Ana Karenjina

First topic message reminder :






»Ana Karenjina« je savremeni roman čija savremenost nije samo u aktuelnosti problematike, nego i u stvarnim događajima iz doba sedamdesetih godina koji su našli svoj odraz u romanu.
U »Ani Karenjinoj« ima datiranih epizoda - ispraćaj dobrovoljaca, leto 1876. godine (VIII deo). Ako se od tog datuma pođe ka početku romana jasno će se uočiti hronološki red događaja. Tolstoj je s takvom doslednošću i tačnošću obeležio godine, mesece i dane, da je mogao da ponovi Puškinove reči: »Smemo tvrditi da je u našem romanu vreme raspoređeno po kalendaru.« Ana Karenjina je došla u Moskvu krajem zime 1873. godine (I d.). Tragedija na stanici Obiralovka desila se u proleće 1876. godine (VII d.). U leto iste godine Vronski je otišao u Srbiju (VIII d.). Hronologija romana nije se gradila samo na kalendarskoj doslednosti događaja, nego i na određenom izboru detalja iz savremenog života. Tako se u romanu pominju glad u Samari i Hivinski pohod (1873), opšta vojna obaveza i nedeljne škole (1874), projekt spomenika Puškinu i univerzitetsko pitanje (1875), Milan Obrenović i ruski dobrovoljci (1876). Baš tih godina Tolstoj je napisao i skoro u celini objavio svoj roman. Nije slučajnost što jedan članak Dostojevskog o
»Ani Karenjinoj« nosi naslov »Aktuelnost današnjice«. Dejstvo u savremenom Tolstojevom romanu bilo je sinhronizovano u odnosu na tekući život.
U godinama rada na romanu Tolstoj nije vodno dnevnik. »Sve sam napisao u »Ani Karenjinoj« - govorio je on - i ništa nije preostalo« (t. 62, str.240). U pismima prijateljima Tolstoj se pozivao na roman kao na svoj dnevnik. »Mnogo toga o čemu sam razmišljao gledao sam da izrazim u poslednjoj glavi aprilskog broja »Ruskog vesnika« - pisao je Tolstoj Fetu (t. 62, str. 272). U ovoj glavi je opisana smrt Nikolaja Levina.
Pisac je unosio u roman mnogo onoga što je sam iskusno i doživeo. Pokrovsko podseća na Jasnu Poljanu. Bavljenje filozofijom, rad na imanju, lov na šljuke i to kako je Ljevin išao sa seljacima da kosi Kalinovi lug - sve je to za Tolstoja imalo značaj autobiografije, kao dnevnik. Ljevin je na stolu za
kartanje kredom ispisivao početna slova reči koje je hteo da kaže Kiti, a ona je odgonetala njihov značaj. Na isti način se odvijalo sporazumevanje Tolstoja sa S. A. Bers.
I samo prezime Levina stvoreno je od Tolstojevog imena: Ljev Nikolajevič
Ljova - Ljov Nikolajevič (kako su ga zvali u domaćem krugu). Savremenici su prezime Ljevina usvajali baš u ovoj transkripciji - Ljovin (isp. pominjanje Ljovina i Kiti u pismu I. Aksakova J. Samarinu, »Russkaя literatura« 1960, № 4, str. 155). Sličnost između Ljevina i Tolstoja je nesumnjiva, ali je očigledna i razlika između njih. O tome je vrlo umesno rekao A. Fet: »Ljevin - to je Lav Nikolajevič (ne pesnik).«
Realne činjenice iz stvarnosti dobile su u romanu izmenjen oblik, potčinjavajući se stvaralačkoj koncepciji Tolstoja. Stoga je nemoguće potpuno poistovetiti junake »Ane Karenjine« s njihovim prototipovima.
Ana Karenjina, prema tvrđenju T. A. Kuzminske, podseća na Mariju Aleksandrovnu Hartung (1832-1919), Puškinovu kćer, ali »ne karakterom, ne svojim životom, već spoljašnjošću«. Tolstoj je sreo M. A. Hartung u Tuli, u gostima kod generala Tulubjeva. »Njen lagani korak lako je nosio njenu dosta punačku ali uspravnu i gracioznu figuru. Upoznaše me s njom - priča T.
A. Kuzminska. - Lav Nikolajevič je još sedeo za stolom. Videla sam kako je pažljivo posmatra. - Ko je to? - upita prilazeći mi. - M-me Hartung, kći poeta Puškina. - Da-a... - proteže on - sad razumem... Pogledaj kakve su joj arapske kovrdže na potiljku. Neobično rasne« (T. A. Kuzminskaя. Moя žiznь doma i v Яsnoй Polяne, Tula 1958, str. 464-465).
U dnevniku S. A. Tolstoj sačuvana je zabeleška »Zašto je Karenjina - Ana, i šta ju je podstaklo na takvo samoubistvo?« S. A. Tolstoj priča o tragičnoj sudbini Ane Stepanovne Pirogove, koju je nesrećna ljubav oterala u smrt. Ona je »otišla iz kuće... sa zavežljajem u ruci... vratila se na obližnju stanicu Jasenke i tamo se bacila... pod voz«. Sve se to dogodilo blizu Jasne Poljane, 1872 godine. »Utisak je bio stravičan« - piše S. A. Tolstoj (»L. N. Tolstoй v vospominaniяh sovremennikov«, M. 1960, t. I, str. 154). Ali u romanu su bili izmenjeni i motivacija postupka i sam karakter događaja.
Prema tvrđenju savremenika, prototip Karenjina je bio »razboriti« Sergej Mihajlovič Suhotin, kamerger, savetnik u Moskovskoj dvorskoj kancelariji. Godine 1868. njegova žena, Marija Aleksejevna Suhotin, dobila je razvod i udala se za S. A. Ladiženskog. Tolstoj se družio s bratom Marije Aleksejevne -
D. A. Djakovom - i znao je za tu istoriju, koja je delimično poslužila kao materijal za opis porodične tragedije Karenjina.
Prezime Karenjin ima književni izvor. »Otkud prezime Karenjin? - piše S.
L. Tolstoj. - Lav Nikolajevič je od decembra 1870. godine počeo da uči grčki jezik i uskoro ga je tako savladao da je mogao da se divi Homeru čitajući ga u originalu... Jednom mi je rekao: »Karenon je kod Homera - glava. Od te reči ja sam došao do prezimena Karenjin.« Nije li Aninom mužu dao takvo prezime zato što je Karenjin »čovek s glavom«, zato što kod njega um preovlađuje nad srcem, odnosno nad osećanjem?« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 37-38, str. 569).
Prototipom Oblonskog obično smatraju (između ostalih lica) Vasilija Stepanoviča Perfiljeva, sreskog vođu plemstva, kasnije, od 1878. do 1887. godine - moskovskog gubernatora. V. S. Perfiljev je bio oženjen P. F. Tolstoj, rođakom Lava Nikolajeviča. Na glasove o tome da Oblonski svojim karakterom podseća na njega, Perfiljev je, kako tvrdi T. A. Kuzminska, dobroćudno reagovao. Lav Nikolajevič nije demantovao te glasove. Jednom, pročitavši scenu doručka Oblonskog, Perfiljev je rekao Tolstoju: »Bogami, Ljovočka, ja nikad uz kafu nisam pojeo celu veknicu s buterom. Tu si me, bogme, oklevetao.« Ove reči su nasmejale Lava Nikolajeviča« - piše T. A. Kuzminska (»Moя žiznь doma i v Яsnoй Polяne«, Tula 1958, str. 322). Prema svedočenju drugih savremenika, Perfiljev je bio nezadovoьan što ga je Tolstoj predstavio u liku Oblonskog, i na glasove o sličnosti reagovao je veoma bolećivo. (V. K. Istomin, Na zakate, Rukopisь, Gosudarstvennый muzeй Tolstogo.)
U Nikolaju Ljevinu Tolstoj je oličio osnovne karakterne crte svog brata Dmitrija Nikolajeviča Tolstoja. Ovaj je u mladosti bio asketičan i strog, i u porodici je dobio nadimak »Noj«. Onda je u životu Dmitrija nastao prelom.
»Odjednom je počeo da pije, puši, rasipa novac i posećuje žene. Ne znam - kaže Tolstoj - kako se to s njime desilo; ja ga u to vreme nisam viđao... Vodeći takav život, i dalje je ostao ozbiljan, religiozan čovek, kakav je bio u svemu... Mislim da je njegov snažni organizam vrlo brzo podlegao, ne toliko zbog lošeg i nezdravot života koji je nekoliko meseci vodio u Moskvi, koliko zbog unutarnje borbe i griže savesti« (P I. Birюkov, Biografiя L. N. Tolstogo, t. I, M.-P. 1923, str. 133).
Stari knez Ščerbacki liči na Sergeja Aleksandroviča Ščerbatova, direktora fabrike jelenje kože u Moskvi. U mladosti, Tolstoj je gajio izvesna osećanja prema jednoj od njegovih kćeri, kneginjici Praskovji Sergejevnoj Ščerbatov.
»U opisu porodice Ščerbackih postoje i crte porodice Bers... - niše S. L. Tolstoj. - Međutim, porodica Bers nije pripadala najvišem plemićkom društvu Moskve« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 37-38, str. 572).
Agafja Mihajlovna, Tit, Jermil, Fokanič - su stanovnici Jasne Poljane. Tolstoj je u romanu sačuvao njihova imena. Agafja Mihajlovna - bivša
sobarica Tolstojeve babe - bila je ključarica u Jasnoj Poljani. Pedesetih godina Tolstoj je hteo da joj poveri brigu o svom momačkom domaćinstvu.
»Agafja Mihajlovna je ličila na aristokrate - piše S. L. Tolstoj - i postoji pretpostavka da je u njoj tekla krv kneževa Gorčakovih.« Timofej Fokanič je upravnik Tolstojevog imanja u Samari. »Ljovočka može da dozvoli sebi raskoš da uzima loše upravnike - govoro je piščev brat Sergej Nikolajevič Tolstoj. - Timofej Fokanič će mu, na primer, napravili gubitak od 1.000 rub., a Ljovočka će ga opisati i za taj opis dobiti 2.000 rub.. ..Ja, recimo, ne mogu sebi da dozvolim takvu raskoš« (S. A. Tolstoй, Očerki bыlogo, M. 1956, str. 33).
Opis »Starikova gazdinstva... na sredini puta« vezan je za Tolstojeve utiske iz susreta s naseljenicima Samarskih stepa. Na putu za svoje imanje u Buzuluksu, Tolstoj se, da bi nahranio konje, često zadržavao u Bogdanovki,
»na sredini puta između Samare i Suhog Tananika«. Tolstoja su interesovala moralna shvatanja zemljoradnika koji su nezavisno od spahija vodili gazdinstvo. »Naročito privlači jednostavnost, čestitost, naivnost i razboritost ovdašnjeg sveta« - kaže Tolstoj (t. 83, str. 190).
I mnoge scene romana imaju svoje »prototipove«. To se odnosi, na primer, na oficirske trke na četiri vrste u Crvenom Selu (Krasnoe Selo). Konjička takmičenja oficira u prisustvu carske porodice bila su krupan događaj u dvorskom životu. Zakazivanje konjskih trka objavljivalo se u vojsci, a i u novinama su štampana posebna saopštenja. Godine 1873, »Glas« (»Golos«) je objavio sledeće saopštenje: »Kancelarija njegovog carskog visočanstva general-inspektora kavalerije obaveštava sve jedinice da će se krasnoselske oficirske trke s preponama, za nagradu carske porodice, održati krajem jula... Za smeštaj konja, blizu hipodroma su uređene konjušnice, a za oficire biće podignuti šatori (»Golos«, 1873, № 144).
S pojedinostima i s konjskim trkama uopšte Tolstoja je upoznao D. D. Obolenski, koji je video i to kako je knez D. B. Golicin nepažljivim pokretom slomio leđa svom konju, pa je trku dobio A. D. Miljutin, sin ministra vojske. U konceptu romana pominju se i Golicin i Miljutin. U konačnom tekstu umesto Miljutina pojavljuje se Mahotin, u takmičenju s kojim Vronski gubi trku ponavljajući grešku Golicina, slomivši »neoprostivim pokretom« leđa Fru-fru (»Meždunarodnый Tolstovskiй alьmanah«, M. 1909, str. 244).
U konceptima, Tolstoj je junacima romana otvoreno davao imena svojih poznanika. Ali to nije značilo da on slika njihove portrete. »Bilo bi mi vrlo žao - govorio je Tolstoj - kada bi sličnost između izmišljenih i stvarnih imena mogla kod nekog da izazove misao kako sam imao nameru da opišem ovo ili ono stvarno lice... Treba posmatrati mnoge slične ljude da bi se stvorio jedan
određeni tip« (A. H. Mošin, Яsnaя Polяna i Vasilьevka, Spb. 1904, str. 30-31).



Lav Nikolajevič Tolstoj

XX


Život Vronskog bio je osobito srećan po tome što je on imao zbornik pravila koja nesumnjivo određuju šta treba a šta ne treba raditi. Zbornik ovih pravila obuhvatao je vrlo mali krug pogodaba, ali zato su pravila bila nesumnjiva, i Vronski, ne izlazeći nikad iz toga kruga, nikad nije ni za trenutak dvoumio nad izvršenjem onoga što treba. Ta su pravila nesumnjivo naređivala: da treba platiti kockaru, a krojaču ne; da ljudi ne treba da lažu, a žene mogu; da nikoga ne treba obmanjivati, ali muža je dopušteno varati; da se uvrede ne mogu praštati, ali da se drugi može vređati, itd. Sva ta pravila mogla su biti bezumna, rđava, ali su bila nesumnjiva, i, držeći ih se, Vronski je osećao da je spokojan i da može ponosno dići glavu. Tek u poslednje vreme, povodom svojih odnosa prema Ani, Vronski je počeo da oseća da zbornik njegovih pravila nije obuhvatio sve pogodbe, i u budućnosti je predviđao sumnje i teškoće iz kojih nije nalazio izlaza.
Njegov sadašnji odnos prema Ani i njenom mužu bio je za njega prost i jasan. Odnos je bio jasno i tačno određen u zborniku pravila kojima se on rukovodio.
Ana je bila čestita žena, koja mu je poklonila svoju ljubav; i on je nju voleo, i prema tome je ona bila za njega žena dostojna istog, pa i većeg poštovanja nego zakonita žena. On bi pre dao da mu se odseče ruka, nego što bi dopustio sebi da je rečju, znakom, ili čim bilo ne samo uvredi, nego da joj ne ukaže ono poštovanje na koje može računati jedna žena.
Odnosi prema društvu bili su takođe jasni. Svi su mogli za ono znati, podozrevati, ali niko ne sme o tome govoriti. U protivnom slučaju, on je bio gotov da prinudi one koji su govorili da ćute, i da poštuju nepostojeću čast žene koju je on voleo.
Odnosi prema mužu bili su najjasniji. Od onoga dana kad je Ana zavolela Vronskog, on je jedino svoje pravo na nju smatrao kao neprikosnoveno. Muž je bio samo suvišno lice koje je smetalo. Nema sumnje, on je bio u žalosnom položaju, ali šta se moglo raditi? Jedino na šta je muž imao pravo, bilo je da
traži zadovoljenje s oružjem u ruci, a na to je Vronski bio gotov od prvog trenutka.
Ali u poslednje vreme pojaviše se novi unutarnji odnosi između njega i nje, koji su plašili Vronskog svojom neodređenošću. Juče mu je saopštila da je trudna. On je osetio da taj izveštaj, i ono što je ona očekivala od njega, zahteva nešto što nije bilo potpuno određeno kodeksom pravila kojima se on rukovodio u životu. I zaista, on je vešću bio veoma iznenađen, i u prvom trenutku kad mu je ona vest saopštila, srce mu je došapnulo zahtev: treba ostaviti muža. On je to Ani i kazao, ali sad, posle razmišljanja, jasno je video da bi bolje bilo kad bi se prošlo bez toga; a u isto vreme, govoreći to u sebi, pitao se da li to nije i rđavo.
»Ako sam rekao da ostavi muža, to znači, da ima da se sjedini sa mnom. Da li sam ja spreman za to? Kako da je odvedem sad, kad nemam novaca? Recimo, to bih još i mogao udesiti... Ali kako da je odvedem kad sam u službi? Ako sam ono rekao, treba da sam gotov i na ovo, to jest, da imam novaca, i da dadem ostavku.«
I on se zamisli. Pitanje o tome da li da podnese ostavku ili ne, odvede ga drugom, tajnom, samo njemu poznatom i gotovo glavnom, premda prikrivenom interesu celog njegovog života.
Častoljublje je bilo davnašnje maštanje njegovog detinjstva i mladićkog doba - maštanje koje Vronski ni pred sobom nije priznavao, ali koje je bilo tako silno, da se ta strast borila sada s njegovom ljubavlju. Njegovi prvi koraci u svetu i u službi bili su uspešni, ali pre dve godine učinio je grubu grešku. Želeći da pokaže svoju nezavisnost, i da se istakne, odrekao se ponuđenog mu položaja nadajući se da će mu taj otkaz podići cenu; pokazalo se da je bio suviše smeo: pređoše preko njega; dakle je hteo ili ne hteo stvorio sebi položaj nezavisna čoveka, i nosio ga je držeći se vrlo otmeno i pametno, tako kao da se ni na koga ne ljuti kao da sebe ne smatra uvređenim, i želi samo ga ostave na miru, jer je zadovoljan. U stvari, on je još od prošle godine, kad je otputovao bio u Moskvu, prestao biti zadovoljan. Osećao je da se onaj nezavisni položaj čoveka koji sve može samo ništa neće, da se počinje gubiti; da mnogi počinju misliti kako on ništa drugo ne može osim da bude običan častan i dobar čovek. Njegova veza sa Karenjinom, koja je napravila toliki šum, privukla na sebe opštu pažnju, pridala je Vronskom nov sjaj, utišala privremeno crva častoljublja koji ga je podgrizao; ali pre nedelju dana taj se crv probudio s novom snagom. Njegov drug iz detinjstva, iz istog kruga, istog društva, drug iz korpusa, Serpuhovski, iz iste klase, s kojim se nadmetao i u učenju i u gimnastici i u šalama i u sanjarijama častoljublja - vratio se ovih dana iz Srednje Azije, pošto je tamo dobio dva čina, i odlikovanje koje se
retko daje mladim generalima.
Čim je stigao u Petrograd, počeše o njemu govoriti kao o novoj zvezdi prve veličine. Vršnjak i drug Vronskog, on je bio general, i očekivao postavljenje koje je moglo imati uticaja na tok državnih poslova; a Vronski, mada nezavisan i sjajan, i voljen od divne žene, bio je samo kapetan, kome su ostavili da bude nezavisan do mile volje. »Razume se, ja ne zavidim, i ne mogu zavideti Serpuhovskom, ali njegova karijera pokazuje mi da treba sačekati trenutak, i karijera čoveka kao što sam ja može biti načinjena vrlo brzo. Pre tri godine, Serpuhovski je bio u istom položaju u kojem i ja. Ako dam ostavku, spalio sam sve svoje brodove. Ostanem li u službi, ništa ne gubim. Ona je sama rekla da neće da menja svoj položaj. A kad imam njenu ljubav, ne mogu zavideti Serpuhovskom.« Upredajući laganim pokretom brkove on ustade od stola i prođe po sobi. Oči su mu sijale osobito jasno, osećao je ono čvrsto, mirno i radosno raspoloženje koje ga je uvek obuzimalo posle razjašnjenja svog položaja. I sada, kao i posle pređašnjih računa, sve je bilo čisto i jasno. On se obrija, okupa u hladnoj vodi, obuče i iziđe.

XXI


Došao sam da vidim šta radiš. Tvoje se pranje rublja nešto dugo oteglo - reče Petricki.
Je li gotovo?
Gotovo je - odgovori Vronski - osmejkujući se samo očima i upredajući vrhove brkova tako obazrivo kao da bi svaki brzi i smeli pokret mogao narušiti poredak u koji su dovedene njegove stvari.
Uvek posle toga izgledaš kao da si bio u kupatilu - reče Petricki. - Dolazim od Gricke (tako su zvali komandanta puka), tamo te očekuju.
Vronski ne odgovarajući, gledao je u druga a mislio o drugom.
Da li to kod njega svira muzika? - reče, osluškujući poznate zvuke trubnih basova koji su do njega dopirali i svirali polke i valcere. - Kakav je to praznik?
Doputovao je Serpuhovski.
A - a! - reče Vronski - nisam znao. Osmejak njegovih očiju zablista još jače.
Pošto je rešio u sebi da je srećan u svojoj ljubavi, da joj je žrtvovao svoje častoljublje - uzevši bar tu ulogu na sebe - Vronski više nije mogao osećati ni zavist prema Serpuhovskom, ni gnev prema njemu zato što, kad je došao u puk, nije svratio prvo k njemu. Serpuhovski je bio dobar njegov prijatelj, i on mu se radovao.
O, veoma se radujem.
Komandant puka Demin stanovao je u velikoj spahijskoj kući. Celo društvo se nalazilo na prostranom donjem balkonu. Prvo što u dvorištu pade u oči Vronskom, behu pevači, u bluzama, koji su stajali pored burenceta s rakijom, i zdrava, vesela prilika komandanta puka, okruženog oficirima; on je stajao na prvom stepeniku balkona, i glasno nadvikujući muziku, koja je svirala Ofenbahov kadril, nešto naređivao i mahao rukama vojnicima koji su stajali malo po strani. Gomilica vojnika, narednik i nekoliko podoficira
priđoše balkonu zajedno s Vronskim. Vrativši se stolu, komandant puka ponovo iziđe na stepenice sa čašom u ruci, i napi zdravicu: »Za zdravlje našeg bivšeg druga i hrabrog generala kneza Serpuhovskog. Živeo!«
Za komandantom puka, s čašom u ruci, smešeći se, iziđe i Serpuhovski.
Ti si svakim danom sve mlađi, Bondarenko - obrati se on rumenom kršnom naredniku koji je bio na vežbi, i stajao pred njim.
Vronski tri godine dana nije video Serpuhovskog. Postao čovek, pustio zaliske, ali bio kao i pre lepog stasa, i zadivljavao ne toliko lepotom, koliko nežnošću i plemenitošću lica i stasa. Jedina promena koju je Vronski na njemu video, bio je tihi i stalni sjaj što se utiskuje na licima ljudi koji imaju uspeha, i koji su uvereni da im taj uspeh svi priznaju. Vronski je poznavao taj sjaj, i odmah ga primeti na Serpuhovskom.
Silazeći niz stepenice, Serpuhovski spazi Vronskog. Radostan osmejak obasja lice Serpuhovskog. On klimnu glavom uvis i podiže čašu pozdravljajući Vronskog, ujedno pokazujući tim pokretom da ne može da ne priđe najpre naredniku koji je, isprsivši se, već nameštao usne za poljubac.
A, evo ga! - viknu komandant puka. - A Jašin mi reče kao da si u tvom mračnom raspoloženju.
Serpuhovski poljubi vlažne i sveže usne delije narednika, i brišući usta maramom priđe Vronskom.
Baš mi je milo! - reče stežući mu ruku i vodeći ga u stranu.
Počastite ga! - viknu Jašvinu komandant puka pokazujući na Vronskog, i siđe dole k vojnicima.
Što nisi bio juče na trkama? Ja sam mislio da ću te tamo videti - reče Vronski posmatrajući Serpuhovskog.
Bio sam, ali sam odocneo. Izvini - dodade, i obrati se aćutantu: - molim vas, naredite da od moje strane razdadu po koliko dođe na čoveka.
I žurno izvadi iz novčanika tri banknote po sto rubalja i pocrvene.
- Vronski! hoćeš li da jedeš ili da piješ? - upita Jašvin. - Hej, daj ovamo grofu da jede!
A evo ti ovo da popiješ.
Pijanka kod komandanta puka trajala je dugo.
Pili su vrlo mnogo. Dizali su na rukama i bacali uvis Serpuhovskog. Zatim su dizali komandanta puka. Zatim je pred pevačima igrao sam komandant puka s Petrickim. Zatim je komandant puka, unekoliko malaksao, seo na klupu u dvorištu i počeo dokazivati Jašvinu nadmoćnost Rusije nad
Nemačkom, osobito u konjičkom jurišu, i pijanka se za trenutak stišala. Serpuhovski uđe u kuću, u sobu za oblačenje, da opere ruke, i tamo nađe Vronskog koji se polivao vodom. Skinuvši bluzu i podmetnuvši crven i maljav vrat pod mlaz vode, trljao je glavu i vrat rukama. Kad svrši umivanje, Vronski se primače Serpuhovskom. Obojica sedoše tu na divan, i među njima otpoče razgovor vrlo zanimljiv za obojicu.
- Ja sam o tebi uvek bio izveštavan preko žene - reče Serpuhovski. - Milo mi je što si se tako često viđao s njom.
- Ona se druži s Varjom, i to su jedine žene u Petrogradu sa kojima mi je bilo prijatno da se viđam - smešeći se odgovori Vronski. On se osmejkivao, jer je predosećao temu na koju je razgovor skretao, a to mu je bilo prijatno.
- Jedine? - smešeći se ponovi Serpuhovski.
- I ja sam o tebi imao vesti, ali ne samo preko tvoje žene - reče Vronski zabranjujući strogim izrazom lica onu napomenu. - Veoma sam se radovao tvojim uspesima; ali me oni nimalo ne iznenađuju. Ja sam još više očekivao.
Serpuhovski se osmehnu. Očevidno, bilo mu je prijatno takvo mišljenje, i nije nalazio za potrebno da to krije.
- Ja sam, naprotiv - priznajem otvoreno - očekivao manje. Ali mi je ovo ipak milo, vrlo milo. Ja sam častoljubiv, to je moja slabost, i ja je priznajem.
- Možebiti da je ne bi priznao, da nisi imao uspeha - reče Vronski.
- Ne bih rekao - opet smešeći se reče Serpuhovski. - Neću reći da ne bi vredelo živeti bez ovoga, ali bi zacelo bilo dosadno. Razume se, ja se mogu i varati, ali mi se čini da imam izvesne sposobnosti za sferu delatnosti koju sam izabrao, i da će u mojim rukama vlast, ma kakva ona bila, ako je bude, biti bolja nego da je u rukama mnogih koje poznajem - reče Serpuhovski sa ponosnim saznanjem svoga uspeha. - I stoga, ukoliko sam bliže tome, utoliko sam zadovoljniji.
- Možebiti da je to za tebe tako, ali nije za svakog. Ja sam isto tako mislio, pa evo živim, i nalazim da ne vredi živeti samo radi onoga - reče Vronski.
- Ene de! Ene de! - smejući se reče Serpuhovski. - Zato sam i počeo time, što sam čuo o tebi i tvom otkazu... Razume se, ja sam ti odobrio. Ali, sve ima svoj način. Mislim da je sam postupak dobar, ali ga nisi izveo kao što treba.
- Što je bilo, bilo je; ti znaš da se ja nikad ne odričem onoga što sam uradio. I posle svega, meni je vrlo dobro.
- Vrlo dobro - za vreme. Ali se nećeš zadovoljiti time. Tvoj je brat već sasvim drukčiji. To je - ljupko dete, ovakvo kao i ovaj naš domaćin. Vidi ga! - dodade on osluškujući uzvike »živeo!« - on se veseli, ali ti, tebe ne može
zadovoljiti to.
- Ja i ne kažem da bi me to zadovoljilo.
- Da, ali nije u tome sve. Takvi ljudi, kao što si ti, potrebni su.
- Kome?
- Kome? Društvu. Rusiji. Rusiji su potrebni ljudi, potrebna je partija, inače sve ide, i otići će do vraga.
- To jest, šta? Partija Berćenjeva protiv ruskih komunista?
- Ne - namršti se Serpuhovski što mu podmeću takvu glupost, i reče: - Tout ca est une blague.[105] Toga je uvek bilo, i biće. Komunista nema. Ali je ljudima koji hoće intrige, potrebno da izmisle neku štetnu i opasnu partiju. To je stara stvar. Ne, potrebna je partija vlasti od ljudi nezavisnih kao što smo ti i ja.
- Kako to? - Vronski nabroja nekoliko ljudi koji su imali vlast u rukama. - Po čemu oni nisu nezavisni ljudi?
- Po tome što nemaju, ili nisu od rođenja imali nezavisan položaj, nisu imali ime, nisu se nalazili u onoj blizini sunca u kojoj smo se mi rodili. Oni se mogu kupiti, ili novcem ili laskanjem. A da bi se održali, moraju izmišljati pravac. I sprovode po kakvu misao, ili pravac u koji sami ne veruju, i koji rađa zlo; a ceo taj pravac jeste samo sredstvo da se ima državni stan i izvesna plata. Cela n’est pas plus fin que ca[106], kad im pogledam u karte. Možda sam ja gori, gluplji od njih iako ne vidim po čemu bih bio gori. Ali ti i ja imamo nasigurno jedno preimućstvo, a to je da nas je teže kupiti. I takvi su ljudi sad potrebniji nego ikad.
Vronski je pažljivo slušao, ali ga nije toliko zanimala sadržina reči, koliko ga je zanimao odnos Serpuhovskog prema službi: on je mislio da se već bori s vlašću, i već ima u tom svetu svoje simpatije i antipatije; dok su za njega, Vronskog, u stvari službe, postojali samo interesi eskadrona. Vronski je takođe razumeo koliko bi Serpuhovski mogao biti jak sa svojim nesumnjivim sposobnostima da razmišlja, da poima stvari, jak svojim umom i rečitošću, što se tako retko sreta u sredini u kojoj on živi. I ma kako da mu to beše zazorno, Vronski mu je zavideo.
- Meni za sve to nedostaje jedna glavna stvar - odgovori on - nedostaje mi želja za vlašću. To je bilo, i prošlo.
- Izvini, ali to nije istina - smešeći se reče Serpuhovski.
- Ne, istina je, istina!... sada - dodade Vronski, da bi bio iskren.
- Jest, istina je sada, to je druga stvar; ali to sada neće biti uvek.
- Možda - odgovori Vronski.
- Ti kažeš možda - nastavi Serpuhovski kao da pogađa njegovu misao - a ja ti kažem nasigurno. I radi toga sam i hteo da se vidim s tobom. Ti si postupio kako je i trebalo. Ja to razumem, ali ne smeš u tom istrajavati. Ja samo tražim od tebe carte blanche.[107] Ja te ne protežiram... Mada ne vidim razloga zašto da te ne protežiram - ti si toliko puta mene protežirao! Mislim da naše prijateljstvo stoji iznad svega toga. Jest - reče on nežno se smešeći na nj kao žena. - Daj mi carte blanche, izići iz puka, i ja ću te neprimetno uvesti u posao.
- Ali, razumej, meni ništa ne treba - reče Vronski - osim to da sve bude kao što i jeste.
Serpuhovski ustade i stade prema njemu.
- Rekao si: da sve bude kao što jeste. Ja razumem šta to znači. Ali čuj me: mi smo vršnjaci, možebiti da si ti, po broju, poznavao više žena nego ja. - Osmejak i pokreti Serpuhovskog govorili su da Vronski ne treba da se boji, da će se on nežno i pažljivo dotaći bolnog mesta. - Ali ja sam oženjen, i, veruj mi, kad upoznaš svoju ženu (kao što je neko pisao), koju voliš, bolje poznaješ sve žene nego da si ih hiljadama poznavao.
- Odmah ćemo doći! - doviknu Vronski oficiru koji zaviri u sobu i pozva ih da idu komandantu puka.
Vronski je sad hteo da dokraja sasluša Serpuhovskog i da čuje šta će mu reći.
- Evo ti, dakle, moje mišljenje. Žene su glavni kamen spoticanja u delatnosti čoveka. Teško je voleti ženu, i nešto raditi. Za to ima samo jedno sredstvo, da se sa udobnošću i bez smetnje voli, a to je ženidba. Kako, kako da ti kažem šta mislim - govorio je Serpuhovski koji je voleo poređenja - čekaj, čekaj! Da, to je tako kao što se ferdeau[108] može nositi, i ujedno rukama nešto raditi, samo onda kad je ferdeau uvezan na leđima - a to ti je ženidba. Ja sam to osetio kad sam se oženio. Kao da mi se ruke odjednom oslobodiše. Ali ako bez ženidbe vučeš za sobom taj ferdeau, ruke će ti biti tako pune da ništa nećeš moći raditi. Pogledaj Mazankova, Krupova. Oni su upropastili svoje karijere zbog žena.
- Kakvih žena! - reče Vronski sećajući se Francuskinje i glumice s kojima su imali veze ta dva čoveka.
- Utoliko gore ukoliko je položaj žene čvršći u svetu, utoliko gore! To ti je onda: ne da vučeš ferdeau rukama, nego ga otimaš od drugoga.
- Ti nisi nikad voleo - tiho reče Vronski gledajući preda se i misleći na Anu.
- Možebiti. Ali, seti se ovoga što sam ti kazao. I još nešto: žene su više materijalne od muškaraca. Mi činimo iz ljubavi ogromne stvari a one su uvek terre - a - terre.[109]
- Odmah, odmah! - obrati se on lakeju koji uđe. Ali lakej nije došao da ih opet zove, kao što je Serpuhovski mislio. Lakej je doneo Vronskom pisamce.
- Doneo je momak od kneginje Tverske. Vronski otvori pismo i planu u licu.
- Nešto me zabole glava, idem kući - reče Serpuhovskom.
- E, onda zbogom. Daješ li carte blanche?
- Razgovaraćemo docnije, naći ću te u Petrogradu.

XXII


Bilo je već prošlo pet časova, i da bi stigao na vreme, a da se ne vozi na svojim kolima i konjima koje svi poznaju, Vronski sede u najmljene Jašvinove karuce i naredi kočijašu da tera što može brže. Stare karuce sa četiri sedišta behu prostrane. Vronski sede u ugao, ispruži noge na prednje sedište i zamisli se.
Nejasno saznanje o čistini na koju su izvedene njegove stvari; nejasno sećanje na prijateljstvo i laskanje Serpuhovskog koji ga je smatrao za potrebnog čoveka; i, što je glavno, očekivanje sastanka - sve se to sjedinilo u opšti utisak radosnog osećanja života. To osećanje bilo je tako silno da se on nehotice osmejkivao. Spusti noge dole, prebaci jednu preko kolena druge, i uzevši je u ruku opipa čvrst list na nozi koju je juče prignječio pri padu, i zavalivši se nazad uzdahnu nekoliko puta duboko.
»Dobro je, vrlo dobro!« reče sam sebi. On bi i ranije često osetio prijatnost od svoga tela, ali nikad nije voleo sebe i svoje telo tako kao sad. Bilo mu je prijatno da oseća laki bol u snažnoj nozi, prijatno mu je bilo da oseti kako mu se pokreću mišići na grudima pri disanju. Isti vedar i hladan avgustovski dan, koji je tako beznadežno dejstvovao na Anu, činio se njemu uzbuđujuće oživljavajućim, i osvežavao mu od polivanja zagrejano lice i vrat. Miris brilijantina s njegovih brkova činio mu se osobito prijatan na svežem vazduhu. Sve što je video kroz prozor karuca u hladnom čistom vazduhu, na bledoj svetlosti sunčevog zalaska, bilo je isto tako sveže, veselo i snažno kao i on sam; i kućni krovovi koji su blistali u zracima zalazećeg sunca, i jasno ocrtane ograde i uglovi građevina, i prilike mimoprolazećih pešaka i ekipaža, i nepomično zelenilo trave i drveća, i polja sa pravilno prosečenim brazdama krompira, i kose senke koje su padale od kuća i drveća, od žbunja i od samih brazda krompira - sve je bilo lepo kao tek dovršeni i lakom pokriveni ubavi pejzaž.
- Teraj, teraj! - reče promolivši se kroz prozor; izvadi iz džepa banknotu od tri rublje i tutnu je u ruke kočijašu koji se beše okrenuo. Kočijaševa ruka opipa nešto oko fenjera, začu se fijuk biča i karuce brzo pojuriše po ravnom
drumu.
»Ništa, ništa mi drugo ne treba osim ove sreće - mislio je Vronski, gledajući u koštanu šišarku zvonceta između prozora, i zamišljajući Anu onakvu kakvu ju je video poslednji put. - Što dalje, sve je više volim. Evo parka kod državnog letnjikovca Vrede. Gde je ona tu? Gde? Kako? Zašto mi je ovde odredila sastanak, i zašto mi je o tome javila u pismu Betsinom?« pomisli on tek sad; ali već nije imao kad misliti. Zaustavi kočijaša pre nego što dođoše do aleje, otvori vratanca, iskoči iz karuca i pođe alejom koja je vodila u kuću. U aleji ne beše nikoga; ali kad se obazre nadesno, ugleda Anu. Njeno lice beše pokriveno velom; on obuhvati radosnim pogledom ono osobito, samo njoj svojstveno kretanje, nagib ramena i držanje glave, i odjednom kao da električna struja projuri kroz njegovo telo. S novom jačinom oseti samoga sebe, od gipkih pokreta nogu do kretanja pluća pri disanju, i nešto ga zagolica na usnama.
Susrevši se s njom ona mu snažno steže ruku.
- Ti se nećeš ljutiti što sam te pozvala? Bilo je potrebno da te vidim. - Ozbiljni i strogi sklop usana, koji on spazi ispod vela, odjednom promeni njegovo duševno raspoloženje.
- Ja, da se ljutim? Ali kako si došla? Kuda?
- Svejedno - reče ona spustivši svoju ruku na njegovu - hajdemo, treba da s tobom razgovaram.
On je razumeo da se nešto dogodilo i da ovaj sastanak neće biti radostan. U njenom prisustvu on nije imao svoje volje: iako nije znao uzrok njenog uzbuđenja, osećao je već da to uzbuđenje nehotice prelazi i na njega.
- Šta je, šta? - pitao je stežući laktom njenu ruku i starajući se da joj na licu pročita misli.
Ona je išla ćutke nekoliko koraka, pribirala snagu, i odjednom stade.
- Nisam ti kazala juče - poče ona brzo i teško dišući - da sam Aleksiju Aleksandroviču, kad smo se vraćali kući, priznala sve... kazala sam mu da ne mogu biti njegova žena, da... sve sam mu kazala.
On ju je slušao nehotice naginjući se celim stasom, kao da je želeo time da ublaži težinu njenog položaja. Ali čim ona to izreče, on se odjednom ispravi, a lice mu dobi ponosit i strog izraz.
- Da, da, to je bolje, hiljadu puta bolje! Ja razumem kako je to teško bilo - reče on. Ana ga nije slušala; ona je čitala njegove misli po izrazu lica. Ona nije mogla znati da se izraz njegova lica odnosio na prvu misao koja mu je došla u glavu - da je dvoboj sad neizbežan. Njoj nikad nije padala na pamet
misao o dvoboju, i stoga je ona taj trenutni izraz strogosti objasnila drukčije.
Kad je dobila pismo od muža, ona je u dubini duše znala da će sve ostati po starom, da ona neće moći zanemariti svoj položaj, napustiti sina, i sjediniti se s ljubavnikom. Jutro, provedeno kod kneginje Tverske, još ju je više utvrdilo u tome. Ali je ovaj sastanak ipak bio za nju neobično značajan. Ona se nadala da će ovaj sastanak izmeniti njihov položaj i da će je spasti. Ako joj on, posle ovog saopštenja, odlučno, strasno i bez dvoumljenja kaže: ostavi sve i beži sa mnom, ona će ostaviti sina i poći s njim. Ali saopštenje nije proizvelo u njemu ono što je ona očekivala: on kao da je nečim bio uvređen.
- Nije mi nimalo bilo teško. To se desilo samo po sebi - reče ona razdražljivo - i evo... - ona izvadi muževljevo pismo iz rukavice.
- Razumem, razumem - prekide je on uzevši pismo, ali ne čitajući ga i starajući se da je umiri; - ja sam samo jedno želeo, za jedno molio - da se raskine ovaj položaj, da bih posvetio svoj život tvojoj sreći.
- Zašto mi to govoriš? - reče ona. - Zar ja mogu sumnjati u to? Kad bih sumnjala...
- Ko to ide? - reče odjednom Vronski pokazujući na dve dame koje su im išle u susret. - Možebiti da nas poznaju! - i on se žurno uputi, odvodeći nju sobom, ka pobočnoj stazi.
- Ah, meni je svejedno! - reče ona. Usne joj zadrhtaše i njemu se učini da ga ona neobično pakosno gleda ispod vela. - Kako rekoh, da, nije u tome stvar, ja ne mogu u to sumnjati; nego, evo šta mi on piše. Pročitaj. - Ona opet zastade.
Opet, kao i prvog trenutka kad mu je saopštila o raskidu s mužem, Vronski, čitajući pismo, nehotice se podade prirodnoj osetljivosti koju u njemu izazva odnos prema uvređenom mužu. Sada, kada je držao u rukama njegovo pismo, i nehotice je zamišljao poziv na dvoboj koji će verovatno danas ili sutra naći na svom stolu, i sam dvoboj, za vreme kojeg će on s ovim istim hladnim i ponositim izrazom koji mu je sad bio na licu, ispaliti revolver u vazduh i stajati na meti uvređenom mužu. I tu mu sad promače kroz glavu ono što mu je Serpuhovski govorio, i što je on sam jutros mislio: da je bolje ne vezivati sebe, ali je znao da njoj tu misao ne može saopštiti.
Pošto pročita pismo, on podiže oči i pogleda je, ali u njegovom pogledu nije bilo čvrstine. Ona odmah razumede da je on sam ranije već mislio o tome. Znala je, dakle: šta bilo da joj kaže, neće joj kazati sve što misli. I pojmila je da je i poslednja njena nada prevarena. To nije očekivala.
- Vidiš kakav je to čovek - reče dršćućim glasom - on...
- Oprosti mi, ali ja se radujem tome - prekide je Vronski. - Tako ti boga, pusti me da dovršim - dodade on moleći je pogledom da mu da vremena da objasni svoje reči. - Ja se radujem zato što to ne može, nikako ne može ostati tako kako on pretpostavlja.
- Zašto ne može? - uzdržavajući suze progovori Ana, ne pripisujući očevidno nikakav značaj onome što će on reći. Osećala je da je njena sudbina već rešena.
Vronski je hteo reći da posle neizbežnog dvoboja, po njegovom mišljenju, to ne može tako ostati, ali je kazao nešto drugo.
- Ne može ostati tako. Ja se nadam da ćeš ga ti sad ostaviti. Ja se nadam - on se zbuni i pocrvene - da ćeš mi dopustiti da o svemu promislim i uredim naš život. Sutra... - poče on.
Ona mu ne dade da dovrši.
- A sin? - viknu. - Ti vidiš šta on piše: treba sina da ostavim, a ja ne mogu i neću da ga ostavim.
- Ali, tako ti boga, proceni šta je bolje: ostaviti sina, ili ostati u ovom unižavajućem položaju?
- Za koga unižavajući položaj?
- Za sve, a najviše za tebe.
- Kažeš, unižavajući... to nemoj govoriti. Te reči za mene nemaju smisla - reče dršćućim glasom. Ona nije htela da joj on sad govori neistinu. Njoj je ostajala samo njegova ljubav, i ona je htela da ga voli. - Razumej da se za mene, od onoga dana kad sam te zavolela, sve promenilo. Za mene postoji samo jedno jedino - tvoja ljubav. Ako je ona moja, onda se ja osećam tako visoko, tako čvrsto, da za mene ništa ne može biti ponižavajuće. Ja se ponosim svojim položajem, ponosim se, zato... ponosim se time... ponosim se... - Ne iskaza čime se ponosi. Suze stida i očajanja zagušiše je. Ona zastade i zajeca.
Vronski oseti takođe kao da mu se nešto podiže u grlu, da ga golica u nosu
prvi put u životu oseti da je gotov da zaplače. Ne bi mogao reći šta ga je upravo ganulo; žao mu je bilo nje, i osećao je da joj ne može pomoći; i u isto vreme je znao da je on uzrok njene nesreće, da je učinio nešto što je ružno.
Zar je razvod nemogućan? - reče lagano. Ona, ne odgovarajući, klimnu glavom. - Zar nije mogućno uzeti sina i ipak ostaviti muža?
Jeste; ali sve to zavisi od njega. Moram sad kući, i k njemu - reče suvo.
Njeno predosećanje da će sve ostati po starom - nije je obmanulo.
U utornik ću biti u Petrogradu, i tada će se sve rešiti.
Da - reče ona. - Ne govorimo više o tome.
Karuce Anine, koje ona beše odaslala i naredila da dođu kod ograde parka Vrede, priđoše. Ana se oprosti s Vronskim i odveze se kući.

XXIII


U ponedeljak je bila obična sednica komisije od 2. juna. Aleksije Aleksandrovič uđe u dvoranu za sednice, pozdravi se sa članovima i predsednikom kao obično, i sede na svoje mesto metnuvši ruku na spremljene pred njim hartije. Među tim hartijama ležale su i potrebne mu beleške i podaci, kao i konspekt one izjave koju je nameravao da učini. Uostalom, njemu i nisu bile potrebne beleške i podaci. On se sećao svega, i nije smatrao za potrebno da ponavlja u pameti ono što će kazati. Znao je, kad nastane vreme, i kad vidi pred sobom lice protivnikovo kako se uzaludno pašti da prida sebi ravnodušan izraz, da će reč njegova poteći sama od sebe bolje nego što bi je on sada mogao spremiti. Osećao je da je sadržina njegovog govora tako silna, da će svaka reč imati značaja. Međutim, dok je slušao obični izveštaj, imao je najneviniji i najbezopasniji izgled, Niko ne bi mislio, gledajući u njegove bele ruke, nabreklih žila, koje su dugačkim prstima nežno pipale oba kraja tabaka bele hartije što je ležao pred njim, i gledajući njegovu nagnutu glavu sa izrazom zamorenosti, ne bi mislio da će iz njegovih usta sad poteći reči koje će proizvesti strašnu buru, naterati članove da viču i da upadaju jedan drugom u reč, a predsednika da zahteva održanje reda. Kad se referat svršio, Aleksije Aleksandrovič izjavi tihim i tankim glasom da ima da saopšti neke svoje opaske po predmetu uredbe o strancima. Pažnja se skrenu na njega. Aleksije Aleksandrovič se iskašlja, i, ne gledajući u svoga protivnika, već izabravši, kao što je uvek činio pri držanju svojih govora, prvo lice koje je pred njim sedelo - maloga, mirnog starčića koji nikad nije imao svoje mišljenje u komisiji, poče izlagati svoje opaske. Kad stvar dođe do osnovnog i organskog zakona, protivnik skoči i poče stavljati primedbe. Stremov, takođe član komisije, i tako isto dirnut u živac, poče se pravdati; uopšte, nastade bura u sednici; ali je predlog bio primljen, obrazovane su tri nove komisije, i sutradan se u izvesnom petrogradskom klubu ni o čemu drugom nije govorilo do o ovoj sednici. Uspeh Aleksija Aleksandroviča bio je veći nego što je on sam očekivao.
Sutradan, u utornik ujutru, kad se Aleksije Aleksandrovič probudio, setio
se sa zadovoljstvom jučerašnje pobede; i nije mogao da se ne osmehne, iako je želeo da izgleda ravnodušan, kad mu šef kabineta, želeći da mu polaska, saopšti o glasovima koje je čuo, a koji su se ticali događaja u komisiji.
Radeći sa šefom kabineta Aleksije Aleksandrovič sasvim je zaboravio da je danas utornik, dan koji je odredio za dolazak u grad Ane Arkadijevne, i bio je začuđen i neprijatio pogođen kad je momak ušao i saopštio da je ona stigla.
Ana je doputopala u Petrograd rano ujutru; po nju su, po njenom telegramu, poslali karuce, i prema tome je Aleksije Aleksandrovič mogao znati za njen dolazak. Kad je stigla kući, nije sišao pred nju. Rekoše joj da još nije izišao, i da radi sa šefom kabineta. Ona naredi da kažu mužu da je doputovala, pa uđe u svoj kabinet i poče raspremati stvari očekujući da on dođe. Ali prođe čitav sat, a on ne dođe. Ana iziđe u trpezariju da tobože nešto naredi; govorila je naročito glasno očekujući da on iziđe; ali on ne iziđe; a čula je da je dolazio do njenih vrata kad je ispratio šefa kabineta. Znala je da će on, po običaju, skoro otići na dužnost, pa je htela da se dotle vidi s njim, da bi se njihovi odnosi odredili.
Ana prođe kroz salon i odlučio se uputi k njemu. Kad je ušla u njegov kabinet, on je, u vic-mundiru, očevidno gotov za odlazak, sedeo za malim stolom, nalaktivši se na nj, i setno gledao preda se. Ona ga spazi pre nego on nju, i razumede da je mislio o njoj.
Kad je ugleda, on htede da ustane, ali se predomisli; zatim mu lice planu, što Ana nikad ranije nije videla, pa brzo ustade i pođe joj u susret ne gledajući joj u oči nego u čelo i frizuru. Priđe joj, uze je za ruku i ponudi je da sedne.
Veoma se radujem što ste došli - reče, sevši pored nje; očevidno želeći da joj nešto kaže, on zamuca. Nekoliko puta je hteo da počne razgovor, pa se zaustavljao. Ona, iako se spremala za ovaj sastanak, i učila sebe da ga prezire i okrivljuje, ona sad nije znala šta da mu kaže, i bilo joj ga je žao. I tako je ćutanje trajalo dosta dugo. - Kako je Serjoža, je li zdrav? - reče on, i ne čekajući odgovor dodade: - Ja danas neću ručati kod kuće, a sad treba da idem.
Ja sam htela da otputujem u Moskvu - reče ona.
Ne, vi ste vrlo, vrlo dobro uradili što ste ovamo došli - reče on i opet ućuta.
Videći da on nije u stanju da otpočne razgovor, otpoče ga ona:
Aleksije Aleksandroviču - reče pogledavši u njega i ne spuštajući očiju pred njegovim pogledom uperenim na njenu kosu - ja sam grešna žena, ja
sam rđava žena, ali ja sam ista koja sam bila kad sam vam ono kazala, i došla sam da vam kažem da ne mogu ništa izmeniti.
Ja vas o tome ne pitam - reče on odjednom odlučno i sa mržnjom joj gledaše pravo u oči - ja sam to i pretpostavio. - Pod uticajem gneva, očevidno, on opet potpuno ovlada svojim sposobnostima. -Ali kao što sam vam onda govorio, i pisao - nastavi oštrim tankim glasom - ja i sad ponavljam da ja ne moram to znati. Ja to ignorišem. Nisu sve žene tako dobre kao vi, te da tako hitno saopštavaju muževima tako prijatne vesti.
On osobito naglasi reč »prijatne«. - Ja sve ignorišem dotle dok svet ne zna o tome, dok moje ime nije obeščašćeno. I zato vas predupređujem: da naši odnosi moraju biti onakvi kakvi su uvek bili, i da ću samo u slučaju ako vi kompromitujete sebe, preduzeti mere da zaštitim svoju čast.
Ali naši odnosi ne mogu biti onakvi kao dosad - bojažljivim glasom progovori Ana gledajući plašljivo u njega.
Kad je videla da su opet tu njegovi mirni pokreti, čula prodoran, detinjski i podrugljiv glas, odvratnost prema njemu potisnu i uništi pređašnje žaljenje, i ona se sada samo bojala, ali je po svaku cenu htela da rasvetli svoj položaj.
Ja ne mogu biti vaša žena, kad... - poče ona. On se nasmeja pakosnim i hladnim smehom.
Mora biti da je način života koji ste izabrali imao uticaja na vaše shvatanje. Ja toliko poštujem, ili prezirem, jedno ili drugo... poštujem vašu prošlost, i prezirem sadašnjost... da sam daleko od interpretacije koju vi dajete; mojim rečima. Ana uzdahnu i obori glavu.
Uostalom ne razumem kako se može sa toliko nezavisnosti koliko je vi imate - nastavi on ljutito - govoriti mužu otvoreno o svojoj nevernosti, i ne nalaziti u tome ničega za osudu, kad čini mi se, nalazite da je za osudu ispunjavanje ženinih obaveza prema mužu?
Aleksije Aleksandroviču! Šta hoćete od mene?
Hoću da ne sretam toga čoveka ovde, i da se vi ponašate tako da vas ni svet ni posluga ne mogu okrivljavati... da se ne viđate s njim. Čini mi se da to nije mnogo. A zato ćete uživati sva prava poštene žene iako ne ispunjavate njene dužnosti. Ta je sve što imam da vam kažem. A sad je vreme da idem. Danas, neću ručati kod kuće. - On ustade i uputi se vratima.
Ana takođe ustade. On, poklonivši se ćutke, propusti je napred.

XXIV


Noć provedena na plastu nije prošla uzalud za Ljevina; gazdinstvo kakvo je on vodio, postade mu nemilo, i izgubi za njega svaki interes.
Bez obzira na odličnu žetvu, nikad nije bilo, ili se bar njemu nikad nije činilo da je bilo toliko nezgoda i toliko neprijateljskih odnosa između njega i seljaka, kao ove godine, a uzrok tih nezgoda i toga neprijateljstva bio mu je sad potpuno jasan. Lepota koju je nalazio u samom radu, zbližavanje usled toga sa seljacima, zavist koju je osetio prema njima, prema njihovom životu, želja da uđe u taj život koja te noći već nije više bila prazno maštanje, nego namera, o čijem je izvršenju on razmišljao - sve je to tako izmenilo njegov pogled na zavedeno gazdinstvo, da nikako više nije mogao da nađe u njemu pređašnje interesovanje, i nije mogao da ne uoči neprijatan svoj odnos prema radnicima, koji je i bio osnov celoj stvari. Čopori naprednih krava, kao što je bila Pava, sve nagnojene i poorane njive, devet ravnih polja sa ogradom od šiblja, dvadeset desetina duboko zaoranog đubreta, sejalice, itd. - sve bi to bilo divno kad bi to radio on sam, ili s drugovima, ljudima koji saosećaju s njim. Međutim, on je sad video njegov pismeni rad o seoskom gazdinstvu, u kojem je glavni elemenat morao biti radnik, mnogo mu je u tome pomogao, on je sad jasno video da gazdinstvo koje vodi nije drugo do jedna surova i uporna borba između njega i radnika, gde na jednoj strani, na njegovoj strani, stoji stalna napregnuta težnja da se sve preradi po najboljem obrascu, a na drugoj pak strani stoji prirodan red stvari. I u toj borbi, video je, da se pri najvećem naporu s njegove strane, a bez ikakvog usiljavanja, štaviše i bez namere s druge strane - postizavalo samo to da gazdinstvo nije napredovalo ni na jednoj od dveju strana, i da su se sasvim uzaludno kvarile divne sprave, divna stoka i zemlja. A što je glavno, ne samo da se potpuno uzaludno trošila energija upotrebljena na taj posao, nego, on nije mogao ne osetiti to sad kad je smisao njegovog gazdinstva postao za njega jasan, da je cilj njegove energije bio vrlo nedostojan. U čemu je bila suština te borbe? On je čuvao svaku svoju paru a nije ni moglo biti drukčije, jer, trebalo bi samo da mu oslabi energija, i on već ne bi imao dovoljno novaca da isplaćuje radnike, a
oni su nastojali samo na tom da rade mirno i prijatno to jest, onako kako su navikli. U njegovom je interesu bilo: da svaki radnik uradi što može više, a uz to da pazi na rad, da se stara da ne slomije vetrenjaču, konjske grabulje, mlatilicu, i da razmišlja o onome šta radi; radnik pak hoće da radi što može prijatnije, da se odmara, i što je glavno, da radi bezbrižno, nesvesno, ne razmišljajući. Ovoga leta Ljevin je to video na svakom koraku. Poslao ih je da pokose detelinu za seno, i da pri tom biraju onu lošiju, koja je prorasla travom i pelinom, te ne bi bila dobra za seme - a oni su kosili sve odreda, i najbolju za seme detelinu pravdajući se da je tako naredio nadzornik, i tešeći Ljevina da će seno biti odlično; ali on je znao da je tako rađeno samo zato što je tu detelinu bilo lakše kositi. Poslao ih je sa spravom za rastresanje sena - oni su je slomili pri prvim otkosima, jer je seljaku bilo dosadno da sedi na boku pod krilima koja su iznad njega mahala. Govorili su mu; »Nemajte brige, žene će to sad odmah vilama rastresti.« Plugovi im nisu valjali zato što radnicima nije padalo na pamet da spuste dignuto crtalo; i zato su, okrećući plugove silom, mučili konje i kvarili zemlju; a oni su Ljevina molili da bude bez brige. Konji su zalazili u pšenicu, jer nijedan radnik nije hteo noću da ih čuva; a posle naredbe da se to više ne dešava, radnici su stražarili naizmence; Vanjka, koji je radio ceo dan, zaspao je, i kajao se za svoj greh i govorio:
»Vaša volja.« Tri najbolje junice su prehranili, jer su ih, pre nego što su ih napojili, pustili na detelinsku otavu; ali nikako nisu hteli da veruju da su se krave od deteline nadule, nego su pričali, kao za utehu, da je susedu za tri dana manjkalo sto dvanaest grla. Sve se to radilo ne zato što je neko želeo zlo Ljevinu i njegovu gazdinstvu; naprotiv, on je znao da su ga seljaci voleli i smatrali za prostog gospodina (što je označavalo najveću pohvalu); nego se tako radilo samo zato što su seljaci hteli da rade veselo i bezbrižno, pri čemu su njegovi interesi bili za njih ne samo čudni i nepojmljivi nego fatalno protivi njihovim najpravednijim interesima. Ljevin je već odavno nezadovoljan svojim gazdinstvom. Video je da njegov čamac propušta vodu, ali nije nalazio, niti je tražio ono mesto gde voda prolazi, zavaravajući sebe, možebiti naročito. Sad više ne može da se zavarava. Gazdinstvo koje je vodio postalo mu je ne samo nezanimljivo, nego i odvratno, i on se više ne može njime baviti.
Tome se još pridružilo, na trideset kilometara od njega, prisustvo Kiti Ščerbacke, koju je želeo da vidi ali nije mogao. Darja Aleksandrovna Oblonska pozvala ga je, kad je bio kod nje, da opet dođe, i da dođe s tim da ponovo zaprosi njenu sestru, koja ga, kako mu je davala na znanje, sad neće odbiti. Ljevin sam, čim je spazio Kiti Ščerbacku, osetio je da nikada nije prestao da je voli; ali nije mogao da ode do Oblonskih kad zna da je ona
tamo. Činjenica, da ju je prosio, i da ga je ona odbila, stvarala je među njima neprelaznu branu. »Ne mogu je prositi da mi bude žena zato što ona ne može biti žena onoga koga je htela - govorio je u sebi. Misao o tome činila ga je hladnim i neprijateljski raspoloženim prema njoj. - Ne bih mogao govoriti s njom bez prekora, gledati u nju bez ozlojeđenosti, i ona bi me samo više omrznula, i tako bi i moralo biti. A zatim, kako bih mogao poći k njima sad, posle onoga što mi je Darja Aleksandrovna kazala? Zar bih mogao ne pokazati da znam ono što mi je kazala? I eto, dolazim da joj velikodušno oprostim, da je pomilujem. Ja pred njom u ulozi čoveka koji joj prašta i koji je udostojava svoje ljubavi!... Zašto mi je Darja Aleksandrovna ono kazala? Mogao sam je slučajno videti, i tada bi se sve uradilo samo po sebi; a sada je nemogućno, nemogućno!«
Darja Aleksandrovna mu je poslala pisamce u kojem ga moli da joj pošalje žensko sedlo za Kiti. »Rekoše mi da vi imate sedlo«, pisala mu je ona!
»Nadam se da ćete ga sami doneti«.
To već nije mogao podneti. Kako jedna pametna i delikatna žena može tako ponižavati sestru! On napisa oko deset ceduljica, sve ih pocepa, a sedlo posla bez ikakva odgovora. Napisati da će doći, nije mogao, jer ne može doći; napisati da ne može doći zato što ga nešto ometa, ili što mora da putuje, to je još gore. Posla dakle sedlo bez odgovora, a sutradan, svestan da je učinio nešto sramno, poveri nadzorniku sve gazdinstvo koje mu i tako beše dojadilo, i ode u udaljeni srez k svome prijatelju Svijažskom, u čijoj blizini beše divnih ritova sa barskim šljukama, i koji mu je tu skoro pisao i molio ga da ispuni davnašnju nameru - da ga poseti. Ritovi sa barskim šljukama u surovskom srezu odavno su privlačili Ljevina, ali je zbog domaćih poslova neprestano odlagao to putovanje. Sad pak voleo je da otputuje i iz susedstva sa Ščerbackima, a poglavito da se ukloni od gazdinstva, i da ode baš u lov, koji mu je u svima njegovim jadima služio kao najbolja uteha.

XXV


Za surovski srez nije bilo ni železnice, ni poštanskog puta, te je Ljevin morao ići na svojim kolima.
Na pola puta zastade da nahrani konje kod jednog bogatog seljaka. Ćelavi, sveži starac, široke riđe brade, sede po obrazima, otvori kapiju i prisloni se uz dovratak da propusti trojku. Pokazavši kočijašu mesto pod strehom na velikom, čistom novom dvorištu, ograđenom ogorelim delovima sprava, starac ponudi Ljevina da uđe u sobu. Čisto odevena mlada žena, u kaljačama na bosim nogama, prala je, sagnuta, pod u novom predsoblju. Ona se uplaši od psa koji utrča za Ljevinom, i vrisnu, ali se odmah nasmeja svome strahu videvši da je pas neće dirati. Pokazavši Ljevinu vrata sobe, rukom sa zasukanim rukavom, ona, nagnuvši se, sakri opet svoje lepo lice i nastavi da pere.
- Treba li samovar? - upita ona.
- Da, molim vas.
Soba je bila velika, sa holandskom peći i sa pregradom. Ispod ikona stajao je sto ukrašen šarama, klupa i dve stolice. Kraj ulaza, ormar sa posuđem. Kapci su bili zatvoreni, muva je bilo malo, i tako je sve bilo čisto da se Ljevin poboja da Laska, koja je putem trčala i kupala se po barama, ne isprlja pod, i pokaza joj mesto u uglu kraj vrata. Ljevin se osvrnu po sobi i iziđe napolje. Lepuškasta mlada u kaljačama, ljuljajući prazna vedra na obramici, otrča pred njim na bunar po vodu.
- Brzo, brzo! - veselo doviknu za njom starac i pođe Ljevinu. - A vi ćete, gospodine, sigurno do Nikolaja Ivanoviča Svijažskog? I on svraća kod mene - razgovorno poče stari nalaktivši se na ogradu od stepenica. Usred starčeva pričanja o njegovom poznanstvu sa Svijažskim, vratnice opet škripnuše i u dvorište uđoše radnici s drljačama i ralicama. Konji upregnuti u ralice i drljače, bili su dobro hranjeni i krupni. Radnici su očevidno bili ukućani: dvojica behu mladi, u cicanim košuljama i kačketima; druga dvojica najamnici, u košuljama od kudelje, jedan starac, drugi mladić.
Odmaknuvši se od stepenica starac priđe konjima i poče ih isprezati.
- Jeste li orali? - upita Ljevin.
- Okopavali smo krompir. I mi imamo malo zemljice. Ti, Fedote, ne puštaj paripa, nego ga veži; opet ćemo prezati.
- Je li, baćuška, da li su doneseni raonici ja sam kazao da se ponesu? - upita zdrav i kršan mladić, visoka rasta, očevidno sin starčev.
- Ene ih u saonicama - odgovori starac motajući u krug skinute dizgine i bacajući ih na zemlju. Pojaviše se odnekud još neke mlade, lepe, sredovečne, i stare ružne žene, sa decom i bez dece.
Samovar zabruja kroz cev; radnici i ukućani, pošto istimariše konje, pođoše da ručaju. Ljevin izvadi iz kola svoju za put pripremljenu hranu i pozva starca da popiju čaj.
- A... mi smo već jednom pili - reče starac, očevidno primajući sa zadovoljstvom tu ponudu, Hajd’ baš društva radi!
Za čajem Ljevin doznade svu istoriju starčeva gazdinstva. Starac je pre deset godina uzeo pod zakup od spahinice sto dvadeset desetina zemlje, a prošle godine kupio je tu zemlju, i uzeo još tri stotine pod zakup od susednog spahije. Mali deo, najlošiju zemlju, davao je u najam, a oko četrdeset desetina obrađivao je sam sa svojom porodicom i dvojicom nadničara. Starac se žalio da poslovi idu rđavo. Ali Ljevin razumede da se on žali samo iz pristojnosti, a da njegovo gazdinstvo cveta i napreduje. Da je zaista rđavo stajalo, ne bi on kupio zemlju po sto pet rubalja, ne bi oženio tri sina i sinovca, i ne bi posle dva požara pravio kuće sve bolje i bolje. Bez obzira na starčevo vajkanje, videlo se da se on s pravom ponosi svojim blagostanjem, svojim sinovima i sinovcem, snahama, konjima, kravama, a osobito time što se celo to gazdinstvo drži. Iz razgovora sa starcem Ljevin oseti da starac nije ni protiv novih običaja. On je sejao mnogo krompira, i njegov krompir, koji je Ljevin usput video, već je bio precvetao i uzrevao, dok je kod Ljevina tek počeo cvetati. Stari je zemlju za krompir poorao pomoću »pluge«, kako je on govorio, uzete na poslugu od spahije. Sejao je i pšenicu. Jedna sitnica o tome kako je, pleveći raž, starac oplevljenom raži hranio konje, osobito iznenadi Ljevina. Koliko je puta on, Ljevin, videći kako propada ta divna stočna pića, hteo da je skuplja, ali se to uvek pokazivalo kao nemogućno. Međutim, kod ovoga seljaka to se radilo, i on nije imao reči da se nahvali tom pićom.
- Šta bi drugo ženskadija radila? Iznesu gomilice na drum, a kola dođu i pokupe.
- A kod nas, spahija, sve ide naopako s radnicima - reče Ljevin pružajući
mu čašu čaja.
- E, hvala - reče starac, uze čašu, ali ne htede šećer, pokazivaše obgriznuto parče šećera koje mu beše ostalo. - Da, kako da se s radnicima vodi gazdinstvo! - reče on. - To je prava propast. Eto uzmite Svijažskog. Znamo kakvu krasnu zemlju ima, ali se baš ne hvali žetvom. Sve je to nemar radnika.
- Pa eto i ti radiš s radnicima?
- Mi to po seljački. Sve sami. Kad radnik ne valja, najurimo ga, možemo i sami.
- Baćuška, Finogen kaže da treba katrana - reče žena u kaljačama.
- Tako ti je to, gospodine! - reče starac ustajući, prekrsti se polako, zahvali Ljevinu i iziđe.
Kad Ljevin uđe u sobu za služinčad da zovne svoga kočijaša, on vide svu mušku čeljad za stolom. Žene su služile stojeći. Mlad, zdrav domaćinov sin, sa punim ustima kaše, pričao je nešto smešno i svi su se kikotali, osobito žena u kaljačama koja je sipala varivo u činiju.
Vrlo je mogućno da je lepuškasto lice žene u kaljačama pomoglo utisku od lepog uređenja koje je na Ljevina proizveo ovaj seljački dom; tek, utisak taj bio je tako jak da ga se Ljevin nikako nije mogao osloboditi. Celim putem od starca do Svijažskog, malo - malo pa se tek seti toga gazdinstva, kao da je nešto u tom utisku zahtevalo njegovu osobitu pažnju.

XXVI


Svijažski je bio predvodnik plemstva u svome srezu. On je bio pet godina stariji od Ljevina i odavno oženjen. U njegovoj kući živela je njegova mlada svastika, devojka koja je bila vrlo simpatična Ljevinu. Ljevin je znao da su i Svijažski i njegova žena jako želeli da tu devojku udadu za njega. On je to nesumnjivo znao, kao što to uvek znaju mladići, takozvane mladoženje, mada se nikada i nikome ne bi rešio da to kaže; znao je takođe, bez obzira na to što je hteo da se ženi, bez obzira na to što bi, sudeći po svemu, ova primamljiva devojka bila divna žena, znao je ipak, da bi se njome mogao oženiti baš toliko (čak i kad ne bi bio zaljubljen u Kiti Ščerbacki), koliko bi mogao odleteti na nebo. I to saznanje mu je zagorčavalo zadovoljstvo koje je očekivao od posete Svijažskom.
Kad je dobio pismo od Svijažskog s pozivom u lov, Ljevin odmah pomisli na devojku; ali odluči u sebi da su takvi pogledi Svijažskog na njega prosto njegove ni na čemu neosnovane pretpostavke, i zato reši da putuje. Osim toga, u dubini duše je želeo da se podvrgne probi, da vidi kako bi mu dolikovala ta devojka. Domaći život Svijažskih bio je preko svega prijatan, a sam Svijažski, najbolji predstavnik saradnika u zemstvu, bolji od svih koje je Ljevin znao, i Ljevinu uvek izvanredno zanimljiv.
Svijažski je bio jedan od onih, po Ljevinu vrlo čudnih ljudi, čije rasuđivanje, vrlo dosledno iako ne samostalno, ide svojim putem, samo za sebe; a život, izvanredno određen i čvrst u svome pravcu, ide takođe svojim putem, sam za sebe, sasvim nezavisno, i gotovo uvek nasuprot rasuđivanju. Svijažski beše čovek neobično liberalan. Prezirao je plemstvo, smatrao da većina plemića tajno odobrava ropstvo, i samo zbog plašljivosti svoje ne smeju da se ispolje. Rusiju je smatrao za propalu zemlju, nalik na Tursku; a rusku vladu za toliko rđavu, da nikad nije sebi dopuštao ozbiljno kritikovanje njenog rada - ali, u isto vreme, služio je državu i bio primeran vođ plemstva, i uvek je na putu nosio kačket sa kokardom i crvenim porubom. On je tvrdio da je život čovečji mogućan samo u inostranstvu, kuda je i išao pri prvoj mogućnosti; a u isto vreme vodio je u Rusiji veoma složeno i sve savršenije
gazdinstvo, i sa neobičnom pažnjom pratio sve, i znao sve što se radi u Rusiji. Ruskog seljaka je držao za neku sredinu između majmuna i čoveka, prema prelaznom stepenu njegovog razvića; međutim, na izborima za zemstvo najradije je pružao ruku seljacima i saslušavao njihova mišljenja. Nije verovao ni u šta, ni u bapsko ni u popovsko, ali ga je vrlo zabrinulo pitanje o poboljšanju svešteničkog načina života, i o smanjivanju njihovih prihoda, i starao se pri tom osobito da crkva ostane u njegovom selu.
U ženskom pitanju, bio je na strani krajnjih pobornika potpune slobode ženskinja, a osobito njihovog prava na rad; ali je sa ženom živeo tako da su svi sa uživanjem posmatrali njihov složan porodični život bez dece; a udesio je život svoje žene tako da ona ništa nije radila, i nije mogla raditi, osim što je zajedno s mužem brinula kako da se što lepše i veselije provede vreme.
Da Ljevin nije imao osobinu da ljude ocenjuje sa najbolje strane, karakter Svijažskog ne bi za njega predstavljao nikakvo pitanje ni teškoće; on bi u sebi rekao: »budala, ili mizerija«, i sve bi bilo jasno. Ali on nije mogao reći budala, zato što je Svijažski, nesumnjivo, bio ne samo veoma uman nego i vrlo obrazovan čovek, i koji neobično prirodno nosi svoje obrazovanje. Nije bilo predmeta koji on ne bi znao; ali je svoje znanje pokazivao samo onda kad bi na to bio primoran. Još manje bi Ljevin za njega mogao reći da je mizerija; zato što je Svijažski, nesumnjivo, bio pošten, dobar i uman čovek, koji je veselo, živahno i stalno radio svoj posao, bio visoko cenjen od sviju koji su ga okružavali, a već sigurno da nikad nije svesno učinio, niti mogao učiniti, ma šta rđavo.
Ljevin se trudio da ga razume, ali ga nije mogao razumeti, i uvek je kao na živu zagonetku gledao na njegov život.
Oni su vrlo lepo živeli, i stoga je Ljevin dopuštao sebi da ispituje Svijažskog, da ide do same osnovice njegovog pogleda na život; ali uvek uzalud. Svaki put, kad se Ljevin trudio da pronikne dalje od svima otvorenog predsoblja Svijažskova uma, on je opažao da se Svijažski pomalo zbunjuje; jedva primetan strah izražavao se u njegovom pogledu, kao da se boji da će ga Ljevin razumeti - i onda bi davao dobrodušan i veseo otpor.
Sad, posle svega razočaranja u gazdinstvu, Ljevin je sa osobitim zadovoljstvom došao da poseti Svijažskog. Ostavljajući po strani kako na njega prijatno dejstvuje izgled ovih golubova, srećnih, zadovoljnih sobom i svačim, i izgled njihovog lepo uređenog gnezda, Ljevin, osećajući se nezadovoljan svojim životom, želeo je da raščeprka onu tajnu u Svijažskom koja je njemu davala takvu jasnost, određenost i veselost u životu. Osim toga, Ljevin je znao da će kod Svijažskog videti susede spahije, sa kojima je veoma
želeo da porazgovara o gazdinstvima, da čuje o žetvi, o nadničarima, itd., što se, Ljevin je to znao, smatralo za nešto vrlo nisko, ali što je za njega sad bilo vrlo važno. »To možda nije važno u zemlji s kreposnim pravom, ili nije važno u Engleskoj. U oba slučaja, uslovi su određeni. Ali kod nas, sada, kad se sve ispreturalo, i tek počelo da se uređuje, pitanje o tome kako će se ti uslovi složiti, jedno je od najvažnijih pitanja u Rusiji«, mislio je Ljevin.
Lov je ispao gore nego što je Ljevin očekivao. Ritovi osušeni, krupnih šljuka uopšte nije bilo. Švrljao je celoga dana i doneo samo tri komada, ali je zato, kao i uvek, doneo iz lova odličan apetit, odlično raspoloženje, i ono nadraženo umno stanje koje je uvek pratilo njegova jaka fizička kretanja. I u lovu, kada, kako se činilo, ni o čemu nije mislio, malo - malo pa bi se tek opet setio starca sa njegovom porodicom; i taj utisak kao da je zahtevao ne samo pažnju prema sebi, nego i odgonetku nečega što je s njim bilo u vezi.
Uveče, za vreme čaja, u prisustvu dvojice spahija koji behu došli zbog nekih starateljskih poslova, poče onaj vrlo zanimljiv razgovor koji je Ljevin očekivao.
Ljevin je sedeo za stolom pored domaćice, i morao je razgovarati i s njom i sa svastikom koja je sedela prema njemu. Domaćica je bila plavojka, okrugla lica i malog rasta, sva sjajna od osmejaka i rupica na obrazima. Ljevin se starao da preko nje dođe do rešenja one za njega važne zagonetke koju je predstavljao njen muž; ali nije imao potpunu slobodu misli, jer mu je bilo mučno, neprijatno. Bilo mu je neprijatno zato što je prema njemu sedela svastika u osobitoj, kako mu se činilo zbog njega obučenoj haljini, sa osobitim, u obliku trapeza izrezanim otvorom na belim grudima; taj četvorougaoni izrez, bez obzira na to što su grudi bile vrlo bele, ili naročito zato što su bile vrlo bele, oduzimao je Ljevinu slobodu misli. On je zamišljao, verovatno pogrešno, da je taj izrez napravljen za njegov račun, i smatrao da nije u pravu da gleda u njega, i trudio se da ga ne gleda; ali je osećao da je kriv već i samim tim što je izrez načinjen. Ljevinu se činilo kao da nekoga obmanjuje da treba da objasni nešto, ali da se to nikako ne može objasniti, i stoga je neprestano crveneo, bio uznemiren i nespretan. Njegova zbunjenost prelazila je i na lepuškastu svastiku. Ali domaćica kao da to nije opažala, pa je sestru naročito uvlačila u razgovor.
- Vi kažete - nastavi domaćica započeti razgovor - da moga muža ne može interesovati ništa što je rusko. Naprotiv; on je doduše veseo i u inostranstvu, ali nikada tako kao ovde. Ovde se on oseća u svojoj atmosferi. On ima mnogo posla, a uz to i dar da se svačim interesuje. Ah, vi niste bili u našoj školi?
- Video sam... To je kućica obrasla bršljanom.
- Da, to je Nastjin posao - reče ona pokazujući na sestru.
- Zar vi sami predajete? - upita Ljevin starajući se da gleda mimo izreza, ali osećajući da će, ma kuda gledao u tom pravcu, ipak videti izrez.
- Jest, ja sam sama predavala, i predajem, ali imamo i odličnu učiteljicu.
Uveli smo i gimnastiku.
- Ne, hvala, ne mogu više čaja - reče Ljevin, i osećajući da čini neučtivost, ali nemajući snage da nastavi taj razgovor, zarumeni se i ustade. - Čujem vrlo zanimljiv razgovor - dodade on i priđe drugom kraju stola, gde je sedeo domaćin sa dvojicom spahija. Svijažski, bokom oslonjen, sedeo je za stolom i nalakćenom rukom okretao šolju, a drugom rukom skupljao bradu u šaku, podnosio je pod nos i opet puštao, kao da je miriše. On je sjajnim crnim očima gledao pravo u spahiju sa sedim brkovima koji se žestio, i, očevidno, nalazio zabave u spahijinim rečima. Spahija se žalio na narod. Za Ljevina je bilo jasno da Svijažski zna odgovor na spahijine žalbe, takav, koji bi odjednom uništio sav smisao njegovih reči; ali da po svome položaju domaćina ne može tako odgovoriti, i samo sluša, sa izvesnim zadovoljstvom, komičan govor spahijin.
Spahija sa sedim brkovima bio je očevidno zatucani pobornik ropstva, i strastan poljoprivrednik koji nije izbijao iz sela. Te znake Ljevin je video i u odelu: starinskom, pohabanom redengotu na koji, videlo se, spahija nije navikao; i u njegovim pametnim, natmurenim očima; i u skladnom ruskom govoru, i u dugom navikom prisvojenom zapovedničkom tonu, i u odlučnim pokretima velikih, lepih, preplanulih ruku sa starom burmom na domalom prstu.

XXVII


Samo kad mi ne bi bilo žao da ostavim sve što sam uradio... mnogo sam truda uložio... digao bih ruke od svega, prodao bih sve, i otišao bih, kao Nikolaj Ivanovič... da slušam Lepu Jelenu - reče spahija sa prijatnim osmejkom koji obasja njegovo staro pametno lice.
Ali, eto, ne ostavljate - reče Nikolaj Ivanovič Svijažski - znači da imate računa.
Jedini račun: što živim u svojoj kući i ne kupujem namirnice. I još to što se neprestano nadaš da će se narod opametiti. A inače, verujete li, ovo pijančenje, ova raspuštenost!... Svi se izdelili, nigde ni konja ni krave. Skapava od gladi, a kad ga uzmeš da ti radi, gleda samo da te ošteti, i još hoće da te tuži.
Pa i vi ćete se žaliti mirovnom sudiji - reče Svijažski.
Ja da se tužim? Nizašta na svetu! Nastale bi takve priče oko toga, da bih se sto puta pokajao! Eto, u fabrici, uzeli ljudi kaparu, i otišli! A šta je uradio sudija? Opravdao ih! Sve se još nekako drži zahvaljujući jedino opštinskom sudu i kmetu. Taj ti ga lepo izdeveta, onako po starinski. A kad i toga ne bi bilo, zlo i naopako! Beži na kraj sveta!
Spahija je očevidno dražio Svijažskog, ali ovaj ne samo da se nije srdio, nego se, jasno je bilo zabavljao time.
Ali eto, vodimo gazdinstvo i bez takvih mera - reče on smešeći se - ja, Ljevin, i on.
I pokaza na drugog spahiju.
Jest, kod Mihaila Petroviča ide, ali pitajte kako! Zar je to racionalno gazdinstvo? - reče spahija očevidno razmećući se rečju »racionalno«.
Moje je gazdinstvo prosto - reče Mihailo Petrovič. - Hvala bogu! Sve moje gazdinstvo sastoji se u tome da na jesen bude spreman novac za porez. Dolaze seljaci i mole; baćuška, oče, pomozi! Šta ćeš, svoji su ljudi, komšije seljaci, pa ti je žao. Daš im na prvu trećinu, i samo kažeš: pazite, deco, ja sam
vama pomogao, i vi ćete meni pomoći kad zatreba, u sejanju ovsa, u kosidbi, pri žetvi; i ugovoriš po koliko njih da ti dođu iz kuće. Ima i među njima nesavesnih, to je istina.
Znajući odavno za taj patrijarhalni način, Ljevin se zglednu sa Svijažskim i prekide Mihaila Petroviča, obraćajući se opet spahiji sa sedim brkovima.
Dakle, šta vi mislite? - upita on. - Kako sad treba voditi gazdinstvo?
Pa tako kao i Mihailo Petrovič: ili dati u napolicu, ili pod zakup seljacima; tako se radi, ali se time satire opšte bogatstvo države. Zemlja koja mi je za vreme seljačkog ropstva i dobrog gazdovanja davala devetostruki prihod, ta zemlja, u napolicu data, daje samo jednu trećinu od toga. Rusiju je upropastila emancipacija!
Svijažski pogleda u Ljevina nasmejanim očima, i čak mu dade jedva primetan podrugljiv znak; ali Ljevin nije nalazio ničega smešnog u spahijinim rečima, on ih je bolje razumevao nego Svijažski. Mnogo šta od onoga što je dalje govorio spahija, dokazujući zašto je emancipacija upropastila Rusiju, učinilo se Ljevinu kao vrlo tačno, i za njega novo i neosporno. Spahija je očevidno kazivao svoju vlastitu misao - što se tako retko dešava - misao do koje nije došao samo iz želje da čim bilo zabavi dokoni um, nego misao koja je izrasla iz pogodaba njegovog života, koju je on odnegovao u svojoj seoskoj usamljenosti, i sa svih strana pretresao.
Stvar je, kao što vidite, u tome da se svaki progres vrši i pomoću vlasti - govorio je on očevidno želeći da pokaže da ni on nije bez obrazovanja. - Uzmite reforme Petra, Katarine, Aleksandra. Uzmite evropsku istoriju. Sve veći progres u zemljoradnji. Recimo, krompir - i krompir je kod nas uveden silom. Pa i ralicom nisu uvek orali. I nju su uveli, možebiti, za vreme oblasnih kneževa, ali je nasigurno uvedena silom. Sada pak, u naše vreme, mi, spahije, vodimo svoje gazdinstvo sa usavršavanjima; sušnice, vetrenjače, prevoz đubreta, svakojaka oruđa, i sve smo to mi uvodili svojom vlašću; seljaci su se u prvo vreme protivili, a posle su počeli da nas podražavaju. Sad pak, kad je ukinuto ropstvo, oduzeta nam je vlast, te se i naše gazdinstvo, podignuto do visokog stepena, moralo spustiti do divljeg prvobitnog stanja. Tako ja razumem.
Ali - zašto? Ako je gazdinstvo racionalno, vi ćete ga pomoću najma uspešno voditi - reče Svijažski.
Vlasti nema! Sa kakvom snagom da ga vodim, pitam vas?
»A, tu smo - radnička snaga, glavni elemenat gazdinstva«, pomisli Ljevin.
Radničkom snagom.
Radnici neće da rade dobro, i dobrim spravama. Naš radnik zna samo jedno - da se napije kao svinja i da, pijan, pokvari sve što mu date. Napojiće umorne konje, iskidaće nove i dobre amove, skinuće šinu sa točka i popiće je, pustiće klin u vršalicu samo da je slomije. Odvratno mu je da gleda sve što nije po njegovom. Zbog toga je i pao nivo gazdinstva. Zemlja je zapuštena, obrasla pelenom ili razdata seljacima, i gde se nekad proizvodio milion, sad se proizvodi stotina hiljada četvrtina;[110] opšte bogatstvo je opalo. Moglo se učiniti što je učinjeno, ali s računom...
I on poče da razvija svoj plan oslobođenja seljaka, pri kojem bi bile otklonjene ove nezgode.
Ljevina to nije zanimalo; ali kad spahija završi, Ljevin se vrati na njegovu prvu postavku, i reče, obraćajući se Svijažskome i starajući se da ga izazove da kaže svoje ozbiljno mišljenje:
- To, da se nivo gazdinstva spušta, i da s našim odnosima prema radnicima nije mogućno probitačno voditi racionalno gazdinstvo, cela je istina - reče on.
- Ja ne mislim tako - ozbiljno odgovori Svijažski - ja vidim samo da mi ne umemo voditi gazdinstvo; i vidim da, naprotiv rečenome, gazdinstvo koje smo vodili za vreme seljačkog ropstva, ne samo da nije bilo visokog ranga, nego je bilo suviše niskog ranga. Mi nemamo ni mašina, ni dobre tegleće stoke, ni dobre uprave, niti umemo da računamo. Zapitajte nekog domaćina, neće znati da vam kaže šta je za njega korisno a šta nije.
- Italijansko knjigovodstvo - reče ironično spahija. - Ma kako da računaš, ako ti je sve pokvareno, koristi nema.
- Kako pokvareno? Slomiće vašu tričavu mlatilicu i vašu rusku mlataču; a moju parnu mlatilicu neće slomiti. Ruskog konjića - kako ono beše? soj što se tegli za rep, mogu vam upropastiti; ali uvedite peršerone, ili bar bićuke,[111] njih neće upropastiti. I tako sve. Mi treba jače da podižemo gazdinstvo.
- Kad bi se imalo s čim, Nikolaju Ivanoviču! Vama je lako, a ja, sina na univerzitetu izdržavaj, drugu decu po gimnazijama školuj - kako onda da kupim peršerone?
- Za to su banke.
- Da i poslednje što imam prodadu na doboš? Hvala lepo!
- Ja se ne slažem s tim da je potrebno, i da se može još podići nivo gazdinstva - reče Ljevin. - Ja se bavim time, i imam sredstava, pa ipak ne mogu ništa da učinim. Ne znam kome su korisne banke. Ja bar, u što god sam trošio iovac u svom gazdinstvu, uvek sam bio na šteti: stoka - šteta, mašina -
šteta.
- To je cela istina - nasmejavši se od zadovoljstva potvrdi spahija sa sedim brkovima.
- I ne samo ja - nastavi Ljevin - mogu se pozvati na sve privrednike koji vode racionalno gazdinstvo; svi, sa retkim izuzecima, vode poslove sa štetom. Dela, recite mi, je li vaše gazdinstvo unosno? - dodade Ljevin, i odmah opazi u Svijažskovom pogledu onaj trenutni izraz straha koji je uvek opažao kad je hteo da pronikne dalje od predsoblja uma njegova.
Osim toga, ovo Ljevinovo pitanje nije bilo baš dobronamerno. Za vreme čaja domaćica mu je ispričala da su ovoga leta pozvali iz Moskve jednog Nemca, znalca knjigovodstva, koji je za pet stotina rubalja nagrade pregledao
»njihovo gazdinstvo, i našao da ono donosi štetu od tri hiljade rubalja i nešto preko toga. Nije se sećala koliko baš preko tri hiljade, ali Nemac je, čini se, izračunao sve do poslednje pare.
Pri pomenu o unosnosti Svijažskova gazdinstva spahija se osmehnu, očevidno znajući kakvu dobit može imati njegov sused i predvodnik plemstva.
- Može biti da nije unosno - odgovori Svijažski. - Ali to onda dokazuje ili da sam ja rđav privrednik, ili da traćim kapital da bih dobio veću rentu.
- Ah, renta! - prestrašeno viknu Ljevin. - Može biti da rente ima u Evropi, gde je zemlja postala bolja usled truda uloženog u nju; ali kod nas zemlja postaje gora ukoliko se više radi, tj. isposti se, i prema tome ne daje rentu.
- Kako da nema rente? To je zakon.
- Mi smo van zakona: renta nama ništa ne objašnjava, naprotiv, zamršuje.
Nego, recite mi kako nauka o renti može biti...
- Hoćete li kisela mleka? Maša, pošalji nam kisela mleka ili maline - obrati se domaćin ženi. - Ove godine se maline izvanredno dugo drže.
U prijatnijem duševnom raspoloženju Svijažski ustade, odmače se, očevidno misleći da je razgovor završen baš na onom mestu gde se Ljevinu činilo da je tek otpočinjao.
Ostavši bez sagovornika, Ljevin nastavi razgovor sa spahijom starajući se da mu dokaže kako sve teškoće dolaze otuda što nećemo da znamo osobine i navike naših radnika; ali spahija, kao i svi ljudi koji nezavisno i usamljeno razmišljaju, teško je poimao tuđu misao, i bio osobito pristrastan prema svojoj. On je ostajao pri tome da je ruski seljak svinja i da voli svinjariju, i, da bi mogao biti izveden iz svinjarije, potrebna je vlast, a nje nema; potrebna je batina, a mi smo postali tako liberalni da smo odjednom zamenili
hiljadugodišnju batinu nekakvim advokatima i zatvorima, gde nevaljale i smrdljive seljake hrane dobrom čorbom i izračunavaju im vazdušnu kubaturu.
- Po čemu vi mislite - govorio je Ljevin i gledao da se vrati na pitanje - da se ne može naći odnos prema radničkoj snazi takav pri kojem bi rad postao produktivan?
- Nikada to kod Rusa neće biti! Nema vlasti! - odgovori spahija.
- A kako se nove pogodbe mogu naći? - reče Svijažski pošto pojede kiselo mleko, zapali cigaru, i priđe opet onima što raspravljahu.
- Svi mogućni odnosi prema radničkoj snazi određeni su i, izučeni - reče on. - Ostatak varvarstva: prvobitna zadruga sa opštim jamstvom, raspada se sama po sebi; ropstvo je ukinuto; ostaje samo slobodan rad, a njegovi su oblici određeni i gotovi, treba ih samo uzimati. Najamnik, nadničar, zakupac
to vam je sve.
Ali Evropa nije zadovoljna - tim oblicima.
Nije zadovoljna i traži nove. I naći će ih svakako.
Pa ja o tome ne govorim - odgovori Ljevin. - Zašto da i mi od svoje strane ne potražimo?
Zato što bi to bilo isto kao i ponovo izmišljati kako da se izgradi železnica. Ona je gotova, izmišljena.
A ako za nas ono izmišljeno nije podesno, ako je glupo? - reče Ljevin. I on opet opazi izraz straha u Svijažskovim očima.
Da, mi kapama hvatamo, mi smo našli ono što Evropa traži! Sve ja to znam, ali, oprostite, znate li vi šta je sve Evropi urađeno u smislu radničkog pitanja?
Ne, slabo.
To pitanje zanima danas najbolje umove u Evropi. Šulce - Deličevskov pravac[112]... Zatim sva ogromna književnost o radničkom pitanju najliberalnijeg Lasalovog pravca[113]... Milhauzensko uređenje[114] - to je već fakt, vi sigurno znate.
Znam nešto, ali vrlo nejasno.
Vi samo tako kažete, a sigurno znate isto toliko koliko i ja. Ja, razume se, nisam profesor sociologije, ali me je to zanimalo, i ako sad i vas zanima, pozabavite se tim pitanjem.
A do čega su svi oni došli?
Oprostite...
Spahije ustadoše, a Svijažski pođe da isprati goste; i tako opet zaustavi Ljevina u njegovoj nezgodnoj navici da zaviruje u ono što je iza predsoblja Svijažskova uma.

XXVIII


Ljevinu je toga večera bilo neizdržljivo dosadno s damama; više no ikada dotle njega je uzbuđivala misao: da nezadovoljstvo gazdinstvom koje je osećao, nije isključivo stvar njegovog položaja, nego je to opšta uslovljenost pod kojom se nalazi rad u Rusiji; i da uređenje takvog odnosa radnika pri kojem bi oni radili kao kod onog seljaka na polovini puta, da to nije prazno maštanje, već zadatak koji se mora rešiti. I njemu se učini da se taj zadatak može rešiti, i da treba pokušati da se to uradi.
Oprostivši se s damama i obećavši da će i sutra još ostati ceo dan, s tim da na konjima odu da vide zanimljivi ambis u državnoj šumi, Ljevin pred spavanje svrati u domaćinov kabinet da uzme knjige o radničkom pitanju koje mu je Svijažski ponudio. Svijažskov kabinet, to je bila ogromna soba, ograđena ormarima sa knjigama, sa dva stola - jednim masivnim za pisanje, koji je stajao nasred sobe, i drugim, okruglim, na kojem su oko lampe bili poređani u obliku zvezde poslednji brojevi novina i časopisa na raznim jezicima. Kraj stola za pisanje stajala je polica sa fiokama, obeleženim zlatnim slovima, u kojima su bili raspoređeni razni spisi.
Svijažski nađe knjige i sede u stolicu za ljuljanje.
Šta to gledate? - reče on Ljevinu koji je zastao kraj okruglog stola i razgledao časopise. - Ah, da, ima tu vrlo zanimljiv članak - reče Svijažski za časopis koji je Ljevin držao u rukama.
Izlazi, po tom članku - dodade on sa veselom živahnošću - da glavni krivac za podelu Poljske nikako nije bio Fridrih. Izlazi da...
I on sa svojstvenom mu jasnošću ispriča ukratko nova, vrlo važna i zanimljiva otkrića. Iako je Ljevina sad najviše zanimala misao o gazdinsgvu, on, slušajući domaćina, u mislima zapita sebe: »Šta ima u njemu? I zašto, zašto ga interesuje deoba Poljske?« Kad je Svijažski svršio, Ljevin nehotice upita: - Pa šta je s tim? - Pokazalo se da nije ništa. Prosto je interesantno to što stvar »izlazi«. Ali Svijažski nije to objasnio, i nije našao za potrebno da objasni ni zašto ga to interesuje.
- Da, a mene je veoma interesovao srditi spahija - reče Ljevin uzdahnuvši.
To je pametan čovek, i mnogo je istine kazao.
Ah, ostavite! Okoreli tajni pobornik ropstva, kao što su svi oni! - reče Svijažski.
A vi njihov predvodnik...
Samo što ih ja vodim na drugu stranu - smejući se reče Svijažski.
Evo šta mene veoma zanima - reče Ljevin. - On je u pravu kad kaže da naša stvar, to jest racionalno gazdinstvo, ne ide kako treba; da dobro ide samo zelenaško gazdinstvo, kao kod onog vašeg smirenog gosta, ili gazdinstvo najprostije... Ko je za to kriv?
Razume se, mi sami. A zatim, nije istina da racionalno gazdinstvo ne napreduje. Kod Vasiljčikova napreduje.
Fabrika...
Nikako ne znam šta vas čudi. Narod je na tako niskom stepenu materijalnog i moralnog razvića, da se očevidno mora boriti protiv svega što mu je tuđe. U Evropi se racionalno gazdinstvo razvija zato što je narod obrazovan; znači, dakle, da naš narod treba obrazovati - to je sve.
A kako da se obrazuje narod?
Da se narod obrazuje, potrebne su tri stvari: škole, škole i škole.
Ali vi ste sami rekli da narod stoji na niskom stepenu materijalnog razvića; šta tu mogu pomoći škole?
Znate, vi me podsećate na anegdotu o savetima bolesniku: »Probajte nešto za otvaranje stolice. Probao sam, pa još gore. Probajte pijavice. Probao sam, pa još gore. E onda ostaje da se molite bogu. Probao sam, pa još gore.« Tako ja i vi. Ja govorim: politička ekonomija, vi govorite - još gore. Ja govorim: socijalizam - još gore. Obrazovanje - još gore.
Ali u čemu mogu škole pomoći?
Stvoriće narodu druge potrebe.
Eto to nikako ne mogu da razumem - odgovori Ljevin vatreno. - Kako će škole pomoći narodu da poboljša svoje materijalno stanje? Vi kažete: škole, obrazovanje, stvoriće mu nove potrebe. Tim gore, jer on neće biti u stanju da ih zadovolji. Na koji će mu način znanje sabiranja, oduzimanja i katihizisa pomoći da poboljša svoje materijalno stanje, ja nikad nisam mogao da razumem. Onomad uveče sreo sam ženu sa odojčetom, pa je upitah kuda će? Ona mi reče: »Išla sam kod babice; dete mi dobija frasove, pa sam išla da ga lečim.« Ja je upitah: »Kako babice leče od toga?« - »Pa, metne detence na
kokošije legalo među kokoške i nešto govori.«
Evo, vi sami sebi odgovarate. Da ne bi nosila dete da ga leče od frasa na kokošinjem legalu, potrebno je... - smešeći se veselo reče Svijažski.
Ah! - ljutito reče Ljevin. - To mi lečenje liči na lečenje naroda školama. Narod je siromašan i neprosvećen - mi to vidimo isto tako tačno kao što i žena vidi fras, jer se dete dere. Ali kako će toj nevolji - sirotinji i neprosvećenosti - pomoći škole, nepojmljivo je isto tako kao što je nepojmljivo kako protiv frasa pomažu kokoške na legalu. Treba pomoći onamo gde se krije uzrok siromaštva.
E, tu se bar slažete sa Spenserom[115], koga inače ne volite; on govori takođe da obrazovanje može biti tek posledica većeg blagostanja i udobnosti života; posledica čestih umivanja i pranja, kako on kaže, a nikako ne posledica čitanja i računanja.
Baš mi je vrlo milo; ili, naprotiv, nije mi milo što sam se složio sa Spenserom; tek, ja to odavno znam. Škole neće pomoći, nego bi pomoglo takvo ekonomsko uređenje pri kojem bi narod bio imućniji, pri kojem bi bilo više slobodna vremena - i tada tek došla bi i škola.
Pri svem tom, škole su sada u celoj Evropi obavezne.
A slažete li se i vi u onome sa Spenserom? - upita Ljevin.
U očima Svijažskog sinu izraz straha, i on, osmejkujući se, reče:
Al, ono s frasom izvrsno je! Jeste li vi no čuli vrisku?
Ljevin vide da nikako ne može da nađe vezu između života i misli ovoga čoveka. Očevidno, Svijažskom je bilo svejedno do čega ga dovodi rasuđivanje; njemu je bio potreban samo proces rasuđivanja. I bilo mu je neprijatno kad ga taj proces rasuđivanja dovede u ćorsokak. To nikako nije voleo, izbegavao, skretao razgovor na nešto prijatno - veselo.
Svi utisci toga dana, počev od utiska iz seljakove kuće na polovini puta, koji je služio kao neki osnov svima današnjim utiscima i mislima, jako uzbudiše Ljevina. Prvo, ovaj simpatični Svijažski, koji drži pri sebi misli samo za društvenu upotrebu, a ima svakako nekakve druge, nepoznate Ljevinu osnove života; on, sa gomilom čije je ime legion, kao rukovodilac društvenog mnenja pomoću tuđih misli; pa zatim onaj ozlojeđeni spahija, potpuno pravičan u svojim rasuđivanjima stečenim u životu, ali nepravičan u svojoj ozlojeđenosti prema jednoj celoj klasi, i to najboljoj klasi u Rusiji; pa onda vlastito nezadovoljstvo svojom delatnošću, i nejasna nada da će se naći leka svemu tome - sve se to slivalo u osećanje unutarnjeg uzbuđenja i očekivanje brzog raspleta.
Ostavši sam u određenoj mu sobi, i ležeći na postelji sa oprugama koje su ga ljuljale neočekivano, pri svakom pokretu njegovih ruku i nogu, Ljevin dugo nije mogao da zaspi. Nijedan razgovor sa Svijažskim, mada je ovaj mnogo šta pametno govorio, nije interesovao Ljevina; dok su tvrđenja spahijina zahtevala razmišljanje. Ljevin se nehotice sećao svake njegove reči, i popravljao je sad u mislima ono što mu je u razgovoru odgovarao.
»Jest, trebalo je da sam mu kazao; vi govorite da naše gazdinstvo ne napreduje zato, što seljak mrzi sva usavršavanja; a ta usavršavanja da treba uvoditi pomoću vlasti. Da, kad gazdinstvo ne bi nikako napredovalo bez tih usavršavanja, vi biste bili u pravu; međutim, ono napreduje tamo gde radnik dejstvuje saglasno sa svojim navikama, kao kod onog starca na polovini puta. Vaše i naše opšte nezadovoljstvo gazdinstvom dokazuje - da smo krivi mi, a ne radnici. Mi odavno već teramo stvari po svome, na evropsku, ne razbirajući za osobine radne snage. Pokušajmo da priznamo radnu snagu ne kao idealnu radnu snagu, već kao ruskog seljaka sa njegovim instinktima, i počećemo uređivati gazdinstvo prema tome. Zamislite - trebalo je da sam mu kazao - vi svoje gazdinstvo vodite, recimo, kao onaj starac; pronašli ste način da zainteresujete radnike za uspeh rada, pronašli ste onu sredinu u usavršavanjima koju oni priznaju. Vi biste tada, ne ispošćavajući zemlju, dobili dvostruko, trostruko više nego pređe. Razdelite popola, dajte polovinu radnoj snazi; ono što će vama ostati, biće više, a i radna snaga dobiće više. Da se to učini, treba spustiti nivo gazdinstva, i zainteresovati radnike za uspeh gazdinstva. Kako da se to uradi, to je pitanje pojedinosti; ali je nesumnjivo da je to mogućno.«
Ova misao jako uzbudi Ljevina. Nije spavao pola noći razmišljajući o pojedinostima ostvarenja ove misli. Nije mu bilo u nameri da sutradan otputuje, ali sad je odlučio da se već rano ujutru vrati kući. Osim toga, svastika sa izrezom na haljini izazivala je u njemu osećanje slično stidu i kajanju za učinjeni rđav postupak. Glavno, mora ići, i bez odlaganja: treba predložiti seljacima nov projekat pre nego što se poseju ozima žita, s tim da se seje po novim osnovima. Rešio je Ljevin da preokrene celo svoje gazdinstvo.

XXIX


Izvršenje Ljevinova plana imalo je mnogo teškoća; ali on se borio koliko je imao snage, i postigao je, iako ne ono što je želeo, bar to da je mogao, ne zavaravajući se, verovati da ta stvar vredi da se na njoj radi. Jedna od glavnih teškoća bila je u tome što nije bilo mogućno sve zaustaviti, i otpočeti iznova, nego je trebalo premeštati mašinu u samom kretanju.
Kad je onog večera, po povratku kući saopštio nadzorniku svoje planove, nadzornik se sa očitim zadovoljstvom složio s onim delom govora koji je pokazivao da je sve što se dosad radilo bilo glupo i neunosno. Nadzornik reče da on već odavno govori o tome, ali ga niko ne sluša. Što se pak tiče ponude koju mu Ljevin učini - da uzme udela, kao ortak, zajedno s radnicima, u celom preduzeću gazdinstva - nadzornik pokaza samo veliku bojažljivost, i, ne izrazivši nikakvo određeno mišljenje, poče odmah govoriti kako je preko potrebno da se sutra prevuku ostali snopovi raži, i da se ugari, tako da Ljevin oseti da nadzorniku sad nije do onoga.
Govoreći sa seljacima o toj stvari i predlažući im zemlju na obradu pod novim uslovima, Ljevin takođe naiđe na istu glavnu teškoću: zauzeti su tekućim radovima, nemaju kad da porazmisle da li će imati kakve koristi od toga preduzeća.
Bezazleni seljak, Ivan stočar, kao da je potpuno razumeo Ljevinovu ponudu - da sa porodicom uzme učešća u koristima od stoke - i potpuno se slagao s tim predlogom. Ali kad ga je Ljevin počeo uveravati o budućim koristima, na licu Ivanovu izrazi se uznemirenost i sažaljenje što ne može da sasluša sve dokraja: žurno pronađe nekakav posao koji se nije mogao odlagati: da izbaci vilama seno iz štale, da donese vode, da pokupi đubre.
Druga teškoća bila je u nesavladljivom nepoverenju seljaka: da bi spahija ikada mogao imati ma kakvu drugu svrhu osim želje da ih što više odere. Oni su bili tvrdo uvereni da je njegova prava svrha (ma šta im govorio), uvek u onome što on neće pred njima kazati. I oni sami, izjašnjavajući se, govorili su mnogo, ali nikad nisu kazali ono u čemu je prava njihova svrha. Osim toga
(Ljevin je osećao da je ogorčeni spahija bio u pravu), seljaci su kao prvi i neizmenljivi uslov za ma kakav sporazum stavljali želju da ih ne nagone ni na kakve nove načine gazdinstva i na upotrebu novih oruđa. Oni su priznavali da plug bolje ore, da kultivator radi uspešnije, ali su nalazili stotine razloga zašto ne mogu upotrebljavati ni jedno ni drugo; i mada je on, Ljevin, bio uveren da nivo gazdinstva treba spustiti, ipak mu je bilo žao da se odreče savršenijih oruđa od kojih je korist bila tako očigledna. Ali, bez obzira na sve te teškoće, on je ipak proturio svoje gledište, i s jeseni je posao dobro počeo, ili se bar njemu tako činilo.
U prvo vreme Ljevin je mislio da celo svoje gazdinstvo, kako stoji, preda seljacima, radnicima i nadzornicima, pod novim, drugarskim uslovima; ali se vrlo brzo uverio da je to nemogućno, i rešio se da izdeli gazdinstvo. Stočno dvorište, vrt, voćnjak, livade, njive, podeljeni na nekoliko delova, imali su biti zasebne državice. Bezazleni Ivan stočar, koji je, kako se Ljevinu učinilo, najbolje razumeo stvar, sastavio je družinu poglavito od svoje porodice, i postao učesnik u radu sa stokom. Udaljeno polje, koje već osam godina leži zapušteno, uzeše, uz pripomoć pametnog drvodelje Fjodora Rjezunova, šest seljačkih porodica pod novim pogodbama; seljak Šurajev uze pod istim uslovima sav baštovanluk. Ostalo još ostade po starom, ali ova tri dela bila su početak novog uređenja, i zauzeše svu Ljevinovu pažnju.
Istina, u stočnom dvorištu posao nije išao bolje nego pre; Ivan se jako protivio toplim štalama za krave i proizvodnji butera, tvrdeći da kravama na hladnoći manje treba hrane, i da je kajmak izdašniji; tražio je platu kao i pre, i nikako nije razmišljao o tome da novac što ga dobija, nije plata, nego davanje unapred udela u dobiti.
Istina, družina Fjodora Rjezunova nije poorala njivu plugom, pred sejanje, uzduž i popreko, kao što je bilo ugovoreno, a pravdala se time da je vreme bilo kratko. Istina, seljaci iz ove družine, iako su se bili pogodili da posao rade na novoj osnovici, nazivali su tu zemlju ne zajedničkom nego napoličnom, i ne jedanput su i seljaci te družine i sam Rjezunov govorili Ljevinu: »A kako bi bilo da vam damo novce za zemlju, pa ćete i vi biti mirniji, i mi slobodniji.« Osim toga, seljaci su pod raznim izgovorima neprestano odgađali da na toj zemlji naprave s njima pogođenu štalu za stoku, i pokriven deo guvna, sušnicu, i otezali s tim do same zime.
Istina, Šurajev je hteo da uzeti baštovanluk razdeli seljacima u sitnim tablama. On je, očevidno, sasvim natraške, i, kako se činilo, namerno natraške shvatio uslove pod kojima mu je data zemlja.
Istina, Ljevin je, razgovarajući sa seljacima i objašnjavajući im sve koristi
od preduzeća, osećao da seljaci slušaju samo pevanje njegova glasa, a pouzdano znaju samo to da, govorio što govorio, oni se neće dati prevariti. Naročito je to osećao kad je razgovarao sa najpametnijim od sviju seljaka, Rjezunovom, opažajući pri tom igranje očiju kod Rjezunova koje je jasno pokazivalo i ruganje Ljevinu, i tvrdu uverenost da, ako neko i bude prevaren, to svakako neće biti on, Rjezunov.
Ali, bez obzira na sve to, Ljevin je smatrao da je stvar pošla, i da će on, vodeći računa i ostajući pri svome, dokazati seljacima buduće koristi od takvog uređenja, i da će onda posao već sam po sebi ići.
Ti poslovi, zajedno sa ostalim gazdinstvom koje je ostalo u njegovim rukama, zajedno sa kancelarijskim radom na svome delu, tako su bili zauzeli celo leto Ljevinu, da gotovo nije ni išao u lov. Krajem avgusta doznade da su Oblonski otišli u Moskvu, doznade to od njihovog momka koji je doneo natrag sedlo. Ljevin je osećao: ne odgovorivši na pismo Darje Aleksandrovne, on je tom svojom neučtivošću, koje se nije mogao bez stida sećati, spalio sve svoje brodove, i nikad više neće otići k njima. Isto je tako postupio i sa Svijažskim, otišao iz kuće bez zbogom. Ni k njima neće više ići. Sad mu je to bilo svejedno. Stvar novog uređenja njegova gazdinstva zanimala ga je kako ga nikad ništa u životu nije zanimalo. Pročitao je knjige koje je uzeo od Svijažskog; nabavio ono što nije imao; pročitao i političko - ekonomske i socijalističke knjige o tome predmetu; ali, kao što je i očekivao, nije našao ništa što bi se odnosilo na posao kakav je on preduzeo. U političko - ekonomskim knjigama, na primer kod Mila[116], koga je na prvom mestu i vatreno izučavao nadajući se svakog trenutka da nađe rešenje pitanja koja su ga zanimala, našao je samo iz uređenja evropske privrede izvedene zakone; ali nikako nije mogao da uvidi zašto ti zakoni, koji se ne mogu primeniti na Rusiju, treba da budu opšti. To isto je našao i u socijalističkim knjigama: ili su to bile lepe ali neprimenljive fantazije, kakvima se on zanosio još kao student; ili ispravke i popravke onoga stanja stvari u koje je Evropa dovedena, i sa kojim zemljoradnja u Rusiji nije imala ničega zajedničkog. Politička ekonomija govorila je: zakoni po kojima se razvilo i razvija bogatstvo Evrope, jesu zakoni opšti i nesumnjivi. Socijalističko učenje govorilo je da razviće po tim zakonima vodi propasti. A ni jedno ni drugo nije davalo ne samo odgovora, nego ni najmanjeg nagoveštaja o tome šta da radi on Ljevin, i svi ruski seljaci i zemljoradnici, sa milionima svojih ruku i desetina zemlje, pa da gazdinstva budu što produktivnija za opšte blagostanje.
Kad se već latio toga posla, on je savesno čitao sve što se odnosilo na njegov predmet, i nameravao da na jesen krene u inostranstvo da tamo na
licu mesta prouči stvar, s tim da mu se po tome pitanju ne desi ono što mu se tako često dešavalo po raznim drugim pitanjima. A dešavalo se to: tek što počne razumevati misao svoga sagovornika i izlagati svoju sopstvenu, odjednom mu dobace: »A jeste li čitali Kaufmana, a Džonsa, a Dibua, a Mičelia[117]? Pročitajte ih, oni su razradili to pitanje.«
On je sad jasno video da Kaufman i Mičeli nemaju šta da mu kažu. On je znao šta hoće. Video je da Rusija ima lepu zemlju, dobre radnike, i da u nekim slučajevima, kao kod seljaka na polovini puta, radnici i zemlja proizvode mnogo; u većini pak slučajeva, kad se kapital primenjuje na evropski način, proizvode malo; i video da to dolazi samo otuda što radnici hoće da rade, i rade dobro samo kad rade na svoj način, i da taj otpor radnika nije ništa slučajno, već nešto stalno što ima osnova u duhu naroda. Smatrao je da će se ruski narod, čiji je poziv da naseljava i obrađuje ogromne nezauzete prostore, sve dotle dok sve te zemlje ne budu posednute, da će se svesno držati za to potrebnih načina, i da ti načini nikako nisu tako rđavi kao što se obično misli. I to je hteo da dokaže, teorijski u svojoj knjizi, a praktički na svome gazdinstvu.

XXX


Krajem septembra bila je odvučena građa za građenje štale na zemlji koja je bila ustupljena družini; kravlje maslo bilo je prodato i dobit podeljena. Gazdinstvo je na praksi išlo odlično, ili se bar tako činilo Ljevinu. Da bi se cela stvar i teorijski objasnila, i da bi on završio pisanje započetog dela koje je, prema Ljevinovoj zamisli, imalo ne samo da načini prevrat u političkoj ekonomiji, nego da potpuno uništi tu nauku, i udari temelj novoj nauci - o odnosima naroda prema zemlji - potrebno je bilo otići na stranu, proučiti na licu mesta sve što je tamo u tome pravcu bilo urađeno, i ubedljivo dokazati da sve, što je tamo uređeno, nije ono što treba. Ljevin je čekao da proda pšenicu, da uzme novac i krene u inostranstvo. Ali, počeše kiše, i ne dadoše da se priberu zaostala žita i krompir; obustaviše sve radove, pa čak i prodaju pšenice. Po putevima je bilo neprolazno blato i dve vodenice je odnela poplava; vreme sve gore i gore.
Septembra 30. pojavi se izjutra sunce, i Ljevin, nadajući se lepom vremenu, poče odlučno da se sprema za put. Naredi da se izaspe pšenica, posla nadzornika kod kupca da primi novac, a sam pođe da učini poslednje rasporede u gazdinstvu, pred odlazak.
Svršivši sve poslove, sav mokar od kiše koja mu je po kožuhu curila čas za vrat, čas u sare od čizama, ali osećajući dobro i uzbuđeno duševno stanje, Ljevin se uveče vraćao kući. Nepogoda međutim postade uveče još gora: cigančići su tako jako šibali mokrog konja, koji je tresao glavom i ušima, da je morao ići poprečke; Ljevinu je pod bašlikom bilo dobro, i on je veselo pogledao oko sebe; čas na mutne potoke koji su jurili po kolovozima, čas na kaplje koje su visile na svakoj ogoleloj grančici, čas na bele gomilice nerastopljenih cigančića po daskama mosta, čas na sočno i još mesnato lišće parazita koje se u gustim slojevima gomilalo oko ogolelog drveta. Ne mareći za mračnost okolne prirode, on se osećao osobito uzbuđen. Razgovori sa seljacima iz udaljenih sela pokazivali su da se oni počinju navikavati na svoje nove odnose. Starac sluga, kod koga je svraćao da se osuši, očevidno je odobravao Ljevinov plan, i sam je predlagao da stupi s njim u ortakluk za
kupovanje stoke.
»Treba samo uporno da idem cilju, i uspeću - mislio je Ljevin - a ima se rašta truditi i raditi. To nije moja lična stvar, nego je tu pitanje opštega dobra. Celo gazdinstvo, a što je glavno položaj celoga naroda moraju se potpuno izmeniti. Umesto sirotinje - opšte bogatstvo, zadovoljstvo; umesto neprijateljstva - sloga i zajednica interesa. Jednom reči, beskrvna revolucija, ali najveća revolucija; s početka u malom krugu našega sreza, zatim u guberniji, Rusiji, celome svetu. Jer, pravična misao ne može ne biti plodonosna. Jest, to je cilj radi koga vredi raditi. A okolnost što sam to ja, Kostja Ljevin, onaj što je došao na bal u crnoj vratnoj marami, koga je odbila Ščerbacka, i koji je sam po sebi žalostan i neznatan - to ništa ne znači. Uveren sam da se Franklin takođe osećao neznatan, i isto tako nije verovao u sebe kad je mislio o sebi. To ništa ne znači. I on je verovatno imao svoju Agafju Mihailovnu, kojoj je poveravao svoje tajne.«
Sa takvim mislima Ljevin je već u sam mrak došao kući.
Nadzornik koji je bio kod trgovca, vratio se i doneo deo novaca za pšenicu. Ugovor je sa starcem slugom načinjen; a usput je nadzornik doznao da su žita svuda ostala na njivama, tako da njegovih sto šezdeset krstina nisu ništa u poređenju sa onim što je bilo kod drugih.
Posle ručka, Ljevin, kao i obično, sede s knjigom u naslonjaču, i čitajući nastavi razmišljanje o svome putu u inostranstvo u vezi sa delom koje piše. Sada je jasno stajao pred njim sav značaj njegovog dela, i u njegovom umu sami se po sebi slagahu čitavi periodi koji izražavahu suštinu njegovih misli.
»Ovo treba zapisati - pomisli on. - Ovo treba da bude kratak uvod, koji sam pre smatrao za suvišan.« Ustade i pođe stolu za pisanje; Laska, koja je ležala kraj njegovih nogu, takođe ustade i pogleda u njega kao da ga pita; kuda ćemo? Ali za pisanje nije imao vremena, jer behu došli upravnici da prime naredbe, i Ljevin iziđe pred njih u predsoblje.
Posle naredbe, to jest rasporeda rada za sutrašnji dan, i prijema sviju seljaka koji su imali posla kod njega, Ljevin ode u kabinet i sede za posao. Laska leže pod sto; Agafja Mihailovna sa pletivom na svoje mesto.
Pošto je pisao neko vreme, Ljevin se odjednom sa neobičnom živošću seti Kiti, njenog otkaza, i poslednjeg susreta. Ustade i poče hodati po sobi.
- Dosta je čamovanja - reče mu Agafja Mihailovna. - Zašto sedite kod kuće? Što ne idete u neku zimsku banju, kad ste sve spremili?
- Pa ja i putujem prekosutra, Agafja Mihailovna. Treba delo svoje da dovršim.
- Kakvo delo! Kao da ste malo nagradili seljake! Oni sad govore: vaš će gospodin za to dobiti nagradu od cara. Čudnovato: što se toliko brinete o seljacima?
- Ja se ne brinem o njima, radim za sebe.
Agafja Mihailovna znala je sve pojedinosti Ljevinovih planova u gazdinstvu. Ljevin je često izlagao pred njom svoje misli sa svima tančinama, i često se prepirao s njom ne slažući se s njenim objašnjenjima. Ali sad, ona je sasvim drukčije razumela ono što joj je on rekao.
- Zna se da o svojoj duši treba svako najviše da misli - reče ona s uzdahom. - Eno, šta fali Parfjonu Denisiču što je bio nepismen, umro je tako da mu svako pozavidi - reče za nedavno umrlog slugu. - Pričestili ga lepo i očitali mu ishodnicu.
- Ja ne govorim o tome - reče on. - Ja kažem da radim za svoju korist. Za mene je korisnije ako seljaci bolje rade.
- Možete vi raditi što hoćete, ako je on lenština, on će vodu u rešeto sipati.
Ako ima savesti on će raditi, a ako nema, ništa ne pomaže.
- Pa vi mi sami kažete da Ivan sad bolje stoku nadgleda?
- Ja kažem jedno - odgovori Agafja Mihailovna, očevidno ne slučajno, nego sa strogom doslednošću u mislima - vi treba da se ženite, eto to!
Kad Agafja Mihailovna spomenu baš ono o čemu je on maločas mislio, Ljevin se naljuti i uvredi. Namršti se, i, ne odgovarajući joj, sede opet za posao, i ponavljaše u sebi sve što je mislio o značaju toga posla. Pokatkad bi samo u tišini osluškivao zvuke igala Agafje Mihailovne, i sećajući se onoga čega nije hteo da se seća, opet se mrštio.
U devet časova začuše se praporci i potmulo truckanje kola po blatu.
- E, evo vam gostiju, neće vam biti dosadno - reče Agafja Mihailovna ustajući i prilazeći vratima. Ali je Ljevin prestiže. Posao mu nije išao od ruke, i on se radovao gostu kojem bilo.

XXXI


Strčavši do polovine stepenica Ljevin ču u predsoblju poznati zvuk kašljucanja; no nije ga čuo jasno zbog zvuka svojih koraka, pa je pomislio da se prevario; ali zatim ugleda dugačku, koščatu, poznatu priliku, i pomisli da se sad više ne može varati; pa se još ponada da se vara, i da ovaj dugački čovek, koji skida budnu i iskašljava se, nije njegov brat Nikolaj.
Ljevin je voleo svoga brata, ali biti zajedno s njim, to su za njega bile prave muke. A sada, kad je pod uticajem misli koja mu dođe u glavu, i zbog napomene Agafje Mihailovne, bio nesređen i zbunjen, predstojeći sastanak sa bratom činio mu se osobito težak. Umesto veselog i zdravog tuđinca gosta koji bi ga razonodio u njegovoj duševnoj nesređenosti, morao je da se sastane s bratom koji ga poznaje skroz, koji će izazvati u njemu najintimnije misli, prinuditi ga da se temeljno izjašnjava. A to on nije želeo.
Ljuteći se na samog sebe zbog ovog gadnog osećanja, Ljevin strča u predsoblje. Čim izbliza ugleda brata, osećanje ličnog razočaranja odmah iščeze, i na njegovo mesto dođe sažaljenje. Koliko je god već i pre bio strašan brat Nikolaj zbog svoje mršavosti i bolesti, sad je još više omršao i iznemogao. To beše kostur pokriven kožom.
Nikolaj je stajao u predsoblju, trzao dugačak svoj vrat, i skidajući s njega šal smešio se neobično žalosno. Kad spazi ovaj osmejak, smiren i pokoran, Ljevin oseti da mu se grlo grčevito steže.
Evo, dođoh k tebi - reče Nikolaj muklim glasom ne dižući ni za trenutak očiju s lica bratova. - Odavno sam hteo, ali sve sam nešto bolestan. Sad sam se dobro popravio - govorio je i gladio bradu velikim, mršavim dlanovima.
Jest, jest! - odgovori Ljevin. I još ga više obuze strah kad je, ljubeći se, osetio mršavost bratovog tela i izbliza video njegove velike oči koje su čudno sjajile.
Nekoliko nedelja ranije Konstantin Ljevin je pisao bratu da posle prodaje još maloga dela nepodeljene zemlje, brat ima da primi za svoj deo oko dve hiljade rubalja.
Nikolaj reče da je, eto, došao da primi taj novac, a poglavito da se odmori u svome gnezdu, da se dotakne zemlje da bi, kao ono nekadašnji junaci dobio snagu za predstojeći rad. Uza svu uvećanu pogrbljenost, uza svu poražavajuću mršavost onako visokog čoveka, Nikolajevi pokreti, kao i obično, bili su brzi i nagli. Ljevin ga uvede u kabinet.
Brat se presvuče s osobitom pažljivošću, što pređe nije bivalo, začešlja retku kosu pravih vlasi, i osmejkujući se pođe gore.
Bio je u najprijatnijem i najveselijem duševnom raspoloženju, onakav kakvog ga se iz detinjstva sećao Ljevin. Pominjao je čak i Sergija Ivanoviča bez mržnje. Kad vide Agafju Mihailovnu, našali se s njom i poče da je raspituje za stare sluge. Vest o smrti Parfjona Desiniča neprijatno ga dirnu. Na licu mu se izrazi strah; ali se brzo opet povrati.
Pa, bio je već star - reče Nikolaj i promeni razgovor. - Da, da provedem kod tebe mesec. - dva, a zatim u Moskvu. Mjahkov mi je, znaš, obećao mesto, hoću da stupim u službu. Sad ću urediti svoj život sasvim drukčije - nastavi on. - Znaš li da sam uklonio onu ženu?
Mariju Nikolajevnu? Kako, zbog čega?
Ah, to je jedna odvratna žena! Načinila mi je masu neprijatnosti. - Ali ne ispriča kakve su bile te neprijatnosti. Tek ne može reći da je Mariju Nikolajevnu oterao zato što mu je dala slab čaj, a poglavito zato što ga je negovala kao da je bolesnik. - Zatim, hoću sad uopšte da promenim način života. Ja sam, razume se, kao i svi, činio gluposti; imanje - to je poslednja stvar, nije mi ga žao. Samo zdravlje, a zdravlje se, hvala bogu, popravilo.
Ljevin je slušao, i smišljao, ali nije mogao smisliti šta da kaže. Verovatno je Nikolaj to osećao, te poče da raspituje brata o njegovim poslovima; a Ljevinu je dobrodošlo da govori o sebi, jer je tako mogao da govori bez pretvaranja. On ispriča bratu svoje planove i radove.
Brat je slušao, ali se očevidno nije interesovao time.
Ova dva čoveka bila su tako srodna i bliska jedan drugome, da je najmanji pokret, ton glasa, govorio obojici više nego sve što se rečima može iskazati.
I sad su obojica imali istu misao - bolest, i blizina smrti Nikolajeve koja je potiskivala ostalo. Ali ni jedan ni drugi nije smeo govoriti o smrti, i stoga, šta bilo da su govorili nije izražavalo ono što ih zanima, bilo je laž. Nikad se Ljevin nije više radovao što se okončalo veče i što treba ići na spavanje. Nikada, ni s kakvim tuđincem, ni pri kakvoj zvaničnoj poseti, nije bio tako neprirodan i lažan, kao što je bio sada. Svest o toj neprirodnosti, i kajanje zbog nje, činili su ga još neprirodnijim. Plakalo mu se za ljubljenim bratom
koji umire, međutim mora da sluša i da podržava razgovor o tome da će živeti.
Kako je u kući bilo vlažno, a samo su jednu sobu ložili, Ljevin je smestio brata da spava u njegovoj sobi za spavanje, iza pregrade.
Brat je legao, i, spavao ne spavao, kao svaki bolesnik, prevrtao se, kašljao, i kad nije mogao da iskašlje, nešto gunđao. Ponekad, kad bi teško disao, govorio je: »Ah, bože moj!« Ponekad, kad ga je ispljuvak gušio, ljutito je izgovarao: »A! do vraga!« Ljevin dugo nije zaspao slušajući ga. Misli su mu bile najrazličnije, ali svršetak svih misli bio je uvek jedan - smrt.
Smrt, neizbežni kraj svega, prvi put stade pred njega sa neodoljivom snagom. I ova smrt, koja je, eto, bila tu, u ljubljenom bratu što u polusnu ječi, i ravnodušno, po navici, doziva čas boga čas đavola, i ta smrt nije bila tako daleka kao što mu se pređe činilo. Ona je bila i u njemu samom - on je to osećao. Ako ne sad, a ono sutra; ako ne sutra, ono kroz trideset godina, ali zar to nije svejedno? A kakva je ta neizbežna smrt, ne samo da nije znao, ne samo da nikad nije ni mislio o njoj, nego nije umeo i nije smeo da misli o tome.
»Ja radim, hoću nešto da uradim, a zaboravio sam da će se sve svršiti, da ima - smrt. Sedeo je u mraku na postelji, zgrčio se, obuhvatio kolena, i uzdržavajući disanje usled napregnutosti misli, razmišljao. Ali, što je više naprezao misao, sve mu je jasnije postajalo da je to nesumnjivo tako: da je on zaista zaboravio, propustio u životu jednu majušnu okolnost, - da dolazi smrt, da će se sve svršiti, da ne vredi ništa ni počinjati, i da se svemu tome nikako ne može pomoći. Jest, to je užasno, ali je tako.
»Ali ja sam još živ! I sada, šta da radim, šta da radim!« govorio je u očajanju. Zapali sveću i obazrivo ustade, pođe ka ogledalu i poče posmatrati u njemu lice i kosu. Da, na slepim očima kosa je počela da sedi. On zinu. Zadnji zubi počeli su da se kvare. On zasuka rukave na snažnim mišicama. Da, snage je mnogo. Ali je i Nikoljenjka, koji eno tamo diše ostacima svojih pluća, imao takođe zdravo telo.
I odjednom se seti kako su kao deca zajedno spavali, i kako su samo čekali da Fjodor Bogdanič zamakne za vrata, pa da se počnu gađati uzglavnicima i kikotati se, neuzdržljivo se kikotati, tako da ni strah od Fjodora Bogdaniča nije mogao zaustaviti prekomerni izliv saznanja o sreći od života. »A sad, tamo upale prazne grudi... a ja, ne znam ni zašto, ni šta će sa mnom biti...«
- Kha! kha! Do vraga! Šta si se ushodao, što ne spavaš? - začu se glas bratov.
- Tako, ne znam ni sam, nesanica.
- A ja sam dobro spavao; sad se više ne znojim. Evo vidi, pipni košulju. Je li da nema znoja?
Ljevin opipa košulju, vrati se iza pregrade, ugasi sveću, ali još dugo nije mogao da zaspi. Tek što pitanje: kako da se živi, postade malo jasnije, odjednom iziđe pred njega novo nerazrešivo pitanje - smrt.
»Da, on umire, i umreće na proleće, a kako da mu pomognem? Šta mu mogu kazati? Šta ja znam o tome? Ja sam čak zaboravio da toga ima.

XXXII


Ljevin je već odavno primetio: kad u opštenju s ljudima postane već dosadno od njihove suvišne popustljivosti i poniznosti, onda će vrlo brzo postati neizdržljivo od njihovog suvišnog iziskivanja i zajedljivosti. Osećao je da će se desiti i s bratom. I zbilja, blagost brata Nikolaja nije trajala dugo. Već sutradan je postao razdražljiv, i naročito je izazivao brata dirajući ga u najosetljivija mesta.
Ljevin je osećao da je kriv, ali nije to mogao da popravi. Osećao je: kad se obojica ne bi pretvarali, već govorili ono što se zove govor od srca, to jest, samo ono što istinski misle i osećaju, onda bi samo gledali jedan drugom u oči, Konstantin bi jednako govorio: »Ti ćeš umreti, ti ćeš umreti!«; a Nikolaj bi samo odgovarao: »Znam da ću umreti, ali se bojim, bojim, bojim!« I dugo ništa ne bi govorili, kad bi govorili od srca. Ali tako se ne može živeti, i zato se Konstantin starao da radi ono što se celog veka starao da radi, i nije umeo, ono što su, po njegovom opažanju, mnogi tako dobro umeli da rade, i bez čega se i ne može živeti: starao se da govori ono što misli; i stalno je osećao da to izlazi lažno, da ga brat hvata u tome i da se zbog toga ljuti.
Trećeg dana Nikolaj izazva brata: da mu Ljevin opet saopšti svoj plan; i ne samo da je počeo plan osuđivati, nego ga je namerno počeo mešati sa komunizmom.
- Ti si uzeo tuđu misao, ali si je unakazio i hoćeš da je primenjuješ onamo gde se ne može primeniti.
- A ja ti kažem da to nema s komunizmom ničeg zajedničkog. Oni odbacuju pravo sopstvenosti, kapital, nasleđivanje; a ja, ne odričući taj glavni stimul (Ljevinu je bilo neprijatno što upotrebljava takve reči, ali otkako se zaneo svojim poslom nehotice je počeo češće i češće da upotrebljava strane reči), hoću samo da regulišem rad.
- Pa u tome i jeste stvar: ti si uzeo tuđu misao, odsekao od nje sve ono što sadrži njenu snagu, i sad uveravaš da je to nešto novo - reče Nikolaj ljutito trzajući vratom u vratnoj marami.
- Ali moja misao nema ničega opšteg sa...
- Tamo - pakosno blešteći očima i ironično se osmejkujući govorio je Nikolaj Ljevin - tamo ima izvesne draži, kako da kažem, ima geometrijske tačnosti, nesumnjivosti. Možebiti da je to utopija. Ali ako uzmemo da se od cele prošlosti može načiniti tabula rasa:[118] nema svojine, nema porodice, onda će se i rad urediti. A kod tebe nema ničega...
- Zašto brkaš? Ja nikad nisam bio komunista.
- A ja sam bio, i nalazim da je za to još rano, ali je to pametno i ima budućnosti, kao i hrišćanstvo u prvim vekovima.
- Ja pak mislim da radnu snagu treba ispitivati s prirodnjačke tačke gledišta, to jest, izučiti je, upoznati njene osobine i...
- Ali to je sasvim uzalud. Ta snaga, prema stepenu svoga razvića, sama nalazi izvestan način delatnosti. Svuda je ranije bilo robova, zatim meta-yers;
[119] i kod nas ima napolice, ima zakupa, ima nadničara - šta još tražiš?
Ljevin se odjednom razgnevi na ove reči, jer se u dubini duše bojao da tu ima istine - da je istina da on hoće da balansira između komunizma i određenih oblika - a to jedva da je mogućno.
- Ja tražim načina da radim produktivno, i za sebe i za radnike. Ja hoću da uredim... - odgovori on vatreno.
- Ništa ti nećeš da urediš; ti, kao što si celog veka živeo, hoćeš prosto da budeš originalan, hoćeš da pokažeš da ne eksploatišeš seljake prosto, nego sa idejom.
- Lepo, ti tako misliš, i dosta! - odgovori Ljevin osećajući da mu mišić na levom obrazu neuzdržljivo igra.
- Ti nisi imao, i nemaš uverenja, već samo hoćeš da umiriš svoje častoljublje.
- Lepo, i molim te, ostavi me.
- I ostaviću te! I odavno je to trebalo, idi do đavola! I žalim što sam i došao!
Ma koliko se Ljevin zatim trudio da umiri brata, Nikolaj nije hteo ništa da čuje; govorio je da je mnogo bolje da se raziđu; Konstantin je video da je bratu život postao prosto neizdržljiv.
Nikolaj se već sasvim bio spremio da otputuje kad Konstantin opet dođe k njemu i neprirodno ga zamoli da oprosti ako ga je čime uvredio.
- A, velikodušnost! - reče Nikolaj i osmehnu se. - Ako baš hoćeš da ti imaš pravo, mogu ti učiniti to zadovoljstvo. Ti si u pravu, ali ja ipak odlazim!
Pred sam polazak, Nikolaj se poljubi s bratom i reče, odjednom nekako čudnovato ozbiljno pogledavši u brata:
- Ipak, ne sećaj me se po zlu, Kostja! - i glas mu zadrhta.
To su bile jedine reči koje su izgovorene iskreno. Ljevin je znao da se pod tim rečima podrazumeva: »ti vidiš i znaš da je meni rđavo, i da se, možebiti, više nećemo videti«. Ljevin je video to i suze mu linuše iz očiju. On još jedanput poljubi brata, ali ništa nije mogao, niti je umeo da mu kaže.
Trećeg dana po odlasku bratovu i Ljevin otputova za inostranstvo. Susreo se na železničkoj stanici sa Ščerbackim, bratom od strica Kiti; Ljevin iznenadi Ščerbackog svojim sumornim izgledom.
- Šta ti je? - upita ga ovaj.
- Ništa, onako, malo je radosti na svetu.
- Kako malo? Eto mesto u nekakav Miluz, hajdemo zajedno u Pariz, da vidiš kako je veselo.
- Ne, ja sam svoje svršio. Vreme je da se mre.
- Ene sad! - smejući se reče Ščerbacki. Ja se tek spremam da počnem.
- Pa i ja sam tako doskora mislio, ali sad znam da ću skoro umreti.
Ljevin je govorio što je istinski mislio u poslednje vreme. U svemu je video samo smrt, ili približavanje k njoj. Ali, započeti posao utoliko ga je više zanimao. Treba ipak nekako živeti dok smrt ne dođe. Tama je pokrila za njega sve; no baš zbog te tame on je osećao da je jedini rukovodni trag u toj tami bilo njegovo delo, i svom se snagom hvatao za nj i držao se njega.

ČETVRTI DEO


I


Karenjini, muž i žena, živeli su i dalje u jednoj kući, viđali su se svaki dan, ali su bili potpuno tuđi jedno drugome. Aleksije Aleksandrovič postavio je za pravilo da svakog dana viđa ženu, kako posluga ne bi imala prava da čini pretpostavke, ali je izbegavao da ruča kod kuće. Vronski nikako nije dolazio u kuću Aleksija Aleksandroviča, ali se Ana viđala s njim van kuće, i muž je to znao.
Položaj je bio mučan za sve troje, i niko od njih ne bi bio u stanju da proživi ciglo jedan dan u tome položaju, da nije očekivao da će se on izmeniti, i da je ovo samo privremena žalosna teškoća koja će proći. Aleksije Aleksandrovič očekivao je da ta ljubavna strast prođe, kao što i sve drugo prolazi; da će se onda sve zaboraviti, i njegovo ime ostati neosramoćeno. Ana, od koje je zavisio ovaj položaj i za koju je on bio najteži, podnosila ga je zato što je ne samo očekivala, nego i tvrdo bila uverena da će se sve to, i to vrlo brzo, rasplesti i objasniti. Ona nikako nije znala šta je to što će rasplesti položaj, ali je tvrdo verovala da će to nešto doći sad vrlo brzo. Vronski i nehotice joj se potčinjavajući, takođe je očekivao nešto od njega nezavisno, što mora ukloniti sve teškoće.
Usred zime, Vronski je vrlo dosadno proveo jednu nedelju dana. Bio je određen da prati nekog stranog princa koji je doputovao u Petrograd, i da mu pokazuje znamenitosti Petrograda. Vronski, sam po sebi ličan čovek, a vešt ujedno da se drži dostojanstveno - učtivo i da se kako treba ophodi s takvim licima, iz tih razloga je i bio određen da prati princa. Ali dužnost njegova činila mu se vrlo teška. Princ nije želeo da propusti ništa o čemu bi ga mogli upitati kod kuće: je li to i to video u Rusiji? a sam je želeo, ukoliko je mogućno, da okuša ruska zadovoljstva. Vronski je imao da mu bude vođ i u jednom i u drugom. Pre podne su išli da razgledaju znamenitosti; uveče su učestvovali u narodnim zadovoljstvima. Princ je bio, čak i za prinčeve, neobično zdrav; gimnastikom i dobrom negom tela razvio je u sebi takvu snagu da je, bez obzira na suvišna zadovoljstva kojima se odavao, ostajao svež kao veliki, zelen, gladak holandski krastavac. Princ je mnogo putovao, i
nalazio da se jedna od glavnih koristi sadašnje lakoće saobraćaja sastoji u pristupačnosti ka narodnim zadovoljstvima. Bio je u Španiji, i tamo priređivao serenade i zbližio se sa Španjolkom koja je svirala na mandolini. U Švajcarskoj je ubio gemzu[120]. U Engleskoj je jahao u crvenom fraku preko plotova, i za opkladu ubio dve stotine fazana. U Turskoj je bio u haremu; u Indiji je putovao na slonu; i sad, u Rusiji, hteo je da oproba sva ruska zadovoljstva.
Vronski, koji je bio uz njega postavljen kao neki glavni ceremonijar, imao je dosta muke oko rasporeda svih ruskih zadovoljstava koja su razna lica predlagala princu. Na programu su bili i trkački konji, i ruske palačinke, i lov na medvede, i trojke, i Cigani, i pijanke sa ruskim razbijanjem posuđa. Princ je sa neobičnom lakoćom usvojio ruski duh, razbijao služavnike sa posuđem, stavljao Ciganku sebi u krilo, i činilo se kao da pita: šta ima još, zar se samo u ovome sastoji ruski duh?
U samoj pak stvari, od svih ruskih zadovoljstava princu su se najviše sviđale francuske glumice, balerine, i šampanj sa belim pečatom. Vronski je navikao na prinčeve, ali - da li zbog toga što se on sam u poslednje vreme promenio, ili od suviše velike blizine s ovim princem - ta nedelja bila mu je vrlo teška. Cele nedelje, bez prestanka, osećao se kao čovek koji se našao sa opasnim ludakom, boji se ludaka, i u isto vreme, zbog blizine s njim, boji se i za svoj um. Vronski je neprestano osećao potrebu da ton stroge službene učtivosti ni za jedan sekund ne popusti kod njega, kako ne bi došlo do toga da bude uvređen. Način na koji se princ ophodio sa licima koja su se, na veliko čuđenje Vronskog, iz petnih žila upinjala da mu pruže ruska zadovoljstva, bio je prezriv. Njegov sud o ruskom ženskinju, koje je želeo da prouči, više je puta primorao Vronskog da pocrvenn od negodovanja. Glavni pak uzrok zbog čega je princ bio osobito težak Vronskom, bio je u tome što je Vronski i nehotice video u njemu samoga sebe. A što je video u tom ogledalu, nije laskalo njegovom častoljublju. To je bio vrlo glup, vrlo samouveren, vrlo zdrav, i vrlo čist čovek, i ništa više. Princ je bio džentlmen - to je istina, Vronski to nije mogao odricati. Bio je odmeren i dostojanstven sa višima, slobodan i jednostavan u ophođenju sa sebi ravnima, i prezrivo dobrodušan sa nižima. Vronski je i sam bio takav, i smatrao to za visoku osobiiu; ali kada je on sad u odnosu prema princu bio niži, prezrivo dobrodušni odnos princa prema njemu jako ga je bunio.
»Ne goveče, već glupa govedina! Da li je mogućno da sam i ja takav?« mislio je Vronski.
Bilo kako mu drago, tek, kad se sedmog dana oprostio s princem pred njegov odlazak u Moskvu, i kad mu je princ zahvalio, bio je srećan što se
izbavio i nezgodnog položaja i neprijatnog ogledala. Oprostio se s princem na stanici, pri povratku iz lova na medvede, gde su cele noći bila prikazivana ruska junaštva.

II


Kad se vratio kući, Vronski je našao u svojoj sobi pisamce od Ane. Ona je pisala: »Ja sam bolesna i nesrećna. Ne mogu izlaziti, ali ne mogu ni da vas ne vidim. Dođite večeras. U sedam časova Aleksije Aleksandrovič ide u savet i ostaće tamo do deset.« Razmislivši malo o čudnovatosti: što ga ona zove k sebi ne mareći za zahtev muža da ga u kući ne prima, on reši da ode.
Vronski je te zime bio proizveden za pukovnika, izišao je iz puka i stanovao sam. Posle ručka, leže na divan; pet minuta prođoše u sećanjima na ružne prizore koje je video poslednjih dana, pomešaše se i vezaše za predstavu o Ani, i o seljaku-zidaru koji je igrao važnu ulogu u lovu na medvede - i Vronski zaspa. A probudi se u mraku dršćući od straha, i brzo zapali sveću. »Šta je to? Šta li sam tako strašno snevao? Da, da. Seljak-zidar, čini mi se; mali i prljav, sa razbarušenom bradom, nagnuo se, nešto radi, i odjednom počinje govoriti francuski nekakve čudnovate reči. Da, više ničega nije bilo u snu - reče on u sebi. - Ali zašto je to bilo tako strašno?« I opet se jasno seti seljaka, i onih neverovatnih francuskih reči koje je govorio seljak - i jeza straha prođe mu po leđima.
»Gluposti!«, pomisli Vronski i pogleda na sat.
Bilo je već osam i po časova. On pozva momka, žurno se obuče i iziđe na stepenice potpuno zaboravivši san. Mučilo ga je samo što je zakasnio. Približujući se domu Karenjinih pogleda na sat i vide da je bilo deset minuta do devet. Visoke uske karuce, u koje behu upregnuta dva zelenka, stajale su kraj ulaza. Poznao je Anine karuce. »Ana dolazi k meni - pomisli Vronski - i bolje bi bilo. Neprijatno mi je da ulazim u ovu kuću. Ali svejedno; ne mogu se kriti«, reče u sebi, i sa onim još u detinjstvu primljenim ponašanjem čoveka koji nema čega da se stidi, Vronski iziđe iz saonica i priđe vratima. Vrata se otvoriše i vratar sa pledom preko ruke viknu kočijaša. Vronski, nenavikao da primećuje pojedinosti, primeti međutim sada začuđeni izraz s kojim je vratar gledao u njega. Na samim vratima Vronski se gotovo sudari sa Aleksijem Aleksandrovičem. Svetlost je pravo osvetljavala beskrvno, oronulo lice pod crnim šeširom, i beo okovratnik koji je bleštao iza dabrove jake na kaputu.
Nepomične tamne oči Karenjinove upiše se u lice Vronskoga. Vronski se pokloni, a Aleksije Aleksandrovič, mičući ustima kao da žvaće, podiže ruku k šeširu i prođe. Vronski je video kako je on, ne osvrćući se, seo u kola, uzeo kroz prozor pled i dogled, i otišao. Vronski uđe u predsoblje. Obrve mu behu natmurene, a oči sijahu pakosnim i oholim osmejkom.
»Ala je ovo položaj! - pomisli on. - Kad bi on hteo da se bori, da štiti svoju čast, ja bih mogao dejstvovati i izraziti svoja osećanja; ali ta slabost, ili podlost... On me stavlja u položaj varalice, dok međutim ja nisam hteo, i neću to da budem.«
Otkako se u parku Vrede objasnio s Anom, misli Vronskoga su se izmenile. I nehotice se pokoravajući slabosti Aninoj, koja mu se sva predavala, i samo od njega očekivala rešenje svoje sudbine, pokoravajući se unapred svemu, davno je prestao da misli da bi se ova ljubavna veza mogla svršiti onako kao što je mislio tada. Njegovi častoljubivi planovi odoše opet u pozadinu, i on, osećajući da je izišao iz kruga delatnosti u kojem je sve bilo određeno, predavao se sav svome osećanju, a to ga je osećanje sve jače i jače vezivalo za nju.
Još u predsoblju je čuo njene korake koji su se udaljavali. Razumede da ga je ona očekivala, prisluškivala, i sad se vraćala u salon.
- Ah! - viknu ona kad ga ugleda, i uz prve zvuke njena glasa pojaviše se i suze - ah, ako ovo i dalje potraje, onda će se i desiti mnogo, mnogo pre!
- Šta, draga moja?
- Šta? Čekam, mučim se, sat, dva... Ne, neću!... Ne mogu se svađati s tobom. Izvesno nisi mogao. Ne, neću!
Ona metnu obe ruke na njegova ramena i dugo ga gledaše dubokim, ushićenim, i u isto vreme ispitujućim pogledom. Proučavala je njegovo lice: šta je bilo otkad ga nije videla. Kao pri svakom sastanku, Ana je sažimala u mislima ujedno idejnu predstavu o njemu (nesravnjeno bolju, stvarno nemoguću) s njim kakav je bio u stvarnosti.

III


Jesi li ga sreo? - upita, kad sedoše za sto ispod lampe. - To ti je kazna što si odocneo.
Da, ali kako to? On je trebalo da bude u savetu?
Bio je i vratio se, pa opet otišao nekuda. Ništa zato. Ne govori o tome.
Gde si bio? Sve s princem?
Ana je znala sve pojedinosti njegovog života. On htede reći kako nije spavao celu noć, i zato zaspao, ali gledajući u njeno uzbuđeno i srećno lice beše mu zazorno. I reče da je morao ići da podnese izveštaj o odlasku prinčevu.
Ali sad se svršilo? On je otputovao?
Hvala bogu, svršilo se! Ne možeš verovati koliko mi je to bilo dosadno.
Zašto? Pa to je svakidašnji život sviju vas, mladih ljudi - reče ona nabravši obrve; pa uze ručni rad koji je ležao na stolu, i poče, ne gledajući u Vronskog, da izvlači iz njega kukicu.
Ja sam već odavno raskinuo sa takvim životom - reče on čudeći se promeni izraza na njenom licu, i starajući se da shvati značenje tog izraza. - I priznajem - reče smešeći se i pokazujući svoje česte bele zube - da sam ove nedelje gledao sebe u ogledalu posmatrajući taj život, i bilo mi je neprijatno.
Ona je držala u rukama rad, ali nije radila, nego je gledala u njega neobičnim, sjajnim, i neprijateljskim pogledom.
Jutros je Liza svraćala k meni - one se još ne boje da mi dolaze, ne mareći za Lidiju Ivanovnu - umetnu ona - pa mi je pričala o vašem Atinskom večeru. Kakva gadost!
Tek što sam hteo da kažem da... Ona ga prekide:
To je bila Therese, koju si znao pre?
Hteo sam da kažem...
Kako ste vi muškarci gadni! Kako ne možete da zamislite da žena ne može to zaboraviti - govorila je žesteći se više i više i otkrivajući time uzrok svoje ljutine. - Osobito žena koja ne može znati tvoj život. Šta ja znam? Šta sam znala? - govorila je - ono što mi ti kažeš. A po čemu znam da li si mi istinu govorio?...
Ana! Ti me vređaš. Zar mi ne veruješ? Zar ti nisam rekao da u meni nema misli koju ti ne bih poverio?
Da, da - reče ona trudeći se da odagna ljubomorne misli. - Samo, kad bi ti znao kako je meni teško! Ja ti verujem, verujem... Dakle, šta si hteo da kažeš?
On se nije mogao odjednom setiti šta je hteo da kaže. Nastupi ljubomore koji su se u poslednje vreme sve češće javljali kod nje, užasavali su ga, i ma koliko da se starao da to od nje sakrije, rashlađivali ga prema njoj, bez obzira na to što je znao da je uzrok ljubomori bila ljubav prema njemu. Koliko je puta govorio sebi: da je Anina ljubav njegova sreća; i zbilja, ona ga je volela kako samo može voleti žena za koju je ljubav pretežnija no sva ostala blaga u životu - ali, on je sad mnogo dalje od sreće nego onda kad je pošao za njom iz Moskve. Tada je smatrao sebe nesrećnim, ali sreća je bila u budućnosti; sad je pak osećao da najlepša sreća leži u prošlosti. Ana je sasvim drukčija nego kad ju je video prvi put. I moralno i fizički ona se promenila na gore. Raskrupnjala se, a na licu, kad je govorila o glumici, stajao je pakostan, nakazan izraz. On je gledao u nju kao što čovek gleda u uveo cvetak koji je otkinuo, i u kojem jedva raspoznaje lepotu radi koje ga je otkinuo i upropastio. Uza sve to, osećao je da je onda, kad je njegova ljubav bila jača, mogao, da je to jako zaželeo, iščupati tu ljubav iz svoga srca; a sad, kad mu se, kao u ovom trenutku, činilo da ne oseća ljubav prema njoj, znao je da veza s njom ne može biti raskinuta.
Pa dela, reci mi šta si hteo da mi kažeš o princu? Oterala sam, oterala đavola - dodade ona. Đavolom su između sebe nazivali ljubomoru. - Da, počeo si da pričaš o princu? Zašto ti je bilo tako teško?
Ah, neizdržljivo! - reče on starajući se da nađe konac izgubljene misli. - Pri bližem poznanstvu, princ samo gubi. Da ga okarakterišem, rekao bih; to je divno uhranjena životinja kakva na izložbama dobija prve nagrade, i ništa više - govorio je ljutito; a nju to zainteresova.
Koješta, kako to? - odgovori. - On je mnogo sveta video, obrazovan je?
To je sasvim drugo obrazovanje - njihovo obrazovanje. On je, očevidno, obrazovan samo za to da bi imao prava da prezire obrazovanje, kao što oni i preziru sve osim životinjskih zadovoljstava.
Pa vi svi volite ta životinjska zadovoljstva - reče ona, i on opet primeti onaj mračni pogled koji ga je izbegavao.
Što ga ti to braniš? - reče on smešeći se.
Ja ga ne branim, meni je sasvim svejedno; nego mislim, kad ti sam ne bi voleo ta zadovoljstva, ti bi ih se mogao odreći. Ali tebi čini zadovoljstvo da gledaš Terezu u Evinom kostimu...
Opet, opet đavo! - reče Vronski i uze je za ruku i ljubljaše tu ruku koju ona beše metnula na sto.
Da, ali eto ne mogu! Ti ne znaš koliko sam se namučila čekajući te! Ja mislim da nisam ljubomorna. Nisam ljubomorna; ja ti verujem kad si tu, sa mnom; ali kad negde sam provodiš svoj nepojmljivi za mene život...
Ona se odmače od njega, izvadi najzad kukicu iz rada, i brzo, pomoću kažiprsta, počeše se nabacivati jedna za drugom petlje bele vune koja se sijala na svetlosti lampe, i nervozno brzo poče se kretati fina ruka u vezenom rukavu.
A kako se desilo? Gde si sreo Aleksija Aleksandroviča? - odjednom neprirodno zazvoni njen glas.
Sudarili smo se na vratima.
I on ti se ovako poklonio?
Ona izduži lice, zažmuri upola, brzo promeni izraz lica, sklopi ruke, i Vronski odjednom spazi na njenom lepom licu isti izraz kojim ga je pozdravio Aleksije Aleksandrovič. On se osmehnu, a ona se veselo nasmeja onim ljupkim smehom iz grudi koji je bio jedna od njenih glavnih draži.
Ja ne mogu nikako da ga razumem – reče Vronski. - Da je, posle tvoga objašnjenja s njim u letnjikovcu, raskinuo s tobom; da je mene pozvao dvoboj - ali ovo ne razumem: kako može da podnosi ovakav položaj? Strada, ipak, to se vidi.
On? - s osmehom reče ona. - On je potpuno zadovoljan.
Zašto se svi mučimo, kad bi sve moglo biti tako lepo?
Samo se on ne muči. Zar ja ne znam njega, onu laž kojom je sav prožet?... Zar je mogućno, ako čovek oseća bar štogod, živeti tako kao što on živi sa mnom? On ništa ne razume, ne oseća. Zar bi mogao čovek, koji koliko bilo oseća, živeti sa svojom grešnom ženom u jednoj kući? Zar bi mogao govoriti s njom? Govoriti joj »ti«.
I ona ga nehotice poče opet podražavati: »Ti, ma chere, ti, Ana!«
To nije muško, nije čovek - to je lutka. Niko to ne zna, ali ja znam. O,
kad bih ja bila na njegovom mestu, ja bih davno ubila, ja bih rastrgla na komade tu ženu, takvu kao što sam ja, a ne bih govorila: ti, ma chere, Ana. To nije čovek, to je ministarska mašina. On ne razume da sam ja tvoja žena, da je on tuđin, da je suvišan... Nećemo, nećemo o tome govoriti!...
Ti nisi u pravu, i nisi u pravu, draga moja! - reče Vronski starajući se da je umiri. - Ali svejedno, nećemo govoriti o njemu. Pričaj mi, šta si radila? Šta je s tobom? Kakva je ta bolest, i šta je rekao doktor?
Ona je gledala u njega s podrugljivom radošću. Očevidno našla je na mužu još smešnih i nakaznih stvari, i čekala vreme da ih iskaže.
Ali on nastavi.
Ja se dosećam: to nije bolest, već tvoje stanje. Kad će to biti?
Podrugljivi sjaj ugasi se u njenim očima, i drugi osmejak - znanja nečega njemu nepoznatog, i tihe sete - zameni njen pređašnji izraz.
Uskoro, uskoro. Ti si govorio da je naš položaj mučan, da ga treba nekako rešiti. Kad bi znao kako je meni on težak! Šta bih dala da mogu slobodno i smelo da volim! Ja se onda ne bih mučila, a ne bih ni tebe mučila ljubomorom... I to će biti uskoro, ali ne onako kako mi mislimo.
I na pomisao o tome kako će to biti, ona se samoj sebi učini tako žalosna da joj suze udariše na oči, te nije mogla da nastavi. Metnu na njegov rukav svoju ruku koja je sijala ispod lampe prstenjem i belinom.
To neće biti onako kao što mi mislimo. Nisam htela da ti govorim o tome, ali ti si me prinudio. Brzo, brzo će se sve razrešiti, i svi ćemo se umiriti, i nećemo se više mučiti.
Ja ne razumem - reče on razumevši je.
Ti si pitao - kada? Skoro. I ja to neću preživeti. Ne prekidaj me! - I poče brzo da govori. - Ja znam, ja to znam sigurno. Ja ću umreti, i veoma mi je milo što ću umreti, da oslobodim i sebe i vas.
Suze joj potekoše iz očiju; on se naže k njenoj ruci i poče je ljubiti starajući se da sakrije svoje uzbuđenje, koje, on je to znao, nije imalo nikakvog osnova, ali koje on nije mogao da savlada.
Da, tako, i tako je bolje - govorila je ona stežući jako njegovu ruku. - Da, to je jedino što nam je još ostalo.
On se pribra i podiže glavu.
Koješta! Kakve to besmislice govoriš!
Ne, to je istina.
Šta, šta je istina?
Da ću umreti. Sanjala sam.
Sanjala? - ponovi Vronski i u trenutku se seti svoga seljaka u snu.
Da, sanjala sam - reče ona. - Odavno sam sanjala. Sanjala sam kao da sam utrčala u svoju sobu za spavanje, da nešto uzmem odande, da nešto doznam; znaš kako to biva u snu - govorila je ona sa strahom, široko otvarajući oči - kad u uglu sobe stoji neko.
Ah, kakva besmislica! Kako možeš verovati...
Ali ona ne dade da je prekida. Ono što je govorila bilo je vrlo značajno za nju.
I taj neko okrete se, i vidim da je to seljak sa razbarušenom bradom, malen i strašan. Ja htedoh da pobegnem, ali on se naže nad torbom i poče tamo nešto rukama preturati...
Ona predstavi kako je on preturao po torbi. Na njenom licu bio je užas.
Vronski, sećajući se svoga sna, osećao je kako mu isti užas ispunjava dušu.
On pretura, i uz to govori francuski, brzo-brzo, i, znaš, kotrlja, glas »r«: Il faut le battre, le fer, le broyer, le petrir[121]... Od straha sam htela da se probudim, i probudila sam se... ali sam se u snu probudila. I počela sam da se pitam: šta to znači? A Kornej mi odgovara: »Na porođaju, na porođaju ćete umreti, na porođaju, matuška«... I ja se probudih...
Kakva besmislica, kakva besmislica! - govorio je Vronski, ali je osećao da nikakve ubedljivosti u njegovom glasu nije bilo.
Ah, nećemo govoriti o tome. Zvoni, da naredim da nam donesu čaj. I počekaj malo, ja ću odmah...
Ali se odjednom zaustavi. Izraz njenoga lica u trenutku se izmeni. Strah i uzbuđenje naglo zameni izraz tihe, ozbiljne i blažene pažljivosti. On nije mogao da razume značaj te promene. Ona je osetila u sebi pokret novoga života.

IV


Posle susreta s Vronskim na svojim vratima, Aleksije Aleksandrovič ode, kao što je i nameravao, u italijansku operu. Odsede tamo dva čina, i vide se sa svima s kojima je trebalo da se vidi. Vrativši se kući pažljivo pregleda čiviluk, i videvši da na njemu nema vojnog šinjela, ode, po običaju, u svoju sobu. Ali, nasuprot običaju, ne leže da spava, nego šetaše tamo-amo po kabinetu do tri sata po ponoći. Osećanje gneva prema ženi koja nije htela da ostane u granicama pristojnosti, i da ispuni jednu pogodbu koju joj je on stavio - da ne prima u svojoj kući ljubavnika - nije mu davalo mira... Ona nije ispunila njegov zahtev, on je mora kazniti i privesti u delo svoju pretnju: tražiti razvod i oduzeti joj sina. Znao je sve teškoće koje su bile skopčane sa ovom stvari, ali rekao je da će to učiniti, i sad mora izvršiti svoju pretnju. Grofica Lidija Ivanovna nagoveštavala mu je da bi to bio najbolji izlaz iz njegovog položaja; u poslednje vreme praksa bračnih razvoda dovela je tu stvar do takvog savršenstva, da je Aleksije Aleksandrovič video mogućnost da se savladaju sve formalne teškoće. Osim toga, kako nesreća nikad ne dolazi jedna i sama, predmeti o uredbi stranaca i o navodnjavanju polja zarajske gubernije stvorili su Aleksiju Aleksandroviču takvih neprijatnosti u službi, da se za sve poslednje vreme nalazio u krajnjoj razdražljivosti.
Nije spavao cele noći, i njegov gnev, koji je rastao u nekakvoj ogromnoj progresiji, došao je izjutra do krajnjih granica. Žurno se obuče, i kao da nosi punu čašu gneva pa se boji da je ne prospe i da zajedno s gnevom ne izgubi i energiju potrebnu za objašnjenje sa ženom - uđe u njenu sobu doznade da je ustala.
Ana, koja je mislila da tako dobro poznaje svoga muža, beše poražena njegovim izgledom, kad uđe k njoj. Čelo namršteno, a oči mračno gledaju ispred seoe i izbegavaju njene poglede; usta čvrsto i prezrivo stisnuta. U hodu, u pokretima, u zvuku njegova glasa bilo je odlučnosti i čvrstine, kakve ona nikad nije u njemu videla. On uđe u sobu, i ne pozdravljajući se s njom uputi se pravo k njenom stolu za pisanje, i uzevši ključeve otvori fioku.
Šta tražite? - viknu ona.
Pisma vašeg ljubavnika - reče on.
Njih ovde nema - reče ona zatvarajući fioku; ali po samom tom pokretu on razumede da je pogodio, i odgurnuvši grubo njenu ruku brzo ščepa blok u koji je ona ostavljala najvažnije hartije. Ona htede da mu ga istrgne, ali je on odgurnu.
Sedite! Treba da govorim s vama - reče on metnuvši blok pod mišku i stegnuvši ga laktom tako jako da mu se rame uzdiže.
Ona je sa čuđenjem i bojažljivo ćuteći gledala u njega.
Rekao sam vam da neću dopustiti da primate ljubavnika u mojoj kući.
Potrebno je bilo da ga vidim, da... Ona zastade ne mogavši ništa da izmisli.
Neću da ulazim u pojedinosti o tome zašto je ženi potrebno da se sastaje sa ljubavnikom.
Htela sam, samo sam... - planuvši reče ona. Njegova grubost naljuti je i dade joj smelosti. - Zar vi ne osećate kako je vama lako da me vređate? - reče ona.
Vređati se može pošten čovek i poštena žena, ali reći lopovu da je lopov, samo je la constatation d’un fait.[122]
Tu novu crtu vaše surovosti dosad nisam poznavala.
Vi nazivate surovošću: kad muž ostavlja ženi potpunu slobodu dajući joj častan zaklon imena, samo pod uslovom da sačuva pristojnost. Zar je to surovost?
To je gore od surovosti, to je podlost, ako hoćete da znate! - uzviknu Ana sa mržnjom, ustade i htede da iziđe.
Ne! - povika on svojim piskavim glasom koji se podiže sad za još jednu notu više, i ščepa je za ruku svojim velikim prstima tako snažno da na njoj ostadoše crveni tragovi od grivne koju je stegao, i silom je posadi na mesto. - Podlost? Ako hoćete da upotrebite tu reč, onda, podlost je - ostaviti muža i sina radi ljubavnika, a jesti hleb muževljev!
Ona pognu glavu. Ne samo da ne reče ono što je juče govorila ljubavniku, da je on njen muž, i da je muž izlišan; nego na to nije ni pomislila. Osećala je svu istinitost njegovih reči, i samo reče tiho:
Vi ne možete opisati moj položaj gore nego što ga ja sama razumem; ali zašto vi govorite sve to?
Zašto govorim to? Zašto? - nastavi on sve jednako gnevno. - Da biste
znali da ću pošto niste ispunili moju volju odnosno održanja pristojnosti, da ću preduzeti mere da se ovaj položaj prekine.
Skoro će, skoro će se svršiti i bez toga - progovori ona i opet joj suze naiđoše na oči pri misli o skoroj, sada željenoj smrti.
Svršiće se brže nego što ste vi sa svojim ljubavnikom smislili! Vama je potrebno zadovoljenje životinjske strasti...
Aleksije Aleksandroviču! Ja ne kažem da je to nevelikodušno, kažem da je neprilično tući onoga koji je već oboren.
Da, vi samo na sebe mislite! A patnje čoveka koji je bio vaš muž za vas nemaju interesa. Vama je svejedno što je sav njegov život razoren, i koliko je on stla... stla... stladao.
Aleksije Aleksandrovič je govorio tako brzo da se zapleo, i nikako nije mogao da izgovori tu reč. Najzad izgovori stladao. Njoj beše smešno, ali se odmah zastide što joj je moglo išta biti smešno u ovakvom trenutku.
I prvi put ona za trenutak oseti njegov bol, prenese se mišlju u njega, i bi joj žao njega. Ali šta je mogla da kaže ili da učini? Obori glavu i ućuta. On takođe poćuta neko vreme, a zatim poče govoriti hladnijim glasom, naglašavajući proizvoljno izabrane reči koje nisu imale nikakve osobite vrednosti.
Došao sam da vam kažem… - reče on.
Ona pogleda u njega. »Ne, to se meni učinilo« - pomisli, sećajući se izraza njegova lica kad se zapleo na reči stladao - »ne, zar čovek s onim mutnim očima, s ovim zadovoljnim spokojstvom može nešto osećati?«
Ja ne mogu ništa izmeniti - prošaputa ona.
Došao sam da vam kažem da sutra putujem u Moskvu, i da se više neću vratiti u ovu kuću; a vi ćete dobiti izveštaj o mojoj odluci preko advokata, kome ću poveriti parnicu o razvodu. Moj sin preći će mojoj sestri - reče Aleksije Aleksandrovič sećajući se s mukom onoga što je hteo da kaže o sinu.
Vama je potreban Serjoža da biste mi pričinili bol - progovori ona gledajući ga ispod obrva. - Vi ga ne volite... Ostavite mi Serjožu!
Jeste, izgubio sam čak i ljubav prema sinu, jer je s njim skopčana moja odvratnost prema vama. Ali ja ću ga ipak uzeti. Zbogom!
I htede da iziđe, ali ga sad ona zadrža.
- Aleksije Aleksandroviču, ostavite mi Serjožu - prošaputa ona još jedanput. - Ja nemam ništa više da kažem. Ostavite mi Serjožu do moga... Ja ću skoro roditi, ostavite mi ga! Aleksije Aleksandrovič planu, istrže svoju
ruku iz njene i ćuteći iziđe iz sobe.

V


Čekaonica znamenitog petrogradskog advokata bila je puna kad je Aleksije Aleksandrovič ušao u nju. Tri dame: starica, mlada žena, i trgovkinja; tri gospodina: jedan - bankar Nemac, sa prstenom na prstu; drugi - bradati trgovac; i treći - srditi činovnik u mundiru sa krstom o vratu; očevidno su odavno čekali. Dva pripravnika pisali su za stolovima škripeći perima. Pribor za pisanje, što je Aleksije Aleksandrovič jako voleo, bio je neobično lep. Aleksije Aleksandrovič nije mogao da to ne primeti. Jedan od pripravnika, ne ustajući, i zažmirivši, obrati se srdito Aleksiju Aleksandroviču.
- Šta želite?
- Imam posla kod advokata.
- Advokat je zauzet - odgovori strogo pripravnik pokazujući perom na one koji su čekali, i nastavi pisanje.
- Može biti da će naći koji slobodan trenutak? - reče Aleksije Aleksandrovič.
- On nema slobodnog vremena, jer je uvek zauzet. Izvolite počekati.
- Onda, molim vas, potrudite se i predajte moju kartu - reče dostojanstveno Aleksije Aleksandrovič videći da je preko potrebno otkriti svoj inkognito.
Pripravnik uze kartu i, očevidno, ne odobravajući njenu sadržinu, ode advokatu.
Aleksije Aleksandrovič je bio u principu naklonjen javnom sudu, ali se sa nekim pojedinostima njegove primene nije potpuno slagao, u smislu poznatih mu viših službenih odnosa, i čak ih je i osuđivao, ukoliko je on mogao osuđivati nešto što je najvišom voljom bilo utvrđeno. Sav njegov život protekao je u administrativnom radu, i stoga, kad god mu se što ne bi sviđalo, to njegovo osećanje bilo je ublaženo priznanjem da su greške u svakom poslu neizbežne, ali da se mogu popraviti. U novim sudskim ustanovama on nije odobravao one pogodbe pod koje je stavljena advokatura. Ali dosada nije
imao posla sa advokaturom, te je samo teorijski nije odobravao; sad se pak njegovo neodobravanje pojačalo neprijatnim utiskom koji je dobio u advokatsko čekaonici.
- Odmah će izaći - reče pomoćnik, i zbilja, kroz dva minuta se u vratima ukaza dugačka prilika starog pravnika, koji se savetovao s advokatom i bio i sam advokat.
Advokat je bio mali, snažan, ćelav čovek, sa tamnoriđom bradom, svetlije boje dugačkim obrvama, i nadnesenim čelom. Bio je nagizdan kao mladoženja, od vratne marame i dvostrukog lanca do lakovanih cipela. Lice je bilo pametno, seljačko, a nakit i odelo kicoško i rđavog ukusa.
- Izvolite - reče advokat Aleksiju Aleksandroviču. Natmureno propustivši Karenjina pored sebe, on zatvori vrata. - Ako je po volji? - pokaza na naslonjaču kraj stola za pisanje pretrpanog hartijama, a sam sede na predsedničko mesto, trljajući male ruke sa kratkim prstima, obraslim belim dlakama, i nagnuvši glavu u stranu. Ali tek što se umiri u svome položaju, kad iznad stola prolete moljac. Advokat razdvoji ruke brzinom koja se nije mogla očekivati od njega, uhvati moljca, i opet zauze pređašnji položaj.
- Pre nego što počnem govoriti o mojoj stvari - reče Aleksije Aleksandrovič proprativši začuđeno advokatov pokret - moram napomenuti da stvar o kojoj imam s vama da govorim, mora ostati tajna.
Jedva primetan osmejak razmače riđe nadvešene brkove advokatove.
- Ja ne bih bio advokat kad ne bih mogao sačuvati tajne koje mi se povere.
Ali ako želite potvrdu...
Aleksije Aleksandrovič pogleda u njegovo lice i vide da se njegove sive, pametne oči smeju kao da već sve znaju.
- Znate li moje prezime? - nastavi Aleksije Aleksandrovič.
- Znam i vas, i vašu korisnu - on opet uhvati moljca - delatnost, kao i svaki Rus - reče advokat nagnuvši se.
Aleksije Aleksandrovič uzdahnu pribirajući se. Ali kako se već bio odlučio, nastavi svojim piskavim glasom, bez bojazni, ne zapinjući, i naglašavajući neke reči.
- Imam tu nesreću - reče Aleksije Aleksandrovič - da sam postao prevaren muž, i želim zakonitim putem da prekinem odnose sa ženom, to jest, da se razvedem; ali tako da sin ne pripadne materi.
Sive oči advokatove starale su se da se ne smeju, ali su igrale od neuzdržljive radosti, i Aleksije Aleksandrovič vide da to nije bila samo radost čoveka koji dobija unosan posao - tu je bilo trijumfa i ushićenja, i sjaja
sličnog onome zlobnom sjaju koji je viđao u očima ženinim.
- Vi želite moju saradnju da biste došli do razvoda?
- Da, tako je, ali vas moram obavestiti da ću se usuditi da zloupotrebim vašu pažnju. Ja sam došao da se prvo posavetujem s vama. Ja želim razvod, ali za mene su važni oblici u kojima je on mogućan. Vrlo je mogućno, ako se oblici ne podudare sa mojim zahtevima, da ću se odreći zakonitog traženja.
- O, to je uvek tako - reče advokat - i sve uvek zavisi od vaše volje.
Advokat spusti pogled na noge Aleksija Aleksandroviča osećajući da izgledom svoje neuzdržljive radosti može uvrediti klijenta. Pogleda moljca koji mu je leteo ispred nosa, i trže ruku, ali ga ne uhvati iz poštovanja prema Aleksiju Aleksandroviču.
- Mada su mi zakonski propisi o ovom predmetu u opštim crtama poznati
nastavi Aleksije Aleksandrovič - ja bih želeo da saznam, uopšte, formalnosti pod kojima se na praksi izvode slične stvari.
Vi želite - ne dižući očiju odgovaraše advokat, ujedno ulazeći sa izvesnim zadovoljstvom u ton govora svoga klijenta - da vam izložim sve one puteve po kojima je mogućno ostvarenje vaše želje.
Na potvrdni naklon glave Aleksija Aleksandroviča, on nastavi, pokatkad samo uzgred pogledajući u pocrvenelo lice Aleksija Aleksandroviča.
Razvod, po našim zakonima - reče, sa lakom senkom neodobravanja ruskih zakona - mogućan je, kao što vam je poznato, u sledećim slučajevima[123]... Počekajte! - obrati se pripravniku koji se beše promolio kroz vrata, ali ipak ustade, reče nekoliko reči, i opet sede. - U sledećim slučajevima: telesni nedostaci supruga; zatim petogodišnje odvojeno življenje bez javljanja - reče on, savivši kratak prst obrastao dlakama; zatim brakolomstvo (tu reč izgovori s očiglednim zadovoljstvom). Podrazdeli su sledeći (on je i dalje savijao svoje debele prste, (mada slučaji i podrazdeli nisu mogli ići zajedno): telesni nedostaci muža ili žene; zatim brakolomstvo muža ili žene.
Pošto svi prsti prođoše, on ih sve opruži i nastavi: - To je teorijsko gledište; ali ja mislim da ste mi vi učinili čast obrativši mi se da saznate praktičnu primenu. I stoga, rukovodeći se antecedentima, ja imam da vam saopštim da se svi slučajevi razvoda svode na sledeće: fizičkih nedostataka nema? kako ja shvatam; a takođe nema ni odvojenog življenja bez javljanja?...
Aleksije Aleksandrovič pognu glavu odobravajući.
Svode se na sledeće: brakolomstvo jednoga od supruga, i hvatanje na
delu prestupne strane po uzajamnom sporazumu; ili, bez takvog sporazuma, nehotično hvatanje na delu. Moram reći da se poslednji slučaj retko sreta u praksi - reče advokat, i letimično pogledavši u Aleksija Aleksandroviča ućuta, kao prodavac pištolja koji je opisao sve osobine ovog ili onog oružja, i očekuje da kupac izvrši izbor. Ali je Aleksije Aleksandrovič ćutao, i zato advokat nastavi: - Najobičnije, prosto i razumno, kako ja držim, jeste brakolomstvo po uzajamnom sporazumu. Ne bih sebi dopustio da se tako izražavam kad bih govorio s nekim ograničenim čovekom - reče advokat - ali, mislim, za vas je to razumljivo.
Aleksije Aleksandrovič bio je međutim tako rastrojen, da nije mogao odmah da shvati vrednost brakolomstva po uzajamnom sporazumu, i izrazi sumnju; advokat mu odmah pomože.
On i ona ne mogu više da žive zajedno - eto činjenica. I ako se oboje slože u tome, onda pojedinosti i formalnosti postaju sporedne. Ujedno, to je najprostiji i najsigurniji način.
Aleksije Aleksandrovič je sad potpuno razumeo Ali, za njega su važili i religiozni zahtevi, koji ne dopuštaju takve mere.
To u ovom slučaju ne može doći u obzir - reče on. - U ovom slučaju mogućan je samo jedan način: nehotično hvatanje na delu, potvrđeno pismima, koja ja imam.
Pri pomenu pisama advokat steže usne i proizvede tanak, sažaljiv i prezriv zvuk.
Vidite li - reče on - takve i tome slične stvari rešava, kao što znate, duhovni sud: a oci protopopi su u tim stvarima veliki ljubitelji najsitnijih pojedinosti - reče on s osmejkom koji je pokazivao saglasnost sa ukusom protopopova. - Pisma, bez sumnje, mogu biti potvrda unekoliko; ali dokazi moraju biti dobiveni neposredno, to jest od svedoka. Uopšte, ako mi učinite čast i udostojite me toga poverenja, ostavite meni izbor mera koje se moraju upotrebiti. Ko hoće rezultat, taj dopušta i sredstva!
Ako je tako... - odjednom pobledevši poče Aleksije Aleksandrovič, a u to vreme advokat, opet ustavši, opet ode do vrata ka pripravniku koji ga je prekinuo.
Kažite joj da mi ne radimo sa običnom robom - reče i vrati se Aleksiju Aleksandroviču.
Vrativši se na mesto, on neprimetno uhvati još jednoga moljca. »Lep će biti moj rips do leta!« - pomisli u sebi mršteći se.
Dakle, vi ste izvoleli kazati... - reče.
Ja ću vam saopštiti svoju odluku pismeno - reče Aleksije Aleksandrovič, ustade, i uhvati se za sto. Postojavši malo, ćutke, dodade: - Iz vaših reči zaključujem da je razvod mogućan. Molio bih vas da mi kažete i vaše uslove.
Sve je mogućno, ako mi ostavite punu slobodu rada - ne odgovarajući na pitanje reče advokat. - Kad mogu računati da od vas dobijem izveštaj? - upita on, pomičući se k vratima i blešteći očima i lakovanim cipelama.
Kroz nedelju dana. Svoj pak odgovor: da li primate na sebe ovu stvar, i pod kakvim uslovima, bićete dobri da mi saopštite.
Vrlo dobro.
Advokat se učtivo pokloni, isprati do vrata svoga klijenta, i ostavši sam predade se uživanju. Tako se raspoložio da je, uprkos svojim pravilima, učinio popust gospođi koja se cenjkala, i prestao da hvata moljce, i rešio da će iduće zime prekriti nameštaj kadifom, kao što je kod Sigonjina.

VI


Aleksije Aleksandrovič izvojevao je sjajnu pobedu u sednici komisije od sedamnaestog avgusta, ali su posledice te pobede uzdrmale njegov položaj. Nova komisija, za ispitivanje života stranaca u svima odnosima, bila je sastavljena, i bila poslata na lice mesta sa neobičnom brzinom i energijom, pothranjivanom od strane Aleksija Aleksandroviča. Posle tri meseca podnesen je izveštaj. Život stranaca bio je ispitan u političkom, administrativnom, ekonomskom, etnografskom i religioznom pogledu. Na sva su pitanja odgovori bili lepo izloženi; odgovori u koje se nije moglo sumnjati, pošto nisu bili proizvod čovečje misli, uvek potčinjene greškama, nego su bili proizvod službene delatnosti. Svi su odgovori bili rezultati zvaničnih podataka, gubernatorskih i arhijerejskih izveštaja, osnovanih na izveštajima sreskih načelnika i namesnika, koji su opet bili osnovani na izveštajima opštinskih vlasti i parohijskih sveštenika, i prema tome svi su ti odgovori bili nesumnjivi. Sva pitanja, kao, na primer, zašto bivaju nerodice, zašto se stanovnici drže svojih verovanja, itd. - pitanja koja se bez pomoći službene mašine ne rešavaju, i ne bi bila rešena vekovima, dobila su jasno, nesumnjivo rešenje. I rešenje je bilo u korist Aleksija Aleksandroviča. Ali, Stremov, koji je na poslednjoj sednici osetno bio dirnut u živac, upotrebio je pri prijemu komisijskog izveštaja taktiku koju Aleksije Aleksandrovič nije očekivao. Stremov, povukavši za sobom neke članove komisije, odjednom pređe na stranu Aleksija Aleksandroviča, i vatreno poče ne samo zastupati privođenje u delo mera koje je predlagao Karenjin, nego uze predlagati i druge, krajnje mere u istom smislu. Te mere, pojačane još i nečim suprotnim od onoga što je bilo osnovna misao Aleksija Aleksandroviča, bile su usvojene, ali tada se ispolji taktika Stremova. Te mere, dovedene do krajnosti, odjednom se pokazaše tako glupima, da se državnici, društveno mnenje, pametne dame, i novine - svi istovremeno okomiše protiv tih mera, izražavajući negodovanje i protiv samih mera i protiv njihovog priznatog pokretača Aleksija Aleksandroviča. Stremov se pak izmače u stranu praveći se da je on samo slepo išao za planom Karenjina, i da se sad i sam čudi, i
negoduje protiv onoga što je učinjeno. To je uzdrmalo položaj Aleksija Aleksandroviča. Ali, uprkos oronulom zdravlju, uprkos porodičnim nevoljama, Aleksije Aleksandrovič nije se predavao. U komisiji nastade rascep. Jedni, sa Stremovom na čelu, pravdali su svoju grešku time što su poverovali izveštaju revizione komisije kojom je rukovodio Aleksije Aleksandrovič, i govorili su da je izveštaj te komisije samo jedna besmislica, i samo ispisana hartija. Aleksije Aleksandrovič, sa partijom svojih ljudi, koji su videli opasnost od tako revolucionarnog stava prema zvaničnim hartijama, branio je i dalje podatke koje je izradila reviziona komisija.
Usled toga, u višim krugovima, pa čak i u društvu, sve se zaplelo, i premda je stvar jako interesovala ljude, niko nije mogao da zna da li stranci zbilja teško žive i propadaju, ili pak napreduju. Usled toga, a donekle i usled preziranja koje pade na njega zbog ženinog neverstva, položaj Aleksija Aleksandroviča postade veoma labav. U tom položaju, Aleksije Aleksandrovič donese značajnu odluku. Na iznenađenje cele komisije on izjavi da će tražiti dopuštenje da lično ode na lice mesta i izvidi stvar. I izmolivši to dopuštenje, Aleksije Aleksandrovič krenu na put u daleke gubernije.
Odlazak Aleksija Aleksandroviča izazva veliku galamu, utoliko više što on, pred sam polazak, službeno vrati uz akt i novac koji mu beše izdat na ime dvanaest konja, radi odlaska do mesta opredeljenja.
Nalazim da je to vrlo plemenito - govorila je o tome Betsi sa kneginjom Mjahkom. - Zašto davati novac za poštanske konje, kad se zna da ima svugde železnica.
Ali se kneginja Mjahkaja nije slagala s tim, i čak ju je mišljenje kneginje Tverske dražilo.
Lako je vama tako govoriti - reče ona - kad imate miliona, ne znam koliko; ali ja, ja veoma volim kad moj muž ide leti po reviziji. Za njega je vrlo zdravo i prijatno da se prođe, a ja sam već uobičajila da sa onim novcem držim kola i kočijaša.
Na putu za daleke gubernije, Aleksije Aleksandrovič zadržao se tri dana u Moskvi.
Sutradan po svome dolasku, on pođe u posetu general - gubernatoru. Na raskrsnici kod Gazetne ulice, gde se uvek tiskaju ekipaži i kočijaši, Aleksije Aleksandrovič odjednom ču svoje ime, izgovoreno tako grlatim i veselim glasom, da nije mogao da se ne obazre. Na uglu trotoara, u kratkom modernom gornjem kaputu, sa nakrivljenim plitkim modernim šeširom, sijajući osmehom koji je otkrivao bele zube između crvenih usana, veseo, mlad, svetao, stajao je - Stepan Arkadijevič, i odlučno i uporno vikao i tražio
da se stane. Jednom se rukom držao za prozor zaustavljenih kola, iz kojih su izvirivale dve dečje glavice i ženska glava u kadifenom šeširu, i smešeći se mahao rukom zetu. Dama se osmejkivala dobrim osmejkom i takođe mahala rukom Aleksiju Aleksandroviču. To je bila Doli s decom.
Aleksije Aleksandrovič nije želeo ni s kim da se viđa u Moskvi, a najmanje s bratom svoje žene. On podiže šešir i htede da prođe, ali Stepan Arkadijevič naredi kočijašu da stane, i pritrča kolima po snegu.
Kako ti nije grešno da se ne javiš! Jesi li odavno ovde? Juče sam bio kod Disoa, i vidim na tabli »Karenjin«, ali ni nakraj pameti da si to ti! - govorio je Stepan Arkadijevič promaljajući glavu kroz prozor u kola. - Inače bih svratio. Vrlo mi je milo što te vidim! - govorio je udarajući nogu o nogu i otresajući sneg. - Kako ti nije grešno da se ne javiš! - ponovi on.
Nisam imao vremena, veoma sam zauzet - odgovori suvo Aleksije Aleksandrovič.
Hajdemo do moje žene, ona jako želi da te vidi.
Aleksije Aleksandrovič razvi pled pod kojim behu njegove prozeble noge, i izišavši iz kola pređe po snegu do Darje Aleksandrovne.
Šta je to, Aleksije Aleksandroviču, zašto nas tako obilazite? - reče Doli smešeći se.
Bio sam veoma zauzet. Milo mi je što vas vidim - reče on tonom koji je jasno tovorio da ga sve to ljuti. - Kako ste sa zdravljem?
A kako je moja mila Ana?
Aleksije Aleksandrovič promrmlja nešto i htede da ide. Ali ga Stepan Arkadijevič zaustavi.
Znaš li šta sutra da radimo? Doli, pozovi ga na ručak! Pozvaćemo Koznišova i Pescova, da gosta počastimo moskovskom inteligencijom.
Dakle, molim vas, dođite - reče Doli - čekaćemo vas u pet, šest časova, ako želite. A kako je moja mila Ana? Odavno se...
Zdrava je - mršteći se promrmlja Aleksije Aleksandrovič. - Milo mi je bilo - i on se uputi svojim kolima.
Hoćete li doći? - povika Doli.
Aleksije Aleksandrovič progovori nešto što Doli nije mogla razabrati u galami i tresku od kola.
Ja ću sutra svratiti. - doviknu mu Stepan Arkadijevič.
Aleksije Aleksandrovič sede u kola i zavali se u njima tako da nikoga ne vidi i da njega niko ne vidi.
Osobenjak! - reče Stepan Arkadijevič ženi, i pogledavši u časovnik napravi pred licem pokret rukom koji je označavao miloštu prema ženi i deci, i mladalački pođe dalje trotoarom.
Stivo! Stivo! - povika Doli pocrvenevši. On se okrete.
Treba da kupim kapute Griši i Tanji. Daj mi novaca!
Neka, reci da ću ja platiti - i on se izgubi, veselo klimnuvši glavom poznatom prolazniku.

VII


Sutradan je bila nedelja. Stepan Arkadijevič svrati u Veliko pozorište na probu baleta, i dade Maši Čibisovoj, lepuškastoj balerini Koja je ponovo stupila u pozorište po njegovoj protekciji, obećane joj korale, i, iza kulisa, u dnevnoj pozorišnoj tami, poljubi njeno lepuškasto, i zbog dobivenog poklona svetlo lice. Osim što joj je predao korale, došao je i da se sporazume s njom o sastanku posle baleta. Objasnivši joj da je nemogućno da dospe na početak baleta, obeća joj da će doći na poslednji čin, i da će je zatim odvesti na večeru. Iz pozorišta, Stepan Arkadijevič svrati na pijacu, sam izabra ribu i špargle za ručak, i u 12 časova je već bio kod Disoa, gde je imao da se sastane sa trojicom, koji, na njegovu sreću, behu svi u istom hotelu; sa Ljevinom, koji je nedavno doputovao iz inostranstva i tu odseo; sa svojim novim načelnikom, koji tek beše stupio na dužnost i vršio reviziju u Moskvi; i sa zetom, Karenjinom, da ga neizostavno odvede na ručak.
Stepan Arkadijevič voleo je da ruča, a još više voleo da priređuje ručak, mali, ali otmen i po jelu i po piću, i po izboru gostiju. Program današnjeg ručka jako mu se sviđao: sveži grgeči, špargle, i, la piece de resistance,[124] divan iako prost rostbif, i odgovarajuća vina; to je što se tiče jela i pića. Od gostiju, pak, biće Kiti i Ljevin; a da to ne bi padalo u oči, biće još jedna rođaka i mladi Ščerbacki, i, la piece de resistance od gostiju, Koznišov Sergije i Aleksije Aleksandrovič. Sergije Ivanovič - Moskovljanin i filozof; Aleksije Aleksandrovič - Petrograđanin i praktičar; a pozvaće još i poznatog osobenjaka-entuzijastu Pescova: liberal, pričalo, muzikant, istoričar, simpatični pedesetogodišnji mladić koji će biti sos ili garnir uz Koznišova i Karenjina. A on, domaćin, izazivaće ih i tutkati jednog protiv drugog.
Druga rata novca za šumu primljena je bila od kupca, i još nije bila potrošena; Doli je vrlo ljupka i dobra u poslednje vreme; i tako je ideja za ovaj ručak u svakom pogledu veselila Stepana Arkadijeviča. Bio je najbolje raspoložen. Našle se doduše i dve male neprijatne okolnosti; ali su se obe te okolnosti gubile u moru dobrodušne veselosti koja se talasala u duši Stepana Arkadijeviča. Te dve okolnosti bile su: prva, što je juče, kad je sreo Aleksija
Aleksandroviča, primetio da je ovaj hladan i strog prema njemu; i dovodeći u vezu izraz lica Aleksija Aleksandroviča, i to što nije došao k njima i nije ništa javio o sebi, sa glasovima koje je slušao o Ani i Vronskom. Stepan Arkadijevič zaključi da između muža i žene nešto nije u redu. To je bila jedna neprijatnost. Druga mala neprijatnost bila je ta, što je novi načelnik, kao i svi novi načelnici, imao reputaciju strašnoga čoveka koji ustaje u šest časova izjutra, radi kao konj, i zahteva takav isti rad od svojih potčinjenih. Osim toga, ovaj novi načelnik imao je još reputaciju medveda u ponašanju, i bio je, kako se govorilo, čovek sasvim suprotnog pravca onome kojem je pripadao pređašnji načelnik, i kojem je dosada pripadao i sam Stepan Arkadijevič. Juče je Stepan Arkadijevič išao na dužnost u mundiru; novi načelnik bio je vrlo ljubazan i upustio se u razgovor sa Oblonskim kao sa poznanikom; stoga je Stepan Arkadijevič smatrao za svoju dužnost da mu učini posetu u redengotu. Misao o tome da ga novi načelnik može ne primiti lepo, bila je druga neprijatna okolnost. Ali, Stepan Arkadijevič je instinktivno osećao da će se sve lepo udesiti. »Svi su ljudi ljudi, svaki je čovek grešan, kao i svi mi: zašto se srditi i svaćati?« - mislio je on ulazeći u hotel.
Zdravo, Vasilije - reče, prolazeći hodnikom s nakrivljenim šeširom i obraćajući se poznatom lakeju - pustio si zaliske? Ljevin - broj 7, a? Molim te, provedi me. I saznaj da li prima grof Anjičkin (to je bio novi načelnik).
Razumem - smešeći se odgovori Vasilije. Odavno nam niste dolazili.
Bio sam juče, samo sa drugog ulaza. Je li ovo broj sedam?
Ljevin je stajao sa tverskim seljakom nasred sobe i aršinom merio svežu medveđu kožu, kad je Stepan Arkadijevič ušao.
A, to uloviste? - viknu Stepan Arkadijevič - Divna stvar! Medvedica!
Dobar dan, Arhipe!
On se rukova sa seljakom, i sede na stolicu ne skidajući kaput i šešir.
Ta skini kaput, posedećeš malo! - skidajući mu šešir s glave, reče Ljevin.
Ne, nemam kad, došao sam samo za trenutak - odgovori Stepan Arkadijevič. I samo raskopča kaput, ali ga zatim skide, i ostade čitav sat razgovarajući s Ljevinom o lovu i najprisnijim stvarima. - Dela, pričaj mi šta si radio u inostranstvu? Gde si bio? - reče Stepan Arkadijevič kad seljak iziđe.
Pa bio sam u Nemačkoj, u Pruskoj, u Francuskoj, u Engleskoj, ali ne u prestonicama, već u fabričkim gradovima, i mnogo sam šta novo video. I milo mi je što sam tamo bio.
Da, znam kako ti misliš o uređenju radničkog života.
Nije reč o tom! U Rusiji ne može biti radničkog pitanja. U Rusiji je
pitanje o odnosu radničkog sveta prema zemlji; to pitanje i tamo postoji, ali tamo je ono samo popravka onog što je pokvareno, a kod nas...
Stepan Arkadijevič je pažljivo slušao Ljevina.
Da, da! - govorio je on. - Vrlo je mogućno da si ti u pravu - reče. - Ali milo mi je što si tako čio: za medvedima juriš, radiš, oduševljavaš se. A Ščerbacki mi je govorio - on te je negde sreo - da si nekako tužan, da neprestano gororiš o smrti.
Naravno, ja ne prestajem misliti o smrti - reče Ljevin. - Istina je: vreme je da se umire. I sve je besmislica. Pravo da ti kažem, ja svoju misao i svoj rad jako cenim; ali, u suštini, razmisli, ceo naš svet je kao mala plesan izrasla na sićušnoj planeti. A mi mislimo da tu može biti nečega velikog - misli, dela! Sve su to peščana zrnca.
To ti je, brajko, staro kao svet!
Staro, da; ali, znaš, kad to jasno shvatiš, sve ti nekako postaje ništavno. Kad znaš da ćeš danas - sutra umreti, i da ništa od tebe neće ostati, onda je nekako sve ništavno. Ja smatram svoju misao za vrlo značajnu, a ona, međutim, čak i kad bi se ostvarila, ništavna je toliko - koliko i proći pored ove medvedice. Da, tako provodimo život, zabavljamo se lovom, radom, koliko samo da ne mislimo o smrti.
Stepan Arkadijevič se smeškao fino i umiljato slušajući Ljevina.
Pa razume se! Dakle si prešao na moju stranu; sećaš li se kako si me napadao što tražim naslade u životu?
Ne budi tako strog, o, moralisto[125]...
Jeste, ipak je u životu lepo ono... - Ljevin se zbuni. - Ah, ne znam. Znam samo da ćemo uskoro pomreti.
Zašto uskoro?
I znam da je draži u životu manje kad mislim o smrti, ali se osećamo spokojniji.
Naprotiv, pri svršetku je sve veselije. Ali vreme je da idem - reče Stepan Arkadijevič ustajući po deseti put.
Ostani još malo! - govorio je Ljevin zadržavajući ga. - Kad ćemo se videti? Ja sutra putujem.
Baš sam ti ja neki! - Pa zato sam i došao!... Dođi danas neizostavno kod mene na ručak. Biće tvoj brat, biće moj zet Karenjin.
Zar je on ovde? - reče Ljevin i htede da pita za Kiti. Čuo je da je početkom zime bila u Petrogradu, kod svoje sestre, žene jednoga diplomate, i
ne zna da li se vratila, ili još nije; ali se predomisli: što da pita. »Tu je, nije tu - svejedno.«
Dakle, doći ćeš?
Pa razume se.
Dakle, u pet časova, i u redengotu.
I Stepan Arkadijevič ustade da pođe dole k novome načelniku. Instinkt nije prevario Stepana Arkadijeviča. Novi, strašni načelnik pokazao se veoma druževan čovek, i Stepan Arkadijevič ostade da doručkuje s njim, i toliko se zadrža da tek oko četiri sata stiže da poseti Aleksija Aleksandroviča.

VIII


Pošto se vratio sa liturgije, Aleksije Aleksandrovič ostade celo prepodne kod kuće. Toga jutra čekala su ga dva posla: prvo, trebalo je da primi i uputi deputaciju stranaca koja je išla u Petrograd, i koja se sad nalazila u Moskvi; drugo, trebalo je napisati pismo advokatu. Iako obrazovana inicijativom Aleksija Aleksandroviča, ta je deputacija značila mnoge nezgode, pa čak i opasnosti, te je Aleksiju Aleksandroviču bilo vrlo milo što ju je zatekao u Moskvi. Članovi deputacije nisu imali pojma o svojoj ulozi i dužnosti. Oni su bili naivno uvereni da se njihov posao sastoji u tome da izlože svoje potrebe i pravo stanje stvari, da traže pomoć od vlade; a nisu znali da su neke njihove izjave i zahtevi podržavali protivničku partiju, i prema tome kvarili celu stvar. Aleksije Aleksandrovič dugo se baktao s njima; napisao im je program od kojeg se ne smeju udaljavati, i otpustiv ih, napisao je više pisama u Petrograd radi upućivanja deputacije. Glavni pomoćnik u tome poslu trebalo je da bude grofica Lidija Ivanovna. Ona je bila specijalista u poslovima deputacija, i niko kao ona nije umeo da vodi i daje istinski pravac deputacijama. Kad je to svršio, Aleksije Aleksandrovič napisa pismo advokatu. Bez najmanjeg kolebanja, dade mu ovlašćenje da može raditi po svome nahođenju. Uz pismo priloži tri pisamceta od Vronskog Ani, koja je našao u oduzetom bloku.
Od vremena kad je Aleksije Aleksandrovič izašao iz kuće s namerom da se ne vraća svojoj porodici; i od onda kad je bio kod advokata i saopštio, ma i jednom jedinom čoveku, svoju nameru; naročito od trenutka kad je pretvorio ovu stvar života u stvar hartije - on se više i više navikavao na svoju nameru, i video sad jasno mogućnost njenog ostvarenja.
Zatvarao je pismo advokatu kad začu gromke zvuke glasa Stepana Arkadijeviča. Stepan Arkadijevič se prepirao sa slugom Aleksija Aleksandroviča i tražio da ga prijavi.
»Svejedno - pomisli Aleksije Aleksandrovič - tim bolje: bar ću mu kazati kakav je moj položaj i odnos prema njegovoj sestri, i objasniću mu zašto ne mogu ručati kod njega«.
Neka izvoli! - reče glasno, skupljajući hartije i sklanjajući ih u fioku.
Evo, vidiš li da lažeš, on je kod kuće! - odgovori glas Stepana Arkadijeviča lakeju koji ga nije puštao; skidajući u hodu kaput Oblonski uđe u sobu. - Vrlo mi je milo što sam te zatekao! Dakle, ja se nadam... - poče veselo Stepan Arkadijevič.
Ne mogu doći - reče hladno Aleksije Aleksandrovič, stojeći i ne nudeći gosta da sedne.
Aleksije Aleksandrovič mislio je da odmah stupi u hladne odnose u kojima je morao biti prema bratu žene s kojom je počinjao brakorazvodnu parnicu; ali on nije računao na ono more dobrodušnosti koje se razlivalo preko obala u duši Stepana Arkadijeviča.
Stepan Arkadijevič široko otvori svoje sjajne, vedre oči.
Zašto ne možeš? Šta hoćeš da kažeš? - reče u nedoumici na francuskom.
Pa, to je već obećano. I mi svi računamo na tebe.
Hoću da kažem da ne mogu doći kod vas zato što rođački odnosi koji su bili među nama, moraju prestati.
Šta? To jest, kako? Zašto? - smešeći se progovori Stepan Arkadijevič.
Zato što počinjem brakorazvodnu parnicu s vašom sestrom, mojom ženom. Morao sam...
Ali Aleksije Aleksandrovič ne završi svoj govor, kad Stepan Arkadijevič učini nešto što onaj drugi nikako nije očekivao. Stepan Arkadijevič glasno uzdahnu i sede u naslonjaču.
Aleksije Aleksandroviču, šta to govoriš! - uzviknu Oblonski i na licu mu se ocrta patnja.
Tako je.
Oprosti, ali ja ne mogu i ne mogu u to da verujem...
Aleksije Aleksandrovič sede; osećao je da njegove reči nisu imale ono dejstvo koje je on očekivao, i da će sad morati da se objašnjava, i da će, ma kakva bila njegova objašnjenja, njegovi odnosi prema šuraku ostati isti.
Da, ja sam stavljen u tešku neophodnost da tražim razvod braka - reče
on.
Samo ti jedno mogu reći, Aleksije Aleksandroviču. Tebe poznajem kao
odličnog, pravičnog čoveka; poznajem Anu - oprosti, ne mogu promeniti svoje mišljenje o njoj - kao krasnu, odličnu ženu; i zato, oprosti, ne mogu da verujem u to. Tu je neki nesporazum - reče on.
Da, kad bi to bio samo nesporazum.
Dopusti, ja razumem - prekide ga Stepan Arkadijevič. - Da, dabogme...
Ali jedno: ne treba žuriti. Ne treba, ne treba hitati!
Ja nisam žurio - reče hladno Aleksije Aleksandrovič - u takvim stvarima nema ni s kim savetovanja... Tvrdo sam odlučio.
To je strašno! - reče Stepan Arkadijevič uzdahnuvši teško. - Ja bih samo jedno učinio, Aleksije Aleksandroviču. Molim te, učini to! - reče on. - Stvar još nije početa, kako sam razumeo. Pre nego što počneš parnicu, sastani se s mojom ženom, razgovaraj s njom! Ona voli Anu kao sestru, voli tebe, i vanredna je žena. Tako ti boga, razgovaraj s njom! Učini mi to, molim te!
Aleksije Aleksandrovič se zamisli, a Stepan Arkadijevič gledaše u njega sa saučešćem i ne prekidaše njegovo ćutanje.
Hoćeš li otići do nje?
Ne znam. Zato i nisam bio kod vas. Ja mislim da se naši odnosi moraju izmeniti.
Zašto? Ja to ne vidim. Dopusti mi da mislim da ti, pored naših rođačkih veza, imaš prema meni, bar delimično, prijateljska osećanja, kakva sam ja uvek gajio prema tebi... i istinsko poštovanje - reče Stepan Arkadijevič stežući mu ruku. - Kad bi i najgore tvoje pretpostavke bile opravdane, ja ne uzimam, i nikad se ne bih rešio da uzmem na sebe da osuđujem jednu ili drugu stranu; i zato ne vidim uzrok koji bi izazvao promenu u našim odnosima. A sada učini to, dođi do moje žene.
Ali mi različno gledamo na tu stvar - reče hladno Aleksije Aleksandrovič.
Uostalom, nećemo govoriti o tome.
A zašto ne bi došao danas na ručak? Žena te očekuje. Molim te, doći. I što je glavno, porazgovaraj s njom. Ona je divna žena. Tako ti boga, na kolenima te molim!
Ako baš tako želite, doći ću - uzdahnuvši reče Aleksije Aleksandrovič.
I želeći da promeni razgovor on upita o onome što je obojicu interesovalo, o novom načelniku Stepana Arkadijeviča, još mladom čoveku, koji je odjednom dobio tako visok položaj.
Aleksije Aleksandrovič nije ni ranije voleo grofa Anjičkina, i uvek se razilazio s njim u mišljenju, a sad se nije mogao uzdržati od pojmljive za svakog činovnika mržnje čoveka koji je pretrpeo poraz u službi, prema čoveku koji je dobio unapređenje.
Jesi li se i video s njim? - reče Aleksije Aleksandrovič s jetkim osmejkom.
Nego, juče je bio kod nas u kancelariji. Čini mi se da odlično poznaje stvari i da je vrlo vredan.
A na šta je upravljena njegova delatnost? - reče Aleksije Aleksandrovič. - Da li da stvara nešto, ili da preraćuje ono što je urađeno? Nesreća je naše države - kancelarijska administracija, čiji je on dostojan predstavnik.
Bogami, ja ne znam šta se u njemu može osuđivati. Njegov pravac ne poznajem, ali znam da je krasan čovek - odgovori Stepan Arkadijevič. - Sad sam baš bio kod njega - divan čovek. Zajedno smo doručkovali, i ja sam ga naučio da pravi ono piće, znaš, ono vino s pomorandžama. To vrlo dobro rashlađuje. I čudnovato, on za to nije znao. Vrlo mu se dopalo. Ne, zbilja, on je divan čovek.
Stepan Arkadijevič pogleda u sat.
Ah, bože moj, četiri je već prošlo, a ja još moram do Dolgovušina! Dakle, molim te, dođi na ručak. Ne možeš zamisliti koliko bi ožalostio i mene i ženu ako ne bi došao.
Aleksije Aleksandrovič isprati šuraka sasvim drukčije nego što ga je dočekao.
Obećao sam i doći ću - odgovori setno.
Veruj da ja to cenim, i nadam se da se ti nećeš pokajati - odgovori smešeći se Stepan Arkadijevič.
I oblačeći u hodu kaput on zakači rukom lakeja po glavi, nasmeja se i iziđe.
U pet časova, i u redengotu, molim! - viknu još jedanput, vraćajući se ka vratima.

IX


Već je bilo prošlo pet časova, i neki gosti behu već došli, kad stiže i domaćin. On uđe zajedno sa Sergijem Ivanovičem Koznišovom i Pescovom koji se susretoše kod ulaza. To su bili dva glavna predstavnika moskovske inteligencije, kako ih je nazivao Oblonski. Obojica su bili ljudi uvaženi i po karakteru i po umu. Oni su jedan drugog poštovali, ali su se gotovo u svemu dokraja i beznadežno razilazili - ne zato što bi pripadali protivnim pravcima, nego baš zato što su bili iz jednog tabora (neprijatelji su ih mešali kao jedno), ali je u tom taboru svaki od njih imao svoju tananost. A kako nema ničeg nepodatnijeg za sporazum od raznomislenosti u poluapstrakcijama, to oni ne samo da se nisu slagali u mišljenjima, nego su odavno bili navikli da se, bez ljutnje, podsmevaju uzajamnim neizlečivim zabludama.
Ulazili su na vrata razgovarajući o vremenu, kad ih stiže Stepan Arkadijevič. U salonu su već sedeli: knez Aleksandar Dmitrijevič, tast Oblonskoga, mladi Ščerbacki, Turovcin, Kiti i Karenjin.
Stepan Arkadijevič uoči odmah da u salonu bez njega ne ide kako treba. Darja Aleksandrovna, u svojoj svečanoj sivoj svilenoj haljini, očevidno zabrinuta što će deca morati da ručaju sama u svojoj sobi, a i time što muža nema, nije umela bez njega da zgodno izmeša celo to društvo. Svi su sedeli kao popovske kćeri u gostima kako se izražavao stari knez, u nedoumici zašto su došli tu, i cedili su reči kroz zube koliko samo da se ne ćuti. Dobrodušni Turovcin osećao se očevidno u tuđoj sferi, i osmejak njegovih debelih usana, kojim je dočekao Stepana Arkadijeviča, kao da je rečima govorio: »E, brajko, strpao si me među pametne! Da se nešto popije, i da se posedi u Chateau des fleurs[126] - to bi bilo iz moje oblasti.« Stari knez je sedeo ćuteći, i sa strane pogledao svojim sjajnim očicama Karenjina; Stepan Arkadijevič razumede da je on već smislio neku rečcu kojom će okarakterisati ovog državnika na koga, kao na kečigu, pozivaju goste. Kiti je gledala u vrata i pribirala snagu da ne pocrveni kad Konstantin Ljevin uđe. Mladi Ščerbacki, koga nisu upoznali sa Karenjinom, starao se da pokaže kako ga to nimalo ne uznemiruje. Sam pak Karenjin, po petrogradskoj navici, došao je na »ručak s damama« u fraku i
beloj vratnoj marami, a Stepan Arkadijevič je video po njegovom licu da je došao samo da iskupi datu reč, i da, prisustvujući u tome društvu, vrši jednu tešku dužnost.
Karenjin je bio glavni uzrok hladnoće na kojoj su se smrzli svi gosti, do dolaska Stepana Arkadijeviča.
Ušavši u salon Stepan Arkadijevič se izvini i objasni da ga je zadržao onaj knez koji je uvek bio kotva spasenja za sva njegova odsustva i zadocnjenja; za jedan minut je sve goste međusobno upoznao, i sastavivši Aleksija Aleksandroviča sa Sergijem Kozmišovom, podmetnu im temu o rusifikaciji Poljske, koju oni zajedno s Pescovom odmah dočepaše. Potapkavši po ramenu Turovcina on mu šapnu nešto smešno, i primače ga ženi i knezu. Zatim reče Kiti da je danas vrlo lepa, i upozna Ščerbackog s Karenjinom. Za jedan minut je tako premesio ovo društveno testo, da se salon čisto preobrazio, i glasovi odasvud živahno zazvučaše. Samo Konstantina Ljevina nema. Ali i to je bilo za dobro, jer, kad Stepan Arkadijevič uđe u trpezariju, spazi na svoje zaprepašćenje da portvajn i heres nisu uzeti od Levea nego od Deprea, i naredivši da se pošalje kočijaš što je mogućno brže k Leveu, uputi se opet u salon.
Ali se u trpezariji srete s Konstantinom Ljevinom.
Jesam li odocneo?
Zar bi ti mogao da ne odocniš? - uzevši ga pod ruku reče Stepan Arkadijevič.
Ima li mnogo sveta? ko je sve tu? - nehotice crveneći upita Ljevin, dok je otresao rukavicom sneg sa kape.
Sve svoji. Tu je Kiti. Hajdemo da te upoznam s Karenjinom.
I pored svoga slobodnjaštva, Stepan Arkadijevič je znao da poznanstvo s Karenjinom ne može ne polaskati, i zato je častio time svoje najbolje drugove i prijatelje. Ali Konstantin Ljevin u tome trenutku nije bio u stanju da oseti sve zadovoljstvo od toga poznanstva. On nikako nije viđao Kiti posle onog nezaboravljenog večera kada je sreo Vronskog, sem da uzme u obzir onaj trenutak kad ju je spazio na putu, u kolima. U dubini duše on je osećao da će je danas videti ovde. Ali se starao, podržavajući u sebi slobodu misli, da uveri sebe da za to ne zna.
Sada pak, kad je čuo da je ona tu, najedanput oseti takvu radost, i u isto vreme takav strah, da mu disanje zastade, te nije mogao da izgovori što je hteo.
»Kakva li je, kakva li je sad? Da li je onakva kakva je bila pre, ili je onakva
kakva je bila u kolima? A ako je istina ono što je govorila Darja Aleksandrovna? A zašto opet da nije istina?« mislio je redom.
Ah, molim te, upoznaj me s Karenjinom - jedva izgovori, i očajno- odvažnim korakom uđe u salon i ugleda Kiti.
Ona nije bila ni onakva kao pre, ni onakva kao u kolima; bila je sasvim drukčija.
Bila je uplašena, bojažljiva, zastiđena, i usled toga još lepša. Ona ga je ugledala baš u trenutku kad je ulazio u sobu. Očekivala ga je, i obradova se i zbuni od svoje radosti toliko, da je nastao trenutak, baš onaj kad je Ljevin prilazio domaćici i opet pogledao u nju, da se i njoj, i njemu, i Doli, koja je sve videla, učinilo da Kiti neće izdržati i da će zaplakati. Ona pocrvene, poblede, opet pocrvene i obamre, i, jedva primetio dršćući usnama, čekaše Ljevina. On joj priđe, pokloni joj se i ćuteći joj pruži ruku. Da nije bilo lakog drhtanja usana, i vlažnosti u očima koja im je pridavala sjaja, njen osmejak bio bi gotovo spokojan kad je rekla:
Odavno se nismo videli - i s očajničkom odlučnošću steže svojom hladnom rukom njegovu ruku.
Vi mene niste videli, ali ja sam vas video - reče Ljevin sijajući osmejkom sreće. - Video sam vas kad ste sa železničke stanice išli u Jergušovo.
Kad? - upita ona začuđeno.
Vi ste išli u Jergušovo - odgovori Ljevin osećajući da se guši od sreće koja mu obuze dušu. »I kako sam smeo da spajam misli o nečemu što nije nevino s ovim dirljivim stvorenjem! Da, čini mi se da je istina ono što je govorila Darja Aleksandrovna«, mislio je.
Stepan Arkadijevič uze ga za ruku i privede ga Karenjinu.
Dopustite da vas upoznam. - On izgovori njihova imena.
Vrlo mi je prijatno što se opet sretamo - reče hladno Aleksije Aleksandrovič rukujući se s Ljevinom.
Zar se vi poznajete? - začuđeno upita Stepan Arkadijevič.
Proveli smo zajedno tri sata u vagonu - smešeći se reče Ljevin - i razišli smo se, kao na balu pod maskama, krajnje zainteresovani, bar ja.
Tako, tako! Molim, izvolite - reče Stepan Arkadijevič pokazujući u pravcu trpezarije.
Muškarci uđoše u trpezariju i priđoše stolu sa zakuskom, na kojem je stajalo šest vrsta rakije i toliko vrsta sira sa srebrnim lopaticama i bez lopatica, ajvar, haringe, konzerve raznih vrsta, i tanjiri sa komadićima
francuskog hleba.
Muškarci su stajali oko mirisavih rakija i zakusaka; razgovor o rusifikaciji Poljske između Sergija Ivanoviča Koznišova, Karenjina i Pescova stišavao se u očekivanju ručka.
Sergije Ivanovič, koji je umeo, kao niko, da pri kraju najapstraktnije i najozbiljnije prepirke neočekivano doda malo atičke soli, i time promeni raspoloženje sabesednika, učini to i sad.
Aleksije Aleksandrovič dokazivao je da se rusifikacija Poljske može izvršiti samo putem viših principa, koji se moraju uneti s pomoću ruske administracije.
Pescov je tvrdio da jedan narod asimilira drugi samo onda kad je gušće naseljen.
Koznišov je priznavao i jedno i drugo, ali sa ograničenjima. Kad su izlazili iz salona, Koznišov, da bi završio razgovor, reče smešeći se:
Prema tome, za rusifikaciju stranaca ima jedno sredstvo - proizvoditi što je mogućno više dece. Eto, ja i moj brat stojimo u tom pogledu Najgore. A vi, oženjena gospodo, osobito vi, Stepane Arkadijeviču, radite sasvim patriotski; koliko ih vi imate? - obrati se on domaćinu smešeći se ljubazno i dodajući mu majušnu čašicu.
Svi se nasmejaše, a osobito veselo Stepan Arkadijevič.
Jest, to je najbolje sredstvo! - reče on žvaćući sir i nalivajući neku osobitu rakiju u pruženu mu čašicu. Razgovor se zbilja prekide na toj šali.
Ovaj sir nije rđav. Je li po volji? - govorio je domaćin. - Je li mogućno da opet radiš gnmnastiku? - obrati se on Ljevinu pipajući levom rukom njegovu mišicu. Ljevin se osmehnu, napregnu ruku, i pod prstima Stepana Arkadijeviča, kao lopta, izdiže se čelični brežuljak ispod tankog sukna redengota.
Ala je to biceps, sila!... pravi Samson!
Ja mislim da za lov na medvede treba imati veliku snagu - reče Aleksije Aleksandrovič, koji je imao vrlo maglovite pojmove o lovu, mažući sir i probijajući tanku kao paučina sredinu hleba.
Ljevin se osmehnu.
Nikakvu. Naprotiv, i dete može ubiti medveda - reče on sklanjajući se, i lako se poklonivši pred damama koje su s domaćicom prilazile stolu sa zakuskom.
A vi ste ubili medveda, pričali su mi - reče Kiti, uzaludno se starajući da
nabode ljigavu nepokornu pečurčicu, i tresući čipkama kroz koje se belasala njena ruka. - Zar kod vas ima medveda? - dodade ona, okrenuvši u poluobrtu k njemu svoju dražesnu glavicu, i smešeći se.
Činilo se da ničega neobičnog nije bilo u onome što je ona kazala, ali kakav je neiskazani značaj Ljevin nalazio u svakom zvuku, u svakom pokretu njenih usana, očiju, ruku, dok je ona to govorila! Tu je bila i molba za oproštaj, i poverenje prema njemu, i umiljavanje, nežno, strašljivo, i obećanje, i nada, i ljubav prema njemu u koju on nije mogao da ne veruje, i koja ga je gušila srećom...
Nema; išli smo u tversku guberniju. Vraćajući se otud sreo sam se u vagonu s vašim bofrerom,[127] ili vašeg bofrera zetom - reče on s osmejkom. - To je bio smešan susret.
I on veselo i zanimljivo ispriča kako je, ne trenuvši cele noći, uleteo u kožuhu u odeljenje Aleksija Aleksandroviča.
Kondukter, protivno poslovici, htede da me, prema odelu, izvede napolje; ali se ja počeh izražavati visokim stilom, a i... vi takođe - reče, zaboravivši ime i obraćajući se Karenjinu - hteli ste takođe u prvi mah, zbog kožuha, da me isterate, ali se posle zauzeste za mene, na čemu vam veoma zahvaljujem.
Uopšte, vrlo su neodređena prava putnika na izbor mesta - reče Aleksije Aleksandrovič brišući maramom vrhove prstiju.
Ja sam video da ste bili u nedoumici zbog mene - dobrodušno smešeći se reče Ljevin - te sam se požurio da otpočnem pametan razgovor, kako bih zagladio svoj kožuh.
Nastavljajući razgovor sa domaćicom i slušajući jednim uhom brata, Sergije Ivanovič se iskosi prema njemu: »Šta li mu je danas? Kao neki pobedilac« pomisli on. Nije znao da Ljevin oseća kako mu rastu krila. Ljevin je znao da ona čuje njegove reči, i da joj je prijatno slušati ga. I samo ga je to jedino zanimalo. Ne samo u onoj sobi, nego u celom svetu, za njega su postojali samo on, koji je zadobio ogroman značaj i vrednost, i ona. On se osećao na visini od koje se dobija vrtoglapica, a tamo negde dole, daleko, bili su oni dobri i krasni Karenjin, Oblonski, i ceo svet.
Sasvim neprimetno, i ne pogledavši u njih, nego tako kao da nije imao drugde da ih smesti, Stepan Arkadijevič posadi Ljevina i Kiti jedno do drugog.
A ti, sedi makar ovde - reče on Ljevinu.
Ručak je bio dobar kao što je posuđe bilo lepo; a do posuđa je držao Stepan Arkadijsvič. Supa Mari-Luiz ispala je odlično; male pastete, koje su se
topile u ustima, bile su besprekorne. Dva lakeja i Matvej, sa belim vratnim maramama, vršili su svoj posao oko jela i pića neprimetno, tiho, polako. Ručak je s materijalne strane ispao za rukom; tako isto bio je uspešan i s nematerijalne strane. Razgovor, čas opšti, čas posebni, nije prestajao, a pri kraju ručka je postao tako živahan da muškarci ustadoše od stola ne prekidajući ga; čak se i Aleksije Aleksandrovič raspoloži.

X


Pescov je voleo da raspravlja do kraja, i zato se ne zadovolji rečima Sergija Ivanoviča, tim pre što je osetio netačnost svoga mišljenja.
Ja nisam nikad imao na umu - reče on za vreme supe obraćajući se Aleksiju Aleksandroviču - samu gustinu stanovništva, nego nju u vezi s osnovima, a ne sa principima.
Meni se čini - lagano i mlitavo reče Aleksije Aleksandrovič - da je to jedno isto. Po mome mišljenju, samo onaj narod može uticati na drugi narod koji ima više razviće, koji...
Ali u tome i jeste stvar - prekide ga svojim basom Pescov, koji je uvek brzo govorio, i činilo se da svu dušu uliva u ono o čemu govori - u čemu treba tražiti to više razviće? Englezi, Francuzi, Nemci, ko je od njih na višem stupnju razvitka? Ko će koga da nacionalizira? Mi vidimo da se Rajna pofrancuzila; međutim, Nemci ne stoje niže od Francuza! - vikao je on. - Tu ima neki drugi zakon!
Meni se čini da je uticaj uvek na strani istinskog obrazovanja - reče Aleksije Aleksandrovič podižući ovlaš obrve.
Ali u čemu imamo da tražimo znake istinskog obrazovanja? - reče Pescov.
Ja mislim da su ti znaci poznati - reče Aleksije Aleksandrovič.
Da li su potpuno poznati? - s finim se osmehom umeša Sergije Ivanovič.
Danas se smatra da pravo obrazovanje[128] može biti samo čisto klasično obrazovanje; ali vidimo ogorčene prepirke i s jedne i s druge strane, i ne može se poreći da i protivnički tabor ima jake razloge u svoju korist.
Vi ste klasičar, Sergije Ivanoviču. Je li po volji crnog? - reče Stepan Arkadijevič.
Ja ne iskazujem svoje mišljenje ni o jednom ni o drugom obrazovanju - sa osmejkom snishodljivosti, kao prema detetu, reče Sergije Ivanovič i podmetnu svoju čašu - ja samo kažem da obe strane imaju jake razloge -
nastavi on obraćajući se Aleksiju Aleksandroviču. - Ja sam klasičar po obrazovanju, ali u ovoj prepirci ja ličpo ne nalazim da je moje mesto pravo. Ne vidim jasne razloge zašto je klasičnim naukama dato preimućstvo nad realnim.
Prirolne nauke imaju isto toliki pedagoški uticaj u pogledu razvića - prihvati Pescov.
Uzmite samo astronomiju, uzmite botaniku, zoologiju sa njenim sistemom opštih zakona!
Ja se ne mogu s tim potpuno složiti - odgovori Aleksije Aleksandrovič. - Meni se čini da nije mogućno ne priznati da već proces izučavanja jezičkih oblika osobito blagotvorno utiče na duhovno razviće. Osim toga, ne može se odricati ni to da je uticaj klasičnih pisaca veoma jak u moralnom pogledu, dok su, po nesreći, sa širenjem prirodnih nauka skopčana i ona štetna i lažna učenja koja predstavljaju ranu našeg vremena.
Sergije Ivanovič htede nešto da kaže, ali ga Pescov prekide svojim jakim basom. On poče vatreno dokazivati netačnost onoga mišljenja. Sergije Ivanovič je mirno očekivao reč, očevidno sa gotovim pobedničkim odgovorom.
Ali - reče Sergije Ivanovič, smešeći se i obraćajući se Karenjinu - nije mogućno ne složiti se da je teško potpuno izmeriti sve koristi i štete ovih ili onih nauka, i da pitanje o tome koje nauke treba pretpostaviti, ne bi bilo tako brzo i konačno rešeno, kad na strani klasičnog obrazovanja ne bi stajalo preimućstvo koje ste vi sad pomenuli: moralno - disons le mot[129] - anti- nihilistički uticaj.
Bez sumnje.
Kad na strani klasičnih nauka ne bi bilo preimućstva u smislu anti- nihilističkog uticaja, mi bismo bolje razmislili, procenili bismo razloge obeju strana - smešeći se govorio je Sergije Ivanovič - i dali bismo maha i jednom i drugom pravcu. Kako sada znamo stvari, u pilulama klasičnog obrazovanja leži lekovita moć antinihilizma, i mi ih slobodno dajemo svojim pacijentima... A šta ćemo ako te lekovite snage nema? - završi on, posipajući razgovor atičkom soli.
Na pilule Sergija Ivanoviča svi se nasmejaše, a osobito veselo i grohotom Turovcin, koji je jedva dočekao, što je jedino i očekivao slušajući ovaj razgovor - smešno.
Stepan Arkadijevič nije se prevario kad je Pescova pozvao. S Pescovom, pametan razgovor nije prestajao ni za trenutak. Tek što je Sergije Ivanovič
šalom završio razgovor, Pescov odmah pokrenu nov.
Ne može se primiti čak ni to - reče on - da je vlada imala tu svrhu. Vlada se očevidno rukovodi opštim razmatranjima, ostajući ravnodušna prema uticajima koje mogu imati preduzete mere.
Eto, na primer, pitanje o ženskom obrazovanju moralo bi se smatrati kao štetno, ali vlada otvara ženske kurseve i univerzitete.
I razgovor odmah pređe na novu temu. o ženskom obrazovanju.
Aleksije Aleksandrovič izrazi misao da se obrazovanje ženskinja obično meša sa pitanjem o slobodi ženskinja, i samo se u tom smislu može smatrati kao štetno.
- Ja, naprotiv, smatram da su ta dva pitanja nerazdvojno vezana - reče Pescov - to je onaj lažni krug. Žene su lišene prava zbog nedostatka obrazovanja, a nedostatak obrazovanja dolazi zbog odsustva prava. Ne treba zaboravljati da je porobljavanje žena tako veliko i staro, da mi i ne poimamo pučinu koja njih deli od nas - govorio je on.
- Vi rekoste: prava - reče Sergije Ivanovič, sačekavši da Pescov ućuti - prava da se zauzmu mesta i dužnosti porotnika, odbornika, predsednika, prava činovnika, članova parlamenta...
- Bez sumnje.
- No ako žene, kao redak izuzetak, i mogu zauzeti ta mesta, čini mi se da ste vi nepravilno upotrebili izraz »prava«. Tačnije bi bilo reći: obaveze. Svaki će se složiti s tim da onaj ko vrši kakvu bilo dužnost, porotnika, odbornika, telegrafiste, vrši obavezu. I prema tome tačnije bi bilo izraziti se: da žene traže obaveze, a to je sasvim zakonito. I može se samo podržavati njihova želja da pomognu opštem muškom radu.
- Sasvim tačno - potvrdi Aleksije Aleksandrovič. - Pitanje se, mislim, sastoji samo u tome: da li su one sposobne za te obaveze.
- Verovatno da će biti vrlo sposobne - umetnu Stepan Arkadijevič - kad budu obrazovanije. Mi to vidimo...
- A poslovica? - reče knez, davno osluškujući razgovor i svetleći svojim sićušnim, podrugljivim očima - pred kćerima se sme reći: duga kosa...
- Isto su tako mislili o crncima pre njihovog oslobođenja! - ljutito reče Pescov.
- Ja nalazim samo da je vrlo čudnovato što žene traže nove obaveze - reče Sergije Ivanovič - dok, na nesreću, vidimo da ih muškarci obično izbegavaju.
- Obaveze su skopčane s pravima; vlast, novac, počasti - to je ono što traže
žene - reče Pescov.
- To je isto kad bih ja tražio pravo da budem dojkinja, i ljutio se što ženama plaćaju, a meni ne - reče stari knez.
Turovcin se grohotom nasmeja, a Sergije Ivanovič zažali što nije on to kazao. Čak se i Aleksije Aleksandrovič osmehnu.
- Da, ali muškarac ne može dojiti decu - reče Pescov, - a žena...
- Nije tako! Englez onaj othranio je na brodu svoje dete - reče stari knez dopuštajući sebi slobodu razgovora pred kćerima.
- Koliko je takvih Engleza, toliko će biti i žena činovnika - reče Sergije Ivanovič.
- Lepo, ali šta da radi devojka koja nema porodice? - zauze se Stepan Arkadijevič sećajući se Čibisove koju je sve vreme imao u vidu, i zato odobravao Pescovu i podržavao ga.
- Ako se dobro pretrese istorija te devojke, obično se nalazi da je ta devojka ostavila porodicu, ili svoju, ili sestrinu, gde bi mogla imati svog ženskog posla - neočekivano stupivši u razgovr reče Darja Aleksandrovna, verovatno dosećajući se na koju je devojku mislio Stepan Arkadijevič.
- Ali mi smo za princip, za ideal! - zvučnim basom odgovori Pescov. - Žena hoće da ima pravo da bude nezavisna, obrazovana. Ona je stešnjena, ugnjetena ubeđenjem da je to nemoguće.
- A ja sam stešnjen i ugnjeten time što me ne primaju za dojkinju u materinskom domu - reče opet stari knez, na veliku radost Turovcina koji od smeha ispusti u sos deblji kraj špargle.

XI


Svi su učestvovali u opštem razgovoru osim Kiti i Ljevina. U prvi mah, kad se govorilo o uticaju koji ima jedan narod na drugi, Ljevinu je i nehotice dolazilo u glavu ono što bi on imao da kaže o tome predmetu; ali te misli, koje su ranije bile tako važne za njega, sad su samo svetlucale u njegovoj glavi, i nisu imale za njega ni najmanjeg interesa. Čak mu je bilo čudno zašto se društvo trudi da govori o nečem što nikome nije potrebno. Isto tako, reklo bi se da bi za Kiti trebalo da je zanimljivo ono što su govorili o pravu i obrazovanju ženskinja. Koliko je puta mislila o tome sećajući se svoje prijateljice iz inostranstva, Varenjke, i njene teške zavisnosti; koliko je puta mislila o sebi: šta će s njom biti ako se ne uda; i koliko se puta prepirala o tome sa sestrom! Ali sada je to nimalo nije interesovalo. Među njima je sad išao razgovor udvoje; i to nije bio samo razgovor, nego nekakvo tajanstveno opštenje koje ih je svakog trenutka bliže vezivalo, i proizvodilo u obojima osećanje radosnog straha pred nečim nepoznatim, u što su sad ulazili.
Ljevin, u početku, na pitanje Kiti kako ju je mogao videti prošle godine u karucama, ispričao joj je kako je išao drumom sa livade, i sreo kola, - To je bilo vrlo rano ujutru. Vi ste se sigurno tek bili probudili. Vaša maman spavala je u svom kutu. Jutro je bilo divno. Ja idem i mislim: ko li je to sa četvornom zapregom? Divna četvorka, sa praporcima; vi se tog trenutka pojaviste, i ja videh kroz prozor kako sedite, ovako, i obema rukama držite trake noćne kapice, i nešto ste strašno zamišljeni - govorio je on smešeći se. - Kako bih želeo da znam o čemu ste tada mislili! Da li o nečem značajnom?
»Da nisam bila čupava?« pomisli ona, ali kad vide osmejak pun ushićenja koji u njemu izazva sećanje na te pojedinosti, oseti da je utisak koji je proizvela, bio vrlo lep. Ona pocrvene i radosno se nasmeja.
- Zbilja, ne sećam se.
- Kako se slatko smeje Turovcin! - reče Ljevin, posmatrajući sa uživanjem njegove vlažne oči i telo koje se treslo.
- Poznajete li ga odavno? - upita Kiti.
- Ko njega ne poznaje!
- Vidim da mislite da je rđav čovek.
- Nije rđav, nego ništavan.
- To nije istina! I gledajte da što pre više ne mislite tako! - reče Kiti. - Ja sam isto tako imala vrlo nisko mišljenje o njemu, ali on je, on je neobično mio i dobar čovek. On ima zlatno srce.
- Kako ste vi to mogli poznati njegovo srce?
- Ja i on smo veliki prijatelji. Ja ga vrlo dobro poznajem. Prošle zime, ubrzo posle onoga... kad ste bili kod nas - reče ona s osmejkom koji je izražavao krivicu i u isto vreme poverenje - sva Dolina deca su se razbolela od šarlaha. On nekako svrati k Doli. I, šta mislite - govorila je ona šapatom - toliko mu je bilo žao nje, da je ostao, i počeo joj pomagati u negovanju dece. Jest, tri nedelje je proživeo kod njih u kući, i kao dadilja išao za decom.
- Ja pričam Konstantinu Dmitriču o Turovcinu, za vreme šarlaha - reče ona nagnuvši se sestri.
- Da, neobičan, divan čovek! - reče Doli smešeći se krotko i pogledavši u Turovcina koji je osećao da se o njemu govori. Ljevin još jedanput pogleda u Turovcina, i začudi se kako nije ranije poznao svu krasotu toga čoveka.
- Oprostite, oprostite, nikad više neću rđavo misliti o ljudima! - veselo reče on, i iskreno kaza ono što je tad osećao.

XII


U pokrenutom razgovoru o ženskim pravima bila su i neka za dame tugaljiva pitanja: o nejednakosti prava u braku. Pescov je za vreme ručka nekoliko puta naletao na ta pitanja, ali su ga Sergije Ivanovič i Stepan Arkadijevič obazrivo ućutkivali.
Kada su ustali od stola, i kad dame iziđoše, Pescov, ne pošavši za njima, obrati se Aleksiju Aleksandroviču i poče kazivati u čemu je glavni uzrok nejednakosti. Nejednakost supruga, po njegovom mišljenju, sastojala se u tome što se neverstvo ženino i neverstvo muževljevo kažnjava nejednako i zakonom i društvenim mišljenjem.
Stepan Arkadijevič brzo priđe Aleksiju Aleksandroviču i ponudi ga cigaretama.
- Hvala, ja ne pušim - odgovori mirno Aleksije Aleksandrovič; a kao navlaš želeći da pokaže da se on ne boji toga razgovora, obrati se s hladnim osmejkom Pescovu.
- Ja mislim da osnovi takvog pogleda na stvar leže u samoj suštini stvari - reče i htede da pređe u salon; ali baš tada, odjednom, neočekivano progovori Turovcin, i obrati se Aleksiju Aleksandroviču.
- A jeste li čuli o Prjačnjikovu? - reče Turovcin, živahan od popivenog šampanja, i odavno željan prilike da prekine mučno za njega ćutanje. - Vasja Prjačnjikov - reče, uz dobri osmejak vlažnih i rumenih usana, i obraćajući se poglavito glavnome gostu, Aleksiju Aleksandroviču - danas su mi pričali, tukao se u dvoboju, u Tveri, sa Kvitskim, i ubio ga.
Kao što već biva: da, kao naročito, pogađamo baš u bolesno mesto, tako je Stepan Arkadnjevič osećao da danas, na nesreću, svakog minuta razgovor nailazi na bolesno mesto Aleksija Aleksandroviča. Htede dakle opet da ukloni zeta, ali Aleksije Aleksandrovič radoznalo upita:
- Zar se tukao Prjačnjikov?
- Zbog žene. Junački! Pozvao onoga na dvoboj, i ubio ga!
- A! - ravnodušno reče Aleksije Aleksandrovič, i podigavši obrve pređe u salon.
- Kako mi je milo što ste došli - reče mu Doli s uplašenim osmejkom kad ga nađe u salonu kroz koji se prolazilo - treba da govorim s vama. Da sednemo ovde.
Aleksije Aleksandrovič, sa istim izrazom ravnodušnosti koji mu pridavahu podignute obrve, sede pored Darje Aleksandrovne i pretvorno se osmehnu.
- Tim pre - reče on - što sam baš hteo da vas molim za izvinjenje, i da odmah idem. Sutra treba da otputujem.
Darja Aleksandrovna je bila tvrdo uverena u nevinost Aninu, i osećala je da bledi, i da joj usne igraju od gneva na ovog hladnog, neosetljivog čoveka koji tako mirno smišlja da upropasti njenu nevinu prijateljicu.
- Aleksije Aleksandroviču - reče ona s očajnom odlučnošću i gledaše mu u oči. - Ja sam vas pitala za Anu, a vi mi niste ništa odgovorili. Kako je ona?
- Ona je, čini mi se, zdrava, Darja Aleksandrovna - ne gledajući u nju odgovori Aleksije Aleksandrovič.
- Aleksije Aleksandroviču, oprostite mi, ja nemam prava... ali ja kao sestru volim i poštujem Anu; ja vas molim i preklinjem, recite mi, šta je to među vama? Za šta je okrivljujete?
Aleksije Aleksandrovič se malo namršti, i gotovo zaklopivši oči obori glavu.
- Mislim da vam je muž saopštio uzroke zbog kojih smatram za potrebno da izmenim svoje odnose prema Ani Arkadijevnoj - reče, ne gledajući joj u oči, već neprijatno pogledajući Ščerbackog koji je prolazio kroz salon.
- Ja ne verujem, ne verujem, ne mogu u to da verujem! - stegnuvši pred sobom koščate ruke i s energičnim pokretom reče Doli. Ona brzo ustade i metnu ruku na rukav Aleksija Aleksandroviča. - Nama će smetati ovde. Hajdemo ovamo, molim vas.
Dolino uzbuđenje dejstvovalo je na Aleksija Aleksandroviča.
On ustade i pokorno pođe za njom u dečju učionicu. Sedoše za sto pokriven mušemom koju su deca perorezima isprosecala.
- Ne verujem, ne verujem u to! - progovori Doli starajući se da ulovi njegov pogled koji ju je izbegavao.
- Nemogućno je ne verovati faktima, Darja Aleksandrovna - reče on naglašavajući faktima.
- Ali šta je ona učinila? - progovori Doli.
- Šta je zapravo učinila?
- Prezrela je svoje dužnosti i izneverila svoga muža. Eto šta je učinila - reče on.
- Ne, ne, ne može biti! Ne, tako vam boga, vi ste se prevarili - govorila je Doli dodirujući rukama slepe oči i zatvarajući oči.
Aleksije Aleksandrovič se hladno osmehnu samim usnama, želeći da pokaže i njoj i sebi čvrstinu svoga uverenja; a ova plamena zaštita Ane, iako ga nije pokolebala, pozledila mu je ranu. On progovori sa većom živahnošću:
- Veoma je teško prevariti se kad sama žena objavi stvar mužu. Objavljuje: da su osam godina života i sin, da je sve to pogreška, i da ona hoće da živi iz početka - reče on ljutito i šmrčući kroz nos.
- Ana i porok - ja to ne mogu da sjedinim, ne mogu da verujem tome!
- Darja Aleksandrovna! - reče on, pogledavši sad pravo u dobro i uzbuđeno lice Dolino i osećajući da mu se jezik nehotice dreši. - Ja bih mnogo dao kad bi sumnja još bila mogućna. Dok sam sumnjao, meni je bilo teško, ali ipak lakše nego sad. Dok sam sumnjao, bilo je još nade; ali sad nema nade, a ja ipak sumnjam u sve. Toliko sumnjam u sve, da mrzim sina, i ponekad ne verujem da je to moj sin. Vrlo sam nesrećan.
Nije bilo potrebno da to izrekom kaže. Doli je to videla čim joj je pogledao u lice. Beše joj ga žao, i vera u nevinost prijateljice pokoleba se u njoj.
- Ah, to je užasio, užasno! A da li je istina da ste se rešili na razvod.
- Ja sam se rešio na krajnje mere. Drugo nemam šta da radim.
- Nemate šta da radite, nemate šta da radite... - progovori ona sa suzama u očima. - Ne, nije da nemate šta da radite! - reče ona.
- To i jeste strašno u nevolji ovakve vrste, što se ne može, kao u svakoj drugoj nevolji - nekom gubitku, smrti - nositi krst; već se mora dejstvovati - reče on kao pogađajući njenu misao. - Treba izići iz ponižavajućeg položaja u koji ste postavljeni; ne može se živeti utroje.
- Ja razumem, ja to vrlo dobro razumem - reče Doli i obori glavu. Ona poćuta, misleći o sebi i o svom porodičnom jadu, i odjednom energičnim pokretom diže glavu i moleći sklopi ruke. - Počekajte! Vi ste hrišćanin. Pomislite na nju. Šta će biti s njom ako je vi odbacite.
- Mislio sam o tom, Darja Aleksandrovna, i mnogo sam mislio - govorio je Aleksije Aleksandrovič. Njegovo lice pokriše crvene pege, a mutne oči gledahu pravo u nju. Doli ga je iz sve duše žalila. - I to sam činio pošto mi je ona lično objavila moju sramotu; ostavio sam da sve bude kao što je i bilo.
Pružao sam mogućnost da se Ana popravi, trudio sam se da je spasem. I šta je došlo? Ona nije ispunila moj najlakši zahtev - da sačuva pristojnost - govorio je on ljutito. - Može biti spasen čovek koji neće da propadne; ali ako je nečija priroda tako pokvarena, razvraćena, da joj baš propast izgleda kao spasenje, šta se onda može raditi?
- Sve, samo ne razvod! - odgovori Darja Aleksandrovna.
- Ali šta sve?
- O, to je strašno. Ona neće biti ničija žena ona će propasti!
- Šta ja tu mogu? - podigavši ramena i obrve reče Aleksije Aleksandrovič. Uspomena na poslednji postupak ženin tako ga razdraži, da je opet postao hladan kakav je bio u početku razgovora. - Veoma sam vam zahvalan za vaše saučešće, ali vreme je da idem - reče on ustajući.
- Ne, počekajte! Ne treba da je upropastite. Čekajte da vam kažem nešto o sebi. Ja sam se udala, muž me je varao; iz mržnje, ljubomore, htela sam sve da napustim, htela sam i ja... ali sam došla k sebi, a ko me je spasao? Ana. I eto, živim. Deca rastu, muž se vraća u porodicu, oseća svoju krivicu, postaje čistiji, i ja živim!... Oprostila sam. I vi ste dužni da oprostite!
Aleksije Aleksandrovič ju je slušao, ali njene reči nisu više dejstvovale na njega. U njegovoj duši pojavi se opet sva pakost od onoga dana kad se odlučio na razvod. On se strese, i reče prodirućim gromkim glasom;
- Da oprostim, ne mogu, neću, i smatram za nepravedno. Ja sam za tu ženu učinio sve, a ona je sve zgazila u blato, njoj svojstveno blato. Ja nisam zao čovek, nisam nikad nikoga mrzeo, ali nju mrzim iz dubine duše, i ne mogu joj oprostiti baš zato što je suviše mrzim zbog svega zla koje mi je pričinila - izgovori on sa suzama pakosti u glasu.
- Ljubite i one koji vas mrze... - stidljivo prošaputa Darja Aleksandrovna.
Aleksije Aleksandrovič se prezrivo osmehnu. On to odavno zna, ali to nije moglo biti primenjeno na njegov slučaj.
- Ljubite i one koji vas mrze, da, ali ljubiti one koje vi mrzite, nije mogućno. Oprostite što sam vas uzbudio. Svakome je dosta svoga zla! - i ovladavši opet sobom Aleksije Aleksandrovič mirno se oprosti i ode.

XIII


Kad ustadoše od stola, Ljevin htede da pođe za Kiti u salon, ali se bojao da joj to ne bude neprijatno zbog odveć velike očiglednosti njegovog interesovanja njom. Ostade dakle u krugu muškaraca uzimajući učešća u opštem razgovoru; ali, iako ne gledajući u Kiti, osećao je njene pokrete, njene poglede, i ono mesto na kojem je stajala u salonu.
On je odmah, i bez najmanjeg usiljavanja stao ispunjavati obećanje koje joj je dao - da uvek dobro misli o svima ljudima, i da uvek sve voli. Razgovor se poveo o zadruzi, u kojoj je Pescov video nekakvo osobito načelo koje je on nazivao horskim načelom[130]. Ljevin se nije slagao ni s Pescovom, ni s bratom, koji, nekako na svoj način, i priznavao je i nije značaj ruske zadruge. Ljevin je razgovarao s njima jedino zato da bi ih pomirio i da bi ublažio njihove odgovore. Nimalo se nije interesovao ni onim što je sam govorio, još manje onim što su oni govorili; želeo je samo jedno: da njima i svima bude dobro i prijatno. On je sada znao šta je ono jedno što je jedino važno. I to jedino bilo je prvo tamo, u salonu, a zatim se počelo pomicati i zaustavilo se kod vrata. Ljevin je, ne obrnuvši se, osetio na sebe upereni pogled i osmejak, i nije mogao da se ne okrene. Kiti je stajala kod vrata sa Ščerbackim, i gledala u Ljevina.
Ja sam mislio da vi idete klaviru? - reče on prilazeći joj. - Eto šta meni nedostaje na selu: muzika!
Ne, pošli smo ovamo s namerom da vas odazovemo, i hvala vam - reče ona nagrađujući ga osmejkom kao poklonom - što ste nam prišli. Kakvo je zadovoljstvo prepirati se? Nikad oni tamo jedan drugog neće ubediti.
Da, zacelo - reče Ljevin - u većini slučajeva prepireš se vatreno samo zato što nikako ne možeš da shvatiš šta upravo hoće da dokaže protivnik.
Ljevin je često opažao pri prepirkama među najpametnijim ljudima da su posle ogromnih napora, ogromne količine tananosti i reči, oni koji su se prepirali dolazili do saznanja da im je ono oko čega su se nosili s tim da jedno drugom to dokažu - odavno, još u početku prepirke, bilo poznato; ali, vole
razmimoilaženja, i zato neće da imenuju to što vole, da im se to ne bi osporilo. On bi često, za vreme prepirke, osetio: shvatiš ono što voli protivnik, i odjednom i sam zavoliš to isto, odmah se složiš, i tada svi dokazi otpadaju kao nepotrebni; a ponekad bi osetio obratno - kažeš ti ono što voliš, i zbog čega izmišljaš dokaze, i ako se desi da si to kazao dobro i iskreno, protivnik se odjednom složi i prestane s prepirkom. To, eto, hteo je da kaže.
Kiti nabra čelo trudeći se da razume. Ali tek što je on počeo da objašnjava, ona je odmah shvatila.
Razumem: treba saznati oko čega se onaj prepire, šta voli, tada se može...
Potpuno je pogodila i izrazila njegovu rđavo izraženu misao. Ljevin se radosno osmehnu: neobičan mu je bio taj prelaz od zamršene, mnogorečive prepirke s Pescovom i bratom, ka ovom lakonskom i jasnom saopštavanju najsloženijih misli gotovo bez reči.
Ščerbacki se odmače od njih, a Kiti, prišavši rasklopljenome stolu za kartanje, sede, uze u ruku kredu i poče crtati njome ekscentrične krugove po novoj zelenoj čohi.
Oni tamo međutim obnoviše razgovor, vođen za ručkom: o slobodi i zanimanju žena. Ljevin se slagao s mišljenjem Darje Aleksandrovne: da neudata žena može naći sebi ženskog posla u porodici. On je to potvrđivao time što nijedna porodica ne može biti bez pomoćnice, što u svakoj, sirotoj ili bogatoj porodici ima, i mora biti dadilja, ili najmljena, ili u rodu.
Ne - reče Kiti pocrvenevši, ali utoliko smelije gledajući u njega svojim pravednim očima - devojka može biti i u takvom položaju da samo sa uniženjem može ući u porodicu, a ona... On ju je razumeo od prve reči.
O, da! - reče - da, da, da, vi ste u pravu, vi ste u pravu.
I razumede sada sve što je, za ručkom, Pescov kazivao o slobodi ženskinja, razumede po tome što je u srcu Kiti video strah devojaštva i strah od poniženja, i zato što ju je voleo, oseti i sam taj strah i poniženje, i odmah odustade od svojih razloga.
Nastupi ćutanje. Ona je jednako crtala kredom po stolu. Oči su joj sijale blagim sjajem. Potčinjavajući se njenom raspoloženju on je osećao u celom svom biću napregnutost sreće koja je postajala sve veća.
- Ah, sav sam sto išarala! - reče, i ostavivši kredu učini pokret kao da hoće da ustane.
»Kako ću ostati sam, bez nje?« s užasom pomisli Ljevin, i uze kredu.
- Čekajte - reče, sedajući za sto. - Odavno sam hteo da vas pitam za jednu stvar. On joj gledaše pravo u umiljate, premda i uplašene oči.
- Molim, pitajte.
- Evo - reče on i napisa početna slova: k, s, m, o, t, n, m, b, j, l, t, z, n, i, t? Ta slova značila su: »kad ste mi odgovorili: to ne može biti, je li to značilo - nikada, ili tada?« Nije bilo nikakve verovatnosti da će ona moći razumeti tu složenu rečenicu; ali on pogleda u nju sa takvim izrazom kao da mu život zavisi od toga da li će ona razumeti te reči.
Ona pogleda u njega ozbiljno, zatim prisloni namršteno čelo na ruku i poče čitati. Pokatkad pogledaše u njega, kao pitajući ga pogledom: »Da li je to što ja mislim, ono?«
- Razumela sam - reče pocrvenevši.
- Koja je ova reč? - upita on pokazujući na »n« koje je označavalo: nikada.
- To znači nikada - reče ona - ali to nije istina!
On brzo izbrisa sve napisano, pruži njoj kredu i ustade. Ona napisa: t, j, n, m, d, o.
Doli se potpuno uteši posle jada koji joj pričini Aleksije Aleksandrovič, kad spazi ove dve prilike: Kiti, s kredom u ruci, plašljivo i srećno osmehnuta gleda gore u Ljevina; - i on, njegova lepa prilika nagla se nad stolom sa vatrenim očima, uperenim čas na sto, čas na nju. Odjednom, on zasija: razumeo je. To je značilo: »tada ja nisam mogla drukčije odgovoriti.«
On pogleda u nju upitno, plašljivo.
- Samo tada?
- Da - odgovori njen osmejak.
- A s... sad? - upita on.
- Evo pročitajte. Ja ću napisati ono što bih i želela. Što bih jako želela! - Ona napisa početna slova: »d, b, m, z, i, o, š, j, b«. To je značilo: »Da biste mogli zaboraviti i oprostiti što je bilo.«
On dohvati kredu napregnutim drhtavim prstima i, slomivši je, napisa početna slova sledećeg: »Nemam šta da zaboravim i praštam, ja sam vas bez prestanka voleo.«
Ona pogleda u njega sa uzdržanim osmejkom.
- Razumela sam - reče šapatom.
On opet sede i napisa dugačku rečenicu. Ona sve razumede, i ne pitajući ga da li je tako, uze kredu i odgovori.
Sada Ljevin dugo nije mogao da razume šta je napisala, i često joj je pogledao u oči. Na njega beše naišlo pomračenje od sreće. Nikako nije
uspevao da podmetne one reči koje je ona imala na umu; ali u njenim divnim i od sreće blistavim očima video je sve što je trebalo da zna. I napisa tri slova. I ne beše još svršio pisanje, a ona već čitaše za njegovom rukom, i sama dovrši i napisa odgovor: da.
- Igrate secretaire?[131] - reče stari knez prilazeći. - Međutim treba da idemo, ako hoćeš da stigneš u pozorište.
Ljevin ustade i isprati Kiti do vrata.
U njihovom razgovoru bilo je sve rečeno; bilo je rečeno da ga ona voli, i da će kazati ocu i materi da će on sutra ujutru doći

XIV


Kad je Kiti otišla i Ljevin ostao sam, on oseti takvu uznemirenost bez nje, i takvu nestrpljivu želju da što pre, što pre doživi sutrašnje jutro, kad će je opet videti i na svagda se sjediniti s njom, da se uplaši, kao smrti, tih četrnaest časova koje je trebalo da provede bez nje. Imao je potrebu da se sastane i razgovara s kim bilo, da ne bi bio sam, da bi prekratio vreme. Stepan Arkadijevič bio mu je najprijatniji sabesednik, ali on je polazio, kako je govorio, na neko poselo, u samoj stvari na balet. Ljevin je uspeo svega da mu kaže da je srećan, i da ga voli, i da nikad, nikad neće zaboraviti ono što je on, Stiva, za njega učinio. Pogled i osmejak Stepana Arkadijeviča pokazaše Ljevinu da je on kao što treba razumeo to osećanje.
A sad, je li vreme da se mre? - reče Stepan Arkadijevič umiljato stežući Ljevinu ruku.
Nnnee! - reče Ljevin.
Darja Aleksandrovna, praštajući se s Ljevinom, takođe mu kao čestita, rekavši: »Kako mi je milo što ste se opet sreli s Kiti, treba ceniti stara prijateljstva.« Ljevinu behu neprijatne ove Doline reči. Ona nije mogla shvatiti kako je sve to visoko i nepristupačno za nju, i stoga bi bolje bilo da nije pomenula ono. Ljevin se oprosti s njima, ali da ne bi ostao sam pripi se uz brata.
Gde ćeš ti sad?
Ja, na sednicu.
Mogu li i ja s tobom?
Zašto da ne? Hajdemo! - smešeći se reče Sergije Ivanovič.
Šta je tebi danas?
Meni? Srećan sam! - reče Ljevin, i spusti prozor od karuca u kojima su se vozili. - Neće ti smetati? zagušljivo je... Srećan sam. Zašto se ti nikad nisi ženio?
Sergije Ivanovič se osmehnu.
Vrlo mi je milo; ona je, učini mi se, krasna de... - poče Sergije Ivanovič.
Ne govori, ne govori, ne govori! - povika Ljevin uhvativši ga obema rukama za jaku njegove bunde i tutkajući ga u nju. »Ona je krasna devojka« bile su tako obične, niske reči, koje nimalo nisu odgovarale njegovom osećanju.
Sergije Ivanovič se nasmeja veselim smehom, što je kod njega retko bivalo.
Ipak se valjda sme reći da mi je vrlo milo.
To se može sutra, sutra, a sada ništa više! Ništa, ništa, ćutanje![132] - reče Ljevin, i tutnuvši ga još jedanput u bundu, reče: - Ja te mnogo volim! Je li, mogu li prisustvovati sednici?
Razume se da možeš.
O čemu ćete govoriti danas? - pitaše Ljevin ne prestajući da se osmejkuje.
Dođoše na sednicu. Ljevin je slušao kako sekretar, kidajući dah, čita zapisnik, a očevidno ne zna šta čita; ali je Ljevin video po licu ovog sekretara da je to simpatičan, dobar i krasan čovek. Videlo se to i po tome kako se zbunjivao čitajući zapisnik. Zatim počeše govoriti.
Prepirali su se oko otpisivanja nekakvih suma, i o provođenju nekakvih cevi; Sergije Ivanovič je pecnuo dvojicu članova i nešto pobedonosno i dugo govorio; drugi pak član, zabeleživši ranije nešto na hartijici, zbuni se u prvi mah, ali mu zatim odgovori i vrlo zajedljivo i ljubazno.
A zatim Svijažski (on je bio tu) takođe reče nešto, tako lepo i plemenito.
Ljevin ih je slušao i jasno video da tu nema ni otpisanih suma, ni cevi, da se tu stvarno niko ne srdi, da su svi oni dobri, krasni ljudi, i da sve to tako lepo i ljupko ide među njima. Nikome nisu smetali oni, a i njima svima je bilo prijatno. Značajno je za Ljevina bilo: kako su svi oni danas skroz providni, i on po malim, ranije neprimetnim znacima može da pozna dušu svakoga od njih, i jasno da vidi da su svi dobri. Osobito su njega, Ljevina, danas svi neobično voleli. To se videlo po načinu kako su govorili s njim, kako su umiljato, ljubazno gledali u njega čak i oni nepoznati.
No, jesi li zadovoljan? - upita ga Sergije Ivanovič.
Veoma. Nisam ni mislio da je to tako zanimljivo! Divota!
Svijažski priđe Ljevinu i pozva ga k sebi na čaj. Ljevin sad nikako nije mogao da pojmi, i da se seti: šta ga ono ranije u Svijažskom nije zadovoljavalo, i šta je očekivao od njega. Bio je to pametan i neobično dobar
čovek.
Vrlo rado - reče Ljevin i upita za ženu i svastiku. - I po čudnovatoj povezanosti misli, pošto se u njegovoj uobrazilji misao o Svijažskovoj svastici vezivala za brak, njemu se učini da nikome ne može bolje ispričati svoju sreću nego ženi i svastici Svijažskog, i vrlo rado pristade da ide k njima.
Svijažski ga je ispitivao, kao i uvek, o poslu na selu, ne pretpostavljajući, naravno, ni sada, nikakvu mogućnost da bi se tu moglo naći nešto što nije već nađeno u Evropi; ali sad to Ljevinu nije bilo nimalo neprijatno. Naprotiv, on je osećao da je Svijažski u pravu, da je sav taj posao ništavan, i zapažao čudnovatu mekotu i nežnost sa kojom je Svijažski izbegavao dokaze da on ima pravo. Svijažskove dame bile su osobito ljubazne. Ljevinu se činilo da one već sve znaju, i da imaju simpatije za njega, samo ne govore o tome, iz delikatnosti. Sedeo je kod njih tri sata, razgovarao o raznim predmetima, ali uvek podrazumevao samo ono što je ispunjavalo njegovu dušu, i nije opažao da je njima strašno dosadno, i da je kod njih odavno vreme da se spava. Svijažski ga isprati do predsoblja zevajući i diveći se čudnovatom stanju u kojem se nalazio njegov prijatelj. Prošao je jedan sat po ponoći. Ljevin se vrati u gostionicu, i uplaši se sad od misli kako će sam, sa svojim nestrpljenjem, provesti ostalih deset časova. Dežurni, budan lakej zapali mu sveće, i htede da iziđe, ali ga Ljevin zaustavi. Ovaj lakej, Jegor, koga Ljevin ranije nije ni primećivao, pokaza se sad kao vrlo pametan, i, što je glavno, dobar čovek.
Je li, Jegore, teško je kad se ne spava?
Šta da se radi! Takav nam je posao. Kod gospode je lakše služiti, ali ovde se ima više računa.
Saznao je da Jegor ima porodicu, tri dečaka, i kćer švalju koju je hteo da uda za saračkog kalfu.
Ljevin povodom toga slučaja reče Jegoru svoju misao: da je u braku glavna stvar ljubav. Ako imaš ljubavi, bićeš srećan, jer sreću čovek samo u sebi samom nalazi.
Jegor je pažljivo slušao, i očevidno potpuno razumeo Ljevinovu misao; ali, za potvrdu, on navede za Ljevina neočekivanu primedbu: kad je služio kod dobrih gospodara, uvek je bio zadovoljan svojom gospodom; i sad je potpuno zadovoljan svojim domaćinom, iako je Francuz.
»Neobično dobar čovek!« mislio je Ljevin.
A kad si se ženio, Jegore, jesi li voleo svoju ženu?
Kako da je nisam voleo - odgovori Jegor.
Ljevin vide da se Jegor takođe našao u stanju ushićenja, i da namerava da kaže sve svoje intimno osećanje.
Moj život je takođe čudnovat. Još od malena... - poče on zaplamtevši očima, očevidno zarazivši se Ljevinovim ushićenjem, baš kao što se ljudi zaražavaju zevanjem.
U to vreme se začu zvonce; Jegor iziđe a Ljevin ostade sam. Nije mogao da misli o večeri, mada gotovo ništa nije jeo za ručkom; a zahvalio je na ponuđenom čaju i večeri kod Svijažskog. Nije spavao prošle noći, ali nije mogao ni sada ni da misli o snu. U sobi je bilo hladno, ali njega je gušila vrućina. On otvori oba prozorčića i sede na sto prema njima. Iza krova, pokrivenog snegom, video se složeno konstruisan krst sa lancima, na tornju, a iznad njega uzdignuti trougao sazvežća Vozara sa jasnom žutom Kapelom. Gledao je čas u krst čas u zvezde; udisao u sebe svež hladan vazduh koji je ravnomerno prodirao u sobu; i, kao u snu, išao za slikama i uspomenama koje su mu nicale u uobrazilji. Oko četiri sata začu korake po hodniku i proviri kroz vrata. To se iz kluba vraćao poznati mu kockar Mjaskin. Išao je mračan, namršten, i iskašljavao se. »Jadnik, nesrećnik!« pomisli Ljevin i suze mu navreše na oči od ljubavi i žalosti prema ovom čoveku. Htede da razgovara s njim, da ga poteši; ali setivši se da je samo košulja na njemu, predomisli se i opet sede kod prozorčića da se kupa u hladnom vazduhu i da gleda u onaj nemi, ali za njega pun značaja krst neobičnog oblika, i u jasno žutu zvezdu koja se lagano uzdizala. Posle šest sati zalarmaše čistači parketa, zazvoni neko za nešto, i Ljevin oseti da mu je hladno. Zatvori prozorčić, umi se, obuče se i iziđe na ulicu.

XV


Ulice su još bile prazne. Ljevin pođe prema kući Ščerbackih. Glavna vrata behu zatvorena, svi su spavali. On se vrati natrag, uđe u svoju sobu i poruči kafu. Dnevni lakej donese mu kafu; Jegor već ne beše tu. Ljevin htede da stupi u razgovor s ovim, ali u taj mah zazvoniše po lakeja i on ode. Ljevin htede da gutne kafu, a metnu u usta zemičku; njegova usta pak nisu znala šta da rade sa zemičkom. Bilo je skoro deset časova kad je po drugi put došao do ulaza na kući Ščerbackih. U kući tek što behu ustali, kuvar se spremao za pijacu. Trebalo je proživeti bar još dva sata.
Cele te noći i toga jutra Ljevin je živeo sasvim nesvesno, i osećao se kao da je potpuno izuzet iz uslova materijalnog života. Nije jeo ceo dan, nije spavao dve noći, proveo je nekoliko časova neobučen na mrazu, i osećao se ne samo svež i zdrav kao nikad, nego se osećao potpuno nezavisan od tela: kretao se bez naprezanja mišića i osećao da sve može učiniti. Bio je uveren da bi mogao poleteti uvis, ili pomeriti ugao kuće, kad bi to bilo potrebno. Sve preostalo vreme šetao je po ulicama gledajući u časovnik i obazirući se na sve strane.
I što je god video tada, docnije nikad više nije viđao. Osobito su ga ganula: deca koja su išla u školu; plavičasti golubovi što su sletali s krova na trotoar; i zemičke posute brašnom koje je neka nevidljiva ruka isturala. Ove zemičke, golubovi, i dva mališana behu nadzemaljska bića. A sve se to desilo u isto vreme: mališan pritrča golubu i smešeći se pogleda u Ljevina; golub zaleprša krilima i odlete sijajući na suncu u snežnom trunju što je drhtalo u vazduhu; a sa prozorčića zamirisa pečen hleb i pokazaše se zemičke. Sve to skupa bilo je tako neobično lepo da se Ljevin nasmeja i zaplaka od radosti. Pošto načini veliki krug po Novinarskoj ulici i Kislovci, vrati se opet u gostionicu, i metnuvši preda se časovnik sede i čekaše dvanaest časova. U susednoj sobi govorili su nešto o mašinama i prevari, i kašljali jutarnjim kašljem. Oni nisu znali da se strelica približuje dvanaestom satu. Strelica je stigla. Ljevin siđe u trem. Kočijaši, očevidno su sve znali. Sa srećnim licima okružiše Ljevina, i prepirahu se međusobno predlažući svoje usluge. Starajući se da ne uvredi druge kočijaše, i obećavši im da će ga i oni voziti, Ljevin izabra jednog i
naredi da vozi Ščerbackima. Kočijaš je bio divan, u belom koliru košulje izvučenom ispod kaftana i zategnutom na nalivenom, crvenom i snažnom vratu. Saonice ovog kočijaša behu visoke, spretne, na kakvima se Ljevin docnije nikad više nije vozio; i konj je bio dobar i trudio se da trči, ali se nije micao s mesta. Kočijaš je znao kuću Ščerbackih, i, opisav, rukama kružnu liniju kao s osobitim poštovanjem prema putniku, i rekavši r-r-r, zaustavi saonice kod ulaza. Vratar Ščerbackih izvesno je već sve znao. Videlo se to po osmejku njegovih očiju i po načinu kako je rekao:
- Odavno vas nema, Konstantine Dmitrijeviču.
Ne samo da je vratar sve znao, nego je očevidno likovao i usiljavao se da sakrije svoju radost. Pogledavši u njegove simpatične staračke oči, Ljevin kao da razumede još nešto novo u svojoj sreći.
- Jesu li ustali?
- Izvolite! A možete ostaviti i ovde - reče smešeći se, kad je Ljevin hteo da se vrati da uzme kapu. To je nešto trebalo da znači.
- Kome zapovedate da vas prijavim? - upita lakej.
- Kneginji... knezu... kneginjici... - reče Ljevin.
Prvo lice koje je spazio bila je mademoiselle Linon. Ona je išla kroz salon; i lice i kovrče njene sijale su. Tek što je progovorio s njom, kad se odjednom iza vrata začu šuštanje haljina i mademoiselle Linon iščeze ispred Ljevina, a njega obuze radosni strah zbog blizine sreće. Mademoiselle Linon, ostavivši ga, požuri i pođe ka drugim vratima. Tek što ona iziđe, a brzi, brzi laki koraci zazvučaše po parketu, i njegova sreća, njegov život, on sam, bolje od njega samog, ono što je tražio i tako dugo želeo, brzo, brzo se primicalo njemu. Ona nije išla, nego ju je nevidljiva sila nosila k njemu.
Video je samo njene vedre, pravične oči, uplašene istom radošću ljubavi koja je ispunjavala i njegovo srce. Te oči sijale su bliže i bliže, zaslepljujući ga svojom svetlošću ljubavi. Ona se zaustavi sasvim blizu pred njim dodirnuvši ga. Njene ruke se podigoše i spustiše njemu na ramena.
Ona je učinila sve što je mogla: pritrčala mu je i predala mu se sva i plašeći se i radujući se. On je zagrli i pritisnu svoje usne na njena usta koja su tražila njegov poljubac.
Ni ona nije spavala cele noći, i celo jutro ga je čekala. Mati i otac su bez spora saglasni, i srećni u njenoj sreći. Ona ga je čekala. Ona je htela prva da mu objavi svoju i njegovu sreću. Spremala se da ga sama dočeka, i radovala se toj misli, i plašila se, i stidela se, i sama nije znala šta će uraditi. Čula je njegov glas i korake, i čekala iza vrata dok mademoiselle Linon ne ode.
Mademoiselle Linon je najzad otišla. Ona je tada, ne misleći, ne pitajući se šta i kako, prišla k njemu i učinila ono što je učinila.
- Hajdemo k maman! - reče Kiti uzevši ga za ruku. On dugo nije mogao ništa da kaže, ne toliko zato što se bojao da rečju može pokvariti uzvišenost svoga osećanja, koliko zato što je uvek, kad god je hteo nešto da kaže, osećao da će mu umesto reči izbiti na oči suze sreće. Uze njenu ruku i poljubi je.
- Je li mogućno da je ovo istina? - reče najzad potmulim glasom. - Ja ne mogu da verujem da me ti voliš!
Ona se osmehnu na ovo »ti« i na bojažljivost s kojom je pogledao u nju.
- Da! - značajno i lagano progovori ona. - Ja sam tako srećna!
Kiti uđe u salon ne ispuštajući njegovu ruku. Kneginja učesta disanje i zaplaka kad ih utleda, a zatim se odmah nasmeja, i tako energičnim korakom kakav Ljevin nije očekivao, pritrča k njima, i zagrlivši glavu Ljevinovu poljubi ga i okvasi njegove obraze suzama.
- Dakle, sve je svršeno! Milo mi je. Voli je. Milo mi je... Kiti!
- Brzo ste to udesili! - reče stari knez trudeći se da bude ravnodušan; ali Ljevin je primetio, kad se knez okrenuo k njemu, da su mu oči bile vlažne.
- Ja sam odavno, i uvek to želeo! - reče knez uzevši za ruku Ljevina i privlačeći ga k sebi. - Ja sam još onda kada je ovaj vetropir namislio...
- Tata! - viknu Kiti i zatvori mu usta rukama.
- De, neću, neću! - reče on. - Veoma mi je, veoma... mi... Ah, kako sam glup...
On zagrli Kiti, poljubi je u lice i u ruku, zatim opet u lice, i prekrsti je.
Ljevina obuze novo osećanje ljubavi prema ovom ranije mu tuđem čoveku, starom knezu, gledajući kako Kiti dugo i nežno ljubi njegovu mesnatu ruku

.



XVI


Kneginja je sedela u naslonjači, ćutala i smešila se; knez sede pored nje.
Kiti je stajala kraj očeve naslonjače ne puštajući njegovu ruku. Svi su ćutali.
Kneginja je prva sve izrazila rečima, i prevela sve misli i osećanja u pitanja života. I svima se to podjednako čudno i čak teško učinilo u prvi mah.
Pa kada? Treba izvršiti blagoslov mladenaca, pa objaviti veridbu. A kada ćemo svadbu? Šta ti misliš, Aleksandre?
Evo on! - reče knez pokazujući na Ljevina - on je tu glavno lice.
Kada? - reče Ljevin crveneći. - Sutra. Ako pitate mene, onda danas blagoslov, a sutra svadbu.
Ostavite, mon cher, gluposti.
Lepo, onda kroz nedelju dana.
Kao da je s uma sišao!
A zašto?
Ta zaboga! - radosno osmejkujući se ovoj žurbi, reče mati. - A sprema?
»Je li mogućno da će tu biti i sprema, i sve drugo? - pomisli Ljevin sa strahom. - Uostalom, zar može sprema, i blagoslov, i sve to, zar može to promeniti moju sreću? Ništa je ne može promeniti! - On pogleda u Kiti i opazi da nju ta misao o spremi ni najmanje nije uvredila. - znači da je to potrebno«, pomisli on.
Ja ništa ne znam, ja sam samo kazao svoju želju - progovori on izvinjavajući se.
Promislićemo. A za sada, blagoslov, i da se objavi. Eto tako.
Kneginja priđe mužu, poljubi ga, i htede da se udalji, ali je on zadrža, zagrli, i nežno, kao zaljubljeni mladić, nekoliko je puta, smešeći se, poljubi. Stari se očevidno zbuniše za časak, ne znajući upravo da li su se to oni opet zaljubili, ili samo njihova kći. Kad knez i kneginja iziđoše, Ljevin priđe svojoj verenici i uze je za ruku. Ovladao je sad sobom, te je mogao govoriti, a imao
je mnogo šta i da kaže. Ali reče nešto sasvim drugo, ne ono što je trebalo.
Otkud sam mogao znati da će sve ovako ispasti! Nikad se nisam nadao, ali u duši sam uvek verovao - reče on. - Ja verujem da je ovo bilo suđeno.
A ja? - reče ona. - Čak i onda... - ona zastade, pa opet nastavi odlučno gledajući u njega svojim poštenim očima: - čak i onda kad sam odgurnula od sebe svoju sreću. Ja sam uvek volela samo vas, ali sam bila zanesena. Moram to kazati. Možete li to zaboraviti?
Možda je i to bilo za neko dobro! Vi morate meni mnogo šta oprostiti.
Moram vam to kazati.
To je bilo jedno od onoga što je hteo da joj kaže. Rešio je da joj odmah prvih dana kaže dve stvari: da nije tako čist kao ona, i da ne veruje u boga. To je bilo teško, ali on je smatrao da joj mora kazati i jedno i drugo.
Ne, ne sad, docnije! - reče on.
Dobro, docnije, ali na svaki način da kažete. Ja se ne bojim ničega. Ja treba sve da znam. Sad je svršeno.
On dovrši:
Svršeno da ćete me uzeti onakvog kakav sam... nećete me se odreći? Je l’te?
Ne, ne.
Njihov razgovor prekide mademoiselle Linon koja, iako pretvorno, ali
nežno smešeći se, dođe da čestita svojoj omiljenoj vaspitanici. Još ona i ne iziđe, dođoše da čestitaju sluge. Zatim dođoše rođaci, i otpoče ona blažena ludija iz koje Ljevin nije izašao do drugog dana po svojoj svadbi. Ljevinu je neprestano bilo nezgodno, dosadno, ali je napregnutost sreće sve više rasla i uvećavala se. On je stalno osećao da se od njega traži mnogo šta što on ne zna, i radio je sve što su mu govorili, i sve mu je to pričinjavalo sreću. On je mislio da njegova veridba neće imati ništa slično sa drugima, da bi obični uslovi veridbe pokvarili njegovu osobitu sreću; ali se svršilo time da je činio sve što i drugi, i njegova se sreća od toga samo povećavala, postajala sve više osobita, takva da se ni s čim ne može i neće moći sravniti.
Sad ćemo jesti bombona - govorila je m-lle Linon, i Ljevin je išao da kupi bombone.
Baš mi je milo - reče Svijažski. - Savetujem vam da cveće uzimate kod Fomina.
A zar to treba? - I išao je u Fominovu radnju.
Brat mu je govorio da uzajmi novaca, jer će biti mnogo rashoda, poklona...
A zar su pokloni potrebni? - I otrčao je ka Fuldeu.
I kod poslastičara, i kod Fomina, i kod Fuldea, video je da su ga očekivali, da mu se raduju, i da proslavljaju njegovu sreću kao i svi s kojima je imao posla tih dana. Neobično je bilo što su ga ne samo svi voleli, nego su i svi pređe nesimpatični, hladni i ravnodušni ljudi, oduševljavajući se sad njime, pokoravali mu se u svemu, nežno i delikatno se ophodili prema njegovom osećanju, i delili njegovo uverenje da je on najsrećniji čovek na svetu, jer je njegova verenica bila vrhunac savršenstva. To isto je osećala i Kiti. Kad je grofica Nordston dopustila sebi da nagovesti kako joj je ona želela nešto bolje, Kiti se tako ražestila, i tako pouzdano dokazala da od Ljevina niko na svetu ne može biti bolji, da je grofica Nordston to morala priznati, i u prisustvu Kiti nije više susretala Ljevina bez oduševljenog osmeha.
Objašnjenje, koje je Ljevin obećao verenici, bilo je jedan težak događaj u to vreme. Pošto se posavetovao sa starim knezom, i dobio od njega dopuštenje, on predade Kiti svoj dnevnik u kojem je bilo napisano ono što ga je mučilo. On je taj dnevnik pisao imajući u vidu svoju buduću ženu. Njega su mučile dve stvari: odsustvo nevinosti, i bezverje. Priznanje bezverja prođe neopaženo. Kiti je bila religiozna, nikada nije sumnjala u verske istine, ali Ljevinovo spoljašnje bezverje nimalo je ne dirnu. Ona je kroz ljubav poznala svu njegovu dušu, i u njegovoj duši videla ono što je želela; a što se takvo duševno stanje naziva bezverjem, to joj je bilo svejedno. Drugo priznanje dovelo ju je do gorkog plača.
Ljevin joj nije bez unutrašnje borbe predao svoj dnevnik. On je znao da između njega i nje ne može i ne treba da ima nikakve tajne, i stoga je rešio da tako treba da bude; ali nije davao sebi računa o tome kako to može podejstvovati na nju, nije se unosio u njenu dušu. Tek kad je toga večera, pred odlazak u pozorište, došao k njima, ušao u njenu sobu i video uplakano i nesrećno njeno lice, zbog nepopravimog jada koji je on izazvao, žalosno i ljupko njeno lice, shvatio je pučinu koja razdvaja njegovu sramnu prošlost od njene golubije čistoće, i užasnuo se od onoga što je učinio.
- Uzmite, uzmite ove strašne knjige! - reče ona odbacujući sveske koje su ležale pred njom na stolu. - Zašto ste mi ih dali!... Ne, ipak je tako bolje - dodade sažalivši se nad njegovim licem. - Samo, to je strašno, strašno!
On obori glavu ćuteći. Nije mogao ništa da kaže.
- Vi mi nećete oprostiti? - prošaputa on.
- Ne, ja sam vam oprostila, ali to je užasno! Međutim, sreća je njegova bila tako velika, da je ovo priznanje nije moglo narušiti, samo joj je pridalo nov preliv. Ona mu je oprostila; od toga doba on je još više smatrao sebe
nedostojnim nje, moralno se još više sagibao pred njom, i tako još više cenio svoju nezasluženu sreću.

XVII


Prebirajući i nehotice u svojoj pameti utiske od razgovora koji su vođeni za vreme, i posle ručka, Aleksije Aleksandrovič vraćao se u svoju usamljenu sobu. Reči Darje Aleksandrovne o praštanju izazvale su u njemu samo ljutnju. Primenjivanje ili neprimenjivanje hrišćanskog pravila na njegov slučaj, bilo je teško pitanje o kojem se nije moglo govoriti olako, i to pitanje je Aleksije Aleksandrovič odavno rešio u negativnom smislu. Od svega rečenog najdublje mu se urezaše u pamet reči glupoga, dobroga Turovcina: postupio kao čovek, pozvao ga na dvoboj i ubio ga. Svi su očevidno imali simpatije za taj postupak, mada iz učtivosti nisu to kazivali.
»Uostalom, ta je stvar svršena, nema se šta više misliti o tome«, reče u sebi Aleksije Aleksandrovič. I misleći samo o predstojećem odlasku i reviziji, on uđe u svoju sobu i upita vratara, koji ga je pratio, gde je njegov lakej; vratar mu reče da je lakej maločas izišao. Aleksije Aleksandrovič naredi da mu se donese čaj, sede za sto, i uzevši Fruma[133] poče razmišljati o maršruti svoga putovanja.
Dva telegrama - reče lakej ulazeći u sobu. - Oprostite, ekselencijo, tek što sam bio izišao.
Aleksije Aleksandrovič uze telegrame i otvori ih. U prvom telegramu bio je izveštaj o postavljenju Stremova baš na ono mesto koje je želeo za sebe Karenjin. Aleksije Aleksandrovič baci telegram i pocrvenevši ustade i poče hodati po sobi: »Quos vult perdere dementat«,[134] reče on, razumevajući pod quos ona lica koja su potpomagala to postavljenje. Njemu nije bilo toliko krivo što nije dobio to mesto, što su ga očigledno obišli; ali mu je bilo čudnovato i nerazumljivo kako nisu videli da je brbljivko i frazer Stremov manje no iko drugi sposoban za to. Kako ne vide da tim postavljenjem upropašćuju sebe i svoj prestige![135]
»Opet valjda nešto slično«, reče u sebi žučno otvarajući drugi telegram. Telegram je bio od žene. Najpre mu pade u oči njen potpis plavom olovkom,
»Ana.« »Umirem, molim, preklinjem, dođite. Umreću lakše s oproštajem«,
pročita on. Prezrivo se osmehnu i baci telegram. Da je to bila prevara i lukavstvo, o tome, kako mu se činilo prvoga trenutka, nije moglo biti nikakve sumnje.
»Nema prevare pred kojom bi se ona zaustavila. Ona se mora poroditi. Možda je to porođajna bolest. Ali kakva je tu svrha? Uzakoniti dete, mene osramotiti i omesti razvod - mislio je on. - No kao da je rečeno i »umirem«... - On ponovo pročita telegram, i odjednom ga porazi neposredni smisao onoga što je rečeno. - Ako je to istina? - reče sebi. - Ako je istina da se ona u trenutku patnje blizine smrti iskreno pokajala, a ja, smatrajući to za prevaru, ne odem? Ne samo da bi to bilo surovo, i da bi me svi osudili, nego bi to bilo glupo s moje strane.«
Petre, ne trebaju kola. Ja idem u Petrograd - reče lakeju.
Aleksije Aleksandrovič rešio je da ide u Petrograd i da se vidi sa ženom. Ako je njena bolest prevara, on će oćutati i otputovati. Ako je zaista na samrti, i želi da ga pred smrću vidi, oprostiće joj ako je zatekne živu, a odaće joj poslednju poštu ako dođe suviše dockan.
Celoga puta nije više mislio o tome šta treba da radi.
Sa osećanjem umora i nečistoće, koji su posledica noći u vagonu, kroz ranu petrogradsku maglu vozio se Aleksije Aleksandrovič po pustom Nevskom prospektu i gledao preda se ne misleći o onome što ga je očekivalo. Nije mogao da misli o tome zato što, zamišljajući ono što će biti, nije mogao da odagna pretpostavku: njena smrt, ako dođe, odjednom će razrešiti svu teškoću njegovog položaja. Hlebari, zatvoreni dućani, noćni kočijaši, pokućari, čistači ulica promicahu pred njegovim očima, i on je sve to posmatrao trudeći se da u sebi uguši misao na ono što ga očekuje, na ono što ne sme želeti, pa ipak želi. Stigne do ulaza. Jedan običan fijaker, i karuce sa zaspalim kočijašem, stajali su tu. Ušavši u trem, Aleksije Aleksandrovič kao da u dalekom kutiću svoga mozga nađe odluku koju usvoji. Tamo je stojalo:
»Ako je prevara, mirno prezreti i otputovati; ako je istina, očuvati pristojnost.«
Vratar otvori vrata pre nego je Aleksije Aleksandrovič zazvonio. Vratar Petrov, inače Kapitonič, imao je neobičan izgled: u starom redengotu, bez vratne marame, u papučama.
Kako je gospođa?
Juče se srećno porodila.
Aleksije Aleksandrovič zastade i preblede. Sad je jasno razumeo s kakvom je silinom želeo njenu smrt.
A kako se oseća?
Kornej, u jutarnjoj kecelji, strča niz stepenice.
Vrlo rđavo - odgovori on. - Juče je bio konzilijum, a i sad je lekar ovde.
Uzmi stvari - reče Aleksije Aleksandrovič i osetivši neko olakšanje od izveštaja da ipak ima nade na smrt, uđe u predsoblje.
Na vešalici beše oficirski šinjel. Aleksije Aleksandrovič spazi to i upita:
Ko je ovde?
Doktor, babica, i grof Vronski.
Aleksije Aleksandrovič pođe u unutarnje odaje. U salonu ne beše nikoga; iz njenog kabineta, na zvuke njegovih koraka, iziđe babica u kapi s ljubičastim trakama.
Ona priđe Aleksiju Aleksandroviču, i uzevši ga za ruku sa prisnošću zbog blizine smrti, povede ga u sobu za spavanje.
Hvala bogu kad ste došli! Samo o vama, pa o vama - reče ona.
Dajte brže leda! - ču se iz sobe za spavanje zapovednički glas doktorov.
Aleksije Aleksandrovič uđe u njen kabinet. Kraj njenog stola, na niskoj stolici, sedeo je Vronski, pokrio lice rukama i plakao. Na glas doktorov on skoči, skloni ruke s lica i ugleda Aleksija Aleksandroviča.
Kad ugleda muža, tako se zbuni da opet sede, uvuče glavu u ramena kao da želi nekud da iščezne; pa se prisili, ustade i reče:
Ona umire. Doktori kažu da nema nade. Ja sam sav u vašoj vlasti, ali dopustite mi da ostanem ovde... uostalom, vaša volja, ja...
Aleksije Aleksandrovič, kad spazi Vronskove suze, oseti plimu onog duševnog rastrojstva koje su kod njega izazivale patnje drugih ljudi, i okrenuvši lice žurno pođe k vratima ne saslušavši njegove reči. Iz sobe za spavanje čuo se Anin glas koji je nešto govorio. Njen glas je bio veseo, živahan, sa izvanredno određenim intonacijama.
Aleksije Aleksandrovič uđe u sobu za spavanje i priđe postelji, Ona je ležala okrenuta licem k njemu. Obrazi joj behu rumeni, oči su sijale, male bele ruke pomaljale su se iz rukava i igrale se, krajem pokrivača previjajući ga. Činilo se da je ne samo zdrava i sveža, već da je i najbolje raspoložena. Govorila je brzo, zvučno, i sa neobično pravilnim i osećajnim intonacijama.
Zato što Aleksije, ja govorim o Aleksiju Aleksandroviču (takva čudna, strašna sudbina da su obojica Aleksiji, zar nije tako?), Aleksije mi ne bi to odrekao. Ja bih zaboravila, on bi oprostio... Ali zašto ne dolazi? On je dobar, on i sam ne zna kako je dobar. Ah, bože moj, kako je tužno! Dajte mi brže
vode! Ah, to će njoj, mojoj devojčici, škoditi! Pa dobro, onda joj dajte dojkinju. O, ja pristajem, to je čak i bolje. On će doći, biće mu teško da je gleda. Odnesite je.
Ana Arkadijevna, on je došao. Evo ga! - govorila je babica, starajući se da skrene njenu pažnju na Aleksija Aleksandroviča.
Ah, kakve gluposti! - nastavi Ana ne videći muža. - Ta dajte mi je, dajte mi moju devojčicu! On još nije došao. Vi zato kažete da mi neće oprostiti, što ga ne poznajete. Niko nije njega poznao. Samo ja, i zato mi je sad teško. Treba videti njegove oči, u Serjože su isto takve, i zato ne mogu da ih vidim. Jesu li dali Serjoži da ruča? Znam ja, svi će zaboraviti. On ne bi zaboravio. Treba Serjožu premestiti u sobu na uglu, i zamoliti Mariette da spava s njim.
Ona se odjednom zgrči, utiša, i sa strahom, kao da očekuje udarac i kao da hoće da se zaštiti, podiže ruke k licu. Ugledala je muža.
Ne, ne! - progovori ona - ja se ne bojim njega, ja se bojim smrti. Aleksije, priđi bliže. Ja žurim, zato što nemam vremena, ostalo mi je još malo da živim, sad će nastupiti vatra, i onda već ništa više neću razumeti. Sad razumem, sve razumem i sve vidim.
Namršteno lice Aleksija Aleksandroviča dobi patnički izraz; on je uze za ruku i htede nešto da kaže, ali nikako nije mogao to da izgovori; donja mu je usnica drhtala; on se još neprestano borio sa svojim uzbuđenjem i samo pokatkad bi pogledao u nju. I uvek, kad god bi pogledao, video je njene oči koje su gledale u njega sa takvom milinom i ushićenom nežnošću kakvu nikad nije opazio u njima.
Počekaj, ti ne znaš... Stanite... stanite... - ona prekide, kao da pribira misli. - Da - poče. - Da, da, da. Evo šga sam htela da kažem, Ne čudi se. Ja sam sve ista,.. Ali u meni je i druga, i nje se bojim; ona je zavolela onoga, i ja sam htela da tebe omrznem, a nisam mogla da zaboravim onu koja je pre bila. Ja nisam ta. Sad sam prava ja, ja sva. Ja sad umirem, znam da ću umreti, pitaj njega. I sad osećam, eto, strašne tegove na rukama, na nogama, na prstima. Gle, prsti kako su ogromni! Ali to će se skoro svršiti... Jedno je samo nužno: oprosti mi, oprosti mi sasvim! Ja sam užasna, ali mi je dadilja pričala da je neka sveta mučenica - kako joj beše ime? - bila još gora. Otići ću u Rim, tamo je pustinja, i tada nikome neću smetati, samo ću uzeti Serjožu i devojčicu... Ne, ti ne možeš oprostiti? Ja znam, to se ne može oprostiti! ne, ne, idi, odveć si dobar! - Ona je jednom vrelom rukom držala njegovu ruku, a drugom ga je gurala.
Duševno rastrojstvo Aleksija Aleksandroviča pojačavalo se sve više, i sad je došlo do takvog stepena da se on prestao boriti s njim; odjednom oseti da
ono što je smatrao za duševno rastrojsgvo, da je to, naprotiv, blaženo stanje duše koje mu pruža novu sreću za koju on nikad ranije nije znao. Nije on sad mislio o hrišćanskom zakonu kojem je celoga svoga života hteo da sleduje, i koji mu naređuje da prašta i da voli svoje neprijatelje već je samo radosno osećanje praštanja i ljubavi prema neprijateljima ispunilo njegovu dušu. On je klečao; metnuo je glavu na pregib njene ruke koja ga je pekla kroz košulju, i plakao je kao dete. Ona obgrli njegovu već pomalo ćelavu glavu, pomače se k njemu, i sa izazivačkim ponosom podiže oči gore.
Evo ga, znala sam. Sad zbogom svi, zbogom!... Opet su došli, što ne idu?... Skinite s mene ove bunde!
Doktor joj odmače ruke, namesti je pažljivo na uzglavlje i pokri je do ramena. Ona poslušno leže na leđa i gledaše preda se sjajnim pogledom.
Upamti jedno, potreban mi je bio samo oproštaj, i ništa više ne tražim... Zašto on ne dođe? - progovori ona gledajući prema vratima, gde je bio Vronski. - Priđi, priđi! Pruži mu ruku.
Vronski priđe do ivice postelje, a kad ugleda Anu opet pokri lice rukama.
Otkri lice, gledaj u njega! On je svetac - reče ona. - Otkri, otkri lice! - ljutito reče ona. - Aleksije Aleksandroviču, otkri mu lice. Hoću da ga vidim.
Aleksije Aleksandrovič uze ruke Vronskoga i skinu mu ih od lica koje je nosilo na sebi užasan izraz patnje i stida.
Pruži mu ruku. Oprosti mu.
Aleksije Aleksandrovič pruži Vronskom ruku, i ne zadržavaše suze koje su mu tekle iz očiju.
Hvala bogu, hvala bogu! - progovori ona - sad je sve gotovo. Samo da malo opružim noge. Eto tako, vrlo dobro. Kako je ovo cveće napravljeno bez ukusa, ne liči nimalo na ljubičicu - govorila je pokazujući na tapete. - Bože moj! Bože moj! Kad će se ovo svršiti? Dajte mi morfijuma. Doktore, dajte morfijum! O, bože moj, bože moj!
I poče da se pretura po postelji.
Doktor i doktori govorili su da je to porođajna groznica, pri kojoj se devedeset i devet od sto slučajeva svršavaju smrću. Celoga je dana bolesnica bila u vatri, buncala u zanosu. U ponoć, Ana je ležala bez svesti i pulsa.
Očekivali su smrt svakog trenutka.
Vronski ode kući, ali izjutra dođe da se izvesti, i Aleksije Aleksandrovič, dočekavši ga u predsoblju, reče mu: »Ostanite, možda će vas tražiti«, i sam ga odvede u ženin kabinet. Ujutru opet poče uzbuđenje, živahnost, brzina misli
i govora, i opet se svrši bunilom. Trećeg dana, isto: doktori tad rekoše da ima nade. Toga dana Aleksije Aleksandrovič uđe u kabinet gde je sedeo Vronski, i zatvorivši vrata sede prema njemu.
Aleksije Aleksandroviču - reče Vronski osećajući da se približuje objašnjenje - ja ne mogu govoriti, ne mogu poimati. Poštedite me! Ma koliko da vam je teško, verujte da je meni gore.
On htede da ustane, ali ga Aleksije Aleksandrovič uze za ruku i reče:
Ja vas molim da me saslušate, potrebno je. Moram vam objasniti svoje osećanje, ono koje me je rukovodilo, i koje će me rukovoditi, da ne biste bili u zabludi zbog mene. Vi znate da sam se ja rešio na razvod braka, i da sam započeo tu stvar. Neću kriti da sam, počinjući tu stvar, bio neodlučan i da sam se mučio; priznajem da me je želja za osvetom, vama i njoj, gonila na to. Kad sam dobio telegram, pošao sam s istim osećanjem ovamo, i kazaću i više, želeo sam njezinu smrt. Ali... - On poćuta, premišljajući da li da mu poveri svoja osećanja ili ne. - Video sam je i oprostio sam. Sreća od praštanja otkrila mi je šta mi je dužnost. Ja sam potpuno oprostio. Hoću da podmetnem drugi obraz; hoću da dam i košulju kad mi uzimaju kaftan. Moliću boga samo za to da mi ne oduzme sreću od praštanja!
Suze su mu bile u očima; njihov svetao, miran pogled porazi Vronskog.
Eto, takav je moj položaj. Možete me zgaziti u glib, možete me napraviti rugobom u očima sveta, ja nju neću ostaviti, a vama nikada jedne prekorne reči neću reći - nastavljaše Aleksije Aleksandrovič. - Moja je dužnost jasno obeležena: ja moram biti kraj nje, i biću. Ako ona zaželi da vas vidi, ja ću vas izvestiti; a sad, mislim da je bolje da se udaljite.
On ustade, jecanje mu prekide govor. Vronski takođe ustade, i u pognutom, neispravljenom položaju ga posmatraše ispod obrva. Vronski nije shvatao osećanja Aleksija Aleksandroviča. Ali je osećao da je to nešto više, i čak nepristupačno njemu, sa njegovim pogledima.