Ana Karenjina

XXX


Međutim, Vasilije Lukič, ne znajući isprva ko je ta dama, i saznavši iz razgovora da je to mati, što je napustila muža, u koju on nije poznavao jer je stupio u kuću posle njenog odlaska - beše u nedoumici: da li da uđe, ili ne, ili da javi Aleksiju Aleksandroviču. Doznavši najzad da se njegova dužnost sastoji u tome da budi Serjožu u određeni čas, i da nema da razbira ko je tamo, da li mati ili neko drugi, samo da vrši svoju dužnost, on se obuče, priđe vratima i otvori ih.
Ali milovanje matere i sina, zvuci njixovix glasova i ono što su govorili, prinudi ga da odustane od svoje namere. Zavrte glavom, u uzdahnuvši zatvori vrata. »Da pričekam još desetak minuta«, reče u sebi, iskašljujući se i brišući suze.
Među domaćom poslugom, za to vreme, vladalo je veliko uzbuđenje. Svi su saznali da je došla gospođa, da ju je Kapitonič pustio, i da je ona sad u detinjoj sobi; međutim, posle osam časova gospodin uvek svraća u tu sobu; svi su osećali da je susret muža i žene nešto nemogućno, i da ga treba sprečiti. Sobar Kornej, sišavši dole vrataru, pitao je: ko ju je, i kako pustio; i doznavši da ju je Kapitonič primio i propustio, činio je starcu prekore i opomene. Vratar je uporno ćutao, ali kad mu Kornej reče da ga zato treba isterati, Kapitonič mu priđe, i mašući rukama pred Kornejevim licem poče govoriti:
- Jest, ti je valjda ne bi pustio! Deset godina služiti, i samo dobro od nje videti, pa onda stati i reći: izvol’te bogme, napolje!... Ti finu politiku vodiš! Znam ja! Bolje gledaj svoj posao, kako ćeš gospodara da kradeš, i medveđe bunde da vučeš!
- Soldačino! - prezrivo reče Kornej i okrete se dadilji koja je ulazila. - Eto, presudite vi sami, Marija Jefimovna: pustio je, i nikom ništa nije kazao - obrati joj se Kornej. - Aleksije Aleksandrovič tek što nije izašao i u dečju sobu ušao.
- Muke, muke! - govorila je dadilja. - Vi, Korneje Vasiljeviču, gledajte da
nekako zadržite gospodina, a ja ću trknuti da nju nekako sklonim. Muke, muke!
Kad dadilja uđe u detinju sobu, Serjoža je pričao materi kako je, sankajući se sa brdašca, izvrnuo se zajedno s Nađenjkom i tri puta se preturili. Ona je slušala zvuke njegova glasa, videla njegovo lice, osećala njegovu ruku, ali nije razumela šta joj govori. Treba otići, treba ga ostaviti - samo je to mislila i osećala. Čula je doduše korake Vasilija Lukiča koji je dolazio do vrata i kašljao; čula i korake dadiljine, ali je sedela kao skamenjena, bez snage da govori, ili da ustane.
- Gospođo, slatka gospođo! - progovori dadilja prilazeći Ani i ljubeći joj ruke i ramena. - Eto, bog obradovao naše novorođenče. Ništa se niste promenili.
- Ah, draga dado, nisam znala da ste vi ovde - pribravši se za trenutak reče Ana.
- Ja ne živim ovde, živim sa ćerkom, došla sam da čestitam, Ana Arkadijevna, mila gospođo!
Dadilja odjednom zaplaka i poče opet ljubiti Aninu ruku.
Sa sjajnim očima i osmejkom, držeći se jednom rukom za mater a drugom za dadilju, Serjoža je tabao po ćilimu punačkim golim nožicama. Nežnost njegove drage dadilje prema materi dovodila ga je u ushićenje.
- Mama! ona me često obilazi, i kad god dođe... - otpoče on, ali zastade primetivši da dadilja nešto šapatom reče materi, i da se na materinom licu pojavi strah, i nešto nalik na stid, što joj nikako nije dolikovalo.
Ona mu priđe.
- Milo moje! - reče.
Ne mogaše izreći zbogom, ali to reče izraz njenog lica, i dete razumede. - Mili, mili moj Kućik! - izgovori ona ime kojim ga je nazivala kad je bio mali - ti me nećeš zaboraviti? Ti... - više nije mogla govoriti.
Koliko je reči izmišljala posle, takvih koje mu je mogla kazati! Sad eto nije umela, i nije mogla ništa da kaže. Ali Serjoža razumede sve šta je htela da mu rekne. Razumeo je da je ona nesrećna, i da ga voli. Razumeo je štaviše i ono što je dadilja šapatom govorila. Čuo je reči: »uvek posle osam časova«, razumeo da se to govorilo o ocu, i da se mati ne sme sresti s ocem. To je razumeo, ali jedno nije mogao da razume: zašto se na njenom licu pojaviše stid i strah?... Ona nije kriva, a boji ga se, i stidi se nečega. Htede da joj zada pitanje koje bi razjasnilo ovu sumnju, ali ne smede to da učini; video je kako je njoj teško, i beše mu je žao. Ćutke se pripi uz nju i reče šapatom:
- Nemoj još ići. On još neće doći.
Mati ga odvoji od sebe, da bi videla da li on i misli ono što govori; i na preplašenom izrazu njegova lica pročita: da je ne samo govorio o ocu, već kao da je pitao: šta treba da misli o ocu.
- Serjoža, dušo moja, - reče ona - voli ga, on je bolji od mene, ja sam kriva pred njim. Kad porasteš, ti ćeš presuditi.
- Niko nije bolji od tebe!... - povika on u očajanju kroz suze, i dohvativši je za ramena poče je iz sve snage privlačiti k sebi drhtavim rukama od naprezanja.
- Srce moje malo! - progovori Ana, i zaplaka onako isto nemoćno i detinjski, kao što je on plakao.
U taj čas vrata se otvoriše i Vasilije Lukič uđe. Ispred drugih vrata se začuše koraci; dadilja uplašenim šapatom reče: »ide«, i pruži Ani šešir.
Serjoža se spusti na postelju i zajeca pokrivši lice rukama. Ana odmače njegove ruke, još jedanput poljubi njegovo mokro lice, i brzim koracima pođe. Aleksije Aleksandrovič dolazio joj je u susret. Kad je ugleda, on stade i obori glavu.
Iako je maločas govorila da je on bolji od nje, za vreme brzog pogleda koji obuhvati celu njegovu priliku sa svima pojedinostima, nju obuze osećanje odvratnosti i ljutnje prema njemu, i zavisti zbog sina. Hitrim pokretom spusti veo, i ubrzavši korake gotovo istrča iz sobe.
Nije stigla da povadi igračke koje je s takvom ljubavlju i tugom izbirala juče u dućanu, i tako ih vrati natrag kući.

XXXI


Iako je Ana jako žudela za sastankom sa sinom, iako je odavno mislila, i spremala se za to, nikako nije očekivala da će taj sastanak tako silno uticati na nju. Kad se vratila u svoje usamljeno odeljenje u gostionici, dugo nije mogla da shvati zašto je ona ovde. »Da, sve je svršeno, i ja sam opet sama«, reče u sebi, i ne skidajući šešir sede u naslonjaču koja je stajala kraj kamina. Uprvši nepomično oči u bronzani časovnik koji je stajao na stolu između prozora, poče da razmišlja.
Sobarica Francuskinja, dovedena iz inostranstva, uđe i predloži joj da se obuče. Ona začuđeno pogleda u nju i reče: »docnije«. Lakej joj ponudi kafu.
»Docnije«, reče ona.
Dojkinja Italijanka, spremivši devojčicu, uđe s njom i prinese je Ani. Punačka, dobro othranjena devojčica, spazivši mater, ućuta kao i uvek, povi gole ručice oborivši dlanove nadole, i smešeći se ustima bez zuba poče, kao riba perajima, tresti ručicama, i šuštati njima po uštirkanim borama vezene haljinice. Bilo je nemogućno ne osmehnuti se, ne poljubiti devojčicu; nemogućno je bilo ne pružiti joj prst, koji ona dohvati vrišteći i čupkajući celim telom; bilo je nemogućno ne podmetnuti joj usne koje ona, u vidu poljupca, uze u svoja ustašca. Sve je to uradila Ana; i uze je na ruke, natera je da skače, i poljubi njene sveže obraščiće i gole laktiće; ali, gledajući sad to dete, ona još jasnije shvati da osećanje koje je imala prema njemu, nije bilo ni ljubav u poređenju s onim što je osećala prema Serjoži. Sve je na ovoj devojčici bilo ljupko, ali sve to nekako ne diraše srce. U prvo dete, premda od nevoljenog čoveka, uložena je bila sva jačina ljubavi koja nije bila zadovoljena; devojčica je rođena pod najtežim okolnostima, i na nju nije bio utrošen ni stoti deo briga koje su bile utrošene na prvo dete. Osim toga, devojčica, to je bilo još sve u očekivanju, a Serjoža bio već gotovo čovek, i to voljeni čovek; u njemu su se već borile misli, osećanja; razumevao je, voleo, sudio o njoj - mislila je Ana sećajući se njegovih reči i pogleda. A ona, mati, ne samo fizički, no i duhovno je bila razdvojena od njega zauvek, i to se nije moglo popraviti.
Dade devojčicu dojkinji, otpusti je, i otvori medaljon u kojem beše fotografija Serjožina kad je bio gotovo toliki kao sad devojčica. Ona ustade, i skinuvši šešir uze sa stola album u kojem su bile Serjožine fotografije u raznim godinama. Htede da sravni fotografije i poče ih vaditi iz albuma. Povadi ih sve. Ostade samo jedna, poslednja, najbolja fotografija. U beloj košuljici, jaxao je na stolici, mrštio se očima i smešio ustima. To je bio najoriginalniji i najbolji njegov izraz. Malim hitrim rukama, koje se sad s osobitom napregnutošću kretahu, s pomoću belih, tankih prstiju Ana nekoliko puta zakači za ugao slike, ali se slika odmicala, i ne mogaše da je izvadi. Noža za isecanje ne beše na stolu, i ona izvali drugu fotografiju, koja se nalazila pored ove (to je bila fotografija Vronskog, iz Rima, u okruglom šeširu i sa dugačkom kosom), i njome izgura sinovljevu fotografiju. »Da, to je on«, reče, pogleda u sliku Vronskog, i odjednom se seti ko je uzrok njenom sadašnjem jadu. Celog ovog jutra ona ga se nijednom nije setila. Ali sad, kad vide njegovo odvažno, plemenito, tako poznato joj i ljupko lice, odjednom oseti neočekivanu plimu ljubavi prema njemu.
»Ali gde je on? Kako može da me ostavlja samu s mojim patnjama?« odjednom pomisli s osećanjem prekora, zaboravljajući da je sama krila od njega sve što se ticalo sina. Posla da ga zamole da odmah dođe; čekaše ga s obamrlim srcem: smišljala je reči kojima će mu kazati sve, kao i izraze njegove ljubavi koji će je utešiti. Momak se vrati s vešću da grof ima gosta, ali da će odmah doći; a naredio je da upita: može li ga primiti zajedno s knezom Jašvinom, koji je doputovao u Petrograd. »Neće doći sam, a od jučerašnjeg ručka nije me video - pomisli ona; - neće doći tako da mu mogu kazati sve, nego s Jašvinom.« I odjednom je obuze čudna misao: a ako je on više ne voli?
Prebirajući u glavi događaje poslednjih dana njoj se učini da u svemu vidi potvrdu te strašne misli. I u tome što juče nije ručao kod kuće; i u tome što je navaljivao da se u Petrogradu nastane posebno; i u tome što eto i sad neće doći sam, kao da izbegava sastanak s njom u četiri oka.
»Ali on mi mora to kazati. Ja to treba da znam. Ako to budem znala, onda ću znati i šta da radim«, govorila je u sebi, ne mogavši stvarno ni zamisliti položaj u kojem bi se našla ako bi se uverila o njegovoj ravnodušnosti. Mislila je da je on više ne voli, osećala da je blizu očajanja, i usled toga bila vrlo uzbuđena. Pozva sobaricu i ode u oblačionicu. Oblačeći se pazila je na svoju toaletu više nego poslednjih dana, kao da bi je on mogao, ako je više ne voli, ponovo zavoleti zato što će na njoj biti ona haljina i ona frizura koja joj najlepše stoji.
Ču zvonce pre nego što beše gotova.
Kad uđe u sobu za primanje, srete je pogledom ne Vronski već Jašvin. Vronski je razgledao fotografije njenoga sina koje je ona zaboravila na stolu, i ne pohita da pogleda u nju.
- Mi se poznajemo - reče Ana, mećući svoju majušnu ruku u ogromnu ruku zbunjenoga Jašvina (što je bilo čudnovato pri njegovom ogromnom rastu i grubom licu). - Poznajemo se od prošlogodišnjih trka. Dajte ih - reče, uzimajući brzim pokretima od Vronskog sinovljeve slike koje je on razgledao, i značajno ga pogleda svojim sjajnim očima. - Jesu li ove godine bile uspele trke? Umesto tih, ja sam gledala trke na Korsu u Rimu. Vi, uostalom, ne volite život u inostranstvu - reče ona smešeći se prijatno. - Ja vas poznajem, i poznajem sve vaše ukuse, mada smo se retko viđali.
- To mi je veoma žao, jer su moji ukusi većinom rđavi - reče Jašvin grickajući levi brk.
Pošto porazgovara neko vreme, i primetivši da Vronski pogleda u časovnik, Jašvin je upita da li će još dugo ostati u Petrogradu; i onda, ispravivši svoju ogromnu priliku maši se za kapu.
- Mislim, ne dugo - reče ona zbunjeno pogledavši u Vronskog.
- Dakle, nećemo se više videti? - reče Jašvin ustajući, i obrati se Vronskom: - gde ti ručavaš?
- Dođite k meni na ručak - reče Ana odlučno, kao rasrdivši se na sebe zbog svoje zbunjenosti, ali crveneći kao i uvek kad je pred nekom novom ličnošću ispoljavala svoj položaj. - Ručak ovde nije dobar, ali ćete se bar videti s njim. Od svih drugova iz puka Aleksije nikoga ne voli tako kao vas.
- Vrlo rado - reče Jašvin s osmejkom, po kojem Vronski zaključi da mu se Ana veoma dopala.
Jašvin se pokloni i pođe, Vronski ostade pozadi.
- Ti takođe ideš? - reče mu ona.
- Ja sam već zadocneo - odgovori on. - Idi ti, ja ću te stići - doviknu on Jašvinu.
Ona ga uze za ruku, i ne spuštajući s njega očiju gledaše ga tražeći u mislima šta da mu kaže da bi ga zadržala.
- Stani, imam nešto da ti kažem - i uzevši njegovu kratku ruku pritisnu je na svoj vrat. - Je li, jesam li dobro uradila što sam ga pozvala na ručak?
- Vrlo dobro si uradila - reče on sa mirnim osmejkom pokazujući svoje česte i jake zube i ljubeći joj ruku.
- Aleksije, ti se nisi promenio prema meni? - reče ona, stežući obema
rukama njegovu ruku. - Aleksije, ja sam se namučila ovde. Kad ćemo ići?
- Skoro, skoro. Ne možeš verovati kako je i meni težak naš život ovde - reče on i povuče svoju ruku.
- Dobro, idi, idi! - reče ona uvređeno i brzo ode od njega.

XXXII


Kad se Vronski vratio kući, Ana još nije bila došla kući. Uskoro posle njegova odlaska, kako mu rekoše, došla je neka dama i one su zajedno otišle nekud. To što je otišla ne rekavši kuda, to što dosada još nije kod kuće, to što je izjutra već nekud išla ne kazavši njemu ništa - sve to, zajedno sa neobično uzbuđenim izrazom njena lica jutros, i sećanjem na onaj neprijateljski ton kojim je u prisustvu Jašvina gotovo istrgla iz njegovih ruku fotografije svoga sina - primora Vronskog da se zamisli. On odluči da je preko potrebno da se s njom objasni. I čekaše je u njenom salonu. Ali se Ana ne vrati sama, već dovede svoju tetku, staru devojku, kneginju Oblonsku. To je bila žena koja je jutros dolazila, i s kojom je Ana otišla bila da pazari. Ana kao da ne opažaše zabrinuti i upitni izraz lica Vronskog, veselo mu pričaše šta je sve nakupovala jutros. On je video da se u njoj događa nešto osobito: u sjajnim očima, kad bi se uzgred zaustavljale na njemu, beše napregnuta pažnja, a u govoru i pokretima ona nervozna brzina i gracija koje su ga u prvo vreme njihova zbliženja tako očaravale, a sada uzbuđivale i plašile.
Sto je bio postavljen za četvoro. Svi se već behu spremili da pređu u malu trpezariju, kad dođe Tuškjevič s porukom od kneginje Betsi. Kneginja Betsi molila je da je izvine što nije došla da se s njima oprosti; bila je bolesna, ali je molila Anu da dođe do nje između šest i po i devet časova. Vronski pogleda u Anu pri ovom određivanju vremena koje pokazivaše da su bile preduzete mere da se ona ni s kim ne sretne, a Ana kao da to ne primeti.
- Vrlo mi je žao što ne mogu biti tamo između šest i po i devet - reče ona ovlaš smešeći se.
- Kneginji će biti veoma žao.
- I meni takođe.
- Vi izvesno idete da slušate Pati[161]? - reče Tuškjevič.
- Pati?... Vi mi dajete ideju. Išla bih, kad bih mogla dobiti ložu.
- Ja bih vam je mogao zbrinuti - reče Tuškjevič.
- Bila bih vam veoma, veoma zahvalna - reče Ana. - Hoćete li s nama da ručate?
Vronski jedva primetno sleže ramenima. On nikako nije mogao da razume šta to Ana radi. Zašto je dovela ovu staru kneginju, zašto je zadržala Tuškjeviča na ručku, i, što je najčudnovatije, zašto ga je molila za ložu? Zar je mogućno bilo i misliti da se u njenom položaju ide na abonirano veče pevačice Pati, gde će biti sav poznati joj svet? On pogleda u nju ozbiljnim pogledom, ali mu ona odgovori sve istim izazivajućim, ni veselim ni očajničkim pogledom, čiji značaj on nije mogao da razume. Za ručkom je Ana bila oduševljeno vesela; kao da je koketovala i s Tuškjevičem i s Jašvinom. Kad su ustali od stola, i kad je Tuškjevič pošao za ložu, a Jašvin izišao da pušn, Vronski siđe zajedno s njim u svoje odeljenje. Posedevši tu neko vreme, on ustrča na gornji sprat. Ana je već bila obučena u svetlu svilenu haljinu sa somotom, koju je šila u Parizu, sa otvorenim grudima, i sa belom skupocenom čipkom na glavi koja je uokvirivala njeno lice i osobito jako isticala njenu blistavu lepotu.
- Vi zbilja idete u pozorište? - reče on starajući se da ne gleda u nju.
- Zašto tako uplašeno pitate? - uvređena tim što on ne gleda u nju, reče ona. - Zašto da ne idem?
Ana kao da nije razumela značaj njegovih reči.
- Razume se, nema nikakva uzroka - natmurivši se reče on.
- Pa to i ja velim - reče ona, namerno ne razumevajući ironiju njegovoga tona i mirno zavrćući dugačku mirisavu rukavicu.
- Ana, za ime boga, šta je s vama? - reče on budeći je, isto kao što joj je nekada govorio muž.
- Ne razumem šta pitate.
- Vi znate da je nemogućno da idete.
- Zašto? Ja neću ići sama. Kneginja Varvara ići će sa mnom, ona je već otišla da se obuče.
On sleže ramenima sa izgledom dvoumice i očajanja.
- Ali zar vi ne znate... - poče on.
- Ja neću da znam! - gotovo uzviknu ona. - Neću! Kajem li se ja za ono što sam učinila? Ne, ne i ne. I kad bi se to ponovilo, s početka, bilo bi isto. Za nas je, za mene i za vas, važno samo jedno: volimo li mi jedno drugo. Drugih pogleda na stvar ne može biti. Zašto mi živimo ovde odvojeno, i ne viđamo se? Zašto da ja ne mogu ići u operu? Ja te volim, i meni je sve svejedno - reče
ona na ruskom pogledavši u njega sa osobitim, nepojmljivim mu bleskom očiju - ako se ti nisi promenio. Zašto ne gledaš u mene?
On je pogleda. Vide svu lepotu njenog lica i nakita koji joj je uvek tako lepo stajao. Ali sada, baš ta njena lepota i elegancija bilo je ono što ga je dražilo.
- Moje osećanje ne može se promeniti, vi to znate, ali vas molim da ne idete, preklinjem vas - reče on opet na francuskom, s nežnom molbom u glasu, ali s hladnoćom u pogledu.
Ona nije čula glas, ali je videla hladnoću pogleda, i razdraženo odgovori:
- A ja vas molim da mi kažete zašto ne treba da idem.
- Zato što vam to može pričiniti... - On zamuca.
- Ništa ne razumem. Jasvin n’est pas compromettant,[162] a kneginjica Varvara ništa nije gora od drugih. A, evo je!

XXXIII


Vronski je prvi put osetio prema Ani jed, gotovo mržnju, zbog njenog namernog nerazumevanja svoga položaja. Ovo osećanje pojačalo se još i time što nije mogao da joj izrazi uzrok svoga jeda. Ako bi joj kazao otvoreno što misli, rekao bi:
»U toj toaleti, i sa kneginjicom koju svi poznaju, pojaviti se u pozorištu značilo bi ne samo priznati svoj položaj propale žene, nego baciti rukavicu svetu, to jest odreći ga se na svagda.«
To joj nije mogao kazati. »Ali kako da ona to ne može da razume, i šta se upravo u njoj zbiva?« govorio je u sebi. Osećao je kako se, istovremeno, njegovo poštovanje prema njoj smanjuje, a svest o njenoj lepoti povećava.
Vrati se natmuren u svoje odeljenje, i sevši pored Jašvina koji beše ispružio dugačke noge preko stolice i pio konjak sa selterskom vodom, naredi da se njemu to isto donese.
Govorio si o Silnom Lankovskoga. To je dobar konj, i ja ti savetujem da ga kupiš - reče Jašvin pogledavši u mračno lice svoga druga. - Istina, ima obešene sapi, ali noge i glava - kako se samo poželeti može.
Mislim da ću ga uzeti - odgovori Vronski. Razgovor o konjima zanimaše ga, ali ni za trenutak ne zaboravljaše Anu; nehotice osluškivaše zvuke koraka po hodniku i pogledaše u časovnik na kaminu.
Ana Arkadijevna naredila je da vam javim da su otišli u pozorište.
Jašvin nasu još jednu čašu konjaka u seltersku vodu, ispi, i ustade zakopčavajući se.
Šta je, hoćemo li? - reče on jedva primetno smešeći se ispod brkova i pokazajući tim osmejkom da razume uzrok neraspoloženja Vronskog, ali mu ne pridaje nikakvu važnost.
Ja neću - mračno odgovori Vronski.
A ja moram, obećao sam. Do viđenja. Ili, ako hoćeš, dođi u parter, uzmi fotelju Krasinskog - dodade Jašvin izlazeći.
Ne mogu, imam posla.
»Sa ženom briga, sa ne-ženom još gore«, pomisli Jašvin izlazeći iz gostionice.
Kad ostade sam, Vronski ustade sa stolice i poče hodati po sobi.
»Šta je danas? Četvrto abonirano veče... Jegor je sa ženom tamo, a i mati verovatno. Znači, sav je Petrograd tamo. Sad je ušla, skinula bundu i izišla na svetlost. Tuškjevič, Jašvin kneginjica Varvara... - zamišljao je on. - A ja? Ili se bojim, ili sam je predao zaštiti Tuškjeviča? Kako god pogledaš, glupo je, glupo... I zašto me ona dovodi u ovaj položaj?« reče odmahnuvši rukom.
Ovim pokretom zakači za sto na kojem stajahu selterska voda i boca s konjakom, i umalo ga ne preturi. Maši se da prihvati, ispusti ga, i jetko ga gurnu nogom i zazvoni.
Ako hoćeš da služiš kod mene - reče sobaru koji uđe - onda ne zaboravljaj svoj posao. Ovo ne sme da bude. Moraš odmah sve odneti.
Sobar, osećajući se nedužan, htede da se pravda, ali kad pogleda u gospodina razumede po njegovu licu da ima samo da ćuti, i hitro se pregnuvši, spusti se na ćilim i poče skupljati i odvajati cele i razbijene čaše i boce.
To nije tvoj posao, pošlji lakeja da počisti, a ti mi spremi frak.
Vronski uđe u pozorište u osam i po časova. Predstava je bila u punom jeku. Stari razvodnik skide bundu s Vronskog, i poznavši ga oslovi ga »vaša ekselencija«, i predloži mu da ne uzima broj nego da prosto vikne Fjodora. U osvetljenom koridoru ne beše nikoga osim razvodnika i dvojice lakeja sa bundama na rukama koji su slušali kraj vrata. Iza pritvorenih vrata čuli su se zvuci oprezne orkestarske pratnje u stakatu, i jednog ženskog glasa koji je razgovetno izgovarao muzikalnu frazu. Vrata se otvoriše, propustiše razvodnika koji šmugnu unutra, i fraza, koja se već primicala kraju, jasno pogodi sluh Vronskog. Vrata se odmah opet zatvoriše, i Vronski ne ču svršetak fraze i kadence, ali po burnom pljeskanju i odobravanju shvati da se kadenca svršila. Kad uđe u dvoranu, sjajno osvetljenu lusterima i bronzanim gasnim svećnjacima, šum i žagor se još nastavljahu. Na pozornici, pevačica, sijajući golim ramenima i brilijantima, naginjući se i smešeći se, skupljala je, uz pomoć tenora koji ju je držao za ruku, bukete koji su nezgodno preletali preko rampe; i prilazila je gospodinu sa sjajnom napomađenom kosom koji je preko rampe pružao svoje dugačke ruke sa nekakvom stvari; a sva publika, kako u parteru tako i u ložama, komešala se, težila bliže napred, vikala i pljeskala. Dirigent je sa svoga uzvišenog mesta pomagao u dodavanju, i nameštao svoju belu vratnu maramu. Vronski uđe u sredinu partera, i
zaustavivši se poče da se obazire. Danas je manje nego ikad obraćao pažnju na poznatu, običnu okolinu, na pozornicu, na ovaj žagor, na sve ovo poznato, nezanimljivo, šareno stado gledalaca u dupke punom pozorištu.
Kao i uvek, po ložama behu nekakve sve iste dame, s nekakvnm oficirima u pozadini loža; sve iste, bog će ih znati, raznobojne žene, i mundiri, i redengoti; ista prljava gomila na galerijama; i u celoj toj gomili, u ložama i prvim redovima, bilo je oko četrdeset pravih ljudi i žena. Na te oaze obrati Vronski odmah pažnju, i odmah stupi s njima u vezu.
Čin se baš beše svršio, kad je on ušao; ne svraćajući u bratovu ložu, on prođe do prvoga reda i zaustavi se kraj rampe sa Serpuhovskim, koji ga, savivši nogu u kolenu i lupkajući potpeticom o rampu, ugleda izdaleka i osmejkom pozva k sebi.
Vronski još nije video Anu, naročito nije gledao na tu stranu. Ali je znao po pravcu pogleda gde je ona. Neprijatno se osvrtao, ali je nije tražio; očekujući najgore, tražio je očima Aleksija Aleksandroviča. Na sreću njegovu, Aleksija Aleksandroviča ovaj put ne beše u pozorištu.
Kako je malo vojničkog u tebi ostalo! - reče mu Serpuhovski. - Diplomata, umetnik, ili tako nešto.
Da, čim sam se vratio, obukao sam frak - odgovori Vronski smešeći se i lagano vadeći binokl.
Eto, priznajem, na tome ti zavidim. Ja, kad se vratim iz inostranstva i metnem na se ovo - on dodirnu pletenicu od gajtana na ramenu - žao mi je slobode.
Serpuhovski je već odavno odmahnuo rukom na službenu karijeru Vronskog, ali ga je voleo kao i pre; sad je bio prema njemu osobito ljubazan.
Šteta što si odocneo za prvi čin.
Slušajući jednim uhom, Vronski je pomicao binokl sa loža u parteru na prvu galeriju, i razgledao lože. Pored dame sa turbanom, i ćelavog starčića koji je srdito žmirkao u staklo odignutog binokla, Vronski odjednom spazi glavu Aninu, i kako se osmehuje, ponosna, poražavajući lepa, u okviru od čipke. Ona je bila u petoj loži u parteru, na dvadeset koraka od njega. Sedela je spreda, i ovlaš se okrenuvši govorila nešto Jašvinu. Položaj njene glave na lepim i širokim ramenima, i uzdržljivo - uzbuđeni sjaj njenih očiju i celog lica podsetiše ga na nju onakvu kakva je bila na balu u Moskvi. U njegovom osećanju prema njoj sada ne beše više ničega tajanstvenog, te ga je zato njena lepota, iako ga je jače privlačila nego pre, sad u isto preme i vređala. Ona nije gledala na njegovu stranu, ali je Vronski osećao da ga je već videla.
Kad Vronski ponovo upravi binokl na tu stranu, primeti da je kneginjica Varvara osobito crvena, da se neprirodno smeje i neprestano obazire na susednu ložu. Ana pak, sklonivši lepezu i lupkajući njome po crvenom somotu, pažljivo gleda nekud, ali ne vidi, i očevidno neće da vidi ono što se dešava u susednoj loži. Na Jašvinovu licu beše izraz koji bi se javljao kad je gubio na kartama. Namrgođen, ćuškao je dublje i dublje u usta levi brk, i gledao popreko na istu susednu ložu.
U toj loži, s leve strane, bili su Kartasovi. Vronski ih je poznavao, i znao je da ih i Ana poznaje. Kartasova, mršava, mala žena, stajala je u svojoj loži, i okrenuta Ani leđima oblačila ogrtač koji joj je muž pridržavao. Lice joj beše bledo i ljutito, i nešto je uzbuđeno govorila. Kartasov. debeli, ćelavi gospodin, osvrćući se neprestano na Anu, staraše se da umiri ženu. Kad žena iziđe, muž još dugo oklevaše tražeći očima Anin pogled i želeći, kako se činilo, da joj se pokloni. Ali Ana, očevidno naročito ga ne opažajući, govorila je nešto okrenuvši se nazad Jašvinu, koji beše nagao svoju ošišanu glavu. Kartasov iziđe ne poklonivši se, i loža ostade prazna.
Vronski nije znao šta se desilo između Ane i Kartasovih, ali je razumeo da se dogodilo nešto što je ponižavalo Anu. On je to razumeo i po onome što je video, i najviše po Aninu licu; ona je, on je to znao, pribirala poslednju snagu da izdrži ulogu koju je na sebe uzela. I ta uloga spoljašnje mirnoće polazila joj je potpuno za rukom. Ko Anu i njen krug nije poznavao; ko nije čuo sve izraze saučešća, negodovanja i čuđenja ženskog sveta, što je Ana dopustila sebi da se pokaže pred svetom, i da se pokaže tako upadljivo, sa svojim čipkanim ukrasima i sa svojom lepotom, taj je uživao u mirnoći i lepoti te žene, ne podozrevajući da se ona oseća kao čovek koji je izložen na stubu srama.
Znajući da se dogodilo nešto, ali ne znajući upravo šta, Vronski je osećao tešku uznemirenost; s nadom da nešto sazna, pođe u ložu svoga brata. Izabravši naročito prolaz u parteru suprotan prema Aninoj loži, on se na izlasku srete sa svojim bivšim komandantom puka koji je razgovarao sa dvojicom poznanika. Vronski ču kako neko izgovori ime Karenjinih, i primeti kako komandant pohita da glasno zovne Vronskog pogledavši značajno u one s kojima je razgovarao.
A, Vronski! Kad ćeš u puk? Mi te ne možemo otpustiti bez gozbe. Ti si naš pravi predstavnik - reče komandant puka.
Neću moći, vrlo mi je žao, drugi put - reče Vronski i potrča uz stepenice u bratovu ložu.
Stara grofica, mati Vronskog, sa svojim čeličnim uvojcima, bila je u
bratovljevoj loži. Varju sa kneginjicom Sorokinom sreo je u hodniku prve galerije.
Isprativši kneginjicu Sorokinu do matere, Varja pruži ruku deveru i odmah poče govoriti s njim o onome što ga je interesovalo. Bila je tako uzbuđena kako ju je on retko kad viđao.
Ja nalazim da je to nisko i gadno, i madame Kartasova nije imala nikakva prava. Madame Karenjina... - poče ona.
U čemu je stvar? Ja ne znam.
Kako, zar nisi čuo?
Ti razumeš da ću ja to poslednji čuti.
Ima li pakosnijeg stvora od ove Kartasove?
Ali šta je učinila?
Muž mi je pričao... Uvredila je Karenjinu. Njen muž je počeo iz svoje lože da razgovara s Karenjinom, a Kartasova mu priredila scenu. Kažu da je glasno rekla nešto uvredljivo, i izišla.
Grofe, zove vas vaša maman - reče kneginjica Sorokina, pomolivši se na vrata lože.
Ja te neprestano očekujem - reče mu mati smešeći se podrugljivo. - Nikako se ne daš videti.
Sin je video da mati nije mogla prikriti radostan osmejak.
Dobro veče, maman. Bio sam kod vas - reče on hladno.
Šta je, nećeš da odeš faire la cour à madame Karénine?[163] - dodade ona kad kneginjica Sorokina iziđe. - Elle fait sensation. On oublie la Patti pour elle.
[164]
Maman, ja sam vas molio da mi ne govorite o tome - odgovori on namršteno.
Ja govorim ono što svi govore.
Vronski ništa ne odgovori, i pošto reče nekoliko reči kneginjici Sorokinoj, iziđe. Na vratima srete brata.
A, Aleksije! - reče brat. - Kakpa gadost! Budala, i ništa više. Ja sam baš sad hteo da idem k njo j. Hajdemo zajedno.
Vronski ga nije slušao. On brzim koracima pođe dole; osećao je da treba nešto da uradi, ali nije znao šta. Ljutnja na nju što je i sebe i njega stavila u tako lažan položaj, pomešana sa žaljenjem nje zbog njenih muka, uzbuđivahu ga. On siđe dole u parter i uputi se pravo Aninoj loži. Kraj lože je
stajao Stremov i razgovarao s njom.
Tenora nema više. Le moule en est brisé.[165]
Vronski joj se pokloni, zastade, i pozdravi se sa Stremovim.
Vi ste, čini mi se, dockan došli i niste čuli najbolju ariju - reče Ana Vronskom, i, kako mu se učinilo, podrugljivo pogleda u njega.
Ja sam rđav ocenjivač - reče on pogledavši je strogo.
Kao knez Jašvin - reče ona smešeći se - koji nalazi da Pati peva odveć glasno. Hvala - reče ona uzevši malenom rukom u dugačkoj rukavici program koji joj pruži Vronski, i odjednom, u tom trenutku, njeno lepo lice zadrhta. Ona ustade i povuče se u dubinu lože.
Primetivši da je za vreme idućeg čina njena loža ostala prazna, Vronski, izazvavši u pozorištu pritajenom na zvuke kavatine, zvuke negodovanja zbog šuma, iziđe iz partera i odveze se kući.
Ana je već bila kod kuće. Kad Vronski uđe, ona je bila sama, i još imala na sebi istu toaletu u kojoj je bila u pozorištu. Sedela je u prvoj naslonjači pored zida i gledala pred sebe. Pogleda Vronskog, pa opet zauze isti položaj.
Ana! - reče on.
Ti, ti si kriv za sve! - uzviknu ona sa suzama očajanja i pakosti u glasu, ustajući.
Ja sam te molio, preklinjao sam te da ne ideš, znao sam da će ti biti neprijatno...
Neprijatno! - uzviknu ona - strašno! Dokle god živim, neću zaboraviti.
Ona je kazala da je stidio sedeti pored mene.
Reči glupe žene - reče on - ali zašto izlagati se, izazivati...
Mrzim to tvoje spokojstvo. Nije trebalo da me dovodiš do toga. Kad bi me ti voleo...
Ana! Našto tu pitanje o mojoj ljubavi...
Jest, kad bi ti voleo kao što ja volim, kad bi se ti mučio kao ja... - reče ona sa strahom pogledajući u njega.
Njemu je beše žao, pa ipak se ljutio. Uveravao ju je u svoju ljubav, jer je video da je sad jedino to može umiriti, i ne prekorevaše je rečima, ali ju je u svojoj duši koreo.
I ta uveravanja o ljubavi, koja su se njemu činila tako bljutava da se stideo da ih izgovara, ona ih je upijala u sebe, i malo se smirila. Sutradan posle toga oni se potpuno izmiriše i otputovaše na selo.

ŠESTI DEO


I


Darja Aleksandrovna provodila je leto s decom u Pokrovskom kod svoje sestre, Kiti Ljevine. Kuća na njenom imanju beše sasvim oronula, te je Ljevin i njegova žena privoleše da provede leto kod njih. Stepan Arkadijevič potpuno je odobravao taj predlog. On je govorio da jako žali što mu služba smeta da provede s porodicom leto na selu, što bi za njega bila najveća sreća, i, ostajući u Moskvi, dolazio je pokatkad na selo na dan-dva. Osim Oblonskih, toga leta bila je u gostima kod Ljevinovih još i stara kneginja, koja je smatrala za dužnost da motri na neiskusnu kćer koja se nalazila u takvom stanju. Osim toga, Varenjka, Kitina prijateljica iz inostranstva, ispunila je svoje obećanje - da joj dođe kad se Kiti uda - i bila je u gostima kod svoje prijateljice. Sve to behu prijatelji i rodbina Ljevinove žene. I mada ih je on sve voleo, ipak mu pomalo beše žao svoga ljevinskog sveta i poretka, gušenog ovom navalom »Ščerbackog elementa«, kako je govorio u sebi. Od njegove rodbine bio je toga leta u gostima samo Sergije Ivanovič, ali i on beše ne ljevinske već koznišovske vrste čovek, te se tako ljevinski duh potpuno gubio.
U Ljevinovom izodavna usamljenom domu bilo je sad tako mnogo sveta da su gotovo sve sobe bile zauzete, i gotovo svakog dana morala je stara kneginja, sedajući za sto, da prebraja, i da trinaestog unuka ili unuku odvaja za odeliti stočić, Kiti, koja se brižljivo zanimala gazdinstvom, imala je dosta briga oko nabavljanja kokošaka, ćuraka, pataka, kojih se pri letnjim apetitima gostiju i dece trošilo vrlo mnogo.
Cela porodica sedela je za ručkom. Dolina deca sa guvernantom i Varenjkom pravila su planove kuda da idu u pečurke. Sergije Ivanovič, koga su svi gosti poštovali i gotovo obožavali zbog njegova uma i učenosti, iznenadi sve, umešavši se u razgovor o pečurkama.
- Povedite i mene. Ja veoma volim da tražim pečurke - reče on gledajući u Varenjku - nalazim da je to vrlo lepo zanimanje.
- Vrlo rado - pocrvenevši odgovori Varenjka. Kiti i Doli značajno se zglednuše. Predlog učenoga i pametnoga Sergija Ivanoviča da s Varenjkom
ide u pečurke, potvrđivao je neke Kitine pretpostavke koje su je u poslednje vreme veoma zanimale. Ona pohita da otpočne razgovor s materom, da njen pogled ne bi bio primećen. Posle ručka Sergije Ivanovič sede sa svojom šoljom kafe kraj prozora u salonu, i nastavi započeti razgovor s bratom, ali pogledajući u vrata na koja su morala izići deca koja su se spremala u pečurke. Ljevin sede na prozor, pored brata.
Kiti je stajala pored muža očevidno iščekujući svršetak nezanimljivog za nju razgovora, pa da mu nešto kaže.
- Ti si se u mnogome promenio otkad si se oženio, i to nabolje - reče Sergije Ivanovič smešeći se na Kiti, i očevidno malo mareći za početi razgovor
ali si ostao veran svojoj strasti da štitiš najparadoksalnije teme.
Kaća, za tebe nije dobro da stojiš - reče joj muž primičući joj stolicu i značajno gledajući u nju.
Da, a uostalom, nema za to ni vremena - dodade Sergije Ivanovič, ugledavši decu koja istrčaše.
Ispred sviju, postrance i galopom, u svojim zategnutim čarapama, i mašući kotarčicom i šeširom Sergija Ivanoviča, trčala je pravo k njemu Tanja.
Pritrčavši smelo Sergiju Ivanoviču i sijajući očima koje su tako ličile na divne oči očeve, ona pruži Sergiju Ivanoviču šešir i učini pokret kao da je htela da mu ga metne na glavu, ublažujući svoju slobodu bojažljivim i nežnim osmehom.
Varenjka čeka - reče ona, oprezno mećući mu na glavu šešir, uverivši se po osmejku Sergija Ivanoviča da je to mogućno.
Varenjka je stajala na vratima, preobučena u žutu cicanu haljinu, povezana belom maramom.
Idem, idem, Varvara Andrejevna - reče Sergije Ivanovič ispijajući kafu i pipajući po džepovima rubac i kutiju za cigarete.
Kako je divna moja Varenjka! A? - reče Kiti mužu, čim Sergije Ivanovič ustade. Ona je to rekla da ju je Sergije Ivanovič mogao čuti, što je očevidno i htela. - I kako je lepa, plemenito lepa!... Varenjka! - doviknu Kiti. - Hoćete li biti u vodeničkoj šumi? I mi ćemo doći.
Kiti, ti sasvim zaboravljaš svoje stanje - reče stara kneginja žurno izlazeći. - Tu ne smeš tako vikati.
Čuvši glas Kitin i opomenu materinu, Varenjka brzo i lakim koracima priđe Kiti. Brzina kretanja, rumenilo koje pokrivaše njeno živahno lice - sve je govorilo da se u njoj dešava nešto neobično. Kiti je znala šta je bilo to neooično, i pažljivo je motrila na nju. Ona je sad pozvala Varenjku samo zato
da je misleno blagoslovi za onaj važan događaj koji se, kako je Kiti mislila, morao izvršiti danas, posle ručka, u šumi.
Varenjka, ja ću biti vrlo srećna ako se dogodi jedna stvar - reče Kiti šapatom ljubeći je.
A hoćete li i vi s nama? - zbunivši se reče Varenjka Ljevinu, praveći se da nije čula ono što joj je rečeno.
Idem, ali samo do gumna, i tamo ću ostati.
Zar te ne mrzi? - reče Kiti.
Potrebno je, da vidim nova kola za vuču i da sračunam troškove - reče Ljevin. - A gde ćeš ti biti?
Na terasi.

II


Na terasi beše iskupljeno celo žensko društvo. One su i inače volele da sede tu posle ručka, ali danas je tamo bio još i posao. Osim veza i šivenja povoja, košuljica i pelena, čime sve behu zauzete, danas se tamo kuvalo slatko, po novom načinu za Agafju Mihailovnu, to jest, bez dodavanja vode. Kiti je uvodila taj način koji se upotrebljavao kod njih u kući. Agafja Mihailovna, kojoj je i pređe poveravan ovaj posao, smatrala je da ono što se radilo u Ljevinovoj kući nije moglo biti rđavo, pa nasu vode u jagode, tvrdeći da je drukčije nemogućno. Bila je uhvaćena u tome; i sad se kuvalo slatko od malina u prisustvu sviju, te je Agafja Mihailovna morala priznati da slatko i bez vode može ispasti dobro.
Sa zagrejanim i jetkim licem, zamršenom kosom i zasukanim do lakata mršavim rukama, okretala je Agafja Mihailovna kazančić nad vatrom i mrko gledala u maline, želeći iz dubine duše da se zgusnu i ostanu nekuvane. Kneginja pak, osećajući da gnev Agafje Mihailovne mora biti upravljen protiv nje, glavnog savetodavca za kuvanje malina, staraše se da izgleda kao da je zauzeta drugim poslom i da se ne interesuje malinom; govorila je o drugim stvarima, ali je potajno gledala na kazančić.
Ja uvek nešto jeftino kupujem devojkama za haljine - govorila je kneginja, nastavljajući započeti razgovor... - Da li ne bi dobro bilo da skinemo sad penu, draga? - dodade ona obraćajući se Agafji Mihailovnoj. - Nikako nije potrebno da ti to radiš, a i vrućina je - zadrža ona Kiti.
Ja ću - reče Doli, i ustavši poče oprezno vući kašikom po zapenjenom šećeru, lupkajući njome pokatkad po tanjiru koji već beše pokriven raznobojnom žuto - ružičastom penom iz koje se cedio kao krv crven sirup.
»Ala će oni to lizati uz čaj!« mislila je o svojoj deci, i sećala se kako se ona, kao dete, čudila što odrasli neće da jedu ono što je najbolje - penu.
Stiva kaže da je mnogo bolje davati u novcu - nastavljala je međutim Doli početi zanimljivi razgovor o tome kako je bolje darivati mlađe - ali...
Kakav novac! - progovoriše u jedan glas kneginja i Kiti. - One cene robu.
Ja sam, na primer, prošle godine kupila našoj Matrjoni Semjonovnoj nešto vrlo nalik na puplin - reče kneginja.
Sećam se, ona je u toj haljini bila na vaš rođendan.
Vrlo lepa šara; tako prosto i otmeno. Htela sam i sebi od istog da sašijem, samo da ona nije već imala. Tako nešto kao u Varenjke. Lepo i jeftino.
E sad je, čini mi se, gotovo - reče Doli cedeći s kašike sok.
Kad počnu da izlaze kao pereci, onda je gotovo. Kuvajte još malo, Agafja Muxailovna.
Ove muve! - reče srdito Agafja Mihailovna. - Biće opet isto - dodade ona.
Ah, kako je ljubak, ne plašite ga! - neočekivano reče Kiti gledajući u vrapca koji slete na ogradu terase, i prevrnuvši peteljčicu s malinom poče je kljucati.
Da, ali ti malo podalje od vatre - reče mati.
A propos de[166] Varenjka - reče Kiti francuski, kako su sve vreme i govorile, da ih Agafja Mihailovna ne bi razumela. - Znate li, maman, da ja danas, ne znam zašto, očekujem odluku. Vi znate kakvu. Kako bi to dobro bilo.
Gle, kako je vešta navodadžika! - reče Doli. - Kako ih oprezno i vešto sastavlja...
Recite, maman, šta vi mislite?
Pa šta mogu da mislim? On je (pod on podrazumevao se Sergije Ivanovič) mogao naći prvu partiju u Rusiji; sad već nije tako mlad; ipak, znam da bi za njega i sad mnoge pošle... Ona je vrlo dobra, ali on bi mogao...
Ali vi ćete razumeti, maman, zašto se ni za njega, ni za nju ništa bolje ne da ni zamisliti, Pre svega, ona je divna! - reče Kiti savivši jedan prst.
Ona mu se veoma sviđa, to je istina - potvrdi Doli.
Zatim, on lično zauzima takav položaj u svetu da mu ni imanje ni položaj žene u svetu nisu potrebni. Njemu treba samo jedno - dobra, mila i mirna žena.
Da, s njom čovek može biti miran - potvrdi Doli.
Treće, da ga žena voli. A to postoji... To bi tako dobro bilo!... Čekam da se pojave iz šume i da se sve reši. Odmah ću poznati po njihovim očima. Tako bih se radovala! Kako ti misliš, Doli!
Ta ne uzbuđuj se! Ti nikako ne treba da se uzbuđuješ - reče mati.
Ja se ne uzbuđujem, mama. Meni se čini da će je on danas zaprositi.
Ah, to je tako čudnovato kako i kad muškarac prosi devojku... Postoji kao nekakva pregrada, i ona se odjednom provali - reče Doli zamišljeno osmejkujući se i sećajući se svoje prošlosti sa Stepanom Arkadijevičem.
Mama, kako je tata vas prosio? - odjednom upita Kiti.
Ničega neobičnog nije bilo, vrlo prosto - odgovori kneginja, ali joj sve lice zasija od te uspomene.
De, kako? Vi ste ga, naravno, voleli pre nego što su vam dopustili da govorite s njim.
Kiti je nalazila osobitu draž u tome što je sad mogla s materom kao sa sebi ravnom da razgovara o najglavnijim pitanjima u životu žene.
Razume se da sam ga volela; dolazio je k nama na selo.
Ali kako se odlučilo, mama?
Ti sigurno misliš da ste vi nešto novo izmislili? Sve je isto: odlučilo se očima, osmejcima...
Kako ste to lepo kazali, mama! Baš istina, očima i osmejcima - potvrdi Doli.
A kakve je reči govorio?
Kakve je tebi Kostja govorio?
On je pisao kredom. To beše divno!... A kako davno mi se čini da je to bilo - reče ona.
Tri žene zamisliše se o istom. Kiti prva prekide ćutanje. Ona se sećala cele posledlje zime pred udaju, i njenog zanosa sa Vronskim.
Jedno samo... ranija jedna strast Varenjkina - reče ona setivši se toga po prirodnoj vezi misli. - Htela sam da nekako kažem to Sergiju Ivanoviču, da ga pripremim. Svi su oni - dodade ona - strašno ljubomorni na našu prošlost.
Nisu svi - reče Doli. - Ti to sudiš po tvome mužu. Njega neprestano muči uspomena na Vronskog. Zar ne?
Istina je - zamišljeno i smešeći se očima odgovori Kiti.
Samo ne znam - uze kneginja u zaštitu svoj materinski nadzor - kakva ga tvoja prošlost može uznemiravati? Što ti se Vronski udvarao? Pa to biva sa svakom devojkom.
Ali mi ne govorimo o tome - pocrvenevši reče Kiti.
Čekaj, dopusti, - nastavi mati - i zatim, ti mi sama nisi htela dopustiti da govorim s Vronskim. Sećaš li se?
Ah, mama! - sa izrazom bola reče Kiti.
Sad se devojke ne dadu zadržavati... Tvoji odnosi nisu mogli otići dalje nego što treba; ja bih ga inače bez tebe izazvala. Uostalom, dušo moja, tebi ne treba uzbuđenje. Molim te, seti se toga i umiri se.
Ja sam potpuno mirna, maman.
Kakva je sreća tada bila za Kiti što je Ana doputovala - reče Doli; - a kakva nesreća za nju. Sasvim obrnuto - dodade ona poražena svojom mišlju. - Tada je Ana bila tako srećna, a Kiti smatrala sebe za nesrećnu. Kako je izišlo sasvim obratno! Ja često mislim o njoj.
Imaš o kome i da misliš! Gadna, odvratna žena, bez srca - reče mati, koja nije mogla da zaboravi da se Kiti nije udala za Vronskog, nego za Ljevina.
Kako vas ne mrzi da govorite o tome - reče Kiti ljutito - ja o tome ne mislim i neću da mislim... I neću da mislim - progovori ona osluškujući poznate korake svoga muža po stepenicama terase.
O čemu to: i neću da mislim? - upita Ljevin ulazeći na terasu. Ali mu niko ne odgovori, i on ne ponovi pitanje.
Žao mi je što sam razorio vaše žensko carstvo - reče nezadovoljno obuhvativši pogledom sve i pojmivši da su govorile o nečem što ne bi htele kazati pred njim.
Za trenutak oseti da se slaže s Atafjom Mihailovnom, s njenim nezadovoljstvom što kuvaju malinu bez vode, i uopšte zbog tuđeg, Ščerbackog uticaja. Međutim, ipak se osmehnu i priđe Kiti.
A ti, kako si? - upita i gledajući u nju s istim izrazom s kojim su se sad svi obraćali njoj.
Vrlo dobro - smešeći se reče Kiti - a kako je tamo kod tebe?
Tri puta vuku više nego taljigama. Hoćemo li po decu? Naredio sam da prežu.
Šta, zar hoćeš i Kiti da voziš na tim kolima? - s ukorom reče mati.
Vozićemo korakom, kneginjo.
Ljevin nikad nije kneginju zvao maman, kao što to čine zetovi, i to je kneginji bilo neprijatno. Ali Ljevin, iako je vrlo voleo i poštovao kneginju, nije mogao da je zove tako, jer bi time oskvrnuo osećanje prema svojoj umrloj materi.
Hajdete i vi s nama, maman, - reče Kiti.
Neću da gledam nepromišljene postupke.
Onda ću ja ići pešice. To je zdravo za mene. - Kiti ustade, priđe mužu i
uze ga za ruku.
Zdravo, ali sve s merom - reče kneginja.
-- Je li gotovo slatko, Agafja Mihailovna? - upita Ljevin smešeći se na Agafju Mihailovnu i želeći da je razveseli. - Je li dobro po novom načinu?
-- Valjda je dobro. Po našem, prekuvano je.
Pa i bolje, Agafja Mihailovna, neće se kvariti; led nam se već rastopio, i nemamo gde da držimo slatko - reče Kiti, pojmivši odmah nameru svoga muža, i obraćajući se zato starici sa istim osećanjem. - Ali je zato vaša turšija, mama kaže nigde takve nije jela - dodade ona smešeći se i popravljajući na njoj povezaču.
Agafja Mihailovna pogleda u Kiti srdito.
Nemojte da me tešite, gospođo. Ja samo kad pogledam u vas i njega, odmah se razveselim - reče ona; grubi izraz njega, a ne njih, ganu Kiti.
Hajdete s nama u pečurke da nam pokažete gde ih ima.
Agafja Mihailovna se osmehnu i zavrte glavom kao da bi htela reći: »Baš bih htela da se naljutim na vas, ali ne mogu.«
Učinite, molim vas, po mome savetu - reče stara kneginja - metnite povrh slatkog hartiju i pokvasite je rumom, pa se i bez leda neće uplesniviti.

III


Kiti se osobito radovala slučaju što će biti nasamo s mužem, jer je primetila kako je senka ogorčenja prešla preko njegova lica onoga trenutka kad je ušao na terasu i upitao o čemu su razgovarale, a one mu ne odgovoriše.
Pošavši pešice ispred ostalih, Ljevin i Kiti ostaviše za sobom kuću, i iziđoše na uravnati, prašnjavi i klasjem i zrnevljem posuti put; ona se tad jače osloni na njegovu ruku i privuče je k sebi. On već beše zaboravio trenutno neprijatan utisak, i sada, nasamo s njom, i kako ga misao o njenoj trudnoći ni za časak ne ostavljaše, osećaše onu još novu za njega, potpuno čistu od čulnosti nasladu blizine uz ljubljenu ženu. Nije se imalo šta govoriti, ali on je hteo da sluša zvuke njenoga glasa, promenjenog sada za vreme trudnoće, kao što se i pogled njen promenio. U glasu, kao i u pogledu, osećala se blagost i ozbiljnost, slična onoj koja biva u ljudi neprestano koncentrisanih na jednom omiljenom poslu.
Da se ne zamaraš? Osloni se više - reče on.
Ne, dobro je. Tako se radujem slučaju da budem nasamo s tobom; priznajem, ma kako da mi je dobro s njima, ipak žalim za našim zimskim večerima udvoje.
Ono je bilo dobro, ali je ovo još bolje. Oboje je bolje - reče on smešeći se i pritiskujući joj ruku.
Znaš li o čemu smo govorile kad si ušao?
O slatkom?
Da, o slatkom; a posle i o tome kako muškarci prose devojke.
A! - reče Ljevin slušajući više zvuk njezina glasa nego reči koje je govorila, misleći sve vreme o putu koji sad vodi kroz šumu, i obilazeći mesta gde bi ona mogla nesigurno stati nogom.
I o Sergiju Ivanoviču i Varenjki. Jesi li primetio?... Ja to veoma želim - nastavi ona. - Kako ti misliš o tome? - I ona mu zaviri u lice.
Ne znam šta da mislim - smešeći se odgovori Ljevin. - Sergije mi u tom pogledu izgleda vrlo čudnovat. Ja sam ti pričao...
Jest, da je bio zaljubljen u devojku koja je umrla...
To je bilo još kad sam ja bio dete; ja to znam iz pričanja. Sećam ra se iz toga doba; bio je neobično simpatičan. Otada, posmatram kakav je prema ženama: ljubazan je, neke mu se i sviđaju, ali osećam da su one za njega prosto ljudi» a ne žene.
Da, ali sad s Varenjkom... - Čini mi se da ima nešto...
Možebiti i da ima.., Samo njega treba poznavati. On je naročit, čudan čovek. On živi samo duhovnim životom. Odveć je čist, i visoke duše čovek.
Kako to? Zar bi ga ovo unizilo?
Ne; ali on je tako navikao da živi samo duhovnim životom, da se ne može pomiriti sa stvarnošću, a Vareljka je ipak stvarnost.
Ljevin je sad već bio navikao da smelo izgovara svoju misao, ne trudeći se da je odeva u tačne reči; znao je da će žena, u ovakvim ljubavnim trenucima kao sad, razumeti šta on xoće da kaže, već po nagoveštaju, i ona ga je zbilja razumela.
Da, ali u njoj nema one stvarnosti koja je u meni; uverena sam da mene on nikad ne bi zavoleo. Ona je sva duhovna.
Ah, ne, on te vrlo voli; i meni je tako prijatno što te svi moji vole...
Jest, on je dobar prema meni, ali...
Ali nije tako kao s pokojnim Nikolicom... vas dvoje ste se zavoleli - dovrši Ljevin. - Otvoreno treba govoriti - dodade on. - Ja ponekad prebacujem sebi; ali sve se svršava time da se zaboravlja. Ah, kako je to bio strašan i divan čovek... Da, a o čemu smo upravo govorili? - poćutavši reče Ljevin.
Ti misliš da se on ne može zaljubiti - prevodeći na svoj jezik, reče Kiti.
Ne da se ne može zaljubiti - smešeći se reče Ljevin - nego on nema one slabosti koja je potrebna... Uvek sam mu zavideo; čak i sad, kad sam tako srećan, zavidim mu.
Zavidiš mu što ne može da se zaljubi?
Zavidim mu što je bolji od mene - smešeći se reče Ljevin. - On ne živi za sebe. Sav njegov život potčinjen je dužnosti. I zato on može da bude miran i zadovoljan.
A ti? - s podrugljivim, ljubavnim osmejkom reče Kiti.
Kiti nikako ne bi mogla dati izraza toku misli koji ju je gonio da se smeši; ali poslednji zaključak bio bi: njen muž se oduševljana bratom, sebe unižava pred njim, i to je neiskreno. Kiti je znala da ta njegova neiskrenost dolazi usled ljubavi prema bratu, usled osećanja zazora što je suviše srećan, a osobito usled njegove neodoljive želje da bude bolji - ona je to volela u njemu, i zato se osmejkivala.
A ti? Zbog čega si nezadovoljan? - upita ona sa istim osmejkom.
Njena sumnja u njegovo nezadovoljstvo sobom beše Ljevinu prijatna, i on je nesvesno izazivaše da mu kaže uzroke svoje sumnje.
Ja sam srećan, ali sam nezadovoljan sobom… - reče on.
Pa kako možeš biti nezadovoljan kad si srećan?
To jest, kako da kažem?... U duši, ja ništa više ne želim nego da se ti ne spotakneš. Ah, ne sme se tako skakati! - prekide on svoj razgovor koreći je što je učinila odveć brz pokret prelazeći preko grane koja je ležala na stazici. - Ali kad razmišljam o sebi i poredim sebe s drugima, osobito s bratom, onda osećam da sam rđav.
-- Ali u čemu? - s onim istim osmejkom nastavi Kiti. Zar ti ne radiš takođe za druge? A tvoji salaši, tvoje gazdinstvo, tvoja knjiga?...
Ne, ja osećam, a osobito sad, da si ti kriva - reče on stegnuvši joj ruku - što je sve ne onako kako bi moralo biti. Sve to radim ja tek onako, ovlaš. Kad bih mogao voleti svoj posao kao što volim tebe... u poslednje vreme, ja radim sav posao kao neku zadanu lekciju.
A šta ćeš onda reći za tatu? - upita Kiti.
Je li i on rđav što ništa nije radio za opštu stvar?
On? Ne. Ali treba imati prostotu, jasnoću i dobrotu kao u tvoga oca; a imam li ja to? Ja ne radim, i mučim se. Sve si to ti učinila. Dok nije bilo tebe, i još nije bilo toga - reče on pogledavši u njen trbuh, što ona razumede - ja sam svu svoju snagu ulagao u posao, a sad ne mogu, i grize me savest; radim baš kao zadanu lekciju, pretvaram se...
A da li bi se sad promenio sa Sergijem Ivanovičem? - reče Kiti. - Da li bi hteo da radiš na tom opštem poslu i da voliš tu zadanu lekciju kao on, i ništa više?
Razume se, ne - reče Ljevin. - Uostalom, ja sam tako srećan da ništa ne razumem... A ti misliš da će on danas zaprositi Varenjku? - dodade on, poćutavši.
I mislim, i ne. Ali bih mnogo želela. Čekaj, stani. - Ona se naže i otkide
kraj puta trčužak. - Evo, broj: hoće zaprositi, neće zaprositi - reče ona pružajući mu cvetić.
Hoće, neće - govorio je Ljevin kidajući bele uske listiće.
Ne, ne! - uhvativši ga za ruku zaustavi ga Kiti, koja je s uzbuđenjem pratila kretanje njegovih prstiju. - Otkinuo si dva.
Dobro, onda ovaj mali neću računati - reče Ljevin, otkidajući kratak zakržljali listić. - Evo stigoše i kola.
Da nisi umorna, Kiti? - doviknu kneginja.
Nimalo.
Inače, sedi u kola, ako su konji mirni, pa neka voze polako.
A nije vredelo sedati u kola. Bili su već blizu mesta, i svi pođoše pešice.

IV


Varenjka u belom rupcu na crnoj kosi, okružena decom, dobrodušno i veselo zauzeta njima, i očevidno uzbuđena mogućnošću objašnjenja s čovekom koji joj se sviđao, beše vrlo primamljiva. Sergije Ivanovič išao je pored nje i bez prestanka uživao u njoj. Gledajući je, sećao se svih ljupkih reči koje je čuo od nje, svega dobroga što je znao o njoj, i sve je više i više uviđao da je osećanje, koje ima prema njoj, nešto osobito, nešto što je osetio samo jedanput, i to davno - davno u svojoj prvoj mladosti. Radosno osećanje zbog njene blizine, koje se sve više pojačavalo, dođe dotle da joj on, mećući u njenu kotarčicu ogromnu pečurku na tankoj dršci koju beše našao, zagleda u oči, i primetivši boju radosnog i bojažljivog uzbuđenja koja pokri njeno lice, zbuni se i sam, i osmehnu se na nju ćutke takvim osmehom koji je mnogo govorio.
»Ako je tako - reče on u sebi - moram razmisliti o tome i odlučiti; ne predavati se, kao deran, zanosu trenutka.«
Idem sad sam, bez svih drugih, da tražim pečurke, inače će ono što ja berem, ostati nezapaženo - reče, i pođe sam dalje od ivice šume gde su išli po svilastoj niskoj travi između retkih starih breza, pođe u dubinu šume gde se među belim brezovim stablima videla siva stabla jasike i tamno leskovo žbunje, udaljivši se na četrdeset koraka i zašavši za žbun rascvetanog evonimusa sa njegovim ružičastocrvenim minđušicama, Sergije Ivanovič, znajući da ga ne vide, zastade. Oko njega beše potpuna tišina. Samo što su u vrhovima breza, ispod kojih je stajao, zujale neprestano muve, kao roj pčela, i pokatkad dopirali dečji glasovi. Odjednom, u blizini, na ivici šume, razleže se kontraaltni glas Varenjkin koji je dazivao Grišu; radostan osmejak izbi na licu Sergija Ivanoviča. Osetivši taj osmejak, Sergije Ivanovič zavrte glavom sa neodobravanjem nad svojim stanjem, izvadi cigaru i poče je paliti. Dugo nije mogao da zapali žižicu o brezovo stablo. Nežna opna bele kore lepila se oko fosfora i oganj se gasio. Najzad se jedna žižica zapali, i mirisavi dim cigare, u obliku talasastog širokog zastirača, pođe određeno napred i uvis pod opuštene brezove grane. Prateći očima prugu dima Sergije Ivanovič pođe
tihim korakom razmišljajući o svome stanju.
»A zašto da ne? - mislio je. - Kad bi ovo značilo plamen i strast, kad bih nosio u sebi samo žudnju - uzajamnu žudnju (mogu reći uzajamnu), a osećao bi pri tom da se ona kosi sa celim načinom moga života, kad bih osećao da predajući se toj žudnji izneveravam svoj poziv i dužnost.. ali svega toga nema. Jedno što bih mogao izneti protiv, bilo bi što sam, kad sam izgubio Marie, zaricao se u sebi da ću ostati veran njenoj uspomeni. Jedino to mogu izneti protiv svoga osećanja... To je važno«, govorio je u sebi Sergije Ivanovič, osećajući ujedno da ta okolnost ne može za njega lično biti ni od kakve važnosti, samo može u očima drugih ljudi kvariti njegovu poetičnu ulogu. »A osim toga, ma koliko tražio, ne mogu naći ništa što bih mogao navesti protiv samoga osećanja. Ako bih birao samo po razumu, ništa bolje ne bih mogao naći!«
Sećao se dosta žena i devojaka koje je poznavao, ali se nije mogao setiti devojke koja bi u tolikoj meri sjedinjavala u sebi sve, baš sve osobine koje je on, hladno razmišljajući, želeo da vidi u svojoj ženi. Varenjka je imala svu draž i svežinu mladosti, ali nije bila dete; a ako ga je volela, volela ga je svesno, kao što treba da voli žena - to je bilo prvo. Drugo, ona je bila ne samo daleko od svega svetovnog, nego je očevidno osećala odvratnost prema svetu, a međutim poznavala je svet, i imala sve manire žene iz dobroga društva bez kojih Sergije Ivanovič nije mogao ni zamisliti svoga druga u životu. Treće, ona je bila religiozna, i to ne kao dete, nejasno religiozna i dobra, kakva je, na primer, Kiti, nego je njezin život zasnovan na religioznim ubeđenjima. Do sitnica je Sergije Ivanovič nalazio u njoj sve ono što je želeo kod žene: bila je sirota i inokosna, tako da neće dovesti sa sobom gomilu rodbine i njihov uticaj u muževljev dom, kao što je slučaj kod Kiti; ona će za sve biti obavezna svome mužu, kako je on uvek i želeo da bude u njegovom budućem porodičnom životu. I sad, ta devojka koja ima sve te osobine, voli njega. On je bio skroman, ali nije mogao to ne videti. I on voli nju. Jedini protivrazlog - bile su njegove godine. Ali, njegova je loza dugovečna, on nema nijedne sede dlake, niko mu ne daje četrdeset godina, a sećao se kako je Varenjka govorila: da samo u Rusiji ljudi od pedeset godina smatraju sebe starcima, dok u Francuskoj čovek od pedeset godina smatra sebe dans la force de l’âge,[167] a čovek od četrdeset je - un jeune homme.[168] A šta mogu značiti godine kad se on oseća duševno mlad kakav je bio pre dvadeset godina? Zar nije mladost eto to osećanje što se pokrenulo u njemu sad, kad je, izlazeći s druge strane opet na ivicu šume, ugledao na jasnoj svetlosti kosih sunčanih zraka gracioznu Varenjkinu priliku, u žutoj haljini i s kotarčicom o ruci, kako lakim korakom ide ispred stabla stare breze, i kad se taj utisak od Varenjkine figure
slio sa divnim izgledom požutele i kosim zracima obasjane ovasne njive, i iza njive sa izgledom daleke stare šume, prošarane žutilom, koja se utapala u plavetnu daljinu.
Srce mu se steže od radosti. Obuze ga osećanje miline. Oseti da se odlučio. Varenjka, koja se tek beše sagla da otkine pečurku, podiže se gipkim pokretom i obazre oko sebe. Sergije Ivanovič uputi se odlučnim korakom k njoj.

V


»Varvara Andrejevna, kad sam bio još vrlo mlad, stvorio sam sebi ideal žene koju ću zavoleti i koju bih bio srećan da nazovem svojom ženom. Proživeo sam dugi niz godina, i sad sam prvi put u vama našao ono što sam tražio. Ja vas volim i tražim vašu ruku.«
Sergije Ivanovič govorio je to u sebi kad je bio na deset koraka od Varenjke. Spustiv se na kolena i zaklanjajući pečurku rukom od Griše, Varenjka je zvala malu Mašu.
Ovamo, ovamo! Vi mali! Mnogo! - govorila je ona svojim ljupkim glasom iz grudi.
Ugledavši Sergija Ivanoviča koji joj se približavao, ona se ne diže niti promeni položaj; ali njemu je sve govorilo da ona oseća njegovo primicanje i da mu se raduje.
Jeste li našli štogod? - upita ona okrećući mu svoje lepo, tiho nasmejano lice.
Nijedne - reče Sergije Ivanovič. - A vi?
Ona mu ne odgovori zauzeta decom koja je okružiše.
Još ovu, pored grančice - pokaza ona maloj Maši malu pečurku, presečenu preko svoga gipkog ružičastog klobuka suvom travčicom ispod koje je probila. Varenjka ustade kad Maša otkide pečurku i prelomi je na dve bele polovine. - To me podseća na detinjstvo - dodade ona, odmičući se od dece zajedno sa Sergijem Ivanovičem.
Prođoše ćutke nekoliko koraka. Varenjka je videla da on hoće da govori, dosetila se i o čemu, i obamirala je od radosnog uzbuđenja i straha. Odmakoše tako daleko da ih već niko nije mogao čuti, ali on još ne počinjaše da govori. Varenjka je više volela da se ćuti. Posle ćutanja moći će lakše kazati ono što su hteli da kažu, nego li posle reči o pečurkama; ali i preko volje, kao slučajno, Varenjka reče:
Dakle ništa niste našli? Uostalom, u sredini šume uvek ih je manje.
Sergije Ivanovič uzdahnu i ništa ne odgovori. Bilo mu je krivo što je počela da govori o pečurkama. On htede da je vrati na one prve reči o njenom detinjstvu, ali, preko volje, poćutavši neko vreme, učini napomenu na njene poslednje reči.
Čuo sam samo da se ta vrsta pečurke nalazi poglavito s kraja, mada ne umem da ih razlikujem.
Prođe još nekoliko minuta; oni odmakoše još dalje od dece i behu potpuno sami. Varenjkino srce kucalo je tako da je čula njegovo kucanje; osećala je da crveni, bledi, i opet crveni.
Biti žena takvog čoveka kao što je Koznišov, posle svoga položaja kod gospođe Štal, činilo joj se kao vrhunac sreće. Osim toga, ona beše gotovo uverena da je zaljubljena u njega. I sad se to ima rešiti. Beše je strah. Bojala se i onoga što će on reći, i onoga što neće reći.
Trebalo je objasniti se, sad ili nikad; to je osećao i Sergije Ivanovič. Sve je na Varenjki pokazivalo bolno iščekivanje: pogled, rumenilo, oborene njene oči. Sergije Ivanovič video je to, i beše mu žao. On je čak osećao da bi je uvredio ako joj sad ništa ne bi kazao. Brzo je u pameti ponavljao sve razloge u korist svoje odluke, Ponavljao je sebi i reči kojima je hteo da zaprosi njenu ruku, ali, umesto tih reči, po nekoj slučajnosti, on odjednom zapita:
Kakva je razlika između bele pečurke i brezovke? Varenjkine usne drhtale su od uzbuđenja kad je odgovorila.
U klobuku gotovo nema razlike, samo u dršci.
I čim ove reči behu izgovorene, oboje razumeše da je stvar svršena, da ono što je trebalo reći neće biti rečeno; i njihovo uzbuđenje, koje pre toga beše došlo do najvišeg stepena, poče da se stišava.
Brezovka, njena drška podseća na dva dana neobrijanu bradu crnomanjasta čoveka - reče već spokojno Sergije Ivanovič.
Da, istina je - odgovori Varenjka smešeći se, i pravac njihove šetnje nehotice se promeni. Počeše se približavati deci. Varenjku je i bolelo, i beše je sramota, ali u isto vreme osećala je olakšanje.
Kad se vratio kući, i počeo da prebira među razlozima i dokazima, Sergije Ivanovič nađe da nije mislio pravilno. On nije mogao izneveriti svoju uspomenu na Marie.
Lakše, deco, lakše! - skoro srdito povika Ljevin i stade pred ženu da je zaštiti kad gomila dece sa uzvikom radosti polete njima u susret.
Za decom iziđoše iz šume Sergije Ivanovič i Varenjka. Kiti nije morala
ništa pitati Varenjku: po spokojnim i unekoliko posramljenim izrazima njihovih lica razumela je da se njeni planovi nisu ostvarili.
Dakle? - upita je muž pri povratku kući.
Nije bilo petlje - reče Kiti, i podseti na oca svog i svojim osmejkom i načinom govora, što je Ljevin počesto i sa zadovoljstvom zapažao na njoj.
Kako nije bilo petlje?
Evo kako - reče ona, uze ruku muža, prinese je ustima, i taknu je sa stisnutim usnama. - Kao što se vladici ljubi ruka.
A u koga nije bilo petlje? - reče Ljevin smejući se.
U obojima. Treba ovako...
Seljaci idu...
Nisu videli.

VI


Dok su deca pila čaj, odrasli su sedeli na balkonu i razgovarali tako kao da se ništa nije do godilo, mada su svi, a osobito Sergije Ivanovič i Varenjka vrlo dobro znali da se dogodio, premda negativan, ali vrlo značajan događaj. Obadvoje su se podjednako osećali; kao kad učenik posle neuspešnog ispita ostane da ponavlja razred ili na svagda bude isključen iz škole. Svi prisutni, osećajući takođe da se nešto dogodilo, govorili su živahno o dalekim predmetima. Ljevin i Kiti osećali su se ovog večera osobito srećni i zaljubljeni. I baš to, što su oni bili srećni u svojoj ljubavi, sadržavalo je u sebi neprijatan nagoveštaj na one koji su to hteli biti ali nisu mogli - i beše im zazorno.
Upamtite što vam kažem, Aleksandre neće doći - reče stara kneginja.
To veče očekivali su sa stanice Stepana Arkadijeviča, a stari knez pisao je da će možda i on doći.
I znam zbog čega - nastavi kneginja: - on kaže da mladence treba u prvo vreme ostavljaš same.
Pa tata nas i jeste ostavno. Mi ga nikako ne viđamo - reče Kiti. - A kakvi smo mi mladendi? Mi smo već tako stari.
Tek, ako on ne dođe, i ja se praštam s vama deco - reče s tužnim uzdahom kneginja.
Šta vam je, mama! - napadoše je obe kćeri.
Pomisli, kako je njemu? Eto sad...
I odjednom, sasvim neočekivano, glas stare kneginje zadrhta. Kćeri ućutaše i zglediše se. »Maman uvek nađe nešto žalosno«, rekoše one tim pogledom. Nisu znale da je kneginja, ma kako dobro joj bilo kod kćeri, ma kako potrebnom se osećala ovde, da je njoj veoma žao i sebe i muža otkad udadoše poslednju kćer, ljubimicu, i otkad porodično gnezdo opuste.
Šta je Agafja Mihailovna? - upita odjednom Kiti Agafju Mihailovnu koja zastade sa tajanstvenim izgledom i značajnim licem.
Zbog večere.
E, vrlo dobro - reče Doli - ti idi i naređuj, a ja ću sa Grišom ponoviti njegovu lekciju. On danas ništa nije radio.
To je lekcija meni! Idem ja, Doli, - skočivši reče Ljevin.
Griša, koji je već stupio u gimnaziju, imao je preko leta da ponavlja lekcije. Darja Aleksandrovna još je u Moskvi pored sina učila latinski jezik; došavši k Ljevinima, postavila je sebi kao pravilo da makar jedanput dnevno ponavlja s njim najteže lekcije iz aritmetike i latinskog jezika. Ljevin se ponudio da je zamenjuje; ali mati, čuvši jedanput Ljevinovu lekciju, i primetivši da on ne radi onako kako je radio učitelj u Moskvi, zbunjena i starajući se da ne uvredi Ljevina, odlučio izjavi da lekcije treba prelaziti po knjizi onako kao učitelj, i da je bolje da to ona sama radi. Ljevinu beše krivo na Stepana Arkadijeviča: nebrižljiv kakav je, ne vodi računa o nastavi on, nego ostavlja da to radi mati, koja se u tome nije razumevala; beše mu krivo i na učitelje, koji tako rđavo uče decu; ali obeća svastici da će nastavu vršiti onako kako ona želi. I nastavi rad sa Grišom ne na svoj način, već po knjizi, i zato bez volje, i češće zaboravljajući vreme lekcije. Tako je bilo i danas.
Idem ja, Doli, sedi samo - reče Ljevin. - Sve ćemo po propisu i po knjizi.
Samo, kad Stiva dođe, ići ćemo u lov, i tada će se lekcije propuštati.
Ljevin ode Griši.
Istu ponudu je Varenjka predložila Kiti. Varenjka je umela da bude od koristi i u srećnom, uređenom Ljevinovom domu. - Ja ću narediti za večeru, vi samo sedite - reče i pođe ka Agafji Mihailovnoj.
Da, da, sigurno nisu našli pilića. Onda neka uzmu od naših... - reče Kiti.
Dogovorivši se s Agafjom Mihailovnom - i Varenjka se izgubi s njom.
Kako je ljupka ova devojka! - reče kneginja.
Ne samo ljupka, maman, već divna, kakve nigde nema.
Dakle, danas očekujete Stepana Arkadijeviča? - reče Sergije Ivanovič očevidno ne želeći da se nastavlja razgovor o Varenjki. - Teško bi bilo naći dve svojte koje bi manje ličile jedna na drugu - reče on s tananim osmejkom.
Jedan, okretan, i živi samo u društvu, kao riba u vodi; drugi - naš Kostja - živ, hitar, osetljiv za sve, ali čim je u društvu, ili obamre, ili se uzaludno praćaka kao riba na zemlji.
Jest, on je vrlo lakomislen - reče kneginja obraćajući se Sergeju Ivanoviču. - Ja sam baš htela da vas molim da mu govorite: kako je nemogućno da ona (kneginja pokaza na Kiti) ostane ovde, ona neizostavno treba da dođe u Moskvu. On kaže: dobavićemo doktora ovamo...
Maman, on će sve učiniti, on na sve pristaje - reče Kiti kao srdeći se na mater što Sergija Ivanoviča poziva za sudiju u toj stvari.
Usred njihova razgovora začu se na stazi frkanje konja i zvuk točkova po šljunku.
Još Doli ne stiže da ustane i da pođe u susret mužu, kad dole, kroz prozor sobe u kojoj je Griša učio, iskoči Ljevin i spusti i Grišu.
Evo Stiva! - viknu ispod balkona Ljevin.
Mi smo svršili, Doli, ne brini! - dodade, i kao dečko potrča u susret ekipažu.
Is, ea, id, ejus, ejus, ejus![169] - vikao je Griša podskakujući po stazi.
I još neko. Sigurno tata! - viknu Ljevin zaustavivši se na početku staze. - Kiti, ne idi niz strme stepenice, već naokolo.
Ali Ljevin se prevario kad je mislio da u kolima sedi stari knez. Približivši se kolima on spazi, pored Stepana Arkadijeviča, ne kneza, već lepog, punačkog mladića u škotskoj kapi sa dugačkim trakama pozadi. To je bio Vasenjka Veslovski, drugo - bratučed Ščerbackih, petrogradsko - moskovski sjajni mladić, »izvanredan dečko i strastan lovac«, kako ga predstavi Stepan Arkadijevič.
Nimalo zbunjen razočaranjem koje je proizveo zamenivši sobom staroga kneza, Veslovski se veselo pozdravi s Ljevinom, spomenu ranije poznanstvo, i dižući u kola Grišu, prenese ga preko ptičara kojeg je poveo Stepan Arkadijevič.
Ljevin ne sede u kola, već pođe iza njih. Beše mu malo krivo što nije došao stari knez, koga je on sve više voleo što ga je više poznavao, a i zato što je došao ovaj Vasenjka Veslovski, potpuno stran i izlišan čovek. On mu se učini još više stran i izlišan kada, prišavši ulazu gde se beše iskupila sva živahna gomila odraslih i dece, spazi kako Vasenjka Veslovski sa osobito ljubaznim i galantnim izrazom ljubi ruku Kiti.
Mi, vaša žena i ja smo cousins,[170] i stari poznanici - reče Vasenjka Veslovski stežući opet vrlo jako ruku Ljevinu.
Kako stoji, ima li divljači? - obrati se Ljevinu Stepan Arkadijevič jedva stižući da se sa svima pozdravi. - On i ja imamo najopasnije namere. Kako, maman od onda niste bili u Moskvi? Tanja, evo tebi. Nađi, molim te, u kolima pozadi - govorio je na sve strane. - Kako si se ti osvežila, Doljenjka, - govorio je ženi još jedanput joj ljubeći ruku, zadržavajući je u svojoj i tapšući je ozgo drugom.
Ljevin, koji je pre jednog minuta još bio najveselije raspoložen, gledaše sad mračno u sve i ništa mu se od svega ne sviđaše.
»Koga li je juče ljubio tim usnama?« mislio je posmatrajući nežnost Stepana Arkadijeviča prema ženi. I pogleda u Doli, pa mu se i ona ne dopade.
»Ona ne veruje u njegovu ljubav. Čemu li se onda tako raduje?
Odvratno!« mislio je Ljevin.
Pogleda u kneginju koja mu pre jednog minuta beše tako simpatična, i ne dopade mu se način kojim je kao u svojoj kući pozdravila ovog Vasenjku sa njegovim trakama.
Štaviše, i Sergije Ivanovič, koji takođe iziđe pred kuću, učini mu se neprijatan zbog pretvornog prijateljstva kojim je dočekao Stepana Arkadijeviča, dok je međutim Ljevin znao da njegov brat ne voli i ne poštuje Oblonskog.
I sama Varenjka mu beše neprijatna, kad se sa svojim izgledom sainte nitouche[171] upoznavala s tim gospodinom, a međutim mislila samo o tome kako će se udati.
A najneprijatnija mu je bila Kiti kad podleže veselom tonu kojim je ovaj gospodin gledao na svoj dolazak u selo tako kao da je to praznik i za njega i za sve; a naročito je Ljevinu žena bila neprijatna zbog osmejka kojim je odgovarala na njegove osmejke.
Razgovarajući šumno, svi uđoše u kuću; ali čim posedaše, Ljevin se okrete i iziđe.
Kiti vide da nešto ima kod muža. Htede se koristiti trenutkom i porazgovarati s njime nasamo, ali on pohita da ode od nje rekavši da mora u kancelariju. Odavno mu poslovi gazdinstva nisu bili tako važni kao danas.
»Njima tamo uvek je praznik - mislio je on - a ovde su nepraznične stvari koje ne čekaju, i bez kojih se ne može živeti.«

VII


Ljevin se vrati kući tek kad poslaše da ga zovu na večeru. Na stepenicama stajahu Kiti i Agafja Mihailovna savetujući se o vinu za večeru.
- Ta šta pravite takav fuss[172]? Iznesite što se i obično iznosi na sto.
- Ne može, Stiva, znam, ne pije... Kostja, stani, šta je s tobom? - progovori Kiti hitajući za njim, ali on nemilostivo, ne sačekavši je, uđe krupnim koracima u trpezariju i stupi odmah u opšti živahan razgovor koji tamo podržavahu Vasenjka Veslovski i Stepan Arkadijevič.
- Dakle, hoćemo li sutra u lov! - reče Stepan Arkadijevič.
- Ja molim da idemo - reče Veslovski sevši popreko na drugu stolicu i podavivši pod sebe debelu nogu.
- Vrlo rado, ići ćemo. A jeste li već lovili ove godine? - reče Ljevin Veslovskom, posmatrajući njegovu nogu, s pretvornom učtivošću koju je Kiti tako dobro poznavala na njemu, i koja mu tako nije dolikovala. - Ne znam da li ćemo naći barskih šljuka, ali šumskih ima mnogo. Samo treba poći rano. Nećete se zamoriti? Da nisi umoran, Stivo?
- Ja umoran? Nikad još nisam bio umoran. Eto, da ne spavamo svu noć!
Hajdemo u šetnju!
- Zbilja, da ne spavamo! Divota! - potvrdi Veslovski.
- O, u to smo uvereni da možeš da ne spavaš, i da drugima ne daš da spavaju - reče Doli mužu s jedva primetnom ironijom s kojom se sad gotovo uvek obraćala mužu. - Po meni, vreme je. Ja idem, pošto ne večeram.
- Nemoj, posedi još, Doljenjka, - reče Stepan Arkadijevič prelazeći na njenu stranu velikog stola za kojim su večerali. - Imam još mnogo da ti pričam.
- Sigurno ništa.
- Znaš li da je Veslovski bio kod Ane? I opet će ići. Oni su svega sedamdeset vrsta daleko od vas. I ja ću na svaki način otići do njih. Veslovski,
priđi ovamo!
Vasenjka priđe damama i sede pored Kiti.
- Ah, vi ste bili kod nje, pričajte, molim vas! Kako je Ana? - obrati mu se Darja Aleksandrovna.
Ljevin ostade na drugom kraju stola, i, ne prestajući da razgovara s kneginjom i Varenjkom, zapazi da se između Stepana Arkadijeviča, Doli, Kiti i Veslovskog vodi živahan i tajanstven razgovor. Ali ne samo što se vodio tajanstven razgovor, nego Ljevin spazi na licu svoje žene izraz ozbiljnog saosećanja dok je, ne spuštajući očiju, gledala u lepo lice Vasenjkino koji im je nešto živo pričao.
- Vrlo je lepo kod njih - pričao je Vasenjka o Vronskom i Ani. - Ja se, razume se, ne poduhvatam da sudim, ali u njihovoj kući osećaš se kao u porodici.
- Šta nameravaju oni?
- Čini mi se da će zimu provesti u Moskvi.
- Kako bi dobro bilo da se sastanemo kod njih! Kad ćeš ti ići? - upita Stepan Arkadijevič.
- Ja ću kod njih provesti juli.
- Hoćeš li i ti? - obrati se Stepan Arkadijevič ženi.
- Ja sam odavno htela, i ići ću na svaki način - reče Doli. - Ja je žalim, jer je poznajem. Ona je krasna žena. Ići ću sama, kad ti odeš, i nikome neću biti na dosadi. Čak je i bolje bez tebe.
- I divota! - reče Stepan Arkadijevič. - A ti, Kiti?
- Ja? Što bih ja išla? - planuvši sva reče Kiti i obazre se na muža.
- Poznajete li Anu Arkadijevnu? - upita je Veslovski. - Ona je vrlo primamljiva žena.
- Da - još više crveneći odgovori ona Veslovskom, ustade i priđe mužu.
- Dakle, ti ćeš sutra u lov? - reče ona.
Za ovih nekoliko minuta, osobito pak zbog onog rumenila koje pokri njene obraze dok je govorila sa Veslovskim, njegova ljubomora ode daleko. Slušajući njene reči, on ih je već razumevao na svoj način. I premda mu je docnije bilo čudno sećati se toga, sad mu se činilo jasno da ga ona pita hoće li u lov samo zato da dozna hoće li učiniti to zadovoljstvo Vasenjki Veslovskom, u koga je, po njegovom mišljenju, već bila zaljubljena.
- Da, hoću, - odgovori joj on neprirodnim i samom sebi odvratnim glasom.
- Bolje ostanite još sutra, Doli se nije čestito ni videla s mužem; pa prekosutra idite - reče Kiti.
Smisao Kitinih reči Ljevin je već prevodio ovako: »Ne rastavljaj me s njim. Što ćeš ti ići, meni je svejedno, ali meni daj da se naslaćujem prisustvom ovoga divnog mladića.«
- Ah, ako ti želiš, ostaćemo sutra - s osobitom prijaznošću odgovori Ljevin.
Vasenjka, međutim, ne sluteći ni u kraj pameti kakve muke svojim prisustvom pričinjava, ustade od stola odmah za Kiti, i prateći je nasmejanim, nežnim pogledom, pođe za njom.
Ljevin vide taj pogled. Preblede, i za trenutak ne mogaše da odahne.
»Kako dopušta sebi da tako gleda u moju ženu!« kipelo je u njemu.
- Dakle, sutra? Sutra da idemo! - reče Vasenjka sedajući na stolicu i podavijajući nogu, po svojoj navici.
Ljevinova ljubomora ode još dalje. On je već gledao sebe u položaju obmanutog muža koji je ženi i ljubavniku potreban samo zato da im pruža zadovoljstva i ugodnosti u životu... Ali, uza sve to, on ljubazno i gostoljubivo raspitivaše Vasenjku o ranijem njegovom lovu, pušci, čizmama, i pristade da idu sutra.
Na Ljevinovu sreću, stara kneginja prekide njegove muke time što sama ustade i posavetova i Kiti da ide na spavanje. Ali i to ne prođe bez novih muka za Ljevina. Praštajući se s domaćicom, Vasenjka htede da je poljubi u ruku, ali Kiti, pocrvenevši i uklanjajući ruku s naivnom grubošću, zbog koje ju je mati posle ukorela, reče:
- To kod nas nije uobičajeno.
U Ljevinovim očima, ona je bila kriva zato što je dopustila takve odnose, a još više zato što je tako nezgodno pokazala da joj se oni ne sviđaju.
- Kome li je do spavanja! - reče Stepan Arkadijevič, koji, posle nekoliko čaša vina, popivenih za večerom, dođe u svoje najlepše i pesničko raspoloženje. - Pazi, Kiti! - govorio je on pokazujući na mesec koji se pojavljivao iza lipa - kako je divan! Veslovski, ovo je taman za serenadu. Da znaš kako ima divan glas, pevali smo putem. Doneo je divne romanse, ima dve nove. Trebalo bi da ih otpeva sa Varvarom Andrejevnom.
Kad se svi raziđoše, Stepan Arkadijevič je još dugo šetao s Veslovskim po stazi, odakle se čulo kako udešavaju glasove za novu romansu.
Slušajući ove glasove, Ljevin je natmureno sedeo u naslonjači u ženinoj sobi za spavanje, i uporno ćutao na njena pitanja o tome šta mu je; ali kad ona najzad, smešeći se, bojažljivo upita: »Možda ti se nešto nije dopalo kod
Veslovskog?« - njemu prekipe i izgovori sve. Ono što je govorio vređalo ga je, te ga je još više razdraživalo.
Stajao je pred njom sevajući strašno očima ispod natmurenih obrva, i pritiskivao snažne ruke na grudi kao da je naprezao svu svoju snagu da se uzdrži. Izraz njegova lica bio bi surov, i čak grub, da u isto vreme nije izražavao i patnju, koja je Kiti dirala. Jagodice su mu igrale, a glas mu beše isprekidan.
- Razumej, nisam ljubomoran; to je mrska reč. Ja ne mogu biti ljubomoran, i verovati da... Ne mogu kazati šta osećam, ali to je užasno... Nisam ljubomoran, ali me vređa i ponižava kad neko sme da misli, sme da gleda u tebe takvim očima...
- A kakvim očima? - reče Kiti starajući se da se što savesnije seti svih reči i pokreta iz današnjeg večera, i svake njihove nijanse.
U dubini duše nalazila je da je bilo nečega onoga trenutka kad je Veslovski prešao za njom na drugi kraj stola, ali to nije smela priznati ni pred samom sobom, a još manje se smela odlučiti da mužu to kaže i time pojača njegove muke.
- A šta može biti primamljivo u meni, ovakvoj?...
- Ah, - uzviknu on uhvativši se za glavu. - Da bar to nisi kazala!... Znači, kad bi bila primamljiva...
- Ta, Kostja, stani, čuj me! - govorila je ona gledajući u njega sa patnički sažaljivim izrazom lica. - Šta bi mogao da pomisliš? Za mene ne postoje ljudi, nema ih, nema... Lepo, hoćeš li da nikog ne vidim?
U prvom trenutku nju je vređala njegova ljubomora; bilo joj je krivo što joj je i najmanja, najnevinija zabava zabranjena; ali sad bi rado žrtvovala ne samo takve sitnice, nego sve, da ga izbavi od patnje koja ga je morila.
- Razumej užas i komiku moga položaja - nastavi on očajničkim šapatom - to da je on u mojoj kući, da on upravo ništa nepristojno nije učinio osim te raspuštenosti i podvijanja noge. On to smatra za najbolji ton, i zato ja moram biti ljubazan s njim.
- Ali Kostja, ti preuveličavaš - govorila je Kiti radujući se u dubini duše jačini njegove ljubavi prema njoj koja se sada izražavala u njegovoj ljubomori.
- Najstrašnije je to što ti - kakva si uvek, i sada, kad si svetinja za mene, kad smo tako srećni, mi, tako osobito srećni, i odjednom ta mizerija... Ne mizerija, zašto da ga grdim? On me se ništa ne tiče. Ali zašto moja, tvoja sreća?...
- Znaš, ja shvatam sad zašto je ovo došlo - poče Kiti.
- Zašto? Zašto?
- Videla sam kako si gledao kad smo razgovarali za večerom.
- Pa da!,.. Pa da! - uplašeno reče Ljevin.
Ona mu ispriča o čemu su govoriln. I pričajući to, gušila se od uzbuđenja. Ljevin poćuta, zatim se zagleda u njeno bledo uplašeno lice, i odjednom se dohvati za glavu.
- Kaća, ja sam te namučio! Oprosti, dušo moja! To je bezumlje! Kaća, ja sam užasno kriv. I zar je mogućno bilo mučiti se zbog takve gluposti.
- Meni je tebe žao.
- Mene? Mene? Ko sam ja? Bezumnik... Ali zašto ti da patiš? Strašno je pomisliti da svaki tuđ čovek može narušiti našu sreću.
- Razume se, to i jeste ono što vređa...
- E, neće! Naročito ću ga zadržati kod nas celo leto, i prosipaće se iz mene ljubaznost prema njemu - govorio je Ljevin ljubeći joj ruke. - Videćeš. Sutra... Da, zbilja, mi sutra idemo.

VIII


Sutradan, još dame ne behu ustale, a lovački ekipaži, čeze i taljige stajahu kraj ulaza. Laska, koja već od zore zna da će ići u lov, i sita se naskičala i naskakala, čučala je na čezama pored kočijaša, i gledala uzbuđeno i s neodobravanjem u vrata na kojima se još nikako ne pojavljivahu lovci. Prvi iziđe Vasenjka Veslovski, u velikim novim čizmama koje su mu dopirale do debelih butina, u zelenoj bluzi sa pripasanom novom fišeklijom, u kapici sa trakama, i sa novom engleskom puškom bez remnika i ručice. Laska mu pritrča, pozdravi ga, i skačući upita na svoj način da li će skoro i oni izići, ali ne dobivši od njega odgovora vrati se na svoje mesto očekivanja, ućuta se okrenuvši glavu u stranu i načuljivši jedno uvo. Naposletku vrata se s treskom otvoriše, i izlete vrteći se i preturajući se u vazduhu, Krak, žućkasto - pegavi ptičar Stepana Arkadijeviča, a iziđe i sam Stepan Arkadijevič s puškom u ruci i cigarom u ustima.
»Šibe, šibe, Krak!« podvikivaše on umiljato psu koji se propinjaše, udaraše ga šapama po trbuhu i grudima zakačinjući njima za lovačku torbu. Stepan Arkadijevič imao je na sebi opanke, obojke, otrcane pantalone i kratak kaput. Na glavi, ostaci nekakvog šešira, ali puška novog sistema kao igračka, a lovačka torba i fišeklija, iako pohabane, behu od najboljeg materijala.
Vasenjka Veslovski nije dosada razumevao pravi lovački kicošluk - biti u ritama, ali imati lovački pribor najboljeg kvaliteta. On je to razumeo sad posmatrajući Stepana Arkadijeviča kako u ovim dronjcima blista svojom elegantnom, uranjenom i veselom gospodskom figurom - i reši da se za idući lov neizostavno tako opremi.
A šta je s našim domaćinom? - upita on.
Mlada žena - smešeći se reče Stepan Arkadijevič.
Da, i tako divna.
Bio je već obučen. Sigurno je opet otrčao do nje.
Stepan Arkadijevič je pogodio. Ljevin beše ponovo otrčao ženi da je još
jedanput upita: da li mu je oprostila jučerašnju glupost, i da je još zamoli da, boga radi, bude smotrenija. Glavno, da bude što dalje od dece, ona je uvek mogu gurnuti. A zatim, trebalo je još jednom dobiti potvrdu da se ne srdn na njega što odlazi na dva dana, i još je zamoliti da neizostavno pošlje ceduljicu sutra ujutro, po čoveku koji će pojahati do lovaca, da napiše makar dve reči, koliko da zna da je ona dobro.
Kao i uvek, njoj je bilo teško da se za dva dana rastane s mužem, ali kad vide njegovu živahnu figuru koja se činila osobito velika i snažna u lovačkim čizmama i beloj bluzi, i nekakav nepojmljiv za nju sjaj lovačkog uzbuđenja, ona, zbog njegove radosti, zaboravi svoje ogorčenje, i veselo se oprosti s njim.
Oprostite, gospodo! - reče Ljevin istrčavši napolje. - Jeste li metnuli doručak? Zašto alata desno? Ali svejedno. Laska, odlazi, lezi na svoje mesto!
Pusti ih s jalovom stokom - obrati se on govedaru koji ga čekaše pred vratima da ga pita šta će sa uškopljenim juncima. - Oprostite, gospodo, evo ide još jedan. - I Ljevin skoči sa čeza na koja već beše seo, i pođe ka dunđerinu preduzimaču koji je sa colštokom u ruci išao prema tremu.
Što nisi došao juče u kancelariju, nego me sad zadržavaš. Šta je?
Dopustite da napravimo još zavijutak. Samo još tri stepena da se doda.
Taman ćemo isterati kako treba. Biće mnogo sigurnije.
Trebalo je da me poslušaš - zlovoljno odgovori Ljevin. - Ja sam ti govorio: udesi prvo Terme, pa posle usecaj stepenice. Sad se to ne može popraviti. Radi kako sam ti kazao, teši nove.
Stvar je bila u tome što je preduzimač pokvario stepenice na novosagrađenom krilu zgrade, otesavši ih zasebno i ne sračunavši dobro visinu, te su stepeni došli odveć strmi kad su stepenice bile dovršene. Sad, preduzimač je hteo da zadrži iste stepenice, samo da doda još tri stepena.
Biće mnogo bolje.
Pa kuda ćeš izići sa još tri stepena?
Molim vas - s prezrivim osmejkom reče dunđerin. - Taman će da iziđe kao što treba. Kad se podignu ozdo - s ubedljivim pokretom reče on - diži, diži, dok ne podiđu.
Ali tri stepena će povećati i dužinu... Kuda će onda isterati?
Kad se ozdo lepo udesi, hoće da podiđu - govorio je uporno i ubedljivo preduzimač.
Pod tavanicu i u zid će da podiđu.
Ta, molim vas, odole će se dizati. Diži, diži, pa će da podiđu.
Ljevin izvadi iz puške šipku i poče mu po prašini crtati stepenice.
Vidiš li?
Kako naredite - reče dunđerin; odjednom mu zasvetliše oči, pojmio je najzad stvar - kanda će morati da se tešu nove.
Dabogme, i tako i radi, onako kako ti je naređeno - viknu Ljevin sedajući u kola. - Teraj! Drži pse, Filipe!
Ostavivši za sobom sve privredne i porodične brige, Ljevin je osećao tako veliku radost života i očekivanja, da mu se nije ni govorilo. Osim toga, osećao je u sebi ono usredsređeno uzbuđenje koje oseća svaki lovac kad se približava mestu lova. Ako ga je sad nešto moglo zanimati, to bi bila jedino pitanja: da li će naći štogod u Kolpenskom ritu; kako će se Laska pokazati u poređenju s Krakom; i kakve će sreće on biti danas u lovu. Da se ne osramoti pred ovim novajlijom? Da Oblonski ne ulovi više od njega? - takođe mu dolažaše na pamet.
Oblonski je osećao to isto, i beše takođe nerazgovoran. Samo je Vasenjka Veslovski bez prestanka veselo razgovarao. Slušajući ga sad, Ljevinu beše zazorno sećati se kako je juče bio nepravičan prema njemu. Vasenjka je zaista bio krasan dečko, prost, dobrodušan i vrlo veseo. Da se Ljevin upoznao s njim kao neženjen, oni bi se izvesno zbližili bili. Ljevinu je bio malo neprijatan njegov praznički odnos prema životu, i nekakva razuzdana elegancija. Kao da je prisvajao sebi visoku, nesumnjivu važnost zato što je imao dugačke nokte, kapicu sa trakama, i ostalo; ali je sve to izglađivala njegova dobrodušnost i uljudnost. On se sviđao svojim lepim vaspitanjem, odličnim izgovorom francuskog i engleskog jezika, i još time što je bio čovek njegovoga sveta.
Vasenjki se neobično dopade stepski donski konj levo u logovu. Neprestano se usxićivao njime: »Kako je divno na stepskom konju jahati po stepi. A? Zar ne?« govorio je on. Jahanje na stepskom konju, predstavljao je on sebi, mora biti, kao nešto divlje, poetično, i zapravo nejasno šta; ali njegova naivnost, spojena s njegovom lepotom, ljupkim osmejkom i gracijom u pokretima, beše vrlo privlačna. Da li stoga što je Vasenjkina priroda bila simpatična Ljevinu, ili zato što se Ljevin starao, radi iskupljenja jučerašnjeg greha, da u njemu pronađe sve što je lepo, tek Ljevinu beše prijatno s njim.
Kad odmakoše za tri kilometra, Veslovski se odjednom maši za cigare i novčanik, i nije znao da li ih je izgubio, ili ostavio na stolu. U novčaniku je bilo tri stotine sedamdeset rubalja, i zato se stvar nije mogla tek tako ostaviti.
Znate šta, Ljevine, da ja na ovom donskom logovu odjurim do kuće. To će biti najbolje. A? - govorio je spremajući se već da jaše.
Nemojte, zašto biste vi? - odgovori Ljevin, izračunavši da je Vasenjka težak oko sto kilograma. - Poslaću kočijaša.
Kočijaš ode na logovu, a Ljevin prihvati sam da tera konje.

IX


Dakle, kakva nam je maršruta? Ispričaj nam ponajlak - reče Stepan Arkadijevič.
Plan je ovakav: sad idemo do Gvozdjeva. U Gvozdjevu je s ove strane blato sa šljukama; a iza Gvozdjeva nastaju divni ritovi sa divljim patkama, a nađu se i šljuke. Sad je vrućina, a mi ćemo taman predveče (dvadeset vrsta) stići, i svršiti večernji lov; tu ćemo prenoćiti, pa sutra na velika blata.
A zar usput nema ništa?
Ima; ali bismo se zadržali, a i vrućina je. Ima dva divna mestašca, samo mučno da će se što naći.
Ljevin je i sam hteo da svrati na ta mestašca, ali su ona bila blizu kuće, mogao ih je on sam uvek obići; a i mala su bila, trojica ne bi imali prostora da gađaju. I stoga je krivo govorio kad je rekao da će tamo mučno čega biti. Došavši do malog blata, Ljevin htede da ga prođe, ali iskusno lovačko oko Stepana Arkadijeviča odmah oceni močvaru koja se videla s puta.
Kako bi bilo da svratimo? - reče on pokazujući na rit.
Molim vas i ja, Ljevine! Kako je divno! - poče moliti Vasenjka Veslovski, i Ljevin ne mogade ne pristati.
Još nisu uspeli ni da stanu, a psi su već leteli ka blatu, prestižući jedan drugoga.
Krak! Laska!... Psi se vratiše.
Trojici će biti teskobno. Ja ću ostati ovde - reče Ljevin nadajući se da ništa neće naći, osim vivaka, koji se digoše ispred pasa i premećući se u letu žalosno plakahu nad ritom.
Ah, ne! Hajdete, Ljevine, hajdemo zajedno! - zvao je Veslovski.
Zbilja je teskobno. Laska, natrag! Laska! Neće vam trebati oba psa? Ljevin ostade kraj kola i sa zavišću posmatraše lovce. Lovci prođoše celo
blato. Osim jednog prdavca, i vivaka, od kojih Vasenjka ubi jednoga, u ritu ne beše ničega.
Eto vidite, nije da mi je bilo žao blata - reče Ljevin - samo smo gubill vreme«
Ipak je bilo prijatno. Jeste li videli? - govorio je Vasenjka Veslovski nevešto se penjući u kola s puškom i vivkom u rukama. - Kako sam ga slavno ubio! Zar ne? Hoćemo li skoro stići na ono pravo?
Konje odjednom trgoše, Ljevin udari glavom o cev nečije puške, i razleže se pucanj. Pucanj se upravo razlegao još pre, ali se Ljevinu učini onako. Stvar je bila u tome što je Vasenjka Veslovski, spuštajući oroze, pritisnuo jednu obaraču, a pri tome pridržavao drugi oroz. Metak je udario u zemlju ne povredivši nikoga. Stepan Arkadijevič zavrte glavom i posmehnu se prekorno Veslovskom. A Ljevin nije imao smelosti da ga ukori. Pre svega, svaki ukor izgledao bi da je izazvan minulom opasnošću i čvorugom koja iskoči Ljevinu na čelu; a drugo, Veslovski je s početka bio tako naivno ogorčen, a zatim se tako dobrodušno i zanosno smejao opštoj njihovoj preneraženosti, da se i sam Ljevin morao nasmejati.
Kad su došli do drugog rita, koji je bio dosta veliki i morao oduzeti mnogo vremena, Ljevin ih nagovaraše da ne izlaze. Ali ga Veslovski i sada namoli. Kako je rit bio uzan, Ljevin, kao gostoljubiv domaćin, opet ostade pored kola.
Čim krenuše, Krak pojuri ka čapurju. Vasenjka Veslovski potrča prvi za kerom. Stepan Arkadijevič još ne stiže ni da priđe, a izlete barska šljuka. Veslovski promaši, i šljuka prelete u nepokošenu livadu. Ovu šljuku ostaviše Veslovskom. Krak je opet pronađe i stade, Veslovski je ubi, i vrati se kolima.
Sad idite vi, a ja ću ostati kod konja - reče on.
Ljevina je već počela obuzimati lovačka zavist. On predade uzde Veslovskom i pođe u blato.
Laska, koja već odavno žalosno skiči i žali se na nepravičnost, polete napred pravo ka sigurnim i Ljevinu poznatim žbunićima, u koje Krak još nije zalazio.
Što je ne zadržiš? - viknu Stepan Arkadijevič.
Neće ih poplašiti - odgovori Ljevin radujući se Laski i hitajući za njom. Što se Laska bliže primicala poznatim žbunićima, sve je ozbiljnije tragala.
Mala barska ptica samo joj za trenutak otrže pažnju. Laska načini jedan krug pred čapurjem, poče drugi, i odjednom uzdrhta i obamre.
Idi, idi, Stivo! - viknu Ljevin osećajući kako mu srce poče jače kucati, i kako odjednom, kao da se nekakav zavrtanj odvrnuo u njegovom
napregnutom sluhu, svi zvuci, bez mere rastojanja, počeše u neredu ali jasno dopirati do njega. On je čuo korake Stepana Arkadijeviča i primao ih kao daleki konjski topot; čuo je krt zvuk otkinutog u korenu čapura na koji je zgazio, i primao taj zvuk kao let šljuke. Čuo je takođe pozadi, u blizini, nekako šljapkanje po vodi, o čemu nije mogao dati sebi računa.
Birajući mesto gde će stati, on se polako primicao psu.
Drži!
Ispred kera iskoči šljuka, no ne barska već šumska. Ljevin opruži pušku, ali, dok je nišanio, ču istovremeno kako se onaj zvuk šljapkanja po vodi pojačava, približuje se, i tome se sad pridruži i glas Veslovskog koji je nešto neobično glasno vikao. Ljevin vide da je nišanio pozadi šljuke, ali ipak opali.
Uverivši se da je promašio, Ljevin se osvrte i vide da su konji s kolima bili u blatu, a ne na putu.
Veslovski, želeći da vidi gavanje, skrenuo je ka blatu i zaglibio konje.
»I koji ga đavo nosi!« reče u sebi Ljevin vraćajući se zaglibljenim kolima. - Zašto ste pošli? - reče mu suho, i viknuvši kočijaša poče izvoditi konje.
Ljevinu je bilo krivo i što su ga omeli u gađanju, i što su mu zaglibili konje; a najviše što pri isprezanju i izvođenju konja ne pomogoše ni njemu ni kočijašu, ni Stepan Arkadijevič ni Veslovski, jer ni jedan ni drugi nije imao ni pojma o zaprezi. Ne odgovarajući Vasenjki ni reči na njegova uveravanja da je tu bilo sasvim suvo, Ljevin je ćutke radio s kočijašem na isprezanju konja. Ali zatim, zagrejavši se radom i videvši kako Veslovski sa takvom usrdnošću vuče kola za krilo da ga je čak i odvalio, Ljevin prekori sebe što je pod utiskom jučerašnjeg osećanja bio odveć hladan prema Veslovskom, i postara se da naročitom ljubaznošću zagladi svoju hladnoću. Kad sve dovedoše u red i kola izvedoše na put, Ljevin naredi da se izvadi doručak.
Bon appétit - bonne conscience! se poulet va tomber jusqu’au fond de mes bottes[173] - izgovori francusku uzrečicu opet raspoloženi Vasenjka, dovršujući drugo pile. - E, sad su naše nevolje svršene; sad će sve ići srećno. Samo ja, kao krivac, moram sedeti na boku. Zar nije tako? A? Ne, ne, ja sam Avtomedon[174]. I pazite samo kako ću vas lepo voziti! - odgovori, i ne puštaše uzde kad ga je Ljevin molio da to ostavi kočijašu. - Ne, treba da iskupim svoju krivicu, i vrlo mi je dobro na boku.
I potera.
Ljevin se pomalo bojao da ne zamori konje, naročito levog alata, kojeg nije umeo da drži; ali se opet nehotice potčinjavao njegovoj veselosti, slušao romanse koje je Veslovski, sedeći na boku, celim putem pevao, ili pričao i
podražavao kako treba na engleski način upravljati four in hand.[175] I tako, posle doručka, u najlepšem raspoloženju dođoše do Gvozdjevskog rita.

X


Vasenjka je toliko oštro terao konje da su stigli odveć rano, još je bila vrućina.
Kad stigoše do pravoga rita, glavne svrhe njihova puta, Ljevin nehotice pomisli kako li bi se mogao izbaviti od Vasenjke i ići bez ikakve smetnje. Stepan Arkadijevič očevidno je želeo to isto; Ljevin je na njegovom licu video izraz zabrinutosti - koji se uvek viđa kod pravog lovca pred početak lova - i nekog njemu svojstvenog dobrodušnog lukavstva.
Kako ćemo? Blato je odlično, vidim da ima i jastrebova - reče Stepan Arkadijevič pokazujući dve velike ptice koje su kružile iznad ostrvca od močvarne trave. - Gde ima jastrebova, tamo sigurno ima i divljači.
E, vidite, gospodo, - reče Ljevin sa donekle mračnim izrazom, zatežući čizme i pregledajući pušku. - Vidite li onu oštricu? - On pokaza na tamno ostrvce zagasitog zelenila na ogromnoj pola pokošenoj mokroj livadi koja se protezala s desne strane reke. - Blato počinje evo odavde, pravo pred nama; vidite - gde je zelenije. Odavde ide nadesno, gde su konji; tamo je čapurje, tu ima barskih šljuka; pa oko ostrvca sve do onog jovljaka, i do same vodenice. Eno tamo, vidiš, gde je onaj zaliv. To je najbolje mesto. Tamo sam jedanput ubio sedamnaest šumskih šljuka. Razići ćemo se sa po jednim kerom na razne strane, i sastaćemo se kod vodenice.
Ko će desno, a ko levo? - upita Stepan Arkadijevič. - Desna strana je šira, idite vas dvojica, a ja ću levo - reče kao bezbrižno.
Divota! Ulovićemo više od njega. Hajdemo, hajdemo! - prihvati Vasenjka.
Ljevin nije mogao ne pristati, i tako se raziđoše.
Tek što uđoše u rit, oba kera počeše zajedno tražiti i uvukoše se u ševar. Ljevin je znao ovo obazrivo i neodređeno traganje Laskino; poznavao je i mesto, i očekivao je čitavo jato šljuka.
Veslovski, idite naporedo, naporedo! - tihim glasom reče on drugaru koji
je iza njega tapkao po vodi, i čiji ga pravac puške nehotice interesovaše posle onog neočekivanog pucnja na Kolpenskom blatu.
Ne, ja vam neću smetati, ne mislite o meni.
Ali je Ljevin i nehotice mislio, i sećao se Kitinih reči kad ga je ispraćala:
»Pazite da jedan u drugog ne pucate.« Pretičući se, i terajući svaki svoj trag, kerovi se bliže i bliže primicahu; očekivanje šljuka bilo je tako jako da je Ljevin mljeskanje svoje potpetice, vađenje iz blata, primao za šljukin glas, i odmah hvatao i stezao kundak od puške.
Tras! tras! razleže se iznad njegovih ušiju. Vasenjka je opalio u jato pataka koje su se vile nad ritom, i ni blizu još ne behu u taj mah naletele na lovca. Ljevin ne stiže da se obazre, kad mljacnu jedna šljuka, zatim druga, treća, i još osam komada se digoše jedna za drugom.
Stepan Arkadijevič obori jednu u trenutku kad se spremala da otpočne svoj cik - cak, i šljuka pade u treset kao klupče. Ne hitajući, Oblonski upravi pušku na drugu, koja je nisko letela ka zelenoj oštrici, i zajedno s pucnjem pade i ta šljuka; videlo se kako je iskakala iz pokošene površine, lepršajući jednim zdravim, ozdo belim krilom.
Ljevin nije bio tako srećan: prvu šljuku gađao je odviše blizu, i promašio; a kad se šljuka počela dizati, uperi opet pušku na nju, ali u taj mah izlete još jedna ispred njega, i odvuče mu pažnju, te opet promaši.
Dok su punili puške, iskoči još jedna šljuka, i Veslovski, koji beše i po drugi put napunio, izbaci, po vodi, još dva metka sitne sačme. Stepan Arkadijevič pokupi svoje šljuke i sjajnim očima pogleda u Ljevina.
E, sad ćemo da se raziđemo - reče Stepan Arkadijevič; ramajući na levu nogu i držeći pušku na gotovs, dovabi psa i pođe na jednu stranu, a Ljevin i Veslovski pođoše na drugu.
S Ljevinom je uvek bivalo tako: ako mu prvi hici promaše, on se žesti, ljuti i celog dana gađa rđavo. Pa je tako bilo i sad. Šljuka beše vrlo mnogo. Ispred kera, ispred lovčevih nogu neprestano su izletale, i Ljevin je mogao popraviti svoj lov; ali što je više pucao, sve se više sramio pred Veslovskim, koji je veselo šenlučio, pucao s računom i bez računa, ništa nije ubijao, ali ga to ništa nije ni bunilo. Ljevin se užurbavao, nije vladao sobom, žestio se sve više, i najzad došao dotle da je pucao, ne nadajući se da će ubiti. Činilo se kao da je i Laska to shvatila. Sve je manje tražila, i kao sa nekom sumnjom ili prekorom pogledala u lovce. Pucnji su se razlegali jedan za drugim. Dim od baruta obavijao je lovce, a u velikoj prostranoj mreži lovačke torbe bile su samo tri lake male šljuke. Pa i od njih jednu je ubio Veslovski, a jedna je bila zajednička. Međutim, s druge strane rita čuli su se retki, ali kako se Ljevinu
činilo, značajni pucnji Stepana Arkadijeviča, i gotovo posle svakog pucnja čulo se: »Krak« Krak, aport!«
To je sve više uzbuđivalo Ljevina. Šljuke su neprestano vitlale u vazduhu, nad oštricom. Mljaskanje po zemlji i gakanje u visini čulo se bez prestanka sa svih strana. Šljuke koje behu ranije krenule, i koje su se preganjale po vazduhu, padale su upravo pred lovce. Mesto dva jastreba, sad ih se čitavo jato, s piskom, vilo nad blatom.
Kad prođoše veću polovinu blata, Ljevin i Veslovski dođoše do mesta na kojem je, dugačkim prugama koje dopirahu do oštrice, bila podeljena seljačka livada, obeležena negde ugaženim stazama, negde pokošenim redom. Polovina tih pruga bila je pokošena.
Mada je bilo malo nade da se po nekošenom nađe isto toliko koliko po pokošenom, Ljevin je obećao Stepanu Arkadijeviču da se sastane s njim, i pođe dalje sa svojim saputnikom po pokošenim i nepokošenim poljima.
Hej, lovci! - povika jedan od seljaka koji su sedeli kraj ispregnutih taljiga. - Odite da popijemo koju, na vino hajte!
Ljevin se obazre.
Odi, dobra je! - povika veseli, bradati seljak crvena lica, iskezivši bele zube i podigavši zelenu bocu koja se sijala na suncu.
Qu’est se qu’ils disent?[176] - upita Veslovski.
Zovu da pijemo rakije. Sigurno su delili livade. Ja bih rado ispio čašu - reče sa malim lukavstvom Ljevin, nadajući se da će Veslovskog sablazniti rakija i da će otići k seljacima.
Zašto časte?
Tako, vesele se. Zbilja, otidite do njih. Vas će to zanimati.
Allons, c’est curieux.[177]
Idite, idite, lako ćete naći put do vodenice - reče Ljevin, i obazrevši se vide sa zadovoljstvom da se Veslovski, pognuvši se i spotičući se umornim nogama i držeći pušku u opruženoj ruci, izvlači iz blata prema seljacima.
Odi i ti! - doviknu seljak Ljevinu. - Da probaš malo piroga.
Ljevinu se jako prohtelo da popije čašu rakije i pojede parče hleba. Bio je malaksao i osećao da jedva izvlači noge iz treseta, te se za trenutak pokoleba. Ali Laska stade. Odmah sva malaksalost iščeze, i Ljevin lako pođe po tresetu. Ispred nogu mu izlete šljuka; on je nanišani i ubi - ker je i dalje stajao.
»Drž’!« Ispred kera izlete druga. Ljevin opali. Ali dan je bio nesrećan; on promaši, a kad dođe da traži onu ubijenu, ne nađe ni nju. Prokrstario je sve
polje, ali Laska nije verovala da je ptica ubijena, i kad ju je slao da potraži, ona se pretvarala da traži, ali nije tražila.
I bez Vaseljke, koga je Ljevin krivio za svoj neuspeh, stvar se nije popravljala. Šljuka je i ovde bilo mnogo, ali je Ljevin činio promašaj za promašajem.
Kosi sunčani zraci bili su još vreli; odelo, skroz ovlaženo od znoja, lepilo se za telo, a leva čizma, puna vode, bila je teška i šljapkala je; preko barutom umrljanog lica curio je znoj; u ustima gorčina, u nosu miris baruta i tinje, u ušima neprestano cijukanje šljuka; puščane cevi vrele da se nisu mogle dodirnuti; srce je kucalo brzo i kratko; ruke se tresle od uzbuđenja, a umorne se noge spoticale i prepletale po čapurju i tresetu; ali Ljevin je i dalje išao i pucao. Naposletku, učinivši spreman promašaj, on baci na zemlju pušku i šešir.
»Ah, treba se osvestiti!« reče u sebi. Podiže pušku i šešir, dozva Lasku i iziđe iz blata. Kad izađe na suvotu, on sede, izu se, istrese vodu iz čizme, zatim priđe blatu, napi se vode koja je imala ukus rđe, okvasi usijane cevi i opra lice i ruke. Osveživši se, opet se uputi mestu gde je preletela šljuka, sa čvrstom namerom da se ne žesti.
Hteo je da bude miran, ali je sve ostajalo po starom. Prst je vukao za obaraču pre nego što je ptica uzeta na nišan. Išlo je sve gore i gore.
Imao je svega pet komada u torbi kad je izišao iz blata i uputio se jovljaku gde je trebalo da se sastane sa Stepanom Arkadijevičem.
Pre nego što će videti Stepana Arkadijeviča, ugleda njegovog kera. Ispod izvijene jovove žile iskoči Krak, sav crn od smrdljivog blatnog šljama, i kao pobednik onjuši se s Laskom. Za Krakom pojavi se u jovovom hladu i stasita prilika Stepana Arkadijeviča. Dolazio je, crven, oznojen, sa raskopčanom jakom, jednako hramljući na levu nogu.
- Dakle? Mnogo ste pucali! - reče on veselo osmehujući se.
- A ti? - upita Ljevin. Ali nije trebalo da pita, video je punu lovačku torbu.
- Da, prilično.
Imao je četrnaest komada.
- Divan rit! Tebi je sigurno Veslovski smetao. Nezgodno je dvojici s jednim kerom - reče Stepan Arkadijevič ublažujući svoju pobedu.

XI


Kad su Ljevin i Stepan Arkadijevič stigli u kuću seljaka, kod koga je Ljevin uvek svraćao, Veslovski je već bio tamo. Sedeo je nasred sobe, i držeći se obema rukama za klupu sa koje ga je svlačio vojnik, brat domaćičin, izuvajući mu blatnjave čizme, smejao se svojim zarazno - veselim smehom.
- Tek što sam došao. Ils ont été charmants.[178] Zamislite, napojiše me i nahraniše. Kako je divan hleb, čudo! Délicieux![179] A rakija, nikad je slađe nisam pio! I nikako da prime novac. I neprestano govore: »ne vređaj«, tako nekako.
- Kako da prime novac? Oni vas to časte. Zar oni da prodaju rakiju? - reče vojnik, skinuvši najzad s pocrnelom čarapom zajedno okvašenu čizmu.
Ne mareći za prljavu sobu, koju iskaljaše svojim čizmama lovci i prljavi kerovi; ni za zadah blata i baruta kojim se soba ispuni, ni za nedostatak noževa i viljušaka - lovci se napiše čaja i večeraše tako slatko kako se jede samo u lovu. Umiveni i čisti, pođoše u senaru, gde kočijaši behu spremili postelje za gospodu.
Mada se već beše smrklo, nikome se od lovaca nije spavalo.
Razgovor je prvo krivudao između uspomena i priča - o gađanju, o kerovima, o ranijem lovu - pa naiđe na temu koja zainteresova sve. Povodom već nekoliko puta ponovljenog Vasenjkinog oduševljenja dražima ovoga prenoćišta, i mirisom sena, dražima slomljenih taljiga (njemu su se činile slomljene, jer su bile skinute s ležišta), oduševljenja dobrodušnošću seljaka koji ga počastiše rakijom, kerovima koji su ležali svaki kraj nogu svoga gospodara - Oblonski ispriča o divoti lova kod Maltusa, gde je bio prošloga leta. Maltus beše poznat železnički bogataš. Stepan Arkadijevič je pričao kakve je ritove u Tverskoj guberniji zakupio ovaj Maltus, i kako su očuvani; na kakvim su kolima i kabrioletima bili dovezeni lovci; i kakav je šator sa doručkom bio razapet pokraj rita.
- Ne razumem - reče Ljevin podižući se na svome senu - kako ti nisu odvratni ti ljudi? Znam da je doručak s lafitom[180] vrlo prijatan, ali zar tebi
nije odvratna baš sama ta raskoš? Svi ti ljudi, kao ranije naši otkupščiki, bogate se načinom za koji zaslužuju preziranje ljudi; ne mare za to preziranje, a docnije se pomoću nepoštene tekovine otkupljuju i od ranijeg preziranja.
- Sasvim tačno! - odgovori Vasenjka Veslovski. - Sasvim! Razume se, Oblonski to čini iz bonhomie,[181] ali neki govore: Oblonski ode...
- Nije tačno - Ljevin je čuo da se Oblonski, govoreći ovo, smejao - ja onoga prosto ne smatram nepoštenijim od koga bilo bogatog trgovca ili plemića. I jedni i drugi zaimali su podjednako, radom i pameću.
- Da, ali kakvim radom? Zar je to rad: dobiti koncesiju, i preprodati je?
- Razume se da je rad. Rad u tom smislu što, kad ne bi bilo njega, ili njemu sličnih, ne bi bilo ni puteva.
- Ali to nije rad kao što je rad seljaka ili naučnika.
- Recimo; ali je to ipak rad u tom smislu što njegova delatnost daje rezultat - puteve. Ali da, ti nalaziš da su putevi nekorisni.
- To je drugo pitanje; gotov sam da priznam da jesu korisni. Ali svaka tekovina koja ne odgovara tačno utrošenom radu - nečasna je.
- A ko će odrediti tačnost odgovaranja?
- Tekovina nečasnim putem, lukavstvom - reče Ljevin osećajući da ne ume jasno da povuče crtu između časnog i nečasnog - kao što je, na primer, tekovina banaka - nastavi on. - To zlo, sticanje ogromnih imanja bez rada, kao što je bivalo pri otkupima, samo je promenilo svoj oblik. Le roi est mort, vive le roi![182] Jedva se uspelo ca otklanjanjem otkupa, pojavile su se železnice, banke: takođe bogaćenje bez rada.
- Da, sve to može biti tačno i oštroumno... Krak, lezi! - viknu Stepan Arkadijevič na kera koji se češao i seno rasturao - očevidno uveren u tačnost svoje teme, i zato miran. - Ali ti nisi povukao crtu između poštenog i nepoštenog rada. Je li nepošteno to što ja primam veću platu od šefa kancelarije, mada on bolje od mene zna posao?
- Ne znam.
- E, onda ću ja tebi reći: to što ti dobijaš za svoj rad u svom gazdinstvu, recimo, čistih pet hiljada, a naš domaćin seljak, ma kako se trudio, ne dobija više od pedeset rubalja, isto je tako nečasno kao i kad ja primam više od šefa moje kancelarije, i Maltus više od železničkog majstora. Naprotiv, ja vidim nekakav neprijateljski, ni na čemu neosnovani odnos društva prema ovim ljudima, i meni se čini da je tu zavist...
- Ne, to je netačno - reče Veslovski - o zavisti ne može biti reči, ali ima nečega nečistog u toj stvari.
- Dopusti - nastavi Ljevin. - Ti kažeš da nije pravo što ja dobijam pet hiljada, a seljak pedeset rubalja; to je istina. To je nepravično, i ja to osećam, ali...
- I stvarno je tako. Zašto mi jedemo, pijemo, lovimo, ništa ne radimo, a on večito, večito radi? - reče Vasenjka Veslovski, očevidno prvi put u životu jasno razmišljajući o tome, i stoga na potpuno iskren način.
- Da, osećaš, ali ne daješ mu zato svoje imanje - reče Stepan Arkadijevič kao naročito peckajući Ljevina.
U poslednje vreme, među dvojicom pašenoga kao da je nastao neki tajni neprijateljski odnos; kao da se, otkad su se orodili, među njima pojavnlo suparništvo u tome ko će bolje urediti svoj živog; i sad se to neprijateljstvo izražavalo u razgovoru koje poče dobijati ličnu nijansu.
- Ne dajem imanje zato što to niko ne traži od mene, a kad bih i hteo, ne bih mogao dati - odgovori Ljevin - i nemam kome.
- Daj ovome seljaku; on neće odbiti.
- Da, ali kako da mu dam? Da odem s njim i da prenesem na njega tapiju?
- Ne znam; ali ako si uveren da nemaš prava...
- Nimalo nisam uveren. Naprotiv, osećam da nemam prava da dam imanje, osećam da imam obavezu i prema zemlji i prema porodici.
- Dopusti; ako ti smatraš da je ta nejednakost nepravedna, zašto onda ne postupaš tako da...
- Ja postupam, samo negativno, u tom smislu što se neću starati da uvećam razliku u položaju koji postoji između mene i njega.
- Oprostićeš, to je paradoks.
- Da, to je neko sofističko objašnjenje - potvrdi Veslovski. - A! Domaćin! - reče on seljaku koji, škripnuvši vratima, uđe u senaru. - Zar još ne spavaš?
- Ne, kakvo spavanje! - Ja sam mislio da naša gospoda spavaju, ali čujem - ćućore. Hteo sam da uzmem kukač odatle. Ujeda li? - dodade on pažljivo koračajući bosim nogama.
- A gde ćeš ti spavati?
- Mi sad imamo noćni rad.
- Ah, kakva noć! - reče Veslovski gledajući kroz veliki okvir otvorenih vrata u pravcu kuće i ispregnutih kola. - Slušajte, slušajte, to pevaju ženski
glasovi, i kako lepo. Ko to peva, domaćine?
- Ženskadija, radi tu do nas.
- Hajdemo da se prođemo! I tako nećemo zaspati. Oblonski, hajdemo!
- Kad bi se moglo poći ležeći - protežući se odgovori Oblonski. - Divno je ležati.
- Onda odoh ja sam - živo ustade i obu se Veslovski. - Do viđenja, gospodo. Ako bude veselo, pozvaću vas. Vi ste mene častili lovom, neću ni ja vas zaboraviti.
- Zar nije krasan dečko? - reče Oblonski kad Veslovski ode i seljak zatvori za njim vrata.
- Da, krasan - odgovori Ljevin, misleći i dalje o predmetu malopređašnjeg razgovora. Činilo mu se da je, ukoliko je umeo, jasno izrazio svoje misli i osećanja; međutim, Stiva i Vasenjka, ljudi dosta pametni i iskreni, u jedan glas rekoše da se on teši sofizmom. To ga je bunilo.
- Dakle, tako je, moj prijane. Jedno od dvoga: ili priznavati da je sadašnje društvo uređeno pravično, i onda štititi svoja prava, ili priznati da se koristiš nepravednim preimućstvima, kao što ja i radim, i koristim se njima sa zadovoljstvom.
- A ne, kad bi to bilo nepravedno, ti se ne bi mogao koristiti sa zadovoljstvom, bar ja ne bih mogao. Za mene je glavno: osećati da nisam kriv.
- Doista, kako bi bilo da se prođemo? - reče Stepan Arkadijevič, očevidno umoran od naprezanja misli. - I tako nećemo zaspati. Zbilja, hajdemo!
Ljevin ne odgovori. Iskazana u razgovoru reč o tome da on postupa pravedno samo u negativnom smislu, zanimala ga je. »Zar čovek samo negativno može biti pravičan?« pitao se u sebi.
- Kako miriše sveže seno! - reče Stepan Arkadijevič ustajući. - Ne mogu nikako da zaspim. A Vasenjka je nešto zapodenuo tamo. Čuješ li kikot i njegov glas? Da li da idemo? Hajdemo!
- Ne, ja neću - odgovori Ljevin.
- Je li i to iz principa? - smešeći se reče Stepan Arkadijevič, tražeći u mraku svoju kapu.
- Nije iz principa, ali zašto bih išao?
- Čuješ, ti ćeš navući na sebe bedu - reče Stepan Arkadijevič, našav kapu i ustajući.
- Čime?
- Zar ja ne vidim u kakav si se položaj stavio prema ženi? Čuo sam kako je vrlo važno pitanje između vas dvoje - hoćeš li poći na dva dana u lov, ili nećeš. Sve je to lepo kao idila, ali za život to nije dobra mera. Muškarac mora biti nezavisan, on ima svoje muške interese. Muškarac mora biti muško - reče Oblonski otvarajući vrata.
- Je li zato da bi pošao da se udvara služavkama? - upita Ljevin.
- A zašto da ne, ako je to veselo. Ça ne tire pas à conséquence.[183] Mojoj ženi od toga neće biti gore, a meni će biti prijatno. Glavno je čuvati svetinju kuće. U kući da ništa ne bude. Ali ne vezuj sebi ruke.
- Možebiti - hladno reče Ljevin i okrete se porebarke. - Sutra treba poći zorom; ja neću nikoga buditi, a krenuću čim počne da sviće.
- Messieurs, venez vite![184] - začu se glas Veslovskog. - Charmante![185] Ovo sam ja pronašao. Charmante, prava Grethen,[186] i već smo se upoznali. Zbilja, vrlo je lepa! - pričao je on s takvim pohvalama kao da je ona naročito za njega napravljena lepom, pa je bio zadovoljan s nekim koji mu je to pripremio.
Ljevin se učini kao da spava; a Oblonski, obuvši papuče i zapalivši cigaru pođe iz senare, i ubrzo njihovi glasovi umukoše.
Ljevin zadugo nije mogao zaspati. Čuo je kako njegovi konji žvaću seno; zatim kako se domaćin sa najstarijim sinom sprema i odlazi u polje; zatim je čuo kako se vojnik namešta da spava na drugoj polovini senare, sa svojim nećakom, domaćinovim sinčićem; čuo je kako dečko tankim glasićem saopštava ujaku svoj utisak o kerovima koji su se dečku činili strašni i ogromni; zatim kako dečko raspituje koga će da love ovi kerovi, i kako mu vojnik promuklim i sanjivim glasom govori da će sutra lovci ići u rit i pucati iz pušaka; i kako zatim, da bi se otresao dečkovih pitanja, još reče: »Spavaj, Vaska, spavaj, inače će«, i brzo zatim zahrka i sve se utiša; čulo se samo još rzanje konja i gakanje šljuka. »Zar samo negativno?« - ponovi on u sebi. »Šta ću? Ja nisam kriv.« I poče misliti o sutrašnjem danu.
»Sutra ću krenuti rano i paziću da se ne žestim. Šljuka ima tušta i tma. Ima i pataka. A kad se vratim, pisamce od Kiti. Da, Stiva gotovo ima pravo: ja nisam dosta mužastven prema njoj, postao sam prava žena... Šta ću! Opet negativno!«
Kroz san je čuo smeh i veseo govor Veslovskog i Stepana Arkadijeviča. Za trenutak otvori oči: mesec je bio izišao, oni su stajali u otvorenim vratima obasjani jasnom mesečinom i razgovarali. Stepan Arkadijevič govorio je nešto o svežini devojke, poredeći je sa tek oljuštenim svežim lešnikom, a
Veslovski je, smejući se svojim zaraznim smehom, ponavljao verovatno reči koje mu je seljak kazao: »Ti gledaj da nađeš svoju!« Ljevin sanjivo progovori:
- Gospodo, sutra zorom! - i zaspa.

XII


Probudivši se rano u zoru, Ljevin pokuša da probudi drugove. Vasenjka je ležao potrbuške i opružio jednu nogu u čarapi, a spavao je tako čvrsto da se od njega nije mogao dobiti odgovor. Oblonski reče kroz san da ne može tako rano. Čak i Laska, koja je spavala savijena u klupče na kraju sena, nerado ustade i leno protežući šape jednu za drugom ispravi zadnje noge. Pošto se obu i uze pušku, Ljevin pažljivo otvori škriputava vrata na senari i iziđe napolje. Kočijaši su spavali kraj kola, konji su dremali. Samo je jedan leno jeo ovas i rasturao ga gubicom po koritu. U dvorištu još beše mračno.
- Što si tako uranio, ljubazni? - obrati se prijateljski, kao svome starom dobrom poznaniku, starica domaćica koja baš iziđe iz kuće.
- Hoću u lov, teto. Mogu li ovuda proći za rit?
- Pravo kroz zadnje dvorište, preko našega gumna, ljubazni, pa preko konoplje; ima stazica.
Pažljivo koračajući bosim, od sunca pocrnelim nogama, starica isprati Ljevina, i odmače mu ogradu od gumna.
- Idi tako pravo, pa ćeš udariti u rit. Tuda su naša deca stoku terala.
Laska je veselo trčala po stazici; a Ljevin išao za njom brzim, dakim korakom, neprestano pogledajući u nebo. Hteo je da stigne do rita pre nego što sunce izađe. Ali sunce ne oklevaše. Mesec, koji je još sijao kad on iziđe, sad je samo bleštao, kao komad žive; zornjača, koja se maločas nije mogla ne videti, sad se morala tražiti; neodređene pege na dalekom polju jasno su se videle. To su bile krstine požnjevene raži. Rosa u visokoj mirisavoj konoplji - belojci, koja se još nije videla bez sunčane svetlosti, kvasila je noge i bluzu Ljevinovu do više pojasa. U prozračnoj tišini jutra čuli su se i najmanji zvuci. Pčelica sa fijukom prolete pored uha Ljevinova. On se zagleda i spazi još drugu, treću. Sve su one izletale iz košnica vrškara i gubile se iznad konoplje u pravcu rita. Sgazica ga odvede pravo ka ritu. Rit je mogao poznati po pari što se podizala iz njega, negde gušća, negde ređa, tako da se ševar i žbunovi rakite nijahu u toj pari kao ostrvca. Pokraj blata i puta ležali su dečaci i
seljaci, koji su čuvali konje, i pred zoru svi spavali pod kaftanima. Blizu njih hodala su tri sputana konja. Jedan od njih zveketao je sindžirom. Laska je išla naporedo s gazdom, obzirala se i molila da je pusti napred. Kad prođoše seljake koji su spavali i poravnaše se sa prvom močvari, Ljevin pregleda pušku i pusti kerušu. Jedan od konja, uhranjen doratasti trećak, trže se kad ugdeda psa, i odignuvši rep frknu. Ostali se konji takođe poplašiše, i šljepajući nogama po vodi i proizvodeći izvlačenjem kopita iz gliba zvuk sličan pljeskanju, počeše iskakati iz blata. Laska zastade, pogleda podrugljivo u konje i upitno u Ljevina. Ljevin pomilova Lasku i zviznu, dajući time znak da se može početi.
Laska živahno i zabrinuto potrča po tresetu, koji se kolebao pod njom. Kad utrča u rit, Laska odmah oseti - među poznatim joj mirisima korenja,
barskih trava, tinje i stranog zadaha konjske balege - oseti rasejani po celom tom mestu vonj ptice, one ptice koja je nju najviše uzbuđivala. Gdegde po mahovini i blatnom čičku, taj je miris bio vrlo jak, ali se nije moglo odrediti u kojem se pravcu pojačavao i slabio. Da bi se našao pravac, trebalo je otići dalje uz vetar. Ne osećajući pokrete svojih nogu, Laska, napregnutim galopom, takvim da se pri svakom skoku mogla zaustaviti ako bude potreba, potrča nadesno, dalje od vetrića koji je pred zoru duvao sa istoka, i okrete se vetru. Udahnuvši u sebe vazduh raširenim nozdrvama, ona odmah oseti da su ne samo njihovi tragovi, nego i one same da su tu, pred njom, i to ne jedna, već mnogo. Laska uspori trčanje. One su bile tu, ali gde baš, još nije mogla da odredi. Da bi našla baš to mesto, poče praviti krug, kad joj odjednom gazdin glas skrenu pažnju. »Laska tu!« reče on pokazujući joj na drugu stranu. Ona postoja malo, pitajući ga nije li bolje da se radi onako kako je ona počela. Ali on ponovi naredbu srditim glasom pokazujući na ogrezlo u vodi čapurje, gde nije moglo biti ničega. Ona ga posluša, pretvarala se da traži da bi mu učinila zadovoljstvo, pronjuška po čapurju, pa se vrati na pređašnje mesto i odmah opet oseti pticu. Sad, kad joj on nije smetao, ona je znala šta treba raditi; ne gledajući sebi pred noge, spotičući se ljutito o visoko čapurje i upadajući u vodu, ali savlađujući sve to svojim gipkim i snažnim nogama, ona otpoče krug koji joj je morao sve objasniti. Njihov vonj sve je jače i određenije dopirao do nje, i odjednom joj posta sasvim jasno da je jedna od njih tu, iza ovog čapurja, na pet koraka pred njom; i ona zastade obamirući celim telom. Zbog svojih kratkih nogu nije mogla ništa pred sobom da vidi, ali je po vonju znala da ptica nije dalje od pet koraka. Stajala je osećajući pticu sve više i naslađujući se očekivanjem. Njen napregnuti rep bio je opružen i drhtao je na samom vrhu. Usta joj behu ovlaš otvorena, uši podignute. Jedno joj se uho beše zavrnulo još u trku; teško je, ali obazrivo disala, i još se obazrivije
osvrnu, više očima nego glavom, na gospodara. On, sa običnim za nju licem, ali uvek strašnim očima, išao je spotičući se o čapurje, i, kako joj se činilo, išao neobično polako. Njoj se činilo da on ide polako, međutim on je trčao.
Primetivši osobito Laskino traganje, kad se sva pripijala uz zemlju, zadnjim nogama zahvatala velike korake i ovlaš otvarala usta, Ljevin razumede da je našla šljuku, i pomolivši se u duši bogu za uspeh, osobito na prvu pticu, on joj pritrča. Kad joj priđe sasvim blizu, poče sa svoje visine gledati preda se, i ugleda očima ono što je ona videla nosom. U prolazu među žbunjem, na rastojanju od jednog hvata, videla se šljuka. Okrenula glavu i osluškuje. Zatim, jedva raširivši i opet sklopivši krila, i nezgodno vrdnuvši repom, sakri se za ugao.
- Drž’! Drž’! - viknu Ljevin gurajući Lasku.
»Ali ja ne mogu poći - mislila je Laska. - Kuda da pođem? Odavde ih osećam, a ako krenem napred, neću nikako znati gde su i ko su.« Ali on je gurnu kolenom i uzbuđenim šapatom reče: »Drž’, Lasočka, drž’!«
»Lepo, kad on to hoće, ja ću i učiniti, ali za sebe ne odgovaram« - pomisli Laska i jurnu napred. Više nije ništa osećala, samo je videla i slušala ne razumevajući ništa.
Na deset koraka od pređašnjeg mesta, sa gustim gakanjem i osobitim praskavim zvukom krila, podiže se jedna šljuka. I odmah posle pucnja teško šljepnu belim grudima o mokar treset. Druga ne sačeka, već se iza Ljevina sama podiže, bez kera.
Kad se Ljevin okrete, ona već beše daleko. Ali je metak stiže. Odletevši još dvadesetak koraka, ona se sva ispravi, pa onda, okrećući se kao bačena lopta, teško pade na suvo mesto.
»E, ovo ima smisla! - mislio je Ljevin trpajući u lovačku torbu tople i debele šluke. - A, Lasočka, ima li smisla?«
Kada Ljevin, pošto je napunio pušku, krenu dalje, sunce je već bilo izašlo, iako se nije videlo iza oblaka. Izgubivši sav sjaj, mesec se belasao na nebu kao oblačak; nijedna zvezda nije se više videla. Močvari, što su se ranije na rosi srebrnasto prelivale, sijale su sad kao pozlaćene. Plavetnilo trave prelazilo je u žućkasto zelenilo. Barske ptičice lepršale su na sjajnim od rose žbunićima koji su bacali kraj potoka dugačke svoje senke, Jastreb se probudio i stajao na plastu okrećući glavu čas na jednu čas na drugu stranu, i nezadovoljno gledao u blato. Čavke su letele u polje, a bosonogi dečko priganjao je konje ka starcu koji beše ustao ispod kaftana i češkao se. Dim od baruta beleo se kao mleko po zelenilu trave.
Jedan od dečaka pritrča Ljevinu.
- Čiko, juče su tu bile patke! - doviknu mu i pođe za njim poizdalje.
Ljevinu beše dvojinom prijatno da tu u prisustvu ovoga dečaka, koji je izražavao svoje odobravanje, ubije još tri šljuke jednu za drugom.

XIII


Lovačko znamenje: da će lov biti uspešan ako se ne propusti prva ptica ili zverka, pokaza se kao tačno.
Umoran, gladan, srećan, prokrstarivši trideset kilometara, Ljevin se oko devet sati vrati u stan sa devetnaest komada šljuka, i jednom patkom koju beše privezao za pojas, jer nije mogla da stane u torbu. Drugovi mu behu već davno ustali i uspeli da ogladne i doručkuju.
- Stanite, stanite, znam da je devetnaest - govorio je Ljevin prebrajajući ponovo zgrčene i uvele, poprskane zasušenom krvlju, i sa savijenim u stranu glavicama šumske i barske šljuke, koje već nisu imale onaj važan izgled kao kad su izletale iz rita.
Račun je bio tačan, i zavist Stepana Arkadijeviča bila je prijatna Ljevinu. Prijatno mu je bilo još i to što je zatekao čoveka koga je Kiti poslala s pisamcetom.
»Ja sam potpuno zdrava i vesela. Ako se bojiš za mene, možeš sad biti još spokojniji nego pre. Imam novog telohranitelja, Mariju Vlasjevnu (to je bila babica, novo, važno lice u porodičnom životu Ljevinovom). Došla je da me obiđe. Našla je da sam potpuno zdrava, i mi smo je zadržali do tvoga dolaska. Svi smo veseli i zdravi; ne žuri, a ako je lov dobar, ostani još jedan dan.«
Ove dve radosti, uspešan lov i pisamce od žene, behu tako velike da dve male neprijatnosti, koje se desiše posle lova, prođoše za Ljevina olako. Jedna je bila u tome što alatast logov, očevidno juče premoren, nije hteo da jede i nešto je kunjao. Kočijaš je govorio da se prekinuo.
- Preterani su juče, Konstantine Dmitriču - govorio je on. - Deset kilometara teralo se to izvan puta!
Druga neprijatnost, koja je u prvom trenutku promenila njegovo lepo raspoloženje, ali kojoj se on posle mnogo smejao, bila je u tome što od sveg jela koje je Kiti u izobilju spremala, da se činilo neće se pojesti ni za nedelju dana, nije ostalo ništa. Vraćajući se iz lova umoran i gladan, Ljevin je toliko određeno maštao o kolačima da je, primičući se stanu, osećao njihov miris i
ukus u ustima baš kao što Laska oseća divljač, i naredio Filipu da mu ih odmah donese. Ali ne samo kolača, nego ni pilića više nije bilo.
- Taj ima apetit! - reče Stepan Arkadijevič smejući se i pokazajući na Vasenjku Veslovskog. - Ono, i ja ne patim od slaboga apetita, ali ovo je čudo...
- Što je, tu je! - reče Ljevin mračno gledajući u Veslovskog. - Daj onda govedinu, Filipe!
- Govedinu su pojeli, a kosti bacili psima - odgovori Filip.
Ljevinu beše tako krivo, da jetko uzviknu: - Da mi bar štogod ostaviše! - i samo što ne zaplaka.
-- Očisti onda divljač - reče drhtavim glasom Filipu, starajući se da ne gleda u Vasenjku - i pristavi koprivu. A za mene potraži dotle makar malo mleka.
Docnije, kad se napio mleka, beše mu krivo što je pokazao zlovolju prema stranom čoveku, i poče se smejati svojoj ozlojeđenosti zbog gladi.
Pred veče još jednom iziđoše u lov, te i Veslovski ubi nekoliko komada, pa se noću vratiše kući.
Povratak je bio isto tako veseo kao i odlazak. Veslovski je čas pevao, čas se sa zadovoljstvom sećao svoje posete seljacima koji ga počastiše rakijom govoreći mu »ne vređaj«; čas svojih noćnih poseta s lešnicima i seljančicom, i sa seljakom koji ga je pitao je li oženjen, pa kad je saznao da nije, rekao mu:
»A ti ne pilji u tuđe žene, nego se staraj da stečeš svoju.« Ove su reči bile osobito smešne Veslovskom.
- Uopšte, ja sam strašno zadovoljan našim putem. A vi, Ljevine?
- Ja sam vrlo zadovoljan - iskreno je govorio Ljevin, kome je bilo osobito milo ne samo što ne oseća onu mržnju koju je osećao prema Vasenjki Veslovskom kod kuće, nego, naprotiv, što prema njemu oseća najlepše prijateljsko raspoloženje.

XIV


Sutradan, u deset časova, pošto je već obišao svoju ekonomiju, Ljevin zakuca na vrata sobe u kojoj je spavao Vasenjka.
Entrez[187] - viknu Vasenjka. - Oprostite, ja tek što sam svršio svoje
ablutions[188] - reče on smešeći se, stojeći pred njim samo u rublju.
Ne snebivajte se, molim vas. - Ljevin sede kraj prozora. - Jeste li dobro spavali?
Kao zaklan. A kako je danas divan dan za lov!
Šta pijete: čaj ili kafu?
Ni jedno ni drugo. Ja doručkujem. Baš mi je zazorno. Dame su, mislim, već ustale? Bilo bi divno da se sad prošetamo. I da mi pokažete konje.
Pošto je prošetao po parku, obišao konjušnjicu, i, štaviše, zajednički s Veslovskim radio gimnastiku na barnama, Ljevin se vrati sa svojim gostom kući i uđe s njim u salon.
Odličan lov i koliko utisaka! - reče Veslovski prilazeći Kiti koja je sedela pred samovarom. - Šteta što su dame lišene tih zadovoljstava!
»Pa šta, mora na neki način govoriti s domaćicom«, reče u sebi Ljevin. Opet je nešto video u osmejku, u onom pobedničkom izrazu s kojim se gost obratio Kiti...
Kneginja, koja je sedela s druge strane stola s Marijom Vlasjevnom i Stepanom Arkadijevičem, pozva k sebi Ljevina i otpoče s njim razgovor o prelasku u Moskvu zbog Kitinog porođaja, i o pripremanju stana. Kao što za vreme svadbe Ljevinu behu neprijatne sve pripreme, koje su svojim ništavilom vređale veličinu onoga što se vrši, tako mu se sad još uvredljivije činjahu pripreme za budući porođaj, čije su vreme nekako na prstima izračunavali. On se jednako trudio da ne sluša te razgovore o načinu povijanja budućeg deteta; starao se da okreće glavu i da ne gleda nekakve tajanstvene, beskrajno duge vezene povoje, nekakve platnene trougaonike kojima je Doli pripisivala osobitu važnost, itd. Događaj rođenja sina (on je bio
uveren da će biti sin), koji su mu obećali, ali u koji on sve još nije mogao da veruje - tako se činio neobičan - predstavljao mu se, s jedne strane, kao kakva ogromna i zato nemogućna sreća; s druge pak strane, kao tako tajanstven događaj, da mu se i uobraženo tobožnje znanje o onome što će se desiti, i uz to priprema za to kao za nešto obično što sami ljudi proizvode - činilo kao nešto što i zbunjuje i ponižava.
Ali kneginja nije shvatala njegova osećanja, i što on nije voleo da misli i govori o događaju tumačila je lakomislenošću i ravnodušnošću, pa mu stoga nikako nije davala mira. Stepanu Arkadijeviču je naručila da brine za stan, i sad pozva k sebi i Ljevina.
Ništa ja ne znam, kneginjo. Radite kako hoćete - govorio je on.
Treba rešiti kad ćete preći u Moskvu.
Zbilja, ne znam. Znam samo da se rađaju milioni dece bez Moskve i bez doktora... Zašto...
E, ako je tako...
Neka bude kako Kiti hoće.
S Kiti se ne može o tome govoriti! Hoćeš valjda da je zaplašim? Proletos je Natali Goljicina umrla zbog rđavog akušera.[189]
Kako vi kažete, onako ću raditi - reče Ljevin natmureno.
Kneginja mu poče govoriti, ali on je nije slušao. I premda mu je razgovor s kneginjom remetio raspoloženje, nije bio sumoran zbog toga razgovora, već zbog onoga što je video kraj samovara.
»Prosto nemoguća stvar!« mislio je, pogledajući pokatkad u nagnutoga prema Kiti Vasenjku, koji joj je uz svoj lepi osmejak nešto govorio, i gledajući i u nju kako rumeni i uzbuđuje se.
Bilo je nešto nečisto u Vasenjkinom stavu, u njegovom pogledu, u njegovom osmejku. Ljevin štaviše vide nešto nečisto i u pozi i pogledu Kitinom. I opet mu se smrče pred očima. Opet se, kao juče, bez najmanjeg prelaza, odjednom oseti zbačen sa visine sreće, mira i dostojanstva, u bezdan očajanja, pakosti i uniženja. Opet mu svi i sve postadoše neprijatni.
Učinite, kneginjo, kako hoćete - reče i opet se obziraše.
Teška kapa Monomaha! - reče mu u šali Stepan Arkadijevič, očevilno ciljajući ne samo na razgovor s kneganjom, nego na uzrok Ljevivova uzbuđenja koje je primetio. - Što ti danas tako dockan, Doli?
Svi ustadoše da pozdrave Darju Aleksandrovnu. Vasenjka ustade samo za trenut, i sa odsustvom učtivosti prema damama, svojstvenom mladićima
novog kova, lako se pokloni, pa opet nastavi razgovor, zasmejavši se nečemu.
Namučila me je Maša. Rđavo je spavala, i užasno je jogunasga danas - reče Doli.
Razgovor koji je Vasenjka započeo s Kiti bio je onaj jučerašnji, o Ani, i o tome da li ljubav može stati iznad svetskih uslova. Kiti je ovaj razgovor bio neprijatan; uzbuđivala ju je i sama sadržina, a i ton kojim je razgovor vođen, a naročito što je znala kako će to dejstvovati na muža. Ali je bila suviše naivna i nevešta da bi umela prekinuti taj razgovor, štaviše, da bi umela sakriti ono spoljašnje zadovoljstvo koje joj je pričinjavala očigledna pažnja ovoga mladića. Htela je da prekine taj razgovor, ali nije znala kako. Znala je da će njezin muž, ma šta ona uradila, sve primetiti, i da će sve protumačiti s rđave strane. I zaista, kad je Kiti upitala Doli šta je bilo Maši, i kad je Vasenjka, očekujući da se svrši taj za njega dosadni razgovor, počeo ravnodušno gledati u Doli, pitanje Kiti učini se Ljevinu neprirodno i odvratno lukavo.
Hoćemo li danas u pečurke? - upita Doli.
Hoćemo, hoćemo, i ja ću - reče Kiti i pocrvene. Htede iz učtivosti da upita Vasenjku hoće li i on, ali ga ne upita. - Kuda ćeš, Kostja? - sa izgledom krivca upita muža, kad je on odlučnim korakom prolazio pored nje. Izraz krivca potvrdi sve njegove sumnje.
Mašinista je dolazio dok nisam bio ovde, nisam ga još video - reče ne gledajući u nju.
On siđe dole, ali još ne beše izišao iz kabineta, kad ču poznate ženine korake kako nesmotreno brzo idu k njemu.
Šta hoćeš? - reče joj on suvo. - Mi smo u poslu.
Izvinite - obrati se ona mašinisti Nemcu - imam da kažem nekoliko reči mužu.
Nemac htede da iziđe, ali mu Ljevin reče:
Ne uznemiravajte se.
Voz ide u tri sata? - upita Nemac. - Da ne zadocnim. Ljevin mu ne odgovori, i iziđe sa ženom.
Nu, šta imate da mi kažete? - progovori francuski.
Nije joj gledao u lice i nije hteo da vidi da ona, u njenom stanju, drhti celim licem i ima žalostan, potišten izgled.
Ja... ja hoću da kažem da se ovako ne može živeti, da je to mučenje... - reče ona.
Posluga je tu, u bifeu - reče Ljevin srdito - ne pravite scene.
Onda hajdemo ovamo!
Bili su u sobi kroz koju se prolazilo. Kiti htede da uđe u susednu sobu, ali tamo je Engleskinja radila s Tanjom.
Hajdemo u vrt!
U vrtu naiđoše na seljaka koji je čistio staze. Ne misleći da seljak vidi njeno uplakano i njegovo uzbuđeno lice, ne misleći da imaju izgled ljudi koji beže od nekakve nesreće, brzim koracima su išli dalje osećajući da treba da se izjasne i razuvere jedno drugo, da se osete sami i time izbave od muka koje su oboje osećali.
Ovako se ne može živeti! Ovo je mučenje!
Ja patim, ti patiš. Zašto? - reče ona kad najzad dođoše do usamljene klupice u uglu lipove aleje.
Reci mi samo jedno: je li bilo u njegovom tonu nečega neprijatnog, nečistog, ponižavajuće strašnog? - govorio je on i stao pred nju u tačno onom položaju, s pesnicama na grudima, kao što je stajao pred njom one noći.
Bilo je - reče ona dršćućim glasom. - Ali, Kostja, zar ti ne vidiš da ja nisam kriva? Ja sam još jutros htela da uzmem ton, ali ovi ljudi... Zašto je on došao? - Kako smo bili srećni! - govorila je ona gušeći se od jecanja koje je treslo celo njeno puno telo.
Vrtlar je s čuđenjem gledao: iako ih niko nije gonio, ni od čega nisu imali da beže, i ništa naročito radosno nisu mogli naći na klupici - vrtlar je video da su se vraćali natrag, pored njega, mirnih i sjajnih lica.

XV


Isprativši ženu gore, Ljevin svrati u odeljenje Dolino. Darja Aleksandrovna beše toga dana jako ozlojeđena. Išla je po sobi i ljutito govorila devojčici koja je stajala u uglu i jecala.
I celog dana ćeš tako stajati u uglu, i ručaćeš sama, i nećeš videti nijedne lutke, niti ćeš dobiti novu haljinu - govorila je, ne znajući već više čime da je kazni.
Eto, to je ta gadna devojčica! - obrati se ona Ljevinu. - Otkud joj te odvratne sklonosti?
A šta je uradila? - dosta ravnodušno reče Ljevin koji je hteo da se posavetuje s njom o svojoj stvari, pa mu je bilo krivo što je došao u nevreme.
Išla s Grišom u maline, i tamo... ne mogu ni da kažem šta je radila. Hiljadu puta da se zažali za miss Elliot. Ova, ni na šta ne pazi, prosto kao neka mašina... Figurez vous que la petite[190]...
I Darja Aleksandrovna ispriča krivicu Mašinu.
To ne dokazuje ništa, to nikako nisu gadne sklonosti, već prosto nestašluk - umirivao ju je Ljevin.
Ali ti si nešto neraspoložen? Zašto si došao? - upita Doli. - Šta se radi tamo?
Po tonu toga pitanja Ljevin oseti da će mu lako biti da kaže što je nameravao da kaže.
Nisam bio tamo, bio sam u vrtu s Kiti. Mi smo se i po drugi put posvađali otkako je došao... Stiva.
Doli je gledala u njega pametnim očima koje su sve razumele.
E, metni ruku na srce, pa reci: da li je bio... ne u Kiti, nego u onoga gospodina takav ton koji može biti neprijatan, ne neprijatan nego užasan, uvredljiv za muža?
Ta jest, kako da ti kažem... Stoj, stoj u uglu! - obrati se ona Maši koja se
okrete spazivši jedva primetan osmejak na materinom licu. - Po svetskom mišljenju, on se ponaša onako kao što se ponašaju i svi mladići. Il fait la cour à une jeune et jolie femme,[191] a svetskom mužu to samo može laskati.
Da, da - sumorno reče Ljevin - eto ti si primetila?
Ne samo ja, nego je i Stiva primetio. On mi je posle čaja otvoreno rekao:
je crois que Veslovski fait un petit brin de cour à Kiti.[192]
I divota, sad sam spokojan. Oteraću ga - reče Ljevin.
Šta ti je, jesi li pri sebi? - s užasom viknu Doli. - Šta ti je Kostja, priberi se - smešeći se dodade. E, sad možeš ići k Fani - reče Maši. - A, ako baš hoćeš, da kažeš Stivi. On će ga povesti sa sobom. Može reći da očekuješ goste. Uopšte, on nije za našu kuću.
Ne, ne, ja ću sam uraditi što treba.
Ali ti ćeš se posvađati?...
Ni najmanje. Meni će to biti tako prijatno i lako, zaista prijatno - sijajući očima reče Ljevin. - Dela, oprosti joj, Doli! Ona neće više - reče on za malu prestupnicu, koja ne beše otišla k Fani, nego je neodlučno stajala prema materi gledajući iskosa i tražeći njen pogled.
Mati je pogleda. Devojčica zajeca, zari lice u majčino krilo, i Doli joj spusti na glavu svoju mršavu ruku.
»Šta zajedničko ima između nas i njega?« pomisli Ljevin i pođe da traži Veslovskog.
Prolazeći kroz predsoblje on naredi da se prežu karuce za železničku stanicu.
Juče se opruga slomila - odgovori lakej.
Onda tarantas, ali brže. Gde je gost?
Otišli su u svoju sobu.
Ljevin zateče Vasenjku baš u trenutku kad je ovaj izvadivši stvari iz kofera i razmestivši nove romanse, udešavao gamaše za jahanje.
Da li je u Ljevinovu licu bilo nešto neobično, ili je sam Vasenjka osetio da je se petit brin de cour, koji je on započeo, bio neumestan u ovoj porodici, tek njega unekoliko (koliko je to mogućno za svetskog čoveka) zbuni Ljevinov ulazak.
Zar vi u gamašama jašete?
Da, to je mnogo čistije - reče Vasenjka, metnu debelu nogu na stolicu da zakopča donju pređicu, i veselo i dobrodušno se osmejkivaše.
Oh je bio nesumnjivo dobar dečko, i Ljevinu, kao domaćinu, beše žao i zazorno kad primeti bojažljivost u Vasenjkinom pogledu.
Na stolu je ležao odlomak štapa koji su jutros zajedno slomili na gimnastici, kad su probali da podignu nabrekle barne. Ljevin uze u ruke odlomak i stade čupkati rascepljeni kraj ne znajući kako da počne.
Hteo sam... - on ućuta, ali odjednom, setivši se Kiti i svega što je bilo, gledajući mu odlučno u oči, reče: - Ja sam naredio da prežu konje za vas.
To jest, kako to? - reče začuđeno Vasenjka. - Kuda da se vozim?
Na železničku stanicu - mračno reče Ljevin štrpkajući štap.
Putujete li nekuda, ili se nešto dogodilo?
Dogodilo se da mi gosti dolaze - reče Ljevin, sve brže odlamajući snažnim prstima krajeve rascepljenoga štapa. - Niti mi gosti dolaze, niti se što dogodilo, nego vas molim da idete. Možete objasniti sebi moju neučtivost kako hoćete.
Vasenjka se ispravi.
Ja vas molim da mi objasnite... - dostojanstveno reče on, pojmivši najzad.
Ne mogu vam objasniti - tiho i lagano reče Ljevin, starajući se da sakrije drhtanje svojih jagodica. - I najbolje je da ne pitate.
I pošto rascepljeni krajevi behu već sasvim izlomljeni, Ljevin dohvati prstima debeli kraj, rascepi štap i pažljivo uhvati komad koji padaše.
Verovatno je izgled ovih napregautih ruku, i mišica koje je on jutros, pri gimnastici, pipao, pogled na sjajne oči, i tihi glas i dršćuće jagodice - sve to ubedilo Vasenjku bolje od reči. Slegnuv ramenima i prezrivo osmehnuvši se, on se pokloni.
- Mogu li videti Oblonskog?...
Sleganje ramenima i osmejak ne razdražiše Ljevina. »Šta bi mogao drugo i da radi?« pomisli on.
- Odmah ću vam ga poslati.
- Kakva je to besmislica! - govorio je Stepan Arkadijevič saznavši od prijatelja da ga teraju iz kuće, i našavši Ljevina u vrtu kako šeta i očekuje odlazak gosta. - Mais c’est ridicule![193] Kakva te je to muva žacnula? Mais c’est du dernier ridicule![194] Šta li ti se učinilo ako je mladić...
Ali mesto gde je Ljevina muva žacnula očevidno je još bolelo, jer on preblede kad Stepan Arkadijevič htede da objasni uzrok, i brzo ga prekide.
- Molim te, ne objašnjavaj uzroke! Ja drukčije ne mogu! Ja se stidim i pred tobom i pred njim. Ali za njega, mislim, neće biti velika nesreća ako otputuje, a meni i mojoj ženi neprijatno je njegovo prisustvo.
- Ali to je uvreda za njega! Et puis c’est ridicule.[195]
- A za mene je i uvreda i bol! Ja nisam ništa kriv, i zašto da se mučim!
- E, to nisam od tebe očekivao! On peut être jaloux, mais à se point, c est du dernier ridicule![196]
Ljevin se brzo okrete i ode od Stive u dubinu aleje, i nastavi sam da hoda tamo - amo. Uskoro začu tutanj tarantasa, i spazi, iza drveća, kako Vasenjka sedi na senu (na nesreću, u tarantasu ne beše sedišta) u svojoj škotskoj kapici, odskače pri truckanju, i prolazi alejom.
»Šta je sad opet?« pomisli Ljevin kad lakej, istrčavši iz kuće, zaustavi tarantas. To je bilo zbog mašiniste, na koga je Ljevin sasvim zaboravio.
Mašinista, klanjajući se, govorio je nešto Veslovskom, zatim seo u tarantas, i zajedno odoše.
Stepan Arkadijevič i kneginja behu zbunjeni Ljevinovim postupkom. Ljevin sam osećao se ne samo ridicule u najvećoj meri, nego i kriv i osramoćen od glave do pete; ali sećajući se šta su on i njegova žena pretrpeli, i pitajući sebe kako bi postupio drugi put, odgovorio je - tako isto.
Bez obzira na sve, pod veče toga dana, svi, izuzimajući kneginju koja nije opraštala postupak Ljevinu, postaše neobično živahni i veseli, kao deca posle kazne, ili odrasli posle teškog zvaničnog primanja, tako da se uveče, u kneginjinom odsustvu, o Vasenjkinom izgnanstvu govorilo kao o davnašnjem događaju. Doli koja je od oca nasledila dar za smešno pričanje, dovodila je Varenjku do padanja od smeha kad je po treći i četvrti put, sa sve novim humorističnim dodacima, pričala kako se spremala da metne nove mašne u čast gosta, i već ulazila u salon, kad je odjednom čula tutanj prostih kola. I ko je u njima? - Vasenjka lično, u njegovoj škotskoj kapici, s romansama i gamašama - sedi na senu.
- Da si bar naredio da spreme karuce! Ne! a zatim čujem: »Stoj!« Pomislih, smilovaše se na Vasenjku. Pogledam, namestili kraj njega i debelog Nemca, i teraj... I tako moje mašnice behu uzalud...

XVI


Darja Aleksandrovna je ostvarila svoju nameru i otišla u goste Ani. Njoj je bilo vrlo žao što će najediti sestru, i učiniti neprijatnost njenome mužu; ona je znala koliko su u pravu Ljevini kad ne žele da imaju kakvih bilo odnosa s Vronskim, ali ona je smatrala za svoju dužnost da ode do Ane, i da joj pokaže kako se njena osećanja ne mogu promeniti, bez obzira na promene Aninog položaja.
Da ne bi u ovom putovanju zavisila od Ljevinovih, Darja Aleksandrovna posla u selo da joj najme kola; ali Ljevin, doznavši za to, dođe joj s prekorom.
- Po čemu misliš da mi je tvoje putovanje neprijatno? A baš i kad bi mi bilo neprijatno, utoliko mi je neprijatnije što ne uzimaš moje konje - govorio je on. - Ti mi nijednom nisi odlučno kazala da ćeš ići. Uzimati konje po selu, pre svega, neprijatno je za mene, a što je glavno, ti konji će se poduhvatiti, ali te neće odvesti. Ja imam konje. I ako ne želiš da me ljutiš, onda se vozi na mojima.
Darja Aleksandrovna morala je primiti, i u određeni dan Ljevin spremi za svastiku četvornu zapregu, sa odmenom, sastavljenu od radnih i jahaćih konja, vrlo ružnu, ali koja će sigurno moći odvesti Darju Aleksandrovnu do Ane za jedan dan. Za Ljevina je to sad bilo teško, jer su konji bili potrebni i za odlazak kneginjin, i za babicu, ali mu osećanje gostoprimstva nije dopuštalo da Darja Aleksandrovna uzima konje po selu; osim toga, on je znao da je suma od dvadeset rubalja, koliko su tražili Darji Aleksandrovnoj za taj put, bila za nju znatna, a novčane okolnosti Darje Aleksandrovne, koje su se nalazile u vrlo rđavom stanju, Ljevini su osećali kao svoje vlastite.
Po savetu Ljevinovu Darja Aleksandrovna otputova pre zore. Put je bio dobar, kola udobna, konji su kasali veselo, a na boku, osim kočijaša, sedeo je mesto lakeja pisar, koga je Ljevin poslao radi sigurnosti. Darja Aleksandrovna zadrema i probudi se tek kad stigoše do mehane, gde je trebalo promeniti konje.
Pošto je popila čaj kod onog istog bogatog seljaka domaćina kod koga je
svraćao Ljevin kad je išao u goste Svijažskome, i porazgovarala sa ženama o deci, i sa starcem o grofu Vronskom, koga je ovaj mnogo hvalio, Darja Aleksandrovna u deset časova krenu dalje. Kod kuće, zbog briga o deci, ona nikad nije imala vremena za razmišljanje. Sad pak, na ovom putu od četiri sata, sve ranije odstranjivane misli nagomilaše joj se u glavi, i ona, kao nikad dotle, pređe u mislima ceo svoj život sa najrazličnijih strana. I njoj samoj behu čudnovate te njene misli. U prvi mah mislila je o deci, o kojoj je ipak brinula, mada je kneginja, a poglavito Kiti (ona se u nju više uzdala) obećala da će paziti na njih. »Da Maša opet ne počne svoje nestašluke, da Grišu ne udari konj, da se Lilin stomačić još više ne pokvari«. Zatim, pitanja sadašnjosti smenjivana su pitanjima najbliže budućnosti. Ona poče da misli kako ove zime treba uzeti u Moskvi nov stan, promeniti nameštaj u salonu i napraviti bundicu najstarijoj kćeri. Zatim joj se počeše javljati pitanja dalje budućnosti: kako će izvesti decu na put. »Devojčice još i kojekako - mislila je
ali dečake?«
»Lepo, ja sad radim s Grišom, ali to je samo zato što sam sad slobodna, ne rađam. Na Stivu, razume se, ne može se računati. Uz pripomoć dobrih ljudi valjda ću ih i izvesti na put; ali ako dođe porođaj opet...« I ona pomisli: kako je nepravično rečeno da je prokletstvo bačeno na ženu time što će u mukama rađati decu. »Roditi, nije ništa, ali nositi - to je muka,« pomisli, i predstavi sebi svoju poslednju trudnoću i smrt poslednjeg deteta. I seti se razgovora s mladom kod mehane. Na pitanje, ima li dece, lepuškasta mladica veselo odgovori:
Imala sam jednu devojčicu, ali me bog odveza, sahranila sam je uz post.
Da li ti je jako žao? - upita Darja Aleksandrovna.
Šta da žalim? Starac i onako ima dosta unučića. Samo briga jedna. Ne da ti da radiš, ne da ti ništa. Kao da si vezana.
Ovaj odgovor učini se Darji Aleksandrovnoj odvratan, bez obzira na dobrodušnu mladinu ljupkost; ali sad se nehotice seti tih reči. U tim ciničnim rečima bilo je i istine.
»Sve uopšte - mislila je Darja Aleksandrovna obazrevši se na ceo svoj život za petnaest golina braka - trudnoća, gađenje, lenost uma, ravnodušnost prema svemu i, što je glavno - ružnoća. Kiti, mlada, lepuškasta Kiti, pa kako je i ona poružnela; a ja, kad sam trudna, postajem prava grdoba, ja to znam. Porođaj, muke, ružne muke, onaj poslednji trenutak... zatim dojenje, besane noći, strašni bolovi...«
Darja Aleksandrovna se strese od same uspomene na bolove od prskanja bradavica na dojkama, koje je osećala gotovo sa svakim detetom. »Zatim
dečje bolesti, večiti strah; zatim vaspitanje, gadne sklonosti (ona se seti prestupa male Maše u malini), učenje, latinština - sve je to tako nepojmljivo i teško. I povrh svega - smrt dece.« I opet se u njenoj uobrazilji pokrenu surova uspomena na smrt od krupa poslednjeg joj odojčeta, koja večito pritiskivaše njeno materinsko srce; seti se njegovog pogreba, opšte ravnodušnosti pred tim malenim ružičastim sandučićem, i svoga usamljenog bola koji srce para, nad bledim čeocem s vijugastim kovrdžicama, nad otvorenim i začuđenim ustašcima koja su se videla iz sanduka u trenutku kad su ga zatvarali ružičastim poklopcem sa krstom od širita.
»I našto sve to? Šta će biti od svega toga? Biće to da ću, bez jednog minuta mira, čas trudna, čas dojilja, večito srdita u gunđava» sama izmučena i druge mučeća, odvratna mužu - da ću tako proživeti svoj život, i da će porasti nesrećna, rđavo vaspitana i siromašna deca. I sada, da nismo leto proveli kod Ljevinih, ne znam kako bismo živeli. Razume se, Kostja i Kiti su tako delikatni da mi to i ne primećujemo; ali se to ne može nastaviti. Dobiće i oni decu, neće moći nas da pomažu; oni su i sad pritešnjeni. Da li će tata, koji za sebe gotovo ništa nije ostavio, moći da me pomaže? Tako da ja sama ne mogu izvesti decu na put, sem sa tuđom pomoći, to jest, s poniženjem. A ako pretpostavimo i ono najsrećnije, to jest, da deca više ne umiru, i da ih ja kojekako vaspitam. U najboljem slučaju ona samo neće biti nevaljalci. I to je sve što mogu i želeti. A koliko muka i truda zbog toga... Upropašćen sav život!« I opet se seti onoga što joj je rekla mlada, i opet se zgadi pošto se setila; ali nije mogla ne priznati da je u tim rečima bio i deo grube istine.
Je li daleko, Mihailo? - upita Darja Aleksandrovna pisara, da bi odagnala misli koje su je plašile.
Od ovog sela, kažu, sedam kilometara.
Kola su se spuštala seoskom ulicom na mostić.
Preko mosta je prelazila, glasno i veselo razgovarajući, gomila žena sa savijenim konopcima preko ramena. Žene zastadoše na mostu i radoznalo razgledahu kola. Sva ta lica, okrenuta k njoj, učiniše se Darji Aleksandrovnoj zdrava, vesela, i čisto su je dražila radošću života. »Svi žive, svi se naslađuju životom - nastavi Darja Aleksandrovna razmišljanje čim prođoše žene, i kad iziđe na brdo i opet se u kasu prijatno zaljulja na mekim oprugama starih kola - a ja, kao iz tamnice puštena, iz sveta koji me ubija brigama, sad, za trenutak, dolazim k sebi. Svi žive: i ove žene, i sestra Natalija, i Varenjka, i Ana kojoj idem - samo ja ne.«
»A Anu napadaju. Zašto? Zar sam ja bolja? Da, ja imam muža koga volim. Ne onako kako bih želela da volim, ali ja ga volim; a Ana svoga nije volela.
Šta je ona kriva? Ona hoće da živi. Bog nam je to u dušu utisnuo. Vrlo je mogućno da bih ja to isto učinila. Ni sad još ne znam da li sam dobro učinila što sam Anu poslušala u ono užasno vreme kad je došla bila k meni u Moskvu. Trebalo je da ostavim muža i otpočnem život s početka. Mogla bih voleti i istinski biti voljena. Je li ovako bolje? Ja ga ne poštujem. On mi je potreban - mislila je ona o mužu - i ja ga trpim. Zar je to bolje? Tada sam još mogla da se dopadam, imala sam lepotu«, nastavi razmišljanje Darja Aleksandrovna, i prohte joj se da se pogleda u ogledalu. U torbici je imala putničko ogledalce i htede da ga izvadi; ali, pogledavši u kočijaševa leđa, i u pisara, koji se ljuljahu na boku, ona oseti da bi je bilo sramota ako bi se neko od njih osvrnuo, pa ne izvadi ogledalo.
Ali, i ne pogledavši se u ogledalu, pomislila je da i sad još nije dockan; seti se Sergija Ivanoviča, koji je bio osobito ljubazan prema njoj; pa prijatelja Stivinog, dobroga Turovcina, koji je zajedno s njom gledao njenu decu za vreme šarlaha, i bio zaljubljen u nju. Pa još jedan vrlo mlad čovek koji je, kako joj je muž u šali govorio, nalazio da je ona najlepša od sviju sestara. I Darja Aleksandrovna poče da razmišlja najstrasnije i najnemogućnije romane. »Ana je divno postupila, i ja je nikad neću osuditi. Ona je srećna, čini srećnim drugoga čoveka, i nije zatucana kao ja, nego je, izvesno, kao i uvek, sveža, pametna, otvorena prema svemu«, mislila je Darja Aleksandrovna, i lupeški osmejak joj nabra usne naročito stoga što je, misleći o Aninom romanu, paralelno s njim zamišljala u sebi svoj, gogovo takav isti roman sa zamišljenim muškarcem koji je zaljubljen u nju. Isto kao i Ana, priznala bi mužu sve. Čuđenje i zbunjenost Stepana Arkadijeviča pri ovom izvešću, prinudiše je da se osmehne.
Uz takvo maštanje ona stiže do savijutka koji je sa druma vodio u Vozdvižensko.

XVII


Kočijaš zaustavi kola i baci pogled udesno, ka ražanom polju, na kojem su, pokraj kola, sedeli seljaci. Pisar htede da skoči s kola, ali se predomisli i zapovednički viknu seljaka, dozivajući ga rukom k sebi. Vetrić, koji je pirkao pri kretanju, utiša se kad kola stadoše. Obadi napadoše na oznojene konje, koji su se srdito branili od njih. Metalni zvuk oštrenja kose, koji je dopirao od seljačkih kola, utiša se. Jedan od seljaka diže se i uputi se kolima.
- Ih, kako gega! - ljutito doviknu pisar seljaku, koji je bosim nogama lagano gazio po džombama suvog, neutrvenog puta. - Hajde, hoćeš li?
Kudravi starac, prevezan likom po kosi, sa potamnelim od znoja pogrbljenim leđima, ubrza korak, priđe, i uhvati se preplanulom rukom za krilo od kola.
- Vozdzižensko, ka gospodskoj kući? Grofu? - ponovi on. - Eto tu, čim pređeš brežuljak. Ima savijutak nalevo. Teraj pravo prišpektom[197] pa ćeš udariti kuda treba. A kod koga idete? Je li baš do njega?
- A da li su oni kod kuće, prijatelju? - neodređeno reče Darja Aleksandrovna, ne znajući kako da pita seljaka za Anu.
- Sigurno su kod kuće - reče seljak, gazeći bosim nogama po prašini i ostavljajući otisak stopala sa pet prstiju. - Sigurno su kod kuće - ponovi on, očevidno želeći da se upusti u razgovor.
- Juče je došlo još gostiju. Ima ih tušta... Šta ćeš? - okrete se mladiću koji mu je nešto vikao tamo od kola. - Ima ih tušta. Prođoše maločas ovuda svi na konjima, da gledaju žetvu. Sad su sigurno kod kuće. A vi, čiji ćete biti?
- Mi smo izdaleka - reče kočijaš penjući se na bok. - Pa, veliš, blizu?
- Kažem ti, eto tu. Čim iziđeš... - govorio je seljak prevlačeći rukom po kolskom krilu.
Mlad, zdrav, jedar momak priđe kolima.
- Ovaj, hoće li biti rada oko vezivanja? - upita.
- Ne znam, golube.
- Ele, kad svrneš nalevo, pravo ćeš tamo udariti - govorio je seljak očevidno nerado puštajući putnike i želeći da još razgovara.
Kočijaš potera, ali tek što zaokrenuše, a seljak povika: - Stoj! Ej, ljubezni!
Stani! - vikali su dva glasa. Kočijaš stade.
- Eto ih idu! Eno ih! - povika seljak. - Ih, ala su digli prašinu! - reče pokazujući na četvoricu konjanika i dvoje u kolima, koji su prolazili putem.
To su bili Vronski sa džokejem, Veslovski i Ana na konjima, i kneginjica Varvara sa Svijažskim u kolima. Išli su da prođu i da vide kako se žnje sa novim žetelicama.
Kad se kola zaustaviše, konjanici pođoše hodom. Napred je jahala Ana naporedo s Veslovskim. Ana je jahala laganim hodom na osrednje punom engleskom kobu[198] sa ostriženom grivom i kratkim repom. Njena lepa glava, sa crnom kosom koja je visila ispod visokog šešira, puna ramena, vitak struk u crnoj amazonci, i celo njeno mirno, graciozno sedenje poraziše Darju Aleksandrovnu.
U prvom trenutku učini joj se nepristojno što Ana jaše. Sa predstavom o jahanju jedne dame, u pojmovima Darje Aleksandrovne spajala se predstava o mladoj lakoj koketeriji, koja, po njenom mišljenju, nije dolikovala Aninom položaju; ali kad Anu razgleda izbliže, ona se brzo izmiri sa njenim jahanjem. Sem elegancije, sve je bilo prosto, mirno i dostojanstveno, i u držanju, i u odelu, i u pokretima Aninim, da ništa nije moglo biti prirodnije.
Naporedo s Anom, na razigranom kavalerijskom konju, opružajući debele noge napred i očevidno uživajući u samom sebi, jahao je Vasenjka Veslovski u škotskoj kapici sa razlepršanim trakama. Darja Aleksandrovna nije se mogla uzdržati od veselog osmejka, kad ga je poznala. Pozadi njih jahao je Vronski. Pod njim je bio krvni mrki alat, očevidno razjaren galopom. Vronski ga je smirivao i trzao dizgine.
Za njim je jahao čovečuljak u džokejskom kostimu. Svijažski s kneginjicom, u novim izletnim kolima, sa krupnim, vranim kasačem, sustizali su konjanike.
Anino lice, u trenutku kad u maloj zgrčenoj prilici u uglu staroga fijakera poznade Doli, odjednom zasija radosnim osmejkom. Ana kriknu, poskoči u sedlu, i potera konja galopom. Dojahavši do kola, skoči s konja, bez ičije pomoći, i pridržavajući amazonku potrča u susret Dodi.
- I mislila sam, i nisam smela da mislim. Kakva radost! Ti ne možeš ni zamisliti koliko se radujem! - govorila je Ana, čas pripijajući se licem uz Doli i
ljubeći je, čas odmičući se od nje i razgledajući je s osmejkom. - Kakva radost, Aleksije! - reče okrenuvši se Vronskom, koji beše sjahao i pošao k njima.
Skinuvši sivi visoki šešir, Vronski priđe Doli.
- Vi ne možete verovati kako se radujemo vašem dolasku - reče, pridajući osobiti značaj izgovorenim rečima, i pokazujući osmejkom svoje snažne bele zube.
Vasenjka Veslovski, ne silazeći s konja, skide kapicu i pozdravi gošću, radosno mašući trakama nad glavom.
- To je kneginjica Varvara - odgovori Ana na upitni pogled Dolin, kad se kola približiše.
- A! - reče Doli i njeno lice nehotice izrazi nezadovoljstvo.
Kneginjica Varvara bila je tetka njenoga muža; ona ju je odavno poznavala, i nije je poštovala. Znala je da je kneginjica Varvara ceo svoj život provela u gostovanju kod bogatih rođaka; ali što sad živi kod Vronskog, stranog joj čoveka, vređalo ju je. Ana primeti izraz Dolinog lica i zbuni se, pocrvene, ispusti iz ruke amazonku i spotače se o nju.
Darja Aleksandrovna priđe zaustavljenim kolima i hladno se pozdravi s kneginjicom Varvarom. Svijažski je takođe bio njen poznanik. On upita šta radi njegov prijatelj - osobenjak, i njegova žena, i, bacivši letimičan pogled na rasparene konje, i na kola sa zakrpljenim krilima, predloži damama da pređu u izletna kola.
- A ja ću u ovom vehikulu[199] - reče on. - Konj je miran, a kneginjica odlično tera.
- Ne, ostanite gde ste i bili - reče Ana, prišavši - a mi ćemo u fijakeru - i uzevši Doli pod ruku odvede je.
Darja Aleksandrovna nije znala šta pre da gleda: da li elegantni, dosad neviđeni ekipaž, ili divne konje ili elegantna sjajna lica koja su je okružavala. Ali je najviše poražavaše promena koja se beše izvršila u poznatoj i ljubljenoj njenoj Ani. Druga, manje pažljiva žena, i koja ne bi odranije poznavala Anu, a osobito koja nije premišljala o onome o čemu je usput premišljala Darja Aleksandrovna, ne bi ništa osobito primetila na Ani. Ali Doli je bila iznenađena okom povremenom lepotom koja se kod ženskinja vića samo u trenucima ljubavi, i koju ona sad nađe na Aninom licu. Sve na tom licu: određenost rupica na obrazima i podbratku, sklop usana, osmejak koji kao da je lebdeo oko lica, sjaj očiju, gracioznost i brzina kretanja, punoća zvuka njenoga glasa, štaviše način kojim srdito - umiljato odgovori Veslovskom na njegovo pitanje o dopuštenju da uzjaše njenoga koba i da ga nauči galopu
desnom nogom - sve je bilo osobito primamljivo. Činilo se da je Ana sama znala sve to, i radovala se tome.
Kad njih dve sedoše u fijaker, naiđe na njih neka zbunjenost. Ana se zbuni od pažljivo - upitnog pogleda kojim ju je Doli posmatrala. Doli pak, posle reči Svijažskog o kolima, nehotice oseti stid zbog starog fijakera u koji sede Ana zajedno s njom. Kočijaš Filip i pisar osećali su isto. Da bi prikrio svoju zbunjenost, pisar se uzmuva oko dama pomažući im da sednu u kola; a kočijaš Filip se natmuri i spremaše se da se ne potčini toj spoljašnjoj nadmoćnosti. On se ironično osmehnu pogledavši na vranog kasača, i već reši, u svojoj pameti, da je taj vranac tamo u kolima dobar samo za prominaž, ali ne može preći četrdeset kilometara po vrućini, bez isprezanja.
Svi seljaci kraj taljiga ustadoše i radoznalo i veselo posmatrahu doček gošće, praveći uz to svoje primedbe.
- Raduju se, odavno se nisu videli - reče onaj kudravi starac prevezan likom po kosi.
- Šta veliš, čiča Gerasime, da nam je onaj vranac, ala bi brzo prevukli snopove!
- Pazi, gle! Je li ono žena u čakširama? - reče jedan od njih pokazujući na Vasenjku Veslovskog, koji skoči u žensko sedlo.
- Nije, mužik je. Vide li kako vešto đipnu!
- Je l te, deco, nema ništa od spavanja?
- Kakvo spavanje sad! - reče starac i pogleda u sunce. - Podne je, vidiš, prevalilo. Uzmi kosu, pa počinji.

XVIII


Ana je gledala u mršavo, umorno i po borama prašnjavo lice Dolino, i htela je da kaže ono što je mislila, naime, da je Doli omršala; ali setivši se da se ona sama prolepšala, i da joj je Dolin pogled to i rekao, ona uzdahnu i poče govoriti o sebi.
- Gledaš me - reče ona - i misliš da li mogu biti srećna u ovom položaju? E, šta ćeš! Sramota me je da priznam, ali ja... ja sam neoprostivo srećna. Sa mnom se dogodilo nešto čarobno: kao san, kad ti je teško i strašno, i odjednom se probudiš i osetiš da strahota nema. Ja sam se probudila. Preživela sam to mučno, strašno stanje, i sad sam, osobito otkako smo ovde, tako srećna!... - reče ona, gledajući u Doli sa plašljivim i upitnim osmejkom.
- Kako mi je milo! - smešeći se reče Doli, nehotice hladnije nego što je htela. - Veoma mi je milo. A zašto mi nisi pisala?
- Zašto? Zato što nisam smela... ti zaboravljaš moj položaj...
- Meni? Nisi smela? Kad bi ti znala kako ja... Ja smatram...
Darja Aleksandrovna htede da prikaže svoje jutrošnje misli, ali joj se to sad učini neumesno.
- Uostalom, o tome ćemo docnije. Kakve su ovo građevine? - upita ona, želeći da promeni razgovor i pokazujući na crvene i zelene krovove, koji su se videli iza zelenila žive ograde od bagrema i jorgovana. - Kao neka varošica.
Ali joj Ana ne odgovori.
- Ostavimo to. Nego, kako ti smatraš moj položaj, šta misliš o njemu? - upita ona.
- Smatram... - poče Doli, ali u to vreme Vasenjka Veslovski, udesivši konja na galop desnom nogom, i, debeo, i teško se svaljujući u svom kratkom žaketiću u ženskom sedlu, progalopira mimo njih. »Može, Ana Arkadijevna!« doviknu on. Ana ga čak i ne pogleda; ali se Darji Aleksandrovnoj opet učini da je nezgodno počinjati taj dugački razgovor u kolima, i stoga skrati svoju misao.
- Ne smatram nikako - reče ona - ali sam tebe uvek volela, a kad voliš, onda voliš celog čoveka, onakvog kakav je, a ne onakvog kakav bih ja htela da je.
Odvojivši pogled od lica prijateljice i zažmirivši (to je bila nova navika, za koju Doli nije znala), Ana se zamisli, želeći da potpuno shvati značaj tih reči. I pojmivši ih očevidno onako kako je htela, ona pogleda u Doli.
- Ako imaš grehova - reče ona - svi će ti se oprostiti zbog tvoga dolaska amo i zbog tih reči.
Doli vide da Ani suze navreše na oči. Ona ćutke steže njenu ruku.
- Dakle, kakve su to građevine? Kako ih mnogo ima! - posle jednog minuta ćutanja ponovi Doli svoje pitanje.
- To su kuće službenika, fabrika, konjušnice - odgovori Ana. - A tu počinje park. Sve je to bilo zapušteno, pa je Aleksije sve obnovio. On mnogo voli ovo dobro, i, što nikad nisam očekivala, strasno je zavoleo gazdinstvo. Uostalom, on je tako bogata priroda! Čega god se lati, sve mu ide od ruke. Ne samo da mu nikad nije dosadno, nego radi sa strašću. On je - kako ga ja znam - postao štedljiv, izvrstan domaćin, čak je donekle i tvrdica u gazdinstvu. Ali samo u gazdinstvu. Tamo gde se stvar tiče desetine hiljada, on ne računa - govorila je s onim radosno - lukavim osmejkom s kojim žene često govore o tajnim, ili samo njima znanim osobinama ljubljenog čoveka. - Eto, vidiš ovu veliku građevinu? To je nova bolnica. Ja mislim da će stati preko sto hiljada. To je sad njegov dada.[200] A znaš li kako je do toga došlo? Seljaci su mu tražili, čini mi se, da im livade ustupi jeftinije, a on nije hteo, te ga ja prekoreh za tvrdičluk. Razume se, ne zbog toga, već je sve ukupno uticalo, te je počeo graditi ovu bolnicu, da bi pokazao kako nije tvrdica. C’est une petitesse,[201] ako hoćeš; ali ja ga zbog toga još više volim. A evo sad ćeš videti kuću. To je još dedovska kuća, i nije se spolja ništa promenila.
- Kako je lepa! - reče Doli s nehotičnim divljenjem gledajući divnu kuću sa stubovima, koja se promaljaše kroz raznobojno zelenilo starog drveća u vrtu.
- Je li da je lepa? A ozgo, iz kuće, divan je izgled.
Kola uđoše u dvorište, nasuto sitnim šljunkom i ukrašeno cvećem, gde dva radnika ograđivahu prekopane cvetne leje neuglačanim šupljikavim kamenjem - i stadoše pred pokrivenim ulazom.
- A, oni su već stigli! - reče Ana gledajući gde jahaće kolje odvode od ulaza. - Je li da je lep ovaj konj? To je kob, moj ljubimac. Privedi ga ovamo, i donesite šećera. Gde je grof? - upita ona dvo jicu paradnih lakeja koji
iskočiše iz kuće.
- A evo ga! - reče Ana spazivši Vronskog i Veslovskog koji su im išli u susret.
- Gde ćete smestiti kneginju? - reče Vronski obraćajući se na francuskom Ani, i ne sačekavši odgovor pozdravi se još jedanput sa Darjom Aleksandrovnom, i sad joj poljubi ruku. - Ja mislim: u veliku sobu s balkonom?
- O ne, to je daleko! Bolje u onu na uglu, više ćemo biti zajedno. Nu, hajdemo - reče Ana, dajući omiljenom konju šećer koji donese lakej.
- Et vous oubliez votre devoir[202] - reče ona Veslovskom, koji takođe pođe ka stepenicama.
- Pardon, j’en ai tout plein les poches[203] - smešeći se odgovori on zavlačeći prste u džep od prsnika.
- Mais vous venez trop tard[204] - reče ona brišući rupcem ruku koju joj okvasi konj uzimajući šećer.
Ana se obrati Doli. - Hoćeš li dugo ostati? Jedan dan? To je nemogućno!
- Tako sam obećala, a i deca... - reče Doli osećajući se zbunjena, nešto stoga što je trebalo da uzme torbicu iz kola, a i stoga što je znala da joj je lice vrlo prašnjavo.
- Malo je to, Doli, dušice... Lepo, videćemo. Hajdemo, hajdemo! - i Ana odvede Doli u njenu sobu.
Ta soba nije bila ona paradna koju je predlagao Vronski, nego takva za kakvu je Ana tražila da je Doli izvini. Ali i ta soba, za koju je trebalo izvinjavati se, beše prepuna luksuza, u kakvom Doli nikad nije živela, i koji je podsećaše na najlepše hotele na strani.
- Ah, dušice, kako sam srećna! - sevši za trenutak, u svojoj amazonci, pored Doli, reče Ana. - Ispričaj mi o svojima. Stivu sam videla na brzu ruku. Ali on nije mogao ništa da kaže o deci. Kako je moja ljubimica Tanja? Ona je već velika devojčica, mislim?
- Da, vrlo velika - kratko odgovaraše Darja Aleksandrovna, čudeći se i sama što tako hladno govori o svojoj deci. - Mi sad vrlo prijatno živimo kod Ljevinih - dodade.
- Eto kad bih znala - reče Ana - da me ne prezireš... Mogli biste svi k nama doći. Stiva je stari dobar prijatelj Aleksijev - dodade ona, i odjednom pocrvene.
- Da, ali mi smo tamo tako dobro... - zbunjeno reče Doli.
- Uostalom, ja to od radosti govorim gluposti. Tek, dušice, jako si me obradovala! - reče Ana ljubeći je opet. - Još mi nisi kazala šta i kako misliš o meni, a ja hoću sve da znam. Milo mi je što ćeš me videti onakvu kakva sam. Glavno je, ne bih htela da se misli da hoću nešto da dokažem. Ništa neću da dokazujem, prosto hoću da živim; da nikome ne činim zlo, osim sebi. Na to imam pravo, zar ne? Uostalom, to je dugačak razgovor, još ćemo o svemu naširoko razgovarati. Sad ja idem da se obučem, a tebi ću poslati sobaricu.

XIX


Kad ostade sama, Darja Aleksandrovna pregleda svoju sobu pogledom domaćice. Sve što je videla, približujući se domu, pa prolazeći kroza nj, pa i sad u ovoj sobi, proizvodilo je na nju utisak izobilja, elegancije, i nove evropske raskoši o kojoj je čitala samo u engleskim romanima. ali je još nikada nije videla u Rusiji i na selu, Sve je bilo novo, počev od novih francuskih tapeta pa do ćilima kojim je bila zastrta cela soba. Postelja na oprugama, sa dušekom, sa naročitim uzglavljem, i sa navlakama od kanvaske tkanine na malim jastucima. Umivaonik od mermera, stočić za toaletu, otoman, stolovi, bronzani časovnik na kaminu, zavese na prozorima i vratima, sve je bilo skupoceno i novo.
Gizdava sobarica, u frizuri i haljini modernijoj od Doline, koja dođe da ponudi svoje usluge, bila je tako isto nova i skupocena kao i cela soba. Darji Aleksandrovnoj beše prijatna njena učtivost, čistoća i uslužnost, ali joj beše nezgodno s njom; beše joj zazorno zbog svoje, kao za zlo pogrešno upakovane zakrpljene noćne košulje. Beše je sad sramota zbog zakrpa i zašivenih mesta, kojima se kod kuće ponosila. Kod kuće je bilo jasno da je za šest takvih košulja bilo potrebno dvadeset i četiri aršina platna po šezdeset i pet kopjejaka, što je iznosilo više od petnaest rubalja, i to bez ukrasa i izrade, a tih petnaest rubalja bilo je teško dobiveno. Pred sobaricom, ne da ju je bilo sramota, ali nezgodno.
Darja Aleksandrovna oseti veliko olakšanje kad u sobu uđe njena davnašnja poznanica Anuška. Gizdavu sobaricu odazva k sebi gospođa, a Anuška ostade sa Darjom Aleksandrovnom.
Anuška se očevidno veoma radovala dolasku gospođinom, i bez prestanka je razgovarala. Doli je primetila da je Anuška htela da kaže svoje mišljenje o gospođinom položaju, osobito o grofovoj ljubavi i odanosti prema Ani Arkadijevnoj, ali je Doli brižljivo zaustavljaše, čim bi počinjala da govori o tome.
Ja sam odrasla s Anom Arkadijevnom, ona mi je milija od svega. A to
što... Nije naše da sudimo. Samo, tako voleti, to...
Da, molim te, daj da se ovo opere, ako je mogućno - prekide je Doli.
Hoću. Imamo naročite dve žene za propiranje, a veliko rublje pere se mašinom. Grof se o svemu stara. Koji bi muž...
Doli se obradova kad Ana uđe i svojim dolaskom prekide Anuškino brbljanje.
Ana se preobukla u vrlo jednostavnu haljinu od batista. Doli je pažljivo posmatrala tu prostu haljinu, ona je znala šta znači, i za kakav se novac može dobaviti ta prostota.
Stara poznanica - reče Ana za Anušku.
Ana se sad više nije zbunjivala. Bila je sasvim slobodna i mirna. Doli vide da se ona već potpuno pribrala posle utiska koji je učinio na nju dolazak gošće, i da je uzela onaj površni, ravnodušni ton koji, činilo se, znači da su vrata u odeljenje gde su se nalazila njena osećanja i iskrene misli, da su ta vrata zatvorena.
A kako je tvoja devojčica, Ana? - upita Doli.
Anji? (tako je ona zvala svoju kćer Anu). Zdrava je. Veoma se popravila. Hoćeš li da je vidiš? Hajdemo da ti je pokažem. Imalo se strašno mnogo glavobolje sa dadiljama - poče Ana da priča. - Imamo dojkinju Italijanku. Dobra je, ali vrlo glupa! Hteli smo da je otpustimo, ali se devojčica navikla na nju, te je još uvek držimo.
A kako ste udesili?... - poče Doli pitanje o tome kakvo će prezime nositi devojčica; ali primetivši odjednom natmureno lice Anino, ona promeni smisao pitanja. - Kako ste udesili? Jeste li dete već odbili?
Ali Ana je razumela.
Ti nisi htela to da pitaš? Htela sn da pitaš za detinje prezime? Je li? To Aleksija muči. Ona nema prezimena. Upravo, ona je - Karenjina - reče Ana, zažmirivši očima tako da su se samo sastavljene trepavice videle. - Uostalom - zasijavši licem - o svemu tome razgovaraćemo docnije. Hajdemo, da ti je pokažem. Elle est très gentille.[205] Već puzi.
Raskoš koji u celoj kući poražavaše Darju Aleksandrovnu, u detinjoj sobi porazi je još više. Tu su bila kolica poručena iz Engleske, sprave za obuku u hodanju, i naročito udešen divan, u vidu bilijara, za bauljanje, i ljuljaške, i kade, osobite, nove. Sve je bilo englesko, čvrsto i solidno, i, očevidno, vrlo skupo. Soba je bila velika, vrlo visoka i svetla.
Kad one uđoše, devojčica je samo u košuljici sedela u dečjoj stolici kraj
stola, i pila buljon kojim beše ispolivala svu svoju salveticu na grudima. Devojčicu je hranila, i očevidno zajedno s njom jela devojka Ruskinja, koja je posluživala u detinjoj sobi. Ni dojkinja, ni dadilja nisu bile u sobi. One behu u susednoj sobi, i otuda se čuo njihov razgovor na čudnovatom francuskom jeziku, na kojem su se jedino mogle među sobom sporazumevati.
Kad ču Anin glas, gizdava, visoka, neprijatna lica i nečista izraza Engleskinja, tresući u žurbi plavim loknama, pojavi se na vratima, i odmah poče da se pravda, iako je Ana nizašta nije okrivljavala. Na svaku reč Aninu, Engleskinja je žurno nekoliko puta dodavala: Yes, my lady.[206]
Crnomanjasta, rumena devojčica, sa čvrstim, zdravim telom, iako je sa surovim izrazom pogledala u novo lice, vrlo se dopade Darji Aleksandrovnoj; ona štaviše pozavide njenom zdravom izgledu. Način na koji je puzila devojčica jako joj se svideo. Nijedno od njene dece nije tako puzilo. Devojčica, kad je namestiše na ćilim i podvukoše joj haljinicu pozadi, bila je neobično ljupka. Kao mala zverka, obazirala se na odrasle svojim sjajnim crnim očima, očevidno radujući se što u njoj uživaju; smešeći se, i držeći nožice u stranu, energično se odupirala o ruke i brzo pomicala ceo zadnji deo, i opet se napred na ručice dočekivala.
Ali se opšti način u detinjoj sobi, a osobito Engleskinja, nimalo ne dopade Darji Aleksandrovnoj. Jedino tim, što u tako nepravilnu porodicu kao što je Anina, ne bi pošla bolja dadilja, Darja Aleksandrovna objasni sebi zašto je Ana, pored sveg svog poznavanja ljudi, mogla uzeti svojoj devojčici tako nesimpatičnu i neotmenu Engleskinju. Osim toga Darja Aleksandrovna shvati odmah, posle nekoliko reči, da se Ana, dojkinja, dadilja i dete nisu saživeli i sprijateljili, i da je materina poseta bila retka i neobična stvar. Ana htede da doda devojčici igračku, ali nije mogla da je nađe.
Najčudnovatije je bilo to što na pitanje: koliko dete ima zuba, Ana pogreši; nije uopšte znala za dva poslednja zuba.
Ponekad mi je teško što sam ovde kao izlišna - reče Ana izlazeći iz detinje sobe i podižući haljinu pri prolazu pored detinjih igračaka koje su stajale kod vrata. - Nije tako bilo s prvim detetom.
Ja sam mislila baš naprotiv - bojažljivo reče Doli.
O, ne! Znaš li, videla sam ga... Serjožu - reče Ana, zažmirivši, kao da se zagleda u nešto daleko. - Uostalom, o tome ćemo govoriti docnije. Nećeš mi verovati, ja sam sad kao gladan čovek koga su odjednom doveli pred punu trpezu, i on ne zna čega da se lati. Puna trpeza - to si ti i predstojeći razgovori s tobom, koje ja ni s kim nisam mogla voditi; i ne znam kakav razgovor pre da počnem. Mais je ne vous ferai grâce de rien.[207] Treba sve da kažem. Da, treba
da ti dam skicu društva koje ćeš naći kod nas - poče ona. - Počinjem od dama. Kneginjica Varvara. Ti je znaš, a ja znam tvoje i Stivino mišljenje o njoj. Stiva kaže da se sav njen život sastoji u tome da dokaže svoje preimućstvo nad tetkom Katarinom Pavlovnom; to je istina, ali ona je dobra, i ja sam joj tako zahvalna. U Petrogradu je bio trenutak kad mi je preko potreban bio un chaperon.[208] Tu mi se ona zgodno našla. Da, zbilja, ona je dobra. Ona mi je mnogo olakšala položaj. Ja vidim da ti ne shvataš svu težinu moga položaja... tamo, u Petrogradu - dodade ona. - Ovde sam potpuno mirna i srećna. Ali o tome docnije. Treba pobrojati sve. Zatim Svijažski; on je predvodnik plemstva, vrlo je valjan čovek; za nešto mu je Aleksije potreban. Ti ćeš razumeti; sa svojim imanjem, sad kad smo se nastanili na selu, Aleksije može biti od velikog uticaja. Zatim Tuškjevič - videla si ga, on je bio kod Betsi. Otpustili su ga tamo, i sad je došao k nama. On je, kako kaže Aleksije, jedan od onih ljudi koji su vrlo prijatni ako ih uzimaš za onakve kakvi hoće da izgledaju, et puis, il est comme il faut,[209] kako veli kneginjica Varvara. Zatim Veslovski... njega poznaješ. Vrlo simpatičan dečko - reče ona, i lupeški osmejak nabra joj usne. - Kakva se to luda istorija desila s Ljevinom? Veslovski je pričao Aleksiju, ali mi ne možemo da verujemo. Il est très gentil et naïf[210] - reče ona s onim istim osmejkom. - Muškarcima je potrebna zabava, a Aleksiju je potrebna publika, stoga je meni drago celo ovo društvo. Kod nas treba da bude živo i veselo, da Aleksije ne bi želeo ništa novo. Zatim ćeš videti upravnika ekonomije. Nemac, vrlo dobar i zna svoj posao. Aleksije ga veoma ceni. Zatim doktor, mlad čovek, nije baš pravi nihilista, ali, znaš, jede nožem... inače vrlo dobar doktor. Zatim arhitekt... Une petite cour.[211]

XX


Evo vam sada Doli, kneginjice, vi ste tako želeli da je vidite - reče Ana izlazeći zajedno sa Darjom Aleksandrovnom na veliku kamenu terasu, gde je sedela, u hladovini za đerđevom, kneginjica Varvara, i vezla naslonjaču za grofa Aleksija Kiriloviča. - Ona kaže da do ručka neće ništa, ali vi naredite da donesu doručak, a ja idem da nađem Aleksija, i da ih sve dovedem.
Kneginjica Varvara predusrete Doli ljubazno i unekoliko zaštitnički, i odmah joj poče objašnjavati kako se nastanila kod Ane zato što ju je uvek više volela nego što ju voli njena sestra, Katarina Pavlovna, koja je stvarno vaspitavala Anu; sada, kad su svi ostavili Anu, ona je smatrala za svoju dužnost da joj pomogne u ovom prelaznom, najtežem periodu.
Muž će joj dati razvod, i tada ću se ja opet vratiti svojoj usamljenosti; a dotle mogu biti od koristi, i izvršiću svoju dužnost, drukčije nego drugi, ma kako da mi je to teško. Kako si ti ljubazna, kako si dobro učinila što si došla! Oni žive u punom smislu reči kao najbolji supruzi; sudija će im biti bog, a ne mi. A zar Birjuzovski i Avenjeva... Pa Njikandrov, pa Vasiljev s Mamonovom, pa Liza Njeptunova... I niko nije govorio! I svršilo se time da su ih svi počeli primati. A zatim c’est un intérieur si joli, si comme il faut. Tout -à -fait à l’anglaise. On se reunit le matin au breakfeast et puis on se sépare.[212] Svako radi šta hoće do ručka. Ručak je u 7 časova. Stiva je vrlo dobro uradio što te je poslao. On treba da se drži njih. Ti znaš da Aleksije preko svoje matere i brata može sve učiniti. Zatim, oni čine mnoga dobročinstva. Nije ti govorio o svojoj bolnici? Ce sera admirable[213] - sve iz Pariza.
Njihov razgovor prekide Ana koja je našla celo muško društvo u dvorani za bilijar, i zajedno s njima se vratila na terasu. Do ručka je ostajalo još mnogo vremena, vreme je bilo divno, i stoga uzeše predlagati razne načine da se provedu dva sata do ručka. Bilo je vrlo mnogo načina da se provede vreme u Vozdviženskom, i svi načini su bili drukčiji od onih koji su se upotrebljavali u Pokrovskom.
Une partie de lawn tennis[214] - smešeći se svojim lepim osmejkom
predloži Veslovski. - Ja ću opet s vama igrati, Ana Arkadijevna.
Nemojte tenis, vrućina je; bolje da se prođemo po vrtu, da se provozamo na čamcu, i da pokažemo Darji Aleksandrovnoj obale - predloži Vronski.
Pristajem na sve - reče Svijažski.
Ja mislim da će Doli najviše voleti šetnju, zar ne? A zatim na čamcu - reče Ana.
Tako i odlučiše. Veslovski i Tuškjevič odoše u kupalište, obećaše da će tamo spremiti čamac i čekati.
Pođoše u dva para po putanji, Ana sa Svijažskim i Doli sa Vronskim. Doli beše donekle zbunjena, pa i zabrinuta ovom potpuno novom za nju sredinom u kojoj se našla. Apstraktno, teorijski, ona ne samo da je opravdavala, nego je i odobravala Anin postupak. Kao uopšte besprekorno - moralne žene, zamorene jednolikošću moralnog života, ona je poizdalje ne samo opraštala grešnu ljubav, nego joj je čak zavidela. Osim toga, ona je od srca volela Anu. Ali u praktičnom životu, kad je Anu videla među ovim tuđim ljudima, sa njihovim lepim, ali za Darju Aleksandrovnu tako novim tonom, njoj dođe nezgodno. Osobito joj beše neprijatno što vidi kneginjicu Varvaru, koja im sve oprašta radi ugodnosti koje tu uživa.
Uopšte, apstraktno, Doli je odobravala Anin postupak, ali joj beše neprijatno da vidi čoveka radi koga je bio učinjen taj postupak. Osim toga, Vronski joj se nikad nije sviđao. Ona ga je smatrala za vrlo ohola čoveka, a nije videla u njemu ništa čime bi se mogao ponositi, osim bogatstva. Ali, i protiv njene volje, on joj je ovde, u svojoj kući, još više imponovao negoli pre, i ona nije mogla da bude s njim slobodna. Osećala se s njim slično onome kako se osećala sa sobaricom zbog svoje noćne košulje. Kao što joj pred sobaricom beše, ne stidno, nego nezgodno zbog zakrpa, tako joj i s njim beše, stalno, ne zazorno, nego nezgodno zbog same sebe.
Doli se osećala zbunjena i tražila je predmet razgovora. Premda je smatrala da će njemu, pri njegovoj oholosti, biti neprijatne pohvale njegovog doma i vrta, ipak mu reče, ne nalazeći drugi predmet za razgovor, da joj se veoma dopao njegov dom.
Da, vrlo je lepa građevina, i u dobrom starinskom stilu - reče on.
Veoma mi se dopalo dvorište pred ulazom u kuću. Je li to bilo tako?
O ne! - reče on i lice mu zasija od zadovoljstva. - Samo proletos da ste videli to dvorište!
I on poče, s početka obazrivo, a zatim sa sve većim i većim ushićenjem, da joj obraća pažnju na razne pojedinosti ukrasa kuće i vrta. Videlo se da je
Vronski, posvetivši mnogo truda poboljšanju i ukrašavanju svoga letnjikovca, osećao preku potrebu da se time pohvali pred novim licem, i iskreno se radovao pohvalama Darje Aleksandrovne.
- Ako hoćete da vidite bolnicu, i ako niste umorni, nije daleko. Hajdemo - reče on zagledavši joj u lice da se uveri da joj zaista nije dosadno.
- Hoćeš li i ti, Ana? - obrati se Ani.
- Hoćemo. Je l’ te? - obrati se ona Svijažskome. - Mais il ne faut pas laisser le pauvre Veslovski et Tuškjevič se morfondre là dans le bateau.[215] Treba poslati nekoga da im kaže. - Da, to je eto spomenik koji će on postaviti ovde - reče Ana obraćajući se Darji Aleksandrovnoj sa onim istim lukavim osmejkom koji zna što zna, s kojim je i ranije govorila o bolnici.
- O, kapitalna stvar! - reče Svijažski. Ali da ne bi izgledao kao čovek koji potvrđuje svaku reč Vronskog, on odmah dodade, ovlaš, prekornu primedbu.
Ipak mi je začudo, grofe, - reče - kako ste vi, koji tako mnogo činite za narod u sanitarnom pogledu, tako ravnodušni prema školama.
C’est devenu tellement commun, les écoles[216] - reče Vronski. - Znate, nije zbog toga, nego onako, zaneo sam se. Evo, ovuda ćemo u bolnicu - obrati se on Darji Aleksandrovnoj, pokazujući na pobočni izlaz iz aleje.
Dame otvoriše suncobrane i iziđoše na pobočnu putanju. Prošavši nekoliko zavijutaka i izišavši kroz vratanca, Darja Aleksandrovna spazi pred sobom, na uzvišenom mestu, veliku, crvenu građevinu, vešto smišljenih oblika, i skoro završenu. Metalni krov, još nepremazan bojom, blistao je na jarkom suncu. Pored dovršene građevine zidala se druga, okružena skelama; radnici u pregačama stavljali su opeke, zalivali iz vedrica malterom i ravnali letvicom.
Kako brzo napreduje kod vas posao! - reče Svijažski. - Kad sam bio poslednji put, još nije bilo krova.
Do jeseni biće sve gotovo. Iznutra je već sve dovršeno - reče Ana.
A šta je ovo, takođe novo?
To je stan za doktora i apoteka - odgovori Vronski i spaziv arhitektu koji mu je prilazio, izvini se damama i pođe mu u susret.
Obišavši korito iz kojeg su radnici uzimali malter, on zastade s arhitektom i poče nešto vatreno govoriti.
Lice krova, fronton, opet dolazi niže - odgovori on Ani, koja ga upita u čemu je stvar.
Ja sam govorila da temelj treba više podići - reče Ana.
Da, razume se, bolje bi bilo, Ana Arkadijevna - reče arhitekta - ali to je već propušteno.
Kad svrši razgovor s arhitektom, Vronski se pridruži damama i povede ih unutra u bolnicu.
Iako su spolja tek dovršavali karnise,[217] a na donjem spratu bojili i krečili, na gornjem je gotovo već sve bilo dovršeno. Popevši se po širokim gvozdenim stepenicama na platformu, oni uđoše u prvu veliku sobu. Zidovi su bili urađeni kao mermer, ogromni jednostavni prozori behu već umetnuti. Samo pod od parketa još ne beše dovršen. Stolari, koji su još strugali jedan uspravljeni kvadrat, skinuše trake koje im pridržavahu kosu, i ostaviše posao da bi se pozdravili s gospodom.
To je soba za primanje - reče Vronski. - Ovde će biti pult, sto, ormar i ništa više.
Ovuda, tu ćemo proći. Ne prilazi prozoru - reče Ana i oproba da li se boja osušila. - Aleksije, već je suvo - dodade ona.
Iz sobe za primanje pređoše u hodnik. Ovde im Vronski pokaza ventilaciju novoga sistema. Zatim pokaza kade od mermera, postelje sa neobičnim oprugama. Zatim pokaza sobe jednu za drugom, ćiler, sobe za rublje, zatim peći nove konstrukcije, zatim kolica koja ne proizvode nikakav šum kad se po hodniku vuku potrebne stvari, i mnogo štošta drugo. Svijažski je ocenjivao sve to kao čovek kome su poznate sve te nove usavršenosti. Doli se prosto divila svemu što dotle nije videla, i želeći da se o svemu obavesti, raspitivala je podrobno, a to je Vronskom pričinjavalo osobito zadovoljstvo.
Da, ja mislim da će to biti jedina potpuno pravilno uređena bolnica u Rusiji - reče Svijažski.
A hoće li biti i porodilište? - upita Doli. - To je tako potrebno na selu. Ja često...
Bez obzira na učtivost, Vronski je prekide.
Ovo nije dom za porodilje, već bolnica, a namenjena je za sve bolesti osim zaraznih - reče on. - A evo, vidite ovo... - i dogura do Darje Aleksandrovne novoporučenu naslonjaču za bolesnike koji se oporavljaju. - Pogledajte. - On sede u naslonjaču i poče je kretati. - Bolesnik ne može da ide, još je slab, ili je kakva bolest nogu, ali njemu je potreban vazduh, i on izlazi, vozi se...
Darju Aleksandrovnu je sve zanimalo, sve joj se veoma sviđalo, ali joj se najviše svideo Vronski s njegovim prirodnim naivnim oduševljenjem. »Da, to je vrlo simpatičan i dobar čovek«, pomislila bi od vremena na vreme, ne
slušajući ga, već gledajući u njega i udubljujući se u njegov izraz, a prenoseći se mislima u Anu. Tako joj se sad dopao Vronski sa njegovom živahnošću, da je potpuno shvatila kako je Ana mogla da se zaljubi u njega.

XXI


- Ne, mislim da je kneginja umorna, a konji je i ne zanimaju - reče Vronski Ani koja predloži da se prošetaju do konjušnice, gde je Svijažski hteo da vidi novog pastuva. - Vi idite, a ja ću otpratiti kneginju do kuće, pa ćemo porazgovarati - reče Vronski - ako je po volji? - obrati se on gošći.
- U konjima se nimalo ne razumem; vrlo rado - reče unekoliko začuđeno Darja Aleksandrovna.
Videla je na licu Vronskog da je nešto hteo od nje. I nije se prevarila. Čim su kroz vratanca opet ušli u vrt, on pogleda u stranu kuda je otišla Ana, i uverivši se da ih ona ne može ni čuti ni videti, reče:
- Pogodili ste da sam hteo da razgovaram s vama - reče, gledajući u nju nasmejanim očima. - Ne varam se, vi ste prijateljica Anina. - On skide šešir i izvadivši rubac, izbrisa njime glavu koja je ćelavila.
Darja Aleksandrovna ništa ne odgovori, samo uplašeno pogleda u njega. Kad ostade nasamo s njim nju odjednom obuze strah: nasmejane njegove oči, a strog izraz lica, plašili su je.
Najraznovrsnije pretpostavke o onome o čemu se on spremao da govori s njom, planuše joj u glavi: »Moliće me da dođem i da gostujem s decom kod njih, a ja moram odreći; ili da u Moskvi stvorim krug za Anu.. Ili, možda, o Vasenjki Veslovskom i njegovom stavu prema Ani? A možebiti o Kiti, o tome kako se oseća kriv pred njom?« Ona je predvidela sve što bi moglo biti neprijatno, a nije pogodila o čemu je on zaista hteo da govori s njom.
- Vi imate uticaj na Anu, ona vas tako voli - reče on - pomozite mi.
Darja Aleksandrovna sa upitnom bojažljivošću pogleda u njegovo energično lice, koje, čas celo, čas delimično, nailažaše na sunčano prosijanje u hladovini lipa, čas ga opet sasvim pokrivahu senke - i čekaše šta će on dalje reći. Ali on je išao pored nje ćutke, vukući palicu po šljunku.
- Kad ste došli k nama, vi, jedina žena od pređašnjih Aninih prijateljica - kneginjicu Varvaru ne računam - onda razumem da ste to učinili ne zato što
smatrate naš položaj za normalan, već zato što, iako shvatate svu težinu ovoga položaja, volite Anu, isto kao pre, i hoćete da joj pomognete. Jesam li vas pravilno razumeo? - upita on obazrevši se na nju.
- O, da - zatvarajući suncobran odgovori Doli - ali...
- Dozvolite - prekide je on i nehotice, i zaboravljajući da time stavlja svoju sabesednicu u nezgodan položaj, zastade, tako da i ona bi prinuđena da stane. - Niko ne oseća više i jače svu težinu Aninog položaja, nego ja. I to je pojmljivo, ako mi činite čast i smatrate me za čoveka koji ima srca. Ja sam uzrok toga položaja. I zato ga osećam.
- Ja razumem - reče Darja Aleksandrovna, i nehotice uživajući u njemu što tako iskreno i tvrdo reče te reči. - Ali, baš zato što vi sebe smatrate uzrokom, bojim se da ne preuveličavate - reče ona. - Njen je položaj težak u svetu, ja razumem.
- U svetu je pakao! - mračno se natmuri i naglo odgovori on. - Nemogućno je zamisliti gore moralne muke od onih koje je ona preživela u Petrogradu za dve nedelje dana... i ja vas molim da verujete u to.
- Da, ali ovde, dokle god ni Ana... ni vi ne osetite potrebu za svetom...
- Svet! - s prezirom reče on - kakvu bih potrebu ja mogao imati za svetom?
- Sve dotle - a to može biti i uvek - vi ste srećni i mirni. Ja vidim po Ani da je srećna, potpuno srećna, ona je već uspela da mi to i kaže - reče Darja Aleksandrovna smešeći se; ali govoreći to, i nehotice posumnja sada: da li je Ana zaista srećna?
Međutim, činilo se da Vronski nimalo ne sumnja u to.
- Da, da - reče on. - Ja znam da je ona živahnula posle svih njenih patnja; ona je srećna. Ona je srećna u sadašnjosti. Ali ja?... ja se bojim onoga što nas očekuje... Oprostite, želite li da hodamo?
- Ne, svejedno.
- Onda da sednemo ovde.
Darja Aleksandrovna sede na klupu u uglu aleje. On zastade pred njom.
- Ja vidim da je ona srećna - ponovi on, a sumnja u to da li je Ana srećna, još više porazi Darju Aleksandrovnu. - Ali može li se to tako nastaviti? Da li smo dobro ili rđavo postupili, to je drugo pitanje; kocka je bačena - reče on prelazeći s ruskog na francuski jezik - i mi smo vezani za ceo život. Mi smo spojeni najsvetijim za nas vezama ljubavi. Mi imamo dete, i možemo imati još dece. Ali zakon, i svi uslovi našeg položaja takvi su da se pojavljuju hiljade
komplikacija, koje ona, sada, odmarajući se duševno posle svih muka i stradanja, ne vidi i neće da vidi. I to je razumljivo. Ali ja ne mogu da ne vidim. Moja kći, po zakonu, nije moja, nego Karenjinova. Ja neću tu varku! - reče on s energičnim pokretom odricanja i mračno - upitno pogleda u Darju Aleksandrovnu.
Ona ništa ne odgovori, samo pogleda u njega. On nastavi:
- Sutra će se roditi sin, moj sin, i on će po zakonu takođe biti Karenjin; niti naslednik moga imena, niti moga imanja; i ma kako srećni mi bili u porodici, i ma koliko dece imali, između mene i njih nema veze. Ona su Karenjini. Shvatate li težinu i užas ovoga položaja! Pokušao sam da o tome govorim Ani. Nju to draži. Ona ne razume, i ne mogu njoj sve ni kazati. Pogledajte sad s druge strane. Ja sam srećan njenom ljubavlju, ali ja moram imati zanimanje. Našao sam to zanimanje, i ponosim se njime, smatram ga za plemenitije od zanimanja mojih bivših drugova pri dvoru i službi. I, nema sumnje, nikad neću zameniti ovaj posao za njihov. Radim ovde, sedeći na mestu, i srećan sam, zadovoljan, i ništa nam više ne treba za našu sreću. Volim ovaj rad. Cela n’est pas un pis - aller,[218] naprotiv.
Darja Aleksandrovna oseti da je on na tom mestu svoga objašnjenja nešto pobrkao, i nije mogla dobro da razume u čemu je odstupanje, ali je osećala da je on, počevši da govori o svojim intimnim odnosima, o kojima nije mogao govoriti s Anom, kazao sve, i da se pitanje o njegovoj delatnosti na selu nalazi u istom odeljku intimnih misli u kojima i pitanje njegovih odnosa prema Ani.
- Da nastavim - reče on pribravši se. - Glavno je da čovek, radeći, ima uverenje da ono što radi neće umreti s njim, da će imati naslednike, a to kod mene nedostaje. Zamislite položaj čoveka koji unapred zna da njegova deca od ljubljene žene neće biti njegova, već nečija, i nekoga koji ih mrzi i neće da zna za njih. To je užasno!
On ućuta, očevidno uzbuđen.
- Da, razume se, ja to shvatam. Ali šta može Ana? - upita Darja Aleksandrovna.
- Da, to me i privodi cilju moga razgovora! - reče on, s mukom se stišavajući. - Ana može, i to zavisi od nje... Već i zato da se mogu obratiti caru molbom za usinovljenje, neophodan je razvod. A to zavisi od Ane. Njen muž je pristao na razvod - vaš muž je to u ono vreme sasvim bio udesio. Znam da Anin muž ne bi razvod ni sad odbio. Trebalo bi mu samo pisati. On je tada otvoreno rekao: da neće smetati, ako Ana izrazi želju za tim. Razume se - reče on mračno - to je jedna od onih farisejskih svireposti za koje su sposobni samo ti ljudi bez srca. On zna koliko muke nju staje svaka uspomena na
njega, i, znajući je, ipak traži da mu ona piše pismo. Ja razumem da je njoj to mučno. Ali razlozi su tako važni da treba passer pardessus toutes ces finesses de sentiment. Il u va du bonheur et de l’existence d’Anne et de ses enfants.[219] O sebi ne govorim, mada mi je teško, vrlo teško - reče on sa izrazom pretnje nekome zbog toga što mu je teško. - I, eto, kneginjo, ja se sad bez zazora hvatam za vas kao za kotvu spasenja. Pomozite mi da je uverimo o potrebi da mu napiše pismo i da traži razvod braka.
- Da razume se - zamišljeno reče Darja Aleksandrovna setivši se živo svoga poslednjeg sastanka s Aleksijem Aleksandrovičem. - Da, razume se - ponovi ona odlučno, setivši se Ane.
- Upotrebite vaš uticaj na nju, učinite da mu napiše pismo. Ja neću, a gotovo i ne mogu da govorim s njom o tome.
- Dobro, govoriću joj. Ali kako da ona sama ne misli o tome? - reče Darja Aleksandrovna, i seti se odjednom nove, čudnovate navike Anine da zažmiruje. I učini joj se da je Ana žmirila baš onda kad su se stvari ticale intimnih strana života. »Žmiri kad gleda na svoj život samo da ne bi videla sve«, pomisli Doli. - Govoriću neizostavno s njom, i sebe radi i nje radi - odgovori Darja Aleksandrovna na njegove izjave zahvalnosti.
Oni ustadoše i pođoše kući.

XXII


Zastavši Darju Aleksandrovnu kod kuće, Ana joj pažljivo pogleda u oči, kao da pita o razgovoru koji je imala s Vronskim, ali ne upita rečima.
- Čini mi se daje već vreme ručku - reče ona. - Još se nismo dobro ni videle. Ja računam na veče. Sad treba da idem da se obučem. Mislim, i ti ćeš. Dobro smo se isprljale na građevini.
Doli ode u svoju sobu i dođe joj smešno. Oblačiti se nije imala u šta, jer je već bila obukla svoju najbolju haljinu; ali da bi čim bilo obeležila svoju pripremu za ručak, ona zamoli sobaricu da joj očisti haljinu, promeni manžete i traku, i metnu čipku na glavu.
- Eto, to je sve što sam mogla učiniti - smešeći se reče Ani, kad ova izađe u trećoj, opet izvanredno prostoj haljini.
- Da, mi se ovde kicošimo - reče Ana kao izvinjavajući se za svoju gizdavost. - Aleksije je zadovoljan tvojim dolaskom kao retko čim. On je prosto zaljubljen u tebe - dodade ona. - Da nisi umorna?
Do ručka nije bilo vremena za razgovor ma koje vrste. Kad uđoše u salon, zatekoše već kneginjicu Varvaru, i muškarce u redengotima. Arhitekta beše u fraku. Vronski predstavi gošći doktora i upravnika. Arhitektu je upoznala još u bolnici.
Debeli nastojnik kuće, sijajući svojim okruglim izbrijanim licem i uštirkanom belom vratnom maramom, javi da je jelo na stolu i dame se digoše. Vronski zamoli Svijažskog da ponudi ruku Ani Arkadijevnoj, a sam priđe Doli. Veslovski pruži ruku kneginjici Varvari pre Tuškjeviča, tako da Tuškjevič pođe sam s upravnikom i doktorom.
Ručak, trpezarija, posuđe, posluga, vino i jelo, ne samo da su odgovarali opštem tonu nove raskošnosti doma, nego izgledahu još raskošnije i novije od svega. Darja Aleksandrovna je posmatrala ovu, za nju novu raskoš, i kao domaćica koja upravlja kućom - premda se nije nadala da će išta od svega viđenoga moći sravniti sa ičim u svojoj kući, tako je sve to po raskoši bilo daleko iznad njenog načina života - poče nehotice da ulazi u pojedinosti, i da
zadaje sebi pitanje: ko je, i kako sve to uradio. Vasenjka Veslovski, njen muž, pa i Svijažski, i još mnogi ljudi koje je ona poznavala, nikad ne misle o tome, veruju na golu reč da svaki valjan domaćin želi da njegovi gosti osete: da baš to što je tako lepo kod njega uređeno, nije stalo nikakvog truda, već je samo po sebi takvo. Darja Aleksandrovna, pak, znala je da sama po sebi ne postaje ni kaša za dečji doručak, i da je u ovakvo složeno i divno uređenje morala biti uložena nečija napregnuta pažnja. Po pogledu Aleksija Kiriloviča kojim je pregledao sto, po znaku koji je dao nastojniku, po načinu kako je ponudio Darji Aleksandrovnoj izbor između hladne čorbe od zeleni i riblje supe, ona je videla da se sve to radi i podržava staranjem samoga domaćina. Od Ane, očevidno, zavisile su stvari onoliko koliko i od Veslovskog. Ana, Svijažski, kneginjica i Veslovski - bili su podjednako gosti koji se veselo koriste onim što je za njih tu spremljeno.
Ana je bila domaćica samo u vođenju razgovora. I taj razgovor, veoma težak za domaćicu pri maloj trpezi, sa licima kao što su upravnik i arhitekta, licima iz sasvim drugog sveta, koja se trude da se ne zbune pred neobičnim luksuzom, i koja ne mogu uzeti dugo učešće u opštem razgovoru, taj težak razgovor je Ana vodila sa svojim običnim taktom, prirodnošću, i čak i sa zadovoljstvom, kako je zapazila Darja Aleksandrovna.
Razgovor se povede o tome da su se Tuškjevič i Veslovski vozili sami na čamcu; i Tuškjevič poče pričati o poslednjoj veslačkoj utakmici Jaht - kluba u Petrogradu. Ana, sačekavši prekid, obrati se odmah arhitekti, da bi ga izvela iz ćutanja.
- Nikolaj Ivanovič bio je iznenađen - reče ona za Svijažskog - kako je odmakla nova građevina otkako je on poslednji put bio ovde; ja sama, iako svakog dana odlazim, uvek se čudim kako to brzo ide.
- Sa njegovom ekselencijom prijatno je raditi - reče smešeći se arhitekta (on je bio pristojan i miran čovek, svestan svoje vrednosti). - Sasvim drukčije nego imati posla s gubernijskim vlastima. Tamo gde bi vlast ispisala čitav ris hartije, ja grofu samo izložim stvar, porazgovaramo, i sve je sa dve - tri reči svršeno.
- Amerikanski način - reče Svijažski smešeći se.
- Da, tamo se zdanja podižu racionalno...
Razgovor pređe na zloupotrebe vlasti u Sjedinjenim Američkim Državama, ali ga Ana odmah skrenu na drugu temu, da bi upravnika izvela iz ćutanja.
- Jesi li videla kadgod mašine žetelice? - obrati se ona Darji Aleksandrovnoj. - Bili smo da gledamo baš onda kad smo tebe sreli. I ja sam
ih tada prvi put videla.
- Kako dejstvuju? - upita Doli.
- Sasvim kao makaze. Daska sa mnogo malih makaza. Evo ovako.
Ana uze svojim lepim, belim i prstenjem pokrivenim rukama nož i viljušku, i poče pokazivati. Jasno je videla da se iz njenog objašnjenja ništa ne može razumeti, ali znajući da govori prijatno i da su joj ruke lepe, ona nastavi objašnjenje.
- Pre će biti kao perorezi - šaleći se reče Veslovski, ne spuštajući očiju s Ane.
Ana se jedva primetno osmehnu, ali ne odgovori njemu. - Je l’ te da su kao makaze, Karlo Fjodoriču? - obrati se upravniku.
- O, ja - odgovori Nemac. - Es ist ein ganz einfaches Ding[220] - i poče objašnjavati konstrukciju mašine.
- Šteta što mašina i ne vezuje. Video sam na Bečkoj izložbi, pa i vezuje žicom - reče Svijažski. - One su praktičnije.
- Es kommt drauf an... Der Preis vom Draht muss ausgerechnet werden[221]
i Nemac, izveden iz ćutanja, obrati se Vronskom. - Das làsst sich aus- rechnen, Erlaucht.[222] - I Nemac se već maši rukom u džep gde mu je stajala knjižica s olovkom, u kojoj je on sve izračunavao, ali setivši se da je za ručkom, i primetivši hladan pogled Vronskog, on se uzdrža. - Zu complicirt macht zu viel Klopot[223] - zaključi on.
Wunscht man Dochots, so bat man auch Klopots[224] - reče Vasenjka Veslovski peckajući Nemca. - J’adore l’allemand[225] - obrati se on opet Ani sa istim osmejkom.
Cessez[226] - reče mu ona šaljivo - strogo.
A mi smo mislili da ćemo vas u polju zateći, Vasilije Semjoniču - obrati se ona doktoru, slabunjavom čoveku - jeste li izlazili?
Jesam, ali sam zatim umakao - sa mračnom šaljivošću odgovori doktor.
Znači da ste napravili dobru šetnju.
Izvrsnu.
A kako je starica? Nadam se da nije tifus?
Tifus ili drugo, tek ne okreće na dobro.
Kako mi je žao! - reče Ana, i odavši na taj način potrebnu pažnju tuđima, obrati se svojima.
Ipak, prema vašem izlaganju, Ana Arkadijevna, teško bi bilo konstruisati mašinu - reče u šali Svijažski.
Gle, a zašto? - reče Ana s osmejkom koji je govorio da zna da je u njenom tumačenju konstrukcije mašine bilo nešto ljupko, što je i Svijažski opazio. Ta nova crta mladačke koketerije neprijatno dirnu Doli.
Ali zato Ana Arkadijevna prosto poražava svojim razumevanjem arhitekture - reče Tuškjevič.
I te kako. Ja sam juče čuo kad je Ana Arkadijevna kazala: strob i plintus[227] - reče Veslovski. - Da li tako beše?
To nije nikakvo čudo, kad se tako mnogo vidi i čuje - reče Ana. - A vi, izvesno, ne znate ni od čega se prave kuće?
Darja Aleksandrovna vide da je Ana bila nezadovoljna šaljivim tonom između nje i Veslovskog, ali je i nehotice sama padala u taj ton.
Vronski, u ovom slučaju, postupio je sasvim suprotno Ljevinu. On, očevidno, nije pridavao brbljivosti Veslovskog nikakav značaj, čak je i podržavao ove šale.
Dede, recite nam, Veslovski, čime se spaja kamenje?
Razume se, cementom.
Bravo! A šta je cement?
Tako, nešto za razmazivanje, to jest, smesa za zamazivanje - reče Veslovski i izazva opšti kikot.
Razgovor za stolom, izuzev u mračno ćutanje utonulih doktora, arhitekte i upravnika, nije nikako prestajao, čas gladak, čas peckav, a nekog bi baš i u živac dirnuo. Jedanput i Darju Aleksandrovnu darnuše u živac, i ona se tako naljuti da pocrvene; ali se zatim prisećala da li nije i ona kazala nešto izlišno i neprijatno. Svijažski povede razgovor o Ljevinu, i pričaše o njegovom čudnovatom mišljenju da su mašine samo od štete ruskom gazdinstvu.
Ja nemam zadovoljstvo poznavati toga gospodina Ljevina - smešeći se reče Vronski - ali on verovatno nikad nije video mašine koje osuđuje. A ako ih je video i oprobao, onda je to bilo na brzu ruku, i ne sa mašinom iz inostranstva nego sa ruskom. A kakvi onda mogu biti pogledi na stvar?
Sve zajedno, turski pogledi - obraćajući se Ani reče smešeći se Veslovski.
Ja ne mogu braniti njegovo mišljenje - planuvši reče Darja Aleksandrovna - ali smelo mogu reći da je on vrlo obrazovan čovek, i kad bi bio tu, on bi vam umeo odgovoriti; ja ne umem.
Ja Ljevina veoma volim, mi smo dobri prijatelji - dobrodušno smešeći se
reče Svijažski. - Mais pardon, il est un petit peu toqué;[228] na primer, on tvrdi da ni zemstva, ni sudovi nisu potrebni, i neće ni u čemu da učestvuje.
To je naša ruska ravnodušnost - reče Vronski sipajući vodu iz ledene boce u tanku čašu na stub - ne osećamo obaveze koje od nas iziskuju naša prava, pa zato odričemo te obaveze.
Ja ne znam čoveka koji bi bio stroži u vršenju svojih obaveza - reče Darja Aleksandrovna, razdražena tim nadmoćnim tonom Vronskog.
Ja, naprotiv - nastavi Vronski, nekako darnut u živac tim razgovorom - ja, naprotiv, evo kakvog me vidite, vrlo sam zahvalan za čast koju su mi učinili, zahvaljujući Nikolaju Ivanoviču (on pokaza na Svijažskog), izabravši me za porotnika. Smatram da je obaveza da prisustvujem na skupovima, i pri pretresanju seljačkih pitanja o konjima, važna za mene isto tako kao i sve što ja mogu da uradim. I smatraću za čast ako me izaberu za odbornika. Time ću se samo odužiti za koristi koje uživam kao posednik. Na nesreću, kod nas se ne shvata važnost koju treba da imaju u državi veliki posednici.
Darji Aleksandrovnoj beše neobično slušati Vronskog, kako je miran u svojoj pravičnosti za svojim stolom. Pa se seti kako je Ljevin, koji protivno misli, bio isto tako odlučan u svojim suđenjima za svojim stolom. Ali ona je volela Ljevina, i zato je bila na njegovoj strani.
Dakle, možemo računati na vas, grofe, za iduću skupštinu? - reče Svijažski. - Ali treba poći ranije, osmoga već biti tamo. Kad biste mi učikili čast da dođete k meni.
A ja se pomalo slažem s tvojim beau - frère[229] - reče Ana. - Samo ne mislim sasvim tako kao on - dodade ona s osmejkom. - Bojim se da je u poslednje vreme kod nas i odveć mnogo tih društvenih obaveza. Kao što je pre bilo tako mnogo činovnika da je za svaki posao bio potreban činovnik, tako sad - svi su javni radnici. Aleksije je ovde tek šest meseci, a već je, čini mi se, član pet ili šest raznih društvenih ustanova - staratelj, sudija, odbornik, porotnik, nešto oko konja. Du train que cela va,[230] sve vreme će ići na to. Bojim se da baš zbog množine tih poslova ne bude sve samo forma. Na koliko ste mesta vi član, Nikolaju Ivanoviču? - obrati se ona Svijažskome - čini mi se, na više od dvadeset?
Ana je govorila šaleći se, ali se u tonu osećala razdraženost. Darja Aleksandrovna, koja je pažljivo posmatrala Anu i Vronskog, odmah je to opazila. Videla je takođe da je lice Vronskog za vreme ovog razgovora dobilo ozbiljan i uporan izraz. Opazivši to, opazivši da kneginjica Varvara, da bi promenila razgovor, žurno povede reč o petrogradskim poznanicima, i setivši
se takođe onoga što joj je Vronski nekako sračunato govorio u vrtu o svome radu, Doli razumede da je s tim pitanjem o društvenoj delatnosti skopčana nekakva intimna svađa između Ane i Vronskog.
Ručak, vina, usluga, sve je to bilo vrlo lepo, ali je sve bilo onako kako je Doli viđala da biva na zvaničnim ručkovima i balovima, od kojih je odvikla, sve je imalo karakter bezličnosti i usiljenosti - i stoga, u običan dan, i u malom krugu, to je proizvelo neprijatan utisak na nju.
Posle ručka sedeli su na terasi. Zatim počeše igrati lawn tennis. Igrači se podeliše u dve partije, i rasporediše se na brižljivo uravnjenom i nabijenom kroketgraundu,[231] s obe strane zategnute mreže sa pozlaćenim stubićima. Darja Aleksandrovna pokuša da igra, ali dugo nije mogla da uđe u suštinu igre, a kad je ušla, bila je toliko sustala da sede s kneginjicom Varvarom i poče samo posmatrati igrače. Njen partner, Tuškjevič, takođe izostade; ali ostali dugo nastaviše igru. Svijažski i Vronski igrali su vrlo dobro i ozbiljno. Oštro su motrili na dobačenu im loptu, vešto pritrčavali lopti niti hitajući niti oklevajući, iščekivali skok, i pažljivo i sračunato poduhvatajući loptu raketom prebacivali je preko mreže. Veslovski je igrao najgore. On se mnogo žestio, ali je zato svojom veselošću oduševljavao igrače. Njegov smeh i uzvici nikako nisu prestajali. Skinuo je, kao i ostali muškarci, po dopuštenju dama, kaput; njegova krupna, lepa prilika, u belim rukavima od košulje, sa rumenim oznojenim licem, nagli njegovi pokreti - ostajali su kao urezani u pameti.
Kad je Darja Aleksandrovna te noći legla da spava, čim bi zatvorila oči, videla je Vasenjku Veslovskog kako se zaleće po kroketgraundu.
Za vreme igre Darja Aleksandrovna beše nevesela. Nije joj se sviđao onaj šaljivi ton između Ane i Vasenjke Veslovskog, ni ona opšta neprirodnost odraslih kad sami, bez dece, igraju dečje igre. Ali da ne bi kvarila raspoloženje drugih, i da bi nekako provela vreme, ona, pošto se odmori, uđe opet u igru i pretvaraše se da je vesela. Celoga toga dana činilo joj se kao da igra na pozornici sa boljim od sebe glumcima, i da njena rđava igra kvari celu stvar.
Doli je bila došla u nameri da provede kod Ane dva dana, ako joj se dopadne. Ali pred veče, za vreme igre, ona se reši da se vrati sutradan. Teške materinske brige, koje je usput tako mrzela, sad joj se, posle jednog dana provedenog bez dece, pojaviše već u drugoj boji i mamljahu je k sebi.
Kad je Darja Aleksandrovna, posle večernjeg čaja i noćne vožnje na čamcu, ušla sama u svoju sobu, skinula haljinu, i sela da za spavanje namesti retku svoju kosu, oseti veliko olakšanje.
Beše joj čak neprijatno da pomisli kako će Ana doći k njoj. Želela je da bude sama sa svojim mislima.

XXIII


Doli je već htela da legne, kad u njenu sobu uđe Ana u noćnom kostimu.
U toku dana Ana je nekoliko puta počinjala razgovore o intimnim stvarima, i uvek je, posle nekoliko reči, zastajala. »Docnije ćemo nasamo o svemu razgovarati, tako mnogo imam da ti kažem«, govorila je.
Sad su bile nasamo, i Ana nije znala o čemu da govori. Sedela je kraj prozora, gledala u Doli i prebirala u pameti, reklo bi se, neiscrpnu masu intimnih razgovora, ali nije ništa nalazila. U tom trenutku činjaše joj se da je sve već i bilo kazano.
Kako je Kiti? - reče, teško uzdahnuvši i gledajući u Doli kao krivac. - Kaži mi pravo, Doli, ljuti li se ona na mene?
Ljuti li se? Ne! - smešeći se reče Doli.
Ali me mrzi, prezire?
O ne! Samo, ti znaš, to se ne prašta.
Da, da - okrenuvši se i gledajući kroz otvoren prozor, reče Ana. - Samo, ja nisam bila kriva. I ko je kriv? Šta znači to - kriv? Zar je moglo biti drukčije? Šta ti misliš? Je li moglo biti da ti ne budeš žena Stivina?
Ne znam, pravo da ti kažem. Ali reci ti meni ovo...
Da, da, ali nismo svršile sa Kiti. Je li srećna? Kažu da je on divan čovek.
Malo je rečeno da je divan, ja ne znam da li ima boljeg čoveka od njega.
Ah, kako mi je milo! Vrlo mi je milo! Malo je rečeno da je divan čovek - ponovi ona.
Doli se osmehnu.
Nego govori ti meni o sebi. Ja imam s tobom nadugačko da razgovaram. Govorila sam sa... - Doli nije znala kako da ga nazove. Nije joj bilo zgodno ni da ga zove grofom, ni Aleksijem Kiriličem.
S Aleksijem - reče Ana - znam da ste razgovarali. Ali ja sam htela da te pitam šta ti misliš o meni, o mome životu?
Kako da ti kažem tako odjednom? Zbilja ne znam.
Ipak mi kaži... Ti vidiš moj život. No ne zaboravi da nas ti vidiš leti, kad nismo sami... Mi smo ovamo doputovali rano u proleće, živeli smo potpuno sami, i živećemo sami, i ništa bolje od toga ja ne želim. Ali zamisli sad da ja živim sama bez njega, sama, a to će biti... Po svemu vidim da će se to često ponavljati, da će on polovinu vremena provoditi izvan kuće - reče ona ustajući i sedajući bliže k Doli. - Razume se - prekide ona Darju Aleksandrovnu koja htede da joj odgovori - razume se, ja ga silom ne mogu zadržati. Ja ga i ne zadržavam. Eto, sad će trke. Njegovi konji trče, i on će otići. I drago mi je. Ali pomisli na mene, zamisli moj položaj... Ah, što govorimo o tome! - Ona se osmehnu. - A o čemu je on govorio s tobom?
Govorio je o onome o čemu i ja sama hoću da govorim, te mi je lako biti njegov advokat: o tome, da li ima mogućnosti, i može li se... - Darja Aleksandrovna zamucnu - popraviti, poboljšati tvoj položaj... Ti znaš kako ja gledam na stvar... Ali ipak, ako je mogućno, treba da ti on postane muž...
To jest, dobiti razvod braka? - reče Ana. - Znaš li, jedna jedina žena me je posetila u Petrogradu, i to Betsi Tverska. Ti je naravno poznaješ - Au fond, cest la femme la plus dépravée qui existe.[232] Ona je bila u ljubavnim odnosima s Tuškjevičem, i varala na najgadniji način svoga muža. Pa i ona mi je rekla da neće da zna za mene sve donde dokle je moj položaj nepravilan. Ne mislim da sravnjujem... Ja znam tebe, dušice moja. Ali se nehotice setih... Dakle, šta ti je on kazao? - ponovi ona.
On kaže da mu je mučno za tebe i za sebe. Možda ćeš reći da je to egoizam, ali to je tako zakonit i plemenit egoizam! On želi, pre svega, da uzakoni svoju kćer, i da bude tvoj muž, da ima pravo na tebe.
Koja žena, robinja, može biti u tolikoj meri robinja, kao ja - u mome položaju? - prekide je ona mračno.
A glavno što on želi... želi da ti ne stradaš.
To je nemogućno! Pa onda?
Onda ono što je sasvim prirodno, da deca vaša imaju ime.
Kakva deca? - ne gledajući u Doli i žmireći reče Ana.
Anji, i buduća...
Tu on može biti spokojan: ja više dece neću imati.
Kako možeš reći da ih nećeš imati...
Neću ih imati, zato što ja to neću.
Bez obzira na sve svoje uzbuđenje, Ana se osmehnu primetivši naivan
izraz radoznalosti, čuđenja i užasa na licu Dolinom.
Doktor mi je rekao posle moje bolesti..
Ne može biti! - reče Doli široko otvorivši oči. To je za nju bilo jedno od onih otkrića čije su posledice i koristi tako ogromne, da se prvog trenutka oseća samo toliko da je to u celini teško shvatiti, i da se o tome mora mnogo i mnogo misliti.
Ovo otkriće, koje joj je odjednom objasnilo one njoj nepojmljive porodice u kojima je bilo samo po jedno i po dva deteta, izazva u njoj toliko misli, predstava i protivurečnih osećanja, da nije umela ništa da kaže, već je samo široko otvorenim očima začuđeno gledala u Anu. To je bilo tačno ono o čemu je ona maštala; ali sad, saznavši da je to mogućno, ona se užasnu. Osećala je da je to suviše prosto rešenje odveć složenog pitanja.
N’est se pas immoral?[233] - reče, pošto poćuta malo.
Zašto? Pomisli samo, ja imam da biram jedno iz dvoga: ili da budem trudna, to jest bolesna, ili da budem prijatelj, drug svoga muža, svejedno, ipak muža - namerno površnim i lakomislenim tonom reče Ana.
Pa da, pa da - govorila je Doli, slušajući iste argumente koje je sama sebi navodila, i ne nalazeći više u njima raniju ubedljivost.
Za tebe, za druge - govorila je Ana, tobož pogađajući njene misli - još i može biti sumnje, ali za mene... Razumej, ja nisam venčana žena; on me voli dok me voli. I? Čime da podržim njegovu ljubav? Zar ovim?
Ana ispruži bele ruke ispred trbuha.
Neobičnom brzinom, kao što to biva u trenucima uzbuđenja, gomilale su se misli i uspomene u glavi Darje Aleksandrovne. »Ja - mislila je ona - nisam privlačila Stivu, on je otišao od mene drugima, ali ga ni ona prva, radi koje mi je postao neveran, nije zadržala time što je uvek bila lepa i vesela. On ju je ostavio i našao drugu. I zar će Ana time privući i zadržati grofa Vronskog? Ako on to bude tražio, naći će još primamljivije i veselije toalete i ponašanje. I neka su ne znam kako bele i divne njene gole ruke, i ne znam kako lepa njena punačka figura, njeno usplamtelo lice ispod ove crne kose, naći će on lepše, kao što traži i nalazi moj odvratni, žalosni i mili muž.«
Doli ništa ne odgovori i samo uzdahnu. Ana primeti taj uzdah koji je pokazivao neslaganje s njom, i nastavi. Ona je imala u rezervi još argumenata, i tako jakih da će se na njih teško moći što odgovoriti.
Ti kažeš da to ne valja? Ali treba promisliti - nastavi ona. - Ti zaboravljaš moj položaj. Kako mogu želeti decu? Ne govorim o mukama, ja ih se ne bojim. Ali pomisli, čija će biti moja deca? Nesrećna deca, koja će nositi tuđe
ime. Samim svojim rođenjem ona se stavljaju u položaj da se moraju stideti svoje matere, svoga oca, svoga rođenja.
Pa zato je baš i potreban razvod.
Ali Ana je ne slušaše. Ona je htela da izgovori sve one, uvek iste razloge kojima je toliko puta sebe uveravala.
Zašto mi je dat razum kad ga neću upotrebiti na to da ne stvaram u svetu nesrećnike?
Ona pogleda u Doli, ali ne sačekavši odgovor, nastavi:
Ja bih se uvek osećala kriva pred tom nesrećnom decom - reče ona. - Ako ih nema, onda bar nisu nesrećna, a ako su nesrećna, onda sam ja sama za to kriva.
To su bili tačno oni razlozi i dokazi koje je Darja Aleksandrovna sama sebi navodila, ali sad, kad ih je slušala, nije ih razumevala. »Kako neko može biti kriv pred bićima koja ne postoje?« mislila je ona. I odjednom joj dođe misao: da li bi, u kakvom bilo slučaju, moglo biti bolje za njenog ljubimca Grišu kad ne bi postojao? I to joj se učšš tako ludo, tako čudnovato, da nehotice zavrte glavom kako bi rasterala tu zbrku misli.
Ja, ja ne znam, ali to nije dobro - reče, sa izrazom gađenja na licu.
Da, ali ne zaboravljaj šta si ti, a šta sam ja... A osim toga - dodade Ana, kao da, uprkos bogatstvu svojih razloga, i oskudici Dolinih razloga, ipak donekle priznaje da ono ne valja - ne zaboravljaj glavno, da ja, sada, nisam u takvom položaju u kakvom si ti. Za tebe je pitanje: želiš li da nemaš više dece; a za mene: želim li da ih imam. A to je velika razlika. Razumećeš da ja u mome položaju ne mogu to želeti.
Darja Aleksandrovna nije odgovarala. Ona odjednom oseti da joj Ana posta daleka, da između njih postoje pitanja u kojima se one nikad ne mogu složiti, i o kojima je bolje i ne govoriti.

XXIV


- Utoliko je potrebnije da urediš svoj položaj, ako je mogućno - reče Doli.
- Da, ako je mogućno - reče Ana odjednom sasvim drukčijim, tihim i tužnim glasom.
- Zar je razvod nemogućan? Meni su govorili da tvoj muž pristaje.
- Doli, ja nemam volje da govorim o tome.
- Lepo, nećemo - pohita da kaže Darja Aleksandrovna, opazivši izraz patnje na Aninom licu. - Vidim samo toliko da suviše mračno gledaš.
- Ja? Ni najmanje. Ja sam vrlo vesela i zadovoljna. Ti si videla, je fais des passions.[234] Veslovski...
- Da, pravo da ti kažem, ne dopada mi se ton Veslovskog - reče Doli, želeći da promeni razgovor.
- Ah, nije to ništa! To golica Aleksija, i to je sve; on je dečko, i sav je u mojim rukama; upravljam njime kako hoću. On ti je kao i tvoj Griša... Doli! - ona odjednom promeni razgovor - ti kažeš da ja mračno gledam. Ti i pojmiti ne možeš. Ovo je odveć strašno! Ja se trudim da uopšte ne gledam.
- Ali meni se čini da treba gledati. Treba učiniti sve što se može.
- A šta se može? Ništa. Ti kažeš: treba da postanem ženom Aleksija, i da ja ne mislim o tome. Ja ne mislim o tome! - ponovi ona, i rumen joj izbi na licu. Ona ustade, ispravi grudi, teško uzdahnu i poče hodati svojim lakim korakom tamo - amo po sobi, zastajući pokatkad. - Ja ne mislim? Nema dana ni časa kad ja ne mislim, i ne ukorevam sebe za ono što mislim... jer misli o tome mogu dovesti do ludila. Do ludila - ponovi ona. - Kada razmišljam o tome, zaspati ne mogu bez morfijuma. Ali dobro. Da govorimo mirno. Kažu mi - razvod. Pre svega, on mi ga neće dati. On je sad pod uticajem grofice Lidije Ivanovne.
Ispravivši se na stolici, Darja Aleksandrovna sapatnički - bolećivim licem okretaše glavu prateći Anu koja je hodala po sobi.
- Treba pokušati - reče tiho.
- Recimo i da pokušam. Šta to znači? - i ona izreče misao, očevidno hiljadu puta pretresanu i napamet naučenu. - To znači da ja, koja ga mrzim, premda priznajem svoju krivicu pred njim, i smatram ga velikodušnim - ja da se ponizim i da mu pišem... Nu, recimo, da se prisilim i uradim i to. Šta će biti? Dobiću ili uvredljiv odgovor, ili pristanak. Lepo, dobila sam pristanak... - Ana je u to vreme bila na udaljenom kraju sobe i tamo zastala radeći nešto oko zavese na prozoru. - Dobiću pristanak, a si... sin? Njega mi sigurno neće dati. Sin će, prezirući me, rasti kraj oca koga sam ja napustila. Razumej da ja volim, čini mi se jednako, ali oba više nego sebe, dva bića - Serjožu i Aleksija.
Ona iziđe na sredinu sobe i stade pred Doli, stežući rukama grudi. U belom penjoaru, njena figura izgledaše osobito velika i široka. Ona pognu glavu i gledaše ispod obrva svetlim vlažnim očima malenu i mršavu Doli, žalosnu u njenoj zakrpljenoj košulji i noćnoj kapici, koja je sva drhtala od uzbuđenja.
- Ja volim samo ta dva bića, a ona isključuju jedno drugo. Ne mogu da ih spojim, a to je ono jedno što mi treba. A ako toga nema, onda mi je sve svejedno. Sve sasvim svejedno! I nekako će se sve svršiti, i zato ne mogu i ne volim da govorim o tome. Dakle, nemoj da me prekorevaš, ne osuđuj me nizašta. Ti, sa tvojom čistotom, ne možeš shvatiti sve ono sa čega ja stradam.
Ona priđe, sede pored Doli, i zagledajući kao krivac u njeno lice, uze je za ruku.
- Šta misliš? Šta misliš o meni? Ne preziri me. Ja nisam za preziranje. Ja sam nesrećna. Ako je iko nesrećan, to sam ja - reče, i okrenuvši se od nje zaplaka.
Kad ostade sama, Doli se pomoli bogu i leže u postelju. Iz dubine duše je žalila Anu za sve vreme dok je razgovarala s njom; ali sad nije mogla da prisili sebe da misli o njoj. Uspomene na kuću i decu nicahu u njenoj uobrazilji sa novim za nju čarima, u nekakvom novom sjaju. Taj njezin svet učini joj se sad tako mio i drag, da ne htede više nijedan suvišni dan provesti izvan njega i odluči da sutra neizostavno otputuje.
Ana, vrativši se u svoj kabinet, uze čašicu, kanu u nju nekoliko kapljica leka čiji se znatan deo sastojao iz morfijuma, ispi, posede neko vreme nepomična, pa onda utišana i vesela uđe u sobu za spavanje.
Kad uđe, Vronski je pažljivo pogleda. Tražio je tragove razgovora koji je ona morala imati s Doli ostavši tako dugo u njenoj sobi. Ali u Aninom uzbuđeno - uzdržljivom izrazu, koji je nešto skrivao, on ne nađe ništa osim lepote, na koju je doduše već bio navikao, ali koja ga još uvek očaravaše;
znanja o toj lepoti, i želje da utiče na njega. Vronski ne htede da pita šta su govorile, ali se nadaše da će Ana sama štogod reći. Ona reče samo:
- Milo mi je što ti se Doli dopala, Zar ne?
- Pa ja nju odavno poznajem. Ona je vrlo dobra, čini mi se, mais excessivement terre - à - terre.[235] Ipak sam joj se vrlo obradovao.
On uze Aninu ruku i upitno joj pogleda u oči. Ona, shvativši taj pogled drukčije, osmehnu se.
Sutradan, bez obzira na molbu domaćice i domaćina, Darja Aleksandrovna se spremi da ide. Ljevinov kočijaš, u svome starom kaftanu i polukočijaškom šeširu, sa raznobojnim konjima zapregnutim u fijaker zakrpljenih krila, dođe mračan i odlučan pred kućna vrata, na platformu posutu šljunkom.
Opraštanje s kneginjicom Varvarom i muškarcima beše neprijatno Darji Aleksandrovnoj. Probavivši zajedno jedan dan, i ona i domaćini osetiše da nisu jedno za drugo, i da je bolje i da se i ne zbližuju. Samo je Ani bilo žao. Ona je znala da sad, po odlasku Dolinom, niko više neće uzbuditi u njenoj duši ona osećanja koja se u njoj probudnše za vreme ovog sastanka. Dodirivanje tih osećanja bilo je za nju bolno, ali ona je znala da je to ipak najbolji deo njene duše, i da taj deo njene duše brzo urasta u život kojim je živela.
Kad iziđoše u polje, Darja Aleksandrovna oseti prijatno olakšanje i htede da upita ljude kako im se svidelo kod Vronskog, kad odjednom Filip kočijaš sam poče:
- Bogataši, jesu bogataši, a ovsa dadoše svega tri merice. Slistiše konji sve pre petlova. Šta je tri merice? Samo jedno meze. Sad je ovas i kod mehandžija po četrdeset i pet kopjejaka. Kod nas, onima koji dođu daje se koliko god mogu da pojedu.
- Cicija gospodin - potvrdi pisar.
- A sviđaju li ti se njihovi konji? - upita Doli.
- Konji - sila dobri. I hrana dobra. Ali mi je sve nešto bilo dosadno, Darja Aleksandrovna; ne znam kako je bilo vama - reče on okrenuvši k njoj svoje lepo i dobro lice.
- Pa i meni. Hoćemo li stići večeras?
- Treba da stignemo.
Vrativši se kući i zastavši sve u dobrom zdravlju i mile po raspoloženju, Darja Aleksandrovna poče sa velikom živahnošću da priča o svome putu, o
lepom dočeku, o raskoši i dobrom ukusu života kod Vronskih, i njihovim zabavama, i ne dade nikome da protiv njih kaže i jednu reč.
- Treba poznavati Anu i Vronskog - njega sam sad bolje upoznala - pa da se zna kako su divni i dirljivi - govorila je ona sad sasvim iskreno, zaboravljajući ono neodređeno osećanje nezadovoljstva i nelagodnosti koje je obuzimaše tamo.

XXV


Vronski i Ana provedoše celo leto i jedan deo jeseni na selu, pod istim pogodbama života, ne preduzimajući nikakve mere za razvod braka. Bili su rešili da nikud ne idu; ali su oboje osećali, što su duže živeli sami, osobito u jesen, bez gostiju, da neće moći izdržati taj život, i da će morati da ga promene.
Na izgled, njihov je život bio takav da se bolji nije mogao poželeti: svega u izobilju, svi zdravi, imali su dete, oboje su imali zanimanje. Ana je i bez gostiju isto onoliko bila zauzeta sobom, i vrlo je mnogo čitala - i romane i ozbiljne knjige, koje su bile u modi. Poručivala je sve knjige o kojima se s pohvalom govorilo u stranim novinama i časopisima koje je primala, i čitala je s onom pažljivošću prema sadržini s kakvom se čita u usamljenosti. Osim toga, ona je sve predmete kojima se zanimao Vronski, izučavala po knjigama i specijalnim časopisima, tako da se on često obraćao njoj u pitanjima sporta i konjarstva. I divio se njenom znanju i pamćenju, ali je ipak, u prvo vreme, sumnjajući, želeo potvrde; ona bi nalazila u knjigama sve o čemu je on pitao, i pokazivala mu.
Uređenje bolnice takođe ju je zanimalo. Ne samo da je pomagala, nego je mnogo šta sama uređivala i smišljala. Ali je glavna njena briga bila ipak ona sama - ona sama ukoliko je draga Vronskom, ukoliko mu može zameniti sve što je ostavio. Vronski je cenio tu želju koja je postala jedina svrha njenog života - da mu se ne samo dopada, nego i da mu služi, ali su ga u isto vreme i mučile ljubavne mreže kojima se ona starala da ga sputava. Što je više vremena prolazilo, što se češće viđao sputan tim mrežama, sve više je želeo, ne da iziđe iz njih, već da oproba da li one smetaju njegovoj slobodi. Kad ne bi bilo njegove sve jače želje da bude slobodan, da nema domaćih scena kada god treba da ide u grad na skupštinu, na trke, Vronski bi bio potpuno zadovoljan svojim životom. Uloga koju je izabrao, uloga bogatog posednika, iz kojih i treba da se sastoji jezgro ruske aristokratije, ne samo da je odgovarala njegovom ukusu, nego mu je sada, posle pola godine takvog života, činila sve veće i veće zadovoljstvo. A njegov posao, u koji je sve više
ulazio, išao je odlično. Bez obzira na ogroman novac utrošen na bolnicu, mašine, iz Švajcarske poručene krave, i mnogo šta drugo, on je bio uveren da ne rasipa, već da svoje imanje uvećava. Tamo gde se stvar ticala prihoda, prodaje drva i građe, žita, vune, izdavanja zemlje pod zakup, Vronski je bio čvrst kao kremen i umeo je da održi cenu. U poslovima velikog gazdinstva, kako na ovom tako i na drugim imanjima, on se pridržavao najprostijih metoda, bez rizika, i bio je u najvećoj meri štedljiv, vodio računa o svima sitnicama gazdinstva. I pored sve veštine i lukavstva Nemca, koji je Vronskog navodio na kupovine, i izlagao svaki račun tako da na prvi pogled zahteva velike svote, a pošto se malo prosudi, nađe se da se isto to može nabaviti i jevtinije, i odmah imati od toga i koristi - Vronski se nije Nemcu podavao. On je saslušavao upravnika, ispitivao ga, i slagao se s njim samo kad je ono što se poručivalo ili uređivalo bilo najnovije, još nepoznato u Rusiji, i takvo da može izazvati opšte divljenje. Osim toga, rešavao se velike izdatke samo onda kad je imao izlišnih novaca; a čineći te izdatke, ulazio je u sve pojedinosti, i nastojavao da za svoje novce dobije ono što je najbolje. Sudeći prema tome kako je počeo poslove, bilo je jasno da ne rasipa, i da je uvećao svoje imanje.
Meseca oktobra bili su plemićki izbori u Kašinskoj guberniji, gde su se nalazila imanja Vronskog, Svijažskog, Koznišova, Oblonskog, i jedan mali deo Ljevinovog imanja.
Ovi izbori, prema mnogim okolnostima, i licima koja učestvovahu u njima, obraćali su na sebe društvenu pažnju. O njima se mnogo govorilo i za njih se mnogo spremalo. Moskovski i petrogradski stanovnici, pa i neki iz inostranstva, koji nikad nisu bivali na izborima, dođoše sad na te izbore.
Vronski je odavno bio obećao Svijažskom da će doći i on.
Pred same izbore, Svijažski, koji je često dolazio u Vozdvižensko, svrati po Vronskog.
Još uoči toga dana, između Vronskog i Ane dođe gotovo do svađe zbog toga nameravanog putovanja. Bilo je ono najdosadnije i najteže na selu jesenje vreme; Vronski, stoga, i spreman za borbu s Anom, strogo i hladno, kako nikad ranije nije s njom govorio, saopšti joj da odlazi. Na njegovo iznenađenje, Ana primi taj izveštaj vrlo mirno, i samo upita kad će se vratiti. On je pažljivo pogleda, ne razumevajući tu mirnoću. Ona se osmehnu na njegov pogled. On je znao za tu njenu sposobnost povlačenja u samu sebe, i znao da to biva samo onda kad se ona u sebi rešava na nešto, a ne saošptava i njemu svoje planove. I bojao se toga; ali je toliko želeo da izbegne scenu, da se načini kao da veruje, a donekle i iskreno poverova onome čemu je hteo da veruje - njenoj razumnosti.
Nadam se da ti neće biti dosadno?
Nadam se - reče Ana. - Juče sam dobila sanduk knjiga od Gotijea[236]. Ne, neće mi biti dosadno.
»Ona hoće taj ton, i tim bolje - pomisli on - uostalom, na jedno bi izišlo.«
I tako Vronski ode na izbore ne izazvavši Anu na otvoreno objašnjenje. To je bio prvi slučaj, od početka njihove veze, da se on rastajao od nje ne objasnivši se dokraja. S jedne strane, to ga uznemiri; s druge pak strane, nalazio je da je tako i bolje, »S početka će biti, kao i sad, nešto nejasno, prikriveno, a zatim, ona će se naviknuti. U svakom slučaju, sve joj mogu dati, samo ne moju mušku nezavisnost«, mislio je u sebi.

XXVI


U septembru, Ljevin pređe u Moskvu zbog Kitinog porođaja. Već je mesec dana živeo besposlen u Moskvi, kad Sergije Ivanovič, koji je imao imanje u Kašinskoj guberniji, i koji je uzimao veliko učešće u pitanju predstojećih izbora, poče da se sprema da ide na izbore. Pozva i brata, koji je imao nešto malo imanja u seljeznjevskom srezu. Ljevin je i inače imao da svrši u Kašinu jedan neodložan posao svoje sestre, koja je živela u inostranstvu. Stvar se ticala tutorstva i prijema novca za otkup imanja.
Ljevin se neprestano još dvoumio, ali Kiti, koja je videla da mu je dosadno u Moskvi i savetovala mu da ide, beše bez njegova znanja poručila za njega plemićki mundir koji je koštao osamdeset rubalja. I ovih osamdeset rubalja, plaćenih za mundir, behu glavni uzrok koji pobudi Ljevina da ide. On otputova u Kašin.
I sada, već je šest dana u Kašinu, posećuje svaki dan skupštinu, i stara se da svrši sestrin posao, koji nikako još nije uspeo da krene s mesta. Svi predvodnici plemstva behu zauzeti oko izbora, i nije se mogla postići ni najprostija stvar, ako je zavisila od starateljstva. Ono drugo, prijem novca, takođe je nailazilo na smetnje. Posle dugog staranja oko skidanja zabrane, novac se najzad mogao izdati, ali beležnik, neobično uslužan čovek, nije mogao da izda uputnicu, jer je potreban bio predsednikov potpis, a predsednik nije predao dužnost, a sam je na sednici. Sva ova staranja, tumaranja s jednog mesta na drugo, razgovori sa vrlo dobrim i ljubaznim ljudima, koji su potpuno shvatali neprijatnost moliočeva položaja, ali nisu mogli da mu pomognu, sve to naprezanje, bez ikakvih rezultata, izazvalo je kod Ljevina mučno osećanje, slično onoj nesnosnoj nemoći koja se oseti u snu kad čovek hoće da upotrebi fizičku snagu. Ljevin je to počesto osetio razgovarajući sa svojim neobično dobrodušnim poverenikom. Ovaj poverenik, kako je izgledalo, činio je sve mogućno i naprezao sve svoje umne sile da izvede Ljevina iz teškog položaja. »Znate šta da pokušate - govorio je poverenik više puta - otidite tamo, i otidite onamo«, i poverenik je pravio čitav plan kako da se obiđe ono sudbonosno načelo koje je sve ometalo.
Obično je odmah i dodavao: »Opet će zatezati stvar, ali pokušajte.« I Ljevin je pokušavao i išao. Svi su bili dobri i ljubazni, ali ono što se obilazilo na kraju je opet izrastalo, i opet pregrađivalo put. Osobito je uvredljivo bilo to što Ljevin nikako nije mogao da razume s kim se on to bori, ko ima koristi od toga što se njegova stvar ne svršava. To, izgleda, niko nije znao; nije znao ni poverenik. Kad bi Ljevin to mogao razumeti, kao što je, na primer, razumeo zašto se pri vađenju karata na železničkoj blagajni mora stati u red, ne bi mu bilo krivo i nesnosno; ali o preprekama na koje je nailazio u poslu, niko nije mogao dati objašnjenje zašto postoje.
Ljevin se uostalom mnogo izmenio posle svoje ženidbe; bio je strpljiv, i kad nije mogao razumeti zašto je sve to tako udešeno, u sebi je govorio da on, ne znajući sve, ne može ni suditi o tome, da to, verovatno, mora da bude tako, i trudio se da se ne uznemiruje.
Tako isto, prisustvujući izborima i učestvujući u njima, on se takođe starao da nikoga ne osuđuje, da se ne prepire, već, ukoliko je to mogućno, da pojmi stvar kojom se sa takvom ozbiljnošću i zanosom zanimahu pošteni i dobri ljudi koje on ceni. Otkako se oženio, Ljevin je poznao mnoge nove ozbiljne strane života, koje mu ranije, po lakomislenom njegovom odnosu prema njima, izgledahu neznatne, te je sad i u izborima pretpostavljao i tražio ozbiljan smisao.
Sergije Ivanovič objasnio mu je smisao i važnost promene koja se očekivala na izborima. Gubernijski predvodnik plemstva, u čijim se rukama, po zakonu, nalazilo tako mnogo važnih društvenih poslova, sem drugih i starateljstvo (baš ono zbog čega je Ljevin sad patio), i ogromne novčane sume plemića, i gimnazije - ženska, muška i vojna, i narodno obrazovanje po novoj uredbi, i najzad zemstvo - taj gubernijski predvodnik, Snjetkov, bio je čovek starog plemićkog kova koji je potrošio ogromno svoje imanje, čovek dobar, poštenjak svoje vrste, ali čovek koji nikako nije shvatio potrebe novog vremena. On je uvek i u svemu držao stranu plemstva, otvoreno je ometao širenje narodnog obrazovanja, i pridavao je zemstvu, koje treba da ima tako ogroman značaj, samo staleški karakter. Trebalo je dovesti na njegovo mesto svežeg, savremenog, vrednog čoveka, potpuno novog, i otpočeti posao tako da bi se iz samouprave izvukle one koristi koje su se mogle izvući iz svih prava poklonjenih plemstvu, ne kao plemstvu, već kao elementu zemstva. U bogatoj Kašinskoj guberniji, koja je u svemu prednjačila svima ostalima, prikupile su se sad takve snage, da bi stvar, ako bi se ovde povela kako treba, mogla poslužiti kao obrazac za ostale gubernije, i za celu Rusiju. I stoga je cela stvar imala tako veliki značaj. Za predvodnika, na mesto Snjetkova, mislili su da izaberu ili Svijažskog, ili, još bolje, Nevjedovskog, bivšeg
profesora, neobično pametnog čoveka i velikog prijatelja Sergija Ivanoviča.
Skupštinu je otvorio gubernator govorom u kojem je istakao: da plemstvo ne treba da bira ljude po pristrasnosti, već po zaslugama, i na opšte dobro otadžbine; i da se on nada da će kašinsko plemenito plemstvo, kao i ranijih godina pri izborima, izvršiti svoju dužnost i opravdati visoko vladaočevo poverenje.
Završivši govor, gubernator iziđe iz dvorane, a plemići, burno i živahno, neki čak i oduševljeno, pođoše za njim i opkoliše ga, dok je on oblačio bundu i prijateljski razgovarao s gubernijskim predvodnikom. Želeći da uđe u sve, i da ništa ne propusti, Ljevin je stajao tu u gomili, i čuo kako je gubernator rekao: »Molim vas, recite Mariji Ivanovnoj da je mojoj ženi veoma žao, ali ona mora ići u azil.« I odmah zatim plemići veselo dohvatiše svoje bunde i svi pođoše u crkvu.
U crkvi, podigavši zajedno sa ostalima ruku, i ponavljajući reči protoprezviterove, Ljevin se kleo najstrašnijim zakletvama da će izvrpšti sve ono u šta se nadao gubernator. Crkvena služba imala je uvek uticaja na Ljevina; kad je izgovarao reči: »zaklinjem se«, i obazreo se na gomilu mladih i starih ljudi koji su ponavljali to isto, on se osetio potresen.
Drugog i trećeg dana pretresane su stvari o novčanim sumama, i o ženskoj gimnaziji, stvari koje prema objašnjenju Sergija Ivanoviča nisu bile od značaja, i zato ih Ljevin, zauzet i inače svojim poslovima, nije pratio. Četvrtog dana bilo je pregledanje gubernijskih računa. Komisija kojoj je bilo povereno da pregleda račune, saopštila je skupštini da je sve potpuno ispravno. Gubernijski predvodnik je ustao, zahvalio plemstvu na poverenju, i prolio nekoliko suza. Plemići ga burno pozdraviše i stezahu mu ruke. Ali u taj mah jedan plemić iz partije Sergija Ivanoviča reče kako je čuo da komisija uopšte nije pregledala račune, smatrala pregled kao uvredu za gubernijskog predvodnika. Jedan od članova komisije, nesmotreno, potvrdi to. Tada neki mali, vrlo mlad po izgledu, ali vrlo jedak gospodin poče govoriti: da bi gubernijskom predvodniku verovatno bilo samo prijatno da položi račun o novcu, i da ga suvišna delikatnost članova komisije lišava tog moralnog zadovoljstva. Tada, članovi komisije se odrekoše svoje izjave, a Sergije Ivanovič poče logičkim putem dokazivati da treba: ili priznati da je komisija pregledala račune, ili priznati da ih nije pregledala, i razvi ovu dilemu u pojedinostima. Sergiju Ivanoviču odgovori govornik protivničke partije. Zatim je govorio Svijažski, i opet onaj jetki gospodin. Ljevin se čudio što se oko toga tako dugo prepiru, osobito pošto je upitao Sergija Ivanoviča da li on misli da su novci potrošeni, a ovaj mu odgovorio:
O, ne. To je pošten čovek. Ali treba poljuljati ovaj starinski način očinskog, porodičnog upravljanja plemićkim poslovima.
Petoga dana bili su izbori sreskih predvodnika. Taj dan je bio dosta buran u nekim srezovima. U seljeznjevskom srezu Svijažski je bez kandidovanja bio izabran jednoglasno, i toga je dana bio kod njega ručak.