Priče pod ekstazijem - Frederik Begbede

Tokom 80-ih godina pojavila se nova droga: MDMA (Metilen-Dioksi-Metamfetamin), zvani ekstazi. Ova "pilula ljubavi" izaziva čudne efekte: talase vreline, želju da se celu noć pleše uz techno muziku, škrgutanje zubima, ubrzanu dehidraciju, egzistencijalnu zebnju, pokušaje samoubistva...Autor ove knjige je više ne konzumira i poručuje da se ne proba: zbog toga što razara mozak, kao što pokazuje i ova zbirka pripovedaka napisana pod njegovim uticajem.

Za Delfin

Prezime Valet

Iz ulice Mazarin

Broj trideset pet


Kraj letnje noći: devojka je otpustila svu poslugu.

Uskoro će dan. Ostala je samo još jedna ogromna

i nepomična zvezda, tik uz Ajfelovu kulu;

a noć po obodima postaje sve belja.



Alen-Furnije,

8.juna 1913.


UPOZORENJE


Tokom ’80-tih godina, među noćobdijama se pojavila jedna nova droga: MDMA (Metilen-Dioksi-Metamfetamin), zvani „ekstazi”. Ova „pilula ljubavi” izazivala je čudne efekte: talase vreline, želju da se celu noć pleše na techno muziku, potrebu da se miluju drugi, škrgutanje zubima, ubrzanu dehidraciju, egzistencijalnu zebnju, pokušaje samoubistva, bračne ponude. U pitanju je teška droga, sa usponom i padom kao na toboganu u luna-parku ili kao u pripovetkama pojedinih američkih pisaca. Autor ove knjige je više ne konzumira i čitaocima toplo preporučuje da je ne probaju: ne radi se samo o tome što je ekstazi nelegalan, nego što pritom razara mozak - kao što pokazuje i ova zbirka pripovedaka napisanih pod njegovim uticajem. Osim toga, zar nam je zaista potrebna neka pilula da bismo neznancima pripovedali svoj život kada za to već postoji književnost!


F. B.

Splin na aerodromu Roasi-Šarl-de-Gol





Jesi zgutala? Jesi zgutala? Jesizgutalajesizgutalajesizgutalajesizgutala? Je li, a ko ste vi? Zašto razgovaramo na dva centimetra jedno od drugog? Je l’ istina da ste pročitali moju poslednju knjigu? Možete li mi garantovati da ne SANJAM? Da li je moguće imati toliko lepe usne crvene boje? Da li je RAZUMNO biti toliko lepa, imali dvadeset jednu godinu i nositi T-shirt veličine XXXS? Da li ste svesni rizika koji preuzimate dok mi govorite komplimente s tako lepim plavim očima?


Zašto mi se ruka vlaži dok drži vašu? Zašto me vaša kolena teraju da izmišljam povratne glagole? I, kao prvo, koliko je sati? Kako se vi zovete? Hoćete li da se udaš za mene? Možeš li mi reći gde se sada nalazimo? Šta si nam to upravo stavila na jezike? Zašto ovi laserski zraci prosecaju ovaj sloj tečnog vazduha? Za koga su ove boce šampanjca što nam proleću iznad glava? Posle koliko vremena zažalimo što smo došli na svet? Znaš li da imaš mnogo lepe oči znaš li? Kad ćeš da me poljubiš? Hoćeš li još jednu vodku? Kad ćemo se ponovo poljubiti? Hoćeš li skinuti pulover molim vas? Koliko dece želiš? Koja su vaša omiljena imena?


Šta ćemo sad? Hoćemo li napolje na svež vazduh? Već smo napolju? Je l’ idemo kod tebe ili kod mene? Da pozovem taksi? Radije bi da ideš peške? Zašto bismo išli peške uz Aveniju Jelisejskih polja? Ozbiljno misliš da treba da skineš cipele i hodaš bosa po asfaltu? Misliš li da možemo da zagrejemo kašičicu na spomeniku Neznanom junaku? Je l’ imaš dečka? Zašto mislim na isto što i ti? Zašto onaj pandur onako zuri u nas? Zašto svi ovi automobili idu u krug oko Trijumfalne kapije? Što svi već jednom ne odu kući? A mi? Što mi ne bismo otišli kući? Koliko ćemo još dugo da sedimo ovde na platou Pariske zvezde žvalaveći se po minus dva, kad lepo možemo da vodimo ljubav u krevetu, kao sav normalan svet?


Misliš li da je bilo pametno što smo mu maznuli šapku? Jesi li sigurna da panduri trče sporije od nas? Je l’ ovo tvoj motor? Sigurna si da možeš da voziš u tom stanju? Zar ne možeš malo da usporiš? Zašto idemo na autoput? Ne znam je li pametno da se baš toliko naginjemo u krivinama sa 180 na sat? Je li legalno voziti slalom između kamiona u šest ujutro? Hoće li sutra biti dan? Zašto idemo na aerodrom Roasi-Šarl-de-Gol? Da li se menja život kada se promeni mesto? Zašto putovati u ovom jednoličnom svetu? Zar ti nije hladno? Zar sam se samo ja ovde smrz’o? Molim? Ne čuješ ništa što kažem zbog kacige? Onda mogu da vičem bilo šta? Da pevam „I wanna hold your hand”? Da nastavim da te lažem milujući ti leđa ispod pulovera, pa tvoje sise preko brusa, zavlačeći prste u tvoje gaćice, hoćeš li od toga najzad usporiti, jebote?


Gde ćemo da parkiramo ovu makinu? Ispred Terminala 1 ili u podzemnom parkingu? Zašto ovo parking mesto ima oznaku MZ2? Liči na „možda”, zar ne? Koliko dugo drži ova tableta? Zašto se automatska vrata otvaraju pre nego što ih dodirneš? Zašto ti se od ovog bledunjavog neonskog osvetljenja čini k’o da tumaraš po Mesecu? Je l’ zaista poskakujemo po šest metara ili je to samo iluzija? Možeš li ponovo da me ljubiš molim vas? Je l’ ti ne smeta ako ti svršim u usta? Je l’ bi pristala da odemo u klonju da te jebem u usta? Hoćeš li sve progutati ako ti poližem cupi?


Je l’ bilo dobro? Je l’ bilo mnogo mnogo dobro? Jebote, stvarno je bilo super, nego, koliko je sati? Zašto nakon svake noći UVEK usledi dan? Umesto što idemo u suprotnom smeru po pokretnim trakama unutar velikih cevi od pleksiglasa - neravnomerno razbacanih cevi sagrađenih sredinom ’70-ih, koje liče na cevi za veštačko disanje koje guraju u usta stradalih u teškim saobraćajkama, ha? Rekoh: umesto da pravimo budale od sebe po aerodromu, zašto ne bismo seli na neki avion? Bilo gde, osim ovde? Da se ova priča nikad ne završi? Da odletimo u Venecuelu ili Belorusiju ili Šri Lanku ili Vijetnam? Tamo gde sunce upravo zalazi? Zar ne vidiš sve te destinacije što se pucketajući vrte po ovoj krajnje demodiranoj oglasnoj tabli: Dablin? Keln? Oran? Tokijo? Šangaj? Amsterdam? Madrid? Edimburg? Kolombo? Oslo? Berlin? Je li svaki grad pitanje? Žališ li za svim tim avionima što uzleću u dnu piste? Znaš li da u njima u ovom trenutku stjuardese verovatno već služe ručak pod celofanom, biznismenima pod bensedinom? Čuješ li pozive za polaske koje posle elektronskog džingla monotonim glasom izgovara neka žalosna zemaljska stjuardesa? Smem li još malo da ti milujem usne pre nego što pođem? Ko će od nas dvoje prvi da ode? Zašto, o zaštoooo reći zbogom jedno drugom?


Da li si ti isto toliko deprimirana na aerodromima kao i ja? Zar ne primećuješ da ima neke poezije na ovim prolaznim mestima? Neke melanholije odlazaka? Neke lirike susreta? Neke gustine u vazduhu zasićenom klimatizovanom osećajnošću? Kad ćemo već jednom prestati da ćutimo gledajući kako sviće u ovoj praznoj kafeteriji? Zašto su svi kiosci Štampe zatvoreni, a video igrice ugašene? Da li zavidiš ovim poslovnim ljudima zavaljenim u narandžaste fotelje što ispijaju instant kafu dok čekaju na svoje letove u salama lapaciranim linoleumom? Šta misliš o onom cariniku što mu smrdi iz usta, o onom higijeničaru što gura onu bučnu kantu za smeće na točkićima, o onim klošarima što hrču na ružičastim klupama? Šta to oni žele da nam saopšte? Da beg nije moguć? Da se od sebe nikad ne može pobeći? Da putovanja nikuda ne vode? Da treba celog života biti na odmoru ili ne biti nikad? Je l’ možeš molim te da prestaneš da me držiš za ruku? Zar ne osećaš moju potrebu da budem sâm usred sveg ovog napuštenog prtljaga? Da li je moguće razići se bez patnje, pa čak i ispod reklame za Gučijev „Envy”?


I dok smo tako, suznih očiju, posmatrali džambo džetove kako uzleću, nisam mogao da odolim da sebi ne postavim još jedno poslednje pitanje: a, zašto mi nismo u jednom od njih?

Jedan demodiran tekst





Njujork, at last. Bilo je krajnje vreme da se napusti lagodna usporenost evropskih noći i njihov pojednostavljen luksuz. Vreme je da se nešto učini bez razmišljanja, vreme za taj krajnje izlišan potez, vreme za obavezni hir, koji bi bio opravdan samim odsustvom potrebe za istim. Jebote, baš je lepo improvizovati! Žurka, baš kao i život, nije uspela, ako ne počne loše.


Otići: eto jedne reči koja se isuviše malo koristi. Reči više ne treba sanjati, treba ih proživeti. Brijan posmatra histerične oblakodere glavnog grada sveta kroz musave prozore taksija. Došao je na ideju da ode iz Pariza dok je rasejano razgovarao sa Martom, jednom malom i dežmekastom, ali veoma bogatom Amerikankom. Ona je bila ta koja mu je prišla, na rubu provalije, na terasi nekog stana s pogledom, kako bi mu izrecitovala dugački monolog o svom nepomičnom životu. Ne želeći da se onesvesti od dosade, Brijanu se učinilo bolje da pobegne, da napusti grad usred presporo izgovorene rečenice, da se napije u avionu.


Ova priča počinje u pet sati ujutro, ali njen junak, u to doba, ionako ne bi bio u stanju da pročita koliko je sati. Ponosan na svoje jadno stanje, Brijan puzi stojećki. U močvari nekog sumornog bara na aveniji B. on je jedini lik u smokingu, usred avgusta meseca. Marama koju nosi, manje odudara, budući izgužvana koliko i on, od silnog nespavanja. Brijanu se baš sviđa to što nosi isto odelo kao osam sati ranije, samo s one strane Atlantika.


Pun mesec nasadio se na špic osveljenog Krajsler Bildinga. Brijan je ostao bez rizle, i jedino što može jeste da zamišljeno prebira po bezvrednoj travi. Kante za đubre prelivaju se po trotoaru, dok crnac što spava bosonog iznad toplog otvora ventilacije metroa upražnjava politiku ispružene ruke. Ovog jutra Brijan neće povraćati. Ostaće svestan, dovoljno je da više ne meša pića. Osim toga, postoji toliko drugih načina da se savlada stvarnost, nego da se svako veče tone u duboku komu... Što znači, opasnijih načina. Ali željeno stanje zaborava uvek je slično: vreme se zaustavlja, a budućnost ustupa mesto beskonačnoj sadašnjosti. Više nisu bitni pojmovi kao što su mesto ili trenutak - zar je već dan? Ko su svi ovi ljudi? Gde je boca sa džinom? Što baš taj disk? Sve postaje zamućeno, pogled staklast, sanjivog koraka može se prolaziti kroz masu, lutati ćorsokacima između bubašvaba i klošara i zaspati sa osmehom na licu i glavom u slivniku, ili, pak, opružen preko neke gole žene ne uspevši da se u nju prethodno i prodre.


U svakom slučaju, elegancija s kraja stoleća za Brijana nije nešto što se može iskalkulisati. Njegovo dendi ponašanje, baš kao novac i poroci - jeste urođeno, gotovo druga koža. Danas je on uznemireni umetnik ili sajber-panker koji se obogatio na račun novih tehnologija. A sutra... Hoće li ponovo postati blazirani tatin sin, na šta ukazuje ukus koji gaji prema šeširima, minđušama i marksističkim revolucijama?


Pa ipak, koliko bi lakše bilo spavati. Ali, Brijan je progutao neku pilulu s kojom san nestaje. Otišao je, a da nije polizao onu slatku kelnericu. Pod njegovim nogama, vlažni trotoar sija kao provalija iz koje izranjaju na hiljade zvezda repatica. Okleva, pre nego što će odlučiti da se ne baci pod veliki žuti kamion što nailazi. Jedini razlog što to nije uradio je zato što više voli da bude smrvljen iznutra. Maglovito je i lije kao iz kabla (svetlost je klizava i mutna, dok kroz prozore perionica kulja debeli beli dim). Da bi se malo prošetao, Brijan ne mora da zaliže kosu: vrela voda će se za to pobrinuti. I, u toliko bolje što skida i šminku, jer danas ni bledo lice više nije dovoljno da biste bili pravi duh.


I dok se sunce polako pomalja kroz zarđale požarne stepenice, Brijana brine samo jedna stvar: ne silaziti pre doručka. Njegov život je uvek bio samo sled oklevanja. Večeras opet: da li sebe naterati da se smeje, zamišljati kako postoji internacionalno mondensko društvo u restoranu Baltazar, valjati se po opasnom glibu u S/M klubu Helfajer, šmrkati u klonji kod Spaja, ili guziti neku lažnu vojvotkinju na zadnjem sedištu njenog Rols Rojsa izlažući se najgorim mogućim zamoru? U suštini, Brijana pokreće samo prosta želja za avanturom, koja se kosi s ovom preterano racionalnom epohom. Može li se misliti kao Bodler, ali rečima Bukovskog? Čučeći na podu nekog lofta u Ist Vilidžu, Brijan kontemplira neku staru vinilnu ploču, bljujući najgore psovke na račun kompakt-diskova.


Kad se probudio, napolju je bila noć. Odluka je bila doneta: u Haosu će nastaviti s mamurlukom, tek da bi ostali pomislili da je još živ. Čekaće ga na krivini. Je l’ se kaže crvenilo ili crnilo za usne? Bez sunca, Brijan ne vidi ništa s tim sunčanim naočarima. Savršeno: važno je biti mortus pijan.


Treba živeti 800 na sat i skončati s mozgom prosutim kao sperma po haubi. Živeti 800 na sat, odnosno isuviše brzo da bi se čuo kraj hita leta. Biti kao nezadrživ meteorit, koji nikome nije od koristi. A naročito, odmah na sebe navući najopasnije i najgluplje neprilike, posebno onda kada je napolju oblačno. Dekadencija nije samo potraga za iskupljenjem: to je pre svega način života. Taksisti uzalud trube, a to što hotelski neoni trepere, to je verovatno zato što su pokvareni.


U Haosu je toplije nego napolju, bez obzira na kojem ste spratu. Ples je više nego govor tela: ritmovi se pojačavaju, glave pucaju, mnogo je bitniji zvuk od same melodije. Nema predaha, jer delirijum izgleda uvek prati pokret. Brijan se više ne seća da li više voli velike ili male grudi.


Prestanimo više samo mirno da posmatramo kako nam se životi raspadaju: bolje uništavajmo živote drugih. Devojka sa fluorescentnom kosom i noktima popila je previše vodka-tonika. Zaspala je pred nekom hard-core video projekcijom. Život treba da protiče samo u trenutku sadašnjem. Ko više mari za sutra, naročito ako će biti još gore. Malo kasnije, usred ove pomućene nesanice, Brijan će ustati i belom farbom na crnoj pozadini nacrtati žensku siluetu. U njegovom stanu neće biti vazduha, a napolju će ga biti još manje. Moraće potrbuške da se pruži po tepihu. Imaće mrvice pod nogama.


Možete li zamisliti strašnijeg mučenja od toga da vas probudi zvonjava mobilnog telefona? Kada je tu i zebnja, onda siktavo pištanje postaje još užasnije, pravi pneumatski čekić, škripa kočnica, jauk bola, oštro šištanje što para tešku tišinu jutarnje praznine. Kad već ne može da se umre, onda se mora odazvati. Saplitanje preko praznih flaša (starinska pića, neizgovorivih imena), razbijanje čela o odškrinuta vrata, telo pada na ledeni čelik, a leva ruka na neku ljigavu fleku. Iako je gelender odšrafljen, umorni stepenici požarnih stepenica ipak su mnogo manje pogibeljni.


Nikakvo sećanje na prethodni dan, nikakav plan za večeras. Za sada će biti sasvim dovoljno slušati malo klasične muzike, ogledajući se u ugašenom televizoru. Ili fiksirati plafon, misleći na pornografske slike, previše komplikovane da bi se ovde dočarale. Bože, šta uraditi da bi se čovek ponovo pokrenuo? Uzdržavati se od povraćanja ništa ne dokazuje. Mirno sedeti i čekati kraj stoleća. Umire laganom smrću.


Brijan se pridigao i lagano zaplesao. Tegli se, dok neki helikopter preseca njegovo vidno polje (ograničeno velikim prozorom living-rooma). Zatim, prućen preko kauča, najzad odgovara na telefon. Zašto se pauci nikad ne uhvate u svoju mrežu? Oblaci prebrzo promiču, a sunce se već vraća da zagreje asfalt. Još uvek sam tu i nastavljam da živim. Zadovoljstvo ima jednu prednost: OK., u redu, vraćam se u Pariz, i ja tebe volim, i ti meni nedostaješ, oprosti, oprosti, oprosti, čekaj me, stižem.


Koliko li je sati? Roletne filtriraju svetlucavu prašinu. Jedna silovita i nerazumna strast, s klavirskom muzikom u pozadini. Toliko izmrcvariti svoje srce, upropastiti svoj život i plakati, snažno plakati! Ne trebaju više tablete, ni bičevi, bićeš na milosti njenim očima i njenim usnama. Kada budeš pomislio na njene poljupce i njen parfem, ponovo ćeš otežano disati.


Najbolje bi bilo ako te, za početak, više ne bude želela. Kako ćeš samo strahovito da patiš, zamišljajući kako joj drugi spuštaju glavu na rame. Uz duboke uzdahe tuge, posmatraćeš srećne ljude u usnulom Parizu. Uz malo sreće, od te melanholije ćeš bili samo još stidljiviji, a prestaćeš i da se dvoumiš između nje i droge: tvoja nova dilema biće ona ili samoubistvo.


Voleti ili praviti se da volimo, u čemu je razlika - ako smo već uspeli sebe da zavaramo?

Dan kada sam se dopadao devojkama





Tog jutra digao se dan. Hoću da kažem da se stvarno digao, jer je do tada sedeo. I mogu vam priznati da dan koji stoji zaista ostavlja neverovatan utisak.


Moj život je bio pakao koji ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju. Nisam spavao šest meseci, stomak mi je goreo uprkos Nijagarinim vodopadima gelusila, žena me je napustila i otišla sa nekom zvezdom šou-biznisa, nisam imao dece. Ukratko, te 1994. godine, živeo sam u Parizu. Međutim, tog jutra, umesto uobičajene kuknjave i ja sam naprosto samo poželeo da ustanem. Baš kao i dan.


Ne šalim se, bilo je zaista nečeg u vazduhu. Osetio sam to čim sam izašao napolje. Na ulici mi se jedna devojka nasmešila, a zatim i njena drugarica: što se tiče „osmeha nepoznatih devojaka na ulici”, za samo deset minuta, premašio sam svoj nedeljni prosek. Rekao sam sebi da je to svakako trebalo iskoristiti.
Nije mi bilo teško da ih sustignem niz ulicu. Kako to obično biva, jedna je bila lepa, a druga ružna a sve je to značilo da ću imati da platim dve kate (tri, uključujući i moju).
Predložio sam im: „Da sednemo u baštu nekog kafića?
- A zašto? - Odgovoriše mi uglas. - Ako hoćeš s nama da vodiš ljubav, mi se slažemo. Stoga, ne moraš da plaćaš dve kafe (tri, uključujući i tvoju).”


Ona lepa me je poljubila u usta, vrteći jezikom, a ona ružna je veoma pažljivo spustila svoju ruku na moja jaja. Ona lepa je zavukla svoju ruku ispod moje košulje i počela da mazi moja glatka prsa. Ona ružna mi ga je dobro digla. Ona lepa povukla me je za kosu. Ona ružna krnula je jezik onoj lepoj. Ona ružna bila je lepša od one lepe.


A sve se to odigravalo nasred ulice, pred nezainteresovanim prolaznicima. Rekao sam vam već da to jutro nije bilo baš sasvim normalno.


Otišli smo do jedne klupe. Dok sam ja lizao uho one lepe, ona ružna sela mi je u krilo obuhvativši me svojim nogama. Usled nedostatka gaćica, njena unutrašnjost bila je veoma udobna. Nakon nekoliko trzaja, svo troje smo jednoglasno svršili.


Pretpostavljam da smo bili veoma bučni, jer kada sam ponovo otvorio oči, oko naše klupe se već okupila gomila, a neki od prolaznika dobacili su po novčić. Dok sam ih ja kupio po zemlji, devojke su nestale bez traga.


Zakopčao sam dugmiće mojih belih Levis 501 farmerki. Nikada mi se nešto tako nije dogodilo. Viđao sam samoubistva, overdoze, preljube. Učestvovao sam u televizijskim emisijama. Čak sam se ponekad preoblačio u žensko. Ali nikada, stvarno nikada pre toga, nisam tek tako svršio u dve neznanke, bez prethodnog predstavljanja i bez kurtona. Moja egzistencija nastavila je svojim paklenim tokom u pravcu nečega.


Nastavio sam da tumaram širokim bulevarom. Ljudi su zviždućkali, osmehivali se, neki su čak i razgovarali. Grad je bio preplavljen ljubaznošću, kao da je Bog naglo udvostručio količinu kiseonika u vazduhu. Ušao sam u bistro, a Aurora mi je namignula. Aurora je bila šankerica. Uvek je nosila tesne bodije ostavljajući otkrivena ramena. Imala je obim grudi od 92 cm. Pa, voleo sam je. .
„Nikad nećeš pogoditi šta mi se upravo desilo - dobacio sam joj. - Upravo sam na jednoj klupi opalio dve ženske.”
Pogledala me je pravo u oči.
„Slušaj, nisi baš bog zna šta, ali imaš nekog šarma. A već se dugo vrzmaš oko mene. ’Ajde da to rešimo u ladies roomu.
- Šta? Sad? Ovde?”
Aurora se nije uopšte šalila, a ne vidim zašto bih i ja oklevao. Na kraju krajeva, da je neko proglasio da ću baš danas da postanem kolekcionar orgazama, nisam video razlog da se tome usprotivim. Pošao sam za njom niz zavojite stepenice, gde me je preplavila svojom ćilibarskom svetlošću.
U toaletu su bila dva tipa koji su pišali. Kada su nas videli kako ulazimo, evo šta su zapravo videli: Aurorina ruka u mom otvorenom šlicu, moja kita sva udrvljena, njena majica zavrnuta preko njenih sisa, ceo život ispisan na našim vrelim licima. To ih je nerviralo. Toliko, da su nam se pridružili, isukanih kurčeva. Aurora ih je primila u svoje ruke, svoju picu, svoja usta, svoje dupe. Svako od nas dobio je koliko je zaželeo. Svršavanje je bilo obilato, a ona se potrudila da što više proguta. Lično, osećao sam kako u njoj napuštam milione spermatozoida - baš kukavički.
Sve manje mi je bivalo jasno šta se zapravo zbiva. Da se nije možda moderno društvo pretvorilo u jedan pornić u prirodnoj veličini? Ili sam naprosto samo postao lep?
U svakom slučaju, dopadao sam se, bila je to činjenica - i to je bilo novo. Obično nisam sklon prebrzom uopštavanju, ali u ovom slučaju, morao sam da konstatujem da su me moja bezbrižna mladost, moja čista košulja i moja odgovorna svest pretvorili u pravi seksualni parni valjak. Tri ženske za jedno jutro! Kakvo li sam samo to dobro delo učinio da bih zaslužio ovakvu nagradu?


Kasnije, dok je poslepodne blistalo svim svojim sjajem, seo sam u autobus. Vodio sam ljubav sa Žozefinom, Mjurijel, Antoanetom, Paskalinom, An-Kristinom i Naomi, između stanica Bak-Sen Žermen i Trokadero.1 Čak se i jedan jazavičar po imenu Marsel malo očešao o donji deo moje nogavice.


Moj šarm, sâm, nije bio dovoljno objašnjenje. Bilo je tu i nečeg drugog. Nije u pitanju poniznost, već lucidnost.


Odjednom, pogled mi se zaustavio na jednom novinskom kiosku. Ah, pa da - to je to. Na naslovnoj strani Figaroa pisalo je: „SIDA: VAKCINA JE PRONAĐENA!” Liberasion je najavljivao: „MNOGO-MNOGO-DEFICIJENTAN-IMUNO-SINDROM.” Nažalost, autobus je išao prebrzo da bih uspeo da vidim šta je pisalo na naslovnoj strani Monda.


A lepo sam sebi rekao da tu nešto mora da se krije. Kada se probudite, uvek treba slušati radio. Bio sam mnogo uvređen - al’ šta to ima veze, sad kad je svet spasen?

Prvo gutanje eksera





To je jedna obična okrugla zelenkasta tableta. Koštala je sto pedeset franaka. Zaista vrhunska ambalaža: sićušna najlon kesica veličine jednog kvadratnog centimetra. Na taj način, tableta se topi u ustima, a ne u ruci. Poslednji put sam promislio, pre nego što sam je progutao s gutljajem Coca-Cole: nema šanse da saznaš šta je unutra. Treba verovati tipovima koji su je smućkali, u nekoj tajnoj laboratoriji, u dnu nekog loše osvetljenog podruma. Ko zna, možda su je pipali prljavim rukama. Sada je i onako kasno. Jedino što preostaje je da čekam, u nadi da su oni neznanci znali šta rade. Ekstazi je još gori od bandžija. Svaka tableta predstavlja skok u prazno, bez ikakvog poštovanja mera bezbednosti.


Sledio sam uputstva dilera: ne piti alkohol (mešavina može biti opasna) i ne jesti (pun stomak umanjuje efekat droge). Evo me sad, stojim kao budala, čekićam, ne smem čak ni da cirkam, ni da klopam. Valjda tako i treba da izgleda narkos-početnik: tip koji ne pije, ne jede i koji gleda na sat svakih pet minuta. Posle pola sata čekanja, počinjem da se kajem što sam ja bio onaj koji je povikao „ja”, kada su pitali ko hoće da proba ekstazi. Svidela mi se ideja, a dopalo mi se i to što ću izgledati kao Lester Bengs ili Hanter Tompson, odnosno „gonzo-novinar kamikaza, spreman na sve za šlajfnu više”.


Svaka od droga imala je pravo i na svoju književnost: opijum zahvaljujući Koktou i Tomasu de Kvinsiju, meskalin s Anrijem Mišoom i Oldosom Hakslijem, heroin kod Borouza i Iva Salga, pejotl uz ljubazno posredovanje Karlosa Kastanede, LSD zahvaljujući Timoti Liriju i Džeju Mek Ajnerniju, a burbon u celokupnom delu Čarlsa Bukovskog. Sada je došao red na ekstazi da na velika vrata uđe u istoriju književnosti. Javna ponuda za otkup eksera.


Prošlo je još pola sata. I dalje ništa. Odjednom, talas vreline jurnu mi u glavu. Reklo bi se kao elektrošok, ali sav blag i nežan. Ne mogu da prestanem da se smeškam. Svi moji udovi blaženo upijaju ovaj u toplotni udar. Moje noge i ruke postaju lakše od vazduha. Sasvim sam svestan svega što mi se događa i u potpunosti kontrolišem tu novu unutrašnju energiju. To mi je čak zabavno. Toplina me sve više ispunjava: u ušima čujem brujanje blaženstva. Život mi odjednom izgleda neverovatno jednostavan: rađamo se, srećemo zanimljive ljude, volimo ih, malo pričamo sa njima, ponekad čak i spavamo zajedno. Smrt ne postoji; to je divna vest. Osećam neviđenu potrebu da pričam. Idem sa svima da popričam, samo da im kažem koliko su cool. Čak i moji neprijatelji imaju dobrih strana. Uostalom, to je krajnje jednostavno: ja ih i nemam. Svima delim komplimente. Samo, ima jedna nezgodacija: da je večeras na žurku došao Adolf Hitler, pohitao bih mu u zagrljaj govoreći mu da mora da se silno napatio dok je radio sve ono što je radio. Vreme je da izađem na svež vazduh.


Napolju pada kiša i svaka kap blagonaklono mi mazi lice. Nikada nisam bio opušteniji. Više nemam životnih problema. Svet je prepun interesantnih ljudi i ludih dogodovština koje treba da otkrijem u sledećih nekoliko sati. Odjurio sam u neki drugi klub. Nestao je svaki trag inhibicije, nikada nisam bio manje stidljiv. Neke me devojke neobično gledaju dok ih prosim, jer na prstu nosim burmu. Muzika i ja smo jedno. Jako mi je vruće, preznojavam se u talasima i osećam nezadrživu želju da zaplešem. U glavi komponujem neverovatne haus melodije. Ja sam Volfgang Amade-Haus!


Plesačice se drmusaju oko mene, ja im se osmehujem, svi smo u savršenom skladu. Moji su pokreti savršeni, a ritam, pomoću mojih ruku ispresecanih trodimenzionalnim holografskim laserskim zracima, ispisuje arabeske po prostoru unaokolo. Znam da sam potpuno odvaljen, ali to me ne sprečava da milujem obraze, vratove i usne pune razumevanja.


Pogledao sam na sat - za pet minuta je prošlo dva i po sata. Tada je sve krenulo nizbrdo. Primećujem da sam strahovito žedan. Grlo mi je potpuno presušilo. Drugar mi pruža četiri velike čaše vode, koje eksiram istog trenutka. Stežem zube, dlanovi su mi vlažni, a u ušima mi pišti. Jedna od devojaka kojima sam malopre izjavljivao svu svoju usplamtelost prilazi mi i počinje da se lepi za mene. Osećam se stišnjeno: moram što pre da izađem iz ovog zagušljivog prostora. Kako sam uopšte toliko izdržao da ne dišem? Bežim. Ulični kiseonik me smiruje na trenutak i ubrzo počinjem da MISLIM. Onda su stvari zaista pošle naopako. Svi oni problemi koji su nestali pre samo tri sata, svom silinom su me strefili u glavu: problemi s novcem, raznorazna spletkarenja, bračne zavrzlame, nemogućnost ljubavi, izvesnost smrti. Moj život je jedno obično sranje i osećam jezive grčeve u stomaku. Vraćam se kući u nadi da ću zaspati, ali uzalud: uopšte mi se ne spava. Jedino konstruktivno rešenje bilo bi brzo samoubistvo defenestracijom. Preostaje mi samo da čekam dok ne svane, cvokoćući zubima i proklinjući tu lažljivu drogu. Pritom, u ovo doba nema ništa na TV-u: kontempliram lovce kako tamane neke živuljke. Plafon me prezire. Šta je potrebno uraditi da ne biste završili u udžbeniku iz književnosti. Proveo sam veče što u intimnom poveravanju savršenim neznancima, što izjavljujući ljubav kojekakvim gaborkama.


Ekstazi predstavlja dobar način da se veoma skupo plati tih nekoliko minuta hemijske sreće koje nudi. Otvara ulaz u jedan bolji svet, u jedno društvo gde se svi drže za ruke i gde niko nije sam. Čini da maštate o nekoj novoj eri, rasterećenoj aristotelovske logike, Euklidove geometrije, kartezijanske metode i fridmanovske ekonomije. Pusti vas da sve to samo nazrete, a onda vam zalupi vrata u nos.

Rukopis pronađen na Sen-Žermen-de-Preu





Nalazim se na galeriji kafea Flora, poslednji put. Uživam u poslednjoj čaši Coca-Cole Heavy. Uskoro će sve biti gotovo. U dnu bulevara Sen-Žermen, već se čuju njihovi povici, skandiranje i poziv na linč, zaglušujuća buka ručno napravljenih bombi što razaraju izloge modnih butika Džon Lob, filijalu Kredi Lionea na ćošku ulce Bak... Sve su bliže...


Užurbano ispisujem ove redove. Ovo nije nikakav testament, jer ja nemam šta da zaveštam. Sve ono što sam znao, uskoro će nestati. Naš pad nikoga neće iznenaditi. Udžbenici iz istorije će, u budućim stolećima, samo nabrajati uzroke onoga što se dogodilo: razočarenje miteranizmom, zatim širakizmom, „socijalni prelom” kako vole da kažu... Još mi je smešnije to što ću umreti jednog 10-tog maja. Neobične li godišnjice.2 Nadam se samo da neće biti previše surovi, da će sve biti kratko. Da će me se brzo rešiti.


Treba priznati da smo sve ovo dobrano zaslužili. Sve je počelo onda kada je vlast VI arondismana odlučila da silom evakuiše beskućnike iz ulice Dragon. Kao prvo, odakle im uopšte ideja da im dozvole da se tamo zapate: crv se tako bio uvukao u jabuku. Tokom cele jedne godine, oni su na miru mogli da posmatraju svo izobilje u kojem smo mi živeli, naše butike sa luksuznim krpicama, naše odvratne restorane, naše privatne klubove lišene njihovog prisustva, naša loše parkirana sportska kola i sve te naše nedojebane top-modele, sav taj trulež koji smo im bestidno bacali u oči pred zgradom organizacije PNS (Pravo na stan). Kako smo uopšte mogli da posumnjamo da je baš ta zgrada bila njihov trojanski konj?


Izbor Žaka Širaka za predsednika, 1995. godine, bio je posledica jednog neobičnog nesporazuma... Smešim se pišući ovaj eufemizam, jer napolju već čujem zvuke poslednjeg helikoptera naše privatne milicije. Sva sreća što je ona uopšte tu. Kad bismo se oslanjali samo na policiju...


Možda mi se ukaže i trenutak predaha, dovoljan da ovaj tekst privedem kraju. Oprostite što će sve biti zbrkano, jer ne verujem da ću imati dovoljno vremena da sve ponovo pročitam.


Mora da je ona deložacija iz ulice Dragon pošla naopako. Tehno-specijalci morali su da se nevirtuelno bore, kvadratni metar po kvadratni metar. S obe strane, više niko nije brojao mrtve. Bio je to rat uživo na TF+ (TV kanalu koji je 11. oktobra 2002. nastao fuzijom TF1 i Canala+), povratak klasne borbe, bogati protiv siromašnih (najveći indeks gledanosti te godine)...


Posle toga, Madlenova3 Vlada poručila nam je da se sami o sebi brinemo. Tada se rodila ideja o Zidu Sen-Žermen-de-Prea. Početkom godine, počelo se sa izgradnjom tri metra visokih zidina oko celog kvarta. To je zdanje obuhvatalo ulicu Žakob (to jest rezidenciju bivšeg premijera), ulicu de Sen-Per, ulicu di Fur i ulicu de Sen, štiteći naše malo selo od mogućih okupatora. Predivno arhitektonsko rešenje, koje je dizajnirao Filip Stark, sa termičkim kamerama i osmatračnicama opremljenim laserima. Sredstva neophodna za izgradnju i nabavku teledirigovanih helikoptera za miliciju Sen-Žermen-de-Prea, bila su sakupljena iz dobrovoljnih priloga, prikupljenih od vrata do vrata.


Bio je to zaista divan život. Ponovo smo mogli da se potpuno bezbedno šetamo po našem kraju. Sen-Žermenovcima se vratio osmeh na lice. Svugde su bile organizovane žurke, a stanovi su ostajali otključani danonoćno. Mogli ste slobodno ostavili ključeve u bravi vašeg novog ferarija. Tminu iznad pivnice Lip noću bi remetili samo reflektori osmatračkih helikoptera.


Izvan ovog područja, ostatak zemlje je, naravno, već odavno bio ogrezao u krvoproliće.


Žamor je sve bliži. Moja ruka drhti od straha, jer ja sam obična kukavica. Dođavola, pa ja ne želim da umrem. Već znam da ću ih preklinjati na kolenima, kao poslednje govno. Jer ja sam svoju lovu želeo za sebe, nek’ se izopšteni sami snađu. Jebi ga, bio sam kao i svi drugi - nisam ni sanjao da će situacija tako brzo izmaći svakoj kontroli!


Pa ipak, ni onog dana kada su raščerečili Bernar-Anri-Levija i Arijel Dombal - koji su im mirno pošli u susret kako bi započeli dijalog, nisam posumnjao da će jednog dana doći red na nas. Kao i svi drugi, i ja sam mislio da je to bio samo jedan izolovani incident... A onda se odigralo kolektivno silovanje Klaudije Šifer (najveći indeks gledanosti TF+ ove godine), i sećam da smo svi poverovali da će ih taj reng-beng malo smiriti....


Otvorili smo oči tek onda kada su na lomači spalili Matjea Kasovica. Ali, tada je već bilo kasno... Nastavak je svima već dobro poznat: atentat kod Kastela, podmetanje požara kod Grasea, vešanje Filipa Solersa za noge o zvona crkve Sen-Žermen-de-Pre...


Poslao sam svoja dva poslednja bodyguarda niz bulevar u izvidnicu. Šta li samo rade? Još je pre deset minuta trebalo da mi pošalju 3-D izveštaj na mojMicrosoft-Swatch.


Sada žanjemo ono što smo posejali. Da, da... sećam se kako smo samo proslavljali pad komunizma! Kapitalisti koji su trijumfovali! Kako smo samo bili slepi kod očiju. Sva ona pitanja koja je postavio Karl Marks, sada su bila postavljena ponovo, samo sto hiljada puta glasnije. Smatrali smo da uska manjina privilegovanih treba da vlada nad ogromnom većinom obespravljenih jadnika. To što smo imali ogromne stanove, izgledalo nam je sasvim opravdano. Nepodnošljiva bestidnost našeg životnog stila ništa nam nije smetala.


Upravo sam primetio glavu mog bodyguarda, kako iskolačenih očiju promiče, na vr’ nekog koca. Upravo su prodrli u Floru. O, Sartre, vrati se, potpuno su poludeli! Škrabam vam ovo poslednje zbogom, zamandaljen u klonji. Čujem korake. Evo ih. Kucaju na vrata.


Ne verujem da ću stići da postanem njihov prijatelj.

Bedak posle žurke





Rekao sam mu: „Sve počinje sutradan ujutro.” Stvarno je izgledao gadno. Brada mu je već porasla. Jezivo nam je smrdelo iz usta i uskoro je trebalo da svane. Iz daljine je dopirala buka đubretarca iz ulice Varen.


Luj je moj dobar prijatelj, ali se prejako zaljubljuje: mnogo smara. „Da, da, baš tako, a posle ima da mi kažeš kako se ceo život svodi na jutro posle žurke...” Pustio je neki stari singl Arete Frenklin, a ja sam dovršio flašu.
„Ama odgovori mi, jesi li samo video njene oči: jesi li samo video NJENE OČI?”


Naravno da sam video njene oči - dobro sam znao Leticiju, a naročito sam dobro znao da su i meni svojevremeno te iste oči pravile slične probleme. Luj je stvarno bio u kurcu, a Areta nam je recitovala jednu malu molitvu...
- Rekla mi je da ćemo se brzo opet videti.
- Imaš njen broj?
- Mmm...
- Monso 43 32
- Ali...
- Nema ali.


Već je bila budna. Međutim, nije bila sama, pa je Luj brže bolje spustio slušalicu. Tada sam shvatio da nam predstoji još jedna besana noć. „Lepo sam te upozorio. Ona je takva: svaki put kad ti kaže dobar dan, to zvuči kao zbogom.” Bi mi žao što sam tako prenaglio. Mrzim kad moram da ga tešim, jer me podseća na moju lošu fazu. Zebnja se polako uvukla u sobu.


Ako nekome treba adresa zebnje, mogu mu reći gde ona stanuje. Zebnja se sreće u tačno određeno vreme. Zebnja ima veoma poznatu geografsku lokaciju.


Ali Luj je voleo da pati. On je bio jedan od onih tipova koji odbijaju da pripadaju nekom klubu, čim bi ga primili u stalno članstvo. U izvesnom smislu, vrlo dobro sam znao šta nije bilo u redu. Ono što nije bilo u redu s Lujem, bilo je to ŠTO NIJE NI MOGLO BITI U REDU.
- Boli me uvo i onako, ono što je bitno, to je da je volim, to je jedino bitno, za sve drugo me boli uvo.
- Ej, Luj, imaš li doliprana?


Pešačili smo. Doručkovali smo u Baru di Marše. Otišli smo ne plativši račun. Trčali smo. Mimoišli smo se sa pevačicom Dani u ulici Lobino. Kod Fernanda sam ja povraćao, a Luj je kod Gija ušmrkao popers.


Za sve sam ja kriv. Otići tamo, bila je moja zamisao. Dobro se sećam Leticijine adrese. Rekao sam je taksisti. „Avenija Velaskez, u VIII arondismanu, mala uličica što izlazi na park Monso.” Ništa nisam zaboravio. Za sve sam ja kriv.
Luj je svakom od nozdrva još jednom dobro ušmrknuo, a zatim zazvonio na vrata. O, Leticija, o, maleni anđele, zašto li si samo tako brzo otvorila vrata? Zar te nisu naučili da prvo pitaš ko je, pre nego šio otvoriš Pandorinu kutiju?


„Brzo, ruku na usta!” Tako i uradih. Leticija me je ujela. Stegao sam pesnicu i opalio je po levom oku, a Luj poče da joj uvrće ruke iza leđa. Cela gajba smrdela je na popers (koji je Luj prosuo ulazeći unutra). Leticijini roditelji već su bili otišli na posao. Otišao je bio i njen dečko. Pred nama je bio čitav dan.


Da li ste ikada pokušali da neku devojku naterate da proguta tenisku lopticu? Mogu vam reći da je za to potrebno dosta vremena. Ali vredi: sada Leticija više ne vrišti; odnosno, vrišti ona i dalje, samo što je niko ne čuje. Vidim da matorci imaju ukusa: fotelje Luj XV, ploče Dorsa, irski viski. Redom smo zapalili prve, izgrebali druge i popili treće. Luj je u Leticijinoj sobi pronašao korbač (sve bolje igra polo). Osvetili smo njenog konja.
- Nego, zar ne misliš da je mogla da me voli?
- Ma, batali sad...
- Mogli smo zajedno negde da odemo na put... Bilo bi nam lepo i niko nam ne bi smetao...
- Luj, mislim da ne bi trebalo više da se zadržavamo.
- Ali, rekla mi je da ćemo se brzo opet videti...
- OK, ali ja mislim da je sada malo kasno da se uzmete, kao što mislim da smo se malo previše ovde zajebavali i kao što mislim da bi trebalo da zbrišemo odavde pre nego što neko naiđe!
- Leticija, L.E.T.I.C.I.J.A...
- Luj, ti radi šta god hoćeš, ali ja palim odavde!


Ošamario me je ledeni vetar. Ulica je sijala posle kiše. Luj je baš zajebao stvar. Mene je hvatala sve veća frka. Ostao je gore, sa onesvešćenom Leticijom. Onesvešćenom i vezanom. Nisam se baš svega sećao. Ali izgledalo mi je da je Luj zaista preterao sa zajebancijom.


Žurke su kao život: rađaju se i umiru kao ljudska bića. Dostižu trenutke vrhunca, kao i momente totalnog sunovrata. Čas gore, čas dole. Kao i mi, i one zasijaju, a onda se sunovrate u kaljugu. Kao ni mi, ni žurke nemaju sutrašnjicu.


Kada mi je Luj telefonirao, nisam podigao slušalicu. Sve je ostalo snimljeno na sekretarici. Nisam baš najbolje shvatio, ali, sve u svemu, obavestio me je kako su se on i Leticija najzad pomirili. Pitao me je prihvatam li da im budem kum na venčanju. Pristajem li da budem kum njihovom detetu. Plakao je: čak se čulo kako mu suze teku niz slušalicu.


Gospođice od Rošfora su se drmusale na TV-u. Umro je Žak Demi. Kad umrete, tad puštaju vaše filmove. To je razlog zbog kog se ljudi bave filmom. Da bi svoje živote učinili važnim. Ponovo sam zaspao.


I sanjao sam - sanjao sam neki lepši svet, šaren i prepun devojaka preplanulih leđa; melodije iz detinjstva odzvanjale su mi u utrnulim ušima; sunce je kišilo. Sanjao sam kako ti idem u susret i kako me uzimaš za ruku. Sanjao sam kako moje srce rumeni, kako trčimo kroz šumu lokvanja i kako ptice cvetaju. Sanjao sam ljubav i taj mi se san zaista dopao.

Čovek koji je gledao žene I





Po mom mišljenju, himna plaže nije Sea, Sex and Sun Serža Genzbura, već mnogo više Volim da gledam devojke, Patrika Kutena.


To je zaista divna pesma: „Volim da gledam devojke što po plaži hodaju/Jer se prave fine kad odeću skidaju.” Svaki put kad se prućim po pesku, začujem tu odu seksualnoj frustraciji, tu apologiju voajerizma iz letovališta. Pomislim na hiljade vrelih poslepodneva koje sam proveo posmatrajući preplanule gospođice u toplesu, u Bidaru, Bijaricu ili Sen Tropeu, kojima se nikad nisam usudio da priđem. Siguran sam da sam upravo zbog tih silnih sati sramežljive kontemplacije i postao ovakav odvratni seksualni manijak.


„Želja za životom napumpava im grudi/A oči im pitaju: ma ko je ovaj dečko?” U Kutenovoj pesmi postoji jedan silovit krešendo koji savršeno dobro odslikava očajničku nemoć heteroseksualca na raspustu, smrvljenog vrućinom i okruženog tom zastrašujućom i nekontrolisanom lepotom. Devojke trčkaraju, nogama podižu uzavreli pesak i izvikuju imena frajera što su preplanuli više od njega. Izlaze iz vode, pomodrelih bradavica, dok im se lepo podšišane stidne dlačice lepe za kupaće gaćice. Ljube se s australijskim surferima ili D. J.-evima iz Kamarge. One jednostavno ignorišu mršave i bledunjave tipove što čitaju knjige, s kitom zabijenom u peškirić. One i ne primećuju sve te skamenjene obožavaoce, te kukavice, te nemo zaljubljene, sve te silne ogorčene romantičare. Hvala Kutenu što je odao poštu tihoj letnjoj patnji.


Zašto šesnaestogodišnje devojčice puštaju da slobodno šetaju po plaži? Izduženih vratova, lomnih kukova, usana srećnih što ližu sladoled od jagode, svilenkastih leđa, krhkih ramena, mokre kose, zuba belih kao morska pena, uskih guza, osvežavajućih jezika, sa belim tragovima od kupaćeg kostima, malenim stopalima s nalakiranim noktima, grudima u savršenom skladu s mojim dlanovima...


Volim da pišem o devojkama. Šta drugo čovek da radi kad se istovremeno zaljubi u sto različitih devojaka? Njihovi pupkovi su bazeni ispunjeni uljem za sunčanje. Počeo sam sa šesnaest godina. Sada imam dvostruko više, i ništa se nije promenilo. Iako ovo pišem na Formenteri, juna 1997, dok moja verenica sedi pored mene, prokletstvo ne prestaje: celog života posmatraću tu paradu okrutne nevinosti.


Danas, kada sam poznati pisac, izdat u deset hiljada primeraka, znajte da nikad neću zaboraviti kako ste mi sve slomile srce, bezobraznice jedne!

Kako postati neko





Moj život je usran i ja ću ga okončati. Dokurčilo mi je da vozikam kojekakve budale što bazde na after-šejv i prosipaju koks po zadnjem sedištu. Našljemao sam se viskija i nagutao prozaka i boli me kurac za njihove sveže isfenirane frizure iz brazilskih sapunica. A kako sam dovde došao? Pojma nemam. Kad sam bio mali, mislio sam da je ceo život preda mnom. Sada sam običan krele, pomoćni šofer kod Pariz-Kurona, a poda mnom teče ulica Rivoli. Prolazim kraj bogataških stanova s pogledom na Tiljerije, prepunih izblajhanih kurvica što ih na Romeo garniturama guze poznati TV-voditelji. Iza mene, klijentkinja poče da se kikoće na još neku od gluposti koju je izvalio njen crnpurasti frajer: „Darling, kupio sam nova helikopter za jahta - ili novi jahta za helikopter? Ili jedna avion da vozimo 4x4 po bazena?” Ma, ko te jebe, majmune. Na kraju ću po tebi da se ispišam. Totalno sam odvaljen i stiskam gas do daske. Snimam ga u retrovizoru, s napuderisanim nosom, brilijantinom u kosi i zlatnom prstenčinom. Hoće li ta kokoška već jednom prestati da se kliberi? Verovao sam da će mi život pružiti priliku, da će mi prirediti i poneko iznenađenje. Ali, kurac. Iznenađenja su za bogataše. Život sirotinje je predvidiv - može se unapred ispričati. Svetla budućnost je mene nekako zaobišla. Ružan sam, odrpan, a oni mi gledaju u zadebljali potiljak, moju zadriglu volovsku vratinu, onako lepi, mirišljavi, i preziru me. Siguran sam da mi se ona podsmeva, ali ja ću na sve to staviti tačku. Trg Konkord? Kako je samo grad noću lep. Eto, čak ni to nisam ja sročio.


Ja sam jedan bedan tip, dakle jedan bednik. Onaj sa kojim se ne ostaje. Onaj koga zovu po imenu - sa „Gospodine” ispred, kao sve slugeranje. Moja sudbina nikada nije bila nalik Trgu Konkord, nikada bistra, svetlucava - ti su pridevi bili rezervisani za druge. Ja pijem da zaboravim da su me zaboravili. Život lišen svakog smisla. Ubrzavam, jer mi je dosta i ivičnjaka, za ime Boga, evo ga, otkopčala je Arapinov šlic, uzela ga u usta, keve mi, gledam ih u retrovizoru - to mora da ih još više loži, pošto znaju da svakog trenutka mogu da ih iznenadim, ona mu dudla patku dok on šmrče svoj kokain. Nek crknu, dosta mi je svega. Šta li to vidi na njemu osim love? U pizdu materinu, zašto se meni nikad nije desilo da mi na zadnjem sedištu limuzine neko liže paju? Zašto me tako gleda sa saželjenjem, ta napirlitana kurva s tim njenim omamljujućim „žili mi ruka” parfemom? Mrzim ljubaznost bogatih, njihove osmehe što znače „gubi se”, od kojih imate utisak da stalno nešto prosite. Osećam se toliko odvratno i nisko.


Na radiju puštaju Viva Las Vegas u obradi Spice Girls. Pojačavam. Ja sam ona najnezanimljivija stvar u ovom automobilu. Pošao niotkud, da bih stigao nigde. Skrenuo sam na put pored keja. Ovaj masni namerno uzdiše kao porno glumac. Pošao niotkud, da bih stigao nigde. Imao sam i ja žene, ali su one bile ružne, a ja sam ih činio žalosnim. Žalile su što su uopšte bile sa mnom. Niko nikada nije poželeo da kraj mene ostari. (Čak ni ja.) Ja nikada nisam bio zaljubljen i nikog nisam doveo do orgazma. Ljubav je skupa, a ja nisam imao sredstava. Ja sam debeo, i stežem ovaj volan svojim masnim i dlakavim prstima usranog šofera. Otac mi je stalno ponavljao da sam običan nesposobnjaković, a ja sam se potrudio da sve učinim kako bih mu dao za pravo. Nisam završio nikakvu školu - budući prezauzet gledanjem u TV, gubeći vreme u dokolici. Jedini ispit koji sam položio bio je vozački (pa čak i to, samo zahvaljujući vojsci).


Čemu služe ljudi poput mene? Mi smo nepotrebni i suvišni na ovoj planeti. O nama se ne priča u Gloriji. Na mojoj sahrani neće biti baš bog zna koliko sveta. Bože, ako postojiš, možeš li bar da mi objasniš zašto sam uvek bio ovako loše obučen? Opa, evo ga, štrcnuo joj je u usta, đubre. Ona sve ispljuvava u maramicu. Nije čak mogla ni da proguta - istina, sigurno nije baš toliko ukusno kao iranski kavijar. Je li, kurvo, to što do mile volje prodaješ bulju, ne znači da se mora preterivati i ići dotle da se guta i Arapinu sperma, zar ne? Gledaj ih samo, kako su srećni. K’o na slici. Ima da mi plate. Mirno sam sedeo u Baru zaborava, sabijajući viski za kravatu, razmenjujući rasističke komentare sa drugim ljudskim šljamom, kad odjednom zazvoni moj mobilni - žao mi je momci, moram natrag, moram ovu svoju blentavu facu da suočim s njihovim bezgrešnim ushićenjem, i još od mene traže da im kažem hvala?


Onaj dođoš zavuče svoje manikirane prste u plavušinu kosu. Viva Forever. Ma šta mi reče. Ne znam hoće li biti isto toliko puni sebe kada njihova lica džet-set anđelčića budu nafilovana sitnom srčom. Svakom će se jednog lepog dana pružiti neka prilika. Ja svoju nisam dobio, sve do ove noći. Danas je poslednji dan ostatka mog života. Svugde sam dobio otkaz, ali večeras, ja preuzimam stvari u svoje ruke. Prvi put u životu imam jednu ambiciju: kada ste već promašili čitav svoj život, pokušajte barem da vam smrt bude uspešna.


„Mister Paul, you’re driving too fast!”
Ah, napokon. Uplašila se, Princeza. Pa neću valjda dozvoliti da mi promakne ovakva prilika. Bliži se Alma i ulećemo u tunel sa dvesta na sat. ’Ajde, hop, i mali pokret volanom, šta ima da se izgubi: jurim pravo u zid. Ma, jebite se svi! Ceo svet će znati za mene.
Smrt, ogromna kao Hotel Ric.
Ko zna, možda budem slavan čak do 2000. godine.

Najveći Živi Francuski Književnik





Pariz je jedan mali grad: znao sam, dakle, da će doći dan kada ću Ga najzad upoznati. Međutim, kao i svaki predugo očekivani događaj, moj susret sa Najvećim Živim Francuskim Književnikom nije se uopšte dogodio onako kako sam zamišljao. Priznajem da nisam očekivao da ćemo se upoznati u slivniku ulice Prenses. Kasnije sam saznao da to zaista nije bilo ništa neobično, ali u to doba bio sam još uvek nadasve naivan i pun bubuljica.


Najveći Živi Francuski Književnik ležao je u potočiću, za šta, po svemu sudeći, Potočki nije ništa skrivio. Ako je već trebalo pronaći nekog krivca, Džoni Voker se činio mnogo prihvatljivijim. Najveći Živi Francuski Književnik nije baš bio preterani patriota, barem kada je pijanstvo u pitanju.


Mrmljao je nešto sebi u bradu. Primakao sam uho njegovom zadahu: izgledalo je kao da je bio žedan. Pomogao sam mu da se pridigne. Hvala Bogu, u ulici Prenses nalazilo se mnoštvo kafana, koje su još uvek bile otvorene, iako je već bilo dosta kasno.


Nasuprot njegovom jedinstvenom izrazu u celokupnoj našoj književnosti, Najveći Živi Francuski Književnik bio je težak kao slon. Ušli smo kod Tonija, a on se sručio na prvu stolicu.


Nažalost, kako je ova već bila zauzeta, Toni je morao da interveniše i spreči krajnje opravdanu tuču. Ja sam to iskoristio kako bih mu naručio čašu vode i aspirin.


U to vreme, književnike sam zaista slabo poznavao. Na kraju krajeva, najbolje se uči na sopstvenim greškama. Stoga sam obrisao svoje lice, na koje je ona čaša vode bila prosuta. Trebalo je da znam da u sitne sate ne treba izigravati doktora po ulicama Sen Žermen-de-Prea. Nesumnjivo sam prekoračio granice pristojnosti. Shvatio sam da reč „žeđ” ima sasvim drugo značenje onda kada je izgovori Najveći Živi Francuski Književnik. Kako bih se iskupio, odlučio sam da se zajedno s njim upustim u njegovu epopeju.


Bila je to turneja kakvu do tada nisam doživeo.


Pošto se kod Tonija osvežio jednim pastisom bez vode, Najveći Živi Francuski Književnik poveo me je sa sobom u svoju suludu trku. Svaki bistro ulice Gizard i ulice de Kanet, bio je sistematski opustošen. „Drž’ga!”, „Juriš!”, vikao je, neodoljivo me podsećajući na junaka jednog od njegovih najpoznatijih romana. Vrlo brzo, noć se bila pretvorila u bledi utisak zamućenog svetla i dalekog smeha, koji su se sve brže vrteli, kao lusteri bečkih palata kada pod njima plešete na Štrausove valcere i kada vam mehurići šampanjca jurnu u lice, kao suze nekog izgubljenog vremena, i kada i dalje pevate i igrate želeći samo da zaboravite na vašu ljubav i život koji vas sustiže.


Ukratko, sve je polako počelo da mi se muti u glavi.


Tada se zbio jedan neobičan događaj. Najveći Živi Francuski Književnik bacio se na grupu mladih ragbista za šankom kod Rubensa, u ulici Mazarin. Počeo je da ih hvata za revere i obasipa uvredama. Vrlo brzo, ovi mlađani gorostasi prestali su da se smeškaju i počeli da odgurkuju našeg čoveka. Pošto je ovaj odolevao i uporno nastavljao da ih naziva pederčinama i kurcoljupcima, te barabama i plačipičkama, gurkanje je veoma brzo preraslo u udarce pesnicama u lice, nogama u stomak i jaja, odnosno glavom u nos.


Ja sam se sakrio u sam ćošak bara, odakle sam mogao da posmatram četvoricu ragbista dok su razbijali šoferšajbnu jednog automobila pomoću glave Najvećeg Živog Francuskog Književnika.


Čim je tuča prestala, pohitao sam mu u pomoć. Stvarno nisu bili nežni. Pišao je krv iz nosa i obe čeone arkade. Glava mu je obilato krvarila, a imao je i dva polomljena zuba. Upitao sam šta ga je to spopalo da tako isprovocira onu ekipu tupavih siledžija. Umesto odgovora, počeo je da povraća po mojim pantalonama. Meni je bilo svega preko glave. Za to vreme, Najveći Živi Francuski Književnik zaspao mi je u krilu.


Smogao sam hrabrosti, oberučke ga zgrabio i nekako uspeo da ga podignem na ramena. Nebesima hvala što je apoteka u dragstoru kod Sen-Žermena još bila otvorena. Gospođica koja je bila dežurna nije se mogla čudom načuditi kada nas je videla kako ulazimo, mene, visokog, mršavog i mortus pijanog, u pantalonama upljuskanim povraćancijom i krvlju, s Najvećim Živim Francuskim Književnikom na krhkim plećima. Uprkos iscrpljenosti, uspeo sam da joj objasnim kako su ovog slavnog čoveka upravo teško isprebijali i da mu je bila neophodna prva pomoć. Položila ga je na pod i krenula da čisti njegovo izubijano lice 90-procentnim alkoholom.


Najveći Živi Francuski Književnik tada je ispustio jedan sasvim opravdan urlik bola. Ono što je bilo mnogo manje opravdano, bilo je to što je mladoj bolničarki raširio bluzu i do krvi joj zagrizao u grudi, baš kao što vam kažem. Istini za volju, bio je to krajnje neobičan način pokazivanja zahvalnosti nekome ko je samo želeo ga dezinfikuje.


Taman sam krenuo da spasem nesrećnu devojku, kada sam na njenom licu spazio osmeh koji nije mogao da zavara: to joj se dopadalo! Jašući Najvećeg Živog Francuskog Književnika, đavolica je trljala svoj polni organ o njegov raskrvavljen nos (umesto da ga briše hidrofilnom vatom). Više mi stvarno ništa nije bilo jasno. Izašao sam na svež vazduh, upravo u trenutku kada je bluza preletela preko kase i završila na rafu „četkice za zube”.


Kada sam se vratio, pušili su po cigaretu, a ona mu je popravljala čvor na kravati. Najveći Živi Francuski Književnik izgledao je kao da je u punoj formi. Kada sam se približio, odjednom je poskočio na noge i povikao: „Drš’te lopova! Uze mi novčanik!” Pojurih napolje, a on me brže bolje sustignu, cerekajući se i govoreći kako je to izmislio samo kako bi pobegao od one apotekarke i da je trebalo da nastavimo sa započetom turom, jer je noć tek počinjala. Meni lično nije bilo do toga, ali takvi ljudi ne sreću se baš svakog dana. Pristao sam dakle da pođem s njim, obećavši sebi da više neću liznuti ni kap alkohola.


Ovog puta, tura je bila maestralna, grandiozna i burleskna. Gde god da se pojavio, Najveći Živi Francuski Književnik izazivao je pravu zarazu smeha, svugde samo čestitke, aplauz i topli zagrljaji. Takav doček ne bi sanjao čak (odnosno pogotovo) ni sam predsednik republike. Barovi su se samo nizali, a mi postajali sve razuzdaniji. Naravno, brzo sam pogazio ono moje apsurdno obećanje i pridružio se Velikanu u njegovom pijančenju. Koliko god se nekome divili, ipak ostajete samo čovek, a pošto sam pritom pevao na sav glas, grlo mi se brzo osušilo.


Ništa nas nije moglo zaustaviti. Peli smo se po stolovima i izazivali rulju, praćeni povicima oduševljenja neznancima delili košulje ili devojke prskali šampanjcem. Jedan drugom smo se naizmenično peli na krkače, kako bismo na vidiku bolje osmotrili sledeću luku u koju ćemo pristati, baš kao što gusari sa jarbola svog broda promatraju horizont vrebajući svoju sledeću žrtvu. Da, to je bilo to. Najveći Živi Francuski Književnik i ja, zajedno smo bili Pijani brod.


Nakon što je protekla čitava večnost ludila, naš Pijani brod se najzad nasukao kod Kastela, nekoj vrsti privatnog zaliva u kojem krčmar zna da bude pun razumevanja prema brodolomnicima. Koliko god da smo se trudili da pođemo, naše se čaše nikako nisu praznile. Mislim da sam baš u tom trenutku odlučio da počnem da se bavim književnošću. Da, tad sam bio mlad, a alkohol sam veoma loše podnosio.


Odjednom, Najveći Živi Francuski Književnik se natmuri. Upravo je banula njegova žena, ruku pod ruku s nekim mladim piscem u trendu. Bio je to jedan od onih ,,neogunđala”, te vesele književne družine koje se vrzmala oko nekolicine izdavača (Greben, Okrugli sto) i jedne nove revije pod naslovom Jelisejska polja. Prepoznavši Najvećeg Živog Francuskog Književnika, mladi pisac mu unezvereno pruži ruku. U prazno, što se mene tiče, ja sam užurbano uzmicao, jer sam predosećao novu katastrofu. Bar jednom, intuicija me nije izdala.


Kombi Hitne pomoći odneo je ono što je preostalo od mladog pisca. Najveći Živi Francuski Književnik i njegova žena, plesali su sentiš čupajući se za kosu. Ja sam dovršavao pića. Takođe sam pokušavao da se prizovem svesti. Sve se dogodilo toliko brzo. Da bi neko postao pisac, treba li svako veče da proživljava iste avanture? Da li se to ikako može prekinuti? Da li je stvaralaštvo neraskidivo povezano sa destrukcijom? I tako to.
Zaspao sam.


Najveći Živi Francuski Književnik umro je nekoliko meseci kasnije, a tome ima deset godina. Ja se i dan-danas pitam kako je samo uspevao da pomiri te dve aktivnosti: pisati i živeti.

Najodvratnija priča u ovoj zbirci





Upozorenje: pojedini delovi ovog teksta mogu

povrediti osećanja naših najromantičnijih čitalaca.



Kad ponovo pomislim na ovu priču, osećam da ću se opet rasplakati. Ipak, moram da je ispričam, jer postoje ljudi koji bi mogli da na mom primeru nešto i nauče. Tako ću i ja bar imati tu iluziju da nisam uništio najlepšu ljubavnu priču mog života ni zbog čega.


Sve je počelo jednom običnom forom. Sedam se kao da je juče bilo. Pitao sam je šta bi bila spremna da uradi kako bi mi dokazala svoju ljubav. Odgovorila mi je da bi uradila bilo šta. Nasmešio sam se, a onda se i ona nasmešila. Kakvi besvesnici.


Naravno, tada se sve preokrenuto. Pre toga smo neprestano vodili ljubav, ne misleći ni na šta drugo. Kao dokaz ljubavi, to nam je bilo sasvim dovoljno. Bilo je to kao popiti čašu vode - samo što je bilo mnogo ukusnije i što smo stalno bili žedni. Bilo je dovoljno da me pogleda, a ja bih osetio kako mi kita oživljava. Otvorila bi usne, a ja bih na njih spustio svoje; njen jezik oblizivao mi je desni - imala je ukus kao bombona od jagode; ja sam raširenih prstiju prebirao po njenoj mirisnoj kosi; ona je zavlačila ruku ispod moje košulje i milovala mi kožu; disali smo sve brže; otkopčavao sam njen crni čipkasti grudnjak da bih oslobodio njene grudi koje su imale ukus Kiki bombona; celo njeno telo bilo je kao bombonjera; samoposluga; fast-food u kojem sam voleo da se zadržim, tumaram, dvoumim se između njenih natopljenih gaćica ili grudi - u parnom broju; kada sa nekim počnete da se žvalavite, to uvek pođe naopako; čas napred, čas nazad; svršavajući, uzvikivao sam njeno ime, a ona moje.


Tačka-zarez je jedna veoma erotska stvarčica.


Bili smo samo jedan zaljubljeni par. Sve je pošlo naopako onda kada smo odlučili da su za ljubav potrebni dokazi. Kao da voditi ljubav, samo, više nije bilo dovoljno.


Na početku, to nije bilo ništa naročito. Tražila je od mene da zadržim dah na minut. Ako bih u tome uspeo, to bi značilo da je volim. Bilo je to lako. Posle toga bi me ostavila na miru nekoliko dana. Ali ja sam bio taj koji je navaljivao.


„Ako me voliš, zadrži prst iznad plamena sveće, sve dok ti ne kažem da ga skloniš.”
Volela me je, bilo je to više nego sigurno. Baš smo se dobro zezali lečeći ogromni plik na njenom kažiprstu. Jedino čega nismo bili svesni, bilo je to da smo gurnuli prste u jedan zaista pakleni zupčanik.


Krenuli smo svako svojim redom i sve je veoma brzo eskaliralo. Kako bih joj dokazao svoju ljubav, redom sam bio primoran:
- da poližem WC šolju;
- da popijem njenu pišaćku;
- da pročitam roman Kler Šazal4 od korica do korica;
- da pokažem jaja nasred poslovnog ručka;
- da joj dam sto hiljada franaka, nemajući pritom pravo da je karam;
- da, ne protestujući, prihvatim da mi pred svima u kafeu Marli opali dva šamara;
- da deset sati provedem stojećki, zatvoren u ostavi za metle;
- da se preobučem u žensko i poslužujem za stolom, tokom večere na koju je pozvala svoje najbolje prijateljice.


Što se mene tiče, da bih proverio da li me zaista voli, ja sam je naterao:
- da na ulici pojede pseće govno;
- da tri dana nosi vibrator zabijen u bulju, a da pritom nema pravo da sere;
- da do kraja odgleda poslednji Lelušov film;
- da bez anestezije uradi pirsing na klitorisu;
- da sa mnom ode na žurku i da bez reagovanja gleda kako muvam sve njene drugarice;
- da se kara sa onim psom čije je govno pojela;
- da, odevena samo u donji veš, ceo dan provede vezana za semafor;
- da se za svoj rođendan preruši u psa i lajući dočekuje goste;
- da je, jedno veče, na uzici izvedem kod Regine.


Zasigurno, sve je ovo pomalo ličilo na objavu rata. Ali sve je to bila samo predigra, jer smo zatim zajednički odlučili da u naše dokaze ljubavi moramo uključiti i druge ljude.


Jedno veče, odveo sam je kod nekih sado drugara. Imala je povez na očima, a ruke su joj bile vezane lisicama. Pre nego što smo zazvonili na vrata, podsetio sam je na pravila igre:
„Ako budeš tražila da prestane, to će značiti da me više ne voliš.”
Znala je to napamet.
Moja tri ortaka počeli su tako što su joj makazama isekli odeću. Jedan joj je držao ruke iza leđa, dok su druga dvojica cepali njenu haljinu, njen grudnjak i čarape. Drhtala je od neizvesnosti, svaki put kada bi osetila kako joj ledeni metal dodiruje kožu. Kada je bila sasvim gola, svuda su je milovali: po grudima, stomaku, dupetu, pički, butinama, a zatim su je iznabadali, prvo prstima, pa kurčevima, prvo odvojeno, a onda zajedno (jedan u usta, jedan u cupi i jedan u bulju: sve je ovo bilo savršeno dobro organizovano). Kada su svi zajedno lepo svršili, tek tada smo prešli na ozbiljnije stvari.


Ruke su joj bile vezane iznad glave, za neku alku ušrafljenu u zid. Povez joj je bio skinut s očiju, kako bi videla dugački bič, kratki džokejski korbač i bičeve sa trakama i kuglicama na krajevima, a onda su joj noge pričvrstili kanapom za zid i ponovo vratili povez na oči. Sva četvorica smo je bičevali čitavih dvadeset minuta. Na kraju ove gimnastičke vežbe, teško je bilo utvrditi ko je bio umorniji, žrtva - zadihana od bolova i preklinjanja, ili dželati - iscrpljeni od sveg tog silnog bičevanja. Ipak, izdržala je - dakle, volela me je.


Kako bismo sve lepo i proslavili, desnu stranu zadnjice smo joj žigosali usijanim gvožđem.


Tada je došao red na mene. Pošto sam je voleo, morao sam da prihvatim i podnesem sve, a da ne trepnem. Milo za drago. Odvela me je na večeru kod jednog od njenih „bivših”, odnosno jednog tipa koga sam iskreno mrzeo. Pošto smo završili sa jelom, ona se okrenula prema njemu i rekla mu:
„Ljubavi moja, nikada te nisam zaboravila.” Pokazujući glavom u mom pravcu, nastavila je: „Ovaj budalaš nikad neće moći da zameni ono što smo nas dvoje imali. Osim toga, toliko je jadan, da će sasvim mirno da nas gleda kako vodimo ljubav.”


Sedeo sam na svom mestu i gledao kako raširenih nogu seda u krilo mom prethodniku i najgorem neprijatelju. Vlažno ga je ljubila milujući mu karu. On me je gledao, u totalnom zabezeku. Kako ja nisam reagovao, on se prepustio, a ona se uskoro nasadila na njegovu kitu. Nikada ranije u životu nisam toliko patio. Hteo sam da propadnem u zemlju, tu, na licu mesta. Međutim, u sebi sam neprestano ponavljao da ta patnja u stvari predstavlja dokaz moje ljubavi. Kada su istovremeno doživeli orgazam, okrenula se prema meni, iscrpljena i znojava, i zamolila me da odem, jer su hteli da nastave, ali sami. Tada sam briznuo u plač, što od besa, što od očajanja. Preklinjao sam je:
„Imaj milosti, bolje traži od mene da odsečem prst, nego da odem!”


Shvatila me je doslovno. Moj suparnik je bio taj koji je odsekao prvi zglavak malog prsta moje leve ruke. Bilo je užasno, ali manje strašno nego ostaviti ih same. Osim toga, smatram da nemogućnost da čačkam uho levom rukom predstavlja manju žrtvu nego da me jedna bitanga napravi rogonjom.


Nakon toga, naša je ljubav zahtevala sve više dokaza.


Jedne lude noći, naterao sam je da se bez kurtona kara sa jednim sero-pozitivnim ortakom.
Ona me je zamolila da popušim njenom ćaletu.
Primorao sam je da se prostituiše na Aveniji Foš: kad ju je pokupila policija, u marici su je kolektivno silovali svi iz saobraćajne patrole i nekoliko beskućnika, a da ja pritom nisam ni prstom mrdnuo - a i kako bih, pošto mi ga je otfikarila. Ona je meni nabila raspelo u bulju tokom opela povodom sahrane moje sestre, čiji sam leš prethodno morao da karam.
Pred njom sam izjebao sve njene najbolje drugarice.
Naterala me je da joj budem kum na venčanju sa sinom nekog bogatog berzanskog posrednika.
Zatvorio sam je u podrum prepun pacova i ogromnih dlakavih pauka.
Najzad, da ne zaboravimo ono najgore od svega: svoju poročnost dovela je dotle da me primora na romantičnu večeru sa Roman Borenže.


Za samo godinu dana, nas dvoje smo uradili sve, SVE ŽIVO. Toliko, da nam je na kraju gotovo ponestalo ideja.


A onda, jednog dana, kada je na mene došao red da je testiram, pronašao sam najzad onaj KONAČNI dokaz apsolutne ljubavi. Dokaz koji bi značio da me voli za sva vremena.
Ne, nisam je ubio. Bilo bi to previše lako. Želeo sam da pati celog života, kako bi mi potvrdila svoju apsolutnu ljubav, u svakoj sekundi, dok smrt ne usledi.
Eto zašto sam je napustio.
To je ujedno i razlog što me od tada nikada više nije videla.
Svakoga dana, jedno za drugim sve više patimo. Već godinama tako plačemo. Ali ona, baš kao i ja, vrlo dobro zna da drugačije ne može biti.
Naš najsvetliji dokaz ljubavi bio je taj da se više nikad ne vidimo.

Čovek koji je gledao žene II





Seks je postao jedan permanentni šou, čiji smo svi mi, veoma dobro upućeni gledaoci: nedeljom uveče, palim M6 negde oko 22.30 h - prelepa bodlerovska mulatkinja podučava neku mlađanu Šveđanku čarima Džonson bejbi ulja: pažljivo ih gledam kako se, više nego razgolićene, trljaju jedna o drugu: njihovo dahtanje nahovano je na francuski: moj svet prepun je takvih slika: dvostruke penetracije, geng-bengovi, svršavanje u lice, sve na kablovskoj TV: reklame za gel za tuširanje, u kojima ga neke manekenke razmazuju po grudima: kao u onom Madoninom spotu sa vezanim očima, ili kao u onom spotu Zazi, gde se svi silno preznojavaju milujući se: upoznao sam Zazi: dok sam s njom pričao, mislio sam samo na taj grupnjak u psihijatrijskoj bolnici, na njeno mršavo telo prekriveno svežom farbom: rekao sam joj da je moj najomiljeniji film Hičkokov Prozor u dvorište: na istu temu, samo daleko bolji od Body Double ili Sliver: voajerizam: često mi se događa da sanjam kako mi je slomljena noga, i kako mi Grejs Keli, odevena u neku kreatorsku haljinu, pomaže dok ja durbinom posmatram komšije: provodimo duga poslepodneva zjakajući kroz prozor: nažalost, moj prozor gleda na unutrašnje dvorište gde mogu samo da gledam kako nastojnica prazni kante za smeće: nema seksi komšinice da se u gaćicama šeta kraj prozora: verujte mi, mnogo mi je krivo zbog toga: ponekad sam manje gledalac: tada postajem slušalac: tada zaista počinjem da cenim ono stenjanje Džejn Birkin iz pesme Volim te, ni ja tebe: ni onaj par što živi iznad mene ne stenje baš tako loše: sam iz svog kutka, posmatram moje prijateljice buržujke kako se prerušavaju u kurave: ne prođe mnogo, a da ne zamislim kako sam Veliki Getsbi ili Endi Vorhol, kako lagano ispijam pićence, dok moji drugari dobijaju packe velikim Hermesovim korbačem: vraćajući se zorom kući, prolazim pokraj novinskih kioska sa časopisima izazovnih imena: Demonia, Pussy Mag, Pandora’s Box, The Financial Times: ulazeći u taksi, primećujem natpis na nekom seks-šopu: „100 filmova za 10 franaka, non-stop peep-show, koža, pomagala, seksi rublje”: uzdržavam se da uđem jer sam isuviše dobro poznat: to je moj život: naš život, bolje rečeno: ja nemam mentalnu sidu: mi nosimo mentalne kurtone: naš način zaštite sastoji se od toga da sve VIDIMO, a da nikad ništa ne RADIMO: moje oči su moja kita: kad biste samo znali koliko sam top-modela karao svojim očima: ja sam jedan vizuelni manijak: ja samo posmatram ljudska bića što žive, pate i umiru: što na TV-u, što u stvarnosti: pričati s neznacima me plaši: zbog stidljivosti, naravno, ali i zbog dosade: ceo cirkus oko muvanja toliko je predvidiv: ponuditi piće, popiti piće, obasipati komplimentima, plesati sentiš, spustiti ruku na butinu, ljubiti s jezikom, otpratiti kući vespom, popiti poslednje piće na gajbi, dizanje kurca, penetracija u vaginu, napred-nazad, izliti spermu u neki kondom, uzdržati se i ne pobeći odmah posle: zadovoljiti se gledanjem, mnogo je manje zahtevno: skoptofilija je jedna konstruktivna lenjost (za one neuke, skoptofilija je sinonim za „voajerizam”): ja sam voajer svega: Rembo je totalno promašio temu: pesnik reče da treba progledati: ne, treba postati voajer, voajer oblaka, voajer meseca i zvezda, voajer sunca koje se diže i spušta i ponovo diže, voajer aerodroma, voajer putnika: ja sam voajer prolaznica, kelnerica, telefonistkinja, prodavačica hot-doga: voajer Kristi Tarlington i voajer Sene pod Mostom umetnosti, voajer neba iznad Il de la Sitea: voajer slepih, voajer onih što vide: najzad, stižem kući: jedino sa svojom ženom više nisam voajer: kada sam s njom, ja se svetim: kada sam uz nju, tada postajem slep.

Ekstazi po želji





U kosmosu vlada mrkli mrak. Kosmos je jedna ogromna i mračna praznina koja ničemu ne služi. Negde u tom beskonačnom prostoru, nalazi se jedna mala i nepotrebna planeta po imenu Zemlja. Na toj smešnoj planeti, po silnoj vodi razbacano je nekoliko kontinenata koji se međusobno svađaju bez ikakvog razloga. Jedan od njih zove se Azija. Na jugoistoku Azije nalazi se jedan ogroman kupleraj, koji se zove Tajland. U donjem delu ove zemlje postoji ostrvo Fuket, pravo stecište besposlenih ljudi. A na tom ostrvu, nalazi se gradić Patong, gde je naročito noću velika gužva. U Patongu postoji bezbroj barova s kuravama, ali je jedan među njima naročito poznat po kvalitetu provoda koji nudi: Ekstazi po želji. (Pokazivanje dole prikazane pozivnice obezbediće vam jednu od najtoplijih dobrodošlica, kao i 20% popusta na prvo piće.)






Elem, a koga to možemo videti kako, nalakćen na šank usred ovog razvratničkog mesta, pijucka Singa pivo od 60 bahta (20 kinti)?
Frederika Begbedea oko ponoći.


Frederik je došao ovamo za božićni raspust, sa svojom devojkom Delfin. Međutim, večeras su se dogovorili da svako za sebe pođe u samački provod. Svako od njih ima pravo da radi ono što poželi - sve do zore. Naime, Frederik i Delfin su jedan moderan par: razvedeni, odbijaju da se ponovo uzmu, a ponekad se čak i prave da su sami, samo da bi mogli da ostanu zajedno duže od tri godine. Eto, to objašnjava zašto je Frederik večeras sam. Kontemplira stvorenja u tangama i brushalterima kako se uvijaju po kružnom šanku, ližući vertikalne čelične šipke, iste onakve kakve se mogu videti i u pariskom metrou.


A one, krajičkom oka gledaju u veliki ekran na kojem se prikazuje prenos nekog tai-boks meča pod sponzorstvom Samsunga. Frederik se opija ovim prizorom sudara seksa i nasilja. U Tajlandu se devojke prostituišu, a momci tuku - tako vam je to.
„Ono što uništava par, to je vernost”, brblja sebi u bradu, fiksirajući pogledom neku malu crnku u čipkastom halteru i lakovanim baletankama sa visokim potpeticama. Pupak joj je probušen lažnim dijamantom, a na krhkom ramenu istetoviran zmaj. Naginje se prema njemu, osmehujući se i oblizujući usne. Pita barmena: koliko za broj 25? Međutim, kako barmen ne razume engleski, samo mu dodaje još jednu bocu ledene Singe. Neki izblajhani D.J. pušta euro-dance.


„Više volim krivicu od frustracije”, ponovo mrmlja Frederik, jer je obrazovan u duhu katoličanstva. Pita se gde bi Delfin mogla biti u ovo doba noći. Možda je masira neka Tajlanđanka. Ili je legla u krevet i gleda neki pornić na TV-u. Ili je možda već zaspala pošto je popušila lulu dobre vutre.


Ona go-go devojka nastavlja da se češe o njega. Frederik udiše vazduh između njenih grudi. Ali, po ovakvim lažnim mestima, jednostavno ne može da se otme želji da potraži i neko ljudsko biće. Devojka na sebi nosi Kenzo Jungle. Frederik se smeje: upravo je on smislio reklamu za lansiranje tog parfema. Film od trideset sekundi, u kojem se jedna Japanka plavuša susreće sa krdom metalnih slonova u nekoj virtuelnoj savani (režija: Žan-Batist Mondino; AD: Tijeri Guno). Kad bi ova devojka samo znala da pokušava da se proda čoveku koji joj je prodao taj parfem! Svet je sićušan, dok u kosmosu vlada mrkli mrak. „Pokušajte samo da je pripitomite”, govorio je slogan. Mešanje rasa dopada mu se isto koliko i mešanje pića. Međutim, sisajući prste i njišući se u ritmu tehno muzike, showgirl broj 25 već se udaljila u pravcu dva dežmekasta Nemca u Adidas majicama koji su joj neumorno aplaudirali.
„Ljubav i želja su dve sasvim različite stvari”, pomisli Frederik.


Odjednom, neko ga lupnu po ramenu. Nasmešio mu se neki debeli Azijat. Ispod finih brkova nedostajala su mu dva prednja zuba.
„You want girl?”
Frederik lupi o dlan bezubom sumo rvaču.
„Beautiful. Why not? But I’m looking for something special.”


Tip mu klimnu glavom dajući mu znak da pođe za njim. Izađoše iz Ekstazija po želji. Po trideset pet stepeni, išli su u cik-cak po vlažnoj ulici, sve do nekih vrata iznad kojih je treptala firma: „Massage Parlour”. Debeljko uđe prvi, a Fredirik pođe za njim. Pošto su prošli kroz čitav lavirint hodnika osvetljenih roza neonom, stigli su do nekog salona gde je svetlo bilo nešto prigušenije. Frederik tada objasni sumo-makrou da neće tradicionalni body-body. Treba mu više da bi se napalio.


„I want something special, you understand?”
Tip skupi ruke kao u znak molitve i klimnu glavom, a zatim nestade, pošto je zamolio Frederika za malo strpljenja.
„Five minutes, I come back.”
Frederik nije mogao da ne pomisli na geslo slikara Frensisa Bejkona: „Rađamo se, umiremo, a ako se nešto desi u međuvremenu, utoliko bolje.”


Prolazeći kroz Bangla Roud, video je barem dve hiljade prostitutki; nije mu pošlo za rukom da ostane potpuno hladan. Iz zvučnika marke Bouz, treštala je poslednja pesma Džordža Majkla: „I think I’m done with the sofa / Let’s go outside.” Nakon obećanih trista sekundi, vratio se i onaj debeli komornik, ovog puta u društvu jednog veoma zgodnog ,,katoey”-a (tai transvestita). Transseksualac je imao božanstvene grudi, kojima je protivrečio lep penis u punoj erekciji.
„I’m sorry.”
Razumeo je šta bi ova pauza trebalo da znači, ali to nije bilo ono što je noćas imao na umu.
„You wait five minutes.”


Mora da je ceremonijal-majstor ovo odbijanje shvatio kao izazov, jer je otišao uz osmeh zadovoljstva, odvodeći za ruku svog razočaranog dreg-kvina. Najzad i jedna žilava mušterija! Frederik je nestrpljivo čekao novo iznenađenje. Nije čak shvatao ni da se iznenađenje ne može čekati: to je contradictio in adjecto.


„Kad bi me Delfin samo videla!”
Frederik reče sebi kako će se sigurno slatko smejati kad joj bude ispričao epizodu sa transseksualcem. Trista sekundi kasnije, ponovo se otvoriše vrata budoara. Ovog puta, gojazni šef sale držao je za rame jednu malu devojčicu. Bila je prerušena u učenicu, s plisiranom suknjicom i školskom torbom, sa crnom kosom upletenom u dve slatke kikice koje su uokvirivale njeno prelepo lice.
„My name is Sun.”
Ona debela mešina je likovala:
„Half virgin! Half virgin! Twelve years old!”
Objašnjava Frederiku da je „polu-devica” znači da je devojka pre toga vodila ljubav samo jednom. Ali i ovog puta, Frederik odbija ponudu: nekako više voli devojke sa grudima i stidnim dlakama (drugim rečima: žene).
„Sorry. Forget it. Bye Bye.”


Načinio je pokret kao da će poći, a sumotori mu preseče put. Sada se više nije smejao, ništa nije razumeo. Šta li traži ovaj Francuz što odbija svo njegovo blago? To ne zna tačno ni sam Frederik. Zna samo da mu se ne dopada ono što uspeva da pronađe.


„You want grass? Opium? Heroin?”
„Ne hvala”, reče Frederik. „Najviše volim ekstazi, ali i s tim sam prestao: mnogo je gadno kad prestane da deluje.”


Tip devojčici dade znak da izađe, a ona nestade uzmičući i šapćući „kop khun kha” (hvala). Izgledala je srećna što će njeno polu-devičanstvo ostati netaknuto bar još nekoliko sati. A onda je debeljko počeo da besni:
„You say what you want. What you want, I got.”


Tada je pritisnuo neki prekidač, a pokretna roletna, koja se nalazila s ove strane zatamnjenog ogledala, razotkrila je čitav niz devojaka koje su se polugole izležavale u nekoj bledo osvetljenoj sali. Frederik se oseti pomalo neprijatno, kao da je svedok koji treba da identifikuje nekog osumnjičenog iz serije NYPD Blues. Poslužiše mu jedan Rum-Gran Mamije-Amareto-Sok od ananasa-Sok od nara-đus koktel, pred tim špalirom devojaka koje su popravljale šminku u ogledalu iza kojeg ga nisu mogle videti.


Jedna od njih je u vagini imala hemijsku olovku kojom je, čučeći, nešto ispisivala po listu papira koji je bio na podu. Nakon nekoliko minuta ove složene gimnastičke vežbe, uspravila se i uzdigla list na kom je pisalo: „Welcome”. Frederik je sa zadovoljstvom konstatovao da za pisanu reč još uvek postoji svetla budućnost. Jedan takav performans bio bi pravi hit na Sajmu Knjiga!


Nastavio je smotru izloženih stvorenja. Izležavajući se po jastucima smrtno su se dosađivale. Neka izblajhana plavuša davala je pivo mladunčetu gibona koje joj je visilo o ramenu. Zar se neće prehladiti, sa svim tim klima uređajima? Plašio se da postavi pitanje debeljku, jer bi ga ovaj sigurno izbacio napolje.


Odjednom, njegov pogled privuče jedna devojka naročito gipkog, vitkog i nežnog tela. Na licu je nosila kukuljicu od lateksa. Pokaza prstom na nju. Sumotori poče da kliče:
„The slave! Ha ha! Good! You stay here!
„Five minutes, yes, I know”, reče Frederik.


Frederik će najzad saznati šta su zaista osećali naši robovlasnički preci. Ova maskirana lepotica moraće da se povinuje svakom njegovom i najmanjem hiru. Kada se onaj debeli bezubi vratio (nakon uobičajenih trista sekundi), bio je sam. Zamolio je Frederika da pođe za njim, a zatim ga uveo u jednu veoma dobro opremljenu salu za mučenje: konj s hvataljkama, Andrejin krst, čekrci, lisice i lanci, bičevi, korbači, klješta i vibratori svih veličina koji su visili po zidovima. Prava pravcata profesionalna srednjevekovna tamnica. Robinjini zglobovi, gležnjevi i struk bili su lancima prikovani za zid. Na licu joj je i dalje stajala kukuljica. Pošto je lovu strpao u džep, debeli se udalji sklopivši ruke i duboko se naklonivši.
„Mojom greškom”, pomisli Frederik, „zapadni čovek će ovde još dugo zadržati reputaciju bestidnog gospodara.”


Onda je odlučio da ovu lepoticu podvrgne svemu što mu padne na pamet, kako bi iz svega izvukao najveće moguće zadovoljstvo. (Izgleda kao da izraz „opaliti nešto” odatle dolazi: opalimo po nečijem telu iz čistog zadovoljstva, isto kao što nekoga silno opalite po džepu kad mu maznete kreditnu karticu.)


Sada dolazi jedna elipsa. Elipsa je stilska figura koja lenjim piscima omogućava da ne pišu baš sve do najsitnijih detalja. Istina, možda će ovo elegantno putovanje kroz vreme neke čitaoce ostaviti gladnim. Stoga ih unapred molimo da nam na tome oproste.


Pošto je robinju počastio „naizmeničnom srećom i patnjom” (kako je govorio Onore Bostel), Frederika obuze silna radoznalost. Poželeo je da vidi lice te lepotice koju je milovao, u koju je prodirao, koju je maltretirao i skoro svugde izujedao. Otkopčao je nekoliko rajsferšlusa, a kada je uspeo da joj skine kukuljicu, prepoznao je ozareno lice Delfin, koja ga upita:
„Jebote Frede, znaš li da ću sad zbog tebe da zaglavim?”


Jer, kao i sve basne, i ova ima svoje naravoučenije.

Prva „Easy Reading” pripovetka





Džonatan je polako silazio niz dugačko stepenište koje je od njegove vile vodilo prema plaži, čineći natčovečanske napore da ne prospe maslinu iz svog crvenog martinija na novo laneno odelo boje peska s četiri dugmeta. Mesečina se ogledala na njegovim patinastozelenim mokasinama sa četvrtastim vrhom, koje je Berluti specijalno dizajnirao za Endija Vorhola. Iza njega, na širokoj terasi, Džesika je pevušila (falširala) The Look of Love, Sonja je pod verandom kulirala svoj Tetinger Roze magnum - berba 1975, a mlađana Urlika ponovo je presecala vene na svom tananom zglobu. Džonatan je lagano koračao prema moru, prijatno se prisećajući žurke koja se polako bližila kraju: odmah nakon sirtakija, borba suncobranima izmakla je kontroli, a Mariov BMW Z3 završio je svoju trku u bazenu. S trideset godina, još uvek su znali da se zabavljaju. Vreme na njih nije imalo nikakvog uticaja, novac njihovih roditelja služio je da bude trošen, „pogled ljubavi bio je u tvojim očima”. Uskoro će se i dan probuditi, ali će Džonatan dotle već spavati - odnosno, čim bude pronašao jedan tranksen, jedan šumeći upsarin od 1000 mg i jedan oksiboldin. U daljini su se ocrtavale svetlucave konture Kap d’Antiba. U njegovoj glavi još uvek su odzvanjali zvuci izgubljenih bosanova: How Insensitive od Žobima u verziji koju peva Sinatra, Svet se ruši od Žilijena Bera, Mančinijev Nothing to lose u izvođenju Klodin Lonže... Nešto je lebdelo u vazduhu nad Rivijerom, kao kakav uzdah došao niotkuda. Te večeri, Džonatan je upoznao nekoga, a devojke su u njegovim očima pročitale da je taj susret bio nešto sasvim posebno. Odjednom, Džonatan baci svoju čašu u more i naglo krenu natrag. Morao se ponovo videti sa tom predivnom osobom s kojom se do malopre ljubio, i postaviti joj pitanje. Došao je pravi trenutak.


Zezamo se, zezamo se, ali jednom dođe i dan kada zezancija mora prestati jer ste otkrili neko mnogo dublje osećanje. A kada taj dan dođe, tada treba zahvaliti Nebesima i iskoristiti pruženu priliku: Džonatan se sada peo uz stepenište, preskačući po četiri stepenika i ni najmanje se ne obazirući na skuplture rasute po vrtu. Čak nije čuo ni vapaje svojih sada već „bivših” (Džesike, Sonje i Ulrike - prema krajnje abecednom redosledu), dok je žurno prolazio širokim holom, idući prema svom novom Lotusu Seven. Gume su zašrkipale po sitnom šljunku parka. Sa radija je, sasvim prikladno, dopiralo „This guy is in love with you”. U glavi je imao samo jedan cilj: ponovo se videti sa tom osobom koju je upoznao, naći se s njom u njenom hotelu i postaviti joj to prokleto pitanje što će promeniti njihove živote. Nikako nije smeo da joj dopusti da ode.


Neke osobe jednostavno ne smeju da iščeznu iz vašeg života - naročito ne onda kada ste je zaveli ustreptalog srca, ne onda kada ste plesali na Moon river - sentiš Odri Hepbern, ne onda kada vas je opila mesečina u bazenu obasjanom svećnjacima. Mlado stvorenje s kojim ste se tokom cele večeri žvalavili, ne može tek tako da ode iz vašeg života, ne rekavši ni zbogom. Sva sreća što Džonatan zna adresu na kojoj ona trenutno obitava. (Usput, ko još ne zna adresu hotela u Kapu? A? Ko?) Ubrzavajući u zavojima, Džonatan je maštao o prelepoj fatalnoj saobraćajnoj nesreći, a onda bi se trgao, jer nije mogao da dozvoli da umre ne saznavši odgovor. Sada ga je pratila Dion Vorvik: pevušila je „Walk on Byyy”, umirujući njegovu uzbuđenost. Miris borova, topao vetar - čiste emocije raspršivale su njegovu opijenost. Za koji trenutak, saznaće. Znaće na čemu je. Odškrinuće vrata njene sobe, sav zajapuren, i upitaće je, a Prilika će ga posmatrati, polusklopljenih očiju, nasmejana, s onim istim osmehom koji je on do malopre ljubio, osmehom boje višnje na nenašminkanim usnama. I ona će mu odgovoriti i on će znati i oni će biti srećni. Nije važno hoće li nakon toga voditi ljubav, jer će ceo život biti pred njima!


Parkirao se ispred hotela u Kapu, tačno između jednog starog Bentlija i jednog ganc novog crnog Mercedesa SLK. Izašao je iz kola, razvezujući kravatu. Jutro je bilo ružičasto. Usput je probudio dva zrička skrivena negde u palminom lišću. Žurno se uputio prema recepciji, (takođe) probudio dežurnog sobara, insistirao da sazna broj sobe, umro od nestrpljenja, vaskrsao, uspeo se uz stepenice i zakucao na vrata Prilike.


Začuo je prigušen glas.
- Ko je?
- Ja sam, ljubavi, Džonatan, oprosti mi što te budim, nismo se pozdravili kada si odlazila, moram nešto da te pitam, to je sve, samo jedno pitanje, meni je to jako važno, a onda ću otići, pustiću te da spavaš, srce moje, nikada ranije se nisam ovako osećao, pusti me da uđem samo na trenutak, preklinjem te.


Tajm aut. Lupanje srca amortizuje debeli tapison. Prigušeni zvuk koraka. Vrata sreće polako se otvaraju. Njeno blaženo i raščešljano lice. Sramežljivost, strepnja koja, kako kažu, uvek ide uz lagano drhtanje. I Džonatan se najzad odvaži da postavi pitanje koje ga je kopkalo još od njegove šetnje po plaži:


„Nego, reci mi... Jesi ti muško ili žensko?”

Grupna usamljenost





Čovek možda i nije stvoren da bude sam, ali on to ipak jeste - i onda kada je oženjen, čovek ostaje sam i napušten, na planeti koja juri kroz međuzvezdanu prazninu brzinom od 29,79 hiljada kilometara u sekundi. Čovek se rađa, juri, žuri da malo poživi, čita knjige, ide u bioskop, pati, doručkuje, umire. Ponekad mu se, u međuvremenu, učini da i nije baš stvoren za večni celibat. Tada postoji opasnost da se zaljubi, odnosno da podjednako laže neku lepu ženu, koliko i sebe samog. Osmotrimo ga zato malo nežnije: pokušava sa zavođenjem, kao narodni poslanik u izbornoj kampanji; ne sumnja li možda da će njegova obećanja ostati neispunjena? Mogao bi da pokuša samog sebe da ubedi kako je srećan. Oženiće se, razmnožiće se, napraviće bezbroj fotografija u boji, samo da bi ovekovečio neuhvatljivo. Kako je samo dirljivo videti ga kako se na njima smeje. U naručju drži rozikavu bebu, koja još ne zna da će ostati sama, takođe. U ruci steže ruku svoje supruge (da li kako bi je sprečio da ode ili samo kako bi sebe razuverio?).


Onog dana kada shvati da je prevaren, čovek podiže oči prema nebesima, roneći suze niz lice obasjano suncem, koje se nalazi na udaljenosti od 152 miliona kilometara od Zemlje. Gamiže po podu, povraća ono što je pojeo - sve u svemu, dosta jadno izgleda, zbog čega vas najljubaznije molimo da mu oprostite na ovoj ne baš sjajnoj slici i prilici. Onda kada se najzad pomiri s tim da su svi ljudi osuđeni da budu samci, počinje noću da izlazi. Nekima je naravno potrebno više vremena da bi to prihvatili, ali to je jednostavno njihova prirodna sudbina: lutati od bara do bara, od grada do grada, od žene do žene, gledati video-kasete, klopati gotova jela, igrati pred ogledalom, izdavati se za nekog sasvim drugog, praviti stvarčice kao što su jogurti ili parfemi ili automobili ili romani - sve to, samo da bi se dame oduševile (naravno, uzalud, jer jedine stvari koje ih zaista oduševljavaju jesu one stvari koje nisu napravljene).


Samci smrde jer nemaju ženu da im kaže da se okupaju. Samac se često može prepoznati po svom vinskom zadahu. Neobrijan je, a na smrdljivoj košulji mu nedostaje gornje dugme. Samac mnogo više izaziva sažaljenje nego zavist, osim kod oženjenih muškaraca, koji zamišljaju da je slobodan, dok je on samo očajan. Sam Bog zna koliko treba biti očajan i nedeljom uveče jesti Happy Meal zureći u TV, naočito od kada je An Sinkler zamenio Mišel Druker.5


Nema sumnje da oženjen muškarac greši što zavidi samcu, ali drugačije i ne može, to je jednostavno jače od njega, on sanja kako ih sve obara s nogu, zamišlja kako je samac okružen ženama, da vodi lepršav život avanturiste s vikendima u Italiji, usmenim maženjem, razbarušenim komplikacijama, novim pozama i čežnjivim porukama na Itineris glasovnoj pošti. On jednostavno ne zna da se samac svako veče vraća kući kratkih rukava, osim ako nije član nekog Bojz benda (pa čak i za to treba biti u trendu, jer ne traje dugo). Najbolji dokaz da su samci zaista jedna žalosna pojava je taj što ih žene prosto ne žele: mnogo više vole da muvaju muža najbolje drugarice.


Što se mene lično tiče, ja živim s nekim samo zato što sam slabić. Nemam hrabrosti da budem sam, niti hrabrosti da se ponovo oženim. Između depresivnog celibata i učmalog braka, postoji izvesna „sfumato” zona: nazovimo je srećom. Brak služi da bi kukavice zaštitio od istine ovozemaljskog sveta, odnosno smrti, kako lepo kaže Selin u Putovanju na kraj noći. Ipak, ljubav je laž koja ima i dobrih strana, pomislih grickajući Delfini uho, dok je iznad naših nevinih glava sijao mesec, sa udaljenosti od 384 400 kilometara.

1 Razdaljina koju autobus pređe za najviše 25 minuta. (prim. prev.)
2 10. maja 1981. godine, Fransoa Miteran postao je prvi predsednik Francuske iz redova levice, u novijoj francuskoj istoriji. (prim. prev.)
3 Alen Madlen - desničar, bivši ministar finansija liberalne ekonomske orijentacije (prim. prev.)
4 Kler Šazal - novinarka i zvezda-voditelj TV - Dnevnika u 20h na privatnoj francuskoj TV - TF1. (prim. prev.)
5 Novinari i zvezde - TV voditelji na francuskoj televiziji. (prim. prev.)