Ljubav traje tri godine - Frederik Begbede

Ljubav je unapred izgubljena bitka.

U početku, sve je lepo, čak i vi sami. Ne sećate se da ste ikad bili tako zaljubljeni. Svaki dan donosi svoj lagani tovar čudâ. Niko na planeti Zemlji nikada nije spoznao takvo zadovoljstvo. Sreća je tu, I jednostavna je; ta sreća ima lice. Kosmos se osmehuje. Godinu dana vaš život biće niz sunčanih jutara, i vama je sunčano jutro čak i kad je snežno popodne. Pišete knjige o tome. A onda se uzmete, što pre – zašto čovek da razmišlja kad je srećan? Od mozganja postaješ tužan; treba se prepustiti životu.

Druge godine stvari počinju da se menjaju. Postali ste nežni. Ponosite se saučesništvom koje se ukorenilo u svakodnevicu vašeg para. Ljudi na ulici misle od vaše žene da vam je sestra: to vam laska, ali i utiče na vas. Ljubav vodite sve ređe, i mislite da to nije razlog za zabrinutost. Ubeđeni ste da je svakim danom vaša ljubav sve čvršća, dok se zapravo iz dana u dan kraj vašeg sveta neumoljivo bliži. Branite ustanovu braka pred svojim drugarima neženjama koji više ne mogu da vas prepoznaju. A i vi sami, jeste li sigurni da sami sebe prepoznajete dok recitujete lekciju koju ste naučili napamet, uzdržavajući se pri tom da ne pogledate za mlađanim gospođicama za kojima se cela ulica okreće?

Treća je godina, i vi se više i ne uzdržavate da gledate za mlađanim gospođicama za kojima se svi okreću. Sa ženom više I ne razgovarate. Sate i sate provodite s njom u restoranu slušajući šta pričaju oni za susednim stolom. Izlazite sve češće zajedno: to vam dođe kao opravdanje da se više ne tucate. Uskoro dolazi i onaj čas kad svoju ženu ne možete više da podnesete, ni jednu jedinu sekundu, jer zaljubili ste se u drugu. Samo u jednome se niste prevarili: život je, zaista, taj koji ima poslednju reč.

Kristini de Šaštenje i Žan-Mišelu Begbedeu, bez kojih ova knjiga ne bi ugledala svetlost dana. (A ni ja.)



„Govorim sa autoritetom poraženoga.“
Skot Ficdžerald




„Pa šta! Tako je! Nema tu šta da mrsimo! Stvari treba nazvati pravim imenima. Prvo voliš, a onda više ne voliš.“

Fransoaz Sagan
(Na jednoj večeri u njenom domu 1966., kojoj su prisustvovali Brižit Bardo i Bernar Frank)

I
SPOJENI SUDOVI





1.
Vremenom čovek prestaje da voli



Ljubav je unapred izgubljena bitka.


U početku, sve je lepo, čak i vi sami. Ne sečate se da ste ikad bili tako zaljubljeni. Svaki dan donosi svoj lagani tovar čuda. Niko na planeti Zemlji nikada nije spoznao takvo zadovoljstvo. Sreća je tu, i jednostavna je; ta sreća ima lice. Kosmos se osmehuje. Godinu dana vaš život biće niz sunčanih jutara, i vama je sunčano jutro čak i kad je snežno popodne. Pišete knjige o tome. A onda se venčate, što pre - zašto čovek da razmišlja kad je srećan? Od mozganja postaješ tužan; treba se prepustiti životu.
Druge godine stvari počinju da se menjaju. Postali ste nežni. Ponosite se saučesništvom koje se ukorenilo u svakodnevicu vašeg para. Ženu razumete „na mig“; sva sreća te ne morate dugo da je gledate da biste je razumeli. Ljudi na ulici misle od vaše žene da vam je sestra: to vam laska, ali i utiče na vas. Ljubav vodite sve ređe, i mislite da to nije razlog za zabrinutost. Ubeđeni ste da je svakim danom vaša ljubav sve čvršća, dok se zapravo iz dana u dan kraj vašeg sveta neumoljivo bliži. Branite ustanovu braka pred svojim drugarima neženjama koji više ne mogu da vas prepoznaju. A i vi sami, jeste li sigurni da sami sebe prepoznajete dok recitujete lekciju koju ste naučili napamet, uzdržavajući se da ne pogledate za mlađanim gospođicama za kojima se cela ulica okreće?
Treća je godina, i vi se više i ne uzdržavate da gledate za mlađanim gospođicama za kojima se svi okreću. Sa ženom više i ne razgovarate. Sate i sate provodite s njom u restoranu slušajući šta pričaju oni za susednim stolom. Izlazite sve češće zajedno: to vam dođe kao opravdanje da se više ne tucate. Uskoro dolazi i onaj čas kad svoju ženu ne možete više da podnesete, ni jednu jedinu sekundu, jer zaljubili ste se u drugu. Samo u jednome se niste prevarili: život je, zaista, taj koji ima poslednju reč. Treća godina donosi jednu dobru i jednu lošu vest. Dobra vest: zgađena, žena vas ostavlja. Loša vest: počinjete novu knjigu.

2.
Proslaviti razvod



Da biste dobro vozili kad se naljoskate, dovoljno je da dobro naciljate kad prolazite između zgrada. Mark Maronije gazi papučicu za gas, što za posledicu ima da njegov moped ubrza. Promiče između vozila, pridržavajući se za njih u prolazu. Automobili ablenduju i trube kad se očeše o njih, kao na gedžovanskim svadbama. Eto ironije: Maronije upravo proslavlja svoj razvod. Večeras je sebi zacrtao da dvaput obiđe pet mesta, i sad nema smisla gubiti vreme: pet mesta za jedno veče (Kastel-Buda-Bus-Kabare-Kraljica), pa i to je već samo po sebi naporno, a zamislite da još na svako od tih pet mesta u toku iste noći navratite dva puta!
On često izlazi sam. Džetseteri su usamljena bića izgubljena na pučini površnih poznanstava. Rukuju se s ljudima, i to ih umiruje. Svaki nov cmok u obraz predstavlja trofej. Džetseteri se prepuštaju iluziji o sopstvenoj važnosti dok pozdravljaju poznate ličnosti, makar oni sami ništa živo ne umeju da urade sa svojih deset prstiju. I uvek udese tako da posećuju isključivo izrazito bučna mesta, kako ni sa kim ne bi morali da pričaju. Slavlja su čoveku bogomdana da bi mogao da sakrije ono što mu je na pameti. Malo njih poznaje toliko sveta koliko Mark, a opet, malo je njih tako usamljeno.
Ali večerašnje slavlje nije kao druga slavlja. Pa ovo je žurka povodom njegovog razvoda! Ura! Za početak, častio je po jednu flašu na svakom mestu koje je posetio. Po svemu sudeći, ni iz jedne od tih flaša nije loše ni potegao.
Mark Maronije, pa ti si kralj noći, svi živi te obožavaju, kud god da kreneš, gazde noćnih klubova ljube te u usta, ulaziš preko
reda, dobiješ uvek najbolji sto, znaš tačno kako se kome zovu otac, majka, žena, dete, smeješ se na sve njihove viceve (naročito one najmanje smešne), i drogu ti besplatno daju, slike ti izlaze svuda bez ikakvog razloga, prosto čovek da ne poveruje kakav si uspeh u društvu postigao zahvaljujući nekolikim godinama stalnog izlaženja u mondenskim rubrikama! Kao neki paša! „Džetset svet“! Pa daj, reci, bogati, objasni mi, čoveče, zbog čega se to tvoja žena tako udaljila od tebe?
- Rastali smo se sporazumno - mrmlja Mark ulazeći u Bus. Pa dodaje:
- Anom sam se oženio zato što je bila anđeo - iz istog tog razloga smo se i razveli. Verovao sam da sam pronašao ljubav, a onda sam jednoga dana shvatio da je jedino što želim zapravo da pobegnem od te ljubavi.
Došô anđeo, prošô anđeo, tako se kaže kad se u društvu ćuti, i Mark menja temu:
- Jebem ti - poviče on najednom - dobre su ženske ovde, trebalo je da operem zube pre nego što sam izašao. Uh! Gospođice, lepi ste kao slika. Mogu li da vam pomognem da se skinete, ako biste izvoleli?
Takav vam je on, Mark Maronije: pravi se da je gadan lik ispod odela od glatkog somota, samo zato što se stidi da bude dobrodušan. Upravo je navršio trideset godina, a to vam je ono doba, ni tamo ni ovamo; prestar si da budeš mlad, premlad da budeš star. Mark čini sve da bi bio na visini sopstvene reputacije, da nikoga ne razočara. Sve nastojeći da napabirči što deblji pres-buk, vremenom je, malo-pomalo, postajao karikatura samoga sebe. Umara ga kad mora drugima da dokazuje da je fin, da je produhovljen, a da pritom sve vreme izigrava površnog pakosnika, držeći se, ono kao, razuzdano, što će reći - tuga da te uhvati kad ga vidiš. Jedino, stoga, sam i može da bude kriv što kad najednom, nasred plesnog podijuma, uzvikne: Jeeee! Razveo sam seeeee!“ - niko ne prilazi da ga uteši. Jedino mu oni laserski snopovi proburaze srce, kao da su mačevi.
Kucnuo je, međutim, i čas kad i naizgled jednostavna operacija kao što je hod postaje preterano zahtevna. Mark, povodeći se, seda na moped. Noć je led-ledena. Pijan ko majka, Mark oseća kako mu suze liju niz obraze. Ma, to je sigurno od vetra. Očni kapci su mu i dalje postojani, kao mramorni. Kacigu ne nosi. Dolče vita, ono beše? More, kakav dolče vita? Kud li se denuo taj dolče vita? Previše je uspomena, previše toga što valja zaboraviti, a težak je to posao, kako sve to izbrisati iz glave, treba sad proživeti toliko novih lepih trenutaka da bi imao nečim da istisneš one stare.
Vraća se kod ortaka koji sede kod Barona, u Aveniji Marso. Šampanjca nema za džabe, a ni riba. Primera radi, ako hoćeš da spavaš s dve cice, to ti izađe na 6.000 frandži, dok jedna sama košta 3.000 franaka. Nema, znači, ni popusta. Hoće ribe keš; Mark izlazi, traži bankomat da digne novac na karticu; ženske ga odvlače u hotel, skidaju se u taksiju, dudlaju mu naizmenično, on ih drži za glave i cima; u sobi se mažu nekom miomirisnom kremom, i on jebe jednu dok ova liže onu drugu; u jednom trenutku, pošto vidi da neće moći da svrši, on odglumi orgazam, a onda odlazi do kupatila da tamo, neprimetno, spusti prazan kurton u kantu za đubre. Kući se vraća taksijem, u cik zore, kad ono:
„Gorak je sad ukus alkohola
Od onog juče ne osta pola
Orkestar što odeću ne bira
Demode pomalo
O praznini života svira
Mog propalog


(Kristof, Lepi čudak)


On donosi odluku da će, ubuduće, svaki put masturbirati pre nego što izađe u grad, čisto da ne bi pao u iskušenje da napravi neku glupost.

3.
Na plaži, napušten



Dobar dan svima, pisac ovde. Dobrodošli vi meni u moj mozak, i oprostite što smetam. Dosta je bilo varke: odlučio sam da postanem sam svoj glavni lik. I inače, meni se nikad ništa strašno ne dešava. Niko ne gine oko mene. Primera radi, nikada nogom nisam kročio u Sarajevo. Moje drame odigravaju se u restoranima, u noćnim klubovima i stanovima sa štukaturama. Nešto najbolnije što me je zadesilo u poslednje vreme bilo je to da me nisu pozvali na reviju Džona Galijana. A onda, eto ti najednom, umirem od tuge. Sedam se vremena kad su svi moji drugovi pili, pa perioda kad su se svi drogirali, pa onda kad su se poženili, a sada prolazim kroz period kad se svi razvode, pre nego što će umreti. A sve to se događa na mestima inače prilično veselim, kao što je ovo, na Crvenom jedru, jednoj plaži u Sen Tropeu, gde je mnogo toplo, na šank se penju lumpenproleterske droce u bikiniju, plešu evrodens, a odozdo ih šibaju mlazom iz boce kristal rederera od 0,75 litara pre nego što će im polizati nozdrve. A oko mene na sve strane usiljeni osmesi. Dođe mi da se udavim u moru, ali gde god pogledam - ono džet-ski.
Kako li sam samo dozvolio da mi, evo do ovoga časa, razni prividi određuju kako ću živeti? Često se kaže da „treba sačuvati privid“. A ja kažem, kad vidite neke privide, obavezno ih pobijte, jer to je jedini način da se spasete.

4. Najtužnije stvorenje koje sam ikad sreo



Zimi u Parizu ima mesta gde je hladnije nego drugde. Badava piješ žestinu, ovo ti je kao da ispod šanka bije vejavica. Nastupa ledeno doba. Drhte ljudi čak i u gomili.


Sve sam uradio kako treba: rođen u dobroj kući, školovao se prvo u Montenjevom liceju, pa u srednjoj školi Luj Veliki, zatim studirao na institutima gde su mi se putevi ukrštali sa sve samim inteligentnim ljudima koje sam pozivao na ples, pri čemu su neki od njih išli čak dotle da me zapošljavaju, a i oženio sam se najlepšom devojkom koju sam upoznao. Što lije ovde toliko hladno? U kom sam to tačno trenutku krenuo stranputicom? Jer nikada ja nisam tražio ništa više do da vama ugodim; da budem čovek na mestu nikada mi nije bilo toliko važno. A zašto i ja nisam imao prava na to, kad su toliki drugi imali? Zašto je meni, umesto jednostavne sreće čiji sam sjaj mogao da nazrem u daljini, jer toliko mi je bilo dato - zapalo ovo urušavanje, pritom tako komplikovano?


Ja sam mrtav čovek. Svakog jutra budim se s nepodnošljivom željom da spavam. Oblačim se u crno jer žalim za samim sobom. Nosim crninu za čovekom koji sam mogao da budem. Hodam ujednačenim korakom, i eto me u Ulici lepih umetnosti - istoj onoj ulici gde je, osim mene, umro i Oskar Vajld. Odem u restoran, pa ništa ne pojedem. Šefovi sala se ljute kad vide da nisam ni pipnuo njihove specijalitete. Ali vi ste se toga već nagledali, zar ne, vi, mrtvi koji poslednje zalogaje glavnog jela gutate oblizujući labrnju? Sve što popijem pijem isključivo našte srca. Prednost: brzo se napijem. Neprijatnost: čir na želucu.
Više se ne osmehujem. To sad već prevazilazi moje snage. Mrtav sam i pokopan. Neću imati dece. Mrtvi se ne razmnožavaju. Ja sam onaj mrtvac što se rukuje s ljudima po kafeima. Mrtav sam, ali prilično srdačan, i veoma zimogrožljiv. Smatram da sam najtužnija osoba koju sam ikada sreo.
Zimi, u Parizu, kad se živa u termometru spusti ispod nule, ljudsko biće oseća potrebu za lepo osvetljenim zadnjim salama noćnih klubova. Tamo, sakriven usred stada, može čovek konačno da drhti do mile volje.

5.
Rok upotrebe



Može čovek da bude veliki, cmomanjast i da plače. Da bi u tome uspeo, dovoljno je da iznebuha otkrije kako ljubav, u stvari, traje tri godine. To je jedno od onih otkrića kakva ne bih poželeo ni najgorem neprijatelju - pri čemu sam dužan da napomenem da je ovo samo stilska figura, pošto ja najgoreg neprijatelja nemam. Snobovi nemaju neprijatelje, i zbog toga stalno govore loše o svima živima - pokušavaju neprijatelja da steknu.
Komarac poživi jedan dan, ruža - tri dana. Mačka trinaest godina, a ljubav tri. Tako je to. Prvo ide godina strasti, onda godina nežnosti i na kraju godina dosade.
Prve godine kažemo: „Ako me ostaviš, UBIĆU se.“
Druge godine kažemo: „Ako me ostaviš, pariću, ali ću se već nekako oporaviti.“
Treće godine kažemo: „Ako me ostaviš, otvaram šampanjac.“ Niko vas unapred neće opomenuti da ljubav traje tri godine. Ljubavna zavera i počiva na jednoj dobro čuvanoj tajni. Ubede vas, čak, da će ljubav trajati dok ste živi, a ona, ljubav, čisto hemijski gledano, ispari u roku od tri godine. Čitao sam o tome u jednom ženskom časopisu: ljubav je posledica kratkotrajne navale dopamina, noradrenalina, prolaktina, luliberina i ocitocina. Jedan mali molekul, feniletilamin (PEA), podstiče u nama osećanja radosti, ushićenja i euforije. Onaj grom što nas udari, to su, u stvari, samo neuroni limbičkog sistema koji su zadojeni PEA-om. Nežnost, to su vam endorfini (opijum za ljubavnike). Društvo vas obmanjuje: ono vam prodaje priču o velikoj ljubavi, iako je naučno dokazano da dejstvo navedenih hormona prestaje posle tri godine.
Statistika, uostalom, govori sama za sebe: jedna strast traje u prošeku 317,5 dana (pitam se samo šta li se zbiva tokom onih poslednjih pola dana), a u Parizu se, od tri para koja sklope brak, dva razvedu u roku od tri godine posle svečane ceremonije venča-nja. U demografskim godišnjacima Ujedinjenih nacija specijalisti za prebrojavanje postavljaju pitanja u vezi s razvodom braka stanovnicima šezdeset dve zemlje sveta, i tako još od 1947. godine. Većina razvoda odigra se u toku četvrte godine braka (što će reći da je brakorazvodna parnica pokrenuta krajem treće godine). ,,U Finskoj, u Rusiji, u Egiptu, u Južnoj Africi - stotine miliona muškaraca i žena obuhvaćenih istraživanjem OUN-a, ljudi koji govore različitim jezicima, bave se različitim zanimanjima, oblače se na različite načine, barataju različitim valutama, zapevaju različite molitve, boje se različitih demona, ljudi koji neguju nade i snove u beskrajno raznolikim vidovima... najčešće se razvode upravo posle navršene treće godine zajedničkog života.“ Nešto ovako banalno može još samo dodatno da unizi čoveka.
Tri godine! Statistika, biohemija, moj lični slučaj: ljubav uvek isto traje. Podudarnost koja uznemirava. Zašto baš tri godine, a ne, recimo, dve, ili četiri, ili šeststo? S moje tačke gledišta, to samo potvrđuje postojanje one tri etape koje često podvlače Stendal, Bart i Barbara Kartland: strast - nežnost - dosada, krug sačinjen iz tri dela, od kojih svaki traje po godinu dana. Dobijamo tako trougao koji po svetosti ne zaostaje za Svetim trojstvom.
Prve godine kupujemo nameštaj.
Druge godine pravimo novi razmeštaj.
Treće godine delimo nameštaj.
Sve je to sažeo Fere u pesmi ,,S vremenom čovek prestaje da voli“. Ma, kako se vi samo usuđujete da se merite sa žlezdama i neurotransmiterima koji će vas neizbežno ostaviti na cedilu, i to predviđenog dana u predviđeni sat? U najgorem slučaju, možemo diskutovati o pesnikovom lirskom pogledu na svet, ali ko digne glas protiv prirodnih nauka, protiv demografije - nema čemu da se nada.

6.
Na izmaku snaga



Kući sam se vratio u žalosnom stanju. Za boga miloga, kako je to jadno kad se čovek u mojim godinama prepušta takvim stanjima! Kult pijanstva, pa to iživiš u osamnaestoj! Kad ti je trideset, stvarno je bedno opijati se. Progutao sam polovinku ekstazija da bih mogao da se žvalavim s nepoznatima. Bez toga, previše sam stidljiv da bih bilo šta pokušao. Nemoguće je prebrajati devojke koje nikada nisam smarao isključivo iz straha da ću doživeti fijasko. Na tome moj šarm i počiva: nemam pojma da ga uopšte imam. U Kraljici sam sreo neke dve lepe plavuše, pijane, koje su mi gurale jezičine u uši, stvarajući mi tako stereo efekat klokotanja u glavi. Pitale su me:
- ’Oćemo kod tebe, ili kod nas?
Pošto sam im kolektivno odvalio žvaku (izujedao im sve četiri sise đuture), ponosno odgovorih:
- Vi kod sebe, ja kod sebe. Nemam kurtone, a sem toga, večeras slavim razvod, i bojim se da mi se ne bi digao.
Ni sam ne znam kako nisam pao s mopeda, tek - vratio sam se nekako u svoj opusteli stan. Pesnica teskobe nemilosrdno me je tukla u želudac: prolazi dejstvo eksa. A šta će to meni? Što bi čovek uopšte provodio jedno veče bežeći od samoga sebe, ako će se na kraju te jurnjave naći na kućnoj adresi? U džepu mantila pronašao sam nešto malo kokaina što mije ostalo u jednoj koverti. Ušmrknuo sam čak i malo kraft papira. To će mi ublažiti čamotinju. Ostalo mi je belog praha na vrhu nosa. Sad mi se više ne spava. Svanuo je novi dan, Francuska kreće u nove radne pobede. A za sve to vreme jedan neiživljeni pubertetlija satima i satima ležaće kao klada. Previše razvaljen da bih spavao, čitao ili pisao, zuriću u tavanicu i stezati zube. Tako sav rumen u licu, belog nosa, u ogledalu susrećem klovna u negativu.
Danas neću na posao. Dičim se što sam odbio da učestvujem u biseksualnim orgijama dan posle razvoda. Sit sam devojaka s kojima uveče legneš, a onda te ujutro muka uhvati kad se pored njih probudiš.
Ne računajući ono kad ti iskipi mleko, teško je ovom svetu naići na većeg malera od mene.

7.
Recept da ti bude bolje



Često ponavljati ove tri rečenice:
1) SREĆA NE POSTOJI.
2) LJUBAV JE NEMOGUĆA.
3) NIŠTA NIJE STRAŠNO.
Bez zezanja, makar izgledalo idiotski, ali ovaj recept mi je možda i spasao život kad sam dodirnuo dno. Probajte i vi kad sledeći put padnete u nervnu depresiju. Preporučujem vam.
A evo i spiska tužnih pesama koje možete da slušate da biste ponovo stali na noge: „April Come She Will" od Sajmona i Garfankla (20 puta), „Trouble" od Keta Stivensa (10 puta), „Something in the Way She Moves" od Džejmsa Tejlora (10 puta), ,,Et si tu n’existais pas“ od Žoa Dasena (5 puta), „Sixty Years On“, pa odmah i „Border Song" od Eltona Džona (40 puta), „Everybody Hurts" od REM (5 puta), „Quelques mots d’amour" od Mišela Beržea (40 puta, ali nemojte mnogo da se puvate), „Memory Motel" od Rolingston-sa (8 i po puta), „Living Without You" od Rendija Njumena (100 puta), „Caroline No" od Bič bojsa (600 puta), „Krojcerovu sonatu" od Ludviga van Betovena (6.000 puta). Dobra kompiliška: već sam napravio slogan.
„Kompiliška tugaljiva,
crne misli što priziva.“

8.
Za one koji su propustili početak



Imam trideset godina, a još nisam u stanju da pogledam lepu devojku u oči a da se ne zacrvenim. Zaprepašćujuće je kad si tako osećajan. Već sit svega da bi se stvarno zaljubio, a opet previše osetljiv da bi ostao ravnodušan. Rečju, preslab da bi ostao u braku. Ali šta se to sa mnom događa? Očigledno je preveliko moje iskušenje da vas uputim na prethodne dve knjige, ali to, na kraju krajeva, i ne bi baš bilo fer s moje strane, imajući u vidu da su ta remek-dela romantične književnosti sravnjena sa zemljom nedugo posle poluuspeha koji su postigla.
Da sažmemo onda prethodne epizode: nekada sam bio nepopravljivi veseljak, čist izdanak našeg društva u kojem vlada jalova raskoš. Rođen sam 21. septembra 1965. godine, dve decenije posle Aušvica, prvog dana jeseni. Na svet sam došao onog dana kad lišće počinje da pada s drveća, onog dana posle kojeg dani bivaju sve kraći. Otuda, možda, ta moja razočaranost. Za život sam zarađivao nižući reči, što u novinama, što u reklamnim agencijama - pri čemu su ove potonje bile utoliko bolje što su više plaćale za manji broj nanizanih reči. Pročuo sam se organizujući po Parizu razna slavlja u trenutku kada u Parizu više niko ništa nije slavio. Nema to, istina, nikakve veze s recima, a ipak, eto, upravo sam tako sebi stvorio ime i prezime, verovatno zato što u naše vreme one što nižu reči smatraju manje važnima od ljudi čije fotke izađu u nekoliko časopisa u rubrikama posvećenim noćnom životu.
Iznenadio sam one koji su se zainteresovali za moj životopis, i to time što sam se oženio iz - ljubavi. Jednoga dana, u jednim plavim očima, sagledao sam večnost, ili mi se bar tako učinilo. Ja, koji sam život provodio od danas do sutra, od poslića do poslića, samo da ne bih imao vremena da klonem duhom, pomislio sam tada da sam srećan čovek.
Moja žena, Ana, bila je nestvarna, lepa kao sunce, gotovo neverovatno lepa. I preterano lepa da bi bila srećna - ali to sam uvideo kad je već bilo prekasno. Satima sam tako umeo da je gledam. Ponekad bi postala svesna mog pogleda, pa bi me prekorela: „Prestani tako da buljiš u mene“, povikala bi, „ideš mi na živce“. Ali gledati nju, gledati je kako živi - vremenom je postalo moja omiljena predstava. Momci kao što sam ja, koji su u detinjstvu sebe smatrali ružnima, toliko se, generalno gledano, čude ako uspeju da zavedu neku lepu devojku, da je obično malo prebrzo i zaprose.
Ostatak nije bogzna kako originalan: da sad ne zadiremo u detalje, recimo samo toliko da smo se Ana i ja uselili u jedan stan koji je bio premali za jednu tako veliku ljubav kao što je bila naša. Samim tim, počeli smo prečesto da izlazimo, i tako nas je zahvatio jedan vrtlog, koji je mogao samo da nas pokvari. Evo šta su ljudi o nama govorili:
- Mnogo njih dvoje nešto izlaze.
- Da, jadnici... Mora da im mnogo loše ide!
TI ljudi, pritom, i jesu bili donekle u pravu, makar im i prijalo što im se, posle toliko vremena, dogodilo da im jedna lepa devojka svojim prisustvom razvedri sive večeri.
Takav je život: čim vam se i sasvim malo posreći, život se poštara da vas prizove redu.
Bili smo neverni jedno drugome, prvo jedno pa drugo.
Rastali smo se kao što smo se i uzeli - ne znajući zbog čega.
Brak je jedna divovska podvala, jedna paklena prevara, jedna organizovana laž u kojoj smo se nas dvoje pogubili kao dvoje male dece. Zašto? Kako? Vrlo jednostavno. Imamo jednog mladića koji prosi mladu ženu koju voli. Crkava od prpe, i to je baš slatko; zacrveni se ko bulka, preznojava se, muca, a ona - gleda ga blistavim očima, nervozno se smeje, tera ga da ponovi pitanje.
Onog časa kad mu ona kaže „da“, najednom - na njih se survava beskrajna lista obaveza, te porodične večere, te porodični ručkovi, te planiraj ko če gde da sedi, te probaj haljinu, pa onda pazi na rečnik, pa zabranjeno podrigivati i prdeti u prisustvu tašte i tasta, ispravi leđa, smeškaj se, osmeh na lice, i eto ti košmara bez kraja, s tim što je sve to, u stvari, tek početak; a kasnije, videčete već, sve je lepo organizovano da se on i ona na kraju smuče jedno drugome.

9.
Kiša na Kopakabani



Bajke postoje samo u bajkama. Istina je varljivija. Istina je uvek varljiva, zato svi i lažu.
Istina - to je fotografija neke druge žene koja je, mojom nepažnjom, pronađena u mojoj putnoj torbi u Rio de Žaneiru (Brazil), dan uoči Nove godine. Istina - to je da ljubav počinje u ružinoj vodici, a završava se u vodici punoj govana. Ana je tražila četku za kosu, a onda joj se kosa na glavi digla od polaroida na kojem se videla neka žena, a usto i nekoliko ljubavnih pisama koje nije napisala Ana.
Ana me otkačila na aerodromu u Riju. Htela je da se vrati u Pariz bez mene. Nisam bio u poziciji da joj protivurečim. Plakala je, onako, kao gromom ošinuta. Užasnuta je bila, kao neko ko je u dvadeset sekundi izgubio sve. Ta divna devojčica u trenu je saznala da je život strašan i da joj je propao brak. Ništa više pred očima nije videla, ni aerodroma tu nikakvog nije bilo, ni reda u kojem smo čekali, ni tabli s informacijama, ničega; sve je nestalo, sve sem mene, njenog mučitelja. Kako mi je danas žao što je tada nisam zagrlio! Ali mene su tada potpuno smele te njene suze koje su neprestano tekle, i svi živi naokolo su me gledali. Kad ispadneš đubre na javnom mestu - nije li to već samo po sebi dovoljna blamaža?
Umesto da zatražim od nje oproštaj, rekao sam joj: „Hajde, propustićeš avion“. Ništa nisam kazao da je zadržim. Ništa. A i danas kad se setim tih trenutaka, zadrhti mi ova moja brada. Njen pogled bio je preklinjući, tužan, suzan, mržnjom ispunjen, poražen, zabrinut, izneveren, bezazlen, ponosit, prezriv, a opet je sve vreme bio isto onako - plav. Nikada ga neću zaboraviti; u tom pogledu ogledao se bol. Moraću nekako, pomislio sam, da naučim da živim s tom svinjarijom koju sam napravio. Umemo da se sažalimo nad onima koji stradaju, ali ne i nad onima koji nanose bol. Snađi se, odrastao si čovek, stari moj. Ti si taj koji nije održao datu reč. Seti se onoga na kraju Adolfa: „Krupno pitanje u životu upravo je bol koji nanosimo, a ni najdomišljatija metafizika ne može da opravda čoveka koji je slomio srce nekome ko ga je voleo.“1
Posle sam se sam razvlačio po Kopakabani, sav skrhan, i popio sam, usamljen kao niko nikada, dvadeset kaipirinja2, i osećao se kao poslednje govno, kao nepravednik i čudovište. I čekao sam svaki čas da se okamenim i ostanem takav, leden. Prvi put posle nekoliko decenija, na doček Nove godine u Riju počela je da pada kiša. Božja kazna. Klečeći na pesku, uz zaglušujuće bubnjanje sambe, i ja sam proplakao s nebom.
Ima noći kada je san pravi luksuz. Na ono spavanje mislim kad možeš da se probudiš iz tog ružnog sna. Šta bismo dali u takvim trenucima da se sve to nikada nije desilo. Šta bismo dali kad bismo samo mogli ponovo da presložimo kockice svojih života. Jer upravo kad drugome nanosimo bol, sami sebe najviše upropašćavamo.
Da, istina je to, vrlo se dobro sećam one noći kad sam prestao da spavam. Milion Brazilaca, svi u belo odeveni, na plaži, a pada kiša. Ogromna veštačka vatra ispred hotela Meridijan. Trebalo je sad još baciti belo cveće u talase, i zavetovati se na nešto, s tim što će božanstva taj zavet ispuniti u roku od godinu dana. Zafrljačio sam buket u tu vodurinu, od srca zaželevši da sve ispadne kako treba. Ne znam šta se to desilo: ili je to cveće što sam bacio bilo ružno, ili su bogovi trenutno bili odsutni. U svakom slučaju, želja mi dosad nije uslišena.

10.
Palata pravde u Parizu



Razvod nikad nije lak. Kakva smo mi to đubrad postali kad verujemo da takav čin može da se obavi kao nešto neozbiljno? Ana je verovala u mene. Poverila mi je život svoj pred Bogom (i, još impresivije, pred Republikom Francuskom). Potpisao sam pakt kojim sam joj obećao da ću se zauvek brinuti o njoj i da ću podizati našu decu. Obmanuo sam je. Ona je tražila razvod: tako se stvari razmotavaju, u kontra smeru, jer ja sam bio taj koji je nju zaprosio. Ja sam izdajica, ja sam kukavica - a to je, ipak, previše za jednog oca porodice. Kriv sam, priznajem - samo da konačno prestanem da tovarim sebi krivicu.
Zašto niko sa strane ne prisustvuje razvodima? Kad sam se ženio, svi moji prijatelji bili su oko mene. Ali svanuo je i dan razvoda, a ja sam nezamislivo sam. Nema svedoka, nema deveruša, nema rodbine, ni pijanih drugara koji te tapšu po ramenima. Ni cveća ni kruna. Voleo bih da nešto bacaju na mene, ako već ne može pirinač, šta ga ja znam, može i truli paradajz, na primer. Po izlasku iz palate pravde takva vrsta projektila sasvim je uobičajena pojava. Kud li se denuše svi ti bližnji koji su hasali čajne kolačiće na mojoj svadbi, a sad me, evo, bojkotuju, pri čemu bi moralo da bude suprotno - zar ne bi ljudi trebalo da se žene sami, a razvode se uz podršku svih svojih prijatelja?
Neki anglikanski pastori priređuju razvode u vidu ugodnih verskih obreda, i tom prilikom blagosiljaju rastavljene supružnike i svečano poništavaju brak. „Oče, vraćam vam ovaj prsten kao znamen da je moj brak okončan.“ Mislim da to ima šmeka. I papa bi trebalo da razmotri ovo pitanje: tako bi svet opet počeo da se vraća u crkve, a sem toga - zar ne bi razrešenje od bračnih dužnosti donosilo i više novca nego što se ubere od venčanja? Ideja o kojoj bi definitivno trebalo malo više razmisliti, kažem sebi dok matičar pokušava nekako da nas pomiri. Pita nas, Anu i mene, da li smo sigurni da želimo da se razvedemo. Obraća nam se kao da imamo četiri godine. Osećam potrebu da mu odgovorim ne, nismo sigurni, došli smo ovamo da odigramo partiju tenisa. A onda razmislim malo, i shvatim da nas je on, u stvari, prozreo; u pravu je čovek, mi i nismo ništa drugo nego deca od četiri godine.
Razvod je mentalno skidanje dane. U odsustvu „pravednog rata“ koji smo zaslužili, ova vrsta katastrofe (isto kao kad izgubiš majku ili oca, ostaneš paralizovan posle saobraćajne nesreće, ili te izbace iz iznajmljenog stana zbog nepoštovanja kućnog reda) zapravo su jedini događaji iz kojih možemo da naučimo kako da postanemo ljudi.
... A i zašto se kaže preljuba kad ona stiže posle ljubavi?


Ljudi se prave da su ravnodušni, da im je svejedno što se razvode, ali dođe i taj užasni trenutak kad shvate da su iz priče „Uspavana lepotica“ uskočili u pesmu „Nećemo ostariti zajedno“. Zbog divne uspomene, sad moramo da zaboravimo sve one tako drage nadimke koje smo jedno drugome davali, i da spalimo sve fotografije s medenog meseca, i da gasimo radio kad god puste pesmu koju smo nekad zajedno pevušili. Od pojedinih rečenica, inače, doći će vam da iskočite iz rođene kože: „Šta da obučem?“, „Kuda ćemo večeras?“ - jer one prizivaju ružne uspomene. Suze će vam, iz neobjašnjivih razloga, navirati na oči kad god prisustvujete ponovnom susretu zaljubljenih na aerodromu. Čak i „Pesma nad pesmama“ postaće za vas prava mora: „Kao perje gugutke lepo je lice vaše, a vrat vam je kao od raskošnih ogrlica sazdan... Srce ste mi ranili, sestro moja, ženo moja, srce ste mi ranili pogledom jednog oka svog, i maljicom tom na vratu“.
Ubuduće ćemo se viđati isključivo u prisustvu nasmejane advokatice koja će, da slika bude potpuna, biti u visokoj trudnoći, sa stomakom do zuba. Poljubićemo se kao stari prijatelji. Otići ćemo zajedno na kafu, kao da Zemlja nije prestala da se okreće. Oko nas će ljudi živeti i dalje. Ćaskaćemo malo, sve u šaljivom tonu, a onda, kad se budemo rastajali, kao da to nije ništa, rastaćemo se zauvek. „Videćemo se“, glasiće poslednja laž.

11.
Tridesetogodišnjak



Tamo gde ja živim, čovek sebi ne postavlja ama baš nikakva pitanja pre tridesete godine, a kad dođe trideseta, naravno, previše je kasno da bi se na bilo koje pitanje dao odgovor.
Evo kako to ide: dvadeset ti je godina, lupaš koješta, a onda se probudiš, kad ono - imaš trideset godina. Gotovo je: nikada više broj tvojih godina neće počinjati cifrom 2. Moraš da prelomiš u sebi: stariji si, eto, deset godina nego pre deset godina, a imaš i deset kila više nego prošle godine. Koliko ti godina preostaje? Deset? Dvadeset? Trideset? Očekivani prosečni ljudski vek daje ti još 42 godine fore ako si muško, tj. 50 godina ukoliko si žensko. Ali u to nisu uračunate bolesti, ćelavljenje, senilnost, fleke po šakama. Niko sebi ne postavlja ova pitanja: jesmo li izvukli dovoljno od tog života? Da lije trebalo drugačije živeti? Jesmo li s pravom osobom, na pravom mestu? Šta nam nudi ovaj svet? Od rođenja do smrti, prepuštamo svoje živote automatskom pilotu, i potreban je nadljudski napor da bi se izmenio kurs.
U dvadesetoj sam verovao da znam sve o životu. U tridesetoj sam shvatio da ne znam ništa. Deset godina proveo sam učeći sve ono što je potom trebalo zaboraviti.


A sve je bilo i preterano savršeno. Treba zazirati od idealnih parova: njima je mnogo važno da budu lepi; oni se osmehuju na silu, kao da od toga zavisi uspeh novog filma na Kanskom festivalu. Ono što guši kod tih brakova iz ljubavi jeste to što oni previsoko lete. Jedina neobična stvar koja može da zadesi one koji se uzmu iz ljubavi jeste - propast. Jer, ako neće propast - šta će? Život je već završen. Raj smo već videli, još pre nego što smo proživeli vek. I sada do kraja života treba ostati u istom tom savršenom filmu, s istim, besprekomo odabranim glumcima. Tako se ne može živeti. Kad sve stigne prerano, na kraju dođeš dotle da prizivaš spasenje u vidu propasti. Katastrofe koja donosi olakšanje.


Mnogo mi je vremena trebalo da priznam da sam se, zapravo, i oženio samo zbog drugih, i da brak nikada i nije nešto što činimo za sebe same. Ženimo se da bismo napakostili prijateljima, ili da ugodimo roditeljima, ili i jedno i drugo, a ponekad i obrnuto - prijateljima da ugodimo, a roditeljima da napakostimo. U naše vreme, devet od deset građanskih brakova samo su obavezne stavke u biografiji, svetovnjački obredi na koje roditelji - kud će, šta će - pozivaju goste. Ponekad, u slučajevima ozbiljnijih poremećaja, tazbina proverava da li se ime budućeg zeta može naći u izdanjima Ko je ko, pažljivo merkaju verenički prsten koji je poklonio njihovoj kćeri, čisto da provere koliko ima karata, i insistiraju da reportaža s venčanja bude objavljena u magazinu Point de Vue - Images du Monde. Ali to su stvarno ekstremni slučajevi.
Ženimo se i udajemo isto onako kako polažemo maturu ili vozački ispit: uvek je to isti onaj kalup u koji želimo da se ulijemo da bi bili normalni, normalni, NORMALNI po svaku cenu. Kad već ne možemo da budemo ispred sveta, želimo da budemo kao sav ostali svet, a sve iz straha da ne ostanemo iza njega. A to je najbolji način da se uništi jedna prava ljubav.


Brak nije samo model koji nameće građansko vaspitanje: on je, takođe, predmet jedne kolosalne izdavačke, kinematografske, novinarske, pa čak i književne ispiračine mozga, kolektivna euforija nesagledivih razmera koja se završava tako što zanosne gospođice počnu da žude za burmama i venčanicama, premda im one, da nije bilo te masovne intoksikacije, ni u snu ne bi pale na pamet.
Velika ljubav, to može, sve s neizbežnim usponima i padovima, naravno da će zanosne gospođice razmišljati o tome, jer da takve ljubavi nemaju - čemu život onda? Ali Brak, ta institucija koja ljubav pretvara u dosadu, „sklop ljubavni što traje, i doživotni spoj“ (Mopasan) - ne, o tome nikada one ne bi ni razmišljale. U jednom savršenom svetu, devojke od svojih dvadeset leta ništa ne bi moglo privući jednoj u toj meri veštačkoj tvorevini. One bi maštale o iskrenosti, o strasti, o apsolutu - ne o nekom tamo tipu što je rentirao smoking. Čekale bi čoveka koji bi svakog božjeg dana umeo da ih zadivi, ne čoveka koji će im ponudi ikeine police. Prepustile bi se Prirodi - što će reći požudi - a ona bi već učinila svoje. Ali, nažalost, tu je isfrustrirana mamica koja je svojoj ćerkici poželela da prođe kroz istu nesreću kroz koju je prošla i ona, a i same devojke već su odgledale previše sapunskih opera. I tako one čekaju princa na belom konju - eto još jednog debilnog reklamnog modela koji štancuje obmanuta srca, buduće usedelice, ogorčene samice, dok bi svaku od njih jedan jedini čovek, i to ni po čemu savršen, mogao da usreći.


Malograđani će vam se, naravno, zaklinjati da su takve šeme „aut“, da su se običaji promenili, ali verujte meni, nadrkanoj žrtvi: nikada ugnjetavanje nije bilo nasilnije nego u ovoj našoj epohi lažnih sloboda. Bračni totalitarizam postoji i danas, i iz dana u dan stvara nove nesrećne ljude, nove nesrećne naraštaje. Ta zamka nam se nameće u ime lažnih, izraubovanih načela, s prikrivenim ciljem da i mi prenosimo dalje to nasleđe bola i licemerja. Uništavanje ljudskih života i danas je omiljena razonoda starih francuskih porodica, a one se u tu rabotu i te kako dobro razumeju. Izvežbalo se to. Da, i dan-danas može se slobodno napisati: vi, porodice, mrzim vas.
Mrzim vas tim više što sam se protiv vas prekasno pobunio. U dubini duše, bio sam sasvim zadovoljan. Bio sam seljober, potomak propalih plemića iz Bearna, i šepurio sam se kao paun kad sam video da Ana stvarno hoće da se uda za mene, ona, porcelanska mačka iz visokog društva. A ja sam bio nesmotren, umišljen, naivan i glup. I sad to debelo plaćam. Zaslužio sam ovaj krah. Bio sam kao i sav ostali svet, kao i vi što me čitate, ubeđen da sam izuzetak koji samo potvrđuje pravilo. Da, pa naravno, mislio sam ja, mimoići će mene maler, provući ćemo se mi već kroz iglene uši. Neuspesi se događaju samo drugima. A ljubav se jednog dana spa-kovala i otišla, i ja sam morao da se snađem u ulozi bogzna kako ispunjenog muža. Ali predugo sam već lagao samoga sebe, i jednoga dana sam, nužno, morao da počnem da lažem i nekog drugoga.

12.
Izgubljene iluzije



Naša generacija je previše površna za brak. Ženimo se i udajemo kao što idemo u Mek. A onda - menjamo. Kako da ostanemo sa istom osobom ceo život u jednom društvu u kojem svi redom jedni druge menjaju kao televizijske programe? U vremenu kada se zvezde, političari, umetnici, polovi, religije menjaju kao nikad. Pa zašto bi onda to osećanje zaljubljenosti bilo izuzetak u ambijentu opšte šizofrenije?
A onda, opet, otkud nama uopšte ta čudna opsesija da se upinjemo iz petnih žila kako bismo bilo srečni s jednom, i samo jednom osobom? Od ukupno 558 tipova ljudskih društava, samo njih 24 odsto su monogamna. Poligamna je većina životinjskih vrsta. Što se vanzemaljaca tiče, nema tu šta da se priča: ko zna otkad je još, Galaktičkim ustavom X23, ukinuta monogamija na svim planetarna tipa B#871.


Brak, to vam je kavijar koji ide uz svaki ručak: ono, kad posle nečega što stvarno volite, natrpate stomak do te mere da vam se sve zgadi. „Hajde, hajde, slabo vi to nešto, a? Šta? Ne možete više? A onomad ste prste polizali... Šta je to s vama? Ma, beži, musavko jedan!“
Moć ljubavi, neverovatna njena moć, trebalo je pošteno da prestravi zapadno društvo, čim je ono, eto, stvorilo taj sistem čija je svrha da vam ogadi to što volite.


Jedan američki istraživač nedavno je dokazao da iza neverstva stoje biološki uzroci. Neverstvo je, kaže taj ugledni naučnik, genetska strategija zarad favorizovanja opstanka vrste. Zamislite samo prizor iz domaćeg života: „Ljubavi moja, nisam ja tebe prevario iz zadovoljstva; radi opstanka vrste, čoveče, zato sam te prevario! Možda tebe boli uvo za opstanak vrste, ali neko i time mora da se bavi, znaš! Misliš da ja uživam!“


Meni nikad nije dosta: kad mi se neka devojka dopadne, želim da se zaljubim u nju; kad sam se već zaljubio, hoću da je poljubim; kad je poljubim, hoću da spavam s njom; kad sam već spavao s njom, hoću da živim s njom; kad počnem da živim s njom, hoću njome i da se oženim; a kad se oženim njome, e onda sretnem neku drugu devojku koja mi se dopadne. Muško ti je jedna nezadovoljna životinja kojoj nešto mora da fali, samo što mu je dato da se sam koleba šta će da mu fali. A žene, kad bi htele pametno da odigraju, ne bi se dale muškarcima, pa bi ovi trčali za njima celoga života.
Jedino pitanje u vezi s ljubavlju glasi: kada tačno počnemo da lažemo? Vraćate li se uvek sa istom radošću kući znajući da ćete tamo zateći upravo onu osobu koja vas čeka? Kad joj, ili mu, kažete: „Volim te“, govorite li to baš uvek iskreno? Doći će neminovno - kob nam je takva - trenutak kada ćete te reči izgovoriti na silu. Kada to vaše „volim te“ neće ostavljati isti ukus u ustima. Što se mene tiče, tačno se sećam kad mi je kvrcnulo. O brijanju je reč. Brijao sam se, naime, svake večeri da ne bih bockao Anu kad je noću ljubim. A onda sam jedne večeri - ona je već spavala (ja sam bio izašao sam i ostao u gradu do u sitne sate, što je tipično bedničko ponašanje koje čovek sebi ume da dozvoli pod izgovorom da je, eto, u braku) - legao neobrijan. Mislio sam da to nije ništa strašno, jer ona nije ni svesna da se nisam obrijao. A to je zapravo značilo da je, jednostavno, ne volim više.


Kad se razvode, ljudi kupuju Razdvajanje Dana Franka. Dirljiva je ona prva scena: čovek i žena sede u pozorištu, i on tad prvi put primeti da ga žena više ne voli, jer ona stalno izvlači ruku iz njegove. On pokušava ponovo da je uhvati, ali ona je opet sklanja. Koja drolja, mislio sam ja. Što je tako okrutna? Pa nije valjda toliko teško pustiti rođenog muža da te drži za ruku, aman! I mislio sam tako sve dok se i meni nije desilo to isto. Našao sam se u situaciji da neprestano izbegavam Anin dodir kad pokušava da me uhvati za ruku. Nežno bi me uzela za ruku, ili me uhvatila pod mišku, ili mi spustila ruku na butinu dok zajedno gledamo televiziju, a ja -šta sam ja tad video? Jednu mlitavu, bledunjavu šaku, lepljivu ko gumena rukavica. Uzdrhtao bih od gađenja. Kao da mi je oktopoda na ruku spustila. I krivio sam sebe zbog toga: o, bože, kako to da mi se ovo dešava? Pretvorio sam se u onu fufu iz knjige Dana Franka. Ana je insistirala na tome da izukrštamo prste. Naterao sam se nekako, ali grimasu sam morao da napravim. Skočio sam kao oparen, kao, moram da pišam, a u stvari - samo da pobegnem od te ruke. A posle sam se vratio, istim putem kojim sam i došao, i grizla me je savest dok sam gledao onu ruku, njenu ruku, koju sam toliko voleo. Ruku koju sam zaprosio pred Bogom. Njenu ruku, za koju bih - samo tri godine pre toga - život dao samo da mogu da je držim. I osećao sam samo mržnju prema sebi samome, i stid pred njom, i ravnodušnost neku, i potrebu da briznem u plač. Pa sam privio na srce tu ljigavu hobotnicu, a onda je počastio rukoljubom, nakvašenim tugom i jadom.


Ljubav je gotova onog časa kad je nemoguće vratiti se unazad. Tako je to kad se čovek opasulji: proteklo je mnogo vode, i nerazumevanje je zavladalo; veza je raskinuta a da oni koji su bili vezani nisu to ni primetili.

13.
Flirting with disaster



Te noći, dok sam tako kružio po gradu, prišao mi je neki ortak, hteo čovek da popriča sa mnom. (Ne sećam se više ni ko je taj bio, ni kad mi je prišao, a još manje gde se to dešavalo.)
- Što si tako pokisao? - upitao me je on.
Sećam se da sam mu kao iz topa odgovorio:
- Zato što ljubav traje tri godine.
Te reći su, očigledno, ostavile utisak: tip se istog časa izgubio. Zato sam i počeo te reči da izgovaram gde god da se pojavim. Čim se nešto snuždim, pa me neko pita zbog čega sam takav, a ja njemu, lepo, s neba pa u rebra:
- Zato što ljubav traje tri godine.
Mislim da je to, baš ono, žešća fora.
Na duže staze gledano, čini mi se da bi to, štaviše, mogao da bude dobar naslov za knjigu.


Ljubav traje tri godine. Sve i da ste četrdeset godina u braku, vi sada, u dubini duše, priznajte da i te kako dobro znate daje to istina. I sami dobro znate čega ste se odrekli, i u kom trenutku ste digli ruke. I kad je svanuo taj sudbonosni dan kad ste prestali da se plašite.
Čuti da ljubav traje tri godine nije prijatno; to mu dođe kao neka propala čarolija, ili kao kad budilnik počne da zvrnda usred erotskog sna. Ali treba jednom zasvagda ukloniti tu laž o večnoj ljubavi, temelj našega društva, uzročnik ljudske nesreće.
Posle tri godine, svaki par bi trebalo da se raziđe, da izvrši samoubistvo, ili da napravi decu, što, u stvari, jesu tri moguća načina da i ozvaniči svoj kraj.


* * *



Često kažemo da strast, posle izvesnog vremena, postaje „nešto drugo“, nešto postojanije, nešto lepše. Da je to „nešto drugo“, u stvari, ljubav s velikim ,,Lj“, osećanjem začelo ne toliko uzbudljivo ali, isto tako, ni onoliko nezrelo. Voleo bih da budem potpuno jasan: to „nešto drugo“ strašno me nervira i, ako je to zaista Ljubav, onda tu Ljubav prepuštam lenjim, obeshrabrenim, „zrelim“ ljudima koji su utonuli u vlastitu sentimentalnu utehu. Što se mene tiče, moja ljubav se piše s malim ,,lj“, ali poznaje velike uzlete; ne traje dugo, ali bar dok je tu - oseća se da postoji. Njihovo „nešto drugo“, u koje bi oni želeli da preobraze ljubav, podseća na neku teoriju, izmišljenu da bi čovek mogao da se zadovolji malim, i da onda umiri dušu ubeđujući samoga sebe da je to najbolje što je mogao dobiti. A mene sve to podseća na ljude obuzete zavišću koji, kad prolaze pored luksuznih automobila, ključem zagrebu vrata, jer sami nemaju novca sebi da priušte takva kola.
Apokaliptičan kraj večeri. Ono kad ti dođe da pucaš sebi u stomak. Oko pet ujutro, telefoniram Adelini H., što već samo po sebi znači da mi je loše. A dala mi je kućni broj. Ona sama diže slušalicu: „Alo? Alo? Ko je to?“ Glas promukao. Probudio sam je. Što nije uključila sekretaricu? Ne znam šta da joj kažem. „Ovaj... Izvini što te budim... Hteo sam samo da ti se javim, tako...“ „ko je to? jes’ ti lud, konjino jedna!?“ Spuštam slušalicu. Se-dim, nepomično, obema rukama držim se za glavu, dvoumim se da li da saspem u sebe kutiju leksomila ili da se besim: a što ne bih i jedno i drugo? Nemam konopac, ali ako uzmem nekoliko pol smit kravata pa ih vežem jednu za drugu - i one će završiti poso. Engleski krojači uvek uzimaju izrazito otporne materijale. Na TV lepim papirić za poruke: „gluperda je svako ko nastavi da živi posle tridesete.“ Pametno sam uradio što sam iznajmio stan u kome se vide tavanične grede. Dovoljno je popeti se na stolicu, tu, taaaako, a onda popiti čašu koka-kole u koju si
prethodno sipao izdrobljene anksiolitike. Prebaciš onda omču preko glave i, utoneš u san iz kojeg se, po logici stvari, nećeš probuditi.

14.
Privremeno vaskrsenje



Da - čovek se probudi. Otvori prvo jedno, pa drugo oko, a boli ga glava, i to ne obično, nego za dvojicu, i zbog mamurluka, i zbog ogromne čvoruge u fazi ubrzanog razvoja navrh čela. Posle podne je, i čovek se oseća mnogo glupo s tom raspištoljenom kravatom oko vrata, dok leži pored prevrnute stolice, dok pored njega stoji kućna pomoćnica.
- Dobar dan, Karmelita... Ja sam... Dugo sam spavao?
- Da l’ biste mogô, gos’n, ako nije teško, da se makneš malo d’ usisam, ako može malo, gos’n?
A onda na televizoru nađeš zalepljenu poruku: „gluperda je svako ko nastavi da živi posle tridesete“, i ta moć predviđanja budućnosti prosto te obori s nogu. Jadničak. Dopašće se to svim mladim devojkama, a pravi je bedak, s obzirom na to da je, ipak, reč o jednom običnom razvodu. Trebalo je, uostalom, ranije o svemu misliti. Sada mi, evo, samo još bol pravi društvo. Kakvo je to samo gubljenje vremena: hoćeš da se ubiješ, a već si mrtav.
Samoubice su stvarno teški ljudi. Žena mi je vratila slobodu, i ja to nikako ne mogu da joj oprostim. Zameram joj što me je prepustila meni samome. Zameram joj što mi je dozvolila da krenem od nule. Zameram joj što me je samim tim obavezala da preuzmem odgovornost. Zameram joj što me je naterala da pišem ovaj pasus. Patio sam što sam u ropstvu, sad patim što sam na slobodi. To je, znači, to, taj život odraslih ljudi: gradiš kule od peska, onda ih porušiš da sve pršti, pa sve iz početka, i opet, i ponovo, premda sve vreme znaš da bi ih ionako okean sravnio s plažom?
Kapci su mi teški kao noć kad pada. Ove sam godine mnogo ostario. Po čemu znamo da smo ostarili? Po tome što će nam, recimo, biti potrebno tri dana da se oporavimo od ovakve pijanke. Po tome što već stoti put ne uspevamo da izvršimo samoubistvo. Po tome što smo postali pravi smorovi kad upoznamo nekog mlađeg. Njihov polet nas živcira, umaraju nas njihove iluzije. Star si onog časa kad gospođici rođenoj 1976. godine kažeš: „Sedamdeset šeste? Sećam se, kako da se ne sećam, te godina je bila velika suša.“


Pošto mi je ponestalo noktiju za grickanje, donosim, konačno, odluku da izađem negde na večeru.

15.
Zid plača (nastavak).



Džaba meni što znam da je ljubav nemoguća, siguran sam da ću, kroz nekoliko godina, verovati da ipak jeste moguća. Niko nikada to neće moći da oduzme Ani i meni: to, da smo verovali u ljubav, verovali najiskrenije. Pognuli smo glave i zaleteli se u muletu3 od armiranog betona. Nemojte da se smejete. Niko se ne ruga Don Kihotu koji je, uprkos svemu, jurišao na vetrenjače.


Dugo mi je samouništenje bilo jedini cilj u životu. A onda sam, u jednom trenutku, osetio potrebu da budem srećan. Užasno je to, stidim se toga, oprostite mi: jednoga dana, obuzelo me to prostačko iskušenje da budem srećan. Otada sam, međutim, naučio da je upravo to bio najbolji način da uništim samoga sebe. U suštini stvari, mada to nije plod neke moje svesne namere, ja sam jedan suvisao momak.
Ne znam zbog čega sam prihvatio Žan-Žoržov poziv da odem kod njega na večeru Još nisam bio ogladneo. Za mene je to pitanje časti: da sačekam da ogladnim, pa tek onda da jedem. To znači biti otmen: jedeš kad si gladan, piješ kad si žedan, jebeš kad ti se digne. Ali dobro sad, neću, svakako, čekati da umrem od izgladnjivanja da bih otišao da se vidim s drugarima. Žan-Žorž će sigurno pozvati isto ono društvo prefinjenih bolesnika, mojih najboljih drugova. Niko neće govoriti o svojim problemima jer će svako od nas u svakom trenutku biti svestan da su i svi ostali u problemima do guše. Menjaćemo teme da zavaramo očaj.
Pogrešna mi je bila procena. Žan-Žorž je sam kod kuće. Hoće da me sasluša. Hvata me za kragnu pa me prodrma kao parking-sat koji neće da mu izda karticu pošto mu je progutao deset frandži.
- Sinoć sam te, ono, pitao zbog čega si tako kljoknuo, a ti si mi reko da ljubav traje tri godine. Je l’ ti to mene zajebavaš? Misliš da si uskočio u neke od tih tvojih knjižica? Vidim ja vrlo dobro da to što si se razveo nema nikakve veze s tim! I dobro sad, dosta je bilo budalaština, hoćeš već jednom da bekneš, a? Pa čemu ja ovde, majku mu, služim?


Obaram pogled, da sakrijem suze. Pravim se kao da sam na-zebao, da bih mogao da istresem nos. Mrmljam:
- Ovaj... ma nije, stvarno, nemam predstavu šta hoćeš da kažeš...
- Čekaj. Koja ti je ta? Je l’ je poznajem?
A ja, jedva čujno, tužna srca, kao popišan, konačno se ispovedam:
- Zove se Alisa.

16.
Hoćeš da mi budeš harem?



I evo kako je to bilo: Mark i Alisa su se venčali pre tri godine. Neugodna je okolnost to što se nisu venčali jedno s drugim.


Mark se oženio Anom, dok se Alisa udala za Antoana. Tako to biva: život uvek nađe načina da nekako iskomplikuje stvari - ili smo, pre će biti, mi ti koji uspeju sve da iskomplikuju?
Alisina je bila ona fotografija koju je Ana pronašla u Riju. Predivan polaroid na kojem se vidi Alisa, u bikiniju, na jednoj italijanskoj plaži, nedaleko od Rima. U mestu Fregene, da budem precizan.


Alisa i ja smo u „vanbračnoj vezi“. Tako čovek našeg doba naziva najlepše strasne romanse. Zbog tih „vanbračnih veza“ ljudi umiru svakodnevno. Često je reč o ženama koje srećete na ulici. Ne izgledaju ništa naročito, jer one, u stvari, u sebi kriju tu tajnu, ali desi se onda da neku takvu vidite kako plače, bez ikakvog razloga, nad otužnim novinskim podliskom, ili vam se nasmeši na neki čudesan način u metrou, i onda - znate već i sami o čemu govorim. Često je situacija daleko od idealne: žena koja živi sama zavoli oženjenog čoveka, on ne želi da ostavi ženu, i strašno je to, mrsko, otrcano. Kod nas dvoje je, međutim, bio ovakav slučaj: oboje smo bili u braku kad smo se sreli. Postojala je, dakle, savršena ravnoteža. S tim što sam ja prvi pukao: ja sam taj koji se razveo, dok Alisa na razvod nije, u stvari, ni pomišljala. Zašto bi ostavljala muža zbog kretena koji se dernja na sav glas da ljubav traje tri godine?
Trebalo je da joj kažem da to nisam mislio ozbiljno, ali tada bih je već lagao. A meni je laži preko glave. Mnogoženstvo je u Francuskoj potpuno legalizovano: dovoljno je imati dara za laganje. Ne mora čovek da bude ne znam kakav čarobnjak pa da ima nekoliko žena. To zahteva samo malo mašte i mnogo organizacije. Znam gomilu likova koji imaju čitav harem, ovde, u Francuskoj, leta 1995. Svake večeri odluče koju će pozvati, a najgore u svemu je to što ta koju pozovu ne da dođe, nego dotrči, jadnica. Da bi tako nešto čovek mogao, valja biti diplomata i licemer, što mu, manje-više, izađe na isto. Ne marim ja za takve stvari. Dosta mi je, ne mogu više. Pošto sam već šizofren u profesionalnom životu, nipošto neću dozvoliti da to postanem i na sentimentalnom planu. Smatram da je upravo to lepo: biti s jednom dok si s njom, ne s dve odjednom.
Rezultat: opet sam.
Ljubav je veličanstven sunovrat: kad znaš da ćeš udariti glavom u zid, a ipak trčiš sve brže; kad juriš u propast, a osmeh ti na usnama; kad sa znatiželjom iščekuješ taj trenutak kad će sve da ode u majčinu. Ljubav je jedina programirana obmana, jedina predvidiva nesreća kojoj se vraćamo, koju opet tražimo. Eto, to sam rekao i Alisi, pre nego što sam je, klečeći, zamolio da pođe sa mnom - uzalud.

17.
Nedoumice



Jednoga dana nesreća je ušla u moj život, i ja, kao prava budala, nikada više nisam uspeo iz njega da je isteram.


Najveća ljubav je ona neuzvraćena. Draže bi mi bilo da do tog saznanja nikada nisam došao, ali to je sušta istina: ničeg goreg nema nego kad zavolite nekoga ko ne voli vas - a u isto vreme, meni lično je to nešto najlepše što mi se u životu desilo. Voleti nekoga ko voli vas - narcisoidno je to. Voleti nekoga ko vas ne voli, to je ljubav. Tražio sam dokaz, stremio ka iskustvu, hteo da upriličim neku vrstu sastanka sa samim sobom kako bih se podvrgao tom preobražaju: nažalost, želja mije uslišena, i to iznad svih mojih očekivanja. Volim žensku koja me ne voli, a ne volim onu koja me voli. Žene mi služe za to da bih se samome sebi zgadio.
„Upita tad Fan-Čang: - Šta je to ljubav?
A učitelj reče: - Više ceniti trud od nagrade, to se zove ljubav.“ (Konfučije)
Hvala ti, prevarante istočnjački, ali ja više nemam nameru da pljujem po nagradama. U međuvremenu, evo me samog, bez igde ikoga. Čim je saznala da me je žena ostavila, Alisa se uplašila i počela da uzmiče. Nema više telefonskih poziva, nema poruka na glasovnoj pošti 3672, nema brojeva hotelskih soba na sekretarici Bi-Bopa4. Ličim samome sebi na malu ljubavnicu smaračicu koja samo čeka da se njen oženjeni dasa seti njene jadne guzice. A ja,
koji sam oduvek gotivio isključivo široke bulevare, sada zatičem samoga sebe u zabačenoj uličici... Jedno jedino pitanje mori me bez prestanka, sumirajući u sebi čitavo moje postojanje:
Šta je gore: da vodiš ljubav s nekom koju ne voliš, ili da neku voliš a da s njom ne vodiš ljubav?
Imam utisak da sam kao Milu5 kad ga uhvate one krize savesti, pa mu se s jedne strane nakači onaj mali anđeo koji mu govori da čini dobro, a s druge onaj demončić koji ga huška da čini zlo. Što se mene tiče, ja imam anđelka koji mi govori da se vratim svojoj ženi, a i đavolka koji me huška da spavam s Alisom. I tako u mojoj glavi neprestano traje jedan tok-šou s dva učesnika, uživo. Draže bi mi bilo da mi đavo naloži da kresnem svoju ženu.

18.
Usponi i padovi



Život je sitkom: niz scena koje se uvek odvijaju u istom dekoru, uvek s gotovo jednim te istim likovima, tako da naredne epizode iščekujemo s nestrpljenjem koje biva ukaljano zaglupljenošću. I mene je, tako, iznenadilo Alisino pojavljivanje na sceni, pomalo kao da je jedna od tri Čudne dame najednom osvanula u Heleni i momcima.6


Alisu ću opisati bez okolišanja: to vam je jedan noj. Kao i pomenuta ptica trkačica, i ona je velika, divlja, i krije se čim oseti opasnost. Njene tanke noge kojima nema kraja (komada dva) pridržavaju senzualno poprsje na kojem se ističu nadmeno isturene voćkice (takođe komada dva). Duga kosa, crna i ravna, uokviruje lice nekako napeto, a opet blago. Alisino telo kao da je i sazdano isključivo zato da izbaci iz ravnoteže dobre oženjene ljude koji ništa nisu tražili - ili koji nisu tražili ništa bolje. To je unekoliko i razlikuje od noja (pri čemu, svakako, valja imati u vidu činjenicu da Alisa ne nosi jaja teška jedan kilogram: imaću kasnije prilike u to lično da se uverim).


Vrlo dobro se sedam našeg prvog susreta, na sahrani moje bake, gde sam otišao sam, bez žene, koja je, s punim pravom, uvek gledala da izbegne te porodične obaveze. Porodica, tvoja rođena, već je sama po sebi dovoljna da ti se život smuči, a zamislite tek kako je to kad ti se na leđa nakači još i neka tuđa familija... Ja sam,
štaviše, sam podržao ženu, ubeđujući je da moja baka, tamo gde se sad nalazi, verovatno neće ni primetiti da nje, Ane, nema među prisutnima. Ne znam, mora biti da sam predosećao da će mi se nešto desiti.
Cela crkva je budno motrila na mog dedu, da vidi hoće li on da brižne u plač. ,,o, mili bože, samo neka izdrži“, molio sam se ja. Ali pop je imao tajno oružje: pomenuo je pedesetogodišnjicu braka mog deke i moje bakice. Oko moga dede, inače pukovnika u penziji, počelo je da se vlaži. Kad je prolio suzu, ostali su to dočekali kao startni signal: cela rodbina odvnula je slavine i ridala, ridala, silne suze prolivajući nad kovčegom. Nezamislivo je, jednostavno, bilo to da je tu, u tom sanduku, baka. Morala je, eto, da umre da bih postao svestan koliko mi je bila draga. More, mani me se! Svi koje volim, i pritom ostajem uz njih, umiru. Briznuo sam u plač, i plakao, plakao bez zadrške, jer ja sam dečko podložan uticajima.
A kad mi se malo razbistrilo pred očima, primetio sam jednu lepu brinetu koja me je već neko vreme posmatrala. Alisa me je videla kako cmizdrim. Ne znam da li je to bilo od uzbuđenja, ili pak od samog kontrasta s mestom na kojem smo se nalazili, tek -proželo me je neopisivo osećanje privlačnosti prema toj tajanstvenoj pojavi u uskom crnom džemperu. Kasnije mi je Alis priznala da sam joj se tada mnogo dopao: pripisaćemo tu grešku u proceni njenom materinskom instinktu. Suština je ipak u tome da je sila privlačenja bila uzajamna: ona je poželela da me uteši, i to se videlo. Taj susret mi je utuvio u glavu da nešto najbolje što možeš da uradiš na jednoj sahrani - jeste da se zaljubiš.
Ona je, inače, bila drugarica jedne moje rođake. Upoznala me je sa svojim mužem, Antoanom, vrlo simpatičnim tipom, možda i previše simpatičnim. I dok me je ljubila u vlažne obraze, shvatila je da sam ja shvatio da je ona uvidela da sam ja uvideo da me je gledala kako me je gledala. Nikad neću zaboraviti prve reči koje sam joj uputio:
- Mnogo mi se sviđa koštana struktura tvog lica.
Imao sam vremena da je natenane posmatram. Mlada žena od svojih 27 godina, jednostavne lepote. Trepavice trepere. Kočoperan smeh od kojeg ti srce zaigra u, najednom pretesnom, grudnom košu. Pa ono čudo potajnih pogleda, puštene kose, ispupčenja u dnu leđa, blistavih zuba. Kardinal Mogli iz Knjige o gepardu. Beti Pejdž razvučena na metar sedamdeset sedam. Lujka koja deluje umirujuće. Staložena namiguša, bestidno uzdržana. Drugarica, neprijateljica.


Kako je moguće da je nisam pre upoznao? Što sam uopšte morao da upoznajem tolike ljude kad među njima nije bila i ta cura?


Bilo je hladno na malom trgu ispred crkve. Vidite i sami vrlo dobro na šta ciljam - tako je, bradavice su joj očvrsle ispod onog crnog, kao salivenog, pulovera. I grudi su joj stajale kao salivene. Lice joj je odisalo čistotom koja je bila u raskoraku s putenošću njenoga tela. Baš moj tip: ništa ne volim toliko kao to protivurečje između anđeoskog lica i kurvanjskog tela. Kriterijumi su mi, tako, na dva koloseka.
A upravo u tom trenutku znao sam da bih dao bilo šta samo da uđem u njen život, u njen mozak, u njen krevet, pa i u ono ostalo. I više nego noj, ta ženska je bila gromobran: privlačila je gromove.
- Poznaješ Baskiju? - upitao sam je.
- Ne, ali lepo izgleda.
- Nije lepo, nego divno. Kakva šteta što sam ja oženjen, a ti udata, jer da nije tako - mogli bismo ovde, na nekom gazdinstvu, da zasnujemo porodicu.
- Sve sa ovcama?
- Sa ovcama, naravno. I s patkama za džigericu, i s kravama za mleko, i s kokoškama za jaja, i jednim petlom za kokoške, i s jednim matorim kratkovidim slonom, i jedno tuce žirafa, i s mnogo, mnogo nojeva kao što si ti.
- Nisam ja noj, ja sam gromobran.
- A-ha! Kad mi već sad čitaš misli, šta li će tek od nas biti?


Kad je otišla, ja sam lutao, opčinjen i bezbrižan, po Getariju, selu Pol-Žana Tulea7, raju u kojem sam proveo detinjstvo. Šetao sam se, svež i lak, iako se, inače, gnušam šetnji (nikome, međutim, nije zapalo za oko: ljudi su i inače skloni kojekakvim besmislicama posle sahrane), bazao sam duž obale mora obraćajući pažnju na svaku stenu, na svaki talas, na svako zrno peska. Osećao sam kako mi duša buja. Celo nebo bilo je samo moje. Mnogo sam bolje prošao na baskijskoj nego na brazilskoj obali. Smešio sam se oblacima utonulim u nebo i baki koja mi zbog toga nije zamerala.

19.
Pobeći od sreće iz straha da sreća ne pretekne



Treba doneti odluku: ili ćemo, lepo, živeti s nekim, ili ćemo za njim/njom žudeti. Ne možemo žudeti za nečim što imamo, bilo bi to protivprirodno. Eto zbog čega neka tamo neznanka može da rasturi i najbolji mogući brak. Makar bili oženjeni najlepšom devojkom na svetu, uvek će se pojaviti neka nova koja će ući u vaš život bez kucanja i delovati na vas kao neodoljiv afrodizijak. S tim što, da sve bude još gore, Alisa nije bila tek tako neka neznanka. Nosila je onaj tesan crni džemper. Tesan crni džemper može da izmeni tok dva života.
Sva ova silna sekiracija potiče od moje detinjaste nesposobnosti da se okanim novotarija, od moje bolesne potrebe da po-kleknem pred dražima nebrojenih i nezamislivih mogućnosti koje se kriju pod okriljem budućnosti. Sumanuto je, prosto, koliko me ono što ne znam uzbuđuje više od onoga što znam. Ali jesam li ja samim tim nenormalan? Nije li i vama zanimljivija knjiga koju dosad niste čitali, ili pozorišna predstava koju ne znate već napamet, nije li i vama milo kad na predsedničkim izborima možete da glasate za bilo koga sem za onoga koji je vladao u prethodnom mandatu?


Najlepše moje uspomene vezane za Anu potiču iz predbračnog perioda. Brak je zločin, jer on ubija tajanstvo. Upoznate jedno čarobno biće, oženite se njime, i najednom, onog čarobnog bića - ni od korova: pretvorilo se u vašu ženu. VAŠU ženu! Kakva uvreda, kakav sunovrat za nju! I tako se ispostavi da je ono što bi trebalo da tražiš, bez predaha, dok si živ - u stvari samo jedna žena koja nikada neće biti tvoja! (S te strane gledano, ja sam s Alisom dobio ono što sam tražio.)
Evo u čemu je problem s ljubavlju, jedini problem, čini mi se: da bi čovek bio srećan, potrebno mu je osećanje sigurnosti, dok mu je, s druge strane, da bi bio zaljubljen potrebna upravo nesigurnost. Sreća počiva na poverenju, dok ljubav traži sumnju, traži brigu. Rečju, kad se sve sabere, u brak stupamo da bismo bili srećni, ali ne i da bismo ostali zaljubljeni. A zaljubiti se nije najbolji način da pronađemo sreću, zaista nije; da je tako, znalo bi se to odvajkada. Ne znam da li sam dovoljno jasan, ali samoga sebe svakako razumem: želim da kažem, zapravo, da je brak spoj nekih stvari koje nikako ne idu zajedno.
Vrativši se u Pariz, primetio sam da svet posmatram drugačijim očima. Ana više nije bila na onom pijedestalu. Ljubav smo vodili potpuno neubedljivo. Život mi je izmicao pod nogama. S trideset petog sprata preselio sam se u prizemlje.
Srećna ljubav ne postoji.
Srećna ljubav ne postoji.
SREĆNA ljubav NE postoji.


Koliko puta da ti čovek kaže da bi najzad to utuvio u glavu, volino?

20.
Sve je propalo



Kad vas neka lepa devojka pogleda kao što je Alisa pogledala mene, dve mogućnosti su u igri: ili je obična namiguša, što znači da ste u opasnosti; ili nije namiguša, što znači da ste u još većoj opasnosti.


Grešan i glup - takav sam ja bio u svojoj hermetički zatvorenoj udobnosti, kad eto ti, iznenada, došla je Alisa, uhvatila me za gušu, raščepila mi čeljust i iscedila mi limun u ždrelo.


- Gospode - neprestano sam ponavljao - daj, molim te, da ova ženska voli muža, jer u protivnom ja sam u govnima do guše!
A nisam davao nikakve znake života, što se Alise tiče. Nadao sam se da će vreme izlečiti to lako probadanje u srcu. I bio sam u pravu: vreme mi jeste otupelo osećanja, ali ne ona osećanja koja sam ja hteo da otupim. Ceh je, na moje veliko nezadovoljstvo, platila Ana. Mnogo tuge ima u ovome svetu, ali teško je prevazići onu tugu koja obuzme ženu kad oseti da ljubav koju je neko prema njoj osećao nestaje, o, tako lagano, ne preko noći, ne, ali nezaustavljivo, kao što pesak ističe iz peščanika. Žena ima potrebu da joj se muškarac divi, jer samo tako može da cveta; bar ja tako gledam na te stvari. Cvetu je potrebno sunce. Ana je venula na moje oči, koje su gledale drugde. A šta sam mogao? Brak, vreme, Alisa, svet, kruženje planeta, tesni cmi puloveri, mastrihtska Evropa - sve se to, kanda, zajedničkim snagama obrušilo na naš nedužni bračni par.


* * *



Ostavljao sam ženu, a opet - ja sam se to, u stvari, opraštao sa samim sobom. Najteže od svega i nije napustiti Anu, već odreći se lepote naše zajedničke istorije. Osećao sam se kao neko ko diže ruke od poduhvata koji mu je dugo bio srcu drag: razočaran i rasterećen u isti mah.

21.
Upitnici



Kad sretnem druga na ulici, sve češće razgovor krene ovim tokom:
- Ej, zdravo, kako si mi?
- Loše, a ti?
- I ja.
- Dobro onda, vidimo se.
- Zdravo.


Ili naletim na drugara koji mi ispriča vic:
- Znaš koja je razlika između ljubavi i herpesa?
- ...
- Hajde... Potrudi se malo... Ne znaš?
- ...
- A baš je lako: herpes traje dok si živ.
Ne smejem se. Ne vidim šta tu ima smešno. Mora da sam smisao za humor negde usput izgubio.


Dovoljno je mučno kad shvatiš da sebi postavljaš ista pitanja kao svi drugi. To je lekcija iz skromnosti.
Jesam li u pravu kad napuštam nekoga ko me voli?
Da nisam ja jedno obično đubre?
Čemu služi smrt?
Hoću li ponoviti sve svinjarije koje su pravili i moji roditelji? Može li se uopšte biti srećan?
Je li moguće zaljubiti se a da se to ne završi u krvi, spermi i suzama do kolena?
Zar ne bih nekako mogao da zaradim mnogo novca i pritom radim mnogo manje?
Koju marku tamnih naočara treba poneti na Formenteru?8


Posle nekoliko nedelja femkanja i mrcvarenja, došao sam do sledećeg zaključka: ako vam žena postaje drugarica, vreme je da nekoj drugarici ponudite da vam postane žena.

22.
Ponovni susret



Alisu sam drugi put video na nekoj proslavi koju neću sad da opisujem, jer bilo bi to puko gubljenje vremena. Ali evo, u osnovnim crtama: neka Anina drugarica upravo je bila ostarila još jednu godinu, pa je našla za shodno da proslavi taj događaj. U trenutku kad sam prepoznao gipku Alisinu siluetu (i njenu kožu, nežnu ali elastičnu), upravo sam Ani sipao šampanjac u čašu. Nastavio sam tako da sipam, sve dok nisam dobro nakvasio stolnjak. Alisa i njen muž nazdravljali su jedno drugome. Grdno sam se zajapurio u licu. Strusio sam u sebe viski na eks. Morao sam da zurim netremice u rođena stopala da bih hodao pravo. To mi je, pored ostalog, omogućilo da kosom zaklonim rumene obraze. Bežeći od bračne drugarice, šmugnuo sam u klonju da popravim frizuru, da vidim još jednom da li sam se dobro obrijao, da skinem naočare, otresem perut s ramena, iščupam dlaku koja mi je virila iz leve nozdrve. Šta sad da radim? Da se pravim kao da Alisu nisam ni video? Ako hoćeš da odvojiš lepu devojku, nikako nemoj s njom da se upuštaš u razgovor. Treba se ponašati kao da ona ne postoji. Ali šta ako ona ode? Sama pomisao na to da više neću videti Alisu bila je za mene ravna najgorim mukama. Morao sam, znači, nekako da joj se obratim, a da joj se, ipak, ne obraćam. Vratio sam se u salon, pa prošao tik pored Alise, praveći se da je ne primećujem.
- Mark! Otkad to nećeš ni da mi se javiš?
- O, Alisa! Vidi, bogati! Izvini, nisam te prepoznao! Radujem... se... što... te... vidim...
- I ja! Kako si?
Elegantna je bila, ravnodušna, i kao iz nekog košmamog sna izašla; gledala je nekud u stranu.
- Sećaš se Antoana, mog muža?
Ledeni stisak ruke.
- Nećeš da nas upoznaš sa svojom ženom?
- Ovaj... otišla je do kuhinje da stavi svećice na tortu...
Tek što sam rečenicu priveo kraju, svetla su se pogasila, zva-nice su zapevale rođendansku pesmu, a Alisa je, avaj, nestala.
Video sam je kako uzima Antoana za ruku, a onda su zajedno otklizili nekud, kao na pokretnoj traci, dok se domaćica kuće šalila na račun starenja, praćena aplauzom svojih drugarica, koje su bile isto godište.
Vi koji me čitate, sigurno ste gledali na televiziji ono kad se zgrada sruši kao sama od sebe; ono, znate, kad je miniraju. Nekoliko sekundi traje odbrojavanje, a onda vidimo kako se zgrada ljulja, zanosi, i onda se samo stropošta, kao da je od lisnatog testa, u oblaku prašine i šuta. Tačno sam se tako ja u tim trenucima osetio.
Alisa i Antoan su išli prema izlazu. Trebalo je preduzeti nešto. Vraća mi se taj prizor, kao na usporenom snimku, kao da je bilo juče. Pratio sam ih do garderobe. Tamo, dok je Antoan preturao po prenatrpanim vešalicama, Alisa me je pogledala svojim krupnim crnim očima. Prošaputao sam:
- Ovo nije moguće, Alisa, pa to nisi ti... Zar se ništa nije desilo, onda, prošlog meseca, u Getariju? A šta bi s mojom farmom nojeva, šta ću sad s tim?
Lice joj je poprimilo blaži izraz. Spuštajući pogled, sasvim lagano, tihim glasom - toliko tihim da sam se upitao da li, ipak, sve to samo sanjam - izgovorila je te dve reči, neprimetno me dodirnuvši po ruci, pre nego što će otići sa svojim mužem:
- Bojim se...


Sudbina mi je bila zapečaćena. Uzalud me je Ana pitala: „Nego, ko ti je ona devojka?“ - zgrada se ponovo dizala iz pepela, i to ubrzano. Upravo je u toku bilo premotavanje snimka na kojem se videla eksplozija. Otvaranje zgrade propraćeno je fanfarama. Upriličen je bal povodom 14. jula, sve s lampionima i kotiljonima!9 Gradonačelnik Parlija 2 drži govor! Reportaža uživo na programu Frans 3 Il-de-Frans! Masa se žari i pali! Pam! Pam! Učesnici opšte-narodne igranke tamane se od nepomućene radosti! Kolektivno samoubistvo! Slavi cela Francuska Gijana i vernici Solarnoga hrama! Izbezumljeni od sreće, ljudi ginu grohotom se smejući. Koja jebada, čoveče!


Najlepša slavlja su ona koja se odigravaju u nama.

23.
Otići



Opčinjen sam tom krajnjom napetošću, električnom, opipljivom, treperavom, koja ume da se stvori između jednog muškarca i jedne žene koji se uopšte ne poznaju, bez ikakvog posebnog razloga, tek tako, prosto zato što su se dopali jedno drugome, a upinju se da to ne pokažu.
Nema potrebe da se bilo šta kaže. To je pitanje pokreta, poza. Kao neka zagonetka, rebus nad rebusima vašeg života. Neotesani ljudi nazivaju to erotikom, a reč je, zapravo, o pukoj pornografiji, što će reći - iskrenosti. Čitav svet oko vas može da se ruši, a vas dvoje samo jedno drugo vidite. U tom času vama je, u dubini duše, sve najzad jasno.
Svesni ste da biste istoga časa mogli da pođete bilo kuda s tim stvorenjem s kojim jedva da ste tri rečenice razmenili. „Otići, ići, odlaziti, poći“, eto najlepših glagola u našem jeziku. I vi ste svesni da ste potpuno spremni da neku od tih reči upotrebite. „Idemo.“ „Trebalo bi da pođemo.“ Jednoga dana sešćemo u vozove koji odlaze“ (Blonden). Prtljag je spreman, i vi znate da je prošlost samo jedna zbrkana gomila svega i svačega koju ste ostavili za sobom i koju sada treba nekako zaboraviti, jer vi se upravo ponovo rađate. Svesni ste toga daje ono što se upravo događa nešto veoma ozbiljno, a opet - ne preduzimate ništa da biste prikočili. Svesni ste da vas čeka patnja, koju biste radije izbegli, i da biste sada morali razumno o svemu da prosudite, i da čekate, i da razmislite dobro, ali to „Otići!“, „Otići!“ - jače je od svega. Sve početi od nule. Polje „start“ na tabli toliko obećava. To je kao da ste zaronili i zadržali vazduh, ona mladalačka zadihanost. Budućnost je obnaženo rame neke neznanke. Život vam pruža još jednu priliku; istorija deli još jednu turu karata.


Pomislio bi čovek da je sva ta privlačnost samo površna, ali nema, zapravo, ničeg dubljeg od nje; spreman si na sve; prihvataš sve mane; ne zameraš zbog sitnih nesavršenstava; tražiš ta nesavršenstva, štaviše, sa ushićenjem.
Slabosti nas uvek jedino i privlače.


Alisa je bila uznemirena, strah ju je hvatao od mene! Strah! A opet, ja sam se, u stvari, plašio više nego ona. S druge strane, nikada se nisam obradovao što se neko od mene uprpio.


Tada još nisam znao da ću zbog toga zažaliti.

24.
Lepota početaka



Za vreme jednog od naših tajnih sastanaka, pošto smo vodili ljubav tri puta zaredom vrišteći od uživanja u sobi hotela Anri IV (Trg Dofin), poveo sam Alisu u kafe Bobur. Ne znam zbog čega, jer inače mrzim to turobno mesto, kao što uostalom mrzim svaki „dizajn kafe“. Ti „dizajn kafei“ zapravo su izmišljotina Parižana, koji su se dosetili da na taj način smeste negde provincijalce, pa da onda oni sami mogu na miru da ručaju u Kafeu de Flor. Dok smo napuštali trg, ispred onog postrojenja Žorž-Pompidu, zastali smo ispred Ženitrona, onog časovnika koji odbrojava sekunde što nas dele od godine 2000.
- Vidiš, Alisa, ovaj sat ovde simbolizuje našu ljubav.
- O čemu ti to pričaš?
- Počelo je odbrojavanje unazad... Jednoga dana počećeš da se dosađuješ, sve će početi da ti smeta, prebacivaćeš mi što nisam podigao dasku u klonji, ja ću čitave večeri provoditi pred televizorom, a ti ćeš me varati, kao što ovoga časa varaš Antoana.
- Eto ga, ne umeš ti da staneš, opet sve iz početka... Zašto ne uživaš u trenutku, umesto što se mučiš time kakva nas budućnost čeka?
- Zato što mi budućnost nemamo. Pogledaj samo kako promiču sekunde, a sa svakom sekundom, nesreća koja nas čeka sve je bliža... Imamo samo te tri godine ljubavi, to nam je dato... Danas je sve bajno, ali po mom proračunu, između nas će sve biti gotovo... petnaestog marta 1997.
- A šta ako ja odem iz ovih stopa, da uštedim na vremenu?
- Ne, nemoj, čekaj, ništa nisam rekao...
I tako sam, u tom trenutku, postao svestan da bi bolje bilo da začepim gubicu umesto što forsiram svoje glupe teorije.
- Ovaj... - rekao sam najzad - a zar ne bi bilo bolje da ostaviš Antoana? Kako ćemo se inače useliti u kućicu u cveću, negde tamo u preriji, i gledati dečicu kako rastu u čarobnom vrtu...
- Dobro, dosta je bilo, pusti me već jednom na miru! Jesi ti dobar, ali zašto moraš baš uvek da upropastiš sve lepe trenutke tim svojim nastupima melanholije?
- Ljubavi moja, ako me jednoga dana prevariš, dve stvari mogu da ti obećam: prvo, izvršiću samoubistvo, i drugo, pre nego što izvršim samoubistvo prirediću ti scenu koju nikad nećeš zaboraviti.
I tako smo produžili dalje, mi, nezakonit par, dvoje šetača koji hodaju tik jedno uz drugo i gledaju se u oči ali se nikada ne drže za ruke, za slučaj da naletimo na neke prijatelje naših muža i žene.
S njom sam tek otkrio šta je to slast. Kod nje sam išao na časove prirodnosti, na predavanja iz života. Verujem da me je Alisa time i zavela. U prvom braku tražimo savršenstvo, u drugom tražimo istinu.
Ono najlepše kod jedne žene jeste - zdravlje. Volim kad žena odiše Zdravljem, tom tamnicom zadovoljstva! Hoću ženu koja voli da trči, da se smeje od srca, da lumpuje! Zubi da joj budu beli kao beonjače, usta sveža na dodir kao čista posteljina na velikom krevetu, usne boje trešnje čiji je svaki poljubac kao dragulj, koža da joj bude zategnuta kao na tam-tamu, grudi okrugle kao kugle za boćanje, ključne kosti fino izvajane kao kokošja krilca, noge zlaćane kao Toskana, guza obla i meka kao dečji obraz i, na prvom mestu, pre svega - da se ne šminka. Da miriše na mleko i znoj, a ne na parfeme i cigarete.
Bazen je poslednja proba. Živa bića otkrivaju svoju suštinu upravo kad su na bazenu: intelektualka će čitati zaklonjena šeširom, sportistkinja će organizovati vaterpolo utakmicu, žena narcis će stalno proveravati koliko je pocmela, a ona sklona hipohondriji mazaće se zaštitnim kremama od glave do pete... Ukoliko, pored nekog bazena, sretnete ženu koja ne želi da pokvasi kosu da ne bi pokvarila frizuru - bežite koliko vas noge nose. Ukoliko skače u vodu vriskajući od zadovoljstva, skačite i vi.


Verujte na reč: sve sam pokušao samo da se ne zaljubim. Stavite se na moje mesto: koga je zmija ujela, taj se i guštera plaši. Ali nikako nisam mogao da prestanem da mislim na Alisu. Ponekad bih je mrzeo, gnušao je se odistinski, i razmišljao sam o tome kako je smešna, kako se loše oblači, kako je sva preplašena, i priprosta, ta štrkljasta šeprtlja, tobož romantična, koja je želela pošto-poto da sačuva svoj mali, usrani, situirani život, ta kukavica bedna i samoživa, antipatična Oliva (Popajeva žena), glupača, s onim kreštavim glasom i imidžom žrtve modnih trendova. A onda, časak kasnije samo, pogledao bih u njenu fotografiju, ili čuo njen predivan glas preko telefona, ili bi se ona lično pojavila sa osmehom na licu - i ja bih se prepustio divljenju, zanet tom suptilnom lepotom, tim očima od čijeg mi se pogleda vrtelo u glavi, te nežne kože, duge kose u bestežinskom stanju; da, bila je to jedna divlja-kuša, neukrotiva brineta, vrela Indijanka, prava Esmeralda (Kvazimodova žena), i - o moj mili bože - kako sam samo blagoslovio nebesa što su mi pružila priliku da sretnem jedno takvo stvorenje.


Evo jednog vrlo jednostavnog testa da proverite da li ste zaljubljeni: ako četiri-pet sati posle susreta s ljubavnicom ona počne da vam nedostaje, to znači da niste zaljubljeni - jer, da jeste, i deset minuta bez nje bilo bi sasvim dovoljno da vam život postane načisto nepodnošljiv.

25.
Hvala ti, Volfgang



Prevariti ženu i nije toliko ružno prema njoj, pod uslovom da ona za to nikada ne sazna. Smatram, štaviše, da mnogi muževi varaju žene da bi se upustili u opasnost, da se podsete kako to izgleda kad rizikuješ, kao u vreme kad su pokušavali da zavedu svoje sadašnje žene. U tom smislu, preljuba možda i jeste način da se izrazi ljubav prema bračnom partneru. Možda, međutim, i nije. U svakom slučaju, smatram da bih se ja lično osećao bar donekle loše kad bih Ani to morao da saspem u lice.


Sećam se naše poslednje večere udvoje. Više bih voleo da ne razmišljam o tome, ali razmišljam, šta ću. Izgleda kao da nam upravo od tih loših trenutaka ostaju lepe uspomene: mnogo bih, mnogo voleo da je to tako. Što se mene tiče, oni će zauvek ostati u meni u rubrici „loši trenuci“, i nikako mi ne polazi za rukom da prema tim trenucima osetim bilo kakvu nostalgiju. Želeo bih da se u sledećoj inkarnaciji pojavim kao video-rikorder, pa da mogu da izbrišem te slike koje me proganjaju.
Ana me je zasula prekorima, a onda počela samoj sebi da zamera što me zasipa prekorima, i to je onda bilo još tužnije. Objasnio sam joj da sam za sve, u stvari, ja kriv. Vidi se sad da sam gradio kule od peska, u protivnom - zašto bih ove tri godine, koliko smo u braku, nosio kratku kosu? Pre braka sam nosio dugu kosu, i evo, opet je puštam. Kao Samson: s kratkom kosom, nisam vredeo ni po lule duvana! Nisam se, štaviše, usudio ni da je zaprosim kako valja i dolikuje, da odem kod njenog oca i zatražim njenu ruku. Naš brak, dakle, i nije bio validan. Dobrodušno se smejala mojim šalama. Ja sam bio skroz pokisao, ali ona se samo tužno osmehivala, kao da je oduvek znala da će se sve ovako završiti, u tom lepom restoranu, na tom belom stolnjaku obasjanom svećama, gde ćemo razgovarati kao dvoje starih drugara. Nismo za stolom čak ni suzu pustili. Možemo se udaljiti od nekoga, jednom zasvagda, pogaziti sve zakletve koje smo dali, a onda sedeti za istim stolom s tom osobom, i gledati je u oči kao da je to sasvim obična stvar.
Na kraju mi je saopštila da mi je pronašla zamenika, poznatijeg, starijeg i finijeg nego što sam ja. I zaista (doznaću to tek kasnije, pošto su, očigledno, svi ostali znali pre mene), našla ga je na poslu. Nisam se tome ni najmanje nadao. Nagrdio sam je.
- Mlada mačka koja se kreše s matorcima isto je tako jadna kao i matorac koji kreše neku mladu. To je i previše lako!
- Više volim lepog starca čije me prisustvo umiruje, nego mladog a da je ružan i neurotičan - odgovorila mi je ona.
Ne znam zbog čega sam uopšte zamišljao da ću Anu za sobom ostaviti kao uplakanu, neutešnu udovicu. Ne znam ni zbog čega me je to što sam te večeri čuo toliko pogodilo. U stvari, ne, nije tako, znam zbog čega me je pogodilo. Tada sam, jednostavno, shvatio koliko sam samoljubiv. Pretenciozni klinac. Čovek misli da je nezamenjiv, a zamena mu se začas nađe. Šta li sam ja to umišljao? Da će se ona ubiti? Da će da se zapusti i propadne? Dok sam ja maštao o Alisi, kao pravi mladi fićfirić ubeđen da je bogzna kakav plejboj koga žene jure do iznemoglosti, Ana je razmišljala o čoveku koji bi mogao da zauzme moje mesto, pa mi odlučno nabila rogove, postaravši se pritom da ceo svet sazna za to. Te večeri sam pošteno tresnuo o zemlju. Sve se vraća, sve se plaća. Na povratku kući, slušao sam Mocarta na radiju.


Lepo na kraju postaje ružno, sudbina mladoga je da se sparuši, život nije ništa do jedno dugo truljenje, umiremo svakoga dana. Srećom, te nam uvek ostaje Mocart. Kolikim li je samo ljudima Mocart spasao život?

26.
Baš ono, o seksu



Treba doći do suštine, spoznati seks. Većina kulučarki iz mog okruženja ubeđena je da se vođenje ljubavi svodi na to da se izvališ na leđa, a onda na tebe legne neki tupadžija u smokingu i miče se gore-dole, pijan ko klen, pre nego što svrši u tebe i zahrče. Seksualno obrazovanje one su sticale na snobovskim okupljanjima, u fensi privatnim klubovima, po diskotekama Sen-Tropea, u društvu najgoreg soja - tatinih sinova. Seksualni problem tatinih sinova u tome je što njih od najranijeg detinjstva navikavaju na to da uvek dobiju sve što traže, a da ništa zauzvrat ne moraju da daju. Nije to čak ni pitanje sebičluka (SVI muškarci su sebični u krevetu), stvar je prosto u tome da im niko nikada nije objasnio razliku između devojke i poršea. (Kad slupaš devojku, tata ne dolazi da ti održi pridiku.)


Bogu hvala, Ana nije bila od takvih, ekstremnih slučajeva, ali se, isto tako, nije ni bogzna kako unosila u celu tu stvar. Naše najluđe seksualno iskustvo odigralo se na medenom mesecu, u Goi, pošto smo prethodno popušili tatulu. Štrcanje, trpanje, vlaženje, sperma na sve strane. Morali smo da dunemo da bismo se otkačili pod tim jakim monsunom. Ali hajde sad, taj vrhunac bio je običan izuzetak pod dejstvom halucinogena: i inače sam na celom tom putu bio sav toliko u oblacima da sam Anu pustio čak i da me pobedi u Stonom tenisu, što će reći da zaista nisam bio onaj normalni ja. Jeste, Ana, saopštavam ti to ovim putem, ovom knjigom: na našem svadbenom putovanju pustio sam te da pobediš u ping-pongu. Je l’ to okej?


Seks je lutrija: dve osobe mogu, svaka za sebe, da uživaju u njemu, a da se pritom nikad ne usaglase. Pomisli čovek da cela ta stvar može da evoluira, ali nikakve evolucije tu nema. To je epidermalno pitanje, da tako kažem, što će reći da je posredi nepravda (kao i sve drugo što je neposredno povezano s kožom: rasizam, sumnjičenje po osnovu boje kože, akne...).
A i ta naša nežnost je, uostalom, samo dodatno otežavala stvari. U ljubavi situacija postaje istinski zabrinjavajuća onog časa kad iz pomo faze pređete na tepanje. Počev od trenutka kad prestaneš da govoriš: „Ima u ta usta da ti svršim, kurvo mala“, a pređeš na: „Dušice moja, srećice moja, gu-gu, ću-ću, hajde mi sad malo gili-guli“, poslednji je čas da se zvoni na uzbunu. Vidi se to odmah: čak i glasovi utihnu posle nekoliko meseci zajedničkog života. Veliki maco, muževni tip s glasinom od koje drhte zidovi i plafoni, odjednom priča kao detence kad dođe mami u krilo. Fatalna vampuša promukloga glasa sva se uprepodobila, pa se mužu obraća slatkastim glasom, kao da nije čovek nego mačkica. Eto šta je dotuklo taj brak - naši glasovi.
A postoji, onda, i ta čudovišna metoda zahlađivanja, najmoćnije sredstvo za uspavljivanje svih vremena: bračna dužnost. Jedan ili dva dana bez tucanja - ništa strašno, to i ne pominjemo. Ali posle četiri-pet dana već, teskoba Dužnosti prerasta u predmet razgovora. Prođe tako nedelju dana da nismo vodili ljubav, a mi se pitamo šta je to, šta se dešava, i tako zadovoljstvo postaje obaveza, rmbačenje, dovoljno je da još nedelju dana ništa ne preduzimaš, i pritisak će postati nesnosan, na kraju ćeš uhvatiti sebe kako nosiš pomo strip u kupatilo da bi uopšte mogao da ti se digne, i biće to fijasko, stoprocentno; eto, to je bračna dužnost - sušta suprotnost požudi.
Naša generacija je na seksualnom planu izrazito loše obrazovana. Mislimo da sve znamo, i to samo zato što smo bombardo-vani XXX filmovima i što su naši roditelji, navodno, izveli seksualnu revoluciju. Ali ceo svet zna da te seksualne revolucije uopšte nije ni bilo. U seksu, kao i u braku, ništa se već sto godina nije pomerilo ni jedan jedini milimetar. Približavamo se 2000. godini, a običaji su isti kao u devetnaestom veku - i pritom, ne onako modemi kakvi su bili u osamnaestom. Tipovi su u mačo fazonu a nevešti, bojažljivi, dok su ženske sramežljive, snebivaju se, iskompleksirane su, plaše se će da ih proglasiti nimfomankama. Najbolji dokaz da je naša generacija u seksualnom pogledu obična nula svakako je veliki uspeh televizijskih i radijskih emisija posvećenih jebačini, ali isto tako i neznatan procenat mladih koji navlače prezervativ pre nego što će voditi ljubav. To je dobar pokazatelj da ljudi, zapravo, nisu u stanju normalno da razgovaraju o tim stvarima. Pa zamislite onda i sami: ako su mladi toliko loši, i ne bilo koji mladi, nego građanska mladež... Katastrofa jedna.
Alisa se nije kretala po tim propalim krugovima. Ona seks ne doživljava kao obavezu, već kao igru, pa gleda da unapred nauči pravila kako bi naknadno mogla da ih menja. Za nju ne postoje tabui, otvorena je za sve fantazije, hoće sve da isproba. S njom sam nadoknadio trideset proćerdanih godina. Ona me je naučila da se mazim. Žene treba ispipati cele, jezikom ih od glave do pete lizati; a kako bih ja to saznao da mi niko ništa nije rekao? S njom sam otkrio da je ljubav moguće voditi na sto različitih mesta (na parkiralištu, u liftu, u klozetima noćnih klubova, u klozetu u vozu, u klozetu u avionu, a i ne samo po klozetima već i na travi, u vodi, pod suncem), sa svim mogućim pomagalima (sado, mazo, voće, povrće) i u svim mogućim pozama (ti gore - ona dole, ti dole - ona gore, da te veže, ti nju da vežeš, pa seviljski bičevalac, baštovan-mučitelj, prodavač soka (iz jaja), radnik na benzinskoj pumpi, pa gutačica zmija, demonska gospodarica, 3615 Nibs - besplatan grupnjak pri svetlosti sveca). U njenim očima ja sam bio nešto više od običnog hetero-, homo- ili biseksualca; omniseksualac, to sam postao. Što čovek samom sebi da nameće granice?
Želeo bih, nego šta nego bih želeo, da jebem životinje, insekte, cveće, alge, drangulije koje nalazim po kući, komade nameštaja,
zvezde, sve što za nama oseća potrebu. Štaviše, otkrio sam u sebi zadivljujući kapacitet da izmišljam najčudnovatije priče, sve jednu luđu od druge, da bih imao šta da joj šapućem na uvo za vreme seksualnog čina. Jednoga dana prikupiću te priče i objaviti zbirku koja će preneraziti sve koji me slabo poznaju. Ja sam, u stvari, postao pravi pravcati polimorfni perverznjak opsednut seksom; reč-ju, postao sam - bonvivan. I ne vidim zbog čega bi jedino starcima bilo dato pravo da budu pohotljivi.
Da skratim: ako jedna priča o jebačini i može da preraste u ljubavnu priču, obrnuto se vrlo retko dešava.

27. Prepiska (I)



Prvo pismo Alisi:


„Draga Alisa,
Čudesna si. Nije mi jasno kako to da, pod izgovorom da se zoveš Alisa, niko nikada nije našao za shodno da ti kaže da si i ti sama jedno čudo.
Manta mi se u glavi. Ženama kao što si ti trebalo bi zabraniti da prisustvuju sahranama mojih baba. Ne zameri mi zbog ovog pisamceta. To mi je bio jedini način da ovog vikenda budem uz tebe.
Mark“


Odgovora nije bilo.


Drugo pismo Alisi:
„Alisa,
Kaži mi, ti, znači, ipak nećeš biti žena mog života?
Jer nama se nešto upravo dešava, zar ne?
Kažeš da se bojiš. A ja, šta bi tek ja trebalo da kažem? Ti misliš da se samo igram, a ja, u stvari, u životu ovako ozbiljan nisam bio.
Ne znam šta da radim. Želeo bih da te vidim, ali znam da to nije pametno. Sinoć sam obavio bračnu dužnost misleći na tebe. Sramno je to. Poremetila si mi život, a ja ne želim da poremetim tvoj. Ovo će biti poslednje moje pismo, što ne znači da ću te odmah i zaboraviti.
Mark“


Post skriptum: „Kad čovek laže govoreći jednoj ženi daje voli, može se pomisliti da on laže, ali nešto ga je, ipak, nateralo da joj to kaže, što samo po sebi znači da je govorio istinu.“ (Rajmon Radige)


Odgovora ni od korova. To mi nije bilo poslednje pismo.

28.
Dno ponora



Zdravo, još sam tu, živi mrtvac iz elitne četvrti.
Kamo sreće da sam samo tako melanholičan, to je otmeno; ali ja, eto, balansiram, malo se topim, malo se raspadam. Ja sam zombi koji urla na smrt, ljut što je još živ. Jedini lek protiv glavobolje koja me mori bio bi aspirin od hiljadu miligrama, ali ne smem da ga popijem jer me mnogo boli želudac. Eh, kad bih samo konačno dodirnuo to dno! Ali ništa od toga. Tonem, sve niže i niže, ali nema dna da odskočim.
Krstarim po gradu. Upravo sam došao pred zgradu u kojoj ti živiš s Antoanom. Mislio sam da te je naša igra zanela, a evo me sad ovde, ustumarao se pred tvojim vratima, a zadihao se, duša u nosu. Ljubav je uzročnik disajnih tegoba.
U stanu su vam popaljena svetla. Možda upravo večeraš, možda gledaš TV, ili slušaš muziku, a sve vreme misliš na mene, ili možda ne misliš na mene, ili pak možda... možda vas dvoje... Ne, ako boga znaš, samo mi ne reci da radite to. Stojim i krvarim tu, u tvojoj ulici, ispred tvog stana, ali nema krvi da se vidi, da teče; ne, ovo je unutrašnje krvarenje, davim se sam u sebi, na suvom. Posmatraju me prolaznici; ma ko li je sad ovaj tip koji svaki dan dolazi i bulji u ovu zgradu? Da nema tu slučajno neki veličanstveni arhitektonski detalj koji je nama promakao? Ili je možda ovaj neobrijani, razbarušeni mladić samo još jedan od ko zna koliko novajlija u armiji beskućnika? „Draga, gledaj: danas ima beskućnika koji nose agnes b jaknu, evo, ovde, u našoj četvrti.“ „Ćuti, budalo, vidiš da ovaj diluje.“
O, kako je ružan, ružan mesec maj. Maj, sa svojim mostovima koji nikako ne stižu do druge obale: Praznik rada, Dan pobede,
Vaznesenje, Duhovi. Tome sad valja dodati i duge vikende bez Alise. Za to užasno osećanje uskraćenosti koje mi je nametnuto mogu da zahvalim državi i rimokatoličkoj veri, koje kao da bi na taj način da me kazne za neposlušnost. Patnja se pojačava.
Ništa me više sem Alise ne zanima. Samo ona postoji. Odlasci u bioskop, jelo, pisanje, čitanje, spavanje, šetanje kožurice, rad - sve te zanimacije koje su činile život mene kao tupadžije koji prima četiri soma mesečno, izgubile su sada svaku draž. Bez Alise je ceo moj svet postao bezbojan. Najednom sam se osvrnuo oko sebe i shvatio da imam šesnaest godina. Čak sam kupio parfem koji ona stavlja da bi me podsećao na nju, ali to više nije bio onaj divni miris njene kože, zaljubljene, preplanule, usnule, dugih nogu, zanosne, vitke, s kosom puštenom kao u morske sirene. Ne može sve to da stane u jednu bočicu.
U XX veku ljubav se pretvorila u telefon koji nikad ne zvoni. Celo prepodne skakao sam čim čujem korake na stepeništu, i priređivao sebi razne druge lažne, besmislene radosti, jer sve vreme sam znao da si pomerila sastanak za podne, neočekivano, ostavivši poruku na našoj tajnoj pošti. Šta je ovo: samo još jedna priča o preljubi koja je pošla po zlu? E, tako to biva, i žao mi je, ali nismo nešto naročito originalni; ništa ja tu ne mogu, a opet - nikada mi se u životu nešto ovako ozbiljno nije dogodilo. Ovo pred vama nije ništa drugo nego knjiga jednog razmaženog deteta, knjiga posvećena svim vetrogonjama odveć čistim da bi u životu bili srećni. Knjiga posvećena onima kojima je zapala uloga negativaca, i na koje niko živi neće da se sažali. Knjiga posvećena onima koji ne bi trebalo da pate zbog razvoda za koji su sami krivi, a koji ipak zbog toga pate, i čiji je bol tim teže otkloniti pošto sami najbolje znaju da su isključivo oni za sve odgovorni. Jer nije ljubav samo to: ili patiš, ili nanosiš patnju. Može ljubav da bude i jedno i drugo u isto vreme.