Vrati mi se - Gijom Muso

First topic message reminder :



Ovo je najvažniji dan u Itanovom životu. Danas se žena koju je oduvek voleo udaje za drugog čoveka. Danas će im se pružiti nova prilika. Itan ima neverovatna dvadeset četiri sata da promeni čitav život, ili ga zauvek izgubi...

Jednog jutra Itan će dobiti pozivnicu za venčanje žene koju je nekada davno voleo, ali koju je ostavio kako bi se posvetio karijeri. On je sada jedan od najboljih psihijatara na Menhetnu - bogat, poznat, ali strašno usamljen. Ovo je dan kada je odlučio da ispravi grešku iz prošlosti i ponovo osvoji Selin. Posle zbrkana dvadeset četiri časa obavijena misterijom, Itana će ubiti nepoznati muškarac. Međutim, sledećeg jutra nešto neverovatno će se dogoditi - Itan će se probuditi i shvatiti da, igrom sudbine, ponovo proživljava isti dan.

Hoće li uspeti da na vreme iskoristi priliku koju je dobio?

28. Zbog nje


Sami idemo brže; udvoje stižemo dalje.
AFRIČKA POSLOVICA


MENHETN, DANAS SUBOTA, 31. OKTOBAR
Zovem se Džimi Kavaleti i imam 38 godina. Sedim u vozu koji ide ka Menhetnu.
Moja kćerka se sinoć nije vratila kući. Čekao sam je sve do dva sata po ponoći, a onda sam seo u kola i krstario bostonskim ulicama sve do jutra. Nisam je pronašao. Otišla je, a ja sam kriv za to. Povredio sam je i slagao.
Naslanjam glavu na prozor koji obasjava jutarnje sunce. Hladno mi je. Vrela suza mi se sliva niz obraz i pada na žuljevit dlan. Zatvaram oči kako bih sakrio suze, puštam da me preplave uspomene.


APRIL 1993.
Naginjem se nad kolevku da pogledam to biće staro svega nekoliko sati, i ne mogu da verujem koliko je sićušno. Video sam dosad mnogo beba, ali o ovoj ću ja morati da se brinem. Da li ću biti sposoban za to?


MAJ 1993.
Marisa je uzela nekoliko knjiga iz biblioteke: Vodič za roditelje početnike, Kako da podižete dete i Šta treba da radite kada beba plače. Sisanje, pelene, odlazak kod pedijatra - kaže da više ne zna šta će pre i da joj je dosta tog klinčeta. A meni sve to deluje tako spontano, prirodno, harmonično. I skrivam svoju sreću.


Božić 1994.
Sneg je zavejao Boston. U kući vlada polarna zima. Grejalica je crkla pre nekoliko dana, a mi nemamo novca da kupimo novu. Sve troje smo se umotali u ćebad. Umirem od sramote i drhtim od besa.


JUN 1995.
Spalio sam sve Itanove slike. Bacio sam sve njegove papire, poklonio sam njegovu odeću humanitarnom udruženju, a knjige sam dao biblioteci. Želim da uklonim svaki trag njegovog postojanja. Želim da ga izbrišem iz naših života.
Svake noći me proganja isti košmar: Itan se vraća u Boston i uzima mi kćerku.


NOVEMBAR 1996.
Svađam se s nadzornikom na gradilištu. Ne mogu više da podnesem da mi neko čitav dan prigovara dok radim mukotrpan posao za bednu platu. Ovo nije prvi put da smo se potkačili, ali danas smo odmah počeli da vičemo jedan na drugoga. U nedostatku argumenata, bacio mi je u lice zaštitnu kacigu. Krvavog nosa, krenuo sam ka njemu i udario ga pesnicom posred lica. On je pao na zemlju, a ostali su pritrčali da nas razdvoje. Istog momenta sam popio otkaz.
Da bih tu novost saopštio Marisi, prvo moram da nađem novi posao: mesto magacionera u skladištu smrznutih namirnica.


MART 1997.
Odsad radim samo za sebe. Kupio sam stari, polovni kamionet i nešto alata. Isprva se prihvatam svega: kosim travnjake, popravljam ograde, krečim po kućama. Radim četrnaest sati dnevno. Nije mi lako, ali želim da jednog dana Džesi bude ponosna na mene.


FEBRUAR 1998.
Zaposlio sam svog prvog radnika. I drugog ću pre leta. Vremena kada smo jedva sklapali kraj s krajem sada su iza nas, ali kada Marisi pomenem mogućnost da imamo još jedno dete, ona samo slegne ramenima.


APRIL 1999.
Džesi ima šest godina. Naučila je da čita s neverovatnom lakoćom. Sve je zanima i neobično je razborita. Često se pitam kako sam mogao da napravim tako pametno dete. A onda se setim. I to me zaboli. A zatim mi se ona nasmeši. I kaže mi tata. I ja sve zaboravim.


JANUAR 2000.
Zbog nje sam prestao da pušim i pijem karton piva na dan. Zbog nje sam postao bolji čovek.
Zbog nje bih bio u stanju da učinim bilo šta.


Proleće 2001.
Subotom posle podne, dok je Marisa u kupovini, ja idem u šetnju sa Džesi. Zajedno otkrivamo Boston: Muzej lepih umetnosti, ogromni akvarijum, vožnja labudovim čamcem po Žabljem jezeru, Kenedijeva biblioteka, Staza slobode, zelene oaze u Kembridžu...
Često odemo do Fenvej parka da gledamo Red sokse, iako Marisa smatra da je to bacanje novca.
Tokom praznika, vodim je na Apalače da šetamo po šumi. Tamo je učim svemu što je moj otac naučio mene: mušičarenju, imenima drveća, kako da pronađe put ako se izgubi, da napravi kolibu ili vodenicu, da rukuje švajcarskim nožićem.


Decembar 2002.
Direktor škole pozvao je mene i Marisu da porazgovaramo o našoj kćerki. Džesi je fenomenalno uradila testove koje svake godine polažu učenici sa teritorije Rod Ajlanda i Masačusetsa. Pošto je ostvarila tako izvanredne rezultate, nudi joj se mogućnost da od sledećeg meseca pohađa nastavu u koledžu Providens, pod okriljem Univerziteta Braun. Nekoliko sekundi sam ubeđen da je to neka šala, a zatim shvatam da on zaista misli da ću dozvoliti da mi dete ode u internat, do kojeg treba sat i po vremena od naše kuće.
- Stipendija je dovoljna da pokrije sve troškove - uverava nas.
- Ali Džesi ima samo deset godina!
- Vi, naravno, možete i da odbijete, ali ovo je prilika kakva vam se više neće pružiti. A ako sve bude u redu, vaša kćerka će se za koju godinu naći u Ligi bršljana!* (*Engl. Ivy League - osam najprestižnijih i najstarijih univerziteta u severnoj Americi: Harvard, Jejl, Prinston, Kolumbija, Kornel, UPenn (Univerzitet u Pensilvaniji), Dartmut i Braun. - Prim. prev.)
- Ne dolazi u obzir da Džesi ode od kuće ovako mlada. Zasad ne vidim potrebu za tim. Pa ona je još dete! Dete!
Direktor neko vreme ćuti, okleva, ali mi na kraju kaže:
- Ako mi dozvolite da budem iskren, gospodine Kavaleti, mislim da za ljude vaših mogućnosti ovakva šansa predstavlja dar s neba. Ako je zaista propustite, vaša kćerka vam to nikada neće oprostiti.
- Naravno da prihvatamo! - presekla je Marisa.
Ustajem i izlazim iz kancelarije zalupivši vratima.


2. JANUAR 2003.
- Ne zaboravi šal, inače ćeš se opet prehladiti.
Naginjem se ka Džesi i obmotavam joj šal oko vrata.
- Dobro, sad moram da pođem, ali sledeće nedelje dolazimo da te vidimo i mama i ja, važi?
Pre nego što krenem, bacam još jedan pogled na kampus. Uređen je u stilu engleskih koledža: dugačke zgrade od crvene cigle okružene su besprekorno održavanim travnjacima. Na vrhu glavne zgrade ponosno leprša zastavica Brauna, s četiri otvorene knjige nad kojima se izdiže sunce, a povrh svega je natpis: In deo speramus - S verom u boga.
- Tata, ja ne želim da ostanem!
- Znaš da smo o tome pričali već hiljadu puta - deklamujem svoju recitaciju. - Ta stipendija predstavlja neverovatnu mogućnost, o kakvoj svi maštaju. Mi nikada ne bismo mogli da ti platimo takvo školovanje.
- Znam.
Zimsko sunce je u zenitu, ali ne može da ublaži hladnoću koja već nekoliko dana steže Novu Englesku. Gledam u Džesi. Iz usta joj izlazi para. Izgleda mi tako mala, sićušna, krhka, sva ušuškana u zimsku jaknu.
- Siguran sam da će sve proći dobro i da ćeš naći puno drugara.
- Vrlo dobro znaš da to nije tačno.
Smeškam joj se umirujuće, kao staložen otac, ali bolje je da što pre krene jer počinju da mi popuštaju brane koje zadržavaju tugu i bol.
- Dobro, idem ja - reče i na rame podiže đačku torbu koja je gotovo teža od nje.
- Vidimo se uskoro - kažem ja pomazivši je po prelepoj plavoj kosi.
Pre nego što mi je okrenula leđa, vidim da joj se oči cakle i slutim da ni njene brane neće još dugo izdržati.
Izlazim peške iz kampusa i dolazim do svog starog kamioneta, koji sam parkirao najdalje što sam mogao da se Džesi ne bi stidela pred drugim đacima. Ledeni vetar mi je ukočio udove. Počinjem da trčim ne bih li se ugrejao. Vazduh je toliko hladan da mi ledi srce dok dišem.


7. JANUAR 2003.
Ustajem a da cele noći nisam ni oka sklopio. Bleda svetlost u kupatilu; dve tablete valijuma u kućnoj apoteci. U kuhinji tanka kafa na brzaka, onako s nogu. Prva cigareta.
Napolju je malo otoplilo: sneg je prešao u kišu, a posvuda je bljuzgavica. Ponovo od ranog jutra nešto žvačem, otvaram prvu limenku piva već u 10 pre podne, ponovo vodim onaj isti crno-beli život koji je izgubio svaki sjaj.
Kamionet je potpuno mokar. Otvaram gepek da ubacim kutiju s alatom. Unutra je Džesi, umotana u neki stari pokrivač umrljan od farbe.
Odjednom me je preplavljuje užasan strah.
- Džesi, dušo! Jesi li dobro?
S mukom otvara oči i mrmlja polusnena:
- Pobegla sam, tata. Neću da idem nazad.
Snažno je grlim, grejem i ljubim. Lice joj je belo i hladno kao da je od mermera.
- Gotovo je, zlato. Ostaješ kod kuće. Ostaješ kod kuće.


PROLEĆE 2004.
U svojoj maloj radionici sklapam policu od jelovine za Džesinu sobu. Uključen je stari televizor prekriven sitnom piljevinom; u toku je neka popodnevna emisija. Upravo premazujem prvi sloj laka, i - prepoznajem glas koji nisam čuo već jedanaest godina. Sav sam se naježio. Okrećem se prema televizoru.
Itan predstavlja svoju knjigu u emisiji Lorete Kraun. Približavam se ekranu - zanima me kako izgleda i šta priča. Vidi se da je prvi put na televiziji - deluje pomalo nespretno, ali poletno i iskreno, što će kasnije zameniti rutina. Čim sam ga ugledao, shvatio sam da će postati neprikosnoven u svojoj oblasti i da će godine koje dolaze biti njegove godine. I to me je umirilo - ta njegova slava koja će tek doći: on je sada deo nekog drugog sveta i više nema nikakve šanse da će se jednog dana pojaviti na našim vratima. Ako mi ne budemo pogrešili i otišli kod njega, nikada se više neće vratiti.
Pošto sam se tako gotovo sasvim smirio, prepuštam se uzbuđenju što ga ponovo vidim. Na neki način mi prija da ponovo čujem boju njegovog glasa, da mu vidim lice i sjaj u pogledu.
- Ručak! Zvala sam te već tri puta! Nisi me čuo?
Marisa je upala u radionicu. Pogledala je prema ekranu. Njena zbunjenost je trajala svega nekoliko sekundi.
Sve joj je jasno i odmah isključuje televizor.
- Za sto!


JESEN 2005.
Džesi se odnedavno promenila. Neuspeh na Braunu ostavio je traga na njoj. Nema motivaciju niti energije, provodi sate ispred televizora piljeći u raznorazne idiotluke, a u školi je skroz popustila.
Što je starija, to više liči na Itana. To me veoma uznemirava, jer me svakodnevno podseća na opasnost u kojoj se nalazim.


MAJ 2006.
Desilo se ono što je moralo da se desi. Kada su počeli da viđaju Itana na televiziji, ljudi iz komšiluka su se prisetili da je nekada živeo ovde. Svako evocira događaje iz zajedničke prošlosti i ispada da su svi bili prijatelji s našom zvezdom. Lokalna biblioteka iskopala je stare knjige koje su mu nekada pripadale i čije naslovne strane krasi njegovo ime, koje je lično on ispisao. Trebalo je da ih spalim, umesto da ih poklonim.
Džesi nam ponekad postavlja pitanja na koja joj odgovaramo maglovito. Nekako smo uspevali da stvari držimo pod kontrolom do dana kada je sve izbilo na videlo. Juče je čula Itana u nekoj emisiji na radiju i kupila je džepno izdanje njegove knjige dok se vraćala kući. Vreme je za užinu. Ne ispuštajući knjigu iz ruku, otvara frižider, uzima čašu mleka i seda za sto. Marisa se vraća s posla i ulazi u sobu. Džesi je potpuno zaneta čitanjem: zaneseno uzima kolačić, umače ga u mleko, prinosi ga ustima, i...
Šamar je stigao iznenada, potpuno neočekivano. Glava joj se cimnula u stranu, biskvit je odleteo, a čaša s mlekom se prevrnula, pala na pod i razbila u paramparčad.
Ništa ne shvatajući, zabezeknuto gleda u majku dok se na njenom licu ocrtavaju bol i mržnja. Zinula je da zatraži objašnjenje, ali je toliko potresena da odustaje od toga i odlazi u utočište svoje sobe.


SINOĆ
PETAK, 30. OKTOBAR 2007
Neprestano se svađamo s Džesi bez ikakvog razloga. Čini mi se kao da je prošla večnost od onih naših zajedničkih šetnji po šumi. Bojim se da nije nešto posumnjala. Ne pita više ništa u vezi s Itanom, ali ovo je još gore - kao da njegov duh lebdi oko nas, poput neke nevidljive pretnje. Marisa neprestano poteže pitanje novčanih problema, a Džesi me ignoriše i prezire; zato sam sve manje kod kuće. Vraćam se iz paba u devet uveče. Previše sam popio. Previše da bih mogao da sakrijem. Zalupio sam vratima kamioneta, uzeo gutljaj tečnosti za osvežavanje daha sa ukusom mentola i krenuo ulicom, trudeći se da ne posrćem. Iz kuće se čuje glasan razgovor. Ulazim u dnevnu sobu i zatičem Marisu i Džesi kako se svađaju. Džesi je već drugi put od početka školske godine izbačena iz gimnazije. Ovoga puta, razlog je veoma ozbiljan: pušila je džoint u školskom WC-u, a kada je naišao nastavnik, bacila ga je u šolju i povukla vodu. Škola je obavestila policiju, a policija je na naša vrata poslala dva službenika.
Marisa je besna kao ris.
- Satiremo se da bismo ti priuštili pristojno školovanje, i to nam je hvala!
Džesi sleže ramenima ne udostojivši je bilo kakvog odgovora. Zatim Marisa poteže pitanje njenog neuspeha na Braunu:
- Pre četiri godine si imala neverovatnu šansu i tek tako si je propustila! Imaš fantastične potencijale i tek tako ih traćiš! Ako nastaviš tim putem, uskoro ćeš pakovati robu u Volmartu ili ćeš peći pljeskavice u Burger kingu!
I ja osećam obavezu da se uključim u razgovor i počinjem da sipam prekore, nabijajući joj neprestano na nos koliko me je razočarala time što je uzela drogu.
- Nećeš ti završiti u Burger kingu, nego u zatvoru, ili u bolnici!
Majci ništa nije odgovarala, ali ja sam je isprovocirao:
- Ti ćeš da mi kažeš! Običan alkoholičar i nesposobnjaković! Upropastiš sve što ti padne šaka. Nisi u stanju ni da nam obezbediš pošten obrok, niti da plaćaš ovu usranu kuću.
Odjednom mi je pala roletna. Proradio je i alkohol i čujem sebe kako nepromišljeno izgovaram teške reči, čije ću posledice tek osetiti:
- Dobro je da sam bio tu kad te je onaj govnar od oca napustio! Dobro je da sam bio tu da te podižem poslednjih petnaest godina!
Marisa mi urla da prestanem, ali prekasno je.
Zlo je već učinjeno.


MENHETN, DANAS SUBOTA, 31. OKTOBAR
Zovem se Džimi Kavaleti i imam 38 godina. Sedim u vozu koji ide ka Menhetnu. Moja kćerka se sinoć nije vratila kući. Otišla je, a ja sam kriv za to. Povredio sam je i slagao.
Velika centralna stanica. Voz je stigao. Kao izgubljeni turista, našao sam se na peronu. Polako idem; nisam kročio na Menhetn otkad je Itan nestao iz naših života. Znam da se sve promenilo i da današnji Njujork nema nikakve veze s gradom iz vremena moje mladosti. Ali rešen sam da pronađem Džesi. I to moram da učinim što pre. Iako to nisam rekao Marisi, jutros sam primetio da stari pištolj, koji je stajao u mojoj radionici, više nije na svom mestu.
Molim te, Džesi.
Nemoj da napraviš neku glupost.
Stižem po tebe.

29. Bilo jednom u Njujorku


Budućnost je uvek samo sadašnjost koju treba urediti. Ne treba je predviđati, nego omogućiti da se desi.
ANTOAN DE SEN EGZIPERI


CENTAR MENHETNA,
ISPRED SUPERMARKETA HOLFUD 10 h 04 min
- Gledaj, mama, ja sam Indijanac! Vu vu vu vu vu vuhuuuuu!
- Prestani da se glupiraš, Robi, i ulazi u kola.
- Vu vu vu vu vu vuhuuuuu!
- Meredit Džonston je ubacivala kese pune hrane u gepek Tojo- tinog SUV-a boje kajsije, držeći u naručju bebu koja je urlala. Mali dečak u indijanskoj odeći kružio je oko nje u svom ratničkom plesu:
- Vu vu vu vu vu vuhuuuuu!
* * *

Itan je jurio centrom Menhetna dok mu je vetar šibao lice. Grantova, Lafajetova, Brodvej... Motor se dobro držao i brzo je napredovao između strmih staklenih zidova nebodera.
Ne oduzimajući gas, Itan pogleda na sat i obuze ga neprijatan osećaj pri pomisli na Džesi. Ni ovog, trećeg dana nije otišao na televizijsko gostovanje. Znači, ako se sve odvija kao i prethodna dva puta, Džesi još razmišlja o svojim životnim nedaćama u onom kafiću.
S pištoljem nadohvat ruke.
I sudbinom za petama.
* * *

Jedna plava devojčica, krhkog izgleda, sedela je pored prozora u Storm kafeu. Po ko zna koji put, iščitavala je tekst iz Njujork tajmsa, koji je neki putnik ostavio na staničnoj klupi gde je provela noć. Članak je govorio o psihoterapeutu koji je osvojio Ameriku. Bio je to još mlad čovek kog je često viđala na televiziji, a pročitala je i sve knjige koje je napisao.
Džesi nije mogla da odvoji pogled od velike fotografije koja je krasila naslovnu stranu novina. Kakav se čovek krije iza tog šarmantnog, mada nešto usiljenog osmeha? Šta je zaista bilo u tom sjajnom pogledu u kojem se nazirao tračak tuge i umora?
Barem je u sinoćnoj svađi s roditeljima provalio sav otrov koji se u njoj lagano taložio, i na svetlo dana je isplivalo ono što je nekako nejasno slutila već godinama. Posle užasnih Džimijevih reči, pobegla je od kuće, s čvrstom namerom da pronađe tog misterioznog oca koji ju je neprestano proganjao, i da ga pita: Zašto si me ostavio?
Ali ovoga jutra, kada se našla u blizini njegove kancelarije, nije više bila tako sigurna u sebe. Bilo joj je hladno, osećala se iscrpljeno, krhko poput grane suvog drveta, trošno kao da je od krede. Kada je imala deset godina, školski testovi pokazali su da je veoma nadareno dete. Ali ona nije uspela da uradi ništa s tom navodnom inteligencijom. Samo se uplašila. Da će ostati sama, bez zaštite i ljubavi. Da će morati nespremna da se suoči s okrutnom stvarnošću. Da će pući, da neće moći da se nosi sa životom. Da će morati da bivstvuje puna gađenja, u svetu koji bez milosti proždire slabe.
Gledala je kroz prozor u beskućnika koji je nespokojno spavao u haustoru preko puta. Uvek je osećala samilost prema najsiromašnijima, ali - da li je to stvarno bilo dobro? Posumnjala je u to nakon razgovora sa školskim psihologom, koji joj je održao čudno predavanje: samilost ljude čini osećajnim, što znači slabim; da bi se uspelo u životu, najpre treba misliti na sebe.
Navukla je jaknu, zgrabila ranac sa sedišta i ustala da krene iz kafića. Kad se uspravila, zavrtelo joj se u glavi. Njena skromna finansijska sredstva otišla su na voznu kartu, a ona, osim nekoliko biskvita, od juče ništa nije stavila u usta. Zavukla je ruku u džep i osetila pištolj koji je ukrala iz očeve radionice. Njegova glatka drška joj je nekako ulivala sigurnost. Zubi su joj zacvokotali od hladnoće i ponovo je zažalila što nije ponela ništa toplije da obuče. U tom trenutku, poželela je da legne na pod, sklupča se pod nekim pokrivačem i zauvek sklopi oči.
* * *

Itan je skrenuo u Fultonovu. Zaslepila ga je svetlost koja se prelamala sa svih strana i on je podigao ruku da zaštiti oči od sunca. Motor se zaneo, ali je uspeo da ga obuzda. Zalomio je u Front strit i dalje vozeći najbrže što može. Prošao je raskrsnicu i u daljini opazio znak Storm kafea.
Džesi!
Video ju je na dvadesetak metara udaljenosti, kako prelazi ulicu van pešačkog prelaza. Za trenutak je osetio olakšanje, dok nije shvatio da prema njoj, iz suprotnog smera, juri tojota boje kajsije.
* * *

- Gledaj, mama, ja sam Indijanac! Vuvuvuvuvu vuhuuuuu!
Meredit je uzdahnula. To dete je isteruje iz pameti.
- Mama!
Iznervirano se okrenula i izdrala se na njega:
- Čula sam te Robi! Ti si Indijanac, ti si Indijanac!
- Devojčica, mama! Prelazi ulicu! PAZI!
- PAZI!
Automobil se ustremio na svoju metu.
Sve se dešava u deliću sekunde. Sekunde koja se rasteže, lomi površinu stvarnosti, narušava poredak stvari. U tom kratkom trenutku, kretanje sudbine će malo iskočiti iz koloseka, kao iznenadni talas u meandrima vremena.
Kada je Meredit okrenula glavu, bilo je suviše kasno da zakoči, prekasno da izbegne neminovno. Sve se dešava neverovatnom brzinom, ali ona već zna. Zna da će od sada postojati pre i posle. Zna da će joj se danas život iz korena izmeniti. Da više nikada ništa neće biti isto. Zna da više nikada neće mirno spavati i da će ono malo nevinosti i čistote što još živi u njoj, nestati za sva vremena. Zna da će je prestravljeno lice te devojčice proganjati noćima.
* * *

- PAZI!
Viknuo je neki prolaznik.
Džesi podiže glavu. Vidi vozilo koje naleće na nju i shvata da će uskoro sve biti gotovo. Istini za volju, u tom trenutku se oseća toliko prazno i umorno da joj izgleda kao da je već mrtva. U svojim morbidnim razmišljanjima, ponekad se pitala kako se, za vreme pada, oseća samoubica koji je skočio kroz prozor. Pre nego što zavlada ništavilo smrti, da li poslednja sekunda života ima poseban ukus?
* * *

Itan je nailazio iz suprotnog smera. Nagnuo se što je više mogao u levu stranu, povukao upravljač do kraja i blokirao zadnji točak da bi polegao motor. Jedino to je mogao da učini kako bi pokušao da spase Džesi. Izleteo je sa sedišta motora koji je klizio po putu posred kolovoza i nastavio da se kotrlja po tlu. Osećao je kako ga asfalt grebe i dere mu kožu. Znao je da se i najmanji pad s motora završava povredama. Tu nema karoserije, nema pojasa niti vazdušnih jastuka. Nema čak ni kacigu pošto ju je zaboravio u Klubu 13. Okrutna, neumoljiva sudbina.
Glava mu je dva puta snažno lupila o zemlju. Udarac je toliko snažan da je uveren da više neće ustati. Seća se onoga što mu je jutros rekao Kertis: niko nikada nije dobio bitku koju bijete.
Kakva šteta: baš bi voleo da je mogao da produži partiju za još koji sat.
Motor nastavlja da klizi po putu i zabija se u branik Mereditinog SUV-a, koji skreće sa svoje putanje. Džesi je osetila kako su je kola očešala u prolazu, dok je dah smrti lako okrznuo po licu. Vozilo je preletelo na trotoar i uletelo u Storm kafe. Izlog lokala se rasprsnuo u paramparčad, a stolice i stolovi, koji su stajali pored prozora, razleteli su se na sve strane.
Zatim je vreme ponovo počelo normalno da teče. Saobraćaj je stao sam od sebe i sa svih strana se začuše zabrinuti uzvici. Nikome u kafiću nije falila ni dlaka s glave. Meredit i Robi su bili u šoku, ali nepovređeni, pošto su oboje bili vezani.
- Mama, jesi li videla? Vazdušni jastuk se stvarno naduvao!
Oko Itana se okupila grupica ljudi, koja je začuđeno posmatrala kako skače na noge. Desna strana lica bila mu je gadno odrana, od brade pa sve do uha. Usna mu je bila rasečena, a jedan zub polomljen. Pogledom je tražio Džesi, ali ona više nije bila tu.
- Mama, jesi li videla! Vazdušni jastuk se stvarno naduvao! Jelda, stvarno se naduvao? Jesi li videla? A?
- Da, Robi, videla sam.
Stigla su dva policijska automobila i ubrzo su emocije ustupile mesto zvaničnoj proceduri. Učesnici su dali podatke o svojim advokatima, a policajci su popisali izjave svedoka. Svi su se pitali gde li je nestala devojčica koja je bila u centru zbivanja. Itan je hteo da krene da je traži, ali policajci su ga zadržali zahtevajući da im pokaže vozačku dozvolu i polisu osiguranja za motor, koju, naravno, nije imao kod sebe. Uprkos objašnjenjima, primorali su ga da odu zajedno kod njega i da završe s formalnostima. Dok se smeštao na zadnje sedište policijskog vozila, osetio je trenutan, ali žestok bol u glavi.
- Da li želite da vas prvo odvezemo u bolnicu? - predložio je jedan od policajaca. - Da slučajno ne dođe do nekog moždanog edema.
- Otići ću kasnije - obećao je Itan zalupivši vratima.
Pogledao je kroz prozor i video malog dečaka iz tojote, koji je deseti put objašnjavao svojoj majci kako su vazdušni jastuci dobra stvar.
* * *

Džesi je još bila pod utiskom posle svega što se desilo. Trčala je kao bez duše, obuzeta panikom. Krivila je sebe za tu užasnu saobraćajnu nesreću - trebalo je da bude pažljivija! Zašto je uopšte prelazila ulicu van pešačkog prelaza?
Kroz glavu su joj prolazile slike saobraćajke. Strahovite, zbrkane scene redale su joj se pred očima, jedna za drugom. Nije baš sasvim dobro razumela sve što se dešavalo, ali sada, kada je razmišljala o tome, bilo joj je jasno da duguje život čoveku na motoru. Spasao ju je sigurne smrti time što je gurnuo svoje vozilo na tojotu, skrenuvši je tako s puta. Čim se našla van opasnosti, osetila je instinktivan poriv da pobegne, kako bi izbegla susret s policijom. Nije čak ostala ni da vidi da li ima povređenih.
Počelo je da je probada sa strane i ona zastade da malo povrati dah. Bila je na ivici snage: razdirao ju je osećaj krivice i osećala se potpuno praznom. Skljokala se na trotoar. Nije imala u sebi više ni trunke energije, nimalo života. Sela je uza zid, zabila glavu u šake i briznula u plač. Ostala je tako, u krajnjem očaju, sve dok neka senka nije pala na nju. Podigla je glavu i ugledala visokog, krupnog crnca obrijane glave. Nagnuo se prema njoj, približivši joj ogromnu šaku na kojoj su bila ispisana slova F. A. T. E. Džesi je prvo poželela da zaurla, ali neko šesto čulo ju je sprečilo u tome. Iz čoveka je zračila nekakva umirujuća dobronamernost. Obrisao joj je suze palcem i pružio joj ruku da ustane.
- Ko... Ko ste vi? - upitala je uzmičući korak unazad.
- Glasnik koji nosi dobre vesti - odgovorio je Kertis.
Nestrpljivi zvuk sirene naterao ih je da okrenu glavu. Vremešni taksi je blokirao saobraćaj u Ulici kedrova. Džesi je stari automobil podsetio na taksije iz Hičkokovih filmova.
- Uđi - reče veliki crnac.
- Kuda idemo? - upita ga oprezno.
- Da promenimo sudbinu.

30. Nekoliko dana s tobom


Konjugacija glagola voleti veoma je komplikovana:
perfekat nikad nije svršen, prezent je uvek indikativan, a umesto futura koristi se potencijal.
ŽAN KOKTO


- Hvala vam gospodine, svi papiri su u redu.
Itan je uzeo natrag svoj novčanik i otpratio policajce do njihovog vozila. Bio je to ford kraun viktorija, na kojem je bio ispisan moto njujorške policije: Ljubaznost, profesionalnost, poštovanje.


MENHETN
LUKA SEVERNA UVALA 11 h 32 min
- Sigurni ste da ne želite da idete u bolnicu? - bio je uporan mlađi od dva policajca.
- Odlično se osećam - odgovori Itan.
Pozdravio se s njima i potom se vratio na brod da se umije i dezinfikuje povrede.
* * *

Dok su odlazili s parkinga, policajci su prošli pored neobičnog starog taksija, koji se zaustavio kraj trotoara. Iz njega je izašla krhka, plava devojčica i napravila nekoliko nesigurnih koraka prema trgu, kao ptić koji je ispao iz gnezda.
Džesi je pomalo izgubljeno stajala i zadivljeno gledala oko sebe. Prvi put je bila na ovom predivnom mestu. Podigla je oči i pogledala ka elegantnim ružičastim kulama koje su svetlucale na suncu. Bateri Park Siti bio je izgrađen na samoj obali reke. Iznikao je iz vode početkom osamdesetih godina, na tlu otetom od Hadsona nasipanjem zemlje i kamenja prilikom izgradnje kula bliznakinja.
Prešla je pogledom preko velikog staklenika Zimske bašte i zaustavila se na luksuznim jahtama koje su bile ukotvljene u maloj, ušuškanoj marini koja se pružala obalom. Zatim je krenula prema šetalištu u senci drvoreda sa žardinijerama punim cveća, koje je vodilo sve do luke.
Stigla je na dok kada je Itan izašao na palubu broda. Zatečeni, oboje su stali kada su se tako odjednom našli licem u lice. Džesi se našla u nebranom grožđu. Okrenula se i počela da beži.
- Stani! - viknuo je Itan potrčavši za njom. - Stani!
Ali ona nije usporavala.
- Džesi!
Na pomen svog imena, koje se razleglo kao očajnički krik, stala je kao gromom pogođena. Ispustila je ranac i okrenula se.
Kako zna ko je ona?
Otac i kćerka stajali su na šetalištu, gledajući se dok ih je šibao vetar, udaljeni jedva nekoliko metara.
Videvši njegove povrede i poderanu odeću, Džesi je prepoznala čoveka na motoru i odmah shvatila da ju je upravo on spasao.
- Tražim te već tri dana - rekao je krenuvši ka njoj.
Džesi nije razumela njegove reči, ali to nije bilo važno: njen otac ju je prepoznao, tražio ju je, spasao ju je.
Kao da joj je još jednom dao život.
* * *

Brod je isplovio iz luke i punom parom se probijao kroz uzburkanu vodu Hadsona. Mala, duguljasta i elegantna jahta sekla je talase koje su pravili turistički feriboti oko ostrva Elis i Kipa slobode.
Pramenovi oblaka delimično su zaklanjali sunce, čija je svetlost bila pomalo nestvarna. Džesi je bila naslonjena na ogradu od čelika, koja se pružala čitavom dužinom palube, i kao hipnotisana gledala obrise nebodera i Bruklinskog mosta. Odavde joj je izgledalo skoro kao da čitav grad pripada samo njoj.
Itan je stajao iza stakla, za kormilom i upravljao brodom. Zaustavio je jahtu u blizini Guvernerovog ostrva i sišao u kabinu. Ubrzo se pojavio na palubi noseći tacnu s doručkom, i pozvao Džesi da mu se pridruži.
Vetar se primirio i sunce je obasjalo sto od tikovine za kojim su sedeli.
Sipao joj je sok u čašu i počeo da priprema jedini slatkiš koji je umeo da napravi. Pomešao je jogurt, pola zgnječene banane, šaku badema i kašiku javorovog sirupa.
- To je kao poslastica koju je pravila moja baka! - uzviknula je Džesi.
Itan je klimnuo glavom.
- Od nje sam ovo i naučio. Ona nam je to spremala, Džimiju i meni, kada bismo se vratili iz škole.
Pogledala ga je. Bilo joj je neobično što imaju zajedničke uspomene, ali to joj je ulivalo poverenje. Za Itana nije sve bilo tako jednostavno. Sada, kada je znao da su povezani krvnim srodstvom, odnosio se prema njoj s nekom zadrškom koje ranije nije bilo.
Posle duge tišine, odlučio je da bude otvoren. Tu, na ušću dveju reka, između neba i mora, naspram čuvenih njujorških nebodera, ispričao joj je sve: govorio joj je o svome detinjstvu, o mladosti koju je proveo sa Džimijem, o tome kako je u školi upoznao Marisu, studijama koje je tako brzo prekinuo, o poniženjima na gradilištu, o svojoj žeđi za znanjem i želji da uradi nešto od svog života, koja ga je i dovela do toga da jedne jesenje večeri na Menhetnu, pre petnaest godina, prosto pobegne od svega.
- Ne znam šta su ti tačno rekli Džimi i Marisa, ali moraš da znaš da nisam imao pojma da je Marisa u drugom stanju. Nikada mi nije rekla da postojiš.
- I nestali ste, tek tako? Preko noći?
- Da - priznao je. - Morao sam to da uradim što pre. Imao sam dvadeset tri godine i već sam imao utisak da je moj život unapred predodređen. Želeo sam da otkrijem neke druge svetove, da upoznam nove ljude, da dokažem sebi da mogu da dosegnem slobodu...
- I nikada posle toga niste poželeli da ih vidite?
- Imajući u vidu okolnosti pod kojima sam otišao, mislim da tvoji roditelji nisu imali preveliku želju da se vratim.
Zatim je dodao:
- A i nisam bio baš preterano ponosan na sebe.
- A šta je s mojom majkom, niste je voleli?
- Bili smo mladi - rekao je odmahnuvši glavom.
- Niste odgovorili na moje pitanje - primetila je.
Itan je žmirnuo i pogledao u daljinu.
- Nije da je nisam voleo, samo je nisam voleo dovoljno da bih ostao. Možda ona nije bila žena mog života. S druge strane, ljubav ne rešava baš sve probleme.
- Onda to nije prava ljubav - odrezala je.
- Ti misliš tako jer si još dete. Stvarnost je mnogo komplikovanija.
- Nisam više dete! - pobunila se ona. - Govorite kao moj...
Zastala je u po reči, pošto je shvatila šta je htela da kaže.
- Ako govorim kao tvoj otac - reče uz slab osmejak - znači da i ja upravo pokušavam da postanem baš to.
Neko vreme se nisu usuđivali da nastave razgovor. Samo su tako sedeli i gledali galebove koji su kružili iznad broda, pohlepno vrebajući tacnu s pecivom. Na kraju je Itan priznao ono što mu je ležalo na srcu:
- U svakom slučaju, veoma sam ponosan što imam takvu kćerku.
- To je zato što me ne poznajete.
- Možda će ti to delovati neobično, ali već znam mnogo o tebi. Znam da si pobegla od kuće s namerom da me pronađeš. Znam da se isekla moju sliku iz novina. Znam da imaš pištolj u džepu i da bi bila dovoljno odvažna i nesmotrena da digneš ruku na sebe.
Bila je zaprepašćena onim što je rekao. Izdržala je njegov pogled dok su joj oči blistale.
- Znam da ti u ovom trenutku život izgleda tragično i besmisleno i da često razmišljaš o smrti. Znam da ti svet koji te okružuje deluje nepravedno i nemilosrdno; da i sama patiš zbog patnji drugih ljudi, zato što si osećajna i puna dobrote. Ali takođe znam i to da su u tvojim godinama reakcije često prenaglašene i da vrlo brzo iz najdubljeg očaja možeš da pređeš u stanje potpunog oduševljenja.
Vetar je ponovo počeo da duva. Džesi je zadrhtala i zakopčala jaknu. Blaga, zlatasta jesenja svetlost obasjavala je zgrade na obali, ublažavajući metalni odsjaj koji je delovao zaslepljujuće na jakom suncu.
- Džimi i Marisa su jedini pravi roditelji koje ćeš ikada imati - nastavio je Itan. - Siguran sam da je Džimi bio predivan otac, da te voli i da ćeš uvek moći da se osloniš na njega.
Džesi je gotovo neprimetno klimnula glavom. Itan joj je stavio ruku na rame. Voleo bi da je mogao da joj kaže da će i na njega moći uvek da se osloni, i da će od sada pa nadalje njih dvoje raditi na tome da nadoknade sve što su propustili. Ali nije znao šta će biti s njim do kraja dana, pa nije želeo da joj daje lažna obećanja.
- Znaš, uopšte nije važno šta ćeš postići u životu. Najbitnije je da ne zavaravaš samu sebe. Sigurno imaš neke snove i ambicije...
Malo je razmislila, kao da se plaši da ne otkrije previše, a zatim je, izbegavši direktan odgovor, rekla:
- Ponekad, kada vas gledam na televiziji, ili kada čitam vaše knjige, nekako imam utisak kao da je sve moguće. - Tražila je prave reči: - To mi se i svidelo kod vas: ta vaša sposobnost da ubedite ljude da njihova sudbina nije zacrtana i da nije sve unapred rešeno.
Itana su uznemirile njene reči. Džesi je nastavila:
- To je upravo ono što bih i ja volela da radim: da vraćam samopouzdanje ljudima koji su ga izgubili.
Bio je dirnut onim što mu je ispričala. Postavio joj je brojna pitanja o njenom školovanju, roditeljima, o tome šta voli da čita i šta je zanima. Što se više opuštala, to je bila razgovorljivija. Otkrio je u njoj obrazovanu devojčicu, koju je zanimalo sve što je okružuje, ali ju je istovremeno i plašilo. Bila je pesimistkinja i prihvatala je svoju sudbinu, jer u sebi nije mogla da nade snage da zagospodari sopstvenim životom. Nije imala dovoljno samopouzdanja, ali brinula se za druge. Zato je upotrebio taj svoj dar o kojem je govorila, taj hipnotički uticaj, da je ubedi u suprotno: da život vredi življenja, da čovek jača posle patnje, da ga iskušenja mogu očvrsnuti. Malo-pomalo, njena odbrana je popustila i prvi put ju je video kako se smeje i šali. Zatim je ona njega ispitivala o njegovom životu i onome što radi.
Imala je snažnu intuiciju i naslutila je da se iza fasade uspeha krije razočarani čovek koji je imao svojih muka.
- I, da li ste na kraju sreli pravu ženu svog života?
Itan je nakrivio glavu, posmatrajući taksi brodove koji su se u daljini mimoilazili s policijskim gliserima.
- Jesam, ali nisam umeo da je sačuvam.
- Možda još nije kasno - usudila se da kaže.
Pošto nije ništa odgovarao, Džesi je nastavila, ponavljajući mu njegove sopstvene stavove:
- Mislila sam da u životu nije sve unapred rešeno.
- Ponekad čovek treba da prizna da je propustio svoju šansu i da je suviše kasno da popravi neke stvari.
- A da li ste sigurni da vas ta žena više ne voli?
- Danas se udaje!
- A, tako. To je stvarno obeshrabrujuća situacija - priznala je iskreno.
Bila je znatiželjna i nastavila je da mu postavlja pitanja. Ispričao joj je sve što je prošao sa Selin, od trenutka kad su se upoznali u Parizu, sve do momenta kada je primio pozivnicu za njeno venčanje. Itan je sa zanimanjem slušao komentare iz novog, ženskog ugla, a njihov razgovor se nastavio još nekih pola sata.
Sunce je bilo u zenitu, a njegovi zlaćani zraci iskrili su se na talasima Hadsona. Dok su se vraćali u luku, Itan je pomislio na Džimija, koji je bio sam usred velikog grada, lud od brige, očajnički tražeći svoju kćerku. Taman je hteo da joj predloži da uzme njegov mobilni telefon i da mu se javi, kada ga je ona preduhitrila. Pružio joj je svoj blekberi i ona se malo udaljila da pozove Džimija. Itan nije mogao da čuje razgovor od zvuka motora i krikova galebova, ali sudeći po onih nekoliko reči koje je uspeo da uhvati, zaključio je da mu govori da ne treba da brine. Kada su stigli do obale, Džesi je iskočila na dok. Bila je živahna, dobro raspoložena i opuštena.
- Vraćam se za sat - obećala je veselim glasom.
Hteo je da se pobuni, ali mu nije dala vremena.
S energijom i poletom svojstvenim mladosti, hitala je prema šetalištu preskačući po dve stepenice odjednom. Kada je stigla do plavičastog staklenika Zimske bašte, okrenula se i kratko mu mahnula rukom u znak pozdrava. Itan joj je uzvratio uz osmeh. Bio je zadovoljan što vidi da joj se povratila životna snaga. Vodio je računa da joj ništa ne obećava, ali nadao se da će poživeti dovoljno dugo da dočeka da odraste. Našao je svoju kćerku i to mu je povratilo nadu i odlučnost: rešio je da živi i da veruje da se sudbina ipak može promeniti.
Jer život je ponekad nalikovao partiji pokera: na kraju možeš pobediti čak i kad dobiješ loše karte.

31. Kada ćeš se vratiti?


Moram da idem, ali to nas neće razdvojiti.
Poslednje, nečujne reči, koje Bil Mari upućuje Skarlet Džohanson u filmu IZGUBLJENO u prevodu Sofije Kopole.


MENHETN
LUKA SEVERNA UVALA 13 h 21 min
Ostavši sam na brodu, Itan je počeo da obavlja redovne zadatke koji bi usledili posle svakog isplovljavanja: proverio je vezove i spoljnu gumu oko broda, očistio palubu, oprao prozore i vrata. Vetar je duvao sve snažnije pa nije uspevao da navuče zaštitno platno preko kormila.
- Treba li ti pomoć?
Podigao je glavu: u debeloj kariranoj košulji, s kačketom Red soksa na glavi, približavao se Džimi.
* * *

Džesi je prošla kroz lavirint uličica oko Vol strita i stigla do stanice metroa u Broud stritu. Preskočila je rampu i sišla niza stepenice koje su vodile ka peronima. Vukući za sobom prepune vagone, iz tunela je uz riku izašla lokomotiva koja je znala i za bolje dane. Devojčica je uskočila u jedan od njih, moleći se u sebi da ne naleti na kontrolora.
Za vreme vožnje, izdigla se na vrhove starki i pokušala da se orijentiše pomoću plana metroa. Za nekoliko minuta, stigli su do Midtauna i ona je odlučila da siđe na stanici na Tajms skveru. Bilo je vreme ručka i sve je vrvelo od turista. Gomila koja tabana naokolo, deca koja se deru, zvuči automobilskih sirena, devojke koje se guraju da se slikaju s Golišavim Kaubojem.* Džesi je usred te gungule pronašla policijsku patrolu i raspitala se kako da stigne do svog odredišta. (*Slavna ličnost na Menhetnu, Golišavi Kauboj (engl. Naked Cowboy), u stvari je ulični zabavljač koji svira gitaru na Tajms skveru, a na sebi ima samo bokserice, kaubojke i šešir. - Prim, prev.)
* * *

- I ti si je tek tako pustio da ode?
- Da.
- Nisi je čak ni pitao kuda će?
Itan i Džimi stajali su na molu, oči u oči, kao dva boksera pred početak meča.
- Ništa se ne brini! Rekla mi je da će se brzo vratiti.
- Imaš li bar neku predstavu gde bi mogla da se nalazi?
- Ne, ali imam poverenja u nju, to je sve.
- Imaš poverenja u četrnaestogodišnju klinku koja ne poznaje Njujork i koja sama luta po Menhetnu?
- To je najsigurniji grad na svetu, Džimi! Nisu ovo više osamdesete godine!
- A pištolj?
- Pa zar misliš da sam budala? - odgovorio mu je Itan pružajući mu oružje sa sedefnom drškom. - Nije ni primetila da sam joj ga uzeo.
- I ponosan si na sebe?
- Podsećam te na to da do problema s pištoljem ne bi ni došlo da si me poslušao i rešio ga se. Pre dvadeset godina sam ti rekao da treba da ga se otarasiš...
- Stvarno svašta!
Bez obzira na sve, Džimi se malo opustio i smirio. Upitao je Itana:
- A kako ti se ona čini?
- Predivna devojčica: pametna, živahna i osećajna.
- Znaš da joj to trenutno ne pristaje baš najbolje.
- Mislim da sam to shvatio.
- Izbacili su je iz škole.
- Da, ispričala mi je: frka s džointom.
- Da li možeš da veruješ!?
- Pa šta, i mi smo duvali - pravdao ju je Itan sležući ramenima.
- To nam baš i nije bilo najpametnije - odgovorio mu je Džimi.
* * *

Selin je stajala ispred velikog zidnog ogledala, u jednom od malih privatnih salona u Sofitelu, i nameštala venčanicu. Veličanstvena haljina od organcina i čipke odudarala je od neveselog izgleda mlade žene. Pokušala je da se nasmeši, ali lice joj se zgrčilo; poželela je da zaplače. Osećala se umorno i iscrpljeno, u sebi nije imala ni života ni energije. U ogledalu je videla sitne bore koje su joj se ocrtavale oko očiju i usana. Nedavno je napunila trideset godina, a trideset nije dvadeset. Naravno, još je imala mladalački izgled, ali je bila svesna da njeno lice više nije tako sveže i zategnuto, da joj je koža opuštenija, i da to neće ići nabolje. Veliki oblak zaklonio je sunce i soba je iznenada zapala u tamu. Selin se na trenutak ukazala mračna slika budućnosti: starost koja dolazi, telo koje slabi, pamćenje koje gubi. Ovaj dan, koji je trebalo da joj bude jedan od najsrećnijih u životu, umesto toga je najavljivao da je njenoj mladosti odzvonilo. Kao i ideji o jednoj ljubavi. Mislila je da može da se igra s osećanjima, ali je shvatila da je poražena i da je prekasno da bilo šta popravi.
Neko je zakucao na vrata. Selin je obrisala oči kao da je uhvaćena na delu.
- Slobodno.
* * *

- A da li ti imaš dece? - pitao je Džimi.
- Da - odgovori mu Itan - imam kćerku.
- Stvarno? Koliko ima godina?
- Četrnaest i po.
Džimi ga je popreko pogledao i uperio prst u njega.
- Džesi je moja kćerka i nikada mi je nećeš oduzeti!
- Možda je tako, ali nemaš pravo da joj pričaš da sam je ja ostavio!
- A ti nisi imao prava da tek tako odeš!
Začas su počeli da viču. Delovalo je kao da je Džimi toliko ogorčen da je spreman da ubrzo pređe i na pesnice, ali je Itan smirio situaciju.
- Znam da tebi i Marisi nije bilo lako - priznao je - ali to je stvar prošlosti. Sada treba okrenuti novi list. - Džimi ga je i dalje sumnjičavo gledao. - Ne treba da me doživljavaš kao pretnju, Džimi. Ti si podigao Džesi, ti si odlučivao o svemu. Ti si jedini pravi otac kog će ikada imati.
Džimija su ove reči malo primirile. Itan je nastavio:
- Ali treba da priznaš i da na ovom nesigurnom svetu nije naodmet da ima nas troje koji će se brinuti o njoj.
- Ne znam - odgovorio je njegov prijatelj sležući ramenima.
- Prestani da se osvrćeš i gledaš unazad! Olakšaj sebi život: pre svega, uzmi i iskoristi onaj novac koji Marisa tako glupavo skuplja u kutiju već godinama.
- Kako znaš za to?
- Duga je to priča - izvrdao je Itan objašnjenje.
- Ne trebaju nam tvoje pare.
- Nisam baš siguran u to, ali uzmimo da to nije novac za vas, nego za nju! Za njenu dobrobit, školovanje, za njenu budućnost. Čak ne tražim da joj kažete da sam vam ga ja dao!
* * *

Selin je obrisala oči.
- Slobodno!
Očekivala je da će ugledati Sebastijana ili Zoe, ali na vratima je stajala devojčica od nekih petnaestak godina.
- Dobar dan, rekla je.
- Hm... dobar dan.
Džesi je stidljivo krenula ka njoj. Selin je netremice gledala u nju. To lice, te oči, to je...
- Mislim da smo se već jednom srele, kada ste došli kod nas u Boston...
- Jesmo - setila se Selin - ti si bila mala.
- Imala sam deset godina. Poslali su me u moju sobu.
Selin ju je ćutke gledala, zatečena tolikom sličnošću s Itanom, koju onomad nije primetila. Njeno prisustvo je bilo toliko neobično i neshvatljivo da prosto nije znala šta da joj kaže.
- Danas je veliki dan - rekla je jednostavno Džesi. Selin je klimnula glavom. - Venčanica vam je prelepa.
- Hvala.
Džesi je za trenutak oklevala, a onda je rekla:
- Ono što ću vam sada reći verovatno će vam delovati čudno. Uostalom, sigurno je ionako prekasno, a život odraslih je sigurno mnogo komplikovaniji nego što se meni čini...
* * *

Itan i Džimi su sedeli za stolom na palubi broda, izloženi suncu i vetru koji je šibao nad Hadsonom. Kao u dobra stara vremena, otvorili su dve boce piva. Razgovor je poprimio mirniji ton i vrteo se oko prvenstva u bejzbolu - šampionat su pre nekoliko dana osvojili Red soksi, klub njihovog detinjstva. Delovalo je kao da je život nastavio da teče uobičajenim tokom, a budućnost da je puna obećanja. Kao da je proteklih petnaest godina samo neka kratka pauza.
Džimi je odjednom skočio sa stolice.
- To je Džesi! - rekao je škiljeći kako bi se zaštitio od sunca.
- Lepo sam ti rekao da možemo imati poverenja u nju.
- Čudno, još neko je s njom. Dođi da vidiš. Da li znaš ko je ta žena u venčanici?
Sada je i Itan ustao i naslonio se na ogradu.
Izdaleka je prepoznao Selin i shvatio je šta je Džesi uradila.
- I? - upitao je Džimi.
Kada je pogledao u Itana, video je kako mu oči blistaju.
- I? Mislim da tvoja kćerka već sa četrnaest godina ume ono što je najteže na svetu.
- A šta to?
- Da vrati nadu ljudima koji su je izgubili.

32. The End


Ono što zovemo početkom najčešće je kraj.
Kraj je mesto s kojeg polazimo.
T. S. ELIOT


DRŽAVA NJUJORK
SUBOTA, 31. OKTOBAR 2007. 16 h 02 min
Bela crta je nestajala pod točkovima. Široke gume, spušteno sedište, urlik moćne mašine, masivna, zakrivljena konstrukcija: motor je jurio u pravcu Hemptonsa. Na hromiranoj površini ogledalo se čisto nebo i zaslepljujući sjaj sunca. Na rezervoaru crvenom poput rubina bleštao je logo Harli-Dejvidson. Za upravljačem je Itan. Iza Itana - Selin.
Jurili su od Njujorka, u zanosu, gutajući kilometre paklenom brzinom. Doživljaj je bio nestvaran. Obujmila ga je oko pojasa i pripila se uz njega sva opijena. Njihov ponovni sastanak imao je snagu ljubavi koja se rađa, i mir koji donosi saznanje da se nikada više neće rastati. Ostavili su prošlost iza sebe, odlučivši da ne skrnave ovaj čarobni trenutak beskonačnim izvinjenjima i opravdanjima. Sada je jedino bilo važno to što se dešava i koliko su srećni što su zajedno.
Prošli su kroz niz sela i malenih luka za kitolovce na obali Atlantika, između Sautemptona i Montoka u srcu Hemptonsa. Preko leta je ovaj američki Dovil bio krcat turistima, ali s jeseni je bilo mnogo mirnije. Uprkos modernizaciji i kućama milionera, to parče zemlje usred okeana uspelo je da sačuva vanvremenski šarm koji je privlačio umetnike: Dali i Dišan su tu pronalazili inspiraciju, a Džekson Polok je ovde naslikao veliki broj svojih dela. Čuvena Merilin Monro provela je svoj medeni mesec s Arturom Milerom u seocetu Amaganset, u leto 1956. godine, a kako se priča, to vreme predstavlja najsrećniji period njenog života.
Posle tri sata vožnje, Selin i Itan su stigli u selo Montok, na samom kraju južne obale Long Ajlanda. Među lokalnim stanovništvom, mesto je bilo poznato pod nazivom The end: tu je bila poslednja železnička stanica, kraj puta i kraj priče.
Motor je stao ispred stare ribarske kućice koja je izvirivala iz peščanih dina. Protegli su ukočene noge prošetavši dugačkom plažom od sitnog peska, o koju su udarali siloviti talasi. Jak vetar delovao je osvežavajuće. Nebo je imalo boju iz snova, prošarano oblacima u tankim pramenovima pastelnih boja.
- Znači ovde dovodiš sve svoje devojke? - našalila se Selin dok je ulazila u kuću.
Centralna prostorija odisala je starim vremenima, s nosećim gredama, nameštajem od sirovog drveta i gomilom sitnica na svakom koraku: uljana lampa, minijaturni jedrenjak, kompas, durbin, zbirka osušenih morskih zvezda i morskih konjica. Na zidovima, pored niza pojaseva za spasavanje, visile su isprepletane ribarske mreže, konopci i plovci od plute.
Iako je vreme bilo lepo, u kući je bilo ledeno. Dok je Itan skupljao drva da zapali vatru, Selin ga je uzela za ruku i povukla ga ka stepenicama.
- Mislila sam da ćeš prvo hteti da mi pokažeš sobu.
Isprepletane ruke.
Usta na usta.
Dva tela koja se traže.
Ukradena sloboda, otrgnuti odlomci sreće, bestežinsko stanje.
Kratko putovanje izvan vremena.
Ujed na usnama, tela koja se spajaju, srca u plamenu.
Požar koji pustoši i proždire.
Bomba aktivirana nasred kreveta.
Vrtoglavica, nedostatak vazduha, rupa u stomaku.
Usta koja šapuću, tela koja grabe jedno drugo, ubrzano disanje.
Kosa koja se prepliće, brzi treptaji, pomešan dah.
Kao poljubac anđela.
Kao zvuk svemira.
Kao hodač po žici kojem se vrti u glavi dok održava ravnotežu.
Indijanska tetovaža na ramenu pleše između lanenih čaršava: označava suštinu ljubavi, ispisanu znakom starog plemena. Deo tebe je zauvek postao deo mene, zarazivši me poput otrova.
Napolju je zavijao vetar, dok su se žaluzine na prozorima tresle.
Selin je izašla na verandu, umotana u ćebe. Nebo je bilo čisto i jasno, bez ijednog oblaka. Pogledala je u horizont, pokušavajući da isprati plameno sunce na zalasku. Malo-pomalo, blistava zvezda je lagano nestala iza linije koja je delila nebo i more. Samo trenutak pre no što se potpuno izgubio, vrh rumenog diska kao da se rascepio, a Selin je ugledala famozni zeleni zrak, greenflash, poslednji tračak sunca.
Potrajao je tek jedan tren, gotovo neuhvatljiv: zapanjujući, smaragdnozeleni zračak svetlosti ukazao se nad suncem i nestao brzo kao što se i pojavio. Selin je neko vreme samo stajala, potpuno nepomična, hipnotisana tom zelenom bojom koju nijedan slikar nije uspeo da zameša u svojoj paleti, tom bojom koja, kako kažu, možda dolazi iz samog raja.
Setila se onog starog škotskog verovanja da onome ko ga opazi poslednji zrak sunca daje moć da rasprši iluzije, da sagleda osećanja i pročita ono što je na srcu.
Itan joj se pridružio, noseći u rukama dve šolje koje su se pušile.
- Hajde, probaj i reci mi kakav je! - reče joj, pružajući joj jednu šolju.
Zadirkujući ga, ona mu odgovori:
- Znam one priče da je ljubav u početku šampanjac, a na kraju čaj od kamilice, ali nisam se nadala da smo baš dotle stigli...
- Nije to čaj, nego dobar, vruć grog! Tamni rum, limun, med i cimet.
Osmehujući se, pogledala ga je i uzela jedan gutljaj.
- Baš je vruće!
Kašičicom je pokupila zvezdasti anis koji je plutao na površini, i zabavljala se grickajući ga.
- Hoćeš da nam napravim neku pastu? - predložio je hvatajući je oko struka.
- Primamljivo...
- Moj čuveni recept za taljatele sa sipinim mastilom...
- Samo se pitam kako sam mogla da preživim pet godina bez njih...
- Ili možemo otići u restoran. Ima jedan u blizini, drži ga neki Francuz. Spremiće ti svoj specijalitet: pečenog jastoga u morskoj soli i rižoto s ananasom.
- Moram priznati da dobro zvuči, ali treba da se vratim na Menhetn.
- Šta?
- Pozvala sam čitavu rodbinu da prevali šest hiljada kilometara da bi došla na venčanje koje sam otkazala u poslednjem trenutku. Dugujem im objašnjenje.
- Mogu li i ja s tobom?
- Ne, Itane, to je problem koji moram sama da rešim. Uhvatiću voz večeras, i vraćam se sutra.
Itanovo lice je preplavilo razočaranje, ali posle nekoliko trenutaka je osetio olakšanje. Kako je mogao biti tako neodgovoran? Danas je uspeo da spase Džesi, da se pomiri sa svojim najboljim prijateljem i da ponovo nađe ljubav svog života. Ali senka smrti je i dalje visila iznad njih. Dan još nije bio gotov, a on je sumnjao da će se, kao i prethodni, završiti pucnjima, u krvi. Ni po koju cenu nije hteo da izlaže opasnosti ženu koju voli. Proverio je red vožnje preko mobilnog telefona i žurno se obukao da ne zakasne na voz.
Te subotnje večeri, železnička stanica u Montoku odzvanjala je od veselog razgovora i dovikivanja mladih koji su stajali u grupicama, maskirani i našminkani za proslavu Noći veštica. Po peronima su se vrzmali Spajdermen, Čubaka, Hulk i princeza Lejla, čekajući voz.
„Long Ajland ekspres" koji vozi ka stanici Pen polazi sa perona broj 2. Molimo vas da se udaljite od šina.
- Sutra ujutru ću sesti na voz koji polazi u 9 i 46 iz Njujorka - predložila je Selin gledajući u mali red vožnje koji je držala u ruci. - Stiže ovamo nešto pre 13 sati. Hoćeš doći po mene?
- A posle toga?
- Posle toga?
Nisu skidali pogled jedno s drugoga. Oboje su bili kao hipnotisani ljubavlju koja im je izbijala iz očiju.
- Šta ćemo raditi posle toga? - pitao je Itan ne ispuštajući njenu ruku.
- Šta god želiš.
- Venčaćemo se?
- Da - složila se uz osmeh - ali moram da te upozorim: posle svega što se desilo, teško ću ponovo uspeti da dovučem svoju familiju u Ameriku!
- Nema veze, bićemo samo nas dvoje. Ne treba nam niko drugi. Nikada nam nije ni trebao.
- A posle toga? - sada je ona postavila to pitanje.
- Preselićemo se u San Francisko? - predložio je. To je nekada bio tvoj san...
- Važi, a šta je s tvojim poslom?
- Otvoriću tamo ordinaciju. A tvoji đaci?
- Naći ću druge. U Kaliforniji bar ima dosta škola.
- The train is leaving ma'am!* - upozorio ju je šef stanice. (*Engl. Voz polazi, gospojo. - Prim. prev.)
Selin se popela na stepenik vagona.
- A posle toga? Pravićemo decu?
- Onoliko dece koliko budeš želela - obećao je Itan.
- Najmanje dvoje?
- Najmanje troje.
Kondukter je zatvorio vrata. Selin je sela na mesto pored prozora.
Dok je voz polazio, gledala je u Itana na stanici i s njegovih usana uspela da pročita: V. o. l. i. m. t. e.
- Volim te - odgovorila mu je. I to je bilo to.
A možda prava ljubav počinje tek onda kada nestane strasti?
* * *

Sav srećan, Itan je seo na motor koji je iznajmio u Njujorku. Bio je istovremeno smiren i ushićen, dok je vozio kao luđak pustim putem prema kućici na obali. S osmehom na usnama i vetrom u kosi, neprekidno je u glavi vrteo isti film - o ljubavi koju je ponovo našao.
Ponekad su čuda ipak moguća. Ponekad život na momenat zaboravi na okrutnost i podari nam retke trenutke sreće. Ali možda je to suviše lepo da bi bilo istinito?
Kada je stigao do kuće, već se spustio mrak. Prošetao je malo po plaži, dugo posmatrajući mesec i zvezde koji su se ogledali u vodi. Koliko već dugo nije obraćao pažnju na lepote ovog sveta? Život je poslednjih godina samo prolazio kraj njega, dok je on bio preplavljen razočaranjima koja su se samo nizala. Trebalo je da doživi ovu neverovatnu avanturu pa da smogne snage da zaustavi sunovrat ka vratima pakla. Dotakao je dno, ali sada je opet isplivao na površinu. Ponovo je pronašao život.
Vetar je poče da duva i podigoše se talasi da brišu na pesku tragove rastavljenih ljubavnika.
Poslednji sati u čovekovom životu ponekad mogu biti i najlepši koje je ikada doživeo.
* * *

Posle četrdeset pet minuta vožnje, Long Ajland ekspres ušao je u stanicu Sautempton. Njujork je još uvek bio daleko. Vagon se orio od glasova navijača koji su uzvikivali ime svog hokejaškog kluba: Rendžeri! Rendžeri! Rendžeri!
Na sedištu preko puta Selin bio je sedmogodišnji Supermen, koji je spavao u naručju svoje majke u kostimu Zine, princeze-ratnice. Vrata vagona počela su da se zatvaraju i mlada Francuskinja je u poslednjem trenutku iskočila na peron, gonjena nekim iznenadnim naletom intuicije. Ostala je na stanici, gledajući kako se voz udaljava.
Zašto je uopšte rizikovala i ostavila Itana samo nekoliko sati pošto ga je ponovo pronašla? Da objasni situaciju svojoj porodici? To je moglo da sačeka. Ono što je zaista želela jeste da bude sa čovekom koga voli. Ne zato što je sumnjala u njegovu ljubav, nego zato što je osetila neposrednu pretnju kako se nadvija nad njihovom srećom. Osetila je opasnost.
* * *

Itan je nalio šolju kafe i prešao u dnevnu sobu u kojoj je plamtela vatra u kaminu. Ugasio je električno osvetljenje i ostavio samo petrolejku. Zidni časovnik pokazivao je da će uskoro deset sati. Odložio je šolju na drvenu lađicu koja je služila kao polica, i kleknuo da pronađe neku ploču u svojoj kolekciji koju je iskopao na buvljaku u Ist Hemptonu. Našao je album Rolingstonsa na ploči od 33 obrtaja, pažljivo je izvadio iz omota, obrisao i spustio na gramofon. Iglu je postavio na početak pesme Endži.
Treba da čeka još dva sata. Dva sata i saznaće da li će njegov ubica i večeras pucati u njega. Itan je bio ubeđen da će ovoga puta stvari biti drugačije. Ovaj treći dan je ipak bio poseban: uspeo je da pobedi sudbinu i ponovo je osetio draž života. Možda je u svemu tome i bilo neke logike. Možda ga smrt ne čeka na kraju puta. Možda će uspeti da se izvuče iz ovog vremenskog čepa. Možda će ipak osvanuti nedelja, pa ponedeljak, utorak, sreda...
Izvadio je iz džepa pištolj sa sedefnom drškom koji je uzeo od Džesi, i stavio ga nadohvat ruke. Ako se ubica pojavi, neće nimalo oklevati da i on njega ubije.
Otpio je gutljaj kafe i ponovo pogledao na sat. Zatim se smestio na kauč, sklopio oči i prepustio se uživanju u punom, toplom zvuku sa ploče, čiji je šarm upotpunjavalo krckanje i pucketanje.

33. Umreti otvorenih očiju


Ponekad tek prilikom izlaska sa scene shvatite koja je bila vaša uloga.
STANISLAV JEŽILEC


23 h 59 min 58 s
23 h 59 min 59 s
Probudilo ga je nekakvo krckanje. Čuo se huk vetra, šum talasa i kiše. A zatim: škripa vrata koja se otvaraju i zatvaraju. Itan je otvorio oči. Soba je bila u polutami. Kako je mogao da zaspi kada je trebalo da bude na oprezu? Naglo se uspravio i obuzela ga je panika kada je ugledao Selin kako leži pored njega, s glavom na njegovom ramenu. Zašto se vratila a da mu ništa nije rekla? Nije je uopšte čuo! Uznemireno je pogledao na sat. Ponoć je! Pokušao je da se izvuče a da je ne probudi, ali je osetio da je neko iza njega. Prekasno.
Srebrna cev oružja zasijala je u tami i on je ispred sebe ugledao priliku s kapuljačom. Itan je izbezumljeno pokušao da mu nešto kaže. Možda će uspeti da ga ubedi, možda...
Prekasno.
Prvi metak mu je prošao kroz grudi i zabio se u kauč, a Selin je uz vrisak poletela na pod.
Itan je ležao prikovan za sofu. Zgrčio je šaku na stomaku, podižući ruku da se zaštiti. Moj pištolj. Moram da... Prekasno.
Ubica mu nije dao vremena da se pridigne. Drugi metak pogodio je Itana u glavu i on se otkotrljao se na pod. Ubica je krenuo ka njemu, podižući oružje da ga prostreli i treći put.
Selin je užasnuto vrisnula i u krajnjem očaju se bacila na Itana da ga zaštiti.
Poslednji metak pogodio je mladu ženu posred srca, odbacivši je na parket. Pala je na pod svom silinom, licem okrenuta prema svom voljenom.
Pre nego što je potpuno izgubio svest, Itan je u poslednjem trenutku lucidnosti, dok mu je mlaz krvi išao na usta, a sve oko njega se vrtelo, uspeo da razazna lice svoga ubice.
A onda je sve došlo na svoje mesto i on je shvatio da je ova čudnovata istraga, koju je vodio već tri dana, pokazala da su žrtva, istražitelj i krivac, jedna te ista osoba.
On sam...

34. Sećam se..


Život je tek sitnica, ali je prezir prema životu ogromna stvar.
SENEKA


Helikopter hitne pomoći je, uprkos teškoćama izazvanim udarima vetra i kiše, uspeo da sleti na plažu u Montoku. Sedi, Riko i još dvojica tehničara iz Bolnice Svetog Jude, uz pomoć lokalne medicinske ekipe, davali su sve od sebe da stabilizuju stanje dvoje ranjenih.
Prebacili su Itana i Selin na nosila, koja su smestili u spremište helikoptera, pa su pilotu dali znak da krene.
Letelica je vertikalno uzletela i krenula ka Menhetnu.


U ITANOVOJ GLAVI, IZMEĐU SMRTI...
... I ŽIVOTA
Čujem zvuk elise helikoptera koji nas nosi prema bolnici. Osećam da me život napušta, osećam da je tu Selin koja se bori sa smrću i zabrinutost doktora koji je uz nas.
Ovoga puta je gotovo. Znam da neće biti novog buđenja niti novog dana.
U mojoj glavi sve je neverovatno jasno, kao da je nestao nekakav zastor. Slike iz poslednjih meseci moga života redaju mi se pred očima bez imalo ulepšavanja i bez ikakve zadrške. I vidim jednog razočaranog čoveka u dubokoj depresiji. Čoveka koji pada u očaj kada se suoči sa sopstvenim životom. Čoveka koji spava samo na preskoke, u nekoj vrsti delirijuma, i kojem je potreban otrovni koktel da bi izašao iz kuće - mešavina antidepresiva, analgetika i sredstava za smirenje. Vidim čoveka koji je, pokušavajući da dobije sve, uspeo sve da izgubi: i ljubav, i prijatelje, i porodicu, i samopoštovanje, i želju za životom, i potrebu za društvom.
Sve je postalo kristalno jasno i sve vodi ka tom famoznom petku uveče, koji je moje pamćenje odbilo da prihvati. Sada se savršeno dobro sećam onoga što se dogodilo na kraju toga dana. Sećam se tog osećaja ekstremnog umora i konstantne poraženosti koju više nemam snage da prevaziđem, te ideje koja me je opsedala i sada se pokazala kao činjenica - da se manje bojim smrti nego života. Sećam se da sam uzeo telefon i pozvao taj broj, koji sam uspeo da nabavim preko jednog od svojih uticajnih pacijenata. Sećam se bezizražajnog glasa s druge strane žice, s kojim sam ugovorio sastanak. Sećam se da sam izdao nalog svojoj banci da prebaci 300.000 dolara na račun koji mi je poslat šifrovanim putem. Sećam se da sam izašao iz kancelarije i zaključio da imam još dosta vremena do sastanka. Sećam se da sam krenuo u obilazak kafića, pokušavajući da zaboravim. Sećam se da sam stigao u Klub 13 nešto pre ponoći i da sam čekao još pola sata pre nego što je taj čovek seo za moj sto.
Čovek s kapuljačom.
Najbolji plaćeni ubica u Njujorku.
Sećam se njegovog ugašenog pogleda i kamenog lica. Sećam se njegovog tupog glasa dok me pita na koga se odnosi posao koji sam mu poverio. Sećam se da sam mu pružio smeđi koverat. Otvorio ga je i izvadio fotografiju. Na slici sam bio ja. Sećam se da nije pokazao ni najmanji znak iznenađenja: verovatno moj postupak i nije bio toliko originalan kao što sam mislio.
Sećam se i njegovog poslednjeg pitanja, kojem se nisam nadao:
- Koliko metaka?
Sećam se, pre no što sam odgovorio, malo sam razmislio:
- Tri: jedan u grudi, dva u glavu.
Sećam se da je ustao, a ja sam ostao da sedim za stolom. Popio sam do kraja svoje piće, rekavši sebi da ću ovoga puta prekoračiti tačku bez povratka.
I da je tako bolje.
Grupa lekara i bolničara čekala je na bolničkom krovu da prihvati povređene. Helikopter je zbog udara vetra morao da kruži nekoliko minuta pre nego što je uspeo da se spusti. Medicinsko osoblje na krovu neprekidno je radio-vezom dobijalo informacije iz helikoptera o stanju ranjenika. Koliko su uspeli da shvate, nije bilo nade.

35. Na zemlji kao na nebu


Daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, hrabrosti da promenim ono što mogu, i mudrosti da razlikujem ove dve stvari.
MOLITVA ZA SNAGU


BOLNICA SVETOG JUDE NEDELJA,
1. NOVEMBAR 2007. 1. h 15 min
Doktor Šino Micuki je gurnuo ulazna vrata Elvisovog dajnera, malog retro restorana brze hrane, preko puta urgentnog centra. Seo je za šank i poručio čaj od jasmina, uz koji je dobio i kolačić sudbine. Nevreme je besnelo, a svaki blesak munje osvetlio bi metalni vagon koji se, kao brod u oluji, tresao pod naletima kiše i vetra. Micuki je popustio čvor na kravati i stavio ruku na usta zevajući. Otpio je gutljaj čaja, odmotao kolačić i prelomio ga na dva dela, kako bi pročitao izreku ispisanu na papirnoj traci:
Onaj ko ne čini ludosti nije tako mudar kao što misli da jeste.
Doktor je protrljao kapke i malo razmislio o ovoj maksimi, kao da je zaista upućena baš njemu. Njegovo razmišljanje prekinuo je zvuk koji ga je obaveštavao da je dobio poruku. Stavio je novčanicu na šank i izašao iz restorana da se suoči s olujom.


U ITANOVOJ GLAVI IZMEĐU ŽIVOTA...
... I SMRTI
Lebdim po bolničkim hodnicima bez ikakvog napora, poput ptice koja krstari nebom. Čujem glasove koji zavijaju i mukle povike. Vidim doktore i bolničarke koji se trude oko mene, ali osećam kako me život napušta. Posvuda tražim Selin. Moram da požurim. Još uvek imam želju da se borim za nju, ali nemam više snage. Osećam kao da se rasplinjujem, rasipam, poput pepela na vetru. Krilna vrata delimično su se rastvorila. Vidim članove urgentnog tima kako pokušavaju da reanimiraju Selin. Želim da se približim, ali neka sila me u tome sprečava. Pre no što se vrata zatvore, čujem poneku reč, uzvik koji se rasteže u vremenu: „Ljudi, gubimo je!"; „Nema rada srca!"; „Nepovratni srčani zastoj!" I tek sad postajem svestan da će ona umreti mojom krivicom. Tog poslednjeg dana, sav obuzet srećom zbog ponovnog sastanka, prenebregao sam taj užasni predosećaj koji se neprestano vraćao i upozoravao me: „Ako je voliš, moraš da je zaštitiš, a da
bi je zaštitio, moraš da je napustiš."
Ubio sam je.
Ubio sam je.
Ubio sam je.


4 SATA UJUTRU
Dva tela.
U dve različite sale.
Dva tela koja su se pre samo koji sat volela.
Dve ruke koje su se stezale.
Usta koja su gutala ona druga.
Selin je bila u veštačkoj komi. Živela je samo zahvaljujući aparatima, čekajući na eventualnu transplantaciju srca. Itan je ležao zatvorenih očiju, u stanju moždane smrti. Krv više nije pristizala do njegovog mozga i neuronski procesi bili su nepovratno zaustavljeni. Otkucaji njegovog srca i toplina kože samo su davali lažnu nadu da nije sve izgubljeno.
Ali to je samo varka.
Pored njega je bila Kler Džulijani, jedna od mlađih lekara na stažu, i tužno ga posmatrala.
Krilna vrata na ulazu sale za reanimaciju naprasno su se rastvorila i ušao je Šino Micuki.
- Našli smo njegovu vozačku dozvolu! - dobacio je mladoj koleginici.
Kler je pogledala dokument i videla da je Itan odobrio korišćenje svojih organa.* (*U Sjedinjenim Američkim Državama važi pravilo o eksplicitnoj suglasnosti, onaj ko želi da donira organe posle svoje smrti mora izvaditi donatorsku karticu. U Francuskoj se saglasnost uglavnom podrazumeva: svako se automatski smatra saglasnim, čak i da je za života bio protiv donacije organa. - Prim. prev.)
- Treba da pokrenemo postupak. Javite Ditrihu i centru za transplantaciju.
- Čekajte - rekla je Kler. - Da li ste videli koja je krvna grupa?
- AB. I šta s tim?
- Istu grupu ima i žena koja čeka na presađivanje srca!
Šino Micuki je odmahnuo glavom i izašao iz sale, s Kler za petama.
- Doktore, možda bismo mogli da pokušamo...
- Ne dolazi u obzir i vi to vrlo dobro znate!
- A zašto da ne: možemo izvaditi srce i odmah uraditi transplantaciju. Tako nema komplikacija sa čuvanjem i rokovima za transport.
Micuki se iznenada zaustavi i strogo pogleda mladu koleginicu. Posle skoro godinu dana, bila je pri kraju stažiranja kod njega i trebalo je da joj da ocenu. A ona neće biti laskava. Bez obzira na njene neosporne kvalitete, ova devojka je isuviše lako dopuštala da je ponesu emocije. Kasnila je, dovodila u pitanje odluke svojih pretpostavljenih, a stresne situacije su joj nekako uvek izmicale kontroli.
- Nikada nećemo uspeti da dobijemo potrebne dozvole - bio je nepopustljiv Micuki.
- Ali ova žena ima retku krvnu grupu. Mesecima će biti na listi čekanja, što nosi brojne rizike. I ko vam garantuje da će uopšte dočekati transplantaciju?
- Niko - priznao je doktor.
- Mi je možemo spasti još koliko večeras.
- Postoje propisane procedure, Kler.
- Koga je briga za procedure! - uzviknula je ona izazivački.
* * *

Lebdim izvan svog tela i čujem ih kako pričaju o nama, kao da sam ja već mrtav. Ali sudeći prema žaru u glasu ove mlade stažistkinje, izgleda da još ima nade da spasu Selin ako joj presade moje srce. Kako bih mogao da ubedim Micukija i njegovu prokletu karmu? Osećam da sam već toliko daleko... Prihvati njenu ideju, zaboga, prihvati je!
Međutim, u skladu sa svojim karakterom, hirurg je nezadovoljno odmerio svoju mladu koleginicu i odrezao ledenim tonom:
- Ako želite da jednog dana budete dobar lekar, morate da shvatite jednu stvar: pravila su tu da bi štitila nas.
Ona mu je spremno odvratila:
- Pravila su tu da nas guše.
- Kler, razgovor je završen.
* * *

Jedan čovek je stajao naslonjen na ogradu nad rekom. Odeća mu je bila natopljena, a niz lice mu je potocima lila kiša. Očajnik je skinuo kapuljaču kojom je uvek skrivao lice, i pustio da ga zaliva pljusak, kao da će tako sprati svoje grehe. Samo nekoliko sati ranije, dičio se time da je najbolji plaćeni ubica u Njujorku. Za protekle četiri godine obavio je više od pedeset uspešnih poslova, bez ikakvih problema. Hladnokrvno je smakao na desetine meta a da mu nijednom nije zadrhtala ruka. Ali ove večeri, stvar se otela kontroli i treći metak pogodio je ženu koja nije trebalo da bude tamo. Uspaničio se prvi put u svom životu i, rizikujući da ga uhvate, pozvao pomoć sa svog mobilnog telefona. Zašto baš večeras? Zašto baš tako? Nije mogao da shvati. Poput nekog otkrovenja, osetio je gađenje, strah i odvratnost. Zamahnuo je rukom i svom snagom bacio svoj revolver u tamnu vodu Ist rivera. Ali ni to mu nije bilo dovoljno: popeo se na ogradu i stajao tako nad prazninom, lica okrenutog ka nebu. I dok je kiša sve žešće tukla, on je sklopio oči i potražio u sebi hrabrost za skok.


BOLNICA SVETOG JUDE, 4 h 30 min
Šino Micuki je zalupio vrata ordinacije. Pogledao je kroz prozor, ali nebo se nije videlo od kiše koja je zasipala prozore. Iako mu je bilo teško da to prizna, Kler ga je ipak pogodila argumentima. Podigao je slušalicu i zatražio da ga spoje s Centrom za transplantaciju. Možda će ipak uspeti da dobije dozvolu za tu operaciju. Začuo se preteći zvuk grmljavine i svetlost sijalica je na trenutak zatreperila. Dok je čekao da mu se neko javi, Micuki se odjednom predomislio i spustio slušalicu. Ne, to neće ići: nikada neće uspeti da dobije potrebnu saglasnost. Kada se radi o transplantaciji srca, broj raspoloživih organa je ograničen, tražnja je ogromna, a pravila veoma stroga.
Izašao je iz ordinacije brzo kao što je i ušao. Našao je Kler:
- Molim vas da proverite antitela, rezultate seroloških analiza i morfološku kompatibilnost. Uradićemo transplantaciju.
- A procedure?
- Koga je večeras briga za procedure!
* * *

Konačno je pristao. Selin će u njegovim rukama preživeti, u to sam siguran. Oko mene svetlucaju iskričavi odsjaji poput kristala. Više nemam težinu, isparavam, nestajem, rastvaram se u beličastoj magli. Pre no što se u potpunosti izgubim, osećam da me obuhvata svetleći obruč, topao i blistav. I s poslednjim dahom shvatam sve: da vreme ne postoji, da je život jedino što imamo, da ga nikada ne treba prezreti, da smo svi mi jedno, i da će nam ono najvažnije uvek izmicati.


5 SATI UJUTRU
Šino Micuki je lično otvorio Itanov grudni koš. Srčani mišić radio je potpuno normalno i na njemu nije bilo znakova povrede. Napolju je oluja još jače besnela, zastirući prozore operacione sale nanosima kiše.
U susednoj sali, drugi hirurg je uz Klerinu asistenciju otvorio Selinin grudni koš i uspostavio vantelesnu cirkulaciju.
Micuki je isekao aortu i šuplje vene, a zatim smirio Itanovo srce pomoću specijalne kardioplegične tečnosti. Zašto je dozvolio sebi da se upetlja u sve to? Kada otkriju da je operisao bez dozvole, sigurno će biti suspendovan. Možda će čak ostati bez posla i bez licence.
Drugi hirurg operisao je Selin uz muziku. Ta njegova naklonost - ili neukus, po Micukiju koji nije imao mnogo razumevanja za muzičke izlete svog kolege - išla je do te mere da je snimio niz hitova u čijem se nazivu pominjala reč srce: Open Your Heart, You Stole My Heart, A Heart in New York.* (*Otvori svoje srce, Ukrala si mi srce, Srce u Njujorku. - Prim. prev.)
Micuki je presekao vene, aortu i pulmonalnu arteriju i izvadio srce, pazeći pritom da ne povredi sinusni čvor koji će omogućiti normalan rad srca posle transplantacije. Za tren oka, uništio je svoju karmu i izgubio poziciju koju je tako brižljivo gradio godinama unazad. Kako je mogao sebi da dopusti da ga uvuku u ovo? Bio je ubeđen je da je njegov život čvrsto zasnovan na principima i uverenjima, ali i njegov život je bio kao i u svih drugih ljudi: nesiguran.
Dok je počinjala pesma Unchain My Heart* Džoa Kokera, hirurg je kod Selin zaustavio tok krvi u aorti i šupljim venama, odvojivši time njenu sistemsku cirkulaciju od srca. Mašina je preuzela ulogu srca i pluća, a temperaturu krvi su sa 37° spustili na 26° C, kako bi smanjili potrebe organizma za kiseonikom. (*Oslobodi moje srce. - Prim. prev.)
Micuki je potopio Itanovo srce u hladni fiziološki rastvor kako bi dospelo u stanje hipotermije. Sopstvenim rukama ga je odneo susednu prostoriju, gde je ostao da pomogne svojim kolegama u nastavku operacije.
Tako oblivena potocima kiše, bolnica je izgledala kao neka podmornica. Kler je uzela Selinino srce, ostavljajući deo pretkomore. Micuki je pažljivo spustio Itanovo srce u telo mlade žene. Zatim je počela delikatna operacija povezivanja i šivenja četiri ključne tačke - dveju pretkomora, aorte i pulmonalne arterije.
U trenutku kada je pogledao Kler, koja je bila potpuno posvećena svom zadatku, Šino je odjednom shvatio da je on zbog nje prihvatio da radi ovu operaciju. Da bi joj se svideo i da bi ga primetila. Za ovih deset meseci, koliko je bila tu, ubeđivao je sebe da ga nervira, da je nepouzdana i prosta. U stvari, ona mu se dopadala i mislio je da zrači živošću, da je prirodna i osećajna. Sve ono što on nije. Želeo je da potisne svoja osećanja, ali su ga ona sustigla. I sada je imao veliki problem.
Problem sa srcem.
Operacija je potrajala celu noć.
Pošto su istisnuli suvišan vazduh, lekari su uspostavili protok krvi. Srčani mišić se ubrzo ugrejao i postao spreman za rad. Bilo je 9 sati i 3 minuta kada je elektrošok pokrenuo Itanovo srce u Selininom telu.
Kada je Šino Micuki promolio nos napolje, kiša više nije padala, nebo je bilo bistro, a blistavo sunce ogledalo se u baricama oko metalnog vagona Elvisovog dajnera.
Šino je gurnuo ulazna vrata restorana brze hrane, došao do šanka i naručio dve kafe. Dok je izlazio na bolnički parking, primetio je Kler Džulijani kako puši cigaretu naslonjena na haubu svog starog automobila, ofarbanog nekom užasnom nijansom kao boja maline. Približio se devojci. Ona je zadrhtala i zakopčala jaknu sa okovratnikom obrubljenim srebrnkastim zihernadlama. Ona je bila njegova suprotnost; predstavljala je upravo sve ono što on nije. Šta su njih dvoje imali zajedničko što se tiče kulture, religije i načina života? Baš ništa. A ipak...
Šino se osmehnuo i pružio joj jednu plastičnu čašu. Kler ga je pogledala namrštivši se. Očigledno je bila iznenađena ovim prijateljskim gestom - nije navikla na tako nešto od svog pretpostavljenog. Šino je oklevao - osim što će izgubiti posao, sigurno će se još i obrukati i ispasti smešan - ali zatim je stisnuo petlju i odlučio da se uhvati u koštac sa životom:
- Otkako ste pre deset meseci došli u bolnicu...
* * *

Bila je nedelja, divan jesenji dan.
Njujork je podrhtavao, brujao, poigravao. U Bolnici Svetog Jude, na mestu tolike sreće i nesreće, život se nastavljao, noseći rođenja i smrti, izlečenja i bolove, radosti i tuge.
U kasno popodne, u jednoj od soba na odeljenju intenzivne nege, dok su zraci zalazećeg sunca milovali prozore, Selin je otvorila oči.

36. Život u vatri*


(*Naslov dela Marine Cvetajeve. - Prim, prev.)
Ne postoji slučaj, postoji samo sastanak.
POL ELIJAR


DVA MESECA KASNIJE
31. DECEMBAR UJUTRU
Zovem se Selin Paladino, nedavno sam napunila trideset godina i trčim oko zaleđenog šumskog jezera u Mejnu. Prolazim kroz krajolik prekriven snegom, opijena tim zaleđenim prostranstvom i toplim sunčevim zracima, dok se po jelovim granama iskri inje. Iz usta mi izlazi para. Trčim što brže mogu, ispitujem svoje granice. Moje presađeno srce više nema normalnu nervnu regulaciju, pa udara brže dok stojim, a pod naporom uspori. Trčim.
Posle operacije sam četiri nedelje bila u bolnici, a evo već mesec dana nalazim se u centru za rehabilitaciju, gde vežbam i oporavljam se. Gotovo svakodnevno prolazim kroz seriju ispitivanja, uz konstantan medicinski nadzor, da slučajno ne bi promakao neki znak odbacivanja organa: povišena temperatura, bilo kakve nepravilnosti u radu srca, ili infekcija. Svesna sam toga da je stopa smrtnosti najveća upravo tokom prve godine nakon transplantacije.
I tako trčim.
Sve brže i brže.
Živim u vatri, hodam po žici, plešem na rubu ambisa. Ali koliko dugo? Mesec dana? Godinu? Deset godina? Ko to zaista može znati? Moj život visi o tankom koncu, ali isti je slučaj i sa vašim.
Idem uz stazu koja vodi prema parku pod prhkim snegom. Centar za rehabilitaciju nalazi se na samoj ivici šume. To je velika uglasta građevina od sivog kamena i stakla. Penjem se stepenicama i stižem u svoju sobu. Tuširam se na brzinu, presvlačim se i žurno krećem da ne bih zakasnila kod kardiologa.
Ljubazno me pozdravlja, ali vidim zabrinutost na njegovom licu. Sedam ispred njega. Spremna sam da čujem sve, čak i ono najgore. U poslednje vreme ne reagujem baš najbolje na terapiju: patim od bubrežne insuficijencije, hipertenzije i dijabetesa.
- Odmah ću preći na stvar - kaže doktor.
Stavlja naočare i gleda u monitor kako bi još jednom proverio rezultate poslednjih analiza.
Sedim uspravno. Potpuno sam mirna. Ne bojim se, iako imam mučninu, noge su mi teške, a i hronično sam umorna.
- Gospođice, vi ste trudni!
Njegove reči neko vreme lebde u vazduhu, a ja uopšte ne razumem njihov smisao.
- Trudni ste - ponovio je - ali to nije dobra vest.
Odjednom osećam suze, liju niz obraze, a moje presađeno srce ispunjava zahvalnost.
- Biću jasan: sasvim je moguće izneti trudnoću posle transplantacije, ali ne posle dva meseca i ne u vašem stanju. Živi ste zahvaljujući tome što dobijate lekove za imunosupresiju, koji imaju izuzetno snažno dejstvo. Te supstance prolaze kroz posteljicu i povećavaju rizik od anomalija i urođenih deformiteta. Bilo bi krajnje nerazumno da preuzmete taj rizik, da ne kažemo da bi to predstavljalo ogromnu opasnost za vas i vaše dete.
Priča, ali više ga ne čujem.
Ja sam na nekom drugom mestu.
Sa Itanom.
I s njim sam besmrtna.
Život i ništa drugo

Epilog


GODINU I PO DANA KASNIJE
Na ogromnom travnjaku u Central parku, tog prolećnog dana je jedno dete pravilo svoje prve korake, dok su ga majka i starija sestra posmatrale s ljubavlju.
Od tragedije koja ih je zbližila, Selin i Džesi su osećale neku naročitu međusobnu povezanost. Oslanjale su se jedna na drugu jer im je tako bilo lakše da se suoče sa životnim nedaćama. Možda se udvoje ide sporije, ali se stiže dalje...
Džesi je nastavila školovanje i pomirila se s roditeljima. Što se tiče Selin, ona se hrabro nosila sa svim komplikacijama posle transplantacije.
Iako to nikada nisu pominjale, obe su verovale da tamo negde gore, jedan čovek bdi nad njima.
* * *

Za to vreme, s druge strane Bruklinskog mosta, u retrovizoru jednog starog taksija, ogledalo se sunce na zalasku.
Krupan crnac, sa slabovidim okom, stajao je naslonjen na haubu, živo razgovarajući s neobičnim kosookim doktorom.
I večeras, kao i svakog drugog dana, Sudbina i Karma su se prepirale oko ishoda priče koja je počela veoma davno. Priče o ljubavi i smrti. Priče o svetlu i tami. Priče o ženama i muškarcima.
Ukratko, život je tekao dalje.
U ovoj knjizi sam iskoristio nekoliko rečenica koje su na mene ostavile dubok utisak pa sam ih zabeležio tokom čitanja.
Rečenicu
„Njujork je grad u kojem se osećate kao kod kuće i kada dođete niotkuda", preuzeo sam iz knjige Melise Benk „Ženski vodič za lov i ribolov".
Izjava
„Slučajnost, to je bog koji se seta inkognito" često se pripisuje Albertu Ajnštajnu.
Rečenicu
„Tog jutra, senka smrti imala je krila" izvukao sam iz članka objavljenog20. 09. 2001. u magazinu „L'Ekspres", koji supot-pisali Bruno D. Kot i Mišel Lelu.
„Da li čovekpoblesavi od ljubavi, ili se zaljubljuju samo budale?" - ovo je citat iz knjige „Zovem se Crveno", Orhana Pamuka.
Izreka na Selininom ramenu potiče od Indijanaca iz plemena Janomami, kao što se može videti u članku Davida Servan-Šrajbera, objavljenom u časopisu „Psychologies magazine" u maju 2004, pod nazivom „Bol drugih je u nama".
Jedna Selinina rečenica predstavlja aluziju na ono što je rekao Valeri Larbo:
„Sve veze počinju u šampanjcu, a završavaju se u kamilici."
I, na kraju, pošto ova knjiga predstavlja plod mašte, uzeo sam sebi slobodu da na nekoliko mesta izmenim izgled Njujorka, kao i vremenske odrednice.