Gradski orkestar - Andrea Vitali

Erkolu Nogari.


  Članovima filharmonije San Karlo Kanaveze.


  Gradskom orkestru Belana,
 u kojem sam svirao trombon.


 
 
  Ličnosti i događaji u ovom romanu izmišljeni su.
 Mesta su, međutim, stvarna.

1.


  U nedelju devetog oktobra 1927. godine, Musolini je u Rimu svečano otvorio prvi Sajam žitarica. Sutradan, u ponedeljak, Evelindo Nazaci je u Derviju u zemlju spuštao četrdesetšestogodišnju Animelu Karlini, svoju prvu ženu.
  Turobna sahrana, s malo ljudi u povorci, još manje na groblju, održana u kasno prepodne pod oblačnim nebom, praćena prazničnim raspoloženjem.
  Naime, dok je Karlinijeva izlazila iz kuće spremajući se na svoje poslednje putovanje, deca iz osnovnih škola istrčavala su iz svojih učionica kako bi se obrela u parohijskoj sali, gde je trebalo da glume u alegoričnoj predstavi nadahnutoj Borbom za žito.1 Među mnoštvom gledalaca, bili su i gradonačelnik Dervija Amilkare Vestreni, direktor nastave Parko Minča, tvorac i reditelj predstave i paroh don Santo Patroni, koji je slavio desetogodišnjicu svog dolaska u varoš: posle predstave i mise, ručak u restoranu Krotino, predviđen za predstavnike vlasti i sveštenike, trebalo je da kruniše taj praznični dan. U čiju čast je gradonačelnik Vestreni, u dogovoru sa sekretarom Mirijem, zaposlenima u opštini skratio radno vreme.
  Pogrebna povorka je duž glavne ulice susrela kolonu dece, uzbuđene događajem koji im je tog jutra prekratio dosadu u školskim klupama. Uprkos trudu nekoliko učiteljica, koje su nekoliko najneukrotivijih ćušnule po tikvi, bilo je nemoguće umiriti ih. Kako bi se izbegli novi neprijatni susreti, parohov zamenik, kojem je bila poverena sahrana – budući da je njegov nadređeni bio zauzet proslavom u svoju čast i u čast italijanskog žita – odluči se za skretanje, koje je najpre skratilo put do crkve, gde je održao ono što je crkvenjak procenio kao sažetak mise, a zatim i put do groblja. Pošto je trasa za koju se odlučio parohov zamenik prolazila kroz strme i uske uličice popločane sitnim nepravilno raspoređenim kamenčićima, već mršava povorka dodatno se smanjila: od nje se odvoji desetak žena u godinama i sklonih kostobolji, koje su strahovale da će u tim uličicama ostaviti neku kost.
  Kad je mršava povorka stigla na groblje ispod sve mračnijeg neba, vazduh se ispuni veselom zvonjavom: dopirala je iz Crkve svetih Petra i Pavla i predstavljala znak za početak svečane mise. Parohov pomoćnik trebalo je da učestvuje kao mladi ministrant na misi koju su držali sveštenici – šestorica monsinjora i starešina manastira. Shvatio je da neoprostivo kasni. Da bi nadoknadio izgubljeno vreme, skratio je i liturgiju. Potom je, izvinjavajući se, ali i naglašavajući da je blagoslovom pokojnici njegova obaveza izvršena, otišao hitrim korakom, pridržavajući odeždu u visini kolena kako se ne bi sapleo.
  U tom trenutku umeša se grobar Gaspare Strupija, koji je, kao opštinski činovnik sa svim pravima i povlasticama, jedva čekao da okonča radni dan skraćen po odobrenju gradonačelnika. Pripremio je vrlo značajan program. U podne je trebalo da se sastane s grupom prijatelja u planinskoj kućici u Somafjumu: palenta i zečetina u sosu, a palenta ne može da čeka. Čim se izgubio parohov pomoćnik, grobar priđe Evelindu Nazaciju i gurnu mu lopatu u ruke. Onda mu naredi da zatrpa raku, napomenuvši da će završne radove obaviti on, sutradan.
  Nazaci ga pogleda. Grobar je na sebi imao crnu odoru i Nazaci se nije usudio da se pobuni.
  Bilo je skoro podne kad je završio zatrpavanje. Zario je crnu lopatu u crnu vlažnu zemlju. Nakon ovoga, pomisli, trebalo bi da se pomoli.
  – Requiem aeternam... 2
  Zasad mu dobro ide.
  A zatim?
  Dosta je.
  Osvrnu se unaokolo, obrisa čelo s kojeg je kapao znoj.
  – Ostaj mi dobro – promrmlja, gledajući u zemlju.
  Da je ona, pokojnica, mogla da odgovori, umirila bi ga: posle dvadeset godina života provedenih s njim, svako bi joj konačište, čak i ovo sadašnje i večno, bilo draže od toga. Jedino joj je, dodala bi, žao deteta koje ostavlja za sobom, bolešljivog petnaestogodišnjaka nesposobnog za bilo kakav rad, nepresušan izvor razmimoilaženja i svađa između nje i muža, koji je na nju svaljivao krivicu za slabost dečakovog tela. Upravo stoga bi mu predložila da se ponovo oženi, i da nađe neku dobru ženu, koja će biti u stanju da udovolji potrebama tog dečaka.
  Nazaci se nespretno prekrsti. Onda pođe, polako, s rukama u džepovima, u iskušenju da zazvižduće, s jasnom zamisli u glavi. Kao da su njemu trebali ženini saveti: nisu mu trebali ni dok je bila živa, a kamoli sad kad je pod zemljom! I sam je znao da mu treba druga žena, odmah je pomislio na to: ko će se, inače, starati o njemu, o kući i onoj larvi kojoj svakog dana nešto fali?

2.


  Period žalosti, smernog ponašanja: Evelindo Nazaci se primirio narednih šest meseci. Potom, kad je taj period prošao a on napunio pedeset godina, dade se u potragu za ženom. Proširio je glas, obavestio parohe i provodadžike. Odbacio dve ponude koje su mu stigle gotovo odmah, jedna iz Tremenika, druga iz Vilatika: nudile su se dve udovice, ali obe su imale decu. Nije ni razmotrio ponudu izvesne Kančeleti Amalije, mlade i jedre devojke iz Kolika čiji je jedini uslov bio da povede sa sobom majku Inklitu: žena je bolovala od kretenizma i predstavljala je jeziv prizor s onom troslojnom štitnjačom i očima koje su izgledale kao da će joj svakog trena izleteti iz duplji. Prestravljen pomišlju da bi svakodnevno morao da gleda tu spodobu, Nazaci je odustao teška srca, budući da su devojčine draži bile vredne divljenja.
  U maju 1928, pošto je odbio ostale ponude uslovljene neprihvatljivim zahtevima, do njega je, preko paroha iz Vestrena, doprlo ime Noemi Kastroci iz Avana, seoceta uglavljenog u vlažnoj dolini Valvarona.
  Žena nije bila ni lepa ni ružna. Nije bila udovica i nije imala decu niti maloumne roditelje na grbači. Podigla je šestoro mlađe braće i sestara, bila im je i otac i majka. Pre svega, imala je trideset godina i iza sebe ostavila godine rada u poljima i šumama koje su je prilično ojačale, ali su joj i dojadile. Zato ju je Evelindo Nazaci i izabrao: nije se odlučio za nju zbog života koji je vodila, već zbog njenih godina. Pošto je bila mlađa od svih ostalih koje su se nudile, nadao se da će mu duže potrajati.
  Ništa drugo nije uticalo na njegovu odluku: sve žene su iste, razmišljao je.
  Prvi šamar koji je dobio od Noemi, trinaestog oktobra 1928, poljuljao je to uverenje.
 
 
 3.


  Bila je subota, dan isplate. Evelindo je dve nedelje bio u braku.
  U podne, Nazaci nije stigao kući na ručak. Noemi ga je čekala do posle jedan, a onda se već zabrinula.
  Da mu se nije nešto desilo?
  Razuverio ju je Batista, Nazacijev sin iz prvog braka, „metiljavko“, kako ga je zvao otac.
  – Danas je dan isplate – rekao je mekim glasom. Od rođenja rahitičan, u šesnaestoj mu se ispoljila čitava lepeza znakova i simptoma bolesti; naročito se isticao vonj amonijaka u znoju i dahu, kao da je pio varikinu.
  Dan isplate, dobro, rekla je Noemi. Pa šta?
  To znači, objasnio joj je momčić, da njegov roditelj sad troškari polumesečnu platu, kao što to uvek radi, neštedimice se razbacujući i nimalo ne razmišljajući o onima koji ga čekaju kod kuće. Vratiće se tek kad oceni da se dovoljno razonodio. Vreme povratka je neizvesno, ako se uzme u obzir da ponekad on i njegovi prijatelji, ako se ne ižive dovoljno u krčmi u Derviju, odu i do Korena Plinija ili čak u dolinu: u tom slučaju može se dogoditi da ga ne vide do zore.
  Međutim, stanje u kojem će se roditelj vratiti izvesno je, čak vrlo izvesno: galamiće glasom prozuklim od vina.
  A, je li?, rekla je Noemi.
  E da, uverio ju je metiljavko.
  Pijan, glasan i svađalački raspoložen, budući da mu vino podstiče razgovorljivost, razvezuje mu jezik: koliko je tih kad je trezan, toliko se rastoroče kad se tako udesi.
  Dakle, Batista ju je posavetovao da se pripremi za to krštenje, da se ne raspomami, da mu ne ide uz nos i ne drži pridike što dolazi u takvom stanju; i da ima na umu da njegov otac, u takvim okolnostima, ume da postane nasilan.
  Ali, pre svega...
  – Pre svega? – upitala je Noemi izvivši obrve.
  Pre svega ne sme ni da se osvrne na temu novca, onog novca koji je on velikodušno rasipao u krčmama: tu temu valja brižljivo izbeći ako ne želi da pokrene lavinu omiljenih tirada pijanog roditelja na račun lezilebovića, što se u konkretnom slučaju odnosi na njih dvoje.
  – A tvoja majka – upitala je nevesta – kako se ona ponašala u takvim prilikama, šta je radila?
  Ništa, odgovorio joj je.
  Čekala je.
  Pre svega, čekala je da ga prođe mamurluk, što bi obično potrajalo nekoliko dana. Zatim bi nastavila da čeka.
  – I dalje? A šta to? – ponovo je pitala Noemi, kojoj je sve to čekanje već pomalo išlo na živce.
  Da roditelj istrese u mršavu kućnu kasu ono što je po njegovom mišljenju bilo sasvim dovoljno da se nekako skrpe.
  – Ah! – prasnu Noemi.
  – Što, međutim, nije bilo dovoljno – naglasio je metiljavko.
  Nimalo dovoljno da izdrže do kraja meseca.
  Nije slučajno, uzdahnuo je zatim momčić zapahnuvši celu kuhinju svojim bolesnim dahom, njegova jadna mama završila pod zemljom tek što je navršila četrdeset šestu, pošto je radila kao robinja i u tuđim kućama i u svojoj.
  Noemi je to bilo dovoljno da shvati kako stoje stvari.
  – Dobro – prokomentarisala je.
  I spremila se da čeka mladoženjin povratak, uprkos poslednjem metiljavkovom upozorenju: i to je, bdenje do njegovog povratka, moglo da razbesni njegovog roditelja.

4.


  Ostalo je još nekoliko minuta do deset uveče kad se Evelindo vratio kući. Saplitao se o stepenike. Podsećao sebe da mora da podrigne čim uđe u kuhinju, kako bi se oslobodio tereta koji mu već neko vreme pliva u stomaku. Od šamarčine koju mu je Noemi zalepila bez upozorenja, proguta vazduh prožet alkoholom i otetura se gotovo metar dalje, jer se u podlaktici Kastrocijeve osećala dugogodišnja navika cepanja drva. Udario je o peć i umalo se ne sruči na nju. Potom pokuša da odreaguje. Uglavnom verbalno. Zareža.
  Drugi udarac pogodi ga posred lica i pomuti mu svest više od vina kojim se ceo dan nalivao. Skliznu na pod, iz nosa mu šiknu mlaz krvi.
  Metiljavko je, strahujući od roditeljevih scena, odavno otišao u krevet. Međutim, privučen bukom i jedinstvenim odsustvom uobičajenog pijanog zapevanja, proviri u kuhinju.
  Osmotri prizor vodnjikavim očima: Noemi je spuštala zavrnute rukave kućne haljine, njegov otac je ležao na podu, gunđao i očigledno nije mogao sam da ustane.
  – Teško tebi ako mu pomogneš! – pripreti mu žena.
  Ona ga je probudila, sutradan ujutru. Lindo je još uvek bio ošamućen. Zausti da joj poželi dobro jutro. Noemi ga ućutka. Ma kakvo crno dobro jutro. Htela je da čuje gde živi njegov gazda Kaliprandi, vlasnik istoimene pilane.
  Evelindo joj reče i ne trepnuvši.
  Nije imao dovoljno snage da je upita zašto je to zanima, da se suprotstavi tim rukama tvrdim kao odležalo drvo. Kad se uverio da je žena daleko, stade da preti osvetom, glasno, da ga čuje metiljavko. Bilo je, minut gore-dole, jedanaest sati.
  U to vreme se Savoja, najveličanstveniji parobrod s točkom, vlasništvo i ponos Larijske plovidbe, spremao da oplovi rt Belađo, krcat poslednjim turistima kojima se završavala ta sezona.
 
 
 5.


  – I šta ćemo sad? – upita ko zna koji put Augusto Boldoni, Gucin, držeći klarinet o ramenu.
  Pogledi ostalih iz limenog orkestra okrenuše se prema tenor-tubi oslonjenoj na stolicu na kojoj je, tokom večernjih proba, sedeo Evelindo Nazaci.
  – Možda će doći – progunđa Ernesto Pini, tuba.
  – Da – odvrati Eumeo Vergotini, druga horna – samo se ti nadaj.
  – Ipak, to je baš čudno – reče komunalni policajac Karleto Pijanin, trombon.
  – Pa i nije – usudi se da primeti Evanđelio Bordini, drugi klarinet, a prepreden osmeh zaigra mu u očima.
  – E, da, da – potvrdi Aurelio Leoni, bas-trombon.
  – Šta ti to znači? – upita Cakarija Vergotini, prva horna i dirigent.
  – Mlada žena, zar ne? – odgovori Leoni u ime svih ostalih, a zatim odsvira dva duboka značajna tona koji odjeknuše u skučenoj prostoriji.
  Bogamu, tako je!, pomisli Vergotini. Nazaci tek što se ponovo oženio i, kako su mu ispričali, doveo je u kuću dvadeset godina mlađu ženu; s takvim instrumentom nadohvat ruke, nije ga briga za limeni orkestar.
  – Mogao je makar da nas obavesti – reče.
  Da im je rekao prošle srede, posle probe, Vergotini bi imao vremena da nađe rešenje za to dezertiranje.
  – Šta je mogao da učini! – prigovori Boldoni poučnim tonom.
  Bio je najmlađi član malog limenog orkestra, poslednji koji im se priključio, jedini neoženjen.
  Nikad se neću oženiti, voleo je da priča, namigujući i prepredeno se osmehujući. Tu u orkestru, zvali su ga i Libero Amore. Zato što je bio sin Libera Boldonija, socijaliste, a pomalo i stoga što mu je omiljena rečenica bila: „Sve ih voli, nijednom se nemoj oženiti“. Klarinet je počeo da svira u petnaestoj godini zbog jednog udarca sudbine. Udarac je zaradio Libero Boldoni, u proleće 1919, palicom koja mu je smrskala ruku. Za svega nekoliko sekundi, Boldoni otac je izgubio posao i mogućnost da i dalje svira klarinet, što mu je nanelo bol koji ga je posle nekoliko godina oterao u grob. Gucin je u to vreme već bio socijalista, iako to nije znao. Zahvaljujući ljubaznom gazdinom ustupku, dobio je očevo radno mesto u kamenolomu na brdu Kornicolo, a da bi ublažio roditeljevu patnju, počeo je da pohađa časove klarineta. Bio je nadaren, i za nekoliko godina stekao je izvođačku sigurnost i ovladao sviralom, kako ju je on nazivao. U međuvremenu, ukazala se potreba za drugim klarinetom, a Gucin se nije obeshrabrio. U dvadesetoj je vešto svirao oba instrumenta, a 1925, kad mu je otac umro ožalošćen razvojem događaja u Italiji, Gucin je bio prinuđen da za kratkoročnim ljubavnim vezama traga izvan svoje varoši, jer je u Belanu već bio stekao žalosnu reputaciju. Što se tiče sudbine klarineta, ona je odlučena nad još otvorenim kovčegom Gucinovog oca. Ako je isprva želeo da ga vrati roditelju, u trenutku kad su zatvarali sanduk uzeo ga je, i čak je odsvirao dva tona, nateravši ožalošćene susetke koje su prisustvovale službi da uzdrhte. Zadržao ga je, zamišljajući kako će, svirajući ga, razveseliti roditelja kao što ga je uveseljavao za života. I tako se s tim klarinetom pridružio limenom orkestru. Naravno, voleo je muziku. Ali više je voleo žene. A parobrod ih je donosio u izobilju, plavokose, smeđe i crnke: sveže meso koje je pržio pogledom, udvarao im se svirajući brzi marš.
  – Cvet je lep dok pupi – govorio je.
  A kad propupi, treba se zateći u njegovoj blizini.
  Dakle, objasnio je Gucin tog jutra, nema svrhe osuđivati jadnog Nazacija, postoji nešto što se ne može isplanirati, izvesni trenuci ne mogu se predvideti; oni su kao voće, treba ga ubrati dok je zrelo.
  – Ugrabiti trenutak – zaključi.
  A Leoni prinese usnik trombona ustima i odsvira dva tona.
  – Dosta s tim zaprđivanjem! – odvali Vergotini, nervozan.
  Ali odmah zatim, kao odgovor, treći udaljeni ton, sličan zvuku bas klarineta, prekinu tišinu koja je zavladala posle dirigentovog ispada.
  Objašnjenja su bila izlišna, svi su shvatili odakle dopire taj zvuk. Savoja se približavao i strogim oglašavanjem sirene najavljivao uplovljavanje.
  – I šta ćemo sad? – odvrati maestro Vergotini.
  Još jedan zvuk sirene objavi celom orkestru da je Savoja svojim širokim ravnim trupom već obišao rt Punča. Nisu više imali vremena za raspravljanje. Trebalo je odlučiti, odmah, za ili protiv. U ovom drugom slučaju, međutim, trebalo je pripremiti i opravdanje za gradonačelnika, koji bi mogao da traži objašnjenje.

6.


  Otprilike godinu dana ranije, limeni orkestar je počeo, nedeljom i državnim praznicima, da dočekuje veselim marševima turiste koji su parobrodom stizali u Belano.
  Predlog za organizovanje muzičkog dočeka potekao je od glavne uprave Larijske plovidbe, koja je u vezi s tim prosledila cirkularno pismo svim opštinskim upravama duž obale.
  Gradonačelnik Belana, Ðemo Parpajola je, solidarišući se sa svojim saradnicima, zanemario taj predlog smatrajući ga beskorisnim: turisti ionako dolaze, i bez muzičkog dočeka. Čime to nekoliko tonova može doprineti prirodnim i gastronomskim lepotama, zahvaljujući kojima su ulice i gostionice u Belanu vrvele od pridošlica u prazničnim danima?
  Cakarija Vergotini, hornetista, nije tako mislio.
  Caka je bio pravi virtuoz. Toliko je bio dobar da mu se orkestar Alesandro Manconi iz Leka, obraćao za usluge kad im zatreba pojačanje za važne koncerte. Upravo je takvom jednom prigodom, na Božićnom koncertu 1927, održanom u Gradskom pozorištu, kojem je prisustvovala i njegova ekselencija prefekt Koma, Vergotini saznao novost: u nekoliko mesta na obali, od Ona do Belađa, od Mandela do Kandenabje, u Dongu i Gravedoni, mali limeni orkestri su još prethodnog leta dočekivali turiste muzikom. A turisti bi često, zahvalni za veseo doček, skupili prilog koji je u celosti pripadao muzičarima.
  O, lepo!, pomislio je Vergotini.
  Odmah je, dan posle tog otkrića, napisao učtivo pismo glavnoj upravi Larijske plovidbe i zatražio dozvolu da i on osnuje u Belanu orkestar dobrodošlice. Kad bude dobio odobrenje, ništa mu više neće trebati: muzičare je već imao nadohvat ruke. Iste one koji su, pod njegovom dirigentskom palicom, pratili povorku Tri mudraca petog januara uveče. Amateri koji su umeli da odsviraju Teresa di pomm, prazničnu himnu i još poneku narodnu pesmu. Ali su, uz vežbu i podučavanje, mogli da prošire repertoar. Da ga učine takoreći internacionalnim.
  Iz glavne uprave su mu odgovorili ljubaznim pismom koje je potpisao izvesni knjigovođa Segantini, i objašnjenjem da im ne treba nikakvo odobrenje. Naime, glavna direkcija je, u želji da učini nešto za razvoj i u korist što bolje slike varošica koje povezuje svojim plovilima, ponudila taj predlog na razmatranje svim opštinskim upravama.
  Drugim rečima, mogu da odluče kako god hoće. Ali povoljni izveštaji iz pristaništa u kojima je ta inicijativa prihvaćena i ostvarena dovoljno govore o njenoj valjanosti.
  Vergotini je onda preusmerio nišan s kancelarija Larijske plovidbe na kabinet gradonačelnika. Ovaj ga je prvi put primio i rešio ga se obećavši mu da će razmotriti predlog. Obećanje ludom radovanje. Vergotini je ponovo krenuo u napad, a gradonačelnik je nekoliko puta odbio da ga primi. Ali Caka je bio tvrdoglav kao mazga: od ranog jutra ga je čekao ispred ulaza u zgradu opštine. Ponovo mu izvukao obećanje. Nakon čega je Parpajola nedelju dana odlazio u opštinu tek predveče. A onda je upravo jedne večeri, po izlasku iz kuće, naleteo na Vergotinija. Shvatio je da mu nema druge: da bi ga skinuo s vrata, morao je da popusti. I popustio je. Ali nedelju dana kasnije, Vergotini se ponovo obreo u opštini, ispred njegovog kabineta, s nekim pismom u ruci.
  Pismo sa zaglavljem Larijske plovidbe, primetio je gradonačelnik.
  U čemu je sad problem?
  Problem je u tome što je Cakarija Vergotini bio čovek kojeg su cenili ljudi na vlasti, čestit, nepotkupljiv, možda ne previše bistar i marljiv. Ali, kad se jednom pokrene, niko ga nije mogao zaustaviti.
  Dakle, kad je dobio verbalno odobrenje od gradonačelnika da uvežba limeni orkestar, osetio se obaveznim da o povoljnom ishodu obavesti ljubaznog knjigovođu Segantinija iz Larijske plovidbe, koji ga je „tako lepo posavetovao“. Upravo stoga što je od njega dobio tako korisne savete, Vergotini je dopustio sebi da mu ukaže na gotovo nerešiv problem u vezi s mestom gde bi limeni orkestar u osnivanju trebalo da održava neophodne probe, kako bi mogao da pruži turistima dostojnu muzičku dobrodošlicu.
  Nije Vergotini očekivao da Larijska plovidba udovolji njegovom zahtevu materijalnim sredstvima. Dovoljno mu je bilo da ga obaveste kako su taj problem, nimalo naivan, rešili u drugim varošima u kojima su limeni orkestri već osnovani.
  Ljubazni knjigovođa Segantini odmah mu je odgovorio, ispoljivši rečima i tonom pisma izvesnu netrpeljivost: glavna uprava Larijske plovidbe odgovorna je isključivo za sâm predlog, i u tom smislu je i poslala cirkularno pismo opštinskim upravama priobalnih varoši. Potom je svaka uprava postupila po sopstvenom nahođenju. Ne može se očekivati da se glavna uprava bavi obezbeđivanjem prostorija za vežbanje orkestara, budući da je taj problem u nadležnosti opštinskih uprava.
  Tim rečima, knjigovođa Segantini je završio pismo uz na brzinu naškraban potpis i najlepše želje.
  – Shvatio sam! – rekao je gradonačelnik, vraćajući mu pismo.
  Nije bilo potrebe da mu Vergotini prepričava ono što je upravo pročitao. Caka je zaćutao i učtivo se povukao.
  Iste večeri, Parpajola je razgovarao s dvojicom svojih saradnika.
  – Treba mu naći neke prostorije, u suprotnom nećemo moći da ga se otresemo – zaključio je.
  Saradnici, knjigovođa Bertačini, zaposlen u filijali banke Pikolo kredito Lekeze, i učitelj Elvio Spinozi, složili su se s njim.
  Ali koje prostorije, gde?
  Gradonačelnik je smislio jedan predlog, imao je ceo dan na raspolaganju da ga razmotri. U Ulici Loreti postojala je neka šupetina u vlasništvu opštine. Sastojala se od jedne prostorije, bez klozeta, oronula i nekorišćena najmanje deset godina. To je moglo da posluži.
  – Ali... – zaustio je Bertačini.
  Gradonačelnik ga je prekinuo pokretom ruke. Znao je, nisu morali da ga podsećaju na to: tu prostoriju je odavno obećao ratnim udovicama koje su htele da osnuju udruženje. Još im je nisu ustupili zato što je uprava pokušavala da nađe sredstva za njeno renoviranje, da je upristoji kako bi u nju mogla da smesti sedište tako plemenitog udruženja.
  Ratnih udovica je, međutim, bilo pet, protiv osam članova limenog orkestra; brojčana razlika svakako se ne može zanemariti. To se moglo ovako rešiti: dodeliti Vergotiniju i njegovoj muzičkoj družini prostoriju u postojećem stanju, uz obavezu da je renoviraju bez ikakve pomoći opštine. Osim toga, gradonačelnik je odlučio da neće potpisati nikakav ugovor s njima, da im neće dati ništa napismeno.
  – A onda, kad naprave i najmanju glupost, lepo ćemo ih najuriti i doći ćemo do renovirane prostorije za udovice.
  Ni knjigovođa ni učitelj nisu imali primedbi na gradonačelnikov plan. Štaviše, ocenili su ga kao savršen, besprekoran. Nije bilo prvi put da ih taj čovek zadivi svojom dalekovidošću.

7.


  Iako je ostao bez tenor-tube, limeni orkestar izađe.
  Nije trebalo dati povoda kritikovanju, zaključio je maestro Vergotini koji je osećao na sebi pogled gradonačelnika i opštinskih odbornika. Još gore, njihove preke poglede.
  – Ali kako ćemo svirati bez tenor-tube? – usledilo je pitanje druge horne, izgovoreno u ime celog orkestra.
  Bio je u pravu.
  Da je nedostajao jedan klarinetista ili hornetista, to ne bi bilo strašno. Ali bez soliste na tenor-tubi, veštog kao Nazaci... Njegovo odsustvo će se i te kako osetiti. Zato što je majka priroda nafilovala Linda gomilom nedostataka, ali mu je zauzvrat podarila jednu jedinu vrlinu. Čistu, savršenu vrlinu: osećaj za ritam s kojim se nije mogao meriti ni nov-novcati motor, klatno sata ili zalazak sunca sa svojim večnim zakonima. U svemu ga je video i čuo. Čak je i podigrivao u intervalu C-G. Umesto odgovora, maestro Vergotini uvukao je glavu u ramena: ni sam nije znao kako će se izvući, šta će se dogoditi.
  – Nadajmo se da niko neće primetiti – rekao je, primetivši zatim, tek toliko da podigne moral članovima orkestra, da nebo nije naročito vedro i da se sezona izleta bliži kraju: dva odlična razloga koja će zadržati turiste kod kuće.
  Kad je limeni orkestar izašao na Trg Grosi, kroz vazduh se razlegnu i treća sirena parobroda Savoja spremnog da pristane, dok su se putnici, malobrojni ili mnogobrojni, pripremali da siđu. Na Vergotinijev znak, muzičari se poređaše u vrstu ispred male nadstrešnice u pristaništu Larijske plovidbe.
  Na palubi parobroda vladala je poprilična živost, primetio je maestro.
  Neće valjda svi, pitao se maestro, baš svi, da siđu u Belanu?
 
 
 8.


  Ne baš svi.
  Neki, malobrojni, zaputili su se u Dervio. Pristanište drugog reda, u turističkom smislu, ispred kojeg Savoja nije mnogo trubila: samo jednom, kako bi kapetan obavestio posadu da se pripremi za pristajanje. Međutim, i taj jedan udar sirene bio je moćan kao i svi ostali kojima se oglašavala pred najčuvenijim lukama na jezeru Komo. Na jedan kratak tren nadjačala bi sve ostale zvuke. Terala ljude da podignu glavu i zagledaju se uvis, kao da se taj zvuk otelotvorio i zauzeo prostor.
  I Nazaci je, napokon, podigao glavu kad je sirena Savoje prodrla i u njegovu kuću.
  Mamurluk, batine, noć provedena na kuhinjskom podu; noge su mu bile mlitave, kao da su od marmelade. Kao da hoda po jajima, ušao je u spavaću sobu i zastao ispred ogledala oštećenog zubom vremena da predahne, pridržavajući se za komodu.
  Zvuk sirene podseti ga na sastanak i on opsova.
  – Sad je kasno...
  Prvi put je izostao. Štaviše, bilo je to prvi put da jedan član limenog orkestra izostane.
  Ko zna koliko su ga psovali i još ga psuju njegovi prijatelji. Upravo njega koji, iako živi u Derviju iz praktičnih razloga – zbog posla u pilani i kuće koja je pripadala njegovoj prvoj ženi – nikad nije popustio pred laskanjem ostalih orkestara. Bio je veran svojoj varoši Belanu u kojoj se rodio i odrastao, i samo je za nju svirao.
  U svakom slučaju, zaključio je kad je napokon uspeo da podigne glavu i pogleda se u ogledalu, ne bi imao hrabrosti da se pojavi u javnosti s tom masnicom na levoj jagodici. Čak ni da je Savoja, nekim čudom, promenila rutu i najpre pristala u Derviju kako bi ga baritonskim zvukom svoje sirene podsetila na obavezu koja ga čeka u Belanu.
  Dok je Nazaci razmišljao, i poslednji trag tog zvuka izgubio se u nebu nad Dervijom.

9.


  Turisti su se iskrcali.
  Nije bilo nijedne velike grupe.
  Više je bilo parova i pojedinaca, ako se izuzme mala družina od sedmoro-osmoro Švajcaraca iz Tičina. Bili su bučni, a muškarci su na sebi imali kratke pantalone. Maestro Vergotini je po njihovom dijalektu shvatio odakle su. Sve u svemu, nije bilo više od dvadesetak ljudi. Koji su, osim toga, delovali užurbano. Kao da su se u Belanu iskrcali zbog posla ili nekim tužnim povodom, a ne da bi uživali u lepotama predela i zdravoj hrani.
  Osim ako žurbu turista nisu izazvali kljakavi marševi koje je limeni orkestar odsvirao uprkos odsustvu tenor-tube; naime, Nazacijev izostanak se i te kako osećao. Nisu mnogo vredele ni izvesne majstorije koje je izveo maestro lično, pokušavajući da pokrije nedostatak neophodnog pratećeg instrumenta.
  Ali, naravno, trebalo je imati sluha da bi se uočio nedostatak, a time se nije mogao svako pohvaliti.
  Turisti nisu bili zahtevni, kao da im je voda ušla u uši. Takvi su bili i ovi okasneli izletnici; dovoljno je bilo malo skladne buke da se zadovolje. Većina ih je zbrisala kao da su im karabinjeri za petama, jedva se, u prolazu, osmehnuvši članovima limenog orkestra. Ipak, jedan putnik – ćelavi trbonja plavih očiju koje su se caklile kao da je pripit – zastao je da sluša, a zatim se, kad se muzički program približio kraju, udaljio korakom penzionisanog generala.
  Izvukli smo se!, pomislio je Caka.
  Obraz je spasen, jednoglasno su utvrdili maestro i muzičari nakon dočeka na molu, pošto su se okupili u gostionici Most da plaknu usta. Ne mari što nijedan turista nije dao nikakav prilog muzičarima, čak ni onaj poslednji koji je, istini za volju, do kraja uživao u muzici.
  – Neka crknu pohlepni! – uzviknuo je maestro Vergotini.
  Njemu je, kao šefu orkestra, pripala čast i bolna obaveza da plati račun.
 
 
 10.


  Čovek staklastih očiju i povećeg stomaka zvao se Onorato, a prezivao Ðeminaci. Imao je pedeset godina i petoro dece. Zbog kratkog trupa, ruke su mu do laktova upadale kad bi ih zavukao u džep. Koračao je raskrečenih nogu kako mu se butine ne bi trljale jedna o drugu. Prvi put je došao u Belano. Stigao je nevoljno i s tajnim naumom da više nikada ne dođe tu. Na taj izlet je pošao kako bi zapušio usta svojoj ženi. Bila je to strateška odluka. Kad obavi tu formalnost, neće joj dopustiti da pisne, nego će sam odlučiti.
  Dok je koračao prema svom cilju, prezrivo se smejuljući žalosnoj predstavi krnjeg orkestra, koja ga je podsetila na parenje magaraca, prisećao se nota tih muzikanata.
  Džabe su trošili dah, smatrao je on koji se, kao druga horna orkestra iz Lovena, i te kako razumeo u muziku!
  Stoka koja ne zna ni kako se drži instrument, pravi magarci.
  Ali magarcem bi nazvao svakog ko bi mu u tom trenutku predvideo da će kroz nekoliko meseci, po volji svoje žene, postati žitelj Belana. I ne samo to; postaće maestro, to jest dirigent Belanskog orkestra u osnivanju.
  U tom trenutku, samo jedno mu je bilo na pameti: da se što pre oslobodi obaveze koja ga je dovela u Belano, kako ne bi zakasnio na parobrod u dvanaest i petnaest, koji će ga vratiti kući. Kratak i hitar korak diktirao je ritmično poskakivanje njegovog stomaka. Blagi osmejak lebdeo mu je na licu. Nije morao da donosi odluku, to je već učinio. Zato što u njegovoj kući on zapoveda.

11.


  I Nazaci je bio odlučan.
  Naravno, Noemine šamarčine i dalje su u izvesnoj meri pobuđivale sumnje u njemu. Razlog više, razmišljao je Evelindo, da povrati premoć.
  Kad je čuo otvaranje i zatvaranje ulaznih vrata, znak da je misteriozna misija mlade neveste Kaliprandiju okončana, Nazaci je i dalje stajao ispred oštećenog ogledala.
  Premoć!
  Naravno... možda... ipak...
  Naravno, možda ipak nije bio pravi trenutak da je povrati.
  Magla u glavi još mu se nije sasvim razišla.
  Odložiti, odluči Nazaci.
  Na nekoliko sati, ne više. Da ne pomisli da on...
  Samo nekoliko sati zdravog sna.
  Onda će, kad se sredi, razgovarati jasno i glasno, dovešće stvari u red.
  Svešće račune, što se kaže.
 
 
 12.


  I Ðeminaci je, po zanimanju knjigovođa, svodio račune.
  Uporan kao mazga, govorili su prijatelji za njega, čarobnjak za brojeve, govorili su oni učtiviji: nikad se nije predavao. Kako bi, inače, uspeo dostojanstveno da izdržava čopor dece i ženu uz samo jednu platu glavnog knjigovođe firme Varekini distilati, sa sedištem u Menađu, koja je proizvodila gorki liker monte grona.
  A onda je, nekoliko meseci ranije, njegova žena, gospođa Estenuata Ðeminaci, rođena Inverni, počela da pokazuje nezadovoljstvo.
  Bilo je to nezadovoljstvo brojevima visoke kućne ekonomije, koji su se sve teže uklapali.
  Na to su se nadovezala i njihova deca, koja su se nizala jedno za drugim kao perlice na brojanicama.
  U jednom trenutku, gospođa Estenuata je s nezadovoljstva prešla na prave i otvorene pretnje, onog dana kad je saznala da čeka novu perlicu na svojoj niski.
  Pretila je da mu neće dopustiti da uđe u kuću. Da će otići i ostaviti ga samog s tom menažerijom. Da će zavezati u čvor njegovu voljenu hornu. Da će prestati da obavlja kućne poslove. Da će tražiti pomoć od opštine ili parohije. Da će se zavetovati Bogorodici od snega kako bi se oslobodila njegovih seksualnih prohteva ili će popiti čaj od livadarke i oduzeti sebi život. Ukratko, da će preduzeti nešto od navedenog ako on ne utuvi u glavu da im njegova bedna plata glavnog knjigovođe u firmi Varekini distilati više nije dovoljna.
  Ðeminaci je pokušao da ublaži ženin bes. Najpre razumnim argumentima. Kad se uverio u uzaludnost tog metoda – uzaludnog stoga što je na ženine opravdane razloge uzvraćao beskorisnim obećanjima – počeo je da se povlači u sebe kao kornjača kad god bi Estenuata davala oduška svom gnevu.
  Do one večeri kad mu je saopštila da je šesti put zatrudnela.
  Onda je knjigovođa, zadržavši mir uprkos činjenici da se i sam naježio pri pomisli da je božji blagoslov ko zna koji put pogodio njegovu kuću, rekao: – Videćeš! – pobedonosnim tonom i sa iskrom u očima. Koja je blistala kao novi uređaji za destilaciju koji su nekoliko dana ranije ispunili pogone fabrike Varekini distilati.

13.


  Ðelsomino Varekini, vlasnik istoimene fabrike, saznao je tu vest nekoliko meseci ranije, čitajući Korijere dela sera, i odmah je odlučio da će i njegov gorki liker učestvovati na velikoj izložbi italijanskih proizvoda koja je trebalo da se održi u Bolonji, na novom stadionu Litorale, od trinaestog do dvadeset sedmog maja. Pisao je gradonačelniku Koma, potkrepivši pismo s nekoliko sanduka gorkog likera monte grona i zahtevajući neophodnu podršku uz napomenu da se monte grona pravi isključivo od italijanskih, ručno pokošenih trava koje rastu na larijskim brdima. Gradonačelnik je blagonaklono prihvatio zahtev – na kraju krajeva, jedan predstavnik Koma na izložbi osvetlaće obraz celoj regiji – i preko svoje sekretarice mu poslao poziv da ga poseti.
  Svima koji su ga po povratku sa izložbe pitali kako je prošlo, davao je isti odgovor.
  – Bogovski uspesno! – Baš tako, sa „s“; umesto „š“;.
  I zaista je bilo tako.
  Zahvaljujući svom visokom kvalitetu, gorki liker monte grona osvojio je priznanje i bronzanu medalju. A Varekiniju je proradila mašta. Počeo je da kuje velike planove. Još dok je bio u Bolonji, u njemu se rodila zamisao da na celo nacionalno tržište plasira svoje ime i ime svoje firme. Kad se vratio u Menađo, bio je odlučan kao nikada do tada: trebalo je rizikovati, uhvatiti se u koštac s preprekama, postati konkurentan, povećati izbor, ponuditi, osim gorkog likera koji je bio njegov ponos, i ostala pića, na primer rozolin.
  Čak i žestoka pića.
  U tom cilju, ponudio je bogovski honorar profesoru Gustavu Menalanderu, Švajcarcu iz Lokarna, uglednom botaničaru i velikom poznavaocu bilja koje raste na obroncima brda Ðenerozo, „raju botaničara“;. Menalander mu je jamčio da će, bude li sledio njegove savete, oduvati sve suparničke firme potpuno novim proizvodima, kao što su rakija od crvene lincure, kaluđerke i žute gorčice, ili gorki liker od siska ili žablje trave. Trebalo bi razmisliti, nastavio je profesor iz Lokarna, podgrevajući Varekinijevu maštu, i o proizvodnji lekovitog gorkog likera, koji je on osmislio, jer deluje umirujuće ali je delotvoran i protiv glista i groznice. Međutim, da bi se sve to ostvarilo, trebalo je posavetovati se s nekim dobrim hemičarem. Varekini je pristao. Menalander ga je uverio da poznaje upravo takvog. Bio je to njegov prijatelj, veliki stručnjak, doktor Uberto Vasel. Koji je, nakon obilaska postrojenja, prihvatio saradnju pod uslovom da se veliki deo postojećih mašina obnovi, da se kupe druge, potpuno nove.
  Tokom narednih nedelja, Ðelsomino Varekini, opsednut kao neki misionar, povukao je sav novac koji je imao i još se zadužio kako bi udovoljio hemičarevim zahtevima. Ni na trenutak nije mogao da se skrasi, patio je od nesanice, izgubio apetit, postao netrpeljiv. Danju je tumarao od jednog do drugog pogona, krećući se kao da pati od Zidenhajmove horeje,3 dok je noću proveravao proračune koje mu je knjigovođa Ðeminaci svakodnevno podnosio. Bili su to grozničavi meseci. Međutim, krajem leta, Varekini distilati je, kadrovski ojačan, bio spreman da načini krupan korak, s poverenjem gledajući u budućnost koja se pružala pred njim.
 
 
 14.


  Estenuata Ðeminaci, međutim, nije bila spremna za krupan korak.
  Njoj je budućnost svakodnevno bila pred nosem i, delimično, u stomaku. Ta budućnost obećavala joj je mnogo gladnih usta, sve veću potrebu za odećom, obućom, sredstvima za jačanje i onima za čišćenje organizma. Novac je njoj bio potreban, a ne prazne priče. Onim „Videćeš!“;, koje joj je muž nudio kao odgovor, ne bi se mogao podgojiti ni kućni mačak.
  I tako je jedne večeri, posle ko zna kojeg po redu Ðeminacijevog „Videćeš!“;, odlučila da sama preduzme nešto.
  Najpre se obratila parohu iz Menađa. Uostalom, Estenuata je bila posvećeni član parohije i zato ga je zamolila da se potrudi kako bi njenom mužu našao neki posao.
  Ali paroh joj reče: – Sveštenikove preporuke danas ništa ne vrede.
  Vredela je partijska knjižica. I crna košulja!
  Estenuata je upamtila savet i otišla je Ernestu Donatiju, sekretaru lokalnog ogranka Nacionalne fašističke partije.
  U vatrenu naklonost njenog muža fašistima ne treba sumnjati, počela je. Petoro dece i još jedno na putu svedoče o činjenici da su Musolinijeve direktive za borbu protiv celibata i povećanje nataliteta u njihovoj kući naišle na više nego plodno tlo.
  – Ukratko – rekla je Estenuata – svakako se ne može reći da smo mi zanemarili svoje obaveze... u smislu obnove.
  Htela je da pomene jednu pesmicu, u to vreme vrlo modernu, kojom su se pozivale devojke i žene „čiste italijanske krvi, da svim svojim žarom“; pomognu demografskoj borbi: Zadatak je svake mlade, obnovi svoj dar da dade.
  Ali koja se to obnova može izvesti bez podrške?
  Koji to auto može da ide bez benzina?
  Zato je, dakle, tražila da njen velikodušni muž – ako već ne može da dobije drugi posao – napreduje na sadašnjem radnom mestu i da, pre svega, dobije mogućnost da popravi svoje materijalne prilike.
  – Šta biste vi hteli... – odvratio joj je sekretar.
  U varoši je bilo malo slobodnih radnih mesta. Naročito je knjigovođama bilo teško da nađu odgovarajući posao budući da se lokalna ekonomija zasnivala na ribarenju, zemljoradnji i donekle na turizmu.
  – Šta god – odmah je odvratila Estenuata. – Baš me briga za Menađo, otišla bih i u Afriku samo da više ne moram da pravim vratolomije kako bih izgurala do kraja meseca.
  – Kad je tako... – promrmljao je sekretar čkiljeći u prazno kao da negde u daljini vidi mnoštvo slobodnih radnih mesta.
  – Tako je! – potvrdila je gospođa Ðeminaci.
  – Nešto bi se moglo naći... – ponovo je prošištao sekretar.
  – Da?
  – Ali reč je o vrlo primamljivom radnom mestu.
  Estenuata je u čudu razrogačila oči.
  Primamljivo?
  Šta mu to znači?
  Šta hoće da kaže?
  Drugim rečima, odgovorio je Detonati, to znači da takav posao ne može svako dobiti.
  – Zašto? – upitala je Estenuata.

15.


  Zato što poslednjih nekoliko meseci i Detonatiju žena zagorčava život.
  Sistematski, podmuklo. Kao da se posvetila tom poslu.
  Svakodnevno mu prebacuje da joj je pre godinu dana, otkako je postao sekretar, nešto obećao: to jest, da će se, ako njen brat Porfirio završi za knjigovođu, postarati da mu nađe posao.
  Dođavola! Je l’ on partijski sekretar ili nije?
  Porfirio je maturirao pošto se sedam godina mrcvario u Tehničkom institutu Gaj Plinije Drugi u Komu, na jedvite jade izvlačeći dvojke i dokazujući da izvesni ljudi nikad ne treba da ostave motiku. Detonati je onda zasukao rukave, ali kome god da se obratio, nailazio je na odgovor da su sva radna mesta popunjena. Zgodno opravdanje kojim su mu stavljali do znanja da su i do njih doprle priče o toj neznalici i lenčugi.
  Eto zašto je radno mesto koje je imao na umu toliko primamljivo.
 
 
 16.


  – Zato što primamljivo – objasnio je Detonati poučnim tonom – znači da ga mnogi priželjkuju. Reč je o veoma odgovornom radnom mestu s odličnom platom.
  To je upravo ono što traži, umešala se Estenuata.
  – Primamljivo radno mesto!
  – Da! – potvrdio je sekretar.
  Ali taj posao je mnogima zapao za oko. I da bi se dobio, nisu dovoljni blistava biografija i lične zasluge...
  – Potrebna je i...
  Ðeminacijeva se ponovo zbunila. Upravo je bila shvatila značenje izraza „primamljivo radno mesto“;, kad ju je ovaj vražji sekretar zaskočio novom misterijom. Na šta cilja, šta je naumio?
  Detonatiju nije promaklo da se žena ponovo zbunila.
  Ko zna šta je ona umislila!
  Da je deset godina mlađa, drugačije bi je gledao. Ali sad, posle svih tih trudnoća, sigurno je gnjila kao smokva. Požurio je da razjasni nesporazum.
  – Hoću da kažem – objasnio je – da je potrebna izvesna podrška, da bi valjalo malo pogurati...
  A ima li nečeg lošeg u tome?, pitala ga je Estenuata.
  Nema. Ipak, onaj ko se javno zalaže za nekoga, ko jamči za nekoga, mogao bi da traži neku nagradu, zahvalnost.
  – Novac? – upitala je Ðeminacijeva.
  – Do ut des4 – odgovorio je sekretar. – Razumete me?
  A, ne!, prasnula je Estenuata.
  Ništa njoj nije jasno.
  Ako sekretar nema ništa protiv da joj objasni to malo bolje, da, kako se to kaže, ne kruži kao mačak oko vrele kaše?
  Da joj, za početak, kaže iz čega se sastoji taj privlačan posao i, pre svega, gde je to radno mesto.

17.


  Nalazi se tamo, objasnio joj je Detonati isturivši vilicu prema desnoj obali jezera.
  U Belanu, varoši uslužnih delatnosti: opštinski sud, advokati, okružni zatvor, beležnik, državna pošta, karabinjeri i bolnica.
  Bolnica podignuta pre dvadeset godina, koja se proširuje pred podozrivim pogledima osnivača, lekara i časnih sestara, ljudi koji nikad ne bi pomislili da će ugled njihovog malog lečilišta preći granice jezera i okolnih dolina i stići čak do grada Leka, pa i dalje, do Monce, Koma i samog Milana. Sad se često događa da zbog priliva onih iz drugih varoša, za meštane, za čije je potrebe ta bolnica i napravljena, nema slobodnih kreveta i da zato moraju da odu negde drugde.
  Što je, naravno, besmisleno.
  Da se čovek nasmeje, da nije reč o zdravlju.
  Drugim rečima, taj priliv ljudi iz drugih varoši, stvorio je pravu administrativnu zbrku. Jer, jedno je rešavati probleme s mesnom upravom, a nešto sasvim drugo rešavati ih s opštinskim upravama velikih centara ili, još gore, onih malih, rasutih po okolini Bergama ili po ogromnoj teritoriji Brijance. Ukratko, više nije onako kako je bilo pre nekoliko godina, kad je dovoljan bio jedan čovek koji ume da računa i koji će, kad dođe vreme, zazveckati kasicom pred vratima ove ili one opštine u jezerskom priobalju kako bi dobio nadoknadu troškova za lečenje koje su odobrili opštinski odbornici. Sad treba pisati, podnositi besprekorne obračune, objašnjavati stavku po stavku u slučaju neizbežnih zamerki. U suštini, belanskoj bolnici nedostajao je rukovodilac, nadmoćan um, čovek koji je u stanju da vešto plovi između brojeva kao da klizi po jezeru i koji upravlja svojim podređenima kao dirigent orkestra, kako bi se posao odvijao bez zastoja.
  Bolnici je potreban knjigovođa, naglasio je sekretar.
  Ali knjigovođa s velikim K.
  Upravo u tome je suština problema, u velikom K opisanog knjigovođe. Detonati je saznao za to radno mesto nekoliko nedelja ranije, na boćanju, tokom nadmetanja za memorijalni trofej Iđino Fijaski, u kojem mu je protivnik bio kolega sekretar iz Belana. Turnir je održan u sedištu boćarskog saveza u Fiđinu Serenci. Otkako ga je žena opsedala zahtevom da joj negde zaposli brata, nije propuštao priliku da zabaci udicu. Uradio je to i ovom prilikom, između dva bacanja kugle.
  Boga mu, rekao je sekretar iz Belana, imam ja jedno odlično mesto!
  I, dodao je, može da mu jamči za njega. Jedna njegova reč i, cap!, biće sređeno. Dovoljno je da je pomenuti, osim što je, naravno, knjigovođa, i dobar fašista. Ali u to ni najmanje ne sumnja, odmah je dodao, budući da je pomenuti Detonatijev šurak.
  Razmisliću, odvratio je sekretar mutivoda kad je čuo o kakvom radnom mestu je reč.
  Ali nije bilo svrhe da razmišlja. Odmah mu je bilo jasno da to ne treba da prihvati; da ne sme ni da pomene, naročito ženi.
  Jer, koliko je bilo jasno da je radno mesto glavnog knjigovođe u bolnici u Belanu važan položaj, toliko je tačno da je njegov šurak, novopečeni knjigovođa, pravi tupan, beskičmenjak, slabić i mekušac i, kako mu se činilo, ne baš naročito bistar. Zaista nije mogao da ga zamisli na takvom mestu, koje zahteva spremnost na žrtvovanje, znanje i marljivost.
  Sve je to u redu, rekao je sebi: vernost partiji, crna košulja, rodbinske veze... Ali, savest mu nije dozvoljavala da priredi tako nešto ovima iz Belana, svestan da će mu se to razbiti o glavu. Morao je da čuva obraz i ugled.
  Dakle, propustio je tu priliku.
  Sada, međutim...
 
 
 18.


  Sad je napokon mogao da zapuši usta svojoj ženi. Mesto knjigovođe u firmi Varekini distilati bilo je savršeno za kilavka kakav je njegov šurak. Miran, rutinski posao, malo dvojnog knjigovodstva, poneko poslovno pismo. Pravo mesto, koje će mu omogućiti da životari, idealno za nekog ko neće da radi.
  Gospođa Estenuata je, kad je čula sekretarev predlog o zameni radnog mesta u Belanu za ono u Varekiniju, razrogačila oči u čudu.
  To je sve?, upitala je.
  Zar nije to mogao odmah da joj kaže, umesto da se razbacuje krupnim rečima, nagoveštajima i tako dalje?
  Pomislila je... ni sama ne zna šta.
  Kako god bilo, posao je sklopljen!

19.


  Kad je Onorato Ðeminaci zatekao pismo koje je potpisao vitez Kraljevine Filiberto Amati, predsednik upravnog odbora belanske bolnice Umberto Prvi – pismo kojim ga, odgovarajući na njegovo, poziva na prvi razgovor u Belanu kako bi definisali detalje njegovog zaposlenja u bolnici – zabezeknuo se.
  On pisma nikada nije pisao, i to još tom Amatiju i njegovom odboru. I to je, s njegove tačke gledišta, bila istina. Ali nije bila istina s tačke gledišta viteza Kraljevine.
  To pismo je postojalo, i te kako je postojalo. Napisao ga je sekretar, na oči gospođe Estenuate, koja se umešala tek na kraju kako bi se u dnu strane potpisala umesto svog muža. Sekretar je odbio da joj učini i tu uslugu. Pitao ju je zašto to ne bi mogli otvoreno da obave; na kraju krajeva, i on je dao obećanje ženi i šuraku kojeg je već obavestio da se spremi za vrlo lagodno radno mesto. Nakićeno briljantnom biografijom knjigovođe Ðeminacija kojeg je sekretar opisao kao čarobnjaka za brojeve i svetao primer vere u fašizam, pismo je poslato u Belano i, iz ruku tamošnjeg partijskog sekretara, stiglo je na sto upravnog odbora bolnice Umberto Prvi, čiji su članovi želeli što pre da reše problem, jer se izveštaj o bilansu već davio i samo je nečija čelična ruka mogla da ga izvuče na površinu.
  Estenuata je imala vremena da se pripremi za neizbežnu borbu.
  Ovi nisu normalni!, prokomentarisao je Onorato kad je do kraja pročitao pismo.
  Ne, odvratila je ona.
  On nije normalan.
  Lud je i neodgovaran.
  Petoro usta koja treba nahraniti, sedmoro s njima dvoma. Za nekoliko meseci, ukupno osam. A ko zna šta još nosi budućnost.
  Da li je njemu to jasno? Dokle će zarivati glavu u pesak?
  Ali... zamuckivao je knjigovođa, mašući pismom.
  Pa, dobro, tako je, priznala je Estenuata.
  Ona je to uradila. Ona se potrudila da se raspita i ispita. Ona, jer joj se smučilo da krpari kao neka bednica, da okreće kaput i krpi pantalone. Ona je odlučila da će, za dobrobit porodice, napraviti odlučan zaokret ili je neće biti.
  – Ali zaokret je na pomolu – odgovorio je Ðeminaci.
  Varekini distilati se priprema za veliki kvalitativan skok, sprema se da osvoji nacionalno tržište.
  – I svi će od toga imati materijalne koristi, pre svega zaposleni u fabrici!
  Estenuata nije bila očarana time.
  – Nemam ništa protiv činjenice da će Varekini distilati izaći na nacionalno tržište i povećati plate zaposlenima – rekla je.
  Knjigovođi Onoratu Ðeminaciju zaigra stidljiv osmeh na usnama. Njegova žena se odmah postara da mu ga zamrzne.
  – Nemam ništa protiv – potvrdila je.
  Ali, u međuvremenu, njen muž će biti toliko ljubazan da prihvati razgovor s vitezom Kraljevine Amatijem.
  Dobro, videćemo, neodređeno joj je rekao muž.
  – Razmisliću.
  Ne, rekla je Estenuata, nemaš ti šta da gledaš i razmišljaš... u nedelju četrnaestog oktobra u jedanaest prepodne. Kao što je lično ugovorila, kako Ðeminaci ne bi izgubio nijedan radni dan u voljenoj firmi Varekini distilati.
 
 
 20.


  Tišina je u snu podsećala na šumsku, a zvuk na krckanje suve grane koja se lomi pod nogama.
  Međutim, tišina se zapravo nadvila nad njegovu spavaću sobu, a onaj zvuk bio je Noemin glas.
  Evelindo otvori oči i ne vide mrak koji je očekivao, već prigušeno svetlo, kao da je vazduh pun vlage.
  – Ustaj! – uzviknula je Noemi.
  Nazaci se osećao kao da su mu kosti i mišići uhvaćeni u mengele. Pokušao je da uputi ženi nadmoćan pogled; on je taj koji zapoveda u kući i ustaće kad to njemu bude odgovaralo.
  Osim toga, nedelja je!
  Okrenuo se na bok.
  – Dakle! – uzviknu Noemi.
  Lindo ju je zamislio u štali, kako istim tonom i istim rečima zapoveda jogunastoj kravi. I za to će mu platiti, nateraće on nju da promeni ton i rečnik.
  Za sada može da ode da postavi sto, a on će uskoro doći.
  – Sto? – upita Noemi. – Kakav sto?
  Isuse, pomisli Nazaci. Možda je Noemi jedna od onih koje su navikle da jedu gde stignu, s činijom u ruci, ispred ognjišta, bez stolnjaka, salveta, sa samo jednom kašikom za sve...
  Onjušio je vazduh i osetio vonj buđi. A budući da se kuhinja nalazila uz samu sobu, zapitao se šta je, dođavola, spremila za nedeljni ručak.
  To ju je i pitao.
  Noemi prasnu u smeh.
  Ručak? Nedeljni ručak?
  Hoće li on utuviti u glavu, može li on da shvati da je ponedeljak ujutru? Prespavao je celu nedelju i pritom hrkao kao zver! Ponedeljak je, vreme da pođe na posao!
  – Ustaj! – ponovila je žena.
  – Zar je stvarno ponedeljak? – upita Nazaci sina, nedugo zatim. Ali nije ni morao da ga pita. Metiljavko je sedeo ispred činije s mlekom koje se pušilo, s prozorskih okna u kuhinji slivala se uobičajena jutarnja vlaga, jutarnja svetlost još se borila da se probije. Manjerka s ostacima nedeljnog kuvanog mesa već ga je čekala na stolu. Pošto je otvorila prozor da provetri spavaću sobu prožetu Evelindovim alkoholnim isparenjima, Noemi se pojavi u kuhinji. Nazaci je još uvek bio ošamućen, pomalo od posledica mamurluka, a pomalo od novina koje su ga zadesile. Zausti da kaže nešto, od subote uveče se sprema da progovori.
  – Drugi put ti neće pasti na pamet da se napiješ – preduhitri ga žena i odmah zatim tutnu mu u ruku ručak i gurnu ga prema ulaznim vratima.
  – Hajde, kreni, trk, inače ćeš zakasniti na posao – dodade.
  Evelindo se obreo na ulici i ne znajući šta ga je snašlo.
  O Isuse, promrmlja.
  Previše toga se dogodilo za kratko vreme. Morao je da razbistri glavu, a posle da smisli šta mu valja činiti. Pre svega, mora da ućutka stomak koji je uporno zavijao auuu, auuu, onako prazan.
  Rakijica, pomisli Nazaci. Trebala mu je jedna rakijica. Uvek bi je, svakog jutra pre nego što uđe u pilanu, popio usput u gostionici Pinin.
  Dupla rakijica, naručio je ovoga puta. Gostioničar Bormida Pinin zavuče ruku ispod šanka i izvadi veliku bocu bez etikete: sam ju je pekao i služio u običnim čašama, za vino. Dupla rakijica dopirala je do vrha čaše. Pinin se domaćinski ponašao prema svojim gostima. Posle prvog gutljaja, gostioničar upita Nazacija kako ide.
  – Dobro – slaga Nazaci i otpi još jedan gutljaj.
  – Koliko? – upita, pošto je spustio čašu na šank.
  Znao je, vrlo dobro. Pitao je tek da bi nešto rekao, tako da mu Pinin nije ni odgovorio. Kad je otvorio novčanik, Nazaci zinu. I Pinin se nagnu preko šanka da pogleda.
  – Upiši mi – reče Evelindo kad je uspeo da savlada zaprepašćenje. Novčanik je bio prazan, počistili su mu ga.
  Da nije ona?
  – Hajde, ja častim – reče gostioničar. S vremena na vreme treba častiti ponekog gosta.
  Nazaci zahvali zamuckujući i izađe iz gostionice zbunjeniji nego ikad. U glavi kao da su mu se uzmuvale ptice koje ne mogu da nađu granu na kojoj bi predahnule.

21.


  Takva ponuda ne može se odbiti, presudi Estenuata u nedelju uveče, četrnaestog oktobra, kad joj je Onorati ispričao kako je protekao njegov susret s članovima upravnog odbora bolnice Umberto Prvi.
  – Tako je – najpre je priznao Onorato.
  – Osim ako nemaš istu takvu na korak od kuće – dodade odmah zatim.
  Tim rečima Estenuata nije imala šta da prigovori.
  Potom, kad je već bio u postelji, u toplom udubljenju koje je napravio kad je legao na desni bok i sklupčao se kao da je još u majčinoj utrobi, Ðeminaciju dođe da se nasmeje.
  Dvostruko veća plata?
  Ali Varekini će mu ponuditi tri puta veću, čim ga obavesti da, pred sam veliki skok, razmatra ponudu za novo radno mesto.
  Naravno, to je pomalo mirisalo na ucenu. Ali u opravdane svrhe. Nije se moglo poricati da je Estenuata u izvesnom smislu u pravu.
  Iako je obuzet nemirom proveo besanu noć, Ðeminaci je ustao s jasnom predstavom o onome što će reći svom poslodavcu.
  Kad je krenuo u osam ujutru, sunce je već milovalo levu obalu jezera, dok je na onoj na kojoj se nalazi Belano još vladala hladna sena.
 
 
 22.


  Verekonda Ortali, sekretarica neodredivih godina u firmi Varekini distilati, beznadežno zaljubljena u direktora još otkako se zaposlila 1924. godine, nikad nije bila lepa. Ali tako ružnu kakva mu se učini tog ponedeljka ujutru, Ðeminaci je nikad nije video. Da li je to posledica, razmišljao je knjigovođa, novog vetra koji duva u firmi? Činjenice da su svi, suočeni s izlaskom na nacionalno tržište, prisiljeni da svaki detalj posmatraju pod lupom?
  Kakav bi utisak ostavilo na nekog posetioca žalosno i strogo sekretaričino lice s brčićima koji su počeli da joj sede?
  Utisak o firmi, pomislio je Ðeminaci. Ne sme zaboraviti da postavi to pitanje Varekiniju.
  – Je l’ gazda tu? – upita Ortalijevu.
  Kao da ga nije čula.
  – Gazda – ponovi on.
  Verekonda ispruži koščati kažiprst prema Varekinijevoj kancelariji. Ðeminaci se naježi. Uvek se ježio pri pogledu na sekretaričine ruke: mršave, otečenih vena, čvornovate od artritisa zglobova. Bilo je nečeg zlokobnog u tom ispruženom kažiprstu. Između ostalog, tako iskrivljen, pokazivao je sve i ništa.
  – Da niste progutali jezik? – ljutito upita.
  – I više od toga – odvrati mu sekretarica turobno kao da je na sahrani.
  Ðeminaci načini gest protiv uroka i ode. Tiho pokuca.
  – Je l’ slobodno? – upita dok se sređivao: povuče nadole rubove sakoa, rukom otrese perut s ramena.
  Izvinite što vas uznemiravam... tako će početi, s poluosmehom na usnama.
  Ponovo pokuca.
  – Slobodno? – odškrinu vrata.
  Proviri.
  Varekinijeva ćelava lobanja bila je okrenuta prema njemu, pridržavao ju je šakama stisnutim u pesnice u visini slepoočnica.
  Dramatična poza, zaključi knjigovođa.
  U kancelariji nije bilo čak ni vonja duvanskog dima. Čudno, Varekini je purnjao kao lokomotiva.
  – Može li se? – osmelio se.
  Već je bio ušao. Ćela se pomeri, Varekini ga pogleda.
  – Vi? – promrmlja.
  Ðeminaci nabra čelo, procenjujući neobične detalje. Prvo sekretarica, sad i gazda... Oseća se nešto... nešto...
  Nešto svakako nepovoljno za nekoga ko se sprema da zatraži pozamašnu povišicu, s namerom da je i dobije.
  – Izvinjavam se što vas uzne... – zaustio je.
  Uprkos svemu, morao je da ide do kraja, nije mogao da odlaže. Te večeri, njegova žena Estenuata tražiće raport. A on će morati da joj saopšti lepu novost o izdašnoj povišici.
  Dakle: – Izvinjavam se što vas uznemiravam.
  Varekini ponovo sagnu glavu, podignu pismo koje je stajalo na stolu. Mahnu njime tako da mu lice u jednom trenutku nestade iza lista papira.
  – Pogledajte – reče.
  – Šta je to? – upita knjigovođa.
  – Čitajte – naredi mu gazda.
  – Stiglo je s poštom od petka – dodade.

23.


  Pošta.
  Pitanje o kojem je knjigovođa Ðeminaci uvek imao jasne stavove. Često je raspravljao o tome s Varekinijem, ali nikad nije ništa postigao. Ðeminaci je, između ostalog, smatrao da je pošta – čitanje i razvrstavanje – obaveza knjigovođe, to jest njegova. On je trebalo da je uzme, pročita i preusmeri onome kome je namenjena.
  Varekini se sve vreme protivio tome. S mentalitetom svojstvenim prošlom veku, zahtevao je da sva pošta stiže na njegov sto. On je morao da je uzme, pročita i preusmeri.
  Tako je i pošta od petka istog dana stigla na njegov sto, ali je tu ostala do ponedeljka ujutru, zato što se Varekini u petak nije pojavio na poslu. Dan je proveo u Lokarnu, s Menalanderom i hemičarem, razmatrajući izvesne detalje u vezi s ponudom.
  A šta ako je stiglo nešto hitno?, žalio se Ðeminaci upravo u petak uveče Verekondi, dok su zajedno izlazili iz zgrade.
  Sekretarica se nije usudila bilo šta da kaže. Nikad ne bi protivrečila Varekiniju. Potajno je, međutim, smatrala da je knjigovođa u pravu.
  – Prijatno veče, Verekonda – pozdravio se knjigovođa s njom pošto je zaključio prethodnu temu.
  – Prijatno veče, knjigovođo – odgovorila je sekretarica. – Pozdravite mi gospođu Estenuatu.
  – Hoću – odvratio je.
  – Videćemo se u ponedeljak.
  Ponedeljak.
  To jest, danas.
 
 
 24.


  Sad je preostalo samo da zovemo doktora – reče Kaliprandi, vlasnik pilane.
  Bio je znojav, zajapuren, promukao od psovanja.
  Krvarenje se napokon zaustavilo, Nazaciju se vratila boja u lice. Kad čovek pomisli da je samo minut ranije bio bled kao krpa, gotovo na samrti.
  – Dobro je prošao – reče Kaliprandi. Dovoljno bi bilo da mu je cirkularna testera umesto dlana zasekla arteriju i došlo bi do tragedije.
  – Iskrvario bi – dodade Kaliprandi.
  Nazaci ponovo preblede.
  Kako je to moglo da mu se desi?
  Boga mu, Nazaci je jedan od najstarijih radnika u pilani.
  Koliko je godina proveo tu?
  Dobro je znao da se s cirkularnom testerom ne treba šaliti!
  Uopšte nije bio pri sebi, reče onaj koji je radio s Evelindom, izvesni Benvenuto, kad se dogodila nesreća.
  Kako uopšte nije bio pri sebi?, upita Kaliprandi.
  Bio je čudan, odvrati ovaj.
  Kao da je pospan ili su mu misli odlutale ko zna kud. A oko njega se širio vonj rakije. Toliko jak da je Benvenuto hteo da prekine posao kad je video Nazacijeve nesigurne spore pokrete, kad je shvatio da se on i ne pravi da čuje njegove savete. Pomislio je da ne želi Evelindovom krivicom da prinese prst ili parče mesa na oltar testere. Onda se dogodila nezgoda i nastradala je Nazacijeva šaka.
  A što me nisi obavestio?, umeša se Kaliprandi.
  Da je znao, poslao bi Nazacija da čisti piljevinu sve dok ga ne prođe to što ga je spopalo.
  Benvenuto se osmehnu.
  – A kad će ga to pa proći? – upita.
  Lindu je, objasni on, samo jedno na umu. Da li gospon gazda zna da ga u nedelju nisu videli ni u jednoj gostionici?
  Pa šta?, upita Kaliprandi.
  Ma, Isusa mu, Lindova žena, je li tako? Mlada žena, dvadeset godina mlađa od njega...
  Aaa!, reče Kaliprandi, stvarno! i on ju je video, prava je...
  – Ja je nikad nisam video – prekinu ga Benvenuto.
  Ali rekli su mu da je prava junica, čvrsta kao stub, zdrava kao dren.
  Ko zna kako je njemu!
  Kaliprandi se zacereka.
  – Dakle, mora da radi i prekovremeno – reče.
  Zacereka se i Benvenuto.
  E, da, primeti on, to svakako nije posao koji se može prepustiti nekom drugom!
  – Nikad se ne zna – nasmeja se Kaliprandi.
  – Ako mu zatreba pomoć...
  Kaliprandi se toliko smejao da su mu gotovo suze pošle.
  Ma, taj doktor, reče i dalje se smejući, kad stiže?
  Je l’ ga neko zvao?
  Sunce ti, nije niko.

25.


  Kud mu se dede sva krv?
  Onorato Ðeminaci se osećao kao riba, som ili crvenperka, svejedno. On je smatrao da ribe nemaju krv. Kao i on u tom trenutku. Kao da mu je i poslednja kap iščezla iz vena.
  Lice mu je bilo bledo kao krpa.
  Noge, nesigurne i hladne: dve alge koje samo što se ne presamite.
  Seo je.
  I ne pitajući za dozvolu Varekinija, kao što bi postupio u uobičajenim okolnostima.
  Ali tu više nije bilo ničeg uobičajenog.
  Ðeminaci se malo nagnu u stolici kako bi vratio Varekiniju pismo u kojem, suvoparnim i sažetim jezikom, zamenik direktora Patentnog zavoda u Komu, Petruči Arigo, obaveštava firmu Varekini distilati da se, posle obaveznih kontrola u direkciji, ispostavilo da nije moguće registrovati kao patent s isključivim pravom korišćenja, recepturu za proizvodnju gorkog likera monte grona, budući da je istovetnu recepturu već zaštitila i registrovala firma Bjavasanti sa sedištem u Bolonji i proizvodnim pogonima u Ronkobilaču, koja je nedavno iznela na tržište gorki liker apeninski vuk. Izražavajući žaljenje zbog ishoda o kojem je morao da ih izvesti, potpisnik dopisa Petruči Arigo podsetio ih je da su zakonske odredbe u vezi s registrovanjem patenata vrlo jasne i stroge i poželeo je firmi Varekini distilati više sreće u budućnosti.
  Ðeminaci prikova pogleda za ćelavu lobanju svog bivšeg gazde.
  Ko je bio, zapita se, onaj drevni mudrac koji se obratio jednom ćelavcu rečima: Pozdravljam kosu koja je napustila tako zlu glavu?
  Možda Varekini nije bio zao. Ali svakako je bio neverovatno naivan i tupav. Izložba u Bolonji, medalja, priznanje, uspeh gorkog likera, sve te pohvale; dopustio je da ga ponese zanos, vratio se kući s glavom punom projekata, potrošio je i uložio i poslednju liru koju je imao, kupio je mašine, neke iznajmio na deset godina, pridržavajući se Menalanderovog saveta unapred je platio zakup planinskih oblasti u kojima je trebalo da sakuplja trave, otpočeo je izgradnju novog skladišta, trebalo je da im stignu tri – tri, ne jedan! potpuno nova kamiona za distribuciju, potpisao je ekskluzivne ugovore s ogromnim penalima u slučaju neizvršavanja njihovih odredbi, a zaboravio je da u poslovnom svetu plivaju ajkule.
  I tako, dok je on sanjario o slavnoj budućnosti, taj Bjavasanti ili kako god da se zove, ukrao mu je recepturu za gorki liker. Ko zna, možda ga je Varekini upoznao na izložbi, možda mu je ponudio jednu čašicu i nimalo ga ne bi čudilo ni da mu je otkrio recepturu.
  Ko zna kako je to bilo!
  Činjenica je da je ovo prava propast. Osiromašen za sve ono što je imao u kasi i za mnogo više, Varekini distilati sedeo je na buretu baruta i biće to lep vatromet kad bure eksplodira. Što će se dogoditi za dve, možda tri nedelje. Čim se pronese glas o katastrofi. Onda će se osmesi investitora pretvoriti u režanje.
  Ali on, knjigovođa Onorato Ðeminaci, neće biti tu da to posmatra.
  A, ne, pomislio je.
  Neko ga, gore, voli i sprečio ga je da napravi ogromnu taktičku grešku: da je dan radije sledio svoj nagon i odbio ponudu, da je rekao da ga posao u bolnici nimalo ne zanima, sad bi se našao u gadnoj nevolji, i sâm bi bio miš na tom brodu koji tone.
  Ðeminaci se nakašlja kako bi privukao Varekinijevu pažnju. Ovaj jedva podignu pogled.
  – Propast – promrmlja.
  – Potpuna – potvrdi Onorato.
  – I šta sad? – upita ga bivši gazda.
  To se njega ne tiče, pomisli knjigovođa koji je od pre petnaestak minuta smatrao da nema ništa s firmom i njenim nevoljama.
  – Smatrajte da više ne radim ovde – reče.
  Varekini nije reagovao.
 
 
 26.


  Ni gradonačelnik Belana se nije iznenadio, očekivao je tako nešto.
  – Učinićemo onako kako smo rekli – obavestio je Vanezija Merlina, opštinskog odbornika zaduženog za budžet.
  – I zavešćemo pismo u arhivu – dodao je. Kako bi svima mogao da pokaže da on i njegova uprava ne gube vreme.
  Pismo je još bilo u odbornikovim rukama.
  Potpisala ga je Marijole Feriveki, plemkinja, predsednica Regionalnog udruženja ratnih udovica i samohranih majki--udovica. Potpisnica se nadala da će se gospodin gradonačelnik postarati da što pre reši problem belanskih udovica o kojem su ga izvestile, a odnosi se na činjenicu da one još uvek nemaju prikladno sedište u kojem bi se sastajale i pokrenule dobrotvorne akcije.
  Ferivekijevoj nisu bile nepoznate teškoće koje prate traganje za takvim prostorom u „našim maleeenim ljupkim mestašcima na obali jezera“;. Ali belanskim udovicama, budući da ih je samo pet, ne treba mnogo. Te „jaaadne žene“; zadovoljiće se i s malo i to će im vratiti veru u život. Nakon toga – pisalo je dalje u molbi Ferivekijeve – kad se nađu prostorije, možda bi mogla da se „popne“; u Belano i da ona i gospodin gradonačelnik organizuju svečano otvaranje zajedno sa – što da ne? – gospodinom prefektom, takođe veoma zainteresovanim za sudbinu tih udovica, samohranih majki i ratne siročadi, budući da je u kamenjaru na Karsu i sâm izgubio brata, koji je za sobom ostavio neutešnu verenicu, a jadnici su zatim bile potrebne čak tri godine da povrati mir, da se pomiri s tim da život ide dalje, ukratko, da prihvati nesreću ali i udvaranje gospodina prefekta za kojeg se na kraju i udala, da bi se potom posvetila, s autoritetom koji je stekla zahvaljujući tom braku, dobrotvornom radu u korist siročadi, udovica i svakovrsnih očajnika koje je rat stvorio.
  Čelična pesnica u baršunastoj rukavici, primeti odbornik Merlin pošto je pročitao pismo Ferivekijeve.
  – Kako god bilo – preseče gradonačelnik – oni iz limenog orkestra lete napolje i prepuštaju prostor udovicama.
  Sezona je ionako završena.

27.


  Nazaci nije došao ni te večeri. Poslao im je poruku da mu nije dobro. Na tu vest, bas-trombonista odsvira dve uobičajene note; Nazaciju niko nije poverovao.
  Načisto će propasti, primeti drugi klarinet.
  Nastade smeh. Ali maestro Vergotini im naredi da ućute. Nije bio raspoložen za šalu. Morao je da im saopšti nešto važno.
  Najpre je objavio, kao da je to neka novost, da je sezona završena.
  – Sledeće nedelje – reče – Savoja će poslednji put ove godine pristati uz mol u Belanu kako bi se iskrcali poslednji turisti.
  Posle toga, čeka ih duga letargična zima tokom koje će održavati formu u očekivanju proleća kad će ponovo marširati uz obalu jezera. Dakle, završava se i sezona limenog orkestra. Maestro Vergotini planirao je zapažen prekid rada. Možda bi, posle uplovljavanja Savoje i uobičajenog dočeka, mogli da obiđu varoške ulice, da svečano pozdrave kraj leta i podare malo radosti svima, kako bi ljudi mogli laka srca da se suoče s turobnom zimom.
  Ali, bez tenor-tube...
  – Ne kažem da ga ne razumem, naprotiv...
  Razumeo je da je Nazaci uspaljen tom mladom ženom.
  Ali zaboga!, zar ne može da se odvoji od nje tih nekoliko sati koliko je limenom orkestru potrebno da ostavi dostojnu uspomenu na sebe?
  Njegovo pitanje propade kroz tišinu. Niko mu ne odgovori, čak se ni bas-trombon nije usudio da pripuca svojim tonovima.
  – Bolje bi bilo da utvrdimo kakve su mu namere u vezi s narednom godinom – predloži hornetista.
  Kad smo već kod toga, reče maestro Vergotini.
  Trebalo je da ih izvesti i o onome što ih očekuje sledeće godine. Morali su da napuste prostor, gradonačelnik ga je namenio ratnim udovicama.
  – A mi? – upita trombonista.
  Polako, umiri ga maestro.
  Imaju celu zimu pred sobom da nađu rešenje, rekao je gradonačelnik. Koji je već smislio nešto.
  Posle Nove godine, državna pošta će se preseliti. Napustiće vlažnu, tesnu i mračnu prostoriju u kojoj, između ostalog, tavanica prokišnjava i to ne samo kad pada kiša. Sedište pošte nalazi se iza školske zgrade, u prizemlju zgrade opštine.
  Prostorija je bila u tako lošem stanju da nisu mogli da joj smisle nikakvu namenu, ali ako članovi limenog orkestra prihvate, gradonačelnik je spreman da im je besplatno ustupi pod uslovom da je zauzvrat renoviraju.
  Horske psovke zapljuštaše na kraju saopštenja, neko gadno opsova i ratne udovice. Maestro Vergotini odahnu, ta silovita reakcija značila je da njegovi muzičari prihvataju da ponovo rade za džabe.
 
 
 28.


  – Telegram! – uzviknu knjigovođa Ðeminaci tog ponedeljka uveče, izgovarajući slog po slog.
  – Jesi li napisao pismo onima u Belanu? – upitala ga je pre toga Estenuata.
  Kakvo pismo, poslao im je hitan telegram!
  U kojem ih obaveštava da s oduševljenjem prihvata radno mesto šefa računovodstva o kojem su razgovarali tokom sastanka održanog u nedelju i da će im se ponosno pridružiti sledećeg ponedeljka; treba da mu ostave samo onoliko vremena koliko mu je dovoljno da se pobrine za preseljenje kućnih potrepština i svoje brojne porodice.
  Kućnih potrepština nije bilo mnogo. Ono malo nameštaja u njihovom vlasništvu samo se nekim čudom još nije raspalo. Budući da je kuća koja ih čeka u Belanu nameštena, knjigovođa je u dogovoru sa ženom odlučio da nameštaj ostavi.
  Sudovi, posteljina, odeća, poneka porodična fotografija, malo knjiga, još manje dečjih igračaka, sve je to bilo spakovano u utorak i sredu i spremno za preseljenje u Belano, predviđeno za četvrtak. U jednoj turi, pod budnim okom knjigovođe koji je sve vreme stajao na pramcu pod vedrim nebom, nad ponekim talasom. Pošto se postarao za istovar robe i ručao s čamdžijom u gostionici Ponte, Ðeminaci se vratio na drugu obalu, gde ga je sačekala žena s dva problema.
  Prvo.
  Estenuata je pokušala da razjasni prvo pitanje. Strahovala je od muževljevog izliva besa. Međutim, kad mu je saopštila, jasno i glasno, odustajući od okolišanja u kojem bi se i sama izgubila, Onorato nije ni trepnuo. Rekla mu je da je zamenila preporuku za radno mesto u Belanu za njegovu preporuku za radno mesto u firmi Varekini distilati, i čvrsto obećala povoljan ishod u tom smislu.
  – Ne brini, sve će biti u redu – reče on.
  Estenuata je odahnula od olakšanja, udahnuvši pre toga tako duboko da su joj se grudi, ionako bujne napele ispod tanke košuljice s koje se otkinu jedno dugme. I, zadovoljna, prešla na drugi problem, hornu. U tom trenutku videla je kako mu se na lice odjednom navukla senka, trag još svežeg bola: s obzirom na novi život koji ga očekuje, Ðeminaci je morao da istupi iz orkestra u Lovenu. Učinio je to pismenim putem, srceparajućim rečima i teška srca, kao da piše testament.
  Neki drugi hornetista zauzeće njegovo mesto!
  Zbogom, koncerti, zbogom, putovanja, zbogom, aplauzi!
  Estenuata je htela da zna šta da radi s instrumentom koji je u novim okolnostima smatrala beskorisnim.
  – Ona ide s nama – dobila je odgovor.

29.


  Nedelja je osvanula uz rđave predznake: sivo nebo, niska temperatura, vlaga u vazduhu. Zov nadolazeće jeseni probudio je staru reumu koja je godinama tavorila u desnoj ruci maestra Vergotinija. Na vratima prostorije u kojoj se limeni orkestar spremao za poslednji izlazak, već se isticala tabla s natpisom: Udruženje ratnih udovica – Predstavništvo u Belanu. Zbog Nazacijevog odsustva uslovljenog povredom u pilani, maestro Vergotini odustao je od spektakularnog kraja: uobičajene četiri melodije, uobičajena čašica u gostionici Ponte, a onda svako svojoj kući, da razmisli o budućnosti limenog orkestra. U toj prostoriji nije trebalo ostaviti nikakav trag o njihovom boravku, ni partiture ni bilo šta drugo.
  A tenor-tuba?, upita prvi klarinet nedugo nakon drugog oglašavanja Savojine sirene.
  Da, tenor-tuba.
  Još je ležala na stolici na kojoj je obično sedeo Evelindo. Već dve nedelje niko je ne svira i ne čisti i tanak sloj prašine pao je na njene hromirane delove. Maestro Vergotini, koji je sve vreme razgibavao desnu ruku kako mu se ne bi ukočila baš dok bude svirao, nije oklevao.
  – Ponećemo je sa sobom – reče.
  Zatim će zadužiti nekoga da je odnese vlasniku kako bi mogao da vežba, pod uslovom da i dalje namerava da svira s limenim orkestrom i da se nije i dušom i telom posvetio isključivo svojoj mladoj nevesti.
  Sam maestro Vergotini ju je prebacio na rame kad je prvi izašao iz prostorije. Nije se osvrnuo, nije uputio poslednji pogled onome što ostavlja iza sebe. Ostali muzičari sledili su njegov primer: niko se nije okrenuo osim tromboniste koji je morao, budući da je on zaključao vrata. Onda je predao ključeve maestru koji ih gurnu u džep.
  Savoja se i treći put oglasi sirenom, spremna da pristane.
  Obeshrabrujući je i prizor na Trgu Grosi, primeti maestro. Malobrojni, uvek isti radoznalci koje je zanimalo ko će se ukrcati na parobrod, a ko će s njega sići. Na okolnim prozorima nije bilo nikoga, što je leti redak slučaj. Dva izloga kafea Imbarkadero oslepela su pod metalnim roletnama. Leto se završilo i za vlasnika kafea.
  Maestro Vergotini povede svoju malu vojsku do nastrešnice Larijske plovidbe, spusti Nazacijevu tenor-tubu na jednu klupu, naglas ponovi redosled brzih marševa – uvek isti, nije bilo potrebe da ga ponavlja, ali to mu je postala neka vrsta rituala – a onda pogleda put Savoje koja se spokojno približavala kao neko mitsko vodeno čudovište zadovoljno sobom. Nije mogao da ne primeti izvesno komešanje koje je vladalo na palubi: znak života, naravno, ali učini mu se da se ta živost ne uklapa u tmuran okvir krajolika oko njih ili, možda, u njemu samom.
 
 
 30.


  Ðeminacijev bataljon premestio se na pramac. Posle tri dana – četvrtka, petka i subote – provedena u nekakvom privremenom smeštaju, došao je veliki trenutak.
  U subotu uveče, roditelj je saopštio porodici okupljenoj na poslednjoj večeri u Menađu tačno vreme polaska na novo odredište. Oduševljenje je izazvala vest da će se prevesti parobrodom, Savojom.
  Ako se izuzme Ðeminaci, koji se prethodne nedelje prvi put popeo na parobrod, niko se od njih još nije vozio Savojom. Najstariji dečak, četrnaestogodišnji Federiko i srednji, desetogodišnji Oreste, urlali su od radosti i stali da raspredaju o čudesima tog parobroda koji su stalno posmatrali s obale ili s mola u Menađu. Nije trebalo mnogo da se i ostala deca oduševe putovanjem koje je u njihovoj mašti dobijalo prizvuk pustolovine. Oni najmlađi, petogodišnja Čezira, četvorogodišnji Ðeremija i dvogodišnji Koradino, silno su se uzrujali, a ni sami nisu znali zašto. Radost dvojice starijih kao da je bila zarazna. Te noći niko nije spavao. Mrak nije uspeo da ublaži radoznalost dece koja su do sitnih sati postavljala pitanja i nizala neobične pretpostavke o sutrašnjem putovanju.
  U nedelju ujutru, kad su se ukrcala, Ðeminacijeva deca su, sva osim malog Koradina, otišla na pramac Savoje i više se nisu pomerala odatle, iako ih je majka molila da uđu u putnički salon kako bi se zaštitili od vetra. Najpre Belađo, a zatim Varena. Petoro neobuzdanih urlali su od radosti kao divljaci kad je Savoja pristala u ta dva mesta pre nego što je, konačno, okrenula pramac prema Belanu. Otisnuvši se prema sredini jezera, parobrod je oplovio rt Morkate. Tada im se pred očima ukazao Belano. Ðeminaci otac je izašao iz putničkog salona, pridružio se deci i pokazao im mesto gde će se uskoro iskrcati i započeti novi život. Iako su više od pola sata urlali, mali Ðeminacijevi nimalo nisu klonuli. Štaviše, s udvostručenom energijom i oduševljenjem počeli su da mašu u znak pozdrava i da skakuću od sreće.
  To je bio prizor koji je primetio maestro Vergotini.

31.


  Sišli su disciplinovano i u tišini. U koloni jedan po jedan, poređani po uzrastu. Napred je išla Estenuata s Koradinom u naručju. Zatim ostali. Na začelju kolone koračao je knjigovođa Onorato Ðeminaci.
  Limeni orkestar upravo je bio zasvirao jednu malu mazurku. Knjigovođa je pod miškom nosio uglancanu futrolu svoje horne. Poznat mu je bio taj muzički motiv: Šopenova mazurka prilagođena, i previše, limenom orkestru. Zahtevala je naglašavanje u trećem stavu. Zapravo, Ðeminaci je želeo da ga čuje, ali od njega nije bilo ni traga. Osim toga, nedostajala je prateća melodija.
  Kakva stoka!, promrmlja za sebe. Dok je prolazio ispod strehe, Ðeminaci zastade. Mazurka se upravo bila završila. Muzičari su pućili usta spremajući se da nastave. Ðeminacijeva vojska zaputila se preko Trga Grosi. U tom trenutku Estenuata primeti da se njen muž zaustavio ispred limenog orkestra i naredi deci da stanu. Kolona se ukopa u mestu. Limeni orkestar nastavi da svira.
  Ovoga puta, valcer. Knjigovođa Ðeminaci prekrsti ruke na grudima. Savoja se odvoji od mola. Nekoliko galebova uzlete s površine jezera. Maestro Vergotini se trudio da ga ne gleda. Pokušao je da izbegne pogled tog zdepastog čovečuljka koji je stajao ispred njega i njegovih muzičara i popreko ih posmatrao ispitivačkim pogledom.
  Pokušavao je, ali nije uspeo. Nepoznati ga je privlačio pogledom. Kao magnetima.
  Povrh svega, zabolela ga je desna ruka. Ukočila se pri jednom „do“; koje se oglasi kao prdež. Zdepasti čovečuljak zavrte glavom, spusti ruke niz bokove, promrmlja nešto. Čuo ga je samo maestro.
  Ne može to tako, rekao je, ovo je prava sramota.
  Bio je u pravu, maestro Vergotini je znao da je on u pravu. Kao da vodi sopstveni život, horna mu se odvoji od usana. Maestro prestade da svira, pa i sâm opusti ruke niz bokove. Ostali učiniše isto, jedan za drugim. Poslednji je zamukao bas-trombonista, koji je obično svirao žmureći.
  – Ne može to tako, ne može to tako – ponovi knjigovođa Ðeminaci.
  Sad su ga svi čuli. Ernesto Pini, tuba, iskorači, spreman da ga napadne.
  Šta hoće taj lajavac, nek ide negde drugde da zanoveta!
  Takav je bio Pini, prek, nervozan, oduvek je imao tikove. Zvali su ga Žvakalo zato što je stalno micao vilicama kao da nešto žvaće. Upravo zato je s klarineta, instrumenta na kojem je naučio da svirucka, prešao na tubu: tim neprekidnim pokretima vilice izgrizao je sve piskove. Prelazak na mesingani instrument mu je, između ostalog, doneo uštedu, zato što je do tada svaki pisak morao da plati iz svog džepa.
  Maestro Vergotini ga zaustavi. Njegova je obaveza da mu odgovori, samo što još nije bio odlučio kako da se postavi.
  – Ne može se bez tenor-tube – objasni Ðeminaci.
  – Imamo mi tenor-tubu – odvrati maestro pokazujući pokretom glave instrument koji je spustio na klupu. Ali nedostaje im muzičar; odsutan zbog bolesti.
  Ðeminaci klimnu glavom pokazujući da je razumeo. Onda priđe klupi, uze instrument, pogleda ga, odmeri u ruci, prebaci remen preko ramena, obrisa prašinu s usnika. Niko se iz limenog orkestra nije usudio da prozbori. To je ionako bio maestrov zadatak.
  Ðeminaci odsvira dve note.
  – Mogu li da znam... – zausti maestro Vergotini.
  – Dozvolite da se predstavim – prekinu ga knjigovođa.
  – Knjigovođa Onorato Ðeminaci, prva horna gradskog orkestra iz Lovena i profesor muzike.
  Dve sitne laži: bio je druga horna, a ne prva, i nije bio profesor. Ali imao je dovoljno znanja, i previše, da može nečemu da nauči ovu raspuštenu bandu.
  – Gradski orkestar iz Lovena? – Vergotini razrogači oči.
  Ðeminaci potvrdi značajno žmirnuvši.
  – Hajde – reče zatim.
  – Šta? – upita Vergotini.
  – Hajde da sviramo – objasni knjigovođa.
  Vergotini upitno pogleda svoje muzičare.
  Nisu se dvoumili, hteli su da ga stave na probu.
  – Dobro – reče maestro – svirali smo...
  – Znam – prekinu ga Ðeminaci.
 
 
 32.


  Kaliprandi je delio dvonedeljnu platu: petnaestog dana u mesecu, tačno u podne, radnici bi, njih sedmorica zaposlenih u njegovoj pilani u Derviju, stali u red, a on bi svakom ponaosob, ispred nosa, izbrojao novac. Ispred svog nosa, mesnatog i pozamašnog, kao debla koja su se u njegovoj radionici pretvarala u drvo za obradu.
  – Hleb za tvoju decu – rekao bi posle svakog brojanja.
  Hvala, odgovarali su radnici. Naučili su da mu zahvale i oni koji decu nisu imali. Neki momak koji se nedavno zaposlio jednom prilikom je napomenuo da nije čak ni oženjen. Kaliprandi mu je odmah oduzeo jednu liru.
  – Kazna.
  Gazdi se nije smelo odgovarati.
  U subotu prepodne, dvadeset sedmog oktobra 1928, na dan isplate, kad je Evelindo Nazaci došao po svoju dvonedeljnu platu, Kaliprandi odmahnu glavom.
  – Ti, ne!
  Nazaci se zagleda u gazdin nos na kojem kao da je svakog dana izrastala neka grba ili se pojavljivala nova mrlja.
  Ja, ne?, upita i odmah zavuče ruku u džep kako bi napipao mali srp; jedan zamah i skratio bi mu nos.
  Kaliprandi izvi vrat i nakrivi glavu ulevo kako bi dobro odmerio radnika koji se usudio da mu odgovori. Kad je bio dete, izgubio je desno oko u koje mu je uleteo iver, i dok ne nakrivi glavu, ne može da obuhvati pogledom celo vidno polje.
  – Naređenje tvoje žene – objavi.
  Ona uzima platu.
  Čim je gazda pomenuo Noemi, Nazaci izvadi ruku iz džepa. Dva radnika koja su stajala iza njega čekajući svoj red, stadoše da se smeju. Ali oni su bili momci i nisu imali nikakvu predstavu o tome šta znači imati ženu. Niti su znali da mu Noemi ostavlja tragove svojim šamarima.
  Lindo progunđa i zaputi se prema kući. Put je prešao pognute glave, udubljen u hiljade misli.
  Kako, dođavola, treba da se ponaša?
  Ponos mu je stenjao pred oštricama poniženja, smišljao je osvetu. Ali morao je da uzme u obzir Noemine mišiće; ta žena je u rukama imala snagu hrasta. Onomad su joj bila dovoljna samo dva šamara da ga obori. Dobro, bio je pijan. Ali nimalo nije bio raspoložen da proverava koliko joj šamara treba da ga prostre treznog.
  Zastade ispred ulaznih vrata, još nije bio odlučio šta treba da uradi, šta da kaže. Frknu, požali za prvom ženom, onom koju je dvadeset godina kinjio.
  – Imamo gosta – reče mu metiljavko, čim je Evelindo ušao.
  Nazacija zapahnu vonj amonijaka i on ga rastera pokretom ruke. Iz polumraka kuhinje iskrsnu trombonista Karleto Pijanin.
  – Ej, Lindo!
  Doneo mu je tenor-tubu.
  – Sezona je završena – reče.
  Ali došao je zbog još nečega. Maestro Vergotini želi da zna kako je i da li može da učestvuje u proslavi godišnjice Marša na Rim, u procesiji na Dan svih svetih i u svečanostima na Dan pobede četvrtog novembra.
  U tom trenutku Noemi uđe u kuhinju s poluosmehom na licu. Načas pogleda Evelinda i jedva primetno klimnu glavom; htela je da kaže da će od sada pa nadalje biti upravo tako, da će novac biti kod nje. Nazaciju je bilo jasno. Jasno mu je bilo i da nikad neće smoći hrabrosti da joj se suprotstavi. Bolje da se pozabavi svecima i Četvrtim novembrom.
  – Program ostaje isti? – upita.
  Da, potvrdi Pijanin; posmrtni marš na groblju, Giovinezza i Canzone del Piave5 u Parku sećanja. I, naravno, maestro Vergotini će, izvan programa, odsvirati solo kompoziciju Silenzio.

33.


  Na Dan svih svetih procesija vernika koja se iz parohijske crkve Belana pela prema groblju, odvijala se pod nebom koje je ličilo na himnu životu: ni tračka oblaka, samo duboko, jasno plavetnilo. Neki su smatrali da takvo nebo nagoveštava vetar. Mučni tonovi Šopenovog Posmrtnog marša u izvođenju limenog orkestra padali su poput teških olovnih kugli i kotrljali se ljudima između nogu. S večeri se zaista digao vetar. Sveže cveće koje su vernici doneli na groblje letelo je unaokolo, a bol u desnoj ruci maestra Vergotinija pojačao se. Drugog novembra ujutru Cakina ruka bila je crvena, otečena, bolna i vrela.
  – A functio? – upita doktor maestra.
  – Šta?
  – Hoću da kažem, možete li da je pokrećete, da je koristite?
  Ma kakvi, nimalo.
  Znači tako, reče doktor i zaključi: rubor, calor, tumor, dolor.
  – I functio umanjena.
  Ozbiljno reumatsko zapaljenje.
  Mirovanje i odmor reče doktor, pozivajući se na staru narodnu mudrost. Osim toga, naravno, treba da stavlja obloge i da pije čajeve od žalfije i sleza, koji ublažavaju upalu. Maestro Vergotini pokuša da izvuče od doktora prognozu.
  Hoće li ozdraviti do preksutra?
  Doktor ga pogleda pitajući se da li uopšte ima smisla da mu odgovori. Odluči da mu kaže, jer je Vergotinijev pogled bio iskren.
  Ma kakvi preksutra, izjavi.
  – Budite srećni ako se to smiri za nekoliko nedelja, pod uslovom da ne zakačite neku gadnu infekciju.
  Maestro preblede.
  A Četvrti novembar?
 
 
 34.


  A Četvrti novembar?, upita i gradonačelnik Parpajola.
  Vest o Vergotinijevoj boljki preneo mu je Pijanin u svojstvu komunalnog policajca, to jest u svojstvu činovnika javne uprave; drugim rečima, kao osoba bliska gradonačelniku koja je u izvesnoj meri uživala njegovo poverenje. Pijanin je bio dobar kao hleb. Zvali su ga Pomiritelj, zbog sklonosti da miri zavađene, da posreduje, da prska đavola svetom vodicom. Trombon je svirao upravo zbog svog karaktera; niko drugi nije hteo taj instrument, tako da je zapao njemu. Gradonačelnik ga pogleda prodorno, razdraženo.
  Nimalo mu se nije svidela mogućnost da Dan pobede proslave bez limenog orkestra. Donekle stoga što Canzone del Piave i ostale pesme daju izvestan svetački ton proslavi i mnoge prisutne mogu da ganu do suza. I sam je morao priznati da mu je teško da se ne prepusti osećanjima kad Pjave prožubori da neprijatelj neće proći.6
  Osim toga, smetala mu je i pomisao na to da je paroh dva dana ranije imao limeni orkestar, iako je on, na kraju krajeva, zaslužan za osnivanje tog orkestra, kojeg će sad morati da se odrekne zbog nečijeg glupavog napada reumatizma.
  – I šta ćemo sad? – dodade.
  Na te reči komunalni policajac se nakašlja.
  – Šta je?
  Možda gospodin gradonačelnik to ne zna, ali pre dve nedelje u varoš se doselio knjigovođa Onorato Ðeminaci, glavni računovođa u bolnici Umberto Prvi.
  Znam, reče gradonačelnik.
  Dobro, nastavi trombonista.
  Ono što gospodin gradonačelnik možda ne zna jeste da je pomenuti Ðeminaci, kako izgleda, bio druga horna u čuvenom orkestru iz Lovena, iako on tvrdi da je bio prva.
  Gradonačelniku živnu pogled. Shvatio je na šta cilja Pijanin.
  – Znate li gde živi? – upita.
  A kako da ne zna, zagonetno odvrati policajac.
  Gradonačelnik ništa ne reče. Samo ga pogleda. Ali upitno.
  Na šta to liči da tako razgovara s njim?
  Nemoguće je ne znati, odgovori policajac, jer otkako je knjigovođa došao u Belano, ne prođe nijedan dan a da ne vežba na svojoj horni, dodijavajući celom komšiluku i izazivajući negodovanje, budući da živi u samom centru varoši, u Ulici Manconi, u stanu s prozorima i balkonom okrenutim prema Trgu Santa Marta. Zato je, dodade policajac, pre četiri dana odlučio da poseti Ðeminacija i pokuša da ga urazumi, da mu objasni da ne može da svira hornu u vreme kad deca odlaze na počinak, a stari ljudi već spavaju. Ðeminaci je odvratio da mu, s obzirom na mnogo posla koji mora da obavi tokom dana, za vežbanje preostaju samo večernji sati.
  – Svakodnevno vežbanje! – uzviknuo je.
  Bez kojeg bi uvo, oko, prsti i pluća zarđali. Onda se, pokazavši da ima ne samo veliki kapacitet pluća već i odlično pamćenje, pozvao na svoje muzičko znanje.
  – Vi biste – rekao je. – Vi biste to morali da znate bolje od mene, jer, ako se ne varam, svirate u varoškom limenom orkestru: svakodnevno vežbanje od osnovnog je značaja za nas muzičare!
  Čime je završio razgovor i oprostio se s policajcem.
  Sada, kad se ta ideja začela u glavi Karleta Pijanina, ali on još nije imao hrabrosti da je pretopi u reči, trebalo bi da pita Ðeminacija da li želi da odmeni maestra Vergotinija. Međutim, postavlja se i jedno etičko pitanje: kako će Vergotini to prihvatiti? Da li će se uvrediti?
  – Baš me briga! – glasio je lakonski gradonačelnikov stav. Istog trena naredio je Pijaninu da krene u misiju ubeđivanja knjigovođe Ðeminacija da učestvuje u proslavi Četvrtog novembra.
  Činilo se da je problem rešen.
  Međutim, Ðeminaci nije pristao.

35.


  Nije bio prezriv, nadmen niti umišljen.
  Vrlo jednostavno, brižljivo birajući reči kako ne bi uvredio policajca, knjigovođa Ðeminaci rekao je da nije raspoložen da se pridruži limenom orkestru.
  Zahvalio je gradonačelniku, gospodinu Parpajoli, na ponudi.
  Uverava ga da će, u slučaju da se i u Belanu jednog dana osnuje muzički orkestar koji će zadovoljiti izvesni nivo, svakako ponuditi sopstveno iskustvo i saradnju.
  – Pa šta to znači? – upita gradonačelnik.
  – Jednostavno rečeno – objasni trombonista – to znači da nas smatra običnim muzikantima.
  – A ja se – dodade posle nekoliko trenutaka – ako mi dopustite da to kažem, donekle slažem s njim.
  Drugim rečima, objasnio je, onom ko je video i čuo orkestar iz Lovana, jasno je šta znači svirati. Ali pre svega, onaj ko je, kao Ðeminaci, deset godina svirao u takvom orkestru, ne može da pristane na ovakav kompromis; da padne s konja na magarca. Bolje je da se povuče. Naročito ako mu se kao jedina mogućnost nudi zaprđivanje malog limenog orkestra.
  Gradonačelnik je imao neku predstavu, istina nejasnu, o tome gde se nalazi Loveno. Ali zaista nikada nije čuo da je gradski orkestar iz Lovena najčuveniji muzički sastav na celom jezeru Komo, poznat i izvan granica regije, pa čak i u kantonu Tičino. Iskreno govoreći, to ga nije ni zanimalo, muzika mu je išla na živce više od bilo čega...
  Ali da taj...
  – Kako se zove?
  – Ðeminaci! – odgovori trombonista.
  Da, tako je, Ðeninaci...
  Ne, prekinu ga policajac, Ðe-mi-na-ci.
  Sa m.
  Dobro, sa n ili sa m, isto mu se hvata, u oba slučaja ima glupo prezime.
  Nesumnjivo, priznao je Pijanin.
  Dakle, nedopustivo je da se taj Ðemikaci ogluši o zahtev koji mu je uputio ne samo on, nego i cela zajednica!
  Na kraju krajeva, u Belanu je tek dve nedelje, šta je on umislio?
  Možda je zaboravio da je posao dobio zahvaljujući, između ostalog, i njegovom odlučnom pritisku na upravni odbor bolnice?
  Ili misli da je dovoljna bila reč nekog partijskog sekretarčića pa da zasedne u fotelju?
  Policajac se složio s gradonačelnikovim rečima.
  Sad se, međutim, postavlja drugo pitanje.
  Šta da urade?
  Kako da privole Ðeminacija da svira hornu četvrtog novembra? Silom, ucenom ili novcem?
  – Laskanjem – predloži Pijanin.
  – Kako to?
  – Ponudite mu da osnuje gradski orkestar i ovde u Belanu – reče Pijanin.
  Odličan predlog, primeti gradonačelnik.
  Pijanin se začudi. Bupnuo joj to tek tako, u šali. Osnivanje gradskog orkestra svakako nije sitnica.
  Parpajola slegnu ramenima.
  Šta tu može da bude problem!
  Ionako već imaju pola orkestra.
  Običan limeni, primeti Pijanin.
  Ma dobro, limeni ili gradski...
  A, ne, prekinu ga muzičar. Bilo je jasno da gradonačelnik pojma nema u čemu je razlika između pravog gradskog i limenog orkestra.
  – Između gradskog i limenog orkestra... – otpoče Pijanin predavanje.
  Hteo je da zađe u detalje, da mu objasni.
  Parpajola mu ne dopusti.
  – Idite – reče.
  Nisu smeli da gube vreme; četvrti novembar sve više se približavao, a on je po svaku cenu želeo limeni orkestar na svečanosti, i nekoga ko će odsvirati Silenzio.
 
 
 36.


  Ni Pijanin nije bio naivan. Godinama je radio kao komunalni policajac, imao je mnogo iskustva i pomalo je poznavao ljude. Umeo je da nanjuši kojoj vrsti pripadaju, da im proceni karakter. Naslućivao je da je narav knjigovođe Onorata Ðeminacija osetljiva na laskanje. Na prepredeno laskanje, koje se zasniva na, kako bi se to reklo, muzičkim parametrima.
  Kad ga je ponovo posetio, policajac Pijanin osmislio je i spremio pričicu koju je izdeklamovao bez i malo oklevanja, kao da izvodi neku solo deonicu.
  Reče kako je gospodin gradonačelnik Ðemo Parpajola saznao da od pre dve nedelje u njihovoj varoši živi prva horna (tako je rekao, iako je bio potpuno siguran u to da je Ðeminaci druga horna) čuvenog gradskog orkestra iz Lovena i da je odlučio da pokrene projekat o kojem već dugo razmišlja, ali ga nije ostvario jer nije imao pravog čoveka za to. Sada, međutim, rekao je gospodin gradonačelnik, imaju pravog čoveka, u liku knjigovođe Onorata Ðeminacija, i projekat o osnivanju pravog gradskog orkestra može da zaživi, pod uslovom da knjigovođa prihvati da preuzme komandu nad tim brodom.
  Knjigovođi zasijaše oči od ponosa.
  Tako već možemo da razgovaramo, pomisli.
  Policajac mu je u međuvremenu govorio kako bi gospodinu gradonačelniku bilo neizmerno drago da knjigovođa dođe sa svojom hornom na proslavu Četvrtog novembra, kako bi mogao da ga predstavi okupljenima kao prvog dirigenta Belanskog gradskog orkestra u osnivanju.
  Knjigovođa začkilji, oči mu se pretvoriše u dva proreza.
  Da nije to neka igra, neka klopka, način da ga namame da odsvira Silenzio, a onda doviđenja i mnogo sreće.
  Verba volant!7
  – Neka me zvanično zaduži – reče knjigovođa.
  Policajac ga nije najbolje razumeo. Ðeminaci razjasni: – Scripta manent!8
  Pismeno ovlašćenje, kojim će mu gospodin gradonačelnik Ðemo Parpajola zvanično poveriti to zaduženje ali će i prihvatiti, u ime javne uprave, da preuzme sve obaveze koje prate osnivanje svakog gradskog orkestra koji je zaslužio da nosi to ime.
  – A to nisu male obaveze – reče knjigovođa na kraju izlaganja.
  Ovaj nije nimalo glup, pomisli policajac.
  – Izvestiću ga – reče.

37.


  Bila je deseta godišnjica pobede.
  Proslava je započela veče uoči četvrtog novembra, zvonjavom crkvenih zvona. Prva su se oglasila zvona parohijske crkve u Belanu, kojima su se priključila ona iz okolnih naselja, Ombrijaka, Lecena, Boncena, Bjozija, Ora. Bio je to dirljiv trenutak, snažnih i suprotstavljenih osećanja. Deca se, poneta grmljavinom koja je vladala iznad varoši, pridružiše zvonjavi podražavanjem, zavijanjem, vriskom. Niko im nije mogao objasniti da za neke to nisu trenuci slavlja, već prilika da se sete onih kojih više nema, koji su ostavili život i nade na Karsu, u Izoncu, svuda. Odrasli su se prepustili sećanjima, pričama i suzama. Kad je zvonjava zamukla, ljudima je još neko vreme bubnjalo u ušima. Kao i deci, uzbuđenoj, kojoj se više nimalo nije spavalo. Kako bi ih ubedili da odu u krevet, roditelji su morali da im priprete kako će ih sutradan ostaviti u kući i uskratiti im nezaboravan dan ispunjen neopisivim uzbuđenjima.
  U 9.30: okupljanje ispred zgrade opštine, povorka kreće prema Parku sećanja, čitanje Ratnog proglasa; posle tri minuta ćutanja u slavu pobede i polaganja venca, povorka nastavlja prema parohijskoj crkvi gde se održava sveta misa za pokoj palih duša; nastavlja se procesija prema groblju koja se okončava ponovnim polaganjem venca.
  12.00: obrok (u vojničkom smislu).
  15.00: komemorativna proslava u čast palih na moru s bacanjem trećeg venca (na obali jezera).
  17.00: prikazivanje patriotskog filma u parohijskoj sali.
  19.00: bakljada osakaćenih (samo dvojica; jedan bez ruke a drugi bez parčeta ušne školjke), „prozivka“; palih (u svakom slučaju, previše njih) u Parku sećanja.
  20.00: komemoracija u klubu pri parohijskoj crkvi, koju će održati velečasni don Etore Moskardini, vojni kapelan.
  Dodatke u zagradama KUKAVIČKI! su na jednom plakatu dopisali nepoznati izvršioci.
 
 
 38.


  U trenutku kad je knjigovođa Onorato Ðeminaci, posle čitanja Ratnog proglasa, a pre tri minuta ćutanja predviđenih programom zasvirao Silenzio, počela je kiša.
  Knjigovođa samo što je istupio dva koraka ispred ostalih članova limenog orkestra. Gradonačelnik Parpajola ga je pokretom ruke pozvao da se popne do njega, ispred spomen--ploče postavljene u znak sećanja na žitelje Belana pale u Velikom ratu. Ðeminaci je prihvatio uz naklon. Tako će, napokon, ljudi moći da ga vide.
  Većina se pomalo začudila; kako ti potresni siloviti tonovi nalik udarcima biča, mogu da izađu iz te gomile sala?
  Ipak, knjigovođa ih je iznedrio, čuli su to sopstvenim ušima.
  I malo ranije, Canzone del Piave – tataratatata, tataratataaa – kao da nije bila ona ista iz prethodnih godina.
  Padale su krupne meke kapi, bučne pri udaru o tlo. Ali niko se nije pomerio, niko nije otvorio kišobran, niko nije disao. Kao da su i mrtvi izašli iz groba da slušaju. Svaki ton zvučao je kao napeta žica, kao olovne kuglice iz musketa ispaljene ko zna kud. Tokom čitavog izvođenja, gradonačelniku su milili žmarci niz leđa. Maestro Vergotini, prisutan u mnoštvu, sa savijenom rukom obešenom o vrat, pocrvene i zaključi da je njegova karijera prve horne u limenom orkestru okončana. Na kraju, kad je Ðeminaci odmakao usnik horne od usana i vojničkim pokretom je stavio ispod miške, neki počeše da tapšu, ali sam maestro ih zaustavi zapovednički podigavši desnu ruku, što su neki protumačili kao rimski pozdrav.9
  Mnogi mu uzvratiše.
  Gradonačelnik se, međutim, nagnu prema njemu i prošaputa mu na uvo: – Svaka čast.
  Ðeminaci je gospodski prihvatio pohvalu.
  – Uskoro ću vam napraviti spisak prvih potrepština – reče umesto odgovora.
 
 
 39.


  U sredu uveče morao je da prihvati šalu.
  Nazaciju ništa drugo nije preostalo.
  Umesto da kaže istinu, trpeo je neizbežna zadirkivanja: mlada žena, istrošiće alatku, ako mu treba pomoć i slično.
  Pošto još nisu imali prostoriju u kojoj bi mogli da se sastaju, knjigovođa Onorato Ðeminaci okupio je muzičare iz limenog orkestra u kafeu Imbarkadero, u prijatnoj sali u kojoj su na miru mogli da posede i popiju čaj.
  Ali članovi limenog orkestra nisu bili ljubitelji čaja.
  Istini za volju, nisu bili oduševljeni ni kafeom Imbarkadero i njegovim slatkastim mirisom kao u poslastičarnici, izmešanim s vonjem znoja koji je lebdeo u vazduhu. Svima je bilo vrlo neprijatno u tom lokalu s prigušenim svetlima i neopisivim mirisima.
  Srećom, Nazaci nije izbegao okupljanje i svojim prisustvom pružio je odličnu temu za razgovor do trenutka kad je, izvinivši se zbog zakašnjenja, stigao knjigovođa Ðeminaci. Odmah je, ni minuta ne čekajući, održao rečit govor članovima limenog orkestra. Izjavio je da će prisutni biti temelj na kojem će on izgraditi budući gradski orkestar Belana.
  – Vi se, zapravo – nastavio je – donekle već razumete u note.
  U note, reče, ne u muziku. Muzika je nešto drugo, zna on šta govori.
  – Obraćam vam se, dakle, zahtevajući od vas požrtvovanje i snagu volje: primer koji treba pružiti onima koji će popunjavati naše redove sve dok ne napravimo orkestar kao što bog zapoveda.
  Onda usrdno zamoli osmoricu prisutnih da ozbiljno preispitaju svoju savest i da iskreno odgovore na jedno pitanje.
  Da li su ZAISTA spremni da se potrude da nauče da sviraju?!
  Oni koji misle da nisu u stanju trebalo bi odmah da se povuku.
  Oni koji prihvate moraju znati da od tog trenutka on, u svojstvu dirigenta, neće trpeti kašnjenja, izostanke, negodovanja, rasprave niti bilo kakve oblike ponašanja koji nisu u skladu s njegovim pravilima koja su, koliko god da deluju strogo, neophodna za formiranje karaktera jednog muzičara. Kao čovek koji je deset godina bio prva horna u orkestru iz Lovena, on to svakako može da potvrdi.
  – Ako imate neka pitanja, odmah ih postavite – zaključi Ðeminaci.
  Niko nije imao pitanja.
  Maestra Vergotinija, kome su u ušima već tri dana odzvanjali čisti tonovi Ðeminacijeve horne s komemorativne proslave Četvrtog novembra, zanimalo je samo jedno: Pijanin mu je u poverenju rekao da je, po njegovom mišljenju, knjigovođa bio druga horna. Ako je to istina, zašto uporno tvrdi da je prva?
  Procenio je da nije pravi trenutak da ga to pita. Ukazaće mu se zgodna prilika, zaključio je.
  Svi su prihvatili uslove, visoko podigavši desnu ruku. Jedino je maestro Vergotini podigao levu; desna mu je još visila o vratu, u skladu s doktorovom preporukom.

40.


  Sutradan ujutru, knjigovođa Ðeminaci čitao je prvo pismo sa zahtevima upućenim gradonačelniku u svojstvu dirigenta zaduženog za osnivanje gradskog orkestra.
  Predmet: odgovarajuće prostorije.
  U skladu sa zaduženjem koje ste mi Vi poverili, a po ovlašćenju izdatom 3. novembra 1928, koje se odnosi na zahtev za osnivanje gradskog orkestra, obaveštavam Vas da je neophodno hitno obezbediti odgovarajuće prostorije u kojima će se pokrenuti muzička škola za početnike i omogućiti vežbanje profesionalnim muzičarima.
  S nadom da ćete blagovremeno odgovoriti na moj zahtev, s poštovanjem
  Knjig. Ðeminaci Onorato
 
 
 41.


  Prethodne večeri, kad je Ðeminaci otišao, a bivši maestro Caka Vergotini, izjasnivši se u ime svih ostalih, predložio da odu na čašicu u gostionicu Ponte, Nazaci je odbio.
  Znao je da će time izazvati nova zadirkivanja, i zaista, talas podsmeha sručio mu se na glavu. Ali nije imao ni liru u džepu, ne bi mogao da plati turu kad na njega dođe red. Zato je pokušao da ostane vedra čela u nevolji i izjavio je, na radost ostalih, da dvadeset godina mlađa žena zahteva dvostruko više posla. Uzvratili su mu da su svi spremni da zasuču rukave, ako mu zatreba pomoć.
  Mogli bi da se organizuju i po smenama! Više od toga...
  Pominjanje rukava istog trenutka prizvalo je Nazaciju u sećanje šamarčine koje je dobio nekoliko nedelja ranije i potonje pretnje koje bi se obrušile na njega kad god bi pokušao da dovede u pitanje problem kućne kase.
  Za to vreme, Noemina filozofija polako se rasvetljavala.
  Bila je vrlo jednostavna: njena obaveza je da se postara da Nazaciju ništa ne manjka, od čiste odeće do hrane na trpezi, a njegov zadatak je da joj omogući da obavlja svoj posao. O ostalom su mogli da se dogovore. Ali morao je izbiti sebi iz glave pomisao da može da uzima novac kako bi ga trošio po gostionicama na terevenke. Ona, Noemi Nazaci, nije htela da završi kao njegova prva žena.
  Pred nepokolebljivošću te žene, Evelindu je zamirao glas u grlu. To je bilo ponižavajuće!
  A na to poniženje nadovezivalo se još jedno, jer je metiljavko, uvek prisutan, s divljenjem gledao svoju maćehu.
  O svemu tome Evelindo Nazaci je premišljao u sredu uveče, dok se vraćao u Dervio polako okrećući pedale. Izlaza nije bilo, šteta je već učinjena. A sam je natovario sebi tu nevolju na vrat.
  Može li čovek tako da živi?
  Drugim rečima, da li je moguće da jedan pedesetogodišnjak ne može da dopusti sebi da popije nekoliko čašica vina s prijateljima...
  Moraće da smisli nešto kako bi krišom od Noemi zaradio neku crkavicu.
  U suprotnom, bolje da crkne!, pomislio je dok je ulazio u kuću s nejasnom idejom koja mu je već lebdela u glavi.
 
 
 42.


  Gradonačelnik je primio k znanju zahtev knjigovođe Ðeminacija i osmehnuo se.
  Pre svega, uveselio ga je njegov stil pisanja.
  Sažet, suvoparan, strog.
  Pravi činovnički stil koji je, verovatno, u potpunom skladu s njegovim mentalitetom knjigovođe, uskogrudim, neprijemčivim za bilo šta osim brojeva.
  – Svakako je reč o čoveku koji zna šta hoće – primeti komunalni policajac, koji je u međuvremenu postao stalni posrednik između gradonačelnika i Ðeminacija.
  Dobro, zaključi gradonačelnik.
  – Slobodno kažite Ðeminaciju da smo se već pobrinuli za tu potrebu. Naučili smo da razmišljamo unapred, dakle, za otprilike mesec dana, kad se kancelarije državne pošte isele iz prostorije u prizemlju zgrade opštine, moći će da raspolaže tim lokalom. Iako će morati besplatno da obave neke radove, činjenica je da je ova uprava spremna da im tu prostoriju ustupi bez nadoknade. Jednom rečju, džabe.
  Izvestiću ga, reče Karleto Pijanin. Ali nije delovao ubeđeno u to.
  Zato se i ne pomeri, umesto da se okrene na peti i ode da izvesti knjigovođu.
  Štaviše, da bi privukao gradonačelnikovu pažnju, prevali preko usana jedno „Ali...“;, duboko kao note koje je izvlačio iz svog instrumenta.
  Postoji neko „ali“;?, upita gradonačelnik.
  – Postoji – reče Pijanin.
  I objasni.
  Njemu se čini da je pronikao u karakter knjigovođe Ðeminacija. Zato veruje da bi mu, više od reči, značilo parče papira, dva reda koja će napisati i potpisati gradonačelnik Ðemo Parpajola lično.
  Gradonačelnik nije negodovao. Reče kako ne dovodi u sumnju primedbu komunalnog policajca. Štaviše, i sâm je uveren u to da bi Ðeminaci bio zadovoljan kad bi mu on napisao i potpisao makar dva reda.
  – No budući da ja imam samo jednu reč i da sam navikao da je držim, moraće da se zadovolji time.
  Rekavši da je time razgovor završen, dodade da komunalni policajac sad može da obavi svoju izaslaničku dužnost.

43.


  Posle nekoliko dana, maestro Ðeminaci sazva još jedan sastanak. Na dnevnom redu je bila samo jedna tačka: odgovarajuće prostorije.
  Pošto je večerao, Nazaci uđe u spavaću sobu, uze tenor-tubu s ormana, stavi je na rame i vrati se u kuhinju.
  – Imate probe? – upita Noemi.
  Ne, odvrati on. Tiho i odmahujući glavom. Metiljavko ga kroz smeh upita da li to znači da mu tenor-tuba treba da zatrubi ispred krivine. Roditelj pređe preko te dosetke.
  – Više mi ne treba – objavi Nazaci.
  – Kako to? – upita Noemi.
  – Povući ću se – reče.
  – Zašto? – upita ona.
  – Eto tako.
  – Da ti nije palo na pamet! – prasnu Noemi.
  Da ti nije palo na pamet, ponovi.
  Evelindo je ostao bez reči. Je l’ se on oženio ženom ili đavolom? Kako je uspela da prozre njegov plan, da mu možda ne čita misli?
  Daleko od toga da je umela da čiti misli, Noemi je jednostavno imala osećaj za meru, tome ju je naučio život u planini. Dakle, kad se uverila da je ukrotila muža, što je izvela lakše nego što je očekivala, shvatila je da je vreme da se zaustavi. Nije želela da napravi kilavka od njega, da ga potčini, da napravi od njega muškarca koji, kao neki, nisu u stanju ni korak da naprave bez ženine podrške.
  I Lindo je morao da ima slobodu. Naravno, ne da bi išao da se opija. Ali sviranje u orkestru delovalo joj je kao odlična razonoda posle radnog dana, koja će ga držati podalje od gostionica i raznih iskušenja.
  Ne, i ne, reče.
  Pravi muškarac mora da se bavi još nečim osim redovnog posla. Sviranje u orkestru je lepa stvar koja... nije mogla da nađe reči ali, kako god, to je nešto što ostavlja izvestan pečat...
  – U svakom slučaju, ti se nećeš povući – zaključi.
  Evelindo izađe iz kuće ubeđen da je među Noeminim pretkinjama bilo veštica, onih koje su u srednjem veku spaljivali na lomači. Srdito je okretao pedale vozeći prema Belanu. Prvi deo plana koji je smislio Noemi mu je upropastila. Hteo je da se povuče iz limenog orkestra, da proda tenor-tubu i da zaradi nešto.
  Umesto toga, zbogom planu i dabogda crkla Noemi.
 
 
 44.


  Predmet: odgovarajuće prostorije.
  Knjigovođa Ðeminaci pročita sedmorici belanskih muzičara pismo koje je pripremio i koje će sutradan biti predati gospodinu gradonačelniku.
  U vezi s Vašim posredno mi uručenim dopisom glede ponude muzičarima Gradskog orkestra Belana u osnivanju da koriste prostorije koje trenutno zauzima državna pošta, a nakon obavljene inspekcije od strane dolepotpisanog Ðeminaci knjigovođe Onorata, zaduženog za osnivanje gorepomenutog Gradskog orkestra, pozivamo se na sledeće razloge u prilog činjenici da prostorije navedene kao moguće novo sedište orkestra nisu prikladne:
  a) pre svega, neprimereno je govoriti ili pisati o prostorijama, budući da se ponuda odnosi na samo jednu prostoriju koja je, u zatečenom stanju, podeljena na dva dela za potrebe državne pošte, kako bi se činovnici odvojili od blagajnika, što stvara iluziju da je reč o dvema prostorijama koje se nastavljaju jedna na drugu;
  b) prostorija ima neodgovarajući oblik; budući da se pruža u dubinu, a daleko manje u širinu, to bi moglo da predstavlja prepreku, a možda i potpuno da onemogući pravilno raspoređivanje (duvački instrumenti uz duvačke, žičani uz žičane, zatim solisti, i tako dalje i tako dalje) komponenata gradskog orkestra tokom proba, čime se obesmišljava svrha same probe;
  c) kao i oblik, i dimenzije prostorije mogu se oceniti neprimerenim nameni, ako se ima u vidu da to što jedan limeni orkestar sa šest, sedam elemenata može na zadovoljavajući način da obavi svoj zadatak u takvoj prostoriji, ne znači da isto važi i za gradski orkestar u pravom smislu reči, koji ne može imati manje od četrdeset, u najgorem slučaju trideset elemenata: očigledno je, čak i nakon provršne procene, da bi četrdeset ili samo trideset članova teško moglo da se smesti u gorenavedenoj prostoriji;
  č) čak i ako dopustimo, iako samo teoretski, mogućnost da ponuđena prostorija primi četrdeset ili trideset muzičara, kako god, postavlja se zabrinjavajući problem akustike: naime, ne treba zaboraviti da je reč o četrdeset – ili trideset – muzičara koji će se okupljati kako bi uvežbavali zajednički muzički nastup pred publikom. Male dimenzije prostorije, kojima treba dodati i previše nisku tavanicu, ni na koji način ne mogu da obezbede savršenu akustiku, conditio sine qua non za savršeno izvođenje;
  ć) zidne strukture pokazuju, i više nego očigledno, tragove rđavog održavanja, ispoljene u vidu velikih mrlja od vlage koja prodire kroz tavanicu i dovodi do ljuštenja maltera, prožimajući vazduh neprijatnim vonjem buđi i, što je još značajnije, izaziva zabrinutost u vezi s očuvanjem instrumenata koji nisu u vlasništvu muzičara, a koji bi se držali u toj prostoriji.
  Imajući u vidu gorenavedene elemente, a nakon njihove procene, molim Vaše gospodstvo da preinači ponudu u vezi s prostorijom za vežbanje Gradskog orkestra Belana.
  S poštovanjem, Ðeminaci knjigovođa Onorato.
  Slede potpisi.
 
 
 45.


  Niko od prisutnih nije razumeo smisao reči koje je Ðeminaci prevalio preko usana. Pismo je, nesumnjivo, majstorski napisano. Ali zamršen zastareli maestrov stil bio je prava zagonetka.
  Ðeminaci je osetio nelagodu svojih muzičara i objasnio im je.
  Praktično, rekao je, tražio je od gradonačelnika da im obezbedi druge prostorije, zato što ova koju im je ponudio ne odgovara njihovim potrebama.
  – Obrazloživši razloge u skladu sa stilom koji se koristi u zvaničnoj prepisci – reče.
  Šta znači „Slede potpisi“;?, upita Pijanin s izvesnom zebnjom u glasu.
  To znači da bi svi trebalo svojim potpisom da podrže opravdan zahtev, objasni Ðeminaci, što će peticiji dati veću težinu.
  Izraz nelagode spusti se na lice tromboniste.
  – Ja sam i komunalni policajac – reče.
  – Šta time hoćete da kažete? – upita Ðeminaci.
  – Time hoću da kažem da je gradonačelnik moj neposredni nadređeni. Drugim rečima, zavisim od njega i ni u snu se ne bih usprotivio njegovom naređenju.
  – Ovde nije reč o naređenjima... – objasni Ðeminaci.
  Naređenja, nalozi, predlozi ili saveti. Šta god da kaže gospodin gradonačelnik za njega je zakon, objasni komunalni policajac.
  – Šta onda nameravate da učinite? – upita Ðeminaci.
  – Neću potpisati – izjavi Pijanin.
  Na knjigovođino lice navuče se tama. Pogledom ošinu ostale u grupi. Bivši maestro Vergotini, koji je jedva čekao da mu se osveti što je degradiran, nadoveza se na reči komunalnog policajca: – Ni ja neću potpisati.
  A ostali?
  Ostali su, ćutke ispitujući sopstvenu savest, odmeravali Pijaninove reči. Dobro, on je prvi na udaru kao činovnik javne uprave.
  Ipak, da li bi njima, Belanezima koji u toj varoši i žive i rade, bilo pametno da izazovu gradonačelnikovu netrpeljivost? Nikad se ne zna.
  Ðeminaci uperi pogled u Aurelija Leonija, bas-trombonistu, najstarijeg člana družine, očekujući njegovu solidarnost. Tih kao i instrument koji svira, Leoni je često umesto jezika koristio bas-trombon. Naime, ako bi u trenutku kad mu neko postavi pitanje u rukama držao instrument, odgovarao je sa „si“; umesto da ili sa „do“; umesto ne. Ne samo na probama, nego i kod kuće.
  Umesto odgovora na maestrov pogled, Leoni prinese bas usnama.
  Do!
  Ðeminaci prihvati njegovu odluku odsečno klimnuvši glavom.
  – Onda znajte da će oni koji ne budu potpisali biti otpušteni – izjavi Ðeminaci.
  Njegove reče su dočekane tišinom. Samo se Nazaci trgao. To što je maestro upravo rekao, pruža sasvim drugačiji pogled na situaciju: i on je, kao i ostali, bio uveren da ne treba potpisati.
  Ali sada, ako ne bude potpisao, rizikuje da izazove Noemin bes, jer mu je ona strogo zabranila da se povuče. Zaključi da je njemu lakše, pošto živi u Derviju. Ustade i nesigurnim glasom reče: – Ja ću potpisati.

46.


  Policajac Pijanin podneo je izveštaj narednog jutra. Govorio je i u ime kolega koji nisu potpisali Ðeminacijevu peticiju.
  Kasnije su porazgovarali svi zajedno, kad se završio sastanak. I usaglasili su se da s jedne strane postoji rizik da iznerviraju gradonačelnika ako podrže pomalo nadmen Ðeminacijev stav, ali da ih, s druge strane, vreba još jedan rizik: sam gradonačelnik je naredio da se osnuje orkestar. Hoće li oni, iako su otpušteni, biti proglašeni neposlušnicima?
  Pošto su dobro promislili i iskapili brojne čaše, zamolili su Pijanina da izloži njihove stavove predstavniku najviše varoške vlasti.
  Koji sasluša izveštaj i ne trepnuvši: umeo je da obuzdava osećanja.
  Ali da mu je ta vreća sala dopala šaka, napravio bi salčiće od njega!
  Dupeglavac jedan!
  Šta on zamišlja, da je duče tu u Belanu?
  Šutnuće on njega u guzicu, ima da leti do Menađa, može da zaboravi orkestar!
  Do kojeg je gradonačelniku stalo kô do lanjskog snega. Ni do sada mu nije bio potreban, pa će i ubuduće moći bez njega.
  Nažalost, postoji jedna sitnica: javno je i napismeno dao svoju reč. Reč gradonačelnika. Nije mogao da je povuče. Ali treba se postarati za to da sam Ðeminaci odustane od projekta, da se svojevoljno povuče.
  Zahvali Pijaninu za blagovremeni izveštaj.
  – Razmisliću – reče.
  Već je razmišljao.
  Trebalo mu je nešto čime će priterati uza zida tog seronju, čime će ga pridaviti.
  Da li bi u tu svrhu mogla da mu posluži optužba za prevaru?
 
 
 47.


  Žena menađanskog sekretara Detonatija ponovo je počela da mu dodijava. Opet zbog brata. Detonati nije imao drugog izbora nego da je sasluša i raširi ruke.
  Šta on tu može što je Varekini distilati otišao na doboš?
  Na ženine prekore morao je da doda i gotovo izvesnu slutnju da je žestoko namagarčen. Pazio je da mu to negde ne izleti, ali nije se mogao oteti utisku da su ga Estenuata i njen muž iskoristili kao neku budalu i da su ga zatim ostavili na cedilu: praznih šaka i s razjarenom ženom.
  Kako god bilo, stvar je gotova, nazad se nije moglo. Varekini, vlasnik firme, nestao je, njegovi poverioci su poput izgladnelih pasa kružili oko fabrike. Državno tužilaštvo zaplenilo je fabriku i prikupljajući podatke započelo istragu o njenoj propasti.
  Iako je Detonati pokušavao da objasni ženi da su mnogi ostali kratkih rukava, a ne samo oni, odbila je da sluša bilo kakva opravdanja: nije Varekini distilati jedina fabrika na svetu, svi koriste veze i traže usluge, jedino on nije u stanju nikad ništa da izvuče za sebe, ume samo da daje prazna obećanja, a u međuvremenu njen brat, koji se približava tridesetoj godini, još nema posao u struci...
  Svako veče ista pesma, prava muka i gnjavaža. Iz dana u dan, Detonati je imao utisak da će te stalne žalopojke početi da mu izlaze na nos. Osim toga, morao je da trpi i tupavo lice svog šuraka koji je sve češće večeravao kod njih prežderavajući se kao svinja, da bi se zatim pridružio sestri u jadikovkama. Dušu su mu jeli, ali trpelo mu je i telo jer bi uveče, kad treba da se vrati kući, sekretara spopali grčevi u stomaku.
  Neprekidno je razmišljao kako da se izvuče.
  Ali što je više razmišljao, činilo mu se da je izlaz sve dalje.
  Zato je, kad je iznenada naišao na jedan, pomislio da se desilo pravo čudo.
 
 
 48.


  Gabrijela Teneveli je bila žena Fabricija Betole, koji je zvanično bio kovač. Ali, u praksi, uglavnom se bavio krijumčarenjem.
  Žena je imala glupavo lice: još od malena je patila od disfunkcije štitne žlezde a posledica tog poremećaja bilo je okruglo mlitavo lice bez mimike. Duboko usađene oči ličile su joj na rupe, a uši na dva mrtva lista.
  Bila je niska i gojazna, ali nekako mlitava i gotovo ćelava. Upotpunjavala je kućni budžet radeći po kućama. Nije mnogo govorila i teško se izražavala. Zato je među poslodavcima bila omiljenija od žena koje brže rade ali su i brze na jeziku.
  Njeni klijenti su, već neko vreme, bili i karabinjeri u kasarni u Menađu, koji još nisu mogli da dokuče zašto se broj prekršaja i hapšenja za krijumčarenje blago smanjio na teritoriji u njihovoj nadležnosti otkako Tenevelijeva čisti kasarnu.
  Nisu ni pretpostavili da su njene uši, iako deluju uvelo, stalno načuljene. Pravila se da ništa ne primećuje, ali pomno je slušala. Kad bi se karabinjeri spremali za kontrole, zasede, iznenadna hapšenja ili racije, Tenevelijeva bi upozorila muža koji bi to preneo ostalima.
  Sekretar Detonati bio je dobar Betolin klijent budući da je pušio egipatske cigarete, zadovoljavajući se domaćim samo kad bi ga tobožnji kovač obavestio da nekoliko dana mora da se primiri. Jednom prilikom je pitao Betolu kako uspeva da izbegne zasede karabinjera i pogranične policije. Betola mu je poverio, zamolivši ga da tu tajnu zadrži za sebe, što je ovaj i učinio: nimalo ga nije uznemirila činjenica da žena odaje mužu tajne iz kasarne; da se on pita, krijumčare bi, umesto što ih progone, uvrstili u kategoriju običnih radnika.
  Ali zato je zamolio Tenevelijevu da dobro načulji uši ne samo kad je reč o novostima u vezi s aktivnostima njenog muža. On i narednik karabinjera nisu se baš mirisali. Možda zato što je ovaj drugi bio antifašista. Ili je možda u pitanju samo lična netrpeljivost. Kako god bilo, činjenica je da je narednik prelazio na drugu stranu kad bi ga sreo na ulici, a kad ne bi mogao da ga izbegne, ponašao se hladno prema njemu. U svakom slučaju, odlučno je odbijao da sarađuje s partijom i njenom milicijom.
  Tenevelijeva je pristala: na kraju krajeva, naklonost partijskog sekretara predstavlja mogućnost više da njen muž ostane bezbedan. No uprkos njenoj dobroj volji, nijednom nije uspela da dođe do informacija koje bi ne neki način mogle koristiti Detonatiju. A kad je reč o kriminalu, Menađo je to što jeste: palanka u kojoj živi uglavnom miran svet koji gleda svoja posla. Šta bi tu moglo da se dogodi?
  Ali te večeri Tenevelijevoj su bridele uši od uzbuđenja, toliko su joj pocrvenele da su delovale otečeno. Sve se odigralo u kasarni.
  – Narednik je besan! – reče.
  – Besan? – uzvrati Detonati.
  – Kao ris! – objasni žena.
  – A zašto?

49.


  Zbog nekog telegrama.
  Telegrama koji se zagubio u lavirintima komande u Komu.
  – Ili ga je neko pojeo, a! – vikao je narednik celo jutro.
  Uskoro se ispostavilo da krah fabrike Varekini distilati nije prouzrokovan jednostavnim neuspehom. Bilo je tu nešto mnogo više! U suprotnom, ne bi se onako uzmuvali u komandi u Komu, ne bi im tužilaštvo disalo za vratom i naredilo stanici u Menađu da odmah obavi detaljnu istragu, da uhapsi krivca i da ispita sve odgovorne.
  Ali, kad je to naređenje stiglo, Varekini je već bio ispario. Šuškalo se da je pobegao. Ko zna kud. Možda u Švajcarsku ili čak, po mišljenju nekih, dobro informisanih, u Francusku. Narednik iz Menađa uradio je sve što je bilo u njegovoj moći. Pre svega, ispitao je sekretaricu Verekondu, jednu kozu. Umalo se nije uneredila kad je videla uniformu.
  Što se tiče drugog svedoka, Ðeminacija, istog trenutka je...
  – Is-tog tre-nut-ka!
  ... izvestio komandu da se knjigovođa pre nekoliko dana preselio u Belano. Dakle, čovek je sada potpuno izvan njegove nadležnosti, čak na suprotnoj obali jezera.
  Šta se dogodilo s telegramom kojim je obavestio komandu o tome?
  – A? – vikao je narednik do podneva kad je u kasarnu stigao telegram iz Koma, kojim zahtevaju od njega da ih hitno izvesti o ishodu saslušanja knjigovođe Ðeminacija. Ako saslušanje još nije obavljeno, treba odmah uhapsiti Ðeminacija budući da je osumnjičen za saučesništvo u krivičnom delu teške prevare.
  Tek nakon podneva naredniku su pomalo splasnule žile na vratu. A onda je izdiktirao ko zna koji po redu telegram u nizu, kojim potvrđuje da im je Ðeminaci nedostupan s obzirom na promenu mesta boravka, ne propustivši priliku da naglasi kako je ta činjenica još odavno trebalo da bude poznata oblasnoj komandi.
  Neka se za to pobrinu kolege u Belanu, smejuljio se na kraju radnog dana, neka ga uhapse, ispitaju, a možda i podvrgnu mukama.
 
 
 50.


  Stariji poručnik Ðuzepe Ðunti, komandant kasarne u Belanu, izašao je u svitanje kako bi izvršio naređenje pristiglo tokom noći: uhapsiti knjigovođu Onorata Ðeminacija.
  Nekoliko puta je, s nevericom, pročitao telegram. Ali o naređenjima se ne raspravlja. Nije smeo da gubi vreme.
 
 
 51.


  Ni partijski sekretar u Menađu, posle otkrića Tenevelijeve, nije gubio vreme. Morao je odmah da javi vest kolegi iz Belana, Atiliju Bonđoaniju. Kad Ðeminaci ode u zatvor, radno mesto knjigovođe ponovo će biti slobodno. Neka ga onda uzme njegov šurak, nek bolnica propadne, ne zanima ga, nek bude šta bude, samo da zapuši usta svojoj ženi!
  Telefonirao mu je iste večeri, tri puta, ali niko se nije javljao. Sutradan ujutru ponovo je pokušao oko deset.
  – Nije ovde – odgovorio mu je drhtavi glasić.
  – Kada mogu da ga nađem? – upitao je.
  – Ne znam – zapijukao je glasić. Ona samo čisti kuću dva sata ujutru. Ne zna ništa o tome kad i kuda ide sekretar i šta radi.
  Detonati je uporno, svakih sat vremena telefonirao Bonđoaniju. Kad je izgubio svaku nadu da će ga naći, ovaj se javio.
  – Šta koji moj još hoćeš? – prasnuo mu je ovaj u uvo čim je shvatio ko ga zove.
  Detonati nije stigao ni da zine.
  Znaš li ti odakle upravo dolazim, napade ga Bonđoani.
  Ne, odgovorio je Detonati.
  Iz Leka.
  A, dobro...
  Kurac je dobro! Zna li zašto je bio u Leku?
  Ne... ne zna... kako bi mogao da zna...
  Onda nek dobro sluša ono što će mu sad reći.
  Otišao je u Leko zato što ga je hitno pozvao sekretar tamošnje partijske organizacije kako bi ga obavestio da je od danas suspendovan – SUSPENDOVAN, je l’ ti jasno? – s položaja sekretara partijske podružnice u Belanu, jer je sekretarijat iz Koma zahtevao da se preduzmu stroge mere protiv onih koji, koristeći ugled partije i sledstveno tome brukajući je, podržavaju dodelu značajnih radnih mesta osobama sumnjivog morala, kao što se to dogodilo ovih dana, a saznalo se jer je izbio skandal oko fabrike Varekini distilati čiji je vlasnik odlepršao, radnici izvisili, dugovi se vinuli nebu pod oblake a, gle čuda, izvesni knjigovođa Onorato Ðeminaci kojeg traže zbog lažnog bankrota, sedi na radnom mestu glavnog knjigovođe u bolnici Umberto Prvi, zahvaljujući činjenici da je partijski sekretar iz Belana napismeno potvrdio da za njega može da jamči kao za samog sebe!
  Naterali su ga da se podseti matematičkog pravila tranzitivnosti.
  – Što znači? – upita Detonati.
  – Idi da vidiš, možda si i ti jedan element u tom pravilu!
  U svakom slučaju, zasad je suspendovan i sačekaće da komisija utvrdi ima li osnova da mu oduzmu knjižicu i da ga isključe iz partije.
  Dakle, završio je Belanez, šta još kog đavola hoće?

52.


  Zgrada u kojoj je živeo Ðeminaci bila je pravi lavirint stepeništa, niša, mračnih uglova, malih terasa, ostava, podruma i slepih hodnika.
  Ðunti uđe kroz kapiju okrenutu prema Trgu Santa Marta, u pratnji karabinjera Mandruce. Pekar Barbijeri upravo je otvarao radnju. Dvojica karabinjera odmah se nađoše u neprilici.
  Gde živi Ðeminaci? Na prvom, drugom, trećem ili četvrtom spratu ogromne zgrade?
  Popeli su se na svaki sprat, ali ništa nisu otkrili. Ni na jednim vratima nije pisalo ime i prezime. Posle četrdeset pet minuta, obeshrabren, Ðunti izađe kroz kapiju u pratnji karabinjera Mandruce. Pade mu na pamet da se raspita kod pekara.
  Znate li gde živi knjigovođa Ðeminaci?
  Pekar im dade lakonski odgovor.
  – Znam – odvrati. – Tamo. – I pokretom glave pokaza im onaj lavirint.
  Poručnik potisnu ljutiti gest i zahvali mu. Onda naredi karabinjeru Mandruci da se vrati u kasarnu i da proveri u Ðeminacijevom predmetu da li postoji nešto što bi im pomoglo da saznaju u kom stanu živi i da u suprotnom, krajnjem slučaju, ode pravo u kuću komunalnog policajca, po njegovom mišljenju jedine osobe koja može da im pomogne.
 
 
 53.


  Komunalni policajac tek se bio probudio. Ujutru je pružao prilično jadan prizor. Lice mu je delovalo tužno kao u išibanog psa. Imao je podočnjake. Bio je usporen. Rekao je karabinjeru Madruci, koji u Ðeminacijevom predmetu nije našao baš ništa, da ga sačeka nekoliko minuta da se sredi.
  Prošlo je pola sata kad se Pijanin pojavio, kompletno obučen i, napokon, nestrpljiv da čuje zašto karabinjeri traže knjigovođu.
  Ali karabinjer Mandruca, poštujući naređenja, ne reče ništa.
  Pođoše. Karabinjer napred, iza njega policajac koji je hodao u ključu sol i pred Ðeminacijevu kapiju je stigao sa skoro dvesta metara zaostatka za karabinjerom.
  Policajcu i dvojici karabinjera otvorila je Estenuata.
  Šta želite, upitala ih je, prekrstivši ruke preko stomaka i razrogačivši teleće oči kad joj je poručnik Ðunti rekao da žele knjigovođu, njenog supruga.
  – Moj muž je – odvrati – izašao.
  Pre više od pola sata, dodade.
  Taman da se svet ruši, on će u sedam sati biti u svojoj kancelariji.
  Poručnik Ðunti napravi grimasu, nerazgovetno opsova, okrenu se na peti i ne pozdravivši se sa ženom i naredi karabinjeru Mandruci da pođe za njim; delovalo mu je sasvim očigledno da je Ðeminaci, na neki način obavešten o onome što ga čeka, pobegao, da se njegova žena pravi luda i pomaže mu da dobije na vremenu.
  Možda se nadala i da će je ispitivati, samo da bi ih još malo zadržala; možda su se, čak, muž i žena dogovorili kako će odgovarati na pitanja. Ali neće oni tako lako nasamariti poručnika Ðuntija.
  U trenutku kad je poručnik zastao načas na Trgu Santa Marta da sredi misli, knjigovođa Ðeminaci koji je, kao i svakog jutra izašao na sporednu kapiju na uglu Trga Grosi i Ulice Kavur, budući da je na taj način za pola kilometra skraćivao put do posla, upravo je spuštao svoju pozamašnu pozadinu na stolicu za radnim stolom glavnog knjigovođe bolnice Umberto Prvi.
 
 
 54.


  Kad je sredio misli, poručnik Ðunti naredi karabinjeru Mandruci da ostane da stražari pred zgradom u kojoj živi Ðeminaci: nimalo nije bio uveren u gospođinu iskrenost i smatrao je da bi bilo pametno držati je na oku, pratiti njene sledeće korake. U tom cilju, naredio je karabinjeru da stane pod trem Crkve Santa Marta, odakle može neprimećeno da osmatra. U znak poštovanja prema tom svetom mestu, dozvolio mu je da skine šapku. Naređenje je bilo da prati gospođu Estenuatu i da ga, ništa ne preduzimajući, kasnije izvesti o njenom kretanju. Onda se zaputi prema kasarni zato što je, pre svega ostalog, hteo da izvesti komandu u Leku, koja će to preneti komandi u Komu, o neuspelom hapšenju Ðeminacija zbog privremene nedostupnosti osumnjičenog: zatim će sačekati nova naređenja.
  Međutim, dok je prelazio preko Trga San Ðorđo, zapljusnu ga talas vernika koji su izlazili iz crkve posle mise u sedam. Među njima je bila i žena gradonačelnika Parpajole, kao i gospođa direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor bolnice Malčelatija.
  Dve koketne ptičice. Ali ne iz hira ili taštine. A još manje zbog urođenog šarma. Dva ćuka koja su se nadmetala jedan s drugim u ružnoći, jer je teško bilo odlučiti koja zauzima primat. Bile su sestre od tetke, vršnjakinje, drugarice od detinjstva, više plod spajanja porodičnih dobara nego brakova iz ljubavi, družile su se samo jedna s drugom i večito su hodale unaokolo držeći se podruku. Kad su ugledale poručnika, obe zacičaše.
  Šta radi komandant u ovo doba na trgu ispred crkve?
  Računa na diskreciju dama, odvrati Ðunti. Onda im objasni.
  Poručnik je bio nadomak kasarne kad je vest, sveža kao kifla, doprla do dva ćuka mužjaka koja su se oženila ružnim rođakama.
  – Dupeglavac! – smejuljio se gradonačelnik za sebe.
  I trljao ruke.
  – Da li treba da budemo zadovoljni time? – upita ga žena.
  Muž izbegnu odgovor i zatraži kafu.
  – To ja znam!
  Direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor, Malčelati trgnu se. Preblede.
  – Skandal!
  – Skandal? – ponovi njegova žena radoznalo.
  Ali Malčelati ostavi dopola popijenu kafu, obuče se na brzinu i kao metak odlete u bolnicu.
  U međuvremenu, gospođa Estenuata, usporena i pomalo izvijena u leđima kako bi održavala ravnotežu zbog stomaka, izašla je iz kuće.

55.


  U bolnici je vladao spokoj kao i svakog dana na početku radnog vremena.
  U vazduhu je lebdeo miris bele kafe, prigušen žamor, dozivanje.
  Prividan mir, pomisli direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor, osetivši u pozadini i miris tamjana iz bolničke kapele.
  Prividan mir, koji obično prethodi oluji. Bio je zabrinut, oznojen, u grču i osećao je neprijatan svrab na tabanima, kao i obično kad ga obuzme strepnja. A imao je razloga, s obzirom na skandal koji će uslediti.
  Kad se pronese vest, moći će samo da plače. A zli jezici će se podsmevati naivčinama iz upravnog odbora bolnice.
  Može samo da zamisli kako će to izgledati, bolnica napravljena uz doprinos cele zajednice, od najimućnijeg građanina do onog najsiromašnijeg, u kojoj sav posao medicinskih sestara obavljaju časne sestre iz reda Žalosnih majki, bolnica koju je pre manje od godinu dana posetio kardinal Euđenio Tozi i tom prilikom je blagoslovio, sprat po sprat, sva odeljenja, bolnica koja nosi ime njegovog veličanstva Umberta Prvog, kojeg je u Monci ubio anarhista Breši. Drugim rečima, bolnica u kojoj su oduvek vladala stroga pravila i čelični moral uz poštovanje prema svakom čoveku, gde se bolesti duše poklanjala jednaka pažnja kao i bolesti tela, sad rizikuje da postane predmet skandala zbog nemorala glavnog knjigovođe kojem su oni, neoprezno i slepo verujući ljudima, nasamareni kao deca, poverili vrlo odgovoran položaj.
  Ako je knjigovođa Ðeminaci nepošten čovek, ko je to trebalo da primeti ako ne upravni odbor?
  A koga će sad Ðeminaci povući za sobom u provaliju?
  Ta pitanja mučila su direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelatija dok se peo stepenicama prema svojoj kancelariji smeštenoj naspram kancelarije lupeškog glavnog knjigovođe. Nadao se da će između tih zidova naći mir i da će moći usredsređeno da donese najvažnije odluke.
  Tog jutra nije očekivao dodatna iznenađenja.
  Međutim, morao je da pretrpi još jedno. Još neverovatnije od prvog, ako je to uopšte moguće.
  Knjigovođa Onorato bio je tu, kao svakog jutra, u svojoj kancelariji, sedeo je za stolom pognute glave, udubljen u ko zna kakve papire i obračune i nije ni primetio direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor koji se, iskoristivši činjenicu da ga ovaj nije video, vrlo tiho vratio na hodnik s namerom da ode u prijemnu ambulantu u kojoj se nalazila telefonska centrala.
 
 
 56.


  Poručnik Ðunti je i dalje bio u kasarni, i dalje je čekao uputstva.
  Oni iz Leka su mu rekli da sačeka da se posavetuju s onima iz Koma.
  – Napominjem da postoji mogućnost da je lice pobeglo – rekao je na kraju telefonskog razgovora.
  – U redu – dobio je odgovor.
  U svakom slučaju, trebalo je sačekati uputstva, jer je slučaj bio u nadležnosti državnog tužilaštva u Komu. A u slučaju da se organizuje masovna potraga, trebaće im pojačanje. Nije mu bilo jasno da li treba da ga obezbedi Leko ili Komo.
  Prošlo je pola sata od njegovog telefonskog razgovora.
  Tokom tih pola sata napetog iščekivanja, Ðunti nije gubio vreme i pokušao je da se poistoveti s Ðeminacijem: kuda bi pobegao da je na mestu pokvarenog knjigovođe?
  Napokon zazvoni telefon, prekidajući mu misli.
  Leko na liniji, pomisli Ðunti.
  Međutim, prevario se.
  Smešan, tanak glasić, kao da neko pokušava da prikrije svoj identitet.
  – Ko je to? – zagrme poručnik koji nije imao vremena za gubljenje, i svakako nije želeo da drži zauzetu liniju.
  Proto Malčelati se predstavi. Poručnik Ðunti promeni ton i obrati mu se blažim ali ipak užurbanim tonom, zato što Leko ima nesumnjivo pravo prvenstva.
  Može li nekako da mu pomogne?
  Direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor promrsi jedno „Da“;.
  Ako je istina, reče, kao što je čuo...
  – Da? – prekinu ga poručnik.
  ... da karabinjeri traže, s namerom da ga uhapse...
  – Koga?
  ... knjigovođu Ðeminacija... e, pa...
  Poručnik Ðunti skoči na noge.
  Nije mogao da veruje u ono što mu je direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor saopštio.
  – Upravo sam ga video, svojim očima – potvrdi Malčelati.
  Šta treba da učini?, upita zatim.
  Poručniku je bilo dovoljno nekoliko sekundi da razmisli i postavi plan akcije.
  – Nemojte ništa da preduzimate! – naredi. – Ponašajte se kao da je ovo jedan sasvim običan dan.
  – Obično svakog jutra svratim da se pozdravim s njim – odvrati direktor.
  – Pa onda se pozdravite s njim! – zaključi karabinjer.
 
 
 57.


  Lukavo.
  Vrlo lukavo.
  Ðeminaci se sakrio tamo gde nikome ne bi palo na pamet da ga traži; na radnom mestu. Zaista je tačno da je najočiglednije istine, stvari koje su nam svakodnevno pred očima, najteže uočiti. Poručnik Ðunti se spremio da izađe. Vodniku Skoli je naredio da, u slučaju da ga pozovu ovi iz komande u Leku, kaže da je izašao zbog hitne stvari i da će ih o tome izvestiti čim se bude vratio.
  U tom trenutku karabinjer Mandruca vratio se u kasarnu i detaljno izvestio nadređenog. Rekao je da je gospođa Estenuata izašla nedugo nakon odlaska gospodina poručnika i da se dugo zadržala u varoši, da je ušla u nekoliko radnji, u bakalnicu, pekaru, mesaru, u prodavnicu galanterije, u mlekaru, piljarnicu i da je na kraju, u maloj Crkvi Santa Marta očitala Očenaš, Zdravomariju i Slava ocu, nakon čega se vratila kući. Po njegovoj proceni, svojim ponašanjem ni na koji način ga nije navela na sumnju da krije neke tajne ili kriminalne namere.
  – U redu – reče poručnik Ðunti koji ga nije ni slušao.
  – Pođi sa mnom – naredi.
  Izašli su iz kasarne dok je stidljivo sunce prosipalo zlatasti sjaj po levoj obali jezera.

58.


  Malčelati je doslovno izvršio naređenje koje je preko telefona dobio od poručnika.
  Popeo se, na vrhovima prstiju, na sprat na kojem se nalazila knjigovođina kancelarija.
  Proverio je da li je Ðeminaci i dalje tu.
  Bio je tu, udubljen u posao.
  Pozdravio se s njim.
  Knjigovođa promrmlja „Dobar dan“;, jer kad se Ðeminaci udubi u brojeve, za njega ništa više ne postoji.
  Malčelati onda zatraži dopuštenje da zatvori vrata kancelarije, izmislivši na licu mesta da će uskoro početi da čiste hodnike i da će nastati buka; šuštanje metli, ceđenje krpa, udarci o zidove.
  Ðeminaci jedva primetno podignu glavu s papira koji su stajali pred njim i verovatno nije ni razumeo šta mu je rekao direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor, niti je shvatio da ga je ovaj s dva vrlo spora pokreta ručnog zgloba zaključao u kancelariji.
 
 
 59.


  Nikada ne bi ni primetio da ga je Malčelati zaključao.
  Nikada, da se njegova kancelarija nije nalazila na tom mestu. To jest, uz sam deo bolnice rezervisan za časne sestre, odvojen od ostatka zgrade zidom od običnih šupljih cigala, podignut po želji majke nadstojnice, kako bi časnim sestrama omogućila da se osame u skladu sa svojim zavetima.
  Budući da u skladu s pravilima te prostorije nisu bile dostupne nikom drugom i da su se zaključavale, svaka časna sestra imala je svoj ključ.
  Niko se nikada nije žalio na tu odredbu. Ni Ðeminaci nije imao šta da zameri, već je poštovao njihovu potrebu za privatnošću. Međutim, od pre nekoliko dana, iz sobe pored Ðeminacijeve kancelarije, koja je pripadala sestri Emeriti, kroz tanak zid štedljivo napravljen od šupljih cigala, jasno je dopirao zvuk kapanja vode iz neke slavine.
  Da li je kapalo i noću remeteći ili potpuno razbijajući san časnoj sestri, Ðeminaci nije znao.
  Ali danju se to uporno tapkanje kapi koje se otkidaju iz cevi i udaraju o umivaonik – tap, tap – kao da prate metronom, jasno čulo u njegovoj kancelariji. Prodiralo mu je u uši čim bi podigao glavu s napornih obračuna kako bi načas predahnuo i od tog trenutka više ga nije napuštalo.
  Pravo mučenje.
  Između ostalog i zato što bi to stalno kapanje posle izvesnog vremena izazvalo u njemu nezadrživ nagon da piša. Pokušavao je da izdrži. Uspevalo mu je na izvesno vreme. Onda bi odjednom morao da popusti. Ustao bi, besan i odlazio u klozet.
  Tako je bilo i tog jutra.
  S tom razlikom što je, kad je pokušao da otvori vrata, shvatio da su zaključana i pošto ih je nekoliko puta cimnuo, počeo je da urla kao posednut, pre svega iz straha da se ne upiša.
 
 
 60.


  Proto Malčelati je bio napolju, u hodniku, na nužnoj udaljenosti od knjigovođine kancelarije, kad je ovaj zasuo vrata udarcima i stao da psuje. Zauzeo je strateški položaj: odatle je držao na oku kako vrata osumnjičenog tako i stepenište uz koje se morao popeti poručnik karabinjera koji se napokon pojavi.
  – Hvala bogu – reče direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor – još malo i razvalio bi vrata. Kao da je pomahnitao!
  Poručnik se nasmeši.
  Ironično objasni da kasarna u Belanu ima samo dva prevozna sredstva, bicikl i konja Svetog Franje.10
  – Šta vi mislite, da li je naoružan? – upita Malčelati.
  Ðunti mu ne odgovori. Umesto toga, priđe vratima i naredi Ðeminaciju da se odmakne. Zatim uze ključ od direktora i jednom ga okrenu u ključaonici.
  – Napokon! – prasnu Ðeminaci kad je čuo okretanje ključa u bravi. Bio je spreman da opsuje sve po spisku prvom koga zatekne ispred sebe. Međutim, kad se obreo licem u lice s poručnikom Ðuntijem, ostade zatečen.
  – Dobar dan, poručniče – reče.
  Čemu treba da zahvali...?
  Ðunti načini ravnodušan izraz lica, kao da je slučajno prolazio tuda: nije trebalo dodatno uzrujavati osumnjičenog, a naročito ga nije trebalo provocirati u slučaju da je naoružan, u šta je sumnjao, ali se i ta mogućnost morala uzeti u obzir.
  – Trebalo bi da pođete sa mnom, duga je to priča, objasniću vam u kasarni – reče pomirljivim tonom.
  Malčelati se oprezno skrivao iza karabinjera iz straha da je ludak naoružan. Proviri kako bi upitao poručnika da li mu je još uvek potreban.
  – Ne – odvrati karabinjer.
  Ali ga je upozorio da se od tog trenutka, do novih naređenja, Ðeminacijeva kancelarija ima smatrati zaplenjenom.
  Omaklo mu se, majku mu, to nije trebalo da kaže! Tim rečima je uzbunio Ðeminacija.
  Kojem, zaista, sinu da je u nevolji. U kakvoj, pojma nije imao.
  Ali toliko se stisnuo od straha da je, oslabivši time svoju poslovičnu izdržljivost i usredsređenost, ispustio nekoliko kapi.

61.


  Pošto je dugo posmatrala donji deo muževljeve pidžame, koji je još ležao na krevetu, onako kako ga je ona ostavila i kako je podne prošlo pre desetak minuta, Estenuata odluči da pošalje najstarijeg iz male vojske, Federika, da vidi zašto Onorato još nije došao na ručak.
  To s pidžamom bila je ružna navika knjigovođe Ðeminacija koji je imao samo dva dobra odela i pokušao je da ih sačuva od svih skrivenih opasnosti; čim bi se vratio kući skinuo bi pantalone i obukao pidžamu, kako ne bi umrljao uljem, sosom ili nečim drugim odela za posao.
  Momčić otrča, podstaknut željom da sazna šta se krije iza očevog zakašnjenja i nimalo ne sumnjajući da će se uskoro na njihovu kuću navući tragedija.
  U belanskoj bolnici, vest o hapšenju glavnog knjigovođe proširila se po svim odeljenjima, uključujući i kuhinju i skladište.
  Ali, kad je Federiko ušao u prijemnu ambulantu i upitao čuvara za svog roditelja, ovaj nije imao srca da mu tresne istinu u lice. Poslao je nekoga po igumaniju, koja je odbila da obavi neprijatan zadatak i zadužila je sestru Čelestinu, svoju zamenicu, da obavesti direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor o tužnoj situaciji.
  Malčelati je shvatio da se ne može oglušiti o obaveze koje mu nameće njegov položaj; drugim rečima, njegova je dužnost bila da obavesti dečaka.
  Međutim, kako nije mogao da nađe reči, a još manje hrabrosti, izvestio ga je samo o onome što je video, prećutavši ono što je znao: to jest, rekao je da je knjigovođa, njegov otac, pre nekoliko sati izašao iz bolnice u pratnji gospodina poručnika i da su njih dvojica verovatno još u kasarni, budući da nije primetio da se knjigovođa vratio.
  Tamo treba, posavetovao je dečaka, da ga potraži.
  Kad je momčić otišao, direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor odmeri u sebi težinu svog sramnog postupka i zaključi da se nije previše nisko spustio: zapravo, razmišljao je, rekao je istinu, jer on nije čuo da je poručnik izgovorio bilo kakvu frazu u vezi s hapšenjem u ime zakona niti je video lisice, okove i lance ili druge stvari koje se obično koriste kako bi se uhapšenici sputali.
  U međuvremenu, poručnik Ðunti, koji je bio diskretan čovek i nije voleo da diže prašinu, odveo je knjigovođu u svoju kasarnu i tek kad su ušli obavestio je Ðeminacija da je uhapšen zbog saučestvovanja u prevari u vezi s bankrotom Varekini distilatija.
  Na tu vest, Ðeminaci je reagovao izvesnim obamrlim čuđenjem, na veliko zadovoljstvo gospodina poručnika koji je strepeo od urlanja i otimanja. Ðunti je odmah iskoristio priliku da objasni knjigovođi kako ništa više ne može da mu kaže, jer ništa više i ne zna.
  Neophodno saslušanje koje ga je očekivalo kao osumnjičenog, obaviće se u vreme i na mestu koje tek treba utvrditi, budući da nije sasvim jasno da li će se za to pobrinuti istražni sudija Opštinskog suda u Menađu ili državni tužilac iz Koma. Naime, izgledalo je da između njih dvojice postoji neki sukob u vezi s nadležnostima, borba koja se vodi propisima, zakonima i zakonskim presedanima. Nije bilo jasno ni da li će se saslušanje obaviti u zatvoru u Peskareniku, u onom u San Doninu ili čak tu, u Belanu.
  Ukratko, sve je to tek trebalo utvrditi, a njemu je ostalo da čeka naređenja iz komande u Leku, koja je posredovala između njega i komande u Komu.
  Posle tih objašnjenja, poručnik Ðunti poverio je knjigovođu karabinjeru Mandruci, koji ga je zatvorio u ćeliju.
  Kad se obreo u ćeliji, Ðeminaci se, malo-pomalo, pribrao i u potpunosti shvatio u kakvom se besmislenom položaju našao.
  Onda je počeo koncert urlanja, udaranja i psovki koji je još trajao u trenutku kad je njegov sin Federiko, poslušavši savet Prota Malčelatija, pozvonio na kapiju kasarne kako bi se raspitao za roditelja.
  Za Ðuntija je to bio grom iz vedra neba. I on je zaboravio! Niko se nije postarao za to!
  Niko se nije pobrinuo da obavesti Ðeminacijeve o onome što je zadesilo oca porodice. Poručnik je lično rekao dečaku da se vrati kući. Međutim, s njim je poslao i vodnika kojem je poverio nezgodnu dužnost da obavesti gospođu o jutrošnjim događajima.
  Poručnik je zamolio vodnika i da se izvini gospođi u njegovo ime što je propustio da je ranije obavesti i da je zamoli da uvaži činjenicu da komandant kasarne ima previše obaveza i da, ukratko, ne može na sve da misli.
 
 
 62.


  Estenuati Ðeminaci pozlilo je kad je čula vest. Sručila se na pod, a ogroman jajoliki stomak štrčao joj je uvis.
  Iako nije znao šta ga je snašlo, vodnik Skola ispravno je postupio: otrčao je da zamoli komšinicu za pomoć.
  Međutim, odmah zatim napravio je jednu grešku: u žaru ubeđivanja komšinice da mu pomogne, otkrio joj je da se Ðeminacijeva žena onesvestila pošto je saznala da joj je muž uhapšen.
  Komšinica se zvala Armelina Bankijeri. Nije odbila da pomogne, štaviše. Bocom vinskog sirćeta kao jedinim sredstvom protiv nesvestice koje joj se zateklo u kući, uspela je da povrati Ðeminacijevu. Onda je, posle obavljenog zadatka, preuzela na sebe obavezu da ponosno proširi po celoj zgradi ne samo neverovatnu novost već i prodoran miris sirćeta koji ju je pratio kao da je upravo izašla iz salamure. Stanari se nađoše u čudu. Međutim, Armelina je pokazala koliko je mudra: otkako su se Ðeminacijevi doselili, njoj su bili pomalo sumnjivi, nanjušila je nevolju. Drugim rečima, sve vreme je znala da će se dogoditi nešto krupno, iako to nikad nikome nije rekla.
  U međuvremenu, vodniku Skoli dovoljno je bilo što žena nije na mestu umrla.
  Upitao ju je: – Jeste li dobro?
  Ðeminacijeva je odgovorila klimanjem glave.
  A on je, onda, zaždio na vrata!
  On je svoj zadatak obavio, izvršio je naređenje. Plašio se bolesti, a od trudnica se ježio.
  Kad je ostala sama, Estenuata je polako hvatala konce događaja.
  Njen muž je u zatvoru.
  Ali zašto, šta je uradio?
  Trebalo bi da sazna kako bi znala šta joj valja činiti, šta treba preduzeti. Jedina osoba koja to može da joj kaže bio je poručnik.
  Isprva pomisli da odmah otrči u kasarnu.
  Međutim, ništa od toga.
  Kolena su joj klecala, kao da je bila pijana od sirćetnih isparenja iz boce koju joj je Armelina poturila pod nos. Osim toga, i ono što je nosila u stomaku počelo je da se rita, kao da se i samo napilo.
  Morala je da sačeka do pet.
  Tačno u pet Estenuata Ðeminaci izađe iz kuće s kolonom od petoro dece. Crne senke koje su ličile na rupe preplavile su pločnik Trga Santa Marta. Procesija Ðeminacijevih zaputi se prema istoimenoj crkvi. Izašli su desetak minuta kasnije. Trg se u međuvremenu pretvorio u crnu provaliju. Onima koji su špijunirali skriveni iza zavesa i kapaka učini se da se Ðeminacijevi vraćaju kući. Njih šestoro, međutim, skrenuše levo ispred kapije svoje zgrade i uđoše u Ulicu Manconi. Potom prođoše ispod slavoluka, skrenuše desno i izbiše u Ulicu Kavur. Hodali su u savršenoj koloni, ujednačenim ritmom, tihi i oprezni. Pod okriljem mraka i igre senki ličili su na neobičnu životinju, na nekog praistorijskog dinosaurusa. Na kraju Ulice Kavur skrenuše levo i tada je bilo jasno da su se zaputili u kasarnu karabinjera.
  Estenuata Ðeminaci pozvoni, pred njom se otvori špijunka, pojaviše se dva oka, tamna, smrknuta pod gustim veđama, pogled vodnika Skole koji je tog popodneva ali i cele noći trebalo da dežura na kapiji.
  Estenuata ga ne prepozna.
  – Šta hoćete? – upita karabinjer.
  – Gospodina poručnika – odvrati Estenuata.
  Ali poručnik nije bio tu.