Gijom Muso - Sedam godina kasnije

Ovo je priča o dvoje ljudi koji su oličenje potpune suprotnosti, a izmedju kojih se rasplamsala neverovatna ljubav. On je boem, a ona umetnica žestoke naravi. Niki će uneti nešto potpuno novi u Sebastijanov savršeno organizovani život. Ubrzo, oni će se venčati i dobiti blizance- Kamilu i Džeremija.Ali priča se ovde ne završava. Brak im neminovno kreće ka gorkom kraju: afere, optužbe, prezir.. Nakon teškog razvoda, oboje dobijaju starateljstvo nad jednim detetom. Sebastijan Kamilu odgaja vrlo strogo, dok se Niki drži popustljivosti prema Sebastijanovim nestašlucima.

Godine su prolazile. Oboje su daleko jedno od drugog izgradili nove živote.Jednog dana Džeremi iznenadno nestaje. Da li je pobegao od kuće? Ili je kidnapovan? Niki nije imala izbora - morala je da se obrati za pomoć bivšem mužu koga skoro da nije videla sedam godina. Kako bi spasili njihovo najdragocenije dete, Niki I Sebastijan moraće da ujedine snage i zajedno krenu u potragu za izgubljenim detetom. Tokom potrage, blizina čini svoje. Oni će ponovo osetiti bliskost I zapitaće se da li je zaistva sve zauvek nestalo..

Hvala Ingrid, na idejama, sugestijama

i podršci.


PRVI DEO


Korov u Bruklinu


Za besciljnu vožnju, treba biti sam.

Udvoje, uvek nekuda idemo.

ALFRED HIČKOK, VRTOGLAVICA



1.

Sklupčana ispod prekrivača u krevetu, Kamila je posmatrala kosa koji je sleteo na ivicu prozora. Jesenji vetar hučao je kraj okna, sunčevi zraci treperili su kroz krošnje drveća, bacajući zlataste odsjaje na svetlarnik. Cele noći padala je kiša, ali je zato sada nebo blistalo plavetnilom koje je najavljivalo lep oktobarski dan.
Udno kreveta ležao je svetlosmeđi zlatni retriver. Pomerio je glavu i podigao njušku.
„Dođi, Bak, dođi lepi moj!”, pozvala ga je Kamila tapkajući rukom po jastuku.
Pas nije čekao da ga ponovo pozove. U jednom skoku, došao je do svoje gazdarice, po porciju jutarnjih nežnosti. Mazila ga je, gladila mu okruglu glavu i opuštene uši, a onda je nevoljno prestala.
Mrdaj, stara!

Bezvoljno se izvukla iz toplog kreveta. U dva poteza obukla je trenerku, obula patike i ovlaš vezala plavu kosu u neobaveznu punđu.
„Hajde, Bak, debeli, polazi, idemo na trčanje!”, pozvala ga je i jurnula niz stepenice ka salonu.
Centralni prostor kuće zauzimao je široki atrijum pa se trospratna zgrada kupala u prirodnoj svetlosti. Elegantna gradska kuća od smeđeg kamena pripadala je porodici Larabi već tri generacije.
Bio je to tripleks modernog i svedenog enterijera, s prostranim, otvorenim prostorijama, zidovima koje su krasile slike iz dvadesetih godina
XX veka, s potpisom Marka Šagala, Tamare Lempicke i Žorža Braka.
Uprkos slikama, minimalistički dekor više je podsećao na kuće iz Sohoa i Trajbeke nego na vile izuzetno konzervativnog Gornjeg Istočnog Menhetna.
„Tata? Tu si?”, upitala je Kamila stigavši u kuhinju.
Popila je čašu hladne vode osvrćući se. Otac je već doručkovao. Na
lakiranom pultu ostali su poluprazna šolja, okrajci đevreka i Vol Strit žurnal, koji je Sebastijan Larabi listao svakog jutra uz kafu i primerak Strada1
Kamila je naćulila uši i čula šum tuša na spratu. Otac je očigledno još bio u kupatilu.
„Hej!”
Blago je ćušnula Baka i brzo zalupila vrata frižidera, kako bi sprečila psa da dohvati ostatak pečenog pileta.
„Ješćeš kasnije, žderonjo!”
Stavila je slušalice u uši, izašla iz kuće i laganim trkom krenula niz ulicu.
Kuća Larabijevih nalazila se između Medisonove i Park avenije, u ravni sa 74. ulicom, u lepoj poprečnoj uličici s drvoredom. Iako je bilo rano jutro, u kraju je već bilo živo. Taksi vozila i limuzine defilovali su ispred starih porodičnih kuća i modernih stambenih zgrada. Uštogljeni u svojim uniformama, čuvari zgrada su s velikim žarom dozivali žute taksije u pomamnom kovitlacu, otvarali vrata stanarima i smeštali kofere u prtljažnik.
Laganim trkom, Kamila stiže do Pete avenije i nastavi Milionerskom miljom, alejom milionera u kojoj su se duž Central parka nizali najpoznatiji gradski muzeji: Metropoliten, Gugenhajm, Nova galerija…
„Hajde, lepi moj, prvo muka, posle uživanje!”, doviknu Baku ubrzavši korak na trim-stazi.


Čim se uverio da je kćerka izašla, Sebastijan Larabi izađe iz kupatila. Ušao je u Kamilinu sobu da bi izvršio nedeljni pregled. Počeo je redovno da ga sprovodi otkad je njegova kći ušla u pubertet.
Smrknutog pogleda i namrštenih obrva, izgledao je kao tmurno nebo. Već nekoliko sedmica osećao je da je Kamila tajnovitija, manje zainteresovana za školu i vežbanje violine.
Sebastijan je pretraživao prostoriju pogledom: prostrana soba adolescentkinje u pastelnim bojama, koje su stvarale umirujuću i poetičnu atmosferu. Lagane zavese na prozorima blistaju pod sunčevim zracima. Na velikom krevetu, raznobojni jastuci i prekrivač savijeni u loptu. Sebastijan mahinalno odgurnu prekrivač i sede na krevet.
Uzeo je smartfon s noćnog stočića. Odsutno je ukucao četvorocifreni tajni kod koji je krišom saznao kad je Kamila jednom telefonirala u njegovom prisustvu, ne pazeći da ga sakrije. Aparat se otključa. Sebastijan oseti kako mu adrenalin navire u krvotok.
Svaki put kada se upuštao u istraživanje Kamilinog privatnog života, strahovao je od onoga što bi mogao otkriti.
Nikad ništa nije našao, do tog dana, ali ipak je nastavljao…
Pregledao je poslednje primljene pozive i koje je brojeve zvala. Znao je svaki: drugarica iz Gimnazije Jovan Krstitelj, profesorka violine, drugarica s kojom igra tenis…
Nema momaka. Nema uljeza. Nema opasnosti. Olakšanje!
Pogledao je i nedavno snimljene fotografije. Ništa uznemirujuće. Snimci s rođendanske proslave male Makenzijeve, gradonačelnikove kćeri, s kojom Kamila ide u školu. Kako ništa ne bi prepustio slučaju, proverio je boce kako bi se uverio da u njima nije alkohol. Koka-kola i voćni sokovi.
Nastavio je pretres pregledajući elektronsku poštu, SMS poruke, čak i istoriju posećenih internet stranica i poruka sa čata. I tu su svi kontakti bili poznati, a sadržaj razgovora nije bio problematičan.
Napetost popusti.
Odložio je telefon i pregledao predmete i papire na radnom stolu. Laptop mu je bio nadohvat ruke, ali on ga nije zanimao.
Pre šest meseci, krišom je na kćerkin računar instalirao Kiloger, špijunski program koji mu je slao iscrpan izveštaj o stranicama koje Kamila posećuje na internetu, kao i kompletan prepis elektronske pošte i razgovora na čatu. Naravno, niko nije znao za ovaj poduhvat. Ljudi širokih shvatanja sigurno bi ga smatrali poremećenim ocem, ali Sebastijan nije mario za to. Uloga oca bila je da predvidi i ukloni sve moguće opasnosti koje bi mogle da zaprete voljenom detetu. A taj cilj opravdava sva sredstva.
Strahujući da će se Kamila ubrzo vratiti, provirio je kroz prozor, a onda nastavio pretres. Zaobišao je uzglavlje kreveta, koje je služilo kao pregrada između sobe i garderobera. Redom je otvarao sve plakare i proveravao svaku pregradu sa složenom odećom. Videvši drvenu lutku s haljinom bez bretela, koju je smatrao suviše izazovnom za devojčicu Kamilinih godina, otela mu se grimasa gađenja.
Pomerio je klizna vrata na cipelarniku i otkrio novi par cipela: cipele Stjuarta Vajcmana, od lakirane kože, s visokim potpeticama. Zabrinuto je posmatrao elegantne cipele koje su za njega predstavljale bolni simbol ćerkine želje da prerano izađe iz čaure gusenice i postane leptir.
Sav besan, spustio ih je na policu, a zatim je primetio elegantnu crnoroze kesu s natpisom poznate firme za proizvodnju donjeg veša. Otvorio ju je strahujući i pronašao satenski komplet koji se sastojao od grudnjaka s korpicama i čipkanih gaćica.
E ovo je previše! eksplodirao je i bacio kesu na dno plakara. U naletu besa, zalupio je vrata garderobera, spreman da ode, pronađe Kamilu i očita joj bukvicu. Zatim je, ne znajući tačno zašto, gurnuo vrata kupatila. Detaljno pregledajući njenu toaletnu torbicu, pronašao je foliju s tabletama. Niz brojeva označavao je raspored uzimanja svake tablete. Jedan od dva reda tableta već je nedostajao. Sebastijan oseti kako mu se ruke tresu. Kako je situacija postajala očiglednija, bes je prerastao u paniku, njegova petnaestogodišnja kći pije pilule za kontracepciju!

2.

„Hajde, Bak, idemo kući!”
Nakon što je istrčao dva kruga na stazi, zlatni retriver isplazio je jezik i počeo da dahće. Umirao je od želje da se bućne u jezero iza ograde. Kamila je ubrzala i poslednji deo staze pretrčala sprintom. Da bi ostala u formi, trčala je tri puta nedeljno, uvek izjutra, u središtu Central parka, na kružnoj stazi uz Rezervoar, dugoj dva i po kilometra.
Kada je završila svoju trasu, predahnula je oslanjajući se rukama o bokove, a potom krenula nazad prema Medisonovoj aveniji, probijajući se između biciklista, rekreativacajia rolerima i dečjih kolica.
„Ima li koga?”, upitala je otvarajući vrata.
Ne sačekavši odgovor, preskačući po tri stepenika, popela se na sprat i otišla u svoju sobu.
Moram da požurim ili ću zakasniti! gunđala je ulazeći pod tuš. Okupala se, obrisala i stavila parfem, a zatim stala ispred garderobera da izabere odeću.
Najvažniji trenutak dana…
Njena škola, Gimnazija Jovan Krstitelj, bila je katolička škola isključivo za devojke, elitna institucija koju je pohađao krem njujorške omladine, gde su vladala stroga pravila, a uniforma bila obavezna: plisirana suknja, blejzer sa školskim amblemom, bela košulja i traka za kosu.
Otmena i rigorozna strogost ipak je dopuštala slobodan izbor nekoliko modnih detalja. Kamila oko vrata veza kravatu sa širokim čvorom i nanese prstom na usne tanak sloj ruža boje jagoda.
Svoj izgled prepi2 učenice upotpunila je drečavoroze hit torbicom koju je dobila za rođendan.
„Dobar dan, tata!”, pozdravi ga sedajući za pult u sredini kuhinje.
Otac ne odgovori. Kamila ga je pomno posmatrala. Izgledao je elegantno u tamnom odelu italijanskog kroja. Uostalom, upravo ona mu je preporučila taj model: strukirani sako koji je savršeno padao. Stajao je nepomičan ispred ogromnog prozora, zabrinut, s besciljnim pogledom u očima.
„Da li je sve u redu?”, zabrinuto upita Kamila. „Da li hoćeš da pripremim još jednu kafu?”
»Ne.«.
„Kako hoćeš…” zaključi neobavezno.
U prostoriji se osećao prijatan miris prepečenog hleba. Adolescentkinja je sipala sok od pomorandže, otvorila salvetu pored tanjira, odakle ispade… folija s njenim pilulama.
„Da li… Da li možeš da mi objasniš?”, upita oca drhtavim glasom.
„Ti treba da objasniš!”, zagrme otac.
„Preturao si po mojim stvarima!”, pobuni se.
„Nemoj da menjaš temu! Šta ove pilule rade u tvojoj toaletnoj torbici?”
„To je moj privatni život!”, protestovala je.
„Petnaestogodišnja« nemaju privatan život!”
„Nemaš prava da me špijuniraš!”
Sebastijan krenu ka njoj upirući preteći kažiprstom.
„Ja sam ti otac! Imam svako pravo!”
„Pusti me na miru! Sve kontrolišeš! Moje prijatelje, moje izlaske, moju poštu, filmove koje gledam, knjige koje čitam…”
„Slušaj me, odgajam te već sedam godina i…”
„Zato što si ti to hteo!” Iznerviran, udario je pesnicom o sto.
„Odgovori na pitanje! S kim spavaš?”
„To te se ne tiče! Ne treba mi tvoja dozvola! To nije tvoj život! Nisam više dete!”
„Suviše si mlada da bi imala seksualne odnose! Ne znaš šta radiš! Šta hoćeš? Da upropastiš život samo nekoliko dana pre nastupa na takmičenju Čajkovski?”
„Dosta mi je violine! Uzgred, na vrh mi je glave i to takmičenje! Neću ni ići! Eto ti, sam si to hteo!”
„Dobro! Tako je i bolje! Trebalo je da vežbaš deset sati dnevno da bi imala bilo kakve šanse! Umesto toga, švrćkaš se okolo i kupuješ donji veš dostojan neke devojčure i cipele koje koštaju koliko i godišnji bruto društveni proizvod Burundija.”
„Prestani da me maltretiraš!”, uzviknu ona.
,,A ti prestani da se oblačiš kao prostitutka! Čovek bi pomislio… Pomislio bi da si ista majka!”, zaurla potpuno izgubivši prisebnost.
Zatečena silinom njegovih reči, pošla je u kontranapad:
„Ti si odvratni bolesnik!”
To je bila kap koja je prelila čašu. Potpuno van sebe, podigao je ruku i ošamario je, toliko snažno i neodmereno da se zateturala. Stolica, na koju se naslanjala, zaljuljala se i pala.
Kao gromom pogođena, Kamila se pridigla i nepomično stajala nekoliko trenutaka, potpuno rastrojena zbog onoga što se upravo dogodilo. Pribrala se, dohvatila svoju torbu, odlučna da ni sekund duže ne ostane u očevom prisustvu. Sebastijan pokuša da je zadrži, ali ona ga odgurnu i izađe iz kuće, ostavljajući za sobom otvorena vrata.

3.

Kupe sa zatamnjenim staklima krenuo je Leksingtonskom avenijom i ušao u 73. ulicu. Scbastijan spusti štitnik za sunce jer mu je jaka svetlost smetala. U jesen 2012. godine, vreme je bilo izuzetno lepo. I dalje u šoku zbog svađe s Kamilom, osećao se izgubljeno. Prvi put da je podigao ruku na nju. Svestan poniženja koje je ona sigurno osetila, zaista se kajao zbog šamara, ali koliko god da je njegov postupak bio silovit, ipak je razočaranje ćerkom bilo jače.
Činjenica da njegova kći ima seksualni život prosto ga je porazila.
Prerano je! To je dovodilo u pitanje konkretne planove koje je imao za nju. Violina, studije, različita buduća zanimanja i karijere koje treba razmotriti: sve je isplanirao, iscrtao kao notni list, i tu nije ostalo mesta za neočekivane događaje…
Pokušavajući da se smiri, udahnuo je duboko i zagledao se kroz prozor tražeći utehu u jesenjem krajoliku. Tog vetrovitog jutra, trotoare Gornjeg Istočnog Menhetna prekrivalo je lišće živih boja. Sebastijan je bio vezan za taj aristokratski i drevni kvart u kojem je živela isključivo njujorška elita. U toj enklavi ušuškane udobnosti, sve je bilo jednostavno i umirujuće. Stakleno zvono usred sveprisutne gužve i užurbanosti.
Izašao je na Petu aveniju i spustio se ka jugu, vozeći duž Central parka, ne prekidajući svoja razmišljanja. Bio je pomalo posesivan, svakako, ali zar to nije način, pa neka je i nespretan, da izrazi ljubav prema kćeri? Možda bi mogao da pokuša da pronađe neku ravnotežu između svoje dužnosti da je zaštiti i njene želje za samostalnošću, koju je sve više ispoljavala? Nekoliko trenutaka želeo je da veruje da je to veoma jednostavno i da će se sve odmah promeniti. Zatim je pomislio na tablu s pilulama i sve razumne odluke raspršile su se istog trena.
Otkako se razveo, sam se starao o Kamili. Bio je ponosan što joj je pružio sve što joj je bilo potrebno: ljubav, pažnju, obrazovanje. Smatrao je da se starao o njoj pružajući joj nežnost i ohrabrujući je. Uvek prisutan, veoma ozbiljno je shvatio svoju ulogu i svakodnevno se trudio, od provere domaćih zadataka, preko škole jahanja, do časova violine.
Međutim, izgleda da je nešto propustio, nešto je obavio nespretno, ali ipak je dao sve od sebe. U ova dekadentna vremena, pre svega je pokušao da joj prenese životne vrednosti. Zaštitio ju je od lošeg društva, prezira, cinizma i osrednjosti. Godinama je među njima postojala snažna veza, odnos pun razumevanja. Kamila mu je pričala o svemu, često ga pitala za mišljenje i prihvatala sve njegove savete. Bila je njegov ponos: pametna adolescentkinja, suptilna i vredna, koja briljira u školi i obećava da će postati svetska violinistkinja. Međutim, već nekoliko meseci svađali su se sve češće i morao je da prizna da više nije u stanju da je prati na tom opasnom putu od detinjstva ka obalama odraslog doba.
Jedan taksi mu zatrubi kako bi ga podsetio da je na semaforu zeleno svetlo. Sebastijan uzdahnu. Više nije razumeo ljude, više nije razumeo mlade, više nije razumeo svoje vreme. Sve ga je činilo očajnim i sve ga je plašilo. Svet je plesao na ivici provalije, a opasnost je vrebala svuda.
Naravno, trebalo je živeti u sadašnjosti, suočiti se, ne predavati se, ali niko više ni u šta nije verovao. Putokazi su se izmešali, ideali su iščezli. Ekonomska kriza, ekološka kriza, društvena kriza. Sistem je bio u agoniji raznoraznih kriza, a svi činioci društva su se predali: političari, roditelji, nastavnici…
Sve što se dešava s Kamilom dovodilo je u pitanje njegove principe i samo je pogoršavalo urođenu anksioznost.
Sebastijan se povukao u sebe, stvarajući svet po svojoj meri. U poslednje vreme je retko kad izlazio van granica svog kraja, a još ređe s Menhetna.
Poznati graditelj violina, ljubitelj samoće, sve češće se zatvarao u svoju radionicu. Danima je, uz muziku kao jedino društvo, oblikovao i doterivao instrumente, podešavajući im ton i zvuk da bi od njih napravio jedinstvene primerke kojima će se ponositi. Njegova radionica za izradu violina imala je predstavništva i u Evropi i Aziji, ali on ih nikada nije obišao. Što se tiče druženja, ono se svodilo na uski krug poznanika, koji se uglavnom bave klasičnom muzikom ili su potomci buržoaskih porodica koje već decenijama žive na Gornjem Istočnom Menhetnu.
Sebastijan pogleda na sat i ubrza. Kod Trga Velike armije prošao je pored svetlosive fasade nekadašnjeg hotela Savoj, provukao se između automobila i kočija s turistima i najzad stigao do Karnegi hola. Parkirao se u podzemnoj garaži, preko puta mitske koncertne dvorane, i liftom se popeo do radionice za izradu violina.
Firmu Larabi i sin osnovao je Sebastijanov deda Endru Larabi krajem dvadesetih godina prošlog veka. S vremenom je skromna i neugledna radnjica stekla međunarodnu reputaciju i postala svetilište za izradu i restauraciju starih instrumenata.
Čim je ušao u radionicu, Sebastijan se opustio. Tu je sve bilo tiho i mirno. Činilo se da je vreme stalo. Prijatni mirisi javora, vrbe i jelovine mešali su se s omamljujućim mirisima laka i razređivača.
Voleo je posebnu atmosferu koja je pratila taj zanat iz nekih drugih vremena. U XVIII veku, majstori iz Kremone doveli su do savršenstva postupak za izradu violina. Tehnika se od tog doba nije nimalo promenila. U svetu neprestanih promena, ta stalnost donosila mu je utehu.
Majstori i šegrti radili su za radnim stolovima, svako na svom instrumentu. Sebastijan pozdravi Džozefa, poslovođu radionice, koji je baš podešavao čivije na jednoj violi.
„Iz Farazija su zvali u vezi s Bergoncijevim instrumentom. Prodaja je pomerena za dva dana ranije”, objasni uklanjajući strugotine koji su mu se zakačile za kožnu kecelju.
„Preteruju! Biće nam teško da ispoštujemo rokove!”, zabrinu se Sebastijan.
„Kada smo već kod toga, hoće da im još danas izdamo sertifikat o autentičnosti. Da li je to izvodljivo?”
Sebastijan nije bio samo talentovani graditelj violina, već i priznati stručnjak.
Napravio je rezignirani izraz lica. To je bila najznačajnija prodaja te godine. Bilo je nezamislivo da odustane od nje.
„Treba da dopunim beleške i sastavim izveštaj, ali ako počnem odmah, dobiče ga do večeras.”
,,U redu. Obavestiću ih.”


Sebastijan ode u veliku prijemnu salu sa zidovima obloženim purpurnim plišem. S plafona je visilo pedesetak violina i viola, što je prostoriji davalo poseban izgled. Zahvaljujući izuzetnoj akustičnosti, tu su iz celog sveta dolazili čuveni muzičari da bi kupili ili dali na popravku svoj instrument.
Sebastijan je seo za radni sto i stavio tanke naočare, a zatim uzeo primerak koji je trebalo da proceni. To je bio veoma redak instrument: pripadao je Karlu Bergonciju, najdarovitijem Stradivarijevom učeniku. Poticao je iz 1720. godine i bio iznenađujuće dobro očuvan. Poznata Aukcijska kuća Farazio odlučila je da na njemu zaradi više od milion dolara na narednoj jesenjoj aukciji.
Kao svetski poznati stručnjak, Sebastijan nije mogao sebi da dopusti ni
najmanju grešku u proceni kada je reč o tako važnom događaju. Poput enologa ili stručnjaka za parfeme, imao je u glavi hiljade karakteristika svake graditeljske škole: Kremone, Venecije, Milana, Pariza, Mirekura… Uprkos svem tom iskustvu, bilo je vrlo teško tačno utvrditi autentičnost jednog instrumenta i Sebastijan je prilikom svake ekspertize stavljao na kocku svoju reputaciju.
Pažljivo je postavio instrument između ključne kosti i brade, podigao gudalo i zasvirao prve taktove jedne Bahove partite. Zvuk je bio izuzetan. Bar do trenutka kada je jedna žica iznenada pukla, vratila se poput lastiša i udarila ga po obrazu. Skamenjen, odložio je instrument. Osetio je svu svoju nervozu i napetost u obrazu! Bilo mu je nemoguće da se koncentriše. Jutrošnji događaj kontaminirao mu je duh. Kamiline primedbe odzvanjale su i rasle u njemu. Trebalo je priznati da je ima i pomalo istine u onome što mu je rekla. Zaista je ovog puta otišao predaleko. Bio je prestravljen od pomisli da može da je izgubi. Znao je da što pre mora da razgovara s njom, ali je slutio i da to neće biti nimalo lako. Pogledao je na sat, a zatim izvukao mobilni telefon. Časovi još nisu počeli, uz malo sreće… Pokušao je da je pozove, ali je odmah odgovorila sekretarica.
Samo sanjaj…

Tako se uverio da je frontalni napad potpuna greška. Trebalo je popustiti uzde, makar i prividno. A za to mu je bio potreban saveznik. Neko ko bi mu pomogao da ponovo zadobije Kamilino poverenje. Kada bude iznova uspostavio odnos pun poverenja, već će se snaći kako sve da popravi i svoju kći prizove pameti. Ali od koga da traži pomoć?
U glavi je razmotrio različite mogućnosti. Prijatelji? Imao je mnogo poznanika, ali niko nije bio dovoljno blizak i pouzdan da bi ga uputio u ovako ličan problem. Otac mu je preminuo prošle godine, a majka nikada nije bila oličenje progresivizma. Prijateljica Natalija? Ona je na turneji u Los Anđelesu, s Njujork Siti baletom.
Jedino preostaje Niki, Kamilina majka…

4.

Niki…
Ne, to nije razumno. Ne govore već sedam godina. Osim toga, pre bi umro nego da zatraži pomoć od Niki Nikovski!
Kada bolje razmisli, verovatno je upravo ona Kamilu posavetovala da uzima pilule! Na kraju krajeva, to i liči na nju… Niki je pristalica slobodnog morala i svih tih navodno progresivističkih ideja: pustiti decu da se emancipuju, slepo im verovati, ne kažnjavati ih, odstraniti svaki autoritet, zastupati potpunu toleranciju, čak dozvoliti i apsolutnu slobodu, koja je i nerazumna i naivna.
Na trenutak je razmotrio slučaj. Da li je moguće da je Kamila tražila savet od majke, a ne od njega? Čak i za tako intimnu temu kao što je kontracepcija, to mu se činilo malo verovatno. Pre svega zato što su se Niki i Kamila retko viđale, a i zato što je Niki, namerno ili slučajno, oduvek bila isključena iz Kamilinog vaspitanja.
Svaki put kada bi razmišljao o svojoj bivšoj ženi, Sebastijan je osećao mešavinu gorčine i besa. Ipak, uglavnom bi bio besan na sebe jer mu se neuspeh njihovog braka sad činio veoma predvidivim. Jednom rečju, smatrao ga je svojom najvećom greškom u životu. U tom braku je izgubio iluzije, spokoj i svu životnu radost.
Nije trebalo nikada da se sretnu, nije trebalo nikada da se dopadnu jadno drugom. Nisu imah ni isto poreklo, ni obrazovanje, čak ni veru. I po temperamentu i karakteru bih su potpune suprotnosti. Ipak, zavoleli su se!


Stigavši na Menhetn iz rodnog Nju Džerzija, Niki je počela karijeru kao manekenka, sanjajući o pozorišnim ulogama i muzičkim komedijama na Brodveju. Živela je od danas do sutra, bezbrižno i lakomisleno.
Živog duha, otvorena i strastvena, umela je da bude umiljata i koristila je šarm da bi ostvarila svoje ciljeve. Međutim, živela je razuzdano, opijena osećanjima i izlivima emocija. Pomalo žrtva kompulzivne potrebe da postoji kroz poglede muškaraca, neprestano se igrala vatrom, spremna da ode prilično daleko samo da bi još malo pojačala samopouzdanje u svoju moć zavođenja.
Sušta suprotnost Sebastijanu.
Tih i povučen, bio je rezultat elitističkog buržoaskog vaspitanja. Voleo je da planira unapred, da dugoročno organizuje život i da se oslanja na te svoje planove.
Ljudi iz njegovog okruženja, roditelji i prijatelji, nisu oklevali da ga upozore, ukazujući mu na to da Niki nije devojka za njega. Ali Sebastijan se zainatio. Među njima je tad postojala neodoljiva privlačnost. Oboje su se prepustili zanosu naivnog narodnog mita po kojem se suprotnosti privlače.
Verovali su u svoju sreću, naprečac su se venčali i, nedugo potom, Niki je zatrudnela i rodila blizance: Kamilu i Džeremija. Nakon haotične mladosti, Niki je iznenada razvila potrebu za stalnošću i materinstvom. A on, uštogljen konzervativnim vaspitanjem, mislio je da će tim brakom pronaći izlaz iz sumorne porodične kripte. Oboje su tu ljubav doživeli kao izazov, opijeni činjenicom da prkose zabranjenom.
Međutim, povratak u stvarnost bio je surov. Razlike, koje su u početku davale čar njihovom životu, ubrzo su postale stalni povod za čarke, a potom i za neprestane svađe.
Čak i posle rođenja blizanaca, nisu uspeli da pronađu uporište u osnovnim vrednostima koje bi im omogućile da napreduju kroz život. Potreba da se utvrde načela vaspitanja dece je samo produbila sukobe.
Nikino poimanje vaspitanja zasnivalo se na metodi koja je davala preimućstvo slobodi i samostalnosti. Sebastijan je nije podržao na toj, po njegovom mišljenju, vrlo opasnoj stazi. Pokušao je da je ubedi da će jedino stroga pravila oblikovati ličnost deteta. Tako su njihova gledišta postala nepomirljiva, a niko nije hteo da se odrekne svojih uverenja. To je jednostavno bilo tako. Ljudi se ne mogu menjati. Ne može se tek tako izbrisati suština nečije ličnosti.
Na kraju, rastali su se nakon mučne epizode koju je Sebastijan doživeo kao izdaju. Niki je prešla granicu koju je on mogao da podnese. Ti dogadaji su ga skrhali, signalizirajući mu da mora pod hitno da okonča brak koji više nije imao smisla.
Da bi spasao decu iz tog brodoloma i dobio starateljstvo nad njima, Sebastijan je angažovao stručnjaka za razvode i porodično pravo. Bio je to čuveni advokat, koji je odmah počeo da ponižava i napada Niki, pokušavajući da je primora da se odrekne svih osnovnih roditeljskih prava bez ikakve borbe. Ispostavilo se da je Niki tvrd orah. Posle natezanja preko advokata, Sebastijan je svojoj budućoj bivšoj ženi na kraju predložio nagodbu: ustupiće joj isključivo starateljstvo nad Džeremijem ako on zauzvrat dobije isključivo starateljstvo nad Kamilom.
Ne želeći da rizikuje da izgubi sve ako se upusti u sudsku borbu, Niki je prihvatila takvu podelu.
Tako su već sedam godina Kamila i Džeremi živeli u dve različite kuće, pod okriljem dve potpuno različite odrasle osobe koje su ih vaspitavale na dva potpuno suprotna načina. Posete drugom roditelju bile su retke i strogo nadzirane. Kamila je viđala majku svake druge nedelje, a Džeremi je u isto vreme posećivao Sebastijana.
Brak s Niki ličio je na silazak u pakao, međutim, to vreme je već odavno prošlo. Tokom godina, Sebastijan je ponovo sredio svoj život, a Niki je postala samo daleko sećanje. Samo ponekad, od Kamile bi došao poneki odjek iz Nikinog života. Nije doživela uspeh kao manekenka, a glumačku karijeru nije uspela ni da započne. Prema poslednjim vestima, batalila je i manekenstvo, i kastinge, i snove o pozorištu, i potpuno se posvetila slikarstvu. Istina, njena platna su se mogla naći izložena u mnogim drugorazrednim bruklinskim galerijama, ali njena slava je ostala veoma ograničena. Što se tiče muškaraca, oni su bukvalno defilovali kroz njen život. Nikada isti i nikada dobri. Činilo se kao da ima poseban talenat da privuče baš one koji će je naterati da pati, koji će otkriti njene slabosti i krhkost i pokušati da ih iskoriste. Međutim, s godinama je izgledalo kao da zaista želi da stabilizuje sentimentalni život. Prema Kamilinim rečima, već nekoliko meseci bila je u vezi s nekim policajcem iz Njujorške policije. Međutim, on je bio bar deset godina mlađi.
S Niki nikada ništa nije jednostavno.


Zvonjava telefona trgla je Sebastijana iz sanjarenja. Pogledao je mobilni telefon i razrogačio oči. Poput neke uznemirujuće podudarnosti, na ekranu je stajalo: NIKI NIKOVSKI.
Trgao se. S bivšom ženom gotovo da uopšte nije razgovarao. Prve godine nakon razvoda, viđali su se samo tokom razmena, ali posle se odnos
sveo na nekoliko informativnih SMS poruka, koliko da se dogovore o posetama dece; dakle, dva puta mesečno. Budući da se Niki potrudila da ga pozove, izgleda da se dogodilo nešto veoma ozbiljno.
Kamila… pomisli odgovarajući na poziv.
„Niki?”
„Dobar dan, Sebastijane!”
Odmah je osetio brigu u njenom glasu.
„Imaš li neki problem?”
„Reč je o Džeremiju. Da li… da li ti se javljao poslednjih nekoliko dana?”
„Ne. Zašto?”
„Počinjem da se brinem. Ne znam gde je.”
„Kako to?”
„Nije išao u školu. Ni juče ni danas. Mobilni telefon mu je nedostupan i nije spavao kod kuće od…”
„Šališ se?”, prekinu je. „Nije spavao kod kuće!” Nije odmah odgovorila. Pretpostavila je da će biti ljut i da će joj prigovarati.
„Već tri dana nije dolazio kući”, priznala je na kraju. Sebastijan zaustavi dah. Snažnije je stegao telefon.
„Da li si obavestila policiju?”
„Mislim da to nije dobra ideja.”
„Zašto?”
„Dođi kod mene, objasniću ti.”
„Stižem”, reče i prekinu vezu.

5.

Sebastijan je našao slobodno mesto za parkiranje na raskrsnici Van Brantove i Salivanove. Zbog gužve u saobraćaju, putovao je do Bruklina gotovo četrdeset pet minuta.
Posle razvoda, Niki se s Džeremijem nastanila u zapadnom delu Južnog Bruklina, u naselju Red Huk, nekadašnjem bastionu lučkih radnika i mafije. Zatvoren i loše povezan linijama gradskog prevoza, taj deo je dugo bio izolovan i nebezbedan. Ipak, ta paklena vremena bila su prošlost. Današnji Red Huk više nema ničega zajedničkog s podzemljem, niti je više opasna zona kakav je bio osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Po uzoru na mnoga mesta u Bruklinu, postao je popularan kao boemski deo grada, koji se intenzivno menja i u kojem žive brojni umetnici i kreatori.
Sebastijan je tamo odlazio veoma retko. Dešavalo se da ponekad subotom odveze Kamilu, ah nikada nije kročio u stan bivše supruge. Svaki put kada bi došao u Bruklin, bio bi iznenađen kojim se tempom okolina menja. Oronula skladišta i dokovi iznenađujućom brzinom ustupali su mesto umetničkim galerijama i restoranima organske hrane.
Sebastijan zaključa vrata i uputi se ulicom do zgrade s fasadom od crvene cigle, nekadašnje fabrike papira adaptirane u stambeni prostor. Ušao je i popeo se stepeništem preskačući po dva stepenika, sve do pretposlednjeg sprata. Niki ga je čekala na pragu metalnih vrata za zaštitu od požara, koja su ujedno služila i kao ulazna vrata.
„Dobar dan, Sebastijane.”
Posmatrao ju je potiskujući emocije. Još je imala atletsko, vitko telo: široka ramena, uzan struk, duge noge, čvrstu i zategnutu zadnjicu.
Lice joj je, neosporno, i dalje bilo otmeno: izražene jagodice, prćast nos i mačji pogled. Međutim, pokušavala je da prikrije tu gracioznost ispod lažno neobaveznog izgleda. Kosu, ofarbanu u crveno, uplela je u dve pletenice koje je podigla u neurednu punđu. Bademaste zelene oči previše je istakla crnim krejonom, grudi previše stegla u majici s prevelikim dekolteom, dok joj se vitko telo gubilo u širokim pantalonama.
„Zdravo, Niki”, reče i uđe u stan, ne sačekavši da ga pozove.
Nije mogao a da ne osmotri prostor radoznalo. Nekadašnja fabrika skrivala je prostrani stan koji je ponosno nosio svoju industrijsku prošlost: izbeljeni parket bez laka, vidljive grede, krovna konstrukcija i stubovi od livenog gvožđa, deo zida od starih cigala, sivi betonski podijum. Velike apstraktne slike, koje je Niki nedavno završila, sušile su se svuda po stanu, prislonjene na zidove ili jednostavno položene na pod. Sebastijan je ocenio dekoraciju stana kao sasvim neozbiljnu. Bez reda nagomilani predmeti, verovatno kupljeni na buvljoj pijaci, od stare česterfildske sofe do salonskog stola, napravljenog od glomaznih zarđalih vrata postavljenih na dve masivne nogare. Celokupan izgled stana verovatno se uklapao u neku estetsku logiku, ali Sebastijanu je ona izmicala.
„Dobro, o čemu se radi, šta se desilo?”, reče zapovednim tonom.
„Objasnila sam ti: Džeremi mi se nije javio od subote ujutru.”
Odmahnuo je glavom.
„Od subote ujutru? Danas je utorak!”
„Znam.”
,,I ti si se tek sada zabrinula?”
„Zvala sam te da mi pomogneš, a ne da me osuđuješ.”
„Čekaj, molim te, gde ti živiš? Da li ti znaš kolika je mogućnost da se pronađe izgubljeno dete četrdeset osam sati nakon nestanka?”
Prigušila je krik, grubo ga uhvatila za revere mantila i povukla da ga izbaci iz stana.
„Odlazi! Ako nisi došao da mi pomogneš, idi kući!”
Iznenađen silinom njenog postupka, pokušao je da se oslobodi. Uspeo je da je uhvati za ruke i zaustavi.
„Objasni mi zašto me nisi ranije obavestila!”
Pogledala ga je pravo u oči. U njima su sevale blistave munje dok ga je izazivački gledala.
„Da si pokazivao malo više zanimanja za svoga sina, možda bih manje oklevala!”
Sebastijan prihvati primedbu i nastavi smirenijim tonom:
„Pronaći ćemo Džeremija”, obećao je, „ali moraš da mi ispričaš sve. Od početka.”
Oprezna, Niki je sačekala nekoliko trenutaka, a onda je spustila gard.
„Sedi, idem da skuvam kafu.”

6.

„Poslednji put videla sam Džeremija u subotu ujutru oko deset sati, malo pre nego što će otići u salu za boks.”
Niki je govorila vrlo zabrinutim glasom. Sebastijan se namršti.
„Otkad on trenira boks?”
„Ima već godinu dana. Nisi u toku, zar ne?”
Na licu mu se očitavala neverica. U mislima mu se pojavila slika mršavog adolescenta Džeremija. Nije mogao ni da ga zamisli u ringu.
„Zajedno smo doručkovali”, nastavi Niki. „Zatim smo se spremili. Bili smo pomalo u žurbi. Lorenco me je čekao dole. Išli smo na vikend na Ketskils i…”
„Lorenco?”
„Lorenco Santos, moj dečko.”
„To je onaj pandur ili neki novi?”
„Dođavola, Sebastijane, šta hoćeš?”, naljutila se.
Izvinio se odmahujući rukom.
Ona nastavi:
„Neposredno pre nego što ću izaći, Džeremi me je pitao da li sme da prespava kod svog druga Sajmona. Dozvolila sam mu. To je uobičajena stvar za subotu uveče, gotovo navika da prespavaju jedan kod drugog.”
„Vidi, vidi.”
Ona mu ništa ne uzvrati.
„Poljubio me je i otišao. Nije mi se javio celog vikenda, ali nisam se previde brinula.”
„Aha…”
„Ima petnaest godina. Nije više beba. A i Sajmon je skoro punoletan.”
Podigao je pogled ka nebu, ali se suzdržao od komentara.
„Vratila sam se u Bruklin u nedelju uveče. Pošto je bilo kasno, prespavala sam kod Santosa.”
Sebastijan joj uputi ledeni pogled, a zatim je upita:
,,A u ponedeljak ujutru?”
„Svratila sam do kuće oko devet ujutru. U to vreme je on trebalo da bude u školi. Nisam ni očekivala da bude kod kuće.”
On postade nestrpljiv:
,,A onda?”
„Radila sam ceo dan na mojoj izložbi u BWAC3, u zgradi pored keja u
kojoj radi mnogo umetnika…”
„U redu, Niki, poštedi me detalja!”
„Tokom popodneva, na sekretarici su mi ostavili poruku iz gimnazije, kojom me obaveštavaju da Džeremi tog dana nije bio na časovima.”
„Da li si pozvala roditelje onog momka?”
„Sinoć sam razgovarala sa Sajmonovom majkom. Rekla mi je da joj je sin već nekoliko dana na studijskom putovanju. Dakle, Džeremi nije ni spavao kod njega ovog vikenda.”
Sebastijanov telefon zavibrira u džepu. Pogledao je ekran. Zvali su ga iz Farazija, verovatno zbog procene violine.
„Tada sam se stvarno uplašila”, nastavila je Niki. „Htela sam da odem u policijsku stanicu, ali… nisam bila sigurna da bi me policajci ozbiljno shvatili.”
„Zašto?”
„Da budem iskrena, ovo nije prvi put da Džeremi odlazi od kuće…”
Sebastijan uzdahnu. Bio je zaprepašćen. Niki mu objasni:
„U avgustu je Džeremi dva dana bio odsutan ne dajući bilo kakve znake života. Bila sam van sebe i prijavila sam njegov nestanak policijskoj stanici u Bušviku. Na kraju se pojavio trećeg dana. Jednostavno je išao na planinarenje u park Adirondak.”
„Budaletina!”, eksplodira Sebastijan.
„Možeš da zamisliš reakciju policije. Neviđeno su uživali držeći mi pridiku, optužujući me da su zbog mene gubili vreme i da nisam sposobna da odgajam sina.”
Sebastijan je u mislima zamišljao prizor. Zatvorio je oči, masirao slepoočnice i predložio:
„Ovog puta ću ih ja pozvati, ali ne nekog tamo pozornika. Poznajem gradonačelnika. Njegova kćerka ide u školu zajedno s Kamilom, a i sredio sam violinu njegovoj ženi. Pitaću ga da me poveže sa…”
„Čekaj, Sebastijane, nisi čuo sve!”
„Šta?”
„Džeremi ima jedan problemčić, ima dosije u policiji.”
Zanemeo, gledao ju je u neverici.
„Šališ se? I nikada mi ništa nisi rekla o tome?”
„To je odnedavno, pravio je neke gluposti.”
„Kakve gluposti?”
„Pre šest meseci uhvatila ga je patrola kako crta grafite na jednom kamionu za dostavu robe u Ikeinom skladištu.” Otpila je gutljaj kafe i odmahnula glavom zabrinuta. „Kao da ti kreteni nisu imali ništa drugo da rade, nego baš da hvataju klince koji vole umetnost!”, ljutila se.
Sebastijan se trgao. Grafiti umetnost? Niki je očigledno posmatrala stvari na potpuno iskrivljen način.
„Išao je na sud?”
„Da. Dobio je deset dana društvenokorisnog rada. Ali pre tri nedelje pozvan je na sud zbog pokušaja krađe u prodavnici.”
„Šta je krao?”
„Video-igru. Zašto pitaš? Bilo bi ti lakše da je hteo da ukrade knjigu?”
Sebastijan je ignorisao tu provokaciju. Druga osuda nije bila za šalu. U skladu s politikom nulte tolerancije, još jedan, čak i beznačajni prestup, mogao bi da pošalje Džeremija pravo u zatvor.
„Namučila sam se s ljudima iz prodavnice pokušavajući da ih ubedim da ne podnesu tužbu”, uveravala ga je Niki.
„Bože! Šta je tom momku u glavi?”
„Nije smak sveta”, smirivala ga je Niki. „Svi smo bar nešto ukrali ma kar jedanput u životu. U adolescenciji, to je normalno…”
„Tebi je normalno da kradeš?”, ponovo je pukao.
„To je deo života. Kada sam bila mlada, krala sam veš, odeću, parfeme. Tako smo se i upoznali, sećaš se.”
To baš i nije najbolja stvar koja nam se dogodila, pomislio je.
Sebastijan je ustao sa stolice. Pokušao je da sumira situaciju. Da li se uistinu treba brinuti? Na kraju krajeva, za Džeremija su ovakva bekstva bila uobičajena…
Kao da mu je čitala misli, Niki se pobunila:
„Sebastijane, sigurna sam da je ovoga puta ozbiljno. Džeremi zna koliko sam se uznemirila prošli put. Obećao mi je da više nikad neće zaboraviti da se javi.”
„Šta hoćeš da uradimo?”
„Više ne znam. Zvala sam sve urgentne centre većih bolnica, onda sam…”
„Da li si našla nešto neobično kada si mu pregledala sobu?”
„Kako to misliš kada sam mu pregledala sobu?”
„Da li si je pregledala ili nisi?”
„Ali to je njegov tajni vrt. To je…”
„Njegov tajni vrt! Niki! Nastao je pre tri dana!”, planuo je i krenuo na sprat metalnim stepenicama.

7.

„Dok sam ja bila devojčica, mrzela sam kad mi majka njuška po stvarima.”
Iako je bila zabrinuta, Niki je otvoreno odbijala da pretura po sinovljevim stvarima.
„Da li ti pretresaš Kamilinu sobu?”
„Jednom nedeljno”, odgovori Sebastijan potpuno mirno.
„Ti stvarno imaš problem…”
Možda, ali ona nije nestala, pomisli zlobno i baci se na posao.
Zbog netipične konfiguracije nekadašnje fabrike, Džeremijeva soba bila je ogromna, prava jazbina dežurnog zaluđenika iz odeljenja, u kojoj je vladao razdragani nered. Na zidovima, plakati kultnih filmova: Povratak u budućnost, Ratne igre, Unutrašnji svemir, Tron: Legat. Naslonjen na pregradni zid, običan bicikl, bez brzina. U jednom uglu, kabina s video-igrom Donki Kong iz osamdesetih godina prošlog veka. U korpi za otpatke, gomila kutija slatkiša s nugatom, pica iz supermarketa i limenki red bula.
„Ovo je neopisivi haos!”, uzviknu Sebastijan. „Da li ponekad sredi ovu sobu?”
Niki ga prostreli pogledom. Na trenutak je zastala, a zatim se bacila na posao. Otvorila je garderober:
„Očigledno je poneo ranac”, primetila je.
Sebastijan je prišao radnom stolu. Postavljeni u polukrug, tri velika monitora bila su povezana za dva kućišta. Malo dalje, kompletna di-džejevska oprema: gramofoni, miksete, zvučnici poznate marke, pojačalo, sabvufer. Isključivo profesionalna oprema.
Odakle mu novac za ovo?

Detaljno je pregledao police. Savijale su se pod teretom stripova: Betmen, Supermen, Kik-Es, Iks-men. Sumnjičav, prelistao je poslcdnji primerak s gomile: Spajdermen u kojem je Piter Parker ustupio mesto adolescentu melezu afroameričko-hispanskog porekla. Vremena se menjaju, pevao je nekad Dilan…
Na drugoj polici pronašao je mnoštvo literature o pokeru i izduženi aluminijumski kofer s deset nizova keramičkih žetona i dva špila karata.
„Šta je ova soba? Kockarnica?”
„Ja mu nisam kupila taj kofer”, branila se Niki, „ali znam da u poslednje vreme često igra poker.”
,,S kim?”
,,S drugarima iz gimnazije, mislim.”
Sebastijan napravi grimasu. Ovo je stvarno prekardašilo.
Sa izvesnim olakšanjem, konstatovao je da se na polici nalazile i prave knjige: Gospodar prstenova, Dina, Vremeplov, Istrebljivač, serijal Zadužbina…
Pored svih tih suštinski zaluđeničkih stvari dostojnih tog epiteta, tu se nalazilo još i desetak priručnika za pisanje scenarija i biografije Stenlija Kjubrika, Kventina Tarantina, Kristofera Nolana i Alfreda Hičkoka.
„Zanima ga film?” začuđeno upita.
„Očigledno! Želi da postani režiser. Zar ti nikada nije pokazao svoje amaterske filmove? Ha, ne znaš čak ni da ima kameru!”
„Ne”, priznade.
Sa izvesnom tugom, prihvatio je očiglednu činjenicu: nije poznavao svog sina. I to ne zato što ga je retko viđao. Jednostavno, poslednjih nekoliko godina njihov odnos sveo se na dijalog gluvih. Nije bilo čak ni sukoba. Samo ravnodušnost. Smatrajući da Džeremi nije sin kakvog je želeo, isuviše je ličio na svoju majku, Sebastijan je potpuno izgubio zanimanje za njegovo odrastanje, školovanje i interesovanja. Polako, ali sigurno, odustao je od njega, ne osećajući pritom nikakvu krivicu.
„Nema ni njegovog pasoša”, zabrinula se Niki dok je pregledala tri fioke u radnom stolu.
Zamišljen, Sebastijan pritisnu enter na kompjuterskoj tastaturi. Džeremi je bio obožavalac mrežnih igara. Na monitoru se uključio skrinsejver s natpisom World ofWarcraft. Operativni sistem tražio je lozinku.
„Nemoj ni da pokušavaš”, opomenu ga Niki. „Paranoičan je u vezi sa svim što mu je na kompjuteru i razume se deset puta bolje u informatiku od tebe i mene zajedno.”
Šteta. Ta prepreka lišavala ih je osnovnog izvora informacija. Sebastijan se zadovoljio time da posluša savet bivše supruge pa je odustao od pokušaja da uđe u unutrašnjost mašine. Ipak, primetio je spoljašnji hard-disk koji je bio povezan s računarom. Možda taj pomoćni disk nije zaključao.
„Da li imaš laptop? Možemo da pokušamo da ga priključimo?”
„Idem da ga donesem.”
Dok je Niki bila odsutna, posmatrao je zid u zadnjem delu sobe, na kojem je Džeremi nacrtao grafit, nalik mističnoj fresci u auto-laku, na kojoj je dobroćudni Hrist širio ruke na zeleno-plavom nebu. Približio se slici i pregledao boce s bojama na podu. Iako je prozor bio otvoren, još se osećao snažan miris razređivača. Grafit je naslikao nedavno.
„Okrenuo se misticizmu?”, pitao je kada mu se Niki opet pridružila.
„Koliko ja znam, nije. Meni se ovo mnogo sviđa.”
„Ozbiljno? Zaslepljena si ljubavlju…”
Pružila mu je laptop uputivši mu mračan pogled.
„Možda sam bila zaslepljena ljubavlju kada sam tebe upoznala, ali…”
„Ali?”
Niki je odustala od sukoba. Bilo je važnijih stvari.
Sebastijan uze računar, poveza ga s hard-diskom i pregleda sadržaj. Na njemu je bilo mnoštvo filmova i muzike, očigledno disk za skidanje s interneta. Uočio je da je Džeremi fan rok grupe Šuters. Sebastijan je pustio jedan snimak, naravno piratski, s koncerta: pomalo sirov garažni rok, bleda imitacija Strouksa i Libertinsa.
„Znaš ovo smeće?”
„To je jedna neafirmisana grupa iz Bruklina”, objasnila je Niki. „Džeremi ih često prati na koncertima.”
Jadno... pomisli Sebastijan dok je slušao reči pesme.
Pregledajući ostale dokumente, otkrio je na desetine televizijskih serija za koje nije nikada čuo, kao i filmove s prilično eksplicitnim naslovima, kojima su dominirale reči poput fuck, boobs i milf.
Da bi otklonio svaku sumnju, pustio je jedan video-klip. Raskošna medicinska sestra pojavila se na ekranu u pratnji muzike, čežnjivo raskopčala uniformu, a zatim je svog pacijenta počastila oralnim milovanjem.
„U redu, dosta je bilo!”, pobuni se Niki. „Ovo je užasno!”
„Nema potrebe da od ovoga praviš nastranost”, umirivao ju je Sebastijan.
„Ne smeta ti što tvoj sin gleda porno-filmove!”
„Ne. Da budem iskren, to me ohrabruje.”
„Ohrabruje te!”
„S njegovom androginskom garderobom i feminiziranim izgledom, stvarno sam počeo da se plašim da je homić.”
Pogledala ga je duboko uvređena.
„Stvarno misliš to što govoriš?”
Nije odgovorio. Bila je uporna:
„Čak i da je gej, ne vidim u čemu bi bio problem!”
„Pošto nije, rasprava je završena.”
„Kada je reč o širini duha, vidim da još živiš u XIX veku! To je strašno!”
Trudio se da ne uđe u tu raspravu. Uprkos svemu, prekorila ga je:
„Ne samo što si homofobičan već, povrh svega, odobravaš i ovakve filmove i degradirajuću predstavu o ženama koju proklamuju.”
„Nisam homofobičan i ništa ja ne odobravam”, branio se Sebastijan, oprezno se povlačeći.
Otvorio je prvu fioku na radnom stolu. U njoj se nalazilo desetine šarenih M&M bombonica, rasutih iz velikog pakovanja. Usred slatkiša, našao je vizitkartu majstora za tetovaže iz Vilijamsburga, prikačenu spajalicom za nedovršeni crtež zmaja.
„Priprema za tetovažu. Očito je odlučio da nas ničega ne poštedi. Mora da negde postoji tajna lista koju adolescenti međusobno razmenjuju. Spisak svih mogućih gluposti koje se mogu zamisliti, s jedinim ciljem da nerviraju roditelje.”
Niki je prekinula pretres da bi se usredsredila na pregradu s kliznim vratancima:
„Da li si video ovo?”, upitala ga je pokazujući na neotpakovanu kutiju prezervativa.
„Tvoj mali štićenik ima devojku?”
„Koliko ja znam, ne.”
Sebastijan nakratko pomisli na foliju s pilulama za kontracepciju, koje je pre dva sata našao u Kamilinoj sobi. Jedno dete guta pilule, drugo se naoružava prezervativima: hteo to on ili ne, deca rastu. Međutim, u Džeremijevom slučaju, to je bio razlog za zadovoljstvo. Što se tiče Kamile, njeno odrastanje ga je užasavalo. Dok se pitao da li treba da pomene tu epizodu Niki, pronašao je i napola popušeni džoint.
„Šit me brine više nego pornići! Da li si znala da puši ovo smeće?” Udubljena u pretraživanje komode, samo je slegla ramenima. „Pitao sam te nešto?”
„Stani! Dođi da vidiš ovo.”
Ispod gomile džempera pronašla je mobilni telefon.
„Džeremi nikada ne bi otišao bez mobilnog telefona”, rekla je. Pružila je telefon Sebastijanu. Izvlačeći ga iz futrole, pronašao je i kreditnu karticu zadenutu kraj telefona.
Bez telefona možda i bi, ali bez kreditne kartice… pomislili su istovremeno i zabrinuto se pogledali.

8.

Vazduh je mirisao na ružmarin i poljsko cveće. Osvežavajući povetarac talasao je lavandu i žbunje. Pretvoren u organsku baštu, krov nekadašnje fabrike nudio je divan pogled na Ist River, niz nebodera na Menhetnu i Kip slobode.
Niki je bila nervozna pa se popela na krov da popuši cigaretu. Naslonjena na dimnjak od cigala, posmatrala je Sebastijana kako šeta između žardinijera od tikovine, u kojima su rasle bundeve, tikvice, plavi patlidžan, artičoke i aromatično bilje.
„Daš jednu?”, pitao je pridružujući joj se.
Odvezao je kravatu, otkopčao košulju i odlepio nikotinski flaster s lopatice.
„Mislim da nije preporučljivo da sad odustaneš.”
Ignorisao je savet bivše žene, upalio cigaretu, povukao dugi dim, a zatim počeo da masira kapke. Obuzet pritajenom brigom, u glavi je sumirao sve što je saznao iz pretresa sinovljeve sobe. Džeremi je slagao kada je pitao da prespava kod svog druga Sajmona, a pritom je znao da je ovaj na studijskom putovanju. Zatim, poneo je sa sobom ranac i pasoš, što je ukazivalo na dugo putovanje, možda čak i avionom. Međutim, nije poneo mobilni telefon, a ni kreditnu karticu koju mu je dala majka: bile su to dve tužibabe preko kojih bi svaka policija mogla da ga prati i uđe mu u trag…
„Ne samo što je pobegao od kuće, već je odlučio i da ga ne pronađemo.”
„Šta bi mogao da bude razlog tome?”, pitala se naglas Niki.
„Napravio je još neku glupost, to je očigledno. Ovoga puta nešto ozbiljno”, odgovori Sebastijan.
Nikine oči se zamutiše, a u grlu joj zastade knedla. U stomaku je osećala sve snažniji probadajući strah. Koliko je njen sin bio pametan i snalažljiv, toliko je bio i naivni zanesenjak. Iskreno, nije baš lako prihvatila to što krade, ali njegov nestanak ju je prosto užasavao!
Prvi put u životu zažalila je šio ga je vaspitavala dajući mu toliku slobodu, što je stavljala u prvi plan vrednosti kao što su velikodušnost, tolerancija i otvorenost prema drugima. Sebastijan nije grešio. Današnji svet suviše je opasan za sanjare i idealiste. Kako preživeti u tom svetu bez doze cinizma, lukavosti i okrutnosti?
Sebastijan povuče još jedan dim cigarete i dunu ga u prozračan vazduh. Iza njega, ventilaciona cev prela je kao mačka. Njegova uznemirenost bila je u suprotnosti s mirnom atmosferom kojom je, uprkos svemu, ovaj suvremeni dekor odisao.


Nalazili su se izvan gradske buke i vreve, gore, na visini, iznad kuća, na pristojnoj udaljenosti od Menhetna. Roj pčela, u žurbi da sakupi poslednje zalihe pred zimu, zujao je oko košnice. Ispresecani grančicama žbunova i sunčevi zraci bojili su u svetložuto mali drveni rezervoar u zarđalom okviru od gvožđa.
„Pričaj mi malo o Džeremijevom društvu.”
Niki ugasi opušak u praznoj saksiji.
„Uvek visi s dva ista momka.”
„Čuveni Sajmon…”, nagađao je Sebastijan.
„… i Tomas, njegov najbolji drug.”
„Da li si ga pitala da li zna nešto o Džeremiju?”
„Ostavila sam mu poruku, ali nije me pozvao.”
„Pa šta onda čekamo?”
„Možemo da ga sačekamo na izlazu iz gimnazije”, odluči Niki gledajući na sat.
Istovremeno su krenuli popločanom stazom između zasada. Pre nego što su izašli s krova, Sebastijan pokaza na kolibicu napravljenu od crnog nepromočivog platna.
„Šta čuvaš u ovome?”
„Ništa”, odgovori, ali prebrzo. ,,U stvari, samo alat.”
Pogledao ju je sa nevericom. Nije zaboravio da njen glas poprimi posebnu boju kada laže. I sada je lagala.
Razmaknuo je krajeve plastificiranog platna i pogledao unutra. U zaklonu je u zemljanim saksijama raslo desetak stabljika kanabisa. Sklonište je imalo najnoviju opremu: redovi natrijumskih lampi, automatski klima-uređaj i sistem za navodnjavanje, kese s dubrivom i najsavremenija sredstva za hortikulturu.
„Apsolutno si neodgovorna!”, iznervirao se.
„Ma daj! Nećeš valjda da dramiš zbog malo trave!”
„Malo trave? Ti gajiš drogu na veliko!”
„Pa mogao bi i ti ponekad da probaš malo, to bi te opustilo!”
Daleko od toga da mu se svideo njen humor. Sebastijan se još više naljutio.
„Niki, nemoj da mi kažeš da prodaješ ovo smeće?”
Ona je pokušala da umanji značaj:
„Ništa ja ne prodajem. To je isključivo za moju ličnu upotrebu. Sto posto organska trava, čiste zanatske proizvodnje. Mnogo zdravija nego sintetička smola koju valjaju dileri.”
„To je… Ma bezumno! Mogla bi da završiš u zatvoru!”
„Zašto, da ne nameravaš da me prijaviš?”
„A onaj tvoj lepotan, Santos? Da ne radi možda u odeljenju za narkotike?”
„Veruj mi, imaju oni i druga posla.”
„A Džeremi? A Kamila?”
„Deca nikada ne dolaze ovde.”
„Nemoj da me praviš budalom!”, viknu pokazavši prstom na potpuno novu košarkašku tablu videlo se da je nedavno pričvršćena za ogradu.
Slegla je ramenima uzdišući.
„Smaraš!”
Odvratio je pogled i udahnuo duboko, nadajući se da će tako povratiti mir, ali bes je narastao kao plima, vraćajući bolna sećanja, otvarajući stare i loše zarasle rane, podsetivši ga da ne treba zaboraviti Nikino pravo lice: ona je žena koja nikada neće biti pouzdana i kojoj nikada ne treba verovati.
Ščepao ju je za vrat u naletu besa i pribio je uz jednu metalnu policu:
„Ako si na bilo koji način uplela mog sina u trgovinu drogom, uništiću te, razumeš?” Stegao ju je jače i pritisnuo palčeve u meso, da bi joj onemogućio priliv vazduha. „Razumeš?”, ponovio je.
Gušila se i nije mogla da odgovori. Obuzet besom i željom za osvetom, još više ju je stegao.
„Zakuni se da Džeremijev nestanak nema nikakve veze s ovom drogom!”
Dok je Sebastijan pokušavao da je drži pod kontrolom, osetio je kako mu noge popuštaju od udarca. Niki se oslobodila veštim zahvatom za samoodbranu. Brzinom munje, dočepala se jednog zarđalog sekača i prislonila ga na grudi bivšem mužu.
„Samo probaj još jednom da podigneš ruku na mene i polomiću ti sve kosti! Razumeš?”

9.

Gimnazija u Južnom Bruklinu nalazila se u velikoj zgradi od smeđe cigle u Konoverovoj ulici. Bilo je vreme ručka, a sudeći po velikom broju kolica i prikolica za brzu hranu odmah ispred škole, izgleda da hrana u kantini nije bila baš najbolja.
Sebastijan oprezno priđe jednom od gastronomskih vozila, koja su od pre nekoliko godina špartala širom Njujorka i hranila gladni narod. Svaka prikolica nudila je neki svoj specijalitet: hotdog s jastogom, takose, dim sum, falafele… Pošto je bio opsednut higijenom, Sebastijan je uglavnom izbegavao ovu vrstu zadovoljstva. Međutim, ništa nije pojeo od juče uveče i creva su mu bolno krčala.
„Ne preporučujem ti južnoameričke specijalitete”, upozori ga Niki.
Iz inata je ignorisao ovo upozorenje i naručio seviče, peruansko jelo koje je u osnovi marinirana sirova riba.
„Kako izgleda taj Tomas?” upita kada je zazvonilo za kraj časa i na trotoar se izlila bujica učenika.
„Daću ti znak kada bude naišao”, odgovori i začkilji očima da ne bi previdela mladića.
Sebastijan je platio porudžbinu i probao ribu. Progutao je jedan zalogaj. Užasno ljuta marinada odmah mu je spalila grlo. Napravio je grimasu.
„Lepo sam ti rekla”, uzdahnu Niki.
Da bi smirio vatru koja mu se razgorela u ustima, sasuo je celu čašu orčate, koju mu je saosećajno ponudio prodavač.
Biljno mleko smeđe boje imalo je odvratan ukus vanile, od kojeg mu je pripalo muka.
„Evo ga!”, uzviknu Niki pokazavši na jednog mladića u gomili.
„Koji? Bubuljičavi ili onaj antipatični?”
„Pustićeš me da ja pričam, u redu?”
„Videćemo…”
Uske farmerke, vejferer naočare, tesna crna jakna, drski izgled, umešno razbarušena kosa, bela raskopčana košulja koja otkriva previše kože, Tomas je baš vodio računa o svom izgledu. Mora da je svakog jutra provodio sate u kupatilu, uređujući malim detaljima svoj perfektni imidž mladog rokera.
Niki ga je sustigla kod ograđenog terena za košarku.
„Hej! Tomase!”
„Zdravo, gospođo”, rekao je sklanjajući nemirni pramen s lica.
„Nisi odgovorio na moje poruke.”
,,Da, nisam stigao.”
„Nemaš vesti od Džeremija?”
„Ne. Ni sa in ga video od petka.”
„Nije li slao mejlove, SMS poruke, nije te zvao?”
„Ništa.”
Sebastijan pažljivije pogleda momka. Nije mu se sviđao ni ton ni izgled malog ljigavca koji nosi prstenje, ogrlice i narukvice, sve u gotik fazonu. Međutim, prikrio je svoj neprijateljski stav i upitao: „Znaš li možda gde bi mogao da bude?” Tomas se okrenu ka Niki.
„Ko je ovaj?”
„Ja sam mu otac, kretenu jedan mali!” Momak ustuknu, ali postade pričljiviji:
,,U poslednje vreme se nismo mnogo viđali. Džeremi nije dolazio na probe naše grupe.”
„Zašto?”
„Više je voleo da igra poker.”
„Stvarno?”, reče Niki zabrinuto.
„Mislim da mu je bila potrebna lova. Mislim da je čak prodao svoju bas gitaru, a dao je oglas na internetu da prodaje i digitalnu kameru.”
„Za šta mu je trebala lova?”, upita Niki.
„Nemam pojma. Ako je to u redu, ja bih sada da idem.”
Ali Sebastijan ga ščepa za rame.
„Kuda žuriš? S kim je igrao poker?”
„Ne znam. Neki momci s interneta…”
„A neka ekipa uživo?”
„Trebalo bi da pitate Sajmona”, izbegao je odgovor.
„Sajmon je na studijskom putovanju. Ti to dobro znaš”, pritisnu ga i Niki.
Sebastijan ga je malo protresao.
„Hajde, pričaj!”
„Hej, ne smeš da me diraš! Ja znam svoja prava!”
Niki je pokušala da smiri bivšeg muža, ali Sebastijan je gubio strpljenje. Arogantni žutokljunac išao mu je na živce od samog početka.
,,S kim je Džeremi igrao poker?”
,,S malo čudnim tipovima, raunderima…”
„To jest?”
„To su oni koji lutaju okolo i traže keš partije s velikim ulozima i lakim plenom”, objasni Tomas.
„Drugim rečima, traže naivčine da ih ogule, zar ne?”
„Da”, potvrdi mladić. ,,A Džeremi je glumio naivčinu da ih navuče. A kad ih navuče… pa, tako je zaradio mnogo love.”
„Koliki su bili ulozi?”
„Hej, pa nisu bogzna šta. Nismo u Vegasu. Ti tipovi igraju za račune ili da plate ratu za kredit.”
Niki i Sebastijan pogledaše se zabrinuto. U toj priči je sve slutilo na nevolju: ilegalne kockarske partije u koje uvlače maloletnike, bekstvo od kuće, mogući dugovi…
„Gde su se igrale partije?”
,,U nekim mračnim barovima u Bušviku.”
„Da li znaš adrese?”
„Ne. To me nije mnogo zanimalo.”
Sebastijan bi ga rado još malo prodrmao, ali Niki gaje sprečila: činilo joj se da ovog puta mladić govori istinu.
„Dobro, sada palim. Osim toga, umirem od gladi!”
„Još jedno pitanje, Tomase! Da li Džeremi ima devojku?”
„Naravno!”
Niki se upadljivo začudila.
„Da li znaš kako se zove?”
„To je jedna starija ženska.”
„Stvarno?”
„Desanka.”
Sebastijan se namršti.
„Pitao sam te kako se zove.”
„Masturbacija”, odgovori on polazeći uz glasan smeh.
Niki uzdahnu. Sebastijan uhvati momka za kragnu i povuče ga ka sebi.
„Nerviraš me tim tvojim jeftinim šalama. Da li ima devojku ili ne?”
„Prošle nedelje rekao mi je da je upoznao neku devojku preko interneta. Mislim da je Brazilka. Pokazao mi je slike, prava bomba, ali ja mislim da je sve to foliranje. Džeremi no bi nikada mogao da nabaci takvu ribu.”
Sebastijan pusti Tomasa. Od njega više ništa neće moći da izvuče.
„Pozvaćeš me ako saznaš nešto novo?”, pitala ga je Niki.
„Računajte na mene, gospođo”, uveravao ju je dok se udaljavao.
Sebastijan je masirao slepoočnice. Žutokljunac ga je iscrpeo. Glas, govor, pojava sve ga je nerviralo.
„Kakvo je spadalo ovaj klinac”, uzdahnu. „Mislim da ćemo ubuduće morati bolje da kontrolišemo s kim se naš sin druži.”
„Moramo prvo da ga pronađemo”, promrmlja Niki.

10.

Prešli su ulicu i stigli do starog Nikinog motocikla s prikolicom. BMWov oldtajmer serija 2, izašao pravo iz šezdesetih godina XX veka.
Dodala mu je zaštitnu kapu koju je nosio i kada su dolazili.
,,I šta sada?”
Niki je bila zamišljena. Pretpostavka da je Džeremi pobegao od kuće dobijala je sve više potvrda. Da bi došao do novca, prodao je gitaru i dao kameru na licitaciju. Pobegao je preduzimajući sve mere predostrožnosti da ga ne pronađu. Povrh svega, imao je i tri dana prednosti.
„Kako je otišao, sve mi se čini da je bio uplašen”, konstatovala je. „Veoma uplašen.”
Sebastijan nemoćno raširi ruke.
„Ali čega se plašio? I zašto nam se nije poverio?”
„Zato što ti nisi baš najbolji primer osobe koja ima razumevanja.”
Nečega se dosetio:
„A Kamila? Možda se Džeremi njoj javio?”
Nikino lice se razvedri. To je bio trag koji je odmah trebalo proveriti. Iako se blizanci nisu često viđali, poslednjih meseci su često razgovarali na raznoraznim modernim uređajima.
„Hoćeš li ti da je pozoveš?”
„Ja?”, začudila se.
„Mislim da je tako bolje. Objasniću ti…”
Dok je Niki tražila broj telefona, Sebastijan je pozvao kancelariju. Džozef, poslovođa radionice, ostavio mu je dve poruke, jednu za drugom, da mu se hitno javi.
„Imamo veliki problem, Sebastijane. Farazio je pokušao da te dobije više puta i žale se da ignorišeš njihove pozive.”
„Bio sam sprečen. Neočekivani porodični problem.”
„Slušaj, iznenada su banuli u radionicu. Videli su da nisi na poslu. Žele da im do 13 h daš pisanu potvrdu da se obavezuješ da ćeš im do sutra uveče dostaviti procenu.”
,,U suprotnom?”
,,U suprotnom će stručnu procenu poveriti Firstenbergu.”
Sebastijan uzdahnu. Jutros je slavina s problemima procurila, a on nije uspevao da je zavrne samo je curilo sve više. Procenio je situaciju što je mirnije mogao. Zahvaljujući tom poslu, prodaja violine Karla Bergoncija može da mu donese zaradu do 150.000 dolara. Suma koju je već uračunao u godišnji budžet i koja mu je bila potrebna da firma pozitivno posluje. Međutim, osim kratkoročnih finansijskih nevolja, gubitak ovog posla mogao bi da ostavi i dugoročne posledice. Svet gudačkih instrumenata bio je veoma mala sredina. Sve bi se vrlo brzo saznalo.
Prodaja Bergoncijeve violine bila je prestiž. Firstenberg, njegov najveći konkurent, neće propustiti da sve razglasi kako bi okrenuo situaciju u svoju korist.
Sebastijan je znao da nije otkrio rupu na saksiji. Sarađivao je više od dvadeset godina sa umetnicima kapriciozna bića, mučena i razdirana sumnjama. Veliki izvođači uglavnom su bili nestabilni koliko i genijalni. Muzičari s prevelikim egom, za koje je bilo ispod časti da svoj instrument odnesu kod bilo koga, osim kod najboljeg majstora. A on je trenutno bio najbolji! Za manje od dve decenije, od firme Larabi i sin napravio je najpoznatiju radionicu za izradu violina u Sjedinjenim Državama. Priznavali su mu da poseduje istinski dar, više nego veštinu, izuzetan sluh i iskrenu empatiju prema klijentima, zahvaljujući kojoj je mogao da im ponudi instrumente koji savršeno odgovaraju njihovoj ličnosti i načinu sviranja. U probama na neviđeno, njegove violine redovno su pobeđivale i Stradivarijeve i Gvarnerijeve. Uz izuzetnu posvećenost, njegovo ime postalo je vrhunska marka. Sada su mnogi muzičari dolazili u njegovu radionicu samo da bi kupili larabi violinu. Zahvaljujući tom renomeu, među vernim klijentima imao je i desetak svetskih zvezda koje su trenutno vladale muzičkim carstvom violinista. A te zvezde uspeo je da privuče zato što je javnosti dugo i mukotrpno nametao ideju da je on najkompetentnija osoba da održava njihov instrument ili da im napravi novi, po meri muzičara. Međutim, taj status bio je samo dim na vodi. Koliko god da je počivao na njegovom umeću, toliko je bio i posledica trenutne mode; postojao je kao savršena, ali nesigurna, ravnoteža između direktne komunikacije i pohvalnih glasina. Hladnokrvni konkurenti, Firstenberg i drugi poznati graditelji violina, čekali su u zasedi, a naročito u ovim teškim kriznim vremenima, vrebajući i najmanji pogrešan korak. Dakle, odustajanje od ovog posla nije dolazilo u obzir. Nema šanse. Kraj priče.
„Pozovi ih umesto mene”, naložio je Džozefu.
„Oni hoće da razgovaraju samo s tobom lično.”
„Reci im da ću ih pozvati za četrdeset pet minuta. Čim stignem u kancelariju. Imaće procenu do večeras.”
Prekinuo je vezu u istom trenutku kada i Niki.
„Kamila se nije javila”, objasnila je. „Ostavila sam joj poruku. Zašto ti nisi hteo da je pozoveš?”
Umesto da joj odgovori na pitanje, reče:
„Čuj, Niki, moram da se vratim u kancelariju.”
Pogledala ga je zaprepašćena.
„Da se vratiš u kancelariju? Sin ti je nestao, a ti se vraćaš na posao!”
„Umirem od brige, ali ja nisam policajac. Trebalo bi da se sprovede…”
„Pozvaću Santosa”, prekinula ga je. „On će bar znati šta da radim.”
Rečeno-učinjeno. Pozvala je broj svog ljubavnika i ukratko mu ispričala o Džeremijevom nestanku.
Sebastijan ju je ravnodušno posmatrao. Pokušavala je da ga isprovocira, ali joj nije polazilo za rukom. Šta je mogao da učini? Kuda da krene? Nesposoban da donese odluku, bio je i zabrinut i nemoćan.
Intervencija policije mu je u tom trenutku donosila olakšanje. Međutim, previše su zakasnili da prijave slučaj policiji.
Čekajući kraj razgovora, seo je na mesto akrobate4, stavio kožnu zaštitnu kapu koja svakako nije bila u skladu s propisima i velike avijatičarske naočare. Bio je utučen i nesposoban da izađe na kraj s događajima. Šta je uopšte tražio tu, u prikolici uvrnutog motocikla i smešnoj odeći? Koji to pakleni zupčanici ceo njegov život iznenada puštaju niz vodu? Zašto mu je dosuđen ovaj ponovni susret s bivšom ženom?
Zašto sin samo niže glupost na glupost? Zašto je petnaestogodišnjoj kći palo na pamet da spava s momcima? Zašto je odjednom i posao na ivici propasti?
Niki je prekinula vezu i pridružila mu se bez reči. Sela je na motocikl, dala kontakt, motor je zabrujao, a zatim u punoj brzini, uz veliku buku, krenula ka dokovima. Vetar mu je šibao lice. Stisnuo je zube i zadnjicu i čvrsto se držao za sedište. Zaboravio je mantil u stanu pa je cvokotao u elegantnom, ali laganom odelu. Za razliku od bivše žene, on je više voleo da vreme provodi kod kuće. Bez imalo avanturističkog duha, voleo je raskošan komfor svog jaguara, i nije video nijednu dobru stranu mučenja u Nikinom drndavcu. Tim pre što se činilo da ona neobično uživa da ubrza svaki put kada se na putu pojavi rupa.
Najzad su stigli do bivše fabrike i Nikinog stana.
„Idem gore s tobom po mantil”, rekao joj je izvlačeći se iz prikolice. „Tamo su mi ostali ključevi od kola.”
„Radi šta god hoćeš”, odgovorila je i ne pogledavši ga. „Ja ću sačekati Santosa.”
Išao je za njom stepeništem. Kada je stigla do vrha, otvorila je metalna vrata stana u potkrovlju i kriknula od zaprepašćenja kada je ušla.

11.

Pocepan kauč, isprevrtan nameštaj, oborene police. Salon se nalazio u stanju koji je nedvosmisleno upućivao samo na jedno: neko je u njihovom odsustvu pretresao stan.
Dok joj je srce snažno tuklo, Niki je pokušavala da utvrdi štetu. Sve je bilo razbacano. Televizor iščupan iz zida, slike oborene, fioke ispražnjene na pod, papiri razbacani po celoj prostoriji.
Drhtala je, preneražena prizorom oskrnavljene intime, pljačkom ličnog utočišta.
„Šta su odneli?”, upita Sebastijan.
„Teško je reći. Laptop nisu, eno ga tamo, na kuhinjskom pultu.”
Čudno.
Na jedinoj neoborenoj polici primetio je lepu kutiju s mozaikom.
„Da li ono nešto vredi?”
,,I te kako! Tu držim nakit.”
Otvorio je kutijicu. U njoj su se, između ostalog, nalazili prstenje i narukvice koje joj je nekada davno poklonio. Nakit izuzetne izrade i veoma skup, kupovan isključivo u Tifaniju.
„Koji lopov bi bio toliko glup da ne ukrade kompjuter i kutiju za nakit, koji su mu ispred nosa?”
„Pst!”, naredi ona prislonivši prst na usta.
Ućutao je ne shvatajući o čemu se radi sve dok se nije začulo pucketanje. Neko je i dalje bio u stanu!
Jednim pokretom ruke dala mu je znak da se ne miče i krenula metalnim stepenicama na prvi sprat. Vrata njene sobe bila su prva u hodniku.
Prazno.
Zatim Džeremijeva.
Prekasno.
Prozor ka dvorištu prsnu u paramparčad. Niki pritrča da pogleda. Videla je siluetu krupnog muškarca kako beži niz metalne požarne stepenice. Opkoračila je prozor s namerom da krene u poteru za njim…
„Ma gde ćeš, pobogu!”, dreknu Sebastijan i uhvati je za ruku. „Verovatno je naoružan!”
Odmah je odustala i ponovo proverila sobe. Jedan ili više provalnika
počeli su da pretresaju kuću od poda do plafona. Poražena prizorom stvari razbacanih po pođu, mogla je samo da konstatuje:
„Nisu došli da kradu, tražili su nešto.”
Sebastijan se malo podrobniji zainteresovao za Džeremijevu sobu: na prvi pogled, ništa nije nedostajalo. Mahinalno je ispravio malo pomerena kućišta kompjutera. Bilo je nečega u njemu što je pomalo ličilo na bolest, na nešto sasvim slično opsesivnom poremećaju: težak osečaj teskobe zbog nereda, manična sklonost ka urednosti. Podigao je bicikl, poravnao policu koja samo što nije pala i pokupio karte koje su se rasule po parketu. Uzimajući aluminijumski kofer s opremom za poker, trgao se od iznenađenja. Keramički žetoni bili su međusobno slepljeni, a svaka gomila u stvari je bila šuplji cilindar. Proverio je šta se nalazi unutra: sabijene plastične kesice. Izvukao je jednu. Beli prah.
Ne, to nije moguće…

Obezglavljen, ispraznio je dva keramička omota i poredao na krevet desetak providnih paketića.
Kokain!

Nije mogao da veruje.
„Dođavola!”, izusti Niki ulazeći u sobu.
Pogledali su se okamenjeni.
„Ovo su lopovi tražili. Ima ga barem kilogram!”
Ipak, Sebastijan je i dalje odbijao da poveruje.
„Previše je strašno da bi bilo istinito. To je možda… neki skeč, šala.”
Niki odmahnu glavom i napravi sumnjičavi izraz lica. Napravila je mali procep na jednoj od kesica i probala malo belog praška. Od gorkog i oštrog ukusa odmah je osetila kako joj trne jezik.
„To je koks, Sebastijane. Sto posto.”
„Ali kako…”
Njegovu rečenicu prekinuo je razdragani zvuk zvona. Neko je bio na vratima.
„Santos!” uzviknula je.
Istovremeno im se oboma na licima javilo zaprepašćenje i strah. Prvi put posle više godina, osećali su da su snažno povezani istom mišlju zaštititi sina. Srca su im kucala u istom ritmu. Obuzelo ih je zajedničko drhtanje, oblio zajednički znoj, pojavila se zajednička vrtoglavica.
Zvono se oglasilo i drugi put. Policajac je postajao nestrpljiv.
Nije bio trenutak za odugovlačenje. Trebalo je da donesu odluku, i to brzo. Džeremi je bio na uslovnoj kazni. Iako bi bilo nepromišljeno da ovo sakriju od policije, priznanje da im sin krije kilogram kokaina u sobi poslalo bi ga na dugu zatvorsku kaznu. Stavili bi pod hipoteku njegovo školovanje i budućnost. Zapečatili bi mu vrata života. Zaronili bi ga u pakao popravno-kaznenog centra.
„Treba…”, izusti on.
„… uništiti drogu”, dovrši ona.
Jedinstvo, poslednji bastion u borbi protiv opasnosti.
Ohrabren što su se složili, Sebastijan zgrabi koliko god je mogao paketića, da bi ih bacio u klozetsku šolju. Niki mu je zdušno pomagala, skupljajući ostatak robe.
Zvono se i treći put oglasi.
„Idi da mu otvoriš. Ja stižem!”
Potvrdno je klimnula glavom. Dok je silazila stepeništem, on je povukao vodu. Prvi put. Voda je teško rastvarala kokain. Umesto da nestane u dubinama odvodnih cevi, kesice su začepile kanalizaciju. Povukao je još jednom. Bezuspešno. Potpuno uspaničen, gledao je kako se beličasta tečnost neumoljivo penje ka ivici i preti da se izlije na pločice toaleta.

12.

Baš si se zadržala!”, prigovori joj Santos. „Počeo sam da se brinem.”
„Nisam te očekivala”, slagala je Niki.
Pomerila se da bi on mogao da uđe, ali on se sledio na vratima kada je video demoliran stan.
„Šta se desilo? Kao da ti je tornado prošao kroz salon!”
Pošto je bila nespremna, nije znala šta da odgovori. Osetila je kako joj srce brže kuca, a sitne graške znoja izbijaju na čelu.
„Malo… malo sam pospremala, to je sve.”
„Šališ se? Niki?”
Zbunila se. S obzirom na to u kakvom je stanju stan, neće uspeti da ga ubedi.
„Hoćeš li da mi objasniš?”, reče nestrpljivo.
Doprevši sa stepeništa, Sebastijanov ubedljiv glas zazvučao je kao spas s nebesa:
„Svađali smo se! To se dešava, zar ne?”
Iznenađen, Santos se osvrnu ka neočekivanoj osobi.
Preterano glumeći ulogu bivšeg ljubomornog supruga, Sebastijan je složio agresivnu facu.
„Vi ovo nazivate svađom?”, reče policajac pokazujući prstom uništen salon.
Smetena, Niki ih je upoznala.
Njih dvojica se pozdraviše kratkim klimanjem glave. Sebastijan pokuša da prikrije čuđenje, ali je uistinu bio pomalo iznenađen Santosovim izgledom. Bio je za glavu viši od njega, melez, lepo građen, nežnih crta lica, nije nimalo ličio na nasilnog policajca. Lepo skrojeno odelo, koje mora da ga je koštalo polovinu policijske mesečne plate, savršena frizura i besprekorno obrijana brada davali su mu negovan izgled koji je ulivao poverenje.
„Nemamo više ni trena za gubljenje”, reče gledajući netremice u roditelje. „Neću da vas zabrinjavam, ali tri dana bez ikakvih vesti o adolescentu, to je alarmantno!”
Otkopčao je mahinalno sako i nastavio znalačkim tonom:
„Slučajeve nestalih osoba vode lokalne vlasti, osim ako istraga prelazi granice saveznih država ili je reč, kao u ovom slučaju, o nestanku maloletnog lica. Takve slučajeve odmah preuzima FBI, imaju i specijalno odeljenje CARD5. Imam poznanika tamo. Pozvao sam ga već da ga obavestim o Džeremijevom nestanku. Čekaju nas u njihovom štabu u Midtaunu, u Metlajfovoj zgradi.
„Okej, idemo s tobom”, odluči Niki.
„Ja ću svojim autom”, ublažio je ton Sebastijan.
„To je glupo. Idemo svi službenim vozilom, upaliću rotaciono svetlo da izbegnemo gužvu.”
Sebastijan nakratko pogleda Niki.
„Zajedno ćemo ti se pridružiti tamo, Lorenco.”
„Odlična ideja!”, reče ironično. „Hajde da izgubimo još vremena!”
Shvativši da neće uspeti da ih ubedi da se predomisle, krenuo je ka vratima.
„Na kraju krajeva, on je vaše dete!”, reče zalupivši vrata.
Njegov odlazak nije smanjio ni napetost ni zbunjenost. Kada su ostali sami, Niki i Sebastijan suočili su se sa mnogim nedoumicama. Paralisani strahom da mogu da donesu pogrešnu odluku, teško su uspevali da racionalno razmišljaju o informacijama koje su prikupili: Džeremijev beg, njegova ljubav prema pokeru, droga…
Spontano su se vratili u sinovljevu sobu. In extremis6, Sebastijan je uspeo da otčepi odvod drškom četke za pod. Iako je konačno nestao svaki trag droge, celu tu epizodu nikako nisu mogli da svrstaju u ružan san i zaborave.
U potrazi za tragovima, pažljivije je pregledao aluminijumski kofer i sve što se u njemu nalazilo. Nije bilo duplog dna, nikakvog posebnog natpisa, ni na kartama ni na lažnim keramičkim žetonima. Kofer je bio postavljen sunđerastom postavom s džepom. Zavukao je ruku u džep. U njemu nije bilo ničega… osim kartonskog podmetača za čaše. Na licu reklama za pivo, a na naličju crtež savijene oštrice i stilizovani naziv bara.
BAR BUMERANG FREDERIKOVA ULICA 17, BUŠVIK

VLASNIK: DREJK DEKER

Pružio je podmetač Niki.
„Znaš ovo mesto?”
Odmahnula je glavom. Bio je uporan:
„Verovatno je tamo igrao poker, zar ne?”
Potražio je njen pogled, ali ona ga je sklanjala u stranu. Prebledela, tresla se, a oči su joj se caklile imala je besciljan pogled. Izgledala je kao da se predala.
„Niki!”, viknu na nju.
Iznenada je izašla iz sobe. Sustigao ju je na stepeništu i otišao s njom do kupatila, gde je popila sedativ.
Uhvatio ju je snažno za ramena.
„Priberi se, molim te.”
Potrudio se da joj smireno izloži plan:
„Evo šta ćemo. Skinućeš prikolicu s motora i zatim ćeš njime otići na Menhetn. Što je brže moguće. Treba da sačekaš Kamilu na izlazu iz škole.”
Pogledao je na sat.
„Ona završava u dva po podne. Ako kreneš odmah, moći ćeš da stigneš na vreme, ali to je izvodljivo samo ako imaš prevoz na dva točka.”
„Zašto se brineš za nju?”
„Slušaj, ne znam otkud ona droga u Džeremijevoj sobi, ali je očigledno da je tipovi kojima je pripadala žele nazad.”
„Znaju ko smo.”
„Da, znaju tvoju adresu, a verovatno i moju. Ako ne znaju, lako će je saznati. Dakle, svi smo u opasnosti: i ti, i ja, i Džeremi, i Kamila. Nadam se da grešim, ali bolje je da ne rizikujemo.”
Paradoksalno, ali nova pretnja, pretočena u reči, kao da ju je prizvala sebi.
„Kuda da je odvezem?”
„Na železničku stanicu. Smesti je u voz za Ist Hempton i pošalji je…”
„… kod tvoje majke”, završila je.
„Da, tamo će biti bezbedna.”

13.

Zgrada Gimnazije Jovan Krstitelj ličila je na grčki hram.
Savršeno simetrična fasada od sivog mermera bila je ukrašena frontovima u obliku trougla i fino izvajanim dorskim stubovima.
Uklesana u kamenu, Scientia potestas est7 krilatica ustanove ponosno se pružala na obe strane monumentalnog stepeništa, dajući ginmaziji izgled svetilišta. Hladnoću kamena ublažavali su cvrkut ptica i zraci sunca, koji su se probijali kroz požutelo lišće. Aristokratskog izgleda, mesto je odisalo mirom, kulturom i znanjem. Bilo je teško poverovati da se nalazite u srcu Menhetna, na samo nekoliko koraka od bučnih i popularnih mesta za zabavu, poput Tajms Skvera.
Međutim, za samo nekoliko sekundi, ovaj monaški spokoj se uzburkao. Najpre je jedna učenica strčala niz stepenice. Zatim su se grupice devojaka raštrkale po trotoaru.
Razlegli su se smeh i uzvici. Uprkos školskoj uniformi i ozbiljnim mašnama i kravatama, njihovi razgovori nisu bili nimalo ozbiljni: momci, izlasci, kupovina, dijete, Tviter i Fejsbuk.
Naslonjena na sedište svog motocikla, Niki je čkiljila pokušavajući sa suncem u očima da pronađe Kamilinu siluetu usred te horde devojaka. Iako nije nameravala da prisluškuje, fragmenti razgovora dopirali su do nje. Bili su to neobavezni komentari generacije kojoj nije pripadala: „Mnogo mi se đasvi Stefan!”, „Totalno sam in lav!”, „Baš je žasu sociologičarka!”, „To gnjavi!”, „Smorila sam se!”, itd.
Najzad primeti svoju kći i oseti olakšanje.
„Mama, otkud ti ovde?”, upita Kamila razrogačivši oči. „Videla sam da si mi ostavila poruku.”
„Mila, nemam mnogo vremena da ti objašnjavam. Da li ti se Džeremi javljao ovih dana?”
„Ne”, odgovori.
Niki joj je ispričala da joj je brat nestao, a da je ne bi uplašila, nije pomenula da je neko provalio u stan niti da su pronašli drogu.
„Dok čekamo da se ova priča okonča, tata bi voleo da odeš kod bake na nekoliko dana.”
„Ali to ne može tako! Imam mnogo testova ove nedelje! Osim toga, planirala sam izlazak s drugaricama.”
Niki je pokušala da bude malo ubedljivija.
„Slušaj, Kamila, ja ne bih bila ovde da ne mislim da si u ozbiljnoj opasnosti.”
,,U opasnosti od čega? Moj brat je zapalio negde i šta onda? Nije mu prvi put!”
Niki uzdahnu videvši koliko je sati. Voz je polazio za Ist Hempton za manje od pola sata, a naredni je polazio tek u 17 i 30.
„Stavi ovo!”, naredi svojoj kćeri pružajući joj zaštitnu kapu.
„Ali…”
„Bez ali! Ja sam ti majka! Kad ti kažem da nešto uradiš, uradi i gotovo! Bez rasprave!”
„Kao da slušam tatu!”, požali se Kamila smeštajući se na zadnje sedište motocikla.
,,I, molim te, bez vređanja!”
Niki je zajahala svoju mašinu i krenula ka Gornjem Istočnom Menhetnu. Klizila je niz Leksingtonsku aveniju prolazeći kroz kanjone od stakla i betona, vozeći što brže može, a istovremeno potpuno koncentrisana na vožnju.
Nikako ne smem da napravim udes. Ne sada…

Zbog razvoda nikada nije bila bliska s Kamilom. Volela ju je, ali nije imala prilike da s njom izgradi odnos zasnovan na razumevanju. Krivica je svakako bila u apsurdnom razdvajanju, koje je izmislio i nametnuo Sebastijan. Ipak, postojala je i prikrivena barijera koja ih razdvaja bila je poštena prema sebi i priznavala da oseća kompleks niže vrednosti u odnosu na svoju kći. Kamila je bila sjajna devojka, oduševljena klasičnom kulturom. Još kao devojčica, pročitala je stotine knjiga i odgledala većinu najznačajnijih filmova. Što se toga tiče, Sebastijan ju je savršeno vaspitao. Zahvaljujući njemu, rasla je u podsticajnom okruženju. Vodio ju je u pozorište, na koncerte, izložbe…
Kamila je bila dobra devojčica, skromna, ali ne i snishodljiva, tako da se Niki uvek osećala inferiorno kad god bi ih razgovor odveo u oblast visoke kulture. Bila je majka koja zaostaje. Inferiorna majka. Kao i svaki put kada bi pomislila na to, oči su joj se napunile suzama, ali potrudila se da tugu zadrži podalje.
Prešla je stanicu Grand central u punoj brzini, bacila pogled na
retrovizor, a zatim izašla iz kolone vozila da bi obišla vatrogasni kamion.
Vrtoglavica, brzina, osećaj smrvljenosti. Volela je ovaj grad jednako koliko ga je i mrzela. Veličina i neprekidno kretanje stezali su je oko vrata i omamljivali. Motocikl je jurio, minijaturan, zarobljen između vertikalnih bedema i geometrijskih rovova.
Sirene zavijaju, zagađenje lebdi u vazduhu, taksiji se komešaju, vozila trube, čuju se povici. Niki smanji brzinu, uđe u veliku krivinu da bi skrenula u 39. ulicu, a zatim nestade u saobraćaju Fešn avenije. Pred očima su joj promicale slike: tiskanje gomile, ispucali asfalt, deformisane tezge prodavača hotdogova, metalni odblesci zgrada, par dugih nogu u krupnom planu na jednoj fasadi.
Stigavši do Pensilvanijskog trga, uspela je da uglavi motor između dva automobila. Njujork je pakao za dvotočkaše: kolovozi su puni rupa, a nikada nema parking mesta za motocikle.
„Poslednja stanica, svi putnici silaze!”
Kamila je skočila na trotoar i pomogla joj da zaključa BMW.
14 h i 24 min.
Voz je polazio za deset minuta.
„Požuri, mila!”
Prešle su ulicu između vozila u pokretu i ušle u neprivlačnu zgradu u kojoj se nalazila stanica Pen.
Ako je verovati starim fotografijama izloženim u holu, najfrekventnija železnička stanica u Sjedinjenim Državama nekada se nalazila u grandioznoj zgradi sa stubovima od rozikastog granita. Imala je stakleni krov, a predvorje je bilo veličine katedrale, sa sve gargojlima, vitražima i mermernim statuama. Ali to zlatno doba odavno je prošlo. Pod pritiskom promotera industrije zabave, zgrada je srušena početkom šezdesetih godina XX veka, a umesto nje izgrađen hladan kompleks kancelarija, hotela i sala za predstave.
Niki i Kamila morale su laktovima da se probijaju do šaltera.
„Kartu u jednom pravcu do Ist Hemptona, molim vas.”
Službenica, žena koja je ličila na Budu, izdavala je kartu beskonačno dugo. Stanica je brujala. Kao čvorište koridora koji povezuje Vašington i Boston, sa stanica Pen pružali su se i brojni kraci ka Nju Džerziju i Long Ajlandu.
„Dvadeset četiri dolara. Voz polazi za šest minuta.”
Niki pokupi kusur, uhvati Kamilu za ruku i povede je u podzemlje, gde
su se nalazili koloseci. Svet se tiskao na stepenicama. Zagušljiva bliskost. Dečji plač. Ramena koja se sudaraju. Udarci kofera u kolena. Miris znoja.
„Peron broj 12 je ovamo!”
Niki je vukla kćer za ruku. Trčeći, nekako su stigle na vreme.
„Polazimo za tri minuta!”, najavio je kondukter.
„Pozvaćeš nas čim stigneš, u redu?”
Kamila potvrdno klimnu glavom.
Dok se naginjala da poljubi kćer, Niki opazi da je Kamili nelagodno.
„Nešto kriješ, zar ne?”
U isto vreme nezadovoljna što je uhvaćena na delu, ali i sa osećanjem olakšanja što će se osloboditi tereta, Kamila najzad priznade:
,,U vezi s Džeremijem. Tražio je od mene da mu obećam da ga ne odam, ah…”
„Nedavno si ga videla?”, nagađala je Niki.
„Da. Došao je po mene u subotu po podne, čekao me je da izađem s tenisa.”
Subota, to je bilo pre tri dana…
„Bio je veoma zabrinut”, nastavila je Kamila. ,,I u žurbi. Imao je problema, to je bilo očigledno.”
„Da li ti je ispričao kakve probleme ima?”
„Samo mi je rekao da mu treba novac.”
„Dala si mu?”
„Pošto nisam imala mnogo novca kod sebe, pošao je sa mnom do kuće.”
„Otac ti nije bio kod kuće?”
„Ne, bio je na ručku u restoranu, s Natalijom.”
Vrata voza samo što se nisu zatvorila. Poslednji putnici trčali su da uđu u vagone. Majka ju je požurivala pa je ubrzala:
„Dala sam Džeremiju 200 dolara, toliko sam imala, ali pošto mu je trebalo više, hteo je da otvori tatin sef.”
„Znaš šifru?”
„Ma laganica, naš datum rođenja!” Zvučni signal najavi polazak. „Tamo je bilo 5.000 dolara”, objasnila je uskačući u voz. „Džeremi mi je obećao da će ih vratiti pre nego što tata primeti.”
Niki je sasvim bleda stajala na peronu. Kamila se zabrinu.
„Mama, misliš li da mu se nešto desilo?”
Vrata su se zatvorila čim je postavila pitanje.

14.

Nebo su prekrili oblaci. Iznenada.
Za svega nekoliko minuta, postalo je sivo poput olova, a mračni oblaci nagomilali su se skrivajući horizont.
Na auto-putu Bruklin-Kvins automobili su se kretali tik branik uz branik. Krećući se ka adresi koju mu je Santos naznačio, Sebastijan je u glavi pravio spisak šta će reći FBI agentima, a šta će prećutati. Izbor je bio težak. Otkako je seo u automobil, uzalud je pokušavao da sklopi slagalicu kojoj je nedostajalo previše delova. Kao akutno oboljenje, mučilo ga je jedno bolno pitanje: zašto je Džeremi krio kilogram kokaina u sobi? Nametao se samo jedan odgovor: zato što ga je ukrao. Verovatno od vlasnika onog bara Bumerang. Onda je shvatio da je to preveliki zalogaj, uspaničio se i pobegao da bi umakao dileru.
Ah kako je uopšte uspeo da se nađe u ovakvom košmaru? Džeremi nije kreten. Njegovi nedavni kontakti s pravosuđem bili su samo zbog jedne sitne krađe i beznačajne štete koju je napravio, ništa što ima veze s ozbiljnom delinkvencijom.
Najednom je saobraćaj postao prohodniji. Brza traka izgubila se u dugačkom tunelu, a potom se pojavila na otvorenom, na kraju dokova na Ist Riveru.
Telefon u Sebastijanovom džepu zavibrira. Džozef.
„Žao mi je”, objasni poslovođa radionice, „ali izgubili smo posao. Stručno mišljenje o Bergoncijevom instrumentu daće im Firstenberg.”
Sebastijan je primio vest ne trepnuvši. Sve to mu se sad činilo beznačajnim. Iskoristio je momenat, pošto je već imao Džozefa na vezi, da ga iznenada pita:
„Da li imaš predstavu koliko košta kilogram kokaina?”
„Izvini? Šališ se? Šta ti je?”
„Duga priča. Objasniću ti. Dakle?”
„Stvarno ne znam ništa o tome”, priznao je Džozef. „Ja trošim samo škotski viski star dvadeset godina…”
„Džozefe, nemam vremena za šalu.”
,,U redu… To sigurno zavisi od kvaliteta, porekla…”
„To sam mogao i sam da pretpostavim. Da li bi mogao da pogledaš na internetu?”
„Čekaj da otvorim pretraživač. Evo ga. Šta da ukucam?”
„Snađi se i budi brz.”
S telefonom prilepljenim za uvo, Sebastijan je ušao u zonu radova. Radnik koji je regulisao saobraćaj dao mu je znak da krene obilaznicom. Oštro skretanje odvelo ga je ka jugu, gde je nova saobraćajna gužva blokirala pristup izlaznom putu.
„Pronašao sam članak koji bi mogao da ti pomogne”, nastavi Džozef nakon nekoliko trenutaka. „Slušaj ovo: Devedeset kilograma kokaina, čija je vrednost procenjena na 5,2 miliona dolara, zaplenjena je na jednom parkingu u Vašington Hajtsu.”
Sebastijan poče da računa:
„Ako devedeset kilograma vredi 5,2 miliona, kilogram vredi…”
„… malo manje od 60.000 dolara”, dovrši Džozef. „Da li možeš sada da mi objasniš…”
„Kasnije, Džozefe. Moram da prekinem. Hvala ti.”
Zračak nade zasija u Sebastijanovom oku. Imao je plan. Naravno, suma je bila velika, ali ne i preterana. U svakom slučaju, mogao je da sakupi toliko gotovine. Evo šta je hteo: da ode u Bumerang i ponudi tom Drejku Dekeru dil koji neće moći da odbije; isplatiće mu celokupnu vrednost droge i još će dodati proviziju od 40.000 dolara, kao naknadu za uznemiravanje, ali da zaboravi da Džeremi postoji.
„Novac je jedina sila o kojoj se nikada ne govori“, obično se govorilo u njegovoj porodici. Citat je njegov deda verovatno uzeo iz neke knjige i od njega napravio ličnu mantru, a posle je prerasla u porodičnu izreku koja je decenijama usmeravala živote Larabijevih. Dugo je Sebastijan prezirao takav način razmišljanja, ali tog dana je upravo tako razmišljao. I zahvaljujući toj misli, stekao je potpuno poverenje u budućnost. Sve će biti u redu. Platiće narko-dileru da bi udaljio opasnost od svoje porodice. Kada ukloni opasnost, pronaći će sina i preuzeće kontrolu nad njegovim obrazovanjem, kao i s kim se druži. Nije još bilo kasno. Na kraju krajeva, ova epizoda možda bude spasonosna.
Eto. Doneo je odluku i nije želeo da izgubi više ni minut.
Stigao je do isključenja koje je vodilo ka mostu Menhetn, ali umesto da se popne na most, napravio je polukrug i vratio se u Bruklin.
Pravo u Bumerang.

15.

„Sklanjaj tu krntiju, kretenčino!”
Psovka je stigla Sebastijana dok je prolazio pored grupe beskućnika koji su preturali po kantama za smeće restorana brze hrane Pica hat u Frederikovoj. Pijući pivo iz konzerve u kesi od grubog smeđeg papira, obeležavali su svoju teritoriju vređanjem prolaznika i vozača koji bi im se suviše približili.
„Pacove!”
Jedna puna čaša razbi se o vetrobransko staklo. Sebastijan zatvori prozor i uključi brisače.
Simpatično…

Prvi put je kročio u ovaj deo grada. Svakako i poslednji put, nadao se.
Mirisi portorikanske kuhinje lebdeli su u teškom vazduhu ispunjenom masnoćom. Kroz prozore je dopirala karipska muzika. Dominikanske zastave krasile su stepeništa ispred kućnih ulaza. Nikome nije moglo da promakne da je Bušvik teritorija Latinoamerikanaca. Ogroman kvart obuhvatao je desetine blokova, a sačuvao je i izvesnu grubost. Kolonije bogataša, koji su uveliko investirali u Vilijamsburg, još nisu doprle do Bušvika. Tu nije bilo mladih bogataša, savremenih umetnika ili restorana sa organskom hranom, samo skladišta, kuće s limenim krovovima, zgrade s ciglenim fasadama ižvrljanim grafitima i pustopoljine obraslih korovom.
Avenija je bila široka i gotovo pusta. Sebastijan uoči Bumerang, ali je smatrao da je bolje da jaguar parkira u paralelnoj ulici. Kada je zaključao automobil i vratio se u Frederikovu, počele su da padaju prve kapi kiše, zbog kojih je Bušvik izgledao siv i tužan.
Bumerang nimalo nije ličio na prijatno ili fensi mesto, već je odmah poručivao da je samo birtija u predgrađu, sumorna i nevesela, u kojoj se služe jeftin viski i hamburgeri od dva dolara. Prikačena za gvozdeni zastor, tabla s natpisom obaveštavala je da se bar otvara tek od 17 h. Ipak, metalni zastor bio je gotovo sasvim otvoren, tako da je bilo moguće stići do ulaznih vrata.
Dok je kiša sve jače padala, Sebastijan je pokucao na zamagljeno okno.
Niko nije odgovorio.
Ohrabren, podigao je metalnu mrežu i pokušao da otvori vrata.
Nisu pružila otpor.
Mokar od pljuska, nakratko je oklevao.
Mesto je bilo sumorno, a prostorija utonula u pomračinu. Najzad je odlučio da uđe, pobrinuvši se da za sobom sve zatvori, da ne bi rizikovao da ga prolaznici primete.
„Ima li koga?”, upitao je ulazeći oprezno.
Napravio je samo nekoliko koraka kroz prostoriju, a onda je stavio ruku na usta. Nepodnošljiv smrad stegao ga je oko vrata i okrenuo mu utrobu. Miris gvožđa, snažan, uporan…
Miris krvi.
Pao je u iskušenje da pobegne, ali savladao je strah. Povukao se prema zidu i pokušao da napipa prekidač.
Kada se bleda svetlost razlija po prostoriji, obuze ga strah.
Bar je bio prekriven krvlju. Tamne, lepljive mrlje po parketu. Zidovi od cigala isprskani tamnocrvenom gustom tečnošću. Drvene površine umrljane. Sve je bilo krvavo, čak i polica s flašama iza šanka.
Pravi pokolj.
U dnu prostorije, neko je ležao u lokvi krvi.
Drejk Deker?

Sebastijanovo srce nekontrolisano poskoči u grudima. Iako je bio u panici i osećao mučninu, ipak krenu ka lešu. Položeno na leđa, ogromno iskasapljeno telo još je krvarilo. Bilijarski sto, na kojem se nalazilo, ličio je na oltar, na obredni žrtvenik pripremljen za neko varvarsko žrtvovanje. Pokojnik je bio grdosija, ćelav i brkat, težak preko sto kilograma. S velikim stomakom i gustim maljama, ličio je na pripadnika Medveda, frakcije homoseksualaca koji vole otvoreno da pokazuju svoju muževnost. Platnene pantalone, nekada sivo-zelene, bile su tamne od krvi.
Delovi utrobe visili su iz njegove karirane košulje, široko raskopčane na vratu i stomaku. Creva, jetra i želudac spojili su se u lepljivu gustu kašu.
Sebastijan više nije mogao da izdrži. S rukama na kolenima, povratio je gorku žutu žuč iz praznog želuca. Nekoliko trenutaka ostao je u tom položaju. Bio je obliven znojem. Lice mu je gorelo. Nije mogao da dođe do daha.
Međutim, savladao je nervozu. Iz džepa na košulji virio je novčanik. Sebastijan uspe da ga izvuče i proveri ime na vozačkoj dozvoli: da, bio je to Drejk Deker.
Dok je pokušavao da vrati novčanik, Drejkovo telo se trže.
Sebastijan poskoči. U slepoočnicama mu je pulsiralo.
Poslednji post mortem trzaj?
Nagnuo se iznad okrvavljenog lica.
Leš iznenada otvori oči. Sebastijan poskoči i jedva priguši krik.
Dođavola!
Drejk je možda bio na samrti, ali njegovo disanje mešalo se s tankim mlazom krvi koji mu je curio iz usta.
Šta da radi?
Panika. Zaprepašćenje. Gušio se.
Izvukao je mobilni telefon i pozvao hitnu pomoć. Odbio je da se predstavi, ali je pozvao pomoć na adresu Frederikova 17.
Prekinuo je vezu i primorao sebe da ponovo pogleda Drejkovo lice i telo. Medveda su očigledno mučili, podvrgnuvši ga svakojakim užasima. Krv je natopila čoju bilijarskog stola. Obložene ivice poslužile su kao kanalići kojima je obilje krvi oteklo u džepove. Bio je definitivno mrtav.
Iznenada ga spopade gorušica i kiselina ga zagreba u grlu. Usta su mu bila suva, noge klecale, a u glavi zavladala zbrka.
Treba što pre da ode odavde. Razmišljaće kasnije. Proveravajući da nije nešto ostavio za sobom, primeti na šanku bocu burbona pored napola pune čaše. Komadić pomorandžine kore i dve velike kocke leda plutale su u viskiju. Zaustavio se na ovom poslednjem detalju. Ko je pio iz ove čaše? Bez sumnje, kasapin koji je mučio Drejka. Ali ako se led još nije otopio, to znači da napadač tek što je otišao.
Ili je još u prostoriji…
Dok je jurio ka vratima, čuo je pucketanje. Ukopao se. A šta ako je Džeremi takođe zarobljen u ovoj rupi?
Okrenu se i primeti senku koja je zamakla iza lakiranog paravana.
Izašavši iza drvenih panoa, grdosija od čoveka ustremi se na njega.
Bakarne kože, širokih ramena, lica tetoviranog poput mavarskih rat nika, držao je u ruci dvosekli vojnički nož.
Paralisan, Sebastijan se nije ni pomerio s mesta.
Nije čak ni ruku podigao da se zaštiti kada je sečivo krenulo ka njemu.

16.

„Baci oružje!”, zaurla Niki upadajući u prostoriju.
Zatečen, grmalj se zaustavi. Iskoristivši njegovo iznenađenje, Niki se ustremi na Maora. Iz zaleta ga je udarila nogom u bok, ali on se nije ni milimetar mrdnuo. Ubica se odmah pribra. Nije se preterano uplašio ovih protivnika. Ako je suditi po zlokobnom osmehu koji mu je zasjao na licu, Nikin iznenadni dolazak čak je dao borbi izvesnu čar.
Sebastijan je iskoristio trenutak nepažnje i pobegao u zadnji deo prostorije. Ne zato što mu je nedostajalo hrabrosti; jednostavno nije umeo da se snađe u takvim situacijama. Nikada se u životu nije tukao. Nikada nikoga nije udario, niti je iko ikada udario njega.
Niki se suočila s napadačem potpuno sama. Veštim pokretom, izbegla je udarac nožem, a zatim još jedan. Odskok, iskorak, okret, finta. Primenjivala je sve što je naučila o boksu u sali za vežbanje. Međutim, grdosija neće doveka udarati u prazno.
Trebalo ga je razoružati po svaku cenu.
Prenebregnuti miris krvi. Zaboraviti na atmosferu u prostoriji koja odiše smrću. Misliti samo na Džeremija.
Nemam prava da umrem pre nego što pronađem sina.

Dokopala se jednog bilijarskog štapa, koji je bio oslonjen o sto. Nije bio efikasan kao nož, ali bio je mnogo duži pa je mogla bolje da se brani. Naoružana drvenim štapom, mahala je kroz vazduh, hitro nadovezujući brojne napade od kojih je jedan pogodio Maora u lice. Rasrđen, on besno progunđa, objavivši da je igra dovoljno trajala. Iznenada, širokim kružnim pokretom noža, udari po štapu, koji se polomi po sredini kao trula grana. Zbunjena, Niki mu obe polovine baci u lice, ali on ih odbi jednim pokretom ruke.
Videvši da Niki ima problem, Sebastijan oseti da mu nadolazi neka nova snaga. Dohvatio je protivpožarni aparat sa zida i izvukao osigurač da bi oslobodio gas iz boce.
„Evo ti!”, uzviknu oslobađajući protivpožarnu penu ka napadačevoj glavi.
Iznenađen, zločinac diže ruke da zaštiti oči, ne ispuštajući oružje.
Iskoristivši njegovu zaslepljenost, Niki ga šutnu između nogu, a Sebastijan svom snagom poče da ga udara aparatom.
Jedan od tih udaraca pogodio je tetoviranog pravo u glavu i razjario ga. Uzmakao je i krenuo nožem na Niki. Ona ga je jedva izbegla. Hladni čelik za dlaku promaši cilj i zabode se u zid.
Zaboravivši na strah, Sebastijana najednom obuze osećaj euforije. Pomalo i nesvestan šta radi, krenu pravo na Maora, ali se okliznu u lokvi krvi. Pridiže se i steže pesnicu kako bi zadao jedan kroše. Prekasno: strašan direkt odbaci ga preko šanka. Da bi ublažio pad, pokušao je da se pridrži za policu, povukavši za sobom boce i veliko ogledalo. Sve se razbi uz strašnu lomljavu.
Ugruvan od siline udarca, ostao je na podu, nesposoban da ustane. Povrativši ponos i odlučan da što pre okonča ovu borbu, gromada dohvati Niki za vrat i gurnule na bilijarski sto. Kosa joj se rasu u lokvu lepljive krvi. Kriknula je od užasa kada se našla na samo nekoliko centimetara od Drejkovog leša.
Maor ju je udarao pesnicama u lice.
Jednom, dvaput, triput.
Niki je pod udarcima polako gubila svest.
Učinivši poslednji napor, pružila je ruku pipajući naslepo. Dohvatila je prvi predmet koji joj se našao pod rukom.
Polomljeni bilijarski štap.
Iscrpljena, usredsredila je svu svoju snagu na taj poslednji udarac u borbi za opstanak. Zašiljena poput strele, polovina štapa pogodi grdosiju u lice, kliznu od vrha čela ka obrvi, pocepa kožu i zari se u očnu duplju, probijajući belu jabučicu uz gnjecavi zvuk.
U naletu bola, kiklop užasno kriknu i pusti svoju žrtvu. Izvuče štap iz oka i poče da se tetura vrteći se ukrug.
Poslednje što je u životu video bilo je kako Sebastijan juri ka njemu naoružan zašiljenim komadom polomljenog ogledala. Sjajan poput oštrice, tanak poput sečiva, komad stakla precizno prereza vratnu arteriju.

17.

„Niki! Treba da odemo odavde!”
Vazduh je bio težak; bilo je nemoguće disati.
Maor se srušio pored šanka, a iz njegove arterije šikljala je krv u mlazevima, prolivajući litre hemoglobina, pretvarajući bar u krvavu baru. Sve je ličilo na horor, na jazbinu sumanutog kasapina, gde dva leša čekaju da budu raskomadana.
Kiša je dobovala po staklima. Vetar je urlao, ali ne dovoljno jako da bi prekrio zavijanje sirene hitne pomoći.
„Ustani”, opomenu je Sebastijan. „Stiže hitna pomoć, a i policija će stići svakog trena.”
Pomogao je Niki da ustane i obuhvatio je oko struka.
„Mora da postoji stražnji izlaz.”
Odveo ju je u zadnje dvorište, koje je kroz vrata vodilo u uličicu iza bara. Po izlasku iz pakla, susret s čistim vazduhom i pljuskom primili su kao blagoslov. Posle onoga što su preživeli, bilo im je potrebno beskrajno dugo tuširanje da bi sprali krv koja im se slepila za kožu.
Sebastijan odvede Niki do jaguara, upali motor i krenu punom brzinom dok su plavičasti odblesci rotacionih svetala bojili turobno sivilo Bušvika.
Vozili su se dovoljno dugo da bi bili van opasnosti. Potom se Sebastijan zaustavi kraj jedne ograde na gradilištu, u pustoj ulici kvarta Bedford Stojvesant.
Isključio je auto. Kabina automobila bila je obavijena debelim kišnim zastorom.
„Dovraga, šta si radio tamo!”, zaurlala je Niki na rubu živaca. „Dogovorili smo se da se nađemo u policiji!”
„Smiri se, preklinjem te! Mislio sam da mogu sve sam da sredim. Prevario sam se… Ali, kako si…”
„Htela sam da vidim o kakvom je mestu reč pre nego što me obrade agenti CARD-a. Prilično je dobro što sam tako uradila, zar ne?”
Niki se sva tresla.
„Ko su oni likovi?”
„Bradati je Drejk Deker, a ne znam ko je ono tetovirano čudovište.”
Spustila je štitnik za sunce i pogledala se u retrovizor. Lice joj se nadulo, odeća pocepala, a kosa ulepila od sasušene krvi.
„Kako je Džeremi upao u ovaj košmar?”, upitala je prigušenim glasom.
Dok je sklapala oči, u njoj puče neka brana. Zapljusnu je talas očaja pa zajeca. Sebastijan joj spusti ruku na rame da bi je utešio, ali ona ga odgurnu.
On uzdahnu i poče da masira kapke. Glava mu je bila teška. Mučila ga je jaka migrena, a i sam se tresao u vlažnoj košulji. Nije mogao da veruje da je upravo ubio čoveka prerezavši mu vrat. Kako je zupčanik okolnosti mogao tako brzo da ga samelje?
Tog jutra probudio se u raskošnom komforu svog mirnog doma dok su topli zraci sunca kupali sobu. A sada su mu ruke bile krvave, nalazio se na pragu zatvora i nije znao gde mu je sin.
Uprkos glavobolji koja mu je poput svrdla burgijala po glavi i izazivala mučninu, pokušao je da sredi misli. U glavi mu se mešalo mnoštvo slika: susret s Niki, droga, iskasapljen Dekerov leš, Maorova životinjska nasilnost, tanak komad stakla koji mu se zabija u vrat…
Začula se grmljavina i pljusak se pojača. Potopljen pod provalom oblaka, automobil se ljuljao na vetru poput ljuske jajeta. Sebastijan rukavom obrisa zamagljeno staklo. Ništa se nije videlo dalje od tri metra.
„Više ne smemo ništa da krijemo od policije”, konstatovao je okrećući se prema svojoj bivšoj ženi.
Niki odmahnu glavom.
„Upravo smo ubili čoveka! Prešli smo granicu s koje nema povratka! Ne dolazi u obzir da im sad otkrivamo bilo šta!”
„Niki, Džeremi je u mnogo većoj opasnosti nego što smo mogli i da zamislimo.”
Ona skloni pramenove kose s lica.
„Policija nam neće pomoći, Sebastijane. Nemoj tome da se nadaš. Naći će dva leša i biće im potreban krivac.”
„To je bila legitimna samoodbrana!”
„Biće to teško dokazati, veruj mi. A štampa će biti oduševljena da se dočepa poznate ličnosti.”
Razmotrio je poslednji argument. Duboko u sebi, znao je da je ona potpuno u pravu. Ono što se desilo u baru pre njihovog dolaska nije bio običan obračun dilera. To je bilo umobolno zverstvo. Iako još nisu znali koju je ulogu Džeremi igrao u toj zavrzlami, bilo je jasno da je u sasvim drugoj vrsti problema. Nisu se više samo plašili da će im sin završiti u zatvor. Počeli su da strahuju da bi mogli da ga nađu mrtvog…


Telefoni im istovremeno zazvoniše: Bahova partita na Sebastijanovom, rif Džimija Hendriksa na Nikinom telefonu. Niki pogleda ekran na svom telefonu; bio je to Santos, koji je verovatno postao nestrpljiv u sedištu CARD-a. Odlučila je da odbije poziv. Javiće mu šta se dešava, ali kasnije.
Bacila je pogled na Sebastijanov mobilni telefon. Početne cifre ukazivale su na međunarodni poziv. On podiže obrve u čuđenju, da bi pokazao da mu nije poznat broj, ali posle nekoliko trenutaka oklevanja, odluči da se javi. Prethodno je uključio i spikerfon.
„Gospodin Larabi?”, upita muški glas sa stranim akcentom.
„Ja sam.”
„Mali prstić kaže da biste hteli da čujete vesti o vašem sinu.”
Sebastijan oseti knedlu u grlu.
„Ko ste vi? Šta ste uradili…”
„Dobar film, gospodine Larabi!”, prekinu ga glas, a zatim prekinu vezu.
Nemo su se gledali, zaprepašćeni, podjednako zabrinuti koliko i zatečeni.
Poskočiše kada se oglasio kristalno jasan zvuk poruke.
Mejl je upravo stigao na Nikin telefon. Adresa pošiljaoca skrivena. Ona otvori poruku: bila je prazna, osim što je sadržala dokument u prilogu, koji se malo duže daunloudovao.
„To je video-snimak”, konstatovala je.
Drhteći, pritisla je tipku za otvaranje poruke. Instinktivno, njena ruka potraži Sebastijanovu mišicu, kako bi imala oslonac.
Film je počeo.
Očekivala je najgore.
Napolju je pljusak i dalje dobovao po krovu automobila.

18.

Kancelarije FBI-jevog odeljenja specijalizovanog za nestanak maloletnika nalazile su se na 56. spratu Metlajfove zgrade, ogromnog nebodera koji je dominirao Park avenijom svojom masivnom strukturom sa uglovima.
Cupkajući od nestrpljenja, Lorenco Santos meškoljio se na fotelji u čekaonici, u dugačkom hodniku od hroma i stakla, koji se nadvijao nad istočnim delom Menhetna.
Poručnik Njujorške policije pogleda nervozno na sat. Čekao je Niki više od sata. Da nije možda odustala od toga da prijavi nestanak sina? Zašto? Njeno ponašanje uopšte ivije bilo logično. Zbog nje će ispasti idiot pred kolegom iz FBI-ja, kojeg je molio za hitan prijem.
Santos uze telefon i ostavi Niki još jednu poruku. Već treći put je pokušao da je dobije, ali ona je očigledno odbijala njegove pozive. To ga je razbesnelo. Bio je siguran da je sve to zbog Sebastijana Larabija, bivšeg muža. Uopšte mu se nije sviđalo njegovo iznenadno pojavljivanje.
Dovraga! Nije dolazilo u obzir da izgubi Niki! Već je šest meseci očajnički zaljubljen u nju. Vrebao je svaki njen postupak i pokret, pratio njene misli, pokušavao da protumači svaku njenu reč.
Iako neprestano na oprezu, živeo je u strahu i sa osećajem da mu nešto nedostaje. Iz te žene izbijao je magnetizam koji ga je pretvorio u jadnog zavisnika o ljubavi.
Santos oseti nemir u stomaku. Bilo mu je vruće, znojio se.
Niki nije pobuđivala spokojnu i umirujuću ljubav, već grozničavu strast koja ga je dovodila do ludila, činila ga potpuno izgubljenim bez njene kože, mirisa i pogleda. Poput najteže droge, stvarala je tešku zavisnost i patnju. Slab i bez karaktera kada je o njoj reč, dozvolio je sebi da upadne u zamku. Sada je bilo prekasno da pobegne.
Obuzet brigom i besom, ustao je i prišao prozoru. Iako je prostorija bila hladna i bezlična, pogled je ostavljao bez daha. U daljini su se nazirali čelična strela i stilizovani orlovi Krajslerove zgrade, kablovi na Vilijamsburškom mostu, čamci koji klize po Ist Riveru, a iza njih, bezimeni krovovi Kvinsa pružali su se unedogled.
Policajac tužno uzdahnu. Koliko bi samo voleo da se izleči od te žene. Zašto je Niki imala takav uticaj na njega? Zašto ona? Šta ona ima što druge nemaju?
Kao što je to obično i činio, pokušao je da se urazumi, ali znao je da je sve uzalud i da se ne može racionalizovati ono što spada u oblast zanosa. U očima neukrotive i nepokorne Niki plamtela je vatra koja je govorila: „Ja ću uvek biti slobodna. Nikada ti neću pripadati.” Ta vatra ga je izluđivala.
Začkiljio je očima. Kiša je prestala. Nebom su promicali plavi oblaci. Na početku noći pune elektriciteta, svetla grada palila su se jedno za drugim. S visine od dvesta metara, Njujork se činio praznim i mirnim, poput nepomičnog parobroda okruženog nestvarnom izmaglicom.
Santos steže pesnicu i prisloni je na okno.
Nije bio ni sentimentalan ni romantičan. Uspeo je veoma brzo da obezbedi sebi mesto u Njujorškoj policiji. Gonjen ambicijom, upoznao je teren, uspostavio kontrolu u svom rejonu i već rešio neke važne slučajeve, ne oklevajući da se zbliži s protuvama kako bi sagradio čvrstu mrežu doušnika. Odeljenje za narkotike bilo je teško i rizično odeljenje, ali on je imao dovoljno debelu kožu da pliva i u neprijatnoj fauni. Kako je neko poput njega mogao da dopusti da ga ščepa strast? Nije bio od onih što uživaju u žalopojkama, ali je morao da prizna da danas živi sa strahom u stomaku. Strah koji ga opseda da će izgubiti Niki ili, još gore, da će je preoteti neki drugi muškarac.
Trgao se kada je začuo zvuk telefona. Uzalud se obradovao. To je bio samo Macantini, njegov pomoćnik.
„Santos”, reče javljajući se.
Nadjačan zavijanjem sirene i saobraćajnom bukom, glas Santosovog potčinjenog jedva se čuo.
„Poručniče, imamo hitan slučaj… Dvostruko ubistvo u Bušviku. Već sam krenuo.”
Dvostruko ubistvo…

Santosov policijski instinkt odmah je zavrištao.
„Adresa?”
„Bumerang, bar u Frederikovoj ulici.”
„Bar Drejka Dekera?”
„Prema tvrdnjama hitne pomoći, tamo je prava klanica.”
„Stižem!”
Prekinuo je vezu, izašao u hodnik i pozvao lift, a zatim otišao u podzemnu garažu i seo u službeni automobil.
17 h i 30 min.
Najgori čas za saobraćaj na Menhetnu. Santos nije mnogo razmišljao, već
je odmah uključio rotaciono svetio i sirenu.
Junion Skver, Grinič Vilidž, Mala Italija.
Dva leša kod Drejka Dekera…
Otkako radi u Bušviku, Santos je već više puta pritezao Drejka Grizlija, ali vlasnik Bumeranga nikad nije bio veliki diler. U piramidalnoj strukturi trgovine drogom, on je bio samo sitna boranija, običan dostavljač, oprezan i pomalo kukavica, pa ga je bilo lako pretvoriti policijskog doušnika.
Nagoveštaj misterije za tren je okupirao Santosove misli, ali ubrzo se Nikin lik vratio da mu opseda misli. Pogledao je ekran mobilnog telefona. Nije se javljala.
Mučen zebnjom, prešao je Bruklinski most, a u glavi su mu se rojila pitanja. Gde je ona sada? S kim je? Goreo je od želje da zna.
Naravno, morao je da se usredsredi na posao, ali kada je prešao most, odlučio je da dva mrtvaca mogu malo da sačekaju pa je skrenuo ka Red Huku, ka Nikinom stanu.

19.

Bruklin.
Po povratku u opustošeni stan, Niki i Sebastijan stacionirali su se u kuhinji. Seli su za pult na kojem se nalazio kompjuter. Niki uključi telefon i uđe u poruke kako bi došla do video-klipa. Nakon užasa prilikom prvog gledanja snimka, usledila su pitanja i potraga za tragovima, kako bi dešifrovali snimak. A takva operacija je bila vrlo neizvesna na minijaturnom ekranu mobilnog telefona.
Niki prebaci snimak u program za obradu digitalnih video-klipova.
„Gde si naučila to da radiš?”, upita je Sebastijan iznenađen što vidi koliko se lako snalazi s programom.
„Glumim u amaterskom pozorištu s trupom iz Vilijamsburga”, objasnila je. „Snimam i sekvence koje ubacujemo u naše predstave.”
Sebastijan klimnu glavom. Znao je za tu novu tendenciju, ali po njemu, uvesti film na pozorišnu scenu, makar i samo kao deo komada, nije imalo nikakvog smisla. Ipak, ovo nije bio pravi trenutak za estetičke rasprave.
Niki pusti snimak preko celog ekrana.
U verziji od sedamnaest inča, slika je bila previše mutna. Podesila je veličinu dok nije dobila zadovoljavajući kvalitet. Snimak je bio loš, bez tona, pomalo zelenkast, sa uzdužnim linijama. Očigledno je snimljen bezbednosnom kamerom.
Iznova su pogledali film normalnom brzinom. Snimak je trajao manje od četrdeset sekundi, ali scena nije bila ništa manje bolna zbog kratkoće filma. Kamera je bila fiksirana, postavljena visoko kako bi pokrila ceo peron na podzemnoj stanici, ili možda na železničkoj stanici u nekom predgrađu. Snimak je počinjao ulaskom voza u stanicu.
Automatska vrata tek što su se otvorila, a jedan mladić ličio je na Džeremija izleteo je iz vagona i potrčao peronom. Videlo se kako se gura laktovima da bi se izvukao iz gužve, a potom i kako ga jure dvojica muškaraca. Jurnjava je trajala samo tridesetak metara i završavala se kod stepeništa, tako što su ga snažno oborili na zemlju. Tokom poslednjih sekundi snimka, jedan od siledžija, lica iskrivljenog u zlokoban osmeh, polako se okreće i gleda direktno u objektiv.
Zatim sneg na ekranu prekida snimak.
Nemir sledi Nikina leđa, ali ona pokuša da zadrži emocije, condicio sine qua non8 da uopšte razgovara o snimku.
„Šta misliš, gde je ovo?”, upita ona.
Sebastijan se počeša po glavi.
„Nemam pojma. Može da bude bilo gde.”
„Dobro, pustiću snimak sporije, a ako je potrebno, ići ćemo i kadar po kadar, kako bismo prikupili što je moguće više tragova.”
Klimnuo je glavom i koncentrisao se.
Tek što je Niki ponovo pustila snimak, Sebastijan odmah pokaza kažiprstom u ekran. U donjem desnom uglu slike nalazio se datum.
„13. oktobar”, pročitao je naprežući se.
„To je bilo juče…”
Prvi kadar prikazivao je metro i voz koji se zaustavlja na peronu. Pauzirala je scenu da bi pažljivije pogledala vagon.
„Da li možeš da zumiraš?”
Uradila je to. Očigledno je to bio stari tip kompozicije, sa svetlozelenim i belim vagonima s hromiranim ručkama.
„Tamo je neki natpis! Na donjem delu vagona.”
Selektovala je zonu preko tačpeda na laptopu, a zatim je zumirala i izoštrila. Oznaka je bila nejasna, ali razaznavalo se stilizovano lice okrenuto ka nebu.
„Da li ti je ovo poznato?”, upita je.
Ona odmahnu glavom odrično, a zatim se predomisli:
,,U stvari, hm, mislim da ne…”
Ponovo je pustila snimak. Vrata su se otvorila ispred adolescenta koji je nosio kožnu bejzbol jaknu postavljenu vunom.
Niki iznova zaustavi sliku da bi je uvećala. Mladić je spustio glavu pa mu se lice nije videlo ispod kačketa Metsa.
„Nismo čak ni sigurni da je ovo Džeremi”, konstatovao je.
Ona odbaci primedbu:
„Ja sam sigurna u to. To je on, to je njegov kačket, njegova jakna.”
Sumnjičav, Sebastijan se nagnuo ka ekranu. Momak je nosio uske farmerke, majicu, starke. Kao i svi ostali adolescenti na svetu…
„Veruj mom materinskom instinktu”, bila je uporna Niki.
Da bi dokazala tvrdnju, Niki odseče sliku i izdvoji i zumira deo gde se
videla mladićeva majica. Izoštrila je uveličanu sliku što je više mogla.
Na crnoj pozadini, na ekranu se na pamučnoj majici polako pojavljivao
natpis crvenim slovima: THE SHOOTERS.
„Džeremijeva fetiš rok grupa!”, uzviknu Sebastijan.
Niki potvrdi nemim klimanjem glave, a potom nastavi pregledanje snimka.
U neredu i zbrci, Džeremi je jurnuo iz vagona, gurajući se kroz masu ne bi li umakao progoniteljima. Najzad se i dva progonitelja pojaviše u vidnom polju kamere. Oni su verovatno izašli iz susednog vagona i mogli su se videti samo s leđa.
Očiju prikovanih za ekran, puštali su scenu u više navrata, ali sve je bilo nejasno zbog mnoštva ljudi i udaljenosti. Zatim je nastupio najbolniji deo: polako, na usporenom snimku, njihovog sina su najpre divljački oborili na zemlju na kraju perona, nadomak izlaznih stepenica. Poslednjih pet sekundi bile su najupečatljivije: nakon što je oborio Džeremija, jedan od napadača se okrenuo, potražio pogledom kameru, a zatim se podrugljivo nasmejao.
„Ta baraba je znala da ga snimaju!”, prasnu Sebastijan. „On nam se ruga!”
Niki izdvoji samo lik i izvrši sva moguća podešavanja kako bi bio jasniji. Tip je izgledao neverovatno: podrugljiv osmeh, neuredna brada, duga masna kosa, tamne naočare, kapa za skijanje navučena do ušiju.
Kada je izoštrila koliko je mogla, odštampala je sliku visoke rezolucije na foto-papiru. Dok je čekao da aparat izbaci sliku, Sebastijan je upita:
„Zašto su nam ovo poslali? Nema uputstava, nema zahteva za otkup. Nema logike!”
„Možda će nam to dostaviti kasnije.”
Uzeo je portret iz štampača i posmatrao čoveka na fotografiji, tražeći neki detalj koji bi mogao da ga navede da uđe u trag napadačevom identitetu. Činilo se da je maskiran. Da li ga poznaje? Verovatno ne, ali to je bilo nemoguće tvrditi zato što je slika bila izuzetno mutna, a pri tom je otmičar imao i naočare, kapu i bradu, koja je na snimku izgledala kao veštačka.
Niki pusti film još jednom.
„Usredsredimo se na mesto i okolinu. Treba po svaku cenu da saznamo gde se ovo dešava.”
Sebastijan odluči da zaboravi lica i pokrete kako bi se iznova usredsredio na stanicu. To je bila podzemna stanica s elipsastim svodom i dva koloseka.
Zidovi su bili prekriveni malim pločicama od belog fajansa i reklamnim plakatima.
„Da li možeš da zumiraš ovaj plakat?”
Niki ga uveliča. Posterom su dominirale roze i svetloljubičaste nijanse, a najavljivao je muzičku komediju Moja slatka dama9. Izoštravajući sliku, uspela je da dešifruje: „Šatle. Muzički teatar u Parizu.”
Sebastijan je zanemeo.
Pariz…

„Zašto bi Džeremi išao u Pariz? To je nadrealno.”
Ipak…

Sada se setio gde je video simbol koji je predstavljao lice okrenuto ka nebu: prilikom njegovog jednog i jedinog putovanja u Pariz, pre sedamnaest godina. Otvorio je novi prozor na kompjuteru, pokrenuo internet, ukucao metro Pariz u Guglov pretraživač i u dva poteza se našao na RATP-ovom10 sajtu.
„Natpis koji se nalazi na vagonima u stvari je RAPT-ov logo.”
„Hajde da vidimo koja je to stanica”, potvrdi Niki obeležavajući u donjem delu ekrana plavu tablu na kojoj je belim slovima bio ispisan naziv stanice.
Potrajalo je. Naziv je bio dugačak i komplikovan, a na ekranu bi se pojavljivao svega nekoliko stotinki i samo delimično. Posle kratkog pretraživanja na internetu, zaključili su da je to verovatno stanica Barbes-Rošešuar.
Stanica u severnom delu francuske prestonice.
Sebastijan je osećao sve veći nemir. Kojim putem je ovaj video mogao da dospe do njih? Verovatno je u hodnicima i na peronima metroa, kao i u Njujorku, pariška mreža video-nadzora raspolagala s hiljadama kamera. Ali pristup tim snimcima nije bio slobodan za javnost. Kamere su bile povezane s bezbednosnim kompjuterima, koje su obično slale snimke samo policijskim službama ili po nalogu suda.
„Pokušaj ponovo da pozoveš onaj broj”, predloži Niki.
Mislila je na niz cifara koje su se pojavile na ekranu pre nego što im je glas zapretio: Mali prstić kaže da biste hteli da čujete vesti o vašem sinu.
Pozvali su taj broj iz automobila odmah nakon što su dobili snimak, ali brzuspešno.
Međutim, ovog puta je bilo drugačije.
Nakon trećeg zvona, neko se javio i rekao veselim glasom:
,,La Langue au chat11, izvolite!”
Sebastijan je tek pomalo natucao francuski. Posle brojnih pokušaja sagovornika, koji je tek pomalo natucao engleski, najzad je razumeo da je La Langue au chat kafe u 4. arondismanu Pariza, a čovek s druge strane žice samo kafedžija koji ne zna ništa o slučaju.
Sigurno je neko pozvao iz njegovog kafea, što je zbunilo Francuza, a razbesnelo Sebastijana.
„Oni nam se rugaju! Igraju se s nama!”
,,U svakom slučaju, svi putevi vode u Pariz”, konstatova Niki. Pogledala je na sat, a zatim upitala: „Da li imaš pasoš kod sebe?”
Sebastijan potvrdno klimnu glavom. Shvativši njenu nameru, odluči da je upozori:
„Nemoj da mi kažeš da nameravaš da odeš u Pariz još danas?”
„To je jedino što može da se učini. Ti mnogo razmišljaš, a ništa ne radiš!”
„Čekaj, zar ne misliš da malo preskačeš etape? Ne znamo ni ko su ti ljudi ni šta hoće. Ako postupimo upravo onako kako oni žele, bacamo se pravo u čeljust nemani.”
Ali ona je bila odlučna:
„Ti radi šta hoćeš Sebastijane, ali ja idem.”
Uhvatio se za glavu. Situacija je izmicala kontroli. Veoma je dobro znao da neće uspeti da urazumi Niki. Bez obzira na to da li će on ići s njom ili ne, ona neće odustati od putovanja. A kakvu bi alternativu mogao da joj predloži?
„Ja ću kupiti karte”, predao se i otišao na sajt Delta erlajnsa.
Klimnula je glavom u znak zahvalnosti i popela se na sprat da na brzinu spakuje kofer.
MOLIMO, POTVRDITE PODATKE O VAŠEM RAČUNU.

U to doba godine nije bilo gužve i Sebastijan je bez ikakvih problema pronašao dva mesta na letu u 21.50. Platio je preko interneta, odštampao potvrde i karte. Pripremao se da se pridruži Niki kada ga trže veseli zvuk zvona na vratima. Mahinalno je zaklopio laptop, a zatim je, šunjajući se, prišao vratima i pogledao kroz špijunku.
Santos.
Samo mu je još on nedostajao!
Bešumno je uzeo karte i popeo se na sprat kod Niki. Ona je ubacivala garderobu u veliku sportsku torbu. On tiho izgovori Santos, stavi prst na usta i dade joj znak drugom rukom da krene za njim u Džeremijevu sobu.
Dok ju je vodio prema prozoru, ona se iznenada zaustavi, okrenu ka radnom stolu, uze Džeremijev crveni ajpod i gurnu ga u torbu.
Sebastijan podiže oči ka nebu.
„Šta? Imam fobiju od letenja! Ako ne budem slušala muziku, imaću napad panike.”
„Požuri!”, reče joj.
Prišla mu je i pomogla da podigne prozorsko okno s vertikalnim otvaranjem.
On izađe prvi i pruži joj ruku kako bi joj pomogao da se uhvati za gvozdene stepenice.
Zatim su pobegli u noć.

20.

„Niki, otvori!”
Santos je dobovao po metalnim vratima koja su štitila ulaz u stan u potkrovlju.
„Znani da si unutra!”
Obeshrabren, iz sve snage je lupio pesnicom u čeličnu površinu, ali samo se povredio.
Dođavola!

Tokom šest meseci veze, Niki nikad nije pristala da mu da rezervne ključeve. Za obaranje ovih bedema potreban je balvan…
Sišao je u prizemlje i napravio krug oko zgrade. Kao što je i pretpostavio, na poslednja dva sprata još je gorelo svetlo. Popeo se vatrogasnim stepenicama i prišao prozorima; jedan je ostao otvoren. Ušunjao se u Džeremijevu sobu.
„Niki?”
Onda je ušao u predsoblje i obišao sobe jednu za drugom. Nije bilo nikoga, a stan je bio sav ispreturan. Onaj kreten od Larabija ga je baš dobro nasankao kada mu je pričao o svađi!
Pokušao je da shvati šta se dogodilo. Verovatno je neko provalio, ali zašto bi mu Niki to prećutala?
Osetio je vibraciju mobilnog telefona u džepu. Macantiniju se žurilo.
Santos je bio svestan da je ostalo malo vremena i da je već trebalo da bude na mestu zločina u Bumerangu; ipak, odlučio je da ne odgovori na poziv svog pomoćnika.
Ne znajući šta tačno traži, Santos poče da njuška po sobi, vođen instinktom istražitelja. Bilo je očigledno da je neko već detaljno pretražio stan. Da li je to na neki način bilo u vezi s navodnim nestankom mladića? Pregledao je kofer za poker, koji je zatekao na krevetu, odmah otkrio u njemu lažne keramičke žetone i smesta shvatio, bez neke precizne ideje o njihovoj pravoj svrsi, da je na tragu koji treba slediti. Kada je ušao u kupatilo, manje ga je iznenadio nered nego tragovi stopala i voda oko klozetske šolje. Onda se nagnuo i primetio tragove belog praha na dasci.
Bio je gotovo siguran da to nije prašak za veš.
Kokain…

Više da bi umirio savest nego da bi se zaista uverio da je to droga, uzeo
je uzorak ostatka štapićem za uši i spakovao ga u plastičnu vrećicu, koju je uvek nosio sa sobom.
Neobjašnjivo, ali bio je sasvim uveren da će se rezultat analize poklopiti s onim što mu je govorila intuicija.
Budući da mu više nije preostalo mnogo vremena, odlučio je da nastavi pretres još samo pet minuta. Sišao je na donji sprat, pregledao salon, otvorio nekoliko fioka i prešao pogledom po policama. Kad se već spremao da krene, zapazio je Nikin laptop na kuhinjskom pultu. Prišao je i podigao ekran, na kojem se pojavila internet stranica Delta erlajnsa. Prelistao je i ostale otvorene aplikacije i našao PDF dokument sa avionskim kartama.
Opsovao je i razbio laptop o zid.
Niki i njen bivši muž lete za Pariz…

21.

Pala je noć.
Jaguar se isključio iz brze trake i krenuo na Terminal 3 aerodroma JFK. Prošao je ulaznu rampu parkinga za dugoročne i krenuo spiralnim putem koji je silazio pod zemlju, u garažu sa šest nivoa.
„Moraš obavezno da se presvučeš”, rekao je Sebastijan dok je parkirao automobil vozeći unazad.
Kuću su napustili u žurbi i nisu imali vremena ni da se istuširaju ni da se presvuku. Niki osmotri svoju odeću: bila je sva pocepana i krvava. Pogledala je odraz u retrovizoru. Na licu su joj ostali tragovi udaraca, usna joj je bila pocepana, a kosa i dalje slepljena.
„Ako se takva budeš šetala terminalom, policija će nas pokupiti u roku od dva minuta.”
Zgrabila je sportsku torbu sa zadnjeg sedišta, na brzinu se presvukla, koprcajući se, navukla donji deo trenerke, duksericu s kapuljačom, zatim patike i vezala kosu. Potom su liftom stigli na odlazni terminal, bez poteškoća prošli pasošku kontrolu i detektor metala i nastavili ka holu za ukrcavanje.
Dok su ulazili u avion, Sebastijanov telefon je zavibrirao. Kamila. Još je bila u vozu za Long Ajlend, gde je živela njena baka. Kao što je to često slučaj, voz je kasnio, ali ona je bila dobro raspoložena i, što je bilo najvažnije, kao da više nije bila ljuta na njega.
„Jedva čekam da mi baka ispeče kestenje u kaminu!”, reče ona radosno.
Srećan što čuje da mu je kći dobro raspoložena, Sebastijanu se na licu pojavi blagi osmeh. U deliću sekunde prisetio se srećnih dana, kada su blizanci bili mali. Niki i on vodili su ih da sakupljaju kestenje po šumama u Mejnu: šetnje na otvorenom, toplota žara iz kamina, metalno bubnjanje probušene furune, soba puna primamljivog mirisa, zagarav ljeni prsti, strah da im vreli pečeni plodovi ne opeku ruke dok ih ljušte…
„Imate li novosti o Džeremiju?”
Kamilino pitanje vrati ga u stvarnost.
„Naći ćemo ga, mila, ne brini.”
,,S majkom si?”
„Da, evo je.”
Sebastijan pruži telefon bivšoj ženi i krenu napred kroz središnji deo Erbasovog aviona. Našavši mesta, smestio je torbu u prtljažnik i seo.
„Neka ne zaboravi da nas obavesti ako dobije bilo kakve vesti od brata”, podsetio je Niki.
„A gde ste vi sada?”, upita Kamila.
„Hm… U avionu”, zbrza Niki odgovor.
„Oboje? I kuda idete?”
Pošto joj je bilo neprijatno, Niki požuri da okonča razgovor.
„Moram da prekinem, mila. Polećemo. Volim te.”
„Ali mama…”
Niki prekide vezu i vrati telefon bivšem mužu, pre no što se provukla do svog sedišta pored prozora.
Sebastijan ju je gledao kako se zavaljuje u sedište i rukama steže rukohvate. I dok su bili u braku, Niki se užasno plašila aviona. U međuvremenu se to, očigledno, nije promenilo.
Zgrčena, napetih mišića, Niki je zverala u stjuardese i stjuarde i posmatrala druge putnike. Kroz prozor je nepoverljivo osmatrala cisterne, prtljažna vozila i stotine svetala koja su obeležavala piste. I najmanji zvuk i najmanji sumnjivi pokret raspaljivali su njenu maštu koja je redala na hiljade katastrofalnih scenarija.
Sebastijan pokuša da je urazumi:
„Avion je najsigurnije prevozno sredstvo na…”
„Poštedi me tih teorija!”, odbrusi ona sklupčavši se na sedištu.
Uzdahnula je i zatvorila oči. Povijala se pod teretom nagomilanog umora, stresa, straha od opasnosti u kojoj joj je bio sin i svega što su preživeli u proteklih nekoliko sati. Osećala je potrebu da pretrči dvadeset kilometara ili da se isprazni udarcima u boksersku vreću, a ne da bude suočena s jednom od svojih najgorih fobija.
Disala je ubrzano. Grlo joj je bilo suvo. Naravno, nije imala vremena da ponese svoju bočicu lekova za smirenje. Da bi pobegla od stvarnosti, stavila je slušalice sinovljevog ajpoda i, nošena muzikom, postepeno je ponovo uspostavila kontrolu nad disanjem. Kada je počela da se opušta, stjuardesa ju je zamolila da isključi ajpod.
Niki posluša mimo svoje volje.
Ogroman, preveliki, erbas avion tipa A-380 stigao je na početak piste i zaustavio se na trenutak pre nego što je počeo da ubrzava.
„Počinje poletanje”, najavi kapetan aviona.
Pilot je dao gas i avion za duge letove, gutajući beton pod sobom, svojom
težinom zatrese pistu.
Niki je osećala da se tumba, da je neko drmusa; bila je na ivici srčanog udara.
Vinuti u nebo letelicu od pet stotina tona nikad joj nije delovalo kao prirodna pojava. Iako nije patila od klaustrofobije, nije podnosila da sedi vezana za sedište, bez mogućnosti da se kreće sedam-osam sati. Sve to izazivalo je u njoj anksioznost koja je brzo mogla preći u strah, čak i u napad panike.
Povrh svega, kada je ulazila u avion, imala je utisak da odustaje od svake slobode i da više nema nikakvu kontrolu nad situacijom. I kako ju je iskustvo naučilo da u životu može da računa samo na sebe samu, nije podnosila ideju da svoje postojanje poveri nekom nepoznatom i nevidljivom pilotu.
Stigavši do kraja piste, gvozdeno čudovište je s naporom odlepilo trup od zemlje. Teško dišući i grozničava, Niki je skakala po sedištu dok avion nije dostigao standardnu visinu za let. Čim su dozvolili, uključila je ajpod i sklupčala se ispod ćebeta. Deset minuta kasnije, protivno svim očekivanjima, zaspala je kao beba.
Kada se uverio da Niki spava, Sebastijan se okrenu ka njoj, ugasi svetlo iznad njene glave, pričvrsti ćebe i smanji klima-uređaj da se ne bi prehladila.
Mada to nije želeo, ostao je nekoliko minuta tako i gledao je usnulu. Izgledala je tako krhko, iako se istog popodneva kao lavica borila za njihove živote. Stjuard mu je ponudio piće. Sručio je naiskap votku s ledom i naručio drugu. Oči su mu sijale od umora, a tup i neprekidan bol tinjao je u gornjem delu potiljka, stvarajući utisak kao da mu zadnji deo glave stežu kleštima.
Masirao je slepoočnice kako bi ublažio bol. U kakofoniji i haosu u glavi, pokušao je da pronađe neki smisao u besmislenoj situaciji.
Ka kakvoj opasnosti lete? Protiv kog neprijatelja se bore? Zbog čega se neko toliko okomio na Džeremija? Zašto su bili toliko nepromišljeni da ne zatraže pomoć od policije? Kako bi se drugačije ova priča mogla završiti, osim zatvorom?
Poslednjih dvanaest sati bili su najteži trenuci u njegovom životu. I najneočekivaniji. Uvek je planirao svoj život do najsitnijih pojedinosti, u stalnoj borbi protiv neočekivanog i s gotovo maničnom opsesijom da ostane u šinama sigurnog života, a sada se našao duboko zaronjen u nepoznato.
Tog istog popodneva otkrio je telo s prosutom utrobom, tukao se u lokvi krvi, prerezao grlo grmalju dvaput većem od njega… A večeras je bio na putu
ka Evropi, sa ženom za koju se zarekao da će je zauvek izbrisati iz života.
Izuo je cipele, zatvorio oči, ali bio je previše uzbuđen da bi zaspao. U glavi su mu se smenjivale slike pokolja koje su se, opet, sudarale s kadrovima video-snimka napada na Džeremija. Ipak, malo-pomalo, pod uticajem umora i zujanja aviona, blaga umrtvljenost počela je da ga obuzima, primoravajući ga da popusti. Pokušavajući da uhvati smisao događaja, misli su ga odvele do dana kada je prvi put sreo Niki.
Bio je to slučajan sudar bez ikakve posebne veze s bilo čim.
Pre sedamnaest godina.
Dvadeset četvrtog decembra.
U Njujorku.
Nekoliko sati pre Božića…

Sebastijan


Sedamnaest godina ranije…


Zašto ovo nisam uradio ranije?

Od Brodveja do Sedme avenije, tržni centar Mejsi zauzeo je skoro ceo blok zgrada. Svakog 24. decembra najveća robna kuća na svetu uvek je krcata. Gusti sneg, koji pada još od podneva, nije obeshrabrio ni Njujorčane ni turiste da krenu u tradicionalnu kupovinu poklona pred Badnje veče. U holu, ispred ogromne jelke, hor peva božićne pesme dok se masa mušterija i posetilaca tiska na pokretnim stepenicama, da bi se zatim raštrkala na deset ogromnih spratova. Odeća, kozmetički proizvodi, satovi, nakit, knjige, igračke u tom hramu potrošačkog društva, svako je bio u potrazi za svojim gralom.
Šta ja tražim ovde?

Izbezumljeni dečak me gura, neka baba me gazi, od mase mi se vrti u glavi. Nije trebalo da zalazim u neprijateljsku teritoriju. Padam u iskušenje da se vratim nazad, ali neprihvatljivo je da odem na Badnje veče s porodicom bez poklona za mamu. Oklevam. Možda svilena marama? Hm, zar joj nisam to poklonio i prošle godine? Tašna? Preskupa je. Možda parfem? Koji?
S ocem nikad nije bilo problema. Imamo neku vrstu prečutnog sporazuma, koji je obojici od koristi: svake parne godine poklanjam mu kutiju cigara, a neparne bocu konjaka.
Uzdišem, gledam oko sebe, pomalo izgubljen medu svim tim odlučnim ljudima koji znaju šta hoče. Psujem kad me nespretna prodavačica poprska ženskim parfemom. Moj prag tolerancije doseže limit. Grabim prvu flašicu i krećem ka najbližoj kasi.
Čekajući u redu, brišem lice i proklinjem prodavačicu zbog koje ću zaudarati na sredovečnu tetku.
„Pedeset tri dolara, gospodine.”
Dok vadim novčanik da platim, primećujem izduženu siluetu na nekoliko metara od mene. Lepa devojka samouverenog držanja upravo se priprema da napusti odeljenje za kozmetiku. Nehajno ogrće vuneni ogrtač, ženstvena i zavodljiva: siva beretka, vrlo tesna kratka suknja, duboke čizme s visokim potpeticama, torba poznatog dizajnera.
„Gospodine?”
Dok tražim naočare u džepu sakoa, kasirka me vraća u stvarnost.
Pružam kreditnu karticu, a pogled ne skidam s nepoznate lepotice, ne bih li video… Čuvar je zaustavlja na izlazu! S voki-tokijem u ruci, čovek u crnom odelu odlučno joj traži da raširi ogrtač. Ona se buni, maše rukama; a onda, usled jednog nespretnog pokreta, neseser sa šminkom, sakriven ispod njenog kaputa, pada na pod kao izdajnički dokaz krađe.
Radnik obezbeđenja grabi je čvrsto za nadlakticu i voki-tokijem poziva pojačanje.
Plaćam, uzimam parfem i prilazim joj. Vidim pege, zelene oči, duge kožne rukavice. Obično se ne osvrćem za ženama: Menhetn vrvi od prelepih devojaka, ali ja ne verujem u ljubav na prvi pogled. Međutim, ovo je nešto drugo. Jedan od onih čudnih trenutaka koje smo svi mi bar jednom doživeli. Čudan utisak da ste sa nekim povezani. Trenutak koji se retko dešava.
Imam tri sekunde da odlučim i da ne propustim priliku. Sad ili nikad. Otvaram usta, a nemam predstavu šta da kažem. Ipak, reči izlaze same, kao da neko njima upravlja iz daljine:
„Pobogu, Medison, pa ti se i dalje ponašaš kao da si u svom selu!”, kažem joj munuvši je značajno laktom u rebra.
Ona me gleda kao da sam pao s Marsa. Okrećem se ka čuvaru.
„Ovo je moja rođaka Medison. Iz Kentakija.”
Gledam u neseser sa šminkom.
„Samo si ovo kupila za tetka Betu? Baš si se pretrgla, draga moja!”
A onda, u poverenju, čuvaru:
„Osim Volmarta, ništa u životu nije videla. Misli da su svuda kase u prizemlju.”
Ne veruje mi ni reč, ali praznično raspoloženje vlada i u radnji, ne želi uoči Božića da se zamara tom pričom. Predlažem da platim šminku i da sve zaboravimo. A zatim kažem devojci:
„Vratićeš mi dug kasnije, Medison!”
,,U redu, u redu”, promrmlja čuvar umornim glasom.
Osmehom mu zahvaljujem na razumevanju i pratim ga do kase. Brzo plaćam, ali kad sam se okrenuo, nepoznate lepotice više nije bilo.


Silazim pokretnim stepenicama, preskačem po četiri stepenika, prelazim odeljenje za igračke, obaram nekoliko mrmota i konačno izbijam na 34. ulicu Padaju krupne pahulje snega.
Kuda je otišla? Desno? Levo?
Pola-pola šanse za pogodak. Odlučujem se za levo. Nisam stigao da stavim naočare, a kratkovid sam kao krtica, bez njih je nikada neću pronaći.
Gladak kao klizalište, asfalt se zaledio. Teško mi je da trčim u kaputu i s paketima u rukama. Uprkos saobraćaju, silazim na kolovoz da bih izbegao gužvu, ali reka automobila ubrzo me obeshrabruje i u tome. Pokušavam da se dokopam trotoara u jednom skoku, ali pošto žurim, iznenada se okliznem. Srećom, zadržava me prolaznica na koju nalećem svom snagom…
„Izvinite, molim vas”, kažem pridižući se.
Uspravljam se i tražim naočare po kaputu. Kada ih stavim…
To je ona!
„Opet vi?”, gunđa ona ispravljajući se. „Vi ste ludi kad tako nalećete na ljude!”
„Mogli biste i da mi se zahvalite, ipak sam vas izvukao iz nevolje!”
„Ništa od vas nisam tražila. A drugo, da li zaista ličim na nekoga ko dolazi iz Kentakija?”
Kakva arogancija! Zaprepašćen sam! Drhti od hladnoće. Gledam je kako trlja ramena rukama.
„Stvarno je hladno. Vidimo se”, reče i pođe.
„Stanite! Mogli bismo da popijemo piće?”
„Moram da uhvatim metro”, pokazuje glavom ka ulazu u metro stanicu na Trgu Herald s druge strane ulice.
„Ma hajde! Jedna čaša kuvanog vina u Brajantparku. To je kafe, odmah tu, a i ugrejaćete se.”
Napućene usne iscrtavaju oklevanje na njenom licu.
„Pa dobro. Ali ne nadajte se ničemu, uopšte niste moj tip…”


Kafe Brajant park nalazi se iza zgrade Lepih umetnosti Njujorške biblioteke. Leti je park prava mala oaza zelenila usred nebodera Midtauna. Masa studenata i radnika iz kraja dolazi tu na pauzu, da slušaju koncert ili čitanje poezije, na partiju šaha ili samo da pojedu hotdog. Ovog zimskog popodneva na izmaku, krajolik podseća na skijalište. S druge strane staklenog izloga, prolaznici ušuškani u debele jakne s mukom se probijaju kroz sneg, poput Eskima na Severnom polu.
„Pre nego što me pitate, zovem se Niki.”
„Sebastijan Larabi. Drago mi je.”
Kafe je krcat. Srećom, uspeli smo od odlazećih gostiju da preuzmemo
mali sto s pogledom na klizalište.
„Ovo vino je malo kiselkasto, zar ne?”, kaže spuštajući svoju čašu na sto.
„Kiselkasto? Ali to je grio-laroz iz 1982!”
„Dobro, dobro! Ne ljutite se odmah…”
„Da li znate koliko košta? I koju ocenu je dobilo u Parkerovom vodiču?”
„Ne, a i nešto me baš i ne zanima. Da li treba da mi se sviđa samo zato što je skupo?”
Odmahujem glavom i menjam temu:
„Šta radite za Badnje veče?”
Odgovora mi nezainteresovanim tonom:
„Biću s prijateljima, uselili smo se u staru napuštenu zgradu blizu dokova i napravili skvot. Cirkaćemo, smotati nekoliko džointa, duvati. Ako hoćete da nam se pridružite…”
„Da se napijam s beskućnicima? Neka hvala.”
„Kakogod. Pretpostavljam da je ovde pušenje zabranjeno?”
„Mislim da jeste…”
„Šteta.”
„Čime se bavite? Studirate?”
„Pohađam časove glume i radim kao foto-model za jednu modnu agenciju. A vi?”
„Ja sam graditelj violina.”
„Stvarno?”
„Pravim i repariram violine.”
„Da, hvala! Verovali ili ne, znam šta je graditelj violina! Štavi mislite? Da sam stvarno neka jadnica iz Kentakija?”
Ona otpi gutljaj sen žilijena.
„Na kraju krajeva, ovo vino nije tako loše. Za koga ste kupili parfem? Za devojku?”
„Za majku.”
„Jadna žena! Pitajte me za savet idući put. Tako ćete izbeći grešku u ukusu.”
„Kako da ne, tražiću savet od kradljivice!”
„Odmah teške reći!”
„Ozbiljno, da li često ovako kraduckate?”
„Da li vi znate koliko košta jedan ruž za usne? Verujte mi, pravi kradljivci nisu oni za koje se misli da to jesu”, reče ona bez stida.
„Mogli biste da imate ozbiljnih nevolja zbog toga.”
„Ali baš zato je i uzbudljivo!”, izjavljuje i otvara tašnu.
Širom otvaram oči: puna je kozmetičkih proizvoda, s kojih ona, na moje oči, počinje brižljivo da skida bar-kodove.
Klimam glavom.
„Ne razumem. Zar ne zarađujete dovoljno?”
„Ma to nema veze s novcem. Tako mi dođe, neodoljiva želja da ukradem, nekontrolisani poriv.”
„To je bolest.”
„Kleptomanija, u najgorem slučaju.” Sleže ramenima i nastavlja: „Trebalo bi da probate jednom. Rizik, adrenalin. Vrlo uzbudljivo.”
„Pročitao sam negde da psiholozi smatraju da je kleptomanija vid kompenzacije kojoj pribegavaju ljudi nezadovoljni seksualnim životom.”
Smeje se i odbacuje argument:
„Nadripsihologija! Što se toga tiče, dragi moj, na potpuno ste pogrešnom putu.”
U njenoj tašni, među kutijama kozmetičkih proizvoda, zapažam staro raskupusano džepno izdanje sa komentarima: Ljubav u doba kolere, Gabrijel Garsija Markes.
„To je moj omiljeni roman”, kažem iskreno.
,,I moj, obožavam tu knjigu!”
Tokom nekoliko minuta, ta čudna devojka i ja konačno nalazimo zajedničku temu. Međutim, ona ne dozvoljava da to blaženo stanje potraje.
„ A vi, kakav je vaš program za večeras?”
„Božić je porodični praznik. Hvatam voz za sat vremena i idem kod roditelja da proslavimo Badnje veče u porodičnoj kući u Hemptonsu.”
„Uf, ala vam je provod!”, prasnu ona u smeh. „Stavićete papuče ispred jelke i spremiti šolju toplog mleka za Deda Mraza?”
Gleda me s buntovničkim izrazom na licu i provokativnim osmehom, a onda ponovo kreće u ofanzivu:
„Zašto ne biste malo otkopčali kragnu na košulji? Guši me kad se ljudi zakopčaju do grla.” Uzdišem i prevrćem očima. ,,I ta vaša frizura, uopšte ne ide!”, nastavlja ona. „Preozbiljna je, ukočena. Dosadna!”
Prolazi mi prstima kroz kosu i razbarušuje je.
Povlačim se, ali ona još nije završila:
,,I taj prsluk! Niko vam riije javio da su tridesete prošle? Što ne okačite i džepni sat, da upotpunite sliku!”
Tad mi prekipi:
„Slušajte, ako vam se baš toliko ne sviđam, ne znam zašto sedite sa mnom!”
Ona ispija vino iz čaše i ustaje.
,,U pravu ste. Upozorila sam vas da je ovo loša ideja.”
„Kako da ne! Sad samo ponovo stavite Betmenov plašt i čistite se odavde! Mrzim takve ljude.”
„O, niste vi još videli sve!”, dobacuje mi zagonetno.
Zakopčava kaput i napušta kafe.
Kroz izlog gledam kako pali cigaretu, povlači dim i namiguje mi poslednji put pre nego što je iščezla.


Ostajem još malo za stolom, polako ispijam svoju čašu bordoa dok mi u glavi ponovo promiče sve što se upravo dogodilo. Otkopčavam poslednje dugme na košulji, razbarušujem kosu, otkopčavam prsluk koji me steže. I zaista, lakše dišem.
Tražim račun, preturam po džepovima sakoa, tražeći novčanik da platim. A onda i po kaputu.
Čudno…
Zabrinut, prevrćem džepove, međutim, na kraju shvatam očigledno.
Ona napast ukrala mi je novčanik!


Gornji istočni Menhetn


3 h po ponoći


Prodoran zvuk trza me iz sna. Otvaram oči, gledam na sat. Neko ljutito naleže na zvono. Dohvatam naočare s noćnog stočića i izlazim iz sobe. Kuća je prazna i hladna. Zbog krađe novčanika, koju sam hteo da prijavim, propustio sam voz za Long Ajlend i morao sam za Božić da ostanem sam na Menhetnu. Ko bi to mogao biti usred noći? Otvaram vrata.
Moja kradljivica stoji ispod nadstrešnice s bocom nekog pića u ruci.
„Oho, kako je on seksi u pidžamici!”, provocira odmah.
Osećala se na votku.
„Šta radite tu? Stvarno imate petlju da se pojavite ovde nakon što ste mi ukrali novčanik!”
Sigurnim pokretom ruke, ona oslobađa sebi prolaz i ulazi u stan blago se
teturajući. U kosi su joj snežne pahulje. Gde li se smucala po ovoj hladnoći?
Prolazi kroz salon, vraća mi novčanik i potom skače na kauč.
„Htela sam da kupim ono vaše vino, šato ovaj-onaj, ali nisam našla ništa drugo osim ovoga”, kaže viđajući prilično ispražnjenom bocom votke.
Odlazim za trenutak na sprat i vraćam se s peškirom i prekrivačem. Dok pokušavam da upalim vatru, ona briše kosu i umotava se u ćebe, a onda mi se pridružuje ispred kamina.
Stojeći pored mene, pruža ruku ka mom licu i blago mi prelazi prstima po obrazu. Polako se pridižem. U očima joj je čudan i neopisiv sjaj. Grli me.
„Prestanite, pijani ste!”
„Baš zato, iskoristite me”, reče ona zavodljivo.
Izdiže se na vrhove prstiju i približava svoje usne mojima. Prostorija tone u tamu. Vatra se rasplamsava u ognjištu i širi krhku, drhtavu svetlost. Osećam miris njene kože. Pošto je skinula ogrtač, vidim kako joj se grudi nadimaju ispod košulje. Uprkos uzbuđenju, nije mi prijatno i pružam poslednji otpor: „Vi ne znate šta radite!”
„O, dosadan si više s tim svojim obzirima!”, procedi ona, strasno me poljubi i na kraju obori na sofu.
Ocrtane na tavanici poput kineskog pozorišta senki, naše dve siluete stapaju se u jednu.


Sutradan se budim, glava mi je teška, kapci slepljeni, a osećam i neprijatan metalni ukus u ustima. Niki je nestala bez traga. Ustajem iz kreveta i bauljam do zida sa širokim prozorima. Sneg i dalje pada i polako pretvara Njujork u fantomski grad. Otvaram prozor. Napolju je ledeno.
Vetar raznosi pepeo iz kamina. Nešto mi nedostaje, do te mere da mi se od toga steže stomak. Bunovan, podižem bocu. Prazna je.
Dok dolazim sebi, nalazim rečenicu ispisanu crvenim karminom na salonskom ogledalu u stilu Luja Filipa, na antikvitetu s okvirom od zlatnih listića, koji je moja majka na jednoj aukciji platila čitavo bogatstvo. Tražim naočare, ali ne uspevam da ih nađem. Približavam se ogledalu i otkrivam poruku: Jedini važni trenuci u životu su oni kojih se sećamo.12

DRUGI DEO


Sami protiv svih


Žene se zaljube kada počnu bolje da vas upoznaju.

Kod muškaraca je suprotno: kada vas dobro upoznaju,

spremni su da vas napuste.

DŽEJMS SOLTER, AMERICAN EXPRESS



22.

CRIME SCENE DO NOT CROSS13
Dugačka žuta traka, koja je obeležavala bezbednosnu zonu, lepršala je na vetru pod sjajem rotacionih svetala. Sa značkom u ruci, Santos se probi kroz masu znatiželjnika i uniformisanih lica, i potraži svog pomoćnika.
„Videćete, poručniče, pravi pokolj!”, upozori ga Macantini podigavši plastificiranu traku koja je štitila prilaz mestu zločina.
Čim je ušao u bar, krvavi prizor izbio mu je iz glave sve druge misli.
Rasporenog stomaka, razrogačenih očiju i usta ukočenih od užasa, Drejk Deker ležao je na bilijarskom stolu. Tek metar od njega, na podu se nalazio drugi leš: krupan muškarac tetoviranog bakarnog lica, s grlom prerezanim dugačkim komadom stakla.
„Ko je ovaj ovde?”, upita on kleknuvši iznad nepomičnog tela.
„Nemamo pojma”, odgovori Macantini. „Pretresao sam ga, ali nismo našli ni novčanik ni lična dokumenta. Našli smo jedino ovaj nož, skriven u koricama privezanim uz gležanj.”
Santos pregleda providnu kesicu koju mu je pružio pomoćnik. U njoj je bio jedan mali nož s drškom od ebanovine i oštrim sečivom.
„Nije ga koristio”, potvrdio je Macantini, „ali otkrili smo nešto drugo.”
Santos je pogledao novi dokazni materijal: KA-BAR, borbeni nož američke vojske, sa širokom drškom obavijenom kožnim trakama. Po svemu sudeći, upravo to čelično sečivo, dugo osamnaest centimetara, došlo je glave Drejku Dekeru.
Santos se namršti. S obzirom na položaje leševa, u prostoriji je bio prisutan bar još jedan čovek.
„Rekao si mi da je neko zvao policiju?”
„Da. Čekam da mi predaju snimak. Zvao je s mobilnog telefona. Upravo tražimo broj i ubrzo ćemo ga imati.”
,,U redu”, reče pridižući se. „Traži od Kruza da uradi što preciznije fotografije tetovaža koje tip ima na licu. Reci mu da fotografiše i mali nož. Čim dobiješ slike, pošalji ih mejlom. Pokazaću ih Renoldsu iz Treće. Oni imaju i antropologa, možda će ona moći da nam pomogne.”
„Razumem, poručniče, obaviću to.”
Pre nego što je izašao iz bara, Santos je još jednom pažljivo osmotrio svaki detalj. U belim uniformama, s gumenim rukavicama i maskama na licima, forenzičari su radili u tišini. Naoružani fluorescentnim lampama, četkicama i praškom, skupljali su sve moguće tragove, a zatim ih pečatili.
„Ima otisaka svuda, poručniče”, reče mu Kruz, vođa jedinice.
,,I na staklu?”
„Da, kao i na aparatu za gašenje požara. Sveži su i jasni. Amaterski urađeno. Ako se lik već nalazi u bazi podataka, imaćemo ga za dva-tri sata.”

23.

Obasjan jarkim suncem, avion Delta erlajnsa spustio se na Aerodrom Šarl de Gol u 11 sati pre podne. Na izmaku snaga, Sebastijan i Niki prespavali su skoro ceo put. Nekoliko neprocenjivih sati sna omogućilo im je da započnu novi dan s bistrijim umom.
Napustili su avion kroz teleskopski prolaz i stali u red za pasošku kontrolu.
„Odakle da počnemo?”, upita Niki dok je uključivala mobilni telefon.
„Možda da krenemo od stanice Barbes. Da pitamo ljude, da pokušamo da shvatimo odakle dolazi film s bezbednosne kamere… To je naš jedini trag, zar ne?”
Ona u tišini potvrdno klimnu glavom i pokaza pasoš policajcu.
Potom su prošli pored pokretne trake za isporuku prtljaga i našli se na terminalu aerodroma. Zbijena gomila ljudi tiskala se iza ograda: porodice čekaju nekog bližnjeg, nestrpljivi zaljubljeni svoju drugu polovinu, vozači mašu tablama sa ispisanim imenima. Kada se Sebastijan uputio ka redu s taksistima, Niki ga povuče za rukav da ga zadrži.
„Vidi ovo!”
Usred gomile ljudi, u besprekornom odelu, vozač ozbiljnog izraza lica držao je tablu:
GOSPODIN I GOSPOĐA LARABI

Pogledali su se zbunjeno. Niko nije znao da su u Parizu… osim Džeremijevih otmičara.
Saglasivši se klimanjem glave, odlučiše da priđu. To je možda bio trag koji ih je vodio ka sinu?
Vozač ih dočeka ljubaznim glasom s oksfordskim akcentom.
„Dobro došli u Pariz! Zovem se Spenser. Izvolite za mnom.”
„Čekajte, kakav je ovo cirkus? Gde idemo?”, zabrinu se Sebastijan.
Stoički, ali i pomalo nadmeno, Spenser izvadi list papira iz unutrašnjeg džepa, stavi naočare od kornjačevine i teatralno ga rasklopi.
„Naloženo mi je da dočekam gospodina i gospođu Larabi. Deltin let u 11 sati iz Njujorka. To ste vi?”
Potpuno skamenjeni, potvrdno klimnuše glavom.
„Ko je rezervisao prevoz?”, upita Niki.
„To ne bih znao reći, gospođo. Trebalo bi da se raspitate u sekretarijatu kompanije Luksuzni taksi. Sve što vam mogu reći jeste da je rezervacija potvrđena našoj kompaniji jutros.”
,,I gde treba da nas odvezete?”
„Na Monmartr, gospodine. U Grand Hotel de la Butte, što je, ako dozvoljavate, odličan izbor hotela za romantičan boravak u Parizu.”
Sebastijan ga odmeri, stomaka stegnutog od besa.
Nisam ovde zbog romantičnog boravka! Ovde sam da pronađem sina!

Niki ga umiri jednim pokretom ruke. Vozač je verovatno bio samo jedan od piona čitavog plana, koji ga se uopšte nije ticao i za čije postojanje nije ni znao. Bilo je bolje da preuzmu rizik, krenu za njim bez mnogo rasprave i vide kuda će ih to odvesti.
Tako su, rezignirani i puni nepoverenja, krenuli za njim.


Mercedes je jurio Severnim auto-putem.
Spenser je odabrao radio-stanicu s klasičnom muzikom i pokretima glave pratio ritam Vivaldijevih Godišnjih doba.
Na zadnjem sedištu automobila, Sebastijan i Niki buljili su u saobraćajne oznake za gradove, koji su oglašavali približavanje prestonici: Tramble an Frans, Garž le Gones, Le Blan Menil, Stad de Frans…
Nisu bili u Parizu sedamnaest godina. Sećanja na poslednji boravak vrzmala su im se po glavama, ali ih je neizvesnost sprečavala da im se prepuste.
Automobil je iza sebe ostavio periferni bulevar i skrenuo desno, prema Bulevarima maršala, odakle je najzad stigao u stari Monmartr.
U Kolenkurovoj ulici i Žinoovoj aveniji, drveće je već odenulo jesenje ruho i rasulo po pločnicima lišće vatrenih boja.
Spenser skrenu u prolaz oivičen senovitim kućama. Prošavši kroz visoku kapiju od kovanog gvožđa, vozilo uđe u divlji, raskošni vrt, pravo ostrvce čiste prirode u srcu prestonice. Automobil je stigao ispred hotela: bila je to velika bela građevina svedenih i elegantnih linija.
„Gospođo, gospodine, želim vam ugodan boravak”, reče im vozač odlažući njihov prtljag ispred ulaza.
I dalje nepoverljivi, Niki i Sebastijan uđoše u predvorje prostrane građevine. Dočekao ih je džez trio i retro sving. Mesto je bilo gostoprimljivo i intimno, kao neki luksuzni porodični pansion uređen s ukusom. Čisti i geometrijski oblici nameštaja u art deko stilu podsećali su na dvadesete i tridesete godine: klupska fotelja, šank od javorovine, Korbizjeove lampe, ukrasni sto od lakiranog drveta, zidne lamperije s umetnutom slonovačom i sedefom.
Nije bilo nikoga na recepciji. Levo od ulaza nazirao se privatni salon, koji se produžavao u biblioteku pravi čitalački raj. Desno se pružao veliki pult od ebanovine, kao stvoren za šank koktel-bara.
Začulo su udaranje potpetica po pločicama. Istovremeno su se okrenuli i videli elegantnu siluetu domaćice, ocrtanu na ulazu u trpezariju.
„Gospodin i gospođa Larabi, ako se ne varam? Očekivali smo vas. Dobro došli u Grand Hotel de la Butte“, reče ona na savršenom engleskom.
Kratko podšišane kose, ravnih grudi, muško-ženske siluete, s metalnim ukrasima na cilindričnoj haljini koja se spuštala do kolena, ličila je na junakinju romana Fransisa Skota Ficdžeralda.
Ušla je iza pulta i počela s formalnostima za registrovanje u hotelu.
„Stanite”, reče Sebastijan, „izvinite, ali kako znate da smo to mi?”
„Imamo samo pet soba, gospodine, i hotel je pun. Vi ste stigli poslednji.”
„Da li znate ko je rezervisao sobu za nas?”
Žena je prinela ustima ćilibarsku muštiklu, držeći je između srednjeg prsta i kažiprsta. Uvukla je jedan dim i odgovorila najprirodnijim tonom:
„Pa vi lično, gospodine Larabi!”
„Ja?”
Ona pogleda spisak rezervacija na računaru.
„Rezervacija je obavljena pre nedelju dana na našoj internet prezentaciji.”
„Soba je već plaćena?”
„Naravno. Plaćena je istog dana kad je izvršena rezervacija, masterkardom čiji je vlasnik g. Sebastijan Larabi.”
Ne verujući svojim ušima, Sebastijan se nagnu da pogleda u ekran. Podaci o uplati otkrivali su jedan deo cifara broja kreditne kartice. Nema nikakve sumnje: neko mu je provalio u bankovni račun.
Obeshrabren, pogledao je u svoju bivšu ženu. Koju li su izopačenu igru igrali oni koji su ih dovukli ovde?
„Da li je to neki problem?”
„Ni najmanje”, odgovori Sebastijan.
„Onda predlažem da se popnete u svoju sobu, broj 5, na poslednjem spratu.”


U uskom liftu koji je opsluživao samo pet sobe, Niki pritisnu dugme za poslednji sprat.
„Ako je rezervacija stara nedelju dana, to znači da je Džeremijeva otmica planirana unapred.”
Sebastijan potvrdi:
„Očigledno. Ali zašto su preuzeli rizik da upadnu u moj bankovni račun samo da bi rezervisali sobu?”
„Možda da bi nam tražili otkup”, pokušala je da nađe razlog. „Ulaskom na tvoj račun došli su do informacije s koliko novca raspolažeš i koliko mogu da ti traže.”
Kada su stigli na sprat, otvorili su vrata i našli se u ogromnom apartmanu s visokim plafonom i mansardama.
„Mogli su da izaberu i nešto ružnije!”, prokomentarisa Niki pokušavajući da umiri strah.
Ogroman bračni krevet, u kupatilu kada na nožicama, zidovi pastelnih boja. Dekorisana s puno ukusa, prostorija je odisala pastoralnim šarmom i oponašala dekor ateljea nekog boemskog umetnika: nelakirani parket, galerija, veliko ovalno ogledalo i mala terasa s pogledom na vrt.
Svetlost je bila prosto čarobna. Prolazila je kroz retko sito bršljana i grana drveća i sobi davala toplinu. Bilo je teško poverovati da je to bila samo hotelska soba. Prostor je više ličio na tajno pribežište koje su im pozajmili neki prijatelji sa istančanim ukusom, da u njemu provedu godišnji odmor.
Izašli su na terasu. Natkriljavala je vrt i pružala veličanstven pogled na pariške spomenike. Čuo se cvrkut ptica i šum vetra među granama.
Međutim, ni Sebastijan ni Niki nisu mogli da se prepuste čarima grada koji se pružao pod njihovim nogama. Neočekivano i blago jesenje vreme nije moglo da umiri njihovu zabrinutost.
,,I šta sad?”, upita Sebastijan.
„Ne znam. Ako su nas već naveli da dođemo ovde, pretpostavljam da će nekako kontaktirati s nama, zar ne?”
U očekivanju eventualne poruke, proverili su mobilne telefone, pozvali recepciju i potom pretražili sobu. Bez rezultata.
Posle pola sata, čekanje je postalo neizdrživo.
„Idem na stanicu Barbes“, odluči Sebastijan i zgrabi jaknu.
„Idem s tobom. Ne dolazi u obzir da ostanem ovde i vrtim palčeve!”
„Ne. I sama si rekla: najverovatnije će nas tražiti ovde.”
„Ali dogovorili smo se da se ne razdvajamo!”, usprotivi se ona.
Međutim, Sebastijan je već bio napolju.

24.

Njujork


87. Policijska stanica


Santos uze čašu iz automata za kafu. Sunce još nije izašlo nad Bruklinom, a poručnik je već ispijao treću kafu. Završavala se još jedna burna noć: pljačke, bračno nasilje, obijene prodavnice, prostitutke… Već deset godina mediji su Njujork predstavljali kao miroljubiv i bezbedan grad. To je verovatno bilo tačno što se tiče srca Menhetna, ali ne i kada je reč o predgrađima.
Zbog nedostatka prostora u ćelijama, hodnik, gde se nalazio automat za kafu, ličio je na centar za izbeglice: uhapšeni s lisicama vezanim za metalne klupe, svedoci sabijeni kao sardine na pohabanim stolicama, podnosioci raznih prijava uvijeni u ćebad. Hodnik je bio osvetljen bledim neonskim sijalicama ne prestaju da zuje. Mirisi su bili neprijatni, čuli su se povici. Svi su bili napeti, u stresu.
Santos iz te katakombe pobeže u svoju kancelariju. Mrzeo je prljavu i bučnu stanicu i nije imao nameru da tu završi karijeru. Njegov radni prostor uređen je u istom stilu: mala i uzana kancelarija, nefunkcionalna i loše izolovana, s pogledom na ružno dvorište. Popio je gutljaj razvodnjene kafe i zagrizao ustajalu krofnu, koju je jedva progutao.
Bacio je pecivo u kantu za smeće, podigao slušalicu i nazvao toksikološku laboratoriju. Laborant je potvrdio njegovu pretpostavku: prašak koji je pronašao u Nikinom stanu jeste kokain. Sklonio je dosije u stranu i iskoristio priliku, kad je već bio na vezi, da porazgovara s Hansom Tinkerom.
Tokom godina, Santos je uspeo da napravi impresivnu mrežu poznanstava. U različitim službama nepregledne i u svim pravcima ra-sprostranjene Njujorške policije, bilo je mnogo onih koji su mu dugovali poneku uslugu. Priroda mu je bila takva: kad god je bio u prilici da pomogne kolegi, pomogao bi mu. Gledano na kratke staze, izgledalo je da mu to ne donosi nikakvu korist, ali kad-tad došao bi i trenutak da ubere plodove svog ulaganja.
„Tinker na vezi, slušam!”
Hans Tinker, zamenik direktora policijskog naučnog odeljenja, bio je možda njegov najuticajniji poznanik. Pre dve godine, prilikom jedne racije, Santosovi ljudi uhvatili su starijeg Tinkerovog sina, tada u punoj adolescentskoj krizi, s prevelikom količinom trave. Bilo je očigledno da malom nije bilo dovoljno da mirno duva u svojoj sobi, nego je hteo da obraduje i celo društvo iz škole. Santos je zatvorio oči i zagubio slučaj. Tinker mu je zbog toga bio neizmerno zahvalan.
„Zdravo, Hanse! Imaš li novosti o mom slučaju dvostrukog ubistva?”
„Napredujemo, ali potrajaće. Ima milion otisaka prstiju na tom mestu zločina, a potrebno je uraditi i DNK analize.”
„Razumem, ali hitno mi je potrebno da znam čiji su otisci na nožu KABAR, na tankom komadu stakla i na bilijarskom štapu.”
„Njih već imam. Konačan izveštaj dobijaš za dva sata.”
„Ne, nema potrebe da žuriš s tim. Daj mi samo sirove informacije na mejl. Hoću što pre da ih pretražim u IAFIS-u14.”
S noutbukom pod rukom, Macantini pokuca na staklo kancelarije i samo provuče glavu kroz vrata. Santos mu mahnu rukom da ude. Pomoćnik sačeka da šef završi razgovor i onda mu saopšti: „Imamo novosti, poručniče. Uspeo sam da lokalizujem poziv upućen policiji. Slušajte.”
Otvorio je elektronsku beležnicu i pokrenuo zvučni fajl. Snimak je bio kratak. Čuo se glas uspaničenog muškarca, koji je odbijao da se predstavi. Tražio je da neko odmah pošalje hitnu pomoć u Bumerang.
Čovekje u agoniji! Umire! Isečenje nožem! Brzo, dođite! Brzo!
„Čudno je da spominje samo jednog čoveka, zar ne?” primeti Macantini.
Santos je ćutao. Glas mu je bio poznat?
„Pratili smo poziv”, nastavi pomoćnik. „Vlasnik telefona je izvesni Sebastijan Larabi, inače bogataš, graditelj violina. Živi na Gornjem Istočnom Menhetnu. Proverio sam mu dosije, čist je kao suza. Ili skoro da jeste: ima jednu osudu zbog suprotstavljanja saobraćajcu koji ga je zaustavio zbog prekoračenja brzine još kada je bio na univerzitetu. Mislim da i ne zna da ima dosije u policiji.”
Santosovo lice se izobliči.
„Da pošaljem ekipu da ga uhapse, šefe?”
Santos potvrdno klimnu glavom. Znao je da je Sebastijan otišao u Pariz, ali bilo mu je potrebno malo vremena da razmisli.
,,U redu, krenite”, naredi zatvarajući vrata iza Macantinijevih leđa.
Zagledan u daljinu, stao je ispred prozora. Bio je zaprepašćen ovim otkrićem. Šta je Sebastijan Larabi tražio pored mrtvog Drejka Dekera?
Kratak zvuk za prijem elektronske poruke trže ga iz razmišljanja. Seo je ispred ekrana i pogledao poštu. Bio je to Tinkerov mejl s informacijama o otiscima prstiju.
Tehničko osoblje forenzičke jedinice dobro je obavilo posao. Snimci otisaka prstiju na svakom od predmeta bili su jasni i mogli su odmah da se upotrebe. Santos ih je prebacio na memoriju svog kompjutera i priključio se na IAFIS. Istražitelji Njujorške policije imali su direktan pristup bazi podataka FBI-ja, a posebno čuvenom IAFIS-u, pravom zlatnom rudniku, s više od sedamdeset miliona osoba zavedenih posle hapšenja ili osuđivanja na američkoj teritoriji. Počeo je sa otiscima nađenim na borbenom nožu. Aplikacija je počela s pretragom, prečešljavajući bazu podataka supersoničnom brzinom.
MATCH NOT FOUND15

Prvi pokušaj pao je u vodu.
Nastavio je sa otiskom pronađenim na dugom komadu krvavog stakla, oružju kojim je, bez ikakve sumnje, ubijen tetovirani. Ovoga puta, Santos je imao više sreće. Za manje od sekunde, program je dao odgovor. Bili su to otisci Sebastijana Larabija! U isti mah pokrenuo je poređenje otisaka nađenih na bilijarskom štapu. Još nije ni podigao prst sa entera, na ekranu se pojavila fotografija njemu dobro poznate žene. Drhtavih ruku, Santos je odštampao stranicu: Prezime: Nikovski
Ime: Niki
Rođena 24. avgusta 1970, u Detroitu (Mičigen)
Razvedena od Sebastijana Larabija
Devedesetih godina, Niki su hapsili u više navrata zbog krađa, pijanstva na javnim mestima i posedovanja droge. Iako nikad nije bila u zatvoru, platila je brojne kazne i bila osuđena na više desetina sati prinudnog društvenokorisnog rada. Poslednji prekršaj napravila je 1999. Onda se smirila.
Santos oseti kako mu se puls ubrzava.
U kakvu se to priču Niki uvalila?
Imajući u vidu njen dosije, smatraće je glavnom odgovornom. Srećom, on je držao sve karte u rukama. Ako bude pažljivo postupao, možda bi čak mogao ponovo da pridobije ženu, koju tako beznadežno voli, a da se istovremeno zauvek otarasi Larabija.
Odvajajući na stranu sve što bi moglo okriviti Niki, brižljivo je izdvojio dokaze koji direktno terete Sebastijana: telefonski poziv policiji, otiske na oružju kojim je počinjen zločin, avionske karte za Pariz, kupljene na njegovo ime, koje su predstavljale neoboriv dokaz smišljenog bekstva.
Dosije je sadržao solidne dokaze. Dovoljno da ubedi nekog sudiju da hitno pokrene međunarodnu poternicu. Da bi dolio ulje na vatru, isplanirao je da određene informacije polako raširi i odabranim novinskim kanalima. Poznata ličnost u bekstvu za Pariz posle ubistva u birtiji: mediji će se odlepiti. Larabijevi su bili stara i poštovana njujorška porodica, ali u ovo vreme krize, gospodari ekonomske moći više nisu bili nedodirljivi. Naprotiv. Već više od godinu dana, pokret Nezadovoljni glasno je iskazivao bes protiv Vol Strita. U više navrata, stotine demonstranata blokiralo je Bruklinski most. Očajanje srednjih slojeva raslo je i širilo se celom zemljom.
Vremena su se menjala.
Jučerašnje moćnike ne čeka svetla sutrašnjica.
Pritom Sebastijan Larabi nije bio iskusni begunac.
Čim sudija izda nalog za hapšenje, pokupiće ga kao žutokljunca…

25.

Pariz


18. Arondisman


Sebastijan je napustio hotel pešice i sišao Žinoovom avenijom do Pekerovog trga. Čak i krajem oktobra, miholjsko leto nije se predavalo. Turisti i stanovnici Monmartra napunili su terase kafea i uživali u toplim zracima sunca.
Nezainteresovan za takav užitak, Sebastijan je samo mislio na svog sina. Pastoralna i romantična atmosfera hotela ga je dotukla. Što je više ulazio u nepoznato, to je više bio ubeđen da je Niki i njemu pretila velika opasnost. Kao neka teška slutnja čiji opseg nije mogao ni da odmeri. Više puta se okretao da proveri da li ga neko prati. Po svemu sudeći, to nije bio slučaj, ali kako je mogao da bude sto posto siguran?
Na trgu se zaustavio kod bankomata da podigne gotovinu. Njegova blek kard kreditna kartica dozvoljavala mu je da podigne do 2.000 evra, što je bio i limit na bankomatu. Sebastijan je spakovao novac i nastavio do stanice Lamark-Kolenkur, koju je zapazio u dolasku s aerodroma.
Uokviren stepeništima tipičnim za Monmartr, ulaz u metro podsetio ga je na film Čudesna sudbina Amelije Pulen, koji je zajedno s Kamilom gledao kod kuće. Kupio je set karata i potražio na planu metroa stanicu Barbes-Rošešuar. Nalazila se na samo nekoliko stanica odatle, na tromeđi 9, 10. i 18. arondismana. U žurbi, odustao je od čekanja lifta i krenuo kružnim stepeništem, koje se spuštalo ka peronima metroa više od dvadeset pet metara ispod zemlje. Uhvatio je prvi voz ka Meri d’Isi, prošao dve stanice i onda na Pigalu prešao u liniju broj 2, koja ga je najzad odvela na stanicu Barbes-Rošešuar.
Na stanicu gde su mu oteli sina…
Sebastijan je na peronu pratio reku putnika sve do šaltera. Pošto je nekoliko minuta stajao u redu, počeo je da ispituje službenicu preko interfona. Najpre joj je pokazao Džeremijevu fotografiju, a zatim i film o otmici, koji je presnimio na mobilni telefon.
„Ne mogu ništa da učinim za vas, gospodine, morate da se obratite . policiji.”
Bio je uporan, međutim, oko njega se dizala graja, a gomila je nervozno cupkala u redu. Šalterska službenica nije bila mrzovoljna, ali je veoma loše
govorila engleski pa nije razumela šta tačno Sebastijan očekuje od nje. Zato su nervoza i nestrpljenje ljudi u redu prelazili i na nju.
Zamuckujući, uspela je da mu objasni da, u poslednjih nekoliko dana, nije bilo prijavljenih napada, osim uobičajenih krađa u prolazu:
„No aggression, sir! No aggression“, ponavljala je ona.
Svestan da više ništa neće izvući od nje, Sebastijan joj se zahvalio i napustio stanicu pokretnim stepeništem.
Barbes…

Čim se našao na ulici, Sebastijan je otkrio Pariz čije je lice izlazilo iz klišea. Ovde nije bilo prolaznika s beretkama i francuskim hlebom pod rukom, nije bilo prodavnice sira ili tradicionalne pekare na svakom uglu ulice. To nije bio Pariz Ajfelove kule i Trijumfalne kapije, već grubi, multietnički i obojeni Pariz, koji ga je podsećao na američki meltingpot16.
Na trotoaru ga neki čovek obiđe očešavši se o njega, a drugi ga gurnu.
Osetio je nečiju ruku na sebi.
Džeparoši!
Dok se sklanjao da bi izbegao da ga opljačkaju, prišao mu je ulični prodavač cigareta.
„Marlboro! Marlboro! Tri evra! Tri evra!”
Povukao se nekoliko koraka da bi ga izbegao i prešao ulicu, ali je i na drugoj strani prizor bio isti. Mesto je bilo prepuno preprodavača švercovanih cigareta.
„Ledžend! Marlboro! Tri evra! Tri evra!”
I ni jednog jedinog policajca na vidiku…
Primetio je kiosk s novinama ispod metalnih stubova nadzemnog dela metroa. Ponovo je izvadio Džeremijevu fotografiju iz džepa i pokazao je prodavcu.
,,My name is Sebastian Larabee. I am American. This is a picture of my son, Jeremy. He was kidnapped here two days ago. Have you heard anything about him?”17
Prodavač poreklom iz Severne Afrike držao je kiosk na raskrsnici kod stanice Barbes-Rošešuar već više od trideset godina. Bio je prava baza podataka o gradskoj četvrti, a i pričljiv; engleski je dobro naučio u kontaktu s turistima.
„Ne, nisam čuo ništa o tome.”
,,Areyou sure? Look at the video!18“, zamolio ga je pokazujući mu na telefonu snimak Džeremijeve otmice.
Prodavač novina obrisa stakla naočara uglom košulje i namesti ih na nos.
„Ne vidim baš dobro”, požali se on. „Ekran je baš mali.”
„Pogledajte još jednom, please!”
Unaokolo se stvorila gužva. Naelektrisana i bučna atmosfera. Sebastijana su nekoliko puta gurnuli. Na trotoaru pored izlaza iz metroa, grupa uličnih prodavača stajala je na pločniku ispred kioska.
„Marlboro! Marlboro! Tri evra! Tri evra!” Refren mu je zadavao glavobolju.
„Žao mi je, ne sećam se da sam ga video”, reče prodavač vraćajući mu telefon. „Ipak, ostavite vaš broj telefona. Pitaću Karima, mog radnika, da li je on nešto čuo. On je zatvorio radnju u ponedeljak.”
U znak zahvalnosti, Sebastijan je izvadio svežanj novčanica iz džepa i pružio mu 50 evra, ali prodavač je s ponosom odbio.
„Sklonite taj novac, gospodine! I ne šetajte se ovuda!”, posavetova ga pokazujući pokretom glave na sumnjive tipove koji su se motali oko kioska.
Sebastijan je na vizitkarti podvukao broj svog mobilnog telefona, a na poleđini zapisao ime svog sina i koliko ima godina.
„Ako je napad snimljen”, nastavio je prodavač, „obezbeđenje javnih železnica mora da je već u potrazi.”
„Postoji li neka policijska stanica u blizini?”
Prodavač je razmišljao.
„Ima jedna na Gut d’Oru, dvesta metara odavde, ali to nije najgostoljubivije mesto u gradu…”
Sebastijan mu se još jednom zahvali klimanjem glave.
Za sada ne dolazi u obzir da ide u policiju. Spremao se da krene ka hotelu kada mu je na pamet pala druga ideja.
„Ledžend! Ledžend! Tri evra!”
Preprodavci su se rojili oko početka pokretnih stepenica na ulazu u metro. Verovatno su satima cupkali na istom mestu svakog dana. Sigurno su pratili sva dešavanja u stanici? Pre će informacije dobiti od njih nego od policije!
Odlučnim korakom, Sebastijan se utopio u gungulu redovnih putnika i nekoliko zabludelih turista s hodočašća ka Monmartru.
„Marlboro! Tri evra!”
Stalno u pokretu, šverceri duvarna krišom su otvarali jakne da bi pokazali boksove lošeg duvana. Iako nisu bili agresivni, znali su da budu dosadni. Njihov broj, kao i njihovo neprestano motanje unaokolo, izazivali su u Sebastijanu želju da što pre pobegne odatle, ali Sebastijan je bio rešen da se osloni na svoju intuiciju.
„Marlboro! Tri evra!”
Izvukao je iz džepa Džeremijevu fotografiju i počeo da je pokazuje.
To kao da mu je već prešlo u naviku!
„Have you seen this boy? Have you seen this boy?19”
„Čisti se odavde! Pusti nas da šljakamo!”
To nije obeshrabrilo Sebastijana, koji je metodično obišao trotoar na raskrsnici Barbes-Rošešuar, pokazujući sliku svog sina svakom preprodavcu. Već je bio spreman da odustane kada je iza sebe čuo glas: „This is Jeremy, isn’t it?20”

26.

Sebastijan se okrenu ka glasu koji je privukao njegovu pažnju.
„This is Jeremy, isn’t it?”
„Yes! That’s my son! Have you seen him?”21 upita pun nade.
Čovek koji je stajao pred njim razlikovao se od ostalih preprodavača. Imao je čistu košulju, sako, frizuru koja je otkrivala lice, stare, ali izglancane cipele. Uprkos vrsti posla, trudio se da sačuva besprekoran izgled.
,,My name is Youssef, predstavi se. „I’m from Tunisia.”
„Have you seen my son?”
„Yes. I think so. Two days ago…”
„Where?”22
Tunišanin je s podozrenjem pogledao oko sebe.
„Ne mogu sad da razgovaram s vama”, nastavi i dalje na engleskom.
„Molim vas! Važno mi je!”
Jusef uputi gomilu arapskih psovki dvojici kolega koji su im se suviše približili.
„Čujte…”, oklevao je. „Idite i sačekajte me u Potkovici. To je jedan mali kafe u Ulici Belom, sto metara odavde, odmah iza Tatija. Pridružiću vam se za petnaestak minuta.”
„Važi, hvala! Hvala!”
Sebastijanu se najzad vraćala nada. Bio je u pravu kada je rešio da bude uporan! Naišao je na nešto. Pravi trag.
Prešao je ulicu ka Barbesovom bulevaru i krenuo duž fasade ogromne prodavnice sa zaštitnim znakom Tati na ružičasto-kariranoj površini. Prva diskont-marka davala je živost kvartu već više od dvadeset godina. U potrazi za dobrim i jeftinim artiklima, mušterije su preturale po plastičnim korpama poredanim na trotoaru. Haljine, pantalone, košulje, torbe, donji veš, pidžame, lopte, igračke… Korpe su bile prepune svega i svačega: artikli iz zastarelih kolekcija, roba iz magacina, neprodata roba ili jedinstvene prilike.
S druge strane trotoara, drugi preprodavci montirali su tezge i nudili lažne luj viton torbe i parfeme.
Sebastijan je nastavio Bervikovom do Ulice Belom. Barbes je bio bučan i živ. Masa se tiskala i svi su glasno govorili, ali sva ta atmosfera odnosila je posmatrača daleko od svega. Slike, dinamičnost i neprestana vreva odvlačili su Amerikančeve misli. Čak su i različiti arhitektonski stilovi bili istovremeno prisutni u istom bloku: na fasade zgrada iz doba Osmanovog preuređenja Pariza, na jednoj strani nadovezivale su se zgrade od krečnjačkog kamena, a na drugoj jeftini opštinski stanovi.
Najzad je stigao ispred kafea na koji ga je uputio Jusef. U stvari, to je bio bistro uskog izloga, smešten između prodavnice jeftinih venčanica i afričkog frizerskog salona. Nije bilo gostiju. Jak miris đumbira, cimeta i kuvanog povrća ispunjavao je prostoriju.
Sebastijan je seo za jedan sto blizu prozora i naručio kafu. Pomislio je da pozove Niki. Želeo je da joj saopšti otkriće, ali rešio je da sačeka i sazna nešto više pre nego što izazove lažnu radost i nadu. Popio je naiskap svoj espreso, pogledao na sat i počeo da gricka nokte pošto se čekanje odužilo. Zalepljen na prozor, jedan oglas nudio je usluge afričkog čarobnjaka: DOKTOR ŽAN KLOD
SKIDANJE VRADŽBINA POKORAVANJE NEVERNIH SUPRUŽNIKA

ZAGARANTOVAN POVRATAK VOLJENOG BIĆA U PORODICU

Eto šta bi moglo da mi pomogne, pomisli ironično dok je Jusef ulazio u bistro.
„Nemam mnogo vremena”, upozori ga Tunišanin sedajući preko puta.
„Hvala što ste došli”, reče Sebastijan stavljajući Džeremijevu fotografiju na sto. „Sigurni ste da ste videli mog sina?”
Jusef je pažljivo razgledao fotografiju.
„Siguran sam. Mladi Amerikanac, petnaest-šesnaest godina, rekao je da se zove Džeremi. Video sam ga preksinoć kod Munira, jednog od naših bankara.”
„Bankara?”
Jusef otpi gutljaj kafe koju je naručio čim je ušao.
„Na raskrsnici Barbes-Rošešuar dnevno se proda više stotina boksova cigareta”, objasni Jusef. „Šverc duvana uređen je kao i šverc droge. Nakupci kupuju robu kod kineskih dobavljača. Ujutru donesu zalihe na lice mesta i sakriju ih negde: u kante za smeće, po ćoškovima, u skrovitim delovima tezga, u prtljažnicima vozila parkiranih na strateškim mestima. Na nama je da boksove prodamo na ulici.”
,,A bankari?”
„Oni skupljaju keš.”
„Ali šta je tražio Džeremi kod tog Munira?”
„Ne znam, ali nije delovao kao da je tamo protiv svoje volje.”
„Gde on stanuje?”
„U Kaplinoj ulici.”
„Da li je to daleko odavde?”
„Ne mnogo.”
„Da li tamo može da se stigne pešice?”
„Može, ali da vam odmah kažem, Munir nije baš prijatan i…”
„Molim vas, odvedite me do njega! Sam ću ići da razgovaram s njim.”
„To uopšte nije dobra ideja, poslušajte me!”
Bilo je očigledno da se Tunišanin plašio. Da li se plašio da ne izgubi posao, ili da ne natovari na leđa neke nezgodne likove?
Sebastijan je pokušao da ga razuveri.
„Vi ste dobar čovek, Jusefe. Odvedite me kod Munira. Moram da nađem svog sina.”
,,U redu”, pristade on na kraju.
Izašli su iz kafea i, idući Sofijinom, ponovo se našli na Barbesovom bulevaru. Bilo je dva po podne, a sunce u zenitu. I dalje uzavreo, bulevar je bio prepun ljudi. Mladi, stari, boemi… Neke žene nosile su čadore, druge mini-suknje.
„Gde ste naučili engleski, Jusefe?”
„Na Tuniskom univerzitetu. Taman kad sam pre šest meseci završio master iz engleske književnosti i kulture, morao sam da bežim iz zemlje.”
„Mislio sam da je u Tunisu sada malo bolje…”
Jusef odmahnu glavom.
„Pad Ben Alija i Revolucija jasmina nisu magičnim štapićem ukinuli nezaposlenost”, objasni on pun gorčine. „Situacija je i dalje teška. Čak i s diplomama, mladi nemaju nikakvu perspektivu. Ja sam rešio da okušam sreću ovde, u Francuskoj.”
„Da li imate papire?”
Odmahnu glavom.
„Niko od nas ih nema. Svi smo stigli preko Lampeduze prošlog proleća. Tražim posao u struci, ali to je beznadežno bez dokumenata. Ne ponosim se time, ali šverc na sitno je najpristojnije što sam uspeo da nađem. Ovde vlada parola snađi se, svako gleda sebe. Morao sam da pronađem svoje mesto između džeparoša, narko-dilera, preprodavača kradenih mobilnih telefona, lažnih dokumenata, prodaje cigareta…”
„A policija?”
Tunišanin se zacerekao:
„Da bi umirila savest, murija nam svrati jednom u deset dana. Obično odležimo noć u pritvoru, a izjutra platimo globu i pravac na posao.”


Jusef je hodao brzo, žureći da što pre odradi svoj zadatak.
Sebastijan je jedva uspevao da prati ritam koji mu je Tunišanin nametao. Što su više odmicali, više se brinuo. Da sve ovo nije bilo previše lepo da bi bilo istinito? Zašto bi se uopšte njegov sin zavlačio u generalštab nekog mračnog švercera cigareta, i to šest hiljada kilometara daleko od Njujorka?
Kad su pristigli do osunčanog malog trga, vodič ga povuče u stranu, u usku i senovitu uličicu ka Bulevaru La Šapel.
„Žao mi je”, izvini se Jusef vadeći nož iz džepa.
Sedam godina kasnije
„Ali…”
Tunišanin je zviznuo. Istog trenutka, dva čoveka iskrsnuše iza Sebastijana.
„Sve sam vas lepo upozorio i savetovao vam da ne idete… ovde je svako za sebe.”
Sebastijan zausti da nešto kaže, ali jak udarac pesnice smrvi mu jetru. Pokušao je da uzvrati, ali Jusef je bio brži: primio je udarac posred lica, koji ga je poslao pravo na zemlju.
Dva Tunišaninova saučesnika podigoše ga da bi ga bolje držali oko pasa. Tek tad poče pravo batinanje: udarci laktovima u predelu želuca, šutiranje, šamaranje, uvrede. Nemoćan da se odbrani, Sebastijan je samo zatvorio oči i primao udarce koji su pljuštali bez pauze. Batine je doživljavao kao iskupljenje, kao mučno nošenje krsta. Bile su njegova golgota…
Navukli su ga kao magarca. Arogantno je mahao okolo novčanicama i dobio je upravo ono što je i tražio. Naravno da Tunišanin nikada nije video Džeremija. Verovatno je čuo njegovo ime dok je Sebastijan razgovarao s prodavcem novina ispred kioska. A onda je još i nepromišljeno izvadio novčanik… Jusef je iskoristio njegovu zaslepljenost i glupost i Sebastijan nije imao nikakav izgovor. Niti je bio pribran, niti je razmišljao. Naivno je sam vuku skočio u usta! Sa svežnjem novčanica, sa skupim odelom i glupavim američkim izgledom, bio je savršena ovca za šišanje.
Pošto ga je opljačkao i pretukao, Jusef je saučesnicima dao znak da prekinu. Istog časa, pustili su Sebastijana da padne i pobegli u trku.
Rascepljene arkade, nateklih usana i otečenih kapaka, Sebastijan se mučio da se povrati. Pokušao je da otvori jedno oko. Jedva je razaznavao žamor gužve i neprekidni tok vozila na bulevaru malo dalje. Teško je ustao.
Rukavom sakoa obrisao je krv koja mu je tekla iz usta i nosa.
Sve su mu uzeli. Novčanik, novac, telefon, pasoš, kaiš, cipele. Čak i kolekcionarski sat koji je nasledio od dede.
Suze poniženja i razočaranja grunule su mu na oči. Šta će ispričati Niki? Kako je mogao da bude tako glup? Uprkos svoj volji i rešenosti, da li je uopšte imao neophodne sposobnosti i snagu da pronađe sina?

27.

Terasa se pružala iznad hotelskog vrta.
Naslonjena na ogradu, Niki je pokušavala da smiri nervozu prepuštajući se umirujućem šumu stare mermerne fontane. Raskošna i zelena vegetacija grlila je zdanje. Čitavom dužinom vrta, dva drvoreda čempresa podsećala su na pejzaž iz Toskane. Čokoti loze jesenjih boja peli su se uz zidove, boreći se za prostor s lijanama jasmina, čiji su beli cvetovi širili omamljujući miris, koji se dizao i do sobe.
Razarao ju je osećaj nemoći i Niki se vrtela ukrug otkako je Sebastijan otišao. U nekim drugim okolnostima, uživala bi u poetičnosti i spokoju hotela, ali nemir ju je proždirao, kočio, stezao joj mišiće i gušio srce u grudima.
Ne mogavši da se opusti, ušla je unutra i napunila kadu.
Dok se nivo vode penjao i soba punila laganom parom, prišla je starom gramofonu koji se nalazio na sredini police od izbeljenog drveta. Bio je to gramofon-kofer, tipičan za šezdesete godine, s pokretnim poklopcem koji služi i kao zvučnik. Poredana na policama, kolekcija starih albuma sadržala je pedesetak ploča na 33 obrtaja. Niki je brzo propustila kroz prste omote u kojima su bili isključivo kultni albumi: Dilanov Highway 61, Bouijev Ziggy Stardust, The Dark Side ofthe Moon Pink Flojda, The Velvet Underground & Nico…
Izbor joj se zaustavio na albumu Aftermath, jednom od onih iz vremena kad su Stounsi još uvek bili Stounsi. Stavila je ploču na ležište i spustila iglu. Već od prvih sekundi, sobu su prodrmali zvuči marimbe i snažna linija basa pesme Under my Thumb. Pričalo se da je Mik Džeger napisao tu pesmu da bi poravnao račune s manekenkom Krisi Šrimpton s kojom se tada zabavljao. U to vreme, feministkinje su se užasnule zbog reči te pesme, koja je ženu čas poredila sa živahnim psom, čas sa sijamskom mačkom.
Niki je pesmu ipak smatrala kompleksnijom. Govorila je o borbi za dominaciju unutar para, o želji za osvetom kada se ljubav pretvori u mržnju.
Stala je ispred velikog ovalnog ogledala od kovanog gvožđa i skinula svu odeću. Osmotrila je svoj odraz bez milosti.
Zrak sunca probi se kroz prozor i pomilova je po potiljku. Ona zatvori oči i za trenutak se prepusti svetlosti, osećajući kako joj se koža budi pod uticajem toplote. S godinama, linija siluete joj se zaoblila, ali pošto se redovno bavila sportom, telo joj je ostalo čvrsto. Grudi su joj još stajale visoko, imala je tanak i mišićav struk, noge lovca i čvrste listove.
U blagosti trenutka, povratila je samopouzdanje.
U izboru gospođice Kugar, imaš sve šanse, gospođo Robinson…

Zavrnula je slavinu i, dok su je podilazili žmarci, skliznula u toplu kupku. Kao što je to nekada radila, zaustavila je disanje i zagnjurila glavu u vodu. Nekada je mogla tako da izdrži skoro dva minuta bez vazduha. Zaustavljeno vreme koristila je da razbistri svoje misli.
Deset sekundi…

Želja da ostane mlada zagorčavala joj je život. Godinama se iscrpljivala, sa željom da sebe razuveri da još može da zavodi. Prava istina bila je da nije verovala da je sposobna za to bez svog fizičkog izgleda. Sviđala se muškarcima jer je bila jebozovna. Oni bi uvek prvo zapazili njeno telo, nikada šarm, inteligenciju, smisao za humor ili uglađenost…
Dvadeset sekundi…

Ali njena mladost je prolazila. Ženski časopisi uzalud su mahali naslovima tipa: „Četrdeset godina je novih trideset godina!” Sve je to koješta. Savremeno doba traži novu krv, mladost, uvek sveže meso. Već je na ulici osećala da se muškarci ređe okreću za njom nego ranije. Mesec dana pre toga, u jednoj radnji u Griniču, bila je polaskana pažnjom koju joj je ukazivao prodavač, mlad i šarmantan, lepo građen tip, a onda je shvatila da se nije udvarao njoj, nego… Kamili.
Trideset sekundi…

Teško je to priznala, ali bila je dirnuta kada je ponovo videla Sebastijana. Bio je još uvek podjednako nepodnošljiv, tvrdoglav, nepravedan i uklešten u svojim stavovima, ali ipak ju je ohrabrivalo što je bio s njom dok prolazi kroz ovo iskušenje.
Četrdeset sekundi…

Dok su bili u braku, nikada se nije osećala dovoljno na visini. Bila je uverena da njihova ljubav počiva isključivo na nesporazumu i da će, pre ili kasnije, Sebastijan uvideti grešku i sagledati njihovu vezu u pravom svetlu živela je u stalnom strahu da će je ostaviti.
Pedeset sekundi…

I njihov raskid joj je do te mere izgledao neizbežan da mu je čak išla u susret, nalazila brojne ljubavnike, uvlačila se u razarajući i besmisleni vrtlog koji je doveo do eksplozije njihovog zajedničkog života i, samim tim, potvrdio njen najveći strah. Međutim, paradoksalno, to joj je donelo i olakšanje: nakon što ga je izgubila, više se nije bojala da bi ga mogla izgubiti.
Minut…

Odbrojavanje je trajalo. Život joj je klizio između prstiju. Za dve ili tri godine, Džeremi će otići na studije u Kaliforniju. Ona će ostati sama. Sama. Sama. Sama. Uvek taj panični strah da će biti ostavljena. Odakle je dolazila ta rana? Iz detinjstva? Još dalje? Volela bi da ne misli na to.
Minut i deset sekundi…

Obuzeli su je jeza i podrhtavanje u donjem stomaku. Već joj je nedostajao kiseonik. Refren pesme Stounsa dopirao je do nje deformisan, praćen nekim… rifom Džimija Hendriksa!
Moj telefon!

Naglo je podigla glavu iz vode i zgrabila mobilni. Bio je to Santos. Još prethodnog dana ostavio joj je gomilu poruka, čas punih besa, čas punih ljubavi. Zbog ludila nastalog skorašnjim događanjima, nije joj se odgovaralo.
Oklevala je. U poslednje vreme pokazalo se da je Santos sve zamorniji kao dečko; s druge strane, ipak je bio dobar policajac. Šta ako je otkrio neki trag u vezi s Džeremijevim nestankom?


„Da?”, reče zadihana.
„Niki? Najzad! Satima pokušavam da te dobijem! Šta to radiš, pobogu?”
„Bila sam zauzeta, Lorenco.”
„Šta tražiš u Parizu?”
„Kako znaš gde sam?”
„Bio sam kod tebe. Nabasao sam na avionske karte.”
„Ali s kojim pravom si to sebi dozvolio?”
„Sreća da sam bio ja, a ne neko drugi”, reče iznerviran, „zato što sam našao kokain u kupatilu!”
Užasnuta, mudro je zaćutala. On ju je tada pritisnuo do krajnjih granica:
„Probudi se, draga moja! Našli smo izvesne otiske prstiju na mestu užasnog zločina, pokazalo se da pripadaju tebi i tvom bivšem mužu. U govnima ste do guše!”
„Nemamo nikakve veze s tim!”, branila se ona. „Drejk Deker je već bio mrtav kad smo mi stigli. Što se onog drugog tiče, bilo je u samoodbrani.”
„Ma šta si ti tražila u toj pacovskoj jazbini?”
„Pokušavala da pronađem sina! Slušaj, objasniću ti sve čim budem mogla. Imaš li neke novosti o Džeremiju?”
„Ne, ali trenutno sam jedini koji može da ti pomogne.”
„Kako?”
„Mogu da usporim istragu o ubistvima u Bumerangu, pod uslovom da se odmah vratiš u Njujork.”
„….”
„Čuješ li me, Niki?”
„Čujem te, Lorenco.”
,,I ne padaj pod Sebastijanov uticaj”, zapretio je.
Zaćutala je. Onda se potrudio da zvuči nežnije.
„Znaš… Nedostaješ mi, ljubavi. Učiniću sve da te zaštitim. Volim te.”
Nekoliko sekundi Santos je očekivao i ja tebe, ali Niki nije stigla ništa da izgovori.
Zvučni signal obaveštavao ju je da ima još jedan poziv. Iskoristila ga je da okonča razgovor.
„Moram da prekinem. Imam drugi poziv. Javiću ti se uskoro.”
Preuzela je novi poziv ne ostavljajući Santosu vremena ni da se pobuni.
„Halo?”
„Gospođa Larabi?”
„Da.
„Ovde kompanija Krstarenja Parizom“, najavi glas na engleskom. „Zovem vas da potvrdim za večeras.”
„Za večeras?”
„Vaša rezervacija za ekselans večeru večeras u 20 i 30 na našem brodu Admiral.”
„Hm… Sigurni ste da nije neka greška?”
„Imamo rezervaciju na ime gospodina i gospođe Larabi, od pre nedelju dana”, precizirala je hostesa. „Da li ste možda odustali?”
„Ne, ne, doći ćemo”, potvrdi Niki. „Kažete u pola devet? Gde je ukrcavanje?”
„Kod mosta Alma, u Osmom arondismanu. Poželjna je večernja garderoba.”
,,U redu”, potvrdila je Niki pamteći uputstva.
Spustila je slušalicu. U svesti joj je vladala potpuna zbrka. Nered. Haos. Šta znači ova nova rezervacija? Da li će tamo, kod mosta Alma, otmičari najzad stupiti u kontakt s njima? I možda im vratiti Džeremija… Zatvorila je oči i ponovo zagnjurila glavu.
Volela bi da može da resetuje mozak kao kompjuter, kako bi jasnije sagledala stvari. Samo da pritisne reset. Ctrl + alt + delete.
Mozak su joj bombardovale negativne misli, užasne slike koje su iskočile pravo iz najgorih košmara. Polako je pripitomila strah koncentracijom, kao što je naučila na časovima meditacije. Malo-pomalo, mišići su počeli da se opuštaju. Zadržavanje vazduha joj je prijalo. Dodir vruće vode na koži delovao je kao zaštitna čaura. Nedostatak kiseonika igrao je ulogu filtera i brisao iz svesti sve što ju je zagađivalo.
Na kraju, ostala je samo jedna slika. Jedna stara, dugo potiskivana uspomena. Kao kapsula zarobljena u vremenu, kao izbledeli amaterski film, vratila ju je sedamnaest godina unazad.
U vreme drugog susreta sa Sebastijanom.
U proleće 1996. godine.
U Pariz…

Niki


Sedamnaest godina ranije..




Park Tiljerije Pariz


Proleće 1996.


,,I još jednom poslednja scena, devojke! Na svoja mesta! Pažnja… Snima
se!”
Ispred Luvra, čitav bataljon manekenki po deseti put izvodi prefinjenu scenografiju. Kuća visoke mode izdvojila je za reklamu ogromna sredstva: poznati reditelj, raskošni kostimi, veličanstveni dekor i čitava vojska statistkinja oko zvezde koja će postati modna ikona brenda.
Zovem se Niki Nikovski, imam dvadeset pet godina i jedna sam od tih devojaka. Ne supermodel u prvom planu, već samo jedna od onih anonimnih devojaka bez čina, koja defiluje u četvrtom redu. Na polovini smo devedesetih. Tek šačica top-modela Klaudija, Sindi ili Naomi uspele su da postanu zvezde i brižljivo ubiraju čitava bogatstva. A ja kao da ne živim na istoj planeti. Čak ni Džojs Kuper, moj agent, nije birao reči kada mi je naglasio: „Možeš da se smatraš srećnom što uopšte ideš u Pariz.”
Moj život nema ništa od onih izmišljenih bajki koje poznate manekenke neprestano ponavljaju po časopisima. Nije me s četrnaest godina na plaži ili u tržnom centru zapazio fotograf agencije Elit, koji je slučajno prolazio kroz moju selendru u Mičigenu. Ne, počela sam da se bavim manekenstvom kasno, s dvadeset godina, kad sam stigla u Njujork. Nikad me niste mogli videti na naslovnim stranama Ela ili Voga, a ako se ponekad i prošetam modnom pistom, to radim samo za drugorazredne kreatore.
Do kada će moje telo izdržati?
Bole me stopala i leđa. Imam utisak da će mi se kosti slomiti, ali usredsređujem se da bih ostavila utisak da uživam. Naučila sam da ukočim osmeh, da istaknem zgodne noge i grudi, da blago zanosim kukovima kada hodam, da u svaki pokret unesem gracioznost šumske vile.
Međutim, večeras je vila umorna. Stigla sam jutros avionom, a odlazim sutra. I nije baš neki odmor! Poslednji meseci bili su teški. Sa portfoliom pod rukom, provela sam zimu na kastinzima. Svakog jutra u šest hvatala sam voz iz predgrađa za Menhetn, foto-sešn u loše zagrejanim studijima, snimanja za niskobudžetne reklame. Svaki novi dan me sve više suočavao s činjenicom da nisam više mlada. Nemam onu malenu iskru koja bi mi omogućila da postanem Kristi Terlington ili Kejt Mos. Pre svega, starim. Već sada.
„Rez!”, viče reditelj. „Okej, devojke, dobro je! Možete da idete da se zabavljate. Pariz je vaš!”
Kako da ne!

Produkcija je montirala garderobe ispod šatora. Svetlost popodneva na izmaku je prelepa, ali je ledeno. Dok skidam šminku na promaji, asistentkinja Džojsa Kupera mi govori:
„Žao mi je, Niki, ali nije bilo više mesta u hotelu Rojal opera. Morali smo da ti nađemo drugi smeštaj.”
Pruža mi list papira s odštampanom adresom nekog hotela u 13. arondismanu.
„Šališ se? Niste mogli da nađete nešto dalje? Zašto ne u predgrađu!”
Ona nemoćno širi ruke.
„Žao mi je. Vreme je školskih raspusta. Sve je puno.”
Uzdišem, presvlačim se, menjam cipele. Atmosfera je naelektrisana. Devojke su presrećne: organizuje se žurka u vrtovima u Ricu. Tamo će biti Lagerfeld i Galijano.
Stižem u Ric, a moje ime nije na čarobnom spisku zvanica.
„Hoćeš na piće s nama, Niki?”, pita me jedan od fotografa sa snimanja.
S njim je i njegov drug kamerman, koji me od jutros odmerava.
Nemam nikakvu želju da krenem s tim matorcima, ali ih ne odbijam. Previše me je strah da ostanem sama. Želim da se osećam poželjnom, pa makar i s ljudima koje prezirem.
Idem za njima do bara u Alžirskoj ulici. Nižemo čašicu za čašicom kamikaza, podmuklog koktela od votke, koantroa i zelenog limuna. Alkohol me zagreva, opušta i brzo mi se penje u glavu.
Smejem se, šalim se, pravim se da mi je lepo, a prezirem perverzne fotografe, grabljivce svežeg mesa. Poznajem njihove tehnike: napiju devojke, daju im malo kokaina, navaljuju, iskoriste umor, usamljenost, rastrojenost. You are awesome! So sexy! So glamorous…23 Vide me kao laki plen, a ja ne činim ništa da ih ubedim u suprotno. Tako funkcionišem: vrtim se oko plamena koji izazivam u očima muškaraca, čak i oko kretena kao što su ova dvojica. Kao vampir, hranim se njihovom žudnjom.
Ne vidim više ni glamur ni sjaj sveta mode. Sada je sve to samo iscrpljivanje, umor, takmičenje. Shvatila sam da sam samo slika, žena za jednokratnu upotrebu, proizvod čiji rok trajanja polako ističe.
Likovi mi se približavaju, dodiruju me, njihovi pokreti su sve smeliji. U jednom trenutku misle da ću pristati i na trojku.
Noć se spušta. Dok postaju previše navalentni, gledam kako se pale svetla. Naglo ustajem, dok još imam trunku prisebnosti. Napuštam kafe s koferom u ruci. Čujem kako uvrede sevaju iza mene: kučka, fuksa…
Business as usual.24


U Ulici Rivoli nemoguće je zaustaviti taksi. Krećem ka metrou. Stanica kod Kraljevske palete. Pogledam plan istaknut na peronu, ulazim u voz i prolazim kroz stanice duž linije 7: Novi most, Šatle… Žisje… Goblini…
Već je bila noć kada sam stigla na Trg Italije. Mislila sam da je hotel blizu, ali pešačim već dugo. Počinje kiša. Pitam prolaznike kako da stignem do hotela, ali svi mi okreću leđa jer ne govorim francuski. Čudna zemlja… Penjem se Bobijoovom ulicom vukući kofer čiji su se točkovi zaglavili. Kiša pada sve jače.
Večeras se osećam uvelo i ranjivo. Usamljenija nego ikada pre. Kiša mi se cedi niz telo, a u meni se sve cepa. Mislim na budućnost. Imam li je uopšte? Nemam ni prebijeni groš. Za pet godina bavljenja ovim poslom, nisam uštedela ni dolar. Sve zbog sistema koji je osmišljen tako da sve koji su u njemu drži u stanju zavisnosti. Manekenske agencije su majstori u toj igri i često radim samo da otplatim troškove provizija i putovanja.
Dok se penjem na trotoar, lomi mi se jedna štikla. Gegajući se, s cipelama u ruci i ponosom u petama, stižem najzad u četvrt Bit o Kaj.
Nikad pre nisam čula za ovaj kraj koji se blago uzdiže iznad Pariza. U ovo moderno doba, kraj još liči na neko malo selo mimo svih vremenskih tokova. Nema ni velikih avenija ni osmanki, samo male kaldrmisane ulice i kuće provincijskog tipa. Imam utisak da sam Alisa koja se našla s one strane ogledala.
U ulici koja se zove Pet dijamanata nalazim moj hotel usku staru građevinu s pomalo oronulom fasadom. Iscrpljena i mokra, ulazim u vašljivi hol i pružam gazdarici odštampani papir s rezervacijom.
„Soba 21, gospođice. Vaš rođak stigao je pre jednog sata”, reče ona ne pružajući mi ključ.
,,My cousin? What are you talking about?”25
Znam samo nekoliko reči francuskog, a ona ne govori engleski, iako natpis na recepciji tvrdi suprotno. Posle pet minuta pokušaja da se sporazumemo, nejasno shvatam da je neki Amerikanac preuzeo sobu predstavivši se kao moj rođak. Tražim drugu sobu, a ona mi odgovara da je hotel pun. Tražim od nje da pozove policiju, ona mi kaže da je čovek već platio.
Kakva je ovo suluda priča?
Besna, krećem uz stepenice ostavljajući kofer nasred prolaza, penjem se na drugi sprat i besomučno lupam na vrata.
Niko ne odgovora.
Ne obeshrabrujem se, silazim na ulicu i obilazim oko hotela malim kaldrmisanim prolazom. Vidim prozor moje sobe sa uzurpatorom unutra i bacam cipelu. Promašujem, ali imam još jedan metak. Ovoga puta cipela svom snagom pogađa prozor. Nekoliko sekundi kasnije, uljez otvara okna i promalja glavu kroz otvor.
„Zašto pravite buku?”, žali se on.
Ne mogu da verujem. To je… Sebastijan Larabi, graditelj gudačkih instrumenata s Menhetna. Jedva suzdržavam bes.
„Šta tražite u mojoj sobi?”
„Nećete verovati, ali pokušavao sam da zaspim. To jest, spavao sam… dok niste došli i napravili čitav darmar.”
„Učinite mi zadovoljstvo da nestanete!”
„Neće moći, ne”, odgovori on lenjo.
„Ali, stvarno, šta vi radite u Parizu?”
„Došao sam da vas vidim.”
„Da me vidite? A čemu da zahvalim za tu čast? I kako ste me pronašli?”
„Malo sam se raspitao.”
Uzdahnem. U redu, tip je lud. Izgleda da sam mu postala fiks-ideja. Nije mi prvi put da nailazim na bolesnika. Međutim, ovaj je delovao normalno, dobrodušno, blago…
Pokušavam da ostavim utisak nezainteresovane osobe:
„Šta zaista hoćete od mene?”
„Izvinjenja.”
„Stvarno? A zašto?”
„Najpre zato što ste mi ukrali novčanik pre tri meseca.”
„Ali vratila sam vam ga! To je bila samo igra! Način da saznam vašu
adresu.”
„Mogli ste jednostavno da me pitate, možda bih vas i pozvao kod sebe!”
„Da, ali to ne bi bilo zabavno.”
Ulična svetiljka osvetljava mokru kaldrmu prolaza. Sebastijan Larabi odmerava me širokim osmehom.
„Potom, zameram vam što ste otišli, a niste mi ostavili svoju adresu.”
Odmahujem glavom.
„Baš lepo!”
„Ipak smo spavali, bar mi se čini.”
„Pa šta onda? Ja spavam sa svima”, rekoh sa željom da ga isprovociram.
„Odlično, onda ćete večeras spavati napolju”, reče on odsečno i zatvori prozor.
Noć je i hladno je. Umorna sam, ali iznenađena. U svakom slučaju, nemam nameru da nevaspitanku dozvolim da se ovako ponaša prema meni.
,,U redu, sami ste to tražili!”
Na uglu uličice nalazi se mali plastični kontejner. Uprkos umoru, penjem se na njega i puzim uz oluk. Našavši oslonac na saksiji, pravim pauzu na prvom spratu, a onda nastavljam penjanje. Lica okrenutog ka nebu, vidim Sebastijana kroz staklo prozora, izobličenog lica. Gleda me zabezeknuto, razrogačenih očiju.
„Slomićete vrat!”, viče on i naglo otvara prozor.
Iznenađena, povlačim se, a zbog tog pokreta gubim ravnotežu. Izgubivši sve tačke oslonca, in extremis ščepam ruku koju mi pruža.
„Vi ste neuračunljivi!”, grdi me dok me pridiže do ivice prozora.
Kada sam se našla van opasnosti, stežem ga za kragnu i pesnicama ga udaram po grudima.
„Ja neuračunljiva, budalo jedna! Zamalo da me ubiješ!”
Iznenađen mojom nasilnošću, nekako se izvlači. Besna hvatam njegov kofer, koji je stajao otvoren na podu, i zalećem se da ga bacim kroz prozor. Skače da me spreči i obema rukama grabi u snažan zagrljaj.
„Smiri se!”, moli me.
Njegovo lice je na nekoliko centimetara od mog. Pogled mu je iskren i častan. Odiše čovečnošću koja opušta. Lepo miriše. Miris kolonjske vode koju koriste muškarci generacije Kerija Granta.
Odjednom sam uzbuđena. Grizem mu usnu, guram ga na krevet i kidam dugmad s njegove košulje.


Sutradan ujutru.
Budim se u skoku uz zvonjavu telefona. Noć je bila kratka. Očiju punih sna, dokopam se slušalice i pridižem na jastuku.
Na drugoj strani žice, gazdarica mumla nekoliko rečenica na engleskom.
Trepćem. Blaga svetlost prolazi kroz čipkane zavese minijaturne sobe. Dok dolazim sebi, otvaram stopalom vrata kupatila.
Nema nikoga…
Da li bi me Sebastijan Larabi napustio?
Tražim od vlasnice da jasno ponovi.
,,Your cousin is waiting for you at the coffee shop justaround the corner.”
Moj rođak čeka me u kafeu na uglu ulice.
Epa, neka čeka.
Ustajem naglo, brzo se tuširam, sakupljam stvari. Silazim niz stepenice, uzimam kofer koji je ostao u holu. Srećem gazdaricu iza pulta, a potom promolim glavu na ulicu. Kafe je na stotinak metara levo. Krećem desno, ka metrou. Jedva prelazim dvadesetak metara kad me vlasnica stiže i reče: ,,I think your cousin has your passport…”26


Pošteđen svega modernog, kafe Le Fever ostavlja utisak da je tu prenet iz pedesetih godina: pocinkovani šank, karirani stolnjaci, klupe obložene skajem, stolovi od ultraplasta. Okačen na zid, cenovnik nabraja jela koja su se nudila prethodnog dana: kobasica s pistaćima, svinjski papci, viršle iz Troe.
Dok besna ulećem u lokal, zapažam Sebastijana za stolom u dnu kafea. Stajem pred njega i pretim:
„Odmah da ste mi vratili pasoš!”
„Dobar dan, Niki! Nadam se da si dobro spavala”, reče on pružajući mi pasoš. „Izvoli, sedi. Dozvolio sam sebi smelost da naručim i za tebe.”
Izgladnela, kapituliram pred obilnim doručkom: kafa s mlekom, kroasani, hleb s pekmezom. Otpijam gutljaj kafe, razvijam salvetu i u njoj otkrivam paketić uvezan ukrasnom trakom.
„Šta je ovo?”
„Poklon.”
Prevrćem očima.
„To što smo dvaput spavali ne znači da treba nešto da mi poklanjate… Kako se ono beše zovete?”
„Otvori. Nadam se da će ti se dopasti. Ne brini, nije verenički prsten.”
Uzdišem i cepam papir. Knjiga. Ograničeno izdanje Ljubavi u doba kolere. Ilustrovano, u prelepom povezu i s potpisom Gabrijela Garsije Markesa.
Odmahujem glavom, ali dirnuta sam pažnjom. Hvata me jeza. Prvi put mi muškarac poklanja knjigu. Osećam da mi naviru suze, ali ih potiskujem. Taj gest me je ganuo mnogo više nego što bih želela.
„U čemu je fazon?”, upitam odgurnuvši roman od sebe. „Ovo mora da košta čitavo bogatstvo. Ne mogu da je primim.”
„Zašto?”
„Zato što se ne poznajemo.”
„I ja mislim da je krajnje vreme da se upoznamo.”
Okrećem glavu. U tom trenutku, stari pogureni par prelazi ulicu. Ne može da se raspozna ko je kome oslonac.
„Šta ti se mota po glavi?”
Mlad i smeo, Sebastijan se iskreno upušta u objašnjenje:
„Već četiri meseca svakog jutra budim se s tvojom slikom u glavi. Mislim na tebe sve vreme. Više mi ništa drugo nije važno…”
Gledam ga, zatečena. Shvatam da to nije laskanje i da on otvara dušu. Zašto je ovaj tip toliko naivan? I tako drag?
Ustajem da krenem, ali hvata me za ruku.
„Daj mi dvadeset četiri sata da te ubedim.”
„Da me ubediš u šta?”
„Da smo stvoreni jedno za drugo.”
Sedam i hvatam ga za ruku.
„Slušaj, Sebastijane, ti si jako fin i dobro vodiš ljubav. Laska mi što si pao na mene i mislim da je vrlo romantično što si doputovao čak u Pariz samo da me pronađeš…”
„Ali?”
„Ali, budimo realni. Nema nikakve šanse da uspemo da izgradimo nešto zajedno. Ja ne verujem u bajku o pastirici koja se udaje za šarmantnog princa i…”
„Bila bi vrlo seksi pastirica.”
„Budi ozbiljan, molim te! Nemamo ništa zajedničko: ti si tipičan BASP27, intelektualac, s roditeljima milionerima, koji živi u kući od trista kvadrata i druži se s kremom Gornjeg Istočnog Menhetna…”
„Kakve to veze ima?”, prekida me.
„Kakve to veze ima? Ja ne znam šta si ti u meni vidiš, ali ja nisam onakva kakvom me zamišljaš. Kod mene ne postoji ništa što bi ti zaista mogao da voliš.”
„Sad preteruješ.”
„Ne. Ja sam nestabilna, neverna i sebična. Nećeš uspeti da me pretvoriš u ljubaznu, brižnu i pažljivu ženicu. I nikad se neću zaljubiti u tebe.”
„Daj mi dvadeset četiri sata”, zatraži on. „Dvadeset četiri sata, samo ti i ja. I Pariz.”
Odmahujem glavom.
„Nemoj posle reći da te nisam upozorila.”
Smeši se kao dete. Ubeđena sam da će se brzo umoriti.
Ja u tom trenutku još ne znam da sam upravo srela ljubav. Jedinu pravu, zapaljivu. Onu koja vam da sve, a onda vam sve oduzme. Ljubav koja vam osvetli život pre nego što ga zauvek uništi.