Gradski orkestar - Andrea Vitali

125.


  – Ma, daj! – reče opštinski sekretar Faineti.
  Ali u svojstvu sekretara Gradskog orkestra.
  Pružio je Parpajoli pismenu odluku kojom Ðeminaci obaveštava predsednika i članove saveta da će sa sedmoricom ili osmoricom starijih članova učestvovati u proslavi u parohijskoj sali; reč je o nezvaničnom nastupu, na zahtev gospodina paroha, kojem je drage volje pristao da udovolji.
  – O čemu je reč? – upita gradonačelnik.
  Kao predsednik orkestra, nije video ništa neobično u tome što će Ðeminaci i ostali svirati u parohijskoj sali.
  Dakle, upita Fainetija zašto je tako smrknut kao da misli da se iza toga krije neka smicalica ili kao da mu je neko stao na žulj.
  Reč je o tome, odvrati Faineti, što Ðeminaci još nije shvatio.
  – Operativne odluke ne donosi on!
  To je zadatak saveta.
  Ne može on da odlučuje. Ne može da se ponaša kao da je gradski orkestar njegovo vlasništvo.
  – Ali to je takva sitnica... – primeti gradonačelnik.
  Sitnica ili ne, reč je o sistemu. O hijerarhiji. O principu!
  – Dakle? – upita Parpajola.
  – Ja bih dao nepovoljno mišljenje o tome – odvrati Faineti. – Da se nauči pameti!
  – Ali umešana je parohija...
  – To nije naša stvar.
  – Dobro – odluči gradonačelnik. – Ali ko će to saopštiti gospodinu parohu?
  – Ðeminaci. On je zabrljao, on neka i popravi!
  – A ko će reći Ðeminaciju?
  – Ja – izlete Bonđoaniju istog popodneva kad je, pozvan da dođe u Parpajolin kabinet, obavešten o problemu.
  – Vi? – upita gradonačelnik.
  Partijski sekretar potvrdi.
  I to tako žustro da gradonačelnik pomisli da je partijski sekretar budala, jer samo budala može da uživa što navlači nevolju na sebe.
  Dakle, budala.
  Ali korisna, zaključi Parpajola, kad ga je video kako je otrčao da obavi neprijatnu misiju.
 
 
 126.


  Lukavo nego šta!
  Zgrabiti priliku u letu, preduhitriti suparnike!
  Postoji li bolja prilika da uđe u Ðeminacijevu kuću u vreme kad se tamo nalazi i Armelina?
  Bonđoani stade da stražari na Trgu Santa Marta, uvukavši se u mračan kutak između Barbijerijeve pekare i ulaza u okružni zatvor, pogleda prikovanog za devojčine prozore. Kad je, tačno u sedam, iza kuhinjskog prozora zavladao mrak, Bonđoani potrča.
  Tri minuta kasnije bio je u Ðeminacijevoj kući, spreman da se prikaže kao čovek koji misli da je jak, samouveren, odlučan. Čovek koji ne pita već naređuje. Koja bi žena mogla da odoli takvoj demonstraciji moći?
  Ðeminaci je sedeo u čelu stola, već u pidžami. Estenuata je sipala supu maloj vojsci, koja je disciplinovano sedela za trpezom.
  Dok je Armelina...
  Bonđoani zinu.
  Armelina je sedela na staroj fotelji, a njena dva slavna dragulja koja je on svuda video, gledala su ga bez nagoveštaja stida. Ogromne, nabubrele, bele, s izuzetkom kruga bradavica, koji je ličio na medaljon.
  Eto kakvu pomoć im je pružala.
  Blizanci su se već uhvatili za sise.
  Bog te mazô, usisavali su kao pumpe!
  Bonđoani je, zureći u Armelinino vime, ostao bez reči.
  U prvom trenutku, svi su zanemeli. Dolazak partijskog sekretara, koji je uleteo kao da ga đavoli gone, paralisao ih je.
  Bonđoani pomisli da bi on trebalo da razbije čaroliju, da preuzme kontrolu nad situacijom i da nađe izlaz.
  – Dragi maestro – reče. Ali odmah zastade. Ostatak brigade ćutke ga je gledao.
  Vrlo loš početak, zaključi Bonđoani. Ali nije mogao da odvoji pogled od sporih pokreta lepe Armeline koja je, pošto je podojila blizance, sakrila svoje dragulje ispod odeće.
  – Kažite – podstaknu ga Ðeminaci.
  Sekretar se pribra.
  Došao je, reče, zbog hitnog obaveštenja u vezi s nastupom limenog orkestra u parohijskoj sali povodom oproštajne zabave sestre Ðenezije.
  Iz Armelininog grla ote se jedan zvuk.
  Nagoveštaj jecaja ili banalno štucanje?
  Bonđoani je pogleda.
  Učini mu se da se devojka osmehnula. Znao je da je odrasla u domu za siročad San Roko, da joj je sestra Ðenezija bila kao majka koju je zaboravila, da su ti zidovi predstavljali njenu kuću...
  I šta on sad treba da učini, sveca mu?
  Mogao bi da navuče na sebe gnev saveta Gradskog orkestra. Jedan Armelinin osmejak bio je vredniji od polovine njegovih razloga.
  – I... – reče.
  – I? – priskoči mu Ðeminaci u pomoć.
  – I sve je u redu – dovrši Bonđoani.
  – Nisam ni sumnjao – primeti maestro i zaroni kašiku u već mlaku supu.
  Umesto odgovora, sekretar lupnu potpeticama i pođe. Privlačnosti koju je osećao prema toj devojci dodao je još jedan detalj: osmeh koji joj je video na licu.
  U mračnom hodniku, kad su se vrata zatvorila za njim, ukočio se, obuzet sumnjom.
  Koliko on zna...
  Protrlja čelo. Bože moj, naravno da on nije stručnjak za to, ipak...
  Možda... ko zna...
  Pitanje, pomisli on, treba produbiti. Razmisliće o tome.
  Ali ne sad. Sad ga je mučilo nešto drugo.
  I ukipi se pored Ðeminacijevih vrata čekajući da Armelina izađe.

127.


  Izašla je posle nekoliko minuta.
  On onda iskoči iz mraka, stade ispred nje.
  Taj pokret u mraku natera devojku da preplašeno vrisne, pri čemu joj se grudi preliše kao plima.
  Bonđoaniju nije promakla ta plima. Osetio ju je kao da ga je, kako se to kaže, prodrmala struja.
  Zahvaljujući mraku, sekretaru se razveza jezik.
  Da li bi volela da izađe s njim, da prošetaju, popiju kafu, odu u biokop...?
  Ukratko, šta god ona poželi.
  Armelina odahnu, grudi joj splasnuše.
  Sad se pitala ona, a ne njene grudi.
  Bonđoani oseti povlačenje. Povlačenje grudi, ali ne i svoje želje da ih uhvati.
  – Kad? – upita ga ona.
  – Može i odmah – odvrati sekretar.
  Tu priliku nije smeo da propusti.
  Ipak, pomisli Armelina, treba ići polako.
  Polako, ali bez odugovlačenja.
  – Sutra – reče.
  Sutradan mu je dozvolila da je odvede u šetnju duž obale jezera. On je koračao s rukama na leđima, ona pored njega, metar dalje, oboje uzdrmani svojim snovima i pasjom hladnoćom.
 
 
 128.


  Bilo je hladno, i to ne samo na jezeru.
  Od pre nekoliko dana, Italija je bila okovana ledom. Po se zaledio u visini Okjobela, ljudi su se klizali i na Trasimenu.
  Na jezeru Komo nije bilo leda. No ipak je bilo vrlo hladno.
  Po mišljenju sestre Eleuterije, polarna temperatura koja je vladala tih dana zaustavila je širenje difterije. Rekla je to jednog jutra Ðeminaciju, tonom iz kojeg je, kako se knjigovođi učinilo, provejavalo žaljenje; kao da bi više volela da se njena zlokobna proročanstva obistine.
  Dečak iz Varene je ozdravio. Lekari su isključili mogućnost da je reč o blagom slučaju te jezive bolesti.
  Njihova dijagnoza glasila je: upala krajnika.
  – Ma! – uzviknu sestra Eleuterija.
  Možda lekari bolje znaju.
  Međutim, što se nje tiče...
  Nikad ne reci nikad!
  Ðeminaci se zamislio nad tom vešću. Na kraju se ispostavilo da je bezrazložno namučio gospodina paroha, zbog obične nepotvrđene sumnje. Valjalo je odužiti mu se za njegovu predusretljivost: najbolji odgovor bio bi jedan lep mali koncert.
  Tri večeri je cedio stare članove limenog orkestra kako bi izvukao ono najbolje iz njih. Zamolio ih je, a oni su mu izašli u susret, da održe generalnu probu u subotu uveče.
  Na kraju, u nedelju, iako je strogo procenio nastup, morao je priznati da je bio uspešan.
  Štaviše, kako bi rekao njegov nekadašnji poslodavac, „bogovski uspesan“;.
  Što je ulivalo nadu u pogledu bliske budućnosti Gradskog orkestra Belana.

129.


  Bio je ponedeljak, jedanaesti februar, dan posle malog koncerta u parohijskoj sali.
  Četvrt sata posle podneva, Estenuata Ðeminaci je sa širokim osmehom dočekala Pijanina, koji je pokucao na njihova vrata.
  – Izvinjavam se, gospođo – reče.
  I naglasi da nije došao u svojstvu tromboniste, već kao komunalni policajac.
  Osmeh zamre na Estenuatinom licu.
  – Šta je sad opet? – upita.
  – Ne znam – brzo joj odvrati Pijanin.
  Ali gospodin gradonačelnik želi odmah da razgovara s maestrom Ðeminacijem.
 
 
 130.


  – Trebalo je videti.
  Tim rečima je činovnica Aloe Segrenjola svakog ponedeljka ujutru započinjala svoj izveštaj o proteklom danu.
  Brkata, s neprijatnim zadahom koji joj se širio iz usta, nedelje je provodila na misama, službama i hodočašćima, kad bi joj se i za to pružila prilika. Nedeljom je uvek prisustvovala nečem izuzetnom: nečem što je sutradan morala u poverenju da saopšti kolegama koje je nisu slušale, uključujući i sekretara.
  Dakle, trebalo je videti. I tog ponedeljka, kao i svih ostalih.
  Trebalo je videti kako je lepa bila jučerašnja oproštajna zabava u čast sestre Ðenezije.
  Kako su lepo recitovale štićenice doma San Roko.
  Kako su lepo pevala deca iz obdaništa.
  Kako je lepo svirao limeni orkestar.
  – Limeni orkestar? – upita Faineti.
  Retko kad se dešavalo da Aloe neko upita za detalje, jer bi u tom slučaju postala preopširna i, što je još gore, prišla bi neopreznom znatiželjniku i govorila mu na uvo, pljuckajući i šireći zadah iz usta pri svakoj izgovorenoj reči. Činovnica nije propustila priliku. Ali pošto je reč o sekretaru, zadržala se na pristojnom rastojanju.
  – Da, limeni orkestar – potvrdila je.
  Ali ne samo to. Zato što to nije bio jednostavan muzički nastup. Bio je to pravi spektakl, blistav završetak proslave.
  Niko to nije očekivao.
  Jasno je, objasnila je činovnica, da su muzičari stigli u parohijsku salu pre početka proslave. Pritom ih verovatno niko nije video. Kad se nakon poslednje tačke hora štićenica doma spustila zavesa, svi su pomislili da je priredba završena.
  Međutim, prevarili su se.
  Iznad žamora ljudi koji su se u mraku sale spremali da izađu, razlegao se pisak horne koja ih je sve ućutkala.
  Taa-tarataaaa!
  Da se čovek naježi!
  Ljudi su se zaustavili, ko na nogama, ko i dalje u sedištu, i pogledali su prema pozornici odakle je dopro zvuk. Odmah zatim, razleglo se ćarlijanje klarineta.
  Ali s druge strane, u dnu sale!
  Ljudi su se okrenuli.
  Nisu ni stigli da otkriju gde se sakrio muzičar, kad je zvuk bas-trombona zaparao tišinu koja je zavladala posle klarineta, zbunivši publiku.
  Glave su se okretale na sve strane, ponovo zavlada žamor, začu se smeh...
  Gde su, dođavola, muzičari?
  Horna je ponovo usmerila njihovu pažnju ka pozornici. Zavesa se podigla, a iza nje se ukazao maestro Ðeminaci koji se, držeću hornu kao pušku, naklonio, a onda dao znak.
  Onda se svetla u sali upališe i u četiri ugla pojaviše se muzičari, koji su do tog trenutka bili skriveni u mraku.
  Tarata, tiriti, toroto!
  Svirali su marširajući i pridružili su se maestru, poklonivši publici pola sata veselih marševa, a onda se razlegao tako silovit aplauz da se činilo da će se tavanica obrušiti.

131.


  Ðeminaci je stajao kao kip. Gradonačelnik mu nije ni ponudio da sedne.
  Gledao ga je, ali ne u oči, već negde malo niže.
  U visini grudi, na reveru sakoa, knjigovođa je imao mrlju od sosa: kad je Pijanin došao da mu prenese gradonačelnikov poziv, knjigovođa je upravo bio stigao kući i još nije stigao da se presvuče u pidžamu. Pre nego što je pošao s policajcem, na brzinu je ubacio u usta dva zalogaja testenine koja ne samo da su mu teško pala na stomak već su mu ostavila trag na reveru sakoa.
  Bilo je petnaest do jedan. Parpajola načini strog izraz lica.
  Onda protegnu vrat, protrlja čelo, natušti veđe i isturi vilicu.
  Nedvosmislen slučaj neposlušnosti. Tako je Faineti, uz uobičajeno preterivanje, definisao knjigovođino ponašanje.
  Gradonačelnika nije zanimalo kako se može nazvati Ðeminacijev postupak. Sad je najvažnije strogo ga kazniti. U suštini, skinuti ga s grbače.
  Maestro je, i ne pretpostavljajući da je već bivši, bio ravnodušan.
  – Imate mrlju od sosa na reveru – reče Parpajola, tek toliko da podmaže glas.
  Ðeminaci pocrvene. Zausti da kaže nešto. Gradonačelnik ga zaustavi pokretom ruke. Prvo će on govoriti.
  Onda zinu kako bi saopštio presudu.
  Upravo u tom trenutku oglasiše se zvona.
 
 
 132.


  Mora da je paroh pomahnitao.
  Ili je izbio požar u parohijskom domu.
  Parpajola je morao da se dere kao jarac kako bi objasnio Ðeminaciju da, s obzirom na to da nije poštovao statut Gradskog orkestra Belana, više nije njegov dirigent i da se, do odluke saveta, osnivanje orkestra obustavlja.
  S rukom na srcu kako bi pokrio mrlju od sosa, Ðeminaci je odgovorio – koristeći uglavnom niže tonove kako bi nadjačao zvonjavu – da ni na koji način nije prekršio statut, budući da je taj nastup prethodnog dana odobrio jedan član saveta koji je svoje mišljenje izrazio u ime svih ostalih.
  U tom trenutku pokucao je sekretar Faineti i pitao da li može da uđe.
  – Upravo mi vi trebate! – reče Parpajola.
  Sekretar je poslao komunalnog policajca da vidi šta se događa, zašto zvona odjekuju kao da je Uskrs i sad je hteo da obavesti gradonačelnika o tome.
  – Slušajte ovo – reče mu Parpajola i zamoli Ðeminacija da ponovi ono što mu je upravo bio rekao.
  I Faineti se ukipi i sasluša.
  – Dobro – reče kad je knjigovođa završio.
  I zvonjava je jenjavala, ostao je još samo poneki daleki odjek.
  – Šta sad imate da mi kažete? – upita Parpajola.
  – Rekao bih da je Bonđoani kriv po dva osnova – presudi Faineti.
  Jenjavala ali se nije i okončala, to je bila samo pauza.
  Zvonjava se nastavi.
  Ding, dong, dang!
  Prozorska okna su podrhtavala.
  – Kako to? – upita gradonačelnik vičući.
  I sam vičući, Faineti objasni da je, kao prvo, Bonđoani samoinicijativno preinačio odluku saveta, što predstavlja prvu izdaju.
  – Ali, pre svega... – reče i zastade.
  Zvonjava je bila toliko glasna da mu je zbrkala misli.
  – Nastavite – ljutito ga podstaknu gradonačelnik.
  Ali, pre svega, takvo ponašanje u otvorenoj je suprotnosti s direktivama partije koja nastoji da preuzme od parohija akcije i mlade ljude, kako bi ih uključila u svoju organizaciju.
  – A Bonđoani je, umesto toga...
  Neko pokuca na vrata.
  – Pogledajte ko je – naredi gradonačelnik Ðeminaciju.
  – Ja? – upita knjigovođa.
  – Da, vi! – potvrdi Parpajola, vrlo nervozan.
  – A vi u međuvremenu – nastavi, obraćajući se Fainetiju – nastavite s tim Bonđoanijem!
  – A Bonđoani je, umesto toga... – nastavi sekretar.
  – Policajac Pijanin – objavi Ðeminaci.
  – Šta hoće? – upita ga gradonačelnik.
  – Hitno saopštenje – objasni Ðeminaci pošto je završio razgovor s trombonistom.
  – Uvedite ga – reče gradonačelnik.
  Onda, zajapuren od besa, srdito reče: – Dakle, taj Bonđoani?
  Bonđoani je, međutim, postupio upravo suprotno, protivno svim direktivama, što predstavlja drugu izdaju! Još težu od prve, vrlo ozbiljnu, ako se uzme u obzir činjenica da je on sekretar lokalne organizacije.
  To treba predočiti, zaključi Faineti, regionalnom sekretarijatu.
  U međuvremenu se i Pijanin ukipio ispred gradonačelnika.
  – Pijanin, šta se događa? – upita ga ovaj. – Šta je to spopalo gospodina paroha?
  Policajac se nakašlja i dubokim glasom, koji je nadjačao zvonjavu, otkri misteriju.
  Maločas je, reče on, objavljena vest na radiju. Njegova ekselencija šef vlade i kardinal Gaspari potpisali su, upravo tog jutra, u Luteranskoj palati, dogovor između države i Crkve, Državni sporazum. Drugim rečima, kako je objasnio gospodin paroh, Vatikan će od tog dana biti prava država.
  Po sveštenikovom mišljenju, to predstavlja početak novog razdoblja. Neće više biti svađa, nesuglasica, razmirica. Od sada pa nadalje, laička država i Katolička crkva koračaće zajedno, kao dobri prijatelji.
  Gradonačelnik se osmehnu.
  – Dalekovid je naš partijski sekretar, zar ne? – reče, obraćajući se Fainetiju.
  Jedno prodorno „dong“; najavi kraj zvonjave.
  U gradonačelnikovom kabinetu zavlada grobna tišina. prekinu je Ðeminaci, na koga su svi bili zaboravili.
  – Kad je već tako – reče – i kad se sve završilo na najbolji način...
  Gradonačelnik ga ispitivački pogleda.
  – Da, hoću da kažem... nema bolje prilike da... Ukratko, zašto ne bismo na brzinu porazgovarali o uniformama?

133.


  Bela riba koju je nešto kasnije domaćica Skudiša stavila u tanjir parohu za večeru bila je izuzetno dobra iz tri razloga.
  Pre svega, bila je vrlo sveža.
  Zatim, dobila ju je ispod tezge, u čemu je domaćica bila izuzetno vešta. Naime, Skudiša je bila rodom iz Gravedone, varoši čuvenih krivolovaca. Smatrala je da krivolov nije nimalo nezakonit. Štaviše, oči bi joj zasijale kad bi čula kako je ovaj ili onaj uspeo da nasamari nekog čuvara na jezeru. Paroh se krišom smeškao tom poroku, uživajući u činjenici da u duši stare domaćice još može da zaiskri osećaj koji je vraća u doba detinjstva.
  Treći razlog ležao je u činjenici da je ribu u parohijski dom doneo Augusto, Gucin.
  Ma nije moguće, reče paroh.
  Gucin?
  Sin socijaliste, koji nikad nije kročio u parohijsku salu ili u crkvu, nikad se nije ispovedio ni pričestio.
  – Jeste li sigurni? – upita.
  Domaćica se ljutnu. Bila je malo preosetljiva i razbesnela bi se kad bi neko posumnjao u njene tvrdnje, kao što to sad radi gospodin paroh.
  – Onda... – reče i stade da mudruje.
  Ili je taj koji joj je doneo belu ribu bio Gucin...
  – Ili?
  Ili nije bio Gucin.
  U drugom slučaju, biće da se njoj priviđa, da nije dobro videla. Možda je zaposednuta. Ako je tako, gospodin paroh mora odmah da je blagoslovi kako bi oterao Lucifera u pakao.
  – Nemojte se šaliti s tim – upozori je sveštenik.
  – Nemojte se ni vi šaliti u vezi s onim što ja kažem – uzvrati domaćica.
  – Ja se nisam šalio.
  – Niste?
  – Nisam – potvrdi sveštenik.
  – Čudi me da se najneposlušnija ovčica iz mog stada iznenada setila svog pastira.
  – Kad čoveku ne preostaje više ništa, na kraju se uvek obrati dobrom Isusu – izdeklamova žena.
  – Što znači? – upita paroh.
  Što znači da je Gucinu potreban gospodin paroh, da želi da razgovara s njim.
  – O čemu?
  Skudišino lice nabora se kao suva šljiva. Smejala se.
  – Ma! – reče.
  – Vi – uporan je bio paroh – znate nešto o tome?
  Nešto malo...
 
 
 134.


  Nešto malo...
  Praktično sve.
  Skudiša je bila filter i to kakav filter!
  Molioci su prvo morali da se obrate njoj, da joj sve istresu. Paroh je bio prezauzet i nije mogla da ga uznemirava čim nekog zaboli stomak.
  – Ajde, pričaj – naredila bi domaćica.
  A od njene neosporne procene zavisilo je da li će problem preći u parohovu nadležnost.
  Tako je postupio i Gucin, njen zakon bio je jednak za sve. Ali kad joj je momak otkrio zašto želi da se posavetuje s parohom, nije imala šta da prigovori.
  Dovoljno je bilo da čuje ime Armeline Bankijeri pa da shvati da je pitanje izuzetno važno.

135.


  Kao i uniforme.
  U svakom problemu postoje važnija i manje važna pitanja, razmišljao je Ðeminaci.
  Uniforme spadaju u kategoriju izuzetno važnih pitanja. Reč je o dostojanstvu, o predstavljanju.
  – Orkestar iz Lovena...
  Uh, pomisli Bonđoani, opet taj orkestar iz Lovena!
  Sekretar je u međuvremenu postao lični Ðeminacijev ispovednik. Naletao je na njega svake večeri posle radnog vremena i uzalud je pokušavao da ga izbegne, knjigovođa je imao njuh kao pas i iskopao bi ga taman da se sakrije pod zemljom.
  Od pre tri večeri, nije prestajao da priča o uniformama orkestra iz Lovena.
  Orkestar iz Lovena nikad nije nastupio bez uniforma. Barem on ne pamti takav slučaj.
  Ni bez obeležja Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljni rad, koliko on zna...
  – Da, da, u redu – prekinu ga Bonđoani.
  – Ako smo saglasni – nastavi Ðeminaci – kako to da se savet još nije izjasnio u vezi s pitanjem uniformi.
  – U proceduri je – uveri ga Bonđoani.
  Samo dva dana ranije, upravo je on podsetio gradonačelnika da treba razmotriti to pitanje.
  Procenio je da bi bilo bolje da prećuti Parpajolin odgovor: „Neću ni reč da čujem o tome. Slobodno to prenesite svom Ðeminaciju.“;
  Zato je Bonđoani sad odugovlačio.
  – U proceduri je – ponovio je.
  Ali, maestro mora da shvati da nije lako podneti toliki trošak.
  To jest, on je ubeđen da će Ðeminaci uspeti da napravi gradski orkestar kako bog zapoveda.
  – Ali to je samo moje mišljenje – reče.
  Drugim rečima, ne misle svi tako, sto ljudi, sto ćudi!
  Da li mu je to jasno?
  – Zapravo i nije – priznao je Ðeminaci.
  To znači da on nimalo ne sumnja u to da će projekat biti u potpunosti ostvaren, ali drugi – Neću im pominjati imena! – moraju lično da se uvere, da svugde zabadaju nos, kao Neverni Toma.
  – Pa?
  Bonđoani mu ukratko objasni.
  Ne može se trošiti novac za uniforme sad kad još nema ni nagoveštaja od orkestra, kad im niko ne može jamčiti da će taj projekat doneti rezultate.
  – Ma kakav nagoveštaj, kakvo jemstvo, kakvi rezultati? – uvredi se Ðeminaci.
  Za tri, četiri meseca, ti ulični muzikanti postaće pravi orkestar. Muzičari su prvi shvatili da pod njegovom palicom moraju ozbiljno da rade ili mogu odmah da odu, iš! i da prepuste nekom drugom svoje mesto!
  – I dobro bi bilo – dodade knjigovođa – da ceo savet, bez izuzetka, utuvi to u glavu: Belano će imati gradski orkestar u skladu sa svim propisima!
  Da li želi da se uveri u njegov valjan rad?
  Neka dođe večeras na probe.
  On, sam.
  A posle neka izvesti ostale.
  – U redu – odvrati Bonđoani. Ali pomalo neodređeno, kao da ga more druge misli. Zato ga Ðeminaci upita: – Šta vas muči?
  Pre nego što je odgovorio, sekretar ga pogleda. Pravo u oči. Razmišljao je.
  Možda je Ðeminaci prava osoba kojoj treba da iznese svoje sumnje, da mu postavi neko pitanje?
  Mogao bi da mu bude stric, a svakako je iskusan, budući da ima sedmoro dece.
  – Sumnjate u to? – napade ga maestro.
  Da, odvrati u sebi Bonđoani.
  Ali ne u njegov gradski orkestar.
  – Ne – odgovori, odustavši od zamisli da se poveri Ðeminaciju. – Videćemo se večeras.
 
 
 136.


  Ðovineca.
  Pomalo stoga što je te večeri probi prisustvovao partijski sekretar. A pomalo i stoga što je nezamislivo bilo ne početi koncert i ne okončati ga tim maršom.
  Drugim rečima, kompozicija koja se morala prva naučiti, kao abeceda. Već mesec dana su je svirali tri puta na svakoj probi.
  Ðeminaci podignu palicu.
  Zamoli za tišinu.
  – Molim vas – reče.
  Onda dade znak da počnu.
  Ðo-vi-ne-caaa!
  I zamahnu palicom koja zazvižda kroz vazduh.
  Ðo-vi-ne-caaa!
  I još jednom zamahnu.
  Zatim nabra nos kao miš, stisnu usta kao kokošje dupe i rukom napravi pokret oponašajući talase, ali Bonđoanija taj gest podseti na pokret kojim neko prelazi preko ženskih grudi.
  Pro-le-će le-po-t...
  Lepota još nije do kraja odsvirana kad Ðeminaci stade da udara palicom po stalku.
  – Ne! – uzviknu.
  Tajac.
  – Klarinet – objasni Ðeminaci.
  Klarinetista klimnu glavom pokazujući da je razumeo.
  – Ponovo – naredi maestro.
  Ponoviše.
  Jednom, dvaput, triput.
  Pri četvrtom neuspešnom pokušaju, maestro Ðeminaci obrati se Bonđoaniju. Bio je zajapuren i znojav.
  – To je sve za večeras – reče.
  Bonđoani je shvatio da treba da ode. Pozdravi se i izađe, zbunjen.
  Kad je ostao sam s muzičarima, Ðeminaci uperi palicu prema prvom klarinetu.
  Šta se dogodilo s njegovim prodornim zvukom, s vodopadom tonova kojima je prethodne večeri davao sjaj tom delu himne?
  Šta se dogodilo s prolećnom svežinom koja je oduvek predstavljala simbol mladosti?
  Šta?
  Šta se to događa s prvim klarinetom?
  – A? – prodera se Ðeminaci.
  Šta?

137.


  Prvom klarinetu, Augustu zvanom Gucin, vladala je zbrka u glavi, pao mu je mrak na oči.
  Pre nego što je stigao na probu, išao je u parohijski dom da razgovara s gospodinom parohom, a taj korak ga je mnogo koštao jer je, kao što je često tvrdio, bio alergičan na miris sveća i nije imao ništa zajedničko sa sveštenicima.
  Ali, u pitanju je bila Armelina. I zato je dolazak u parohiju bio vrlo važan, štaviše, obavezan.
  Zato što je devojka bila sama na svetu. U toj varoši nije imala čak ni neku tetku s kojom bi mogla malo da popriča. Družila se samo s monahinjama iz sirotišta San Roko u kojem je odrasla, s komšijama i sa sveštenikom, gospon parohom.
  – Želim da razgovaram s vama, kao muškarac s muškarcem – rekao je Gucin.
  – Ne zaboravi da sam ja sveštenik – upozorio ga je paroh.
  – Pokušaću – osmehnu se momak.
  Onda je objasnio problem. A problem je bio u devojci.
  Već dva, tri meseca se vrzma oko nje.
  – S najboljim namerama – dodao je Gucin.
  U početku se činilo da sve ide kako treba. Istina, nije mnogo uzdrmao devojku, ali izgledalo mu je kao da joj ne smeta njegovo udvaranje.
  Međutim, od pre izvesnog vremena, manje-više, od pre nekoliko nedelja...
  – Kao da mi izmiče – kao da se umešao neko drugi.
  Preksinoć je čak odbila da uzme malo bele ribe koju je otišao da peca baš zbog nje.
  – Ona koju si posle doneo meni? – upitao je sveštenik.
  Gucin nije bio lažov, nije mogao da slaže i malo je pocrveneo.
  – Odlična je – rekao je paroh. – Hvala ti.
  S obzirom na to da devojka jedva sastavlja kraj s krajem, primetio je Gucin, to odbijanje mu je delovalo krajnje neobično, kao neka poruka.
  Nije mogao da izdrži tu neizvesnost.
  – Ili, ili!
  Zato, da skrati, rekao je Gucin, mora da dokuči devojčine namere. Njegove su jasne: on želi porodicu, decu!
  Da, pomisli sveštenik, u tome i jeste problem.
  – Neko mora da razgovara s njom, da joj objasni kako stoje stvari i da joj kaže da ja nisam momak koga treba zamajavati.
  Da li bi gospodin paroh mogao to da obavi?
  Sveštenik je ćutao ceo minut.
  – Smatraj da sam to već obavio – odgovori zatim.
  Gucin nije razumeo značenje tog odgovora.
  – Hoćete da kažete da pristajete? – upitao je.
  Paroh je odmahnuo glavom.
  Ne.
  Ono što Gucina zanima, mogao bi i odmah da mu kaže, kao da je već razgovarao s devojkom.
  – Mogu da ti dam samo jedan, iskren savet.
  – A to je?
  – Odustani – rekao je paroh.
  Gucin se ljutito trgnu, pomisli da bi u tom trenutku mogao da proguta paroha, zajedno s odorom.
  Eto kako mu pomaže, samo zato što on, Gucin, ne dolazi u parohiju, ne meša se s ulizicama i bogomoljcima!
  – Pravi savet jednog sveštenika! – promrmljao je kroz stisnute zube.
  Paroh je očekivao i goru reakciju.
  – Ali i muški – mirno je odgovorio. – Štaviše, pre svega muški. Ne zaboravi to.
  Gucin je otišao bez reči. Prešao je preko crkvenog trga nižući jednu psovku za drugom.
  Kako onda da ima volje da svira.
  I to još Ðovinecu.
  On, socijalista i sin socijaliste, čuvenog i autentičnog.
 
 
 138.


  Armelina, Armelina... gunđao je za sebe gospodin paroh tokom narednih nekoliko dana. Kao lonac u kojem se krčkaju škembići.
  Domaćici Skudiši nije promaklo njegovo raspoloženje i pokušala je da otkrije šta mu je.
  – Ništa – odgovorio je sveštenik.
  – Onda imate pundravce – odvratila je ona.
  – Skudiša, budi pristojna!
  Ali, na kraju je ona pobedila.
  – Budući da se nešto ipak dogodilo? – rekla mu je jednog jutra kad ju je paroh zamolio da ode po Armelinu, jer treba da razgovara s njom.
  – Ćutite i idite! – naredio je paroh.
  – Kako gazda kaže – odvrati Skudiša, samo da bi njena bila poslednja. A onda ode u misiju dok je paroh pokušavao da sredi misli.
  Odavno mu je jasno da je taj trenutak kad-tad morao doći. Armelina je bila lepa, mlada, puna života i nada. Nije mogla da odustane od života koji buja u njoj i oko nje. Nažalost, isprečio se taj detalj. Koji, zapravo, i nije baš detalj.
  Da devojka nije zaboravila na to?
  Da nije, obuzeta ljubavlju, odlučila da odustane od svog nauma?
  Trebalo bi, morao bi, da popriča s njom. I neka mu Gospod vodi misli.
  Kad ju je Skudiša uvela u radnu sobu držeći je podruku, paroh još nije sasvim osmislio izlaganje.
  Rekao je prvo što mu je palo na pamet, tek toliko da započne razgovor.
  – Razgovarao sam s Gucinom – reče.
  – Znam – odgovori Armelina.
  Skudiša, đavolov advokat, jezičara.
  Ko je, ako ne ona, mogao da kaže devojci za taj razgovor?
  – Rekao mi je da... to jest, stavio mi je do znanja...
  – Šta?
  – Armelina...
  – Gospodine! – skoči devojka.
  Neka mu bude jasno da ona nije ni za šta odgovorna, šta god da mu je rekao Gucin.
  Tačno, ponekad je uzimala ribu od njega. I zastajala da popriča s njim. Zar je to razlog da izađe na rđav glas?
  – Ako je nešto umislio, to je njegov problem!
  – Slažem se – reče paroh – ali čini mi se da...
  Činilo mu se da je sada on riba koja se upecala na Armelinin pogled. Ako ovako nastavi, neće završiti ni do večeri.
  – Ukratko – reče paroh s izvesnom nelagodom – imaš li momka?
  – Zašto me to pitate?
  Zato, Armelina, zato što...
  Zar je zaista morao da joj objašnjava?
  Nema ničeg lošeg u tome što ima momka, nekog za koga će se možda udati. Ali, neka mu oprosti što će joj to reći, taj bi morao da bude, kako da kaže, momak na mestu. Neko kao što je Gucin, na primer, nije dobra prilika. Ozbiljan je, pošten, vredan, ali s tim svojim idejama nikada ne bi dobio ničiju podršku, počevši od monahinja iz sirotišta. A ona nikada ne bi mogla da ostvari svoj plan.
  – Niko, Armelina, ne bi preporučio Gucina kao usvojitelja, da li ti je to jasno!
  Osim ako ona nije odustala od plana.
  – Ni slučajno! – prasnu devojka.
  – Drago mi je – primeti sveštenik.
  Onda odluči da ide do kraja: – Onda, imaš li momka? Može li se znati ko je on?
  Armelina isturi grudi duboko uzdahnuvši.
  – Čekam da vidim da li ga zanima još nešto osim mojih sisa! – bubnu.
  Paroh pocrvene.
  – Armelina!
  Grudi joj je podario Gospod, nastavi devojka, nije ih ona tražila.
  Dakle, ako taj bude pokazao da ga zanima i sve ostalo, ono spolja i ono unutra, onda...
  – Onda?
  – Tek onda ću vam reći ko je on – zaključi devojka.
  – Ipak, ne zaboravi da mu ne možeš doveka skrivati situaciju.
  Ne brinite, odvrati Armelina, zna ona kako da se postavi.
  – Imajte poverenja u mene.
  – Nadajmo se – uzdahnu sveštenik.
  – Mi žene imamo šesto čulo koje nas vodi – objasni Bankijerijeva.
  – Bravo! – složila se Skudiša koja se, ko zna kako, obrela u hodniku.
  – Hvala – osmehnu se Armelina.
  I ode, osmehujući se.

139.


  Odveo ga je u stranu. Posle ko zna koje po redu probe.
  – Gucin – reče, nije mogao da ga zove Augusto16 – dođite ovamo.
  Dok su ostali muzičari pakovali svoje instrumente i ćaskali, odveo ga je u jedan ugao i obavestio ga: odlučio je da deonicu prvog klarineta u Ðovineci dodeli nekom drugom.
  – Još bolje – primeti Gucin.
  Ta pesma mu se nikad nije sviđala.
  – Štaviše – dodade – ako hoćete da napustim orkestar...
  – Ne! – zaustavi ga Ðeminaci.
  Trebao mu je tako živahan, veseo prvi klarinet kao što je Gucin, neko ko će dati obeležje rukoveti napolitanskih pesama nazvanoj Al caffè, koja će nakon strogih nota Ðovinece izazvati u slušaocima razdraganost i uliti im životnu radost. Gradski orkestar mora da bude takav, raznovrstan, mora poštovati institucije, ali treba i da načini poneki ustupak lakoći i bezbrižnosti.
  – Ako vi tako kažete... – odvrati Gucin.
 
 
 140.


  Ako se izuzmu šetnje, Armelina do tada nije učinila Bonđoaniju nikakav ustupak.
  Šetnje u suton, ponekad čak i s večeri.
  Duž obale jezera. U vrtovima Puncija. Do Bođina i Tri Madone. Ili, u suprotnom smeru, do Psećeg rta, do Kalkere ili galerije Mok.
  Osetila je da je instinkt nije prevario. Možda su, u početku, momka zanele samo njene grudi, kao i mnoge druge. Ali, malo-pomalo, zahvaljujući pre svega njenoj metodi držanja na odstojanju, stvari su se promenile.
  Dok su šetali i ćaskali, omogućila mu je da je bolje upozna i da shvati da ona nije samo par velikih sisa s još nečim okolo.
  Iako je, u izvesnim prilikama, dolazila u iskušenje da popusti, da mu dopusti još nešto, možda samo jedan poljubac, malo milovanja, ništa više, uvek se na vreme zaustavljala.
  Teško njoj ako nagovesti tu mogućnost, prvi korak morao je da učini on.
  On mora prestati da odugovlači.
  Dovoljna je neka sitnica, mali znak dobre volje...
  Odlazak na kafu?
  – Šta? – upita Armelina.
  Bonđoani ju je upravo pozvao na kafu. Ali ona ga, zadubljena u misli, nije čula.
  Sekretar se osmehnu.
  – Kažem... – objasnio joj je.
  Već mesec dana izgledaju kao da se spremaju za Olimpijadu, neprekidno šetaju, ni na trenutak se ne zaustavljajući. Dobro, do pre nekoliko dana bilo je toliko hladno da svakako nisu mogli da sede na nekoj klupi duž obale ili na nekom niskom zidu.
  Sad se, međutim, temperatura promenila. Prvi dani marta doneli su nešto iskričavo što je teralo ljude da uspore korak, da načas zastanu...
  – Da popiju kafu – završi sekretar.
  Devojka se pobednički osmehnu, zadovoljna sobom: prvi put je neki momak poziva da uđe javno s njim u neki lokal.
  – Dobro – pristade.
  Ušli su u kafe Imbarkadero prožet blagim slatkastim mirisom.
  – Hoćemo li da sednemo? – predloži sekretar.
  Osećao se izmučeno, u stomaku mu se komešalo, užas...
  Da li je došao trenutak da je pita ono što mu već dugo leži na duši?
  Armelina prihvati uz osmeh.
  – I možemo li napokon da prestanemo da persiramo jedno drugom? – predloži.
  – Naravno – proguta Bonđoani.
  Došao je trenutak.

141.


  Kojim rečima se izjasnio Armelini dok je sedeo naspram nje za stolom u kafeu, Bonđoani ne bi umeo da kaže.
  Niti je znao odakle su navrle. Govorio je pogleda prikovanog za šoljicu kafe, mešajući šećer i maštajući o tome da govori bez kraja i konca, kako bi odložio devojčin odgovor.
  Armelina odgovori u istom trenutku kad se začuo neki prasak: vlasnik kafea Imbarkadero upravo je otvorio bocu penušavog vina.
  – Da, ali pod jednim uslovom – odmah zatim dodade Armelina.
  – O, majko božja! – reagovao je Bonđoani.
  – Ali zašto? – upita Bankijerijeva.
  Još nije ni čuo šta ima da mu kaže, a već negoduje.
  To što je upravo rekao nije bilo upućeno njoj.
  Jer, objasnio je, ako je ono što se čulo posle njenog da i čepa penušavog vina bio prvi udar zvona koje označava devet sati, to znači da on kasni dobrih petnaest minuta!
  – Imaš još neki dogovor? – upita devojka.
  Upravo tako.
  Treba da ide na probu orkestra.
  Koja počinje u petnaest do devet.
  Kojoj će prisustvovati i gradonačelnik Parpajola i sekretar Faineti: on ih je ubedio da dođu, nakon zvaničnog zahteva maestra Ðeminacija, koji je želeo da pokaže veštinu svojih muzičara i konačno se izbori za uniforme.
  Ne sme da gubi vreme.
  A što se tiče tog uslova...
  – Ovako ćemo – predloži Bonđoani.
  Armelina bi mogla da pođe s njim.
  – To ionako neće trajati duže od pola sata.
  Kad ispuni obavezu prema Ðeminaciju, gradonačelniku i sekretaru, njih dvoje će imati vremena napretek da razgovaraju.
  Čak i celu noć.
 
 
 142.


  Svi ti muškarci, zbijeni u tako malom prostorom, obeshrabriše Armelinu. Osetila je desetine pogleda uperenih u njene grudi. Teške poglede. Uhvati sekretara za mišicu.
  Ðeminaci je već bio počeo. U vazduhu su odzvanjali tonovi melodije Funiculì, funiculà.
  Gradonačelnik i Faineti okrenuše se prema njima dvoma, sekretar razrogači oči, Parpajola ostade ravnodušan.
  Gucin, međutim, ostade bez daha za sviranje.
  Pogođen njihovim iznenadnim pojavljivanjem, dunu jednu psovku u klarinet.
  Majko božja!
  Iz instrumenta izađe škripanje od kojeg se prisutnima kosa digla na glavi.
  Gradonačelnik uvuče glavu u ramena.
  Faineti se osmehnu.
  Ðeminaci preblede.
  Ostali muzičari se okrenuše da pogledaju Gucina: bio je bled kao krpa i stezao je instrument kao da hoće da ga zdrobi.
  Glasno opsova, ne obazirući se na prisutne.
  Odvrati mu Ðeminaci: – Šta je bilo?
  Piskavim, dečjim glasićem, kao da ga je neki mali duh stisnuo za jaja. Tako je i izgledao, kao da ga muči neki bol, izraz lica kao da ga muče grčevi, kao da će svaki čas otrčati u klozet.
  Onorato Ðeminaci je sa suzama u očima brzo odmeravao težinu te druge sramote kojoj je bio izložen pred gradonačelnikom, sekretarom, Bonđoanijem.
  Kako sad da se bori za uniforme?
  Zašto ga je njegov prvi klarinet i drugi put izneverio?
  Da li to radi namerno?
  Da nije saboter?
  Sekretar Faineti se nagnuo prema gradonačelniku, šaputao mu je nešto na uvo. Gucinu nije palo na pamet da odgovori Ðeminaciju. Ustao je sa svog mesta, popeo se na maestrov podijum, pružio mu klarinet.
  – Svirajte sami ovu sviralu – reče i krenu da izađe, psujući sebi u bradu.
  Pratili su ga podozrivi ili šaljivi pogledi.
  Samo se Armelina nije usudila da ga pogleda.

143.


  – Je l’ to rezultat Državnog ugovora? – upita Gucin.
  Kad je izašao iz muzičke škole zaputio se u parohijski dom, nabrajajući i prozivajuće sve svece za koje je znao. Mada takvih nema mnogo. Ali dovoljno ih je da Gucin zaradi večne muke u paklu.
  Na pragu se pojavi Skudiša koja podviknu nesrećniku iz mraka.
  – Šta je?
  I ona je čula priču o Državnom ugovoru, ali još nije dobro razumela.
  Koliko buke oko toga!
  U svakom slučaju, taj pred kapijom došao je u nevreme, nije mu parohijski dom krčma!
  – Dođi sutra! – uzviknu, odustajući od persiranja kojim se obraćala čak i mačkama, ali u tom mraku nije mogla da vidi lice tog koji je, umesto odgovora, počeo da drmusa kapiju.
  Ludak!
  – Ej!
  – Treba mi paroh! – uzviknu Gucin.
  Glasno, mogao je da probudi ceo trg.
  Ali, gospon paroh u to doba odmara.
  Gucin se nije ni pravio da nije čuo.
  – Izvaliću kapiju! – doviknu.
  – Jes’ ti lud? – upita domaćica.
  – Jesam – potvrdi momak – skroz!
  U tom trenutku paroh se pojavi iza domaćice. Četiri pedlja viši od nje, okruglog lica koje se belasalo u mraku hodnika u kojem je stajao.
  – Otvorite – reče.
 
 
 144.


  Da ide na spavanje?
  Ne pada joj na pamet!
  Momak, taj đavolji Gucin, otišao je još pre pola sata. Ali gospon paroh je i dalje sedeo u svojoj radnoj sobi. Nešto se kuva. Nešto krupno.
  I pre ili kasnije sveštenik će joj to reći. Samo treba biti strpljiv i čekati. Ne predati se snu. Uostalom, kakvo spavanje? Ko bi mogao da zaspi izjedan takvom radoznalošću, neizdržljivom željom da sazna. Ona ne bi mogla.
  Pre će zaspati gospon paroh.
  Zašto još sedi u radnoj sobi?
  Možda je i zaspao.
  Da ode da vidi?
  A šta ako ne spava, mogao bi da se naljuti?
  Sačekaće još malo, reče domaćica sebi, još petnaestak minuta. Onda će otići da vidi i neka joj je bog u pomoći.
  I paroh je to pomislio. Samo je glagolsko vreme bilo drugačije. Naime, on se nadao da mu je bog bio u pomoći, da ga je dobro posavetovao.
  Jer Gucin samo što nije ujedao, ali nije prihvatao kritiku. Zato ga je, pre svega, kad je momak i treći put ponovio primedbu na račun Državnog ugovora, zaustavio odlučnim gestom.
  – Šta to znači? – upitao ga je.
  – To znači da sam video vaše dve grlice – odvratio je Gucin.
  Država i Crkva ruku podruku!
  Armelina ljubaviše s Bonđoanijem, zar ne?
  Sad se gospodin paroh bavi i provodadžisanjem?
  Sveštenik je izvadio ruke iz džepova odore – šake koje nimalo nisu ličile na ruke vezilje, naprotiv, stegao ih je u pesnice.
  – Mladiću – rekao je – ako si došao da se svađaš, pogrešio si vreme.
  Gucin je pokušao da mu odgovori, ali paroh ga je sprečio.
  – Pre svega, ja nemam ništa s tim.
  Istog trenutka je shvatio da je sekretar Armelinin momak.
  – Sama je izabrala i to je nešto na šta niko ne može da utiče. Ni ja ni Državni ugovor. Dakle, dosta s tim budalaštinama!
  Da li je presudan bio parohov izraz lica ili njegov ton, odlučan ali uz prizvuk saosećanja?
  Gucinov bes je splasnuo.
  Mnogo mu se sviđa Armelina.
  Paroh raširi ruke.
  – Ti si Gucin, dobar momak, iako ti smeta dim od sveća. Videćeš da ćeš naići na pravu priliku.
  Momak slegnu ramenima.
  – Možda – odgovorio je – ali meni se činilo da je ovo prava prilika.
  Paroh je odmahnuo glavom.
  – Nije? – upitao je Gucin, agresivnim tonom kao na početku.
  Da li gospodin paroh zna nešto više od njega? Da možda nije sveznajuć?
  – Ne bi vam išlo – rekao je sveštenik. – Veruj mi!
  Da mu veruje?
  Lako je reći!
  Ali zašto...
  – Ja tebi verujem – prekinu ga paroh.
  A pošto mu veruje, hteo je da mu objasni zašto ne bi išlo.
  – Čak te neću ni zamoliti da mi obećaš da ćeš čuvati tajnu.
  Gucin je nabrao čelo.
  – Ipak vam obećavam. Dajem vam svoju reč.
  Sveštenik mu je ispričao.
  Gucin je na kraju rekao da razume.
  – Ukratko, ja sam na pogrešnoj strani – primetio je.
  Ali, dodao je, zadovoljan je time: zato što neko mora da bude i na toj strani. Onda je otišao ne dodavši ništa više, ostavivši paroha u nadi da je ispravno postupio i da čeka neki znak s neba...
  – Je l’ slobodno?
  E pa, prošlo je i petnaest minuta! Ðavo da ga nosi! Ako je gospon paroh zaspao, svakako nije mogla da ga ostavi celu noć u fotelji.
  – Gospodine! – reče domaćica.
  – Šta je?
  – Mislila sam da spavate.
  – Da spavam... – odvrati on.
  Kakvo mu je lice, kao da ga more misli!
  Eh, taj Gucin!
  – Zašto ste ga pustili da uđe?
  Bezbožnik jedan, eto šta je!
  – Mirna! – opomenu je paroh.
  Da li je bezbožnik, promrmlja, to ćemo tek da vidimo.
  – Šta je bilo?
  Svešteniku se omače osmeh.
  – Idemo na spavanje, ajde, odavno je prošlo vreme.
  A da joj ništa nije rekao, pomisli domaćica.
  Nije vredelo.
  Onda, laku noć.

145.


  Laku noć.
  Ali muzičarima.
  Dosta!
  Ostavka!
  Već nekoliko dana Ðeminaci ništa drugo nije govorio. Disao je samo na nos. Usta je otvarao ne da bi jeo ili zevao, već da bi izgovorio tu reč: Ostavka!
  Reč koja je na kraju postala i deo igre bataljona Ðeminacijeve dece koja su je usvojila, slušajući je kako stalno odjekuje u vazduhu, i mada je nisu razumela, uzvikivala su je jedno drugom.
  Smejući se pritom!
  – Ostavka!
  Estenuati Ðeminaci nije bilo toliko zabavno. Dovoljno je bilo što joj se muž popeo na glavu ponavljajući je. Sad još i deca treba da se igraju njenim strpljenjem. A, ne! Zato im je, kad god bi joj bili u domašaju, delila zvučne ćuške kako bi prestali!
  Ćuške su bolele, ali to je bio trenutni bol: čim prođe, zaborave ga, blažena deca.
  A onda ponovo: „Ostavka!“;
  Kad bi barem dao tu ostavku.
  Ali ništa od toga.
  Ðeminaci je ponavljao danju i noću, ali kad je trebalo napisati tu ostavku, ništa od toga!
  Estenuati su od nervoze, od tog neprekidnog dobovanja, požutele beonjače. Žutilo koje je ukazivalo na neko oboljenje. Armelina Bankijeri prva je primetila.
  Na pitanje koje je uputila Ðeminacijevoj: – Je l’ vam dobro? – žena je odgovorila: – Pa i nije.
  Ali objasnila je da je njena slabost prolazna, izazvana nervozom njenog muža, koji ne može da živi bez muzike. Svira od trinaeste godine, za njega orkestarska muzika predstavlja hranu. Pošto se dvaput obrukao pred varoškim vlastima, ponos ga je terao da dâ ostavku. Ali nije imao snage i zato nije prestajao da priča o tome, prestao je da jede i da spava, zanemario je decu, bio je na ivici nervnog sloma, ali nikako da odluči da zaista dâ ostavku...
  Zato, dodade Estenuata, ne može dugo da potraje.
  – Ipak, s obzirom na okolnosti, bojim se da nema izlaza...
  Zatim ućuta. I stade da maše rukama ispred lica kao da se brani od vetra. Armelina shvati da je sad red na nju.
 
 
 146.


  – Zar ne bi moglo da se učini nešto kako bi se pomoglo toj sirotici? – upita ona Bonđoanija iste večeri.
  – Da bi se pomoglo njoj, najpre treba pomoći njemu – odgovori sekretar, koji nije bio tako glup.
  – Upravo to sam htela da kažem – odvrati Armelina, skinuvši ga s udice na koju se upecao.
  Pomilova ga po glavi.
  On je partijski sekretar i član saveta Gradskog orkestra, zar ne bi mogao da kaže neku dobru reč? Da bude i vuk sit i ovce na broju?
  A u ovce, reče Bonđoani smejući se, slučajno spada i gospođa Ðeminaci?
  Tih dana već ga je gonilo dovoljno vukova i na ličnom i na poslovnom planu.
  Pre svega, ona ista sumnja i dalje je igrala žmurke s njim.
  Odbacio je Ðeminacija kao osobu kojoj bi mogao da se poveri, odbacio je i svoju majku – taman posla, da o tome razgovara s njom!, doktora Lestija, zato što nije hteo da ispadne neiskusan, kao i nekoliko starijih drugova, iz istog razloga. Babica Cingonija bila bi savršena osoba za to. Ali to je muški razgovor. I dok je, u potaji, i dalje tražio pravog muškarca, morao je da se bavi i drugim problemima.
  Zna li, na primer, Armelina, da se bliže izbori, zakazani za dvadeset četvrti mart?
  I da regionalna partijska organizacija očekuje od svakog sekretara potpunu posvećenost kako bi se obezbedila pobeda režima?
  – Kakvog režima? – zacvrkuta Armelina ljupko ga gledajući.
  Taj mio pogled...
  Ali i grudi, naravno.
  Da li bi iko normalan mogao da kaže ne jednom ili drugom?
  – Nešto sam smislio – reče Bonđoani.
  I nije slagao.

147.


  Kad ga je ugledala pred vratima ko zna koji put, Estenuata Ðeminaci nije se usudila da ga pita u kom svojstvu je došao. Strahovala je od odgovora.
  Pijanin je imao izraz lica kao Isus na krstu, obraze kao išiban pas, izgledao je kao da treba da je izvesti o nekoj nesreći. I sam se osećao kao nesreća, ali i kao nesrećnik, jer je morao da kaže „da“; gradonačelniku, „da“; partijskom sekretaru, koji je uporno zahtevao od Pijanina da bude izaslanik. I u kući je morao da govori „da“;, svojoj ženi.
  Kad je primetio žutilo u ženinim očima, uplaši se da će se zaraziti i preduhutri njeno pitanje: – Nisam došao ni kao komunalni policajac ni kao trombonista – izjavi.
  Više kao glasnik.
  Ali ne svojom krivicom.
  Nek ona odluči da li će ga saslušati.
  Zato što je došao u ime celog Gradskog orkestra Belana.
  Orkestra u osnivanju, da bude jasno.
  Do kojeg je dopro glas da maestro razmišlja da ga ostavi. I to sad, na samom početku!
  Vođa ih ostavlja već na početku?
 
 
 148.


  Bonđoani mu je rekao vrlo jasno, praktično mu je naredio: Ðeminaci mora da ostane na čelu orkestra u osnivanju. A on mora da ga ubedi u to.
  Lako je reći!, odvratio mu je Pijanin. Ali njemu se činilo da knjigovođa ima glavu tvrđu od kamena.
  Onda mu je Bonđoani dao nekoliko saveta. Čak mu je predložio i koje reči da upotrebi.
  Vođa, svetionik, svetlost!
  Maestro!
  Ali mora da unese žar u glas.
  Maestro, velikim slovima.
  Velikim slovima?, upitao je Pijanin.
  A kako to da izvede.
  – Videću šta mogu da uradim – reče, ali u sebi se kolebao.
  Počeo je da sumnja da Ðeminaciju nisu sve koze na broju.
  – Mogu vam reći, strogo u poverenju, kao da vam se ispovedam...
  – Kažite! – prekinu ga sekretar.
  Čim je čuo reč ispovedanje, sinulo mu je.
  Ispovediti se, sveštenik, gospon paroh!
  Sveštenik, ali ipak muškarac.

149.


  Vođa, svetionik i svetlost, te reči oteše se Pijaninu iz grla pomalo bledunjave.
  Malim slovima, nesumnjivo. S druge strane, očekivao je da će ih izgovoriti pred Ðaminacijem. Umesto toga, pred sobom je video samo Estenuatu, dok je maestro, sakriven u kuhinji, prisluškivao i iščekivao razvoj događaja.
  Ali, kad je Pijanin izgovorio maestro, nešto se pokrenu u njemu.
  – Kako ćemo...
  Da, kako će oni, bez MAESTRA kao što je Ðeminaci?
  – Rim ili smrt!17 – bubnu trombonista.
  – Molim? – reče Estenuata.
  – Ništa – povuče se Pijanin kome je poruka tog slogana, još jedan Bonđoanijev predlog, delovala prilično jasno.
  Kako god bilo, MAESTRO ili ništa!
  Čak je i klarinetista, onaj Gucin, nakon poslednjeg prostačkog ispada, hteo da se izvini i zamoli da ga ponovo prime u družinu. Međutim, samo pod uslovom da ga pozove on, MAESTRO!
  To je bila masna laž. Ali Pijanin je izmisli na licu mesta jer je bio siguran da će moći da izbije Gucinu bubice iz glave. Dovoljno je da ga podseti da ga otac sluša dok svira i sve će biti kako treba.
  Dakle, slagao je.
  Ali ta laž je do kraja podrila Ðeminacijev otpor jer je maestro odmah prepoznao g-mol koji je spontano dopirao iz grla komunalnog policajca. I slušao je iz svog skrovišta, gde su Pijaninove reči dopirale kao odjek: vođa... svetionik... svetlost...
  Kad je Pijanin ko zna koji put izgovorio MAESTRO naglašenim tonom, Ðeminaci je, još u pidžami, gotovo bio spreman da više ne okleva. Čekao je samo zato što je sumnjao da se iza tih reči krije neka nova obmana.
  Međutim, kad je čuo od tromboniste da onaj divljak Gucin hoće da pogne glavu pred njim i da se pospe pepelom, shvatio je da ga muzika zove. Kao neka lepa žena, od onih kakve nikad nije imao.
  Napustio je stražarski položaj.
  Nije imao vremena da se presvuče.
  Stao je između žene i tromboniste.
  – Pod jednim uslovom – reče.
 
 
 150.


  Uslovi su pljuštali po glavi sekretara Bonđoanija.
  Conditio, pre svega i iznad svega, da partija po svaku cenu dobije izbore u svim opštinama, pa i u Belanu. Zato se od svih sekretara zahtevala krajnja posvećenost. Krajnja ali, razume se, dostojanstvena. Nema milosti kad su glasovi u pitanju. Neodlučne je bolje ubediti da ne glasaju.
  Zatim, maestro Ðeminaci je prihvatio da ponovo preuzme upravu nad Gradskim orkestrom Belana u osnivanju, ali pod uslovom da se konačno reši pitanje uniformi.
  Obrušio se i treći uslov, Armelinin. Conditio sine qua non, kao i ostali. Ali taj mu je bio najvažniji.

151.


  Ispovest se spustila na njega blago i nežno.
  Na martovskom vazduhu čak su i ispovesti i svedočenja o žrtvovanju zvučali umilnije. A Armelina je te večeri govorila kao da je sačinjena od rastopljenog putera.
  Jedini uslov koji postavlja pre njihove veridbe bio je da se nakon toga venčaju.
  – Naravno – brzo odgovori Bonđoani.
  Zar sumnja u njega?
  Šta ona misli, ko je on?
  Ali, nastavi Armelina, on prvo mora nešto da sazna, a zatim i da joj obeća.
  – Dobro – reče Bonđoani pomirljivim tonom.
  Teške li su žene!
  – Što se tiče onoga što treba da znaš, mislim da o tome više nema šta da se kaže – reče Armelina.
  Momak nesigurno klimnu glavom, ali ništa mu nije bilo jasno.
  – Ukratko – nastavi Armelina – video si me one večeri kod Ðeminacijevih, s blizancima u naručju...
  – Naravno – odvrati on i oseti kako ga steže u grlu.
  – Dakle, jasno ti je, mogao si da pretpostaviš...
  Bonđoani samouvereno odvrati: – Kako da ne!
  Ali to je bila samo predstava.
  Odluči da ponovo zagrize udicu, da ponovo izigrava soma, da prati konac koji ga izvuče na obalu uz jedan Armelinin uzdah.
  – Da li ti to smeta na bilo koji način?
  Bonđoani proguta: da li mu je jasno o čemu ona priča il’ mu nije jasno? Nije umeo da kaže.
  U svakom slučaju, odgovori: – Ne – i to vrlo odlučno.
  Na Armelininom licu zaigra zavodljiv osmeh.
  – Hvala nebesima – promrmlja. – Znala sam da sam te dobro procenila. Znaš, jedva čekam da ga dovedem kući!
  Bonđoani se ponovo oseti kao som, od onih najglupljih, kao šaran iz mulja, kao klen. Ovako dalje ne može.
  – Ma koga to? – naglo upita.
  Armelina se odjednom uozbiljila.
  Onda prasnu u smeh.
  – Baš sam glupa – reče.
  Toliko je žudela da mu to poveri da je zaboravila da mu kaže da se dečak zove Norbertino i da ima šest godina.
  – Možda bi – reče Armelina – bolje bilo da ti ispričam sve od početka. Sedi, duga je to priča.
  Da, možda je bolje, pomisli Bonđoani, koga obuze vrtoglavica.
  Što se tiče dužine priče, reče, ako bi mogla da je skrati, da mu ispriča samo ono osnovno.
  Vremena ima, za nju će ga uvek imati, ali ne sme da zaboravi da mu u susret marširaju, sve brže, sudbonosni izbori zakazani za dvadeset četvrti mart.
 
 
 152.


  Rodila ga je u Milanu, dok je bila u službi, pošto je iz ljubavi popustila jednom razmetljivcu koji je tamo služio vojsku. A on je, čim je saznao da je trudna, nestao bez traga. Armelina nije mogla da veruje da jedan muškarac može da bude takav bednik. Obuzeta očajanjem, poverila je svoju muku gazdarici i nije mogla da veruje kad joj je ova spustila ruku na glavu i majčinskim glasom joj rekla da joj je Armelina draga kao da joj je ćerka i da može da ostane tu da se porodi.
  Nevolje su počele kasnije, kad je, posle rođenja deteta, gazdarica promenila ponašanje, ton. Armelina je, držeći je za reč, smatrala da joj je, na neki način, podarila unuka, kojem je želela da pokloni svu potrebnu pažnju. Ali gazdarica je počela da negoduje jer je Armelina previše vremena provodila s bebom i zanemarivala svoje obaveze, govorila je da bi možda za oboje bilo bolje da je ostavi pred vratima neke bolnice...
  Stalno je gunđala i prekorevala je za svaku i najmanju sitnicu. Kao da ju je uhodila kako bi je uhvatila na delu.
  Zaboga, Armelina, zaboga...
  Armelina nije bila glupa. Naslutila je da su se u duši njene gazdarice rodile zavist i ljubomora...
  Dala je otkaz. Rizičan potez izazvan očajem ali i nagonom. Kako god bilo, uradila je to.
  Izvesno vreme je ostala u Milanu. Zarađivala je radeći na sat kao sluškinja i sobarica, ali pre svega kao dojilja, čime je nastavila da se bavi i posle povratka u Belano, ali samo u okolnim selima, koristeći nepresušno bogatstvo koje je skrivala ispod odeće.
  Ali težak je to život bio. Nije videla ni sunca ni meseca. I maleni kao da je video da je besmisleno na taj način preživljavati. I tako se rodila zamisao da se vrati u Belano. Najpre je sanjala o tome, sanjala je jezero, brda, crkveni trg. Čula je glasove iz svog detinjstva, osetila miris tamjana. Danju je razmišljala o tim snovima.
  Vratiti se.
  Ali, šta će biti s njenim detetom?
  Nijednom nije ni pomislila da ga napusti. Međutim, ako ga zadrži, do groba će ga pratiti ogovaranja i aluzije.
  Ne, rekla je sebi. Dovoljno je jedno siroče u porodici, ona je već bila oguglala na to. Njen sin će imati oca. Ako ne može tako, onda bolje da se oboje bace u kanal. I dok je razmišljala o tome kako će skončati u kanalu, iako, istini za volju, nije mnogo verovala da će se odlučiti na taj korak, malo-pomalo, smislila je plan.
  Poveriće dečaka monahinjama u sirotištu u Belanu. Ostaviće ga tamo, gde će biti zaštićen od zlih jezika, gde će moći da ga viđa svakog dana. I nadaće se da će je Gospod, koji ju je napravio tako lepom i privlačnom, možda i previše, još jednom pogledati s nebesa, da će joj poslati nekog dobrog čoveka.
  Koji će je saslušati, razumeti koji će je – koji će ih – prihvatiti.
  Da li je on, upita Armelina, čovek koga je godinama čekala?
  Da li je on taj, sad kad je čuo sve, baš sve?
  Bonđoani je nažuljao zadnjicu, klupa nije bila nimalo udobna. Maštao je o tome kako mu ona priča tu priču dok leže u krevetu, držeći se za ruke.
  – Naravno – odgovori.
  Hteo bi samo nešto da doda, reče.
  Bio je to njihov prvi poljubac u usta.
  – A sad idi – reče mu devojka – idi da se pobrineš za svoje izbore!
  A kad prođu izbori, rekao je sutradan ujutru Bonđoani Ðeminaciju, koji ga je svakodnevno opsedao pitanjem o uniformama, dobiće odgovor u vezi s tim.

153.


  Izbori su prošli dobro, odlično. Osam miliona petsto šest hiljada petsto sedamdeset šest DA na celoj teritoriji države, protiv bednih sto trideset šest hiljada sto devedeset osam NE.
  U Belanu nije bilo nijednog sivog listića s obeleženim NE režimu.
  Jedini koji su mogli umrljati taj svojevrsni plebiscit bili su četvorica poznatih socijalista, među kojima i Gucin. Ali oni su shvatili kakav vetar duva i shvatili su da stižu kukavna vremena, i ostali su u kući, uzdržavši se od glasanja. Izašao je samo Gucin. Ali veče uoči glasanja i spontano se prijavio u kasarni karabinjera poručniku Ðuntiju, zamolivši ga da provede noć i sledeći dan u ćeliji.
  Ðunti je poznavao momka, znao je da ima ludu glavu zbog čega je s vremena na vreme morao da popunjava informativne izveštaje o njemu. Pomislivši da ga momak zavitlava, rekao je: – Briši, nismo raspoloženi za šalu.
  – Nisam ni ja – odgovorio je Gucin.
  I objasnio mu da jedini način da ga spreči da glasa NE i da izbegne nevolje, pre svega one koje bi se sručile na njegovu porodicu, jeste da ga drži pod ključem sve dok se glasanje ne završi.
  – Ako me zadržite ovde – rekao je – učinićete mi uslugu.
  I Ðunti mu je udovoljio.
  Dakle, nijedno NE u Belanu. Tako je bilo još samo u Menađu i Černobiju. A sekretarima ta tri lokalna ogranka, Regionalna partijska organizacija poslala je zvaničan dopis kojim uzdiže blistav primer fašističke vere i velikodušne posvećenosti cilju.
  Tvoj ogranak, ponos i dika cele Regionalne organizacije, dragi druže služi kao primer ostalima koje se još bore da osvoje najviši vrh.
  U Bibliji piše: tražite i daće vam se. Znaj da naš blagonaklon pogled bdi nad tobom.
  Pošto je pročitao to pismo koje mu je stiglo nekoliko dana posle dvadeset četvrtog marta, sekretar Bonđoani oseti se snažno i u isto vreme lagano kao da je popio neki napitak za jačanje.
  Sve mu je delovalo moguće, sad kad ga prati blagonaklon pogled. Partija je ojačala, i on je ojačao. Parpajola i ono govno Faineti sad moraju ozbiljno da ga slušaju, a ne samo da se pretvaraju.
  Nekoliko dana kasnije, predveče, maestro Ðeminaci ga je podsetio na obavezu koju je preuzeo prema njemu.
  – Uniforme!
  Eto, došao je i taj trenutak.
  Da nametne svoju volju. Koja je tesno povezana s voljom partije.
 
 
 154.


  Dokle više s tim uniformama!
  Nekada bi ta gradonačelnikova upadica bila dovoljna da ga obeshrabri.
  Upravo tako, nekada.
  Sad svira drugačija muzika. Bonđoani se osmehnu na tu igru reči.
  Drugačija, zato što je nesumnjiv napredak grupe maestra Ðeminacija, ako se izuzme poneki sitan problem, zahtevao neodložno rešavanje problema uniformi.
  – Nezamislivo je – rekao je Bonđoani – da jedan muzički orkestar uključen u Nacionalni sekretarijat za dobrovoljni rad treba da ide unaokolo da svira kao gomila odrpanaca!
  – Taj napredak, zaist... – umeša se Faineti.
  Bonđoani ga prekinu usred reči.
  – O tom napretku mogu ja da vas izvestim – reče.
  Čuo je i video je svojim očima. Gradski orkestar već je savršeno svirao Ðovinecu, Se non ci conoscete, Al caffè – potpuri napolitanskih pesama, A tu per tu, ljubak duet za tenor-tubu i hornu, u kojem se ne zna ko bolje svira, da li vešti izvođač na tubi ili maestro Ðeminaci na svojoj horni. A počinju da vežbaju i potpuri melodija iz opera Gaetana Donicetija: La figlia del reggimento, Passa la corriera, valzer i Delirio finale iz opere Ijon. Ako ni to nije dovoljno, maestro Onorato Ðeminaci prilagođava zahtevima orkestrima i nekoliko arija iz Trubadura Ðuzepea Verdija.
  – Za dva-tri meseca imaćemo zavidan program – izjavi knjigovođa. – Ne kažem da će biti kao program orkestra iz Lovena, ali biće gotovo isti.
  Gradonačelnik pređe preko toga.
  – A zašto vam onda Nacionalni sekretarijat ne da te uniforme?
  – Oni će dati svoj doprinos – nesigurno se osmehnu Bonđoani, budući da je to bilo krajnje neizvesno.
  Svakako će doprineti na neki način.
  – Bolje bi bilo da taj doprinos bude u novcu – umeša se Faineti.
  Zato što u opštinskoj kasi nema novca za bacanje.
  Bonđoani bi rado išamarao to govno!
  – Tačno je da će orkestar biti uključen u rad Nacionalnog sekretarijata – reče – ali nemojmo zaboraviti da je reč o Gradskom orkestru Belana, ponosu i diki opštine!
  – Da li će biti ponos, to ćemo još videti – uzvrati Faineti.
  – Da li vi to sumnjate u moju reč – prasnu Bonđoani.
  Spreman je za napad, Parpajoli je bilo jasno. Boga mu, i njemu dođe da išamara tog crva, svog sekretara.
  – Dosta! – umeša se.
  Onda razmisli.
  – Treba da napravimo kompromis – predloži na kraju.
  I napraviše ga.

155.


  Kao pas lutalica koga stalno muče grčevi od gladi – u njegovom slučaju od žeđi – Evelindo Nazaci proveo je zimu kao zarobljenik, izgnanik u otadžbini, po dekretu svoje žene žedna senka u svetu onih koji slobodno piju.
  Izbačen iz gostionica u Derviju.
  Omražen među kolegama koji su njegovo odbijanje da pije u društvu shvatili kao pokorno povlađivanje Noeminom tvrdičluku.
  Rob u sopstvenom domu.
  U kojem mu ništa nije nedostajalo, ni hrana ni toplina ognjišta, ni čista odeća i uvek nameštena postelja. Ali u tom domu je izgubio, onim šamarima koje nikad nije uzvratio, slobodu da gazduje i zapoveda.
  Šta mu je preostalo?
  Malo, vrlo malo.
  Odušak u orkestru.
  Tamo, kad svira, on komanduje. A tuba ga sluša, krotka. I jednako krotko radi ono što on hoće. Naravno, maestro Ðeminaci ga je oplemenio, naučivši ga da se u njemu kriju beskrajne mogućnosti i navevši ga da ih koristi kako bi iz instrumenta izvukao najviše što on može da pruži. Bio je toliko uspešan da je maestro odlučio da u prvi nastup Gradskog orkestra, čiji je datum tek trebalo odrediti, uvrsti dve kompozicije za njegov instrument: A tu per tu od Frozolija koju je Nazaci svirao izuzetno vešto u duetu sa samim Ðeminacijem, a sekretar Bonđoani ju je slušao pretpremijerno na probi i odabrane kompozicije za tenor-tubu iz Verdijeve Travijate. Ako sve bude kako treba, Ðeminaci nije isključio mogućnost da u veliki koncert u čast osnivanja orkestra uvrsti još nekoliko operskih arija: na umu je imao operu Trubadur, delove za tenor-tubu, trombon i hornu, na kojima je radio iz noći u noć.
  Međutim, kad splasne zanos koji mu donose muzika i pohvale kojima ga maestro ozbiljno i uverljivo obasipa svake večeri posle probe, Nazaciju ostaje da sedne na bicikl i da se otkotrlja niz drum prema Derviju, ostavljajući za sobom radost svih ostalih i podsmeh kojem ga, u to je mogao da se kladi, izvrgavaju.
  Sve teže mu je bilo da nastavi tako.
  S onih nekoliko centi koje je njegova žena zaboravljala na različitim mestima u kući, svakako nije mogao da osvoji nekadašnju slobodu.
  Činilo mu se da je isti slučaj i s njegovim biciklom, kojim se vozio iz Dervija i nazad do kuće: prosto je leteo dok je silazio prema Belanu, ali su po povratku u Dervio pedale škripale i opirale se, kao da nisu zadovoljne što se vraćaju.
  I one su, međutim, kao i on, morale da budu vedra čela u nevolji.
  Da guraju napred.
 
 
 156.


  Besmisleno je bilo raspravljati se. Trebalo je prilagoditi se okolnostima.
  – I izvući koliko se može – reče Bonđoani.
  – Lako je vama da to kažete – odvrati Ðeminaci.
  Ali s novcem koji su nakupili, ništa neće postići.
  – Šeststo lira od opštine i jedno obećanje od Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljni rad da ćemo dobiti isto toliko. Šta da radimo s tim?
  Bonđoani ispruži dlanove prema njemu kao da ga moli da se smiri.
  Između ostalog, priča o tom obećanju Nacionalnog sekretarijata predstavljala je njegov rizičan potez. Istina, tražio je sredstva. Štaviše, osnažen rečima koje mu je regionalni sekretarijat uputio nakon besprekorne pobede, bio je ubeđen da će dobiti sredstva. Međutim, odgovorili su mu pišući maglom umesto mastilom.
  Drugim rečima, da, u redu, procenićemo, videćemo, u budućnosti...
  Ali Ðeminaciju to nije pomenuo.
  – Samo mirno – reče.
  Postoji način. On ga je proučio.
  – Novcem kojim raspolažemo, koliko uniformi možemo da sašijemo? – upita.
  – Novcem koji smo već dobili ili uključujući i onaj obećani? – uzvrati Ðeminaci.
  – Onim koji smo dobili – nakašlja se Bonđoani.
  – Ne više od šest!
  – Odlično!
  – Ako vi tako mislite... – podrugljivo reče knjigovođa.
  – Mislim, i te kako.
  – Šalite se?
  – Nikad nisam bio ozbiljniji – uveri ga sekretar.
  Po njegovoj proceni, proračun se uklapa.
  Barem desetorici muzičara može se predložiti da sami plate svoje uniforme.
  – Počevši od vas, maestro. Tako biste dali dobar primer.
  Treba platiti unapred izvesnu sumu koja će im, vremenom, biti nadoknađena iz državne kase. Ako ta desetorica plate po sto lira, na raspolaganju će imati hiljadu šeststo lira. S tim novcem Ðeminaci će, uz popust, moljakanje i pretnje, dobiti od krojača dvadeset četiri uniforme.
  – Dvadeset pet – ispravi ga Ðeminaci.
  Dvadeset četiri, uzvrati Bonđoani. Budući da krojačev sin svira u orkestru, podrazumeva se da će je bar njemu sašiti besplatno.
  Među muzičarima, dodade sekretar, treba izdvojiti one koji zbog nemaštine ne mogu da izdvoje ni liru.
  – Treba da izvrćem džepove svojim muzičarima? – ražesti se Ðeminaci.
  Nije mu bilo svojstveno da se spušta tako nisko, da zabada nos u tuđe imovinsko stanje osim ako nije reč o javnim službama...
  – Miran! – prekinu ga Bonđoani.
  On će mu sastaviti spisak imućnijih, on dobro poznaje varoš i njene žitelje.
  – To ipak liči na metode inkvizicije! – odvrati Ðeminaci.
  Na šta mu se Bonđoani primaknu za jedan korak.
  Sveca mu, jasno je i njemu da to nije najbolji metod. Ali sila boga ne moli. Nema drugog načina.
  – Je l’ vam to jasno?
  Je l’ hoće gradski orkestar?
  Je l’ hoće uniforme?
  Onda neka ne cepidlači!

157.


  Bonđoaniju je trebalo nekoliko dana da sastavi spisak imućnijih. Prvi je, kao što je ustanovljeno, bio Ðeminaci, koji je trebalo da pruži primer.
  Na kraju, devetorica koji će mu se pridružiti, bili su:
  Karue Enriko, poslastičar, neženja s reputacijom homoseksualca;
  Ðona Bjađo: njegov otac, Ðona Sapio, trgovac brašnom i mekinjama. Bogataš, nikad nije odbijao najraznovrsnije molbe za pomoć; srce bi mu se steglo kad god bi morao da se odrekne izvesne sume novca, ali taština, koja ga je terala da odreši kesu i pokaže koliko ima, nadjačavala je svaki bol;
  Kripa Ezilio, ljubitelj provoda;
  Spirito Amodeo, krznar, oženjen Aurelijom Dantori. O njemu se priča da poklanja lisičje kragne damama koje izlaze u susret njegovoj molbi da budu ljubazne. Šuškalo se i da voli da ih uzme opružene na gomili krzna, pored skladišta s neuštavljenom kožom. Tako se više puta dogodilo da vonj divljači koji se uvukao u predusretljive gospođe izazove skandal, ali svi skandali bili su ugušeni u začetku;
  Korbeta Amodeo, koji se rodio umoran. Zamlata, po mišljenju većine, prepredenjak, po mišljenju zavidljivih, srećnik, po Bonđoanijevoj proceni, budući da može da se osloni na majku, koja bi mu kupila celu varoš samo da ne pobegne od nje;
  Fijaski Anibale, sin opštinskog činovnika Fijaski Azdrubala, kicoš, čuven po rečenici: „Elegancija je najvažnija u životu“;. Krojač Benalji šio mu je barem dva odela godišnje, a ona stara je prepravljao za svog sina;
  Spijoni Pargolo, blagajnik u prodavnici sira svog oca Spijoni Erkola. Alergičan, kao i majka, na sve mlečne proizvode, bavio se isključivo naplatom i knjigovodstvom, iako bi ponekad deo dnevnog pazara završio, umesto u kasi, u njegovom džepu;
  Kraki Pelegrino, železničar, neumoran radnik, sposoban čovek i majstor svih zanata, od zidarskog do vodoinstalaterskog i tapetarskog, a slobodno vreme provodio je radeći i na taj način svakog meseca zarađujući još jednu platu.
  Na kraj spiska, Bonđoani je stavio Gucina. Ali ne zbog ozlojeđenosti i želje za osvetom. Više zbog činjenice da ga je dobro poznavao i mogao je da se kladi da ta usijana glava nikad neće pristati da dobije uniformu od Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljan rad, čak i ako ta organizacija bude samo delimično finansirala uniforme.
  Lično je predao spisak maestru Onoratu Ðeminaciju, sačekavši ga ispred ulaza u bolnicu posle završetka radnog vremena. Ðeminaci površno pogleda spisak, tutnu ga u džep, a onda glasno udahnu zadovoljno pogledavši sekretara. A on se ponovo prepusti čežnji koju je nekoliko dana morao da potiskuje, praveći se da je ne oseća. I odjednom, kao da mu se oslobodio nos a ne samo duša, oseti u vazduhu neki miris: miris proleća koje je konačno stiglo na jezero.
 
 
 158.


  Napokon.
  Nije više bilo turobnog zimskog mraka, mirisa dima iz dimnjaka, vetra. Nije više bilo užurbanog promrzlog sveta.
  Pre nekoliko dana stigao je april, i to se osećalo.
  Čak je i Nazaci procvetao.
  Te večeri je napravio pravi spektakl, kao da mu je proleće prodrlo u prste, u dah kojim je oživljavao instrument.
  Tri probe u nizu i arije za tenor-tubu, trombon i trubu iz Trubadura, koje je maestro Ðeminaci prilagodio za Gradski orkestar, mogle su biti predstavljene publici. Ðeminaci je bio opijen od zanosa.
  – Bravo, Nazaci – uzviknuo je.
  A u sali su se čuli uobičajeni zvuci pomeranja stolica i ćaskanja muzičara koji su se pripremali za odlazak kući.
  – Molim vas za još malo pažnje – objavi onda maestro.
  Trebalo je da ih izvesti u vezi s uniformama.
  – S obzirom na dobijena sredstva – reče knjigovođa – savet može da nam obezbedi uniforme samo za one koji, zbog nemaštine, ne mogu da doprinesu njihovoj kupovini.
  Niko nije komentarisao, niko ga nije prekinuo.
  – Dakle – nastavi Ðeminaci – sada ću pročitati spisak muzičara koji, po mišljenju upravnog saveta, treba besplatno da dobiju uniforme. Ostali, imućniji, moraju da daju izvesnu sumu koja će im s vremenom biti nadoknađena.
  Pošto bi bilo lepo sačekati letnju sezonu sa spremnim uniformama, više nema smisla odugovlačiti. Ako neko ima primedbe, a iskreno se nada da takvih nema, neka ih što pre saopšti.
  – Odmah – dodade Ðeminaci. – Još večeras.

159.


  Osetio ga je kako pupi.
  Uostalom, proleće je.
  Plan da nadmudri Noemi. Još uvek sasvim mali, u začetku, ali trebalo ga je zgrabiti u letu, pre nego što mu izmakne prilika.
  Pustio ga je da se razvija dok je Kripa predlagao maestru Ðeminaciju da sašiju gornji deo uniforme sa šal-kragnom („Vrlo otmeno!“;, rekao je. „Muzičari bi u njima izgledali elegantno“, a Ðeminaci mu je odvratio da muzičari nisu zamlate, a koncerti nisu piste za manekene.
  Onda, odjednom, Evelindo Nazaci bubnu.
  – Ja dajem ostavku!
  Svi uperiše pogled u njega.
  U njega, a zatim u Ðeminacija.
  Koji je, zgranut, s podijuma s kojeg je do pre nekoliko minuta dirigovao, pokušao da izgovori reče zagušene u grlu.
  Nekoliko puta proguta vazduh.
  Nazaci je shvatio da je pogodio u metu.
  Cveta, cveta njegov plan!
  – Ništa mi drugo ne preostaje – dodade.
  – Ostavka, sada – uspeo je da izusti Ðeminaci. – I to baš vi?
  U tom „vi“; bilo je iskrenog očajanja.
  Posle takve večeri, tokom koje je ispoljio vrhunsko majstorstvo, posle veštine koju je dostigao?
  Je l’ njemu jasno da mu je zabio nož u leđa?
  – Kako da mi nije jasno – odvrati Nazaci.
  Ali šta on tu može?
  – Sudbina, dragi maestro, nije samo vama zabila nož u leđa.
  Da je do ovoga došlo dva, tri meseca ranije, bila bi sasvim druga priča. Jer je, objasni Nazaci, shvatio da bi mogao, bez kolebanja, da se svrsta u kategoriju imućnijih. Ali dva, tri meseca ranije.
  – Sad, nažalost, ne bih mogao!
  Viša sila, to je sve. Sinovljeva bolest, koja se pogoršala i zahteva lečenje koje košta. Doktor, lekovi...
  – Ali vi ste uvršteni u spisak onih koji nisu u stanju da plate, ne morate da date nijednu liru – primeti Ðeminaci, zbunjen.
  – Ne – odvrati Evelindo. – To ne priliči dostojanstvenom čoveku.
  Neutešan, Nazaci pognu glavu.
  Neka mu oproste svi što mora da ih napusti.
  – Nisam navikao da me neko sažaljeva – izjavi.
  Niti da uzima milostinju.
  Ne želi da predstavlja teret orkestru, mora da sačuva svoju čast i da obezbedi svom jadnom sinu sve što može da mu zatreba.
 
 
 160.


  Bila je mrkla noć. Ali Ðeminaci nije mogao da zaspi.
  Kako da spava s mišlju da nije uspeo da ubedi Nazacija? Nije hteo ni da čuje. Isuse, kako je bandoglav: ostavka!
  Čak je, pre nego što je otišao, hteo da ostavi tubu na stolici, rekavši da će je povoljno prodati onom ko zauzme njegovo mesto. Pijanin ga je jedva ubedio da je ponese.
  Na salu kao da se spustila neka čarolija. Tišina, neverica.
  Pijanin ju je prekinuo kad je Evelindo izašao.
  – Videćete, maestro, da ćemo ga ubediti da se predomisli – rekao je.
  Da, odgovorio je Ðeminaci.
  Ali kako?
  Nazaci je bio vešt muzičar ali i pravi čudak. Teško onom ko tako ponosnim ljudima povredi dostojanstvo.
  Kako ćete to izvesti?, upitao je maestro.
  – U ovom trenutku ne bih znao da vam kažem – odgovorio je Pijanin.
  – Eto – uzdahnuo je Ðeminaci – vidite? Čak ni vi ne znate.
  I raspustio ih je. Ne pre nego što ih je obavestio da je tokom narednih nekoliko dana, dok se ne reši problem tenor-
 -tube, bolje otkazati probe.
  Onda se i on, kao i svi ostali, vratio kući. Ali dugo je šetao Ulicom Roma i crkvenim trgom, s rukama na leđima, s mrakom pred očima, kao da je ponovo došla zima.
  Pun je svet tenor-tuba.
  Ali nisu svi isti.
  Koliko njih bi trebalo da proveri da bi došao do jednog kao što je Evelindo?
  I koliko bi mu vremena trebalo da ga dovede do tog nivoa izvođenja?
  Kad je stigao kući, bataljon je spavao. Ðeminaciju se učini da će se ugušiti u toj tišini bez ikakvog zvuka. Pošto nije mogao da spava, umesto da legne, otišao je u kuhinju i otvorio balkonski prozor okrenut ka Trgu Santa Marta.
  Taj mali trg...
  Zamišljao ga je toliko puta, istini za volju, gotovo svake večeri, kako vrvi od nestrpljive publike dok na sredini njegov orkestar izvodi odabrane kompozicije: Manon Lesko, Turandot, Ljubavni eliksir...
  – Šta radiš?
  Zateče ga Estenuatin glas i on se trže.
  – Ništa – odgovori i okrenu se prema ženi zahvalan što unaokolo vlada mrak, jer su mu oči bile pomalo vlažne.
  – Onda dođi u krevet – rekla je.
  I: – Kad smo već kod toga – dodala je Estenuata.
  Armelina je tog popodneva spasla od uništilačkog žara blizanaca neke papire pune nota koje je ostavio na kuhinjskom stolu.
  – Je l’ to nešto važno?
  Naravno, kako da ne?
  Kompozicije za tenor-tubu iz Rigoleta Ðuzepea Verdija.

161.


  Ni Pijanin nije mogao da spava.
  Njegove misli nisu bile romantične kao Ðeminacijeve: umesto da se izgubi u vizijama trga punog publike koja jedva čeka da čuje operske arije, on je malo računao.
  Najpre, izračunao je koliko su vremena on i ostali muzičari izgubili, ako ne bude mogao da ubedi Nazacija da se predomisli.
  Zatim, koliko će on i imućniji muzičari, uključujući i maestra Ðeminacija, morati da prilože kako bi skupili neophodnu sumu za Lindovu uniformu.
  Pod tri, kako ponuditi Lindu tu mogućnost, a da ga ne povrede.
  Mozgao je nad problemom do kasno u noć i otišao je na spavanje tek kad se uverio da je našao rešenje.
  Kad se probudio, potvrdi sebi da je na pravom putu i zaputi se prema Benaljijevoj krojačkoj radnji.
  Majstor je u radionici istakao vidljiv natpis: ČAST SVAKOM, VERESIJA NIKOM.
  Zbog toga je pokazao Pijaninu na natpis čim ga je ovaj upitao za veresiju.
  Pijanin i ne trepnu: – Tobože na veresiju – reče.
  Uniformu će mu platiti oni, odmah, dobrovoljnim prilozima. Ali Nazaci ne sme da sazna za to. Mora da misli da može da plati na odloženo, na nekoliko rata. Posle, kad Lindo bude isplatio tobožnji dug, krojač će im dati taj novac. Nek ne misli da može da ih strpa u džep i nikom ništa!
  Da li mu to odgovara?
 
 
 162.


  Benaljiju je odgovaralo, što da ne, važno je da nema dužnike.
  I Nazaciju je odgovaralo to rešenje. Čak se nije ni mnogo bunio.
  Posle krojača, Pijanin je tražio i dobio odobrenje od Fainetija u svojstvu sekretara Gradskog orkestra, i odvezao se biciklom u Dervio preslišavajući se: meseci izgubljenog rada, iščekivanje koje vlada, slika o varoši koju bi mogli da stvore... krupne reči kojima je trebalo da proda Lindu dogovor s Benaljijem i da ga ubedi da prihvati kompromis: nije reč ni o milosrđu ni o prosjačenju. Samo o odloženom plaćanju, zato što i krojač Benalji svim srcem želi da Belano dobije svoj orkestar.
  Lindo ga je slušao, a onda ga je prekinuo:
  – Dobro – rekao je.
  Pijanin ga je naterao da mu ponovi to.
  – U smislu da se vraćaš, ulaziš u orkestar? Ponovo ćeš svirati tenor-tubu?
  Nazaci je potvrdio.
  – Onda mogu da odem da kažem to Ðeminaciju? – nastavio je Pijanin da ga ispituje, jer ga je pomalo čudilo što je tako lako uspeo da povrati zabludelu ovčicu.
  – Da, da... – odgovorio je Lindo, koji je zatim rekao da mora da ide. Morao je da iseče neka debla u drvo za obradu.
  Pijaninu nije ostalo ništa drugo nego da ponovo sedne na bicikl i da se zaputi u Belano, Ðeminaciju.
  Koji, obuzet oduševljenjem, odluči da u program ubaci i arije iz Rigoleta.
  Trebalo ih je samo neumorno uvežbavati.
  Zato što je april leteo kao vetar koji je osvežavao popodneva i trebalo je, malo-pomalo, proučavati kalendar, odrediti najpovoljniji datum za prvi nastup Gradskog orkestra Belana.
  Naravno, ne pre nego što se svi problemi u potpunosti ne reše, uključujući i problem uniformi.

163.


  Nije samo Ðeminaci gledao u kalendar.
  Proučavao ga je i Bonđoani.
  On je mislio...
  Mislio je da je dovoljno da se veri kako bi ubedio Armelinu da mu učini još neki ustupak.
  Dovoljno bi mu bilo samo da pipne te grudi, čak i preko odeće.
  Međutim, ništa od toga.
  Ostalo je na poljupcima.
  Samo jedan dnevno, u večernjim satima, kao da je neki lek, kad je otprati kući posle šetnje.
  I taj jedan je bio samo ovlašno dodirivanje usana. Ali je omogućavao sekretaru da prisloni grudni koš na ogroman devojčin balkon, što je istog trenutka budilo njegovu maštu, teralo ga da zamišlja šta bi sve radio...
  – Kad? – šaputao joj je na uvo.
  Armelina nije mogla drugačije da mu odgovori.
  – Kad se budemo venčali.
  Zašto da sve upropaste?
  To zavisi od njega.
  Ona je tu, spremna da se uda za njega.
  Neka sam proceni kad bi to trebalo da bude, imajući u vidu da se venčanje ne može organizovati od danas do sutra. I da će, ako nastavi da okleva nad kalendarom, i maj proći u poljupcima, šetnjama i čežnjivim uzdasima.
 
 
 164.


  Maj svakako ne dolazi u obzir.
  – Zato što je program previše neuravnotežen – objasnio je Ðeminaci.
  Sam je kriv za to, priznao je. Zaneo se operskim arijama i sastavio program, kako da kaže...
  – Previše elitan.
  Zaboravljajući da jedan gradski orkestar mora da zadovolji potrebe, kako da kaže...
  – Jednostavne potrebe.
  Sad, posle te samokritične procene, trebalo je ispraviti greške uvođenjem barem dva simfonijska marša.
  – I diavoli bianchi.
  Od De Kristofora.
  Vesela kompozicija, prijemčiva, koja će izazvati aplauze.
  I Nel Duce la luce od Ðentilija.18
  Svakako se nije smelo zaboraviti ukazivanje počasti čoveku koga im je poslalo božje proviđenje.
  Dakle, još mesec dana za neumorne probe. Posle toga mogu da razgovaraju o prvom nastupu.

165.


  Za maj je već bilo kasno.
  Još bolje.
  To je mesec kad se magarci pare, a Bonđoani je želeo da izbegne neumesne podsmehe.
  Jun bi, međutim, mogao da bude pravo rešenje. Ali...
  Tog meseca se navršava deset godina od smrti Bonđoanija starijeg.
  Da li je red da se venča u mesecu koji je povezan s tako tužnim događajem?
  – Ne vidim ništa loše u tome – uveri ga paroh.
  Onda, u junu. Krajem meseca.
  – Možda trideseti – reče paroh.
  – Meni sasvim odgovara – odgovori Armelina kad joj je momak predložio datum.
  Onda ga, osmehujući se, zamoli da joj odgovori na jedno pitanje.
  Da li će se venčati u uniformi?
  – Šta ti misliš? – uzvrati joj Bonđoani pitanjem.
 
 
 166.


  – Ali, zašto se ne venčate u uniformi? – upita ga krojač Benalji.
  Bonđoani se zapanji.
  Šta je, mrsko mu je da sašije jedno lepo odelo za venčanje? Plaši se da mu neće platiti?
  – Ma, ne – reče krojač.
  Rekao je to tek tako, izletelo mu je, izvinjava se. Problem je u tome što ima mnogo posla i ne zna kako će ispuniti obaveze koje je prihvatio.
  Dvadeset pet uniformi po meri!
  Nije šala!
  – A, da! – odvrati Bonđoani. Uniforme.
  Na njih je zaboravio.
  Otkako je prelomio i zakazao datum venčanja, činilo mu se da živi u nekom drugom svetu, s glavom u oblacima i mislima prepuštenim maštarijama koje su mu proteklih meseci zaposele um i sve ostalo. Armelina je postala vrlo nežna i koketna. Krčkala ga je na tihoj vatri: Bonđoani je imao utisak da je olovka u njenoj ruci, koju ona zarezuje. Nije mogao da sačeka da uživa u toj devojci, u celom njenom telu, od glave do pete. Želeo je da uživa ne samo u onom što se može dodirnuti, poljubiti i tako dalje već i u onom što se ne vidi, zbog čega je Armelina postala žena njegovih snova, savršena majka njegove dece, najbolji životni saputnik.
  Drugim rečima, bio je zadovoljan i zaljubljen. A kad je čovek u tom stanju, teško mu je da misli na sve ostalo.
  Na uniforme je potpuno zaboravio.
  – Ali vi nemojte da brinete, ja ću vam naći vreme da mi sašijete jedno lepo odelo! – reče Benaljiju.
  I dok mu je krojač uzimao mere, sekretar je smišljao šta će reći Ðeminaciju.

167.


  – U junu, ne!
  – Zašto?
  – Poslušajte me.
  Koje je najbolje mesto, upita ga Bonđoani, savršen okvir za prvi nastup Gradskog orkestra?
  – Ali... – promrmlja Ðeminaci slegnuvši ramenima.
  Istinu govoreći, još nije razmišljao o tome, bio je previše zauzet osmišljavanjem programa.
  – Ja ću vam reći – odvrati Bonđoani.
  Na otvorenom.
  Na Trgu Verdi ili, još bolje, na Trgu Grosi. Ispred jezera, uokvirenog planinama, pod nebom istačkanim zvezdama. Na vrhuncu leta!
  Ðeminaciju zasijaše oči.
  U pravu je; naježio se pri samoj pomisli na to.
  Muzika se razleže vazduhom potkrepljena toplinom, nastavio je Bonđoani, melodije se uzdižu u nebo, zavodljivost noći koja nadire...
  Ðeminaci sklopi oči: video je taj prizor, sekretar je u pravu.
  To mu i potvrdi.
  – Ali ne u junu – ponovi Bonđoani.
  Zato što je jun pomalo nestabilan mesec, leto se neće pokazati u svoj privlačnosti i sjaju.
  Uveče je još sveže, a stalno vreba opasnost od oluje ili udara vetra.
  Zar vredi rizikovati?
  Upropastiti prvi nastup zbog malo povetarca ili nekoliko kapi kiše?
  – Ne – priznade Ðeminaci.
  Onda, u julu?
  Jul bi bio odličan.
  Štaviše, savršen.
  – A znate li zašto?
  Naravno, odvrati Ðeminaci.
  Zato što je dvadeset osmog jula praznik varoši. Sveti Nacaro i Čelso.
  Ima li bolje prilike za prvi nastup Gradskog orkestra?
  Cela varoš će se sjatiti da ih sluša.
  – Zar to nije sjajna ideja?
 
 
 168.


  U nedelju tridesetog juna, čim se pope na oltar, paroh reče:
  – Nuntio vobis gaudium magnum!19 Crkva je bila puna kô šipak. Niko nije disao.
  Šta sad to znači?
  Pre nego što održi svetu misu, objasni sveštenik, i sjedini u bračnu zajednicu Atilija – pa pokretom ruke pokaza na Bonđoanija, koji pocrvene kao bulka – i Armelinu, kojoj klimnu glavom i osmehnu joj se, mora da im saopšti veoma radosnu vest.
  – Napokon smo dobili novog nadbiskupa! – objavi.
  Pre četiri dana, Idelfonso Šuster postavljen je za nadbiskupa Milana i zauzeo je fotelju koja je sedam meseci bila prazna posle smrti njegovog prethodnika kardinala Tozija.
  Iz mnoštva se razlegnu spontani aplauz.
  Tapšali su i mladenci: Bonđoani je u toj objavi video još jedan nagoveštaj njegove bračne sreće.
  Tapšao je i Ðeminaci, koji je bio zvanica na venčanju. Kao da je i u njemu ta objava izazvala dašak radosti.
  Brojao je dane do prvog nastupa Gradskog orkestra.
  – Kako napreduje orkestar? – upita ga paroh po završetku obreda.
  Ðeminaci ga detaljno izvesti.
  Što se tiče muzičkog dela, može da bude zadovoljan. Naravno, nešto se uvek može poboljšati, ali ne može poreći da je spreman za skorašnji nastup. Kad je reč o formalnim detaljima, nedostaje im još šest, sedam uniformi. Benalji je naporno radio i obećao mu je da će ih završiti do dvadeset osmog jula, makar morao da radi noću.
  – Nadajmo se da hoće, jer... – reče paroh.
  Onda prošaputa Ðeminaciju na uvo vest koja ga uzbudila.
  Pričalo se, pre svega u kuriji, da će novi nadbiskup, pre svečanog ulaska u Milano zakazanog za osmi septembar, posetiti neke varoši u dijecezi. Pričalo se da prvenstveno želi, simboličnim činom odanosti, da ponovi put koji je prešao Sveti Karlo Boromeo prilikom jedne od mnogih pastirskih poseta Valsasini. A kroz Belano će proći upravo dvadeset osmog, u čast Dana svetaca zaštitnika varoši.
  – Prisustvovaće koncertu? – upita Ðeminaci.
  – Voleli biste? – upita paroh.
  Naravno, kako da ne?
  Ali trebalo bi da odsviraju neku kompoziciju primerenu prilici, koju će posvetiti visokom prelatu lično.
  – Imate li tako nešto? – upita paroh.
  – Al sacro soglio! – odgovori Ðeminaci.
  Ne naročito teška.
  Njegovi će je naučiti za nedelju dana.

169.


  Opštinska uprava Belana sa zadovoljstvom najavljuje prvi nastup novoosnovanog Gradskog orkestra Belana, koji će biti upriličen održavanjem velikog koncerta u večernjim časovima, 28. jula 1929, na Dan svetih zaštitnika grada. Pozivaju se svi sugrađani da prisustvuju koncertu.
  Na plakatima mrkosmeđe boje, koje je odabrao sam maestro Ðeminaci po ugledu na one koje je jednom prilikom video izložene u Skali, nije bilo ni nagoveštaja prisustva nedavno postavljenog nadbiskupa Milana.
  Naime, gospodin paroh ga je posavetovao da ga ne pominju: njegova poseta još je bila neizvesna, pa čak i ako je potvrde, biće nezvanične prirode.
  – Dobro – rekao je Ðeminaci kojeg je, od pre nekoliko dana, počela da muči jedna sumnja.
  Pitanje prvenstva: s obzirom na prisustvo uvaženog gosta, treba li da započne koncert Ðovinecom ili kompozicijom Al sacro soglio?
  Ðovineca, odlučio je.
  A odmah zatim se predomislio: Al sacro soglio.
  Potom ostatak programa.
  I diavoli bianchi, simfonijski marš.
  Nel Duce la luce, simfonijski marš.
  Al caffè, splet napolitanskih pesama.
  A tu per tu, duet za tenor-tubu i hornu.
  La figlia del reggimento, arija iz opere Gaetana Donicetija.
  Travijata, delovi za tenor-tubu.
  Trubadur, arije za tenor-tubu, trombon i hornu.
  Rigoleto, ne, još nije doveden do savršenstva.
  Za kraj, još jednom Ðovineca.
  I još jednom, ako publika bude tražila bis.
 
 
 170.


  Tri vonja: štale, znoja, vina. Vazduh muzičke škole bio je prožet tim mirisima.
  Svaki čas bi poneko ustao da otvori vrata, ali onda bi ušao vreo vazduh. Zapravo, nije ni ulazio. Kao da se zadržavao na pragu jer ne želi da se zarazi.
  Posle svakog od tih pokušaja, maestro Ðeminaci bi zaustavio palicu u vazduhu i naredio da zatvore vrata.
  Niko nije smeo da čuje.
  Nijedna nota onoga što su ko zna koji put uvežbavali nije smela da izađe iz te prostorije.
  Bilo je veče dvadeset šestog jula, poslednja proba. Naredni dan, dvadeset sedmi, maestro je namenio odmoru, svom i odmoru muzičara, pred veliki događaj dvadeset osmog uveče.
  Već nedelju dana nad jezerom Komo lebdela je teška vlaga, nevidljiva kaciga koja je pritiskala sve pod sobom. Nije bilo ni daška vetra, ni jugoistočnog ni onog s planina. Površina jezera bila je glatka, sjajna od znoja kao lica ljudi. Svi su se osećali kao da ih neko stalno kadi nesnosnom parom.
  Stručnjaci za meteorološke prilike nadmetali su se prognozama. Neki su govorili da se sprema katastrofa, olujni vetar iz pravca Menađa ili neko slično čudo iz oblasti Bergama. Drugi su, međutim, predviđali dolazak toplog vetra fena, koji izaziva nervozu.
  Maestro Ðeminaci bi prebledeo kad bi ih čuo.
  Oluja iz Menađa, pošast iz Bergama, gromovi i munje, fen.
  Fali im još samo zemljotres i kuga!
  Nek se sruči sve što je nebo naumilo da im pošalje!
  Ali od dvadeset devetog jula pa nadalje.
  Tokom narednih četrdeset osam sati, niko i ništa ne sme da uništi veliki koncert koji će se održati na Trgu Grosi.

171.


  Vest je stigla u Belano oko devet.
  Primalac je bio Faineti, u svojstvu sekretara Gradskog orkestra Belana.
  Bilo je jutro dvadeset osmog jula.
  I dalje je bilo toplo, vlaga se slivala s lica kao s prozorskih stakala.
  Bio je to udarac, nož u leđa, mitraljeski rafal, eksplozija mine.
  Ni nalik prethodnoj vesti koja je u varoš stigla prethodnog dana: kardinal Šuster odložio je putovanje do svog ustoličenja u Milanu.
  Vest je doneo jedan radnik, izvesni Vekijati iz Dervija, koji je radio u pamučnom kombinatu.
  Poslala ga je Noemi.
  Preneo ju je direktno Pijaninu, kako mu je rečeno da učini. On će znati kome treba da je prenese.
  Policajac, kad je čuo vest, preblede.
  Reagovao je grubo.
  – S takvim stvarima se ne treba šaliti – reče.
  Međutim, znojio se kao fontana.
  Nije se šalio, reče Vekijati.
  Istina je.
  Video je svojim očima.
  Nazaci je umro.
 
 
 172.


  Kao dobar Belanez, na Dan zaštitnika varoši, Svetih Nacara i Čelza, Evelindo Nazaci je, iako je živeo u Derviju, izostajao s posla.
  Slavio je jubilej.
  Zar je to loše?
  Kaliprandi iz pilane je to znao. Razumeo je, nikad mu nije zamerio. Skinuo bi mu dnevnicu i amin.
  Uveče dvadeset sedmog, kad je izašao iz pilane, Lindo se pozdravio s kolegama rekavši im da će se videti u fabrici dvadeset devetog. Poželeo je srećan rad svima koji će sutradan raditi jer su morali da dovrše porudžbine, iako je bila nedelja. Na izlazu je doviknuo da će ako treba on platiti dnevnicu Kaliprandiju, samo da ne bi propustio proslavu. Zatim je otišao.
  Bio je žedan i željan da se oraspoloži.
  Kad je stigao kući, slagao je Noemi rekavši da mora da ide na poslednju probu pred koncert. Seo je na bicikl i odvezao se u Belano, noseći tubu preko ramena.
  U Belanu je obišao sve gostionice u kojima se uveliko slavilo. Kolege iz orkestra su poštedele sebe, održavši obećanje dato Ðeminaciju. Zatvoreni u kući, čuvali su pluća. Nijednog nije video na ulici.
  Nijedan gostioničar nije odbio da mu posluži piće. Nije bilo kao u Derviju. Lindo je pio, čašćavao, i pre svega, plaćao!
  Onda je, u vreme kad se probe obično završavaju, izašao na drum kako bi se vratio kući.
  Drumove, bolje reći.
  Tri, četiri, pet.
  Plesali su mu pred očima, ukrštajući se u ritmu vojničkog marša.
  Kad bi naišao na krivine, trebalo mu je mnogo sreće da izabere pravi.
  Ta igra na sreću odvijala se dobro do trenutka kad je Nazacijev bicikl naleteo na neki kamen i probušio gumu.
  U toj tišini, u tom mraku...
  Ššššš!, guma se izduvala.
  Taj zvuk...
  Nezadrživ nagon. Kao da mu se sama bešika obraćala. Morao je da se ispiša.
  Sišao je s bicikla i ostavio ga da padne na zemlju. Dva koraka, dva skoka i obreo se na obali jezera. Šuštanje talasa samo mu je pojačalo nagon. Čim je izvadio alatku, pokuljao je snažan kontinuiran mlaz. Onda je, malo-pomalo, oslabio. Grčeći i opuštajuće trbušne mišiće, Nazaci je nastavio da piša u kratkim mlazevima. Još jedan trzaj u tišini noći, a onda još jedan ritmičan mlaz, da, pomislio je, u gotovo muzičkom ritmu.
  I nije odoleo toj zamisli. Uzeo je tubu, prineo je ustima prateći poslednje mlazove do-sol, do-sol, duvajući kao sumanut, opijen vinom, muzikom, noći i ko zna čime još.
  Dok nije osetio oštro probadanje koje mu se iz desnog oka širilo na celu glavu. Video je mrak. Prestao je da piša. Da svira. I da živi.
  Pao je ničice, na mestu mrtav, stežući tenor-tubu, otkopčanog šlica, na obali jezera.
  Kad ga je našao Amedeo Totale, noćni čuvar iz Dervija, prošla je ponoć. Na obalu jezera Totale je stigao prateći nevidljiv trag ta dva tona koja je u jednom trenutku, i pomalo uplašen, čuo u vazduhu. Uspeo je da nađe već beživotno Nazacijevo telo upravo stoga što je mesečev odsjaj obasjao tubu. Instrument se presijavao i prestravio čuvara koji je već pomislio da je naišao na neko biće s onoga sveta ili na čudovište izronilo iz jezerskih dubina.
  Međutim, to je bio samo Nazaci, mrtav.
  Mrtav da mrtviji nije mogao biti, rekao je i doktor kad ga je Totale izvukao iz kreveta. Nije mogao da učini više ništa, sem da ga odnese kući, Noemi.
  Koja je najpre onjušila muža.
  Sveca mu, uspeo je da me nasamari.
  Ali to je samo pomislila.
  Rekla je: – Spustite ga na krevet.
  Niko nije pustio suzu, čak ni metiljavko. Kao da su to očekivali. Ili se tome nadali.
  U svakom slučaju, pošto je zahvalila noćnom čuvaru i doktoru, Noemi ih je uverila da joj ništa ne treba.
  Ona će se za sve pobrinuti.
  Uz babe, dede, stričeve i razne nesrećnike, za sobom je imala desetak sahrana.
  Znala je šta treba da radi.

173.


  – Dakle, istina je? – uzdahnu Pijanin, tiho da tiše nije moglo.
  I dalje sumnja, upitao ga je Vekijati, kome je počeo da pada mrak na oči.
  Šta on, dođavola, misli, da je došao biciklom iz Dervija u Belano da bi se našalio?
  Nema on vremena za zajebanciju!
  Noemi ga je zamolila da prenese vest.
  Osim toga, ako mu ne veruje, nek ode da se uveri sopstvenim očima.
  – Umro je!
  Umro je zadovoljan, naglasi Vekijati, sudeći po osmehu na Lindovom licu.
  Ali je umro.
  – Kakva tragedija – primeti Pijanin.
  – Da...
  – Nenadoknadiva tragedija.
  Radnik slegnu ramenima: ljudi svakodnevno umiru, čak i mlađi od njega...
  – Vi ne razumete – reče Pijanin. – Nazaci je, zapravo, bio naša tenor-tuba.
  Kad smo kod toga, reče Vekijati.
  Noemi je poručila da je tuba neupotrebljiva, skroz ulubljena, bez dva dugmeta.
  I ona je, praktično, mrtva.
 
 
 174.


  Kako ćemo, upita Parpajola.
  – SAD?
  Pijanin slegnu ramenima.
  Ono govno Faineti, kad mu je Pijanin javio da je Nazaci umro, izgovarao se nekim hitnim poslom koji ne može da čeka; neka on ode gradonačelniku da mu saopšti vest. Zatim neka ga, eventualno, izvesti.
  Kako ćemo sad?, ponovi Parpajola.
  Povodom sutrašnjeg događaja pozvao je gradonačelnike Varene, Menađa i Belađa, tri jezerska bisera, s namerom da ih posle večeri smesti na terasu na prvom spratu zgrade u kojoj se nalazi kafe Imbarkadero, odakle bi mogli da uživaju u neprocenjivom prizoru.
  Čak je i govor pripremio.
  Da i ne pominje da je sekretar Bonđoani pozvao regionalnog sekretara Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljni rad. Njega i gospođu, koja je uživala u operi.
  Trebalo je, po svaku cenu, naći neko rešenje.
  – Ali ko će reći Ðeminaciju? – upita Pijanin.
  – Neko će mu reći – odgovorio je gradonačelnik.
  Ne čini mu se, dodao je, da je to najveći problem.
  – Pa zar je taj Nazaci bio toliko važan?
  Pijanin se gorko osmehnu.
  – Presudan – odgovori. – Nezamenljiv.
  Da je presudan, odvrati gradonačelnik, iako se nije razumeo u muziku, u to ne sumnja.
  – Ali nezamenljiv, rekao bih da je to zaista preterivanje!
  Nije on valjda bio jedini čovek na Zemlji koji je umeo da svira...
  – Kako se zove?
  – Tenor-tuba.
  To, da nije možda bio jedini?
  Nije, ali takav kao on...
  – Pa onda! – uzviknu gradonačelnik.
  Zar se ne može na brzinu naći neka zamena?
  On, koji se godinama druži s raznim orkestrima, zar ne poznaje nekog ko je u stanju da privremeno zauzme to mesto?
  – Svaki orkestar ima barem jednog – reče Pijanin.
  – Onda ćemo pozajmiti jednog.
  Poznaje li nekog od njih, upita ga gradonačelnik.
  Pa, reče policajac, da.
  Nije dobar kao Nazaci, ali, u krajnjoj liniji...
  Njegov prijatelj iz Mandela del Lario, izvesni Mambreti, i on svira već dvadeset godina, možda i duže...
  – Hajde, onda, ne gubite vreme.
  Ne želi, rekao je Parpajola, da se obruka pred zvanicama.
  Pijanin je, očigledno, imao još nešto da kaže. Ali nije mogao da izgovori to.
  – Nisam bio dovoljno jasan? – upita gradonačelnik.
  Potpuno jasan.
  Ipak...
  Gradonačelnik izgovori njegovu prećutanu reč.
  – Ipak?
  Treba obavestiti Ðeminacija...
  – Dobro, u redu, Ðeminaci! Sad ću da ga obavestim. Ali vi budite tako ljubazni da nađete tog svog prijatelja.
  Pijanin nije imao hrabrosti da izrazi još jednu sumnju: bez Nazacija, to neće biti ista muzika.
  Pođe, polako, kao vo na na klanicu.
  – I, kad smo kod toga – ponovo ga sustignu gradonačelnikov glas, kad je već spustio ruku na kvaku.
  – Kažite?
  – Treba uzeti i uniformu.
  – Uniformu? – upita Pijanin.
  Nazacijevu uniformu, na koju je on mislio?
  Da je pozajme tom...
  – Mambretiju.
  – ... tom Mambretiju za koncert.
  – Slažete se?
  Naravno da se slaže.
  Jedan jedini muzičar u civilnoj odeći bio bi kao pesnica u oko, okružen svim ostalima u uniformama.
  – Jesam li u pravu? – upita gradonačelnik.
  Potpuno, odgovori Pijanin zamišljeno.
  Izađe na otvoreno. Vrelina i vlaga kao da su se stvrdnule i pretvorile u karton.
  Pogleda prema nebu na kojem su pre ili kasnije, tako se barem pričalo, završavale duše svih ljudi.
  Pomisli na Nazacija.
  Pored svih dana za umiranje, morao je baš ovaj da izabere?

175.


  Zastade na mestu na kojem su, po Vekijatijevim rečima, našli Lindov bicikl. Oslušnu talas koji se razbijao o stenu dole na obali, večna muzika koju je slušao još kad je bio dete.
  Pijanin nije zastao iz bolesne radoznalosti; zadihao se, nije više mlad, a tu, u tunelu, vlada prijatna hladovina.
  Kad je već zastao, bacio je pogled. Nije se imalo šta videti. Iskoristio je stanku da predahne i da se presliša.
  Odmereno, pažljivo.
  Ðeminaci je bio jasan, iako obuzet očajanjem.
  „Došao sam da vam izrazim saučešće celog Gradskog orkestra...“;
  Pred upravo obudovelom ženom svakako ne sme da bude grub.
  Ne može da pokuca i da kaže: „Došao sam po uniformu vašeg pokojnog muža.“;
  Obzirno, učtivo.
  Odlučno, ali dostojanstveno i s poštovanjem.
  Dakle: „Došao sam da vam izrazim saučešće celog Gradskog orkestra Belana i njegovog saveta, zbog tragedije koja je pogodila vašu kuću.“;
  Noemi će mu onda verovatno reći: „Hvala.“;
  A on će joj, umesto odgovora, stegnuti ruku. Gest saosećajnosti, u ime celog gradskog orkestra.
  Ne samo Noemi, nego i sinu, onom bolesnom; ne sme da ga zaboravi.
  Posle toga...
  Možda će biti prerano. Bolje je da kaže još nešto.
  Nešto kao: „Ako možemo da učinimo bilo šta kako bismo ublažili vašu patnju u ovom tužnom trenutku...“;
  Nešto u tom smislu lepo bi zvučalo. Ostavilo bi utisak da su oni postali složna solidarna grupa.
  Onda će ga, možda, Noemi upitati da li bi želeo da vidi pokojnika.
  Naravno, ne bi se moglo reći da je lud za takvim prizorima.
  Ipak, ako ga bude upitala, neće moći da odbije. U krajnjoj liniji, pokušaće da ga ne gleda dugo, taman koliko je dovoljno, koliko je pristojno.
  U svakom slučaju, kad dođe dotle, više neće moći da odlaže.
  Mrtav ili ne, gospođi treba objasniti situaciju s prvim nastupom, s večerašnjim koncertom, s potrebom da se ne obrukaju pred tolikom publikom...
  Pomislivši na tek obudovelu ženu i metiljavka, Pijanin je shvatio da neće moći tek tako da bubne zašto je došao.
  Najbolje bi bilo da je traži na zajam.
  – Za večeras, znate...
  Posle neka se snalaze oni iz saveta.
  Poniznim, gotovo plačnim glasom.
  – Ako biste mogli da nam pozajmite uniformu...
 
 
 176.


  – Ne.
  Noemin glas bio je ravnodušan, ni ljutit ni iznenađen.
  Primila ga je u kuhinji.
  Saslušala je izjave saučešća.
  Nije se rukovala s njim, od siročeta nije bilo ni traga ni glasa.
  Nije ga pitala da li želi da vidi pokojnika.
  Ali na Pijaninovo pitanje može li da pozajmi gradskom orkestru uniformu pokojnog muža, odgovorila je ne.
  – Samo za večeras... – zavapio je policajac.
  – Jednostavno ne mogu – odvrati Noemi.
  – Dajte, gospođo... – navaljivao je Pijanin.
  Na šta udovica, koja je stajala zavrnutih rukava, razveja neizvesnost.
  – Pođite sa mnom – reče.
  Dograbi trombonistu za mišicu i povuče ga za sobom u spavaću sobu u kojoj je Nazaci počivao u kovčegu.
  Unutra je vladao polumrak.
  Muve su zujale.
  U vazduhu se nije osećao nikakav naročiti miris. Miris vrućine, to da, ali nije bilo nijednog cveta.
  – Gledajte – reče Noemi.
  Pijaninu ne bi pravo, od pogleda na mrtvace naježio bi se. Osetio bi hladnoću zemlje i mrak ispunjen tišinom.
  – Dobro ga pogledajte – navaljivala je Noemi. – Neće vas ujesti. Mrtav je.
  Pijanin posluša.
  Uputi kratak i precizan pogled prema Nazaciju, ispruženom koliko je dug.
  To mu je bilo dovoljno.
  – O, gospode! – reče.
  – Je l’ vam sad jasno? – upita žena.

177.


  Šta ju je, dođavola, spopalo?, prošaputa policajac.
  Da obuče mrtvacu uniformu orkestra?
  – Šta je tu čudno? – odvrati Noemi, ne mareći preterano za ton svog glasa.
  Evelindo je imao samo jedno pristojno odelo, a ona je htela da ga sačuva za njegovog sina, za metiljavka, kako ga je on zvao.
  – Kad stasa, uz malo prepravki stajaće mu kao saliveno.
  A s uniformom, šta bi mogla da uradi? Da je pretvori u krpe. Zato ju je obukla mrtvacu.
  Pijanin se obilato znojio.
  Zašto je toliko vruće u ovoj kući?
  – Oprostite što ću vam to reći – promrmlja Pijanin pogledavši Nazacija ispod oka – ali, zar vama nije jasno da je ovo što ste uradili... da... nezakonito prisvajanje... jedna vrsta krađe. Mogli biste da trpite posledice!
  Noemi se mehanički podboči. Gest upozorenja. Pijanin istuknu, kako bi ostao van domašaja tih ruku.
  – Šta hoćete da kažete? – upita žena.
  – Da je ta uniforma vlasništvo gradskog orkestra.
  – Ma nije valjda! – uzviknu Noemi.
  – Svidelo se to vama ili ne, upravo je tako – potvrdi Pijanin.
  – A, je li? E, pa, izvinite što navaljujem, ali od kada je ta uniforma vlasništvo orkestra?
  Pijanin je teško disao.
  Je l’ ova Noemi još luđa od jadnog Evelinda?
  Pokušao je da zvuči pomirljivo, s ludacima treba biti oprezan.
  – Oduvek – reče.
  Nazacijeva uniforma jedna je od onih koju su platili...
  – Dobro, de, recimo da ju je platio savet.
  Noemi pokuša da mu odvrati.
  – Jasno mi je – nastavi, međutim, Pijanin – da nije zgodno pričati o tome.
  Ali finansijske teškoće koje su ih pogodile zbog sinovljeve bolesti, naterale su savet da se umeša i da plati uniformu, kako ne bi izgubili odličnog nuzičara.
  – Ma kakve teškoće? – prasnu onda Noemi. – Kakva bolest! Dečku nikad nije bilo bolje kao tokom poslednjih nekoliko meseci, prosto više ne liči na sebe!
  Ali, umesto da se obrati Pijaninu, Noemi je razgovarala s mrtvacem.
  I to s takvim žarom i besom da se trombonista ne bi začudio da je Lindo ustao da joj odgovori.
 
 
 178.


  Plan koji se začeo one večeri. Pobednička karta kojom je trebalo da nasamari Noemi.
  Lindo ju je odigrao i pobedio je.
  Odigrao ju je čim mu je Pijanin ponudio da otplati Benaljiju uniformu na rate, na neodređeno vreme. Pretpostavio je da će, uoči prvog koncerta, učiniti sve da ga ne izgube, da će mu čak platiti uniformu. Tako je i bilo.
  Tako je, iste večeri, izveo drugi deo svog plana.
  Treba da nabavim uniformu, rekao je Noemi, ali kasa gradskog orkestra je prazna.
  Onim manje imućnima pomoći će savet.
  Ali on bi radije okačio tubu o klin.
  Dostojanstvo na prvom mestu, ne treba mu ničija milostinja!
  Noemi ga je pažljivo slušala, pokušavajući da otkrije da li se iza reči njenog muža krije neki trik.
  Nije ga otkrila.
  S druge strane, razmišljala je, ako njen muž traži novac za uniformu, svakako ne može da je prevari. Pre ili kasnije ta uniforma će morati da se pojavi, kao dokaz da je novac potrošen u tu svrhu.
  Ako se ne pojavi, on dobro zna šta ga čeka!
  Dala mu je čitavih sto lira!
  Šta je uradio s tim?

179.


  Činilo se kao da je izbio rat, pomisli Parpajola oko podneva i da se oni povlače. Jedna za drugom, stizale su samo loše vesti.
  Mambreti iz Mandela je poručio da od pesama predviđenih za izvođenje na koncertu on zna samo Ðovinecu, dok su mu ostale tri potpuno nepoznate, i zato je odbio ljubazan poziv.
  Na tu vest, Ðeminaciju je pozlilo. Sekretaru Bonđoaniju dopala je dužnost najpre da mu ulije lažnu nadu, pošto mu je nagovestio da su na tragu zameni, a zatim i da ga razočara, obavestivši ga da nesuđena zamena ne zna ni ko su Ðuzepe Verdi i Gaetano Doniceti. Ðeminaci se onda uhvatio za glavu pokušavajući da zaustavi vrtoglavicu, ali uzalud, pao je kao proštac. Onesvestio se sručivši se na svoj radni sto i, srećom, odatle do prvog slobodnog kreveta nije bilo daleko.
  – Doživeo je šok! – ustanovio je primarijus Kalandro Zinovija.
  Odmaranje, sedativi, mir: to je sve što je maestru potrebno da se povrati. Isključio je mogućnost da maestro može iste večeri da ustane i da diriguje.
  Kad su ga obavestili, gradonačelnik Parpajola je sveo račune: Ðeminaci u bolnici, nemaju tenor-tubu, nedostaje im jedna uniforma, kardinal Šuster je odložio posetu...
  Ostaje mu samo da se nada da će dunuti jedna lepa oluja iz pravca Menađa i da će morati da otkažu program.
  Ali nebo je i dalje bilo vedro, a vrućina nepodnošljiva.
  Nije imao izbora: koncert otkazan do daljeg. Odmah da se odštampaju plakati kojima će prelepiti one prethodne.
  – Nije loše za početak rada – reče, obraćajući se Fainetiju.
  I dodade kako mu se čini da je oduvek to znao.
 
 
 180.


  Oblaci su počeli da se navlače sutradan, sredinom prepodneva.
  Vetar?
  Kiša?
  Kafanski stručnjaci nisu bili sigurni kako će se završiti.
  Moglo bi da ih pogodi jedno ili drugo. Ionako je svejedno. Ako dune vetar, malo će uskomešati vreo vazduh, ako padne kiša, samo će povećati vlažnost.
  – U svakom slučaju – reče Pijanin – vetar ili kiša, Lindo će popodne završiti pod zemljom.
  A on je smatrao da stari prijatelji iz limenog orkestra treba da ga isprate do groblja i da mu odaju poslednju poštu.
  Jedan posmrtni marš imaju na repertoaru, svirali su ga toliko puta.
  Dobili su odobrenje od sekretara Fainetija.
  – Ma, da – reče.
  – I – dodade zatim – s obzirom na to da se za uniformu više ništa ne može učiniti, gledajte da uzmete barem šapku.
  Da li se sekretar šalio, Pijanin nije umeo da kaže.
  Kako god bilo, reče: Da, pokušaće.
  U tri popodne limeni orkestar ponovo se okupio kao u stara vremena.
  Nedostajao je on, Lindo. Za tenor-tubu se postarao Pijanin, svirajući svojim trombonom prateću melodiju.
  Žalosno rešenje, naravno. Ali nisu se okupili da izazovu aplauze, da izmame pohvale.
  Kovčeg s Nazacijem, koji su nosila četvorica radnika pilane, izašao je na jarku popodnevnu svetlost nedugo posle tri sata.
  Na kovčegu, šapka.
  Limeni orkestar zasvira posmrtni marš. Sedmorica muzičara svirala su i znojila se. Sparina je bila nesnosna, vreme se menjalo, bilo je samo pitanje sata. Oblaci su se navukli na nebu, sivi kišni, nošeni vetrom koji je s visina duvao prema donjem delu jezera.
  U visini mola u Derviju, izvršena je smena nosača kovčega. Povorka načas zastade.
  Caka Vergotini je, s hornom pod miškom, iskoristio trenutak da obriše znoj i da pogleda uvis.
  – Čini mi se da će kiša – primeti.
  – Neće – reče Pijanin koji je upravo osmotrio jezero.
  – Vetar – dodade.
  Već su se primećivale kreste talasa pobelelih od pene, koji su se približavali s pučine jezera.
  Kao da potvrđuje njegovu prognozu, prvi nalet, vreo, silovit, obruši se na povorku, zakačivši je po dužini.
  Lindova šapka kao da je oživela.
  Isprva se učini da će poleteti uvis, u nebo možda, kako bi preduhitrila ostatak uniforme.
  Još jedan nevidljivi udar odnese je prema jezeru.
  Onda je, pred nemoćnim pogledima cele pogrebne povorke, zadrža u vazduhu nekoliko sekundi. Na kraju, umoran od igre, pusti je da padne u vodu nedaleko od mola.

181.


  Dva dana posle Lindove sahrane, u prvim satima popodneva zamagljenog sparinom, Pjetro Kaleti, dokoni sedamnaestogodišnjak koji nije imao drugog načina da provodi vreme, stajao je na molu u Derviju, bezvoljno držeći štap za pecanje. Znao je da ni ribe, u to gluvo doba, nemaju nimalo volje da zagrizu zbog čega se iznenadio kad je osetio otpor dok je pokušavao da izvuče udicu, ali odmah zatim iznenađenje se pretvori u razočaranje.
  Opsova. Ljudi su s tog mola bacali sve i svašta, razbijene šerpe, točkove od bicikla, nokšire: pretpostavio je da se nešto od tog smeća zakačilo za udicu i pošto nije želeo da pokida konac, stade polako da ga namotava, i dalje psujući. Centimetar po centimetar, spasavao je udicu. Svakako nije uhvatio nešto teško, pomisli, inače bi odvalio blinker.
  Kad se predmet pojavio, nije ga odmah prepoznao, sunce mu je išlo u oči. Povukao ga je ka sebi klizeći njime po površini vode, a kad ga je izvukao, shvatio je o čemu je reč: šapka. Šapka Gradskog orkestra Belana, kako je pisalo s prednje strane slovima izvezenim zlatnim koncem. Razmišljao je da li da je baci nazad u vodu kad, okrećući je, primeti nešto što ga je uzbudilo mnogo više nego da je upecao štuku od pet kilograma. Ispod poderane postave izvirivalo je...
  Momak spontano zviznu od oduševljenja. Odmah zaćuta i osvrnu se kako bi se uverio da ga niko nije čuo i da mu niko neće prići da vidi šta je to lepo upecao.
  Novčanice!
  Pocepao je celu postavu i pažljivo ubacio u džep to blago. Kad je stigao kući, zatvorio se u svoju sobu i izbrojao novčanice.
  Bokte, osamdeset lira! Veličanstven ulov! Nek se teraju dođavola sve ribe u jezeru Komo!
  Okačio je te dragocene komadiće papira na konopac razapet između uzglavlja kreveta i prozorske kvake. Za sat-dva će se osušiti i biće spremne za trošenje.
  U inat onom ko ih je sakrio tu.
  Ko ih je izgubio.
  I u inat onima koji ih, možda, traže.

Epilozi


  I

  Ðeminaci je ostao tri dana u bolnici, nem i ošamućen kao da živi u nekom drugom svetu, trpeći lekarsku negu i pažnju časnih sestara.
  U osvit četvrtog dana, Zinovija ga izvesti da je došao kraj njegovom boravku u bolnici.
  – Dragi maestro, još danas možete da se vratite svojoj kući – reče.
  – Molim vas, knjigovođa – odmah ga ispravi Ðeminaci.
  – Kako želite – primio je doktor k znanju i osmehnuo se.
  Ali „Ah!“;, pomislio je.
  Ta primedba skrivala je još snažan bol. Ðeminaci time poriče, odbija da prihvati deo svoje ličnosti s kojom još nije spreman da se suoči.
  Rana je još duboka, još krvari. Dakle, biće mu potreban poduži period oporavka, samo će vreme moći da izleči tu ranu kako valja.
  Rekao je to Estenuati, koja nije ni očekivala da će odmah dobiti muža na kojeg je navikla. Zamolila je Malčelatija da odobri knjigovođi („Molim vas, neka se niko ne prevari da ga zove maestro!“ nekoliko dana odmora, iako u takvim slučajevima rad može da bude lek.
  Rekla je to i Parpajoli, kad se ovaj, preko Pijanina, raspitivao o pacijentu. Želeo je lično da razgovara s njim, da mu objasni situaciju. Upotrebio je figurativan primer, ostavljajući po strani naučne izraze.
  Ðeminaci mora, kako se to kaže, da se oslobodi otrova. Ili, ako je tako jasnije, treba ga posmatrati kao nekog ko se prejeo nečega, ali malo-pomalo, ponovo će osetiti ukus toga što mu se, zasad, gadi. U suštini, sâm će shvatiti kad bude spreman ponovo da počne.
  Da li će to potrajati mesec dana, dva meseca?
  Ko zna?
  Možda manje, možda više!
  Treba biti strpljiv.
  I uz strpljenje prođe i leto.
  II

  Pakleno leto, vrelo i vlažno. Kiše je bilo malo, ali je često duvao vetar. Izbila je i manja epidemija tifusa, ali nisu zabeleženi smrtni slučajevi, a došlo je i do pomora pastrmki u Pjoverni zbog niskog vodostaja.
  Na račun nesnosnog leta svako je imao ponešto da kaže osim mladenaca, Armeline Bankijeri i sekretara Bonđoanija. Nisu primećivali vrućinu i vlažnost, nisu čuli za tifus i pomor ribe. Njih dvoje su, kao i Ðeminaci dok je bio u bolnici, živeli na drugoj planeti.
  Od one večeri na dan venčanja Bonđoani je bio u zanosu, u neprekidnom transu, kao da je pobenavio!
  Njih dvoje nisu otišli na bračno putovanje.
  Jedine prirodne lepote koje su zanimale Bonđoanija bile su one koje mu je žena napokon dopustila da istražuje do mile volje, lepote čiju je mapu po okončanju leta mogao precizno da nacrta.
  Sam Bonđoani je, jedne večeri posle avgustovskih odmora, načeo temu.
  Dečkić!
  Da ga nije možda zaboravila, njegova mila ženica?
  Na te reči Armelina se naduri, ružna li je kad se ljuti.
  Da joj nikada više nije rekao tako nešto!
  Kako bi mogla da zaboravi svoje dete?
  – Naše! – snašao se Bonđoani.
  Pravi kec iz rukava.
  To „Naše!“; utisnu se Armelini na lice kao sloj šminke koja dočarava osmeh.
  – Oprosti mi – brzo reče žena.
  Daleko od toga da je zaboravila, samo je, odmah posle venčanja, pomislila da bi dobro bilo da još malo sačeka. Mesec dana, dva, možda tri meseca. Najviše tri. Drugim rečima, da mu omogući da potpuno slobodno uživa u svojoj nevesti pre nego što dovede dečaka kući.
  – Hoćeš da kažeš da bi mi bila dovoljna dva-tri meseca da te se zasitim? – upita Bonđoani.
  – Nastavimo li ovim tempom – odvrati Armelina računajući da, ako se izuzmu njene periode, ni jedan jedini dan nisu propustili da se omrse – mogao bi da se prezasitiš.
  Umesto odgovora, Bonđoani je obujmi oko bokova.
  Dragi bože, koliko mu se sviđa!
  – Treba misliti i na dokumenta, draga moja gospođo – reče, već promuklim glasom nalik zvuku bas-trombona.
  – Sutra ću se raspitati u opštini... – odgovori ona piskavo, kao klarinet.
  Ali klarinet promaši notu, kad su joj se njegove ruke s bokova spustile na bedra.
  Uhhh, ta bedra!
  – To je već obavljeno – reče on.
  – Već...
  Ali knedla u grlu je ućutka.
  – Jesam li partijski sekretar ili nisam?
  Ali kome je postavio to pitanje? Njoj, samom sebi...
  – Trebalo bi da budemo oprezniji – šapatom prozbori Armelina.
  Bonđoani se složio.
  Naravno, u kuhinji, pored jednog šestogodišnjaka...
  – Zaboga!
  Hteo je da kaže...
  – Razumela sam – reče Armelina, ućutkavši ga poljupcem.
  Do tada, međutim, budući da su još uvek sami...
  III

  – Jeste li čuli novost? – upita domaćica tihim glasom.
  Naime, uveče, posle celodnevnog brbljanja, glas bi joj utihnuo. Ništa neobično, godinama je bilo tako, svake večeri, pa i te, krajem septembra.
  – Kakvu novost, Skudiša? – upita gospon paroh.
  Skudiša se osmehnu ispod brčića koje je puštala da slobodno rastu: nikad nije bila tašta.
  Osmehnu se shvativši da se paroh pravi da ne zna! Taj je uvek sve znao!
  O Bonđoaniju i Armelini, koji su usvojili jednog dečaka iz sirotišta.
  Ali ona ga je izabrala, sama. Otišla je tamo, s pripremljenim papirima, rekla je: ovog i tako je i bilo.
  – Tako je želeo naš Gospod – primeti paroh.
  – Koji s vremena na vreme pogleda dole! – odvrati domaćica.
  – Skudiša! – prekorno reče paroh.
  Ali Skudiša još nije završila.
  – Gleda on dole, još kako! – reče.
  Šta on misli, kao božji čovek, da li bi Armelina, da se udala za Gucina, socijalistu i sina socijaliste, mogla da usvoji dete i da ga odgaja u skladu s verom antihrista?
  Dakle, ako se Armelina nije udala za tog đavola Gucina, tog bezbožnika...
  – Da li je bezbožnik, to ćemo tek da vidimo – umeša se paroh – već sam vam rekao!
  Skudiša načas zaćuta.
  Videćemo, nastavi, ako mu gospon paroh pokaže svog boga!
  Po njenom mišljenju, to što se Armelina udala za Bonđoanija umesto za Gucina znak je da se „Onaj gore“; s vremena na vreme udostoji da pogleda dole!
  – Ja to tako vidim – zaključi Skudiša.
  A gosponu parohu nije preostalo ništa drugo nego da joj poželi laku noć.
  IV

  Tokom celog avgusta Onorato Ðeminaci nije prestajao da razmišlja, potajno, ni sa kim ne podelivši svoje misli, o svojoj budućnosti muzičara: misli koje su mu izazivale jezu, još je osećao oko sebe lepet krila nesreće. Međutim, jedne večeri polovinom septembra, učini mu se da se nešto promenilo. Temperatura vazduha, naravno, nepodnošljiva avgustovska vrućina ostala je samo sećanje. Možda je u tome stvar, misli mu više nisu bile teške od vlage i spore.
  I tako je, posle večere, pred očima celog porodičnog bataljona, uzeo hornu i pokušao da joj udahne nekoliko tonova. To mu je bilo dovoljno da shvati da je gotovo. Kraj, nema više muzike. Dok je prinosio instrument ustima, preplavio ga je talas mučnine, dva tona koja je izvukao izazvaše mu trbobolju, morao je da otrči u klozet.
  To je bio samo početak. Od tog dana, naime, morao je s gorčinom da se suočava s činjenicom da njegovo telo ne podnosi više ništa što ima bilo kakve veze s muzikom. Sve što je makar podsećalo na muziku, neki nežan glas, skladan zvuk, izazivalo mu je nadražaj na povraćanje na nervnoj bazi, grčeve u stomaku, dijareju.
  Bilo je gotovo.
  Estenuata je preuzela na sebe obavezu da objavi tragičan epilog muževljeve karijere. Rekla je to Pijaninu, koji je, tokom nekoliko nedelja Ðeminacijevog oporavljanja, nekoliko puta pitao za maestra.
  – Nađite nekog drugog – rekla je.
  Njen muž je postao alergičan na muziku. Do te mere alergičan da je zabranio da se pored kućnih vrata ugradi električno zvono, spravica koju su svi ostali stanari ugradili s detinjim oduševljenjem.
  Caka Vergotini je preuzeo obavezu da sastavi razbijene parčiće Gradskog orkestra. Zauzeo je svoj nekadašnji položaj šefa limenog orkestra. Pošto je i sam naučio nešto za vreme Ðeminacijevog mandata, jedne večeri, kad su se muzičari prvi put ponovo okupili, i on je poželeo da održi kratak govor.
  Započeo je rekavši kako mu njegov prethodnik nikad nije delovao uverljivo.
  – Počevši od tvrdnje da je bio prva horna u orkestru iz Lovena!
  Laž!
  Tokom leta napravio je kratak izlet do Menađa i raspitao se.
  – Druga! – reče. – Oduvek je bio druga horna!
  – U svakom slučaju, briljantna druga horna! – odvrati mu Pijanin, kojem je Ðeminaci bio simpatičan i koji je objavio da će zauzeti Nazacijevo mesto, zamenivši trombon za tenor-tubu.
  – Što se onda ne bi i oženio njegovom udovicom? – rekle su mu, kroz smeh, kolege iz limenog orkestra.
  Ali Noemi je imala drugačije planove.
  V

  Ðelsomino Varekini osuđen je na tri godine zatvora, Verekonda Ortali na godinu dana zatvorske duševne bolnice.
  Potpuno posvećena nemogućoj ljubavi, tokom sudskog procesa, uporna sekretarica nije prestajala da uzvikuje kako je sve to učinila iz ljubavi, nekoliko puta pozivajući svog bivšeg poslodavca da i sam prizna, konačno i javno, da je tajno zaljubljen u nju.
  Iznuren, Varekini se u jednom trenutku obratio sudiji.
  – Ako ućutkate ovu ludaču, sve ću priznati – rekao je, sledeći savet svog advokata koji se, ne našavši bolji način da odbrani klijenta, uzdao u milosrđe suda.
  Kad je objavljena odluka o bankrotu Varekini distilatija, pokretna i nepokretna imovina stavljene su na aukciju. Zarada je iskorišćena da se ućutkaju poverioci. O sudbini upravne zgrade i pogona odlučeno je krajem novembra te godine, posle sporog sakupljanja ponuda i protivponuda kojima su se istakli advokat Sereventi iz Koma, u ime hotelijera Erberta Kjavarija, i Švajcarac Epfajn u ime ponuđača koji je otkrio svoj identitet tek posle povoljnog ishoda nadmetanja. Bio je apotekar, sin jednog Francuza i Varežanke. Zvao se Ajas Debuše. Odavno se odselio u okolinu Mendrizija i pre nekoliko godina osmislio je, zaštitio i izneo na tržište čaj s laksativnim dejstvom koji je nazvao ipsofakto. Uspešno pokrećući čak i krajnje lenja creva, čaj se prodavao toliko dobro da je ubedio Debušea da proširi granice svoje trgovine i da otvori proizvodnu laboratoriju i u Italiji, gde je prema statistikama, uprkos raširenoj upotrebi ricinusovog ulja, zatvor i dalje ostao jedna od najčešćih tegoba. Debuše je obišao postrojenja jednog hladnog decembarskog dana, u pratnji sekretara Detonatija, koji nije mogao da veruje svojim ušima kad ga je apotekar zamolio da mu pomogne da odabere personal jer je, iz praktičnih razloga, želeo da zaposli ljude iz okoline.
  – Da vam možda ne treba i knjigovođa? – upita ga Detonati.
  – Rekao bih da će mi trebati – odgovori Debuše.
  – Ja ću se pobrinuti za to – obeća sekretar.
  A te večeri, pošto je saopštio novost ženi i šuraku, reče ovome kako bi mu mnogo učinio ako se nikada više ne bi pojavio pred njegovim vratima.
  VI

  Noemine nedoumice razvejao je metiljavko. Naravno, ne one u vezi sa sudbinom sto lira; to je zauvek ostalo misterija.
  Drugačija nedoumica je nju mučila: da li da ostane u Derviju ili da se vrati u dolinu, da li da proda kuću ili da je zadrži...
  Ništa od svega toga.
  Jedne večeri joj je rekao da on raspolaže najvećim delom kuće, budući da je nasledio kako deo koji je pripadao njegovoj sirotoj majci, tako i onaj koji je pripadao ocu i da nema nikakvu nameru da je proda da bi se zakopao u nekoj vučjoj jazbini upravo sad kad mu se zdravstveno stanje poboljšalo.
  Noemi se nije usprotivila.
  – Ali od čega ćemo živeti? – upita.
  Ušteđevina neće zauvek potrajati, prema tome...
  – Od rada – odgovori metiljavko.
  – Tvog – naglasi odmah zatim.
  I o tome je dugo razmišljao. I uverio se da bi tim rukama dostojnim jednog drvoseče, koje su više puta ošamutile jadnog Linda, Noemi mogla da radi u pilani rame uz rame s bilo kojim muškarcem. Ne bi bilo prvi put da Kaliprandi zaposli neku ženu, neće to biti ništa izuzetno.
  – Bravo – reče Noemi – a kuća? Ko će brinuti o kući, ko će kuvati?
  – Ja – odgovori metiljavko.
  Šta misli, ko je to radio u vreme kad je njegova jadna mama, kako bi zaradila nešto, morala da radi po tuđim kućama?
  Noemi ostade bez reči.
  – Nauči zanat, uvek je govorila moja jadna mama – dodade metiljavko.
  – Što se toga tiče – odvrati Noemi, možda ne sasvim ubeđena ali pobeđena besprekornošću metiljavkovog plana – tako je govorila i moja.
  VII

  Jednu lepu devojčicu koja će praviti društvo dečaku, eto šta je želeo!
  Nije prošlo nijedno veče a da Bonđoani ne ponovi tu želju. A zatim bi, kad bi dečačić zadovoljno zahrkao, zasukao rukave kako bi ostvario želju.
  Armelina je sarađivala.
  I sarađivala.
  U oktobru 1930. rodila je toliko željenu devojčicu, Karmilu.
  U avgustu 1931. rodila je još jednu, Estrelu.
  U septembru 1932, svetlost u kući Bonđoanijevih ugledala je Valerijana.
  Posle čega je Bonđoani, izračunavši da se, po brojnom stanju, približio Ðeminacijevom bataljonu, odlučio da podnese ostavku na položaj partijskog sekretara: nije više imao vremena za političke budalaštine, trebalo je nahraniti tolika gladna usta, a to je zahtevalo posvećenost ali i opreznost, kako bi se izbeglo novo potomstvo.
  Ali, kao što se kaže, čovek nikad ne može da bude dovoljno oprezan, a obuzdavanje u izvesnim okolnostima nije nimalo lako.
  Ukratko, jedne nedelje ujutru, u julu 1933, Armelina je poverila mužu da čeka još jedno.
  – Još jedno? – upita on.
  Drago mu je, kako da ne!
  Samo je malčice zabrinut.
  – Treba smisliti ime – primeti.
  Edviđe, reče, ako ponovo bude žensko.
  Antonio, ako se rodi dečak.
  – Ti se pobrini za to – reče mu Armelina.
  Ona je morala da se pobrine za ručak. Imali su goste: Detonatija, koji se nije predavao na položaju sekretara partijske organizacije u Menađu, i njegovu gospođu.
  Posle ručka, muškarci su izašli da prošetaju. Gospođe su ostale kod kuće da pospreme. Ali, pre svega, da bi razgovarale o svojim stvarima i razmenile iskustva s trudnoćom.
  Zato što je i Detonatijeva žena iščekivala naslednika.
  – Volela bih da bude dečak – reče – lep kao vaš.
  – Eh, lep! – odvrati Armelina, skrivajući ponos.
  Lep je na majku, pomisli.
  – Nikad ne bih rekla... – nastavila je Detonatijeva.
  Zapravo, niko ne bi rekao, izuzev ono malo ljudi koji su znali istinu, da je Bonđoani usvojio dečaka.
  – Kao da se tvoj muž smanjio – proceni Detonatijeva – pljunuti on.
  Armelina zausti da kaže nešto, morala je da kaže, već je bila zinula.
  – Mnogi to kažu – priznala je.
  – Na kraju krajeva – reče zatim svojoj gošći – deca pripadaju onima koji ih podižu. Zar ne?