Ana Karenjina

KNJIGA DRUGA



PETI DEO


I


Kneginja Ščerbacka nalazila je da se svadba ne može obaviti do početka posta, do kojega je ostalo još pet nedelja, jer polovina spreme ne može biti gotova do toga vremena; a nije mogla ne složiti se s Ljevinom da bi posle posta bilo suviše dockan, tim pre što je stara rođena tetka kneza Ščerbackog vrlo bolesna, i može umreti svakoga časa, te bi žalost još odložila svadbu. I zato, rešivši da spremu razdeli na dva dela, veliku i malu spremu, kneginja pristade da svadba bude pre početka posta. Ona odluči da mali deo spreme pripremi sada sav, a veliki da ispošlje docnije; i veoma se ljutila na Ljevina što nikako nije mogao da joj ozbiljno odgovori: pristaje li on na to ili ne. Ova raspodela bila je utoliko zgodnija što se mladenci odlučiše da odmah posle svadbe idu na selo, a tamo stvari iz velike spreme neće biti potrebne.
Ljevin se i dalje nalazio u stanju ludila u kojem mu se činilo da on i njegova sreća sačinjavaju glavnu i jedinu svrhu svega što postoji, i da sad nema potrebe ni o čemu da misli i da se stara, jer će sve raditi i uraditi za njega drugi. Štaviše, nije imao nikakvih ciljeva i planova ni za budući život, ostavljao je da i to drugi reše, i znao da će sve biti divno. Njegov brat Sergije Ivanovič, Stepan Arkadijevič i kneginja rukovodili su ga u svemu što je trebalo da uradi, a on se samo potpuno slagao sa svim što mu je predlagano. Brat je uzajmio za njega novac; kneginja mu je savetovala da posle venčanja otputuje iz Moskve; Stepan Arkadijevič posavetova mu da ide u inostranstvo. On je na sve pristajao. »Radite što god hoćete, ako vam je to prijatno. Ja sam srećan, i moja sreća ne može biti ni veća ni manja, ma šta vi činili«, mislio je. Saopštio je Kiti savet Stepana Arkadijeviča da putuju u inostranstvo, i veoma se začudio kad ona ne pristade na to, jer je u pogledu njihovog budućeg života imala neke svoje određene zahteve. Kiti je znala da Ljevina na selu čeka posao koji on voli. Ona, kako je on video, ne samo da nije razumevala taj posao, nego ga i nije htela da razume. Ali joj to ipak nije smetalo da taj posao smatra kao vrlo značajan. Znala je da će njihova kuća biti na selu, i zato je želela ne da ide u inostranstvo, gde neće živeti, nego onamo gde će biti njihova kuća. Ova određeno izražena namera iznenadi Ljevina. Ali kako je
njemu sve bilo svejedno, on odmah zamoli Stepana Arkadijeviča, kao da je to tobože njegova dužnost, da ide na selo, i da tamo udesi sve što treba, i s ukusom, pošto on tako mnogo ukusa ima.
- A, je li - reče Stepan Arkadijevič Ljevinu po povratku iz sela gde je sve udesio za dolazak mladenaca - imaš li ti uverenje da si se pričestio?
- Nemam. A šta će to?
- Bez toga se ne možeš venčati.
- Ah, ah, ah! - povika Ljevin. - Pa ja, čini mi se, devet godina nisam postio.
Nisam ni mislio o tome.
- Krasan si! - smejući se reče Stepan Arkadijevič - a ovamo mene nazivaš nihilistom! Samo, ne ide to tako, moraš postiti.
- Kad? Ostalo je još četiri dana.
Stepan Arkadijevič udesi i to. I Ljevin poče da posti. Za Ljevina, za čoveka koji nije verovao, a koji je u isto vreme poštovao verovanje drugih ljudi, prisustvo i učešće u crkvenim obredima bilo je teška stvar. Sada, u stanju duha u kojem se nalazio, osetljivom prema svemu i razneženom, ova potreba licemerstva bila je Ljevinu ne samo teška, nego mu se učini sasvim nemogućna. Sada, u jeku svoje slave, svoga cvetanja, on treba ili da laže, ili da ismeva svetinje. Osećao je da ne može ni jedno ni drugo. Jednako je zapitkivao Stepana Arkadijeviča da li se može dobiti uverenje i bez posta, a Stepan Arkadijevič je izjavljivao da je to nemogućno.
- Šta će ti biti - samo dva dana treba da postiš? A pop je krasan i pametan starčić. Iščupaće ti taj zub tako da nećeš ni osetiti.
Stojeći na prvoj liturgiji, Ljevin pokuša da oživi u sebi mladićke uspomene na ono jako religiozno osećanje koje je preživljavao od šesnaeste do sedamnaeste godine. Ali se odmah uveri da je to sada za njega nemogućnost. Pokuša zatim da gleda na sve to kao na prazan i beznačajan običaj, sličan običaju pravljenja poseta; ali oseti da i to nikako ne može da čini. U odnosu prema religiji Ljevin se, kao i većina njegovih savremenika, nalazio u vrlo neodređenom položaju. Nije mogao verovati, a u isto vreme nije bio tvrdo uveren da je sve neistinito. I prema tome, kako nije mogao da veruje u važnost onoga što čini, a ni da gleda na to ravnodušno kao na praznu formalnost, on je za sve vreme dok je postio osećao nezgodu i stid: radi ono što ne razume, i prema tome, kako mu je unutrašnji glas govorio, radi nešto lažno i rđavo.
Za vreme službe, časom je slušao molitve i starao se da im pripiše značaj koji se ne bi razmimoilazio s njegovim pogledima; časom opet, osećajući da
ne može da ih razume i da mora da ih osuđuje, starao se da ih ne sluša, nego da se zanima svojim mislima, posmatranjima i uspomenama, koje su mu za vreme ovog dokonog stajanja u crkvi neobično živo lutale po glavi.
Odstoja liturgiju, bdenije, i večernje časove, i sutradan, ustavši ranije no obično i ne popivši čaj, dođe u osam sati u crkvu na jutrenje i ispovest.
U crkvi nije bilo nikoga osim jednog vojnika-prosjaka, dveju starica i crkvenjaka.
Mlad đakon, sa dvema oštro obeleženim polovinama dugačkih leđa pod tankom mantijom, susrete ga, i prišavši stočiću pokraj zida poče odmah čitati molitve. Za vreme čitanja, osobito pri čestom i brzom ponavljanju istih reči:
»Gospodi pomiluj«, koje su zvučale kao »pomilos, pomilos«, Ljevin je osećao da je njegova misao zatvorena i zapečaćena, i da je ne treba pokretati i dirati, jer bi se načinila zbrka; zato je, stojeći iza đakona, mislio i dalje o svojim stvarima, ne slušajući i ne udubljujući se u đakonovo čitanje. »Čudnovato, kako je mnogo izraza u njenoj ruci«, mislio je sećajući se kako su juče sedeli za stolom u uglu. Nisu imali o čemu da razgovaraju, kao gotovo uvek u to vreme; Kiti, metnuvši ruku na sto, neprestano je stezala i otvarala, i sama se najzad zasmejala posmatrajući to kretanje. Ljevin se seti kako joj je poljubio ruku, i kako je zatim razgledao sastavljene linije na ružičastim dlanovima.
»Opet pomilos«, pomisli Ljevin krsteći se, klanjajući se, i posmatrajući gipko kretanje đakonovih leđa za vreme klanjanja. »Ona je zatim uzela moju ruku i razgledala linije:
- imaš divnu ruku - rekla je.« Ljevin pogleda u svoju ruku, i na kratku ruku đakonovu. - »Jest, skoro će se svršiti - mislio je. - Ne, kao da će opet s početka - pomisli, osluškujući molitve. - Da, svršava se; evo, metaniše. To je uvek pred svršetak.«
Uzev, neprimetno, rukom u plišanom zarukavlju, banknotu od tri rublje, đakon reče da će zapisati, i jako lupajući novim cipelama po pločama prazne crkve ode u oltar. Posle jednog minuta promoli se otuda i pozva Ljevina. Dotle zatvorena misao, pokrenu se sada u Ljevinovoj glavi, ali on pohita da je otera. »Udesiće se nekako«, pomisli i pođe amvonu. Pope se po blagim stepenicama, i okrenuvši se udesno spazi sveštenika. Starčić - sveštenik, sa retkom prosedom bradom, sa umornim, dobrim očima, stajao je kod nalonja i prelistavao trebnik. Poklonivši se ovlaš Ljevinu, poče odmah uobičajenim glasom čitati molitve. Kad ih završi, učini veliku metaniju i obrati se licem Ljevinu.
- Ovde Hristos nevidljivo stoji i prima vašu ispovest - reče on pokazujući na Raspeće. - Verujete li vi u sve čemu nas uči Sveta apostolska crkva? -
nastavi sveštenik odvraćajući pogled od Ljevina i sklapajući ruke pod epitrahiljem.
- Ja sam sumnjao, i sumnjam u sve - progovori Ljevin neprijatnim za sebe glasom i ućuta.
Sveštenik očeknu nekoliko trenutaka da li Ljevin neće još štogod reći, i, zatvorivši oči, brzim izgovorom i sa udaranjem na »o«, kao što se govori u okolini Vladimira:
- Sumnja je svojstvena čovečjoj slabosti, ali se moramo moliti da nas milostivi Gospod ukrepi. Imate li kakvih osobitih grehova? - dodade bez i najmanje pauze, kao da se starao da ne gubi vreme.
- Moj je glavni greh sumnja. Ja u sve sumnjam, i većinom sam u sumnji.
- Sumnja je svojstvena slabosti čovečjoj - ponovi sveštenik iste reči. - U šta poglavito sumnjate?
- U sve sumnjam. Ponekad čak sumnjam i da postoji Bog - nehotice reče Ljevin, i užasnu se od nepristojnosti onoga što je izgovorio. Ali na sveštenika, kako se videlo, reči Ljevinove ne učiniše utisak.
- Kakve mogu biti sumnje o tome da Bog postoji? - brzo i sa jedva primetnim osmejkom reče sveštenik.
Ljevin je ćutao.
- Kako možete sumnjati u Tvorca, kad pogledate njegove tvorevine? - nastavi sveštenik brzim, naviknutim izgovorom. - Ko je ukrasio svetilima svod nebeski? - Ko je zemlju obukao u njenu lepotu? Kako bi sve to bilo bez Tvorca? - reče i upitno pogleda u Ljevina.
Ljevin je osećao da je nepristojno stupiti u filozofske prepirke sa sveštenikom, i zato odgovori samo ono što se neposredno odnosilo na pitanje.
- Ne znam - reče on.
- Ne znate? Kako onda možete sumnjati da je Bog stvorio sve? - sa veselom nedoumicom reče sveštenik.
- Ja ništa ne razumem - reče Ljevin crveneći i osećajući da su njegove reči glupe, i da ne mogu ne biti glupe u ovakvom položaju.
- Molite se Bogu. I sveti oci su imali sumnji, i molili su Boga da ih utvrdi u veri. Đavo ima veliku moć, ali mu se ne smemo podavati. Molite se Bogu! Molite se Bogu - brzo ponovi on.
Sveštenik poćuta neko vreme zamislivši se.
- Vi se, kako sam čuo, spremate da stupite u brak sa ćerkom moga
parohijana i duhovnog sina, kneza Ščerbackog? - dodade on smešeći se. - To je krasna devojka!
- Da - crveneći umesto sveštenika, odgovori Ljevin. »Šta mu je potrebno da me to pita na ispovesti?« pomisli on.
A kao odgovor na njegovu misao sveštenik mu reče:
- Vi se spremate da stupite u brak, i Bog će vas, možebiti, nagraditi potomstvom, nije li tako? I onda? Kakvo vaspitanje možete dati svojoj dečici ako u sebi ne pobedite iskušenje đavola koji vas vuče neverovanju? - reče sa krotkim prekorom. - Ako volite svoje čedo, onda kao dobar otac nećete svome detetu želeti samo bogatstvo, raskoš i počasti; poželećete i njegovo spasenje, njegovo prosvećenje svetlošću istine. Nije li tako? Šta ćete odgovoriti kad vas nevino detence upita: »Tatice, ko je stvorio sve što me očarava u ovome svetu - zemlju, vodu, sunce, cveće, travu?« Je li mogućno da ćete mu reći: »ne znam?« Vi ne možete ne znati, kad vam je Gospod bog, po svojoj velikoj milosti, otkrio sve to. Ili, vaše dete vas zapita: »Šta me očekuje u zagrobnom životu?« Šta ćete mu reći, kad ništa ne znate? Kako ćete mu odgovoriti? Ostavićete ga sablazni sveta i đavola? To nije lepo! - reče on nagnuvši glavu u stranu i gledajući Ljevina dobrim krotkim očima.
Ljevin nije ništa odgovorio, ne zato što nije hteo da stupa sa sveštenikom u prepirku, nego zato što mu niko nije zadavao takva pitanja. A dotle dok mu deca njegova stanu zadavati ova pitanja, još ima vremena da razmisli šta će odgovarati.
- Vi ulazite u doba života - nastavi sveštenik - kad treba izabrati put, i njega se držati. Molite se Bogu da vas on, po svojoj blagosti, pomiluje i da vam pomogne - zaključi sveštenik. - Gospod i bog naš Isus Hristos, blagodatiju i šče drotami svojego čelovjekoljubija, da prostit ti, čado... - završivši oproštajnu molitvu, sveštenik blagoslovi i otpusti Ljevina.
Vrativši se kući, Ljevin se osećao radostan što je njegov nezgodan položaj prestao, i što se desilo tako da nije morao lagati. Osim toga, u njemu ostade nejasna uspomena da ono što je govorio dobri i simpatični starčić, nije bilo baš tako glupo kao što mu se u prvi mah učinilo, i da tu ima nečega što bi trebalo rasvetliti.
»Razume se, ne sad - mislio je Ljevin - nego docnije, drugom prilikom.« Ljevin je sad više nego pre osećao u duši nešto nejasno i nečisto, osećao da se on, u odnosu prema religiji, nalazi u položaju koji je tako jasno video, i nije voleo kod drugih, i zbog kojega je prekorevao svoga prijatelja Svijažskoga.
Ostavši te večeri s verenicom kod Doli, Ljevin je bio osobito veseo; objašnjavajući Stepanu Arkadijeviču uzbuđeno stanje u kojem se nalazi, reče:
da je veseo kao pašče koje uče da skače kroz obruč, i koje, pojmivši najzad stvar, i učinivši što se od njega traži, skiči, vrti repom, skače od radosti na stolove i prozore.

II


Na dan venčanja, po običaju (da se održe svi običaji, strogo su navaljivale kneginja i Darja Aleksandrovna), Ljevin se nije video sa svojom verenicom, i ručao je u svojoj gostionici sa trojicom neženja koji se slučajno kod njega stekoše: Sergije Ivanovič; Katavasov, drug sa univerziteta, sada profesor prirodnih nauka, koga je Ljevin sreo na ulici i poveo k sebi; i Čirikov, dever, moskovski sudija, Ljevinov drug iz lova na medvede. Ručak je bio vrlo prijatan. Sergije Ivanovič, u najlepšem duševnom raspoloženju, zabavljao se originalnošću Katavasova. Osećajući da se njegova originalnost razume i ceni, Katavasov se ponosio njom. Čirikov je veselo i dobrodušno podržavao svaki razgovor.
- Evo - govorio je Katavasov otežući reči, po navici stečenoj na katedri - koliko je sposoban dečko bio naš prijatelj Konstantin Dmitrič. Ja govorim o odsutnom, jer njega već nema. Nauku je voleo u to vreme, po izlasku sa univerziteta, i interesovao se čovečanstvom, sad pak, jedna polovina njegovih sposobnosti upravljena je na obmanjivanje samoga sebe, a druga na opravdanje te obmane.
- Odlučnijeg neprijatelja ženidbe nisam video - reče Sergije Ivanovič.
- Ne, nisam neprijatelj. Ja sam prijatelj podele rada. Ljudi koji ne mogu ništa drugo da rade, treba da prave ljude; a ostali, da sarađuju na njihovom prosvećivanju i sreći. Eto kako ja razumem stvar. Ima ih tušta i tma koji brkaju ova dva zanata, ali ja ne pripadam njima[137].
- Kako ću biti srećan kad saznam da ste se zaljubili! - reče Ljevin. - Molim vas, pozovite me na svadbu.
- Ja sam već zaljubljen.
- Da, u patku. Znaš - obrati se Ljevin bratu - Mihailo Semjonič piše delo o hranjenju i...
- Ne, nemojte brkati. Svejedno je o čemu pišem. Stvar je u tome da ja zaista volim patku.
- Ali ona vam neće smetati da volite ženu.
- Ona neće smetati, ali žena će smetati.
- Zašto?
- Videćete. Eto, vi volite gazdinstvo, lov; pazite samo!
- Danas baš došao Arhip i govori da u Prudnom ima mnogo losova i dva medveda - reče Čirikov.
- E, bez mene ćete ih potući.
- Da, to je istina - reče Sergije Ivanovič.
- Možeš se za ubuduće oprostiti s lovom na medvede, žena te neće pustiti!
Ljevin se osmehnu. Pomisao da ga žena neće pustiti, bila mu je tako prijatna da je bio gotov da se na svagda odreče zadovoljstva da vidi medveda.
- Ipak je šteta što će ta dva medveda uloviti bez vas. A sećate li se poslednji put, u Hapilovu?... Divan bi lov bio - reče Čirikov.
Ljevin nije hteo da ga razočarava tvrđenjem da nigde i ništa ne može biti lepo bez nje, i zato ne reče ništa.
- Nije uzalud uveden običaj praštanja sa momačkim životom - reče Sergije Ivanovič. - Ma kakva sreća da te očekuje, ipak žališ za slobodom.
- Priznajte, postoji osećanje Gogoljevog mladoženje: kroz prozor mu se skače.
- Izvesno, postoji, ali se ne priznaje! - reče Katavasov i grohotom se nasmeja.
- Evo, prozor otvoren... Hajdemo sad odmah u Tver. Medvedica je sama, može se ići na legalo. Zbilja, hajdemo vozom u pet časova! A ovi ovde kako hoće - reče smešeći se Čirikov.
- Verujte, tako mi boga - smešeći se reče Ljevin - ja u svojoj duši ne mogu da nađem to osećanje žalosti za svojom slobodom!
- Ta u vašoj je duši sad takav haos da ništa u njoj ne možete napi - reče Katavasov. - Čekajte, dok se malo razberete, naći ćete!
- Ne, osećao bih makar malo ako bi mi, pored moga osećanja (on ne htede da kaže pred njim ljubavi)... i sreće, ipak bilo žao da izgubim slobodu... Naprotiv, ja se radujem tome gubitku.
- Zlo! Izgubljen čovek! - reče Katavasov. - Ali ispijmo za njegovo ozdravljenje, ili poželimo mu da se bar jedan stoti deo njegovih sanjarija ispuni. I to bi već bila sreća kakve još nije bilo na zemlji!
Odmah posle ručka gosti se raziđoše, da bi stigli da se preobuku i spreme
za venčanje.
Kad ostade sam, i poče da se seća razgovora neženja, Ljevin se još jedanput upita: postoji li u njegovoj duši to osećanje žaljenja za slobodom o kojem su oni govorili? I osmehnu se na ovo pitanje. »Sloboda? Našto sloboda? Sreća je samo u ljubavi i željama; misliti njenim željama i njenim mislima, to jest, bez ikakve slobode - eto, to je sreća!«
»Ali znam li ja njene misli, njene želje, njena osećanja?« odjednom mu šapnu nekakav glas. Osmejak iščeze s njegova lica i on se zamisli. I odjednom ga obuze čudnovato osećanje. Obuze ga strah i sumnja - sumnja u sve.
»A šta ćemo ako me ona ne voli? Šta ćemo, ako se ona udaje za mene samo zato da se uda? Šta ćemo, ako ona sama me zna šta radi?« pitao se on. Ona se može osvestiti, i tek kad se uda pojmiti da me ne voli, i da me nije mogla voleti.« I čudnovate, najgore misli o njoj počeše mu dolaziti. Bio je ljubomoran na Vronskog kao pre godinu dana, kao da je ono veče, kad ju je video s Vronskim, bilo juče. Sumnjao je: da li mu je ona kazala sve.
Brzo skoči. »Ne, to ne može tako! - reče u sebi očajno. - Idem k njoj, pitaću je, reći ću poslednji put: mi smo još slobodni, nije li bolje da se zaustavimo? Sve je bolje nego večita nesreća, sramota, neverstvo!« S očajanjem u srcu i sa srdžbom na sve ljude, na sebe, na nju, on iziđe iz gostionice i pođe k njoj.
Zateče je u zadnjim sobama. Sedela je na sanduku i nešto raspoređivala s devojkama, pretresala gomile raznobojnih haljina razmeštenih po naslonima od stolica i po podu.
- Ah! - uzviknu ona spazivši ga, i sva zasija od radosti. - Kako si? kako ste? (do ovog poslednjeg dana ona mu je govorila čas »ti«, čas »vi«). Nisam vas očekivala! Eto, pretresam moje devojačke haljine i gledam kome ću koju...
- A! to je vrlo lepo! - reče on mračno gledajući devojku.
- Idi, Dunjaša, ja ću te posle pozvati - reče Kiti. - Šta ti je? - upita, odlučno govoreći Ljevinu »ti« čim je devojka izišla. Videla je da mu je lice neobično, uzbuđeno i mračno, i obuze je strah.
- Kiti, meni je teško. Ne mogu sam da se mučim - reče on s očajanjem u glasu, i s molbom joj gledajući u oči. Video je već po njenom pravičnom i punom ljubavi licu da ništa ne može biti od onoga što je hteo da joj kaže, ali je ipak osećao potrebu da ga ona sama razuveri. - Došao sam da ti kažem da još nije dockan. Sve se ovo može uništiti, ili popraviti.
- Šta? Ja ništa ne razumem. Šta je tebi?
- To što sam hiljadu puta govorio, i o čemu ne mogu da ne mislim... to da
ja nisam dostojan tebe. Nisi se ti mogla rešiti da pođeš za mene. Razmisli. Prevarila si se. Razmisli dobro. Ti me ne možeš voleti... Ako... Bolje reci - govorio je on ne gledajući u nju. - Ja ću biti nesrećan. Neka govori ko šta hoće, sve je bolje nego nesreća... Bolje je sad, dok još ima vremena...
- Ne razumem - uplašeno odgovori ona - da li ti to hoćeš da se odrekneš... da sve što je, ne treba da bude?
- Da, ako me ti ne voliš.
- Ti si poludeo! - uzviknu ona pocrvenevši od srdžbe. Ali njegovo lice beše tako tužno da ona uzdrža ljutnju, i zbacivši haljine s naslonjače sede bliže do njega. - Na šta misliš? Reci mi sve.
- Ja mislim da me ti ne možeš voleti. Zašto bi me mogla voleti?
- Bože moj, šta ja tu mogu?... - reče ona i briznu u plač.
- Ah! Šta sam učinio? - uzviknu on i padnuvši na kolena pred njom poče joj ljubiti ruke.
Kad je kneginja posle pet minuta ušla u sobu, nađe ih već potpuno izmirene. Kiti ne samo da ga je uverila da ga voli, nego mu je čak - odgovarajući na njegovo pitanje: zašto ga voli? - objasnila zašto.
Kazala mu je da ga voli zato što ga potpuno razume; zato što zna šta on mora voleti, i da je sve što on voli, dobro. To mu se učinilo sasvim jasno. Kad je kneginja ušla u sobu, oni su sedeli naporedo na sanduku, pregledali haljine i prepirali se oko toga što Kiti hoće da da Dunjaški haljinu kestenjaste boje u kojoj je bila kad ju je Ljevin zaprosio, i on sad navaljuje da se ta haljina nikome ne daje, a Dunjaši da se da plava.
- Kako ne razumeš? Ona je crnomanjasta, i neće joj plavo dobro stojati...
Ja sam sve to imala na umu.
Saznavši zašto je došao, kneginja se pola od šale pola od istine naljuti, i posla ga kući da se oblači, i da ne smeta Kiti pri češljanju, jer će Šarl odmah doći.
- I tako ništa ne jede ovih dana, i poružnela je, a ti je još uznemiruješ glupostima. - Čisti se, čisti se, dragi moj.
Postiđen i kriv, ali umiren, Ljevin se vrati u svoju gostioiicu. Njegov brat, Darja Aleksandrovna i Stepan Arkadijevič, svi u potpunoj toaleti, već su ga očekivali da ga blagoslove ikonom. Nije se moglo oklevati. Darja Aleksandrovna imala je još da svrati kući da povede svoga nakudravljenog i nalickanog sina koji će nositi ikonu uz mladu. Zatim je trebalo poslati jedne karuce po devera, a druge, koje će odvesti Sergija Ivanoviča, vratiti natrag... Uopšte, bilo je vrlo mnogo složenih kombinacija. Jedno je bilo nesumnjivo -
nije se smelo oklevati, jer je već bilo šest i po časova.
Blagosiljanje ikonom nije ispalo kako treba. Stepan Arkadijevič zauzeo je komično-svečani stav, naporedo sa ženom, uzeo ikonu, naredio Ljevinu da se pokloni do zemlje, blagoslovio ga sa dobrim i podrugljivim osmejkom i tri puta ga poljubio; to isto učinila je i Darja Aleksandrovna, pa odmah pohitala da ide, i opet se pomela pri utvrđivanju reda kojim će se kretati ekipaži.
- Evo kako ćemo: ti ideš u našim karucama po njega, a Sergije Ivanovič, ako bi bio tako dobar, mogao bi se odvesti, pa posle vratiti kola.
- Zašto ne, drage volje.
- A mi ćemo odmah doći s njima. Jesu li stvari poslate? - reče Stepan Arkadijevič.
- Poslate su - reče Ljevin i naredi Kuzmanu da mu spremi odelo.

III


Gomila sveta, osobito ženskinja, opkolila je za venčanje osvetljenu crkvu. Oni koji su mogli da prodru do sredine, tiskali su se oko prozora, gurali se, prepirali se, i zagledali kroz rešetke.
Preko dvadeset karuca žandarmi su već bili postrojili niz ulicu. Žandarmerijski oficir, ne bojeći se mraza, stajao je kod ulaza blešteći u mundiru. Ekipaži su još neprestano pristizali, i u crkvu su ulazili: čas dame u cveću, sa podignutim skutovima; čas muškarci, skidajući kape ili crne šešire. U crkvi su već bila zapaljena oba polijeleja, i sve sveće pred ikonama. Zlatan sjaj na crkvenom polju ikonostasa, pozlaćeni drvorezi na ikonama, srebro na kadionicama i svećnjacima, i ploče na podu, i ćilimi, a crveni barjaci iznad pevnica, i stepenice amvona, i stare pocrnele knjige, i odežde i stihari - sve je to bilo obasuto svetlošću. Na desnoj strani tople crkve, u gomili frakova i belih vratnih marama, mundira i štofova, kadife, atlasa, kose, cveća, razgolićenih ramena i ruku i dugačkih rukavica - vodio se uzdržljiv, živahan razgovor, koji je čudnovato odjekivao u visokom crkvenom kubetu. Kada god bi se razleglo škripanje vrata, razgovor se u gomili stišavao i ovi bi se osvrtali očekujući da vide mladoženju i nevestu. Ali, vrata su se otvarala više od deset puta, i uvek to behu ili zakasneli gost ili gošća koji su se pridruživali grupi zvanica, nadesno; ili neka posmatračica koja je uspela da prevari ili umilostivi žandarmerijskog oficira, i koja se pridruživala tuđoj grupi, nalevo. I svoji i tuđi bili su prošli već kroz sve faze očekivanja.
U prvi mah su mislili da mladoženja i mlada tek što nisu tu, i nisu pridavali nikakav značaj zadocnjenju. Zatim počeše sve češće pogledati na vrata, i nagađati da se nije štogod dogodilo. Zatim, zadocnjenje postade već nezgodno, te se i rođaci i gosti starahu da se čine kao da ne misle o mladoženji, već su zauzeti svojim razgovorom.
Protođakon, kao da je želeo dati na znanje da mu je vreme skupo, nestrpljivo je pokašljavao, tako da su stakla na prozorima podrhtavala. Za pevnicama se čula čas proba glasova, čas išmrkivanje pevača. Sveštenik je neprestano slao te po crkvenjaka, te po đakona, da vide je li došao
mladoženja; a i sam je, u ljubičastoj mantiji i vezenom pojasu, sve češće izvirivao kroz pobočna vrata očekujući mladoženju. Naposletku, jedna dama, pogledavši u časovnik, reče: »ovo je zaista čudno!« i svi se gosti uznemiriše i počeše glasno izražavati čuđenje i nezadovoljstvo. Jedan od devera ode da vidi šta se dogodilo. U to vreme, Kiti, već davno sasvim obučena, u beloj haljini, dugačkom velu i vencu od pomorandžinog cveća, sa kumom i svojom sestrom Ljvovom, stajala je u dvorani doma Ščerbackih i gledala kroz prozor, uzalud iščekujući već više od pola sata izvešće od svoga devera o mladoženjinom dolasku u crkvu.
Međutim, Ljevin, u pantalonama, ali bez prsnika i fraka, išao je tamo - amo po svojoj sobi, neprestano izvirujući kroz vrata i razgledajući po hodniku. Ali u hodniku nije bilo onoga koga je on očekivao, i on se s očajanjem vraćao i obraćao Stepanu Arkadijeviču koji je mirno pušio:
- Da li se ikad čovek našao u ovakvom užasnom, ludačkom položaju - govorio je.
- Da, zaista je glupo - potvrdi Stepan Arkadijevič, smešeći se. - Ali umiri se, sad će doneti.
- Kad će! - sa prigušenom ljutinom govorio je Ljevin. - I ti ludački otvoreni prsnici! S ovim, nije mogućno! - reče, gledajući u izgužvane grudi svoje košulje. - I šta će biti ako su stvari već odvučene na železnicu! - uzviknu u očajanju.
- Tada ćeš obući moju.
- Davno je tako trebalo.
- Ne valja biti smešan... Počekaj, udesiće se.
Stvar je bila u ovome: kad je Ljevin tražio da se obuče, Kuzman, stari sluga Ljevinov, donese frak, prsnik, i sve što je bilo potrebno.
- A košulja! - viknu Ljevin.
- Košulja je na vama - sa mirnim osmejkom odgovori Kuzman.
Kuzman se nije dosetio da ostavi čistu košulju, i kad je dobio naređenje da sve upakuje i odveze do Ščerbackih, odakle će večeras mladenci otputovati, on je tako i uradio, upravo sve osim fraka i što ide s frakom. Košulja, koju je Ljevin obukao jutros, bila je izgužvana, i neupotrebljiva sa otvorenim prsnikom. Da neko ode do Ščerbackih, bilo je daleko. Poslaše da se kupi košulja. Lakej se vrati: sve je zatvoreno - nedelja. Poslaše do kuće Stepana Arkadijeviča, doneše košulju, ali ta beše suviše široka i kratka. Najzad poslaše ka Ščerbackima da se raspakuju stvari. Mladoženju očekuju u crkvi, a on, kao zatvorena zverka u kavezu, hoda po sobi, izviruje u hodnik, i
s užasom i očajanjem se seća svega što je on napričao Kiti, i onoga što ona sad može misliti.
Najzad krivac Kuzman, sav zadihan, ulete u sobu s košuljom.
- Umalo ne umakoše. Zatekao sam ih kako tovare na kola - reče Kuzman.
Posle tri minuta, ne gledajući na sat da ne bi još pozledio ranu, Ljevin je prosto trčao niz hodnik.
- Ništa ti to ne pomaže - govorio je Stepan Arkadijevič smeškajući se i lagano idući za njim. - Udesiće se, udesiće... kad ti kažem.

IV


- Stigli su! - Evo ga! - Koji je? - Je li onaj mlađi? - A ona, veselnica, ni živa ni mrtva! - počeše govoriti u gomili kad Ljevin, susrevši nevestu kod ulaza, zajedno s njom ube u crkvu.
Stepan Arkadijevič ispriča ženi uzrok zadocnjenja, a gosti, smejući se, došaptavahu se među sobom. Ljevin nije ništa i nikoga primećivao; ne skidajući očiju samo je gledao u svoju nevestu.
Svi su govorili da je ona poružnela ovih poslednjih dana, i da pod vencem ni izdaleka nije tako lepa kao obično; ali Ljevin to nije nalazio. On je gledao u njenu visoko nameštenu kosu sa dugačkim belim velom i belim cvećem; u visoki nabrani kolir koji je osobito devičanski skrivao sa strane i otkrivao spreda njen dugački vrat; i u neobično tanak struk; i njemu se činilo da je lepša nego ikada dotle, ne zato što su ovo cveće, ovaj veo, ova iz Pariza poručena haljina dodavali nešto njenoj lepoti, već zato što je, bez obzira na udešenu divotu odelo, izraz njenog ljupkog lica, njenog pogleda, njenih usana, bio ovaj njen osobiti izraz nevine pravičnosti.
- Ja sam već pomislila da si se rešio da bežiš - reče ona i osmehnu se na njega.
- Tako je glupo što mi se desilo, sramota me je i da govorim! - reče on crveneći, i morade se okrenuti Sergiju Ivanoviču koji mu beše prišao.
- Lepo si se proveo s košuljom! - reče Sergije Ivanovič klateći glavom i smešeći se.
- Da, da - odgovori Ljevin ne razumevajući pravo o čemu mu govore.
- E, Kostja, sad treba rešiti - reče Stepan Arkadijevič s pretvorno uplašenim izrazom - važno pitanje. Taman si sad u stanju da oceniš svu njegovu važnost. Pitaju me: da li da upale paljene sveće ili nepaljene? Razlika je u deset rubalja - dodade on skupljajući usne za osmejak. - Ja sam odlučio, ali se bojim da nećeš pristati.
Ljevin je razumeo da je to bila šala, ali se nije mogao osmehnuti.
- Dakle, kako? Nepaljene ili paljene? To je pitanje.
- Da, da, nepaljene!
- E, milo mi je. Pitanje je rešeno! - reče Stepan Arkadijevič smešeći se. - Začudo kako čovek zaglupi u ovom položaju - reče on Čirikovu kad se Ljevin, zbunjeno pogledavši u njega primače svojoj nevesti.
- Pazi, Kiti, da prva staneš na ćilim - reče grofica Nordston prilazeći. - Krasni ste mi vi! - obrati se Ljevinu.
- Je li strašno? - reče Marija Dmitrijevna, stara tetka.
- Da ti nije hladno? Bleda si. Čekaj, sagni se! - reče Ljvova, sestra Kitina, i uoblivši svoje pune divne ruke, s osmejkom popravi Kiti cveće na glavi.
Doli priđe, htede nešto da kaže, ali ne mogaše da izgovori, zaplaka se i neprirodno se nasmeja.
Kiti je gledala u sve isto onako rasejano kao i Ljevin.
Međutim se i sveštenstvo obuče, i sveštenik sa đakonom priđe nalonju koji je stajao u predverju crkve. Sveštenik se obrati Ljevinu rekavši nešto. Ljevin ne razabra šta je sveštenik rekao.
- Uzmite nevestu za ruku i povedite je - reče dever Ljevinu.
Ljevin zadugo nije mogao da pojmi šta se od njega zahteva. Vazdan su ga popravljali i hteli već i da ga se okanu, jer nikako nije pružao ruku koju treba, niti uzimao ruku koju treba - dok najzad razumede da treba desnom rukom, ne menjajući položaj, uzeti njenu desnu ruku. Kad je, naposletku, uzeo nevestu za ruku kao što treba, sveštenik pođe nekoliko koraka pred njima i stade kod nalonja. Gomila rođaka i poznanika, sa žagorom i šuštanjem šlepova, pomakoše se za njima. Neko se saže i popravi nevesti šlep. U crkvi nasta takva tišina da se čulo kapanje voska sa sveća.
Starčić - sveštenik, u kamilavci, sa sjajnim kao srebro sedim pramenovima kose, razdeljene i začešljane na dve strane iza ušiju, izvadi majušne staračke ruke ispod teške srebrne odežde sa zlatnim krstom na leđima, i poče nešto pribirati po nalonju.
Stepan Arkadijevič mu priđe pažljivo, šapnu mu nešto, i namignuvši Ljevinu vrati se opet natrag.
Sveštenik zapali dve cvećem ukrašene sveće, držaše ih sa strane u levoj ruci, tako da je vosak sa njih lagano kapao, i okrete se licem mladencima. To je bio isti sveštenik koji je ispovedao Ljevina. On pogleda umornim i tužnim pogledom u mladoženju i nevestu, uzdahnu, i izvadivši ispod odežde desnu ruku, blagoslovi njom mladoženju, i tako isto, ali sa nijansom pažljive
nežnosti, metnu složene prste na pognutu glavu Kitinu. Zatim im dade sveće, i uzevši kadionicu lagano se udalji od njih.
»Je li mogućno da je ovo istina?« pomisli Ljevin i obazre se na Kiti. On unekoliko vide ozgo njen profil, i po jedva primetnom pokretu njenih usana i trepavica poznade da je osetila njegov pogled. Ona se ne okrete, ali se visoki nabrani kolir pokrenu i podiže ka njenom ružičastom malenom uvu. On vide da se u njenim grudima zaustavio uzdah, i da zadrhta malena ruka u dugačkoj rukavici, koja je držala sveću.
Sve brige oko košulje, zadocnjenje, razgovor s poznanicima, rođacima, njihovo nezadovoljstvo, njegov smešan položaj, sve odjednom iščeze, i njega obuze radost i strah.
Lep, krupan protođakon u srebrnom stiharu, sa raščešljanom kudravom kosom, smelo iziđe napred, i dignuvši naviknutim pokretom, na dva prsta, orar, stade prema svešteniku.
»Bla - go - slo - vi vla - diko!« lagano, jedan za drugim, razlegahu se svečani zvuci.
»Blagosloven bog naš vsegda, ninje i prisno, i vo vjeki vjekov«, smireno, pevajući, odgovori starčić - sveštenik, pribirajući i dalje nešto po nalonju. I onda, ispunivši celu crkvu od prozora do svodova, skladno i široko se podiže, pojača se, zastade za trenugak, i iščeze pun akord nevidljivog hora.
Molili su se, kao i uvek »o svišnjem mirje i spasenije, o Sinodje, o Gosudarje; molili su se i o ninje obručajuščihsja rabje božjem Konstantinje i Jekaterinje«.
»O ježe nizposlatisja im ljubavi soveršenjej, mirnjej, i pomošči, Gospodu pomolimsja«, - kao da je cela crkva disala glasom protođakona.
Ljevin je slušao reči, i one su ga poražavale. »Kako su se dosetili da traže pomoći, baš pomoći? - mislio je on sećajući se svih svojih skorašnjih sumnja i straha. - Šta znam ja? Šta mogu ja u ovom strašnom poslu - mislio je - bez pomoći? Pomoć je baš ono što je meni sad potrebno.«
Kad đakon završi jektenija, sveštenik se obrati mladencima s knjigom:
»Bože vječni, rastojaščijesja sobravij v sojedinjenije - čitao je on krotkim pevajućnm glasom - i sojuz ljubve položivij im nerazrušimij; blagoslovij Isaaka i Revekku, i nasledniki ih tvojego objetovanija pokazavij; sam blagoslovi i rabi Tvoja sija, Konstantina, Jekaterinu, nastavljaja ih na vsjakoje djelo blagoje. Jako milostivij i čjelovjekoljubec bog jesi, i Tebje slavu vozsilajem, Otcu i Sinu, i Svjatomu Duhu, ninje i prisno i vo vjeki vjekov.« -
»Amin«, opet se razliše po vazduhu zvudi nevidljivog hora.
»Rastojaščijesja sobravij v sojedinjenije, i sojuz ljubve položivij«, - kako je dubok smisao ovih reči, i kako odgovara onome što osećam u ovom trenutku!
mislio je Ljevin. - Da li oseća ona isto što i ja?« I obazrevši se, on srete njen pogled.
Po izrazu toga pogleda on zaključi da je ona razumela sve isto kao i on. Ali to nije bilo istina: ona gotovo nikako nije razumevala reči službe, čak ih nije ni slušala za vreme venčanja. Ona ih nije mogla ni slušati ni razumeti, tako je silno bilo osećanje koje joj je ispunjavalo dušu, i sve se više i više pojačavalo. To osećanje bila je radost zbog potpunog ostvarenja onoga što se već pre mesec i po dana ostvarilo u njenoj duši, i što ju je u toku svih ovih šest nedelja veselilo i mučilo. U njenoj duši, onoga dana kad mu je u svojoj haljini kestenjaste boje, u dvorani Arbatskog doma, ćutke prišla i predala mu se, u njenoj duši se toga dana u časa izvršio potpun raskid sa celim pređašnjim životom, i otpočeo sasvim drugi, novi, potpuno nepoznati joj život - u stvari pak nastavljao se stari.
Tih šest nedelja, bilo je za nju najblaženije i najmučnije vreme. Sav njen život, sve želje i nade bile su usredsređene u tom još nepojmljivom za nju čoveku, za koga ju je vezivalo nekakvo još nepojmljivije od samog čoveka, čas blisko, čas tuđe osećanje; međutim, ona je nastavljala da živi pod pogodbama pređašnjeg života. Živeći još starim životom, ona se ujedno užasavala od same sebe, od svoje potpune i neodoljive ravnodušnosti prema prošlosti: prema stvarima, navikama, ljudima koji su je voleli i vole, prema tom ravnodušnošću ožalošćenoj materi, prema dragome, ranije više od svega na svetu voljenome, nežnome ocu. Čas se užasavala od te ravnodušnosti, čas se radovala onome što je dovodi do te ravnodušnosti. Ona nije mogla više ništa ni da misli ni da želi van života sa tim čovekom; ali toga novoga života još ne beše, i ona čak nije mogla jasno da ga predstavi sebi. Stajalo je samo jedno, očekivanje - strah i radost od novoga i nepoznatoga. I eto, ovoga časa, i očekivanje, i neizvesnost, i kajanje zbog odricanja od pređašnjeg života - sve će se svršiti, i otpočeće novo. To novo nije moglo ne biti strašno po svojoj neizvesnosti; ali strašno ili ne, ono se već pre šest nedelja izvršilo u njenoj duši, a sada se samo osvećivalo ono što se već odavno ostvarilo u njenoj duši.
Okrenuvši se opet nalonju, sveštenik jedva uhvati malu burmu Kitinu, i uzevši Ljevinovu ruku natače je na prvi zglavak njegovog prsta. »Obručajetsja rab božij Konstantin rabje božijej Jekaterinje.« I metnuvši veliku burmu na ružičasti, maleni, jadni u svojoj slabosti prst Kitin, sveštenik izgovori to isto.
Nekoliko puta već mladenci su hteli da pogode šta treba da rade, ali su uvek grešili, i sveštenik ih je šapatom popravljao. Naposletku, učinivši što je
trebalo, prekrstivši ih burmama, sveštenik opet dade Kiti veliku a Ljevinu malu; opet se oni zbuniše, i dva puta dodavahu burmu iz ruke u ruku, pa ipak nije bilo kao što treba.
Doli, Čirikov i Stepan Arkadijevič priđoše im da ih pouče. Nastade zabuna, šapat i smeškanje; ali se svečano - mio izraz na licima mladenaca ne promeni; naprotiv, zaplićući se rukama, oni gledahu ozbiljnije i svečanije nego pre. Osmejak, uz koji Stepan Arkadijevič došapnu da sad treba svako da natakne na prst svoj prsten, nehotice iščeze sa njegovih usana: on oseti da bi njih sada svaki osmejak uvredio.
»Ti bo iz načala sozdal jesi mužeskij pol i ženskij - čitao je sveštenik odmah posle promene prstenja - i ot Tebje sočetavajetsja mužu žena, v pomošč i v vosprijatije roda čelovječa. Sam ubo Gospodi Bože naš, poslavij istinu na nasljedije Tvoje i objetovanije Tvoje, na rabi Tvoja otci našja, v kojemždo rodje i rodje, izbraniije Tvoja: prizri na raba Tvojego Konstantina, i na rabu Tvoju Jekaterinu, i utverdi obručenije ih v vjerje i jedinomisliji, i istinje, i ljubvi...«
Ljevin je osećao više i više da su sve njegove misli o ženidbi, njegove sanjarije o tome kako će urediti svoj život, da je sve to bila detinjarija: i da je ovo sad nešto što on dosad nije shvatao, i što sada još manje razume, mada se to vrši nad njim; grudi mu se sve više nadimahu od drhtavice, a nepokorne suze navreše mu u oči.

V


U crkvi je bila cela Moskva, rođaci i poznanici. Za sve vreme obreda venčanja, pri sjajnom osvetljenju crkve, u krugu nagizdanih žena i devojaka, i muškaraca u belim vratnim maramama, frakovima i mundirima, nije prestajao pristojno tihi razgovor koji poglavito zametahu muškarci, dok su žene bile zauzete posmatranjem sviju pojedinosti sveštenodejstva, koje njih uvek tako dira.
U najbližem krugu do neveste bile su dve njene sestre: Doli i najstarija, mirna lepotica Ljvova, koja je doputovala iz inostranstva.
Što je to Mari u ljubičastoj haljini pa svadbi, kao da je u žalosti? - govorila je Korsunska.
Za njenu boju lica jedini spas... - odgovori Drubecka. - Čudno mi je što su uveče pravili svadbu. To je po trgovački...
Lepše je. I ja sam se venčala uveče - odgovori Korsunska, i uzdahnu, setivši se kako je ljupka bila toga dana, kako je komično bio zaljubljen njen muž, i kako je sada sve drukčije.
Kažu da se onaj koji bude više od deset puta dever, neće nikako oženiti; ja sam eto hteo da budem dever i deseti put, i da se na taj način osiguram, ali mesto je već bilo zauzeto - govorio je grof Sinjavin lepuškastoj kneginji Čarskoj, koja je na njega računala.
Čarska mu odgovori samo osmejkom. Ona je gledala u Kiti, misleći o tome kako će, i kad, ona stajati s grofom Sinjavinom ovako kao Kiti, i kako će ga onda podsetiti na sadašnju šalu.
Ščerbacki je govorio staroj dvorskoj dami Nikolajevoj da je nameran da metne venac na šinjon Kiti, da bi bila srećna.
Nije trebalo metati šinjon - odgovori Nikolajeva, koja je davno odlučila da joj svadba bude vrlo prosta, ako se stari udovac, koga je lovila, oženi njome. - Ja ne volim taj fast[138].
Sergije Ivanovič govorio je sa Darjom Dmitrijevnom i uveravao je, u šali,
da se običaj putovanja posle venčanja sve više rasprostire, zato što se mladenci uvek unekoliko stide.
Vaš brat se može ponositi. Ona je neobično ljupka. Ja mislim da mu vi zavidite?
Ja sam to već preturio, Darja Dmitrijevna - odgovori on, i njegovo lice iznenada dobi žalostan i ozbiljan izraz.
Stepan Arkadijevič pričao je svojoj svastici kalambur o razvodu braka.
Treba popraviti venac - odgovori ona ne slušajući ga.
Kako mi je žao što je tako poružnela - govorila je grofica Nordston Ljvovoj. - Pa ipak, on ne vredi ni za njen prsg. Zar ne?
Ne, on se meni jako sviđa. Ne zato što je moj budući beau-frère[139] - odgovori Ljvova. - I kako se lepo drži! A tako je teško držati se lepo u tom položaju, ne biti smešan. On nije smešan, nije usiljen, vidi se da je ganut.
Vi kao da ste se nadali tome?
Gotovo. Ona ga je uvek volela.
E, da vidimo ko će od njih prvi stati na ćilim. Ja sam to savetovala Kiti.
Svejedno - odgovori Ljvova - sve smo mi pokorne žene, takvo nam je opredeljenje.
A ja sam baš naročito prva stala kad sam se venčavala s Vasilijem. A vi, Doli?
Doli je stajala pored njih, slušala ih, ali nije odgovarala. Bila je ganuta. Oči su joj bile pune suza i ne bi mogla ništa reći da se ne zaplače. Ona se radovala zbog Kiti i Ljevina; vraćajući se mislima svome venčanju, pogledala je u zadovoljkog Stepana Arkadijeviča; zaboravi svu sadašnjost, i sećala se samo svoje prve nevine ljubavi. Ona se seti ne samo sebe, nego i sviju poznatih joj i bliskih žena: sećala ih se u onom jedinstvenom svečanom za njih trenutku kad su sve one, tako kao Kiti, stajale pod vencem, s ljubavlju, nadom i strahom, u srcu, odričući se prošlosti i stupajući u tajanstvenu budućnost. Među svima tim mladama koje su joj dolazile na pamet, ona se seti i svoje mile Ane, o čijem je razvodu tu skoro slušala pojedinosti. I Ana je, isto tako čista, stajala u cveću od pomorandže i velu. A sad? - »Užasno neverovatno« - reče u sebi.
Ali nisu samo sestre, prijateljice i rođake pratile sve pojedinosti sveštenodejstva; tuđe žene, posmatračice, sa velikim uzbuđenjem pratile su svaki pokret, izraz mladoženjina i mladina lica, i čisto ljuteći se nisu odgovarale, a nisu ni slušale reči ravnodušnih muškaraca koji su pravili
šaljive uzgredne primedbe.
Što li je tako uplakana? Možda se preko volje udaje?
Zar za takvog đidu preko volje? Knez je, šta li?
A to joj je sestra, ona u belom atlasu? Pazi, sad će da se razdere đakon:
»da boitsja svojego muža«.
Čudovsko sveštenstvo?
Sinodsko.
Pitala sam lakeja. Kaže da će odmah da je vodi na svoje imanje. Strašno je bogat, kažu. Zato su je i dali.
Ne, lep je to par.
Eto, vi ste, Marija Vlasjevna, govorili da se karnalini[140] drukčije nose. Pogledaj onu u comotu,[141] kažu da je poslanikovica, kako je sva ubrana... Ovako, pa onda tako.
Kako je ljupka mlada, nakićena kao ovčica! Svejedno šta kažu, ja žalim devojku.
Tako se govorilo u gomili posmatračica koje su uspele da se probiju u crkvu.

VI


Kad se obred obručenja svršio, crkvenjak razastre pred nalonjom, na sredini crkve, komad ružičaste svilene tkanine, hor zapeva umetnički složeno komponovan psalm u kojem su se bas i tenor natpevali, a sveštenik, obraćajući se mladencima, pokaza im prostrti komad ružičaste tkanine. Iako su oboje često slušali da će onaj ko bude prvi stao na ćilim, biti glava u porodici, ni Ljevin ni Kiti nisu mogli da se sete toga kad su učinili ono nekoliko koraka. Nisu čuli ni glasne prepirke i primedbe o tome da je, po mišljenju jednih, on stao prvi, a po mišljenju drugih - oboje zajedno.
Posle običnih pitanja: da li žele da stupe u brak, da se nisu kome drugom obećali, i njihovih odgovora koji su njima samima čudnovato zvučali, otpoče nova služba. Kiti je slušala reči molitve i želela da razume njihov smisao, ali nije mogla. Osećanje svečanosti i sjajne radosti sve više je ispunjavalo njenu dušu i oduzimalo joj mogućnost pažnje.
Molili su se: »ježe podatisja im cjelomudriju, i plodu čreva na polzu, o ježe vozveselitisja im vidjenijem sinov i dščerej.« Pominjalo se da je bog stvorio ženu od rebra Adamova, i »sego radi ostavit čelovjek otca i mater, i priljepitsja k ženje, budet dva v plot jedinu«, i da »tajna sija velika jest«; molili su se da im bog da plodnost i blagoslov, kao Isaaku i Revekki, Josifu, Mojsiju i Sepfori, i da vide decu dece svoje. »Sve je ovo divno - mislila je Kiti slušajući reči - sve ovo ne može ni biti drukčije«, i radostan osmejak, koji je nehotice prelazio na sve koji su je gledali, sijao je na njenom svetlom licu.
Nataknite dobro! - začuše se saveti kad im sveštenik metnu vence, i kad Ščerbacki drhtavom rukom, u rukavici na tri dugmeta, odiže venac visoko iznad njene glave.
Nataknite! - prošaputa ona smešeći se.
Ljevin se obazre prema njoj i porazi ga radosno sijanje na njenom licu; i nehotice, to osećanje pređe i na njega. On posta, kao i ona, svetao i veseo.
Bilo im je prijatno da slušaju čitanje apostolske poslanice, i, pri poslednjem stihu, grmljavinu đakonova glasa koju je publika nestrpljivo
očekivala. Prijatno je bilo piti iz plitke čaše toplo vino s vodom, a još prijatnije kad ih sveštenik, zabacivši odeždu i uzevši njihove obe ruke u svoju, povede oko nalonja uz burne zvuke basa koji je izvodio pesmu »Isaije, likuj«. Ščerbacki i Čirikov, koji su pridržavali vence, i zaplitali se u mladin šlep, takođe osmejkujući se i radujući se nečemu, čas izostajahu, čas nailažahu na mladence kad bi sveštenik zastao. Iskra radosti, koja se zapali u Kiti, pređe, tako je izgledalo, na sve prisutne u crkvi. Ljevinu se činilo da su i sveštenik i đakon, kao i on, bili nasmejani.
Kad skide vence s njihove glave, sveštenik pročita poslednju molitvu i čestita mladencima. Ljevin pogleda u Kiti; nikad je dotle nije video takvu. Bila je divna u novom sjaju sreće koji se video na njenom licu. Ljevin je hteo da joj kaže nešto, ali nije znao da li se svršilo venčanje. Sveštenik ga izvuče iz teškoće. On se osmehnu svojim dobrim ustima i tiho reče: »poljubite ženu, a vi poljubite muža«, i uze od njih sveće.
Ljevin obazrivo poljubi njene nasmejane usne, pruži joj ruku, i osećajući novu, čudnovatu blizinu, pođe iz crkve. Nije verovao, nije mogao verovati da je sve to bila istina. Tek onda kad se njihovi začuđeni i plašljivi pogledi sretoše, on poverova, jer oseti da su već bili jedno.
Posle večere, iste noći, mladenci otputovaše na selo.

VII


Vronski i Ana već tri meseca zajedno putuju po Evropi. Obišli su Veneciju, Rim, Napulj, i sad behu stigli u mali italijanski grad gde su hteli da se nastane za neko vreme.
Lepi ober - kelner sa gustom, namazanom kosom i razdeljkom koji je počinjao od vrata, u fraku i beloj batistanoj košulji sa širokim prsima, sa svežnjem visuljaka na zaokrugljenom trbuščiću, sa rukama u džepovima i prezrivo žmireći, strogo je nešto odgovarao jednom gospodinu. Čuvši s druge strane ulaza korake koji su išli uz stepenice, ober-kelner se okrete, i spazivši ruskog grofa koji je zauzeo njihove najbolje sobe, ponizno izvuče ruke iz džepova, i poklonivši se objasni da je kurir dolazio i da je stvar sa zakupom palaca svršena. Glavni nadzornik gotov je da potpiše ugovor.
A! Vrlo mi je milo - reče Vronski. - Je li gospođa kod kuće?
Izlazila je u šetnju, ali se već vratila - odgovori kelner.
Vronski skide s glave meki šešir sa širokim obodom, i izbrisa maramom oznojeno čelo i puštenu do polovine ušiju kosu koju je začešljavao nazad i time pokrivao ćelu. I pogledavši rasejano u gospodina, koji još stajaše i pažljivo gledaše u njega, htede da ode.
Ovaj je gospodin Rus i pitao je za vas - reče ober - kelner.
S pomešanim osećanjem dosade što čovek nigde ne može da se sakrije od poznanika, i želje da nađe ma kakvo razonođenje u svom monotonom životu, Vronski se još jednom obazre na gospodina, koji se beše odmakao, pa opet zastao, i u isti mah obojici zasijaše oči.
Goljenjiščev!
Vronski!
Zaista, to je bio Goljenjiščev, drug Vronskog iz Paževskog korpusa. Goljenjiščev je u korpusu pripadao liberalnoj grupi, iz korpusa je izišao sa građanskim činom, i nigde nije služio. Dva druga se po izlasku iz korpusa behu razišli na razne strane, i docnije su se samo jedanput sreli.
Pri tom susretu Vronski je razumeo da je Goljenjiščev izabrao nekakvu visokoumnu liberalnu delatnost, i da je zbog toga prezirao delatnost i zvanje Vronskog. Stoga mu je Vronski, tada, dao hladan i ohol otpor, kakav je umeo da daje ljudima, i čiji je smisao bio ovakav: »vama se može sviđati ili ne sviđati moj način života, ali meni je to potpuno svejedno; vi me morate poštovati, ako hoćete da me poznajete«. Goljenjiščev je pak, tada, bio prezrivo ravnodušan prema tonu Vronskog. Činilo se da ih je taj susret još više razdvojio. Sada, oni se razvedriše i uzviknuše od radosti kad se uzajamno poznaše. Vronski nije očekivao da će se tako obradovati Goljenjiščevu; verovatno sam nije znao koliko mu je u to vreme bilo dosadno. Zaboravio je neprijatan utisak od poslednjeg njihovog susreta, i s otvorenim radosnim licem pruži ruku svome bivšem drugu. Takav isti izraz radosti zameni pređašnji uznemiren izraz na licu Goljenjiščeva.
Kako mi je milo što sam te našao! - reče Vronski pokazujući kroz prijateljski osmejak svoje snažne bele zube.
A ja čujem: Vronski, ali ne znam - koji. Baš mi je milo!
Hajdemo unutra. Kako si, šta radiš?
Ja živim ovde već druga godina. Radim.
A! - s učešćem reče Vronski. - Hajdemo unutra!
I po uobičajenoj navici kod Rusa, umesto da na ruskom kaže baš ono što hoće da sakrije od slugu, on progovori francuski.
Poznaješ li Karenjinu? Mi putujemo zajedno. Sad idem k njoj - reče na francuskom, pažljivo zagledajući u lice Goljenjiščevu.
A! Nisam znao (mada je znao) - odgovori ravnodušno Goljenjiščev. - Jesi li odavno doputovao? - dodade.
Ja? Pre četiri dana - odgovori Vronski, i još jednom pažljivo zagleda u lice svome drugu.
»Da, on je čestit čovek i gleda na stvar kako treba - reče u sebi Vronski, shvativši značaj izraza lica Goljenjiščevog i promene razgovora. - Mogu ga upoznati s Anom, on gleda na stvar kako treba.«
Za ova tri meseca koja je proveo s Anom na strani, Vronski bi pri susretu s novim ljudima svakad zadavao sebi pitanje: kako će novo lice gledati na njegove odnose prema Ani, i, većim delom kod muškaraca, nalazio razumevanje kako treba. Ali, ako bi upitali i njega, i one koji su razumevali
»kako treba«, u čemu se sastojalo to razumevanje, i on i oni bi se našli u velikoj teškoći.
U stvari, oni koji su razumevali, po mišljenju Vronskoga, »kako treba«,
nisu nikako razumevali, nego su se, uopšte, držali onako kako se drže lepo vaspitani ljudi u odnosu prema svima složenim i nerazrešivim pitanjima koja sa svih strana okružuju život - držali su se pristojno, izbegavali nagoveštaje i tugaljiva pitanja. Činili su se da potpuno razumeju i čak odobravaju njegov postupak, ali drže za neumesno i izlišno da sve to objašnjavaju.
Vronski odmah pogodi da je Goljenjiščev jedan od takvih, i zato mu se dvojinom obradova. I zbilja, Goljenjiščev se ponašao prema Karenjinoj, kad joj je bio predstavljen, onako kako je Vronski samo mogao poželeti. Očevidno bez i najmanjeg usiljavanja, Goljenjiščev je izbegavao svaki razgovor koji bi mogao stvoriti neprijatnosti.
On nije poznavao Anu ranije, i bio je iznenađen njenom lepotom, a još više onom prostotom s kojom je ona primala svoj položaj. Ona pocrvene kad Vronski uvede Goljenjiščeva, i to detinje rumenilo, koje pokri njeno otvoreno i lepo lice, izvanredno mu se svidelo. Ali mu se osobito sviđalo što Ana odmah, i kao naročito, da ne bi bilo nesporazuma pred stranim čovekom, nazva Vronskog prosto Aleksijem, i reče da prelazi s njim u najmljeni dom koji se ovde zove palaco. Ovaj otvoren i prost odnos prema svom položaju dopade se Goljenjiščevu. Gledajući na dobrodušno vesele, energične pokrete Anine, a znajući i Aleksija Aleksandroviča i Vronskog, Goljenjiščevu se činilo da je on potpuno razume. Činilo mu se da razume i ono što ona sama nikako nije poimala, naime: kako može, učinivši muža nesrećnim, napustivši i njega i sina i izgubivši svoje dobro ime, osećati se energično veselom i srećnom?
U »Vođu« je pomenut - reče Goljenjiščev za palaco koji je najmio Vronski. - U tom palacu se nalazio divan jedan Tintoreto[142], iz njegove poslednje epohe.
Znate šta? Vreme je divno, hajdemo donde da još jednom vidimo kuću - reče Vronski obraćajući se Ani.
Vrlo rado, samo da metnem šešir. Vi rekoste da je vrućina? - reče, zastavši kod vrata i upitno gledajući u Vronskog. I opet joj jasno rumenilo pokri lice.
Vronski po njenom pogledu shvati da ona ne zna u kakvim odnosima on želi da bude s Goljenjiščevom, pa se boji da se nije slučajno ponašala drukčije nego što bi on hteo.
On je pogleda nežnim, dugim pogledom.
Ne, nije baš mnogo - reče.
I njoj se učini da je sve razumela, a što je glavno, da je on zadovoljan njom; i osmehnuvši se na njega ona brzim koracima iziđe.
Prijatelji se zgledaše, i na licima obojice pojavi se zabuna: kao da je Goljenjiščev, očevidno uživajući u njenoj lepoti, hteo nešto da kaže o njoj, ali nije znao šta; a Vronski kao da je i želeo to, i bojao se toga.
Dakle tako - poče Vronski, da bi počeo ma kakav razgovor. - Ti si se dakle nastanio ovde? I uvek se zanimaš istim? - nastavi, sećajući se da su mu govorili da Goljenjiščev nešto piše.
Da, pišem drugi deo Dvaju načela[143] - reče Goljenjiščev, planuvši od zadovoljstva na to pitanje - upravo, da se tačnije izrazim, ne pišem, već skupljam i pripremam materijal. On će biti mnogo opširniji, i obuhvatiće gotovo sva pitanja. Kod nas u Rusiji neće da razumeju da smo mi naslednici Vizantije - otpoče on dugo i vatreno objašnjenje.
Vronskom beše s početka nezgodno što nije znao prvi deo Dvaju načela, o čemu mu je pisac govorio kao o nečemu poznatome. Ali zatim, kad Goljenjiščev poče izlagati svoje misli, i Vronski mogaše da ga prati, on ga je, i ne znajući za Dva načela, s pažnjom slušao, jer je Goljenjiščev govorio lepo. Ali je Vronskog čudilo i jedilo ono razdražljivo uzbuđenje s kojim je Goljenjiščev govorio o svom predmetu. Što je duže govorio, oči su mu sve više sevale, sve je brže odgovarao svojim tobožnjim protivnicima, i sve mu je nemirniji i uvređeniji postajao izraz lica. Sećajući se Goljenjiščeva kao mršavog, živahnog, dobrodušnog i plemenitog dečaka, uvek prvog đaka u korpusu, Vronski nikako nije mogao da razume ovu razdraženost, i nije je odobravao. Naročito mu se nije sviđala ta razdražljivost zato što nije come il faut,[144] nije dostojna. Goljenjiščev, čovek iz dobrog društva, izjednačava se s kojekakvim piskaralima koji ga draže, a on se srdi na njih. Vredi li to? To se Vronskom nije sviđalo; ali bez obzira na to, on je osećao da je Goljenjiščev nesrećan, i beše mu ga žao. Nesreća, gotovo umna poremećenost se videla na tom pokretljivom, dosta lepom licu, za sve vreme dok je Goljenjiščev, ne opažajući čak ni povratak Anin, žurno i vatreno iskazivao svoje misli.
Kad se Ana pojavi, u šeširu i ogrtaču, i uze se brzim pokretima lepe ruke igrati svojim štitom stavši pored Vronskog, on se sa osećanjem nekog olakšanja otrže od u njega uperenog pogleda Goljenjiščeva, i s novom ljubavlju pogleda u svoju divnu, punu života i radosti drugaricu. Goljenjiščev se jedva pribra, i u prvi mah beše setan i natmuren, ali ga Ana, ljubazno raspoložena prema svima (takva je bila u ovo vreme), ubrzo osveži prostim i veselim svojim ponašanjem. Dodirujući u razgovoru razne predmete, ona ga navede na slikarstvo, o čemu je on govorio vrlo lepo, a ona ga pažljivo slušala. Dođoše pešice do najmljenog doma i pregledaše ga.
Veoma se radujem - reče Ana Goljenjiščevu kad su se već vraćali - što će
Aleksije imati lep atelier. Ti moraš uzeti onu sobu - reče ona Vronskom na ruskom i govoreći mu ti, jer je već razumela da će im Goljenjiščev u njihovoj usamljenosti postati blizak čovek i da se pred njim ne treba kriti.
Zar ti slikaš? - reče Goljenjiščev, okrećući se brzo Vronskom.
Da, nekada sam se tim bavio, i sad sam pomalo počeo - reče Vronski crveneći.
On ima mnogo dara - reče Ana s radosnim osmejkom. - Ja, razume se, nisam sudija. Ali oni koji razumeju, tvrde da je tako.

VIII


U ovom prvom periodu svoga oslobođenja i brzog ozdravljenja, Ana se osećala neograničeno srećnom i punom radosti od života. Uspomena na muževljevu nesreću nije joj zagorčavala srećne časove. Ta uspomena bila je, s jedne strane, i suviše strašna da bi se moglo misliti o njoj; s druge strane, muževljeva nesreća pružila je njoj suviše veliku sreću, te se nije mogla kajati. Uspomena na sve što se desilo posle njene bolesti: izmirenje s mužem, raskid, izveštaj da se Vronski ranio, njegov dolazak, priprema za razvod, odlazak iz muževljeve kuće, oproštaj sa sinom - sve joj se činilo kao grozničav san iz kojeg se probudila u inostranstvu sama s Vronskim. Uspomena na zlo koje je pričinila mužu izazivala je u njoj osećanje nalik na odvratnost, i slično onome koje bi imao davljenik kad bi odgurnuo od sebe čoveka koji se za njega uhvatio. Taj je čovek potonuo. Razume se, to je bilo rđavo, ali to je bio jedini spas, i bolje je ne sećati se tih strašnih pojedinosti.
Jedno umirujuće razmišljanje o svom postupku imala je Ana tada, u prvom trenutku raskida, i, sećajući se sad svoje prošlosti, ona se sećala tog jednog razmišljanja. »Ja sam nesumnjivo stvorila nesreću toga čoveka - mislila je - ali ja se ne koristim tom. nesrećom; ja takođe patim, i patiću: ja se lišavam onoga što mi je bilo najdraže - lišavam se časnog imena i sina. Postupila sam rđavo, i zato ne tražim sreću, neću razvod, patiću zbog sramote i rastanka sa sinom«. Ali, ma kako iskreno da je želela da pati, Ana nije patila. Sramote nikakve nije bilo. S onim taktom kojega je tako mnogo bilo u njih obojih, sa izbegavanjem ruskih dama, oni se u inostranstvu nikad nisu stavljali u lažan položaj, i svuda su sretali ljude koji su se pretvarali da shvataju njihov uzajamni položaj mnogo bolje nego što ga oni sami shvataju. I sam rastanak sa sinom, koga je Ana volela, nije je u prvo vreme mučio. Devojčica, njegovo dete, bila je tako ljupka, i tako pridobi Anu za sebe kad joj ostade samo ona, ta devojčica, da se Ana retko sećala sina.
Potreba života, uvećana ozdravljenjem, bila je tako jaka, a uslovi života bili su tako novi i prijatni, da se Ana osećala neiskazano srećna. Što je više upoznavala Vronskog, to ga je više volela. Ona ga je volela i kao ličnost samu
po sebi, i zbog njegove ljubavi prema njoj. On je bio potpuno njen, i zbog toga je bila radosna. Njegova blizina bila joj je uvek prijatna. Sve crte njegova karaktera, koje je ona sve više upoznavala, bile su joj neiskazano drage. Njegova spoljašnjost, promenjena u građanskom odelu, bila je za nju primamljiva kao za mladu zaljubljenu devojku. U svemu što je on govorio, mislio i radio, gledala je nešto osobito plemenito i uzvišeno. Njeno ushićenje često ju je i plašilo: ona je tražila, i nije mogla da nađe u njemu ništa što ne bi bilo divno. Nije smela pred njim da pokaže kako je svesna svoga ništavila u sravnjenju s njim. Činilo joj se, ako bi on to saznao, mogao bi ubrzo prestati da je voli, a ona se sad ničega nije tako bojala kao gubitka njegove ljubavi, mada za to nije imala nikakva povoda. Nije takođe mogla ne biti zahvalna na njegovim odnosima prema njoj, i ne pokazati kako to ceni. On, koji je, po njenom mišljenju, imao tako određenu naklonost prema državničkoj delatnosti, u kojoj bi izvesno igrao vidnu ulogu, - žrtvovao je svoje častoljublje radi nje, i nije nikada pokazivao ni najmanje žaljenje. Bio je još više nego ranije ljubavno ponizan prema njoj, i misao o tome da ona nikad ne oseti nezgodu svoga položaja, nije ga ni za trenutak napuštala. On, tako muževno odvažan, u odnosu prema njoj ne samo da nije protivurečio, nego nije imao svoje volje, i bio je, kako se činilo, zauzet samo time kako da preduhitri svaku njenu želju. Ana nije mogla da to ne ceni, mada joj je napregnuta njegova pažnja prema njoj, atmosfera briga kojom ju je okružavao, ponekad i teško padala.
Vronski, međutim, bez obzira na potpuno ostvarenje onoga što je tako dugo želeo, nije bio potpuno srećan. On uskoro oseti da mu je ostvarenje njegovih želja donelo samo jedno zrnce od čitave planine sreće koju je očekivao. Ovo ostvarenje pokaza mu večnu grešku u koju padaju ljudi kad sreću zamišljaju kao ostvarenje želja. Prvih dana pošto se vezao s njom, i obukao građansko odelo, on oseti sve draži slobode uopšte, za koju nije znao ranije, i draž slobodne ljubavi, i beše zadovoljan; ali ne zadugo. Ubrzo oseti da se u njegovoj duši podiže želja za željama - tuga. Nezavisno od svoje volje, stade se hvatati za svaku uzgrednu ćud, i smatrati je kao želju i svrhu. Šesnaest časova dana trebalo je nečim ispuniti, jer su bili u inostranstvu na potpunoj slobodi, van onoga kruga pogodaba društvenog života koji je ispunjavao vreme u Petrogradu. O zadovoljstvima momačkog života, koja su u ranijim putovanjima po inostranstvu zanimala Vronskog, nije se moglo ni pomisliti; samo jedan pokušaj te vrste izazvao je u Ani neočekivanu setu, potpuno u nesrazmeri sa jednom kasnom večerom s poznanicima. Veze s društvom, mesnim i ruskim, pri neodređenosti njihovog položaja, takođe se nisu mogle postaviti. Razgledanje znamenitosti, ne govoreći o tome da je sve
već bilo viđeno, nije imalo za njega, kao Rusa i pametna čoveka, onaj neobjašnjivi značaj koji umeju da pridaju tome poslu Englezi.
I kao što se gladna životinja dohvata svakog predmeta na koji naiđe, nadajući se da u njemu nađe hrane, tako se i Vronski laćao čas politike, čas novih knjiga, čas slika.
Kako je još iz rane mladosti osećao sposobnost za, slikarstvo, a ne znajući na šta da troši svoj novac, počeo je skupljati gravire, zaustavio se sad na slikarstvu, počeo se zanimati njime i u nj ulagati onu rezervu želja koja je tražila zadovoljenje.
Imao je sposobnost da razume umetnost, i da tačno, sa ukusom, podražava umetnost, te pomisli da ima baš ono što je umetniku potrebno; kolebao se neko vreme koju vrstu slikarstva da izabere: religiozno, istorijsko, žanr, ili realističko, ali poče da slika. Razumevao je sve vrste slikarstva, i mogao da se oduševi svakim od njih; ali nije mogao zamisliti da se može nikako ne znati kakvih vrsta slikarstva ima, nego se oduševiti neposredno onim što je u duši, ne pitajući nimalo da li će ono što se izradi pripadati nekom poznatom pravcu. Kako to nije znao, i kako nije tražio nadahnuće neposredno u životu, nego posredno, u životu koji je već umetnički otelovljen, on se oduševljavao vrlo brzo i lako, a tako isto brzo i lako uspevao da ono što slika bude vrlo slično onoj vrsti koju je hteo da podražava.
Najviše mu se sviđao francuski graciozni i efektni pravac, i u tome pravcu je počeo raditi Anin portret u italijanskom odelu. Taj portret činjaše se i njemu, i svima koji su ga videli, kao vrlo uspeo.

IX


Stari zapušteni palaco, sa visokim stuko-tavanicama, sa freskama na zidovima, sa podovima od mozaika, sa teškim žutim svilenim zavesama na visokim prozorima, vazama na konsolama i kaminima, sa vratima u duborezu i mračnim dvoranama ukrašenim slikama - taj palaco, kad se nastaniše u njemu, samom je svojom spoljašnjošću podržavao u Vronskom prijatnu zabludu da on nije toliko ruski spahija bez službe, koliko prosvećeni ljubitelj i zaštitnik umetnosti, a i sam - skroman umetnik, koji se odrekao sveta, veza i častoljublja, radi žene koju voli.
Uloga koju Vronski izabra kad se preseli u palaco, potpuno mu pođe za rukom. Upoznavši se preko Goljenjiščeva sa još nekim zanimljivim ličnostima, u prvo vreme beše miran. Slikao je - pod nadzorom italijanskog profesora slikarstva - studije s prirode, i zanimao se srednjovekovnim italijanskim životom. Srednjovekovni italijanski život toliko zanese Vronskog u poslednje vreme, da je čak šešir i pled preko ramena počeo nositi na srednjovekovni način, što mu je vrlo lepo stajalo.
- A mi tu živimo i ništa ne znamo - reče Vronski Goljenjiščevu jednoga jutra, kad im dođe. - Jesi li ti video sliku Mihailova? - reče, pružajući mu tek dobijene ruske novine i pokazujući članak o ruskom umetniku koji živi u istom gradu, i koji beše dovršio sliku o kojoj se odavno govori i koja je unapred kupljena. U članku su bili rečeni prekori vladi i akademiji: što je znameniti umetnik lišen svake podrške i pomoći.
- Video sam je - odgovori Goljenjiščev. - Razume se, on ima dara, ali je uzeo sasvim lažan pravac. Uvek isti Ivanovsko-Štrausovsko-Renanski odnos prema Hristu[145] i religioznom slikarstvu.
- Šta predstavlja slika? - upita Ana.
- Hrista pred Pilatom. Hristos je predstavljen kao Jevrejin, sa svim realizmom nove škole.
Naveden tim pitanjem o sadržini slike na jednu od svojih najomiljenijih tema, Goljenjiščev je poče izlagati.
- Ne razumem kako mogu tako grubo da se varaju. Hristos ima već svoje određeno ovaploćenje u umetnosti velikih starih. A ako neko hoće da predstavi ne boga, već revolucionara i mudraca, onda neka uzme iz istorije Sokrata, Franklina, Šarlotu Korde, ali ne Hrista. Uzimaju, međutim, baš ono lice koje se za umetnost ne može uzimati, a zatim...
- A je li istina da taj Mihailov tako bedno živi? -upita Vronski, misleći da on, kao ruski mecena, bez obzira da li je slika dobra ili rđava, treba da pomogne umetniku.
- Sumnjam. On je izvanredan portretista. Jeste li videli portret Vasiljkove? Samo, čini mi se, više neće da radi portrete, i zato može biti da je zaista u nevolji. Ja kažem da...
- Da li bi hteo da izradi portret Ane Arkadijevne? - reče Vronski.
- Zašto moj? - reče Ana. - Posle tvoga, ja neću nikakav drugi portret. Bolje neka izradi Ani (tako je zvala svoju devojčicu). Evo je baš - dodade, pogledavši kroz prozor na lepoticu Italijanku dojkinju, koja beše iznela dete u vrt; namah se neprimetno obazre i prema Vronskom. Lepotica dojkinja, čiju je glavu Vronski uzeo kao model za svoju sliku, bila je jedina tajna žalost u životu Aninom. Vronski, uzimajući je za model pri slikanju, uživao je u njenoj lepoti i srednjovekovstvu; Ana pred samom sobom nije smela da prizna da se boji ljubomore na ovu dojkinju, te je stoga osobito pazila i mazila i nju i njenog mališana.
Vronski takođe pogleda kroz prozor, pa u oči Ani, i okrenuvši se brzo Goljenjiščevu reče:
- A poznaješ li ti toga Mihailova?
- Sretao sam ga. To je osobenjak, i bez ikakvog obrazovanja. Znate, jedan od onih divljih novih ljudi koji se sad često viđaju; znate, od onih slobodnjaka koji su d’emblee[146] vaspitani u pojmovima neverovanja, odricanja i materijalizma. Pređe su - govorio je Goljenjiščev, ne primećujući ili ne želeći da primeti da su i Ana i Vronski hteli da govore - pređe, obično, slobodoumni ljudi baš vaspitavali su se na pojmovima religije, zakona i morala, pa su sami, tek borbom i radom dolazili do slobodoumlja; a sad se pojavljuje nov tip samoniklih slobodoumnih ljudi; niču, a nisu nikada čuli da postoje zakoni morala i religije, da postoje autoriteti; prosto niču na pojmovima odricanja svega, to jest, niču divlji. Eto, Mihailov je takav. On, izgleda, sin moskovskog oberlakeja, nije dobio nikakvo obrazovanje. Kad je stupio u akademiju umetnosti i stvorio sebi reputaciju, on, kao pametan čovek, zažele da se obrazuje. I obrati se onome što mu se činilo izvor obrazovanja, žurnalima. U staro doba, sećate se, čovek koji je hteo da se,
obrazuje, recimo Francuz, počeo bi da izučava sve klasike: i bogoslovce, i tragičare, i istoričare, i filozofe, i, znate već, sav umni posao koji bi mu predstajao. A kod nas, sada, udare pravo u negativnu književnost, usvoje vrlo brzo ekstrakt negativne nauke, i gotovi su. I ne samo to; dvadeset godina ranije, neko od njih bi u toj književnosti našao znake borbe s autoritetima, s vekovnim gledištima, i iz te bi borbe zaključio da je bilo i ima i nešto drugo; sada, smesta nailazi; na literaturu takvu u kojoj se stara gledišta ne udostojavaju ni prepirke, već se otvoreno govori: nema drugoga do evolution[147], odabiranje, borba za opstanak - i to je sve. Ja sam u svome članku...
- Znate šta? - reče Ana koja se već odavno obazrivo zgledala s Vronskim, i znala da Vronskog ne zanima obrazovanje tog umetnika, nego samo misao da mu pomogne i poruči kod njega portre. - Znate šta? - odlučno prekide ona Goljenjiščeva. - Hajdemo k njemu!
Goljenjiščev se trže i rado pristade. Ali kako je umetnik stanovao u udaljenom kvartu, odlučiše da uzmu kola.
Kroz jedan sat, Ana pored Goljenjiščeva, i Vronski na prednjem sedištu kola, zaustaviše se pred novom, ružnom kućom u dalekom kvartu. Saznavši od vratareve žene koja im izađe u susret, da Mihailov prima u ateljeu; a sada je u svome stanu, tu blizu, na nekoliko koraka; oni je poslaše k njemu sa svojim posetnicama, tražeći dopuštenje da vide njegove slike.

X


Umetnik Mihailov, kao i uvek, bio je u poslu kad mu doneše karte grofa Vronskog i Goljenjiščeva. Jutro je proveo u ateljeu radeći na velikoj slici. Došavši kući, on se naljuti na ženu što nije umela da se kako treba drži prema gazdarici koja je tražila novac.
- Dvadeset puta sam ti govorio da se ne objašnjavaš. Ti si i inače budalasta, a kad počneš italijanski da se objašnjavaš, ispadaš trostruka budala
reče joj on posle duge prepirke.
A ti ne prenebregavaj plaćanja, nisam ja kriva. Kad bih imala novac...
Ostavi me na miru, tako ti boga! - uzviknu Mihailov plačnim glasom, i zapušivši uši ode u svoju sobu za rad iza pregrade, i zatvori vrata za sobom. -
»Glupača«, reče u sebi, sede za sto i otvorivši blok poče s osobitim žarom da radi na započetom crtežu.
Nikad nije više vatreno i uspešno radio nego kad mu u životu nije išlo dobro, a osobito kad bi se posvađao sa ženom. »Ah, da mi je da se otornjam nekuda!« mislio je nastavljajući rad. Pravio je crtež za figuru čoveka koji se nalazi u nastupu gneva. Crtež je bio izrađen ranije, ali Mihailov nije bio zadovoljan njime. »Ne, onaj je bio bolji... Gde mi je taj?« Ode ženi, i namrgodivši se i ne gledajući u nju, upita najstariju kćer: gde je ona hartija koju im je bio dao. Hartija sa bačenim crtežima nađe se, ali beše umrljana i pokapana stearinom. On ipak uze crtež, metnu ga na svoj sto, i odmaknuvši se i zažmirivši poče ga razgledati. Odjednom se osmehnu i radosno mahnu rukom.
Tako, tako! - progovori, i uzevši olovku poče brzo crtati. Mrlja od stearina dade čoveku sasvim novu pozu.
Crtajući sad tu novu pozu, odjednom se seti energičnog lica s velikim podbratkom u trgovca kod koga je uzimao cigarete, i to lice i taj podbradak nacrta sad svojoj figuri. Nasmeja se od radosti. Od mrtve izmišljene čovečje prilike načini se odjednom živa, takva da se više nije mogla menjati. Ta je ljudska prilika živela, i bila jasno i nesumnjivo određena. Crtež se mogao
popravljati samo prema zahtevima te prilike; mogle su se, pa čak i morale, drukčije rastaviti noge, sasvim izmeniti položaj leve ruke, kosa biti zabačena unatrag. Ali, čineći te popravke, slikar nije menjao priliku, samo je uklanjao ono što je skrivalo figuru. Kao da skida s nje zavoje zbog kojih se ona ne može sva da vidi; svaka nova crta samo je više isticala celu priliku u svoj njenoj energičnoj snazi, onako kako mu se ona odjednom pokazala usled mrlje od stearina. Pažljivo je završavao priliku kad mu unesoše karte.
Odmah, odmah! I uputi se ženi.
E dosta, Saša, ne ljuti se! - reče joj smešeći se bojažljivo i nežno. - Ti si bila kriva. I ja sam bio kriv. Ja ću sve to ispraviti. - I pomirivši se sa ženom obuče kaput maslinaste boje sa kadifenim okovratnikom, uze šešir i pođe u atelje. Prilika koja mu tako ispade za rukom, beše već zaboravljena. Sad ga je radovala i uzbuđivala poseta koju čine njegovom ateljeu znatni Rusi što su se dovezli na karucama.
O svojoj slici, onoj koja je stajala na nogarima, on je u dubini duše imao samo jedan sud - da sličnu sliku nije još niko nikada radio. Nije mislio da je njegova slika bolja od svih Rafaelovih slika; ali je znao da ono što je on hteo da izrazi u ovoj slici, niko nikada nije izražavao. To je pouzdano znao, i znao već odavno, od onog časa kad ju je počeo raditi. Ali su ocene ljudi imale za njega ogroman značaj i uzbuđivale su ga do dna duše. Svaka, najništavnija primedba koja bi pokazivala da sudije vide makar mali deo onoga što je on video u slici, uzbuđivala ga je do dna duše. Svojim sudijama pripisivao je uvek veću dubinu razumevanja nego što je sam imao, i uvek je očekivao od njih nešto takvo što sam nije video u svojoj slici. I često je, kako mu se činilo, u sudovima gledalaca i nalazio to.
Prilazio je brzim koracima ka vratima svoga ateljea, kad, uprkos svome uzbuđenju, jedna meka osvetljenost prilike Anine koja je stajala u senci ulaza i slušala Goljenjiščeva koji joj je nešto vatreno govorio, a očevidno je u isto vreme želela i da vidi dolazećeg umetnika - ta osvetljenost ga zapanji. Ni on sam nije osetio kako je, prilazeći im, ugrabio i progutao taj utisak baš kao i podbradak onoga trgovca što je prodavao cigarete i sakrio ga negde, odakle će ga izvaditi kad mu zatreba. Razočarani već unapred pričanjem Goljenjiščeva o umetniku, posetioci se još više razočaraše njegovom spoljašnjošću. Srednjega rasta, zdepast, klateći se u hodu, Mihailov, u svom kestenjastom šeširu, kaputu maslinaste boje, i u uskim pantalonama tada kad su se već odavno nosile široke, a osobito običnošću svoga širokog lica i pomešanim izrazom bojažljivosti i želje da očuva svoje dostojanstvo - učini
neprijatan utisak.
Molim pokorno - reče, starajući se da ostane ravnodušan, uđe u hodnik, izvadi ključ iz džepa i otvori vrata.

XI


Kad uđe u atelje, Mihailov još jedanput pregleda goste, i u svojoj uobrazilji zabeleži i izraz lica Vronskog, osobito njegovih jagodica. Bez obzira na to što je njegovo umetničko osećanje radilo bez prestanka, pribiralo sebi materijal; bez obzira na to što je osećao sve veće uzbuđenje što se više približavao trenutak ocenjivanja njegovog rada, on je, brzo i tanano, po neprimetnim znacima, sastavljao sebi pojam o ovim licima. Taj (Goljenjiščev), bio je ovdašnji Rus. Mihailov se nije sećao ni njegovog prezimena, ni gde ga je sreo, ni šta je s njim govorio. Sećao se samo njegovog lica, kao što se sećao svih lica koja je nekada viđao; ali se isto tako sećao da je to bilo jedno od onih lica koja su bila smeštena, u njegovoj uobrazilji, u ogromnom odeljku lažno - značajnih i siromašnih po izrazu lica. Velika kosa i veoma otvoreno čelo pridavali su spoljašnji značaj licu na kojem se nalazio mali, detinjasti nemiran izraz, usredsređen iznad uske nosne kosti. Vronski i Karenjina, po mišljenju Mihailova, morali su biti znatni i bogati Rusi koji u umetnosti ništa ne razumeju, kao i svi bogati Rusi, ali se pretvaraju da vole i cene umetnost.
»Izvesno su pregledali sve starine, i sada obilaze ateljea novih: šarlatana Nemca, budalu prerafaelita[148] Engleza, pa su došli i kod mene, tek da upotpune«, mislio je on.
Vrlo je dobro znao način diletanata (ukoliko su bili pametniji utoliko gore), koji razgledaju ateljea savremenih umetnika samo zato da bi imali prava da kažu kako je umetnost pala, i kako, što više gledaš nove, tim više uviđaš kako su stari veliki majstori nedostižni. Sve je to on očekivao, sve je to video na njihovim licima, video u onoj ravnodušnoj nemarnosti s kojom su razgovarali među sobom, gledali manekene i poprsja, i slobodno šetali očekujući da slikar otkrije sliku. Ali, bez obzira na to, za sve vreme dok je prevrtao crteže, podizao zavese i skidao zastirač, osećao je veliko uzbuđenje, i utoliko veće što, iako su svi znatni i bogati Rusi, po njegovom mišljenju, morali biti životinje i budale, što mu se i Vronski, a osobito Ana, dopadahu.
Evo, ako je po volji? - reče on odmičući se u stranu svojim gegajućim korakom i pokazujući sliku. - To je Pilatovo savetovanje. Mateja, glava XXVII
reče, i oseti da mu se usne počinju tresti od uzbuđenja. Izmače se i stade iza njih.
Za nekoliko sekunada, dok su posetioci ćutke gledali u sliku, Mihailov je takođe gledao u nju, i gledao ravnodušnim, tuđim okom. Za ovih nekoliko sekunada on je unapred bio uveren da će gledaoci dati najviši i najpravičniji sud, baš ti posetioci koje je tako prezirao još pre nekoliko minuta. On zaboravi sve što je mislio o svojoj slici ranije, za tri godine dok ju je radio; zaboravi sve dobre strane njene koje za njega behu nesumnjive; gledao je sada sliku njihovim, ravnodušnim, stranim, povim pogledom, i nije video u njoj ničega dobrog. Na prvom mestu je video zlovoljno lice Pilatovo i mirno lice Hristovo; a na drugom mestu prilike Pilatovih činovnika, i lice Jovanovo koje gleda šta se događa. Svako od tih lica, koje je posle tolikih traženja, tolikih grešaka i popravaka, izraslo u njemu sa svojim osobitim karakterom; svako lice mu je donosilo toliko muka i radosti; sva ta lica toliko puta premeštana da bi se sačuvalo ono što je opšte, sve nijanse kolorita i tonova koje je s toliko muka postizavao, sve to skupa, sada, kad je gledao njihovim očima, činilo mu se obično, hiljadu puta ponovljeno. Najdragocenije za njega lice, lice Hristovo, središte slike koje mu je donelo toliko ushićenja kad ga je pronašao, sve je sad bilo izgubljeno za njega, jer je sliku pogledao njihovim očima. Video je ono što je dobro naslikano (pa čak i to nije dobro, - sad je jasno opažao masu nedostataka), što je ponavljanje bezbrojnih Hristosa Ticijanovih, Rafaelovih, Rubensovih, i ponavljanje sve istih vojnika i Pilata. Sve je to bilo tričavo, siromašno i staro, i čak rđavo naslikano - šareno i slabo. Gledaoci će biti u pravu kad počnu govoriti pretvorno učtive fraze u prisustvu umetnikovom, i kad mu se stanu smejati i sažaljevati ga, kad ostanu nasamo.
Ćutanje mu je postalo vrlo mučno (iako nije trajalo duže od jednog minuta). Da bi ga prekinuo, i pokazao kako nije uzbuđen, on, prisilivši se, reče Goljenjiščevu:
Ja sam, čini mi se, imao zadovoljstvo da vas negde vidim - reče, nemirno obazirući se čas na Anu čas na Vronskog, da ne bi propustio nijednu crtu sa izraza njihovih lica.
Kako da ne! Videli smo se kod Rosija, sećate li se, na onom večeru kad je deklamovala ona Italijanka gospođica - nova Rašel? - slobodno poče Goljenjiščev, bez najmanjeg žaljenja odvajajući pogled sa slike i obraćajući se umetniku.
Primetivši, međutim, da Mihailov očekuje sud o slici, on reče:
Vaša je slika mnogo odmakla od onog doba kad sam je poslednji put
video. I kaogod i onda, tako me isto i sad neobično zadivljuje Pilatova prilika. Prosto vidiš dobrog, krasnog čoveka, ali činovnika do srži u kostima, koji ne zna šta radi. Samo, meni se čini...
Celo pokretljivo lice Mihailova odjednom zasija; oči mu zasvetleše. On htede nešto reći, ali od uzbuđenja ne mogaše ništa da izgovori, i učini kao da se iskašljuje. Jako je nisko cenio Goljenjiščevljevu sposobnost u razumevanju umetnosti; iako je neznatna bila ona istinita napomena o tačnosti izraza Pilatova lica kao činovnika; iako se moglo uvredljivim učiniti iskazivanje, pre svega, tako neznatne napomene dok se još ništa nije govorilo o najznatnijima
Mihailov je bio ushićen tom napomenom. On sam mislio je o Pilatu isto što je rekao Goljenjiščev. To što je taj sud bio jedan od milion drugih, koji bi, kao što je Mihailov čvrsto verovao, svi bili tačni - nije za njega umanjilo značaj Goljenjiščevljeve napomene. On zavole Goljenjiščeva zbog te napomene, i iz sete pređe odjednom u oduševljelje. I istoga časa cela njegova slika ožive pred njim, sa svom neiskazanom složenošću svega živoga na njoj. Mihailov opet pokuša kazati da je i on tako shvatio Pilata, ali mu usne nepokorno drhtahu, i on ne mogaše ništa da izgovori. Ana i Vronski takođe su nešto govorili, onim tihim glasom kojim se obično govori na slikarskim izložbama; donekle da ne bi uvredili umetnika, a unekoliko da ne bi glasno iskazali glupost koju je tako lako reći kad se govori o umetnosti. Mihailovu se činilo da je slika i na njih napravila utisak. On im priđe.
Kako je divan Hristov izraz! - reče Ana. Od svega što je videla, ovaj joj se izraz najviše svideo; ona osećaše da je to središte slike, te će stoga i ova pohvala biti prijatna umetniku. - Vidi se da je Hristu žao Pilata.
To je bio opet jedan od milion tačnih pogleda koji su mogli proizaći iz njegove slike i iz prilike Hristove. Ona reče da je Hristu žao Pilata. U izrazu Hristovom mora biti i izraz žalosti, zato što je u njemu i izraz ljubavi, nadzemaljskog mira, gotovosti da umre, i svesti o uzaludnosti reči. Razume se da postoji izraz činovnika u Pilatu, i izraz žalosti u Hristu, pošto je jedan oličenje telesnog, a drugi duhovnog života. Sve to, i mnogo šta drugo promaklo je u mislima Mihailova. I lice mu se opet ozari ushićenjem.
Da, i kako je izrađena ova prilika, koliko je tu vazduha. Prosto da je obiđeš - reče Goljenjiščev, očevidno pokazujući tom napomenom da on ne odobrava sadržaj i misao prilike.
Da, divna veština majstora! - reče Vronski. - Kako se ove prilike u pozadini izdvajaju! To je tehnika! - reče on obraćajući se Goljenjiščevu, i time napominjući razgovor o tehnici koji su među sobom imali, i u toku kojega je Vronski očajavao što ne može dostići tu tehniku.
Da, da, divna! - potvrdiše Goljenjiščev i Ana. Bez obzira na uzbuđenost u kojoj se Mihailov nalazio, napomena o tehnici jako se kosnu njegova srca, i on, ljutito pogledavši u Vronskog, odjednom se namršti. Često je slušao tu reč, tehnika, i nikako nije mogao da shvati šta ljudi pod tom reči podrazumevaju. Znao je da su pod tom reči razumevali mehaničku sposobnost slikanja i crtanja, potpuno nezavisnu od sadržine. Često je opažao, kao i u ovoj sadašnjoj pohvali, da su tehniku protivstavljali unutrašnjoj vrednosti; kao da se može dobro naslikati ono što je rđavo. Znao je da treba mnogo pažnje i obazrivosti da se pri skidanju pokrova ne povredi sama slika, kao i za to, da se poskidaju svi pokrovi; ali nikakve veštine slikanja, ni tehnike, pri tom nema. Kad bi se malome detetu, ili njegovoj kuvarici otkrilo ono što on vidi, i oni bi umeli skinuti pokrov sa onoga što vide. A najizvežbaniji i najveštiji slikar - tehničar samom mehaničkom sposobnošću ne može naslikati ništa, ako mu se pre toga ne bi otkrile granice sadržine. Osim toga, on je osećao: ako se već počne govoriti o tehnici, on ne može za nju biti pohvaljen. U svemu što je slikao i naslikao, video je nedostatke koji mu pozleđivahu oči, koji su dolazili od nesmotrenosti pri skidanju pokrova, i koje sada ne bi mogao popraviti sem da pokvari celu sliku. I, gotovo na svima prilikama i licima, ugleda još ostatke pokrova koji nisu bili sasvim skinuti, i koji su kvarili sliku.
Jedno bi se moglo reći, ako dopustite da vam učinim tu napomenu... - primeti Goljenjiščev.
O, drage volje dopuštam, molim vas - reče Mihailov smešeći se pretvorno.
A to je, da je Hristos kod vas čovekobog, a ne bogočovek. Uostalom, ja znam da ste vi to i hteli.
Ja nisam mogao slikati onog Hrista koga nemam u duši - reče Mihailov sumorno.
Da, ali u takvom slučaju, ako dopustite da izrazim svoju misao, vaša je slika tako dobra, da joj moja napomena ne može ništa naškoditi, i ona ostaje samo moje lično mišljenje. Kod vas je drugi slučaj. Sam motiv je drugi. Ali uzmimo, recimo, Ivanova. Ja mislim: ako se Hristos svodi na stepen istorijske ličnosti, bolje bi bilo da je Ivanov izabrao drugu istorijgku temu, svežu, netaknutu.
Ali ako je ovo najviša tema koja se nameće umetnosti?
Kad bi se potražilo, našlo bi se i drugih. Međutim, stvar je u tome da umetnost ne trpi prepirke i rasuđivanja. A pred slikom Ivanova[149], i za onoga koji veruje, kao i za onoga koji ne veruje, iskrsava pitanje: je li to bog,
ili nije bog? i kvari jedinstvo utiska.
A zašto? Meni se čini da između obrazovanih ljudi - reče Mihailov - ne može tu više biti nikakve prepirke.
Goljenjiščev se ne složi s tim, i držeći se svoje prve misli o jedinstvu utiska potrebnog u umetnosti, potuče Mihailova.
Mihailov se uzbudi, ali ne umede ništa da kaže u odbranu svoje misli.

XII


Ana i Vronski već se odavno zgledahu i sažaljevahu pametnu brbljivost svoga prijatelja; naposletku, Vronski, ne čekajući domaćina, priđe drugoj slici.
- Ah, kako je divna! Kakva krasota! Čudo! Kakva divota! - počeše oni u jedan glas.
»Šta li im se tako dopalo?« pomisli Mihailov. On je već i zaboravio tu sliku, izrađenu pre tri godine. Zaboravio je sve muke i oduševljenja koja je preživeo s tom slikom, kad ga je ona sama nekoliko meseci i danju i noću zanimala; zaboravio je, kao što je uvek zaboravljao završene slike. Čak nije voleo ni da ih gleda, i izložio je ovu samo zato što je očekivao Engleza koji je želeo da je kupi.
- To je onako, davnašnja studija - reče on.
- Kako je lepa! - reče Goljenjiščev očevidno osetivši lepotu slike.
Dva dečaka, u hladu pod vrbom, pecali su ribu. Jedan od njih, stariji, tek što beše hitnuo udicu pažljivo je udešavao plovak iza žbuna, sav zanet tim poslom; drugi, mlađi, ležao je na travi, naslonio glavu plavih kosa na ruke, i gledao zamišljenim plavim očima u vodu. O čemu li je mislio?
Usxićenje gledalaca pred ovom njegovom slikom pokrenu u Mihailovu pređašnje uzbuđenje; ali on se bojao i nije voleo prazno osećanje prema prošlosti, i zato htede da skrene pažnju posetilaca na treću sliku, iako su mu bile prijatne ove pohvale.
Vronski tad upita da li je slika na prodaju. Za Mihailona, uzbuđenog ovom posetom, razgovor o novčaiim stvarima bio je sad veoma neprijatan.
- Ona je izložena za prodaju - odgovori on natmurivši se.
Kad posetioci odoše, Mihailov sede prema slici Pilata i Hrista, i u pameti ponovi sve što su posetioci rekli, i ono što su podrazumevali, mada misu rekli. I čudnovato, ono što je imalo za nj vrednost dok su bili tu, i dok se on misleno prenosio na njihovo gledište, sad odjednom izgubi svaki značaj. On
poče gledati na svoju sliku punim svojim umetničkim pogledom, i uđe u ono stanje uverenosti o savršenstvu, i prema tome i o značaju svoje slike, koje mu je potrebno radi one napregnutosti koja isključuje sve druge interese, i koja mu jedino daje mogućnost da radi.
Međutim, noga Hristova ipak nije bila dobra. On uze paletu i poče raditi. Popravljajući nogu, neprestano zagledaše u Jovanovu priliku u pozadini, koju posetioci nisu ni primetili, a koja je, on je to znao, bila vrhunac savršenstva. Kad završi nogu, htede da se lati i te prilike, ali se oseti suviše uzbuđen za to. Isto tako nije mogao raditi ni kad je bio hladan, kao ni onda kad je bivao suviše raznežen, ni kad je sve suviše dobro video. Bio je samo jedan stepen na tome prelazu od hladnoće ka nadahnuću, na kojem je rad bio mogućan. A sad je bio odveć uzbuđen. Htede da pokrije sliku, pa se zaustavi, i držeći rukom zastirač, i smešeći se blaženo, dugo je gledao u priliku Jovanovu. Najzad, tužno se odvajajući, spusti zastirač, i umoran, ali srećan, pođe kući.
Vronski, Ana i Goljenjiščev vraćajući se kući behu osobito živahni i veseli. Govorili su o Mihailovu i njegovim slikama. Reč talenat pod kojom su oni razumevali urođenu, gotovo fizičku sposobnost, nezavisnu od uma i srca, i kojom su hteli da imenuju sve što preživljuje umetnik, vrlo često se čula u njihovom razgovoru, jer im je ona bila potrebna da izraze ono o čemu nisu imali pojma, a o čemu su hteli da govore. Govorili su da se Mihailovu talenat ne može osporiti, ali da se njegov talenat nije mogao razviti usled nedostatka u obrazovanju - zajednička nevolja naših ruskih umetnika. Slika dečaka ostade im u pameti, i malo malo pa se vraćahu na nju. »Kakva krasota! Kako mu je to pošlo za rukom, i kako je sve prosto! On i ne zna koliko je lepa! Da, ne treba propustiti, treba je kupiti«, govorio je Vronski.

XIII


Mihailov je prodao Vronskom sliku, i pristao da radi Anin portre. U određeni dan on dođe i poče da radi.
Pri petom sedenju portre iznenadi sve, osobito Vronskog, ne samo sličnošću nego i osobitom lepotom. Čudnovato je bilo kako je Mihailov umeo naći njenu osobitu lepotu. »Trebalo je poznavati i voleti je kao što je ja volim, pa da se nađe taj njen najljupkiji duševni izraz«, mislio je Vronski, mada je on tek po ovom portretu poznao taj njen najljupkiji duševni izraz. Ali taj izraz je bio tako istinit, da se i njemu i drugima činilo da ga odavno poznaju.
- Koliko se vremena rvem, i ništa nisam uradio - govorio je Vronski za svoj portre - a on, pogledao i naslikao. Eto šta znači tehnika.
- To će doći - tešio ga je Goljenjiščev, po čijem je mišljenju Vronski imao i talenta, i, što je glavno, obrazovanja, koje daje uzvišen pogled na umetnost. Uverenje Goljenjiščeva u talenat Vronskog podržavano je još i tim što je njemu bilo potrebno saosećanje i pohvala Vronskog nad njegovim člancima i mislima; imao je osećanje da pohvale i potpora moraju biti uzajamne.
U tuđoj kući, a osobito u palacu kod Vronskog, Mihailov je bio sasvim drukčiji nego u svome ateljeu. Bio je pun poštovanja ali bez ljubaznosti, kao da se bojao blizine ljudi koje nije uvažavao. Vronskog je oslovljavao sa - vaša ekselencija, i nikad, bez obzira na pozive Ane i Vronskog, nije ostajao na ručku, niti je dolazio ikad osim da slika. Ana je bila prema njemu ljubaznija nego prema drugima, i zahvalna za svoj portre. Vronski je bio prema njemu više nego učtiv, i očevidno polagao na umetnikovu ocenu o svojoj slici. Goljenjiščev nije propustio nijedan slučaj da ne pokuša uliti u Mihailova prave pojmove o umetnosti. Ali Mihailov ostade prema svima podjednako hladan. Ana je osećala, po njegovom pogledu, da je on voleo da je gleda, ali je izbegavao razgovore s njom. Na razgovore Vronskog o njegovom slikanju, uporno je ćutao; i isto je tako uporno ćutao i kad mu pokazaše sliku koju je Vronski radio; a bilo je očevidno da su mu i razgovori Goljenjiščeva mučni, te
mu nije ni odgovarao.
Uopšte, sa svojim uzdržljivim i neprijatnim, gotovo neprijateljskim ponašanjem, Mihailov im se nije sviđao, pošto su ga izbliže upoznali. I obradovaše se kad se sedenja prekratiše; u njihovim rukama ostade divan portre, a on prestade da im dolazi.
Goljenjiščev prvi izreče misao, koju su svi osećali, naime, da Mihailov prosto zavidi Vronskom.
- Recimo i da ne zavidi, jer on ima talenta; ali njemu je krivo što jedan dvoranin i bogataš, uz to još i grof (ta oni sve to mrze), bez velike muke radi isto, ako ne i bolje, nego on, koji je tome posvetio sav svoj život. A glavno je obrazovanje, koje on nema.
Vronski je branio Mihailova, ali je u dubini duše verovao u to, jer, čovek iz drugog, nižeg sveta, po njegovom mišljenju, morao je biti zavidljiv.
Anin portre - isto što su radidi s prirode i on i Mihailov, trebalo je da pokaže Vronskom razliku koja je postojala između njega i Mihailova; ali on je nije video. Samo je posle Mihailova prestao da radi Anin portre, dokonavši da je to sad izlišno. Međutim, sliku iz srednjovekovnog života nastavio je. I on sam, i Goljenjiščev, a osobito Ana, nalazili su da je slika vrlo dobra, jer je mnogo više ličila na čuvene slike nego slika Mihailova.
Mihailov, pak, iako ga je Anin portre bio zaneo, još se bolje obradova kad slika beše svršena, te više nije morao da sluša pričanja Goljenjiščeva o umetnosti, i mogao je zaboraviti slikanje Vronskog. Znao je da se Vronskom ne može zabraniti da tera kapris sa slikarstvom; znao je da i on i svi diletanti imaju potpuno pravo da slikaju što hoće - ali mu je to bilo neprijatno. Ne može se zabraniti čoveku da napravi sebi veliku lutku od voska i da je ljubi. Ali kad bi taj čovek s lutkom došao i seo prema zaljubljenom paru, pa počeo da miluje svoju lutku kao što zaljubljeni miluje onu koju voli, zaljubljenome bi bilo neprijatno. Tako se isto neprijatno osećao Mihailov gledajuća slikarstvo Vronskog; bilo mu je i smešno, i krivo, i žao, i uvredljivo.
Vronski se nije dugo oduševljavao slikarstvom i srednjim vekom. Imao je toliko ukusa za slikarstvo da nije mogao završiti svoju sliku. Rad na slici zastade. Nejasno je osećao da će njeni nedostaci, koji su se u početku jedva opažali, biti ogromni, ako bude nastavio. Njemu se desilo ono što i Goljenjiščevu, koji je osećao da nema šta da kaže, ali koji se zavaravao time da mu misao nije sazrela, da je on nosi u duši i sprema materijal. Ali, Goljenjiščeva je to ozlojeđivalo i mučilo. Međutim Vronski nije mogao da se muči i vara, a osobito da se ozlojeđuje. Sa svojstvenom mu odlučnošću karaktera, ne objašnjavajući ništa i ne pravdajući se, on prosto prestade da se
zanima slikarstvom.
Ali, bez toga zanimanja, i njemu i Ani, koja beše iznenađena njegovim razočaranjem, život u italijanskom gradiću učini se dosadan: palaco odjednom postade očigledno oveštao i prljav, mrlje na zavesama padahu u oči, pukotine na podovima i obijene karnize bole su oči, i tako dosadan postade uvek isti Goljenjiščev, i italijanski profesor, i Nemac - putnik, da je trebalo promeniti život. Odlučiše da se vrate u Rusiju, na selo. Vronski je imao nameru da u Petrogradu izvrši deobu s bratom, a Ana da vidi sina. Leto su nameravali da provedu na velikom porodičnom imanju Vronskog.

XIV


Ljevin je već tri meseca oženjen. On je bio srećan, ali ne onako kako je očekivao. Na svakom koraku nailazio je na razočaranja u pređašnjim sanjarijama, i na nove neočekivane draži. On je bio srećan, ali stupiv u porodični život video je na svakom koraku da to nije ono što je zamišljao. Na svakom je koraku osećao što bi osetio čovek koji, gledajući, uživa i naslađuje se gipkim, srećnim kretanjem čunića po jezeru, i posle toga sam seda u taj čunić, Vidi on tada da nije dosta samo sedeti pravo ne ljuljajući se, nego treba, ne zaboravljajući se ni za trenutak, paziti na pravac plovidbe, treba znati da je pod nogama voda i da treba veslati, da je to bolno za ruke koje nisu navikle, da je na sve to lako gledati, ali raditi to, mada je vrlo prijatno, ipak je vrlo teško.
Kao neženjen čovek, Ljevin je posmatrao bračni život drugih ljudi, njihove sitne brige, svađe, ljubomoru, i samo se prezrivo u duši osmejkivao. U njegovom budućem bračnom životu ne samo da neće moći biti, po njegovom uverenju, ničeg tome sličnog, nego će i svi spoljni oblici, činilo mu se, morati biti u svemu sasvim različiti od onih u životu drugih ljudi. I odjednom, umesto svega toga, njegov život sa ženom ne samo da se nije sazdao naročito, već se, naprotiv, sav složio iz najneznatnijih sitnica koje je on ranije tako prezirao, ali koje su sad, preko njegove volje, dobile neobičan i nepobitan značaj. Video je Ljevin da uređenje svih tih sitnica ni blizu nije tako lako kako mu se ranije činilo. Iako je Ljevin smatrao da ima najtačnije pojmove o porodičnom životu, on, kao svi muškarci, i nehotice je zamišljao porodični život samo kao uživanje ljubavi kojoj ništa ne treba da smeta, i od koje ne treba čoveka da odvraćaju sitne brige. Po njegovom shvatanju, on je imao da radi svoj posao i da se odmara u sreći svoje ljubavi. Ona, imala je biti samo voljena, i ništa više. Ali on je, kao i svi muškarci, zaboravljao da i ona mora raditi. I čudio se kako poetična, divna Kiti može, ne samo prvih nedelja, nego i prvih dana porodičnog života, da misli i da se stara o zastiračima, nameštaju, o dušecima za goste, o služavniku, o ručku, o kuvaru, itd. Još kao mladoženju, začudila ga je ona određenost kojom se ona odrekla putovanja u
inostranstvo i odlučila da ide na selo, kao da je znala za nešto što je bilo potrebno, dakle pored svoje ljubavi mogla da misli i o drugim stvarima. To ga je onda uvredilo, a i sad su ga nekoliko puta vređale njene brige i staranja. Ali Ljevin je video da je to njoj neophodno. I zato što ju je voleo, premda nije razumevao zašto će njene brige, i podsmevao se tim brigama, nije mogao da ne uživa u njima. Smešno mu je bilo kako ona raspoređuje nameštaj dovezen iz Moskve, kako namešta zavese, kako određuje buduća smestišta za goste, za sestru Doli, kako određuje mesto za svoju novu devojku, kako naređuje starcu kuvaru šta treba za ručak, kako se prepire s Agafjom Mihailovnom uklanjajući je od poslovanja oko hrane. Ljevin je video kako se starac kuvar smeška, uživa u njoj, sluša njene nevešte i nemogućne naredbe; video je kako Agafja Mihailovna zamišljeno i umiljato odmahuje glavom na nove rasporede gospođine u smočari; video je da je Kiti neobično ljupka kad smejući se i plačući dolazi da mu javi kako je devojka Maša, po navici, smatra za gospođicu, i zbog toga je niko ne sluša. To mu se činilo ljupko, ali, čudnovato, mislio je da bi bez toga bilo bolje.
On nije znao za promenu koju je ona u sebi osećala. Kad joj se u roditeljskoj kući ponekad prohtelo da jede kupusa s kvasom, ili bombona, ni jedno ni drugo nije mogla dobiti; a sad je mogla naručiti šta je htela, mogla je kupiti gomile bombona, potrošiti novaca koliko je htela, i poručiti poslastice kakve je htela.
S radošću je sanjala o Dolinom dolasku s decom, naročito zato što će sad moći za svako dete poručiti njemu najomiljenije kolače, a Doli će umeti da oceni njeno novo uređenje. Ona sama nije znala zašto je domaće gazdinstvo tako neodoljivo privlači. Instinktivno osećajući blizinu proleća, i znajući da će biti i nepogoda, ona je, kako je umela, svijala svoje gnezdo, i hitala je, istovremeno, i da ga pravi, i da uči kako se to radi.
Ova sitna zabrinutost Kitina, tako suprotna Ljevinovom idealu o uzvišenoj sreći prvoga vremena, beše jedno od njegovih razočaranja; ali ta ljupka zabrinutost, čiji smisao on nije razumevao, a ujedno nije mogao da je ne voli, beše i jedna od novih draži.
Drugo razočaranje, i draž, bile su svađe. Ljevin nikad nije mogao zamisliti da između njega i žene mogu postojati drukčiji odnosi osim nežnih, ljubavnih, i dostojnih poštovanja - kad se odjednom, još prvih dana, tako posvađaše da mu ona reče: da je ne voli, da voli samo sebe, i zaplaka se i poče odmahivati rukama.
Prva njihova svađa proizišla je otuda što je Ljevin otišao na novi salaš i zadržao se pola sata duže, zato što je udario prekim putem, pa zalutao. On se
vraćao kući misleći samo o njoj, o njenoj ljubavi, o svojoj sreći, i što se bliže primicao, sve se više razgarala njegova nežnost prema njoj. Utrča u sobu s onim istim, i po nečem još jačim osećanjem nego što beše onaj kad je otišao Ščerbackima da traži njenu ruku. I odjednom, sreta ga mračan izraz koji nikada nije video na njoj. On htede da je poljubi, ali ga ona otisnu.
- Šta ti je?
- Ti si raspoložen... - poče ona, želeći da bude mirno zajedljiva.
Ali tek što je otvorila usta, prekorne reči besmislene ljubomore, i svega što ju je mučilo za ovo pola sata koje je provela sedeći nepomično kraj prozora, oteše joj se iz grudi. Tada tek on razumede ono što nije razumeo kad ju je posle venčanja poveo iz crkve. Sad je znao da ona ne samo da mu je bliska, nego da on sada ne zna gde se svršava ona i gde počinje on. Shvatio je to po mučnom osećanju razdvojenosti koje je osetio toga trenutka. U prvi mah, on se nađe uvređen, ali u isti mah oseti da ga ona ne može uvrediti, jer je ona bila što što i on. U prvom trenutku osećao se kao čovek koji iznenada dobije jak udarac u leđa, pa se ljuti, i, željan osvete, okreće se da nađe krivca, i uveri se da je sam sebe nehotice udario, da nema na koga da se ljuti, i da treba da pretrpi i da utiša bol.
Nikad docnije nije to tako jako osećao, ali prvi put se dugo nije mogao pribrati. Prirodno osećanje zahtevalo je od njega da se opravda, da dokaže njenu krivicu; ali dokazati njenu krivicu značilo bi razdražiti je još više, i pojačati onu svađu koja je uzrok celog jada. Nešto ga je vuklo da skine krivicu sa sebe, i prenese je na nju; drugo osećanje, pak, jače od prvoga, govorilo mu je da ukoliko je mogućno pre zagladi ovu svađu, ne daje joj da se poveća. Da ostane tako nepravičpo okrivljen, bilo je teško; ali da se opravda i da nanese njoj bol, bilo je još gore. Kao kad čoveka u polusnu muči neki bol, Ljevin je hteo da otkine i odbaci od sebe bolesno mesto, ali kad se pribrao, osetio je da je to bolesno mesto on sam. Trebalo je pomoći bolesnome mestu da pretrpi, i on se postarao da to uradi.
Pomirili su se. Ona, uvidevši svoju krivicu, ali ne priznavajući je, postade nežnija prema njemu, i oni osetiše novu udvojenu sreću ljubavi. Ali to nije moglo sprečiti da se sukobi ne ponavljaju, i vrlo često, iz najneznatnijih i sasvim neočekivanih razloga. Sukobi su se dešavali često i zbog toga što oni još nisu znali šta je za koga značajno; a i zbog toga što su u prvo vreme oboje često bili rđavo raspoloženi. Kad je jedno bilo dobro a drugo rđavo raspoloženo, onda se mir nije narušavao; ali kad su oboje bili rđavo raspoloženi, sukobi su proisticali iz uzroka sasvim nerazumljivih, zbog sićušnosti, tako da se docnije nikako nisu mogli ni setiti zbog čega su se
upravo svađali. Doduše, kad su oboje bili lepo raspoloženi, radost njihova od života udvostručavala se. Ipak, to prvo vreme bilo je za njih teško vreme.
Za sve prvo vreme osećala se osobito zategnutost, kao neko trzanje i s jedne i s druge strane onoga lanca kojim su bili spojeni. Uopšte, medeni mesec, to jest, mesec posle svadbe, od kojega je Ljevin, po predanju, očekivao tako mnogo, ne samo da nije bio meden, nego je u njihovoj uspomeni stao kao najteže i puno uniženja doba njihova života. Oboje su gledali da iz svojih uspomena izbrišu sve nakazne i postidne okolnosti tog nezdravog vremena kad su oboje tako retko bili prirodni, tako retko bili ono što su u stvari.
Tek u trećem mesecu bračnog života, posle njihovog povratka iz Moskve, kuda su išli na mesec dana, život njihov postade bolje uravnat.

XV


Tek su se vratili iz Moskve, i radovali se opet svojoj osamljenosti. On je sedeo u kabinetu za stolom za pisanje i pisao. Ona, u zagasitoljubičastoj haljini koju je nosila prvih dana posle venčanja, i koja je bila osobito po volji Ljevinu, sedela je na divanu koji je stajao u kabinetu njegovog dede i oca, i radila broderie anglaise.[150]
On je mislio i pisao, i ocećao se neprestano radostan zbog njenog prisustva. Njegovo zanimanje: i gazdinstvom, i knjigom u kojoj su imali biti izloženi osnovi novog gazdinstva, nije bilo napušteno; ali, kao što su mu se ranije te misli i ta zanimanja činili mali i neznatni u poređenju s mrakom koji je pokrivao ceo život, tako su mu se i sad činili mali i neznatni u poređenju s predstojećim životom obasjanim jakom svetlošću sreće. On je dalje radio svoj posao, ali je osećao da je težište njegove pažnje preneto na nešto drugo, i da on usled toga sasvim drukčije, i jasnije gleda na stvar. Ranije, ovaj je posao bio za njega spas od života. Pređe je osećao da bi bez toga posla njegov život bio odveć sumoran. Sad mu je pak ovo zanimanje bilo preko potrebno da mu život ne bi bio odveć jednoliko svetao. Lativši se opet svojih hartija, pročitavši ono što je bilo napisano, on sa zadovoljstvom nađe da zaista vredi da se čovek time bavi. Mnoge pređašnje misli učiniše mu se izlišne i preterane; a mnoge praznine postadoše mu jasne kad u pameti obnovi celu stvar. Sad je pisao novu glavu: o uzrocima neunosnog stanja zemljoradnje u Rusiji. Dokazivao je da siromaštvo Rusije dolazi ne samo od nepravilne podele zemlje i pogrešnog pravca, nego da je tome u poslednje vreme pridonela nepravilno nakalemljena spoljna civilizacija, osobito saobraćajna sredstva, železnice, koje su za sobom povukle centralizaciju po varošima, razviće raskoši, a usled toga, na štetu zemljoradnje, razvitak fabrične industrije, kredita, i njegovog pratioca - igre na berzi. Njemu se činilo da pri normalnom razvitku bogatstva u državi sve te pojave nastaju tek onda kad je u zemljoradnju već uložen znatan rad, kad je ona postavljena pod pravilne, ili bar određene pogodbe; da bogatstvo jedne zemlje mora rasti ravnomerno, naročito tako da druge grane bogatstva ne preteknu
zemljoradnju; da prema izvesnom stanju zemljoradnje moraju stajati i odgovarajuća saobraćajna sredstva; i da su železnice, pri našem nepravilnom iskorišćavanju zemlje, izazvane ne ekonomskom već političkom potrebom, došle pre vremena, i umesto da pomognu zemljoradnji, što se od njih očekivalo, one su, prestižući je izazvavši razviće industrije i kredita, zaustavile zemljoradnju; i, prema tome, kao god što bi jednostrano i prevremeno razviće jednog organa u životinje smetalo njenom opštem razviću, tako isto i u opštem razviću bogatstva Rusije, kredit, saobraćajna sredstva, pojačavanje fabričke delatnosti, što je u Evropi bez sumnje neophodno, jer odgovara vremenu, kod nas je napravilo samo štetu, potisnulo glavno pitanje o uređenju zemljoradnje.
Dok je Ljevin pisao svoje stvari, Kiti je mislila: kako je njen muž bio neprirodno pažljiv prema mladome knezu Čarskom, koji joj se vrlo netaktično udvarao uoči njihovog odlaska. »On je ljubomoran - mislila je ona. - Bože moj! kako je mio i glup! Ljubomoran! Kad bi on znao da su svi oni za mene isto što i Petar kuvar« - mislila je, i gledala u njegov potiljak i crven vrat s neobičnim osećanjem da je to njeno. »Mada mi je žao da ga prekidam u radu (stići će on već!), hoće mi se da mu vidim lice. Hoće li osetiti da ga gledam? Hoću da se okrene... E, hoću!« - i ona još šire otvori oči, da bi pojačala uticaj pogleda.
- Da oni odvlače k sebi sve sokove, a daju lažan sjaj - promrmlja on, i prestade da piše osećajući da ona gleda u njega i da se smeši. On se obazre.
- Šta je? -- upita smešeći se i ustajući.
»Osvrnuo se«, pomisli ona.
- Ništa, htela sam da se okreneš - reče, gledajući u njega i želeći da dokuči da li mu je krivo što ga je prekinula, ili nije.
- Eto kako nam je lepo udvoje! To jest, meni - reče on prilazeći joj sa srećnim osmejkom.
- Meni je tako dobro! Neću nikuda da idem, naročito ne u Moskvu.
- A o čemu si mislila?
- Ja? Mislila sam... Ne, ne, idi, piši, ne rasejavaj se - reče ona nabirajući usne - treba da isečem ove rupice, vidiš?
Uze makaze i poče isecati.
- Dobro, ali reci mi šta si mislila? - reče on sedajući pored nje i posmatrajući okruglo kretanje makaza.
- A, šta sam mislila? Mislila sam o Moskvi i o tvom potiljku.
- Čime sam zaslužio takvu sreću? Neprirodno. Odveć lepo - reče on ljubeći joj ruku.
- Za mene, naprotiv, što lepše, to prirodnije.
- A ti imaš žvrk kose - reče on pažljivo okrećući njenu glavu. - Vidiš, evo ovde. Ne, ne, da gledamo posao!
Posao nije bio nastavljen; i oni skočiše kao krivci kad Kuzma uđe i javi da je čaj donet.
- A jesu li došli iz varoši? - upita Ljevin Kuzmu.
- Ovoga časa, raspremaju.
- Dođi brže - reče mu ona odlazeći iz kabineta - inače ću bez tebe pročitati pisma. Pa posle da sviramo u četiri ruke.
Kad ostade sam i skloni sve hartije u novu mapu koju mu je ona kupila, poče umivati ruke u novom umivaoniku sa elegantnim priborom, što se sve takođe zajedno s njom pojavilo u kući. Ljevin se osmejkivaše na svoje misli, i ne odobravajući mahaše glavom na te misli; mučilo ga je osećanje slično kajanju. Nešto stidno, razneženo, kapuansko[151], kako on to nazivaše, stajalo je u njegovom sadašnjem životu. »Ovakav život nije dobar - mislio je on. - Evo skoro tri meseca kako bezmalo ništa ne radim. Danas sam se gotovo prvi put latio posla, i šta? Tek što sam počeo, ostavio sam. Čak sam i svoje obične poslove zanemario. Na imanje gotovo nikako ne idem. Čas mi je žao da nju ostavim, čas vidim da joj je dosadno. A mislio sam da mi je život pre ženidbe tekao kako hoće, kako-tako, a posle ženidbe da će početi pravi život. Evo sad skoro tri meseca, a ja provodim vreme u besposličenju kao nikad. Ne, ovako se ne može, treba početi. Razume se, ona nije kriva. Nema se za šta koreti. Ja sam morao biti čvršći, i obgraditi svoju mušku nezavisnost. Ovako, mogu se i sam na to naviknuti, pa i nju naučiti... Razume se, ona nije kriva«, govorio je u sebi.
Ali nezadovoljnom čoveku je teško ne pokarati nekoga, i baš onoga koji mu je najbliži za ono čime je on nezadovoljan. I Ljevinu je nejasno išlo po glavi: ona sama nije kriva (ona nije mogla biti nizašta kriva), nego je krivo njeno vaspitanje, odveć površno i frivolno; (»ona budala Čarski: ja znam da je ona htela, ali nije umela da ga zaustavi.«) »Da, osim interesovanja za kuću (toga ima u nje), osim toalete i osim broderie anglaise, ona nema ozbiljnih interesovanja. Ni interesovanje za moj posao, ni za gazdinstvo, za seljake, ni za muziku, u kojoj je dosta jaka, ni za čitanje. Ona ništa ne radi, i sasvim je zadovoljna.« Ljevin je to u duši osuđivao; a još nije poimao da se ona baš sprema za period rada koji za nju mora nastupiti, kad će istovremeno biti i
žena svoga muža, i domaćica u kući, i kad će nositi, hraniti i vaspitavati decu. On nije poimao da ona to zna čulom, i spremajući se za taj strašni posao ne ukorava sebe za trenutke bezbrižnosti i ljubavne sreće kojima se sada veselo koristi dok svija svoje buduće gnezdo.

XVI


Kad je Ljevin otišao gore, žena njegova sedela je kraj novog srebrnog samovara, pred novim priborom za čaj; za maleni stolić je posadila staru Agafju Mihailovnu, nasula joj šolju čaja, i onda uzela da čita pismo od sestre Doli s kojom je bila u stalnoj i čestoj prepisci.
- Eto, posadila me vaša gospođa, naredila mi da sedim s njom - reče Agafja Mihailovna smešeći se prijateljski na Kiti. Ljevin je video da je Kiti, bez obzira na ogorčenje koje je kao nova domaćica pričinila Agafji Mihailovnoj oduzešni joj upravu iz ruku, ipak pobedila, i prinudila staricu da je voli.
- Eto, pročitala sam i tvoje pismo - reče Kiti pružajući mu jedno nepismeno napisano pismo. - To je od one žene, čini mi se, one tvoga brata...
reče. - Nisam ga pročitala. A ovo je od mojih, i od Doli. Zamisli! Doli vodila Grišu i Tanju kod Sarmatskih na dečji bal; Tanja je bila markiza.
Ljevin nije slušao: pocrvenevši, uze pismo Marije Nikolajevne, bivše ljubaznice svoga brata Nikolaja, i poče da ga čita. To je bilo već drugo pismo od Marije Nikolajevne. U prvom pismu Marija Nikolajevna je pisala da ju je njegov brat oterao od sebe; bez krivice, i sa dirljivom naivnošću dodala da ona, iako je opet u sirotinji, ništa ne traži i ne želi, samo je tišti misao da će Nikolaj Dmitrijevič propasti bez nje usled svoga slaboga zdravlja, i molila je njegovog brata da pazi na njega. Sad je pisala drugo. Našla je Nikolaja Dmitrijeviča, opet se izmirila s njim u Moskvi, i prešla s njim u gubernijski grad gde je on dobio službu. Ali tamo se on posvađao s načelnikom i vratio se natrag u Moskvu; no na putu se tako razboleo da će mučno ustati - pisala je ona. »Neprestano vas spominje, a i novaca više nema.«
Pročitaj, Doli piše o tebi - reče Kiti smešeći se; ali odjednom zastade kad spazi promenu izraza na licu svoga muža.
Šta ti je? Šta je?
Piše mi da je brat Nikolaj na samrti. Hoću da idem.
Kitino lice odjednom se promeni. Misli o Tanji kao markizi, o Doli, sve to iščeze.
Kad ćeš poći? - reče ona.
Sutra.
I ja ću s tobom, mogu li? - reče ona.
Kiti! Šta govoriš to? - reče on prekorno.
Kako šta? - nađe se ona uvređena što on kao mrzovoljno i jetko primi njezin predlog. - Zašto da ne idem? Ja ti neću smetati. Ja...
Ja idem zato što moj brat umire - reče Ljevin. - A zašto bi ti...
Zašto? Zato zašto i ti.
»I u ovako ozbiljnom za mene trenutku ona misli samo o tome da joj ne bude dosadno samoj«, pomisli Ljevin. I taj izgovor u tako važnom poslu naljuti ga.
To je nemogućno - reče on strogo.
Videći da će stvar doći do svađe, Agafja Mihailovna lagano spusti šolju i iziđe. Kiti je čak i ne primeti. Ton kojim je muž izgovorio poslednje reči uvredio ju je, i osobito time što on, kako se čini, ne veruje onome što je ona rekla.
A ja ti kažem: ako ti pođeš, i ja ću s tobom, neizostavno - brzo i gnevno izgovori ona. - Zašto da je nemogućno? Zašto govoriš da je nemogućno?
Zato što treba ići bogzna kuda i po kakvim gostionicama i putevima. Tu bi mi samo bila na smetnji - govorio je Ljevin starajući se da bude hladnokrvan.
Ni najmanje. Meni ništa ne treba. Gde možeš ti, mogu i ja...
Već i zato što je tamo ta žena, s kojom se ti ne možeš zbližavati.
Ja ne znam ništa, i neću da znam ko je i šta je tamo. Znam samo da brat moga muža umire, muž ide k njemu, i ja idem s mužem da...
Kiti! Nemoj da se ljutiš. Pomisli: stvar je ta tako ozbiljna da mene boli kad mislim da ti tu mešaš osećanje slabosti, ne želiš da ostaneš sama. Lepo, ako ti je dosadno samoj, idi u Moskvu.
Eto, uvek mi pripisuješ rđave, podle misli - progovori ona kroz suze uvrede i gneva. - Nema tu ništa, nema slabosti, ništa... Osećam da mi je dužnost da budem s mužem kad je on u žalosti, a ti hoćeš naročito da mi naneseš bol, naročito nećeš da me razumeš...
Ah, ovo je strašno. Biti prosto rob! - uzviknu Ljevin ustajući i nemajući više snage da uzdrži svoju srdžbu. Ali u istom trenutku oseti da tuče samoga sebe.
Pa zašto si se onda oženio? Bio bi slobodan bez toga. Zašto, kad se kaješ?
reče ona, skoči i otrča u salon.
Kad je Ljevin ušao za njom, ona je jecala sva u suzama.
Ljevin poče govoriti želeći da nađe ne reči koje bi mogle da je razuvere, nego samo da je umire. Ali ga ona nije ni slušala i ni na šta nije pristajala. On se naže k njoj i dohvati njenu ruku koja se otimala. Poljubi joj ruku, poljubi je u kosu, opet joj poljubi ruku - ona je neprestano ćutala. Ali kad je on uze obema rukama za lice i reče: »Kiti« - ona se odjednom pribra, isplaka, i umiri.
Bilo je rešeno da sutra putuju zajedno. Ljevin reče ženi da veruje da hoće da ide s njim samo zato da bi mogla biti od koristi; složi se i s tim da prisustvo Marije Nakolajevne kod brata nema ničega nepristojnog; ali u dubini duše, on je putovao nezadovoljan i njom i sobom. Bio je nezadovoljan njom zato što nije mogla da otrpi toliko da ga pusti, kad je to potrebno (i kako mu je čudno bilo da pomisli da se on, koji doskora još nije smeo da veruje u sreću što ga ona može zavoleti, on se sad oseća nesrećan što ga ona suviše voli!); a sobom nezadovoljan zato što je popustio karakterom. Još više se, u dubini duše, nije slagao s tim da se nje prosto ne tiče žena koja živi s bratom, i sa strahom je pomišljao na sukobe na koje bi se moglo naići. Samo to što će njegova žena, njegova Kiti biti u jednoj sobi s prostitutkom, dovodilo ga je dotle da se stresao od užasa i odvratnosti.

XVII


Gostionica gubernijske varoši u kojoj je ležao Nikolaj Ljevin bila je jedna od onih guberenijskih gostionica koje se uređuju po novim, usavršenim obrascima, sa najboljim namerama za čistoću, udobnost, pa čak i eleganciju, ali koje se sa publikom koja ih posećuje izvanredno brzo pretvaraju u prljave mehane sa pretenzijom na savremenu savršenost, i koje samom tom pretenzijom postaju gore od starinskih, prosto prljavih gostionica. Ova je gostionica već došla bila u to stanje. Vojnik u prljavom mundiru koji puši cigaru pred vratima, i koji treba da predstavlja vratara; gvozdene, prolazne, mračne i neprijatne stepenice; otresiti kelner u prljavom fraku; opšta dvorana sa prašnjavim buketom cveća od voska koji ukrašava sto: nečistoća, prašina i zapuštenost svuda, a u isto vreme nekakva nova, savremeno železnička i sama zadovoljna užurbanost gostionice - izazvaše kod Ljevina i njegove supruge, posle njihovog mladenačkog života, najteži utisak, osobito tim što se lažan utisak koji je gostionica isticala nikako nije slagao s onim što ih je očekivalo.
Kao i uvek, posle pitanja od koje cene sobu žele, pokazalo se da nijedne valjane sobe nije bilo: jednu dobru sobu zauzeo je železnički revizor, drugu - advokat iz Moskve, treću - kneginja Astafijeva sa sela. Ostala je samo jedna prljava soba, a uveče, obećali su, oslobodiće još jednu do nje. Ljuteći se na ženu što je eto sve onako kako je on očekivao, što on, stigav, i kad mu srce obamire od uzbuđenja pri pomisli šta je s bratom, mora da se brine o njoj - Ljevin, umesto da odmah otrči bratu, povede ženu u određenu im sobu.
- Idi, idi! - reče ona gledajući u njega bojažljivim pogledom krivca.
On ćutke pođe, i na vratima se srete s Marijom Nikolajevnom koja je doznala da je došao, ali nije smela da uđe u sobu. Ona je bila tačno onakva kakvu ju je video u Moskvi; ista vunena haljina, gole ruke i vrat, i isto dobrodušno tupo, unekoliko punije boginjavo lice.
- Kako mu je? Kako?
- Vrlo rđavo. Ne ustaje. Neprestano vas očekuje. Oni... Vi ste... sa
suprugom.
Ljevin u prvi mah nije razumeo šta je zbunjuje, ali ona odmah objasni.
- Ja ću se ukloniti, otići ću u kuhinju - reče ona. - Njima će to biti po volji.
Oni su čuli, poznaju ih, i sećaju ih se iz inostranstva.
Ljevin sad shvati da je ona imala na umu njegovu ženu i nije znao šta da joj odgovori.
- Hajdemo, hajdemo! - reče on. Ali tek što pođe, otvoriše se vrata od njegove sobe i Kiti proviri. Ljevin pocrvene od stida i ljutine na ženu koja je i sebe i njega postavljala u težak položaj; ali Marija Nikolajevna pocrvene još više. Ona se sva zgrči, i pocrvene gotova da zaplače; dohvati obema rukama krajeve marame i poče ih crvenim svojim prstima uvijati ne znajući šta da kaže i da radi.
U prvom trenutku Ljevin spazi izraz žudne radoznalosti u pogledu kojim je Kiti gledala ovu nerazumljivu, za nju strašnu ženu; ali to je trajalo samo jedan trenutak.
- Šta je s njim? Kako mu je? - obrati se ona mužu, a zatim njoj.
- Ta ne može se u hodniku razgovarati! - reče Ljevin, i jetko se obazre na gospodina koji je klecavim nogama i tobož svojim poslom išao po hodniku u to vreme.
- Hodite, uđite unutra - reče Kiti obraćajući se već pribranoj Mariji Nikolajevnoj; ali kad spazi uplašeno lice svoga muža, ona reče: - idite, idite, i pošaljite po mene – i vrati se u sobu. Ljevin pođe bratu.
On nikako nije očekivao ono što je video i osetio kod brata. Nadao se da će naći ono stanje samoobmane koje je, kako je čuo, tako često kod jektičavih, i koje ga je tako jako porazilo bilo u vreme jesenašnjeg bratovljevog dolaska. Očekivao je da će naći još određenije fizičke znake smrti koja se približuje, veću slabost, veću mršavost - ali ipak manje-više isti položaj. Očekivao je da će ga obuzeti ista slabost zbog gubitka dragog brata, i isto osećanje straha od smrti koji ga behu obuzeli i onda, a sad samo u većoj meri. I spremao se za to, a našao je sasvim drugo.
U maloj, prljavoj sobi, upljuvanoj od muva po izmalanim zidovima iza čije se tanke pregrade čuo govor; u atmosferi punoj zagušljiva i nečista vazduha, na odmaknutom od zida krevetu ležalo je telo pokriveno jorganom. Jedna ruka toga tela videla se povrh jorgana; kao grabulje ogromna šaka te ruke beše nepojmljivo utvrđena za tanku i od početka do sredine ravnu i dugačku cevku. Glava je ležala postrance na uzglavlju. Ljevin spazi oznojenu retku kosu po slepim očima, i zategnuto, gotovo prozračno čelo.
»Ne može biti da je ovo strašno telo brat Nikolaj«, pomisli Ljevin. Ali kad priđe bliže i sagleda lice, više nije bilo sumnje. A i mimo strašne promene lica, Ljevin je imao samo da pogleda u žive oči čiji se pogled podiže prema bratu koji je ulazio, da opazi sporo kretanje usta ispod slepljenih brkova, pa da shvati strašnu istinu: da je to mrtvo telo njegov živi brat.
Sjajne oči pogledaše strogo i prekorno brata koji je ulazio. I tim se pogledom odmah ostvari živ odnos između živih. Ljevin oseti prekor u tom u njega uperenom pogledu, i oseti kajanje za svoju sreću.
Kad ga Konstantin uze za ruku, Nikolaj se osmehnu. Osmejak beše slab, jedva primetan, ali strog izraz očiju, bez obzira na osmejak, ne promeni se nimalo.
- Nisi se nadao da ćeš me zateći ovakvog - s mukom progovori on.
- Da... ne... - govorio je Ljevin, zaplićući se u rečima. - Kako mi se nisi ranije javio, još u vreme moje svadbe. Ja sam svuda raspitivao za tebe.
Trebalo je govoriti da se ne bi ćutalo; a Ljevin nije znao šta da govori, tim pre što brat ništa nije odgovarao, samo je gledao ne spuštajući očiju, i očevidno se udubljivao u značaj svake reči. Ljevin saopšti bratu da je i njegova žena došla s njim. Nikolaj izrazi zadovoljstvo, ali reče da se boji da je ne uplaši svojim stanjem. Nastade ćutanje. Odjednom se Nikolaj pokrenu i poče nešto govoriti. Ljevin je po izrazu njegova lica očekivao nešto osobito značajno i važno, ali Nikolaj započe govoriti o svome zdravlju. Okrivljavao je lekara, žalio što nije tu moskovski čuveni doktor, i Ljevin razumede da se on još uvek nada.
Sačekav prvi trenutak ćutanja, Ljevin ustade, želeći da se bar za trenutak izbavi od teškog osećanja, i reče da ide da zovne ženu.
- Lepo, a ja ću narediti da se ovde počisti. Ovde je i prljavo i zadiše, mislim. Maša! spremi ovde - s mukom reče bolesnik. - Pa kad spremiš, iziđi - dodade, upitno gledajući u brata.
Ljevin ništa ne odgovori. Kad iziđe u hodnik, zastade. Rekao je da đe dovesti ženu, ali sada, razabravši se u osećanju koje ga beše obuzelo, on, naprotiv, reši da pokuša nagovoriti ženu da ne ide bolesniku. »Zašto da se muči i ona?« pomisli.
- Šta je? Kako je? - uplašeno upita Kiti.
- Ah, to je užasno, strašno! Zašto si dolazila? - reče Ljevin.
Kiti poćuta nekoliko sekunada, bojažljivo i žalosno gledaše u muža, a zatim priđe i uze ga obema rukama za lakat.
- Kostja! Odvedi me k njemu, lakše će nam biti udvoje. Samo me odvedi,
odvedi me, molim te, pa posle iziđi - reče ona. - Razumej da mi je mnogo teže gledati tebe a ne videti njega. Tamo bih mogla možda biti od koristi i tebi i njemu. Molim te, dopusti! - molila je muža tako kao da sreća njenog života zavisi od toga.
Ljevin je morao pristati; pribravši se i zaboravivši sasvim na Mariju Nikolajevnu, pođe s Kiti opet bratu.
Lako koračajući i neprestano gledajući u muža, pokazujući mu hrabro i sažaljivo lice, uđe u bolesnikovu sobu, i okrenuvši se polako tiho zatvori vrata. Nečujnim koracima priđe bolesnikovoj postelji, zaobiđe tako da on nije morao okretati glavu, uze svojom svežom mladom rukom kostur njegove ogromne ruke, steže je, i sa onom samo ženskinju svojstvenom neuvredljivom i bolećivom, tihom živahnošću poče govoriti s njim.
- Mi smo se viđali u Sodenu, ali se nismo poznavali - reče ona. - Niste mislili da ću biti vaša snaha.
- Vi me ne biste poznali? - reče on sa svetlim osmejkom.
- Ne, poznala bih vas. Kako ste dobro uradili što ste nas izvestili! Nije bilo dana da vas se Kostja ne seti i da se uznemiri.
Ali bolesnikova živahnost ne potraja dugo. Još ona i ne završi odgovor, a na licu njegovu izbi strog prekoran izraz zavisti samrtnika prema živima.
- Ja se bojim da vam ovde neće biti sasvim dobro - reče ona okrećući se od njegovog upornog pogleda i razgledajući sobu. - Treba potražiti od gostioničara drugu sobu - reče mužu - a i da bismo bili bliže.

XVIII


Ljevin nije mogao mirno da gleda u brata, nije mogao biti prirodan i spokojan u njegovom prisustvu. Kad je prvi put ulazio u bolesnikovu sobu, njegove oči i pažnja nesvesno su se crevukle zastorom, i on nije video, niti je razlikovao pojedinosti bratova položaja. Osećao je užasan zadah, video prljavštinu, nered i težak položaj, slušao ječanje i osećao da se tome ne može pomoći. Nije mu padalo na pamet da raspita za sve pojedinosti bolesnikova stanja, da pomisli o tome: kako leži tamo pod pokrivačem to telo, kako su nameštene mršave cevanice, krsta, leđa, i da li se ne mogu nekako bolje namestiti, činiti nešto da bude, ako ne dobro, a ono bar manje rđavo. Jeza ga je prolazila po leđima kad je počinjao da misli o svima tim Pojedinostima. Bio je nesumnjivo uveren da se ništa ne može učiniti ni za produženje života, ni za olakšanje muka. Tu njegovu svest: da je svaka pomoć nemogućna, bolesnik je osećao, i to ga je dražilo. A zbog toga je opet Ljevinu bilo još teže. Biti u bolesničkoj sobi, bilo mu je teško; ne biti - još gore. I on je neprestano, pod raznim izgovorima, izlazio i opet ulazio, nemajući snage da ostane sam.
Kiti je mislila, osećala i radila sasvim drukčije. Njoj beše žao bolesnika. I ta žalost izazva u njenoj ženskoj duši ne osećanje užasa i gadljivosti, kao u duši njenoga muža, nego potrebu da nešto preduzme, da sazna sve pojedinosti njenoga položaja, i da pomogne. I pošto u njoj ne beše ni najmanje sumnje o tome da mu ona mora pomoći, nije sumnjala ni u to da li je to mogućno, i odmah se lati posla. Odmah obrati pažnju baš na one pojedinosti o kojima njen muž nije mogao bez užasa ni misliti. Posla po doktora, posla u apoteku, naredi devojci koja je s njom došla, i Mariji Nikolajevnoj, da počiste, skinu prašinu, operu, nešto i sama umi i opra, nešto podmetnu pod pokrivač. Po njenoj naredbi ovo uneše a ono izneše iz bolesnikove sobe. Sama ona išla je nekoliko puta u svoju sobu, ne obraćajući pažnju na gospodu koja su prolazila pored nje, nalazila i donosila čaršave, navlake, ubruse, košulje.
Lakej, koji je u opštoj dvorani služio ručak inženjerima, dolazio je nekoliko puta na njen poziv, sa srditim licem, ali nije mogao da ne ispuni
njene naredbe, jer ih je ona izdavala sa tako ljubaznim nastojavanjem, da nije bilo mogućno udaljiti se od nje. Ljevin sve to nije odobravao; nije verovao da od toga može biti kakve koristi za bolesnika. Najviše se bojao da se bolesnik ne naljuti. Ali bolesnik, iako je izgledao ravnodušan prema tome, nije se ljutio, već se samo stideo, a kao da ga je zanimalo ono što je Kiti oko njega radila. Vrativši se od doktora kome ga je poslala Kiti, Ljevin, otvorivši vrata, naiđe baš u trenutku kad su bolesnika, po Kitinom naređenju, presvlačili. Dugačak beo kostur leđa, sa ogromnim isturenim lopaticama, rebrima i pršljenovima, beše otkriven; Marija Nikolajevna i lakej zbuniše se oko rukava košulje kroz koji nisu mogli da provuku dugačku, mlitavu ruku. Kiti žurno zatvori vrata za Ljevinom, i ne gledaše na tu stranu; ali bolesnik jeknu, i ona se brzo uputi k njemu.
- Brže - reče ona.
- Nemojte doći - progovori bolesnik srdito - ja ću sam...
- Šta kažete? - upita Marija Nikolajevna. Ali Kiti je razabrala i shvatila da je njemu zazorno i neprijatno da bude go u njenom prisustvu.
- Ja ne gledam, ne gledam! - reče ona nameštajući njegovu ruku. - Marija Nikolajevna, prođite s one strane i namestite - dodade ona.
- Idi, molim te, u mojoj maloj torbici je staklence - obrati se ona mužu - znaš, u pobočnoj pregradi, donesi, molim te, a dotle će se ovde sve spremiti.
Kad se vratio sa staklencetom, Ljevin nađe bolesnikaj nameštenog i oko njega sve promenjeno. Težak zadah bio je zamenjen mirisom sirćeta sa parfemom koji je Kiti prskala kroz cevčicu isturivši usne i naduvši svoje rumene obraze Prašina se nigde nije videla, a ispred kreveta bio je ćilim. Na stolu su stajale lepo nameštene bočice i bokal, i beše složeno potrebno rublje, i Kitin rad, broderie anglaise. Na drugom stolu, kraj kreveta bolesnikova, bili su praškovi, napitak, i sveća. Sam bolesnik, umiven i očešljan, na čistom čaršavu, na visoko uzdignutim uzglavljima, u čistoj košulji sa belom jakom oko neprirodno tankog vrata, sa novim osećanjem nade - nije spuštao oči gledajući u Kiti.
Lekar koga Ljevin nađe u klubu, i dovede, nije bio onaj što je lečio Nikolaja Ljevina, i kojim je Nikolaj bio nezadovoljan. Novi doktor izvadi slušalicu i posluša bolesnika, zavrte glavom, prepisa lek, i sa osobitom podrobnošću objasni najpre kako da se uzima lek, a zatim kakva dijeta da se održava. On je savetovao živa ili sasvim rovita jaja, i seltersku vodu sa toplim mlekom izvesne toplote. Kad doktor ode, bolesnik nešto reče bratu; ali Ljevin razabra samo poslednje reči; »tvoja Kaća«, a po pogledu koji baci na nju, Ljevin razumede da ju je hvalio. Pa pozva bliže i Kaću, kako ju je on zvao.
- Već mi je mnogo bolje - reče on. - Eto, pored vas bih davno ozdravio. Kako je dobro! - Uze njenu ruku i povuče je svojim usnama, ali, kao bojeći se da joj to ne bude neprijatno, predomisli se, pusti ruku i samo je pogladi. Kiti uze njegovu ruku obema rukama i steže je.
- Sad me okrenite na levu stranu i idite da spavate - progovori on.
Niko ne ču šta je rekao, samo Kiti razumede. Ona je razumela zato što je neprestano u mislima pratila sve što mu je bilo potrebno.
- Na drugu stranu - reče mužu - on uvek tako spava. Okreni ga, neprijatno je zvati poslugu. Ja ne mogu. A možete li vi? - obrati se ona Mariji Nikolajevnoj.
- Bojim se - odgovori Marija Nikolajevna.
Ma koliko strašno bilo Ljevinu da obuhvati rukama to užasno telo, da uhvati za ona mesta pod pokrivačem o kojima je hteo da ne zna, ipak, potčinjavajući se uticaju ženinom, on dade svom licu onaj odlučni izraz koji je već poznavala njegova žena, i podvukavši ruke stade dizati brata; ali, pored sve svoje snage, porazi ga čudnovata težina tih iznurenih udova. Dok je on bolesnika okretao, osećajući da mu je vrat zagrljen ogromnom mršavom rukom, Kiti brzo i nečujno prevrnu jastuk, protrese ga, i namesti glavu bolesnikovu i njegovu retku kosu koja se beše prilepila uz slepo oko.
Bolesnik zadrža u svojoj ruci bratovu ruku. Ljevin je osećao da hoće nešto da uradi s njegovom rukom, i da je nekud vuče. Ljevin mu popusti, čisto obamirući. Da, Nikolaj je privuče svojim usnama i poljubi je. Ljevin se zatrese od jecanja, i ne mogavši da progovori iziđe iz sobe.

XIX


»Sakrio od premudrih, a otkrio deci i nerazumnima«, tako je mislio Ljevin o svojoj ženi razgovarajući s njom toga večera.
Ljevin je mislio o jevanđelskoj izreci ne po tome što bi sebe smatrao za premudrog. Nije smatrao sebe premudrim, ali nije mogao ne znati da je bio pametniji od žene i Agafje Mihailovne; i nije mogao ne znati da, kad misli o smrti, misli svom silom duše. Znao je takođe da su mnogi veliki muški umovi, čije je misli o tome čitao, razmišljali o tome, ali nisu znali nijedan stoti deo od onoga što je o tome znala njegova žena i Agafja Mihailovna. Ma kako da su se razlikovale te dve žene, Agafja Mihailovna i Kaća, kako je nazivaše brat Nikolaj, i kako Ljevinu sad beše osobito prijatno da je zove, one su u ovome bile potpuno sličie. Obe su nesumnjivo znale šta je život i šta je smrt; i premda ne bi mogle odgovoriti, čak ne bi ni razumele pitanja koja je zamišljao Ljevin, nijedna od dveju ne bi dvoumila o značenju pojave, i potpuno bi jednako, ne samo između sebe, nego deleći taj pogled sa milionima ljudi, pogledale na pojavu. Dokaz da znaju šta je smrt, u tome je što, ne dvoumeći ni trenutka, znaju kako treba da se ponašaju sa samrtnikom, i ne boje ga se. Ljevin pak, i drugi, mada mnogo šta mogu reći o smrti, to očevidno ne znaju, zato što se boje smrti, i nikako ne znaju šta da rade kad ljudi umiru. Da se Ljevin sad našao sam s bratom Nikolajem, on bi sa strahom gledao u njega, sa još većim užasom čekao, i ništa drugo ne bi umeo uraditi.
Ali nije to sve: on nije znao šta da govori, kako da gleda, kako da hoda. Govoriti o nečemu stranom, činilo mu se uvredljivo i nemogućno; govoriti o smrti, o nečem sumornom, takođe nemogućno. Ćutati, takođe se ne može.
»Da ga gledam - pomisliće da ga ispitujem, da se bojim; da ga ne gledam - pomisliće da mislim o nečem drugom. Da idem na prstima - smetaće mu; da gazim celom nogom - ne dopušta mi savest.« Kiti pak, očevidio, niti je mislila, niti imala vremena da misli o sebi; ona je mislila o njemu, jer je nešto znala, i sve je izlazilo dobro. Ona je pričala i o sebi, i o svojoj svadbi, i smejala se, i žalostila se, i milovala ga, i govorila o slučajevima ozdravljenja, i sve je
izlazilo dobro; znači, ona nešto zna. Dokaz da delatnost njena i Agafje Mihailovne nije instinktivna, životinjska, nerazumna, u tome je što su, osim fizičkog negovanja, olakšanja muka, i Agafja Mihailovna i Kiti zahtevale za samrtnika još nešto, važnije od fizičkog negovanja, nešto takvo što nije imalo ničega opšteg sa fizičkim uslovima. Govoreći o starcu koji je umro, Agafja Mihailovna reče: »Što, hvala bogu, pričestili su ga, očitali molitvu, daj bože da svako tako umre.« Kaća, isto tako, pored svih briga o rublju, o ranama od ležanja, o napitcima, uspela je još prvog dana da bolesnika uveri o potrebi pričešća i sveštanja masla.
Došavši od bolesnika na prenoćnšte u svoje dve sobe, Ljevin je sedeo oborene glave ne znajući šta da radi. Da ostavimo misli o večeri, spremanju za spavanje, dogovore o tome šta da se radi, Ljevin nije mogao sa ženom ni da razgovara: zazorno mu je bilo. Kiti, naprotiv, bila je aktivnija nego obično. Bila je čak življa nego pre. Ona naredi da se donese večera, sama razmesti stvari, pomagaše da se nameste postelje, i ne zaboravi da ih pospe persijskim praškom. Bila je uzbuđena, i imala brzinu kombinacija koja se kod muškaraca javlja pred bitkom, borbom, u opasnim i odlučnim trenucima života, u onim trenucima kada muškarac jednom zasvagda pokazuje svoju vrednost, dokazuje da sva njegova prošlost nije bila uzalud, da je bila priprema za taj trenutak.
Sve joj je išlo od ruke; i još ne beše dvanaest sati, a sve stvari behu raspoređene čiste i uredne, nekako tako osobito da gostionička soba poče ličiti na kuću, na njene sobe: postelje nameštene, četke, češljevi i ogledala izvađeni, ubrusi rašireni.
Ljevin je nalazio da bi bilo neoprostivo sada jesti, spavati, čak i govoriti; osećao je da je svaki pokret nepristojan. Ona pak, razmešta četkice, ali radi to tako da u tome nema ničega uvredljivog.
Međutim, nisu mogli ništa da jedu, dugo nisu mogli zaspati, čak zadugo i ne legoše da spavaju.
- Veoma mi je milo što sam ga privolela da mu sutra sveštaju maslo - govorila je ona sedeći u spavaćem rublju pred svojim ogledalom za sklapanje i češljajući čistim češljem meku, mirisavu kosu. - Ja to nikad nisam videla, ali znam, mama mi je govorila, da su to molitve za ozdravljenje.
- Zar ti misliš da on može ozdraviti? - reče Ljevin gledajući u uzak razdeljak na potiljku njene okrugle glavice, koji se stalno zatvarao čim bi ona povukla češalj napred.
- Pitala sam doktora: on kaže da bolesnik ne može živeti duže od tri dana. Ali zar oni mogu znati?... Ipak mi je vrlo milo što sam ga nagovorila - reče
gledajući u muža iskosa, zbog kose. - Sve može biti - dodade ona s onim osobitim, malo lukavim izrazom koji se uvek viđao na njenom licu kad je govorila o religiji.
Posle njihovog razgovora o religiji, dok su još bili verenici, ni on ni ona nisu nikad započinjali razgovor o tome; ali ona je i dalje ispunjavala obred posećivanja crkve i molitava, uvek sa podjednako mirnom svešću da to tako treba. Bez obzira na njegova uveravanja o protivnom, ona je bila tvrdo uverena da je on isto takav, i još i bolji hrišćanin od nje, i da sve što on o tome govori nije drugo do jedan od njegovih smešnih muških ispada, kao kad o broderie anglaise kaže: dobri ljudi krpe rupe, a ona ih naročito iseca, itd.
- Da, eto, ta žena, Marija Nikolajevna, nije umela ništa od svega toga da udesi - reče Ljevin. - I... moram priznati da mi je sad veoma, veoma milo što si došla. Ti si takva čistota, da... On uze njenu ruku, i ne poljubi je (da joj ljubi ruku u blizini smrti, činilo mu se nepristojno), već je samo steže gledajući u njene prosijavajuće oči sa izrazom krivca.
- Tebi bi bilo mučno da si sam - reče ona, i podignuvši uvis ruke koje su zaklanjale njene od zadovoljstva pocrvenele obraze, zavi kosu na potiljku i pridenu je. - Da - nastavi - Marija ne zna... Ja sam, srećom, mnogo naučila u Sodenu.
- Zar je tamo bilo ovakvih bolesnika?
- Još gorih.
- Za mene je strašno to što ne mogu da ga ne zamišljam kakav je bio kao mlad... Nećeš ni verovati kad ti kažem da je to bio divan mladić; ali ja ga tada nisam razumevao.
- Verujem ti, od duše verujem. Kako ja osećam, mi bismo se slagali s njim
reče ona i uplašivši se od toga što reče, obazre se na muža, i suze joj se pojaviše u očima.
Da, slagali bismo se - reče on tužno. - Eto, to je jedan od onih ljudi za koje se kaže da nisu za ovaj svet.
Ali nama predstoje još mnogi dani, treba spavati - reče Kiti pošto pogleda u svoj maleni časovnik.

XX


SMRT

Sutradan bolesnika pričestiše i osveštaše mu maslo. Za vreme obreda Nikolaj Ljevin se vatreno molio. U njegovim krupnim očima, uperenim na ikonu koja beše nameštena na sto pokriven šarenim zastiračem, izražavala se tako strasna molba i nada, da je Ljevinu bilo strah gledati. On je znao da će ova strasna Nikolajeva molba i nada učiniti da mu rastanak sa životom, koji je on tako voleo, bude još teži. Ljevin je poznavao brata i tok njegovih misli; znao je da njegovo neverovanje nije proizišlo otuda što bi mu bez vere bilo lakše živeti; već otuda što su savremeno - naučna objašnjenja pojava u svetu korak po korak potiskivala verovanje - znao je dakle Ljevin da Nikolajev sadašnji povratak veri nije bio zakonit, nije došao putem jedne osnovne misli, nego je bio privremen, sebičan, sa bezumnom nadom na ozdravljenje. Ljevin je takođe znao da je Kiti još pojačala tu njegovu nadu pričama o neobičnim ozdravljenjima. Sve je to Ljevin znao, i bilo mu je teško i bolno da gleda taj pogled pun nade i molbe, tu mršavu ruku koja se jedva podizala i na čvrsto zategnuto čelo stavljala znak krsta, ta isturena ramena i prazne grudi koje ne mogu više smestiti u sebe onaj život za koji se bolesnik molio. Za vreme molitve Ljevin je činio ono što je pre toga hiljadu puta radio. Govorio je obraćajući se Bogu: »Učini, ako postojiš, da ovaj čovek ozdravi (to isto sam ponavljao mnogo puta), i spasti ćeš i njega i mene«.
Posle mirosanja, bolesniku bi odjednom mnogo bolje. Nije kašljao nijedanput u toku jednog sata, smešio se, ljubio Kitinu ruku, zahvaljivao joj kroz plač, govorio da mu je dobro, da ga nigde ne boli, i da oseća snagu i apetit. Čak se sam podigao kad mu doneše supu, i još zatraži i kotlet. Ma koliko beznadno bilo stanje, ma kako očevidno, pri pogledu na bolnoga, da on ne može ozdraviti, Ljevin i Kiti nalažahu se toga časa u istom uzbuđenju, srećnom i ustrašenom: da se slučajno ne prevare.
Bolje? - Da, mnogo. - Čudnovato. - Nema ničega čudnovatog. - Ipak je
bolje - govorili su šapatom smešeći se jedno na drugo.
Zavaravanje nije dugo trajalo. Bolesnik mirno zaspa, ali ga kroz pola sata razbudi kašalj. I odjednom iščezoše sve nade, i njegove i onih koji su ga okružavali. Stvarnost muka van ikakve sumnje, čak i bez sećanja na pređašnje nade, uništi nade kod Ljevina i Kiti, i kod samog bolesnika.
Ne pominjući više ono čemu je verovao pre pola sata, kao da se stideo i da se seća toga, on zatraži da mu dadu jod za udisanje koji je bio u staklencetu pokrivenom izbockanom hartijom. Ljevin mu dodade teglicu, i onaj isti Nikolajev pogled pun strasne nade sa kojom je primio sveštanje masla, beše sad uperen u brata tražeći od njega potvrdu doktorovih reči da udisanje joda stvara čuda.
Kiti nije ovde? - izgovori on promuklo, i obaziraše se, dok je Ljevin bez volje potvrđivao doktorove reči. - Nije tu, e onda se može reći. Radi Kiti sam ja vršio tu komednju. Ona je tako mila; ali ja i ti se nećemo obmanjivati. U ovo, eto, verujem - reče, i stežući staklence suvom rukom poče disati nad njim.
U osam časova uveče Ljevin je sa ženom pio čaj u svojoj sobi, kad odjednom dotrča zadihana Marija Nikolajevna. Bila je bleda, a usne joj drhtahu.
Umire! - prošaputa. - Bojim se, sad će umreti.
Oboje potrčaše tamo. Podigavši se, bolesnik je sedeo na krevetu nalakćen, sagnuo dugačka leđa i oborio nisko glavu.
Šta osećaš? - upita Ljevin šapatom posle ćutanja.
Osećam da polazim - izgovori teško, ali sa izvanrednom određenošću, lagano izvlačeći iz sebe reči. Nije dizao glavu, samo upravljao oči gore, ali ne dopirući pogledom do lica bratova. - Kaća, izađi napolje! - reče.
Ljevin skoči i zapovedničkim šapatom prinudi ženu da iziđe.
Polazim - reče bolesnik opet.
Po čemu znaš? - reče Ljevin tek da nešto kaže.
Po tome što polazim - kao da mu se dopada taj izraz, ponovi ga on. - Kraj.
Marija Nikolajevna mu priđe.
Bolje lezite, lakše vam je - reče ona.
Skoro ću ležati - tiho progovori - mrtav - reče to podrugljivo i ljutito; - hajde, namestite me, kad baš hoćete.
Ljevin namesti brata na leđa, sede pored njega, i ne dišući gledaše u
njegovo lice. Samrtnik je ležao zatvorenih očiju, ali na čelu njegovu pokatkad igrahu mišići, kao u čoveka koji duboko i napregnuto misli. Ljevin je i nehotice mislio zajedno s njim o onome što se sad u njemu događa, ali uza sva naprezanja misli, da bi išao zajedno s njim, on je video, po izrazu mirnog, strogog lica i igranju mišića iznad obrva, da samrtniku sve više i više postaje jasno ono što još uvek ostaje tamno Ljevinu.
Da, da, tako, tako, - s prekidima izgovaraše samrtnik. - Stanite, stanite. - Opet poćuta. - Tako! - odjednom mirno oteže, kao da se za njega sve razrešilo. - O, Gospode! - progovori i teško uzdahnu.
Marija Nikolajevna opipa mu noge. - Sve su hladnije – prošaputa.

* * * * * * *

Dugo, vrlo dugo, kako se činilo Ljevinu, bolesnik je ležao nepomično. Ali još neprestano bio živ, i katkad uzdisao. Ljevin već posusta od naprezanja misli. Osećao je: uza sve napore misli ne može da shvati ono što je bilo tako. Osećao je da se već odavno odmakao od samrtnika. Nije više mogao da misli o samom pitanju smrti, ali su mu nehotice dolazile u glavu misli o tom šta će sad, ovoga časa, imati da radi: da mu zatvori oči, da ga oblači, da poručuje sanduk. I čudnovato, osećao se potpuno hladan; nije osećao ni žalost, ni gubitak, a još manje tugu za bratom. Ako je još nešto osećao prema bratu, onda je to pre bila zavist zbog onog znanja koje samrtnik sad ima, a koje on ne može da ima.
Dugo je još tako sedeo kraj brata, očekujući neprestano kraj. Ali kraj nije dolazio. Vrata se otvoriše i pojavi se Kiti. Ljevin ustade da je zadrži. A u koji mah ustade, ču kretanje samrtnika.
Ne idi - reče Nikolaj i pruži ruku. Ljevin mu pruži svoju, i srdito mahnu na ženu da ide.
Držeći samrtnikovu ruku u svojoj ruci Ljevin presede pola sata, sat, dva sata. Sad više nije mislio o smrti. Mislio je: šta li radi Kiti? Ko stanuje u susednoj sobi? Ima li doktor svoju vlastitu kuću? Prohte mu se da jede i da spava. Pažljivo izvuče ruku i opipa bratu noge. Noge behu hladne, ali bolesnik je disao. Ljevin htede opet da iziđe, na prstima, ali se bolesnik pokrenu i reče: »ne idi«.

* * * * * * *
Svanulo je; bolesnikovo stanje bilo je isto. Ljevin oslobodi ruku, i ne gledajući samrtnika ode u svoju sobu i zaspa. Kad se probudio, umesto izveštaja da je brat umro, što je očekivao, on saznade da se bolesnik vratio u jedno ranije stanje. Opet je počeo da sedi, da kašlje, počeo je opet da jede, da govori, prestao govoriti o smrti, opet počeo izražavati nadu na ozdravljenje, i postao još razdražljiviji i sumorniji nego pre. Niko, ni brat, ni Kiti, nije mogao da ga umiri. Na sve se ljutio, svima je govorio neprijatnosti, sve je koreo za svoje muke, i tražio da mu se dovede čuveni doktor iz Moskve. Na sva pitanja o tome kako se oseća, odgovarao je podjednako sa izrazom mržnje i ukora: »mučim se užasno, neizdržljivo!«
Bolesnik se mučio više i više, a osobito zbog rana od ležanja, koje se već više nisu dale zalečivati; i sve se više i više ljutio na one što ga okružavahu, koreo ih za sve, osobito zato što mu ne dovode doktora iz Moskve. Kiti se na razne načine staraše da mu pomogne i da ga umiri; ali sve beše uzalud, i Ljevin je video da je i ona već izmučena i fizički i moralno, mada to nije priznavala. Ono osećanje smrti koje je kod sviju njih izazvao bio njegov oproštaj sa životom one noći kad je pozvao brata, beše razrušeno. Svi su znali da će on neminovno i skoro umreti, da je već upola mrtav. Svi su samo jedno želeli - da umre što pre. Ali svi su, nekako krišom, davali mu iz bočica lekove, tražili nove lekove i doktora, i varali i njega i sebe, i jedni druge. Sve je to bilo laž, gadna, uvredljiva i podrugljiva laž. I tu laž Ljevin je, kako po osobinama svoga karaktera, tako i stoga što je najviše voleo umirućeg brata, tu je laž Ljevin neobično bolno osećao.
Ljevina je odavno zanimala misao o izmirenju braće, makar pred samu smrt, i pisao je bratu Sergiju Ivanoviču; a kad dobi od njega odgovor, pročita to pismo bolesniku. Sergije Ivanovič je pisao da ne može lično doći; ali je u dirljivim izrazima molio brata za oproštenje.
Bolesnik ne reče ništa.
Šta da mu pišem? - upita Ljevin. Nadam se da se ne ljutiš na njega.
Ne, ni najmanje! - ljutito odgovori Nikolaj na to pitanje. - Piši mu da mi pošalje doktora.
Prođoše još tri mučna dana; bolesnik je neprestano bio u istom stanju. Svi koji bi ga videli, želeli su njegovu smrt: i gostionički lakeji, i gostioničar, i svi putnici, i doktor, i Marija Nikolajevna, i Ljevin, i Kiti. Samo bolesnik nije izražavao to osećanje, naprotiv, ljutio se što mu ne dovode doktora, uzimao i dalje lekove i govorio o životu. Vrlo retko, kad bi ga opijum prinudio da za trenutak zaboravi neprekidne muke, on bi kroz polusan govorio ono što je u njegovoj duši bilo jače nego u duši sviju drugih: »Ah, kad bi se jednom
svršilo!« Ili: »Kad će se ovo svršiti?« Povećavajući se postepeno, muke su vršile svoj posao i pripremale ga za smrt. Nije bilo položaja u kojem se ne bi mučio; nije bilo jednog minuta zanosa; nije bilo mesta, ni uda na telu koji ga ne bi boleo i mučio. Same uspomene, utisci i misli toga tela izazivali su u njemu istu odvratnost koju i samo telo. Izgled drugih ljudi, njihove reči, svoje lične uspomene, sve je to bilo za njega samo mučno i nesnosno. Svi koji ga okružavahu osećahu to, i sasvim nesvesno ne dopuštahu sebi ni slobodne pokrete, ni razgovore, ni izražavanje svojih želja. Sav se život bolesnika slivao u jedno osećanje patnje, i u želju da se nje izbavi.
U njemu se očevidno vršio onaj prelom koji će ga prinuditi da pogleda na smrt kao na zadovoljenje njegovih želja, kao na sreću. Pređe, svaka zasebna želja, izazvana patnjom ili lišavanjem, kao glad, umor, žeđ, zadovoljavana je funkcijom tela koja je pružala nasladu; ali sad lišavanje i patnja nisu više dobijali zadovoljenja, a sam pokušaj zadovoljenja izazivao je nove patnje. I zato su se sve želje slivale u jednu želju - izbaviti se od svih muka i njihovog izvora, od tela. Ali bolesnik nije imao reči da izrazi ovu želju za oslobođenjem, i zato nije ni govorio o tome, nego je po navici tražio zadovoljenje želja koje sad već više nisu mogle biti ispunjene.
»Okrenite me na drugu stranu«, govorio je, i odmah zatim tražio da ga nameste kao što je i pre ležao. - »Dajte mi supe. Nosite je. - Pričajte štogod, što ćutite.« A čim bi počeli govoriti, on zatvara oči i izražava umor, ravnodušnost i odvratnost.
Desetog dana posle dolaska u gubernijski grad Kiti se pobole. Dobi glavobolju, dođe povraćanje, i celo jutro nije mogla ustati sa postelje.
Doktor objasni da bolest dolazi od umora i uzbuđenja, i preporuči duševni mir.
Posle ručka Kiti ipak ustade, i pođe, kao uvek, s radom ka bolesniku. On je strogo pogleda kad je ušla, i prezrivo se osmehnu, kad mu reče da je bila bolesna. Toga dana bolesnik se neprestano išmrkavao i žalosno ječao.
Kako se osećate? - upita ga Kiti.
Gore - s mukom izgovori on. - Bolovi!
Gde vas boli?
Svugde.
Pazite, danas će umreti - reče Marija Nikolajevna šapatom, ali tako da ju je bolesnik, vrlo osetljiv, kako je Ljevin uočio, morao čuti. Ljevin izusti pst i obazre se na bolesnika. Nikolaj je sve čuo; ali Marijine reči ne proizvedoše na njega nikakav utisak. Pogled mu ostajaše sve isti, prekoran i napregnut.
Po čemu mislite? - upita je Ljevin kad ona za njim iziđe u hodnik.
Počeo je da se čupa - reče Marija Nikolajevna.
Kako da se čupa?
Evo ovako - reče ona trzajući oko sebe bore svoje vunene haljine. Zaista, i Ljevin je uočio da bolesnik celoga dana nešto hvata i kao hoće da svuče sa sebe.
Predskazanje Marije Nikolajevne bilo je tačno. Pred veče, bolesnik već nije mogao da diže ruke, i samo je gledao preda se ne menjajuđi pažljivo usredsređeni izraz pogleda. Čak i onda kad bi se brat i Kiti naginjali nad njim tako da ih je mogao videti, on je isto tako gledao. Kiti posla po sveštenika da mu čita predsmrtnu molitvu.
Dok je sveštenik čitao predsmrtnu molitvu, samrtnik nije pokazivao nikakvog znaka života; oči mu behu zatvorene. Ljevin, Kiti i Marija Nikolajevna stajahu kraj postelje. Još sveštenik nije svršio molitvu, a bolesnik se proteže, uzdahnu i otvori oči. Sveštenik, pošto svrši molitvu, taknu krstom njegovo hladno čelo, zahim lagano zavi krst u epitrahilj, i postojavši đutke oko dva minuta, dodirnu hladnu i beskrvnu ogromnu ruku.
Svršio je - reče sveštenik i htede da se odmakne, ali se odjednom pokrenuše slepljeni brkovi samrtnikovi, i u tššši se jasno začuše iz dubine grudi određeni, oštri zvuci;
Ne sasvim... Skoro će.
Kroz jedan minut, lice zasija, ispod brkova izbi osmejak. Okupljene žene počeše brižljivo opremati pokojnika.
Izgled bratov i blizina smrti obnoviše u Ljevinovoj duši osećanje užasa pred neobjašnjivošću, i u isto vreme pred blizinom i neizbežnošću smrti, koje ga beše obuzelo onog jesenjeg večera kad mu je brat dolazio. To osećanje beše sad još jače nego pre; još manje nego pre je Ljevin bio sposoban da shvati smisao smrti, i još strašnija mu se činjaše njena neizbežnost; ali sada, zahvaljujući ženinoj blizini, to ga osećanje nije dovodilo do očajanja: bez obzira na smrt, osećao je potrebu da živi i da voli. Osećao je da ga ljubav spasava od očajanja, i da ta ljubav, zbog očajanja koje mu je grozilo, postaje tim jača i čistija.
Još pred njegovim očima nije uspela da se dovrši jedna tajna, tajna smrti, ostavši nerazrešiva, kad poniče druga, takođe nerazrešiva tajna, ali ko ja je pozivala u ljubav i u život.
Doktor potvrdi svoje pretpostavke odnosno Kiti. Njena slabost bila je trudnoća.

XXI


Od trenutka kad je Aleksije Aleksandrovič iz objašnjenja sa knjeginjom Betsi i sa Stepanom Arkadijevičem saznao da se od njega traži samo to da ostavi na miru svoju ženu, ne dosađujući joj svojim prisustvom, i da Ana sama to želi, on se oseti tako izgubljenim, da sam nije mogao ništa više da rešava, nije znao šta sad hoće, i predavši se u ruke onih koji su se sa zadovoljstvom bavili njegovim stvarima, na sve je samo odgovarao pristankom. Tek kad Ana već beše otišla iz njegove kuće, i kad Engleskinja posla da ga pita treba li ona da ruča s njim, ili odelito, on prvi put jasno pojmi svoj položaj i užasnu se.
Najteže je u ovom položaju bilo to što on nikako nije mogao da spoji i pomiri svoju prošlost sa ovim što je sad nastalo. Ona prošlost, kad je srećno živeo sa ženom, nije ga bunila. Prelaz od te prošlosti ka saznanju i nevernosti ženinoj, on je već mučenički preživeo; to stanje mu je bilo teško, ali i pojmljivo. Da je Ana otišla od njega onda kad mu je izjavila da mu je neverna, on bi bio uvređen i nesrećan, ali ne bi bio u ovom bezizlaznom i nerazumljivom položaju u kakvom se sad osećao. Sad, nikako nije mogao da pomiri svoj skorašnji oproštaj, svoju nežnost, svoju ljubav prema bolesnoj ženi i tuđem detetu, sa onim što je nastalo, to jest s tim da se sada, kao u nagradu za sve ono, našao usamljen, osramoćen, ismejan, nikome potreban i od sviju prezren.
Prva dva dana posle Anina odlaska Aleksije Aleksandrovič je primao molioce, šefa kabineta, išao u kancelariju, dolazio u trpezariju na ručak - kao i obično. Ne dajući sebi računa zašto to radi, on je za ta dva dana sve sile svoje duše naprezao samo zato da bi mogao imati miran, čak i ravnodušan izgled. Odgovarajući na pitanja šta da rade sa stvarima i sobama Ane Arkadijevne, usiljavao se što je više mogao da ima izgled čoveka za koga taj događaj nije nešto nepredviđeno, i nema u sebi ništa što bi se izdvajalo iz niza običnih događaja; i postizavao je svoju svrhu: niko nije mogao opaziti na njemu znake očajanja. Ali drugoga dana po njenom odlasku, kad mu Kornej predade račun od modiskinje koji je Ana zaboravila da plati, i kad javi da je
tu i sam pomoćnik, Aleksije Aleksandrovič naredi da ga puste unutra.
- Oprostite, ekselencijo, što se usuđujem da vas uznemirim. Ako zapovedate da se obratim njenoj ekselenciji, da li biste mi izvoleli saopštiti njenu adresu?
Aleksije Apeksandrovič se zamisli, kako se učini pomoćniku, i odjednom, okrenuvši se, sede za sto. Naslonio je glavu na ruke, dugo sedeo u tom položaju; nekoliko puta je pokušavao da govori, i zaustavljao se.
Pojmivši gospodinova osećanja Kornej zamoli pomoćnika da dođe drugi put. Ostavši opet sam, Aleksije Aleksandrovič razumede da više ne može izdržati ulogu čvrstine i mirnoće. Naredi da se vrate karuce koje su ga čekale, zapovedi da nikoga ne primaju, i ne iziđe da ruča.
Osećao je da neće moći izdržati opšti pritisak prezira i jarosti, što je jasno video na licu i ovog pomoćnika, i Korneja, i svakog bez izuzetka koga je sretao za ova dva dana. Osećao je da ne može otkloniti od sebe mržnju ljudi, zato što ta mržnja nije dolazila otuda što bi on bio rđav tada bi se mogao postarati da bude bolji, nego otuda što je sramno i odvratno nesrećan.
Znao je da će ljudi, baš zato što je srce njegovo iskidano, biti prema njemu nemilosrdni. Osećao je da će ga ljudi uništiti, kao što psi dave izmučenoga psa koji skiči od bolova. Znao je da je jedini spas od ljudi - sakriti od njih svoje rane; i on je to dva dana nesvesno i pokušavao da radi, ali sad se evo osetio nemoćan da nastavi tu neravnu borbu.
Njegovo očajanje pojačavalo se još i svešću da je potpuno usamljen u svome jadu. Ne samo u Petrogradu, nego nigde nije bilo čoveka kome bi mogao iskazati sve što oseća, koji bi ga požalio, ne kao višeg činovnika, ne kao člana društva, već kao čoveka-paćenika; nigde nije imao takvog čoveka.
Aleksije Aleksandrovič je odrastao kao siroče. Bilo ih je dva brata. Oca nisu ni zapamtili, a mati im je umrla kad je Aleksiju Aleksandroviču bilo deset godina. Imanje im beše maleno. Stric Karenjin, znatan činovnik i nekada ljubimac pokojnog cara, pobrinuo se o njihovom vaspitanju.
Svršivši gimnaziju i univerzitet sa medaljama, Aleksije Aleksandrovič, uz stričevu pripomoć, stupi odmah na put ugledne službene karijere, i od toga se doba odade isključivo službenom častoljublju. Ni u gimnaziji, ni na univerzitetu, ni posle toga u službi, Aleksije Aleksandrovič ni s kim nije stupao u prijateljske odnose. Brat mu je bio po duši najbliži čovek, ali on je služio u ministarstvu spoljnih poslova; živeo uvek u inostranstvu, gde je i umro ubrzo posle ženidbe Aleksija Aleksandroviča.
Za vreme njegovog guvernerstva, Anina tetka, bogata gubernijska
gospođa, upozna ne mladog po godinama čoveka, ali mladog guvernera, sa svojom bratanicom, i postavi ga u takav položaj da je morao ili da devojku isprosi, ili da ide iz grada. Aleksije Aleksandrovič se dugo kolebao. Bilo je tačno toliko razloga za korak ženidbe koliko i protiv njega, a nije bilo nekog odlučnog povoda koji bi ga prinudio da izneveri svoje pravilo: uzdržati se dok ima sumnji; ali tetka Anina dade mu na znanje, preko poznanika, da je on već kompromitovao devojku, i da ga čast obavezuje da je zaprosi. On je isprosi; i zatim pokloni i verenici i ženi ono osećanje za koje je bio sposoban.
Odanost koju on osećaše prema Ani isključila je iz njegove duše i poslednje potrebe srdačnih odnosa prema ljudima. Otada, od sviju njegovih poznanika više mu nijedan ne beše blizak. Ostalo je mnogo od onoga što se zove veza, ali ne prijateljskih odnosa. Aleksije Aleksandrovič imao je mnogo poznanika koje je mogao pozvati na ručak, zamoliti za učešće u poslu koji ga je zanimao, zamoliti za protekciju kakvom moliocu; poznanika s kojima je mogao iskreno i otvoreno pretresati rad drugih lica i najviše uprave; ali odnosi prema tim poznanicima bili su svedeni u jednu običajem i navikom čvrsto određenu oblast, iz koje se nije moglo izići. Imao je jednoga druga sa univerziteta s kojim se docnije zbližio, i s kojim bi mogao govoriti o ličnom svom jadu, ali taj je drug bio nadzornik u udaljenom školskom okrugu. Od lica koja su bila u Petrogradu, najbliži i najmogućniji za njega bili su šef kabineta i doktor.
Mihailo Vasiljevič Sljuđin, šef kabineta, bio je jednostavan, pametan, dobar i moralan čovek, i Aleksije Aleksandrovič osećao je da je šef lično dobro raspoložen prema njemu; ali njihov petogodišnji rad postavio je između njih pregradu i onemogućio srdačne odnose.
Potpisavši sve hartije, Aleksije Aleksandrovič je dugo ćutao, pogledao u Mihaila Vasiljeviča, i nekoliko puta pokušavao da govori, ali ne mogaše da otpočne razgovor. Bio je već pripremio rečenicu: »jeste li čuli za moju nesreću?« Ali ispade tako da reče, kao i obično: »Dakle, vi ćete mi to spremiti«, i s tim ga otpusti.
Drugi čovek bio je doktor, koji je takođe bio dobro raspoložen prema njemu; ali, odavno već oni su ćutljivim pristankom priznali uzajamno da su obojica pretrpani poslovima, i da se obojici uvek žuri.
O svojim prijateljicama, i prvoj od njih, grofici Lidiji Ivanovnoj, Aleksije Aleksandrovič nije ni mislio. Sve žene, prosto kao žene, bile su za njega strašne, odbijale ga.

XXII


Aleksije Aleksandrovič je zaboravio groficu Lidiju Ivanovnu, ali ona nije njega zaboravila. U najtežem trenutku usamljenog njegovog očajanja ona dođe, i bez prijave uđe u njegov kabinet. Zateče ga u položaju u kojem je sedeo, sa glavom naslonjenom na obe ruke.
- J’ai forcé la consigne[152] - reče ona ulazeći brzim koracima i teško dišući od uzbuđenja i brzog hoda. - Sve sam čula! Aleksije Aleksandroviču! Prijatelju moj! - nastavi ona stežući obema rukama njegovu ruku i gledajući mu u oči svojim lepim zamišljenim očima.
Aleksije Aleksandrovič ustade iamršteno, oslobodi svoju ruku i primače joj stolicu.
- Je li po volji da sedite, grofice? Ne primam zato što sam bolestan, grofice
reče on i usne mu zadrhtaše.
Prijatelju! - ponovi grofica Lidija Ivanovna ne spuštajući s njega očiju, i odjednom se unutrašnji krajevi njenih obrva podigoše i obrazovaše trougao na čelu, a njeno ružno žuto lice postade još ružnije; ali Aleksije Aleksandrovač oseti da ga ona žali i da je gotova da zaplače. I obuze ga nežnost, dohvati njenu punačku meku ruku i poče je ljubiti.
Prijatelju! - reče ona od uzbuđenja isprekidanim glasom. - Ne treba se predavati tuzi. Vaša je nesreća velika, ali vi morate naći utehe.
Ja sam razbijen, ubijen, ja više nisam čovek! - reče Aleksije Aleksandrovič puštajućv njenu ruku ali gledajući i dalje u njene oči, pune suza. - Moj položaj je strašan zato što ne nalazim nigde oslonca, čak ni u samom sebi.
Vi ćete naći oslonca; tražite ga, ali ne u meni, mada vas molim da verujete u moje prijateljstvo - reče ona sa uzdahom. - Naš je oslonac ljubav, ona ljubav koju nam je On zaveštao. Njegovo je breme lako - reče ona s onim oduševljenim pogledom koji je Aleksije Aleksandrovič tako dobro poznavao. - On će vas podržati i pomoći će vam.
Iako se u ovim rečima krila nežnost prema svojim vlastitim visokim osećanjima, i ono novo, oduševljeno, odskora u Petrogradu rasprostranjeno mističko raspoloženje koje se Aleksiju Aleksandroviču činilo izlišnim - ipak mu je bilo prijatno da to sada sluša.
Ja sam slab. Uništen. Ništa nisam predvideo, i sad ništa ne razumem.
Prijatelju! - ponovi Lidija Ivanovna.
Ne, ne žalim ja za onim čega sada nema, ne! - nastavi Aleksije Aleksandrovič. - Ali ne mogu da se ne stidim pred ljudima zbog ovog položaja u kojem se nalazim. To je rđavo, ali ne mogu, ne mogu drukčije.
Onaj visoki akt praštanja kojim se svi oduševljavaju, niste ga izvršili vi, nego On, koji stanuje u vašem srcu - reče grofica Lidija Ivanovna oduševljeno podižući oči – i zato se ne možete stideti svoga postupka.
Aleksije Aleksandrovič se natmuri i ukrstivši ruke poče pucati prstima.
Treba znati sve pojedinosti - reče on tankim glasom. - Čovečja moć ima svoje granice, i ja sam došao do svojih. Ceo dan sam danas morao da pravim raspored, raspored u kući, što proističe (on udari glasom na reč proističe) iz mojeg novog, usamljenog položaja. Posluga, guvernanta, računi... Ta mala vatra me je spalila, nisam bio u stanju da izdržim. Za ručkom... juče, umalo nisam otišao od stola. Nisam mogao da podnesem poglede moga sina. On me nije pitao šta sve ovo znači, ali je hteo da pita, i ja nisam mogao da izdržim te poglede. Sin moj se bojao da gleda u mene; ali, nije samo to... - Aleksije Aleksandrovič htede da pomene račun koji su mu podneli, no glas mu zadrhta i on zastade. Toga računa na plavoj hartiji, za šešir i trake, nije mogao da se seti bez sažaljenja prema samom sebi.
Ja razumem, prijatelju, - reče grofica Lidija Ivanovna. - Ja sve razumem. Pomoć i utehu u meni nećete naći, ali ja sam ipak došla zato da vam pomognem, ako mogu. Kad bih mogla da skinem s vas sve te sitne brige koje vas ponižavaju… Ja razumem da je tu potrebna ženska reč, ženska naredba. Poveravate li sve to meni?
Aleksije Aleksandrovič ćutke i zahvalno steže njenu ruku.
Mi ćemo se zajedno starati o Serjoži. Ja nisam jaka u praktičnim poslovima. Ali ću se latiti toga, biću vaša ekonomka. Ne zahvaljujte mi. Ja to ne činim sama...
Ne mogu da vam ne zahvaljujem.
Ali, prijatelju moj, ne podajte se osećanju o kojem ste govorili - da se stidite onoga što je najuzvišenije za jednoga hrišćanina: ko se unizi, taj će se uzvisiti. I meni nemate za šta da zahvaljujete. Treba zahvaliti Njemu i Njega
moliti za pomoć. Samo ćemo u Njemu naći mir, utehu, spasenje i ljubav - reče ona, i podignuvši oči gore poče, kako se, po njenom ćutanju, učini Aleksiju Aleksandroviču, poče se moliti bogu.
Aleksije Aleksandrovič je slušaše sada; oni njeni izrazi koji mu pre behu neprijatni, ili mu se činjahu izlišni, sad izgledahu prirodni i ugešni. Aleksije Aleksandrovič nije voleo taj novi oduševljeni pravac. On je bio čovek koji veruje, ali religijom se interesovao poglavito u političkom smislu; i ovo novo učenje, koje je dopuštalo nova tumačenja, baš zato što je otvaralo vrata prepirci i analizi, beše mu u principu neprijatno. Ranije se prema tom novom učenju držao hladno i čak neprijateljski, i nikad se nije prepirao s groficom Lidijom Ivanovnom, koja se zanosila njime, već je brižljivo, ćutanjem, obilazio njena izazivanja. Sad prvi put, sa zadovoljstvom je slušao njene reči i nije ih u duši poricao.
Veoma, veoma sam vam zahvalan i za dela i za vaše reči - reče, kad ona svrši molitvu.
Grofica Lidija Ivanovna još jedanput steže obe ruke svoga prijatelja.
Sad pristupam poslu - reče ona s osmejkom, poćuta i brisaše s lica ostatke suza. - Idem Serjoži. Samo ću se u krajnjem slučaju obraćati vama. - I ona ustade i iziđe.
Grofica Lidija Ivanovna ode u odeljenje Serjožino, i tamo, polivajući suzama obraze uplašenog dečka, reče mu da je njegov otac svetac, a mati da mu je umrla.
Grofica Lidija Ivanovna ispuni svoje obećanje. Uze na sebe zaista sve brige oko uređenja i vođenja poslova u kući Aleksija Aleksandroviča. Ali, nije se prebacila kad je kazala da nije jaka u praktičnim poslovima. Sve njene rasporede i naredbe trebalo je menjati, jer su bili neizvodljivi; a menjao ih je Kornej, sobar Aleksija Aleksandroviča, koji je sad, neprimetno za sve, vodio celu kuću Karenjinovu, i mirno i obazrivo, za vreme gospodinova oblačenja, izveštavao ga o svemu što je bilo potrebno. Ali pomoć Lidije Ivanovne bila je ipak vrlo stvarna: ona pruži Aleksiju Aleksandroviču moralni oslonac, kad on jasno vide ljubav i poštovanje njeno prema njemu; a osobito time što ga je, kako je ona utešno za sebe mislila, gotovo obratila u hrišćanstvo, to jest, od ravnodušnog i lenjo verujućeg čoveka napravila vatrenog i čvrstog pristalicu novog objašnjenja hrišćanskog učenja koje se u poslednje vreme rasprostrlo u Petrogradu. Aleksiju Aleksandroviču nije bilo teško da poveruje u to objašnjenje. Aleksije Aleksandrovič, isto tako kao i Lidija Ivanovna, i drugi ljudi njihovih pogleda, bio je potpuno lišen duboke uobrazilje, one duševne osobine pomoću koje predstave, izazvane uobraziljom, postaju tako stvarne
da zahtevaju saglasnost s drugim predstavama i sa stvarnošću. On nije video ništa nemogućno i neskladno u predstavi o tome da smrt, koja postoji za one što ne veruju, za njega ne postoji; i da, pošto on ima punu veru - a meru te punoće sam presuđuje - onda nema ni greha u duši, i već ovde na zemlji uživa potpuno spasenje.
Doduše, lakoću i pogrešnost ove predstave o svojoj veri Aleksije Aleksandrovič je mutno osećao; i znao da je osećao veću sreću kada se, ne misleći nimalo o tome da je njegovo praštanje Ani bilo dejstvo više sile, predavao tome neposrednom osećanju, nego kada, kao sad, svakog minuta misli da u njegovoj duši živi Hristos, i da, potpisujući akta, vrši volju Njegovu. Ali Aleksiju Aleksandroviču je trebalo da tako misli; njemu je bilo potrebno da u svome uniženju ima makar i izmišljenu visinu sa koje će moći, prezren od sviju, prezirati druge; i zato se pridržavao kao pravog spasenja - svoga lažnog spasenja.

-
XXIII


Grofica Lidija Ivanovna, kao vrlo mlada i oduševljena devojka, udala se za bogatog, dobrodušnog i vrlo razvratnog veseljaka. Mesec dana docnije muž ju je ostavio; na njena oduševljena uveravanja o nežnosti, odgovarao je samo podsmehom, i čak neprijateljstvom; ljudi, koji su poznavali i dobro srce grofovo, a ne utvrđujući nikakve nedostatke u oduševljenoj Lidiji, nikako nisu mogli to sebi da objasne. Otada, njih dvoje, mada nisu bili u razvodu, živeli su zasebno; i kada god bi se muž sreo sa ženom, isticao je prema njoj stalno zajedljiv podsmeh, čiji se uzrok nije dao shvatiti.
Grofica Lidija Ivanovna odavno je prestala da voli svog muža, ali nikada nije prestajala biti u ponekog zaljubljena. Bivala je zaljubljena u nekoliko njih odjedanput, i u muškarce i u žene; bivala je zaljubljena gotovo u sve ljude koji su se čim bilo osobito isticali. Bila je zaljubljena u sve nove princeze i prinčeve koji su stupali u srodstvo sa carskom porodicom; bila je zaljubljena u jednog mitropolita, jednog vikarnog episkopa, i jednog sveštenika. Bila je zaljubljena u jednog novinara, u tri Slovena, u Komisarova[153], u jednog ministra, jednog doktora, jednog engleskog misionara i u Karenjina.
Sve ove ljubavi, čas slabije čas jače, nisu joj smetale da održava vrlo rasprostranjene i složene dvorske i svetske veze. Ali od onoga časa kad je, posle nesreće koja zadesi Karenjina, njega uzela pod svoju osobitu zaštitu; od onog časa kad se počela brinuti o blagostanju Karenjinove kuće, ona oseti da sve ostale ljubavi nisu prave, i da je istinski zaljubljena samo u Karenjina. Osećanje koje je sad gajila prema njemu činilo joj se jače od svih pređašnjih osećanja. Analizirajući svoje osećanje i poredeći ga sa pređašnjima, ona je jasno videla da u Komisarova ne bi bila zaljubljena da nije spasao život caru; ne bi bila zaljubljena u Ristić-Kudžickog[154] da nije bilo slovenskog pitanja; ali Karenjina da je volela zbog njega samog, volela njegovu uzvišenu neshvatljivu dušu, njegov tanak i njoj simpatični glas sa otegnutim intonacijama, njegov zamoren pogled, njegov karakter, i meke bele ruke sa nabreklim žilama. Ne samo da se radovala susretu s njim, nego je na
njegovom licu tražila znake utiska koji je proizvodila na nj. Želela je da mu se dopada ne samo rečima, nego i celom svojom pojavom. Sada, zbog njega, zanimala se toaletom više nego ikada dotle. Sanjarila je: šta bi bilo kad ona ne bi bila udata, i kad bi on bio slobodan. I crvenela je od uzbuđenja kad bi on ulazio u sobu, i nije mogla uzdržati osmejak ushićenja kad bi joj on govorio nešto prijatno.
Već nekoliko dana grofica Lidija Ivanovna je u velikom uzbuđenju. Doznala je da je Ana s Vronskim u Petrogradu. Trebalo je spasti Aleksija Aleksandroviča od sastanka sa njom, trebalo ga je spasti čak i od toga da dozna da se ta užasna žena nalazi u istom gradu s njim, i da se on svakog trenutka može sresti s njom.
Lidija Ivanovna razbirala je, preko svojih poznanika, o svemu što su namerili da čine ovi odvratni ljudi, kako je ona nazivala Anu i Vronskog, i starala se da tih dana upravlja svima kretanjima svoga prijatelja tako da se on ne bi našao s njima. Mladi ađutant, prijatelj Vronskog, preko koga je dobijala sve izveštaje, a koji se nadao da preko grofice Lidije Ivanovne dobije koncesiju, reče joj da su Vronski i Ana posvršavali svoje poslove i da sutra putuju. Lidija Ivanovna poče da se smiruje, kad joj idućeg jutra doneše pisamce, i ona poznade rukopis s užasom. Rukopis je bio Ane Karenjine. Omot beše od čvrste kao kora debele hartije; na duguljastoj žutoj hartiji stojao je ogroman monogram, a od pisma se osećaše divan miris.
- Ko je doneo?
- Kurir iz hotela.
Grofica Lidija Ivanovna nije mogla da sedne i da pročita pismo. Usled uzbuđenja dobi nastup sipnje od koje je patila. Kad se umiri, pročita sledeće na francuskom.
»Madame la Comtesse,[155] hrišćanska osećanja koja ispunjavaju vaše srce daju mi, ja osećam, neoprostivu smelost da vam pišem. Ja sam nesrećna zbog rastanka sa sinom. Molim za dopuštenje da ga vidim jedanput pred moj odlazak. Oprostite mi što vas podsećam na sebe. Obraćam se vama, a ne Aleksiju Aleksandroviču, samo zato što neću da mučim toga velikodušnog čoveka uspomenom na sebe. Znajući za vaše prijateljstvo prema njemu, mislim, vi ćete me razumeti. Hoćete li poslati Serjožu k meni, ili da ja dođem tamo u određeni čas, ili ćete me izvestiti kad u gde ga mogu videti van kuće? Ja ne pretpostavljam otkaz, jer znam velikodušnost onoga od koga to zavisi. Vi ne možete zamisliti žudnju koju osećam da ga vidim, te prema tome ne možete zamisliti ni zahvalnost koju će meni izazvati vaša pomoć.
Ana.«
Sve je u ovom pismu naljutilo groficu Lidiju Ivanovnu: sadržaj, i nagoveštaj o velikodušnosti, a osobito, kako joj učini, odrešiti ton.
- Reci da odgovora neće biti - reče grofica Lidija Ivanovna, i odmah, otvorivši bivar[156] napisa pismo Aleksiju Aleksandroviču: da se nada da će ga videti posle dvanaest časova u dvoru na čestitanju.
»Potrebno je da govorim s vama o važnoj i žalosnoj stvari. Tamo ćemo se dogovoriti gde. Najbolje će biti kod mene, gde ću narediti da se spremi vaš čaj. Neophodno je. On daje krst, ali On daje u snagu«, dodade ona, da bi ga malo pripremila.
Grofica Lidija Ivanovna pisala je običio po dva-tri pisamceta dnevno Aleksiju Aleksandroviču. Ona je volela ovaj način opštenja s njim - bilo je u tom elegancije i tajanstvenosti, čega nije bilo u njenim ličnim odnosima.

XXIV


Čestitanje se svršilo. Sretajući se pri odlasku, ljudi su razgovarali o poslednjim dnevnim novostima, odlikovanjima i premeštajima znatnih činovnika.
- Da je nekako groficu Mariju Borisovnu - u vojno ministarstvo, a za načelnika štaba kneginju Vatkovsku - govorio je sedi starčić u mundiru zlatom izvezenom obraćajući se visokoj lepotici, dvorskoj dami, koja se raspitivala o premeštajima.
- A mene za ađutanta - odgovori dvorska dama smešeći se.
- Za vas već ima postavljenje. Vi ćete u duhovno nadleštvo. A za pomoćnika dobijate Karenjina.
- Dobar dan, kneže! - reče starčić stežući ruku poznaniku koji mu priđe.
- Šta ste o Karenjinu govorili? - reče knez.
- On i Putjatov dobili su Aleksandra Nevskog.
- Ja sam mislio da ga on već ima.
- Ne. Pogledajte ga samo - reče starčić pokazajući izvezenim šeširom na Karenjina u dvorskom mundiru, sa novom crvenom lentom preko ramena, gde stoji na vratima dvorane sa jednim uplivnim članom državnog saveta. - Srećan i zadovoljan kao nov groš! - dodade on zaustavljajući se da bi se rukovao sa lepim i atletski razvijenim komornikom.
- Ne, ostareo je - reče komornik.
- Od briga. Neprestano sastavlja projekte. I neće ostaviti onog tamo jadnika dok mu ne izloži sve tačku po tačku.
- Kako ostareo? Il fait des passions.[157] Ja mislim da je grofica Lidija Ivanovna ljubomorna na njegovu ženu.
- Šta! Molim da o grofici Lidiji Ivanovnoj ne govorite ništa rđavo.
- Pa zar je to rđavo, što je zaljubljena u Karenjina?
- Da li je istina da je Karenjina ovde?
- To jest, ne ovde, u dvoru, nego u Petrogradu. Ja sam je juče video sa Vronskim, bras dessus, bras dessous[158] na Morskoj ulici.
- C’est un homme qui n’a pas[159]... - poče komornik, ali zastade, klanjajući se i propuštajući osobu na carske porodice, koja u taj mah prolazaše.
Tako su bez prestanka govorili o Aleksiju Aleksandroviču osuđujući ga i ismevajući ga, dok je on, presekavši put uhvaćenom savetniku, izlagao mu tačku po tačku svoj finansijski projekat.
Gotovo u isto vreme sa ženinim odlaskom desio se Aleksiju Aleksandroviču i najteži po jednog činovnika događaj - prekid njegovog postepenog napredovanja u službi. Taj prekid se izvršio, i svi su to jasno videli, ali Aleksije Aleksandrovič još nije bio svestan da je njegova karijera završena. Da li je to došlo usled sukoba sa Stremovom, ili zbog nesreće sa ženom, ili je Aleksije Aleksandrovič prosto došao do granice koja mu je bila predodređena, tek, za svakoga beše jasno da je te godine njegova službena karijera imala da bude završena. On je još zauzimao važan položaj, bio član mnogih komisija i komiteta; ali je bio čovek koji se već sav ispoljio, i od koga se više ništa ne očekuje. Ma šta govorio, ma šta predlagao, slušali su ga kao da je ono što predlaže već odavno poznato, i baš to da nije potrebpo. Ali Aleksije Aleksandrovič nije to osećao, i premda udaljen od neposrednog učešća u državnim poslovima, sad je još jasnije video nedostatke i pogreške u radu drugih, i smatrao za dužnost da ukazuje na sredstva za njihovo popravljanje. Ubrzo posle rastanka sa ženom on poče pisati svoj prvi nacrt o novom sudu, pored bezbrojnih i nikome ispotrebnih nacrta za sve grane državne uprave, koje mu je bilo suđeno da napiše.
Aleksije Aleksandrovič ne samo da nije primećivao svoj beznadežni položaj u činovničkom svetu, i ne samo da se nije jedio zbog toga, već je više nego ikad dotle bio zadovoljan svojim radom.
»Oženjeni brinu za svetsko: kako će ugoditi ženi; neženjeni brinu za gospodnje: kako će ugoditi Gospodu«, govori apostol Pavle; Aleksije Aleksandrovič, koji se sad u svima poslovima rukovodio Svetim pismom, često se sećao ovoga teksta. Činilo mu se, otkad je ostao bez žene, da i samim tim projektima bolje služi Gospodu nego pre.
Očigledno nestrpljenje člana državnog saveta koji je želeo da ode od njega, nije nimalo bunilo Aleksija Aleksandroviča; on presta sa izlaganjem tek onda kad savetnik umače od njega koristivši se prolazom jednog člana carske porodice.
Kad ostade sam, Aleksije Aleksandrovič, obori glavu i pribiraše misli, a zatim se rasejano obazre i uputi vratima gde se nadao da će sresti groficu
Lidiju Ivanovnu.
»Kako su svi snažni i zdravi fizički«, pomisli Aleksije Aleksandrovič gledajući u snažnog komornika, sa raščešljanim mirisavim zaliscima, i u crveni vrat, u mundir utegnutoga kneza, pored kojih je morao proći. »Pravo je rečeno da je sve na svetu zlo«, pomisli on još jednom pogledavši popreko u komornikove listove.
Jedva pomičući noge, Aleksije Aleksandrovič, sa običnim izgledom umora i dostojanstva pozdravi gospodu koja su razgovarala o njemu, i gledajući u vrata tražaše očima groficu Lidiju Ivanovnu.
- A! Aleksije Aleksandroviču! - reče starčić, pakosno sijajući očima, onog trenutka kad se Karenjin poravna s njim i s hladnim pokretom pognu glavu. - Ja vam još nisam čestitao - reče starčić pokazujući na njegovu novodobivenu lentu.
- Zahvaljujem - odgovori Aleksije Aleksandrovič. - Kako je danas divan dan - dodade on, i po svom običaju osobito udari glasom na reč »divan«.
Da su ga tu ismevali, to je dobro znao, ali on od njih nije ni očekivao ništa drugo osim neprijateljstva; već je bio navikao na to.
Ugledavši žuta, iz korseta izdignuta ramena grofice Lidije Ivanovne, i njene lepe zamišljene oči koje su mamile sebi, Aleksije Aleksandrovič se osmehnu, otkri svoje neuvelo bele zube, i priđe joj.
Toaleta Lidije Ivanovne stajala je velikog truda, kao i sve njene toalete u poslednje vreme. Namera njene toalete bila je sad sasvim suprotna onoj koju je imala pre trideset godina. Tada, želela je da se ukrasi čim bilo, i što više to bolje. Sada, naprotiv, zato što se obavezno kitila neprirodno i nesrazmerno godinama svojim i figuri, starala se da suprotnost tih ukrasa prema njenoj spoljašnjosti ne bude odveć užasna. U odnosu prema Aleksiju Aleksandroviču ona je to i postizala, i njemu se činila primamljivom. Ona je bila za njega jedino ostrvo, ne samo dobrog raspoloženja prema njemu, nego i ljubavi, usred mora neprijateljstva i podsmeha koje ga je okružavalo.
Prolazeći kroz redove podrugljivih pogleda on je prirodno težio njenom zaljubljenom pogledu, kao biljka svetlosti.
- Čestitam! - reče mu ona pokazajući očima na lentu.
Uzdržavajući osmeh zadovoljstva on sleže ramenima i zatvori oči, kao da htede reći da ga to ne može veseliti. Grofica Lidija Ivanovna znala je dobro da je to jedna od njegovih glavnih radosti, mada on to nikad neće priznati.
- Kako je naš anđeo? - reče grofica Lidija Ivanovna podrazumevajući Serjožu.
- Ne mogu reći da sam potpuno zadovoljan njime - podižući obrve i otvarajući oči reče Aleksije Aleksandrovič. - Ni Sitnjikov nije zadovoljan. (Sitnjikov je bio pedagog kome je bilo povereno svetsko vaspitanje Serjožino.) Kao što sam vam govorio, postoji u njemu nekakva hladnoća prema onim najglaviijim pitanjima koja treba da ganu dušu svakog čoveka i svakog deteta - poče Aleksije Aleksandrovič izlagati svoje misli o jedinom pitanju, osim službe, koje ga je zanimalo, o vaspitanju sina.
Kad se Aleksije Aleksandrovič, uz pomoć Lidije Ivanovne, ponovo vratio životu i radu, oseti da mu je dužnost da poradi na vaspitanju sina koji ostade na njegovim rukama. Pošto se nikad ranije nije bavio pitanjima o vaspitanju, Aleksije Aleksandrovič posveti sad neko vreme teorijskom izučavanju toga predmeta. Pročitavši nekoliko knjiga antropologije, pedagogije i didaktike, Aleksije Aleksandrovič sastavi plan vaspitanja, pozva najboljeg petrogradskog pedagoga radi rukovodstva, i pristupi poslu. I taj ga je posao sad neprestano zanimao.
- Jeste, ali srce? Ja vidim u njemu očevo srce, a sa takvim srcem dete ne može biti rđavo - reče oduševljeno Lidija Ivanovna.
- Da, možebiti... Što se mene tiče, ja činim svoju dužnost. To je sve što ja mogu uraditi.
- Vi ćete doći do mene - reče grofica Lidija Ivanovna posle male počivke - treba da razgovaramo o žalosnoj po vas stvari. Ja bih sve dala da vas izbavim od izvesnih uspomena, ali drugi ne misle tako. Dobila sam pismo od nje. Ona je ovde, u Petrogradu.
Aleksije Aleksandrovič zadrhta pri pomenu žene, ali se na njegovom licu odmah učvrsti ona mrtva nepomičnost koja je izražavala potpunu nemoć u toj stvari.
- Ja sam to očekivao - reče on.
Grofica Lidija Ivanovna pogleda u njega oduševljeno, i suze ushićenja pred veličinom njegove duše pojaviše se u njenim očima.

XXV


Kad Aleksije Aleksandrovič uđe u mali udoban kabinet grofice Lidije Ivanovne, okićen slikama i starinskim porculanom, domaćica još nije bila tu.
Ona se preoblačila.
Okrugao sto beše zastrt zastiračem i na njemu stajaše kitajski pribor šolja i srebrni čajnik koji se zagrevao špiritusom. Aleksije Aleksandrovič rasejano pogleda bezbrojne poznate portrete koji ukrašavahu kabinet, i sevši za sto otvori Jevanđelje koje ležaše na stolu. Šuštanje svilene groficine haljine skrenu mu pažnju.
- E, sad ćemo mirno sesti - reče grofica Lidija Ivanovna s uznemirenim osmejkom, i žurno prođe između stola i divana – i razgovarati uz naš čaj.
Posle nekoliko uvodnih reči, grofica Lidija Ivanovna, teško dišući i crveneći, predade Aleksiju Aleksandroviču dobiveno pismo.
Pročitavši pismo, on zadugo ćutaše.
- Mislim da nemam pravo da je odbijem - reče bojažljivo, i podignu pogled.
- Dragi prijatelju, vi ni u kome ne vidite zlo.
- Naprotiv, ja vidim zlo u svemu. Ali, da li je pravično...
Na njegovom licu stajala je neodlučnost, i traženje saveta, pomoći i rukovodstva u nepojmljivom za njega poslu.
- Ah - prekide ga grofica Lidija Ivanovna - sve ima svoje granice. Ja razumem nemoral - reče ne baš sasvim iskreno, jer ona nikad nije mogla da razume ono što dovodi žene do nemorala - ali ne razumem surovost, i to prema kome? Prema vama! Kako može da se bavi u onoj varoši gde ste vi? Ne, čovek se uči dok je živ. I ja se eto učim da shvatim vašu uzvišenost i njenu niskost.
- A ko će baciti kamen? - reče Aleksije Aleksandrovič, očevidno zadovoljan svojom ulogom. - Ja sam sve oprostio, i zato je ne mogu lišavati onoga što je za nju potreba ljubavi - ljubav prema sinu...
- A da li je to ljubav, prijatelju? Da li je to iskreno? Recimo, vi ste oprostili, vi praštate... ali, imamo li pravo da utičemo na dušu onog anđela? On je smatra za mrtvu. On se moli za nju, moli boga da joj oprosti grehove... I tako je bolje. A sad odjednom, šta će on pomisliti?
- O tome iisam mislio - reče Aleksije Aleksandrovič očevidno saglašavajući
se.

Grofica Lidija Ivanovna pokri lice rukama i poćuta. Molila se bogu.
Ako me pitate za savet - reče, pošto se pomoli bogu i otkri lice - ja vam
ne savetujem da to radite. Zar ja ne vidim kako vi stradate, kako je to otvorilo sve vaše rane. Ali, recimo, vi, kao i uvek, i sada zaboravljate sebe. No čemu sve to može odvesti? Novim patnjama za vas, i mukama za dete. Ako je u njoj ostalo još čega čovečnog, ne bi trebalo to da radi. Ne, bez dvoumljenja, ja vam ne savetujem da date dozvolu, i ako mi dopuštate, ja ću je o tome izvestiti.
Aleksije Aleksandrovič pristade, i grofica Lidija Ivanovna napisa sledeće pismo na francuskom:
»Poštovana Gospođo,
Sećanje na vas može kod vašega sina izazvati pitanja na koja se ne može odgovoriti, sem da se u detinju dušu utisne duh osude prema onome što za njega treba da bude svetinja; prema tome, molim vas da otkaz vašega muža shvatite u duhu hrišćanske ljubavi. Molim se Višnjem da bude milostiv prema vama.
Grofica Lidija.«
Ovo pismo postiglo je onu prikrivenu svrhu koju je grofica Lidija Ivanovna krila i od same sebe. Ono je do dna duše uvredilo Anu.
Vrativši se od Lidije Ivanovne kući, Aleksije Aleksandrovič nije mogao toga dana da se preda svojim običnim poslovima, niti da nađe duševni mir spasenog čoveka koji veruje, mir koji je pređe osećao.
Uspomena na ženu, koja je tako mnogo bila kriva pred njim, i pred kojom je on bio pravi svetac, kako mu je iskreno govorila grofica Lidija Ivanovna, ne bi trebalo da ga uznemiruje; ali on ne beše miran: nije mogao da razume knjigu koju je čitao, nije mogao da otera teške uspomene o svojim odnosima prema Ani, o greškama koje je, kako mu se sad činilo, počinio prema njoj. Uspomena na to kakvim je načinom, vraćajući se s trka, primio njeno priznanje neverstva osobito to što je od nje tražio samo spoljnu pristojnost, a njega nije pozvao na dvoboj, mučila ga je kao kajanje. Isto tako mučila ga je i uspomena na pismo koje joj je napisao; pa zatim njegov nikome potreban
oproštaj, i njegove brige o tuđem detetu; sve to peklo ga je na srcu kao stid i kajanje.
Isto takvo osećanje stida i kajanja obuze ga dok je prebirao u glavi svoju raniju prošlost s njom; sećao se nezgodnih reči kojima je, posle dugog kolebanja, zatražio njenu ruku.
»Ali po čemu sam ja kriv?« govorio je u sebi. A ovo pitanje izazivaše u njemu uvek drugo pitanje, pitanje da li drukčije osećaju, drukčije vole, da li se drukčije žene ti drugi ljudi, ti Vronski, Oblonski... ti komornici sa debelim listovima. I pred njim se stade javljati čitav niz tih sočnih, snažnih ljudi koji ne znaju za sumnju, i koji su i nehotice uvek skretali na sebe njegovu radoznalu pažnju. Terao je od sebe ove misli, starao se da uveri sebe da on ne živi za ovaj privremeni život, nego za večni život, i da se u njegovoj duši nalazi mir i ljubav. Ali to što je u svom privremenom, ništavnom životu učinio, kako mu se činilo, neke ništavne greške, mučilo ga je tako kao da i nema onoga večnog spasenja u koje je verovao. Ovo iskušenje međutim nije dugo trajalo; uskoro se u duši Aleksija Aleksandroviča uspostaviše opet onaj mir i ona uzvišenost zahvaljujupi kojima je mogao da zaboravi sve čega nije hteo da se seća.

XXVI


Šta je bilo, Kapitoniču? - reče Serjoža, rumen i veseo, vrativ se iz šetnje uoči svoga rođendana, i nudeći da je svuče svoju nabranu gornju haljinu, starome vrataru, koji se sa visine svoga rasta osmehivaše na maloga čoveka. - je li dolazio danas činovnik? Je li ga primio tata?
Primili su ga. Čim je sekretar izašao, prijavio sam ga - veselo namignuvši reče vratar. Molim, ja ću skinuti.
Serjoža! - reče Sloven guverner i zastade u vratima koja su vodila u unutrašnje sobe. - Skinite kaput sami.
Ali Serjoža, mada je čuo slabi glas guvernerov, ne obrati pažnju na njega.
Stajao je držeći se rukom za vratarev opasač, i gledao mu u lice.
A šta je bilo, je li mu tata učinio što treba? Vratar odobravajući klimnu glavom.
Činovnik, koji je već sedam puta dolazio da moli za nešto Aleksija Aleksandroviča, interesovao je i Serjožu i vratara. Serjoža ga zateče jedanput u hodniku i ču kako tužno moli vratara da ga prijavi, govoreći da mu je došlo da mre zajedno s decom.
Kad i po drugi put srete činovnika u hodniku, Serjoža se zainteresova njime.
Pa je li se radovao? - pitaše on.
Nego šta! Otišao je gotovo skakućući.
A jesu li već doneli štogod? - upita Serjoža, poćutavši.
E, gospodine - mašući glavom reče vratar šapatom - ima nešto od grofice.
Serjoža odmah shvati da to o čemu je govorio vratar, mora biti poklon od grofice Lidije Ivanovne za njegov rođendan.
Šta kažeš? Gde je?
Kornej odneo u tatinu sobu. Mora da je neka dobra stvarčica!
Koliko je velika? Je li ovolika?
Pomanja, ali fina.
Knjižica?
Ne, stvar. Idite, idite, zove vas Vasilije Lukič - reče vratar kad ču guvernerove korake koji su se približavali, i pažljivo odvajajući ručicu u do polovine skinutoj rukavci, koja ga je držala za opasač, mahaše glavom prema guverneru.
Evo me odmah, Vasilije Lukiču! - odgovori Serjoža s onim veselim i punim ljubavi osmejkom koji je uvek pobeđivao strogog i ispravnog Vasilija Lukiča.
Serjoža osećaše silnu veselost, sve mu se činjaše sreća, te nije mogao da sa svojim prijateljem vratarom ne podeli i porodičnu radost za koju je doznao od bratanice grofice Lidije Ivanovne, za vreme šetnje u Letnjem parku. Ta radost bila je za njega osobito važna zbog njenog spajanja sa radošću onog činovnika i njegovom ličnom radošću na glas o donetim igračkama. Serjoži se činilo da je danas dan kad svi moraju biti radosni i veseli.
Znaš li da je tata dobio Aleksandra Nevskog?
Kako ne bih znao! Već su dolazili da mu čestitaju. A je li mu milo?
Kako da mu nije mila carska milost! Znači, zaslužan je - reče vratar strogo i ozbiljno.
Serjoža se zamisli, zagleda se u njemu do najmanjih pojedinosti poznato lice vratarevo, osobito u podbradak koji je visio između sedih zalizaka, i koji niko drugi nije video osim Serjože, koji nikad nije drukčije gledao u vratara nego ozdo.
A tvoja kći, kad je dolazila? Vratareva kći bila je balerina.
Kako će da dođe kad je radni dan? I ona ima da uči, I vi imate da učite, gospodine; idite sad.
Kad uđe u sobu, Serjoža umesto da prisedme za lekciju, ispriča učitelju svoju prstostavku: da ono što su doneli, mora biti mašina. - Kako vi mislite? - upita on.
Ali Vasilije Lukič mislio je samo o tome da treba spremiti lekciju iz gramatike, jer će učitelj doći u dva sata.
Recite mi samo, Vasilije Lukiču - upita Serjoža odjednom sedeći već za stolom i držeći knjigu u rukama - šta je više od Aleksandra Nevskog? Znate li, tata je dobio Aleksandra Nevskog?
I Vasilije Lukič odgovori da je od Aleksandra Nevskog veći Vladimir.
- A još veći?
- A najveći je Andrija Prvozvani.
- A još veći od Andrije?
- Ne znam.
- Kako, zar i vi ne znate? - i naslonivši se na ruke, Serjoža se udubi u razmišljanja.
Njegova razmišljanja behu vrlo složena i raznolika. On razmišljaše o tome kako će njegov otac odjednom dobiti i Vladimira i Andriju i kako će on zbog toga danas na času biti mnogo bolji, i kako će i on sam, kad bude veliki, dobiti sve ordene, i one što će tek izmisliti kao više od Andrije. Tek što izmisle orden, a on ga zasluži. Izmisle još veći, a on i to zasluži.
U takvim razmišljanjima vreme prođe, i kad učitelj stiže lekcija o vremenima, mestima i načinima radnje nije bila naučena, i učitelj ne samo da je bio nezadovoljan, nego se i naljutio. Učiteljeva ljutnja ganu Serjožu. On je osećao da nije kriv za to što nije naučio lekciju; ma koliko da se starao, nikako to nije mogao učiniti: dok mu učitelj objašnjava, on veruje i tobož razume, ali čim ostane sam, nikako da se seti i shvati da je kratka i tako razumljiva reč »odjednom« okolnost za način radnje. - Ipak mu je bilo žao što je naljutio učitelja.
Serjoža izabra trenutak kad je učitelj ćuteći gledao u knjigu.
- Mihailo Ivanoviču, kad je vaš imendan? - upita odjednom.
- Bolje mislite o svome poslu, a imendan nema nikakvog značaja za pametno stvorenje. To je baš takav dan kao i svi ostali, u koji treba raditi.
Serjoža pažljivo pogleda u učitelja, u njegovu retku bradicu, u naočari koje se behu spustile niže zareza na nosu, i tako se zamisli da nije čuo šta mu učitelj objašnjava. Osećao je da učitelj ne misli onako kako govori, on je to osećao po tonu kojim je ono iskazano. »Ali zašto su se svi dogovorili da govore tako sve na isti način, sve najdosadnije i najnepotrebnije? Zašto me učitelj odbija od sebe, zašto me ne voli?« pitao se Serjoža setno, i nije mogao da nađe odgovora.

XXVII


Posle časa sa učiteljem, bio je čas s ocem. Dok otac još ne beše došao, Serjoža se, sedeći za stolom, igrao s nožićem, i počeo misliti. Jedno od najomiljenijih Serjožinih zanimanja bilo je da traži svoju majku za vreme šetnje. On uopšte nije verovao u smrt, a osobito ne u njenu smrt; i bez obzira na ono što mu je Lidija Ivanovna rekla i otac potvrdio, on, i pošto ču da je mati umrla, nastavljaše za vreme šetnje da je traži. Svaka puna i graciozna žena, sa crnom kosom, beše njegova mati. Kad god bi video takvu ženu, u njegovoj se duši podizalo osećanje nežnosti, toliko jako da se gušio i suze mu navirale na oči. I očekivao je da će mu ona sad odmah prići i podići veo. Videće se celo njeno lice, osmehnuće se; zagrliće ga, on će osetiti njen dah, osetiće nežnost njene ruke i zaplakaće srećno; kao jedne večeri, kad je ležao na njenim nogama, a ona ga; golicala, a on se kikotao i ujedao njenu belu i prstenjem okićenu ruku. Zatim, kad je slučajno saznao od dadilje da njegova mati nije umrla, i kad mu otac i Lidija Ivanovna objasniše da je ona za njega umrla, jer je nevaljala (u šta on nikako nije mogao, verovati, zato što ju je voleo), on ju je sve na isti način tražio i očekivao. Danas u Letnjem parku pojavila se jedna dama, u ljubičastom velu, koju je on s obamiranjem u srcu pratio dok im se ona idući stazom primicala. Ta dama ne dođe do njih, negde se izgubi. Danas je Serjoža jače nego ikad osećao plimu ljubavi prema materi, te je, zanevši se dok je očekivao oca, isekao nožićem celu ivicu stola, jednako gledajući sjajnim očima preda se i misleći o njoj.
- Eto tate! - otrže ga iz misli Vasilije Lukič.
Serjoža skoči, priđe ocu, poljubi ga u ruku i pogleda u njega pažljivo tražeći znake radosti zbog dobivenog Aleksandra Nevskog.
- Jesi li se dobro našetao? - reče Aleksije Aleksandrovič sedajući u svoju naslonjaču, primače k sebi knjigu Staroga zaveta i otvori je. Iako je Aleksije Aleksandrovič više puta govorio Serjoži da svaki hrišćanin mora dobro znati sveštenu istoriju, on je sam često zagledao u Stari zavet, i Serjoža je to opazio.
- Da, bilo je vrlo veselo, tata, - reče Serjoža sedeći na ivici stolice i ljuljajući se, što je bilo zabranjeno. - Video sam Nađenjku. (Nađenjka je bila bratanica Lidije Ivanovne i kod nje se vaspitavala.) Ona mi je kazala da su vam dali novu zvezdu. Je li vam milo, tata?
- Pre svega, ne ljuljaj se - reče Aleksije Aleksandrovič. - A zatim, čoveku je mio rad, a ne nagrada. I ja bih želeo da ti to razumeš. Ako se budeš trudio i učio zato da dobiješ nagradu, onda će ti se rad učiniti težak; ali, ako se budeš trudio (govorio je Aleksije Aleksandrovič sećajući se kako se jutros tešio vešću o dužnosti dok je vršio dosadan posao koji se sastojao u potpisivanju sto osamnaest akata) iz ljubavi prema radu, ti ćeš u njemu samom naći nagradu.
Serjožine oči, koje blistahu nežnošću i radošću, ugasiše se, i ponikoše pod očevim pogledom. To je bio sve isti, odavno poznati mu ton, kojim se otac obraćao njemu, i kojem je Serjoža već umeo da se prilagođava. Otac je s njim govorio - Serjoža je tako osećao - kao da se uvek obraća nekom uobraženom dečku, jednome od onakvih kakvi se nalaze u knjigama, ali koji nimalo ne liče na Serjožu. Serjoža se dakle starao da pred ocem uvek predstavlja toga dečka iz knjiga.
- Mislim da ti to razumeš? - reče otac.
- Razumem, tata, - odgovori Serjoža pretvarajući se u onog uobraženog dečka.
Čas se sastojao iz učenja napamet nekoliko stihova iz Jevanđelja, i ponavljanja početka Starog zaveta. Stihove iz Jevanđelja Serjoža je znao prilično, ali baš kad ih je govorio, odjednom se zagleda u kost na očevu čelu koja se naglo previjala kod slepog oka, zaplete se u govoru, i svršetak jednog stiha prebaci u početak drugog. Za Aleksija Aleksandroviča to je bio očigledan dokaz da Serjoža ne razume ono što govori, i to ga naljuti.
Namršti se, i poče objašnjavati ono što je Serjoža već mnogo puta čuo, i nikada nije mogao da zapamti, jer je suviše jasno shvatao - slično onome da je »odjednom« okolnost za način radnje. Serjoža je gledao u oca uplašenim pogledom i mislio samo o jednom: da li će ga otac terati, ili neće, da ponovi ono što je on kazao, kao što se to ponekad dešavalo. Ta misao tako uplaši Serjožu da već više ništa nije shvatao. Otac ga nije terao da ponovi, nego pređe na lekciju iz Starog zaveta. Serjoža lepo ispriča događaje, ali kad je trebalo odgovoriti na pitanje: šta su objašnjavali neki događaji, on nije umeo da odgovori, iako je već bio kažnjen za tu lekciju. A o patrijarsima pre potopa tako ništa nije bio u stanju da kaže, da se samo uvijao, reckao sto, i klatio se na stolici. Od tih patrijaraha znao je samo Enoha, koji je živ uzet na nebo.
Ranije se i sećao još nekih imena, ali sad ih je sasvim zaboravio, osobito stoga što je Enoh bio njegovo omiljeno lice iz Starog zaveta, za čiji odlazak na nebo se u njegovoj glavi vezivao dugi tok misli, kojem se i sad predade dok je ukočenim pogledom zurio u lanac očeva sata i u napola zakopčano dugme na prsniku. U smrt, o kojoj su mu tako često govorili, Serjoža nikako nije verovao. Nije verovao da ljudi, koje on voli, mogu umreti, a osobito nije verovao da će i on sam umreti. To je za njega značilo nešto savršeno nemogućno i neshvatljivo. Govorili su mu da svi ljudi umiru. Pitao de o tome osobe kojima je verovao, i one su potvrđivale; dadilja je takođe potvrdila, mada nerado. Ali eto Enoh nije umro; znači, ne umiru svi. »I zašto da svako ne bude isto tako zaslužan pred bogom, i zato bude živ uzet na nebo?« mislio je Serjoža. Rđavi, to jest oni koje Serjoža ne voli, mogu umreti; ali svi dobri mogu biti kao Enoh.
- Dakle, koji su patrijarsi?
- Enoh, Enos.
- Pa to si već kazao. Ne valja to, Serjoža, ne valja. Ako se ne staraš da saznaš ono što je hrišćaninu najpotrebnije - reče otac ustajući - šta te onda može zanimati? Nisam zadovoljan tobom, i Petar Ignjatič (to je bio glavni pedagog) takođe nije zadovoljan tobom... Moram te kazniti.
Otac i pedagog bili su nezadovoljni Serjožom. I zaista, on se učio vrlo rđavo. Ali se nikako ne bi moglo reći da je bio nesposoban dečko. Naprotiv, bio je mnogo sposobniji od dečaka koje je pedagog isticao za primer Serjoži. Sa očeva gledišta, on nije hteo da uči ono čemu su ga učili. U stvari, on nije mogao to da uči. Nije mogao zato što je u njegovoj duši bilo zahteva koji su ga više obvezivali nego zahtevi koje su mu stavljali otac i pedagog. Ti su zahtevi protivurečili jedni drugima, i Serjoža se prosto borio sa svojim vaspitačima.
On je imao devet godina, bio je još dete; ali je poznavao svoju dušu, bila mu je draga, i čuvao ju je kao što kapak čuva: oko, i bez ključa ljubavi nikoga nije puštao u svoju dušu. Njegovi vaspitači žalili su se da on neće da uči: međutim, njegova je duša bila ispunjena žudnjom za naukom. A učio se od Kapitoniča, od dadilje, od Nađenjke, od Vasilija Lukiča; samo ne od učitelja. Ona voda koju su otac i pedagog čekali za svoju vodenicu, odavno je oticala i radila na drugom mestu.
Otac kazni Serjožu ne pustivši ga da ide Nađenjki, bratanici Lidije Ivanovne; ali ta kazna ispade na sreću Serjožinu. Vasilije Lukič bio je vrlo raspoložen, i pokaza mu kako se prave vetrenjače. Celo veče prođe u radu i sanjarijama kako da se napravi takva vetrenjača na kojoj bi se moglo
okretati: uhvatiti se rukama za krila, ili privezati sebe, i okretati se. O materi Serjoža cele večeri nije mislio; ali kad je legao u postelju, odjednom se seti nje i pomoli se bogu svojim rečima: da se mati prestane kriti, i da mu sutra, na njegov rođendan, dođe.
- Vasilije Lukiču, znate li za šta sam se još, preko reda, molio?
- Da se bolje učite?
- Nije.
- Za igračke?
- Ne. Ne možete da pogodite. Divno je, ali je tajna! Kad se zbude, kazaću vam. Jeste li se setili?
- Nisam, ja ne pogađam. Nego recite - reče Vasilije Lukič smešeći se, što je kod njega retko bivalo. - A sad lezite, gasim sveću.
- A ja bez sveće još bolje vidim ono što vidim i za šta se molim. Eto, umalo nisam izdao tajnu! - nasmejavši se veselo reče Serjoža.
Kad iznesoše sveću, Serjoža je slušao i osećao svoju mater. Ova je stajala nad njim i milovala ga pogledom punim ljubavi. Ali se pojaviše i vetrenjače, nožić, i sve se pomeša i on zaspa.

XXVIII


Po dolasku u Petrograd Vronski i Ana se nastaniše u jednoj od najboljih gostionica. Vronski zasebno, na donjem spratu, a Ana, sa detetom, dojkinjom i devojkom, na gornjem spratu, u velikom odeljenju koje se sastojalo iz četiri sobe.
Prvog dana po dolasku Vronski se uputi bratu. Tamo zateče i mater koja beše došla poslom iz Moskve. Mati i snaha sretoše ga kao i obično; raspitivahu ga o putovanju po inostranstvu, govorahu o zajedničkim poznanicima, a nijedne reči ne pomenuše o njegovim odnosima prema Ani. Ali brat, koji sutradan izjutra dođe k njemu, upita za Anu, i Aleksije Vronski mu otvoreno reče da na svoju vezu s Karenjinom gleda kao na brak; nada se da će omogućiti razvod, i da će se onda oženiti njome, ali i dotle je smatra za svoju ženu, kao što bi u datom slučaju neku drugu, i moli brata da tako kaže materi i svojoj ženi.
Ako svet to ne odobrava, meni je svejedno - reče Vronski; - ali ako moja rodbina hoće da ostane sa mnom u srodničkim odnosima, ona mora biti u istim takvim odnosima i sa mojom ženom!
Stariji brat, koji je uvek poštovao mišljenje mlađega brata, nije tačno znao da li je on u pravu ili ne, sve dotle, dok svet nije rešio to pitanje; on sam, lično, nije imao ništa protiv te veze, i zajedno s Aleksijem pođe Ani.
Vronski se pred bratom, kao i pred svima, obraćao Ani na vi, i ponašao se prema njoj kao prema bliskoj poznanici; ali se podrazumevalo da brat zna za njihove odnose, i razgovarali su o tome da će Ana ići na imanje Vronskog.
I pored sveg svoga svetskog iskustva, Vronski je, što se tiče novog položaja u kojem se nalazio, bio u čudnovatoj zabludi. Reklo bi se da on mora znati da je svet zatvoren za njega sa Anom; ali, u njegovoj se glavi porodiše nekakve mutne kombinacije: da je to tako bilo nekad u staro doba, a da su sad, sa brzim progresom (on je, neprimetno i za samoga sebe, postao pristalica svakog progresa), da su se sad pogledi društva izmenili, i da pitalje o tome hoće li oni biti primljeni u društvo, nije još rešeno. »Razume se - mislio je on
dvorski svet je neće primiti, ali bliži ljudi mogu i moraju to razumeti kako treba«.
Može čovek sedeti sa zgrčenim nogama nekoliko časova, sve u istom položaju, ako zna da mu ništa ne smeta da promeni položaj; ali ako bi čovek znao da neprestano mora sedeti tako, s podviješš nogama, nastali bi grčevi, noge bi se trzale i ispravljale prema onom mestu kuda bi čovek hteo da ih opruži. Slično se osećao Vronski u pogledu sveta. Iako je u duši znao da je svet za njih zatvoren, pokušavao je drukčije da vidi: da se svet sada promenio i da će ga primiti. Ali je vrlo brzo uvideo da svet, iako otvoren za njega lično, za Anu ostaje zatvoren. Kao god u igri mačke i miša, ruke koje se dižu za njega, brzo se spuštaju pred Anom.
Jedna od prvih dama petrogradskog sveta s kojom se Vronski video, bila je njegova rođaka Betsi.
Jedva jednom! - dočeka ga ona radosno. - A Ana? Kako se radujem! Gde ste odseli? Mogu misliti kako vam je užasan naš Petrograd posle vašeg divnog putovanja. Zamišljam vaš medeni mesec u Rimu. Šta je s razvodom? Jeste li već sve sproveli?
Vronski primeti da se Betsino ushićenje umanjilo kad je doznala da razvoda još nema.
Na mene će se baciti kamenom, znam - reče ona - ali ja ću ipak doći Ani; da, ja ću nasigurno doći. Vi se nećete dugo baviti ovde?
Zaista, ona još tog dana poseti Anu; ali ton njen beše sasvim drukčiji nego pre. Očevidno se ponosila svojom smelošću, i želela je da Ana oceni vrednost njenog prijateljstva. Ostade ne duže od deset minuta razgovarajući o svetskim novostima, i pri odlasku reče:
Vi mi ne rekoste kad će biti razvod? Ja, recimo, skinula sam krutu povezaču, ali od raznih podignutih jaka udaraće na vas hladnoća dokle god se ne venčate. A to je sad tako prosto. Ça se fait.[160] Dakle, putujete u petak? Žao mi je što se više nećemo videti.
Po Betsinom tonu Vronski je mogao znati šta može očekivati od sveta; ali on učini još jedan pokušaj u svojoj porodici. Na mater se nije nadao. Znao je da je mati, koja se u vreme svoga prvog poznanstva s Anom toliko oduševljavala njom, sad neumoljiva prema njoj, zato što je ona uzrok njegove upropašćene karijere. Ali je polagao velike nade na Varju, bratovu ženu. Činilo mu se da se ona neće baciti kamenom, da će prosto i odlučno posetiti Anu, i primiti je.
Drugog dana po dolasku, Vronski ode do nje, i našavši je samu izjavi joj
otvoreno svoju želju.
Ti znaš, Aleksije, - reče ona saslušavši ga - koliko te ja volim, i kako sam gotova da za tebe sve učinim; ali ćutala sam zato što sam znala da tebi i Ani Arkadijevnoj ne mogu ničim biti od koristi - reče, izgovorivši osobito brižljivo
»Ana Arkadijevna«. - Ne misli, molim te, da ja osuđujem. Nikad; možebiti da bih ja na njenom mestu učinila isto. Ne ulazim, i ne mogu ulaziti u pojedinosti - govorila je Varja bojažljivo pogledajući u njegovo mračno lice. - Ali stvari treba nazivati po njihovu imenu. Ti hoćeš da ja idem k njoj, da je primam kod sebe, i da je time rehabilitujem u društvu; razumej, ja to ne mogu učiniti. Moje kćeri rastu, i ja moram živeti u svetu radi muža. Lepo, posetiću Anu Arkadijevnu; ali ona će razumeti da je ne mogu zvati k sebi, sem da to činim tako da se ona ne sretne s onima koji na stvar gledaju drukčije; a to bi je uvredilo. Ja nju ne mogu podići...
Ali ja ne smatram da je ona pala više nego stotine žena koje vi primate - prekide je još mračnije Vronski. I onda ćuteći ustade, videvši da je snahina odluka nepromenljiva.
Aleksije! Ne ljuti se na mene. Molim te, razumej da ja nisam kriva - progovori Varja i s bojažljivim osmejkom gledaše u njega.
Ja se ne ljutim na tebe - reče on, i dalje mračan - ali me dvaput više boli. Boli me još i to što ovo raskida naše prijateljstvo. Recimo, ne raskida ga, ali ga slabi. Ti ćeš razumeti da za mene to ne može biti drukčije.
I posle tih reči ode od nje.
Vronski uvide da su svi dalji pokušaji uzaludni, i da u Petrogradu treba provesti ovo nekoliko dana kao u tuđoj varoši, izbegavati svaki dodir s pređašnjim svetom, da se ne bi izlagao neprijatnostima i uvredama koje su za njega bile tako mučne. Jedna od glavnih neprijatnosti njihovog položaja u Petrogradu bila je u tome što su Aleksije Aleksandrovič i njegovo ime, kako se činilo, bili svima na usnama; svugde, o čemu bilo da se počne govoriti, razgovor se okretao na Aleksija Aleksandroviča; kuda god se išlo, susret s njim je čekao. Tako se bar činilo Vronskom; kao što se čoveku, koga boli prst, čini da se baš tim bolesnim prstom zakačinje za sve.
Boravak u Petrogradu bio je po Vronskog utoliko teži što je za sve to vreme zapažao u Ani nekakvo novo, za njega nepojmljivo raspoloženje. Čas je zaljubljena u njega, čas je hladna, razdražljiva i neshvatljiva. Nešto ju je mučilo, nešto je skrivala od njega; i kao da nije opažala uvrede koje su njemu zagorčavale život, i koje bi za nju, sa njenom tananošću shvatanja, morale biti još teže.

XXIX


Jedna od namera Aninih, u vezi s dolaskom u Rusiju, bila je da se vidi sa sinom. Od dana kad je krenula iz Italije, misao o tom sastanku nije prestajala da je uzbuđuje. I što se bliže primicala Petrogradu, radost i važnost toga sastanka izgledahu joj veće i veće. Nije postavljala sebi pitanje: kako će ostvariti taj sastanak. Činilo joj se prirodno i prosto: da vidi sina, kad bude s njim u istoj varoši; ali po dolasku u Petrograd, odjednom joj postade jasan sadašnji njen položaj u društvu, i razumede da će teško biti ostvariti sastanak.
Već dva dana živi u Petrogradu. Misao o sinu ni za trenutak je ne napušta, ali ga još nije videla. Da pođe pravo u kuću, gde se mogla sresti s Aleksijem Aleksandrovičem, osećala je da na to nema pravo. Mogli bi je ne pustiti, i uvrediti je. Da piše mužu i ulazi u neke odnose s njim - bilo joj je teško i da pomisli na to; mogla je biti spokojna samo onda kad ne misli o mužu. Da vidi sina za vreme šetnje, da dozna kad i kuda odlazi, to je za nju malo; toliko se spremala za taj sastanak, tako je mnogo imala da kaže sinu, tako je želela da ga zagrli i da ga ljubi. Stara Serjožina dadilja mogla bi joj pomoći, naučiti je; ali dadilja nije više bila u kući Aleksija Aleksaidroviča. U tom kolebanju, i traženju dadilje, prođoše dva dana.
Saznavši za bliske odnose Aleksija Aleksandroviča sa groficom Lidijom Ivanovnom, Ana se trećeg dana odluči da njoj napiše pismo, koje je stade velikog truda, i u kojem namerno reče da dopuštenje za sastanak sa sinom mora zavisiti od velikodušnosti njenoga muža. Znala je, ako mu pokažu pismo, on, nastavljajući svoju ulogu velikodušnosti, neće je odbiti.
Kurir koji je odneo pismo, donese joj najsuroviji i najmanje očekivani odgovor: da odgovora nema. Nikad se nije osećala tako unižena kao onog trenutka kad je, pozvavši kurira, čula od njega podrobno pričanje o tome kako je čekao, i kako su mu zatim rekli: odgovora nema. Ana se osećala ponižena i uvređena, ali je poimala da grofica Lidija Ivanovna, sa svoga gledišta, ima pravo. Anini jadi bili su utoliko jači što su bili samo njeni. Ona nije mogla i nije htela da ih deli s Vronskim. Znala je, pitanje o njenom
sastanku sa sinom, iako je sin glavni razlog njene nesreće, bilo bi za Vronskog najbeznačajnija stvar na svetu. Znala je da on nikad ne bi mogao shvatiti dubinu njene patnje; znala je da bi ga omrznula zbog hladnog tona s kojim bi on primio razgovor o tome. Toga se bojala najviše na svetu, i zato je krila od Vronskog sve što se ticalo sina.
Sedela je kod kuće ceo dan i izmišljala način za sastanak sa sinom; i zaustavila se na odluci da piše mužu. Već je sastavljala to pismo, kad joj doneše odgovor od Lidije Ivanovne. Grofičino ćutanje umirilo ju je i pobedilo; ali pismo, sve što je pročitala između redova, tako je razdraži, tako joj se izazivački učini ta pakost u poređenju sa njenom strasnom i zakonitom nežnošću prema sinu, da se ozlojedi protiv drugih, i presta kriviti sebe.
»Ta hladnoća - to prenemaganje! - govorila je u sebi. - Imaju potrebu samo da me vređaju i da muče dete; i ja sad još da im se pokoravam! Nizašta na svetu! Ona je gora od mene. Ja bar ne lažem.« I odluči se da sutra, na sam dan Serjožinog rođenja ode pravo u kuću svoga muža, da podmiti poslugu, da ih prevari, ma po koju cenu da vidi sina, i da sruši gadnu obmanu kojom su okružili nesrećno dete.
Svrati u trgovinu, nakupova igračaka, i napravi plan kako će postupiti. Otići će rano izjutra u osam časova, kad Aleksije Aleksandrovič sigurno još ne ustaje. Imaće u rukama novac za vratara i lakeja, da je propuste; ne podižući veo, reći će im da je došla od strane Serjožinog kuma da čestita rođendan i da ostavi igračke kraj Serjožinog kreveta. Nije unapred pripremila samo ono šta će reći sinu. Ma koliko da je o tome mislila, nije mogla ništa da smisli.
Sutradan, u osam časova izjutra, Ana iziđe iz najmljenih karuca i zazvoni na velikom ulazu svoga bivšeg doma.
Idi vidi šta hoće. Nekakva gospođa - reče Kapitonič, i još neobučen, u gornjem kaputu i kaljačama, pošto je provirio kroz prozor i spazio damu umotanu u veo, gde stoji kraj samih vrata. Vratarev pomoćnik, Ani nepoznat mladić, tek otvori vrata a ona već uđe unutra, i izvadivši iz mufa banknotu od tri rublje ćušnu mu je žurno u ruke.
Serjoža... Sergije Aleksijevič - progovori Ana i pođe napred.
Pogledavši banknotu, vratarev pomoćnik zaustavi je kod drugih staklenih vrata.
Koga želite? - upita on.
Ona ne ču njegove reči i ništa ne odgovori. Primetivši zbunjenost nepoznate dame, sam Kapitonič joj iziđe u susret, propusti je, i upita šta želi.
Od kneza Skorodumova sam došla Sergiju Aleksijeviču progovori ona.
Oni još nisu ustali - pažljivo zagledajući reče vratar.
Ana nikako nije mislila da će staro i nimalo nepromenjeno predsoblje ove kuće, gde je živela devet godina, tako jako uticati na nju. Radosne i teške uspomene podigoše se jedna za drugom u njenoj duši, i ona za trenutak zaboravi zašto je došla amo.
Je li po volji da pričekate? - reče Kapitonič skidajući s nje bundu.
I Skinuvši bundu Kapitonič joj se zagleda u lice, poznade je, i ćutke se duboko pokloni.
Izvolite, prevashodstvo, - reče joj on.
Ona htede nešto da kaže, ali je glas izdade; pogleda u starca s molbom krivca, i brzim koracima pođe uz stepenice. Pognuvši se sav napred, i zakačinjući kaljačama za stepenice, Kapitonič je žurio za njom trudeći se da je prestigne.
Tamo je učitelj, možda je neobučen. Idem da javim.
Ana je i dalje išla uz poznate joj stepenice ne razumevajući šta joj govori starac.
Ovamo, levo izvolite. Oprostite što je prljavo - zadihan od umora reče vratar. - Dopustite, pričekajte, prevashodstvo, da pogledam - reče on, i obišavši je otvori visoka vrata i izgubi se iza njih. Ana zastade, očekujući. - Tek što se probudio - reče vratar izlazeći na ista vrata.
Istog trenutka, dok je vratar to govorio, Ana ču zvuk detinjeg zevanja. Po samom glasu zevanja ona poznade sina i vide ga živog pred sobom.
Ostavi me, ostavi, idi! - progovori vrataru i zamače za visoka vrata. Desno od vrata stajao je krevet i na njemu je sedeo dečko u raskopčanoj košuljici; nagnuvši se telom, protežući se, dovršavao je zevanje. U trenutku kad se usne njegove sastavljahu, one se sklopiše u blaženo sanjivi osmejak i s tim se osmejkom on opet lagano i slatko svali nazad.
Serjoža! - prošaputa ona nečujno mu prilazeći.
Rastavljena od sina, i za poslednje vreme stalno u plimi ljubavi prema njemu, zamišljala ga je kao četvorogodišnjeg dečka, kakvog ga je najviše volela. Međutim, on sad nije bio ni onakav kakvog ga je ostavila; dalje je odmakao od četvorogodišnjeg dečka, više je izrastao, i smršao. Zar takav! Kako mu je mršavo lice, kako mu je kratka kosa! Kako dugačke ruke! Kako se promenio otkako ga je ostavila! Ali to je ipak bio on, sa njegovim oblikom glave, njegovim usnama, njegovim mekim vratićem i širokim ramenima.
Serjoža! - ponovi ona nad samim uhom detinjim.
On se pridiže opet na lakat, klimaše bunovnom glavom na obe strane kao da nešto traži, pa otvori oči. Tiho i upitno gledaše nekoliko sekunada u mater, koja je nepomično stajala pred njim, zatim se odjednom blaženo osmehnu, i zatvorivši opet sanjive oči svali se, ali ne natrag, nego na njene ruke.
Serjoža! Milo moje dete! - progovori ona gušeći se i grleći njegovo mekano i punačko telo.
Mama! - progovori on, krećući se pod njenim rukama, da bi se raznim mestima tela dotakao njenih ruku.
Smešeći se sanjivo, još neprestano sa zatvorenim očima, on prebaci svoje punačke ručice sa posteljnog začelja ka njena ramena, navali se na nju, obli je prijatnim sanjivim dahom i toplotom kojih ima samo u dece, i poče trljati licem po njenom vratu i ramenima.
Znao sam - reče otvarajući oči. - Danas je moj rođendan. Znao sam da ćeš doći. Odmah ću ustati.
I govoreći to, opet zadrema.
Ana ga žudno gledaše: videla je kako je porastao i promenio se za ovo vreme. Poznala je i nije poznala njegove gole, sad tako velike noge, koje se izvukoše ispod pokrivača; raspoznala je te mršave obraze, te ošišane kratke kovrdžice na potiljku u koji ga je tako često ljubila. Doticala se svega toga, ali nije mogla govoriti; suze su je gušile.
- Što plačeš, mama? - reče on rasanivši se potpuno. - Mama, što plačeš? - povika plačnim glasom.
- Ja? Neću više plakati... Plačem od radosti. Tako te odavno nisam videla. Neću, neću - reče gutajući suze i okrećući se. - Hajde, vreme je da se oblačiš - pribravši se dodade ona, i ne puštajući njegovu ruku sede kraj njegova kreveta na stolicu na kojoj je bilo spremljeno njegovo odelo.
- Kako se oblačiš bez mene? Kako... - Htede da počne s njim veseo i prost razgovor, ali ne mogaše, i opet se okrete.
- Ne perem se hladnom vodom, tata mi ne da. A jesi li videla Vasilija Lukiča? On će sad doći. A, sela si na moje haljine!
Serjoža se glasno nasmeja. Ona pogleda u njega i osmehnu se.
- Mama, dušice, mamice! - povika on padajući joj opet u naručje i grleći je. Kao da je tek sada, spazivši njen osmejak, jasno razumeo šta se dogodilo. - Ovo ti ne treba - govorio je, skidajući joj šešir. I kao da je sad gologlavu ponovo ugleda, poče je opet ljubiti.
- A šta si mislio o meni? Jesi li mislio da sam umrla?
- Nikad nisam u to verovao.
- Nisi verovao, mili moj?
- Ja sam znao, ja sam znao! - ponovi svoju omiljenu rečenicu, i dohvativši njenu ruku koja ga je milovala po kosi, poče pritiskivati dlan na svoja usta i ljubiti ga.