Ana Karenjina

XXV


Osećajući da je izmirenje potpuno, Ana se još od jutra poče živo spremati za odlazak. Iako nije bilo rešeno kad će putovati, da li u ponedeljak ili u utornik, pošto su juče oboje jedno drugom činili ustupke, Ana se brižljivo spremaše za odlazak, osećajući da je sad potpuno ravnodušna da li će se ići dan ranije ili dan docnije. Stajala je u svojoj sobi pred otvorenim sandukom i odabirala stvari, kad Vronski, već obučen, ranije nego obično, dođe k njoj.
Otići ću sad do maman, ona mi može poslati novac preko Jegorova. I sutra sam gotov da pođemo.
Iako je bila dobro raspoložena, napomena o odlasku materi u letnjikovac, darnu je.
I ja sama neću do sutra stići - reče, i odmah pomisli: »znači, moglo se udesiti tako da se uradi kako sam ja htela.« - Uradi kako si prvo hteo. Idi u trpezariju, ja ću sad doći, samo da odaberem ove nepotrebne stvari - reče, mećući na Anuškinu ruku, na kojoj je već ležala gomila krpa, još koješta.
Vronski je jeo bifstek kad ona uđe u trpezariju.
Nećeš verovati kako su mi omrzle ove sobe - reče sedajući pored njega da popije kafu. - Nema ništa užasnije od ovih chambres garnies.[299] Nemaju lica, nemaju duše. Ovaj časovnik, zavese, pa tapeti - prosto košmar. Maštam o Vozdviženskom kao o obećanoj zemlji. Još nećeš slati konje?
Ne, oni će posle nas. A hoćeš li ti nekuda izlaziti?
Htela sam da odem do Viljsonove. Imam da joj odnesem haljine. Dakle, sutra sigurno? - reče ona veselim glasom; pa se odjednom promeni u licu.
Sobar Vronskoga dođe da traži priznanicu o prijemu telegrama iz Petrograda. Nije bilo ničega naročitog u tome što je Vronski primio telegram, ali, kao želeći da nešto sakrije od nje, on reče da je priznanica u kabinetu, i žurno se obrati njoj.
Za sutra ću neizostavno sve svršiti.
Od koga je telegram? - upita ona ne slušajući ga.
Od Stive - odgovori on nerado.
Zašto mi ga nisi pokazao? Kakva može biti tajna između Stive i mene? Vronski vrati sobara i reče mu da donese telegram.
Nisam hteo da pokazujem zato što Stiva ima slabost da šalje telegrame; šta ima da telegrafiše, kad ništa nije rešeno?
O razvodu?
Da, piše da još nije uspeo. Ovih dana obećan je odlučan odgovor. Evo, čitaj.
Dršćućim rukama Ana uze telegram i pročita isto što je Vronski rekao. Na kraju još beše dodato: »Malo je nade, ali ću učiniti sve mogućno i nemogućno.«
Rekla sam juče da mi je potpuno svejedno i kad ću razvod dobiti, i, štaviše, da li ću ga uopšte dobiti - reče ona pocrvenevši. - Nije bilo nikakve potrebe da kriješ telegram od mene. »Tako on može sakriti, i skriva svoju prepisku sa ženama«, pomisli Ana.
Jašvin je hteo jutros da dođe s Vojtovom - reče Vronski; - čini mi se da je Pjevcovu digao sve, čak i više nego što onaj može platiti, oko šezdeset hiljada.
A zašto? - reče ona, razdražena time što on, očigledno, ovom promenom razgovora pokazuje da je ona razdražena - zašto misliš da mene taj izveštaj toliko interesuje, da ga treba čak kriti? Kazala sam da neću o tome da mislim, i želela bih da se i ti time tako malo interesuješ kao i ja.
Ja se interesujem stoga što volim jasnost - reče on.
Jasnost nije u formi, nego u ljubavi - reče ona sve više se razdražujući, ne zbog njegovih reči, već zbog hladno mirnog tona kojim je on govorio. - Zašto ti to želiš?
»Bože moj! Opet o ljubavi« - pomisli on mršteći se.
Pa znaš zašto: zbog tebe i zbog dece koje će biti - reče on.
Dece neće biti.
To mi je vrlo žao - reče on.
Tebi je to potrebno zbog dece, a o meni i ne misliš - reče ona potpuno zaboravivši i ne čuvši da je rekao zbog tebe i zbog dece.
Pitanje o mogućnosti da bude dece, bilo je već davno sporno pitanje, koje je Anu dražilo. Njegovu želju da ima dece, Ana je objašnjavala sebi time da njemu nije stalo do njene lepote.
Ah, ja sam rekao: zbog tebe. Najviše zbog tebe - mršteći se kao od bola,
ponovi on - stoga što sam uveren da tvoje razdraženje dolazi najpre od neodređenosti položaja.
»Da, eto sad je prestao da se pretvara, i vidi se sva njegova hladna mržnja prema meni«, pomisli Ana, ne slušajući njegove reči, ali sa užasom motreći hladnog i surovog sudiju koji je gledao iz njegovih očiju, i dražio je.
Nije taj uzrok - reče ona - i ja čak ne razumem kako može biti uzrok moga, kako ti kažeš, razdraženja, to što se nalazim potpuno u tvojoj vlasti. Ima li tu neodređenosti položaja? Naprotiv.
Vrlo mi je žao što nećeš da razumeš - prekide je on, uporno želeći da iskaže svoju misao - neodređenost se sastoji u tome što se tebi čini da sam ja slobodan.
Što se toga tiče, možeš biti potpuno miran - reče, i okrenuvši se od njega poče piti kafu.
Ona podiže šolju, opruži u stranu mali prst, prinese šolju ustima. Srknuvši nekoliko gutljaja, pogleda u njega, i po izrazu njegova lica jasno vide da su mu neprijatni i ruka, i pokret, i zvuk koji je proizvodila usnama.
Meni je sasvim svejedno šta misli tvoja mati, i kako hoće da te oženi - reče ona ostavljajući šolju dršćućom rukom.
Ne govorimo o tome.
Baš o tome. I veruj da me žena bez srca, bila ona starica ili ne, tvoja mati ili tuđa, ne interesuje, i neću da znam za nju.
Ana, ja te molim da ne govoriš s nepoštovanjem o mojoj majci..
Žena koja ne pogađa srcem u čemu leži sreća i čast njenoga sina, ta žena nema srca.
Ja ponavljam svoju molbu: da ne govoriš tako o materi koju ja poštujem
reče on podižući glas i strogo gledajući u nju.
Ona ne odgovori. Pažljivo gledajući u njega, u njegovo lice, ruke, ona se seti, u svima pojedinostima, prizora jučerašnjeg izmirenja, i strasnog njegovog milovanja. »Tako, isto tako je rasipao milovanja, i rasipaće ih i na druge žene!« mislila je ona.
Ti ne voliš mater. To su samo fraze, fraze i fraze! - s mržnjom gledajući u njega reče ona.
Ako je tako, onda treba...
Treba se rešiti, i ja sam se rešila - reče ona i htede da pođe, ali u taj mah uđe u sobu Jašvin. Ana se pozdravi s njim i zastade.
Zašto je, u trenutku kad je u njenoj duši bila bura, kad je osećala da stoji
na prekretnici života koja može imati strahovitih posledica, zašto je bilo potrebno pretvarati se pred tuđim čovekom, koji će ranije ili docnije saznati sve - ona nije znala; ali odmah, savladavši u sebi unutarnju buru, sede, i poče razgovarati s gostom.
Kako vaša stvar? Jeste li naplatali dut? - upita ona Jašvina.
Kako moja stvar? Izgleda da neću dobiti sve, a treba da idem u sredu. A kad ćete vi? - reče Jašvin pogledajući u Vronskog i očevidno dosećajući se da je bilo svađe.
Mislim, prekosutra - reče Vronski.
Vi se, uostalom, odavno spremate.
Ali sad je rešeno - reče Ana gledajući Vronskog pravo u oči, pogledom koji mu je govormo da ona i ne misli o mogućnosti izmirenja.
Zar vam nije žao nesrećnog Pjevcova? - nastavi ona razgovor s Jašvinom.
Nikad se nisam pitao, Ana Arkadijevna, da li mi je žao ili ne. Sve je moje imanje tu - on pokaza na bočni džep - i sad sam bogat čovek; a danas još otići ću u klub, i možda se vratiti kao prosjak. Svaki koji sa mnom sedne da igra, želi da me ostavi bez košulje, kao i ja njega. I borimo se, i u tome i jeste zadovoljstvo.
A kad biste bili oženjeni - reče Ana - kako bi bilo vašoj ženi? Jašvin se nasmeja.
Zato se, verovatno, i nisam oženio, i nikad nisam ni nameravao.
A Helsingfors? - reče Vronski stupajući u razgovor, i pogleda u Anu koja se osmehivala. Susrevši njegov pogled, Anino lice odjednom dobi hladno- strog izraz, kao da mu je govorilo: »Nije zaboravljeno. Stoji sve isto.«
Je li mogućno da ste vi bili zaljubljeni? - reče ona Jašvinu.
O, bože! koliko puta! Ali, znate, to je ovako: poneko zasedne za karte s tim, da uvek ustane kad dođe vreme za rendez - vous.[300] A ja se zanimam ljubavlju tako da uveče ne odocnim za partiju. Prema tome i udešavam.
Ne, ja ne pitam za to, nego za ono pravo. - Ona htede da rekne Helsingfors, ali nije želela da kaže reč koju je Vronski kazao.
Dođe i Vojtov koji je kupovao pastuva; Ana ustade i iziđe iz sobe.
Pre nego što će poći od kuće, Vronski svrati k njoj. Ona htede da se napravi kao da nešto traži po stolu, ali, zastidevši se pretvorstva, pogleda mu pravo u lice hladnim pogledom.
Šta ste hteli? - upita ga francuski.
Da uzmem pasoš za Gambetu, prodao sam ga - reče on tonom koji je jasnije od reči izražavao: »Da se objašnjavam, nemam kad, i ne vredi.«
»Ja joj ništa nisam skrivio - mislio je on. - Ako hoće sebe da kažnjava, tant pis pour elle.[301]« Ali, izlazeći, učini mu se da ona reče nešto, i srce mu odjednom zadrhta od saučešća prema njoj.
Šta si rekla, Ana?
Ništa nisam kazala - odgovori ona isto tako hladno i mirno.
»E, ako je ništa, onda tant pis«, pomisli on ponovo ohladnevši, okrete se i pođe. Izlazeći, spazi u ogledalu njeno lice: bledo, sa uzdrhtalim usnama. Htede da zastane i da joj kaže utešnu reč, ali ga noge izneše iz sobe pre nego što smisli šta da joj kaže. Ceo taj dan proveo je van kuće, a kad se dockan vratio, devojka mu reče da Anu Arkadijevnu boli glava, i da je molila da ne ulazi kod nje.

XXVI


Nikada još nije prošao ceo dan u svađi. Danas, prvi put. I to nije bila svađa. To je bilo očigledno priznanje potpune ohladnelosti. Zar je mogućno bilo pogledati u nju onako kako je on pogledao kad je ulazio za konjski pasoš? Pogledati je, videti da joj se srce cepa od očajanja, i proći ćutke, s ravnodušno - mirnim licem? Ne samo da je ohladneo prema njoj, nego ju je mrzeo, jer je voleo drugu ženu - to je jasno.
I sećajući se svih onih surovih reči koje je Vronski kazao, Ana je izmišljala još i reči koje je očevidno želeo i mogao da kaže, i sve se više i više razdražavala.
»Ja vas ne zadržavam - mogao je reći on. Možete ići kud hoćete, Niste hteli da se razvedete od muža, verovatno stoga da mu se opet vratite. Vratite se. Ako vam treba novaca, ja ću vam dati. Koliko vam rubalja treba?«
Najsurovije reči, koje bi mogao reći neki grub čovek, on joj je rekao u njenoj uobrazilji, i ona mu ih nije opraštala, kao da je uistini kazao.
»A zar se nije još juče kleo u ljubav, on, pravičan i častan čovek? A zar ja nisam već toliko puta uzalud očajavala?« - odmah zatim reče sebi.
Ceo taj dan, izuzevši odlazak do Viljsonove, koji joj oduze dva sata, Ana je provela u sumnjama i kolebanju - da li je sve svršeno, ili još ima nade na izmirenje; treba li odmah da otputuje, ili da se još jednom s njim sastane. Čekala ga je ceo dan, a uveče, odlazeći u svoju sobu i naredivši da mu saopšte da je boli glava, zamisli u sebi: »Ako bez obzira na sobaričine reči, dođe, znači da me još voli. Ako li ne, znači da je sve svršeno, i tada ću rešiti šta da radim!...«
Čula je uveče tutanj njegovih kola koja se zaustaviše, njegovo zvonce, njegove korake i razgovor s devojkom; poverovao je onome što mu rekoše, ništa više nije hteo da raspituje, otišao u svoju sobu. Znači, sve je svršeno.
I smrt, kao jedino sredstvo da se u njegovom srcu uspostavi ljubav prema njoj, sredstvo da ga kazni, i održi pobedu u borbi koju je zli duh, nastanjen u njenom srcu, vodio s njim - jasno i živo iziđe pred nju.
Sad je sve svejedno: ići ili ne ići u Vozdvižensko, dobiti ili ne dobiti razvod od muža - sve je nepotrebno. Potrebno je samo jedno - kazniti ga.
Kad nasu običnu dozu opijuma, pomisli: treba samo ispiti celo staklence, i umreti, i to joj se učini tako lako i prosto, da je opet s nasladom počela misliti kako će se on mučiti, kajati i voleti njenu uspomenu, kad već bude dockan. Ležala je u postelji otvorenih očiju, gledala pri svetlosti jedne već dogorele sveće u karnisu od štuka[302] na tavanici, i na senku od zaklona koja je zahvatala jedan deo tavanice, i jasno je zamišljala šta će on osećati kad nje ne bude, i kad ona postane za njega samo uspomena. »Kako sam joj mogao reći one surove reči?« govoriće on. »Kako sam mogao izići iz sobe i ništa joj ne kazati? Ali nje sad već više nema. Ona je zauvek otišla od nas. Ona je tamo...« Odjednom, senka od zaklona se zaleluja, obuze celu karnisu, celu tavanicu, druge senke s druge strane tavanice pojuriše joj u susret; pa onda, u trenutku, senke odleteše, ali se odmah zatim s novom brzinom javiše, zanihaše se, sliše se, i sve postade tamno. »Smrt!« pomisli ona. I takav užas je obuze da dugo nije mogla drhtavim rukama da nađe žižicu i da pripali drugu sveću, umesto one koja je dogorela i ugasila se. »Ne, sve, sve, - samo da se živi! Ja ga volim. On mene voli! Ovo sada je bilo, i proći će«, govorila je osećajući da joj suze radosti usled vraćanja životu teku niz obraze. I da bi se oslobodila straha, brzo pođe k njemu u kabinet.
On je spavao u kabinetu čvrstim snom. Ona mu priđe, osvetli ozgo njegovo lice, i dugo gledaše u njega. Sad, kad je spavao, ona ga je volela toliko da nije mogla zadržati suze nežnosti; ali, znala je, kad bi se probudio, pogledao bi u nju hladnim, svoje pravičnosti svesnim pogledom, i pre nego ipo bi mu počela govoriti o svojoj ljubavi, morala bi mu prvo dokazati da je bio kriv pred njom. Ne razbudivši ga, Ana se vrati u svoju sobu, i posle drugog uzimanja opijuma zaspa pred samo jutro teškim, nepotpunim snom, za vreme kojega ne prestajaše da oseća sebe.
Izjutra je opet pritisnu ona strašna mora koja se u njenim snovima ponavljala još pre veze s Vronskim i razbudi je. Starac sa razbarušenom bradom radi nešto nagnut nad gvožđem, i uz to govori besmislene francuske reči, a ona, kao uvek za vreme te more (što je i činilo užas), oseća da taj seljak ne obraća na nju pažnju, nego radi nekakav strašan posao oko gvožđa nad njom. Probudila se u hladnom znoju.
Kad ustade, seti se kao kroz maglu jučerašnjeg dana.
»Svađali smo se. Bilo je ono što je bivalo već nekoliko puta. Kazala sam da me boli glava, i on nije ušao. Sutra putujemo, treba da se vidimo i spremimo za odlazak«, reče ona u sebi. I doznavši da je Vronski u kabinetu, pođe k
njemu. Prolazeći kroz salon, ču da se pred ulazom u kuću zaustavi ekipaž, i pogledavši kroz prozor spazi karuce, iz kojih se pomoli mlada devojka u ljubičastom šeširiću, naređujući nešto lakeju koji je zvonio. Posle razgovora u predsoblju neko se pope gore, i pored salona začuše se koraci Vronskoga. On brzim koracima siđe niz stepenice. Ana opet priđe prozoru. Eno, sišao je gologlav i prišao karucama. Mlada devojka u ljubičastom šeširiću predade mu paket. Vronski joj, smešeći se, nešto reče. Karuce odoše; i on brzo utrča natrag uz stepenice.
Magla koja je pokrivala sve u Aninoj duši, odjednom se rasturi. Jučerašnja osećanja s novim bolom zatištaše njeno bolno srce. Ona sad nije bila u stanju da razume kako je mogla toliko da se ponizi da provede ceo dan s njim u njegovoj kući. Uđe u njegov kabinet da mu saopšti svoju odluku.
- To je Sorokina sa svojom kćeri svratila i donela mi novac i hartije od maman. Juče nisam mogao da ih dobijem. Kako tvoja glava, je li bolje? - reče mirno, ne želeći da vidi i da razume mračni i svečani izraz njena lica.
Ana je ćutke pažljivo gledala u njega stojeći nasred sobe. On pogleda u nju, trenutno se namršti, i nastavi da čita pismo. Ona se okrete i lagano pođe iz sobe. Još ju je mogao vratiti, ali ona stiže do vrata, a on je neprestano ćutao, i čulo se samo šuštanje listova hartije pri prevrtanju.
- Da, zbilja - reče on kad ona već beše u vratima - sutra putujemo, najzad.
Je li tako?
- Vi, a ja ne - reče ona okrenuvši mu se.
- Ana, tako se ne može živeti...
- Vi, a ja ne - ponovi ona.
- To postaje neizdržljivo.
- Vi... vi ćete se kajati za to - reče ona i iziđe.
Uplašen očajnim izrazom s kojim behu izgovorene ove reči on skoči i htede da potrči za njom, ali pribravši se, sede, i čvrsto stisnuvši zube namršti se. Ta nepristojna pretnja, kako je on nalazio, pretnja nečim, dražila ga je.
»Pokušavao sam sve - pomisli - ostaje samo jedno - ne obraćati pažnju«, i on se poče spremati da ide u grad, i opet do matere, od koje je trebalo da dobije potpis na punomoći.
Ana je čula zvuke njegovih koraka po kabinetu i u trpezariji. Pred salonom on zastade. Ali ne svrati k njoj, već samo naredi da mogu bez njega predati Vojtovu pastuva. Zatim je čula kako su prišla kola, kako su se otvorila vrata, i kako je on izišao. Zatim je opet ušao u trem, i neko je ustrčao gore. To je sobar trčao po zaboravljene rukavice. Ona priđe prozoru i vide kako je, ne
gledajući, uzeo rukavice, i taknuvši rukom kočijaša u leđa, nešto mu rekao. Zatim, ne gledajući u prozore, zauze svoju običnu pozu u kolima, prebaci nogu preko noge, i navlačeći rukavicu izgubi se iza ugla.

XXVII


»Otišao! Svršeno!« reče Ana u sebi stojeći kraj prozora. I kao odgovor na ovo pitanje, oni utisci od mraka posle gašenja sveće, i od strašnoga sna, slivajući se u jedno, ispuniše joj srce hladnim užasom.
- Ne, to ne može biti! - uzviknu ona, i prošav sobu jako zazvoni. Tako je obuze strah da ostane sama, da je, ne čekajući dolazak lakeja, pošla mu u susret.
- Saznajte kud je otišao grof - reče ona.
Lakej odgovori da je grof otišao do konjušnica.
- Naredio je da vam javimo da će se kola odmah vratiti, ako želite da se izvezete.
- Dobro, stanite. Napisaću pisamce. Pošaljite Mihaila s pismom do konjušnica. Brzo!
Ona sede i napisa:
»Ja sam kriva. Vrati se kući, treba da se objasnimo. Tako ti boga, dođi, meni je strašno.«
Zapečati pismo i dade ga momku.
Bojala se da ostane sama, i odmah za momkom iziđe iz sobe i ode u detinju sobu.
»Šta je sad, to nije on, to je neko drugi! Gde su njegove plave oči, njegov ljupki i bojažljivi osmejak?« beše prva njena misao kad ugleda svoju punačku, rumenu devojčicu sa crnom kovrdžastom kosom, umesto Serjože, koga je, u zbrci svojih misli, očekivala da vidi u detinjoj sobi. Sedeći za stolom, devojčica je uporno i jako lupala po njemu zapušačem, i besmisleno gledala u mater svojim crnim kao trnjinice očima. Odgovorivši Engleskinji da je potpuno zdrava, i da sutra putuje na selo, Ana sede pored devojčice i poče okretati pred njom zapušač boce. Ali glasni, jasni smeh deteta, i pokret koji ono učini obrvom, tako je živo podseti na Vronskog, da je brzo, uzdržavajući jecanje, ustala i izišla. »Je li mogućno da je sve svršeno? Ne, to ne može biti -
mislila je. - Vratiće se. Ali kako će mi objasniti onaj osmejak, onu živahnost posle razgovora s njom? No ako i ne objasni, ipak ću poverovati. Ako ne poverujem, ostaje mi jedno... ali ja neću.«
Pogleda u časovnik. Prošlo je dvanaest minuta. »Sad je već dobio pismo i ide natrag. Nema dugo, još deset minuta... Ali ako se ne vrati? Ne, to ne može biti. Ne treba da mi vidi uplakane oči. Idem da se umijem. Da, da, ali jesam li se očešljala ili nisam?« upita se ona. I nije mogla da se seti. Opipa glavu rukom. »Da, očešljala sam se, ali kad, nikako se ne sećam.« Čak ne poverova svojoj ruci i priđe ogledalu da se uveri da li je očešljana ili nije. Bila je očešljana, a nije mogla da se seti kad je to uradila. »Ko je to?« - mislila je gledajući u ogledalu na zajapureno lice sa čudno sjajnim očima koje uplašeno gledahu u nju. - »Ta to sam ja«, pojmi odjednom, i razgledajući sebe celu odjednom oseti na sebi njegove poljupce i stresavši se mrdnu ramenima. Zatim podiže ruku ka usnama i poljubi je.
»Šta je ovo, ja počinjem ludeti« - i pođe u sobu za spavanje gde je Anuška spremala.
- Anuška - reče, zaustavi se pred njom, i gledajući sobaricu nije znala šta da joj kaže.
- Hteli ste da idete k Darji Aleksandrovnoj - kao razumevajući, reče sobarica.
- K Darji Aleksandrovnoj? Da, ići ću.
»Petnaest minuta tamo, petnaest natrag. On već ide, sad će doći - i ona izvadi časovnik i pogleda u nj. - Ali kako je mogao otići i mene ostaviti u ovakvom položaju? Kako može da živi bez izmirenja sa mnom?« Ona priđe prozoru i uze gledati na ulicu. Prema proteklom vremenu, on se već mogao vratiti. Ali račun može biti netačan, i ona se opet poče sećati kad je otišao, i brojaše minute.
U trenutku kad se primicala velikom časovniku da proveri svoj, neko se doveze. Ona pogleda kroz prozor i spazi njegova kola. Ali se niko nije peo uz stepenice, a dole su se čuli glasovi. To je bio kurir koji se vratio s kolima. Ona siđe dole.
- Grofa nisam zatekao. Otišao je Nižegorodskim putem.
- Šta? Šta... - obrati se ona rumenom, veselom Mihailu, koji joj davaše natrag pisamce.
»On ga nije dobio«, seti se.
- Idi s tim pismom na selo grofice Vronske, znaš? I odmah donesi odgovor
reče ona Mihailu.
»A ja, šta ću činiti? - pomisli ona. - Da, idem do Doli, da, inače ću poludeti.
Da, mogla bih još i telegrafisati.« I ona napisa telegram:
»Preko je potrebno da razgovaram s vama, dođite odmah.«
Poslavši telegram, ode da se obuče. Obučena i sa šeširom, opet pogleda u oči ugojenoj i spokojnoj Anuški. Otvoreno saučešće videlo se u njenim malim, dobrim, sivim očima.
Anuška, mila, šta da radim? - jecajući progovori Ana i nemoćno se spusti u naslonjaču.
Što se tako uznemirujete, Ana Arkadijevna! To biva. Pođite, razonodite se - reče sobarica.
Da, ići ću - pribirajući se i ustajući reče Ana. - A ako dođe telegram, pošaljite ga Darji Aleksandrovnoj... Ne, vratiću se ja.
»Da, ne treba misliti, treba raditi nešto, otići, a što je glavno, otići iz ove kuće«, reče s užasom osluškujući strašno vrenje u svome srcu, i žurno iziđe i sede u kola.
Kuda želite? - upita Petar pre nego što će sesti na bok.
Na Znamenku, Oblonskima.

XXVIII


Vreme je bilo vedro. Celo jutro padala je česta, sitna kiša, i sad se izvedrilo. Gvozdeni krovovi, ploče trotoara, kaldrma, točkovi i koševi, lim i bakar na karucama, sve je to sijalo na majskom suncu. Bilo je tri sata, najživlje vreme na ulicama.
Sedeći u uglu udobnih karuca, koje se jedva nijahu na svojim gipkim oprugama, pri brzom kasu sivih konja, uz neprekidnu lupu točkova i brze promene utisaka na čistom vazduhu, Ana je ponovo nizala događaje poslednjih dana, videla svoj položaj u sasvim drugoj boji nego kod kuće. Sad joj misao o smrti nije bila tako strašna i jasna, a sama smrt nije bila više neizbežna. Sad je korela sebe za uniženje do kojega se spustila. »Ja ga preklinjem da mi oprosti. Pokoravam mu se. Priznajem da sam ja kriva. Zašto? Zar ne mogu živeti bez njega?« I ne odgovarajući na pitanje kako će živeti bez njega, ona poče čitati firme. »Kancelarija i stovarište. Zubni lekar... Da, reći ću Doli sve. Ona ne voli Vronskog. Biće me sramota i teško, ali ću joj sve kazati. Ona me voli, poslušaću njezin savet. Neću da mu se pokorim, neću da mu dopustim da me vaspitava. - Filipov, kolači... Kažu da odatle šalju testo u Petrograd. Moskovska je voda tako dobra. I mitiščinski izvori, i palačinke.« I ona se seti kako je vrlo davno, kad je imala tek sedamnaest godina, išla s tetkom u crkvu Svete trojice. »Tada još na kolima. Je li mogućno da sam to bila ja, sa crvenim rukama? Kako je mnogo od onoga što mi se onda činilo tako divno i nepristupačno, postalo ništavno; a ono što je onda postojalo, sada je zanavek nedostižno. Da li bih onda mogla poverovati da mogu doći do ovakvog uniženja? Kako će biti ponosit i zadovoljan kad dobije moje pisamce! Ali ja ću mu dokazati... Kako ružno miriše ova boja, Zašto neprestano boje i zidaju?... Modni predmeti i ukrasi«, čitala je. Jedan čovek je pozdravi. To je bio Anuškin muž. »Naši paraziti - seti se kako je govorio Vronski. - Naši? Zašto naši? Strašno je što ne možeš prošlost iz korena da iščupaš. Ne može se iščupati, ali se može sakriti sećanje na nju. I ja ću ga skriti.« Tu se sad seti prošlosti s Aleksijem Aleksandrovičem, i kako je tu prošlost izbrisala iz svojih uspomena. »Doli će pomisliti: ostavljam drugog
muža, i stoga sigurno ne mogu biti u pravu. A zar ja hoću da sam u pravu! Ne mogu biti!« progovori ona, i dođe joj da se zaplače. Ali odmah poče misliti:
»čemu li se mogu tako osmejkivati ove dve devojke? Sigurno su zaljubljene. One ne znaju kako to nije veselo, kako je nisko«... Bulevar i deca. Tri mališana trče, igraju se konjića. »Serjoža! Sve ću izgubiti, a njega neću povratiti. Da, sve ću izgubiti, ako se on ne vrati. Možebiti da je zadocnio na voz, i da se dosad već vratio kući. Opet tražiš uniženje!« - reče samoj sebi.
»Ne, ući ću i reći ću Doli otvoreno: ja sam nesrećna, i zaslužila sam to; ja sam kriva, ali sam nesrećna, pomozi mi... Ovi konji, ova kola - kako sam odvratna sebi u ovim kolima - sve je njegovo; ali ja ih više neću videti.«
Smišljajući reči kojima će sve kazati Doli, i navlaš pozleđujući svoje srce, Ana pođe uz stepenice.
- Ima li koga? - upita u predsoblju.
- Katarina Aleksandrovna Ljevina - odgovori lakej.
»Kiti, Kiti u koju je bio zaljubljen Vronski! - pomisli Ana. - Žena koje se on s ljubavlju sećao. Žali što se nije njome oženio. A mene se seća s mržnjom, i žali što se zbližio sa mnom«.
Kad je Ana stigla, sestre su vodile razgovor o dojenju. Doli iziđe da dočeka gošću koja u tom trenutku omete njihov razgovor.
- A, ti još nisi otputovala? Htela sam da dođem k tebi - reče Doli - danas sam dobila pismo od Stive.
- Mi smo takođe dobili telegram - odgovori Ana, obazirući se da vidi Kiti.
- Piše da ne može da razume šta upravo hoće Aleksije Aleksandrovič, ali, kaže, neće otići bez odgovora.
- Ja sam mislila da nekog ima kod tebe. Mogu li pročitati pismo?
- Da, Kiti - zbunivši se reče Doli - ona je u dečjoj sobi. Bila je vrlo bolesna.
- Čula sam. Mogu li pročitati pismo?
- Sad ću ti ga doneti. On ne odbija; naprotiv, Stiva se nada - reče Doli zastajući u vratima.
- Ja se ne nadam, a i ne želim - reče Ana.
»Šta je to, Kiti smatra za poniženje da se vidi sa mnom? - mislila je Ana kad ostade sama. - Možebiti da ima i pravo. Ali baš ona koja je bila zaljubljena u Vronskog, ne bi trebalo da mi to po kazuje, pa ma to bilo i opravdano. Ja znam da mene u ovakvom položaju ne može primiti nijedna čestita žena. Ja znam da sam od prvog trenutka žrtvovala za njega sve. I evo nagrade! O, kako ga mrzim! O zašto sam došla ovamo? Još mi je gore, još
teže.« Ču u drugoj sobi glasove sestara koje su se nešto dogovarale. »I šta sad da kažem Doli? Da tešim Kiti time što sam nesrećna; da se stavim pod njenu zaštitu? Ne, Doli ne bi ništa ni razumela. A nemam joj šta ni govoriti. Zanimljivo bi bilo samo videti Kiti i pokazati joj kako sve ljude i stvari prezirem, kako je meni sad sve svejedno.«
Doli uđe s pismom. Ana ga pročita, i vrati ga ćuteći.
- Sve sam to znala - reče. - I nimalo me to i ne zanima.
- A zašto? Ja se, naprotiv, nadam - reče Doli radoznalo gledajući u Anu. Nikad je nije videla u tako neobičnom, razdraženom stanju. - Kad putuješ? - upita.
Ana zažmiri, i gledaše preda se ne odgovarajući.
- Što se Kiti krije od mene? - reče gledajući u vrata i crveneći.
- Ah, koješta! Doji dete, pa joj nešto ne ide kako treba; ja sam joj savetovala... Vrlo joj je milo što si tu. Sad će doći - nespretno, jer nije umela da laže, reče Doli. - Evo je.
Saznavši da je došla Ana, Kiti ne htede da iziđe, ali je Doli ubedi. Pribravši snagu, Kiti iziđe i, crveneći, priđe Ani i pruži joj ruku.
- Vrlo mi je milo - reče dršćućim glasom.
Kiti zbuni borba koja nastade u njoj između neprijateljstva prema ovoj rđavoj ženi, i želje da bude snishodljiva prema njoj; ali čim spazi lepo, simpatično lice Anino, sve neprijateljstvo iščeze.
- Ne bih se iznenadila i kad ne biste hteli da se vidite sa mnom. Na sve sam navikla. Vi ste bili bolesni? Da, promenili ste se - reče Ana.
Kiti je osećala da Ana neprijateljski gleda na nju. Ona objasni to neprij ateljstvo nezgodnim položajem u kojem se osećala sada pred njom njena pređašnja zaštitnica, i dođe joj žao.
One porazgovaraše o bolesti, o detetu, o Stivi, ali Anu očevidno ništa nije interesovalo.
- Svraćala sam da se oprostim s tobom - reče ona ustajući.
- Kad putujete?
Ana, opet ne odgovarajući, obrati se Kiti.
- Da, vrlo mi je milo što sam vas videla - reče ona sa osmehom. - Toliko sam slušala o vama sa sviju strana, čak i od vašeg muža. On je bio kod mene, i veoma mi se dopao - očevidno u rđavoj nameri dodade Ana. - Gde je on?
- Otišao je na selo - reče Kiti.
- Pozdravite ga od mene, neizostavno ga pozdravite.
- Neizostavno! - naivno ponovi Kiti gledajući je sa saučešćem u oči.
- E, zbogom, Doli - i poljubivši Doli i rukovavši se s Kiti, Ana žurno pođe.
- Uvek ista i isto primamljiva. Vrlo je lepa! - reče Kiti kad ostade sama sa sestrom. - Ali ima nešto tužno u njoj. Užasno tužno!
- Ne, nego nešto osobito je u njoj danas - reče Doli. - Kad sam je ispraćala u predsoblju, učinilo mi se kao da će zaplakati.

XXIX


Ana sede u kola još u gorem stanju nego što je bila kad je polazila od kuće. Pređašnjim mukama sad se pridruži i osećanje uvrede i čuđenja, što je jasno osetila pri susretu s Kiti.
Kud zapovedate? Kući? - upita Petar.
Da, kući - reče Ana i ne misleći sad kud ide.
»Kako su me gledale, kao na nešto strašno, nepojmljivo, i vredno ljubopitnosti... O čemu li može tako vatreno pričati onom drugom?« mislila je gledajući u dvojicu pešaka. »Zar se može drugome pričati ono što se oseća? Ja sam htela ispričati Doli, i dobro je što nisam. Kako bi se ona radovala mojoj nesreći! Ona bi to prikrila, ali glavno njeno osećanje bilo bi radost što sam kažnjena za zadovoljstva na kojima mi je zavidela. Kiti, ona bi se još više radovala. Kako je celu i skroz vidim! Ona zna da sam ja više nego obično bila ljubazna prema njenom mužu. Ljubomorna je i mrzi me« I još me i prezire. U njenim očima ja sam nemoralna žena. Kad bih bila nemoralna žena, mogla bih učiniti da se njen muž zaljubi u mene... kad bih htela. Pa i htela sam... A ovaj, eto, zadovoljan je sobom«, pomisli ona o debelom, rumenom gospodinu, koji se vozio njoj u susret, i smatrajući je za poznanicu, podigao svoj sjajan šešir iznad sjajne ćele, ali se zatim uverio da se prevario. »Mislio je da me poznaje. A poznaje me isto toliko koliko i ma ko drugi na svetu. Ja sama sebe ne poznajem. Poznajem svoje prohteve, kako kažu Francuzi... Eto, oni tamo traže prljavi sladoled, i ne znaju da je prljav, sigurno«, mislila je gledajući u dvojicu dečaka koji zaustaviše prodavca sladoleda, i ovaj skide s glave vedro i obrisa krajem ubrusa svoje oznojeno lice. »Svi mi hoćemo ono što je slatko i ukusno. Kad nema bombona, daj prljavi sladoled. I s Kiti je tako bilo: kad nije Vronski, daj Ljevina. Ona mi zavidi. I mrzi me. I svi mi mrzimo jedno drugo. Ja Kiti, Kiti mene. To je istina... Ćućkin Coiffeur...[303] Je me fais coiffer par[304] Ćućkin... To ću mu reći, kad dođe«, pomisli Ana i osmehnu se. Ali se u istom trenutku seti da nema sad kome da govori ma šta smešno. »I nema ničega ni smešnog ni veselog. Sve je gadno... Zvoni na
večernje, i ovaj trgovac se tako pravilno krsti kao da se boji da ne ispusti nešto... Našto crkve, zvonjenje, i ta laž? Samo zato da sakrijemo kako svi mrzimo jedno drugo, kao ovi kočijaši, što se tako pakosno grde... Jašvin kaže: On hoće mene da ostavi bez košulje, a ja njega. To je istina!«
U tim mislima, kaje je tako zaneše da prestade misliti o svome položaju, stiže kući. Kola stadoše. Kad ugleda vratara koji joj izađe na susret, tek se tada seti da je slala pismo i telegram.
Ima li odgovora? - upita.
Odmah ću videti - odgovori vratar, i pregledavši po stolu, uze i dade joj kvadratni tanki omot telegrama. »Ne mogu doći pre deset časova. Vronski« pročita ona.
A poslati momak se nije vratio?
Nije - odgovori vratar.
»Kad je tako, znam šta mi treba raditi - reče ona, i osećajući da se u njoj diže neodređeni gnev i potreba osvete, ustrča gore. - Idem sama k njemu. Pre nego što zauvek otputujem, hoću da mu kažem sve. Nikada nikoga nisam mrzela tako kao tog čoveka!« mislila je. Spazivši njegov šešir na čiviluku, strese se od odvratnosti. Nije joj dolazilo do svesti da je njegov telegram odgovor na njezin telegram, i da on tada još nije bio dobio njeno pismo. Zamišljala ga je kako sad mirno razgovara s materom i Sorokinom, i kako se raduju njenim patnjama. »Da, treba ići što pre«, reče u sebi, još ne znajući kuda. Htela je samo što pre da ode od osećanja koja je obuzimahu u ovoj užasnoj kući. Posluga, zidovi, stvari u ovoj kući - sve je u njoj izazivalo odvratnost i zloću, i pritiskivalo je nekim teretom.
»Da, treba ići na železničku stanicu; a ako ga ne nađem na stanici, onda ću se odvesti tamo i uhzatiti ga na delu.« I Ana razgleda u novinama red vožnje. Uveče odlazi voz u 8 časova u 2 mnnuta. »Da, stići ću.« Naredi da upregnu druge konje, i poče pakovati u putničku torbu stvari neophodno potrebne za nekoliko dana. Znala je da se ovamo više neće vratiti. Između ostalih planova koji su joj dolazili u glavu, nejasno je rešila i to: da posle onoga što bude na železničkoj stanici, ili na grofičinom imanju, krene nižegorodskom železnicom do prve varoši, i da tamo ostane.
Ručak je stajao na stolu; ona priđe, pomirisa hleb i sir, i uverivši se da joj je miris svakog jela neprijatan, naredi da dođu kola i iziđe. Kuća je već bacala senku preko cele ulice, i bilo je vedro veče, još toplo od sunca. I Anuška koja ju je ispraćala noseći stvari, i Petar koji je stavljao stvari u kola, i kočijaš, očevidno nezadovoljan - svi joj behu neprijatni i razdražavahu je svojim rečima i pokretima.
Petre, ti mi nisi potreban.
A kako ćete za kartu?
Pa dobro, kako hoćeš - reče ona zlovoljno. Petar uskoči na bok, namesti se u sedištu, i naredi kočijašu da vozi na železničku stanicu.

XXX


»Evo je opet! Opet razumem sve«, reče u sebi Ana, čim se kola krenuše, i nihajući se zatutnjaše po sitnoj kaldrmi, i opet se jedan za drugim počeše smenjivati utisci.
»Da, šta je bilo ono poslednje, o čemu sam tako prijatno mislila« starala se da se seti. »Ćućkin - coiffeur? Ne, nije to. Da, o onome što je govorio Jašvin: borba za opstanak i mržnja - jedino što vezuje ljude... Ne, zalud idete« misleno se obrati ona društvu u kolima sa četvornom zapregom, koji su verovatno išli da se vesele negde van grada. »Ni pseto koje vodite sa sobom, neće vam pomoći. Od sebe nećete umaći.« Bacivši pogled na onu stranu kuda se osvrtao Petar, spazi mrtva-pijana fabričkog radnika čija se glava klatila, a koga je žandarm nekud vodio. »E, ovaj još ponajpre« pomisli ona. »Grof Vronski i ja takođe nismo našli to zadovoljstvo, mada smo mnogo očekivali od njega.« I Ana sad prvi put upravi onu jasnu svetlost pri kojoj je videla sve, upravi je na svoje odnose prema Vronskom, o kojima je pre izbegavala da misli. »Šta je on tražio u meni? Ne toliko ljubavi, koliko zadovoljenje sujete.« Ona se seti njegovih reči, izraza njegovog lica koje je podsećalo na pokorno puzeće pseto, u prvo vreme njihove veze. I sve je sada potvrđivalo da je tako bilo. »Da, on je likovao zbog uspeha svoje sujete. Razume se, bilo je i ljubavi, ali je veći deo činila gordost zbog uspeha. On se razmetao mnome. Sad je to prošlo. Nema više čime da se gordi. Ne samo da se ne gordi, već se stidi. Uzeo je od mene sve što je mogao, i sad mu više nisam potrebna. Na teretu sam mu, i samo se trudi da ne bude prema meni nepošten. Juče se odao - hoće razvod i ženidbu, da bi mogao spaliti svoje brodove. On me voli, ali kako? The zest is gone...[305] A ovaj hoće sve da zadivi, i vrlo je zadovoljan sobom«, pomisli ona gledajući u rumenog trgovačkog posrednika koji se vozio na konju iz manježa. »Da, one slasti za njega nema više u meni. Ako odem od njega, on će se u dubini duše radovati.«
To nije bila pretpostavka - ona je to jasno videla pri onoj čudnoj svetlosti koja joj sad otkrivaše smisao života i ljudskih odnosa.
»Moja ljubav postaje sve strasnija i sebičnija, a njegova se sve više i više gasi, eto zašto se mi razilazimo - nastavi ona razmišljanje. - I tome se ne može pomoći. Za mene je sve u njemu jednom, i ja tražim da se on sav više i više predaje meni. A on više i više želi da ode od mene. Pre naše veze, mi smo išli jedno drugom u sretanje, a otada se neuzdržljivo razilazimo na razne strane. I to se ne može izmeniti. On mi kaže da sam bez smisla ljubomorna; i ja sam sama sebi govorila da sam bez smisla ljubomorna; to međutim nije istina. Nisam ja ljubomorna, ja sam nezadovoljna. Ali... - ona otvori usta, i pomeri se u kolima od uzbuđenja koje u njoj izazva iznenadna misao. - Kad bih mogla da budem nešto drugo osim ljubavnice koja strasno voli samo njegovo milovanje; ali ja ne mogu u neću da budem ništa drugo. Tom željom izazivam ja u njemu odvratnost, a on u meni mržnju, i drukčije ne može ni biti. Zar ja ne znam da me on ne bi varao, da nema nikakvu nameru prema Sorokinoj, da nije zaljubljen u Kiti, da me neće izneveriti? Ja sve to znam, ali od toga mi nije ništa lakše. Ako me on ne voli, nego po dužnosti bude dobar i nežan prema meni, a onoga ne bude što ja hoću - to je hiljadu puta gore nego mržnja! To je pakao! A to i jeste. On me već odavno ne voli. A gde se svršava ljubav, počinje mržnja... Ove ulice nikako ne znam. Nekakva brda, i sve kuće, kuće... A u kućama sve ljudi, ljudi... Koliko ih je, nema broja, i svi mrze jedno drugo... Lepo, neka baš i smislim ono što hoću da bih bila srećna. Lepo, dobijem razvod braka, Aleksije Aleksandrovič daje mi Serjožu, i ja se venčam s Vronskim.« Setivši se Aleksija Aleksandroviča, odmah ga sa neobičnom živošću zamisli kao živog pred sobom, sa njegovim krotkim, beživotnim, ugašenim očima, plavim žilama na belim rukama, intonacijama, i pucanjem prstiju, i setivši se osećanja koje je bilo među njima i koje se takođe nazivalo ljubav, ona se strese od odvratnosti. »Lepo, dobiću razvod i biću žena Vronskoga. Hoće li Kiti prestati da gleda na mene kao što je gledala danas? Ne. A hoće li Serjoža prestati da misli i raspituje o dvojici mojih muževa? A kakvo ću novo osećanje izmisliti između sebe i Vronskog? Da li je mogućno nešto - ne više sreća, nego samo da nije patnja? Ne i ne!« odgovori ona bez i najmanjeg kolebanja. »Nemogućno je! Mi se životom razilazimo, ja stvaram njegovu nesreću, on moju, a preinačiti se ne može ni on, ni ja. Svi su pokušaji bili učinjeni, zavrtanj se pokvario... Da, prosjakinja sa detetom. Ona misli da je svet žali. Zar svi mi nismo bačeni u svet samo zato da jedno drugo mrzimo, i da prema tome mučimo i sebe i druge?... Prolaze gimnazisti, smeju se. Serjoža? - seti se. - Mislila sam takođe da sam njega volela, i osećala sam umirenje od svoje nežnosti prema njemu. A živela sam i bez njega, zamenila sam ga za drugu ljubav, i nisam se žalila na tu zamenu dok sam se zadovoljavala onom ljubavlju.«
I ona se sa odvratnošću seti onoga što je nazivala onom ljubavlju. I jasnost, sa kojom je sad videla i svoj, i život drugih ljudi, radovaše je. »Tako i takvi smo i ja, i Petar, i kočijaš Fjodor, i ovaj trgovac, i svi ljudi koji žive tamo duž Volge, kuda zovu ove objave, i svuda, i svagda«, mislila je kad se već našla pred niskom zgradom nižegorodske stanice, i kad joj na susret istrčaše nosači.
- Hoćete li do Obiralovke? - reče Petar.
Ona je sasvim zaboravila kuda i zašto putuje, i samo je s velikim naprezanjem mogla da razume pitanje.
- Da - reče, pružajući kesicu s novcima, i uzevši u ruku crvenu torbicu, iziđe iz kola.
Uputivši se kroz gomilu u čekaonicu prve klase, pomalo se prisećaše sviju pojedinosti svoga položaja, i onih odluka između kojih se kolebala. I opet, čas nada, čas očajanje počeše po starim bolesnim mestima pozleđivati rane njenog izmučenog, strašno ustreptalog srca. Sedeći na zvezdolikom divanu i očekujući polazak voza, ona je, gledajući sa odvratnošću na sve koji su ulazili i izlazili (svi su joj bili neprijatni), mislila: čas o tome kako će stići na stanicu, napisati mu pismo, i šta će mu napisati; čas o tome kako se on sad (ne razumevajući šta su njene patnje) žali materi na svoj položaj; i kako će ona ući u sobu, i šta će mu reći. A mislila je i o tome kako bi život još mogao biti srećan, i kako ga mučno i voli i mrzi, i kako joj strašno kuca srce.

XXXI


Zazvoni zvonce; prođoše nekakvi mladi muškarci, nakazni, nagli, užurbani, i u isto vreme pažljivi na utisak koji proizvode; prođe kroz čekaonicu i Petar, u svojoj livreji i visokim cipelama, sa tupim životinjskim licem, i priđe joj da je otprati do vagona. Muškarci koji su larmali utišaše se kad ona prođe pored njih po platformi, i jedan od njih šapnu nešto o njoj drugome, razume se nešto gadno. Ona se pope na visoki stepenik vagona, i sede, sama u kupeu, na prljavo, nekada belo sedište. Drmnuvši se na oprugama, torbica poleže. Petar, sa glupim osmejkom, skide kraj prozora šešir sa širitom u znak oproštaja; naglo kondukter zalupi vrata i rezu. Nakazna dama, s turnirom (Ana u mislima svuče ovu ženu i užasnu se od njene rugobe), i devojčica, smejući se neprirodno, protrčaše dole.
Kod Katarine Andrejevne, sve je kod nje, ma tante![306] - povika devojčica.
»Devojčica - i ona je nakaza, i prenemaže se« - pomisli Ana. Da ne bi nikoga gledala, brzo ustade, i sede kraj suprotnog prozora u praznom vagonu. Prljavi, nakazni seljak u kačketu, ispod kojeg je strčala zamršena kosa, prođe pored toga prozora, naginjući se nad točkovima vagona. »Nešto mi je poznato u ovom ružnom seljaku«, pomisli Ana. I setivši se svoga sna, dršćući od straha izmače se od prozora ka suprotnim vratima. Kondukter otvori vrata, puštajući muža i ženu.
Vi želite da iziđete?
Ana ne odgovori. Kondukter, i oni što uđoše, ne primetiše, ispod vela, užas na njenom licu. Ona se vrati u svoj ugao i sede. Muž i žena sedoše prema njoj, pažljivo ali krišom razgledajući njenu haljinu. I muž i žena učiniše se Ani odvratni. Muž upita da li bi mu dopustila da puši, očevidno ne stoga da bi pušio, već da bi stupio u razgovor s njom. Dobivši njen pristanak, on poče govoriti sa ženom francuski o nečem što mu je još manje bilo potrebno nego pušenje. Pretvarajući se, govorili su gluposti, samo zato da ona čuje. Ana je jasno videla kako su već dosadili jedno drugom, i kako mrze jedno drugo.
Nije bilo mogućno ne mrzeti te žalosne nakaze.
Začu se drugo zvonce, i odmah zatim prenos prtljaga, žagor, vika i smeh. Ani je bilo tako jasno da niko nema za šta da se raduje, da ju je taj smeh bolno dražio, i htela je da zapuši uši da ga ne čuje. Najzad zazvoni i treći put, razleže se pisak pištaljke, škripa lokomotive, lanac cimnu, i muž se prekrsti.
»Zanimljivo bi bilo upitati ga šta on pod tim podrazumeva«, pogledavši pakosno u njega, pomisli Ana. Gledala je pored dame kroz prozor na ljude koji su stajali na peronu i ispraćali voz, i činilo se kao da se kreću nazad. Ravnomerno truckajući se na sastavcima šina, vagon u kojem je sedela Ana prođe pored perona, kamenog zida, obojenog diska, pored drugih vagona; točkovi zagudiše po šinama tečnije, klizavije, uz lak zveket; večernje jarko sunce obasja prozor, a vetrić ponese zavesu. Ana zaboravi na svoje susede u vagonu, i pri lakom nihanju, i udišući u sebe svež vazduh, opet poče misliti:
»Da, na čemu sam stala! Na tome što ne mogu da smislim položaj u kojem život ne bi bio mučenje. Svi smo stvoreni za to da se mučimo, i da svi to znamo, i svi da izmišljamo sredstva da se obmanjujemo. A kad vidiš istinu, šta da radiš?«
Čoveku je dat razum, da bi se izbavio od onoga što ga uznemiruje - reče na francuskom jeziku dama, očevidno zadovoljna svojom frazom, i grimasirajući jezikom.
Te reči kao da odgovoriše na Aninu misao.
»Izbaviti se od onoga što uznemiruje«, ponovi Ana. I pogledavši na muža sa crvenim obrazima i na mršavu ženu, ona vide da bolešljiva žena smatra sebe ženom koju ne razumeju, i da je muž vara, i podržava u njoj to njeno mišljenje o sebi. Ana kao da vide celu njihovu istoriju, i sve kutiće njihovih duša, pošto prenese na njih onu svetlost. Ali nije tu bilo ničega zanimljivog, i ona nastavi svoju misao.
»Da, veoma sam uznemirena, ali je zato dat razum da se izbavim; dakle, treba se izbaviti. Zašto ne ugasiti sveću kad se više nema šta da gleda, kad je odvratno gledati na sve? Ali kako?... Zašto je taj kondukter pretrčao preko motke? Zašto viču oni mladići u onom vagonu? Zašto govore, zašto se smeju? Sve je nepravda, sve je laž, sve obmana, sve zlo!.. «
Kad voz stiže na stanicu, Ana iziđe u gomili drugih putnika, i sklanjajući se od njih kao od gubavih, zastade na peronu, i staraše se da se seti zašto je došla ovamo, i šta je namerila da radi. Sve što joj se ranije činilo mogućnim, sad je tako teško bilo dovesti u sklad, naročito u hučnoj gomili svih tih ružnih ljudi koji joj nisu davali mira. Čas su joj pritrčavali nosači nudeći joj svoje usluge; čas su je zagledali mladići prolazeći i lupajući potpeticama po
daskama perona, i glasno razgovarali; čas su se oni koje je sretala, na pogrešnu stranu sklanjali. Setivši se da je htela da putuje dalje, ako ne bude odgovora, ona zaustavi jednoga nosača i upita: da li je tu kočijaš sa pismom za grofa Vronskog.
Grof Vronski? Njihovi su sad bili ovde. Dočekali su kneginju Sorokinu sa ćerkom. A kako izgleda kočijaš?
Dok je ona razgovarala sa nosačem, kočijaš Mihailo, rumen, veseo, u plavom kicoškom kaftanu sa lancem, očevidno ponoseći se što je dobro izvršio poruku, priđe joj i dade pisamce. Ona otvori i srce joj se steže još pre nego što ga pročita.
»Jako mi je žao što me pismo nije zateklo. Biću kod kuće u deset časova«, pisao je Vronski nemarnim rukopisom.
»Tako! To sam i očekivala!« reče u sebi sa pakosnim osmejkom.
Dobro, idi kući - tiho progovori, obraćajući se Mihailu. Ona je govorila tiho stoga što joj je brzina kucanja srca smetala da diše. »Ne, ne dam ti da me mučiš«, pomisli ona, obraćajući se pretnjom ne njemu, ne samoj sebi, već onome koji ju je prinuđavao da se muči, i pođe peronom pored stanice.
Dve sobarice, koje su išle po peronu, zametnuše natrag glave, gledahu nju, i glasno zapažahu nešto oko njene toalete: »prava«, rekoše za čipku koja je bila na njoj. Mladići je ne ostavljahu na miru. Opet prođoše pored nje, zagledahu joj u lice, i sa smehom viknuše nešto neprirodnim glasom. Šef stanice upita je u prolazu: putuje li? Dečko, prodavac kvasa, ne spuštaše očiju s nje. »Bože moj, kuda ću?« mislila je, sve dalje i dalje idući po peronu. Na kraju perona zastade. Dame i deca koji su dočekali gospodina u naočarima, i glasno se smejali i razgovarali, ućutaše se i zagledahu je dok se poravnavala s njima. Ona ubrza korak i ode od njih do na kraj perona. Prolazio je teretni voz. Peron se zatrese, i njoj se učini da opet putuje.
Odjednom, setivši se pregaženog čoveka na dan njenog prvog susreta s Vronskim, ona shvati šta treba da učini. Spustivši se brzim, lakim korakom po stepenicama koje su vodile od pumpe ka šinama, ona zastade pored voza koji je prolazio pored nje. Gledala je niz vagona, zavrtnje i lance, visoke gvozdene točkove prvoga vagona koji se lagano kretao, i trudila se da okom odmeri sredinu između prednjih i zadnjih točkova, i trenutak kad će ta sredina biti prema njoj.
»Tamo! - govorila je u sebi gledajući u senku vagona, u pesak pomešan s ugljem kojim behu zasuti železnički pragovi - tamo, u samu sredinu, da njega kaznim, i da se izbavim od sviju i od sebe.«
Htede da se baci pod sredinu prvog vagona koji se poravna s njom; ali crvena torbica, koju poče skidati s ruke, zadrža je, te beše već dockan - sredina prođe. Trebalo je čekati sledeći vagon. Osećanje slično onome koje ju je obuzimalo kad se pri kupanju spremala da uđe u vodu, obuze je i sada, i ona se prekrsti. Uobičajeni pokret za krsno znamenje izazva u njenoj duši čitav niz devojačkih i detinjskih uspomena, i odjednom se raziđe mrak koji beše pokrio za nju sve, i život se za trenutak pojavi sa svima svojim sjajnim prošlim radostima. Ali ona ne spuštaše očiju sa točkova drugog vagona koji se primicahu. U trenutku kad se sredina vagona poravna s njom, ona odbaci crvenu torbicu, uvuče glavu u ramena, pade pod vagon na ruke, i lakim pokretom, kao spremajući se da odmah ustane, spusti se na kolena. Istog trenutka se zgrozi pred onim što je učinila. »Gde sam ja? Šta radim? Zašto?« Htede da se digne, da se odbaci natrag, ali nešto ogromno, neumoljivo, lupi je po glavi i povuče za leđa. »Gospode, oprosti mi sve!« progovori osećajući nemogućnost borbe. Mali seljak je nešto govorio i radio oko gvožđa. Sveća, pri kojoj je čitala knjigu punu uzbuđenja, obmana, jada i zla, planu jasnijom no igda dotle svetlošću, osvetli joj sve što je pre bilo u mraku, zatreperi, poče puckarati i gasiti se, i zauvek se ugasi.

OSMI DEO


I


Prošlo je gotovo dva meseca. Nastala već polovina toplog leta, kad se Sergije Ivanovič najzad spremi da otputuje iz Moskve.
U životu Sergija Ivanoviča nizali su se za to vreme događaji. Još pre godinu dana završio je knjigu, plod šestogodišnjeg rada, pod naslovom: Pokušaj pregleda osnova i oblika državotvornosti u Evropi i Rusiji. Uvod i neki odeljci ove knjige bili su štampani u povremenim časopisima, a druge delove čitao je Sergije Ivanovič ljudima svoga kruga, i prema tome misli iz ovoga dela nisu bile potpuna novost za publiku; ipak je Sergije Ivanovič očekivao da će njegova knjiga, kad se pojavi, neizostavno proizvesti ozbiljan utisak na društvo, i ako ne prevrat u nauci, ono u svakom slučaju jako uzbuđenje u naučnom svetu.
Posle marljive obrade, knjiga je bila izdata prošle godine i razaslata knjižarima.
Ne raspitujući nikoga za nju, nerado i pretvorno - ravnodušno odgovarajući na pitanja svojih drugova o tome kako prolazi knjnga, ne pitajući čak ni knjižare kako se knjiga prodaje, Sergije Ivanovič je oštro i sa napregnutom pažnjom motrio na prvi utisak koji će njegova knjiga proizvesti u društvu i književnosti.
Ali prođe nedelja, dve, tri, a u društvu se nije opažao nikakav utisak; prijatelji, specijalisti i naučnici, ponekad bi, očevidno iz učtivosti, kazali nešto o njoj. Ostali poznanici Sergija Ivanoviča, bez interesa za knjige naučnog sadržaja, nikako nisu govorili s njim o njoj. I u društvu, koje je sada baš bilo zauzeto drugim nečim, stajala je potpuna ravnodušnost. U književnosti, takođe, za mesec dana ni reči o knjizi.
Sergije Ivanovič izračunao je bio do sitnice vreme kad treba da se pojavi recenzija, ali prođe mesec, dva, sve u ćutanju.
Samo u Severnom žuku, u šaljivom feljtonu o pevaču Drabantiju koji je izgubio glas, bilo je uzgred rečeno nekoliko reči o Koznišovljevoj knjizi, u smislu tom da je knjiga već odavno od sviju osuđena i predata opštem
podsmehu.
Najzad, trećeg meseca, pojavi se kritika u ozbiljnom časopisu. Sergije Ivanovič poznavao je pisca kritike. Video ga je jedanput kod Golupcova.
Pisac kritike bio je vrlo mlad i bolestan feljtonista, vrlo okretan kao pisac, ali izvanredno malo obrazovan i bojažljiv u ličnim odnosima.
Ne mareći za svoje potpuno preziranje prema piscu, Sergije Ivanovič sa velikom pažnjom pristupi čitanju članka. Članak je bio strašan.
Feljtonista je očevidno shvatio celu knjigu onako kako se nije mogla shvatiti. Ali on je tako vešto prikupio citate, da je za one koji knjigu nisu čitali (a gotovo je niko nije čitao) bilo potpuno jasno da cela knjiga nije ništa drugo do zbir visokoparnih reči, i još neumesno upotrebljenih (što su pokazivali u prikazu znaci pitanja), i da je pisac knjige prosto neznalica. I sve je to bilo tako oštroumno, da se sam Sergije Ivanovič ne bi odrekao takve duhovitosti; ali to je baš i bilo užasno.
Bez obzira na veliku savesnost s kojom je Sergije Ivanovič proveravao istinitost recenzentovih dokaza, on se ni za trenutak ne zaustavi na nedostacima i greškama koje su bile ismejane, nego se nehotice poče sećati, do najmanjih pojedinosti, svoga susreta i razgovora sa piscem članka.
»Da ga nisam čime uvredio?« pitao se Sergije Ivanovič.
I setivši se kako je pri susretu popravio bio toga mladića u reči koja je pokazivala njegovo neznanje, Sergije Ivanovič nađe objašnjenje smislu članka.
Posle toga članka nastupi mrtvo ćutanje o knjizi, i u štampi i u govoru, i Sergije Ivanovič vide da je njegovo šestogodišnje delo, rađeno sa toliko ljubavi i truda, prošlo bez ikakva traga.
Položaj Sergija Ivanoviča bio je još teži stoga što, završivši knjigu, nije više imao pred sobom kabinetski rad, koji mu je pređe ispunjavao veći deo vremena.
Sergije Ivanovič bio je pametan, obrazovan, zdrav i radljiv čovek, pa nije znao na šta da upotrebi svoju delatnost. Razgovori po salonima, na skupštinama, sednicama, komitetima, i svuda gde se moglo govoriti, ispunjavali su jedan deo njegovog vremena; ali on, davnašnji gradski stanovnik, nije dopuštao sebi da se sav preda razgovorima, kao što je radio njegov neiskusni brat, kad je bivao u Moskvi; ostajalo mu je još mnogo slobodnog vremena i umne snage.
Na sreću njegovu, u to najteže po njega vreme zbog neuspeha njegove knjige, došlo je, na smenu pitanjima o inovercima, o amerikanskim
prijateljima[307], o gladi u Samari, o izložbi, o spiritizmu, došlo je slovensko pitanje[308] koje je ranije samo tinjalo u društvu, i Sergije Ivanovič, i pre jedan od pokretača toga pitanja, sav se predade njemu.
U krugu ljudi kojima je pripadao Sergije Ivanovič, u to se vreme ni o čemu drugom nije govorilo, ni pisalo, do o srpsko - turskom ratu. Sve ono što obično radi dokona gomila, ubijajući vreme, radilo se sada u korist Slovena. Balovi, koncerti, ručkovi, zdravice, odevanje dama, pivo, kafane - sve je svedočilo o simpatijama prema Slovenima.
Sa mnogo čim od onoga što se govorilo i pisalo povodom toga, Sergije Ivanovič se nije slagao u pojedinostima. Video je da je slovensko pitanje postalo jedan od onih modernih zanosa, koji, smenjujući se jedan za drugim, služe društvu stalno kao predmeti za zanimanje; video je i to da su se mnogi ljudi zanimali tim poslom iz koristoljubivih i sujetnih namera. Dopuštao je da novine štampaju mnogo šta nepotrebno i preuveličano, samo u nameri da obrate na sebe pažnju i da nadviču druge. Video je da su u tom opštem društvenom pokretu iskočili napred, i najviše vikali nesrećni i uvređeni: glavnokomandujući bez vojske, ministri bez ministarstava, novinari bez novina, šefovi partija bez partizana. Video je da tu ima mnogo lakomislenog i smešnog. Ali je video i priznavao nesumnjiv entuzijazam koji je više i više rastao i sjedinjavao sve društvene klase, i kojem se nije moglo ne simpatisati. Pokolj jednoveraca i braće Slovena izazvao je saučešće prema paćenicima i negodovanje protiv ugnjetača. A junaštvo Srba i Crnogoraca, koji su se borili za veliku stvar, izazvalo je u celom narodu želju da se pomogne braći, i to ne rečju nego delom.
Uz to se istakla i druga jedna, za Sergija Ivanoviča radosna pojava: ispoljavanje društvenog mišljenja. Društvo je sasvim određeno izrazilo svoju želju. Narodna duša je dobila svoj izraz, kako je govorio Sergije Ivanovič. I što se više tim poslom zanimao, to mu je očiglednije bilo da je to delo koje mora uzeti ogromne razmere, načiniti epohu.
Sav se posveti služenju tome velikom delu, i zaboravi da misli na svoju knjigu.
Sve njegovo vreme bilo je sad tako zauzeto, da nije uspevao da odgovara na sva pisma i zahteve koji su mu upućivani.
Pošto je proveo u radu celo proleće i jedan deo leta, tek se u julu mesecu spremi da ide na selo bratu.
Išao je i zato da se odmori dve nedelje dana, a i da se u samoj svjataja - svjatih naroda, u seoskoj tišini i zabačenosti, naslađuje pokretom narodnog duha u koji su on i svi prestonički i gradski stanovnici bili potpuno uvereni.
Katavasov, koji se odavno sprema da ispuni Ljevinu dato obećanje da ga poseti - pođe sa Sergijem Ivanovičem.

II


Tek što su Sergije Ivanovič i Katavasov stigli na osobito živahnu sada stanicu kurske železnice, i izišavši iz kola da nađu lakeja koji je išao za njima u drugim kolima sa stvarima, kad stigoše i dobrovoljci na četvorima kolima. Dočekaše ih dame sa buketima, i oni, u pratnji gomile koja nagrnu za njima, uđoše u stanicu.
Jedna od dama koje su dočekale dobrovoljce, izlazeći iz čekaonice obrati se Sergiju Ivanoviču.
- Jeste li i vi došli da ih ispratite? - upita na francuskom jeziku.
- Ne, ja i sam putujem, kneginjo. Idem da se odmorim kod brata. A vi, da li ih jednako ispraćate? - s jedva primetnim osmejkom reče Sergije Ivanovič.
- Pa mora se! - odgovori kneginja. - Je li istina da ih je od nas poslato već osam stotina? Maljvinski mi nije verovao.
- Više od osam stotina. Ako se računaju oni koji nisu poslati pravo iz Moskve, ima ih preko hiljadu - reče Sergije Ivanovič.
- Eto, kažem ja! - radosno prihvati dama. - I razume se, istina je da je dosada sakupljeno priloga oko jednog miliona?
- Više, kneginjo.
- A jeste li čitali današnji telegram? Opet su razbili Turke.
- Da, čitao sam - odgovori Sergije Ivanovič. Govorili su o poslednjem telegramu koji je potvrđivao da su Turci tri dana uzastopce bili tučeni na svima tačkama, da su bežali, i da se sutra očekuje odlučna bitka.
- Ah, da, znate li, jedan se krasan mladić nudio. Ne znam zašto su mu pravili smetnje. Htela sam da vas zamolim, ja ga poznajem, da ga vi preporučite. Njega je poslala grofica Lidija Ivanovna.
Pošto se raspitao o pojedinostima koje je kneginja znala o mladiću, Sergije Ivanovič pređe u prvu klasu, napisa pisamce onome od koga je primanje zavisilo, i dade ga kneginji.
- Znate li da grof Vronski, poznati... putuje ovim vozom - reče kneginja s pobedonosnim i mnogo značajnim osmejkom, kad joj Sergije Ivanovič opet priđe i predade pismo.
- Čuo sam da putuje, ali nisam znao kad. Ovim vozom?
- Ja sam ga videla. On je ovde; samo ga mati ispraća. To je - najbolje što je mogao učiniti.
- O, da, razume se.
Dok su oni razgovarali, gomila jurnu pored njih ka postavljenom stolu za ručak. Oni takođe krenuše i čuše gromki glas jednoga gospodina koji je sa čašom u ruci držao govor dobrovoljcima. »Poslužiti veri, čovečanstvu, braći našoj - sve više podižući glas govorio je gospodin. - Za veliko delo blagosilja vas matuška Moskva. Živio!«, završi on gromko i sa suzama.
Svi uzviknuše živio i nova gomila nagrnu u dvoranu i umalo ne obori kneginju.
- A! Kneginjo, jeste li videli? - sijajući radosnim osmejkom reče Stepan Arkadijevič koji se odjednom pojavi usred gomile. - Je l’te da je divno i toplo rečeno? Bravo! A, i Sergije Ivanovič je tu! E, kad biste i vi od svoje strane kazali tako... nekoliko reči, znate, da ih ohrabrite; vi to tako lepo umete - dodade on s nežnim, poštujućim i opreznim osmejkom, povlačeći ovlaš ruku Sergija Ivanoviča.
- Ne mogu, ja odmah putujem.
- Kuda?
- Na selo, bratu - odgovori Sergije Ivanovič.
- Tako, onda ćete videti moju ženu. Ja sam joj pisao, ali ćete je vi pre videti; molim vas, recite joj da ste me videli, i da je all right.[309] Ona će razumeti. A uostalom, recite joj, budite dobri, da sam postavljen za člana komisije ujedinjene... Ona će već razumeti! Znate, les petites misères de la vie humaine[310] - kao izvinjavajući se obrati se on kneganji. - A Mjahkaja, ne Liza, nego Bibiš šalje hiljadu pušaka i dvanaest milosrdnih sestara. Jesam li vam govorio?
- Da, čuo sam - nerado odgovori Koznišov.
- Baš mi je žao što idete - reče Stepan Arkadijevič. - Sutra dajemo ručak dvojici koji polaze - Dimer - Bartnjanski iz Petrograda, i naš Veslovski, Griša. Obojica idu. Veslovski se skoro oženio. To je junak! Zar ne, kneginjo? - obrati se on dami.
Kneginja, ne odgovarajući, pogleda u Koznišova. Ali to što su Sergije
Ivanovič i kneginja kao želeli da ga se otresu, nimalo nije bunilo Stepana Arkadijeviča. On je smešeći se gledao čas u pero na kneginjinom šeširu, čas na sve strane, kao da se nečeg dosećao. Spazivši damu koja je prolazila s kutijom za priloge, on je pozva k sebi i spusti u kutiju banknotu od pet rubalja.
- Ne mogu mirno da gledam ove kutije, dok imam novaca - reče on. - A jeste li čitali današnji telegram? Junaci Crnogorci!
- Šta kažete! - uzviknu on kad mu kneginja reče da Vronski putuje ovim vozom. Za trenutak lice Stepana Arkadijeviča izrazi tugu; ali posle jednog minuta, kada, lako dršćući obema nogama i gladeći zaliske, uđe u sobu gde je bio Vronski, Stepan Arkadijevič već sasvim zaboravi svoje očajničko jecanje nad sestrinim lešom, i u Vronskom vide samo junaka i staroga prijatelja.
- Pored sviju njegovih nedostataka, ne može čovek da mu ne oda i priznanje - reče kneginja Sergiju Ivanoviču čim Oblonski ode od njih. - Potpuna ruska i slovenska priroda! Samo se bojim da će Vronskom biti neprijatno da ga vidi. Kažite šta hoćete, mene dira sudbina toga čoveka. Razgovarajte s njim usput - reče kneginja.
- Da, hoću možda, ako se ukaže prilika.
- Ja ga nikad nisam volela. Ali ovo iskupljuje mnogo. Ne samo da ide lično nego vodi eskadron, na svoj račun.
- Da, čuo sam.
Začu se zvonce. Svi pojuriše vratima.
- Eno ga! - reče kneginja pokazujući na Vronskog; u dugačkom kaputu, i crnom šeširu sa širokim obodom, išao je pod ruku s materom. Oblonski je išao pored njega i nešto živahno govorio.
Vronski je natmureno gledao preda se, kao da ne sluša ono što govori Stepan Arkadijevič.
Verovatno na opomenu Oblonskoga, on se obazre na onu stranu gde su stajali kneginja i Sergije Ivanovič, i ćutke podiže šešir. Njegovo postarelo lice, koje je izražavalo patnju, bilo je kao skamenjeno.
Kad iziđe na platformu, Vronski, jednako ćuteći, propusti mater u vagon i izgubi se u odeljenju vagona.
Na peronu se orilo Bože carja hrani, zatim uzvici: Ura! I živio! Jedan od dobrovoljaca, visok, vrlo mlad čovek sa upalim grudima, osobito se upadljivo klanjao, mahao iznad glave kapom i kitom cveća. Za njim se pomoliše i počeše se takođe klanjati dva oficira, i jedan postariji čovek dugačke brade u masnom kačketu.

III


Oprostivši se sa kneginjom, Sergije Ivanovič uđe s Katavasovom, koji mu u taj mah priđe, u dupke pun vagon, i voz krete.
Na caricinskoj stanici voz je dočekao skladan hor mladića, koji su pevali
»Slavsja«. Opet su se dobrovoljci pojavljivali i klanjali se, ali Sergije Ivanovič nije obraćao na njih pažnju; on je toliko imao posla sa dobrovoljcima da je već znao njihov opšti tip, i više ga nije mogao interesovati. Katavasov pak, sav u naučnim studijama, nije imao prilike da posmatra dobrovoljce, veoma se interesovao njima, i raspitivao o njima Sergija Ivanoviča.
Sergije Ivanovič mu posavetova da ode u drugu klasu i da porazgovara s njima. Na sledećoj stanici Katavasov ga posluša.
Na prvoj postaji on pređe u drugu klasu i upozna se sa dobrovoljcima. Sedeli su u uglu vagona, glasno razgovarali, i očevidno znali da je pažnja putnika, i Katavasova koji uđe, obraćena na njih. Najglasnije od sviju govorio je visoki mladić sa upalim grudima. On je očevidno bio pijan, i pričao nešto što se dogodilo u njihovoj radnji. Prema njemu sedeo je sredovečan oficir u austrijskom vojnom koporanu gardijskog oficira. On je, smešeći se, slušao pričala i prekidao ga. Treći, u artiljerijskom mundiru, sedeo je na koferu pored njih. Četvrti je spavao.
Stupivši u razgovor s mladićem, Katavasov doznade da je on bogat moskovski trgovac, koji je do svoje dvadeset druge godine straćio veliko imanje. Nije se sviđao Katavasovu zato što je bio raznežen, razmažen, i slabog zdravlja; mladić je očevidno bio uveren, osobito pošto je pijnuo, da vrši herojsko delo, i hvalio se na najneprijatniji način.
Drugi, oficir u ostavci, takođe učini neprijatan utisak na Katavasova. To je, kako se videlo, bio čovek koji je oprobao sve. Bio je na železnici, i bio direktor fabrike, sam imao fabriku, i govorio o svemu bez ikakve potrebe, i neumesno upotrebljujući naučne reči.
Treći, artiljerac, naprotiv, veoma se dopade Katavasovu. To je bio skroman, tih čovek, koji se očevidno klanjao i znanju gardista u ostavci, i
samopregoru trgovca, a o sebi nije ništa govorio. Kad ga Katavasov upita šta ga je pobudilo da ide u Srbiju, on skromno odgovori:
Pa, svi idu. Treba pomoći i Srbima. Žao nam ih je.
Da, naročito je malo tamo vaših artiljeraca - reče Katavasov.
Ja sam malo služio u artiljeriji; možda će me odrediti u pešadiju, ili u konjicu.
Zašto u pešadiju, kad su im najviše potrebni artiljerci? - reče Katavasov, pogađajući po godinama artiljerca da on mora biti u višem činu.
Malo sam služio u artiljeriji, ja sam junker u ostavci - reče, i poče objašnjavati zašto nije položio ispit.
Sve to zajedno učini na Katavasova neprijatan utisak, i kad dobrovoljci iziđoše na stanicu da popiju koju čašu, Katavasov htede da u razgovoru s kim bilo podeli svoj neprijatan utisak. Neki starčić putnik, u bojnom šinjelu, za sve je vreme osluškivao razgovor Katavasova sa dobrovoljcima. Kad ostade s njim nasamo Katavasov mu se obrati.
Da, kakva raznolikost položaja kod tih ljudi što odlaze tamo - neodređeno reče Katavasov, želeći da kaže svoje mišljenje, i u isto vreme da sazna mišljenje starca.
Starac je ranije bio vojnik, učesnik u dva rata. Znao je šta je to vojnik, te je dobrovoljce po njihovu izgledu, i po odvažnosti sa kojom su usput nakretali čuturice, smatrao za rđave vojnike. Osim toga, kao stanovnik sreske varoši, hteo je da ispriča kako je iz njegove varoši pošao jedan vojnik, od onih što služe bez roka, inače pijanica i lopov, koga niko nije hteo da uzme za radnika. Ali, kako je stari znao iz iskustva da je pri sadašnjem raspoloženju društva opasno iskazivati mišljenje protivno opštem, a osobito osuđivati dobrovoljce, on sad od svoje strane poče osmatrati Katavasova.
Svejedno, tamo su potrebni ljudi - reče on. smešeći se očima. Upustiše se u razgovor o poslednjoj ratnoj novosti, i uzajamno sakriše nedoumicu: s kim se sutra očekuje bitka, kad su Turcn, po poslednjim vestima, razbijeni na svima tačkama. I tako se raziđoše ne kazavši jedan drugome svoje mišljenje.
Ušavši u vagon, Katavasov, nehotice lažući, ispriča Sergiju Ivanoviču svoja zapažanja, iz kojih je izlazilo da su dobrovoljci odlični momci.
Na velikoj varoškoj stanici dobrovoljce opet dočeka pevanje i vika, opet se pojaviše s kutijama skupljači i skupljačice, opet gubernijske dame predadoše kite cveća dobrovoljcima i pođoše za njima u bife; ali je sve to bilo već mnogo slabije i manje nego u Moskvi.

IV


Dok je voz stajao na stanici gubernijskog grada, Sergije Ivanovič ne ode u bife, već uze šetati tamo - amo po peronu.
Prolazeći pored kupea u kojem je bio Vronski, on primeti da je na prozoru navučena zavesa. Ali kad prođe drugi put, spazi kraj prozora staru groficu. Ona pozva k sebi Koznišova.
Eto, idem, pratim ga do Kurska - reče ona.
Da, čuo sam - reče Sergije Ivanovič zaustavljajući se kraj njenog prozora i zagledajući u nj. - Kako je to lepo od njegove strane! - dodade on, primetivši da Vronskog nema u vagonu.
Da, posle njegove nesreće, šta je drugo mogao?
Kakav strašan događaj! - reče Sergije Ivanovič.
Ah, šta sam ja pretrpela! Svratite malo... Ah, šta sam ja pretrpela! - ponovi ona kad Sergije Ivanovič uđe i sede pored nje na sedište. - To se ne da zamisliti! Šest nedelja on nije ni s kim govorio, i jeo je samo onda kad sam ga preklinjala. I nijednog minuta nisam ga smela ostaviti samog. Oduzeli smo mu sve čime se mogao ubiti; stanovali smo na donjem spratu, ali se nije moglo ni tu dosta predvideti. Vi znate, već je pucao jednom na sebe zbog nje - i obrve staričine natmuriše se pri toj uspomeni. - Jest, ona je završila kao što je i morala završiti takva žena. Čak je i smrt izabrala odvratnu, nisku.
Nije naše da sudimo, grofice - sa uzdahom reče Sergije Ivanovič - ali razumem kako je to za vas bilo teško.
Ah, i ne govorite o tom! Nalazila sam se na imanju, i on je bio kod mene. Doneli mu od nje pisamce. On napisa odgovor i posla. Nismo znali da je ona tu, na stanici. Uveče, tek što sam ušla u svoju sobu, kad mi moja Meri reče da se na stanici dama bacila pod voz. Mene kao da nešto lupi! Znala sam da je to ona. Prvo što sam kazala bilo je: ne govorite pred njim. Ali već su mu bili kazali. Njegov kočijaš je bio tamo i sve je video. Kad sam utrčala u njegovu sobu, on, van sebe - strašno je bilo gledati ga. Ne reče ni reči, odjuri tamo. Ne
znam šta je tamo bilo, ali su ga dovezli kao mrtvog. Jedva sam ga poznala. Prostration complète,[311] govorio je doktor. A zatim je počelo gotovo besnilo. Ah, šta da govorim! - reče grofica odmahnuvši rukom. - Užasno vreme je to bilo... Kažite šta hoćete, rđava žena je to bila. Kakve su to strasti, neke uklete strasti! Samo da se dokaže nešto osobito. Eto, i dokazala je. Sebe je upropastila i još dvojicu krasnih ljudi - svoga muža i moga nesrećnog sina.
A njen muž? - upita Sergije Ivanovič.
Uzeo je njenu kćer. Aljoša je u prvo vreme na sve pristajao. Sad ga užasno muči što je tuđem čoveku dao svoju kćer. Ali ne može datu reč vratiti. Karenjin je došao na sahranu. Mi smo se postarali da se ne sretne s Aljošom. Za njega, za muža, tako je bilo lakše. Muža je oslobodila. Ali moj jadni sin sav se njoj predao. Ostavio je sve, karijeru, mene, pa ga ipak nije požalila, dokraja ga ubila. Ne, kažite šta hoćete, sama njena smrt - smrt je jedne gadne žene, bez religije. Bože mi oprosti, ne mogu da ne mrzim uspomenu na nju kad gledam propast moga sina.
A kako je on sada?
Bog nam je pomogao - došao srpski rat. Ja sam stara žena, ništa se u tome ne razumem, ali je njemu to bog poslao. Razume se, meni je, kao materi, strašno, - što je glavno, govore, ce n’est pas très bien vu à Pétersbourg.
[312] Ali šta da se radi! Samo ga je to moglo podići. Jašvin, njegov prijatelj, sve je prokockao na kartama, i spremio se za Srbiju. Jašvin je svratio do njega i nagovorio ga. Sad ga to zanima. Molim vas, porazgovarajte s njim, ja bih želela da se razonodi. Tako je tužan. I kao za pakost, i zubi ga zaboleli. Ali vama će se obradovati. Molim vas, porazgovarajte s njim; on šeta s one druge strane.
Sergije Ivanovič reče da će to rado učiniti, i pređe na drugu stranu voza.

V


U kosoj večernjoj senci od džakova nagomilanih na peronu, u svome dugačkom kaputu i namaknutom šeširu, sa rukama u džepovima, Vronski je hodao kao zver po kavezu, po dvadeset koraka, i brz okret natrag. Sergiju Ivanoviču se učini, dok je prilazio, da ga Vronski vidi, ali se pravi kao da ga ne vidi. Sergiju Ivanoviču to beše svejedno. On je stajao iznad svakog ličnog računa s Vronskim.
U tom trenutku Vronski je u očima Sergija Ivanoviča bio znatan radnik na velikom poslu, i Koznišov je smatrao za svoju dužnost da ga ohrabri i pohvali. On mu priđe.
Vronski zastade, zagleda se, poznade ga, i pošavši nekoliko koraka na susret Sergiju Ivanoviču, steže mu ruku vrlo snažno.
Možebiti niste želeli da se vidite sa mnom - reče Sergije Ivanovič - mogu li vam možda čime koristiti?
Ni s kim mi ne može biti tako malo neprijatno da se vidim, kao s vama - reče Vronski. - Izvinite me. Prijatnosti za mene nema u životu.
Ja razumem i hteo sam da vam ponudim svoje usluge - reče Sergije Ivanovič zagledajući u očigledno paćeničko lice Vronskog. - Da li vam je potrebno pismo za Ristića, za Milana[313]?
O, ne! - kao da jedva razumede, reče Vronski.
Ako nemate ništa protiv, da šetamo. U vagonima je takva zapara. Pismo? Ne, zahvaljujem; za smrt nisu potrebne nikakve preporuke. Naročito za Turke... - reče on osmehnuvši se samo ustima. Oči su i dalje imale srdito - patnički izraz.
Da, ali će vam možda ipak lakše biti da stupite u odnose, koji su neophodni, sa čovekom koji je pripremljen. Uostalom, kako hoćete. Bilo mi je veoma milo kad sam čuo za vašu odluku. Bilo je tako mnogo napada na dobrovoljce, adi će ih takav čovek kao što ste vi uzdići u očima javnog mnenja.
Ja, kao čovek - reče Vronski - po tome sam dobar, što život za mene ništa ne vredi. A da u meni ima dosta fizičke energije da uletam u kare i da smrvim ili poginem, to znam. Meni je milo što imam zašto da dam svoj život, koji, nije da mi je nepotreban, nego mi je ogadio. Nekome će trebati - on učini nestrpljiv pokret jagodicom zbog neprekidne zubobolje koja mu je smetala čak i da govori sa izrazom s kakvim je hteo.
Vi ćete se preporoditi, proričem vam - reče Sergije Ivanovič osećajući se ganut. - Oslobođenje braće od ropstva, svrha je dostojna smrti i života.
Neka vam bog da spoljašnjeg uspeha i unutrašnjeg mira - dodade on i pruži ruku.
Vronski čvrsto steže pruženu ruku Sergija Ivanoviča.
Da, kao oružje, mogu za nešto još valjati. Ali kao čovek, ja sam - ruševina
- s prekidom izgovori reč.
Jaki bolovi čvrstoga zuba koji su punili pljuvačkom njegova usta, smetahu mu da govori. On ućuta, i zagleda se u točkove tendera, koji su se lagano i glatko okretali po šinama.
I odjednom, sasvim drugo nešto, ne zubobolja, nego opšte mučno unutrašnje poremećenje prinudi ga da za trenutak zaboravi zubobolju. Pogledavši u tender i šine, a pod uticajem razgovora sa poznanikom s kojim se nije viđao posle svoje nesreće, on se odjednom seti nje, to jest onoga što je još ostalo bilo od nje kad je, kao lud, utrčao u zgradu železničke stanice: na stolu u zgradi, raskrvavljeno telo, još puno skorašnjeg života, bestidno ispruženo pred tuđim ljudima; natrag zavaljena nepovređena glava sa svojom teškom kosom i kovrdžicama na slepim očima; a na divnom licu, sa poluotvorenim rumenim usnama, ohladneo čudnovato žalostan izraz na ustima, i užasan u ukočenim otvorenim očima, koji kao da je izrekom izgovarao strašnu reč - da će se kajati - koju mu je u svađi kazala.
Vronski učini napor da je se seti onakve kakva je bila kad ju je prvi put sreo, takođe na stanici: tajanstvena, divna, puna ljubavi, žena koja traži i obećava sreću; a ne surovo - osetljiva, kakve se sećao iz poslednjeg trenutka. Staraše se da se seti najlepših trenutaka provedenih s njom, ali ti trenuci behu zauvek otrovani. Sećao se samo kako je likovala dok je izgovarala pretnju nikom potrebnog, ali neizgladivog kajanja. Vronski prestade da oseća zubobolju, i usta mu se iskriviše od jecanja.
Prošavši ćutke još dva puta pored džakova, i ovladavši sobom, on se mirno obrati Sergiju Ivanoviču.
- Nije došao drugi telegram posle jučerašnjeg? Da, razbijeni su po treći
put, ali se sutra očekuje odlučna bitka.
Kazavši međusobno još nekoliko reči o proglašenju Milana za kralja, i o ogromnim posledicama koje mogu nastupiti, oni se raziđoše po svojim vagonima, posle drugog zvonceta.

VI


Ne znajući unapred kad će moći da krene iz Moskve, Sergije Ivanovič nije telegrafisao bratu da mu pošalje kola. Ljevin ne beše kod kuće, kad se Katavasov i Sergije Ivanovič, na tarantasu najmljenom na stanici, prašnjavi kao Arapi, oko dvanaest časova u podne zaustaviše pred ulazom doma u Pokrovskom. Kiti, koja je sedela na balkonu s ocem i sestrom, poznade devera i potrča dole da ga dočeka.
- Kako ste mogli da nam ne javite - reče ona pružajući ruku Sergiju Ivanoviču i podmećući mu čelo.
- Mi smo odlično doputovali, a vas nismo uznemiravali - odgovori Sergije Ivanovič. - Tako sam prašnjav da se bojim da vas dotaknem. Bio sam vrlo zauzet, i nisam znao kad ću se osloboditi posla. A vi, po starome - reče on smešeći se - uživate u tihoj sreći van toka stvari, u svome tihom zaklonu. Ovo je naš prijatelj Fjodor Vasnljevič; najzad se nakanio.
- Ali ja nisam Crnac, umiću se, i opet ću ličiti na čoveka - reče Katavasov, sa svojom običnom šaljivošću, pružajući ruku i smešeći se osobito sjajnim zubima u crnom licu.
- Kostji će biti veoma milo. On je otišao na salaš. Vreme je već da dođe.
- Stalno se zanima gazdinstvom. Tako je to u zaklonu - reče Katavasov. - A mi u gradu osim srpsko - turskog rata ništa ne vidimo. E, a kako moj prijatelj gleda na to? Posigurno drukčije nego drugi ljudi?
- Pa onako, lepo, kao i svi - unekoliko zbunjena, i obazirući se na Sergija Ivanoviča, odgovori Kiti. - Sad ću poslati po njega. I tata je kod nas u gostima. Skoro je doputovao iz inostranstva...
Naredivši da idu po Ljevina, i da odvedu prašljive goste da se umiju, jednoga u kabinet, drugoga u bivšu Dolinu sobu, i da se spremi doručak gostima, ona, koristeći se pravom brzog kretanja, čega je bila lišena za vreme svoje trudnoće, ustrča na balkon.
- Došli su Sergije Ivanovič i Katavasov, profesor - reče.
- Oh, teško će biti na vrućini! - reče knez.
- Ne, tata, on je vrlo prijatan, Kostja ga veoma voli - kao da ga moli za nešto, smešeći se reče Kiti, jer opazi izraz podsmeha na očevu licu.
- Ništa, ništa.
- Idi, dušice, k njima - obrati se Kiti sestri - i zanimaj ih. Videli su Stivu na stanici, zdrav je. A ja ću otrčati do Miće. Kao za pakost, nisam ga dojila još od čaja. Probudio se sad i sigurno plače. - I osetivši priliv mleka, brzim korakom pođe u detinju sobu.
I doista, ne da je pogodila (njena veza s detetom još nije bila prekinuta), već je tačno po prilivu mleka kod sebe znala da je dete gladno.
Znala je isto tako da dete plače još pre nego što se približila detinjoj sobi. Zaista, plakalo je. Ona ču njegov glas i ubrza korak. A što je ona brže išla, utoliko je ono više plakalo. Glas je bio dobar, zdrav, samo gladan i nestrpljiv.
- Plače li odavno, dado, odavno? - žurno je govorila Kiti, sedala na stolicu i spremala se za dojenje. - Ta dajte mi ga brže. Ah, dado, kako ste dosadni, dajte mi ga, posle ćete mu vezati kapicu!
Dete se dralo tražeći da sisa.
- Ne može tako, matuška - reče Agafja Mihailovna, koja je gotovo uvek prisustvovala u detinjoj sobi. - Treba ga lepo doterati. Au, Au! - otpevala je ona nad njim ne obraćajući pažnju na mater.
Dadilja ponese dete materi, a Agafja Mihailovna je išla za njom sa licem rasplinutim od nežnosti.
- Poznaje, poznaje. Verujte bogu, Katarina Aleksandrovna, poznao me! - nadvikivala je Agafja Mihailovna dete.
Ali Kiti je ne slušaše. Njeno nestrpljenje raslo je isto tako kao i nestrpljenje detinje.
Od nestrpljenja, vazdan ne mogaše da podese. Dete je hvatalo kako ne treba i ljutilo se.
Naposletku, posle očajnog krika koji ga skoro zadavi, posle praznog zagrcavanja, podesiše, te se i mati i dete jednovremeno osetiše umireni i oboje se stišaše.
- Siromah, sav se oznojio - šapatom reče Kiti pipajući dete. - A po čemu mislite da vas poznaje? - dodade ona pogledajući iskosa u detinje oči koje, kako joj se činilo, lupeški gledaju ispod namaknute kapice, i u obraščiće koji su se ravnomerno nadimali i u ručicu sa crvenim dlanom kojom je pravio okrugle pokrete.
- Ne može biti! Kad bi nekoga poznavao, onda bi prvo mene poznavao - reče Kiti na tvrđenje Agafje Mihailovne i osmehnu se.
Kiti se osmehnu na to što, premda je govorila da dete ne može nikoga poznati, srcem je osećala da mali ne samo da poznaje Agafju Mihailovnu, nego sve zna i razume, zna i razume još mnogo šta što niko ne zna, i što je samo ona, mati, saznala i počela razumevati zahvaljujući jedino njemu. Za Agafju Mihailovnu, za dadilju, za dedu, pa i za oca, Mića je bio živo biće koje traži samo materijalnu negu; ali za mater on je već odavno bio moralno biće, sa kojim je ona imala već čitavu istoriju duhovnih veza.
- Evo, daće bog, probudiće se, pa ćete videti. Čim ovako učinim, a on sav zasija, golupčić. Lepo zasija, kao jasan dan - govorila je Agafja Mihailovna.
- Dobro, dobro, videćemo - prošapta Kiti. - A sad idite, hoće da zaspi.

VII


Agafja Mihailovna iziđe na prstima; dadilja spusti zavesu, istera muve ispod muslinskih zavesa na krevecu i stršljena koji je udarao o okno, pa sede, mašući uvelom brezovom grančicom iznad matere i deteta.
- Ala je vrućina! Da hoće bog dati malo kišice - progovori ona.
- Da, da, š - š - š... - odgovori Kiti, ovlaš ljuljajući se i nežno pritiskujući kao koncem zategnutu punačku ručicu kojom je Mića neprestano slabo mahao, i čas zatvarao, čas otvarao očice. Ta ručica je bunila Kiti: htela je da poljubi tu ručicu, ali se bojala da to učini i da razbudi dete. Ručica najzad prestade da se kreće, i oči se zatvoriše. Samo pokatkad, nastavljajući svoj posao, dete, podižući dugačke, zavrnute trepavice, pogledaše u mater vlažnim očima koje su u polusvetlosti izgledale crne. Dadilja prestade da maše i zadrema. Ozgo se začu grohotan smeh staroga kneza i kikot Katavasova.
»Sigurno su se rašćeretali i bez mene - pomisli Kiti - ali mi je krivo što još nema Kostje. Sigurno je opet svratio na uljanik. Iako mi je žao što tako često odlazi tamo, ipak se radujem. To ga razgaljuje. Sad je postao veseliji i bolji nego proletos. A onda je bio tako mračan i tako se mučio, da me je bilo strah za njega. I kako je smešan!« - prošapta ona smešeći se.
Znala je Kiti šta muči njenoga muža. Njegovo neverovanje. Međutim - premda bi ona, kad bi je upitali da li misli da on u onom životu, ako ne poveruje, neće biti spasen, premda bi se ona složila s tim da neće biti spasen, njegovo neverovanje, ipak, nije je činilo nesrećnom. Ona, iako ubeđena da za nevernika ne može biti spasenja, iako je najviše na svetu volela dušu svoga muža, ona je s osmejkom mislila o njegovom neverovanju i govorila u sebi: da je on smešan.
»Zašto cele godine čita nekakve filozofije? - mislila je Kiti. - Ako je sve to napisano u tim knjigama, onda sve može i razumeti. Ako je pak tamo neistina, zašto ih onda čita? On sam kaže da bi želeo da veruje. Pa zašto ne veruje? Sigurno stoga što mnogo misli. A misli mnogo zbog usamljenosti. Uvek sam samcit. S nama ne može o svemu razgovarati. Verujem da će mu
gosti biti prijatni, naročito Katavasov. On voli s njim da raspravlja«, pomisli ona i odmah se u mislima prenese na pitanje gde bi zgodnije bilo metnuti Katavasova da spava - zasebno, ili zajedno sa Sergijem Ivanovičem. I tu joj odjednom dođe misao koja je prinudi da se strese od uzbuđenja, i čak da i Mnću uzbuni, koji je zato strogo pogleda. »Pralja» čini mi se, još nije donela rublje, a posteljno rublje za goste sve je upotrebljeno. Ako to ne udesim, Agafja Mihanlovna će dati Sergiju Ivanoviču upotrebljeno rublje«, i od same te pomisli Kiti pojuri krv u lice.
»Da, videću«, odluči, i vraćajući se pređašnjim mislima seti se da nešto važno u tim mislima još nije bilo dovršeno, i poče se sećati: šta. »Da, Kostja je nevernik«, seti se opet s osmejkom.
»Lepo, nevernik! Bolje neka i ostane uvek takav, nego da bude kao gospođa Štal, ili kao što sam ja htela da budem onda u inostranstvu. On se sigurno neće pretvarati.«
I skorašnja crta njegove dobrote živo iziđe pred nju. Pre dve nedelje stiglo je pokajničko pismo Stepana Arkadijeviča upućeno Doli. On je preklinjaše da mu spase čast, da proda svoje imanje i isplati njegove dugove. Doli je bila u očajanju, mrzela je muža, prezirala ga, žalila, rešavala se da se razvede, da mu odbije molbu, ali je završila tim što je pristala da proda deo svoga imanja. Posle toga, Kiti se s osmejkom umiljenja sećaše zbunjenosti svoga muža, nekolikih neveštih njegovih pristupanja stvari koja ga je zanimala, dok najzad nije smislio način da pomogne Doli a da je ne uvredi: predložio Kiti da ona pokloni Doli svoj deo imanja, što njoj dotada nije dolazilo na um.
»Kakav nevernik? S njegovim srcem, s njegovom zebnjom da nekoga ne uvredi, čak ni dete! Sve za druge, ništa za sebe. Sergije Ivanovič misli da je Kostjina dužnost - da bude njegov nastojnik. Tako isto i njegova sestra. Sad je i Doli s decom na njegovom staranju. I svi oni seljaci koji svaki dan dolaze k njemu, kao da je on dužan da ih služi.«
»Da, samo takav da budeš kakav ti je otac, samo takav«, govorila je predajući Miću dadilji i dotičući se usnom do njegovog obraščića.

VIII


Od trenutka kad je Ljevin, kraj samrtničke postelje svoga brata ljubimca, prvi put pogledao na pitanje života i smrti, pa kroz nova, kako ih on nazivaše, nova ubeđenja koja neprimetno za njega, u periodu vremena od dvadesete do trideset četvrte njegove godine, zamenjivahu njegova detinjska i mladićka verovanja - on se užasavao ne toliko od smrti, koliko od života, bez trunke znanja o tome otkuda život, radi čega je, zašto, i šta je život. Organizam, njegovo raspadanje, nemogućnost uništenja materije, zakon o održanju snage, razviće - bile su reči koje su mu zamenile pređašnju veru. Te reči i pojmovi koji su bili s njima u vezi, bili su vrlo dobri za umovanje; ali životu nisu davali ništa, i Ljevin se odjednom oseti kao čovek koji bi promenio toplu bundu za muslinsko odelo i koji bi se na prvom mrazu nesumnjivo uverio, ne kroz razmišljanje, nego celim svojim bićem, da mu je isto kao da je i go, i da neizbežno mora propasti.
Od toga trenutka, mada nije davao sebi računa o tome, i živeo i dalje kao i ranije, Ljevin nije prestajao da oseća strah od svoga neznanja.
Osim toga, on nejasno osećaše da ono što je nazivao svojim uverenjem, da je to bilo ne samo neznanje, već da je to bio jedan sklad misli pri kojem je nemogućno znanje onoga što mu je trebalo znaš.
U prvo vreme, ženidba, nove radosti i obaveze, koje poznade, potpuno zaglušiše one misli; ali u poslednje vreme, posle ženinog porođaja, dok je besposličio u Moskvi, pred Ljevina češće i češće, upornije i upornije poče izlaziti ono pitanje koje je tražilo rešenje.
Pitanje se za njega sastojalo u sledećem: »Ako ne priznajem one odgovore koje hrišćanstvo daje na pitanja o mome životu, kakve druge odgovore priznajem?« I nikako nije mogao naći, u celom arsenalu svojih ubeđenja, ne samo odgovore, nego ni išta nalik na odgovore.
Bilo mu je kao čoveku koji traži hrane u prodavnicama oružja i igračaka.
Nehotice, nesvesno za samoga sebe, on je u svakom čoveku tražio veze sa tim pitanjima, i rešenje tih pitanja.
Najviše ga je čudilo i bunilo to što većina ljudi iz njegovoga kruga i njegovih godina, zamenivši, kao i on, pređašnja verovanja novim ubeđenjima kakva su bila i njegova, nisu u tome videli nikakvu nevolju, ostajali potpuno zadovoljni i spokojni. Tako da su Ljevina, osim glavnog pitanja, mučila još i druga pitanja: Da li su ti ljudi iskreni? Da se ne pretvaraju? Ili, da li možda nekako drukčije, jasnije od njega shvataju odgovore koje nauka daje na pitanja što ga zanimaju? I on je brižljivo izučavao i mišljenja tih ljudi, i knjige koje su izražavale te odgovore.
Jedno što je našao, otkako ga ta pitanja počeše da zanimaju, bilo je: da se vara kad misli, prema uspomenama iz mladićkog doba i univerziteta da je religija odživela svoje, i da je više nema. Svi dobri ljudi koji su mu u životu bliski, veruju. I stari knez, i Ljvov kojega je tako zavoleo, i Sergije Ivanovič, i sve žene veruju, i njegova žena veruje onako kao što je on verovao u prvom detinjstvu, i devedeset i devet odsto ruskog naroda, sav taj narod čiji mu život uliva najveće poštovanje, veruje.
Drugo je pak bilo to što se uverio, pročitavši mnogo knjiga, da ljudi koji dele njegove poglede, ništa drugo i drukčije ne podrazumevaju pod njima; i da, ništa ne objašnjavajući, samo odriču pitanja bez čijeg rešenja on osećaše da ne može živeti: a staraju se da rešavaju sasvim druga pitanja, koja njega ne mogu da zanimaju, na primer, pitanje o razviću organizma, o mehaničkom objašnjenju duše, itd.
Osim toga za vreme ženinog porođaja desilo se s njim nešto neobično. On, nevernik, počeo se moliti bogu i u trenutku kad se molio, verovao je. Ali, taj trenutak je prošao, a on nije mogao da odredi tadašnjem raspoloženju nikakvo mesto u svome životu.
Nije mogao da prizna da je onda znao istinu, a da se sada vara; nije mogao, jer čim počne mirno da misli o tome, sve se opet raspada u paramparčad; ne može da prizna da se onda varao, jer su mu bila draga tadašnja duševna raspoloženja; a ako prizna da je to bila slabost, oskvrnjuje one trenutke. Bio je u teškoj borbi sa samim sobom, i naprezao svu duševnu snagu da iziđe iz nje.

IX


Ove misli su ga mučile i morile čas slabije čas jače, ali ga nikad nisu ostavljale. Čitao je i mislio, ali što je više čitao i mislio, sve se udaljenijim osećao od postavljenog cilja.
U poslednje vreme, uverivši se da kod materijalista neće naći odgovora, on je, u Moskvi i na selu, čitao i ponovo pročitao i Platona, i Spinozu, i Kanta, i Šelinga, i Hegela, i Šopenhauera, sve filozofe koji nisu materijalistički objašnjavali život.
Misli su mu se činile plodonosne dok je čitao, ili sam smišljao pobijanja drugih učenja, osobito materijalističkog; ali čim bi čitao, ili sam smišljao rešenja pitanja, uvek se prnavljalo isto, Držeći se datih definicija za nejasne reči kao duh, volja, sloboda, supstancija, i naročito padajući u klopku reči koju su mu podmetali filozofi, ili on sam sebi - počinjao on tobož nešto da poima. Ali trebalo je samo zaboraviti izveštačeni tok misli, i iz života se vratiti onome što ga je zadovoljavalo dok je mislio držeći se uzetog pravca - pa da se odjednom sva ta veštačka građevina sruši kao kula od karata, i da postane jasno da je građevina bila podignuta od onih ispremeštanih reči, nezavisno od nečega što je u životu važnije od razuma.
Jedno vreme, čitajući Šopenhauera, podmetnuo je namesto njegove volje
- ljubav, i ta nova filozofija utešila ga je za dva - tri dana, dok se nije odmakao od nje; ali se na isti način, kao i one pre, srušila čim ju je pogledao iz života, i pokazala se kao muslinska haljina koja ne drži toplo.
Brat Sergije Ivanovič posavetova Ljevinu da pročita bogoslovske spise od Homjakova[314]. Ljevin pročita drugu knjigu Homjakovljevih dela, i premda ga je polemički, elegantni i oštroumni ton pisca od početka odbijao, porazilo ga je učenje o crkvi. U prvi mah ga porazi misao: da postignuće božanskih istina nije dato čoveku, već skupu ljudi, sjedinjenih ljubavlju - crkvi. Obradova ga zatim misao o tome kako je lakše poverovati u postojeću i sada živu crkvu koja sadrži sva ljudska verovanja, koja ima na čelu boga, i prema tome u svetu i nepogrešivu crkvu, i od nje primiti veru u boga, u stvaranje
sveta, u pad, u iskupljenje - negoli početi od boga, dalekog, tajanstvenog boga, stvaranja sveta, itd. Ali pročitavši zatim istoriju crkve od katoličkog pisca, i istoriju crkve od pravoslavnog pisca, i videvši da obe crkve,- nepogrešive po suštini svojoj, odriču jedna drugu, on se razočara i u Homjakovljevo učenje o crkvi, te se i ta građevina rasturi u prah, kao što su i filozofske građevine.
Celoga proleća bio je Ljevin kao neko tuđe biće i preživeo je užasne trenutke.
»Ako ne znam šta sam, i zašto sam ovde, ne može se živeti. A znati to ne mogu, prema tome, ne može se živeti«, govorio je sebi Ljevin.
»U beskonačnom vremenu, u beskonačnoj materiji, u beskonačnom prostoru izdvaja se mehurić - organizam, i taj se mehurić malo održi pa pukne, a taj mehurić - to sam ja.«
To je bila mučna neistina, ali to je bio jedini, poslednji rezultat vekovnih napora čovečanske misli u tome pravcu.
To je bilo ono poslednje verovanje, na kojem su građena, i gotovo u svima pravcima voćena istraživanja čovečanske misli. To je bilo vladajuće ubeđenje, i Ljevin je i nehotice, ne znajući sam kad i kako, kao ipak najjasnije, između sviju drugih objašnjenja usvojio baš to.
Ali to je bila ne samo neistina, to je bio surov podsmeh nekakve zle sile, zle, odvratne, takve da joj se nije moglo potčiniti.
Trebalo je izbaviti se od te sile. I to izbavljenje bilo je u rukama svakoga. Trebalo je prekinuti tu zavisnost od zla. A za to je bilo samo jedno sredstvo - smrt.
I srećni čovek porodice, zdrav čovek, Ljevin je nekoliko puta bio blizu samoubistva, toliko, da je sakrio konopac da se ne bi obesio, i bojao se da nosi pušku da se ne bi ubio.
Ali, Ljevin se nije ubio, i nije se obesio, nego je dalje živeo.

X


Dok je Ljevin mislio o tome - šta je, i zašto živi, nije nalazio odgovora i padao je u očajanje; ali kad bi prestao da se pita o tome, znao je i šta je, i zašto živi, jer je odlučno i određeno radio i živeo; štaviše, u ovo poslednje vreme je mnogo čvršće i određenije živeo nego pre.
Kad se početkom juna vratio na selo, vratio se i svojim običnim poslovima. Seosko gazdinstvo, odnosi sa seljacima i susedima, domaće gazdinstvo, poslovi sestrini i bratovljevi njemu povereni, odnosi sa ženom, rodbinom, brige o detetu, nova strast za pčelarstvo koja ga tog proleća obuze
- ispunjavahu sve njegovo vreme.
Ovi su ga poslovi zanimali ne stoga što bi ih on pravdao nekim opštim pogledom, kao što je ranije radio; naprotiv, sada, razočaran zbog neuspeha u pređašnjim poduhvatima za opšte dobro, s jedne strane; i odveć zauzet mislima i količinom poslova koji su sa sviju strana navaljivali na njega, s druge strane - on je potpuno napustio sve kombinacije o opštem dobru, i poslovi su ga zanimali samo zato što mu se činilo da mora raditi ono što radi, da ne može drukčije.
Ranije (to je počelo u detinjstvu, pa neprestano raslo do potpune zrelosti) i kad se starao da učini nešto što bi bilo dobro za sve, za čovečanstvo, za Rusiju, za celo selo, opažao je da su misli o tome bile prijatne, a sama delatnost uvek ispadala neskladna; nije bilo potpunog uverenja da je stvar neophodno potrebna, te se delatnost, koja se s početka činila tako velika, smanjivala više i više, svodila se na ništa. Sada pak, kad se posle ženidbe počeo više i više ograničavati na život za sebe - on, iako nije više osećao nikakve radosti pri pomisli na svoju delatnost - on je osećao uverenje da je njegov posao neophodan, video da mu ide od ruke daleko bolje nego pre, i da postaje veći i veći.
Sad, uvek protiv svoje volje, dublje je i dublje, kao plug, zadirao u zemlju, tako da se više nije mogao izvući dok ne istera brazdu dokraja.
Nesumnjivo je potrebno da porodica živi onako kako su navikli da žive
očevi i dedovi, to jest pod istim pogodbama obrazovanja, a tako da se i deca vaspitaju. To je tako potrebno kao što je potrebno ručati kad se ogladni; i stoga je takođe potrebno, kao i spremiti ručak, da se mašinom gazdinstva u Pokrovskom upravlja tako kako bi se mogli dobijati prihodi. Isto je tako nesumnjivo potrebno, kao dug vratiti, držati naslednu zemlju u takvom stanju da sin, kad nasledi, kaže ocu hvala, isto onako kao što je Ljevin govorio hvala dedi za sve što je onaj sazidao i posadio. I stoga je potrebno ne da se zemlja daje pod arendu, već da domaćin sam vodi svoju ekonomiju, da pati stoku, đubri njive i podiže šume.
Nije mogućno ne svršavati poslove Sergija Ivanoviča, sestrine, i sviju ovih seljaka koji su navikli da mu dolaze po savete - kao što ne možeš baciti dete koje već držiš na rukama. Treba brinuti o udobnostima u goste pozvate svastike i njene dece, kao i o svojoj ženi i detetu, i ne može se ne provesti s njima makar jedan mali deo dana.
I sve ovo, zajedno s lovom i s novom strašću za pčelarstvo, ispunjavalo je sav Ljevinov život, koji nije za njega imao nikakva smisla dok je mislio o njemu.
I, osim što je Ljevin sigurno znao šta mora raditi, isto je tako znao i kako sve to treba uraditi, i koji je posao važniji od drugoga.
Znao je da radnike treba pogađati što je moguće jevtinije; ali, zato što se novac daje unapred, naimati ih jevtinije nego što vrede - ne treba činiti, mada je to vrlo probitačno. Prodavati seljacima slamu za vreme oskudice u stočnoj hrani, može, iako mu ih je žao; ali mehanu i pivnicu, mada daju dobar prihod, treba uništiti. Za seču šume treba kažnjavati što je mogućno strože, ali za uhvaćenu stoku se ne može naplaćivati potrica; i premda to jedi čuvare, i oslobođava seljake od straha, ne može se drukčije nego pustiti uhvaćenu stoku.
Petru, koji je zelenašu plaćao deset procenata mesečno, treba pozajmiti novac da se otkupi; ali se ne može ni sniziti svota ni produžiti rok plaćanja seljacima neplatišama. Nadzorniku se ne može oprostiti što livada nije pokošena na vreme, te je trava propala uzalud; ali se i ne može kositi osamdeset desetina, na kojima je bila posađena mlada šuma. Ne može se oprostiti radniku koji je u radno vreme otišao kući zato što mu je umro otac - ma kako da nam ga je žao; i treba radnika obračunati jevtinije za propuštene skupe mesece; ali se ne može ne izdavati mesečna plata starim, potpuno nepotrebnim slugama.
Ljevin takođe zna da po povratku kući pre svega treba otići do žene koja je nešto bolesna, a seljaci, koji su ga čekali tri sata, mogu još malo čekati; zna
takođe da, bez obzira na zadovoljstvo koje oseća pri hvatanju i smeštanju rojeva, da se mora lišiti toga zadovoljstva, ostaviti starca da bez njega smesti rojeve, a on da priđe i razgovara sa seljacima koji ga nađoše na uljaniku.
Da li je dobro ili rđavo postupao, on ne zna, ali ne samo da to sad ne bi dokazivao, nego će izbegavati razgovore i misli o tome.
Razmišljanja ga dovode u sumnju i smetaju mu da vidi šta treba a šta ne treba. Kad ne misli, nego živi, on neprestano oseća u svojoj duši prisustvo nepogrešivog sudije, koji rešava koji je od dvaju mogućih postupaka bolji a koji gori; i čim ne bi postupio kako treba, Ljevin bi to odmah osetio.
Tako je živeo ne znajući i ne videći mogućnost da sazna: šta je, i zašto živi na svetu; zbog toga se neznanja mučio toliko da se bojao samoubistva, a u isto vreme je pouzdano krčio svoj naročito određeni put u životu.

XI


Onog dana kad je Sergije Ivanovič stigao u Pokrovsko, Ljevin je imao jedan od svojih najtežih dana.
Bilo je najživlje vreme rada, kad se u celom narodu javlja neobičan napor samopožrtvovanja u radu, kakav se ne javlja ni pod kojim drugim pogodbama života i koji bi visoko bio cenjen kad bi ljudi koji imaju te osobine, sami ga cenili, kad se ne bi ponavljao svake godine i kad posledice toga napora ne bi bile tako proste.
Pokositi, požnjeti i prevući raž i ovas, pokositi livade, ugariti njive, omlatiti seme i posejati ozimicu - sve to izgleda prosto i obično; međutim, da se sve to sredi, potrebno je da svi seljaci, i stari i mladi, rade za te tri-četiri nedelje neprestano, tri puta više nego obično, da se hrane kvasom, lukom i crnim hlebom, vrhu i vuku snopove noću, i ne spavajući više od dva - tri sata. I svake se godine to radi po celoj Rusiji.
Kako je veći deo života proveo na selu i u bliskim odnosima s narodom, Ljevin je u to radno doba osećao da opšte narodno uzbuđenje prelazi i na njega.
Izjutra je išao na prvu setvu raži, pa na njivu s koje su vukli ovas u stogove; vrativši se kući u doba kad su mu žena i svastika ustajale, popio bi s njima kafu, i onda pošao pešice na salaš, gde je trebalo pustiti u rad novu mlatilicu za pripremanje semena.
Ceo taj dan, razgovarajući sa nadzornikom i seljacima a kod kuće sa ženom, svastikom, njenom decom i tastom, Ljevin je mislio o jednom te jednom, što ga je u to vreme pored domaćih briga zanimalo, u svemu tražio veze po svome pitanju: »Šta sam? Gde sam? Zašto sam ovde?«
Stojeći u hladovini, pod sušnicom za crepove novopokrivenom još neopalim mirisnim lišćem leskovih motaka, prislonjenih uz oljuštene sveže jasikove prečage pod slamnim krovom - Ljevin je gledao, kroz otvorena vrata pred kojima se vitlala suva i gorka prašina od mlaćenja: čas u vrelim suncem obasjanu travu i u svežu slamu tek iznesenu iz žitnice, čas u laste s belim
grudima i šarenim glavama koje su s piskom doletale pod krov i lepršajući krilima zaustavljale se na okviru vrata, čas u narod koji je vrveo po tamnom i prašljivom gumnu, i uz to je premišljao čudne misli:
»Zašto se sve ovo radi? - Mislio je. - Zašto ja stojim ovde i teram ih da rade? Zašto se oni trude i staraju da preda mnom pokažu svoju usrdnost? Rašta se bakće starica Matrjona, moja poznanica? (Ja sam je lečio kad je, za vreme požara, pala na nju greda) - mislio je gledajući u mršavu ženu koja je, vukući grabuljama klasje, s naprezanjem gazila crno - opaljenim bosim nogama po neravnom tlu punom razbijenih crepića. - Onda je ozdravila; ali ako ne danas - sutra, kroz deset godina će je zakopati, i ništa neće ostati ni od nje, ni od ove kaćiperke u crvenoj ubradači koja tako vešto i nežno izdvaja iz pleve klasje. I nju će zakopati, i ovoga pegavog šarca, vrlo brzo - mislio je gledajući u trbušatog konja koji je ubrzano disao kroz raširene nozdrve, i opkoračivao točak koji se ispod njega okretao. - I njega će zakopati, zakopaće i Fjodora dodavača, sa njegovom kovrdžavom bradom punom pleve, i sa pocepanom košuljom na belom ramenu. On dreši snopove, i nešto komanduje, i viče na žene, i brzim pokretom popravlja kaiš na točku zamašnjaku. I što je glavno, ne samo njih, nego će i mene zakopati, i ništa neće ostati. Zašto?«
Premišljao je o tome, i u isto vreme gledao u časovnik da vidi koliko će omlatiti za sat. Morao je to znati da bi prema tome odredio posao za dan.
»Skoro će već sat, a tek su treći stog počeli«, pomisli Ljevin, priđe dodavaču, i nadvikujući huktanje mašine, reče mu da razređenije ubacuje.
- Pomnogo mećeš, Fjodore! Vidiš da se zaptiva, i zato ne ide brže.
Razređuj!
Fjodor, pocrneo od prašine prionule za oznojeno lice, odgovori mu nešto, ali je i dalje radio onako kako Ljevin nije želeo.
Prišavši bubnju, Ljevin ukloni Fjodora i poče sam puštati snopove.
Tako je radio do seljačkog ručka, dotle već ne beše dugo; a zatim iziđe ispod sušnice zajedno s Fjodorom i upusti se s njim u razgovor, zastavši, na gumnu, kraj vrlo uredno zdenutog žutog plasta požnjevene raži, ostavljene za seme.
Dodavač je bio iz jednog udaljenog sela gde je Ljevin ranije davao zemlju u napolicu. Sad je zemlja bila izdata jednom pokućaru pod zakup.
Ljevin se upusti s Fjodorom u razgovor o toj zemlji, i upita ga da li bi iduće godine uzeo zemlju Platon, jedan bogat i dobar seljak iz toga sela.
- Skupo je, Konstantine Dmitriču, Platon neće imati računa - odgovori
seljak vadeći klasje ispod oznojenog pazuha.
- A kako Kirilov ima računa?
- Zar Mićuha (tako prezrivo nazva seljak pokućara), Konstantine Dmitriču, da nema računa? Taj će pritegnuti da izvuče svoje. On hrišćanina neće požaliti. A čiča Fokanič (tako je on zvao starca Platona), zar on da dere kožu s leđa? On nekom pozajmi, nekom i pokloni; kad pogledaš, prihod podbaci. I to je čovek.
- A zašto da poklanja?
- Pa tako; znači, ima raznih ljudi; neki čovek živi samo za svoje potrebe, recimo Mićuha, taj gleda samo svoj trbuh da nabije, a Fokanič je pravedan starac. On živi i za dušu. Misli i na boga.
- Kako misli na boga? Kako živi za dušu? - gotovo uzviknu Ljevin.
- Zna se kako, po pravdi, po božjoj volji. Ima raznih ljudi. Eto, recimo vi, vi takođe nećete uvrediti čoveka...
- Da, da, zbogom! - reče Ljevin gušeći se od uzbuđenja, i okrenuvši se uze štap i brzo pođe kući. Na seljakove reči: da Fokanič živi za dušu, po pravdi i volji božjoj, nejasne ali značajne misli izbiše u gomili kao iza neke pregrade, sve se ustremiše jednom cilju, počeše se kovitlati po njegovoj glavi i oslepljivati ga svojom svetlošću.

XII


Ljevin je išao krupnim koracima po drumu, i osluškujući pazio ne toliko na svoje misli (on još nije mogao da ih objasni), koliko na duševno stanje kakvo ranije nikad nije osećao.
Reči koje je izgovorio seljak proizvedoše u njegovoj duši dejstvo električne varnice, koja odjednom preobrazi i spoji ujedno čitav roj raštrkanih, nemoćnih, zasebnih misli, koje nikad nisu prestajale da ga zanimaju. Ove misli, neprimetno za njega samog, zanimale su ga i dok je govorio o davanju zemlje pod zakup.
Osećao je u duši nešto novo, i sa uživanjem dodirivao to novo, ne znajući još šta je to.
»Ne živi samo za sebe, nego i za boga. Za kakvoga boga? Šta se besmislenije može reći od toga što je seljak rekao? Rekao je da ne treba živeti samo za svoje potrebe; to jest, da ne treba živeti za ono što shvatamo, što nas privlači, što želimo; nego treba živeti za nešto nepojmljivo, za boga, koga niko ne može ni pojmiti, ni odrediti. I šta? Nisam razumeo te besmislene reči Fjodorove? A shvativši ih, posumnjao sam u njihovu istinitost? našao sam da su glupe, nejasne i netačne?
»Ne, razumeo sam ja njega, i sasvim onako kako on sam razume; razumeo sam potpuno i jasnije nego išta u životu, i nikad u životu nisam sumnjao, i ne mogu sumnjati u to. I ne samo ja, nego svi, ceo svet samo to jedno potpuno razume, i jedino u to ne sumnja, i uvek je s tim saglasan.
»Fjodor kaže da Kirilov pokućar živi za svoj trbuh. To je pojmljivo i pametno. Svi mi, kao razumna bića, ne možemo živeti drukčije nego za trbuh. I odjednom, taj isti Fjodor kaže da ne valja živeti samo za trbuh, nego treba živeti za istinu, za boga, i ja ga od prve reči razumedoh! I ja, i milioni ljudi koji su vekovima pre mene živeli, i koji sada žive, seljaci, siromašni duhom, i mudraci koji su mislili i pisali o tome, koji svojim nejasnim jezikom uvek to isto govore - svi se mi slažemo u jednom: za šta treba živeti, i šta je dobro. Zajednički sa svima ljudima imam ja samo jedno čvrsto, nesumnjivo i
jasno saznanje; ali to se saznanje ne može objasniti razumom - ovo je izvan razuma, i nema nikakvih uzroka, i ne može imati nikakvih posledica.
»Ako dobro ima uzrok, ono već nije dobro; ako ima posledicu - nagradu, takođe nije dobro. Prema tome, dobro je izvan lanca uzroka i posledica.
»I ja to baš i znam, i svi to znaju.
»A ja sam tražio čuda, žalio što nisam video čudo koje bi me ubedilo. A sad evo čuda koje je jedino mogućno, koje uvek postoji, okružuje me sa sviju strana, a ja ga nisam opažao!
»Kakvo veće čudo od toga može postojati!
»Je li mogućno da sam našao rešenje svega, je li mogućno da su sad okončane moje patnje?« mislio je Ljevin koračajući po prašljivom putu i ne osećajući ni vrućinu ni umor, osećajući samo stišavanje dugih stradanja. To je osećanje bilo tako radosno da mu se činilo neverovatno. Gušio se od uzbuđenja, i kako nije mogao dalje da ide, skrenu s puta u šumu i sede na nepokošenu travu u hladu jasika. Skide sa oznojene glave šešir i leže nalakćen na jednu ruku na sočnu, gustu šumsku travu.
»Da, treba se sabrati i razmisliti« mislio je gledajući netremice u neugaženu travu koja je bila pred njim, i prateći kretanje zelene bubice što se puzala po stablu pirevine i kojoj smetaše u kretanju sedmolistov list. - Sve iz početka? - upita se, odmičući list da ne smeta bubici, i pregibajući drugu travku da bubica pređe na nju. - Šta me je obradovalo? Šta sam pronašao?
»Pre sam govorio da se u mome telu, u telu ove trave i ove bubice (gle, nije htela na travu; opružila krilca i odletela) vrši promena materije po fizičkim, hemijskim, fiziološkim zakonima. A u svima nama zajedno s jasikama, oblacima i maglovitim pegama, vrši se razviće. Razviće iz čega? U šta? Beskonačno razviće i borba... A zar bi moglo biti kakvog pravca i borbe u beskonačnost! Čudio sam se što uprkos najveće napregnutosti misli u tome pravcu, što mi se ipak ne otkriva smisao života, smisao mojih pobuda i težnja. A smisao mojih pobuda tako je jasan u meni, da ja stalno živim po njemu, i začudio sam se i obradovao kad je mužik izrekao taj smisao: živeti za boga, za dušu.
»Ništa nisam pronašao. Samo sam saznao ono što znam. Pojmio sam onu moć koja mi je ne samo u prošlosti davala život, nego mi i sad daje život. Oslobodio sam se obmane, poznao sam gospodara.«
I ukratko ponovi u sebi ceo tok svoje misli za poslednje dve godine, čiji početak beše jasna, očigledna misao o smrti, dok je gledao dragog i beznadežno bolesnog brata.
Pojmivši tada prvi put jasno da svakog čoveka, pa i njega, ne čeka u budućnosti ništa drugo do patnja, smrt i večni zaborav, on odluči da se tako ne može živeti, da treba ili objasniti svoj život na način da se ne javlja kao pakosni podsmeh nekakvog đavola, ili se ubiti.
Ali nije uradio ni jedno ni drugo, nego je nastavio da živi, misli i oseća, štaviše, baš se u to vreme i oženio, i osetio mnoge radosti i bio je srećan, a nije mislio o značaju svoga života.
Šta to znači? Znači da je živeo dobro, ali mislio rđavo.
Živeo je (nesvestan toga) onim duhovnim istinama koje je posisao zajedno s mlekom a mislio je ne samo ne priznavajući te istine, nego i brižljivo ih obilazeći.
Sad mu je bilo jasno da je mogao živeti jedino zahvaljujući onom verovanju u kojem je bio vaspitan.
»Šta bih bio, i kako bih proživeo svoj život da nisam imao to verovanje, da nisam znao da treba živeti za boga, a ne za svoje potrebe? Ja bih pljačkao, lagao, ubijao. Ništa od onoga što sačinjava glavne radosti moga života, ne bi postojalo za mene.« Čineći najveće napore mašte, nije mogao sebi da predstavi ono zversko biće kakvo bi bio, da nije znao za šta živi.
»Tražio sam odgovora na svoje pitanje. A odgovor na moje pitanje nije mogla dati misao - ona nije u srazmeri sa pitanjem. Odgovor mi je dao sam život kroz moje znanje onoga šta je dobro a šta je rđavo. A to znanje ja nisam ničim stekao, već mi je dato kao i svima, dato stoga što ga niotkud nisam mogao uzeti.
»Odakle sam to uzeo? Jesam li razumom došao do toga da treba ljubiti bližnjeg, a ne daviti ga? Kazali su mi to u detinjstvu, i ja sam radosno poverovao, jer su mi kazali ono što je već bilo u mojoj duši. A ko mi je to otkrio? Razum, ne, Razum je otkrio borbu za opstanak, i zakon koji zahteva da se uništavaju svi koji ometaju zadovoljenje mojih želja. To je zaključak razuma. A ljubav prema drugome nije mogao otkriti razum, jer je to nerazumno.
»Da, oholost«, reče u sebi okrećući se potrbuške i uzevši da vezuje stabljike trave starajući se da ih ne prekine.
»I ne samo oholost uma, nego i glupost uma. A glavno - lupeštvo, lupeštvo uma. To jest, prevara uma«, ponovi isto.

XIII


I Ljevin se seti skorašnjeg prizora sa Doli i njenom decom. Ostavši sama, deca počeše pržiti malinu na sveći i sipati mleko u usta kao iz česme. Mati ih zateče i poče pred Ljevinom da ih savetuje, govoreći im koliki se trud starijih ulaže u ono što oni upropašćuju, i da je sav taj trud za njih, i da neće imati iz čega da piju čaj ako budu lupali šolje, a ako budu prosipali mleko neće imati šta da jedu i pomreće od gladi.
Ljevina zaprepasti mirno, snuždeno neverovanje s kojim su deca slušala ove materine reči. Njih je ogorčilo samo to što je prekinuta njihova zanimljiva igra; ona nisu verovala ni u jednu reč od svega što je govorila mati. Ona nisu ni mogla verovati, jer ne mogu zamisliti obim onoga čime se koriste, pa zato ne mogu zamisliti ni da je to što ona upropašćuju baš ono od čega žive.
»Sve to postoji samo po sebi - mislila su ona, i u tome nema ničega važnoga i zanimljivoga, to je uvek bilo i biće. I uvek je sve jedno isto. O tome mi nemamo šta da mislimo, to je gotovo; a mi hoćemo da izmislimo nešto novo i svoje. I eto, zamislili smo da u šolju metnemo malinu i da je pržimo na sveći, i da mleko kao iz česme sipamo jedno drugom u usta. To je zanimljivo i novo, i ništa nije gore nego piti mleko iz šolje.
»Zar ne činimo to isto i mi, zar nisam to činio i ja kad sam istraživao razumom značaj prirodnih sila i smisao čovečjeg života?« nastavi Ljevin razmišljanje.
»I zar to isto ne rade sve filozofske teorije: idu čudnovatim, čoveku neurođenim putem misli, da bi ga doveli do saznanja onoga što on odavno zna, i zna tako tačno da bez toga ne bi mogao ni živeti?
Zar se ne vidi jasno u razvijanju teorije svakoga filozofa da on unapred zna glavni smisao života isto tako nesumnjivo kao i seljak Fjodor, i nimalo jasnije od njega, i samo mu je po volji da se sumnjajući i umnim putem vraća onome što je svima poznato.
»Dela, pustite decu da sama pronađu i naprave posuđe, pomuzu mleko
itd. Da li bi se i onda šegačila i igrala? Pomrla bi od gladi. A dela, ostavite nas s našim strastima, mislima bez pojma o jednom bogu i tvorcu! Ili bez pojma o tome šta je dobro, bez objašnjenja moralnoga zla.
»Dela, stvorite nešto bez tih pojmova!
»Mi samo rušimo, jer smo duhovno siti. Prava deca!
»Otkud kod mene radosno, sa seljakom zajedničko znanje koje mi jedino daje duševni mir? Odakle sam to uzeo?
»Ja, vaspitan u poimanju boga i kao hrišćanin, sa životom ispunjenim svim onim duhovnim blagom koje mi je dalo hrišćanstvo, živeći od toga blaga kojim sam ispunjen ja, kao deca, ne poimajući to blago rušim ga, to jest, hoću da razrušim ono od čega živim. A čim nastupi značajan trenutak u životu, ja, kao deca kad ogladne i ozebu, idem k njemu; i manje negoli deca kad ih mati grdi za njihove nestašluke, manje svesno osećam da mi se moji detinjski pokušaji zbog besa od sitosti, ne uračunavaju za odgovornost.
»Da, ono što znam, znam ne razumom, nego mi je to dato, otkriveno mi je, ja to znam, srcem, verom u ono glavno što ispoveda crkva.
»Crkva? Crkva!« ponovi Ljevin, prevrnu se na drugu stranu, i nalaktivši se poče gledati u daljinu na stado koje s onu stranu silažaše ka reci.
»A mogu li ja verovati u sve što ispoveda crkva?« mislio je, ispitujući sebe i izmišljajući sve što bi moglo narušiti njegov sadanji mir. On se naročito poče sećati onih učenja crkve koja su mu se činila najčudnovatija, i koja ga najviše sablažnjavahu. »Stvaranje sveta? A čime sam ja objašnjavao postojanje? Postojanjem? Ničim? - Đavo i greh. - A čime ja objašnjavam zlo?... Iskupitelj?...
»Ništa, ništa ja ne znam, i ne mogu znati osim onoga što je rečeno meni zajedno sa svima.«
I učini mu se sada da nema nijedno verovanje crkve koje bi narušavalo ono što je glavno, veru u boga, u dobro, kao jedini čovekov poziv.
Pod svako verovanje crkve može se podmetnuti verovanje u služenje istini, mesto služenja potrebama. I svako verovanje crkve ne samo da nije to narušavalo, nego je bilo preko potrebno da bi se izvršavalo glavno čudo koje se stalno javlja na zemlji, a koje se sastoji u tome: da svaki čovek zajedno sa milionima najraznovrsnijih ljudi, mudraca i jurodivih, dece i staraca - sa svima, sa seljacima, sa Ljvovom, s Kiti, s prosjacima i carevima - da može nesumnjivo razumevati jedno, i stvarati onaj život duše za koji jedino vredi živeti, i koji jedino i cenimo.
Ležeći na leđima Ljevin je sad gledao u visoko, vedro nebo. »Zar ne znam
da je ovo beskrajni prostor, a ne okrugao svod? Ali ma kako žmirio i naprezao vid, ne mogu da ga ne vidim kao okrugao i kao ograničen; i bez obzira na moje znanje o beskrajnom prostoru, ja sam nesumnjivo u pravu kad vidim čvrst plavetni svod, više sam u pravu nego kad se naprežem da vidim dalje od toga svoda.«
Ljevin prestade najzad da misli, i kao da osluškivaše tajanstvene glasove koji su se radosno i zabrinuto o nečem razgovarali među sobom.
»Je li mogućno da je to vera? - pomisli, bojeći se da veruje svojoj sreći. - Bože moj, hvala ti!« - progovori gutajući jecanje i brišući obema rukama suze koje mu navreše na oči.

XIV


Ljevin je gledao ispred sebe i video stado, zatim ugleda kočije sa upregnutim vrancem i kočijaša koji priđe stadu, progovori nešto sa čobaninom; zatim ču već sasvim blizu sebe tandrkanje točkova i frkanje sitoga konja; ali je tako bio obuzet svojim mislima da mu nije dolazilo na um pitanje zašto kočijaš ide k njemu.
Shvati tek onda kad ga kočijaš, pošto pritera sasvim blizu, zovnu.
- Poslala me gospođa. Došli su vam brat i još nekakav gospodin. Ljevin sede u kočije i uze dizgine.
Kao probuđen iz sna, dugo se nije mogao pribrati. Pogledaše u sitoga konja, koga beše probila pena između butina i po vratu gde ga dodirivahu dizgini, pogledaše u Ivana kočijaša koji je sedeo pored njega i sećaše se kako je očekivao brata, kako je žena verovatno uznemirena njegovim dugim odsustvom, starao se takođe da pogodi koji je to gost što je došao sa bratom. I brata, i ženu, i nepoznatoga gosta zamišljao je sada drukčije nego ranije. Čini mu se da će odsad odnosi prema svima ljudima biti sasvim drukčiji.
»Među bratom i mnome možda neće sad više biti one otuđenosti koja je uvek stajala između nas - prepirke neće biti; s Kiti se nikad neću svađati, prema gostu, ma ko on bio, biću ljubazan i dobar, sa slugama, sa Ivanom - sve će biti drukčije.«
Zadržavajući zategnutim dizginima dobroga konja koji je frkao od nestrpljenja i hteo da kasa, Ljevin se obazirao i tražio povod da otpočne razgovor s Ivanom, koji nije znao šta da radi sa svojim besposlenim rukama, pa je neprestano pritiskivao košulju što se razlepršavala. Ljevin htede da mu kaže da nije trebalo tako visoko podtegnuti sedište, ali to bi ličilo na prekor, a on je hteo ljubazan razgovor. Drugo mu pak ništa nije padalo na um.
- Izvolte držati desno, udarićete u panj - reče kočijaš, popravljajući Ljevina i vukući za dizgine.
- Molim te, ne diraj i ne uči me! - reče Ljevin, koga naljuti ovo kočijaševo
mešanje. Kao i uvek, tuđa ga primedba naljuti, i on s tugom oseti kako je pogrešna bila njegova pretpostavka da će duševno njegovo raspoloženje odmah ga moći izmeniti u njegovu dodiru sa stvarnošću.
Kad je bio na četvrt kilometra od kuće, Ljevin spazi Grišu i Tanju koji su mu trčali u susret.
- Teča Kostja! Ide i mama, i deda, i Sergije Ivanovič, i još neko - govorili su penjući se u laka kola.
- A ko?
- Užasno strašan! I ovako čini rukama - reče Tanja ustajući u kolima i podražavajući Katavasova.
- Star ili mlad? - smejući se pitaše Ljevin, koga je predstavljanje Tanjino podsećalo na nekoga.
»Ah, samo da ne bude kakav neprijatan čovek!« pomisli Ljevin.
Tek što skrenu na zavijutku, i ugleda one što su mu dolazili u susret, Ljevin poznade Katavasova u slamnom šeširu; ide, i tačno onako razmahuje rukama kako ga je Tanja predstavljala.
Katavasov je veoma voleo da govori o filozofiji, o kojoj je dobio pojam od prirodnjaka koji se nikad nisu bavili filozofijom; Ljevin se u poslednje vreme u Moskvi vrlo mnogo prepirao s njim.
Prvo čega se Ljevin seti kad spazi Katavasova, bio je jedan od takvih razgovora, u kojem je Katavasov, očigledno, mislio da je pobedio.
»Ne, neću nipošto da se prepirem i lakomisleno da kazujem svoje misli«, reši u sebi.
Sišavši s kola i pozdravivši se s bratom i s Katavasovom, Ljevin upita za ženu.
- Odnela je Miću u Kolok (to je bila šuma oko kuće). Da ga tamo smesti, jer je u kući vrućina - reče Doli. Ljevin je uvek odvraćao ženu od navike da nosi dete u šumu, smatrajući to kao opasno, te mu ovaj izveštaj beše neprijatan.
- Neprestano ga prenaša s mesta na mesto - smešeći se reče knez. - Ja sam joj savegovao da proba da ga odnese u ledenicu.
- Hhela je da dođe na uljanik. Mislila je da si tamo. Mi idemo tamo - reče Doli.
- Pa, šta radiš? - reče Sergije Ivanovič izostajući od drugih i ravnajući se s bratom.
- Ništa osobito. Kao i uvek, zanimam se gazdinstvom - odgovori Ljevin. - A
ti, koliko ćeš ostati? Odavno te očekujemo.
- Tako do dve nedelje. Imam vrlo mnoto posla u Moskvi.
Pri tim rečima braća se sretoše pogledima, i Ljevin, bez obzira na vazdašnju, osobito sada silnu želju da bude u prijateljskim i, što je glavno, prostim odnosima sa bratom, oseti da mu je nezgodno gledati u njega. On obori oči, ne znajući šta da kaže.
Prelazeći u pameti sve predmete razgovora koji bi mogli biti prijatni Sergiju Ivanoviču, i odvratiti mu pažnju od razgovora o srpsko - turskom ratu i slovenskom pitanju, koji je nagovestio kad je pomenuo poslove u Moskvi - Ljevin povede reč o knjizi Sergija Ivanoviča.
- Je li već bilo prikaza na tvoju knjigu? - upita on. Sergije Ivanovič se osmehnu na to hotimično pitanje.
- Niko se tim ne zanima, a ja najmanje - reče on. - Pazite, Darja Aleksandrovna, biće kiše - dodade, pokazujući štapom na bele oblačiće koji se pojaviše iznad jasikovih vrhova.
I dosta je bilo tih nekoliko reči, pa da se onaj ne toliko neprijateljski, koliko hladan odnos, koji je Ljevin svakako hteo da izbegne, opet utvrdi između braće.
Ljevin priđe Katavasovu.
- Kako ste dobro uradili što ste smislili da dođete - reče mu.
- Odavno sam se spremao. Sad ćemo se narazgovarati. Jeste li pročitali Spensera?
- Ne, nisam dovršio - reče Ljevin. - Uostalom, sad mi nije potreban.
- Kako to? To je zanimljivo. Zašto?
- To jest, ja sam se konačno uverio da rešenje pitanja, koja me zanimaju, neću naći kod njega, i njemu sličnih. Sad...
Spokojan i veseo izraz Katavasovljeva lica porazi Ljevina, i tako mu bi žao svoga raspoloženja koje je očevidno pokvario ovim razgovorom, da je, setivši se svoje namere, zaustavio razgovor.
- Uostalom, razgovaraćemo docnije - dodade on. - Ako hoćete na uljanik, onda izvolite ovuda, ovom stazicom - obrati se on svima.
Došavši uskom stazicom do nepokošene livade, koju je pokrivao, s jedne strane, gust ćilim dana i noći, i po njemu, načesto, tamnozeleno visoko žbunje kukureka - Ljevin smesti goste u debeloj svežoj hladovini mladih jasika, na klupu i panjeve naročito pripremljene za posetioce uljanika koji se boje pčela, a sam ode da deci i odraslima donese hleba, krastavaca i svežeg
meda.
Starajući se da što manje čini nagle pokrete, i osluškujući pčele koje su sve češće proletale pored njega, on dođe stazicom do kućice. Kraj samog venjaka zazuja jedna pčela i zapade mu u bradu, ali je on pažljivo izvadi. Kad uđe u hladoviti venjak, skide sa zida o klin okačenu mrežicu, i nadenuvši je na glavu i metnuvši ruke u džepove, uđe u ograđeni uljanik u kojem su, nasred pokošenog mesta, stajale, u pravilnim redovima, privezane likom za kolje, sve poznate mu stare košnice, svaka sa svojom istorijom; a uz prošće behu ponameštani ovogodišnji mladi rojevi. Ispred leta na košnicama treperile su i igrale pred očima pčele i trutovi, okretahu se i tiskahu na jednom mestu; a kroz njihovu sredinu, sve u jednom pravcu, u šumu na rascvetanu lipu i natrag ka košnicama, proletahu pčele radnice na pašu i sa paše.
Do ušiju neprestano dopirahu raznoliki zvuci: čas vredne radnice koja brzo proletaše; čas dokonog truta koji samo zuji i svetkuje; čas uzbuđenih stražarica koje čuvaju svoju tekovinu i spremaju se da ubadaju. S one strane ograde starac je strugao obruč i nije video Ljevina. Ne javljajući se, Ljevin zastade nasred uljanika.
Obradova se što je ostao sam, da se pribere od stvarnosti koja je već uspela da pokoleba njegovo raspoloženje.
Seti se da je već uspeo da se naljuti na Ivana, da se pokaže hladan prema bratu, i da lakomisleno razgovara s Katavasovom.
»Je li mogućno da je ono bilo samo trenutno raspoloženje, i da će proći ne ostavivši traga?« pomisli.
Istoga se trenutka vratio u svoje raspoloženje, i s radošću osetio da se nešto novo i značajno dogodilo u njemu. Stvarnost je samo privremeno prekinula duševno spokojstvo koje je našao, ono je u celosti bilo u njemu.
Kao god što su ga pčele, leteći oko njega, preteći mu i odvajajući njegovu pažnju, lišavale potpunog fizičkog spokojstva, nagonile ga da se grči, da ih izbegava, isto su ga tako i brige, skolivši ga od trenutka kad je ceo u kočije, lišavale duševne slobode; ali to je trajalo samo dotle dok je bio posredi njih. Kao što je uprkos pčelama, sva telesna snaga bila cela u njemu, tako je cela bila i njegova duhovna snaga koje je ponovo postao svestan.

XV


- A znaš li, Kostja, s kim je Sergije Ivanovič putovao? - reče Doli, razdelivši deci med i krastavce. - Sa Vronskim; on putuje u Srbiju.
- I to ne sam, nego ceo eskadron vodi o svom trošku! - reče Katavasov.
- To njemu dolikuje - reče Ljevin. - A zar još uvek idu dobrovoljci? - dodade pogledavši u Sergija Ivanoviča.
Sergije Ivanovič, ne odgovarajući, oprezno je vadio, nožem, iz šolje u kojoj je stajao beo sat meda, još živu pčelu upalu u oceđeni med.
- Još kako! Da ste samo videli šta je juče bilo na stanici! - reče Katavasov zvučno zagrizajući krastavac.
- A kako da se to razume? Tako vam boga, Sergije Ivanoviču, objasnite mi kuda idu svi ti dobrovoljci, i s kim ratuju? - upita stari knez, očevidno nastavljajući razgovor koji je počeo pre nego što je došao Ljevin.
- Sa Turcima - mirno smešeći se odgovori Sergije Ivanovič, pošto je izvadio pocrnelu od meda pčelu koja se nemoćno koprcala, i skinuvši je s noža stavio je na čvrst list jasike.
- A ko je objavio rat Turcima? Ivan Ivanič Ragozov i grofica Lidija Ivanovna sa gospođom Štal?
- Niko nije ovde objavio rat, nego ljudi saosećaju sa patnjama bližnjih, i žele da im pomognu - reče Sergije Ivanovič.
- Ali knez ne govori o pomoći - reče Ljevin zastupajući tasta - nego o ratu. Knez kaže da privatni ljudi ne mogu uzimati učešća u ratu bez vladine dozvole.
- Kostja, eto pčela! Izbošće nas! evo! - reče Doli braneći se od osice.
- To nije pčela, nego osica - reče Ljevin.
- E, dobro, a kakva je vaša teorija? - reče smešeći se Katavasov Ljevinu, očevidno izazivajući ga na prepirku. - Zašto da privatni ljudi nemaju prava?
- Moja je teorija ovakva: rat je, s jedne strane, tako životinjska, surova i
užasna stvar, da nijedan čovek, već da i ne kažem hrišćanin, ne može lično primiti na svoju odgovornost početak rata, to može samo vlada, koja ima za to potrebu, i koja dolazi u položaj da vodi rat. S druge strane, i na osnovu nauke i na osnovu zdravoga razuma, u državnim poslovima, osobito u poslovima rata, građani se odriču svoje lične volje.
Sergije Ivanovič i Katavasov pohitaše istovremeno sa primedbom.
- U tome baš i jeste stvar, baćuška, što ima slučajeva kada vlada ne ispunjava volju građana, i tada društvo daje izraza svojoj volji - reče Katavasov.
Ali Sergije Ivanovič očigledno nije odobravao ovaj razgovor. On se natmuri na reči Katavasova i reče nešto drugo.
- Nisi pravilno postavio pitanje. Nema tu objave rata, već je to prost izraz čovečanskog, hrišćanskog osećanja. Ubijaju jednokrvnu i jednovernu braću. A baš i da nisu braća, jednoverni, nego prosto deca, žene, starci, osećanje se budi, i Rusi im jure u pomoć da se prekrate ti užasi. Zamisli da ideš ulicom i vidiš kako pijani ljudi tuku ženu ili dete; mislim da ne bi raspitivao da li je tome čoveku objavljen rat ili nije, nego bi jurnuo na njega i zaštitio bi napadnutog.
- Ali ne bih nikoga ubio - reče Ljevin.
- Ubio bi, ubio.
- Ne znam. Kad bih to video, predao bih se neposrednom svom osećanju; unapred ne mogu tvrditi šta bih uradio. A takvog neposrednog osećanja prema mučenju Slovena nema, i ne može biti.
- Možda za tebe nema. Ali za druge ono postoji - nezadovoljno se mršteći reče Sergije Ivanovič. - U narodu su živa predanja o pravoslavnom svetu koji trpi mučenja, robuje »nečastivim agarjanima«. Narod je čuo o patnjama svoje braće i progovorio je.
- Možebiti - popustljivo reče Ljevin - ali ja to ne vidim; i ja sam narod, ali ja to ne osećam.
- Eto, ni ja - reče knez. - Živeo sam u inostranstvu, čitao novine i, priznajem, nikako nisam mogao da razumem zašto su svi Rusi odjednom tako zavoleli braću Slovene, a ja nikakve ljubavi prema njima ne osećam? Mnogo sam se jedio, mislio sam da sam neko čudovište ili da Karlsbad tako utiče na mene. Ali kad sam došao ovamo, umirio sam se; video sam da i osim mene ima ljudi koji se interesuju samo Rusijom, a ne braćom Slovenima. Eto i Konstantin.
- Tu lična mišljenja ništa ne znače - reče Sergije Ivanovič. - Ne vodi se
računa o ličnom mišljenju, kad je sva Rusija, ruski narod, izrazio svoju volju.
- E, oprostićete. Ja to ne vidim. Narod o tome ništa i ne zna - reče knez.
- Ah, tata... kako da ne zna? A u nedelju u crkvi? - reče Doli osluškujući razgovor. - Molim te, daj ubrus - reče starcu koji je smeškajući se gledao u decu. - Ne može biti da svi...
- Šta znači to u nedelju u crkvi? Naredili svešteniku da čita molepstvije, i on ga pročitao. Ništa narod tu nije shvatio, uzdisali su, kao i pri svakoj propovedi - nastavi knez. - Zatim su im kazali da se u crkvi skupljaju prilozi za bogougodno delo, ljudi su vadili po kopjejku i davali. Ali za šta, nisu znali.
- Narod ne može ne znati; svest o svojoj sudbini uvek postoji u narodu, i u ovakvim trenucima kao što su ovi sad, ona mu postaje jasna - s pouzdanjem reče Sergije Ivanovič pogledajući u starca pčelara.
Lep starac, crne prosede brade i guste srebrne kose, stajao je nepomično, držao šolju s medom, ljubazno i mirno gledao sa visine svoga rasta u gospodu, očevidno ništa ne razumejući i ne želeći da razume.
- Tako je, tačno tako - značajno klateći glavom odgovori on na reči Sergija Ivanoviča.
- Eto, pitajte njega. On ništa ne zna i ne misli - reče Ljevin. - Jesi li, Mihailiču, čuo o ratu? - obrati mu se Ljevin. - Znaš, ono o čemu su u crkvi čitali? Šta ti misliš? Treba li ratovati za hrišćane?
- Šta mi imamo da mislimo? Aleksandar Nikolajevič imperator misli za nas, i smisliće za nas sve u svima stvarima. On bolje vidi... Treba li da donesem još hleba? Da dam dečku još malo? - obrati se on Darji Aleksandrovnoj pokazujući na Grišu koji je dovršavao koricu.
- Ja nemam potrebu da pitam - reče Sergije Ivanovič. - Videli smo i vidimo stotine ljudi koji ostavljaju sve, samo da posluže pravednoj stvari; dolaze sa svih krajeva Rusije, i otvoreno i jasno izražavaju svoju misao i nameru. Oni prilažu groševe ili sami idu i otvoreno govore zašto. Šta to znači?
- Znači ono što ja mislim - reče Ljevin koji se poče žestiti - da će se u narodu od osamdeset miliona uvek naći ne stotine, kao sad, nego desetine hiljada ljudi koji su izgubili društveni položaj, raspusnici, i koji su uvek gotovi - u četu Pugačova, u Hivu, u Srbiju...
- A ja ti kažem: idu ne samo stotine i ne samo raspusnici, nego najbolji predstavnici naroda! - reče Sergije Ivanovič s toliko jetkosti kao da štiti poslednju svoju imovinu. - A prilozi? U tom pogledu ceo narod otvoreno izražava svoju volju.
- Reč »narod« je vrlo neodređena - reče Ljevin. - Opštinske ćate, učitelji, i
jedan iz hiljade seljaka možebiti znaju u čemu je stvar. Ostalih osamdeset miliona, kao i Mihailič, ne samo da ne izražavaju svoju volju, nego nemaju ni pojma o čemu bi trebalo da izraze svoju volju. Kakvo pravo imamo da tu govorimo o narodnoj volji?

XVI


Vešt u dijalektici, Sergije Ivanovič ne odgovori, nego brzo prenese razgovor u drugu oblast.
- Ako bi na aritmetički način hteo da po znaš duh naroda, to je, razume se, vrlo teško postići. Plebiscit kod nas nije uveden i ne može biti uveden, jer ne bi izražavao volju naroda; ali zato ima drugih načina. Stvar se oseća u vazduhu, oseća se srcem. Ja ne govorim o onim podzemnim strujama koje su krenule u debelom moru naroda, i koje su jasne za svakog čoveka bez predubeđenja; pogledaj na društvo u užem smislu. Sve najraznovrsnije partije u svetu inteligencije, neprijateljski raspoložene ranije, svi društveni organi govore isto, svi su osetili elementarnu silu koja ih je dohvatila i ponela u jednom pravcu.
- Da, novine pišu jedno isto - reče knez - to je istina. Toliko sve isto, kao žabe pred olujinu. Od njih se ništa drugo ne može čuti.
- Žabe, ili ne žabe, ja novine ne izdajem i nemam da ih branim; a govorim o jednodušnosti u svetu inteligencije - reče Sergije Ivanovič obraćajući se bratu. Ljevin htede da odgovori, ali ga stari knez prekide.
- E, o toj jednodušnosti može se i nešto drugo reći - reče knez. - Eto, ja imam zeta Stepana Arkadijeviča, vi ga znate, On sad dobija mesto člana odbora komisije... šta ti znam čega, ne sećam se. Toliko znam da tamo nema šta da se radi - ne mari, Doli, to nije tajna! - a plata je osam hilada rubalja. Pokušajte, zapitajte da li je korisna ta njegova služba; on će vam dokazati da je najpotrebnija. A on je pravičan čovek, ali, ne može se ne verovati u korist od osam hiljada rubalja.
- Da, on me je baš i molio da saopštim Darji Aleksandrovnoj da je dobio mesto - nezadovoljno reče Sergije Ivanovič, smatrajući da knez govori neumesno.
- Takva je i jednodušnost novina. Objasnili su mi: čim počne rat, novinama dvaput veći prihodi. Kako onda da ne smatraju da je sudbina naroda i Slovena... i tako dalje?
- Ja mnogo raznih novina ne volim, ali to je netačno - reče Sergije Ivanovič.
- Ja bih stavio samo jedan uslov - nastavi knez, - Alphonse Karr je lepo pisao o tome pred rat s Pruskom. »Smatrate da je rat neophodan? Lepo. Ko propoveda rat, toga napred, u naročitu legiju, i na juriš ispred svih!«
- Lepo bi se proveli urednici novina! - nasmejavši se grohotom reče Katavasov, i zamisli svoje poznanike urednike u toj naročitoj legiji.
- Ah, ništa, oni bi pobegli - reče Doli - i inače bi samo smetali.
- A ako beže, onda karteč za njima, ili postaviti Kozake s knutom - reče knez.
- To je šala, i još rđava šala, oprostite, kneže, - reče Sergije Ivanovič.
- Ja ne vidim da je to šala, to je... - poče Ljevin, ali ga Sergije Ivanovič prekide.
- Svaki član društva pozvan je da radi svoj odgovarajući posao - reče on. - Ljudi misle i vrše svoj posao izražavajući društveno mnenje. A jednodušan i potpun izraz društvenog mnenja, zasluga je štampe, i u isto vreme radosna pojava. Pre dvadeset godina mi bismo ćutali, a sad se čuje glas ruskog naroda gotovog da ustane kao jedan čovek i da se žrtvuje za potlačenu braću; to je veliki korak, i jamstvo snage.
- Ali ne samo žrtvovati se, nego ubijati Turke - bojažljivo reče Ljevin. - Narod žrtvuje, i gotov je da se žrtvuje za svoju dušu, ali ne za ubistvo - dodade on - nehotice vezujući razgovor za misli koje ga tako zanimahu.
- Kako, za dušu? To je, znate, za prirodnjake malo - neshvatljiv izraz. Šta je to duša? - smešeći se reče Katavasov.
- Ah, znate vi!
- Tako mi boga, ni pojma nemam! - glasno smejući se reče Katavasov.
- Ja nisam doneo mir, nego mač, govori Hristos - dodade od svoje strane Sergije Ivanovič, prosto, kao najshvatljiviju stvar, navedavši baš ono mesto iz Jevanđelja koje je uvek najviše bunilo Ljevina.
- Tako je, tačno - ponovi starac koji je stajao kraj njih, odgovarajući na slučajno bačeni pogled na njega.
- Eh, baćuška, tučeni ste, tučeni, sasvim ste tučeni! - veselo uzviknu Katavasov.
Ljevin pocrvene od ljutine, ne zato što je bio tučen, već zato što se nije uzdržao od prepirke.
»Ah, s ovima se ja ne mogu prepirati, - pomisli on - na njima su
neprobojni oklopi, a ja sam go.«
Video je da brata i Katavasova ne može uveriti, a još manje je video mogućnost da se on složi s njima. Što su oni propovedali, to je tačno ona oholost uma koja njega umalo nije upropastila. Nije se mogao složiti s tim da desetak ljudi, među kojima i njegov brat, imaju pravo da na osnovu onoga što su im pričali nekoliko stotina ćeretala - dobrovoljaca koji su došli u prestonicu, imaju pravo da govore da oni i novine izražavaju volju i misao naroda, i to misao koja se izražava u osveti i ubistvu. Nije se mogao složiti s tim i zato što on nije video izraz tih misli u narodu, s kojim on živi; nije nalazio te misli ni u sebi (a sebe nije mogao smatrati drukčije nego kao jednog od ljudi koji sačinjavaju ruski narod); nije se mogao složiti poglavito stoga što on, zajedno s ruskim narodom, ne zna, ne može da zna u čemu se sastoji opšte dobro. Ali vrlo dobro zna da je postignuće toga opšteg dobra i blaga mogućno samo pri strogom ispunjavanju onoga zakona dobra koji je otkriven svakome čoveku; i zato ne može želeti rat, ni propovedati ga radi kakvih bilo opštih ciljeva. On govori što govori i Mihailič, i narod, koji je izrazio svoju misao u predanju o pozivu Varjaga: »Starešinstvujte i vladajte nama. Mi radosno obećavamo potpunu pokornost. Sav rad, sva poniženja, sve žrtve, primamo na sebe; ali niti sudimo, niti rešavamo.« A sad se narod, po rečima Sergija Ivanoviča, odriče toga prava kupljenog po skupu cenu.
Hteo je još da kaže: ako je društveno mnenje nepogrešni sudija, zašto onda nisu isto tako zakonite i revolucija i komuna, kao pokret u korist Slovena? Ali sve su to bile misli koje ništa ne bi mogle rešiti. Jedno se nesumnjivo moglo videti - da je, u ovom trenutku, prepirka dražila Sergija Ivanoviča, i da bi, prema tome, svako dalje prepiranje bilo rđavo. Ljevin ućuta i skrenu gostima pažnju da se oblaci skupljaju, i da je bolje bežati od kiše i vratiti se kući.

XVII


Knez i Sergije Ivanovič sedoše u kola i odoše, a ostalo društvo, ubrzavši korake, pođe pešice kući.
Ali oblak, čas beleći se, čas crveneći, tako je brzo nailazio da je trebalo još više ubrzati korake pa da se stigne kući pre kiše. Niski oblaci, crni kao čađav dim, jurili su neobičnom silinom po nebu. Do kuće, još je ostajalo oko dvesta koraka, kad se olujina podiže i kad se svakog sekunda mogao očekivati pljusak.
Deca su uplašeno i radosno cikala i trčala ispred drugih. Darja Aleksandrovna, boreći se sa suknjama koje su joj se plele oko nogu, nije išla nego je trčala, i nije ispuštala decu iz vida. Muškarci, pridržavajući šešire, pružali su velike korake. Bili su već kod samog ulaza, kad krupna kaplja udari i razbi se o kraj gvozdenog žleba. Deca, a za njima i odrasli utrčaše sa veselim žagorom pod zaštitu krova.
- Katarina Aleksandrovna? - upita Ljevin Agafju Mihailovnu koju srete u predsoblju sa šalovima i maramama.
- Mi smo mislili da je s vama - reče ona.
- A Mića?
- U šumi, mora biti, i dadilja je s njim. Ljevin zgrabi šalove i potrča u Kolok.
Za to kratko vreme oblaci behu toliko naišli svojom sredinom na sunce, da je bila pomrčina kao za vreme pomračenja. Vetar, uporno, kao da hoće da istera svoje, zaustavljao je Ljevina i kidao lipovo lišće i cveće i ružno i čudnovato otkrivao bele brezove grane, savijao na jednu stranu sve: bagrenje, cveće, bocu, travu i vrhove drveća. Devojke koje su radile u vrtu, s vriskom potrčaše i sakriše se pod krov zgrade za poslugu. Bela zavesa plahe kiše beše već zahvatila celu daleku šumu i polovinu obližnjih livada, i brzo se primicala Koloku. Vlaga od kiše koja se razbijala u sitne kaplje, osećala se u čistom vazduhu.
Pognuvši glavu i boreći se s vetrom koji mu je istrzao šalove iz ruku, Ljevin je već prilazio Koloku i već je video da se nešto belasa iza hrasta, kad odjednom sve planu, buknu cela zemlja, i kao da nad samom glavom puče svod nebeski. Otvorivši zasenute oči, Ljevin pre svega spazi, kroz gustu zavesu kiše koja ga je sad razdvajala od Koloka, kako je zelen vrh poznatog mu hrasta, u sredini šume, čudnovato izmenio svoj položaj. »Je li mogućno da ga je rascepno?« jedva stiže da pomisli Ljevin, kad vrh hrasta, ubrzavajući više i više kretanje, zapade za drugo drveće, i on ču lomnjavu kad veliko drvo pade na drugo drveće.
Svetlost munje, tresak groma, i osećanje tela trenutno obuzetog hladnoćom, sliše se u jedan opšti utisak užasa, u Ljevinu.
- Bože moj! Bože moj! Samo ne na njih! - progovori on.
I mada odmah pomisli kako je besmislena njegova molba: da ih ne ubije hrast koji je već pao, ipak je ponovi, znajući da ništa bolje od ove besmislene molbe nije u stanju da uradi.
Dojurivši do mesta gde su obično bivali, ne nađe ih tamo.
Bili su na drugom kraju šume, pod starom lipom, i dozivahu ga. Dve prilike, u zagasitim haljinama (pre su te haljine bile otvorenih boja), stajale su nagnute nad nečim. To behu Kiti i dadilja. Kiša je već prestajala i počelo se rasvetljavati, kad Ljevin dotrča do njih. Dadiljine donje haljine bile su suve, a Kiti beše skroz prokisla, i haljine su bile pripijene uz nju. Mada je kiša prestala, one su još stajale u istom položaju u kojem su bile kad je nepogoda počela. Stajale su nagnute nad detinjim kolicima sa zelenim štitom.
- Jeste živi i čitavi? Hvala bogu! - progovori Ljevin šljapkajući po neusahloj vodi okvašenim cipelama koje su se izuvale, i pritrčavajući im.
Rumeno i mokro Kitino lice okrenuto njemu, plašljivo se osmejkivalo ispod šešira koji beše promenio oblik.
- Kako te savest ne peče! Ne razumem kako možeš biti tako neobazriva! - jetko napade Ljevin ženu.
- Bogami, ja nisam kriva. Baš kad smo hteli poći, dete nas zadrža. Trebalo ga je presvući. Tek što smo... - poče da se pravda Kiti.
Mića je bio čitav, suv, i bez prekida je spavao.
- Ah, hvala bogu! Ne znam šta govorim.
Pokupivši mokre pelene dadilja izvadi dete i ponese ga. Ljevin je išao pored žene, i krišom od dadilje joj je stezao ruku u znak kajanja za svoju ljutnju.

XVIII


Kroz najraznovrsnije razgovore, u kojima kao da je samo spoljnom stranom uma uzimao učešća, Ljevin je celoga dana, iako razočaran što nije došla promena koja je trebalo da se izvrši u njemu, celoga dana je radosno osećao kako mu je srce puno.
Posle kiše, bilo je suviše vlažno za šetnju; osim toga, teški oblaci nikako se nisu sklanjali sa horizonta, prolazili su čas ovde, čas onde, grmeći i crneći se po krajevima neba. Celo društvo provelo je ostatak dana u kući.
Prepirka se više nije zapodevala, naprotiv, svi su posle ručka bili najlepše raspoloženi.
Katavasov je s početka nasmejavao dame svojim originalnim šalama, koje su se uvek dopadale pri prvom poznanstvu s njim; a zatim, pobuđen od Sergija Ivanoviča, ispriča svoja vrlo zanimljiva opažanja u razlici karaktera, pa čak i fizionomija ženke i mužjaka sobnih muva, i o njihovom životu. Sergije Ivanovič takođe beše veseo, i, za vreme čaja, on, opet pobuđen od brata, izloži svoje poglede na budućnost istočnog pitanja tako prosto i lepo, da su ga svi sa zanosom slušali.
Samo Kiti nije mogla da ga sasluša dokraja - pozvaše je da kupa Miću. Nekoliko minuta po Kitinom odlasku pozvaše i Ljevina u dečju sobu.
Ostavivši čaj, žaleći takođe što prekida zanimljiv razgovor, a u isto vreme uznemiren zašto ga zovu, jer se to dešavalo samo u važnim slučajevima - Ljevin pođe u dečju sobu.
Premda nije saslušao dokraja plan Sergija Ivanoviča: kako će oslobođeni slovenski narodi, četrdeset miliona, zajedno s Rusijom imati da započnu novu epohu u istoriji, vrlo ga je to zainteresovalo, kao nešto potpuno novo za njega, i premda ga radoznalost i uznemirenost zbog iznenadnog poziva uzbudiše - čim ostade sam, pošto je izišao iz salona, odmah se opet seti svojih jutrošnjih misli. I sve one kombinacije o značaju slovenskog elementa u svetskoj istoriji učiniše mu se tako ništavne u poređenju s onim što se događalo u njegovoj duši, da je namah zaboravio to i preneo se u ono
raspoloženje u kojem je bio jutros.
Nije se više morao sećati, kao pre, celog toka misli (to mu nije bilo potrebno). Odjednom se prenese u ono osećanje koje ga je rukovodilo, koje je bilo vezano za te misli, i našao je to osećanje u svojoj duši jače i određenije nego ranije. Sad se više nije javljalo ono što je potrebno bilo pri ranijim nameravanim umirenjima, kad je valjalo uspostaviti ceo tok misli da bi se našlo osećanje. Sad, naprotiv, osećanje radosti i umirenja bilo je življe nego pre, a misao nije dostizala osećanje.
Išao je preko terase i gledao u dve zvezde koje se pojaviše na tamnom nebu i odjednom se seti: »Da, gledajući tada u nebo, mislio sam: da svod koji vidim nije neistina, i nešto sam ostavio nedovršenim, nešto sam sakrio od sebe - pomisli. - Ali ma šta da je tamo, prigovora ne može biti. Treba razmisliti, i sve postaje jasno!«
Ulazeći u dečju sobu, seti se onoga što je sakrio bio od sebe. To je bilo ovo: ako je glavni dokaz božanstva njegovo otkrovenje da ima dobra, zašto se to otkrovenje ograničava samo na hrišćansku crkvu? Kakav odnos prema tom otkrovenju imaju verovanja budista i muhamedanaca, koji takođe ispovedaju i čine dobro?
Činilo mu se da ima u sebi odgovor na to pitanje; ali nije stigao da ga samom sebi izrazi, kad već uđe u dečju sobu.
Kiti je sa zasukaaim rukavima stajala kraj kade u kojoj se brčkalo dete, i kad ču muževljeve korake, okrenu mu se licem i osmejkom ga pozva k sebi. Jednom je rukom pridržavala ispod glave punačko dete, koje je plivalo poleđuške i praćakalo se nožicama, a drugom je, ravnomerno naprežući mišiće, cedila sunđer na dete.
- Evo, pogledaj, pogledaj! - reče kad joj muž priđe. - Agafja Mihailovna ima pravo. Poznaje ljude.
Stvar je bila u tome što je Mića, od toga dana, sasvim nesumnjivo poznavao sve svoje.
Čim Ljevin priđe kadi, odmah izvedoše pokušaj, i pokušaj potpuno zadovolji. Kuvarica, koja beše naročito pozvana, naže se nad detetom. Ono se namršti i odrečno zavrte glavom. Naže se Kiti - na licu mu prosto zasija osmejak, upre ručicama u sunđer, i poče naprćenim usnama izvodši tako zadovoljne i neobične zvuke, da su i Kiti i dadilja, pa i sam Ljevin osetili neočekivano ushićenje.
Jednom rukom izvadiše dete iz kade, poliše ga vodom, obaviše čaršavom, izbrisaše, i posle prodirnog jednog krika, predadoše ga materi.
- Milo mi je što počinješ da ga voliš - reče Kiti mužu, pošto sa detetom na grudima sede na obično svoje mesto. - Veoma mi je milo. A već je počinjalo da me jedi. Govorio si da ništa prema njemu ne osećaš.
- Zar! Zar sam govorio da ništa ne osećam? Govorio sam samo da sam se razočarao.
- Kako, u njemu se razočarao?
- Ne u njemu, nego u svom osećanju. Očekivao sam više. Očekivao sam da će se, kao iznenađenje, razliti u meni novo prijatno osećanje. I odjednom, mesto toga - gađenje, žaljenje...
Ona ga pažljivo slušaše preko deteta, nadevaše na tanke prste prstenje, koje je skinula dok je kupala Miću.
- Glavno i jeste da ima više straha i žalosti nego zadovoljstva. Danas, za vreme oluje, posle onoga straha, video sam koliko ga volim.
Na Kitinom licu zasija osmejak.
- A jesi li se mnogo uplašio? - reče ona. - I ja takođe; samo, više me je strah sada, kad je već prošlo. Ići ću da vidim hrast... A kako je prijatan Katavasov! Uopšte, celoga dana bilo je tako prijatno... I ti si prema Sergaju Ivanoviču tako dobar, samo kad hoćeš... Hajde, idi sad k njima. Ovde je posle kupanja uvek vrućina i zapara...

XIX


Kad iziđe iz dečje sobe i ostade sam, Ljevin se opet seti one misli u kojoj je bilo nečeg nejasnog.
Mesto da ide u salon, odakle su se čuli glasovi, on zastade na terasi, i naslonivši se na ogradu poče gledati u nebo.
Bilo se već smrklo, i na jugu, kuda je on gledao, ne beše oblaka. Oblaci su bili na suprotnoj strani. Tamo su sevale munje i čula se udaljena grmljavina. Ljevin je osluškivao ravnomerno padanje kapljica s lipa u vrtu, i gledao u poznati mu trougaonik zvezda, i na mlečni put sa njegovim ograncima koji prolaze kroz sredinu trougla. Sa svakim sevanjem munje nestajao je ne samo mlečni put, nego su nestajale i jasne zvezde; ali čim bi se munja ugasila, opet su se pojavljivale na istim mestima, kao da ih je nekakva vešta ruka bacala.
»Šta li me buni?«, reče u sebi Ljevin, unapred osećajući da je odgonetka njegovih sumnja, mada je on još ne zna, već gotova u njegovoj duši.
»Da, jedina, nesumnjiva manifestacija božanstva - to su zakoni dobra, koji su dati svetu otkrovenjem, i koje ja osećam u sebi, i kroz priznavanje kojih, ja, ne da se sjedinjujem, nego sam hteo - ne hteo sjedinjen s drugim ljudima u jedno društvo verujućih, koje se zove crkva. Lepo, a mojsijevci, muhamedanci, konfučijanci, budisti - šta su oni?« - zadade on sebi baš ono pitanje koje mu se činilo opasno. - »Je li mogućno da su te stotine miliona ljudi lišene onog najvećeg blaga bez kojeg život nema smisla?« On se zamisli, pa se odmah popravi. »O čemu se ja pitam? - reče u sebi. - Pitam za odnos prema božanstvu svih, najrazličitijih verovanja celog čovečanstva. Pitam za opštu manifestaciju boga u celom svetu, sa svima onim maglovitim pegama. Šta radim ja? Meni lično, mome srcu, otkriveno je nesumnjivo znanje koje se razumom ne može postići, a ja uporno hoću da razumem i rečima izrazim to znanje.
»Zar ne znam da se zvezde ne kreću? - upita se gledajući u jasnu planetu koja već promeni svoj položaj prema visokoj brezinoj grani. - Ali, gledajući kretanje zvezda, ja ne mogu zamisliti okretanje zemljino, i zato sam u pravu
kad kažem da se zvezde kreću.
»I zar bi astronomi mogli i razumeti i izračunati što bilo, kad bi uzimali u obzir sva složena i raznolika kretanja zemljina? Svi njihovi neobični zaključci o rastojanjima, težini, kretanju i metežu nebeskih tela osnovani su samo na vidljivom kretanju svetila oko nepomične Zemlje, na istom kretanju koje je sada preda mnom, i koje je isto takvo bilo za milione ljudi u toku vekova, i bilo i biće uvek isto, i uvek može biti provereno. I kao god što bi bili uzaludni i labavi zaključci astronoma koji ne bi bili osnovani na posmatranju vidljivog neba, u odnosu prema jednom meridijanu i jednom horizontu, tako bi isto bili uzaludni i labavi moji zaključci kad ne bi bili osnovani na onom poimanju dobra koje je uvek bilo i biće za sve jednako, koje mi je otkriveno hrišćanstvom, i koje uvek može biti provereno u mojoj duši. Pitanje pak o drugim verovanjima i njihovim odnosima prema božanstvu, ja nemam prava ni mogućnosti da rešim.«
- A, ti nisi otišao? - reče odjednom Kiti koja je prolazila istim putem za salon. - Šta je, da nisi zbog nečega neraspoložen? - reče zagledajući mu pažljivo lice pri svetlosti zvezda.
Ali ne bi mu mogla sagledati lice da ga opet munja ne osvetli. Pri svetlosti munje ona sagleda celo njegovo lice, i videvši da je spokojan i raspoložen, osmehnu se na nj.
»Razume - pomisli on - zna o čemu mislim. Da li da joj kažem ili ne? Jest, reći ću joj.« Ali u trenutku kad htede on da govori, progovori ona.
- Znaš šta, Kostja! Molim te - reče - idi u sobu na uglu i vidi kako je namešteno za Sergija Ivanoviča. Meni je nezgodno. Da li su metnuli novi umivaonik?
- Dobro, otići ću neizostavno - reče Ljevin ustajući i ljubeći je.
»Ne, ne treba joj govoriti - pomisli kad ona prođe pored njega. - To je tajna, samo meni potrebna i važna, koja se ne može rečima iskazati.
»Ovo novo osećanje nije me izmenilo, nije me usrećilo, nije me odjednom obasjalo kao što sam maštao, baš onako kao i osećanje prema sinu. Nikakvog iznenađenja nije bilo. A vera, ne vera - ne znam šta je to, ali je to osećanje isto tako neprimetno, kroz patnje ušlo, i čvrsto se uleglo u moju dušu.
»Opet ću se ljutiti na kočijaša Ivana, opet ću se prepirati, neumesno iskazivati svoje misli, ostaće pregrada između svjataja svjatih moje duše i drugih, pa čak i moje žene, isto tako ću nju okrivljavati za svoj strah, i posle se kajati zbog toga, isto tako neću poimati razumom za šta se molim bogu, a moliću mu se - ali život moj, sada, sav moj život, nezavisno od svega što se
može desiti sa mnom, svaki trenutak toga života - ne samo da nije besmislen, kao ranije, nego ima nesumnjivi smisao dobra, koji ja imam vlast da unesem u njega!«

NAPOMENE

ANA KARENJINA


1.


24. februara 1870. todine S. A. Tolstoj unosi u svoj dnevnik sledeću zabelešku: »Sinoć mi je on (L. N. Tolstoj. - B. B.) rekao da je zamislio tip udate ali izgubljene žene, iz viših krugova. Rekao je da mu je namera da prikaže ovu ženu samo kao nesrećnu, a ne i krivu, i da su, čim je zamislio ovaj tip, sva ostala lica, i muški tipovi do kojih je ranije bio došao, našla sebi svoja mesta i grupisala se oko ove žene. »Sada mi je sve postalo jasno« - govorio je on«[315].
Međutim, rad na »Ani Karenjinoj« počeo je tek tri godine kasnije. Došavši na ideju da piše ovo delo, Tolstoj je istovremeno naumio da piše i roman sa istorijskom temom - o dobu Petra I. Tri godine ova namera bila je u centru stvaralačke pažnje Tolstoja. Po njegovoj definiciji, doba Petra Velikog je čvor ruske istorije. Intenzivno radeći na ovom romanu, on je ipak instinktivno osećao da neće uspeti da ga napiše. Štaviše, unapred se tešio da ga neuspeh neće ožalostiti.
U literaturi o Tolstoju istorija njegovog rada na romanu o Petrovom dobu prilično je detaljno osvetljena, ali pitanje zašto je ta zamisao ostala neostvarena u znatnoj meri ostaje otvoreno. Ako je u radu na »Ratu i miru« Tolstoj uspeo da spoji istorijsku temu i savremenu problematiku, epoha Petra Velikog, i pored izvesne sličnosti sa epohom 1812. godine, nije
dopuštala Tolstojevom junaku, aktivnom učesniku u tim događajima, da se posveti karakterističnim za njega duhovnim stremljenjima. Radeći na romanu o Petru, Tolstoj je, kako sam kaže, pokušavao da izazove »duhove onog vremena«. Pokazalo se da je aktivan kontakt s epohom Petra Velikog nemoguć.
Godine koje je proveo radeći na »Ratu i miru« (1863- 1869) Tolstoj je uvek smatrao najsrećnijim u svom životu. Tih godina on se pretežno osećao kao pisac - literata i bio je u nedoumici kako se, još sasvim nedavno, mogao zanositi školom za seosku decu, da izdaje časopis »Jasna Poljana«, da troši toliku snagu vršeći funkciju sudskog posrednika.
Ipak, bilo bi pogrešno smatrati da je Tolstoj u to vreme bio idilično raspoložen. Još pre nego što je počeo da radi na »Ratu i miru«, svega dve-tri nedelje posle ženidbe, on unosi prvu zabelešku o tome da je srećan porodični život počeo da smeta njegovoj duhovnoj delatnosti. »Čitavo vreme bavim se stvarima ko je se nazivaju praktičnim, samo toliko. Ali postaje mi teško to besposličenje. Ne mogu da poštujem sebe. Stoga sam nezadovoljan samim sobom i neodređen u odnosu na druge. Odlučio sam da prekinem s časopisom, a izgleda - i sa školom. Sve mi je dosadilo, i moj život, pa čak i ona (to jest žena - B. B.). Treba raditi« (L. N. Tolstoй, Poli. sobr. soč.,t. 48, str. 47).
[316]
Čak i kad je postao srećni otac porodice, Tolstoj nije bio manje strog prema sebi; pokatkad se u njemu budio duh nezadovoljstva samim sobom, a neprestano se brinuo o opštem stanju stvari. U maju 1865. godine, u jeku pisanja »Rata i mira«, poverava Fetu svoja tužna razmišljanja o stanju na selu
o slabom prinosu, o gladi, o tome kako uporedo sa siromašnim životom seljaka postoji sit i raskošan život gospode. O njegovom raspoloženju govori i činjenica što nije isključivao mogućnost da se ponovi pugačovština.
Pri svemu tome, u godinama pisanja »Rata i mira« Tolstojev stav je veoma čvrst: on je pre svega pisac, i stoga se sav unosi u rad na romanu, smatra ga najglavnijim poslom u svom životu.
U drugačijem se stanju nalazio radeći na »Ani Karenjinoj«. O samom romanu često je govorio razdražljivo, žalio se da mu je dosadno i da se nimalo ne nada uspehu.
Samo se ponekad može naići na drugačije mišljenje. Tek što je počeo da piše, Tolstoj javlja Golohvastovu: »Radim, ali ne ono što sam hteo« (t.62, str. 18). Nekoliko dana kasnije, u pismu Strahovu, on se ponovo vraća na ovu temu: »… izvršavam obavezu koja mi je nametnuta nekom višom zapovešću - mučim se, i u tom mučenju nalazim cilj života, ako već ne i radost« (isto,
str.20).
U to vreme ponovo se zanosi pedagoškim radom. Škola za njega predstavlja sredstvo za zbližavanje s narodom, za upoznavanje narodnog mišljenja i odnosa prema životu, kao i način da narod koristi dostignuća kulture. Njegova predavanja u školi prethodila su »Ratu i miru«. Kada je završio »Rat i mir«, Tolstoj se ponovo prihvatio rada u školi. Ako je ranije, čitajući seoskoj deci dela iz svetske književnosti, reklo bi se, proučavao remek-dela te literature, sad sam piše za njih pripovetke i druga literarna dela, i na taj način ispituje sebe kao pisca. Tako su pisane »Azbuka« i
»Čitanke«. Tolstoj teži da ovlada čisto narodnim jezikom, što pokazuje njegove dalje napore da se zbliži s narodom.
Međutim, ako je njegova ranija pedagoška delatnost, reklo bi se, sondirala teren za obnavljanje umetničke delatnosti, sad su se u Tolstoju spojili pisac i pedagog. Kao što je poznato, uoči pisanja »Rata i mira« on je napustio rad u školi, raspustio svoje učenike i prestao da izdaje časopis »Jasna Poljana«. Međutim, period u kome je pisao »Anu Karenjinu« bio je period njegove intezivne pedagoške delatnosti, koja je često potiskivala rad na romanu i izgledala mu značajnija i važnnja od književnog stvaralaštva.
Drugi, još važniji razlog koji je odvraćao Tolstoja od »Ane Karenjine« bili su novi sižei. U pismu Strahovu od 25. avgusta 1875. godine Tolstoj piše:
»Sad se laćam dosadne i trivijalne »Ane Karenjine« i samo molim boga da mi da snage da je se što pre rešim, kako bih upraznio mesto - slobodno vreme mi je vrlo potrebno - ne za pedagoške, već za druge poslove, koji me više okupiraju. Ja volim i pedagoški rad, ali hoću da prisilim sebe da se više njime ne bavim« (t. 62, str. 197).
Sazrevao je koreniti prelom u njegovom gledanju na svet, a obim problema kojima je bio zaokupljen sve se više povećavao, ali je i on bio nedovoljan za roman kao što je »Ana Karenjina«.
Lik Ljevina je autobiografski: on u izvesnoj meri preživljava u romanu ono što je Tolstoj tada preživljavao u životu. Ali, ma kako da je piscu bilo važno da preokret u duši svog omiljenog junaka dâ kao odraz preokreta u samoj stvarnosti, sad se više nije mogao zadovoljiti samo time. Tragedija Ljevinovog života u njegovoj svesti stoji uporedo s tragedijom običnog seljaka, i čak ima tendenciju da ovoj drugoj dâ značajnije mesto, mada zasad to još ne postiže.
O novom sižeu koji je potiskivao »Anu Karenjinu« postoji nekoliko zabeleški u dnevniku S. A. Tolstoj. Evo dveju od njih, najznačajnijih:
Prvog marta 1877. godine: »Oh, da mi je što pre da završim ovaj roman (tj.
»Anu Karenjinu«) i da počnem nov. Sad mi je tako jasna moja ideja. Da delo bude dobro, treba voleti u njemu osnovnu misao. Tako, u »Ani Karenjinoj« ja volim porodičnu misao, u »Ratu i miru« voleo sam, zbog rata dvanaeste godine, narodnu misao; a sad mi je tako jasno da ću u novom delu voleti misao ruskog naroda u smislu snage koja osvaja«. Tu snagu Tolstoj je video u stalnom preseljavanju Rusa u nova mesta na jugu Sibira, na nove zemlje prema jugoistoku Rusije, na reku Bjelaja u Taškentu, itd.[317]
Dvadeset petog oktobra 1877. godine: »Biće kod mene starac koji ima tri sina. Jedan je dat u vojsku, drugi, onako - kod kuće je, a treći, očev miljenik, uči da čita i piše i tuđi se od seoskog života, a starcu to teško pada. I evo nje, porodične drame u duši imućnog seljaka, kao početak.« Zatim će, izgleda, ovaj opismenjeni sin - seljak doći u sukob s ljudima drugog, obrazovanog kruga, posle čega nastaje niz događaja. U drugom delu, kako kaže L. N., biće doseljenik, ruski Robinzon, koji će se naseliti na novoj zemlji (Samarske stepe) i početi nov život, od početna, od čoveku najnužnijih potreba.
»Seljački život mi je naročito težak i interesantan, a čim opisujem svoj život - osećam se kao kod kuće« - kaže L. N.[318]
Roman o ruskom Robinzonu nije bio napisan, ali pojava ovakve zamisli u vreme kada se još odvijao rad na »Ani Karenjinoj« pomaže da se shvati ne samo ono zbog čega je Tolstoja tako često razdraživala »Ana Karenjina«, već i neke osobenosti romana.
Zamislivši »Anu Karenjinu« još 1870, Tolstoj je počeo da radi na tom delu tek tri godine kasnije i radio je na njemu, s malim prekidima, četiri godine. Roman je izlazio u časopisu »Ruski vesnik«, od 1874. do 1877. godine. Urednik »Ruskog vesnika« M. N. Katkov, pobornik krajnje reakcionarnih stavova, odbio je da štampa poslednji deo, zahtevajući od Tolstoja da u zvaničnoj formi objasni odnos Rusije prema srpsko-turskom ratu. Tolstoj je prekinuo veze s »Ruskim vesnikom«, i osmi, poslednji deo romana, izdao je kao separat.
Istorija pisanja i štampanja »Ane Karenjine« odražava dubok preokret u Tolstojevom gledanju na svet, u njegovom realizmu.[319] U početku ga je obuzeo sam siže o nevernoj ženi, koji karakteriše opadanje morala u višem svetskom društvu. Kad se, marta 1872. godine, vratio iz Moskve u Jasnu Poljanu, Tolstoj je pisao svojoj daljoj rođaci. A. A. Tolstoj: »... juče sam se vratio iz Moskve, gde me spopade takvo gnušanje prema čitavoj ovoj besposlenosti, raskoši, prema sredstvima koja su nepošteno stekli i muškarci i žene, prema tom razvratu koji je prodro u sve društvene slojeve, prema tim labavim društvenim normama, pa odlučih da više nikad ne idem u Moskvu«
(t.61, str.281).
To postade jedan od lajtmotiva »Ane Karenjine«.
U prvoj redakciji romana već su uspostavljeni odnosi u porodici Stavrovič (budući Karenjini) i između Tatjane Stavrovič (buduće Ane) i Ivana Balašova (budućeg Vronskog).
Ovde je sva nesreća u junakinji, koja je data u najneprivlačnijem vidu. U drugoj verziji, koja je dobila naziv »Junak-žena«, u principu, situacija ostaje ista, ali je data šire, što je nametnulo Tolstoju nužnost da osvetli predistoriju ove situacije. Udubljujući se u karaktere junaka, Tolstoj menja opis njihove spoljašnjosti i njihov unutrašnji svet. Tema romana postaje složenija, pojavljuju se novi junaci, postaje jasnija njegova idejna sadržina. Značajan korak u tom pravcu je pojava lika Ljevina (u trećoj redakciji pojavljuje se Kostja Njeradov, budući Ljevin). U početku je Njeradov prijatelj Gagina (budućeg Vronskog). Obojica su zaljubljeni u Kiti Ščerbatsku. Razlog pojave lika Njeradova (Ljevina) je potreba da se unese tema o selu, suprotna gradskoj temi. Evo razgovora između Gagina i njegove majke o Njeradovu:
Čiji su to poderani koferi kod tebe? - upita ona kad su prolazili kroz trem.
Pa to je moj mili Njeradov - Kostja. Došao je iz sela i ostaće kod mene.
Nemate ništa protiv, majčice?
Razume se da nemam - reče starica prepredeno se smešeći - samo, mogao bi imati čistije kofere. A čime se on bavi? Još uvek se nije zaposlio?
Nije, on hoće da se bavi mesnim samoupravljanjem. A imanje je napustio.
Koji mu je to po redu plan? Svakog dana nešto novo.
Pa ipak je on divan čovek, srdačan.
Da li je još uvek onako prljav?
Ne znam. Nije on prljav, već je samo stanovnik sela... (t.20, str. 47).
Razume se, Gagin (Vronski) i Njeradov (Ljevin) nisu mogli da budu prikazani kao prijatelji. Već i zbog toga su bila potrebna nova traganja za rešenjima sižea i idejno-psiholoških karakteristika.
U četvrtoj redakciji roman je dobio konačan naslov - »Ana Karenjina«. Kao i prethodne tri redakcije, četvrta redakcija predstavlja nov pokušaj da se čvrsto odredi položaj lica u romanu. Stvar se komplikovala pojavom teme o Levinu - ni u trećoj, ni u četvrtoj, pa čak ni u petoj redakciji nije bio postignut jedino moguć odnos između nje i teme o Ani. Tek u šestoj redakciji
Tolstoj, razvivši temu o Oblonskim, napušta jednu i drugu temu - temu o Ani i temu o Ljevinu - kao samostalne, ali svaku od njih osvetljava svetlošću one druge. Pred nama su sudbine dveju ličnosti koje su se našle u tragičnoj situaciji, i dok junakinja romana gine, junak se ne predaje i traži put za izlaz iz tragične situacije.
Uvođenjem i razvijanjem teme o Ljevinu korenito se menja lik junakinje romana. U prvoj redakciji ona je data kao prilično vulgarna žena: bila je u
»žutoj haljini s crnim čipkama, s vencem na glavi, razgolićena više nego druge«, »govorila je glasno, slobodno i veselo o takvim stvarima o kojima drugima ne bi palo na um da govore u salonu«. U drugoj redakciji portre junakinje ostaje, u principu, isti, ali ipak donekle ublažen: »i pored ružnog lica bilo je nečeg u dobroćudnom osmehu crvenih usana, tako da se mogla dopasti«. Privlačnost junakinje iz redakcije u redakciju raste.
Peta redakcija počinje opisom izložbe u zoološkom vrtu, gde je glavno lice Njeradov, budući Ljevin. Tako je za ovo vreme uspela da izrasta ljevinska tema. Ljevin više nije prijatelj, već suparnik Vronskoga (Udaševa ili Gagina). U vezi s tim lik Vronskog gubi mnoge pozitivne osobine. Opada i lik Karenjina. Međutim, počev od pete redakcije, lik Ane konačno posta je tragično prekrasan.

2.


Tolstoj je zamišljao »Anu Karenjinu« kao roman koji odražava njegovu vlastitu duševnu dramu. Međutim, u romanu o ruskom Robinzonu on je nameravao da prikaže tragiku i poetičnost života ruskog seljaka. On je i kasnije često pokušavao da odvoji jedan siže od drugog, da na prvo mesto stavi siže vezan za dramatičnost i poetičnost života čoveka iz nižih slojeva, ali su se ova dva sižea u njegovom stvaralaštvu stalno preplitala. Tako se desilo s
»Anom Karenjinom«, a zatim i s »Vaskrsenjem«. I zapeta, misao ruskog naroda u smislu snage koja osvaja prodrla je u »Anu Karenjinu« i u mnogo čemu podredila sebi karakter svih glava ovog romana koje su posvećene selu.
Prelistavajući Tolstojeve dnevnike i pisma iz perioda rada na »Ani Karenjinoj«, čovek stiče utisak da je on stalno prisiljavao sebe da radi na tom romanu. Tolstoj je ponekad molio nekog od sebi bliskih ljudi (između ostalog Strahova) da ga podstiče da završi »Anu Kareninu«. Međutim, nesumnjivo je sledeće: ako je iko odlučujuće delovao na Tolstoja u tom smislu, onda je to bio on sam - upravo njegov imperativni zahtev prema sebi kao piscu. Sumnje da li treba da nastavi rad na »Ani Karenjinoj«, koje su ga nagrizale, razbijale su se o njegove vlastite dokaze da se čovek mora posvetiti onom radu koji mu se sam nameće. U septembru 1874. godine Tolstoj piše Strahovu da gleda na svoj roman »kao na neko tuđe delo« - ali odmah i pobija ove svoje reči: »ne možeš da prepoznaš sebe« (t. 62, str. 115).
Dva meseca kasnije, kao da nastavlja započetu misao, on nju dovodi do kraja, do potpune jasnoće, u pismu tom istom Strahovu: »...verujte mi da ne mogu da vladam sobom. Ja znam da ako uradim nešto valjano, nešto što vi smatrate da je dobro, uradio sam to zato što mi je takva priroda da ne mogu sam sebi odrediti neki rad, već me uvek sam rad, ma kakav bio, obuzima i vodi nekud. Ponekad, kad razmišljam kao sada, izgleda mi da me on ne vodi kud treba, ali ja iz iskustva znam da je u pitanju samo zaokret reke, pa mi se čini da idem natrag, a znam da će me ona odvesti kuda treba (isto, str. 12).
Tako ga je ta velika reka života i delatnosti, o kojoj govori u navedenom odlomku iz pisma Strahovu, i u onom teškom periodu kada je sazrevala zamisao o »Ani Karenjinoj« i kad je pisao ovaj roman izvela baš onamo gde je trebalo, odnosno učinila da rad na ovom romanu bude njegov glavni posao sedamdesetih godina.
Zamisao romana o Petru Velikom je tri godine potiskivala u stranu nameru da piše »Anu Karenjinu«, a onda je iznenadno, čak i za samog Tolstoja, prvu zamisao, u stvari, zamenila druga. I kad je završio »Rat i mir«, njega su i dalje mučila razmišljanja o istorijskim problemima; s druge strane, opet, ostvarujući ovu grandioznu istorijsku zamisao došao je u neposredan dodir s gorućim pitanjima sadašnjice. Radeći na »Ratu i miru« neposredno posle reforme o seljaštvu, Tolstoj je imao mogućnosti da se udubi u istoriju da bi iz nje izvukao moralne pouke primenjive na sadašnjost. Pošto je minulo deset godina od ukidanja kreposnog prava, sadašnjost, s novim protivurečnostima ko je su se u njoj obelodanile, kategorički je zahtevala da joj se posveti više pažnje.
Karakteristično je da se u osnovi zamisli njegovog novog romana nalazi - junakinja. On ju je odmah zamislio kao udatu ženu iz viših krugova, »koja ne može da nađe sebe, ali ni u čemu nije kriva«. Drugim rečima, ona je privukla na sebe Tolstojevu pažnju svojim tragičnim stanjem. Prema tome, porodična
tragedija je ono što čini osnov »Ane Karenjine«. Neko vreme Tolstoju nisu bili sasvim jasni izvori tragedije u datoj porodici. Mada je još u početku zamišljao junakinju koja ni u čemu nije kriva, ipak se uzrok tragedije pripisivao njoj, jer je bila prikazana kao žena koja traži sebe. Kao što smo videli, njen lik u prvim koncepcijama prilično je neprivlačan; obratno, lik njenog muža je simpatičan. U toku rada na romanu pisac sve odlučnije staje na stranu junakinje, dok njenom mužu pripisuje crte koje odbijaju. Sudbina Ane se postepeno ocrtava kao tragično bezizlazna. Pri tome, spolja, formalno, ona i dalje ostaje u svemu kriva, dok je njen muž potpuno u pravu. To je bila tragedija su dara aktivnog života, koji neprekidno pulsira, s njegovim skamenjenim oblicima.
Evolucija zamisli »Ane Karenjine« nije samo u evoluciji likova Ane i njenog muža, već i u pojavi lika Ljevina, čija je tragedija analogna tragediji samog pisca romana, to jest - nije bezizlazna.
Problem porodice je jedan od odlučujućih u gledištu i u duhovnim traganjima Tolstoja ne samo sedamdesetih godina, već i tokom čitave njegove delatnosti. Izgraditi svoju vlastitu porodicu, za Tolstoja i njegovog glavnog junaka znači - izgraditi život, ili, obratno, izgraditi život znači - izgraditi porodicu. Jer omiljeni Talstojev junak, kao i sam Tolstoj, smatra da je njegovo lično pitanje - glavno pitanje, pitanje njegovog vlastitog života, koji je bez porodice besmislen. Junaci »Rata i mira« spajaju, usled osobenosti svoje epohe, rešavanje ličnog pitanja sa učešćem u opštenacionalnoj stvari, kao što je bio rat 1812. godine, pa se stoga problem porodice kod njih u većini slučajeva pomera u druga plan. »Ana Karenjina« je, međutim, roman o nasušnim problemima stvarnosti i tekućoj svakidašnjici: ovde je svaki junak zauzet samim sobom, svojim domom, pa prema tome i porodicom. I to je prirodno. Za samog Tolstoja, kao i za njegovog omiljenog junaka - pravi život je onaj u selu: baviti se zemljoradnjom, imati svoj dom, svoju porodicu. Tolstojev junak ostaje takav bar do kraja sedamdesetih godina. Setimo se, recimo, Nehljudova iz »Jutra jednog spahije«, koji mašta o budućoj porodičnoj sreći. To se naročito odnosi na Ljevina.
Ljevin je, u stvari, gotovo jedini Tolstojev junak koji je zaista ostvario svoj porodični ideal, ali se baš na njegovom primeru vidi koliko je taj ideal, uzet sam za sebe, nepotpun i jednostran. Postavši srećan porodični čovek, Ljevin preživljava najstrašniju tragediju, koja ga često dovodi na pomisao o samoubistvu. Ostvarenje ideala, koje je Tolstojev junak najzad postigao s velikom mukom, nije ga učinilo srećnim čovekom.
Porodica predstavlja za Ljevina glavni uslov visoko moralnog, duhovno sadržajnog, razumnog radnog života. Stoga je za njega ženidba predstavljala
vrlo značajan problem. Takav značaj imala je i za samog Tolstoja. Nekoliko meseci pre venčanja sa Sofjom Andrejevnom, on piše A. A. Tolstoj: »Divna devojka K. (Katarina Fjodorovna, kćer pesnika Tjutčeva - B. B) je isuviše nežna biljka, previše vaspitana u duhu »uživanja bez obaveza«, da bi mogla ne samo da učestvuje u mom radu, već i da pokaže razumevanje. Ona je navikla da spravlja moralne poslastice, a ja se bakćem oko zemlje, oko đubriva. Za nju je to grubo i tuđe, kao što su meni postale tuđe i ništavne moralne poslastice« (t. 60, str. 389).
Ljevinu, s njegovim idealom srećne porodice i maštanjem o radnom i ispravnom životu, suprotstavljeni su svi ostali junaci romana. Za Stiva Oblonskog porodica predstavlja neku vrstu spoljašnjeg omota. Karenjin nimalo ne liči na Oblonskog, ali i on u porodici ne vidi išta više od legitimne forme.
Vronski zaista voli Anu, ali njegovo poimanje srećnog porodičnog života nema ničeg zajedničkog s Ljevinovim. Ljubav Vronskog je - strast, koja nimalo ne odgovara njegovim pogledima na svet. Sem ljubavi, on i Ana nemaju nikakvih zajedničkih interesovanja. Stoga nisu ni ostvarili porodicu.
Čak je i lik Kozniševa, u stvari epizodičan, usklađen s centralnom temom romana - s porodicom: ovaj čovek, koji misli knjižnim formulama, nikako da odluči da zaprosi Varenjku, jer bi struktura porodičnog života zahtevala od njega da iziđe iz okvira mrtvih knjižnih formula.
Tako uporno interesovanje Tolstoja za probleme porodice uslovljeno je korenitim promenama nastalim u njegovom celokupnom pogledu na svet. Slikajući dramatičnu sudbinu svog junaka Konstantina Ljevina, on kao da sa strane posmatra onaj mučan duhovni proces što se zbiva u njemu samom. Nešto kasnije, kad je ovaj proces bio donekle završen, on govori o njemu već u svoje ime (»Ispovest«, »U čemu je moja vera«, »Pa šta da radimo?«).
U »Ani Karenjinoj« je s neobičnom dubinom razotkrivena tragedija ruskog života u epohi do reforme. Rečima Konstantina Ljevina - »sve se... isprevrtalo i tek počinje da se sređuje« - Ljevin karakteriše epohu od 1861, zaključno s 1904. godinom, odnosno epohu nagoveštaja prve ruske revolucije. Sedamdesetih godina su se sa osobitom reljefnošću ispoljile takve osobine ruske literature kao što je njena antikapitalistička usmerenost (uz neprekidno suzbijanje ostataka kreposništva), kritikovanje i razobličavanje liberalizma, sve veće interesovanje za aktiviranje narodne svesti, uporna težnja da se istakne problem revolucije. Ove opšte tendencije ruske literature najdoslednije su ostvarivane u delatnosti pisaca revolucionarno-demokratski nastrojenih, pre sveta Saltikova - Ščedrina (»Dnevnik provincijalca«,
»Dobronamerne reči«, »Gospoda Golovljovi«) i Nekrasova (»Kome je dobro u Rusiji«). Turgenjev, koji načelno daje prednost liberalnom preuređenju ruskog života nad revolucionarnim, ipak izražava svoje simpatije prema revolucnonarnoj omladini. Ova njegova protivrečnost očigledno se opaža u njegovom poslednem romanu, »Novini«, posvećenom najaktuelnijoj temi sedamdesetih godina - odlasku u narod. Romana Dostojevskog iz tog doba (»Zli dusi«, »Mladić«, »Braća Karamazovi«), karakteristični su, s jedne strane, zbog svog antikapitalističkog patosa, a s druge - zbog oštrog postavljanja problema ruske revolucije, priznavanja, u izvesnom smislu, njene zakonitosti i, istovremeno, kategoričke osude revolucionarnih metoda borbe i revolucionarne psihologije.
Upravljen protiv svakojake laži i licemerstva, posvećen ljudima nesposobnim za bilo kakav kompromis, Tolstojev roman »Ana Karenjina« razobličuje, snagom koja je nepoznata čak i ruskoj literaturi, i tragačan položaj čoveka i potrebu da se tragika savlada. Ljevin odbacuje svaku društvenu delatnost, pa ipak njegova duhovna traganja zakonito prouzrokuju misao o ekonomskoj revoluciji bez krvi, o neizbežnosti korenite promene čitavog društveno-ekonomskog uređenja Rusije.
Čisto porodična po svojoj formi, tragedija Tolstojeve junakinje je posledica nehumanih uslova u kojima je prinuđena da živi. Socijalni smisao njene tragedije je, na taj način, sasvim jasan. Pa ipak, Tolstoj prikazuje svoju junakinju ne samo kao žrtvu spoljašnjih faktora - u njenoj tragediji on vidi i udeo njene vlastite krivice. Postoji i mišljenje da Tolstoj osuđuje Anu zbog izneveravanja osveštanih obaveza žene i majke. Drugo gledište svodi se, uglavnom, na sledeće: mada Ana, naročito pred smrt, prima, ponekad, svoj tragičan položaj kao božju kaznu, Tolstoj je na kraju oslobađa svake krivice.
Doista, razmislivši o svim mogućnostima svoje buduće sudbine, Ana dolazi do zaključka da se ni s jednom od njih ne može pomiriti.
Anin konflikt s mužem je konflikt humanog s nehumanim. Na stranu Karenjina staje svet koji se tuđi svega ljudskog i koji gubi sve što je ljudsko. Tako nastaje i razvija se u romanu osuđujuća tema, koja je dobila svoje mesto uporedo s temom o bezizlaznoj Aninoj tragediji i tragedii duhovnih traganja Ljevina. U prvim skicama romana, kao što je već rečeno, Karenjin je kudikamo simpatičniji od Ane. Ali, što se Tolstoj više udubljivao u uzroke razilaska Ane i njenog muža, sve jasnije je bilo da se baš u Karenjinu nalazi izvor zla. Međutim, Karenjin nije nimalo zao čovek. Naprotiv, on je čak osetljiv, nikako ne može da podnese tuđe suze, naročito ženske, sposoban je, pri sticaju okolnosti, da učini dobro delo. Kada je Ana bila na samrti, on se sažalio nad njom i Vronskim, oprostio im je, ali kasnije, kada je ona
ozdravila, shvatio je da nije predodređen da čini dobra dela. Karenjinom rukovodi sila koja je iznad njega, iznad svega ljudskog - drugim rečima, državni mehanizam čiji je sastavni deo i sam Karenjin.
Tragedija u porodici Karenjinih raste do razmera drame koja govori o sukobu žive ljudske duše s bezdušnom mašinom, to jest s čitavim sistemom društvenih normi.
U tome je socijalni smisao tragedije Ane Karenjine.
Zavolevši Vronskog, Ana u početku vidi u njemu ideal. Ali baš se ovde, u odnosima s Vronskim, i krije krajnji uzrok njene tragično neizbežne smrti. Vronski nije mogao da pruži Ani bezuslovnu sreću. Nije slučajno što unutrašnji lik Vronskog, direktnog antagonista Ljevinu, oštro odstupa od normi Tolstojevog omiljenog junaka - njemu su sasvim tuđe uzvišene duhovne potrebe, on je lišen jedinstva i homogenosti svih interesovanja svojstvenih njegovoj ličnosti. Između ostalog, porodica je za njega je dno, a posao - sasvim drugo. Zbog toga on nema ni prave porodice, ni pravog posla. Bez obzira na to što Vronski iskreno voli Anu, on otkriva pred njom samo delić svoje duše - sem ljubavi, ništa ih drugo ne vezuje. Ana gubi poverenje u njega, konstatuje da je neiskren, i kasnije ovu osobinu pripisuje svim ljudima. Pokušavajući da zadrži Vronskog jedino ljubavlju, ona se i sama nađe u lažnoj situaciji. Stoga je Doli Oblonskoj (a ne samo Kiti), i pored njenog saosećajnog i bolećivog odnosa prema Ani, dato pravo da se oseća da je iznad Ane i čistija od nje, tako da je čak spremna da se pomiri sa svojom vlastitom porodičnom nesrećom.
Ana Karenjina, kao i uopšte Tolstojeve junakinje, zauzima posebno mesto u nizu junakinja ruskog romana. U ruskom klasičnom romanu, junakinja, po pravilu, žudi za susretom s čovekom koji bi bio sposoban da krene u podvig i da i nju povede sa sobom. U stvari, uzeto u celini, pokazalo se da se junak, u pogledu monolitnosti karaktera, nalazio ispod junakinje, pa je ona postala mera njegovih vrlina i nedostataka, a pokatkad i stimulans njegovog daljeg duhoznog razvitka. U Tolstojevim romanima je drugačija slika. Tolstojev junak sam sebi služi kao mera i nalazi u sebi snage za svoj dalji duhovni razvitak. Tolstojeva junakinja je takođe neobično svojevrsna - njen vidokrug je uži nego u najboljih junakinja ruskog romana, ona je zadubljena u svoje lične, čisto ženske interese, u brigu o porodici, o svojoj porodičnoj sreći. I ovde Tolstoj dostiže do vrhova poezije do kojih niko od ruskih umetnika nije uspeo da dospe. Za Tolstojevu junakinju je idealna porodica - a ona samo o takvoj mašta - granica ljudske sreće. Ona otkriva junaku svet s njegove poetske strane - njemu baš takav aspekt shvatanja sveta nedostaje. Ustupajući, recimo, Puškinovoj ili Turgenjevljevoj junakinji u pogledu širine
duhovnih interesovala. Tolstojeva junakinja i jednu i drugu nadmašuje uzvišenošću svojih shvatanja porodičnog života.
Ruska književnost je, u svojim najboljim likovima, uopšte uzevši, sudbinu ruske žene predstavljala kao stalno tragičnu. To počinje od Puškina. Njegova Tatjana, mada ne voli svog muža - generala, čuva u svojoj duši ideale primljene od prostih ljudi, i to ublažuje njenu sudbinu; Turgenjevljeva Liza, kojoj su ovakvi ideali takođe bliski, od neuspeha u ličnom životu spasava se odlaskom u manastir; kada joj ne polazi za rukom da pobedi lenost Oblomova, Gončarovljeva Olga vezuje svoju sudbinu za Štolca, mada se prevarila u njemu; tragedija Nastasje Filipovne, kod Dostojevskog, u stvari, nije porodičnog karaktera. Međutim, tragedija Ane Karenjine je upravo porodična. Anin ideal je - beskompromisna ljubav; uverivši se da je za nju takva ljubav nemoguća, ona ne nalazi drugi izlaz nego da digne na sebe ruku.
Na taj način tragedija Tolstojeve junakinje je do kraja lična, to jest čisto porodična, ali zato nije manje duboka, već obratno - dublja od tragedije bilo koje junakinje u ruskoj literaturi.

Grof Lav Nikolajevič Tolstoj (Jasna Poljana, 9. septembar 1828 — Astapovo, 20. novembar 1910) bio je ruski pisac svrstan u najveće ruske
realiste toga doba.
Lav Tolstoj (1828-1910) potiče iz stare aristokratske (grofovske) porodice, ali nije držao ni do aristokratskog porekla, ni do aristokratskih prava, ni do aristokratskih manira - uvek je bio naklonjen narodu, voleo ga, trudio se celog života da mu pomogne.
Rođen je na grofovskom imanju u Jasnoj Poljani, tu je proveo najveći deo svoga života, umro je na železničkoj stanici Astapovo pošto je od kuće bio krenuo po nevremenu, u osamdeset drugoj godini. Ljubav prema ljudima je najbitnija njegova osobina, posebno ljubav prema običnom čoveku iz naroda, prema seljaku kmetu, prema ruskom narodu. Nije pošao putem mladića iz aristokratske porodice da završi studije i gradi karijeru državnog službenika, napustio je studije, došao u Jasnu Poljanu i počeo da se bavi imanjem. Oslobađao je svoje kmetove, delio im zemlju, pomagao ih, podigao školu za seljačku decu, pisao knjige - pedagoški rad bio je jedna od njegovih preokupacija. Bio je stalno protiv nepravde i siromaštva, ličnim primerom je pokazao kako treba brisati staleške razlike - grof je pomagao svojim seljacima u oranju zemlje. Bio je slobodouman i cenio slobodoumlje; osuđivao je nemoral vlasti i plemstva; podržavao revolucionarne ideje. Zbog takvih stavova došao je u sukob sa plemstvom, vlastima, crkvom i porodicom. Kada su vlasti uhapsile jednog profesora zbog slobodoumnih stavova, Tolstoj je otišao upravniku zatvora i zahtevao da njega uhapsi. Ovaj je odgovorio: "Vaša slava je, grofe, suviše velika i u Rusiji nema tamnice koja bi mogla da je primi". On je ozlojeđen nepodnošljivim razlikama u društvu: na jednoj strani su oni koji gladuju, na drugoj strani oni koji skoro ništa ne rade a žive u izobilju: "Okupili se zločinci koji su opljačkali narod, nakupili vojnika i sudija da štite njihovu orgiju, i - piruju. Narodu ne ostaje drugo nego da opljačkano otme nazad". On piše članke i traktate o aktuelnim društvenim pitanjima: Pa pita šta da radimo, O Gladi, U čemu je moja vera. Godine 1908. piše traktat Ne mogu da ćutim. Roman Vaskrsenje je konačan obračun sa vlašću, plemstvom i crkvom. Crkva ga je isključila iz svojih redova i anatemisala ga. Ali je u ruskom narodu uživao veliki ugled. Radnici jedne moskovske fabrike poslali su mu poklon sa posvetom: "Vas je zadesila sudbina mnogih velikih ljudi, koji idu ispred svog veka. I ranije su ih spaljivali na lomačama, uništavali u tamnicama i progonstvu. Neka vas isključuju iz čega hoće i kako hoće farisej-vladike. Ruski ljudi će se uvek ponositi vama, smatrajući vas svojim, velikim, voljenim". Pet hiljada ljudi se slilo u Jasnu Poljanu da isprati Lava Tolstoja koji je sahranjen, po njegovom zaveštanju, bez obreda, u običnom drvenom sanduku, u Zabranu, omiljenom mestu svoga detinjstva.
Lav Tolstoj je za života stekao svetsku slavu pisca gorostasa - bio je
gorostas po delu, po duhu i po moralu. Počeo je da piše u dvadeset četvrtoj godini (autobiografsko delo Detinjstvo, 1852) i za šezdesetak godina književnog rada stvorio je obiman književni opus: jubilarno izdanje celokupnih Tolstojevih dela (1928-1958) obuhvata devedeset tomova. Iz toga opusa mogu da se izdvoje reprezentativni naslovi. Autobiografska proza: Detinjstvo (1852), Dečaštvo (1855), Mladost (1857); pripovetke: Sevastopoljske priče (1855), Smrt Ivana Iljiča (1886); romani: Porodična sreća (1859), Kozaci (1862), Rat i mir (1869), Ana Karenjina (1877),
Vaskrsenje (1899), Hadži Murat (1912); drama: Živi leš (1904).
Lav Tolstoj je pažljivo i studiozno radio na svojim knjigama. Proticalo je po nekoliko godina od zamisli do početka rada na romanu. Dugo je radio na svojim velikim romanima (ne velikim samo po obimu): na Ratu i miru je radio sedam godina, Anu Karenjinu je pisao pet godina a Vaskrsenje punih deset godina, na Kozacima i Hadži Muratu radio je po deset godina sa povremenim prekidima. Još nešto je karakteristično za njegov stvaralački postupak: radio je po nekoliko verzija svojih romana. Te verzije su nastajale u toku rada na romanima, pre nego su konačno završeni: Ana Karenjina je prošla kroz šest verzija a Rat i mir imao je čak deset verzija. Ove činjenice ukazuju na težinu stvaralačkog procesa, na visoku umetničku zrelost pisca i na snažnu svest o odgovornosti pisca pred delom i pred čitaocima.

[137] Katavasov citira reči Čackog iz komedije A. S. Gribojedova »Nevolja zbog pameti«.
[138] Fast znači obilje, sjaj (od franc. faste).
[139] Zet (franc.).
[140] Krinolin (prim. prev.).
[141] Somot (prim. prev.).
[142] Jakopo Robusti, po nadimku Tintoreto (1518-1594)  -  italijanski  slikar venecijanske škole. Dobio je priznanje u drugoj polovini XIX veka, kad je bio, tako reći, ponovo otkriven. Tako je, na primer, s apologijom venecijanskog majstora istupio I. Ten u knjizi »Putovanje po Italiji«. Ovde Goleniščev izražava, u ono vreme najmodernije, poglede na slikarstvo.
[143] Razmišljanja o »dva načela« u istoriji (katoličkom i pravoslavnom, duhovnom   i   racionalnom)  bila  su omiljena tema slavenofila, s kojima je
povezana i osnovna Goleniščeva ideja da je Rusija »naslednica Vizantije«.
[144] Otmena
[145] Goleniščev ovde govori o novom pravcu u istoriji i umetnosti, koji je poricao učenje o božanstvenosti Hrista i smatrao ga za »istorijsko lice«. Ovde se pominju nemački filozof David Štraus (1808-1874), autor knjige »Isusov život«, i francuski istoričar Ernest Renan (1823-1892), autor studije »Poreklo hrišćanstva«. U pripadnike tog pravca Goleniščev ubraja i čuvenog ruskog slikara Aleksandra Ivanova (1806-1858).
[146] Od samog početka (franc.).
[147] Evolucija, razvoj (franc.).
[148] »Bratstvo prerafaelita« (»Preraphaelite Brotherhood«) poniklo je 1848. godine. Grupa engleskih slikara istupila je protiv akademskih tradicija, a radi zaštite prirodnog i moralnog sadržaja u slikarstvu. Oni su se posvetili izučavanju italijanskih majstora dorafaelovske epohe (firentinsko slikarstvo rane renesanse). Veštačka rekonstrukcija, arhaičnost oblika i simboličnost likova postale su karakteristične crte umetnosti prerafaelita.  U  umetničkoj kritici sedamdesetih godina često su ih upoređivali s  realistima novog doba. Time se objašnjava neprijateljski odnos Mihajlova prema prerafaelitima.
[149] Slika A. A. Ivanova »Hristovo javljanje narodu« (1837-1857).
[150] Engleski vez (franc.).
[151] Kapua - mesto blizu Napulja. Tit Livije priča u »Rimskoj istoriji« da je Hanibalovo zimsko logorovanje za vreme drugog punskog rata »telesno i duhovno raznežilo vojnike«. U Kapui je vojska izgubila svoju moć i uskoro ju je neprijatelj razbio. U publicistici sedamdesetih godina Kapuom su zvali Pariz Napoleona II. »Kapuansko« - je Tolstojev neologizam (isp. franc. délices de Capoue - »Kapuanske naslade«).
[152] Prodrla sam silom (franc.).
[153] Osip Komisarov (1838-1892) - seljak, šeširdžija iz  Kastrome. Smatra se da je omeo Karakazova kad je ovaj, aprila 1866. godine, pucao na Aleksandra
II. Komisarov je bio proglašen za carevog »spasioca«, dobio je plemstvo, pa je postao »fon Komisarov« (A. I. Gercen, Irkutsk i Peterburg, Sobr. soč., t. 19, M. 1960, str. 60).
[154] Jovan Ristić (1831-1899) - srpski političar. Njegovo ime je bilo dobro poznato u Rusiji.
[155] Gospođo grofice (franc.).
[156] Mapa za pisanje sa hartijom za upijanje (prim. prev.).
[157] On se zagreva (franc.).
[158] Ispod ruke (franc.).
[159] To je čovek koji nema... (franc.).
[160] To se radi među ljudima (franc.).
[161] Šarlota Pati (1840-1889) - italijanska pevačica koja je gostovala u Rusiji od 1872. do 1875. godine.
[162] Nije čovek koji može da kompromituje (franc.).
[163] Da se udvaraš gospođi Karenjinoj (franc.).
[164] Ona pravi senzacije. Zaboravlja se Pati pored nje (franc.).
[165] Kalup je slomljen (franc.).
[166] Kad je reč o Varenjki (franc.).
[167] U punoj snazi (franc.).
[168] Mlad čovek (franc.).
[169] On, ona, ono, njegov, njegova, njegovo (lat.).
[170] Brat i sestra od strica (franc.).
[171] Sveta Kata (franc.).
[172] Davati nepotrebnu važnost (engl.).
[173] Sit - veseo! Ovo će pile kliznuti do dna mojih čizama (franc.).
[174] Avtomedon - Ahilov vozar. Ovo ime je postalo zajednička imenica, i u razgovoru se upotrebljavalo kao šaljivi naziv za kočijaše.
[175] Četvoropreg (engl.).
[176] Šta kažu? (franc.).
[177] Zbilja, to je zanimljivo (franc.).
[178] Bili su divni (franc.).
[179] Izvrstan (franc.).
[180] Vrsta vina (prim. prev.).
[181] Dobrodušnost (franc.).
[182] Kralj je mrtav, živeo kralj! (franc.).
[183] To ne povlači posledice (franc.).
[184] Gospodo, brzo ovamo! (franc.).
[185] Divna! (franc.).
[186] Junakinja iz Geteovog Fausta (prim. prev.).
[187] Uđite (franc.).
[188] Umivanje (franc.).
[189] Lekar pri porođaju (prim. prev.).
[190] Zamislite da je mala... (franc.).
[191] Udvara se mladoj i lepoj ženi (franc.).
[192] Ja mislim da se Veslovski malčice udvara Kiti (franc.).
[193] To je smešno (franc.).
[194] Ali to je do krajnosti smešno (franc.).
[195] A zatim, to je smešno! (franc.).
[196] Može se biti ljubomoran, ali do takvog stepena, to je do krajnosti smešno (franc.).
[197] Mesto: prospektom (prim. prev.).
[198] Mali snažan konj (prim. prev.).
[199] Vehikul - teška seljačka kola (od lat. vehiculum).
[200] Zanos, manija (franc.).
[201] To je sitnica (franc.).
[202] A vi zaboravljate svoju dužnost (franc.).
[203] Oprostite, imam ih pune džepove (franc.).
[204] Ali došli ste suviše dockan (franc.).
[205] Ona je vrlo ljupka. (franc.).
[206] Da, gospođo (engl.).
[207] Ali neću imati milosti s tobom (sve će doći na red) (franc.).
[208] Pratilac - zaštitnik (franc.).
[209] A zatim, on je otmen (franc.).
[210] On je vrlo prijatan i naivan (franc.).
[211] Mali dvor (franc.).
[212] To je tako lepo vođena kuća, sve tako otmeno. Sasvim po engleski. Skupimo se ujutru na doručak, zatim se razilazimo (franc.).
[213] Biće divna (franc.).
[214] Jednu partiju tenisa (franc.).
[215] Ali ne smemo ostaviti Veslovskog i Tuškjeviča da umiru od dosade tamo u čamcu (franc.).
[216] Škole su postale nešto tako obično (franc.).