Ana Karenjina

First topic message reminder :






»Ana Karenjina« je savremeni roman čija savremenost nije samo u aktuelnosti problematike, nego i u stvarnim događajima iz doba sedamdesetih godina koji su našli svoj odraz u romanu.
U »Ani Karenjinoj« ima datiranih epizoda - ispraćaj dobrovoljaca, leto 1876. godine (VIII deo). Ako se od tog datuma pođe ka početku romana jasno će se uočiti hronološki red događaja. Tolstoj je s takvom doslednošću i tačnošću obeležio godine, mesece i dane, da je mogao da ponovi Puškinove reči: »Smemo tvrditi da je u našem romanu vreme raspoređeno po kalendaru.« Ana Karenjina je došla u Moskvu krajem zime 1873. godine (I d.). Tragedija na stanici Obiralovka desila se u proleće 1876. godine (VII d.). U leto iste godine Vronski je otišao u Srbiju (VIII d.). Hronologija romana nije se gradila samo na kalendarskoj doslednosti događaja, nego i na određenom izboru detalja iz savremenog života. Tako se u romanu pominju glad u Samari i Hivinski pohod (1873), opšta vojna obaveza i nedeljne škole (1874), projekt spomenika Puškinu i univerzitetsko pitanje (1875), Milan Obrenović i ruski dobrovoljci (1876). Baš tih godina Tolstoj je napisao i skoro u celini objavio svoj roman. Nije slučajnost što jedan članak Dostojevskog o
»Ani Karenjinoj« nosi naslov »Aktuelnost današnjice«. Dejstvo u savremenom Tolstojevom romanu bilo je sinhronizovano u odnosu na tekući život.
U godinama rada na romanu Tolstoj nije vodno dnevnik. »Sve sam napisao u »Ani Karenjinoj« - govorio je on - i ništa nije preostalo« (t. 62, str.240). U pismima prijateljima Tolstoj se pozivao na roman kao na svoj dnevnik. »Mnogo toga o čemu sam razmišljao gledao sam da izrazim u poslednjoj glavi aprilskog broja »Ruskog vesnika« - pisao je Tolstoj Fetu (t. 62, str. 272). U ovoj glavi je opisana smrt Nikolaja Levina.
Pisac je unosio u roman mnogo onoga što je sam iskusno i doživeo. Pokrovsko podseća na Jasnu Poljanu. Bavljenje filozofijom, rad na imanju, lov na šljuke i to kako je Ljevin išao sa seljacima da kosi Kalinovi lug - sve je to za Tolstoja imalo značaj autobiografije, kao dnevnik. Ljevin je na stolu za
kartanje kredom ispisivao početna slova reči koje je hteo da kaže Kiti, a ona je odgonetala njihov značaj. Na isti način se odvijalo sporazumevanje Tolstoja sa S. A. Bers.
I samo prezime Levina stvoreno je od Tolstojevog imena: Ljev Nikolajevič
Ljova - Ljov Nikolajevič (kako su ga zvali u domaćem krugu). Savremenici su prezime Ljevina usvajali baš u ovoj transkripciji - Ljovin (isp. pominjanje Ljovina i Kiti u pismu I. Aksakova J. Samarinu, »Russkaя literatura« 1960, № 4, str. 155). Sličnost između Ljevina i Tolstoja je nesumnjiva, ali je očigledna i razlika između njih. O tome je vrlo umesno rekao A. Fet: »Ljevin - to je Lav Nikolajevič (ne pesnik).«
Realne činjenice iz stvarnosti dobile su u romanu izmenjen oblik, potčinjavajući se stvaralačkoj koncepciji Tolstoja. Stoga je nemoguće potpuno poistovetiti junake »Ane Karenjine« s njihovim prototipovima.
Ana Karenjina, prema tvrđenju T. A. Kuzminske, podseća na Mariju Aleksandrovnu Hartung (1832-1919), Puškinovu kćer, ali »ne karakterom, ne svojim životom, već spoljašnjošću«. Tolstoj je sreo M. A. Hartung u Tuli, u gostima kod generala Tulubjeva. »Njen lagani korak lako je nosio njenu dosta punačku ali uspravnu i gracioznu figuru. Upoznaše me s njom - priča T.
A. Kuzminska. - Lav Nikolajevič je još sedeo za stolom. Videla sam kako je pažljivo posmatra. - Ko je to? - upita prilazeći mi. - M-me Hartung, kći poeta Puškina. - Da-a... - proteže on - sad razumem... Pogledaj kakve su joj arapske kovrdže na potiljku. Neobično rasne« (T. A. Kuzminskaя. Moя žiznь doma i v Яsnoй Polяne, Tula 1958, str. 464-465).
U dnevniku S. A. Tolstoj sačuvana je zabeleška »Zašto je Karenjina - Ana, i šta ju je podstaklo na takvo samoubistvo?« S. A. Tolstoj priča o tragičnoj sudbini Ane Stepanovne Pirogove, koju je nesrećna ljubav oterala u smrt. Ona je »otišla iz kuće... sa zavežljajem u ruci... vratila se na obližnju stanicu Jasenke i tamo se bacila... pod voz«. Sve se to dogodilo blizu Jasne Poljane, 1872 godine. »Utisak je bio stravičan« - piše S. A. Tolstoj (»L. N. Tolstoй v vospominaniяh sovremennikov«, M. 1960, t. I, str. 154). Ali u romanu su bili izmenjeni i motivacija postupka i sam karakter događaja.
Prema tvrđenju savremenika, prototip Karenjina je bio »razboriti« Sergej Mihajlovič Suhotin, kamerger, savetnik u Moskovskoj dvorskoj kancelariji. Godine 1868. njegova žena, Marija Aleksejevna Suhotin, dobila je razvod i udala se za S. A. Ladiženskog. Tolstoj se družio s bratom Marije Aleksejevne -
D. A. Djakovom - i znao je za tu istoriju, koja je delimično poslužila kao materijal za opis porodične tragedije Karenjina.
Prezime Karenjin ima književni izvor. »Otkud prezime Karenjin? - piše S.
L. Tolstoj. - Lav Nikolajevič je od decembra 1870. godine počeo da uči grčki jezik i uskoro ga je tako savladao da je mogao da se divi Homeru čitajući ga u originalu... Jednom mi je rekao: »Karenon je kod Homera - glava. Od te reči ja sam došao do prezimena Karenjin.« Nije li Aninom mužu dao takvo prezime zato što je Karenjin »čovek s glavom«, zato što kod njega um preovlađuje nad srcem, odnosno nad osećanjem?« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 37-38, str. 569).
Prototipom Oblonskog obično smatraju (između ostalih lica) Vasilija Stepanoviča Perfiljeva, sreskog vođu plemstva, kasnije, od 1878. do 1887. godine - moskovskog gubernatora. V. S. Perfiljev je bio oženjen P. F. Tolstoj, rođakom Lava Nikolajeviča. Na glasove o tome da Oblonski svojim karakterom podseća na njega, Perfiljev je, kako tvrdi T. A. Kuzminska, dobroćudno reagovao. Lav Nikolajevič nije demantovao te glasove. Jednom, pročitavši scenu doručka Oblonskog, Perfiljev je rekao Tolstoju: »Bogami, Ljovočka, ja nikad uz kafu nisam pojeo celu veknicu s buterom. Tu si me, bogme, oklevetao.« Ove reči su nasmejale Lava Nikolajeviča« - piše T. A. Kuzminska (»Moя žiznь doma i v Яsnoй Polяne«, Tula 1958, str. 322). Prema svedočenju drugih savremenika, Perfiljev je bio nezadovoьan što ga je Tolstoj predstavio u liku Oblonskog, i na glasove o sličnosti reagovao je veoma bolećivo. (V. K. Istomin, Na zakate, Rukopisь, Gosudarstvennый muzeй Tolstogo.)
U Nikolaju Ljevinu Tolstoj je oličio osnovne karakterne crte svog brata Dmitrija Nikolajeviča Tolstoja. Ovaj je u mladosti bio asketičan i strog, i u porodici je dobio nadimak »Noj«. Onda je u životu Dmitrija nastao prelom.
»Odjednom je počeo da pije, puši, rasipa novac i posećuje žene. Ne znam - kaže Tolstoj - kako se to s njime desilo; ja ga u to vreme nisam viđao... Vodeći takav život, i dalje je ostao ozbiljan, religiozan čovek, kakav je bio u svemu... Mislim da je njegov snažni organizam vrlo brzo podlegao, ne toliko zbog lošeg i nezdravot života koji je nekoliko meseci vodio u Moskvi, koliko zbog unutarnje borbe i griže savesti« (P I. Birюkov, Biografiя L. N. Tolstogo, t. I, M.-P. 1923, str. 133).
Stari knez Ščerbacki liči na Sergeja Aleksandroviča Ščerbatova, direktora fabrike jelenje kože u Moskvi. U mladosti, Tolstoj je gajio izvesna osećanja prema jednoj od njegovih kćeri, kneginjici Praskovji Sergejevnoj Ščerbatov.
»U opisu porodice Ščerbackih postoje i crte porodice Bers... - niše S. L. Tolstoj. - Međutim, porodica Bers nije pripadala najvišem plemićkom društvu Moskve« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 37-38, str. 572).
Agafja Mihajlovna, Tit, Jermil, Fokanič - su stanovnici Jasne Poljane. Tolstoj je u romanu sačuvao njihova imena. Agafja Mihajlovna - bivša
sobarica Tolstojeve babe - bila je ključarica u Jasnoj Poljani. Pedesetih godina Tolstoj je hteo da joj poveri brigu o svom momačkom domaćinstvu.
»Agafja Mihajlovna je ličila na aristokrate - piše S. L. Tolstoj - i postoji pretpostavka da je u njoj tekla krv kneževa Gorčakovih.« Timofej Fokanič je upravnik Tolstojevog imanja u Samari. »Ljovočka može da dozvoli sebi raskoš da uzima loše upravnike - govoro je piščev brat Sergej Nikolajevič Tolstoj. - Timofej Fokanič će mu, na primer, napravili gubitak od 1.000 rub., a Ljovočka će ga opisati i za taj opis dobiti 2.000 rub.. ..Ja, recimo, ne mogu sebi da dozvolim takvu raskoš« (S. A. Tolstoй, Očerki bыlogo, M. 1956, str. 33).
Opis »Starikova gazdinstva... na sredini puta« vezan je za Tolstojeve utiske iz susreta s naseljenicima Samarskih stepa. Na putu za svoje imanje u Buzuluksu, Tolstoj se, da bi nahranio konje, često zadržavao u Bogdanovki,
»na sredini puta između Samare i Suhog Tananika«. Tolstoja su interesovala moralna shvatanja zemljoradnika koji su nezavisno od spahija vodili gazdinstvo. »Naročito privlači jednostavnost, čestitost, naivnost i razboritost ovdašnjeg sveta« - kaže Tolstoj (t. 83, str. 190).
I mnoge scene romana imaju svoje »prototipove«. To se odnosi, na primer, na oficirske trke na četiri vrste u Crvenom Selu (Krasnoe Selo). Konjička takmičenja oficira u prisustvu carske porodice bila su krupan događaj u dvorskom životu. Zakazivanje konjskih trka objavljivalo se u vojsci, a i u novinama su štampana posebna saopštenja. Godine 1873, »Glas« (»Golos«) je objavio sledeće saopštenje: »Kancelarija njegovog carskog visočanstva general-inspektora kavalerije obaveštava sve jedinice da će se krasnoselske oficirske trke s preponama, za nagradu carske porodice, održati krajem jula... Za smeštaj konja, blizu hipodroma su uređene konjušnice, a za oficire biće podignuti šatori (»Golos«, 1873, № 144).
S pojedinostima i s konjskim trkama uopšte Tolstoja je upoznao D. D. Obolenski, koji je video i to kako je knez D. B. Golicin nepažljivim pokretom slomio leđa svom konju, pa je trku dobio A. D. Miljutin, sin ministra vojske. U konceptu romana pominju se i Golicin i Miljutin. U konačnom tekstu umesto Miljutina pojavljuje se Mahotin, u takmičenju s kojim Vronski gubi trku ponavljajući grešku Golicina, slomivši »neoprostivim pokretom« leđa Fru-fru (»Meždunarodnый Tolstovskiй alьmanah«, M. 1909, str. 244).
U konceptima, Tolstoj je junacima romana otvoreno davao imena svojih poznanika. Ali to nije značilo da on slika njihove portrete. »Bilo bi mi vrlo žao - govorio je Tolstoj - kada bi sličnost između izmišljenih i stvarnih imena mogla kod nekog da izazove misao kako sam imao nameru da opišem ovo ili ono stvarno lice... Treba posmatrati mnoge slične ljude da bi se stvorio jedan
određeni tip« (A. H. Mošin, Яsnaя Polяna i Vasilьevka, Spb. 1904, str. 30-31).



Lav Nikolajevič Tolstoj

XXV


U trci je učestvovalo svega sedamnaest oficira. Trka trebalo da se održi na velikom elipsastom krugu od četiri kilometra, ispred paviljona.
Na tom krugu bilo je postavljeno devet prepona: reka; velika od dva aršina daščana barijera pred samim paviljonom; suv rov; rov s vodom; strmi brežuljak; irlandski banket (jedna od najtežih prepona), koji se sastojao iz bedema od šiblja iza kojeg je bio rov koji konj ne vidi pre skoka, tako da mora ili preskočiti obe prepone, ili se skrhati; zatim još dva rova s vodom i jedan suv - i svršetak trke bio je prema paviljonu.
Ali trka nije počinjala od kruga, nego za sto hvati u stranu od njega, i na tom rastojanju bila je prva prepona - zajažena reka od tri aršina širine, koju su jahači mogli, po volji, i preskakati ili prebroditi.
Jahači su se triput ravnali, ali uvek bi poneki konj iskočio, te se moralo vraćati natrag. Pukovnik Sestrin, znalac i veštak u puštanju trkača, počeo se već ljutiti, »naposletku i četvrti put viknu: »napred!« - i jahači kretoše.
Svi pogledi, svi dogledi behu upravljeni na šarenu gomilu jahača za sve vreme dok su se ravnali.
»Pošli su! Trče!« začu se sa svih strana posle tišine i očekivanja.
I pojedinci i čitave gomilice pešaka počeše pretrčavati s mesta na mesto, da bolje vide. U prvi mah okupljena grupa jahača rasteže se, videlo se kako se po dvojica, po trojica, i jedan za drugim približavaju reci. Gledaocima se činilo da jašu i prilaze zajedno, ali za jahače su i sekundi bili razlike koje su imale velikog značaja.
Uzbuđena i vrlo nervna Fru-Fru propusti prvi trenutak, i nekoliko konja ugrabiše pre nje; ali ne dođoše još do reke, a Vronski, koji je svom snagom držao konja, uleglog u dizgine, lako preteče trojicu, i pred njim ostadoše samo alatasti Gladijator Mahoćinov koji je lako i ravnomerno odskakao pred samim Vronskim, i još pred svima njima divna Dijana koja je nosila na sebi ni živog ni mrtvog Kuzovljeva.
Prvih trenutaka Vronski još nije vladao ni sobom ni konjem. Do prve prepreke - reke - nije mogao da upravlja kretanjem konja.
Gladijator i Dijana primicali su se zajedno, i gotovo se u istom trenutku podigoše nad rekom i preleteše na drugu stranu; ne znaš kako, kao u letu, izvi se za njima Fru-Fru; ali u času kad se Vronski oseti u vazduhu, on odjednom spazi, gotovo ispod svoga konja, Kuzovljeva, koji se koprcao s Dijanom s onu stranu reke. (Kuzovljev je ispustio dizgine posle skoka, i konj se strmoglavio s njim.) Te pojedinosti Vronski je saznao docnije, a sad je video samo to da se na mestu gde treba da stane Fru-Fru, može naći noga ili glava Dijanina. Ali Fru-Fru, kao mačka kad pada, učini u preskakanju napor nogama i leđima, te mimoiđe konja i odjuri dalje.
»O, zlatna si!«, pomisli Vronski.
Posle reke, Vronski potpuno ovlada konjem i poče ga zadržavati s namerom da veliku barijeru pređe posle Mahoćina, a na sledećem ravnom odstojanju od dve stotine hvata da pokuša da ga prođe.
Velika barijera bila je pred samim carskim paviljonom. Car, sav Dvor i gomile naroda gledali su u njih - u njega i Mahoćina koji je za dužinu jednog konja bio pred njim - kad su se primicali đavolu (tako se zvala ta barijera). Vronski je osećao sve te na njega uprte poglede sa sviju strana, ali nije video ništa osim ušiju i vrata svoga konja, zemlje koja mu je jurila u susret, sapi i belih nogu Gladijatora koje su brzo odbijale takt pred njim i ostajale jednako na istom rastojanju. Gladijator se podiže, ne dodirnu ništa ničim, mahnu kratkim repom, i iščeze iz očiju Vronskog.
- Bravo! - ču se nečiji usamljeni glas.
U tom trenutku ispred očiju Vronskog, pred njim samim, iskočiše daske pregrade. Bez najmanje promene u kretanju, konj se izvi pod njim, daske iščezoše, i samo nešto lupi pozadi. Razljućena blizinom Gladijatora, Fru-Fru je poskočila odveć rano i udarila o pregradu zadnjim kopitom. Ali to ne izazva promenu u njenom trku, i Vronski, dobivši lopaticu blata u lice, razumede da je opet na istom rastojanju od Gladijatora. Opet vide pred sobom njegove sapi, kratak rep, i iste bele noge koje su se brzo kretale ali se nisu udaljavale.
U trenutku kad Vronski pomisli da sad treba proći Mahoćina, Fru-Fru, pojmivši ono što je on mislio, bez svakog podstreka, znatno ubrza trk i stade se približavati Mahoćinu sa najzgodnije strane, sa strane konopca. Ali Mahoćin nije ustupao konopac. Tek što Vronski pomisli da može obići i sa spoljne strane, a Fru-Fru promeni nogu i stade baš tako obilaziti. Njeno rame koje je već počelo da tamni od znoja, poravna se sa sapima Gladijatora.
Nekoliko skokova prođoše naporedo. Ali pred preponom kojoj su se primicali, Vronski, da ne bi pravio veliki krug poče dejstvovati dizginama i brzo, na samom brežuljku, prođe Mahoćina. Uzgred spazi njegovo lice poprskano blatom. Učini mu se čak da se Mahoćin smeši. Vronski je prošao Mahoćina, ali ga je istog časa osetio za sobom, i stalno slušao iza samih leđa odmereno skakanje i odsečno, još sasvim sveže disanje Gladijatorovih nozdrva.
Sledeće dve prepone, rov i barijera, preskočene su lako; ali Vronski sad bliže oseti frkanje i skok Gladijatorov. On potera konja, i s radošću oseti da konj lako ubrzava trk; zvuk Gladijatorovih kopita čuo se opet na pređašnjem rastojanju.
Vronski je vodio trku - činio ono što je i sam hteo da čini i što mu je Kord savetovao - i sad je bio uveren u pobedu. Njegovo uzbuđenje, radost i nežnost prema Fru-Fru postajali su jači i jači. Hteo je da se osvrne nazad, ali nije smeo; starao se da umiri sebe i da ne tera konja, da bi očuvao u njemu snagu ravnu onoj koju je, on je to osećao, Gladijator još imao. Ostala je još jedna, najteža prepona; ako je pređe prvi, onda će prvi i stići. Već se primicao irlandskom banketu. I on i Fru-Fru videli su još izdaleka tu preponu, i oboje osetiše u sebi trenutnu sumnju. On po ušima konja primeti neodlučnost i podiže korbač, ali odmah oseti da je sumnja neosnovana - Fru-Fru je znala šta treba raditi. Ona ubrza trk i odmereno, onako kako je on i zamišljao, izvi se otisnuvši se od zemlje, predade se jačini inercije koja je prenese daleko iza rova, i u istom taktu, bez naprezanja, istom nogom Fru-Fru nastavi trčanje.
- Bravo, Vronski! - začuše se glasovi gomilice ljudi koji su stajali kod te prepone - on je znao: glasovi njegovog puka i prijatelja; nije mogao ne poznati glas Jašvinov, ali Jašvina nije video.
»O, lepotice moja!« tepao je Vronski u mislima svojoj Fru-Fru, i osluškivao uz to šta se dešava pozadi. »Preskočio!« pomisli on, čuvši pozadi skok Gladijatorov. Ostala je još poslednja prepona, rov od dva aršina s vodom. Vronski nije ni mislio o njemu, već želeći da daleko izmakne kao prvi, poče raditi dizginama kružno, po taktu skoka dižući i spuštajući konju glavu. Osećao je da konj trči iz poslednje rezerve snage; ne samo da su mu vrat i ramena bili mokri, nego su duž grive, po glavi i po oštrim ušima probijale krupne kaplje znoja, i konj je disao oštro i kratko. Ali je znao da je ta rezerva snage više nego dovoljna za rastojanje od dve stotine hvati, koliko je još bilo ostalo. Samo po tome što je osećao da je bliže zemlji, i po naročitoj mekoti kretanja Vronski je znao kako je konj mnogo pojačao brzinu. Rov prelete kobila kao da ga nije ni opazila, prelete ga kao ptica. Ali u isti čas Vronski sa užasom oseti da je, izostavši od konjskog skoka, i sam ne znajući kako učinio
rđav, neoprostiv pokret spustivši se na sedlo. Odjednom se njegov položaj promeni, i on vide da se dešava nešto užasno. Još ne stiže da sebi da računa o tome šta se desilo, kad već pored njega promakoše bele noge alatastog pastuva, i Mahoćin u brzom trku projuri. Vronski je jednom nogom dodirivao zemlju, a njegov konj se navaljivao na tu nogu. Jedva stiže da istrgne nogu, kad konj pade na bok teško dišući, čineći svojim tankim oznojenim vratom uzaludna naprezanja da se digne, koprcajući se na zemlji kraj njegovih nogu kao ranjena ptica. Nezgodan pokret koji je Vronski učinio slomio je konju kičmu. Ali Vronski je to razumeo mnogo docnije. Sad je video samo toliko da se Mahoćin brzo udaljava, a da on, nihajući se, stoji sam na kaljavoj nepomičnoj zemlji, a pred njim, teško dišući, leži Fru-Fru, i izgibajući k njemu glavu gleda ga svojim divnim očima. Ne razumevajući još šta se desilo, Vronski je vukao konja za dizgine. On se opet poče koprcati, kao riba, klaparajući krajevima sedla, poispravi prednje noge, ali kako nije bio u stanju da digne i sapi, zatetura i opet pade na bok, Sa bledim od užasa unakaženim licem i s dršćućom donjom vilicom Vronski udari konja potpeticom u trbuh i poče ga opet vući za dizgine. Ali konj se nije micao; sa zarivenim nozdrvama u zemlju gledao je u gospodara svojim rečitim pogledom.
- Aaa! - jeknu Vronski uhvativši se za glavu.
- Aaa! šta sam učinio!... I izgubljena trka! I sopstvena krivica, sramna, neoprostiva! I ovaj nesrećni, dragi, upropašćeni konj!... Aaa! šta sam uradio!
Svet, doktor i pomoćnik, oficiri njegovog puka trčali su k njemu. Na nesreću svoju, Vronski je osećao da je on bio čitav i nepovređen. Konj je slomio kičmu, i bilo je rešeno da ga ubiju. Vronski nije mogao odgovarati na pitanja, niti je mogao s kim govoriti. Okrete se, i ne pogledavši kapu koja mu beše sletela s glave, ode sa hipodroma ne znajući ni sam kuda. Osećao se nesrećan. Prvi put u životu osetio je vrlo tešku nesreću, koja se ne da popraviti, i čiji je uzrok on sam.
Jašvin sa kapom stiže ga, doprati ga do kuće, i kroz pola sata Vronski dođe k sebi. Ali uspomena na ovu trku ostade zadugo u njegovoj duši kao najteža i najmučnija uspomena u njegovom životu.

XXVI


Spoljašnji odnosi Aleksija Aleksandroviča prema ženi bili su isti kao i ranije. Jedina razlika bila je u tome što je on još više bio zauzet poslom nego pre. Kao i pređašnjih godina, početkom proleća je otišao bio u banju u inostranstvo, radi popravke zdravlja koje se svake godine napornim zimskim radom narušavalo. I kao obično vratio se u julu, i odmah se sa pojačanom energijom prihvatio svoga običnog posla. Kao i obično, njegova se žena preselila na letovanje, a on je ostao u Petrogradu.
Od vremena kad je imao razgovor sa ženom, posle večere kod kneginje Tverske, nije nikad više govorio s Anom o svojoj sumnji i ljubomori; njegov uobičajen ton, kao da neko drugo lice predstavlja, dobro je došao za njegove sadanje odnose prema ženi. Bio je unekoliko hladniji prema ženi. Toliko, kao da je nešto nezadovoljan s njom zbog onog prvog noćnog razgovora u koji ona nije htela da uđe. U njegovim odnosima prema njoj stajala je senka male srdžbe i ništa više. »Ti nisi htela da se objasniš sa mnom - kao da je govorio on obraćajući se njoj u mislima - tim gore po tebe. Sad ćeš ti mene moliti, a ja neću hteti da se objašnjavam. Utoliko gore po tebe«, govorio je on misleno, kao čovek koji uzaludno pokušava da ugasi požar, pa se razljuti na svoje uzaludne pokušaje i rekne: »eto ti sad, pa izgori!«
On, taj pametni, i u službenim poslovima fini čovek, nije shvatao svu ludost takvog odnosa prema ženi. Nije shvatao stoga što se odveć bojao da shvati svoj pravi položaj, te je u duši zatvorio, zaključao i zapečatio kovčeg u kojem su se nalazila njegova osećanja prema porodici, tj. prema ženi i sinu. On, uvek pažljivi otac, krajem ove zime postade naročito hladan prema sinu, ponašao se prema njemu isto onako podrugljivo kao i prema ženi. »A, mladiću!« obraćao bi se sinu.
Aleksije Aleksandrovič mislio je i govorio da nijedne godine nije imao toliko službenog posla kao ove godine; on nije bio svestan da sam izmišlja poslove u ovoj godini, da je to sredstvo protiv otvaranja onog kovčega u kojem su ležala osećanja prema ženi i porodici, kao i misli o njima, i koja su osećanja postajala utoliko strašnija ukoliko su duže tamo ležala. Kad bi neko
imao pravo da upita Aleksija Aleksandroviča šta misli o ponašanju svoje žene, krotki mirni Aleksije Aleksandrovič ne bi ništa odgovorio, ali bi se jako naljutio na čoveka koji bi ga o tome upitao. Usled toga je i bilo u izrazu lica Aleksija Aleksandroviča nešto oholo strogo kad god bi ga pitali o zdravlju njegove žene. Aleksije Aleksandrovič nije hteo ništa da misli o ponašanju i osećanjima svoje žene, i zaista, nije o tome ništa mislio.
Stalni letnjikovac Aleksija Aleksandroviča bio je u Peterhofu, gde je obično i grofica Lidija Ivanovna provodila leto, u susedstvu i u stalnom druženju sa Anom. Ove godine grofica Lidija Ivanovna nije živela u Peterhofu, nije nijedanput bila kod Ane Arkadijevne, a nagovestila je Aleksiju Aleksandroviču nezgodu zbliženja Aninog sa Betsi Vronskim. Aleksije Aleksandrovič je prekide strogo, izloži misao: da je njegova žena iznad svake sumnje, i otada poče izbegavati groficu Lidiju Ivanovnu. On nije hteo da vidi, zato nije video da u svetu već mnogi popreko gledaju njegovu ženu; nije hteo da pojmi, i zato nije poimao zašto je njegova žena toliko navaljivala da pređe u Carsko selo, gde je živela Betsi, i odakle je bilo blizu do logora Vronskovog puka. nije dopuštao sebi da misli o tome, i nije mislio; ali je u isto vreme, u dubini svoje duše, ne priznajući to nikad pred samim sobom, i nemajući za to ne samo nikakvih dokaza nego ni podozrenja, ipak nesumnjivo znao da je prevaren muž, i bio zbog toga duboko nesrećan.
Koliko je puta, za vreme svoga osmogodišnjeg srećnog života sa ženom, posmatrajući tuđe neverne žene i prevarene muževe, govorio u sebi Aleksije Aleksandrovič: »Kako se može to dopustiti? Zašto ne razmrse taj ružan odnos?« Ali, sad kad je nesreća snašla i njega, ne samo da nije mislio o tome kako ga razmrsi, nego nije hteo uopšte da zna za odnos, nije hteo da zna baš zato što je položaj bio odveć strašan, odveć neprirodan.
Otkako se vratio iz inostranstva, Aleksije Aleksandrov je već dva puta bio u letnjikovcu. Jedanput je ručao, drugi put je proveo veče s gostima, ali nijednom nije noćio, kao što je bio običaj da čini pređašnjih godina.
Na dan trka Aleksije Aleksandrovič imao je vrlo mnogo posla; ali, prema još ujutru načinjenom rasporedu dana, reši da posle ranijeg ručka ode u letnjikovac do žene, a odatle na trke, kojima će prisustvovati ceo Dvor, i na kojima treba da bude i on. Do žene će svratiti zato što je rešio da je iz pristojnosti posećuje jedanput nedeljno. Osim toga, trebalo je toga dana, kao obično, predati ženi novac za kućevne potrebe.
Gospodareći kao i uvek svojim mislima, promislivši to i toliko o ženi, ne dopusti svojim mislima da se prostiru dalje na ono što se nje tiče.
Toga jutra Aleksije Aleksandrovič bio je jako zauzet. Uoči toga dana
grofica Lidija Ivanovna poslala mu je brošuru čuvenoga putnika po Kitaju, koji se tada nalazio u Petrogradu, i molila ga u pismu da primi putnika, čoveka u svakom pogledu zanimljivog i potrebnog. Aleksije Aleksandrovič nije mogao pročitati brošuru sinoć, nego ju je dovršio od jutros. Zatim se počeše javljati molioci, počeše referati, primanja, postavljanja, otpuštanja, određivanje nagrada, penzija, plata, pa prepiska - svakidašnji posao, kako ga je nazivao Aleksije Aleksandrovič, koji oduzima tako mnogo vremena. Zatim dođoše privatni poslovi - poseta doktora i upravitelja imanja. Upravitelj mu nije oduzeo mnogo vremena. On je samo predao Aleksiju Aleksandroviču potrebnu sumu novaca, i kratak izveštaj o stanju poslova koji nisu bili baš najbolji, pošto je ove godine, usled čestih putovanja, potrošeno više, i zato došlo do deficita. Ali doktor, znameniti petrogradski doktor koji je bio u prijateljskim odnosima s Aleksijem Aleksandrovičem, oduze mu mnogo vremena. Aleksije Aleksandrovič nije ga danas ni očekivao, i bio je iznenađen njegovim dolaskom, a još više time što je doktor vrlo pažljivo raspitivao Aleksija Aleksandroviča o stanju njegova zdravlja, pregledao mu grudi, kucao, opipao jetru. Aleksije Aleksandrovič nije znao da je njegova prijateljica Lidija Ivanovna, opazivši da zdravlje Aleksija Aleksandroviča ove godine nije povoljno, molila doktora da ode i pregleda bolesnika. »Učinite to mene radi«, rekla mu je grofica Lidija Ivanovna.
- Ja ću to učiniti Rusije radi, grofice, - odgovori doktor.
- Neocenjiv čovek! - reče grofica Lidija Ivanovna.
Doktor je bio vrlo nezadovoljan zdravljem Aleksija Aleksandroviča. Našao je da je jetra znatno uvećana, ishrana tela ispod mere, a dejstvo banje nikakvo. Naredio je što je mogućno više kretanja, a što je mogućno manje umnog naprezanja, i, što je najglavnije, nikakav jed; to jest, sve ono što je za Aleksija Aleksandroviča bilo tako isto nemogućno kao i ne disati; i otišao je doktor ostavivši Aleksija Aleksandroviča sa neprijatnim uverenjem da u njemu nešto nije dobro, i da se to ne može popraviti.
Odlazeći od Aleksija Aleksandroviča doktor se srete na spoljnim vratima sa dobro poznatim mu Sljuđinom, šefom kabineta Aleksija Aleksandroviča. Oni su bili drugovi na univerzitetu, i mada su se posle retko viđali, poštovali su jedan drugoga i bili dobri prijatelji; i zato nikome, osim Sljuđinu, doktor ne bi kazao otvoreno svoje mišljenje o bolesniku.
- Baš mi je milo što ste bili kod njega - reče Sljuđin. - Nije dobro, a čini mi se... Kako je stvarno?
- Evo kako - reče doktor, mašući preko Sljuđinove glave svome kočijašu da priđe. - Evo kako - reče doktor, i uze svojim belim rukama prst od rukavice
i navuče ga. - Ako ne zategnete žicu, i pokušate da je prekinete, teško će ići; ali zategnite je koliko se više može, pa je pritisnite samo težinom prsta - ona će pući. On je po svojoj istrajnosti i savesnosti zategnut u poslu do poslednjeg stepena; a pritisak spolja već postoji, i to težak - završi doktor i značajno podiže obrve. - Hoćete li na trke? - dodade, uputivši se kolima. - Da, da, razume se, oduzima mnogo vremena - odgovori tako nešto doktor na ono što mu Sljuđin još reče, ali što zapravo nije čuo.
Posle doktora, koji mu oduze tako mnogo vremena, javi se znameniti putnik, i Aleksije Aleksandrovič, koristeći se pročitanom brošurom i svojim pređašnjim poznavanjem toga predmeta, iznenadi putnika dubinom svoga poznavanja predmeta i širinom prosvećenih pogleda.
Zajedno s putnikom prijavljen je bio i dolazak gubernijskog predvodnika plemstva, koji je doputovao u Petrograd i s kojim je trebalo porazgovarati. Posle njegovog odlaska, valjalo je posvršavati dnevne poslove sa šefom kabineta, i još je trebalo otići, zbog ozbiljnog i važnog posla, do jedne znatne ličnosti. Aleksije Aleksandrovič uspeo je da se vrati tek u pet sati, u vreme ručka; i pošto je ručao sa šefom kabineta, pozva ga da zajedno odu do letnjikovca, a zatim na trke.
Ne dajući sebi o tome računa, Aleksije Aleksandrovič je tražio zgodu da pri sastanku sa ženom bude prisutno i treće lice.

XXVII


Ana je stajala, gore, pred ogledalom, i pridevala uz pomoć Anuškinu poslednju traku na haljini, kad odjednom ču pred ulazom zvuke točkova koji su pritiskivali pesak.
»Za Betsi je još rano - pomisli ona, i pogledavši kroz prozor, spazi zatvorena kola, crni šešir koji se pomaljao iz kola zajedno sa tako dobro joj poznatim ušima Aleksija Aleksandroviča. - Baš u nevreme; da li je mogupno da će noćiti?« pomisli ona, i učini joj se tako strašno i užasno ono što bi moglo iz toga proizići, da je, ne upuštajući se nikako u misli, sa veselim i sjajnim licem izišla gostima u susret; osetivši u sebi prisustvo već poznatog joj duha laži i obmane, odmah se predade tome duhu, i poče govoriti ne znajući ni sama šta će reći.
- O, kako je to lepo! - reče, pružajući ruku mužu i pozdravljajući sa osmehom domaćeg čoveka Sljuđina. - Ti ćeš ovde noćiti, nadam se? - bila je prva reč koju joj došapnu duh obmane; - a sad ćemo ići zajedno. Samo mi je žao što sam obećala Betsi. Ona će svratiti po mene.
Aleksije Aleksandrovič namršti se malo pri pomenu toga imena.
- O, neću ja razdvajati nerazdvojne - reče svojim običnim šaljivim tonom.
Ja ću pešice s Mihailom Vasiljevičem. Doktori mi savetuju da više pešačim. Prošetaću drumom, i zamišljaću da sam u banji.
Nemate da žurite - reče Ana. - Hoćete li čaj? Ona zazvoni.
Donesite čaj, i kažite Serjoži da je Aleksije Aleksandrovič došao. A kako si sa zdravljem? Mihailo Vasiljeviču, vi još niste bili kod mene; pogledajte kako je lepo na mome balkonu - govorila je obraćajući se čas jednom čas drugom.
Govorila je vrlo prosto i prirodio, ali odveć mnogo i odveć brzo. Ona je to i sama osećala, tim više što je u radoznalom pogledu kojim ju je pogledao Mihailo Vasiljevič, primetila kao da je on naročito posmatra.
Mihailo Vasiljevič iziđe na terasu. Ona sede pored muža.
Ti ne izgledaš sasvim dobro - reče Ana.
Da - reče on - danas je doktor bio kod mene i oduzeo mi ceo sat vremena. Osećam da ga je neko od mojih prijatelja poslao: tako je dragoceno moje zdravlje...
A šta ti je rekao?
Pitala ga je o zdravlju i poslu, nagovarala ga da se odmori i da pređe kod nje.
Sve je govorila veselo, brzo, i sa osobitim sjajem u očima; ali Aleksije Aleksandrovič nije sad pridavao tome tonu nikakav značaj; on je slušao samo njene reči, i davao im samo neposredni smisao koji su one imale. I odgovarao joj prosto, iako šaljivo. U celom tom razgovoru nije bilo ničeg osobitog, ali se Ana nikada docnije nije mogla setiti te kratke scene bez mučnog i teškog stida.
Uđe Serjoža u pratnji guvernante. Da je Aleksije Aleksandrovič pažljivo posmatrao, on bi primetio plašljiv i zbunjen pogled kojim je Serjoža pogledao oca, a zatim majku. Ali otac nije hteo ništa da vidi, i nije ništa video.
A, mladiću! Kako je porastao. Zbilja, pravi čovek. Zdravo mladiću! I on pruži ruku uplašenom Serjoži.
Serjoža se i pređe plašio oca, a sad, kad ga Aleksije Aleksandrovič nazva mladićem, i kad mu u glavi iskrsnu zagonetka: da li je Vronski prijatelj ili neprijatelj, stade se tuđiti oca. Obazre se na mater kao da traži zaštite od nje. Kad je sam s materom, njemu je dobro. Međutim je Aleksije Aleksandrovič razgovarao sa guvernantom držeći sina za rame; Serjoži je bilo teško i nezgodno, Ana je videla da je gotov da zaplače.
Mati pocrvene u trenutku kad uđe sin; a kad primeti da je Serjoži neugodno, brzo skoči, podiže sa njegova ramena ruku Aleksija Aleksandroviča, poljubi sina, odvede ga na terasu, i opet se vrati.
Čini mi se da je vreme - reče, pogledavši na svoj časovnik - što li to Betsi ne dolazi!...
Da - reče Aleksije Aleksandrovič, ustade, i ukrsti prste kršeći ih. - Došao sam još i zato da ti donesem novac, jer se slavuj basnama ne hrani - reče on. - Mislim da ti je potreban.
Ne, nije mi potreban... jest, potreban mi je - reče ona ne gledajući u njega i crveneći do ušiju.
Ali ti ćeš, mislim, svratiti ovamo posle trke.
O, da! - odgovori Aleksije Aleksandrovič.
A, evo stiže i peterhofski ukras, kneginja Tverska - dodade on pogledavši kroz prozor i videći engleski ekipaž sa visoko izdignutom malom karoserijom.
Kakav sjaj! Divota! Hajdemo dakle i mi.
Kneginja Tverska nije izlazila iz ekipaža; samo njen lakej, u gamašama, pelerini i crnom šeširiću, skoči s kola kod ulaza.
Ja idem, zbogom! - reče Ana, poljubi sina, priđe Aleksiju Aleksandroviču i pruži mu ruku. - Lepo je od tebe što si došao.
Aleksije Aleksandrovič poljubi joj ruku.
Dakle, do viđenja! Ti ćeš svratiti na čaj, i biće lepo! - reče ona, i iziđe svetla i vesela. Ali čim ga izgubi iz vida, oseti ono mesto na ruci do kojega se dotakoše njegove usne, i sa odvratnošću uzdrhta.

XXVIII


Kad se Aleksije Aleksandrovič pojavio na trci, Ana je već sedela u paviljonu pored Betsi, u onom paviljonu u kojem se skupljalo celo više društvo. Ona ugleda muža još izdaleka. Dva čoveka, muž i ljubavnik, bili su za nju dva centra života, i ona je osećala njihovu blizinu i bez pomoći spoljnih čula. Još izdaleka je osetila da joj se muž približava, i nehotice ga je pratila pogledom u talasima gomile u kojoj se kretao. Videla je kako se približuje paviljonu, čas snishodljivo odgovarajući na udvoričke poklone, čas prijateljski i rasejano se zdraveći sa sebi ravnima, čas brižljivo iščekujući pogled silnih ovoga sveta i skidajući svoj okrugli, veliki šešir koji je pritiskao krajeve njegovih ušiju. Ana je znala sve te pokrete, i bili su joj odvratni.
»Samo častoljublje, samo želja za uspehom, to je sve što je u njegovoj duši - mislila je ona - a visoke težnje, ljubav prema prosveti, religija, sve su to samo oruđa da se pomoću njih uspe.«
Po njegovim pogledima upravljenim na paviljon za dame (on je gledao pravo u nju, ali je nije mogao poznati u moru muslina, pantljika, perja, suncobrana i cveća) Ana je znala da on traži nju, ali se naročito pravila da ga ne vidi.
- Aleksije Aleksandroviču! - povika kneginja Betsi - vi sigurno ne vidite ženu, evo je!
On se osmehnu svojim hladnim osmehom.
- Ovde je toliko sjaja, da se pogled gubi - reče on i pođe u paviljon. Osmehnu se na ženu kao što se mora osmehnuti muž pri susretu sa ženom s kojom tek što se rastao, pozdravi se sa kneginjom i drugim poznanicima, sa svakim kao što treba, to jest, šaleći se sa damama, dobacujući pozdrave muškarcima. Dole, ispod paviljona, stajao je poznati po svome umu i obrazovanju general - ađutant, koga je Aleksije Aleksandrovič jako cenio. Aleksije Aleksandrovič poče razgovor s njim.
To je bilo vreme između dve trke, te ništa nije smetalo njihovu razgovoru. General-ađutant je osuđivao trke. Aleksij Aleksandrovič je protivrečio,
braneći ih. Ana je slušala njegov tanak, ravan glas ne propuštajući ni reči, i svaka njegova reč činila joj se lažna i bolno joj parala uši.
Kad je počela oficirska trka s preponama, ona se naže napred, i ne skidajući očiju gledaše Vronskog koji priđe svom konju i uzjaha ga; istovremeno nije prestajala da sluša odvratni glas svoga muža koji nikako da umukne. Nju je mučio i strah za Vronskog, ali više ju je mučio neprekidni zvuk tankog muževljevog glasa s poznatim intonacijama.
»Ja sam rđava žena, ja sam propala žena - mislila je ona - ali ja ne volim da lažem, ja ne podnosim laž, a njegova (muževljeva) hrana to je laž. On sve zna i sve vidi; šta li oseća, kad može tako mirno da govori? Kad bi me ubio, kad bi ubio Vronskog, ja bih ga poštovala. Ali ne, njemu je potrebna samo laž i pristojnost«, govorila je u sebi Ana, ne misleći šta upravo hoće od muža, i kakvog bi želela da ga vidi. Ona nije shvatala da je ta osobita govorljivost Aleksija Aleksandroviča, koja ju je tako dražila, bila samo izraz njegove unutarnje uznemirenosti. Kao što dete, kad se udari, skače i dovodi u pokret svoje mišiće ne bi li zaglušilo bol, tako je i Aleksiju Aleksandroviču bilo preko potrebno umno kretanje, ne bi li zaglušio misli o ženi, koje su, u njenom prisustvu i u prisustvu Vronskog, i pri stalnom ponavljanju njegovog imena, tražile da se na njih obrati pažnja. »kao što je kod deteta prirodno skakanje, tako je i kod njega bilo prirodno da lepo i pametno govori. On je govorio:
- Opasnost u vojnim konjičkim trkama neophodna je potreba trke. Što Engleska može u svojoj vojnoj istoriji da ističe sjajna kavalerijska dela, ima za to da zahvali činjenici što je istorijski razvijala tu svoju snagu i u životinjama i u ljudima. Sport, po mome mišljenju, ima veliki značaj; a mi, kao i uvek, vidimo samo ono što je površno.
- Ne površno - reče kneginja Tverska. - Jedan oficir, kažu, slomio je dva rebra.
Aleksije Aleksandrovič se osmehnu osmejkom koji je samo zube otkrivao, a ništa nije kazivao.
- Uzmimo kneginjo, da to nije površno - reče on - nego unutarnje. Ali nije stvar u tome - i on se opet okrete generalu, s kojim je govorio ozbiljno - ne zaboravite da se tu takmiče vojnici, koji su izabrali to polje rada; i priznajte da svaki poziv ima i naličje svoje medalje. To spada zapravo u njihovu dužnost. Nakazni sport pesničanja, ili španskih toreadora, znak je divljaštva. Ali specijalizovan sport znak je razvića.
- Ne, ja drugi put neću doći; ovo me suviše uzbuđuje - reče kneginja Betsi.
Je li, Ana?
Uzbuđuje, ali ne možeš da se odvojiš - reče druga dama. - Da sam bila
Rimljanka, ja ne bih propustila nijedan cirkus.
Ana nije ništa govorila, gledala je sve u isto mesto ne spuštajući dogleda. U to vreme je kroz paviljon prolazio visok general. Prekinuvši razgovor,
Aleksije Aleksandrovič ustade naglo, ali dostojanstveno, i nisko se pokloni
prolazniku.
Zar vi ne trčite? - našali se general.
Moja je trka teža - odgovori Aleksije Aleksandrovič sa puno poštovanja.
Mada odgovor nije značio ništa, general se držao kao da je čuo pametnu reč od pametna čoveka, i potpuno razumeo de la sauce.[72]
Postoje dve strane - nastavi ponovo Aleksije Aleksandrovič - učesnici i gledaoci: ljubav prema ovim prizorima najsigurniji je znak niskog razvića gledalaca, slažem se, ali...
Kneginjo, da se kladimo! - začu se ozdo glas Stepana Arkadijeviča, koji se obraćao Betsi. - Za koga ste vi?
Ana i ja smo za kneza Kuzovljeva - odgovori Betsi.
Ja za Vronskog. U par rukavica.
Dobro!
A kako je lepo, je l’ te?
Aleksije Aleksandrovič poćuta dok su govorili oko njega, ali odmah zatim opet poče:
Slažem se, ali junačke igre... - nastavi on.
U taj mah pustiše jahače, i svi se razgovori prekidoše. Aleksije Aleksandrovič takođe ućuta; svi ustadoše i pogledaše ka reci. Aleksija Aleksandroviča nisu zanimale trke, i zato nije gledao na trkače, nego je rasejano posmatrao gledaoce umornim očima. Pogled mu se zaustavi na Ani.
Njeno lice bilo je bledo i strogo. Ona očevidno nije videla ništa i nikoga, osim jednog. Ruka joj je grčevito stezala lepezu; Ana nije disala. Muž pogleda u nju, pa se brzo okrenu i uze zagledati druga lica.
»Pa eto i ova dama, i sve druge su vrlo uzbuđene; to je sasvim prirodno«, govorio je u sebi Aleksije Aleksandrovič. Hteo je da ne gleda u Anu, ali pogled mu se nehotice otimao k njoj. On se opet zagleda u to lice starajući se da ne čita ono što je tamo bilo napisano, ali je, i protiv svoje volje, sa užasom čitao na njemu ono što nije hteo da zna.
Prvi pad, pad Kuzovljeva, na reci, zatalasa sve gledaoce; ali je Aleksije Aleksandrovič jasno video na bledom, radosnom licu Aninom da onaj koga je
ona gledala nije pao. Kad je, posle, pošto su Mahoćin i Vronski preskočili veliku barijeru, a drugi se oficir na tom istom mestu strmoglavio i namrtvo ubio, i šum užasa prošao kroz celu publiku - Aleksije Aleksandrovič je video da Ana to nije ni opazila, i da je jedva shvatila o čemu se govorilo svud unaokolo. On je sve češće i češće, i sa sve većom upornošću gledao u nju. Ana je sa zanosom pratila jahanje Vronskog, kad oseti sa strane u nju upereni pogled hladnih očiju muža.
Trenutno se obazre, pogleda ga upitno, lako se namršti, i opet se okrenu.
»Ah, ne marim«, kao da reče njemu, i više ga ne pogleda.
Trke su bile nesrećne. Od sedamnaest oficira palo je i ugruvalo se više od polovine. Pri kraju trke svi su gledaoci bili uzbuđeni, utoliko više što je car bio nezadovoljan.

XXIX


Svi su glasno izražavali neodobravanje, svi su ponavljali reči koje je neko izbacio: »nedostaje samo još cirkus sa lavovima«, i svi su osećali strah; tako da kad je Vronski pao, i Ana glasno vrisnula, niko to nije uzeo za nešto neobično. Ali se odmah zatim na licu Aninu desi promena koja je već bila sasvim neprilična. Ana se izbezumila. Počela je da se kida, kao ulovljena ptica: sad je htela da ustane i da nekuda pođe; sad se obraćala Betsi.
Hajdemo, hajdemo - govorila je.
Ali Betsi je nije čula. Ona je razgovarala, nagnuvši se nadole, sa generalom koji joj beše prišao.
Aleksije Aleksandrovič priđe Ani i učtivo joj ponudi ruku.
Hajdemo, ako želite - reče on na francuskom; ali Ana, osluškujući šta govori general, i ne primeti muža.
Kažu, i on je slomio nogu - govorio je general. - To je zaista već suviše. Ana ne odgovori mužu, podiže pogled i upre oči u ono mesto gde je
Vronski pao; ali to je bilo daleko, a beše se okupilo toliko sveta da se ništa
nije moglo razabrati. Ona spusti dogled i htede da pođe, kad u taj čas dojuri na konju oficir i nešto javljaše caru. Ana se isturi napred, da čuje.
Stivo! Stivo! - doviknu ona bratu.
Ali brat je ne ču. Ona opet htede da iziđe.
Ja vam ponovo nudim ruku, ako hoćete da idete - reče Aleksije Aleksandrovič dodirnuvši njenu ruku.
Ona se s odvratnošću skloni u stranu i ne gledajući mu u lice, odgovori:
Ne, ne, ostavite me, ja ću ostati.
Ana sad vide da od mesta gde je Vronski pao, pa kroz krug, trči oficir k paviljonu. Betsi mu je mahala maramom. Oficir donese izveštaj; da se jahaču ništa nije desilo, nego je konj slomio kičmu.
Kad ču to, Ana naglo sede i pokri lice lepezom. Aleksije Aleksandrovič je
video da plače, i da ne može da se uzdrži ne samo od suza, nego ni od jecanja koje joj je nadimalo grudi. Aleksije Aleksandrovič je zakloni sobom dajući joj vremena da se pribere.
Treći put vam nudim ruku - reče posle nekog vremena, obraćajući se njoj. Ana ga je gledala i nije znala šta da kaže. Kneginja Betsi priđe joj u pomoć.
Nemojte, Aleksije Aleksandroviču; ja sam dovezla Anu, obećala sam i da ću je vratiti - umeša se Betsi.
Oprostite, kneginjo - reče on osmejkujući se učtivo ali gledajući je pravo u oči - ja vidim da Ani nije dobro, i želim da pođe sa mnom.
Ana se uplašeno obazre, poslušno ustade i spusti ruku na muževljevu ruku.
Poslaću nekoga k njemu da se izvesti, pa ću ti javiti - šapnu joj Betsi.
Izlazeći iz paviljona, Aleksije Aleksavdrovič, kao i uvek, razgovarao je s poznanicima. I Ana je morala, kao i uvek, da odgovara i govori; ali ona nije znala za sebe, i išla je kao u snu pod ruku s mužem.
»Da li je povređen, ili nije? Da li je sve zaista tako bilo? Da li će doći, ili ne? Da li ću ga videti danas?« mislila je.
I sede ćutke u kola Aleksija Aleksandroviča, i ćutke izađoše iz gomile ekipaža. Bez obzira na sve što je video, Aleksije Aleksandrovič nije dopuštao sebi da misli o stvarnom položaju svoje žene. On je video samo spoljašnje znake. Video je da se ona vladala neprilično, i smatrao je za svoju dužnost da joj to kaže. Ali mu je vrlo teško bilo da ne kaže više nego samo to. On otvori usta da joj primeti kako se neprilično ponašala, i nehotice reče sasvim drugo.
Kako svi mi ipak imamo naklonosti za te surove prizore - reče on. - Ja primećujem...
Šta? Ne razumem - prezrivo reče Ana.
On se oseti uvređen, i očas uze govoriti ono što je i hteo.
Moram vam reći... - progovori.
»Počinje objašnjenje«, pomisli ona i obuze je strah.
Moram vam reći da ste se danas neprilično ponašali - reče joj on na francuskom.
U čemu sam se neprilično ponašala? - reče ona glasno, naglo okrećući glavu i gledajući mu pravo u oči, ali ne s onom veselošću koja nešto skriva u sebi, nego sa odlučnošću pod kojom je s mukom skrivala strah.
Ne zaboravljajte - reče on pokazujući na otvoreno prozorče prema
kočijašu.
Pa se podiže i spusti staklo prozorčeta.
Šta ste našli neprilično? - ponovi ona.
Ono očajanje koje niste umeli da sakrijete pri padu jednog jahača. On je čekao: šta će ona odgovoriti; ali ona je ćutala i gledala preda se.
Ja sam vas već molio da se pred svetom držite tako kako ni zli jezici ne bi mogli ništa reći protiv vas. Bilo je vreme kad sam govorio o unutarnjim odnosima; sad više o njima ne govorim. Sad govorim o spoljnim odnosima. Vi ste se neprilično ponašali, i ja bih želeo da se to ne ponavlja.
Ona nije čula ni polovinu njegovih reči; osećala je strah od njega, a mislila: da li je istina da se Vronski nije povredio. Da li su o njemu govorili: da je nepovređen, i da je konj slomio kičmu? Ona se samo pretvorno podsmešljivo osmehnu kad muž završi, i ništa ne odgovori, jer stvarno nije ni čula šta je on kazao. Aleksije Aleksandrovič poče tad govoriti smelo; ali kad jasno shvati o čemu govori - strah koji je ona osećala, pređe i na njega. On vide njen osmejak, i neobična zabluda prođe kroz njega.
»Ona se smeje mojim sumnjama. Jest, sad će mi reći ono što mi je i onda govorila: da su moje sumnje neosnovane, da je to smešno.«
Sad kad je nad njim lebdelo otkriće svega, on ništa nije tako želeo kao da mu ona, slično onome pre, podrugljivo odgovori da su njegove sumnje smešne i da nemaju osnova. Tako je strašno bilo ono što je znao, da je bio gotov poverovati čemu bilo drugom. Ali izraz njenog lica, uplašenog i mračnog, nije sad obećavao čak ni obmanu.
Možebiti da se ja varam - reče on. - U tom slučaju molim da mi oprostite.
Ne, vi se niste prevarili - reče ona polako i očajno zagledajući u njegovo hladno lice. - Vi se ne varate. Ja sam bila, i ne mogu ne biti očajna.
Ja slušam vas, a mislim o njemu. Ja ga volim, ja sam njegova ljubavnica, ja ne mogu da podnesem, ja se bojim, ja vas mrzim... Radite sa mnom šta hoćete.
I zabivši se u ugao kola ona zajeca i pokri lice rukama. Aleksije Aleksandrovič ne mrdnu niti promeni pravac svoga pogleda. Ali celo njegovo lice odjednom dobi izraz svečane mirnoće mrtvaca, i taj izraz osta za sve vreme vožnje do letnjikovca.
Kad su bili već blizu kuće on okrete glavu k njoj sa istim izrazom.
- Tako! Ali ja tražim od vas da budu sačuvani spoljni znaci pristojnosti dotle - glas mu zadrhta - dok ne preduzmem mere koje će obezbediti moju
čast, i dok vam ih ne saopštim.
On iziđe iz kola i pomože njoj da siđe. S obzirom na prisutnu poslugu on se rukova s njom, sede u kola i krenu za Petrograd.
Malo zatim dođe lakej od kneginje Betsi i donese Ani pisamce.
»Slala sam do Aleksija da se izvestim o njegovom zdravlju, i on mi piše da je zdrav i nepovređen, ali je u očajanju.«
- »Dakle, on će doći - pomisli Ana. - Kako sam dobro učinila što sam mužu sve kazala.«
Pogleda na časovnik. Ostalo je još tri sata; sećanje na pojedinosti poslednjeg sastanka zapali joj krv.
»Bože moj, kako je svetlo!... Ovo je strašno, ali ja volim da vidim njegovo lice i volim ovu fantastičnu svetlost... Muž! da... No, hvala bogu, kad je s njim sve svršeno.«

XXX


Kao po svima mestima gde se skupljaju ljudi, tako u malenoj nemačkoj banji kuda behu došli Ščerbacki, beše se izvršila kao neka kristalizacija društva, koja svakom njegovom članu određuje opredeljeno i nepromenljivo mesto. Kao što delić vode na hladnoći dobija, određeno i nepromenljivo, izvestan oblik snežnog kristala, tako bi isto svako novo lice, koje bi pridošlo u banju, odmah urastalo u svoje mesto.
First Ščerbacki zamt gemalin und tohter,[73] i po stanu koji su zauzeli, i po imenu, i po poznanicima koje su u banji našli, odmah su se skristalisali u svoje određeno i unapred naznačeno mesto.
Te godine bila je u banji prava nemačka firstin,[74] usled čega se kristalizacija društva vršila još energičnije. Kneginja Ščerbacka je imala neodoljivu želju da svoju kćer predstavi princezi, pa je sutradan i izvršila taj obred. Kiti se pokloni duboko i graciozno u svojoj iz Pariza poručenoj vrlo prostoj, to jest vrlo luksuznoj letnjoj haljini. Princeza reče »Nadam se da će se ruže skoro vratiti na ovo lepuškasto lice«, i Ščerbackima se posle toga odmah ukazaše utvrđeni putevi života, sa kojih se više nije moglo skretati. Ščerbacki se upoznaše i sa porodicom engleske ledi, i sa nemačkom groficom i njenim sinom, ranjenim u poslednjem ratu; i sa naučnikom Šveđaninom; i sa M. Sanut i njegovom sestrom. Ali glavno društvo Ščerbackih po nuždi su sastavljali: moskovska dama Marija Jevgenijevna Rtiščeva sa svojom ćerkom, koja je Kiti bila neprijatna stoga što je bolovala, isto kao i ona, od ljubavi; i moskovski pukovnik, koga je Kiti od detinjstva viđala i znala u mundiru i epoletama, a koji je ovde, sa svojim malim očima, sa razgolićenim vratom, sa šarenom vratnom maramom, bio neobično smešan, i dosadan time što je teško bilo otresti ga se. Kad se sve to tako utvrdilo, Kiti oseti dosadu, utoliko više što kiez otputova u Karlobad, a ona ostade sama s materom. Nju nisu interesovali oni koje je poznavala; znala je da od njih neće doći ništa novo. Njena najveća zabava u banji bila je posmatranje i nagađanje o onima koje nije poznavala. Kiti je imala osobinu da sve ljude vidi u najlešpoj svetlosti, a osobito one koje nije poznavala. I sad, nagađajući ko je ko, kakvi su među
njima odnosi, i kakvi su to ljudi, Kiti je zamišljala najčudnovatije i najlepše karaktere, i nalazila potvrdu u svojim posmatranjima.
Od takvih lica, osobito ju je zainteresovala jedna devojka, Ruskinja, koja je doputovala u banju sa bolesnom ruskom damom, sa madam Štal, kako su je svi zvali. Madam Štal pripadala je višem društvu, ali je bila toliko bolesna da nije mogla hodati i pojavljivala se u kolicima samo u lepe dane. Madam Štal nije poznavala nikog od Rusa, ali ne toliko zbog bolesti koliko zbog oholosti, kako je to kneginja objašnjavala. Ruskinja devojka negovala je gospođu Štal, a osim toga, kao što je Kiti opazila, družila se još i sa svima drugim teškim bolesnicima, kojih je u banji bilo mnogo, i sasvim prirodno negovala i njih. Ta Ruskinja, po opažanjima Kiti, nije bila nikakav rod madam Štal, a u isto vreme nije bila ni najmljena pomoćnica. Madam Štal zvala ju je Varenjka, a ostali zvali su je »m-lle Varenjka«. Dalje, Kiti se interesovala posmatranjem odnosa te devojke prema gospođi Štal, i prema drugim nepoznatim licima. Kiti je još, kao što to često biva, osetila neobjašnjivu simpatiju prema toj m-lle Varenjki, i osetila je, po pogledima kojima su se sretale, da se i ona njoj sviđa.
M-lle Varenjki nisu se mogle odrediti godine; nije bila stara, ali je ujedno bila kao neko stvorenje bez mladosti: moglo joj se dati i devetnaest i trideset godina. Ako bi se gledalo na njene crte, ona je, bez obzira na bolešljivu boju lica, bila pre lepa nego ružna. Bila bi i lepo razvijena, da nije imala suviše mršavo telo, i nesrazmernu glavu prema srednjem rastu; ali nikako ne bi mogla biti primamljiva za muškarce. Ličila je na divan cvetić, još pun listića, ali već precvetao i bez mirisa. Zatim, nije mogla biti primamljiva za muškarce još i stoga što joj je nedostajalo ono čega je Kiti suviše imala - pritajenog ognja života i svesti o svojoj primamljivosti.
Činilo se da je Varenjka uvek zauzeta poslom, u što se uostalom nije ni moglo sumnjati, i zato je izgledalo da se ona ničim drugim i ne može interesovati. Suprotnošću prema Kiti, ona je baš osobito privukla k sebi Kiti. Kiti je osećala da će u njoj, u njenom načinu života, naći obrazac onoga što je sama grčevito tražila: interesovanje za život, dostojanstvo života - van odvratnih joj svetskih odnosa devojke prema muškarcima, koji su joj se sad činili kao sramna izložba robe koja očekuje kupce. Ukoliko je Kiti više posmatrala svoju nepoznatu prijateljicu, utoliko se više uveravala da je ta devojka baš onakvo savršeno stvorenje kakvim ju je ona zamišljala, i utoliko je više želela da se s njom upozna.
Dve devojke sretale su se po nekoliko puta dnevno, i pri svakom susretu oči Kitine govorile su: »Ko ste vi? šta ste vi? Da li je istina da ste vi ono divno biće kakvim vas ja zamišljam? Ali, tako vam boga, ne mislite - dodavao je
njen pogled - da ću se ja nametati da postanemo poznanice. Ja prosto uživam u vama i volim vas.« - »I ja vas volim, vi ste veoma, veoma ljupki. I još više bih vas volela, kad bih imala vremena«, odgovarao je pogled nepoznate devojke. I zbilja, Kiti je videla da je Varenjka uvek zauzeta: ili vodi decu ruske porodice, ili nosi pled za bolesnicu i zavija je, ili se stara da razonodi nekog razdraženog bolesnika, ili bira i kupuje nekome biskvite za kafu.
Ubrzo po dolasku Ščerbackih, na jutarnjoj vodi, pojaviše se još dva lica koja obratiše na sebe opštu, ali ne prijateljsku pažnju. To behu vrlo visok pogrbljen čovek, s ogromnim rukama, u kratkom, starom i ne za njega krojenom kaputu, sa crnim, naivnim i u isto vreme strašnim očima; i rošava ljupka žena, vrlo rđavo i neukusno obučena. Zaključivši da su ova dva lica Rusi, Kiti je u svojoj uobrazilji počela već da sastavlja o njima dirljiv roman. Ali kneginja, koja je iz Kurliste[75] videla da je to Ljevin Nikolaj i Marija Nikolajevna, objasni Kiti kako je rđav čovek taj Ljevin, i sva maštanja o tim licima odmah iščezoše. Ne toliko što joj je mati to kazala, koliko zato što je to bio Konstantinov brat, Kiti se ova lica odjednom učiniše veoma neprijatna. Taj Ljevin je izazvao u njoj, svojom navikom da trese glavom, nesavladljivo osećanje odvratnosti.
Činilo joj se da se u njegovim velikim strašnim očima, koje su uporno motrile na nju, izražava mržnja i podsmeh, pa se trudila da izbegava susret s njim.

XXXI


Bilo je rđavo vreme, kiša je padala celo jutro, i bolesnici sa kišobranima tiskali su se po galeriji.
Kiti je išla s majkom i s moskovskim pukovnikom koji se veselo šepurio u svom evropskom redengotu, kupljenom u Frankfurtu u radnji za gotova odela. Oni su hodali jednom stranom galerije, trudeći se da izbegnu Ljevina koji je išao drugom stranom. Varenjka, u zagasitoj haljini, u crnom šeširu sa oborenim obodom, hodala je sa slepom Francuskinjom duž cele galerije, i uvek kad bi se srela s Kiti, izmenjale bi prijateljske poglede.
- Mama, mogu li razgovarati s njom? - reče Kiti koja je motrila na svoju nepoznatu prijateljicu i primetila da se ona približuje izvoru, gde bi se mogle sresti.
- Pa, ako baš toliko želiš, ja ću prvo raspitati o njoj, i prići ću joj - odgovori mati. - Šta si to osobito našla u njoj? Mora da je družbenica. Ako hoćeš, ja ću se upoznati sa gospođom Štal. Poznavala sam njenu belle-soeur[76] - dodade kneginja oholo dižući glavu.
Kiti je znala da je kneginju vređalo što gospođa Štal kao da izbegava da se upozna s njom. I nije dalje navaljivala.
- Začudo, kako je ljupka! - reče ona gledajući Varenjku u trenutku kad je pružala čašu Francuskinji. - Pogledajte kako je sva jednostavna i ljupka.
- Dave me ti tvoji engouements[77] - reče kneginja - hajdemo bolje natrag - dodade spazivši Ljevina koji im je išao u susret sa svojom damom i s nemačkim doktorom sa kojim je nešto glasno i ljutito razgovarao.
Okretoše se da pođu natrag, kad odjednom čuše ne glasan razgovor, nego viku. Ljevin je, zaustavivši se vikao, a i doktor je vatreno govorio. Gomila ljudi se okupila oko njih. Kneginja s Kiti žurno ode, a pukovnik se umeša u gomilu da vidi u čemu je stvar.
Kroz nekoliko minuta pukovnik se vrati.
- Šta je bilo? - upita kneginja.
- Bruka i sramota! - odgovori pukovnik. - Prosto se čovek boji da se sretne s Rusom u inostranstvu. Visoki gospodin zavadio se s doktorom, izgrdio ga zato što ga drukčije leči nego što bi trebalo, i zamahnuo štapom na njega. Bruka.
- Ah, kako je to neprijatno! - reče kneginja.
- A čime se svršilo?
- Srećom, tu se našla ova... ova u šeširu kao pečurka. Čini mi se da je Ruskinja - reče pukovnik.
- M-lle Varenjka? - radosno upita Kiti.
- Da, da. Ona se umeša, uze onoga gospodina pod ruku i odvede ga.
- Eto, mama - reče Kiti materi - vi se čudite što se ja ushićavam njom.
Sutradan, posmatrajući svoju nepoznatu prijateljicu, Kiti je uočila da se m-lle Varenjka i s Ljevinom i njegovom ženskom već nalazi u onakvim odnosima kao i sa drugima svojim proteges.[78] Prilazila im je, razgovarala s njima, bila tumač ženi koja nije govorila nijedan stran jezik.
Kiti još više poče moliti mater da joj dopusti da se upozna s Varenjkom. I, ma koliko da je kneginji bilo neprijatno da učini prvi korak u želji za poznanstvom sa gospođom Štal, koja se nečim kao ponosila - ona raspita o Varenjki, saznade o njoj pojedinosti po kojima se moglo zaključiti da ne bi bilo ničega ružnog, mada i dobrog malo, u tom poznanstvu, te priđe Varenjki i upozna se s njom.
Izabravši vreme kad njena kći beše otišla na izvor, a Varenjka zastala prema pekari, kneginja joj priđe.
- Dopustite mi da se upoznam s vama - reče ona smešeći se dostojanstveno. - Moja kći je zaljubljena u vas - reče dalje. - Vi me možda ne poznajete. Ja sam...
- To je više nego uzajamno, kneginjo - žurno odgovori Varenjka.
- Kako ste dobro delo učinili juče našem žalosnom zemljaku - reče kneginja.
Varenjka pocrvene.
- Ja se ne sećam, čini mi se da nisam ništa učinila - reče.
- Kako da ne, vi ste spasli tog Ljevina od neprijatnosti.
- Jest, sa compagne[79] pozvala me je, i ja sam se postarala da ga umirim; on je teško bolestan, i nezadovoljan je lekarom. A ja sam već navikla da negujem takve bolesnike.
- Da, čula sam da živite u Mentonu, sa vašom tetkom, čini mi se, m - me
Štal. Ja sam poznavala njenu belle - soeur.
- Ne, nije mi tetka. Zovem je maman, ali nismo rod; ona me je vaspitala - odgovori Varenjka i opet pocrvene.
To je bilo tako prosto rečeno, tako je ljubak bio pošteni i iskreni izraz njena lica, da je kneginja razumela zašto je njena Kiti zavolela ovu Varenjku.
- A šta je sa onim Ljevinom? - upita kneginja.
- On putuje - odgovori Varenjka.
U taj čas, sijajući od radosti što se njena mati upoznala s njenom nepoznatom prijateljicom, Kiti se vraćala sa izvora.
- Evo, Kiti, tvoja velika želja da se upoznaš sa m-lle...
- »Varenjkom« - smešeći se dopuni Varenjka - tako me svi zovu.
Kiti pocrvene od radosti i dugo je, ćuteći, stezala ruku svoje nove prijateljice, a ta ruka nije odgovarala na stezanje, već je nepomično ležala u Kitinoj ruci. Ruka nije odgovarala na stezanje, ali je lice m-lle Varenjke sijalo tihim, radosnim, iako donekle tužnim osmejkom koji je otkrivao velike, ali lepe zube.
- Ja sam to i sama odavno želela - reče ona.
- Ali vi ste tako zauzeti...
- O, naprotiv, ja nisam ničim zauzeta - odgovori Varenjka, a već istog trenutka je morala ostaviti svoje nove poznanice, jer su dve male ruske devojčice, kćeri jednog bolesnika, dotrčale k njoj.
- Varenjka, zove vas mama! - vikale su one. I Varenjka ode za njima.

XXXII


Pojedinosti koje je kneginja saznala o Varenjkinoj prošlosti i njenim odnosima prema gospođi Štal, kao i o samoj gospođi Štal, bile su ove:
Madam Štal, o kojoj su jedni govorili da je namučila svoga muža, a drugi da je muž nju namučio svojim nemoralnim vladanjem, bila je oduvek slabunjava žena, i uvek u nekom oduševljenju. Kad je rodila prvo dete, već razdvojena od muža, dete je odmah umrlo. Rodbina gospođe Štal, znajući njenu osetljivost i bojeći se da je to saopštenje ne ubije, podmetnu joj dete koje se rodilo iste noći i u istoj kući u Petrogradu - kćer dvorskog kuvara. To je bila Varenjka. Madam Štal je docnije saznala da Varenjka nije njena kći, ali ju je i dalje vaspitavala, tim pre što Varenjka ubrzo zatim izgubi svu svoju rodbinu.
Madam Štal već više od deset godina živi na jugu, u inostranstvu, ne ustajući nikako s postelje. Jedni su govorili da je madam Štal stvorila sebi društveni položaj valjane visoko religiozne žene; drugi su govorili da je ona dušom visoko moralno biće koje živi samo za dobro bližnjih, kakvim se ona i predstavljala. Niko nije znao koje je vere ona: katoličke, protestantske, ili pravoslavne; ali jedno je bilo nesumnjivo - bila je u prijateljskim odnosima sa najvišm licima svih crkava i religija.
Varenjka je stalno živela s njom u inostranstvu, i svi koji su poznavali madam Štal, poznavali su i voleli m-lle Varenjku kako su je svi zvali.
Kad saznade te pojedinosti, kneginja ne nađe ništa rđavo zbliženju svoje kćeri sa Varenjkom, tim pre što je Varenjka imala najbolje ponašanje i vaspitanje: govorila je odlično francuski i engleski, a što je glavno - izjavila je, od strane gospođe Štal, žaljenje što je ona usled bolesti lišena zadovoljstva da se upozna s kneginjom.
Posle upoznavanja s Varenjkom, Kiti se sve više oduševljavala svojom prijateljicom, i svakog dana nalazila u njoj nove vrline.
Čuvši da Varenjka lepo peva, kneginja je zamolila da dođe njima uveče da štogod otpeva.
- Kiti svira, kod nas ima klavir, doduše nije dobar, ali vi ćete nam učiniti veliko zadovoljstvo - reče kneginja smešeći se pretvorno, što je Kiti bilo osobito neprijatno, jer je videla da se Varenjki nije pevalo. Ali Varenjka ipak dođe te večeri i donese knjigu s notama. Kneginja beše pozvala Mariju Jevgenijevnu s kćerkom i pukovnika.
Varenjka je bila potpuno ravnodušna što su tu bila i nepoznata joj lica, i odmah priđe klaviru. Ona nije umela da se prati, ali je odlično pevala po notama. Kiti, koja je lepo svirala, pratila ju je.
- Vi imate neobičan dar - reče joj kneginja, pošto Varenjka vanredno otpeva prvu pjesu.
Marija Jevgenijevna i njena kći zahvališe joj i pohvališe je.
- Pogledajte - reče pukovnik gledajući kroz prozor - koliko se sveta sakupilo da vas sluša.
Zaista, pod prozorima beše se okupila velika gomila sveta.
- Vrlo mi je milo što vam ovo čini zadovoljstvo - prosto odgovori Varenjka.
Kiti je s ponosom gledala svoju prijateljicu. Ona se oduševljavala i njenom veštinom i njenim licem, ali se najviše oduševljavala njenim držanjem, time što Varenjka očevidno ništa naročito ne misli o svome pevanju, i što je potpuno ravnodušna prema pohvalama; činilo se kao da samo pita: treba li još da pevam, ili je dosta?
»Kad bih to bila ja - mislila je u sebi Kiti - kako bih se ja ponosila time! Kako bih se radovala gledajući ovu gomilu pod prozorima! A njoj je sasvim svejedno. Nju pobuđuje samo želja da ne odreče, i da učini prijatnost mami. Šta ima u njoj? Šta joj dade ovu moć da se uzdigne nad svim, da bude nezavisno mirna? Kako bih želela da to saznam, i da se naučim tome od nje!« mislila je Kiti gledajući pažljivo mirno Varenjkino lice. Kneginja zamoli Varenjku da otpeva još nešto, i Varenjka otpeva drugi komad, tako isto glatko, jasno i lepo, stojeći pravo kraj klavira i udarajući po njemu takt svojom mršavom crnpurastom rukom.
Sledeća pesma u knjizi bila je italijanska pesma. Kiti odsvira preludij i obazre se na Varenjku.
- Da propustimo ovu - reče Varenjka zarumenevši se. Kiti uplašeno zaustavi upitni pogled na licu Varenjkinom.
- Onda nešto drugo - brzo reče ona prevrćući listove i pojmivši odmah da je nešto bilo u vezi s onom pesmom.
- Ne - odgovori Varenjka metnuvši ruku na note i smešeći se - ne, da otpevamo ipak ovu - i otpeva tu pesmu isto tako mirno, hladno i lepo kao i
druge pre toga.
Kad je svršila, svi joj opet zahvališe, i pođoše da piju čaj. Kiti i Varenjka iziđoše u vrt pored kuće.
- Vi, je l’ te, imate neku uspomenu u vezi sa onom pesmom? - reče Kiti. - Ne pričajte mi, samo recite - brzo dodade - je li tako?
- A zašto ne bih pričala? Ispričaću vam - reče Varenjka prosto, i ne sačekavši odgovor nastavi: - Jest, to je uspomena, i bila je teška nekada. Volela sam jednoga čoveka i pevala sam mu tu pesmu.
Kiti je sa raširenim velikim očima, ćuteći, umiljato gledala u Varenjku.
- Ja sam njega volela, i on je mene voleo; ali njegova mati nije želela mene, i on se oženio drugom. On stanuje blizu nas, i ja ga ponekad viđam. A vi ne biste mislili da sam i ja imala roman? - reče, i na njenom lepom licu jedva primetno izbi plamen koji ju je nekada, Kiti je to osećala, svu obasjavao.
- Kako ne bih mislila! Kad bih ja bila muško, ja ne bih mogla voleti nikoju drugu posle poznanstva s vama. Ne razumem kako je on mogao, da bi zadovoljio mater, zaboraviti vas i učiniti vas nesrećnom - znači da nije imao srca.
- O, ne, on je vrlo dobar čovek, a ja nisam nesrećna; naprotiv, ja sam vrlo srećna. Dakle, danas nećemo više pevati? - dodade uputivši se u kuću.
- Kako ste vi dobri, kako ste vi dobri! - uzviknu Kiti, i zaustavivši je poljubi je. - Kad bih makar malo mogla ličiti na vas!
- Zašto da ličite na drugog? Vi ste dobri takvi kakvi ste - smešeći se svojim blagim i umornim osmejkom, reče Varenjka.
- Ne, ja nikako nisam dobra. Eto, recite mi...
Ostanite da posedimo - reče Kiti posadivši je opet na klupu pored sebe. - Recite, zar nije uvredljivo kad se pomisli da je čovek prenebregao vašu ljubav, da nije hteo?...
- Ali on je nije prenebregao; ja verujem da me je voleo, samo, bio je poslušan sin...
- Da, ali ako on to ne bi činio za ljubav matere, nego, prosto, on sam?... - govorila je Kiti osećajući da izdaje svoju tajnu, da ju je njeno lice koje je plamtelo rumenilom stida, već izdalo.
- Tada bi rđavo postupio, i ja ne bih žalila za njim - odgovori Varenjka očevidno pojmivši da se stvar već više ne tiče nje, nego Kiti.
- Ali uvreda? - reče Kiti. - Uvreda se ne može zaboraviti, ne može
zaboraviti - govorila je sećajući se svoga pogleda na poslednjem balu, za vreme prekida muzike.
- U čemu uvreda? Vi niste postupili rđavo?
- Gore nego rđavo – sramno!
Varenjka zavrte glavom i metnu svoju ruku na ruku Kiti.
- U čemu se sastoji to sramno? - reče ona. - Niste mogli reći čoveku, koji je ravnodušan prema vama, da ga volite?
- Razume se, nisam; ja nisam nikad nijedne reči rekla, ali on je znao. Ne, ne; ima pogleda, ima držanja. Da živim sto godina, neću ono zaboraviti.
- Šta je sve to? Ja ne razumem. Stvar je u tome: volite li ga vi i sad, ili ne - reče Varenjka nazivajući sve po imenu.
- Ja ga mrzim, i ne mogu to da oprostim sebi.
- Pa šta onda?...
- Stid, uvreda.
- Ah! Kad bi svi bili tako osetljivi kao vi - reče Varenjka. - Nema devojke koja nije tako nešto iskusila. Ali, sve je to tako beznačajno.
- A šta je značajno? - reče Kiti s radoznalim divljenjem gledajući je u lice.
- Ah, ima mnogo šta značajnije - reče Varenjka smešeći se.
- A šta je to?
- Ah, mnogo šta je važnije - odgovori Varenjka ne znajući šta da kaže. Ali u taj čas se začu s prozora glas kneginjin:
- Kiti, hladno je! Uzmi šal, ili uđi u sobu.
- Zbilja, vreme je! - reče Varenjka ustajući. - Treba još da svratim do m - me Berthe, molila me je.
Kiti je držala njenu ruku i sa strasnom radoznalošću i molbom pitala je pogledom: »Šta je, šta je to najznačajnije što daje takav mir? Vi znate, recite mi!« Ali Varenjka nije razumela o čemu je pita pogled Kiti. Ona je imala u pameti samo to da treba još da svrati do m - me Berthe, i da mora stići kući za čaj svoje maman, u 12 časova. Ona uđe u sobu, skupi note, pozdravi se sa svima, i već pođe.
- Dopustite da vas otpratim - reče pukovnik.
- Pa da, kako biste sami išli po noći? - potvrdi kneginja. - Da pođe s vama bar Paraša.
Kiti je videla da se Varenjka jedva uzdržava da se ne nasmeje na reči: da je
treba pratiti.
- Ja uvek idem sama, i nikad mi se ništa ne dešava - reče ona i uze šešir. Poljubivši Kiti još jedanput, ne rekavši joj šta je najznačajnije, bodrim korakom i s notama pod miškom izgubi se u polutami letnje noći, odnoseći sa sobom tajnu šta je značajno, i šta njoj daje ono zavidno spokojstvo i dostojanstvo.

XXXIII


Kiti se upoznala i sa gospođom Štal, i to poznanstvo, zajedno sa prijateljstvom Varenjkinim, ne samo da je imalo na nju jak uticaj, nego ju je i tešilo u njenom jadu. Ona je tu utehu našla u tome što joj se, zahvaljujući tome poznanstvu, otkrio potpuno nov svet koji nije imao ničeg zajedničkog sa njenom prošlošću, svet uzvišen i divan, sa čije se visine moglo mirno gledati na tu prošlost. Otkrilo se to, da osim instinktivnog života, kojem se Kiti dosad odavala, postoji i život duhovni. Taj se život otkrivao pomoću religije, ali jedne religije koja nije imala ništa opšte sa onom koju je Kiti znala iz detinjstva, i koja se izražavala u liturgiji i bdeniju u Udovičkom domu[80], gde su se mogli sresti poznanici, i u učenju naizust, sa veroučiteljem, slovenskih tekstova; ovo je bila religija uzvišena, tajanstvena, vezana za čitav niz divnih misli i osećanja, u koju se moglo verovati ne zato što je tako naređeno, nego zato što se mogla i voleti.
Kiti sve to nije saznala iz reči. Madam Štal govorila je s Kiti kao sa ljupkim detetom u kojem se uživa, gleda u njoj uspomena na svoju mladost, i samo je jedanput pomenula: da u svima ljudskim žalostima utehu daje samo ljubav i vera, i da za Hristovo milosrđe prema nama nema ništavnih žalosti - pa odmah okrenula razgovor na drugo. Međutim, Kiti je u svakom njenom pokretu, u svakoj reči, u svakom njenom, kako je Kiti govorila, nebesnom pogledu, a osobito u celoj istoriji njenog života koju je saznala od Varenjke - u svemu nalazila ono »što je bilo značajno«, i što ona dosad nije znala.
Ali, ma koliko da je karakter gospođe Štal bio uzvišen, ma koliko da je istorija njena života bila dirljiva, ma koliko da je bila njena reč uzvišena i nežna, Kiti je i nehotice zapažala u njoj i neke crte koje su je bunile. Uočila je da se madam Štal, raspitujući o njenim rođacima, prezrivo osmehnula, što je bilo protivno hrišćanskoj dobroti. Opazila je još da je madam Štal, kad je Kiti jednom zatekla kod nje katoličkog sveštenika, marljivo držala svoje lice u senci šešira na lampi, i nekako se osobito smeškala. Ma koliko da su ova dva zapažanja bila sićušna, ona su je bunila, i Kiti je sumnjala u madam Štal. Ali zato Varenjka, usamljena, bez rodbine i prijatelja, s tužnim razočaranjem,
koja ništa nije želela i koja ni za čim nije žalila, Varenjka je bila ono savršenstvo o kojem je Kiti dozvolila sebi da sme samo sanjati. Pored Varenjke, ona je shvatila da treba zaboraviti sebe i voleti druge, pa ćeš biti mirna, srećna i divna. Kiti je želela da bude takva. Razumevši sad jasno šta je najznačajnije, Kiti se nije više zadovoljavala prostim ushićenjem, nego se odmah svom dušom odade tom novootkrivenom životu. Po Varenjkinim pričanjima o tome šta radi madam Štal, i druge koje je takođe imenovala, Kiti je već sastavila plan budućeg života. Ona će, tako kao i sinovica gospođe Štal, Aline, o kojoj je Varenjka mnogo pričala, ona će, gde god bude živela, tražiti nesrećne, pomagati im koliko može, razdavati Jevanđelja, čitati Jevanđelja bolesnicima, grešnicima i samrtnicima. Misao o čitanju Jevanđelja grešnicima, kao što radi Aline, osobito je primamljivala Kiti. Ali, sve su to bile potajne sanjarije o kojima Kiti nije govorila ni materi, ni Varenjki.
Uostalom, očekujući vreme kad će u velikim razmerama izvesti svoje planove, Kiti je i sad, u banji, gde je bilo toliko bolesnika i nevoljnika, lako našla priliku da primeni svoja nova pravila, podražavajući Varenjku.
U početku, kneginja je opazila samo toliko da se Kiti nalazi pod jakim uticajem svoga engouement-a,[81] kako je ona govorila, prema gospođi Štal, a osobito prema Varenjki. Ona je zapazila da Kiti podražava Varenjku ne samo u radu, nego je nehotice podražava u hodu, govoru i žmirkanju očima. Pa je zatim kneginja opazila da se u njenoj kćeri, nezavisno od zanosa, vrši i nekakav ozbiljan duševni prelom.
Videla je kneginja da Kiti uveče čita francusko Jevanđelje, koje joj je poklonila gospođa Štal, a to ranije nije činila; da izbegava svetske poznanike, i da se sastaje s bolesnicima koji su bili pod zaštitom Varenjkinom, osobito sa siromašnom porodicom bolesnog slikara Petrova. Kiti se očevidno ponosila tim što je u toj porodici vršila dužnost milosrdne sestre. Sve je to lepo, i kneginja nije imala ništa protiv toga, tim pre što je Petrovljeva žena bila vrlo valjana žena, i što je princeza, kad je primetila delatnost Kiti, počela da je hvali nazivajući je anđelom utešiteljem. Sve bi to bilo vrlo lepo kad ne bi bilo preterano. A kneginja je videla da njena kći ide u krajnost, i o tome joj je govorila.
- Il ne faut jamais rien outrer[82] - govorila je.
Kiti ništa nije odgovarala; ona je u duši mislila da u hrišćanskim delima ne može biti suvišnosti. Kakve suvišnosti može biti u ispovedanju nauke koja nalaže da se podmetne i drugi obraz kad udare po jednom, i da se da i košulja kad skinu haljinu? Ali kneginji se nije sviđala ta preteranost, a još više joj se nije sviđalo što Kiti neće da joj otkrije svoju dušu. Zbilja, Kiti je krila od svoje
majke nove poglede i osećanja. Krila ih je ne zbog toga što nije poštovala ili volela svoju mater, nego samo stoga što je to bila njena mati. Svakome bi ih otkrila pre nego materi.
- Nešto nam odavno nema Ane Pavlovne - reče jednom kneginja za ženu Petrova. - Zvala sam je, ali ona kao da je nečim nezadovoljna.
- Ne, ja nisam primetila, maman - porumenevši reče Kiti.
- Ti odavno nisi bila kod njih?
- Sutra mislimo da priredimo šetnju u planinu – odgovori Kiti.
- Možete, idite - odgovori kneginja zagledajući uzbuđeno lice svoje kćeri i trudeći se da pronađe uzrok zbunjenosti.
Toga dana Varenjka je bila kod njih na ručku, i saopštila da se Ana Pavlovna predomislila i da neće sutra u planinu. I Kneginja primeti da je Kiti opet pocrvenela.
- Kiti, da nisi imala kakvu neprijatnost s Petrovima? - reče kneginja kad ostadoše same. - Zašto je Ana Pavlovna prestala da šalje decu i da dolazi k nama.
Kiti odgovori da ničega među njima nije bilo, i da ona nikako ne može da razume zašto bi Ana Pavlovna bila nezadovoljna njom. Kiti je kazala suštu istinu. Ona nije znala uzrok zašto se Ana Pavlovna promenila, ali ga je nagađala. Nagađala je nešto što ne bi mogla reći materi, što nije govorila ni samoj sebi. To je bila jedna od onih stvari koje znaš, ali koje se ne mogu kazati ni samom sebi; jer je strašno i postidno - prevariti se.
Opet i opet je prebirala u svojim uspomenama sve svoje odnose prema toj porodici. Sećala se naivne radosti koja se izražavala na okruglom dobrodušnom licu Ane Pavlovne pri njihovim susretima; sećala se njihovih poverljivih razgovora o bolesniku, njihove zavere da ga odbiju od posla koji mu je bio zabranjen, i da ga vode u šetnju; sećala se privrženosti najmlađega dečka, koji ju je zvao: »moja Kiti«, koji bez nje nije hteo leći da spava. Kako je sve to bilo lepo! Zatim se setila mršave figure Petrovljeve sa dugačkim vratom, u njegovom redengotu kestenjaste boje; njegove retke talasave kose, upitnih, i strašnih u prvo vreme za Kiti plavih očiju, i njegovog bolnog staranja da izgleda čio i veseo u njenom prisustvu. Seti se svoga naprezanja, u prvo vreme, kad savlada odvratnost koju je osećala prema njemu, kao i prema svima jektičavim, i seti se staranja da smisli šta da mu kaže. Seti se plašljivog, umiljatog pogleda kojim ju je on gledao, i čudnovatog osećanja saučešća i nelagodnosti, prvo, a zatim i svesti o svojoj vrlini, pri tom. Kako je sve to bilo lepo! Ali sve je to bilo u prvo vreme. Sad pak, pre nekoliko dana,
sve se odjednom pokvarilo.
Ana Pavlovna je s pretvornom ljubaznošću sretala Kiti, i neprestano motrila na nju i na muža.
Je li mogućno da je dirljiva radost njegova pri njenoj pojavi bila uzrok hladnoći Ane Pavlovne!
»Da - sećala se ona - bilo je nečeg neprirodnog u Ani Pavlovnoj, i nikako nije ličilo na njenu dobrotu kad je ono pre tri dana s ljutnjom kazala.
- Eto, jednako očekuje vas, bez vas nije hteo ni kafu pije, a tako je užasno oslabeo.«
»Da, Može biti joj je bilo neprijatno i kad sam mu dodala šal. Sve je to tako obično, ali on to tako nezgodno prima, ta mi dugo zahvaljuje, da je i meni nezgodno. A zatim i moj portre koji je tako lepo izradio. A što je glavno, onaj pogled, zbunjen i nežan!... Da, da, tako je! - s užasom ponovi Kiti u sebi.
I ne, to ne može biti, to ne sme biti! On je tako jadan« - reč sebi odmah zatim.
Ta sumnja zagorčavala je draži njenog novog života.

XXXIV


Pri kraju banjskog lečenja vratio se porodici knez Ščerbacki, koji je posle Karlsbada išao u Baden i Kisingen sa svojim poznanicima Rusima, da bi se napojio ruskim duhom, kako je govorio.
Pogledi kneza i kneginje na život u inostranstvu bili su različiti. Kneginja je nalazila da je sve divno; bez obzira na svoj utvrđen položaj u ruskom društvu, starala se da u inostranstvu liči na evropsku damu, što stvarno nije bila, - zato što je bila ruska gospođa - i stoga se pretvarala, a to joj je opet donekle bilo nezgodno. Knez pak, naprotiv, nalazio je da je u inostranstvu sve rđavo, bio mu je težak evropski život, držao se svojih ruskih navika, i naročito se trudio da se u inostranstvu pokaže manje Evropljanin no što je u stvari bio.
Knez se vratio mršaviji nego što je otišao, sa smežuranim i ovislim obrazima, ali u najlepšem duševnom raspoloženju. Njegovo veselo raspoloženje još se pojačalo kad je video da se Kiti potpuno oporavila. Izveštaj o prijateljstvu Kiti sa gospođom Štal i Varenjkom, i kneginjina opažanja, koja mu ona saopšti, o nekakvoj promeni što se kod Kiti izvršila, uzbuniše kneza i izazvaše u njemu obično osećanje ljubomore prema svemu što je njegovu kćer udaljavalo od njega, a i strah da se njegova kći ne otrgne ispod njegova uticaja i zađe u neke njemu nepristupačne predele. Ali te neprijatne vesti utonuše u moru dobrodušnosti i veselosti koje su mu uvek bile svojstvene, i koje su se osobito pojačale u Karlsbadu.
Sutradan po svom dolasku, knez, u dugačkom kaputu, sa svojim ruskim borama i opuštenim obrazima poduprtim krutom ogrlicom, u najboljem raspoloženju pođe sa ćerkom na vodu.
Jutro je bilo divno: čiste, vesele kuće sa vrtovima; rumene po licu i po rukama, i nalivene pivom nemačke služavke koje su veselo poslovale; i jarko sunce - veselili su srce; ali što su se više približavali banjskom izvoru, sve su češće sretali bolesnike; njihov izgled činio se još tužniji usred uobičajenih uslova dobro uređenog nemačkog života. Kiti već više nije poražavala ta
suprotnost. Jarko sunce, veseli sjaj zelenila, zvuci muzike, bili su za nju prirodan okvir svih tih poznatih lica i promena nabolje ili nagore, koje je ona pratila; ali za kneza, svetlost i blesak junskoga jutra i zvuci orkestra, koji je svirao moderan veseo valcer, a osobito izgled zdravih služavaka - činilo se kao nešto neprijatno i nakazno u vezi s tim živim mrtvacima koji su se sakupili sa sviju krajeva Evrope.
Zaboraviv osećanje ponosa, i kao neki povratak mladosti kad je ljubimica kći išla s njim pod ruku, knezu dođe nekako nezgodno i zazorno od svog energičnog hoda, od svojih krupnih i debelih udova. Osećao se kao čovek koji bi u društvu bio neobučen.
Upoznaj me, upoznaj me sa tvojim novim prijateljima - govorio je on kćeri pritiskujući laktom njenu ruku. - Ja sam ovaj tvoj gadni Soden zavoleo zato što te je tako oporavio. Samo je žalosno, žalosno tu kod vas. Ko je ovo?
Kiti mu je imenovala poznata i nepoznata lica koja su sretali. Pri samom ulazu u park, sretoše slepu m-me Berthe sa njenom pratiljom, i knez se obradova blagom izrazu stare Francuskinje kad je čula glas Kitin. Odmah, i sa suvišnom francuskom ljubaznošću, ona poče razgovor s njim, hvaleći ga što ima takvu divnu kćer, i uznoseći Kiti do neba, nazivajući je blagom, biserom, i anđelom utešiteljem.
Ona je onda drugi anđeo - reče knez smešeći se. - Jer ona naziva anđelom broj jedan m-lle Varenjku.
Oh! m-lle Varenjka pravi je anđeo, allez[83] -. prihvati m-me Berthe.
Pod galerijom sretoše i Varenjku. Ona im je žurno išla u susret noseći elegantnu crvenu torbicu.
Evo, i tata je doputovao! - reče joj Kiti. Varenjka učini, prosto i prirodno kao sve što je radila, jedan pokret koji je bio sredina između običnog i dubokog poklona, i odmah otpoče razgovor s knezom, kao što je govorila sa svima, prosto i odrešito.
Razume se, ja vas poznajem, vrlo dobro vas poznajem - reče joj knez smešeći se, po čemu Kiti s radošću poznade da se njena prijateljica svidi ocu.
Kuda žurite?
Maman je ovde - reče ona obraćajući se Kiti. - Nije spavala celu noć, pa joj je lekar savetovao da izađe na vazduh. Nosim joj rad.
Dakle, to je anđeo № 1! - reče knez pošto Varenjka ode.
Kiti je videla da je on hteo da se podsmehne Varenjki, ali nikako nije mogao, jer mu se Varenjka dopala.
Znači, videćemo sve tvoje prijatelje - dodade on - madam Štal, ako se smiluje da me pozna.
A zar si je ti i pre poznavao, tata? - upita Kiti preplašeno, primetivši u kneževim očima plamen ruganja pri pomenu gospođe Štal.
Poznavao sam njenoga muža, a pomalo i nju, pre nego što je postala pijetistkinja[84].
Šta je to pijetistkinja, tata? - upita Kiti, uplašena već time što je ono što je ona tako visoko cenila u gospođi Štal, imalo svoj naziv.
Ne znam ni sam baš dobro. Znam samo da ona za sve zahvaljuje bogu, za svaku nesreću; zahvaljuje i zato što joj je umro muž. A to izlazi nekako smešno, jer su rđavo živeli... Ko je ovo?
Kakvo žalosno lice! - upita on primetivši omalenog bolesnika na klupi, u kestenjastom kaputu, u belim pantalonama koje su pravile čudnovate bore na kostima bez mesa njegovih nogu. Taj gospodin podiže svoj slamni šešir nad retkom talasavom kosom i otkri visoko, bolesno, pocrvenelo, od šešira nažuljeno čelo.
To je slikar Petrov - odgovori Kiti pocrvenevši. - A ovo je njegova žena - dodade, pokazujući na Anu Pavlovnu koja kao naročito, baš kad su oni prilazili, pođe za detetom koje otrča putem.
Kako je jadan, a kako mu je ljupko lice! - reče knez. - Zašto im nisi prišla? On je hteo da ti nešto kaže!
Pa hajdemo! - reče Kiti odlučno skrećući.
Kako se sad osećate? - upita ona Petrova.
Petrov ustade, osloni se na palicu i bojažljivo pogleda u kneza.
Ovo je moja kći - reče knez. - Dopustite da se upoznamo.
Slikar se pokloni i osmehnu pokazujući čudnovato sjajne i bele zube.
Mi smo vas juče očekivali, kneginjice - reče on Kiti.
I povede se dok je ovo govorio, pa ponovi isti pokret da bi pokazao kako ga je naročito učinio.
- Htela sam da dođem, ali Varenjka mi reče da je Ana Pavlovna javila da nećete ići.
- Kako nećemo! - pocrvenevši i zakašljavši se, reče Petrov, tražeći očima ženu. - Aneta, Aneta! - reče glasno, i na njegovom tankom belom vratu odskočiše, kao užeta, debele žile.
Ana Pavlovna priđe.
- Kako si mogla javiti kneginjici da nećemo ići? - gubeći glas razdraženo prošaputa on.
- Dobar dan, kneginjice! - reče Ana Pavlovna s pretvornim osmehom koji ni najmanje nije ličio na njeno pređašnje ophođenje. - Vrlo mi je milo da se i s vama upoznam - obrati se ona knezu. -. Odavno vas očekuju, kneže.
- Kako si mogla javiti kneginjici da nećemo ići? - promuklo prošaputa slikar još jedanput, još srditije, očevidno još više razdražen što ga glas izdaje, te ne može da svojim rečima dade izraz kakav bi hteo.
- Ah, bože moj! Ja sam mislila da nećemo ići - odgovori žena ljutito.
- Kako, kad... - On se zakašlja i odmahnu rukom. Knez poliže šešir i ode sa ćerkom.
- O, oh! - teško uzdahnu knez - o jadnici!
- Jest, tata - odgovori Kiti. - I treba znati da imaju troje dece, nikog od posluge, i gotovo nikakvih sredstava. On prima nešto od Akademije - živo je pričala starajući se da uguši uzbuđenje koje se u njoj pojavilo usled čudnovate promene u ponašanju Ane Pavlovne prema njoj. - A, evo gospođa Štal - reče Kiti, pokazujući na kolica u kojima je ležalo, pod suncobranom, nešto zatutkano jastucima, obučeno u nešto sivo i plavo. To je bila gospođa Štal. Pozadi nje stajao je mračan, zdrav radnik, Nemac, koji ju je vozio. Pored nje je stajao plavi švedski grof, koga je Kiti znala po imenu. Nekoliko bolesnika vrzmali su se oko kolica, gledajući ovu damu kao nešto neobično.
Knez joj priđe, i Kiti u njegovim očima spazi plamen podsmeha, koji je ožalosti. On, prišav gospođi Štal, poče razgovor na onom odličnom francuskom jeziku kojim tako malo njih sad govore, neobično učtivo i ljupko.
- Ne znam da li ćete me se setiti, ali vas moram podsetiti na sebe da bih vam mogao zahvaliti za vašu dobrotu prema mojoj kćeri - reče joj on skinuvši šešir i ne vraćajući ga na glavu.
- Knez Aleksandar Ščerbacki - reče madam Štal pogledavši ga svojim nebesnim očima u kojima Kiti opazi nezadovoljstvo. - Vrlo mi je milo. Ja sam tako zavolela vašu kćer.
- Još nikako niste dobro sa zdravljem?
- Ah, ja sam već navikla - reče madam Štal i predstavi kneza švedskom grofu.
- A vrlo ste se malo promenili - reče joj knez. - Nisam imao čast da vas vidim deset ili jedanaest godina.
- Jest, bog daje krst, ali daje i snagu da se može nositi. Često se čudimo,
zašto se oteže ovaj život?... S one strane! - obrati se ona ljutito Varenjki koja joj je zavijala noge pledom drukčije nego što je ona htela.
- Verovatno, da bi se činilo dobro - reče knez smešeći se očima.
- Nije naše da to sudimo - reče gospođa Štal primetivši malu razliku u izrazu na kneževu licu. - Dakle, vi ćete mi poslati knjigu, dragi grofe? Veliko hvala - obrati se ona mladom Šveđaninu.
- A! - viknu knez, ugledavši moskovskog pukovnika koji je stajao u blizini, i poklonivši se gospođi Štal ode sa ćerkom i moskovskim pukovnikom koji im se pridruži.
- To je naša aristokratija, kneže! - reče moskovski pukovnik, sa željom da se naruga. Imao je pukovnik nešto protiv gospođe Štal zato što se nije poznavala s njim.
- Uvek je ista - odgovori knez.
- Jeste li je poznavali pre bolesti, kneže, to jest, pre nego što je legla?
- Da. Znam kad je legla - reče knez.
- Kažu da deset godina ne ustaje...
- Ne ustaje zato što je kratkonoga. Vrlo je ružnog sastava...
- Tata, ne može biti! - uzviknu Kiti.
- Zli jezici tako govore, dušice moja. A tvoja Varenjka dobro izdire - dodade on. - Ah, te bolesne gospođe!
- O ne, tata! - vatreno odgovori Kiti. - Varenjka nju obožava. A posle, gospođa Štal čini toliko dobra! Pitaj koga hoćeš. Nju i Alline Štal svi znaju.
- Možebiti - reče on pritiskujući laktom njenu ruku. - Ali bolje je da se dobro čini tako da niko ne zna.
Kiti ućuta, ne zato što nije imala šta da kaže, nego što ni ocu nije htela poveriti svoje tajne misli. Ipak, za divno čudo, iako se Kiti spremala da se ne potčini ocu, da mu ne da pristupa u svoju svetinju, ona oseti kako božanska prilika gospođe Štal, koju je ona mesec dana nosila u duši, nepovratno iščezava, kao što iščezava figura od prostrtog odela kad shvatiš kako to odelo leži. Ostala je još samo kratkonoga žena koja leži zato što je ružnog telesnog sastava; i muči pokornu Varenjku što joj ne zavija noge pledom onako kako ona hoće. I nikakvim naporima Kitine uobrazilje nije se više mogla povratiti pređašnja madam Štal.

XXXV


Knez je svoje veselo duševno raspoloženje preneo i na svoje ukućane i poznanike, pa čak i na gazdu Nemca kod koga su Ščerbacki stanovali.
Kad se vratio s Kiti sa izvora i pozvao na kafu i pukovnika i Mariju Jevgenijevnu i Varenjku, knez naredi da se sto i stolice iznesu u vrt, pod kesten, i da se tamo postavi za doručak. I gazda i posluga živahnuše pod uticajem njegove veselosti. Znali su njegovu izdašnost; kroz pola sata, bolesni lekar iz Hamburga, koji je stanovao na gornjem spratu, gledao je sa zavišću kroz prozor na ovo veselo rusko društvo zdravih ljudi koje se iskupilo pod kestenom. U senci od lišća koja je treperila svojim kružićima, za stolom pokrivenim belim stolnjakom i pretrpanim kafom, hlebom, maslom, sirom, hladnom divljači, sedela je kneginja u kapici sa ljubičastim trakama, i razdavala kafu i komadiće hleba. Na drugom kraju sedeo je knez, dobro jeo i glasno i veselo razgovarao. Knez je poređao pred sobom svoje kupovine: drvorezne kutije, ukrase, razne noževe za sečenje hartije, koje je nakupio po svim banjama, i poklanjao ih svima, među njima i služavki Lizhen, i gazdi, s kojim se šalio na svom komičnom i rđavom nemačkom jeziku uveravajući ga da Kiti nije izlečila banja nego njegova odlična jela, osobito supa od suvih šljiva. Kneginja se podsmevala mužu za njegove ruske navike, ali je bila vesela i živahna kao nikada otkako je u banji. Pukovnik, kao i uvek, smejao se kneževim šalama; ali što se tiče Evrope, koju je on, kako je mislio, pažljivo proučavao, bio je na strani kneginjinoj. Dobrodušna Marija Jevgenijevna tresla se od smeha posle svake kneževe šale; a i Varenjka, što Kiti još nikad nije videla, malaksavala je od sitnog ali neprekidnog smeha koji su u njoj izazivale kneževe šale.
Sve je to veselilo Kiti, pa ipak nije mogla da ne bude zabrinuta. Nije mogla da reši pitanje koje joj je otac i nehotice zadao svojim veselim pogledom na njene prijatelje, i na život koji je ona tako zavolela. Tome pitanju pridružila se još i promena u odnosima prema Petrovima, koja se danas tako očigledno i neprijatno ispoljila. Svi su bili veseli, samo Kiti nije mogla biti vesela i to ju je još više mučilo. Obuzeše je osećanja slična onima
koja su je obuzimala u detinjstvu, kad je, kažnjena zatvorom u svojoj sobi, slušala veseo smeh svojih sestara.
- Zašto si nakupovao to silestvo? - govorila je kneginja smešeći se i pružajući mu šolju s kafom.
- Zašto? Pođeš da šetaš, priđeš dućanu, a oni te mole da kupiš: »Erlauht, ekscelenc, durhlauht.«[85] E, kad mi kaže durhlauht, onda već ne mogu više - deset talira odmah odu.
- Dakle samo iz duga vremena - reče kneginja.
- Razume se, iz duga vremena. Od dosade i čamotinje, matuška, prosto ne znaš šta ćeš.
- Kakva dosada, kneže? Sad je toliko interesantnosti u Nemačkoj - reče Marija Jevgenijevna.
- Ali ja sve te interesantnosti znam: supu od suvih šljiva, znam; kobasicu sa graškom, znam. Sve znam.
- Sve kako bilo, kneže, ali su njihove ustanove interesantne - reče pukovnik.
- Šta tu ima zanimljivo? Svi su zadovoljni, kao bakarne parice; sve su pobedili. A čime ja da budem zadovoljan? Ja nikoga nisam pobedio, već moram sam da se izuvam i još obuću da sam iznosim pred vrata. Ujutru ustaj, oblači se brzo, idi u trpezariju da piješ rđav čaj. Sasvim je drukčije kod kuće! Budiš se lagano, malo se poljutiš na nešto, progunđaš, osvestiš se lepo, o svemu razmisliš, ne žuriš se.
- Ali vreme je novac, vi to zaboravljate - reče pukovnik.
- Kakvo vreme! Ima takvo vreme kad bih ceo mesec dana dao za pola rublje; a nekad je opet takvo da pola sata ni za kakve pare ne bih dao. Je li tako, Kaćenjka? Što si ti nešto neraspoložena?
- Ja? Nisam.
- Kuda vi? Ostanite još malo - obrati se on Varenjki.
- Moram kući - reče Varenjka ustajući i opet pršte u smeh. Kad se pribra, oprosti se i uđe u kuću da uzme šešir.
Kiti pođe za njom. I Varenjka joj se sad činila drukčija. Nije bila gora, ali se razlikovala od one kakvom ju je Kiti pređe zamišljala.
- Ah, odavno se nisam tako smejala! - reče Varenjka uzimajući suncobran i torbicu. - Kako je mio vaš tata!
Kiti je ćutala.
- Kad ćemo se videti? - upita Varenjka.
- Maman je htela da ode do Petrovih. Hoćete li i vi biti tamo? - reče Kiti ispitujući Varenjku.
- Biću - odgovori Varenjka. - Oni se spremaju na put, pa sam obećala da ću im pomoći u pakovanju.
- Onda ću i ja doći.
- Nemojte, zašto biste?
- Zašto? zašto? zašto? - široko otvarajući oči poče Kiti, i uhvati se za njen suncobran da je ne bi pustila. - Ne, stanite, zašto?
- Tako; došao vam je tata; a zatim, ustručavaju se od vas.
- Nije to, recite mi, zašto vi ne želite da sam ja često kod Petrovih? Vi to nećete? Zašto?
- Ja to nisam govorila - reče mirno Varenjka.
- Molim vas, kažite!
- Da kažem sve? - upita Varenjka.
- Sve, sve! - prihvati Kiti.
- Pa ništa osobito, samo to što je Mihailo Aleksijevič (tako se zvao slikar) pre hteo da putuje ranije, a sad neće da putuje - smešeći se reče Varenjka.
- No! No! - žurila je Kiti gledajući mračno u Varenjku.
- A Ana Pavlovna nekako reče da on neće da putuje zato što ste vi ovde. Razume se, to je bilo neumesno, ali se usled toga izrodila svađa. A već znate kako su ti bolesnici razdražljivi.
Kiti je sve više mršteći se ćutala; Varenjka je govorila starajući se da je odobrovolji i umiri, ali je videla da se sprema eksplozija, samo nije znala da li suza ili reči.
- Zato je bolje da ne idete... Vi to razumete... nemojte biti uvređeni...
- Tako mi i treba, tako mi i treba! - brzo reče Kiti dohvativši suncobran iz Varenjkinih ruku i gledajući mimo očiju svoje prijateljice.
Varenjka htede da se osmehne gledajući detinjski gnev svoje prijateljice, ali se poboja da je ne uvredi.
- Zašto da vam tako treba? Ja ne razumem - reče ona.
- Tako mi i treba, zato što je sve ovo bilo pretvorstvo, što je sve ovo bilo izmišljeno, a ne od srca. Šta da mi je stalo do tuđa čoveka? I eto, izišlo da sam ja uzrok svađe, i da sam činila ono za što me niko nije molio. Zato što je sve
pretvorstvo! pretvorstvo! pretvorstvo!
- A s kakvom svrhom pretvarati se? - tiho reče Varenjka.
- Ah, kako je glupo i gadno! To mi nije trebalo... Sve je pretvorstvo! - govorila je otvarajući i zatvarajupi suncobran.
- Ali s kakvom svrhom?
- Da bismo se pokazali bolji pred svetom, pred sobom, pred bogom; da bi sve obmanuli. Ne, ja se više neću dati navoditi. Biću rđava, ali bar neću biti lažna, neću biti varalica!
- Ali ko je varalica? - prekorno reče Varenjka. - Vi kao da govorite... Kiti je bila u nastupu svoje plahovitosti. Ona joj ne dade da dovrši.
- Ja ne govorim o vama. Vi ste savršenstvo. Jest, jest, znam da ste svi vi savršeni, ali šta da radim kad sam ja rđava. Toga svega ne bi bilo, da nisam rđava. E, lepo, biću onakva kakva sam, samo neću da se pretvaram. Šta me se tiče Ana Pavlovna! Neka žive kako hoće, a ja ću živeti kako ja hoću. Ja ne mogu biti drukčija... I sve bi to trebalo da je drukčije, sve da je drukčije...
- Ali šta da bude drukčije? - govorila je Varenjka u nedoumici.
- Sve. Ja ne mogu živeti drukčije nego po srcu, a vi živite po pravilima. Ja sam vas zavolela iskreno, a vi mene, sigurno, samo zato da me spasete, da me naučite!
- Vi ste nepravični - reče Varenjka.
- Ja ne govorim o drugima, ja govorim samo o sebi.
- Kiti! - začu se glas matere. - Dođi da pokažeš tati tvoje mandarine.
Kiti, ponosita, ne pomirivši se sa svojom prijateljicom, uze sa stola korpicu sa mandarinama i ode k njima.
- Šta ti je? Što si tako crvena? - rekoše joj mati i otac u jedan glas.
- Ništa - odgovori ona - odmah ću doći - i otrča natrag.
- »Još je tu! - pomisli Kiti. - Šta da joj kažem, bože moj! Šta sam uradila, šta sam govorila! Zašto sam je uvredila? Šta da radim? Šta da joj kažem?« mislila je, i zastade kod vrata.
Varenjka, u šeširu i sa suncobranom u rukama, sedela je kraj stola razgledajući oprugu koju je Kiti slomila. Ona podiže glavu.
- Varenjka, oprostite mi, oprostite! - prošaputa Kiti prilazeći joj. - Ja ne znam šta sam govorila. Ja...
- Ja, zbilja, nisam htela da vas naljutim - reče Varenjka smešeći se.
Mir je bio zaključen. Ali, sa očevim dolaskom se promenio za Kiti sav onaj svet u kojem je ona dotle živela. Nije se odrekla svega što je poznala, ali je razumela da je obmanjivala sebe, mislila da može biti ono što je želela da bude. Kao da se osvestila; osetila je svu teškoću da se bez pretvaranja i razmetanja održi na visini na koju je htela da se popne; osim toga, osetila je svu tegobu toga sveta jada, bolesti, samrtnika, u kojem je živela; uvide da su mučni ti napori koje je činila da sve to zavoli, i sad je želela što pre čist vazduh, Rusiju, selo Jerguševo, kuda je, kako je saznala iz pisma, već otputovala njena sestra Doli sa decom.
Ali, ljubav Kitina prema Varenjki nije oslabela. Praštajući se s njom, Kiti ju je molila da ih poseti u Rusiji.
- Doći ću kad se udate - reče Varenjka.
- Ja se nikad neću udati.
- Onda ja nikad neću doći.
- E, onda ću se udati samo zbog toga. Pazite, ne zaboravite obećanje! - reče Kiti.
Predskazanja doktorova potvrdiše se. Kiti se vratila u Rusiju izlečena. Nije bila tako bezbrižna i vesela kao pre, ali je bila mirna. Njeni moskovski jadi pređoše u uspomene.

TREĆI DEO


I


Sergije Ivanovič Koznišov hteo je da se odmori od umnoga rada, i umesto da, po običaju, ode u inostranstvo, došao je krajem maja bratu na selo. Po njegovom uverenju, najbolji je bio život na selu. On je sad došao da se naslađuje tim životom kod brata. Konstantinu Ljevinu bilo je vrlo milo, tim pre što ovoga leta nije očekivao brata Nikolaja. Ali, pored sve ljubavi i poštovanja prema Sergiju Ivanoviču, Konstantin Ljevin osećao se, na selu, nezgodno pored brata. Bilo mu je nezgodno, čak i neprijatno da gleda kako se brat odnosi prema selu. Za Konstantina Ljevina selo je bilo mesto života, to jest, radosti, patnje i rada; za Sergija Ivanoviča selo je bilo, s jedne strane, odmor od posla, a s druge: koristan protivotrov protiv pokvarenosti, koji je on sa zadovoljstvom upotrebljavao, i bio svestan njegove koristi. Za Konstantina Ljevina selo je bilo dobro zbog toga što je predstavljalo polje nesumnjivo korisnog rada; za Sergija Ivanoviča selo je bilo osobito dobro zbog toga što tamo može ništa da se ne radi, i što ne treba ništa da se radi. Osim toga i odnos Sergija Ivanoviča prema narodu unekoliko je neprijatno dirao Konstantina. Sergije Ivanovič govorio je kako on voli i poznaje narod, i često je razgovarao sa seljacima, i to je umeo činiti lepo i prirodno, ne pretvarajući se i ne usiljavajući se; a iz svakog takvog razgovora izvodio je opšte zaključke u korist naroda, ujedno i dokaze da on poznaje taj narod.
Takav odnos prema narodu nije se sviđao Konstantinu Ljevinu. Za Konstantina, narod je bio samo glavni učesnik u opštem radu; i, bez obzira na sve poštovanje i nekakvu rođačku ljubav prema seljaku, koju je, kako je sam govorio, posisao s dojkinjinim mlekom, on, koji se, učestvujući s narodom u opštem radu, ponekad ushićavao jačinom, blagošću i pravičnošću tih ljudi, on se takođe, kad su u opštem radu bile potrebne i druge osobine, ljutio na narod zbog njegove bezbrižnosti, prljavštine, pijanstva i laži. Ako bi Konstantina Ljevina upitali, voli li on narod, on nikako ne bi znao kako da na to odgovori. On je voleo i nije voleo narod, isto tako kao i ljude uopšte. Razume se, kao dobar čovek, više je voleo ljude nego što ih nije voleo, pa prema tome i narod. Ali voleti ili ne voleti narod kao nešto zasebno, nije
mogao; jer ne samo što je živeo s narodom, ne samo što su svi njegovi interesi bili vezani za narod, nego je on samoga sebe smatrao kao delić naroda, a nije video ni u sebi ni u narodu nikakvih naročitih osobina i nedostataka, i nije zato mogao da sebe stavi nasuprot narodu. Osim toga, mada je dugo živeo u najbližim odnosima sa seljacima, kao domaćin i posednik, i, što je najglavnije, kao savetodavac (seljaci su mu verovali, i dolazili k njemu po savete sa daljine od četrdeset kilometara), on nije imao nikakvo određeno mišljenje o narodu; na nečije pitanje: poznaje li on narod, bilo bi mu isto tako teško odgovoriti kao i na pitanje: voli li narod? Reći: da poznaje narod, bilo bi za njega isto što i reći da poznaje ljude. On je stalno posmatrao i upoznavao raznovrsne ljude, među njima i ljude seljake, koje je smatrao kao dobre i zanimljive ljude, i neprestano nalazio u njima nove crte, menjao stara mišljenja o njima i stvarao nova. Sergije Ivanovič, naprotiv. Isto onako kao što je voleo i hvalio seoski život nasuprot životu koji nije voleo, tako isto je voleo i narod nasuprot onoj klasi ljudi koju nije voleo; i isto tako je poznavao narod kao nešto uopšte suprotno ljudima. U njegovom metodičkom umu jasno su se ocrtavali određeni oblici narodnog života, izvedeni delom iz samog narodnog života, ali uglavnom iz suprotnosti. On nikad nije menjao svoje mišljenje o narodu, niti svoje odnose prema njemu.
Kad bi se među braćom pojavile nesuglasice u mišljenjima o narodu, Sergije Ivanovič pobeđivao je brata time što je imao određene pojmove o narodu, o njegovu karakteru, osobinama i ukusima; Konstantin Ljevin nije imao nikakav određen i stalan pojam, tako da je u tim pripremama Konstantin bivao izobličavan kroz protivurečnosti samom sebi.
Za Sergija Ivanoviča, njegov mlađi brat bio je krasan dečko, sa dobro postavljenim srcem (kako se on izražavao na francuskom), ali sa umom, iako dosta hitrim, ipak potčinjenim utiscima trenutka, i usled toga punim protivurečnosti. Sa snishodljivošću starijeg brata on mu je ponekad objašnjavao smisao stvari; a nije nalazio zadovoljstva u prepirci s njim, jer ga je vrlo lako savlađivao. Konstantin Ljevin gledao je na brata kao na čoveka ogromnog uma i obrazovanja, plemenitog u najvišem smislu te reči, i obdarenog sposobnošću da radi za opšte dobro. Ali u dubini svoje duše, ukoliko je bivao stariji, i ukoliko je više upoznavao svoga brata, utoliko mu je češće dolazila u glavu misao: da ta sposobnost delatnosti za opšte dobro, čije je potpuno odsustvo osećao u sebi, da ona možda i nije neka osobina, naprotiv, nedostatak nečega - ne nedostatak dobrih, poštenih, plemenitih želja i ukusa, već nedostatak životne snage, onoga što se zove srce, one težnje koja nagoni čoveka da od bezbrojnih puteva života izabere jedan, i da samo to izabrano želi. Što je više upoznavao brata, to je više uviđao da i Sergije
Ivanovič, i mnogi drugi radnici za opšte dobro, nisu po srcu došli do ljubavi prema opštem dobru, nego su umom prosudili da je dobro baviti se time, i samo zbog toga su se bavili tim. U toj misli utvrdilo je Ljevina još i opažanje da njegov brat ne prima k srcu nimalo bliže pitanja o opštem dobru i o besmrtnosti duše, nego pitanje o partiji šaha ili o oštroumnoj konstrukciji neke nove mašine.
Osim toga, Konstantinu Ljevinu bilo je bratovo bavljenje na selu nezgodno još i stoga, što je na selu, osobito leti, Ljevin bio stalno zauzet gazdinstvom; nije mu bio dovoljan ni dugi letnji dan da posvršava sve što treba; a Sergije Ivanovič se odmarao. Ali ako se on sad i odmarao, to jest, nije radio na svome delu, toliko je bio navikao na umni rad, da je voleo da iskazuje u lepom i zbijenom obliku misli koje su mu padale na um, i voleo da ga pri tom neko sluša. Najobičniji i najprirodniji slušalac bio mu je brat. I zato, bez obzira na prijateljsku jednostavnost njihovih odnosa, Konstantinu je bilo nezgodno da brata ostavlja samoga. Sergije Ivanovič voleo je da leži na travi na suncu, i tako ležeći i sunčajući se, da ćaska.
- Nećeš mi verovati - govorio je on bratu - koliko naslade nalazim u ovoj maloruskoj lenosti. Nigde jedne misli u glavi, mogao bih je mesto lopte kotrljati.
A Konstantinu Ljevinu bilo je dosadno da sedi i sluša, osobito zato što je znao da bez njega vuku đubre na neiskrčena polja, i da će ga natrpati ko zna kako, ako on ne nadgleda; i da crtala na plugovima neće pričvrstiti, nego će ih poskidati, pa će posle reći da su plugovi prazna izmišljotina, a sasvim je nešto drugo ralica, itd.
- Ta kuda ćeš opet po ovoj vrućini - govorio mu je Sergije Ivanovič.
- Samo da trknem časom do kancelarije - govorio je Ljevin, i odlazio u polje.

II


Početkom meseca juna desi se nekako da se ekonomka Agafja Mihailovna, noseći u podrum teglu s pečurkama u presolcu, okliznu, pade, i iščaši ruku u zglavku. Došao je mladi i brbljivi zemski[86] lekar, koji je tek bio svršio medicinu. On pregleda ruku, reče da nije iščašena, stavi je u obloge, i ostavši na ručku poče s nasladom da razgovara sa znamenitim Sergijem Ivanovičem Koznišovim; da bi mu pokazao svoj prosvećeni pogled na stvari, uze pričati sve spletke u srezu i žaliti se na rđavo stanje zemskih ustanova. Sergije Ivanovič pažljivo je slušao, raspitivao, i, pobuđen novim slušaocem, raspričao se i sam, kazao nekoliko tačnih i umesnih napomena koje je mladi doktor s poštovanjem ocenio, i došao najzad u ono njegovom bratu poznato živahno stanje duha, u koje je obično dolazio posle sjajnog i živog razgovora. Po odlasku doktorovu, prohte mu se da peca ribu na reci. Sergije Ivanovič voleo je da peca ribu, i tobože se ponosio tim što može da voli takvo glupo zanimanje.
Konstantin Ljevin, koji je trebalo da ode na oranje i na livade, ponudi se da poveze brata na dvokolicama.
Bilo je već prevalilo ono letnje doba kad se ovogolišnja žetva opredeljuje; kad nastaju staranja i brige o setvi za iduću godinu, i kad se približuje kosidba; kad je sva raž već klasala i sivo-zeleno, još ne najedralo, lako klasje talasa po vetru; kad zelen ovas, sa razbacanim po njemu bokorima žute trave, nejednako izbija na poznim usevima; kad rana heljda lista i pokriva zemlju svojim zelenilom; kad je ugar, kao kamen tvrdo utaban stokom, sa ostavljenim putevima koje ralica nije mogla da zahvati, upola pooran; kad osušene, izvezene gomile đubreta zajedno sa medenim travama puštaju miris u zoru; i kad u nizinama, očekujući kose, leže kao more tučne livade, sa crnim gomilama stabljika oplevljenog štavelja.
Bilo je vreme kad u seoskom radu nastupa kratak zastoj pred početak sređivanja letine, vreme koje se svake godine ponavlja, i svake godine zahteva svu snagu narodnu. Letina je stajala divna; bili su vedri, vreli letnji dani sa kratkim rosnim noćima.
Braća su morala proći kroz šumu da bi došla do livada. Sergije Ivanovič se jednako naslađivao lepotom guste šume, pokazivao bratu čas tamnu sa osenčene strane staru lipu, koja se šarenila od žutih listića i spremala za cvetanje, čas mlade ovogodišnje lastare na drveću koji su sijali kao smaragd. Konstantin Ljevin nije voleo da govori, niti da sluša o lepoti prirode. Reči su skidale lepotu s onoga što je očima gledao. On je odobravao bratu, ali je nehotice počeo misliti o drugom. Kad prođoše šumu, svu njegovu pažnju privuče na sebe izgled ugara na brežuljku, koji se ponegde žuteo od trave, ponegde bio izbrazdan u kvadratiće, ponegde pretrpan gomilama zemlje i korova, a ponegde razoran. Po polju, čitavim su nizom išla kola za kolima. Ljevin prebroja kola, i bio je zadovoljan što će se izvući sve što je potrebno; a kad uglela livade, njegove misli pređoše na pitanje o kosidbi. Uvek, pri pomisli na kosidbu, osećao je nešto što mu je živce prijatno diralo. Kad stiže do livade, Ljevin zaustavi kola.
Jutarnja rosa još se držala po gusto polegloj travi, i Sergije Ivanovič, da ne bi kvasio noge, zamoli brata da ga preko livade preveze do rakitovog žbuna gde je bilo grgeča. Iako je Konstantinu Ljevinu bilo žao da gazi svoju travu, ipak potera preko livade. Visoka trava meko se obavijala oko točkova i konjskih nogu, i ostavljala seme na mokrim paocima i glavčinama.
Brat sede pod žbun i poče da odmotava udice, a Ljevin odvede konja, priveza ga, i zagazi dublje u nepomično, ogromno sivo - zeleno more od trave. Svilasta trava, čije je seme već sazrevalo, stizala je gotovo do pojasa na vodoplavnim mestima.
Prešavši popreko livadu, Konstantin Ljevin iziđe na put i srete starca, koji je nosio roj pčela i imao natečeno oko.
- Šta je? Da nisi neke uhvatio, Fomiču, - upita ga.
- Kako uhvatio, Konstantine Mitriču! Da mogu samo svoje da sačuvam. Po drugi put mi beži roj... Dobro te deca dojahaše da jave. Vaši oru. Ispregli konja, pa dojahali.
- Šta misliš, Fomiču, - da li da kosim ili da počekam još?
- Hm! Mi čekamo do Petrova dana. Vi uvek ranije kosite. Daće bog, biće trave.
- A kako misliš o vremenu?
- Vreme je u božjoj ruci. Možebiti da će vreme i podržati. Ljevin priđe bratu.
Sergije Ivanovič nije ništa upecao, ali mu nije bilo dosadno; bio je veseo i raspoložen. Ljevin vide da ga je razgovor s doktorom nadražio, da bi hteo još
da razgovara. On pak, naprotiv, želeo je da se što pre vrati kući, da naredi da se pozovu kosači za sutra, i da reši sumnju što se tiče kosidbe, koja ga je jako zanimala.
- Hoćemo li? - reče on.
- Kud žuriš? Sedi malo. Ala si mokar! Iako nema ribe, ipak je lepo. Svaki je lov dobar zato što imaš posla sa prirodom. Kako je divna ova voda čeličnog sjaja! - reče. - Ove livade na obali - nastavi - uvek me podsećaju na zagonetku, znaš? Trava govori vodi: a mi ćemo se nijati, nijati.
- Ne znam tu zagonetku - snuždeno odgovori Ljevin.

III


Nešto sam mislio i o tebi - reče Sergije Ivanovič. - Prema svemu što mi je ispričao doktor, čini mi se da se kod vas u srezu sve radi naopako; doktor je vrlo pametan čovek. Ja sam ti govorio, i govorim ti, da ne valja što ne ideš na skupove i što si se povukao od zemskih poslova. Ako se pošteni ljudi budu povlačili, razume se da će sve poći naopako. Dajemo novac, novac ide na plate, a nemamo ni škola, ni bolničara, ni babica, ni apoteka, nemamo ničega.
Ja sam pokušao - tiho i bezvoljno odgovori Ljevin - pa ne mogu! Šta se tu onda može!
Šta ne možeš? Pravo da ti kažem, ja te ne razumem. Ravnodušnost, neumenje, to ne mogu dopustiti; da li je mogućno da je to prosto lenost?
Ni jedno, ni drugo, ni treće. Probao sam, i video sam da ne mogu ništa da učinim - reče Ljevin.
On je malo pronicao u ono što je brat govorio. Gledajući preko reke na njivu, vide nešto crno, ali nije mogao razabrati da li je to samo konj ili je nadzornik na konju.
Zašto ne možeš ništa da uradiš? Pokušao si, i nije ti, kako veliš, ispalo za rukom, a ti se pokoravaš. Zar nemaš častoljublja?
Častoljublja? - reče Ljevin, dirnut u živac rečima svoga brata - ne razumem. Da su mi na univerzitetu rekli kako drugi razumeju integralne račune, a ja ih ne razumem, bilo bi pitanje častoljublja. Ali ovde, tu treba pre svega biti uveren da je potrebno imati izvesne sposobnosti za ove poslove; a, što je glavno, biti uveren da su svi ti poslovi vrlo važni.
A zar ono nije važno? - reče Sergije Ivanovič dirnut u živac što njegov brat nalazi da nije važno ono što njega zanima, a osobito tim što ga brat gotovo i ne sluša.
Meni se ono ne čini važno, ne osvaja me, pa šta ćeš?... - odgovori Ljevin, razabravši da je crno što je video, bio nadzornik, i da je nadzornik verovatno pustio seljake sa oranja. Eno, izvrću ralice. »Da li je mogućno da su poorali?«
pomisli on.
Ipak, slušaj, sve ima svoju meru - namrštivši svoje fino pametno lice, reče stariji brat. - Vrlo je lepo biti osobenjak, i iskren čovek koji ne voli laž - sve to ja znam; ali to što ti govoriš, ili nema smisla, ili ima rđav smisao. Kako možeš misliti da nije važno kad narod, koji ti voliš, kako uveravaš...
»Nikad nisam uveravao«, pomisli Konstantin Ljevin.
-... umire bez pomoći, grube babice satiru decu, narod ostaje u neznanju i zavisi od svakog pisarčića, a tebi je dato u ruke sredstvo da mu pomogneš, i ti mu ne pomažeš zato što smatraš da to nije važno.
I Sergije Ivanovič postavi ovu dilemu: ili si toliko nerazvijen da ne možeš da vidiš sve što možeš uraditi, ili nećeš da žrtvuješ svoj mir, sujetu, i već ne znam šta, da bi to uradio.
Konstantin Ljevin je osećao da mu ne ostaje ništa drugo nego da se pokori i prizna da mu nedostaje ljubavi prema opštoj stvari. I to ga je vređalo i ljutilo.
I jedno, i drugo - reče odlučno - ja ne vidim da bi se moglo...
Šta? Zar se ne bi mogla pružiti lekarska pomoć, ako se novac pametno rasporedi?
Ne može, kako se meni čini... Na četiri hiljade kvadratnih kilometara našega sreza, sa našim nezgodama, mećavama, radnim vremenom, ja ne vvdim mogućnost da se po svima mestima pruži lekarska pomoć. I uopšte, ne verujem u medicinu.
Dopustićeš, to nije tačno... Ja ću ti navesti hiljadu primera... A škole?
Šta će škole?
Šta to govoriš! Zar se može sumnjati u korist od obrazovanja?
Ako je dobro za tebe, onda je dobro za svakoga. Konstantin Ljevin se osećao moralno pritisnut uza zid, i stoga pade u vatru i iskaza nehotice glavni uzrok svoje ravnodušnosti prema opštoj stvari.
Može biti da je sve to i dobro, ali zašto da se ja brinem o ustanovi medicinskih stanica kojima se ja nikad neću koristiti; i škola, u koje svoju decu neću slati, u koje ni seljaci neće da šalju svoju decu, i još i nisam sasvim načisto da li ih i treba slati? - reče.
Sergija Ivanoviča trenutno zadivi ovaj neočekivani pogled na stvar, ali on odmah sastavi nov plan za napad.
Poćuta, izvadi jednu udicu, baci je u vodu, i osmejkujući se obrati se bratu.
Ali dopusti... Pre svega, medicinska stanica je potrebna. Vidiš, mi smo zbog Agafje Mihailovne slali po zemskog lekara.
Ja mislim da će joj ruka ostati kriva.
To je još pitanje... A zatim, pismen seljak, radnik, mnogo ti je potrebniji i korisniji.
Ne, pitaj koga hoćeš - odlučno odgovori Konstantin Ljevin - pismen seljak, kao radnik, mnogo je gori. Puteve ne umeju da poprave, a most, tek ga sagrade, raskradu ga.
Uostalom - namrštivši se reče Sergije Ivanovič nije voleo protivurečnosti, a osobito takve koje neprestano skaču s jednog predmeta na drugi, i bez svake veze unose podatke, tako da čovek ne zna na šta da odgovara – uostalom, stvar nije u tome. Dopusti. Priznaješ li da je obrazovanje blago za narod?
Priznajem - reče Ljevin iznenada, i odmah pomisli da nije kazao ono što misli. Osećao je da će mu, ako to prizna, biti dokazano da govori koješta, i da to što govori nema nikakva smisla. Kako će mu to biti dokazano, nije znao, znao da će mu to nesumnjivo logički biti dokazano, i čekao je taj dokaz.
Dokaz je bio mnogo prostiji nego što je očekivao Konstantin Ljevin.
Ako priznaješ da je blago - reče Sergije Ivanovič - onda ti, kao pošten čovek, ne možeš ne voleti, i ne biti naklonjen tome poslu, te prema tome ne možeš ne želeti da radiš na njemu.
Ali ja još ne priznajem da je taj posao dobar – reče Konstantin Ljevin pocrvenevši.
Kako? Pa sad si rekao...
To jest, ne priznajem ni da je dobar, ni da je mogućan.
To ne možeš znati, kad nisi učinio nikakav napor.
Ali pretpostavimo - reče Ljevin, mada to nikako nije pretpostavljao - pretpostavimo da je sve to tako, ja ipak ne vidim razlog zašto da se ja o tome brinem.
To jest, kako?
Kad smo već počeli da razgovaramo, objasni mi s filozofskog gledišta - reče Ljevin.
Ne razumem našto će tu filozofija - reče Sergije Ivanovič, kako se Ljevinu učini, takvim tonom kao da nije priznavao bratu pravo da može govoriti o filozofiji. To razgnevi Ljevina.
Evo našto! - žesteći se reče on. - Ja mislim da je pokretač svih naših
radnja ipak lična sreća. Ja, kao plemić, u sadašnjim zemskim ustanovama ne vidim ništa što bi podržavalo moje lično blagostanje. Putevi nisu bolji i ne mogu biti bolji; moji konji voze me i po rđavima. Doktor i medicinska stanica meni nisu potrebni. Primiritelni sudija mi nije potreban - nikada mu se ne obraćam, i neću mu se obraćati. Škole, ne samo da mi nisu potrebne, nego su čak i štetne, kao što sam ti govorio. Zemske ustanove za mene su prosto jedna obaveza: da plaćam po osamnaest kopjejaka po hektaru, da idem u varoš, da me noću jedu stenice, i da slušam svakojake besmislice i gadosti, a lični me interes na to ne goni.
Dopusti - prekide ga, smeškajući se, Sergije Ivanovič - lični interes nije nas gonio da radimo na oslobođenju seljaka, a mi smo radili.
Ne! - žesteći se sve više prekide ga Konstantin. - Oslobođenje seljaka bila je sasvim druga stvar. Tu je bilo ličnog interesa. Hteli smo da zbacimo sa sebe jaram koji je pritiskivao sve nas, dobre ljude. Ali biti odbornik[87], raspravljati o tom koliko je čistača potrebno, i kako treba sprovesti cevi u varoši gde ja ne živim; biti porotnik i suditi seljaku koji je ukrao šunku, i šest sati slušati kojekakve besmislice koje trućaju branioci i državni tužioci; slušati kako predsednik pita moga Aljošu - zvekana: »Priznajete li vi, gospodine optuženi, fakt krađe šunke?« - »A?«
Konstantin Ljevin, udaljivši se od predmeta, poče predstavljati predsednika i Aljošu zvekana; njemu se činilo da se sve to odnosi na stvar.
Sergije Ivanovič sleže ramenima.
Pa šta hoćeš time da kažeš?
Hoću da kažem to da ću prava koja se tiču mene... dodiruju moje interese, štititi uvek svom snagom; ja sam i onda, kad su kod nas studenata vršili premetačine, i kad su žandarmi čitali naša pisma, bio gotov da svom snagom štitim ta prava, da branim svoja prava na obrazovanje i slobodu. Ja razumem vojnu obavezu koja se tiče sudbine moje dece, braće, i mene samog; gotov sam da razmišljam o onom što se mene tiče; ali da mislim na šta idu četrdeset hiljada opštinskog novca, ili suditi Aljoši zvekanu - to ne razumem, i ne mogu.
Konstantin Ljevin govorio je tako kao da se provalila brana njegovih reči.
Sergije Ivanovič se osmehnu.
A kad se sutra budeš sudio: hoće li ti biti prijatnije da ti sude po staroj krivičioj uredbi?
Ja se neću suditi. Nikoga neću zaklati, niti mi to treba. A što se tiče naših zemskih ustanova i svega toga - nastavi on preskačući na sasvim drugo
pitanje - sve to liči na brezove grane koje zabadamo o Trojičin - danu, da tobož liči na šumu koja sama niče u Evropi; ne, ja ne mogu usrdno zalivati te brezove grane, ni verovati u njih.
Sergije Ivanovič samo sleže ramenima, izražavajući time divljenje otkuda se sad pojaviše u njihovoj premirci i te brezove grane, premda je odmah razumeo šta je brat tim hteo da kaže.
Dopustićeš da se tako ne može suditi - primeti on. Ali Konstaitin Ljevin je hteo da opravda nedostatak koji je u sebi osećao, to jest, svoju ravnodušnost prema opštem dobru, i nastavi:
Ja mislim - reče Konstantin - nikakav posao ne može biti trajan ako nema osnova u ličnom interesu. To je opšta istina filozofska - reče, i odlučno ponovi reč filozofska, kao da time želi da pokaže da i on, isto tako kao i svaki drugi, ima prava da govori o filozofiji.
Sergije Ivanovič još se jedanput osmehnu. »I on ima tako neku svoju filozofiju, koja ima da služi njegovim sklonostima«, pomisli on.
Što se tiče filozofije, to ostavi - reče on. - Glavna zadaća filozofije svih vekova bila je baš u tome da se nađe neophodna veza koja postoji među ličnim i opštim interesom. Ali to se ne odnosi na stvar; a odnosi se na stvar to što smatram za potrebno da ispravim tvoje poređenje. Brezice nisu pozabadane, nego su neke zasađene, a neke posejane, i s njima treba biti obazriv. Samo oni narodi imaju budućnosti, samo se oni narodi mogu nazvati istorijskima, koji umeju da osećaju ono što je važno i značajno u njihovim ustanovama, i koji to cene.
Sergije Ivanovič prenese pitanje u oblast filozofsko - istorijsku, nepristupačnu Konstantinu Ljevinu, i pokaza mu svu netačnost njegovih pogleda.
Što se pak tiče toga da se to tebi ne sviđa, oprostićeš mi - to je naša ruska lenost i gospodstvo; a ja sam uveren da je to kod tebe privremena zabluda, koja će proći.
Konstantin je ćutao. Osećao je da je potučen na svima linijama, ali je u isto vreme osećao da ono što je on hteo da kaže, njegov brat nije razumeo. Ali nikako nije znao zašto je bratu to nerazumljivo; da li zato što on, Konstantin, nije umeo jasno da kaže ono što je hteo; ili zato što brat nije hteo ili nije mogao da ga razume. Ali se dalje nije upuštao u te misli, i, ne odgovarajući bratu, zamisli se u sasvim drugoj, ličnoj stvari.
Sergije Ivanovič zamota poslednju udicu, odreši konja, i oni odoše.

IV


Lična stvar koja je zanimala Ljevina za vreme razgovora s bratom bila je ova: Kad je prošle godine došao jedanput na livadu za vreme kosidbe, i naljutio se na nadzornika, Ljevin je upotrebio bio svoje sredstvo za umirenje
uzeo od seljaka kosu i počeo kositi.
Taj rad toliko mu se tada svideo, da se nekoliko puta laćao kose i kosio; pokosio je celu livadu pred kućom, a ove godine, još u početku proleća, sastavio je plan - da kosi sa seljacima po čitave dane. Ali od bratovog dolaska na selo, bio je u nedoumici: da li da kosi, ili ne? Bilo ga je stid da ostavlja brata samog po čitave dane, a i bojao se da mu se brat ne bi smejao za to. Ali kad prođe po livadi, i kad se seti utisaka od kosidbe, on se gotovo odluči da kosi. Posle razdražljivog razgovora s bratom, opet se seti te svoje namere.
»Potrebno je fizičko kretanje, inače će mi se karakter sasvim iskvariti«, pomisli, i reši se da kosi, iako će to biti nezgodno pred bratom i narodom.
Pred veče, Konstantin Ljevin ode u kancelariju, načini raspored rada, i posla momke da za sutra pozovu kosače da kose Kalinovu livadu, najveću i najbolju.
I molim vas, pošaljite moju kosu Titu da je okuje; i da je ponese sutra na livadu; možda ću i ja kositi - reče, starajući se da se ne zastidi.
Nadzornik se osmehnu i reče:
Razumem.
Uveče, za vreme čaja, Ljevin kaza to i bratu.
Čini se da je nastalo lepo vreme - reče on. - Sutra počinjemo kositi.
Ja veoma volim taj rad - reče Sergije Ivanovič.
Ja ga strašno volim. Nekad sam i ja kosio sa seljacima, a i sutra hoću da kosim, ceo dan.
Sergije Ivanovič podiže glavu i radoznalo pogleda u brata.
To jest, kako? Zajedno sa seljacima, ceo dan?
Jest, to je vrlo prijatno - reče Ljevin.
To je odlično kao telesno vežbanje, samo, mučno da ćeš moći izdržati - bez svakog podsmeha reče Sergije Ivanovič.
Probao sam. U početku je teško, ali posle se čovek ukoreni. Mislim da neću izostajati...
Dobro! Ali reci mi kako seljaci gledaju na to? Sigurno se podsmevaju: šta to gospodin izvodi.
Ne, ne bih rekao: to je tako prijatan, ali i težak rad u isto vreme, da se nema kad misliti.
A kako ćeš s njima ručati? Nezgodno je da ti se tamo šalje francusko vino i pečena ćurka.
Ja ću, dok se oni odmaraju, doći kući na ručak.
Sutradan Konstantin Ljevin ustade ranije nego obično, ali ga domaći poslovi zadržaše, i kad stiže na livadu, kosači su već bili isterali po jedan otkos.
Još sa brega video se u nizini osenčeni i već pokošeni deo livade, sa sivkastim otkosima i crnim gomilicama kaftana koje su kosači poskidali na mestu gde su prvo kosili.
Ukoliko se više primicao, utoliko se jasnije pred njim ocrtavao otegnuti niz seljaka, nekih u kaftanima, a nekih u košuljama, koji su išli jedan za drugim, ali različno mahali kosama. Ljevin ih nabroja četrdeset i dvojicu.
Lagano su se kretali po neravnoj nizini livade, gde je bila stara brana. Ljevin poznade neke svoje seljake. Tu je bio starac Jermilo, u vrlo dugačkoj beloj košulji, koji je mahao kosom pognut; tu je bio mladi Vaska, bivši kočijaš Ljevinov, koji se zaletao u svaki nov red. Tu je bio i Tit, učitelj Ljevinov u košenju, mali mršav seljak. On je, ne sagibajući se, napredovao, i čisto igrajući se kosom odsecao svoj široki otkos.
Ljevin siđe s konja, priveza ga pored, puta, i srete se s Titom koji izvadi iz žbuna drugu kosu i pruži je Ljevinu.
Gotova je, gospodine; prosto brije. Kosi sama - reče Tit skidajući s osmejkom kapu i pružajući kosu.
Ljevin uze kosu i poče je odmeravati. Znojavi i veseli kosači isteraše otkose, i jedan za drugim iziđoše na put, smeškajući se, da se pozdrave s gospodinom. Svi su ga posmatrali, ali niko ništa nije govorio sve dok ne iziđe na put visoki starac sa naboranim ćosavim licem, u bluzi od ovčije kože, i dok se on ne obrati Ljevinu;
Pazi, gospodine; kad se uhvatiš u kolo, moraš igrati! - reče on, i Ljevin ču uzdržan smeh među kosačima.
Staraću se da ne izostanem - reče Ljevin, i stade iza Tita čekajući vreme da počne.
Gledaj šta ćeš - ponovi starac.
Tit odmače, i Ljevin pođe za njim. Trava je kraj puta bila niska, i Ljevin, koji odavno nije kosio, a i zbunjen pogledima upravljenim u njega, nije u prvi mah dobro kosio mada je jako mahao. Iza njega se čuše glasovi:
Nije kosa dobro nasađena, ručica je visoka; pazi kako mora da se saginje
reče jedan.
Nalegni više na peticu - reče drugi.
Ne mari ništa, ide polako - reče starac. - Pazi ga, ode... Širok otkos uzimaš, umorićeš se... Domaćin, nema se šta reći, svoju kuću kući! Vi’š, ostavlja travu među redovima! Za to bi neko od naših dobio po leđima.
Naiđoše na mekšu travu, i Ljevin, slušajući ali ne odgovarajući, iđaše za Titom starajući se da kosi što može bolje. Prošli su oko sto koraka.
Tit je stalno odmicao ne zaustavljajući se i ne pokazujući nimalo umora; ali Ljevin osećaše strah da neće izdržati, tako se umorio.
Osećao je da izmahuje poslednjom snagom, i rešio da zamoli Tita da stane. Ali se u tom trenutku Tit sam zaustavi, saže se, uze trave, obrisa kosu i poče je oštriti. Ljevin se ispravi uzdahnuvši, obazre se. Pozadi njega išao je mužik isto tako sustao; i ne došavši do Ljevina, zastade, i poče oštriti kosu. Tit naoštri kosu i svoju i Ljevinovu, pa krenuše dalje.
Po drugi put se desi isto. Tit je išao: izmah za izmahom, ne zastajući i bez umora. Ljevin je išao za njim trudeći se da ne izostane, ali mu je bilo teže i teže; zastajao je za trenutak kad bi osetio da više nema snage, ali se u istom trenutku i Tit zaustavljao i kose oštrio.
Tako su isterali prvi otkos. Taj dugi otkos učinio se Ljevinu osobito težak; a kad je otkos bio isteran, i kad se Tit, zabacivši kosu na rame, laganim korakom počeo vraćati preko pokošenog reda, gazeći po tragovima svojih potpetica, Ljevin pođe isto tako preko svoga otkosa; i premda mu se znoj slivao niz lice i kapao s nosa, i sva leđa mu bila mokra kao da je izišao iz vode
osećao se vrlo dobro. Osobito ga je radovalo što je sad znao da će izdržati.
Zadovoljstvo mu je bilo zagorčano samo tim što otkos nije bio lep. »Manje ću zamahivati rukom, više celim telom«, mislio je, sravnjujući Titov kao pod konac izvedeni otkos sa svojim razbacanim i neravnim otkosom.
Prvi otkos Tit je, kao što je Ljevin video, terao osobito brzo, verovatno želeći da oproba gospodina; a i otkos je bio dugačak. Sledeći otkosi bili su već lakši, ali Ljevin je ipak morao da napreže svu snagu da ne bi zaostao iza seljaka.
On nije ništa mislio, ništa želeo, osim jedno: da ne izostane od seljaka, i da uradi posao što može bolje. Čuo je samo fijuk kosa; video pred sobom pravu priliku Titovu koja se udaljavala; izdubljen polukrug otkosa; travu i cvetne krunice koje su se lagano i talasasto povijale oko oštrice kose; i, još dalje pred sobom - svršetak otkosa gde nastaje odmor.
Odjednom, ne znajući šta je to ni otkuda dolazi, on usred rada oseti prijatnu hladnoću po vrelim i oznojenim plećima. Pogleda u nebo dok su oštrili kose. Naišao nizak težak oblak i počela padati krupna kiša. Neki kosači odoše po kaftane i obukoše ih; drugi pak, isto kao i Ljevin, samo radosno podizahu ramena pod prijatnim rashlađenjem.
Isteraše još nekoliko otkosa. Bilo ih je dugačkih, kratkih, sa lepom i sa rđavom travom. Ljevin je izgubio svaki pojam o vremenu, i nikako nije znao da li je rano ili dockan. U njegovom radu nastade promena koja mu pružaše ogromnu nasladu. Usred njegovog rada bilo je trenutaka kad je zaboravljao šta radi, kad mu je bilo lako, i baš u tim trenucima je njegov otkos ispadao gotovo isto tako dobar i ravan kao i Titov. A čim bi se setio šta radi, i čim bi se počeo starati da rad uradi bolje, odmah je osećao svu težinu rada i otkos je ispadao rđav.
Pošto istera još jedan otkos, htede opet da se vrati, ali Tit zastade, pođe starcu i reče mu nešto tiho. Obojica pogledaše u sunce. »O čemu li govore, i zašto ne počinju?« pomisli Ljevin ne dosećajući se da kose već puna četiri sata, i da je vreme da se doručkuje.
Da doručkujemo, gospodine - reče starac.
Zar je vreme? Hajde, doručkujte.
Ljevin dade kosu Titu, i zajedno sa seljacima koji krenuše svojim kaftanima za hleb, uputi se, preko kišom orošenih otkosa pokošenog prostora, svome konju. Sad je tek video da nije izabrao zgodno vreme i da mu je seno pokislo.
Pokvariće mi kiša seno - reče.
Ne mari ništa, gospodine; po kiši kosi, a po suncu plasti! - reče starac. Ljevin odreši konja i pođe kući da doručkuje.
Sergije Ivanovič tek beše ustao. Pošto popi kafu, Ljevin se vrati na livadu pre no što je Sergije Ivanovič uspeo da se obuče i iziđe u trpezariju.

V


Posle doručka, Ljevin nije više kosio na pređašnjem mestu, nego između starca - šaljivčine, koji ga je pozvao da mu bude komšija, i mladog seljaka, jesenas oženjenog, koji je prvi put došao da kosi.
Starac, držeći se pravo, napredovao je odmereno, široko pomicao iskrivljene noge, i tačnim i odmerenim kretanjem koje ga očevidno nije stajalo više truda nego mahanje rukama u hodu, kao igrajući se slagao ravan i visok otkos. Baš kao da ne kosi on, nego sama oštra kosa koja je fijukala po sočnoj travi.
Pozadi Ljevina išao je mladi Miška. Njegovo lepuškasto, mlado lice, obavijeno po kosi gužvom sveže trave, grčilo se od usiljavanja; ali čim bi ko pogledao u njega, on se osmejkivao. Činilo se, pre je gotov da umre nego da prizna da mu je teško.
Ljevin je išao između njih dvojice. Po najvećoj vrućini, kosidba mu nije teško padala. Znoj koji ga je oblivao rashlađivao ga je, a sunce, koje ga je peklo po leđima, glavi i do laktova golim rukama, pridavalo je čvrstinu i upornost u radu; i sve češće su mu dolazili oni trenuci nesvesnog stanja, kad je mogao ne misliti o onome što radi.
Kosa je kosila sama za sebe. To su bili srećni trenuci. Još su radosniji bili trenuci kad bi starac, prilazeći reci gde su se svršavali otkosi, brisao mokrom gustom travom kosu, ispirao njen čelik u svežoj rečnoj vodi, i zahvativ u vodiru vode počastio Ljevina.
Dede malo moga kvasa! Je li dobar? - govorio je namigujući.
I zaista, Ljevin nikad nije pio bolje piće nego što je bila ta mlaka voda po kojoj su plivali komadići zelene trave, i sa ukusom zarđalog vodira od lima. A zatim bi nastajala prijatna lagana šetnja, s rukom na kosi, kad je bilo mogućno izbrisati znoj, dahnuti punim grudima, i pregledati ceo otegnuti niz kosača, i sve što se radi unaokolo, u šumi i u polju.
Što je više Ljevin kosio, to je češće osećao trenutke zanosa kad više nisu ruke upravljale kosom, nego je kosa uvodila u pokret celo svesno i puno
života telo, a rad, kao nekom čarobnom rukom, bez misli o njemu, pravilno se i tačno radio sam od sebe. To su bili zaista blaženi trenuci.
Teško je bilo samo onda kad je trebalo prekinuti ovo nesvesno kretanje, i misliti; kad je trebalo kositi oko kakvog panjića ili neoplevljenog štavlja. Starac je to radio lako. Kad je naišao na panjić, on bi menjao pokret, i, čas vrhom kose, čas peticom podbijao panjić kratkim udarcima sa dve strane. A radeći to, razgledao je i posmatrao sve što se pred njim pojavljivalo; čas bi otkinuo neku jagodu, i pojeo je ili ponudio Ljevinu; čas bi odbacio vrhom kose grančicu; čas pronašao prepeličino gnezdašce iz kojega je ispod same kose izletela ženka; čas bi hvatao zmiju koja bi se desila na putu, i podižući je kosom kao na viljušci, pokazivao je Ljevinu i bacao u stranu.
I Ljevinu i mdadom seljaku iza njega bile su teške promene u kretanju. Udese jedno napregnuto kretanje obojica, svojski rade, ali nisu u stanju da menjaju kretanje i da u isto vreme posmatraju ono što je pred njima.
Ljevin nije zapažao kako vreme prolazi. Da su ga upitali koliko dugo kosi, on bi rekao: pola sata - međutim je već bilo vreme ručku. Kad isteraše otkos, starac skrenu pažnju Ljevinu na devojčice i mališane koji su dolazili sa raznih strana, i jedva se videli dok su se kroz travu i putem primicali kosačima, donosili zavežljaje s hlebom i krčage s kvasom[88] zapušene krpama, koji su im istezali mišice.
Pogledajte kako mile bubice! - reče starac pokazujući na decu, i pogleda ispod ruke u sunce.
Isteraše još po dva otkosa i starac stade.
E, gospodine, treba da se ruča! - reče odlučno. I došavši do reke kosači se uputiše, preko otkosa, ka kaftanima gde su, očekujući ih, sedela deca što su donela ručak. Seljaci se iskupiše - daljni pod svojim kolima, a bliži pod rakitinim žbunom na koji nabacaše trave.
Ljevin sede s njima, nije hteo da ide.
Svako ustezanje pred gospodinom beše već odavno iščezlo. Spremali su se da ručaju. Jedni su se umivali, momčadija se kupala u reci, drugi su pripremali mesto za odmor, drešili torbe s hlebom i otvarali krčage s kvasom. Starac nadrobi u činiju hleba, izgnječi ga drškom od kašike, nasu vode iz vodira, naseče još hleba, posoli ga, i okrenuvši se istoku poče da se moli bogu.
Dela, gospodine, uzmi od moje ćurke - reče on i sede na kolena kraj činije.
Ćurka je bila tako ukusna da se Ljevin predomisli i ne ode kući na ručak. Ručao je sa starcem, i upustio se s njim u razgovor o njegovim domaćim
stvarima uzimajući u njima najživlje učešće, i pričajući mu o svojim stvarima i okolnostima koje su starca mogle interesovati. Osećao je da je bliži njemu nego bratu, i nehotice se smeškao od nežnosti koju je osećao prema ovome čoveku. Kad je starac ustao, pomolio se bogu, i legao tu pod žbunom metnuvši trave pod glavu, Ljevin učini isto, i bez obzira na uporne i dosadne muve i bubice koje su golicale njegovo oznojeno lice i telo, zaspa odmah, i probudi se tek kad sunce pređe na drugu stranu žbuna i poče da ga dohvata. Starac se odavno beše probudio i sedeo je i stezao okov na kosama momčadije.
Ljevin pogleda oko sebe i ne poznade mesto. Tako se sve beše promenilo. Ogroman prostor livade pokošen, i sija osobitim novim sjajem svojih već mirisavih otkosa, pod kosim večernjim sunčanim zracima. Okošeno i žbunje kraj reke, a sama reka, koja se ranije nije videla, sad vijuga i sija kao čelik. Ljudi se kreću i ustaju. Uspravni bedem trave na nekošenom mestu na livadi; jastrebovi što se vijaju nad pokošenom livadom; sve je to nešto sasvim novo. Kad se pribra, Ljevin poče ceniti koliko je pokošeno, i koliko se još danas može uraditi.
Bilo je urađeno neobično mnogo sa četrdeset i dva radnika. Cela velika livada, koju je ranije dva dana kosilo trideset kosa, bila je već pokošena. Ostali su još nepokošeni uglovi sa kratkim otkosima. Ali Ljevin je hteo da pokosi toga dana što je mogućno više, i bilo mu je krivo što sunce tako brzo zalazi. On nije osećao nikakav umor; želeo je samo da što brže i što više uradi.
Je li, kako misliš, da li ćemo još pokositi Maškin vrh? - reče on starcu.
Kako bog da, sunce je nisko... hoće li biti rakije za momčadiju?
Za vreme užine, kad opet sedoše i pušači pripališe duvan, starac objavi kosačima, »ako se Maškin vrh pokosi, biće rakije«.
Kako da ne pokosimo! Počinji, Tite! Sad ćemo ga slistiti! Naješćeš se noćas. Polazi! - začuše se glasovi, i kosači, jedući u hodu, pođoše.
A sad, momci, držite se dobro! - reče Tit i gotovo trkom pođe napred.
Beži, beži! - govorio je starac hitajući za njim i sustižući ga lako. - Čuvaj noge! Poseći ću ih!
I mladići i starci kosili su tako brzo kao da su se utrkivali. Ali uza svu žurbu, nisu kvarili travu, otkosi su se slagali tačno i ravno. Zaostalo parče u uglu bilo je slišćeno za pet minuta. Još su poslednji kosači terali svoje otkose, kad prvi već prebaciše kaftane preko ramena i uputiše se Maškinom vrhu.
Sunce se već spuštalo ka drveću kad kosači, kuckajući brusovima, uđoše u šumsku jaružicu Maškinog vrha. Trava je stizala do pojasa u sredini vrtače,
bila nežna i meka, kitnjasta, mestimice prošarana cvetićima Jovana i Marije.
Posle kratkog savetovanja: da li da se kosi duž ili popreko - Prohor Jermilin, takođe čuveni kosač, ogroman, crnomanjast seljak, pođe napred. On istera otkos, povrati se natrag, i razmahnu - i svi počeše da se ravnaju prema njemu idući pod brdo po vrtači, i na brdo, pod samu ivicu šume. Sunce zađe za goru; rosa je već bila pala; samo su kosači na brdu bili u suncu, a u dolini, po kojoj se dizala para, išlo se po svežoj rosnoj hladovini. Rad je ključao.
Mirisava trava, podsecana uz sočne zvuke, slagala se u visoke otkose. Kosači, sabijeni u gomili usled kratkih otkosa, kuckali su sa sviju strana vodirima i zveckali dodirima kosa ili udarom brusa o kosu, i sa veselim uzvicima gonili jedan drugog na življi rad.
Ljevin je išao, kao i pre, između mladića i starca. Starac, u bluzi od ovčje kože, bio je sve isto veseo, šaljiv i slobodan u kretanju. U šumi se neprestano nailazilo na nabrekle u sočnoj travi pečurke, koje su kose presecale. Ali starac, kad god bi naišao na pečurku, saginjao se, uzimao je i ostavljao u nedra. »Još jedan poklon babi«, govorio je uz to.
Iako je bilo lako kositi mokru i slabu travu, teško je bilo peti se i spuštati po strmim nizbrdicama jaruge. Ali starcu to nije smetalo. Mašući jednako kosom, lagano se peo uz strmen sitnim, čvrstim koracima svojih u velike pletene opanke obuvenih nogu, i premda se tresao celim telom, i opuštenim niže košulje čakširama, nije na putu ostavljao nijednu travčicug nijednu pečurku, i sve jednako se šalio s kosačima i s Ljevinom. Ljevin je išao za njim, i često mislio da će nasigurno pasti pentrajući se s kosom na tako strm brežuljak gde se i bez kose teško moglo peti; ali uspinjao se, i dalje radio. Osećao je da ga nekakva spoljašnja snaga pokreće.

VI


Maškin vrh pokosiše, dovršiše poslednje otkose, obukoše kaftane i veselo pođoše kući. Ljevin pojaha konja, i oprostivši se sa seljacima pođe i sam kući. Kad je bio na brdu, osvrnu se, ali seljake nije mogao više videti u magli koja se podizala u nizini; samo su se čuli veseli, grubi glasovi, kikot i zveka kosa pri dodirima.
Sergije Ivanovič odavno je već bio ručao, pio ledenu limunadu u svojoj sobi, i razgledao novine i časopise tek dobivene s pošte, kad Ljevin ulete u njegovu sobu, zamršene kose, prilepljene znojem za čelo, i pocrnelih i mokrih leđa i grudi i veselo kliknu:
- Mi pokosismo celu livadu! Ah! kako je lepo divno! a kako si ti proveo? - govorio je Ljevin sasvim zaboravivši jučerašnji neprijatan razgovor.
- Bože Gospode! Na šta to ličiš! - reče Sergije Ivanovič, u prvom trenutku nezadovoljan pogledavši u brata. - Ta zatvaraj, zatvaraj brže vrata! - dreknu on. - Sigurno ih je pustio najmanje deset!
Sergije Ivanovič nikako nije trpeo muve, brižljivo je zatvarao vrata, i otvarao prozore na svojoj sobi samo noću.
- Bogami, nisam nijednu! A ako sam ih pustio, ja ću ih i pohvatati. Nećeš verovati kakvo je to uživanje! Kako si ti proveo dan?
- Ja, lepo. A zar si ti ceo dan kosio? Mora da si gladan kao vuk. Kuzman ti je sve spremio.
- Ne, nisam gladan. Jeo sam tamo. Nego idem da se umijem.
- Idi, idi, ja ću sad za tobom - reče Sergije Ivanovič mašući glavom i posmatrajući brata. - Idi, idi brzo - dodade smešeći se, i pokupivši knjige spremi se da pođe. Odjednom se razveselio, i ne bi sad nikako hteo da se rastaje s bratom. - Gde si bio kad je padala kšpa?
- Kakva kiša! Tek malo proprskala... Odmah ću doći. Dakle, lepo si proveo dan? Vrlo dobro! - I Ljevin ode da se presvuče.
Kroz pet minuta braća su bila u trpezariji. Iako se Ljevinu činilo da ne
može jesti, i da seda za sto samo da ne bi uvredio Kuzmana, ipak, kad uze jesti, ručak mu se učini izvanredno ukusan. Sergije Ivanovič ga je posmatrao smešeći se.
- Ah, jest, imaš jedno pismo - reče on. - Kuzmane, donesi ga, molim te, ozdo. Samo pazi, zatvaraj vrata!
Pismo je bilo od Oblonskog. Ljevin ga pročita glasno. Oblonski je pisao iz Petrograda: »Dobio sam pismo od Doli, ona je u Jergušovu, i poslovi joj ne idu kako treba. Otidi, molim te, do nje, pomozi joj savetom, ti sve znaš. Ona će se tako radovati da te vidi. Sirotica, potpuno je sama. Tašta sa ostalima još je u inostranstvu«.
- Divota! Baš ću otići do njih - reče Ljevin. - Mogli bismo zajedno. Ona je tako krasna žena. Hoćeš li?
- A jesu li tu blizu?
- Trideset kilometara. Možebiti i svih četrdeset, ali put je odličan. Divno ćemo putovati.
- Milo mi je - reče Sergije Ivanovič smešeći se neprestano. Izgled mlađega brata neposredno je izazivao u njemu veselost.
- Ali apetit imaš! - reče, gledajući njegovo nad tanjirom nagnuto mrko - crveno - preplanulo lice i vrat.
- Odlično! Nećeš verovati kako je to koristan režim protiv svake budalaštine. Obogatiću medicinu novim terminom: Arbeitskur.[89]
- Tebi, čini mi se, to nije potrebno.
- Da, ali raznim nervoznim bolesnicima.
- Jest, to bi trebalo ispitati. A znaš li da sam i ja hteo da dođem na livadu, da vidim kakav izgledaš, ali vrućina je bila tako nesnosna da nisam otišao dalje od šume. Posedeo sam malo, pa kroz šumu iziđoh u selo, sretoh tvoju dadilju, i ispitivao sam je šta seljaci misle o tebi. Kako sam razumeo, oni ti ne odobravaju. Ona kaže: »to nije gospodski posao«. Uopšte, meni se čini da su u narodnim pojmovima strogo određeni pojmovi u pogledu poznate, kako oni kažu »gospodske«, delatnosti. Oni ne dopuštaju da gospoda izlaze iz okvira koji je po njihovim pojmovima određen za njih.
- Možebiti; ali kosidba je bila zadovoljstvo kakvo ja nikad u životu nisam imao. I tu nema ničega rđavog. Zar nije tako? - odgovori Ljevin. - Šta da radim ako se njima ne sviđa. Uostalom, ja mislim da je sve to dobro. A?
- Uopšte - nastavi Sergije Ivanovič - ti si, kako vidim, zadovoljan ovim danom.
- Veoma zadovoljan. Pokosili smo celu livadu. A s kakvim sam se osobitim starcem tamo sprijateljio! Ne možeš ni zamisliti kako je to divan starac.
- Zadovoljan si dakle ovim danom. I ja takođe. Pre svega, rešio sam dva zadatka na šahu, od kojih je jedan veoma zanimljiv - rešava se pionom. Pokazaću ti. A zatim, mislio sam o našem jučerašnjem razgovoru.
- Šta? O jučerašnjem razgovoru? - reče Ljevin blaženo žmirkajući i duvajući posle svršenog ručka, ali nikako nije mogao da se seti kakav je bio taj jučerašnji razgovor.
- Ja nalazim da ti unekoliko imaš pravo. Nesuglasica među nama dvoma sastoji se u tome što ti kao pobudu stavljaš lični interes, a ja mislim da interesi za opšte dobro moraju postojati u svakom čoveku koji stoji na izvesnom stupnju obrazovanja. Možebiti da si u pravu kad tvrdiš da bi materijalno zainteresovana delatnost bila povoljnija. Uopšte, ti si priroda suviše primesautiere,[90] kako kažu Francuzi; ti hoćeš ili strasno energičnu delatnost, ili ništa.
Ljevin je slušao brata, i apsolutno ništa nije razumevao, i nije ni hteo da razume. Bojao se samo da mu brat ne postavi pitanje po kojem bi se videlo da ga nije slušao.
- Tako je to, prijane - reče Sergije Ivanovič hvatajući brata za rame.
- Da, razume se. Da. Ja i ne ostajem pri svom mišljenju - odgovori Ljevin sa detinjskim osmehom krivca. »Oko čega li sam se to prepirao?« mislio je.
»Razume se, i ja sam u pravu i on je u pravu, i sve je lepo i krasno. Valja još otići u kancelariju da se naredi šta treba.« On ustade protežući se i smešeći se.
Sergije Ivanovič takođe se osmehnu.
- Ako hoćeš da prošetamo, hajdemo zajedno - reče, ne želeći da se rastaje s bratom od koga se širila bodrost i svežina. - Hajdemo, svratićemo i u kancelariju, ako je to potrebno.
- Ah, Gospode! - dreknu Ljevin tako jako da se Sergije Ivanovič uplaši.
- Šta je, šta ti je?
- Šta je sa rukom Agafje Mihailovne? - reče Ljevin udarivši se po glavi. - Ja sam zaboravio na nju.
- Mnogo je bolje.
- Ipak ću trknuti do nje. Dok ti metneš kapu na glavu, ja ću se već vratiti. I on potrča niz stepenice grmeći potpeticama kao čegrtaljka.

VII


Kad je Stepan Arkadijevič otputovao u Petrograd da izvrši najprirodniju i najpotrebniju obavezu, poznatu svima činovnicima, bez koje je nemogućno služiti - to jest, da podseti one u ministarstvu na sebe - i dok se uz vršenje te obaveze, pošto je uzeo gotovo sav novac iz kuće, veselo provodio na trkama i po letnjikovcima, i Doli je otputovala s decom na selo - da bi koliko - toliko smanjila rashode. Otputovala je u svoje, u miraz joj dato selo Jergušovo, u ono selo gde je proletos bila prodata šuma, i koje se nalazilo na pedeset kilometara od Pokrovskog, sela Ljevinovog.
Velika kuća u Jergušovu već je odavno dotrajala; jedno njeno krilo knez je nekada dozidao i povećao. To krilo, pre dvadeset godina, kad je Doli bila dete, bilo je spretno i prostrano, mada je, kao i sva krila, bokom bilo okrenuto jugu prema aleji za izlazak iz kuće. Ali sad je i to krilo bilo staro i trošno. Kad je Stepan Arkadijevič išao proletos da prodaje šumu, Doli ga je molila da pregleda kuću i da naredi da se opravi što treba. Stepan Arkadijevič koji se, kao i svi krivi muževi, veoma brinuo o ženinim udobnostima, sam je pregledao kuću i naredio da se uradi sve što je, po njegovom mišljenju, bilo potrebno. Po njegovom mišljenju trebalo je sam nameštaj ponovo prevući kretonom, obesiti zavese, očistiti vrt, napraviti mostić pri jezercetu, posaditi cveće; ali je zaboravio mnoge druge potrebne stvari čiji je nedostatak docnije mučio Darju Aleksandrovnu.
Iako se Stepan Arkadijevič starao da bude brižljiv otac i muž, nikako mu nije išlo u glavu da ima ženu i decu. Držao se bećarskih navika, i samo se prema njima upravljao. Kad se vratio u Moskvu, s ponosom objavi ženi da je sve pripremljeno, da je kuća kao neka fina igračka, i da joj on savetuje da se preseli. Odlazak ženin na selo bio je u svakom pogledu vrlo prijatan Stepanu Arkadijeviču: i za decu je zdravije, i rashoda je manje, i on je slobodniji. Darja Aleksandrovna smatrala je letnje bavljenje na selu kao neophodno za decu, osobito za devojčicu koja se nikako nije oporavljala posle šarlaha, a prilikom za sebe da se izbavi sitnih poniženja, sitnih dugova drvaru, ribaru, obućaru, koji su je mučili. Osim toga, odlazak na selo bio joj je prijatan još i zato što se
nadala da će domamiti k sebi na selo sesgru Kiti, koja je imala da se vrati iz inostranstva polovinom leta, i kojoj su bila naređena kupanja. Kiti je pisala iz banje da joj ništa nije milije nego da provede leto sa sestrom u Jergušovu, punom uspomena iz detinjstva.
Prvo vreme seoskog života bilo je za Doli vrlo teško. Ona je živela na selu kao dete, i ostao joj je utisak da je selo spas od sviju varoških neprijatnosti; da život tamo, ako i nije lep (sa tim se Doli lako mirila), bar je jevtin i udoban: svega ima, sve je jevtino, sve se može nabaviti, i za decu je to dobro. Ali sad, kad je došla na selo kao domaćica, uvidela je da je sve sasvim drukčije nego što je ona mislila.
Sutradan po njihovom dolasku udarila je plaha kiša, i noću je počelo prokišnjavati u hodniku i u dečjoj sobi, tako da su krevetiće morali preneti u sobu za primanje. Kuvarice za poslugu nije bilo; od devet krava, po rečima stanarice, jedne su bile steone, druge s prvim teletom, treće stare, četvrte su imale tvrde sise; ni masla ni mleka nije bilo ni koliko je za decu dovoljno. Jaja nije bilo. Kokoška se nije mogla dobiti; pekli su i kuvali stare, modre i žilave petlove. Nisu se našle nadničarke da operu podove - sve su okopavale krompir. Nije se moglo voziti kolima stoga što se jedan konj spoticao i trzao u zaprezi. Kupati se nije imalo gde, jer je sva obala bila ugacana od stoke i nije bila zaklonjena prema drumu; čak se nije moglo ni šetati, jer je stoka ulazila u baštu kroz razvaljen plot, a postojao je i jedan strašan bik koji je rikao, a svakako onda i ubadao. Ormari za haljine nedostajali su, a kojih je bilo, nisu se zatvarali, a otvarali su se sami kad bi se prolazilo pored njih. Gvožđarije i krčaga nije bilo; kazana u perionici, pa čak ni daske za peglanje, nije bilo.
U prvo vreme, kad umesto mira i odmora zapade u ove, sa njenog gledišta strašne patnje, Darja Aleksandrovna pala je u očajanje: trudila se i radila iz sve snage, ali je osećala bezizlaznost položaja, i svakog trenutka uzdržavala suze koje su joj navirale na oči. Upravnik, bivši konjički narednik, koga je Stepan Arkadijevič zavoleo, i, zbog njegove lepe sloljšnjosti i učtivog ponašanja, odredio za vratara, nije uzimao nikakvog učešća u patnjama Darje Aleksandrovne; učtivo je govorio; »ništa se ne može, to je tako rđav svet«, ali joj ni u čemu nije pomagao.
Položaj se činio bezizlazan. Ali, u domu Oblonskih, kao u svima porodicama, našlo se jedno neprimetljivo, ali vrlo važno i korisno lice - Matrjona Filimonovna. Ona je umirivala gospođu uveravajući je da će se sve udesiti (to je bila njena reč, i od nje ju je pozajmio Matvej), i sama je, lagano i bez uzbuđenja, dejstvovala.
Ona se odmah sprijateljila s nadzornicom, i prvog dana pila je s njom i s
nadzornikom čaj pod bagrenjem, i razgovarala o svim poslovima. Uskoro se pod bagrenjem osnovao klub Matrjone Filimonovne, i tu, pomoću toga kluba, koji su sastavljali nadzornica, kmet i pisar, počeše se pomalo izglađivati životne teškoće, i za nedelju dana zbilja se sve i udesilo. Krov je pretresen, kuvarica nađena - uzeli su kmetovu kumu - kokoške su kupili, krave su počele davati mleko, vrt ograđen letvama, na ormare udariše kukice te se više nisu sami otvarali, stolar načini rolju, pružila se i daska za peglanje, obavijena vojničkim suknom, sa naslona divana na ormar s fiokama, i u sobi za služavke zamirisa pegla.
- Eto vidite! A toliko ste očajavali - reče Matrjona Filimonovna pokazujući na dasku.
Napraviše i kupatilo i ogradiše ga asurama. Lili se poče kupati; očekivanja Darje Aleksandrovne, mada ne sasvim, počeše se ipak ispunjavati, krenuo je, iako ne spokojan, ali udoban seoski život. Biti mirna sa šestoro dece, Darja Aleksandrovna nije ni mogla. Jedno se razbolelo, drugo se moglo razboleti, trećem je nešto nedostajalo, na četvrtom se opažali znaci rđavog karaktera, itd., itd. Retki, retki su bili kratki, mirni odmori. Ali te brige i nemir bile su jedina mogućna sreća za Darju Aleksandrovnu. Kad nije bilo toga, ona bi ostajala sama sa svojim mislima o mužu koji je ne voli. Ali, ma kako da je za mater težak bio strah od bolesti dece, sama bolest, i bol zbog ispoljavanja rđavih osobina kod dece - deca su pomalo več počela da malim radostima nadoknađuju njene jade. Te su radosti bile tako sićušne, da se nisu opažale, kao zlato u pesku; i u teškim trenucima Doli je videla samo jade, samo pesak; ali bilo je i lepih trenutaka, kad je videla samo radosti, samo zlato.
Sada, u seoskoj usamljenosti, sve je češće osećala te radosti. Posmatrajući decu, činila je sve mogućne napore da ubedi sebe da je u zabludi, da je, kao mati, pristrasna prema deci; pa ipak, nije mogla ne govoriti u sebi da su njena deca, svih šestoro, divna, svako na svoj način, takva kakva se retko viđaju - i bila je srećna s njima i ponosila se njima.

VIII


Krajem maja, kad je već sve bilo manje-više udešeno, Doli je dobila odgovor od muža na svoje žalbe zbog seoskih nezgoda. On joj je pisao i molio da mu oprosti što nije o svemu razmislio, i obećavao da će doći čim mu bude mogućno. Ta se mogućnost nije ukazivala, i do početka juna Darja Aleksandrovna je živela sama na selu.
Jedne nedelje, za vreme petrovdanskog posta, Darja Aleksandrovna je išla u crkvu na službu, da joj se pričeste deca. Darja Aleksandrovna, u svojim iskrenim filozofskim razgovorima sa sestrama, materom i prijateljima, vrlo je često iznenađivala svojim slobodnjaštvom u pogledu religije. Ona je imala svoju čudnovatu religiju metempsihoze, u koju je čvrsto verovala, malo vodeći računa o dogmama crkve. Ali u porodici - ne samo primera radi za decu, nego baš iskreno - ona je ispunjavala sve crkvene propise; okolnost da joj se deca skoro godinu dana nisu pričestila, jako ju je uznemiravala, te je, uz potpuno odobravanje i učešće Matrjone Filimonovne, rešila da se to izvrši ovoga leta.
Darja Aleksandrovna smislila je, nekoliko dana unapred, kako da obuče decu. Sašivene, prepravljene i oprane haljinice; popušteni porubi i nabori; prišivena dugmad i spremljene trake. Samo haljinica Tanjina, koju je uzela da radi Engleskinja, mnogo je najedila Darju Aleksandrovnu. Prerađujući haljinicu Engleskinja je popuštala gde ne treba, suviše isekla oko rukava, prosto pokvarila haljinu. Tanja je bila tako sapeta u ramenima da je žalosno bilo i pogledati je. Ali se Matrjona Filimonovna doseti da umetne klinove i da načini pelerinicu. Stvar je tako popravljena, ali se sa Engleskinjom gotovo posvađaše. Ipak se do sutradan ujutru sve udesilo, i u devet sati - rok dokle je umoljen sveštenik da počeka sa službom - obučena deca, koja su sijala od radosti, stajala su kraj kućnog ulaza pred kolima očekujući mater.
Umesto vranog, koji se spoticao, u kola upregoše, posredovanjem Matrjone Filimonovne, nadzornikovog mrkova, i Darja Aleksandrovna, koja se beše malo zadržala oko svoga oblačenja, iziđe najzad, odevena u belu letnju haljinu, i sede u kola.
Darja Aleksandrovna se češljala i oblačila brižljivo i uzrujano. Ranije, oblačila se ona sebe radi, da bi bila lepa i dopadljiva; docnije pak, što je više starila, sve joj je neprijatnije bilo da se oblači: videla je kako je poružnela. Ali sad se opet oblačila sa zadovoljstvom i uzbuđenjem. Oblačila se ne radi sebe, ne radi svoje lepote, nego zato da, kao mati krasne dece, ne bi pokvarila opšti utisak. I kad se poslednji put pogledala u ogledalu, bila je zadovoljna sobom. Bila je lepa. Ne onako lepa kako je, ranije, htela da bude lepa na balu, nego lepa za svrhu kakvu je sad imala u vidu.
U crkvi nije bilo nikoga drugog osim seljaka, slugu i njihovih žena. Ali Darja Aleksandrovna vide, ili joj se učini da je videla, ushićenje koje je izazvala njena pojava s decom. Ne samo da su deca bila lepa u svojim svečanim haljinama, nego su bila ljupka, jer su se vrlo lepo držala. Doduše, Aljoša nije stajao sasvim kako treba, neprestano se okretao da vidi odostrag svoj kaputić, ali je ipak bio neobično ljubak. Tanja je stajala kao odrasla, i pazila na male. Mlađa, Lili, bila je divna sa svojim naivnim čuđenjem svemu, i teško je bilo ne osmehnuti se kad je, pošto se pričestila, kazala »please, some more«.[91]
Pri povratku kući deca su osećala da se izvršilo nešto svečano, i bila su vrlo mirna.
Sve je išlo dobro i kod kuće; ali za doručkom Griša je počeo da zviždi, i što je najgore, nije poslušao Engleskinju, te mu ne dadoše slatkiša. Darja Aleksandrovna ne bi dopustila da u ovakav dan dođe do kazne, da se našla tu; ali bilo je potrebno da se Engleskinjina naredba održi, i ona potvrdi njenu odluku da Griši ne dadu slatkiša. To je malo pokvarilo opštu radost.
Griša je plakao, govorio da je Nikolica zviždao, pa njega nisu kaznili; i da on ne plače zbog slatkiša - to je svejedno - nego zbog toga što su prema njemu nepravični. To je već bilo suviše žalosno, i Darja Aleksandrovna reši da pregovara s Engleskinjom da oprosti Griši, i u toj nameri pođe k njoj. Ali kad je prolazila kroz salon, spazi prizor koji joj ispuni srce takvom radošću da joj se oči zamagliše od suza i ona sama oprosti krivcu.
Osuđenik je sedeo na prozoru u uglu salona, a pored njega stajala je Tanja sa tanjirom. Pod izgovorom da nahrani lutke ona je zamolila Engleskinju za dopuštenje da može svoj deo slatkiša odneti u dečju sobu, i donela ih je bratu. Plačući i dalje zbog nepravično pretrpljene kazne, Griša je jeo donesene kolače i kroz jecanje govorio: »jedi i ti ješćemo zajedno... zajedno«.
Na Tanju je u prvi mah podejstvovalo sažaljenje prema Griši, zatim svest o svom dobrom delu, i suze se i njoj pojaviše u očima; ali je, ne odbijajući, jela svoj deo.
Ugledavši mater, oni se uplašiše; ali kad zagledaše u njeno lice shvatiše da to što rade nije rđavo, nasmejaše se, počeše brisati rukama puna usta, i umrljaše svoja svetla lica suzama i pekmezom.
Pobogu! Nove, bele haljine! Tanja! Griša! - govorila je mati starajući se da spase haljine, ali osmejkujući se, sa suzama u očima, blaženim radosnim osmejkom.
Nove haljine im poskidaše, devojčicama obukoše bluzice, a muškarcima stare kaputiće, i narediše da se spreme kola - opet, na veliku žalost nadzornikovu, mrkova u zapregu - da idu u pečurke i na kupanje. Oduševljena cika se podiže u detinjoj sobi i nije prestajala sve do samog polaska na kupanje.
Nabrali su punu kotaricu pečuraka, čak je i Lili našla pečurku. Do sada, obično bi mis Gul sagledala pečurku i maloj pokazala, ali sad je mala sama našla veliku gljivu na brezi, usled čega se digla opšta radosna graja: »Lili našla gljivu!« Zatim ih odvedoše na reku, ostaviše konje pod brezicama i odoše da se kupaju. Kočijaš Terentije, pošto priveza za drvo konje koji su se branili od obada, leže na travu u hladovini pod brezom i zapali lulu. Iz kupatila je dopirala do njega neprekidna detinja vesela cika i vriska.
Iako je teško bilo paziti na svu decu i suzbijati njihove nestašluke; iako je teško bilo zapamtiti i ne pomešati sve te čarapice i cipelice sa raznih nogu, kao i drešiti, zakopčavati i vezivati pantljike i dugmeta, Darja Aleksandrovna, koja je i sama volela kupanje, a smatrala ga korisnim za decu, ni u čemu nije nalazila tako uživanje kao u tom kupanju sa svom decom. Dodirivati sve te punačke nožice navlačeći na njih čarapice; uzimati u ruke i umakati u vodu golišava tela, i slušati čas radostan, čas preplašen vrisak; videti zadihana lica sa preplašenim i veselim očima, lica svojih anđelčića koji se brčkaju, bila je za nju velika naslada.
Kad je već polovina dece bila obučena, kupatilu se približi i tu bojažljivo zastade grupa nagizdanih žena koje su nosile mlečiku i druge trave. Matrjona Filimonovna zovnu jednu od njih: da joj iscedi ubrus i košulju koji su pali u vodu, a Darja Aleksandrovna se upusti u razgovor s njima. Žene, koje u prvi mah zaklanjahu rukom osmejke i ne razumevahu pitanja, brzo se ohrabriše i upustiše u razgovor pridobivši Darju Aleksandrovnu svojim iskrenim uživanjem u njenoj deci.
Vidi lepojke, kako je bela kao šećer - govorila je jedna gledajući sa uživanjem Tanjičku i mašući glavom. - Samo je mršava...
Jest, bila je bolesna.
Vidiš ti njega, i on se kupao - govorila je druga o odojčetu.
Nije, detetu je tek tri meseca - odgovori s ponosom Darja Aleksandrovna.
Vidi ga, vidi!
A imaš li ti dece?
Imala sam četvoro, sad imam dvoje: muškarca i devojčicu. Prošlih mesojeđa sam je odbila.
A koliko je stara?
Pa, druga godina.
Što si je dojila tako dugo?
Naš je običaj: tri posta...
I za Darju Aleksandrovnu nastade najzanimljiviji razgovor: Kako je rađala? Od čega je bolovala? Gde joj je muž? Dolazi li često?
Darja Aleksandrovna nikako nije želela da se odvoji od tih žena: tako ju je zanimao razgovor s njima, tako su potpuno jednaki i isti bili njihovi interesi. Za Darju Aleksandrovnu bilo je najprijatnije videti jasno kako sve te žene najviše uživaju u tome što ona ima mnogo dece, i što su deca tako lepa. Žene nasmejaše Darju Aleksandrovnu, a Engleskinju uvrediše time što je baš ona bila uzrok tom za nju nerazumljivom smehu. Jedna mlada žena posmatrala je pažljivo Engleskinju koja se poslednja oblačila, a kad je ova obukla i treću suknju, nije mogla da se uzdrži i da ne primeti: »Pazi, oblači se, oblači, a nikako da se obuče!« reče, i sve se grohotom nasmejaše.

IX


Okružena okupanom decom sa mokrim glavicama, Darja Aleksandrovna, sa maramom na glavi, primicala se već domu, kad kočijaš reče: »Nekakav gospodin ide, čini mi se da je iz Pokrovskog.«
Darja Aleksandrovna pogleda i obradova se kad spazi u sivom šeširu i sivom kaputu poznatu priliku Ljevinovu, koji im je išao u susret. Ona se uvek radovala njegovu dolasku, ali sad joj je bilo osobito milo što je on vidi u svoj njenoj slavi.
Niko nije mogao bolje od Ljevina razumeti njenu gordost.
Kad je ugleda, Ljevin se oseti kao da stoji pred jednom od onih slika koje je u svom budućem porodičnom životu zamišljao.
Vi, kao kvočka, Darja Aleksandrovna.
A, kako mi je milo! - reče ona pružajući mu ruku.
Milo vam je, a niste hteli da se javite. Kod mene gostuje brat. A od Stive sam dobio izvešće da ste vi tu.
Od Stive? - upita začuđeno Darja Aleksandrovna.
Da, pisao mi je da ste doputovali, i misli da ćete mi dopustiti da vam u ponečem pomognem - reče Ljevin, i kad to reče odjednom se zbuni, prekide govor, i ćuteći pođe pored kola kidajući lipove mladare i grickajući ih. Zbunio se zbog pretpostavke da će Darji Aleksandrovnoj biti neprijatna pomoć stranog čoveka u poslu koji je trebalo da uradi njen muž. Darji Aleksandrovnoj se zbilja nije svideo taj postupak Stepana Arkadijeviča - nametati tuđem čoveku svoje porodične poslove. I ona odmah oseti da i Ljevin to razume. Za tu utančanost razumevanja, za tu delikatnost, Darja Aleksandrovna je i volela Ljevina.
Ja sam, razume se, shvatio - reče Ljevin - da to znači toliko da hoćete da me vidite, i vrlo mi je milo. Razume se, ja zamišljam da je vama, varoškoj domaćici, ovde neobično, a ako bi vam što bilo potrebno, stojim vam sav na usluzi.
Oh, ne! - reče Doli. - U prvo vreme bilo je nezgodno, a sad je sve lepo uređeno zahvaljujući mojoj staroj dadilji - reče ona pokazujući na Matrjonu Filimonovnu koja je razumela da se govori o njoj te se veselo i prijateljski osmejkivala na Ljevina. Ona ga je poznavala, i znala da je to dobar mladoženja za gospođicu, i želela da se ta stvar udesi.
Izvolite sesti, mi ćemo se ovamo sabiti - reče mu ona.
Ne, ja ću pešice. Deco, ko će sa mnom, da se utrkujemo s konjima?
Deca su vrlo malo poznavala Ljevina, nisu se sećala kad su ga videla, ali nisu prema njemu osećala onu stidljivost i odvratnost koju deca tako često osećaju prema odraslima kad se ovi pretvaraju, i zbog čega počešće izvuku kaznu. Pretvorstvo, u čemu bilo, može obmanuti i najpametnijeg i najpronicljivijeg čoveka; ali i najograničenije dete, ma kako vešto da prikriva pretvorstvo, pozna ga odmah i gnuša ga se. Nedostaci Ljevina bili su koji su bili, ali od pretvorstva nije u njemu bilo ni trunke, i zato mu deca ukazaše istu prijateljsku pažnju kakvu su videla na licu materinom. Na njegov poziv, dvoje starijih skočiše odmah k njemu, i potrčaše s njim tako prirodno kao što bi trčali s dadiljom, sa mis Gul, ili s materom. Lili se takođe poče pružati k njemu, i mati mu je predade; on je metnu na rame i potrča s njom.
Ne bojte se, ne bojte se, Darja Aleksandrovna! - govorio je materi veselo smešeći se - nemogućno je da je ispustim ili povredim.
Gledajući njegove vešte, snažne, pažljivo - brižljive i odveć odmeravane pokrete, mati se umiri i veselo i sa odobravanjem smešeći se gledaše u njega.
Tu, na selu, u društvu dece i simpatične mu Darje Aleksandrovne, Ljevin pade u detinjski veselo raspoloženje koje je često nailazilo na njega, i koje je Darja Aleksandrovna osobito volela u njemu. Trčeći s decom on ih je učio gimnastici, nasmejavao mis Gul svojim rđavim engleskim jezikom, i pričao Darji Aleksandrovnoj o svome zanimanju na selu.
Posle ručka, Darja Aleksandrovna, sedeći s njim sama na balkonu, povede reč o Kiti.
Znate li? Kiti će doći ovamo da sa mnom provede leto.
Zbilja? - reče on planuvši, i brzo, da bi promenio razgovor, reče: - Dakle, da li da vam pošaljem dve krave? Je li baš stalo da se obračunavate, onda mi izvolite platiti po pet rubalja mesečno, ako vam savest to dopušta.
Ne, zahvaljujem. To smo već uredili.
Onda ću pregledati vaše krave, i, ako dopustite, narediti kako da se hrane. Sva je stvar u hrani.
I Ljevin, da bi samo skrenuo razgovor, izloži Darji Aleksandrovnoj teoriju
mlekarstva, koja se sastoji u tome da je krava samo mašina za preradu hrane u mleko, itd.
On je govorio o tome, a strasno je želeo da čuje pojedinosti o Kiti, i u isto vreme se i bojao toga. Bojao se da ne naruši svoj mir koji je s takvom mukom stekao.
Jeste, ali sve to treba nadgledati, a ko bi to? - preko volje odgovori Darja Aleksandrovna.
Ona je nekako udesila svoje gazdinstvo ovde preko Matrjone Filimonovne, i ništa nije htela menjati u njemu; a nije ni verovala Ljevinovom poznavanju seoskog gazdinstva. Mišljenje o tome kako je krava mašina za spravljanje mleka, bilo joj je sumnjivo. Činilo joj se da takva razlaganja mogu samo smetati gazdinstvu. Njoj je sve to izgledalo mnogo prostije: treba samo, kako je objasnila Matrjona Filimonovna, Šarulju i Belku više hraniti i pojiti, i ne dati kuvaru da pomije iz kujne nosi praljinoj kravi. To je bilo jasno. A razlaganja o hrani od brašna i trave bila su sumnjiva i nejasna. I što je glavno, ona je htela da govori o Kiti.

X


Kiti mi piše da ništa ne želi toliko kao samoću i mir - reče Doli posle kratkog ćutanja.
A kako je sa zdravljem, je li bolje? - upita Ljevin s uzbuđenjem.
Hvala bogu, sasvim se oporavila. Ja nikad nisam ni verovala da ona boluje od pluća.
Ah, veoma mi je milo! - reče Ljevin, i nešto dirljivo, bespomoćno učini se Doli da vidi na njegovu licu kad je to rekao i zatim ćutke gledao u nju.
Slušajte, Konstantine Dmitriču - reče Darja Aleksandrovna smešeći se svojim dobrim i donekle podrugljivim osmejkom - zašto se vi ljutite na Kiti?
Ja? Ja se ne ljutim - reče Ljevin.
Ne, vi se ljutite. Zašto niste svratili ni k meni ni k njima, kad ste bili u Moskvi?
Darja Aleksandrovna - reče on pocrvenevši - čudim se da vi sa vašom dobrotom to ne osećate. Kako vam nije žao mene, kad znate...
Šta znam?
Kad znate da sam je ja prosio, i da me je odbila - reče Ljevin, i svu nežnost koju je za trenutak pre toga osećao prema Kiti, zameni u duši njegovoj osećanje mržnje zbog uvrede.
Otkud vi mislite da ja to znam?
Otuda što svi to znaju.
Eto vidite, u tome se varate; ja to nisam znala, mada sam se dosećala.
A! E onda sad znate.
Znala sam samo to da je bilo nešto što ju je strašno mučilo, i da me je molila da nikad o tome ne govorim. A kad meni nije kazala, onda izvesno nikome nije govorila. A šta je to bilo među vama? Recite mi.
Kazao sam vam šta je bilo.
Kada?
Kad sam poslednji put bio u Moskvi.
A znate li šta bih vam ja rekla - reče Darja Aleksandrovna - ja nju strašno, strašno žalim.
Vi patite samo zbog vaše oholosti...
Možebiti - reče Ljevin - ali... Ona ga prekide.
Ali nje, sirotice, strašno, strašno mi je žao. Sad razumem sve.
Oprostite, Darja Aleksandrovna - reče on ustajući. - Zbogom, Darja Aleksandrovna, do viđenja!
Ne, stanite - reče ona hvatajući ga za rukav. Čekajte, sedite!
Molim vas, molim vas, ne govorimo o tome - reče on sedajući i u isto vreme osećajući da mu se u srcu podiže i pokreće davno sahranjena nada.
Kad vas ne bih volela - reče Darja Aleksandrovna i suze joj navreše na oči - kad vas ne bih poznavala, kao što vas poznajem...
Osećanje koje se činilo da je mrtvo, sve je više oživljavalo, širilo se i obuzimalo srce Ljevinovo.
Jest, sad sam sve razumela - nastavi Darja Aleksandrovna. - Vi to ne možete pojmiti; za vas muškarce, koji ste slobodni i birate, uvek je jasno koga vodite. Ali devojka, u položaju očekivanja, sa onim ženskim, sa devojačkim stidom, koja vas, muškarce, vidi izdaleka, prima sve na golu reč - kod devojke biva, i može biti takvo osećanje da ona ne zna šta da kaže.
Da, ako srce ne govori.
Ne, srce govori, ali razmislite samo: vi, muškarci, bacili ste oko na devojku, idete u njenu kuću, približite se, posmatrate, iščekujete da li ćete naći ono što volite, a zatim, kad ste uvereni da volite, vi je prosite...
E, neće baš biti sasvim tako.
Svejedno, vi je prosite onda kad je vaša ljubav sazrela, ili kad je u izboru između dvoga jedno pretegnulo. Međutim, devojku ne pitaju. Htela bi da ona sama izabere, a ona ne može da izabere, i odgovara samo: »da« ili »ne«.
»Jest, izbor između mene i Vronskog«, pomisli Ljevin. Mrtvac koji je u njegovoj duši počeo oživljavati, ponovo umre, i teško pritisnu njegovo srce.
Darja Aleksandrovna - reče on - tako se izbira odelo, ili kakva druga stvar, a ne ljubav. Izbor je izvršen, i time bolje... Ponavljanja ne može biti.
Ah, oholost, oholost! - reče Darja Aleksandrovna, kao sa nekim
preziranjem prema njemu zbog niskosti toga osećanja u poređenju s onim drugim osećanjem koje znaju samo žene. - U vreme kad ste je prosili, Kiti je bila u takvom položaju da nije mogla odgovoriti. Ona se kolebala. Kolebala se: vi ili Vronski. Njega je viđala svaki dan, a vas dugo nije videla. Recimo, da je bila starija... Ja, na primer, na njenom mestu, ne bih se kolebala. Vronski me je uvek odbijao, pa se tako i svršilo.
Ljevin se seti kako mu je Kiti odgovorila. Ona je rekla: Ne, to ne može biti...
Darja Aleksandrovna - reče on suvo - ja cenim vašu iskrenost prema meni, ali mislim da se vi varate. Da li sam ja u pravu ili ne, tek, ova oholost, koju vi tako prezirete, čini da je za mene svaka misao o Katarini Aleksandrovnoj nemogućna, razumete li, potpuno nemogućna.
Ja ću vam reći samo još ovo: vi razumete da ja govorim o sestri koju volim kao svoju decu. Ja ne govorim da vas je ona volela; nego sam htela samo da kažem da njen otkaz u onom trenutku ne dokazuje ništa.
Ne znam! - reče Ljevin skočivši. - Kad biste vi znali kakav mi bol nanosite! To je isto kao, recimo, da je vama umrlo dete, a neko vam počne govoriti: dete je moglo biti takvo, onakvo; moglo je živeti, i vi biste mu se radovali. Ali ono je umrlo, umrlo, umrlo...
Kako ste smešii - reče Darja Aleksandrovna, s tužnim osmejkom gledajući Ljevinovo uzbuđenje. - Jest, ja sad sve više i više razumem - nastavi ona zamišljeio. - Dakle, vi nam nećete doći kad Kiti stigne?
Neću doći. Razume se, neću izbegavati Katarinu Aleksandrovnu, ali - gde god mogu - postaraću se da je izbavim od neprijatnosti moga prisustva.
Veoma, veoma ste smešni - ponovi Darja Aleksandrovna, s nežnošću zagledajući u njegovo lice. - Lepo, neka bude kao da ništa nismo ni govorili. Zašto si došla, Tanja? - reče Darja Aleksandrovna na francuskom obraćajući se kćeri koja uđe.
Gde je moja lopatica, mama?
Ja govorim francuski, govori i ti tako.
Devojčica htede da kaže, ali je zaboravila kako se na francuskom kaže lopatica; mati joj kaza, i zatim joj francuski reče gde će naći lopaticu. To se Ljevinu učini neprijatno.
I sve u kući Darje Aleksandrovne, i u njenoj deci, učini se sada Ljevinu ne više onako ljupko kao pre.
»I zašto govori s decom francuski? - pomisli on. - Kako je to lažno i neprirodno! I deca to osećaju. Naučiti ih francuski, a odučiti ih od
iskrenosti«, mislio je u sebi, ne znajući da je Darja Aleksandrovna o svemu tome već dvadeset puta premišljala, pa ipak, ma i nauštrb iskrenosti, našla za potrebno da na taj način uči svoju decu.
- A gde ćete? Posedite još.
Ljevin ostade da popije čaj, ali sva njegova veselost beše iščezla, i beše mu nezgodno.
Posle čaja Ljevin iziđe u predsoblje da naredi da mu spreme kola, a kad se vrati, zateče Darju Aleksandrovnu uzbuđenu, uznemirena lica i sa suzama u očima. Dok je Ljevin bio napolju, desio se događaj koji je odjednom porušio svu njenu današnju sreću i ponos: Griša i Tanja su se potukli zbog lopte. Kad ču viku u dečjoj sobi, Darja Aleksandrovna istrča i zateče strašan prizor. Tanja je držala Grišu za kose, a on, sa unakaženim od zloće licem, udarao je nju pesnicama gde je stigao. Kao da se nešto srušilo u srcu Darje Aleksandrovne, kad je spazila taj prizor. Kao da se mrak spustio na njen život; ona uvide da su njena deca, kojima se ona tako ponosi, ne samo obična, nego čak rđava, nevaspitana deca, sa grubim, zverskim naklonostima, zla deca.
Ni o čem drugom nije mogla govoriti ni misliti, i nije mogla da ne ispriča Ljevinu svoju nesreću.
Ljevin je video da je ona nesrećna, i starao se da je uteši; govorio je da to nije ništa strašno, da se sva deca tuku; ali, govoreći to, Ljevin je u svojoj duši mislio: »Ne, ja se neću zamlaćivati i govoriti francuski sa svojom decom, ali će moja deca biti drukčija; treba samo ne kvariti i ne izopačivati decu, pa će ona biti divna. Jest, moja će deca biti drukčija.«
On se oprosti i ode; ona ga nije više zadržavala.

XI


Oko polovine jula Ljevinu dođe kmet iz sestrinog sela koje se nalazi na dvadeset kilometara od Pokrovskog, i donese izveštaj o toku poslova i o kosidbi. Glavni prihod sa sestrinog imanja bio je od vodoplavnih livada. Prošlih godina senokos su uzimali seljaci po dvadeset rubalja za desetinu.[92] A kad je Ljevin počeo da upravlja imanjem, on je, pošto je pregledao livade, našao da one vrede skuplje, i odredio cenu po dvadeset i pet rubalja za desetinu. Seljaci nisu pristali na tu cenu, i, kao što je Ljevin naslućivao, odbiše i druge kupce. Tada Ljevin ode tamo, i uredi da se livade sređuju nešto pod najam, nešto u napolicu. Tamošnji seljaci ometahu svim sredstvima tu novinu, ali posao je imao uspeha, i prve godine već za livade je dobiveno gotovo dvojinom više. Pretprošle i prošle godine nastavilo se protivljenje seljaka, ali sređivanje livada išlo je istim tokom. Ove godine, seljaci uzeše sve livade na treći deo, i sad je kmet došao da javi da su livade sređene, i da je on, bojeći se kiše, pozvao knjigovoću i u njegovom prisustvu podelio seno, i već zdenuo jedanaest gospodarskih stogova. Po neodređenim odgovorima na pitanje: koliko je bilo sena na glavnoj livadi; po hitnji kmetovoj da podeli seno bez pitanja, po celom držanju seljakovu, Ljevin je razumeo da tu nisu čista posla, i reši se da ide sam da proveri stvar.
Stigao je u selo baš o ručku; ostavio konja kod prijatelja starca, muža bratove dadilje, zatim otišao na uljanik k starcu želeći da od njega sazna pojedinosti o sređivanju pokošenog sena. Razgovoran, lepuškast starac Parmenič dočeka Ljevina radosno, pokaza mu svoje gazdinstvo, ispriča mu sve pojedinosti o svojim pčelama i o rojenju ove godine; ali na Ljevinova pitanja o senokosu odgovaraše neodređeno i nerado. To još više utvrdi Ljevina u njegovim pretpostavkama. On ode na livadu i pregleda stogove. U stogovima nije moglo biti po pedeset kola, i, da bi izobličio seljake, Ljevin naredi da odmah doteraju kola koja vuku seno, da dignu jedan stog i da ga prevuku u šupu. U stogu je bilo samo trideset kola. Bez obzira na kmetova uveravanja o rastresitosti sena i o tome kako se ono sleglo u stogovima; bez obzira na njegovo zaklinjanje da je sve bilo ispravno, Ljevin je ostajao pri
svome; da su seno delili bez njegove naredbe, i da, zbog toga, on ne prima ovo seno kao po pedeset kola u stogu. Posle duge prepirke rešiše stvar tako: da seljaci prime tih jedanaest stogova računajući da je po pedeset kola u stogu, kao svoj deo, a da se gospodarski deo izdvaja ponovo. Ti pregovori i deoba plastova trajali su do užine. Kad je poslednje seno bilo podeljeno, Ljevin poveri nadzor knjigovođi, a on sede na jedan plast obeležen pritkom od rakitnika, i poče sa uživanjem posmatrati narod koji je vrveo po livadi.
Pred njim, na okuci reke iza rita, veselo su treštali jasni glasovi, kretala se šarena povorka žena; od rastresitog sena brzo se protegoše po otvorenozelenoj otavi sivi krivudavi otkosi. Za ženama išli su seljadi s vilama, i iz otkosa su izrastali široki, visoki i meki plastovi. Sleva, po već srećenoj livadi treskala su kola za kolima, i plastovi, jedan za drugim, dodavani u ogromnim naviljcima, iščezavahu, a mesto njih izdizahu se nad konjskim sapima teški tovari mirišljavog sena.
- Da poplastimo dok je lepo vreme! Ala će biti seno! - reče starac sevši do Ljevina. - Čaj, a ne seno! Kako kupe, kao da pačićima zrno sipaju - dodade on pokazujući na one koji su denuli plastove. - Od ručka smo dobru polovinu prevukli.
- Je li to poslednje? - doviknu mladiću koji je, stojeći na prednjem delu kolskih kanata i mašući krajevima dizgina od kudelje, prolazio pored njih.
- Poslednje, baćuška! - povika mladić pridržavajući konja; smešeći se pogleda u veselu takođe nasmejanu rumenu ženu, koja je sedela u kanatama, i potera dalje.
- Ko ti je to? Je li sin? - upita Ljevin.
- Moj najmlađi sin - nežno smešeći se reče starac.
- Kršan momak!
- Dobar dečko.
- Je li već oženjen?
- Jeste, treća godina od božićnih poklada.
- Ima li dece?
- Kakva deca! Godinu dana nije shvatio ništa, a i stidan je - odgovori starac. - Ala je seno! Pravi čaj! - ponovi on želeći da promeni razgovor.
Ljevin se pažljivo zagleda u Vanjku Parmjonova i njegovu ženu. Oni su tu u blizinn tovarnli seno. Ivan Parmjonov stajao je na kolima, primajući, razastirući i tapkajući ogromne naviljke sena koje mu je prvo obema rukama, a zatim vilama, vešto dodavala njegova mlada lepotica domaćica. Mlada žena
radila je lako, veselo i vešto. Krupno, smršeno slegnuto seno nije se dalo odmah podići vilama. Ona ga je najpre rastresala, pa zabadala vile, zatim gipkim i hitrim pokretom nalegala na vile svom težinom svoga tela, i, sagibajući za čas crvenim pojasom stegnuta leđa, ispravljala se, i izbacujući pune grudi pod belom zavesicom veštim pokretom dohvatala rukama vile i izbacivala naviljak visoko na kola. Očevidno starajući se da nju izbavi od svakog suvišnog rada, Ivan je hitro prihvatao dodavani naviljak i rasturao ga na kolima. Dodavši poslednje seno grabuljama, žena otrese po vratu nasipano trinje, popravi crvenu maramu na belom, nepreplanulom čelu, i pođe pod kola da seno uveže. Ivan ju je učio kako da uže zakači za srčanicu, i grohotom se nasmeja na nešto što ona reče. U izrazima oba lica videla se velika, mlada, nedavno probuđena ljubav.

XII


Voz na kolima uvezaše. Ivan skoči s kola i povede za povodnik dobrog, uhranjenog konja. Žena baci na kola grabulje, i bodrim korakom, mašući rukama, pođe k ženama koje se behu iskupile kao u kolu. Kad Ivan iziđe na put, stupi u red sa ostalim kolima. Žene, sa grabuljama na ramenima, blešteći u svetlim bojama i trešteći jasnim glasovima, išle su za kolima. Jedan grub, divalj ženski glas zapeva pesmu i ispeva je do ponavljanja; tu istu pesmu odjednom složno prihvatiše od početka i ispevaše pedesetak raznih grubih i tankih, zdravih glasova.
Žene se s pesmom približavahu Ljevinu, i njemu se učini kao da oblak sa grmljavinom veselja nailazi na nj. Oblak naiđe i uhvati ga; i plast na kojem je ležao, i drugi plastovi, i kola, i cela livada sa dalekim poljem, sve se pokrenu i zaniha pod ritmom ove divlje burno vesele pesme sa uzvicima, zviždanjem i podvriskivanjem. Ljevin je zavideo tom zdravom veselju, želeo da učestvuje u izrazu te životne radosti.
Ali nije mogao ništa učiniti, mogao je samo ležati, slušati, gledati. Kad se pevači izgubiše iz vida i sluha, Ljevina obuze teško osećanje sete zbog samoće, telesne praznine, i neprijateljstva prema tom svetu.
Neki od seljaka koji su se najviše prepirali s njim oko sena, oni koje je on uvredio, ili koji su hteli njega da obmanu ti isti seljaci veselo su ga pozdravljali, i očevidno nisu imali, niti su mogli imati prema njemu ikakvo neprijateljstvo, niti ikakvo, ne samo kajanje, nego ni sećanje da su ga hteli obmanuti. Sve je to utonulo u moru veselog opšteg rada. Bog je dao dan, bog je dao snagu. I dan i snaga posvećeni su radu, i u tome je sva nagrada. A za koga je rad? Kakvi će biti plodovi rada? To su sporedne i ništavne misli.
Ljevin je često uživao gledajući taj život, često je osećao zavist prema ljudima koji žive tim životom, ali sada mu je prvi put, osobito pod utiskom onoga što je video u odnosima Ivana Parmjonova prema njegovoj mladoj ženi, prvi put mu sada došla u glavu jasna misao da od njega samog zavisi hoće li zameniti svoj tako tegoban, dokon, izveštačen i lični život kojim je
dosad živeo, za onaj trudbenički, čisti, opšti i divni život.
Starac koji je sedeo s njim, davno je otišao kući; narod se sav razišao. Obližnji su otišli kućama, a daljni se iskupili u livadi na večeru i na prenoćište. Neprimećen od naroda, Ljevin je dalje ležao na plastu, gledao, slušao i mislio. Narod koji je ostao da spava na livadi, nije spavao gotovo celu kratku, letnju noć. U prvi mah čuo se opšti veseo razgovor i kikot za vreme večere, a zatim opet pesma i smeh.
Ceo dugi trudbenički dan nije ostavio u njima drugoga traga osim veselosti. Pred zoru se sve utiša. Čuli su se sa neprekidni noćni zvuci, neumorno kreketanje žaba u bari i rzanje konja po livadi u jutarnjoj magli. Prenuvši se, Ljevin ustade s plasta i pogledavši u zvezde vide da je prošla noć.
»Šta da radim? Kako to da uradim?« reče on u sebi starajući se da predstavi samom sebi sve o čemu je premišljao i što je osećao ove kratke noći. Sve što je mislio i osećao, delilo se na tri odelita toka misli. Jedan tok - odricanje od starog života, od nekorisnih znanja, od nikome potrebnog njegovog obrazovanja, sasvim nepotrebnog obrazovanja.
To odricanje pružalo mu je nasladu, i bilo je lako i prosto. Druge misli i predstave ticale su se života kojim je želeo odsada da živi. Prostotu, čistotu, zakonitost toga života on je jasno osećao, i bio je uveren da će u njemu naći zadovoljstvo, spokojstvo i dostojanstvo čije je odsustvo bolno osećao. Ali treći niz misli okretao se ka pittanju: kako da se izvrši taj prelaz od starog života ka novom. Tu nije mogao ništa jasno da zamisli. »Imati ženu. Imati posao i potrebu za radom. Ostaviti Pokrovsko? Kupiti zemlju? Upisati se u seljačke družine? Oženiti se seljankom? Kako da to uradim? - opet je pitao sebe i nije nalazio odgovora. - Uostalom, celu noć nisam spavao, pa i ne mogu dati sebi jasna računa - reče u sebi. - Docnije ću objasniti. Jedno je tačno: ova je noć rešila moju sudbinu. Sve moje pređašnje sanjarije o porodičnom životu besmislene su, nisu ono pravo - reče u sebi. - Sve je to mnogo prostije i lepše...«
»Kako je divno! - pomisli gledajući na čudnovatu, baš kao sedefnu školjku od belih oblačića koja se zaustavi nad samom njegovom glavom, na sredini neba. - Kako je sve divno u ovoj divnoj noći! I kad je uspela da se stvori ova školjka? Maločas sam gledao u nebo, i na njemu nije bilo ničega osim dve bele pruge. Jest, eto tako neprimetno su se izmenili i moji pogledi na život!«
On iziđe iz livade i pođe drumom u selo. Vetrić je pirkao, bilo je suro i mračno. Nastade trenutak tame koji obično prethodi zori, potpunoj pobedi svetlosti nad tamom.
Grčeći se od hladnoće, Ljevin je išao brzo gledajući u zemlju. »Šta li je to?
Neko ide?« pomisli on čuvši praporce, i podiže glavu. Na četrdeset koraka od njega išla su mu na susret, po starom putu, po kojem je i on išao, kola sa sanducima i četvornom zapregom. Rudni konji nadirali su na rudu izbegavajući kolovoz, ali je vešti kočijaš, koji je ukrivo sedeo na boku, upravljao rudu po kolovozu tako da su točkovi išli po ravnoj i glatkoj zemlji.
Pošto je to zapazio, ne misleći dalje ko se vozi, Ljevin rasejano pogleda u kola.
U kolima, u uglu, dremala je starica; a kraj prozora, očevidno tek što se probudila, sedela je mlada devojka i držala obema rukama tračice bele kapice. Vedra i zamišljena, ispunjena lepim i složenim unutarnjim životom koji je Ljevinu bio nepoznat, ona je preko njega gledala kako sviće.
A kad je to priviđenje već iščezavalo, njene poštene oči pogledaše u njega.
Ona ga poznade i radosno iznenađenje obasja joj lice.
On, nije se mogao prevariti. Na svetu su bile samo jedne takve oči. Na svetu je bilo samo jedno stvorenje koje je moglo da usredsredi za njega svu svetlost i smisao života. To je bila ona. To je bila Kiti. Setio se: ona putuje u Jergušovo sa železničke stanice. I sve što je Ljevina te noći uzbuđivalo, sve odluke koje je doneo - sve odjednom iščeze. On se s odvratnošću seti svojih maštanja o ženidbi seljankom. Samo tamo, u onim kolima koja su se brzo udaljavala, i koja sad pređoše na drugu stranu puta - samo je tamo bila mogućnost rešenja zagonetke njegovog života koja ga je u poslednje vreme tako mučila.
Ona više nije izvirivala. Tresak kola izgubi se, čulo se još samo zveckanje praporaca. Lavež pasa pokaza da su kola prošla i selo - unaokolo ostadoše pusta polja, pred njim selo, i on, sam samohran i tuđ svemu, usamljen luta po zabačenom drumu.
Pogleda u nebo s nadom da će tamo naći onu školjku u kojoj je uživao i koja mu je oličavala tok misli i osećanja ove noći. Na nebu nije bilo više ničega što bi ličilo na školjku. Tamo, u nedostižnoj visini, izvršila se već tajanstvena promena. Nije bilo ni traga od školjke; stajao je ravan, rasprostrt po celoj polovini neba ćilim od sve sitnijih i sitnijih oblačaka. Nebo poplavi i zasija; i sa istom nežnošću, ali i sa istom nedostižnošću, odgovaraše na njegov upitni pogled.
»Ne - reče on u sebi - ma kako da je lep taj prosti trudbenički život, ja mu se ne mogu više vratiti. Ja volim nju.«

XIII


Osim ljudi najbližih Aleksiju Aleksandroviču, niko nije znao da je taj po izgledu vrlo hladan i razborit čovek imao jednu slabost koja je protivurečila opštem skladu njegovog karaktera: Aleksije Aleksandrovič nije mogao ravnodušno da gleda suze deteta ili žene. Suze su ga dovodile u stanje zbunjenosti, i tada je gubio sposobnost rasuđivanja. Šef njegovog kabineta i sekretar znali su to, i predupređivali su moliteljke da nikako ne plaču, ako ne žele da pokvare svoju stvar. »Naljutiće se, pa vas neće ni slušati«, govorili su im. I zaista, duševno rastrojstvo koje su u takvim slučajevima kod Aleksija Aleksandroviča izazvale suze, izražavalo se u naglom gnevu. »Ne mogu, ne mogu ništa učiniti. Izvolite izići napolje!« vikao je obično u takvim prilikama.
Kad mu je Ana pri povratku s trka saopštila svoje odnose s Vronskim, i odmah posle toga, pokrivši lice rukama, zaplakala, Aleksije Aleksandrovič bez obzira na u njemu izazvanu mržnju prema njoj, oseti u isto vreme navalu onog duševnog rastrojstva koje su suze u njemu uvek izazivale. Znajući to, i znajući da izraz njegovih osećanja u tom trenutku ne bi odgovarao položaju, on se starao da se uzdrži od svakog ispoljavanja života, i zato niti mrdnu niti pogleda u Anu. Usled toga se i pojavio onaj neobičan izraz mrtvila na njegovom licu, koji je tako porazio Anu.
Kad stigoše kući, on joj pomože da izađe iz kola, i, prisilivši se, oprosti se s njom uz uobičajenu učtivost, i rečima koje ga ničim nisu vezivale, reče joj da će joj sutra saopštiti svoju odluku.
Ženine reči, koje potvrdiše njegove najgore sumnje, pričiniše surov bol u srcu Aleksija Aleksandroviča. Ovaj bol beše pojačan još i neobičnim osećanjem fizičkog sažaljenja prema njoj, koje u njemu izazvaše njene suze. Ali kad ostade sam u kolima, Aleksije Aleksandrovič, na svoju radost i iznenađenje, oseti se potpuno slobodan i od tog sažaljenja, i od sumnje i teške ljubomore, koje su ga u poslednje vreme mučile.
Osećao se kao čovek koji je izvadio zub koji ga je dugo boleo. Posle
strašnog bola, i osećanja nečeg ogromnog, većeg od same glave, što se izvlači iz vilice, bolesnik odjednom, još ne verujući svojoj sreći, oseti da ne postoji više ono što mu je tako dugo trovalo život, što je privezivalo za se svu njegovu pažnju, oseti da opet može da živi, da misli, i da se interesuje ne samo svojim zubom nego i nečim drugim. To je osetio i Aleksije Aleksandrovič. Bol je bio neobičan i strašan, ali sad je prošao. Aleksije Aleksandrovič je osetio da može opet da živi, i da ne misli samo o ženi.
»Bez časti, bez srca, bez religije, pokvarena žena! To sam ja uvek znao i uvek video, mada sam se starao, žaleći je, da sebe obmanjujem«, reče u sebi. I njemu se zaista učini da je to oduvek video: sećao se sitnica njihovog prošlog života, koje mu se pređe nisu činile rđave; sad su te sitnice jasno pokazivale da je Ana bila pokvarena. »Ja sam se prevario kad sam spojio svoj život s njom; ali u tome nema ništa rđavo, i zato ja ne mogu biti nesrećan. Nisam ja kriv - reče u sebi - nego ona. Ona za mene ne postoji.«
Sve što je moglo postići nju i sina, prema kome je tako isto promenio svoja osećanja, prestade da ga zanima. Jedino što ga je sad zanimalo bilo je pitanje: kako da na najbolji, najpristojniji, najzgodniji za sebe, i prema tome najpravičniji način otrese sa sebe blato kojim ga je ona u svom padu poprskala, i da nastavi ići svojim putem, putem radnog, časnog i korisnog života.
»Ja ne mogu biti nesrećan zbog toga što je jedna prezrena žena zgrešila; ja moram samo naći najbolji izlaz iz ovog teškog položaja u koji me je ona postavila. I ja ću ga naći - govorio je on u sebi mršteći se sve više. - Nisam ja ni prvi, ni poslednji.« Ostavljajući po strani istorijske primere, počev od Menelaja, koga nam je svima osvežio i obnovio u sećanju komad Lepa Jelena[93], čitav niz slučajeva savremenih neverstava žena iz višeg sveta pojavi se u uobrazilji Aleksija Aleksandroviča. »Darjalov, Poltavski, knez Karibanov, grof Paskudin, Aram... Jest, i Aram... tako častan i vredan čovek... Semjonov, Čagin, Sigonjin - sećao se Aleksije Aleksandrovič. - Recimo da nekakav glupi ridicule[94] i padne na te ljude, ja nikad u tome nisam video ništa drugo osim nesreće za koju sam uvek imao saosećanje«, reče u sebi Aleksije Aleksandrovič, iako to u istini nije bilo tako, jer on nikad nije imao saučešća za nesreće te vrste, nego je utoliko više cenio sebe ukoliko su češći bili primeri neverstava žena prema muževima. »To je nesreća koja može postići svakoga. Ta je nesreća postigla i mene. Stvar je samo u tome kako da se na najbolji način podnese ovaj položaj.« I on poče prebirati u glavi pojedinosti postupaka onih ljudi koji su se našli u položaju u kakvom je sada bio on.
»Darjalov se tukao u dvoboju...«
»Dvoboj je u mladosti osobito privlačio misli Aleksija Aleksandroviča, baš zato što je on bio fizički plašljiv čovek, i što je to dobro znao. Aleksije Aleksandrovič nije mogao bez straha ni pomisliti na pištolj upravljen na nj, i nikad u životu nikakvo oružje nije upotrebljavao. Taj ga je strah još od mladosti često primoravao da misli o dvoboju, i da zamišlja sebe u položaju u kojem bi mu život bio u opasnosti. Kad je postigao uspeh i došao do čvrstog položaja u životu, davno je zaboravio ono osećanje; ali navika da o tome misli izbijaše ipak na površinu, i strah zbog svoga kukavičluka pokaza se sad tako silan da je Aleksije Aleksandrovič dugo i svestrano razmišljao, i milovao mišlju pitanje o dvoboju, iako je unapred znao da on ni u kom slučaju ne bi išao na dvoboj.
»Naše društvo, bez sumnje, još je tako divlje, (sasvim je drukčije u Engleskoj), da će vrlo mnogi - a u broju tih mnogih bili su i oni čije je mišljenje Aleksije Aleksandrovič osobito cenio - mnogi će uzeti dvoboj sa dobre strane; ali kakav bi se rezultat time postigao? Pretpostavimo da ja pozovem protivnika na dvoboj - nastavi u sebi Aleksije Aleksandrovič i predstavivši sebi jasno noć koju će provesti posle poziva, i pištolj upravljen na njega, on se strese i razumede da on to nikad neće učiniti - pretpostavimo da ga ja pozovem na dvoboj. Pretpostavimo da bi me veštaci naučili kako se to radi - nastavi on razmišljanje - postaviće me na mesto, ja ću povući za oroz
govorio je u sebi zatvarajući oči - i, odjednom ispadne da sam protivnika ubio - reče u sebi Aleksije Aleksandrovič, i zatrese glavom da bi rasterao te glupe misli. - Kakav smisao ima ubistvo čoveka radi toga da bi se opredelio svoj odnos prema grešnoj ženi, i sinu? I još ostaje: moram odlučiti šta da radim s njom. Ali, što je verovatnije, i što će se nesumnjivo i desiti, to je da ću ja biti ubijen ili ranjen. Ja, nedužan čovek, žrtva ubijen ili ranjen. To je još gluplje. Ali nije samo to: poziv na dvoboj s moje strane bio bi nečastan postupak. Zar ja ne znam unapred da moji prijatelji nikad neće dopustiti da dođe do dvoboja - neće dopustiti da se život jednog državnika, potrebnog Rusiji, izloži opasnosti? Šta će biti? Biće to da ja, znajući unapred da stvar neće doći do opasnosti, da sam ja tim pozivom hteo da pridam sebi neki lažan blesak. To je nečasno, to je lažno, to je obmanjivanje i drugih i samoga sebe. Dvoboj se ne može, dakle, ni zamisliti, i niko ga od mene i ne očekuje. Moja je svrha u tome da obezbedim svoj dobar glas koji mi je potreban za slobodno nastavljanje delatnosti.« Službena delatnost imala je u očima Aleksija Aleksandroviča i ranije veliki značaj, sada pak činila mu se osobito značajna.
Razmislivši, i odbacivši dvoboj, Aleksije Aleksandrovič okrete se razvodu - drugom izlazu koji su izabrali neki od onih muževa kojih se on sećao.
Prebirajući u pameti sve poznate slučajeve razvoda (njih je bilo vrlo mnogo u najvišem, dobro poznatom mu društvu), Aleksije Aleksandrovič ne nađe nijedan gde bi cilj razvoda bio onakav kakav je on imao u vidu. U svima tim slučajevima muž je ili ustupao ili prodavao nevernu ženu, i tako bi ona strana, koja zbog krivice nema pravo stupanja u brak, dakle žena, stupala u izmišljene, prividno uzakonjene odnose sa novim suprugom. U svome slučaju, Aleksije Aleksandrovič je video da zakonit razvod, tj. takav razvod pri kojem bi samo žena, koja je kriva, bila odbačena, takav razvod je nemogućan. Video je da mu složeni uslovi života, u kojima se nalazi, ne daju mogućnost onih grubih dokaza koje zakon iziskuje radi izobličenja ženinog greha; znao je da izvesna utančanost života ne dopušta primenu tih dokaza, kad bi ih i bilo, i da bi primena tih dokaza više naškodila njemu nego njoj, u društvenom mnenju.
Pokušaj razvoda mogao bi samo odvesti u skandalozan proces, koji bi dobrodošao protivnicima da klevetaju i ponižavaju njegov visok položaj u svetu. Glavna pak svrha - da se položaj odredi sa što manje potresa - ne bi se postigla ni razvodom. Osim toga, pri razvodu, pa čak i pri pokušaju razvoda, očevidno je da žena raskida odnose s mužem i sjedinjava se sa svojim ljubavnikom. A u duši Aleksija Aleksandroviča, bez obzira na potpunu, i kako mu se činilo i prezrivu ravnodušnost prema ženi, ostalo je u odnosu prema njoj jedno osećanje - želja da se ona ne mogne bez teškoća vezati s Vronskim, da njen greh ne bude za nju koristan. Sama pomisao na to toliko je žestila Aleksija Aleksandroviča, da je, tek što je to pomislio, procvilio od unutarnjeg bola, podigao se i promenio mesto u kolima, i dugo posle toga namršteno zavijao svoje zimljive i koščate noge mekim pledom.
»Osim formalnog razvoda, moglo bi se još postupiti slično Karibanovu, Paskudinu, i onom dobrome Dramu, to jest, prosto se razići sa ženom« - nastavi on razmišljanje, umirivši se; ali ta je mera imala iste nezgode kao i razvod, a što je glavno - i to bi, baš kao i formalni razvod, bacilo njegovu ženu u naručje Vronskome. - »Ne, to je nemogućno, nemogućno! - glasno progovori on i uze opet prevrtati pled. Ja ne mogu biti nesrećan, ali ne treba ni oni da budu srećni.«
Osećanje ljubomore, koje ga je mučilo za vreme neizvesnosti, prošlo je onog trenutka kad su mu ženine reči s bolom izvadile zub. Ali to osećanje zamenjeno je drugim - željom da ona ne samo ne trijumfuje, već i da primi odmazdu za svoj greh. On to svoje osećanje nije priznavao, ali je u dubini duše želeo da ona postrada zbog narušavanja njegovog mira i časti. I kad ponovo pretrese uslove dvoboja, razvoda i rastanka, i ponovo ih odbaci, Aleksije Aleksandrovič dođe do uverenja da ima samo jedan izlaz - da ženu
zadrži kod sebe, da sakrije od sveta sve što se dogodilo, da upotrebi sve mere koje od njega zavise, za prekid njenih ljubavnih odnosa, a što je glavno - to pred samim sobom nije priznavao - da je kazni. »Imam da saopštim svoju odluku: pošto sam razmislio o teškom položaju u koji je ona dovela porodicu, došao sam do uverenja da bi i po jednu i po drugu stranu bili gori svi izlazi sem jednog, spoljašnjeg održavanja status quo[95], a to poslednje sam gotov da održavam samo pod strogom pogodbom da žena sluša moju volju, to jest, da prekine odnose sa ljubavnikom.« U prilog te odluke, kad ju je konačno usvojio, Aleksiju Aleksandroviču pade na pamet još jedna važna misao.
»Samo sa ovakvom odlukom ja postupam saglasno s religijom - reče u sebi - samo ovakvom odlukom ja ne odbacujem od sebe grešnu ženu, već joj dajem mogućnosti da se popravi, i, štaviše - ma kako da će mi to biti teško - posvećujem deo svoje snage na njeno spasenje i popravku.« Iako je Aleksije Aleksandrovič znao da ne može imati na ženu moralnog uticaja, da od celog tog pokušaja popravke neće biti ništa drugo osim laži; iako, preživljujući ove teške trenutke, nijedanput nije pomislio da potraži oslonca u religiji - sada, kad se njegova odluka podudarila sa zahtevima religije, kako se njemu činilo, ta religiozna sankcija njegove odluke davala mu je potpuno zadovoljenje i unekoliko mir. Prijatno mu je bilo da misli kako i u ovom, tako važnom poslu u životu, niko neće moći kazati da on nije postupio saglasno sa pravilima one religije čiju je zastavu držao visoko usred opšte ohladnelosti i ravnodušnosti. Razmišljajući o daljim pojedinostima, Aleksije Aleksandrovič nije video zašto njegovi odnosi prema ženi ne bi mogli ostati gotovo onakvi kakvi su bili pre.
Nema sumnje, on nikad neće biti u stanju da joj vrati svoje poštovanje, ali nije bilo, i nije moglo biti nikakvih razloga da razori svoj život, i da pati zbog toga što je ona rđava neverna žena. »Jest, proći će vreme, vreme koje sve rešava, uspostaviće se pređašnji odnosi - reče u sebi Aleksij Aleksandrovič - to jest, uspostaviće se utoliko, da ja neću osećati pometenost u toku svoga života. Ona mora biti nesrećna, ali ja nisam kriv, i stoga ja ne mogu biti nesrećan.«

XIV


Približujući se Petrogradu, Aleksije Aleksandrovič ne samo da se potpuno zaustavi na toj odluci, nego i sastavi u pameti pismo koje će napisati ženi. Kad uđe u vratarevu sobu, Aleksije Aleksandrovič pogleda pisma i hartije donesene iz ministarstva, i naredi da ih ponesu za njim u njegov kabinet.
Odložiti stvari, i nikoga ne primati - odgovori na pitanje vratarevo kao sa nekim zadovoljstvom koje je imalo biti znak njegovog dobrog raspoloženja, i naglasi reči »ne primati«.
Aleksije Aleksandrovič prođe dva puta po kabinetu, zastade kraj ogromnog pisaćeg stola na kojem je sobar već bio zapalio šest sveća, otkvrca nekoliko puta prstima, i sede razmeštajući pribor za pisanje. Nalaktivši se na sto, nasloni glavu na ruke, promisli jedan trenutak, i poče pisati ne zaustavljajući se ni sekunde. Pisao joj je bez naslova, na francuskom jeziku, i upotrebljava zamenicu »vi« koja nema karakter hladnoće kao u ruskom jeziku.
»Pri našem poslednjem razgovoru ja sam izrazio nameru da vam saopštim svoju odluku odnosno predmeta toga razgovora. Pošto sam pažljivo razmislio o svemu, ja vam evo pišem u nameri da ispunim to obećanje. Moja je odluka sledeća: ma kakvi da su vaši postupci, ja ne smatram sebe u pravu da raskidam veze kojima smo vezani vlašću ozgo. Porodica ne može biti razorena zbog ćudi, samovolje, ili čak i greha jednoga supruga, i naš život mora ići kao što je išao i pređe. To je neophodno za mene, za vas, za našega sina. Ja sam potpuno uveren da ste se pokajali, i da se kajete za ono što služi kao povod ovome pismu, i da ćete mi pomoći da iz korena iščupam uzrok našeg sukoba, i prošlost predam zaboravu. U protivnom slučaju, možete sami pretpostaviti sve što očekuje vas i vašega sina. O svemu tome nadam se da ćemo detaljnije razgovarati kad se vidimo. Kako se letnja sezona završava, ja bih vas molio da pređete u Petrograd što pre, ne kasnije od utornika. Sve što je potrebno za vaš prelazak biće učinjeno. Molim vas da imate u vidu da ja pridajem osobiti značaj izvršenju ove moje molbe.
A. Karenjin.«
P. S. »U ovom pismu je i novac koji vam može biti potreban za vaše izdatke.«
On pročita pismo i beše zadovoljan njim, osobito time što se setio da priloži novac; nije bilo ni grubih reči, ni prekora, ali nije bilo ni snishodljivosti. Što je glavno, postojao je zlatan most za povratak. Kad savi pismo i ugladi ga velikim masivnim nožem od slonove kosti, on ga metnu u omot zajedno s novcem, i sa zadovoljstvom koje je kod njega uvek bilo izazivano lepo uređenim priborom za pisanje, zazvoni.
Daćeš kuriru da sutra dostavi Ani Arkadijevnoj u letnjikovac - reče, i ustade.
Razumem, vaša ekselencijo; zapovedate li da se čaj donese u kabinet?
Aleksije Aleksandrovič naredi da se čaj donese u kabinet. Igrajući se masivnim nožem pođe ka naslonjači kraj koje je bila spremljena lampa i početa francuska knjiga o eugibijskim natpisima[96].
Iznad naslonjače visio je, u zlatnom okviru, ovalan portret Anin, divna izrada znamenitog umetnika; Aleksije Aleksandrovič pogleda na nj. Nepronicljive oči gledale su u njega podrugljivo i drsko kao i onog poslednjeg večera za vreme njihovog objašnjavanja. Strahovito drsko i izazivajući dejstvovao je na Aleksija Aleksandroviča izgled odlično izrađene crne čipke na glavi, crna kosa, bela divna ruka sa prstenjem na domalom prstu. Pogledavši portret, Aleksije Aleksandrovič ustrepta za trenutak tako da mu usne zadrhtaše i izdadoše zvuk »brr«, i onda se okrete. Sede žurno u naslonjaču i otvori knjigu. Pokuša da čita, ali nikako nije mogao da uspostavi u sebi vrlo živi pređašnji interes prema eugibijskim natpisima. Gledao je u knjigu, a mislio je o nečem sasvim drugom. Nije mislio o ženi, već o jednoj novoj komplikaciji u njegovoj državničkoj delatnosti, koja se pojavila u poslednje vreme, i koja je sad predstavljala glavni interes njegove službe. Osećao je da je sada dublje nego ikada ulazio u taj zaplet, i da se u njegovoj glavi rađala - mogao je to bez preuveličavanja reći - kapitalna misao koja mora razmrsiti celu tu stvar, njega uzdići u službenoj karijeri, slomiti njegove protivnike, i prema tome doneti ogromne koristi državi. Čim sluga, koji unese čaj, iziđe iz sobe, Aleksije Aleksandrovič ustade i pođe ka stolu za pisanje. Primaknuvši na sredinu portfel sa tekućim poslovima, on sa jedva primetnim osmejkom zadovoljstva uze olovku i upusti se u čitanje jedne složene stvari koju je naročito tražio da mu se donese, i koja se odnosila na predstojeću komplikaciju. Zaplet je bio u ovome: osobina Aleksija Aleksandroviča kao državnika, njemu svojstvena karakteristična crta koju ima svaki činovnik koji
se diže, koja mu je zajedno sa njegovim upornim častoljubljem, uzdržljivošću, poštenjem i samopouzdanošću stvorila karijeru, sastojala se u prenebregavanju zvaničnog piskaranja, u skraćivanju prepiske, u neposrednom, koliko je to mogućno, odnosu prema živom poslu i u štednji. Desilo se, pak, da je u znamenitoj komisiji od 2. juna bio istaknut predmet o navodnjavanju polja[97] zarajske gubernije; predmet se nalazio u ministarstvu Aleksija Aleksandroviča, i predstavljao jasan primer besplodnosti, rashoda, i praznog piskaranja. Aleksije Aleksandrovič je znao da je stvar bila pravična. Pitanje o navodnjavanju polja zarajske gubernije pokrenuo je bio još prethodnik prethodnika Aleksija Aleksaddroviča.
I zaista, na to je utrošeno, i trošilo se mnogo novaca, i potpuno besciljno, a ceo taj posao, očevidno, nije mogao dovesti ni do kakvog rezultata. Čim je Aleksije Aleksandrovič primio dužnost, odmah je to uvideo, i hteo da uzme u ruke taj predmet; ali u prvo vreme, dok se još nije bio učvrstio na svom položaju, a znajući da stvar dodiruje interese mnogih, smatrao je da ne bi bilo mudro rešavati odmah o tome; docnije pak, zauzet drugim poslovima, prosto je zaboravio na taj predmet. Ali, kao svi poslovi, i taj se kretao sam po sebi, po jačini inercije. (Mnogo se ljudi prosto izdržavalo od toga posla, osobito jedna vrlo poštena i muzikalna porodica: sve su kćeri svirale na violini i čelu. Aleksije Aleksandrovič poznavao je tu porodicu i bio je stari svat jednoj od starijih kćeri.) Stavljanje u tok toga predmeta od strane protivničkog ministarstva bilo je, po mišljenju Aleksija Aleksandroviča, nepošteno; u svakom ministarstvu biva i gorih predmeta, koje niko, iz izvesne službene pristojnosti, ne potrza. Sada pak, kad su mu bacili rukavicu, on ju je smelo primio, i tražio da se odredi naročita komisija za proučavanje i proveravanje rada komisije za navodnjavanje polja zarajske gubernije. Tražio je da se odredi još jedna komisija koja bi razmotrila pitanje statusa stranaca.
[98]
Pitanje statusa stranaca bilo je slučajno pokrenuto u komisiji od 2. juna, a Aleksije Aleksandrovič ga je energično podržao kao posao koji ne trpi odlaganja, zbog žalosnog položaja stranaca. U komitetu, to je pitanje poslužilo kao povod za prepiranje nekolikih ministarstava. Ministarstvo koje je bilo neprijateljski raspoloženo prema Aleksiju Aleksandroviču dokazivalo je da je položaj stranaca izvrstan, i da nameravano preuređenje može samo naškoditi njihovom položaju; a ako ima nečega rđavoga, to je usled neispunjavanja zakonskih propisa od strane ministarstva Aleksija Aleksandroviča. Sad je Aleksije Aleksandrovič nameravao da traži: prvo, da se sastavi nova komisija kojoj bi se poverilo da na licu mesta ispita stanje stranaca; drugo, ako se pokaže da je položaj stranaca zaista takav kakav se
prikazuje u zvaničnim podacima koji se nalaze u rukama komiteta, onda da se odredi još jedna nova stručna komisija koja će ispitati uzroke toga očajnog položaja stranaca, sa gledišta: a) političkog b) administrativnog, v) ekonomskog, g) etnografskog, d) materijalnog i đ) religioznog; treće da se traže od neprijateljski raspoloženog ministarstva podaci o merama koje je za poslednjih deset godina to ministarstvo preduzimalo radi otklanjanja nezavidnog položaja pod kojima se sada nalaze i žive stranci; i, najzad, četvrto, da se od ministarstva traži objašnjenje zašto je, kao što se vidi iz podataka koje je komitet pribavio pod Br. 17015 i Br. 18 308, od 5. decembra 1863. i 7. juia 1864. godine, zašto je ministarstvo dejstvovalo sasvim protivno smislu osnovnog i organskog zakona, knj.... čl. 18, i primedba u članu 36. Živahna boja pokri lice Aleksija Aleksandroviča dok je brzo pisao koncept tih misli. Kad ispisa tabak hartije, on ustade, zazvoni, i dade ceduljicu za svoga šefa kabineta da mu dostavi potrebne podatke. Ustavši i prošavši po sobi, opet pogleda na portret, natmuri se i prezrivo se osmehnu. Zagledavši još malo u knjigu o eugibijskim natpisima, i obnovivši svoje interesovanje za njih, Aleksije Aleksandrovič ode u 11 sati da spava; ležeći u postelji, on se seti događaja sa ženom, ali sad mu se već nije činio tako mračan.

XV


Iako je Ana uporno i ogorčeno protivurečila Vronskom kad joj je on govorio da je njen položaj nemogućan, i nagovarao je da mužu otkrije istinu, u dubini duše je smatrala svoj položaj kao lažan i nečastan, i svom dušom je želela da ga promeni, Vraćajući se s mužem sa trke, ona mu je u trenutku uzbuđenja iskazala sve, i, bez obzira na bol koji je tada osećala, radovala se tome. Docnije, pošto je muž otišao, govorila je u sebi da joj je to vrlo milo, da će se sad sve srediti, i da odsad bar neće biti laži i obmane. Činilo joj se nesumnjivo da će se njen položaj sada zasvagda opredeliti. Taj novi položaj može biti i rđav, ali će biti određen, u njemu neće biti nejasnosti i laži. Bol koji je pričinila i sebi i mužu izgovarajući one reči, dobiće sad svoju nagradu u tome što će se sve opredeliti, mislila je ona. Te iste večeri videla se s Vronskim, ali mu nije govorila o onome što se dogodilo između nje i muža, iako je trebalo da mu to kaže, da bi se položaj opredelio.
Kad se sutradan probudila, prvo joj padoše na pamet reči koje je kazala mužu, i te reči joj se učiniše tako strašne da nikako nije mogla da zamisli kako se smela usuditi da izusti te neobične grube reči, i nije sad mogla da zamisli šta će iz svega toga proizaći. Ali, reči su bile kazane, a Aleksije Aleksandrovič je otišao ne rekavši ništa. »Videla sam Vronskog, a nisam mu kazala. Još i u trenutku kad je odlazio htela sam da ga vratim i da mu kažem, pa sam se predomislila, jer mi je bilo čudno zašto mu nisam kazala odmah. Zašto mu nisam kazala, kad sam htela?« Kao odgovor na to pitanje, vrelo rumenilo stida izbi na njenom licu. Razumela je šta ju je uzdržalo, razumela je da ju je bilo sramota. Njen položaj, koji joj se sinoć činio potpuno jasan, sad joj se odjednom predstavi ne samo kao nejasan, nego i bezizlazan. Obuze je strah zbog sramote o kojoj pređe nije ni mislila. Čim samo pomisli šta će uraditi njen muž, najstrašnije joj dolazi u glavu. Dolazilo joj je u glavu da će odmah doći upravnik imanja da je istera iz kuće, i da će njena sramota biti objavljena celom svetu. Pitala se kuda će poći kad je isteraju iz kuće, i nije nalazila odgovora.
Kad je mislila o Vronskom, činilo joj se da je on ne voli, da mu je ona već
na teretu, da mu se ona ne može nuditi, i zbog toga je osećala neprijateljstvo prema njemu. Činilo joj se da je one reči koje je kazala mužu, i koje je neprestano u mislima ponavljala, kazala svima, i da su ih svi čuli. Nije se mogla odlučiti da pogleda u oči onima s kojima je živela. Nije se mogla odlučiti da pozove devojku, a još manje da siđe dole i vidi sina i guvernantu.
Devojka koja je već odavno osluškivala pred vratima, uđe sama u njenu sobu. Ana je upitno pogleda u oči i uplašeno pocrvene. Devojka se izvini što je ušla, rekavši da joj se učinilo da je zovu. Ona je unela haljinu i pisamce. Pisamce je bilo od Betsi. Betsi joj je javljala da će se toga jutra kod nje sastati Liza Merkalova i baronica Štolc sa svojim obožavaocima Kalušskim i starim Stremovim, na partiju kroketa. »Dođite bar da ih posmatrate, koliko radi izučavanja karaktera. Ja vas očekujem«, završavala je Betsi.
Ana pročita pisamce i teško uzdahnu.
- Ne treba, ništa mi ne treba - reče Anuški koja premeštaše bočice i četkice na stolu za toaletu. - Idi ti, ja ću se odmah obući i izići. Ne treba, ništa mi ne treba.
Anuška iziđe, ali Ana ne poče da se oblači nego ostade sedeći u istom položaju, oborene glave i opuštenih ruku, pokatkad stresajući se celim telom, kao da želi da učini neki pokret, da nešto kaže, ali je zatim opet obamirala. Neprestano je ponavljala: »Bože moj! Bože moj!« Samo, ni »bože« ni »moj« nisu imali za nju nikakva smisla. Misao da traži pomoći u religiji, bila je za nju, iako nikad nije sumnjala u religiju u kojoj je bila vaspitana, bila je tako daleko kao što je bila daleka misao da traži pomoć od Aleksija Aleksandroviča. Ona je unapred znala da je pomoć religije mogućna samo pod uslovom odricanja od onoga što je za nju sad predstavljalo sav smisao života. Ne samo da joj je bilo teško, nego je počela osećati i strah od novoga duševnoga stanja, za koje nikad dotle nije znala. Osećala je da joj se u duši sve počinje udvajati, kao što se ponekad udvajaju predmeti u zamorenim očima. Ponekad nije znala čega se boji, šta želi. Da li se boji, i da li želi ono što je bilo, ili ono što će biti; šta upravo želi, nije znala.
»Ah, šta ja to radim!« reče u sebi osetivši odjednom bol s obe strane glave. Kad se pribra, vide da obema rukama drži i priteže kosu na slepim očima. Skoči i poče hodati.
- Kafa je gotova, i mamzel sa Serjožom čeka - reče Anuška vrativši se opet, i opet zastavši Anu u istom položaju.
- Serjoža? Kako je Serjoža? - odjednom živahno upita Ana setivši se prvi put za celo pre podne svoga sina.
- Čini mi se da je nešto skrivio - odgovori smešeći se Anuška.
- Šta je skrivio?
- Bile su neke breskve u ostavi, pa on, čini mi se, jednu pojeo krišom.
Pominjanje sina izvede Anu odjednom iz bezizlaznog položaja u kojem se nalazila. Seti se one donekle iskrene, iako mnogo preuveličane uloge matere koja živi radi sina, koju je ona poslednjih godina uzela bila na sebe, i s radošću oseti da, uprkos položaju u kojem se nalazi, ima jedno uporište nezavisno od položaja u koji će doći prema mužu i prema Vronskom. To uporište bio je sin. U kakav god položaj došla, ne može ostaviti sina. Neka je muž osramoti i istera, neka Vronski ohladi prema njoj i nastavi svoj nezavisan život (ona opet žučno i prekorno pomisli o njemu), ona ne može ostaviti sina. Ona ima cilj života. I treba samo raditi, raditi na obezbeđenju tog položaja sa sinom, da ga ne bi oduzeli od nje. Treba brzo, što pre, koliko je mogućno pre raditi, dok joj ga nisu oduzeli. Treba uzeli sina i otputovati. To je ono što sad ima da radi. Ona se mora umiriti i izaći iz mučnog položaja. Misao o tom delu u vezi sa sinom, i o tome da se odmah ide nekud s njim, umirila ju je donekle.
Brzo se obuče, siđe dole i odlučnim koracima uđe u gostinsku sobu gde ju je, po običaju, čekala kafa i Serjoža sa guvernantom. Serjoža, obučen sav u belo, stajao je kraj stola ispod ogledala, i sagnuvši se, sa izrazom napregnute pažnje koju je ona poznavala u njemu i kojom je ličio na oca, nešto radio oko cveća koje je doneo.
Guvernanta je imala neobično strog izraz. Serjoža, kao što je često radio, viknu jako: »A, mama!« i zastade u nedoumici: da li da baci cveće i ode materi da se pozdravi, ili da dovrši venac da ide s cvećem?
Pošto se pozdravi, guvernanta poče nadugačko i s naglaskom pričati o istupu koji je Serjoža učinio, ali Ana nije slušala; ona je mislila: da li da i nju povede sobom ili ne? »Ne, neću - odluči. - Ići ću sama sa sinom.«
- Jest, to je vrlo ružno - reče Ana, i uzevši sina za rame pogleda ga blago i bojažljivo, i najzad ga poljubi, što dečka zbuni i obradova. - Ostavite ga sa mnom - reče ona začuđenoj guvernanti, i ne puštajući sinovljevu ruku sede za sto na kojem je bila spremljena kafa.
- Mama, ja... ja... nisam... - reče on, starajući se da po njenom izrazu sazna šta ga očekuje zbog breskve.
- Serjoža - reče Ana čim guvernanta iziđe iz sobe - to nije lepo, ali ti to više nećeš činiti, je li? Voliš li me?
Osećala je da joj suze nailaze na oči. »Zar bih mogla da ga ne volim? - govorila je u sebi, udubljujući se u njegov uplašeni i u isto vreme obradovani
pogled. - Je li mogućno da će se on složiti s ocem da me kazne? Zar me neće požaliti?« Suze su joj tekle niz lice, i da bi ih sakrila ona naglo ustade i gotovo istrča na terasu.
Posle bujnih kiša poslednjih dana nastupilo je hladno vedro vreme. I pored jarkog sunca, koje je sijalo kroz oprano lišće, vazduh je bio hladan.
Ana se strese i od hladnoće i od unutarnjeg užasa koji je s novom snagom obuze na čistom vazduhu.
- Idi, idi k Marriete - reče Serjoži koji beše izišao za njom, i poče hodati po asuri na terasi. »Je li mogućno da mi neće oprostiti, da neće razumeti da sve ovo nije moglo biti drukčije?« reče u sebi.
Zaustavivši se i pogledavši u vetrom zanihane vrhove jasika čije je oprano lišće jako bleštalo na hladnom suncu, Ana razumede da joj neće oprostiti, da će svi sad biti prema njoj nemilostivi, kao i ovo nebo, kao ovo zelenilo. I opet oseti da joj se u duši poče udvajati. »Ne treba, ne treba misliti - reče u sebi. - Treba se spremati. Kuda? Kada? Koga da povedem sobom? Da, u Moskvu, večernjim vozom. Anuška i Serjoža, i samo najpotrebnije stvari. Ali pre toga treba napisati pisma obojici.« Ona brzo uđe u kuću, u svoj kabinet, sede za sto i pisaše mužu:
»Posle onoga što se dogodilo, ja ne mogu više ostati u vašoj kući. Ja odlazim i vodim sa sobom sina. Ne poznajem zakone, i prema tome ne ziam kome od roditelja pripada sin; ali ja ga uzimam sa sobom, jer bez njega ne mogu živeti. Budite velikodušni, ostavite mi ga.«
Dovde je pisala brzo i prirodno, ali apel na njegovu velikodušnost, koju mu nije priznavala, i neophodnost da se pismo završi nečim dirljivim, zaustaviše je.
»Da govorim o svojoj krivici i svome kajanju, ne mogu, jer...«
Opet zastade, ne nalazeći veze u svojim mislima. »Ne - reče u sebi - ne treba ništa«, i pocepa pismo, i prepisa ga izostavivši reči o velikodušnosti, i zapečati ga.
Drugo pismo trebalo je da napiše Vronskom. »Ja sam kazala mužu«, napisa, i dugo ostade sedeći nemajući snage da piše dalje. To je bilo tako grubo, tako neženstveno. »I sad, šta bih mogla da mu pišem?« reče u sebi. Opet joj rumenilo stida pokri lice, pade joj na pamet njegova mirnoća, i osećanje ljutnje prema njemu prinudi je da pocepa na sitne komadiće listić sa napisanom rečenicom. »Ne treba ništa«, reče u sebi, i sklopivši blok ode gore i objavi guvernanti i posluzi da danas putuje u Moskvu, i odmah poče da pakuje stvari.

XVI


Po svima sobama letnjikovca išli su vratari baštovani i lakeji i iznosili stvari. Ormari i fioke stajali su otvoreni; dva puta su već trčali u dućan po užeta; na podu su ležale razbacane novine. Dva sanduka, torbe, i uvezani pledovi bili su odneseni dole u predsoblje. Karuce i još dva najmljena kočijaša stajali su pred ulazom u kuću. Zahvaljajući poslu oko pakovanja Ana beše zaboravila svoje unutarnje uzbuđenje; stojeći pred stolom u svom kabinetu, pakovala je svoju putničku torbu, kad joj Anuška obrati pažnju na šum od kola koja se zaustaviše pred kućom. Ana pogleda kroz prozor i spazi kurira Aleksija Aleksandroviča kako zvoni na ulazu.
- Idi vidi šta je - reče, i s mirnom gotovošću na sve, sklopivši ruke na kolenima, sede u naslonjaču. Lakej donese debeo paket adresovan rukom Aleksija Aleksandroviča.
- Kuriru je naređeno da ponese odgovor - reče on.
- Dobro - reče Ana, i čim lakej izađe drhtavim prstima otvori pismo. Svežanj neprevijenih banknota, obavijenih krstopletom od hartije, ispade iz njega. Ona izdvoji pismo i poče ga čitati s kraja. »Ja sam učinio sve što je potrebno za vaš prelazak, ja pridajem osobiti značaj ispunjenju ove molbe«, pročita. Pa letimično pročita do kraja sve, i još jedanput pročita celo pismo s početka. Kad ga je svršila, oseti da joj je hladno, i da se na nju srušila strašna nesreća kakvu nije očekivala.
Jutros se kajala za ono što je kazala mužu, i želela je samo jedno: da te reči budu nekako kao da nisu kazane. I eto, ovo pismo tvrdi da te reči nisu iskazane, i daje joj što je želela. Ali sad joj to pismo dođe strašnije od svega što je mogla zamisliti.
»U pravu! U pravu! - reče ona. - Razume se, on je uvek u pravu, on je hrišćanin, on je velikodušan! Da, podli i gadni čoveče! I to niko osim mene ne razume, i neće razumeti, a ja ne mogu to da rastumačim. Kažu: religiozan, moralan, pošten, pametan čovek; ali ne vide ono što sam ja videla. Ne znaju kako je on osam godina gušio moj život, gušio sve što je bilo u meni živoga,
da nijedanput nije pomislio da sam ja živa žena kojoj je potrebna ljubav. Ne znaju kako me je na svakom koraku vređao, i posle toga bio zadovoljan sobom. Zar se nisam starala, starala svim silama da opravdam pred sobom svoj život? Zar se nisam trudila da ga volim, da volim sina kad se već muž nije mogao voleti? Ali, došlo je vreme, ja sam razumela da više ne mogu sebe obmanjivati, da sam živ stvor, da nisam kriva što me je bog takvu sazdao, da mi je potrebno da volim i da živim. I šta sad? Kad bi me ubio, kad bi ubio njega, ja bih pretrpela, ja bih sve oprostila, ali ne, on...
»Kako to da nisam pogodila šta će on učiniti? Učiniće što je svojstveno njegovom niskom karakteru. On će biti u pravu, a mene, propalu, još gore će i još više upropastiti...« »Vi i sami možete zamisliti šta očekuje vas i vašega sina«, seti se one reči iz pisma. »To je pretnja da će mi oduzeti sina, i to je, verovatno, po njihovom glupom zakonu i mogućno. Ali zar ja ne znam zašto on to govori? On ne veruje u moju ljubav prema sinu, ili prezire (kao što se uvek podsmevao) to moje osećanje; zna međutim da ja neću ostaviti sina, da ga ne mogu ostaviti, da bez sina za mene ne može biti života čak ni s onim koga volim; a ako ostavim sina i pobegnem od njega, postupiću kao najbezočnija i najnevaljalija žena, to on zna, i zna da ja nisam u stanju da to učinim.
»Naš život mora teći kao što je i pre tekao«, seti se ona druge rečenice iz pisma. »Taj život bio je mučan i pre, a u poslednje vreme bio je strašan. Šta li će tek sada biti? I on sve to zna, zna da se ja ne mogu kajati što dišem, što volim; zna da osim laži i pretvaranja od svega toga neće biti ništa drugo; ali njemu je potrebno da me i dalje muči. Ja znam njega, znam da on, kao riba u vodi, pliva u laži i uživa u njoj. Ali mu ja neću pružiti to uživanje, prekinuću tu njegovu paučinu laži kojom hoće i mene da obavije; neka bude šta bude. Sve je bolje od laži i pretvaranja.
»Ali kako? Bože moj! Bože moj! Da li je ikad žena bila tako nesrećna kao ja!...«
- Ne, prekinuću, prekinuću! - povika skočivši i zadržavajući suze. I priđe stolu za pisanje da mu napiše drugo pismo. Ali je u dubini duše već osećala da nije u stanju da iziđe iz toga položaja, ma kako da je lažan i nečastan.
Sede za sto za pisanje, i, umesto da piše, sklopi ruke na stolu, spusti na njih glavu i zaplaka jecajući i tresući se celim grudima kao što deca plaču. Plakala je zato što joj je maštanje o objašnjenju i opredeljenju njenog položaja zanavek bilo razrušeno. Unapred je znala da će sve ostati kao što je bilo, i biti čak mnogo gore nego što je bilo. Osećala je da onaj položaj u svetu, koji je zauzimala, i koji joj se jutros činio tako ništavan, da joj je taj položaj
drag, i da ona neće biti u stanju da ga promeni za sraman položaj žene odbegle od muža i sina i sjedinjene s ljubavnikom; da, ma koliko da želi, ona ipak ne može biti jača od same sebe. I tako nikada neće osetiti slobodu ljubavi, nego će zasvagda ostati grešna žena kojoj preti opasnost da svakog trenutka bude izobličena, ostaće žena koja vara svoga muža radi sramne veze sa čovekom tuđim, nezavisnim, s kojim ona ne može živeti jednim životom. Znala je da će sve to tako biti, a u isto vreme je to bilo tako strašno da nije mogla zamisliti čime će se svršiti. I plakala je ne uzdržavajući se, kao što plaču kažnjena deca.
Lakejevi koraci prinudiše je da se pribere, i ona, sakrivši od njega lice, učini kao da piše.
- Kurir moli za odgovor - dostavi lakej.
- Odgovor? Jeste - reče Ana - neka počeka. Ja ću zvoniti.
»Šta bih mogla da mu pišem? mislila je. - Šta mogu rešiti sama? Šta ja znam? Šta hoću? Šta volim?« Opet je osetila da joj se u duši počinje udvajati. I opet se uplaši od toga osećanja, i dočepa se prvog povoda za delatnost koji joj se ukaza, i koji bi je mogao udaljiti od misli o sebi. »Moram se naći s Aleksijem (tako je u mislima nazivala Vronskog), on jedini može mi reći šta treba da radim. Da odem do Betsi, možda ću ga videti«, reče u sebi zaboravivši sasvim da je on juče, kad mu je ona kazala da neće ići kod kneginje Tverske, kazao da onda ni on neće ići. Priđe stolu i odgovori mužu:
»Primila sam vaše pismo. A.« - zazvoni, dade pismo lakeju.
- Nećemo putovati - reče Anuški kad ova uđe.
- Nikako nećemo?
- Ne, nemojte raspakivati do sutra; a karuce neka ostanu, otići ću do kneginje.
- Koju haljinu da spremim?

XVII


Društvo za partiju kroketa, u koje je kneginja Tverska pozvala i Anu, trebalo je da se sastoji iz dve dame sa njihovim obožavaocima. Te dve dame bile su glavne predstavnice odabranog i novog petrogradskog kruga, koji su zvali, podražavajući nekom drugom podražavanju, les sept marveilles du monde.[99] Te su dame doduše pripadale višem krugu, ali potpuno neprijateljski raspoloženom prema onome krugu koji je Ana posećivala. Osim toga, stari Stremov, jedan od uticajnih ljudi u Petrogradu, obožavalac Lize Merkalove, bio je u službi neprijatelj Aleksiju Aleksandroviču. Iz svih tih obzira Ana nije htela da ide, i na taj otkaz su se odnosili oni nagoveštaji u pisamcetu kneginje Tverske. Sada pak, nadajući se da će tamo videti Vronskog, Ana zaželi da ode.
Ana stiže kod kneginje Tverske pre ostalih gostiju.
Baš kad je ulazila, ulazio je, sa raščešljanim zaliscima kao kamer - junker, i lakej Vronskog. On zastade kod vrata i skinuvši kapu propusti je. Ana ga poznade, i sad se tek seti da je Vronski juče rekao da neće doći. Sigurno je o tome poslao pisamce.
Skidajući u predsoblju gornju haljinu ona ču kako lakej, izgovarajući čak i »r« kao kamer-junker, reče: »Od grofa kneginji«, i predade pisamce.
Htela je da ga upita gde mu je gospodin. Htela je da se vrati natrag i da mu pošalje pismo: da on dođe k njoj, ili da ona dođe k njemu. Ali ni jedno, ni drugo, ni treće nije se moglo učiniti; već se čulo zvonce koje je objavljivalo njen dolazak, i lakej kneginje Tverske već je stajao poluokrenut kraj otvorenih vrata, očekujući njen prolazak u unutarnje sobe.
- Kneginja je u vrtu, biće odmah izveštena. Ako je po volji, izvolite u vrt? - reče drugi lakej, u drugoj sobi.
Stanje neodlučnosti i nejasnosti bilo je isto kao i kod kuće; još i gore, jer nije bilo mogućno ništa preduzeti. Vronskog nije mogla videti, a trebalo je ostati ovde u tuđem i tako nesaglasnom s njenim raspoloženjem društvu; ali, bila je u haljini koja joj je, ona je to znala, divno stajala; nije bila sama; oko
nje je stajao njoj vičan svečani poredak dokolice, i bilo joj je lakše nego kod kuće; nije morala izmišljati šta da radi, sve se radilo samo po sebi. Kad srete Betsi, koja joj je išla u susret u beloj, izvanredno elegantnoj haljini, Ana se osmehnu, kao i uvek. Kneginja Tverska išla je s Tuškjevičem, i rođakom gospođicom koja je, na veliku sreću roditelja palančana, provodila leto kod znamenite kneginje.
Sigurno je na Ani bilo nečeg osobitog, jer je Betsi odmah to primetila.
- Rđavo sam spavala - odgovori Ana gledajući u lakeja koji im je išao na susret, i, po njenom mišljenju, nosio pismo od Vronskog.
- Kako mi je milo što ste došli - reče Betsi. - Umorila sam se, i baš sam htela da popijem šolju čaja, dok gosti ne dođu. A vi biste mogli otići - okrete se Tuškjeviču - s Mašom da probate crocket-ground[100], tamo je okresano. Nas dve ćemo uz čaj srdačno porazgovarati, we’ll have a cosy chat[101], je li tako? - obrati se ona Ani s osmejkom stežući joj ruku u kojoj je držala suncobran.
- Tim pre što ja ne mogu ostati kod vas dugo, moram otići do stare Vrede. Sto godina joj već obećavam - reče Ana; laž, inače odvratna njenoj prirodi, postala joj je ne samo obična i prirodna u društvu, nego joj je čak pričinjavala zadovoljstvo. Zašto je kazala to što pre jednog trenutka nije ni mislila, nikako ne bi mogla objasniti. Kazala je to jedino iz ovog razloga: kad već Vronski neće doći, onda treba osigurati sebi slobodu i postarati se da ga na neki način vidi. Ali zašto je baš spomenula staru dvorsku damu Vrede, kojoj je trebalo da ode toliko koliko i mnogim drugima, to ne bi mogla objasniti; međutim, kako se docnije pokazalo, izmišljajući najlukavija sredstva za sastanak s Vronskim, nije mogla smisliti ništa bolje od toga.
- Ne, ja vas nipošto neću pustiti - odgovori Betsi pažljivo zagledajući Ani u lice. - To bi me baš i uvredilo, kad vas ne bih volela. Kao da se bojite da vas moje društvo ne sramoti. Molim, donesite nam čaj u mali salon - reče, zažmirivši, kao i uvek kad se obraćala lakeju. Uzev od njega pisamce ona ga pročita. - Aleksije je učinio lažan skok[102] - reče na francuskom: - piše da ne može doći - dodade tako prirodnim, običnim tonom kao da joj nikad nije moglo doći u glavu da Vronski ima za Anu neki drugi značaj osim interesa u kroketu. Ana je znala da Betsi sve zna, ali kad god bi je slušala kako pred njom govori o Vronskom, uvek bi za trenutak verovala da Betsi ne zna ništa.
- A! - ravnodušno reče Ana, kao slabo interesujući se time, i nastavi, smešeći se. - Kako bi moglo vaše društvo nekoga sramotiti?
Ova igra rečima, ovo prikrivanje tajne, imalo je za Anu, kao za sve žene, velike draži. Ne sama potreba da se prikriva, ni cilj radi kojega se prikriva,
nego zanosi sam proces prikrivanja.
- Ja ne mogu biti veći katolik od pape - reče ona. - Stremov i Liza Merkalova, to je krem društvenog krema. Zatim, oni su primljeni svuda, a ja - ona naročito naglasi to ja - nikad nisam bila stroga i netrpeljiva. Nego prosto nemam vremena.
- Vi možebiti nećete da se vidite sa Stremovom? Neka on i Aleksije Aleksandrovič lome koplja u komitetu, to se nas ništa ne tiče. A on je najljubazniji čovek od svih koje poznajem, i strastan je igrač kroketa. Videćete već. Bez obzira na njegov smešan položaj, položaj starca zaljubljenog u Lizu, vredno je ipak videti kako se on izvlači iz toga smešnog položaja! Vrlo je prijatan. Safo Štolc ne poznajete? To je nov, sasvim nov ton.
Betsi je tobože govorila to, ali po njenom veselom i pametnom pogledu Ana je osetila da ona donekle razume njen položaj, i da nešto smera. Sedele su u malom kabinetu.
- Ipak, treba da nešto napišem Aleksiju - i Betsi sede za sto, napisa nekoliko redova i metnu pismo u omot. - Pisala sam mu da dođe na ručak. Jedna dama ostaje mi za ručkom bez kavaljera. Vidite, da li je dovoljno ubedljivo? Oprostite, moram vas časkom ostaviti. Molim vas, zatvorite pismo i pošaljite ga - reče ona s vrata - moram ići da nešto naredim.
Ne pitajući se ni za trenutak, Ana sede s Betsinim pismom za sto, i ne čitajući ga dodade pri dnu: »Preko je potrebno da vas vidim. Budite kod parka Vrede. Ja ću biti tamo u 6 sati.« Zapečati pismo, i kad se Betsi vrati dade ga pred njom da ga odnesu.
Doista, za čajem, koji im donesoše na stočiću - poslužavniku u hladoviti salončić, među dvema ženama se zametnu cosy chat[103], kako je i obećala kneginja Tverska, do dolaska gostiju. Pretresale su sve one koje su očekivale, i razgovor se zaustavi na Lizi Merkalovoj.
- Ona je vrlo ljupka i uvek mi je bila simpatična - reče Ana.
- Morate je voleti. Ona prosto sanja o vama. Juče, posle trka, prišla mi je i bila je u očajanju što vas nije zatekla. Kaže da ste vi prava junakinja romana, i kad bi bila muško ona bi počinila hiljadu gluposti zbog vas. Stremov joj govori da ih ona i bez toga čini.
- Ali recite mi, molim vas, ja nikad nisam mogla da razumem - reče Ana posle izvesne počivke, i tonom koji je jasno pokazivao da ne upravlja prazno pitanje, da je ono što pita, za nju značajnije nego što bi trebalo da je - recite mi, molim vas, kakvi su njeni odnosi prema knezu Kalušskom, takozvanom Miški? Ja ih malo viđam. Šta je to?
Betsi se osmehnu očima i pažljivo pogleda u Anu.
- Nov način - reče ona. - Svi su sad izabrali taj način. Ne obaziru se na mišljenje sveta. Ali ima načina i načina, kako da se to radi.
- Da, ali kakvi su njeni odnosi prema Kalušskom? Betsi se iznenada veselo i neuzdržljivo nasmeja, što je sa njom retko bivalo.
- Vi polazite u oblast koja pripada kneginji Mjahkoj. To je pitanje vraškog deteta - i Betsi očevidno htede, ali se ne mogade uzdržati, i pršte u zarazan smeh kojim se smeju ljudi što o se retko smeju. - Pitajte njih - progovori kroz suze od smeha.
- Da, vi se smejete - reče Ana i takođe se nehotice zarazi smehom - a ja nikad nisam mogla da pojmim. Ne pojmim tu ulogu muža.
- Muž? Muž Lize Merkalove nosi za njom pled i uvek stoji na usluzi. A šta je dalje u samoj stvari, to niko neće da zna. Je l’ te, u otmenom društvu se ne govori, i čak se i ne misli o izvesnim delovima toalete. Tako je i sa tim.
- Hoćete li biti na proslavi Rolandakija? - upita Ana da bi promenila razgovor.
- Mislim da neću - odgovori Betsi, i ne gledajući u svoju prijateljicu poče obazrivo sipati mirisavi čaj u male prozračne šolje.
Pošto dodade šolju Ani, uze cigaretu, metnu je u srebrnu ručicu i zapali je. - Eto vidite, ja sam u srećnom položaju - poče ona bez smeha, uzevši u ruku šolju. Ja razumem i vas Lizu. Liza je jedna od onih bezazlenih priroda koje, kao i deca, ne razumeju šta je dobro a šta rđavo. Bar nije razumevala onda kad je bila vrlo mlada. A sad zna da joj to nerazumevanje lepo stoji. Sada, može biti da naročito neće da razume - govorila je Betsi s finim osmejkom. - Ali tačno je da joj to lepo stoji. Vidite, na jednu istu stvar može se gledati tragično i načiniti od nje pravo stradanje, a može se gledati obično, i čak veselo. Može biti da ste vi skloni da gledate na stvari suviše tragično.
- Kako bih želela da druge poznajem tako kao što sebe poznajem - reče Ana ozbiljno i zamišljeno. - Da li sam gora od drugih, ili bolja? Mislim da sam gora.
- Užasno dete, užasno dete! - ponovi Betsi. - Ali evo ih, dolaze.

XVIII


Začuše se koraci i muški glas, zatim ženski glas i smeh, i odmah zatim uđoše očekivani gosti. Safo Štolc, i sav sjajan od izobilnog zdravlja, mladić, takozvani Vaska. Videlo se da mu dobro prijaju krvava govedina, pečurke i burgundsko vino. Vaska se pokloni damama i pogleda u njih, ali samo za sekundu. Pa uđe u salon za Safom, i prođe kroz salon za njom, kao da je privezan za nju, ne spuštajući s nje svoje sjajne oči kao da je hteo da je pojede. Safo Štolc bila je plavojka sa crnim očima.
Ona uđe sićušnim, živahnim koracima, na visokim potpeticama plitkih cipela, i snažno, muški steže ruke damama.
Ana još nijedanput nije videla ovu novu znamenitost, i bila je iznenađena i njenom lepotom, i krajnošću do koje je bila dovedena njena toaleta i smelošću njenog ponašanja. Na glavi joj, od njene i tuđe nežno - zlaćane kose beše načinjena frizura visoka kao skele, tako da joj je glava po veličini bila ravna stasito ispupčenoj i spreda vrlo izrezano odevenoj bisti. Koračala je tako brzo, da su joj se pri svakom pokretu unapred ocrtavali ispod haljine oblici kolena i gornjih delova nogu, i da se nehotice nametalo pitanje: gde se, pozadi, u onoj nameštenoj i zanihanoj planini, stvarno svršava njeno istinsko, malo i vitko telo, tako otkriveno ozgo, i tako skriveno ozdo i pozadi.
Betsi pohita da je upozna s Anom.
Zamislite, umalo što nismo pregazili dva vojnika - poče pričati, namigujući, osmejkujući se i odbacujući nazad skut haljine koji beše suviše prebacila na jednu stranu. - Vozila sam se sa Vaskom... Ah, da, vi se ne poznajete. - I rekavši njegovo prezime, ona predstavi mladog gospodina, i pocrvenevši, zvučno se nasmeja svojoj pogrešci, to jest tome što ga je pred nepoznatom damom nazvala Vaskom. Vaska se još jednom pokloni Ani, ali joj ništa ne reče. On se okrete Safi:
Izgubili ste opkladu. Stigli smo ranije. Izvolite platiti - govorio je osmejkujući se.
Safo se još veselije zasmeja.
Ali ne sad - reče ona.
Svejedno, dobiću posle.
Lepo, lepo. Ah, da! - okrete se ona odjednom domaćici - baš sam i ja krasna... Sasvim sam zaboravila... Dovela sam vam gosta. Evo ga!
Neočekivani mladi gost, koga je Safo dovela i koga je zaboravila, bio je međutim tako znatan gost, da su, bez obzira na njegovu mladost, obe dame ustale da ga dočekaju.
To je bio novi obožavalac Safe. On je sad, kao i Vaska, u stopu išao za njom.
Ubrzo dođoše knez Kalušski i Liza Merkalova sa Stremovom. Liza Merkalova bila je mršava crnka, sa istočnjačkim lenim tipom lica, i divnim neizrecivim očima, kako su svi govorili. Karakter njene zagasite haljine (Ana je to odmah zapazila i ocenila) potpuno je odgovarao njenoj lepoti. Ukoliko je Safo bila čvrsta i pritegnuta, utoliko je Liza bila meka i opuštena.
Ali po Aninom ukusu, Liza je bila mnogo primamljivija. Betsi je govorila Ani kako Liza uzima ton bezazlenog deteta; ali kad ju je Ana videla, osetila je da to nije istina. Ona je zaista bila nesvesna i pokvarena, no uz to ljupka i pokorna žena. Doduše, ton njen je bio isti kao i ton Safe; isto kao i za Safom, za njom su išla kao prišivena, i gutala je očima, dva obožavaoca, jedan mlad a drugi star; ali u njoj je bilo nečega što je stajalo iznad svega što ju je okružavalo - ona je imala sjaj pravog i čistog dijamanta među staklima. Taj sjaj sijao je iz njenih dražesnih, zaista neizrecivih očiju. Umoran i u isto vreme strastan pogled tamnim krugom okruženih očiju poražavao je svojom potpunom iskrenošću. Ko bi god pogledao u te oči, svakome bi se činilo da je Lizu skroz poznao, a kad ju je poznao, nije mogao da je ne zavoli. Čim ugleda Anu, njeno se celo lice odjednom ozari radosnim osmejkom.
Ah, kako se radujem što vas vidim! - reče Liza prilazeći joj. - Juče, na trci, tek što sam htela da dođem do vas, a vi odoste. Tako sam želela da vas baš juče vidim. Je l’ te da je bilo strašno? - reče gledajući u Anu pogledom koji joj je, činilo se, otkrivao svu dušu.
Jest, nisam očekivala da to toliko uzbuđuje - reče Ana crveneći. U to vreme društvo se diže da siđe u vrt.
Ja neću - reče Liza osmejkujući se i sevši pored Ane. - I vi nećete, je l’ te?
Čudna zadovoljstva, igrati kroketa!
A ja volim - reče Ana.
Ah, recite mi i kako radite da vam ne bude dosadno? Vas ako čovek samo pogleda, razveseli se. Vi živite, a ja čamim.
Kako to da čamite? Ta vi ste najveselije društvo Petrograda - reče Ana.
Možebiti da je onima koji ne pripadaju našem društvu, još dosadnije; ali nama, meni zacelo, život nije veseo, već dosadan, strašno dosadan.
Safo zapali cigaretu i ode u vrt s dvojicom mladića. Betsi i Stremov ostaše za čajem.
Kako dosadno! - reče Betsi. - Safo kaže da su se juče divno proveli kod vas.
Ah, bilo je očajno dosadno! - reče Liza Merkalova. - Posle trke svi su došli k meni. I sve isti, i sve isti! Sve jedno isto! Celo smo veče proveli sa divana na divan. Šta ima tu veselo? Šta i kako radite vi da vam ne bude dosadno? - opet se ona okrete Ani. - Treba čovek samo da vas pogleda, pa da odmah zaključi: evo žene koja je možebiti srećna, možda nesrećna, ali kojoj nije dosadno. Naučite me kako to radite?
Ne radim nikako - odgovori Ana crveneći od ovih nametljivih pitanja.
E, to je najbolji način - umeša se u razgovor Stremov.
Stremov je bio čovek od svojih pedeset godina, polused, još svež, vrlo ružan, ali je imao karakteristično i pametno lice. Liza Merkalova bila je rođaka njegove žene, i on je s njom provodio sve slobodno vreme. Kad se našao pred Anom Karenjinom, on, protivnik Aleksija Aleksandroviča u službi, postarao se kao svetski i pametan čovek da s njom, ženom svoga protivnika, bude što ljubazniji.
Nikako - prihvati on fino smeškajući se - to je najbolje sredstvo. - Ja sam vam odavno govorio - obrati se on Lizi Merkalovoj - ako hoćete da vam ne bude dosadno, ne treba da mislite da će vam biti dosadno. To je isto kao i ono: ne treba se bojati da nećeš zaspati, ako se bojiš nesanice.
Tačno to vam je kazala Ana Arkadijevna.
Bilo bi mi vrlo milo da sam to kazala, jer, to je ne samo pametno, nego je i istina - reče Ana osmejkujući se.
Recite mi, zašto se ne može zaspati, i zašto se ne može učiniti da ne bude dosadno?
Da se zaspi, treba raditi; a da se može veseliti treba takođe raditi.
Zašto da radim, kad moj rad nije nikome potreban? A da se naročito pretvaram, ne umem i neću.
Vi ste baš nepopravivi - reče Stremov ne gledajući u nju, i opet se obrati Ani.
Kako je Anu retko viđao, nije joj mogao kazati ništa osim banalnosti: kad
će preći u Petrograd; kako je mnogo voli grofica Lidija Ivanovna; ali to joj je govorio sa izrazom koji je dokazivao da on od svega srca želi da joj bude prijatan, da joj ukaže svoje poštovanje, pa čak i nešto više.
Uđe Tuškjevič, i izjavi da celo društvo očekuje igrače kroketa.
Nemojte, molim vas, ne idite - molila je Liza Merkalova kad vide da Ana hoće da ide. Stremov joj se približi.
Suviše je velika suprotnost - reče on - ići iz ovakvog društva starici Vrede. A zatim, njoj ćete poslužiti kao prilika za ogovaranje, a ovde izazivate druga, najbolja i suprotna ogovaranju osećanja - reče joj on.
Ana se za trenutak zamisli i pokoleba. Laskave reči ovog pametnog čoveka, naivna, detinjska naklonost koju je prema njoj izražavala Liza Merkalova i sav taj utvrđeni poredak - sve je to bilo tako lako, a nju tamo očekivalo nešto tako teško, da je za trenutak bila u nedoumici: da li da ostane, i još malo odloži težak trenutak objašnjenja? Ali kad se seti šta je očekuje kod kuće, ako ne čuje i ne dobije nikakvo rešenje; kad joj se makar samo u uspomeni privide slika strašnog položaja kad se obema rukama dohvatila bila za kosu, ona se oprosti i ode.

XIX


Uprkos svome na izgled lakomislenom svetskom životu, Vronski je bio čovek koji je mrzio nered. Još u ranoj mladosti, dok je bio u korpusu, pretrpeo je poniženje zbog otkaza kada je, zapetljavši se nešto, tražio jednom novaca u zajam, i otada nikad više nije dovodio sebe u takav položaj.
Da bi svoje stvari uvek održavao u redu, on je, prema okolnostima, češće ili ređe, bar pet puta godišnje gledao da se usami i sredi sa jasnoćom sve. Zvao je to: prečistiti račune, faire la lessive.[104]
Probudivši se dockan, sutradan posle trka, Vronski, neobrijan i neokupan, obuče bluzu, razastre po stolu novac, račune i pisma, pristupi poslu. Znajući da je Vronski tada bivao srdit, Petricki, probudivši se i spazivši druga za pisaćim stolom, obuče se polako i iziđe da mu ne smeta.
Svaki čovek, znajući do najmanjih sitnica svu složenost uslova koji ga okružuju, nehotice pretpostavlja da je složenost tih pogodaba, i teškoće njihovih razjašnjenja, samo njegov lični slučaj. Nikako ne pomišlja da su i drugi ljudi okruženi istom složenošđu svojih ličnih pogodaba, kao i on. Tako je bilo i s Vronskim. I on je, s unutrašnjom ohološću, i ne bez osnova, mislio da bi se svaki drugi odavno zapetljao i bio prinuđen da postupi rđavo, kad bi se nalazio pod tako teškim pogodbama. Vronski je osećao da baš sad treba da proveri svoje račune, da raščisti svoj položaj, da se ne bi zapetljao.
Prvo, i čega se Vronski kao najlakšeg prihvatio, bile su novčane stvari. Pošto ispisa svojim sitnim rukopisom na listiću hartije za pisma sve što duguje, on sabra, i nađe da je dužan sedamnaest hiljada i nekoliko stotina, i stotine odbaci radi jasnoće. A pošto sračuna novac i sume s knjižice iz banke, nađe da mu ostaje svega hiljada i osam stotina rubalja; a za neko primanje do Nove godine nije bilo nikakvog izgleda. Pregledavši ponovo spisak dugova, Vronski ga prepisa razdelivši ga na tri klase. U prvu klasu spadali su dugovi koje je trebalo odmah isplatiti, ili u svakom slučaju imati gotovih novaca da bi se mogli na prvi zahtev, bez jednog minuta oklevanja isplatiti. Takvih dugovanja bilo je oko četiri hiljade: hiljadu pet stotina za konja, i dve hiljade
pet stotina jamstvo za mladog druga Vjenjevskog, koji je tu sumu u prisustvu Vronskoga izgubio na kartama igrajući sa jednim varalicom u kartanju. Vronski je još tada hteo da da novac (imao ga je pri sebi), ali Vjenjevski i Jašvin navališe da oni plate, a ne Vronski koji nije ni igrao. Sve je to lepo i krasno, ali Vronski je znao da u toj prljavoj stvari, u kojoj je on imao učešća samo utoliko što je rečima jamčio za Vjenjevskog, da svakako treba imati tih dve hiljade pet stotina rubalja, da bi ih bacio kockaru varalici i prestao da ima s njim ma kakav dalji razgovor. Dakle, po tom prvom i najglavnijem odeljku, trebalo je imati četiri hiljade rubalja. U drugoj klasi - osam hiljada - bili su dugovi od manjeg značaja. To su bili poglavito dugovi trkačkoj konjušnici, liferantu ovsa i sena, Englezu, saraču, itd. Po tim dugovanjima trebalo je takođe odmah razdati oko dve hiljade, pa da bude potpuno spokojan. Poslednji odeljak dugovanja - po trgovinama, gostionicama, i krojaču - bio je takav da o njemu nije trebalo ni misliti. Dakle, potrebno je bar šest hiljada rubalja na tekuće troškove, a imao je samo hiljadu osam stotina rubalja. Za čoveka sa prihodom od sto hiljada rubalja, kao što su svi cenili stanje Vronskog, takvi dugovi, čini se, nisu mogli biti teški; ali stvar je u tome da on ni približno nema sgo hiljada rubalja prihoda. Ogromno očevo imanje, koje je samo za sebe donosilo dve stotine hiljada rubalja nije bilo podeljeno među braćom. Kad se stariji brat, koji je imao masu dugova, oženio Varjom Čirkovom, ćerkom dekabrista, koja nije imala nikakvog imanja, Aleksije je ustupio starijem bratu sav dohodak sa očeva imanja, ostavivši sebi samo dvadeset i pet hiljada rubalja godišnje. Aleksije je tada rekao bratu da će mu ova suma biti dovoljna dok se ne oženi, što verovatno neće nikad biti. Brat pak, komandujući jednim od najskupljih pukova, i tek što se bio oženio, nije mogao ne primiti taj poklon. Mati, koja je imala svoje zasebno imanje, davala je Aleksiju, uz onih dvadeset i pet hiljada rubalja, još dvadeset hiljada godišnje, i Aleksije je sve to trošio. U poslednje vreme, posvadivši se sa sinom zbog odlaska iz Moskve i njegovih odnosa prema Ani, mati je prestala da mu šalje novac. Usled toga, Vronski koji je navikao bio da živi sa četrdeset i pet hiljada, a ove godine dobio samo dvadeset i pet hiljada rubalja, našao se u teškom položaju. Da iziđe iz te teškoće, nije mogao tražiti novac od matere. Njeno poslednje pismo, koje je dobio uoči toga dana, osobito ga je razljutilo time što su u njemu bili nagoveštaji: da je ona gotova da mu pomogne radi uspeha u svetu i službi, ali ne radi života koji je skandalizovao celo valjano društvo. Materina želja, da ga kupi, uvredila ga je do dna duše, i učinila da još više ohladni prema njoj. A nije lako mogao poreći onu velikodušnu reč prema bratu, iako je sad osećao, nejasno predviđajući neke slučajnosti svoje veze s Karenjinom, da je ta velikodušna reč kazana bila lakomisleno, i da njemu, i neženjenom, može biti potreban sav prihod od sgo hiljada. Ali poreći
se nije moglo. Trebalo je samo setiti se bratove žene, setiti se kako mila i krasna Varja u svakom zgodnom slučaju napominje da se ona seća njegove velikodušnosti i da je ceni, pa da Vronski odmah pojmi svu nemogućnost oduzimanja onoga što je dao. To je tako isto nemogućno kao istući ženu, ukrasti, ili slagati. Bilo je mogućno samo jedno, na šta se Vronski i rešio ne dvoumeći ni trenutka: uzajmiti od kamatnika deset hiljada, u čemu nije bilo teškoća; smanjiti uopšte svoje rashode; i prodati trkačke konje. Čim se na to odlučio, odmah je napisao pisamce Rolandakiju koji je više puta izjavljivao želju da kupi od njega konje. Zatim posla po Engleza, i po kamatnika, i rasporedi po računima novac koji je imao kod sebe. Kad svrši te poslove, napisa hladan i oštar odgovor materi. Zatim, izvadivši iz beležnice tri pisamceta Anina, pročita ih, spali i setivši se svog jučerašnjeg razgovora s njom, zamisli se.