Ana Karenjina

First topic message reminder :






»Ana Karenjina« je savremeni roman čija savremenost nije samo u aktuelnosti problematike, nego i u stvarnim događajima iz doba sedamdesetih godina koji su našli svoj odraz u romanu.
U »Ani Karenjinoj« ima datiranih epizoda - ispraćaj dobrovoljaca, leto 1876. godine (VIII deo). Ako se od tog datuma pođe ka početku romana jasno će se uočiti hronološki red događaja. Tolstoj je s takvom doslednošću i tačnošću obeležio godine, mesece i dane, da je mogao da ponovi Puškinove reči: »Smemo tvrditi da je u našem romanu vreme raspoređeno po kalendaru.« Ana Karenjina je došla u Moskvu krajem zime 1873. godine (I d.). Tragedija na stanici Obiralovka desila se u proleće 1876. godine (VII d.). U leto iste godine Vronski je otišao u Srbiju (VIII d.). Hronologija romana nije se gradila samo na kalendarskoj doslednosti događaja, nego i na određenom izboru detalja iz savremenog života. Tako se u romanu pominju glad u Samari i Hivinski pohod (1873), opšta vojna obaveza i nedeljne škole (1874), projekt spomenika Puškinu i univerzitetsko pitanje (1875), Milan Obrenović i ruski dobrovoljci (1876). Baš tih godina Tolstoj je napisao i skoro u celini objavio svoj roman. Nije slučajnost što jedan članak Dostojevskog o
»Ani Karenjinoj« nosi naslov »Aktuelnost današnjice«. Dejstvo u savremenom Tolstojevom romanu bilo je sinhronizovano u odnosu na tekući život.
U godinama rada na romanu Tolstoj nije vodno dnevnik. »Sve sam napisao u »Ani Karenjinoj« - govorio je on - i ništa nije preostalo« (t. 62, str.240). U pismima prijateljima Tolstoj se pozivao na roman kao na svoj dnevnik. »Mnogo toga o čemu sam razmišljao gledao sam da izrazim u poslednjoj glavi aprilskog broja »Ruskog vesnika« - pisao je Tolstoj Fetu (t. 62, str. 272). U ovoj glavi je opisana smrt Nikolaja Levina.
Pisac je unosio u roman mnogo onoga što je sam iskusno i doživeo. Pokrovsko podseća na Jasnu Poljanu. Bavljenje filozofijom, rad na imanju, lov na šljuke i to kako je Ljevin išao sa seljacima da kosi Kalinovi lug - sve je to za Tolstoja imalo značaj autobiografije, kao dnevnik. Ljevin je na stolu za
kartanje kredom ispisivao početna slova reči koje je hteo da kaže Kiti, a ona je odgonetala njihov značaj. Na isti način se odvijalo sporazumevanje Tolstoja sa S. A. Bers.
I samo prezime Levina stvoreno je od Tolstojevog imena: Ljev Nikolajevič
Ljova - Ljov Nikolajevič (kako su ga zvali u domaćem krugu). Savremenici su prezime Ljevina usvajali baš u ovoj transkripciji - Ljovin (isp. pominjanje Ljovina i Kiti u pismu I. Aksakova J. Samarinu, »Russkaя literatura« 1960, № 4, str. 155). Sličnost između Ljevina i Tolstoja je nesumnjiva, ali je očigledna i razlika između njih. O tome je vrlo umesno rekao A. Fet: »Ljevin - to je Lav Nikolajevič (ne pesnik).«
Realne činjenice iz stvarnosti dobile su u romanu izmenjen oblik, potčinjavajući se stvaralačkoj koncepciji Tolstoja. Stoga je nemoguće potpuno poistovetiti junake »Ane Karenjine« s njihovim prototipovima.
Ana Karenjina, prema tvrđenju T. A. Kuzminske, podseća na Mariju Aleksandrovnu Hartung (1832-1919), Puškinovu kćer, ali »ne karakterom, ne svojim životom, već spoljašnjošću«. Tolstoj je sreo M. A. Hartung u Tuli, u gostima kod generala Tulubjeva. »Njen lagani korak lako je nosio njenu dosta punačku ali uspravnu i gracioznu figuru. Upoznaše me s njom - priča T.
A. Kuzminska. - Lav Nikolajevič je još sedeo za stolom. Videla sam kako je pažljivo posmatra. - Ko je to? - upita prilazeći mi. - M-me Hartung, kći poeta Puškina. - Da-a... - proteže on - sad razumem... Pogledaj kakve su joj arapske kovrdže na potiljku. Neobično rasne« (T. A. Kuzminskaя. Moя žiznь doma i v Яsnoй Polяne, Tula 1958, str. 464-465).
U dnevniku S. A. Tolstoj sačuvana je zabeleška »Zašto je Karenjina - Ana, i šta ju je podstaklo na takvo samoubistvo?« S. A. Tolstoj priča o tragičnoj sudbini Ane Stepanovne Pirogove, koju je nesrećna ljubav oterala u smrt. Ona je »otišla iz kuće... sa zavežljajem u ruci... vratila se na obližnju stanicu Jasenke i tamo se bacila... pod voz«. Sve se to dogodilo blizu Jasne Poljane, 1872 godine. »Utisak je bio stravičan« - piše S. A. Tolstoj (»L. N. Tolstoй v vospominaniяh sovremennikov«, M. 1960, t. I, str. 154). Ali u romanu su bili izmenjeni i motivacija postupka i sam karakter događaja.
Prema tvrđenju savremenika, prototip Karenjina je bio »razboriti« Sergej Mihajlovič Suhotin, kamerger, savetnik u Moskovskoj dvorskoj kancelariji. Godine 1868. njegova žena, Marija Aleksejevna Suhotin, dobila je razvod i udala se za S. A. Ladiženskog. Tolstoj se družio s bratom Marije Aleksejevne -
D. A. Djakovom - i znao je za tu istoriju, koja je delimično poslužila kao materijal za opis porodične tragedije Karenjina.
Prezime Karenjin ima književni izvor. »Otkud prezime Karenjin? - piše S.
L. Tolstoj. - Lav Nikolajevič je od decembra 1870. godine počeo da uči grčki jezik i uskoro ga je tako savladao da je mogao da se divi Homeru čitajući ga u originalu... Jednom mi je rekao: »Karenon je kod Homera - glava. Od te reči ja sam došao do prezimena Karenjin.« Nije li Aninom mužu dao takvo prezime zato što je Karenjin »čovek s glavom«, zato što kod njega um preovlađuje nad srcem, odnosno nad osećanjem?« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 37-38, str. 569).
Prototipom Oblonskog obično smatraju (između ostalih lica) Vasilija Stepanoviča Perfiljeva, sreskog vođu plemstva, kasnije, od 1878. do 1887. godine - moskovskog gubernatora. V. S. Perfiljev je bio oženjen P. F. Tolstoj, rođakom Lava Nikolajeviča. Na glasove o tome da Oblonski svojim karakterom podseća na njega, Perfiljev je, kako tvrdi T. A. Kuzminska, dobroćudno reagovao. Lav Nikolajevič nije demantovao te glasove. Jednom, pročitavši scenu doručka Oblonskog, Perfiljev je rekao Tolstoju: »Bogami, Ljovočka, ja nikad uz kafu nisam pojeo celu veknicu s buterom. Tu si me, bogme, oklevetao.« Ove reči su nasmejale Lava Nikolajeviča« - piše T. A. Kuzminska (»Moя žiznь doma i v Яsnoй Polяne«, Tula 1958, str. 322). Prema svedočenju drugih savremenika, Perfiljev je bio nezadovoьan što ga je Tolstoj predstavio u liku Oblonskog, i na glasove o sličnosti reagovao je veoma bolećivo. (V. K. Istomin, Na zakate, Rukopisь, Gosudarstvennый muzeй Tolstogo.)
U Nikolaju Ljevinu Tolstoj je oličio osnovne karakterne crte svog brata Dmitrija Nikolajeviča Tolstoja. Ovaj je u mladosti bio asketičan i strog, i u porodici je dobio nadimak »Noj«. Onda je u životu Dmitrija nastao prelom.
»Odjednom je počeo da pije, puši, rasipa novac i posećuje žene. Ne znam - kaže Tolstoj - kako se to s njime desilo; ja ga u to vreme nisam viđao... Vodeći takav život, i dalje je ostao ozbiljan, religiozan čovek, kakav je bio u svemu... Mislim da je njegov snažni organizam vrlo brzo podlegao, ne toliko zbog lošeg i nezdravot života koji je nekoliko meseci vodio u Moskvi, koliko zbog unutarnje borbe i griže savesti« (P I. Birюkov, Biografiя L. N. Tolstogo, t. I, M.-P. 1923, str. 133).
Stari knez Ščerbacki liči na Sergeja Aleksandroviča Ščerbatova, direktora fabrike jelenje kože u Moskvi. U mladosti, Tolstoj je gajio izvesna osećanja prema jednoj od njegovih kćeri, kneginjici Praskovji Sergejevnoj Ščerbatov.
»U opisu porodice Ščerbackih postoje i crte porodice Bers... - niše S. L. Tolstoj. - Međutim, porodica Bers nije pripadala najvišem plemićkom društvu Moskve« (»Literaturnoe nasledstvo«, t. 37-38, str. 572).
Agafja Mihajlovna, Tit, Jermil, Fokanič - su stanovnici Jasne Poljane. Tolstoj je u romanu sačuvao njihova imena. Agafja Mihajlovna - bivša
sobarica Tolstojeve babe - bila je ključarica u Jasnoj Poljani. Pedesetih godina Tolstoj je hteo da joj poveri brigu o svom momačkom domaćinstvu.
»Agafja Mihajlovna je ličila na aristokrate - piše S. L. Tolstoj - i postoji pretpostavka da je u njoj tekla krv kneževa Gorčakovih.« Timofej Fokanič je upravnik Tolstojevog imanja u Samari. »Ljovočka može da dozvoli sebi raskoš da uzima loše upravnike - govoro je piščev brat Sergej Nikolajevič Tolstoj. - Timofej Fokanič će mu, na primer, napravili gubitak od 1.000 rub., a Ljovočka će ga opisati i za taj opis dobiti 2.000 rub.. ..Ja, recimo, ne mogu sebi da dozvolim takvu raskoš« (S. A. Tolstoй, Očerki bыlogo, M. 1956, str. 33).
Opis »Starikova gazdinstva... na sredini puta« vezan je za Tolstojeve utiske iz susreta s naseljenicima Samarskih stepa. Na putu za svoje imanje u Buzuluksu, Tolstoj se, da bi nahranio konje, često zadržavao u Bogdanovki,
»na sredini puta između Samare i Suhog Tananika«. Tolstoja su interesovala moralna shvatanja zemljoradnika koji su nezavisno od spahija vodili gazdinstvo. »Naročito privlači jednostavnost, čestitost, naivnost i razboritost ovdašnjeg sveta« - kaže Tolstoj (t. 83, str. 190).
I mnoge scene romana imaju svoje »prototipove«. To se odnosi, na primer, na oficirske trke na četiri vrste u Crvenom Selu (Krasnoe Selo). Konjička takmičenja oficira u prisustvu carske porodice bila su krupan događaj u dvorskom životu. Zakazivanje konjskih trka objavljivalo se u vojsci, a i u novinama su štampana posebna saopštenja. Godine 1873, »Glas« (»Golos«) je objavio sledeće saopštenje: »Kancelarija njegovog carskog visočanstva general-inspektora kavalerije obaveštava sve jedinice da će se krasnoselske oficirske trke s preponama, za nagradu carske porodice, održati krajem jula... Za smeštaj konja, blizu hipodroma su uređene konjušnice, a za oficire biće podignuti šatori (»Golos«, 1873, № 144).
S pojedinostima i s konjskim trkama uopšte Tolstoja je upoznao D. D. Obolenski, koji je video i to kako je knez D. B. Golicin nepažljivim pokretom slomio leđa svom konju, pa je trku dobio A. D. Miljutin, sin ministra vojske. U konceptu romana pominju se i Golicin i Miljutin. U konačnom tekstu umesto Miljutina pojavljuje se Mahotin, u takmičenju s kojim Vronski gubi trku ponavljajući grešku Golicina, slomivši »neoprostivim pokretom« leđa Fru-fru (»Meždunarodnый Tolstovskiй alьmanah«, M. 1909, str. 244).
U konceptima, Tolstoj je junacima romana otvoreno davao imena svojih poznanika. Ali to nije značilo da on slika njihove portrete. »Bilo bi mi vrlo žao - govorio je Tolstoj - kada bi sličnost između izmišljenih i stvarnih imena mogla kod nekog da izazove misao kako sam imao nameru da opišem ovo ili ono stvarno lice... Treba posmatrati mnoge slične ljude da bi se stvorio jedan
određeni tip« (A. H. Mošin, Яsnaя Polяna i Vasilьevka, Spb. 1904, str. 30-31).



Lav Nikolajevič Tolstoj

XXIX


»E, sve je svršeno, i hvala bogu!« beše prva misao koja pade na pamet Ani Arkadijevnoj kad se poslednji put poljubi s bratom koji je sve do trećeg zvonceta stajao na vratima vagona. Ona sede na kanabe, pored Anuške, i osvrte se u polutami vagona za spavanje. »Hvala bogu, sutra ću videti Serjožu i Aleksija Aleksandroviča, i opet će moj život poteći lep, uobičajen, na stari način.«
Još uvek brižna, kao što je bila celog tog dana, Ana se udobno i sa zadovoljstvom namesti; malim, veštim rukama otvori i zatvori crvenu torbicu, izvadi malo uzglavlje, metnu ga na krilo, lepo uvi noge, i mirno sede. Jedna bolesna gospođa spremala se da spava. Druge dve gospođe započeše razgovor s Anom, pri čemu je debela starica uvijala noge gunđajući nešto protiv grejanja. Ana odgovori s nekoliko reči gospođama, ali osetivši unapred da taj razgovor neće biti za nju zanimljiv, zamoli Anušku da nađe fenjerče, okači ga za ručicu od naslonjače, uze iz svoje torbice nožić za sečenje hartije i engleski roman. U prvi mah joj se nije čitalo. Prvo joj je smetalo trčkaranje i pripremanje; zatim, kad voz krenu, nije mogla da ne čuje kloparanje; zatim joj, s jedne strane, privuče pažnju sneg koji je udarao u levi prozor i hvatao se na oknu, i umotani kondukter koji prođe pored prozora sav zasut snegom; i, s druge strane, razgovor o užasnoj vejavici napolju. Docnije se poče ponavljati sve jedno isto: isto trzanje vagona i lupnjava, isto udaranje snega o prozor, isti prelazi od preterane toplote ka hladnoći, i obrnuto, isto promicanje istih lica u polumraku, i isti glasovi, tako da Ana poče čitati, i razumevati što je čitala. Anuška je već dremala, i velikim rukama, u rukavicama od kojih je jedna bila pocepana, pridržavala na krilu crvenu torbicu. Ana Arkadijevna je čitala i razumevala, ali joj je bilo neprijatno čitati, tj., pratiti život drugih ljudi. I suviše je htela sama da živi. Ako je čitala kako junakinja romana dvori bolesnika - htela da to ona ide nečujnim koracima po bolesnikovoj sobi; ako čitala kako član parlamenta drži govor, htela je ona da drži taj govor; ako je čitala kako ledi Meri jaše iza čopora lovačkih pasa i zadirkuje svoju snahu i iznenađuje svakoga svojom smelošću,
htela je ona to da čini. Ali, nije se imalo kud, i Ana je tamo-amo premeštala glatki nožić svojim malim rukama i trudila se da čita.
Junak romana je već počeo dostizati svoju englesku sreću, bio blizu da postane baronet i da dobije imanje, a Ana želela da s njim zajedno ode na to imanje, kad, najedanput, oseti: da njega mora biti da je sramota, i da je i nju zbog istoga sramota. Ali zašto je njega sramota? »Što je mene sramota?« zapita sebe uvređeno i začuđeno. Pa ostavi knjigu, navali se na naslonjaču i obema rukama steže nožić za sečenje hartije. Nije bilo ničega sramnog. Ona se sećaše svih svojih uspomena iz Moskve. Sve su bile lepe i prijatne. Seti se bala, seti se Vronskog i njegovog zaljubljenog pokornog lica, seti se svih svojih odnosa prema njemu: ničega sramnog nije bilo. Ali, ujedno, baš pri tim uspomenama, sve većma ju je obuzimalo osećanje stida, kao da joj je neki unutarnji glas, baš tu, kad se setila Vronskog, govorio: »Toplo, veoma je toplo, peče.« »Pa šta? - reče ona sebi, odlučno nameštajući se u naslonjači. - Šta to znači? Zar se ja bojim da tome pogledam pravo u oči! Pa šta? Zar između mene i toga derana oficira ima i može biti drugih odnosa osim onih kakvi bivaju sa svakim poznanikom?« Ona se prezrivo osmehnu i opet se lati knjige; ali sad nikako više nije mogla da razume ono što je čitala. Prevuče nožićem preko stakleta, pa pritište njegovu glatku, hladnu površinu sebi na obraz, i umalo se glasno ne nasmeja od radosti koja je odjednom i bez uzroka obuze.
Osećala je da joj se živci jače i jače zatežu na nekakve čivijice koje su se zavrtale. Osećala je da joj se oči sve većma otvaraju, da joj se prsti na rukama i nogama nervozno pokreću, da joj iznutra nešto pritisuje disanje, i da sve slike i zvuci u tom kolebljivom polumraku neobično utiču na nju. Neprestano je bila u nedoumici: ide li vagon napred ili natrag, ili stoji. Je li to Anuška pored nje, ili neka druga, tuđa žena? »Šta je ono preko naslona: bunda ili neko zverinje? I zašto sam ja sama ovde: da li sam ovo ja ili neka druga?« Teško joj je bilo da se predaje tom zanosu. Ali ju je nešto uvlačilo u njega, i ona je mogla, po želji, da mu se predaje ili ne predaje. Podiže se da dođe k sebi, odbaci pled i skide pelerinu sa zimske haljine. Za trenutak dođe k sebi, i razumede da je suvonjavi seljak u dugom kaputu od nankina, bez jednog dugmeta, bio ložač po vagonima, da je zagledao u toplomer, i da su vetar i sneg uleteli za njim kroz vrata; ali zatim joj se opet sve pobrka... Taj seljak dugačka struka poče nešto kidati sa zida; starica uze pružati noge duž celog vagona i napuni ga crnim oblakom. Zatim nešto strašno zaškripa i zalupa, kao da nekoga kidaju, zatim joj crvena svetlost zaslepi oči, i onda sve zakloni neki zid. Ana oseti da pada. Ali to nije bilo strašno, već prijatno. Glas onoga čoveka koji je bio umotan i zasut snegom, viknu joj nešto iznad uha.
Ona se podiže i dođe k sebi; razumela je da je to bio kondukter i da su na stanici.
Zamoli Anušku da joj doda pelerinu koju beše skinula, i maramu, okrenu se i pođe vratima.
Hoćete li da iziđete? - upita Anuška.
Jest, hoću malo da se osvežim na vazduhu; ovde je vrućina.
I otvori vrata. Mećava i vetar jurnuše joj u susret, te jedva zadrža vrata. To joj se učini prijatno. Otvori vrata i iziđe. Vetar kao da je samo na nju čekao: radosno zafijuka, poduhvati je i zamalo ne odnese, ali se ona uhvati rukom za hladnu polugu, i pritežući haljinu siđe na peron i zađe iza vagona. Vetar je na stepenicama bio vrlo jak, ali na peronu, iza vagona, bilo je tiho. S uživanjem i punim grudima je udisala hladan snežni vazduh, i stojeći kraj vagona posmatrala je peron i osvetljenu stanicu.

XXX


Jak vetar je gruvao i fijukao između vagonskih točkova i među direcima iza stanice. Vagoni, stubovi, ljudi, sve što moglo videti, beše zavejano s jedne strane snegom koji je sve više zavejavao. Za trenutak se mećava utiša, a zatim opet poče takvom snagom, da se činilo: ne može joj se odoleti. Međutim neki su ljudi trčkarali, veselo razgovarali, škripali po daskama perona i neprestano otvarali i zatvarali velika vrata. Povijena senka nekog čoveka promače joj pored nogu i začu se zvuk čekića i gvožđa. »Daj telegram!« ču se ljutit glas s druge strane, iz mećave i mraka. »Ovamo izvolite! Broj 28!« vikali neki glasovi, a umotani ljudi, u odelu na kojem se beše nahvatao sneg, žurili su tamo-amo. Nekakva dva gospodina, sa zapaljenim cigaretama u ustima, prođoše pored nje. Ona dahnu još jednom da se nadiše svežeg vazduha, i već izvuče ruku iz mufa da se uhvati za polugu i da uđe u vagon, kad neki čovek u vojnom šinjelu zakloni baš pred njom treperavu svetlost fenjera. Ona se osvrte i umah poznade Vronskog. On salutira, pokloni joj se i zapita da li joj što treba i može li je čime uslužiti. Ona ga je dosta dugo gledala ne odgovarajući ništa, i premda je on stajao u senci, činilo joj se da mu vidi izraz lica i očiju. To je bio onaj isti izraz ushićenja punog poštovanja, koji je juče načinio takav utisak na nju. Koliko je puta sebi govorila tih dana, pa i maločas, da je Vronski za nju samo jedan od stotine uvek istih mladića koje svuda sretamo, da ona neće nikad sebi dopustiti ni da misli o njemu; a sad, u prvom trenutku viđenja obuze je osećanje radosnog ponosa. Nije trebalo da ga pita zašto je tu. Ona je to tako pouzdano znala kao da joj je on kazao: da je tu zato da bi mogao biti tamo gde je ona.
- Nisam znala da i vi putujete. Zašto putujete? - reče i pusti ruku kojom se beše uhvatila za polugu. Neusiljena radost i živahnost obasjaše joj lice.
- Zašto putujem? - ponovi on gledajući joj pravo u oči - Vi znate, putujem zato da bih mogao biti tamo gde ste i vi - reče - drukčije ne mogu.
U Taj mah, vetar kao da beše savladao prepreke, ponese sneg sa krovova vagona, zadrma neko otkinuto parče lima, a tamo napred zazvižda tužno i potmulo pištaljka na lokomotivi. Strahota ove mećave učini se Ani sad još
lepša. On je rekao baš ono što je želela njena duša, ali čega se bojao razum. Ona ne odgovori ništa, a on po njenu licu opazi da se bori.
- Oprostite mi, ako vam je neprijatno ovo što vam rekoh reče on ponizno.
Govorio je učtivo i s poštovanjem, ali tako odlučno i uporno da ona dugo ne nađe šta da odgovori.
- To je ružno što govorite, i ja vas molim, ako ste čestit čovek, da zaboravite šta ste kazali, kao što ću i ja zaboraviti - reče ona najzad.
- Nijednu vašu reč, nijedan vaš pokret nikad neću zaboraviti, i ne mogu...
- Dosta, dosta! - viknu ona pašteći se uzalud da svome licu, koje je on žudno gledao, dade strog izraz. I uhvativši se rukom za hladnu polugu pope se uz stepenice i brzo uđe u hodnik vagona. Ali u tom uzanom hodniku zastade i poče da razmišlja o onome što se desilo. Ne sećajući se ni njegovih ni svojih reči, ona instinktivno oseti da ih je taj trenutni razgovor strašno zbližio; a to ju je i plašilo i činilo srećnom. Pošto postoja nekoliko trenutaka, uđe u kupe i sede na svoje mesto.
Ono napregnuto stanje koje ju je mučilo u početku, ne samo da se obnovi, već se i pojača, toliko da se bojala: svakog trenutka će prsnuti nešto u njoj što je bilo odveć zategnuto. Ne zaspa svu noć. Ali u toj napregnutosti i u sanjarijama koje su ispunjavale njenu maštu, nije bilo ničega neprijatnog i sumornog; naprotiv, bilo je nečega radosnog, vrelog i zbudljivog. Pred zoru, Ana zadrema sedeći u naslonjači, a kad se probudi, bilo je već belo i svetlo, i voz je prilazio Petrogradu.
Odmah je obuzeše misli o kući, o mužu, o sinu, i brige za današnji dan i za dane posle.
U Petrogradu, čim voz stade i ona iziđe, prvo lice na koje obrati pažnju, bio je njen muž. »O, bože moj, što li su mu uši onakve?« pomisli ona gledajući njegovu hladnu i dostojanstvenu priliku, a naročito njegove ušne školjke koje su podupirale obod okruglog šešira i koje su joj sad neprijatno pale u oči. Kad je ugleda, pođe joj u susret, stegnuvši usne u običan podrugljiv osmejak i uprevši svoje velike, umorne oči pravo u nju. Nekakvo neprijatno osećanje steže joj srce kad spazi njegov umoran pogled koji nije skidao s nje. Naročito je iznenadi osećanje nezadovoljstva sobom, koje je obuze pri susretu s njim. To osećanje bilo je domaće, poznato, i nalik na pretvaranje, koje je doživljavala u odnosima prema mužu; ali ranije nije to opažala, međutim sad je jasno i s bolom bila svesna toga.
- Da, kao što vidiš, nežan sam muž, nežan kao druge godine po venčanju; goreo sam od želje da te vidim - reče on laganim tankim glasom i tonom
kojim je skoro uvek s njom govorio, tonom podsmeha nad onim ko bi u istinu tako govorio.
- Kako je Serjoža, je li zdrav? - upita ona.
- To mi je sva nagrada - reče - za moju vatrenost? Zdrav je, zdrav...

XXXI


Vronski nije ni pokušavao da zaspi te noći. Sedeo je svojoj naslonjači, i čas je gledao pravo preda se, čas posmatrao one koji su ulazili i izlazili; i premda je uvek dovodio u zabunu nepoznate ljude izrazom nepokolebljive mirnoće, sad je bio još oholiji i pouzdaniji. Na ljude je gledao kao na stvari. Jedan nervozan mladić, sudski činovnik, koji je sedeo prema njemu, omrznu ga zbog toga izgleda. Mladić je pripaljivao od njega cigaretu, i počinjao razgovor s njim, pa ga je čak i gurao da bi mu dao da oseti kako on nije stvar nego čovek; ali Vronski ga je ipak gledao kao što bi gledao fenjer, mladić je krivio lice osećajući da prestaje da vlada sobom pod uticajem misli da Vronski ne gleda u njemu čoveka.
Vronski nije nikog i ništa video. On je osećao da je car, ne zato što je verovao da je učinio utisak na Anu - on u to još nije verovao - već zato što ga je utisak koji je ona učinila na njega činio srećnim i ponositim.
Šta će iz svega toga izići, on nije znao, niti je o tom mislio. Osećao je samo da je sva njegova dosad razbacana rasturana snaga bila prikupljena ujedno, i sa strašnom energijom upravljena k jednoj meti blaženstva. I bio je srećan zbog toga. Znao je samo da joj je rekao istinu: da ide tamo kuda ona, i da svu sreću života, jedini smisao života nalazi sad samo u tome da vidi nju i da je čuje. I kad je u Bologovu izišao da popije čašu selterske vode, i video Anu, on je i nehotice baš prvom rečju kazao ono što je mislio. Radovao se što je to kazao, što ona sad to zna i misli o tome. Cele noći nije spavao. Kad se vratio u svoj kupe, neprestano se sećao svih poza u kojima ju je video, svih njenih reči, i u njegovoj mašti stvarale su se slike budućnosti koja može doći, i zbog koje mu je obamiralo srce.
Kad je u Petrogradu izišao iz vagona, osećao se, i posle neprospavane noći, tako svež i čio kao da se okupao u hladnoj vodi. Zastao je pored svog vagona očekujući da ona iziđe. »Videću je još jednom - govorio je u sebi smešeći se nehotice - videću njen hod, njeno lice; reći će štogod okrenuće glavu, pogledaće me, možda će se i osmehnuti.« Ali pre nego što vide nju, on vide njenog muža, koga je šef stanice učtivo pratio kroz gomilu sveta. »Ah,
da! muž!« Sad se tek Vronski prvi put seti da je muž lice koje je u vezi s njom. On je znao da ona ima muža, ali nije verovao da on postoji, i potpuno je poverovao tek onda kad je video njegovu glavu, ramena, noge u crnim pantalonama, naročito kad je video kako taj muž mirno uze njenu ruku kao nešto svoje.
Kad ugleda Aleksija Aleksandroviča i njegovo petrogradski sveže lice, i njegovu strogu priliku punu samopouzdanja, u okruglom šeširu, sa malo povijenim leđima, on poverova u njega i obuze ga neprijatan osećaj, sličan onom koji bi obuzeo čoveka koga muči žeđ, i koji je došao do izvora, pa u tom izvoru našao psa, ovcu ili svinju koja je i popila i zamutila vodu. Naročito ga je vređao težak hod Aleksija Aleksandroviča, koji je ljuljao svu poleđinu bedara i mlohave noge.
Vronski je smatrao da samo on ima pravo da nju voli. A ona, Ana, bila je uvek ista, i njen izgled, kao i ranije, osvežavao ga je fizički, uzbuđivao mu dušu i činio ga srećnim. Vronski naredi Nemcu lakeju, koji mu je pritrčao iz druge klase, da metne stvari u kola i da ide, a on priđe njoj. Video je prvi susret muža i žene, i odmah, kao svi zaljubljeni, zapazio da se ona u razgovoru s mužem pomalo snebiva. »Ne, ona ga ne voli, niti ga može voleti«, odluči u sebi.
Još dok je odzadi prilazio Ani Arkadijevnoj, zapazi radosno da ona oseća kako joj on prilazi; osvrnu se, ali čim ga poznade, opet se okrete mužu.
Kako ste proveli noć? - reče Vronski, klanjajući se njoj i njenom mužu ujedno, ostavljajući da ovaj to primi i na svoj račun, i da ga, kako hoće, pozna ili ne pozna.
Hvala lepo, vrlo dobro - odgovori ona.
Lice joj se činjaše umorno, i na njemu ne beše one igre koja traži da se izrazi čas u osmejku, čas u živahnom pogledu; ali u trenutku kad ga pogleda, nešto sinu u njenim očima, i mada se taj sjaj odmah utulio, Vronski je u tom trenutku bio srećan. Ona pogleda u muža da vidi poznaje li Vronskog. Aleksije Aleksandrovič gledao je u Vronskog mrzovoljno, sećajući se rasejano ko bi to mogao biti. Mirnoća i samopouzdanje Vronskog naiđe tu, kao kosa na kamen, na hladno samopouzdanje Aleksija Aleksandroviča.
Grof Vronski - reče Ana.
A! Čini mi se da se poznajemo - reče Aleksije Aleksandrovič ravnodušno, pružajući mu ruku. - Tamo si putovala s majkom, a ovamo sa sinom - reče on, izgovarajući razgovetno svaku reč. - Izvesno se vraćate sa odsustva? - reče, i ne sačekavši odgovor okrete se ženi i poče joj govoriti skojim šaljivim tonom:
Da li se mnogo suza prolilo u Moskvi pri rastanku?
Obraćajući se tim pitanjem ženi, on je hteo pokazati Vronskom da želi ostati sam s njom, i okrenuvši se njemu dotače se šešira; ali Vronski se obrati Ani Arkadijevnoj:
Nadam se da ću imati čast da vas pohodim - reče. Aleksije Aleksandrovič pogleda u Vronskog umornim očima.
Milo će mi biti - reče hladno - mi primamo ponedeljkom.
Zatim, rastavši se s Vronskim, reče ženi: - Baš dobro što sam imao pola sata vremena da te dočekam, i da ti dokažem svoju nežnost - nastavljajući sve istim šaljivim tonom.
Ti i suviše podvlačiš svoju nežnost, da bih je doista mogla ceniti - reče ona istim šaljivim tonom, i nehotice slušajući korake Vronskog. »Ali šta me se to tiče?« - pomisli, i poče raspitivati muža kako je Serjoža bez nje provodio vreme.
O, odlično! Mariette veli da je bio vrlo dobar, i... moram te ožalostiti i reći... nije mu bilo tako dosadno bez tebe kao tvome mužu. Ali još jednom, merci, draga moja, što si mi ovaj dan poklonila. Naš dragi samovar biće ushićen. (Samovarom je on nazivao čuvenu groficu Lidiju Ivanovnu, zato što se ona zbog svačega uzbuđivala i padala u vatru.) Ona je pitala za tebe. I znaš, kad bih smeo da te posavetujem, rekao bih ti da odeš do nje danas. Nju uvek za sve boli srce. Sad je, pored sviju drugih briga, zauzeta i izmirenjem Oblonskih.
Grofica Lidija Ivanovna bila je prijateljica Aninog muža i središte čitavog jednog kruga petrogradskog višeg društva, s kojim je Ana, preko muža, najviše bila u vezi.
Pa, pisala sam joj.
Ali ona bi htela da zna i pojedinosti. Otidi, ako nisi umorna, draga moja. S kolima te čeka Kondratije a ja ću komitet. Neću više ručati sam - nastavi Aleksije Aleksandrovič, sad već ozbiljno. - Ne možeš ti zamisliti kako sam navikao...
I on joj dugo stezaše ruku, i naročito se osmejkujući namesti je u kola.

XXXII


Prvo lice koje kod kuće iziđe Ani u susret beše njen sin. On slete pred nju niz stepenice, ne mareći za opomenu guvernante, i ushićeno uzvikivaše:
»Mama, mama!« Kad dotra do nje obisnu joj se oko vrata.
Ja sam kazao da je to mama! - vikao je guvernanti. - Ja sam znao!
I sin, isto onako kao i muž, izazva u Ani osećaš nalik na razočaranost. Ona ga je zamišljala lepšim i boljim nego što je bio uistinu. Morala se vratiti stvarnosti da bi uživala u njemu onakvom kakav jeste. Ali i ovakav kakav je, bio je divan s plavom kovrdžavom kosom, plavim očima i punim lepim nožicama u tesno pripijenim čarapama. Ana je osećala skoro fizičko zadovoljstvo u njegovoj blizini i maženju, i duševni mir kad bi susrela njegov prostodušan, poverljiv i pun ljubavi pogled i slušala njegova naivna zapitkivanja. Ana izvadi poklone koje su mu poslala Dolina deca, i ispriča sinu kako u Moskvi ima jedna devojčica, Tanja, i kako ta Tanja zna da čita, čak uči i drugu decu.
- Zar sam ja gori od nje? - upita Serjoža.
- Ti si za mene najbolji na svetu.
- Ja to znam - reče Serjoža smešeći se.
Ana još ne stiže da popije kafu kad joj prijaviše groficu Lidiju Ivanovnu. Grofica Lidija Ivanovna bila je visoka puna žena, bolesnički žuta lica i divnih, crnih, zamišljenih očiju. Ana ju je volela, ali danas kao da ju je prvi put videla sa svima njenim manama.
- Dakle, draga Ana, odnesoste li im maslinovu grančicu - upita grofica Lidija Ivanovna čim uđe u sobu.
- Da, sve je to svršeno, ali sve to i nije bilo tako oziljno kao što smo mi mislili - odgovori Ana. - Uopšte, moja belle-soeur[43] vrlo je odlučna.
Grofica Lidija Ivanovna, koju je zanimalo sve ono što se nje ne tiče, imala je običaj da nikad ne sluša ono što je zanima; ona prekide Anu.
- Jest, mnogo je jada i nesreća u svetu; a ja sam danas tako umorna.
- A zašto? - upita Ana trudeći se da prikrije osmeh.
- Počinjem da se zamaram od uzaludnog lomljenja koplja za istinu, i ponekad sasvim malaksavam. Stvar sestara (to je bila jedna filantropsko- religiozno-patriotska ustanova) bila je lepo pošla, ali s ovom gospodom se ništa ne može učiniti - dodade grofica Lidija Ivanovna s podsmešljivom pokornošću sudbini. - Oni prihvate ideju, izopače je, pa posle sude o njoj površno i sitničarski. Dva-tri čoveka, među njima i vaš muž, razumeju sav značaj te stvari, a ostali je obaraju.
Juče mi je pisao Pravdin...
Pravdin je bio poznati panslavista u inostranstvu, i grofica Lidija Ivanovna ispriča sadržaj njegovog pisma.
Zatim grofica ispriča i druge neprilike i intrige, sad protiv rada oko spajanja crkava, pa žurno ode, jer je trebalo da toga dana bude još na sednici jednoga društva i u Slovenskom komitetu.
»Sve je to bilo u njoj i pre; a zašto ja sve to nisam ranije videla? - reče Ana u sebi. - Ili je grofica danas vrlo ljuta? A zbilja je smešno: cilj joj je dobročinstvo, ona je hrišćanka, a stalno se ljuti i uvek ima neprijatelja, i to neprijatelja u pitanjima koja se tiču hrišćanstva i dobročinstva. Posle grofice Lidije Ivanovne dođe joj prijateljica, žena direktorova, i ispriča sve varoške novosti. U tri sata ode, obećavši da će doći na ručak. Aleksije Aleksandrovič bio je u ministarstvu. Kad ostade sama, Ana upotrebi vreme koje joj je ostalo do ručka, da vidi kako joj sin ruča (on je ručao zasebno), da sredi svoje stvari, da pročita pisma i pisamca kojih se beše mnogo nakupilo na stolu, i da na njih odgovori.
Osećanje bezrazložnog stida koje ju je usput mučilo, i uzbuđenje, sasvim iščezoše. U običnim uslovima života ona se opet osećala sigurna i besprekorna.
Sa čuđenjem se sećala svog jučerašnjeg osećanja. »Šta je bilo? Ništa. Vronski je rekao glupost kojoj je lako učiniti kraj, a ja sam odgovorila onako kako je valjalo. Mužu o tome govoriti ne treba, i ne smem. Govoriti o tome - značilo bi pridavati značaja onome što nema značaja.« Ona se seti kako je jednom ispričala mužu da joj je mladić, njegov činovnik u Petrogradu, skoro izjavio ljubav, i kako je Aleksije Aleksandrovič odgovorio: da svaka žena u društvu može biti izložena tome, ali da se on potpuno oslanja na njen takt, i nikad ne bi sebi dopustio da i nju i sebe ponizi time što bi bio ljubomoran.
»Znači, ne vredi govoriti! A, hvala bogu, nemam ni šta da mu govorim«, reče ona u sebi.

XXXIII


Aleksije Aleksandrovič vrati se iz ministarstva u četiri sata, ali kao što se često dešavalo, ne stiže da odmah uđe u ženinu sobu. Ušao je u kabinet da primi molioce koji su ga očekivali, i da potpiše neka akta koja beše doneo šef kabineta. Na ručak (kod Karenjinih je uvek ručavalo bar po troje) dođoše: stara kuzina Aleksija Aleksandroviča, direktor odeljenja sa ženom, i jedan mladić koga behu preporučili Aleksiju Aleksandroviču da ga primi u službu. Ana uđe salon da ih zabavlja. Tačno u pet sati, bronzani sat »Petar I« još ne beše otkucao peti udarac, kad uđe Aleksije Aleksandrovič u fraku, beloj mašni, i sa dvema zvezdama na fraku, jer je odmah posle ručka imao da ode. Svaki trenutak života Aleksija Aleksandroviča bio je zauzet i raspoređen. Da bi stigao da uradi ono što je svakog dana trebalo uraditi, on s držao najstrože tačnosti. »Bez žurbe, i bez odmora«, bila je njegova deviza. Uđe u salon, pozdravi se sa svima, i sede osmejkujući se na ženu.
- Da, svršeno s mojom usamljenošću. Ne možeš zamisliti kako je nezgodno (on naglasi reč nezgodno) kad čovek mora da ruča sam.
Za ručkom razgovarao je sa ženom o moskovskim stvarima, raspitivao s podrugljivim osmejkom za Stepana Arkadijeviča; ali se razgovor većinom vodio zajednički - o petrogradskim službenim i društvenim poslovima. Posle ručka, proveo je pola sata s gostima, a zatim, stisnuvši opet s osmejkom ruku ženinu, iziđe i ode na sednicu.
Ana, ovoga puta, ne ode ni kneginji Betsi Tverskoj, koja ju je pozvala na poselo čim je doznala da je stigla, niti u pozorište, gde je za to veče imala ložu. Nije otišla poglavito stoga što joj haljina, na koju je računala, nije bila gotova, uopšte, kad je posle odlaska gostiju razgledala svoje haljine, Ana je ostala nezadovoljna. Pred odlazak u Moskvu, ona, uvek majstor da se srazmerno jevtino odeva, dala je krojačici tri haljine da joj ih prepravi. Haljine je trebalo tako prepraviti da ih niko ne bi mogao poznati, i trebalo je da budu gotove još pre tri dana. Međutim, dve haljine nikako nisu bile gotove, a jedna je bila prepravljena drukčije, ne onako kako je htela Ana. Krojačica je došla da se objasni i dokazivala da je tako bolje; Ana se naljutila
toliko da ju je posle bilo stid setiti se toga; Da bi se umirila, ode u detinju sobu i celo veče provede sa sinom, namesti ga sama da spava, prekrsti ga i pokri pokrivačem. Bilo joj je milo što nikud nije otišla, i što je tako lepo provela veče. Osećala se lako i mirno, i jasno videla da sve što joj se na putu činilo značajno, nije bilo ništa drugo do običan, neznatan događaj u životu, da dakle nema čega da se stidi ni pred kim, ni pred sobom. Sede kraj kamina s engleskim romanom u ruci i očekivaše muža. Tačno u devet i po ču da on zvoni, a odmah zatim on uđe u sobu.
- Jedva stiže! - reče ona pružajući mu ruku. On joj poljubi ruku i sede do nje.
- Uopšte, vidim da je tvoj put ispao dobro - reče on.
- Da, veoma - odgovori Ana i poče da mu priča sve iz početka: svoje putovanje s groficom Vronskom, dolazak u Moskvu, slučaj na stanici; zatim ispriča svoje žalosne utiske, prvo prema bratu, pa onda prema Doli.
- Ja mislim da se takav čovek ne može pravdati, pa neka bude baš i tvoj brat - reče Aleksije Aleksandrovič strogo.
Ana se osmehnu. Ona je razumela da je on to rekao samo zato da bi dokazao kako ga nikakve rodbinske veze ne mogu sprečiti da iskaže svoje iskreno mišljenje. Ona je znala tu osobinu svoga muža, i volela ju je.
- Milo mi je što se sve dobro svršilo, i što si došla - nastavi on. - A šta vele tamo o novom zakonu s kojim sam prodro u Državnom savetu?
Ana ništa nije čula o tom zakonu, i bi je stid što je tako lako mogla zaboraviti na ono što je za njega bilo tako važno.
- Ovde, naprotiv, to je načinilo mnogo larme - reče on smeškajući se zadovoljno.
Ona je videla da Aleksije Aleksandrovič želi da joj kaže nešto prijatno za sebe o toj stvari, pa ga poče zapitkivati navodeći ga time da joj priča. On joj sa zadovoljnim smeškanjem ispriča o ovacijama koje su mu zbog toga priredili.
- Bilo mi je veoma, veoma milo. To dokazuje da najzad i kod nas počinje razumno i odlučno shvatanje te stvari.
Pošto ispi i drugu čašu čaja s pavlakom i hlebom, Aleksije Aleksandrovič ustade i pođe u svoj kabinet.
- A ti nisi nigde bila? Bilo ti je dosadno? - reče on.
- A, ne! - odgovori ona i ustade da ga isprati kroz salon do kabineta. - Šta sad čitaš? - upita ga ona.
- Sad čitam Duc de Lille, Poésie des enfers[44] - odgovori on. - Značajna
knjiga.
Ana se osmehnu kao što se osmehujemo slabim stranama voljenih ljudi, uze ga pod ruku i isprati do vrata kabineta. Znala je za njegovu naviku, koja mu je postala preka potreba, da uveče čita. Znala je da i pored službenih obaveza, koje su mu oduzimale skoro sve vreme, smatra za dužnost da prati sve značajne pojave u duhovnoj sferi. Znala je takođe da ga doista zanimaju političke, filozofske i bogoslovske knjige, a da je umetnost od njega daleka po samoj njegovoj prirodi, ali, bez obzira na to, ili bolje reći zbog toga, Aleksije Aleksandrovič nije propuštao ništa što bi bilo istaknuto i u toj oblasti, smatrao za dužnost da i to čita. Znala je da Aleksije Aleksandrovič u pitanjima politike, filozofije ili bogoslovlja ponekad i sumnja, i ispituje, dok u pitanjima umetnosti i poezije, naročito u muzici, koju apsolutno nije razumevao, ima najodređenija, sigurna mišljenja. Voleo je da govori o Šekspiru, Rafaelu, Betovenu; o značaju novih pesničkih škola, koje su kod njega sve bile raspoređene s veoma jasnom doslednošću.
- E, zbogom - reče ona na vratima kabineta, gde mu je već bio pripremljen štit za sveću i boca vode pokraj naslonjače. - A ja ću napisati pismo u Moskvu.
On joj steže ruku i poljubi je.
»Ipak je on krasan čovek: iskren je, dobar, i redak u svojoj struci - govorila je Ana u sebi kad se vratila u svoju sobu, kao da ga je tim rečima htela braniti pred nekim koji ga napada i govori da se on ne može voleti. - Ali zašto mu uši tako čudno strče! Možda se ošišao?...«
Tačno u dvanaest, dok je Ana još sedela za stolom za pisanje dovršujući pismo Doli, začuše se odmereni koraci nogu u papučama, i Aleksije Aleksandrovič priđe joj, umiven, očešljan, i s knjigom pod pazuhom.
- Vreme je, vreme - reče osmejkujući se nekako osobito, i ode u sobu sa spavanje.
»I kakvo je pravo imao da ga onako gleda?« pomisli Ana sećajući se kako je Vronski pogledao u Aleksija Aleksandroviča.
Pošto se svuče, ona uđe u sobu za spavanje, ali na licu joj ne samo da ne beše one živahnosti koja joj je, dok je bila Moskvi, prosto brizgala iz očiju i iz osmejka, naprotiv, činilo se da se taj plamen ugasio, ili da je negde dalek skriven.

XXXIV


Odlazeći u svoje vreme iz Petrograda Vronski je ostavio bio svoj veliki stan u Morskoj ulici prijatelju i najmilijem drugu Petrickom.
Petricki je bio mlad poručnik iz obične porodice, i ne samo da nije bio bogat, već je grcao u dugovima; uveče je uvek bio pijan, često je bivao na raportu i u zatvoru zbog raznih smešnih i prljavih stvari, ali je ipak ostajao omiljen i kod društva i kod starešina. Kad se oko dvanaest sati dovezao s stanice kući, Vronski je spazio pred ulazom poznate najmljene kočije. Još dok je zvonio čuo je iz stana kikot muškaraca, žensko ćeretanje, i uzvik Petrickog:
»Ako je neko od zlonamernih, ne puštajte ga!« Vronski reče slugi da ga ne prijavljuje, i polako uđe u prvu sobu. Baronica Šiljton, prijateljica Petrickog, sjajila se u ljubičastoj atlasnoj haljini; s rumenim licem plavuše sedela je za okruglim stočićem, kuvala kafu, i cvrkutala kao kanarinka, tako da se po celoj sobi razlegao njen pariski izgovor. Petricki, u šinjelu, i Kamerovski, konjički kapetan, u paradnoj uniformi, verovatno tek što behu došli sa službe, sedeli su pored nje.
Bravo! Vronski! - povika Petricki skočivši i tresnuvši stolicom.
Domaćin glavom! Baronice, dajte mu kafe iz novog ibrika. Nismo te očekivali! Nadam se da si zadovoljan sa ukrasom svoga kabineta - reče, pokazujući baronicu. - Izvesno se poznajete?
Kako da ne - reče Vronski veselo se smešeći i stežući malu baroničinu ruku. - Kako da ne, stari smo prijatelji!
Stigli ste kući s puta - reče baronica - onda ja odlazim. Odmah ću ići ako sam na smetnji.
Gde god dođete, baronice, vi ste kod kuće - reče Vronski. - Zdravo, Kamerovski! - dodade, rukujući se s Kamerovskim.
Eto, vi nikad ne umete da kažete nešto tako lepo - okrete se baronica Petrickom.
Zašto ne? Posle ručka, i ja ću vam reći nešto što neće biti lošije.
Ali posle ručka nema vrednosti! Dakle, dobićete kafu, idite, umijte se i spremite - reče baronica, i sede opet pažljivo okrećući zavrtanj na novom ibriku za kafu. - Pjer, dajte mi kafu - okrete se ona Petrickom, koga je zvala Pjerom po prezimenu Petricki, ne krijući svoje odnose prema njemu. - Dodaću još.
Pokvarićete!
Neću! A šta je s vašom ženom? - reče najedanput baronica i prekide razgovor Vronskog s prijateljem. - Mi smo vas ovde oženili. - Jeste li doveli ženu?
Ne, baronice. Ja sam rođen i umreću kao Ciganin.
Tim bolje, tim bolje. Dajte mi ruku.
I baronica, ne puštajući Vronskog, poče mu pričati, zasipajući šalama što je govorila, o svojim poslednjim planovima za život i pitala ga za savet.
On nikako neće da mi da razvod braka! Šta da radim? (On - to je bio njen muž). Hoću da povedem parnicu. Šta mi vi savetujete? Kamerovski, pazite na kafu, iskipeće; vidite da sam ja u poslu! Htela bih parnicu zato što mi je potrebno moje imanje. Razumete li glupost: ja mu tobož nisam verna - reče prezrivo - i zato hoće da se koristi mojim imanjem.
Vronski je sa zadovoljstvom slušao veselo ćeretanje lepe žene, povlađivao joj, davao joj polušaljive savete, i, uopšte, odmah ušao u svoj običan ton kojim je govorio sa ženama te vrste. U njegovom petrogradskom svetu ljudi su se delili na dve potpuno suprotne vrste. Jedna, niža vrsta - to su ordinarni, glupi, i, što je glavno, smešni ljudi, koji veruju da muž treba da živi s jednom ženom s kojom je venčan; da devojka treba da je nevina; žena sgidljiva; čovek srčan, uzdržljiv i odlučan; da treba vaspitavati decu, zarađivati hleb, plaćati dugove, i tome slične ludorije. To je bila vrsta starinskih i smešnih ljudi. Ali tu je i druga vrsta ljudi, pravih, kojima oni, svi oni pripadaju, ljudi elegantni, lepi, velikodušni, smeli, veseli, koji se predaju svakoj strasti ne crveneći, a svemu ostalom se smeju.
Vronski se samo u prvi mah bio zbunio utiscima iz sasvim drugog sveta, koje je doneo iz Moskve, ali ubrzo, čim je zavukao noge u stare papuče, uđe opet u svoj raniji, veseli prijatni svet.
Kafa se nikako skuva, poprska sve i iskipe, i načini baš ono što je i trebalo, to jest, dade prilike za larmu i za smeh, poli skupocen ćilim i baroničinu haljinu.
A, sad idite, jer se nikad nećete umiti, a na mojoj će savesti ostati najglavniji prestup koji može učiniti otmen čovek - prljavština. Dakle, vi mi
savetujete nož pod grlo mužu?
Svakako, i to tako da vaša ručica bude blizu njegovih usana. On će poljubiti vašu ručicu, i sve će se dobro svršiti - odgovori Vronski.
Dakle, večeras u francuskom pozorištu! - zašušta haljinom i ode.
Kamerovski takođe ustade, a Vronski, i ne čekajući da on pođe, pruži mu ruku i ode u oblačionicu. Dok se on umivao, Petricki mu ukratko opisa svoj položaj, ukoliko se bio promenio od odlaska Vronskog.
Novaca nije imao nimalo. Otac mu je rekao da mu više neće davati, i da neće platiti dugove. Krojač hoće da ga tuži zatvori, drugi takođe preti da ga zatvori. Komandant puka rekao mu je, ako ne prestane sa skandalima, mora izići iz vojske. Baronica mu je zasela kao kost u grlu, naročito što mu jednako nudi novaca; a ima jedna, on će je pokazati Vronskom, divna, bajna, u strogo istočnjačkom stilu, »genre robinje Rebeke[45] razumeš«. S Berkoševim se posvađao i Berkošev je hteo da mu pošalje sekundante, ali, razume se, neće ništa biti. Uopšte, sve je divno i neobično veselo. Ne dajući drugu da se udubi pojedinosti njegovog položaja, Petricki mu poče pričati sve zanimljive novosti. Slušajući tako dobro poznate mu priče Petrickog, u stanu gde mu je sve bilo poznato, u kojem je živeo tri godine, Vronskog obuze prijatno osećanje da se vraća uobičajenom i bezbrižnom petrogradskom životu.
Ne može biti! - povika Vronski pritiskujući pedal na umivaoniku i polivajući svoj crveni i zdravi vrat. - Ne može biti! - povika kad ču da se Lora sprijateljila s Miljejevim, napustila Fertingofa. - A on, još uvek onako glup i zadovoljan? A šta je s Buzulukovim?
Ah, Buzulukov, jedna istorija s njim, divota! - povika Petricki.
Znaš da je njegova strast balovi, i da ne propušta nijedan dvorski bal. Ode ti on na veliki bal sa novim šlemom. Jesi li video nove šlemove? Vrlo su lepi, i lakši su. Stoji ti on... Slušaj samo.
Slušam - odgovori Vronski brišući se čupavi ubrusom.
Prolazi velika kneginja s nekakvim poslanikom, i, za njegovu nesreću, poče razgovor o novim šlemovima. Velika kneginja htede da pokaže poslaniku novi šlem... Spaziše našeg dragovića, stoji... (Petricki pokaza kako je onaj stajao sa šlemom.) Velika kneginja ga zamoli da joj da šlem, on ne da: Šta je to? Namiguju mu, klimaju glavom, mršte se. Daj! Ne da. Premro. Možeš misliti!... Sad onaj... kako mu beše ime... hoće da uzme šlem... ovaj ne da!... On mu ga istrže i pruži velikoj kneginji. »To je eto novi šlem«, reče velika kneginja. Pa ga okrete, kad tamo, možeš zamisliti, pup-pup, počeše iz njega kuljati bombone, kilogram bombona!... Nakupio, grešnik.
Vronski se zaceni od smeha. I docnije, kad već počeše drugi razgovor, još se dugo razlegao njegov zdravi smeh, i videli se jaki, svi zdravi zubi, čim bi se setio šlema.
Kad doznade sve novosti, Vronski, uz pomoć lakeja, obuče mundir i ode da se javi u komandu. Pošto se javio, naumi da ode do brata, do Betsi, i da načini nekoliko poseta s tim da uđe u društvo gde bi mogao viđati Karenjinu. Kao i uvek u Petrogradu, ode od kuće s tim da se vrati tek dockan u noć.

DRUGI DEO


I


Krajem zime, u kući Ščerbackih držan je konzilijum koji je trebalo da reši kako stoji sa zdravljem Kiti, i šta treba preduzeti da joj se povrati snaga koja se sve više gubila. Ona je bolovala, i s nastupanjem proleća stanje joj se pogoršavalo. Domaći lekar davao joj je riblji zejtin, pa gvožđe, pa lapis, ali kako ni prvo, ni drugo, ni treće nije pomoglo, i kako je on savetovao da s proleća odu u kakvu stranu banju, pozvali su nekog čuvenog lekara. Čuveni lekar, još mlad i vrlo lep čovek zatraži da pregleda bolesnicu. On je, kako se činilo, sa osobitim zadovoljstvom dokazivao da je devojačka stidljivost samo ostatak varvarstva, i da nema ničeg prirodnijeg nego to da još dosta mlad čovek pregleda mladu, golu devojku. Nalazio je da je to prirodno zato što je to radio svakog dana, i, kako se njemu činilo, nije pri tom ništa rđavo ni osećao, ni mislio; i zato je devojačku stidljivost smatrao ne samo kao ostatak varvarstva, nego i kao uvredu za sebe.
Valjalo se pokoriti; jer, iako su svi doktori učili u istoj školi po istim knjigama i znali istu nauku; iako su neki govorili da je taj čuveni doktor rđav lekar, ipak se u kneginjinoj kući, i u društvu u kojem se ona kretala, odnekud smatralo da samo taj čuveni lekar zna nešto naročito, i da samo on može spasti Kiti. Posle pažljivog pregleda i kucanja bolesnice, koja je bila zbunjena i nije znala šta da radi od stida, čuveni doktor, pošto je pažljivo oprao ruke, stajao je u salonu i razgovarao s knezom. Knez se mrštio i slušao doktora kašljucajući. On, u godinama čovek, i pametan čovek, i zdrav, nije verovao u medicinu, i u sebi se ljutio na celu tu komediju, utoliko pre što je on jedini potpuno razumevao zašto je Kiti bolesna. »Baš je ovo prazan hitac«, mislio je primenjujući u sebi izraz iz lovačkog rečnika prema čuvenom doktoru, i slušajući njegovo pričanje o znacima kćerine bolesti. Doktor opet jedva se uzdržavao od izraza preziranja prema ovom starom gospodinu, i s mukom se spuštao na njegov nivo shvatanja. On je znao da sa starcem i ne vredi govoriti, jer je u ovoj kući mati starešina. Pred njom je zato i hteo da prospe svoj biser. U taj mah uđe u salon kneginja s domaćim lekarom. Knez se ukloni, trudeći se da ne pokaže koliko mu je smešna ta komedija. Kneginja je
bila zbunjena i nije znala šta da čini. Osećala se pred Kiti kao krivac.
Nu, doktore, rešavajte našu sudbinu - reče kneginja. - Recite mi sve. -
»Ima li nade?« htede reći, ali joj usne zadrhtaše i ona ne mogaše izustiti to pitanje. - Dakle, doktore?
Odmah, kneginjo, dok prvo porazgovaram s kolegom, pa ću onda imati čast da vam kažem svoje mišljenje.
Onda da vas ostavimo?
Kako želite.
Kneginja uzdahnu i iziđe.
Kad doktori ostadoše sami, domaći lekar poče pažljivo izlagati svoje mišljenje, koje se sastojalo u tome, da postoji početak tuberkuloznog procesa, ali... itd. Čuveni doktor ga je slušao, i u sredini njegovog govora pogleda na svoj veliki zlatan sat.
Tako - reče on. - Ali...
Domaći lekar s poštovanjem ućuta na polovini reči.
Kao što znate, mi ne možemo utvrditi početak tuberkuloznog procesa; sve dok se ne pojave kaverne, ništa nije sigurno. Ali možemo sumnjati. Ima znakova: rđava ishrana, razdraženost živaca i ostalo.
Pitanje je u tome: šta treba da učinimo da pojačamo ishranu, kad sumnjamo da postoji tuberkulozni proces?
Ali vi znate da se tu kriju i moralni, psihički uzroci - usudi se da primeti domaći lekar s tananim osmejkom.
To se samo po sebi razume - odgovori čuveni doktor, I pogledavši opet na sat. - Oprostite, da li je opravljen Jauski most, ili se mora obilaziti okolo? upita on.
A! opravljen je.
Dobro, stići ću za dvadeset minuta. Dakle, govorili smo da je pitanje u ovome: pojačati ishranu i umiriti živce. Jedno je u vezi s drugim, treba uticati na oboje.
A putovanje u inostranstvo?- zapita domaći lekar.
Ja sam protivnik tih putovanja u inostranstvo. Evo šta je: ako postoji početak tuberkuloznog procesa, što ne možemo znati, onda ne pomaže ni putovanje u inostranstvo. Potrebno je sredstvo koje će pojačati ishranu, a neće škoditi.
I čuveni doktor izloži svoje mišljenje o lečenju sodenskom vodom, čija je
glavna osobina očigledno bila u tome da ne može škoditi.
Domaći lekar sasluša sve pažljivo i s poštovanjem.
Ali u korist putovanja u inostranstvo ja ističem promenu uobičajenog načina života, i udaljenje od svega što izaziva uspomene. A zatim... i mati bi htela - reče on.
Tako! E, u tom slučaju neka idu, samo da joj ne naškode oni nemački šarlatani... treba da me slušaju... Dakle, neka idu.
On opet pogleda na sat.
O! već je vreme - i pođe vratima.
Čuveni doktor reče kneginji (to mu je nalagalo osećanje pristojnosti) da mora još jednom videti bolesnicu.
Kako! Još jedan pregled! - uzviknu mati uplašeno.
A ne, potrebne su mi samo neke pojedinosti, kneginjo.
Izvolite.
I mati u pratnji lekara uđe u salon gde je bila Kiti. Omršala, sva rumena, s nekim naročitim sjajem u očima usled podnesenog stida, Kiti je stajala nasred sobe. Kad doktor uđe, ona planu i u očima joj se ukazaše suze. Sva njena bolest, i lečenje, činili su joj se glupa i čak smešna stvar. Lečenje joj se činilo smešno kao i lepljenje komada razbijene vaze. Srce je njeno bilo razbijeno. Zašto hoće da je leče pilulama i praškovima? Ali majku ne treba vređati, utoliko pre što je ona sebe smatrala krivcem.
Izvolite sedite, kneginjice - reče čuveni doktor.
On, smešeći se, sede prema njoj, opipa bilo, i poče joj stavljati dosadna pitanja. Ona je odgovarala, ali se odjednom; naljuti i ustade.
Oprostite doktore, sve to zapravo ničemu ne vodi. Vi me triput pitate za jedno isto.
Čuveni doktor se ne nađe uvređen.
Bolesnička razdražljivost - reče kneginji, kad Kiti iziđe. - Uostalom, ja sam gotov...
I doktor naučno objasni kneginji, kao veoma pametnoj ženi, kneginjičino stanje, i posavetova kako će piti vodu, koja nije bila potrebna. Na pitanje: treba li ići u inostranstvo, doktor se zamisli, kao da rešava neko teško pitanje. Najzad donese odluku: da mogu ići, ali da ne veruju šarlatanima, i da se za sve obraćaju njemu.
Kao da se nešto prijatno dogodilo, posle doktorova odlaska. Mati je bila
raspoložena kad se vratila kćeri, a i Kiti se pretvarala da je raspoložena. Ona je sad često, i skoro uvek, morala da se pretvara.
- Bogami, maman, ja sam zdrava. Ali ako vi želite da putujemo, hajdemo, - reče; i gledajući da pokaže kako je to putovanje zanima, poče da govori o pripremama za put.

II


Odmah posle doktorova odlaska dođe Doli. Ona je znala da toga dana treba da se drži konzilijum, pa, iako je skoro ustala iz babinja (krajem zime rodila je devojčicu), iako je imala i suviše svojih briga i nevolja, ona je, ostavivši dojenče i bolesnu devojčicu, svratila da dozna sudbinu Kiti, koja se toga dana rešavala.
- Dakle, kako je? - reče ulazeći u salon i ne skidajući šešir. - Svi ste radosni. Bez sumnje je dobro?
Pokušaše da joj ispričaju šta je doktor kazao, ali se pokazalo, iako je doktor govorio vrlo lepo i dugo, da se nikako ne da predati šta je rekao. Zanimljivo je bilo samo to da je odlučeno putovanje u inostranstvo.
Doli i nehotice uzdahnu. Njena najbolja prijateljica, sestra, odlazi. A njen je život tako težak. Odnosi prema Stepanu Arkadijeviču, posle izmirenja, ponižavali su je. Veza koju je Ana načinila nije bila trajna, domaći mir se poremetio tačno na istom mestu. Nije bilo ničega određenog, ali Stepan Arkadijevič skoro nikad nije kod kuće; novaca takođe gotovo nikad nemaju; a sumnja da je on izneverava, jednako je mučila Doli; ona ju je doduše terala od sebe bojeći se muka ljubomore koje je ranije podnela. Prvi nastup ljubomore, koji je preživela, nije se mogao povratiti: čak i kad bi se uverila da je on vara, ne bi to moglo na nju tako uticati kao prvi put. To bi je otkriće samo lišilo porodičnih navika; i ona je dopuštala sebi da se obmanjuje, prezirući pri tom njega, i još više sebe, zbog te slabosti. Osim toga neprestano su je mučile brige o velikoj porodici: čas nije mogla da doji dete, čas bi je napustila dadilja, a čas bi se, kao ovo sad, razbolelo koje dete.
- A kako su tvoji? - upita mati.
- Ah, maman, mi imamo mnogo nevolje. Lili se razbolela, bojim se da nije šarlah. Izašla sam još sad da vidim šta je ovde, a posle ću sesti da ne maknem od kuće, ako, ne daj bože, bude šarlah.
Pošto doktor ode, iziđe stari knez iz svoga kabineta, i pruživši Doli obraz da ga poljubi i porazgovaravši s njom, obrati se ženi:
- Dakle, šta ste rešile, putujete li? E, a šta ćete sa mnom?
- Ja mislim da ti ostaneš, Aleksandre - reče žena.
- Kako hoćete.
- Maman, a što ne bi i tata pošao s nama? - reče Kiti. - I njemu bi bilo prijatnije a i nama.
Stari knez ustade i pomilova Kiti po kosi. Ona podiže glavu, i osmehujući se silom pogleda u njega. Njoj se uvek činilo da je on najbolje razume, iako je malo s njom razgovarao. Ona je, kao najmlađa, bila ljubimica očeva, i verovala je da je ta ljubav prema njoj činila oca pronicljivim. I sad, čim se njen pogled susreo s njegovim plavim i dobrodušnim očima, koje su je netremice gledale, njoj se učini da je on skroz prozire, i razume sve ono ružno što se u njoj zbiva. Ona, crveneći, primače se k njemu očekujući da je poljubi, ali on je samo potapka po kosi i reče:
- O, ti glupi šinjoni![46] Ne možeš doći do svoje kćeri, nego milujem kosu crknutih baba. A ti, Dolinjka - obrati se starijoj kćeri - šta radi onaj tvoj veselnik?
- Ništa, tata - odgovori Doli, znajući da je reč o njenom mužu.
- Uvek je van kuće, nikad ga skoro i ne vidim - nije mogla da ne doda s podsmehom.
- Zar još nije otišao na selo da prodaje šumu?
- Nije, neprestano se sprema.
- Tako! - reče knez. - Dakle i ja treba da se spremam za put?
- Razumem - reče ženi i sede. - A znaš šta, Kaća - reče najmlađoj kćeri - ti se jednog lepog dana probudi i reci sebi: ta ja sam sasvim zdrava i vesela, i opet ću ići s tatom ujutro u šetnju po mrazu. A?
Činilo se da nije bilo ništa prostije od toga što je otac rekao, ali se Kiti od tih reči zbuni i splete kao krivac koga uhvate na delu. »On sve zna, sve razume, i tim rečima mi govori da, iako je sramota, treba preživeti svoju sramotu.« Nije se mogla pribrati da šta bilo odgovori - poče nešto i odjedared se zaplaka i pobeže iz sobe.
- Eto ti tvoje šale! - napade kneginja muža. - Ti uvek... - poče svoje prekore.
Knez je dosta dugo slušao kneginjine prekore i ćutao, ali mu se lice sve više mrštilo.
- Ona je za žaljenje, jadnica, prosto za žaljenje, a ti ne osećaš da nju boli svako nagoveštavanje uzroka... Da se čovek tako može prevariti u ljudima! -
reče kneginja, i po promenjenom tonu i Doli i knez shvatiše da je govorila o Vronskom. - Ne razumem kako da nema zakona za te gadne neplemenite ljude!
- Ne volim ni da slušam - reče knez sumorno, ustade s naslonjače i kao da htede otići, ali na vratima zastade. - Ima, matuška, zakona, a kad si me već izazvala da o tome govorim, reći ću ti ko je svemu kriv: ti, ti i samo ti. Zakoni su za takve mladunce uvek postojali, i postoje i sad! Jest, i da nije bilo onog što nije trebalo da bude, ja, starac, pozvao bih na dvoboj toga kicoša. Jest, a sada, lečite je, dovlačite te šarlatane.
Činilo se da knez ima još mnogo šta da kaže, ali čim je kneginja čula njegov ton, ona, kao što je uvek činila u ozbiljnim pitanjima, smiri se i pokaja.
- Alexandre, Alexandre - šaputala je držeći se i rasplaka se. Čim se ona zaplaka, knez zaćuta. Pa joj priđe.
- De, de, dosta! Znam da je i tebi teško. Šta da se radi! Nije to tako velika nesreća. Bog je milostiv... hvala... - govorio je ne znajući sam šta govori, odgovarajući na kneginjin vlažan poljubac koji oseti na ruci. I iziđe iz sobe.
Čim je Kiti sa suzama u očima izišla iz sobe, Doli, po svojoj materinskoj domaćoj navici, odmah postade jasno da tu predstoji ženski posao, i spremi se da ga svrši. Skide šešir, zasuka rukave, i spremi se za rad. Dok je mati napadala oca, ona je gledala da stiša majku ukoliko je to dopuštala kćerinska poslušnost. Kad je knez planuo, ona je ćutala; stidela se zbog majke, i osećala nežnost prema ocu zato što se on odmah povratio; ali kad otac ode, Doli se spremi da uradi što je glavno: da ode do Kiti i da je umiri.
- Odavno sam htela da vam kažem, maman. Znate li vi da je Ljevin hteo da prosi Kiti kad je poslednji put bio ovde? On je govorio o tome Stivi.
- Pa šta je s tim? Ne razumem...
- Pa možda ga je Kiti odbila? Zar vam ona nije govorila o tom?
- Ne, nije govorila ni o jednom ni o drugom; ona je suviše ponosita. Ali ja znam da je sve zbog toga...
- Zamislite sad, ako je odbila Ljevina, a ne bi ga odbila da nije bilo onoga, to znam... A taj ju je zatim tako strašno prevario.
Kneginja se i suviše bojala da misli kako je mnogo kriva pred kćeri, i naljuti se.
- Ah, ja uopšte više ništa ne razumem! Sad svako živi po svojoj volji, materi se ništa ne govori, a posle, eto...
- Maman, idem ja k njoj.
- Idi. Zar ti ja branim? - reče mati.

III


Kad uđe u mali kabinet svoje sestre Kiti, u lepu, ružičastu, lutkama vieux saxe[47] ukrašenu sobu, isto tako svežu, ružičastu i prijatnu kao što je bila i sama Kiti do pre dva meseca, Doli se seti kako su prošle godine s ljubavlju i sa zadovoljstvom zajedno nameštale tu sobu. Srce joj se steže kad ugleda Kiti gde sedi na niskoj stolici blizu vrata, sa nepomično uprtim očima u ugao ćilima. Kiti pogleda u sestru, i hladan, donekle surov izraz njena lica nimalo se ne izmeni.
Ja imam sad da se zatvorim u kuću, a ti nećeš smeti dolaziti meni - reče Darja Aleksandrovna sevši pored nje. - Htela bih zato da razgovaram s tobom.
O čemu? - zapita Kiti brzo, podignuvši uplašeno glavu.
A o čemu drugom nego o tvojoj nevolji.
Ja nemam nikakve nevolje.
Ostavi se, Kiti. Zar misliš da se to od mene može sakriti? Ja znam sve. I veruj mi, sve je to tako ništavno... Svi smo mi kroz to prošli.
Kiti je ćutala, a lice joj je imalo strog izraz.
On nije dostojan da se ti zbog njega mučiš - nastavi Darja Aleksandrovna prelazeći pravo na stvar.
Jest, zato što me je napustio - reče Kiti dršćućim glasom - ćuti, molim te, ćuti!
A ko ti je to rekao? Niko o tome nije govorio. Ja sam uverena da je on bio zaljubljen u tebe, i da je i sad zaljubljen, ali...
Ah, najgore mi je to sažaljenje! - uzviknu Kiti naglo i ljutito.
Ona se pomače na stolici, pocrvene, i poče brzo micati prstima, stežući čas jednom čas drugom rukom pređicu pojasa koju je držala. Doli je znala za tu sestrinu naviku da hvata šta bilo rukama, kad je ljuta; znala je da je Kiti tada u stanju da se zaboravi i da kaže mnogo šta neprijatno i nepotrebno, i Doli je htela da je umiri; ali je već bilo dockan.
Šta, šta bi htela da mi kažeš, šta? - govorila je Kiti brzo. - To da sam bila zaljubljena u čoveka - koji nije hteo da čuje za mene, i da umirem od ljubavi prema njemu? I to mi govori sestra, koja misli da... da... da me žali. Neću takva sažaljenja i pretvaranja!
Kiti, ti si nepravična.
Zašto me mučiš?
Naprotiv, ja... Ali vidim da si ljuta... Kiti, u ljutini, nije slušala sestru.
Nemam zašto da se savlađujem, niti su mi potrebne utehe. Toliko sam ponosita da nikad neću dopustiti da volim čoveka koji mene ne voli.
Ja i ne velim to... Jedno samo, reci mi istinu - nastavi Darja Aleksandrovna uzevši je za ruku: - reci mi, je li ti Ljevin govorio?...
Pri pominjanju Ljevina Kiti izgubi i poslednju mogućnost da vlada sobom: ona skoči sa stolice, baci pređicu na zemlju, i izmahujući brzo rukama poče govoriti:
Šta će tu sad još i Ljevin? Ne razumem zašto ti treba da me mučiš? Kazala sam i ponavljam, ja sam ponosita, i nikad, nikad neću učiniti ono što ti činiš, vraćaš se čoveku koji te je prevario, koji se zaljubio u drugu ženu. Ja to ne razumem, ne razumem! Ti to možeš, a ja ne mogu!
I izgovorivši to, ona pogleda u sestru, i videvši da Doli ćuti tužno oborene glave, Kiti, umesto da iziđe iz sobe, kao što beše naumila, sede kraj vrata, pokri lice maramom i obori glavu.
Ćutanje potraja dva-tri trenutka. Doli je mislila o sebi. Bol koji je uvek osećala zbog svog poniženja, sad se još pojačao kad ju je na njega podsetila sestra. Nije očekivala od sestre takvu surovost, i ljutila se na nju. Kad odjednom začu šuštanje haljine, i u isto vreme zvuk zadržavanog jecanja koje se iznenada razleže, a nečije je ruke odozdo obgrliše oko vrata. Kiti je klečala pred njom.
Dolinjka, ja sam tako, tako nesrećna! - prošapta ona kao krivac. I obliveno suzama milo lice njeno zari se u suknju sestrine haljine.
Kao da su baš suze bile ono potrebno ulje bez kojeg nije mogla uspešno proraditi mašina uzajamnog poverenja među sestrama - posle suza sestre nisu više govorile o onom što ih je zanimalo, ali govoreći i o drugom, one su se razumele. Kiti je razumela da su njene u ljutini izbačene reči o nevernosti muževljevoj, i o poniženju, potresle jadnu sestru do dna duše, ali da joj je sestra to oprostila. Doli je opet razumela sve što je htela znati; uverila se da
su njene pretpostavke sigurne: da se tuga, neizlečiva Kitina tuga sastoji baš u tome što ju je Ljevin prosio, a ona ga odbila, a Vronski je prevario, da bi ona sad bila gotova da voli Ljevina i mrzi Vronskog. Kiti joj o svemu tome ne reče ni reči; govorila je samo o svome duševnom raspoloženju.
Nemam za čim da tugujem - govorila je umirivši se - ali, možeš li me razumeti: sve mi je postalo gadno, odvratno, grubo, a pre svega ja sama. Ne možeš zamisliti kako o svemu rđavo mislim.
Kakvih rđavih misli možeš ti imati? - zapita Doli smešeći se.
Najgore i najgrublje; kako da ti kažem. To nije tuga, nije čamotinja, nego nešto mnogo gore. Kao da se sve što je bilo dobro u meni, negde sakrilo, a ostalo samo ono što je rđavo. O kako da ti kažem? - nastavi ona kad vide nedoumicu sestrinim očima. - Tata mi je maločas govorio... on, čini mu se, ima na umu samo da treba da se udam. Mama me vodi na bal: rekla bih, vodi me samo zato da me što pre uda i da me se otrese. Ja znam da to nije istina, ali ne mogu da odagnam i misli. Takozvane mladoženje ne mogu da vidim očima. Čini mi se: premeravaju me. Ranije sam uživala da nekud pođem u balskoj haljini, naslađivala sam se sama sobom; sad me je stid, i ne znam šta bih. Da, eto! Doktor... Eto...
Kiti se zbuni; htede dalje reći da joj je, otkad se s njom desila promena, Stepan Arkadijevič postao odvratan da ne može da ga vidi ne misleći pri tom nešto najgadnije i najgrublje.
Da, sve mi se predstavlja u najgrubljem i odvratnom liku - nastavi ona. - To je moja bolest. Možda će proći...
A ti ne misli...
Ne mogu. Samo mi je pored dece dobro, samo kod tebe.
Šteta što mi ne možeš dolaziti.
Doći ću ja. Šarlah sam preležala, pa ću moliti maman.
Kiti održa svoje i pređe kod sestre, i za sve vreme šarlaha, koji se zaista pojavi, negovala je decu. Dve sestre srećno spasoše sve šestoro dece, ali se zdravlje Kiti ne popravi, i uz veliki post Ščerbacki otputovaše u inostranstvo.

IV


Petrogradski viši krug je upravo jedan, svi se poznaju, pa odlaze jedno drugom. Ali taj veliki krug se ipak deli na manje. Ana Arkadijevna Karenjina imala je prijatelje i dobrih poznanika u tri razna kruga. Jedan je krug bio zvaničan, služben, krug njenog muža, u kojem su bili njegovi drugovi, i mlađi činovnici, koji su na najraznovrsnije i najčudnovatije načine dolazili međusobno u dodir u društvu. Ana se poznije jedva sećala osećanja skoro pobožnog poštovanja koje je u prvo vreme gajila prema tim ljudima. Sad ih je sve poznavala, kao što se svi poznaju u kakvoj palanci; znala je njihove navike i slabe strane, i koja cipela koga žulji; znala je za njihove uzajamne odnose i odnose prema glavnom središtu; znala je ko je uz koga, i kako se i na koji način održava na položaju, i ko se s kim u čemu slaže ili ne slaže; ali ovaj krug državnih i muških interesa, i pokraj svega staranja Lidije Ivanovne, nije mogao zanimati Anu, i ona ga je izbegavala.
Drugi krug, u kojem je Ana imala prijateljskih veza, bio je onaj preko kojeg je Aleksije Aleksandrovič stekao karijeru. Središte toga kruga bila je Lidija Ivanovna. To je bio krug starih, ružnih, strogo moralnih i pobožnih žena, i pametnih, učenih, častoljubivih ljudi.
Jedan od tih pametnih ljudi, koji je pripadao tom društvu, nazvao je to društvo »savešću petrogradskog društva«. Aleksije Aleksandrovič je veoma cenio taj krug; a Ana, koja je tako lako umela da se složi sa svima u prvo vreme svog života u Petrogradu, našla je i u tom krugu sebi prijatelja. Sad međutim, po povratku iz Moskve, taj joj je krug bio nesnosan. Činilo joj se da se i ona i svi oni pretvaraju, i postade joj dosadno i nelagodno u tom društvu, te je zato što je mogućno manje odlazila grofici Lidiji Ivanovnoj.
Najzad, treći krug, s kojim je Ana održavala veze, to je zapravo bio svet, svet balova, ručkova, sjajnog odela, svet koji se jednom rukom držao za dvor da se ne bi spustio do polusveta, koji su članovi toga društva mislili da preziru, a u stvari su imali ne samo sličan, već isti ukus sa polusvetom. Njena veza s tim krugom držala se preko kneginje Betsi Tverske, žene njenog brata od tetke, koja je imala sto dvadeset hiljada rubalja prihoda, koja je Anu
odmah zavolela čim se pojavila petrogradskom društvu, laskala joj, uvlačila je u svoj krug i smejala se društvu grofice Lidije Ivanovne.
Kad postanem stara i ružna, i ja ću biti onakva - govorila je Betsi - ali za vas, mladu i lepu ženu još je rano da se upišete u taj dom za iznemogle starice.
Ana je u početku izbegavala, koliko je god mogla, društvo kneginje Tverske, jer je za taj krug trebalo trošiti više no što su njoj sredstva dopuštala; sem toga, po duši joj je više godi prvi; ali posle putovanja u Moskvu nastalo je obratno. Izbegavala je svoje prijatelje po srcu, i posećivala više veliki svet. Tu se često sretala s Vronskim, i osećala uzbuđenje i radost pri tim susretima. Najčešće se nalazila s Vronskim kod Betsi, koja je bila po rođenju Vronska, njegova sestra od strica.
Vronski je bio svuda gde god je mogao sresti Anu, i kad kod je mogao, govorio joj je o svojoj ljubavi. Ona mu za to nije davala nikakvog povoda, ali kad god bi ga videla, osetila bi da joj se u duši javlja ista živahnost koju je osetila u vagonu onoga dana kad ga je prvi put videla. I sama je osećala da joj radost sija iz očiju čim ga ugleda, i da joj ta radost izaziva na usnama osmejak, ali nije mogla uguši to izlivanje radosti.
U prvo vreme Ana je iskreno verovala da je ljuta na njega što se usuđuje da juri za njom; ali ubrzo po svom povratku i Moskve, otišavši na jedno poselo gde je mislila da će ga naći a on nije bio tamo, odmah, po snuždenosti koja je obuze, razumede da je varala samu sebe, i da joj njegovo jurenje za njom ne samo nije neprijatno, nego, naprotiv, čini svekoliku sadržinu njena života.
Čuvena pevačica[48] pevala je po drugi put, i sav svet bio je u pozorištu.
Kad iz svoje fotelje u prvom redu ugleda sestru od strica, Vronski ne sačeka odmor, već uđe kod nje u ložu.
Zašto niste došli na ručak? - reče mu ona. - Divim se prosto vidovitosti zaljubljenih - dodade smešeći se, I tako tiho da samo on čuje: - nije ni ona bila. Ali dođite posle opere.
Vronski je upitno pogleda. Ona klimnu glavom. On joj zahvali osmejkom i sede do nje.
A kad se setim vaših podsmeha! - nastavi kneginja Betsi, koja je uživala da prati razvitak ka uspehu te strasti. - Kuda se sve to denulo! Ulovljeni ste, dragi moj.
Ja samo to i želim, da budem ulovljen - odgovori Vronski sa svojim mirnim i dobroćudnim osmehom. - Ako na nešto ropćem, to je samo na to što
sam, istinu da kažem, odveć malo ulovljen. Počinjem već da gubim nadu.
A kakvu nadu možete imati? - reče Betsi, koja se nađe uvređena za svoju prijateljicu: - entendons nous[49]... - Ali oči su joj igrale, i rečito govorile da ona, tačno kao i on, razume kakvu bi nadu on mogao imati.
Nikakvu - reče Vronski smejući se i pokazujući svoje zdrave zube. - Dopustite - dodade uzevši iz ruke dogled i počevši da razgleda, preko njenog golog ramena, suprotni red loža. - Bojim se da postajem smešan.
Vrlo je dobro znao da u očima Betsi, i sviju lica iz velikog sveta nije bio u opasnosti da postane smešan. Znao je vrlo dobro da u očima tih lica uloga nesrećnog ljubavnika kakve devojke, ili uopšte slobodne žene, može biti smešna; ali uloga čoveka koji trči za udatom ženom, koji i život zalaže da je pošto-poto navuče na brakolomstvo - ta uloga ima u sebi nečeg lepog, veličanstvenog, i nikad ne može biti smešna; i zato on spusti dogled s veselim osmejkom koji mu je igrao oko usana ispod brkova, i pogleda u sestru.
A zašto niste došli na ručak? - reče, posmatrajući ga sa uživanjem.
To treba da vam ispričam. Bio sam zauzet, i to čime? Mogao bih se kladiti u sto, u hiljadu... da nećete pogoditi. Mirio sam muža sa čovekom koji mu je uvredio ženu. Bogami! - Pa jeste li ih pomirili?
Gotovo.
To treba da mi ispričate - reče Betsi ustajući. - Dođite za vreme drugog odmora.
Ne mogu; idem u francusko pozorište.
Zar da ne slušate Nilsonovu? - povika Betsi zaprepašćeno, iako, stvarno, nije razlikovala Nilsonovu od ma koje horistkinje.
Šta da radim? Imam tamo sastanak, sve zbog toga mirenja.
Blaženi mirotvorci, svi će se spasti - reče Betsi, setivši se da je nešto slično od nekoga čula. - Sedite onda, i ispričajte mi šta je to bilo. I ona opet sede.

V


To je malo slobodnija priča, ali tako zanimljiva, da baš hoću da vam ispričam - reče Vronski gledajući je nasmejanim očima. - Neću vam imenovati lica.
A ja ću pogađati, utoliko bolje.
Dakle, slušajte: voze se kolima dva vesela mladića...
Naravno, oficiri vašeg puka?
Ne kažem da su oficiri, već prosto dva mladića koji tek što su doručkovali.
Prevedite: koji su se napili.
Može biti. Idu, dakle, oni na ručak jednom prijatelju u najveselijem raspoloženju. I vide kako ih na fijakeru prestiže lepa ženica, osvrće se za njima, i, njima se bar tako činilo, maše im glavom i smeje se. Naravno, pojure za njom. Jure koliko igda mogu. Iznenađeni, vide da lepotica zaustavlja kola pred istom kućom kuda i oni idu. Lepotica trči na gornji sprat. Oni vide samo rumene usne ispod kratkog vela, i lepe nožice.
Vi to pričate s takvim zadovoljstvom, da mi se čini: vi ste jedan od dvojice.
A šta ste mi maločas govorili? Mladići dakle uđu kod svoga druga koji je priređivao oproštajni ručak. Popiju tu zaista možda neku više no što treba, uostalom kao što uvek biva na oproštajnim ručkovima. Za ručkom raspituju ko živi gore u kući. Niko ne zna; samo domaćinov lakej, na njihovo pitanje - stanuju li gore mamzele! - odgovara da ih tu ima vrlo mnogo. Posle ručka, mladići idu u domaćinov kabinet pišu pismo nepoznatoj. Napisali su strasno pismo, ljubavnu izjavu, i sami odneli pismo gore, da bi objasnili ono što u pismu ne bi bilo sasvim jasno.
Zašto mi pričate takve gnusobe? Pa?
Zvone. Izlazi služavka, oni joj daju pismo i uveravaju da su obojica tako zaljubljeni, da će tu pred vratima umreti. Služavka, u nedoumici, pregovara s
njima. Odjednom dolazi gospodin sa zaliscima koji podsećaju na kobasice, crven ka rak, i kaže im da u kući osim njegove žene nema nikog, i obojicu otera.
Otkud vi znate da muž ima, kako rekoste, zaliske ka kobasice?
Slušajte samo. Išao sam danas da ih mirim.
Pa, šta je bilo?
To je sad ono što je najzanimljivije. Pokazalo se da je to srećan bračni par titularnog savetnika i titularne savetnikovice. Titularni savetnik podnosi tužbu, a ja postajem primiritelni sudija, i to kakav!... Uveravam vas, Taleran nije ništa prema meni.
U čemu je teškoća?
Slušajte samo... Izvinili smo se kao što treba: »U očajanju smo, molimo da oprosti nesrećni nesporazum...«
Gospodin titularni savetnik s zaliscima kao kobasice počinje popuštati, ali hoće da izrazi svoja osećanja, a čim počne da ih izražava, odmah počinje i da se ljuti i da vređa, i ja opet moram da upotrebim sve svoje diplomatske sposobnosti. »Slažem se s vama da njihovo ponašanje nije bilo lepo, ali vas molim da uzmete u obzir nesporazum, mladost, i, mladići su tek bili doručkovali. Vi razumete. Iskreno se kaju i mole da im oprostite grešku.« Titularni savetnik popušta: »Ja pristajem grofe, i gotov sam da oprostim, ali, razumete li, moja žena, poštena žena, bila je izložena grubom i drskom ponašanju nekakve derladi, nitk...« A možete misliti, derle stoji tu, i ja treba da ih izmirim. Opet počinjem diplomatski, i opet, čim hoću da završim stvar, moj se titularni savetnik naljuti, pocrveni, zalisci mu se podignu, a ja se opet rasplinem diplomatskim tančinama.
Ah, to treba da vam ispričam! - reče Betsi, smejući se dami koja je ulazila u njenu ložu. - Baš me je nasmejao... E, na bone chance[50] - dodade, pružajući Vronskom prst kojim nije držala lepezu, i smače ramenima da bi spustila deo haljine koji se podigao bio gore, kako bi bila propisno sasvim gola kad se pomakne napred prema rampi, na jaku svetlost, gde će je svi videti!
Vronski se odveze u francusko pozorište, gde je zaista imao da se nađe sa komandantom puka, koji nije propuštao nijednu predstavu u francuskom pozorištu, i da se s njim dogovori o onom izmirenju koje ga je zanimalo i zabavljalo evo već treći dan. U tu stvar bio je umešan Petricki, koga je Vronski voleo, i drugi jedan, skoro došavši krasan mladić i odličan drug, mladi knez Kedrov. A što je glavno, bila je u pitanju čast puka.
Obojica mladića bili su u eskadronu Vronskog. Činovnik, titularni
savetnik Venden dolazio je komandantu puka sa žalbom na njegove oficire koji su uvredili njegovu ženu. Njegova mlada žena, kako je pričao Venden - on je oženjen od pre šest meseci - bila je u crkvi s majkom, i osetivši najedanput da joj je teško, što je dolazilo usled izvesnog stanja, nije mogla više da stoji, i pošla je kući na prvom fijakeru koji je našla. Tada je počeše juriti oficiri, ona se uplaši, pozli joj još više, dođe kući i ustrča uz stepenice. Venden lično, pošto je baš stigao iz kancelarije, ču zvonce i nekakve glasove, iziđe, i spazivši pijane oficire s pismom, istera ih. Molio je da budu strogo kažnjeni.
E, uzmite kako hoćete - reče komandant puka Vronskom, koga je pozvao k sebi - ali Petricki postaje nemogućan. Ne prođe nedelja dana bez skandala. Ovaj činovnik neće ostaviti tu stvar tako, tužiće dalje.
Vronski je video koliko je ta stvar mizerna; i da tu ne može biti dvoboja; nego, treba upotrebiti sve da se titularni savetnik odobrovolji i stvar zataška. Komandant puka pozvao je Vronskog zato što ga je poznavao kao plemenitog i pametnog čoveka, i, što je najvažnije, kao čoveka koji mnogo polaže na čast svoga puka. Oni se dogovoriše i odlučiše da Petricki i Kedrov moraju ići s Vronskim da se izvine titularnom savetniku. I komandant puka i Vronski znali su da će ime Vronskog i značka krilnog ađutanta mnogo uticati da titularni savetnik popusti. I zbilja, ta dva sredstva donekle i pomogoše; ali je rezultat izmirenja ipak bio sumnjiv, kao što je Vronski ispričao.
Kad stiže u francusko pozorište, Vronski iziđe s Komandantom puka u foaje i ispriča mu o svome uspehu ili neuspehu. Razmislivši o svemu, komandant puka odluči da stvar ostavi bez posledica. Ali, posle, radi svog zadovoljstva, poče raspitivati Vronskog o pojedinostima sastanka, i dugo se smejao slušajući pričanje Vronskog o tome kako se gospodin titularni savetnik, već umiren, ponovo raspaljivao čim bi se setio pojedinosti stvari, i kako se Vronski, manevrišući uz poslednju reč izmirenja, povlačio, gurajući ispred sebe Petrickog.
Gadna stvar, ali vrlo zanimljiva. Ne može se valjda Kedrov tući s tim gospodinom! Dakle tako se mnogo ljutio? - upita komandant i ponovo se zasmeja. - A videste li kakva je danas Kler? Čudo pravo! - reče o novoj francuskoj glumici. - Koliko je god gledaš, uvek ti se čini nova. To samo Francuzi mogu.

VI


Kneginja Betsi ne sačeka poslednji čin, ode iz pozorišta. Tek što je stigla da uđe u sobu za oblačenje, da pospe svoje duguljasto bledo lice puderom i da ga utre, tek što je stigla da dotera kosu i haljinu i da naredi da se spremi čaj u velikom salonu - kad već počeše stizati jedna po jedna kola pred njenu veliku kuću u Velikoj morskoj ulici. Gosti su ulazili pod širok trem; gojazni vratar, koji je, kao za neku pouku prolaznicima, svako jutro čitao novine iza staklenih vrata, otvarao je sad nečujno ta ogromna vrata i propuštao goste unutra.
Skoro u isti mah, na jedna vrata domaćica sa lepo zaglađenom kosom i osveženim licem, a na druga vrata gosti uđoše u veliki salon s tamnim tapetima, mekim čupavim ćilimima, i jako osvetljenim stolom koji je bleštao o svetlosti mnogobrojnih sveća, belog zastirača, srebrnog samovara, i providnog porculanskog pribora za čaj.
Domaćica sede kraj samovara i skide rukavice. Pomičući stolice uz pomoć neprimetnih lakeja, društvo se razmesti, podelivši se u dva dela - kraj samovara oko domaćice i na suprotnom kraju salona oko lepe poslanikove žene u haljini od crnog somota, i s oštrim crnim obrvama. U oba kruga, kao i uvek u prvim trenucima, razgovor se kolebao, prekidao dolaskom novih gostiju, pozdravljanjem, služenjem čaja; kao da se tražilo na čemu će se razgovor zaustaviti.
Ona je izvanredna kao glumica; vidi se da je proučila Kaulbaha[51] - govorio je jedan diplomat u krugu oko poslanikove žene - jeste li opazili kako je pala...
Ah molim vas, ne govorite o Nilsonovoj! O njoj se ne može ništa novo kazati - reče puna, crvena, bez obrva i bez šinjona plava gospođa u staroj svilenoj haljini To je bila kneginja Mjahkaja, poznata sa svoje prostote i grubog načina obraćanja i izražavanja u govoru, koju su svi zvali enfant terible[52] Kneginja Mjahkaja sedela je na sredini između oba kruga i slušajući šta se govori učestvovala u razgovoru i ovamo i tamo. - Danas su mi već
trojica rekli istu rečenicu o Kaulbahu kao da su se dogovorili. Ne znam zašto im se ta rečenica toliko sviđa.
Razgovor je tom napomenom bio prekinut, i trebalo je s opet tražiti novu temu.
Ispričajte nam nešto zanimljivo, ali ne i pakosno reče poslanikova žena, veliki majstor u finom razgovoru koji se engleski zove small-talk, obraćajući se diplomatu, koji sam nije znao o čemu da počne.
Kažu da je to vrlo teško, da je samo ono smešno što je i pakosno - poče on s osmejkom. - Ali pokušaću. Dajte mi temu. Sva je stvar u temi. Kad je data tema, onda je već lako šarati po njoj. Često mislim, čuveni govornici prošloga veka došli bi danas u nepriliku da kažu što pametno. Sve što je pametno, već je dosadilo...
To je davno rečeno - prekide ga smejući se poslanikova žena.
Razgovor je počeo lepo, ali baš zato što je bio odveć lep, opet zastade.
Trebalo je latiti se sigurnog sredstva, koje nikad ne izneverava - ogovaranja.
Ne nalazite li da u Tuškjeviču ima nečeg iz doba Luja XV? - reče diplomat pokazujući očima na lepog, plavog mladića koji je stojao pored stola.
O, da! On je u odgovarajućem stilu sa salonom, zato i dolazi ovamo tako često.
Ovaj se razgovor nastavi zato što je nagoveštavao ono o čemu se nije smelo govoriti u ovom salonu, to jest, o odnosima koji su postajali između Tuškjeviča i domaćice.
Oko samovara i domaćice, međutim, razgovor, pošto se takođe kolebao između tri neizbežne teme: poslednje društvene novosti, pozorišta, i osude svojih bližnjih, zaustavio se najzad na poslednjem, to jest, na ogovaranju.
Jeste li čuli da i Maltiščeva - ne ćerka, nego majka - šije haljinu diable rose.[53]
Ta nije valjda? E, to je divno!
Čudim se kako ona, s njenom pameću - jer ona nije glupa - ne vidi da je smešna.
Svaki je imao ponešto da kaže u znak osude ili podsmeha jadne Maltiščeve, i razgovor planu veselo kao vatra kad se razgori.
Muž kneginje Betsi, debeljko dobričina, koji je strasno skupljao gravire, doznavši da mu žena ima goste svrati u salon pre nego što će poći u klub. Nečujno priđe po mekom ćilimu kneginji Mjahkoj.
Kako vam se svidela Nilsonova? - reče.
Ah, kako možete tako da se prikradete? Kako ste me uplašili! - odgovori ona. - Ne govorite mi, molim vas, o operi, vi se baš nimalo ne razumete u muzici. Bolje će biti da se ja spustim do vas, pa da razgovaramo o vašim majolikama i gravirama. Kakvo ste to blago nedavno kupili na telalnici?
Hoćete li da vam ga pokažem? Ali vi se u tome ne razumete.
Pokažite mi. Naučila sam se kod onih, kako se zovu... bankari... oni imaju divnih gravira. Pokazivali su nam ih.
Zar ste bili kod Šicburgovih? - upita domaćica iza samovara.
Bila sam, ma chere. Zvali su mene i mog muža na ručak, i pričali su nam da je sos na tom ručku stao hiljadu rubalja - govorila je glasno kneginja Mjahkaja osećajući da je svi slušaju - a sos je bio vrlo rđav - nešto zeleno. Morali smo i mi njih pozvati, i ja sam tad načinila sos od 85 kopjejaka, i svi su bili veoma zadovoljni. Ja ne mogu praviti sosove od hiljadu rubalja.
Jedinstvena je! - reče domaćica.
Čudesna žena! - reče neko.
Efekat koji su izazivale reči kneginje Mjahkaje bio je uvek isti, i tajna tog efekta bila je u tome što je Mjahkaja uvek govorila obične stvari u kojima ima smisla, iako ne uvek u zgodan čas, kao i ovo sad. U društvu u kojem je ona živela, takve su reči ostavljale utisak najoštroumnije šale. Kneginja Mjahkaja nije znala zašto je to tako uticalo, ali je znala da je uticalo, i koristila se tim.
Kako su za vreme pričanja kneginje Mjahkaje svi nju slušali, i razgovor oko poslanikove žene prestao, domaćica htede da spoji celo društvo, i okrete se poslanikovoj ženi.
Zar vi baš nećete čaja? Priđite k nama.
Hvala, nama je i ovde vrlo dobro - odgovori poslanikova žena osmejkujući se, i nastavi započeti razgovor.
Razgovor je bio vrlo prijatan. Pretresali su Karenjine, muža i ženu.
Ana se jako promenila otkad je došla iz Moskve. Nekako je čudna - govorila je jedna njena prijateljica.
Promena je uglavnom u tome što je donela sa sobom senku Aleksija Vronskog - reče poslanikova žena.
Pa šta je s tim? Kod Grima ima jedna basna: čovek bez senke[54], čovek kome je oduzeta senka. Time je zbog nečega bio kažnjen. Ja nikad nisam mogla razumeti u čemu je ta kazna. Ali ženi mora biti neprijatno bez senke.
Da, samo žene sa senkom obično rđavo svršavaju - reč Anina prijateljica.
Pregrizli vi jezik - reče najedanput kneginja Mjahkaja, čuvši te reči. - Karenjina je divna žena. Njenoga muža ne volim, a nju volim.
A zašto ne volite muža? On je tako redak čovek - reče poslanikova žena.
Moj muž kaže da je malo takvih državnika u Evropi.
I moj muž to isto kaže, ali mu ja ne verujem - reče kneginja Mjahkaja. - Kad naši muževi ne bi govorili, mi bismo videle ono što je u stvari; a po mojem mišljenju Aleksije Aleksandrovič je prosto glup. Ja to govorim šapćući... Zar onda nije sve jasno? Ranije, kad su mi govorili da je on pametan, ja sam neprestano tražila, i nalazila sam da sam glupa kad ne vidim njegov um; ali čim sam kazala: on je glup ma i šapatom, sve je postalo jasno, je l’ te?
Kako ste pakosni danas!
Nimalo. Drugog izlaza nema. Neko od nas dvoje mora da je glup, a znate li da to o sebi niko neće reći.
Niko nije zadovoljan svojim položajem, ali je svako zadovoljan svojom pameću - izgovori diplomata francuski stih[55].
E, e, tačno tako - reče mu kneginja Mjahkaja brzo. - Ali stvar je u tome da vam ja Anu ne dam. Ona je tako divna mila. Šta može ona kad su svi ljudi u nju zaljubljeni i idu za njom kao senke?
Ja i ne mislim da je osuđujem - pravdala se Anina prijateljica.
Ako za nama niko ne ide kao senka, to još ne znači da imamo pravo da osuđujemo druge.
I useknuvši kao što treba Aninu prijateljicu, kneginja Mjahkaja ustade i zajedno s poslanikovom ženom priđe k stolu gde se vodio opšti razgovor o pruskom kralju.
- Koga ste vi to tamo ogovarali? - upita Betsi.
- Karenjine. Kneginja nam je dala karakteristiku Aleksija Aleksandroviča
reče poslanikova žena smešeći se i sede pored stola.
Šteta što i mi nismo čuli - reče domaćica i pogleda na ulazna vrata. - A, najzad i vi! - okrete se ona smešeći se Vronskom.
Vronski ne samo da je sve prisutne poznavao, već se svakog dana i viđao sa svima koji su tu bili, i zato uđe u salon krećući se tako mirno kao što se ulazi u sobu ljudima s kojima ste se tek maločas rastali.
Otkuda dolazim? - odgovori on na pitanje poslanikove žene.
Šta ću, moram priznati. Iz pozorišta Buf. Čini mi se po stoti put, i uvek sa novim zadovoljstvom. Divota! Znam da je sramota to reći, ali ja u operi dremam, a kod Bufa[56] sedim do poslednjeg časa i prijatno mi je. Danas...
On imenova francusku glumicu i htede nešto o njoj da ispriča, ali ga žena poslanikova sa šaljivim strahom prekide.
Ne pričajte, molim vas, te strahote.
Dobro, neću, utoliko pre što svi znaju za te strahote.
I svi bi tamo išli kad bi to bilo u modi kao opera - prihvati kneginja Mjahkaja.

VII


Pred spoljnim vratima začuše se koraci, i kneginja Betsi, znajući da je to Karenjina, pogleda u Vronskog. On je gledao u vrata i lice mu je imalo nov čudnovat izraz. Radosno, netremice, i ujedno bojažljivo je gledao u onu koja je ulazila, i lagano je ustajao. U salon je ulazila Ana.
Držeći se pravo kao uvek i gledajući u jednom pravcu, ona prođe svojim brzim, sigurnim i lakim hodom koji se tako razlikovao od hoda drugih žena iz velikog sveta, prođe ono nekoliko koraka koji su je odvajali od domaćice, rukova se s nom, osmehnu se, i s istim osmejkom se okrete i pogleda u Vronskog. Vronski se duboko pokloni i primače joj stolicu.
Ona samo klimnu glavom, pocrvene i namršti se. Ali odmah zatim uze, jedno za drugim, naklanjati glavu prema poznanicima i rukovati se s onima koji joj pružahu ruke, pa se okrete domaćici:
Bila sam kod grofice Lidije. Htela sam ranije doći, ali sam se zasedela.
Kod nje je bio ser Džon. Vrlo je zanimljiv.
Ah, to je onaj misionar?
Jeste, pričao nam je vrlo zanimljivo o životu Hindusa. Razgovor, koji beše prekinut Aninim dolaskom, rasplamti se opet kao plamen lampe u koju se duva.
Ser Džon! Jest, ser Džon. Videla sam ga. Lepo govori. Vlasjeva se do kraja zaljubila u njega.
A je li istina da se mlađa Vlasjeva udaje za Topova?
Da, kažu da je to svršena stvar.
Čudim se roditeljima. Kažu da je to brak iz ljubavi.
Iz ljubavi? Otkud vam ta prepotopska misao? Ko sad govori o ljubavi? - reče poslanikova žena.
Šta da se radi? Ta se glupa stara moda još drži – reče Vronski.
Utoliko gore za one koji se drže te mode. Ja znam kao srećne brakove
samo brakove po razumu.
Da, ali često se sreća tih brakova po razumu rastura kao prah baš zato što se pojavi ljubav koja je odricana - reče Vronski.
Mi nazivamo razumnim brakovima one kod kojih su se oboje već naludovali. To je kao šarlah, kroz koji se mora proći.
Onda bi trebalo naučiti kako se veštački kalemi ljubav, kao boginje.
Ja sam u mladosti bila zaljubljena u crkvenjaka - reče kneginja Mjahkaja. - Ne znam da li mi je to što pomoglo.
Bez šale sada: da bi se ljubav poznala, mislim ja, treba prvo pogrešiti, pa onda stvar popraviti - reče kneginja Betsi.
I posle braka? - reče poslanikova žena šaleći se.
Nikad nije dockan za kajanje - reče diplomata englesku poslovicu.
Tako je - prihvati Betsi - treba pogrešiti, pa stvar popraviti. Kako vi o tom mislite? - okrete se ona Ani, koja s neprimetnim tvrdim osmejkom na usnama slušala taj razgovor.
Ja mislim - reče Ana igrajući se rukavicom koju beše skinula - ja mislim... kad ima onoliko raznih pameti koliko i glava, onda ima i onoliko vrsta ljubavi koliko ima srdaca.
Vronski je gledao u Anu, i srce mu je u grudima obamiralo očekujući šta će ona reći. On odahnu, kao posle neke opasnosti, kad ona izgovori te reči.
Ana se najedanput okrete njemu:
Dobila sam pismo iz Moskve. Pišu mi da je Kiti Ščerbacka jako bolesna.
Je li mogućno? - reče Vronski namrštivši se. Ana ga strogo pogleda.
Zar vas to ne zanima?
Naprotiv, veoma. Ako smem znati, šta vam pišu? - upita on. Ana ustade i priđe Betsi.
Dajte mi šolju čaja - reče, zastavši iza njene stolice. Dok je Betsi sipala čaj, Vronski priđe Ani.
Šta vam pišu? - ponovi on.
Ja često mislim da muškarci ne razumeju šta je plemenito a šta nije, iako uvek o tome govore - reče Ana odgovarajući mu. - Odavno sam htela da vam to kažem - dodade ona, i pošto prođe nekoliko koraka, sede u uglu uza sto, na kojem behu albumi.
Ne razumem tačno značaj vaših reči - reče o pružajući joj šolju. Ona pogleda na divan pored sebe, i on odmah sede.
Da, htela sam da vam kažem - reče Ana ne gledajući ga - da ste rđavo postupili, rđavo, vrlo rđavo.
Zar ja ne znam da sam rđavo postupio? Ali ko je uzrok što sam tako uradio?
Zašto meni to govorite? - reče ona pogledavši ga strogo.
Vi znate zašto - odgovori on slobodno i radosno susrećući njen pogled i ne obarajući očiju.
Zbuni se ona, a ne on.
To samo pokazuje da nemate srca - reče ona. Ali njen je pogled govorio da ona zna da on ima srca, i zato ga se baš i boji.
Ono o čemu ste maločas govorili, bilo je zabluda, ne ljubav.
Sećate li se da sam vam zabranila da izgovarate tu reč, tu gadnu reč - reče Ana i strese se; ali odmah zatim oseti da je baš tom rečju zabranila pokazivala i priznavala da ona ima neka prava nad njim, i time ga baš i podsticala da govori o ljubavi. - Odavno sam htela da vam kažem - nastavi ona gledajući mu odlučno u oči i plamteći sva od rumenila koje joj je peklo obraze - a danas sam naročito došla znajući da ću vas naći. Došla sam da vam kažem da se to mora prekinuti. Ja nikad pred kim nisam crvenela, a vi me gonite da se osećam kao krivac u nečem.
On ju je gledao, i bio iznenađen novom duhovnom lepotom njenog lica.
Šta hoćete od mene? - reče on prosto i ozbiljno.
Hoću da odete u Moskvu i da zamolite Kiti za oproštaj reče ona.
Vi to nećete - reče on.
Video je da ona govori ono na šta sebe prisiljava da kaže, a ne ono što želi.
Ako me volite, kao što mi govorite - prošapta ona - onda učinite tako, da budem mirna.
Njegovo lice sinu.
Zar vi ne znate da ste vi za mene sav život; a mira nemam ja, i ne mogu ga ni vama dati. Sebe sama, svoju ljubav... da. Ja ne mogu da mislim o sebi i o vama odvojeno. Vi i ja, za mene je jedno. I ne vidim ni u budućnosti da je mir mogućan ni za mene ki za vas. Vidim mogućnost očajanja, nesreće... ili vidim mogućnost sreće, i to kakve sreće!.. Zar je ona nemogućna? - dodade on samo usnama, ali ga ona ču.
Ana napreže svu snagu uma da kaže ono što treba; ali umesto toga zaustavi samo na njemu pogled pun ljubavi i ne reče ništa.
»Evo, došlo je! - mislio je on ushićeno. Onda kad sam već očajavao, i kad mi se činilo da neće biti nikad kraja – eto, došlo je! Ona me voli. Ona to priznaje.«
Učinite mi to, ne govorite mi nikad te reči, i bićemo dobri prijatelji - rekoše njena usta; ali pogled je govorio sasvim drugo.
Prijatelji nećemo biti, vi to i sami znate. A da li ćemo biti najsrećniji ili najnesrećniji ljudi, zavisi od vas.
Ona htede da kaže nešto, ali je on prekide:
Ja vas samo za jedno molim; molim vas da imam pravo da se nadam, i mučim, kao sad; ali ako i to ne smem, naredite mi da me nestane, i mene će nestati. Vi me nećete videti, ako vam je moje prisustvo teško.
Neću ja nikud da vas progonim.
Samo ništa ne menjajte. Ostavite sve kao što je - reče on dršćućim glasom. - Evo vašeg muža.
Zaista je u tom trenutku Aleksije Aleksandrovič ulazio salon svojim mirnim nezgrapnim korakom.
Pogledavši u ženu i Vronskog, on priđe domaćici, uze šolju čaja, i poče govoriti natenane, glasno, u svom običnom šaljivom tonu, kao da se nekom podsmeva.
Vaš je Rambuje[57] potpun - reče, razgledajući celo društvo: - gracije i muze.
Ali kneginja Betsi nije mogla da trpi taj njegov ton, sneering[58], kako ga je ona nazivala, i kao pametna domaćica povede ozbiljan razgovor o opštoj vojnoj obavezi[59]. Aleksija Aleksandroviča odmah zanese razgovor, i on poče ozbiljno brani novu uredbu pred kneginjom Betsi koja ju je napadala.
Vronski i Ana sedeli su i dalje pokra maloga stola.
Postaje već nepristojno - šanu jedna dama pokazuju očima na Karenjinu, Vronskog i Karenjina.
Aha, a šta sam vam govorila - odgovori Anina prijateljica.
Ali ne samo te dame, nego i svi koji su bili u salonu, čak kneginja Mjahkaja i Betsi pogledali su nekoliko puta u one što se behu odvojili od opšteg kruga, kao da im je on smetao. Samo Aleksije Aleksandrovič ne pogleda nijedanput na tu stranu, ne dade se prekinuti u započetom
interesantnom razgovoru.
Primetivši da svi prisutni osećaju neprijatnost, kneginja Betsi podmetnu na svoje mesto drugo lice da sluša Aleksija Aleksandroviča, a ona priđe Ani.
Ja se uvek divim jasnom i tačnom izlaganju vašega muža - reče. - I najtranscendentniji pojmovi[60] postaju mi jasni kad on njima govori.
O, da - reče Ana, sijajući sva od srećnog osmejka i ne razumevajući ni reči od onoga što joj je govorila Betsi, priđe velikom stolu i umeša se u opšti razgovor.
Aleksije Aleksandrovič posede jedno pola sata, zati priđe ženi i ponudi je da zajedno idu kući, ali ona, ne gledajući ga, odgovori da će ostati da večera. Aleksije Aleksandrovič se pokloni i iziđe.

* * *

Stari debeli Tatarin, kočijaš Karenjine, u sjajnom ogrtaču od mušeme, s mukom je zadržavao prozeblog levog zelenka koji se propinjao pred ulazom. Lakej je stajao kraj otvorenih izlaznih vrata.
Ana Arkadijevna je otkačivala malom rukom čipke u rukavu koje se behu zakačile za kopču na bundi, i sagnute glave slušala s ushićenjem šta joj govori Vronski koji ju je pratio.
Vi niste ništa rekli; i uzmimo da ja ništa i ne tražim - govorio je on - ali vi znate da meni ne treba prijateljstvo, za mene je mogućna samo jedna sreća u životu, ona reč koju vi ne volite... a to je, da, ljubav...
Ljubav... - ponovi ona tiho, u isto vreme kad otkači čipku odjednom dodade: - ja zato i ne volim tu reč što ona za mene odveć mnogo znači, mnogo više nego što vi možete shvatiti - i ona mu pogleda u lice. - Doviđenja!
Pruži mu ruku, i brzim, elastičnim korakom prođe pored vratara nestade u kolima.
Njen pogled, dodir njene ruke, opekoše ga. On poljubi svoj dlan na mestu gde ga je ona dodirnula, i ode kući srećan, svestan da je ove večeri prišao cilju bliže nego za poslednja dva meseca.

VIII


Aleksije Aleksandrrvič nije našao ničega osobitog i pristojnog u tome što je njegova žena sedela s Vronskim kraj onog stola, i o nečemu s njim živo razgovarala; ali je uočio da se ostalima u salonu to učinilo kao nešto osobito i nepristojno, i zato se učini i njemu nepristojno. On odluči da to treba reći ženi.
Kad stiže kući, Aleksije Aleksandrovič ode u svoj kabinet, kao što je obično činio, sede u naslonjaču, otvori knjigu o papizmu na mestu obeleženom nožem za sečenje hartije, čitao je, kao obično, do jednog sata; katkad samo protrljao bi visoko čelo i odmahnuo glavom, kao da nešto odbacuje. U obično vreme on ustade, i spremi se za spavanje.
Ana Arkadijevna još se ne beše vratila. S knjigom pod miškom on pođe gore, ali, ove večeri, umesto običnih misli i razmišljanja o službenim stvarima, misli mu behu zauzete ženom i nečim neprijatnim što se desilo. Ne leže, kao što je imao običaj, već sastavi ruke na leđima i poče šetati tamo-amo po sobi. Nije mogao da legne, osećao je da prvo mora razmisliti novoj okolnosti koja se pojavila.
Kad je Aleksije Aleksandrovič odlučio u sebi da mora govoriti sa ženom, njemu se to činilo lako i prosto; ali sad, kad je počeo razmišljati o novoj okolnosti, učini mu se vrlo teško i mučno.
Aleksije Aleksandrovič nije bio ljubomoran. Po njegovom mišljenju, ljubomora vređa ženu, a ženi se mora verovati. Zašto ženi treba verovati, to jest biti potpuno uveren da će ga njegova mlada žena uvek voleti, nije sebe pitao; ali nije u nju sumnjao, i zato je verovao, i govorio sebi da treba verovati. Sad pak, mada nije bilo uništeno njegovo uverenje da je sramota biti ljubomoran, i da treba verovati, ipak je osećao da stoji oči u oči s nečim što je glupo i nelogično, i nije znao šta da radi.
Aleksije Aleksandrovič stajao je oči u oči sa životom, s mogućnošću da njegova žena može zavoleti i nekog drugog osim njega, i to mu se činilo glupo i nerazumljivo, jer je to bio život. Ceo svoj život Aleksije Aleksandrovič
je živeo radeći u službenom delokrugu koji ima posla samo sa prizracima života, a čim bi došao u dodir s pravim životom, on se uklanjao od njega. Sad je osećao ono što bi osetio čovek koji bi mirno prešao preko provalije po mostu, i najedanput opazio da je taj most pokvaren, i da je tamo pučina. Ta pučina bila je - život, a most - onaj izveštačeni život kojim je dotle živeo Aleksije Aleksandrovič.
Prvi put mu dođoše na um pitanja o mogućnosti da njegova žena zavoli nekog, i on se užasnu od toga.
Obučen, šetao je tamo-amo svojim odmerenim i čujnim korakom prvo po nezastrtom parketu trpezarije, koja je bila osvetljena samo jednom lampom; pa po ćilimu tamnog salona, kojem se svetlost odbijala samo na njegovom velikom portretu koji je skoro bio izrađen i visio više divana; pa po njenom kabinetu, gde su gorele dve sveće osvetljavajući slike njenih rođaka i prijateljica, i lepe, njemu odavno i dobro poznate sitnice na njenom stolu za pisanje. Kroz njenu sobu on je dolazio do vrata sobe za spavanje, i opet se vraćao.
Na svakom odseku svoje šetnje, a naročito na parketu osvetljene trpezarije, on je zastajao i govorio sebi: »Jest, to se mora rešiti i prekinuti, moram izložiti svoje gledište svoju odluku.« I vraćao se natrag. »Ali šta da kažem? Kakvu odluku?« govorio bi odmah zatim u salonu, i nije nalazi odgovora. »Najzad - pitao je sebe pre nego što će skrenuti u njen kabinet - šta se desilo? Ništa. Ona je s njim dugo razgovarala. Pa šta onda? Malo li s kim može žena u društvu razgovarati? I zatim, biti ljubomoran znači ponižavati i nju sebe«, govorio je ulazeći u njen kabinet, ali ta misao, koja je nekad za njega tako pretezala, nije sad pretezala niti što značila. I on se od vrata sobe za spavanje opet okrete natrag salonu; ali čim bi ušao u mračan salon, neki mu je glas govorio da to nije tako, i, kad su i drugi već opazili, znači da ima nečega. I opet je sebi govorio u trpezariji: »Jest, to se mora rešiti i prekinuti, i moram izneti svoj pogled na to...« I opet je, u salonu, pre nego što će skrenuti, pitao sebe: kako da reši?
I zatim je pitao sebe: šta se dogodilo? I odgovarao je: ništa, i sećao se da je ljubomora nisko osećanje koje ponižava ženu; ali u salonu je opet dolazio do uverenja da se nešto dogodilo. Misli su mu kao i telo opisivale potpun krug, ne nalazeći ništa novo. On to opazi, protrlja čelo i sede u njen kabinet.
Tu, gledajući u njen sto na kojem se nalazio upijač s drškom od malahita i započeto pisamce, misli mu se odjednom izmeniše. On poče misliti o njoj, o onome šta ona misli oseća. Prvi put on živo predstavi sebi njen lični život, njene misli, želje, i pomisao da ona može i mora imati svoj zasebni život,
učini mu se tako strašna, da pohita da je odagna. To je bila ona pučina u koju ga je bilo strah da pogleda. Da se prenese mišlju i osećanjima u drugo biće, to je bio duševni posao nepoznat Aleksiju Aleksandroviču. On je smatrao da je takav duševni rad samo štetno i opasno maštanje.
»I najgore je to - mislio je - što se baš sad, kad moj rad prilazi kraju (mislio je o novom zakonu s kojim je gledao da prodre), kad mi je potreban mir i duševna jačina, sad se na mene svaljuje taj besmisleni nemir. Ali šta da radim? Nisam od onih ljudi koji podnose uzbuđenja i nemire, a nemaju snage da, im u oči pogledaju.«
Moram o tome razmisliti, odlučiti se, i odbaciti to - reče glasno.
»Pitanje o njenim osećanjima, o tome šta se događalo, i šta se još može desiti u njenoj duši, to se mene ne tiče, to je stvar njene savesti i pripada religiji«, reče u sebi, osećajući olakšanje usled saznanja da je našao onaj zakonski odeljak kojem je pripadala ta nova okolnost.
»Dakle - reče Aleksije Aleksandrovič u sebi - pitanje o njenim osećanjima, i tako dalje, to su pitanja njene savesti koja se mene ne mogu ticati. A moja je dužnost jasno određena. Kao starešina porodice ja sam ličnost koja treba da je rukovodi, i zato sam donekle odgovoran; ja moram ukazati na opasnost koju vidim, moram opomenuti, pa čak upotrebiti i vlast. Ja joj to moram reći.«
I u glavi Aleksija Aleksandroviča složi se sad jasno sve ono što će reći ženi. Razmišljajući o tome šta će joj reći, on zažali što radi domaćih stvari mora uzalud trošiti vreme i umnu snagu; ali bez obzira na to, u njegovoj glavi, jasno i tačno kao kakav referat, sastavi se oblik i način njegovoga govora.
»Moram reći i izložiti ovo: prvo, objasniti značaj pristojnosti i javnog mnenja; drugo, verski značaj braka; treće, ako zatreba, pokazati kakva nesreća može nastati za sina; četvrto, pokazati kako i ona sama može postati nesrećna.« I uturivši prste jedne ruke između prstiju druge ruke, sa dlanovima nadole okrenutim, Aleksije Aleksandrovič protegli prste i oni zapuckaraše u zglobovima.
Taj pokret, rđava navika - ukrštanje prstiju da puckaraju, uvek ga je umirivao, i dovodio u red koji mu je sad tako bio potreban.
Pred kućom se začu zvrjanje kola koja stadoše. Aleksije Aleksandrovič zastade nasred sale.
Uz stepenice su se peli ženski koraci. Aleksije Aleksandrovič spreman da govori, stajao je, teglio ukrštene prste i očekivao neće li još koji pući. Jedan zglavak kvrcnu.
Po zvuku laganih koraka na stepenicama on oseti da ona dolazi, i, premda je bio zadovoljan svojim govorom, ipak ga obuze strah pred objašnjenjem.

IX


Ana je išla pognute glave i igrajući se kićankama bašlike. Sve joj je lice sijalo, ali to sijanje nije pokazivalo radost - ono je podsećalo na strašan sjaj požara u tamnoj noći. Ugledavši muža, Ana podiže glavu i osmehnu se, kao da se budi.
Zar još nisi legao? Čudo to! - reče, skide bašliku, i ne zaustavljajući se ode dalje u sobu za oblačenje. - Vreme je već, Aleksije Aleksandroviču - govorila je iza vrata.
Ana, treba da govorim s tobom.
Sa mnom? - reče ona iznenađeno, i iziđe i pogleda ga. - Šta li je to? O čemu to? - upita, pošto sede. - E, dela da razgovaramo, kad je tako potrebno. A bolje bi bilo da se spava.
Ana je govorila što joj je na usta dolazilo, i slušajući sebe čudila se svojoj sposobnosti da laže. Kako su obične, prirodne bile njene reči, i kako su ličile na to da joj se prosto spava! Osećala je da je obučena u neprobojan pancir laži. Osećala je da je neka nevidljiva sila pomaže i održava je.
Ana, ja te moram opomenuti - reče on.
Da me opomeneš? - reče Ana. - Zbog čega?
Gledala je tako obično, tako veselo, da čovek koji je ne bi poznavao, kao što ju je muž poznavao, ne bi mogao primetiti ništa neprirodno ni u zvuku ni u smislu njenih reči. Ali njega, koji ju je poznavao, znao da ona uočava i traži uzroka kad bi on legao samo pet minuta docnije, za njega, koji je znao da ona svaku svoju radost, prijatnost ili bol prvo njemu kaže, - za njega je značilo mnogo: videti da ona neće da zna za njegovo raspoloženje, niti hoće o sebi reči da kaže. On je video da se njena duša, koja je za njega uvek bila otvorena, sada zatvorila. I ne samo to, po njenom tonu je osetio da se ona ne snebiva zbog toga, već kao da mu otvoreno kaže: jest, zatvorila se, i to tako mora biti i u buduće. On je sad osećao što bi osetio čovek koji se vratio kući i našao kuću zaključanu. »Ali možda će se ključ još naći«, mislio Aleksije Aleksandrovič.
Hoću da te opomenem zbog toga - reče on tiho – što iz nesmotrenosti i lakomislenosti možeš dati svetu povoda da ogovara. Tvoj odveć živi razgovor danas sa grofom Vronskim (on čvrsto, i mirno otežući izgovori to ime) pokrenuo je pažnju.
On je govorio i gledao u njene nasmejane, i sada strašne za njega oči, jer u njima nije mogao više ništa pročitati, osećao da govori uzalud, u vetar.
Ti si uvek takav - odgovori ona kao da ga nije razumela, a od svega što je rekao namerno razumela samo poslednje. - Čas ti je krivo što sam neraspoložena, čas ti je krivo što sam vesela. Bilo mi je prijatno. Vređa li te to?
Aleksije Aleksandrovič se trže i ukrsti prste za kvrcanje.
Ah, molim te, ne pucaj prstima - ja to tako ne volim reče ona.
Ana, jesi li ti to? - reče Aleksije Aleksandrov tiho, savladavši se i spustivši ruke.
Ali šta je sve to? - reče ona s iskrenim i komičnim čuđenjem. - Šta bi ti hteo od mene?
Aleksije Aleksandrovič poćuta i protrlja rukom čelo i oči. On vide: umesto onoga što je hteo da učini, to jest, opomene ženu da ne pravi pogreške pred svetom, on se i nehotice uzbuđivao zbog onoga što se ticalo njene savesti, borio se s nekakvom zamišljenom preprekom.
Evo šta hoću da ti kažem - nastavi on hladno i mirno - moliću te da me saslušaš. Kao što već znaš, ja smatram da ljubomora vređa i ponižava, i nikad neću sebi dopustiti da se rukovodim tim osećanjem; ali ima izvesna granica pristojnosti preko koje se ne sme nekažnjeno preći. Danas, nisam ja to opazio, ali sudeći po onome kakav je utisak dobilo društvo mislim da su svi primetili da se nisi ponašala kako je trebalo.
Odlučno ništa ne razumem - reče Ana sležući ramenima.
»Njemu je svejedno - pomisli u sebi - ali u društvu su opazili, i to ga uznemirava.« - Tebi nije dobro, Aleksije Aleksandroviču - dodade ona, ustade i htede poći vratima; ali on se pomače kao želeći da je zadrži.
Lice mu je bilo ružno i mračno, kakvo Ana nikad nije videla. Ona zastade, i zabacivši glavu unazad i u stranu poče brzo vaditi ukosnice.
Dakle, slušam, šta ima dalje - reče mirno i podrugljivo. - I slušam pažljivo, jer bih htela da razumem u čemu je stvar.
Govorila je i čudila se sama prirodnom, mirnom i sigurnom tonu kojim je govorila, i rečima koje je birala.
Ja nemam prava da ulazim u podrobnosti tvojih osećanja, i uopšte smatram da je to beskorisno, pa čak i štetno - reče Aleksije Aleksandrovič. - Preturajući po duši mi često iščeprkamo ono što bi tamo nezapaženo ležalo. Tvoja osećanja - tiču se samo tvoje savesti; ali ja sam dužan i pred tobom, i pred sobom, i pred bogom, da ti ukažem i na tvoje dužnosti. Naš je život vezan, i vezali su ga ne ljudi, nego bog. Samo prestup može raskinuti tu vezu, a takav prestup povlači za sobom kaznu.
Ne razumem ništa. Ah, bože moj, baš kao za inat, spava mi se! - reče ona pipajući brzo po kosi i tražeći zaostale ukosnice.
Ana, za ime božje, ne govori tako - reče on blago. - Možda se ja varam, ali veruj da ono što govorim, govorim isto toliko zbog sebe koliko i zbog tebe. Ja sam tvoj muž, i ja te volim.
U trenutku lice se njeno opusti, iščeze sa njega podrugljiv izgled; reč volim opet je uznemiri. Ona pomisli: »Voli? Zar on može voleti? Da nije čuo da postoji ljubav, nikad ne bi upotrebio tu reč. On ne zna šta je ljubav.«
Aleksije Aleksandroviču, ja te, zbilja, ne razumem reče ona. - Budi jasniji, reci šta nalaziš...
Čekaj, dopusti da dovršim. Ja te volim. Ali ja ne govorim o sebi; u ovom slučaju, glavna su lica - naš sin i ti sama. Ponavljam, lako može biti da će ti se moje reči učiniti savršeno nepotrebne i neumesne; možda su rezultat moje zablude. U tom slučaju molim te da mi oprostiš. Ali ako osećaš da moje reči imaju ma i najmanjeg osnova, ja te molim, razmisli, i, ako ti srce govori; reci mi...
Aleksije Aleksandrovič, i ne opažajući to, govorio je sasvim drugo od onoga što je pripremao.
Nemam šta da kažem. A i... - reče ona odjednom brzo i jedva zadržavajući osmejak - bogami, vreme je da se spava.
Aleksije Aleksandrovič uzdahnu, i ne rekavši ništa ode u sobu za spavanje.
Kad ona uđe u sobu za spavanje, on je već bio legao. Usne mu behu strogo stisnute, a oči nisu gledale u nju. Ana leže u svoju postelju očekujući da on opet počne razgovor. I bojala se tog razgovora i želela ga je. Ali on je ćutao. Ona je dugo čekala nepomično ležeći, i već i zaboravi na njega. Mislila je na drugog, videla ga je, i osećala da joj srce pri toj misli burno kuca i da je prepuno prestupne radosti. Odjednom, začu mirno i odmereno šištanje kroz nos. U prvom trenutku, Aleksije Aleksandrovič kao da se uplaši od tog šištanja, i zastade; odahnu dvaput, pa se onda začu novo mirno i odmereno
šištanje.
Dockan, dockan je već - prošapta Ana osmejkujući se. Dugo je ležala nepomično, otvorenih očiju, čiji sjaj, činilo se, vidi u mraku ona sama.

X


Od toga doba nastade nov život za Aleksija Aleksandroviča i za njegovu ženu. Ništa se naročito dešavalo. Ana je kao i uvek odlazila u svet, osobito je često odlazila kneginji Betsi, i svuda se nalazila s Vronskim. Aleksije Aleksandrovič video je to, ali nije mogao ništa učiniti. Na sve njegove pokušaje da je nagna na objašnjenje, ona je pred njim isticala neprobojan zid neke vesele nedoumice. Po spoljašnosti, dakle, bilo je sve kao i ranije, ali se u stvari njihovi odnosi potpuno behu izmenili. Aleksije Aleksandrovič, tako moćan čovek u državnim poslovima, bio je ovde sasvim nemoćan. Pognuvši pokorno glavu, kao bik, očekivao je ušicu sekire, koja, osećao je, stoji nad njim izmahnuta. Kad god bi počeo o tom misliti, osetio bi da treba pokušati još jednom, da se dobrotom, nežnošću i dokazivanjem Ana još može spasti, biti nagnana da se trgne; i svakog se dana spremao da razgovara s njom. Ali kad god bi počeo da razgovara s njom, osetio bi da isti duh zla i prevare, koji je nju savladao, savlađuje i njega, i on joj kazuje nešto sasvim drugo, i drugim tonom nego kojim je hteo. Govorio je s njom i nehotice svojim uobičajenim tonom podsmevanja nad nekim ko bi tako govorio. A tim se tonom nije moglo reći ono što je trebalo reći.

XI


Što je cele godine bilo za Vronskog jedina želja u životu, koja je stala na mesto svih ranijih želja; što je za Anu bi nemogućna, užasna ali utoliko većma bajna mašta o sreći – ta želja bila je zadovoljena. Bled, sa dršćućom donjom vilicom stajao je on pred njom i molio je da se umiri, ne znajući ni sam zbog čega i kako.
Ana! Ana! - govorio je dršćućim glasom. - Ana, za ime božje!...
Ali ukoliko je on glasnije govorio, utoliko je ona niže obarala svoju nekad ponositu, veselu, a sad postiđenu glavu, sva se povijala i padala s divana na kojem je sedela, na pod, pred njegove noge; i pala bi na ćilim da je on nije pridržao.
Bože moj! Oprosti mi! - jecala je ona pritiskujući njegove ruke sebi na grudi.
Ana se osećala toliko grešna i kriva, da joj je ostajalo samo da se ponižava i moli za oproštenje; a u životu, od sada, osim njega nikoga više nema, tako da je sad baš njega i molila za oproštenje. Gledajući u njega ona je fizički osećala svoje poniženje, i ništa više nije mogla govoriti. On pak, osećao je ono što mora osetiti ubica kad vidi lešinu koju je lišio života. Ta lešina, lišena života, bila je njihova ljubav, prvi period njihove ljubavi. Bilo je nečeg užasnog i odvratnog u uspomenama na ono za šta je plaćeno ovom strašnom cenom stida.
Stid pred svojom duhovnom razgolićenošću gušio je nju, i prelazio i na njega. Ali, bez obzira na sav užas ubičin pred lešinom ubijenog, treba sad seći na komade, i kriti to telo, treba se koristiti onim što je ubica zadobio ubistvom.
I kao što ubica krvnički, tobož sa strašću napada na lešinu, vuče je i seče, tako je on pokrivao poljupcima njeno lice i ramena. Ona ga je držala za ruku i nije se micala. Da, ti poljupci, to je ono što je kupljeno po cenu ovoga stida. Jest, i ova ruka, koja će biti uvek moja - to je ruka moga saučesnika. Ona podiže tu ruku i poljubi je. On kleče i htede da joj zagleda lice, ali ona je krila
lice ne govoreći ništa. Najzad, kao da se savladala, podiže se i odgurnu Vronskog. Lice joj beše sve isto lepo, ali utoliko više jadno.
Sve je svršeno - reče ona. - Ja ničega više nemam, osim tebe. Upamti to.
Ne bih mogao ne pamtiti ono što je moj život. Za trenutak te sreće...
Kakva sreća! - reče ona s odvratnošću i užasom, i taj užas i nehotice pređe i na njega. - Ako boga znaš, ni reči, ni reči više. Ona brzo ustade i odmače se od njega.
Ni reči više - ponovi ona, i s čudnovatim za njega izrazom hladnog očajanja na licu, rastade se s njim. Osećala je toga trenutka da ne može rečima iskazati osećanje stida, radosti i straha pred stupanjem u nov život, i nije htela govoriti o tome i činiti bljutavim to osećanje rečima koje nisu tačne. Ali i docnije, i drugog i trećeg dana, ona ne samo da ne nađe reči kojima bi iskazala svoja složena osećanja, nego nije nalazila ni misli kojima bi mogla sama u sebi obuhvatiti ono što joj je bilo u duši.
Govorila je sebi: »Ne, sad ne mogu o tome misliti, docnije ću, kad budem mirnija.« Ali taj mir u mislima nikad nije dolazio; kad god bi zamišljala šta je učinila, i šta će biti s njom, i šta treba da radi, obuzimao ju je strah, i ona je gonila od sebe te misli.
Docnije, docnije - govorila je - kad budem mirnija. Zato joj se u snu, kad više nije vladala svojim mislima, položaj njen priviđao u svoj ružnoj razgolićenosti svojoj.
Jedan san mučio ju je skoro svake noći. Sanjala je da su obojica njeni muževi, i da je obojica obasipaju nežnostima. Aleksije Aleksandrovič plače, ljubi joj ruke i govori: kako je sad dobro! I Aleksije Vronski je tu, i on je takođe njen muž. A ona, čudeći se zašto joj se to pre činilo nemogućnim, objašnjava im, smejući se, da je sve mnogo prostije, i da su sad obojica srećni i zadovoljni. Taj san ju je davio kao mora, i ona se budila sa užasom.

XII


Još odmah po povratku iz Moskve, kad bi se Ljevin trzao i crveneo sećajući se kako su ga sramno odbili, govorio bi sebi: »Isto sam tako crveneo i trzao se smatrajući da je sve propalo kad sam dobio jedinicu iz fizike, i imao da ostanem na drugom kursu univerziteta; isto sam tako smatrao da sam propao kad sam rđavo svršio sestrin posao koji mi je bio poveren. I, šta je bilo? Sad, kad su prošle tolike godine, ja se sećam toga, i čudim se kako me je to moglo ogorčavati. Isto će tako biti i s ovom nevoljom. Proći će neko vreme, i ja ću i prema tom postati ravnodušan.«
Ali prođoše tri meseca, a on ne postade ravnodušan prema tome, i isto ga je onako bolelo i sad, kad se toga sećao, kao i prvih dana.
Nije se mogao umiriti, jer on, koji je tako dugo sanjao o porodičnom životu, koji je osećao da je za njega sazreo, ipak eto nije oženjen, i dalje je nego ikad od ženidbe. Bolno je osećao on, kao što su osećali i svi koji su oko njega živeli, da nije lako čoveku njegovih godina biti sam.
Sećao se kako je jednom, pred polazak u Moskvu, kazao svome stočaru Nikolaju, naivnom seljaku s kojim je voleo da razgova »Čuješ, Nikolaje! hoću da se ženim«, i kako je Nikolaj to odmah potvrdio, kao stvar u koju se ne može ni sumnjati: »Vreme vam je već odavno, Konstantine Dmitriču.« Ali ženidba je sad njega bila dalje nego ikad. Mesto je bilo zauzeto; i ako bi u mislima, stavio na njeno mesto koju poznatu devojku, osećao je da je to potpuno nemogućno. Osim toga, kad god bi se setio kako je bio odbijen, i kakvu je ulogu pri tom igrao, obuzimao ga stid. Ma koliko govorio sebi da on tu nije nimalo kriv, ta uspomena, naravno s drugim iste vrste sramnim uspomenama, gonila ga je da se trza i crveni. U njegovoj prošlosti, kao u prošlosti svakoga čoveka, bilo je trenutaka kad je rđavo postupao, zbog čega bi trebalo da ga savest grize; ali nijedna uspomena na rđave postupke nije ga toliko mučila kao ove, ta neznatne, ali sramne uspomene.
Te rane nisu nikako zarastale. I, uporedo s onim uspomenama, stajaše sad i ova da su ga odbili, i stavili u nemio položaj u kakvom je morao biti one
večeri u očima drugih ljudi. Ipak, vreme i rad činili su svoje. Teške uspomene sve su više bivale zaklanjane nevidljivim za Ljevina ali značajnim događajima seoskog života. Kako koja nedelja, sve se ređe sećao Kiti. Nestrpljivo je očekivao izvešće da se ona već udala, ili da se ovih dana udaje, i nadao se da će ga takvo izvešće, kao vađenje zuba, potpuno izlečiti.
Međutim nastade proleće, divno pravo proleće, bez iščekivanja i varakanja, jedno od onih retkih proleća kojem se raduju i bilje i životinje i ljudi. To divno proleće još više uzbudi Ljevina, i učvrsti ga u nameri da se odrekne svega ranijeg, i da udesi, odlučno i nezavisno, samački svoj život. Mada mnoge od ovih planova s kojima je bio došao na selo, nije mogao izvesti, ipak je najglavniji, čistotu života, održao.
Nije više osećao stid koji ga je obično mučio posle pada, mogao je slobodno ljudima gledati u oči. Još u februaru je dobio pismo od Marije Nikolajevne: da zdravlje njegova brata Nikolaja ide na gore, a on neće da se leči; posle tog pisma Ljevin je išao u Moskvu, i uspeo da brata nagovori da se posavetuje sa doktorom i da ode u stranu banju.
Lepo mu je pošlo za rukom da nagovori brata, i da mu pozajmi novaca za put, a da ga ne naljuti, pa je s te strane bio zadovoljan sobom.
Osim gazdinstva, kojem se s proleća mora pokloniti naročita pažnja, i osim čitanja, Ljevin je te zime počeo pisati i delo o gazdinstvu, čiji se plan sastojao u tome da u gazdinstvu treba uzimati u obzir karakter radnika kao stvarnu činjenicu, isto onako kao podneblje i zemljište; i da prema tome sve zaključke nauke o gazdinstvu treba izvoditi ne samo iz podataka o podneblju i zemljištu, već iz podataka o podneblju, zemljištu i poznatom nepromenljivom karakteru radnika. I tako, bez obzira na usamljenost, ili usled usamljenosti, život mu je bio neobično ispunjen; samo pokatkad je osećao nezadovoljenu želju da saopšti i nekom drugom, osim Agafje Mihailovne, misli koje su mu se vrzmale po glavi; s Agafjom je često razgovarao i o fizici, i o teoriji gazdinstva, a naročito o filozofiji; filozofija je bila omiljen predmet Agafje Mihailovne.
Proleće se dugo nije ispoljilo. Poslednjih nedelja velikog posta bilo je mraza i vedrine. Danju se na suncu sneg otapao, a noću je dolazilo do sedam stepeni ispod nule. Zemlja je bila tako smrznuta da se moglo ići kolima i tamo gde nije bilo puta. Uskrs snežan. Zatim, najedanput, u ponedeljak, dunu jug, naoblači se, i tri dana i tri noći lila je jaka i topla kiša. U čegvrtak prestade vetar i pade gusta siva magla koja kao da je skrivala tajne promene što su u prirodi nastupile. Pod tom maglom potekoše vode, popucaše i krenuše ledene sante, jurnuše mutni, penušavi potoci; a na samu Tominu
nedelju uveče magla se diže, crni se oblaci rasturiše u sitne bele oblačiće, razvedri se i nastade pravo proleće. Sutradan granu sunce, brzo istopi tanak led koji se beše uhvatio na vodi, i topao vazduh zatreperi od isparenja koja se podizahu sa probuđene zemlje. Zazeleni stara i poče kao iglice nicati nova trava, napupi kupina i ribizla, na brezi se ukazaše lepljivi mirisni pupoljci, a po šiblju, posutom žutim cvetićima, poče zujati pčela koja izlete iz košnice.
Iznad kadifastog zelenila i još pomalo promrzle ozimice počeše pevati nekud skrivene ševe, zavikaše vivci po ritovima i barama prepunim mutne, još nepročišćene vode, i visoko proleteše ždralovi i divlje guske uz svoje prolećno gakanje. Po pašnjacima poče mukati i rzati olinjala stoka koja još ne beše promenila svu dlaku, rastrčaše se krivonogi jaganjci oko ovaca koje su blejale, i, linjajući se, gubile pramenje vune; pojuriše nestašni seljačići po vlažnim stazama ostavljajući za sobom tragove bosih nogu; začuše se na jezeru veseli glasovi žena koje su belile platno, a po dvorištima udaranje sekira kojima su seljaci opravljali plugove i drljače. Nastade pravo proleće.

XIII


Ljevin obu velike čizme, i prvi put obuče kratak sukneni kaput, a ne bundu, i pođe da obilazi domazluk, preskačući potočiće koji su boli oči svojim sjajem na suncu, i gazeći po promrzloj zemlji čas po blatu.
Proleće je doba planova i zamisli. I kad iziđe dvorište, Ljevin, kao drvo u proleće koje ne zna kud će se kako raširiti njegovi izdanci i grane sad još skrivene nabubrelim lisnim pupoljcima, Ljevin takođe nije dobro znao koji plan da sad prihvati u svome omiljenom gazdinstvu, ali osećao da je pun najboljih planova i zamisli. Ode prvo da vidi stoku. Krave su bile puštene pred štalu, i sijaju obnovljenom glatkom dlakom i ugrejane na suncu, mukale su tražeći da ih puste u polje. Pošto je sa uživanjem razgledao do sitnica poznate mu krave, Ljevin naredi da ih isteraju u polje, a u dvorište da puste telad. Pastir veselo otrča da se spremi za polje. Stanarice su prikupljale suknje i trčale tapkajući po blatu bosim, belim nogama koje još ne behu pocrnele od sunca, i s prutom u ruci jurile za teladima koja su pod uticajem proleća mahnito radosno jurila po dvorištu.
Uživajući u ovogodišnjem priplodu, koji je bio vrlo dobar - rana telad bila su velika kao seljačke krave, Pavina kći od tri meseca bila je velika kao godišnjače - Ljevin naredi da im se korito iznese napolje i da im se metne seno iza rešetke. Ali pokazalo se da su jesenas načinjene i zimi neupotrebljavane rešetke izlomljene. Posla po drvodelju koji je, prema naređenju, imao da popravi mlatilicu. Ali, pokaza da drvodelja opravlja drljače, koje je trebalo opraviti još Bele nedelje. To Ljevina veoma naljuti. Ljutilo ga je što se večito ponavlja ta aljkavost u gazdinstvu protiv koje se on bori toliko godina svom snagom. Rešetke, koje preko zime nisu bile potrebne, behu prenete, kao što doznade, u štalu za konje, tamo su se polomile, jer su i bile lako načinjene, za telad. Osim toga, videlo se da drljače i svi zemljoradnički alati nisu opravljeni, iako je Ljevin još zimus naredio da se pregledaju i oprave, i zbog toga naročito pogodio trojicu drvodelja; nego drljače se sad opravljaju, kad već treba ići i vlačiti. Ljevin posla da zovu nadzornika, a odmah pođe i sam da ga traži. Nadzornik, veseo, kao što je bilo
i sve toga dana, u kožuhu, opšivenom jagnjećom kožom, vraćao se s gumna lomeći u rukama slamčicu.
Zašto drvodelja nije u mlatilici?
Baš sam juče hteo da vas izvestim: treba prvo da oprave drljače. Vreme je da se ore.
A šta ste zimus radili?
A zašto vam je, molim, potreban drvodelja?
Gde su rešetke, one iz dvorišta za telad?
Naredio sam da ih odnesu na njihovo mesto. Šta da radite s takvim narodom - reče nadzornik mašući rukama.
Ne s takvim narodom, već s takvim nadzornikom - reče Ljevin planuvši. - Zašto vas držim! - viknu on. Ali setivši se da mu to neće pomoći, zastade na polovini reči i samo uzdahnu. - A može li se sejati? - zapita, pošto malo poćuta.
Moći će se sutra ili prekosutra.
A detelina?
Poslao sam Vasilija i Mišku da seju. Ne znam samo da li će moći da prođu, blato je.
Koliko će lanaca zasejati?
Šest.
Zašto ne sve? - viknu Ljevin.
Što će zasejati samo šest, a ne dvadeset lanaca deteline, ljutilo je Ljevina još više. Detelina, i po teoriji i prema njegovom ličnom iskustvu, bila je samo onda dobra kad je sejana što je mogućno ranije, skoro po snegu. A Ljevin ih nikad nije mogao naterati da tako rade.
Nemamo radnika. Šta da radim s njima, recite? Trojica nisu došla. Eto, i Semjon...
Neka napuste prevrtanje slame.
Ostavili su.
Gde su onda radnici?
Petorica spremaju kompot (što je trebalo da znači kompost, to jest smesu za đubrenje). Četvorica preručuju ovas: može proklijati, Konstantine Dmitriču.
Ljevin je vrlo dobro znao da to »može proklijati«, znači da je engleski
ovas, određen za seme, već proklijao - opet nisu radili ono što je on naredio.
Pa ja sam još za vreme posta naredio da se metnu cevi! - viknu on.
Ne brinite, sve će biti na vreme.
Ljevin ljutito odmahnu rukom, ode do ambara da vidi ovas, i vrati se u konjušnicu. Ovas se još ne beše pokvario. Ali, radnici su ga zbacivali lopatama, iako se prosto mogao sručiti donji ambar. Naredivši to, i uzevši odatle dva radnika da seju detelinu, Ljevin se umiri, prođe ga ljutina na nadzornika. i dan je bio tako lep da se nije mogao ljutiti.
Ignjate! - viknu on kočijaša koji je zasukanih rukava prao kola kod bunara - osedlaj mi konja...
Kojeg želite?
Pa možeš Kolpika.
Razumem, gospodine.
Dok su sedlali konja, Ljevin opet zovnu nadzornika koji se vrteo, da bi se pomirio s njim, i poče mu govoriti o prolećnim radovima koje je trebalo uraditi, i o planovima za gazdinstvo.
Đubre da se odveze ranije, kako bi sve bilo gotovo do prve kosidbe.
Orati bez prekida, da zemlja bolje omekša. Kosidbu da svrše najmljeni radnici, a ne napoličari. I Nadzornik je pažljivo slušao i očigledno se trudio da odobri domaćinove planove; ali je ipak imao dobro poznati, tužan i neutešan izraz lica koji je Ljevina uvek dražio. Taj kao da je govorio: sve je to lepo, ali kako bog da.
Ljevina ništa nije tako ljutilo kao ovaj ton. Ali takav ton bio je opšta crta sviju nadzornika koji su se kod njega izmenjali. Svi su podjednako gledali na njegove planove, pa zato je i prestao da se ljuti na njih; ali mu je krivo bilo, i osećao pobuđen da se bori protiv te stihijske sile koju nije umeo drukčije da nazove do: »kako bog da«, i koja je stalno izlazila pred njega kao protiv- razlog.
Ako uspemo, Konstantine Dmitriču - reče nadzornik.
A zašto da ne uspete?
Treba naći najmanje još petnaest radnika. Ali, eto, ih. Maločas su dolazili, traže po sedamdeset rubalja za leto.
Ljevin ućuta. Opet se ispreči ispred njega ona sila. Znao da se i pored najboljeg staranja ne može naći više od četrdeset, trideset sedam, trideset osam radnika za sadašnju cenu; četrdeset, da, ali više ne. Ipak, mora se boriti.
Pošaljite u Suri, u Čefirovku, ako ne dođu. Treba tražiti.
Poslati, poslaću - reče setno Vasilije Fjodorovič. - Ali... i konji su oslabeli.
Dokupićemo. Znam ja vas - dodade smejući se - vi sve pomanje i pogore; ali ove godine vam ne dam da radite kako hoćete. O svemu ću sam brinuti.
Vi i inače malo spavate, kako mi se čini. A mi opet volimo kad radimo pred gazdinim očima.
Dakle, detelinu seju iza Brezovog dola? Idem da vidim - reče on i pojaše malog riđeg Kolpika kojeg mu dovede kočijaš.
Preko potoka ne možete preći, Konstantine Dmitriču - doviknu kočijaš.
A ja ću kroz šumu.
I hitrim korakom, dobar, odmoran konj hitro zakorači; frkao je nad barama, zatezao dizgine; Ljevin pođe po kaljavom dvorištu, i iziđe na kapiju u polje.
Ako je Ljevinu u stočnom dvorištu već bilo prijatno, u polju mu je bilo još prijatnije. Ljuljajući se ravnomerno na dobrom konjiću, udišući svež i topao miris snega i vazduh pri prolazu kroz šumu po kaljavim ostacima snega koji se topio, on se radovao svakom svom drvetu, gledao kako na njihovoj kori oživljuje mahovina i kako pupe pupoljci. Kad je izišao iz šume, na ogromnom prostoru, kao kadifeni rasprostrti ćilim, ukaza se pred njim zelenilo, bez jednog praznog mesta, bez jedne barice, osim što se pogdegde u vrtačama videli ostaci neokopnelog snega. Ne naljuti se Ljevin ni kad vide seljačkog konja i ždrebe kako mu gaze zeleni usev (reče samo seljaku, s kojim se srete, da ih otera), ni na podrugljivi i glupi odgovor seljaka Ipata, koga je sreo i upitao: »Je li, Ipate, hoćemo li skoro sejati?« - »Treba prvo da se poore, Konstantine Dmitriču«, odgovori Ipat. Što je dalje jahao, bivalo mu je sve prijatnije; planovi gazdinstva, sve bolji od boljeg, javljali su mu se u pameti: da posadi oko sviju njiva živu ogradu prema južnoj strani, tako da se sneg pod njom ne bi zadržavao; da pregradi šest njiva za đubrenje, i tri rezervne za sejanje trave; da podigne staju za stoku na kraj njive, da iskopa jezerce, i, radi popravke zemlje, da udesi pokretne torove za stoku. I tada, tri stotine lanaca pšenice, sto lanaca krompira, i sto pedeset lanaca deteline, i nijednog neiskorišćenog lanca.
Sa takvim maštanjem, pažljivo terajući konja međom da ne bi gazio useve, on priđe radnicima koji su sejali detelinu. Kola sa semenom nisu stajala na međi, nego na samoj njivi, i pšenica ozimica bila je izrivena točkovima i utabana konjskim kopitama. Oba su radnika sedeli na međi, verovatno pušeći iz zajedničke lule. Zemlja u kolima, sa kojom je bilo izmešano seme, nije bila istrošena, nego smrznuta i ugrudvana.
Kad ugleda gazdu, Vasilije, radnik, uputi se kolima, a Miška poče da seje. To nije bilo lepo, ali se Ljevin na radnika retko ljutio. Kad Vasilije priđe, Ljevin mu naredi da izvede konja iz njive.
- Ne mari, gospodine, povratiće se - odgovori Vasilije.
- Molim te, ne mudruj - reče Ljevin - nego radi što ti se kaže.
- Razumem - odgovori Vasilije i dohvati konja za glavu. - A što je seme, Konstantine Dmitriču - reče on, ulagujući se - prva vrsta. Samo je teško hodati! Po čitav pud[61] vučeš na obući.
- A zašto niste zemlju prosejali? - reče Ljevin.
- Pa, mi je trošimo - odgovori Vasilije, uzimajući seme i trljajući dlanovima zemlju.
Vasilije nije bio kriv što su mu nasuli neprosejanu zemlju, ali je Ljevinu ipak bilo krivo.
Ljevin je i ovog puta upotrebio sredstvo koje je više puta korisno oprobao kad je hteo da uguši u sebi osećanje ljutine, i da sve što se čini rđavim napravi dobrim. On pogleda kako Miška korača i vuče na nogama ogromnu masu zemlje koja se lepila za obuću, siđe s konja, uze od Vasilija sejalicu i pođe da seje.
- Dokle si došao?
Vasilije mu pokaza nogom belegu, i Ljevin pođe da seje kako je umeo. Teško je bilo ići, kao po blatu, i Ljevin, pošto istera jednu brazdu, sav oznojen vrati natrag sejalicu.
- E, gospodine, pazite da me na leto ne psujete za ovu brazdu - reče Vasilije.
- A zašto? - upita Ljevin veselo, osećajući već dejstvo upotrebljenog sredstva.
- Ništa, videćete na leto. Razlikovaće se. Pogledajte samo gde sam ja sejao prošle godine. Kako je to rasađeno! Konstantine Dmitriču, ja se, čini mi se, kao za rođenog oca staram. Ja i sam ne volim da radim rđavo, a i drugima ne dam. Kad je gazdi dobro, i nama je dobro. Eno, kad pogledam - reče Vasilije pokazujući na njivu - prosto rasteš od miline.
- A lepo proleće, Vasilije!
- E, ovakvo proleće ni starci ne pamte. Eto, bio sam kod skoje kuće, starac tamo posejao nešto pšenice, pa kaže da od raži ne može da se razlikuje.
- A jeste li odavno počeli sejati pšenicu?
- Pa vi ste nas naučili preklane; vi ste mi poklonili dve merice, četvrtinu smo prodali, a ono ostalo posejali.
- E, pazi, i dobro troši te grudve - reče Ljevin prilazeći konju - i pazi na Mišku. Ako detelina dobro nikne, dobićeš pedeset kopjejaka od lanca.
- Hvala vam pokorno! Mi smo i onako zadovoljni s vama.
Ljevin pojaha i ode u polje gde je bila prošlogodišnja detelina, i na njivu koja je preorana za jaricu pšenicu.
Detelina je bila veoma napredna, i divno se zelenila strnjikama iznad polomljenih stabljičica prošlogodišnje pšenice. Konj je gazio upadajući do zglobova, ispod svake noge bi žmeknula poluraskravljena zemlja. Po oranju se uopšte nije moglo ići: samo tamo gde je bilo smrznuto zemlja je održavala po raskravljenim brazdama noge su upadale do više zglobova. Oranje je bilo osobito; za dan-dva, moći će da se vlači i seje. Sve je bilo divno, sve je bilo veselo. Ljevin se vrati pre potoka, nadajući se da je voda već opala. I zaista, pređe, poplaši dve divlje plovke. »Sigurno ima i šljuka« pomisli, baš na savijutku koji je vodio kući srete čuvara šume koji potvrdi njegovu pretpostavku o šljukama.
Ljevin pojuri kući kasom, da bi stigao da ruča i pripremi pušku do večeri.

XIV


Približavajući se kući u najboljem duševnom raspoloženju, Ljevin ču praporce od strane glavnog ulaza u kuću.
»Da, to je sa železničke stanice - pomisli; - sad dolazi moskovski voz... Ko bi to mogao biti? Da nije slučajno brat Nikolaj? Jer on mi reče: možda ću otići u banju, a možda ću doći k tebi.« U prvom trenutku beše mu teško i neprijatno što će prisustvo brata Nikolaja pokvariti ovo njegovo prolećne srećno raspoloženje. Ali se odmah zastide zbog to osećanja, i odmah u mislima nekako raširi zagrljaj, i radošću i milinom je očekivao i želeo od sveg srca da to bude njegov brat. Obode konja, i kad uđe u drvored od bagrena, spazi trojku koja je dolazila sa železničke stanice, i u njoj gospodina u bundi. To nije bio brat. »Ah, kad bi samo bio kakav prijatan čovek s kojim bi se moglo razgovarati« pomisli Ljevin.
O! - viknu radosno Ljevin dižući ruke uvis. - Evo željenog gosta! Ah, kako se radujem što si došao! - uzviknu poznavši Stepana Arkadijeviča.
»Od njega ću doznati da li se udala, a ako nije, kad će« pomisli.
I toga divnog prolećnog dana on oseti da ga uspomena nju nimalo više ne tišti.
Nisi mi se nadao, je li? - reče Stepan Arkadijev izlazeći iz saonica, poprskan blatom po nosu, obrazu obrvama, ali veseo i zdrav.
Došao sam da te vidim, to je prvo - reče on, pa zagrli i poljubi - da vidim prelet ptica, to je drugo, i prodam zabran u Jergušovu, to je treće.
Divota! Kako je lepo proleće! Kako si ti to došao saonicama?
Na kolima je još gore, Konstantine Dmitriču - odgovori poznati mu kočijaš.
E, baš mi je milo što si došao - reče Ljevin, iskreno se smešeći detinjski radosnim osmejkom.
Ljevin odvede svoga gosta u sobu za putnike, gde behu unete stvari Stepana Arkadijeviča: torba, lovačka puška u futroli, kesica za cigare; i
ostavivši ga da se umije i presvuče, ode u kancelariju da naredi za oranje i detelinu. Agafja Mihailovna, koja se uvek brinula za čast ovoga doma, srete ga u predsoblju sa pitanjima odnosno ručka.
Radite kako znate, samo što pre - reče Ljevin i ode k nadzorniku.
Kad se vratio, Stepan Arkadijevič je izlazio iz svoje sobe umiven, očešljan i nasmejan, i oni zajedno odoše na gornji sprat.
Ne znaš koliko mi je milo što sam se dokoturao do tebe! Sad ću doznati u čemu se sastoje one tajne kojima ti ovde vladaš. Zbilja, ja ti zavidim. Kakva kuća, kako je sve divno!... Svetlo, veselo - govorio je Stepan Arkadijevič zaboravljajući ds nije uvek proleće i da nisu uvek tako vedri dani kao sad. - A tvoja dadilja, prosto divota! Naravno, bolje bi bila lepuškasta sobarica u keceljici; ali prema tvom kaluđerstvu, i strogom stilu, ovo je vrlo dobro.
Stepan Arkadijevič ispriča mnogo zanimljivih novosti, i naročito zanimljivu za Ljevina novost, da se njegov brat, Sergije Ivanovič, sprema ovoga leta k njemu na selo. Nijedne reči ne reče Stepan Arkadijevič o Kiti, ni uopšte o Ščerbackima; samo mu predade pozdrav od svoje žene. Ljevin je bio zahvalan za njegovu delikatnost, i veoma se radovao gostu. Kao i uvek, za vreme usamljenosti, kod njega se nakupila tušta i tma misli i osećanja, o kojima nije mogao govoriti sa svojom okolinom, i sad je obasipao Stepana Arkadijeviča i pesničkom radošću zbog proleća, i neuspesima i planovima u gazdinstvu, i mislima i primedbama o knjigama koje je čitao, a osobito glavnom idejom svoga dela, čiju je osnovu sačinjavala, premda on sam nije to opažao, kritika svih starih dela o gazdinstvu. Uvek prijatan, razumevajući svaki mig, Stepan Arkadijevič, bio je ovoga puta osobito prijatan, i Ljevin uoči kod njega još jednu novu, laskavu po sebe crtu uvaženja i kao neke nežnosti.
Staranje Agafje Mihailovne i kuvara, da ručak bude osobito dobar, imalo je za posledicu prvo to, da su se oba prijatelja, kad su onako gladni prišli zakusci, najeli hleba s maslom, polotka,[62] i marinata od pečuraka, i zatim još to, što Ljevin naredio da se supa donese bez piroščića,[63] kojima je kuvar želeo da naročito zadivi gosta. Ali Stepan Arkadijevič, kada je navikao na drukčije ručkove, nalazio je da je sve izvrsno: i travnjik,[64] i hleb, i maslo, a osobito polotok i pečurke, i čorba s koprivama, i kokoška sa belim sosom, i belo krimsko vino - sve je bilo izvrsno i divno.
Odlično, odlično - govorio je on paleći debelu cigaretu posle pečenja. - Kao da sam se posle bure i nepogode iskrcao sa parobroda na tihu obalu. Dakle, kažeš da se sam radnički elemenat mora izučavati, i da se njime mora rukovoditi pri izboru načina gazdinstva. Ja sam ti u tome neznalica, ali mi se
čini da će teorija i njena primena imat uticaja i na radnika.
Da, ali čekaj, ja ne govorim o političkoj ekonomiji, ne o nauci o gazdinstvu. Ona mora biti što i prirodne nauke, mora posmatrati stvarne pojave, radnika sa njegovim ekonomskim, etnografskim...
U tom trenutku uđe Agafja Mihailovna, noseći kolače.
E, Agafja Mihailovna - reče joj Stepan Arkadijevič cmoknuvši jagodice svojih punačkih prstiju - divan vam zeljanik i polotok!... Je li, Kostja, da li je vreme? - dodade on.
Ljevin pogleda kroz prozor na sunce koje je zalazilo za gole vrhove šuma.
Vreme je, vreme je - reče on. - Kuzmane, spremi laka kola! - i otrča dole.
Stepan Arkadijevač siđe takođe dole, i vrlo pažljivo skide sam s lakovane kutije navlaku od segltuha, i otvoriv je poče sastavljati svoju skupocenu pušku najnovijeg oblika. Nanjušivši da će dobiti dobru napojnicu, Kuzman se nije odmicao od Stepana Arkadijeviča, obu mu i čarape i čizme, što mu Stepan Arkadijevič nije branio.
Kostja, naredi, molim te, ako bi došao Rjabinjin trgovac - kazao sam mu da danas dođe - da ga prime, pa neka počeka.
A zar Rjabinjinu prodaješ šumu?
Jest. Ti ga poznaješ, je li?
Kako da ne. Imao sam i posla s njim, »pozitivno i konačno«.
Stepan Arkadijevič se nasmeja. »Konačno i pozitivno« bile su omiljene uzrečice trgovca Rjabinjina.
Jest, on vrlo smešno govori... Razumela je kud namerava gazda! - dodade, i potapše rukom Lasku koja je cičala i uvijala se oko Ljevina, ližući mu čas ruku, čas čizme i pušku.
Kola su već stajala pred ulazom kad iziđoše.
Ja sam rekao da spreme kola, iako nije daleko; ako hoćeš možemo i pešice?
Ne, bolje kolima - reče Stepan Arkadijevič prilazeći kolima.
On sede, obavi noge tigrovim pledom i zapali cigaretu. Kako to da ti ne pušiš! Cigara, to je takvo zadovoljstvo, upravo ne zadovoljstvo nego venac i simbol zadovoljstva... To je život! Kako je lepo! Ovako bih želeo da živim!
Pa ko ti smeta? - reče Ljevin smešeći se.
Ah, ti si srećan čovek. Imaš sve što voliš. Imaš konje, imaš pse, imaš lov, imaš gazdinstvo.
Može biti da sam srećan zbog toga što se radujem onome što imam, i ne žalim za onim što nemam - reče Ljevin setivši se Kiti.
Stepan Arkadijevič razumede, pogleda ga i ništa ne reče.
Ljevin je bio zahvalan Oblonskom za to što on, sa svojim vazdašnjim taktom, primetivši da se Ljevin boji razgovora o Ščerbackima, nije ništa govorio o njima; ipak, Ljevin je sada već hteo da dozna što ga je tako mučilo, ali nije smeo da počne razgovor.
A kako tvoje stvari? - reče Ljevin, pomislivši kako nije lepo da misli samo o sebi.
Oči Stepana Arkadijeviča veselo se zasijaše.
Ti ne priznaješ da se preko somuna suhog hleba može ražiti i pogača, to je po tvom mišljenju greh; a ja opet ne poznajem život bez ljubavi - reče on shvativši na svoj način Ljevinovo pitanje. - Šta ćeš, tako sam stvoren. I zbilja, time tako malo zla činim drugima, a sebi tako mnogo zadovoljstva...
Da nije opet štogod novo? - upita Ljevin.
Jeste, bratac! Tebi je svakako poznat tip Osijanovog ženskinja[65]... ženskinja koje sanjaš u snu... Ali takvo ženskinje nalazi se i na javi... i te su žene strašne. Žena, vidiš li, to je predmet koji, ma koliko da ga proučavaš, ostaje uvek potpuno nov.
Onda je bolje i ne izučavati ga.
Ne. Neki matematičar rekao je da naslada nije u samoj stini, nego u traženju istine.
Ljevin je slušao ćuteći, i uprkos naporima koje je činio, nije se mogao preneti u dušu svoga prijatelja da bi razumeo njegova osećanja i draži izučavanja takvih žena.

XV


Mesto ptičjeg preleta bilo je u blizini, više rečice u jasikovoj šumici.
Kad se približiše šumarku, Ljevin siđe i provede Oblonskog do ugla mahovinaste i glibovite poljanice na kojoj se sneg već beše otopio. A on okrete na drugi kraj, ka dvokrakoj brezi, i naslonivši pušku na račve suve niske grane, skide šftan, opasa se, i učini kao za probu nekoliko slobodnih pokreta rukama.
Stara seda Laska, koja je išla za njima, čučnu pažljivo prema Ljevinu i načulji uši. Sunce je zalazilo za veliku šumu, i pri svetlosti zalazećeg sunca jasno su se ocrtavale razbacane po jasikovoj šumici brezice sa svojim oborenim granama i nabubrelim pupoljcima, gotovim da se rasprsnu.
Iz česte šume, gde je bilo još snega, jedva čujno je tekla voda krivudavim potočićem. Male ptice cvrkutale su i pokatkad preletale s drveta na drvo.
U međuvremenu potpune tišine čulo se šuštanje lanjskog lišća koje se kretalo usled kravljenja zemlje i klijanja trave.
»Gle! Čuje se i vidi kako trava raste!« reče u sebi Ljevin, spazivši kako se pokrenu plesnjive boje mokar jasikov list, pored klice male travke. Ljevin je stajao, slušao i gledao, čas dole na mokru mahovinastu zemlju, čas na Lasku koja je pažljivo osluškivala, čas na more od golih vrhova šume koje se protezalo pred njim, čas na nebo koje je postepeno tamnelo pokrivajući se belim prugama oblačića. Jastreb, lagano mašući krilima, prelete visoko iznad daleke šume; drugi prelete tako isto, u istom pravcu, i nestade ga. Ptice su sve jače i užurbanije cvrkutale u česti. U blizini kreknu sovuljaga. Laska uzdrhta, pođe pažljivo nekoliko koraka, i nakrivivši glavu u stranu poče osluškivati. Iza reke ču se kukavica. Dva tri puta zakuka svojim običnim načinom, a zatim promuče, ubrza, i splete se..
Gle! i kukavica! - reče Stepan Arkadijev pomaljajući se iza žbuna.
Jest, čujem! - bez zadovoljstva odgovori Ljevin, narušivši tišinu šume svojim glasom koji i njemu beše neprijatan. - Pazi, sad će!...
Prilika Stepana Arkadijeviča opet zamače za žbun, Ljevin spazi samo jasan plamen palidrvca koji ubrzo zameni crveni žar na cigareti i plavičast dim.
Cak! cak! - ču se kako Stepan Arkadijevič zape pušku.
A šta to viče? - upita Oblonski skrećući Ljevinu pažnju na otegnuto kmekanje, kao da, šaleći se, tankim glasom rže ždrebe.
Zar ne znaš? to je zec mužjak. Pst, ne govori! Slušaj, eto leti! - skoro dreknu Ljevin, zapinjući pušku.
U daljini se začu tanak fijuk; a za dve sekunde, po običnom taktu, tako poznatom lovcu, drugi, treći, a za trećim fijukom već se čulo gakanje.
Ljevin baci pogled desno i levo, i pred njim, na mutnoplavom nebu iznad nežnih jasikovih mladara ukaza se ptica. Letela je pravo k njemu; bliski zvuci kričanja koje ličilo na ravnomerno cepanje jake tkanine, razlegoše se kraj samih ušiju; već se video dugačak kljun i vrat ptičji, i, u trenutku kad Ljevin nanišani, iza žbuna gde je stajao Oblonski sinu crvena munja, ptica kao strela poleti dole i opet uzlete gore, u visinu.
Opet senu munja i začu se pucanj; lepršajući krilima kao da se trudi da ostane u vazduhu, ptica stade, postoja jedan trenutak, pa teško šljepnu o vlažnu zemlju.
Da li je mogućno da sam promašio? - viknu Stepan Arkadijevič koji od dima nije ništa video...
Eno je! - reče Ljevin, i pokaza na Lasku koja je, čisto osmejkujući se, načuljivši jedno uho i visoko mašući vrhom čupavog repa, laganim korakom, kao da hoće da produži zadovoljstvo, nosila gazdi ubijenu pticu. - Baš mi je milo što nisi promašio! - reče Ljevin, osećajući u isto vreme zavist što njemu nije pošlo za rukom da ubije tu šljuku.
Promašio sam iz desne cevi - odgovori Stepan Arkadijevič, puneći pušku.
Pssst, leti!
I zaista, začuše se oštri fijuci koji su brzo sledovali jedan za drugim.
Dve šljuke, igrajući se i preletajući se, fijučući a kričeći, naleteše iznad samih glava njihovih. Razlegoše se četiri pucnja, a šljuke, kao lastavice, naglo skrenuše u stranu i izgubiše se.
Prelet je bio divan. Stepan Arkadijevič ubi još dve šljuke, i Ljevin dve, od kojih jednu ne nađe. Poče se hvatati suton. Jasna, srebrna Venera sijala je nisko na zapadu, iza breza, nežnim sjajem, a visoko na istoku prelivao se u crvenom plamenu mračni Arkturus. Nad svojom glavom Ljevin je čas nalazio, čas gubio zvezde Medvedice. Šljuke su prestale da lete; ali Ljevin je odlučio da počeka još dok Venera, koja je gledala na njega ispod brezove grane, ne
dođe više grane, i dok ne postanu jasne sve zvezde Medvedice. Venera je već bila prešla granu, kola Medvedice sa svojom rudom sva su se videla na tamnoplavom nebu, a on je još uvek čekao.
Hoćemo li kući? - reče Stepan Arkadijevič. U šumi je bila tišina i nijedna ptica nije se micala s mesta.
Da čeknemo još malo - odgovori Ljevin.
Dobro.
Stajali su sad na petnaest koraka jedan od drugoga.
Je li, Stivo! - reče Ljevin iznenada. - što mi ništa le pričaš, da li se udala tvoja svastika, a ako nije, kad će?
I Ljevin se osećao tako čvrst i miran da ga nikakav odgovor, mislio je, ne bi mogao uzbuditi. Ali nikako nije očekivao ono što mu je odgovorio Stepan Arkadijevič.
- Niti je mislila, niti misli da se udaje; naprotiv, ona je jako bolesna, i doktori su je poslali u inostranstvo. Čak se boje za njen život.
- Šta kažeš! - viknu Ljevin. - Jako bolesna? Šta joj je? Kako...
Dok su oni razgovarali, Laska, načuljivši uši, pogledala js čas gore u nebo, čas s prekorom u njih.
»Baš su našli da razgovaraju - mislila je. - A šljuka leti... Evo je... tu je.
Propustiće je...« mislila je Laska.
U istom trenutku obojica čuše oštar fijuk koji kao da ih ošinu po ušima, obojica odjednom zgrabiše puške, dve munje sinuše i dva se pucnja razlegoše u istom trenutku. Šljuka, koja je visoko letela, očas sklopi krila i pade sa visine u čestu ugibajući tanke izdanke.
- Ovo je divno!... Zajednički! - viknu Ljevin i potrča s Laskom u čestu da potraži šljuku. »Ah, jest, šta ono beše, neprijatno? - sećao se Ljevin. - Jest, Kiti je bolesna... Šta se tu može, vrlo mi je žao«, mislio je.
- A, našla si je! Kako si mi pametna - reče Ljevin uzimajući iz usta Laskinih toplu pticu i mećući je u gotovo punu lovačku torbu.
- Našao sam je, Stivo! doviknu.

XVI


Vraćajući se kući, Ljevin je raspitivao o svima pojedinostima Kitine bolesti, i o namerama Ščerbackih, i, mada bi ga bilo sramota da to prizna, prijatno mu beše sve što je saznao. Prijatno i zbog toga što je na taj način još bilo nade, a prijatnije još zato što je sada teško bilo onoj koja je njemu nanela bol. Ali kad Stepan Arkadijevič poče da govori o uzrocima Kitine bolesti, i kad spomenu ime Vronskog, Ljevin ga prekide:
- Ja nemam nikakvog prava da znam porodične pojedinosti, a istinu da kažem, i ne interesuje me.
Stepan Arkadijevič se jedva primetno osmehnu kad spazi trenutnu i tako dobro mu poznatu promenu na licu Ljevinovu, koji odjednom postade isto toliko mračan koliko je vedar!
- Jesi li potpuno zaključio pogodbu s Rjabišinom?, upita Ljevin.
- Jesam. Cena je vrlo dobra, trideset osam hiljada. Osam hiljada odmah a ostalo za šest godina. Dugo sam se s tim baktao. Niko ne daje više.
- To znači da si šumu badava dao - reče Ljevin mračno.
- A zašto badava? - reče s dobrodušnim osmejkom Stepan Arkadijevič, znajući da Ljevinu sad već više ništa neće biti dobro.
- Tako, jer šuma vredi u najmanju ruku pet stotina rubalja po hektaru - odgovori Ljevin.
- Ah, vi, seoske gazde! - reče u šali Stepan Arkadijevič. - Taj vaš prezrivi ton prema nama varošanima!... A kad treba posao da se svrši, mi ga ipak najbolje svršavamo. Veruj mi, ja sam sve sračunao - reče - i šuma je vrlo dobro prodata, tako da se čak pribojavam da kupac ne odustane. To nije šuma za građu - reče Stepan Arkadijevič, želeći da rečju za građu sasvim razbije Ljevinovu sumnju - nego većinom drva za gorivo. I najviše ako odbacuje trideset hvata po hektaru, a on mi plaća po hektaru dve stotane rubalja.
Ljevin se prezrivo osmehnu. »Znam - pomisli on – te manire, ne samo
njegove, nego sviju varošana, koji za deset godina svrate dva puta na selo, nauče dve-tri seoske reči, pa ih upotrebljavaju i gde treba i gde ne treba, tvrdo uvereni da sve znaju.
Građa baca trideset hvati. Govori reči, a ništa razume.«
- Ja tebe ne učim onome što pišeš u kancelariji - reče Ljevin - i ako mi što takvo ustreba, ja ću tebe upitati. Ti, međutim, uveren si da razumeš svu ovu bukovu školu. Ona je teška. Jesi li izbrojao drveta?
- Kako da izbrojim drveta? - reče smejući se Stepan Arkadijevič, želeći da kod svoga prijatelja razbije rđavo raspoloženje. - Izbrojati pesak, ili zrake zvezda[66], mada bi dubok um i mogao...
- Da, da, dubok um Rjabinjinov može. Nijedan trgovac neće kupiti šumu dok drveta ne izbroji, osim ako mu je daju badava, kao ti. Ja znam tvoju šumu. Svake godine lovim po njoj; tvoja šuma vredi po pet stotina rubalja u gotovom novcu, a on ti daje po dve stotine, i to na poček. Znači, poklonio si mu trideset hiljada.
- Eh, ne zanosi se - reče tužno Stepan Arkadijevič. Zašto mi onda neko drugi nije davao više?
- Zato što se onaj dogovorio s kupcima; platio im da odustanu od kupovine. Ja sam sa svima tima imao posla, znam ih dobro. To nisu trgovci, nego zelenaši. Oni ne idu tamo gde imaju deset, petnaest procenata, nego čekaju da kupe rublju za dvadeset kopjejaka.
- Ostavimo se toga. Ti si neraspoložen!
- Ni najmanje! - reče zlovoljno Ljevin, kad su već bili blizu kuće.
Kraj ulaza su stajala kola čvrsto stegnuta gvožđem i kožom, sa čvrsto zapregnutim uranjenim konjem. U kolima je sedeo jedar, crven i čvrsto opasan nadzornik, koji je Rjabinjinu zamenjivao kočijaša. Sam pak Rjabinjin bio je u kući, i dočeka prijatelje u predsoblju.
Rjabinjin beše visok, mršav, sredovečan čovek, sa brkovima i obrijanim istaknutim podbratkom, sa izbuljenim mutnim očima. Na sebi je imao dugačak plavi redengot sa dugmetima niže leđa, i visoke, nabrane na zglavkovima i glatke na listovima čizme, povrh kojih je obuo velike kaljače. On izbrisa maramom lice unaokolo, i popravivši redengot, koji je i bez toga stajao vrlo dobro, pozdravi sa osmejkom Ljevina i Stepana Arkadijeviča, pružajući ruku Stepanu Arkadijeviču tako kao da je hteo nešto da uhvati.
- A, došli ste! - reče Stepan Arkadijevič, pružajući mu ruku. - Vrlo dobro!
- Nisam smeo da ne izvršim naredbu, vaša svetlosti, mada je put odveć
rđav. Celog puta sam pozitivno pešice išao, ali sam ipak došao na vreme. Moje poštovanje, Konstantine Dmitriču, - okrete se Ljevinu gledajući da dohvati i njegovu ruku. Ali se Ljevin namršti i učini kao da ne vidi njegovu ruku, i uze vaditi šljuke iz torbe.
- Izvoleli ste da se zabavljate lovom? A to, kakva treba da ptica? - dodade Rjabinjin, gledajući prezrivo u šljuke. - Sigurno je ukusna. - I mahnu glavom kao da je hteo reći da ne vredi klati vola zbog litre mesa.
- Hoćeš li u kabinet? - mračno i namršteno reče Ljevin na francuskom Stepanu Arkadijeviču. - Pređite u kabinet i tamo pregovarajte.
- Gde god želite - s prezrivim dostojanstvom reče Rjabinjin, kao da je time hteo dati na znanje da drugi mogu nailaziti na teškoće pri ophođenju s ljudima, ali da za njega nikad i nigde nema teškoća.
Kad uđe u kabinet, Rjabinjin se po navici obazre na sve strane kao da traži ikonu, ali kad je nađe, ne prekrsti se. Razgleda ormare i police s knjigama, i sa istom sumnjom kao i nad šljukama, mahnu glavom kao da opet htede reći: ne vredi klati vola zbog litre mesa.
- Jeste ni doneli novac? - upita Oblonski. - Sedite.
- Za novac ne brinite. Došao sam da se vidimo i pogodimo.
- O čemu da se pogodimo? Sedite.
- To mogu - reče Rjabinjin, sedajući i odupirući se laktom o fotelju na jedan po njega vrlo mučan način. - Treba malo da popustite, kneže. Grehota je. A novac je gotov, konačno, do poslednje kopjejke, novac nećete čekati.
Ljevin izlazeći iz kabineta pošto je ostavio pušku u ormar, kad ču ove reči zastade na vratima. - I tako ste mu šumu badava uzeli - reče on. - Dockan je došao k meni, inače bih ja odredio cenu.
Rjabinjin ustade, i ćuteći, s osmejkom, pogleda Ljevina od pete do glave.
- Konstantin Dmitrič velika je tvrdica - reče o smešeći se i obraćajući se Stepanu Arkadijeviču - ništa od njega, konačno, ne možeš ućariti. Kupovao sam od njega pšenicu, dobre sam pare davao.
- Zašto bih vam poklanjao svoje dobro? Nisam ga našao na putu, niti ukrao.
- Ta, molim vas, u današnje vreme pozitivno je nemogućno ukrasti. Konačno, sve je u današnje vreme javno, sve je danas plemenito i daleko od krađe. Mi smo govorili pošteno. Mnogo cenite šumu, nema se računa. Molim vas popustite štogod.
- Jeste li svršili pogodbu, ili ne? Ako ste svršili, nema više cenjkanja, a ako
niste svršili - reče Ljevin - onda ja kupujem šumu.
Odjednom, osmejak sa lica kupčeva iščeze. Grabljiv surov izraz rasplinu se po njemu. On raskopča kaput hitri koštunjavim prstima, pokaza se seljačka ruska košulja, prsnik sa metalnim dugmetima i lanac na satu. Brzo izvadi debeli stari novčanik.
- Izvolite, šuma je moja - reče, prekrstivši se brzo pružajući ruku. - Uzmite pare, šuma je moja. Rjabinjin ovako kupuje, ne ciganči se za groš-dva - reče mršteći se i mašući novčanikom.
- Da sam na tvom mestu, ja ne bih tako hitao - reč Ljevin.
- Zaboga - reče začuđeno Oblonski - dao sam reč. Ljevin iziđe iz sobe zalupivši vrata za sobom. Rjabinjin gledajući u vrata, s osmejkom mahnu glavom.
- Sve je to mladost, konačno, jedna detinjarija. Verujte, časti mi, ja to kupujem samo radi slave, da se zna da je Rjabinjin a ne neko drugi kupio šumu od Oblonskog. A bogzna da li ću imati računa. Verujte bogu. Molim vas, da napišemo ugovor...
Kroz jedan sat, trgovac uredno namesti i zakopča redengot sa ugovorom u džepu, sede u svoja čvrsto okovana kola i ode kući.
- Ah, ta gospoda! - reče svom nadzorniku.
- Baš kako kažete! - odgovori nadzornik, dodajući Rjabinjinu dizgine i nameštajući svoju kožnu kecelju. - šta bi s kupovinom, Mihailo Ignjatiču?
- Hajde, hajde...

XVII


Stepan Arkadijevič, s nabreklim džepom od serija[67] koje mu za tri meseca unapred dao trgovac, ode na gornji sprat. Stvar sa šumom bila je svršena, novac u džepu, lov uspeo, i Stepan Arkadijevič je bio u najlepšem duševnom raspoloženju, usled čega mu se osobito prohtelo da rastera rđavo raspoloženje koje je Ljevina obuzelo. Hteo je da za večerom završi dan onako prijatno kako ga je i započeo.
Ljevin je zbilja bio neraspoložen, i pored sveg svog staranja da bude ljubazan prema dragom gostu, nije mogao da se savlada. Ono opojno u izveštaju da se Kiti još nije udala, počelo je da dejstvuje u njemu.
Kiti se nije udala, i boluje, boluje od ljubavi prema čoveku koji ju je ostavio. Ta uvreda kao da je sad i na njega padala. Vronski je prezreo nju, a ona je prezrela njega, Ljevina. Prema tome, Vronskije imao pravo da prezire Ljevina, i zato mu je bio neprijatelj. Ali sve to tako nije Ljevin mislio. On je samo nejasno osećao da u tome ima nečeg uvredljivog za njega, i počeo se ljutiti ne na ono što mu je remetilo raspoloženje, nego na sve što je video. Glupa prodaja šume, prevara u koju je uleteo Oblonski i koja se završila u njegovoj kući, prosto ga je dražila.
- No, jesi li svršio? - reče, kad nađe gore Stepana Arkadijeviča. - Hoćeš li da večeraš?
- Hoću, kako da ne. Začudo kakav apetit imam na selu! A što nisi Rjabinjina ponudio da večera?
- A, neka ga đavo nosi!
- Zbilja, kako se ti to ponašaš s njim! - reče Oblonski. - Nisi mu ni ruku pružio. Zašto mu nisi pružio ruku?
- Zato što ja lakeju ne pružam ruku, a lakej je sto puta bolji od njega.
- Ala si ti neki reakcionar! A izjednačenje staleža? - reče Oblonski.
- Kome je prijatno da se izjednačuje, neka mu je nazdravlje, a meni je odvratno.
- Ti si, kako vidim, pravi reakcionar.
- Ja doista nikad nisam mislio o tome ko sam. Ja sam Konstantin Ljevin, i ništa više.
- I Konstantin Ljevin koji je vrlo neraspoložen - reče, smešeći se, Stepan Arkadijevič.
- Jest, neraspoložen sam, a znaš zbog čega? Zbog tvoje, izvini, glupe prodaje...
Stepan Arkadijevič se dobrodušno namršti kao čovek koga ni kriva ni dužna vređaju i kvare mu raspoloženje.
- Ah, ostavi to! - reče. - Kad je još bilo da neko nešto proda, a da mu odmah zatim ne kažu »to mnogo više vredi!« Međutim, dok se prodaje, niko ništa ne daje... Ne, ja vidim da si ti prosto uzeo na zub ovog jadnog Rjabinjina.
- Možda je i tako. A znaš li zašto? Ti ćeš opet reći da sam reakcionar, ili još neku strašniju reč; krivo mi je, i vređa me, kad gledam na sve strane osiromašeno plemstvo, kojem i ja pripadam, i, bez obzira na izjednačenje staleža, veoma volim što mu pripadam... a osiroćavanje nije usled raskoši, raskoš ništa ne mari, proživeti gospodski, to je plemićki mosao, to samo plemići i umeju. Sada, seljaci oko nas kupuju zemlju, i meni to nije krivo. Gospodin ništa ne radi, seljak radi, i potiskuje dokonog čoveka. Tako i treba. I ja se od srca radujem za seljaka. Ali me vređa kad vidim da se osiroćavanje plemstva dešava usled nekakve, ne znam kako da kažem, nevinosti. Ovde, zakupac-Poljak kupio, u pola cene, od gospođe koja živi u Nici, divno imanje. Onde, daju trgovcu pod zakup hektar zemlje koja vredi deset rubalja, za rublju. Ti sad, bez ikakva uzroka, poklonio si ovome lupežu trideset hiljada.
- Nego šta? Da brojim svako drvo?
- Da brojiš, nego šta. Eto, ti ih nisi brojao, zato ih je Rjabinjin brojao. Deca Rjabinjinova imaće sredstva za život i obrazovanje, a tvoja možda neće.
- E, oprostićeš, ali ima nešto mizerno u tom prebrojavanju. Mi imamo svoje zanimanje, a oni svoje, i treba i oni da zarade. Uostalom, stvar je svršena, pa kraj. A, evo moje omiljene kajgane. Agafja Mihailovna daće nam, bez sumnje, opet onaj divni zeljanik.
Stepan Arkadijevič sede za sto i poče se šaliti s Agafjom Mihailovnom uveravajući je da odavno nije imao takav ručak i takvu večeru.
- Vi bar hvalite - reče Agafja Mihailovna - Konstantin Dmitrič, što god mu daš, makar i koru hleba, pojede i ode.
Ma koliko se Ljevin trudio da se savlada, ostajao je turoban i ćutljiv.
Osećao je potrebu da Stepanu Arkadijeviču postavi jedno pitanje, ali se nikako nije mogao odlučiti, nije nalazio ni podesnog načina, ni zgodnog vremena da to učini. Stepan Arkadijevič beše već sišao dole u sobu za spavanje, skinuo se, opet se umio, obukao kitnjastu spavaćicu i legao, a Ljevin se sve nešto skanjivao oko njega, govorio o raznim sitnicama nemajući smelosti da upita što je hteo.
- Kako divno prave sapun - reče, razvijajući i zagledajući mirišljavi komad sapuna koji je Agafja Mihailovna spremala za gosta, ali ga Oblonski nije upotrebio - Pogledaj samo, to je pravi umetnički proizvod.
- Da, sve je danas već dovedeno do savršenstva - reče Stepan Arkadijevič zevajući vlažno i blaženo. - Na primer, pozorišta i razni zabavni... a-a-a! - zevao je. - Električi osvetljenje svuda... a-a!
- Da, električno osvetljenje - reče Ljevin. - Da... A gde je Vronski sad? - upita odjednom ostavljajući sapun.
- Vronski? - reče Stepan Arkadijevič zadržavajuć zevanje. - U Petrogradu je. Otišao je ubrzo posle tebe, i otad više nije dolazio u Moskvu. Znaš šta, Kostja, pravo da ti kažem - nastavi, nalaktivši se na sto i naslonivši na ruku svoje lepo rumeno lice, iz kojeg su sijale, kao zvezde, vlažne dobre i sanjive oči. - Sam si kriv. Uplašio si se od suparnika. A ja, kao što sam ti i tada govorio, i sada ne znam sigurno na čijoj je strani bilo više izgleda na uspeh. Zašto nisi jurišao? Ja sam ti tada govorio da... - On zevnu sam vilicama ne otvarajući usta.
»Da li zna, ili ne zna da sam je prosio? - pomisli Ljevin posmatrajući ga. - Jest, ima nešto lukavo, diplomatsko u njegovom licu«, i osećajući da je počeo da crveni, gledao je ćuteći pravo u oči Stepanu Arkadijeviču.
- Ako je tada i moglo biti nečega kod nje, to je bilo sam ushićenje spoljašnjošću - nastavi Oblonski. - Taj, znaš potpuni aristokratizam, i budući položaj u svetu, nije uticao toliko na nju koliko na njenu mater.
Ljevin se namršti. Uvreda zbog otkaza kroz koju je prošao opeče ga po srcu kao sveža rana. Ali, sad je bio kod kuće, a kod kuće i zidovi pomažu.
- Stani, stani - reče prekidajući Oblonskog. - Ti kažeš: aristokratizam. Dopusti mi da te upitam: u čemu se sastoji taj aristokratizam Vronskoga, ili svejedno čiji, aristokratizam zbog kojeg se ja zapostavljam? Ti smatraš Vronskog za aristokratu, a ja ga ne smatram. Čovek, čiji se otac izdigao iz ničega pomoću spletkarenja, čija mati bogzna s kim nije bila u ljubavnim odnosima... Ne, izvini, ja smatram za aristokratu sebe, i ljude meni slične, koji u prošlosti mogu pokazati tri-četiri čestita pokolenja porodica koje su
stojale na najvišem stupnju obrazovanja (darovitost i um, to je druga stvar), i koje nikad i ni pred kim nisu podlačile, kojima nikad niko nije bio potreban kao što je živeo moj otac, i moj ded. I znam još mnogo takvih. Tebi se čini nisko: kad ja brojim drveta u šumi; a ti poklanjaš Rjabinjinu trideset hiljada; ali ti ćeš dobiti zakup, i još šta ti ja znam, a ja neću, i zato cenim i čuvam nasleđeno i stečeno... Mi, mi smo aristokrati, a ne oni koji žive od milostinje silnih ovoga sveta, i koje možeš kupiti za dvadeset kopjejaka.
- A kome ti to? Ja se slažem s tobom - govorio je Stepan Arkadijevič iskreno i veselo, mada je osećao da Ljevin pod imenom: onih koji se mogu kupiti za dvadeset kopjejaka, podrazumeva i njega. Ljevinovo živo istupanje iskreno mu se svidelo. - Kome ti to? Iako mnogo što od onog što kažeš o Vronskom, nije istina, neću o tome da govorim. Kažem ti otvoreno: ja bih, da sam na tvom mestu, pošao sa mnom u Moskvu i...
- Ne. Ne znam da li ti je poznato, ili nije, meni je to svejedno, i reći ću ti: ja sam je prosio, i odbili su me, i sad je Katarina Aleksandrovna za mene jedna teška i sramna uspomena.
- Zašto? To je glupo!
- Da ne govorimo više o tome. Oprosti, molim te, ako sam bio grub prema tebi - reče Ljevin. Sad, pošto je izgovorio sve što je hteo, opet postade onaj koji je bio jutros. - Ljutiš li se ma mene, Stivo? Molim te, ne ljuti se - reče, i smeškajući se uze ga za ruku.
- Ne, ne, ni najmanje! Zašto bih se ljutio? Meni je milo što smo se objasnili. Znaš šta, jutarnji prelet vrlo je lep. Da pođemo, šta veliš? I da ne spavam, nego pravo odande na stanicu.
- Divota.

XVIII


Iako je sav unutrašnji život Vronskog bio ispunjen njegovom strašću, njegov je spoljašnji život neprestano i nezaustavno klizio po ranijim, poznatim putevima svetskih i pukovskih interesa. Pukovski interesi zauzimali su važno mesto u životu Vronskog - i zbog toga što je on voleo puk, i još više zbog toga što su njega u puku voleli. U puku ne samo što su voleli Vronskog, nego su ga i prštovali i ponosili se njim, ponosili su se tim što je taj čovek, ogromno bogat, odličnog obrazovanja, pun sposobnosti, sa otvorenim putevima ka svakom uspehu, častoljublju i sujeti - sve to prenebregavao, i od svih životnih interesa najbliže primao k srcu interea puka i drugarstva. Vronski je bio svestan mišljenja koje su drugovi imali o njemu, i, sem što je taj život voleo, smatrao je za obavezu da i podrži mišljenje koje se o njemu stvorilo.
Razume se samo po sebi da nikome od drugova nije govorio svojoj ljubavi, nije se izrekao ni u najvećim pijankama (uostalom, nikad nije bio tako pijan da bi izgubio vlast na sobom), i umeo je zapušiti usta lakomislenim drugovima koji bi pokušali da naprave kakvu bilo aluziju na njegovu ljubavnu vezu. Ali, pored svega toga, njegova ljubav bila je poznata celoj varoši; svi su manje ili više tačno pogađali njegove odnose prema Karenjinoj; većina mladića zavidela mu je baš na onome što je u njegovo ljubavi bilo najteže - na visokom položaju Karenjina, i usled toga na istaknutosti te ljubavi u svetu.
Većina mladih žena, koje su zavidele Ani, i kojima je već odavno dosadilo što Anu nazivaju pravičnom, radovale su se svojim pretpostavkama o njoj, i čekale su samo da se potvrdi preokret društvenog mnenja, pa da se okome protiv nje svom težinom svoga preziranja. One su već spremale lopte blata kojima će se bacati na nju, kad dođe vreme. Većini stariji ljudi i velikodostojnika nije bio po volji taj društven skandal koji se neizbežno spremao.
Mati Vronskoga, kad doznade o njegovoj ljubavnoj vezi, bila je u prvo vreme zadovoljna; jedno stoga što, po njeni pojmovima, ništa nije tako
isticalo sjajnoga mladića ka ljubavni odnosi u višem svetu; a drugo, što je Karenjina, koja joj se tako svidela i koja je tako mnogo pričala o svome sinu, bila ipak onakva kakve su sve lepe i čestite žene, po pojmovima grofice Vronske. Ali u poslednje vreme ona je saznala da je njen sin odbio ponuđeni mu, za karijeru važan položaj, samo zato da bi mogao ostati u puku, i da bi se mogao viđati sa Karenjinom; doznala je da su njegovi pretpostavljeni zbog toga nezadovoljni njim, i zato je promenila mišljenje. Nije joj se sviđalo takođe ni to, po svemu što je čula o toj ljubavi, to, što to nisu bili sjajni i graciozni svetski odnosi kakve bi ona mogla odobriti nego nekakva verterovska, očajnička strast, kako su joj pričali, koja Vronskog može navesti na gluposti. Ona nije videla sina od vremena kad je iznenada otputovao iz Moskve, i sad je preko starijeg sina zahtevala da dođe k njoj.
Stariji brat bio je takođe nezadovoljan mlađim. On nije razbirao kakva je ta ljubav, da li velika ili mala, strasna ili nestrasna, grešna ili nevina; (on sam, iako je imao dece izdržavao je jednu balerinu, i zato je bio snishodljiv u ovo stvari;) ali je znao da se ta ljubav ne sviđa onima kojima Vronski treba da se sviđa, i zato nije odobravao postupak bratovljev.
Osim službenog zanimanja i društvenih obaveza, Vronski je imao još jedno zanimanje - konje, koje je strasno voleo.
Te godine bile su objavljene oficirske trke s preponama Vronski se prijavio za trku, kupio krvnu englesku kobilu, i pored velike svoje ljubavi, bio je strasno zanet predstojećim trkama.
Te dve strasti nisu smetale jedna drugoj. Naprotiv, njemu je bilo potrebno zanimanje koje bi bilo nezavisno od njegove ljubavi, pomoću kojega bi se osvežavao i odmarao od suviše uzbudljivih utisaka.

XIX


Na dan trke u Krasnom selu, Vronski je ranije nego obično došao u pukovsku menažu da pojede bifstek. Nije mogao osobito strogo paziti na sebe, jer se težina njegova tela potpuno ravnala utvrđenoj za trku težini od oko sedamdeset kilograma; ali nije trebalo ni da se ugoji, i zato je izbegavao testa i slatkiše. Sedeo je sa raskopčanim mundirom preko belog prsnika, nalakćen obema rukama na sto, i očekujući poručeni bifstek gledao u francuski roman koji je ležao na tanjiru. Gledao je u knjigu samo zato da ne bi morao razgovarati s oficirima koji su ulazili i izlazili, i razmišljao je.
Mislio je o sastanku koji mu je Ana obećala danas, posle trka. Nije je video već tri dana, a usled povratka njenog muža iz inostranstva nije znao da li je sastanak danas mogućan, ili ne, nije znao kako da se izvesti o tome. Poslednji put video se s nom u letnjikovcu svoje kuzine Betsi. U letnjikovac Karenjinih išao je što je moguće ređe. Sad je želeo da ode tamo, i premišljao je: »kako da to učini?«
»Razume se, reći ću da me je Betsi poslala da Anu upitam hoće li doći na trke. Dakle, otići ću«, rešio je u sebi podižući glavu sa knjige. Zamislio je živo radost i sreću što će je videti, i lice mu zasija.
Pošalji koga mojoj kući, neka javi da odmah upregnu trojku - reče slugi koji mu donese bifstek na srebrnom vrelom tanjiru, i primaknuvši tanjir poče jesti.
U susednoj bilijarskoj sali čulo se kucanje lopti na bilijaru, govor i smeh. Na spoljnjim vratima ukazaše se dva oficira: jedan - mlad, sa slabim, finim licem koji je skoro došao iz Paževskog korpusa u njihov puk; drugi – punačak, stari oficir, sa grivnom na ruci, podbulih, malih očiju.
Vronski pogleda u njih, namršti se, i učinivši kao da ih ne vidi, gledao je iskosa u knjigu, i počeo da jede i da čita u isto vreme.
A ti se to potkrepljuješ za rad? - reče punački oficir sevši pored njega.
Kao što vidiš - odgovori Vronski natmureno, brišući usta i ne gledajući u njega.
A ne bojiš se da otežaš? - reče stariji okrećući stolicu mladome oficiru.
Šta? - reče srdito Vronski sa grimasom odvratnosti i pokazujući svoje lepe zube.
Ne bojiš se da otežaš?
Kelner, vino! - reče Vronski i odgovarajući onome, i premestivši knjigu na drugu stranu nastavi čitanje.
Punački oficir uze kartu vina i okrete se mladom oficiru.
Izaberi sam šta ćeš piti - reče pružajući mu kartu gledajući u njega.
Pa, gotovo rajnskog - reče mladi oficir, stidljivo pogledajući Vronskog i starajući se da uhvati prstima brčiće koji tek što behu nikli.
Videći da se Vronski ne okreće, mladi oficir ustade.
Hajdemo u bilijarsku salu - reče on.
Punački oficir poslušno ustade i obojica se uputiše vratima.
U to vreme uđe u sobu visok i stasit konjički kapetan, Jašvin, i prezrivo klimnuvši glavom dvojici oficira priđe Vronskom.
A! Evo ga! - viknu on udarivši Vronskog jako svojom velikom šakom po epoleti. Vronski se ljutito okrete, ali lice mu u trenutku zasija urođenom mu mirnom i odlučnom ljubaznošću.
To je pametno, Aljoša - reče kapetan jakim baritonom - Kad svršiš s jelom, popij jednu čašicu.
Ne jede mi se.
Uvek nerazdvojni - dodade Jašvin s podsmehom gledajući dvojicu oficira koji u to vreme iziđoše iz sobe. I sede pored Vronskog, savivši pod oštrim uglom svoje prema visini stolice odveć dugačke noge u uskim pantalonama. - Što nisi juče svratio u Krasnjensko pozorište?
Numerova je bila sasvim dobra. Gde si bio?
Zadržao sam se kod Tverskih - reče Vronski.
A! - odgovori Jašvin.
Jašvin, kockar, pijanica, i ne samo čovek bez ikakvih pravila, nego čovek sa nemoralnim pravilima - taj Jašvin bio je najbolji prijatelj Vronskog u puku. Vronski ga je voleo zbog njegove neobične fizičke snage, koja se najviše ispoljavala tome što je mogao piti kao bačva, ne spavati, i ostati uvek isti; i zbog njegove velike moralne snage koju je pokazivao u odnosima prema starešinama i drugovima, izazivajući strah poštovanje prema sebi čak i pri kartanju, gde je igrao na desetine hiljada, i, uvek, bez obzira na popijeno
vino, tako umešno i kontrolisano, da je smatran za najboljeg igrača u Engleskom klubu.
Vronski ga je voleo i uživao naročito zato što je osećao da Jašvin njega voli, i to ne zbog njegovog imena i bogatstva nego zbog njega samog. I samo Jašvinu jedinom Vronski bi mogao poveriti tajnu svoga srca. On je osećao da samo Jašvin, bez obzira na to što je izgledalo da prezire svako osećanje, samo on, činilo se Vronskom, može razumeti veliku strast koja je sad ispunjavala sav njegov život. Osim toga, on je bio uveren da Jašvin sigurno ne nalazi zadovoljstva u spletkama i skandalima, i da će njegovo osećanje razumeti onako kako treba, to jest, znati i verovati da ljubav ta nije šala i zabava, nego nešto mnogo ozbiljnije i važnije.
Vronski mu nije govorio o svojoj ljubavi, ali je znao da Jašvin sve zna, sve razume kako treba, i bilo mu je prijatno da to vidi po njegovim očima.
A, da! - reče Jašvin kad ču da je Vronski bio kod Tverskih; i blesnuvši svojim crnim očima dohvati levi brk i stade ga, po svojoj rđavoj navici, gurati u usta.
A šta si ti juče radio? Dobio na kartama? - upita Vronski.
Osam hiljada. Ali tri ne važe, mučno da će ih onaj platiti.
Onda možeš na meni i izgubiti - reče Vronski smejući se. Jašvin je držao veliku opkladu za Vronskog!
Ni u kom slučaju neću izgubiti. Samo je Mahoćin opasan.
I razgovor pređe na očekivanje današnje trke, o kojoj je Vronski jedino i mogao sada misliti.
Pođimo, ja sam gotov - reče Vronski, diže se i pođe k vratima. Jašvin takođe ustade ispravivši svoje ogromne noge i dugačka leđa.
Za mene je još rano da ručam, a hteo bih da popijem štogod. Sad ću doći. Ej, vina! - viknu svojim čuvenim u komandovanju jakim glasom od kojeg su se prozori tresli. - Ne, ne treba! - viknu odmah zatim. - Ako ćeš kući, i ja ću s tobom.
I ode s Vronskim.

XX


Vronski je stanovao u jednoj velikoj, čistoj, pregrađenoj na dvoje finskoj izbi. Petricki je bio s njim u stanu. Petricki je spavao kad Vronski i Jašvin uđoše u sobu.
- Ustaj, dosta si spavao! - reče Jašvin prešavši s onu stranu pregrade i drmusajući za rame Petrickog koji se beše zario u uzglavlje i sav se oznojio.
Petricki odjednom skoči na kolena i obazre se.
- Dolazio je tvoj brat - reče on Vronskom. - Razbudio me, đavo da ga nosi; kazao je da će opet doći. - I navlačeći pokrivač baci se opet na uzglavlje. - Ta ostavi, Jašvine - govorio je ljuteći se na Jašvina koji je vukao pokrivač s njega.
- Ostavi! - Pa se okrete i otvori oči. - Bolje reci šta bi se moglo popiti, tako su mi gorka usta da...
- Najbolja je rakija - reče Jašvin u basu. - Tereščenko! Daj rakije i krastavaca gospodinu - viknu očevidno zadovoljan svojim glasom.
- Rakije, veliš? - upita Petricki, mršteći se i trljajući oči. - Hoćeš i ti? Ako ćemo zajedno, pristajem! Vronski, hoćeš li i ti? - reče Petricki ustajući i uvijajući je ispod mišica u tigrov pokrivač. On dođe na vrata pregrade, poiže ruku i zapeva na francuskom: »Bio kralj u Tu-u-li.«[68] - Vronski, hoćeš li da piješ?
- Odlazi - reče Vronski oblačeći mundir koji mu lakej pridržavaše.
- Kuda ćeš? - upita ga Jašvin. - Evo došla trojka - dodade, spazivši kola koja su se približavala.
- U konjušnicu, a treba da odem i do Brjanskog zbog konja - reče Vronski. Vronski je zaista obećao bio Brjanskom, koji je živeo deset kilometara od
Peterhofa, da će doći i doneti mu novac za konja i želeo je da ode do
Brjanskog. Ali drugovi se odmah dosetili da on neće samo tamo.
Pevajući i dalje, Petricki namignu, i napući usta kao da je hteo reći:
znamo mi toga Brjanskog.
- Pazi da ne odocniš! - samo toliko reče Jašvin, i, da bi promenio razgovor, upita, gledajući kroz prozor u srednjeg konja kojeg on beše prodao Vronskom: kako moj zelenko, služi li dobro?
- Čekaj! - povika Petricki Vronskom koji beše pošao. - Brat ti je ostavio jedno pismo i ceduljicu. Stani, gde li su?
Vronski zastade.
- Pa gde su? To je ono! - reče svečano Petricki metnuvši kažiprst na vrh nosa.
- Govori, ostavi se gluposti! - smešeći se reče Vronski.
- Kamin nisam palio. Tu negde mora biti.
- A, ne komedijaj! Gde je pismo?
- Zbilja sam zaboravio. Ili sam možda sanjao? Stani, stani! Što se ljutiš! Da si ti, kao ja juče, pio po četiri boce na čoveka, zaboravio bi i kako ti je ime. Čekaj, sad ću se setiti.
Petricki ode iza pregrade i leže na krevet. - Čekaj! Ja sam ležao ovako, a on je stajao tako. A - a - a - a... Evo ga! - i Petricki izvuče pismo ispod dušeka gde ga je bio sakrio.
Vronski uze pismo i ceduljicu. Tačno ono što je i očekivao - pismo od matere s prekorima što ne dolazi, i cedulja od brata u kojoj javlja da ima nešto s njim da razgovara. Vronski je znao da je oboje jedno isto. »Šta ih se tiče?« pomisli, i zgužvavši pisma ćušnu ih između dugmadi od mundira, u nameri da ih usput pažljivo pročita. U hodniku izbe sretoše ga dva oficira, jedan iz njihovog a drugi iz drugog puka.
Stan Vronskog bio je uvek zborište svih oficira.
- Kuda ćeš?
- Moram u Peterhof.
- A konj, je li došao iz Carskog?
- Došao je, ali ga još nisam video.
- Kažu da Mahoćinov Gladijator ramlje.
- Gluposti! Samo, kako li ćete jahati po ovom blatu? - reče drugi.
- Evo mojih spasitelja! - spazivši ovu dvojicu povika Petricki, pred kojima je stajao posilni sa rakijom i kiselim krastavcima na poslužavniku. - Jašvin mi je rekao da pijem, da se osvežim.
- E, baš nam juče dosadiste - reče jedan od ovih što dođoše - celu noć
nismo trenuli.
- Ah, a kako smo tek završili! - pričao je Petricki. - Volkov se popeo na krov i govori kako mu je teško i tužno. Ja viknuh: dajte muziku, svirajte žalosni marš! I on ti lepo zaspa na krovu uz zvuke žalosnog marša.
- Pij, pij rakije, to je dobro, a zatim selterske vode i što više limuna - govorio je Jašvin stojeći nad Petrickim kao mati kad nudi detetu lek - a zatim malo šampanja - tako jednu bocu.
- E, to je pametno. Čekaj, Vronski, da popijemo po jednu.
- Ne, zbogom, gospodo, ja danas ne pijem.
- A, zbilja, da ne otežaš? Onda ćemo mi sami. Daj selterske vode i limuna.
- Vronski! - povika neko kad je on već bio u hodniku.
- Šta je?
- Trebalo je i kosu da ošišaš, suviše je teška, naročito na ćeli.
Vronski je, zbilja, pre vremena počeo da ćelavi. On se veselo nasmeja pokazujući svoje lepe zube, namače kapu na ćelu, iziđe iz hodnika i sede u kola.
- U konjušnicu! - reče, izvadi pisma da ih pročita, ali se predomisli i ostavi ih za docnije, pošto pregleda konje. - »Posle!...«

XXI


Privremena konjušnica, koliba od dasaka, bila je napravljena pored samog hipodroma, i tu je morala juče biti dovedena njegova kobila.
On je još nije video. Poslednjih dana nije sam izjahivao, nego je to poveravao treneru, dakle nikako nije znao u kakvom je stanju njegova kobila. Tek što iziđe iz kola, a njegov konjušar (grum)[69], koga su zvali dečkom, poznavši izdaleka njegova kola, pozva trenera. Suvonjavi Englez u visokim čizmama i kratkom žaketu, sa pramenjem dlaka ostavljenim samo u podbratku, neveštim džokejskim hodom šireći laktove i ljuljajući se, iziđe na susret.
Kako je Fru-Fru? - upita Vronski na engleskom.
All right, sir - sve je ispravno, gospodine, - negde iz sredine grla se ču Englezov glas. - Bolje je da ne idete k njoj - dodade on skidajući šešir. - Metnuo sam joj korpu na usta, pa je uzbuđena. Ne idite, bolje je, jer to draži konja.
Ne, ući ću. Hoću da je vidim.
Hajdemo - ne otvarajući usta i namršteno reče Englez, i mašući laktovima pođe napred svojim rašrafljenim korakom.
Uđoše u malo dvorište pred barakom. Dežurni, u čistoj bluzi, nagizdan, otresit dečko, sa metlom u ruci, srete ih i pođe za njima. U baraci, bilo je po zasebnim odeljenjima pet nonja; Vronski je znao da tu mora danas biti doveden, i da se već i nalazi tu njegov glavni suparnik, alatasti Gladijator Mahoćinov. Još više nego svoga konja Vronski je želeo da vidi Gladijatora, koga dosad nije video; ali Vronski je znao da po zakonima pristojnosti u konjskom sportu ne samo što se ne može videti, nego je nepristojno i raspitivati o njemu! Dok je išao po hodniku, dečko otvori vrata od drugog odeljenja s leve strane, i Vronski spazi alatastog krupnog konja sa belim nogama. Znao je da je to Gladijator, ali sa osećanjem čoveka koji okreće glavu od tuđeg otvorenog pisma, on se okrenu i priđe odeljenju u kome je bila Fru-Fru.
Onde je konj Mak... Mak... nikad ne mogu da izgovorim to ime - reče Englez, pokazujući preko ramena palcem sa prljavim noktom na odeljenje Gladijatorovo.
Mahoćinov? Da, to je moj ozbiljan suparnik - reč Vronski.
Kad biste ga vi jahali - reče Englez -Ja bih se kladio za vas.
Fru-Fru je nervnija, a onaj je jači - reče Vronski osmejkujući se na pohvalu svome jahanju.
Kod trke s preponama sva je stvar u jahanju i u pluck - reče Englez.
Pluck-a, to jest, energije i smelosti. Vronski ne samo da je u sebi imao dovoljno, nego je, što je mnogo važnije, bio tvrdo uveren da niko u svetu nema toga pluck-a više nego on.
A vi jamačno znate da nije bilo potrebno veliko znojenje.
Nije bilo potrebno - odgovori Englez. - Molim va ne govorite glasno. Konj se uzbuđuje - dodade on klimnuvši glavom prema zatvorenom odeljenju pred kojim su stajali, i gde se čuo, po slami, topot nogu koje se premeštaju.
On otvori vrata i Vronski uđe u slabo osvetljeno odeljenje. U odeljenju, prenoseći se s noge na nogu na svežoj slami, stajala je vrana kobila sa korpom na ustima. Razabravši se u polusvetlosti odeljenja, Vronski baci jedan opšti pogled na sve oblike svoje ljubimice. Fru-Fru je bila srednjega rasta i po oblicima ne besprekorna. Bila je sva uskih kostiju; mada se grudni koš jako isturio napred, ipak su joj grudi bile uske. Sapi, malo opuštene naniže, a na nogama, osobito zadnjim, ukošena kopita. Mišići zadnjih i prednjih nogu nisu bili osobito krupni, ali u pojasu kobila beše neobično široka, što je osobito padalo u oči sad, posle potrebne trenaže i spalog trbuha. Nožne kosti ispod kolena, gledane spreda, videle se ne deblje od prsta, a neobično široke, gledane sa strane. Cela kobila, osim rebara, činila se kao zgnječena s bokova i saterana unutra. Ali je imala jednu osobinu koja, činila da se svi nedostaci zaborave; ta osobina bila je krv, krv koja se ispoljava, kako Englezi kažu. Jako istaknuti ribići, ispod mrežice od žila razapete pod tankom, pokretnom glatkom kao atlas kožom, bili su kao kost čvrsti. Suvonjava glava, sa ispupčenim sjajnim i veselim očima, širila se pri čeljusti u istaknute nozdrve sa pregradnom opnom iznutra napivenom krvlju. U celoj pojavi, a osobito u glavi, video se određen, energičan, i u isto vreme nežan izraz. Bila je to jedna od onih životinja koje, čini ti se, ne govore samo zato što im mehaničko uređenje usta to ne dopušta.
Vronskom se bar učinilo da je razumela sve što je on sad gledajući u nju,
osećao.
Čim Vronski uđe, ona duboko udahnu u sebe vazduh, iskosi svoje ispupčeno oko tako da se beonjača zakrvavi, i sa suprotne strane je gledala na ušavše tresući korpom i elastično stajući s noge na nogu.
Eto, vidite kako je uzbuđena - reče Englez.
O, mila moja! O! - govorio je Vronski prilazeći kobili i umiljavajući joj se.
Ali što se on bliže primicao, ona je sve više bila uznemirena. Tek kad je prišao njenoj glavi, odjednom se stiša, a mišići joj zaigraše pod tankom nežnom dlakom. Vronski je pomilova po tvrdom vratu, popravi joj pramen grive koji beše prešao na drugu stranu vrata, i primače svoje lice k njenim raširenim, tankim kao krilo slepog miša nozdrvama. Kobila zvučno udahnu i ispusti vazduh iz napregnutih nozdrva, uzdrhta, priljubi oštro uho i opruži čvrstu crnu usnu ka Vronskom, kao da želi da ga uhvati za rukav. Ali setivši se korpe, otresnu njome, i opet se poče premeštati s noge na nogu.
Budi mirna, milo moje, budi mirna! - reče on pogladivši je po sapima i radostan što je konja našao u najboljem stanju, iziđe iz odeljenja.
Uzbuđenje konja prešlo je i na Vronskog; osećao je da mu krv juri k srcu, i da isto onako kao konj, hoće da se kreće i da ujeda; osećao je i strah i radost.
Dakle, uzdam se u vas - reče Englezu - u šest i po da budete na mestu.
Sve u redu - reče Englez. - A vi, kuda ćete, milorde? - upita iznenada, upotrebivši naziv my-Lord, koji gotovo nikad nije upotrebljavao.
Vronski začuđeno podiže glavu, i pogleda, kako je samo on umeo da gleda, ne u oči nego u čelo Englezu, čudeći se smelosti njegovog pitanja. Ali razumevši da je Englez, upravljajući takvo pitanje, gledao na njega ne kao na gospodara nego kao na džokeja, odgovori mu:
Idemo do Brjanskog, kroz jedan sat biću kod kuće.
»Koliko puta mi danas zadaju to pitanje!« reče u sebi i pocrvene, što je kod njega retko bivalo. Englez ga pažljivo pogleda, i kao da je znao kuda Vronski ide, dodade:
Najglavnije je biti spokojan pred trkom - reče - budite raspoloženi i nizašta se ne uzbuđujte.
All right - smeškajući se odgovori Vronski, uskoči u kola i naredi: u Peterhof.
Tek što je odmakao nekoliko koraka, kad oblak, koji je još od jutra pretio kišom, naiđe i lijnu pljusak.
»Ne valja - pomisli Vronski dižući krov kola. - I inače je vlažno, a sad će se
sasvim raskaljati.« Sedeći sam u zatvorenim kolima izvadi pismo materino i ceduljicu od brata i pročita ih.
Da, sve jedno te jedno. I mati, i brat, i svi nalaze za potrebno da se mešaju u njegove intimne stvari. To mešanje izazva u njemu ljutnju - osećanje koje se u njemu retko javljalo. »Šta se njih tiče? Zašto svaki smatra za svoju dužnost da se brine o meni? I zašto se svi vrzmaju oko mene? Zbog toga što vide da je to nešto što oni ne mogu da shvate. Kad bi ovo bila obična, niska, svetska ljubavna veza, oni bi me ostavili na miru. Ali osećaju da je ovo nešto drugo, da ovo nije igračka, da je meni ta žena draža od života. to je ono što ne razumeju, i zato im je krivo.
Kakva god bude bila naša sudbina, mi smo je stvorili, i mi se ne žalimo na nju - govorio je sjedinjujući u reči mi sebe i Anu. - Da, hoće da nas uče kako da živimo. Nemaju pojma o tom šta je sreća, ne znaju da bez ove ljubavi za nas nema ni sreće, ni nesreće - nema života«, mislio je Vronski.
Ljutio se na sve zbog njihova mešanja baš zato što je osećao da su svi oni u pravu. Osećao je da ljubav koja ga vezuje za Anu nije trenutak zanosa koji će proći, kao što prolaze svetske veze, ne ostavljajući ni kod jednog ni kod drugog nikakvih tragova, osim prijatnih ili neprijatnih uspomena. Osećao je svu mučnost svoga i njenog položaja, svu teškoću skrivanja njihove ljubavi, koja je stajala pred očima sveta, sva laganja pretvaranja; lagati, pretvarati se, prenemagati se, misliti o drugima, dok je strast koja ih vezuje tako jaka, da oboje zaboravljaju na sve sem svoje ljubavi.
Jasno se sećao slučajeva, često ponavljanih, kad je morao da laže i da se pretvara, što je bilo protivno njegovoj prirodi; sećao se, osobito živo, više puta kod nje opaženog osećanja stida zbog potrebe da laže i da se pretvara. I u njemu se probudi čuvstvo, koje je ponekad nailazilo na njega od vremena kad se upoznao sa Anom. To je bilo čuvstvo mrskog gnušanja prema nečemu
da li prema Aleksiju Aleksandroviču, da li prema sebi, ili prema celom svetu
to nije tačno znao. Uvek bi gonio od sebe to čudnovato osećanje. Sad, stresavši s nastavi tok svojih misli.
»Da, ona je pre bila nesrećna, ali ponosita i mirna; sad ne može biti mirna i dostojanstvena, iako to ne pokazuje. Jest, to treba okončati«, reši u sebi.
I prvi put mu dođe u glavu jasna misao o tome da je preko potrebno prekinuti tu laž, i što pre to bolje. »Da ostavim sve i ja i ona, i da se sklonimo negde gde ćemo biti sami svojom ljubavlju«, reče u sebi.

XXII


Pljusak nije dugo trajao, i dok se Vronski približavao cilju uz najveći kas srednjaka koji je povlačio i pobočne konje, te su po blatu galopirali, sunce se ponovo ukaza, i ukazaše se krovovi letnjikovca; stare lipe po vrtovima s obe strane glavne ulice, zasijaše mokrim bleskom, sa grana je veselo kapala, a sa krovova tekla voda. Vronski više nije mislio o tome kako će pljusak pokvariti hipodrom, nego se radovao što će zahvaljujući ovoj kiši, Anu sigurno zateći samu kod kuće; zna je da Aleksije Aleksandrovič, koji se skoro vratio iz banje, još nije prešao iz Petrograda na letovanje.
Nadajući se da će je zateći samu, a da bi manje obratio na sebe pažnju, Vronski, kao što je uvek činio, siđe s kola ne prelazeći preko mostića, i uputi se pešice. I ne pođe ka ulazu sa ulice, nego uđe u dvorište.
Je li doputovao gospodin? - upita baštovana.
Nije. Gospođa je kod kuće. Izvolite na spoljni ulaz, tamo su momci, oni će vam otvoriti - odgovori baštovan.
Ne, proći ću kroz vrt.
Uverivši se da je sama, a želeći da je iznenadi, jer joj nije bio obećao da će danas doći, a ona izvesno ne misli da će on pred samu trku to učiniti, uputi se terasi koja je izlazila u vrt; pridržavao je sablju i oprezno koračao po pesku putanje zasađene cvećem. Vronski zaboravi sad sve što je putem mislio o teškoći i težini svoga položaja. Mislio je samo: da će je sad videti, i to ne u mašti nego živu, svu, kakva je u samoj stvari. Već se peo po strmim stepenicama terase, kad se odjednom seti onoga što je uvek zaboravljao, a što je bilo najteže u negovim odnosima prema njoj - seti se njenoga sina, sa njegovim upitnim nemilim pogledom, kako se njemu činilo.
Taj dečko, češće nego iko drugi, bivao je smetnja njihovim odnosima. Ako je on bio prisutan, ni Vronski ni Ana ne samo da nisu smeli govoriti o nečemu što ne bi mogli ponoviti pred svima, nego nisu sebi dopuštali da govore makar u aluzijama o onome što dečko ne bi razumeo. Nisu se o tome dogovarali, ali se to samo po sebi utvrdilo.
Obmanjivanje dečka smatrali bi kao uvredu sebi samima. U njegovu prisustvu, razgovarali su među sobom kao poznanici. Ali, i pored te obazrivosti, Vronski je često video upravljen na sebe pažljiv i pun nedoumice detinji pogled, neobičnu njegovu bojažljivost, nejednakost, čas ljubaznost, čas hladnoću i stidljivost dečka prema njemu. Dete kao da je osećalo da između ovoga čoveka i njegove matere postoji nekakav važan odnos čiji značaj ono ne može da shvati.
Zaista, dečko je osećao da ne može da shvati taj odnos; naprezao se, i nije mogao da protumači sebi kakvo osećanje treba da ima prema tom čoveku. Sa detinjskom osetljivošću da zapaža ispoljavana ljudska osećanja, on je jasno video da otac, guvernanta, dadilja, i svi, ne samo što Vronskog nisu voleli, nego su sa odvratnošću i strahom gledali na njega, mada nisu ništa govorili o njemu; a mati da gleda na njega kao na najboljega prijatelja.
»Šta li to znači? Ko je on? Kako treba njega voleti? Ako to ne razumem, ja sam kriv; ili sam glup, ili rđav dečko«, mislilo je dete, i otuda je dolazio onaj upitni, istražujući, delimice neprijateljski izraz, i bojažljivost, i nejednakost, zbog čega se tako nelagodno osećao Vronski. Prisustvo tog deteta izazivalo je u Vronskom ono neobjašnjeno osećanje mrskog gnušanja koje se u poslednje vreme u njemu počelo javljati. Prisustvo tog deteta izazivalo je u Vronskom i u Ani osećanje, slično osećanju moreplovca koji po kompasu vidi da se pravac, kojim se on brzo kreće, mnogo razilazi sa pravcem kojim treba ići, ali da nije u stanju zaustaviti kretanje, da ga ono u svaki minut udaljava više i više od pravoga pravca, i da je saznanje da odstupa od istinskog pravca isto što i priznanje da ide u propast.
To dete, sa svojim naivnim pogledom na život, bilo je Kompas koji je njima pokazivao stepen njihova odstupanja od onoga što su znali, ali nisu hteli da znaju.
Ovoga puta Serjoža nije bio kod kuće, i Ana je potpuno sama sedela na terasi očekujući povratak sina koji je otišao u šetnju, i koga je kiša uhvatila. Poslala je momka i devojku da traže, i sedela očekujući ih.
Obučena u belu široko krojenu haljinu, sedela je u uglu terase iza cveća, i nije čula Vronskog. Oborivši svoju crno-kudravu glavu, prislonila je čelo uz hladnu kantu za zalivanje što je stajala na ogradi, i obema divnim rukama, sa poznatim mu prstenjem, pridržavala kantu. Lepota cele figure, glave, vrata, ruku, svaki put je, kao neočekivano, poražavala Vronskog. On zastade gledajući je s ushićenjem. A kad htede da kroči još jedan korak da bi joj se približio, ona oseti njegovo primicanje, odmače kantu i okrete k njemu zagrejano lice.
Šta vam je? Vi ste bolesni? - reče on na francuskom, prilazeći joj. Htede da joj pritrči, ali setivši se da tu može biti još nekoga, obazre se prema vratima balkona i pocrvene, kao što je uvek crveneo osećajući da mora da se boji i da se obazire.
Ne, zdrava sam - reče ustajući i stežući njegovu pruženu ruku. - Nisam očekivala... tebe.
Bože moj! kako su hladne te ruke! - reče on.
Ti si me uplašio - reče ona. - Sama sam, čekam Serjožu, otišao je u šetnju i treba ovuda da se vrati.
Ali pored sveg staranja da bude spokojna, usne su joj drhtale.
Oprostite što sam došao, nisam mogao provesti dan da vas ne vidim - nastavi on na francuskom, kako je uvek govorio kad je izbegavao ono ledeno i nemogućno među njima vi, i opasno ti, na ruskom jeziku.
Šta da oprostim? Meni je tako milo!
Ali vi ste ili bolesni ili ozlojeđeni - nastavi on ne puštajući njenu ruku i naginjući se nad njom. - O čemu ste mislili?
Sve o jednom istom - reče ona s osmejkom. Ana je govorila istinu. Ako bi je u kom bilo trenutku zapitali o čemu misli, ona bi bez pogreške mogla odgovoriti: o jednom istom, o svojoj sreći i o svojoj nesreći. Evo o čemu je mislila baš sad kad ju je iznenadio: mislila je zašto je drugima, na primer Betsi (ona je znala za njenu ljubavnu vezu s Tuškjevičem, koju je Betsi krila od sveta), sve to bilo lako, a njoj tako teško? Ta ju je misao sada, iz nekih razloga, osobito mučila. Ona ga upita o trkama. On joj odgovori, i videći da je uzbuđena, i starajući se da je razonodi, poče joj pričati najprostijim tonom o pripremama za trku.
»Da li da mu kažem ili ne? - mislila je, gledajući u njegove mirne umiljate oči. - On je tako srećan, tako zauzet trkama, da neće razumeti kako treba, neće razumeti sav značaj toga događaja za nas.«
Ali ne rekoste mi o čemu ste mislili, kad sam ušao - reče on prekinuvši svoje pričanje - molim vas, recite mi!
Ona je ćutala, i pognuvši malo glavu gledala ga je ispod obrva očima koje su sijale iza dugačkih trepavica. Njena ruka, koja se igrala otkinutim listom, drhtala je. On je video sve to, i njegovo lice izrazi opet onu poslušnost i ropsku odanost koja je nju tako pridobijala.
Ja vidim da se nešto dogodilo. Zar bih ma i za trenutak mogao biti spokojan znajući da ste vi u nevolji, a ja je s vama ne delim? Tako vam boga, recite mi! - ponavljao je molećivim glasom.
»Da, neću mu oprostiti ako ne shvati sav značaj ovoga. Bolje i da mu ne govorim, zašto da ga kušam?« mislila je Ana jednako ga gledajući, i osećajući da se njena ruka s listićem sve više i više trese.
Tako vam boga! - ponovi on dohvativši joj ruku.
Da kažem?
Da, da, da...
Ja sam trudna - reče ona tiho i lagano.
Listić u njenoj ruci zadrhta još jače; ona ne skidaše s njega očiju trudeći se da vidi kako će on to primiti. On preblede, htede nešto da kaže, ali zastade, ispusti njenu ruku i obori glavu. »Da, razumeo je sav značaj ovog događaja«, pomisli ona i zahvalno mu steže ruku.
Ali, Ana se prevarila da je on značaj ovog saopštenja razumeo onako kako je to ona, žena, razumevala. Kad ču ovu vest, on sa dvostrukom jačinom oseti nastup onog osećanja mržnje prema nekome; a u isto vreme razumede da je kriza, koju je želeo, sad nastupila; ne može se više kriti od muža, neophodno je na neki način i što pre prekinuti ovaj neprirodan položaj. Osim toga, njeno uzbuđenje fizički pređe na njega. On je pogleda umiljatim, poniznim pogledom, poljubi joj ruku, ustade, i ćuteći prođe nekoliko puta po terasi.
Jest - reče on odlučno, prilazeći joj. - Ni ja, ni vi nismo gledali na naš odnos kao na igračku, i sad je naša sudbina rešena. Neophodno je okončati - reče on obazirući se - sa ovom laži u kojoj živimo.
Okončati? Kako da okončamo, Aleksije? - reče tiho. Ona je sad bila mirna, lice joj je obasjavao nežan osmejak.
Ostaviti muža, i spojiti naš život.
On je spojen i ovako - jedva čujno odgovori ona.
Jest, ali sasvim, sasvim.
Ali kako, Aleksije, nauči me, kako? - reče ona s tužnim podsmehom svome bezizlaznom položaju. - Zar ima izlaza iz ovakvog položaja? Zar ja nisam žena svoga muža?
Iz svakog položaja ima izlaza. Treba se odlučiti - reče on. - Sve je bolje negoli taj položaj u kojem ti živiš. Ja vidim kako tebe muči sve, i svet, i sin, i muž.
Ah, muž zaista ne - reče ona s običnim osmejkom. - Ne znam, ali ja ne mislim o njemu, njega nema.
Ti govoriš neiskreno. Ja znam tebe. Tebe muči i on.
Ta on i ne zna - reče ona, i odjednom joj se lice obli jasnim rumenilom; obrazi, čelo i vrat pocrveneše, i suze stida se pojaviše na očima. - Ali nemojmo govoriti o njemu.

XXIII


Vronski je nekoliko puta pokušavao, iako ne tako odlučno kao sada, da je navede na razmišljanje o svome položaju, i uvek nailazio na istu površnost i lakoću u suđenju kojom je i sad odgovorila na njegovo izazivanje. Kao da je u tome bilo nečega što ona nije mogla ili nije htela sebi da jasno predstavi, kao da bi, čim počne da o tome govori, ona, prava Ana, odlazila nekud, povlačila se u samu sebe, a na njeno mesto stupala druga, čudnovata, tuđa žena koju on nije voleo, koje se bojao, i koja mu se odupirala. Ali sad se rešio da joj kaže sve.
Zna li on, ili ne zna - reče Vronski svojim običnim čvrstim i spokojnim tonom - zna li on, ili ne zna, nas se to ništa ne tiče. Mi ne možemo, vi ne možete tako ostati, osobito sad.
Pa šta, po vašem, da se radi? - upita ona sa istim lakim podsmehom. Njoj, koja se tako bojala da on njenu trudnoću ne shvati olako, bilo je sad krivo što je iz toga izvodio neophodnost da se nešto preduzme.
Kazati mu sve, i ostaviti ga.
Vrlo dobro; uzmimo da ja to učinim – reče ona.
Znate li šta će biti? Ja vam to mogu unapred ispričati - i zla svetlost zasija u njenim očima koje trenutak ranije behu tako ljupke. - »A, vi volite drugoga, i stupili ste s njim u grešne odnose? (Predstavljajući muža, ona je, isto onako kao što čini Aleksije Aleksandrovič, naglasila reč grešne.) Ja sam vam predočavao sve posledice u verskom, građanskom i porodičnom odnosu. Vi me niste poslušali. Sada, ja zaista ne mogu izlagati sramu svoje ime... - i ime moga sina, htela je reći, ali nije mogla da zbija šalu sa sinom... - izlagati sramu svoje ime« - i još dalje u tom smislu - dodade ona. - Sve u svemu, on će reći, sa svojstvenim mu državničkim manirom, jasno i tačno, da me ne može pustiti, ali da će preduzeti potrebne mere da spreči skandal. I učiniće, mirno i tačno, sve što kaže. Eto, šta će biti. To nije čovek, nego mašina, i to opaka mašina, kad se naljuti - dodade ona, sećajući se Aleksija Aleksandroviča sa svima pojedinostima njegove pojave, načina govora, i okrivljujući ga za sve
što je mogla u njemu naći rđavog, ne opraštajući mu baš ništa pred licem strašne krivice kojom je ona pred njim bila kriva.
Ali, Ana - reče Vronski ubedljivim, mekim glasom, starajući se da je umiri - ipak je potrebno da mu se kaže, a posle ćemo se upravljati prema onome šta on bude preduzeo.
Šta ćemo raditi? Da bežimo?
A zašto da i ne bežimo? Ja ne vidim mogućnost da nastavimo ovakav život... I ne sebe radi - ja vidim da vi patite.
Jeste, pobeći, postati vaša ljubavnica - reče ona pakosno.
Ana! - nežno je koreći reče on.
Jeste - nastavi ona - postati vaša ljubavnica, i upropastiti sve... Opet htede reći: sina, ali nije mogla da izgovori tu reč.
Vronski je teško primao kako njena jaka i čestita priroda može da snosi ovaj lažan položaj, i da ne želi izlaza iz njega; ali se nije dosećao da je glavni uzrok za sve to bila reč sin, koju ona nije mogla da izgovori. Ona pak, kad bi mislila o sinu, i njegovim budućim odnosima prema materi koja je odbegla od njegova oca, nju je hvatao takav strah od onoga što je učinila, da nije bila u stanju ozbiljno razmišljati, nego se, kao žena, trudila da sebe umiri lažnim mislima i rečima, kako bi sve i dalje ostalo kako jeste, i kako bi na taj način ona mogla zaboraviti strašno pitanje: šta će biti sa sinom.
Ja te molim, ja te preklinjem - odjednom, i sasvim drugim, iskrenim i nežnim tonom reče ona, uzevši Vronskog za ruku - ne govori nikad o tome sa mnom.
Ali, Ana...
Nikad. Ostavi to meni. Ja sam svesna sve niskosti, sveg užasa moga položaja, ali to nije tako lako rešiti kao što ti misliš. Ostavi to meni, i slušaj me. Ne govori nikad sa mnom o tome. Obećavaš li mi?... Ne, ne, obećaj mi!...
Sve ti obećavam, ali ne mogu biti miran, osobito posle ovoga što si kazala. Ja ne mogu biti miran kad ti nisi mirna...
Ja? - ponovi ona. - Meni je, zbilja, ponekad teško; ali to će proći, ako nikad ne budeš govorio sa mnom o tome. Kad o tome govoriš sa mnom, samo tada me to muči.
Ne razumem - reče on.
Ja znam - prekide ga ona - kako je teško tvojoj čestitoj prirodi lagati, i ja te žalim. Često mislim kako si mogao radi mene upropastiti svoj život.
Ja sam sada isto to mislio - reče on - kako si ti zbog mene žrtvovala sve. I
ne mogu oprostiti sebi što si nesrećna.
Ja nesrećna? - reče ona približujući mu se i sa ushićenim osmejkom ljubavi gledajući u njega -... ja, ja sam kao gladan čovek kome su dali da jede. Možebiti da mu je hladno, da mu je odelo pocepano, i da ga je sramota, ali on nije nesrećan. Ja nesrećna? Ne, evo moje sreće...
Ču glas sina koji se vraćao; pregleda brzim pogledom terasu, naglo ustade. Pogled joj zaplamti poznatim mu ognjem; brzim pokretom podiže svoje lepe, prstenjem pokrivene ruke, uze ga za glavu, pogleda ga dugim pogledom, i primaknuvši svoje lice sa otvorenim nasmejanim usnama, brzo ga poljubi u usta i u oba oka, pa ga otisnu. Htede da ode, ali je on zadrža.
Kada? reče šapatom, gledajući je sa ushićenjem.
Danas, u jedan sat po ponoći - prošapta, i teško uzdahnuvši pođe svojim lakim i hitrim korakom u susret sinu.
Serjožu je iznenadila kiša u velikom parku, i on se sa dadiljom bio sklonio u paviljonu.
Dakle, do viđenja - reče ona Vronskom. - Skoro će i vreme za trke. Betsi je obećala da će svratiti po mene.
Vronski pogleda na sat i žurno ode.

XXIV


Kad je Vronski pogledao u sat na balkonu Karenjinih, bio je takođe uzbuđen i zauzet svojim mislima, da je doduše video strelicu na satu ali nije razabrao koliko je sati. On iziđe na ulicu i uputi se, pažljivo koračajući po blatu, ka svojim kolima. Bio je do takvog stepena obuzet osećanjem prema Ani, da nije ni mislio o tome koliko je sati i da li još ima vremena da ode do Brjanskog. U njemu je ostala, kao što to često biva, samo ona sposobnost pamćenja koja pokazuje šta još ima da se uradi. Vronski priđe kočijašu koji beše zaspao na boku, u kosoj senci guste lipe, pogleda sa zadovoljstvom na roj mušica koje su u čitavim stubovima treptale iznad jakih konja, probudi kočijaša, skoči u kola i naredi da vozi k Brjanskom. Tek kad odmače oko sedam kilometara, on se pribra, pogleda u sat, vide da je pet i po sati i da je odocneo.
Toga dana bilo je nekoliko trka: trka eskortne jedinice, zatim oficirska trka sa dužinom staze od dve vrste, druga oficirska sa dužinom staze od četiri vrste, i ona trka u kojoj je Vronski imao da se takmiči. Na svoju trku ima vremena da stigne; ali ako pođe do Brjanskog, stići će u poslednji čas, pošto već dođe sav Dvor. To ne bi bilo lepo. Ali, dao je reč Brjanskom da će doći, i zato odluči da ide, i naredi kočijašu da ne štedi konje.
Stiže do Brjanskog, probavi kod njega pet minuta, pojuri natrag. Brza vožnja potpuno ga umiri. Sve mučno u njegovom odnosu prema Ani, sva neodređenost koja zaostade posle njihovog razgovora, sve to izlete iz njegove glave, i sad je sa nasladom i uzbuđenjem mislio o trci, o tome da će ipak stići na vreme, a pokatkad bi sinula u njegovoj mašti, kao jasna svetlost, misao o sreći zbog sastanka koji je očekivao ove noći.
Misao o predstojećoj trci obuzimala ga je više i više ukoliko je dublje i dublje ulazio u atmosferu trka, prestižući ekipaže koji su iz Petrograda i sa letnjikovaca išli na trke.
U njegovom stanu nije bilo nikoga; svi su već bili na trkalištu, samo je lakej čekao kod vrata. Dok se Vronski presvlačio, lakej mu saopšti da je već
otpočela druga trka, da su mnoga gospoda dolazila i raspitivala za njega, i da je dečko iz konjušnice dvaput dotrkivao.
Pošto se preobukao, bez žurbe (on se nikad nije žurio, niti je gubio prisebnost), Vronski naredi kočijašu da vozi ka barakama. Od baraka, videlo se čitavo more ekipaža, pešaka, vojnika, koji su okružavali hipodrom; i videlo se da u paviljonima vrvi svet. Trčala se, verovatno, druga trka, jer baš onda kad je on ulazio u baraku, začu se zvonce. Približiv se konjušnici on srete belonogog alata, Mahoćinova Gladijatora, koga su, pokrivenog šarenim pokrovcem u narandžastoj i plavoj boji, vodili na hipodrom.
Gde je Kord? - upita Vronski konjušara.
U konjušnici, sedla konja.
U otvorenoj pregradi, Fru-Fru je već bila osedlana. Spremali su se da je izvedu.
Da nisam odocneo?
All right! All right! Sve je ispravno, sve je ispravno - reče Englez - ne uzbuđujte se.
Vronski još jedanput baci pogled na divne, njemu tako drage oblike konja, koji je drhtao celim telom, i jedva se odvojivši od toga prizora, iziđe iz barake. Doveze se do paviljona u najzgodnije vreme, kad nije obratio na sebe ničiju pažnju. Baš se završavala druga trka, i sve oči behu upravljene na gardista napred, i husara za njim, koji su iz sve snage terali konje i primicali se pobednom stubu. Iz sredine, i izvan kruga, svi su se tiskali ka pobednom stubu; grupa vojnika i oficira konjičke garde izražavala je gromkim klicanjem radost zbog pobede svoga oficira i druga. Vronski neprimećeno uđe u sredinu gomile gotovo u isto vreme kad udari zvono, koje je oglašavalo svršetak trke, i kad se visoki, blatom poprskani gardist koji je stigao prvi, opusti u sedlu i poče popuštati dizgine svome alatastom, od znoja potamnelom pastuvu koji je teško disao.
Izbacujući s naprezanjem noge, pastuv skrati brzi hod svog velikog tela, a gardijski oficir, kao čovek koji se probudio iz teškog sna, obazre se unaokolo i jedva se osmehnu. Gomila ljudi, poznatih, okruži ga.
Vronski je namerno izbegavao onu odabranu velikosvetsku gomilu koja se odvojena od drugih slobodno kretala i razgovarala pred paviljonima. Doznao je da je tamo bila i Karenjina, i Betsi, i žena njegovog brata, i naročito, da se ne bi rastrojavao, ne htede im prići. Ipak, poznanici su ga neprestano sretali i zaustavljali, pričali mu pojedinosti svršenih trka i raspitivali zašto je odocneo.
Kad trkače pozvaše u paviljon da prime nagrade, i kad se svi okretoše tamo, stariji brat Vronskog, Aleksandar, pukovnik sa aćutantskim gajtanima, srednjeg rasta i tako isto snažan kao i Aleksije, ali lepši, rumen, sa crvenim nosom i pijanački otvorenim licem, priđe mu.
Jesi li dobio moju ceduljicu? - reče on. - Nikad te čovek ne može naći kod kuće.
Aleksandar Vronski, bez obzira na raskalašan, i osobito pijanački život, koji je vodio i po kojem su ga svi znali, bio je potpuno dvorski čovek.
Govoreći sad s bratom o vrlo neprijatnoj za brata stvari, i znajući da mnoge oči mogu biti upravljene na njih, održavao je nasmejan izgled, kao da s bratom govori o nekakvoj običnoj lakrdiji.
Dobio sam, i ne znam, zbilja, oko čega se ti brineš? - reče Aleksije.
Brinem se, jer mi je sad baš primećeno da te nema, i da su te u ponedeljak videli u Peterhofu.
Ima stvari o kojima mogu suditi samo oni koji su neposredno njima zainteresovani, a stvar o kojoj se ti toliko brineš, takva je...
Da, ali tada se ostavlja služba, ne...
Ja te molim da se ne mešaš, i to je sve.
Natmureno lice Aleksija Vronskog poblede i donja vilica zadrhta, što je kod njega retko bivalo. Kao čovek vrlo dobra srca, on se retko ljutio, ali kad se ljutio, i kada mu je drhtao podbradak, onda je bio opasan, što je Aleksandar Vronski dobro znao. Aleksandar Vronski se osmehnu veselo.
Ja sam samo hteo da ti predam pismo materino. Odgovori joj, i ne uzbuđuj se pred trku. Bonne chance[70] - dodade smešeći se i ode.
Odmah zatim, prijateljski pozdrav opet zaustavi Vronskog.
Ne vidiš prijatelje! Dobar dan, mon cher[71] - reče Stepan Arkadijevič, koji se i ovde, usred ovog petrogradskog bleska, isto onako kao i u Moskvi, blistao svojim rumenim licem i sjajnim raščešljanim zaliscima. - Juče sam doputovao i veoma mi je milo što ću gledati tvoj trijumf. Kad ćemo se videti?
Svrati sutra u menažu - reče Vronski, i stegnuvši ga, izvinjujući se, za rukav od kaputa, ode u sredinu hipodroma gde su već uvodili konje za veliku trku s preponama.
Oznojene i zamorene konje koji su već trčali, konjušari su odvodili kući, a na njihovo mesto dolazili su, jedan za drugim, za sledeću trku, novi, odmorni, većim delom engleski konji, u kapama, sa uvučenim trbusima, tako da su ličili na čudnovate ogromne ptice. S desne strane vodili su tanku lepoticu
Fru-Fru, koja je kao na oprugama koračala na svojim gipkim i dosta dugim zglobovima. U blizini njenoj skidali su pokrivač sa mekouhog Gladijatora. Krupni, divni, potpuno pravilni oblici pastuva, sa vanrednim zadnjim delom, i neobično kratkim, do samih kopita usađenim člankovima, nehotice su privlačili pažnju Vronskog. On htede da priđe svome konju, ali ga opet zadrža jedan poznanik.
A, evo i Karenjin! - reče mu poznanik s kojim je razgovarao. - Traži ženu, a ona je u sredini paviljona. Niste je videli?
Ne, nisam - odgovori Vronski, i odmah, ne pogledavši paviljon u kojem je bila Karenjina, priđe svom konju.
Vronski još ne stiže da pregleda sedlo, koje je ranije trebalo da podesi, kad trkače pozvaše u paviljon da uzmu brojeve i da se rasporede. Sedamnaest oficira, sa ozbiljnim, strogim, mnogi sa bledim licima iskupiše se u paviljonu i razuzeše brojeve. Vronskom dopade broj 7. Začu se komanda: »Jaši!«
Osećajući da on, zajedno sa ostalim trkačima, predstavlja sada središte na koje su upravljeni svi pogledi, Vronski, u napregnutom stanju, kada su njegovi pokreti obično postajali lagani i spokojni, priđe svom konju. Za trkačku svečanost Kord beše obukao svoj paradni kostim: crni zakopčani redengot, vrlo ukrućeni okovratnik koji mu je podupirao obraze, okrugao crn šešir, i visoke čizme. On je, kao i uvek, bio miran i dostojanstven; držao je konja za oba dizgina stojeći pred njim. Fru - Fru je neprimetno dahtala, kao u groznici. Njeno oko, puno plama, gledalo je iskosa na Vronskog koji joj se primicao. Vronski zavuče prst pod kolan. Konj još više iskosi pogled, iskezi se i načulji uho. Englez napući usne, želeći da se osmehne na to što proveravaju njegovo sedlanje.
Usednite, manje će se konj uzbuđivati.
Vronski se poslednji put obazre na svoje takmace. Znao je da ih u trci više neće videti. Dvojica su već išli napred ka mestu odakle će se poći. Galjcin, jedan od opasnih takmaca i prijatelj Vronskog, vrteo se oko doratastog ždrepca koji se nije dao uzjahati. Mali husar, u uskim pantalonama, galopirao je, zguren kao mačak na sapima, u želji da podražava Englezima. Knez Kuzovljev sedeo je, bled, na svojoj krvnoj kobili iz ergele Grabovskog, koju je Englez vodio za uzde. Vronski i svi njegovi drugovi znali su dobro Kuzovljeva, i njegovu osobinu »slabih« živaca i strašnog samoljublja. Znali su da se bojao svega, bojao se da jaše na kadrovskom konju; ali sad baš stoga što je bilo strašno, što ljudi tu lome vratove, što kod svake prepone stoji doktor sa bolničkim kolima pod crvenim krstom i milosrdnom sestrom, on se rešio da trči. Vronski i on susretoše se pogledima, i Vronski mu ljubazno i sa
odobravanjem namignu. Jednoga Vronski nije video - glavnog suparnika, Mahoćina na Gladijatoru.
Ne žurite - reče Kord Vronskom - i imajte u vidu jedno: ne zadržavajte je kod prepona, niti je gonite, pustite je da bira kako će.
Dobro, dobro - reče Vronski dohvativši dizgine.
Ako je mogućno, vodite trku; ali ne očajavajte do poslednjeg trenutka, ako biste bili pozadi.
Konj se još i ne pomače, a Vronski jakim i gipkim pokretom stade u čelični izvijen stremen i lako i čvrsto uskoči u sedlo čija koža je škripala pod njegovim krutim telom. Našavši desnom nogom stremen, on naviknutim pokretom poravna između prstiju duple dizgine, i Kord spusti uke. Fru-Fru, čisto ne znajući kojom nogom prvo da kroči, istežući dugim vratom dizgine, pođe kao na oprugama, ljuljajući jahača na svojim gipkim leđima. Ubrzavajući korake, Kord je išao za njima. Uzbuđeni konj, trudeći se da obmane jahača, zatezao je dizgine čas s jedne čas s druge strane, i Vronski se uzalud starao da ga umiri glasom i rukom.
Već su se primicali k zajaženoj reci idući ka mestu odakle su imali da ih puste. Neki trkači bili su napred, neki pozadi, kad odjednom Vronski ču za sobom, po kaljavom putu, zvuke konjskog galopa, i Mahoćin ga prestiže na svom čarapastom mekouhom Gladijatoru. Mahoćin se osmehnu, pokazav svoje dugačke zube, ali ga Vronski srdito pogleda. On ga uopšte nije voleo, sad pak smatrao ga je za najopasnijeg takmaca, bilo mu je krivo što ga je prošao i time samo ražestio njegovog konja.
Fru-Fru izbaci levu nogu za galop, učini dva skoka, i ljuteći se na zategnute dizgine pređe u drhtavi kas koji je izbacivao jahača. Kord se takođe namršti i gotovo kasaše uporedo s Vronskim.