Zov anđela-Gijom Muso

First topic message reminder :



Da li ste i vi dnevnik zamenili mobilnim telefonom? Da li u njemu čuvate brojeve, poruke, razgovore, fotografije i najskrivenije tajne svog života?

Knjiga Zov anđela govori o dvoje mladih ljudi koji su doslovno naleteli jedno na drugo u gužvi najvećeg njujorškog aerodroma. Madlin i Žonatan će samo pokupiti stvari i produžiti svako svojim putem. Nikada pre se nisu sreli, a verovali su da se ovaj susret neće ponoviti., sve dok nisu shvatili da su u žurbi zamenili svoje mobilne telefone Kada budu uvideli grešku, već će ih deliti više od deset hiljada kilometara Žonatan je vlasnik restorana u San Francisku, dok Madlin radi u jednoj cvećari u Parizu.Iako su su svesni da zadiru u tuđu privatnost, neće moći da odole i pregledaće sadržaj telefona koji se zatekao kod njih. Međutim, ta njihova nesputana radoznalost dovešće ih do neverovatnog otkrića: saznaće da su njihovi životi veoma povezani tajnom za koju su oboje mislili da će zauvek ostati skrivena. Ovo je priča koja počinje kao romantična komedija, a kasnije se pretvara u napeti triler, i priča čija će završnica nadmašiti i najveća očekivanja.

29. Anđeo u paklu
Luctor et emergo[57].

Skladište u Koni Ajlandu, 5 ujutro
Ledena i vlažna, mračna prostorija je smrdela na trulež.
Vezanih ruku i nogu, Alis je iz sve snage vukla nadajući se da će zarđale cevi popustiti. Međutim, bile su čvrste, a devojka se srušila na mokro tle. Grlo joj je razdirao plač očajnika, ali ga je traka blokirala. Ne plači!
Drhtala je od zime. Hladnoća joj se uvukla u ruke i noge, izjedala kožu i kosti. Užasno su je bolele ruke na mestu gde su joj bile čelične lisice. Razmisli...
Ali, teško joj je bilo da se usredsredi usled hladnoće i stresa. Grudi joj je razdiralo osećanje straha i nemoći. Iza prljavog lavaboa se čulo skičanje. Alis je podigla glavu i videla njušku pacova veličine mačke. Ponovo joj se oteo kratak prigušen vrisak. Jednako uplašen kao i ona, pacov je pobegao i sakrio se iza kreveta.
Budi mirna...
Zadržavala je suze i pokušala da otvori usta, ali joj traka nije dala da diše pošto je čvrsto bila zalepljena za usta. Uspela je, međutim, da provuče jezik na jednom kraju i da zubima pokida kraj trake oslobodivši tako donju usnu. Nekoliko puta je duboko udahnula zagađeni vazduh. Bolje je disala, ali, i pored niske temperature, osećala je kako joj se ubrzava rad srca.
Moji lekovi!
Iznenada se setila da neće nastaviti sa terapijom! Od transplantacije srca, njen ranac je izgledao kao pravi medicinski ormarić. Živela je skoro normalno, pod uslovom da uredno pije pozamašnu količinu lekova: pilule protiv odbacivanja organa, naravno, ali naročito lekove protiv povišenog pritiska i aritmije.
Doktor ju je stalno upozoravao: da bi joj, ako ne bi pila lekove, bubrezi prestali da rade za nekoliko dana, pa čak i sati! Stanje bi joj počelo da se pogoršava u bilo kojem trenutku, a naročito u slučaju dehidratacije.
Grlo joj je bilo suvo i nadraženo. Morala bi da popije malo tečnosti kako bi sprečila da se ne uspori rad bubrega. Uspela je da na sve četiri, dok su joj ruke još uvek bile zarobljene, pored cevovoda stigne do lavaboa, ali je slavina bila suviše visoko. Pokrenuta novom željom, zgrčila je mišiće i, iznenadnim naletom snage, ponovo pokušala da polomi cev. Morala je, međutim, ubrzo da odustane: oštre ivice lisica su joj do krvi zasecale kožu. Predala se i skliznula niza zid. Dok je tako ležala na podu, imala je utisak da je kao neka zavezana životinja prepuštena volji svog gospodara. Bespomoćna, odlučila je da ispije vodu koja je kapala sa plafona.
Iz suprotnog ćoška posmatrao ju je pacov.

Trajbeka 8 ujutro
Svanulo je sunce na kristalnoplavom nebu.
Šokiran Frančeskinim priznanjima, Džonatan je izašao iz „Ekselziora" pomalo izgubljen. Išao je trotoarom sve do Klerinih kola. Seo je za volan i otišao ka Ist Vilidžu, gde je imao sastanak sa Madlin. Hteo je da je pozove da proveri da li je pronašla njegovu poruku, ali je pomislio kako možda još spava.
Kada se zaustavio na crvenom svetlu na početku Male Italije, nesvesno je pogledao u retrovizor i, na veliko iznenađenje, ponovo video elegantne linije crnog „ferarija" u traci desno od njega.
Čudno...
Pogledao je bolje kako bi bio siguran. Nije se prevario: radilo se upravo o istim kolima sa zaobljenom haubom, farovima i agresivnom rešetkom hladnjaka, koja su ličila na neku životinju. Okrenuo se. Ovog puta, kabriolet se nije pomerao, ali, zbog odsjaja sa vetrobrana koji ga je zaslepljivao, Džonatan nije uspeo da vidi vozača. Hteo je da zapamti registraciju, ali na kolima nije bilo tablica na njegovo veliko iznenađenje!
Upalilo se zeleno. Začula se sirena koja ga je naterala da krene i prođe raskrsnicu. Kada je najzad mogao ponovo da pogleda u retrovizor, misterioznog automobila nije više bilo...

Skladište na Koni Ajlandu
Začuli su se koraci.
Alis je otvorila oči i naglo se probudila iz slabog sna koji ju je bio savladao.
Koliko je bilo sati? Koliko dugo je bila u nesvesti? Pet minuta ili pet sati? Drhtala je od zime. Trnule su joj noge, a lisice su joj se usecale u zglobove. Pokušala je da ustane, ali je ipak odustala. Bila je suviše slaba da bi se borila.
Vrata su se otvorila škripeći, a pojavila se krupna Jurijeva figura.
„Cyчka[58]!", iznervirano će kada je video da je pocepala traku.
Ščepao ju je za kosu dok ga je molila:
„Treba mi vode! Nemam ni lekove! Mogu da..."
„Umukni!"
Grubo ju je povukao unazad, iščupavši joj pritom pramen kose. Shvatila je da je bolje da ćuti. Činilo se da se Rus smirio. Približio je svoje lice njenom, pomirisao joj vrat, pomazio je po obrazima svojim prljavim prstima. Alis je osetila njegov dah i nije mogla da sakrije gađenje. Okrenula je glavu. Tada je primetila da drži kameru u ruci. Jurijeva tamna velika senka se odvojila pod bledom svetlošću.
„Dobićeš vodu", obećao je, „ali ćemo najpre ti i ja da snimimo jedan filmčić..."

30. Tamna strana Meseca
Svako od nas, kao Mesec, ima skrivenu stranu koju drugi ne vide.
Mark Tven

Donji Ist sajd, 8 ujutro
Džonatan je parkirao „smart" na trotoaru, između dva automobila, i pošao Ulicom Baueri sve do Druge ulice. Pošto je dugo vremena predstavljala zloglasnu četvrt, Donji Ist sajd danas važi za jedno od najpopularnijih mesta, sa svojim malim kafeima i posećenim restoranima. Džonatan uđe u „Pils", njegovo omiljeno mesto za užinu. Radilo se o autentičnom i prijatnom mestu. U jutarnjim časovima je u njemu bilo mirnije, budući da je najviše ljudi dolazilo između 11 i 13 časova.
Džonatan je tražio Madlin u svetlošću okupanoj sali. Boemski i trendy gosti su, sedeći za dugačkim pultom od svetlog drveta, jeli pancakes sa bananama i pili kapučino.
Madlin nije bila tu. Sad već je počinjao da se brine. Možda se pokajala zbog njihove avanture od sinoć? Možda joj je došlo da ode? Možda...!
Zavibrirao mu je telefon. U poruci je pisalo:
„Na spratu sam."
Podigao je glavu i video ju je nagnutu na ogradu kako mu rukom daje znak da dođe. Osetivši olakšanje, popeo se uza stepenice i seo za njen sto. Prostor je bio prijatan sa svojim belim zidovima, svetlim parketom, velikim prozorima, modernim podnim lampama.
„Da li me dugo čekaš?"
Nije se usudio da je poljubi, mada je žarko želeo. Nosila je farmerke i kratku kožnu strukiranu jaknu koje nije pre video, a koji su isticali njenu vitku liniju.
„Samo što sam stigla. Baš je lepo ovde. Gde si ti bio?"
„Kod bivše žene. Pričaću ti", rekao joj je dok je sedao preko puta nje.
Madlin je delovala sigurno, ali ga je posmatrala tužno, kao da su već izgubljeni... Džonatan je pokušao da je uzme za ruku, ali je ona izmače. Pogledi su im se sreli, a tišina se nastavila. Madlin je, na kraju, oprezno stavila svoju ruku u njegovu.
Sada je bilo jasno da jedno prema drugome osećaju nešto više od požude, mada još uvek nisu bili spremni da svoj odnos nazovu „zaljubljenošću".
Prišao im je konobar koji je izgledao kao hipster[59], sa geek[60] naočarima, kariranom košuljom i dugačkim brkovima, kako bi zapisao porudžbinu. Pošto je bacio pogled na meni, Džonatan je poručio espreso i Monkey Bread[61]. Madlin se odlučila za Blueberry Cream Cookie[62] i čašu mleka.
„Pozajmila sam odelo od tvoje devojke, malo mi je tesno, ali..."
„Dobro ti stoji. I nije mi ona devojka... Ima li novosti od Džima?"
„Ništa", odgovorila je uozbiljivši se. „I dalje mu se javlja sekretarica. Pozvaću direktno u policijsku stanicu."
Dok je ukucavala broj, Džonatan je bacio pogled na Njujork post koji je na klupi ostavio neko od gostiju. Na naslovnoj strani novina pisalo je o slučaju za koji je čuo preko radija:
POČETAK SUĐENJA NASLEDNICI NARKO-KARTELA
Danas je u specijalnom sudu u Kaliforniji počelo suđenje Hesebel Kortes. Zvana Munjeka, ona je kćerka pokojnog Alfonsa Kortesa, čuvenog bosa moćnog meksičkog kartela, koga je ubila rivalska banda u martu 2001.
Hesebel Kortes je živela u Los Anđelesu pod lažnim imenom, a uhapšena je pre tri godine dok je bila u kupovini na Rodeo drajvu. Tereti se za upravljanje mrežama za izvoz kokaina u SAD, kao i za organizovanje pranja novca. Proces protiv nje je nekoliko puta bio odlagan pošto su Munjekini advokati ukazivali i na najmanji nedostatak sudske procedure.
Prekinuo je čitanje čim je Madlin uspela da dobije stanicu u Mančesteru. Pozvala je nekadašnjeg partnera, ali se javio detective Trevor Konrad:
„Madlin? Drago mi je da te čujem..."
„Od sinoć pokušavam da dobijem Džima. Da li je tu?" Sagovornik je najpre zaćutao, a potom joj reče:
„Džim je mrtav, Madlin."
„Kako to? Čuli smo se pre dva dana!"
„Žao mi je: našli smo ga jutros u kancelariji. Ubio se."
Madlin je u neverici pogledala Džonatana i prošaputala:
„Mrtav je!"
Iznenađen, Džonatan joj se primakao kako bi mogao da čuje razgovor. Mlada žena je htela što više da sazna o tome:
„Čekaj, Džim koga ja poznajem nije od onih koji dižu ruku na sebe. Da li je imao nekih problema?"
„Mislim da ne."
„Kako se to desilo, Konrade?" Mančesterski policajac je oklevao da odgovori.
„Istraga je u toku. Ne mogu ništa više da ti otkrijem."
„Ne pravi se lud! Džim i ja smo šest godina bili partneri!"
Ponovo ćutanje.
„Zvaću te za pet minuta", rekao joj je i spustio slušalicu.
Zatečena, Madlin se uhvatila za glavu. Džimova iznenadna smrt je otvorila gomilu rana i uzburkala osećanja. Odmah ih je odbacila kako se ne bi prisetila svoje prošlosti. Zatečen vešću, Džonatan se osetio izgubljeno. Pokušao je da je pomazi, ali je Madlin ustuknula.
„Sigurno će me Konrad zvati sa mobilnog ili iz govornice. Svi pozivi iz stanice se snimaju. Pretpostavljam da neće da rizikuje."
„Veruješ li u priču o samoubistvu?"
„Ne znam", reče. „Uostalom, ti si ga, za razliku od mene, video nedavno."
Džonatan se prisećao susreta sa policajcem i pokušao da se seti utisaka.
„Izgledao je umorno i nervozno, u potpunosti opčinjen slučajem Alis Dikson i radio je na novim istraživanjima. Ali samoubistvo je misteriozan čin, teško predvidiv."
Ja bar to znam...
Zazvonio je mobilni. Konrad je.
„Dobro, šta želiš da znaš?", upitao je policajac.
„Kako se to desilo?"
„Džim je pucao sebi u glavu u kancelariji, oko 4.30 ujutro."
„Ubio se službenim pištoljem?"
„Ne, nego nekim neregistrovanim pištoljem."
„Zar ti to nije čudno?"
„Zezaš me, Madlin."
„Svaki policajac koji izvrši samoubistvo učini to službenim pištoljem!"
„Ne svaki", odgovori Konrad. „Znam jednu policajku koja je pokušala da se obesi u dnevnoj sobi."
Mada ovo nije očekivala, Madlin se nije dala potresti.
„Reci mi o kakvom je pištolju reč?"
„Reč je o 'bereti 92' sa prigušivačem."
„Neverovatno! Kad neko odluči da se upuca nije mu stalo do toga da li će probuditi komšije!"
Ja bih bar trebalo to da znam...
„Kad smo već krenuli u tom pravcu, ima još nešto zabrinjavajuće", reče policajac.
„Kaži."
„Džimu je pištolj stajao u desnoj ruci."
„Čoveče!"
Flaerti je bio levoruk.
„Jeste zabrinjavajuće, ali ne dokazuje ništa", reče policajac.
„Šališ se sa mnom?"
„Pa, kad uperiš sebi cev u slepoočnicu, preciznost se ne dovodi u pitanje. Koja god ruka da je u pitanju, teško da možeš da omašiš..." Madlin se pribrala.
„Na čemu je tada radio Džim?" Konrad, međutim, nije bio raspoložen da sve otkrije.
„Dovoljno sam ti rekao. Moram da idem."
„Čekaj! Da li bi mogao da mi proslediš poslednje mejlove koje je Džim primio pre smrti?"
„Šališ se? Pa ti više nisi u službi, Madlin!"
„Džim mi je bio prijatelj!"
„Uzalud insistiraš. A, čak i da hoću, ne bih mogao."
„Zašto?"
„Jutros nam je virus napao server i zarazio sve kompjutere. Niko nema pristup svom kompjuteru."
„Loš ti je izgovor."
„Ne lažem te. Čuvaj se, Madlin."
Pošto nije htela čašu mleka što su joj doneli, naručila je kafu. Potom je iz ranca izvadila Džonatanov laptop.
„Ponela sam tvoj kompjuter. Htela sam da ponovo pogledam dosije Dikson. Rekao si mi da si ga snimio? Biće lakše ovako da ga čitam nego preko telefona."
Džonatan upali kompjuter.
„Misliš da je Džim ubijen?"
„Nemam pojma."
„Ja mislim da su ga ubili i da njegovo ubistvo ima veze sa onim što je otkrio o Alis."
„Ne zanosi se. Do pre nedelju dana nisi ni znao za taj slučaj."
„Baš to mi omogućava da unesem novu perspektivu."
„Koja ti je omogućila da dođeš do kakvog zaključka...?"
„Mislim da je policija ili su tajne službe učinile sve kako bi zataškale ovu otmicu."
„Pričaš koješta!"
„Hoćeš da čuješ zabrinjavajuće činjenice? Bezbednosne kamere! Pročitao sam dosije: dvanaestak kamera je u to vreme snimalo ulice oko Alisine škole. Dvanaest! A, kao slučajno, sve su bile pokvarene tog dana. Zar ti se to nije učinilo čudnim?"
„Ta teorija zavere je prilično velikih razmera."
„Video sam Alis šest meseci pošto su ti poslali njeno srce u ručnom frižideru!"
„Nikada nećemo znati da li je to stvarno bila ona."
„Jeste bila ona! I Džim je ubijen upravo zato što je to otkrio!"
„Nije dovoljno samo reći nešto. Treba i dokazati."
„Alis nije mrtva, veruj mi."
„Poverenje nema veze sa tim,"
„Alis nije mrtva", ponovio je. „A, ako je živa, onda je sigurno imala transplantaciju srca. A ta operacija nije u zapisniku nijedne bolnice. Možeš li da zamisliš kolika je ta mreža saučesnika i sve što je trebalo uraditi kako bi se to izvelo? Ko drugi bi mogao tako nešto da izvede, osim neke vladine agencije?"
„Mnogo gledaš televiziju. Slušaj, niko se nije interesovao za Alis Dikson onda kada sam ja radila na njenom slučaju, ni njena majka, junkie iz propale četvrti. Ta mala nije kćerka nikoga bitnog i ne vidim šta vlada ima sa njom."
Madlin je ispila šoljicu kafe i, kao i nebrojeno puta u svom nekadašnjem životu, zaronila u Alisin dosije kako bi osvežila pamćenje. Na ekranu se pojavio zapisnik sa prvog saslušanja serijskog ubice Bišopa, kao i razne fotografije: slike Erinine bedne kuće od koje je odudarala savršeno uređena Alisina soba, njene knjige, plakati koncerata, kutije keksa i tetrapakovi mleka s ukusom jagode.
Ali, Madlin je još uvek razmišljala o Džimu. Šta je radio posle susreta sa Džonatanom? Šta bi ona uradila, ona? Sigurno je dao da se uradi grafološka analiza i uzimanje otisaka. A možda i genetička analiza. U mobilnom je našla broj Taše Medejros, jednog od stručnjaka za DNK pri forenzičkoj laboratoriji birmingemske policije. Radilo se o izuzetnom biologu, ali i predusretljivoj osobi kada je reč o procedurama. Džim i ona su joj se često obraćali, jer je pristajala da izvan zakonskih okvira uradi analize koje nisu mogle da čekaju. Trebalo bi pomenuti i to da je Taša imala dugačak staž u konzumiranju kokaina, te da ju je Džim, kako bi bio u dobrim odnosima sa njom, uredno snabdevao posle svakog hapšenja sitnih dilera.
„Čudno poimanje morala", prokomentarisao je Džonatan.
„Nisu policajci Mede Medenjaci!", rekla je Madlin dok je pozivala broj.
Taša danas nije bila na poslu. Bila je kod kuće sa kćerkom, ali je potvrdila da ju je Džim pitao da uradi neku analizu. Bila je dežurna prethodne noći, pa mu je rano ujutro mejlom poslala rezultate.
„Da li se sećaš o čemu se radilo?"
„O poređenju dva DNK."
„Da li bi mogla da mi proslediš mejl, molim te?"
„Teško da mogu danas."
„Vrlo je važno, Taša. Džim je mrtav. Pokušavam da otkrijem zašto."
„Prokletstvo..."
„Poslaću ti svoju mejl adresu."
„Važi, svratiću sa Paolom u kancelariju. Za manje od sat dobićeš rezultate."
Džonatan je na kompjuteru gledao fotografije Bišopovih žrtava. Priznao je da je ubio Alis, a da nije obezbedio nijedan dokaz. Usred tih krvavih prizora nasilja, Džonatanu je palo na pamet kako su Madlin i on bili zajedno tog jutra upravo zahvaljujući tim gadostima. Da Alis nije bila nestala, nikada se ne bi ponovo videli...
Dok je proveravala da li ima pristup internetu na telefonu, Madlin je nameravala da isprazni direktorijum sa spamovanim porukama. U njemu je bilo bar tridesetak raznih poruka u kojima su je nagovarali da kupi skupe satove, pilule za povećanje seksualnog nagona ili čudesne proizvode zahvaljujući kojima bi za deset dana izgubila deset kilograma.
„Vidi ovo!"
Jedan od tih neodgovorenih mejlova joj je privukao pažnju. Poslao joj je pre dvadeset četiri sata... Džim Flaerti!
Srce je počelo da joj ubrzano kuca. Zašto je Džimov mejl bio među nepoželjnim mejlovima? Možda zbog mnogo obimnih dokumenata u prilogu? Sa uzbuđenjem ga je otvorila:
Od: Džim Flaerti
Za: Madlin Grin
Predmet: Autopsija Datum: 22. dec. 2011,18.36

Draga Madlin,
Zar ne nalaziš ništa čudno na ovim fotografijama?
Pozovi me ako nalaziš.
Tvoj prijatelj, Džim
U nastavku je bio jedan fajl u formatu PDF, kao i nekoliko fotografija. Madlin prebaci mejl na kompjuter kako bi pogledala slike preko celog ekrana. Sve su bile sa autopsije Denija Dojla, kuma iz Čitam Bridža.
„Kakve on veze ima sa svime?", upita Džonatan glasno.
Nagnuo se kako bi zajedno sa Madlin pročitao izveštaj sa autopsije. Kao što je već znao, Denijevo telo je pronađeno u jednoj napuštenoj industrijskoj zoni, pogođeno metkom u glavu, odsečenih šaka i stopala, izvađenih zuba. Ubistvo je pripisano ukrajinskoj bandi čiji je bos isto to doživeo nekoliko dana unazad. Izveštaj mrtvozornika je izneo podatke o vremenu smrti na osnovu ukočenosti leša, prikazao tragove baruta oko rane, analizu organa i uzoraka krvi, sadržaja u organima za varenje, DNK. Svi ti podaci su nesumnjivo potvrdili da se radi o Deniju Dojlu.
Fotografije nasilnih zločina su uglavnom izazivale gađenje: modro lice izobličeno od mučenja, zelenkaste grudi sa rezom do stomaka, telo išarano mnoštvom hematoma. Denija su mučili i nisu mu dali da ode na miru. Ali šta je to čudno mogao Džim da vidi na slikama?
Madlin je uveličavala neke delove.
„Čak su mu otkinuli deo uveta", primetio je Džonatan.
Madlin se namrštila i bolje pogledala deo slike u koji je upirao. Bio je u pravu: dobar deo desnog uha leša je bio otkinut. Ali, ta rana je delovala starije. Deniju su oba uha bila čitava, za razliku od... Džonija, njegovog brata blizanca.
„To nije Deni, to je njegov brat!", povikala je.
Ispričala je Džonatanu celu priču: kako su dva brata rođena sa razlikom od pet minuta, kako je među njima vladao rivalitet, kako je Džon bio nasilna ličnost i da je patio od šizofrenije, da je nekoliko puta bio hospitalizovan pre nego što se odao alkoholu.
Potražila je u izveštaju deo o analizi organa kako bi ga ponovo pročitala. Jetra preminulog je bila 'izjedena' najverovatnije usled konzumiranja alkohola".
Ciroza.
„Deni bi s vremena na vreme popio čašicu, ali nikada nije bio alkoholičar."
„Kako su policajci mogli tako da pogreše?"
„'Jednojajčani blizanci' imaju isto genetsko nasleđe, pa je teško sa sigurnošću praviti razliku između njihovog DNK."
„Da li si sigurna da je tako?"
„Bilo je više slučajeva tog tipa, između ostalih jedna krađa u Nemačkoj i dilovanje droge u Maleziji. U oba slučaja osumnjičeni je imao brata blizanca, pa je morao biti oslobođen budući da nisu mogli sa sigurnošćti da utvrde njegov identitet."
„Ali, ako je ovo Džonijev leš..."
„... to znači da je Deni živ", zamišljeno će Madlin.
Poručili su još kafe. Nekoliko minuta su proveli u nagađanju, sve dok Madlin nije primila mejl od Taše Medejros, stručnjaka za DNK iz laboratorije u Birmingemu.
Od: Taša Medejros
Za: Madlin Grin Predmet:
Madlin,
Evo rezultata analize koju sam uradila bez obaveštavanja nadređenih na Džimovu molbu. Mnogo mi je žao njega. Nadam se da ti ovo može pomoći.
Taša
Kliknula je na fajl u prilogu, a Džonatan je, nagnut iznad njenog ramena, čekao da vidi dokument kad i ona: u njemu je stajala složena tabela od petnaestak redova i šest kolona. U svakom polju nalazilo se po nekoliko brojeva. Bilo im je potrebno nekoliko trenutaka da shvate da je reč o testu za utvrđivanje očinstva. Poskočili su kod poslednjeg pasusa u kojem je stajao rezultat, a od otkrića su zanemeli:
Test za utvrđivanje očinstva urađen u nedostatku
genetskog materijala majke. Urađeno na osnovu DNK.
Osoba čije se očinstvo utvrđuje: Danijel Dojl.
Dete: Alis Dikson.
Istorodni aleli su se pojavili na 15 analiziranih lokusa.
Verovatnoća očinstva je procenjena na 99,999%.
Pre nego što je ubijen, Džim je imao neverovatan predosećaj. Posle tri godine istraživanja, uspeo je ne samo da dokaže da Deni Doji nije mrtav nego i da je on otac Alis Dikson. To je otkriće platio životom.

31. Na neprijateljskoj teritoriji
U mračnim vremenima, svako je za sebe. Gao Singđen

Kafe „Pils" Donji Ist sajd, 10 ujutro
Zaprepašćena, Madlin se zavratila na klupu jer joj je odjednom bilo muka. Vrtelo joj se u glavi. Ni Alis ni Deni nisu mrtvi. I što je još više iznenađujuće: devojka je bila kćerka mafijaškog kuma. Ali je zato Džim bio mrtav, a ona se zamalo ubila. Desetine ljudi je danonoćno radilo na ovom slučaju. Zašto? Zbog koga? Odjednom je počela u sve da sumnja. Ko su bile žrtve u ovoj priči? Ko su bili krivci? Od početka istrage, kad god bi nešto rasvetlila, nametnula bi se nova misterija koja bi je dovela na još opasniji teren.
Podigla je glavu kako bi je Džonatan utešio, ali se ovaj, čela priljubljenog uz staklo, zabrinuo zbog onog što je video napolju.
„Mislim da nas prate."
„Šališ se?", rekla je približavajući se prozoru.
„Vidiš li crni 'ferari' parkiran malo niže?"
„Ispred ulaza hotela 'Morison'?"
„Da, jutros sam ga dva puta sreo: najpre u Trajbeki, a onda u Maloj Italiji. Nema tablice i nisam mogao da vidim vozača."
Madlin pokuša bolje da vidi, ali na toj udaljenosti bilo je nemoguće razaznati išta iz unutrašnjosti vozila.
„Hajde sa mnom", reče mu odlučno.
Do pre sat vremena ne bi mogla ni zamisliti da je neko prati, ali sada, posle Džimove smrti, kao i onoga što su otkrili, ništa joj nije izgledalo nemoguće.
Platili su račun, sišli u prizemlje i uputili se iz kafea ka kolima.
„Pusti me da vozim", zamolila ga je Madlin.
Sela je na vozačevo sedište i krenula.
„Misliš da će nas pratiti? Možda smo od ove istrage postali paranoični..."
„Videćeš i sama. Ja mislim da će krenuti."
I zaista, „ferari" se isparkirao i diskretno ih pratio, na dvadeset metara udaljenosti.
„Ne okreći se", zapovedila je. „I veži pojas."
Mali auto je ubrzao idući Ulicom Baueri ka Kuper skveru. Madlin je iznenada zakočila i okrenula volan skroz ulevo, napravivši polukružni okret.
„Ti si poludela!", uznemireno će Džonatan držeći se čvrsto.
Automobil im se zaustavio sa druge strane puta, iznenadivši tako „ferari".
„Umukni i otvori oči!"
Dva automobila su sada vozila u suprotnim smerovima. Kada su se sreli, Džonatan je imao svega trenutak da osmotri vozača.
Radilo se o veoma lepoj ženi plave kose, sa ožiljkom u obliku zvezde koji se prostirao od arkade preko obraza do ugla usana...
„I?"
„Znam je!", uzviknuo je. „Siguran sam da je to ista žena kojoj sam odveo Alis pre dve godine u Ka d'Antibu!"
„Ona koja se predstavljala kao njena majka?"
„Da!"
Madlin je pogledala u retrovizor i videla „ferari" kako skreće ka zapadu preko Astor Plejsa. Instinktivno je skrenula u Ulicu Hjuston.
„Ako prođe Brodvejom, mogli bismo da je uhvatimo, zar ne?"
„Izvodljivo je."
Uzdali su se u sreću i pomno posmatrali automobile. Posle nekoliko trenutaka, besni automobil se pojavio u ulici koja je dijagonalno presecala grad.
Kabriolet je potom skrenuo u Ulicu Spring. Madlin se uključila u saobraćaj. Žena za volanom ih je sigurno primetila, budući da je naglo ubrzala.
„Prokletstvo, umaći će nam!"
I ne bi bilo ništa čudno: šta je mogao jedan „smart" naspram motora V12 od 280 konjskih snaga? Ali Madlin se nije dala obeshrabriti. Pošto nije htela da se preda, prošla je kroz crveno na ukrštanju sa Ulicom Lafajet.
„Pazi!", povikao je Džonatan.
Jedan prodavač hot-dogova je krenuo da prelazi ulicu. Madlin je stisnula sirenu i zaobišla ga. Prodavač poskoči i povuče se unazad, dok je „smart" zakačio ivicu metalnih kolica koja su se potom prevrnula na put, te su se prosule viršle, kečap, senf, prženi crni luk i kiseli kupus.
Auto skrenu s puta i zakači trotoar, ali je Madlin ipak uspela da ga savlada i stisne gas nastavivši punom brzinom Ulicom Delansi.

Za to vreme, na Koni Ajlandu...
Ležeći na podu kao kakva uplašena životinja, Alis je okrenula glavu u potrazi za pacovom, ali je glodar otišao za Jurijem.
Bila je preplašena. Kosa joj se od znoja zalepila za lice, ruke i noge su joj drhtale. Stomak joj se grčio. Činilo joj se i da su joj se stopala i članci naduli.
Rus je posle „filma" otišao, ostavljajući je vezanu za prokletu cev. Mada ga je preklinjala, nije joj dao dovoljno vode, već joj je samo poprskao lice flašom. Mrtva umorna, Alis je sa teškom mukom zubima otkopčala bluzu.
I od najmanjeg pokreta joj je bilo muka i vrtelo joj se u glavi. Ovoga puta, mučnina joj je stegla grlo, te je povratila nešto žućkasto. Naslonila se uz zid ne mogavši da diše. Lupalo joj je u grudima, srce joj je kucalo u zabrinjavajućem ritmu. Koliko li joj je vremena ostalo? Sada je morala sebi da prizna: bolovi koji su joj probadali glavu i grčevi u stomaku bili su znak da su joj usled povišenog pritiska bubrezi otkazivali.
Pogledala je u ve-ce šolju koja je bila na dva metra od nje. Satima joj se išlo u ve-ce, ali nije mogla da ustane. Progutavši svoj ponos, olakšala se u odelo. Ne bi joj ovo bilo jedino poniženje u tom trenutku. Jeste da se „kupala" u mokraći i onome što je povratila, ali bar se oslobodila tereta.
Ova pauza je trajala nekoliko trenutaka, sve dok nije čula zatuljeno zujanje. Mutilo joj se u glavi i činilo joj se da su bele tačkice bile po celoj prostoriji. Gušila se, gubila se, buncala. Mada se trudila da se ne onesvesti, ubrzo je utonula u polukomatozno stanje.

Donji Ist sajd
„Eno je!", povikao je Džonatan upirući prstom u „ferari" koji je išao preko Mosta Vilijamsburg.
Viseći most je bio postavljen preko Ist Rivera, a povezivao je Donji Ist sajd i Bruklin. Oivičen rešetkama i čeličnim šipkama, bio je dugačak dva kilometra, a preko njegove četiri trake su prelazile stotine automobila.
„Ima mnogo vozila. Moraće da uspori", pretpostavljala je Madlin.
I zaista, auto je išao polako, zarobljen medu ostalim kolima. Madlin je povratila samopouzdanje. Igrajući se vatrom, zaletela se svom brzinom između automobila, prelazeći iz jedne trake u drugu kako bi premostila razdaljinu između nje i Spyder[63]-a.
„Uspori! Sudarićemo se!"
Silazeći sa mosta, italijanski kabriolet je svom brzinom krenuo ka prvom izlazu.
„Kuda ćemo?", upitala je budući da nije mnogo poznavala Njujork. „U Vilijamsburg."
Stigli su u Aveniju Bedford, centralno mesto četvrti. Stare zgrade od cigle su se smenjivale sa tek izgrađenim zgradama. Budući u jeku obnove, ovaj kraj je bio u suprotnosti sa „bezličnim" Menhetnom.
Antikvarnice, mali kafići, prodavnice ploča, organskih namirnica i knjižare sa polovnim knjigama: sve je izgledalo istovremeno autentično i avangardno.
Kretanje „ferarija" je usporila ta seoska atmosfera koja je vladala na ulici. Trgovci su postavili tezge na trotoaru, pevači-amateri su animirali ulicu, dok je jedan gutač vatre izvodio svoju tačku.
Madlin i Džonatan su bili na manje od deset metara od „spajdera". Ovaj je skrenuo levo ka parku Makaren. Dok su se približavali obali, prošli su pored zone skladišta, stovarišta i zapuštenog zemljišta. Zidovi išarani grafitima podsećali su na Njujork iz vremena Baskijata[64].
„Nema gde!", povikao je Džonatan dok su išli jednom uličicom. „Ovo je slepa ulica. Nema ničeg osim obale!"
„Ferari" je doista stigao pred jedan lokal za prodaju polovnih automobila. Zgrada je bila pored keja i od nje su se mogli videti neboderi Menhetna. Auto je polako išao pristaništem, a potom naglo skrenuo u jedan hangar kroz veliku čeličnu kapiju.
Madlin je zakočila i potom se zaustavila na dvadeset metara od ulaza u garažu na kojoj je pisalo
„MOTO-KLUB 'MAKONDO'".
„Šta sad?"
„Upali smo u zamku", reče Džonatan. „Nismo mi jurili nju, već ona nas. Misliš li da bi trebalo da..."
Nije stigao da završi rečenicu. Okrenuli su se kada su čuli škripu guma. Udario ih je ogromni kamion za šlepovanje i počeo da gura ka otvorenim vratima garaže. Od udara su poleteli napred. Madlin nije vezala pojas, ali je Džonatan na vreme rukom sprečio da joj glava ne udari u volan. Kamion je vukao mali automobil nekoliko desetina metara sve dok ga nije potpuno uvukao u hangar čija su se vrata zatvorila čim su ušli.
Skladište se prostiralo na više od dvesta kvadratnih metara. Unutra je bilo pedesetak vozila, parkiranih jedna naspram drugih. Džonatan je ugledao jedan „pežo 403", ali izgleda da su preovlađivali muscle cars[65] „ford gran torino", „ševrolet kamaro", „plimut barakuda"...
„Ovo se ne računa kao provala?", upitao je pogledavši Madlin.
Pomogli su jedno drugom da izađu iz „smarta" koji je sada više ličio na
Sezarove[66] kompresije nego na automobil u voznom stanju.
Ispred njih je, pored „ferarija", stajala žena sa ožiljkom držeći pištolj uperen ka njima.
„Agent Blajd Blejk iz federalne policije SAD!", povikala je dok su oni izlazili. „Podignite ruke iznad glave!"
Federalna policija SAD?
Džonatan i Madlin su se začuđeno pogledali. Ova žena je policajac!
Potom su se okrenuli ka kamionu iz kojeg je iskočio jedan čovek.
Približavao im se Deni Doji, obučen u radno odelo i vojničku jaknu.
„Zdravo, Medi! Znaš li da još uvek imaš najlepšu guzu među svim pariškim cvećarkama..."

32. Istina o Deniju Dojlu
Trnje koje sam pobrao sa drveta su koje sam posadio.
Lord Bajron

Kej Ist Rivera
„Pravi si gad! Kako si mogao da dozvoliš da mislim da je Alis mrtva?"
„Medi, smiri se..."
„Nikada ti neću oprostiti, Danijele!"
„Pusti me da kažem nešto u svoju odbranu."
Madlin i Deni su bili na keju Vilijamsburga. Temperatura je blizu vode bila mnogo niža, pa se Madlin skupila u svojoj jakni. Na deset metara ispred i iza njih bili su „telohranitelji" koji su obezbeđivali prostor oko njih idući sa njima u korak.
„Ko su ovi likovi?"
„Agenti FBI-a koji rade za federalnu policiju." Pred slomom živaca i još uvek pod utiskom nezgode i jutrošnjih otkrića, Madlin je povikala pred nekadašnjim kriminalcem:
„Reci mi gde je Alis, SMESTA!"
„Sve ću ti objasniti, samo prestani da vičeš, važi?" Deni izvadi iz džepa već paljenu smotanu cigaretu i ponovo je upali.
„Sve je počelo pre tri i po godine", počeo je dok je sedao na jednu od klupa koje su bile postavljene duž reke. „Mesec dana pre nego što mi je majka umrla. Preminula je u bolnici 'Kristiz', izjedena rakom u završnoj fazi. Znao sam da su joj poslednji dani, pa sam svaki dan išao da je vidim."
Deni je pustio bolna sećanja da isplivaju. Smršao je. Kosa mu je bila duža i uokvirivala je lice išarano borama. Madlin se smirila i sela pored njega. Povukao je dim i nastavio.
„Svake večeri sam iz bolnice izlazio u sve gorem stanju. Navikao sam da svoju muku utopim u 'Soul kafeu', jednom pabu blizu Oksford rouda, na sto metara od klinike. Tamo sam prvi put video Alis. Skupljala je čaše i escajg. Tada nije imala ni četrnaest godina, mada je izgledala kao da ima petnaest ili šesnaest. Bilo je očigledno da nije imala dovoljno godina da radi, ali se niko na to nije obazirao."
„Odmah si je zapazio?"
„Da, privuklo me je njeno ponašanje: na svakoj pauzi bi sela za sto i čitala ili radila domaći. A i čudno me je gledala, kao da me je poznavala..."
„Jesi li pričao sa njom?"
„U početku me je samo posmatrala, a onda mi se jedne večeri prilično odvažno obratila. Rekla je da zna ko sam. Potom me je pitala da li se sećam njene majke, Erin Dikson..."
„Nisam znala da si se viđao sa tom ženom."
„I sam sam to zaboravio. Uostalom, bilo mi je potrebno neko vreme dok se nisam setio njenog lika. Zaista, spavao sam sa njom dva ili tri puta, pre petnaestak godina. Radilo se o devojci lakog morala koju nije trebalo moliti. Pre droge je bila lepa, mada nikad nije bila naročito pametna..."
„Da li si to rekao njenoj kćerki?"
„Naravno da ne. Bio sam zbunjen, a ona nije okolišala: rekla mi je da je ispitala majku, da je sama istraživala i da sam, po njoj, ja njen otac."
„ A ti si joj poverovao?"
„I pre nego što mi je to rekla. Bilo je očigledno."
„Zbog čega? Misliš da liči na tebe?"
„Ne, mislim da liči na tebe."
Madlin nije bilo po volji:
„Ne šali se s tim, Danijele!"
„A ti meni nemoj da protivrečiš! I ti si se vezala za tu malu! Zašto bi se toliko bavila tom istragom da se nisi prepoznala u njoj?"
„Zato što mi je to posao."
Ali, Doji je bio uporan:
„Ta devojčica je mogla da bude naša kćerka! Bila je pametna, usamljena, obrazovana, toliko različita od svih glupaka koji su me okruživali. Ona se suprotstavljala svemu, hrabro se suočavala sa životom. Za mene je bila kao dar sa neba."
„Dakle, često ste se viđali?"
„Da, skoro svaki dan, a da niko nije znao. Bila je to naša tajna. Bolje sam je upoznao i bio sam iskren kada je reč o tome čime se bavim. Bila je razlog više da se ujutro budim. Moj život je prvi put imao smisla."
„Jesi li joj davao novac?"
„Malo sam joj pomagao, ali tako da se ne posumnja. Odlučio sam da joj platim studije na nekom dobrom fakultetu. Čak sam mislio i da je zakonski priznam, ali to bi je dovelo u opasnost s obzirom na sve one koji su želeli moju smrt. A još je tu bio i njen zdravstveni problem koji me je zabrinjavao..."
„Njeno srce, jel' tako?", pogodila je Madlin.
Dani je tužno potvrdio, očiju uperenih u tamnosive vode Ist Rivera.
„Primetio sam da se zadiše pri najmanjem naporu. Nije se žalila, ali je često bila umorna, i dva puta joj je bilo loše u mom prisustvu. Poslao sam je u dom zdravlja. Otkriven joj je šum na srcu, ali nikakav poseba poremećaj. Kako bih to proverio, zamolio sam kardiologa koji je lečio moju majku da uradi i druge analize. Otkrivena joj je dilataciona kardiomiopatija: njeno srce je radilo usporeno. Bolest je bila u poodmaklom stadijumu i mogla je umreti svakog trenutka."
„Doktor je pristao da joj prepiše terapiju pod lažnim imenom?"
„Svaki čovek ima svoju cenu, Madlin."
„I, da li je uspelo?"
„Prvih nekoliko meseci, Alis je dobro reagovala na lekove."
Počelo je da duva. Madlin je polako sklapala kockice niza događaja, ali je mnogo pitanja ostalo bez odgovora.
„Da li je Alis stvarno znala čime se baviš?"
„Da, prema njoj sam uvek bio iskren."
„I to joj nije smetalo?"
„Recimo da je bila dovoljno pametna da shvati da nije sve crno ili belo."
Madlin je ovo shvatila kao kritiku na svoj račun, ali se ipak nije obazirala.
„Zar ni u jednom trenutku nisi pomislio na to da treba da se dovedeš u red?"
„Naravno da jesam! Ali zar misliš da je to lako? Da je bilo dovoljno lupiti dlanom o dlan? Bio sam u ćorsokaku: policajci su mi bili za petama, suparničke bande su me želele mrtvog, čak su i moji ljudi čekali prvu priliku da me izdaju."
„Da li je Alis bila svesna toga?"
„Svesnija nego što sam mislio, pošto mi je upravo ona predložila rešenje."
„Šta to?"
„Jedne večeri sam je video sa pozamašnom fasciklom u koju je stavila članke koje je skinula sa interneta. Radilo se o pravnim tekstovima, studijama slučaja: obavila je pravi advokatski posao. Tvrdila je da je otkrila čarobnu formulu pomoću koje bismo oboje mogli da započnemo novi život."
„A koja je ta čarobna formula?
„Američki program za zaštitu svedoka."

33. Svedoci
Državni tužilac Sjedinjenih Američkih Država može da odredi mere zaštite svedoku i procesu koji se tiče organizovanog kriminala, ukoliko proceni da je svedok u opasnosti da postane žrtva upotrebe sile ili zastrašivanja.
Član 3521 poglavlja 18 zakona Sjedinjenih Američkih Država

Pošto im je bilo hladno od dugog sedenja na klupi, Madlin i Deni su nastavili da se šetaju kejom. Uprkos hladnoći, na obalama Ist Rivera je bilo ljudi. Jedna grupa dekica sa meredovima, plastičnim kofama i štapovima za pecanje, čestitali su jedni drugima što su našli deo pun riba naspram samog skyline[67]-a Menhetna, dok su neumorno vadili prugaste grgeče, iverke. Govorili su poljski, ruski, španski... Mešavina onih koji su u tome bili najbolji.
„Iz prve", reče Deni, „odgovorio sam Alis da je njena ideja o programu zaštite svedoka naivna i neostvarljiva. Ja nisam imao ništa u zamenu, nikakav adut. Ali ona je insistirala: 'Sigurna sam da mogu da ti posluže oni koji žele tvoju glavu.' Ovakav način razmišljanja je urodio plodom. U SAD su za nekoliko meseci bili predsednički izbori, a borba protiv droge je bila jedna od tema kampanje. Svi kandidati su govorili o Meksiku, gde je bilo već oko desetine hiljada žrtava rata između narko-kartela. Amerikanci su bili zabrinuti za povećano ugrožavanje bezbednosti u pograničnoj oblasti. Izbor koji je pao na Obamu obeležio je prekretnicu kada je priznao odgovornost svoje zemlje u trgovini kao glavnog potrošača. Čak pre zvaničnog stupanja na dužnost, susreo se sa svojim meksičkim kolegom sa kojim se složio povodom zajedničke namere da povedu nemilosrdnu borbu protiv trgovaca drogom. Radilo se o gorućem problemu njegovog predsedavanja: Vašington nije želeo da u susedstvu ima narko-državu."
„Kakve to ima veze sa tobom?", upitala je Madlin. „Zbog pranja novca?"
„Kada sam pre petnaest godina studirao u Kaliforniji, sreo sam Hesebel Kortes na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu."
„Kćerku bosa narko-kartela? Njeno ime se pominje u svim novinama zbog suđenja koje se vodi protiv nje."
„Ostali smo u kontaktu. Zajednička nam je bila teška porodična prošlost. Razumeli smo jedno drugo, budući da smo deca kriminalaca."
„I to tako dobro da ste oboje nasledili svoje očeve..."
„Hesebel nije direktno uprljala ruke krvlju. Ona je vodila knjige za organizaciju. Bila je nenametljiv i izuzetno pametan rukovodilac i godinama je kroz zakonite poslove prala milione zarađene od droge."
„Na prilično zanimljiv način predstavljaš stvari..."
„S godinama, kako je borba protiv prljavog novca postala sve učestalija, bilo je sve teže kriminalcima da peru novac preko banki i ofšor zona. Hesebel je bila primorana da se okrene drugim poslovima i posrednicima."
„Tada se obratila tebi..."
„Da, i tokom pet godina sam na njen račun ulagao novac u nekretnine i hotele. Znao sam da američki poreski službenici pokušavaju da je uhvate, pa smo morali da budemo obazrivi. Kada mi je Alis pomenula program za zaštitu svedoka, rekao sam advokatu da stupi u kontakt sa istražnim biroom američke Poreske službe."
„Predložio si im razmenu?"
„Moj imunitet i Alisin i moj novi identitet u zamenu za sve što znam o Hesebel Kortes. Hteli su da je uhapse u SAD, kako bi joj zaplenili svu imovinu: bankovne račune, stotine stanova, hotelske komplekse, menjačnice i agencije za nekretnine po celoj Kaliforniji."
„Odmah su pristali?"
„Ne, ali se Kongres spremao da izglasa pomoć od milijardu dolara namenjenu Meksiku. FBI-u je bilo potrebno neko simbolično hapšenje kako bi ta mera prešla u okvire javnosti. Slučaj je dospeo do državnog tužioca koji se na kraju dogovorio sa MI6."
„Britanskom tajnom službom?"
„Oni su u tajnosti prebacili Alis ubedivši sve da se radi o otmici. Bilo je dogovoreno da joj se kasnije pridružim."
Madlin se iznenada osetila potpuno bespomoćno mesecima je pokušavala da reši slučaj koji je Obaveštajna služba zataškavala. Sada je sve imalo smisla: pokvarene bezbednosne kamere, odsustvo tragova, nepotpuna i kontradiktorna svedočenja. Mogla je i deset godina da vodi istragu, i ne bi nimalo napredovala. Ili bi pak završila kao Džim, izvršila bi „samoubistvo" u svojoj kancelariji...
Madlin je obuzeo bes. Uzalud je pokušavala da se kontroliše:
„Zašto si mi to uradio, Deni? Zašto si me ubedio da je tražiš, zašto si mi poslao njeno srce?
„Tek što je stigla na Menhetn, postala je otporna na lekove. Problem sa srcem se pogoršao. Bio sam mnogo zabrinut: bila je sama, sve češće se zamarala i razboljevala od gripa i bronhitisa. Samo je transplantacija mogla da je spase. Pritisnuo sam FBI: ne dolazi u obzir da svedočim ako mi umre kćerka. Uspeli su da je upišu na listu primarnih primalaca, tako da je vrlo brzo operisana u jednoj njujorškoj bolnici. Nije joj bilo lako...!"
„Ali, zašto si mi poslao njeno srce?", bila je uporna Madlin.
„Nisam ti ga ja poslao, nego oni koji su nas štitili. Zato što si postala smetnja, Madlin", rekao joj je glasom promuklim od duvana. „Svugde si zabadala nos da pronađeš Alis. Na kraju bi je povezala sa mnom. MI6 se uspaničila. Njima je palo na pamet to sa srcem. Da bi se zatvorio slučaj."
„Kakvu ulogu je odigrao Bišop?"
„Bišop se tu slučajno našao. Tajne službe su znale da će pre ili kasnije neki manijak da prizna da je kriv za Alisinu smrt. Samo što se to desilo brže nego što se očekivalo. Onda sam, kao što je i bilo dogovoreno, nekoliko meseci posle njenog 'nestanka', inscenirao sopstvenu smrt i pridružio joj se u Njujorku."
„Ubio si brata!"
„Ne, Džoni je izvršio samoubistvo. Znala si kakav je: bio je zavistan od droge, psihički bolestan i ubica. Morao sam da biram, a Alis je bila moj prioritet. Neko ko dela uvek nešto mora i da plati."
„Poštedi me svoje priče, dobro je znam! A Džonatan, kako je on došao do vas?"
„Za vreme narednih božičnih praznika, Alis i ja smo otišli na Azurnu obalu na nekoliko dana. Posle operacije, Alis je ukucala svoje ime na pretraživačima kako bi videla kako napreduje istraga o njenoj 'otmici'. Naišla je na članke o tebi, o pokušaju samoubistva. Htela je da te obavestimo o svemu, ali je Blajd Blejk, agentkinja zadužena da motri na nas, to odbila. Alis je to loše prihvatila. Kada smo stigli u Francusku, pobegla je kako bi te našla u Parizu, ali čim je stigla tamo, odustala je od toga kako nas ne bi dovela u opasnost, i tada je naletela na Džonatana Lamprera."
Madlin se srce steglo. Ne samo da je Alis znala za nju nego je htela i da stupi u kontakt sa njom.
„FBI i carinska policija su od tada stavili vaša imena u svoj dosije, pa bi odmah bili obavešteni ukoliko biste kročili na američko tle. Sinoć je neko obavestio Blajd Blejk da ste oboje u Njujorku. Nije moglo biti reči o slučajnosti. Zamolio sam je da napravi plan kako da te dovede ovde."
„Da bi me ućutkala?"
„Ne, Madlin, da bi mi pomogla."
„Kako da ti pomognem?"
„Da pronađem Alis."
Iz stana su se videli garaža i kejovi. Priljubljena uz prozor, agentkinja Blajd Blejk nije skidala pogled sa Denija i Madlin. Kratko je odgovarala na Džonatanova pitanja budući u potpunosti koncentrisana na svoj zadatak: nadgledanje i zaštitu svedoka. Francuz je pomno posmatrao tu čudnu ženu graciozne i aristokratske lepote. Imala je plavu kosu i rezervisanu eleganciju hičkokovskih junakinja. Imala je tanak struk, crne tregging[68], duboke čizme na pertle i kratku kožnu jaknu ispod kojeg je nosila rolku. Na glavi je imala punđu. Njen profil je zavodio istančanošću crta lica i markantnim pogledom.
Čak je i kod njenog ožiljka bilo nešto fascinantno. Daleko od toga da ju je izobličavao, taj trag je od nje činio „fatalnu ženu", što je neke muškarce zasigurno uzbuđivalo.
„Mora da vas često to pitaju...", počeo je.
Dok je dvogledom posmatrala Denija, odgovorila je Džonatanu jednoličnim glasom:
„Dobila sam ga u eksploziji bombe u 'trouglu smrti', u Iraku. Za tri milimetra mi je omašila oko..."
„Kada se to desilo?"
„Pre osam godina. Bila sam tamo kao dobrovoljac. Kada bi se prošlost ponavljala, opet bih isto uradila."
„Da li ste dugo ostali u vojsci?"
„Ja sam vladin agent: moj dosije je poverljiv."
Popustila je, pošto je insistirao:
„Napustila sam marince posle povrede. Ostala sam dve godine u Kvantiku[69], a zatim sam učestvovala u undercover[70] zadacima Uprave za suzbijanje droge, posle čega sam priključena federalnoj policiji."
„Gde ste bili na tim zadacima?"
„Slušajte, druže, ja sam ta koja postavlja pitanja, u redu?"
„Da li to govorite i na sastancima kada neko želi da zna više o vama?"
Bilo joj je dosta:
„Niti smo na sastanku, niti ste moj tip."
„A ko jeste? Neko kao Doji?"
„Zašto to kažete? Zabrinuti ste za vašu devojku?"
„A vi? Uzbuđuju vas ubice?"
„Da, više nego porodični ljudi", provocirala ga je. „Ali, ako hoćete već sve da znate, moj posao je da čuvam Dojla, a ne da spavam sa njim. "
Sa slušalicom u uhu, izdala je nekoliko uputstava dvojici čuvara od kojih je tražila da pojačaju prismotru.
„Da li mislite da Meksikanci mogu doći glave Deniju?"
„Nije nemoguće, ali mislim da ipak ne."
„Zašto?"
„Zato što je, na neki način, već svedočio."
Džonatan je sada bio zbunjen:
„Pre pet minuta ste mi rekli da treba da svedoči iduće nedelje!"
Blajd je pojasnila to što je bila rekla:
„Kao što zakon dozvoljava u ovakvim situacijama, Deni je snimio svoju izjavu pre početka procesa. To svedočenje će, pred sudijom i advokatom, dokrajčiti Hesebel Kortes."
Džonatan je počeo da shvata:
„Dakle, čak i ako ga ubiju danas..."
„... taj snimak bi bio dovoljan da se osudi zločinac", potvrdila je Blajd. „Jedina nada kartela bi bila da Deni promeni svoju izjavu na dan svedočenja pred sudom."
„Ali, zbog čega bi uradio tako nešto?"
„Zbog ovoga", odgovorila je.
Daljinskim upravljačem upalila je veliki ekran koji je stajao na zidu i pustila snimak.

34. The Girl in the Dark[71]
Razum traži, a srce pronalazi. Žorž Sand

Snimak je trajao manje od pola minuta. U prvom planu je bilo lice devojke. Uplašena i, očigledno, na izmaku snaga, sa podočnjacima ispod očiju, Alis nije skidala pogled sa kamere. Na osnovu slabe osvetljenosti prostorije dalo se zaključiti da je drže u nekom podrumu ili tamnici. Pričala je isprekidano i jecala. Mada je grcala, uspela je da se obrati ocu kako bi mu saopštila šta traže otmičari:
Save me, Dad! Change your testimony, please! And we'll be together again. Right, Dad[72]?
Potom se kamera udaljila, pa se moglo videti Alisino krhko telo privezano za cev.
„Jutros nam je kurir doneo ovo", rekla je Blajd Blejk zaustavivši snimak.
Deni je stisnuo pesnice. Nemoćan i savladan grižom savesti, bio je pesimista:
„Još malo pa je dvanaest sati kako je oteta. Ako je ubrzo ne nađemo, ubiće je ma šta da uradim. A pošto ne uzima lekove, bubrezi joj mogu otkazati svakog trenutka."
Blajd je sela za sto od kovanog gvožđa na kojem su stajala tri laptopa.
„Bezuspešno smo pokušavali da uđemo u trag Alisinom telefonu", rekla je prebacujući snimak na jedan od hard-diskova.
Nekoliko puta je odgledala film, zaustavljala ga, uveličavala i najmanji detalj, i izolovala zvučni snimak.
Zainteresovana ovim tehničkim postupcima, Madlin se približila kompjuterima. Blajd joj je objasnila šta radi:
„U dnu snimka stoju tačan datum i vreme. Ako se pojača ton, mogu se čuti zvuci koji se naizgled ne čuju: metro, saobraćaj... koji mogu poslužiti kao trag."
„A kamera?", upita Džonatan.
„Reklo bi se da je, i pored polumraka, slika dobrog kvaliteta. Reč je o novijem modelu", zaključila je Blajd.
Pokrenula je program za identifikaciju proizvođača i modela.
„Radi se o 'kanonu' sa fleš memorijom koji se na tržištu pojavio pre manje od godinu dana. Tražiću od Biroa spisak svih kupovina bilo u radnjama bilo na internetu, ali će to potrajati."
Zatim je izdvojila detalj sa jednog kadra koji je prikazala u krupnom planu.
„Zanima me ova cev!", rekla je pokazujući na uveličanu sliku cevi za koju je bila vezana Alis. „Stara je i velika. Rekla bih, na prvi pogled, da je od pre najmanje sto godina, ali ću se ipak obratiti stručnjacima koji će to preciznije utvrditi. Uz malo sreće, i pomoću naše baze podataka, uspećemo da otkrijemo gde se nalazi ovo skrovište."
Potom se okrenula ka agentu koji je uzeo USB sa snimkom.
„Imaš izjavu kurira, Krise?"
Man in black[73] je telefonom prebacio fajl koji se pojavio na ekranu kompjutera.
„Radi za 'Bajk mesindžer', agenciju za isporuke u blizini Vol strita, ali je danas radio za sebe. Primio je paket na raskrsnici ulica Dač i Džon. Pošiljalac mu je sam prišao: visok, belac, krupan, četrdesetih godina... Platio je u gotovini i nije rekao kako se zove."
„Imamo li njegov foto-robot?"
„Mmm... Terens upravo ispituje kurira."
„Dobro, reci mu da požuri! Hoću u roku od deset minuta da podelimo njegov opis. Od ovog trenutka svaka sekunda je od presudnog značaja!"

Posle pola sata
„Mečboks"[74] je nesumnjivo dugovala svoj naziv tome što se radi o skučenom prostoru. Sam bog zna kako je vlasnik uspeo da namesti dvanaest mesta u maloj cosy[75] sali koja gleda na mali vrt.
Džonatan je, dok je naručivao đevrek sa lososom, ispričao Madlin o poseti Frančeski.
„Šta misliš?"
Govorio je iskreno, saopštivši joj precizno kako je njegova tadašnja žena ubila Lojda Vornera i kako se otarasila njegovog tela, pošto je uz Žoržovu pomoć obezbedila alibi. Možda je uspela u tome da je ne optuže za ubistvo, ali zato nije sačuvala brak.
„Mislim da je sada svet siromašniji za jednu budalu", odgovorila je
Madlin.
Potez u duhu Denija Dojla...
„Mislim da ti je žena nesumnjivo veoma pametna, kao i da se odlikuje izuzetnom hladnokrvnošću", dodala je.
Pojela je poslednji zalogaj kriške hleba, na koju je bio namazan koziji sir, i popila gutljaj vina.
„Mislim da bi trebalo da odeš kod nje."
Džonatan se obeshrabrio. Za jedan trenutak, Madlin je raspršila ono što im se desilo.
„A... mi?"
Pogledala ga je u oči.
„Nemojmo se zavaravati: naša veza je krhka. Šta će biti sa nama? Stanujemo udaljeni deset hiljada kilometara jedno od drugog, oboje smo izgubljeni. I uvek ćeš se u nekim trenucima kajati što se nisi vratio da živiš sa ženom i sinom."
Džonatan se trudio da ostane smiren.
„Nemaš ti pojma o tome! Nećemo se valjda razdvojiti zbog straha od neuspeha..."
„Nemaš više šta da tražiš ovde. Alis Dikson ti ne znači ništa. To nije tvoja bitka."
„Ona je podjednako deo mog života koliko i tvog!"
Sada je pričao tiše. U restoranu je bilo toliko tesno da su se svi bili okrenuli ka njemu. Nije mu se dopadalo ovo mesto gde su stolovi bili slepljeni jedan uz drugi, zbog čega nije bilo ni privatnosti, niti se moglo mrdnuti.
„Slušaj, Džonatane, ova priča je krvavo počela i krvavo će se završiti. Neće biti srećnog kraja, a ti nisi spreman da se suočiš sa nasiljem. Ja sam policajac, Blajd radi za FBI, Deni je ubica, a ti..."
„Ja sam samo jedan običan vlasnik restorana, jel' tako?"
„Ti imaš porodicu..."
„Mislio sam da bi mogla da budeš deo nje", rekao je ustajući.
Pre nego što je otišao, ostavio je na stolu dve novčanice.
Mada se prvi put stvarno zaljubila u jednog muškarca, Madlin nije pokušala da ga zaustavi.
„Čuvaj se", promrmljala je.
Ali već je otišao.
Meksički kartel koji je naredio Alisinu otmicu, bio je očigledno spreman na sve. Budući povređene sujete, Džonatan nije shvatio daje razlog zašto Madlin nije htela da ga uvuče sa sobom u taj mrak bio taj što ga je zavolela.

Stanica metroa u Aveniji Bedford bila je udaljena svega jedan blok. Džonatan je sišao na stanicu i vratio se u Grinič.
U Klerinoj kući ostao je dvadeset minuta nepomičan ispod tuša, iscrpljen zbog vremenske razlike i nedostatka sna, ophrvan vrtlogom kontradiktornih osećanja.
Tri sata po podne. Pozvao je San Francisko i dugo razgovarao sa sinom. Čarli nije mogao da shvati zašto otac nije sa njim na Badnje veče. Ali je zato Markus bio na visini zadatka i zamenio ga kako je umeo u toj očinskoj ulozi, u koju Džonatan nikada zapravo nije bio umešan.
Zbog ovog razgovora još više je potonuo u tugu. Da ne bi bio sam, obukao je čisto odelo i izašao na kafu u prvi bar u Ulici Makdugal na koji je naišao. Nadao se da će mu kofein pomoći da razbistri misli. Za trenutak su mu se vrtele po glavi utešne slike ponovo okupljene porodice. Prisetio se svih ispunjavajućih trenutaka koje je proveo sa svojom bivšom ženom i Čarlijem. Frančeskino priznanje ga je oslobodilo tuge koja je dve godine vladala njime. U tom periodu je bio izgubljen i bez samopouzdanja.
Sada je imao priliku da ponovo živi starim životom. Zar to nije oduvek želeo? U roku od dva sata, mogao je da sedne u avion za Kaliforniju, uzme Čarlija i vrati se u Njujork da sa Frančeskom provede praznike.
Prijalo mu je takvo razmišljanje. Setio se i rečenice jednog od svojih kolega: „Čovek bez porodice je kao drvo bez korena." Bilo mu je potrebno da se na nešto osloni kako ne bi izgubio tlo pod nogama. Ali lik Frančeske je polako zamenio Madlinin lik. Bez sumnje je imala pravo: njihova priča je bila labava. Ali ipak...
Ipak nije mogao da se osloni na razum. Madlin mu se uvukla pod kožu.
Nesvesno je izvadio hemijsku iz džepa i, iznenada nadahnut, počeo da piše po stolnjaku. Posle nekoliko minuta, shvatio je da je ispisao recept za desert inspirisan mladom Engleskinjom: kolač od lisnatog testa karamelizovanog sa tuniskom slatkom pomorandžom i sa laganim filom sa ukusom ruže i ljubičice. I sam je bio zatečen. Dve godine nije imao inspiracije i nije smislio nijedno jelo. Danas se katanac slomio, a ljubav je ponovo počela da ga inspiriše.
Smirio se i ponovo gledao u budućnost. Zašto ne bi otvorio restoran u Njujorku zajedno sa malom školom kuvanja? Konačno neki plan koji je imao smisla.
Džonatan je učio iz svojih grešaka i ne bi ponovio iste gluposti. Gotovo je sa gordošću, glavom među oblacima, potragom za medijskom pažnjom. Na umu mu je bio posao od ugleda, mesto gde bi služio originalna i ambiciozna jela, ali ne u luksuznom ambijentu. Gotovo je i sa kristalnim čašama i porcelanskim servisima koje su napravili popularni designers[76]. Nikada više neće pozajmiti svoje ime odvratnim zaleđenim proizvodima koji se prodaju u supermarketima. Od sada će raditi kao samostalni privrednik, a jedini cilj će mu biti da uživa i da drugi uživaju u njegovom radu.
Izašao je iz kafića sa malo nade. Ali znao je da ta budućnost zavisi od sudbine Alis Dikson. Šta bi bilo sa njim danas, da nije sreo tu devojku? Bez sumnje bi bio tri metra pod zemljom. Dugovao joj je svoj život: to mu je najveći dug do sada. Dug krvi koji namerava da poštuje.
Šest sati uveče. Slike zarobljene Alis su mu prolazile kroz glavu. Misli su mu bile u haosu. Pokušao je da se seti poslednjih reči koje mu je uputila, ali nije mogao. Išao je sve do Dvadesete ulice. Počelo je da se smrkava. Mada je bilo mnogo hladno, nastavio je da luta ulicama razmišljajući o Alisinoj neverovatnoj sudbini. O njenom životu koji je živela kao borbu. O snazi ličnosti koja joj je bila potrebna da se oslobodi stega i postane gospodar svog života. Od najranijih dana sama se borila, bez porodice i prijatelja, birajući uvek najteži put: onaj koji podrazumeva odbacivanje osrednjeg, izbegavanje druženja sa jadnicima i glupacima koji bi je samo vukli na dno. Takvim putem je teško ići i kada je reč o odrasloj osobi, a kamoli kada neko ima trinaest godina...
Stigao je u istočni deo Čelsija. Sada je već bila noć i nekoliko srebrnastih pahulja nošenih vetrom lepršalo je pod uličnim svetiljkama. Pošto je bilo hladno, ušao je u „Lajf end det", poznati koktel-bar. Zvuci lounge[77] muzike su se čuli sa svih strana lokala. Džonatan nije naročito voleo ovakva mesta, ali se sada, zbog kretanja ljudi i razgovora, osećao manje usamljen. Kada je o muzici reč, stvarala je nekakvu hermetičnu atmosferu u kojoj je bolje razmišljao o svemu. Alis... Morao je da se usredsredi na Alis...
Osećaj mu je govorio da Madlinina i istraga Blajd Blejk ne vodi ničemu. On, pak, nije raspolagao nikakvim sredstvima da bi sam istraživao. Jedino što je imao je njegova glava. Mada mu je sagorevao stomak, alkohol mu je poboljšavao osećajnost. Poručio je još jednu čašu kako bi održao jačinu te svoje emotivnosti. Budući stvaralac, uvek se oslanjao na neku vrstu emocionalne inteligencije. Malo-pomalo, nestala je barijera u njegovom pamćenju, pa je mogao da se priseti sadržaja snimka: suznog grozničavog pogleda devojke, bespomoćnog izgleda, odvratnog skrovišta, lisica oko njenih zglobova, drhtavog glasa i njenih reči:
„Save me, Dad! Change your testimony, please! And we'll be together again. Right, Dad?"
Pokušao je da ne misli ni na šta drugo, da se saživi sa Alis. Mada je užas koji se video na njenom licu bio stvaran, bilo je neke žestine u njenim očima. Uprkos strahu, njen razum i želja za životom su ostali netaknuti. Kao da nije samo htela da izazove sažaljenje već je htela i... da poruči nešto...
Ne, nemoguće. Sigurno su joj dali šta da pročita, ili su joj pak dali smernice. Kako sa svega nekoliko reči učiniti nešto?
Uzeo je kartonski podmetač koji je stajao ispod njegovog koktela i napisao te četiri rečenice:
Save me, Dad! Change your testimony, please! And we'll be together again. Right, Dad?
Dobro, i onda? Po Denijevim rečima, ona je savršeno znala u kakvoj opasnosti je bila. Znala je da njen otmičar najverovatnije radi za meksički kartel. Tako da, pre je nastojala da prenese informacije o mestu gde je drže, nego o identitetu otmičara. Osim ako...
Odjednom mu je nešto zapalo za oko. Uzeo je hemijsku i ponovo prešao po prvom slovu svake rečenice:
Save me, Dad!
Change your testimony, please!
And we'll be together again.
Right, Dad?
Ova velika slova su zajedno činila jednu reč: SCAR, čije značenje na engleskom je bilo „ožiljak"...

35. Poslednji atomi snage
Dođe trenutak kada smrt ima najjače karte i kada jednim potezom izbaci poker aseva na sto. Kristijan Boben
vIlijamsburg, Moto-klub „Makondo" 23 časa
Varljivi mir je vladao na potkrovlju iznad garaže. Blajd Blejk i Madlin su sedele za kompjuterima i analizirale podatke. Deni je bio veoma zabrinut i palio je jednu za drugom stojeći licem prema prozoru. Dva agenta su bila na straži: jedan je bio ispred vrata stana, a drugi je obilazio prostor oko garaže dok je sneg padao u noći.
Gotovo neprimetan, zveckavi zvuk je označio da je stigla poruka na Madlinin telefon.
Brzo je bacila pogled na ekran:
Znam ko je oteo Alis! Nađimo se u „Lajf end det", na uglu Desete avenije i Dvadesete ulice. Dođi
SAMA. NE PRIČAJ NIKOME. Džonatan.
Madlin je najpre mislila da Džonatan samo pokušava da se vidi sa njom.
Ali, on ne bi digao toliku uzbunu bez razloga...
Možda je zaista otkrio nešto? U tom slučaju, bolje bi bilo da ga pozove telefonom nego da se nalaze u baru.
„Možeš li da mi pozajmiš kola, Deni?"
„Ideš negde?"
„Idem nešto da kupim", odgovorila mu je oblačeći kožnu jaknu.
Uzela je ranac u kojem se nalazio Džonatanov laptop i pošla sa Denijem ka metalnim stepenicama koje su vodile u garažu. Pod budnim okom telohranitelja, išli su hangarom u kojem je bilo oldtajmera u izobilju.
„Uzmi ovaj", rekao je pokazujući jedan jarkocrveni „pontijak" iz 1964.
„Ima li nešto manje upadljivo?"
Okrenula je glavu i pogledom tražila neki smerniji model.
„Može li ovaj?", pokazala je „pežo 403" kabriolet. „Liči na Kolumbov[78] automobil!"
„Upadaj u 'pontijak'!", navaljivao je.
Shvatila je da je bolje da se ne suprotstavlja i sela za volan lepog američkog automobila. Deni se nagnuo na prozor.
„Dokumenta su tu", objasnio je i spustio suncobran. Potom je pokazao kasetu. „U slučaju da bude neki problem..."
Madlin je otvorila kasetu i ugledala dršku „kolta anakonde". Shvatila je zašto je Dani insistirao da uzme baš njegov auto.
„Ideš da se vidiš sa dečkom?", pitao je nevoljno.
Zatvorila je prozor ne odgovorivši na pitanje.
„Vidimo se posle."
Nije bilo lako voziti po mraku i snegu. Madlin se dvoumila da li da na telefonu upali dži-pi-es, ali je ipak odabrala da nađe put „na stari način". Prošla je oštru krivinu i uputila se mostom preko Ist Rivera ka Menhetnu.
Sve do sada adrenalin zbog istrage koju je vodila držao ju je u budnom stanju, ali je odjednom počela da oseća kako se nagomilani umor obrušava na nju, otežavajući joj kretanje i pomućujući joj misli. Za poslednja tri dana ugrabila je svega nekoliko sati i to lošeg sna. Bridele su joj oči i nakratko ju je uhvatila vrtoglavica.
Prokletstvo, više nemam dvadeset godina!, požalila se dok je pokušavala da upali grejanje.
Kada je sišla sa mosta, prepoznala je Ulicu Baueri kojom je išla onog jutra kada su jurili Blajd. Išla je njome sve do Ulice Hjuston, gde je preovladavala jednolična arhitektura koja joj je olakšavala orijentaciju. Ponovo je pogledala adresu koju joj je dao Džonatan i nastavila da vozi sve do bara „Lajf end det". Već je bilo kasno, pa nije bilo zastoja u saobraćaju. Budući da nije bilo nimalo lako parkirati jedan „pontijak", osetila je olakšanje kada je ugledala nekoliko slobodnih mesta za parkiranje na početku Dvadesete ulice.
Ušla je u bar i tamo zapazila Džonatana kako sedi sa praznom čašom na stolu.
„Jesi li došla sama?", zabrinuto je upitao.
„Kao što si mi rekao."
„Ima li šta novo o Alis?"
„Ne baš."
Sela je preko puta njega i skinula šal.
„Šta se dešava? Kako to da znaš ko ju je oteo?"
„Zaključi sama", odgovorio je pružajući joj podmetač.
Provela je neko vreme gledajući u karton.
„Šta onda?"
„SCAR!," povika. „Ožiljak na engleskom."
„Da, hvala na objašnjenju, to mi je maternji jezik, ako si zaboravio."
„Blajd! Blajd je otela Alis! U svakom slučaju, hoće da nam to da do znanja! Blajd radi za Meksikance!"
Sumnjičavost mlade žene je ublažila Džonatanovo ushićenje.
„Ti misliš da je ovo 'Da Vinčijev kod'?", podrugljivo će.
„Tebi je ovo slučajnost?"
„Četiri slova ne predstavljaju ništa..."
Ali Džonatan nije hteo da odustane:
„Razmisli malo."
„Mislim da mi to ne predstavlja problem."
„Stavi se na mesto Meksikanaca. Koga bi ti najpre pokušala da 'preobratiš' u ovom slučaju?"
„Reci mi ti?"
„Agenta zaduženog za zaštitu Denija, naravno!"
Činilo se da i dalje sumnja, ali je on ipak nastavio:
„U SAD, meksički karteli nastoje da se ubace u sve službe za održavanje reda: u službe obezbeđenja granica, za imigraciju, carinsku službu... Sve je veći broj korumpiranih američkih službenika. A kriza nije ništa dovela u red."
„Blajd Blejk voli svoju zemlju", suprotstavila se Madlin.
„Naprotiv, čini se takvom zbog idealne biografije! Radila je ubačena među krijumčare. Čovek se tamo u trenutku izgubi. Ako mu ponude milione dolara, zaboravlja na patriotizam."
Svako ima cenu, pomislila je sećajući se šta joj je Deni rekao. Polako je počela da prihvata Džonatanovo razmišljanje, pa je drugačije gledala i na reč SCAR. Da li je moguće da je Alis bila dovoljno prisebna i dor šljata da prenese takvu poruku? t
„Moramo da upozorimo Denija!", odsečno će Džonatan. „U opasnosti je!"
Madlin je izvadila mobilni u kojem je imala sačuvan Denijev broj. Posle kratkog dvoumljenja, odlučila je da mu pošalje poruku.
Ne veruj Blajd. Možda radi za kartel. Stupi u kontakt sa FBI-em.
Budi oprezan. U opasnosti si. Madlin.
„A mi idemo da obavestimo policiju, pod uslovom da ne grešiš." Kada su izašli iz toplog bara na ledeni noćni vetar, crni „ferari" ih čekao na drugoj strani ulice...
„Eno je!"
Zastali su na trenutak. Blajd je svakako bila zabrinuta zbog Madlinog odlaska i sumnjala je da joj se ne radi o glavi.
„Idem da vidim šta hoće", rekao je Džonatan prelazeći ulicu.
„Ne, ti si lud!"
Eto sad!, pomisli Madlin.
Otrčala je do „pontijaka" setivši se pištolja u kaseti.
Bilo je veoma tmurno. Džonatan se približavao „spajderu". Nije bilo nikoga. Svetla su bila ugašena. Motor nije bio upaljen.
Gde je?
Opazio je da ima nekog iza njega. Kabriolet je bio parkiran ispred ulaza na parking koji je imao više spratova. Kako bi bilo što više mesta za parkiranje, genijalni sistem hidrauličnih liftova je omogućavao vertikalno i horizontalno pomeranje skoro dvesta automobila jednih iznad drugih. Duvao je jak vetar, pa se čula škripa metalnih stubova ove ogromne armature. Mesto je izgledalo zlokobno i od njega mu se ledila krv u žilama.
„Ima li koga?", upitao je Džonatan, ušavši nesmotreno na parking.
Kako je glup!, ljutito pomisli Madlin posmatrajući izdaleka. Požurila je da upali auto, u nadi da će doći do Džonatana, ali...
Bilo je kasno.

Čuo se pucanj i metak je za dlaku promašio Džonatanovu glavu, a potom se odbio od čeličnog stuba.
Bacio se na zemlju, kako ne bi bio pogođen. Blajd je na dvadeset metara od njega pucala iz zaklona!
Odmah je ustao i bez razmišljanja se popeo prvim stepeništem na ulazu u parking. Iza sebe je čuo korake agenta. Išla je za njim, ali zbog spiralnih stepenica nije mogla da puca.
Na vrhu stepeništa prolaz su mu blokirale rešetke visine dva metra.
Nije imao izbora sem da ih preskoči.
Mada se mesecima nije bavio sportom, pomisao na to da bi mogao biti ubijen dala mu je dovoljno snage da se golim rukama uspenje uz šipke. Prešao je prepreku i našao se...
... na starim visećim šinama koje su se prostirale iznad okruga Mitpaking, koji je nekada bio četvrt klanica i mesara. Nekada su ih vagoni tom prugom snabdevali robom. Nije bila u upotrebi poslednjih trideset godina, a bila je obrasla travom pre nego što je pretvorena u pešačku zonu. Leti je obilovala zelenilom i sa nje se mogla videti reka. Večeras je bila samo žalostan i turoban niz betonskih ploča...
Devetnaesta ulica, Osamnaesta ulica...
Džonatan je trčao kao izbezumljen. Na ovom prvom delu šine su bile prave, tako da je bio na meti, te ga ne bi promašila kad bi ga nanišanila. Na petnaest metara od njega, Blajd je ispalila dva metka. Jedan ga je okrznuo, a drugi je pogodio zaštitni zid od pleksiglasa koji je gledao na reku Hadson. Na Džonatanovu sreću, osvetljenje je bilo isključeno duž cele putanje kako se ne bi skupljali beskućnici...
Madlin se trgnula pošto je čula pucnje. Kroz otvoreni prozor „pontijaka" vrebala je i najmanji pokret na šinama. Pogleda uprtog ka visećem vrtu, pokušala je da odredi dokle je stigla jurnjava, vozeći usporeno putem koji je bio paralelan sa Haj lajnom[79]. Kroz staklo je ugledala Džonatanova i odahnula pošto se uverila da je živ.
Džonatan je izmicao Blajd. Tlo je bilo klizavo zbog snega koji je još padao. Skrenuo je ulevo, prešavši Desetu aveniju po dijagonali, kretao se iznad krovova, između zgrada od cigle, pored fasada i ogromnih reklamnih panoa.
Šine su u celosti sačuvane pošto se mislilo da će mesto na taj način zadržati svoju autentičnost. Dva reda šina su se pružala među svim tim betonom. Preterano samouveren, Džonatan je iskusno preskočio jednu betonsku žardinjeru, ali je pri doskoku izvrnuo članak pošto ga je zaglavio između dve poprečne grede.
Prokletstvo!
Nastavio je da trči sporije. Blajd mu se približavala, ali kod Čelsi marketa, stara pruga je prolazila kroz tunel iznad bloka kuća, gde je Francuz mogao malo da odahne.
Madlin se šunjala između zgrada, ne gubeći iz vida stare čelične šine. U nekoliko navrata je htela da se popenje stepenicama koje su se uključivale u prugu, ali su sigurno bile zatvorene u ove kasne sate.
Na kraju je odlučila da ide sve do poslednje stanice i parkira svoj auto na Ganzvort plazi nadajući se da Džonatan neće sići pre nje.
Džonatan je izašao iz tunela sav zadihan. Blajd je bila na manje od deset metara iza njega. Oštar bol ga je probadao ispod rebara. Okupan u znoju, nastavio je da trči svom snagom među žbunovima korova. Stigao je kod sundeck[80]-a: radilo se o mestu za sunčanje gde su velike drvene ležaljke gledale na skyline Nju Džersija. Kako bi usporio protivnika, obarao je sve što mu je došlo pod ruku: ležaljke, baštenske stolove, saksije... Još jedan pucanj je razneo jednu zemljanu vazu. Bilo je blizu.
Silazio je niza šine i poslednjim atomima snage prolazio kroz deo sa najgušćim zelenilom. Blajd nije mogla da puca zbog visokog drveća.
Najednom je došao do kraja pruge.
Džonatan se spustio niza stepenice koje su vodile u Ulicu Ganzvort. Blajd ga je pratila. Još samo jedna ograda i...
Isuviše kasno. Blajd je skočila u gotovo istom trenutku kad i on. Ovoga puta, nenaoružan, išao je unakrst, predstavljajući laku metu. Polako ga je nanišanila. Bilo je nemoguće da ga promaši na ovolikoj razdaljini.
„Stanite! Spustite oružje ili ću pucati!", povikala je Madlin.
Vitka senka Blajd Blejk se okrenula i istog trenutka procenila situaciju. Madlin je uperila u nju Denijev „kolt anakondu".
Ne oklevajući ni trenutka, agentkinja je skočila na Džonatana, zgrabila ga za vrat i uperila mu pištolj u slepoočnicu.
„Samo mrdnite i ubiću ga!" povikala je Amerikanka. „Odstupite!"
Dve žene su gledale jedna u drugu, svaka sa svoje pozicije. Padao je gust, vetrom nošen sneg, pokrivajući njihove senke koje su se stapale sa tmurnim nebom.
Blajd se povukla ka obali sve više stežući Džonatana za vrat. Madlin je načinila korak unapred. Zbog pahulja nije uspevala precizno da nanišani agenta.
„Gotovi ste ako ga ubijete!", povikala je. „Vaše kolege iz FBI-a će doći za manje od dva minuta."
„Poslednji put vam kažem, spustite pištolj ili pucam! Briga me za FBI, imam sto načina da ga se otarasim."
Da li je Madlin stvarno imala izbora? Čak i ako bi ostavila oružje, Blajd ih ne bi poštedela. Oboje bi smaknula. Mlada Engleskinja je nekoliko puta trepnula, jer joj se mutio vid. Umor i stres su dolazili do izražaja. I to u pogrešnom trenutku.
Osetila je kako joj ruka drhti. Cev revolvera je bila teška tonu. Radilo se o oružju za muškarce, za lov ili rekreativno gađanje. Njime je mogla da raznese glavu i Blajd i Džonatanu... Bio bi dovoljan promašaj od jednog milimetra pa da metak završi gde ne treba. A u toj igri nema popravnog.
Sad.
Opalila je jednom. Pošto je očekivala snažno odbacivanje revolvera, Madlin se svom silom potrudila da održi čvrstu ruku, blokirajući na taj način „kolt".
Pogođena posred glave, Blajd Blejk naglo odskoči unazad. Pokušala je da se uhvati za Džonatana, ali već sledećeg trenutka njeno beživotno telo je preko ograde upalo u reku Hadson.
Vetar je duvao sve jače i jače, dok se čuo zvuk sirena koji je dopirao sa ulice.
Izmorena teškim teretom, Madlin je drhtala u moru pahulja. Upravo je ubila jedinu osobu koja je znala gde je Alis. Ubila je Alis. Nije skidala pogled sa crne vode dok joj je u zgrčenoj ruci stajao revolver. Džonatan je bio nepomičan od šoka, košulje isprskane krvlju. Iznenada se učinilo da je izašao iz tog stanja. Naspram njega, Madlin je drhtala povijena od straha. Bojeći se da se ne onesvesti, Džonatan ju je odvukao ka „pontijaku" koji je bio parkiran na Ganzvort plazi.
Otišao je u punoj brzini, posmatrajući u retrovizoru crveno-plavu svetlost koja je obasjavala mračno nebo.

36. U potrazi za Alis
Jedino što može zameniti povezanost sa prošlošću je povezanost sa budućnošću. Džon dos Pasos

Donji Ist sajd
Zgrada blizu Tomkins skver parka, ujutro
Džonatan je ušao u kupatilo. Madlin je bila zaspala u kadi. Uzeo je bademantil okačen iza vrata i polako pošao da je probudi. Bila je bleda, praznog pogleda, umorna. Pustila je da je ogrne i istrlja frotirom.
Bilo bi isuviše opasno vratiti se u Klerinu kuću, ili odsesti u hotelu gde bi ih mogli lako pronaći. Pošto su parkirali automobil nekoliko ulica niže, sklonili su se u sobicu koju je izdavala Anita Kruk, stara Poljakinja koja je držala prodavnicu delicatessen[81]-a u srcu Alfabet Sitija. Njenu kćerku je Džonatan bio zaposlio kao poslužitelja u „Imperatoru", a Anita mu to nije zaboravila. Ugasili su i telefone i ostavili ih u „pontijaku" kako ih ne bi pronašli. Jedino što su zadržali bio je kompjuter i Denijev pištolj. Neko je pokucao na vrata. Dok se Madlin bila smestila u dnu kreveta, Džonatan je otvorio Aniti. Starica im je donela poslužavnik na kojem su bile dve činije vrućeg žureka, čorbe od povrća i od fermentisanog ražanog brašna.
Džonatan joj je zahvalio i ponudio Madlin jednu od činija:
„Probaj, videćeš, baš je... ukusno."
Uzela je kašiku čorbe i sa gađenjem je ispljuvala.
„Jeste da je malo kiselo, ali važna je pažnja, zar ne?"
Nije mu ni odgovorila, samo je ugasila svetlo i utonula u san.
Pre nego što joj se bude pridružio, otišao je do prozora i pogledao kroz staklo. Sneg je padao istim tempom. Put i trotoare je prekrivao sloj debljine više od deset centimetara. Gde li se nalazi Alis po ovako hladnom vremenu? Da li je uopšte i živa? Da li će uspeti da je izvuku iz tog pakla?
Morali su realno sagledati situaciju: stvari su loše stajale. Blajdina smrt ih nije približila pronalasku mesta gde je drže zatočenu, naprotiv.
Setio se Madlininih reči: „Ova priča je krvavo počela i krvavo će se završiti." Sad je i sam to predosećao.
Mada još uvek nije znao koliko je bila u pravu.


Skladište u Koni Ajlandu
2 ujutro
U tišini ledene prostorije, čulo se samo teško hrapavo disanje.
Alis se probudila od hladnoće. Od hladnoće i bolova: razdirući bol joj je probadao krsta pri najmanjem pokretu. Ležala je na boku, savijene ruke, i gotovo da je izgubila osećaj u toj strani tela koja joj je bila u potpunosti ukočena. Osećala je otkucaje srca u slepoočnicama, a sa bolovima u glavi mešala se slabost i drhtavica.
Zakašljala se kako bi pročistila disajne puteve, pokušala je da proguta pljuvačku, ali joj se činilo da joj je jezik pretežak da ga pomeri.
Nije znala koliko je vremena prošlo otkako su je kidnapovali. Nekoliko sati? Jedan dan? Možda dva? Sve vreme joj se vršila nužda, ali joj se činilo da su joj mišići bešike paralizovani.
Gušila se. Misli su joj bile ispresecane, vid pomućen, a od temperature je buncala. Umišljala je da joj ogroman pacov izjeda utrobu dok joj se njegov rep uvija oko vrata da je udavi.

8 ujutro
„Budi se!"
Džonatan je otvorio jedno oko i teško se razbuđivao.
„Budi se!" ponovi Madlin. „Treba da idemo."
Mlečna svetlost se probijala kroz prozor. Tek što je svanulo.
Džonatan zevnu i teško se podiže iz kreveta. Madlin se već bila obukla. Posle ove kratke prospavane noći, došla je sebi i činilo se da je odlučnija nego ikada. Dobacila mu je odelo dok je išao kroz hodnik ka kupatilu.
„Tuširaćeš se drugi dan! Sada nemamo vremena."
Ostavili su nešto para gazdarici i izašli na ulicu. Jutros je bilo ne deset centimetara snega koji je prekrivao grad nego duplo više. Pahulje su i dalje padale, zbog čega je saobraćaj bio usporen. Ljudi su na trotoarima čistili svoje ulaze, radnici gradskog komunalnog posipali so po putu, a u Ulici Baueri dva čistača su zgrtala sneg sa obadve strane puta, nanoseći ga po biciklima i nepropisno parkiranim automobilima.
Pronašli su „pontijak" i uzeli telefone, odakle su nastavili ka „Pilsu", njihovom novom štabu.
Unutra nije bilo gužve, budući da je bilo rano i daje padao sneg. Seli su za isti sto kao i prethodnog dana i poručili kafu, jogurt i pahuljice. Pošto nije bilo televizora, Madlin je izvadila kompjuter i povezala se na internet.
„Koja je najpouzdanija lokalna informativna stanica?"
„Probaj NY1 news."
Madlin je otišla na sajt. Na početnoj stranici je bio postavljen snimak NY1 minute u kojem su bile prikazane dnevne aktuelnosti u trajanju od oko jedan minut. Dok je veći deo snimka bio posvećen snežnim padavinama koje su pretile da parališu Njujork, ostatak je govorio o „noćašnjem misterioznom ubistvu agentkinje Blajd Blejk, ubijene jednim hicem u glavu. Telo joj je pronađeno u reci Hadson. Nekadašnja vojna službenica je bila zadužena za zaštitu građanina koji treba da svedoči, idućeg ponedeljka, u procesu protiv kraljice droge, Hesebel Kortes. Ovaj ključni svedokje trenutno pod zaštitom FBI-a".
Madlin je odahnula: mada se nije znalo da li je policija utvrdila krivicu Blajd, bar je Deni bio van opasnosti. Ali ta utešna pomisao nije dugo imala efekta: trebalo je pronaći devojku, a nisu imali nikakav trag.
Mora da je Blajd imala saučesnika, pomislila je.
Džonatan je sipao kafu najpre njoj pa sebi.
„Trebalo bi se vratiti na početak. Očigledno je da je, u satima posle Alisine otmice, Blajd nastojala da uništi sve dokaze i da sabotira istragu."
„Kako to misliš?"
„Trebalo bi da pokušamo da pronađemo gde se nalazi Alisin telefon."
„Nemamo čime. To je posao za policajce."
Džonatan odmahnu glavom.
„Ne u današnje vreme. Zbog sve češćih krađa mobilnih telefona, operateri savetuju klijentima da aktiviraju opciju lokalizacije na daljinu. Ako je Alisin smartfon novijeg datuma, sigurno je imao tu mogućnost."
Madlin je bila nepoverljiva.
„Ali ni broj joj ne znamo..."
„To ne radi pomoću broja, već elektronske adrese."
Džonatan se okrenuo kompjuteru i otišao na sajt „Lokalizacija mog smartfona" jednog poznatog proizvođača informatičkog materijala. I zaista, da bi se mogao pronaći uređaj, bilo je potrebno znati adresu elektronske pošte kao i lozinku koja je išla uz nju.
„Ne znamo ni jedno ni drugo, tako da je problem rešen", mrzovoljno će Madlin dok ga je posmatrala kako kuca po tastaturi.
Džonatan sada povisi ton:
„Hoćeš li mi reći zašto za svaku moju ideju misliš da je loša?"
„Zato što gubimo vreme!"
„Podsećam te da smo ipak ZAHVALJUJUĆI MENI razotkrili Blajd!"
„Da, ali sam ZBOG TEBE morala da je ubijem!", prebacila mu je.
I eto. Griža savesti koja je izjedala Madlin grubo je izašla na videlo. Džonatan je hteo da je urazumi.
„O čemu govori ono što si jednom rekla? Jedna budala manje... Slušaj, šta god da se drugo desilo, Blajd nam ionako nikada ne bi rekla gde drži Alis."
„U redu, ako ti to ublažava osećaj krivice..."
„Osećaj krivice bi mi ublažila tvoja pomoć da pronađem Alis!"
Uperila je prstom u njega i pošla da mu odgovori, ali je shvatila da je u pravu.
„Čoveče! Svađamo se kao neki matorci!", rekla je. Prišla je kompjuteru.
„Ukucajte korisničko ime"
„Pa dobro, Šerloče, imaš li neku ideju?"
„Možemo da pokušamo sa nalogom u Hotmejlu ili na Guglu", predložio je Džonatan. „Ili možda nalog na sajtu njene umetničke škole?"
Pomislivši kako nije loša ideja, Madlin je otvorila novi prozor i otišla na sajt škole Džulijard. Profesori, zaposleni i učenici su očito imali otvoren nalog za elektronsku poštu po osnovnom obrascu koji je glasio: prezime. ime@julliard.edu. Madlin je pažljivo unela: alice.kowalski@julliard.edu.
„Sada unesite lozinku" ..
„Tu odustajem", priznao je Džonatan.
„Čekaj! A šta ako je zadržala staru?"
„Onu koju je koristila kad je imala četrnaest godina?"
„Mnogi tako rade, zar ne? Na primer, ja moju koristim otkad znam za sebe."
„A koja je?"
„Mind your own business[82] !"
„Hajde, reci mi!"
„Ne dolazi u obzir!"
„Molim te!"
„Violettel978", uzdahnula je. „Sad ću morati da je promenim..."
„Rodila si se 1978?"
„Da. Zašto, koliko si mislio da imam godina? Više ili manje?" Osmehnuo joj se, srećan što ponovo sarađuju.
„Koja je bila Alisina lozinka?"
„Hitklif, glavni lik Orkanskih visova."
Džonatan ukuca lozinku.
„Držimo pesnice", rekao je pritiskajući dugme „enter".
Čuo se rad kompjutera, a oni su se gledali u strepnji i neverici. Nemoguće da je baš toliko jednostavno. Sreća im od samog početka nije bila naklonjena. Ništa im se nije smešilo. Prepreke su se nizale jedna za drugom, svaka teža od prethodne, a posledice sve strašnije. To sigurno nije bilo to.
Međutim, ipak jeste bilo...
Na ekranu se pojavila mapa Menhetna i na njoj je treptala plava uokvirena tačka: ne samo da je Alisin telefon bio u Njujorku nego se nalazio na manje od tri kilometra od njih!
Poskočili su i vrisnuli, skrenuvši pažnju malobrojnim gostima. Bilo je dovoljno dva minuta da im se nada vrati.
Džonatan se približio kompjuteru kako bi utvrdio lokaciju: radilo se o velikoj zgradi na uglu Pete avenije i Dvadeset treće ulice.
„Znaš li šta je to?", upitala je Madlin, ostavši bez daha od uzbuđenja.
„Italijanska pijaca preko puta Flatajrona[83].
Prebacili su podatke na svoje telefone i izašli na Ulicu Baueri. Toliko je padao sneg da su odustali od ideje da idu kolima.
„Idemo peške?", predložila je.
„Ne, po ovakvom vremenu biće nam potrebno pola sata! Bolje da pokušamo taksijem."
Međutim, zbog nevremena, mnogi yellow cabs[84] nisu radili, pa su se mučili dobrih pet minuta dok na Brodveju nisu uspeli da zaustave jedno vozilo. Čim su seli, proverili su lokaciju Alisinog telefona. Izgleda da se nije promenila.
„Nadam se da telefon nije bačen", zabrinuto će Džonatan.
„ A kakva je to pijaca koju si mi pomenuo?"
„Zove se Itali: reč je o hramu italijanske gastronomije na Menhetnu. To je neka vrsta ogromnog luksuznog supermarketa."
Stigli su pred veliki lokal. Za dvadeset dolara vozač je pristao da ih sačeka, pod uslovom da se ne zadrže duže od deset minuta.
Mada se pijaca u zatvorenom tek otvorila, na ovaj Badnji dan je, nasuprot ulicama, već bila prepuna.
„Prati me!"
Očiju uprtih u cilj, prešli su hiljade kvadratnih metara radnji, restorana i štandova izuzetnih proizvoda.
Alisin telefon je na svakih trideset sekundi emitovao signal, zahvaljujući čemu se znalo gde se trenutno nalazi. Njen moćni dži-pi-es je omogućavao da mu se odredi mesto sa preciznošću od deset metara.
„Ovuda!"
Probijajući se među ljudima, prolazili su pored gomila hleba, kutija testenina i rižotoa, koturova parmezana, parmske šunke okačene po plafonu, vegetarijanskog restorana, picerije...
„Tu je!"
Sada su bili u prolazu gde su bili smešteni štandovi sa sladoledima i kafom. Napeti, odmeravali su desetine ljudi koji su se tu tiskali. Mesto je bilo bučno, sa mnogo ljudi koji nisu mirovali.
„Neće biti lako", uzdahnula je Madlin. „Da nemaš neku drugu genijalnu ideju?"
Džonatan baci pogled na telefon.
„Preko ovog sajta se može poslati poruka na telefon ili učiniti da zvoni dva minuta bez prekida, čak i ako je ugašen ton."
„Pokušaj!"
Aktivirao je tu opciju, te su naćulili uši. Ali usred tog mnoštva i pored te graje, bilo je nemoguće primetiti ikakav zvuk, čak i u krugu od nekoliko metara.
„Budi spreman da opet pokušaš!", reče Madlin izvadivši pištolj.
„Šta to...?"
Bez oklevanja je ispalila hitac u vazduh.
„Sad!"
Jak prasak je iznenadio sve ljude koji su bili tu. Pre nego što su povikali, najpre su za trenutak bili zatečeni, što je stvorilo gotovo potpunu tišinu. Taj trenutak je bio dovoljan da se čuje zvono telefona.
„Eno je!", Madlin je pokazivala na jednu prodavačicu espresa.
Radilo se o lepoj devojci, staroj između osamnaest i dvadeset godina. O meleskinji duge crne kovrdžave kose. Telefon joj je virio iz džepa na kecelji. Madlin ju je na silu povukla od pulta.
„Prati nas!", naredila je.
Madlin i Džonatan su gotovo nosili uplakanu devojku, uspevši da napuste pijacu a da ih ne zaustavi obezbeđenje. Taksi ih je na svu sreću sačekao.
„Hej, šta je to?", prigovorio je vozač ugledavši „kolt".
„Vozi, ili si ti sledeći!", povikala je Madlin. Zatim se okrenula prema devojci koja je još uvek plakala: „Ko si ti?"
„Zovem se Maja."
„Otkad je ovaj telefon kod tebe?"
„Od... od juče ujutro", odgovorila je jecajući.
„Prestani da kmečiš! Ko ti ga je dao?"
„Poklonio mi ga je moj dečko, Entoni."
„Poklonio?"
„Uzeo ga je na poslu", reče. „Rekao mi je da ga ne gasim, pošto ne zna šifru za paljenje."
„A gde radi on?"
„Entoni radi na depou u Bruklinu, u Ulici Kolambija."
Depo... Mesto na kome je moguće da je drže. Zanimljiv trag.
„Radi li danas?"
„Ne, kod roditelja je, u Stajvesant Taunu." Madlin se okrenula prema Džonatanu, koji se dobro razumeo u geografiju grada.
„Nije daleko: u istočnom delu, između Četrnaeste i Dvadeset treće ulice."
Dvaput je udarila u staklo koje ih je razdvajalo od vozača.
„Jesi li razumeo, Fanđo?"

Izgrađen po završetku Drugog svetskog rata, Stajvesant Taun je predstavljao skup od oko stotinak malih zgrada izgrađenih od crvene cigle. Budući da stanarine nisu bile visoke, generacije pripadnika srednje klase, policajaca, vatrogasaca, učitelja, medicinskih tehničara imali su tu mogućnost da žive u srcu Menhetna, uprkos rastu cena nekretnina.
Taksi se kretao među redovima zgrada vođen Majinim uputstvima.
„Evo, ovde, na devetom spratu: druga vrata desno kad se izađe iz lifta."
„Ideš sa nama. A ti briši!", naredila je taksisti koji pobeže a da nije tražio ostatak novca.
Madlin nogom otvori vrata. Nekadašnjoj policajki ne samo da su se povratili refleksi već i odlučnost koja se graničila sa impulsivnošću. Džonatana je zabrinjavala lakoća sa kojom je stupala na delo, mada je znao da je to jedini način da pronađu Alis.
U stanu nije bilo nikoga sem Entonija koji je još uvek spavao. Madlin mu je uperila pištolj u međunožje pre nego što je uspeo da dođe sebi.
Bio je visok i mršav, čvrstih trbušnjaka i sa tetovažama. Odmah je refleksno hteo da sakrije penis, ali mu je Madlin naredila da drži ruke uvis.
„Ukoliko želiš da sačuvaš svoju 'crnu mambu', odgovorićeš na pitanja, je li jasno?"
„Jaaa... jasno."
„Kome si ukrao telefon?"
Džonatan mu pokaza telefon.
„Našao sam ga!"
„Našao gde?"
„U kolima koje sam odvukao kamionom prekjuče uveče."
„Kojim kolima?"
„Veliki novi dodž'", objasnio je Entoni. „Telefon je bio u njemu. Pod zadnjim sedištem."
„A odakle si dovukao taj dodž?"
„Sa Koni Ajlanda."
„Budi malo precizniji!" reče Džonatan. „Daj nam ime ulice."
„Ne znam! Blizu plaže. Pored starog voza strave i užasa. Nedaleko od prodavca hot-dogova. Sećam se da je bilo nekoliko pasa na placu preko puta koji su neprestano lajali..."
Džonatan je pogledao mapu na telefonu.
„Ovde?", upitao je pokazujući jednu tačku na karti.
„Bliže moru. Ovde, sa desne strane..."
Madlin je zapamtila koordinate.
„Idemo!", dobacila je dok je izlazila iz sobe.

37. Nemir u krvi
Za razliku od životinja koje se šćućure u mraku dok umiru, čovek traži svetlost. Želi da umre kod kuće, u svom svetu, a tama to nije. Grejam Grin

Koni Ajland, 1o ujutro
Alis je od glave do pete bila mokra. Na licu su joj se sijale kapljice znoja. Spustila je pogled i ugledala na trenerkama fleku od krvi na donjem stomaku. Bubrezi su joj krvarili. Nije joj ostalo još mnogo vremena. Uspela je, i pored groznice, da malo dođe sebi.
Ne želim da umrem, a da ne pokušam sve... Osetila je da joj se povez na člancima malo olabavio. Ali nedovoljno da bi mogla da oslobodi noge. Bile su joj otežale. Ležeći na podu, pokušala je da ih podigne ka postolju na kojem su stajale šolje. Potom je počela da trlja povez o ivicu postolja. Ivica je bila pohabana i hrapava, mada su neki delovi bili dovoljno oštri da poderu povez.
Mokra od znoja, sa grčevima u mišićima, nastavila je da trlja narednih petnaestak minuta sve dok... Kabl je konačno popustio!
Ohrabrena ovom malom pobedom, sada je imala bar malo veću slobodu pokreta. Mada, tu su i lisice kojima je još uvek bila vezana za cev, ali sada joj se više ništa nije činilo nemogućim. Zgrčila je noge u kolenu i prešla s jedne na drugu kako bi ih malo razmrdala. Iako je svetlost bila slaba, do tančina je ispitala mrežu cevi. Bile su stare bar sto godina. Uočila je jedno mesto gde se spajaju dve cevi, a gde se pojavila rđa.
Ako ikako uspem da se oslobodim ovih cevi, to će biti na tom mestu!
Zauzela je poziciju i desnom petom jako udarila u spoj. Cela konstrukcija se zatresla, ali ništa nije puklo. Metalne lisice su joj se, usled udarca, još više žarile u meso, ali se činilo kao da se navikla na bol.
Cev će pući. Alis je bila sigurna u to. Međutim, tresak cevi je odjeknuo u celoj zgradi. Molila se da Rus nije bio u blizini...
Bilo kako bilo, šta je imala da izgubi?
Odlučna u svojoj nameri, skupila je ono malo snage što joj je ostalo i svaki put sve jače udarala. Osećaj je nije prevario: posle neuspelih desetak udaraca, cevovod je popustio na osetljivom mestu.
Oteo joj se razjaren oslobodilački vrisak.
Oslobođena okova, okrenula se i...
... ugledala Jurija na vratima.
Na naduvenom licu stajala je jeziva grimasa.
„Mala moja lutkice...", rekao je približavajući joj se.
Alis vrisnu i onesvesti se.

Menhetn
Madlin i Džonatan su napustili naselje. Nebo je bilo mračno, a oluja je još uvek brisala gradom. Sneg je već dvanaest sati neprestano padao. Visina pokrivača je prešla trideset centimetara, a ništa nije ukazivalo na to da će se padavine u skorije vreme zaustaviti. Naprotiv, masivne pahulje su padale ujednačenim tempom. Pešaci su se teško kretali, usporavani ledenim vetrom koji im je duvao pravo u lice.
„Kako da dođemo do Koni Ajlanda?", povisila je ton Madlin kako bi nadjačala vetar.
„Probajmo metroom. Stanica je preko puta."
Za Džonatana, koji je godinama živeo u Njujorku, sneg nije bio ništa novo, ali je jačina nevremena svakako iznenadila opštinske vlasti.
Čak je i u velikoj Četrnaestoj ulici jedan autobus ostao zavejan. Taksiji su se klizali, a jedan neustrašivi biciklista je upravo doživeo pad koji će celog života pamtiti. Grtalice i bageri su vredno čistili glavne saobraćajnice, ali ih je, činilo se, bilo nedovoljno kako bi očistili i druge ulice. Službi za održavanje je očigledno falilo osoblja. Nesumnjivo zbog Božića.
Madlin i Džonatan su sišli na stanicu zaleđenim stepeništem.
„Sneg će napraviti neviđen nered!", zabrinuto će Džonatan. „Za manje od sat vremena će biti potpuni haos."
Na peronima je, usled kašnjenja metroa, bilo sve više ljudi. Jedva su svi ušli u ionako prepun vagon.
„Jel' to daleko odavde?", upitala je Madlin gledajući na sat.
Džonatan pogleda plan metroa u vagonu.
„Linija ne ide direktno do tamo. Moraćemo da presedamo na Junion skveru. Odatle smo za manje od sat vremena tamo."
„A kolima?"
„Dvadesetak minuta, ali svakako ne po ovakvom vremenu."
Voz je išao sporo i zaustavljao se toliko puta da im je bila potrebna čitava večnost da pređu tri stanice.
Čim su sišli na peron, Madlin je uhvatila Džonatana za ruku.
„Poljubi me!", rekla mu je to da bi zavarali kamere za nadzor.
Zavukla mu je pištolj u farmerke.
„Šta ću s njim?"
„Ti ćeš da nastaviš metroom, a ja ću da probam putem."
„To je ludost, Madlin! Saobraćaj na izlazu iz Menhetna je sigurno blokiran."
„Znam ja kako ću", reče. „Ko od nas stigne prvi, uradiće što mor Take care.[85] "
Hteo je da je spreči, ali je već bila otišla.
Nebo je bilo tako mračno da se činilo da je noć. Uglavnom pun ljudi, Junion skver je bio pust. Tek pokoje vozilo se kretalo usporeno sa upaljena sva četiri svetla. Znak off duty[86] bio je upaljen na svim taksi-vozilima. Kako bi oslobodio prolaz, džip njujorške policije je šlepovao jedno napušteno vozilo. Samo se džipovima moglo normalno kretati. Madlin je uočila jedna kola zaglavljena u snegu na početku Park avenije. Stala je pored njih i sačekala policijski terenac da ih povuče. Pričekala je da oba policajca izađu iz vozila i sela za volan.
„Hej!", povikao je jedan od policajaca.
Odmah je krenula. Auto je bio težak bar dve tone, a dugačak skoro pet metara, i bio je izuzetno stabilan. Madlin je vezala pojas, podesila sedište i retrovizor. Sada je dobro poznavala četvrt i krenula u pravcu jugoistoka. Na dži-pi-esu je unela koordinate koje joj je dao Entoni, lopov sa depoa. Ovog puta je znala da ide ka cilju. Zahvaljujući Džonatanu, dobro je upoznala mesto gde su držali Alis. Danas će se završiti istraga koja ju je mučila duže od tri godine.
Naravno, policajci će nastojati da je uhvate budući da se svako vozilo moglo pronaći putem satelita, ali to je upravo ono što je i htela: da privuče što više policajaca na Koni Ajland za slučaj da nešto krene po zlu.
Prve kilometre je isuviše lako prešla. Za volanom terenca, Madlin je imala utisak daje ovaj pusti grad samo njen. Saobraćaj je, međutim, bio usporen na prilazu Bruklinskom mostu. Upalila je radio i našla jednu lokalnu radio-stanicu. Opštinske vlasti su molile građane da ne idu nigde dok traje nevreme. Ali te molbe su imale slabog odjeka kod Njujorčana koji su, za ovaj praznični vikend, bili odlučni da odu iz Menhetna.
Madlin je uključila sirenu i rotirajuće svetlo. Svi su odmah primetili. Automobili su se pokorno sklanjali kako bi joj oslobodili prolaz, te je tako brzo prešla preko mosta. Odlučna da iskoristi prvenstvo prolaza, uputila se na međudržavni put 278, koji se sastojao iz tri trake i koji je išao duž obala Aper beja. Mada je saobraćaj bio usporen zbog snega, vlasti još uvek nisu zatvorile tunele i mostove. Prema onome što je čula na vestima, to bi moglo da se desi svakoga trena.
Dok je terenac prolazio između ostalih vozila, Madlin je uočila jedan osvetljen pano koji je najavljivao novi zastoj. Dva kilometra dalje, na putevima je bilo sve više vozila, koja su se kretala branik uz branik.
Pokušala je da prođe na silu, promenila pravac kretanja, zakačila bankinu i slomila retrovizor idući punom brzinom pored betonskog zida.
Prokletstvo!
Sada već nije mogla da prođe. Jedan kamion zaglavljen u snegu zaustavio je saobraćaj.
Bez uzbuđivanja, pretražila je vozilo. Jedan od policajaca je bio dovoljno nesmotren da u pregradi u vratima ostavi svoj pištolj: čuveni „glok 17", oružje koje imaju svi pripadnici njujorške policije. Uzela je automatsko oružje i izašla iz terenca na put. Olovno nebo i zavesa od pahulja činili su da auto-put izgleda gotovo sablasno. Peške je prešla stotinak metara kako bi zaobišla mesto nezgode. Nekoliko automobila je, zahvaljujući opasnim manevrima, uspelo da se izvuče iz smeta. Madlin je uperila pištolj u prvo vozilo na koje je naišla: radilo se o karavanu koji je vozio neki ćelavac, a na čijem zadnjem staklu je bila istaknuta nalepnica u čast Čajanke.
„Izlazi!", povikala je upirući mu pištolj u lice.
Čovek ju je odmah poslušao i mudro sačekao da kradljivica ode kako bi joj pokazao pesnicu i uputio salvu uvreda.
Madlin je vozila što je brže mogla. Nije imala ni policijsku sirenu ni rotirajuće svetio, ali je zato neprestano svirala.
Nikada nije bila bliža cilju. Prošla je oštru krivinu i uključila se u put koji vodi ka Koni Ajlandu. Auto se zaneo, zadnji točkovi se blokirali na trenutak, ali je pravovremenom reakcijom uspela da ga savlada.
Slika zatočene Alis Dikson, ona koju je videla na snimku, ponovo ju je progonila. Čak i ako preživi to mučenje, u kakvom fizičkom i duševnou, stanju će se ta devojka naći posle ovog košmara? Alis je već pokazala da je čvrsta i stabilna ličnost, ali kakva odrasla osoba će od nje postati posle svih tih trauma? Da li će je obuzeti mržnja ili ludilo?
Rasterala je sva ova pitanja kada je stigla na Aveniju Neptun i skrenula u šlepu ulicu za koju joj je rekao Entoni.

Linija 'F' njujorškog metroa Stanica Park sloup
Naš voz će biti zaustavljen na nekoliko trenutaka.
Zbog vaše bezbednosti, molimo vas da ne izlazite...
Džonatan je sa zebnjom pogledao na svoj sat. Pitao se gde je Madlin. Pokušao je da je pozove, ali nije bilo dometa. Sve češće se stajalo između stanica. Videlo se da su se šine polako ledile, stanice su se zatvarale, jedna po jedna, a Koni Ajland je još bio daleko...
Ulica u koju je skrenula bila je gotovo neprohodna zbog snega. Madlin je uzela pištolj, proverila da li je šaržer pun i izašla iz karavana na samom početku ulice. Pošla je trotoarom i opazila nestvarne prizore. Zbog oronulih zgrada i zarđalih vrteški, činilo se da je nekadašnji luna-park na kraju sveta. Bilo je i nekoliko započetih zgrada koje su odavale utisak da se četvrt obnavlja, ali do toga neće brzo doći. Usred ovog nevremena, ulice su bile puste i delovale opasno. Čulo se samo zujanje vetra i škripa metala.
I odjednom... lavež pasa.
Setila se šta joj je rekao dečko sa depoa:
Sećam se da je bilo nekoliko pasa koji su neprestano lajali.
To je to mesto.
Razmaknula je dve pobuđale daske na ogradi i ugledala žutu nemačku dogu razjarenog pogleda. Sve vreme je režao pokazujući zube. Užasnulo ju je koliko je pas bio mršav. Bio je kost i koža. Možda je bio bolestan? Ili ga je neki luđak svesno mučio izgladnjivanjem...
Osetila je kako joj se uzbuđenje meša sa strahom: ona i psi se nisu naročito voleli. Otkako ju je, kad je bila mala, ujeo jedan bokser, pse posmatra samo iz daljine, i prema njima oseća veliki strah, koji svaki pas na ovom svetu može da oseti na nekoliko kilometara, a lajali bi svaki put kada bi prošla pored njih.
Posed je bio ograđen žicom. Izvadila je „glok" iz futrole i pucala u katanac kako bi ga raznela. Kao što je i mislila, pucanj je uplašio psa koji se udaljio pomalo uplašen. Ušla je na plac na kojem se nalazilo skladište koje se, činilo se, moglo svakog časa srušiti. Pre nego što je stigla do njega, psu se pridružilo još nekoliko doga. Sada ih je bilo pet i svi su lajali. Jedan se bacio na nju i ujeo je za levu ruku.
Vrisnula je osetivši kako joj se čeljusti životinje zarivaju u meso. Još jedan ju je ščepao za nogu i tako je oborio u blato, dok je treći krenuo da je ujede za vrat.
Njega je najpre upucala. Pravo u glavu. Na redu su bila ona dva koja su se već bacila na nju. Od straha i u naletu besa, ubila je i dva preostala psa koji su išli ka njoj. Okružena sa pet leševa, došla je sebi, budući i dalje na oprezu, spremna da zapuca bude li joj se da zapuca bude li joj se još neko čudovište približilo. Bila je sva krvava. Nije se usuđivala da pogleda rane, ali je osećala bol u ruci na kojoj je bilo nekoliko rana.
O tome ću brinuti kasnije.
Ustala je i opalila hitac u bravu na hangaru.
„Alis?", viknula je.
U skladištu je bilo mračno. Izvadila je džepnu lampu iz futrole pištolja i fiksirala ju je na cev.
„Alis?", ponovila je dok se kretala polako, sa prstima na okidaču i lampom uperenom ispred sebe. Na zemljanom podu je uočila otiske stopala koji su vodili sve do metalnog stepeništa.
Ako se tamo krije neko, ubiće me kao zeca.
Zašto nije sačekala Džonatana? Zašto nije obavestila policiju?
Zato što je smatrala da ne sme da protraći ni sekundu.
„Alis?"
Pošla je stepeništem koje je vodilo u nekakav mračni tunel. Podigla je „glok" kako bi osvetlila uzani prolaz kojim je duvao vetar. Osetila je kako joj niz ruku ide krv, ali joj je trenutno strah bio najbolji lek za bol. Podzemlje u kojem se nalazio metalni cevovod služilo je kao otpad za svakakvo smeće. Prošla ju je jeza kada je naišla na drvene reklamne panoe na kojima je pored odvratnih čudovišta pisalo
THE SCARIEST SHOW IN TOWN.
Hodala je po barama kada je začula cviljenje. Istog trenutka je uperila pištolj ka podu i ugledala nekoliko pacova. Na kraju tunela se nalazila spiralna rampa kojom se poniralo još dublje u mrak.
„Alis?", ponovo je povikala, ne samo kako bi se najavila već i kako bi se ohrabrila.
Stigla je pred desetak metalnih vrata koja su se nizala jedna za drugim. Pucala je u prvu bravu i prešla lampom preko cele prostorije u kojoj se osećala vlaga i ustajao vazduh. Nije bilo nikoga. Prošla je, zatim, kroz ostala vrata: svugde isto. Došla je i do poslednjih.
Ova prostorija je bila slabo osvetljena. U njoj se nalazio mali krevet na rasklapanje i... uočila je cev sličnu onoj za koju je bila vezana Alis. Pretraživši svaki kutak skrovišta, našla je pokidan povez, komad izolir-trake i njenu crveno-sivu bluzu sa kapuljačom. Sagnula se da je uzme i prinese licu: bila je natopljena mlakim znojem. S obzirom na to koliko je bilo hladno unutra, Alis je sigurno do pre najviše petnaest minuta bila ovde!
Suviše kasno!
Stigla je suviše kasno!
Zbog glupog snega!
Zbog nedovoljne pronicljivosti!
Zbog toga što joj je mozak isuviše spor!
Zbog...
Nije se dugo korila. Gotovo odmah se pridigla i, sa pištoljem u ruci, vraćala se vlažnim hodnikom ka izlazu iz skladišta, odlučna da nastavi potragu.

38. Mala Odesa
„Teško je kada želiš da zaštitiš nekoga a nisi u mogućnosti", reče Ejndžel.
„Ne možemo zaštititi ljude, mali", odgovori Voli.
„Ono što možemo jeste da ih volimo." Džon Irving

Belo vozilo se sporo kretalo po snegu u Aveniji Serf. Iako su brzo radili, brisači su jedva postizali da brišu vetrobran od snega koji je padao.
Jurij, koji je vozio svoj kombi, zabrinuo se kada je pre sat vremena čuo na vestima da je Blajd Blejk ubijena. Najpre se uplašio da mu policija ne uđe u trag, a potom je odlučio da iskoristi situaciju. Od sada je Alis njegova. Mala je pokušala i zamalo uspela da mu pobegne, ali nije imala snage. S obzirom na to u kakvom je stanju bila, morao je da požuri ako je hteo da je „proda" po dobroj ceni. Braća Tačenko su obećala da će kupiti malu. Reketiranje, prostitucija, krijumčarenje oružja: dva Ukrajinca su se svim i svačim bavila kada je reč o organizovanom kriminalu. Alis je bila mlada, lepa, privlačna i očigledno nevina. Kada je budu malo doveli u red, podvodači će dobro na njoj zarađivati.
Kombi se kretao a da se nije previše utiskivao u snežni pokrivač. Na komandnoj tabli stajala je ikona Bogorodice sa Isusom, pored brojanice koja se tresla od vožnje.
Jurij je odahnuo kada su stigli u Aveniju Brajton. Velika trgovačka ulica iznad koje je prolazio metro bila je zaštićena od nevremena. Skrenuo je polukružno i parkirao kombi ispred prodavnice. Pre nego što je izašao, pogledao je svoju zarobljenicu.
Ležala je pozadi, na podu, tresući se od groznice. Nekoliko puta mu je tražila vode.
„Hoćeš li nešto?", upitao je. „Za jelo?" Klimnula je glavom.
„Htela bih...", progovorila je.
* * *
Madlin je izašla iz skladišta posrćući. Požurila je da izađe sa placa na kojem je ležalo pet mrtvih pasa, povratila je na trotoar ono što je pojela za doručak. Stomak joj se izvrnuo, lice joj je bilo okupano znojem, a u duši joj je tinjao bes. Šta sad da radi? Da se uspravi. Da ne odustane. Da se bori do kraja. Alisin otmičar joj je bežao najviše petnaest minuta. Ipak je to bilo mnogo.
Vidljivost je bila smanjena na deset metara. Uzalud bi išla kolima.
Morala je da sačuva slobodu pokreta, naročito zato što nije poznavala okolinu. Sišla je niz ulicu i našla se na brani sa koje se video Atlantik. Okean se činio beskrajnim, a pogled na njega neočekivan i uzbudljiv. Madlin više nije bila u Njujorku, već u Sibiru.
Nehotice je pošla stazom koja se pružala obalom, a koja se sastojala iz drvenih dasaka i pored koje su se nalazili išarani kiosci gde se prodavao pomfrit. Na boardwalk[87]-u nije bilo nikoga osim nekoliko beskućnika koji su preturali po kantama za smeće.
Bila je sva mokra. Uskoro je shvatila da je ono za šta je mislila da je znoj, bila zapravo krv. Svakim korakom je za sobom ostavljala trag krvi. Mada joj je i butina bila gadno povređena, najviše joj je krvarila ruka poderana duž celog mišića. Od šala je napravila improvizovani steznik koji je privezala drugom rukom i zubima. Potom je nastavila put.

Metro je išao do pretposlednje stanice. Šine su se potpuno zaledile. Mraz je paralizovao sve. Težak snežni prekrivač je gušio grad.
Tek po izlasku iz stanice, Džonatanov telefon je dobio domet. Tri puna je nazvao Madlin, ali se nije javljala. Još uvek je bio daleko od mesta gde je trebalo da se nadu, a nije znao gde se ona trenutno nalazi.
Naslonio se na zid.
A ako...
Odlučio je da lokalizuje Madlinin telefon na isti način kako je učinio sa Alisinim.
Pokrenuo je pretraživač na mobilnom.
„Ukucajte korisničko ime"
To je bilo lako, pošto je napamet znao Madlinin mejl.
„Sada ukucajte lozinku"
Pre dva sata su se šalili baš na temu njene lozinke! Ukucao je „violette 1978" i sačekao nekoliko trenutaka dok mu na ekranu nije zatreperila tačka. Madlin je bila udaljena više od jednog kilometra, na jugu, blizu obale. Sačekao je nekoliko trenutaka da se stranica „osveži" i uvideo da se tačka kreće.
* * *
Madlin je trčala dok su joj pahulje padale na lice. Pre će umreti nego da zaplače. Ne sada, ne kad je tako blizu. Otišla je od obale preko jednog parkinga ka glavnoj saobraćajnici Male Odese.
Četvrt je dobila naziv još kada su prvi Jevreji napustili Rusiju za vreme pogroma, a kojima je ovaj deo grada ličio na obalu Crnog mora.
Madlin je zaključila da se nalazi blizu Avenije Brajton, srca ruske četvrti. Desetak izloga i radnji sa ćiriličnim natpisima nalazilo se ispod visećeg metroa. Uprkos snegu, mesto je bilo puno ljudi, a saobraćaj se odvijao gotovo uobičajenim tempom.
Otvorila je širom oči ne bi li uočila kakav detalj, trag, sumnjivo vozilo...
Ništa.
Presekao ju je bol čim je prestala da trči. Čula je glasove u kojima je ruski jezik dominirao u odnosu na engleski. Ono što su govorili ticalo se direktno nje.
Pogledala se u jedan izlog i shvatila zašto: jakna joj je ostala bez jednog rukava; steznik se odvezao i išla je krv.
Nije više mogla ovako besciljno, bez kompasa i još da joj ide krv. Ušla je u jednu prodavnicu deli[88] na uglu Treće ulice. Dok su na prvim rafovima bili pašteta u testu, ćufte, filei morune i drugi lokalni specijaliteti, na ostalim su bili higijenski proizvodi. Kako bi dezinfikovala rane, uzela je sedamdesetoprocentni alkohol, kao i nekoliko pakovanja gaze i vate. Čekala je na kasi iza čoveka koji je plaćao svoju kiselu vodu i keks.
„Бymьuлky kлyбнuчнoгo мoлoka", zatražio je pokazujući na frižider iza pulta.
Prodavačica je iz frižidera izvadila flašicu mleka od jagode i dala ga kupcu.
Nešto joj je kvrcnulo.
Setila se.
Pogledala je malo bolje kutiju keksa: bio je to okrugli čokoladni keks sa belim filom.
„Orio".
Srce joj je poskočilo. Ostavila je na kasi ono što je htela da kupi da bi pratila tog čoveka kad je izašao iz prodavnice. Radilo se o razvijenom i snažnom čoveku, nalik na ragbistu sa velikim stomakom i krupnih rošavih obraza. Teškim i odlučnim korakom je došao do svog belog kombija, parkiranog malo niže.
Madlin je polako izvadila pištolj iz džepa. Stavila je ruke na kundak, nanišanila ka njemu i povikala:
„Stoj! Ruke stavi iznad glave." U tom trenutku je vrlo dobro znala da će ga ubiti. Jer je dobro znala i to da neće podići ruke i predati se. Pokušaće da pobegne i tako okuša sreću.
To je Jurij i učinio. Otvorio je vrata na kombiju i... Madlin je zapucala, ali nije bilo pucnja. Pritisnula je okidač još jednom i još jednom, ali je surova stvarnost bila ta da je okvir prazan.
* * *
Džonatan se kretao avenijom iznad koje je prolazio metro kada mu je telefon zavibrirao. Zvala ga je Madlin. Vikala je sa druge strane žice:
„Beli kombi!"
Podigao je glavu i video mladu ženu na dvadeset metara ispred njega. Sa pištoljem u ruci, pokazivala mu je nešto, ali nije razumeo.
Jedino je znao da treba brzo delati.
I da je imao revolver u džepu.
I da je od samog početka zapisano da će se ova priča završiti u krvi.
Uzeo je Denijev „kolt" i uperio ga u kombi koji je krenuo svom brzinom. Mada nikada nije ispalio nijedan metak, pokreti su se sami od sebe odvijali. Podigao je pištolj, podupro ruku kako ne bi drhtala, pažljivo nanišanio i pritisnuo okidač. Metak je razneo vetrobran. Kombi se zaneo po celoj širini puta, udario u bankinu, prevrnuo se i zabio u potporni stub metroa.
Madlinine slepoočnice su poigravale. Vreme kao da je stalo. Više nije osećala nikakav bol. Niti je čula ikakvu buku, kao da je ogluvela. Potrčala je ka zadnjim vratima kombija kao na usporenom snimku. Pristizalo je i vatrogasno vozilo. A uskoro će i policija i hitna pomoć sa svojim svetlima. Pogledala je desno. Ljudi su, još uvek u šoku, posmatrali sa nevericom: kasapin je držao svoj nož, trgovac ribom je držao svoju palicu za bejzbol, prodavač zeleniša svoju metalnu šipku.
Uzela mu je šipku bez pitanja kako bi se njome poslužila da otvori zadnja, dvokrilna vrata.
Koliko puta je u snu proživljavala ovu scenu? Koliko puta je vrtela ovaj film u glavi? Bila je opsednuta time. Smisao njenog života je bio da spase Alis. Da je ponovo rodi.
Vrata su popustila pred Madlininim insistiranjem.
Ušla je u kombi.
Alis je izgledala beživotno, bila je privezana, odela isprljanog krvlju.
Ne!
Nije smela sada da umre.
Madlin joj se približila i prislonila uho na njene grudi kako bi oslušnula da li joj srce kuca. Krv im se pomešala.

Epilog

Sutradan ujutro
Sunce na vedrom nebu obasjavalo je sedefasti grad.
Njujork je, odsečen od sveta, počivao pod šezdeset centimetara snega. Snežni nanosi su blokirali ulice i trotoare. Danas autobusi i taksi vozila nisu radili, kao ni vozovi i avioni koji su ostali prikovani za tlo. Na najmanje nekoliko sati, Menhetn se pretvorio u zimski sportski centar. Mnogi Njujorčani su prkosili zimi na skijama ili sa obućom za sneg iako je bilo rano, dok su i deca uživala: trkali su se sankama, grudvali, pravili Sneška sa smešnim ukrasima.
Džonatan je pažljivo išao zaleđenim trotoarom noseći čašu u jednoj, a kartonsku kutiju u drugoj ruci. Dobar deo noći je proveo u stanici policije gde su ga ispitivali policajci i „baje" iz FBI-a koji su bili zaduženi za Denijevu bezbednost.
Okliznuo se i pored opreza. Održao je ravnotežu uhvativši se za stub uličnog svetla, prosuvši vruću tečnost na poklopac čaše. Sa olakšanjem je ušao u bolnicu „Sent Džud", koja se nalazila između kineske četvrti i Fajnenšel distrikta.
Došao je liftom do sprata gde je ležala Alis. Hodnik je bio pun policajaca koji su čuvali stražu na vratima sobe.
Pokazao je svoju akreditaciju i ušao. Alis je ležala na krevetu, infuzija joj je bila prikačena za ruku, dok je medicinska sestra obavljala svoje.
Pogledala ga je i, mada još uvek omamljena, nasmešila mu se. Čudo primanja tečnosti je delovalo: Alis je povratila boju i delovala zadivljujuće smireno s obzirom na sve što je preživela. Uzvratio joj je osmehom i dao znak da će opet doći kada izađe bolničarka.
Potom je otišao na sprat gde je ležala Madlin. Dok je prolazio pored metalnih kolica, uzeo je plastični poslužavnik na koji je stavio toplu čokoladu. Otvorio je kutiju i izvadio tri cupcakes-a koje je brižljivo poredao. Potom je iz buketa belog cveća okačenog na zidu uzeo jednu sasu i dopunio poslužavnik.
„Doručak!", dobacio je dok je ulazio u sobu.
Mislio je da će biti sama, ali je uz nju bio kapetan Delgadiljo, jednog od glavnih službenika njujorške policije: radilo se o visokom Latinoamerikancu belih zuba i ozbiljnog izraza lica. Elegantno obučen, pomalo prezrivog izraza lica, nije ga ni pogledao.
„Čekaću vaš odgovor do kraja nedelje, gospođice Grin", rekao je i izašao.
Madlin je ležala na krevetu. Prethodni dan je bila pod totalnom anestezijom. Mada je operacija dobro prošla, psi su joj toliko duboko zarili svoje zube da će zauvek imati tragove borbe sa njima.
„Jel' to za mene?", upitala je uzimajući kolač.
„Vanila, čokolada, marshmallows. Najbolji cupcakes-i u celom Njujorku", reče.
„Spremićeš mi ih jednom? Znaš da još uvek nisam probala tvoja jela!"
Klimnuo je glavom i seo pored nje.
„Jesi li video Alis?", upitala je.
„Malopre. Dolazi sebi."
„Je li sve bilo u redu sa policijom?"
„Mislim da jeste. Rekli su mi da su ti ovde uzeli izjavu?"
„Da, i to onaj čovek koga si video. Nećeš verovati: ponudio mi je posao!"
Najpre je pomislio da se šali, ali ona oduševljeno nastavi:
„Detektiva u njujorškoj policiji!"
„Hoćeš li pristati?"
„Mislim da hoću. Mnogo volim cveće, ali mi je u krvi posao policajca."
Džonatan je ćutao i ustao da raskloni zavese. Dok su sunčevi zraci prodirali u sobu, Madlin je zadrhtala. Kakva li je njihova zajednička budućnost? Poslednjih nekoliko dana živeli su u opasnosti. Probe koje su zajedno prošli bile su toliko teške da su se podigle barijere između njih. Oboje su u jednom trenutku držali u svojim rukama život onog drugog. Stekli su međusobno poverenje, dopunjavali se, voleli.
A sada?
Umotala se u ćebe i stala kraj njega pored prozora. Htela je da mu postavi pitanje, ali ju je preduhitrio:
„Šta misliš o ovom mestu?", pitao ju je pruživši joj telefon.
Pregledala je slike stare kuće sa fasadom boje terracotta[89] koja se nalazila u jednoj maloj ulici u Grinič Vilidžu.
„Lepo je, zašto?"
„Na prodaju je. Mogla bi se pretvoriti u lep restoran. Mislim da ću to i uraditi."
„Stvarno?! Pa to nije loša ideja", prošaputala je ne mogavši da sakrije radost.
On joj reče zadirkujući je:
„Tako da ću, ako ostaneš u Njujorku, moći da ti pomognem u istraživanju."
„Da mi pomogneš u istraživanju?"
„Baš tako. Primetio sam da ti je često potrebna moja izazovna pamet da razrešiš neke probleme."
„Tako je", reče. „A ja ti, zauzvrat, mogu pomoći u kuhinji!"
„Hmm...", sumnjičavo će.
„Šta 'hm'? Znam i ja neke recepte! Jesam li ti rekla da mi je baba škotskog porekla? Otkrila mi je tajnu svoje čuvene jagnjeće sarmice."
„Grozno! A zašto ne pihtije od masti telećih belih bubrega!"
Džonatan smaknu zavesu. Pošto su se ponovo „pronašli", izašli su na mali balkon sa kojeg se video Ist River i Bruklinski most, i tamo nastavili razgovor.
Vazduh je bio svež, a nebo vedro. Dok je posmatrala sneg kako se presijava na suncu, Madlin se setila rečenice koju je Alis napisala na prvoj stranici dnevnika:
Najlepše godine su one koje tek treba da se dožive.
Ovog jutra je poželela da u to poveruje...

Zahvalnica
Loranu Tangiju, Madlinina cvećara postoji! U stvari, skoro da postoji... Inspiraciju za nju sam našao u prelepom „Žarden imažineru" Lorana Tangija, u Ulici Mišodjer, u Parizu. Hvala ti, Lorane, za sve priče, za to što si mi uvek bio na raspolaganju i za tvoju očiglednu strast prema cvećarstvu.
Pjeru Ermeu, hvala ti za to što si izdvojio vreme da mi objasniš kako rade „mehanizmi" kod pravljenja deserata. Naši razgovori su mi podstakli maštu kod Džonatanovih kreativnih zanosa.
Maksimu Četamu i Džesiki, hvala ti, Makse, što si mi pokazao „Brolinov Bruklin". Naša šetnja od 25. decembra 2009. po snežnom i nestvarnom Koni Ajlandu poslužila mi je kao kadar za poslednja poglavlja romana.
Vama, dragim čitaocima, koji mi godinama pišete, razgovarate sa mnom i delite svoja razmišljanja i „neznanki sa aerodroma", koja je, jednog avgustovskog dana 2007. godine u Montrealu, nehotice zamenila svoj telefon mojim, i tako usadila u mene klicu za nastanak ove priče...

Ljudi i mesta

Neki čitaoci, koji poznaju Mančester, začudiće se što su likovi Madlin i Deni odrasli u Čitam Bridžu, dok u stvarnosti postoji deo grada koji se zove Čitam Hil. Ne, nisam pogrešio, već sam imao potrebu da izmislim četvrt za koju bih vezao njihovo detinjstvo: roman je, po meni, paralelna stvarnost.
S druge strane, fantastična umetnička škola Džulijard zaista postoji u Njujorku. Radi se o izuzetnom mestu kada je reč o oblasti kulture i umetnosti: nemojte se brinuti svi vi, studenti, koji imate priliku da tu usavršavate svoj talenat, jer je užasna scena koju sam tu smestio samo plod moje mašte.
Od svih migova u romanu, sigurno ste prepoznali one koji dolaze od papagaja Borisa, a koji predstavljaju odavanje počasti Eržeu i njegovom markantnom kapetanu Hedkoku, kao i odlomak iz čuvene pesme Žorža Brasensa, pod nazivom Femanda (u izdanju izdavačke kuće „57"), koji otvara treće poglavlje.
I još za kraj. Godinama beležim rečenice koje me zasmeju ili nad kojima se zamislim, koje me dirnu ili zadive. Od jedne knjige do druge, one su tu i na njih se oslanja ono što želim da prenesem kroz neko poglavlje. Čitaoci iz Francuske, kao i iz drugih zemalja, vezuju se za njih, pa mi stiže sve više poruka u kojima me pitaju odakle sam ih uzeo. Zbog toga vam u nastavku ostavljam spisak dela iz kojih sam uzeo citate. Drago mi je što su ti citati otvorili vrata u svet drugih umetnika.

Citirana dela

Poglavlje 1: „Samo Venecija", Klodi Gale, Ruerg, 2004; pogl. 2: „Čovek koji žuri", Pol Moran, Galimar, 1941; pogl. 3: „Prvi milenijum muškarci koji nisu voleli žene", Stig Lašon, preveli L. Grumbah i M. de Guvnen, Akt Sid, 2006; pogl. 4: „Senka vetra", Karlos Ruis Safon, preveo F. Maspero, Grase, 2004; pogl. 5: „Crna devojka, bela devojka", Džojs Kerol Outs, preveo K. Seban, izdavač Filip Rej, 2009; pogl. 6: „Usamljenost prostih brojeva", Paolo Đordano, prevela N. Bauer, Sej, 2009; pogl. 7: „Čistota žene", Romen Gari, Galimar, 1977; pogl. 8: „Desperadosi", Džozef O'Konor, preveli P. Maskar i Ž. Medal, Febis, 1998; pogl. 9: „Crna mena", Margerit Jursenar, Galimar, 1968; pogl. 10: „Samoća" iz zbirke „Gospodin Paran", Priče i pripovetke 1884-1890, Gi de Mopasan, Rober Lafon, 1988; pogl. 11: „Orahova stabla Altenburga", Andre Malro, Galimar, 1948, Folio, 1997; pogl. 12: „Frenki Adams", Karson Makalers, 1946, preveo Ž. Turnije, Stok, 2008; pogl. 13: „Poslednji kojot", Majki Koneli, Liti, Braun end Kompani, 1995; pogl. 14: „Desperadosi", Džozef O'Konor, preveli P. Maskar i Ž. Medal, Febis, 1998; pogl. 15: „Zaljubljena u Đavola", iz zbirke „Nekad i sad", Pol Verlen, LŽF, 2009; pogl. 16: nemačka izreka; pogl. 17: „Fragmenti", Merilin Monro, priredili S. Baktol i B. Koment, prevela T. Samoajo, Sej, 2010; pogl. 18: „Kralj Edip", Sofokle; pogl. 19: „Teško je reći: stidim se", Boris Sirilnik, Odil Zakob, 2010; pogl. 20: „Moja nevolja dolazi izdaleka", Flaneri O'Konor, preveo A. Morise, Galimar, 1969; pogl. 21: „Nepodnošljiva lakoća postojanja", Milán Kundéra, preveo F. Kerel, Galimar, nova izdanja, 1987; pogl. 22: „Oluja", Huan Manuel de Prada, preveo G. Jakili, Sej, 2000; pogl. 23: „Mom bratu koji se vraća iz Italije", iz zbirke „Sabrane pesme", LŽF, 2006; pogl. 24: „Večnost nije suvišna", Fransoa Čeng, Alben Mišel, 2002; pogl. 25: „Trideset godina i nešto", Džej Makinerni, preveli Z. Ije i Z. P. Karaso, Olivije, 1993; pogl. 26: „Ode", knjiga IV, I, Horacije; pogl. 27: „O milosti", Seneka; pogl. 28: „Samo tišina", R. Dž. Elori, preveo F. Poento, Sonatin, 2008; pogl. 29: krilatica Zelanda, pokrajine u Holandiji; pogl. 30: „Prateći ekvator: put oko sveta", Mark Tven, Amerikán pablišing, 1897; pogl. 31: „Planina u duši", Gao Singđen, preveli N. i L. Ditre, Ob, 1995; pogl. 32: „Hodočašće Čajlda Harolda", Lord Bajron, 1812, „Sabrana dela", preveo B. Delaroš, 1938; pogl. 33: član 3521 poglavlja 18 zakona SAD; pogl. 34: Žorž Sand; pogl. 35: „Hrist medu bulkama", Kristijan Boben, Letrviv, 2002; pogl. 36: „Protiv američke književnosti", Džon dos Pasos, Nju Ripablik, 1916; pogl. 37: „Treći čovek", Grejam Grin, preveli M. Sibon i R. Lafon, 1950; pogl.
38: „Delo božje, uloga đavolja", Džon Irving, preveli F. i G. Kazaril, Sej, 1986.




[1] Prevod sa engleskog: prljave male tajne. (Prim, prev.)
[2] The Shop Around the Corner. (Prim, prev.)
[3] Dame Blanche sladoled od vanile i čokolade. (Prim. prev.)
[4] Australijski fotograf nemačkog porekla, poznat, između ostalog, po fotografijama nagih žena. (Prim. prev.)

[5] Prevod sa latinskog: zauvek. (Prim. prev.)
[6] Nema piva (život je sranje). (Prim. prev.)
[7] Prevod sa engleskog: unesite lozinku. (Prim, prev)
[8] Batler princa od Kondea, postao poznat po tome što je izvršio samoubistvo 1671, za vreme prijema koji je organizovao njegov gospodar, zato što je dnevni ulov kasnio i zato što se plašio da će faliti namirnica. (Prim. prev.)

[9] Jedan od velikih francuskih kuvara iz druge polovine XX veka. Naročito prisutan u medijima devedesetih godina, izvršio je samoubistvo bez ikakvog objašnjenja u februaru 2003, u pedeset drugoj godini. (Prim. prev.)

[10] Reč je o mjuziklu Stivena Švarca iz 2003. god. (Prim, prev.)
[11] Supa od školjki, sa crnim lukom i slaninom, služena u lepinji iz koje je izvađena sredina. (Prim. prev.)
[12] Nikada nećeš ići sam. (Prim, prev.)

[13] Nadimak fudbalera Erika Kantone dok je igrao za ekipu Mančester junajteda. (Prim. prev.)
[14] Prevod sa engleskog: rozbif. (Prim. prev.)
[15] Prevod sa engleskog: Engleskinja. (Prim. prev.)
[16] Prevod sa engleskog: i na kraju, ali ništa manje važna. (Prim. prev.)
[17] „Dva i po muškarca". (Prim, prev.)

[18] Prevod sa engleskog: narkomani. (Prim. prev.)

[19] Dab: drugi oblik za Duv, irsko ime koje znači crn. (Prim, prev.)
[20] Prevod sa engleskog: rukovodstvo. (Prim, prev.)
[21] Office of Foreign Assets Control: ogranak američkog ministarstva finansija koji se, pre svega, bori protiv pranja novca. (Prim, prev.)
[22] Striptiz. (Prim, prev.)
[23] Prevod sa engleskog: žičara. (Prim. prev.)
[24] Prevod sa engleskog: ljute ptice. (Prim, prev.)
[25] Prevod sa engleskog: čist. (Prim. prev.)
[26] Prevod sa engleskog: samo hoću da pobegnem od ovih prokletih policajaca. (Prim. prev.)
[27] Padski sir. (Prim. prev.)
[28] Ređanski parmezan. (Prim. prev.)
[29] Pevač i gitarista iz rok grupe „Oejzis", obojica poreklom iz Mančestera. (Prim. prev.)
[30] Prevod sa engleskog: Divlja strana. (Prim. prev.)
[31] Roofie, reč kojom se popularno naziva rohipnol. (Prim. prev.)
[32] IMAP: Internet Message Access Protocol (protokol za pristup porukama na internetu). (Prim. prev.)

[33] prevod sa engleskog: velika radna prostorija u kojoj su smešteni radni stolovi, a koja nije podeljena na zasebne kancelarije. (Prim. prev.)

[34] Prevod sa engleskog: poručnik. (Prim. prev.)

[35] Prevod sa engleskog: glavni inspektor. (Prim. prev.)
[36] Prevod sa engleskog: riba sa pomfritom. (Prim. prev.)
[37] Gastronomski restoran kuvara Hestona Blumentala, smatran za jedan od najuglednijih u Ujedinjenom Kraljevstvu. (Prim. prev.)
[38] ESTA Electronic System for Travel Authorization (prevod sa engleskog): elektronski sistem za dobijanje vize. (Prim, prev.)
[39] Prevod sa engleskog: milje. (Prim. prev.)
[40] Prevod sa engleskog: robinja mode. (Prim, prev.)
[41] Prevod sa engleskog: devojka iz komšiluka. (Prim, prev.)
[42] Prevod sa engleskog: prženice. (Prim. prev.)

[43] Prevod sa engleskog: palačinke. (Prim. prev.)

[44] Prevod sa engleskog: srodne duše. (Prim, prev.)
[45] Prevod sa engleskog: Božićne pesme. (Prim. prev.)

[46] Nisam više ono što sam bio. (Prim. prev.)
[47] Priča sa zapadne strane". (Prim, prev.)
[48] Prevod sa engleskog: cimerka. (Prim. prev.)
[49] Vrsta kolača. (Prim. prev.)
[50] Prevod sa ruskog: bitanga. (Prim. prev.)
[51] Prevod sa engleskog: najstrašnija predstava u gradu. (Prim, prev.)
[52] Gaduro! (Prim, prev.)
[53] Prevod sa španskog: lutka. (Prim. prev.)
[54] Prezime „Lempereur" se izgovara isto kao reč „l'empereur", Sto u prevodu znači car. (Prim. prev.)
[55] Dobijen, a ne zarađen. (Prim. prev.)
[56] Vrsta manjeg broda, sa kabinom za spavanje ili bez nje. (Prim. prev.)
[57] Borim se da ne bih potonuo. Krilatica Zelanda, pokrajine u Holandiji. (Prim. prev.)
[58] Kučko! (Prim, prev.)
[59] Termin se odnosi na mlade ili starije adolescente, iz građanske srednje klase, pripadnike supkulture orijentisane ka alternativnom životnom stilu, nezavisnoj umetnosti, tačnije muzici, ali i filmu. (Prim. prev.)
[60] Prevod sa engleskog: štreber; štreberski. (Prim. prev.)
[61] Vrsta hlebakoji se pravi redanjem komadića testa koji su najčešće umakani u otopljenu puter; služi se u SAD-u za doručak, a može biti napravljen kao slano jelo ili kao slatka poslastica. (Prim. prev.)

[62] Kolač sa filom od borovnice. (Prim. prev.)
[63] Pun naziv automobila: Ferrari 250 Granturismo Spyder California. (Prim. prev.)
[64] Žan-Mišel Baskijat (1960-1988.), američki neoekspresionistički slikar i pionir pokreta „andergraund". (Prim. prev.)
[65] Prevod sa engleskog: „besni" automobili. (Prim. prev.)
[66] Sezar Baldaksini, ili samo Sezar (1921-1998.), francuski vajar, član grupe Novih realista, osnovane 1960; poznat, između ostalog, i po tehnici „kontrolisane kompresije". (Prim. prev.)

[67] Prevod sa engleskog: obris (zgrada) grada. (Prim, prev.)
[68] Prevod sa engleskog: uske pantalone. (Prim. prev.)
[69] Američka baza u kojoj je, između ostalog, bila i akademija za obuku FBI-a. (Prim. prev.)
[70] Prevod sa engleskog: tajni. (Prim. prev.)
[71] Prevod sa engleskog: Devojka u mraku. (Prim. prev.)
[72] Spasi me, tata! Izmeni svedočenje, molim te! I opet ćemo biti zajedno. Jel' važi, tata? (Prim. prev.)
[73] Prevod sa engleskog: Čovek u crnom. (Prim. prev.)
[74] Matchbox kutija sa šibicama. (Prim, prev.)
[75] Prevod sa engleskog: prijatan. (Prim, prev.)
[76] Prevod sa engleskog: dizajneri. (Prim. prev.)
[77] Laundž elektronska muzika sporijeg ritma. (Prim. prev.)
[78] Glavni lik istoimene američke kriminalističke serije, po zanimanju detektiv u odeljenju za krvne delikte policije Los Anđelesa. (Prim. prev.)
[79] Haj lajn (High Line): reč je upravo o ovom visećem parku koji se nalazi na pruzi koja više nije u upotrebi. (Prim. prev.)
[80] Prevod sa engleskog: terasa, veranda. (Prim, prev.)
[81] Reč je o prodavnici suhomesnatih proizvoda ili gotovih jela. (Prim. prev.)
[82] Gledaj svoja posla! (Prim, prev.)

[83] Jedan od najstarijih i najpoznatijih nebodera na Menhetnu, u obliku pegle. (Prim. prev.)
[84] Žuti taksi. (Prim. prev.)
[85] Prevod sa engleskog: Čuvaj se. (Prim. prev.)

[86] Odnosi se na onog ko nije na dužnosti, ko ne radi. (Prim, prev.)
[87] Prevod sa engleskog: šetalište uz obalu. (Prim, prev.)
[88] Skraćeno od delicatessen, što znači gotova jela, suhomesnati proizvodi. (Prim. prev.)
[89] Boja terakota, nijansa crvene. (Prim. prev.)