Ana Karenjina

XXVII


Šestoga su dana bili gubernijski izbori. Velike i male dvorane bile su pune plemića u raznim mundirima. Mnogi su doputovali toga dana. U dvoranama su se sretali poznanici koji se davno nisu videli, neko iz Petrograda, neko sa Krima, neko iz inostranstva. Kraj gubernijskog stola, ispod careve slike, vodila se debata.
I u velikoj i u maloj dvorani plemići su se grupisali u tabore, i, sudeći po neprijateljskim i nepoverljivim pogledima, po prekidanju razgovora čim bi se približilo tuđe lice, po tome što su neki, šapćući među sobom, odlazili čak u daleki hodnik - videlo se da je svaka strana imala tajne koje je krila od druge. Po spoljašnjem izgledu plemići su se oštro delili na dve vrste: sgare i nove. Stari su bili većim delom ili u plemićkim starim zakopčanim mundirima, ili u naročitim svojim, marinskim, konjičkim, pešadijskim isluženim mundirima. Mundiri starih plemića bili su starinski sašiveni, sa nabranim ispustima na ramenima; bili su očevidno mali, kratki u strukovima, uski, kao da su oni koji ih nose izrasli iz njih. Mladi plemići, pak, javili su se u raskopčanim plemićkim mundirima, širokim u ramenima, s niskim strukovima, s belim prsnicima, ili u mundirima sa crnim jakama i izvezenim lovorikama, kao na mundirima ministarstva pravde. Mladima su pripadali i dvorski mundiri, koji su pogdegde ukrašavali gomilu.
Ali deoba na mlade i stare nije se podudarala sa deobom na partije. Neki od mladih, po Ljevinovom opažanju, pripadali su staroj partiji; a, naprotiv, neki najstariji plemići šaputahu sa Svijažskim, i očevidno behu vatreni privrženici nove partije.
Ljevin je stajao u maloj dvorani, gde se pušilo i mezetilo; stajao je pored grupe svojih ljudi, osluškivao njihov razgovor, i uzaludno naprezao sve svoje umne moći da shvati šta govore. Sergije Ivanovič bio je centar oko koga su se ostali grupisali. On je u taj mah slušao Svijažskog, i Hljustova, predvodnika plemstva drugog nekog sreza, koji je pripadao njihovoj partiji. Hljustov nije pristajao da sa svojim srezom ide i ponudi Snjetkova da se kandiduje; a Svijažski ga savetovaše da to učini; i Sergije Ivanovič odobravaše taj plan.
Ljevin sad nije mogao da razume: zašto protivnička partija moli baš onoga predvodnika da se kandiduje, koga hoće da obori.
Stepan Arkadijevič, koji tek što beše mezetio i pijnuo, brišući mirisavim batistenim rupcem usta, priđe im u svome komorničkom mundiru.
- Zauzimamo poziciju, Sergije Ivanoviču! - reče, i razdeli svoje zaliske.
Oslušnu razgovor, pa potvrdi mišljenje Svijažskog.
- Dosta je jedan srez, a Svijažski je očevidno u opoziciji - reče, sem Ljevina, svima razumljive reči.
- Šta je, Kostja, i ti si se prilagodio? - dodade, obraćajući se Ljevinu, i uze ga pod ruku. Ljevin bi se rado prilagodio, ali nije mogao da shvati u čemu je stvar, i udaljivši se nekoliko koraka od grupe koja je stajala u razgovoru, izjavi Stepanu Arkadijeviču svoju nedoumicu: zašto mole starog gubernijskog predvodnika da se primi kandidacije.
- O sancta simplicitas![237] - reče Stepan Arkadijevič, i kratko i jasno objasni Ljevinu u čemu je stvar.
Kad bi, kao i prošlih izbora, svi srezovi molili gubernijskog predvodnika da se kandiduje, on bi pri glasanju dobio sve bele kuglice.[238] To se neće. Sada, osam je srezova pristalo da mu ponude kandidaciju; ako dva sreza ne pristanu na to, Snjetkov se može odreći kandidacije. I tada stara partija može izabrati nekoga drugog od svojih ljudi, i onda je naš račun propao. Ali ako mu samo srez Svijažskog ne ponudi kandidaciju, Snjetkov će se kandidovati. On će čak biti izabran, i naročito će mu se podići, tako da će u protivničkoj partiji nastati zbrka; i kad se zatim istakne naš kandidat, svi će glasati za njega. Ljevin shvati, ali ipak nepotpuno, i htede da učini još nekoliko pitanja, kad odjednom svi stadoše nešto govoriti, zagalamiše, i krenuše u veliku dvoranu.
- Šta je? Šta? Koga? - Punomoć? Kome? Šta? Poništavaju? - Nije punomoć. - Flerova ne puštaju. - Zašto, pod sudom? - I tako onda nikog neće pustiti. To je podlo. - Zakon! - slušao je Ljevin s raznih strana, i, zajedno sa svima, koji su nekuda hitali i bojali se da nešto ne propuste, uputi se i on u veliku dvoranu, i guran od plemića približi se gubernijskom stolu, kraj koga se oko nečega vatreno prepirahu gubernijski predvodnik, Svijažski, i druge kolovođe.

XXVIII


Ljevin je stajao dosta daleko. Jedan plemić pored njega, koji je šištao pri disanju, i drugi jedan, koji je škripao đonovima, smetahu mu da jasno čuje. Samo je izdaleka čuo meki glas predvodnikov, zatim piskav glas jetkog plemića, a zatim glas Svijažskog. Prepirali su se, ukoliko je on mogao razabrati, oko smisla jednog člana zakona i oko smisla reči: koji se nalazi pod istragom.
Gomila se razdvoji da napravi put Sergiju Ivanoviču koji se primicao stolu. Sačekavši da jetki plemić završi svoj govor, Sergije Ivanovič reče da se njemu čini da bi najpravilnije bilo zagledati u zakon, i zamoli sekretara da nađe dotični član zakona. Taj član je glasio: u slučaju podele mišljenja, treba pristupiti glasanju.
Sergije Ivanovič pročita član i poče objašnjavati njegov smisao, ali ga prekide jedan visoki, debeli, pogrbljeni spahija, sa obojenim brkovima, u tesnom mundiru, sa jakom koja mu je pozadn podupirala vrat. On priđe stolu, udari prstenom po njemu, povika iz sveg glasa:
Da se glasa! Kuglice u šake! Nema tu šta da se razgovara! Da se glasa! Ali odjednom zagalamiše nekoliki glasovi, a visoki plemić s prstenom,
žesteći se sve više, vikaše sve jače i jače. Ali se ne mogaše razabrati šta kaže.
On je govorio isto što je predlagao i Sergije Ivanovič; inače, očevidno je mrzeo i njega i celu njegovu partiju; ta se mržnja prenela na celu njegovu partiju, i izazvala otpor iste, mada pristojnije mržnje s one druge strane. Digla se larma, i za trenutak se napravila takva zabuna da je gubernijski predvodnik bio prinuđen da moli za red.
Da se glasa! Da se glasa! Ko je plemić taj razume. - Mi prolivamo krv... Vladaočevo poverenje... Ne računati predvodnika, nije on prikaščik... Ali nije stvar u tome... Molim da se priđe kuglicama! Gadost!... - čula se ogorčena, besna vika sa sviju strana. Lica i pogledi behu još bešnji i ogorčeniji od reči. Izražavahu nepomirljivu mržnju. Ljevin nikako nije mogao da shvati u čemu je stvar, i čudio se strasnosti sa kojom se pretresalo pitanje o tome da li da se
glasanjem donese odluka o Flerovu. On je zaboravljao, kako mu je docnije objasnio Sergije Ivanovič, sledeći silogizam: da je radi opšteg dobra potrebno da se zbaci gubernijski predvodnik; da bi se zbacio gubernijski predvodnik, potrebna je većina kuglica; da se dobije većina kuglica, potrebno je dati Flerovu pravo glasa; da se Flerovu prizna pravo da glasa, trebalo je objasniti kako da se razume član zakona.
A jedan glas može rešiti celu stvar, i treba biti ozbiljan i dosledan ako čovek hoće da radi na društvenim poslovima - zaključi Sergije Ivanovič. Ali Ljevin je to zaboravio, i bilo mu je teško da gleda ove uvaženja dostojne i dobre ljude u tako neprijatnom i zlom uzbuđenju. Da bi se oslobodio toga teškog osećanja, on pređe, ne sačekavši svršetak debate, u dvoranu gde ne beše nikoga osim lakeja pored bifea. Kad ugleda lakeje koji su brisali posuđe i nameštali tanjire i čaše; kad ugleda njihova mirna, živahna lica, Ljevin oseti neočekivano olakšanje, kao da je iz zagušljive sobe izišao na čist vazduh. Poče šetati tamo - amo gledajući sa zadovoljstvom u lakeje. Veoma mu se dopade kako jedan lakej sa sedim zaliscima, pokazujući preziranje prema mladićima koji su s njim zbijali šalu, uči ih kako da savijaju ubruse. I taman da Ljevin stupi u razgovor sa starim lakejem, kad mu sekretar plemićkog starateljstva, koji je imao osobinu da sve plemiće poznaje po imenu i prezimenu, odstrani pažnju.
Izvolite, Konstantine Dmitriču - reče mu - traži vas brat. Glasa se.
Ljevin uđe u dvoranu, dobi belu kuglicu, i odmah za bratom Sergijem Ivanovičem priđe stolu kraj kojeg je stajao Svijažski sa značajnim i ironičnim izrazom lica, skupljao u šaku bradu i mirisao je. Sergije Ivanovič zavuče ruku u kutiju, metnu negde svoju kuglicu, i propustivši Ljevina, zastade. Ljevin priđe, ali zaboravivši sasvim u čemu je stvar, i zbunivši se, obrati se Sergiju Ivanoviču s pitanjem: »gde da spustim?« Upitao je tiho, dok su u blizini razgovarali, i nadao se da njegovo pitanje neće niko čuti. Ali razgovor se prekide, i njegovo neumesno pitanje čuše. Sergije Ivanovič se natmuri.
To je stvar ličnog uverenja - reče on strogo.
Neki se osmehnuše. Ljevin pocrvene, zavuče žurno ruku pod čohu i spusti nadesno, pošto mu kuglica beše u desnoj ruci. Spustivši kuglicu, on se seti da je trebalo zavući pod čoju i levu ruku, zavuče sad i nju, ali već dockan, i zbunivši se još više, brže - bolje ode među poslednje redove.
Sto dvadeset i šest za! Dvadeset i osam protiv! - prozvuča glas sekretara koji nije izgovorio slovo »r«. Zatim se ču smeh: u kutiji nađoše dugme i dva oraha. Plemiću dadoše pravo glasa, i nova partija pobedi.
Ali se stara partija ne smatraše pobeđenom. Ljevin ču da Snjetkova mole
da se kandiduje, i spazi gomilu kako opkoljava gubernijskog predvodnika koji nešto govori. Ljevin priđe bliže. Odgovarajući plemićima, Snjetkov je govorio o poverenju plemstva, o ljubavi prema njemu koje on nije dostojan, jer se sva njegova zasluga sastoji u odanosti plemstvu kojem je posvetio dvanaest godina službe. Nekoliko puta ponovi reči: »služio sam kako sam mogao - s verom i s pravdom - cenim i zahvaljujem«, i odjednom zastade, udariše mu suze na oči i on iziđe iz dvorane. Da li su te suze dolazile usled svesti o nepravičnosti prema njemu, da li od ljubavi prema plemstvu, ili od zapetosti položaja u kojem se nalazio osećajući se okružen protivnicima - tek, uzbuđenje pređe i na druge, većina plemića beše ganuta, i Ljevin oseti simpatije prema Snjetkovu.
Na vratima se gubernijski predvodnik sudari s Ljevinom.
Oprostite, molim, izvinite! - reče prvo kao nepoznatome, ali poznavši Ljevina, osmehnu se snebivljivo. Ljevinu se učini kao da je hteo nešto reći, ali nije mogao od uzbuđenja. Izraz njegova lica, i cela prilika u mundiru sa krstovima, u belim pantalonama sa širitima, podseti Ljevina, dok je onaj žurno koračao, na zver za kojom se digla hajka i koja vidi da je s njom zlo. Taj izraz predvodnikova lica bio je za Ljevina osobito dirljiv stoga što je on, koliko juče, bio kod njegove kuće, svojim poslom oko starateljstva, i video predvodnika u svoj veličini dobroga čoveka u porodičnom životu. Velika kuća sa starim porodičnim nameštajem; stari lakeji, očevidno raniji robovi koji nisu hteli menjati domaćina, neuglađeni, dosta prljavi, ali učtivi; debela dobrodušna žena, u kapici sa čipkama i u turskom šalu, sa lepuškastom unukom na krilu (kći njene kćeri); sin momčić, gimnazist šeste godine, koji dođe iz škole, i zdraveći se s ocem poljubi ga u veliku ruku; ozbiljan i ljubazan govor i pokreti domaćinovi, sve je to juče u Ljevinu izazvalo nehotično poštovanje i simpatije. Ljevina tronu i rastuži ovaj starac, i on htede da mu kaže nešto prijatno.
Dakle, vi ste opet naš predvodnik - reče.
Mučno - obazrevši se uplašeno reče predvodnik. - Umorio sam se, star sam već. Ima dostojnijih, i mlađih od mene, neka oni služe.
I predvodnik se izgubi na pobočna vrata.
Nastade najsvečaniji trenutak. Trebalo je odmah pristupiti izboru. Kolovođe jedne i druge partije izračunavali su na prstima bele i crne kuglice.
Svršena debata o Flerovu dala je novoj partiji ne samo jednu kuglicu više, nego još i dobit u vremenu, jer su uspeli da dovedu tri plemića koji su lukavstvom stare partije bili lišeni mogućnosti da učestvuju na izborima. Dvojicu od njih, koji su voleli da piju, napile su pristalice Snjetkova, a trećem
su odneli uniformu sa mundirom.
Saznavši za ovo, nova partija je uspela da za vreme debate o Flerovu pošalje kolima svoje ljude, koji su jednog plemića obukli, a od dvojice pijanih jednoga doveli na skup.
- Jednoga sam doveo i polio vodom - reče spahija koji je išao po njega, prilazeći Svijažskome. - Dobro je, moći će.
- Nije valjda mnogo pijan, neće pasti? - mašući glavom reče Svijažski.
- Ne, čvrsto se drži. Samo da ga ovde opet ne napiju... Kazao sam onom kod bifea da mu nipošto ne daje piće.

XXIX


Uska dvorana u kojoj se pušilo i mezetilo bila je puna plemića. Uzbuđenje je sve više raslo i na svima licima opažala se uznemirenost. Osobito su jako bili uzbuđeni vođi, koji su znali sve pojedinosti i broj svih kuglica. To su bili redari predstojeće bitke. Ostali pak, kao redovi pred bitku, mada su se spremali za boj, ipak su tražili zabave. Jedni su mezetili stojeći ili sevši za sto, drugi su, pušeći cigare, šetali tamo - amo po dugačkoj sobi i razgovarali sa odavno neviđenim prijateljima.
Ljevin nije mogao da jede, a nije ni pušio; sastajati se sa svojima, to jest sa Sergijem Ivanovičem, Stepanom Arkadijevičem, Svijažskim i drugima, nije hteo, jer je sa njima stajao i živo razgovarao Vronski u štalmajsterskom mundiru. Ljevin ga je još juče spazio na izborima i brižljivo ga izbegavao, ne želeći da se s njim susretne. Priđe prozoru i sede, pregledajući grupe i osluškujući što se oko njega govori. Bio je nekako tužan, naročito stoga što su svi, kako je video, bili živahni, zauzeti i zabrinuti, a samo on, i jedan sasvim star i bezub starčić u marinskom mundiru, koji je žvaćkao usnama i seo kraj njega, behu bez posla i interesovanja.
- To je veliki ugursuz! Govorio sam mu, pa ništa. Šta ćete! Za tri godine nije mogao skupiti - energično je govorio pogrbljen, omalen spahija sa namazanom kosom koja je padala po izvezenoj jaki njegova mundira, i pri tom jako lupao potpeticama novih, očevidno za izbore obučenih cipela. Bacivši nezadovoljan pogled na Ljevina, spahija se naglo okrete.
- Da, nisu čista posla, i to je! - progovori tankim glasom.
Odmah za ovima, čitava gomila spahija, koja je okružavala debeloga generala, naglo se približi Ljevinu. Spahije su očevidno tražili mesto gde bi mogli razgovarati da ih niko ne čuje.
- Kako sme da kaže da sam ja naredio da mu ukradu pantalone! Propio ih je, verovatno. Pljujem ja na njega i njegovo kneževstvo. Ne sme to da govori, to je svinjarija!
- Ali dopustite! Oni se pozivaju na tačku zakona - govorili su u drugoj
grupi - žena mora biti zapisana kao plemićka.
- A, do vraga sa zakonom! Ja govorim iskreno. Zašto smo plemići. Moraš imati poverenja.
- Hajdemo, ekselencijo, fine champagne.[239]
Druga gomila išla je za jednim plemićem koji je vrlo glasno nešto govorio.
To je bio jedan od trojice pijanih.
- Ja sam Mariji Semjonovnoj uvek savetovao da imanje izda pod zakup, jer se ona ne ume njim koristiti - govorio je prijatnim glasom spahija sa sedim brkovima, u pukovničkom mundiru starog generalštaba. To je bio onaj spahija koga je Ljevin video kod Svijažskog. On ga odmah poznade. Spahija se takođe zagleda u Ljevina, i pozdraviše se.
- Vrlo mi je milo... Kako da ne!... Sećam se vrlo dobro. Prošle godine, kod Nikolaja Ivanoviča, sreskog predvodnika.
- A kako vaše gazdinstvo? - upita Ljevin.
- Pa, onako isto, podbacuje - s poniznim osmejkom, ali sa izrazom spokojstva i uverenja da to tako i treba da bude, odgovori spahija zastavši pored njega. - A otkud vi u našoj guberniji? Došli ste da učestvujete u našem coup d’état?[240] - reče on, čvrsto ali rđavo izgovarajući francuske reči. - Sva se Rusija iskipila: i komornici, i maltene ministri. - On pokaza na stasitu priliku Stepana Arkadijeviča, u belim pantalonama i komorničkom mundiru, koji je išao sa generalom.
- Moram vam priznati da ja vrlo slabo razumem smisao plemićkih izbora - reče Ljevin.
Spahija pogleda u Ljevina.
- Pa šta tu ima i da se razume? Nema nikakvog značaja. Jedna pala ustanova, koja nastavlja svoje kretanje samo po sili inercije. Pogledajte, sami vam mundiri govore: to je skup mirovnih sudija, redovnih članova odbora, i tako dalje, a ne skup plemića.
- Pa zašto ste onda vi došli? - upita Ljevin.
- Prosto po navici. A zatim, treba veze podržavati. Neka vrsta moralne obaveze. A zatim, pravo da kažem, imam i ličnog interesa. Zet želi da se kandiduje za redovnog člana; siromah je čovek, pa ga treba progurati. Ali ova gospoda, zašto oni dolaze? - reče pokazujući na onog jetkog gospodina koji je govorio za gubernijskim stolom.
- To je novo pokolenje plemstva.
- Novo jeste, ali nije plemstvo. To su veleposednici, a mi smo spahije. Oni,
kao plemići, sami sebe ubijaju.
- Pa vi rekoste da je to preživela ustanova.
- Preživela je, istina, ali bi se prema njoj ipak moralo s malo više poštovanja držati. Uzmimo Snjetkova... Da li smo dobri ili ne, to ne znam, tek, hiljadu godina smo rasli. Znate, mora se dobro promisliti, ako se pred kućom hoće da napravi vrt, a na tom mestu stoji stogodišnje drvo. Mada je ono čvorugavo i staro, vi ipak nećete zbog cvetnih leja oboriti starca, nego ćete leje tako udesiti da se možete koristiti i drvetom. To drvo ne možeš za godinu dana podići - reče on obazrivo i odmah promeni razgovor. - A kako vaše gazdinstvo?
- Pa, nije dobro. Pet procenata.
- Da, ali vi sebe ne računate. Ta i vi valjda nešto vredite? Eto da uzmem sebe. Dok se nisam zanimao gazdinstvom, dobijao sam u službi tri hiljade. Sad radim više nego kad sam bio u službi, a tako isto kao i vi dobijam pet procenata, pa i to jedva. A svoj trud ne računam.
- Pa zašto onda radite, kad je čista šteta?
- Eto tako, tek da se radi! Šta možeš drugo? Navika, a znaš da tako treba. Još nešto ću vam reći - nalaktivši se na prozor i upustivši se u razgovor, nastavi spahija: - moj sin nema nikakve volje za gazdinstvo. Očevidno, biće neki naučnik. I tako, neće imati ko da nastavi. A ja ipak radim. Eto, sad sam zasadio voćnjak.
- Da, da - reče Ljevin - to je sasvim tačno. Ja uvek osećam da nema nikakvog računa sa gazdinstvom, ali ipak radim... Osećam neku obavezu prema zemlji.
- I još nešto da vam kažem - nastavi spahija. - Bio je kod mene sused trgovac. Prošetali smo po imanju i parku. »E, veli, Stepane Vasiljeviču, sve je kod vas dobro, ali vam je park zapušten.« A park mi je baš uređen. »Po mojoj pameti, ja bih lipe posekao. Samo, treba onda kad krenu sokovi. Ta tu ima hiljadu lipa, od svake bi dva dobra luba kore izišlo. A sad je kora na ceni; pa onda još naseći lipove građe.«
- A za te novce on bi nakupovao stoke, ili bi kupio zemlju za bagatelu, pa bi razdao seljacima pod najam - s osmejkom dovrši Ljevin, koji je očevidno više puta nailazio na slične račune. - I on će i steći imanje. A vi i ja, daj bože da sačuvamo ovo što imamo i da deci ostavimo.
- Vi ste se oženili, kako čujem? - reče spahija.
- Da - s oholim zadovoljstvom odgovori Ljevin. - Da, to je nekako čudno - nastavi on. - Živimo tako bez računa, kao da smo postavljeni, slično starim
vestalkama, da čuvamo nekakvu vatru. Spahija se osmehnu ispod belih brkova.
- Ima ih i među nama: eto naš prijatelj Nikolaj Ivanovič, ili grof Vronski, koji se sad naselio; oni hoće da vode agronomsku industriju, ali to dosad, osim traćenja kapitala, ničemu nije odvelo.
- A zašto mi ne radimo kao trgovci? Zašto ne sečemo park na lubove - reče Ljevin vraćajući se na misao koja ga porazi.
- Pa eto, kako vi rekoste, čuvamo vatru. A ono nije plemićki posao. Naš plemićki posao ne vrši se ni ovde, na izborima, nego tamo, u svome kutu. Postoji i staleški instinkt: šta treba, a šta ne treba. Eto, kod seljaka vidim ponekad to isto: čim je dobar seljak, gleda da što više zemlje zauzme. Ma kako rđava da je zemlja, sve ore. Takođe bez računa. Čista šteta.
- Tako i mi - reče Ljevin. - Veoma, veoma mi je prijatno što smo se sreli - dodade on, spazivši da mu se Svijažski približuje.
- Otada kad smo bili kod vas, do danas se nismo videli - reče spahija - te se izrazgovarasmo.
- Jeste li malo izgrdili nov poredak? - smešeći se reče Svijažski.
- Nije prošlo ni bez toga.
- Da nam bude lakše na duši.

XXX


Svijažski uze Ljevina pod ruku i ode s njim svojoj grupi.
Sad se Vronski više nije mogao obići. On je stajao sa Stepanom Arkadijevičem i Sergijem Ivanovičem, i gledao pravo u Ljevina koji se približavao.
Vrlo mi je milo. Čini mi se, imao sam zadovoljstvo da vas vidim... kod kneginje Ščerbacke - reče on pružajući ruku Ljevinu.
Da, ja se vrlo dobro sećam našeg susreta - reče Ljevin, i pocrvenevši dubokim crvenilom okrete se odmah i poče razgovarati s bratom.
Osmehnuvši se ovlaš, Vronski nastavi da razgovara sa Svijažskim, očevidno nemajući ni najmanje želje da s Ljevinom stupa u razgovor; međutim Ljevin, razgovarajući s bratom, neprestano se obziraše na Vronskog, smišljajući o čemu da počne razgovor s njim, da bi zagladio svoju grubost.
Pri čemu je sad stvar? - upita Ljevin obazrevši se na Svijažskog i Vronskog.
Pri Snjetkovu. Treba da se odreče, ili da pristane - odgovori Svijažski.
A on, je li pristao, ili nije?
U tome baš i jeste stvar, što nije ni ovo ni ono - reče Vronski.
A ako se odreče, ko će se kandidovati? - upita Ljevin pogledajući u Vronskog.
Ko god hoće - reče Svijažski.
Hoćete li vi? - upita Ljevin.
Samo ne ja! - zbunivši se reče Svijažski, i baci uplašen pogled na jetkoga gospodina koji je stajao pored Sergija Ivanoviča.
Pa ko će? Nevjedovski? - reče Ljevin, osetivši odmah da je pogrešio. Ispalo je sad još gore. Nevjedovski i Svijažski bili su dva kandidata.
Ja, ni u kom slučaju - odgovori jetki gospodin.
To je bio Nevjedovski. Svijažski upozna s njim Ljevina.
Šta, i tebe pecnulo u živac? - reče Stepan Arkadijevič namigujući Vronskom. - To je vrsta trke. Može se kladiti.
Da, to čoveku trza živce - reče Vronski. - I kad se jednom latiš posla, želiš da ga uradiš. Borba! - reče, natmurivši se, i pritegnu svoje snažne jagodice.
Ala Svijažski zna stvari! Tako mu je sve jasno.
O, da - rasejano reče Vronski.
Nastupi ćutanje, za vreme kojega Vronski - jer je trebalo gledati u nešto - pogleda u Ljevina, u njegove noge, njegov mundir, zatim u lice, i opazivši mračne oči upravljene na njega, reče, tek da nešto kaže:
A kako to da vi, stalni seoski stanovnik, niste mirovni sudija? Vidim da niste u mundiru mirovnog sudije.
Zato što ja smatram mirovni sud za ludačku ustanovu - odgovori mračno Ljevin, koji je sve vreme iščekivao slučaj da se upusti u razgovor s Vronskim, te da zagladi svoju grubost pri prvom susretu.
Ja ne mislim tako. Naprotiv! - sa mirnim čuđenjem reče Vronski.
To je igračka - prekide ga Ljevin. - Mirovne sudije nisu nam potrebne. Za osam godina ja nisam imao kod njih nikakva posla. A ako sam i imao, sve je rešeno naopako. Mirovni sudija udaljen je od mene četrdeset kilometara. Za posao koji staje dve rublje, ja moram da šaljem punomoćnika koji staje petnaest rubalja.
I on ispriča kako je seljak ukrao mlinaru brašno, i kad mu je mlinar to rekao, seljak ga je tužio za klevetu. Sve što je Ljevin pričao, nije imalo mesta i bilo je glupo. Još dok je govorio, on je to osećao.
O, to vam je veliki osobenjak! - reče Stepan Arkadijevič sa svojim najbademastijim osmejkom. - Ali, hajdemo, čini mi se da glasaju...
I oni se raziđoše.
- Ne razumem - reče Sergije Ivanovič, koji je primetio nezgodan ispad bratovljev - ne razumem kako čovek može biti u tolikoj meri lišen svakog političkog takta. Eto šta mi Rusi nemamo. Gubernijski predvodnik je naš protivnik, a ti si s njim ami cochon[241] i moliš ga da se kandiduje. A grof Vronski... ja neću od njega praviti prijatelja; on me je zvao na ručak, neću ići, ali on je naš, zašto praviti od njega neprijatelja? Zatim, pitaš Nevjedovskoga, hoće li se on kandidovati. Tako se to ne radi.
- Ah, ništa ja to ne razumem! I sve su to sitnice.
- Eto, kažeš da su to sve sitnice, a kad ih se latiš, sve pobrkaš.
Ljevin ućuta, i oni zajedno uđoše u veliku dvoranu.
Gubernijski predvodnik, iako je osećao u vazduhu da mu se sprema podvala; iako mu nisu svi nudili kandidaciju, ipak se rešio da se kandiduje. U dvorani se sve utiša, a sekretar gromko objavi da se za gubernijskog predvodnika kandiduje gradski kapetan Mihailo Stepanovič Snjetkov.
Sreski predvodnici pođoše od svojih stolova ka gubernijskom stolu noseći svoje činijice u kojima su bile kuglice, i otpoče biranje.
- Spusti desno - šanu Stepan Arkadijevič Ljevinu kad ovaj zajedno s bratom, odmah za predvodnikom, priđe stolu. Ali Ljevin zaboravi onaj račun koji mu objasniše, poboja se da se Stepan Arkadijevič nije prevario kad je rekao: »desno«. Jer Snjetkov je bio protivnik. Kad je prišao kutiji, držao je kuglicu u desnoj ruci, ali pomislivši da se prevario, pred samom kutijom premesti kuglicu u levu ruku, i, očevidno, i spusti je nalevo. Znalac toga posla, koji je stajao kraj kutije i koji je po samom pokretu lakta znao gde ko spušta, nezadovoljno se namršti. Nije tu imao na čemu da vežba svoju pronicljivost.
Sve umuče, i začu se prebrojavanje kuglica. A zatim glas objavi broj kuglica »za« i »protiv«.
Predvodnik je bio izabran velikom većinom glasova. Sve opet zagalami i brzo pojuri vratima, Snjetkov uđe, i plemstvo ga okruži čestitajući mu.
- E, je li sad svršeno? - upita Ljevin Sergija Ivanoviča.
- Sad tek počinje - smešeći se reče Svijažski mesto Sergija Ivanoviča. - Kandidat predvodnika može dobiti više kuglica[242].
Ljevin je opet bio zaboravio na to. Sad se tek seti da je baš tu skrivena neka tananost. Ali mu je bilo dosadno da se seća u čemu se sastojala. Spopade ga neka seta i prohte mu se da se izvuče iz ove gomile.
Kako niko nije obraćao na njega pažnju, i, kako se činilo, nikome nije ni bio potreban, on se lagano uputi u malu dvoranu gde se mezetilo, i oseti veliko olakšanje kad opet ugleda lakeje. Starčić lakej ponudi mu zakusku i Ljevin pristade. Pošto pojede kotlet s pasuljom i porazgovara s lakejem o njegovim pređašnjim gospodarima, Ljevin, ne želeći da ulazi u dvoranu gde mu je bilo tako neprijatno, pođe da prošeta po galeriji.
Galerija beše puna nagizdanih dama, koje se naginjahu preko ograde, i starahu se da ne propuste nijednu reč od onoga što se dole govorilo. Pored dama sedeli su i stajali elegantni advokati, nastavnici gimnazija u naočarima, i oficiri. Svuda se govorilo o izboru, i o tome kako se predvodnik namučio, i kako je debata bila dobra. U jednoj grupi Ljevin ču kako hvale njegovog
brata. Jedna dama govorila je advokatu:
- Kako se radujem što sam čula Koznišova! Gladan čovek da ga sluša. Divota! Kako je sve jasno, i kako se čuje! Kod vas u sudu niko tako ne govori. Jedino Majdelj, ali on ni izdaleka nije tako rečit.
Našavši slobodno mesto kod ograde, Ljevin se naže i poče gledati i slušati.
Svi su plemići sedeli iza pregrada, podeljeni po srezovima. Na sredini dvorane stajao je čovek u mundiru i tankim glasom objavljivao.
- Za gubernijskog predvodnika plemstva kandiduje se konjički kapetan Jevgenije Ivanovič Apuhčin! - Nastade mrtva tišina i začu se slab starački glas:
- Odrekao se!
- Kandiduje se pridvorni savetnik Petar Petrovič Bolj - počinjao je opet glas.
- Odrekao se! - razleže se mlad piskav glas.
Opet to isto, i opet »odrekao se«. Tako je trajalo jedan sat. Nalaktivši se na ogradu, Ljevin je gledao i slušao. S početka se čudio i hteo da shvati šta to znači, zatim, kad se ubedi da on to ne može razumeti, posta mu dosadno. Zatim, setivši se svih uzbuđenja i ozlojeđenosti što je video na svima licima, obuze ga neka tuga: reši se da ide, i pođe dole. Prolazeći kroz hodnik galerije, srete neveselog gimnazistu podbulih očiju, koji se šetao tamo - amo. Na stepenicama se srete s jednim parom: damom, koja je brzo trčala kuckajući potpeticama, i pomoćnikom državnog tužioca.
- Kazao sam vam da nećete odocneti - reče državni tužilac baš onda kad se Ljevin skloni da propusti damu.
Ljevin je već bio na stepenicama pri izlazu, i vadio iz džepa na prsniku broj svoje bunde, kad ga uhvati sekretar. - Izvolite, Konstantine Dmitriču, glasa se.
Glasalo se za kandidata Nevjedovskog, koji se onako odlučno bio odrekao.
Ljevin priđe vratima dvorane: ona behu zatvorena. Sekretar zakuca, vrata se otvoriše, i pored Ljevina šmugnuše iz dvorane napolje dvojica zajapurenih spahija.
- Ne može da se izdrži - reče jedan zajapureni spahija.
Odmah za spahijom promoli se lice gubernijskog predvodnika. To lice beše strašno od iznemoglosti i straha.
- Kazao sam ti da ne puštaš napolje! - viknu on čuvaru.
- Pustio sam unutra, ekselencijo!
- Gospode! - i teško uzdahnuvši, umorno se klateći u svojim belim pantalonama, oborene glave, gubernijski predvodnik pođe sredinom dvorane ka velikom stolu.
Nevjedovski je bio izabran, kako se i računalo, i on je postao gubernijski predvodnik. Mnogi su bili veseli, mnogi zadovoljni i srećni, mnogi oduševljeni, a mnogi nezadovoljni i nesrećni. Gubernijski predvodnik bio je u očajanju, koje nije mogao da sakrije. Kad je Nevjedovski pošao iz dvorane, gomila ga opkoli i oduševljeno pođe za njim, kao što je pošla prvoga dana za gubernatorom, kad je otvarao sednice, i kao što je pošla za Snjetkovom, kad je ovaj bio izabran.

XXXI


Novoizabrani gubernijski predvodnik, i mnogi iz pobedničke partije novih, ručali su toga dana kod Vronskog.
Vronski je došao na izbore, jedno stoga što mu je bilo dosadno na selu i što je trebalo Ani objaviti svoje pravo na slobodu; drugo stoga što je trebalo pomoći na izboru Svijažskoga, i time mu se odužiti za usluge na zimskim izborima; a najviše zato da strogo ispuni sve obaveze plemićkog i spahijskog položaja koji je za sebe izabrao. Ali on nikako nije očekivao da će ga ova izborna stvar tako zanimati, da će ga tako taknuti u živac, i da će tako dobro moći da radi taj posao. On je bio sasvim nov čovek u krugu plemića, ali je očevidno imao uspeha, i nije se prevario kad je mislio da je već stekao upliv među plemićima. Njegov uticaj pojačali su: njegovo bogatstvo i ugled; izvrstan stan u gradu, koji mu je ustupio njegov stari poznanik Širkov, koji se zanimao finansijskim stvarima i koji je otvorio vrlo naprednu banku u Kašinu; odličan kuvar Vronskog doveden iz sela; prijateljstvo s gubernatorom, koji mu je bio drug i to drug koga je Vronski protežirao; a najviše - njegovo prosto ponašanje, jednako prema svima, koje vrlo brzo primora većinu plemića da izmene svoje mišljenje o njegovoj tobožnjoj oholosti. Vronski je osećao da je svaki plemić, s kojim se upoznao, postajao njegov pristalica, osim onog zavrnutog gospodina oženjenog Kiti Ščerbackom, koji mu, à propos de bottes,[243] sa besnom pakošću izgovori čitavu masu neumesnih gluposti. Vronski je jasno video, a i drugi su to priznavali, da je uspehu Nevjedovskog vrlo mnogo doprineo on, Vronski. I praznujući sada za svojim stolom izbor Nevjedovskog, njega obuze prijatno osećanje trijumfa zbog uspeha svoga izabranika. Sami izbori tako ga privukoše, da je već mislio, ako donde bude oženjen, da se posle tri godine i sam kandiduje - kao god što mu se prohtelo da sam učestvuje na trkama, pošto je dobio nagradu za konja kojeg je jahao džokej.
Proslavljali su i džokejevu nagradu. Vronski je sedeo u začelju stola, desno od njega mladi gubernator, počasni general. Za sve prisutne, gubernator je bio domaćin gubernije, koji je svečano otvarao skupove, koji je
držao govore, i, kako je Vronski video, koji je kod mnogih izazivao poštovanje i udvaranje; za Vronskog, pak, to je bio Kaćka Maslov - takav je nadimak imao u Paževskom korpusu - koji se zbunjivao pred Vronskim, i koga je Vronski sad gledao mettre à son aise.[244] S leve strane sedeo je Nevjedovski, sa svojim mladim, nepokolebljivim i jetkim licem. Prema njemu se Vronski držao prosto i dostojanstveno.
Svijažski je svoj neuspeh podnosio veselo. To čak nije bio za njega neuspeh, kako je on sam govorio, obraćajući se s čašom u ruci Nevjedovskom: nije se mogao naći bolji predstavnik novog pravca kojim treba da pođe plemstvo. I prema tome, sve što je pošteno, kako Svijažski reče, stoji na strani današnjeg uspeha i slavi ga.
Stepanu Arkadijeviču takođe je bilo milo što je veselo proveo vreme i što su svi zadovoljni. Za divnim ručkom pretresale su se izborne epizode. Svijažski komično ispriča plačni govor predvodnikov, i napomenu Nevjedovskom da će njegova ekselencija morati da izabere drukčiji, malo složeniji pregled računa nego što su suze. Drugi neki šaljivčina plemić ispriča kako su za bal kod gubernijskog predvodnika bili poručeni lakeji u dugačkim čarapama, i kako će sad čarape morati vratiti natrag, ako novi gubernijski predvodnik ne priredi bal sa lakejima u dugačkim čarapama.
Za vreme ručka neprestano su govorili obraćajući se Nevjedovskome:
»naš gubernijski predvodnik« i »vaša ekselencija«.
To su govorili s takvim zadovoljstvom s kakvim ljudi mladu ženu nazivaju
»madame« i po prezimenu muža. Nevjedovski se činio ne samo ravnodušan, već kao da i prezire to zvanje, ali je bilo očigledno da je srećan, i da se uzdržava da izrazi ushićenje koje ne dolikuje novoj liberalnoj partiji kojoj su svi pripadali.
Za vreme ručka bilo je poslato nekoliko telegrama onima koji su se interesovali tokom izbora. Stepan Arkadijevič, koji je bio vrlo raspoložen, posla Darji Aleksandrovnoj telegram ove sadržine: »Nevjedovski izabran većinom od dvanaest glasova. Čestitam. Javi.« On ga izdiktira glasno, primetivši: »treba ih obradovati«. Darja Aleksandrovna, pak, kad je primila telegram, uzdahnu samo za onom rubljom koja je otišla na telegram, i razumede da je to bilo pri kraju ručka. Znala je da Stiva ima slabost pri kraju ručka »faire jouer le télégraphe«.[245]
Sve, zajedno sa odličnim ručkom, i vinom ne od ruskih vinarskih trgovaca već iz starih podruma, sve je bilo blagorodno, prosto i veselo. Ovaj krug od dvadesetak ljudi sastavio je Svijažski od jednomislenika, liberalnih novih radnika, i u isto vreme duhovitih i čestitih ljudi. Napijale se zdravice, takođe
polušaljive, i novom predvodniku, i gubernatoru, i direktoru banke, i »našem ljubaznom domaćinu«.
Vronski je bio zadovoljan. On nikako nije očekivao tako simpatičan ton u provinciji.
Pri kraju ručka raspoloženje beše još veselije. Gubernator je molio Vronskog da dođe na koncerat u korist bratstva, koji priređuje njegova žena, koja želi da se upozna s njim.
Biće bal, i videćeš našu lepoticu. Zbilja, vredi doći.
Not in mu line[246] - odgovori Vronski, koji je voleo taj izraz, ali se osmehnu u obeća da će doći.
Kad već htedoše da ustanu od stola, i kad svi zapališe cigarete, priđe Vronskom njegov sobar sa pismom na služavniku.
Iz Vozdviženskog, doneo kurir - reče sa značajnim izrazom.
Čudnovato kako liči na pomoćnika državnog tužioca Sventickog - reče jedan od gostiju, na francuskom jeziku, za sobara, dok je Vronski, mršteći se, čitao pismo.
Pismo je bilo od Ane. Još pre nego što ga je pročitao, znao je njegovu sadržinu. Pretpostavljajući da će se izbori svršiti za pet dana, on je obećao da će se vratiti u petak. Danas je bila subota, i on je znao da pismo sadrži prekore što se nije vratio na vreme. Pismo, koje je on poslao sinoć, verovatno još nije stiglo.
Sadržina je bila onakva kakvu je i očekivao, ali je forma bila neočekivana i osobito neprijatna za nj. »Anji je vrlo bolesna, doktor kaže da može nastupiti zapaljenje. Ja, sama, izgubila sam glavu. Kneginjica Varvara ne pomaže, već smeta. Čekala sam te prekjuče, juče, i sad šaljem čoveka da vidi gde si, i šta je s tobom. Htela sam sama da dođem, ali sam se predomislila znajući da bi ti to bilo neprijatno. Pošalji kakav bilo odgovor da znam šta da radim.«
Ovo nevino izborno veselje, i mračna, teška ljubav kojoj se morao vratiti, poraziše Vronskog svojom protivnošću. Ali trebalo je ići, i on prvim noćnim vozom pođe u svoje selo.

XXXII


Pred odlazak Vronskoga na izbore, Ana, pošto razmisli o svemu, i vide da scene, koje se među njima ponavljaju pri svakom njegovom odlasku, mogu Vronskog samo rashladiti prema njoj, a ne privezati ga za nju, Ana se odluči da se prisili što može bolje, i da mirno podnese rastanak s njim. Ali onaj hladan, strog pogled kojim on pogleda u nju kad dođe da joj javi o svome odlasku, uvredi je, i njen mir je bio narušen dok on još i ne beše otputovao.
Razmišljajući zatim, u svojoj usamljenosti, o tom pogledu koji je izražavao pravo na slobodu, ona, kao i uvek, dođe do istog zaključka - do svesti o svome uniženju. »On ima pravo da otputuje kuda hoće i kad hoće. Ne samo da otputuje, nego i da me ostavi. On ima sva prava, ja nemam nikakvo. Ali, znajući to, nije morao to i činiti. A šta je učinio?... Pogledao me je hladnim, strogim pogledom. Razume se, to je neopredeljivo, neopipljivo, ali toga pre nije bilo, i taj pogled mnogo znači - mislila je ona. - Taj pogled pokazuje da počinje ohladnelost.«
I premda ona oseća da počinje ohladnelost, nema šta da čini, ne može ni u čemu izmeniti svoje odnose prema njemu. Može samo, isto kao i pre, jedino ljubavlju i primamljivošću zadržavati ga. I, isto kao i pre, može zaglušivati danju radom, a noću morfijumom, strašne misli o tome: šta će biti ako je on prestane voleti. Doduše, bio je još jedan način: ne zadržavati ga - zato ona nije ni htela ništa drugo osim njegove ljubavi - nego zbližiti se s njim, doći u takav položaj da je on samim tim ne ostavlja. Taj način je: razvod i brak. I ona poče to da želi, i reši se da pristane na to čim joj on ili Stiva to pomenu.
U takvim mislima provela je bez njega pet dana, dane u koje je on morao biti odsutan od kuće.
Šetnje, razgovori s kneginjicom Varvarom, posećivanje bolnice, a što je glavno, čitanje, čitanje knjiga jedne za drugom, to je ispunjavalo sve njeno vreme. Ali šestoga dana, kad se kočijaš vrati bez njega, ona oseti da već nije u stanju ničim da uguši misli o njemu, i o tome šta on tamo radi. Baš u to vreme kći joj se razbole. Ana se predade detetu, ali je ni to ne mogaše
razonoditi, tim pre što bolest ne beše opasna. Iako se trudila, nije mogla da voli ovu devojčicu, a pretvarati se u ljubavi, nije mogla. Pred veče toga dana, ostavši sama, Ana oseti takav strah i bojazan za njega, da se odluči da pođe u grad; ali razmislivši dobro, napisa ono protivurečno pismo koje je Vronski primio, i, ne pročitavši ga, posla ga po naročitom čoveku. Sutradan izjutra dobi njegovo pismo, i pokaja se za svoje. Sa strahom očekivaše ponavljanje onog strogog pogleda koji je bacio na nju pri odlasku - osobito kad sazna da devojčica nije opasno bolesna. Ipak, beše joj po volji što mu je napisala to pismo. Ana je sad već priznavala u sebi: da mu je na teretu, da on sa žaljenjem ostavlja svoju slobodu i vraća se njoj; ali, bez obzira na to, radovala se njegovom dolasku. Neka mu je teško, ali neka je tu, s njom, da ga gleda, i zna svaki njegov pokret.
Sedela je u salonu, ispod lampe, s novom knjigom od Tena[247], i čitala, ali osluškujući zvuke vetra na dvorištu i očekujući svakog minuta dolazak ekipaža. Nekoliko puta učinilo joj se da čuje zvrku točkova, ali se varala; najzad, začu se ne samo škripanje točkova, nego i uzvik kočijaša, i potmuli zvuk u pokrivenom ulazu. Čak i kneginjica Varvara, koja je ređala pasijans, potvrdi to, i Ana, planuvši, ustade, ali mesto da pođe dole, kao što je već dvaput uradila, ona zastade. Odjednom je obuze stid zbog učinjene obmane, ali još više strah od toga kako će je on primiti. Osećanje uvrede bilo je već prošlo; bojala se samo izraza njegovog nezadovoljstva. Seti se da je devojčica već dva dana sasvim zdrava. Beše joj štaviše krivo na nju što se oporavila baš onda, kad je pismo poslato. A zatim se seti njega, da je on tu, sav, sa svojim rukama i očima. I ču njegov glas. I zaboravivši sve potrča mu radosno u susret.
Kako je Anji? - upita on, sa strahom, ozdo, i gledaše u Anu koja je silazila ozgo k njemu.
On je sedeo na stolici, lakej mu je skidao s noge toplu čizmu.
Dobro je.
A ti? - reče on stresajući se.
Ona uze obema rukama njegovu ruku i povuče je ka svome struku ne spuštajući s njega očiju.
To mi je drago - reče on hladno pogledajući u nju, u njenu frizuru, i njenu haljinu, koju je, on je to znao, obukla radi njega.
Sve mu se to sviđalo, ali već toliko puta mu se sviđalo! I onaj strogi, okamenjeni izraz, kojega se ona tako bojala, ostade na njegovom licu.
To mi je drago. A jesi li ti zdrava? - reče on brišući rupcem mokru bradu
i ljubeći joj ruku.
»Svejedno, - mislila je ona - samo neka je tu, a kad je tu, ne može, ne sme da me ne voli.«
Veče je prošlo srećno i veselo u društvu s kneginjicom Varvarom, koja mu se žalila da je Ana u njegovom odsustvu uzimala morfijum.
Šta da radim? Nisam mogla da spavam... Misli su me mučile. Kad je on tu, ja nikad ne uzimam to sredstvo. Gotovo nikad.
On ispriča sve o izborima; Ana je umela pitanjima da ga navede baš na ono što ga je veselilo, na njegov uspeh. Ona mu ispriča sve što ga je interesovalo kod kuće. I svi njeni izveštaji bili su najveseliji.
Ali dockan uveče, kad ostadoše sami, Ana, videći da je potpuno ovladala njime, htede da zbriše onaj težak utisak od pogleda zbog pisma. Ona reče:
Priznaj da ti je bilo krivo što si dobio pismo. Je li da nisi poverovao?
Tek što je to kazala, vide da joj on to nije oprostio, ma kako da je ljubazno bio raspoložen prema njoj.
Da - reče on. - Pismo je bilo tako neobično. Te Anji bolesna, te ti hoćeš sama da dođeš.
Sve je bilo istina.
Pa ja i ne sumnjam.
Ne, ti sumnjaš. Ti si, ja vidim, nezadovoljan.
Ni jednog minuta. Ja sam samo nezadovoljan time što ti kao da nećeš da veruješ da ima obaveza...
Obaveza da ideš na koncerat...
Nećemo o tome govoriti - reče on.
Zašto da ne govorimo? - reče ona.
Ja hoću samo da kažem da mogu iskrsnuti neophodni poslovi. Eto, sad će trebati da idem u Moskvu zbog kuće... Ah, Ana, zašto si tako razdražljiva? Zar ne znaš da ja bez tebe ne mogu živeti!
A ako je tako - reče Ana odjednom promenjenim glasom - onda ti je težak taj život... Da, dođeš na jedan dan, i ideš, kao što rade...
Ana, to je surovo. Ja sam gotov da dam ceo život... Ali ona ga nije slušala.
Ako ti pođeš u Moskvu, i ja ću. Neću da ostanem ovde. Ili se moramo rastati, ili živeti zajedno.
Ti znaš da je to moja jedina želja. Ali za to je...
Potreban razvod. - Ja ću mu napisati pismo. Vidim da ovako ne mogu živeti... Ali idem s tobom u Moskvu.
To ti kao da mi pretiš. Pa ja ništa tako ne želim kao da se ne rastajem s tobom - smešeći se reče Vronski.
U njegovim očima pak blesnu ne samo hladan pogled nego i zao pogled ozlojeđenog čoveka koga gone - dok je izgovarao one nežne reči.
Ona je videla taj pogled i tačno je pogodila njegov značaj.
»Ako je tako, onda je to nesreća!« govorio je taj njegov pogled. To je bio trenutan utisak, ali ga ona nikad nije mogla zaboraviti.
Ana napisa mužu pismo, sa molbom za razvod braka, i krajem novembra, rastavši se s kneginjicom Varvarom koja je morala u Petrograd, preseli se zajedno s Vronskim u Moskvu. Očekujući svakog dana odgovor od Aleksija Aleksandroviča, a odmah zatim i razvod braka, oni se sad nastaniše zajedno kao supruzi.

SEDMI DEO


I


Ljevini žive već treći mesec u Moskvi. Već je odavno prošao rok kad je Kiti, po najtačnijim računima onih koji znaju te stvari, trebala roditi, a ona je međutim još jednako nosila, i ni po čemu se nije opažalo da je to vreme sad bilo bliže nego pre dva meseca. I doktor, i babica, i Doli, i mati, a osobito Ljevin, koji nije mogao bez straha ni da pomisli o onome što se približava, počeše osećati nestrpljenje i nemir; jedina Kiti se osećaše potpuno mirna i srećna.
Ona je sad jasno saznavala rađanje novog osećanja ljubavi u sebi prema budućem, a donekle za nju već i sadašnjem detetu, i sa uživanjem se predavala tom osećanju. Dete već više nije bilo sasvim njezin deo, nego je ponekad živelo i svojim nezavisnim od nje životom. Često joj je to nanosilo bolove, ali u isto vreme htela je i da se smeje od čudnovate nove radosti.
Svi oni koje je Kiti volela bili su s njom, i svi su bili tako dobri prema njoj, tako su je negovali, tako je u svemu nailazila samo na prijatnosti, da ne bi poželela lepši i prijatniji život kad ne bi znala i osećala da se to mora skoro svršiti. Jedno joj je remetilo draži ovoga života, to što njen muž ne beše onakav kakvog ga je volela, i kakav je bio na selu.
Ona je volela njegov miran, ljubazan i gostoljubiv ton na selu. U gradu, pak, on je uvek bio nemiran i na oprezu, kao da se bojao da neko ne uvredi njega, a osobito ne nju. Tamo, na selu, osećajući sebe na svome mestu, nikud se nije žurio, niti je ikad bio besposlen. Ovde, u varoši, stalno se žurio, tobož da ne propusti nešto, međutim nije imao nikakva posla. Kiti ga je žalila. Drugima, ona je to znala, on nije izgledao za žaljenje; naprotiv, kada ga je Kiti posmatrala u društvu kao što se, biva, posmatra onaj koji se voli da bi se video tobož kao tuđinac i da bi se tako odredio utisak koji on proizvodi na druge - videla je, čak i sa strahom zbog svoje ljubomore, da on u očima ljudi ne samo da nije za žaljenje, već je primamljiv svojom ispravnošću, svojom unekoliko zastarelo stidljivom učtivošću prema ženskinju, svojom snažnom figurom, i, kako se Kiti činilo, svojim osobito izrazitim licem. Ali ona ga nije gledala spolja, već iznutra; videla je da on ovde nije onaj pravi; drukčije nije
mogla da odredi njegovo stanje. Ponekad ga je u duši korela zato što ne ume da živi u varoši; ponekad pak priznavala da mu je zaista teško da tu udesi svoj život tako da bi mogao biti zadovoljan njim.
I zbilja, šta je mogao raditi? Karte nije voleo. U klub nije išao. Da tumara sa veseljacima, kakav je Oblonski, ona je znala šta bi to značilo... to bi značilo piti, i posle pijanke ići koje-kuda. Nije mogla da se ne užasava pri pomisli kuda u takvim slučajevima idu muškarci. Da zalazi u društvo? Znala je da za to treba nalaziti zadovoljstva u zbližavanju s mladim ženama, a to ona nije mogla želeti. Da sedi kod kuće s njom, s materom i sa sestrama? Koliko god su njoj bili prijatni i veseli razgovori »rekla-kazala«, kako je te razgovore između sestara nazivao stari knez - znala je da bi njemu to moralo biti dosadno. Šta mu je ostalo da radi? Da nastavi pisanje svoje knjige? Pokušao je da to radi, i u prvo vreme išao u biblioteku da traži i ispisuje materijal za knjigu; ali, kako joj je govorio, što više besposliči, sve manje vremena mu ostaje. A osim toga, žalio joj se da je ovde odveć mnogo razgovarao o svojoj knjizi, i da su mu se usled toga sve misli o njoj pobrkale i izgubile za njega interes.
Jedina korist od gradskog života bila je ta što tu, u gradu, nije među njima nikad bilo svađe. Da li zato što su uslovi života u gradu drugi, ili zato što su oboje postali obazriviji i pametniji u tom pogledu, tek u Moskvi ne beše svađe zbog ljubomore, koje su se tako bojali kad su prelazili u grad.
U tom smislu desio se čak jedan za njih oboje vrlo važan događaj, naime susret Kiti sa Vronskim.
Stara kneginja Marija Borisovna, kuma Kitina, koja ju je oduvek volela, zaželela je da neizostavno vidi Kiti. Kiti, koja zbog svoga stanja nije nikud išla, ode ipak s ocem uvaženoj starici, i kod nje srete Vronskog.
Pri ovom susretu Kiti je mogla prekoreti sebe samo zato što joj, za trenutak, kad uoči u građanskom odelu nekada joj tako poznatu figuru, što joj stade disanje, krv pojuri srcu, i jasno rumenilo, osetila je, izbi na licu. Ali to je trajalo samo nekoliko sekundi. Otac njen, koji poče naročito glasno govoriti s Vronskim, još nije svršio svoj razgovor, a ona je već bila potpuno spremna da gleda u Vronskog, da govori s njim, ako je potrebno, isto onako kako je govorila s kneginjom Marijom Borisovnom, i, što je glavno, tako da bi sve do poslednjeg glasa i osmejka mogao odobriti i njen muž, čije nevidljmvo prisustvo kao da je osećala uza se toga trenutka.
Izmenjala je s njim nekoliko reči, čak se mirno osmehnula na njegovu šalu o izborima, koje on nazva »naš parlamenat«. (Trebalo je osmehnuti se, da bi time pokazala da je razumela šalu.) Ali se odmah zatim okrete kneginji
Mariji Borisovnoj, i nije više nijedanput pogledala u Vronskog sve dok on ne ustade, praštajući se; tada pogleda u njega opet, ali, očevidno, samo zato što je neučtivo ne gledati u čoveka kad se ovaj prašta i klanja.
Bila je zahvalna ocu što joj ništa nije rekao o susretu s Vronskim; ali, videla je po njegovoj osobitoj nežnosti posle posete, za vreme obične njihove šetnje, da je bio zadovoljan njom. Ona je sama bila zadovoljna sobom. Nikako nije očekivala da će u sebi naći toliko snage, da negde u dubini duše zadrži sve uspomene o pređašnjim osećanjima prema Vronskom, i da ne samo izgleda, nego i bude prema njemu potpuno ravnodušna i spokojna.
Ljevin pocrvene mnogo više od nje kad mu ona reče da je kod kneginje Marije Borisovne videla Vronskog. Bilo joj je vrlo teško da mu kaže to, ali joj je još teže bilo da nastavi pričanje o pojedinostima susreta, jer je on nije pitao, samo natmureno gledao u nju.
- Vrlo mi je žao što ti nisi bio tamo - reče ona. - Ali ne da budeš u sobi... ne bih bila tako prirodna u tvom prisustvu... Sada, crvenim mnogo više, mnogo više - govorila je crveneći do suza. - Nego da si mogao gledati kroz ključaonicu.
Iskrene oči njene rekoše Ljevinu da je ona bila zadovoljna sobom, i on se, bez obzira na to što je ona crvenela, umiri i poče raspitivati, što je ona baš i želela. Kad je saznao sve, čak do one pojedinosti da samo u prvom trenutku nije mogla da ne pocrveni, ali da joj je zatim bilo tako prosto i lako kao ma sa kojim čovekom s kojim se prvi put sreta, Ljevin se sasvim raspoloži, reče da mu je sve to vrlo prijatno, i da neće više postupati onako glupo kao na izborima, nego će se postarati da pri prvom susretu s Vronskim bude što može predusretljiviji.
- Tako je mučno misliti da postoji čovek, gotovo neprijatelj, s kojim ti je teško da se sretaš - reče Ljevin. - Veoma, veoma mi je sve to prijatno.

II


- Dakle, svrati, molim te, do grofice Bolj - reče Kiti mužu kad ovaj u jedanaest časova, pre nego što će otići od kuće, obiđe ženu. - Znam da ćeš ručati u klubu, tata te je upisao. A šta ćeš raditi pre podne?
- Idem samo do Katavasova - odgovori Ljevin.
- Zašto tako rano?
- Obećao je da će me upoznati s Metrovom. Hteo sam da razgovaram s njim o mome radu, to je poznat petrogradski naučnik - reče Ljevin.
- Da, njegov si članak tako hvalio? A posle? - reče Kiti.
- Svratiću još možda u sud, zbog sestrine stvari.
- A na koncerat? - upita ona.
- Kuda ću sam!
- Idi, idi; izvode nove stvari... To te je tako zanimalo. Ja bih neizostavno išla.
- U svakom slučaju, svratiću kući pred ručak - reče on gledajući u časovnik.
- Obuci redengot, da bi mogao i do grofice Bolj.
- Zar je to baš neizostavno potrebno?
- Ah, neizostavno! Grof je bio kod nas. Šta te to staje? Svratićeš, sešćeš, porazgovaraćeš pet minuta o vremenu, ustaćeš, i otići ćeš.
- Nećeš mi verovati, tako sam odvikao od toga da me je prosto sramota. Kako to? Dođe tuđ čovek, sedne, posedi bez ikakva posla, njima smeta, sebi kvari raspoloženje, i otide.
Kiti se nasmeja.
- Pa valjda si pravio posete kao neženjen? - reče ona.
- Pravio sam, ali mi je uvek bilo zazorno, a sad sam tako odvikao da bih, tako mi boga, voleo dva dana da ne ručam, samo da tu posetu ne pravim.
Tako mi je zazorno! Sve mi se čini da će ih to uvrediti, i da će reći: zašto si dolazio kad nemaš nikakva posla?
- Ne, neće ih uvrediti. Ja ti za to odgovaram - reče Kiti gledajući sa smehom u njegovo lice. Ona ga uze za ruku. - E, zbogom... Otidi, molim te.
On već htede poći, poljubivši ženinu ruku, kad ga ona zaustavi.
- Kostja, znaš li da mi je ostalo samo pedeset rubalja?
- Pa ništa, svratiću u banku i uzeću. Koliko? - reče sa poznatim joj izrazom nezadovoljstva.
- Čekaj. - Ona ga uhvati za ruku. - Da porazgovaramo, mene to brine. Ja, čini mi se, ništa suvišno ne trošim, a novac samo izmiče. Mora da nešto ne radimo kako treba.
- Ni najmanje - reče on iskašljujući se i gledajući je ispod obrva.
Ovo iskašljavanje ona je dobro poznavala... To je bio znak njegovog jakog nezadovoljstva, ne njome, već samim sobom. On je zaista bio nezadovoljan, ali ne zato što se troši mnogo novaca, nego zato što ga neko podseća na ono što bi on, znajući da u tome ima nečega nezgodnog, želeo da zaboravi.
- Naredio sam Sokolovu da proda pšenicu i da za mlin uzme unapred.
Novaca će biti u svakom slučaju.
- Ali ja se bojim da je uopšte mnogo...
- Ni najmanje, ni najmanje - ponavljao je on. - E, zbogom, dušice.
- Zbilja, ponekad žalim što sam poslušala mamu. Kako bi dobro bilo na selu! Ovako sam sve vas namučila, i novac trošimo...
- Ni najmanje, ni najmanje. Otkako sam se oženio, još se nijedanput nije desilo da kažem da bi bolje bilo da je drukčije nego što je...
- Zbilja? - reče ona gledajući mu u oči.
Ono maločas reče ne misleći, tek da je time uteši. Ali kad je pogledao u nju i video da su one pravične ljupke oči upitno upravljene u njega, on ponovi isto, sad već od sveg srca. »Ja nju zbilja zaboravljam«, pomisli, i seti se onoga što ih je tako skoro očekivalo.
- Hoće li biti skoro? Kako se osećaš? - prošapta uzevši je za obe ruke.
- Ja sam toliko o tome mislila, da sad već ništa ne mislim i ne znam.
- I nije te strah.
Ona se prezrivo osmehnu.
- Baš ništa - reče.
- Dakle, ako bi nešto... ja ću biti kod Katavasova.
- Ne, ništa neće biti, ne misli o tome. Ići ću s tatom da prošetam po bulevaru. Svratićemo k Doli. Čekam te pred ručak. Ah, da! Znaš li da Dolin položaj postaje sasvim nemogućan? Dužna je na sve strane, a novaca u kući nema. Juče smo razgovarali, mama, ja i Arsenije (tako je zvala muža svoje sestre Ljvove), i rešili smo da ti i on govorite Stivi. To je već i suviše. Sa tatom se ne može o tome govoriti... Ali ako biste ti i on...
- A šta mi možemo? - reče Ljevin.
- Svratićeš valjda kod Arsenija, porazgovaraj s njim; on će ti reći šta smo rešili.
- Lepo, sa Arsenijem, unapred na sve pristajem. Onda da svratim do njega.
Zbilja, ako pođem na koncerat, mogu s Natalijom. E, zbogom.
Na vratima zaustavi Ljevina Kuzma, stari sluga još iz momačkog doba, koji je upravljao njegovim gradskim gazdinstvom.
- Dilbera su (to je bio levi rudni konj, doveden iz sela) nanovo potkovali, pa opet hramlje - reče on. - Šta naređujete?
Prvih nedelja u Moskvi Ljevin se zanimao konjima dovedenim iz sela. Hteo je da udesi vožnju što može bolje i jevtinije; ali se pokazalo da svoji konji staju skuplje nego kočijaški, a kočijaša su i tako uzeli.
- Reci, neka zovnu vidara. Možda je uboj.
- A za Katarinu Aleksandrovnu? - upita on.
Ljevina sad već nije iznenađivalo, kao u prvo vreme njegovog života u Moskvi, što je za prevoz sa Vozdviženke na Sivcev - Vražek trebalo uprezati u teške karuce par jakih konja da odvuku te karuce po kaljavom snegu četvrt kilometra, da stoje tamo četiri sata, i da se plati za to pet rubalja. Sad mu je to već izgledalo prirodno.
- Reci kočijašu da dovede dva konja za naše karuce - reče on.
- Razumem.
Zahvaljujući gradskim uslovima, Ljevin je rešio lako i prosto teškoću koja bi u selu iziskivala vazdan ličnog truda i pažnje; izašao iz kuće, viknuo kočijaša, seo i krenuo na Njikitsku. Usput već nije više mislio o novcu nego je premišljao o tome kako će se upoznati s petrogradskim naučnikom sociologom, i kako će razgovarati s njim o svojoj knjizi.
Samo u prve dane života u Moskvi Ljevina su zaprepašćivali oni za seoskog stanovnika neobični, neproduktivni, ali neizbežni rashodi, koji su nailazili na njega sa sviju strana. Sad je već bio navikao na njih. S njim se tu
desilo ono što se, kako kažu, dešava pijanicama: prva čaša jedva, druga lakše, a posle treće, lete čašice kao ptičice. Kad je Ljevin razmenio prvu banknotu od sto rubalja, da se kupe livreje lakeju i vrataru, on je i nehotice pomislio da te sasvim nepotrebne livreje, doduše neizbežno neophodne sudeći po čuđenju koje pokazaše kneginja i Kiti kad on nagovesti da bi se moglo i bez livreja - da te livreje staju koliko dva radnika za celo leto, to jest oko trista radnih dana od Svetle nedelje do gospojinskih po klada, i svaki od tih dana pun teškog rada od rane zore do mrkla mraka - i ta banknota od sto rubalja išla je jedva. Ali sledeća, razmenjena pri kupovanju namirnica za ručak na koji behu pozvati rođaci, koje su stajale dvadeset i osam rubalja, iako je i ta izazvala u Ljevinu misao o tome da su dvadeset i osam rubalja petnaest tovara ovsa koji su radnici, znojeći se i stenjući, kosili, vezivali, vrli, vejali, prečišćavali i nasipavali - ta sledeća banknota pošla je ipak lakše. A sad, razmenjivanje banknota već ne izaziva više takva razmišljanja, i one lete lako kao ptičice. A da li je rad utrošen na dobijanje tog novca, u srazmeri sa zadovoljstvom koje se kupuje za taj novac - ta se misao već davno odstranila. Ekonomski račun: da postoji izvesna cena ispod koje se ne može prodavati izvesno žito, takođe je bio zaboravljen. Raž, čiju je cenu on tako dugo održavao, bila je prodata po pedeset kopjejaka od četvrti[248] jevtinije nego što su za nju davali pre mesec dana. Štaviše, proračun da se sa takvim rashodima ne može izdržati cela godina bez duga, i taj proračun već nije imao nikakva značaja. Jedno je bilo potrebno: imati u banci novaca, ne pitati otkuda dolaze, tako da se uvek može znati čime će se sutra kupiti govedina. I taj je račun Ljevin do sad održavao i vodio; imao je uvek novaca u banci.
Ali sad je i sav novac iz banke bio izuzet, i on nije znao gde da ga nađe. To mu za trenutak, kad mu Kiti pomenu o novcu, poremeti raspoloženje; ali nije imao vremena da misli o tome. Sedeo je u kolima i razmišljao o Katavasovu i predstojećem poznanstvu s Metrovom.

III


Ljevin se prilikom ovog svog dolaska u Moskvu opet zbližio sa svojim drugom sa univerziteta, profesorom Katavasovom, s kojim se nije video od svoje svadbe. Katavasov mu je bio prijatan zbog jasnosti i prostote njegovih pogleda na svet. Ljevin je smatrao da jasnost Katavasovljevih pogleda proističe iz siromaštva njegove prirode. Katavasov pak mislio je da nedoslednost Ljevinovih misli proističe iz nedostatka discipline njegova uma. Ali Katavasovljeva jasnost bila je prijatna Ljevinu, a izobilje Ljevinovih nedisciplinovanih misli bilo je prijatno Katavasovu, i oni su voleli da se viđaju i da se prepiru.
Ljevin je čitao neka mesta iz svog dela Katavasovu, kome se ona dopadoše. Našavši se juče s Ljevinom na jednom predavanju, Katavasov mu reče da se poznati Metrov, čiji se članak jako svideo Ljevinu, nalazi u Moskvi, da je vrlo zainteresovan onim što mu je Katavasov govorio o Ljevinovu radu, i da će Metrov sutra u jedanaest sati biti kod njega, i da bi se rado upoznao s Ljevinom.
Zbilja se popravljate, baćuška, to mi je milo - reče Katavasov susrećući Ljevina u malom salonu. - Čujem zvonce i mislim: ne može biti da je došao na vreme... A jeste li videli kakvi su Crnogorci[249]? Rođeni ratnici.
Po čemu? - upita Ljevin.
Katavasov mu ukratko ispriča poslednje vesti, i ušavši s njim u kabinet predstavi Ljevina malom, čvrstom čoveku, vrlo prijatne spoljašnjosti. To je bio Metrov. Razgovor se zadrža neko vreme na politici, i na tome kako u višim petrogradskim krugovima gledaju na poslednje događaje. Metrov saopšti iz sigurnih izvora poznate reči, koje je tobož, tim povodom, izgovorio car i jedan od ministara. Katavasov je čuo, kao sigurno takođe, da je car rekao nešto sasvim drugo. Ljevin se trudio da izmisli situaciju pri kojoj bi i jedne i druge reči mogle biti kazane, i razgovor o tome prekide se.
Eto, napisao je gotovo celu knjigu o prirodnim pogodbama radnika u odnosu prema zemlji - reče Katavasov - ja nisam specijalista, ali mi se kao
prirodnjaku sviđa to što on ne uzima čovečanstvo kao nešto van zooloških zakona, naprotiv, vidi njegovu zavisnost od sredine, i u toj zavisnosti traži zakone razvića.
To je vrlo zanimljivo - reče Metrov.
Ja sam stvarno počeo pisati knjigu o seoskom gazdinstvu, ali proučavajući glavno oruđe seoskog gazdinstva, radnika, nehotice sam - reče Ljevin crveneći - došao do potpuno neočekivanih rezultata.
I Ljevin poče, obazrivo, kao da ispituje teren, izlagati svoje gledište. Znao je da je Metrov napisao članak protiv svuda usvojene političko - ekonomske teorije, ali u kolikoj se meri mogao nadati da nađe simpatije za svoje gledište, nije znao, i nije mogao dokučiti po umnom i spokojnom licu naučnika.
U čemu vi vidite osobita svojstva ruskog radnika? - reče Metrov. - Da li u njegovim, tako da rečem, zoološkim svojstvima, ili u pogodbama pod kojima se on nalazi?
Ljevin vide da je u tome pitanju već rečena misao s kojom se on nije slagao, ali nastavi izlaganje svoje misli, koja se sastojala u tome: da ruski radnik ima pogled na zemlju potpuno različit od onoga kod drugih naroda. A da bi tu postavku dokazao, on pohita da doda, da, po njegovom mišljenju, pogled ruskog naroda na zemlju proističe iz njegove svesti o svome pozivu da naseli ogroman, nezauzet prostor na istoku.
Lako se može pasti u zabludu, ako se prave zaključci o opštem pozivu naroda - reče Metrov prekidajući Ljevina. - Stanje radnika uvek će zavisiti od njegovog odnosa prema zemlji i kapitalu.
I, ne dajući Ljevinu da dovrši svoju misao, Metrov mu poče izlagati osobine svoje teorije.
U čemu se sastojala suština toga učenja, Ljevin nije razumeo, jer se nije ni trudio da razume; on je video da Metrov, isto tako kao i drugi, bez obzira na svoj članak u kojem je pobijao učenje ekonomista, gleda na položaj ruskog radnika ipak samo sa gledišta kapitala, zarade i rente. Mada je morao priznati da je u istočnom, najvećem delu Rusije renta još ravna nuli, da se zarada devet desetina ruskog stanovništva od osamdeset miliona izražava samo u ishrani sebe, i da kapital ne postoji drukčije do u obliku najpotrebnijeg oruđa
ipak je on samo s te tačke gledišta posmatrao svakog radnika, iako se umnogome razmimoilazio s ekonomistima, i imao svoju novu teoriju o zaradi, koju je izložio Ljevinu.
Ljevin je nerado slušao, i u početku tvrdio suprotno. Hteo je da prekine Metrova, da bi kazao svoju misao, koja je, po njegovom mišljenju, trebalo da
učini izlišnim dalje izlaganje. Ali zatim, ubedivši se da oni tako različito gledaju na stvar da nikad jedan drugog ne mogu razumeti, nije više Metrovu odgovarao, samo ga je slušao. Iako ga nimalo nije zanimalo ono što je Metrov govorio, ipak je osećao neko zadovoljstvo slušajući ga. Njegovom samoljublju laskalo je što je takav naučnik tako rado kazivao pred njim svoje misli, sa takvom pažnjom i poverenjem prema Ljevinovom poznavanju predmeta, ponekad samo jednim nagoveštajem ukazujući na čitavu stranu stvari. Ljevin je to pripisivao svojoj vrednosti, ne znajući da je Metrov, razgovarajući sa svima svojim bližim poznanicima, osobito rado govorio o tome sa svakim novim čovekom, i uopšte rado govorio sa svima o predmetu koji ga je zanimao, a koji mu još nije bio jasan.
Ali mi ćemo odocniti - reče Katavasov pogledavši u časovnik, čim Metrov završi svoje izlaganje.
Jest, danas je sednica u Društvu ljubitelja za uspomenu na dan pedesetogodišnjeg jubileja Svintiča - reče Katavasov na pitanje Ljevinovo. - Petar Ivanovič i ja spremili smo se da idemo. Obećao sam da govorim o Svintičevim radovima iz zoologije. Pođite s nama, vrlo je zanimljivo.
Da, zbilja, vreme je - reče Metrov. - Hajdete s nama, a otuda, ako nemate ništa protiv, k meni. Ja bih tako voleo da čujem nešto iz vašeg rada.
Nemate šta da čujete. To je tek onako, još nije završeno. A na sednicu, vrlo rado.
A jeste li čuli, baćuška? Odvojio sam mišljenje - reče Katavasov dok je u drugoj sobi oblačio frak.
I razgovor se povede o univerzitetskom pitanju.
Univerzitetsko pitanje bilo je te zime vrlo važan događaj u Moskvi. Tri stara profesora u savetu nisu usvojili mišljenje mladih; mladi su odvojili svoje mišljenje. To mišljenje, po oceni jednih, bilo je užasno, a po sudu drugih bilo je najprostije i najpravičnije mišljenje, i profesori se tako podeliše u dve partije.
Jedni, kojima je pripadao Katavasov, videli su u protivničkoj strani podlu dostavu i prevaru; drugi - detinjariju i nepoštovanje autoriteta. Ljevin, iako nije pripadao univerzitetu, već je nekoliko puta slušao i govorio o ovoj stvari, i imao je o njoj svoje mišljenje; on je učestvovao u razgovoru koji se nastavi i na ulici, dok ne doćoše do zgrade starog univerziteta.
Sednica već beše počela. Za stolom, pokrivenim čohom, za koji sedoše Katavasov i Metrov, sedelo je šest ljudi, a jedan od njih, nisko nagnut ka rukopisu, čitao je nešto. Ljevin sede na jednu od praznih stolica koje su bile
poređane oko stola, i šapatom upita studenta koji je tu sedeo: šta se čita? Student pogleda nezadovoljno Ljevina i reče:
Biografija.
Mada se Ljevin nije interesovao naučnikovom biografijom, ipak je i nehotice slušao, i doznao ponešto zanimljivo i novo iz naučnikova života.
Kad lektor završi, predsednik mu zahvali i pročita stihove pesnika Menta, posvećene tome jubileju, i reče nekoliko reči kao zahvalnost pesniku. Zatim, Katavasov svojim gromkim glasom pročita referat o naučnim radovima jubilara.
Kad Katavasov završi, Ljevin pogleda u časovnik i vide da je već prošao jedan sat, pomisli da neće uspeti da do koncerta pročita nešto iz svoga rada Metrovu, a sad više nije to ni želeo. Za vreme čitanja mislio je opet o pređašnjem razgovoru. Sad mu je bilo jasno: misli Metrova možda i imaju značaja; ali njegove misli takođe imaju značaja. I te se misli mogu rasvetliti i dovesti do nečega samo tako ako svaki bude zasebno radio na izabranom putu; a iz prostog izlaganja tih misli ne može ništa izaći. I rešivši da odbije ponudu Metrova, Ljevin mu priđe pri kraju sednice. Metrov upoznade Ljevina s predsednikom, s kojim je razgovarao o političkoj novosti. Uza razgovor Metrov ispriča predsedniku isto što je pričao Ljevinu, a Ljevin učini iste primedbe koje je već činio jutros, samo, radi raznolikosti, kaza i svoje novo mišljenje, koje mu tu sada dođe na pamet. Zatim opet poče razgovor o univerzitetskom pitanju. Pošto je Ljevin to već jednom čuo, pohita da kaže Metrovu da žali što se ne može koristiti njegovim pozivom, pozdravi se i ode Ljvovu.

IV


Ljvov, oženjen Natalijom, sestrom Kitinom, proveo je ceo svoj život po prestonicama i u inostranstvu, gde se i vaspitavao i služio kao diplomat.
Prošle godine napustio je diplomatsku službu, ali ne zbog kakve neprijatnosti (on nikad i ni s kim nije imao neprijatnosti), i prešao u dvorsku kancelariju u Moskvi, da bi mogao dati najbolje vaspitanje dvojici svojih dečaka.
Bez obzira na najoštriju suprotnost u navikama i pogledima, kao i na to što je Ljvov bio stariji od Ljevina, oni se ove zime veoma zbližiše i zavoleše.
Ljvov beše kod kuće, i Ljevin uđe bez prijave.
U domaćoj haljini s pojasom, u cipelama od jelenske kože, Ljvov je sedeo u naslonjači i na pince - nez[250] sa sivim staklima čitao knjigu koja je stajala na naslonu; obazrivo je držao, odstranjujući je lepom rukom, cigaru koja se do polovine beše pretvorila u pepeo.
Lepo, fino, i još mdado lice njegovo, kojem kudrava, sjajna srebrna kosa pridavaše još plemenitiji izraz, zasija osmejkom kad spazi Ljevina.
Vrlo dobro! A ja sam baš hteo k vama da šaljem. Nu, kako je Kiti? Sedite ovde, odmornije je... - On ustade i primače stolicu – ljuljašku. - Jeste li čitali poslednji cirkular u Journal de St. - Pétersbourg[251]? Ja nalazim da je divno - reče unekoliko s francuskim akcentom.
Ljevin ispriča sve što je od Katavasova čuo da se govori u Petrogradu, i porazgovaravši o politici, ispriča o svome poznanstvu s Metrovom i prisustvovanju na sednici. Ljvova to veoma zainteresova.
Eto, ja vam zavidim što imate pristupa u taj zanimljiv naučni svet - reče on. I upustivši se u razgovor, odmah, po običaju, pređe na zgodniji mu francuski jezik. - Doduše, ja nemam ni vremena. Moja služba i zanimanje s decom lišavaju me toga; a zatim, ne stidim se da kažem da je i moje obrazovanje sasvim nedovoljno.
Ja ne mislim tako - reče Ljevin s osmejkom i, kao uvek, s umiljenjem
gledajući na njegovo nisko mišljenje o sebi, koje nikako nije dolazilo iz želje da izgleda, ili čak da bude skroman, već je bilo sasvim iskreno.
Ah, kako da ne! Ja osećam sada kako sam malo obrazovan. Čak i za vaspitanje dece potrebno je da mnogo šta osvežavam u pameti, ili prosto da naučim. Jer, nije dovoljno imati učitelje, potreban je i nadzornik; kao što su u vašem gazdinstvu potrebni ne samo radnici, već i nastojnik. Eto, čitam sad - on pokaza gramatiku od Buslajeva[252], koja je ležala na naslonu za knjigu - to traže od Miše, a to je tako teško... Recimo, objasnite mi. Ovde on govori...
Ljevin htede da mu objasni kako se to ne može razumeti, nego treba naučiti; ali se Ljvov nije slagao s njim.
Eto, vi se tome rugate! - reče Ljvov.
Naprotiv, ne možete zamisliti kako se, gledajući u vas, ja učim onome što mi predstoji, to jest, vaspitanju dece.
Ali se nemate čemu naučiti - reče Ljvov.
Ja znam toliko - reče Ljevin - da nisam video bolje vaspitanu decu od vaše, i ne bih želeo decu bolju od vaše.
Ljvov je, očevidno, hteo da se uzdrži od pokazivanja radosti, ali ipak sav zasija u osmejku.
Neka samo budu bolja od mene. To je sve što želim. Vi ne znate sve teškoće - poče on - oko dečaka koji su, kao ovi moji, bili zapušteni u vreme života našeg u inostranstvu.
Vi preterujete. To su tako sposobni dečaci. Glavna je stvar - moralno vaspitanje. Eto čemu se ja učim posmatrajući vašu decu.
Vi kažete: moralno vaspitanje. Ne možete zamisliti kako je to teško! Tek što ste savladali jednu stranu, iskrsnu druge, i opet borba. Kad ne bi bilo oslonca u religiji - sećate li se, o tome smo govorili - nijedan otac, bez te pomoći, svojom vlastitom snagom, ne bi mogao vaspitati decu.
Ovaj razgovor, uvek zanimljiv za Ljevina, prekide lepotica Natalija Aleksandrovna, koja se beše obukla za izlazak.
Ja nisam ni znala da ste vi tu - reče, očevidno ne samo ne žaleći, nego čak radujući se što je prekinula davno poznati joj i dosadni razgovor. - Kako je Kiti? Ja ću danas ručati kod vas. Znaš šta, Arsenije - obrati se ona mužu - uzećeš karuce...
I između muža i žene nastade razmatranje kako će provesti dan. Pošto je muž morao ići da po zvaničnoj dužnosti dočeka nekoga, a žena pak na koncert i javnu sednicu jugoistočnog komiteta, trebalo je mnogo rešavati i
kombinovati. Ljevin, kao rođak, morao je uzeti učešća u tim planovima. Bilo je rešeno da Ljevin pođe s Natalnjom na koncert i javnu sednicu, a otuda da pošalju karuce u kancelariju po Arsenija, pa on da dođe po nju i da je odvede do Kiti; ili, ako on ne svrši poslove, da pošalje karuce natrag, i da Ljevin pođe s njom.
- Eto, Ljevin me mazi i kvari - reče Ljvov ženi - uverava me da su naša deca odlična, a ja međutim znam da u njima ima toliko rđavoga.
- Arsenije ide u krajnost, uvek to govorim - reče žena. - Ako tražimo savršenstvo, uvek ćemo biti nezadovoljni. Pravo kaže tata: kad su nas vaspitavali, bila je krajnost - nas su držali u prizemlju, a roditelji su stanovali na prvom spratu; sada, naprotiv, druga krajnost - roditelji u ćileru, a deca na prvom spratu. Sada, roditelji ne treba da imaju svoj život, nego sve za decu.
- Ali ako je to prijatnije? - reče Ljvov smešeći se svojim lepim osmejkom i dotičući se njene ruke. - Ko te ne poznaje, pomislio bi da nisi mati nego maćeha.
- Ne, krajnost nigde nije dobra - reče mirno Natalija, ostavljajući njegov nož za prosecanje knjiga na sto, na određeno mesto.
- A, evo ih, hodite ovamo, savršena deco! - reče Ljvov lepim dečacima koji, kad uđoše, pokloniše se Ljevinu, i priđoše ocu očevidno želeći da ga o nečem pitaju.
Ljevin je želeo da porazgovara s dečacima, da čuje šta će reći ocu, ali Natalija započe razgovor s njim, a odmah zatim uđe u sobu Mahoćin, drug Ljvova u službi, u dvorskom mundiru, da zajedno idu da dočekaju nekoga - i sad se razveza beskrajan razgovor o Hercegovini, o kneganjici Korzinskoj, o dumi, i o naprasnoj smrti Apraksine.
Ljevin sasvim zaboravi na datu mu poruku, i seti se tek pri izlasku u predsoblje.
- Ah, Kiti mi je naložila da porazgovaram s vama o Oblonskom - reče, kad Ljvov zastade na stepenicama ispraćajući ženu i njega.
- Da, da, maman hoće da mi, les beaux - frères,[253] jurišamo na njega - reče on crveneći. - A ne znam zašto baš ja?
- Onda ću ga ja napasti - smešeći se reče Ljvova, koja je u svojoj beloj krznenoj rotondi očekivala svršetak razgovora. - E, hajdemo.

V


Na dnevnom koncertu izvođene su dve vrlo zanimljive stvari.
Jedna je bila fantazija Kralj Lir u stepi, a druga - kvartet, posvećen Bahovoj uspomeni. Obe stvari su bile nove i u novom duhu, i Ljevin je želeo da stvori o njima svoje mišljenje. Pošto otprati svastiku do njenog sedišta, on stade kraj stuba i reši se da sluša što može pažljivije i savesnije. Trudio se da se ne rasejava i da ne kvari utisak gledajući kapelnika sa belom kravatom, i njegovo mahanje rukama, koje uvek tako neprijatno skreće muzičku pažnju; starao se da ne gleda u dame sa šeširima, koje su, za koncert, brižljivo uvezale uši trakama; da ne gleda u sva ta lica koja, ili ničim ne behu zauzeta, ili behu zauzeta najrazličnijim interesovanjem, samo ne muzikom. Starao se da izbegne susrete sa znalcima muzike i raznim pričalima, gledao preda se i slušao.
Ali što je više slušao fantaziju o kralju Liru, sve se dalje osećao od mogućnosti da stvori sebi ma kakvo određeno mišljenje. Neprestano se počinjalo, kao pripremalo muzičko izražavanje osećanja, i odmah se raspadalo na odlomke novih početaka muzičkih izraza, a ponekad prosto na neobično komplikovane zvuke koje nije vezivalo ništa drupo do jedino kompozitorov prohtev. Ali i sami odlomci tih muzičkih izraza, ponekad dobrih, behu neprijatni, jer su bili potpuno neočekivani i ničim nepripremljeni. Veselost, tuga, očajanje, nežnost, trijumf, pojavljivahu se bez ikakvog prava na to, kao osećanja ludaka. I kao kod ludaka, ta su osećanja i prolazila neočekivano.
Za sve vreme izvođenja ove fantazije Ljevin se osećao kao gluv čovek koji gleda one što igraju. Bio je u velikoj nedoumici kad se svršio komad, i osećao veliki umor od napregnute i ničim nenagrađene pažnje. Sa svih strana začu se silno pljeskanje. Svi ustadoše, pokrenuše se, počeše govoriti. Želeći da prema utiscima drugih rasvetli svoju sumnju, Ljevin poče hodati, tražiti znalce, i obradova se kad spazi jednog od poznatih znalaca gde razgovara s Pescovom, Ljevinovim poznanikom.
- Divno! - govorio je dubok bas Pescova. - Zdravo, Konstantine Dmitriču. Osobito je izrazito, i reljefno, tako reći, i bogato bojama ono mesto gde osećate kako se Kordelija približuje, gde žena, das ewig Weiblische,[254] stupa u borbu sa sudbinom. Zar ne?
- Našto tu Kordelija? - bojažljivo upita Ljevin, zaboravivši sasvim da je fantazija predstavljala kralja Lira u stepi.
- Pojavljuje se Kordelija... evo! - reče Pescov udarajući prstom po glatkoj afiši koju je držao u ruci, i dajući je Ljevinu.
Tek tada se Ljevin seti naslova fantazije, i pohita da pročita na ruski prevedene Šekspirove stihove, štampane na obrnutoj strani afiše.
- Bez toga se ne može pratiti - reče Pescov obraćajući se Ljevinu, pošto je njegov sabesednik otišao, i on nije imao više s kim da razgovara.
Za vreme odmora, između Ljevina i Pescova zapodenu se prepirka o dobrim i rđavim stranama vagnerovskog pravca[255] u muzici. Ljevin je dokazivao da je Vagnerova pogreška, i pogreška sviju njegovih sledbenika u tome što muzika treba da pređe u oblast tuđe umetnosti; i da se isto tako vara i poezija kad opisuje crte lica, što treba da radi slikarstvo; i kao primer takve pogreške navede vajara koji je namislio da u mermeru iskleše senke pesničkih likova[256] koje se podižu oko pesnikove figure na postamentu. »Te su senke kod vajara tako malo senke, da se drže za stepenice«, reče Ljevin. Ova mu se fraza dopadala, ali se nije mogao setiti da li nije tu istu frazu kazao i ranije, i to baš Pescovu, te se, rekavši je, zbuni.
Pescov je dokazivao da je umetnost jedna, i da ona može dostići svoj najviši izraz samo u sjedinjenju svih vrsta umetnosti.
Drugu tačku koncerta Ljevin nije uspeo da sluša. Pescov, koji je stajao pored njega, govorio je s njim skoro za sve vreme, osuđivao taj komad zbog njegove izlišne, otužne, namerne prostote, i upoređivao ga sa prostotom prerafaelita u slikarstvu. Pri izlazu, Ljevin srete još mnogo poznanika, s kojima porazgovara o politici, o muzici, i o zajedničkim poznanicima; između ostalih srete i grofa Bolja - a beše sasvim zaboravio da treba da ga poseti.
- Idite odmah - reče mu Ljvova, kojoj on to saopšti - možebiti vas neće ni primiti; a zatim dođite u sednicu po mene. Zateći ćete me još.

VI


- Možda ne primaju? - zapita Ljevin ulazeći u predsoblje doma grofice Bolj.
- Primaju, izvolite - reče vratar i uze odlučno skidati s njega bundu.
»Baš mi se ne ide - mislio je Ljevin, sa uzdahom skidao rukavicu i ispravljao šešir. - Zašto li idem? I o čemu ću s njima razgovarati?«
Prolazeći kroz prvi salon, Ljevin srete na vratima groficu Bolj, koja je sa zabrinutim i strogim licem nešto naređivala sluzi. Spazivši Ljevina, ona se osmehnu i ponudi ga u mali salon, iz kojeg su dopirali glasovi. U tom salonu sedeli su na foteljama dve grofičine kćeri, i Ljevinov poznanik, moskovski pukovnik. Ljevin priđe, pozdravi se, i sede pored divana držeći šešir na kolenu.
- Kako je vaša žena sa zdravljem? Jeste li bili na koncertu? Mi nismo mogli. Mama je morala prisustvovati parastosu.
- Da, čuo sam... Kakva iznenadna smrt - reče Ljevin. Grofica uđe, sede na divan i takođe upita za ženu i koncert.
Ljevin odgovori i ponovi pitanje o iznenadnoj smrti Apraksine.
- Ona je, uostalom, uvek bila slabog zdravlja.
- Jeste li bili sinoć u operi?
- Da, bio sam.
- Luka[257] je bila vrlo dobra.
- Da, vrlo dobra - reče on, i pošto mu je bilo svejedno šta će o njemu pomisliti, poče ponavljati ono što se sto puta čulo o talentu pevačice. Grofica Bolj činila se kao da sluša. Zatim, kad Ljevin dosta nagovori i ućuta, uze da govori pukovnik, koji je dotle ćutao. Pukovnik takođe poče o operi i osvetljenju. Najzad, pošto ispriča o nameravanoj folle journée[258] kod Ćurina, pukovnik se nasmeja, zagalami, ustade i ode. Ljevin takođe ustade, ali po grofičinom licu vide da je još rano da ide. Trebalo je da ostane još dva - tri
minuta. On sede.
Ali kako je neprestano mislio koliko je to glupo, nije nalazio predmet za razgovor i ćutao je.
- Vi nećete na javnu sednicu? Kažu da je vrlo zanimljivo - poče grofica.
- Da, obećao sam svojoj belle - soeur[259] da svratim po nju - reče Ljevin. Nastade ćutanje. Mati i kći još jedanput se zglednuše.
»E, čini mi se, sad je vreme«, pomisli Ljevin i ustade. Dame se rukovaše s
njim i zamoliše da preda mille choses[260] ženi.
Vratar ga upita, kad mu je dodavao bundu: - Gde izvolevate stanovati? - i odmah zapisa u veliku, lepo povezanu knjigu.
»Razume se, meni je svejedno, ali je ipak zazorno i užasno glupo«, pomisli Ljevin, tešeći se time što to svi rade, i pođe na javnu sednicu komiteta, gde je trebalo da nađe svastiku pa da s njom zajedno ide kući.
Na javnoj sednici komiteta bilo je mnogo sveta, i gotovo celo društvo. Ljevin je došao u vreme izveštaja, koji je, kako su svi govorili, bio vrlo zanimljiv. Kad se svršilo čitanje izveštaja, društvo se sabra, i Ljevin se nađe i sa Svijažskim, koji ga pozva da večeras neizostavno dođe u Poljoprivredno društvo gde će se čitati važan referat, i sa Stepanom Arkadijevičem koji tek što beše došao s trka, i još sa mnogo drugih poznanika, s kojima Ljevin još malo porazgovara, ču razna mišlješa o sednici, o novom komadu, i o parnici. Verovatno usled umora koji poče osećati, on, govoreći o parnici, učini grešku i te se greške zatim nekoliko puta s neprijatnošću sećao. Govoreći o kazni koja se imala izreći nad strancem kome se sudilo[261] u Rusiji, i o tome kako bi bilo nepravilno kazniti ga progonstvom u inostranstvo, Ljevin ponovi ono što je čuo juče u razgovoru s jednim poznanikom.
- Ja mislim da njegovo progonstvo u inostranstvo znači isto što i kazniti štuku puštanjem u vodu. - Docnije se Ljevin setio da je ta misao, proturena kao svoja, a koju je čuo od poznanika, bila iz Krilovljeve basne, i da je poznanik ponovio tu misao iz novinarskog podlistka.
Svrativši sa svastikom kući i našavši Kiti zdravu i veselu, Ljevin ode u klub.

VII


Ljevin stiže u klub tačno na vreme. U isto vreme stizali su i gosti i članovi. Ljevin odavno nije bio u klubu, upravo od onog doba kad je, po izlasku sa univerziteta, živeo u Moskvi i kretao se u svetu. Sećao se kluba, spoljašnjih pojedinosti njegovog uređenja, ali je sasvim zaboravio onaj utisak koji je ranije osećao u klubu. No tek što je, ušavši u široko poluokruglo dvorište i sišavši s kola, stupio na stepenice i spazio vratara sa lentom koji mu bez šuma otvori vrata i pokloni mu se; tek što je video u vratarevoj sobi kaljače i bunde članova kluba, koji dokonaše da je manje posla ostaviti kaljače dole, nego nositi ih gore; tek što je čuo prethodno tajanstveno zvonce, i spazio, penjući se po blagim stepenicama, statuu na platformi i, kod gornjih vrata, trećeg ostarelog poznatog vratara u klupskoj livreji, koji ni polako ni brzo otvori vrata i zagleda gosta, Ljevina obuze davnašnji utisak kluba, utisak odmora, zadovoljstva i pristojnosti.
- Izvolite ostaviti šešir - reče vratar Ljevinu koji je zaboravio pravilo kluba da se šeširi ostavljaju u predsoblju. - Odavno niste bili. Knez vas je još juče upisao. Knez Stepan Arkadijevič još nije došao.
Vratar je poznavao ne samo Ljevina, nego i sve njegove poznanike i rođake, i odmah pomenu sve bliske mu ljude.
Kad prođe prvu prolaznu dvoranu sa zaklonima, i zdesna pregrađenu sobu gde je sedeo prodavac voća, Ljevin zaobiđe starca koji je lagano išao, i uđe u trpezariju punu ljudskog žagora.
On prođe pored gotovo već zauzetih stolova, razgledajući goste. Ovde - onde, nailazio je na najraznolikije, stare i mlade, malo poznate i vrlo poznate ljude. Ne beše nijednog srditog i zabrinutog lica. Činilo se kao da su svi zajedno s kapama u predsoblju ostavili brige i uzbuđenja, i sakupili se da se natenane koriste materijalnim blagom života. Tu je bio Svijažski, pa Ščerbacki, i Nevjedovski, i stari knez, i Vronski, i Sergije Ivanovič.
- A! Što si odocneo? - smešeći se reče knez pružajući mu ruku preko ramena. - Šta radi Kiti? - dodade on popravljajući ubrus koji beše zadenuo za
dugme od prsnika.
- Dobro je, zdrava je; one utroje ručaju kod kuće.
- A, rekla - kazala. E, kod nas nema mesta. Idi za onaj sto i zauzimaj što pre mesto - reče knez, i okrenuvši se pažljivo primi tanjir s čorbom od manića.
- Ljevine, ovamo! - viknu malo dalje dobrodušan glas. To je bio Turovcin. On je sedeo sa mladim oficirom, a pored njih su bile dve naslonjene stolice. Ljevin mu radosno priđe. Uvek je voleo dobrodušnog lumpova Turovcina - za njega je bila vezana uspomena na izjavu ljubavi Kiti - a danas, posle svih usiljenih umnih razgovora, dobrodušni izgled Turovcina bio mu je još osobito prijatan.
- To je za vas i za Oblonskog. On će sad doći.
Oficir, sa vrlo pravim držanjem, veselim, uvek nasmejanim očima, bio je Petrograđanin Gagin. Turovcin ih upoznade.
- Oblonski uvek zadocnjava.
- A, evo ga.
- Ti si sad došao? - reče Oblonski brzo im prilazeći. - Zdravo. Jesi li pio rakije? E, hajdemo.
Ljevin ustade i pođe s njim ka velikom stolu okićenom rakijama i najraznovrsnijim zakuskama. Reklo bi se da se od dvadeset zakusaka zaista moglo nešto izabrati što bi bilo po ukusu, ali Stepan Arkadijevič zatraži nešto naročito, i jedan od livrejisanih lakeja, koji je tu stajao, donese odmah što se tražilo. Ljevin i Oblonski ispiše po čašicu i vratiše se k stolu.
Još dok su jeli čorbu, Gaginu donesoše šampanj, i on naredi da se sipa u četiri čaše. Ljevin primi ponuđenu čast i odmah poruči drugu bocu. Beše ogladneo, te je jeo i pio sa velikim zadovoljstvom, i sa još većim zadovoljstvom uzimao učešće u veselim i prostim razgovorima sabesednika. Spustivši glas, Gagin ispriča novu petrogradsku anegdotu; anegdota, mada je bila nepristojna i glupa, beše vrlo smešna, i Ljevin se tako glasno nasmeja da se susedi obazreše.
- To je nešto nalik na ono: »ja to očima ne mogu pogledati!« Sećaš li se? - upita Stepan Arkadijevič. - Ah, divno! Daj još jednu bocu - reče lakeju i poče pričati.
- Petar Ilič Vinovski vas moli - prekide starčić lakej Stepana Arkadijeviča, donoseći dve visoke čaše šampanja i obraćajući se Stepanu Arkadijeviču i Ljevinu. Stepan Arkadijevič uze čašu, i zglednuvši se na drugom kraju stola s ćelavim, riđim i brkatim čovekom, smešeći se odmahnu mu glavom.
- Ko je to? - upita Ljevin.
- Jedanput si ga video kod mene, sećaš li ce? Dobar čovek. Ljevin učini isto što i Stepan Arkadijevič i uze čašu.
Anegdota Stepana Arkadijeviča bila je takođe vrlo šaljiva. Ljevin tad ispriča svoju anegdotu, koja se takođe dopade. Zatim se povede reč o konjima, o današnjim trkama, i o tome kako je glatko Atlasni Vronskog dobio prvu nagradu. Ljevin i ne oseti kako prođe ručak.
- A! Evo ih! - reče pri kraju ručka Stepan Arkadijevič, naginjući se preko naslona stolice i pružajući ruku Vronskom koji je sa visokim gardijskim pukovnikom prilazio k njemu. Na licu Vronskog sijala je takođe opšta klupska vesela dobrodušnost. On se veselo nalakti na rame Stepana Arkadijeviča šapćući mu nešto, i sa istim veselim osmejkom pruži ruku Ljevinu.
- Vrlo mi je milo što vas vidim - reče Vronski. - A ja sam vas onda na izborima tražio, pa mi rekoše da ste već otišli - reče.
- Da, ja sam istog dana otputovao. Baš smo sad govorili o vašem konju.
Čestitam - reče Ljevin« - To se zove brzo trčanje!
- Pa i vi imate konje.
- Ne, moj otac ih je imao, ali ja se sećam i znam.
- Gde si ručao? - upita Stepan Arkadijevič.
- Mi smo za drugim stolom, iza stubova.
- Njemu smo tamo priredili čestitanje - reče visoki pukovnik. - Već druga careva nagrada! Kad bih ja imao takvu sreću u kartama, kao on u konjima.
- Ali, da ne gubim zlatno vreme. Odoh u pakao[262] - reče pukovnik i ode od stola.
- To je Jašvin - odgovori Turovcinu Vronski, i sede na prazno mesto pored njih. Pošto ispi ponuđenu mu čašu, on poruči bocu. Da li pod uticajem klupskih utisaka, ili zbog popivenog vina, tek Ljevin se upusti u razgovor sa Vronskim o najboljoj vrsti stoke, i beše mu vrlo milo što ne oseća nikakvo neprijateljstvo prema ovom čoveku. Čak mu između ostalog reče da je čuo od žene da ga je videla kod kneginje Marije Borisovne.
- Ah, kneginja Marija Borisovna, divna je! - reče Stepan Arkadijevič i ispriča o njoj anegdotu koja sve nasmeja. Osobito se Vronski tako dobrodušno raskikota, da se Ljevin oseti sasvim izmiren s njim.
- Jesmo li svršili? - reče Stepan Arkadijevič, ustajući i smešeći se. -
Hajdemo!

VIII


Ustavši od stola, Ljevin osećaše da mu se ruke u hodu osobito pravilno i lako kreću, i pođe s Gaginom kroz visoke sobe u dvoranu za bilijar. Prolazeći kroz veliku dvoranu, srete se sa tastom.
No, kako ti se dopada naš hram dokolice? - reče knez uzevši ga pod ruku. - Hajdemo da se prošetamo.
Baš sam i hteo da prođem, da razgledam. Zanimljivo je.
Da, za tebe je zanimljivo. A mene već drugo nešto zanima. Eto, ti gledaš ove starčiće - reče, pokazujući na pogrbljenog člana s otromboljenom usnom koji prolažaše kraj njih jedva pomičući noge u mekim cipelama - i misliš da su se oni kao mućkovi i rodili.
Kako kao mućkovi?
Eto, ne znaš ni za taj naziv. To je naš klupski termin. Znaš, ako se jaja u vožnji tresu, pa se mnogo tresu, načine se mućkovi. Tako i mi: voziš se, voziš u klub, pa tek postaneš mućak. Da, ti se smeješ, a mi gledamo kad ćemo postati mućkovi. Poznaješ li kneza Čečenskog? - upita knez, i Ljevin vide po njegovom licu da će nešto smešno ispričati.
Ne, ne poznajem.
Kako to! Knez Čečenski, poznati knez Čečenski! Ali svejedno. On je uvek igrao bilijara. Pre tri godine još, nije bio mućak i još se hrabrio. Štaviše, druge je nazivao mućkovima. Ele, dođe on jedanput, a naš vratar... znaš Vasilija? onaj debeli. On je slavan bonmotista.[263] Ele, pita njega knez Čečenski: »Je li, Vasilije, ko je sve došao? Ima li i mućkova?« A onaj će mu reći: »Vi ste treći.« Da, brajko, tako ti je to!
Razgovarajući i zdraveći se sa poznanicima koje je sretao, Ljevin prođe s knezom sve sobe: veliku, gde su već stajali stolovi, i igrali obični partneri na male sume; sobu za odmor, gde su igrali šaha, i gde je sedeo Sergije Ivanovič i razgovarao s nekim; dvoranu za bilijar, gde se na savijutku kraj divana beše okupila vesela partija sa šampanjem, u kojoj je učestvovao i Gagin; zaviriše i
u pakao, gde se kraj jednog stola, za koji je već bio seo Jašvin, tiskalo mnogo kibica. Starajući se da ne lupaju pri hodu, uđoše i u tamnu čitaonicu, gde je, ispod lampa sa šeširima, sedeo jedan mladić srditoga lica koji je uzimao časopise jedan za drugim, i jedan ćelavi general potonuo u čitanje. Uđoše i u onu sobu koju je knez nazivao umnom. U toj su sobi tri gospodina vatreno razgovarali o poslednjoj političkoj novosti.
Kneže, izvolite, gotovo je - reče jedan od njegovih partnera koji ga tu pronađe, i knez ode. Ljevin posede malo i posluša, ali, setivši se svih jutrošnjih razgovora, odjednom mu postade strašno dosadno. Žurno ustade i pođe da traži Oblonskog i Turovcina, s kojima mu beše prijatno i veselo.
Turovcin je sedeo sa čašom vina na visokom divanu u dvorani za bilijar, a Stepan Arkadijevič razgovarao o nečem s Vronskim u udaljenom uglu sobe.
Nije da joj je dosadno, nego ona neodređenost, nestalnost položaja - začu Ljevin i htede brzo da se udalji; ali ga Stepan Arkadijevič pozva.
Ljevine! - reče Stepan Arkadijevič, i Ljevin vide da su onome oči vlažne, što je kod njega uvek slučaj kad je pijan ili razdragan. Danas je bilo i jedno i drugo. - Ljevine, nemoj da ideš - reče, i jako ga steže za lakat, očevidno ne želeći nipošto da ga pusti.
Ovo je moj iskreni i gotovo najbolji prijatelj - reče on Vronskom. - Ti si mi, takođe, još bliži i draži. Ja hoću, i znam da vi morate biti prijatelji i bliski, jer ste obojica dobri ljudi.
Dakle, ostaje nam još samo da se poljubimo - dobrodušno šaleći se reče Vronski, dajući ruku. I brzo uze pruženu ruku i snažno je steže.
Veoma, veoma mi je milo - reče Ljevin stežući njegovu ruku.
Momče, bocu šampanja! - naredi Stepan Arkadijevič.
I meni je veoma milo - reče Vronski.
Ali, i pored želje Stepana Arkadijeviča, kao i njihove zajedničke želje, nisu imali o čemu da govore, i obojica su to osećali.
Znaš li da on ne poznaje Anu? - reče Stepan Arkadijevič Vronskom. - Neizostavno hoću da ga upoznam s njom. Hajdemo, Ljevine.
Zbilja? - reče Vronski. - Ona će se jako radovati. Ja bih odmah pošao kući - dodade - ali me Jašvin brine, hoću da budem ovde dok ne završi igru.
A zašto, ima nešto rđavo?
Neprestano gubi, i samo ga ja mogu zadržati.
E, onda bar partiju bilijara? Ljevine, hoćeš li? Divota - reče Stepan Arkadijevič. - Složi piramidu - obrati se on markeru.
Odavno je gotovo - reče marker, koji već beše namestio kugle u trougaonik, i zabavljajući se teraše crvenu po bilijaru.
E, hajde!
Posle partije bilijara Vronski i Ljevin sedoše za sto Gagina, i Ljevin, na predlog Stepana Arkadijeviča, poče da secuje na kečeve. Vronski posede kraj stola, okružen poznanicima koji su mu neprestano prilazili, zatim ode u paklenu dvoranu da obiđe Jašvina. Ljevin je osećao prijatan odmor od jutarnjeg umnog zamora. Radovao se prekidu neprijateljstva prema Vronskom, i utisak spokojstva, pristojnosti i zadovoljstva nikako ga nije napuštao.
Kad se partija svršila, Stepan Arkadijevič uze Ljevina pod ruku.
E, sad ćemo do Ane. Odmah? A? Ona je kod kuće. Odavno sam joj obećao da ću te dovesti. Kuda si mislio večeras?
Nikud naročito. Obećao sam Svijažskom u Poljoprivredno društvo.
Dobro, hajdemo, - reče Ljevin.
Vrlo dobro, hajdemo! Vidi da li su došle moje karuce! - obrati se Stepan Arkadijevač lakeju.
Ljevin priđe stolu, plati četrdeset rubalja izgubljenih na kečevima, plati neke troškove u klubu, za koje je na neki tajanstven način znao starac lakej koji je stajao kraj vrata - i naročito mašući rukama pođe kroz sve dvorane ka izlazu.

IX


Karuce Oblonskog! - viknu srditim basom vratar. Karuce priđoše i obojica sedoše. Samo još za vreme dok su karuce izlazile iz dvorišta kluba Ljevin je osećao utiske od klupskog mira, zadovoljstva, i nesumnjive pristojnosti svega što ga okružava; a čim su karuce izišle na ulicu, i on osetio ljuljanje ekipaža po neravnom putu, čuo srditu viku drugog kočijaša, spazio pri jasnom osvetljenju crvenu firmu krčme i dućana, njegovi se utisci pobrkaše, i on poče razmišljati o svojim postupcima, i pitati se: da li dobro radi što ide Ani? Šta će reći Kiti? Ali Stepan Arkadijevič ne dade mu da se zamisli, razgoni njegove sumnje.
Kako mi je milo - reče on - što ćeš je upoznati. Doli je to, znaš, odavno želela. I Ljvov je bio kod nje, i sad dolazi. Ne što mi je sestra - nastavi Stepan Arkadijevič - nego baš smelo mogu reći da je to neobična žena. Videćeš. Njen je položaj vrlo težak, osobito sad.
Zašto osobito sad?
Vodimo pregovore s njenim mužem za razvod braka. On pristaje; ali ima teškoća oko sina, i tako se stvar, koja je trebalo odavno da se svrši, vuče evo već tri meseca. Čim se svrši razvod, ona će se venčati s Vronskim. Kako je to glupo, taj stari običaj okretanja, Isaija likuj, u koji niko ne veruje i koji smeta ljudskoj sreći! - umetnu Stepan Arkadijevič. - A tada će njihov položaj biti određen, kao god i moj, kao i tvoj.
U čemu je teškoća? - reče Ljevin.
Ah, to je duga i dosadna istorija! Sve ti je to kod nas tako neodređeno. Stvar je u ovome: očekujući razvod, ona živi u Moskvi, gde i njega i nju svi poznaju, već tri meseca; nikuda ne izlazi, ni s kim se ne viđa od žena osim sa Doli, zato što, razumeš li, ona neće da joj dolaze iz milosti; luda kneginjica Varvara, čak je i ona otputovada, jer smatra da je položaj nezgodan. U takvim okolnostima nikoja druga žena ne bi mogla naći u sebi izvore za pothranjivanje života. Ona pak, videćeš kako je udesila svoj život, kako je spokojna, dostojanstvena. Nalevo, ulica prema crkvi! - viknu Stepan
Arkadijevič naginjući se kroz prozor karuca. - Ih, ala je vrućina! - reče on, premda je bilo 12 stepeni mraza, i raskopča još više svoju i inače raskopčanu bundu.
Ona ima kćer, sigurno je njome zauzeta? - reče Ljevin.
Ti, čini mi se, zamišljaš svaku ženu samo kao ženku, une couveuse[264] - reče Stepan Arkadijevič. - Po tebi, ako je zauzeta, onda neizostavno decom. Kćer svoju ona izvrsno vaspitava, rekao bih, ali se o njoj ne čuje. Ana je pre svega zauzeta onim što piše. Vidim već da se ironično smeškaš, ali varaš se. Ona piše dečju knjigu, i nikome ne govori o tome, ali meni je čitala, i ja sam davao rukopis Vorkujevu,.. znaš onog izdavača... koji i sam piše, čini mi se. On se razume u tome, i kaže da je stvar dostojna pažnje. Ti sad misliš da je Ana žena - pisac? Ni najmanje. Ona je pre svega žena, srce, videćeš. Sad je kod nje devojčica Engleskinja, i čitavom tom porodicom se zanima.
Je li to nešto filantropsko?
Eto, sve odmah vidiš nekako rđavo. Ne filantropsko, već srdačno. Kod njih je, to jest, kod Vronskog, radio trener Englez, majstor svoga posla, ali pijanica. Sasvim se propio, delirium tremens,[265] i porodica se našla na ulici. Ana je to videla, pomogla, predala se zadatku, i sad je cela porodica na njenim rukama; ali ne onako, s visine, pomoću novca; Ana sama sprema dečake na ruskom jeziku za gimnaziju, a devojčicu je uzela u kuću. Videćeš.
Karuce uđoše u dvorište, i Stepan Arkadijevič jako zazvoni na ulazu, pred kojim su stajale saonice.
I ne pitajući čoveka koji otvori vrata da li su kod kuće, Stepan Arkadijevič uđe u predsoblje. Ljevin je išao za njim, sve više dvoumeći da li dobro radi što ide.
Pogledavši se u ogledalu, on primeti da je crven, ali je bio uveren da nije pijan, i pođe po zastrtim stepenicama za Stepanom Arkadijevičem. Izašavši gore, Stepan Arkadijevič upita lakeja, koji mu se poklonio kao bliskom čoveku, ko je kod Ane Arkadijevne, i dobi odgovor da je tu gospodin Vorkujev.
Gde je ona?
U kabinetu.
Prešavši malu trpezariju sa tamnim drvenim zidovima, Stepan Arkadijevič i Ljevin uđoše po mekom ćilimu u polutamni kabinet, osvetljen jednom lampom sa velikim tamnim šeširom. Druga lampa, refraktor, gorela je na zidu i osvetljavala veliku sliku žene u prirodnoj veličini, na koju Ljevin nehotice obrati pažnju. To je bio portre Anin koji je u Italiji radio Mihailov. Dok je
Stepan Arkadijevič zalazio za rešetku po kojoj je vijugala lozica, i muški glas koji je govorio umukao, Ljevin je gledao portre koji, sjajno osvetljen, prosto izbijaše iz okvira, i nije mogao da odvoji pogled od njega. Zaboravi čak i gde je, i ne slušajući šta se oko njega govori ne dizaše očiju sa divne slike. To nije bila slika, već živa dražesna žena, sa crnom kovrdžavom kosom, golim ramenima i rukama, i sa zamišljenim poluosmejkom na usnama pokrivenim nežnim maljama, žena koja je pobedonosno i nežno gledala u Ljevina očima koje ga zbunjivahu. Samo po tome nije bila živa, što je bila lepša nego što može biti živa žena.
Vrlo mi je milo - odjednom ču Ljevin pored sebe glas koji se očevidno njemu obraćao, glas žene čijim se likom naslađivao. Ana mu iziđe u susret iza rešetke sa lozicom, i Ljevin ugleda u polusvetlosti kabineta ženu sa portreta, u tamnoj, raznobojnom mustrom pokrivenoj plavoj haljini, ne u onom položaju, ne s onim izrazom, ali na istoj visini lepote na kojoj ju je shvatio umetnik u slici. Ana je u stvarnosti bila manje sjajna, ali je zato u živoj ženi bila neka nova primamljivost, čega nije bilo u portretu.

X


Ona mu pođe u susret ne krijući radost što ga vidi kod sebe. Po mirnoći s kojom mu ona pruži malu i energičnu ruku, upozna ga s Vorkujevom i pokaza na riđokosu, lepuškastu devojku koja je tu sedela za radom, nazvavši je svojom vaspitanicom - Ljevin poznade držanje žene iz velikog sveta, uvek mirno i prirodno, i to mu beše prijatno.
Vrlo, vrlo mi je milo - ponovi ona, i te proste reči, iz njenih usta, dobiše za Ljevina naročit smisao. - Ja vas odavno poznajem i volim i zbog prijateljstva sa Stivom, i zbog vaše žene... ja sam s njom bila vrlo kratko vreme, ali ona je ostavila na mene utisak divnog cvetka, baš cvetka. I ona će skoro postati mati!
Govorila je slobodno i lagano, pokatkad prenoseći svoj pogled s Ljevina na brata; Ljevin oseti da je utisak, koji je on učinio na nju bio dobar, i bi mu s njom lako, prosto i prijatno, kao da je još iz detinjstva poznaje.
Ivan Petrovič i ja zauzeli smo Aleksijev kabinet - reče ona odgovarajući time Stepanu Arkadijeviču na njegovo pitanje, može li se pušiti - u smislu da se može pušiti; i pogledavši u Ljevina, umesto pitanja: puši li on? privuče k sebi kutiju za cigarete od kornjače i izvadi cigaretu.
Kako si sad sa zdravljem? - upita je brat.
Dobro. Živci kao uvek.
Je li da je slika neobično lepa? - reče Stepan Arkadijevič, primetivši da Ljevin pogleda u portre.
Ja nisam video boljeg portreta.
I neobično sličan, zar ne? - reče Vorkujev.
Ljevin prenese pogled sa portreta na original. Osobiti sjaj osvetli Anino lice u trenutku kad oseti na sebi njegov pogled. Ljevin pocrvene, i da bi sakrio svoju zabunu htede da je upita da li je skoro videla Darju Aleksandrovnu, kad, u isti mah, Ana progovori:
Ivan Petrovič i ja baš smo govorili o poslednjim slikama Vaščenkova.
Jeste li ih videli?
Da, video sam ih - odgovori Ljevin.
Ali, oprostite, ja sam vas prekinula, vi ste hteli reći... Ljevin je upita da li je skoro videla Doli.
Juče je bila kod mene, vrlo je ljuta na gimnaziju zbog Griše. Nastavnik latinskog jezika, čini mi se, bio je nepravičan prema njemu.
Da, video sam slike. Nisu mi se mnogo dopale - vrati se Ljevin na razgovor koji je ona počela.
Ljevin sad nije govorio sa zanatskim poznavanjem stvari, kako je razgovarao toga jutra. Svaka reč u razgovoru s njom dobijala je osobiti značaj. Bilo je prijatno i govoriti s njom, a još prijatnije slušati je.
Ana je govorila ne samo prirodno i umno, nego umno i ležerno, ne pripisujući nikakvu vrednost svojim mislima, a pridajući veliku vrednost mislima sagovornika.
Razgovor se povede o novom pravcu umetnosti, o novom ilustrovanom[266] izdanju Biblije čije ilustracije je radio francuski umetnik. Vorkujev je osuđivao umetnika za realizam, doveden do grubosti. Ljevin reče da su Francuzi, kao niko, sproveli realnost u umetnosti, i da, prema tome, vide osobitu zaslugu u vraćanju realizmu. U tome, što više ne lažu, nalaze oni poeziju.
Nikada još, nijedna umna stvar koju bi Ljevin izrekao, nije mu činila takvo zadovoljstvo kao ova sada. Celo lice Anino odjednom zasija kad oceni tu njegovu misao. Ona se nasmeja.
Ja se smejem - reče - kao što se čovek smeje kad vidi vrlo sličan portret. To što ste rekli potpuno karakteriše sadašnju francusku umetnost[267], i slikarstvo, pa i književnost: Zola, Dode. Ali možebiti da uvek tako biva: umetnici stvaraju svoje conceptions[268] od izmišljenih, relativnih figura, a zatim, pošto se sve combinaisons[269] izvedu, izmišljene figure dosade, i tada počinju zamišljati prirodnije, istinitije figure.
E, to je potpuno tačno! - reče Vorkujev.
Dakle bili ste u klubu? - obrati se ona bratu.
»Da, da, to je žena!« mislio je Ljevin, zanevši se i uporno gledajući u njeno lepo, pokretljivo lice, koje se odjednom potpuno izmeni. Ljevin nije čuo o čemu je ona govorila nagnuvši se k bratu, ali je bio poražen promenom njezina izraza. Njeno lice, ranije tako divno u svome spokojstvu, odjednom izrazi neobičnu radoznalost, gnev i ponos. Ali to je trajalo samo jedan minut.
Ona zažmiri, kao da se nečega prisetila.
Uostalom to nikoga ne zanima - reče ona i obrati se Engleskinji. - Please order the tea in the drawing-room.[270]
Devojčica se diže i iziđe.
A šta je bilo, je li položila ispit? - upita Stepan Arkadijevič.
Odlično. Vrlo sposobna devojčica, i tako mio karakter.
Svršiće se time da ćeš je voleti više nego svoju.
Vidi se da govori muškarac. U ljubavi nema više i manje. Kćer volim jednom ljubavlju, nju drugom.
Ja kažem Ani Arkadijevnoj - reče Vorkujev - kad bi uložila makar stoti deo te energije na opštu stvar vaspitanja dece, koju troši na ovu Engleskinju, učinila bi veliko, korisno delo.
Eto, uzmite kako hoćete, nisam mogla. Grof Aleksije Kirilovič jako me je podsticao (izgovarajući grof Aleksije Kirilovič, ona molbeno - bojažljivo pogleda u Ljevina, i on joj nehotice odgovori učtivim i potvrdnim pogledom), podsticao me je da se zanimam školom u selu. Išla sam nekoliko puta. Deca su vrlo mila, ali nisam mogla da zavolim taj posao. Vi kažete - energija. Energija se osniva na ljubavi. A ljubav se ne može uzeti, ona se ne može poručiti. Eto, ovu sam devojčicu zavolela, ne znam ni sama zašto.
I ona opet pogleda u Ljevina. I pogled, i osmejak njezin, sve mu je govorilo da se ona samo njemu obraća svojim govorom, ceneći njegovo mišljenje, i znajući u isto vreme unapred da oni razumeju jedno drugo.
- Ja to potpuno razumem - odgovori Ljevin. - Na školu, i uopšte na slične ustanove ne može se naložiti srce; zbog toga, mislim, sve filantropske ustanove daju uvek tako malo rezultata.
Ana poćuta, pa se osmehnu. - Da, da - potvrdi ona. - Nikad nisam to mogla. Je n’ai pas le coeur assez large,[271] da bih mogla zavoleti celo sklonište s propalim devojkama. Cela ne m’a jamais réussi.[272] Ima toliko žena koje su od toga stvorile sebi position sociale.[273] A sada utoliko manje - reče s tužnim, poverljivim izrazom obraćajući se na izgled bratu, ali očevidno samo Ljevinu.
Sada, kad bi mi tako nužno bilo neko zanimanje, ja ne mogu. - Pa odjednom, namrštivši se (Ljevin je video da se ona mršti na samu sebe zato što govori o sebi), promeni razgovor. - O vama znam - reče Ljevinu - da ste rđav varošanin, i branila sam vas kako sam umela.
Kako ste me branili?
Prema napadima. Uostalom, je li po volji čaj? - Ona se diže i uze u ruku
knjigu u kožnom povezu.
Dajte mi je, Ana Arkadijevna - reče Vorkujev, pokazujući na knjigu. - To ima vrednosti.
O, ne, sve je tako nedovršeno.
Ja sam mu kazao - obrati se Stepan Arkadijevič sestri, pokazujući na Ljevina.
Nije trebalo. Moje pisanje je nešto nalik na one kotarčice i rezbarije iz kazamata, koje mi je obično prodavala Liza Merkalova. Ona je u tom udruženju upravljala kazamatima - obrati se Ljevinu. - I ti nesrećnici pokazivali su čuda od strpljenja.
Ljevin spazi još jednu novu crtu u toj ženi koja mu se tako neobično dopala. Osim uma, gracije i lepote, u njoj beše i istinitosti. Nije htela kriti od njega težinu svoga položaja. Rekavši ono, ona uzdahnu, i njeno lice odjednom dobi strog izraz, kao da se skamenilo. S takvim izrazom lica beše još lepša nego pre, ali je taj izraz bio nov; bio je van onog od sreće sjajnog i sreću rađajućeg kruga izraza, koji je umetnik uhvatio bio na portretu. Ljevin pogleda opet u portre, pa na njenu figuru kako se, uzevši brata za ruku, uputi s njim ka visokim vratima, i oseti prema njoj nežnost i žaljenje, čemu se sam začudi.
Ona zamoli Ljevina i Vorkujeva da preću u sobu za primanje, a sama ostade da o nečemu porazgovara s bratom. »O razvodu, o Vronskom, o tome šta on radi u klubu, o meni«, mislio je Ljevin. Njega tako uzbudi pitanje šta ona govori sa Stepanom Arkadijevičem, da gotovo nije ni slušao šta mu Vorkujev priča o dobrim stranama romana za decu koji je napisala Ana Arkadijevna.
Za vreme čaja nastavio se prijatan i pun sadržine razgovor. Ne samo da nije bilo jednog minuta kad bi trebalo tražiti predmet za razgovor, nego se, naprotiv, osećalo da ne uspevaš da kažeš što hoćeš, a i rado se uzdržavaš slušajući šta govore drugi. I sve što su govorili, ne samo ona, nego i Vorkujev, i Stepan Arkadijevič, sve je dobijalo, kako se Ljevinu činilo, osobiti značaj zahvaljujući njenoj pažnji i primedbama.
Prateći zanimljivi razgovor, Ljevin je sve vreme uživao u njoj. Uživao je i u lepoti njenoj, i u umu, i u obrazovanosti, i, pored toga, u prostoti i srdačnosti. Slušao je, govorio, i sve vreme mislio o njoj, o njenom unutrašnjem životu, trudeći se da pogodi njena osećanja. On, koji ju je ranije strogo osuđivao, starao se sad da je, po nekakvom čudnovatom toku misli, opravda, i u isto vreme ju je žalio i bojao se da je Vronski potpuno ne razume. Posle deset sati, kad se Stepan Arkadijevič diže da ide (Vorkujev je još ranije
otišao), Ljevinu se učini kao da je tek sad došao. Sa žaljenjem ustade i on.
Zbogom - reče ona zadržavajući njegovu ruku u svojoj i gledajući mu u oči privlačnim pogledom. - Vrlo mi je milo que la glace est rompue.[274]
Ona pusti njegovu ruku i zažmiri.
Recite vašoj ženi da je volim kao i pre, a ako ne može da mi oprosti moj položaj, onda joj želim da mi nikad ne oprosti. Da bi oprostila, trebalo bi da preživi sve što sam ja preživela, a od toga neka je bog sačuva.
Kazaću, da, sigurno... - crveneći reče Ljevin.

XI


»Kakva divna, ljupka, i tužna žena«, mislio je Ljevin izlazeći sa Stepanom Arkadijevičem na hladan vazduh.
Nu? Jesam li ti kazao? - reče Stepan Arkadijevič, videvši da je Ljevin potpuno pobeđen.
Da - zamišljeno odgovori Ljevin - neobična žena! Ne samo što je umna, nego i neobično srdačna. Užasno je žalim!
Sad će se, daće bog, sve urediti. Ali stoji to: ne sudi unapred - reče Stepan Arkadijevič otvarajući vratanca od karuca. - Zbogom, mi ćemo na razne strane.
Ne prestajući da misli o Ani, o svima onim najprostijim razgovorima koje su vodili s njom, i sećajući se uz to sviju pojedinosti izraza njena lica, sve više i više ulazeći u njen položaj i osećajući prema njoj žalost, Ljevin stiže kući.
Kod kuće, Kuzma saopšti Ljevinu da je Katarina Aleksandrovna zdrava, da su sestre nedavno otišle, i predade mu dva pisma. Ljevin ih pročita tu u predsoblju, da ga posle ne bi rasejavala. Jedno je bilo od Sokolova, nadzornika. Sokolov je pisao da se pšenica ne može prodati, jer plaćaju samo pet i po rubalja, a novac nema odakle da uzme. Drugo pismo bilo je od sestre. Ona mu je prebacivala što njena stvar nije bila svršena.
»Nu, prodaćemo po pet i po, ako ne daju više«, sa neobičnom lakoćom reši Ljevin prvo pitanje, koje mu je ranije izgledalo tako teško. »Čudnovato, kako je ovde sve vreme ispunjeno«, pomisli on u vezi s drugim pismom. Osećao se kriv pred sestrom što dosada nije učinio ono za šta ga je molila.
»Danas opet nisam išao u sud, ali danas zaista nisam imao kad.« I rešivši da to sutra neizostavno uradi, pođe ženi. Idući njoj, Ljevin u pameti brzo pređe ceo provedeni dan. Svi događaji dana bili su razgovori - razgovori koje je slušao, i u kojima je učestvovao. Svi su razgovori bili o predmetima koji njega, kad bi bio sam na selu, ne bi nikako zanimali, ali ovde su bili vrlo zanimljivi. I svi su razgovori bili lepi i dobri i samo u dva maha nije bilo sasvim dobro. Jedno beše ono što je kazao o štuki; a drugo: imalo je nečega
što nije trebalo da bude u nežnom žaljenju njegovu koje je osetio prema Ani.
Ljevin zateče ženu tužnu i obuzetu dosadom. Ručak triju sestara prošao je vrlo prijatno; a zatim su njega čekale, čekale, svima je postalo dosadno, sestre su se razšile, i ona ostala sama.
A šta si ti radio? - upita Kiti gledajući ga u oči koje su se nešto osobito podozrivo sjajile. Ali da ga ne bi omela da sve ispriča, ona prikri svoju pažnju, i s odobravajućim osmejkom slušaše njegovo pričanje o tome kako je proveo veče.
Baš mi je vrlo milo bilo što sam se našao s Vronskim. Ophodio sam se s njim vrlo prosto i lako. E sad ću se postarati da se nikad više ne sretnem s njim ne bi li se ta nezgoda okončala - reče i setivši se da je pravo iz tog staranja da se nikad všie ne sretne otišao Ani - pocrvene. - Eto, govorimo da narod pije; ne znam upravo ko više pije - narod ili naš stalež; narod bar pije o prazniku, a...
Ali Kiti se nije interesovala raspravljanjem kako narod pije. Ona je videla da je on pocrveneo, i želela je da zna zašto.
A posle, gde si bio?
Stiva me je mnogo molio da odemo do Ane Arkadijevne.
Kad to reče, Ljevin pocrvene još više i njegove sumnje: da li je dobro ili rđavo uradio što je išao kod Ane, behu konačno rešene. Sad je znao da to nije trebalo raditi.
Kitine oči naglo se raširiše i sinuše pri pomenu Aninog imena, ali ona se prisili, sakri svo je uzbuđenje, i prevari ga.
A! - reče samo.
Ti se valjda nećeš ljutiti što sam išao. Stiva me je molio, a i Doli je to želela nastavi Ljevin.
O, ne - reče ona, ali on vide iz njenih očiju prisiljavanje, koje nije obećavalo ništa dobro po njega.
Ana je vrlo simpatična, vrlo, vrlo za žaljenje, i dobra žena - govorio je pričajući o Ani, o njenom zanimanju, i o onome što je rekla da on kaže svojoj ženi.
Da, razume se, ona je vrlo za žaljenje - reče Kiti, kad on završi. - Od koga si dobio pismo?
On joj reče i poverovavši njenom mirnom tonu pođe da se svuče.
Kad se vrati zateče Kiti na istoj naslonjači. Kad joj priđe ona pogleda u njega i zajeca.
Šta je? Šta je? - upita, iako je unapred znao šta je.
Ti si se zaljubio u onu gadnu ženu, ona te je opčinila. Videla sam po tvojim očima. Da, da! Šta može da iziđe iz toga? U klubu si pio, pio, kockao se, a zatim pošao... kome? Ići ćemo odavde... Ja sutra putujem.
Dugo Ljevin nije mogao da umiri ženu. Naposletku je umiri, priznavši samo da ga je osećanje sažaljenja pomešano s vinom zbunilo, te se podao lukavom uticaju Aninom, ali da će je odsada izbegavati. Jedno je još iskrenije priznao, a to je, da je živeći tako dugo u Moskvi u samim razgovorima uz jelo i piće, prosto zabrljavio. Provedoše u razgovoru do tri sata po ponoći. U tri sata se najzad toliko izmiriše da su mogli zaspati.

XII


Isprativši goste, Ana ne sede nego poče šetati tamo - amo po sobi. Mada je nesvesno (što je u poslednje vreme činila sa svima mladim ljudima) celo veče preduzimala sve mogućno da u Ljevinu izazove ljubav prema sebi; mada je znala da je to postigla, ukoliko je to mogućno za jedno veče i kod oženjenog poštenog čoveka; mada joj se on veoma svideo (bez obzira na oštru razliku, u smislu muškarca, između Vronskog i Ljevina, ona, kao žena, videla je u njima dvoma ono najopštije, zbog čega je Kiti zavolela i Vronskog i Ljevina) - ipak, čim je Ljevin izišao iz sobe, ona je prestala da misli o njemu.
Jedna te jedna misao, nametljivo stalna u raznim oblicima, progonila ju je. »Ako ja tako utičem na druge, i na toga oženjenog čoveka koji voli svoju ženu, zašto je on tako hladan prema meni?... ali nije stvar u hladan, on me voli, ja to znam, nego nešto novo nas sada razdvaja. Zašto ga nema celog večera? Poručio je po Stivi da ne može ostaviti Jašvina, mora motriti na njegovu igru. Zar je Jašvin dete? Ali, recimo da je to istina. On nikad ne govori neistinu. Samo, ima u toj istini i nešto drugo. On se raduje slučaju kad može da mi pokaže kako za njega postoje i druge obaveze. Ja to znam, i ja se slažem s tim. Zašto da mi se to dokazuje? On hoće da mi dokaže da njegova ljubav prema meni ne sme smetati njegovoj slobodi. Ali meni nisu potrebni dokazi, meni je potrebna ljubav. On bi trebalo da razume svu težinu moga života ovde, u Moskvi. Zar ja živim? Ja ne živim, ja očekujem rasplet, koji se međutim dalje i dalje oteže. Odgovora još nema! Stiva kaže, on ne može ići Aleksiju Aleksandroviču. A ja ne mogu više pisati pisma. Ništa ja ne mogu učiniti, ništa početi, ništa izmisliti, ja se samo uzdržavam, čekam, izmišljam razne zabave - porodicu Englezovu, pisanje, čitanje, ali sve je to samo obmana, sve je to samo morfijum. Trebalo bi da me požali«, govorila je ona, i osećala da joj suze od žalosti prema samoj sebi udaraju na oči.
Ču nagli trzaj zvonceta - Vronski - brzo izbrisa suze, i ne samo što izbrisa suze, nego sede prema lampi, otvori knjigu, pretvarajući se kao da je mirna. Treba mu pokazati da je nezadovoljna što se nije vratio kad je obećao - samo nezadovoljna; nikako ne pokazati svoj jad, i, što je glavno, sažaljenje prema
samoj sebi. Ona može žaliti sebe, ali on nju, ne. Ana nije htela borbu, korela je njega zato što je hteo da se bori, ali je nehotice i sama ulazila u borbeno stanje.
- Nije ti bilo dosadno? - reče Vronski i priđe joj živahno i veselo. - Kako je strašna strast - kartanje!
- Ne, nije mi bilo dosadno, a odavno sam već i naučila da mi ne bude dosadno. Bili su Stiva i Ljevin.
- Da, želeli su da dođu k tebi. Kako ti se svideo Ljevin? - reče sedajući pored nje.
- Veoma. Tek što su otišli. Šta je učinio Jašvin?
- Dobio sedamnaest hiljada. Zvao sam ga da pođemo. I gotovo već beše pošao. Pa se opet vratio, i sad jednako gubi.
- Pa zašto si onda ostao? - upita ona, odjednom podignuvši oči ka njemu. Izraz njena lica bio je hladan i neprijateljski. - Stivi si rekao da ostaješ da bi odveo Jašvina. A ti si ga ostavio.
Isti izraz hladne gotovosti za borbu pojavi se i na njegovu licu.
- Pre svega, nisam Stivu molio da ti što javlja; drugo, ja nikad ne govorim neistinu. A glavno je, hteo sam da ostanem, i ostao sam - reče mršteći se. - Ana, zašto, zašto to? - reče on posle jednog minuta ćutanja, naginjući se prema njoj, i otkri dlan nadajući se da će ona metnuti u njegovu ruku svoju.
Ona se obradova tome znaku nežnosti. Ali nekakva čudnovata moć zla ne dade joj da se preda onome što ju je privlačilo, kao da joj pogodbe borbe ne dopuštahu da se pokori.
- Razume se, hteo si da ostaneš, i ostao si. Ti radiš sve što hoćeš. Ali zašto mi to kažeš? Zbog čega? - govorila je, padajući sve više i više u vatru. - Zar neko osporava tvoja prava? Hoćeš da imaš pravo, imaj pravo!
Njegova se ruka zatvori, on se odmače, i lice mu dobi još uporniji izraz.
- Za tebe je to stvar jogunstva - reče ona pažljivo pogledavši u njega i našavši odjednom naziv za izraz njegova lica koji ju je tako dražio - da, jogunstva. Za tebe je pitanje: da li ćeš ostati pobedilac nada mnom, a za mene... - Opet joj dođe žao sebe, i ona samo što ne zaplaka. - Kad bi ti znao u čemu je za mene stvar! Kad osetim, kao sada, da se ti neprijateljski, zapravo neprijateljski ponašaš prema meni - kad bi ti znao šta to za mene znači! Kad bi znao kako sam ja blizu nesreće u takvim trenucima, kako se bojim, bojim sebe! - I ona se okrete da skrije jecanje.
- Oko čega sve to, Ana? - reče on užasnuvši se pred izrazom njezina
očajanja, i opet se naže k njoj, uze je za ruku i poče ljubiti. - Zašto sve to? Zar ja tražim zabave van kuće? Zar ja ne izbegavam žensko društvo?
- O, zaista! - reče ona.
- Eto, reci, šta treba da radim, pa da budeš mirna? Ja sam gotov sve da učinim, samo da budeš srećna - govorio je on ganut njenim očajanjem - šta ne bih učinio da te izbavim od jada, kao sad, Ana! - reče.
- Ništa, ništa - reče ona. - Ne znam ni sama: da li je samoća, ili živci... Da ne govorimo o tome. Šta je s trkom, nisi mi pričao? - upita, starajući se da sakrije trijumf pobede, koja je ipak bila na njenoj strani.
On zatraži večeru i poče joj pričati sve pojedinosti trka, ali u tonu, u njegovim pogledima koji su bivali sve hladniji, ona vide da joj nije oprostio pobedu, da se ono jogunstvo, s kojim se ona borila, opet utvrđuje u njemu. Postao je hladniji nego maločas, kao da se pokajao što se pokorio. I setivši se svojih reči, kojima je dobila pobedu: »Ja sam blizu užasnoj nesreći, i bojim se sebe«, ona razumede da je to oružje opasno, i da se drugi put ne sme upotrebiti. A osećala je da se pored ljubavi, koja ih je vezivala, uspostavio među njima zao duh nekakve borbe, koga ona nije mogla isterati ni iz njegova, a još manje iz svoga srca.

XIII


Nema pogodaba života na koje se čovek ne bi mogao naviknuti, osobito ako vidi da sva njegova okolina živi tako isto. Pre tri meseca, Ljevin ne bi poverovao da bi mogao mirno zaspati pod pogodbama pod kojima se sad nalazio; da bi, živeći bez cilja, besmislenim životom, i koji uz to premaša njegova sredstva, posle pijančenja (drukčije nije mogao da nazove ono što je bilo u klubu), posle neskladnih prijateljskih odnosa prema čoveku u koga je nekada bila zaljubljena njegova žena, a još više posle neskladne posete ženi koja se nije mogla drukčije nazvati nego izgubljenom, i posle svoga ushićenja tom ženom, i ogorčenja svoje žene - da bi pod tim pogodbama mogao zaspati spokojno. Ali, pod uticajem umora, neprospavane noći i popivenog vina, on zaspa čvrsto i mirno.
U pet sati razbudi ga škripa vrata koja su se otvarala. On skoči i obazre se. Kiti ne beše na postelji kraj njega. Ali se iza zaklona videla pokretna svetlost i on ču njene korake.
Šta je?... Šta je - progovori on sanjivo. - Kiti! Šta je?
Ništa - reče ona i pojavi se iza zaklona sa svećom u ruci. - Bilo mi je teško - reče smešeći se osobito ljupkim i značajnim osmehom.
Počelo je, je li počelo? - uplašeno reče on - treba poslati po doktora - i žurno se poče oblačiti.
Ne, ne - reče ona smešeći se i zadržavajući ga rukom. - Sigurno nije ništa. Malko mi je bilo teško. Ali sad je prošlo.
I prišavši krevetu, ona ugasi sveću, leže i umiri se. Iako mu beše podozriva tihost njenog kao uzdržanog disanja, a još više izraz osobite nežnosti i uzbuđenja sa kojim mu, izlazeći iza zaklona, reče: »ništa« - njemu se toliko spavalo da je odmah zaspao. Tek docnije se sećao tihosti njenog disanja, i razumeo sve što se događalo u njenoj dragoj i ljupkoj duši onda kad je, ne mičući se, u očekivanju najvećeg događaja u životu žene, ležala pored njega. U sedam časova probudi ga dodir njene ruke po ramenu i tihi šapat. Kao da se u njoj borila žalost što ga budi, i želja da govori s njim.
Kostja, ne plaši se. Nije ništa. Ali, čini mi se... Treba poslati po Jelisavetu Petrovnu.
Sveću opet zapališe. Ona je sedela na krevetu i držala u ruci pletivo kojim se zanimala poslednjih dana.
Molim te, ne boj se, nije ništa. Ja se nimalo ne bojim - reče kad spazi njegovo uplašeno lice, i pritisnu njegovu ruku sebi na grudi a zatim i na usne.
On hitro skoči ne osećajući sebe i ne spuštajući s nje očiju, obuče domaću haljinu, i stade neprestano gledajući u nju. Trebalo je poći, ali nije mogao da se odvoji od njenoga pogleda. Da li dosada nije voleo njeno lice, nije poznavao njene izraze, njene poglede? Ali nikada dosada nije je takvu video. Kako se sad sam sebi učini gadan i užasan sećajući se njenog jučerašnjeg ogorčenja, užasan pred njom ovakvom kakva je bila sad! Njeno zažareno lice, okruženo ispod noćne kapice ispalom mekom kosom, sijalo je radošću i odlučnošću.
Premda je u opštem karakteru Kitinom bilo vrlo malo neprirodnosti i izveštačenosti, Ljevin je ipak bio poražen onim što se otkrilo pred njim sad, kad su odjednom svi zastori bili skinuti i sama jezgra duše sijala u njenim očima. U ovoj prostoti i obnaženosti, Kiti, ona Kiti koju je on voleo, još se više isticala. Smešeći se gledala je u njega; ali joj odjednom obrve uzdrhtaše, ona podiže glavu, i prišavši brzo k njemu uze ga za ruku i sva se pripi uza nj obasipajući ga vrelim svojim disanjem. Ona se mučila i kao da mu se žalila na svoje muke. U prvom trenutku, po navici, njemu se učini da je on kriv. Ali u njenom pogledu beše nežnosti koja je govorila da ga ona ne samo ne krivi, već ga voli za ove muke. »Ako nisam ja, pa ko je kriv za to?« nehotice pomisli on, tražeći vinovnika tih muka, da ga kazni, ali vinovnika nije bilo. Ona se mučila, žalila, i trijumfovala tim mukama, i radovala im se, i volela ih. On je video da se u njenoj duši svršava nešto prekrasno, ali šta, nije mogao da razume. To je bilo iznad njegovoga shvatanja.
Ja sam poslala po mamu. A ti idi brže po Jelisavetu Petrovnu... Kostja!...
Nije ništa, prošlo je.
Ona ode od njega i zazvoni.
Hajde, idi sad. Paša dolazi. Nije mi ništa.
I Ljevin s divljenjem spazi kako ona uze pletivo koje je noćas donela, i opet poče da plete.
U onaj mah kad je Ljevin izlazio na jedna vrata, ču kako devojka ulazi na druga. Zastade kraj vrata i ču kako Kiti izdaje potrebna naređenja devojci, i
sama poče s njom pomicati krevet.
On se obuče, i dok su prezali konje i čekali kočijaša, utrča opet u sobu za spavanje, ali ne na prstima već na krilima, kako mu se činilo. Dve devojke brižljivo su premeštale nešto u sobi za spavanje. Kiti je hodala i plela, brzo nabadivala petlje, i naređivala.
- Ja idem odmah po doktora. Po Jelisavetu Petrovnu otišli su, ali ću i ja još svratiti... Je li potrebno što? Da, a Doli? - Ona pogleda u njega, očevidno ne slušajući što je govorio.
- Da, da. Idi - ubrzano reče ona mršteći se i odmahivajući rukom prema njemu.
Već je izlazio u salon, kad se odjednom razleže žalostan i odmah stišan jauk iz sobe za spavanje. On zastade, i dugo nije mogao da se razabere.
»Da, to je ona«, reče u sebi, uhvati se za glavu i strča dole.
- Gospode, smiluj se!... Oprosti i pomozi! - ponavljao je on reči koje mu nekako odjednom i neočekivano dođoše na usta. On, nevernik, ne ponavljaše te reči samo ustima. Sad, ovoga trenutka, znao je da mu ne samo sve njegove sumnje, nego i ona nemogućnost da razumom veruje, koju je poznavao u sebi, da mu nimalo ne smetaju da se obraća bogu. Sve je to sad kao prah sletelo s njegove duše. Kome se mogao obratiti, ako ne onome u čijim je rukama osećao i sebe, i svoju dušu, i svoju ljubav?
Konj još ne beše spreman, ali osećajući u sebi osobiti napor i fizičke snage i pažnje prema onome što je trebalo raditi, i da ne bi izgubio nijednoga minuta, on, ne sačekavši konja, pođe pešice i naredi Kuzmi da ga stigne.
Na uglu srete noćnog kočijaša koji je brzo terao. U malim saonicama, u kadifenoj bundnca i povezana maramom, sedela je Jelisaveta Petrovna.
»Hvala bogu, hvala bogu!« progovori on, s ushićenjem poznavši njeno malo plavo lice koje je sad imalo osobito ozbiljan, štaviše strog izraz. Ne naredivši kočijašu da stane, on potrča natrag naporedo s njom.
- Dva sata? Ne više? - upita ona. - Zastaćete Petra Dmitriča, samo nemojte da ga žurite. A uzmite i opijuma u apoteci.
- Vi mislite da može proći srećno? Gospode, smiluj se i pomozi! - progovori Ljevin, spazivši svoga konja gde izlazi iz kapije. On uskoči u saonice, sede pored Kuzme i naredi da vozi doktoru.

XIV


Doktor još ne beše ustao, i sluga reče da je »dockan legao, i nije rekao da ga bude, ali će skoro ustati«. Sluga je čistio staklo od lampe i činio se kao da je vrlo zauzet time. Ova pažnja slugina prema staklima i ravnodušnost prema onome što se u Ljevinu zbivalo, začudi ga u prvi mah, ali pribravši se, on shvati da niko ne zna i nije dužan da zna šta on oseća, i da utoliko pre treba biti spokojan, razložan i odlučan, da bi se probio taj zid ravnodušnosti i dostigla svrha. »Ne žuriti se i ništa ne propuštati«, govorio je Ljevin u sebi osećajući sve veći i veći mah fizičke snage i pažnje prema onome što je trebalo da se uradi.
Saznavši da doktor još nije ustao, Ljevin se zaustavi na jednom od mnogih planova koji mu u glavi nicahu: Kuzma da ide s ceduljicom drugome doktoru, a on sam da ide u apoteku po opijum, a ako doktor do njegovog povratka još ne bude ustao, onda da potplati slugu, ili, ako ovaj ne pristane, da nasilno probudi doktora ma po koju cenu.
U apoteci, mršavi pomoćnik, sa istom ravnodušnošću sa kakvom je sluga čistio staklo, zalepljivaše oblatnom praškove za kočijaša koji je tu čekao, i ne htede da da opijum. Starajući se da ne žuri i da se ne žesti, spomenuvši imena doktora i babice i objasnivši zašto je potreban opijum, Ljevin ga poče ubeđivati. Pomoćnik upita na nemačkom za savet, da li da mu izda, i dobivši otud iza pregrade pristanak, dohvati staklo i levak, lagano nasu iz velikog u malo, nalepi etiketu, zapečati, bez obzira na Ljevinove molbe da to ne radi, i htede još i da uvije u hartiju. To Ljevin već nije mogao da izdrži, odlučno istrže iz njegovih ruku staklence i pojuri na velika staklena vrata. Doktor još ne beše ustao, a sluga, koji sad prostiraše ćilim, ne htede da ga budi. Ljevin polako izvadi banknotu od deset rubalja i, lagano izgovarajući reči, ali i ne gubeći vremena, pruži mu je, i objasni da je Petar Dmitrič (kako se veliki i znatan činjaše Ljevinu ranije tako neznatni Petar Dmitrič) obećao u svako doba da dođe, i da se zacelo neće naljutiti, i da ga prema tome može odmah buditi.
Sluga pristade, pođe gore i ponudi Ljevina u salon.
Ljevin je s one strane vrata čuo kako doktor kašlje, ide, umiva se i nešto govori. Prođe tri minuta; Ljevinu se činilo da je prošlo više od jednog sata. Više nije mogao da čeka.
Petre Dmitriču, Petre Dmitriču! - molećivim glasom progovori Ljevin kroz otvorena vrata. - Tako vam boga, oprostite. Primite me tako kako ste. Ima već više od dva sata.
Sad, sad! - odgovori glas; Ljevin sa izbezumljenošću ču da doktor to govori smešeći se.
Na jedan minut samo.
Odmah.
Prošlo je još dva minuta dok je doktor obuo cipele i još dva minuta dok se doktor obukao i očešljao.
Petre Dmitriču - poče opet žalosnim glasom Ljevin, ali u taj čas doktor izađe, obučen i očešljan. »Ovi su ljudi bez savesti - pomisli Ljevin. - Češljaju se dok mi propadamo«.
Dobro jutro! - pružajući mu ruku i čisto dražeći ga svojom mirnoćom, reče mu doktor. - Ne žurite se. Dakle?
Starajući se da bude što iscrpniji, Ljevin poče kazivati sve nepotrebne pojedinosti o ženinom stanju, neprestano prekidajući pričanje molbama da doktor odmah pođe s njim.
Ne žurite! Vi to ne znate, ja sigurno nisam potreban, ali obećao sam, i evo idem. Nema tu nikakve hitnje. Sedite, molim, je li po volji kafa?
Ljevin ga pogleda upitnim pogledom: da li doktor ne zbija šalu s njim? Ali doktor nije ni mislio da se šali.
Znam, znam - reče doktor smešeći se - i ja imam porodicu; mi muževi, u tim trenucima, prosto smo bedni. Imam jednu pacijentkinju čiji muž u takvim prilikama uvek pobegne u konjušnicu.
A kako mislite, Petre Dmitriču? Mislite li da može proći srećno?
Svi su izgledi za srećan ishod.
Vi ćete dakle odmah doći? - reče Ljevin, pakosno gledajući u slugu koji je nosio kafu.
Kroz jedan sat.
Ne, tako vam boga!
Pustite bar da kafu popijem. Doktor uze kafu. Obojica poćutaše.
Turke baš žestoko biju. Jeste li čitali jučerašnji telegram? - reče doktor žvaćući zemičku.
Ne, ja ne mogu! -reče Ljevin skočivši. - Dakle, hoćete li doći kroz četvrt sata?
Kroz pola sata.
Na časnu reč?
Ljevin stiže kući kad i kneginja, i zajedno priđoše vratima od sobe za spavanje. Kneginjine oči behu pune suza, a ruke joj drhtahu. Kad spazi Ljevina, ona ga zagrli i zaplaka.
Kako je, draga Jelisaveta Petrovna? - zapita kneginja hvatajući za ruku babicu, koja im iziđe u susret sjajna i zabrinuta lica.
-Ide dobro - reče ona - naterajte je da legne. Biće lakše.
Od onog trenutka kad se probudio, i razumeo u čemu je stvar, Ljevin se pripremao da neće razmišljati, neće ništa predviđati, pod bravu će staviti sve misli i osećanja, čvrsto, neće uzbuđivati ženu, naprotiv, umirivati je i sam podržavati njenu hrabrost, pretrpeti sve što mu predstoji. Ne dopuštajući sebi da misli o tome šta će biti, i čime će se svršiti, a sudeći prema raspitivanju koliko to obično traje, Ljevin se u svojoj uobrazilji spremao da trpi, i da srce drži u rukama pet časova, i to mu je izgledalo mogućno. Ali kad se vratio od doktora, i video opet njene bolove, on češće i češće ponavljaše: »Gospode, oprosti i pomozi«, poče uzdisati i podizati glavu gore. I oseti strah da neće moći izdržati, da će se zaplakati, ili pobeći: tako mu je teško bilo. A protekao je samo jedan čas.
Posle toga časa protekao je još jedan čas; pa dva, tri, svih pet, koje je on odredio bio sebi kao krajnji rok trpljenja, a položaj je bio sve jedan isti. I on je i dalje trpeo, jer nije imao šta drugo da radi osim da trpi, svakog minuta misleći da je došao do poslednje granice trpljenja, i da će mu srce toga časa pući od saučešća.
Pa su i dalje prolazili minuti, časovi i časovi, a njegova patnja i užas rasli su, i bujali sve više.
Sve obične pogodbe života, bez kojih se ništa ne može zamisliti, nisu više postojale za Ljevina. On je izgubio svest o vremenu. Čas su mu minuti - oni minuti kad ga je ona zvala k sebi, i kad je držao njenu oznojenu ruku koja ga je čas stezala neobično snažno, čas odgurivala od sebe - minuti izgledali kao časovi; čas mu časovi izgledahu kao minuti. Začudi se kada ga Jelisaveta Petrovna zamoli da zapali sveću iza zaklona, i kad saznade da je već pet časova po podne. A da su mu rekli da je sad tek deset časova pre podne, to bi
ga isto tako malo začudilo. Gde je on sam bio u to vreme, isto je tako malo znao, kao i kad je šta bilo. Video je njeno zamoreno lice koje se čas dvoumilo i mučilo se, čas se osmehivalo i njega umirivalo. Video je kneginju, crvenu, usplahirenu, sa opuštenim kovrdžicama sede kose i očima punim suza koje je s mukom gutala grizući usne; video je Doli, i doktora koji je pušio debele cigare, i Jelisavetu Petrovnu sa čvrstim, odlučnim i umirujućim licem, i staroga kneza koji je natmurena lica šetao po salonu. Ali kako su svi oni dolazili i odlazili, gde su bili, on nije znao. Kneginja je bila sad sa doktorom u sobi za spavanje, sad u kabinetu, gde se obreo postavljen sto; sad opet nije bila to ona, nego Doli. Zatim se Ljevin sećao da su ga nekud slali. Jedanput ga poslaše da prenese sto i divan. On to izvrši vrlo usrdno, misleći da je to za Kiti potrebno, i tek docnije doznade da je to sebi spremao prenoćište. Zatim ga poslaše doktoru u kabinet da upita nešto. Doktor odgovori na pitanje, a zatim pređe na nepravilnosti u opštini. Zatim su ga poslali u kneginjinu sobu za spavanje da donese ikonu u srebrnom i pozlaćenom okovu; peo se sa starom sobaricom kneginjinom da dohvati ikonu, i razbio kandilo; kneginjina sobarica ga je umirivala i za ženu i za kandilo; doneo je ikonu i postavio je kraj uzglavlja Kitinog, brižljivo je zatutnuvši ispod jastuka. Ali gde je, kad, i zašto sve to bilo, on nije znao. Takođe nije razumevao zašto ga je kneginja uzimala za ruku i žalosno ga gledajući molila ga da se umiri; zašto ga je Doli savetovala da jede, i odvodila ga iz sobe; čak je i doktor ozbiljno i eažaljivo gledao u njega i predlagao mu da uzme kapljice.
Ljevin je znao i osećao toliko, da je to što se događalo slično onome što se dogodilo pre godinu dana, u gostionici gubernijske varoši, na samrtnom odru brata Nikolaja. Ali ono je bila žalost - a ovo radost. Ali i ona žalost i ova radost podjednako su izvan običnih pogodbi života; u ovom običnom životu one su kao neki otvori kroz koje se pokazuje nešto više. Podjednako teško i mučno nastupalo je u oba slučaja ono što se događa, i, podjednako nerazumljivo, pri sagledanju onoga višega, uzletala je duša na visinu kakvu ranije nije poimala, i kuda razum nije mogao za njom.
»Gospode, oprosti i pomozi«, ponavljao je Ljevin neprestano u sebi, zaboravljajući na dugu, i kako mu se činilo potpunu otuđenost od boga, osećajući da se obraća bogu s poverenjem i prosto, kao u doba detinjstva i prve mladosti.
Za sve to vreme u njemu su bila dva razdvojena raspoloženja. Jedno - van njegova prisustva, s doktorom, koji je pušio debele cigare jednu za drugom, i tulio ih o ivicu pune pepeljare; s Doli i s knezom, gde se razgovor vodio o ručku, o politici, o bolesti Marije Petrovne - i gde bi Ljevin odjednom, za časak, potpuno zaboravljao ono što se dešavalo, i osećao se kao probuđen; i
drugo - u njenom prisustvu kraj njenog uzglavlja, gde je srce htelo da prsne od bola, ali nije prslo, i gde se on neprestano molio bogu. I svaki put kad bi ga iz trenutka zaborava izvodio krik koji je dopirao iz sobe za spavanje, on bi podlegao istoj čudnovatoj zabludi koja ga prvih minuta obuzimaše; čim bi čuo krik, skakao je, trčao da se izvini, sećao se usput da on nije kriv, i hteo je da je zaštiti i da joj pomogne. Ali gledajući u nju video bi opet da se ne može pomoći, i obuzet užasom govorio bi: »Gospode, oprosti i pomozi«. I što je dalje vreme odmicalo, to se više pojačavala oba raspoloženja: potpuno zaboravljajući Kiti, postajao je van njenog prisustva mirniji; ali je utoliko mučnije postajalo i njeno stradanje, i osećanje nemoći pred njim. Ljevin je skakao, želeo da nekud pobegne, a žurio samo k njoj.
Ponekad, dok ga je ona svaki čas pozivala, osuđivao ju je. Ali pogledavši u njeno ponizno, nasmejano lice, i čuvši reči: »Ja te mučim«, on je krivio boga; a setivši se boga, molio mu se da oprosti i da se smiluje.

XV


Ljevin nije znao da li je dockan ili je rano. Sveće su dogorevale. Doli uđe u kabinet i ponudi doktora da legne. Ljevin je sedeo, slušao doktorove reči o šarlatanu magnetizeru, i gledao u pepeo njegove cigare. Naišao je čas odmora, i Ljevin se zaboravi. Potpuno zaboravi na ono što se događa. Slušao je doktorove priče i razumevao ih. Odjednom se razleže vrisak koji se ni sa čim ne bi mogao sravniti. Vrisak je bio tako strašan da Ljevin i ne skoči, nego, ne dišući, uplašeno i upitno pogleda u doktora. Doktor naže glavu u stranu, osluškivaše, i osmehnu se u znak odobravanja. Sve je bilo tako neobično da već ništa nije iznenađivalo Ljevina. »Sigurno tako treba«, pomisli on i ostade sedeći. Čiji je taj vrisak? On skoči, utrča na prstima u spavaću sobu, pa obiđe Jelisavetu Petrovnu i kneginju, i stade na svoje mesto kraj uzglavlja. Vrisak se stišao, ali se nešto promenilo. Šta - Ljevin nije video i nije razumeo, a nije ni hteo da vidi i da razume. Ali je ipak video po licu Jelisavete Petrovne: lice Jelisavete Petrovne bilo je strogo i bledo, sve isto odlučno, mada su joj vilice pomalo drhtale, a oči bile netremice upravljene u Kiti. Zažareno, izmučeno lice Kitino, sa prilepljenim pramenom kose uz oznojeno lice, beše okrenuto njemu i tražaše njegov pogled. Podignute njene ruke tražile su njegove ruke. Dohvativši oznojenim rukama njegove hladne ruke ona ih stade pritiskivati uz svoje lice.
Ne idi, ne idi! Ja se ne bojim, ne bojim se! - brzo je govorila ona. - Mama, uzmite minđuše. Smetaju mi. Ti se ne bojiš? Skoro će, skoro, Jelisaveta Petrovna...
Govorila je brzo, brzo, i htede da se osmehne. Ali joj se lice odjednom iznakazi, i ona odgurnu muža od sebe.
Ovo je užasno! Ja ću umreti, umreću! Idi, idi! - povika, i opet se začu onaj vrisak koji se ni sa čim ne bi mogao sravniti.
Ljevin se uhvati za glavu i istrča iz sobe.
Ništa, ništa, sve je dobro! - reče za njim Doli.
Svejedno šta mu govore, Ljevin zna da je sve propalo. Prislonivši glavu uz
dovratak, on je stajao u susednoj sobi i čuo nečiji, dotle nečuveni pisak, urlik, i znao je da to viče ono što je pređe bilo Kiti. Dete već odavno ne želi. On sad mrzi to dete. Štaviše, nije sad više želeo ni njezin život, želeo je samo da prestanu te užasne patnje.
Doktore! Šta je to? Šta je to? Bože moj! - reče on hvatajući za ruku doktora, koji uđe.
Svršava se - reče doktor. I lice doktorovo beše tako ozbiljno dok je to govorio, da je Ljevin reč svršava shvatno u smislu - umire.
Kao van sebe utrča u sobu za spavanje. Prvo što spazi beše lice Jelisavete Petrovne. Bilo je još ozbiljnije i natmurenije. Kitinog lica ne beše, Na onom mestu gde je ono pre bilo, beše sad nešto strašno i po izgledu napregnutosti i po zvuku koji je otuda dolazio, On prisloni glavu uz drvo kreveta, i osećaše da mu se srce cepa. Užasni krici nisu prestajali, postajahu sve užasniji, i kad do stigoše poslednju granicu užasa, odjednom se stišaše. Ljevin nije verovao svome sluhu, ali sumnjati se nije moglo, krici su se stišali, i čula se samo tiha užurbanost, šuštanje i ubrzana disanja, i njen isprekidan, živ, nežan i srećan glas tiho izgovori: »Svršeno«.
Ljevin podiže glavu. Kiti, nemoćno opustivši ruke na pokrivač, neobično lepa i tiha, nemo je gledala u njega, i htela je, ali nije mogla da se osmehne.
Odjednom, u magnovenju, Ljevin se oseti prenesen iz tajanstvenog i užasnog sveta u kojem je živeo poslednja dvadeset i dva sata, u pređašnji obični svet, ali koji je sada sijao novom svetlošću sreće, takvom, kakvu nije mogao izdržati. Zategnute strune prsnuše. Jecanje, i radosne suze koje on nije predviđao, nabujaše u njemu sa silinom, njišući celo njegovo telo, i dugo mu ne dadoše progovoriti.
Pao je na kolena pred posteljom, držao ispred usana ženinu ruku i ljubio je; i ta ruka odgovarala je na njegove poljupce slabim pokretima prstiju. Međutim tamo, u donjem delu postelje, u veštim rukama Jelisavete Petrovne, kao plamičak nad svećnjakom, lelujao se život čovečjeg bića, koga nikad dosada nije bilo, a koje će kao i druga bića, sa istim pravom, sa istom važnošću za sebe, živeti i rađati sebi slične.
Živo! Živo! I još dečko! Ne brinite se! - ču Ljevin glas Jelisavete Petrovne koja pljeskaše drhtavom rukom po detinjim leđima.
Mama, je li istina? - reče glas Kitin. Samo jecanje kneginjino beše joj odgovor.
I usred ćutanja, kao nesumnjivi odgovor na materino pitanje, začu se glas sasvim drukčiji od ostalih glasova koji su uzdržljivo govorili u sobi. To je bio
smeli, drski, bezobrazni krik novog čovečjeg bića koje se pojavi neznano otkud.
Da su pre toga rekli Ljevinu da je Kiti umrla, da je on umro zajedno s njom, da su im deca anđeli, i da je bog tu pred njima - on se ničemu ne bi začudio; ali sada, vrativši se u svet stvarnosti, činio je velike napore da shvati da je ona živa i zdrava, i da je biće koje tako očajnički dreči njegov sin. Kiti je živa, muke su prošle. A on neiskazano srećan. To je sad shvatio i zbog toga je bio potpuno srećan. Ali dete? Otkuda, zašto, ko je ono?... Ljevin nikako nije mogao da se navikne na tu misao. To mu se činilo kao nešto izlišno, kao neki suvišak, na koji dugo nije mogao da se navikne.

XVI


Oko deset časova sedeli su kod Ljevina stari knez, Sergije Ivanovič i Stepan Arkadijevič; posle razgovora o porodilji, razgovarahu i o drugim predmetima. Ljevin je slušao, ali sećajući se nehotice prošlosti pri tim razgovorima, onoga što je bilo do današnjega jutra, sećao se i sebe, kakav je bio juče, pre ovoga. Kao da je sto godina prošlo otada. Osećao se na nekoj nedostižnoj visini, s koje se brižljivo spuštao, da ne bi uvredio one s kojima je razgovarao. On je razgovarao, ali neprestano mislio o ženi, o pojedinostima njenoga sadašnjega stanja, i o sinu, starajući se da se navikne na misao o njegovom postojanju. Sav ženski svet, koji posle njegove ženidbe dobi za njega nov, nepoznati mu dotle značaj, uzdiže se sad u njegovom mišljenju tako visoko, da nije mogao uobraziljom da ga obuhvati. Slušao je razgovor o jučerašnjem ručku u klubu, a mislio je: »Šta li sada radi Kiti, da li je zaspala? Kako je? Šta misli? Plače li sin Dmitrije?« I usred razgovora, usred fraze, tek skoči i izađe iz sobe.
Javi mi po nekom može li se k njoj - reče knez.
Dobro, odmah - odgovori Ljevin, i ne zastajući pođe k ženi.
Kiti je bila budna i tiho razgovarala sa materom praveći planove o krštenju.
Nameštena, očešljana, u elegantnoj kapici sa nečim plavim, izvadila je ruke i metnula ih povrh pokrivača; ležala je na leđima, i srevši muža pogledom, privlačila ga je pogledom k sebi. Njezin pogled, i inače svetao, postajao je još svetliji ukoliko joj se on više primicao. Na njenom licu stajaše ona ista promena od zemaljskog ka vanzemaljskom, koja se pokazuje i na licima pokojnika; ali tamo je oproštaj, a ovde susret. Uzbuđenje, slično onome koje je osećao u trenucima porođaja, opet se približi njegovom srcu. Ona uze njegovu ruku i upita ga je li spavao. On nije mogao da odgovori, i okrete se u stranu ubeđen u svoju slabost.
A ja sam sve zaboravila, Kostja! - reče mu ona. - Sad mi je tako dobro. Ona je gledala u njega, ali joj se izraz odjednom promeni.
Dajte mi ga - reče, čuvši pisku detinju. - Dajte ga, Jelisaveta Petrovna, hoće i on da ga vidi.
Hajde, neka ga tata vidi - reče Jelisaveta Petrovna podižući i prinoseći nešto crveno, čudnovato i ustreptalo. - Čekajte, prvo ćemo da se udesimo - i Jelisaveta Petrovna metnu to ustreptalo i crveno na krevet, poče razvijati i povijati dete, podižući ga jednim prstom, okrećući ga i posipljući nečim.
Gledajući u ovo sićušno i žalosno biće, Ljevin je činio uzaludne napore da u svojoj duši nađe kakve bilo znake očinskog osećanja prema njemu. Osećao je prema njemu samo gadljivost. Ali kad ga razgolitiše, i kad mrdnuše tanke- tanke ručice, i nožice, s prstima pa čak i s palcem različitim od drugih prstiju, i kad vide kako Jelisaveta Petrovna, kao meke opružice, pritisnu te ručice skrivajući ih u platnenu odeću, njega obuze takvo žaljenje prema tom biću, i takav strah da ga ona ne povredi, da je uhvati za ruku.
Jelisaveta Petrovna se nasmeja.
Ne bojte se, ne bojte se!
Kad je dete bilo prepovijeno i pretvoreno u čvrstu lutkicu, Jelisaveta Petrovna ga prebaci, čisto ponoseći se svojim radom, i skloni se, da bi Ljevin mogao videti sina u svoj njegovoj lepoti.
Kiti nije skidala očiju s deteta, ukosila glavu i jednako gledala tamo. - Dajte, dajte ga! - reče, i čak se podiže.
E, Katarina Aleksandrovna, ne smete se tako kretati! Čekajte, ja ću vam ga dati. Evo, da vidi tata kakav sam junak.
I Jelisaveta Petrovna podiže i prinese Ljevinu na jednoj ruci (prstima druge ruke samo je podupirala potiljak koji se njihao) neobično crveno biće koje se pokretalo i skrivalo glavu iza ivica od pelenice. Ali tu je bio nos, ukošene oči, i usta koja su mljaskala.
- Divno dete! - reče Jelisaveta Petrovna.
Ljevin jetko uzdahnu. To divno dete ulivalo mu je samo osećanje gadljivosti i žaljenja. To nije bilo ono osećanje koje je on očekivao.
Ljevin se okrete u stranu, dokle Jelisaveta Petrovna nameštaše dete uz nenaviknutu dojku.
Odjednom ga smeh prinudi da se okrene. To se Kiti nasmeja. Dete nađe dojku i poče da sisa.
- E, dosta je, dosta! - govorila je Jelisaveta Petrovna, ali ga Kiti ne puštaše.
Ono zaspa na njenim rukama.
- Pogledaj ga sad - reče Kiti okrećući mu dete tako da ga može videti.
Staračko lice odjednom se još više namršti i dete kihnu.
Smešeći se i jedva zadržavajući suze od miline, Ljevin poljubi ženu i izađe iz tamne sobe.
Ono što je osećao prema tom malenom biću bilo je ne ono što je očekivao. Ničega veseloga i radosnoga ne beše u tom osećanju; naprotiv, nov neki i mučan strah. To je bila svest o novoj oblasti gde mu se može naneti rana. I ta svest je u prvo vreme bila tako mučna, strah da ovo nemoćno biće ne postrada, bio je tako silan, da se zbog njega nije moglo primetiti čudnovato osećanje besmislene radosti, i, štaviše, ponosa, koje Ljevin oseti kad dete kihnu.

XVII


Stvari Stepana Arkadijeviča stajale su rđavo.
Novac za dve trećine šume bio je već potrošen i, uz odbitak deset procenata, Stepan Arkadijevič beše izuzeo od kupca gotovo i celu poslednju trećinu unapred. Kupac ne htede više ništa da isplaćuje, tim pre što Darja Aleksandrovna, te zime, otvoreno izjavi pravo na svoju imovinu, i odbi da potpiše ugovor o prijemu novca za poslednju trećinu šume. Plata Stepana Arkadijeviča išla je cela na domaće troškove i na isplatu sitnih neodložnih podužica. Novac beše potpuno presušio.
To je bilo neprijatno, nezgodno i nije se moglo tako ostaviti, po mišljenju Stepana Arkadijeviča. Uzrok svemu tome, po njegovom shvatanju, bio je u tome što je primao odveć malu platu. Mesto koje je zauzimao bilo je dobro pre pet godina, ali sad ne više. Petrov, kao direktor banke, primao je dvanaest hiljada; Sventicki, kao član osiguravajućeg društva, sedamnaest hiljada; Mićin, osnivalac banke, primao je pedeset hiljada. »Ja sam, očigledno, zaspao i mene su zaboravili«, mislio je u sebi Stepan Arkadijevcč. I poče da osluškuje, da merka, i pri kraju zime baci oko na jedno vrlo dobro mesto, i započe juriš na njega prvo iz Moskve, preko tetaka, ujaka i prijatelja, a zatim, kad je stvar sazrela, krenu u proleće sam u Petrograd. To je bilo jedno od onih mesta kojih, u svim razmerama, počevši od hiljadu pa do pedeset hiljada godišnje plate, beše sad više nego što ih je ranije bilo, jedno od toplih, mitom bogatih mesta; to je bilo mesto člana komisije Sjedinjene agencije za kredit i zajam južnih železnica i bankovnih ustanova.
To mesto, kao i sva slična mesta, iziskivalo je tako ogromno znanje i rad da bi ih teško bilo sjediniti u jednom čoveku. A kako nema čoveka koji bi sva ta svojstva sjedinjavao u sebi, onda je ipak bolje da to mesto zauzme pošten, negoli nepošten čovek. A Stepan Arkadijevič bio je ne samo čovek pošten (bez naglaska), nego je bio pošten čovek (sa naglaskom), u onom naročitom smislu koji u Moskvi ima ova reč kad se govori: pošten radnik, pošten književnik, pošten časopis, poštena ustanova, pošten pravac, i koji označava ne samo to da čovek ili ustanova nisu nepošteni, nego i to da su sposobni da
u zgodnom slučaju bocnu vladu. Stepan Arkadijevič kretao se u Moskvi u onim krugovima u kojima je bila uobičajena ta reč, smatrao se tamo kao pošten čovek, i prema tome imao više nego drugi pravo na ono mesto.
To mesto je donosilo godišnje od sedam do deset hiljada, a Oblonski ga je mogao zauzeti ne napuštajući svoju državnu službu. Mesto je zavisilo od dva ministra, od jedne dame, i dvojice Jevreja, i sve te ljude, iako su već bili pripremljeni, trebalo je ipak da Stepan Arkadijevič poseti u Petrogradu. Osim toga, Stepan Arkadijevič je obećao sestri Ani da će svim silama raditi da dobije od Karenjina odlučan odgovor o razvodu. Izmoli dakle od Darje Aleksandrovne pedeset rubalja, i otputova u Petrograd.
Sedeći u Karenjinovu kabinetu i slušajući njegov prikaz o uzrocima rđavog stanja ruskih finansija, Stepan Arkadijevič očekivaše trenutak kad će on svršiti, pa da otpočne razgovor o svojoj stvari i o Ani.
Jest, to je vrlo tačno - reče, kad Aleksije Aleksandrovič skide pince - nez, bez čega nije mogao čitati, i upitno pogleda u bivšeg šuraka - to je vrlo tačno u pojedinostima, ali, ipak, princip našeg vremena je - sloboda.
Da, ali ja ističem drugi princip, koji obuhvata princip slobode - reče Aleksije Aleksandrovič, naglašavajući reč »obuhvata« i opet mećući pince - nez da ponovo pročita slušaocu mesto gde je tačno to bilo rečeno.
I prelistavši lepo napisan rukopis sa velikim prazninama sa strane, Aleksije Aleksandrovič ponova pročita ono ubedljivo mesto.
- Ja neću protekcionaški sistem - ne zbog koristi privatnih ljudi, već radi opšteg dobra, podjednakog dobra i za više i za niže klase - govorio je on gledajući preko pince - nez u Oblonskog. - Ali oni to ne mogu da razumeju, oni su zauzeti samo ličnim interesima i zanose se frazama.
Stepan Arkadijevič je znao: kad Karenjin počne govoriti o onome šta rade i misle oni, oni koji neće da usvoje njegove projekte, i koji su uzrok svega zla u Rusiji, da je tada već blizu kraj, i stoga se rado odreče principa slobode, i potpuno se složi s Karenjinom. Aleksije Aleksandrovič ućuta, zamišljeno prelistavajući svoj rukopis.
- Ah, zbilja - reče Stepan Arkadijevič - hteo sam da te zamolim da u zgodnom slučaju, kad se vidiš s Pomorskim, kažeš mu koju reč o tome kako bih ja veoma želeo da zauzmem novootvoreno mesto člana komisije Sjedinjene agencije za kredit i zajam južnih železnica. - Stepan Arkadijevič beše već navikao na naziv ovoga mesta, tako bliskog njegovom srcu, da ga je, ne grešeći, brzo izgovarao.
Aleksije Aleksandrovič upita u čemu se sastojao rad te nove komisije, i
zamisli se. Premišljao je da li u radu te komisije nema nečega protivnog njegovim projektima. Ali kako je rad ove nove ustanove bio vrlo složen, i njegovi projekti obuhvatali vrlo veliku oblast, nije mogao u brzini da dovede u sklad to dvoje, i skidajući pince-nez reče:
- Bez sumnje, mogu mu reći; ali zašto ti upravo želiš da zauzmeš to mesto?
- Plata je dobra, do devet hiljada, a moja sredstva...
- Devet hiljada - ponovi Aleksije Aleksandrovič i namršti se. Velika cifra ove plate podseti ga da je, s te strane nameravana delatnost Stepana Arkadijeviča protivna glavnom smislu njegovih projekata, koji su uvek naginjali štednji.
- Ja nalazim, a napisao sam i referat o tome, da su u naše vreme te ogromne plate znaci lažne ekonomske assiette[275] našeg upravljanja.
- A kako bi bilo po tvome? - reče Stepan Arkadijevič. - Recimo, direktor banke prima deset hiljada, i on zaslužuje toliko. Ili, inženjer prima dvadeset hiljada. Životan posao, ima i da radi! Zar ne?
- Ja mislim da je plata plaćanje za robu, a roba mora da podleži zakonu tražnje i ponude. Ako pak određivanje plate odstupa od toga zakona, kao, na primer, kad vidim da izlaze sa fakulteta dva inženjera sa podjednakim znanjem i sposobnostima, a jedan prima četrdeset hiljada, a drugi se zadovoljava i sa dve hiljade; ili, kad za direktore banaka postavljaju, sa ogromnim platama, pravnike, i husare koji nemaju nikakve osobite specijalne spreme - ja tada zaključujem da plata nije određena po zakonu tražnje i ponude, već po pristrasnosti. I tu postoji zloupotreba, ozbiljna sama po sebi, i koja se štetno ogleda na državnim poslovima. Ja mislim...
Stepan Arkadijevič pohita da prekine zeta.
- Da, ali priznaćeš da se otvara nova, nesumnjivo korisna ustanova. Uzmi kako hoćeš, ima tu životno delo da se radi. A osobito im je stalo da se posao radi pošteno - reče Stepan Arkadijevič s naglaskom.
Ali moskovski smisao poštenog bio je nepojmljiv Aleksiju Aleksandroviču.
- Poštenje je samo negativna osobina - reče on.
- Ipak ćeš mi učiniti veliku uslugu - reče Stepan Arkadijevič - ako kažeš koju reč Pomorskome. Onako uzgred...
- Stvar ta zavisi, čini mi se, više od Bolgarinova - reče Aleksije Aleksandrovič.
- Bolgarinov od svoje strane potpuno pristaje - reče Stepan Arkadijevič crveneći.
Stepan Arkadijevič crveneo je pri pomenu Bolgarinova zato što mu je poseta, koju je tog jutra učinio Jevrejinu Bolgarinovu, ostavila neprijatnu uspomenu.
Stepan Arkadijevič je pouzdano znao da je posao koji on želi da preuzme, nov, životan, i častan posao; ali jutros, kad ga je Bolgarinov, očigledno navalice, ostavio da čeka dva sata u čekaonici sa ostalim moliocima, bilo mu je neprijatno.
Da li mu je bilo neprijatno to što on, potomak Rurika, knez Oblonski, čeka dva sata u Jevrejinovoj čekaonici; ili to što prvi put u životu ne ide za primerom predaka, da služi vladu, već izlazi na novo poprište - tek mu je bilo neprijatno. Za ta dva sata čekanja kod Bolgarinova, Stepan Arkadijevič, veselo hodajući po čekaonici, gladeći zaliske, stupajući u razgovor s drugim moliocima, smišljajući kalambur koji će reći o tome kako je čekao kod Jevrejina - brižljivo je krio i od drugih i od samoga sebe pravo svoje osećanje.
Stvarno, njemu je za sve to vreme bilo neprijatno i krivo, a nije znao zašto. Da li zato što kalambur nije valjao: »posao je stojao do Žida, i ja dožidalsa«[276], ili zbog nečeg drugog. Kad ga je najzad Bolgarinov sa izvanrednom učtivošću primio, očigledno trijumfujući nad njegovim uniženjem, i bezmalo ga odbio, Stepan Arkadijevič pohita da to što pre zaboravi. I tek sada, setivši se doživljaja, pocrveneo je.

XVIII


- Imam sad još jednu stvar, i ti znaš koju. Tiče se Ane - reče Stepan Arkadijevič pošto malo poćuta i otrese od sebe onaj neprijatan utisak.
Kako Oblonski izgovori Anino ime, lice Aleksija Aleksandroviča potpuno se izmeni: mesto pređašnje živahnosti dobi izraz malaksalosti i mrtvila.
- Šta upravo vi hoćete od mene? - obrte se on na stolici i sklopi pince-nez.
- Odluku, kakvu bilo odluku, Aleksije Aleksandroviču. Ja ti se obraćam sada (»ne kao uvređenome mužu«, htede reći Stepan Arkadijevič, ali pobojavši se da time ne pokvari stvar, zameni to rečima: ne kao državniku, što ispade neumesno, nego) prosto kao čoveku, kao dobrom čoveku i hrišćaninu. Ti se moraš sažaliti nad njom - reče on.
- To jest, zbog čega upravo? - tiho reče Karenjin.
- Da, da se sažališ. Kad bi je ti video, kao ja što sam - celu sam zimu proveo s njom - ti bi se sažalio nad njom. Njen je položaj užasan, u pravom smislu užasan.
- A ja bih rekao - odgovori Aleksije Aleksandrovič tanjim, gotovo piskavim glasom - da Ana Arkadijevna ima sve što je htela.
- Ah, Aleksije Aleksandroviču, ostavimo se rekriminacija[277]! Šta je bilo - bilo; ti znaš šta ona želi, i čeka - razvod braka.
- Ja sam smatrao ovako: Ana Arkadijevna neće pristati na razvod u slučaju da ja zatražim da se obaveže da mi ostavi sina. Tako sam joj odgovorio, i smatrao da je stvar svršena. Ja je i smatram svršenom - pisnu Aleksije Aleksandrovič.
- Za ime božje, ne žesti se - reče Stepan Arkadijevič dotičući se zetovog kolena. - Stvar nije svršena. Ako mi dopustiš da saberem, stvar je stajala ovako: kad ste se rastajali, ti si bio veliki, koliko se može biti velikodušan; ti si joj davao sve - slobodu, štaviše i razvod. Ona je to umela ceniti. Ne, ne dvoumi. Zaista cenila. U tolikoj meri, da u tim prvim trenucima, osećajući svoju krivicu pred tobom, nije o svemu promislila, i nije ni mogla promisliti.
Ona se svega odrekla. Ali stvarnost i vreme pokazali su joj da je takav njen položaj mučan i nemogućan.
- Život Ane Arkadijevne ne može me interesovati - prekide ga Aleksije Aleksandrovič podižući obrve.
- Dopusti mi da to ne verujem - meko odgovori Stepan Arkadijevič. - Njen položaj je i mučan za nju, i bez ikakve koristi za koga bilo. Ona ga je zaslužila, reći ćeš. Ona to zna, i ne obraća ti se s molbama; ona otvoreno kaže da te nizašta i ne sme moliti. Ali ja, svi mi rođaci, svi koji je volimo, molimo te, preklinjemo te. Zašto da se ona muči? Kome je od toga bolje?
- Dopustite, vi, čini mi se, stavljate mene u položaj krivca - progovori Aleksije Aleksandrovič.
- Ah ne, to ne, ni izdaleka, razumej me - i opet se dotače njegove ruke, kao da je bio uveren da će to doticanje umekšati zeta. - Ja govorim samo jedno: njen je položaj mučan, ti ga možeš olakšati, a sam pri tome ništa ne izgubiti. Ja ću sve tako udesiti, da nećeš ni osetiti. Pa i obećao si!
- Obećanje je dato pre. A ja sam mislio da je pitanje o sinu rešilo stvar. Osim toga, ja sam se nadao da će Ani Arkadijevnoj biti dovoljna velikodušnost... - s mukom, drhtavim usnama izgovori pobledeli Aleksije Aleksandrovič.
- Ona i ostavlja sve tvojoj velikodušnosti. Ona moli i preklinje samo za jedno - da izađe iz nemogućnog položaja u kojem se nalazi. Ona više ne traži sina. Aleksije Aleksandroviču, ti si dobar čovek! Uđi za trenutak u njen položaj. Pitanje razvoda za nju je, u njenom položaju, pitanje života i smrti. Da nisi obećao ranije, ona bi se pomirila sa svojim položajem, i živela bi na selu. Ali ti si obećao, ona ti je pisala pismo, i preselila se u Moskvu. I u Moskvi, gde je za nju svaki susret nož u srce, živi već šest meseci svakog dana očekujući odluku. To je isto što i na smrt osuđenoga držati mesecima s konopcem o vratu, obećavajući mu možda smrt, možda pomilovanje. Sažali se nad njom, a ja ću sve to tako ulesiti... Vos scrupules.[278]
- Ja ne govorim o tom, o tom... - prekide ga gadljivo Aleksije Aleksandrovič. - Nego, možda sam obećao ono što nisam imao prava da obećam.
- Dakle, odričeš ono što si obećao?
- Nikad nisam odricao da ispunim ono što je mogućno, ali želim vremena da promislim ukoliko je to obećanje mogućno.
- Ah, Aleksije Aleksandroviču! - skočivši poče Oblonski - neću tome da verujem! Ona je nesrećna kako samo može biti nesrećna jedna žena, i ti je ne
možeš odbiti u tako...
- Ukoliko je obećano mogućno. Vous professez detre un libre penseur.[279] Ali ja, čovek koji veruje, ne mogu u takvoj važnoj stvari postupiti protivno hrišćanskom zakonu.
- Ali u hrišćanskim društvima, i u nas, koliko ja znam, razvod je dopušten
reče Stepan Arkadijevič. - Razvod dopušta i naša crkva. I mi vidimo...
Dopušta, ali ne u ovom smislu.
Aleksije Aleksandroviču, ja ne mogu da te poznam - poćutavši, reče Oblonski. - Nisi li ti (i zar mi to nismo cenili?) sve oprostio, i baš pokrenut hrišćanskim osećanjem bio gotov da sve žrtvuješ? Ti si sam rekao: dajte i haljinu kad vam uzimaju košulju, a sad...
Ja vas molim - odjednom se digavši na noge bled i sa uzdrhtalom čeljusti, piskavim glasom progovori Aleksije Aleksandrovič - ja vas molim da prekinete, da prekinete... taj razgovor.
Ah, zar tako! Oprosti mi, oprosti, ako sam te naljutio - zbunjeno smešeći se poče Stepan Arkadijevič pružajući mu ruku - ja sam, kao izaslanik, samo isporučivao poruku.
Aleksije Aleksandrovič pruži ruku, zamisli se i reče:
Moram promisliti i potražiti obaveštenja. Prekosutra ću vam dati odlučan odgovor - smislivši nešto, reče on.

XIX


Stepan Arkadijevič htede već da pođe, kad Kornej uđe i javi:
Sergije Aleksijevič.
Ko je to Sergije Aleksijevič? - zapita se Stepan Arkadijevič, ali se odmah seti.
Ah, Serjoža! - reče on. »Sergije Aleksijevič!« - Ja sam pomislio direktor departmana. Ana me je baš i molila da ga vidim - seti se on.
Seti se onog bojažljivog, žalosnog izraza s kojim ga je sestra ispratila i rekla: »Ti ćeš ga videti, je li? Obavesti se podrobno gde je on, i ko je kraj njega. I, Stivo... ako je mogućno! Mogućno je, je li?« Stepan Arkadijevič seti se šta je značilo to: »ako je mogućno« - ako je mogućno povesti razvod tako da sin pripadne njoj... Sad je Stepan Arkadijevič video da se o tome ni misliti ne može, ali se radovao da vidi sestrića.
Aleksije Aleksandrovič napomenu šuraku da se sinu nikada ne govori o materi, i zamoli ga da mu ništa o njoj ne pominje.
Bio je vrlo bolestan posle onog sastanka s materom, koji mi nismo predvideli - reče Aleksije Aleksandrovič. - Bojali smo se čak i za njegov život. Razumno lečenje i morska kupanja letos oporavili su ga, i sad sam ga, po savetu lekara, dao u školu. Zaista, drugovi su na njega dobro uticali, sad je potpuno zdrav, i dobro se uči.
Gle, postao junačina!... Ne Serjoža, nego pravi pravcati Sergije Aleksijevič! - smešeći se reče Stepan Arkadijevič, gledajući u lepog, krupnog dečka, u plavoj bluzi i dugačkim pantalonama, koji živo i odrešito uđe u sobu. Dečko je imao zdrav i veseo izgled. On se pokloni ujaku kao tuđincu, ali kad ga poznade, pocrvene, i čisto uvređen i naljućen nečim, žurno se okrete od njega. Priđe ocu i pokaza mu ocene dobivene u školi.
E, u redu - reče otac - možeš ići.
Omršao je i porastao, prestao biti dete i postao dečko; volim to - reče Stepan Arkadijevič. - A da li se sećaš mene?
Dečko se obazre na oca.
Sećam se, mon oncle[280] - odgovori, pogleda u ujaka, i opet obori pogled. Ujak pozva dečka k sebi i uze ga za ruku.
Pa, šta radiš? - reče, želeći da krene razgovor, i ne znajući šta da kaže.
Dečko, crveneći i ne odgovarajući, obazrivo izvuče svoju ruku iz ujakove ruke. Čim Stepan Arkadijevič ispusti njegovu ruku, on, kao ptica puštena na slobodu, upitno pogleda u oca i brzim korakom izađe iz sobe.
Prošla je godina otkako je Serjoža poslednji put video svoju mater. Od toga doba on nikada više nije čuo o njoj. A te godine bio je dat u školu, gde je poznao i zavoleo drugove. One sanjarije i uspomene o materi, koje ga posle sastanka s njom oteraše u bolest, sad ga više nisu zanimale. Ako bi naišle, on ih je brižljivo gonio od sebe, smatrajući ih za sramne i svojstvene samo devojčicama, a ne dečaku i drugu. Znao je da je između oca i matere bilo svađe, zbog koje su se rastavili, znao je da mu je suđeno da ostane s ocem, i starao se da se na tu misao navikne.
Videti sad ujaka, koji liči na mater, bilo mu je neprijatno stoga što je to izazvalo u njemu uspomene koje je smatrao za stidne. Bilo mu je utoliko neprijatnije što je po nekim rečima, koje je čuo dok je čekao pred vratima kabineta, a osobito po izrazu očeva i ujakova lica, zaključio da je među njima moralo biti govora o materi. I da ne bi morao osuđivati svoga oca, s kojim je živeo i od koga je zavisio, a što je glavno da se ne bi odavao sentimentalnosti koju je smatrao unižavajućom, Serjoža se starao da ne gleda u toga ujaka koji je došao da naruši njegov mir, i da ne misli o onome na šta ga je on podsećao.
Ali kad Stepan Arkadijevič, koji iziđe odmah za njim, spazi sestrića na stepenicama, pozva ga k sebi i upita: kako provodi vreme u školi između časova, Serjoža se sad, bez očeva prisustva, upusti u razgovor s ujakom.
Mi se sad igramo železnice - reče on odgovarajući na njegovo pitanje. - To je, vidite, ovako: dvojica sednu na klupu - pa su putnici; a jedan stoji na toj istoj klupi. Svi drugi se upregnu. Može se rukama, a može i pojasevima, i teraju kroz sve sale. Vrata se već unapred otvaraju. E, vrlo je teško tu biti kondukter.
Je li to onaj što stoji? - upita Stepan Arkadijevič.
Da, treba tu i smelosti i veštine, osobito kad se odjednom zaustave, ili ako neko padne.
Jeste, to nije šala - reče Stepan Arkadijevič s tugom zagledajući u živahne, materine oči, sada već ne detinje i ne potpuno nevine. I premda je obećao Aleksiju Aleksandroviču da neće govoriti o Ani, ne izdrža.
A sećaš li se matere? - odjednom upita on.
Ne, ne sećam se - brzo odgovori Serjoža, i pocrvenevši obori oči. I ništa više ujak nije mogao čuti od njega.
Vaspitač Sloven nađe kroz pola sata svoga štićenika na stepenicama, i dugo nije mogao da zna da li se dečak ljuti ili plače.
Šta je, sigurno ste se ugruvali kad ste pali? - reče vaspitač. Govorio sam da je to opasna igra. Treba kazati direktoru.
Da sam se ugruvao, niko ne bi video. To je sigurno.
Pa šta je onda?
Ostavite me! Sećam se, ne sećam se... Šta ga se tiče? Zašto me podseća?
Ostavite me na miru! - obrati se on, ne vaspitaču, već celom svetu.

XX


Stepan Arkadijevič, kao i uvek, nije dokon sedeo u Petrogradu. Osim poslova oko svoga mesta i sestrina razvoda, želeo je, kao i uvek, da se, kako je govorio, u Petrogradu osveži posle moskovske učmalosti.
Moskva, bez obzira na svoje cafés chantants[281] i omnibuse, ipak je bila nepomična močvara. To je Stepan Arkadijevič uvek osećao. Živeći u Moskvi, osobito u blizini porodice, on je osećao da pada duhom. Živeći i dugo ne izlazeći iz Moskve, on je počeo osećati da ga uznemiruju rđavo raspoloženje, i ukori ženini, pitanje o zdravlju i vaspitanju dece, sitni interesi službe; uznemiravali su ga, štaviše, i dugovi. Ali trebalo je samo doći u Petrograd, poživeti u onome krugu u kojem se on kretao, gde se živelo, doista živelo, a ne smrzavalo, kao u Moskvi, i odmah bi sve one misli iščezavale, topile se kao vosak kraj ognja.
Žena?... Baš danas je govorio s knezom Čečenskim. Knez Čečenski imao je ženu i decu, odrasle sinove paževe;[282] a imao je i drugu, nezakonitu porodicu opet s decom. Mada je i prva porodica bila dobra, knez Čečenski se osećao srećniji u drugoj porodici. Vodio je ponekad svoga sina u drugu porodicu i, pričao je Stepanu Arkadijeviču, on to smatra kao korisno po sina, da to sina razvija. Šta bi na to rekli u Moskvi?
Deca?... U Petrogradu, deca nisu smetala očevima da žive. Deca su se vaspitavala po zavodima i nije bilo onog u Moskvi rasprostranjenog nakaznog shvatanja - na primer kod Ljvova - da deci treba dati svu raskoš života, a roditeljima ostaviti samo trud i brige. Ovde su shvatali da je čovek dužan da živi i za sebe, kao što i mora živeti obrazovan čovek.
Služba?... Služba ovde takođe nije bila ona uporna i beznadežna zaprega koju su teglili u Moskvi; ovde, služba je značila interes. Susret, usluga, zgodna reč, šale na račun raznih lica - i čovek odjednom napravi karijeru, kao Brjancev, koga je Stepan Arkadijevič juče video, i koji je sad bio činovnik najvišeg ranga. To je služba koja znači interes.
Naročito je petrogradsko gledište na novčane stvari imalo umirujuće
dejstvo na Stepana Arkadijeviča. Bartnjanski, koji je traćio godišnje bar pedeset hiljada, sudeći po train - y[283] kojim je živeo, reče mu o tome juče značajnu reč.
Pred ručak, pošto razgovor među njima krenu, Stepan Arkadijevič reče Bartnjanskom:
Ti si, čini mi se, blizak sa Mordvinskim; mogao bi mi učiniti jednu uslugu. Reci mu, malim te, koju reč za mene. Ima jedno mesto koje bih želeo da dobijem. Mesto člana uprave u agenciji...
Ostavi naziv, i tako ga neću zapamtiti... Samo, šta ti je stalo da ulaziš u te železničke poslove sa Jevrejima?... Tvoja volja, ali odvratno je*
Stepan Arkadijevič mu ne reče da je to životan posao; Bartnjanski to ne bi ni razumeo.
Novaca mi treba, ne može da se živi.
Pa eto živiš!
Živim, ali u dugovima.
Šta govoriš? Mnogo si zadužen? - sa saučešćem reče Bartnjanski.
Vrlo mnogo, oko dvadeset hiljada. Bartnjanski se veselo zasmeja.
O, srećni čoveče! - reče on. - Ja imam milion i po duga, a nemam ništa, i, kao što vidiš, još može da se živi!
I Stepan Arkadijevič vide istinitost toga ne samo u rečima nego i na delu. Živahov je imao trista hiljada duga, nigde kršene pare, a živeo je, te još kako! Grofa Krivcova su već odavno svi sahranili, a on je izdržavao dve ljubaznice. Petrovski je straćio pet miliona, a živeo je sve na isti način, i čak je upravljao finansijama i primao dvadeset hiljada plate... A sem svega toga, Petrograd je fizički prijatno uticao na Stepana Arkadijeviča. On ga je podmlađivao. U Moskvi, ponekad bi pogledao na svoju sedinu, zaspao bi posle ručka, protezao se, peo se laganim korakom i dišući teško uz stepenice, čamio u društvu mladog ženskinja, na balovima nije igrao. U Petrogradu se uvek osećao za deset godima mlađi.
On se u Petrogradu osećao onako kako mu je baš juče govorio šezdesetogodišnji knez Petar Oblonski, koji se tek beše vratio iz inostranstva.
- Mi, ovde, ne umemo živeti - govorio je Petar Oblonski. - Hoćeš li mi verovati, proveo sam leto u Badenu i, nema šta, osećao sam se sasvim kao mladić. Spazim mladu ženu, a misli... Naručaš se, pijucneš malo - snaga, bodrost. Vratio sam se u Rusiju - otišao ženi, i još na selo - prosto nećeš
verovati, posle dve nedelje sam obukao halat,[284] prestao sam da se preoblačim za ručak. Ni u kraj pameti da mislim o mladom ženskinju! Postao sam pravi starac. Ostaje još samo duša da se spasava. Otišao sam u Pariz, povratio sam se opet.
Stepan Arkadijevič je osećao tačno takvu razliku kao i Petar Oblonski. U Moskvi, tako je mlohavio, da bi, ako bi dugo tamo živeo, možda zaista prešao na spasenje duše; u Petrogradu, osećao se opet čovek.
Između kneginje Betsi Tverske i Stepana Arkadijeviča postojali su davnašnji, veoma čudnovati odnosi. Stepan Arkadijevič, sve u šali, udvarao joj se i govorio joj najnepristojnije stvari, znajući da se njoj to najviše svidi. Sutradan po razgovoru s Karenjinom, Stepan Arkadijevič svrati do nje, i oseti se tako mlad, da je u šaljivom udvaranju i laganju otišao, i nehotice, mnogo daleko, i nije znao kako da se sad izvuče; ona mu se, pa nesreću, ne samo nije sviđala, nego mu je bila i nemila. Onaj ton među njima nastajao je stoga što se on njoj jako sviđao. Dolazak kneginje Mjahkaje, koji prekide njihovu usamljenost, veoma obradova Stepana Arkadijeviča.
- A, vi ste tu - reče ona spazivši ga. - Kako je vaša sirota sestra? Ne gledajte u mene tako - dodade ona. - Otkako su se svi okomili na nju, svi koji su po sto hiljada puta gori od nje, ja nalazim da je odlično uradila. Ne mogu oprostiti Vronskom što mi nije javio kad je Ana Arkadijevna bila u Petrogradu. Ja bih je posetila, i išla bih s njom svuda. Molim vas, predajte joj moje simpatije. Nu, pričajte mi o njoj.
- Da, njen je položaj težak, ona... - poče pričati Stepan Arkadijevič, primivši u svojoj duševnoj prostoti za gotovo reči kneginje Mjahkaje:
»pričajte mi o vašoj sestri«. Kneginja Mjahkaja, po svojoj navici, prekide ga odmah i poče sama pričati.
Ona je uradila ono što sve, osim mene, rade, ali kriju. Ona nije htela da obmanjuje, i oddnčno je uradila. I još je bolje uradila što je ostavila onog vašeg maloumnog zeta. Oprostite. Svi su govorili da je on uman, uman, samo sam ja tvrdila da je glup. Sad, kad se vezao s Lidijom Ivanovnom, i s Landau, svi kažu da je malouman, i ja bih opet želela da se ne slažem sa svima, ali ovoga puta ne mogu da se ne slažem.
- Objasnite mi, molim vas - reče Stepan Arkadijevič - šta sve to znači? Juče sam bio kod njega po sestrinoj stvari i tražio odlučan odgovor. On mi ne dade odgovor već reče da će razmisliti; a jutros, umesto odgovora, dobio sam poziv za večeras kod grofice Lidije Ivanovne.
- A tako, tako! - radosno progovori kneginja Mjahkaja. - Pitaće Landau-a, šta on kaže.
- Kako Landau-a? Zašto? Ko je taj Landau?
- Kako, zar vi ne znate Jules Landau? Le fameux Jules Landau, le clairvouant?[285] On je takođe malouman, ali od njega zavisi sudbina vaše sestre. Eto, šta biva od života, vi, u provinciji, to ne znate. Landau je, znate li, bio commis[286] u nekoj pariskoj trgovini, i jednom je došao nekom doktoru. U doktorovoj čekaonici zaspi, i počne kroz san davati svima bolesnicima savete. I kakve vanredne savete! Pa onda, žena Jurija Meledinskog - znate, bolesnog? - doznade za toga Landau-a, i uze ga da joj leči muža. On ga leči, samo, po mome mišljenju, koristi nema, jer je bolesnik sve isto iznuren; ali veruju u njega i drže ga uza se. Doveli su ga u Rusiju. Svi su pojurili k njemu, i sve je on počeo da leči. Izlečio je i groficu Bezubovu, i ona ga je tako zavolela da ga je usinila.
- Kako usinila?
- Tako, usinila. On sad više nije Landau, nego grof Bezubov. Ali nije stvar u tome, nego u ovome: što se Lidija - ja je veoma volim, ali joj glava nije na svome mestu - razume se, bacila sad na toga Landau-a, i bez njega se ni kod nje, ni kod Aleksija Aleksandroviča ništa ne rešava; i tako je sudbina vaše sestre sad u rukama toga Landau-a, inače grofa Bezubova.

XXI


Posle divnog ručka, i velike količine konjaka popivenog kod Bartnjanskog, Stepan Arkadijevič, zadocnivši samo malo od određenog vremena, ulazio je u dom grofice Lidije Ivanovne.
- Ko je još kod grofice? Francuz? - upita Stepan Arkadijevič vratara, pogledavši na poznata mu kaput Aleksija Aleksandroviča, i neki neobičan, prost kaput sa kopčama.
- Aleksije Aleksandrovič Karenjin i grof Bezubov - strogo odgovori vratar.
»Kneginja Mjahkaja je pogodila - pomisli Stepan Arkadijevič, penjući se uz stepenice. - Čudnovato! Ali dobro bi bilo zbližiti se s njom. Ona ima ogroman uticaj. Ako ona kaže koju reč Pomorskom, onda je sigurno.«
Napolju je bilo još potpuno vidno, ali u malom salonu grofice Lidije Ivanovne, sa spuštenim zavesama, već su gorele lampe.
Kraj okruglog stola, ispod lampe, sedeli su grofica i Aleksije Aleksandrovič i tiho razgovarali o nečemu. Omalen, mršav čovek sa ženskim bedrima, s ugnutim nogama u kolenima, vrlo bled, lep, sa sjajnim, divnim očima i dugačkom kosom koja je padala na jaku njegovog redengota, stajao je na drugom kraju salona razgledajući slike na zidu. Pozdravivši se s domaćicom i Aleksijem Aleksandrovičem, Stepan Arkadijevič nehotice pogleda još jedanput u nepoznatog čoveka.
- Monsieur Landau! - obrati mu se grofica tako meko i obazrivo, da iznenadi Oblonskog. Ona ih upoznade.
Landau se naglo obazre, priđe i osmehnuvši se metnu u pruženu ruku Stepana Arkadijeviča nepokretnu znojavu ruku, i odmah se opet izmače i poče razgledati portrete. Grofica i Aleksije Aleksandrovič značajno se zglednuše.
- Vrlo mi je milo što vas vidim, osobito danas - reče Lidija Ivanovna pokazujući Stepanu Arkadijeviču mesto pored Karenjina.
- Ja sam vas upoznala s njim kao sa Landau-om - reče ona tihim glasom,
pogledavši u Francuza, a odmah zatim u Aleksija Aleksandroviča - ali on je upravo grof Bezubov, kao što verovatno znate. Samo, on ne voli tu titulu.
- Da, čuo sam - odgovori Stepan Arkadijevič - kažu da je potpuno izlečio groficu Bezubovu.
- Bila je danas kod mene, tako je tužna! - obrati se grofica Aleksiju Aleksandroviču. - Za nju je ovaj rastanak strašan. Za nju je to pravi udar!
- Putuje zacelo? - upita Aleksije Aleksandrovič.
- Da, putuje u Pariz. Juče mu se pričuo glas - reče grofica Lidija Ivanovna gledajući u Stepana Arkadijeviča.
- Ah, glas! - ponovi Oblonski, osećajući da treba biti što je mogućno oprezniji u ovom društvu u kojem se događa, ili treba da se dogodi, nešto naročito, za šta on još nema ključa.
Nastade trenutno ćutanje, posle čega grofica Lidija Ivanovna, kao pristupajući glavnom predmetu razgovora, s lakim osmejkom reče Oblonskom:
- Ja vas odavno poznajem, i veoma sam rada da vas izbliže upoznam. Les amis de nos amis sont nos amis.[287] Ali da bi čovek mogao biti prijatelj, treba mislima prodirati u dušu svoga prijatelja; a ja se bojim da vi to ne činite kad je u pitanju Aleksije Aleksandrovič. Vi razumete o čemu govorim - reče ona podižući svoje lepe, zamišljene oči.
- Donekle, grofice, razumem da je položaj Aleksija Aleksandroviča... - reče Oblonski, ne razumevajući dobro u čemu je stvar, i želeći stoga da ostane u opštem.
- Nije promena u spoljašnjem položaju - strogo reče grofica Lidija Ivanovna, prateći u isto vreme zaljubljenim pogledom Aleksija Aleksandroviča, koji ustade i pređe na stranu Landau-a - nego se njegovo srce izmenilo, njemu je dato novo srce, a ja se bojim da vi niste mislima potpuno prodrli u promenu koja se desila u njemu.
- To jest, u opštim crtama ja mogu da zamislim tu promenu. Mi smo uvek bili prijatelji, i sad... - odgovarajući nežnim pogledom na pogled grofice Lidije Ivanovne, reče Stepan Arkadijevič, domišljajući se s kojim li je od dvojice ministara intimnija, da bi znao za kojega će od njih dvojice da je moli.
- Ta promena, koja se izvršila u njemu, ne može oslabiti njegovo osećanje ljubavi prema bližnjima; naprotiv, promena koja se kod njega izvršila mora pojačati ljubav. Ali, bojim se vi me nećete razumeti. Hoćete li čaj? - reče, pokazujući očima na lakeja koji je doneo čaj na poslužavniku.
- Ne sasvim, grofice. Razume se, njegova nesreća...
- Da, nesreća, koja je postala najviša sreća, kad je srce postalo novo, ispunilo se njime - reče ona zaljubljeno gledajući u Stepana Arkadijeviča.
»Mislim da bih je mogao zamoliti da progovori koju sa obadvojicom«, mislio je Stepan Arkadijevič.
- O, dabogme, grofice - reče on - ali ja mislim da su te promene tako intimne, da niko, pa čak ni najbliži čovek, ne voli da govori o tom.
- Naprotiv! moramo govoriti, i pomagati jedno drugome.
- Da, bez sumnje, ali bivaju velike razlike u mišljenjima, i uz to... - s lakim osmejkom reče Oblonski.
- Ne može biti razlike u stvarima svete istine.
- O, da, naravno, ali... - i zbunivši se, Stepan Arkadijevič ućuta. Shvatio je da se radi o religiji.
- Čini mi se: tek što nije zaspao - značajnim šapatom progovori Aleksije Aleksandrovič prilazeći Lidiji Ivanovnoj.
Stepan Arkadijevič se obazre. Landau je sedeo kraj prozora, nalaktio se na ručicu i naslon fotelje, oborio glavu. Primetivši na sebe upravljene poglede, on podiže glavu i osmehnu se detinjski naivnim osmehom.
- Ne obraćajte pažnju - reče Lidija Ivanovna i lakim pokretom primače stolicu Aleksiju Aleksandroviču. - Ja sam zapazila... - poče nešto, kad u sobu uđe lakej s pismom. Lidija Ivanovna pregleda brzo pisamce, izvini se, s izvanrednom brzinom napisa odgovor, i vrati se stolu. - Ja sam primetila - nastavi početi razgovor - da su Moskovljani, osobito muškarci, ravnodušni prema religiji kako se najviše može biti.
- O, ne, grofice, meni se čini da Moskovljani imaju reputaciju ljudi najtvrđe odanih - odgovori Stepan Arkadijevič.
- Ukoliko ja razumem, vi, na žalost, jedan ste od ravnodušnih - s umornim osmejkom reče Aleksije Aleksandrovič obraćajući se Stepanu Arkadijeviču.
- Kako čovek može biti ravnodušan! - reče Lidija Ivanovna.
- U tom pravcu, ja nisam ravnodušan, nego sam u stanju očekivanja - reče Stepan Arkadijevič, uz svoj najmekši osmejak. - Ja mislim da za mene još nije nastalo vreme tih pitanja.
Aleksije Aleksandrovič i Lidija Ivanovna zglednuše se.
- Nikada ne možemo znati da li je nastalo za nas vreme, ili ne - reče Aleksije Aleksandrovič strogo. - Nemamo da mislimo o tome da li smo
spremni, ili nespremni; blagodat se ne rukovodi čovečjim mislima; ona ponekad ne silazi baš na one koji se pašte, a silazi na nespremne, kao na Savla.
- Ne, čini mi se, još ne - reče Lidija Ivanovna koja je za to vreme pazila na Francuzove pokrete. Landau ustade i priđe.
- Hoćete li mi dopustiti da slušam? - upita on.
- O, da, ja samo nisam htela da vam smetam - nežno gledajući u njega reče Lidija Ivanovna - sedite s nama.
- Treba samo ne zatvarati oči, da se čovek ne bi lišio svetlosti - nastavi Aleksije Aleksandrovič.
- Ah, kad biste vi znali za sreću koja nas ispunjava jer osećamo njegovo vazdašnje prisustvo u dušama - reče grofica Lidija Ivanovna blaženo smešeći se.
- Ali čovek se ponekad ne oseća sposoban da se digne na tu visinu - reče Stepan Arkadijevič, osećajući da se pretvara kad priznaje religioznu visinu, i ne rešavajući se da prizna svoje slobodoumlje pred osobom koja mu jednom reči može pribaviti željeno mesto.
- Vi, to jest, hoćete da kažete da mu greh smeta? - reče Lidija Ivanovna. - Ali to je mišljenje lažno. Greha nema za one koji veruju, greh je već iskupljen. Pardon - dodade pogledavši u lakeja koji uđe s drugim pismom. Ona pročita, i usmeno odgovori: »Sutra, recite, kod velike kneginje.« - Za one koji veruju, nema greha - nastavi ona razgovor.
- Da, ali vera bez dela mrtva je - reče Stepan Arkadijevič setivši se te fraze iz katihizisa, i braneći svoju nezavisnost samim osmejkom.
- Eto ga, ono iz poslanice apostola Jakova - reče Aleksije Aleksandrovič, obraćajući se Lidiji Ivanovnoj kao sa nekim ukorom, očevidno imajući na umu nešto o čemu su već više puta govorili. - Koliko je štete nanelo lažno tumačenje toga mesta! Ništa tako ne odbija od vere kao to tumačenje.
»Nemam delo, ne mogu verovati«, međutim to nigde nije rečeno. Rečeno je obratno.
- Truditi se, zaboga, trudom, i postom spasavati dušu - s gadljivim preziranjem reče grofica Lidija Ivanovna - to su nakazni pojmovi naših kaluđera... Međutim, to nigde nije rečeno. Stvar je mnogo prostija i lakša - dodade ona gledajući u Oblonskog sa osmejkom kojim je na dvoru hrabrila mlade dvorske gospođice, zbunjene novom okolinom.
- Nas je spasao Hristos koji je postradao za nas. Nas je spasla vera - odobravajući pogledom njene reči, potvrdi Aleksije Aleksandrovič.
- Vous comprenez l’anglais?[288] - upita Lidija Ivanovna, i dobivši odobravajući odgovor ustade i poče preturati knjige na polici.
- Hoću da pročitam Safe and Happy,[289] ili Under the Wing[290] - reče, upitno pogledavši u Karenjina. I našavši knjigu, sede i otvori je. - Vrlo je kratko. Tu je opisan put kojim se stiče vera, i ona sreća, viša od svega zemaljskog, koja uporedo s tim ispunjava dušu. Čovek koji veruje ne može biti nesrećan, stoga što on nije sam. Ali evo videćete. - Taman započe čitati, kad opet uđe lakej. - Borozdina? Recite, sutra u dva sata. Da - reče, stavivši prst na stranicu u knjizi, i sa uzdahom upre preda se pogled zamišljenih lepih očiju. - Evo kako utiče istinska vera. Vi znate Sanjinu Mari? Znate li za njenu nesreću? Ona je izgubila dete, jedinče. Pala u očajanje. I šta se desilo? Našla je onoga prijatelja, i sad zahvaljuje bogu za smrt svoga jedinčeta. Eto, to je sreća koju daje vera!
- O, da, to je vrlo... - reče Stepan Arkadijevič, zadovoljan što će nastati čitanje, te će moći da se pribere. »Ne, bolje je, čini mi se, ne moliti je danas nizašta« - mislio je - »da mi je da se iskobeljam odavde, ali da ne ispadnem nepristojan.«
- Vama će biti dosadno - reče grofica Lidija Ivanovna obraćajući se Francuzu - vi ne znate engleski, ali kratko je sasvim.
- O, ja ću razumeti - reče sa istim osmejkom Landau, i zažmuri.
Aleksije Aleksandrovič i Lidija Ivanovna značajno se zglednuše, i poče čitanje.

XXII


Stepan Arkadijevič osećao se potpuno zbunjen novim, za njega neobičnim rečima koje je slušao. Složenost petrogradskog života uošpte je uzbudljivo uticala na njega, izvlačila ga iz moskovske učmalosti; ali tu složenost je on voleo i razumevao u sferama sebi bliskih ljudi i poznanika; u ovoj pak tuđoj sferi našao se zbunjen i preneražen, i nije mogao stvari da obuhvata. Slušajući groficu Lidiju Ivanovnu i osećajući na sebe upravljene lepe, naivne ili lupeške - ni sam nije znao - oči Landau-a, Stepana Arkadijeviča poče pritiskivati nekakva osobita težina u glavi.
Najraznovrsnije misli brkale su mu se po glavi. »Mari Sanjina raduje se što joj je umrlo dete... Dobro bi bilo sad popušiti cigaru... Da se čovek spase, treba samo da veruje, a kaluđeri ne znaju kako to treba raditi; to zna grofica Lidija Ivanovna... I otkud mi ovaj teret u glavi? Da li od konjaka, ili otuda što je sve ovo vrlo čudnovato? Dosada nisam, čini mi se, ništa nepristojno uradio. Ipak, nemogućno je moliti je. Kažu da ovi ponekad prisiljavaju čoveka da se bogu moli. Samo da mene ne počnu siliti! Bilo bi ovde glupo... I kakve gluposti čita; međutim, izgovara lepo... Landau - Bezubov, zašto je on Bezubov?« Odjednom Stepan Arkadijevič oseti da mu se donja vilica neuzdržljivo pokreće na zevanje. On popravi zaliske prikrivajući zevanje, i strese se. Ali odmah zatim oseti da već spava, i da se sprema da zahrče. Prenu se u trenutku kad glas grofice Lidije Ivanovne reče: »Spava.«
Stepan Arkadijevič se prenuo uplašeno, osećajući se kriv i izobličen. Ali se odmah i uteši videvši da se reč »spava« ne odnosi na njega već na Landau-a. Francuz je zaspao isto kao i Stepan Arkadijevič. Ali, spavanje Stepana Arkadijeviča, kako je on mislio, uvredilo bi ih (uostalom, on ni to nije mislio, tako mu je sve već bilo čudnovato); a spavanje Landau-a neobično ih je obradovalo, osobito groficu Lidiju Ivanovnu.
Mon ami[291] - reče Lidija Ivanovna, i oprezno, da ne bi šuštala, stade zanositi nabore svoje svilene haljine, i od uzbuđenja nazva Karenjina ne Aleksijem Aleksandrovičem, već »mon ami« - donnez lui la main. Vous vouez?
[292] Pst! - reče lakeju koji opet uđe. - Ne primati!
Francuz je spavao ili se pretvarao da spava naslonivši glavu na naslon fotelje; znojavom rukom, koja je ležala na kolenu, činio je slabe pokrete, kao da lovi nešto. Aleksije Aleksandrovič ustade dosta oprezno, ali zakači nogom za sto, priđe i metnu svoju ruku u Francuzovu. Stepan Arkadijevič ustade takođe, i široko otvarajući oči, želeći da se razbudi, ako još spava, stade gledati čas u jednog, čas u drugog. Sve je to bilo java. Stepan Arkadijevič osećaše da mu je u glavi gore i gore.
Que la personne qui est arrivée la dernière, celle qui demande, quelle - sorte. Qu elle sorte![293] - progovori Francuz ne otvarajući oči.
Vous m’excuserez, mais vous vouez... Revenez vers dix heures, encore mieux demain.[294]
Quelle sorte![295] - nestrpljivo ponovi Francuz.
C’est moi, n’est se pas?[296] - I dobivši potvrdni odgovor, Stepan Arkadijevič, zaboravivši i za šta je hteo da moli Lidiju Ivanovnu, i sestrinu stvar, sa jedinom željom da se što pre izvuče odavde, iziđe na prstima, pa istrča na ulicu kao iz zaražene kuće, i dugo razgovaraše i zbijaše šale s kočijašem želeći da se što pre osvesti.
U francuskom pozorištu, gde zateče poslednji čin, a zatim kod Tatara, pri čaši šampanja, Stepan Arkadijevič nadisa se malo svoga vazduha Ipak, toga se večera nije osećao dobro.
Vrativši se kući, u dom Petra Oblonskog kod koga je odseo u Petrogradu, Stepan Arkadijevič nađe pisamce od Betsi. Ona mu je pisala da jako želi da dovrši započeti razgovor, i moli ga da dođe sutra. Jedva je uspeo da pročita pisamce i da se namršti na nj, kad se dole začuše teški koraci ljudi koji su nosili neki teret.
Stepan Arkadijevič iziđe da vidi. To je bio podmlađeni Petar Oblonski. Bio je tako pijan da se nije mogao popeti uz stepenice; ali kad ugleda Stepana Arkadijeviča, naredi da ga spuste na noge, i uhvativši se za njega pođe s njim u njegovu sobu, i tamo poče pričati kako je proveo veče, ali ubrzo zaspa.
Stepan Arkadijevič beše klonuo duhom, što se s njim retko dešavalo, i dugo nije mogao zaspati. Čega god se sećao, bilo mu je gadno; ali najgadnije, kao nešto sramno, bilo je sećanje na veče kod grofice Lidije Ivanovne.
Sutradan dobi od Aleksija Aleksandroviča odlučan otkaz razvoda, i seti se da je ta odluka bila osnovana na onome što je juče, u svome pravom ili prividnom snu, rekao Francuz.

XXIII


Da bi se nešto moglo preduzeti u porodičnom životu potreban je ili potpun razdor među supruzima, ili ljubavna sloga. Kad su pak odnosi supruga neodređeni, i kad nema ni jednog ni drugog, nikakva stvar ne može biti preduzeta.
Mnoge porodice godinama ne miču sa jedne tačke, koja je podjednako mrska i jednom i drugom suprugu, samo zato što nema ni potpunog razdora ni potpune sloge.
Za Vronskog i Anu moskovski život u vrućini i prašini, kad je sijalo ne prolećnje nego letnje sunce, i kad se sve drveće na bulevarima odavno bilo razlistalo, i lišće već i pokrilo prašinom - postao je nesnosan; ali oni, ne prelazeći u Vozdvižensko, što je davno bilo rešeno, živeli su i dalje u neprijatnoj im Moskvi, jer u poslednje vreme među njima nije bilo sloge.
Razdraženje koje ih je razdvajalo nije imalo nikakvog spoljašnjeg uzroka, i svi pokušaji objašnjenja ne samo da ga nisu otklanjali, nego su ga pojačavali. To je bilo unutrašnje razdraženje, koje je kod nje dolazilo zbog opadanja njegove ljubavi, a kod njega zbog kajanja što je nje radi stavio sebe u težak položaj, koji ona, umesto da olakšava, čini samo težim. Ni jedno ni drugo nisu iskazivali uzroke svoga razdraženja, ali su se uzajamno smatrali za nepravične, i u svakoj prilici se starali da to jedno drugom dokažu.
Za nju je sav on, sa svima njegovim navikama, mislima, željama, sa celim njegovim duševnim i fizičkim skladom bio jedno - ljubav prema ženama, i sva ta ljubav, prema njenom osećanju, imala je biti usredsređena samo na njoj. Ta je ljubav opala; prema tome, po njenom mišljenju, on je morao deo te ljubavi preneti na druge, ili na drugu ženu - i ona je postala ljubomorna. Bila je ljubomorna ne na neku ženu, već na opadanje njegove ljubavi. Nemajući još predmet za ljubomoru, ona ga je tražila. Na osnovu najmanje sumnje, prenosila je svoju ljubomoru s jednog predmeta na drugi. Čas je bila ljubomorna na one grube žene s kojima je on, zahvaljujući svojim momačkim vezama, tako lako mogao stupiti u odnose; čas je bila ljubomorna na svetske
žene, s kojima se on mogao viđati; čas je bila ljubomorna na uobraženu devojku, s kojom, pošto raskine s njom, hoće da se oženi. Ova poslednja ljubomora najviše ju je mučila, osobito zato što joj je on sam, neoprezno, u trenutku iskrenosti, govorio kako ga njegova mati sasvim malo razume; dopušta sebi da ga savetuje da se oženi kneginjicom Sorokinom.
U svojoj ljubomori, Ana je negodovala protiv njega, i u svemu tražila povode za negodovanje. Za sve što je bilo teško u njenom položaju, krivila je njega. Mučno stanje očekivanja, ni na zemlji ni na nebu, koje je u Moskvi proživljavala; sporost i neodlučnost Aleksija Aleksandroviča; svoju usamljenost - sve je to njemu pripisivala. Kad bi je voleo, on bi razumeo svu težinu njena položaja, i izveo bi je iz njega. I za to što je živela u Moskvi, a ne na selu, on je bio kriv. Ne može da se zarije u selo i da tamo živi, kako je ona htela. Njemu je potrebno društvo, i zato je nju stavio u ovaj užasan položaj, čiju težinu neće da shvati. On, on je bio kriv i za to što je ona zasvagda razdvojena od sina.
Retki trenuci nežnosti, koji su nastupali među njima, ni oni nisu mogli nju umiriti. U njegovoj nežnosti ona je sad videla odraz spokojstva i sigurnosti, čega nije bilo ranije, i to ju je dražilo.
Bio je suton. Ana, sama, očekujući njegov povratak sa bećarskog ručka - na taj ručak se odvezao - hodala je tamo-amo po njegovom kabinetu (soba u kojoj se manje čuje ulični šum), i u svima pojedinostima ponovo ocenjivala njihovu jučerašnju svađu. Polazeći, sve unazad, od nezaboravljenih uvredljivih reči u prepirci, i dolazeći k onome što je poslužilo kao povod za njih, ona najzad stiže do početka razgovora. Da, tako je bilo. Počelo je time što se on podsmevao ženskim gimnazijama smatrajući ih za nepotrebne, a ona ih je branila. On se s nepoštovanjem izrazio o ženskom obrazovanju uopšte, i rekao da Engleskinji Hani, Aninoj štićenici, nikako nije potrebno da zna fiziku.
To naljuti Anu. Ona je u tome videla prezrivu aluziju na svoje zanimanje.
I smisli i izreče frazu koja će mu vratiti žao za sramotu.
- Ja ne očekujem od vas da razumete mene i moja osećanja, kao što bi ih mogao razumeti čovek koji voli, ali sam očekivala običnu delikatnost - reče ona.
I zbilja, on pocrvene od ljutine i reče nešto neprijatno. Ana se više nije sećala šta mu je na to odgovorila, ali je baš tada, očevidno sa željom da joj nanese bol, rekao ovo:
Mene ne interesuje vaša pristrasnost prema toj devojčici, to je istina, stoga što vidim da je neprirodna.
Ova njegova surovost, kojom je rušio svet koji je ona sa takvim trudom stvorila sebi da bi mogla snositi svoj teški život, ova nepravičnost njegova kojom ju je okrivljavao za pretvorstvo i neprirodnost, izazva je da prasne.
Vrlo mi je žao što je za vas razumljivo i prirodno samo ono što je grubo i materijalno - reče i iziđe iz sobe.
Kad je sinoć došao k njoj, nisu pominjali bivšu svađu, ali su oboje osećali da je svađa samo zaglađena, da nije prošla.
Danas, Vronski celog dana nije bio kol kuće; ona se osećala usamljena, i neraspoložena što je u svađi s njim; htela je sve da zaboravi, da oprosti i da se pomiri s njim, htela je da okrivi sebe u da opravda njega.
»Sama sam kriva. Naprasita sam i besmisleno ljubomorna. Pomiriću se s njim i otići ćemo na selo, tamo ću biti spokojnija«, govorila je u sebi.
»Neprirodno - seti se odjednom ne toliko reči koja ju je najviše uvredila, koliko namere da joj nanese bol. - Znam šta je hteo da kaže; hteo je da kaže: neprirodno je kad se ne voli rođena kći, a voli se tuđe dete. Šta on zna o ljubavi prema deci, o mojoj ljubavi prema Serjoži, koga sam njemu žrtvovala? Ali ta želja da mi nanosi bol! Voli drugu ženu, drukčije ne može biti.«
I videvši da je, želeći da umiri sebe, načinila opet onaj krug koji je toliko puta prolazila i vraćala se pređašnjem razdraženju, ona se užasnu od same sebe. »Zar nije mogućno? Zar se ne mogu pouzdati u sebe? - reče u sebi i poče opet s početka. - On je pravičan, on je pošten, on me voli. Ja volim njega. Kroz koji dan doći će razvod. Šta još treba? Potrebno je spokojstvo, poverenje, i ja ću to uzeti na sebe. Da, sad kad dođe, reći ću mu da sam za sve ja bila kriva, iako nisam bila kriva, pa ćemo otputovati.«
I da ne bi više mislila i podavala se ljutini, ona zazvoni i naredi da se unesu sanduci za pakovanje stvari za selo.
U deset časova dođe Vronski.

XXIV


Je li bilo veselo? - upita ga sa krotkim izrazom krivca na licu, izlazeći mu u susret.
Kao obično - odgovori on, razumevši odmah, po jednom pogledu u nju, da se ona nalazi u jednom od njenih dobrih raspoloženja. On je već navikao na ove prelaze, i sad mu se osobito radovao, jer je i sam bio u najlepšem raspoloženju.
Šta vidim! E, ovo je dobro! - reče pokazujući na sanduke u predsoblju.
Da, treba ići. Izlazila sam da se provozam, i bilo je tako prijatno da mi se prohtelo na selo. Tebe, je li, ništa ne zadržava?
Samo to jedino želim. Sad ću doći, razgovaraćemo, samo da se presvučem. Naredi da se donese čaj.
I pođe u svoj kabinet.
Bilo je nečega uvredljivog u onome kad je kazao:
»E, ovo je dobro«, kao što se govori detetu kad prestane da se joguni; a još uvredljivija je bila suprotnost između njegovog samopouzdanog tona i njenog tona krivca; Ana za trenutak oseti da se u njoj javlja želja za borbom, ali, prisilivši se, uguši je i dočeka Vronskog isto onako veselo.
Kad on uđe, ispriča mu, donekle ponavljajući pripremljene reči, kako je provela dan i napravila plan za odlazak.
- Znaš, obuzela me je skoro neka nadahnutost - govorila je. - Zašto da ovde čekamo razvod? Zar nije isto i na selu? Ja više ne mogu da čekam. Neću da se nadam, neću ništa da čujem o razvodu. Rešila sam da to više ne utiče na moj život. Slažeš li se ti?
- O, da - reče on i uznemireno pogleda u njeno uzbuđeno lice.
- Šta ste tamo radili? Ko je bio? - reče ona posle nekog ćutanja.
Vronski spomenu imena gostiju. - Ručak je bio odličan, i veslačka utakmica, i sve je bilo vrlo prijatno, ali u Moskvi ne mogu bez ridicule.[297]
Pojavila se nekakva dama, učiteljica plivanja švedske kraljice, i pokazivala svoju veštinu.
- Kako? Plivala? - mršteći se upita Ana.
- U nekakvom crvenom costume de natation,[298] stara i ružna. Dakle, kad putujemo?
- Kakva je to glupa ideja! Da li pliva na neki osobiti način? - ne odgovarajući, zapita Ana.
- Apsolutno ništa osobito. Kažem ti, užasno glupo. Dakle, kad misliš da pođemo.
Ana zatrese glavom, kao da je htela da otera neku neprijatnu misao.
- Kad da pođemo? Pa, što ranije, to bolje. Sutra, nećemo stići. Prekosutra.
- Da... ne, čekaj. Prekosutra je nedelja, treba da odem do maman - reče Vronski i zbuni se, jer čim spomenu ime matere, oseti na sebi pažljivi, podozrivi pogled. Njegova zabuna njoj samo potvrdi sumnju. Ona planu i izmače se od njega. Nije više zamišljala učiteljicu švedske kraljice, nego kneginjicu Sorokinu, koja je živela u selu blizu Moskve zajedno s groficom Vronskom.
- Možeš li poći sutra? - reče Ana.
- Ne mogu. Za posao zbog kojeg idem - punomoćje i novac ne mogu dobiti sutra - odgovori on.
- Ako je tako, onda uopšte nećemo ići.
- A zašto?
- Ja neću docnije. U ponedeljak, ili nikad!
- Zašto to? - kao čudeći se reče Vronski. - To nema smisla!
- Za tebe nema smisla, jer te se ja ne tičem nimalo. Ti nećeš da razumeš moj život. Jedino što me je ovde zanimalo to je Hana. Ti kažeš da je to pretvaranje. Juče si govorio da ja ne volim kćer, a pretvaram se da volim Engleskinju, i da je to neprirodno; ja bih želela da znam kakav život ovde za mene može biti prirodan.
U trenutku, Ana se pribra, i užasnu se što je izneverila svoju nameru. Ali, premda je znala da se upropašćuje, nije mogla da se uzdrži, nije mogla da mu ne pokaže kako je bio nepravičan, nije mogla da mu se pokori.
- Ja to nikad nisam govorio; kazao sam da ne simpatišem toj neočekivanoj ljubavi.
- Zašto, kad se hvališ svojom otvorenošću, zašto ne govoriš istinu?
- Ja se nikad ne hvalim, i nikad ne govorim neistinu - reče on tiho, uzdržavajući gnev koji ga je obuzimao. - Vrlo mi je žao kad ti ne poštuješ...
- Poštovanje je izmišljeno da se sakrije praznina gde bi trebalo da bude ljubav. A ako me više ne voliš, onda je bolje i poštenije da mi to kažeš.
- Ne, ovo već postaje nepodnošljivo! - viknu Vronski ustajući sa stolice. Stade pred nju i izgovori lagano: - zašto kušaš moje strpljenje? - reče to s takvim izrazom, kao da bi mogao kazati još mnogo, ali se uzdržava. - Ono ima svoje granice.
- Šta hoćete time da kažete? - uzviknu ona užasnuta, zagledajući u otvoreni izraz mržnje koji se ogledao na celom njegovom licu, a osobito u surovim, groznim očima.
- Hoću da kažem... - poče on, ali zastade. - Moram upitati šta vi hoćete od mene?
- Šta mogu hteti? Mogu hteti samo to da me ne ostavljate, kao što mislite
reče ona, razumevši sve ono što on ne dovrši. - Ali ja to neću, to je drugostepeno. Ja hoću ljubav, a nje nema. Znači, sve je svršeno.
Ona se uputi ka vratima.
Čekaj! Če... kaj! - reče Vronski ne rastavljajući mračne bore na obrvama, ali je zadrža za ruku. - U čemu je stvar? Ja sam rekao da odlazak treba odložiti za tri dana, a ti si mi na to kazala da lažem, da sam nečastan čovek.
Da, i ponavljam: čovek koji mi prebacuje da je sve žrtvovao za mene - reče ona sećajući se reči ranije svađe - gori je od nečasnog čoveka, to je čovek bez srca.
Dosta, ima granica strpljenju! - uzviknu on i brzo ispusti njenu ruku.
»On me mrzi, to je jasno!«, pomisli ona, i ćutke» ne osvrćući se, nesigurnim koracima iziđe iz sobe. »Voli drugu ženu, to je još jasnije«, govorila je u sebi ulazeći u svoju sobu. »Ja hoću ljubav, a nje nema. Znači, sve je svršeno, ponovi ona iste reči - i treba svršiti.«
»Ali kako?« upita sebe, i sede u naslonjaču pred ogledalom.
Misli o tome: kud će sad, da li tetki kod koje se vaspitavala, da li Darji Aleksandrovnoj, ili prosto sama u inostranstvo; i o tome šta on sad radi sam u kabinetu; da li je ovo poslednja svađa, ili je mogućno izmirenje; i o tome šta će reći o njoj sada sve njene bivše petrogradske poznanice; i kako će na ovo gledati Aleksije Aleksandrovič; i mnogo drugih misli o tome šta će nastupiti posle raskida, dolažahu joj u glavu; ali se ona ne predavaše svom dušom tim mislima. U njenoj je duši stajala neka nejasna misao koja ju je jedino zanimala, ali ona nije mogla da je obuhvati svešću. Setivši se još jedanput
Aleksija Aleksandroviča, seti se i vremena svoje bolesti posle porođaja, i onoga osećanja koje je onda ne ostavljaše. »Zašto nisam umrla?« Seti se svojih ondašnjih reči i ondašnjeg osećanja. I odjednom shvati ono što je bilo u njenoj duši. Da, to je bila misao koja jedina sve rešava. »Da, umreti!...«
»I sramota i bruka Aleksija Aleksandroviča i Serjožina, i moja užasna sramota, sve se spasava smrću. Umreti - i on će se kajati, žaliće, voleće, stradaće za mene.« Sa stalnim osmejkom sažaljenja prema sebi, sedela je u naslonjači, skidala i navlačila prstenje na levoj ruci, živo zamišljajući s raznih strana njegovo osećanje posle njene smrti.
Koraci, njegovi koraci koji se primicahu, otrgoše joj pažnju. Tobože zauzeta nameštanjem prstenja, ona se i ne okrete prema njemu.
On joj priđe, i uzevši je za ruku tiho reče:
Ana, da idemo prekosutra, ako hoćeš. Ja na sve pristajem. Ona je ćutala.
Dakle? - upita on.
Ti sam znaš - reče, i u istom trenutku ne mogavši više da se uzdrži, zajeca.
Napusti me, napusti! - govorila je jecajući. - Ja ću otputovati sutra... I više ću od toga uraditi. Ko sam ja? Razvratnica. Kamen o tvome vratu. Neću da te mučim, neću! Oslobodiću te. Ti me ne voliš, ti voliš drugu!
Vronski je preklinjaše da se umiri, uveravajući je da nema traga povodu za njenu ljubomoru, da on nikad nije prestajao, niti će prestati da je voli, da je voli više nego pre.
Ana, zašto tako mučiš i sebe i mene? - govorio je ljubeći joj ruke. Na njegovom se licu sad izrazi nežnost, i njoj se učini da je u njegovom glasu čula zvuk suza, a na svojoj ruci osećala njihovu vlagu, I u trenutku, Anina očajna ljubomora pređe u očajnu, strasnu nežnost; ona ga poče grliti, i obasipati poljupcima njegovu glavu, vrat, ruke.