kristi Tarlington. Zatim je Dani Versaće tu snimio sve svoje kataloge, pre nego što je tu i ubijen 15. jula 1997. Bića na rolšuama, bakarne Kubanke, pederi u šortsevima, klizaju po trotoarima, očiju skrivenih iza poslednjeg oukli modela. Sve ove stvari nisu kontradiktorne. Konačno su nacisti pobedili: čak se i crnci farbaju u plavo. Ubijamo se da ličimo na radosnu Hitlerouu omladinu, s čokoladnim pločicama na stomaku. Antisemiti su dobili šta su hteli: Vudi Alen zasmejava devojčice, iako one ipak više vole da spavaju s plavušanom Arjenom Rokom Sifredijem.
U senci očerupane palme, posmatramo voUeypalooza, takmičenje u odbojci na plaži koje tokom dva dana suprotstavlja tabore manekenskih agencija. Sudije su Stiven Mejsel i Piter Lindberg. (Oni, inače, i presuđuju čitavoj planeti preostalih 363 dana u godini.) Savršenstva u crvenim i crnim bikinijima smečuju po vrelom pesku. Kapljice znoja pomešane s morskom vodom sleću s njihovih plavih kosa na drmusave pupke njihovih drugarica koje se smeju. S vremena na vreme koža im se ježi od laganog povetarca s okeana; čak i izdaleka možemo da se naslađujemo pri pogledu na njihove delikatno drhtave ruke. Pesak posut po njihovim nežnim ramenima sija kao kiša finih šljokica. Ovaj prizor nam ranjava srce bolnom dosadom. Najviše nas ubijaju njihovi beli zubi. E, da sam snimio ploču i prodao je u deset miliona primeraka, gde bi mi bio kraj! A da, ekipa crvenih bikinija osvojila je volleypaloozu. Kapiten pobedničke ekipe ima petnaest godina; u poređenju s njom, Kameron Dijaz, Uma Turman, Žizel Bundšen i Heder Graham su matore koke. I prestanite da verujete da mi samo mislimo kako ćemo da karamo te lepotice. Baš nas zabole za njihove vagine. Mi hoćemo da dotaknemo njihove kapke krajičkom usana, da im spustimo prst na čelo, da se ispružimo pored njih, da ih slušamo kako nam pričaju o svom detinjstvu u Arizoni ili Južnoj Karolini; samo želimo da gledamo neku seriju na televiziji i grickamo indijske oraščiće s njima, i da im povremeno sklonimo pramen kose iza uva, znate na šta mislim? O, kako bismo samo znali da brinemo o vama, naručujemo suši preko room servica, igramo sentiš na „Angie“ Rolingstonsa, da se smejemo evocirajući sećanja iz gimnazije, da, jer imamo ista sećanja na gimnaziju (prvo pivsko pijanstvo, smešne frizure, prva i poslednja ljubav, teksas jakne, žurke, hard-rok, Ratovi zvezda, i tako to), ali ove bombe uvek više vole pedere bukere i vozače ferarija, i zato stvari stoje naopako. Ne, nisam ja opsednut seksom, ali nema reči koja bi opisala onog ko je opsednut plućima. Ili možda ipak ima, pa sam ja onda „plućni opsesivac“, eto.
Uveče večeramo s nekoliko nazovitop-modela, na iznajmljenoj jahti. Posle deserta, Enrike se kladi s jednom od njih u hiljadu dolara da nije sposobna da skine gaćice i baci ih na plafon tako da ostanu zalepljene za njega. Devojka ozbiljno shvati izazov, a mi se zezamo, iako to baš i nije smešno (njene gaćice su pale pravo u tanjir sa špagetama). Ceo svet je kurva. Platiti ili biti plaćen, pitanje je. Grosso merdo, sve do četrdesete smo plaćeni; posle toga, plaćamo druge, tako je to -Tribunal fizičke lepote ne poznaje pravo na žalbu. Plejboji s bradicom od četiri dana gledaju da vide da li ih gledamo, a mi ih gledamo kako gledaju da vide da ih mi gledamo, dok oni nas gledaju kako ih gledamo dok gledaju da budu primećeni, i to je igranka bez prestanka koja podseća na „palatu ogledala“, jednu staru vašarsku atrakciju, neku vrstu lavirinta ogledala u kome se sudaramo sa sopstvenim odrazom u ogledalu. Sećam se da smo kao deca izlazili odatle prekriveni čvorugama, toliko smo udarali glavom o sebe same.

3.


Oušn drajv je okupan neonima koji ubijaju elektro-šokovima fluorescentne prolaznike. Topao vetar raznosi flajere nestalih večeri. Prethodne večeri, u Living rumu, devojke su plesale kao komadi mesa. (Ako uđeš u Living rum, to znači da si VIP. A kad se nađeš tamo, ako imaš sto, to znači da si VVIP. Ako još i flaša šampanjca stoji na tvom stolu, onda si VVVIP. A ako te gazdarica poljubi u usta, ili siVVVVIP, ili si Madona.) Majami bič je gigantska prodavnica slatkiša: zgrade liče na sladolede, a devojke na bombone koje bismo rado spustili na jezik da se tope.

Buđenje u šest ujutru, kako bismo snimali po najlepšem sve tlu. Iznajmili smo kuću nekog milijardera u Ki Biksejnu, po čijim zidovima vise kopije slika Tamare Lempicke. Tamara (ova naša) brzo se navikla na novi život zvezde reklame. Češljaju je, šminkaju, nalivaju kafom u šminkernici. Dekorateri su zaduženi za farbanje travnjaka (nije dovoljno zelen u odnosu na naš storyboard). Izvršni producent izdaje nerazumljiva naređenja tehničarima punim razumevanja. Provode silno vreme odmeravajući osvetljenje, i razmenjuju kabalističke brojke:
„Probaj da pređeš s 12 na 4.“
„Ne, dobićemo drugačiji zum, stavi mi 8 na 14.“
Čarli i ja jedemo sve što nam se nudi u keteringu: žvake, sladoled sa sirom, bubble-gums, hamburgere od lososa, žvake od sladoleda od lososa sa sirom od piletine i sašimijem. I odjednom je pola devet, a Enrike se više ne smeši.
„Nebo je belo, ne možemo da snimamo po ovakvom vremenu.“ Klijent je strogo naznačio da želi plavo nebo i senke.
„Ma que, preteruje, ovo je božja svetlost.“
Na šta Čarli odgovara zapovednim tonom:
„Bog je bedan direktor fotografije.“
Belo nebo ne može nikako, ne ide u prilog instaliranju svetla. Ako bismo snimali po takvom vremenu, trebalo bi da obojimo sliku po sliku u flejmu, 6 K-evra po danu. Tako doručkujemo po deset puta, čekajući da se digne izmaglica. TV producentkinja čupa kosu s glave, telefonira pariskom agentu osiguravajućeg društva da bi otvorio klauzulu u ugovoru za slučaj neodgovarajućih vremenskih okolnosti tokom snimanja. Ja ne paničim: otkad sam prestao s kokom, samo jedem, bez prekida. Tamara, Čarli i ja smo floridski Žil i Džim. Ameri nas zapitkuju bez prekida:
„Are you playing a ‘ménage à trois’ (na francuskom!)?“
Pijemo koronu celo jutro i cerekamo se bez prekida. Svi se zaljubljuju u Tamaru: ona zarađuje 10.000 evra dnevno da bi izazvala ovu vrstu hemijske reakcije kod mužjaka. Bradonje nose kačkete i kablove, voki-tokiji šume u prazno, radnici na svetlu nemoćno pilje u nebo, mackamo se kremama za sunčanje kako bismo privukli sunce. Crne roletne štite nas od stvarnosti; svet je ćorav na jedno oko. Ali čemu Majami može da služi bez sunca?
„Palme ne treba da uđu u kadar: mi smo navodno u Francuskoj, ne zaboravite. Ili da predvidimo jedan matt painting topola i bukvi.“
„Bravo za opasku, Oktave, postao si koristan. Jednom rečenicom si opravdao cenu svoje avionske karte.“
Čarli se šali, ali deluje zabrinuto. Od jutros nešto vreba. Da li će konačno ispljunuti? Pa da:
„Treba nešto da ti saopštim, Oktave. Doći će do velikih promena u agenciji.“
„Da, hvala, nakon što je odapeo K.D., verovatno.“
„Za K.D.-a se ne kaže da je odapeo, nego preminuo.“
„Usuđuješ se da zbijaš šalu sa samoubistvom našeg voljenog poslodavca?“
Tamara se smeje, ali Čarli nastavlja :
„Jesi li primetio da Džef nije išao u Senegal?“
„Da, i kad sam to shvatio, hteo sam da otkažem svoj boravak. Ne znam kako smo preživeli četiri dana bez njega.“
„Prestani s glupostima. Ja znam gde je bio Džef, dok smo se mi igrali ringeringeraja. Naš dragi account direktor bio je u Njujorku, zamisli ti to, išao je da moli visoke instance Rosa da zameni predsednika Filipa.“
„Šta kažeš?“
„Igrao je na finjaka, mali Džef: stigao je u glavnu podružnicu s Dulerovom podrškom i rekao im da će izgubiti budžet ako se upravljačka ekipa u Francuskoj ne promeni. A znaš šta je vrh ekipe rekao na to?“ „Go fuck yourself, Jef ?“
„Jok. Ameri to obožavaju, to kao mladi došljak, junačina, koji otima mesto matorima - tako se uče ajkule s Harvarda i to vidiš u vesternima s Džonom Vejnom.“
„Daj, zezaš me. Sam si sve izmislio, priznaj.“
Čarli gricka nokat, ne deluje kao mitoman.
„Oktavio, toliko si se udubio u pravljenje beleški za roman da si zaboravio da gledaš šta se dešava oko tebe.“
„Ma nemoj, ti mi kažeš, koji provodiš dane na netu u potrazi za nastranim fotkama.“
„Nije tačno, ja samo pribavljam dokumente o svom vremenu. S tim u vezi, podseti me da ti pokažem film s devedesetogodišnjakinjom koja jede svoju kaku. Da skratim. Jesi video kako su svi odlepljivali na seminaru? Probudi se: Džef će biti nominovan za direktora Rosa umesto Filipa, koji će biti zadužen za Evropu, to je upisano zlatnim slovima. Postaviće ga za chairman emeritus, ili već tako nešto.“ „DŽEF GAZDA AGENCIJE?? Ali on nema ni trideset: to je derište!“
„Možda, ali nema ni skrupula, ako baš hoćeš da znaš šta mislim o tome. Dobro došao u dvehiljaditu, partneru. To ti je moda tridesetogodišnjih direktora. Loši su isto kao i pedesetogodišnjaci, ali su bolji za prikazivanje i manje koštaju. Zato su američki akcionari rekli ‘prodato’: uz podršku najvećeg agencijskog budžeta, Džef ne može da izgubi. Dakle, Džef nije mogao da mrzi Maronijea, kapiraš?“
„Majku mu, Mark se znači nije ubio zato što je znao da će mali roker da ga šutne?“
„Naravno. I naročito je sumnjao da ćemo mu mi ćapiti posao.“ Iako je nebo belo, to nije razlog da nam padne na glavu.
„Nisam dobro čuo, hoćeš da kažeš da nas Džef naimenuje za kreativne direktore?“
„Džef me zvao jutros da nam predloži posao. To je 30.000 evra mesečno, za svakog, plus troškovi, plaćen stan, i službeni porše.“ Tamara se smeši:
„Oktave, dušice, tipu koji želi da ga šutnu to mora da zvuči loše, zar ne?“
„Ti, kreaturo, zaveži molim te.“
„U pravu si, dragi: vi ste kreativci, a ja sam kreatura.“
„Lepo“, prekida je Čarli, „ali varaš se, draga moja. Mi smo sada direktori kreacije. Razlika je u nijansi.“
„Ej, polako! Nisam rekao da prihvatam ponudu.“
„Esta ponuda ke ne može da odbiješ“, dobaci Enrike, jer je očigledno cela ekipa bila u toku, osim mene.
U tom trenutku je Sunce, bestidnik, odlučilo da se vrati.

4.


Neko je zaista mogao da poveruje da se Tamara ceo život bavila pozorištem - kad malo bolje razmislim, to i jeste bio slučaj. Posao kol gerle je mnogo bolja priprema za glumački posao nego Actors Studio. Pred kamerom se oseća prijatno. Zavodi objektiv, proždrljivo jede jogurt, kao da joj život od toga zavisi. Nikada do sada nije tako blistala, kao u tom lažnom mediteranskom vrtu, prenetom na Floridu.
„She’s THE girl of the new century“, sentenciozno izjavljuje lokalni tehničar ribi koja snima making of. Verujem da hoće: 1) da je predstavi Džonu Kazablankasu iz Elite, 2) da je zaskoči otpozadi. Ne mora obavezno tim redom.
Okupiramo stranu teritoriju pre nego što uletimo i u medijski prostor. Kampanja Mrsko će se emitovati do 2004. godine i biće deklinirana u plakate 4x3, reklame na autobusima, oglase u ženskim časopisima, reklame na mestima gde će se prodavati, promotivne etikete, murale, takmičenja na plaži, razne događaje, flajere, internet sajtove, rafove namenjene promotivnim proizvodima po samoposlugama, ponude za smanjivanje cene na osnovu dokaza o kupovini. Tamara, bićeš svuda, napravićemo od tebe amblem lidera belog nemasnog sira u celom Šengenu.

Pijemo kejp kod dok pričamo sa šminkerkom o Aspenu. Srećemo nekoliko mršavih krava (nadimak koji dajemo anoreksičnim padavičarkama u potrazi za heroinom na aveniji Vašington). Foliramo da umiremo pred kućom Đanija Versaćea. Uništi nas slikaju dok se bacakamo po zemlji uz škljocanje bliceva. Uvijamo se u bele plahte hotela Delano: Tamara postaje moja Šeherezada, a ja Kasper, ljupki duh. Oko nas su ljudi toliki narcisi da vode ljubav samo sa sobom. Šta je uspešan dan u Majamiju? Trećina vožnja rolera, trećina ekstazi i trećina mastrubacija.

Na snimanju je sunce ponovo spalilo travnjak. Da bi ozeleneo, rekviziteri ga prskaju bojom za hranu. Za večeras se najavljuje drag queens borba u Skoru, na Linkoln roudu: trandže će da čupaju perike u kečerskom ringu. „Ništa nije važno“, peva Madona, koja ovde ima kuću. Lepo rezimira problem. Volim Tamaru i volim Sofi; s platom kreativnog direktora imam dovoljno para da ih zadržim obe. Ali neću valjda da prihvatim ponudu koja potpuno negira prvu stranu ove knjige, onu na kojoj sam napisao: „Pišem ovu knjigu da bi me otpustili.“ Onda treba to da ispravim : „Pišem ovu knjigu da bih dobio povišicu“... Tamara prekida moja razmišljanja:
„Hoćeš li kafu, čaj, mene?“
„Sve u usta. Kaži mi, Tamara, koja je tvoja omiljena reklama?“
„’LESS FLOWER, MORE POWER.’ To je slogan Folksvagenove nove bube.“
„Ne kaže se ‘slogan’, nego headline. Zapamti to dobro ako hoćeš da te angažujem."

Provodimo popodne u dokolici pred kombom, soni video monitorom koji prenosi svaku klapu: Tamara na terasi, Tamara na stepeništu, Tamara u bašti, Tamara u širokom planu, Tamara u uskom planu, Tamara prirodno veštačka, Tamara gleda u kameru, Tamara veštački prirodna, Tamara degustira proizvod (otvaranje poklopca, zarivanje kašike, labijalna naslada), Tamara i njen dirljivi lakat, Tamara i njene grudi. Ali Tamara koju najviše volim rezervisana je samo za mene: gola Tamara s japankama na nogama, na balkonu moje sobe, s prstenom na prstu levog stopala i istetoviranom ružom iznad desne dojke. Ona kojoj se usuđujem da kažem:
„Ne želim da vodim ljubav s tobom, ali me oduševljavaš. Mislim da te volim, Tamara. Imaš velika stopala, ali te volim. Lepša si s informatičkim retušima nego u prirodi, ali te ja volim.“
„Znam mnogo loših tipova koji se prave da su dobri, ali ti si posebna sorta: dobar koji se pravi da je loš. Poljubi me, ovog puta je besplatno."
„Ti si moj san, moja jedina muka i moja jedina nada. Ti si za mene jedina muzika na koju plešu zvezde nad dinama."
„Opet reči, samo reči.“
Plan degustacije proizvoda uvek je najgori deo posla: po najvećem suncu, posle ručka, sirota Berberka je morala da simulira ekstazu bar dvadeset puta, gutajući pune kašike Mrška. Posle nekoliko klapi, jogurt joj se ogadio. Rekviziter je doneo lavor u koji je pljuvala sir čim bi Enrike zaurlao: „Cut!“ Eto malog otkrića koje vam poveravamo, nemojte da ga širite dalje: svaki put kad vidite glumca kako se naslađuje nekim prehrambenim proizvodom u reklami, znajte da ga nikad ne proguta, nego ga ispljune u neku posudu, specijalno predviđenu za tu namenu, čim kamera prestane da ga snima.
Čarli i ja sedimo na plastičnim stolicama s tonama junkfooda kao jedinim društvom. Na svim snimanjima reklama ponavlja se ista priča: kreativce nabiju u neki ugao i tretiraju ih s potpunim prezirom, nadajući se da se neće mnogo eksponirati pod izgovorom da su oni autori kampanje čija je realizacija u toku. Osećamo se poniženo, nekorisno i natovljeno slatkišima, ukratko muka nam je više nego obično. Pravimo se kao da ništa ne primećujemo, jer znamo da ćemo kao budući kreativni direktori Rosse France imati hiljadu puta priliku da se neumitno osvetimo.
Bićemo bogati i nepravedni.
Otpuštaćemo svoje bivše prijatelje.
Uterivaćemo strah našim činovnicima igrajući toplo/hladno.
Pripisivaćemo sebi ideje svojih potčinjenih.
Pozivaćemo mlade reditelje, krasti im sveže ideje i prikazivati im u lepom svetlu nekakav veliki posao koji ćemo sami završiti bez njihovog znanja.
Odbijaćemo da damo odmor svojim zaposlenima, pre nego što i sami ne odemo na Mauricijus.
Bićemo megalomani i nepristojni.
Zadržaćemo najbolje budžete za sebe, i poveravaćemo najsočnije kampanje eksternim free lancerima kako bismo bacili u depresiju sve svoje zaposlene sa ugovorom o stalnom radnom odnosu.
Insistiraćemo na tome da se naš portret pojavi na stranama posvećenim ekonomiji u Figaru, a zatim ćemo tražiti da novinar koji ih je objavio bude otpušten ako mu članak nema zadovoljavajuću hagiografsku notu (sa sve pretnjom Figaru da više nećemo kupovati reklamni prostor na njihovim stranicama).
Bićemo inkarnacija obnove francuske reklame.
Platićemo jednu predstavnicu za štampu da bismo mogli da izjavimo na stranama Strategies da „treba praviti razliku između koncepta i percepta“.
Često ćemo upotrebljavati frazu „imati pravo prvootkupa“.
Bićemo prezauzeti i nedostupni; na sastanak s nama čekaće se najmanje tri meseca (da bi zatim taj isti sastanak otkazali jutro uoči, i to preko arogantne sekretarice).
Zakopčavaćemo košulje do grla.
Izazivaćemo rafale neurotične depresije svuda oko sebe. O nama će se loše pričati u branši, ali nikad pred nama, jer će nas se svi plašiti.
Nećemo davati ni pet para za to, a svi naši bližnji će prestati da nas viđaju.
Bićemo opasni i ultraneprirodni.
Vući ćemo konce modernog društva.
Bićemo u senci „čak i po najvećem svetlu“.
Bićemo ponosni što imamo tako važne neodgovornosti.
„Zadovoljna biti sa šminka?“
Naš delirijum u stilu „kako mali Perica zamišlja da bude šef“ prekinula je šminkerka koja želi da čuje podrobno mišljenje. Kad bude došao odgovarajući trenutak, postavićemo je za make up artist in chief grupe R&W, jer je procenila koliko smo važni čak i pre našeg naimenovanja.
„Biće dovoljno nešto vrlo prirodno“, kaže Čarli odlučno, „ona treba da bude zdrava/uravnotežena/dinamična/autentična.“
„Yeah, usta će joj biti malo glossy, ne diram joj ten, koža joj je fenomenalna.“
„Ne glossy“, kaže Čarli sa sigurnošću budućeg velikog gazde, „više volim shiny.“
„Naravno, shiny, to je bolje nego glossy“, žurim se da dodam. „Inače srljamo u boje.“
Šminkerka se povlači s poštovanjem pred takvim specijalistima za usneni make up - očiglednim profesionalcima pred kojima nema zabušavanja. Preostaje nam još da prezremo kulinarsku stilistkinju i tutto ira bene.

Tamara pali čitavu ekipu. Svi je obožavamo, razmenjujemo saučesničke poglede pred tom svetom lepotom. Mogli smo da budemo srećni da ja nisam sve vreme proveo misleći na nekog drugog. Zašto uvek želim ljude koji nisu tu? S vremena na vreme, Tamara mi stavlja ruke na lice; to je smiruje. Meni je bila potrebna doza ležernosti. Ha, ovo bi moglo da nam posluži kao pomoćni headline: „MRŠKO. SVIMA NAM JE POTREBNA DOZA LEŽERNOSTI.“ Zapisujem, nikad se ne zna.
„Dakle, prihvatićeš sav taj novac koji ti se nudi?“
„Novac ne čini čoveka srećnim, Tamara, ti to znaš.“
„Sada znam, zahvaljujući tebi. Ranije to nisam znala. Da bi znao da novac ne čini čoveka srećnim, treba prvo poznavati dve stvari: novac i sreću.“
„Hoćeš li da se udaš za mene?“
„Ne, to jest, da, ali pod jednim uslovom: da na našem venčanju pada kiša rože maršmelou bombona chamallows iz helikoptera.“
„A šta ćemo da radimo s belim bombonama?“
„Poješćemo ih!“
Zašto spušta pogled? Oboje smo potišteni. Uzimam njenu ruku prekrivenu tetovažama od kane.
„Šta je? Šta je bilo?“
„Nije u redu što si tako dobar. Više bih volela da se pretvaraš da si zao.“
„Ali...“
„Prestani. Znaš ti dobro da me ne voliš. Volela bih da budem tako lakoumna kao ti, samo što je meni dosta igranja, znaš, razmišljala sam i mislim da ću prestati sa svim, s novcem od Mrška bih mogla sebi da kupim kućicu u Maroku, da odgajam ćerku, ostavila sam je kod majke i nedostaje mi... Slušaj me, Oktave, treba da nađeš svoju verenicu i da se pobrineš za dete. Napravila ti je najlepši poklon prihvati ga.“
„Sranje, ma šta vam je svima? Čim nam je dobro s vama, morate obavezno da pričate o bebama! Umesto da odgovorite na pitanje ‘zašto živeti?’, vi više volite da reprodukujete problem!“
„Prestani s tom jeftinom filozofijom. Ne treba se šaliti s tim. Moja ćerka, recimo, nema oca.“
„Pa šta? Ni mene moj otac nije odgajao, pa ne pravim dramu oko toga!“
„Stani malo, jesi li se pogledao? Otkačio si ribu koja nosi tvoje dete da bi provodio svoje noći s kurvama!“
„Dobro, u redu... ali sam bar slobodan.“
„Slobodan? Ne mogu da verujem! To ne, Oktave, to sigurno ne! Pizda ti materina! Ti si baš iz drugog milenijuma! Gledaj me pravo u oči, rekoh u oči. Dete koje će se roditi MOŽE da ima oca. Možeš da budeš koristan, prvi put u svom životu. Koliko dugo još misliš da se vučeš po smrdljivim diskotekama, da slušaš jedne te iste vulgarne šale debilnih i nemoćnih seljačina? Koliko dugo, jebote? Je l’ to tvoja sloboda, kretenu?“
Ima psihoanalitičara koji uzimaju 150 evra po seansi: Tamara je moralista od 460 evra po satu.
„Ostavi me na miru s lekcijama iz morala! Jebote!“
„Prestani da me napadaš, ili će mi se mozak raspasti. Možda je zastarelo držati pridike, ali nam još jedino moral omogućava da razlikujemo dobro od lošeg.“
„Pa šta? Više volim da sam odvratan i slobodan, da, da, slobodan, dobro si me čula, nego da se pridržavam etike i budem zarobljenik! ‘Slobodni čoveče, uvek će ti bol biti draga!’ Razumem to što mi kažeš, ali posmatraj to ovako: porodična sreća je patetičnija od gnusne priče neke sirovine u šest ujutru, kapiraš? Na kraju krajeva, kako da se brinem o detetu kad se zaljubljujem svaka dva minuta, u pičku materinu? Ups.“
Ta sam pogazio osnovno Tamarino pravilo: samo ona može da koristi „u pičku materinu“; doživi kao uvredu ako to neko drugi izgovori. Rasplače se. Pokušavam da se izvadim:
„Nemoj da places, izvini, ti si svetica, ti to znaš veoma dobro, rekao sam ti to već i sto puta ponovio. Ajde što sam tip koji plaća kurve da ne bi spavao s njima, nego sam još i rasplakao jednu. To je ravno podvigu, zar ne? Daj mi svoj mobilni, moram odmah da javim Ginisovoj knjizi rekorda, halo? Molim vas, dajte mi rubriku ‘najnespretniji čovek na svetu’.“
Pogodak: nasmešila se; šminkerka će morati samo malo da popravi maškaru. Nastavljam sa samoanalizom punom parom:
„Ljubavi moja emigrantska, objasni mi jednu stvar: zašto čim volimo neku ženu i sve ide kao podmazano ona želi da nas pretvori u uzgajivača seronja, da postavi između nas niz dece, vojsku klinaca koji urlaju u našim šapama i sprečavaju nas da budemo sami? Za ime boga, zar je tako strašno biti udvoje? Ja sam bio zadovoljan našim ’DINK’ parom (Double Income No Kids), zašto osnivati ’FAMILIJU’ (Fabrikovanje Artificijelnog Malera I Limfnog Iskliznuća Jalove Atrofije)? Zar ti ne misliš da je žalosno imati decu? Romantični parovi koji pričaju samo o „pikio-kakio“? Jesu tebi braća Galager seksi dok brišu guze svojim klincima? Treba da si skatofil! Uostalom, u mom BMW Z3 kupeu nema mesta za sedišta za bebu!“
„Kakav si ti bednik. Da tvoja majka nije imala dece, ti ne bi bio tu da lupetaš.“
„To i ne bi bio tako veliki gubitak!!“
„Začepi!!“
„Ti začepi!!“
„I PRESTANI VIŠE S TIM UZVIČNICIMA!!!!!“, uzviknu ona šmrkćući.
Briše nos. Bože, kako je divna kad cmizdri. Ako muškarci zagorčavaju život ženama, to je zato što su lepše kad plaču.
Podiže glavu i zna da nađe reči da me ubedi.
„Mogli bismo da nastavimo da se viđamo u potaji.“
Živeo takav moral! Blez Paskal je rekao: „Pravi moral baš briga za moral.“ I dok usisavam njene suze slamčicom iz seven apa, oboje pomišljamo isto.
Je l’ znaš zašto mi ne možemo da budemo zajedno?“
„Da, znam“, odgovorio sam. „Zato što ja nisam slobodan, a ti jesi, i previše.“

5.


I eto, snimanje je gotovo: upravo smo potrošili tri miliona franaka (500 K-evra) za tri dana. Pre nego što smo spakovali kamere, zamolili smo Enrikea da snimi trash verziju reklame. Dobro, odlepili smo, Tamara takođe, a Čarli je počeo da viče:
„Slušajte. SVI ME SLUŠAJTE! Listen to me, please. Kada sam poslednji put video Marka Maronijea, grdio je ovde prisutnog Oktava, govoreći mu da je scénario koji smo upravo snimili bedan, i da je trebalo napisati drugi.“
„To je tačno“, dodao sam. „Čak je izrekao nešto što će zauvek ostati upisano u mom sećanju: ‘Uvek možemo da nađemo bolje.’“ „Dame i gospodo, ladies and gentlemen, da li ćemo preći tek tako preko poslednje želje jednog pokojnika?“
Tehničari nisu baš bili raspoloženi. Posle pregovora s TV producentkinjom i Enrikeom, bi odlučeno da brzo snimimo „agencijsku“ verziju, u planu/sekvenci, s kamerom na ramenu, u Dogma stilu (te zime, sve što je bilo snimljeno u stilu „komičnih amaterskih video snimaka“ nosilo je dansku intelektualnu etiketu).
Evo kako je ispala ta „Mrško Dogma“ verzija: Tamara luta u dekoru tikove šume, graciozno skida svoju majicu na verandi, gleda u kameru, gola do pola, i razmazuje jogurt po obrazima i grudima. Okreće se oko svoje ose, bosa poskakuje u vrtu i dere se na svoj nemasni jogurt: „Mrško! I’m gonna eat you!“, zatim se valja po sveže ofarbanoj travi, grudi natopljenih zelenom farbom i Mrškom, i liže jogurt sa svoje gornje usne stenjući (zum na njeno lice s koga curi proizvod): „Mmmm... Mrsko. It’s so good when it comes in your mouth.“
Kakav talenat. Odlučimo da pošaljemo ovu verziju na Svetski festival reklame u Kanu, a da ga ne predstavimo u Madone. Ako zakačimo „Lava“, Duler će morati da aplaudira.
Maronije bi cenio ovakvu požrtvovanost. Sad možemo da se vratimo u Pariz mirne savesti, i ugnezdimo se u mlakoj fotelji. Ali Čarliju to nije dovoljno, bedem je čvršći nego ikad. Iste večeri, nakon proslave kraja snimanja u Likvidu, uvukao nas je u ovu nemilu šetnju koju, nažalost, moram da prenesem.

6.


Stroboskopi špartaju prostorom. Jedna sado/mazo matorka prolazi podijumom, utegnuta u korset koji joj daje obim struka od 10cm; liči na peščani sat od crne kože.
„Je l’ znaš na šta me podseća ovaj bakutaner? U Evropi preduzeća otpuštaju hiljade zaposlenih kako bi namakli više novca penzionerima u Majamiju, zar ne?“
„Ovaj... to mu dođe tako, da. Svi starci na Floridi su akcionari penzijskih fondova koje poseduju internacionalne firme, dakle šematski stvari tako stoje.“
„E pa onda, pošto smo na licu mesta, zašto ne bismo posetili jednu od tih vlasnica planete? Glupo je da budemo tu, a da nismo objasnili jednom od njih, ili ga možda čak i ubedili da ne treba nikog otpustiti sledeće godine, šta misliš o tome?“
„Mislim da si pijan, ali okej, idemo.“
I tako mi krenusmo, Tamara, Čarli i moja malenkost, ulicama Majami vajsa, u potrazi za predstavnikom mondijalizovanog akcionara.

„Ding-dong! Ding! Dong-ding-dong-ding-dong-ding!“
U Majamiju čak i zvonce na vratima želi da bude upamćeno: ovo zvonce svira Malu noćnu muziku umesto da zvoni „dring“ kao sva ostala zvonca na svetu. Već sat vremena lutamo rezidencijalnim kvartom Koral Gejbls u potrazi za penzionerskim fondovima koje bismo prokleli. Čarli je na kraju zazvonio na vrata neke prelepe marokanske vile.
„Yes?“
„Good evening madame, do you speak french?“
„Da, da, naravno, samo malo, ali zašto zvonite tako kasno u noć?“
„Pa, zato što ovde prisutna Tamara (Tamara se smeši kameri za nadzor) kaže da je vaša unuka, Mrs. Ward. “
BZZZ.
Vrata se otvaraju, ugledamo mumiju. To jest, neko biće koja je verovatno bilo žena jako jako davno, u nekoj udaljenoj galaksiji. Nos, usta, oči, čelo, jagodice, potpuno su ispunjeni kolagenom. Ostatak tela liči na naborani krompir - nesumnjiva analogija s kućnom haljinom u koju je upasano.
„Samo joj je koža zategnuta“, izjavljuje Čarli s izvesnom težinom.
„Šta ste rekli? Koja unuka? Ja...“
Prekasno. Starica nije imala vremena da protestuje, jer ju je Tamara već sastavila sa zemljom (nosilac je braon pojasa u džudou). Ulazimo u kuću od masivnog zlata; sve što nije pozlaćeno od belog je mermera. Tamara i Čarli nose gospođu Vard na kanabe s psihodeličnim dezenom, koji mora da je bio u modi kad i njegova vlasnica. Tamo negde u XX veku, bez sumnje.
„Pa, pošto razumete francuski, madam Vard-nešto, sad ćete lepo da nas saslušate. Sami živite ovde?“
„Da, I mean, NO, nikako, policija će brzo stići, U POMOĆ, HEEEEELP! “
„Začepimo joj usta. Tamara, daj maramu!“
„Evo.“
Čarli joj gura maramu u usta i seda na staricu, a ja vam garantujem da je težak koliko i njegove šale. Penzionerka će konačno moći da sasluša u miru šta ima da joj kaže.
„Vidite madam, ovo se događa vama, ali je moglo da se desi i bilo kojoj drugoj osobi odgovornoj za savremenu nesreću. Treba da znate da će od danas ova vrsta posete postati tekuća valuta. Vreme je da akcionari američkih penzionih fondova znaju da više neće nekažnjeno uništavati živote nevinih, a da o tome, pre ili kasnije, ne polože računa, je l’ to jasno?“
Čarli je ponesen. S ćutolozima je uvek isto: kad jednom otvore usta, ne mogu da se zaustave.
„Jeste li čuli za Putovanje na kraj noći Luja-Ferdinanda Selina?“
„Mpffgpfhmmmghphh.“
„Ne, Selin nije marka cipela. To je francuski pisac. Junak njegovog najpoznatijeg romana zove se Bardamu i obilazi planetu u potrazi za krivcem. Prolazi kroz rat, siromaštvo, bolest, ide u Afriku, u Ameriku, i nikad ne nađe lice odgovorno za naš očaj. Knjiga je objavljena 1932. godine, i pet godina kasnije Selin je našao svoje žrtveno jagnje: Jevreje.“
Tamara obilazi kuću, otvara frižider, uzima pivo i donosi nam svakom po jedno. Ja beležim to što besedi Čarli, koji nastavlja da raspreda nadugačko i naširoko, naležući na mumiju poleglu na svom groznom kauču.
„Svi znamo da je Selin bio u zabludi kada je postao sramni antisemita - i izvinjavam se na ovom pleonazmu. Međutim, mi takođe, kao i Bardamu, tražimo odgovorno lice. Ova mlada žena se zove Tamara i pita se zašto je bila primorana da prodaje svoju piću da bi poslala novac svojoj ćerki. Ovaj ovde kreten pored mene zove se Oktav, i on se neprekidno pita, što se i vidi na njegovom licu tuberkuloznog slivnika. Ko kvari svet? Ko su zlotvori? Srbi? Ruska mafija? Islamski integristi? Kolumbijski karteli? Cmi Turčin! Kao i ‘judeo-masonska’ zavera u tridesetim godinama! Razumete li šta hoću da kažem, Lejdi Ononešto? Naše žrtveno jare ste vi. Na ovoj zemlji je za svakog od nas važno da znamo posledice svojih postupaka. Na primer, ako kupim Monsantove proizvode, podržavam genetski modifikovane organizme i privatizaciju poljoprivrednog semena. Poverili ste svoju ušteđevinu finansijskoj grupi koja vam donosi dovoljno kamate da biste platili ovu groznu vilu u lepoj četvrti Majamija. Moguće je da niste dobro razmislili o posledicama te, za vas bezazlene, a za nas tako odlučujuće odluke, jeste li razumeli? Ta odluka vas je učinila GOSPODARICOM SVETA.“
Čarli je tapše po obrazu kako bi otvorila oči pune suza. Matorka ispušta žalosne krike prigušene maramom.
„Znate“, nastavi, „kad sam bio mali, obožavao sam filmove Džemsa Bonda, uvek je bio neki nitkov koji je hteo da postane gospodar sveta, pa je uvlačio svoju tajnu vojsku, sakrivenu u nekoj podzemnoj tvrđavi, i pretio da će dići planetu u vazduh uz pomoć nuklearnih raketa koje je ukrao u Uzbekistanu. Sećate se tih filmova, Madam Mlitavavojvotkinjo? E pa, nedavno sam otkrio da je Džems Bond, kao i Luj-Ferdinand Selin, nabio sebi prst u oko. Gospodar sveta nije takav, smešno, zar ne? Gospodar sveta nosi bedan penjoar, ima ništavnu kuću, plavu periku, maramu u gubici, i povrh svega, i ne zna da je Gospodar Sveta! To ste vi, gospođo Vardmuš! A znate li ko smo mi? 007! Turn tu ru rum turn tu tu!“
Čarli pevuši muziku Džona Barija. Peva kako treba, ali to ne sprečava Gospodaricu Sveta da patetično cmizdri, glave zabijene u jastuk vrištećih boja u stilu Versaćea (koji nije mrtav, jer njegovo delo nastavlja da živi).
„Ne pokušavajte da me razmekšate, gospođo Vardmojedupe. Da li ste vi bili ganuti kada su čitave regije bile uništene zbog izlivanja mazuta, intenzivnih restrukturacija, zloupotrebe socijalnih planova izglasanih samo za vaše oči? Nema prenemaganja, molim vas. Malo dostojanstva, i sve će biti kako treba. My name is Bond, James Bond. Mi smo ovde došli da bismo vas zamolili da kažete svojim Templeton penzijskim fondovima koji upravljaju s 200 milijardi evra, da od danas više neće moći da traže iste prihode od svojih preduzeća, jer će inače sve više i više ljudi kao što smo mi dolaziti u posetu ljudima kao što ste vi, jasno?"
Tamara se uključuje u tom trenutku:
„Čekaj, Čarli, mislim da pokušava nešto da ti pokaže.“
I zaista, matorka je pokazivala rukom na uramljenu fotografiju na niskom stočiću. Na njoj se smeši lep US Army vojnik, crno-beli, sa šlemom na glavi.
„Mmfghmfgg!!“, dere se, upirući na portret.
Skidam joj maramu sa usta kako bismo bolje čuli šta je htela da kaže svojim „Mmfghmfgg“. Počinje da se dere kao đavo.
„WE SAVED YOUR ASS IN ’44! MY HUSBAND DIED IN NORFUCKINGMANDY!! Pogledaj, KRETENU, sliku MOJ MUŽ mrtav KOD VAS na D-DAY!!“
Iskreno, mislim da je tu zaradila svoj poen. Ali to je samo iznerviralo Čarlija. Ja ne znam ništa о njegovoj porodici. Prava novost, verujte mi.
„Slušaj gospođo. Nećemo sad da se dobacujemo mrtvima. Vi ste išli u taj rat samo da biste izvezli koka-kolu. IT’S COCA-COLA WHO KILLED YOUR HUSBAND! Moj otac se ubio jer su ga izbacili iz firme da bi povećali svoje prihode. Našao sam ga obešenog, razumeš li, droljo?“
Jako je šamarao. Starica je krvarila na nos. Kunem vam se da sam probao da ga zadržim, ali je alkohol raspirio njegove snage.
„TI SI UPUCALA MOG OCA, MATORA KRMAČO, SAD ĆEŠ DA PLATIŠ!“
Isprebijao je na mrtvo ime, udarao je pesnicama po očima, razbio joj flašu piva о nos, izbio joj zubnu protezu i nabio joj u piću, dobro, mogli smo to da shvatimo i kao njegovu odluku da skrati muke egzistenciji koja je, u svakom slučaju, pristigla na svoj kraj, ali mi se čini da to isto tako može da se nazove odlepljivanjem. U roku od pet minuta (što je puno - jedna runda u boksu traje kraće, na primer), Mrs. Ward više nije disala, a prostorijom se razlegao miris govana. Versaće jastučnica spremna je za hemijsko čišćenje.
Očigledno naviknuta na odlepljivanje, Tamara nije ni trepnula. Nakon što joj je izmerila puls, to jest ustanovila smrt, počela je metodično i brzo da sređuje štetu po kući. Naredila nam je da položimo leš penzionerke podno grčko-rimskog stepeništa. Zatim smo izašli na vrhovima prstiju iz te gnusne vile, uništivši kameru kamenčićima iz bašte.
„Misliš da kamera snima?“
„Ne, to je samo interfon.“
„U svakom slučaju, čak i da ima tragova, niko nas ovde ne poznaje.“
Ova poslednja rečenica veoma je nasmejala noćne čuvare koji su uzastopno ispitivali različite sigurnosne monitore (jedan od njih, Haićanin, tečno je govorio francuski); zabavljali su se malo manje kada su shvatili da je gospođa Vard podlegla agresiji i da će morati da sastave izveštaj za Miami Police Department.

Od tog trenutka sam prestao da razmišljam. Četvrt je bila pusta. Čarli je došao sebi. Složio se s Tamarom:
„Onaj kanabe je stvarno bio baš jadan.“
Okončali smo veče u Klubu Madona, striptiz klubu u kome su plesačice u tangama, perfektno oblikovane plastičnom hirurgijom (mogli bismo da napravimo poštapalicu za te sajberžene: „plastovršene“), dolazile da ustima potraže novčanice od deset dolara, zadenute za vaš šlic. Klicali smo neverovatnim, lažnim grudima.
„Uvek je tako sa ženama“, rekao je Čarli, „ili nas frustriraju, ili nam se gade.“
Podstaknuta profesionalnom sujetom, Tamara nas je nagradila fenomenalnim šouom: stojeći na šanku, lizala je grlić svoje korone, učvršćujući bradavice ledom iz moje votke, sve dok nas nisu izbacili zbog nepoštene konkurencije. Zatim smo sve troje zaspali pred hotelskim pay per view TV-om, koji je emitovao odličan pornić sa analnim double fistom, stvari za koju sam mislio da je tehnički nemoguća, i moram da priznam da sam od uzdaha glumice svršio u pantalone.

Sutradan, na povratku u Pariz (naravno, u biznis klasi za 5500 evra po sedištu, na jelovniku „gnezdo od saracenskih testenina garnirano kavijarom od jegulje i ukrašeno tračicom soka od svežeg paradajza“), Čarli mi je rekao da prihvata unapređenje u K.D. Molio sam boga da se avion sruši, ali kao i obično, ništa se nije desilo. I tako sam, u jednom danu, postao istovremeno gazda agencije i saučesnik u ubistvu.

7.


Po povratku u Pariz, našli smo na računam cirkularni mejl za sve zaposlene u Rosserys&Witchcraft World (verovatno sastavljeno u programu za automatsko prevođenje):

Dragi prijatelji grupe Rosserys&Witchcraft,
Jedna od mojih osnovnih obaveza prema našim klijentima, našim akcionarima i svakome od vas jeste da nagovestim budućnost Rosserys&Witchcraft. Poslednjih godina smo svi imali sreću da radimo s ekipom izuzetno kvalitetnih menadžera. Grupa talentovanih osoba, specijalista globalnog i integrisanog marketinga, koja nam je omogućila da dostignemo ciljeve transformišući našu grupu u prvoklasnog lidera komunikacija. Danas uviđam koliki je njihov doprinos u našem uspehu i pripremam teren za vitalnost Rosserys&Witchcraft u sledećem milenijumu.
S velikim zadovoljstvom i ponosom najavljujem vam naimenovanje Žan-Fransoa Parkoa na mesto generalnog direktora Rosserys Paris. Filip Enževan je unapređen u predsednika za Evropu sa titulom chairman emeritus. Ova naimenovanja će biti momentalno sprovedena. Filip će, u funkciji chairman emeritus, moći da provodi više vremena u poslu koji voli - aktivno će raditi na komunikacijama superiornog kvaliteta integrisanih u globalne rezultate.
Novi posao će omogućiti Žan-Fransoi da se usredsredi na ono što radi najbolje - da radi s nama na podizanju kvaliteta i strateške novine koju nosimo u svojoj brizi za internacionalni razvoj. ŽanFransoa je znao da revitalizuje budžet Madonea od 1992. svojim smislom za dinamiku i svojom snagom u radu.
Stalo mi je i da se lično zahvalim Filipu na njegovom ogromnom uspehu na čelu naše francuske filijale. Nema sumnje da će svojim poznavanjem terena i portfolija klijenata uspeti da pridonese evropskoj mreži.
Žan-Fransoi je stalo da se obnovi francuska kreativna direkcija, pa su tako Oktav Parango i Čarli Nago imenovani na mesto Marka Maronijea, čiji je tragičan odlazak šokirao sve prijatelje i kolege. On će vas obavestiti i o drugim promenama u organizacionoj strukturi. Želeo bih, ovom prilikom, da poručim Markovoj porodici da su njegov izuzetan osećaj za konceptualnu intuiciju i kreativne mogućnosti obogatili istoriju agencije kao i evoluciju globalne komunikacije.
Pomoći ću, naravno, Žan-Fransoi, Oktavu i Čarliju koliko god je u mojoj moći, i znam da ćete i vi učiniti isto.
Kada gledam budućnost Rosserys&Witchcraft, činim to s ponosom i ekstremnim poverenjem. Jednostavno, leadership R&W će se održati u XXI veku na vrhunskom nivou biznisa.

Srdačno,
Edvard S. Farindžer Mlađi

Ono đubre od Čarlija je odgovorilo „da“ u ime nas dvojice, nedelju dana pred snimanje. Ja sam samo potpisao papire. Rekao sam sebi, prihvatajući, da sam možda imao moć da nešto promenim. Nije tačno: vlast se nikada ne daje onima koji bi se mogli njome poslužiti. Uostalom, koju vlast? Vlast je dovršen izum. Današnje vlasti su toliko brojne i rastočene, da je sistem od njih postao nemoćan. I mi koji smo neprekidno ponavljali svoj gramšistički kredo: „da bi se okrenuo avion, potrebno je prvo ući u njega“. Kakva ironija sudbine! U trenutku kada smo ušli u kokpit, s pićem u ruci, spremni da izdajemo naređenja pilotu preteći mu puškom, otkrivamo da pilota nema. Hteli smo da okrenemo avion koji niko nije znao da vozi.


NEKO TREBA DA PLATI.
VIDIMO SE POSLE OVE PORUKE.


SCENA SE ODIGRAVA U KARUSEL DE LUVR. SPREMA SE VELIKA MODNA REVIJA. GOMILA SE TISKA NA ULAZU KOJI ČUVAJU LEPI DEČACI S CRVENIM KRAVATAMA IZ GIMNAZIJE ŽANSON-DE-SEJI. ULAZIMO U UNUTRAŠNJOST SALE KRCATE SVIM VIPOVIMA KOJI POSTOJE NA ZEMLJI.
SVETLO SE GASI. GOMILA ZVANICA ROMORI ZADOVOLJNIM „AH“. NA PODIJUMU DEFILUJU POTPUNO GOLE DEVOJKE NA ZVUK TECHNO-DIRTY-METAL-HARD-ACID-HOUSE MUZIKE.
ZVANICE SU U EKSTAZI PRED PRELEPIM MANEKENKAMA LIŠENIM ODEĆE: KRALJEVSKE GRUDI, PODIGNUTE GUZE, BESKONAČNE NOGE, STIDNE DLAČICE OBRIJANE U OBLIKU TROUGLA. ODJEDNOM SE ZAUSTAVLJAJU USRED KETVOKA, SKLIZNU MANIKIRANIM RUKAMA POD PAZUH, GDE SE NALAZI RAJSFERŠLUS! OTKOPČAVAJU SVOJE SATENSKE KOŽE, OSLOBAĐAJU SE SVOJIH EPIDERMA KAO ŠTO SE SKIDA RONILAČKO ODELO. JEDNA STARA VOJVOTKINJA SE ONESVESTI U PUBLICI. JEDAN BRADONJA S NAOČARIMA ZA SUNCE EJAKULIRA NA SAKO SUSEDA KOJI SEDI ISPRED NJEGA. JEDNA DEVOJČICA OD DVANAEST GODINA LIŽE SLADOLED U OBLIKU FALUSA I MAZI SE IZMEĐU NOGU.
ISPOD VEŠTAČKIH KOŽA, METAL. KIBORZI ZAMOČENI U ČELIK, ANDROIDI NAČINJENI OD OGLEDALA. JEDNA OD DEVOJAKA PROŠARANA JE PROREZIMA ZA NOVČANICE OD STO EVRA. DRUGA PLJUJE KOVANICE. TREĆA IZBACUJE KIŠU KREDITNIH KARTICA KAO KONFETE. TO SU ROBOTIZOVANE KASICE-PRASICE (IZMEĐU OSTALOG,
JEDNA OD MANEKENKI IZVLAČI NOVČANICE IZ SVOG METALNOG UDA KAO AUTOMATSKI BANKOMAT).
GOMILA POZDRAVLJA OVACIJAMA. LJUDI ROKĆU OD UŽIVANJA. ATMOSFERA JE NAELEKTRISANA. MUZIKA SE UBRZAVA DOK NE POSTANE NEIZDRŽIVA. GLAVE EKSPLODIRAJU NA SVE STRANE. OPLAKUJU SE SRČANI UDARI I NEKOLIKO KOLEKTIVNIH SILOVANJA U DRUGOM REDU.
PACKSHOT S KIŠOM KOVANICA NA GOLOM TELU TAJLANDSKE ADOLESCENTKINJE.
ISPISAN SLOGAN NA EKRANU:
„IDITE PRAVO NA CILJ: SVRŠITE U KURVU.“
S PRAVNOM NAPOMENOM: „OVO JE BILA PORUKA FFPOJK (FRANCUSKA FEDERACIJA ZA PONOVNO OTVARANJE JAVNIH KUĆA).“

V
Vi


„U blokiranom društvu u kome je ceo svet kriv, jedini zločin je biti uhvaćen. U univerzumu lopova, jedini greh je glupost.“

Hanter S. Tompson

Paranoja u Las Vegasu, 1971.



1.


Mnogo vam je smešno da se vratite u Rose kao pobednici. Prvo i prvo, agencija se preselila: kako je stari parobrod trunuo, ostavili ste ga da potone, i trg Marsel-Semba u Bulonj Bilankur sada liči na napušteno morsko gradilište sa svojim depresivnim dokerima obučenim poput repera, koji puštaju korenje ispred Mekdonaldsa. Da biste sagradili svoje nove kancelarije, trista metara niže, srušili ste jednu staru fabriku pre nego što ste je potpuno rekonstruisali, ni sami ne znate zašto (osipanje azbesta? nekompetentnost arhitekte? i jedno i drugo?). Zgradu krasi dimnjak od dvadeset metara, kao falus od crvene cigle. U njemu nikad ništa ne gori bar još ne.
Poprilično se naslađujete svojim unapređenjem. Prestrašeni pogledi trista novozaposlenih. Primećujete nimfomanske usne ranije indiferentnih devojaka. Promena tona pretpostavljenih koji su danas potčinjeni. Koliko iskreno toliko i naprasno drugarstvo onih za koje se ispostavlja da su vaši kumovi i prijatelji oduvek. Uviđavnost je jednako gubitak prava. Ali Čarli i ti skromno likujete. Okupljate agenciju i držite govor:
„Dragi prijatelji, ideja o našem nameštenju na mesto kreativnog direktora toliko je neprilična, da nismo mogli da ne prihvatimo predlog Žan-Fransoe. Bilo je odvažnije odgovoriti mu „da“, nego „ne“. Spremni smo da se suočimo s teškim periodom: najpre zato što nije jednostavno prevazići sušti genije, što je Mark bio (tu pustite da prođu četiri sekunde i deset stotinki dirljive tišine), a onda i zato što smo mi advertajzeri reklamofobi koji će prevazići taj paradoks uz vašu pomoć. Reklama zagađuje, i naš će zadatak biti da izmislimo ekologiju komunikacije. Mi ćemo - a samim tim ćete i vi - biti primorani da budemo inteligentni iz poštovanja prema potrošaču. Gotovo je s nekorisnom predstavom o protraćenoj filmskoj traci! Odlučili smo da otvorimo agenciju za nove kreatore: nepoznate pisce, uklete pesnike, autore odbijanih sajtova, underground grafičke dizajnere, reditelje porno filmova. Vreme je da se reklama ponovo poveže s umetničkom avangardom svog vremena. Rose mora da postane eksperimentalna laboratorija na visini kreativne ambicije koja je uvek bila naša odlika.
„Počećemo, dakle, s nekoliko simboličnih mera (koje će odmah stupiti na snagu): pre svega, zvučnici će neprekidno emitovati pesmu „Ti si OK, ti si šik, ti si in“, grupe Ottaiuan, koja će poslužiti i kao muzika za čekanje na telefonskoj liniji. Telefonistkinje i devojke na recepciji, sve će biti gole do pojasa. Sve prezentacije kampanja biće izvođene isključivo kod klijenata, a za to će biti angažovani glumci iz kafe teatra, u pratnji ruskog orkestra koji će dati posebnu atmosferu. Svi zaposleni u Rosu moraće obavezno da se ljube u usta prilikom pozdravljanja. Svi kreativci će dobiti po jednu Sony PCI kameru, kako bi realizovali sve slike koje im padnu na pamet.
„Treba da se vratimo originalnoj nevinosti, detinjstvu umetnosti. Budimo neprekidno ODUŠEVLJENI. Treba razbiti ovaj samodovoljni sistem, začuditi promenom pravila igre, jer inače nećemo dotaći ljude: inače samo bacamo u vetar novac naših marki. Nemojte nikada zaboraviti, i time završavamo, da ste ovde da biste se VI sami zabavljali, i da ako se i SAMI zabavljate, možete zabaviti i naše kupce. Nova deviza kuće Rosse France jeste ona koju je izrekao ser Terens Konran: ‘Ljudi ne znaju šta žele sve dok im se nešto ne ponudi.’ Biće uklesana iznad ulaznih vrata već od sutra ujutru. Hvala vam na pažnji, i neka se zabava nastavi!“
Gromki aplauz, iako ne baš spontan. Pozvali ste svojih trista potčinjenih na piće u salu za sastanke. Zaposleni su bili gotovo ubeđeni, toliko su se usrali u gaće pred vama, da ćete reći istinu i da će se stvari promeniti. Preostalo vam je da ih razočarate malo-pomalo, pre nego što nestanete, kao i vaš prethodnik (koji je ostavio za sobom rupu u kasi od dvadeset miliona evra).

U vaše agende važnih novih modernih gazda, beležite šta sve treba da učinite da biste bili popularni:
„11h: biti ljubazan s nekim beskorisnim;
13:30h: misliti da bi se mislilo;
15:15h: obratiti se nekom nižem činovniku po imenu (raspitati se u službi za pravne i odnose s personalom);
17:10h: raspitati se o zdravstvenom stanju ćerke nekog potčinjenog (pred svedocima);
19h: nasmešiti se na odlasku.“

Pred kraj vašeg koktela u čast ustoličenja, Čarli je organizovao iznenađenje za sve kreativce seniore: večeru na temu Čubake. Svi ste obukli kostime džinovskih orangutana pre nego što ste večerali u privatnom salonu, kod Laperouse, gde je dvanaest iznajmljenih golih devojaka bilo u stoju na rukama, s raširenim nogama, kako biste mogli da degustirate sveže školjke s njihovih vagina. Kakav neosporan smisao za internu motivaciju ima ovaj Čarli.