Gradski orkestar - Andrea Vitali

63.


  Nije tu. Kod kuće je.
  Izašao je pre petnaestak minuta. Ali pre nego što je otišao, izdao je precizna naređenja.
  Zatvorenik mora biti potpuno izolovan; kategorično naređenje stiglo je u komandu u Leku, odakle su je zatim preneli poručniku Ðuntiju. Dok se ne razreši spor oko nadležnosti između Opštinskog suda i tužilaštva, Ðeminaci ne sme ni sa kim da komunicira osim s karabinjerima iz kasarne u Belanu, a i njih je bilo malo. A pre svega ne sme mu se pružiti prilika da na bilo koji način ometa istragu, da utiče na nju ili čak da je skrene sa sebe, budući da je on jedini, dragoceni svedok, a ujedno i osumnjičeni. Kako bi izvršio naređenje, poručnik Ðunti se, pre nego što je otišao kući, postarao da se jedini prozor ćelije, okrenut prema privatnoj Ulici Akile, zakuje dvema daskama, kako bi zatvoreniku uskratio jedinu mogućnost da komunicira s onima napolju.
  Našao se između čekića i nakovnja i nije želeo da rizikuje.
  Samo neka se istražni sudija i tužilac svađaju.
  Ali neka požure.
 
 
 64.


  Državni tužilac Salvatore Sinusi bio je u Komu manje od dva meseca i već su ga svi koji su ga upoznali krišom prozvali Kur.
  Sitan, suvonjav, samouveren, ako ne počne ili ne završi rečenicu izrazom „kurac“;, kao da ništa nije ni rekao. Bio je tašt čovek, elegantan i galantan, uvek namirisan, redovan posetilac uglednih varoških domova u kojima je njegova ružna navika da se neštedimice razbacuje kurcem prihvaćena kao obeležje ekscentričnosti, tako da su mnogi momci i dame jedre ili uvele, svejedno, usvojili taj izraz i koristili ga bez posledica.
  Poručnik Ðunti video ga je samo jednom u životu i stekao je utisak da se treba držati podalje od tog čoveka. To se dogodilo sredinom avgusta, kad je njegova ekselencija prefekt Koma posetio Muđasku i Vendronjo, opštine koje su spadale u nadleštvo kasarne u Belanu. S njim su došli njena ekselencija plemkinja Marijole Feriveki u svojstvu predsednice Udruženja ratnih udovica i samohranih majki, sudija vitez Kraljevine, Jakarone i profesor Zbarbini, obojica posvećeni Udruženju, i Sinusi, za kojeg nije bilo jasno u kom svojstvu se pridružio družini. U skladu s protokolom, poručnik Ðunti je s dvojicom svojih ljudi sačekao uvažene goste ispred kapije Instituta Ðiljo, koji je predstavljao utočište za sto osamdeset devojčica, ratnu siročad, a zatim ih je pratio tokom posete opštini i u vilu u kojoj je živeo gradonačelnik Vendronja; tamo je domaćica otmeno poslužila vermut u njihovu čast. Kad je domaćica pronela poslužavnik s pićem ispred nosa trojice karabinjera, Ðunti je pružio ruku da se posluži, ali umešao se tužilac.
  – Do kurca, vojna lica u službi ne treba da piju – prosiktao je, zbunivši gospođu gradonačelnikovicu i samog poručnika.
  Oboje su u prvom trenutku pomislili da je reč o nekoj šaljivoj Sinusijevoj dosetki. Međutim, kad ga je pogledao u oči, poručnik Ðunti je video da u tužiočevim rečima nije bilo šale. Povukao je ruku i sa žaljenjem je gledao kako se pozamašna pozadina gospođe gradonačelnikovice udaljava. Žao mu je bilo zbog vermuta, naravno, jer bi rado popio jednu osvežavajuću čašicu.
  Dakle, ako je to obeležje tužiočevog karaktera, razmišljao je poručnik Ðunti, istražni sudija iz Menađa u ozbiljnoj je nevolji; teško će se izboriti s takvim baksuzom.
  U svakom slučaju, njega se nimalo ne tiče ko je od njih dvojice u pravu, a ko greši u vezi s nadležnošću nad slučajem... Nek se poubijaju zakonicima ako hoće, njihova stvar. Ali neka požure.
  On izvršava naređenja, ostalo ga se ne tiče.
  Ne želi nikakve probleme.
  Jer nije mnogo trebalo da se Ðeminaci od osumnjičenog pretvori u običan predmet spora između dvojice istaknutih činovnika. Postoji još jedna opasnost; da on plati ako nešto krene naopako. U takvim situacijama, nikad se ne zna. Ako je Ðeminaci prestupnik kako se sumnja, iako njegove fizičke karakteristike nimalo ne navode na taj zaključak, možda iza sebe ima zavidnu kriminalnu organizaciju. Koja je možda u stanju da provali sigurnosne sisteme kasarne i da ga oslobodi. A odgovornost za to prebacili bi na njega, Ðuntija. Možda bi neko mogao pokušati i da ga ubije, da ne bi progovorio. A Ðuntija bi snašla ista sudbina kao u prethodnom slučaju. I na kraju, i sâm knjigovođa bi mogao da digne ruku na sebe.
  Jebem ti, jesu li mi skinuli kaiš s pantalona?
  A pertle?
  S takvim mislima u glavi, poručnik nije ni pomišljao da će moći da zaspi.
  Brojao je ovce moleći se da mu sutra saopšte lepu vest da je spor okončan i da će se osloboditi neprijatne odgovornosti za knjigovođu.
  Zato, kad se narednog jutra obreo licem u lice s kolegom iz Menađa Gaetanom Bovoleom, pomislio je da njegove molitve nisu bile uzaludne, da ih je onaj gore i čuo i uslišio.
 
 
 65.


  Pre nego što je primio kolegu u svojoj kancelariji, poručnik Ðunti je, s podočnjacima od neprospavane noći i posekotinama od brijanja, jednom nasred brade, drugom na desnom obrazu, naredio Mandruci da skine knjigovođi kaiš i da mu izvuče pertle. Onda detaljno ispita vodnika Skolu o tome kako je protekla prethodna noć.
  – Sumnjiva kretanja izvan kasarne?
  Ne, jedino vredno pomena bila je večernja poseta Ðeminacijeve supruge, koja je dovukla sa sobom ceo čopor dece i zahtevala da razgovara s poručnikom. Obaveštena da poručnik nije više u kasarni, zadržala se gotovo sat vremena ispred kasarne, pokušavajući da nađe prozor ćelije u kojoj joj je muž zatvoren.
  Pošto ga nije našla i pošto se uverila da ne postoji nikakva mogućnost da komunicira s njim, Estenuata se zaputila kući upravo u trenutku kad je nekoliko radoznalaca naumilo da joj priđe i navede je da im ispriča detalje onoga što se dogodilo.
  Vodnik je potvrdio da je bio spreman da se umeša i razbije skup, ali ispostavilo se da nema potrebe.
  Naime, žena je ispsovala znatiželjne i odmarširala u pratnji dece.
  Ukratko, zatvorenik je mirno proveo noć.
  Naravno, ako se kao miran može opisati čovek koji je sve vreme hodao tamo-amo gunđajući za sebe i praveći gestove kao da razgovara s nekim. Vodnik, koji je s vremena na vreme krišom posmatrao zatvorenika, dopusti sebi da primeti kako je, po njegovoj proceni, zatvorenik počeo da pokazuje znake neuravnoteženosti i da neće pružiti nikakav otpor ako ga budu ispitavali.
  Poručnik pređe preko primedbe svog potčinjenog, usredsređujući se na njegove odgovore i ne uzimajući u obzir njegove lične stavove.
  Oni iz Leka, zaključi zatim vodnik, još se nisu javili.
  – I to bi bilo sve.
  – Dobro – odvrati Ðunti.
  Sranje!, pomisli.
  Onda mu naredi da uvede kolegu.
  – Bovole, šta ima novo? – upita ga čim je ovaj ušao.
  – Muke – odvrati.
  – Teške? – upita Ðunti.
  Bovole klimnu glavom.
  Drugačije nije ni moglo biti, kad se uzme u obzir da žive ispod planine Grona.

66.


  Muke.
  Jer nije samo Sinusi bio neprijatan čovek, nezgodan karakter imao je i istražni sudija iz Menađa.
  Dvadeset godina stariji od tužioca, četrdeset godina je proveo u tužilaštvima na severozapadu zemlje i tražio je da karijeru okonča u Menađu gde se, kao oficir rezervista vojne inžinjerije, zatekao 1917. godine tokom izgradnje takozvane Linije Kadorna, kompleksa utvrđenja podignutih na zahtev vrhovnog štaba vojske kako bi se italijanske teritorije zaštitile od moguće austrijske invazije preko Švajcarske.
  Neženja, gurman, vrstan igrač tablića, odavno se uverio u to da apsolutna pravda ne postoji. Drugim rečima, i ta materija podložna je prilagođavanju, a što su veštije ruke onih koji je oblikuju, to su i razlike između postignutih rezultata veće. Bio je sposoban čovek. Ne bi bio tako ozbiljan protivnik u kartama da dugo nije vežbao igrajući se s propisima, zakonima i odredbama, tumačeći ih po sopstvenom nahođenju i potežući ih kad mu zatrebaju.
  Znao je, dakle, da je tužilac iz Koma u pravu: kriminalna dela prevare spadaju u njegovu nadležnost. Međutim, nerviralo ga je Sinusijevo nadmeno ponašanje i kao kad mu u partiji tablića krene loše, rešio je da skupo proda kožu.
  Nije video razlog da Ðeminaci leži u ćeliji u kasarni u Belanu, umesto u kasarni u Menađu. A kako ni od koga nije morao da traži odobrenje, potpisao je naređenje o Ðeminacijevom premeštaju iz Belana u Menađo i uručio ga poručniku Bovoli u petak kasno popodne s molbom da što pre prebaci zatvorenika.
  Poručnik nije imao šta da prigovori, ali u njemu se probudila sumnja. Posavetovao se s kapetanom Olivijerom Randačijem iz komande u Komu, koji mu je, umesto odgovora, samo rekao da oni moraju da izvršavaju naređenja i tačka.
  – Gledajte barem da vam ovaj ne pobegne – dodao je, misleći pritom na slučaj bekstva vlasnika fabrike Varekinija, koji je i dalje bio na slobodi.
  Međutim, i poručnik Ðunti je dobio jasna naređenja koja je, kao savestan karabinjer, morao da posluša.
  – I šta sad? – upita ga kolega Bovole.
 
 
 67.


  – Dakle, jasno vam je da vaš muž i njegova porodica, to jest vi, niste više pod mojom nadležnošću – zaključi gradonačelnik Parpajola pomalo zlurado.
  I dodade: – I budite ljubazni i izađite kako bih mogao da nastavim da radim... – reče Estenuati Ðeminaci, pokazavši joj vrata kabineta kroz koja je žena prošla pola sata ranije.
  Pola sata ranije. Širokim i teškim koracima. Nije imala baš ženstven korak.
  Parket u kabinetu škripao je pod njenom težinom. Podbočena i izvijenih leđa kako bi održala ravnotežu zbog težine stomaka, Ðeminacijeva je bacila senku na gradonačelnikov sto. Na Parpajolinom licu ukaza se netrpeljivost kad mu je žena, tonom od kojeg se naježio, rekla kako je došla da bi ga zamolila da se što pre i lično zauzme kod poručnika karabinjera da joj on objasni zašto je njen muž završio u ćeliji i šta čeka njenu porodicu.
  Parpajola se ugrizao za jezik: hteo je da joj kaže da tim tonom može da govori u svojoj kući, ali ne i u kabinetu u kojem se obrela. Međutim, diplomatski joj je odvratio da nikada ne bi dozvolio sebi da se meša u posao čuvara reda, jer je to neopravdano mešanje u tuđe nadležnosti.
  – U vašu nadležnost spada sve što ima veze s jednim vašim sugrađaninom u nevolji – zaključila je Estenuata.
  A Parpajola je, onda, odustao od diplomatije.
  – Može biti – zacerekao se.
  Ali slučaj je hteo da njen muž, osim što je dopao rukama pravde, nema stalno mesto boravka.
  – Zašto? – prošišta Ðeminacijeva.
  Gradonačelniku se učini da je tu reč izgovorio neki piskav glasić, možda glasić tog stvorenja koje žena još nosi u utrobi.
  – Zato što stan u kojem živite pripada bolničkoj upravi – objasnio joj je Parpajola.
 
 
 68.


  Upravni odbor bolnice Umberto Prvi dobio je stan u Ulici Manconi kao donaciju Princija Melija, koji je u osamdeset četvrtoj godini umro u bolničkoj postelji, okružen sa svoje petoro dece koja su se, verujući da je starac u komi i, dakle, nesvestan, pred njim posvađala oko podele tog stana.
  Meli ih je odlično čuo, ali se i dalje pravio da je u komi. Potom, kad je ostao sam, smislio je kako će da ih ujedini: postarao se da mu pošalju beležnika i u prisustvu svedoka sastavio je izjavu kojom saopštava da sporni stan ostavlja bolnici pod uslovom da ga koriste za smeštaj svojih zaposlenih.
  Da bi se obezbedio, Meli je poslušao beležnikov savet i dodao u izjavi da za izvršioca svog testamenta imenuje tadašnjeg gradonačelnika, kao i svakog sledećeg ko će ga na tom položaju naslediti. Ako, iz bilo kog razloga, stan ne bude korišćen u navedene svrhe, o njegovoj upotrebi odlučivaće opštinska uprava Belana.
  Meli je umro mesec dana kasnije, a njegova volja sve vreme je strogo sprovođena. Tokom poslednjih pet godina, u njemu je živeo jedan hirurg, doktor Pučini, koji se zatim, zbog ženidbe, preselio u Valtelinu. Potom se uselio još jedan lekar, doktor Pastrengi iz Kreme, koji je uživao na obalama Koma ali su ga 1925. vode tog jezera progutale i nikada više nije isplivao na površinu. Na kraju, stan su delile tri časne sestre iz reda Žalosnih majki, dok su čekale da se u bolnici osposobe posebne prostorije za njih.
  Posle njih se uselio knjigovođa Ðeminaci, pošto se zaposlio u bolnici kao glavni knjigovođa.
  Istog jutra kad je on uhapšen, direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelati naslutio je opasnost i otrčao je da popriča s vitezom Kraljevine Filibertom Amatijem, predsednikom upravnog odbora. Opasnost se krila u trenutnom statusu knjigovođe Ðeminacija.
  Naime, primetio je Malčelati naišavši na Amatijevo odobravanje, bolnička uprava ništa ne bi mogla da kaže ako bi joj neko zamerio što je obezbedila krov nad glavom porodici jednog kriminalnog lica. Zato što je to u krajnjoj suprotnosti s Melijevim uputstvima.
  – Neki nepošteni gradonačelnik – dodao je Malčelati – bez teškoća bi mogao da se posluži tim argumentom i da oduzme bolnici nekretninu koju je nasledila, i to uz blagoslov beležnika.
  Vitez Kraljevine Filiberto Amati nije gubio vreme. Ovlašćen da u hitnim slučajevima donosi odluke bez saglasnosti upravnog odbora, odmah je pisao – Scripta manent! – gradonačelniku Parpajoli, uveravajući ga da predano radi na rešavanju krize izazvane Ðeminacijevim hapšenjem i da se već postarao da se poništi ugovor o zakupu potpisan s porodicom Ðeminaci, budući da su odredbe ugovora dovedene u pitanje.
  Naravno, dodao je velikodušno, treba razmotriti i ljudsku stranu slučaja, činjenicu da je reč o brojnoj porodici s malom decom i tako dalje i tako dalje.
  Drugim rečima, bolnička uprava je spremna da progleda kroz prste Ðeminacijevima nekoliko dana dok se ne snađu, što nikako ne znači da time krše dogovor predviđen testamentom o zaostavštini gospodina Melija, kojeg se s poštovanjem sećaju.

69.


  – Dakle – zaključi Parpajola – iako vam je ostavljeno nekoliko dana da obezbedite drugi smeštaj, činjenica je da ste vi i vaša porodica od danas bez stalnog mesta boravka, da u pravnom smislu više niste žitelji ove varoši i da, pre svega, niste u mojoj nadležnosti!
  Estenuata je zanemela na gradonačelnikove reči.
  Odgovorilo je, u svoje ime, ono što je nosila u stomaku, ritajući se tako odlučno da se Estenuati stomak izobličio, što je primetio i Parpajola razrogačivši oči.
  Buduće novorođenče htelo je da pobegne iz tog kabineta! Što dalje iz tog grada ludaka!
  Estenuata nije bila u stanju ni reč da prozbori. Okrenu se u mestu, zakorači – parket zaškripa – i izađe. U hodniku naiđe na komunalnog policajca, koji se pozdravi s njom gledajući joj u stomak.
  – Delovala je prilično uznemireno – reče Pijanin nedugo zatim gradonačelniku.
  – Ko? – upita Parpajola.
  – Žena maestra Ðeminacija – objasni policajac.
  Parpajola se u tom trenurku priseti nečeg drugog.
  – Kad me već podseti – reče – slobodno kaži ostalima da nema ništa od osnivanja gradskog orkestra.
 
 
 70.


  Od svađe nikakve vajde nema, zaključili su poručnik Bovole i poručnik Ðunti, obojica udubljenja u razmišljanje o svojim naređenjima; Belanezu je naređeno da drži Ðeminacija pod strogim nadzorom i izolacijom, Menađanin je, međutim, dobio naređenje da ga sprovede na suprotnu obalu jezera.
  – Dakle?
  – Kao prvo, hajde da gledamo da ne povadimo oči jedan drugom – predloži Ðunti.
  Bovole se složio s njim.
  – A kao drugo, treba da proverimo da li oni u Leku znaju nešto o novom naređenju.
  Međutim, Leko kao da je pripadao drugoj vremenskoj zoni, kao da tamo još svi spavaju; telefon je zvonio u prazno.
  – Sedi, jer će ovo potrajati – posavetovao je poručnik Ðunti Bovolea.
  Ovaj je jedva primetnim osmehom naglasio prirodno tužan izraz lica.
  – Ne bih hteo da smetam... – reče.
  – Mora da se šališ? – odvrati Ðunti.
  Bovole kao da je bio na ivici suza.
  – Onda – reče – ako nemaš ništa protiv, pre nego što sednem, rado bih otišao da popijem kafu. Hoćeš li sa mnom?
  Kolega odbi poziv.
  – Možda kasnije – reče.
  Dok Bovole bude pio kafu, on će ponovo pozvati Leko, za slučaj da su se povratili u život.
  – Dobar dan – reče Ðunti kad su mu napokon odgovorili.
  Dobar malo sutra, što se tiče problema s Ðeminacijem. Nema nikakvih novosti, zatvorenik treba da ostane tu gde jeste i da čeka da se njegova sudbina razreši, i otkud sad to naređenje o premeštaju?
  – A da pokušate da se informišete? – predloži Ðunti.
  Naravno, ali to će potrajati, polako, čemu žurba.
  – A ko žuri? – zaključi Ðunti kad je spustio slušalicu.
  Bovole se vratio s brkovima od kafe.
  – Treba da budemo strpljivi – dočeka ga Ðunti, ponovo ga pozivajući da uđe u njegovu kancelariju i da se udobno smesti.
  – Ponašaj se kao da si u svojoj kancelariji.
  Kolega ga je shvatio doslovno.
  Poručnik iz Menađa bio je strastveni pušač. Od četrdeset do sedamdeset seraja dnevno. Posvećivao se pušenju kao da mu je to posao. Pola sata kasnije, na prostoriju se navuče novembarska magla i smrad kao u krčmi. Skoro neprimetno, bez namere da ga uvredi, poručnik Ðunti otvori prozor da malo provetri.
  I da, ako je moguće, stavi do znanja kolegi da je jedno pušiti, a nešto sasvim drugo trovati bližnje.
  Nije vredelo.
  Bovole spokojno nastavi, paleći svaku sledeću cigaretu opuškom prethodne.
  Bilo je jedanaest prepodne kad je Ðunti sa zadovoljstvom primetio da njegov kolega gužva praznu paklu. Odahnu od olakšanja i zakašlja se jer se, duboko udahnuvši nagutao dima koji je prožimao kancelariju, ali odmah zatim opsova u sebi. Zato što je Bovole već otvorio novu koju je izvadio iz unutrašnjeg džepa sakoa. I, osmehnuvši se, nastavio da puši.
  Ðunti je pokušao da izbroji cigarete koje je njegov prijatelj pržio jednu za drugom. Petnaest, osamnaest, dvadeset jedna... U podne se zabrojao.
  Možda dvadeset dve kad je Mandruca ušao da ga izvesti kako Ðeminaci odbija hranu, pozivajući se, iskolačenih očiju, na svoje pravo da zna zašto se prema njemu ponašaju kao da je državni neprijatelj i dokle će to da traje.
  Komandant je bio sažet.
  – I mi bismo voleli da znamo – odvrati, uz prećutno odobravanje Bovolea, koji je pripalio ko zna koju po redu cigaretu, možda dvadeset treću.
  – Šta da radim? – upita Mandruca.
  – S obzirom na njegovu težinu – dodade – ništa mu se neće desiti ako preskoči jedan ili dva obroka.
  Međutim, on je bio gladan.
  U pola jedan reče kolegi da će mu biti drago da ga ugosti u svojoj kući ako želi da pojede nešto.
  – Samo ti idi – odvrati Bovole, žut u licu. On bi radije ostao u kasarni, pored telefona, za slučaj da konačno stigne neka vest.
  Ionako nije gladan, izjavi.
  Naravno. Kad je spržio želudac tolikim cigaretama.
  Cigarete na stranu, Bovole je strahovao da će morati da se vrati u Menađo praznih ruku, bez poklona za gospodina istražnog sudiju.
  Ðunti ga je prozreo.
  Ni ja nisam gladan, reče.
  Bezočno je slagao. Bio je gladan kao vuk, pojeo bi i masnu krpu. Ipak, on je karabinjer, plaćali su ga da bude sumnjičav. Bilo mu je žao što je tako, ali nije mogao da ne razmotri mogućnost da će njegov kolega izvesti udar i preoteti mu Ðeminacija!
  A, ne!
  Dade voljno grčevima od gladi.
  Onda iznenada zamoli Bovolea za jednu cigaretu.
  – Ma, zar ti pušiš? – odvrati ovaj.
  – Ne, nikad nisam pušio – odgovori mu Belanez.
  Međutim, kad je video kako je kolega posvećen toj navici i kad se uzme u obzir da nemaju ništa pametnije da rade, odlučio je da proba, da otkrije kakvo zadovoljstvo pruža čoveku sisanje otrova iz tog malog cilindra.
  – Da... – reče Belanez pošto je dvaput povukao, a onda ugasi cigaretu.
  Sad mu je jasno da ima nečeg u ukusu duvana... ipak... pušiti jednu za drugom...
  – Jednostavno rečeno, šta nalaziš u tome?
  – Zadovoljstvo – odvrati Bovole.
  Ðunti je drugačije shvatao zadovoljstvo i objasnio mu je svoje sklonosti.
  Bog, Otadžbina, Porodica.
  Ima li on porodicu? Ženu, decu?
  – Da – odgovori Bovole.
  Ima ženu i dete.
  Potencijalnu udovicu i siroče – upozorio ga je Ðunti – ako nastavi tako!
  Menađanin potvrdi, držeći cigaretu između prstiju.
  – S budalama ne vredi raspravljati – podseti Belanez.
  Umesto odgovora, Bovole ugasi cigaretu. Onda predade kolegi još dve pakle seraja koje je izvukao ko zna odakle i zamoli ga da ih uništi.
  – Ako te zanima – izjavi službenim tonom – upravo sam prestao da pušim.
  Narednih nekoliko sati sve je proteklo glatko.
  Međutim, oko dva, poručnik Bovole počeo je da pokazuje sve simptome apstinencije: uznemirenost, drhtavica, glad – ali za duvanom. Više nije brinuo što nema vesti iz Leka. Žalio je jedino što je doneo prenagljenu odluku i dao bi celu platu kolegi u zamenu za samo jedan seraj.
  Ðuntiju nije promakla kolegina muka. Ali pravio se da ništa ne primećuje. Pokušao je da mu odvuče pažnju banalnim razgovorima, ali Bovole je jedva odgovarao, zureći u prste desne ruke, požutele od duvana. Bilo je četiri kada su odlučili da još jednom telefoniraju, ali ishod je bio nepromenjen: i dalje ništa. A povrh toga, iz Leka su mu netrpeljivim tonom preporučili da prestane da im telefonira; novosti nema, naređenje je ostalo isto, potpuna izolacija, neka se potrudi da ga sprovede i doviđenja.
  Ostalo je još pola sata do polaska poslednjeg parobroda za Menađo. Bovole odahnu od olakšanja, spremajući se da pođe. Kolega nije hteo ni da čuje da ga ne otprati. Menađanin je sve učinio da ga odvrati od te namere.
  Do kurca, želeo je u miru da izađe i da uleti u prvu prodavnicu cigareta na koju naiđe!
  Ali poručnik Ðunti je prozreo njegovu skrivenu misao i odlučio da mu pomogne da održi obećanje da nikad više neće zapaliti.
  Izašli su, Bovole je bio tužan kao nikada do tada.
  Međutim, čim se popeo na brod i poslednji put mahnuo kolegi, počeo je da se osvrće unaokolo. Naposletku ugleda žar kako svetluca na komandnom mostu. Pope se lakim korakom i koristeći činjenicu da na sebi ima uniformu, uđe, iako je putnicima bio zabranjen pristup na komandni most. Onda upita kapetana da li bi bio tako ljubazan da mu da jednu cigaretu. Ovaj mu je ponudi uz osmeh: turmak.
  Bovole je pripali i stade željno da uvlači dim punim plućima, pokušavajući da iscedi iz tog aromatičnog duvana ukus koji bi barem ličio na onaj snažan, opor ukus seraja. Nije vredelo. Povukao je tri-četiri puta i već je stigao do filtera, opekavši jezik.
  Seraj, seraj...
  Srećom, Menađo je bio blizu. Menađo i njegova trafika nadomak mola.
  Znao je da će, tek pošto popuši dve svoje omiljene cigarete, moći da se usredsredi i da skupi hrabrost da se pojavi pred gospodinom istražnim sudijom bez Ðeminacija koji je ostao u Belanu, pod nadzorom tamošnjeg kolege.
  Koji je, za to vreme, dobro provetrio kancelariju. Onda je seo s rukama u džepovima, gde je napipao jednu od dve pakle Bovolinih cigareta.
  Izvesno vreme ju je premetao po rukama, onda ju je otvorio, izvadio jednu cigaretu i gurnuo je u usta.
  Povuče nasuvo.
  Zatim pozva Mandrucu.
  – Imaš li šibicu? – upita.
  Mandruca isprva pomisli da nije dobro razumeo.
  – Šibicu – ponovi poručnik.
  Naređenja se najpre izvršavaju, a onda se, eventualno, raspravlja o njima.
  Pripali mu.
  – Ali, otkad vi pušite, poručniče? – upita zatim.
  Ðunti ga pogleda i otpuhnu beličasti oblačić.

71.


  Vlasnik fabrike Varekini nije pobegao u Švajcarsku. Niti je, uprkos priči koju su proširili neki dobro informisani, bio u Francuskoj.
  Naravno, kad je došlo do kraha, shvatio je da ne može da ostane u Menađu.
  Šta da radi?, pitao se.
  Da se suoči s poverenicima, s pravdom, neizbežnim zakonskim i moralnim posledicama?
  Ni slučajno, odgovorio je sebi.
  Iste večeri kad je Ðeminaci dao otkaz, pokucao je na kapiju samostana braće kapucina u Dongu, zamolivši ih da mu pruže gostoprimstvo.
  Na nekoliko dana, reče. Pravdao se izmislivši nevolje koje ga udaljavaju od žene. Mora da razmisli i potrebni su mi mir i samoća.
  Dobra braća progutaše izmišljotinu i prihvatiše ga ponudivši mu da živi u skladu s ritmom njihovog umerenog života dok ne razbistri misli.
  Međutim, tri dana kasnije, kad je Varekini već bio poslao poruku tobožnjem kovaču Fabriciju Betoli, zahtevajući od njega da ga obavesti kada i gde mogu tajno da se sastanu kako bi razgovarali o vrlo hitnoj stvari, starešina samostana saznao je pravi razlog koji ga je naveo da potraži utočište kod njih.
  Izbacio ga je iz samostana, ali nije želeo da se meša. Obećao mu je da ga neće potkazati karabinjerima i dozvolio mu je da ode tokom noći, kako bi izbegao rizik da ga neko vidi.
  Šta da radi?, ponovo se pitao Varekini.
  Švajcarska, naravno. Najjednostavnije rešenje, jer se nalazi odmah iza planina. Ali, teško je stići ako čovek ne zna staze koje koriste krijumčari.
  Zato mu je bio potreban Betola i mesto gde će se sakriti na nekoliko dana.
  Ali gde?
  Da ode kući, kod žene, nije mu delovalo kao dobro rešenje, u tom slučaju bolje bi mu bilo da se odmah preda.
  Nešto mu je palo na pamet dok je polako, trudeći se da se drži mraka, hodao prema Menađu.
  Pa kako se nije odmah toga setio?, pitao se.
  Naravno, ni u tom slučaju neće biti zaštićen od izvesnih nevolja.
  Šta ako pruži otpor? Ako se prepadne zbog mogućih posledica?
  Ma, pomislio je pustivši korak, htela – ne htela, moraće da prihvati njegovo društvo.
  Na kraju krajeva, drži je u šaci.
  Čvrsto.
 
 
 72.


  Kad je Verekonda ugledala pred sobom svog bivšeg poslodavca, nije se izbezumila niti je pomislila da zove karabinjere. A nije se ni usprotivila njegovom zahtevu da mu pruži gostoprimstvo na nekoliko dana.
  Štaviše, u sebi je zahvaljivala nebesima i sudbini što joj se, iako s priličnim zakašnjenjem, na kraju nasmešila i krunisala njen ljubavni san.
  Dobro je znala da je gazda oženjen, ali svejedno, nikad se nije trudila da potisne svoja osećanja. Naprotiv, negovala ih je i pothranjivala godinama, krišom gajeći nadu da će igrom sudbine jednoga dana i u njemu buknuti plamen strasti i da će on sve napustiti kako bi se samo njoj posvetio. Zato je uvek bila spremna za to i odbijala je one udvarače koji su u njoj videli odličnu partiju i pouzdanu devojku, pošto je bila posvećena poslu, kući i Crkvi i, pre svega, po njenom mišljenju, zato što nije bila ni lepa ni ružna.
  Varekiniju nije dugo trebalo da prozre osećanja koja su protresala njegovu sekretaricu. Iza leđa joj se slatko smejao s knjigovođom Ðeminacijem, koji je imao običaj da kaže kako bi Verekonda, na jedan gazdin mig, bila spremna da skoči u jezero i to usred zime.
  Koliko je Ðeminacijeva tvrdnja tačna, Varekini se lično uverio mesec dana ranije kad joj je dao jednu ponudu.
  I tom prilikom Ortalijeva nije oklevala: prihvatila je bez pogovora, sprovela želje čoveka svog života ne razmišljajući da se time prepušta njegovoj milosti, ali svakako ne na način koji je ona priželjkivala.

73.


  Duvandžija nije znao šta da radi kad mu je poručnik Bovole, kojem je vodica pošla na usta, tražio paklu seraja.
  Nije mu ostala nijedna.
  – Nijedna?
  – E!
  Pa kako je to moguće?
  Duvandžija slegnu ramenima.
  Ionako drži samo po nekoliko pakli. U tom kraju, gde pušači uglavnom kupuju prokrijumčarene cigarete, oni koji puše domaće mogu se izbrojati na prste jedne ruke.
  Osim toga, pre sat vremena prodao je poslednje dve pakle seraja koje je imao u radnji.
  Poručnik proguta kao da su mu ispred nosa odneli neku poslasticu.
  – Sutra ću da napravim zalihe – reče mu duvandžija.
  E baš ti hvala! Do sutra je ostala još cela noć, pomisli poručnik.
  Načini korak kao da će da izađe, ali onda zastade i vrati se. Nešto mu je sinulo.
  Dve pakle, četrdeset cigareta.
  Njemu bi bilo dovoljno deset da izdrži do zore.
  – Ko ih je kupio? – nagonski upita.
  Ako je neko iz varoši, začas će ga naći i zamoliće ga za jednu paklu.
  Ko bi uskratio takvu uslugu gospodinu poručniku?
  Duvandžija se složio s njim.
  I, dodao je, što se toga tiče, gospodin poručnik ne mora mnogo da pešači, budući da je poslednje dve pakle seraja kupila Verekonda Ortali.
  – Verekonda Ortali? – začudi se poručnik.
  – Jeste li sigurni? – dodade.
  – Kao što sam siguran da sad stojim ispred vas – odvrati duvandžija.
  – Nikad je nisam video da puši – primeti poručnik.
  Ni duvandžuja je nikad nije video da puši. Niti je ulazila u njegovu radnju da kupi cigarete.
  – Ipak, i sami znate, poručniče, kakve su te usamljene žene, na zalasku mladosti...
  Dok su mlade, dosadne i bledunjave, a onda, kad zađu u izvesne godine, otkriju draži nekog sitnog poroka...
  U svakom slučaju, nema sumnje: pre sat vremena upravo je ona kupila dve pakle seraja, poslednje.
 
 
 74.


  Kad je pred sobom ugledala poručnikovo lice, nije se ni zbunila ni uznemirila.
  Izdržala je njegov pogled.
  U tom trenutku učinilo joj se da je oduvek znala da će se tako završiti: nijedna strast ne može imati srećan kraj niti može skliznuti u banalni odnos i zamreti.
  Karabinjerove namere bile su jasne, Verekonda nimalo nije sumnjala u njih, nije bila glupa, shvatila je u letu.
  Čim je žena otvorila vrata, poručnik je osetio oštar i jak, prepoznatljiv miris svojih omiljenih cigareta. Čak mu se učinilo da je osetio svež miris dima, miris cigarete koja upravo u tom trenutku gori i pogledavši preko Verekondinog ramena, pokušao je da otkrije gde ju je spustila.
  Kad je primetila taj ispitivački pogled, Verekonda je shvatila.
  – Tamo je – reče.
  Nije uspela da obuzda smešak nalik grimasi mučenice koja se napokon uzdiže kroz svoje muke.
  Kako, tamo je?, odvrati poručnik koji nije mogao da sačeka da gurne jedan seraj u usta, možda čak i taj koji negde gori, ne mari što je do maločas bio među sparušenim usnama Ortalijeve.
  Verekonda mu, umesto odgovora, pokaza da pođe za njom.
  Neka napokon neko sazna, vidi i shvati, razmišljala je žena dok je koračala prema dnevnoj sobi, gde je Varekini našao utočište: ni u Švajcarskoj ni u Francuskoj, nego u njenoj kući.
  Tu, kod nje!
  – Evo ga – reče, otvarajući vrata.
  Jednim pogledom poručnik je snimio prostoriju: u dnu se nalazila mala vitrina s kompletom čaša za rozolin, portreti predaka na zidovima, mali kamin koji verovatno godinama nije video vatru, sofa prislonjena uza zid ispod jedinog prozora u sobi, ispred kamina stočić s heklanom šustiklom, sa strane dve masivne polufotelje neodređenog stila. Jedna je bila prazna. U drugoj je sedeo Varekini i blaženo pušio seraj: poručnik se zagleda u stub plavičastog dima koji se dizao prema tavanici iscrtavajući nejasne geometrijske figure.
  Ko je to bio?, upita Varekini i žudno povuče dim.
  Kad je čuo taj glas, poručnik se skamenio. Zahvaljujući svojoj lošoj navici, na putu je da ostvari najveći uspeh u karijeri.
  Ali to nije bio kraj iznenađenjima te večeri.

75.


  U nedelju u sedam ujutru, ispred poručnika Ðuntija ležao je hitan telegram s apsolutnim prioritetom, kojim se knjigovođa Onorato Ðeminaci pušta na slobodu budući da nije počinio krivična dela koja su mu bila pripisana.
  Ni ja nisam nizašta kriv – razmišljao je karabinjer. Ipak, sad će on ispasti budala zbog tuđe greške.
  Prethodne večeri, kolega iz Menađa ubio je dve muve jednim udarcem.
  Prva muva bio je Varekini.
  Kad je u dnevnoj sobi Ortalijeve shvatio da ispred njega, okrenut leđima, sedi optuženi, spremno ga je zadržao a onda mu stavio lisice. Akcija je bila toliko munjevita da je u jednom trenutku zaboravio koliko žudi za cigaretom. Ipak, kad je doveo Varekinija u položaj da ne može da mu naudi niti da pobegne, želja se vratila, još jača.
  Tokom pretresa begunca, poručnik je naišao na celu paklu omiljenih cigareta i bez oklevanja je zaplenio. Popušio je dve pre nego što se zaputio prema kasarni, sprovodeći uhapšenog.
  Ali, kao što je rečeno, tu nije bio kraj iznenađenjima.
  Zato što je Verekonda Ortali, čim je shvatila da će poručnik odvesti njenog voljenog u lancima, rekla: – Idem s vama.
  Zašto?, upitao ju je Bovole.
  Pogled Ortalijeve bio je uznemiren, kao da je obuzima groznica. Obuzeta zanosom, bila je ubeđena da je njena sudbina vezana za sudbinu bivšeg gazde, i u dobru i u zlu.
  – Imam i ja nešto da kažem – izjavila je.
  Varekini, koji do tog trenutka nije ni zucnuo, silovito prasnu: – Umuknite, kretenušo!
  Ortalijeva nije ni trepnula na tu uvredu, koja je, međutim, pobudila poručnikovu radoznalost.
  – Šta to znači? – upita.
  – Ne slušajte tu gusku! – ponovo je uzviknuo Varekini.
  Ništa nije vredelo; plamen strasti koji je goreo u Verekondi potpuno ju je zaslepeo. Varekini je prostački vređa, pa šta?
  Njoj je bilo jasno šta se događa, to joj je govorilo njegovo srce. Otkrivalo joj je njegov poslednji očajnički napor da je spasi optužbe za prevaru.
  Međutim, Varekini ju je vrlo svesno vređao; dobro je znao da će ga teretiti za još jedno krivično delo ako Verekonda prizna šta je uradila. Zato je pokušavao, sve živopisnijim uvredama, da zapuši usta svojoj nekadašnjoj sekretarici, sve dok se poručnik nije umešao i ućutkao ga.
  – Objasnite mi – naredio je ženi, a Verekonda je podigla branu.
  Reč je o činjenici da je na nekim nalozima za plaćanje i mnogim menicama, vlasnik fabrike falsifikovao potpis knjigovođe Ðeminacija. Neposredni izvršilac krivotvorenih potpisa bila je ona, koju je na to krivično delo naveo Varekini, svestan svog uticaja na sekretaricu. Verekonda je to učinila iz ljubavi, slepo verujući svom gazdi i nimalo se ne pitajući kakve će posledice zbog toga snositi ona i pre svega knjigovođa Ðeminaci. Za kojeg se, u svetlu tih otkrića, ispostavilo da očigledno nije znao ništa, da je nevin kao što je urlajući ponavljao sve dok nije izgubio glas.
  S druge strane, razmišljao je poručnik, na teret Varekiniju može se staviti i krivično delo prevare nesposobnog lica. Naime, pošto je podrobno ispitao i osmotrio Ortalijevu, bio je ubeđen da joj fali neka daska u glavi.
 
 
 76.


  Na vest o oslobađanju, koju mu je saopštio poručnik Ðunti promrmljavši nešto u znak izvinjenja i zamolivši ga da ga ne smatra odgovornim za sve što se dogodilo, budući da on samo izvršava naređenja, da je poslednja rupa na svirali – najslabija karika u lancu, ako mu se tako više sviđa – knjigovođa Ðeminaci nije se trgao iz bezvoljnosti u koju je zapao posle četrdeset osam sati posta i izolacije.
  – Slobodni ste – ponovi karabinjer. – Možete da idete kući.
  Ðeminaci klimnu glavom, ali ništa ne reče.
  – Hoćete li da pođem s vama? – upita Ðunti.
  – Ne – prošaputa knjigovođa.
  Možda bi više voleo da pozove nekog od njegovih?
  Ðeminaci ponovo reče ne.
  Bio je zbunjen. Osećao se nesigurno na nogama, a u ušima mu je odjekivao zvižduk, kao da mu voz tutnji kroz glavu. U časovima samoće, kad više nije imao snage da viče, knjigovođa je počeo da smišlja plan koji je odlučio da sprovede u delo kad se izvuče iz nevolje u koju je nevin upao.
  Dok su prolazili sati, mogućnost da taj plan ostvari delovala mu je sve dalje. Neočekivano poručnikovo saopštenje zateklo ga je nespremnog i sad je pokušavao da sastavi komadiće onoga što je naumio da učini kad ga, kao što se i dogodilo, oslobode.
  Prošlo je osam kad je izašao iz kasarne, siva svetlost spuštala se s neba, a u vazduhu je lebdeo miris svežeg hleba.

77.


  Posle nesporazuma koji je doveo do njegove suspenzije, direktnim telefonskim pozivom iz partijske organizacije u Komu, Atilio Bonđoani vraćen je na položaj sekretara Nacionalne fašističke partije u Belanu.
  Bilo je osam ujutru kad mu je zazvonio telefon. Bonđoani je još spavao. Razbudile su ga reči druga Malparatija iz sekretarijata u Komu.
  Neverovatan preokret koji je nastao u istrazi bankrota Varekini distilatija, sad je postao i izuzetan propagandni materijal.
  – Jeste li me razumeli? – upita ga Malparati.
  – I jesam i nisam – odgovori Atilio, još uvek pospan.
  – Druže, dobro me slušaj – zagrme ovaj.
  Ðeminaci je nevin kao anđeo.
  – Oličenje poštenja, čovek iskrenih namera i ispravnih pogleda!
  Moralne karakteristike koje je trebalo sasuti u lice onome ko je brzopleto proglasio knjigovođu kriminalcem, pokušavajući na taj način da disikredituje partiju.
  – Mi umemo da izaberemo prave ljude!
  A slučaj Varekini to je i dokazao.
  Dakle, ono što se dogodilo iskorišćeno je za publicitet. Podozrivima je ukazivano na Ðeminacija kao na blistav primer.
  – Partija nikad ne greši!
  Dobro bi bilo i kad bi izmučenog knjigovođu javno rehabilitovali, kad bi pružili moralnu satisfakciju tom čoveku na čije vrline, koje su se razvijale pod okriljem partije, treba ukazivati kao na karakteristike pravog fašiste, koje ih razdvajaju od ostalog sveta.
 
 
 78.


  Kad se, oko pola devet, pod slabašnim svetlom koje čak ni u podne nije moglo da obasja celo odmorište, Estenuata Ðeminaci obrela licem u lice sa svojim mužem, najpre je pomislila da je pobegao iz zatvora. Spustila je ruku na stomak i ništa nije rekla.
  Ðeminaci je možda naslutio ženinu uznemirenost, njenu skrivenu misao.
  Zato je rekao: – Slobodan sam. – Bila je to prva smislena rečenica koju je izgovorio posle četrdeset osam sati.
  Estenuata podignu ruku sa stomaka.
  – Zašto onda ne uđeš u kuću? – upita.
  Ðeminaci je zaključio da ne bi bilo pametno da skrene pažnju ženi da mu je svojom krupnom figurom, dodatno izobličenom stomakom, zaprečila prolaz.
  Kad je ušao, Onorato je upita zašto u kući vlada potpuna tišina. Podsećala ga je na tajac koji mu je obavijao misli tokom poslednjih četrdeset osam sati provedenih u ćeliji. Estenuata mu objasni da je pustila decu da spavaju iako će propustiti nedeljnu misu, jer nije želela da joj se motaju unaokolo ili, još gore, da ih izlaže radoznalosti i ogovaranjima.
  Dobro, složio se knjigovođa.
  Dobro, zato što su mu bili potrebni mir i tišina kako bi mogao da izloži odluku koja je sazrela u njemu dok je bio u zatvoru.
  – Slušaj – otpoče Ðeminaci.
  Ali u tom trenutku neko pokuca na vrata.

79.


  Pismu kojim se, u ime upravnog odbora bolnice, porodica Ðeminaci obaveštava o raskidu ugovora o zakupu, uz obavezu da u roku od osam dana isprazne stan, nedostajao je još samo potpis predsednika, viteza Kraljevine.
  Odneće mu ga da ga potpiše za dva sata, pomisli direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelati. Kad predsednik, kao i svake nedelje, bude došao u bolnicu na svetu misu koju drži don Kalandra u bolničkoj kapeli.
  Posle potpisivanja, moći će da pošalje pismo. Sutra, u ponedeljak.
  Preporučeno, s potvrdom.
  Tako da će gradonačelnik, ako mu padne na pamet da im na prevaru otme stan, morati da zaboravi tu ideju. U sreću se uzda lud, a pametan u svoj trud. Volja jadnog Melija u potpunosti se sprovodi.
  Međutim, neki unutrašnji glas savetovao je Malčelatija da ne bude tako siguran u to da se zaštitio od iznenađenja. Možda gradonačelnik još spava i možda će ga uznemiriti telefonskim pozivom u to doba. Ipak, zarad sopstvenog mira i mira celog upravnog odbora bolnice, odluči da najavi ono što je odlučeno, a što od ponedeljka stupa na snagu i postaje zvanično.
  Srećom, Parpajola je odavno bio ustao. Bio je budan, potpuno budan, ali neraspoložen.
  Upravo se oprostio s partijskim sekretarom koji ga je upoznao s novostima i političkim posledicama Ðeminacijevog oslobađanja a zatim otišao pravo kod knjigovođe.
  Morao je da pokuca četiri-pet puta.
  Kad je odlučio da odustane, na pragu se pojavila gospođa Estenuata.
 
 
 80.


  Atilio Bonđoani je ušao u kuću Ðeminacijevih paradnim korakom i odlučio se za otvoren, sažet i srdačan pristup. Rekao je da mu je jasno da je suvišan, neočekivan gost u toj kući i u to vreme, ako se uzmu u obzir okolnosti.
  Dakle, neće se zadržavati niti će zadržavati knjigovođu. Porodica je na prvom mestu.
  – Ipak – izjavio je, nije mogao da izbegne tu posetu koju je podržala i regionalna partijska organizacija, u želji da izrazi knjigovođi Ðeminaciju svoju radost zbog srećnog ishoda tog sramnog događaja.
  I ne samo to.
  Iskoristio bi priliku da uputi knjigovođi svoje lične čestitke kojima se pridružuje partija, na čvrstini i miru s kojima se suočio s neprijatnim okolnostima. Sačuvao je čvrstinu i mir uprkos zlim jezicima i sumnjama, budući da su te vrline plod čestitosti pravog fašiste.
  – Vrline u koje partija nikada nije sumnjala.
  Čak ni tokom mračnih dana koji su upravo prošli.
  Došao je s jasnim zaduženjem da obnovi poverenje koje mu je partija jednom već bila ukazala. I da mu kaže da uvek može da računa na njega, skromnog slugu, kao na prijatelja, i na partiju kao na drugu kuću u kojoj će uvek naći toplinu domaćeg ognjišta.
  Kod domaćeg ognjišta Ðeminaci je izgubio nit. Netremice je gledao Bonđoanija u oči i povremeno klimao glavom, kako ne bi ostavio utisak da ga ne sluša. Ali mogao je samo da vidi kako mu se pomeraju usne i da uhvati tek pokoju reč.
  Izvinjenje... poverenje... kurs... stroj... građanska hrabrost... upad... porodica... Partija... svetao primer...
  Bonđoanijev blagoglagoljiv nastup potrajao je desetak minuta.
  – Dakle, još jednom se izvinjavam što sam upao nepozvan u ovako rani čas.
  Izgledalo je kao da je završio.
  Međutim.
  Očigledno nije, pošto je nakon izvinjenja rekao da mora da mu izrazi svoje lično divljenje i, naravno, divljenje partije zbog uzorne moralne čvrstine koju je iskazao.
  Čime je zaista završio.
  Potom je, uputivši mu rimski pozdrav, Bonđoani izašao.

81.


  – I u najmanju ruku neblagovremeno – reče gradonačelnik Parpajola pošto je saslušao tekst kobnog pisma o raskidu ugovora i prinudnom iseljavanju.
  I nasmeja se.
  Grohotom, iz stomaka.
  Direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelatija umalo kap nije udarila.
  Tako se, pomisli, smeju lisice. Ili lešinari.
  Nije valjda gradonačelnik već preduzeo korake kojima će matirati bolnicu?
  Uobičajen svrab, znak strepnje, raširi mu se po tabanu.
  – Šta to treba da znači? – upita.
  Tako, pomisli gradonačelnik, govore kastrati. Ili dupedavci.
  To znači da je pismo te sadržine dobro jedino za smeće. I da bi trebalo, štaviše, morao bi, da smisli drugo. Ali ovoga puta sa izvinjenjem, ne menjajući ime i adresu primaoca, budući da je pravda zadovoljena i da je Ðeminaci i dalje, po zakonu, glavni knjigovođa bolnice Umberto Prvi.
  – Zar se dogodilo nešto što ja ne znam? – prasnu direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor s izvesnom histeričnom notom u glasu.
  Gradonačelnik je, zauzvrat, pošto je sa uživanjem ostavio tog ljigavca da se još malo migolji, upitao: – Zaista ništa ne znate?
 
 
 82.


  Armelina Bankijeri, komšinica koja je nekoliko dana ranije, naoružana bocom sirćeta povratila iz nesvestice Estenuatu Ðeminaci, umalo se nije sudarila s partijskim sekretarom koji je dostojanstveno silazio niza stepenice.
  Neobično stepenište, mračno, koje vodi do petog sprata. Ostatak palate iz osamnaestog veka na čijim je ruševinama podignuta sadašnja zgrada. Napravljeno u obliku vrlo uske spirale koja je onemogućavala onome ko silazi da vidi onog ko se penje i obrnuto. Zato su ljudi naletali jedni na druge, što se umalo nije dogodilo i sekretaru pred kojim iskrsnu žena sa šerpicom punom upravo kupljenog mleka.
  – Oprostite – reče sekretar, namah privučen Armelininom najuočljivijom draži, prekrasnim balkonom s pogledom na svet: imala je veličanstveno poprsje, dve legendarne sise koje su devojku i ranije dovodile u nepriliku.
  Bankijerijeva je imala dvadeset osam godina i u Belano je došla 1902, kao štićenica doma za nahočad San Roko, koji su držale monahinje iz reda Milosrdnih sestara. U nesreći je izgubila oba roditelja, bračni par iz Solbijate Olone, koji su jednog jutra krenuli biciklom na posao, i upali u odvodni kanal gde su ih našli tek posle tri dana; njih dvoje i jedan bicikl kojim su se zajedno vozili.
  Za Armelinu, koja je tada imala četiri godine i nijednog rođaka spremnog da je uzme, pobrinula se parohija koja je na kraju uspela da je smesti u sirotište u Belanu.
  Ne znajući ništa o nesreći koja je zadesila malenu, Rajmondo Arigoni, čovek koji je radio teške poslove u sirotištu, sačekao je malu Armelinu na stanici u Belanu i poveo je svojoj kući pevajući joj usput šaljive stihove na melodiju stare pesme Bicikl: Čuvajte se, cure mlade jer s bicikla jedna pade. Čudna sprava, nije šala, ko je ne zna, ode glava.
  Sitna mršava i poslušna, Armelina je za nekoliko godina postala prava radost časnim sestrama u sirotištu. Njihova jedina briga bila je devojčicina krhka građa, jer otkako je došla, ni sto grama se nije ugojila. Zato su se posavetovale s lekarom koji je pregledao devojčicu i predvideo da će malena u budućnosti biti bolešljiva.
  Kad je napunila deset godina, Armelina je više bila dragocena pomoćnica nego štićenica sirotišta. Imala je ozbiljan izraz lica i sa strogošću je, ali ne i surovo brinula o najmlađim štićenicama održavajući mir i tišinu za stolom, vodeći ih na misu i nadzirući njihovu igru.
  Drugim rečima, bila je pouzdana devojčica kojoj su časne sestre mirne duše mogle da prepuste brigu o manjoj deci.
  Zato niko nije bolje od Armeline mogao da udovolji zahtevu koji je tadašnji paroh postavio milosrdnim sestrama.
  A paroh je, kad su mu je predstavile, u prvom trenutku pomislio da je Armelina dečak i prihvatio je ponudu.
  Naime, njihovom crkvenjaku trebao je neko za pomoć u kući. Dva meseca ranije, njegova žena je nezgodno pala s pozornice dok su spremali predstavu na temu osvajanja Libije i polomila je nekoliko pršljenova.
  Lekari su joj naredili da miruje šest meseci.
  A onda će videti.
  Ipak, bili su vrlo podozrivi u pogledu prognoze i već su nagovestili crkvenjaku mogućnost da će žena ostati nepokretna ili da će, u najboljem slučaju, moći da se kreće uz nesnosne bolove i naprezanje. U svakom slučaju, nikad više neće biti pokretna kao nekad.
  Časne sestre su parohov predlog smatrale odličnom prilikom. S druge strane, Armelina se približavala jedanaestoj godini, uzrastu u kojem štićenice sirotišta počinju da rade. Najviše posla je bilo u pamučnom kombinatu i fabrici vate. U crkvenjakovoj kući devojčicu je sigurno čekao manje naporan posao, primereniji njenoj krhkoj građi. A možda će u crkvenjaku i njegovoj ženi naći porodicu.
  Kako god bilo, dogovor je sklopljen i Armelina je počela da radi u crkvenjakovoj kući. Godinu dana je izlazila iz sirotišta u osam ujutru i vraćala se uveče.
  Kad je napunila dvanaest godina, postala je punopravan član porodice. Crkvenjakova žena je bila prikovana za stolicu, mogla je da napravi samo nekoliko koraka a i to uz veliki napor. Više nije bilo smisla da Bankijerijeva svakodnevno putuje. Muž i žena su je već smatrali svojom ćerkom, a i u njoj se razvila naklonost prema njima. Uz potpunu saglasnost milosrdnih sestara i paroha, sasvim se preselila u crkvenjakovu kuću.
  Tu je ostala do trinaeste godine kad je njeno telo doživelo neverovatnu promenu, počevši upravo od onog dela na kojem je sad počivao pogled sekretara Bonđoanija.

83.


  Nije to bilo prvi put da je Bonđoani vidi. Štaviše, nekoliko puta ju je čak i sanjao. Raspitao se gde živi, čime se bavi. Uz lične podatke do kojih je došao, skicirao je i njen karakter: oštar, i to doslovno. Nekoliko lokalnih mangupa već je osetilo nokte Bankijerijeve. To je Bonđoaniju bilo dovoljno da strpljivo čeka i da iz dana u dan odlaže akciju.
  Ali sad kad ju je sudbina praktično gurnula u njegovo naručje...
  – Oprostite... – rekao je.
  Armelina se ukipila i ostala da stoji kako bi on mogao da prođe. Kad je sišao na stepenik na kojem je stajala Armelina, stajali su licem u lice. Onda je produžio, sišao je još jedan stepenik. I našao se licem u lice s njenim bujnim grudima.
  Kad bi mogao da zavuče nos u taj razdeljak, i ne samo nos!
  Armelina nasluti njegove misli.
  Pocrvene od besa.
  Uvek ista priča, pomisli.
 
 
 84.


  Radnici. Zidari. Trgovački pomoćnici. Mangupi. Čak i poneki oženjen muškarac s decom.
  Time se, do tog trenutka, završavao spisak njenih udvarača.
  Armelina je znala da su grudi krive za to. Njihova nesrazmerna veličina. Ostavljale su utisak da je ona blage naravi. Lako osvojiva i krotka.
  Rečju, slična kravi.
  Uvek ista priča koja se protezala od 1913, kad su počele naglo da joj rastu, prinudivši tadašnjeg paroha da je odvoji od ljudi koje je smatrala svojom porodicom.
  To se dogodilo u maju iste godine. Možda je na parohovu odluku uticala nezdrava klima koja je već neko vreme vladala u varoši nakon žestokih polemika koje su se razvile pre, za vreme i posle proslave četrdesetogodišnjice osnivanja Radničkog udruženja za međusobnu pomoć. Naime, dvadeset drugog maja, u domu kulture održano je plesno veče. Mali orkestar unajmljen za tu priliku bio je specijalizovan za tango, ples koji se u to vreme smatrao sablažnjivim. Sam paroh ga je osudio s propovedaonice, ali vrlo odmereno. Međutim, njegov poziv na bojkot plesne večeri vernici su prihvatili s preteranim oduševljenjem i ubrzo je zavladala tolika napetost da su održavanje proslave, u kojoj je učestvovalo mnoštvo Belaneza ali i ljudi sa strane, morali da obezbeđuju karabinjeri. Nije se dogodilo ništa posebno. Samo je preko noći grad bio prelepljen malim plakatima na kojima je nepoznati šaljivdžija napisao: Tango plešu besramni muškarci, privijaju žene, podilaze ih žmarci. Bič u ruke i na pošast udri, Belano te zove, digni svoj glas mudri.
  Slučaj je dospeo u novine i tako, umesto da zamre, polemika se rasplamsala. U takvoj klimi se jednog lepog jutra paroh popeo u crkvenjakovu kuću i rekao mu da više ne može da zadrži Armelinu u kući.
  – Zašto? – upitao je ovaj.
  Po sveštenikovom mišljenju, zato što je previše upadljiva. Već neko vreme je razmišljao o tome. Nagli devojčin razvoj bio je u najmanju ruku neprijatan. To njeno pretvaranje u ženu tako je... tako očigledno, da se stiče utisak da se ona menja iz dana u dan... priziva... jednostavno rečeno... skaredne misli i privlači ne baš čedne poglede.
  Smeju li dozvoliti da se tako nešto događa upravo tu, u parohiji?
  Imajući u vidu i činjenicu da se Armelina ne stara samo o crkvenjakovoj kući, već i da pomaže u crkvi.
  Naravno, devojka verovatno nije ni svesna toga, ona nije kriva, takva joj je priroda...
  Ali paroh mora da se brine o redu u svojoj parohiji.
  Video je on ta lica!
  Nova lica!
  Naročito mladiće koji do sada nikada nisu pratili misu, a odnedavno su počeli da dolaze u crkvu i da se vrzmaju oko oratorijuma.
  Iznenada preobraćeni?
  Na kraju, da bude iskren, nije on jedini koji misli da je Armelinino prisustvo unutar parohije izvor neprijatnosti. Naprotiv, on se verovatno ne bi ni odlučio na taj korak da ga članovi saveta crkvene opštine nisu podstakli da razmotri slučaj.
  Dakle, zarad njegovog mira i mirnog života njegovog stada, odlučio je da bi bilo bolje udaljiti devojku iz crkvenjakove kuće.
  Crkvenjak je bio zgranut. On je Armelinu gledao kao svoje dete.
  A sad treba da je izbaci iz kuće?
  Tek tako?
  Napolje, iš, kao da je kokoš?
  Paroh ga je uverio da shvata njegova osećanja. Ali smatra da je zaista okrutan ako misli da on nije razmotrio devojčinu budućnost.
  Razmotrio ju je, i te kako. Najpre se posavetovao s majkom nadstojnicom milosrdnih sestara, koja je odmah o tome obavestila groficu Adu Mariju Ritu d’Ansije, Milanežanku, veoma naklonjenu njihovom redu, s obzirom na to da joj je mlađa sestra bila monahinja. Grofica se zauzela za Armelinin slučaj i odmah joj je našla posao u kući svojih prijatelja, grofa Vasalora-Repeti i grofice Pjetre Santa Minđi.
  Odlična kuća, sjajne gazde. Ljudi koji drže nivo!
  Kod njih će Armelina imati priliku i da dopuni svoje obrazovanje.
  Tako je i bilo, jer je Armelina posle dva meseca tugovanja za Belanom i crkvenjakovim domom počela da se navikava i malo-pomalo, obuzimalo ju je osećanje nalik sreći.
  Možda bi i dan-danas ostala u kući Vasalora-Repeti.
  Možda.
  Da nije bilo tih prokletih sisa koje su neizbežno privlačile poglede sluga ali i sluškinja. I poglede gostiju i, istini za volju, poglede samog grofa, iako je on sebi dopuštao samo poneki skriveni pogled.
  Možda...
  Ali nema svrhe razmišljati o tome, zaključi Armelina. Priča se ponavlja, prokletstvo i dalje traje.
  Menjaju se samo imena muškaraca kojima pripadaju radoznale oči.
  Radnici, zidari, trgovački pomoćnici, mangupi...

85.


  Sad su radoznale oči pripadale partijskom sekretaru.
  Lep momak. I povrh toga, neoženjen. Odličan kandidat. Ali, ako ga zanimaju samo sise, može da ih zaboravi.
  – Šta se dogodilo? – upita Armelina kako bi prekinula neprijatnu tišinu i skrenula Bonđoaniju misli.
  Postoji li bolja prilika da napokon pređe u akciju i zagolica devojci maštu?, razmišljao je momak.
  Udahnuo je vazduh prožet vonjem buđi koji se širio sa zidova uz stepenište, isprsio se i načinio ozbiljan, istini za volju, pomalo smešan izraz lica.
  Odgovorio joj je da je išao da čestita knjigovođi i njegovoj porodici, u svoje ime i u ime partije, zbog srećnog okončanja događaja koji ga je doveo u središte pažnje.
  – Hvala bogu! – uzviknu Armelina koja još nije bila saznala tu vest. I spontano izvi vrat i pogleda gore, prema spratu na kojem su živeli Ðeminacijevi. Samo što je, tim pokretom, još više isturila grudi. Bilo je neizbežno da vrhovima očeše grudni koš mladog sekretara kojeg odjednom zadesi najdrevnija nelagoda na svetu.
  S kojom ga Armelina zatim ostavi. Samog.
  Pobeže bez reči i bez pozdrava.
  Donekle joj je bilo žao, Bonđoani je bio šarmantan, ispod tog ponašanja partijske marionete, naslućivala se sasvim drugačija ličnost. Ali Armelina nije želela još jednom da se preračuna.
  Ko preživi, pričaće, reče penjući se prema svom stanu, dok je Bonđoani izlazio i, zanet susretom s devojkom, skrenuo na pogrešnu stranu.
 
 
 86.


  Onorato Ðeminaci je govorio isprekidano, kao da mu odjednom ponestaju reči, a on ih traži na kuhinjskoj tavanici. Estenuata je, u želji da mu pomogne, pratila njegov pogled, ali nije videla ništa osim mrlje od vlage i potklobučene slojeve maltera.
  Ðeminaci se polako povratio posle Bonđoanijevog dijalektičkog izlaganja. Upravo je bio počeo da govori, i dalje otkidajući reči s tavanice, kad neko ponovo pokuca na vrata.
  – Šta da se radi – reče onda i u trenu zaćuta.
  Estenuati je već bilo dosta tog sporog probijanja njenog muža kroz rečnik. Ustala je da otvori, s namerom da otera uljeza, ko god da je.
  Ali to je bila komšinica, ona koja se svojski potrudila da je povrati iz nesvestice.
  Kako nju da otera?
  Armelina je zaobiđe veoma čulnim pokretom bokova koji bi u sekretaru Bonđoaniju izazvao ko zna kakve slike, i uđe u hodnik.
  – Drago mi je zbog vas – reče.
  – Zaboga! – odvrati Ðeminacijeva.
  Nije prošlo ni pola sata otkako se njen muž vratio kući, a svi su već čuli vest.
  Ova varoš kao da je puna uhoda?
  – Uhoda, podlaca i zlih jezika – potvrdi Armelina.
  Neka joj dopusti da kaže jer je i ona, kao sada Ðeminaci, pre petnaest godina osetila to na svojoj koži.
  Estenuata podozrivo pogleda devojku: da neće da joj ispreda neke izmišljotine?
  – Morala sam da odem, znate? – nastavi Bankijerijeva.
  Morala je da ode, ponovi Ðeminacijeva u sebi.
  A što se onda vratila ako ne miriše ovu varoš?
  Estenuati se zače pitanje u glavi.
  Buka prekinu tišinu koja je vladala u kući. Čopor dece, bataljon Ðeminaci, budio se. Došao je kraj miru i spokoju.
  – Jednog dana ću vam ispričati – odvrati Armelina.
  I neka ne zaborave, dodala je, lepršajući prema izlazu, da ona stanuje tu, pored njih i da je dovoljno da pokucaju šta god da im zatreba.
  Estenuata joj zahvali.
  Najmlađi proviri u hodnik.
  – Jesi li se pozdravio s tatom? – upita ga majka.
  Maleni kao da je zaboravio oca posle njegovog dvodnevnog odsustva. Estenuata ga štipnu za vrat i odvede ga pred oca.
  – Završićemo razgovor posle doručka – reče mu.
  – Ako ništa drugo – odgovori knjigovođa uz nagoveštaj osmeha – napisaću ti pismo.

87.


  Direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor Malčelati premetao je pismo u rukama. Bezvredan papir... Pocepa ga. Tek kad ga je iscepkao na komadiće pomislio je da je možda pogrešio. Možda je to ipak dokument koji treba zavesti u arhivu, ko zna...
  Ta pomisao izazva mu uobičajeni svrab na tabanu.
  Ili je ipak dobro učinio što ga je uništio?
  Ko zna?
  Samo on, vitez Kraljevine Filiberto Amati.
  Bilo je tek devet ujutru, ali Malčelati nije više mogao da podnese napetost. Na kraju krajeva, pričalo se da je vitez Kraljevine navikao da ustaje u zoru: dakle, neće ga mnogo uznemiriti.
  Međutim, Amati je još bio u krevetu. Primio je direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor u radnoj sobi. S velikim zanimanjem je primio vest i na kraju je primetio da je žurba često loša savetnica.
  – Zamislite – reče – da je nekim nesrećnim spletom okolnosti to pismo poslato juče? Kako bismo se obrukali! Ili da smo samo pomenuli nekom korak koji nameravamo da preduzmemo, iako je to bila mera kojom smo želeli da zaštitimo bolničku imovinu.
  Naravno, priznao je direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor, što se tiče pisma, mogu da budu spokojni, pocepao ga je pre nego što je došao.
  – Dobro ste učinili, odlično...
  Ali, što se tiče pominjanja...
  Rekli ste nekome? – upita ga predsednik.
  – Još neko je, osim nas, upoznat s tim?
  Pocrvenevši, direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor priznao je da jeste.
  – Neoprezno! – odvrati ovaj. – A ko to?
  Malčelati mu poveri da je pomenuo samo gradonačelniku, dakle osobi od poverenja i sa isključivom namerom da preduhitri mere opštinske uprave. Jednostavno rečeno, kako bi skrenuo pažnju opštinskoj upravi da neće omastiti brk.
  – Ma kakav brk! Šta vi to pričate... – rasrdi se vitez. – Napravili ste grešku, veliku grešku!
  Te stvari se ne tiču opštinske uprave s kojom bolnička uprava nema ništa zajedničko: – Prljav veš ne iznosi se iz kuće!
  Dakle, sad će mu direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor učiniti zadovoljstvo i sešće u kuhinju, dok se on ne spremi i obuče, a onda će ga odvesti do kuće knjigovođe Ðeminacija gde će mu obojica, u ime institucije koju predstavljaju, izraziti zadovoljstvo zbog srećnog ishoda njegovog slučaja i uveriće ga da...
 
 
 88.


  – Da nikad, nijednog trenutka... – nastavio je Filiberto Amati propinjajući se na vrhove prstiju – niko od njih nije posumnjao u knjigovođinu ispravnost, a časne sestre koje rade u bolnici, čak su razmatrale mogućnost da održe službu i da se pomole nebesima da istina, u koju niko nije sumnjao, što pre izbije na videlo.
  Malo pre toga, knjigovođa Ðeminaci je sa zadovoljstvom gledao svoju decu kako su se raspršila po kući, pošto su doručkovala. Napokon, pomislio je, može da završi razgovor sa svojom ženom. Međutim, onda je i treći put neko pokucao na vrata.
  Sad mu se učini da je predsednik završio izlaganje.
  Zausti da kaže nešto.
  Nije uspeo.
  Malčelati ga je preduhitrio. Nadovezao se na predsednikove reči i naglasio da se svi, od predsednika do najnižeg poslužitelja, nadaju da će se on što pre vratiti na radno mesto koje mu po zakonu pripada.
  Naravno, dodao je, s obzirom na ono što se dogodilo, jasno je da mu je potrebno, čak neophodno, nekoliko slobodnih dana kako bi se u miru odmorio u krugu svoje porodice.
  Čim se ulazna vrata zatvoriše za njima, knjigovođa Ðeminaci pozva ženu kako bi joj rekao da mu se čini da mu je bilo bolje u samici. Estenuata se osmehnu na tu šalu i podstaknu ga da priča.
  Onorato je nekoliko minuta ćutao, samo da bi se uverio da neko neće ponovo zakucati na vrata. Kad je zaključio da su posete završene, napokon je objasnio ono što je tokom dugih sati u ćeliji sazrevalo u njemu, započevši objašnjenje zaključkom.
  – Treba otići!

89.


  Otići?
  Kuda?
  – Daleko – reče Onorato.
  Što dalje od ovog mesta. I od nekih ljudi.
  Od poručnika, vodnika, od onog karabinjera čije ime nije zapamtio, ali i od direktora za zdravstvenu zaštitu i nadzor, gradonačelnika, predsednika upravnog odbora bolnice, partijskog sekretara, pa čak i od komšinice: lica koja bi ga svakodnevno podsećala na sramnu činjenicu da je dva dana proveo između zidova ćelije u kasarni karabinjera.
  – Ali kuda? – upita Estenuata.
  Bilo kuda, odgovori knjigovođa.
  Makar i u Švajcarsku, ako bude neophodno.
  Kako bi razdaljina između njega i Belana bila i duhovna, a ne samo fizička. Što veća, to bolje.
  Na Ðeminacijevom čelu blistale su sitne kapi znoja. Podigao je pogled uperen u pod kako bi pogledao ženu.
  – Ne – reče Estenuata i obe ruke prisloni na vrh stomaka.
  Ni govora!
  Bekstvo.
  Eto na šta bi ličio odlazak, na bekstvo.
  – Posredno priznavanje krivice.
  Ostavio bi utisak čoveka koji, izbegavši opasnost zahvaljujući božanskom proviđenju, želi da ga zaborave, da ne ostavi nikakav trag.
  – Umesto toga...
  Umesto toga, neko pokuca na vrata.
 
 
 90.


  To je bio vodnik Skola.
  Po izričitom naređenju i ličnoj želji poručnika Ðuntija, došao je da se uveri da je knjigovođin povratak u porodicu prošao bez neprilika i problema.
  Sve je u redu, umirila ga je Estenuata.
  Vodnik se i ne osvrnu na ženin odgovor. Morao je da pita i da li postoji nešto što oni, u svojstvu karabinjera, mogu da učine.
  Ne, ništa, hvala, reče Estenuata.
  Osim toga, nastavi karabinjer ne obazirući se na prekidanja, mora da im prenese poruku gospodina poručnika da porodica Ðeminaci i ubuduće može da im se obrati kad god im se ukaže neka potreba ili zahtev kojem oni, kao karabinjeri, mogu da udovolje.
  Hvala, promrmlja Estenuata. Ali nije bila sigurna da je razumela smisao te poslednje rečenice.
  Skola je obavio zadatak. Naglo je zaćutao, salutirao i okrenuo se na peti.
  Estenuata prevali preko usana ono „Umesto toga“; koje je ostalo nedovršeno kad je vodnik pokucao na vrata.
  Umesto toga, sve mora da bude kao nekada, nastavi.
  – Potpuno isto kao onog dana kad smo se iskrcali u ovoj varoši i kad nije bilo ni nagoveštaja ove ružne pustolovine.
  Ðeminacijeva nije pružila mužu mogućnost da joj odgovori. S obzirom na to kako je proteklo jutro, više nisu imali vremena za gubljenje. Samo su još njega čekali da pođu u šetnju.

91.


  Kad god bi neko pokucao na vrata, očekivala je da ga vidi. Morao je da dođe. Želela je da dođe.
  Mužu ništa nije rekla, poštedela ga je priča o užasnom poniženju kojem su bili izloženi, o ozbiljnoj pretnji prinudnim iseljenjem. Ali nije nameravala da je zaboravi. Kad god bi prošla kroz uzan hodnik da otvori ulazna vrata, ponovila bi ono što će reći kad se na pragu pojavi gradonačelnik Parpajola.
  Kad ga je čuo u jedanaest sati tog prepodneva, Onorato Ðeminaci je bio potpuno siguran da bi njegov odlazak iz Belana bio pogrešno shvaćen. Žena mu je svašta rekla kad joj je pomenuo odlazak. Zato joj se, možda, zavezao jezik kad je ugledala Parpajolu na pragu.
  – Vaš muž? – upita on.
  – Odmara – odgovori Estenuata.
  – Onda ga nemojte uznemiravati – nastavi gradonačelnik.
  Pun pogodak, pomisli, koji će ga poštedeti verbalnih akrobacija i izvinjenja za koja nimalo nije bio raspoložen.
  Ipak, zamolio je gospođu da mu prenese iskrene pozdrave cele uprave, koja se nada da će ga uskoro videti na radnom mestu koje mu po zakonu pripada.
  Estenuata pomisli kako bi ga radije ošamarila nego što bi mu nešto rekla.
  – Mislite na orkestar? – upita.
  – Šta ste rekli? – uzvrati gradonačelnik.
  Je l’ se on to pravi lud?
  Na pogrešnu osobu se namerio.
  Estenuata mu objasni: budući da je njen muž zaposlen u bolničkoj upravi, učinilo joj se da se gradonačelnikova izjava odnosi na zaduženje koje mu je on poverio u ime opštinske uprave, da osnuje pravi gradski orkestar.
  – Možda grešim? – dodade uz dašak ironije u glasu.
  Gradonačelnik je otrpeo ironiju.
  – Ne grešite – reče – mislio sam upravo na orkestar.
  Usrani orkestar!, pomisli čim je krenuo.
  Estenuata je posmatrala njegova široka ramena, a onda je osluškivala njegove korake. Bila je donekle zadovoljna, u izvesnom smislu mu se osvetila. Osim toga, zadržala je gospodina gradonačelnika pred vratima, nije ga ni pozvala da uđe u kuću. A njen muž se nije odmarao, ne, boga mi!, već je ležao u kadi, kiselio se u vodi i ceđi.
 
 
 92.


  Kako god bilo, gradonačelnik nimalo nije bio zadovoljan.
  Nimalo mu se nije svidelo što mora da povuče svoje odluke. To mu je palo na stomak kao nesvarena hrana.
  Usrani orkestar!
  Dok se vraćao kući, na Trgu Grosi je ugledao komunalnog policajca. Pozvao ga je pokretom glave, a zatim mu rekao nešto na uvo. Potom je otišao, siguran da tog dana neće uživati u ručku – u kuvanom punjenom piletu.
  Tačno u pola jedan, Pijanin, ko zna koji po redu posetilac, pokuca na vrata Ðeminacijevog stana. Otvorila mu je Estenuata.
  Kad je ugledala policajca, nije mogla a da ne pomisli da je na isti način, dolaskom policije na vrata, počela ružna pustolovina njenog muža. Za svaki slučaj, upita ga u kom svojstvu je došao.
  – U svojstvu tromboniste – odgovori policajac.
  – Onda uđite – pozva ga Estenuata i uvede ga u kuhinju.
  Trpeza je bila postavljena. Ličila je na sto u nekoj školskoj trpezariji. Ðeminacijeva deca su jela otimajući jedni drugima hranu iz tanjira. Međutim, niko se nije žalio, umesto toga, svi su se smejali.
  Vesela porodica, primeti policajac.
  Ðeminaci otac je sedeo u čelu stola, ispred tanjira sa supom koja se pušila. Lice mu je bilo crveno, blistavo, jer se upravo bio okupao.
  – Stomak mi je i dalje zgrčen – reče – ništa ne može da mi prođe kroz njega.
  Onda zatraži od dece potpunu tišinu, a oni ga poslušaše.
  – Došao sam po gradonačelnikovom naređenju – otpoče policajac.
  Parpajola ga je poslao da mu kaže kako se nada da knjigovođa nije izgubio polet koji mu je potreban da privede kraju projekat koji mu je poverio, to jest da osnuje Gradski orkestar Belana.
  – Što se mene tiče – nastavi policajac, trudeći se da doslovno izgovori reči koje mu je gradonačelnik predložio – došao sam da vam ponudim punu saradnju svih članova limenog orkestra, bez ijednog izuzetka, pod uslovom da i dalje računate na nas kao na temelj dogovorenog projekta.
  Problemi će se rešiti.
  Potrebe će se razmotriti.
  Prepreke će biti prevaziđene.
  Imaju zajednički cilj, u opštem interesu.
  Da li zbog vrele pare koja se podizala iz supe ili zbog ganutosti, Ðeminaciju zasuziše oči.
  I komunalni policajac je bio dirnut.
  – Dobro nam došli, maestro – svečano reče.

93.


  Hoće li se taj dan okončati, hoće li zaći sunce i pasti noć?
  Da li se dogodilo sve što je trebalo da se dogodi?
  Nije.
  Još neko je trebalo da pokuca na vrata Ðeminacijevih.
  To se dogodilo oko tri popodne.
  Učitelj Fjorentino Krispini, koji je pravio prve korake kao dopisnik iz Belana za katolički nedeljnik iz Leka Rezegone i dnevni informativni list Nacionalne fašističke partije Galjardeto, pozdravio se rekavši da je odlučio da napiše članak pošto je čuo za neprijatan događaj. Dakle, trebalo je da intervjuiše Ðeminacija.
  Na taj potez naveo ga je partijski sekretar. Krispini se trudio da se drži podalje od politike i sudske hronike. Kad je bio prinuđen da se bavi time, preventivno je davao svoje tekstove na procenu sekretaru, gradonačelniku i direktoru škole, svaki put strepeći da bi mogao da napravi neko krivično delo.
  Ðeminaci je, sa ženom uza se, dok su deca pravila rusvaj kao da su u dečjem klubu pri parohijskoj crkvi, mudro odgovarao na bezazlena Krispinijeva pitanja.
  Ne, nijednog trenutka nije sumnjao u povoljan ishod svog slučaja.
  Još manje je sumnjao da će pravda pobediti.
  Porodica?
  Osnova društva, sve vreme je bila uz njega.
  Kako vidi budućnost?
  Svetlu.
  Zatvor?
  Već zaboravljen.
  Karabinjeri?
  Pošteni, korektni, ljubazni, brižni.
  Varoš u koju se doselio?
  Sjajna, puna života, marljiva.
  A projekat osnivanja gradskog orkestra u Belanu?
  U toku je.
  I, ako mogu da dodam, reče Onorato Ðeminaci, biće to orkestar koji će moći da se nadmeće s onima koji već deluju u raznim varošima na jezeru Komo.
  Zato što, završavao je Krispini svoj članak u gluvo doba noći, orkestar u osnivanju može da računa s čvrstim i sigurnim vođstvom jednog čoveka koji je godinama bio...
  – Prva ili druga horna? – pitao je ranije tog dana Ðeminacija dok je beležio njegove odgovore.
  – Slobodno stavite prva – odgovorio je knjigovođa.
  ... prva horna u orkestru iz Lovena.
 
 
 94.


  Časne sestre iz bolnice nisu htele da odustanu od ideje da se održi misa u čast knjigovođe Ðeminacija.
  Ako nisu stigle da je održe kako bi se pomolile da se ta nevolja što pre okonča, mogu da je održe u znak zahvalnosti; misa uvek dobro dođe.
  Tako i učiniše, u nedelju dvadeset petog novembra, u maloj kapeli bolnice Umberto Prvi. Održavanje mise poklopilo se s prvim Ðeminacijevim izlaskom u javnost nakon nemilog događaja. Došao je s celom porodicom koja je sela u prvi red klupa na desnoj strani. U deset, kad je don Kalandra, bolnički kapelan, počeo da drži misu, u crkvicu više ni igla nije mogla da stane.
  Osim većine lekarskog osoblja, medicinskih sestara i tehničara, članova uprave i pokretnih pacijenata, došli su i svi članovi limenog orkestra, poručnik Ðunti s karabinjerom Mandrucom, partijski sekretar sa starom majkom, skoro svi stanari iz Ðeminacijeve zgrade s Armelinom Bankijeri na čelu, vitez Kraljevine Filiberto Amati s celim upravnim odborom bolnice, direktor za zdravstvenu zaštitu i nadzor Proto Malčelati s celom porodicom, ženom Amaurom i decom Astiom i Sempronijom. Gradonačelnik Parpajola koji je stigao sa zakašnjenjem zato što su ga greškom obavestili da misa počinje u pola jedanaest, nije mogao da probije živi zid ispred sebe te se zadovoljio mestom za stajanje na pragu kapele, u onom delu u kojem se miris tamjana mešao s mirisom sredstva za dezinfekciju.
  Takve mise obično su trajale nekoliko minuta, zbog čega je kapelan preskakao propoved.
  Međutim, tom prilikom trebalo je reći nekoliko reči. Pozvao je prisutne da nikada ne zanemare verske dužnosti, „jer onaj ko veruje, nikad se neće razočarati, a naš Gospod ne plaća samo subotom“;, kao što, objasnio je potvrđuje slučaj u kojem je, na kraju, maestro Ðeminaci vraćen porodici i zajednici.
  Rekao je baš „maestro“;.
  Kad je to čuo, Ðeminaci podignu glavu.
  Još pre toga, dok je išao prema bolnici, ljudi koje je sretao pozdravljali su se s njim govoreći: „Dobar dan, maestro“;.
  Kome i čemu treba da zahvali za čast da ponese tu titulu, nije uspeo da dokuči. Ali svidelo mu se.
  Ipak, sada mu je to, na tom mestu i u tako svečanom trenutku, zvučalo kao da ga postavljaju na taj položaj.
  Ustade s klupe i u znak zahvalnosti klimnu glavom prema svešteniku.
  Kad se misa završila, gotovo svi su želeli da mu stegnu ruku, da mu čestitaju i nazovu ga maestrom.
  Čak mu se i gradonačelnik, koji ga je sačekao u prijemnoj ambulanti bolnice, tako obrati: – Dobar dan, maestro.
  Ðeminaci je bio van sebe od sreće i zanosa, sada, kad je nemio događaj zauvek izbrisan, zakopan, ostao daleko iza njega.
  Sada, pomislio je, može da gleda u budućnost spokojno i s poverenjem.

95.


  U sredu dvadeset osmog novembra, u devet uveče, limeni orkestar ponovo se okupio po želji maestra Ðeminacija.
  – Nažalost – obratio im se.
  Ali njegovo lice nije izražavalo raspoloženje na koje je trebalo da ukaže ta reč.
  – Nažalost, ništa se ne može učiniti u vezi sa sedištem orkestra.
  Naime, okupili su se u prostoriji u kojoj se do pre nekoliko dana nalazila kancelarija državne pošte. Gradonačelnik mu je podrobno objasnio kako stoje stvari. Savet regionalne uprave odobrio je troškove opštinskoj upravi Belana za preseljenje pošte: reč je o službi od javnog značaja koja je godinama koristila te nenamenske prostorije. S druge strane, nije bilo moguće promeniti namenu prostorija u prizemlju zgrade opštine, a da pritom ne prekrše zakon.
  – Dakle, zasad ćemo morati da se prilagodimo korišćenju ovog prostora – obavestio ih je Ðeminaci pokazujući polukružnim pokretom ruke prostoriju u kojoj su se okupili – kao sale za probu.
  Naravno, samo dok, kao što je gradonačelnik obećao, ne iskrsne nešto bolje, podesnije.
  – Osim toga, treba imati u vidu – nastavi Ðeminaci – da su potrebe gradskog orkestra u osnivanju mnogostruke i međusobno različite. A potreba za odgovarajućim prostorijama možda i ne spada u najvažnije.
  Gradonačelnik je izrazio spremnost da izađe u susret ostalim potrebama.
  – Koje nisu male – zaključi maestro Ðeminaci.
 
 
 96.


  Te večeri, knjigovođa je platio piće, svakako su imali čemu da nazdrave. Evelindo Nazaci je ne štedeći se iskoristio priliku. Nedeljama nije seo da popije onako kako on to voli. Kući je otišao zviždućući i trebalo mu je dvostruko više vremena da stigne nego obično. Pedale bicikla kao da su se odupirale njegovoj komandi, uporno su mu izmicale ispod stopala. Kad je ušao u kuću, obreo se licem u lice s Noemi koja ga je, rastrzana između brige i besa, čekala u kuhinji hodajući tamo-amo kao lav u kavezu. Ništa nije rekla, ali ga je besno ošinula pogledom dok je Nazaci bezuspešno pokušavao da se ponaša dostojanstveno. Promrmlja nerazgovetne izgovore i teturajući dokopa se spavaće sobe. Zaspao je s mišlju da će sutra sve biti zaboravljeno.
  Prevario se.
  Jer, iako sutradan ujutru Noemi ni reč nije rekla u vezi sa stanjem u kojem je došao kući, iste večeri, kad ga je posle večere videla kako ponovo oblači sako i podiže tubu na rame, upita ga: – Kud misliš da si krenuo?
  Evelindo, koji je bio potpuno trezan, odgovori: – U muzičku školu.
  To je bio izričit Ðeminacijev zahtev. Hteo je da pored nove klase ima jedinstvenu grupu profesionalaca veterana iz limenog orkestra. Dakle, zahtevao je od njih dvostruko zalaganje, ako zatreba i trostruko, barem u prvo vreme. Dve pa i tri probe nedeljno, počevši od te večeri.
  – Ne dolazi u obzir – reče Noemi.
  Ako misli, dodade, da može tako jeftino da se izvuče, grdno se vara.
  – Ali... – pobuni se Evelindo.
  – Ništa ali! – završi Noemi.

97.


  Čekali su ga do devet, jer je dogovor bio da se u pola devet okupe u prostorijama. Tačno u devet, maestro Ðeminaci, ljubičast od besa, prekinu čekanje.
  – Ovako – reče – nikuda nećemo stići!
  Muzika, kao i svaka umetnost, zahteva posvećenost i disciplinu, preciznost, spremnost na žrtvovanje. Nije to razbibriga, privremena zabava, igra. To je poziv.
  – Dakle, misija!
  Naročito za neke od njih. A on bi – odsutni – trebalo da zna to. Jer to može da prođe ako sviraš hornu, klarinet ili trombon. Ali tuba zahteva potpunu posvećenost.
  – Bez nje – nastavio je Ðeminaci – niko ne može očekivati da mogu da osnuju gradski orkestar. Tuba je za nas ono što je duša za čoveka!
  Dakle, kako bi se ubuduće izbegli nesporazumi, Ðeminaci ih zamoli da neko iz limenog orkestra preuzme na sebe obavezu da što pre stupi u vezi s Nazacijem i da mu objasni sledeće: da mora ozbiljno da se posveti toj obavezi koju je svojevoljno prihvatio. U suprotnom, bolje da uopšte i ne dolazi i da oslobodi svoje mesto u orkestru.
  Policajac Pijanin podignu ruku.
  – Vi preuzimate tu obavezu na sebe? – upita maestro.
  Istini za volju, trombonista je tražio reč kako bi rekao nešto u Evelindovu odbranu: tek što se oženio – nema ni dva meseca – dvadeset godina mlađom ženom, treba mu povremeno progledati kroz prste, razumeti ga, čak...
  – Mlada ili ne – prekinu ga Ðeminaci – svako od nas treba da utuvi u glavu da je gradski orkestar u neku ruku porodica, i mi smo, u tom smislu, dužni da mu posvetimo pažnju i privrženost.
  Slažem se, ali... pokuša trombonista ponovo da se umeša.
  – Ako se slažemo, ne vidim razlog da i dalje gubimo vreme. Posetite tog gospodina i izvestite me.
  Te večeri nije bilo nazdravljanja. Pošto je zakazao probu za sutradan uveče, u petak, Ðeminaci žurno izađe iz sale kao da ga je ugrizla tarantula. Ni ostali članovi limenog orkestra nisu bili žedni. Pozdravili su se tu, zamolivši trombonistu da dobro osmotri Nazacijevu nevestu kako bi mogao iscrpno da ih izvesti.
 
 
 98.


  Lepa je... uzdahnu Pijanin.
  Znao je da će ga saleteti pitanjima i pripremio se.
  Više nego lepa, zdrava.
  Jedra.
  Bela i crvena kao jabuka.
  Oči plave, i previše. Čoveku teško da gleda u njih. Bokovi široki, zadnjica čvrsta, gležnjevi gipki, pomalo jaki.
  Teško Lindu ako je ona odozgo!
  Družina iz limenog orkestra slatko se nasmeja. Trombonista je, kad hoće, umeo da bude duhovit, zabavan; drugi čovek ispod stroge maske komunalnog policajca.
  – Međutim, najbolje tek dolazi – dodade, pošto im je opisao Noemi.
  Kod Linda je otišao, reče, u vreme ručka, to jest između podneva i jedan, i nije ga zatekao. Kod kuće su bili samo onaj njegov bolešljivi sin i nova gospođa Nazaci. Koja je, kad joj je objasnio da mu treba Lindo da mu kaže nešto u vezi s orkestrom, rekla: „Nije ovde, ali slobodno kažite meni“;.
  Tako odlučno, da se nije usudio da je ne posluša.
  – Dakle, vi ste jedan od onih iz orkestra? – upitala ga je Noemi.
  I zavrnula je rukave vrlo žustro, gotovo preteće, kako se učinilo trombonisti.
  – Zašto pitate? – upitao ju je.
  – Odmah ću vam objasniti – odgovorila je žena.
  Ako njen muž misli da može da koristi orkestar kao izgovor da kući dolazi pijan kao što se dogodilo preksinoć, slobodno može da okači trombon...
  – Tubu – ispravio ju je komunalni policajac.
  – Dobro – rekla je Noemi. Trombon ili tuba, njoj je svejedno.
  U svakom slučaju, može da je okači o klin. I, kako se kaže, laku noć, muzičari.
  – Ali preksinoć je bilo posebno veče... – pokuša da joj objasni policajac.
  Posebno ili ne, spremno mu je odvratila Noemi oduzevši mu reč, nju to ne zanima. Dakle, da ne duži, ona nema ništa protiv da njen muž svira u orkestru, voli ona muziku. Ali ako hoće da nastavi, to će biti pod njenim uslovima.
  – Čim se završe probe, kući!
  Trombonista je obesio ramena.
  – Ali kako...
  – Ne zanima me kako. Kad se završe probe, moj muž ima da sedne na bicikl i da se vrati kući. Ako mi se još samo jednom pojavi onakav kakav je došao preksinoć, kunem se svojim mrtvima da ću uzeti tubu i da ću je baciti u jezero. I njega za njom!
  Pijanin je bio zgranut.
  – Da posle ne bude da vas nisam upozorila – zaključila je žena stavivši tačku na razgovor.

99.


  U ponedeljak trećeg decembra, plakati kojima su se pozivali „budući muzičari“; da dođu u Belano devetnaestog, dvadesetog i dvadeset prvog decembra 1928. u privremeno sedište gradskog orkestra u osnivanju – nekadašnja pošta – preplavili su opštine Varena, Lijerna, Dorio, Koreno Plinio, Vestreno, Introco, Sueljo, Tremeniko, Tačeno, Kortenova, Bindo, Primaluna, Ezino Lario, Perledo, kao i, naravno, Belano. Akcijom su obuhvaćene opštine koje nisu imale sopstveni orkestar, što znači da je postojala realna mogućnost da se u tim mestima otkriju nadareni muzičari koji već ne sviraju negde drugde. Na plakatima je, po izričitoj volji maestra Ðeminacija, naglašeno da će prvenstvo prilikom izbora imati oni koji sviraju harmoniku, usnu harmoniku i okarinu, instrumente koje u gostionicama sviraju mnogi samouki muzičari. Maestro Ðeminaci se nadao velikom odzivu, kako bi mogao što pre da prione na ostvarivanje svog poduhvata. Trebalo mu je dvadeset dvoje ljudi koji imaju sluh i gaje naklonost prema muzici, kako bi osnovao, uz osmoricu iz limenog orkestra, svoj gradski orkestar od, kako je odlučio, trideset članova: imao je trombon, dve horne, dva klarineta, jednu tenor-tubu, bas-trombon i tubu. Nedostajale su mu tri horne, tri trombona, dva velika bubnja, mali doboš, dva para činela, tri klarineta, dve tube, dva bas-trombona, tri fagota i jedan nosač palice koji ne ulazi u sastav samog orkestra, ali je izuzetno značajan za koreografiju svakog gradskog orkestra koji je zaslužio da nosi to ime. S tim izvođačima i s njim u svojstvu dirigenta i prve horne, biće ih trideset i posao će moći da krene. U međuvremenu, gradonačelnik će se postarati da održi datu reč.
 
 
 100.


  Zahtev je dospeo na Parpajolin sto tri dana kasnije. Bio je šesti decembar.
  Tri trombona, tri horne, dva velika bubnja, tri klarineta, dve tube, dva bas-trombona, jedan mali doboš, tri fagota.
  Dva para činela.
  Palica!
  – Ma šta je, dođavola, sve ovo? – upita gradonačelnik.
  Brzo su im ispostavili račun, primeti opštinski sekretar Faineti.
  Ipak, on je bio tako slobodan da sam napravi obračun tih troškova. Pošto se informisao u prodavnici muzičkih instrumenata Paserini i sin u Leku, jedinoj u toj oblasti, procenio je da će opštinska uprava, kako bi izašla u susret maestru Ðeminaciju, morati da potroši otprilike devetnaest hiljada osamsto pedeset lira, kad se uzme u obzir prosečna cena svakog instrumenta ali bez palice, za koju sekretar nije uspeo da dobije preciznu informaciju.
  – To je ludost – primeti gradonačelnik.
  Zaista, složio se opštinski sekretar. Zato je i dopustio sebi da napiše grubu skicu odgovora Ðeminaciju, da mu ponudi kompromis koji podrazumeva drastično smanjenje gradskog orkestra u osnivanju, s trideset na petnaest članova i, sledstveno tome, umanjenje troškova s devetnaest hiljada osamsto pedeset, na šest hiljada lira.
  – Čini mi se da je i to mnogo – uzvrati gradonačelnik.
  Sekretar je ćutao, ali je mislio kako je gradonačelnik sam napravio tu brljotinu i kako sad nema smisla plakati nad prolivenim mlekom.

101.


  – Ne dolazi u obzir – izjavio je Ðeminaci.
  Možda je gradonačelnik već zaboravio šta mu je obećao.
  Ili je potpuno zanemario ono što je utvrđeno zakonskom uredbom od prvog maja 1925. godine, u kojoj jasno piše da se dobrovoljan društveno-koristan rad svrstava u četiri kategorije: socijalna pomoć, društvena pomoć, fizičko vaspitanje, obrazovanje...
  – ... i umetničko obrazovanje – naglasi maestro Ðeminaci sedmog decembra uveče partijskom sekretaru Bonđoaniju pošto mu je pokazao gradonačelnikov odgovor.
  A muzičko obrazovanje obuhvata radiofoniju, kinematografiju, folklor, horove, pozorišta...
  – ... i muziku!
  Osim toga, bez namere da bilo koga preskoči, želeo bi da ukaže na činjenicu da je sadašnji sekretar partije na nacionalnom nivou, Augusto Tirati, bio na tom položaju i 1926, kad je naložio regionalnim partijskim sekretarima i njihovim podređenima da uvedu političku kontrolu u Nacionalnom sekretarijatu za dobrovoljan društveno-koristan rad i da je pre nekoliko meseci, u maju, lično stao na čelo te organizacije.
  Sekretar partije u Belanu zbunjeno pogleda Ðeminacija: otkud, dođavola, on zna te stvari?
  – Počeo sam da se bavim muzikom kad mi je bilo trinaest godina – odvrati Ðeminaci.
  I od tada nikada nije prestajao. Dakle, iza njega je trideset sedam godina iskustva, poznaje u tančine sve birokratske lavirinte i slobodno može da kaže da je u prisnim odnosima s direktorima većine muzičkih orkestara u okolini Koma. Kojima nije cilj da ostvare zaradu, tako da se finansiraju od pomoći koju im pružaju javne uprave. I ne samo to. Kao čovek koji je poslednjih petnaest godina proveo u orkestru u Lovenu, može da potvrdi da je tom orkestru i partija pružala pomoć preko sekretarijata za dobrovoljan društveno-koristan rad.
  – Naravno, potreban nam je neko ko će govoriti u naše ime, ko će nas podržati.
  Drugim rečima, neko na važnom položaju, ko može da digne galamu.
  Partijski sekretar u Belanu nije zauzimao naročto značajan položaj, a što se tiče dizanja galame, još je morao da uči. Ipak, nije mogao da razočara čoveka koji mu se obratio s toliko poverenja: uostalom, on je najvažnija karika partije u toj varoši.
  Zato odvrati: – Ja ću se pobrinuti za to – tonom koji nije trpeo pogovor.
  – Stvarno? – upita Ðeminaci.
  – Bez brige, znam šta treba da učinim.
 
 
 102.


  Kuća Roze Cambonini nalazila se u Koliku, skoro na samom izlazi iz varoši. Ali, ako bi neko upitao varošane gde živi Camboninijeva, malo ko bi umeo da mu odgovori. Drugačiji odgovor bi dobio kad bi upitao gde živi Roza Matoni.11 Pod tim imenom su je poznavali kao javnu žensku. Imala je običaj da kaže da je za nju svaki odnos s mušterijom jedna cigla kuće koju će sazidati. Radila je sama, u nekoj oronuloj straćari, i pričalo se da u jednoj turi može da opsluži čak tri mušterije. Subotom, kad je imala mnogo posla, pomagala joj je stara majka koja ju je naučila zanatu i koja je, za samo jednu liru, „ručno“; obrađivala manje imućne mušterije ili one koji nisu želeli mnogo da potroše.
  Partijski sekretar u Belanu bio je Rozina povremena mušterija. Posećivao ju je samo kada bi se zatekao blizu njene kuće. Tako je bilo i prošle subote, kad je bio na večeri u restoranu Tinture. Jela se palenta i ptice, ovo drugo je obezbedio partijski sekretar iz Kolika Emilio Sparaventi, zagriženi lovac ali i vešt lovokradica, uprkos zakonima režima. Posle večere, sekretar iz Belana malo je prošetao da bi podstakao varenje, a onda se zavukao u Rozin krevet. Ali ono što se kasnije ispostavilo kao vrlo značajno, saznao je tokom večere. Naime, kolega iz Kolika mu je ispričao kako se otvoreno sukobio s parohom iz Vilatika, koji se pravio gluv na njegove zahteve da se u parohijskom društvenom klubu ukinu fudbal i boćanje, aktivnosti koje je trebalo da budu obuhvaćene aktivnostima sekretarijata za dobrovoljan društveno-koristan rad. Sveštenik mu je odgovarao da on prima naređenja isključivo od biskupa. Sekretar mu je zapretio da će se, ako nastavi da se oglušuje o njegove zahteve, pobrinuti da se klub zatvori. Nekoliko dana kasnije saznao je da je paroh umesto odgovora prokomentarisao: „Gde velika zvona zvone, tu se mala ne čuju“;. Onda je sekretar, da ne bi ispao običan razmetljivac, odlučio da pređe s reči na dela.
  – Zatvorio si klub? – upitao ga je Belanez.
  Ne.
  Zatvaranje parohijskog kluba ozbiljan je korak, o kojem treba promisliti. Postoji opasnost da se time navuče bes naroda, treba imati na umu da je uticaj sveštenika, naročito u malim mestima, i dalje jak. Međutim, hteo je da pokaže snagu. Stao je na čelo grupe dobrovoljaca, među kojima je bilo i nekoliko drugova iz Valteline, i upao u salu Santa Čečilija, koja je ujedno i sedište katoličkog limenog orkestra, i zaplenio je sve instrumente, ostavivši na zidu sale, kao svedočanstvo o svom upadu, natpis: Od sada pa nadalje, grobna tišina, svirajte u sviralu da vas ne prekrije prašina.
  Što se tiče sudbine instrumenata, još nije odlučio šta će s njima, ali razmišljao je da ih pokloni prvom starinaru na kojeg naiđe. Sekretar iz Belana nasmejao se priči, nadajući se u sebi da nikad neće morati da se sukobi s parohom Belana, koji je tvrdoglav koliko i njegov kolega iz Vilatika. Onda je otišao Rozi da obavi svoju dužnost i potpuno je zaboravio na zaplenjene instrumente.
  Do trenutka kad ga je maestro Ðeminaci podsetio na njih.

103.


  Sekretar iz Kolika Emilio Sparaventi bio je vrlo zadovoljan što će moći da ih se reši. Pokaznom vežbom obavljenom na štetu katoličkog limenog orkestra zaplenili su dva klarineta, jednu hornu, dva trombona, jednu tubu i jednu tenor-tubu.
  U želji da pokaže kako partija ispunjava obećavanja i da je i sâm čovek od reči, Atilio Bonđoani odlučio je jedne večeri da lično preda instrumente Ðeminaciju u prostorijama u kojima su održavali probe. Natovario ih je na kolica koja je gurao jedan član fašističke omladinske organizacije.
  – Tenor-tuba nam ne treba, dovoljna nam je jedna – grubo je izjavio Ðeminaci.
  Onda se zahvalio. Ali bez naročitog oduševljenja. Bonđoani mu je obezbedio samo deo potrebnih instrumenata. S onima koje već imaju, stigli su do četrnaest instrumenata, ne računajući nepotrebnu tenor-tubu. Kvota trideset još je bila daleko.
  – Što se mene tiče, neću potrošiti ni liru više od onoga što sam obećao. Rekao sam šest hiljada i ostajem pri tome – reče gradonačelnik pošto je pročitao ko zna koji po redu detaljan Ðeminacijev zahtev.
  Doneo mu ga je Bonđoani lično. Slučaj orkestar postao je briga partije.
  – S tim novcem mogu da kupim još šest-sedam instrumenata i da stignem do dvadeset. A šta ćemo s ostalih deset? – uzvrati Ðeminaci.
  – Kažite mu da mi dvadeset muzičara deluje i previše za jedan varoški orkestar – primetio je gradonačelnik.
  – Orkestar od dvadeset članova je hibrid između najobičnijeg limenog orkestra i onog pravog gradskog. Stvari valja uraditi kako treba ili ih uopšte ne treba raditi!
  – Onda neka odustane i neka preuzme odgovornost na sebe!
  – Ni govora! Neka on povuče zaduženje. I neka svi znaju šta se dogodilo!
  A da se nađemo na dvadeset pet?, predloži u jednom trenutku Bonđoani, kojem je malo dojadilo da izigrava tampon--zonu između gradonačelnika i Ðeminacija.
  Maestro odmeri ponudu.
  – Dvadeset pet – reče na kraju – nijedan manje.
  – Dvadeset pet može – složio se i Parpajola. – Ionako neće dobiti ni lire više.
  Za novac koji nedostaje on će se pobrinuti, izlete Bonđoaniju.
  Parpajola ga začuđeno pogleda.
  – Držim vas za reč – odvrati.
  – Ne – ispravi ga Bonđoani odmahujući glavom – ne mene.
  Partiju, u čije ime je to i obećao.
 
 
 104.


  Pismo koje je napisao oblasnoj partijskoj jedinici u Komu, koštala je Bonđoanija trodnevnog preznojavanja.
  Naravno, imao je on i drugih briga. No strepnja zbog reči koje su bile tako jasne u njegovim mislima, ali su, u trenutku kad ih je stavio na papir delovale nesigurno, besmisleno ili dvosmisleno, proganjala ga je iz sata u sat, danju i noću.
  Tačnije, tri dana.
  Napravio je spisak razloga zbog kojih je, po njegovoj proceni, izuzetno značajno da partija dâ svoj pečat osnivanju gradskog orkestra. Pošto ga je nekoliko puta pročitao, taj spisak mu je delovao glupavo. Onda je došao na zamisao da odnese tekst učitelju Krispiniju.
  – Samo da vidite da li je uverljiv – rekao je.
  Krispini je dva dana zadržao pismo. Korigovao ga je, ispravio poneki pogrešno napisan glagol i pogrešnu podelu reči na kraju reda. Potom ga je posavetovao da spisku razloga, moralnih, političkih i društvenih, doda i ljubav prema otadžbini.
  Orkestri, rekao je, sviraju svečane pesme drage onima koji su branili svete granice od varvarskih osvajača! Nijedan rodoljub neće ostati imun na takvu molbu.
  Oblasni sekretar partije nije ni pročitao pismo. Odmah ga je prosledio regionalnom rukovodiocu sekretarijata za dobrovoljan društveno-koristan rad. Koji je odgovorio netrpeljivom porukom, naglasivši neprimerenost zahteva koji je dospeo na njegov sto.
  „Ne zato što ovaj sekretarijat ne želi da odvoji sredstva ili da pruži pomoć.“; Već zato što bi ta organizacija mogla da učini mnogo više da je partijski sekretar iz Belana imao u vidu „direktive sekretara partije na nacionalnom nivou u vezi s ciljevima sekretarijata za dobrovoljan društveno-koristan rad, umesto što se postavio kao da je taj sekretarijat nekakav refugium peccatorum12 kojem se treba obratiti tek u slučaju krajnje nužde.
  Postoje precizni rokovi za podnošenje molbe za dobijanje sredstava. A u toj molbi pre svega treba navesti visinu potrebna sredstava, umesto što se rasplinjavaju u obrazloženjima.
  Završio je pozivajući Belaneza da se pažljivije odnosi prema svojim političkim obavezama i podsećajući ga da i članovi orkestra, kako bi ostvarili pravo na podršku partije, moraju da budu učlanjeni u NSDR.13 Partijska knjižica nije obavezna, ali je poželjna, ali tokom javnih koncerata, obavezno je isticanje obeležja NSDR-a zadenuto za desni rever, kao što je navedeno u propratnom materijalu.
  Značke se mogu nabaviti u sekretarijatu, koštaju jednu i pô liru po komadu i ne mogu se dobiti besplatno, zato što se organizacija finansira od njihove prodaje. Neka mu sekretar napiše koliko mu je znački potrebno i neka uredno popuni obrazac koji mu šalje u prilogu.

105.


  Nije stigao novac, već instrumenti.
  U Belano su dospeli devetnaestog decembra, prvog dana odabira muzičara, zajedno s dvadeset pet znački koje je sekretar naručio i platio iz svog džepa.
  Ðeminaciju je bilo svejedno da li će mu kupiti instrumente ili će mu dati novac da ih sam nabavi, što je i rekao sekretaru kad mu je ovaj predložio da im obezbedi instrumente umesto novčanih sredstava.
  – Samo neka budu kvalitetni – dodao je.
  Kvalitetni jesu, rekao je tog jutra dok je nadgledao istovar sanduka, pošto je proverio dva-tri instrumenta. Tek toliko da ih isproba, prineo je ustima jednu hornu i ispalio u vazduh nekoliko tonova Kraljevskog marša, uznemirivši galebove koji se uz kričanje udaljiše s mola.
  – Stiglo je i ovo – reče kapetan parobroda, izvadi iz džepa neki paketić i predade ga Ðeminaciju.
  – A šta je to? – upita ovaj.
  Sekretar je istog trena shvatio: značke.
  – Obeležja – reče.
  – Čija? – upita maestro Ðeminaci.
  Nacionalnog sekretarijata za dobrovoljan rad.
  Muzičari, u skladu s važećim propisima, moraju da ih stave na rever uniforme.
  Ðeminaci zinu, uhvati se za čelo, zajapuri se.
  Bonđoani mu nije pomenuo taj detalj, strahujući od negodovanja. Odlučio je da to učini u pravom trenutku. Taj trenutak je došao. Ipak, nije očekivao tako zabrinjavajuću reakciju. Dođavola, ta značka je, na kraju krajeva, sitna kao bubica, gotovo se i ne vidi.
  Osim toga...
  – Reč je o izričitoj preporuci partije – reče.
  – Tačno... – promrmlja Ðeminaci.
  – Naravno da je tačno.
  – I na njih treba misliti.
  Na njih, dakle na instrumente, ako je „njih“; zamenica trećeg lica stavljena u padež, kako su učili u školi.
  Međutim, očigledno je da se nisu razumeli.
  – O čemu govorite? – upita.
  – O uniformama!
  – Šta?
  – Jeste li nekada videli gradski muzički orkestar bez uniformi?
  – Nisam – priznao je sekretar.
  – Upravo tako, kažem da i na njih treba misliti.
  Bonđoani se zagleda nekud iza Ðeminacijevih leđa, prema jezeru, u trag parobroda koji se udaljavao, u galebove koji su se vraćali na obalu.
  – Pa – reče Ðeminaci – jedno po jedno.
  Sad ga očekuje odabir muzičara.
 
 
 106.


  Na prozivku su se odazvala sedamdeset osmorica.
  Prve večeri pozvana su tridesetorica, druge dvadeset dvojica. Treće večeri dvadeset šestorica, ali došla su dvadeset osmorica. Misterija je odmah razrešena: provukla su se i dvojica koja su prve večeri odbijena i hteli su ponovo da pokušaju.
  Sedamdeset osam kandidata koje je Ðeminaci revnosno proverio, svakog ponaosob.
  – Pređimo na pročešljavanje!
  Naučni metod koji je sam ustanovio, čista matematika primenjena na muziku.
  Svaki kandidat prošao je tri probe, jednu za drugom, a posle svake se glasalo ocenama od jedan do deset. Na kraju, zbir i poredak.
  Prva provera, znanje muzičke teorije, solfeđo.
  Niko je nije položio.
  Samo jedan je prve večeri, izvesni Ermete Skjoki, pokušao da podražava gestove taktiranja. Maestro Ðeminaci ga nadmeno i ironično prekinu, izgrdivši ga. Nije mu ni dopustio da se okuša u preostalim dvema proverama. Pokazao ga je prisutnima.
  – Varalica! – reče.
  Takve ljude privukla je mogućnost da javno nastupaju, uzbuđivala ih je pomisao na to da će nositi uniformu. Međutim, muzika ih nimalo ne zanima. Spremni su da se pretvaraju da sviraju. Takvi neka se pridruže nekoj amaterskoj pozorišnoj trupi.
  Činjenica da su svi ostali, suočeni sa zahtevom da pevaju po notama, uputili Ðeminaciju teleći pogled nimalo nije obeshrabrila Ðeminacija. Kafanski muzičari, harmonikaši koji sviraju na svadbama ili o varoškim praznicima, svirali su po sluhu, nikad nisu videli notni sistem. Ali maestro je uzeo u obzir one koji su imali sluha.
  Druga proba sastojala se iz praktičnog dela, kandidati su pokazivali veštinu na instrumentu koji su tvrdili da znaju da sviraju.
  Ishod nije bio loš, naročito druge večeri. Tom prilikom, Ðeminaci je izdvojio desetoricu: petoricu harmonikaša, dvojicu sa usnim harmonikama i jednog s okarinom, jednog koji je izjavio da ume da svira violinu, i na kraju jednog koji je, iznenađujuće, rekao da ume da svira bilo koji instrument, neka maestro izabere na kojem će da se oproba.
  Na te dve poslednje izjave Onorato Ðeminaci reagovao je uzvišenim mirom. Osmehnuo se obojici kandidata.
  Gde mu je violina?, pitao je prvog.
  Nije je poneo, odvratio je ovaj. Ali zaista ume da je svira, dodao je. Njegov deda, poreklom Mađar, zarađivao je za život prebirajući po žicama violine kao muzička pratnja paru medveda koji su plesali. Sad on svira taj instrument, deda ga je učio, nikad nije video nijednu stranicu napisane muzike, ali s mazurkama i polonezama snalazi se bolje od medveda koji su plesali uz muziku njegovog dede.
  Ðeminaci ga je saslušao. Onda je izrekao svoju procenu. Ne dovodi on u sumnju njegovu tvrdnju da ume da svira, ali Stvoritelj mu je dao uši da bi mogao da čuje. Zato, neka dođe ponovo sutradan uveče. I neka ponese instrument, ako nema ništa protiv.
  Drugom je poklonio širok osmeh. Ovaj se najpre učtivo predstavi.
  – Aurelio Rivakanati iz Perleda.
  Šampion ćurlikanja, dodade.
  Što znači?, upita Ðeminaci.
  – Ćurlikanje je – objasni Rivakanati –karakterističan zov kosa i zebe. Ali može se primeniti i na druge vrste, na primer, na drozda ili na bukavca.
  Čak i na zelentarku ili severnu zebu.
  – Dobro – prekinu ga Ðeminaci – ali kakve to veze ima s onim što mi radimo?
  – Ima veze – odgovori Rivakanati.
  Još odmalena, kad mu je bilo osam ili devet godina, otkrio je da nenadmašno oponaša zov ptica, tako da su se u periodu selidbe ptica lovci nadmetali za njega kao na licitaciji. On se nije zadovoljio time da uživa u daru koji mu je majka priroda dala već ju je, kako se to kaže, negovao, unapređivao, podigao na viši nivo. Kad mu je bilo petnaest godina, počeo je da uči da podražava svaki zvuk koji postoji pod kapom nebeskom. I, malo-pomalo, napravio je ličnu zbirku najrazličitijih zvukova. Vodopadi koji huče, motori koji bruje, galebovi koji kriče, pa i instrumenti koji sviraju.
  Da li bi maestro želeo da čuje kako on oponaša harmoniku?
  Evo!
  Ako neće harmoniku, može klarinet?
  Ništa lakše!
  Ili bi voleo da čuje tenor-tubu?
  Ošamućen i zapanjen, Ðeminaci ga prekinu.
  – Dovoljno je – reče, pomislivši da pred sobom ima pravi fenomen, koji, naravno, treba disciplinovati, dovesti ga u red i staviti mu instrument u ruke. Greh bi bio pustiti ga da ode.
  – Primljen – presudi.
  Za razliku od violiniste koji je sutradan, na poslednju probu, došao sa instrumentom.
  Sviranje na tom instrumentu nije mu bilo nepoznato. Ali je mladić, koji se predstavio kao Ðenezio Venini, napravio pogrešan korak. To jest, odabrao je pogrešnu pesmu. Naime, da bi pokazao svoju veštinu, rekao je da će svirati prvu kompoziciju koju ga je deda naučio, Internacionalu. Ðeminaci, kojem privlačnost te himne nije bila nepoznata, pustio ga je da svira sve do trenutka kada se, predvođen Gucinom, nije oglasio čitav hor kandidata. Maestro odmah prekinu izvođenje, najuri violinistu kao nepoželjan element, a onda nastavi odabir.
  Posle treće provere izdvojio je još osam kandidata. Onda su pevali, kako bi proverio ko ima skladan glas. Ravnodušno je odslušao Nessun dorma, La canzone della Grigna, Amami Alfredo i La canzone del magnano. Uopšte uzev, ostavili su povoljan utisak. Svi kandidati koji su mu se predstavili imali su pristojan glas, istina siromašan, koristili su glasne žice kao da hoće da ih pokidaju, ali svako od njih imao je potencijala. I tako se našao u situaciji da, nažalost, neke od njih mora da odbije.
  Odbio je, na primer, izvesnog Klementea Dentija iz Fumelate, grdosiju obdarenog osobenim dečjim glasom koji mu je otpevao Ave Maria od Šuberta i nije mogao da zadrži suze kad je čuo Ðeminacijevu odluku. Zahvalio se i Emanuenseu Otomaniju odmah pošto ga je izdvojio, jer je ovaj izjavio da ne želi da svira ništa drugo osim gitare.
  – U orkestru? – odvrati Ðeminaci.
  – Šta fali? – reče Otomani.
  – Napolje! – odbrusi mu maestro i pređe na sledećeg.
  Teška srca je morao da se odrekne Domenika Zbertole, zato što je eliminisao njegovog brata blizanca Amedea. Domeniko mu je objasnio da tamo kuda ide jedan, obavezno ide i drugi brat, to je stvar njihovog karaktera i prirode; gospodin maestro treba da shvati da njih dvojica istovremeno osećaju nagon i kad je reč o osnovnim telesnim potrebama. Udaljio je, narugavši joj se, i izvesnu Anitu Malinpasti, muškaraču koja je pokušala da ga obmane skrativši kosu i pustivši brkove; iako je bila krajnje neprivlačna (ravna kao daska, požutelih zuba, a povrh svega je i pušila), Ðeminaci je izjavio da će žena u orkestru pre ili kasnije neminovno izazvati neprilike.
 Na kraju je odbacio i one koji su živeli predaleko. Njegov orkestar mora da bude sastavljen od srčanih ljudi spremnih da se odazovu njegovom pozivu u roku od jednog, najviše dva sata.
  Sutradan ujutru, pred treći krug odabira, Ðeminaci je u svojoj kancelariji glavnog knjigovođe sastavio spisak onih koji su prošli provere znanja i zadovoljno je pogledao taj sastav koji, pridružen sedmorici iz limenog orkestra, predstavlja ljudski materijal od kojeg će on stvoriti muzičare.
  O tome je izvestio i Krispini kratkom beleškom u Galjardetu, naglasivši da se nepobedivi duh maestra Ðeminacija, prekaljen u sasvim drugačijim bitkama, sprema da podari Belanu gradski orkestar kakav do sada nije viđen na desnoj obali jezera Komo.
  Maestro Ðeminaci je dvadeset trećeg decembra uveče okupio odabrane u oronuloj sali kako bi im čestitao Božić i ujedno je održao kratak govor obavestivši ih o napornom radu koji čeka sve njih, uključujući i njega, već od dvadeset sedmog decembra, kad je škola trebalo zvanično da počne da radi: dva puta nedeljno, ponedeljkom i četvrtkom, muzička škola za polaznike sa iskustvom; tri dana nedeljno, utorkom, sredom i petkom za početnike. Objava je izazvala uzvike neverice na koje je Ðeminaci odgovorio cerekanjem.
  – Muzika zahteva potpunu posvećenost – reče. Ko to nije utuvio u glavu nikad neće postati dobar muzičar. Naveo je imena orkestara koji su se pročuli zahvaljujući požrtvovanosti svojih članova i, kao primer, ispričao im slučaj svog ujaka, klarinestiste u Gradskom orkestru San Feličea del Benako koji je 1921. u Vestoneu, prilikom otkrivanja spomenika palima, u prisustvu ministra rata, osvojio prvu nagradu, nadmašivši orkestar iz Lodrina i onaj iz Lena.
  Do pobede nisu došli slučajno.
  Šezdeset članova orkestra iz San Feličea imali su probe četrdeset sati u kontinuitetu.
  Na dan nadmetanja, nagrađeni su za trud, ne samo pobedom već i izuzetnim odzivom publike koja se razmilela po krovovima okolnih kuća pošto na trgu više nije bilo mesta.
  – Bio sam tamo – izjavi maestro Ðeminaci.
  Ta davna uspomena za njega je bila slika uspeha. I njegov cilj.
  – Tom cilju moramo težiti svi mi zajedno – izjavi na kraju, a zatim im ponovo požele srećan praznik i dozvoli im da otvore penušavo vino. U tom trenutku trombonista mu dade neki znak. Ðeminaci ga je razumeo.
  – Nazaci – reče.
  Shvatio je i Evelindo.
  Pognute glave, u pratnji tromboniste, izašao je iz prostorije, seo na bicikl i setno se zaputio u noć dok su ostali nazdravljali.

107.


  Iako administrativni činovnici i direktor nisu imali obavezu da dođu na posao na Badnji dan, Ðeminaci je ipak otišao. Potreban mu je bio mir i osama kako bi mogao da osmisli program muzičke škole, a u kući se osećao kao na stanici. Okružen decom koja su se, uzbuđena zbog praznika neprestano vrzmala oko božićnih jasli i pored žene koja se s ogromnim stomakom vukla iz sobe u sobu stenjući, hukćući i moleći nebesa da se porodi pre predviđenog termina, ne bi mogao da se usredsredi. Prepodne je proveo popunjavajući spisak marševa koje treba da nauče iskusni polaznici škole, članovi limenog orkestra. Posle ručka se posvetio priručniku za solfeđo s vežbama, koji je trebalo da bude osnova za početnike. Oko četiri popodne je, zadovoljan, odlučio da ode kući: trebalo je posvetiti se i porodici. Stavio je papire u fioku i izašao pošto je na izlasku čestitao portiru Božić. Već se bilo smrklo, vazduh je bio mutan zbog izmaglice, para je prigušivala bat koraka i skrivala obrise predmeta i ljudi ali je stvarala lepu atmosferu, čarobnu, božićnu. Ðeminaci duboko udahnu laka srca. Obuze ga radost zbog obavljenog posla i badnje večeri. Pustio je korak pevušeći neku božićnu pesmicu sve dok, pred samim centrom varoši, nije iznenada shvatio da isti muzički motiv odjekuje ispod tamnog nebeskog svoda.
  Radost i bezbrižnost koji su ga pratili naglo ispariše.
  Nemaran korak kojim je napredovao do tog trenutka zamenio je paradnim.
 
 
 108.


  Ulovio ih je dok su izlazili iz gostionice Kod Lene.
  Pijanin je, s trombonom, išao napred, odmah za njim Caka s hornom ispod miške, a zatim Leoni s bas-trombonom, pogleda uprtog u tlo. Na kraju kolone, Evanđelio Bordini s klarinetom proturenim između nogu, hodao je kao da ima štap u guzici.
  Bili su veseli, to verovatno nije prva gostionica u koju su svratili. Oduševljeno su se pozdravili s njim, previše oduševljeno. Ðeminaci ih je odmeravao, tražeći prave reči kojima bi izrazio negodovanje.
  – Čudi me! – reče na kraju.
  – Šta? – upita trombonista.
  Što ih vidi kako tumaraju po varoši i sviraju, prilično veseli?
  Ali to je tradicija!
  Tradicija je, objasnio je, da na Badnje veče limeni orkestar obilazi varoške ulice, svraća u gostionice pa čak i, što da ne?, u poneku kuću i da uz svečane pesme čestita ljudima praznik. Ako pritom dobiju i neku napojnicu koja ide u kasu orkestra, ili čašu vina koja, naravno, ide pravo u stomak muzičara, utoliko bolje.
  Na kraju krajeva, praznik je!
  – Upropašćen! – promrmlja Ðeminaci.
  U kuću je ušao smrknut, naduren: slika njegovih muzičara koji se prepuštaju tako nedostojnoj zabavi, kružeći od jedne do druge gostionice, među pijancima, delovala je ponižavajuće. Nije objasnio ženi zašto je tako natmuren. Jedva je istrpeo decu. Večerao je i zavukao se u postelju.
  Treba neizostavno preduzeti neke mere!
  Iz kuhinje je dopirala neumorna dečja graja.
  Preduzeće on nešto, što pre.

109.


  Gotovo u isto vreme kad je Ðeminaci, naduren, legao u krevet, Evelindo Nazaci se vratio kući: veseo, rumen, oči su mu se caklile.
  Veći deo tog popodneva proveo je vrzmajući se po kući, sa skrivenim nadom da će mu Noemi dati božićni džeparac kako bi mogao da proslavi u svom stilu.
  Međutim, đavo je odneo, ništa mu nije dala!
  Oko sedam je žestoko ožedneo. Ožedneo za vinom.
  Suvo grlo podsetilo ga je na nekadašnje Badnje večeri u ona lepa vremena s prvom ženom, kad se kući vraćao hodajući kao mačak, čak je i mjaukao, budući da nije mogao da izgovori ništa suvislo.
  Onda je rekao: – Idem da prošetam!
  Noemi ga je pustila, zadovoljna što će ga se rešiti. Smetalo joj je kad se muškarac stalno vrzma po kuhinji. Osim toga, mogla je da bude mirna jer je znala da Evelindo nema ni lire.
  Nazaci nije imao nikakvu nameru da prošeta.
  Pustio je korak i stigao do gostionice s namerom da se uteši gledajući druge, kolege i drugove, kako se blaženo časte vinom i nazdravljaju.
  Međutim, kad se obreo u lokalu, nešto ga duboko kosnu. A kad su ga pozvali da se pridruži klubu suvih usta, želja ga je nadvladala.
  Kad je došao red na njega da plati turu, osećao se izgubljeno. Zavukao je ruku i džep i promrmljao, izvinjavajući se, da je zaboravio novčanik. No u pomoć mu je odmah priskočio gostioničar Bormida, koji je i sam popio malo više: – Pusti, upisaću ti.
  Od tog trenutka, Lindo više nije imao nikakvih briga.
  Noemi su, međutim, brige obuzele kad ga je ugledala pred sobom: nije bio toliko pijan da ne može da stoji na nogama, već veseo kakvog ga odavno nije videla. Pričljiv, prijatan.
  Da nije otkrio gde drži pare?
  Nemoguće, već duže od mesec dana ne dopušta mu da je pipne!
  Lindo je već spavao, blažen, obavijen teškim vonjem vina, kad se Noemi smirila.
  Na kraju krajeva, Božić je.
  Možda je tog popodneva njen muž sreo naročito velikodušne prijatelje.
  Međutim, i na božićno jutro Lindo se vratio kući nacvrcan.
  Možda je izbila epidemija velikodušnosti?
  Pošto je i na drugi dan Božića Lindo zaplitao jezikom, Noemi odluči da razreši sumnju.
 
 
 110.


  Dvadeset sedmog decembra uveče maestro Ðeminaci rano je izašao iz kuće. Još nije bilo ni pola osam, u pomalo mutnom vazduhu osećao se miris dima iz dimnjaka. Kad je zastao na kapiji, u daljini je čuo muzikalno podrigivanje. Onda se zaputi ritmično lupkajući potpeticama tup-trup.
  Muzičare je sazvao da se okupe u pola devet. Međutim, nije planirao da ih podučava. Kao da započinje akademsku godinu, Ðeminaci je naumio da predstavi program, da ih obavesti o satnicama predavanja, na osnovu kalendara koji je sam napravio.
  Kako bi veče delovalo što zvaničnije, pozvao je učitelja Krispinija rekavši mu da će prisustvovati prvom koraku Gradskog orkestra Belana u osnivanju, kako bi mogao da napiše reportažu za novine.
  Novinar je stigao odmah posle njega. Zaudarao je na vlagu i na čorbu.
  Deset minuta kasnije došao je poručnik Ðunti. Pokucao je na vrata, provirio, pitao da li je slobodno i ušao.
  Maestro Ðeminaci je objašnjavao Krispiniju kako će oblikovati gradski orkestar. Kad je ugledao uniformu prebledeo je i zamukao. Sećanje na nepriliku još je bilo sveže kao ruža.
  – Da li vam smetam? – upita poručnik.
  Ne samo da je smetao, nego ga je i prepao. Ipak, Ðeminaci je umeo da se obuzda.
  – Nimalo – odgovori.
  Zavlada tišina.
  Poručnik je šarao pogledom od knjigovođe do Krispinija. Onda je prekinuo tišinu.
  – Treba da razgovaram s vama – reče maestru.
  – Kažite – odvrati mu ovaj.
  Ali poručnik ništa ne reče. Pogleda novinara. Pošto nijedan od njih dvojice nije shvatio njegovo oklevanje, na kraju je bio prinuđen da kaže: – Nasamo.
  Ðeminaci pogleda Krispinija.
  – Izvinite nas?
  Krispini klimnu glavom.
  – Mogu li da sačekam ispred? – upita.
  – Ako mislite... – odgovori poručnik.
  I sačeka da novinar zatvori vrata za sobom.
  – Hoće li vam smetati ako zapalim? – upita i izvadi iz džepa paklu seraja.
  – Samo izvolite.
  Karabinjer pripali, udahnu, a zatim otpuhnu dim.
  – Dakle... – napokon započe, objašnjavajući razlog svoje posete.

111.


  Posle zaplene instrumenata katoličkog limenog orkestra, paroh iz Vilatika grmeo je s propovedaonice, ali nije se zadovoljio time. Hteo je da se posavetuje s advokatom kako bi saznao ima li pravnih osnova da podigne tužbu nadležnim organima.
  Pošto je proučio slučaj, advokat je izneo svoje mišljenje. Osnova ima. Ali još je na snazi, štaviše sada više nego ikad, ono što je jedan sudija izjavio petog januara prošle godine, kad je zvanično označio početak sudske godine.
  A izjavio je da pravdu „ne treba shvatiti kao bespogovoran koncept, već je treba posmatrati kroz njen odnos s političkom stvarnošću“;.
  Sad, rekao je advokat, politička stvarnost je takva kakva je. Oni koji su izvršili zaplenu imaju jako zaleđe.
  Uprkos tome, njima niko ne brani da podnesu zvaničnu tužbu. Ipak, postoji opasnost da ne uspeju i da će, s druge strane, paroh, parohija i parohijani biti izloženi novom nasilju, zloupotrebi i odmazdama.
  – Briga paroha za paroha – šaljivo je odvratio sveštenik.
  Ali pri pomenu parohijana i parohije, morao je da se zamisli. Zato je, teška srca, odlučio da odustane od toga.
  Ali nije se završilo na tome.
  Zato što se među zaplenjenim instrumentima nalazio i jedan koji nije pripadao parohiji Vilatiko.
  Klarinet.
  On je, naime, pripadao Ðandomeniku Zgarci, devedesetosmogodišnjem beležniku koji je odavno bio u penziji. Zgarca je pozajmio instrument sinu Kolombe Rodonati, žene koja je vodila njegovu ogromnu kuću, kad mu je ispričala o strasti svog sina prema muzici i nemogućnosti da mu instrument kupi.
  – Ako hoćete klarinet, imam negde jedan – rekao je beležnik, objasnivši da je i sam, kad je bio mlad, voleo muziku i pokušao da nauči da svira.
  Kolomba mu je zahvalila, a njen sin se, s klarinetom u ruci, pridružio limenom orkestru Vilatika.
  Posle upada i krađe, paroh je posetio starog beležnika i objasnio mu da verovatno više neće videti svoj klarinet.
  Šta mene briga za političku stvarnost, prasnuo je Zgarca!
  Bio je stari liberal, mason i ateista. Nije trpeo nasilje te vrste, naročito kad ga čini ta svetina u crnim košuljama.
  – Klarinet je moj i hoću da mi se vrati! – rekao je.
  Uostalom, šta bi njemu mogli da urade?
  Da ga nateraju da popije ricinus?
  Samo nek izvole!
  Ionako je patio od zatvora. Negde u kući još je imao staru dvocevku koju odavno nije koristio. To bi bila prilika da proveri da li još nišani dobro kao nekada. Nije gubio vreme. Čim je ispratio sveštenika, lično je podneo prijavu, stavivši poručnika karabinjera kasarne u Koliku Ðakoma Kencija u nemoguć položaj.
  Ne može se reći da je Kenci držao stranu onoj četvorici nasilnika, ali mučile su ga iste brige kao one koje su naterale paroha da odustane od tužbe.
  Sama istraga ne bi trebalo da predstavlja nikakav problem. Dobro je znao – svi u mestu su znali – kako se odigrao događaj, ništa lakše nego uhapsiti počinioce zaplene.
  A onda?
  Šta bi se obrušilo na njega i na njegovu porodicu iz visokih sfera?
  Isuse, ne bi voleo da završi na nekoj prljavoj ulici u Africi, što nije nimalo nemoguće budući da je u slučaj umešan partijski sekretar!
  Poručnik Ðakomo Kenci nije mogao mirno da spava sve dok nije odlučio kako da reaguje.
  Razborito.
  Na kraju krajeva, tužbom je obuhvaćen samo jedan instrument, a ne svi koji pripadaju katoličkom limenom orkestru.
  Otišao je na sam izvor, sekretaru Sparaventiju. U poverenju mu je rekao da ga: – ... od problematičnih instrumenata... – zanima samo jedan.
  Kakvi instrumenti?, odvratio je ovaj.
  Kurvin sin, najradije bi mu razbio nos, seronja jedan!
  Ali morao je da pređe preko toga.
  – Reč je o jednom klarinetu – reče i zaćuta.
  Je l’ tom mrsomudu jasno da se on ne igra?
  Sekretar je shvatio, karabinjerov izraz lica bio je rečitiji od njegovih usta: bolje da ne preteruje, pomislio je.
  – Emigrirali su – odgovorio je.
  I odmah je, ne čekajući pitanje, objasnio kako, kuda, kad i zašto.
  Kenciju ni mišić nije zaigrao pred tim mrsomudom. Ali nedugo zatim, dok se vraćao prema kasarni, trljao je ruke: onda je to problem kolege iz Belana! Kojem je odmah poslao izveštaj uz molbu da ispita gde je završio klarinet.
  Ðunti je, iako se pitao zašto njegovog kolegu zanima samo jedan instrument od sedam otetih, odmah pozvao sekretara Atilija Bonđoanija i izvestio ga da će protiv onoga kod koga se nalazi taj klarinet, ko god da je u pitanju, biti podneta prijava.
  Kad mu je Bonđoani otkrio gde se nalazi inkriminisani instrument, Ðuntiju se smrklo pred očima.
  Opet Ðeminaci?
  Pa šta je taj čovek, gromobran za sve nevolje ovog sveta?
  Iskreno, nije imao srca da ga ponovo, posle tako kratkog vremena, izloži nevoljama za koje nije kriv.
  Sve ima granice, čak i nepravda i maler. Zato je s kolegom Kencijem smislio plan: slagaće bivšeg beležnika, reći će mu da je tokom pretresa parohijske sale, koji je usledio nakon njegove prijave, instrument koji je predmet pomenute prijave pronađen na licu mesta.
  S obzirom na to, ne postoji više nijedan razlog da ne povuče prijavu.
  Ali moraju se dočepati tog usranog klarineta!
  A ako instrumente čuva Ðeminaci, onda od njega mora i da ga traži.
  Poručnik Ðunti je odbacio zamisao da pozove Ðeminacija u kasarnu, da ga ne bi ponovo izložio radoznalim pogledima; odustao je i od ideje da ga poseti na radnom mestu, da ne bi ponovo izazvao ogovaranja; nije hteo ni da ga potraži kod kuće, da ne bi prepao trudnu gospođu i osetljivu dečicu.
  Ostalo mu je samo jedno rešenje, da ga poseti u sali za probe gradskog orkestra u osnivanju.
  To je i učinio.
  Istini za volju, pogrešio je, ali to je kasno shvatio! Jer kako je mogao da zna da se instrumenti ukradeni limenom orkestru u Koliku, uključujući i klarinet, nalaze u Ðeminacijevoj kući!
  Kojoj je, obuzet nelagodom, poručnik Ðunti iste večeri pošao s maestrom.
 
 
 112.


  Oko pola devet, dvadeset tri muzičara i Krispini i dalje su, u miru ali zbunjeni, čekali ispred vrata. Deset minuta kasnije, orkestar u osnivanju bio je kompletiran dolaskom Evelinda Nazacija.
  Napokon, vrata se otvoriše i u dovratku se ukaza prilika poručnika Ðuntija, koji im se obrati.
  Učinio je to umesto Ðeminacija, na izričit maestrov zahtev: neka on obavesti muzičare.
  – Večeras je bolje da se vratite kućama – reče poručnik.
  Očekivao je pitanja i negodovanje. Niko nije ni pisnuo. Samo se Krispini osmelio, budući da mu je to profesionalna obaveza nalagala, da postavi pitanje.
  – Mogu li da znam šta se dogodilo, gospodine poručniče?
  – Ne možeš – odvrati Ðunti.
  Svi treba da znaju, dodade, da večerašnji sastanak mora biti odložen zbog ozbiljnih razloga, zbog čega se izvinjava u ime maestra Ðeminacija, koji će im naknadno zakazati nov termin.
  Na pomen ozbiljnih razloga, Fjorentino Krispini se zabrinu.
  – Ozbiljni razlozi? – upita.
  Međutim, Ðunti mu je već zatvorio vrata ispred nosa. Onda pripali cigaretu i stade da umiruje maestra.
  – Ne moramo da žurimo – reče.
  Naime, Ðeminaci ga je zamolio da sačekaju pola sata pre nego što izađu, kako bi se njegovi muzičari razišli.
  Kad su njih dvojica, oko pola devet, promolili nos napolje, svet je izgledao kao crna rupa, tako da su obojica oprezno zakoračili, kao da se plaše da će propasti u bezdan.
  Međutim, svet je i dalje bio isti. Uključujući i Krispinija koji se, zagrejan novinarskim žarom, pravio da je otišao s ostalima, ali se, pošto je napravio krug, vratio i smestio u mali školski vrt: odatle je, skriven iza ogradnog zida, neprimećeno mogao da drži na oku ulaz u salu za probe.
  Video ih je kako izlaze.
  Ðeminaci napred, s rukama na leđima, koje su, zbog mraka, izgledale kao da su vezane. Iza njega poručnik nalik izduženoj senci, dok mu je u visini usta svetlucao žar od cigarete.
  Krispini ureza u pamćenje prizor obavijen izmaglicom, dostojan nekog krupnog zločina.
  Osećao je da je blizu nekog otkrića, epohalnog novinskog članka.
  Međutim, zahvaljujući nizu nepovoljnih slučajnosti, ništa nije otkrio. Samo je sutradan ujutru shvatio da je navukao prehladu.

113.


  Estenuata Ðeminaci svakako nije očekivala da će se njen muž tako rano vratiti kući. Sâm joj je rekao da ga ne čeka. To je trebalo da bude posebno veče, moglo bi se dogoditi da dođe kasno, vrlo kasno.
  Kad ga je ugledala ispred sebe, osetila je silovit bol u donjem trbuhu. Ali kad je primetila kako se iza njega iz mraka pomalja prilika poručnika Ðuntija, shvatila je da je vreme. Ispreplela je prste na stomaku i najavila: – Vreme je!
  Poručnik je prvi shvatio na šta je mislila. Ðeminaci je i dalje bio zbunjen, nije mogao da se pomeri s praga, uglavljen između poručnika i žene koja je ponavljala: – Zovite babicu!
  – Idem ja – ponudi se poručnik.
  Izađe trkom, pred pogledom iznenađenog Krispinija koji je toj neočekivanoj žurbi pripisao nešto još misterioznije. Nije prošlo ni petnaest minuta, a poručnik se vratio. Nije bio sam. Ali nije poveo ni pojačanje, kao što je Krispini očekivao. S njim je bila babica Eva Cingonija.
  Gore, u stanu Ðeminacijevih, u međuvremenu je zavladala prava zbrka. Estenuatina vriska probudila je svu decu, ali ne samo njih. Dotrčala je i Armelina Bankijeri i zahvaljujući njoj, kad je babica ušla u kuću, voda je već ključala, a čisti ubrusi bili su poređani iz uzglavlje porodilje.
  Kad je izbilo pola jedanaest, Estenuata Ðeminaci rodila je dečkića. Ali nije bilo gotovo. Cingonija naredi da joj se spremi još vode. Još jedno novorođenče spremalo se da izađe.
  – Devojčica! – uzviknu petnaest minuta kasnije.
  Za sve to vreme Ðeminaci je sedeo u kuhinji, naspram poručnika. Na vest da je dobio sina nagnuo se preko stola i ostao u tom položaju sve dok nije saznao da je dobio i ćerku: onda se naglo ispravio, kao da ga je neko šutnuo u zadnjicu.
  – Čestitam – reče poručnik.
  Ðeminaci se osmehnu, ali ni sam nije znao treba li da se raduje ili da se zabrine. S dvoje novorođenčadi, sad ima sedmoro dece.
  I ostali su bili kod Estenuate u sobi, okupljeni oko malih blizanaca. Poručnik je iskoristio trenutak mira.
  – Sad, ako nemate ništa protiv – reče – dajte mi taj klarinet i da stavimo tačku na ovaj slučaj.
  Nedugo zatim, Krispini ga je video kako izlazi iz Ðeminacijeve kuće. Pod miškom je stezao instrument. Nije se usudio da bane pred njega, da ga upita za objašnjenje. Osmelio se pola sata kasnije da upita babicu s kojom je donekle bio blizak. Gospođa Cingonija mu reče za blizanački porođaj.
  Ali kakve veze ima s tim poručnik karabinjera?, upita Krispini.
  Otkuda ona zna!, glasio je odgovor.
  Ali zar nije primetila ništa neobično, navaljivao je novinar, ništa osobito, da nije čula nešto...
  Ma šta je trebalo da primeti, prasnula je babica. Imala je pune ruke posla oko porođaja koji svakako ne spada u najlakše.
  – Zašto ne pitate poručnika šta je radio tamo?
  Jest, pomisli Krispini, on bi mi odmah objasnio!
  – Dobro – reče.
  I zbogom misteriji!
  Dva dana kasnije, u Galjardetu se pojavio kratak napis u kojem je Krispini izvestio o srećnom događaju u domu Ðeminacijevih, zbog kojeg je početak predavanja u muzičkoj školi pri Gradskom orkestru Belana u osnivanju odložen za nekoliko dana.
 
 
 114.


  Jasno je da novorođenčad plaču, jer nemaju drugi način da skrenu pažnju na sebe...
  Ipak, da li je normalno da im dva nova pripadnika bataljona Ðeminaci ne daju ni trenutak mira?
  Onorato Ðeminaci je, kako bi stigao da se privikne na nove okolnosti u kući, pomerio prvi čas muzike za treći januar. Ali računao je da će do toga dana raditi nešto i kod kuće; pripremaće vežbe, partiture, adaptacije.
  Bilo je nemoguće.
  Na uobičajeni metež koji je pravilo petoro dece, sada se nadovezala buka novorođenih.
  Neprekidno su kmečali, i danju i noću. Ðavolski proračunato. Jer, kad bi dečačić počeo da pokazuje znake umora, devojčica je spremno zauzimala njegovo mesto. I obratno.
  Dvadeset devetog decembra ujutru, maestro Ðeminaci, ne mogavši više da izdrži, odluči da razmotri taj problem sa ženom.
  Ko zna, možda bi trebalo da se posavetuju s doktorom, da ga pitaju za mišljenje...
  Umesto odgovora, Estenuata ga pogleda, razrogači oči i briznu u plač.
  Sad još i ona!, pomisli Onorato.
  – Šta ti je? – upita. Učinilo mu se da nije rekao ništa neprilično!
  Ništa, odvrati žena između dva jecaja.
  Ma kako ništa!
  Estenuata pokri lice rukama.
  Ništa, ništa...
  Toliko je plakala da su joj se suze skupljale na vrhu brade i curile niz vrat.
  Ðeminaci je bio zgranut. Obuzeo ga je neobjašnjivi osećaj krivice. Možda ju je, usredsređen na ulogu osnivača orkestra, zanemario i zaboravio...
  – Ja... – zausti.
  Ali žena mu ne dade da nastavi. Tresući se od jecaja ostavi ga tu, u spavaćoj sobi, zavuče se u kupatilo i zaključa vrata.
  Treba mu pomoć, pomisli Ðeminaci.
  Pomoć neke žene.
  Kao one večeri kad se porodila.

115.


  Armelina Bankijeri uspela je da je ubedi da otvori vrata kupatila tek kad joj je dala reč da je ispred neće čekati niko osim nje. Nije želela da je vidi niko od članova porodice.
  Ðeminaci okupi vojsku u kuhinji.
  – Šta je mami? – pitala su deca.
  – Samo je malo umorna – odgovori neodređeno.
  Ali poželeo je da kaže da samo Gospod zna šta se njegovoj ženi vrzma po glavi.
  Gospod i jeste znao.
  I još poneko.
  – To ne sme da izađe izvan zidova ove kuće – reče Estenuata Ðeminaci mužu sat vremena kasnije.
  Lice joj je još uvek bilo izobličeno od malopređašnjeg neutešnog plakanja. Ali duša joj je bila spokojna, mirna.
  Onoratu i dalje ništa nije bilo jasno. Međutim, jedno mu je odmah bilo jasno. U bučnoj akustičkoj pozadini nije se čulo kmečanje blizanaca.
  Estenuata se osmehnu.
  Blizanci su ućutali. Ućutala je i ona. Oni, zato što više nisu bili gladni. Ona, zato što je rešila svoj problem.
  Dakle, posle svega što se desilo, muž u zatvoru, karabinjeri u kući, čitava ona promenada ljudi, a onda i prevremeni porođaj i iznenađenje koje su izazvali blizanci... čuda i šokovi, jedno za drugim!
  – I? – reče Onorato.
  – Presušila sam! – otkrila mu je Estenuata.
  Drugim rečima, izgubila je mleko. Presahnulo joj.
  Prvih nekoliko dana mislila je da je to prolazno. Blizanci su vukli kao mahniti, uspevajući da posisaju samo pokoju kap, nedovoljno da utole glad. A nju je obuzela neka seta. Odjednom se osetila beskorisnom. Zato je briznula u plač kad joj je on stavio so na ranu.
  Ðeminaci se nasmeši, razbistrilo mu se.
  Ali šta sad, je l’ ti se povratilo mleko?
  Dakle, kako to da više ne kmeče?
  – U tome je stvar – odvrati Estenuata.
  Njemu je morala da kaže. Ali to je nešto, kao što mu je već rekla, što mora da ostane između ova četiri zida.
  – Ona će dojiti tvoju decu.
  – Ko ona? – upita Onorato.
  Ona.
  Armelina Bankijeri.
  – Ali to onda znači... – uzviknu Ðeminaci.
  – Psst! – reče Estenuata, prinoseći kažiprst usnama.
 
 
 116.


  Trećeg januara 1929. uveče, okupili su se svi muzičari.
  – Skoro svi – primeti policajac Pijanin.
  Jedan je nedostajao.
  – Ko? – upita maestro Ðeminaci.
  Nazaci.
  Ali možda je samo kasnio, ko zna, a možda je odlučio i da ne dođe. Pre nego što mu ubeleže izostanak, treba sačekati još petnaestak minuta.
  Čekali su. Polaznici su međusobno ćaskali, maestro Ðeminaci se u sebi preslišavao, ponavljajući spisak zapovesti muzičarima koje je sam sastavio za dobrobit svojih učenika, a četvrta zapovest glasila je: Nemoj da kasniš.

117.


  Bes?
  Radoznalost?
  Ponekad bi prevladalo jedno, drugi put ovo drugo. Noemi nije mogla da kaže šta ju je češće obuzimalo.
  Činjenica je da bi platila da može da sazna kako je njen muž finansirao svoja polupijanstva tokom upravo okončanih prazničnih dana.
  U svakom slučaju, trećeg januara uveče, kad se Lindo vratio kući s posla, shvatila je da sistem, kakav god da je bio, više ne funkcioniše. Jer se, za razliku od prethodnih večeri, Lindo vratio namrgođen, nimalo raspoložen za priču i pre svega, bez i malo sjaja u očima i vinskog daha koji bi u trenu ispunio kuhinju.
  U trenutku kad se Nazaci s tubom na ramenu spremao da izađe, gostioničar Bormida pojavi se na vratima i reče: – Samo trenutak – i stomakom odgurnu muzičara u kuhinju.
  – Šta hoćeš? – prasnu Noemi, već spremna za napad.
  – Hoću da kažem da ja nisam glup – odgovori gostioničar. – Iako neko možda misli da jesam.
  I rečito pogleda Nazacija koji je u trenu kad se Bormida pojavio na vratima shvatio da je u nevolji.
  Posle Badnje večeri, kad mu je gostioničar ponudio da mu upiše dug, Evelindo se nije zaustavljao. Ispričavši da je imao neplanirane izdatke u kući, zamolio je Bormidu da mu upisuje dug još nekoliko dana, dok ne dobije dvonedeljnu platu.
  Gostioničar se nije pobunio. Na kraju krajeva, trebalo je da sačeka samo još nekoliko dana.
  Ali, kad je dan isplate došao i prošao, Nazaci se više nijednom nije pojavio u gostionici.
  I ne samo to.
  Gostioničar ga je vrebao. I primetio je da Lindo prelazi na drugu stranu ulice kad se približi njegovoj gostionici.
  Da ga je Lindo, objasnio je Bormida zaprepašćenoj Noemi, zamolio da sačeka još koji dan, on bi pristao. Ali to prepredeno ponašanje ga je zaista razljutilo.
  – Zato sam se postarao da mu donesem račun kući. A zajedno s računom i da mu uputim molbu da nikad više ne kroči u moju gostionicu.
  Noemi je isplatila dug.
  Onda se, pošto je gostioničar otišao, okrenula prema mužu s namerom da izravna ostale račune.
  Lindo je bio brži od nje. Izbegao je šamar koji samo što mu se nije obrušio na lice, dokopao se izlaza i zavukao se u drvljanik, zamandalivši vrata za sobom.
  Noemi je načas bila neodlučna. Onda uze lopatu i zaglavi njome kvaku sa spoljne strane.
  – Laku noć – doviknu i uđe u kuću.
 
 
 118.


  Kad je prošlo devet, maestro Ðeminaci prekinu čekanje.
  Ali ne pre nego što se posavetovao s policajcem Pijaninom.
  „Problem Nazaci“; trebalo je rešiti jednom zauvek.
  On ubuduće neće biti spreman da trpi izostanke. Dakle, neka Evelindo jasno izloži svoje namere. I to odmah, dok još imaju vremena da poduče nekog drugog da svira tenor-tubu.
  Odreći se doprinosa Evelinda Nazacija, koji je među članovima limenog orkestra nesumnjivo najdarovitiji, bio bi pravi greh. Ali svakako nije mogao dopustiti da sav njegov rad zavisi od raspoloženja tog osobenjaka!
  Kad je završio pregovore s policajcem, popeo se na mali podijum kako bi ih nadvisio i napravio ozbiljan izraz lica.
  Napokon, došao je i taj trenutak. U tišini koja je zavladala u sali, izabrao je uzvišene reči kako bi izjavio da taj dan s razlogom treba urezati u pamćenje prisutnih i u istoriju varoši.
  – Prvi pravi dan Gradskog orkestra Belana koji danas pravi svoje prve korake.
  Posle te objave, pustio je da prođe gotovo ceo minut, uzalud čekajući aplauz.
  Onda nastavi predstavivši im Zapovesti muzičara, spisak pravila ponašanja o kojima prisutni treba da razmišljaju sve dok ih ne usvoje.
  – Voli muziku, svoju životnu saputnicu.
  Ðeminaci je znao da je u većini slučajeva reč o tikvanima i zato je odlučio da im razjasni, obrazloži svaku zapovest.
  Prva, reče, znači da je muzika uvek spremna, na raspolaganju, prisutna i odana kao što verovatno nijedan prijatelj ili prijateljica ne mogu da budu.
  – Vežbaj svakodnevno.
  Ako se izuzme neposredna korist od svakodnevnog vežbanja, smisao ove zapovesti zapravo je čin ljubavi, one koju svako od njih pruža svojoj porodici i svom domu.
  – Nauči svoju decu muzici.
  Prenositi ono što je lepo, eto šta se krije iza treće zapovesti: preneti potomcima zanos koji pruža život iznad banalnih materijalnih dobara.
  – Ne kasni.
  Zapovest praktične prirode: tačnost je vrlina kraljeva, podsetio ih je Ðeminaci.
  – Budi dostojanstven.
  Upravo tako, reče Ðeminaci. Dostojanstvo. Šta još odvaja čoveka od životinje? Osećaj za dostojanstvo. U ovom slučaju, zabranjeno je muzičarima članovima Gradskog orkestra da prosjače po gostionicama i da sviraju u prilikama koje nisu zvanične prirode ili unapred dogovorene.
  – Poštuj starije muzičare.
  Stariji čuvaju u sebi sećanja i iskustva. Poštovati ih, znači učiti od njih. I naglasi da je najstariji u grupi, ako ne po godinama, a onda po iskustvu, on.
  – Brini se o svom instrumentu.
  Kako su govorili Stari Rimljani?, upita ih Ðeminaci.
  Sâm je dao odgovor. Mens sana in corpore sano.14 Jasna muzika izaći će samo iz brižljivo čuvanog instrumenta, prema kojem se ponašamo kao da je sastavni deo muzičarevog tela, a ne kao da je neki banalni predmet.
  – Brini se o svojoj uniformi.
  U tom trenutku, neko podiže ruku: – Ali mi nemamo uniformu.
  Ðeminaci se osmehnu.
  Činjenica da je nemamo u ovom trenutku, ne znači da je nećemo imati u bliskoj budućnosti. Jedno po jedno.
  U svakom slučaju, važno je da svako od njih shvati da se i prema uniformi mora odnositi s dužnim poštovanjem. Ona je slika koju pružaju publici.
  – Slažem se da odelo ne čini čoveka – reče.
  Ali važan je prvi utisak, dodade.

119.


  Tako je, uniforme.
  – Ovaj je lud – uzviknu gradonačelnik Parpajola.
  Ali potpuno lud. Možda čak i opasan.
  – Zamišlja da može da raspolaže opštinskom kasom?
  Upravo je bio pročitao novo Ðeminacijevo pismo.
  Predmet: uniforme Gradskog orkestra Belana. Uobičajeno učtiv, brižljivo sastavljen tekst.
  Povrh svega, na šta se gradonačelnik nasmejao, gradonačelnik je priložio i mere – širina ramena, obim struka, bokova, dužina – svakog od dvadeset pet članova koje je imao na raspolaganju.
  – Pa čak i predračun! – urlao je gradonačelnik. Na papiru sa zaglavljem krojača Benaljija, koji je knjigovođi predao krojačev sin Belindo.
  – Dvadeset pet ludačkih košulja, a ne uniformi!
  Ali sekretar Faineti, koji je stajao ispred njega, stisnu usne i nakrivi glavu.
  – Možda grešim? – upita gradonačelnik.
  Opština ima novca za bacanje?
  Deda Mraz im je napunio kase?
  – Nije – reče Faineti, neosetljiv na gradonačelnikovu ironiju. Kase su, kao i obično, bile poluprazne.
  Ali nije u tome problem.
  – Nije?
  Nije, ponovi Faineti.
  Ako može da izrazi svoje mišljenje...
  – Izrazite ga.
  Postavlja se drugo pitanje. Od osnovnog značaja.
  – Objasnite mi.
  – Rado.
  Sekretar nije dovodio u pitanje činjenicu da opština nije u mogućnosti da plati troškove šivenja uniformi.
  – I taj zahtev – reče Faineti – moramo odbiti.
  – Slažem se – potvrdi gradonačelnik.
  Ali, za nedelju dana, najkasnije za dve nedelje, Ðeminaci će ponovo krenuti u napad. Tvrdoglav je i do sada je već pokazao da je obuzet ulogom oca začetnika gradskog orkestra.
  – Dakle? – reče gradonačelnik.
  Dakle, evo i osnovnog problema: Ðeminacija, takvog kakav je, nemoguće je obuzdati. Treba ga dovesti u red, razbiti mu iluziju da je on bespogovorni gospodar orkestra.
  – Lakše reć...
  – Još lakše učiniti – prekinu ga sekretar.
  Zato što je Gradski orkestar neka vrsta udruženja, organizacije, pravni subjekat, je l’ tako?
  – Naravno!
  E pa onda, kao takav, mora imati savet i statut.
  Tu se treba umešati: u imenovanje predsednika, sekretara, saveta...
  – A onda, ako taj predsednik, sekretar, odbor, budu pod njegovim uticajem, na kraju će nam život zagorčavati njih četvorica-petorica, umesto samo jedan! – primeti Parpajola.
  – Svakako – priznao je sekretar.
  Osim ako za predsednika, sekretara i tako dalje, ne imenuju krajnje pouzdane osobe, za koje bi mogli da stave ruku u vatru.
  – Slažem se, ali...
  – Predsednik ćete biti vi – ispali Faineti.
  – Ja?
  – Sekretar, ja.
  – A savet?
  – Dovoljna će biti četiri člana. Na primer, Bonđoani i još trojica od njegove sorte. Njihov značaj će ionako biti zanemarljiv...
  Gradonačelnik se opusti.
  – Vi imate ovlašćenje da imenujete članove saveta – zaključi sekretar. – Koji možemo proglasiti privremenim organom. A onda, polako, videćemo šta dalje. Do tada, svaku odluku će, umesto Ðeminacija, donositi članovi saveta. I završili smo posao.
  – I, naravno... – reče gradonačelnik.
  Naravno, sekretar Faineti je već pripremio grubu skicu statuta i grafički prikaz novog saveta koji, čim ga gradonačelnik odobri, može da uruči novoosnovanom Gradskom orkestru Belana.
 
 
 120.


  Uznemiren, zbunjen, iznenađen, a pomalo čak i ogorčen.
  Naravno, razmišljao je Ðeminaci, potrebni su im i statut i savet. Znao je on to, nije on žutokljunac. Ali više bi voleo da je i on mogao da učestvuje u tome, kao čovek s dugogodišnjim iskustvom.
  Umesto toga, stavili su ga pred svršen čin i nije znao da li to da shvati kao postupak kojim žele da ugroze njegov autoritet ili kao običnu birokratsku meru.
  Umirilo ga je ono što je pisalo u propratnom pismu. Reči kojima ga gradonačelnik Parpajola, u svojstvu predsednika saveta, uverava da će razmotriti pitanje uniformi.
  Možda, posle mnogo teškoća, stvari počinju povoljno da se odvijaju.
  Izgledalo je da je rešen i „problem Nazaci“;.
  Naime, posle izostanka na prvom času, Lindo je uvek dolazio na vreme, što je Ðeminacija moglo samo da obraduje, budući da ne bi bilo lako naći dostojnu zamenu za takvog izvođača na tenor-tubi. I bez pogovora je, posle proba, sedao na svoj bicikl i odlazio prema Derviju, u skladu s naređenjima njegove žene koja je, posle scene s Bormidom, dodatno pritegla muža i postarala se da obiđe sve gostionice u Derviju kako bi obavestila gostioničare i gostionačarke da njenom mužu ne smeju dati da pije.
  – Čak ni ako ima novca da plati!
  Njen stav i ton svakoga bi ubedili da je bolje da je bez pogovora poslušaju.
  Dakle, Evelindo je ostao bez novca.
  A sad je ostao i bez gostionica.
  Da je mogao da se vrati samo nekoliko meseci unazad...
  Ali nije mogao.
  A pogled u budućnost ga je obeshrabrivao. Sve je video crno. Strahovao je da mu budućnost priprema neko novo iznenađenje, još neprijatnije.
  U takvim prilikama, grlo bi mu se steglo.

121.


  Tridesetog januara ujutru kroz bolnicu se pronese glas da je primljen jedan dečak iz Varene, za kojeg se sumnja da ima difteriju.
  Onorato Ðeminaci nije znao ništa o bolestima. A nije ni želeo da zna.
  Kad bi ujutru stigao na posao, dovoljno mu je bilo da prilikom prolaska kroz prijemnu ambulantu i pored lekarske ordinacije, udahne miris sredstva za dezinfekciju pa da oseti vrtoglavicu i slabost.
  Čim bi zagnjurio glavu u brojeve dopuštajući da mu miris mastila ispuni nozdrve, živnuo bi.
  Tridesetog ujutru nije mogao da potisne ono što je skrivao u najzabačenijem kutku svesti: blizak susret s bolešću, sa smrću.
  Za to je bila kriva nadstojnica, sestra Eleuterija. Imala je blage oči boje crnog bisera, ne naročito živahne. Miran, ponekad sanjalački pogled.
  Ðeminaci ju je sreo ispred svoje kancelarije dok je izlazila iz odeljenja rezervisanog za časne sestre.
  – Jeste li čuli? – upita ga nadstojnica kô iz topa.
  Ðeminaciju nisu promakle oči sestre Eleuterije: razrogačene, vodnjikave, tamnih zenica u suprotnosti sa zakrvavljenim beonjačama, kao da nije spavala.
  Ðeminaci ništa nije čuo i više bi voleo da je tako i ostalo.
  Ali nadstojnica je želela da podeli s njim zloslutnu vest.
  – Nadajmo se da neće biti kao 1923 – dodade.
  Te dvadeset treće, dve godine pošto je došla u Belano, baš u zimu, izbila je epidemija krupa.
  – Čega?
  Krupa, difterije!
  Kako je moguće da Ðeminaci nije čuo za tu strašnu bolest koja pogađa pre svega decu i za koju još nema leka?
  – Molim vas – pokuša Ðeminaci da je prekine – ja bih morao...
  Ali sestra Eleuterija je bila neumoljiva.
  Dobro se seća tih jadnih duša!
  Otečen vrat, otežano disanje, jauci koji malo-pomalo jenjavaju dok se ne svedu na zastrašujuće zvuke koji izazivaju jezu.
  Da ne pominje muke koje su trpeli mali pacijenti kad bi se lekari, extrema ratio,15 odlučili da im izvade inficirane krajnike, pokušavajući hirurškim nožem da stanu na put onome čemu nisu mogli lekovima.
  Vika, plač, krv! I to zaraženo tkivo!
  Miris sredstva za dezinfekciju koji se uvlači u sve pore!
  Danima su imali utisak da je i supa imala ukus dezinfekcione tečnosti.
  I sve to, zbog čega?
  Često ni zbog čega.
  Zato što to nije bolest nego prava kazna božja, kuga današnjih dana!
  Trebalo je videti ta žalosna mala beživotna tela odevena u najbolju odeću, spokojnih lica, jer su konačno našla mir, smeštena u te male kovčege obojene u belo...
  – Sestro... – promrmlja Ðeminaci glasom zarđalog instrumenta – ako nemate ništa protiv...
  Sestra Eleuterija ga nije čula, kao da je bila zaposednuta.
  – Ako je istina da je difterija već dospela do Varene...
  Svakako ne mogu ostati mirni!
  Naime, zaraza se širi brzinom munje a najviše stradaju deca.
  – Vi imate decu, je li tako? – upita nadstojnica.
  Sedmoro, odgovori Ðeminaci, potresen. Dvoje tek rođenih, koje bi sledeće nedelje trebalo da krste.
  – Pripazite ih – prošaputa monahinja. – Gledajte da ih ne izložite zarazi.
  A onda ode, hitro i nečujno, kao milosrdni anđeo iznad mora leševa.
 
 
 122.


  Dva dana pre krštenja, Ðeminaci nije više mogao da čeka.
  Preskočio je ručak i otišao u parohov dom: nije bilo novih slučajeva. Ali dečak iz Varene i dalje je imao visoku temperaturu, a lekari nisu mogli da otkriju uzrok.
  Parohova domaćica Skudiša reče mu da se u to vreme gospodin paroh odmara.
  – Dođite večeras – posavetovala ga je.
  Ðeminaci nije hteo da odustane: uveče je trebalo da ide u muzičku školu.
  – Reč je o vrlo hitnoj stvari – reče.
  – Neko umire?
  – Upravo to želimo da izbegnemo – zagonetno odvrati.
  Domaćica je delovala podozrivo. Ali shvatila je da se Ðeminaci neće odlepiti s praga dok ne kaže parohu ono što je naumio. Kako bi izbegla raspravu, odluči da ga pusti da uđe.
  Utoliko pre što se gospodin paroh nije odmarao, ne bogme.
  Do pre nekoliko meseci, to jeste bila istina: sveštenik je uvek koristio vreme posle ručka da odrema.
  Od pre izvesnog vremena, međutim, otkako su mu poklonili radio-aparat radiola 60 RCA s devet lampica i nekoliko frekvencija, ono malo slobodnog vremena koje je imao paroh je provodio slušajući radio. Postao je vatreni obožavalac voditeljke Marije Luize Bonkompanji, slavuja s radija, ali redovno je slušao i sve ostale programe: naročito je uživao u reklamama koje je radio EIAR nedavno počeo da ubacuje između dva programa. Domaćica nije mogla da sluša vesti koje su svešteniku stizale iz etra, ali on ju je redovno izveštavao. Njen zadatak je bio da ih zatim širi i da deli savete u vezi s raznim poremećajima, da predlaže sredstva za njihovo otklanjanje: laksativ vakuolina, odličan protiv zatvora, sredstvo za jačanje đokonda ili alkoholni rastvor arkebuza, nenadmašan u slučaju nesvestice.
  Kad je Ðeminaci ušao u njegovu radnu sobu, paroh je uživao u jednom Hajdnovom gudačkom koncertu. Odmah je isključio radio i ponudio posetiocu da sedne.
  Ovaj odbi. Reče da ne namerava da mu oduzme mnogo vremena od odmora i zato je odmah prešao na razlog svoje posete.
  Može li gospodin paroh da krsti njegove novorođene u kući umesto u crkvi?
  Iza tog zahteva krio se vrlo ozbiljan razlog.
  Ðeminaci ga izloži.
  Osim toga, treba uzeti u obzir i činjenicu da gospodin paroh nema više zakazanih krštenja.
  Ako gospodin paroh pristane, biće mu večni dužnik.
  – Šta god da vam zatreba – potvrdi Ðeminaci.
  Paroh pristade i oprosti se s knjigovođom. Želeo je što pre da se vratu slušanju radija.
  Kad ga je ponovo uključio, naišao je na reklamu koja je slušaocima predlagala da svojim gostima ponude čašicu likera kina stupiniđi.

123.


  Da li je to ljubav i da li to onda znači da je on zaljubljen?
  Sekretar Atilio Bonđoani već nekoliko dana je postavljao sebi to pitanje, ne uspevajući da dođe do odgovora. Činjenica je da od onog jutra kad je sreo Armelinu Bankijeri na stepeništu, nije mogao da istisne iz misli njene grudi.
  Stalno su mu se vrzmale po glavi.
  Zamišljao ih je.
  Čvrste, pune, jedre.
  Sanjao je da zagnjuri lice u prorez koji iz razdvaja. Maštao je o tome da ih otkriva, jednu po jednu, dok ona stoji ispred njega. Da ih miluje, ljubi, odmerava, da se poigrava njima, a onda da ih ona sakrije i da ponovo započnu igru.
  Dovoljno mu je bilo da vidi jabuku, neku činiju ili samo da podigne pogled prema vrhu brda Muđo, pa da se prepusti maštanju o tim grudima.
  Moraće nešto da učini, rekao je sebi.
  I počeo je da šeta preko Trga Santa Marta u nadi da će sresti Armelinu, kako bi mogao da joj priđe. Nijednom mu nije uspelo.
  Samo jednom ju je video, jedne večeri. Ali bolje da nije.
  Armelina je stajala na kapiji i ćaskala s izvesnim Augustom, zvanim Gucin, radnikom, jednim od Ðeminacijevih muzičara.
  Čovek mu je bio okrenut leđima, nije mogao da mu vidi lice. Ali dovoljna mu je bila Armelinina mimika i belasanje njenih zuba kad bi se osmehnula, pa da oseti ujed ljubomore.
  Nije valjda da ljubaviše s ovim?
  San ga je napustio, izgubio je apetit, na radost kućnog mačka kojem je njegova majka dala njegovu, gotovo nedirnutu večeru.
  Rizikujući da izazove sašaptavanja sugrađana, pojačao je nadzor na Trgu Santa Marta.
  Jednog jutra nije mogao da izbegne susret s Ðeminacijem koji je krenuo na posao.
  – Otkud vi ovde? – upita knjigovođa.
  Sekretar nije znao šta da mu odgovori.
  Zato uzvrati pitanjem.
  – Kako ide, maestro?
  – Veselo – nasmeja se ovaj.
  Sa sedmoro dece u kući, od kojih se dvoje tek rodilo...
  Srećom, našli su izvrsnu pomoć u svojoj susetki.
  Na tu vest, Bonđoani je udvostručio pažnju.
  – Pomaže vam u kući? – upita.
  Ðeminaci ga načas pogleda. – Recimo da je tako.
 
 
 124.


  – Istini za volju, nešto biste mogli da mi učinite – reče paroh u nedelju popodne pošto je krstio blizance Ðeminaci, kad je maestro ponovio da je njegov dužnik.
  Jedna sitnica, mali znak pažnje koji bi maestro mogao da mu ukaže: da dovede nekoliko muzičara na proslavu koja bi sledeće nedelje trebalo da se održi u parohijskoj sali.
  – Uneli biste malo vedrine.
  Ðeminaci nije znao da su planirane bilo kakve proslave.
  Zapravo, objasni sveštenik, nije to ništa naročito. Reč je o oproštajnoj zabavi: slavljenica je sestra Ðenezija koja, budući da je napunila sedamdeset pet godina i navukla silne boljke, napušta mesto upravnice sirotišta San Roko i odlazi u starački dom.
  Štićenice sirotišta pripremile su mali recital u upravnicinu čast. Hor parohijskog kluba otpevaće nekoliko pesama. A časne sestre iz obdaništa napraviće kolače.
  – S malo muzike, proslava će biti kompletna.
  Ðeminaci nije imao ništa protiv. Taman će isprobati stare muzičare iz limenog orkestra, videće kako reaguje publika sad kad ih on predvodi.
  – Smatrajte da smo se dogovorili – reče.
  Ali, jedno je reći, a drugo učiniti...