Gijom Muso - Sedam godina kasnije

First topic message reminder :



Ovo je priča o dvoje ljudi koji su oličenje potpune suprotnosti, a izmedju kojih se rasplamsala neverovatna ljubav. On je boem, a ona umetnica žestoke naravi. Niki će uneti nešto potpuno novi u Sebastijanov savršeno organizovani život. Ubrzo, oni će se venčati i dobiti blizance- Kamilu i Džeremija.Ali priča se ovde ne završava. Brak im neminovno kreće ka gorkom kraju: afere, optužbe, prezir.. Nakon teškog razvoda, oboje dobijaju starateljstvo nad jednim detetom. Sebastijan Kamilu odgaja vrlo strogo, dok se Niki drži popustljivosti prema Sebastijanovim nestašlucima.

Godine su prolazile. Oboje su daleko jedno od drugog izgradili nove živote.Jednog dana Džeremi iznenadno nestaje. Da li je pobegao od kuće? Ili je kidnapovan? Niki nije imala izbora - morala je da se obrati za pomoć bivšem mužu koga skoro da nije videla sedam godina. Kako bi spasili njihovo najdragocenije dete, Niki I Sebastijan moraće da ujedine snage i zajedno krenu u potragu za izgubljenim detetom. Tokom potrage, blizina čini svoje. Oni će ponovo osetiti bliskost I zapitaće se da li je zaistva sve zauvek nestalo..

28.

Bez daha i sav u znoju, Sebastijan stiže u hol Grand hotela na Bitu. Dočeka ga zgranuti pogled hostese. Krvavog nosa, bos i u pocepanom sakou, odudarao je od besprekornog predvorja.
„Šta vam se dogodilo, gospodine Larabi?”
„Imao sam… nezgodu.”
Zabrinuto je podigla slušalicu.
„Zvaću lekara.”
„Nema potrebe.”
„Zaista?”
„Dobro sam, ne brinite”, dodao je ubedljivo.
„Kako hoćete. Doneću vam gazu i alkohol. Ako vam je potrebno još nešto, slobodno mi recite.”
„Hvala vam.”
Uprkos zadihanosti i izmučenim stomačnim mišićima, odlučio je da se popne pešice, a ne da čeka lift.
Zatekao je praznu sobu. Rolingstounsi su svirali punom snagom, ali Niki je nekud nestala. Ušao je u kupatilo i pronašao svoju bivšu ženu ispruženu u kadi, s glavom ispod vode, zatvorenih očiju.
Sluđen, izvukao ju je iz kade povukavši je za kosu. Vrisnula je iznenađena.
„Hej! Šta ti je? Zamalo da me skalpiraš!”, reče ona krijući grudi.
„Pomislio sam da si mrtva! Šta to izvodiš, zaboga? Mala sireno, nisi više mala!”
Dok mu je upućivala mračan pogled, primetila je povrede na njegovom licu.
„Tukao si se?”, upita zabrinuto.
„Tukli su me predstavlja mnogo prikladniji izraz”, odgovori jetko.
„Okreni se, hoću da izađem iz kade. I ne koristi priliku da me odmeravaš!”
„Već sam te video golu.”
„Da, ali u drugom životu.”
Okrenuo je glavu i pružio joj bademantil. Obavila se na izlasku iz kade i vezala peškir oko glave.
„Sedi, očistiću ti rane.”
Dok je ispirala rane vodom i sapunom, on joj je ispričao o avanturi na Barbesu. Onda je ona podelila s njim priču o dva telefonska poziva koja je primila: Santosov i, zagonetniji, poziv iz kompanije Krstarenja Parizom.
„Jao!”, viknu dok mu je stavljala antiseptik na posekotine.
„Prestani da se prenemažeš! Mrzim to!”
„Ali peče me!”
„O, možda pecka kada imaš tri-četiri godine, ali ti si odrastao ako se ne varam.”
Dok je smišljao zajedljivu repliku, začuše kucanje na vratima.
„Sobar”, začu se glas iz hodnika.
Niki zakorači da otvori vrata, ali on je zadrža za rukav bademantila.
„Nećeš valjda da otvoriš tako obučena?”
„Kako obučena?”
„Polugola si!”
Ona prevrnu očima.
„Zaista, uopšte se nisi promenila”, zameri joj i krenu da otvori.
„Ni ti!”, viknu i tresnu vratima kupatila.
Na vratima je stajao uniformisani sobar, s crvenom kapom na glavi i zlatnim dugmadima. Mršave građe, bio je skoro potpuno zatrpan gomilom paketa s oznakama sve samih luksuznih brendova: Iv Sen Loran, Kristijan Dior, Cenja, Džimi Ču…
„Upravo su isporučili ove pakete za vas, gospodine.”
„Mora da je greška, mi ništa nismo naručili.”
„Moraću da insistiram, gospodine, isporuka je baš na vaše ime.”
Sumnjičav, Sebastijan se pomeri da bi ovaj mogao da spusti kese u sobu. Dok je momak već nestajao u hodniku, Sebastijan je kopao po džepovima u potrazi za napojnicom; onda se setio da su mu sve uzeli. Niki mu je pritekla u pomoć, pružila momku pet dolara i zatvorila vrata za njim.
„Ti si to bio u šopingu, dragi?”, rugala se videći pakete.
Podstaknut znatiželjom, pomogao joj je da raspakuje stvari na krevet. Bilo je ukupno šest velikih kesa u kojima se nalazila večernja odeća: muško odelo, ženska haljina, dva para cipela…
„Zaista ne razumem poruku.”
„Haljina i muško odelo”, povezivala je Niki prisećajući se onoga što joj je hostesa iz Krstarenja Parizom rekla u vezi s odevnim kodom.
„Ali zašto bi hteli da nosimo baš ovu odeću?”
„Možda imaju ugrađenu bubice? Odašiljače preko kojih mogu da nas prate…”
Razmislio je o argumentu. Držao je vodu. Čak je bilo i očigledno. Uzeo je sako, koji mu je prvi pao pod ruku, i počeo da ga opipava, ali to je bila izgubljena bitka: u današnje vreme, ta vrsta sprave verovatno je mikroskopske veličine. A i zašto bi pokušavali da se otarase garderobe ako je ona trebalo da ih dovede u kontakt s otmičarima?
„Mislim da nam ne preostaje ništa drugo nego da se obučemo”, reče Niki.
Sebastijan se složi.
Otišao je najpre pod tuš, pod vreli mlaz, sapunjajući se od glave do pete, kao da je želeo da s tela spere ponižavajuće iskustvo iz Barbesa.
Potom je obukao novo odelo. Bilo mu je baš po meri. Bela košulja baš njegove veličine i dobro skrojena, odelo klasično, ali otmeno, stroga kravata, kvalitetne cipele, jednostavne i udobne. Baš kakvu bi i sam izabrao.
Kad se vratio u sobu, noć se već spuštala. U svetlosti koja je čilela, zapazio je Nikinu siluetu u dugoj crvenoj haljini, s dubokim otvorom na leđima i vrtoglavim dekolteom s bisernim rubovima.
„Da li možeš da mi pomogneš, molim te?”
Bez reči, stao je iza nje i, kao što je to godinama činio, počeo da zakopčava tanke niti diskretnog nakita. Niki je podišla jeza od Sebastijanovih prstiju na ramenima. Kao hipnotisan, Sebastijan se mučio da odvoji pogled od svetle i nežne puti bivše žene. I odjednom, položio je ruku na njenu lopaticu i načinio pokret koji je nagoveštavao milovanje. Podigao je pogled ka ovalnom ogledalu i u njemu video ženu koja je sišla s naslovne strane nekog časopisa. U odrazu ogledala, par je izgledao kao iz bajke.
Niki je zaustila da nešto kaže, ali je nalet vetra uz tresak zatvorio prozor. Čarolija trenutka se rasprši.
Da bi odagnala nelagodu, izmigoljila se i navukla cipele s visokim potpeticama. Da bi se nečim uposlio, Sebastijan je stavio ruke u džepove. U desnom se nalazila kartonska etiketa. Izvukao ju je da bi je bacio u smeće, ali je zastao u poslednjem trenutku.
„Vidi ovo!”
To nije bila etiketa. Bio je to komad papira savijen na četiri dela.
Priznanica iz garderobe na železničkoj stanici.
Na Severnoj železničkoj stanici.

29.

19. arondisman.


U delu grada koji i sami Parižani slabo poznaju, u naselju Amerika, nekada su se nalazili kamenolomi iz kojih su vadili gipsane i silicijumske stene. Ime je dobio po verovanju da je kamen za pravljenje gipsa, koji se tu vadio, korišćen za izgradnju Kipa slobode i Bele kuće. To, naravno, nije bila istina, ali legenda je prevagnula poetskom lepotom.
Tokom slavnih trideset godina posle Drugog svetskog rata, najveći deo tog kraja grada sravnjen je sa zemljom da bi poslužio kao temelj modernom. Depresivne zgrade u obliku kutija i grozni soliteri ružili su severni deo nekadašnje opštine Belvil. Stešnjena između parka Bit-Šomon i perifernog bulevara, Ulica Muzaja bila je poslednji ostatak jedne prohujale epohe. Na više od tri stotine metara, ova arterija opsluživala je kaldrmisane prolaze oivičene uličnim svetiljkama i kućicama s malim vrtovima.
U broju 23b, u maloj kući od cigala s crvenom fasadom, telefon je i treći put zazvonio u prazno za poslednjih deset minuta.
Konstansa Lagranž ipak je bila tu, u svom salonu, zavaljena u fotelju marke Balon. Ipak, poluprazna boca viskija, koju je opraznila tokom noći, držala ju je u stanju blaženog pijanstva i potpuno odsečenu od sveta.
Tri meseca pre toga, na njen trideset sedmi rođendan, Konstansa je dobila tri vesti: dve dobre i jednu lošu.
Kad je tog 25. jula ujutru stigla na posao, komandant Sorbije, njen pretpostavljeni, najavio joj je unapređenje u čin kapetana policije u prestižnoj Nacionalnoj brigadi za potragu za beguncima.
U podne je primila telefonski poziv od bankara koji joj je javio da su odobrili njen zahtev za kredit, što joj je omogućavalo da napokon kupi kuću iz snova u Ulici Muzaja, u kraju koji je toliko volela.
Konstansa je tada pomislila da je to njen najsrećniji dan u životu. Međutim, lekar joj je po podne javio da je pregled skenerom otkrio tumor na mozgu. Glioblastom u četvrtom stadijumu. Najgori od svih. Agresivan je, brzo se širi i nemoguće ga je operisati. Ostalo joj je još četiri meseca života.


Telefon je ponovo zavibrirao na podu.
Ovog puta, zvuk se probio kroz njen loš san ispunjen mračnim slikama
kancerogenih ćelija. Konstansa otvori oči i obrisa graške znoja s čela. Ostala je opružena nekoliko minuta, na ivici mučnine, čekajući da se zvonjava ponovi. Pogledala je u broj koji se očitavao na ekranu. Bio je to Sorbije, njen bivši šef. Pritisla je zeleno dugme, ali nije ništa rekla, već ga je pustila da priča: „Šta to radite, Lagranžova?”, počeo je s grdnjom. „Već pola sata pokušavam da vas dobijem!”
„Podsećam vas da sam podnela ostavku, šefe”, reče ona trljajući oči.
„Šta se dešava? Pili ste? Smrdite na alkohol da čoveku nos otpadne!”
„Ne pričajte koješta. Razgovaramo telefonom…”
„Nije bitno. Pijani ste kao majka i to se oseća i ovde!”
„Dobro, šta hoćete?”, upitala je pokušavajući da ustane.
„Moramo da sprovedemo jednu međunarodnu poternicu koju su izdale njujorške vlasti. Hitno moramo da ulovim dva Amera. Tip i njegova bivša žena. Ozbiljan slučaj: droga, dvostruko ubistvo, bekstvo…”
„Zašto se sudija nije obratio Pariškoj sudskoj policiji?”
„Nemam pojma i zabole me. Sve što znam jeste da je nama dodeljeno da odradimo posao.”
Konstansa odmahnu glavom.
„Upravo tako šefe vama. Ja više nisam u službi.”
,,U redu, dosta je bilo, Lagranžova!”, iznervirao se komandant. „Nervirate me s vašom pričom o ostavci. Razumem ja kad neko ima lične probleme. Eto, ostavio sam vas petnaest dana na miru, ali sada prestanite s glupostima!”
Konstansa je uzdahnula. U deliću sekunde poželela je sve da mu kaže: o karcinomu koji joj proždire mozak, o još svega nekoliko sedmica života koje su joj preostale, o užasnom strahu od smrti koja se neumitno približava. Ali nije. Sorbije je bio njen mentor, jedan od poslednjih policajaca starog kova, jedan od onih kojima ljudi mogu samo da se dive. Nije želela da izazove njegovu samilost ili da ga dovede u neprijatnu situaciju. Ni ona sama nije imala nikakvu želju da plače u njegovom naručju.
„Pošaljite nekog drugog. Zašto ne poručnika Bocarisa?”
„Nema govora. Znate da je saradnja sa Sjedinjenim Državama uvek osetljiva. Ne želim probleme s ambasadom. Nači ćete mi ovaj par i u bajbok s njima pre sutrašnjeg dana, može?”
„Rekla sam vam da ne može!”
Sorbije se ponašao kao da ništa nije čuo.
„Prosledio sam dosije Bocarisu, ali hoću da vi nadgledate operaciju. Šaljem vam kopiju na telefon.”
„Ma jebi se!” viknu Konstansa i prekide vezu.


Odvukla se do kupatila i u klozetsku šolju ispovraćala tanak mlaz želudačne kiseline. Otkad ništa nije pojela? Više od dvadeset četiri sata, u svakom slučaju. Prethodne večeri udavila je strah u alkoholu i namerno ništa nije jela da bi se što brže napila. Ekspresno nalivanje poslalo ju je u zemlju snova na petnaest sati.
Salon se kupao u lepoj jesenjoj svetlosti predvečerja. Konstansa se uselila u kuću pre tri sedmice, ali nije raspakovala stvari. Zatvorene lepljivom trakom, kartonske kutije samo su stajale u gomilama po praznim prostorijama.
Čemu sve to?

U jednom od plakara pronašla je otvoreno pakovanje granola. Dohvatila je biskvite, sela na stolicu malog bara u kuhinji i prisilila se da pojede nekoliko.
Kako ubiti vreme dok čekamo da nas vreme ubije?

Čija je to bila izreka? Sartrova? Bovoarove? Aragonova? Pamćenje ju je izdavalo. To ju je i nateralo da ode kod lekara. Imala je i nekoliko drugih nagoveštaja: mučninu, povraćanje, glavobolju… Ali ko ih nema? Njen način života nije bio besprekoran i zato nije brinula. Međutim, kako je vreme prolazilo, počela je da se gubi, da zaboravljala bitne činjenice, što je kasnije do te mere postalo često da ju je ometalo u poslu. Postala je i impulsivna jer je polako gubila kontrolu i nad emocijama. Potom su se pojavile vrtoglavice koje su je konačno naterale da ode kod lekara.
Dijagnoza je bila brza i brutalna.
Na drvenom pultu suvereno je stajao debeo zdravstveni dosije. Sirova kompilacija njene bolesti. Konstansa ga je otvorila po ko zna koji put i sa strahom pogledala sliku svog mozga propuštenog kroz iks-zrake. Na skeneru su se jasno videli ogromni tumor i kancerogene zone koje su zahvatile levu stranu frontalnog dela mozga. Uzroci ovog oboljenja bili su nepoznati i niko nije mogao da objasni zašto je mehanizam ćelijske deobe odjednom poludeo i počeo da seje haos u njenoj glavi.


Prebledela, vratila je snimak u fasciklu, obukla kožnu jaknu i izašla u vrt.
Još je bilo toplo. Blag i svež vetar strujao je kroz krošnje drveća. Zakopčala je jaknu, sela na baštensku stolicu i digla noge na oronuli stari sto od tikovine. Zavila je cigaretu pogleda uprtog u obojenu fasadu. S nadstrešnicom od kovanog gvožđa koja je natkriljavala prilaz ispred ulaza, građevina je izgledala kao kućica za lutke.
Konstansa je osetila da joj naviru suze. Toliko je volela ovaj vrt, sa smokvom, kajsijom, živom ogradom od jorgovana, zasadima forsitije i glicinije. Od prvih sekundi, kada je došla u pratnji agenta za nekretnine, čak i pre nego što je i ušla u kuću, znala je da želi tu da živi… i da jednog dana možda tu odgaja dete. Pretvorila bi to mesto u svoje utočište, enklavu zaštićenu od zagađenja, betona i ludila metropole.
Skrhana nepravdom okolnosti, počela je da jeca. Uzalud je ponavljala da je smrt neizbežna i da je sastavni deo života, ali osećala je samo strah.
Nemoj tako rano, dođavola!

Nemoj sada…

Gušila se u dimu cigarete.
Umreće potpuno sama. Kao pas lutalica. Bez ikoga daje uhvati za ruku.
Situacija joj je izgledala krajnje nadrealna. Nisu je ponudili čak ni da pokušaju da je leče. Samo su joj rekli: „Gotovo je. Ne može se ništa učiniti. Ni hemioterapija, ni zračenje.” Predložili su jedino lekove protiv bolova i da je smeste u bolnicu. Izjavila je da je spremna da se bori, ali su joj odmah odgovorili da je borba uzaludna. „Reč je o samo nekoliko nedelja, gospođice.”
Prognoza je bila neopoziva.
Bez ikakve nade.


Jednog jutra, petnaest dana pre toga, probudila se poluparalizovana. Vid joj je bio slab i pomućen, grlo joj se steglo. Shvatila je da na poslu više neće moći da održava iluziju, i jednostavno dala ostavku.
Tog dana je zaista spoznala strah. Od tada se njeno stanje menjalo. Ponekad bi utrnulost bila potpuna i nije mogla da kontroliše pokrete; ponekad bi se dešavalo da je paraliza slabija, što je bio predah za koji je znala da je jalova nada.
Njen mobilni počeo je da vibrira reagujući na rafalno pristizanje mejlova. Sorbije je rešio da je ne ostavi na miru. Ipak joj je poslao dosije o Amerikancima. Gotovo protiv svoje volje, Konstansa otvori dokumenta koja su bila u prilogu i poče da ih čita. Begunac se zvao Sebastijan Larabi, a njegova bivša žena Niki Nikovski. Provela je četvrt sata udubljena u čitanje rezimea o njihovom bekstvu pre nego što se prenula. Kao da je uhvaćena u nevaljalstvu. Zar je nisu čekale bitnije stvari? Zar ne bi trebalo da iskoristi to malo preostalog vremena da sredi svoje poslove, da provede vreme s bližnjima i da meditira i pripremi se za kraj?
Bullshit!

Kao i mnogi policajci, bila je strasno vezana za svoj posao. U suštini, bolest nije tu ništa menjala. Bila joj je potrebna još jedna poslednja doza adrenalina. Pre svega, tražila je alternativnu mogućnost bekstva od straha koji ju je pritezao sa svih strana.
Ugasila je cigaretu i vratila se u kuću odlučnim korakom. Iz jedne fioke izvukla je zig zauer, službeni pištolj Nacionalne policije, koji nije još stigla da vrati. Dok je prstima prelazila po dršci od polimera poluautomatskog pištolja, ponovo ju je prožeo poznati i umirujući osećaj. Stavila je oružje u futrolu, uzela rezervni šaržer i izašla na ulicu.


Razdužila je službeni auto, ali imala je i kupe, Pežoov RCZ. Mali sportski auto s prozračnim linijama i krovom s dva ispupčenja progutao je dobar deo nasledstva koje joj je ostavila baka. Kad je sela za volan, Konstansa je poslednji put osetila oklevanje. Da li je bila sposobna da rukovodi poslednjom istragom? Hoće li izdržati ili će se srušiti već sto metara dalje, u naletu iznenadnog umora i paralize? Zažmurila je nekoliko sekundi i duboko udahnula. Onda je 200 konja zarzalo i njene sumnje su se raspršile.

30.

Saobraćaj je bio prohodan.
Za volanom kupea, Konstansa Lagranž približavala se Monmartru.
Upravo je telefonom razgovarala s Bocarisom. Poručnik, naravno, nije čekao na nju da bi počeo istragu. Prema njegovim informacijama, kreditna kartica Sebastijana Larabija upotrebljena je tog po podneva na bankomatu na Pekerovom trgu.
Konstansa je poznavala to mesto: bio je to mali senoviti trg između Žinoove avenije i kabarea Lapen azil, na dva koraka od turističkog dela Monmartra.
Čudno mesto za skrivanje, pomisli pretičući skuter.
Gde li su se sklonili Amerikanac i njegova bivša žena? U neko tajno skrovište? Neki napušteni stan? Pre će biti u hotel…
Ponovo je pozvala Bocarisa da proveri da li je uputio poternicu taksi kompanijama i rentakar agencijama. Jeste, ali su informacije dolazile na
kašičicu.
„Očekujem takođe snimke s bezbednosnih kamera iz Roasija.”*
Konstansa prekinu vezu i unese u sistem za navođenje svog ajfona koordinate Pekerovog trga, da bi dobila listu najbližih hotela. Bilo ih je previše da bi ih proveravala jedan po jedan.
Odlučila je da pokuša na slučajnom uzorku. Rele Monmartr, u Konstansinoj ulici.
Kao njeno ime…
Verovala je u znake, u slučajnosti, u sinhronost okolnosti.
Ipak, bilo bi previše lepo… pomislila je parkirajući kupe nasred kolovoza, tačno ispred ulaza u zdanje.


I zaista, nije vredelo sanjati: izašla je iz hotela deset minuta kasnije totalni ćorak. U gužvi se probijala do Timhotela na Gudoovom trgu. Mesto je izgledalo kao da bi se moglo dopasti Amerikancima. Opet ništa. Previše očigledno.
Dok se spremala da krene dalje, primila je poziv od Bocarisa.
„Slušaj ovo! Jedan vozač iz Luksuznog taksija tvrdi da je jutros dočekao Larabijeve na aerodromu i odvezao ih u hotel Grand, znaš onaj mali, na Bitu.
To je odmah kod Pekerovog trga. Sve se poklapa!”
„Nemoj prerano da se raduješ, Bocarise.”
„Da pošaljem ekipu na lice mesta, kapetane?”
„Ne, prepusti to meni. Idem prvo da izvidim. Obavestiću te.”
Konstansa se polukružno okrenu na Dirantenovoj, ulete u Lepikovu i nastavi Žinoovom. Skrenula je u mali prolaz koji je vodio do hotela. Kapija od kovanog gvožđa bila je otvorena, a vrtlari su upravo izlazili. Konstansa je to iskoristila da bi ušla na posed bez prijavljivanja. Uletela je u kupeu na stazu u vrtu i zaustavila se ispred ulaza bele građevine.
Dok se pela uz stepenište, Konstansa je preturala po džepovima u potrazi za policijskom legitimacijom, svemogućim sezamom.
„Kapetan Lagranž iz Nacionalne brigade za potragu za beguncima”, predstavi se na recepciji.
Upravnica hotela nije bila pričljiva. Trebalo joj je pripretiti da bi se dobilo nekoliko informacija. Da, Sebastijan Larabi i njegova žena jesu boravili u njenom hotelu, ali napustili su ga pre sat vremena.
„Hoćete da kažete da su rezervisali sobu pre nedelju dana?”
„Upravo tako. Preko naše internet stranice.”
Konstansa je zatražila da vidi njihovu sobu. Dok su je vodili ka apartmanu, rekla je u sebi da se taj element nije uklapao u ono što je mogla pročitati u dosijeu. Rezervacija je ukazivala na predumišljaj, a američke kolege tvrdile da su Larabijevi pobegli iz Njujorka u velikoj žurbi.
Kada je ušla u veliku sobu s mansardama, ostala je bez daha pred predivnim i prefinjenim dekoracijama. Nijedan muškarac joj nikada neće pokloniti vikend na takvom mestu…
Ipak, istražiteljka je vrlo brzo prevladala nad ženom. U kupatilu je otkrila košulju, a potom i sako umrljan krvlju, a u salonu prtljag i kese iz kupovine sa oznakama najskupljih brendova.
Sve čudnije i čudnije…
Kao da su Larabijevi na medenom mesecu, a ne u bekstvu.
„Kako su bili odeveni kad su polazili?”
„Ne sećam se”, odgovori upravnica.
„Da li se vi to šalite?”
„Nosili su večernju garderobu.”
,,I nemate predstavu gde su mogli da odu?”
„Apsolutno nikakvu.”
Konstansa protrlja oči. Službenica laže, bila je sigurna u to. Da bi joj razvezala jezik, bilo joj je potrebno više vremena, a vremena nije imala nimalo.
Preostala joj je metoda Prljavi Hari… Zar nije oduvek potajno sanjala o tome da je primeni? Sad bar protiv nje mogu da pišu prijave koliko hoće.
Naglo je izvukla zig zauer, zgrabila ženu za vrat i prislonila joj cev pištolja na slepoočnicu.
„Kuda su otišli?”, prodrala se.
Preplašena, upravnica zatvori oči. Vilica joj je zadrhtala.
„Tražili… Tražili su mi plan”, rekla je drhtavim glasom.
„Gde?”
„Na Severnu železničku stanicu… A posle toga do mosta Alma, mislim.”
„Zašto do Alme?”
„Nisam sigurna… Pričali su o nekoj večeri na brodu. Mislim da imaju rezervaciju za večeras.”
Konstansa popusti pritisak i napusti sobu. Krenuvši stepeništem, pozva Bocarisa. Priča o brodu i večeri na krstarenju Senom ostavila ju je bez reči. S druge strane, trebalo je obavezno sprečiti Larabijeve da se dokopaju stanice. Sa Severne železničke stanice polaze redovne linije za Englesku, Belgiju i Holandiju.
Dobila je automatsku sekretaricu svog pomoćnika pa mu je ostavila poruku:
„Zovi momke na Severnoj stanici. Daj železničkom obezbeđenju poternicu za Larabijevima i naredi im pojačano nadgledanje vozova koji polaze za inostranstvo. Nađi mi i koja brodska kompanija ima pristanište kod Alme i proveri da li imaju rezervaciju za dvoje Amerikanaca. Brzo!”
Kada se približila kupeu, videla je vlasnicu hotela kako je gleda s prozora sobe. Malo se povratila, došla sebi i dobacila joj je besno:
„Nemojte misliti da je ova priča završena! Obavestiću vaše nadređene i podneću tužbu protiv vas. Ovo je vaša poslednja istraga, kapetane!”
Ha, ti ćeš da mi kažeš… pomisli Konstansa sedajući za volan.

31.

U pokretu, kao i uvek.
Nikako ne usporavati, ne oklevati, ne zaustavljati se.
Na visokim potpeticama, u večernjoj haljini, Niki je odudarala od naelektrisane atmosfere Severne železničke stanice.
Iznenadila ih je brojnost i gustina putnika već na ulazu u stanicu. Imali su utisak da ih odnosi talas ljudi. Da osećaju puls stanice. Da su deo toka. Da ih je progutao i svario neki veliki i gladni stomak.
S priznanicom iz garderobe u ruci, Sebastijan se teško orijentisao. Redali su se natpisi: SNCF, RATP, Eurostar, Tališ… Severna stanica je paukolika platforma na kojoj se meša raznovrsna flora i fauna: radnici koji se vraćaju u predgrađa, pogubljeni turisti, užurbani poslovni ljudi, grupice mladih koje dangube ispred izloga, beskućnici, policijske patrole…
Trebalo im je mnogo vremena da pronađu prostor s automatskim ormarićima, koji su najzad zapazili na prvom nivou suterena, stešnjenog između početka perona i neke rentakar kancelarije. Lokal je bio malo turoban, bez prozora, sa žućkastim osvetljenjem. Soba u obliku lavirinta, pomalo izdužena, mirisala je na neprovetrenu garderobu.
Lutali su između sivih ormarića i držali pogled na tri broja ispisana na priznanici. Prvi je označavao kolonu, drugi čelični ormarić, a poslednji kombinaciju koja ga je otvarala.
„Evo ga!”, reče glasno Niki.
Sebastijan je ukucao pet cifara na tastaturi. Povukao je vratanca i pogledao unutra sa strepnjom.
U sefu se nalazio bledoplavi ranac s natpisom Čak Tejlor.
„To je Džeremijev ranac! Poznajem ga!”, uzviknu Niki.
Otvorila ga je: bio je prazan. Okretala ga je na sve strane, ali bez rezultata.
„Da li postoji i unutrašnji džep?”
Ona potvrdno klimnu glavom. U brzini nije primetila džep od sintetike na poleđini ranca. Poslednja šansa. Drhtavih prstiju, povukla je patent-zatvarač i pronašla…
„Ključ?”
Osmotrila je svetlucavi predmet i onda ga je pružila Sebastijanu. Bio je to metalni ključ sa šupljom cevi. Ali šta je otvarao?
Za trenutak su se obeshrabrili. Imali su utisak da ih neko zavitlava. I to žešće. Svaki put kada su mislili da su na nekom tragu, trag bi se pretopio u drugi. Svaki put kada su verovali da su blizu cilja, cilj bi im još malo izmakao.
Ipak, njihova utučenost bila je kratkog daha.
Niki se prva pribrala.
„Nema potrebe da ovde gubimo vreme”, reče gledajući u zidni sat. „Ne smemo da zakasnimo na pristanište, brod nas neće čekati.”

32.

Već četrdeset pet minuta Konstansa Lagranž obilazila je perone Severne železničke stanice u društvu grupe agenata iz javne železnice.
Pojačali su nadzor stanice, ali Larabijeve je i dalje bilo nemoguće pronaći. Možda su jednostavno odustali od putovanja zbog prisustva policijskih snaga.
Osim ako uopšte nisu ni imali nameru da putuju vozom.
Konstansin mobilni zavibrira. Bio je to Bocaris.
„Znam kuda idu”, potvrdio je njen pomoćnik. „Imaju rezervaciju za pola devet, večera na brodu kompanije Krstarenja Parizom.”
„Zezaš me?”
„Ne bih se usudio, kapetane.”
,,I tebi to nije čudno? Da si u bekstvu u Parizu, zar ne bi imao druga posla nego da se skockaš i odeš na večeru na brod?”
„Potpuno ste u pravu.”
„Ostani na vezi.”
Konstansa se izvinila policajcima iz javne železnice, zamolila ih da i dalje budu pripravni i uputila se ka parkingu.
„Bocarise?”, proveravala je da li je tu.
„Da, kapetane?”
„Pridružićeš mi se na keju kod Alme.”
„Da dođem s ekipom?”
„Ne, pokupićemo ih tiho. Samo ti i ja.”
Konstansa je vezala pojas i pogledala sat na instrument tabli.
„Malo je kasno da ih pohvatamo pre polaska, zar ne?”
„Mogu da zamolim kompaniju da odloži polazak.”
„Ne. Ako osumnjičeni vide da brod odugovlači, mogu da se uplaše pobegnu nam ispred nosa.”
„Da obavestim rečnu policiju, za svaki slučaj?”
„Ne obaveštavaj nikoga! Samo me čekaj tamo, jesi li razumeo?”

33.

Taksi se spustio Montenjovom avenijom i ostavio Niki i Sebastijana kod mosta Alma. Noć je već pala, ali još je bilo toplo. Posle Barbesa i Severne železničke stanice, Sebastijan je osetio pravo olakšanje što se ponovo našao u bezbednom Parizu, porodičnom, Parizu obala Sene i osvetljene Ajfelove kule.
Pešice su se spustili do keja na desnoj obali, koji se nastavljao ka Mostu invalida. Zaklonjeno visokim kestenovima, pristanište Konferans bilo je glavno mesto ukrcavanja i iskrcavanja rečnih plovila kompanije Krstarenja Parizom.
Prvi brodovi na koje su naišli ispuštali su grozdove turista ka redovima autobusa tur-operatora. Brzo su ih obišli da bi našli dok rezervisan za brodove-restorane.
„Mislim da je ovde”, reče Niki i pokaza prstom veliki zastakljeni brod s dve palube.
Prišli su mestu za ukrcavanje na brod Admiral, gde su hostesi prijavili svoja imena. Ona im je poželela dobrodošlicu i uručila kartonske brošure.
„Polazimo odmah”, precizirala je otprativši ih do njihovog stola.
Opremljena velikim panoramskim staklenim prozorima, unutrašnja paluba sastojala se od stotinak stolova u romantičnom ambijentu. Prigušeno svetlo, svetlucava tavanica, taman parket, svećice s drhtavim plamenom između escajga: sve je bilo osmišljeno sa ciljem stvaranja intimne atmosfere, čak i sam položaj stolica koji nije ostavljao izbora parovima nego da sednu jedno pored drugog. Kad su se smestili uz ivicu staklenog zida broda, Niki i Sebastijan su za trenutak bili zbunjeni tom blizinom. Sebastijan je preleteo pogledom po jelovniku, koji je obećavao maštovitu kuhinju prefinjenog ukusa, s najsvežijim proizvodima, koju je naš glavni kuvar briljantno osmislio za vas.
Ma nemojte mi reći…

„Gospodine i gospođo, dobro došli!”, pozdravila ih je konobarica s raskošnom afro-frizurom uvijenom u maramu.
Izvadila je iz posude s ledom bocu vina kleret de di, otvorila i nalila im u čaše, a zatim predložila da naruče jelo.
Sebastijan je prezrivo preleteo pogledom po jelovniku. Situacija je postajala potpuno besmislena. Niki se iz kurtoazije potrudila da detaljnije pogleda jelovnik i poručila za oboje. Konobarica je unela njihovu porudžbinu u elektronski blok i poželela im prijatno veče.
Brod je bio pun. Bilo je mnogo Amerikanaca, Azijaca i Francuza iz unutrašnjosti. Jedni su očigledno bili na medenom mesecu, drugi su slavili godišnjicu braka, srećni što su tu. Ispred njih, bračni par iz Bostona i dvoje dece pričali su šale u vrlo prisnom tonu. Iza, dvoje Japanaca šaputalo je ljubavne reči jedno drugom na uvo.
„Umirem od žeđi!”, otpuhnu Niki ispijajući naiskap čašu penušavog vina.
Odmah je nalila još jednu.
„Nije šampanjac, ali prija!”
Odjednom, motor ubrza rad i potisnici zabrundaše. Blagi miris goriva podigao se s reke dok je Admiral napuštao pristanište kod Alme; jato belih ptica krenulo je za njim.
Niki je naslonila lice na staklo. U sumrak bi Senu zakrčila plovila: teretne barže kao da klize površinom vode, a između njih grabe gliseri i gumeni čamci rečne policije i vatrogasaca. Kod vrtova Trokadero, brod je prošao pored malog pristaništa čije su obale krasili platani i topole. Neki od vlasnika brodića, koji su večerali na palubama, nazdravljali su putnicima na turističkim brodovima, a ovi su, većinom, uzvraćali prijateljskim mahanjem ruke.
„Gospođo, evo vašeg predjela: landska guščija džigerica s džemom od provansalskih smokava.”
Isprva nadmen, Sebastijan je progutao guščiju džigericu u nekoliko zalogaja. Ništa nije stavio u usta još od one užasne marinirane sirove ribe pred Džeremijevom školom. Ni Niki nije zaostajala. Iako je prepečen hleb bio hladan, a porcija salate minijaturna, progutala je kriške tosta za sekundu, čisto da bi smirila krčanje creva i napravila podlogu za čašu bordoa.
„Nemoj da preteruješ s pićem”, zabrinuo se primetivši da puni već četvrtu čašu.
„Kako vidim, i dalje nemaš smisla za zabavu…”
„Da li smem da te podsetim da smo ovde u potrazi za sinom i da treba da rešimo još jednu enigmu?”
Niki prevrnu očima, ali ipak izvadi iz torbe ključ koji su našli u garderobi. Posmatrali su ga vrlo pažljivo. Ni po čemu nije bio poseban. Na prstenu ključa bio je izgraviran natpis ABUS Security. Bio je to jedini mršavi trag koji su imali.
Sebastijan je duboko uzdahnuo. Zamarale su ga te igrice s tragovima.
Budući da su ga držale pod stalnom tenzijom, sprečavale su ga da se opusti i osmotri stvari s distance. Za samo nekoliko sati utonuo je u paranoju: posmatrao je svakog konobara i putnika kao potencijalnog otmičara i sve mu je bilo sumnjivo.
„Pogledaću na internetu”, odluči Niki vadeći mobilni.
Sebastijanu su ukrali i mobilni, ali Niki je i dalje imala svoj. Pokrenula je internet i ukucala u Guglov pretraživač ABUS Security. Prva stranica pretrage upućivala je na istoimeni sajt. ABUS je nemačka firma specijalizovana za sigurnosne sisteme. Pre svega je proizvodila katance, brave i vrata sa ojačanim sistemom zatvaranja, ali i sisteme sigurnosnih kamera.
U kakvoj je vezi taj ključ s krstarenjem na Seni?
„Nasmešite se za fotografisanje! Smile for the camera! Lachelnfur die Kamera! 照相機的微笑!”
Naoružan aparatom, zvanični kompanijski fotograf išao je od stola do stola ovekovečavajući parove svih nacionalnosti.
Sebastijan je, naravno, odbio da pozira, ali je paparaco poliglota bio uporan:
,,You make such a beautiful couple.’”28
Onda je uzdahnuo i, da ne bi pravio scenu, pristao da se slika s bivšom ženom, s naznakom kiselog osmeha na licu.
„Cheese”, zatraži fotograf.
Ma teraj se! pomisli Sebastijan.
,,Thankyou! Be back soon”, obećao je dok je konobarica raščišćavala sto.


U noći su se razaznavale metalne kolonade nadzemne metro stanice Bir Hakejm. Atmosfera na brodu polako se zagrevala. Veliki drveni šank nalazio se u središtu donje palube i okruživao uzdignut podijum na kojem su violinista, pijanista i klon Majkla Bublea prerađivali nekoliko šlagera: Les Feuilles mortes, Fly me to the Moon, Mon amant de Saint-Jean, The Good Life…
Turisti su veselo pevušili dok je brod prilazio obalama Labudovog ostrva. Svaki sto imao je ugrađen ekran koji je služio kao video-vodič i davao informacije i anegdote o svakom spomeniku pored kojeg je brod prolazio. Niki je aktivirala engleski titl.
NA PROČELJU LABUDOVOG OSTRVA UZDIŽE SE

ČUVENA KOPIJA NJUJORŠKOG KIPA SLOBODE.

MANJI JE OD SVOG ROĐAKA ČETIRI PUTA, LICEM JE

OKRENUT KA SJEDINJENIM DRŽAVAMA I

SIMBOLIZUJE FRANCUSKO-AMERIČKO PRIJATELJSTVO…

Stigavši do kraja veštačkog ostrva, brod se na nekoliko trenutaka zaustavio kako bi dozvolio putnicima da slikaju panoramu, da bi potom napravio polukružni okret i nastavio plovidbu duž leve obale.
Sebastijan je natočio čašu vina.
„Nije grio-laroz, ali je ipak dobro”, priznao je.
Ona se nasmešila, zabavljena njegovom opaskom. Uprkos svojoj prirodi, polako se prepuštao opuštenoj atmosferi i lepoti pejzaža.
Brod je polako plovio duž pristaništa Sifran i Burdones. Ona su zajedno ocrtavala dva luka i formirala širok zalivski prostor otvoren ka vodi. Vrteške i šetalište prostirali su se do podnožja Ajfelove kule. Čak ni najuštogljenija osoba, kakav je Sebastijan, nije mogla a da ne smatra mesto čarobnim. Hrana je bila osrednja, pevač nepodnošljiv, ali magija Pariza bila je jača od svega.
Otpio je još jedan gutljaj bordoa, zureći u bostonsku porodicu za stolom ispred njihovog. Bio je to par otprilike njihovih godina, između četrdeset i četrdeset pet. Dvoje petnaestogodišnjaka podsećali su ga na Kamilu i Džeremija. Prisluškujući malo njihov razgovor, Sebastijan je razumeo da je otac lekar, a majka profesor muzike na nekom konzervatorijumu. Sve četvoro odavali su sliku složne porodice: stalno neka grljenja, tapkanja po ramenima, šale su vrcale na sve strane, čak je i oduševljenje spomenicima bilo zajedničko.
Takvi smo mogli biti i mi, pomisli Sebastijan tužno. Zašto neki uspevaju da pronađu spokoj, dok se drugi dave u sukobima? Da li su Nikino ponašanje i karakter bili jedini odgovorni za raspad njihove porodice ili je i on imao udela u tom brodolomu?
Niki je presrela suzni pogled bivšeg muža i odmah pogodila o čemu razmišlja.
„Zar te ovo uopšte ne podseća na nas?”
„Možda na moguću verziju, da nije bilo razvoda…”
Onda je podvukla kao da naglas razmišlja:
„Problem nisu bile naše razlike, već način na koji smo se s njima nosili: naša nesposobnost da se usaglasimo u važnim pitanjima, kao što je vaspitavanje dece, tvoje odbijanje da zajedno odlučujemo o njihovoj budućnosti, mržnja koju si razvio prema meni…”
„Stani! Ne izvrći uloge, molim te! Hoćeš da te podsetim šta je ubrzalo naš razvod?”
Ona ga je pogledala, zaprepašćena što se sad vraća na tu priču, ali on je nastavio prkosnim glasom:
„Ti si zaboravila da pokupiš decu iz škole jer si se u tom trenutku tucala sa svojim ljubavnikom na drugom kraju Bruklina!”
„Prestani s tim!”, naredi ona.
„Ne, neću da prestanem!” viknu on. „To je istina! Kad su videli da te nema, Kamila i Džeremi rešili su da se vrate kući pešice. Sećaš li se šta se onda dogodilo, ili si i to zaboravila?”
„Zaista si nekorektan…”
„Kamila je dva dana bila u komi jer ju je udario taksi!”
Ponesen, Sebastijan više nije mogao da se zaustavi:
,,A kad si mi se pridružila u bolnici, smrdela si na alkohol! Pravo je čudo da se Kamila izvukla bez posledica! Tvojom greškom našla se na korak od smrti, i to ti nikada neću oprostiti!”
Niki naglo ustade.
Trebalo je nekako okončati taj razgovor. Bilo je to više od onoga što je mogla da podnese.
Još pod naletom besa, Sebastijan nije ni prstom mrdnuo da je zadrži. Gledao ju je kako odlazi od stola, penje se stepeništem i nestaje na gornjoj palubi.

34.

RCZ se spustio niz rampu ka vratima upravne zgrade Konferansa.
Konstansa se zaustavi pored Bocarisovog službenog vozila. Naslonjen na haubu, mladi poručnik pušio je cigaretu.
„Nisi pronašao ništa upadljivije?”, prebaci mu Konstansa. „Kad si već tu, zašto ne uključiš i rotaciona svetla i sirenu?”
„Ne brinite, šefice, čekao sam da brod ode pre nego što sam se parkirao.”
Konstansa pogleda na sat.
20 h i 55 min.
„Da li si siguran da su na brodu?”
„Da. Hostese su mi potvrdile da je rezervacija iskorišćena.”
„Možda su poslali saučesnike. Da li smo sasvim sigurni da su to oni?”
Bocaris se odavno navikao na sitničarenje Lagranžove. On izvuče iz jakne dve fotografije napravljene od snimka s bezbednosne kamere i pruži ih šefici.
Konstansa začkilji očima. Bili su to Larabijevi. Ona u večernjoj haljini, a on u tamnom odelu. Dve modne lutke.
„Lepa žena, zar ne?”, primeti Bocaris pokazujući na Niki.
Udubljena u misli, policajka ne odgovori. Ništa se nije uklapalo priču o beguncima i ona je bila nestrpljiva da sazna o čemu je reč.
„Raspitao sam se”, dodade poručnik. „Krstarenje traje oko dva sata, ali brod pravi pauzu na pola puta. Ako sve bude u redu, pokupićemo ih za pola sata.”
Konstansa zažmuri i protrlja kapke. Do sada je sve dobro izdržala, ali iznenadna migrena poče da joj probada glavu.
„Je li sve u redu, kapetane?”
Ona otvori oči i klimnu glavom.
„Da budem iskren, u kancelariji se pomalo brinemo za vas”, priznade policajac.
„Kažem ti da sam dobro!”, odbrusi mu i zapali cigaretu.
Ipak, znala je odmah da on zna da laže.

35.

Vetar je zaduvao na otvorenoj palubi, koja je putnicima pružala pogled od 360 stepeni na Senu.
Niki je pušila, namrštenog lica, naslonjena na ogradu, gledajući netremice veličanstvenost i raskoš Mosta Aleksandra III u daljini. Svod načičkan statuama i pozlatom pružao se preko Sene bez stubova.
Sebastijan joj se pridruži. Ona oseti njegovo prisustvo iza leđa, ali odmah je pretpostavila da nije došao da se izvini.
„Nesreća koju je doživela Kamila moja je greška”, priznade ona ne okrenuvši se, „ali nemoj zaboraviti okolnosti tog trenutka. Mi smo kao par skrenuli s puta, sve vreme smo se svađali, bežala sam od tebe jer si mi se gadio…”
„Ništa ne opravdava tvoje ponašanje”, prekide je on.
„A ti misliš da je tvoje ponašanje opravdano?”, razbesnela se.
Njeni povici privukoše pažnju ljudi na palubi. Par u svađi često je zabavan prizor…
Niki nastavi ništa manje agresivno: ,
„Posle razvoda si me izbacio iz svog života, a još smo mogli da istrajemo kao partneri, svakako ne kao ljubavnici, ali barem kao roditelji.”
„Prestani s tim žargonom psihologa ili smo zajedno, ili nismo.”
„Ne slažem se. Mogli smo da ostanemo u dobrim odnosima. Mnogi ljudi su ostali bar u dobrim odnosima.”
,,U dobrim odnosima? Da li ti to mene zezaš?”
Ona se okrenu ka njemu. U njenom pogledu je, ispod umora i besa, još tinjao tračak ljubavi.
„Ima i nekih lepih trenutaka u našoj prošlosti”, insistirala je.
,,I mnogo bolnih”, uzvrati on.
„Ipak, priznaj da se tokom našeg razvoda nisi ponašao kao odrasla i odgovorna osoba.”
„Vidi ko mi kaže!”, odgovori joj Sebastijan suvo.
Niki krenu u otvoreni napad:
„Mislim da još ne procenjuješ dobro posledice svojih postupaka. Razdvojio si naše blizance! Oduzeo si mi kćerku, a sebe odvojio od sina!”
„Ali ti si prihvatila taj dogovor, Niki.”
„Zato što sam bila primorana i prisiljena na to! S tvojom armadom
advokata i milionima dolara, na kraju bi dobio starateljstvo nad oba deteta.”
Zastade na nekoliko sekundi, a onda reši da ga dotuče nečim što mu je uvek prećutkivala.
„Međutim, ti u stvari nikada nisi ni želeo starateljstvo nad Džeremijem, zar ne?”, reče tihim glasom.
Sebastijan ne odgovori.
„Zašto si odbacio sina?”, zavapila je dok su joj suze navirale na oči. „On je jedan mio, osetljiv i nežan dečak. Uvek od tebe očekuje neku pohvalu, ili bar znak pažnje, ali nikada ništa nije dobio…”
Sebastijan je slušao sve te prekore znajući da su opravdani. Međutim, Niki je želela da razume:
„Zašto nikada nisi ni pokušao da ga upoznaš?”
On je nakratko oklevao, a onda se predao:
„Zato što je previše teško.”
„Šta je previše teško?”
„Previše liči na tebe. Ima tvoje crte, tvoj osmeh, tvoj pogled, tvoj način govora. Kada ga pogledam, vidim tebe. A to je nepodnošljivo”, priznade i skrenu pogled na drugu stranu.
Niki to nije očekivala. Izbezumljena, ona najzad izusti:
„Tvoje samoljublje ti je bitnije od ljubavi prema sinu?”
„Odradio sam svoj deo posla s Kamilom”, insistirao je. „Ona je zrela, pametna i lepo vaspitana.”
„Želiš li istinu, Sebastijane?”, reče sa suzama u očima. „Kamila je bomba koja svakog časa može da eksplodira. Do sada si je držao pod staklenim zvonom, ali to neće potrajati. Kada se bude pobunila, čupaćeš kosu od muke.”
Sebastijan se seti pilula koje je pronašao u ćerkinoj sobi. Smiren, on joj se približi da bi je zagrlio.
,,U pravu si, Niki. Molim te, hajde da se ne svađamo. Ostanimo složni bar zbog trenutnog problema. Promeniću ponašanje prema Džeremiju, a ti ćeš moći da viđaš Kamilu kad god poželiš. Obećavam ti da će se stvari srediti.”
„Ne, prekasno je sad. Šteta je već učinjena. Sada je nepopravljiva.”
„Ništa nije nepopravljivo”, reče on energično.
Dok je brod prolazio ispod lukova Mosta umetnosti i Novog mosta, ostali su neko vreme zagrljeni.
Zatim se oboje udaljiše.


Brod je plovio kraj štandova s knjigama na Keju Sen Mišela. Na Gradskom ostrvu videla se palata Konsjeržeri i gotička silueta Bogorodičine crkve. Nešto dalje, ukazivale su se u vedroj noći raskošne porodične kuće na Ostrvu Sen Luja.
„Hajde da probamo da rešimo misteriju tog ključa”, predloži Niki nakon što je ugasila svoju treću cigaretu. „Mora da postoji neki trag koji nam je promakao. Takva režija mora da ima nekog smisla. Treba pronaći ono što taj ključ može da otvori…”
Zajedno obiđoše gornju palubu uzduž i popreko, bezuspešno tražeći bravicu ili katanac. Vetar se pojačavao, čineći noć hladnijom. Pošto je Niki drhtala, Sebastijan joj preko ramena prebaci svoj sako. Isprva je odbila, ali on je bio uporan te je popustila.
„Pogledaj!”, uzviknu iznenada pokazujući na red metalnih kutija ispod kojih su se nalazili prsluci za spasavanje.
Bilo je tu nekoliko ormarića, od kojih je svaki bio zatvoren katancem. Nervozno su pokušavali da ubace ključ u svaku bravicu, ali nijedna nije odgovarala.
E, dođavola…

Obeshrabrena, Niki zapali još jednu cigaretu, koju podeliše u tišini, naslonjeni na zaštitnu ogradu platforme. Obale su se crnele od ljudi, nudeći, poput nizova vinjeta, male S(c)ene iz života: u svečanoj atmosferi, porodice su dolazile na piknik, zaljubljeni su razmenjivali poljupce, jedan stariji par plesao je pored vode, kao u filmu Vudija Alena. Nešto dalje, uličari su uličarili, grupice devojčica praskale su u smeh pokazujući srednji prst prolaznicima, panker sa psom pušio je džoint dugačak poput ruke. Mnogo alkohola posvuda: litarske boce, pakovanja piva, votka.
„Hajde, vratimo se”, prošaputa ona. „Hladno mi je.”
Spustiše se na donju palubu.
U salonu je atmosfera dostigla vrhunac. Stidljivi na početku večere, posetioci su sada pevali punim glasom. Jedan američki turista čak je zaprosio svoju devojku klečeći na kolenima.
Niki i Sebastijan pronašli su svoj sto. Već su im doneli glavno jelo. U Sebastijanovom tanjiru, goveđi file se ohladio, a bearnski sos skamenio. Kod Niki su dva bedna račića vodila borbu sa šakom rižota. Dok su kljuckali ohlađenu hranu, približio im se violinista i odsvirao prve taktove Himne ljubavi. Sebastijan mu, bez ikakvog obzira, dade znak da se gubi.
„Sipaj mi još vina”, zatraži Niki.
„Prestani da piješ, napićeš se. Hm, boca je već prazna.”
„Pa šta ako hoću da se napijem! To je moja stvar! To je moj način da se nosim s ovim što nam se dešava.”
Niki ustade i pređe pogledom preko stolova u potrazi za nekom flašom. Pronađe jednu jedva načetu na stočiću s točkićima pored šanka i donese je na sto.
Praćena Sebastijanovim zapanjenim pogledom, nasula je još jednu čašu.
Ozlojeđen, Sebastijan okrenu glavu ka staklenom zidu. Spremajući se za novu pauzu na krstarenju, brod je pristizao do čelične potpore Mosta Šarla de Gola. Moderniji od prethodnih građevina, most je ličio na avionsko krilo spremno da raspori nebo. Ubrzo je brod moćnim reflektorima osvetlio padine obale, otkrivajući neočekivanu bedu ispod mosta: brojni beskućnici postavili su kamp šator i mangal improvizovan od kante za smeće. Spektakl je izazvao neprijatnost i pomutio do tada veselu atmosferu na brodu. Bio je to slavni Pariški sindrom. Svake godine, ambasade su morale da organizuju povratak za desetine svojih dezorijentisanih državljana, koje je do ludila doveo nesklada idealne slike Pariza, koju su prodavali u filmovima, i kudikamo grublje slike prestoničke realnosti. Zabuna na brodu nije dugo trajala. Nastavio je brzo Senom, ka staklenim kulama Velike biblioteke, a onda se kod Bersija okrenuo i nastavio desnom obalom, ka istorijskom centru Pariza, onom s razglednica i turističkih brošura. Muzika ja tada postala zavodljivija i svi su zaboravili nemilu scenu.


Još jedan gutljaj vina.
Kako se činilo, alkohol je potpuno pomutio Nikine misli, ali je i podsticao njenu osetljivost. Bila je ubeđena da je nešto propustila, nešto očigledno. Više čak nije ni pokušavala da se usredsredi. Racionalna analiza neće joj pomoći da pronađe Džeremija, već pre majčinski instinkt. U takvim situacijama, emocionalna inteligencija efikasnija je od logike i razuma.
Zato nije pokušavala da obuzda svoja osećanja, već ih je pustila na volju. Pustila je da joj suze naviru i da joj se slike prevrću po glavi. Sadašnjost i prošlost su se mešale. Trebalo je, međutim, da pronađe okvir, dobru poziciju kursora. Da ne dozvoli da je emocije preplave, već da ih upotrebi na konstruktivan način kako bi uhvatila skrivenu poruku.
Grozničava, zurila je besciljno kroz veliki stakleni zid. U glavi joj se sve tako uskomešalo da je osetila mučninu. Uspomene su letele u kovitlacu, gubile oblik i spajale se sve dok se ne bi rasplinule.
Muzika je bila glasna. Oko nje su ljudi udarali u taktu po stolovima. Osoblje je animiralo goste na plesnom podijumu. Konobari i konobarice podizali su noge uvis uz rusku melodiju.
Kaлuнka, Kaлuнka, Kaлuнka moя…

Ona otpi još jedan gutljaj vina. Iako je u prostoriji bilo toplo, Niki je drhtala. Od kombinacije stroboskopskog svetla i refrena bolela ju je glava.
Kaлuнka, Kaлuнka, Kaлuнka moя…

Brod se vraćao na polazište. Kroz staklo je prepoznala terase i maskarone Novog mosta, a zatim se i silueta Mosta umetnosti ocrtala na horizontu. Ona pogleda ogradu na pešačkom mostu. Na njemu je svetlelo hiljadu svetiljki. Zagledala se i uočila na desetine, stotine, možda i hiljade katanaca okačenih duž celog mosta.
„Znam šta otvara ključ!”, uzviknu.
Pokaza Sebastijanu video-vodič uglavljen u tablu. Naginjući se nad malim ekranom, oni pročitaše anegdotu o Mostu umetnosti:
POPUT PJETRE U VERONI ILI LUŠKOVA U MOSKVI, MOST UMETNOSTI JE OD PRE NEKOLIKO GODINA POSTAO OMILJENO MESTO ZA ZALJUBLJENE, KOJI DOLAZE TU DA OKAČE KATANAC LJUBAVI SIMBOL VEČNOG JEDINSTVA.

ODSKORA USTANOVLJEN, RITUAL IZGLEDA OVAKO: PAR OKAČI SVOJ KATANAC NA OGRADU, PREKO RAMENA BACE KLJUČ U SENU I ONDA POLJUPCEM ZAPEČATE SVOJU LJUBAV.„

„Treba da siđemo!”
Oni se raspitaše kod jednog od glavnih konobara. Brod je najavio zaustavljanje kod mosta Alma za manje od pet minuta.
U naletu uzbuđenja, Niki i Sebastijan približiše se ogradi kako bi krenuli mostićem čim brod pristane.
Admiral je prošao Luvr i pristanište na Jelisejskim poljima i zaustavio se na pristaništu kod mosta Alma.
Dok su žurili da se iskrcaju, Niki povuče Sebastijana za rukav.
„Čekaj! Eno policije!”
Sebastijan pogleda ka keju. Žena u kožnoj jakni i jedan mlađi momak hitali su odlučnim korakom da se popnu na brod.
„Misliš?”
„To su policajci, kažem ti! Gledaj!”
On izdaleka ugleda pežo 307 s bojama Nacionalne policije.
Sebastijanov pogled susrete se sa očima mlade žene. Dvoje policajaca odmah shvatiše da su ih prepoznali i jurnuše ka prolazu.
Niki i Sebastijan krenuše nazad. Pre nego što su dospeli na gornju palubu, Sebastijan zgrabi sa stola nož, i to onaj za file, koji su mu doneli za prepečenu govedinu.

36.

Kada je susrela Sebastijanov pogled, Konstansa Lagranž je odmah znala da ih je Amerikanac uočio. Izvukla je pištolj. Držala ga je okrenutog uvis, a drugu ruku uz telo.
„Bez preuranjenog pucanja!”, naredila je Bocarisu ulazeći u salu za prijem.
Kada su ugledali vatreno oružje, neki od putnika počeše panično da viču. Sjurivši se u salu restorana, dvoje policajaca usput oboriše i nekoliko stolova. Pošto ga je Konstansa pokrivala, Bocaris prvi krenu stepenicama ka gornjoj palubi, ali našao je samo zamandaljena metalna vrata.
„Blokirali su prolaz!”, uzviknu poručnik.
Konstansa se nakratko povuče. Ugledala je još jedan prilaz zadnjem delu broda: lestvice koje vode na palubu. Našla se na platformi za manje od tri sekunde. U daljini je spazila Larabija kako ulazi u kormilarnicu kroz dvokrilna vrata. Naoružan nožem, pretio je kapetanu, verovatno tražeći da ponovo pokrene brod. Ona načini nekoliko koraka kako bi se približila, ah pričeka da se Bocaris nade kraj nje. Nanišanila je begunca.
„Ni korak dalje!”, viknu ona baš kada se brod pokrenu.
Od trzaja je izgubila ravnotežu pa se uhvatila za Bocarisovo rame. Začkiljila je očima. Amerikanac se već popeo na krov kormilarnice i pokušavao da nagovori i svoju bivšu ženu da mu se pridruži.
„Uhvati se za mene, Niki!”
„Ne, ne želim!”
„Nemamo drugog izbora, draga!”
Konstansa vide kako on hvata ženu za ruku i na silu je podiže na krov male uzdignute kabine.
Policajka ponovi poziv da se predaju, ali bez efekta. Imala ga je na nišanu, ali nije se usuđivala da puca.
Šta pokušavaju da urade? Most Jena je još bio daleko. Brod se približavao prelazu Debiji, pešačkom mostu koji se pružao nad Senom od Njujorške avenije do keja Branli.
Neće se valjda okačiti za njega?
Most nije bio previsok, ali opet je bio dovoljno visok da taj poduhvat bude, ako ne nemoguć, onda vrlo vratoloman, a naročito pri toj brzini. Konstansa je pomišljala na filmove iz detinjstva, u kojima je Belmondo izvodio spektakularne skokove po Parizu. Ali Sebastijan Larabi nije bio Belmondo. Bio je graditelj violina s Menhetna, koji nedeljom ujutru igra golf.
„Mogu da mu pucam u noge, kapetane”, predloži Bocaris.
„Nema potrebe. Nikada im neće uspeti da se uhvate. Most je previsok, a brod ide previše brzo. Samo će pasti u vodu. Pozovi Rečnu policiju s Keja Sen Bernara. Reci im da nam pošalju pojačanje da ih izvučemo iz vode!”
Brod se neumitno primicao osvetljenim ivicama pešačkog mosta. Osim kamenih stubova postavljenih blizu strmih obala, most je bio tek struktura od gvožđa i dasaka od lakiranog drveta. Kao i Ajfelova kula, zdanje je bilo jedan od metalnih prototipa konstruisanih na samom početku XX veka. Prvobitno zamišljena kao privremena, na kraju su oba zdanja nadživela vek.
Vođen instinktom, Sebastijan uze zalet i odskoči, ne bi li se uhvatio za drveni deo mosta. Niki baci cipele s visokim potpeticama i skoči za njim, ščepavši svog bivšeg muža oko pojasa. Dupli manevar bez greške…
Početnička sreća…

Jednim potezom, Konstansa se pope na krov kormilarnice, ali već je bilo kasno. Brod je prošao most i plovio ka Trokaderu.
Ona u besu opsova, gledajući izdaleka dve siluete koje su se izdizale na drvenu platformu mosta.

37.

Držeći se za ruke, Niki i Sebastijan trčali su koliko ih noge nose brzom saobraćajnicom na levoj obali. Prolazeći između gomile automobila, oni se uvukoše u privatni prolaz koji se pružao duž Muzeja primitivne umetnosti i izađoše na Univerzitetsku ulicu.
„Baci mobilni i sve što bi im pomoglo da nas prate!”, naredi Sebastijan.
Niki se u trku oslobodi telefona. Hramala je. Tokom pogibeljnog bekstva s broda, pocepala je krajeve haljine, a desnom nogom udarila u metalnu ogradu.
Šta sad? Kuda?
Dođoše do daha ispod jednog trema u Rapovoj aveniji. S policijom za petama, oni su sada bili begunci. Zahvaljujući čudesnom spletu okolnosti, umakli su, očigledno, planiranom hapšenju, ali još koliko će im polaziti za rukom da izbegnu policiju?
Nekako su morali da stignu do Mosta umetnosti da bi se dokopali tog misterioznog katanca. Nisu morali da se udaljavaju od Sene, ali su ipak preduzeli izuzetne mere opreza.
Ostavljajući za sobom metro i glavne saobraćajnice 7. arondismana, izgubili su se u sporednim ulicama, bežeći u senke čim se na putu ukaže bilo kakva uniforma, menjajući stranu ulice čim ugledaju neku sumnjivu grupu ljudi, tako da im je trebalo skoro ceo sat da stignu do mosta.
Iako je bila jesen, miris leta lebdeo je oko Mosta umetnosti.
Predviđen isključivo za pešake, s metalnog mosta pružao se izvanredan prizor: jednim pogledom mogli su se obuhvatiti svodovi Novog mosta, trg Vergalan i bele kule Bogorodičine crkve.
Niki i Sebastijan oprezno su se uputili preko mosta. Još je bilo toplo. Čak neobično toplo za sredinu oktobra. Obučeni u kratke haljine, polo-majice i lagane jakne, mnogo mladih okupilo se na mostu sedeli su i uz sendviče preuređivali svet, ili su pak pevali uz gitaru. Atmosfera je bila kosmopolitska, a hrana globalna: čips, sendviči, pečena piletina i čokoladni biskviti.
U Parizu se alkohol konzumira javno i u velikim količinama, što je nezamisliva scena u SAD29. Svetlo, smeđe, tamno, crveno, roze, belo… Vrlo mladi ljudi među kojima su neki bez sumnje bili i maloletni, praznili su neverovatnom brzinom brojne limenke piva i flaše vina. Atmosfera je, uprkos svemu, bila dobroćudna.
Okačeni na ogradu, ljubavni katanci visili su duž obeju strana celog mosta. Koliko li ih je bilo? Dve hiljade? Tri hiljade?
„Nikada nećemo naći…”, očajavala je Niki izvlačeći ključ iz torbe.
Sebastijan kleknu pored ograde. Većina katanaca označena je neizbrisivim flomasterom, ili su slova bila urezana direktno u metal. Najčešće dva inicijala ili imena iza kojih sledi datum:
T + L14. oktobar 2011.

Eliot i Ilena 21. oktobar

Sebastijan se smešio u sebi. Sama po sebi, ova obećanja večne ljubavi bila su vredna poštovanja. Tako zaključana katancima, srca zaljubljenih izgledala su trajno zapečaćena. Ali od tih hiljada svečanih obećanja, koliko je njih zaista odolelo ispitu vremena?
Niki se takođe spusti na kolena da bi ispitala ljubavne katance. Bilo ih je u svim veličinama. Neki su bili oslikani, drugi u obliku srca, ali svi su bili ukrašeni predvidljivim natpisima: Je t’aime Ti amo Te quiero…
Drugi su slavili manje konvencionalne oblike ljubavi:
B + F +A

Čak i otvorenu raspusnost:
Džon + Kim + Dijana + Kristina

Ili nostalgiju:
Vreme prolazi, ali uspomene ostaju…

Ili čistu zlobu:
Solanž Skordelo je najveća kučka na svetu!

„Ne gubimo vreme!”, pribrao se Sebastijan.
Podelili su posao. Sebastijan je tražio katance s natpisom ABUS i zatim ih pokazivao Niki, koja je pokušavala da ih otključa. Ona primeti da su svi datumi bili skorašnji, što je značilo da je opština ili uprava grada verovatno redovno sklanjala katance da bi očistili ogradu.
Njihova pretraga bila je sumnjiva i privlačila je poglede. A dosadnu stranu zadatka ne treba ni pominjati.
ABUS ABUS ABUS ABUS… Ta nemačka fabrika, o kojoj do tada ništa nisu znali, kao da je progutala celo svetsko tržište katanaca skoro svaki drugi bio je njihov!
„Čak i da celu noć provedemo ovde, nećemo uspeti da dođemo do kraja”, požali se Sebastijan i opazi da dvojica uniformisanih policajaca pristižu na most.
„Pazi!”
Oboje gotovo istovremeno ustuknuše. Ipak, policajci su, izgleda, samo došli da bi omladinu podsetili na opštinsku uredbu o zabrani konzumacije alkohola na mostu. Glumeći iskrenost, mladi skupiše boce u rančeve, samo da bi ih ponovo izvadili čim su policajci okrenuli leđa.
Policajci nisu bili budale, ali bez sumnje nisu imali ni sredstava ni preporuku da ih silom nateraju da striktno poštuju zakon. Više su se brinuli za zdravstveno stanje maloletnog pijanca, koji je bio toliko obeznanjen da je hteo da se baci u vodu. Pričali su s njim, pokušavali da ga urazume, ali momak ih izvređa i poče energično da se penje na ogradu. Jedan od policajaca pozva pojačanje radiom.
„Za dva minuta, most će vrveti od pandura”, zabrinu se Sebastijan. „Treba da krenemo.”
„Ne pre nego što ga pronađemo!”
„Zaista si tvrdoglava kao mazga! Kada se budemo našli u ćorci, baš ćemo fino napredovati!”
„Čekaj, imam ideju! Probaj da pronađeš samo katance s ličnim pečatom: diskretno oslikane, s tračicom ili nekim osobenim znakom.”
„Zašto?”
„Sigurna sam da su nam ostavili neki trag.”
Oboje se dadoše u potragu. Neki katanci bili su obeleženi bojama fudbalskog kluba Živela Barselona! Živeo Mesil političkih pokreta Da, mi možemo! ili seksualne orijentacije, poput dugine zastave homoseksualaca.
„Dođi da pogledaš ovo!”
Veliki katanac na sredini mosta imao je dve nalepnice: jednu koja predstavlja violinu, a drugu ukrašenu popularnim sloganom Volim Njujork, koji se mogao videti na bezbrojnim majicama.
Teško da može biti jasnije od toga.
Niki okrenu ključ. Katanac se otvori.
Ona je htela da ga pogleda pod uličnom svetiljkom, ali policajci su već zauzeli most. Sebastijan povuče Niki za ruku:
„Hajdemo odavde! Brzo!”

38.

ČUDESNI SVET MAORSKIH TETOVAŽA
Stešnjen između zidova kancelarije bez prozora, Lorenco Santos odloži knjigu koju je pomno iščitavao dobar deo popodneva.
Saznao je gomilu zanimljivih stvari, ali nijednu koja bi mu pomogla u istrazi. Iznerviran, protrlja kapke i izađe u hodnik kako bi uzeo kiselu vodu iz automata.
NE RADI
Samo mi je još ovo falilo…

Besno udari pesnicom o mašinu čiji natpis kao da mu se rugao.
Da li u ovoj zemlji išta još radi?

Da bi se smirio, Santos izađe u zadnje dvorište, s namerom da se izduva zakucavajući nekoliko koševa. Veče se lagano spuštalo nad Bruklinom. Kroz ogradu je posmatrao kako sunce zalazi na rumenom nebu.
Dohvati košarkašku loptu i pokuša da ubaci koš iz daljine. Lopta dodirnu koš, zasta na trenutak na metalnom obruču i najzad pade s pogrešne strane.
Naravno, loša sreća…
Njegova istraga takođe je tapkala u mestu. Uprkos pomoći naučnog odseka policije, nimalo nije napredovao. Nešto pre podneva, primio je detaljan izveštaj koji je sastavio stručnjak za mrlje krvi. Specijalista je vrlo umešno analizirao mesto zločina, precizno rekonstruisavši tok sukoba. Drejk Deker je prvi ubijen, a njegov ubica bio je tetovirani Maor, čiji su otisci prstiju pronađeni na borbenom nožu. Zatim je Maor preminuo, a smrtni udarac zadao mu je Sebastijan Larabi komadićem stakla. Što se tiče otisaka koje je ostavila Niki, oni su pronađeni na više mesta, a naročito na bilijarskom štapu kojim je džinu izbijeno oko pre nego što je umro.
Međutim, ovaj sled događaja nije govorio ništa o motivima aktera, kao ni o identitetu tetoviranog. Tip se nije pojavljivao ni u jednoj policijskoj bazi podataka. Kako je vreme prolazilo, Santos je bivao sve ubeđeniji da čovek, uprkos tetovaži, nije Polinežanin. Tražio je pomoć od Keren Vajt, antropologa u Njujorškoj policiji, koja je radila u 3. policijskoj stanici, ali ona mu se još nije javila. Pošto je dosta očekivao od identifikacije tetovaže, pokušao je sam da istraži, ali bezuspešno.
Santos poče da ubacuje koš za košem, vraćajući malo-pomalo samopouzdanje i oslobađajući se napetosti zbog istrage. Već je više puta u svojoj karijeri, kada bi se našao u ćorsokaku, dolazio do briljantnih zaključaka u nekoj istrazi dok je igrao fudbal ili košarku. Pod punim naporom, određeni elementi dobili bi novo svetlo, na prvi pogled odvojene, činjenice bi se povezivale na smislen i jasan način. Zašto ne i sada?
Dakle, pokušavao je da razmotri događaje iz drugog ugla. A šta ako se ključ misterije uopšte ne tiče identiteta Maora, već Drejka Dekera?
Koliko je uopšte znao o vlasniku Bumeranga? Drejk je bio sitna protuva čija se cela porodica bavila kriminalnim radnjama barem dve generacije. Njegov otac Sirijus služio je doživotnu na Rajkerovom ostrvu, dok je njegov mlađi brat Memfis već pet godina bio u bekstvu jer je osuđen na tešku kaznu zatvora zbog rasturanja opojnih droga. I Deker se bavio drogom, a njegov bar je manje-više bio ilegalna jazbina, međutim, panduri iz kraja uvek su zatvarali oči jer ih je Drejk obilato obaveštavao.
Ali šta povezuje tog prevaranta i Larabijeve?
Možda Džeremi…
Santos je poznavao Nikinog sina. Dečak ga nije mnogo voleo, a netrpeljivost je bila uzajamna.
Još jednom je pucao na koš i vratio se u kancelariju rešen da sprovede unakrsnu istragu. Uneo je dva imena u računar i pokrenuo program. Nakon nekoliko sekundi, program je izbacio rezultat.
Bilo je poklapanja!
Mesec dana ranije, prva subota oktobra. Te večeri, Drejk je priveden u stanicu nakon što se jedan od gostiju žalio da su ga tukli i da su mu pretili oružjem. Brzo su ga oslobodili, bez podizanja bilo kakve optužnice.
Što se tiče Džeremija, on je priveden u stanicu zbog krađe video-igre u tržnom centru.
Uporedivši dva policijska izveštaja, konstatovano je da su Drejk i momak bili u istoj ćeliji četrnaest minuta.
Da li je to bio prvi put da su se sreli? zapita se Santos.
Iznenada je bio ubeđen da se rešenje misterije krije u ovih petnaestak minuta. Nešto se te večeri dogodilo između Dekera i Džeremija. Razgovor? Dogovor? Sukob?
Sigurno nešto dovoljno bitno da pokrene niz događaja koji će se tri nedelje kasnije završiti s dva leša u moru krvi.

39.

„Ne mogu više da hodam. Suviše me boli!”, požali se Niki i sede na trotoar u Morneovoj ulici.
Sebastijan kleknu pored nje.
„Mislim da sam iščašila zglob”, požali se masirajući gležanj na nozi.
On pogleda. Zglob je zaista otekao, a počeo je da se ocrtava i modri podliv. Ako je bol i bio podnošljiv prethodna dva sata, verovatno je postao toliko jak da Niki više nije mogla da hoda.
„Samo hrabro, skoro smo stigli. Treba da pronađemo skrovište za večeras.”
„Znaš li uopšte gde nas vodiš?”
Iznerviran, on je upita ima li ona plan.
„Ne”, priznala je.
„Onda veruj meni.”
On joj pruži ruku da joj pomogne da ustane, ona ga potom uhvati podruku i tako, gegajući se, krenuše do Bulevara Burdon.
„Još smo na obali Sene?”, začudi se ona.
„Blizu smo”, odgovori on.
Pređoše ulicu i nađoše se na keju popločanom belim kamenom. Niki se nagnu. Duž vode se pružalo šetalište dugo više od petsto metara.
„Gde smo mi tačno?”
,,U marini Arsenala. Između Kanala Sen Martena i Sene.”
,,I ti si se setio ovog mesta tek tako?”
„Pročitao sam članak u turističkom časopisu koji je bio u avionu. Zapamtio sam ime jer se tako zove i engleski fudbalski tim za koji navija Kamila.”
„Imaš li i privezan čamac?”, izazivala ga je.
„Ne, ali možemo da ga pronađemo. Osim ako te previše boli da ne možeš da se popneš uz ovu ogradu…”
Ona ga pogleda i ne uspe da zadrži osmeh uprkos ozbiljnosti situacije. Pošto su oboje bili u takvom raspoloženju, osećala se nepobedivom.
Ograda je sigurno bila visoka metar i po. Natpis na širokoj drvenoj tabli podsećao je da je pristup marini zabranjen za javnost od 23 do 6 sati ujutru i da čuvar sa psom obilazi mesto cele noći.
„Šta misliš, koju rasu pasa drže? Nešto nalik francuskoj pudli ili pitbula?”, zabavljala se hvatajući se za vratanca.
S mukom se prebacio preko vratanca i krenuo za njom duž keja. To neobično mirno pristanište skrivalo je više od stotinak mesta za vezivanje plovila. Bilo je tu čamaca svih veličina i vrsta, od luksuznih brodićakuća do starih krntija zrelih za otpad. Mnoštvo čamaca podsetilo je Niki na kanale u Amsterdamu, koje je videla dok je radila kao manekenka.
Obišli su kej, pažljivo osmatrajući čamce.
„Dobro, podsećam te da nismo ovde radi kupovine”, postade nestrpljiv Sebastijan. „Želimo samo da odspavamo nekoliko sati.”
„Ovaj ovde ne izgleda loše, zar ne?”
„Previše je luksuzan. Kladim se da ima i alarm.”
„Onaj tamo onda.”
Ona pokaza mali tjalk, holandski čamac dug dvanaestak metara, sa uzanim trupom i pramcem u obliku savršenog kružnog luka.
Sebastijan začkilji očima. Svi čamci u blizini izgledali su prazno. Videla se tabla s natpisom Na prodaju nalepljena na prozorsko okno broda. Zapravo, taj je bio savršen. Sebastijan skoči na most i s lakoćom, koja je zaprepastila Niki, snažno udari nogom u drvena vratanca kormilarnice, koja su pukla bez otpora.
„Kao da si ovo radio celog života”, reče ona pridruživši mu se. „Teško mi je da poverujem da si još pre dva dana lickao violine u onoj tvojoj radionici…”
„Daleko smo sada od toga, zar ne? Verovatno me do sada već traže zbog ubistva na dva kontinenta, da ne pominjem bekstvo, dilovanje drogom, napad na kapetana turističkog broda…”
„To je to, mi smo Boni i Klajd!”, podsmevala se ulazeći u čamac.
Iz kormilarnice se ulazilo u salon, u čijem centru su se nalazile dve klupice. Tjalk je bio stari teretnjak koji je neko preuredio u brod za razonodu. Unutrašnja dekoracija bila je štura, ali ipak topla, ukoliko gosti vole stil stari morski vuk: gusarski zastori, makete brodova u boci, petrolejske lampe, konopci…
Iz salona su došli do zadnje kabine koja je služila kao spavaonica. Nakon što se uverila da su čaršavi čisti, Niki se bacila na krevet. Očigledno, iščašeni zglob joj je zadavao užasne muke. Sebastijan je stavio dva jastuka udno ležaja i pomogao joj da podigne članak.
„Vraćam se.”
U prednjem delu broda pronašao je malu opremljenu kuhinju odvojenu prozirnim vratima. Srećom, frižider je radio. Ispraznio je dve posude za led u plastičnu kesu i vrati se u sobicu.
„Hladno je!”, vikala je Niki dok je on prislanjao led na bolno mesto.
„Prestani da izigravaš maminu mazu! Ovo će smanjiti otok.”
Led je gotovo odmah zaista umanjio bol. Niki iskoristi predah da dohvati svoju torbu i iz nje izvadi ljubavni katanac.
„Pogledajmo pažljivije ovaj katanac.”
Metalna kutijica mi po čemu nije bila posebna, osim po nalepnicama i dva niza cifara urezanih jedan iznad drugog.
48 54 06

2 20 12

„Dosta mi je više tih misterija u stilu Da Vinčijevog koda“, unervozio se Sebastijan.
„Odlična ideja! Možda je Den Braun oteo Džeremija!”, našalila se Niki da bi opustila atmosferu.
Niki je bila takva. Rado je pribegavala humoru da bi prevazišla životne teškoće. To je bila njena druga priroda. Ali Sebastijanu nije bilo do šale. On je prostreli pogledom i predloži:
„Zašto to ne bio broj telefona?”
,,S pozivnim 48? To bi me čudilo. Ne poklapa se ni sa SAD ni s Francuskom.”
„Ne znam da li je ta informacija došla do tebe, ali na svetu postoji još država.”
Ponesen elanom, on ode u salon. Usred gomile stvari pronašao je prašnjavi telefonski imenik i pobedonosno ga doneo u sobu.
„Cifre 48 su međunarodni pozivni kod za Poljsku”, pročita.
Niki istog trenutka obuze uzbuđenje i zabrinutost. Poljska: zemlja njenog porekla…
„Treba da pokušamo da okrenemo broj!”
Samo kako? Sebastijanu su ukrali telefon, a Niki je upravo bacila svoj da ih ne bi otkrili.
„Još imam kreditnu karticu”, primeti ona dok je napipavala mali plastificirani pravougaonik.
Oči su joj se caklile od umora. Sebastijan joj prisloni ruku na čelo. Gorela je.
„Probaćemo da pozovemo broj iz telefonske kabine sutra ujutru”, reši on. „Sada moraš da odmoriš.”
Ode do kupatila, uze kutiju ibuprofena i dade jedan Niki. Ona je polako tonula u san mrmljajući. Sebastijan uključi malu grejalicu pored kreveta, ugasi svetio i izađe u salon.
U frižideru nije bilo ničega osim pakovanja ustajalog jogurta i desetak boca belgijskog piva mort subite iznenadna smrt. Sebastijan otvori jedno pivo i izađe da ga popije na palubi.
Luka je bila tiha. Bezvremena. Izolovana enklava na svega nekoliko stotina metara od gužve na Trgu Bastilje. Sebastijan sede na tlo, leđa naslonjenih na drvenu oplatu. Ispruži noge, otpi gutljaj i vrati katanac u Nikinu torbu. Unutra pronađe kutiju cigareta. Zapali jednu i iskoristi priliku da zaviri u novčanik svoje bivše žene. Kao što je i očekivao, pronašao je jednu skorašnju fotografiju njihove dece. Kamila i Džeremi bili su dvojajčani blizanci. Iako rođeni istog dana, bilo je teško uočiti sličnosti toliko je Kamila ličila na Larabijeve, a Džeremi na Nikovske. To je bilo zapanjujuće. Kamila nije ličila na svoju majku. Bila je lepa, ali zaobljenijeg lica, s rupicama u obrazima, prćastim nosom i blagim crtama. Džeremi je pak od Niki nasledio poljske crte, hladnu, skoro nepristupačnu lepotu, vitko telo, jaku kosu, pravilan nos i veoma svetle oči. Ta sličnost je s godinama bivala sve izraženija, a zbog nje je Sebastijanu uvek bilo nelagodno.
On povuče jedan dugi dim cigarete, prisećajući se onoga što mu je Niki zamerila dva sata ranije. Da li je on sebično postavio samoljublje ispred ljubavi prema deci? Svakako, to nije bilo baš tako crno-belo, ali nije bilo ni potpuno neistinito.
Svih ovih godina, opsednut svojom povređenošću, nesvesno je pokušavao da se osveti Niki. Obuzet besom, želeo je da je kazni, da ona plati zbog neuspeha njihove veze, a i zbog razvoda. Međutim, očigledno je da je najviše zla naneo deci. Želja da se blizanci odgajaju potpuno razdvojeni bila je apsurdna i neodgovorna. On to svakako nije tek juče otkrio, ali do sada je uvek pronalazio druge izgovore da opravda svoje ponašanje.
Sebastijan je na mesečini intenzivno posmatrao sliku svog sina. Njihov odnos bio je nejasan, dalek, potkopan gomilom nesporazuma. On ga je, naravno, voleo, ali to je bila pomalo apstraktna ljubav, bez topline i sažaljenja.
A sve je, najvećim delom, bila njegova greška. Nikada svog sina nije gledao blagonaklono. Neprestano ga je poredio s Kamilom i iz tog takmičenja Džeremi nikada nije izlazio kao pobednik. Ubrzo je počeo da ga posmatra s podozrenjem. Kao bitku za unapred izgubljenu stvar. Iako to nije imalo nikakvog smisla, zamišljao je da Džeremi može samo da ga razočara, jer ga je njegova majka, na koju je toliko ličio, već razočarala.
U poslednje vreme, kada bi se videli, nisu imali više ništa zajedničko. Sebastijan bi ponekad odvukao sina na neku izložbu ili violinski koncert, ali to je bilo više da bi jadikovao zbog njegovog manjka zanimanja za kulturu. To je bilo vrlo nepravedno sa Sebastijanove strane jer on nikada nije zaista odvojio vremena da bi ga zainteresovao za umetnost ili klasičnu muziku.
Dok je s Niki pretraživao njegovu sobu, iznenadio se kada je otkrio police s knjigama o sedmoj umetnosti. Verovatno iz straha od očevog sarkazma, Džeremi mu nikada nije pomenuo da želi da upiše filmsku školu, kao ni svoj san da postane reditelj. A tačno je da on ne bi ni znao kako da mu ulije poverenje kada je reč o tako ličnim stvarima…
Sebastijan dovrši flašu posmatrajući kako u daljini u mraku blešti stub spomenika na Bastilji.
Da li je još bilo vremena da nadomesti svu tu nespretnost i greške? Da obnovi dijalog sa sinom? Možda, ali najpre je morao da ga pronađe.
On zapali još jednu cigaretu na opušku prethodne i reši da ne čeka do jutra da bi saznao nešto o broju iz Poljske. Nakon što se uverio da Niki čvrsto spava, uze katanac i stavi ga u džep. Zatim skoči na kej.

40.

Da li je preostala još neka telefonska kabina u Parizu? Pitao se Sebastijan penjući se bulevarom koji se izdizao iznad luke.
Najpre je poverovao u svoju srećnu zvezdu kada je primetio konstrukciju od aluminijuma i stakla, tipičnu za kabine u prestonici, ali njegova sreća je kratko trajala. Zid kabine bio je polomljen, a slušalica istrgnuta.
Stigao je do Bastilje, ali tu nije smeo da se zadržava: dva policijska vozila bila su parkirana ispred Opere.
Uočio je još jednu kabinu na početku Ulice Fobur Sent Antoan, ali je i ona bila neupotrebljiva. Jedan beskućnik ulogorio se unutra i spavao pod ćebadima i kartonima.
Sebastijan nastavi potragu spustivši se niz ulicu ka metrou. Tek ispred stanice Ledri-Rolen, najzad je pronašao telefon u ispravnom stanju.
On ubaci Nikinu bankovnu karticu i okrenu broj urezan na katancu:
48 54 06 2 20 12

Dobar dan, Oranž vas obaveštava da birate nepostojeći broj.

On se na trenutak zamisli i pročita uputstva okačena u kabini. Ko želi da zove inostranstvo, mora najpre da otkuca 00, a zatim pozivni broj zemlje. Pokušao je ponovo:
00 48 54 06 2 20 12

Dobar dan, Oranž vas obaveštava da birate nepostojeći broj.

Krenuli su pogrešnim putem. Dobili su podsticaj kada su pomislili da su prepoznali pozivni broj za Poljsku, ali cifre nisu predstavljale broj telefona. Bile su nešto drugo. Ali šta?
Izvlačeći karticu iz proreza na aparatu, Sebastijan pade u iskušenje da pozove Kamilu. U Parizu je bilo jedan ujutru, što znači da je na Istočnoj obali sedam uveče.
Dvoumio se.
Nakon ubistva Drejka i Maora, očigledno su pokrenuli poteru za njim. Bilo je, dakle, moguće da prisluškuju telefon njegove kćerke. Ali možda ne i telefon njegove majke. Svakako, policajci su već znali da su u Francuskoj. Da li su mogli da pronađu kabinu? Možda i mogu s obzirom na to da koristi kreditnu karticu. Ma sigurno mogu, ali biće im potrebno vremena. Do tada će Niki i on već napustiti marinu Arsenala.
Zato odluči da oproba sreću i okrenu broj svoje majke u Hemptonsu. Ona se javi nakon drugog zvona.
„Pa gde si ti, Sebastijane? Policija je dolazila da me ispituje danas po podne i…”
„Ne brini se, mama.”
„Kako da ne brinem! Zašto govore da si ubio dvoje ljudi?”
„Komplikovano je…”
„To je opet zbog Niki, zar ne? Nikada nisam volela tu ženu, znaš to! U šta te je sad uvukla?”
„Pričaćemo o tome neki drugi dan, ako možeš…”
„ A Kamila? Gde je ona? Policija i nju traži.”
Sebastijan oseti kako mu izbija hladan znoj. S teškom mukom uspeo je da razdvoji paralisane vilice i pitao:
„Zar Kamila nije kod tebe? Juče po podne krenula je vozom kod tebe!”
Srce je počelo silovito da mu lupa. Pre nego što je i zaustila da odgovori, on je već znao odgovor:
„Ne, Sebastijane, Kamila nije sa mnom. Nije ni dolazila kod mene.”

TREĆI DEO


Misterije Pariza


Vreme, on to sada zna, ne leči ništa.

Vreme je samo prozor kroz koji možemo da

vidimo sopstvene greške, jer to su, izgleda,

jedine uspomene kojih se jasno sećamo.

R. Dž. ELORI, VENDETA



41.

Sedam sati ujutru.
Temperatura je pala.
Na uglu Lila ulice i Muzaje, gvozdeni zastor malog kafea upravo se podigao. Stolice su još bile poredane na stolovima, aparat za kafu sporo se pokretao, a grejanje je s teškoćom osvajalo prostor. Gazda Toni prigušeno zevnu pre nego što će prineti doručak svojoj jedinoj gošći, koja je veoma poranila.
„Izvolite, kapetane.”
Sedeći na jednoj klupici za svojim malim računarom, Konstansa mu se zahvali pokretom glave.
Da bi se zagrejala, mlada policajka obavi prste oko šoljice.
Ozlojeđena zbog neuspeha, provela je noć iščitavajući dosije o Larabijevima i osluškujući krčanje policijskog radija u pozadini. Provela je čitave sate istražujući sve dokumente koje je imala kod sebe, u potrazi za nekom naznakom koja bi joj pomogla da im ponovo uđe u trag. Nije pronašla ništa, a ni njene kolege nisu bile uspešnije: iako su svima prosledili detaljan opis, dvoje Njujorčana više niko nigde nije primetio.
Sorbije, njen šef, pozvao ju je u cik zore da joj očita lekciju. Prihvatila je kritiku bez komentara. Bolest nije mogla biti opravdanje. Ovaj peh bio je neoprostiv. Ona, čiji je rad ocenjivan kao besprekoran, napravila je grešku samo zbog prevelike samouverenosti, potcenivši protivnika poput najnaivnije početnice. Smešan način da se započne kapetanska karijera. Larabi i njegova bivša žena jesu imali ludu sreću, ali pokazali su i izuzetnu preduzimljivost i hladnokrvnost, kvalitete koji su Konstansi sinoć užasno nedostajali.
I dalje je jedina žena u suženom timu istražitelja Nacionalne brigade za potragu za beguncima. Elitna jedinica, specijalizovana za poteru za kriminalcima u bekstvu, koju su često poredili s američkim maršalima, bila je jedinstvena u Evropi.
Pošto je došla iz sudske policije, Konstansa je već bila iskusna u nalaženju ljudi. Godinama se borila i trudila samo da bi se pridružila ovoj službi. Posao je bio svrha njenog života. Ona je u njemu briljirala, dajući odlučujući doprinos hapšenjima više slavnih begunaca, koji su bili traženi zbog teških krivičnih dela ili spektakularnih bekstava. Najčešće Francuza, ali i stranaca za kojima je izdat međunarodni nalog za hapšenje. Otpila je jedan dugi gutljaj kafe, zagrizla kroasan i ponovo se bacila na posao. Izgubila je jednu rundu, ali bila je rešena da u sledećoj pobedi.
Koristeći Tonijev bežični internet, Konstansa je prikupila još nekoliko dodatnih informacija. Ime Sebastijan Larabi bilo je i te kako zastupljeno na mreži. U svojoj branši bio je prava zvezda. Kliknula je na link koji ju je doveo do njegovog portreta u Njujork tajmsu, od pre dve godine. Tekst je nosio naslov: Čovek zlatnih ruku. Obdaren izvanrednim sluhom i izuzetnom veštinom, graditelj violina je, sudeći po članku, bio sposoban da napravi izvanredne instrumente, koje su se na svim probama naslepo pokazale ubedljivo bolje od Stradivarijevih, i to na Stradivarijevom domaćem terenu. Larabijeve izjave bile su zanimljive, pune neobičnih detalja iz istorije izrade gudačkih instrumenata i strasti koja je pojedine violiniste vezivala za njihov instrument. Članak je bio ilustrovan i s nekoliko fotografija. Na njima se mogao videti Larabi u svojoj radionici, vrlo elegantno obučen. Gledajući slike, bilo je teško zamisliti ga kako u prljavom bruklinskom baru kolje narko-dilera.
Konstansa obuzda napad zevanja i nekoliko puta ponovi vežbu istezanja. Do sada je uspevala da predupredi umor i paralizu. Sve dok je bila prikačena na svoju istragu, osećala se zaštićeno, ali trebalo je da se potpuno preda poslu, da radi pod punim pritiskom, da napreduje.
Zatvorila je oči kako bi se bolje usredsredila. Gde su Larabi i njegova bivša žena proveli noć? Policija im je za petama, gotovo je sa udobnošću luksuznih hotela i večerama na brodovima. Pre ih kasnije, biće uhvaćeni. Pre ili kasnije, ostaće bez novca, pomoći i kontakata. Život u bekstvu je paklen, naročito za ljude koji nisu okoreli kriminalci. Obično se Konstansa ne bi brinula. Ona bi, poput pauka, samo isplela mrežu i čekala da usamljeni i očajni sami ušetaju. Intuicija i sreća veoma su važne, ali strpljenje i detaljna analiza su ono što zaista dovodi do rešavanja ovakvih slučajeva. Dakle, vreme je najbolji saveznik onih koji tragaju za beguncima. Međutim, upravo je vreme ono što njoj nedostaje. Trebalo bi da ih sateraju u ćošak još danas.
U teoriji, Brigada za potragu za beguncima mogla je da zatraži saradnju drugih službi u policiji i žandarmeriji, kako bi brže sprovela prisluškivanje, organizovala praćenje i dobila direktan pristup svim elementima koji su povezani sa istragom. Međutim, međunarodne dosijee bilo je mnogo teže dobiti. Informacije koje stignu iz zemlje porekla često su filtrirane, parcijalne ili bi kasnile.
Pregledavši dosije, primetila je da je istrage u Njujorku uglavnom vodio poručnik Lorenco Santos iz 87. policijske stanice u Bruklinu. Pogledala je na sat. U Njujorku je bilo dva ujutru. Prekasno da zove Santosa. Osim ako…
Ona odluči da okuša sreću, okrenu centralu policijske stanice i skoro savršenim engleskim zatraži kancelariju poručnika:
„Santos”, odgovori lep dubok glas.
Pun pogodak.

Jedva da je Konstansa uspela da se predstavi, njujorški policajac već je pitao za novosti u istrazi. Momak je bio od iste sorte kao i ona: lovac koji je živeo samo za posao. Razočarao se kada mu je Konstansa objasnila da su Larabijevi još u bekstvu i postavio joj milion drugih pitanja o napredovanju istrage. Konstansa je to iskoristila da mu objasni svrhu poziva. Htela bi da pogleda poslednje liste poziva i bankarske izvode Sebastijana Larabija.
„Ti papiri su kod mene”, potvrdi Santos. „Pošaljite mi zvanični zahtev, poslaću vam ih.”
„Potrebni su mi sada!”, insistirala je.
Da bi ga ubedila, dala mu je svoju imejl adresu, ali on završi razgovor ne želeći ništa da obeća.
Imala je vremena samo da dovrši svoje pecivo i naruči još jednu kafu kada melodičan zvuk objavi da je stigao novi mejl.
Santos nije gubio vreme.
„Imaš li štampač, Toni?”, upita ona skidajući podatke.

42.

„Niki, probudi se!”
„Mmm…”
„Pustio sam te da spavaš malo duže, ali treba da krenemo.”
Sebastijan podiže jedan od klizećih zastora koji su štitili kabinu od dnevne svetlosti.
„Mnogo ljudi već šeta kejom”, požurivao ju je. „Evo, našao sam ti odeću da se presvučeš.”
Niki se naglo trže iz sna. Ustade i načini nekoliko koraka.
„Da li ti je zglob bolje?”, zabrinu se.
Ona potvrdi klimanjem glave. Otok na zglobu se povukao. Iako je bol još osećala, bio je podnošljiv.
„Kako si to nabavio?”, upita ona ugledavši odeću savijenu preko stolice.
„Ukrao sam ih s mostića na jednom čamcu. I molim te, nemoj mi samo reći da nije tvoja veličina ili da ti boja ne odgovara!”
Ona navuče farmerke od neobrađenog džinsa, džemper sa rol-kragnom i patike. Zaista joj ništa od toga nije pristajalo. Ujela se za jezik, ali nije mogla da se suzdrži a da ne uzvikne:
„Ti zaista misliš da ja nosim broj 42?”
„Nije bilo izbora!”, iznervirao se. „Izvini što nisam svratio do Montenjove avenije!”
On je uhvati za ruku i odvuče s broda.
Vazduh je bio suv i svež. Vedro nebo žive plave boje podseti ih na jutra nad Menhetnom.
„Prestani da me vučeš za ruku!”
„Moramo da se udaljimo što je pre moguće. Noćas sam koristio tvoju bankovnu karticu da telefoniram. Možda je poziv zabeležen.”
Dok su prolazili Sent Antoanovom, on joj ispriča šta je tokom noći otkrio: pogrešan trag s poljskim telefonskim brojem i Kamilin nestanak, koja nije ni stigla do bake.
Kada je čula za ćerkin nestanak, Niki je dobila napad panike. Pošto nije mogla da diše, naglo se zaustavila nasred trotoara. Jedna ruka joj se ukruti, dlan joj se zgrči. Graške znoja pojaviše joj se na čelu i klizriuše niz vrat. U grlu joj zastade knedla, izazivajući ubrzano lupanje srca od kojeg poče i da je guši.
„Molim te, nemoj sada da posustaneš”, žalio se Sebastijan. „Diši, Niki.
Smiri se.”
Ali to ništa nije pomagalo. Zbog krize nastale usled grčeva i štucanja, koji su bivali sve jači, Niki je pretila opasnost da se sruši nasred ulice. Sebastijan pribeže svom poslednjem adutu. Snažno je ščepa za ramena.
„Gledaj me, Niki. Smiri se. Znam šta znače cifre s katanca. Razumeš? Pronašao sam čemu odgovaraju cifre!”

43.

Pošto je Niki morala da povrati snagu, smestili su se, pomalo neoprezno, u jedan kafe u Ulici Vijej di Tampl. U samom centru Marea već je bilo živo, iako je tek bilo jutro.
Sebastijan izbroja novčiće koje je Niki imala u novčaniku, jedan po jedan. Prethodne večeri razmenila je 50 dolara na Severnoj stanici, ali ih je iskoristila da plati taksi do mosta Alma. Ostalo im je samo nesrećnih šest evra, i to je bilo njihovo celo bogatstvo. Sasvim dovoljno da podele jednu kafu s mlekom i krišku hleba s maslacem.
„Imaš li nešto za pisanje?”
Niki pretraži ranac i napipa nalivpero vretenastog oblika, obloženo tankim pločicama sedefa. Sebastijan je prepoznao jedan od svojih starih poklona, ali uzdrža se od bilo kakve primedbe.
On s katanca prepisa dva niza cifara na papirnu salvetu.
48 54 06

2 20 12

„Trebalo je da se setim ranije”, požali se Sebastijan. „Ipak je bilo očigledno.”
„Šta je bilo očigledno?”
„Stepeni, minuti, sekunde…”, reče.
„Dobro, prestani da budeš tajanstven i objasni mi!”
„Reč je o geografskim koordinatama izraženim u seksagezimalnom sistemu…”
„Zabavno ti je da izigravaš profesora?”
„… drugim rečima, geografska širina i dužina”, završi on dopunjujući prepis.
Širina: S 48 55406

Dužina: 12 20 12

Ona načas razmisli o toj informaciji i postavi pitanje koje se samo nametalo:
,,A kom mestu odgovaraju te koordinate?”
„To još nisam saznao”, priznao je pomalo obeshrabren. „Treba ih uneti u GPS.”
Ona poćuta nekoliko sekundi, a zatim predloži:
,,U stanju si da ukradeš auto?”
On slegnu ramenima.
„Mislim da nemamo izbora.”
Ispiše svoju kafu s mlekom do poslednjeg gutljaja i odoše s klupice.
Prolazeći kroz bar, Sebastijan primeti prazan sto na kojem je neki gost ostavio novine. Pažnju mu je privukla slika na naslovnoj strani. On raširi novine sa strahom u stomaku. Njegova fotografija bila je na naslovnoj strani Parižanina. Mora da je neki video-amater snimio diverziju na brodu. Sebastijan je netremice gledao sliku zločinca kao da je to neki potpuni stranac. A ipak, taj što nožem preti kapetanu bio je on. Uostalom, zapis ispod slike nije ostavljao nikakvu nedoumicu: TEROR NA SENI!
Idilično veče sinoć se pretvorilo u košmar kada je par američkih begunaca kao taoca uzeo kapetana broda na kojem se nalazilo dve stotine ljudi. (Fotografije i izjave očevidaca na strani 3) „Ko zna, možda ćemo se jednog dana smejati ovome”, prošaputa Niki.
„Bojim se da će to biti u dalekoj budućnosti. Sada smo u potrazi za oba naša deteta.”
Krenuli su Ulicom Rivoli ka trgu ispred Gradske skupštine.
„Dobro, preuzimam komandu nad operacijom!”, reče Niki.
„Zašto? Da li si stručnjak za krađu automobila?”
„Ne, ali hoću da i meni objave sliku u Parižaninu.”
Smestili su se ispred pešačkog prelaza koji je vodio ka zgradi opštine 4. arondismana. Propustili su nekoliko zelenih svetala. Niki je vrebala savršenu žrtvu. Pojavila se u vidu proćelavog debeljuškastog pedesetogodišnjaka koji je vozio poslednji model nemačkog automobila.
„Pusti mene, ali budi spreman da reaguješ.”
Bilo je crveno svetlo za vozila. Niki nabaci spontano držanje, a zatim pređe nekoliko metara preko pešačkog prelaza pre nego što će naglo okrenuti glavu ka vozaču. Njeno lepo lice zasijalo je svetlošću iznenadnog i neočekivanog prepoznavanja.
„Hello!”, reče mu i mahnu.
On blago podiže obrve, okrenu se da bi se uverio da se obraća njemu, a zatim isključi radio. Ona mu priđe i savi se do visine vrata.
„I didn’t expect to run into you here!”30, reče ona gledajući ga u oči.
Čovek spusti prozorsko staklo, ubeđen da ga je s nekim pomešala.
„I think you have mistaken me for someone else…”31
,,Oh, don’t be silly! You mean you don’t remember me?”32
Upali se zeleno svetlo.
Čovek se dvoumio. Neko je trubio iza njega. Bilo mu je teško da skrene pogled s mlade žene koja ga je gledala kao nekog boga s Olimpa. O, otkad mu niko nije uputio takav pogled!
Sebastijan je posmatrao scenu sa odstojanja. Znao je da Niki ima taj dar. Bilo je dovoljno da ude negde i da se svi okrenu za njom. Žene bi zbog nje dobijale napade ljubomore, a muškarci su zevali, zbunjeni. Tek tako, bez reči, i bez dela. Jedva primetan pokret glave, nekoliko varnica u očima, začetak iskre koji je sve lovce ohrabrivao da misle da imaju šanse.
„Sačekajte, parkiraću se nešto dalje”, odluči vozač.
Niki mu uputi osmeh kao znak da su se razumeli, ali čim je vozilo krenulo napred, ona Sebastijanu dade rukom znak koji je nedvosmisleno govorio: „Sad je red na tebe!”
Lakše je reći nego uraditi pomisli primičući se automobilu koji se upravo zaustavio na malom popločanom delu na Trgu Bodoaje. Čovek izađe iz vozila i zaključa ga jednim klikom. Sebastijan jurnu na njega, snažno ga gurnu i obori na zemlju.
„Izvinite, gospodine”, reče on i sagnu se da mu otme ključeve.
Otključa vrata brzo i pusti Niki da sedne za volan.
„Ulazi brzo!”, viknu ona.
Sebastijan osta skamenjen, uznemiren zbog siline udarca koji je zadao tom neznancu čija je jedina greška bila to što im se našao na putu na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme.
„Zaista mi je žao”, izvini se on još jednom, proveravajući da ga nije ubio. „Verujte da se radi o hitnom slučaju i da ćemo se pobrinuti za vaš…”
„Ma požuri već jednom!”, povikala je Niki.
On otvori vrata i sede do nje. Odmah je nagazila gas i skrenula u Ulicu Arhiva.
Dok su prolazili kroz 4. arondisman, Sebastijan uključi GPS. Nakon kratkog podešavanja uređaja, uneo je koordinate s katanca:
Širina: S 48 54 6

Dužina: I 2 20 12

Zatim zadade navigaciji da pronađe traženu tačku i odredi putanju.
Samo da se nisam prevario, molio se dok je program obrađivao podatke.
Gledajući sve vreme napred, Niki je često bacala pogled i na ekran. Ubrzo je zasvetlela odredišna tačka, a zatim se pojavila i adresa: Lekijeova ulica broj 34b, u Sent Uanu!
Iznenada ih obuze uzbuđenje. Mesto je bilo sasvim blizu. Po navigaciji, tek šest-sedam kilometara!
Niki ubrza ostavljajući Trg Republike za sobom. U kakvu opasnost su sada krenuli?

44.

„Toni, jedan dupli espreso”, reče Konstansa.
„Već ste popili tri, kapetane…”
„Pa? Nećeš valjda da se žališ zbog toga? Ja ti sama donosim polovinu prometa u kafeu!”
„To je tačno”, priznade kafedžija.
,,I donesi mi jedan slatki brioš.”
„Žao mi je, imam samo kroasane.”
„Tvoji kroasani su bajati, hoćeš li mrdnuti…”
„Okej, okej, kapetane… Nema potrebe za vulgarnostima. Kupiću vam jedan brioš u pekari.”
„Kad već ideš, donesi mi i hleb sa suvim grožđem. I uzmi mi novine.”
Toni obuče jaknu i stavi kačket uzdišući.
„Da li gospođa markiza želi još nešto?”
„Hoćeš li da pojačaš grejanje? Smrzavam se ovde.”
Dok je izlazio, Konstansa stade iza kase noseći svoj računar pod rukom.
„Paziću na radnju!”
„Da li ćete se snaći sami u slučaju da nagrnu gosti?”, sumnjičavo je upitao Toni.
Ona podiže pogled sa ekrana i osmotri salu.
„Vidiš li još mnogo ljudi u ovom kafeu osim mene?”
Uvređen, Toni sastavi ljutiti izraz lica i ode ne želeći više da postavlja pitanja.
Pošto je ostala sama, Konstansa je promenila frekvenciju na radiju da bi slušala Frans Info. Posle pregleda najvažnijih novosti, novinarka je ukratko podsetila na pokušaj uzimanja talaca prethodne večeri na brodu kompanije Krstarenja Parizom.
Pošto su okarakterisani kao veoma opasni, policija aktivno traga za beguncima…

Konstansa se, zapravo, aktivirala. Odštampala je liste poziva koje joj je poslao Lorenco Santos, njen kolega u Njujorškoj policiji. Naoružana flomasterom i penkalom, obeležavala je i zapisivala Larabijeve telefonske pozive i promene na računu koje su joj delovale sumnjivo.
Dobila je potvrdu onoga što joj rekla i recepcionerka u Grandu na Bitu. Kako se čini, Sebastijan Larabi je tamo rezervisao apartman nedelju dana ranije. Ipak, da li je zaista on izvršio uplatu? Nije bilo ničeg lakšeg od falsifikovanja brojeva ispisanih na bankovnoj kartici. Bilo ko iz njegove okoline mogao je to da uradi. Ali zašto? Konstansa bi želela da ima pristup bankovnim izvodima i pozivima Niki Nikovski, ali Santos joj je poslao samo dokumente koji se odnose na Larabija. To donekle nije ni bilo čudno, jer je poternica raspisana za njim, a ne za njom.
Prinela je šolju ustima, da popije kafu pre nego što se ohladi, ali iznenada je spusti na sto. Jedna stavka u izvodu sa Sebastijanovog bankarskog računa privukla joj je posebnu pažnju. Pej pal nalog od prošle nedelje. Iznos od 2.500 evra na račun graditelja violina. Ona je frenetično okretala strane listinga, Santos je odradio posao do kraja: zahvaljujući broju transakcije, uspeo je da otkrije odakle isplata dolazi. Francuska banka, tačnije, agencija Nacionalna banka Pariza u Sen Uanu, izvršila je uplatu sredstava s računa knjižare Fantomi i anđeli.
Konstansa ukuca ime knjižare u pretraživač. Adresa: Lekijeova 34b, u Sent Uanu, knjižara je bila specijalizovana za preprodaju retkih i polovnih knjiga.
Jednim žustrim pokretom zaklopi računar, sakupi papire, gurnu sve to u torbu i izjuri iz kafea.
Šteta za slatki brioš…

45.

Automobil je pokazao prve znake slabosti u blizini stanice Port de Klinjankur. Dok su Niki i Sebastijan zalazili u Bulevare maršala, migavci na automobilu iznenada se uključiše. Niki je bezuspešno pokušavala da ih isključi.
„Nemački kvalitet nije više kao nekada”, bio je ironičan Sebastijan ne bi li opustio atmosferu.
Žureći da što pre stigne, Niki je ubrzala, spuštajući se ispod mosta perifernog bulevara, kako bi što pre stigla do Sent Uana.
Prošli su kroz južni deo čuvene buvlje pijace, ali taj raj za preprodavce polovne robe bio je živ samo vikendom, a u tim jutarnjim satima nijedno od malih skladišta krpa i nameštaja još nije bilo otvoreno. Gledajući krajičkom oka navigaciju, Niki se uputila Fabrovom ulicom koja se pružala duž spoljašnjeg prstena periferne brze saobraćajnice. Dok je vozilo prolazilo pored gvozdenih zastora ispisanih grafitima, sirena se blokirala i počela da svira iz sve snage.
„Šta se dešava?”, zabrinu se Niki.
„Izgleda da je auto opremljen tragačem”, uzdahnu Sebastijan. „Ja imam sličan sistem zaštite u jaguaru. U slučaju krađe, radio-odašiljač aktivira na daljinu sirenu i upozorenja.”
„To nam nije trebalo! Svi se okreću!”
„A i alarm će poslati lokaciju vozila policiji! Ovo baš i nije trenutak za…”
Niki naglo ukoči i pope se na trotoar. Izađoše iz vozila koje je nastavilo da trubi i prepešačiše skoro jedan kilometar, koliko im je ostalo do Lekijeove.


Na njihovo veliko iznenađenje, na broju 34b nalazila se knjižara. Fantomi i anđeli zapravo su bili pariški ogranak jedne američke antikvarnice. Sebastijan i Niki odškrinuše vrata radnje, podozrivi, ali u isto vreme i znatiželjni.
Čim su ušli, specifični miris starih knjiga vratio ih je u neko drugo doba: u doba izgubljene generacije i bitnika. Gledano sa ulice, knjižara je odavala utisak uzane radnjice, ali unutra su gospodarile velike police koje su se pružale po nekoliko desetina metara.
Knjige su zauzimale čak dva sprata, čije je zidove prekrivalo na hiljade
izdanja svih dimenzija. Zbijene na tamnim drvenim policama, naslagane u redovima sve do plafona, ili pak postavljene u izlogu, knjige su zauzimale i
najmanji raspoloživi prostor.
U vazduhu je lebdeo miris slatkog hleba, cimeta i čaja. Tišinu je remetila samo džez melodija koja se čula izdaleka. Sebastijan je prišao policama i počeo da razgleda: Ernest Hemingvej, Skot Ficdžerald, Džek Keruak, Alan Ginsberg, Vilijam Barouz, ali i Dikens, Dostojevski, Vargas Ljosa… Da li je raspored sledio neku logiku ili je bio određen zakonom haosa? Mesto je, u svakom slučaju, imalo dušu, atmosferu koja ga je pomalo podsetila na njegovu radionicu za izradu violina. Isti mir, isti osećaj zaustavljenog vremena, ambijent zaštitnog mehura: „Ima li koga?”, upitala Niki ulazeći.
U samom dnu prostorije u prizemlju, prostor je bio preuređen u oltar kurioziteta koji kao da su izašli iz Lavkraftovih, Poovih ili Dojlovih priča. Na nekoliko kvadratnih metara, među gomilom knjiga u tvrdim povezima, gurali su se i herbarijumi, stilizovane šahovske figure, razne preparirane životinje, mumija sa sve posmrtnom maskom, erotske slike i zbirka fosila. Niki je počešala glavu sijamske mačke koja se protezala u dubokoj fotelji. Očarana ambijentom, prstima je prelazila preko ebanovine i požutele slonovače starog klavira. Bila je u nekom drugom dobu, daleko od interneta, digitalnih tableta i elektronskih knjiga po sniženoj ceni. Knjižara je bila nalik muzeju, ali ipak mesto koje, nažalost, nije imalo nikakve veze s Džeremijem. Očigledno su skrenuli s puta.
Iznenada je zaškripao pod na spratu. Niki i Sebastijan istovremeno pogledaše nagore. Držeći nož za papir u ruci, stari knjižar sišao je niz klimave stepenice koje su, izgleda, vodile ka salonu za čitanje.
„Da li mogu da vam pomognem?”, upita mrgodnim tonom.
Impresivnim držanjem, riđom kosom i bledim licem, čiča je odavao utisak moći, a sa izgledom proždrljivca, podsećao je na starog glumca iz Šekspirovih komada.
„Izgleda da smo pogrešili”, izvini se Sebastijan na nespretnom francuskom.
„Vi ste Amerikanci?”, upita čovek grubim glasom.
Stavio je naočare da bi bolje osmotrio posetioce.
„Pa ja vas poznajem!”, uzviknu.
Sebastijan odmah pomisli na svoju sliku na naslovnoj strani Parižanina.
On se obazrivo povuče unazad i upozori Niki da učini isto.
Sa živošću koja je odudarala od njegove težine, starac skoči do kase i
poče da pretražuje fioku da bi iz nje izvukao fotografiju.
„To ste vi, zar ne?”, reče pružajući sliku Sebastijanu.
To nije bio članak iz novina, već jedna pomalo izbledela fotografija njega i Niki, napravljena u Tiljerijeu, sa muzejom Orse u pozadini. On okrenu sliku i prepozna na poleđini sopstveni rukopis: Pariz, Kej Tiljerije, proleće 1996.
Slika je napravljena tokom njihovog prvog putovanja u Francusku. U to doba bili su mladi, zaljubljeni, nasmešeni i činilo im se da život širi ruke samo za njih.
„Gde ste pronašli ovu fotografiju?”, upita Niki.
„Pa u romanu!”
,,U kom romanu?”
„Onom koji sam kupio na internetu pre nekoliko dana”, objasni on zaputivši se ka izlogu.
Zinuvši od čuđenja, Niki i Sebastijan krenuše za njim.
„Vrlo fina stvar”, nastavi on. „Jedan prodavač ponudio mi ga je po ceni upola manjoj od prave vrednosti.”
On pažljivo podiže zaštitno staklo i uze knjigu s elegantnim roze-crnim omotom.
„Ograničeno izdanje Ljubavi u doba kolere Gabrijela Garsije Markesa. U svetu postoji samo trista pedeset primeraka koje je autor potpisao.”
Nepoverljiv, Sebastijan pregleda knjigu. To je bio njegov poklon za Niki, nakon noći koju su proveli u malom hotelu u Bit o Kaju. Nakon razvoda se baš i nije pokazao kao fer igrač. Obuzet potrebom da negira svoju ljubav, zahtevao je i knjigu koja je tad dostizala i po nekoliko hiljada dolara na internet aukcijama. Ali kako je ta knjiga mogla da se nađe u ovoj knjižari kada ju je on čuvao kući, na Menhetnu, u sefu?
„Ko vam je prodao ovu knjigu?”
„Izvesni Sebastijan Larabi”, pojasnio je knjižar nakon što je izvukao sveščiću iz džepa na džemperu. „Tako mi je barem prodavač saopštio u imejlu.”
„To je nemoguće! Ja sam Larabi i ja vama ništa nisam prodao!”
„Ako je tako, onda je neko ukrao vaš identitet, ali ja tu ništa ne mogu.”
Zabezeknuti, Niki i Sebastijan pokunjeno razmeniše poglede. Šta je značila ova nova zagonetka? Kojim putem je sada trebalo da krenu? Niki uze lupu s kase i pogleda fotografiju pažljivije. Sunce je zalazilo na nebu purpurne boje. Na fasadi muzeja Orse uočavala su se dva velika časovnika koja su pokazivala pola sedam. Mesto, vreme. Tiljerije, 18 h i 30 min. To je možda bio još jedan sastanak…
Ona zausti da podeli svoja zapažanja sa Sebastijanom, ali neko otvori vrata knjižare. Podigoše pogled ka pridošlici. Mlada plavuša u farmerkama i kožnoj jakni.
Policajka koja je prethodnog dana pokušala da ih uhapsi na brodu…

46.

Fantomi i anđeli.

Čudno ime za knjižaru, pomisli Konstansa gurajući teška gvozdena vrata. Jedva da je kročila nogom u radnju kada je ugledala zidove prekrivene knjigama, koji su oblikovali čudesan lavirint znanja. Podiže pogled ka policama i spazi i troje ljudi. Krupni starac, čije lice su skoro progutale debele naočare od kornjačevine, razgovarao je pored kase s dvoje klijenata. Oni razmeniše poglede. Jedva da je imala vremena da ih prepozna, oni su se već dali u beg.
Larabijevi!

Izvuče pištolj iz futrole i krenu za njima. Knjižara je bila dugačka više od dvadeset metara. Da bi osigurali put ka izlazu, Amerikanci su prevrtali sve za sobom: police, izloge, ukrase, lampe, lestvice, ormane s policama. Mlada policajka skoči preko kauča, ali nije mogla da izbegne masivni drveni tabure koji je Niki bacila ka njoj. Kao poslednje sredstvo odbrane, ona pokri lice laktom kako bi izbegla predmete koji su leteli ka njoj. Stolica silovito udari u njenu podlakticu i ona ispusti oružje uz bolni krik.
Gadura! razbesnela se dok je podizala s poda zig zauer.
Vrata u samom dnu radnje vodila su ka malom produženom zapuštenom dvorištu. Jureći za Larabijevima, Konstansa se popela uz zidić koji je gledao na Ulicu Žila Valesa. Tada joj se samopouzdanje vratilo jer je imala begunce na nišanu.
„Ni korak dalje!”, povikala je.
Pošto su Amerikanci ignorisali njeno upozorenje, pucala je u vazduh da ih uplaši. Međutim, bez ikakvog efekta. Sunce je već bilo visoko na nebu. Zaslepljena svetlošću, postavila je dlan iznad čela. Primetila je njihove siluete kako zalaze za ugao ulice. Konstansa nastavi da trči, rešena da uhapsi Larabijeve po svaku cenu.
Ostajući bez daha, s oružjem u ruci, uđe u garažu Pelisjea, koja se nalazila na uglu sa Ulicom Pola Bera. Otvoren ka trotoaru, hangar je skrivao desetak motorizovanih rikši. Od pre nekoliko meseci, ovi tricikli tipični za Indiju i Tajland, umnožavali su se na ulicama prestonice, zabavljajući turiste i pojedine Parižane. Poredana jedna pored drugih, egzotična vozila čekala su na remont, punjenje gorivom ili popravku.
„Izađite odatle!”, viknu Konstansa hodajući polako s prstom na okidaču.
Što je više odmicala, svetlost je bivala sve slabija, a skladište je osvajala pomračina. Spotakla se na kutiju s alatom i umalo nije pala. Iznenada ču zvuk motora i okrenu glavu. Uperi pištolj ka mašini, ali rikša je jurila pravo na nju. Ona se baci na zemlju, zakotrlja se i pridiže u jednom skoku. Za volanom je bila Larabijeva dodavala je gas! Ovoga puta, Konstansa odustade od upozorenja i opali pravo u vetrobran, koji se razlete u paramparčad, ali begunci se nisu zaustavili. Poče da trči za njima nekih dvadesetak metara, ali je bez vozila to bila unapred izgubljena trka.
Sranje!

Parkirala je kupe ispred izloga knjižare. Jurnula je ka svom automobilu, bacila se na kožno sedište i krenula s punim gasom. Na jednom kratkom delu puta vozila je u nedozvoljenom smeru, kako bi se što pre dočepala Ulice Pola Bera.
Ni traga od Larabijevih.
Smiri se…

Držeći čvrsto jednom rukom volan, a drugom menjač, ona skrenu u podzemni prolaz koji seče perifernu brzu saobraćajnicu. Kupe izlete iz tunela i u punoj brzini ulete u 18. arondisman.
Vozeći dugom i pravom Bineovom ulicom, Konstansa još više ubrza i, sa olakšanjem, primeti motornu rikšu. Ušavši u Ornanov bulevar, znala je da je najteži deo posla iza nje: vozila je sportski automobil s dvesta konja dok su se Larabijevi vukli u rikši brzinom anemičnog puža. Nemaju kud!
Grčevito je stegla volan i usredsredila se na put. Saobraćaj je bio prohodan, a bulevar širok poput osmanovskih glavnih saobraćajnica. Konstansa je ubrzala kako bi što pre stigla begunce. Rikša je ličila na skuter s klupicom pozadi, koja je bila pokrivena krovom. Niki je sedela na sedištu, dok se Sebastijan držao za krov krntije.
Sačuvaj hladnokrvnost…

Obišla je tricikl da bi mu naglo presekla put, ali je Niki izbegla blokadu skrenuvši u traku rezervisanu za javni saobraćaj.
Konstansa opsova okrećući vozilo pod ručnom. Brzo pređe razmak koji ju je delilo od begunaca, ali Larabijevi prođoše kroz crveno na raskrsnici kod Trga Albera Kana. Da ne bi mnogo zaostala, ona se probi na silu, izazvavši nagla kočenja i hor sirena.
Sustigla je rikšu na početku Ulice Emel. Ona je bila uža, jednosmerna, ali je saobraćaj bio ispresecan radovima na više mesta. Barijere, ograde s rešetkama, privremeni semafori, odvojene trake, skele, zaštitne mreže na fasadama: sve se udružilo protiv njenog kupea.
Zaglavljena u saobraćaju, Konstansa je bila besna što nema sirenu i rotaciono svetlo. Legla je na sirenu kupea i prešla na trotoar kako bi se izvukla iz gužve. Radnici na jednom od gradilišta su je psovali, ali ona je nastavila da izvodi slalom, koristeći snagu svog vozila da se vrati na ulicu. Pomislila je da uzme telefon i traži od Bocarisa da pošalje pojačanje, ali odustala je od toga. Ovakva vožnja zahtevala je svu pažnju.
Rikša se s lakoćom provlačila između vozila, ali nedostajala joj je brzina. Pošto nije mogla da se kreće brže od toga, nije ni mogla da umakne RCZ-u. Konstansa je još jednom uspela da sustigne tricikl. Mislila je da ih ima u šaci, a onda je ugledala Sebastijana kako demontira krov od tkanine i metala.
Neće valjda…

Dok je Konstansa postajala svesna opasnosti, Larabi je otkačio krov i bacio ga na njen vetrobran.
Pazi!

Mlada žena gurala je kolica na trotoaru i upravo je krenula preko pešačkog prelaza na drugu stranu. Konstansa ju je videla u poslednjem trenutku. Naleže na pedalu za kočenje i okrenu volan iz sve snage, za dlaku izbegavši dečja kolica. Vozilo je izgubilo kontrolu i snažno udarilo u trotoar. Branik se otkačio s jedne strane, primoravši Konstansu da zakoči u poslednjem trenutku. Izađe na asfalt, pomeri rikšin krov koji se zaglavio na brisačima i jednim udarcem noge odvali branik iz ležišta. Mogla je da nastavi dalje.
Očigledno, Larabijevi su bili vešti…
Međutim, otpor ju je samo podsticao. Kao igra mačke i miša, iz koje će ona nužno izaći kao pobednik: s maksimalnom brzinom od trideset kilometara na sat, tricikl neće moći da beži doveka. Držeći nogu na gasu, Konstansa je ponovo krenula u poteru. Dok su oba vozila ulazila u Kistinovu ulicu, RCZ je udario u zadnji deo majušnog tricikla baš kada je turistički vozić s Monmartra pristizao s desne strane. Niki je izgubila kontrolu nad rikšom i udarila u jedan od vagona turističkog vozića. Konstansa se zaustavi nasred ulice i iskoči iz kupea ne otvarajući vrata. Izvadi pištolj, steže prste oko drške i uperi cev ka triciklu.
„Izađite iz vozila s rukama na potiljku!”, viknu.
Ovoga puta imala ih je u šaci.

47.

„Brzo!”, naredi Konstansa.
Ispruženih ruku, čvrsto je stezala zig zauer, držeći Sebastijana Larabija i njegovu bivšu ženu na nišanu.
Ona baci jedan žustri pogled oko sebe, procenjujući situaciju.
Na prvi pogled, u vozu nije bilo dece. Sudar je bio spektakularan, ali niko od putnika nije ozbiljno povređen. Jedan Japanac žalio se na bol u ramenu, neka žena držala se za koleno, a tinejdžer masirao vrat. Iako su povrede bile neznatne, svi su bili preplašeni. Više straha nego štete.
Konstansa je pomerala pogled, prelazeći s Larabijevih na mesto udesa.
Nakon početnog zaprepašćenja, šok je polako nestajao. Kako digitalna kultura nalaže, čim su došli sebi, ljudi su zgrabili mobilne telefone neki da pozovu pomoć, drugi da se jave porodici, ali većina da snimi scenu.
Takve reakcije odgovarale su Konstansi: za manje od jednog minuta, dobiće pojačanje koje je čekala.
Primičući se svojim zatočenicima, mlada policajka izvadi par lisica iz džepa farmerki. Ovoga puta neće dozvoliti da joj Larabijevi pobegnu. Obećala je sebi da će im i na najmanji pokret pucati u noge.
Zaustila je da ponovi upozorenje, ali vilica joj se ukoči. Njene ispružene ruke iznenada počeše da drhte, a tlo da izmiče pod nogama.
Ne sad…

Naleti stresa tokom potere izazvali su novu krizu…
Pokušala je da proguta pljuvačku i oslonila se na vrata vozila da se ne bi srušila. Dah joj posta isprekidan, nevidljivi teret pritisnu joj grudi, a krupne graške znoja krenuše niz lice. Držeći sve vreme oružje u ruci, ona obrisa lice rukavom jakne, boreći se da ne izgubi tlo pod nogama. Užasna mučnina nagrizala joj je želudac, zujalo joj je u ušima i vid joj se mutio.
Uložila je poslednji napor da zadrži pištolj u rukama, ali svet oko nje je lelujao.
Zatim sve postade crno i ona se onesvesti.

48.

Južni Bruklin


Naselje Red Huk


6 h ujutru


Lorenco Santos parkirao se na trotoar ispred Nikinog stana u zgradi od crvene cigle. Ugasio je motor i uzeo cigaretu iz jakne. Prinese je usnama, upali i potom sklopi oči uvlačeći prvi dim. Opor ukus duvana preplavi mu grlo, donoseći smirenost koja je bila kratkog daha. Nervozan, udahnu još jednu dozu nikotina, pogleda prikovanog za upaljač s poklopcem od belog zlata, koji mu je poklonila Niki. Poigrao se elegantnom pravougaonom kutijom ukrašenom njenim inicijalima i lepom futrolom od krokodilske kože. Zatim je, zagledan u neku neodređenu tačku, više puta udario po upaljaču, zabavljajući se metalnim zvukom koji je nastajao pri svakom otvaranju reljefastog poklopca.
Šta mu se dešava?
Proveo je još jednu besanu noć u kancelariji, iznuren, progonjen slikom žene koju voli, a koju je zamišljao u zagrljaju drugoga. Nije imao nikakvih vesti o njoj već 24 sata i to ga je izluđivalo. Strast ga je proždirala, noseći sve na svom putu. Ludeo je od prevelike ljubavi, a to ga je uništavalo, malo-pomalo. Bio je svestan da je ta žena toksična, da je njen uticaj na njegovu karijeru i život potencijalno fatalan, ali bio je uhvaćen u zamku, dotučen i nesposoban da se vrati korak nazad.
Popušio je cigaretu do filtera, bacio opušak kroz prozor, a zatim izašao iz Fordovog krauna i ušao u nekadašnju fabriku pretvorenu u stanove.
Popeo se stepeništem sve do pretposlednjeg sprata i otvorio vatrostalna vrata pomoću svežnja ključeva koji je pokupio prilikom poslednje posete.
Te noći imao je otkrovenje: ako želi da pojača izglede da sačuva Niki, mora najpre da pronađe njenog sina. Morao je da uspe u onome gde je Sebastijan Larabi očigledno podbacio. Ukoliko bi uspeo da spase Džeremija, Niki bi mu bila večno zahvalna.
Dan još nije svanuo. On uđe u salon i pritisnu prekidač. U stanu je bilo ledeno. Da bi se zagrejao, skuvao je kafu, zapalio još jednu cigaretu i popeo se na sprat. Petnaestak minuta pretraživao je svaki kutak Džeremijeve sobe, ali nije pronašao ništa korisno, osim mobilnog telefona, koji je derle ostavilo na svom radnom stolu. Prvi put ga nije primetio, ali sada mu se to učinilo čudnim. Današnji tinejdžeri ni u klozet ne idu bez mobilnog, a Džeremi je još imao i smartfon, tako da ga je ta zaboravnost čudila. Uzeo je telefon. Pošto nije imao lozinku, iskoristio je nekoliko minuta da pretraži aplikacije s igricama. Onda je naleteo na nešto vrlo zanimljivo: program za diktafon. Znatiželjan, on pregleda sačuvane snimke aplikacije i otkri niz numerisanih fajlova, koji su u svom nazivu sadržali ime koje se ponavljalo: DrMarionKrejnl
DrMarionKrejn2

(…)

DrMarionKrejn l0

Santos se namršti. Ime mu je bilo poznato. On pusti prvi snimak i odmah se seti odakle. Kada se Džeremi pojavio na sudu, sudija je njegovoj društvenokorisnoj kazni dodao i obavezno psihološko savetovanje. Psiholog Marion Krejn bila je određena da radi s njim. A dečak je snimio sve seanse!
Ali zašto? Da li je to neovlašćeni snimak ili je to bio deo terapeutskog procesa?
Nije ni bitno, na kraju krajeva, pomisli policajac, sležući ramenima. Poput nekog voajera, on bez ustezanja presluša snimke na kojima je tinejdžer razotkrivao svoju porodičnu intimu.
Dr Krejn: Da li bi mogao da mi ispričaš nešto o svojim roditeljima, Džeremi?
Džeremi: Moja majka je genijalna. Uvek je dobre volje, optimista i uliva poverenje. Čak i kada ima problema, ona to ne pokazuje. Šali se, duhovita je. Svemu prilazi s dozom humora. Još dok smo bili deca, moja sestra i ja, ona nas je preoblačila u likove iz priča i pravila predstave da bi nas zabavila.
Dr Krejn: Ona te, dakle, razume? Možeš da pričaš s njom o svim problemima?
Džeremi: Pa da, ona je baš kul. Umetnica je i poštuje tuđu slobodu. Pušta me da izlazim, veruje mi. Poznaje moje najbolje drugare. Puštam joj moje kompozicije na gitari. Zanima je moja strast za filmom…
Dr Krejn: Da li je ona trenutno s nekim u vezi?
Džeremi: Da, s jednim pandurom. Tip je mlađi od nje. Zove se Santos. Pravi majmun…
Dr Krejn: Ti ga, reklo bi se, ne voliš mnogo?
Džeremi: Baš ste pronicljivi…
Dr Krejn: Zašto?
Džeremi: Zato što je on, u poređenju s mojim ocem, običan bednik. Osim toga, ta veza neće potrajati.
Dr Krejn: Zašto si tako siguran u to?
Džeremi: Zato što ona menja dečka na svakih šest meseci. Treba da shvatite nešto, doco: moja majka je lepa. Zaista lepa. Ima neku vrstu privlačnosti koja izluđuje tipove. Gde god da ode, nikad ne omane: muškarci se okreću za njom, a u očima im zasija primitivni nagon lovca. Znam i zašto. Tipovi jednostavno polude. Kao onaj vuk iz crtanih filmova Teksa Ejverija ispadne im jezik, iskoče im oči. Shvatate?
Dr Krejn: A tebi to smeta?
Džeremi: Njoj to smeta. Ili se barem pravi da joj smeta. Ja mislim da to nije tako jednostavno. Ne morate da budete psiholog da biste shvatili da joj je to potrebno kako bi bila sigurnija u sebe. Mislim da ju je moj otac baš zbog toga ostavio…
Dr Krejn: Hajde da pričamo o tvom ocu…
Džeremi: Prosto je: prvo, on je sušta suprotnost mojoj majci. Ozbiljan, rigidan, racionalan. Voli red, za sve ima plan. S njim nema mnogo zabave, to je sigurno…
Dr Krejn: Da li se dobro slažeš s njim?
Džeremi: Ne baš. Pre svega, retko se viđamo od razvoda. A drugo, mislim da se on nadao da ću se više truditi u školi. Da ću biti kao Kamila. On je veoma obrazovan, ne mislim samo na školu. Zna sve o svačemu: o politici, istoriji, ekonomiji. Uostalom, moja sestra ga zove Vikipedija…
Dr Krejn: Da li te muči pomisao da ćeš ga razočarati?
Džeremi: Ne baš. Možda malo…
Dr Krejn: Da li te zanima njegov posao?
Džeremi: Njega smatraju jednim od najumešnijih graditelja violina na svetu. On pravi violine koje su bolje od Stradivarijevih, mislim da to nešto vredi. Zarađuje puno love, ali ja mislim da je njega, u stvari, baš briga i za violine i za novac.
Dr Krejn: Ne razumem.
Džeremi: Mislim da je mog oca baš briga za sve. Mislim da je ljubavna epizoda s mojom majkom jedini period kada je zaista bio srećan. Ona je unela fantaziju koja nedostaje u njegovom životu. Otkad su se razišli, kao da je ponovo počeo da živi u crno-belom svetu…
Dr Krejn: Ipak, on deli život s drugom ženom, zar ne?
Džeremi: Da, s Natalijom, ona je balerina. Pravi kostur. Viđa je tu i tamo, ali ne žive zajedno, a mislim da on to i ne planira.
Dr Krejn: Kada si se poslednji put osećao bliskost sa svojim ocem?
Džeremi: Ne znam više…
Dr Krejn: Potrudi se, molim te.
Džeremi: Možda leta kada sam imao sedam godina… Išli smo porodično u obilazak nacionalnih parkova: Josemiti, Jeloustoun, Veliki kanjon… baš super putovanje. Prešli smo cele Sjedinjene Države. To je bio poslednji raspust pre razvoda.
Dr Krejn: Da li se sećaš nečeg posebnog?
Džeremi:Da… Jednog jutra smo išli na pecanje samo nas dvojica i on mi je ispričao kako je upoznao moju majku. Zašto se zaljubio u nju, kako se našao s njom u Parizu i kako je znao šta treba da učini da ga ona zavoli. Sećam se da je izgovorio rečenicu: „Kada nekoga zaista voliš, nijedna tvrđava nije neosvojiva.” To dobro zvuči, ali nisam siguran da je tačno.
Dr Krejn: Možemo li da razgovaramo o razvodu tvojih roditelja? Za tebe je to bio težak period, zar ne? Videla sam u tvom školskom dosijeu da si imao poteškoća da naučiš da čitaš, čak i da si patio od disleksije…
Džeremi: Da, bio sam očajan zbog razvoda. Nisam verovao da razvod potrajati. Mislio sam da je to samo trenutna svađa i da će s vremenom oboje napraviti po korak dobre volje i da će se pomiriti. Ali to ne ide tako. Što više vremena prolazi, ljudi se sve više udaljavaju i postaje sve teže obnoviti vezu.
Dr Krejn: Ako su se tvoji roditelji razveli, to je zato što nisu više bili srećni zajedno.
Džeremi: To su gluposti! Mislite li da su sada srećniji? Moja majka guta pilule, a otac je tužan da tužniji ne može biti. Jedina osoba koja može da ga nasmeje i dalje je moja majka. Na mnogim fotografijama, iz perioda pre razvoda, oboje se smeju. Svaki put kada gledam te slike, meni krenu suze. Ranije smo bili prava porodica. Ujedinjena, spojena. Ništa nas nije doticalo…
Dr Krejn: Znaš li da je to klasičan fenomen?
Džeremi: Šta?
Dr Krejn: Da deca iz razvedenih brakova idealizuju svoje roditelje kao par. Ti nisi Kupidon, Džeremi. Ne treba da gajiš nadu da ćeš ih opet videti zajedno. Moraš da staviš tačku na prošlost i prihvatiš realnost kakva jeste. Razumeš li šta želim da kažem? Ne treba da se mešaš u ljubavni život svojih roditelja. Ne možeš ponovo da ih spojiš Džeremi: Ali ako ne mogu ja, ko će onda?
Mladićevo pitanje ostalo je bez odgovora. U tom trenutku, Santosu je zazvonio telefon, grubo ga odvojivši od intimnosti psihoanalitičke seanse. On pogleda ekran. Pozivni broj odgovarao je stanici Njujorške policije.
„Santos”, reče on javljajući se,
„Keren Vajt, nadam se da vas nisam probudila, poručniče.”
Antropolog iz 3. policijske stanice. Najzad…
„Imam dobre vesti za vas”, nastavi ona.
Policajac oseti nalet adrenalina. Već je napustio sobu i silazio niz stepenice ka prizemlju.
„Zaista?”
„Verujem da sam identifikovala poreklo tetovaže s vašeg leša.”
„Jeste li u stanici? Jeste! Dolazim!”, reče zatvarajući za sobom vrata.

49.

Kada se Konstansa osvestila, iznenadila se što se nalazi… u svom krevetu.
Nije imala na sebi ni cipele, ni jaknu, ni futrolu za pištolj. Zavese u sobi bile su navučene, a vrata poluotvorena. Osluškujući, čula je glasove koji šapuću u dnevnoj sobi. Ko ju je doveo kući? Bocaris? Hitna pomoć? Vatrogasci?
Ona s teškoćom proguta pljuvačku. Jezik joj je bio lepljiv kao da je žvakala papir, ruke i noge ukočene, a dah kratak. Oštar, probadajući bol pulsirao joj je u desnoj slepoočnici. Pogledala je koliko je sati na radio-budilniku podne. Bila je u nesvesti duže od dva sata…
Pokušala je da ustane, ali desna strana tela bila joj je teška, bolna i utrnula. Iznenada je shvatila da je vezana za uzglavlje kreveta!
Besna, počela je da se otima, ali to je samo uzbunilo njene otmičare.
„Calm down!” rekla je Niki ulazeći u sobu s čašom vode u ruci.
„ What the fuck are you doing in my house! 33“, zaurla Konstansa.
„Nismo imali gde drugde da odemo.”
Konstansa se uspravi na jastuku kako bi došla do daha.
„Kako ste znali gde živim?”
„Našli smo obrazac za pošiljke u vašem novčaniku. Očigledno ste se skoro preselili. Lepa gajba, inače…”
Mlada policajka odmeri Amerikanku pogledom. Bila je otprilike njenih godina. Isto lepo i koščato lice, isti prodoran pogled, isti podočnjaci koji su odavali stres i umor.
„Slušajte, plašim se da ne razumem sasvim vaše motive. Ako se uskoro ne javim, moje kolege će se svakog minuta pojaviti ovde. Kuća će biti opkoljena…”
„Ne verujem u to”, reče Sebastijan ulazeći u sobu.
Konstansa s gorčinom shvati da je pod rukom držao njen medicinski dosije.
„Niste imali pravo da kopate po mojim stvarima!” pobunila se.
„Veoma mi je žao što ste bolesni, ali sam potpuno siguran da niste na zvaničnom zadatku”, odgovori on smireno.
„Stavljate sami sebi prst u oko.”
„Zaista? Od kada panduri voze lične automobile dok su na zadatku?”
Konstansa ne odgovori ništa. Sebastijan nije odustajao:
„Od kada policijski kapetan kreće sam u intervenciju, bez ekipe za podršku?”
„Trenutno imamo problema s brojem zaposlenih”, odgovori ona prkosno.
„Ah da, zaboravio sam… Takođe sam našao kopiju i vašeg otkaznog pisma, u jednom fajlu na vašem računaru.”
Konstansa primi i ovaj poslednji udarac. Suvog grla, ona nevoljno prihvati čašu vode koju joj je pružila Niki. Slobodnom rukom protrljala je kapke, očajna što je potpuno izgubila kontrolu nad situacijom.
„Treba nam vaša pomoć”, priznade Niki.
„Moja pomoć? A šta očekujete od mene? Da vam pomognem da napustite zemlju?”
„Ne”, ispravi je Sebastijan. „Da nam pomognete da nađemo svoju decu.”
Niki i Sebastijanu trebalo je više od jednog sata da Konstansi ispričaju detalje niza događaja, koji su njihove živote preokrenuli naglavačke za samo nekoliko dana. Sedeći za kuhinjskim stolom, oni su zajedno popili dva puna čajnika japanskog zelenog čaja i ispraznili kutiju galeta sen mišel.
Pod utiskom njihove priče, Konstansa je hvatala beleške tokom celog razgovora, ispisavši desetak strana u školskoj svesci.
Iako joj je Sebastijan privezao nogu za stolicu, osećala je da se odnos snaga uporno menja u njenu korist. Ne samo da su se dvoje Amerikanaca upleli u priču koja bi mogla da ih smesti iza rešetaka do kraja života, već su bili i očajni zbog nestanka blizanaca.


Kada je Niki završila s pričom, mlada policajka je jednom duboko uzdahnula. Priča Larabijevih bila je neverovatna, ali njihova tuga mogla se osetiti na kilometar. Protrljala je potiljak i primetila da je migrena postala blaža, mučnina nestala, a telo povratilo snagu. Lekovito svojstvo istrage…
„Ako zaista želite da učinim nešto za vas, najpre morate da me odvežete!”, naredi ona autoritativno. „Zatim bi trebalo da analiziram snimak otmice vašeg sina.”
Sebastijan je posluša i oslobodi je iz lisica. Za to vreme, Niki je otvarala Konstansin računar i povezivala se na svoju poštu kako bi prenela snimak na
hard-disk.
„Evo šta smo dobili”, reče puštajući snimak.
Konstansa pogleda jednom film od četrdesetak sekundi, a zatim ga odmah pusti još jednom zaustavljajući snimak u strateški bitnim momentima.
Niki i Sebastijan nisu gledali u ekran, već u lice osobe u koju su položili svoje poslednje nade.
Koncentrisana, Konstansa je još jednom pustila usporeni snimak, a onda ga je isključila:
„Ovo je izmišljotina!”
„Kako?”, reče Sebastijan.
Konstansa je pojasnila svoju misao:
„Ovaj film je montaža. Dobro, možda nije, ali definitivno nije snimljen na stanici Barbes.”
„Ali…”, usprotivila se Niki.
Konstansa podiže ruku da bi je prekinula.
„Kada sam došla u Pariz, živela sam četiri godine u maloj sobi za služavke u Ulici Ambroaz-Pare, preko puta bolnice Lariboazjer. Putovala sam metroom sa stanice Barbes-Rošešuar barem dvaput dnevno.”
„I?”
Policajka pritisnu pauzu da bi zaustavila sliku.
„Dve linije prolaze kroz Barbes“, objasni. „Broj 2, čiji je peron na otvorenom, i broj 4, koja je u podzemlju.”
Ona svojim penkalom pokaza tačku na ekranu i nastavi da obrazlaže:
„Na ovom snimku stanica očigledno nije na otvorenom. Može, dakle, biti samo linija 4…”
„Slažemo se”, potvrdi Sebastijan.
„Ali stanica linije broj 4 poznata je po velikom nagibu i ogromnom svodu u pravcu perona, što je vrlo neuobičajeno.”
„To ovde nije slučaj”, složi se Niki.
Sebastijan približi lice ekranu. Njegova ekskurzija do Barbesa i nesrećni susret s dilerima švercovanih cigareta ostavili su mu brojne bolne uspomene, ali uopšte se nije sećao tačnog izgleda stanice.
Konstansa otvori svoj mejl.
„Postoji nepogrešiv način da saznamo gde je ovaj film snimljen”, reče ona i poče da sastavlja mejl.
Objasnila je da želi da pošalje video svom kolegi, komesaru Marešalu,
koji je upravljao regionalnim ogrankom saobraćajne policije, službe koja je upravljala i Brigadom za železničku mrežu.
„Frank Marešal poznaje pariški metro kao svoj džep. Sigurna sam da će znati o kojoj se stanici radi.”
„Pazite, bez nameštaljki!” zapreti Sebastijan nagnuvši se nad njenim ramenom. „Mi nemamo više šta da izgubimo. Ne pokušavajte da nas izradite, inače… Uostalom, pre samo tri sata pokušavali ste da nas uhapsite. Zašto biste iznenada bili spremni da nam pomognete?”
Konstansa slegnu ramenima i kliknu na ikonu za slanje.
„Zato što verujem u vašu priču. I budimo realni vi zaista više nemate drugog izbora osim da mi verujete…”

50.

Konstansa je pušila cigaretu za cigaretom iščitavajući beleške. Poput studenta udubljenog u zapise s predavanja, podvlačila je, zaokruživala, crtala šeme sa strelicama, da bi podstakla misli, da bi došla do nečega nevidljivog, ali očiglednog.
U glavi joj se postepeno gradio jedan mogući scenario, sve dok nije postao gotovo jedini verovatan. Zvono na njenom telefonu prekide je u razmišljanju. Pogledala je ekran: komesar Marešal.
Ona se javi, a zatim uključi spikerfon da bi Niki i Sebastijan mogli da prate razgovor. Marešalov zavodnički i samouvereni glas odzvonio je prostorijom:
„Hello, Konstansa!”
„Zdravo, Frank.”
„Jesi li konačno rešila da prihvatiš moj poziv na večeru?”
„Da, naravno, biće mi veoma drago da najzad upoznam tvoju ženu i decu.”
,,A, ali ne… ma znaš šta sam hteo da kažem…”
Konstansa odmahnu glavom. Marešal je bio njen instruktor u Kan Eklizu34. Bili su u vezi pred sam kraj njene obuke. Strastvena i destruktivna veza. Svaki put kada je pretila da će prekinuti, Frank se zaklinjao da će se razvesti od žene. Ona mu je dve godine verovala, a zatim ga je, umorna od čekanja, napustila.
Ipak, Frank je ostao veran svojoj navici. Nije moglo da prođe ni šest meseci, a da on ponovo ne okuša sreću, iako su do sada svi pokušaji bili uzaludni:
„Slušaj, Frank, nemam puno vremena za šalu sada.”
„Molim te, Konstansa, ostavi mi…”
Ona ga prekinu suvim tonom:
„Pređimo na stvar, hoćemo li? Film koji sam ti poslala nije snimljen bezbednosnom kamerom na Barbesu, zar ne?”
Marešal uzdahnu razočarano, a onda odgovori profesionalnim tonom:
,,U pravu si. Čim sam video snimke, odmah sam znao da su napravljeni na fantomskoj stanici.”
„Fantomskoj stanici?”
„Malo ljudi to zna, ali mreža metroa obuhvata i neke stanice koje se ne pojavljuju na mapama”, objasni Marešal. „Često je reč o stanicama koje su zatvorene posle Drugog svetskog rata i nikada više nisu otvarane. Da li si, na primer, znala da postoji stanica tačno ispod Marsovih polja?”
„Ne”, reče Konstansa.
„Kada sam odgledao sekvence više puta, zaključio sam da je tvoja fantomska stanica definitivno mrtvi peron na stanici Port de Lila.”
„Šta zoveš mrtvim peronom?
„Na liniji 11, na stanici Port de Lila, postoji peron koji je zatvoren za saobraćaj od 1939. On ponekad služi za obuku vozača ili testiranje novih vagona, ali uglavnom ga iznajmljuju za snimanje filmskih scena ili reklama, čija se radnja dešava u pariškom metrou.”
„Jesi li ti to ozbiljan?”
„Apsolutno. S vremenom, mrtvi peron razvio se u pravi filmski studio. Potrebno je samo da dekorateri promene plakate i tablu sa imenom stanice i stvore iluziju bilo koje stanice, u bilo kojem vremenu. Tu je Žene snimio scene iz Amelije Pulen, a braća Koen kratkometražni film o Parizu…”
Konstansa oseti kako je obuzima uzbuđenje.
„Siguran si da je moj filmić tamo snimljen?”
„Utoliko sigurniji što sam prosledio tvoj fajl službeniku u transportnom preduzeću koji je zadužen za filmove. Potvrdio je da je to snimljeno kod njih.”
Brz, inteligentan, efikasan: Frank je možda bio prostak, ali i prokleto dobar policajac…
„Uostalom, tip se savršeno seća snimanja jer je to bilo prošlog vikenda”, pojasnio je Marešal. „Tokom dva dana, peron je bio na raspolaganju učenicima filmske škole koja se zove Otvoreni konzervatorijum francuskog filma.”
„Jesi li i njih zvao?”, pitala je Konstansa.
„Naravno. Čak sam otkrio i autora tvog filma, ali da bi saznala ime tog šaljivdžije, moraćeš da pristaneš na večeru sa mnom.”
„To je ucena!”, pobuni se ona.
,,I meni liči baš na to”, priznao je. „Kada nešto zaista želimo, sva su sredstva dozvoljena, zar ne?”
,,U tom slučaju, možeš da se nosiš. Doći ću do informacije sama.”
„Kako želiš, draga moja…”
Spremala se da prekine kada joj je Sebastijan grubo prodrmao rame i tiho izgovorio:
„Prihvatite!”
Niki se pridruži zahtevu bivšeg muža kuc-kajući po okviru ručnog sata Konstansi ispred nosa.
„Okej, Frank”, uzdahnu, „pristajem da večeram sa tobom.”
„Obećavaš mi?”
„Časna reč!”, dodade ona.
Zadovoljan, Marešal saopšti rezultate svoje istrage:
„Direktorka konzervatorijuma rekla mi je da su u njenoj školi trenutno američki studenti u okviru školske razmene, uglavnom učenici slične njujorške ustanove s kojom je škola zbratimljena.”
„I neko od američkih studenata snimio je taj film?”
„Da. Kratkometražni film u okviru dela posvećenog Alfredu Hičkoku pod naslovom 39 sekundi. Aluzija na 39 stepenika…”
„Hvala, gospodine profesore, poznajem i ja klasike… Imaš li ime tog studenta?”
„Zove se Sajmon. Sajmon Tarner. Smešten je u Međunarodnom univerzitetskom naselju, ali ako nameravaš da ga saslušaš, savetujem ti da požuriš jer se večeras vraćaju u SAD.”
Čim je čula momkovo ime, Niki se ujede za usnu da ne bi vrisnula.
Konstansa završi razgovor i okrenu se ka njoj.
„Poznajete ga?”
„Naravno! Sajmon Tarner je Džeremijev najbolji prijatelj!”
S laktom na stolu i bradom naslonjenom na desnu ruku, Konstansa je na trenutak ostala zamišljena, a zatim reče:
„Mislim da treba da priznate ono što je očigledno. Vaš sin je simulirao sopstvenu otmicu.”

51.

„Budalaštine!”, viknu Sebastijan izbezumljeno.
Konstansa se okrenu ka Amerikancu.
„Razmislite… Ko bi mogao lako da dođe do vaše kreditne kartice i sefa? Ko zna koji broj odela nosite?”
Graditelj violina klimnu glavom, nemoćan da prihvati činjenice.
Konstansa nastavi da ga zasipa pitanjima, naizmenično odmeravajući i Niki i njenog bivšeg muža:
„Ko je znao za vaše prvo romantično putovanje u Pariz? Ko je bio dovoljno upućen u vašu odlučnost i istrajnost da bi znao da nećete oklevati da sednete u avion i dođete u Francusku da tražite sina, ko je znao da ćete uspeti da odgonetnete zagonetku Mosta umetnosti i misteriju katanca?”
Nikino lice se izobliči.
„Kamila i Džeremi…”, priznade ona. „Ali zašto bi to učinili?”
Konstansa je okrenula glavu ka prozoru. Pogled joj se izgubio u daljini, a glas joj je već zvučao manje odlučno:
„Roditelji su mi se razveli kada mi je bilo četrnaest godina”, prisećala se. „To mi je možda bilo najteže doba u životu, obeleženo dubokom patnjom i preispitivanjem svega u šta sam verovala…”
Zapalila je cigaretu polako i povukla dugačak dim, a onda nastavila:
„Mislim da se većina dece razvedenih roditelja potajno nada da će jednoga dana njihovi roditelji biti ponovo zajedno i…”
Odbijajući tu pretpostavku, Sebastijan je naglo prekide:
„Vaše nagađanje je bez osnova. Zaboravljate kokain, uništen stan, ubistvo Drejka Dekera! Da ne govorimo o poluludoj grdosiji od čoveka koji je hteo da nas ubije!”
,,U pravu ste, moja teorija ne može sve da objasni”, priznade policajka.

52.

„Uđite, poručniče”, pozva ga Keren Vajt podižući pogled s njegovog dosijea.
Santos gurnu vrata kancelarije sudskog antropologa, a devojka ustade da bi ubacila kafu u aparat na polici.
„Espreso?”
„Što da ne”, odgovori joj posmatrajući jezive slike na zidu.
Podbula i isečena lica, iskasapljena tela, posekotine, usta iskrivljena kricima užasa…
Santos skrenu pogled sa stravičnih prizora i netremice pogleda devojku dok je spremala dve kafe.
U tesnoj suknji, s malim okruglim naočarama, strogog izgleda i visoko podignute punđe, Keren Vajt ličila je na nekadašnje učiteljice. Iako su je prozvali Mis Skeleton, brojne kolege sanjarile su o njoj. Njen zadatak u Njujorškoj policiji bio je da identifikuje ljudske ostatke: kosti, zube ugljenisana tela, leševe u poodmaklom stanju raspadanja. Bio je to složen posao, s obzirom na to da ubice, svesne napretka naučne policije, u poslednje vreme sve češće do neprepoznatljivosti unakaze žrtve, kako bi onemogućili identifikaciju.
„Imam autopsiju za deset minuta”, upozorila ga je pogledavši na sat.
„Pređite odmah na poentu”, složi se policajac i sede.
Keren Vajt ugasi svetla. Svitalo je, ali zbog niskih i sivih oblaka u prostoriji se još uvek zadržala pomračina. Antropolog pritisnu dugme daljinskog upravljača da bi upalila ravan ekran na zidu.
Nakon jednog klika, iz projektora se pojaviše slike s autopsije maorskog gorostasa kojem je Sebastijan Larabi prerezao vrat u baru Drejka Dekera.
Bilo je nečeg odvratnog u bakarnoj komadini mesa na stolu od inoksa, pod zaslepljujučim reflektorima, ali Santos je već navikao na te prizore. Čkiljio je kroz trepavice i čudio se impresivnom broju tetovaža koje su prekrivale žrtvino telo. Ne samo da se nisu završavale na licu, već su proždirale čitavo telo: sa spiralama na butinama, ogromnim plemenskim motivom na leđima, brazdama i ornamentima na grudima.
Keren poče da objašnjava stojeći ispred ekrana:
„Zbog obeležja i posekotina na licu, i ja sam, kao i vi, najpre pomislila da je žrtva polinežanskog porekla.”
„Ali nije?”
„Nije, motivi su slični, ali ne odgovaraju u potpunosti strogom polinežanskom kodeksu. Mislim da je ovaj pripadnik bande.”
Santos je poznavao taj ritual. U bandama poreklom iz Centralne Amerike tetovaža je otkrivala pripadnost nekoj od njih i simbolično označavala doživotnu povezanost s grupom.
Keren Vajt uperi daljinski u pravcu ekrana na kojem se pojavi novi niz snimaka.
„Ove fotografije snimljene su u kalifornijskim zatvorima. Ovi zatvorenici pripadaju različitirti kriminalnim grupama, ali uvek važi isto pravilo: kad god počine novo zlodelo za svoju zajednicu, dobijaju pravo da dodaju još jednu tetovažu. Zvezda na ruci, na primer, znači da ste nekoga ubili, ista takva zvezda na čelu znači da ste ubili bar dve osobe…”
„Telo tako postaje kriminalni CV“, zaključi Santos.
Antropolog potvrdi klimanjem glave, a onda nastavi da uvećava jednu tetovažu.
„Kod našeg prijatelja nailazimo na simbol crvene zvezde s pet kraka. Tetovaža mora da je veoma duboka, pošto deluje kao da je reljefna.”
„Jeste li je analizirali?”
„Vrlo detaljno. Da bi se napravio ovakav rez, verovatno je korišćen tradicionalni nož s kratkim sečivom. Međutim, najzanimljiviji je pigment koji je ubacivan u kožu. Mislim da je reč o posebnoj vrsti čađi koja se odbija od smole jedne vrste drveta koja se uglavnom sreće na jugu Brazila, kraj reke Parane paranski bor.”
Keren se zadrža nekoliko sekundi pre nego što prede na ostale slike:
„Pronašla sam ove fotografije zatvorenika iz brazilskog zatvora u Rio Branku.”
Santos ustade da bi se približio ekranu i pronađe na telu zatvorenika iste crteže kao kod Maora: iste izvijene ornamente, ista ispupčenja koja se uvijaju u spirale.
Keren nastavi:
„Ove zatvorenike povezuje to što pripadaju istom kartelu trgovaca drogom koji se zove Seringeiros, iz amazonske državice Akre, nalazi se između Perua i Bolivije.”
„Seringeiros?”
„Tako su nekada zvali radnike koji su sakupljali kaučuk. Akre je bila
jedna od vodećih proizvođača. Pretpostavljam da se ime zadržalo.”
Ona isključi ekran i upali svetla. Santosa su mučila brojna pitanja, ali ga Mis Skeleton bezobzirno isprati:
„To je to, ostalo je na vama, poručniče!”, reče ona izvodeći ga u hodnik.


Santos se nađe na pragu Policijske uprave u Erikson Plejsu. Sunce je sijalo na vedrom nebu i zasipalo svetlošću trotoare Kanalske ulice. Zatečen otkrićima Keren Vajt, hteo je da razmisli. Zato je otišao u Starbaks, koji se nalazio pored zgrade policije. Naručio je toplu kafu i seo za sto da sredi misli.
Kartel Seringeiros…

Iako je već deset godina radio u odeljenju za suzbijanje narkotika, nikada nije čuo za njih. U tome nije bilo ničega čudnog njegov svakodnevni posao sastojao se od stavljanja lokalnih preprodavača iza rešetaka, a ne u raskrinkavanju međunarodnih mreža. Uključio je laptop i povezao se na bežični internet. Brza pretraga odvela ga je do internet sajta Los Anđeles tajmsa. Kartel se pominjao u članku od prošlog mesec PAD KARTELA
SERINGEIROS

Nakon dvogodišnje istrage, brazilske vlasti nedavno su uspele da raskrinkaju mrežu preprodavača droge u amazonskoj državi Akra, brazilskoj saveznoj državi na krajnjem zapadu. Organizovan po kolumbijskom modelu, kartel Seringeiros razgranao se u više od dvadeset država Federacije. Kokain poreklom iz Bolivije stizao je u Brazil avionom, a potom bi se snabdevanje velikih gradova u zemlji nastavilo drumskim saobraćajem.
Pablo Kardoza zvani Imperator, koji se sada nalazi u zatvoru, vodio je pravo mafijaško carstvo i čitavu vojsku plaćenika, za koju se sumnja da je na nesvakidašnje nasilan način izvršila egzekuciju pedesetak konkurenata.
Već odavno odomaćen u državi Akre, kartel Seringeiros je svake godine u Brazil unosio više od pedeset tona kokaina zahvaljujući brojnim tajnim pistama za sletanje rasutim po amazonskoj džungli.
U neprekidnim dvosmernim letovima, krijumčarski dvomotorci prenosili su hiljade kilograma čistog kokaina, koji je zatim deljen na manje pošiljke i usmeravan ka velikim metropolama, gde su snabdevali dilere na veliko, pre svega u Riju i Sao Paulu.
Kako bi osigurao vlast, kartel Pabla Kardoze s vremenom je ispleo široku mrežu korupcije i pranja novca, u kojoj su učestvovale stotine ljudi, između ostalih i neki poslanici, direktori preduzeća, gradonačelnici, sudije, pa čak i načelnici policije, koji su sada optuženi da su zataškali brojne istrage ubistava koje je počinila ova mafijaška organizacija. Već je sprovedeno nekoliko talasa hapšenja, a planiraju se i novi.


Santos je dugo tražio ostale informacije kako bi upotpunio ono što je upravo saznao iz članka.
Šta sada da radi?
Obuzet grozničavim uzbuđenjem zbog istrage, pokušao je da složi misli. Bilo je krajnje očigledno da neće dobiti odobrenje od svojih pretpostavljenih da vodi istragu u Brazilu. Bilo je mnogo administrativnih i diplomatskih prepreka. U teoriji, mogao bi da pozove brazilske kolege i da im dostavi izveštaj, ali je znao da tim potezom neće dobiti ništa konkretno.
Iako je bio iznerviran, posetio je nekoliko sajtova avio-kompanija. Rio Branko, glavni grad države Akre, nije baš bio u komšiluku. Štaviše, grad je bio toliko loše povezan da je let iz Njujorka podrazumevao najmanje tri presedanja! Putovanje je bilo očigledno skupo, ali ne preterano, oko 1.800 dolara preko neke lou kost kompanije. Imao je na svom računu toliko novca.
Nije dugo oklevao.
Nikina slika ponovo mu se pojavi u mislima. Kao da je neka spoljašnja sila upravljala njime, Santos sede u kola, stade ispred svog stana da pokupi nešto stvari i krenu ka aerodromu.

53.

Konstansa spusti prozor na kolima kako bi pokazala svoju trobojnu karticu radniku obezbeđenja ispred Fondacije Sjedinjenih Američkih Država.
„Kapetan Lagranž iz Brigade za potragu za beguncima, otvorite mi kapiju, molim vas.”
Studentski grad nalazi se u 14. arondismanu, preko puta parka Monsuri i nove tramvajske stanice Marešo. Konstansa je parkirala kupe ispred veličanstvene zgrade od žućkaste cigle i belog kamena. Ušla je u hol u kojem se nalazila recepcija u pratnji Niki i Sebastijana i zatražila broj sobe Sajmona Tarnera.
Po dobijenom obaveštenju, trio se uputio na peti sprat, gde se nalazio čitav niz malih umetničkih ateljea za studente likovnih umetnosti i gluvih soba namenjenih muzičarima.
Konstansa gurnu vrata ateljea, ne potrudivši se ni da pokuca. Uglađeno podšišan, u modernoj majici, cigaret-pantalonama i patikama u vintaž stilu, mladić, koji je tek prešao dvadesetu, pokušavao je da zatvori kofer na neraspremljenom krevetu. Bio je mršav kao grana, s pirsingom u obrvi. Zbog tanušne građe i blagih crta, izgledao je kao androgin i pomalo izveštačeno.
„Da ti pomognem, lepi?”, upita ga Konstansa pokazujući mu značku.
Student u trenutku izgubi prisebnost. Lice mu preblede, a zatim izgubi čvrstinu.
„Ja… ja sam američki državljanin!” mucao je dok ga je Konstansa hvatala za ruku.
„To je lepa replika iz filma, dragi moj! U stvarnosti je to već viđeno”, dobacila mu je gurajući ga da sedne na stolicu.
Kada iza nje ugleda Larabijeve, Sajmon poče da viče.
„Kunem vam se, gospođo, pokušao sam da urazumim Džeremija!” vikao je gledajući u Niki.
Sebastijan i sam priđe mladiću i čvrsto ga zgrabi za rame:
,,U redu je, sinko, verujemo ti. Smiri se i ispričaj nam sve iz početka, važi?”
Zamuckujući, student poče da priča ispovest. Kao što je Konstansa i naslućivala, Džeremi je zaista radio na tome da pomiri roditelje.
„Bio je ubeđen da će vam se povratiti osećanja ako nekoliko dana provedete zajedno”, objasni Sajmon.
„Već nekoliko godina je razmišljao o tome. U poslednje vreme, ta misao prerasla je u pravu opsesiju. Čim je uspeo da pridobije sestru za svoj cilj, počeo je da smišlja plan kako da vas natera da zajedno krenete u Pariz.”
Sebastijan je zaprepašćeno slušao mladićevu priču, ne uspevajući da prihvati istinu.
„Jedini način da vas natera da prestanete da se opirete, bio je da vas ubedi da vam se jedno od dece nalazi u velikoj opasnosti”, nastavi Sajmon. „Tako mu je palo na pamet da simulira sopstvenu otmicu.”
Zastao je nekoliko sekundi da povrati dah.
„Nastavi!”, požurivala ga je Niki.
„Džeremi je upotrebio svoju ljubav prema filmu da vas primora da budete jedinstveni kako biste ga spasli. Osmislio je čitav scenario sa znacima, otmicom i lažnim tragovima.”
Konstansa se nadovezala:
,,A koja je bila tvoja uloga?”
„Nikakva. Ja sam odavno planirao ovaj boravak u Parizu, a Džeremi je to iskoristio da me pita da napravim kratkometražni film u kojem će on biti žrtva napada i otmice u metrou.”
„Ti si nam poslao film?”, upita Sebastijan.
Mladić potvrdi klimnuvši glavom, a zatim nastavi da objašnjava:
„Ali na snimku nije Džeremi, već Džulijan, moj ortak. Pomalo liči na vašeg sina, ali zapravo je samo obukao njegovu odeću: kačket, jaknu i majicu sa Šutersima. Poverovali ste, zar ne?”
„Tebi je ovo još i zabavno, budalo?” Sebastijan je, iznerviran, grubo prodrmao Sajmona.
Iscrpljen, pokušavao je da napravi hronološki sled događaja:
„Ti si nas pozvao iz onog kafea La Langue au chat?”
„Da. To je bila Kamilina ideja. Baš smešno, zar ne?”
,,A, zatim?”, postajala je nestrpljiva Konstansa.
„Ispoštovao sam do tančina Džeremijeva uputstva: ostavio sam njegov ranac u ormariću na Severnoj stanici, katanac sam okačio na Most umetnosti i odneo u vaš hotel odeću koju je Kamila tražila da kupim.”
Sebastijan je bio van sebe:
„Nema šanse da je i Kamila učestvovala u ovoj lakrdiji!”
Sajmon slegnu ramenima:
„Ipak… Dok ste bili u Njujorku, ona vam je maznula karticu i rezervisala
hotel na Monmartru i romantičnu večeru na brodu na Seni.”
„Nije istina!”
„Istina je!”, odgovori mladić. ,,A šta je s knjigom kod knjižara? Ko ju je, po vašem mišljenju, ukrao iz vašeg sefa i prodao je na internetu pod vašim imenom?”
Pred dokazima koji su se gomilali, Sebastijan potonu u nemo zaprepašćenje. Prilično smirena, Niki stavi ruku na Sajmonovo rame:
„Kako bi trebalo da se završi ova potraga?”
„Pronašli ste fotografiju, zar ne?”
Ona klimnu glavom:
„To je bio poslednji delić slagalice?”
„Upravo tako: sastanak u parku Tiljerije. Kamila i Džeremi planirali su da se tamo nađu s vama u pola sedam, kako bi vam rekli istinu, ali…”
Sajmon je zastao tražeći reči.
„Ali šta?”, trže ga Konstansa.
„Nisu došli u Pariz kao što je bilo predviđeno”, reče uplašeno. „Džeremi mi se ne javlja već nedelju dana, a Kamila ne odgovara dva.”
Drhteći od besa, Sebastijan mu zapreti kažiprstom:
„Upozoravam te, ako je ovo još jedna od tvojih laži…”
„Istina je, kunem se!”
„Ali droga i ubistva, to nije bio deo tvog prokletog plana?”, planuo je.
Sajmonu se lice izobliči:
„Kakva droga? Kakva ubistva?” upita iznenada uspaničen.

54.

Opijen od besa, Sebastijan uhvati Sajmona za kragnu i podiže ga iz stolice.
,,U sobi moga sina našli smo kilogram kokaina! Nemoj mi reći da o tome ništa ne znaš!”
„Nemoguće! Ni Džeremi ni ja ne uzimamo kokain!”
,,U svakom slučaju, ti si ga nagovarao da igra poker!”
„Pa šta? To nije zločin!”
„Moj sin ima samo petnaest godina, kretenu!”, zaurla i tresnu ga o zid.
Sajmonu se tresao svaki delić tela. Lice mu se krivilo u grču. Očekujući da dobije udarac pesnicom, zatvori oči i podiže ukrštene ruke uvis.
„Trebalo je da ga zaštitiš umesto što si ga odvukao kod Drejka Dekera!”, nastavi Sebastijan.
Sajmon otvori oči i promrmlja:
„De… Deker? Tip iz Bumeranga? Nisam ja Džeremiju tamo vodio! Sreo ga je u ćeliji policijske stanice u Bušviku, kad su ga policajci uhvatili zbog krađe video-igre!”
Potresen ovim saznanjem, Sebastijan pusti Sajmona.
Niki nastavi dalje:
„Hoćeš da kažeš da je Deker predložio Džeremiju da dođe da igra poker u njegovoj birtiji?”
„Da, i ta debela svinja se zbog toga žestoko pokajala jer smo ga Džeremi i ja odrali za 5.000 dolara. I to pošteno!”
Sajmon je malo povratio samopouzdanje. Izravnao je majicu nastavljajući:
„Deker nije hteo da nam plati. Zato smo mu obili stan i maznuli kofer u kojem je krio lovu.”
Metalni kofer za poker…
Niki i Sebastijan pogledaše se sa užasavanjem.
U trenutku shvatiše da je krađa kofera uzrok svih nesreća.
„U tom koferu bio je skoro kilogram koksa!” povika Sebastijan.
Sajmon razrogači oči.
„Ali ne…”
„Bio je sakriven u pakovanjima žetona”, objasni Niki.
„Nismo ništa znali o tome!”, branio se mladić. „Hteli smo samo da
pokupimo novac koji nam je Drejk dugovao.”
Dok su oni razgovarali, Konstansa je ćutala sve vreme, pokušavajući da u glavi rekonstruiše sled događaja. Malo-pomalo, delići slagalice dolazili su na svoje mesto, ali nešto ju je zabrinjavalo.
„Reci mi, Sajmone, kada ste ukrali kofer?”
Momak razmisli:
„Malo pre nego što sam pošao u Francusku, pre petnaestak dana.”
„Džeremi i ti se niste plašili da će Deker hteti da se osveti kada shvati da ste ga pokrali?”
On sleže ramenima:
„Nije bilo šanse: osim naših imena, nije znao ništa o nama. Ni prezimena, ni adrese. Znate, samo Bruklin ima dva i po miliona stanovnika!”, dobaci on s visine.
Konstansa zanemari tu opasku:
„Rekao si mi da vam je Deker dugovao 5.000 dolara, a koliko je novca
bilo u koferu?”
„Malo više”, priznade Sajmon. „Ali ne mnogo. Možda 7.000 dolara koje smo podelili srazmerno dobitku. Bili smo zadovoljni tim malim bonusom… uostalom, Džeremiju je bio potreban novac za njegov plan i…”
Stao je usred rečenice.
„Za šta?”, insistirala je Konstansa.
Pomalo postiđen, Sajmon spusti pogled:
„Pre nego što se s vama nađe u Parizu, hteo je da provede nekoliko dana u Brazilu…”
Brazil…
Niki i Sebastijan ponovo uznemireno razmeniše poglede. Dva dana ranije, kada su ispitivali Tomasa po izlasku iz gimnazije, mladić im je spomenuo neku Brazilku koju je Džeremi, kako je tvrdio, upoznao na internetu.
„To je i meni rekao”, potvrdi Sajmon. „Noćima je čatovao s nekom lepom Kariokom. Stupila je s njim u kontakt preko fan-stranice Šutersal na Fejsbuku.”
„Rok grupe? Čekaj, tvoja priča nešto ne štima”, potvrdi Niki. „Šutersi nisu Koldplej. Oni sviraju u malim i polupraznim lokalima i zabačenim klubovima. Kako bi neka devojka iz Rio de Žaneira mogla da bude obožavalac neke garažne grupe iz Bruklina?”
Sajmon neodređeno mahnu:
„Ovo je doba interneta…”
Sebastijan duboko uzdahnu. Iako je bio veoma iznerviran, upita bez vikanja:
,,A ti, znaš li tu devojku?
„Zove se Flavija. Po slici bi se reklo da je živa vatra.”
„Imaš li njene slike?”
„Da, Džeremi je šerovao nekoliko na Fejsbuku“, objasni vadeći računar iz ranca.
Povezao se na bežični internet i ulogovao na društvenu mrežu, ubacio podatke i u nekoliko poteza sakupio na jednoj stranici desetak fotografija prelepe devojke. Plavuša, bistrog pogleda, zadivljujućih oblina i blago preplanule kože.
Konstansa, Niki i Sebastijan skupiše se ispred ekrana, detaljno proučavajući mladu Brazilku preterano savršene lepote: lice kao u Barbike, tanki struk, naglašene grudi, duga loknasta kosa. Flavija na plaži, Flavija surfuje, Flavija pije koktel, Flavija igra odbojku na plaži s drugaricama, Flavija u kupaćem kostimu na vrelom pesku…
„Šta još znaš o ovoj devojci?”
„Mislim da radi u nekom koktel-baru na plaži. Džeremi mi je rekao da se zacopala u njega i da ga je pozvala da provede nekoliko dana kod nje.”
Sebastijan je odmahivao glavom u neverici. Koliko godina ima lepotica? Dvadeset? Dvadeset dve? Koji idiot bi mogao da poveruje da se ova devojka zaljubila u njegovog balavog petnaestogodišnjeg sina?
„Gde se tačno nalazi ova plaža?”, upita Niki.
Konstansa kucnu po ekranu.
„Ipanema“, reče ona.
Uvećala je sliku kako bi se na sredini ekrana video pejzaž s visokim brdima iznad mora i peščana plaža.
„Ove planine bliznakinje su Dva brata. Iza njih zalazi sunce”, objasni mlada policajka. „Bila sam tamo na odmoru pre nekoliko godina.”
Obrađujući sliku, zahvaljujući natpisu na suncobranima, uspela je da pronađe bar u kojem je radila Flavija bar Kašasa. Ona to zapisa u svoju beležnicu.
,,A Kamila?”, upita Niki.
Sajmon klimnu glavom.
„Videvši da se Džeremi ne javlja, zabrinula se i htela je da mu se pridruži
u Riju. Ali rekao sam vam: otkad je stigla u Brazil, ne javlja se na telefon…”
U Sebastijanovoj glavi mešali su se beznađe i iscrpljenost. Zamišljao je svoju decu izgubljenu, bez novca, u beskrajnom gradu bez zakona.
Neko mu spusti ruku na rame.
„Hajdemo u Rio!”, predloži Niki.
„Bojim se da to nije moguće. Podsećam vas da ste vi begunci za kojima je raspisana međunarodna poternica. Svima je prosleđen vaš opis. Neće proći ni deset minuta na aerodromu u Roasiju, na vas će skočiti specijalna antiteroristička jedinica…”
„Možda biste vi mogli da nam pomognete”, zamolila je Niki na ivici suza. „Reč je o našoj deci!”
Konstansa uzdahnu i okrenu glavu ka prozoru. Vratila se dvadeset četiri sata unazad, kada joj je na mobilni stigao dosije Larabi. Prelazeći prve stranice, ni za trenutak nije pomislila da će ova istraga, naizgled obična, dobiti tako neobičan obrt. Ipak, morala je da prizna da joj nije trebalo mnogo vremena da oseti sažaljenje i saosećanje prema ovom neobičnom paru i njihovoj blesavoj deci. Poverovala je u njihovu priču i pokušala da im pomogne do kraja, ali sada je naišla na nepremostivu prepreku.
„Žao mi je, ali ne vidim način kako da vas izvedem iz Francuske”, izvinila se izbegavajući Nikin pogled.

55.

„Dobro došli na let, gospođo Lagranž! Dobro došli, gospodine Bocaris!”
Niki i Sebastijan preuzeše svoje karte i pođoše za šarmantnom stjuardesom avio-kompanije TAM35 do svojih sedišta u biznis klasi. Sebastijan joj je predao jaknu, ali je kod sebe zadržao dva dragocena pasoša koje su im pozajmili Konstansa i njen pomoćnik.
„Neverovatno da je upalilo”, odahnuo je gledajući fotografiju Nikole Bocarisa u pasošu. „Ovaj lik je bar petnaest godina mlađi od mene!”
„Htela bih da verujem da izgledaš mlađe”, dodade Niki, „ali istina je da tipovi na pasoškoj kontroli uopšte nisu revnosni.”
Bojažljivo je gledala kroz prozorčić signalizaciju koja je svetlela u mraku. U Parizu je pljuštalo. Kiša je potopila piste i u baricama na asfaltu pravila svetleće, srebrne linije. Grozno vreme nije joj pomoglo da smiri fobiju od letenja. Kopala je po toaletnoj torbici po jednu je dobio svaki putnik i pronašla masku za spavanje. Stavila ju je na oči, priključila slušalice na sinovljev ajpod i stavila ih u uši, nadajući se da će što pre zaspati.
Savladati strah.
Štedeti snagu.
Znali su da uloga koju treba da odigraju u Brazilu neće biti laka. Izgubili su mnogo vremena u Parizu. Ako hoće da pronađu svoju decu, moraće da deluju brzo.
Uljuljkana muzikom, Niki je polako savladavao san, tonula je malo pomalo u drugi svet, u međuzemlju snova i sećanja. U više navrata naviralo joj je isto osećanje. Gotovo živo sećanje na porođaj. Tada je prvi put iskusila kako izgleda razdvajanje od dece. Kada je doktor prekinuo pupčane vrpce koje su ih spajale, kao da je prekinuo i vezu koja ju je mesecima ispunjavala dok ih je nosila i osećala kako mrdaju u njenoj utrobi.


Boing 777 poleteo je pre više od dva sata i već je prelazio južne delove Portugala. Sebastijan vrati stjuardesi poslužavnik sa obrokom da mu ne bi smetao.
Vrteo se na sedištu. Najviše bi voleo da može da zaspi, ali bio je isuviše nervozan za to. Kako bi ubio dosadu, otvorio je turistički vodič koji mu je dala Konstansa i preleteo preko prvih redova: Rio de Žaneiro je megalopolis s dvanaest miliona stanovnika, poznat širom sveta po karnevalu, peščanim plažama i dobrom provodu. Međutim, drugi grad po veličini u Brazilu takođe razjedaju nasilje i kriminal. Sa skoro pet hiljada ubistava zabeleženih prošle godine, brazilska država Rio je i dalje jedno od najopasnijih mesta na svetu. Stopa ubistava, trideset puta veća nego u Francuskoj, predstavlja…
Obuze ga drhtavica. Isprepadan ovakvim uvodom u temu, prekide čitanje usred rečenice i odloži vodič u mrežicu ispred sebe.
Nije trenutak za paniku.
Misli mu skrenuše brzo ka Konstansi Lagranž. Bila je prava sreća što su je Niki i on sreli u ovakvoj nevolji. Bez nje bi sada već spavali u zatvoru. Platila im je avionske karte, obezbedila dokumenta, novac i telefon.
Potresla ga je nepravda koja je zadesila tu ženu. Bolest ju je pokosila u cvetu mladosti i života. Po onome što je mogao da razume, pregledajući letimice njen medicinski dosije i nakon razgovora s njom, nije joj bilo pomoći. Zar joj je sudbina već isklesana u kamenu? U svom životu je, u više navrata, sretao ljude koji su, boreći se besomučno protiv smrti, uspevali da opovrgnu lekarske prognoze. Jedan ugledni onkolog u Njujorku, dr Garet Gudrič, izlečio je tumor Sebastijanovoj majci. Obećao je sebi da će sve učiniti da Konstansa ode kod njega na pregled, iako joj to možda neće pomoći.
Dok je razmišljao o sinu, obuzelo ga je pomešano osećanje besa i divljenja. Bes zbog adolescentske nepromišljenosti, kojom je Džeremi sebe doveo u veliku opasnost i pritom u nju uvukao i sestru. Ali bio je i iskreno dirnut. Činjenica da je Džeremi režirao svoju otmicu, i to samo da bi spojio njega i Niki, otkrivala mu je dečakovu skrivenu patnju koja ga je izjedala još od razvoda. Gotovo protiv svoje volje, Sebastijan je morao da oseti ponos zbog upornosti svoga sina. Džeremi ga je iznenadio.
Prevario. Oduševio!
Sebastijan zatvori oči. Dok je razmišljao o prethodna tri dana, obuze ga vrtoglavica. Život mu se preokrenuo za nekoliko sati. Iskočio je iz šina i potpuno se oteo kontroli. Sedamdeset dva sata brige i straha, ali i uzbuđenja.
I Džeremi je shvatio ono što je bilo neosporno: Sebastijan se uz Niki oseća živim. Pola anđeo, a pola đavo, zračila je životnom energijom i pomalo adolescentskom izazovnošću, pomešanom sa životinjskom privlačnošću koja ga je duboko uznemiravala. Gonjeni opasnošću koja je visila nad njihovom decom, uspeli su da prevaziđu nesporazume i da rade kao tim. Uprkos prošlosti, uprkos njihovim nepomirljivim naravima koje su bile predodređene za sukobe. Istina je da još nisu znali da razgovaraju drugačije osim kroz svađu, kao i da je svako još preživao svoju ozlojeđenost, ali kao i prvog dana njihove veze, postojala je privlačnost, eksplozivni koktel saučesništva i čulnosti.
Život je uz Niki poprimao tok urnebesne komedije: on je bio Keri Grant, a ona Ketrin Hepbern. Morao je da se pomiri s činjenicom da je više od svega voleo da se s njom smeje, svađa i raspravlja. Uz nju je svakodnevica bila bogatija i uzbudljivija. Palila je iskricu koja je činila suštinu života.
Sebastijan uzdahnu i utonu u svoje sedište. U glavi mu je ipak treptalo crveno svetlo, koje ga je upozoravalo da se pribere. Ako želi da pronađe decu, ne bi ni slučajno trebalo da se ponovo zaljubi u bivšu ženu.
Jer Niki mu je trenutno bila i glavni saveznik i najveći neprijatelj.

ČETVRTI DEO


Devojka sa Ipaneme36


Ma koliko da su sjedinjeni,

između dvoje uvek postoji jaz,

iznad koga ljubav […] može samo

da spusti jedan klimavi mostić.

Herman Hese



56.

,,Taxi! Taxi! Um taxi para leva-lo ao seu hotel!”

Naelektrisana atmosfera, zbunjujuće brujanje, dugačak red za preuzimanje prtljaga i ispred carinske kontrole, ogromni aerodrom Galeao kupao se u vlažnoj, nesnosnoj toploti kao u parnom kupatilu.
,,Tdxi! Taxi! Um taxipara leva-lo ao seu hotel!”

Iznureni od putovanja, Niki i Sebastijan prođoše hordu taksista koji su presretali turiste na ulazu u hol i uputiše se ka šalterima rentakar agencija. Kratko sletanje u Sao Paulo pretvorilo se u večnost. Iz nerazumljivog razloga, piste su bile preopterećene i let im je kasnio više od dva i po sata, tako da su sleteli tek u 11 h i 30 min.
„Promeniću novac dok ti iznajmiš kola”, predloži ona.
Složivši se s ovom raspodelom zadataka, Sebastijan stade u red i izvadi Bocarisovu vozačku dozvolu. Kada je na njega došao red, premišljao se koji model da uzme. Da li će se njihova istraga svesti na vožnju po gradu ili će ih odvesti na nepristupačnije terene? Pošto nije bio siguran, odluči se za mali lend rover koji je pokupio sa usijanog parkinga.
Kupajući se u znoju, skinuo je jaknu i seo za volan dok je Niki na mobilnom telefonu slušala Konstansinu glasovnu poruku.
Kao što su se dogovorili, mlada policajka im je rezervisala hotelsku sobu u četvrti Ipanema, blizu plaže gde je, navodno, radila Flavija. Ona je nastavila da vodi istragu i poželela im sreću.
Iscrpljeni od putovanja, vozili su se u tišini, prateći putokaze (Zona Jug Centar Kopakabana) koji su ih usmeravali ka jugu, od ostrva Governador do centra grada.
Sebastijan obrisa čelo i protrlja oči. Oblaci su bili niski, teški i gusti od zagađenog i zagušljivog vazduha pa mu se vid mutio, a kapci su ga pekli. Kroz zatamnjena stakla, pejzaž je izgledao mutno, zasićen narandžastim nijansama kao prljava reljefna slika.
Posle svega nekoliko kilometara, stajali su nepomično u saobraćajnoj gužvi. Pomireni sa sudbinom, gledali su kroz prozor okolni predeo. Na hiljade kuća od cigala protezalo se unedogled duž auto-puta. Dvospratne građevine, s terasastim krovovima ispresecanim žicama za veš, odavale su utisak kao da stoje jedna preko druge, da se prepliću u grozdove stepenastih zgrada u nestabilnoj ravnoteži. Lavirintska, haotična, džinovska favela37 usitnjavala je pejzaž, razbijala i izvijala perspektivu, sekla horizont, da bi na kraju sve povezala u kubistički kolaž smeđih tonova, boje rđe i ugarka.
Postepeno, struktura grada se menjala. Jeftine stambene jedinice ustupile su mesto industrijskoj zoni. Reklamni panoi su na svakih sto metara najavljivali Svetsko fudbalsko prvenstvo i Olimpijske igre 2016. Usredsređen na ova dva sportska takmičenja, grad kao da je sav bio u radovima. Iza mreže nenaseljenih površina izdizala su se divovska gradilišta: buldožeri ruše preostale zidove, bageri kopaju zemlju, kamioni s prikolicama neprekidno se vrte u ustaljenoj koreografiji.
Zatim prođoše kroz šumu oblakodera u poslovnoj četvrti i uđoše u južni deo grada, u kojem se nalazila većina velikih hotela i tržnih centara. Glavni grad Karioka konačno je poprimio onaj očekivani izgled s razglednica, izgled Čudesnog grada38, kojeg zapljuskuje more i okružuju brda i planine.
Na kraju putovanja, lend rover se zaputi uz obalu, polako se krećući čuvenom Avenida Vijeira Soto.
„Ovde je!”, reče Niki pokazujući zgradicu s čudnom zelenom fasadom od drveta i mermera.
Ostaviše džip vrataru i uđoše u hotel. Bio je moderan i prefinjen kao i čitav kvart, ukusno opremljen nameštajem iz pedesetih i šezdesetih godina XX veka, koji kao da je preseljen iz neke epizode serije Momci s Medisona.
Predvorje je ostavljalo dobar utisak: engleska cigla, lagana muzika, parket, presvučene sofe, starovremska biblioteka. Naslonili su se nervozno na pult od amazonskog drveta i prijavili se pod imenima Konstansa Lagranž i Nikola Bocaris.
Niki i Sebastijan zadržali su se u sobi tek onoliko koliko im je bilo potrebno da se osveže i da sa svog balkona ugledaju mahnito valjanje talasa koji su se razbijali o obalu. Prema hotelskoj brošuri, ime Ipanema poticalo je iz američko-indijanskog dijalekta, koji u prevodu glasi Opasne vode. Dogovorili su se da toj uznemirujućoj slučajnosti ne pridaju previše važnosti. Napustili su sobu, odlučni da pronađu devojku sa Ipaneme.
Čim su kročili napolje, ponovo su se našli u nemilosti vrućine, smrada izduvnih gasova i saobraćajne buke. Beskrajna bujica trkača, skejtera i biciklista borila se za mesto na trotoaru. U toj četvrti nalazilo se i mnoštvo luksuznih radnji, teretana i klinika za estetsku hirurgiju.
Niki i Sebastijan pređoše ulicu da bi došli do širokog šetališta oivičenog palminim drvećem, koje se pruža duž plaže. Staza je pripadala uličnim prodavcima, koji su se borili za parče asfalta i lukavo nadmetali da skrenu pažnju kupcima. Opremljeni frižiderima, metalnim kantama ili pravo iz kioska, nudili su vodu u kokosovom orahu, mate čaj, lubenice i hrskave kokade kolačiće od kokosa s karamelom, kao i goveđe medaljone čiji su se ljuti mirisi širili celom avenijom.
Američki par krenuo je na plažu malim ozidanim stepeništem. Ipanema je bila lepša od svoje susetke Kopakabane. Pružala se obalom od belog peska, sa užarenim i zaslepljujućim odsjajem dugim tri kilometra. Bilo je vreme ručka i mesto je vrvelo. Okean je svetlucao, podrhtavao pod snagom struje koja je bacala na plažu besne talase raznih boja. Niki i Sebastijan napustiše obeleženi deo plaže, namenjen isključivo gostima njihovog hotela. Nastavili su držeći se svog cilja bara u kojem je radila Flavija.
Na svakih sedamsto metara plaže nalazila se kula osmatračnica: ponto koji služi kao orijentaciona tačka i sastajalište kupača. Budući da je bio ukrašen zastavom duginih boja, izgleda da je Ponto 8 bio sastajalište homoseksualaca. Niki i Sebastijan prošli su ga i nastavili dalje. Do njih su stizale kapljice vode s okeana. Izdaleka su prepoznali obrise ostrva Kagaras, koja su se kupala u vatri, kao i Dva brata, planine bliznakinje, koje su zapazili i na Sajmonovoj fotografiji.
Krupnim koracima nastavili su da prelaze peščano prostranstvo, provlačeći se između ljudi koji su igrali fudbal i odbojku na plaži. Plaža je bila uzavrela i ličila na modnu pistu za donje rublje i kupače kostime.
Ipanema je definitivno bila razuzdana. U vazduhu je lebdeo autentični erotski naboj. Zgodne i mršave kupačice prsile su se da bi što bolje istakle veštačke grudi, i uvijale kukovima u minijaturnim kupaćim kostimima pred surferima izvajanih tela, koji su se svi namazali uljem za sunčanje.
Niki i Sebastijan stigoše i do Ponta 9, očigledno najuglednijeg kutka na plaži, sastajališta mladih bogataša iz Rija.
„Dobro”, zaključi Niki, „tražimo lepu polugolu plavušu koja se zove Flavija i služi koktele u baru…”
„Kašasa“, uzdahnu Sebastijan pokazujući luksuznu slamnatu kolibu.
Uputili su se ka baru. Kašasa je bila letnji bar namenjen bogatim gostima u markiranim pareima i ogromnim naočarama, koji su pili mohito od 60 reala slušajući remiks verzije bosa nove. Odmeravali su jednu po jednu konobaricu, a sve su imale isti opis: oko dvadeset godina, manekenska građa, mali šorts, ogromni dekolte…
„Hello, my name is Betina. May I help you?39“, upita ih jedno od tih bića.
„Tražimo devojku”, objasni Niki, „koja se zove Flavija…”
„Flaviju? Da, ona radi ovde, ali danas je odsutna.”
„Znate li gde živi?”
„Ne, ali mogu da se raspitam.”
Ona pozva jednu od svojih koleginica, još jednu Barbiku plave kose, svetlih očiju i kristalno sjajnog osmeha.
„Ovo je Kristina. Ona živi u istom kraju gde i Flavija.”
Mlada Brazilka ih pozdravi. Uprkos lepoti, u njoj je bilo nečeg tužnog i krhkog. Graciozna, ali beživotna boginja.
„Flavija već tri dana ne dolazi na posao”, saopšti im ona.
„Znate li zašto?”
„Ne. Obično zajedno siđemo kada radimo u istoj smeni. Ali nje više nema kod kuće.”
„Gde živi?”
Ona neodređenim pokretom ruke pokaza prema brdima.
„Kod svojih roditelja, na Rosinji.”
„Jeste li pokušali da je zovete telefonom?”
„Da, ali dobila sam samo sekretaricu.”
Niki izvadi Džeremijevu sliku iz novčanika.
„Jeste li videli ovog mladića?”, upita je pokazujući sliku.
Kristina odmahnu glavom.
„Ne, ali znate, kod Flavije, momci brzo dođu i brzo odu…”
„Da li možete da nam date njenu adresu? Hteli bismo da postavimo nekoliko pitanja njenim roditeljima.” Mlada Brazilka se namršti:
„Rosinja nije mesto za turiste! Ne smete tamo da idete sami.” Sebastijan je insistirao, ali je jednako nailazio na odbijanje. „Da li biste onda vi mogli da nas odvedete?” predloži Niki. Ova mogućnost nimalo nije oduševila konobaricu: „To je nemoguće, tek sam stigla na posao.”
„Molim vas, Kristina! Nadoknadićemo vam dnevnicu. Ukoliko vam je Flavija prijateljica, trebalo bi da joj pomognete!”
Mamac je uspeo. Kristina je očigledno počela da oseća krivicu.
„Dobro, sačekajte.”
Otišla je da zatraži dozvolu, po svemu sudeći, od svog gazde, mladića u pripijenoj majici koji je ispijao kajpirinju40 s gošćom dvostruko starijom od sebe.
„Može”, potvrdila je po povratku. „Da li imate automobil?”

57.

Lend rover je bio težak, ali se s lakoćom peo zavojitim putem koji je vodio do favele Rosinja. Sebastijan je vozio i pažljivo sledio Kristinina uputstva. Mlada Karioka ih je sa zadnjeg sedišta od plaže vodila najpre kroz rezidencijalna naselja južnog dela, zatim ih je izvela na Gaveanski put, uzani drum koji je vijugao uz padinu brda, jedini kojim se dolazilo do velike favele u Riju. Kao i većina siromašnih kvartova, Rosinja je nikla u brdima koja se izdižu iznad grada. Niki se naslonila na prozor i posmatrala hiljade domova koji su se ugnezdili na padinama. Nagomilane kućice zaklanjale su vidik smeđim ciglama i ostavljale utisak da će se svakog trenutka srušiti.
Kako su sve više silazili s asfalta41 i približavali se brdima, jedna nedoslednost odmah im je zapala za oko: upravo se iz favela pružao najlepši pogled na grad. Ova teško pristupačna orlovska gnezda nudila su panoramski pogled na plaže Leblon i Ipanema, ali imala su i dominantan položaj, poput tvrđava. Idealno mesto za osmatranje grada u podnožju, što objašnjava zašto narko-dileri postavljaju svoje štabove u favelama.
Sebastijan prebaci u niži stepen prenosa. Ulaz u favelu nije bio daleko, ali je dvostruka lakat krivina, kao usko grlo, blokirala saobraćaj. Jedino su stari motocikli i taksi-motocikli uspevali da se uz eksplozivni zvuk probiju kroz gužvu.
„Najjednostavnije je da ovde stanemo”, bio je Kristinin savet.
Sebastijan je parkirao kola pored puta. Zatim su izašli iz terenskog vozila i prešli pešice stotinak metara koji su ih razdvajali od ulaza u naselje Rosinja.


Na prvi pogled, favela nije imala nikakve veze sa slikom bede opisanom u turističkim vodičima. Dok su se Niki i Sebastijan pripremali da stupe na ulice nasilja, našli su se u sasvim normalnom gradskom kvartu, naoko gostoljubivom. Ulice su bile čiste, kuče od betona, s tekućom vodom, strujom i kablovskom televizijom. Istina, neke trospratne zgradice išarane su grafitima, ali veselim bojama pa su doprinosile vedrom raspoloženju.
,,U Riju, tek jedan od pet Karioka živi u faveli”, pričala je Kristina.
„Većina ljudi koji ovde žive su pošteni radnici: dadilje, kućne pomoćnice, vozači autobusa, medicinske sestre, čak i profesori…”
Niki i Sebastijan prepoznaše mirise začina, medaljona i kukuruza, koje su osetili i na plaži. Atmosfera je bila prilično mirna, između apatije i umerene vreve. Iz kuća je na sav glas treštao baile fank42. U glavnoj ulici, klinci su šutirali loptu zamišljajući da su Nejmar. Sedeći za stolom na terasi, muškarci svih starosnih doba pijuckali su bamberg pilsen iz flaše, dok su se žene, ponekad vrlo mlade, bavile bebama ili čavrljale naslonjene na prozore.
„Nedavno su nas posetili i vojska i policija”, objasnila je Kristina kada su prošli ispred ogromnog živopisnog murala išaranog kuršumima.
Zatim skrenuše s glavnih i zaputiše se u splet okomitih i uskih ulica, lavirint strmih sokaka koji se sužavaju u stepeništa. Okruženje se postepeno menjalo i favela je poprimila neprivlačniji izgled. Sada su kuće ličile na popravljene brodove posle oluje; gomile smeća ispred vrata postajale su sve veće, iznad glava su im visili isprepletani električni kablovi kojima su se na divlje priključivali na struju. Pomalo zabrinuti, Niki i Sebastijan su se s teškoćom probijali kroz decu koja su nagrnula oko njih da prose.
Ulice više nisu imale nazive, a ni kuće brojeve. Preteće senke zgrada nadvijale su se nad otvorenim odvodima za otpadne vode. Ustajale barice ležale su po ćoškovima privlačeći rojeve komaraca.
„Opštinske vlasti zadovoljavaju se time da pokupe smeće samo iz glavnih ulica”, objasni Kristina.
Predvođena mladom konobaricom, trojka ubrza korak rasterujući pacove na svom putu. Pet minuta kasnije, izbili su na drugu padinu brda, sa još neuglednijim kućama.
„Tu je”, reče kucajući na prozor jedne straćare s koje su otpadali delovi propale fasade.
Nakon nekoliko trenutaka, pogrbljena starica im otvori vrata.
„To je Flavijina majka”, saopšti im Kristina.
Iako je bilo vruće, nosila je debeli šal.
„Bom dia, Senhora Fontana. Voće ja viu Flavia?”

„Ola, Cristina!”, pozdravi je starica, a onda joj nešto odgovori na pitanje, stojeći i dalje iza odškrinutih vrata.
Kristina se okrenu prema Larabijevima da bi im prevela:
„Gospođa Fontana već dva dana nema vesti od svoje kćeri i…”
Devojka još nije završila rečenicu, a žena je nastavila. Ne znajući ni reči portugalskog, Niki i Sebastijan mogli su da prisustvuju razgovoru dve Brazilke samo kao pasivni posmatrači.
Kako ova žena može da ima dvadesetogodišnju kćer? pitala se Niki posmatrajući staru Karioku. Njeno lice, prošarano dubokim borama, bilo je sasušeno, iskrivljeno od briga i nedovoljno sna. Lako bi mogla da ima i sedamdeset godina. Isprekidana žalobnim jecajima, njena brbljivost bila je nepodnošljiva.
Kristina je bila primorana da je prekine kako bi objasnila:
„Kaže da je početkom sedmice Flavija ugostila jednog mladića Amerikanca i njegovu sestru…”
Niki otvori novčanik i pokaza joj sliku blizanaca.
„Eles sao os unicos! Eles sao os unicost“, prepoznala ih je.
Sebastijan oseti kako mu srce ubrzano kuca. Nikada nisu bili bliže cilju…
„Gde su otišli?”, prekide je on.
Kristina nastavi:
„Dva naoružana muškarca upala su u kuću prekjuče u zoru. Oteli su Flaviju i vašu decu.”
„Muškarci? Koji muškarci?”
„Os Seringueiros“, povika starica. „Os Seringueiros! Os Seringueiros!”
Niki i Sebastijan počeše pogledima da požuruju Kristinu.
„Seringueiros…”, promrmljala je. „Ne znam ko je to.”
Vika je privukla susede. Dežurne alapače ostavile su telenovele i s prozora uživale u uličnoj predstavi. U blizini kuće, ljudi umornih pogleda stišavali su decu kako bi čuli o čemu je reč.
Kristina je razmenila još nekoliko reči sa staricom.
„Pristala je da nam pokaže Flavijinu sobu”, reče ona. „Izgleda da su vaša deca tamo ostavila neke stvari.”
Nervozni, Niki i Sebastijan pratili su ženu kroz straćaru. Unutrašnjost kuće bila je jednako neudobna kao što je i spolja izgledala. Šperploče, sklepane na brzinu, služile su kao pregradni zidovi. Flavijina soba bila je tek zajednička prostorija oivičena krevetima na sprat. Sebastijan je prepoznao na jednom dušeku Kamilin kožni ranac u boji karamele, koji je koristila za putovanja. Bacio se grozničavo na ruksak i izručio sve stvari: farmerke, dva džempera, donji veš, neseser. Nije bilo ničega posebnog, osim možda… mobilnog telefona njegove ćerke. Pokušao je da uključi aparat, ali baterija je bila prazna, a punjača nije bilo. Iznerviran, gurnu telefon u džep da bi kasnije mogao da ga pogleda. U svakom slučaju, imali su jedan trag. Pre nego što su ih oteli ti tajanstveni seringeirosi, Kamila i Džeremi bili su gostoljubivo primljeni kod mlade Brazilke…
Starica je ponovo počela sa žalopojkama. Vikala je, plakala, štucala, prizivala Boga za svedoka, dizala pesnicu. Mlada konobarica opominjala je Larabijeve da je vreme da krenu. I napolju su strasti uzavrele. Potpuno neupućeni u dešavanja, susedi su prišli bliže i očigledno uživali u dolivanju ulja na vatru. Nekoliko ih se okupilo ispred kuće i galamilo. Napetost se gotovo mogla opipati; netrpeljivost je rasla. Očigledno je da u tom naselju više nisu dobrodošli.
Odjednom im se starica direktno obrati.
„Kaže da je Flavija oteta zbog vaše dece”, prevede Kristina. „Optužuje vas da ste joj navukli nesreću na kuću.”
Situacija se zaoštravala. Jedan pripiti komšija gurnu Niki, a Sebastijan za dlaku izbeže kofu otpadaka koje je neko prosuo kroz prozor.
„Pokušaću da ih smirim. Idite! Ja ću se već snaći za povratak.”
„Hvala ti, Kristina, ali…”
„Odlazite!”, ponovila je. „Mislim da niste svesni opasnosti…”
Klimnuvši glavom, Niki i Sebastijan se bez pogovora odlučiše da napuste mladu Karioku. Ispratile su ih psovke i pretnje. Trčećim korakom vratiše se na put, trudeći se da pronađu put u mreži uskih i strmih uličica koje su vodile u favelu.
Kada su stigli do dvostruke lakat krivine gde su ostavili auto, njihovi progonitelji su odustali. Međutim, lend rovera više nije bilo.