Ana Karenjina

First topic message reminder :






»Ana Karenjina« je savremeni roman čija savremenost nije samo u aktuelnosti problematike, nego i u stvarnim događajima iz doba sedamdesetih godina koji su našli svoj odraz u romanu.
U »Ani Karenjinoj« ima datiranih epizoda - ispraćaj dobrovoljaca, leto 1876. godine (VIII deo). Ako se od tog datuma pođe ka početku romana jasno će se uočiti hronološki red događaja. Tolstoj je s takvom doslednošću i tačnošću obeležio godine, mesece i dane, da je mogao da ponovi Puškinove reči: »Smemo tvrditi da je u našem romanu vreme raspoređeno po kalendaru.« Ana Karenjina je došla u Moskvu krajem zime 1873. godine (I d.). Tragedija na stanici Obiralovka desila se u proleće 1876. godine (VII d.). U leto iste godine Vronski je otišao u Srbiju (VIII d.). Hronologija romana nije se gradila samo na kalendarskoj doslednosti događaja, nego i na određenom izboru detalja iz savremenog života. Tako se u romanu pominju glad u Samari i Hivinski pohod (1873), opšta vojna obaveza i nedeljne škole (1874), projekt spomenika Puškinu i univerzitetsko pitanje (1875), Milan Obrenović i ruski dobrovoljci (1876). Baš tih godina Tolstoj je napisao i skoro u celini objavio svoj roman. Nije slučajnost što jedan članak Dostojevskog o
»Ani Karenjinoj« nosi naslov »Aktuelnost današnjice«. Dejstvo u savremenom Tolstojevom romanu bilo je sinhronizovano u odnosu na tekući život.
U godinama rada na romanu Tolstoj nije vodno dnevnik. »Sve sam napisao u »Ani Karenjinoj« - govorio je on - i ništa nije preostalo« (t. 62, str.240). U pismima prijateljima Tolstoj se pozivao na roman kao na svoj dnevnik. »Mnogo toga o čemu sam razmišljao gledao sam da izrazim u poslednjoj glavi aprilskog broja »Ruskog vesnika« - pisao je Tolstoj Fetu (t. 62, str. 272). U ovoj glavi je opisana smrt Nikolaja Levina.
Pisac je unosio u roman mnogo onoga što je sam iskusno i doživeo. Pokrovsko podseća na Jasnu Poljanu. Bavljenje filozofijom, rad na imanju, lov na šljuke i to kako je Ljevin išao sa seljacima da kosi Kalinovi lug - sve je to za Tolstoja imalo značaj autobiografije, kao dnevnik. Ljevin je na stolu za
kartanje kredom ispisivao početna slova reči koje je hteo da kaže Kiti, a ona je odgonetala njihov značaj. Na isti način se odvijalo sporazumevanje Tolstoja sa S. A. Bers.
I samo prezime Levina stvoreno je od Tolstojevog imena: Ljev Nikolajevič
Ljova - Ljov Nikolajevič (kako su ga zvali u domaćem krugu). Savremenici su prezime Ljevina usvajali baš u ovoj transkripciji - Ljovin (isp. pominjanje Ljovina i Kiti u pismu I. Aksakova J. Samarinu, »Russkaя literatura« 1960, № 4, str. 155). Sličnost između Ljevina i Tolstoja je nesumnjiva, ali je očigledna i razlika između njih. O tome je vrlo umesno rekao A. Fet: »Ljevin - to je Lav Nikolajevič (ne pesnik).«
Realne činjenice iz stvarnosti dobile su u romanu izmenjen oblik, potčinjavajući se stvaralačkoj koncepciji Tolstoja. Stoga je nemoguće potpuno poistovetiti junake »Ane Karenjine« s njihovim prototipovima.
Ana Karenjina, prema tvrđenju T. A. Kuzminske, podseća na Mariju Aleksandrovnu Hartung (1832-1919), Puškinovu kćer, ali »ne karakterom, ne svojim životom, već spoljašnjošću«. Tolstoj je sreo M. A. Hartung u Tuli, u gostima kod generala Tulubjeva. »Njen lagani korak lako je nosio njenu dosta punačku ali uspravnu i gracioznu figuru. Upoznaše me s njom - priča T.
A. Kuzminska. - Lav Nikolajevič je još sedeo za stolom. Videla sam kako je pažljivo posmatra. - Ko je to? - upita prilazeći mi. - M-me Hartung, kći poeta Puškina. - Da-a... - proteže on - sad razumem... Pogledaj kakve su joj arapske kovrdže na potiljku. Neobično rasne« (T. A. Kuzminskaя. Moя žiznь doma i v Яsnoй Polяne, Tula 1958, str. 464-465).
U dnevniku S. A. Tolstoj sačuvana je zabeleška »Zašto je Karenjina - Ana, i šta ju je podstaklo na takvo samoubistvo?« S. A. Tolstoj priča o tragičnoj sudbini Ane Stepanovne Pirogove, koju je nesrećna ljubav oterala u smrt. Ona je »otišla iz kuće... sa zavežljajem u ruci... vratila se na obližnju stanicu Jasenke i tamo se bacila... pod voz«. Sve se to dogodilo blizu Jasne Poljane, 1872 godine. »Utisak je bio stravičan« - piše S. A. Tolstoj (»L. N. Tolstoй v vospominaniяh sovremennikov«, M. 1960, t. I, str. 154). Ali u romanu su bili izmenjeni i motivacija postupka i sam karakter događaja.
Prema tvrđenju savremenika, prototip Karenjina je bio »razboriti« Sergej Mihajlovič Suhotin, kamerger, savetnik u Moskovskoj dvorskoj kancelariji. Godine 1868. njegova žena, Marija Aleksejevna Suhotin, dobila je razvod i udala se za S. A. Ladiženskog. Tolstoj se družio s bratom Marije Aleksejevne -
D. A. Djakovom - i znao je za tu istoriju, koja je delimično poslužila kao materijal za opis porodične tragedije Karenjina.
Prezime Karenjin ima književni izvor. »Otkud prezime Karenjin? - piše S.
L. Tolstoj. - Lav Nikolajevič je od decembra 1870. godine počeo da uči grčki jezik i uskoro ga je tako savladao da je mogao da se divi Homeru čitajući ga u originalu... Jednom mi je rekao: »Karenon je kod Homera - glava. Od te reči ja sam došao do prezimena Karenjin.« Nije li Aninom mužu dao takvo prezime zato što je Karenjin »čovek s glavom«, zato što kod njega um preovlađuje nad srcem, odnosno nad osećanjem?« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 37-38, str. 569).
Prototipom Oblonskog obično smatraju (između ostalih lica) Vasilija Stepanoviča Perfiljeva, sreskog vođu plemstva, kasnije, od 1878. do 1887. godine - moskovskog gubernatora. V. S. Perfiljev je bio oženjen P. F. Tolstoj, rođakom Lava Nikolajeviča. Na glasove o tome da Oblonski svojim karakterom podseća na njega, Perfiljev je, kako tvrdi T. A. Kuzminska, dobroćudno reagovao. Lav Nikolajevič nije demantovao te glasove. Jednom, pročitavši scenu doručka Oblonskog, Perfiljev je rekao Tolstoju: »Bogami, Ljovočka, ja nikad uz kafu nisam pojeo celu veknicu s buterom. Tu si me, bogme, oklevetao.« Ove reči su nasmejale Lava Nikolajeviča« - piše T. A. Kuzminska (»Moя žiznь doma i v Яsnoй Polяne«, Tula 1958, str. 322). Prema svedočenju drugih savremenika, Perfiljev je bio nezadovoьan što ga je Tolstoj predstavio u liku Oblonskog, i na glasove o sličnosti reagovao je veoma bolećivo. (V. K. Istomin, Na zakate, Rukopisь, Gosudarstvennый muzeй Tolstogo.)
U Nikolaju Ljevinu Tolstoj je oličio osnovne karakterne crte svog brata Dmitrija Nikolajeviča Tolstoja. Ovaj je u mladosti bio asketičan i strog, i u porodici je dobio nadimak »Noj«. Onda je u životu Dmitrija nastao prelom.
»Odjednom je počeo da pije, puši, rasipa novac i posećuje žene. Ne znam - kaže Tolstoj - kako se to s njime desilo; ja ga u to vreme nisam viđao... Vodeći takav život, i dalje je ostao ozbiljan, religiozan čovek, kakav je bio u svemu... Mislim da je njegov snažni organizam vrlo brzo podlegao, ne toliko zbog lošeg i nezdravot života koji je nekoliko meseci vodio u Moskvi, koliko zbog unutarnje borbe i griže savesti« (P I. Birюkov, Biografiя L. N. Tolstogo, t. I, M.-P. 1923, str. 133).
Stari knez Ščerbacki liči na Sergeja Aleksandroviča Ščerbatova, direktora fabrike jelenje kože u Moskvi. U mladosti, Tolstoj je gajio izvesna osećanja prema jednoj od njegovih kćeri, kneginjici Praskovji Sergejevnoj Ščerbatov.
»U opisu porodice Ščerbackih postoje i crte porodice Bers... - niše S. L. Tolstoj. - Međutim, porodica Bers nije pripadala najvišem plemićkom društvu Moskve« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 37-38, str. 572).
Agafja Mihajlovna, Tit, Jermil, Fokanič - su stanovnici Jasne Poljane. Tolstoj je u romanu sačuvao njihova imena. Agafja Mihajlovna - bivša
sobarica Tolstojeve babe - bila je ključarica u Jasnoj Poljani. Pedesetih godina Tolstoj je hteo da joj poveri brigu o svom momačkom domaćinstvu.
»Agafja Mihajlovna je ličila na aristokrate - piše S. L. Tolstoj - i postoji pretpostavka da je u njoj tekla krv kneževa Gorčakovih.« Timofej Fokanič je upravnik Tolstojevog imanja u Samari. »Ljovočka može da dozvoli sebi raskoš da uzima loše upravnike - govoro je piščev brat Sergej Nikolajevič Tolstoj. - Timofej Fokanič će mu, na primer, napravili gubitak od 1.000 rub., a Ljovočka će ga opisati i za taj opis dobiti 2.000 rub.. ..Ja, recimo, ne mogu sebi da dozvolim takvu raskoš« (S. A. Tolstoй, Očerki bыlogo, M. 1956, str. 33).
Opis »Starikova gazdinstva... na sredini puta« vezan je za Tolstojeve utiske iz susreta s naseljenicima Samarskih stepa. Na putu za svoje imanje u Buzuluksu, Tolstoj se, da bi nahranio konje, često zadržavao u Bogdanovki,
»na sredini puta između Samare i Suhog Tananika«. Tolstoja su interesovala moralna shvatanja zemljoradnika koji su nezavisno od spahija vodili gazdinstvo. »Naročito privlači jednostavnost, čestitost, naivnost i razboritost ovdašnjeg sveta« - kaže Tolstoj (t. 83, str. 190).
I mnoge scene romana imaju svoje »prototipove«. To se odnosi, na primer, na oficirske trke na četiri vrste u Crvenom Selu (Krasnoe Selo). Konjička takmičenja oficira u prisustvu carske porodice bila su krupan događaj u dvorskom životu. Zakazivanje konjskih trka objavljivalo se u vojsci, a i u novinama su štampana posebna saopštenja. Godine 1873, »Glas« (»Golos«) je objavio sledeće saopštenje: »Kancelarija njegovog carskog visočanstva general-inspektora kavalerije obaveštava sve jedinice da će se krasnoselske oficirske trke s preponama, za nagradu carske porodice, održati krajem jula... Za smeštaj konja, blizu hipodroma su uređene konjušnice, a za oficire biće podignuti šatori (»Golos«, 1873, № 144).
S pojedinostima i s konjskim trkama uopšte Tolstoja je upoznao D. D. Obolenski, koji je video i to kako je knez D. B. Golicin nepažljivim pokretom slomio leđa svom konju, pa je trku dobio A. D. Miljutin, sin ministra vojske. U konceptu romana pominju se i Golicin i Miljutin. U konačnom tekstu umesto Miljutina pojavljuje se Mahotin, u takmičenju s kojim Vronski gubi trku ponavljajući grešku Golicina, slomivši »neoprostivim pokretom« leđa Fru-fru (»Meždunarodnый Tolstovskiй alьmanah«, M. 1909, str. 244).
U konceptima, Tolstoj je junacima romana otvoreno davao imena svojih poznanika. Ali to nije značilo da on slika njihove portrete. »Bilo bi mi vrlo žao - govorio je Tolstoj - kada bi sličnost između izmišljenih i stvarnih imena mogla kod nekog da izazove misao kako sam imao nameru da opišem ovo ili ono stvarno lice... Treba posmatrati mnoge slične ljude da bi se stvorio jedan
određeni tip« (A. H. Mošin, Яsnaя Polяna i Vasilьevka, Spb. 1904, str. 30-31).



Lav Nikolajevič Tolstoj

XVIII


Posle razgovora s Aleksijem Aleksandrovičem, Vronski siđe pred kuću Karenjinih i stade; s trudom se sećao gde je, i kuda treba da ide ili da se odveze. Osećao se postiđen, unižen, kriv, i lišen mogućnosti da spere svoje uniženje. Osećao se izbačen iz koloseka po kojem je tako oholo i lako išao dosada. Sve navike, sva pravila njegova života koja se činjahu tako čvrsta, odjednom se pokazaše lažnima i neprimenljivima. Prevareni muž, dosada vrsta žalosnoga stvorenja, vrsta slučajne i donekle komične smetnje njegovoj sreći, sad je odjedanput od nje same bio pozvan, i uzdignut na visinu koja uliva poštovanje i smernost; i taj muž pojavio se na toj visini ne kao prostak, lažan i smešan, već kao dobar, jednostavan i veličanstven. To Vronski nije mogao ne osetiti. Uloge su se odjednom izmenile. Vronski je osećao njegovu visinu i svoje uniženje, njegovu pravednost i svoju nepravdu. Osetio je da je muž u svome jadu bio velikodušan, a on nizak i sićušan u svojoj prevari. Ali svest o svojoj niskosti pred čovekom koga je on nepravedno prezirao, bila je tek mali deo njegova jada. On se osećao neiskazano nesrećan zato što je strast njegova prema Ani, koja se, kako mu se činilo, u poslednje vreme rashlađivala, sada, kad je znao da ju je na svagda izgubio, postala jača nego ikada dotle. On je Anu za vreme njene bolesti prozreo, poznao je njenu dušu, i učinilo mu se da je dosada i nije voleo. A sada, kad ju je poznao i zavoleo kao što treba voleti, on je pred njom bio uništen, i izgubio ju je na svagda ostavivši u njoj samo sramnu uspomenu o sebi. Najužasniji je bio onaj smešan i strašan položaj kad mu je Aleksije Aleksandrovič odvajao ruke od postiđenog lica... Stajao je pred tremom doma Karenjinih kao izgubljen, i nije znao šta da radi.
- Zapovedate li da uzmem kola? - upita vratar.
- Da, kola.
Kad se posle tri neprospavane noći vratio kući, Vronski nesvučen leže ničice na divan, sklopi ruke i podmetnu ih pod glavu. Glava mu je bila teška. Predstave, uspomene i najčudnovatije misli menjale su se sa neobičnom brzinom i jasnošću jedna za drugom: sad je to bio lek koji je on davao
bolesnici i prelivao kašiku; sad bele babičine ruke; sad neobičan položaj Aleksija Aleksandroviča na podu kraj postelje.
»Zaspati! Zaboraviti!« - reče u sebi sa mirnom uverenošću zdravog čoveka da će odmah zaspati ako je umoran i hoće da spava. I zbilja, u tom trenutku poče se u njegovoj glavi mutiti, i on poče padati u bezdan zaborava. Talasi mora nesvesnog života već se sastavljahu nad njegovom glavom, kad, odjednom, kao da najjača električna struja projuri kroz njega. On uzdrhta tako da celim telom odskoči na oprugama divana, i oduprevši se rukama uplašeno skoči na kolena. Oči mu behu širom otvorene kao da nije ni spavao. Težina glave i mlitavost udova, koje je maločas osećao, odjednom iščezoše.
»Vi me možete zgaziti u glib«, čuo je reči Aleksija Aleksandroviča i video ga pred sobom; video je i lice Anino sa grozničavim rumenilom i sjajnim očima koje su sa nežnošću i ljubavlju gledale ne u njega, već u Aleksija Aleksandroviča; video je svoju, kako mu se činilo, glupu i smešnu priliku, kad mu je Aleksije Aleksandrovič odmicao ruke od lica. Opet opruži noge, baci se na divan u pređašnji položaj i zatvori oči.
»Zaspati! Zaspati!« - ponovi u sebi. Ali sa zatvorenim očima on još jasnije vide Anino lice onakvo kakvo je bilo one nezaboravljene večeri pre trke.
- Toga nema, i neće više biti; ona želi da to izbriše iz svojih uspomena. A ja bez toga ne mogu živeti. Kako da se pomirimo? Kako da se pomirimo? - reče on glasno i nesvesno poče ponavljati ove reči. Ponavljanje tih reči zadržavalo je nicanje novih slika i uspomena koje su mu se, on je osećao, gomilale po glavi. Ali ponavljanje reči nije moglo zadugo zadržati uobrazilju. Sa izvanrednom brzinom počeše se javljati najlepši trenuci, a ujedno s njima i skorašnje uniženje. »Skini mu ruke« govorio je glas Anin. On uklanja ruke, i oseća posramljen i glup izraz svoga lica.
Ležao je i dalje trudeći se da zaspi, iako je osećao da nije za to bilo ni najmanje izgleda; i neprestano je šapatom ponavljao slučajne reči uz kakvu bilo misao, želeći da time zaustavi nicanje novih slika. Oslušnu - i ču reči koje su ponavljane čudnovatim ludačkim šapatom: »Nisi umeo da ceniš, nisi umeo da se koristiš. Nisi umeo da ceniš, nisi umeo da se koristiš«.
»Šta je ovo? Da ja ne ludim? - reče u sebi. - Možebiti. A od čega se drugog i ludi, zbog čega se i ubijaju?« - odgovori samom sebi, i otvorivši oči sa čuđenjem ugleda pored svoje glave vezeno jastuče koje je radila Varja, žena bratova. On dodirnu kićančicu na jastučetu, i pokuša da se seti kad je Varju poslednji put video. Ali misliti o nečemu stranom bilo je teško. »Ne, treba zaspati!« Pomače jastuče i pritisnu ga glavom, ali je trebalo činiti napore da održi oči zatvorene. Opet skoči i sede. »Za mene je svršeno - reče u sebi. -
Treba razmisliti šta da radim. Šta je još ostalo?« Njegova misao brzo oblete život van njegove ljubavi prema Ani.
»Častoljublje? Serpuhovski? Svet? Dvor?« Ni na čemu se nije mogao zaustaviti. Sve je to ranije imalo smisla, ali sad je sve to iščezlo. Ustade s divana, skide mundir, popusti kaiš, i obnaživši čupave grudi da slobodnije diše, prođe po sobi. »Ovako se ludi - ponovi on - i ovako se ubijaju... da bi se izbegla sramota« - dodade lagano.
Priđe vratima i zatvori ih; zatim, sa zaustavljenim pogledom i čvrsto stegnutim zubima priđe stolu, uze revolver, pregleda ga, namesti ga sa zrnom pred cev, i zamisli se. Oborene glave i sa izrazom napregnute misli stajao je nepomično oko dva minuta s revolverom u ruci, i razmišljao. »Razume se«. reče u sebi, kao da ga je logičan, dug i jasan tok misdi doveo do nesumnjivog zaključka. U samoj stvari, ovo za njega ubedljivo »razume se« bilo je samo posledica ponavljanja sve istog kruga uspomena i predstava kroz koji je prošao već desetak puta za ovaj sat vremena. Iste uspomene o sreći na svagda izgubljenoj, ista predstava o besmislenosti svega što u životu predstoji, ista svest o svome uniženju. I sve ista uzastopnost ovih predstava i osećanja!
»Razume se«, ponovi on kad mu se misao po treći put uputi istim omađijanim krugom uspomena i misli, i upravivši revolver u levu stranu grudi trgne jako celom rukom kao da ju je odjednom stegao u pesnicu, i povuče obarač. Ne ču pucanj, ali ga snažan udarac u grudi obori. On htede da se zadrži o ivicu stola, ispusti revolver, posrnu i sede na zemlju gledajući začuđeno oko sebe. Nije mogao da pozna svoju sobu gledajući ozdo na izvijene nožice stola, na korpu za hartije i na tigrovu kožu. Brzi koraci sluge, koji je išao po salonu, prinudiše ga da se pribere. Napregnu misao i shvati da je na podu, a kad ugleda krv na tigrovoj koži i na svojoj ruci, razumede da je pucao na sebe.
»Glupo! Promašio sam«, progovori tražeći rukom revolver. Revolver je bio pored njega - on ga je tražio dalje. Tražeći ga on se protegli na drugu stranu, i nemajući snage da održi ravnotežu, pade, umrljan krvlju.
Elegantni sluga sa zaliscima koji se više puta žalio svojim poznanicima na slabost svojih živaca, tako se uplaši kad spazi gospodina gde leži na podu, da ga ostavi onako ogrezla u krvi i odjuri da traži pomoć. Kroz jedan sat dođe Varja, žena bratova, i uz pomoć tri lekara po koje ona posla na sve strane, i koji dođoše istovremeno, namesti ranjenika u postelju i osta kraj njega da ga neguje.

XIX


Greška Aleksija Aleksandroviča, koja beše u tome što on, spremajući se za sastanak sa ženom, nije promislio i o slučajnosti: da njeno kajanje bude iskreno, da joj on oprosti, ali ona da ne umre - ova greška je nakon dva meseca posle njegova povratka iz Moskve, stala preda nj u svoj svojoj snazi. Greška koju je učinio proizišla je ne samo otuda, što on nije promislio o naročitoj slučajnosti, nego i otuda što on, do dana sastanka sa ženom koja je umirala, nije poznavao svoje srce. Prvi put u životu, kraj postelje bolesne žene, predao se on onom osećanju nežnog saučešća koje su u njemu izazivale patnje drugih ljudi, i kojega se on ranije stideo kao štetne slabosti; žalost prema njoj, kajanje što je želeo njenu smrt, a što je glavno, radost od praštanja učiniše da on odjednom oseti ne samo stišavanje svojih muka, nego i duševni mir koji ranije nikad nije osećao. Odjednom oseti da ono što je bilo izvor njegove patnje, postaje izvor njegove duhovne radosti; ono što se činilo nerazrešivo dok je osuđivao, prekorevao i mrzeo, postade prosto i jasno sad kad je praštao i voleo.
Oprostio je ženi sažalivši se na njene patnje i kajanje. Oprostio je Vronskom i žalio ga, osobito kad je čuo za njegov očajnički korak. Žalio je i sina, više negoli pre. I koreo je sad sebe što se vrlo malo zanimao njim. A prema novorođenoj maloj devojčici imao je nekakvo osobito osećanje, ne samo žaljenja, nego i nežnosti. U prvi mah se iz običnog osećanja saučešća interesovao slabačkom devojčicom, koja nije bila njegova kći, i koja beše odstranjena za vreme materine bolesti, te bi nasigurno i umrla da se on nije o njoj pobrinuo - i nije primetio kako ju je zavoleo. Po nekoliko puta dnevno ulazio je u dečju sobu i ostajao tamo dugo, tako da se dadilja i dojkinja, koje su ga se u početku bojale, navikoše na njega. Po pola sata bi ćuteći gledao u zaspalo, šafranasto - crveno, maljavo i namršteno lice deteta, i posmatrao pokrete namrštenog čela i punačkih mekih ručica sa savijenim prstićima, koje su zadnjim delom dlanova trljale očice i gornji deo nosa. U takvim trenucima Aleksije Aleksandrovič osećao se potpuno miran i saglasan sa samim sobom, i nije video u svome položaju ništa neobično, ništa takvo što bi
bilo potrebno izmeniti.
Ali ukoliko je više vremena prolazilo, utoliko je jasnije uviđao da, ma kako prirodan sad bio za njega taj položaj, neće mu biti dopušteno da ostane u njemu. Osećao je, osim blage duhovne snage koja je rukovodila njegovu dušu, da ima i druga, gruba, isto tako ako ne još i više vlasna snaga koja upravlja njegovim životom, i da mu ta neće dati ono smireno spokojstvo koje je želeo. Osećao je kako ga svi gledaju s upitnim čuđenjem, ne razumeju ga, i nešto očekuju od njega. Osobito je osećao besmislenost i neprirodnost svojih odnosa prema ženi.
Kad prođe ona mekota koju u Ani izazva blizina smrti, Aleksije Aleksandrovič poče zapažati da ga se Ana boji, da joj je on težak, i da ne može da mu gleda u oči. Kao da je htela nešto da mu kaže, pa nije mogla da se reši; i ujedno, predosećajući da se njihovi odnosi ne mogu nastaviti, očekivala nešto od njega.
Krajem februara desi se da se novorođena Anina kći, kojoj takođe dadoše ime Ana, razboli. Aleksije Aleksandrovič bio je izjutra u dečjoj sobi, naredio da se pošalje po lekara, i otišao u ministarstvo. Pošto je posvršavao poslove, vrati se kući oko tri i po sata. Kad uđe u predsoblje, spazi lepoga lakeja u gajtanima i medveđoj pelerini kako drži beli ogrtač od amerikanskog psa.
- Ko je ovde? - upita Aleksije Aleksandrovič.
- Kneginja Jelisaveta Fjodorovna Tverska - s osmejkom, kako se učini Aleksiju Aleksandroviču, odgovori lakej.
Za sve ovo teško vreme, Aleksije Aleksandrovič je opažao da njegovi poznanici, osobito žene iz velikog sveta, uzimaju učešća u životu njegovu i njegove žene. Uočavao je kod svih tih poznanika onu skrivenu radost koju je video i u očima advokata, i sad u očima lakeja. Kao da su svi bili ushićeni; kao da su nekoga ženili ili udavali. Kad bi ga sreli, pitali bi ga o Aninom zdravlju sa jedva skrivenom radošću.
Prisustvo kneginje Tverske, i po uspomenama skopčanim za nju, a i zbog toga što je on uopšte nije voleo, bilo je neprijatno Aleksiju Aleksandroviču, i on ode pravo u dečju sobu. »U prvoj dečjoj sobi, Serjoža, prisloniv grudi stolu i s nogama na stolici, nešto je crtao i veselo uz to govorio. Engleskinja, koja je za vreme Anine bolesi zamenjivala Francuskinju, i koja je sa minjardiz vezom sedela pored dečka, brzo ustade, pokloni se, i povuče Serjožu.
Aleksije Aleksandrovič pomilova sina rukom po glavi, odgovori na pitanje guvernantino o zdravlju ženinom, i upita šta je doktor kazao o baby.[136]
- Doktor je kazao da nema ničega opasnog, i preporučio je kupanje,
gospodine.
- Ali njoj je još teško - reče Aleksije Aleksandrovič osluškujući dreku deteta u susedioj sobi.
- Ja mislim da dojkinja ne valja, gospodine - odlučno reče Engleskinja.
- Zbog čega, mislite? - zastajkujući upita on.
- Tako je bilo kod grofice Pol, gospodine. Dete su stalno lečili, a pokazalo se da je dete prosto bilo gladno; dojkinja je bila bez mleka, gospodine.
Aleksije Aleksandrovič se zamisli, i postojavši nekoliko sekunada uđe u drugu sobu. Devojčica je ležala na rukama dojkinje, zabacivala glavicu i grčila se. Niti je htela da uzme meku nabreklu dojku, niti da ućuti uprkos zajedničkom šištanju i dojkinje i dadilje koja se beše nadnela nad detetom.
- Još nije bolje? - reče Aleksije Aleksandrovič.
- Vrlo je uznemirena - odgovori šapatom dadilja.
- Mis Edvard kaže da dojkinja, možebiti nema mleka - reče on.
- I ja tako mislim Aleksije Aleksandroviču.
- Pa što ne kažete?
- Kome da kažem? Ana Arkadijevna je još bolesna - nezadovoljno reče dadilja.
Dadilja je bila stara posluga u kući. I u tim njenim prostim rečima Aleksiju Aleksandroviču se pričini nagoveštaj na njegov položaj.
Dete se deralo još više, zacenjivalo se i krkljalo. Dadilja odmahnu rukom i priđe detetu, uze ga iz ruku dojkinje i poče ga ljuškati hodajući po sobi.
- Treba zamoliti doktora da pregleda dojkinju - reče Aleksije Aleksandrovič.
Zdrava po izgledu i nakinđurena dojkinja uplaši se da je ne otpuste, progovori nešto za sebe, i sakrivajući velike dojke prezrivo se osmehnu na sumnju u njenu mlečnost. U tom osmejku Aleksije Aleksandrovič takođe nađe podsmeh svome položaju.
- Nesrećno dete! - reče dadilja, šišteći detetu i hodajući i dalje.
Aleksije Aleksandrovič sede na stolicu, i sa patničkim, setnim licem gledaše u dadilju koja je hodala tamo-amo.
Kad najzad umireno dete spustiše u duboki krevetac, i kad se dadilja, namestivši jastučić, odmače od njega, Aleksije Aleksandrovič ustade i polako gazeći na prstima priđe detetu. Poćuta jedan minut, i sa sve istim setnim licem gledaše u dete; ali se na njegovu licu odjednom pojavi osmejak, i on,
opet lagano, iziđe iz sobe.
U trpezariji zazvoni i naredi služitelju koji odmah uđe da se opet pošalje po doktora. Bilo mu je krivo na ženu što ne brine o ovom divnom detetu, i u tom ljutitom raspoloženju ne htede da ide k njoj; a nije želeo ni da se sretne s kneginjom Betsi; ali kako bi ženi moglo biti čudno zašto on po običaju ne svraća k njoj, prisili sebe i pođe u sobu za spavanje. Prilazeći vratima po mekome ćilimu on nehotice ču razgovor koji nije želeo da čuje.
- Kad ne bi bilo to da on putuje, ja bih razumela vaš otkaz, a i njegov isto tako. Ali vaš muž mora stajati iznad toga - govorila je Betsi.
- Ne zbog muža, nego zbog sebe, neću. Ne govorite mi o tom! - odgovori uzbuđeni glas Anin.
- Da, ali vi ne možete ne želeti da se oprostite sa čovekom koji je pucao na sebe zbog vas...
- Zbog toga baš i neću.
Aleksije Aleksandrovič zastade uplašena lica i s izrazom krivca na licu, i htede neprimetno da se vrati natrag. Ali promislivši, i našavši da bi to bilo nedostojno, on se opet okrete, i nakašljavši se pođe u sobu za spavanje. Glasovi umukoše i on uđe.
Ana je sedela na postelji u sivoj domaćoj haljini, sa kratko ošišanom crnom kosom koja je kao gusta četka izbijala na okrugloj glavi. Kad ugleda muža, ona, kao i uvek, izgubi živahnost - obori glavu i nemirno se obazre na Betsi. Betsi, odevena po krajnjoj poslednjoj modi, u šeširu koji je lebdeo negde iznad glave kao šešir na lampi, i u plavičasto - sivoj haljini, sa kosim oštrim prugama na struku s jedne, i na suknji s druge strane, sedela je pored Ane, držala pravo svoj pljosnati visoki struk, i nagnuvši glavu s podrugljivim osmejkom dočeka Aleksija Aleksandroviča.
- A! - reče ona, tobož iznenađena. - Vrlo mi je milo što ste kod kuće. Vi se nigde ne pojavljujete, nisam vas videla još od pre bolesti Anine. Čula sam sve
o vašem staranju. A, vi ste neobičan muž! - reče ona sa značajnim i umiljatim izgledom, kao da ga nagrađuje ordenom velikodušnosti za njegovo ponašanje prema ženi.
Aleksije Aleksandrovič se hladno pokloni, i poljubivši ruku ženinu upita je za zdravlje.
Čini mi se da je bolje - reče ona izbegavajući njegov pogled.
Ali kao da imate grozničavu boju lica - reče on naglašavajući reč
»grozničavu«.
Suviše sam razgovarala s njom - reče Betsi - osećam da je to egoistično s
moje strane, i zato idem.
Ona ustade, ali Ana, pocrvenevši odjednom, brzo je uhvati za ruku.
Ne, posedite, molim vas. Treba da vam kažem... ne, vama - obrati se ona Aleksiju Aleksandroviču, i rumenilo joj pokri vrat i čelo. - Ne mogu i neću da išta sakrijem od vas - reče ona.
Aleksije Aleksandrovič puče prstima i obori glavu.
Betsi mi je govorila da grof Vronski želi da dođe k nama da se oprosti pred svoj polazak za Taškent. - Ona nije gledala u muža, i očevidno je žurila da kaže sve, iako joj je to bilo teško. - Ja sam odgovorila da ga ne mogu primiti.
Vi ste kazali, draga moja, da će to zavisiti od Aleksija Aleksandroviča - popravi je Betsi.
Ne, ja ga ne mogu primiti, i to ničemu i ne... - Odjednom zastade i upitno pogleda u muža (on nije gledao u nju). - Jednom rečju, neću...
Aleksije Aleksandrovič se pomače i htede da je uzme za ruku.
Prvim pokretom, ona otrgnu svoju ruku od njegove vlažne ruke sa velikim nabreklim žilama, koja je tražila njenu; ali, očevidno, prisili sebe i steže njegovu ruku.
Hvala vam mnogo na vašem poverenju, ali… - reče, osećajući zbunjeno i jetko da ono što bi mogao lako i jasno rešiti sam, ne može razmatrati u prisustvu kneginje Tverske, koja mu se činila oličenje one grube sile što ima da rukovodn njegovim životom u očima sveta, i koja mu smeta da se preda osećanju ljubavi i praštanja. On zastade gledajući u kneginju Tversku.
E, zbogom, lepa moja! - reče Betsi ustajući. Poljubi Anu i iziđe. Aleksije Aleksandrovič pođe da je isprati.
Aleksije Aleksandroviču! Ja vas poznajem kao istinski velikodušnog čoveka - reče Betsi zaustavivši se u malom salonu i osobito jako mu stegnuvši još jedanput ruku. - Ja sam strano lice, ali ja toliko volim nju i poštujem vas, da dopuštam sebi jedan savet. Primite ga. Aleksije Vronski je oličena čast; i putuje za Taškent.
Hvala vam, kneginjo, na vašem učešću i savetu. Ali pitanje o tome da li žena može koga primiti ili ne, rešiće ona sama.
Reče to i, po navici, podiže dostojanstveno obrve, ali odmah pomisli: kakve god da su reči, dostojanstva u njegovom položaju ne može biti. Uostalom to je opazio i po uzdržavanom, pakosnom i podrugljivom osmehu kojim ga Betsi pogleda posle njegovih reči.

XX


Aleksije Aleksandrovič pokloni se Betsi u salonu i pođe natrag k ženi. Ona je ležala, ali kad ču njegove korake hitro se podiže, sede u pređašnji položaj i gledaše uplašeno u njega. Video je da je plakala.
Vrlo sam ti zahvalan na poverenju prema meni - mirno ponovi na ruskom rečenicu koju je u prisustvu Betsi rekao na francuskom, i sede pored nje. Kad je govorio ruski i govorio joj »ti«, to »ti« je neminovno dražilo Anu. - I vrlo sam ti zahvalan na tvojoj odluci. I ja mislim, pošto grof Vronski putuje, da nema nikakve potrebe da dolazi k nama. Uostalom...
Ja sam već rekla i našto onda ponavljati? - odjednom ga prekide Ana s ljutinom koju nije mogla zadržati. »Nema nikakve potrebe - pomisli ona - da dođe i da se oprosti sa ženom koju voli, radi koje je hteo da pogine, radi koje je upropastio sebe, i koja ne može živeti bez njega. Nema nikakve potrebe!« Ona stisnu usne i obori sjajne oči na njegove ruke s nabreklim žilama koje su lagano gladile jedna drugu.
Ne govorimo nikad više o tome - dodade, ona mirnije.
Ja sam ostavio tebi da rešiš to pitanje, i vrlo mi je milo što vidim... - poče Aleksije Aleksandrovič.
Da se moja želja poklapa sa vašom - brzo dovrši ona, razdražena što on tako polako govori, dok međutim ona unapred zna sve šta će reći.
Da - potvrdi on - a kneginja Tverska sasvim se neumesno meša u najteže porodične stvari. Osobito ona.
Ja nimalo ne verujem u ono što se o njoj govori - brzo reče Ana - ja znam da me ona iskreno voli.
Aleksije Aleksandrovič uzdahnu i poćuta. Ona se uzbuđeno igrala kićankama svoje domaće haljine, i pogledala u njega s onim teškim osećanjem fizičke odvratnosti prema njemu za koje je korela sebe, ali koje nije mogla da savlada. I sad je želela samo jedno - da se oslobodi njegovog otužnog prisustva.
Baš sad sam poslao po doktora - reče Aleksije Aleksandrovič.
Ja sam zdrava, šta će mi doktor?
Ne, nego mala vrišti, i kažu da dojkinja nema dosta mleka.
Zašto nisi dopustio meni da je dojim, kad sam te molila za to? Svejedno. (Aleksije Aleksandrovič razumeo je šta je značilo to »svejedno«); mala je dete, i dete će umoriti. - Ona zazvoni i naredi da joj donesu dete. - Tražila sam da je dojim, nisu mi dali, a sad me prekorevaju.
Ja ne prekorevam...
Da, vi prekorevate! Bože moj! Zašto nisam umrla! - I ona zajeca. - Oprosti mi, ja sam nepravična, uzbuđena - reče pribravši se. - Ali idi...
»Ne, ovo ne može tako ostati«, odlučno reče u sebi Aleksije Aleksandrovič izišavši iz ženine sobe.
Nikada mu još nemogućnost njegovog položaja u očima sveta, i mržnja njegove žene prema njemu, i, uopšte, moć one grube tajanstvene sile koja uprkos njegovom duševnom raspoloženju rukovodi njegovim životom i zahteva izvršenje svoje volje i izmenu njegovih odnosa prema ženi - nikad mu sve to nije bilo tako očigledno kao sada. On je jasno video da ceo svet, i žena njegova traže od njega nešto; ali šta zapravo, to nije mogao da shvati. Osećao je da se zbog toga u duši njegovoj podiže čuvstvo pakosti, koje ruši njegov mir i svu njegovu zaslugu od podviga. Držao je da bi za Anu bolje bilo da prekine odnose sa Vronskim; ali, ako svi nalaze da je to nemogućno, on je gotov da ponovo dopusti te odnose, samo da ne sramoti decu, da ih ne izgubi, i da ne menja svoj položaj. Ma kako rđavo to bilo, bolje je ipak nego raskid, s kojim bi ona došla u bezizlazan i sraman položaj, a on bi se lišio svega što je voleo. Ali, on se osećao nemoćan; unapred je znao da su svi protiv njega, i da mu neće dopustiti da učini ono što mu se sad čini tako prirodno i dobro, nego će ga prinuditi da učini ono što je rđavo, ali što se njima čini da mora da bude.

XXI


Još Betsi ne stiže da izađe iz salona, kad je na vratima srete Stepan Arkadijevič; on je dolazio od Jelisejeva, gde tek što behu stigle sveže ostrige.
A! kneginjo! Kakav prijatan susret! - poče on. - A ja sam bio kod vas.
Susret za trenutak, jer ja odlazim - reče Betsi smešeći se i navlačeći rukavicu.
Počekajte, kneginjo, ne oblačite rukavicu, dajte da vam poljubim ručicu. Nizašta ne zahvaljujem povratku stare mode toliko koliko za ljubljenje ruku. Kad ćemo se videti?
Niste dostojni - odgovori Betsi smešeći se.
A ne, dostojan sam, postao sam najozbiljniji čovek. Ne samo da uređujem svoje, nego i tuđe porodične stvari - reče sa značajnim izrazom lica.
Ah, tome se radujem! - odgovori Betsi, razumevši odmah da govori o Ani. Vratiše se u salon i stadoše u kraj. - On će je sahraniti - reče Betsi značajnim šapatom. - To je nemogućno, nemogućno...
Vrlo mi je milo što vi tako mislite - reče Stepan Arkadijevič klateći glavom, i sa ozbiljnim i patnički sažaljivim licem: - zato sam i došao u Petrograd.
Ceo grad govori o tome - reče ona. - To je nemogućan položaj. Ona vene i vene. On ne razume da je Ana jedna od onih žena koje se ne mogu šaliti sa svojim osećanjima. Jedno od dvoga: ili neka je nekuda odvede, neka postupi energično, ili neka joj da razvod. Ovo će Anu prosto ugušiti.
Da, da... tako je... - uzdišući je govorio Oblonski. - Ja sam zato i došao. To jest, upravo ne zbog toga... Postao sam komornik, pa treba da zahvalim. Ali, glavno je ipak da se uredi ovo.
E, bog neka vam je u pomoći! - reče Betsi.
Isprativši kneginju Betsi do predsoblja, poljubivši joj još jedanput ruku iznad rukavice, tamo gde bije puls, i nalagavši joj još puno nepristojnih besmislica, tako da ona nije znala da li da se ljuti ili da se smeje - Stepan
Arkadijevič pođe k sestri. Zateče je u suzama.
Bez obzira na raspoloženje u kojem se nalazio, i iz kojeg je brizgalo veselje, Stepan Arkadijevič odmah pređe, sasvim prirodno, u sažaljivi, pesničko - uzbuđeni ton koji se slagao sa Aninim raspoloženjem. On je upita za zdravlje i kako je provela jutro.
Vrlo, vrlo rđavo. I dan, i jutro, i sve prošle i buduće dane - reče ona.
Čini mi se da se ti predaješ mračnom raspoloženju. Treba se prenuti, treba životu pogledati pravo u oči. Ja znam da je teško, ali...
Slušala sam da žene vole ljude zbog njihovih poroka - odjednom poče Ana - ali ja njega mrzim zbog njegovih vrlina. Ne mogu da živim s njim. Razumej, njegov izgled fizički utiče na mene, izvan sebe sam. Ne mogu, ne mogu živeti s njim. Šta da radim? Nesrećna sam i bila, i mislila sam da čovek ne može biti nesrećniji; ali strašno stanje koje sad osećam, nisam mogla zamisliti. Veruješ li mi, iako znam da je dobar, izvanredan čovek, i da ja sva ne vredim jedan njegov nokat, da ga ipak mrzim. Mrzim ga zbog njegove velikodušnosti. I meni ništa ne ostaje do...
Ona htede reći smrt, ali Stepan Arkadijevič ne dade joj da dovrši.
Ti si bolesna i razdražljiva - reče on; - veruj mi, užasno preuveličavaš.
Nema u tome ničega tako strašnog.
I Stepan Arkadijevič se osmehnu. Niko na mestu Stepana Arkadijeviča, ako bi imao posla sa takvim očajanjem, ne bi dopustio sebi da se osmehne (osmejak bi se pokazao kao grubost); ali u njegovom osmejku bilo je tako mnogo dobrote, i gotovo ženske nežnosti, da njegov osmejak ne samo da nije vređao, nego je čak ublažavao i umirivao. Njegove tihe umirujuće reči i osmejci imali su ublažavajuće dejstvo, kao zejtin od badema. Ana je to brzo osetila.
- Ne, Stivo - reče ona. - Ja sam propala, propala! Gore nego propala! Još nisam propala, i ne mogu reći da je sve svršeno; naprotiv, osećam da sve nije svršeno. Ali sam kao zategnuta struna koja mora prsnuti. Samo, još nije svršeno... a svršiće se strašno.
- Ništa, ništa, može se struna lagano popustiti. Nema položaja iz kojeg se ne bi mogao naći izlaz.
- Ja sam mislila i mislila. Samo je jedan... On opet razumede, po njenom uplašenom pogledu, da je taj izlaz, po njenom mišljenju, smrt, i ne dade joj da dovrši.
- Nije tačno - reče on - dopusti. Ti ne možeš vpdeti svoj položaj kao ja što ga vidim. Dopusti mi da otvoreno kažem svoje mišljenje. - On se opet
obazrivo osmehnu svojim bademskim osmejkom. - Počeću s početka: ti si se udala za čoveka koji je dvadeset godina stariji od tebe; ti si se udala bez ljubavi, ili ne znajući za ljubav. To je, recimo, bila greška.
- Užasna greška! - reče Ana.
- Ali ponavljam: to je svršen fakt. Zatim si, recimo, imala nesreću da zavoliš ne svoga muža, nego drugoga čoveka. To je nesreća, ali to je takođe svršen fakt. I tvoj muž je to priznao, i oprostio. - On se posle svake rečenice zaustavljao i očekivao njene odgovore, ali ona nije ništa odgovarala. - To je tako. Sad je pitanje: možeš li ti nastaviti svoj život s mužem? Želiš li ti to? Želi li on to?
- Ja ništa, ništa ne znam.
- Ali sama si kazala da ne možeš da ga trpiš.
- Ne, nisam kazala. Odričem to. Ja ništa ne znam, i ništa ne razumem.
- Ali dopusti...
- Ti to ne možeš razumeti. Ja osećam da letim strmoglavce u nekakav bezdan, ali ne treba da se spasavam. I ne mogu.
- Ništa, mi ćemo nešto podastreti i prihvatiti te. Ja te razumem; razumem da ne možeš da uzmeš na sebe da kažeš svoju želju, svoje osećanje.
- Ja ništa, ništa ne želim... samo da se sve svrši.
- Pa on to i vidi i zna. I zar misliš da je njemu lakše nego tebi? Ti se mučiš, on se muči, i šta može iz toga da iziđe? Međutnm, razvod dreši sve - sa izvesnim usiljavanjem reče Stepan Arkadnjevič glavnu misao, i značajno pogleda u nju.
Ona ništa ne odgovori, samo odrečno zavrte svojom ošišanom glavom. Ali po izrazu njenog lica koje odjednom sevnu pređašnjom lepotom, on vide da ona to ne želi samo zato što joj se to čini nemogućna sreća.
- Meni vas je užasno žao! Kako bih srećan bio kad bih to mogao srediti - reče Stepan Arkadijevič osmejkujući se već slobodnije. - Ne govori, ne govori ništa! Ako bi mi bog dao da mognem kazati onako kako osećam! Idem k njemu.
Ana pogleda u brata zamišljenim sjajnim očima i ništa ne reče.

XXII


Stepan Arkadijevič uđe u kabinet Aleksija Aleksandroviča s onim unekoliko svečannm izrazom lica s kojim je sedao na predsedničko mesto na svojim sednicama. Aleksije Aleksandrovič šetao je po sobi sa zabačenim rukama na leđima, i mislio o istoj stvari o kojoj je Stepan Arkadijevič razgovarao sa njegovom ženom.
Da ti ne smetam? - reče Stepan Arkadijevič odjednom osetivši u sebi zbunjenost, na koju nije bio navikao. Da bi sakrio ovu zbunjenost, on izvadi tek kupljenu kutiju za cigarete, s novim načinom otvaranja, pomirisa kožu i izvadi cigaretu.
Ne. Ti kao da nešto želiš? - nerado odgovori Aleksije Aleksandrovič.
Jest, želeo bih... treba da raz... da, treba da razgovaram s tobom - reče Stepan Arkadijevič s čuđenjem osećajući nepoznatu mu bojažljivost.
Ovo osećanje beše tako iznenadno i neobično da Stepan Arkadijevič ne poverova da je to glas savesti koji mu govori da je ružno ono što namerava da uradi. Stepan Arkadijevič se prisili i savlada bojažljivost koja naiđe na njega.
Nadam se da veruješ u moju ljubav prema sestri, i u iskrenu odanost i poštovanje prema tebi - reče on crveneći.
Aleksije Aleksandrovič stade i ništa ne odgovori, ali lice njegovo porazi Stepana Arkadijeviča izrazom pokorne žrtve.
Imao sam nameru, hteo sam da govorim o sestri, i o vašem uzajamnom položaju - reče Stepan Arkadijevič boreći se još jednako sa neobičnom mu stidljivošću.
Aleksije Aleksandrovič tužno se osmehnu, pogleda u šuraka, i ne odgovarajući priđe stolu, uze s njega započeto pismo i dade ga šuraku.
Ja neprestano mislim o tome. I evo šta sam počeo da pišem, računajući da ću bolje kazati pismeno, i pošto sam video da je moje prisustvo draži - reče on pružajući pismo.
Stepan Arkadijevič uze pismo, sa dvoumicom i čuđenjem pogleda u tamne
oči koje se nepomično zaustaviše na njemu, i poče čitati.
»Ja vidim da vam je moje prisusgvo teret. Ma koliko da je meni teško bilo da u to poverujem, vidim da je tako, i da drukčije ne može biti. Ne krivim vas, i bog mi je svedok da sam, videvši vas za vreme vaše bolesti, iz sveg srca rešio bio da zaboravim sve što je bilo među nama, i da otpočnem nov život. Ne kajem se, i nikad se neću pokajati za ono što sam učinio; želeo sam samo jedno - želeo sam vam dobra, dobra vašoj duši, a sad vidim da to nisam postigao. Recite mi sami: šta vam može dati istinsku sreću, i mir vašoj duši. Ja se sav predajem vašoj volji i vašem osećanju pravičnosti.«
Stepan Arkadijevič vrati pismo natrag, ali sa istom sumnjom gledaše u zeta, i ne znaše šta da kaže. To ćutanje beše za obojicu tako nezgodno da se na usnama Stepana Arkadijeviča pojavi i osta bolešljivo drhtanje, dok je, ne spuštajući očiju sa Karenjina, ćutao.
Eto, šta sam hteo da joj kažem - reče Aleksije Aleksandrovič okrenuvši se u stranu.
Da, da... - reče Stepan Arkadijevič nemajući snage da odgovori, i suze mu dođoše pod grlo. - Da, da, ja vas razumem - izgovori on najzad.
Ja želim znati šta ona hoće - reče Aleksije Aleksandrovič.
Bojim se da ona sama ne razume svoj položaj. Ona nije u stanju da sudi - pribirajući se govoraše Stepan Arkadijevič. - Ona je pod teretom, pod teretom baš tvoje velikodušnosti. Ako pročita ovo pismo, neće biti u stanju ništa da kaže, samo će još niže oboriti glavu.
Da, ali šta ćemo u takvom slučaju?... Kako da se objasnimo... kako da se dozna šta ona želi?
Ako mi dopuštaš da kažem svoje mišljenje, ja smatram da do tebe stoji da izneseš otvoreno mere koje nalaziš kao potrebne, pa da se preseče ovaj položaj.
Prema tome, ti nalaziš da ga treba preseći? - prekide ga Aleksije Aleksandrovič. - Ali kako? - dodade on načinivši pred očima neobičan pokret rukama: - ne vidim nikakav mogućan izlaz.
Iz svakog položaja ima izlaz - reče, ustade i živnu Stepan Arkadijevič. - Bilo je vreme kad si hteo da raskineš... Ako si sada uveren da ne možete stvoriti uzajamnu sreću...
Sreća se može različno shvatiti. Ali, recimo da ja na sve pristajem, da ništa ne želim. Kakav je onda izlaz iz našeg položaja?
Ako hoćeš da znaš moje mišljenje - reče Stepan Arkadijevič s istim blagim, bademsko nežnim osmejkom s kakvim je govorio s Anom.
Dobrodušni osmejak bio je tako ubedljiv da je Aleksije Aleksandrovič, nehotice osećajući svoju slabost i pokoravajući joj se, bio gotov da poveruje u ono što će reći Stepan Arkadijevič. - Ana to nikad neće reći. Ali jedno je mogućno, jedno ona može želeti - nastavi Stepan Arkadijevič - a to je prekid odnosa, i svih sa njima vezanih uspomena. Po mome mišljenju, u našem položaju je preko potrebno objasniti nove uzajamne odnose. A ti se odnosi mogu uspostaviti samo slobodom obeju strana.
Razvod - s odvratnošću prekide Aleksije Aleksandrovič.
Da, ja mislim razvod, i samo razvod - crveneći ponovi Stepan Arkadijevič. - To je u svakom pogledu najpametniji izlaz za supruge koji se nalaze u takvim odnosima kao vaši. Šta da se radi kad su supruzi osetili da je njihov zajednički život nemogućan? To se uvek može desiti.
Aleksije Aleksandrovič teško uzdahnu i zatvori oči.
Tu sad ima jedno da se razmotri: želi li jedno od supruga da stupi u nov brak? Ako ne, onda je sve vrlo prosto - reče Stepan Arkadijevič, oslobođavajući se sve više svoje stidljivosti.
Aleksije Aleksandrovič, namršten od uzbuđenja, govorio je nešto sam za sebe, ali ništa ne odgovori. Sve što se Stepanu Arkadijeviču činilo tako prosto, Aleksije Aleksandrovič je već hiljadu puta obrtao u glavi. I ne samo da mu se to nije činilo vrlo prosto, nego mu se činilo sasvim nemogućno. Razvod, čije je pojedinosti već znao, činio mu se sad nemogućan zato što mu osećanje vlastitog dostojanstva, i poštovanje prema religiji nisu dopuštali da primi na sebe krivicu za fiktivnu preljubu; a još manje da dopusti, da žena, kojoj je oprostio i koju voli, bude izobličena i osramoćena. Razvod se pokaza kao nemogućan još i iz drugih, važnijih uzroka.
Šta će biti sa sinom u slučaju razvoda? Ostaviti ga materi, bilo je nemogućno. Razvedena mati imaće svoju nezakonitu porodicu, u kojoj bi položaj pastorka, i njegovo vaspitanje, na svu priliku bili rđavi. Da ga ostavi kod sebe? Znao je da bi to bila osveta s njegove strane, a što nije hteo. Ali, osim toga, razvod se Aleksiju Aleksandroviču činio kao nešto najnemogućnije zato što pristajući na razvod, samim tim upropašćuje Anu. Njega su u duši takle reči Darje Aleksandrovne u Moskvi, da on, odlučujući se na razvod, misli samo o sebi, a ne misli da će time Anu upropastiti zanavek. I sad, kad je te reči doveo u vezu sa svojim oproštajem, i sa odanošću prema deci, on ih je razumeo na svoj način. Pristati na razvod, dati njoj slobodu, značilo je, po njegovim pojmovima: sebi uskratiti poslednju vezu koja ga drži za život - decu, koju je voleo; a njoj oduzeti poslednji oslonac na putu dobra, dakle vrgnuti je u propast. Ako ona postane razvedena žena, ona će se, on to zna,
sjediniti s Vronskim, i ta će veza biti nezakonita i grešna, jer žena, po crkvenom zakonu, ne može stupiti u drugi brak dok joj je muž živ. »Ona će se sjediniti s njim, a kroz godinu - dve, ili će on nju ostaviti, ili će ona stupiti u slične odnose s drugim - mislio je Aleksije Aleksandrovič. - I ja ću, ako dam pristanak na nezakoniti razvod, biti kriv za njenu propast.« Sve je ovo razmatrao već stotinu puta, i uverio se da razvod ne samo da nije prosta stvar, kao što govori njegov šurak, nego je potpuno nemogućna stvar. Ne veruje on nijednoj reči Stepana Arkadijeviča; na svaku njegovu reč ima on hiljade protiv - dokaza; ali ga sluša, jer oseća da se njegovim rečima izražava ona moćna gruba sila koja upravlja njegovim životom, i kojoj se on mora pokoriti.
Pitanje je samo u tome: kako, pod kakvim uslovima ćeš ti pristati na razvod. Ona ništa neće, i ne sme da te moli, ona sve ostavlja tvojoj velikodušnosti.
»Bože moj! Bože moj! Zašto?« pomisli Aleksije Aleksandrovič, i seti se one pojedinosti razvoda pri kojoj muž uzima krivicu na sebe, i onim istim pokretom kojim se Vronski zaklanjao, zakloni i on lice rukama od stida.
Ti si uzbuđen, ja to razumem. Ali ako razmisliš...
»I onome koji te udari po desnom obrazu, podmetni i levi; i onome koji ti skine haljinu, daj i košulju«, pomisli Aleksije Aleksandrovič.
Da, da! - uzviknu piskavim glasom - ja ću uzeti sramotu na sebe, daću i sina, ali... ali zar ne bi bilo bolje da se toga ostavimo? Uostalom, radi šta hoćeš...
I okrenuvši se od šuraka tako da ga ovaj nije mogao videti, sede na stolicu kraj prozora. Bilo mu je žao, bilo ga je stid, ali zajedno s tim jadom i stidom osećao je i radost i milinu pred svojom uzvišenom skrušenošću.
Stepan Arkadijevič je bio ganut. On poćuta.
- Aleksije Aleksandroviču, veruj mi da će ona umeti da ceni tvoju velikodušnost - reče on.
- Očevidno, takva je bila božja volja - dodade, i kad izgovori to, oseti da je to bilo glupo, i jedva se uzdrža da se ne nasmeje svojoj gluposti.
Aleksije Aleksandrovič htede nešto da odgovori, ali ga suze zadržaše.
- To je kobna nesreća, i treba je priznati. Ja priznajem tu nesreću kao svršeni fakt, i staram se da pomognem i tebi i njoj - reče Stepan Arkadijevič.
Kad je Stepan Arkadijevič izišao iz sobe, bio je ganut, ali mu to nije smetalo da bude zadovoljan što je uspešno svršio ovu stvar, uveren da Aleksije Aleksandrovič neće poreći svoje reči. Tome zadovoljstvu pridružilo
se još i što mu dođe na pamet misao: kad se ta stvar svrši, on će svojoj ženi i bliskim poznanicima zadavati pitanje: »Kakva je razlika između mene i feldmaršala? Feldmaršal razvodi - i nikome od toga nije bolje; a ja sam razveo
i trojima je bolje... Ili: kakva je sličnost između mene i feldmaršala? Kad... Uostalom, smisliću nešto bolje«, reče u sebi smešeći se.

XXIII


Rana Vronskoga bila je opasna, iako je mimoišla srce. Nekoliko dana lebdeo je između života i smrti. Kad je prvi put mogao da progovori, u sobi je bila samo Varja, žena bratova.
Varja - reče on gledajući u nju strogo - ja sam se nehotice ranio. Molim te, ne govori nikad o tome, i tako reci svima. Inače, suviše je glupo.
Ne odgovarajući mu ništa Varja se naže nad njim i s radosnim osmejkom pogleda mu u lice. Oči su mu bile sjajne, ne grozničave; ali im je izraz bio strog.
E, hvala bogu! - reče ona. - Boli li te što?
Pomalo ovde. - On pokaza na grudi.
Daj da te previjem.
On je ćuteći i stegnuvši svoje široke vilice gledao u nju dok ga je previjala.
Kad je svršila, reče joj:
Nisam u bunilu; molim te, učini da se ne govori da sam naročito pucao na sebe.
Niko to i ne govori. Samo, nadam se da više nećeš nehotice pucati - reče ona s upitnim osmejkom.
Sigurno neću, a bolje bi bilo... I on se mračno osmehnu.
Bez obzira na ove reči, i na osmejak, koji tako poplašiše Varju - kad prođe zapaljenje, i kad se Vronski poče oporavljati, on oseti da se potpuno oslobodio jednog dela svoje muke. Ovim postupkom kao da je sprao sa sebe sramotu i uniženje koje je pre osećao. Sad je mogao mirno misliti o Aleksiju Aleksandroviču. Priznavao mu je svu njegovu velikodušnost, i nije se više osećao ponižen. Osim toga, ponovo je ušao u raniji kolosek života. Video je mogućnost da bez stida gleda u oči ljudima, i da može živeti rukovodeći se svojim navikama. Jedno samo nije mogao da iščupa iz srca, iako se neprestano borio s tim osećanjem, a to je bilo žaljenje, do očajanja, što je
Anu zanavek izgubio. To se sada, pošto je pred mužem iskupio svoju krivicu, mora odreći nje; i ubuduće nikad više ne stati između nje pokajne i njenog muža - bilo je čvrsto odlučeno u njegovom srcu; ali nije mogao iz svoga srca da iščupa žalost za gubitkom njene ljubavi, nije mogao da izbriše iz uspomena trenutke sreće koje je preživeo s njom, koje je onda tako malo cenio, a koji su ga sad u svoj svojoj lepoti u stopu pratili.
Serpuhovski beše smislio da ga premesti u Taškent, i Vronski, bez najmanjeg kolebanja, pristade na tu ponudu. Ali ukoliko se više primicao dan odlaska, utoliko mu je teža bila žrtva koju je prinosio onome što je smatrao za obavezno.
Rana je zarasla, on je već izlazio, i spremao se za polazak u Taškent.
»Jedanput samo da je vidim, pa posle da se zakopam, da umrem«, mislio je, i praveći oproštajne posete poveri tu misao Betsi. S tom misijom išla je Betsi kod Ane, i donela mu nepovoljan odgovor.
»Tim bolje - pomisli Vronski, dobivši taj izveštaj. - To je bila slabost koja bi upropastila moju poslednju snagu.«
Sutradan ujutru dođe sama Betsi k njemu i saopšti mu da je preko Oblonskog dobila povoljan izveštaj: da Aleksije Aleksandrovič daje razvod, i da prema tome Vronski može videti Anu.
Ne pobrinuvši se čak ni da isprati Betsi, zaboravivši sve svoje odluke, ne pitajući kad se to može, i gde je muž, Vronski se odmah uputi domu Karenjinih. Ustrča uz stepenice ne videći nikoga i ništa, i brzim korakom, uzdržavajući se silom da ne potrči, uđe u njenu sobu. I ništa ne misleći, ne gledajući da li ima koga u sobi ili ne, on je zagrli i obasu joj poljupcima lice, ruke i vrat.
Ana se spremala za ovaj sastanak; mislila šta će mu kazati; ali mu od svega ništa nije stigla da kaže; njegova strast pređe i na nju. Htela je da njega stiša, da stiša i sebe, ali je već bilo dockan. Njegovo osećanje pređe na nju. Usne su joj drhtale tako da dugo nije mogla ništa da kaže.
Jest, ovladao si nada mnom, i ja sam tvoja - izgovori ona najzad, i pritiskivaše sebi na grudi njegove ruke.
Tako je moralo biti! - reče on. - I dok smo živi, tako će biti. Ja to sada znam.
To je istina - govorila je ona sve više bledeći i grleći njegovu glavu. - Ipak, ima nečega užasnog u ovome, posle svega što je bilo.
Sve će proći, sve će proći, mi ćemo biti tako srećni! Naša ljubav, i kad bi se mogla pojačati, pojačala bi se baš time što u njoj ima nečega užasnog - reče
on podižući glavu i pokazujući osmejkom svoje snažne zube.
I ona nije mogla ne odgovoriti osmejkom, ne na reči, već na zaljubljene poglede njegove. Ona uze njegovu ruku i njome se gladila po hladnim obrazima i po ošišanoj kosi.
- Ne mogu da te poznam sa tom kratkom kosom. Tako si se prolešpala.
Pravi dečko. Ali bleda si!
- Da, vrlo sam slaba - reče ona smešeći se. I usne joj opet zadrhtaše.
- Otputovaćemo u Italiju, tamo ćeš se oporaviti - reče on.
- Je li mogućno da ja i ti budemo kao muž i žena, sami za sebe, svoja porodica? - reče ona zagledajući izbliza u njegove oči.
- Ja se samo čudim kako je to nekada moglo biti drukčije.
- Stiva kaže da on na sve pristaje; ali ja ne mogu da primim njegovu velikodušnost - reče ona gledajući zamišljeno mimo lice Vronskoga. - Ja neću razvod, meni je sada svejedno. Ne znam samo kako će rešiti sa Serjožom.
Vronski nikako nije mogao da pojmi kako ona može u ovom trenutku sastanka da misli o razvodu i da se seća sina. Zar to nije sada svejedno?
- Ne govori o tome, ne misli - reče joj okrećući njenu ruku u svojoj i starajući se da skrene na sebe njenu pažnju; ali ona nikako nije gledala u njega.
- Ah, zašto nisam umrla, bolje bi bilo! - reče, i suze, bez jecanja, potekoše joj niz oba obraza; ali se trudila da se osmehne, da ga ne bi ogorčila.
Odreći se laskavog i opasnog postavljenja u Taškentu, bilo bi, po pređašnjim pojmovima Vronskog, sramno i nemogućno. Ali sad, ne premišljajući ni jednoga minuta, on ga se odreče; a opazivši kod pretpostavljenih da ne odobravaju njegov postupak, podnese odmah ostavku.
Kroz mesec dana Aleksije Aleksandrovič osta sam sa sinom u svome stanu, a Ana s Vronskim otputova u inostranstvo, ne dobivši razvod, i odlučno se i odrekavši razvoda.

* * *


Napomene

[1] Moje blago (ital.).
[2] Domaća haljina (prim. prev.).
[3] Grof Bajst (1809-1886) - austrougarski kancelar, Bizmarkov politički neprijatelj.
[4] Vizbaden je banja u pruskoj provinciji Hesen-Nasau.
[5] Zercalo je trostrana prizma, s dvoglavim orlom na vrhu i carskim ukazima o zakonitosti, ispisanim na njenim stranama, koja se nalazila na stolu sudnica i drugih državnih ustanova od vremena Petra Velikog do revolucije.
[6] Počasna dvorska titula (prim. prev.).
[7] Vrsta okružne i sreske uprave, uvedene u Rusiji godine 1864 (prim. prev.).
[8] Ovde: bande (franc.).
[9] Tolstoj ima u vidu »vatrenu polemiku« »o granicama između psihičkih i fizioloških pojava«, koja je započela na stranicama časopisa »Vesnik Evrope (»Vestnik  Evropы«),  u   kome  je   K.   D.   Kavelin   (1818-1885)   štampao delo
»Zadaci psihologije« (1872), a I. M. Sečenov (1829-1905) mu odgovorio člankom »Ko treba, i kako, da obrađuje psihologiju« (1873). K. D. Kavelin je tvrdio da nam je »neposredna veza između psihičkih i materijalnih pojava nepoznata«.  I.  M. Sečenov  je  dokazivao  da »svi psihički postupci« koji nastaju
»po tipu refleksa« moraju biti podvrgnuti »fiziološkom ispitivanju«. Kavelin se, međutim, kao i »harkovski profesor« u romanu, držao ideje »paralelizma«, čime je,  u  stvari,  priznavao  zavisnost  psihičkih  pojava od fizioloških.  Baš  zbog tog
»velikog ustupka materijalistima« Kavelinu je prebacivao J. F. Samarin: »Vi stojite na oštrici noža i obavezno se morate nagnuti na jednu ili drugu stranu, odnosno, konačno usvojiti materijalističko gledište, ili povući natrag mnoge, njemu učinjene ustupke« (»Vestnik Evropы,« 1875, V, str. 370).
[10] Knjiga Č. Darvina »Poreklo čoveka i polno odabiranje« pojavila se 1871. godine. Opširni članci o Darvinovoj teoriji štampani su sedamdesetih
godina u časopisima »Otadžbinski zapisi« (»Otečestvennыe zapiski«), »Vesnik Evrope« (»Vestnik Evropы«), »Ruski vesnik« (»Russkiй vestnik«).
[11] Kajs, Vurst, Knaust i Pripasov su izmišljena imena.
[12] Mali medved (engl.).
[13] Dva čuvena moskovska restorana (prim. prev.).
[14] Moskovski hotel »Engleska«, »s luksuzno nameštenim sobama«, nalazio se na Petrovki.
[15] Morska riba (prim. prev.).
[16] Pudera i toaletne esencije (franc.).
[17] Na ruski način (franc.).
[18] Velika gospođa (franc.).
[19] Oblonski dvaput (i oba puta netačno) citira Puškina (»Iz Anakreonta«).
[20] Ljevin citira Puškinovu pesmu »Sećanje« (»Vospominanie«).
[21] Oblonski deklamuje kuplet iz operete Johana Štrausa »Slepi miš« (1874).
Nebeski je, ako sam znao savladati Svoju zemaljsku žudnju;
Ali ako mi to nije pošlo za rukom, Imao sam takođe lepo zadovoljstvo!
[22] »Divno, ali posrnulo stvorenje« - citat iz Puškinovog »Pira za vreme kuge« - su Valsingamove reči.
[23] »Gospodin u Dikensovom romanu« je mister Podsnap »član društva za osiguranje od brodoloma«, lice iz romana »Naš zajednički prijatelj«.
[24] Prema definiciji grčkog filozofa Platona (427-347. godine pre n. e.) postoje »dve vrste ljubavi« - ovozemaljska ljubav, čulna, i nebeska ljubav, lišena čulnih prohteva (otud »platonska«, vidi Sočineniя Platona, č. IV,  Spb.  1863, str. 162-163). »Gozba« - Platonova knjiga u kojoj izlaže, u vidu dijaloga, svoje učenje o ljubavi.
[25] Prvog novembra 1872. godine u Moskvi su bili osnovani, prvi u Rusiji, viši kursevi profesora V. I. Gerjea (1837-1919) za žene. Raznovrsna društva i kursevi (literarni, medicinski) imali su za cilj obrazovanje žene.
[26] Mama (franc.).
[27] Vojna škola za aristokratsku decu. (prim. prev.).
[28] Igra karata (prim. Prev.).
[29] Moskovski bar Château des fleurs. - »Šato de fler« - kutak za razonodu, uređen po ugledu na pariske kafe-šantane (noćne barove). Na binu su izlazile plesačice, kupletistkinje, gimnastičarke, biciklistkinje. U Moskvi je  »Šato  de fler« držao antreprener Beker, u Petrovskom parku. (prim. prev.).
[30] Raspusna igra (prim. prev.).
[31] Neka se stidi ko pri tom rđavo pomisli (franc.).
[32] To nije moja struka (engl.).
[33] Svastiku (franc.).
[34] Vi ste romantično zaljubljeni. Utoliko bolje, dragi moj, utoliko bolje (franc.).
[35] Niz soba sa vratima u jednom pravcu. (prim. prev.).
[36] Tačnost (franc.).
[37] »Javno« ili, kako su ga još zvali, »Pozorište pristupačno svakome« (za razliku od carskih pozorišta) bilo je otvoreno 1873. godine u Moskvi, na Varvarskom trgu. Ali ovo pozorište nije odgovorilo svojoj nameni: »U moskovsko pozorište pristupačno svakome... mogli su da idu samo oni koji su imali novaca za relativno visoke cene ulaznica. Za narod je ono bilo skoro nepristupačno« (»Golos«, 1837, №163).
[38] Figure u kadrilu: veliko kolo, lanac. (prim. prev.).
[39] Divota (franc).
[40] Nedeljne škole su osnivane za radnike u fabrikama i zavodima. Revolucionari sedamdesetih godina smatrali su rad u nedeljnim  školama za jedan od vidova »hoždenija u narod«. Godine 1874. ministar policije grof Palen je podneo Aleksandru II referat »Uspesi revolucionarne propagande u Rusiji«. Nedeljne škole su bile stavljene pod strogi nadzor. Mnoge studente su isključili sa univerziteta zbog učešća u radu ovih škola.
[41] Knjiga engleskog fizičara Džona Tindala (1820-1893) »Toplota, posmatrana kao vrsta kretanja« (Spb. 1864).
[42] Ovde: tajne (engl.).
[43] Snaha (prim. prev.).
[44] Paklene pesme, od vojvode de Lila (franc.).
Duc de Lille »Poésie des enfers«. - Vojvoda de Lil je izmišljeno ime koje
donekle podseća na ime Lekonta de Lila (1818-1894) (Duc de Lille - Le conte de Lille). Naslov knjige »Poésie des enfers« (»Poezija pakla«) ima karakter parodije.
[45] Petricki ima u vidu tip »prekrasne Rebeke«, romantične junakinje romana Baltera Skota »Ajvanho«.
[46] Veštačka kosa, koja se umetala u frizuru.
[47] Od starog saksonskog porculana (franc.).
[48] »Čuvena pevačica« je Kristijan Nilson (1843-1921); od 1872. do 1875. godine nastupala je na scenama Boljšog i Marijinskog teatra.
[49] Da se razumemo (franc.).
[50] Želim vam uspeha (franc.).
[51] Vilhelm Kaulbah(1805-1874) je nemački slikar, autor monumentalnih kompozicija »Vavilonska pometnja«, »Procvat klasične Grčke«, »Borba Huna« i dr. Za umetničku kritiku sedamdesetih godina bilo je vrlo karakteristično poređenje likovne umetnosti i teatra. Glumci, računajući tu i operske pevače, proučavali su dela vajara i slikara da bi savladali plastiku scenskog kretanja.
[52] Nestašna (franc.).
[53] Drečeći ružičasto (franc.).
[54] Bajka o čoveku koji je izgubio svoju senku pripada nemačkom piscu Adalbertu Šamisu (1781-1838) (»Čudnovati doživljaji Petera Šlemila«, 1814).
[55] Ovde je pogrešno citiran aforizam francuskog filozofa F. Larošfukoa (1617-1680): »Svi se žale na svoje pamćenje, ali se niko ne žali na svoj um« (F. Larošfuko, Maksimы i aforizmы, M. 1959, str. 18).
[56] Buf je pozorište komične opere. U Petrogradu je »Opera-buf« osnovana 1870. godine.
[57] Pariski literarni salon markize Rambuje (1588-1665) okupljao je političare, pisce, pesnike, koji su pretendovali na ulogu »zakonodavaca ukusa«.
[58] Zajedljiv (engl.).
[59] Prema novom vojnom ustavu »koji je odobrio car« 1. januara 1874. godine, dvadesetpetogodišnji vojni rok zamenjen je skraćenim  služenjem  u armiji (6 godina). Vojna obaveza je obuhvatala sve staleže. »Plemstvo je gubilo svoju poslednju privilegiju - oslobađanje od vojne obaveze« (» Vestnik Evropы«, 1874, № 2, str. 849).
[60] Transcendentni pojmovi... - u filozofiji: pojmovi koji se ne mogu
proveriti ogledom.
[61] Pud - 16,3 8 kg. (prim. prev.).
[62] Suvo živinsko meso. (prim. prev.).
[63] Kolačići s mesom, sirom i drugim. (prim. prev.).
[64] Zeljanik. (prim. prev.).
[65] Tip Osijanovog ženskinja... - to jest junakinja romantičnih »Pesama Osijana«, koje je 1765. godine izdao Džems Makferson (1736-1796). Osijan je veličao nepokolebivo verne i požrtvovane žene.
[66] Oblonski citira početne strofe Deržavinove ode »Bog«.
[67] U običnom govoru serije su značile novčane obligacije Državne banke u vrednosti od 50 rubalja, koje su emitovane po kategorijama (serijama) u visini određene sume radi povećanja obrtnih sredstava države. Ove obligacije donosile su vlasnicima 4,32 % dohotka.
[68] »Bio kralj u Tuli« - prva strofa iz Margaretine balade Geteovog
»Fausta«. Tula (Fuda) - u starim predanjima - naziv fantastične severne zemlje.
[69] Groom, engleski, obično mlad pratilac pri jahanju. (prim. prev.).
[70] Srećno (franc.).
[71] Dragi moj (franc.).
[72] U čemu je dosetka (franc.).
[73] Knez Ščerbacki, sa ženom i ćerkom (nem.).
[74] Kneginja (prim. prev.).
[75] Lista imena banjskih gostiju (nem.).
[76] Zaovu (franc.).
[77] Zanesenost (franc.).
[78] Štićenicima (franc.).
[79] Njegova pratilja (franc.).
[80] Udovički dom je dobrotvorna ustanova, osnovana 1803. godine u Moskvi i Petrogradu, za siromašne, bolesne i prestare udovice oficira  i činovnika koji su proveli u državnoj službi najmanje deset  godina  ili  su poginuli u ratu.
[81] Zanos (prim. prev.).
[82] Ne treba nikad ni u čemu preterivati (franc.).
[83] To se već zna (franc.).
[84] Pijetizam je religiozno učenje koje je prvostepenu ulogu pripisivalo unutrašnjoj bogobojažljivosti a ne spoljašnjim crkvenim obredima. U Rusiji, počev od vladavine Aleksandra I, pijetizam je bio rasprostranjen u dvorskim krugovima, gde se saživeo s pristalicama krajnjeg fanatizma, tiranije i
»zloćudi«. Stoga je sama reč »pijetizam« postala sinonimom licemerja.
[85] Uzvišeni, ekselencijo, preuzvišeni (nem.).
[86] Zemstvo - ustanova slična opštinskim, sreskim i okružnim samoupravama, koja je imala svoje skupštine (prim. prev.).
[87] Odbornik je član zemske (mesne) skupštine, čiji mandat traje tri godine. Apsolutnu većinu odbornika u tim skupštinama predstavljalo je plemstvo.
[88] Rusko nakiselo piće koje se najčešće pravi od hleba (prim. prev.).
[89] Radni režim (nem.).
[90] Nagonska priroda (franc.).
[91] Molim još malo (engl.).
[92] Desetina: 2400 hvati (prim. prev.).
[93] »Lepa Jelena« (1864) je opereta Žaka Ofenbaha (1819-1880). U opereti je Menelaj komičan tip prevarenog muža.
[94] Smešno obeležje (franc.).
[95] Prethodno stanje (lat.).
[96] »Eugibijski natpisi« su pločice na umbrijskom dialektu, pronađene 1444. godine u gradu Gibbio (Italija), koji se u srednjem veku zvao Eugubium.
[97] Posle perioda gladi 1873. godine pojavili su se mnogobrojni projekti za navodnjavanje stepa Samarske gubernije. Nezavisno od svog praktičnog značaja, ovi projekti su omogućavali da se dobije novčana pomoć i predstavljali pogodan način da se čovek lako obogati.
[98] »Pitanje statusa stranaca« pokrenuto je još šezdesetih godina. U Ufimskoj i Orenburškoj guberniji Baškirii su posedovali 11 miliona desjatina (Jedna desjatina = 1.092 hektara) zemlje.  Radi  »rusiziranja tih oblasti«, vlada  je podsticala doseljenike iz centralnih gubernija Rusije na arendu baškirske zemlje. Zakupljena zemlja se obično obeležavala uslovnim znakom, što je stvaralo široke mogućnosti za zloupotrebe. Godine 1871. usvojena su posebna pravila o prodaji slobodne zemlje uz povlašćene uslove. Otada je počelo pljačkaško korišćenje baškirske i državne zemlje. U špekulacijama su učestvovali
činovnici kancelarije orenburškog general-gubernatora. Kad je »pitanje statusa stranaca« izbilo u javnost, P. A.  Valujev, ministar  državne imovine, morao  je  da podnese ostavku. »Postoji pretpostavka - pisao je S. L. Tolstoj - da u Karenjinu ima crta P. A. Valujeva« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 37-38, str. 570).
[99] Sedam svetskih čuda (franc.).
[100] Teren za kroket (prim. prev.).
[101] Ugodno ćemo ćaskati (engl.).
[102] Bukvalan prevod francuskog izraza »faire faux bond« - dati lažno obećanje, pogaziti reč.
[103] Ćaskanje (prim.prev.).
[104] Oprati rublje (franc.).
[105] Sve je to šaljivo (franc.).
[106] I sve je to daleko od toga da bude veština (franc.).
[107] Slobodu delovanja (franc.).
[108] Teret, breme.
[109] Obične, stoje na zemlji (franc.).
[110] Ruska mera od 9 pudova; pud - 16,88 kg (prim. prev.).
[111] Naročite vrste dobrih ruskih konja (prim. prev.).
[112] Herman Šulce-Delič (1808-1883) - nemački ekonomist i političar, osnivač štedionica i nezavisnih zadruga koje, kako je on smatrao, treba da pomire klasne interese radnika i gazda.
[113] Ferdinand Lasal (1825-1864) - nemački politički radnik, osnivač
»Opšteg nemačkog radničkog saveza«. Nezavisnim zadrugama Šulce-Deliča, Lasal je suprotstavljao proizvodne asocijacije koje dobijaju podršku od države. Na toj osnovi on se povezao s Bizmarkom. »Lasalov pravac« u  radničkom pitanju vodio je otvorenom savezu s Pruskom monarhijom.
[114] »Starateljsko društvo za poboljšanje života radnika«, koje je osnovao fabrikant Dolfus u gradu Milhauzenu (Elzas), gradilo je kuće čiju su vrednost radnici   isplaćivali   postupno,   na   taj   načni   stičući   vlasništvo.  Dolfusovo
»Društvo«    je   bilo   komercijalno   preduzeće   s   dobrotvornim   ciljevima.
»Milhauzensko uređenje« nije rešavalo, niti je moglo rešiti, radničko pitanje.
[115] Svijažski ima u vidu članak engleskog filozofa Herberta Spensera
(1820-1903) »Naše vaspitanje kao prepreka za pravilno poimanje društvenih pojava«, čiji je prevod bio odštampan u časopisu »Znanje« (»Znanie«, 1874, № 1). Spenser je pisao o evoluciji društvenog saznanja, dokazujući da blagostanje naroda ne stvara prosveta, nego obratno, blagostanje je neophodan uslov za razvitak prosvete.
[116] kod Mila... našao je iz uređenja evropske privrede izvedene zakone... - to jest zakone buržoaskog razvoja evropske privrede, koji su, po mišljenju Tolstoja, neprihvatljivi za Rusiju. Džon Stjuart Mil (1806-1873) - engleski filozof i sociolog, autor u svoje vreme poznate knjige »Osnovi političke ekonomije« (koju je na ruski jezik preveo N. G. Černiševski).
[117] Kaufman, Džons, Dibua, Mičeli... - izmišljena imena. Nabrajanje tih imena parodira sklonost citatomana da argumentuju svoja izlaganja pozivajući se na autoritete.
[118] Čist list (na kojem se može iznova pisati) (lat.).
[119] Napoličari (franc.).
[120] Divokoza.
[121] Treba kovati gvožđe, stucati ga u prah, mesiti... (franc.).
[122] Utvrđivanje činjenica (franc.).
[123] U datom slučaju razvod je bio mogućan. Ana nije krila svoje odnose s Vronskim. Baš zato i nije mogla da »pokrene građansku parnicu«  jer  je  to pravo pripadalo samo »oštećenoj stranci«. Stvar je trebalo da pokrene Karenjin. Ana bi na sudu morala da primi krivicu na sebe, pa bi odmah bila lišena svih prava na sina. Sem toga, »onaj ko primi na sebe krivicu- pisao je komentator lista »Glas« o brakorazvodnim parnicama - pored toga što se podvrgava kajanju (kajanje po odluci suda - karakteristična osobenost ruskog zakonodavstva), lišava se i prava da stupi u novi brak« (»Golos«, 1873, № 138).
[124] Glavno jelo (franc.).
[125] Parafraza početnih stihova pesme A. Feta »Iz Hafiza«:
Ne budi tako strog, o, bogoslove! Ne ljuti se na svakog, o, moralisto!
[126] Ime javnog lokala (prim. prev.).
[127] Dever (franc.).
[128] Godine 1871, po projektu ministra narodne prosvete grofa D. A. Tolstoja, osnovane  su realke   i  klasične  gimnazije. Podelom ovih školskih
ustanova ograničavala se nastava prirodnih nauka, koje su smatrane izvorom
»opasnih« ideja neverovanja i materializma. U programima gimnazija preovlađivale su discipline klasične filologije (grčki i latinski jezik) u koje su se polagale nade kao u sredstva koja će izlečiti omladinu od revolucionarnog raspoloženja. Tolstoj se ironično odnosio prema školskoj reformi i jasno video njen politički smisao: »latinski jezik, da bi se odvratilo od nihilizma« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 69, kniga 2, str. 60).
[129] Da kažemo pravu reč (franc.).
[130] Odnos prema seljačkoj zadruzi kao prema »moralnom horu« u kome se svaki pojedini glas »čuje - potčinjavajući se opštoj harmoniji - u saglašavanju svih glasova« - je jedna od najkarakterističnijih ideja slavenofilstva. Pescov ponavlja reči K. S. Aksakova o »horskom načelu zadruge« (v. K. Aksakov, Poli. sobr. soč., t. I, M. 1861, str. 292).
[131] Igra pitanja i odgovora pismeno (prim. prev.).
[132] Ništa, ništa, ćutanje! - reči Popriščina iz  »Dnevnika jednog ludaka« od N. V. Gogolja.
[133] Frum je prospekt putničkog i brodskog saobraćaja u Rusiji i Evropi. (From’s railwau guide for Russia Sc the continent of Europe«, M. 1870).
[134] Koga bogovi hoće da upropaste, prvo mu oduzmu pamet (lat.).
[135] Ugled (franc.).
[136] Beba, sisanče (engl.).