Bes-Salman Ruždi

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Ići dole

Bes-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:12 pm

First topic message reminder :



Život je bes. Bes - seksualni, edipovski, politički, magijski, brutalni - vodi nas do najfinijih visina i najgrubljih dubina. Mi smo ono što pokušavamo da sakrijemo - zastrašujuću ljudsku životinju u sebi, uzvišenog, transcedentnog, samodestruktivnog, neobuzdanog boga stvaranja. Uznosimo jedan drugoga do visova radosti. Čupamo jedan drugom krvave udove.
"Bes" je delo eksplozivne energije, nemilosrdna i crna komedija, duboko i bolno prodiranje u najtamniju stranu ljudske prirode, a u isto vreme ljubavna priča hipnotišuće siline. Ovaj roman predstavlja i zadivljujući portret grada Njujorka.

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole


Re: Bes-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:22 pm





TREĆI DEO




15



Sve je bilo besmisleno. Džekovo telo nađeno je u skladištu Spaski, građevini na uglu Griniča i Murove ulice čiji su vlasnici u poslednje vreme bili na udaru rafalne paljbe sindikata zbog zapošljavanja jeftine radne snage koja nije u sindikatu. Zgrada se nalazila petnaest minuta hoda od Džekovog stana u Hadsonovoj ulici, tako da je očito došao u nju s napunjenim pištoljem, zatim, prešavši ulicu Kanal – koja je još bila puna sveta uprkos sitnim satima – i ne privlačeći pažnju, provalio je u odabranu lokaciju, odvezao se liftom na četvrti sprat, namestio se pokraj zapadnog prozora s pogledom na reku obasjanu mesečinom, smestio cev pištolja u usta, povukao okidač i pao na grubi neobrađeni pod, ispuštajući oružje ali nekako zadržavajući zapis o samoubistvu. U poslednje vreme je zaista mnogo pio: viski „džek danijels“ s koka-kolom, apsurdno piće za vinopiju kakav je bio Rajnhart. Kad je nađen, odelo i košulja bili su uredno složeni na podu, na sebi je imao samo čarape i gaćice, koje su zbog nečega, ili sasvim slučajno, bile okrenute naopačke. Bio je oprao zube.
Nila je odlučila da prizna svoju krivicu i ispričala je detektivima sve što je znala – o onim kostimima u ormanu, o svojim sumnjama, o svemu. Mogla je da se nađe u ozbiljnoj nevolji, budući da je tajenje informacija ozbiljan prekršaj, ali policija je imala posla s krupnijom zverkom, a osim toga dvojica policajaca koji su došli u njen stan u Bedfordovoj ulici, da ispitaju nju i Malika, imali su sopstvenih problema u njenom prisustvu. Lomili su olovke, čepali noge jedan drugome, sudarali se u govoru i onda iznenada pravili duge pauze crveneći, na što Nila nije uopšte obraćala pažnju. „Stvar je u tome“, zaključila je ona kad su se dva detektiva sudarila glavama dajući do znanja da se slažu, „da to takozvano samoubistvo miriše na nešto sasvim drugo.“
Malik i Nila su znali da je Džek posedovao pištolj, iako ga nikad nisu videli. Bio je iz vremena kad je crni Hemingvej bio lovac i ribolovac, iz vremena koje je prethodilo njegovoj aktivnosti u golf klubu „Tajger Vudz“. Sada je, kao i jadni Ernest, najženstveniji od svih američkih muških pisaca, uništen neuspehom da postane fiktivni tata muškarčina, Džek krenuo u lov na najkrupniju divljač. To je barem ono što se od njih tražilo da poveruju. Međutim, ozbiljnijim uvidom ova verzija događaja postala je sasvim neubedljiva. Džekova zgrada imala je portira koji ga je video oko sedam uveče kako odlazi sam, bez ikakvih kofera i obučen za večernji izlazak. Drugi svedok, jedna punačka mlada žena s beretkom, koja je čekala taksi na trotoaru, došla je na poziv policije da kaže da je videla muškarca koji odgovara Džekovom opisu kako ulazi u crna kola sa zamagljenim staklima; kroz otvorena vrata videla je nakratko barem još dvojicu muškaraca sa, u ovaj detalj je bila ubeđena, velikim cigarama u ustima. U vreme neposredno posle ustanovljenog vremena smrti, identično vozilo je viđeno kako odlazi Griničom. Nekoliko dana kasnije analiza tehničkih podataka sa mesta koje se zvalo mesto zločina, utvrđeno je da oštećenje na privremenim ulaznim vratima u skladište Spaski nije izazvano Rajnhartovim pištoljem. Nijedno drugo sredstvo koje bi moglo da razbije veoma čvrsta vrata – drvo s metalnim okvirom – nije nađeno u blizini. Štaviše, uveliko se sumnjalo da pomenuto oštećenje na vratima nije bilo posledica ulaska u zgradu. Neko je imao ključ.
Zapis o samoubistvu sam po sebi bio je dokaz Džekove nevinosti. Rajnhart je bio čuven po finoj preciznosti svoje proze. Retko je pravio sintaksičke pogreške, a nikad, baš nikad nije grešio u pisanju. A u tom „testamentu“ bilo je jezičkih grešaka najgore vrste. „Celo vreme od mojih dopsiničkih ratnih dana“, pisalo je u zapisu, „imam strašnu napetost. Nekad u sred noći razbijem telefon. Pastuv, Batina i Diler nevini su. Ubijo sam te tri devojke zašto me nisu tucale, verovatno zašto sam obojeni.“ I najzad, sasvim srceparajuće: „Recite Nili da je volim. Znam da sam uprskao, ali je zaista volim.“ Malik Solanka, kad je došao red na njega da bude ispitivan, rekao je jasno policiji da bez obzira na činjenicu što je rukopis nesumnjivo Džekov, nije reč o tekstu koji je on slobodno pisao. „Ili mu je diktirao neko sa daleko nižim jezičkim standardima od njega, ili je Džek namerno pokvario svoj stil da bi nam poslao jasnu poruku. Zar ne vidite? Čak nam je saopštio imena trojice ubica.“
Kad je ustanovljeno da je Kit „Batina“ Medford, poslednji ljubavnik Lorene Klajn, sin Majkla Medforda, bogatog preduzimača i crne zverke radnika koji pripadaju sindikatu, čija je jedna kompanija upravo izvodila radove na zgradu Ambar Spaskog, pretvarajući je u smešu čudnih stanova, i da je utvrđeno da Kit, koji je zamoljen da organizuje zabavu povodom otvaranja, poseduje garnituru ključeva, postalo je jasno da su ubice napravile nepopravljivu grešku. Većina ubica su glupi, a život u privilegovanom krugu nije odbrana od gluposti. Ispostavlja se da čak i najskuplje škole obrazuju tikvane, a Marsalis, Andrisen i Medford bili su polupismene, arogantne budale. I ubice. Batina, suočen sa činjenicama, priznao je prvi. Odbrana njegovih drugara pala je nekoliko časova kasnije.
Džek Rajnhart je sahranjen u dubini Kvinsa, trideset pet minuta vožnje od kućice koju je kupio majci i još neudatoj sestri u Daglastonu. „Kuća s pogledom“, šalio se. „Ako odeš do kraja dvorišta i nagneš se sasvim levo, uhvatićeš, znaš šta?, nazovi to šapatom zvuka.“ Sada će njegov pogled zauvek ostati uperen ka urbanom smradu. Nila i Solanka su uzeli kola i odvezli se na groblje. Bilo je tesno, neprijatno, bez drveća, vlažno. Fotografi su se vrzmali oko male grupe ožalošćenih poput otpada što pluta ivicama nekog mračnog jezerca. Solanka beše nekako zaboravio da će mediji biti zainteresovani za Džekov pogreb. U trenutku kad su počinioci priznali zločine i kad je priča o klubu S&M postala društveni skandal leta, profesor Solanka je izgubio interesovanje za javne dimenzije ovog događaja. On je oplakivao svog prijatelja Džeka Rajnharta, velikog hrabrog novinara, koga je progutao glamur i bogatstvo. Teška je sudbina kad čoveka zavede ono što prezire. Možda je još teže izgubiti voljenu ženu zbog najboljeg prijatelja. Solanka je Džeku bio loš prijatelj, a opet Džeku kao da je bilo suđeno da ga izdaju. Njegove tajne seksualne sklonosti, koje nije nikad otkrio Nili Mahendri, ali što je značilo da mu ni Nila na kraju neće biti dovoljna, odvele su ga u rđavo društvo. Bio je veran muškarcima koji nisu zasluživali njegovu vernost, ubedio je sebe u njihovu nevinost – kakav napor je to morao da bude za prirodnog istraživača i majstora skandala, kakvu opsenarsku veštinu je morao da primeni! – i shodno tome pomogao im je da se zaštite od zakona, a za nagradu su ga ubili u trapavom pokušaju pronalaska žrtvenog jarca: žrtvovali su ga na oltaru svog nesavladivog, ludačkog ponosa.
Plaćeni sveštenik je otpevao mešavinu oproštajnih pesama, starih duhovnih i onih novijih: posle „Uputi me, Isuse“ usledila je pesma Pafa Dedija „Svaki tvoj dah“ (Nedostajaćeš mi); zatim „Ljuljaj mi dušu“ (U Avramovim grudima). Izgledalo je da će sigurno kiša, ali se suzdržala. Vazduh je bio vlažan, kao da je bio pun suza. Tu su bile Džekova majka i sestra; kao i Bronislava Rajnhart, njegova bivša žena, koja je izgledala i oronula i seksi u kratkoj crnoj haljini i svilenom velu. Solanka je klimnuo glavom Broni, kojoj nikad ništa nije imao da kaže, i promrsio neke prazne reči ucveljenima. Rajnhartove kao da nisu bile žalosne; činilo se da su ljute. „Džek koga ja poznajem“, rekla je kratko Džekova majka, „prozreo bi te bele momke za par sekundi.“ „Džeku koga ja poznajem“, dodala je njegova sestra, „nisu bili potrebni bičevi i lanci da bi se zabavio.“ One su bile besne na čoveka koga su volele, zbog skandala, a još bešnje što im je naneo štetu, kao da je to uradio da bi ih povredio, da bi ih ostavio da žive u večnom bolu. „Džek koga ja poznajem“, rekao je Solanka, „bio je prilično dobar čovek, i ako se sada igde nalazi, rekao bih da je srećan zato što je oslobođen pravljenja grešaka.“ Naravno, Džek je bio s njima. Džek u sanduku iz kojeg nikad neće ustati. Solanka oseti da ga neka ruka steže oko srca.
Ožalošćeni Solanka video je Džeka ispruženog u uzvišenom preobraženju dok ceo svet čavrlja nad njegovim lešom a fotografi brbljaju okolo. Do Džeka su počivale tri devojke. Oslobođen straha od sopstvene umešanosti u njihovu smrt, Solanka je žalio i za njima. Tu je počivala Loren, koja beše počela da se plaši onoga što je znala da uradi drugima i što je dozvoljavala da joj drugi rade. Bindi i Skija pokušale su i nisu uspele da je zadrže u svom čarobnom krugu uživanja i patnje, ali je ona zapečatila svoju sudbinu preteći članovima kluba da će ih javno prokazati. Tu je počivala Bindi, koja je prva shvatila da smrt njene prijateljice nije bila slučajno nego planirano hladnokrvno ubistvo: što beše nalog za njenu smrt. I najzad, tu je počivala Skija, svestrani akrobata u seksu, najviše divlja među njima i seksualno najmanje sputana, njeni mazohistički ekscesi – sada pomno pobrojani u oduševljenoj štampi – ponekad su zbunjivali i njenog sadističkog ljubavnika Breda Pastuva. Skija, koja je za sebe verovala da je besmrtna, koja nikad nije ni pomislila da će doći po nju zato što je bila kraljica njihovog sveta, išli su kuda ih je ona vodila, a njen nivo tolerancije, njen prag bio je viši od svih koje su oni ikad spoznali. Znala je za ubistva i ludački se oduševljavala njima, šaputala je Marsalisu na uvo da nema nameru da im stane u kraj, a Dileru i Batini govorila je da bi bila srećna da zameni svoje prijateljice na svakojaki način, samo recite i imate ga. Takođe je svoj trojici pojedinačno objasnila da su ih ta ubistva vezala do kraja života; oni su prešli tačku iz koje nema povratka, a ugovor njihove ljubavi zapisan je u krvi njenih prijateljica. Skija, vampirska kraljica. Platila je glavom zato što su se njene ubice suviše plašile njenog seksualnog besa da bi je pustile da žive.
Tri skalpirane devojke. Svet je pričao o vudu magiji i fetišizmu, a iznad svega o hladnoj svireposti zločina, ali je Solanka radije razmišljao o smrti srca. Te mlade devojke, tako očajnički opsednute žudnjom, mogle su da je pronađu samo u spoljnim krajnostima ljudskog seksualnog ponašanja. A ta tri mladića, za koje je ljubav bila postala pitanje nasilja i posedovanja, pitanje iživljavanja i predavanja, došli su do granice između ljubavi i smrti, a njihov bes ju je izbrisao, bes koji nisu znali da artikulišu, nastao iz onoga što oni, koji su toliko imali, nisu nikad uspeli da dobiju: neznatnost, običnost. Stvarni život.
U hiljadu, deset hiljada, sto hiljada užasavajućih razgovora koji su brujali o pokojnicima kao muve govnare, grad je raspredao najsitnije detalje vezane za ubistva. Ubili su devojke jedan drugome! Loren Klajn je izašla s Medfordom na poslednje veličanstveno veče. Ona ga je poslala kući kako on beše isplanirao, zbog svađe koju je isprovocirao pri kraju večeri. Nešto kasnije telefonirao joj je, govoreći joj da je doživeo saobraćajku u neposrednoj blizini. Istrčala je da mu pomogne i naišla je na njegov stari „bentli“ otvorenih vrata. Jadna mala. Mislila ja da želi da se izvini. Ljuta zbog prevare ali ne i zbunjena, ušla je u kola a Andrisen i Marsalis su je više puta udarili u glavu dok je Medford ispijao „margarite“ u obližnjem baru, glasno objavljujući da utapa svoju tugu zato što njegova kučka neće da izađe, nagoneći barmena da zaveže ili da napusti bar, osiguravajući da njegovo prisustvo bude zapamćeno. A onda skalpiranje. Mora da su stavili plastične pokrivače na sedišta da ne bi ostale mrlje krvi. A telo su izbacili na ulicu kao đubre. Istu tehniku su primenili na Belindu Kendel.
Sa Skijom je, međutim, bilo drugačije. Kao što beše njen običaj, ona je preuzela inicijativu, šapatom kazujući planove Bredliju Marsalisu prilikom njihove poslednje večere. Ne večeras, rekao je on, a ona je slegla ramenima. „U redu. Onda ću pozvati Dilera ili Batinu da vidim da li je njima do zabave.“ Besan, uvređen, ali prinuđen da se drži plana igre, Bred joj je u predvorju zgrade poželeo laku noć, a zatim joj posle nekoliko minuta telefonirao: „U redu, pobedila si, ali ne ovde. Dođi u sobu.“ (Soba je bila apartman u hotelu sa pet zvezdica i bio je zvučno izolovan, koji je na godinu dana rezervisao klub S&M za potrebe bučnijih članova. Otkriveno je da je Bredli Marsalis izvršio rezervaciju nekoliko dana unapred, što je bio dokaz da je reč o predumišljaju.) Skija nije dospela do sobe. Velika crna dostavna kola zaustavila su se iza nje i glas koji je prepoznala rekao je: „Ćao, princezo. Penji se. Pastuv nas je zamolio da te malo provozamo.“
Dvadeset, devetnaest, devetnaest, zbrajao je Solanka. Njih tri zajedno imale su tačno tri godine više od njega.
A šta reći za Džeka Rajnharta koji je preživeo desetak ratova da bi skončao tako bedno u zgradi skladišta, čoveka koji je tako dobro pisao o stvarima koje su važne i tako doterano o stvarima koje nisu važne i čije su poslednje reči bile, po slobodnoj volji ili po nuždi, i gorke i prazne? I priča o Džeku bila je razjašnjena do kraja. Pastuv Marsalis ukrao je sačmaru. Džek je pozvan na pristupnu svečanost u klub S&M. Uspeo si, čoveče. Primljen si. Čak i kad su stigli u skladišnu zgradu Rajnhart nije imao pojma da mu se bliži smrt. Verovatno je razmišljao o sceni orgijanja u filmu Zavezanih očiju, zamišljajući devojke pod maskama na podijumu, očekujući ubod svoje slatke lepotice. Solanka je sada plakao. Čuo je kako ubice insistiraju da, kao deo rituala, Rajnhart mora da popije krčag „džeka“ i koka-kole, pića pokvarene dece, i to naiskap. Čuo je kako mu naređuju da skine gaćice i da ih okrene naopačke, u ime tradicije kluba. Kao da beše zavezan oko njegovih očiju, Solanka je osećao povez koji su upotrebili na Džeku (i kasnije ga skinuli). Suze su mu kvasile zamišljenu svilu. U redu, Džek, jesi li spreman, ovo će te oduvati. – Šta se dešava, momci, u čemu je štos? – Samo otvori usta, Džek. Jesi li oprao zube kako smo ti rekli? Bravo. Kaži aaa, Džek. Ovo će te ubiti, lutko. Kako patetično lako beše namamiti tog dobrog, slabog čoveka u sopstvenu smrt. Kojom je samo spremnošću stupio u sopstvena mrtvačka kola i krenuo na poslednju kratku vožnju. Gospode, uljuljaj moju dušu, drao se pevač. Zbogom, Džek, reče tiho Solanka svom prijatelju. Idi kući. Nazvaću te.
Nila je vratila Malika u Bedfordovu ulicu, otvorila je flašu crnog vina, navukla zavese, upalila mirisne sveće i sasvim neučtivo odabrala jedan CD iz pedesetih i spočetka šezdesetih godina – muziku iz njegove zabranjene prošlosti. Bio je to znak njene duboke emotivne mudrosti. U svim stvarima koje su pripadale osećanjima Nila Mahendra je znala šta deluje. Kabhi méri aaya karó. Izazovno romantična pesma razli se po zamračenoj sobi. Dođi ponekad kod mene. Nisu progovorili ni reči otkad su napustili groblje. Povukla ga je na meki tepih i zagnjurila mu glavu među svoje dojke, nemo ga podsećajući na neprekidno postojanje sreće, čak i sred žalosti.
Govorila je o svojoj lepoti kao o nečemu što je nekako odvojeno od nje. Prosto se „ukazala“. Nije bila rezultat ničega što je ona uradila. Nije se uopšte smatrala zaslužnom za nju, bila je zahvalna za dar koji je dobila, mnogo je brinula o njemu, ali je o sebi uglavnom razmišljala kao o bestelesnom biću koje živi nedostupno pogledu tog izuzetnog stranca, njenog tela: gledajući njegovim velikim očima, komandujući njegovim dugim udovima, ne sasvim sposobna da poveruje svojoj sreći. Njen uticaj na okruženje – pali čistači prozora koji sede raskrečenih nogu po raznim trotoarima s kofama na glavi, kola koja izleću s puta, opasnost za kasapine sa satarama kad se zaustavi da pogleda meso – bio je fenomen čijih posledica je, uprkos prividnoj nezainteresovanosti, bila potpuno svesna. U izvesnoj meri ona je mogla da kontroliše ovaj „efekat“. „Ne zna samo kako da ga isključi“, govorio je Džek, i to je bilo tačno, ali mogla je da ga umanji pomoću komotne odeće (koju je prezirala) i šešira sa širokim obodom (koje je, kao mrzitelj sunca, obožavala). Uzbudljivije je bilo to što je mogla da pojača odgovor sveta finim podešavanjem svojih dugih koraka, položaja brade, ustiju, boje glasa. Pretila je da će cele kvartove pretvoriti u pustoš, tako da je Solanka morao da je zamoli da prestane, naročito zbog uticaja koji je imala na stanje njegovog tela i duha. Volela je komplimente, opisivala je sebe kao „devojku koja se divno remontuje“, a ponekad je bila spremna da prizna da ta podela na „formu“ i „sadržinu“ predstavlja korisnu fikciju. Svoje seksualno biće opisivala je kao „drugo“ koje je povremeno dolazilo da lovi tako da joj se nije moglo poreći ratno lukavstvo, način jedne stidljive osobe da se prepusti raspusnom ponašanju. To joj je omogućavalo da bere plodove izuzetne erotske privlačnosti bez straha od parališuće društvene neugodnosti koja ju je mučila kao mucavu devojčicu. Odveć lukava da bi govorila direktno o snažnom osećanju za pravdu i krivdu, koje je tiho određivalo njeno ukupno ponašanje, više je volela da citira seks bombu iz crtanog filma Džesiku Zečicu. „Nisam ja loša“, volela je da kaže glasom nalik predenju mačke. „Ja sam samo tako nacrtana.“
Čvrsto ga je držala. Kontrast njegovoj vezi s Milom bio je veoma upečatljiv. Solanka je s Milom dozvoljavao sebi da se utapa u bolesnu draž skandaloznog, nedozvoljenog, dok je u Nilinom zagrljaju bilo sasvim suprotno, o svemu je moglo da se govori i govorilo se, sve je bilo dozvoljivo i dozvoljavalo se. Ona nije bila žena-dete, a ono što je otkrivao kod nje beše odrasla radost dozvoljene ljubavi. O privrženosti Mili razmišljao je kao o slabosti; ova nova veza predstavljala je snagu. Mila ga je optuživala za optimizam, i bila je u pravu. Nila je predstavljala opravdanje tog optimizma. Tačno, bio je zahvalan Mili zato što je pronašla ključ za vrata njegove mašte. Ali ako je Mila Milo otključala vrata brane, onda je Nila Mahendra bila bujica.
U Nilinom naručju Solanka je osećao da se menja, osećao je da demoni kojih se toliko plašio postaju sve slabiji, osećao je da onaj nepredvidljivi gnev popušta pred čudesnom predvidljivošću ove nove ljubavi. Spakujte kofere, Furije, razmišljao je, vi više ne stanujete na ovoj adresi. Ako je bio u pravu, a izvor besa ležao u gomilajućim životnim razočarenjima, onda je pronašao protivotrov koji je pretvarao otrov u njegovu suprotnost. Jer i furija može da bude ekstaza, a Nilina ljubav bila je kamen mudrosti koji je omogućio alhemiju preobraženja. Gnev se rađao iz očaja: a Nila je bila ispunjena nadom.
Vrata njegove prošlosti ostala su zatvorena, a ona je imala milosti da ne lupa na njih. Njena potreba za izvesnim stepenom lične i psihološke intime bila je velika. Nakon njihove prve večeri u hotelskoj sobi ona je insistirala na tome da za zajedničke susrete koriste njen krevet, ali je jasno dala do znanja da ne želi da te noći spava s njom. San joj je bio pun noćnih mora, pa ipak nije želela utehu njegovog prisustva. Više je volela da se sama bori s grozomorom snova i da se posle noćnih ratova budi polako i sama sa sobom. Nemajući izbora Solanka je prihvatio njene uslove i počeo je da se navikava na odbijanje talasa sna koji su ga obično zapljuskivali na kraju ljubavnog čina. Govorio je sebi da je i za njega tako bolje. Uostalom iznenada je imao toliko posla.
Svakim danom ju je sve više spoznavao, istražujući je kao da je ona novi grad u kojem je iznajmio stan za koji se nada da će ga jednog dana kupiti. Njoj se ta ideja nije sasvim sviđala. Kao i on, bila je ćudljivi stvor a on je postajao njen lični meteorolog, prognozirao je njeno vreme prateći trajanje njenih unutrašnjih oluja i njihovih propratnih efekat?. u obliku uragana koji su se obrušavali na zlatne obale njihove ljubavi. Ponekad je volela da bude tako mikroskopski secirana, volela je da bude shvaćena bez ijedne reči, zadovoljavajući svoje potrebe a da ne mora ni da ih pomene. U drugim prilikama to joj je smetalo. Primetio bi oblak na njenom čelu i upitao: „Šta je?“ Ona bi ga gnevno pogledala i rekla: „Oh, ništa, ništa. Za ime Boga! Ti stvarno misliš da možeš da mi čitaš misli, ali najčešće nisi u pravu. Ako nešto treba da se kaže, onda ću ja to reći. Nemoj da ideš u susret problemima.“ Uložila je veliki napor u stvaranje imidža jake ličnosti i nije želela da čovek koga voli primećuje njene slabosti.
Uskoro je otkrio da je lečenje potrebno i Nili i to beše još jedna zajednička crta: oboje su želeli da pobede svoje demone ne ulazeći u dolinu lutaka. Dakle, kad je bila neraspoložena, kad je morala da se rve sama sa sobom, povukla bi se od njega, ne bi želela da ga vidi ili da mu nešto objašnjava, očekujući od njega da je shvati, da bude dovoljno odrastao da joj dozvoli da bude ono što treba da bude; ukratko, prvi put u životu od njega se tražilo da se ponaša u skladu s godinama. Ona je bila jako napeta žena i ponekad bi priznala da mora da je strašno biti u njenoj blizini, na što bi on odgovorio: „Da, ali postoje kompenzacije.“ „Nadam se da su velike“, uzvraćala bi ona, delujući iskreno zabrinuta. „Kad ne bi bile, onda bih ja bio poprilična budala, zar ne?‘ On bi se iscerio, a ona bi mu se opustila i primakla mu se. „Tačno“, tešila bi se. „A ti nisi budala.“
Posedovala je ogromnu fizičku neusiljenost i bila je zaista srećnija naga nego obučena. Više puta je morao da je podseća da se obuče kad bi neko pokucao na vrata. No, ona je želela da sačuva neke tajne, da zaštiti svoju misteriju. Njena česta povlačenja u sebe, njena navika da ustukne da ne bi bila pročitana dokraja, imala je veze s tom potpuno neameričkom – apsolutno engleskom – svesnošću o važnosti rezervisanosti. Tvrdila je da nije reč o tome da li ga voli ili ne voli, a volela ga je duboko i zadivljujuće. „Vidiš, to je očito“, odgovorila bi kad ju je upitao zašto ga voli. „Ti možeš da budeš veoma kreativan sa svojim lutkama i vebsajtovima, ali što se mene tiče, tvoja jedina funkcija jeste da dođeš u moj krevet kad ti kažem i da ispuniš sve moje hirove.“ Na ovu oholu izjavu profesor Malik Solanka, koji je ceo život želeo da bude seksualni objekat, osetio se smešno zadovoljnim.
Nakon ljubavnog čina zapalila je cigaretu i otišla da je popuši sedeći naga pokraj prozora, znajući koliko on ne podnosi duvanski dim. Srećne komšije, pomislio je on, ali ona je odbacivala takva razmišljanja kao malograđanska i ispod njenog nivoa. Vratila se sasvim otvoreno na pitanje koje on beše postavio. „Tvoja velika prednost“, govorila je, „jeste što imaš srce. To je retka osobina kod savremenih muškaraca. Uzmi Babura: divan muškarac, u stvari, sjajan, ali potpuno zaljubljen u revoluciju. Stvarni ljudi su samo žetoni u njegovoj igri. Kod većine drugih tipova reč je o statusu, novcu, moći, golfu, egu. Kao, na primer, kod Džeka.“ Solanki se uopšte nije svidela njena hvala izrečena na račun stasitog barjaktara sa Vašingtonskog skvera, a osetio je i oštru žaoku krivice zbog njenog isticanja prednosti nad mrtvim prijateljem i to joj je rekao. „Vidiš“, divila se ona, „ti ne samo da to osećaš nego i pričaš. Jupi. Najzad sam našla muškarca s kojim vredi ostati.“ Solanka je imao osećaj da ga ona potajno diže u vazduh, ali nije mogao da shvati šalu dokraja. Osećajući se glupo, zadovoljio se osećajnošću njenog glasa. Ljubavni napitak broj devet. To beše lekoviti melem.
Svuda po stanu u Bedfordovoj ulici bila je prisutna Indija, i to u preteranom stilu dijaspore: tanana muzika, sveće i tamjan, kalendar s Krišnom i mlekaricama, sari na podu, istočnjačka lula svijena na ormanu za knjige poput preparirane zelene zmije. Nilin bombajski alter ego, razmišljao je Solanka navlačeći odeću, verovatno je trebalo da se suprotstavi vesternizovanoj jednostavnosti kalifornijskih minimalista... ali manimo Bombaj. I Nila se oblačila, nabacujući „najaerodinamičniju“ crnu haljinu koja je skrojena u nekoj bezimenoj fabrici svemirskog doba. Morala je da ide na posao bez obzira na to što je bilo kasno. Pripremni period za dokumentarni film o Liliputu bio je pri kraju, a ona se spremala za put u rodni kraj. Bilo je još mnogo posla. Navići ću se na to, pomisli Solanka. Njena potreba za odsutnošću jednako je profesionalna i lična. Biti s tom ženom znači isto tako naučiti živeti bez nje. Zavezala je pertle na belim patikama – koje su imale točkiće ugrađene u đonove – i otrčala punom brzinom tako da je njen dugi crni konjski rep leteo iza nje. Solanka je stajao na trotoaru i gledao za njom. „Efekat“, primetio je kad je uobičajeni pomor počeo, deluje i po mraku. Otišao je da poštom pošalje slona Asmanu. Ubrzo će tragovi starog besa biti rasterani novom srećom i on će steći dovoljno samopouzdanja da ponovo uđe u život svoga sina. Međutim, da bi to učinio moraće da se suoči s Leonorom i da joj predoči činjenicu koju ona još odbija da prihvati. Moraće konačnost da zabije poput noža u njeno dobro i drago srce.
Telefonirao je Asmanu da očekuje iznenađenje. Veliku radost. „Sta je unutla? Sta prica? Sta ce reci Molgen?“ Leonora i Asman su bili na odmoru s Francovima u Firenci. „Ovde nema plaze. Ne. Ima samo leka, ali ja necu da se kupam u njoj. Mozda cu doci kad polastem i plivati u njoj. Nisam se plasio, tata. Zasto su Molgen i Lin vikali?“ Plašio. „Mama nije. Mama nije vikala. Ona je lekla nemoj da se plasis, Molgen. Lin je tako dobla. I mama je dobla. Tako ja mislim. On se malo plasio. Molgen se plasio. Samo malo. Da je plobao da me natela na smeh? Velovatno. Znas li ti to, tata? Sta je govolio? Isli smo da gledamo kipove, ali Lin nije isla. Zato je bila napolna. Ostala je kod kuce. Ne kod nase kuće, nego. Ja-ne-seca.“ Tek posle nekoliko trenutaka Solanka shvati da to znači Ne sećam se. „Bolavili smo tamo. Da. Bilo je doblo. Imao sam svoju sobu. To volim. Imam luk i stelu. Volim te, tata, hoces danas kuci? U subotu ili utolak? Tleba da dodzes. Cao.“
Leonora je preuzela slušalicu. „Da, bilo je teško. Ali Firenca je divna. Kako si?“ Na trenutak se zamislio. „Dobro“, reče. Sada se ona zamislila. „Ne bi trebalo da mu obećavaš da ćeš doći ako zaista ne dolaziš“, reče nastojeći da izvuče odgovor. „U čemu je problem?“, upita on, menjajući temu. „U čemu je problem kod tebe?“, uzvrati ona. To je bila suština. On beše prepoznao u njenom, a ona u njegovom glasu, onaj izdajnički ton. Izbačen iz ravnoteže onim što je upravo čuo, Solanka je napravio grešku povlačenjem u Nilin dijalog. „Petrove ti kajgane! Ti misliš da možeš da mi čitaš misli, ali tako često grešiš. Ako treba nešto da se kaže onda ću ja to reći. Nemoj da provociraš nevolje.“ Kad je Nila to govorila zvučalo je sasvim prirodno, ali kad je silazilo sa njegovih usana delovalo je kao prazna pretnja. Leonora se prezrivo zabavljala. „Petrove ti, kajgane?“, baš ju je zanimalo. „Kao ’Krvi ti Isusove’, ’Jajca od komarca’, ili ’Koji ti je?’ Kad si počeo da koristiš bisere Ronalda Regana?“ Bila je oštra, razdražljiva, nepomirljiva. Uticaj Morgena i Lin, pomisli Solanka. Morgena koji se veoma potrudio da ga nazove i izgrdi zato što je napustio ženu, koja je sa svoje strane nazvala Solanku da mu kaže da je njegovo ponašanje zbližilo njih dvoje kao nikad pre. Hmm! Morgen, Leonora i Lin u Firenci. Zato je bila napolna. Asmanovi dokazi bili su nepobitni. Zasto je plakala. Zbog čega li je plakala, Morgen? Leonora? Da li biste mogli o tome da me obavestite? Da li bi ti, Leonora, mogla da mi objasniš zbog čega su se svađali tvoj novi ljubavnik i njegova žena u prisustvu moga sina?
Bes ga je napuštao, ali svi oko njega kao da su bili izuzetno loše raspoloženi. Mila se preseljavala. Edi je unajmio furgon od kompanije Van-Go i bez roptanja je nosio njene stvari sa četvrtog sprata dok je ona stajala na ulici pušeći cigaretu, pijući irski viski iz flaše i kukajući. Kosa joj je sada bila crvena i oštrija nego ikad: čak joj je i glava delovala gnevno. „Šta misliš, u šta gledaš?“, dreknula je na Solanku kad je opazila da je posmatra sa prozora radne sobe. „Ma šta da tražiš od mene, profesore, ničega nema. Jasno? Ja sam verena i veruj mi da ne bi valjalo da razbesniš moga verenika.“ Nasuprot zdravom razumu sišao je na ulicu da porazgovara s njom. Selila se u Bruklin, u mali stan na Padini parka zajedno s Edijem, a pauci su tamo otvorili i kancelariju. Sajt kraljeva Lutke približavao se puštanju u promet i sve je izgledalo dobro. „Ne brini, profo“, reče mu Mila ne sasvim razgovetno. „Poso ide strašno. Samo tebe ne mogu da podnesem.“
Edi Ford je sišao niza stepenice noseći monitor kompjutera. Kad je video Solanku teatralno se namrštio. Beše to scena koju je odavno želeo da odigra. „Ona ne želi da priča s tobom, čoveče“, reče odlažući kompjuter. „Jesam li jasan? Gospođica Milo nema uopšte volje da razgovara. Razumeš? Ako želiš da se vidiš s njom, nazovi njenu kancelariju i zatraži poslovni sastanak. Pošalji nam e-mail. Ako slučajno dođeš tamo gde stanuje imaćeš posla sa mnom. Ti i ova dama više nemate nikakvih ličnih odnosa. Ako mene pitaš onda je ona svetica što uopšte želi s tobom da radi. A ja nisam svetački tip. Meni treba samo pet minuta. Tri stotine sekundi nasamo s tobom sasvim bi zadovoljilo moje potrebe. Da, gospodine. Da li me pratiš, profesore? Da li sam na tvojoj frekvenciji? Da li dopirem do tebe?“ Solanka tiho sagnu glavu i krenu. „Govorila mi je šta si pokušavao s njom“, doviknu Edi za njim. „Ti si jadan i bolestan starac.“ A šta ti je rekla, Edi, o onome što je ona pokušavala sa mnom? Oh, nije važno.
„Ah, Vi profesore!“ U hodniku pred vratima naleteo je na vodoinstalatera Šlinka; ili bolje, Šlink je čekao njega, odmah počevši da maše nekim papirom i da priča rafalno. „Sve odlicno u stanu? Nema problema s veceom? Tako, tako. Sto Slink sredi ostaje sređeno.“ Klimao je glavom i preterano se smešio. „Mozda se vi ne secate“, nastavio je. „Bio sam otvoren s vama, eh? moja zivotna prica koju sam vam ispricao. Vi ste se gadno nasalili. Mozda film da se snimi, rekli ste, mogao bi lep film da bude iz moje jadne price. Niste ozbiljno mislili. Vi ste sigurno govorili onako od srca. Tako ste, veliki profesore, dali ideju.“ Solanka je bio zatečen. „Da“, naglasi Šlink. „Slobodan sam da kazem. Zato sam dosao ovamo. Vidite, profesor, polovicno sam sledio vas savet, onaj savet koji je bio vasa sala i, fala Bogu, uspeh je nagradio moj trud. Imam ugovor za film! Vidite sami, evo ga crno na belom. Vidite tu, ime studija. Vidite tu, filancije. Da, komendija, samo zamislite! Posle zivota bez humora mene ce igrati smejuci se. Bili Kristal u glavnoj ulozi, vec je na snimanju, lud je od srece. Siguran hit, eh? Gotovo na prolece. Mnogo bruje o filmu. Bice veliko svecano otvaranje. Cekaj da vidis. Okej, zdravo, profesor Supak i hvala za naslov. Jevrejska ladza. HA, ha, ha, HA.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bes-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:22 pm






16



Neprijatno leto zatvorilo se preko noći, kao sezona na Brodveju. Temperatura je pala kao giljotina; dolar je, međutim, uzleteo. Svuda, u sportskim dvoranama, klubovima, kancelarijama, na ulicama, kao i na velikim sportskim stadionima i u zabavnim centrima, svet se spremao za novu sezonu, razgibavajući se i istežući telo i um, pripremajući novu garderobu. Parada na Olimpu! Grad se pretvorio u trku. Obični pacovi nisu mogli ni da razmišljaju o ulasku u ovo teško takmičenje. To beše glavni događaj, takmičenje za plavu traku, svetska serija. Beše to glavna trka čiji će pobednici biti bogovi. Drugo mesto nije ni postojalo: „Gubilište.“ Neće biti srebrnih ili bronzanih medalja, jedino pravilo je bilo pobeda ili smrt.
Te olimpijske jeseni sportisti su se javljali sa svih radija i televizija: osramoćeni Kinezi koji piju krv koljače, Merion Džons mrmlja u mikrofon, njen muž pozitivan na nandrolon, Majkl Džonson obara rekorde kao od šale. Ono što je Džek Rajnhart nazvao Olimpijadom razvoda takođe se zahuktavalo. Matorac Solankine bivše žene, Sare Lir Skofild, njen drugi muž, umro je u snu uoči njihovog poslednjeg ročišta, ali ne pre nego što ju je izbacio iz testamenta. Ogorčeni verbalni rat između Sare, brazilskog supermodela Ondine Marks i Skofildove odrasle dece iz ranijih brakova konačno je potisnuo ubistva komadom betona sa naslovnih strana. Sara je izašla kao pravi pobednik u ovim preliminarnim verbalnim neprijateljstvima. Objavila je fotokopirane isečke iz Skofildovog dnevnika da bi dokazala da je pokojnik do kraja prezirao svu svoju decu i da se zakleo da nikad neće ostaviti nijednom od njih ni koliko iznosi cena mostarine na Tribarovom mostu. Takođe je angažovala privatne istražitelje da provale Ondinu, jedinog uživaoca Skofildove poslednje volje oko koje se vodio rat. Detalji o biseksualnim navikama modela i njenoj sklonosti ka estetskoj hirurgiji preplavili su štampu. „Nije moj tip, ali kažu da kipti od energije“, zajedljivo je komentarisala Sara. Ondinina prošlost vezana za uživanje droge i za snimanje pornića takođe je bila na tapetu; a najžešće otkriće koje su iskopali Pinkertonovi bila je njena tajna veza sa zgodnim paragvajskim potomkom jednog nacističkog ratnog zločinca. Ova otkrića su dovela do saslušanja modela od strane biroa za useljavanje, kao i do glasina o brisanju njene zelene karte. Ja sam običan pešadinac u odnosu na Sam koja komanduje bataljonima, razmišljao je Malik Solanka prosto zadivljen. Ja obično lice u masi, a ona je jedna od kraljica ubica.
PlanetGalileo.com, projekat kraljeva Lutke, njegov poslednji udarac velikom vremenu, dobio je moćne saveznike. Pauci su lepo proširili svoje mreže. Saradnici i sponzori jedva su čekali da se uključe u ovaj novi značajni poduhvat tvorca legendarne Male Mozgovice. Glavni produkcioni, distribucioni i marketinški ugovori s ključnim igračima – Matelom, Amazonom, Sonijem, Kolumbijom, Banana Republikom – već su bili zaključeni. Kosmos igračaka nalazio se u opticaju, sve od mekih plišanih lutaka do robota u prirodnoj veličini čoveka s glasom i svetlećim lampicama, specijalne kostime za Noć veštica da i ne pominjemo. Bilo je igrica i slagalica, te devet vrsta neutralizatora kosmičkih brodova i kiborga, zatim modeli cele planete Galileo-1, a za prave ludake i ceo njen solarni sistem. Porudžbine za knjigu Pobuna živih lutaka kod Amazona približavale su se grozničavim rekordima Male Mozgovice. Igrica plejstejšena bila je pred lansiranjem i već se uveliko prodavala u pretprodaji; nova modna linija koja je nosila etiketu s nazivom „Galileo“ bila je spremna za predstavljanje na Šestoj modnoj izložbi; a zahvaljujući strahu od štrajka glumaca i pisaca tokom nastupajućeg proleća, visokobudžetni film nalazio se pred dobijanjem zelenog svetla. Banke su se takmičile koja će pre da da novac na pozajmicu, svakodnevno smanjujući kamate. Najveća kineska banka zatražila je da se pristupi pregovorima. Mila, u ulozi prvog čoveka paukova, radila je danonoćno postižući izuzetne rezultate. Međutim, Solankini odnosi s njom bili su i dalje zaleđeni. Bilo je očito da je mnogo gnevnija što je dobila nogu nego što je u početku izgledalo. Ona je lepo obaveštavala Solanku u svim zbivanjima i pripremala ga za nastup pred medijima, ali u pogledu ljudskih kontakata kao da je postavljena bodljikava žica preko Menhetenskog i Bruklinskog mosta uz troglavu verziju Edija Forda koji budno čuva stražu. U elektronskom svetu Solanka i pauci su svakodnevno blisko sarađivali, i to po više časova. Van tog sveta bili su stranci. Očito je tako moralo da bude.
Na sreću, Nila je još bila u gradu, iako je razlog njenog produženog prisustva bio uznemirujući, pogubno delujući na nju. U Liliput-Blefuskuu došlo je do državnog udara pod vođstvom izvesnog Skajreša Bolgolama, urođeničkog elbijskog trgovca čija je flota potpuno propala i koji je zato mrzeo imućne indolilijevske trgovce strašću koja bi se mogla nazvati rasističkom da nije bila duboko ukorenjena u profesionalnu zavist i ličnu uvredu. Udar uopšte nije bio potreban; pod pritiskom bolgolamita, liberalni predsednik zemlje Golbasto Gu, koji je provodio program ustavne reforme čiji je cilj bio da Indoliliputancima da jednaka izborna i vlasnička prava, već je bio prisiljen da promeni kurs i da izbaci novi ustav samo nekoliko nedelja posle njegovog usvajanja. Bolgolam je, međutim, smislio ratno lukavstvo i početkom septembra umarširao je u Liliputanski parlament u centru Mildenda u pratnji dve stotine naoružanih pustahija, uzimajući za taoce pedesetak indoliliputanskih parlamentaraca i političara, kao i predsednika Gua lično. U isto vreme, odredi bolgolamitskih plaćenika napali su i zarobili vodeće ličnosti indoliliputanskog vrha. Piste na Međunarodnom aerodromu Blefusku bile su blokirane. Glavni provajder Interneta na ostrvu, Lilikon, zatvorila je Bolgolamova banda. Ipak, ograničene aktivnosti elektronske pošte i dalje su se održavale.
Nije bilo poznato gde se nalazi Nilin prijatelj sa njujorških demonstracija; ali kako su se vesti iz Liliputa polako filtrirale uprkos Bolgolamovom ometanju, utvrđeno je da Babur nije među taocima u Parlamentu, a ni u zatvora. Dakle, ukoliko nije ubijen, onda je prešao u ilegalu. Nila je zaključila da je to najverovatnija alternativa. „Da je mrtav, onda bi, u to sam sigurna, ta vucibatina od Bolgolama pustila vest. Da bi još više demoralisao opoziciju.“ Solanka ju je veoma malo viđao u danima posle udara s obzirom na to da je pokušavala, najčešće u sitnim noćnim satima, a sve zbog vremenske razlike od trinaest časova, da uspostavi vezu preko WWW i satelitskih telefonskih veza sa FPO (Filibistanski pokret otpora ili „Slobodni ljudi“). Isto tako je revnosno nastojala da pronađe način i sredstva za ilegalni ulazak u Liliput-Blefusku iz Australije ili sa Bornea, i to s kamermanima. Solanka je počeo ozbiljno da strahuje za njenu bezbednost, ali isto tako i za sopstvenu novopronađenu sreću uprkos istorijske važnosti pitanja koja su okupirala njenu pažnju. Postavši iznenada ljubomoran na njen rad, u mislima je pothranjivao svoje jade i govorio sebi da je omalovažen i zanemaren. Jedina uteha mu je bila njegova Zamina Rajk, koja je krišom dospela na tlo Baburije u potrazi za svojim čovekom (iako mu nije bilo jasno s kojom namerom). Pala mu je na um jedna strašna mogućnost. Možda Nila traži u Liliputu ne samo priču nego i muškarca. Sada kad se šinjel istorije sručio na nedovoljno jaka pleća ćelavog barjaktara kome se toliko divila, nije li moguće da Nila razmišlja o tom mišićavom Baburu kao o privlačnijoj prilici od sedećeg sredovečnog trgovca bajkama i igračkama? Zbog kojeg drugog razloga bi planirala da rizikuje život ilegalnim ulaskom u Liliput-Blefusku s ciljem da ga pronađe? Samo zato da snimi dokumentarac? Ha! Ne zvuči uverljivo. To je podtekst, ako baš hoćete. A Babur, njena žudnja u začetku, predstavlja tekst.
Jedne noći, veoma kasno, i to kad je digao veliku frku, došla je do njega u Sedamdesetu ulicu. „Mislila sam da nikad nećeš tražiti da dođem“, govorila je smejući se, pokušavajući da na taj način rastera guste oblake napetosti koji su lebdeli u vazduhu. Nije mogao da joj kaže istinu: da ga je u prošlosti Milino prisustvo sprečavalo da je pozove. Oboje su bili previše napeti i iscrpljeni da bi vodili ljubav. Ona je tragala za tajnim vezama, a on je proveo dan razgovarajući s novinarima o životu na Galileu-1, ubitačan posao tokom kojega je osećao da laže kao i to da će novinari pridodati još koju laž. Solanka i Nila su ćutke gledali Letermana. Nenaviknuti na probleme u međusobnim odnosima nisu bili stvorili jezik kojim bi se borili protiv nevolje. Što je ćutanje trajalo duže, to je bilo ružnije. A onda, kao da je ružan predosećaj izleteo iz njihovih glava i poprimio fizičku formu, začuo se prodoran krik. Zatim se čula lomljava. A onda opet još glasniji krik. I dugi, dugi muk.
Izašli su na ulicu da ispitaju šta se desilo. Predvorje Solankine zgrade imalo je jedna unutrašnja vrata koja su se obično otvarala samo ključem, ali je njihov metalni okvir sada bio oštećen i brava nije mogla da primi ključ. Spoljna vrata, vrata do ulice, nisu se nikad zaključavala. Ovo je delovalo zabrinjavajuće, čak i na novom bezbednijem Menhetnu. Ako je napolju postojala opasnost, ona je mogla i da uđe unutra. Međutim, ulica je bila tiha i pusta, kao da niko drugi nije ništa čuo. Svakako, niko drugi nije izašao da vidi šta se događa. I uprkos snažnoj lomljavi na trotoaru nije bilo ničega, ni polomljene biljke ni razbijene vaze. Nila i Solanka su u čudu gledali oko sebe. Nečiji životi su na trenutak upali u njihove i onda nestali. Kao da su čuli svađu duhova. Međutim, prozor na nekadašnjem Milinom stanu bio je širom otvoren, a kad su pogledali gore pojavila se silueta muškarca i čvrsto ga zatvorila. Zatim se svetlo ugasilo. Nila reče: „Mora da je on. Izgleda da ju je prvi put promašio, ali ju je drugi put pogodio.“ „A šta je s onom lomljavom“, upitao je Solanka. Ona je samo zavrtela glavom, vratila se unutra i insistirala na tome da zovu policiju. „Kad bi mene neko ubijao, a moje komšije ne bi ništa preduzimale, bila bih prilično razočarana, zar ti ne bi?“
Dva policajca došla su posle sat vremena, uzela izjave od njih i otišla da istražuju slučaj, uopšte se ne vraćajući. „Čovek bi pomislio da treba da se vrate i da kažu šta se dogodilo“, vikala je Nila preplašeno. „Mora da znaju da sedimo tu usred noći na smrt zabrinuti.“ Solanka prasnu, puštajući da sav jed izađe iz njega. „Mislim da nisu shvatili da je njihova dužnost da tebe obaveste“, rekao joj je, ni ne pokušavajući da prikrije ljutnju u glasu. Ona se odmah okomi na njega, jednako agresivna kao i on. „Šta li te to izjeda?“, upitala je oštro. „Dosta mi je pretvaranja da ne landram s bolesnim medvedom.“ I tako je počelo, tužni ljudski kovitlac optužbi i kontraoptužbi, ubitačna stara igra međusobnog prebacivanja: ti si rekao, ne ti si rekla, ti si to uradio, ne nego ti, da ti kažem da sam zaista umorna od ovoga zato što tražiš tako mnogo a daješ tako malo, i da ti dam sva blaga ovoga sveta ne bi bilo dovoljno, i šta to znači, ako mogu da te pitam, znaš ti vrlo dobro šta to znači. Da. Tačno. U redu, onda, mislim da znam o čemu je reč. Šta ja tražim? Ti me teraš da to kažem. Ne, nego si umirala od želje da to ispljuneš. Isuse Bože, prestani da stavljaš reči u moja usta. Trebalo je da znam. Ne, trebalo je da ja znam. Dobro de, sada oboje znamo. Onda, u redu. U redu.
Baš tada, kad su stajali jedno nasuprot drugom poput zakrvavljenih gladijatora, zadajući i primajući rane koje će uskoro ubiti njihovu ljubav i ostaviti je mrtvu tu na podu emocionalnog Koloseuma, profesor Solanka primeti utvaru koja je zaledila njegov oštri jezik. Velika crna ptica sedela je na krovu kuće, njena krila bacala su veliku duboku senku na ulicu. Furija je tu, pomisli odmah. Jedna od tri sestre došla je konačno po mene. Nismo mi čuli vriskove užasa; bio je to zov Furije. Buka uzrokovana lomljavom na ulici – zvuk sličan udam komada betona bačenog sa velike visine neverovatnom snagom – nije uzrokovana padom nikakve proklete vaze. Bio je to zvuk razbijenog života.
I ko zna šta je moglo da se desi ili šta je, uhvaćen u kandže besa koji se vratio, mogao da uradi da nije bilo Nile, da nije ona stajala nad njim na visokim potpeticama, viša za celu glavu od njega, gledajući kao kraljica, kao boginja, njegovu glavu prekrivenu dugom sedom kosom; ili da joj je nedostajala pronicljivost da primeti strah koji se širio njegovim mekim, okruglim dečačkim licem, strah koji je podrhtavao u uglu njegovih kupidonskih usana; ili da u tom poslednjem od svih mogućih trenutaka nije pronašla nadahnutu drskost, čistu emotivnu blistavost, da pogazi poslednji tabu koji je još stajao između njih, da uđe u neobeleženu teritoriju svom silinom svoje ljubavi, da van svake sumnje dokaže da je njihova ljubav jača od besa time što je ispružila dugu ruku sa ožiljkom i počela, sasvim promišljeno, prvi put u životu, da mrsi njegovu zabranjenu kosu, tu dugu sedu kosu koja je rasla iz njegovog temena.
Čini nestadoše. On se grohotom nasmeja. Velika crma vrana raširi krila i odlete preko grada, da bi samo posle nekoliko minuta pala mrtva pored jednog kipa u Gramersijevom parku. Solanka shvati da je njegovo izlečenje od retkog poremećaja potpuno. Boginje gneva su otišle; njihova vlast nad njim konačno je prestala. Mnogo je otrova isceđeno iz njegovih žila, a mnogo toga što je dugo bilo negde zapretano sada se oslobodilo. „Želim da ti ispričam priču“, prozbori on; a Nila, uzimajući ga za ruku, povede ga na trosed. „Svakako mi je ispričaj, ali mislim da mi je već poznata.“
Na kraju naučnofantastičnog filma Solaris, priče o planeti potopljenoj okeanom koja funkcioniše kao jedan divovski mozak koji može da čita ljudske misli, da njihove snove pretvara u javu, heroj iz kosmosa konačno se vraća kući, gde na tremu davno izgubljene ruske dače deca skakuću oko njega i njegove lepe žene koja je ustala iz mrtvih. Kako se kamera povlači u beskonačnost, primećujemo da se dača nalazi na sićušnom ostrvu u velikom okeanu Solarisa: opsena ili možda dublja istina od same istine. Dača se smanjuje u mrlju i nestaje, a mi smo ostavljeni nasamo sa slikom moćnog, zavodljivog okeana sećanja, mašte i sna, gde ništa ne umire, gde ono što nam je potrebno uvek čeka na tremu, ili trči prema nama preko veselog travnjaka sa detinjim povicima i srećnim, raširenim rukama.
Pričaj mi. Već mi je poznato. Nila je, svojom urođenom mudrošću, pogodila zašto za profesora Solanku prošlost nije bila radost. Kad je odgledao Solaris, poslednja scena delovala je užasno na njega. Upoznao je takvog čoveka, pomisli, čoveka koji živi u opseni očinstva, zarobljen okrutnom greškom povezanom s prirodom očinske ljubavi. Poznaje i takvo dete, pomisli, dete koje trči prema čoveku koji igra ulogu oca, ali ta uloga je laž, laž. Nije bilo oca. Nije to bio srećan dom. Dete nije bilo dete. Ništa nije bilo kako je izgledalo.
Da, Bombaj je navalio kao bujica i Solanka je ponovo živeo u njemu, ili barem u jedinom delu grada koji je stvarno vladao njime, u tom parčetu prošlosti iz kojeg je mogao da se prizove celi pakao, njegova Joknapatofa, njegov prokleti Malgudi, koji mu je oblikovao sudbinu i sećanje koje je potiskivao duže od pola života. Metvoldovo imanje: ono mu je bilo više nego dovoljno. A naročito stan u bloku zvanom Nurvil, u kojem je dugo vaspitavan kao devojčica.
U početku nije mogao da gleda svojoj priči u oči, mogao je samo da joj priđe sa strane, pričajući o puzavici koja se vere preko verande poput provalnika, ili kao očuh pokraj bolesničke postelje u noći. Ili je opisivao vrane koje grakćući sleću na prozor kao zla kob i o svom ubeđenju da je mogao da shvati njihova upozorenja samo da nije bio tako glup, samo da se malo bolje koncentrisao, mogao je da pobegne od kuće pre nego što se išta dogodilo, dakle njegova je greška, njegova glupa greška, što nije uspeo da shvati najjednostavniju stvar, to jest da shvati jezik ptica. Ili je pričao o svom najboljem prijatelju, Čandri Venkataragavanu, čiji je otac otišao od kuće kad je Čandri bilo deset godina. Malik je sedeo u Čandrinoj sobi i ispitivao rasejanog dečaka. Reci mi koliko to boli, Malik je preklinjao Čandru. Treba da znam. Mora da je tako i mene bolelo. Malikov otac je nestao kad je Malik imao nepunu godinu; njegova lepa i mlada majka spalila je sve fotografije i ponovo se udala iste godine, zahvalno uzimajući prezime drugog muža i darujući ga i Maliku, obmanjujući ga i za prošlost i za osećanja. Otac mu je otišao i on čak nije znao ni njegovo prezime, koje je bilo i njegovo. Da se pitala majka, Malik nikad ne bi saznao da je uopšte imao oca, ali to mu je rekao očuh kad je bio dovoljno odrastao da shvati. Njegov očuh koji je morao da se barem opere od optužbi za incest. Barem od toga ako ni od čega drugog.
Šta je radio njegov otac? Maliku nije nikad rečeno. Da li je bio debeo ili tanak, visok ili nizak? Da li mu je kosa bila kovrdžava ili ravna? Jedino je mogao da se ogleda u ogledalu. Misterija izgleda njegovog oca razrešiće se kako bude odrastao, a lice u ogledalu odgovaralo je na njegova pitanja. „Mi smo sada Solanke“, prekorevala ga je majka. „Nije važno za tu osobu koja nije ni postojala i koja sada sigurno ne postoji. Ovo je tvoj pravi otac, on te hrani i odeva. Ljubi stope njegove i provodi volju njegovu.“
Doktor Solanka je bio drugi muž, savetnik u bolnici Brič Kendi i u slobodnom vremenu nadareni kompozitor, i bio je zaista plemenit. Međutim, kao što je Malik otkrio, njegov očuh je tražio više od toga da mu ljubi stopala. Kad je Maliku bilo šest godina, gđi Maliki Solanki – koja nikad više nije zatrudnela, kao da je njen muž begunac odneo sa sobom tajnu plodnosti – saopšteno je da više ne može da rađa i tada su počele dečakove muke. Donesi odeću i pusti da mu raste kosa da nam bude i ćerka i sin. Ne, mužu, kako je to moguće, hoću da kažem da li je u redu? Naravno da jeste! Zašto ne? U intimi doma sve što otac familije odluči Bog potvrđuje. O, slaba moja majko, ti si mi donela mašnice i haljinice. A kad ti je gad rekao da zbog slabe telesne građe, zbog hripanja i prehlade, treba da vežbaš svakodnevno, kad te je poslao u duge šetnje u Visećim vrtovima, zar se nisi setila da ga upitaš zbog čega on ne šeta s tobom; zbog čega li je insistirao na tome da se sam stara o svojoj „devojčici“? O, jadna moja pokojnice koja si izdala svoje jedino dete. Trebalo je da prođe cela godina dana da bi Malik skupio hrabrosti da upita ono što nije smelo da se pita. Mama, zašto me obara dr Sahib? Šta obara, kako obara, kakve su to gluposti? Mama, kad stane iznad mene i kad mi rukom pritisne glavu i natera me da klečim. Mama, kad raskopča pidžamu i kad je, mama, pusti da padne. Ona ga je tada nemilice tukla. Da više nikad nisi rekao te bezobrazne laži, inače ću te tući dok ne postaneš i gluv i nem kao riba. Ti si zbog nečega ljut na tog čoveka koji je jedini tvoj otac koga si upoznao. Ti zbog nečega ne želiš da tvoja majka bude srećna, zato pričaš te laži, nemoj da misliš da te ne poznajem, tvoje pokvareno srce; šta misliš kako je kad sve majke kažu, tvoj Malik ima tako bujnu maštu, samo ga nešto upitaš i svašta možeš da očekuješ. Znam ja dobro šta to znači: to znači da pričaš užasne laži po celom gradu, da ja za dete imam opakog lažova.
Posle toga bio je gluv i nem. Posle toga bilo je dovoljno da se ruka spusti na njegovo teme i da pokorno padne na kolena, da zatvori oči i otvori usta. Ali posle više meseci stvari su se zaista promenile. Jednog dana dr Solanku posetio je Čandrin otac, g. Balasubramanjam Venkataragavan, važni bankar, i ostali su zatvoreni duže od jednog sata. Glasovi bi zagrmeli, a onda bi se brzo stišali. Malik se povukao na kraj hodnika razrogačenih očiju, nem i pripijen uz lutku. Konačno je g. Venkat izašao, sav besan, zastavši samo da podigne i zagrli Malika (koji je za Venkatovu posetu bio obučen u belu košulju i šorst), i da, onako zajapuren, promrmlja, „Nemoj da brineš, dete moje. Gavran reče: nikad više.“\'7b9\'7d Tog istog popodneva sve haljinice i mašnice odnete su i spaljene; ali Malik je bio uporan u nastojanju da zadrži lutke. Doktor Solanka ga nikad više nije ni dotakao. Ma kakve da su bile pretnje g. Venkata, bile su efikasne. (Kad je Balasubramanjam Venkataragavan otišao od kuće da bi postao sanjasi, desetogodišnji Malik Solanka bio je veoma uplašen da će njegov očuh ponovo pribeći staroj praksi. Ipak, izgleda da je dr Solanka dobro naučio lekciju. Međutim, Malik Solanka nije više nikad progovorio ni jedne jedine reči s očuhom.)
Od tog dana i Malikova majka se promenila, beskrajno se izvinjavajući svom mladom sinu i neutešno plačući. Jedva da je mogao išta da joj kaže a da ne izazove bolan krik krivice. To je udaljilo Malika. Njemu je bila potrebna majka, ne postrojenja za navodnjavanje nalik onima na tabli igre monopola. „Molim te, mamice“, prekoreo ju je kad je počela jednu od seansi suza i zagrljaja, „kad ja mogu da se kontrolišem, možeš i ti.“ Jako ju je zabolelo, pustila ga je i posle toga plakala je sama u tišini, zagnjurena u jastuke. Tako je život na površini poprimio normalan tok, dr Solanka je odlazio na posao, Malika je vodila domaćinstvo, a Malik je zaključavao svoje misli, poveravajući se samo šapatom, u noćnoj tami, svojim lutkama koje su se gomilale u krevetu oko njega, kao anđeli čuvari, kao rod rođeni: jedina porodica kojoj je mogao verovati.
„Ostatak nije važan“, rekao je, završavajući ispovest. „Ostatak je sasvim običan – mirenje s činjenicama, odrastanje, odlazak, moj sopstveni život.“ Ogroman teret pao mu je sa pleća. „Ne moram više da ih nosim sa sobom“, dodao je u čudu. Nila ga obgrli i pripi se još više uz njega. „Sada sam te ja zarobila“, rekla je. „Sada ja tražim da ideš tamo ili ovamo, da uradiš ovo ili ono. U ovom zatvoru konačno si slobodan.“ Naslonio se na nju, gotovo potpuno opušten, iako je znao da postoje još jedna velika vrata koja nije otključao: vrata potpunog otkrivanja, apsolutne, brutalne istine, iza kojih se nalazila ona čudna stvar koja se desila između Mile Milo i njega. Ali to, zloslutno je ubeđivao sebe, ostaje za neki drugi dan.
Svuda na svetu – u Britaniji, u Indiji, u dalekom Liliputu – svet je bio opsednut temom uspeha u Americi. Nila je u zavičaju bila slavna ličnost samo zato što je našla dobar posao u američkim medijima. U Indiji su se veoma ponosili dostignućima u muzici i izdavaštvu (mada ne i u pisanju) Indijaca nastanjenih u Americi, kao i Silikonskom dolinom i Holivudom. Britanci su bili još histeričniji. Britanski novinar dobija posao u SAD! Neverovatno! Britanski glumac igra drugu zvezdu u američkom filmu! Jupi, kakav superstar! Britanski komičar transvestit osvaja dva Emija! Zadivljujuće – oduvek nam je jasno da je britanski transvestizam najbolji! Uspeh u Americi postao je jedina mera vrednosti. Ah, povijanje kičme, pomisli Malik Solanka. Niko danas ne zna kako da se odupre novcu, a sav novac se nalazi ovde u Obećanoj zemlji.
Takva razmišljanja behu postala česta zato što je blizu šezdesete doživljavao ogromnu snagu pravog američkog hita, snagu koja je širom otvarala sva vrata grada, otključavala tajne i pozivala na gozbu do rasprskavanja. Lansiranje Galilea, interdisciplinarnog poduhvata bez presedana, bilo je od samog početka intergalaktičko. Ispostavilo se da je reč o srećnom slučaju: neophodnom mitu. Majice s natpisom NEKA NAJJAČI PREŽIVE prekrivale su najlepše grudi u gradu, postajući pobednički slogan za mladu generaciju koja je preko noći počela da se ponaša kao gomila. Ovaj natpis su ponosno nosile i neke meke trbušine kao dokaz njihovog osećaja za ironiju i zezanje. Tražnja video igrica plejstejšena prevazišla je sva očekivanja, ostavljajući čak i Laru Kroft da se batrga na javi. Kad su Ratovi zvezda bili na vrhuncu, njihova prodaja dostizala je tek četvrtinu prodaje igračaka širom sveta; jedino je fenomen Male Mozgovice bio približan po ostvarenom profitu. Saga Galileo-1 obarala je sve rekorde, ali ovaj put je globalna manija izazvana ne filmovima ili televizijom nego vebsajtom. Novo sredstvo komunikacije konačno se isplaćivalo. Nakon leta sumnje u mogućnosti mnogih neprofitabilnih kompanija sa Interneta, ovde se konačno nalazio prorokovani vrli novi svet. Iznenađujuće umiljata zver profesora Solanke, konačno dočekavši svoj čas, kretala se ka Vitlejemu da bi se rodila. (Bilo je, međutim, i poteškoća: u početku je sajt često padao pod teretom poseta, koji kao da su bili brži od mogućnosti vebsajta da poveća broj poseta ispredanjem novih niti blistave mreže.)
Još jednom su Solankini izmišljeni likovi počeli da iskaču iz svojih kaveza i da izlaze na ulicu. Iz celog sveta stizale su vesti o njihovim kipovima koji se poput gorostasa dižu na zidinama gradova. Pojavljivali su se na priredbama, pevajući nacionalne himne na balovima, objavljujući kuvare i turističke vodiče. Vodeće mlade glumice javno su se utrkivale da igraju ulogu Zamine Rajk i njene dvojnice, kiborške Boginje pobede. Ovaj put Solanka nije uopšte osećao onaj strah koji je bio prisutan kod stare Male Mozgovice zato što je, kao što mu je obećala Mila Milo, to stvarno bio njegov šou. Divio se sopstvenom uzbuđenju. Sastanci su mu ispunjavali dane. Zastoja u razmeni elektronske pošte s paucima više nije bilo. Redovno vreme „suočavanja“ postalo je bitno. Stalni, a verovatno i sve veći, gnev seksualno odbačene, na oca fiksirane Mile, bio je jedini detalj koji je kvario ovu Krezovu gozbu. Mila i Edi su dolazili na smrt bledi na ključne sastanke i odlazili čak se i ne pozdravljajući sa Solankom. Međutim, njena kosa i oči sve su govorili. Često su menjali boju, jedan dan bi goreli kao plamen a već sledeći bi bili namršteni poput oluje. Kontaktna sočiva često su se žestoko sudarala s kosom, sugerišući da je tog naročitog dana Mila izuzetno loše raspoložena.
Solanka nije imao vremena da se bavi problemom Mile. Partneri u projektu Galileo kipteli su od ideja u vezi s unošenjem raznovrsnosti: lanac restorana! Luna park! Ogromni hotel u Las Vegasu, zabavni centar i kasino u obliku dva ostrva Baburije, smešteni u veštačkom „okeanu“ usred pustinje! Broj kompanija koje su kucale na vrata, preklinjući da im se dozvoli ulaz, bilo je teško utvrditi gotovo kao puni decimalni izraz od p. Pauci su gotovo svakodnevno pravili i dobijali nove predloge za budućnost bogatstva, a Malik Solanka se gubio u ekstazi, furiji, rada.
Međutim, intervencija živih lutaka sa imaginarne planete Galileo-1 u javnim poslovima stvarno postojeće Zemlje nije bila predviđena. Tu vest je Solanki donela Nila. Ona je stigla u Sedamdesetu ulicu u stanju velike uzbuđenosti. Oči su joj blistale dok je govorila. U Liliputu je izvršen kontraudar. A počeo je kao provalna krađa: maskirani ljudi napali su najveću prodavnicu igračaka u Mildendu i pobegli s celokupnom, upravo prispelom pošiljkom kiborških maski i kostima Hronosa. Zanimljivo je da – s obzirom na ime Nilinog drugara barjaktara – nijedna baburijanska nošnja nije odneta. Radikali iz FPO, revolucionarni indolilijevski „slobodni ljudi“ koji su, kao što je kasnije otkriveno, organizovali napad, uveliko su se identifikovali s kraljevima Lutke, čije je neotuđivo pravo da se s njima postupa kao s ravnopravnima – dokraja moralnim i osećajnim bićima – negirao Mogul Baburijanac, njihov smrtni neprijatelj, od koga je Skajreš Bolgolam bio optužen kao inkarnacija.
Do tog trenutka vest je zvučala kao čudno, egzotično, nevažno odstupanje u dalekom, i zato lako odbačenom, južnom Pacifiku. Ali ono što je usledilo nije se moglo tako lako ignorisati. Hiljade disciplinovanih „filbistanskih“ revolucionara izvršili su koordinirane oružane napade na ključne instalacije Liliput-Blefuskua, iznenađujući vrlo ceremonijalnu elbijevsku armiju i angažujući bolgomite da zauzmu Parlament, Radio i TV-stanicu, telekom i kancelarije Lilikon Internet servera, kao i aerodrom i luku, u žestokoj i dugoj borbi. Pešadinci su nosili šešire, senila i marame da bi sakrili lice, ali neki oficiri su bili uparađeni. Kiborzi Akaša Hronosa bili su vodiči u onome što je, kako je shvatio Malik Solanka, bila u najmanju ruku treća „pobuna živih lutaka“. Viđeni su mnogi „lutkari“ i „Zemine“ kako rukovode operacijama. „Neka najjači prežive!“, čulo se kako uzvikuju slobodnjaci dok su napadali položaje bolgolamita. Na kraju ovog krvavog dana, FPO je odneo pobedu, ali je cena bila visoka: stotine mrtvih, stotine teže i lakše ranjenih. Medicinski kapaciteti Liliput-Blefuskua imali su velikih poteškoća da zbrinu povređene u skladu sa hitnošću njihovih potreba. Neki ranjenici su umrli čekajući na tretman. Bolni jauci i strah ispunjavali su hodnike narodne bolnice tokom cele noći.
Kako je Liliput-Blefusku obnovio kontakte sa spoljnim svetom, ispostavilo se da su i predsednik Golbasto Gu i vođa prvog, sada propalog udara, zarobljeni živi. Vođa ustanka FPO, koji je od glave do pete bio obučen u lutkarski Hronosov kostim i koji se predstavljao samo kao komandant Akaš, pojavio se nakratko na Oslobodilačkoj televiziji da bi objavio uspeh operacije, pohvalio mučenike i da, sa stisnutom pesnicom usklikne: „Najjači su preživeli!“ Zatim je objavio svoje zahteve: vraćanje oborenog Golbastovog ustava i suđenje Bolgolamovoj bandi za veleizdaju, koja se po elbijevskom zakonu kažnjavala smrću, uprkos tome što se niko nije sećao da su ikad izvršena pogubljenja i što se ni sada nisu očekivala. Istakao je dalje da on, „Akaš, komandant slobodnih ljudi“, zahteva da bude konsultovan u vezi s budućom vladom Liliput-Blefuskua i da ima pravo na sopstvenu listu kandidata za uključivanje u dotičnu administraciju. Za sebe nije odredio nikakav položaj, što je bila lažna skromnost koja nikoga nije mogla da zavara. Bal Tekeri u Bombaju i Jerg Hajder u Austriji dokazali su pre njega da čovek ne mora da ima neku funkciju da bi rukovodio predstavom. Tako se pojavio pravi diktator. Dok njegovi zahtevi ne budu uslišeni, zaključio je „komandant Akaš“, on će „pozvati poštovanog predsednika i izdajicu Bolgolama da ostanu u zgradi Parlamenta kao njegovi gosti“.
Solanka je bio zabrinut; ponovo stari problem ciljeva i sredstava. „Komandant Akaš“ mu nije delovao kao sluga pravične stvari, i dok je Solanka dopuštao da Mandela i Gandi nisu jedini uzori revolucionara, taktiku razmetljivog razbojnika trebalo je nazvati pravim imenom. Nila je, međutim, prosto lepršala. „Neverovatno je da ovo ne liči na Indolilije: militarizovani, disciplinovani, samoorganizovani u odbrani umesto da cmizdre i krše ruke. Napravio je pravo čudo, zar ne?“ Rekla je da sledećeg jutra odlazi za Mildendo. „Budi srećan zbog mene. Ovaj udar čini moj film krajnje seksi. Telefon zvoni ceo dan.“ Malik Solanka, stojeći na jednom od najviših vrhova u životu, osećajući se kao Guliver ili Alisa, kao div među pigmejima, nepobediv, neranjiv, iznenada oseti sitne nevidljive prste kako ga vuku za skute, kao da horda malih goblina pokušava da ga povuče u pakao. „Znaš, to je on“, dodala je Nila. „Hoću da kažem, komandant Akaš. Videla sam traku i u to nema sumnje. Kakvo telo: prepoznala bih ga vazda i svuda. On je zaista junačina.“
Brzina savremenog života, pomisli Solanka, prevazilazi mogućnosti srca da odgovori. Džekova smrt, Nilina ljubav, poraz besa, Asmanov slon, Leonorin bol, Milina uvređenost, prezrivi trijumf vodoinstalatera Šlinka, kraj leta, bolgolamov udar u Liliput-Blefuskuu, lična ljubomora na radikalnog Babura iz FPO, svađa s Nilom, krici u noći, izlaganje „propratne priče“, nagli razvoj događaja u projektu Galileo – kraljevi Lutke i njegov strahoviti uspeh, kontraudar „komandanta Akaša“, Nilin predstojeći odlazak: takvo ubrzanje vremenskog toka beše gotovo komično neodoljivo. Ništa od svega toga Nila nije osećala; stvorenje sazdano od brzine i pokreta, dete svog ubrzanog doba, prihvatala je takav tok promena kao nešto sasvim normalno. „Zvučiš grozno matoro kad tako pričaš“, ukorila ga je. „Prestani i smesta dođi ovamo.“ Njihov oproštajni ljubavni čin bio je tako lagan, veličanstveno produžen. Tu nije bilo nikakvih problema s preteranom postmodernom žurbom. Očito je bilo još oblasti u kojima su mladi uvažavali sporost.
Odmah je utonuo u san bez snova, ali ga je posle dva sata probudila noćna mora. Nila je još bila s njim – često je bila srećna da može da prespava kod Solanke, iako je i dalje mrzela da se budi pored njega u sopstvenom krevetu, dvostruki standard koji je on prihvatio bez ikakvog gunđanja – ali u sobi se nalazio i jedan stranac, krupan, u stvari veoma krupan muškarac koji je stajao do Solankine strane kreveta, držeći u vazduhu – oh, strašno ogledalo Solankinog zločina – ružan nož. Rasanivši se za tili čas, Solanka je seo u krevetu. Uljez ga je pozdravio, rasejano vitlajući nožem prema njemu. „Profesore“, reče Edi Ford, poprilično uljudno. „Drago mi je da ste večeras sa nama.“
Jednom u Londonu, nekoliko godina pre, na Solanku je potegao nož jedan crnčić koji je iskočio iz kabrioleta i oštro zahtevao da uđe u telefonsku govornicu u koju je Solanka bio već zakoračio. „Reč je o ženi, čoveče“, rekao je. „Hitno je, je li jasno?“ Kad je Solanka rekao da je i njegov poziv važan, malac je frknuo. „Iseći ću te nožem, bitango, nemoj da misliš da neću. I neće mi biti nimalo žao.“ Solanka je pre toga dugo vežbao govor tela. Nije se smelo dogoditi da deluje previše uplašeno ili previše sigurno. Trebalo je da ostane miran. Isto tako je nastojao da mu glas ne podrhtava. „Bilo bi to loše po mene“, rekao je tada, „ali i po tebe.“ A onda je došlo do dvoboja pogledima, u kojem Solanka nije bio toliko glup da pobedi. „U redu, jebi se, pičko, u redu“, rekao je huligan s nožem i ušao da telefonira. „Ej, bejbi, zaboravi na njega, bejbi, da ti ja pokažem šta ta tužna vreća nikad ne bi mogla.“ Počeo je da pevuši u telefonsku slušalicu, što je Solanka prepoznao kao pesmu Brusa Springstina. „Kaži mi, maco, je li matorac s tobom u stanu, ili te je ostavio samu, uh-uh, tako sam se napalio; oh, oh, oh, tako bih te povalio“ Solanka se brzo izgubio, zašao za ćošak i naslonio se na zid, drhteći kao prut.
Dakle, ponovo isto, ali ovaj put je povod ličan tako da bi govor tela i sva veština glasa mogli da omanu. Ovaj put žena spava pored njega u njegovoj postelji. Edi Ford poče da šetka u podnožju kreveta. „Znam šta ti se vrzma po glavi“, reče. „Strastveni ljubitelj filma kao ti. Linkolnov trg i tako dalje, naravno, naravno. Nož u tami, pravilno si shvatio, drugi film o Pink Panteru, igra divna Elke Zomer jesam li u pravu?“ Film se, u stvari, zvao Pucanj u tami, ali Solanka je odlučio da ne ispravlja Edija. „Usrani filmovi o nožu“, razmišljao je Edi. „Mili se svideo Bruno Ganc u Nožu u glavi, ali za mene je najbolje klasično ostvarenje, prvi film Polanskog, Nož u vodi. Muž počinje da se igra nožem da bi impresionirao ženu. Ona se zaljubila u onog stopera plavušana. Strašna greška, gospođo. Nažalost.“
Nila se meškoljila, tiho plačući u snu, kao što je često činila. „Pst“, govorio je Solanka milujući je po leđima. „Sve je u redu. Pst.“ Edi je mudro klimao glavom. „Očekujem da nam se uskoro pridruži, čoveče. Jedva čekam.“ A onda je ponovo počeo da mozga. „Često upoređujemo filmove, Mila i ja. Grozan, grozniji, najgrozniji, u takvom fazonu. Za nju je najbolji Isterivač duhova koji će uskoro biti pušten s ranije neprikazanim materijalom, uh-uh, ali ja se ne slažem. Treba da se vratiš u klasični period mom Romanu Polanskom. Rozmarina beba, čoveče. To je beba za mene. Dakle, bebice su nešto što je tebi poznato, je li tako, profesore? Bebice, na primer, sede tebi u krilu danima u nizu. Nisi mi odgovorio, profesore. Dozvoli da parafraziram. Glupirao si se nečim što nisi smeo ni da takneš, a kako ja to vidim, taj usrani pokvarenjak mora da bude kažnjen. Osveta je moja, reče Gospod. Osveta je Edijeva, zar nije tako, profesore, zar ne dopuštaš da je ovaj naš susret ovde prava realnost slučaja? Susret nas dvojice, tebe bespomoćnog sa svojom picom i mene s ovim ogromnim bodežom u ruci koji čeka da ti odseče muda, zar ne prihvataš da ti je stigao Sudnji dan?“
Filmovi čine publiku infantilnom, pomisli Solanka, ili je možda reč o tome da infantilne privlače neki pojednostavljeni filmovi. Možda svakodnevni život, ta jurnjava, preveliki teret, otupe i omame ljude poput anestetika i onda oni hrle u jednostavniji svet iz filmova da bi znali kako da se osećaju. Posledice su takve da u glavama odraslih doživljaji što se nude u bioskopu postaju stvarniji od spoljašnjeg sveta. Za Edija njegovi siledžijski refreni iz filmova imali su više autentičnosti nego bi).o koji „prirodni“ obrazac govora, čak i više od pretećeg arsenala koji je imao na raspolaganju. U svojoj mašti on je bio Samjuel L. Džekson, koji se upravo sprema da uništi jednu ništariju. Bio je čovek u crnom, čovek nazvan po boji, koji komada zavezanu žrtvu uz zvuke melodije „Ti si mi teg o vratu.“ Što uopšte nije značilo da nož nije nož. Bol je još bio bol, smrt je još sledila na kraju, a taj ludak je zaista vitlao nožem u mraku. Sada je i Nila bila budna, sedela je pored Solanke, ušuškavajući čaršav oko svog golog tela, baš kao što se čini u filmovima. „Poznaješ ga?“, upitala je šapatom. Edi se nasmejao. „Pa, naravno, lepa damo“, rekao je punim glasom. „Imamo vremena i za mali intervju. Profesor i ja smo kolege.“
„Edi“, reče sa otvorenih vrata usplahirena Mila koja je imala crveno našminkane jagodice i kosu ofarbanu u modro. „Ukrao si mi ključeve. On mi je ukrao ključeve“, reče okrećući se prema Solanki u krevetu. „Izvinite zbog ovoga. On ne može da kontroliše osećanja. A posebno jaka osećanja gaji prema tebi. Što je razumljivo. Ali taj nož? Pogrešno, Edi.“ Okrenula se ponovo prema vereniku. „Pogrešno. Kako misliš da se oženiš ako završiš iza rešetaka?“ Edi je delovao skrhano i kao školarac izložen ribanju premeštao se s noge na nogu, odjednom se pretvorivši iz pobesnelog pitbula u kučence što cvili. „Pričekaj napolju“, naredi mu ona i on se pokunjeno pokupi. „On će čekati napolju“, reče Solanki, potpuno zanemarujući prisustvo druge žene. „Moramo da razgovaramo.“
Međutim, ta druga žena nije bila navikla da je neko briše iz scene u kojoj učestvuje. „Šta hoće da kaže time da joj je ukrao ključeve?“, oštro upita Nila. „Zašto je imala tvoje ključeve? Šta je on hteo da kaže time da ste kolege? Šta ona hoće da kaže onim ’što je razumljivo’? Zašto ona mora s tobom da razgovara?“
Mora da razgovara, profesor Solanka je odgovarao u sebi, zato što misli da ja mislim da se jebavala sa svojim ocem, dok ja, u stvari znam da ju je otac tucao, a tu oblast sam lično dobro istražio. Tucao ju je svaki dan kao jarac – kao muškarac – a onda ju je napustio. A kako ga je ona volela i u isto vreme mrzela, od tada stalno traga za kamuflažom, za imitacijom života. Ona je stručnjak za ovo doba, za doba utvara i krivotvorina, u kojem možeš da nađeš sva zadovoljstva poznata ženi ili muškarcu koji su pretvoreni u sintetiku, koji su lišeni opasnosti od oboljenja i krivice – niskokalorična, briljantno patvorena verzija ovog strašnog sveta od krvi i mesa. Lažno iskustvo koje je toliko lepo da ga, u stvari, više voliš od stvarnosti. Ja sam bio njen falsifikat.
Bilo je tri i sedamnaest ujutru. Mila, u kišnoj kabanici i čizmama, sedela je na rubu kreveta. Malik Solanka je ječao. Nesreća uvek stiže kad je odbrana najslabija: napada s leđa, kao ljubav. „Reci joj“, reče Mila, konačno dozvoljavajući Nili da postoji. „Objasni joj da si mi dao ključeve svog malog kraljevstva. Kaži joj sve o jastuku na tvom krilu.“ Mila se, očito, dobro pripremila za ovaj susret. Raspasala je kabanicu i skinula je, otkrivši da na sebi ima samo kratku spavaćicu. Ovo je bio primer korišćenja odeće kao smrtonosnog oružja: ranjena Mila skinula se da ubije. „Ajde, tatice“, navaljivala je. „Pričaj joj o nama. Pričaj joj o Mili u popodnevnim časovima.“
„Molim te, pričaj“, dodade ljutito Leonora Masters Solanka, paleći svetlo prilikom ulaska u društvu trapave, osedele, žmirkave budističke sove s naočarima, njegovog bivšeg pobratima Morgena Franca. „Sigurna sam da bismo svi bili oduševljeni da čujemo.“ E, pa lepo, pomisli Solanka. Izgleda da je reč o politici na otvorenom. Molim vas, priđite svi i osećajte se kao kod svoje kuće, ne vodeći računa o meni. Leonorina riđa kosa bila je duža nago ikad pre; nosila je kaput od kašmira s visokim ovratnikom a oči su joj sevale. Divno izgleda za tako sitne sate, primeti Solanka. Takođe je zapazio da je Morgen Franc drži za ruku; i da Nila izlazi iz njegovog kreveta i oblači se. I njene oči su sevale, a Miline su, naravno, već bile krvave. Solanka zatvori oči i zavali se u krevet, stavljajući jastuk na glavu zbog iznenadnog bleštavila u sobi.
Leonora i Morgen su ostavili Asmana kod njegove bake i sleteli su na aerodrom Dž. F. Kenedi u popodnevnim satima. Odseli su u jednom hotelu u centru grada, nameravajući da u jutarnjim časovima nazovu Solanku i da ga upoznaju sa izmenjenim prilikama u njihovom životu. (To je Solanka i naslutio: ili, bolje, Asman mu je dao do znanja.) „Bilo kako bilo, nisam mogla da spavam“, reče Leonora jastuku. „I onda pomislih, ko te jebe, idem da te probudim. Vidim, međutim, da se lepo zabavljaš; utoliko je lakše da kažem zbog čega sam došla.“ Nestalo je blagosti iz njenog glasa. Držala je stisnute pesti. Borila se da se kontroliše. Svaki čas mogla je da otvori usta i da iz njih, umesto reči, izleti zaglušujući i razarajući krik furije.
Trebalo je da znam, pomisli Solanka, još jače nabijajući jastuk na lice. Kakve šanse ima čovek protiv podmukle pakosti bogova? Eto ih tu, tri furije, lično „raspoložene“, i u punom posedu fizičkih tela žena za koje je moj život bio najdublje vezan. Njihov spoljašnji izgled beše toliko poznat, ali oganj koji je kuljao iz očiju tih preobraženih stvorova dokazivao je da one više nisu žene koje je nekad poznavao, nego pre lađe ka božanstvu osvete na Vest Sajdu... „O, zaboga, ispadaj iz kreveta“, prasnu Nila Mahendra. „Ustaj smesta, da možemo da te ubijemo.“
Profesor Malik Solanka ustade go golcat pod vatrenim pogledima žena koje je nekad voleo. Bes koji je nekad obuzimao njega sada je pripadao njima; a Morgen Franc bio je uhvaćen u njegovo magnetno polje, Morgen koji je imao tako malo toga čime bi mogao da se diči, izuzev što je i sam naučio šta znači biti sluga ljubavi. Morgen, kome je Leonora podarila svoje ranjeno biće i utrapila sina na čuvanje. Pucajući od energije koja se u njega ulivala iz furija, krenu ka tom golom čoveku nalik lutki na žicama munje i zavrnu mu slabašnu ruku. Solanka pade kao suza.


_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bes-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:22 pm



17



Tri nedelje kasnije sišao je iz autobusa na međunarodnom aerodromu Blefusku u vruć ali lekovito vetrovit prolećni dan južne hemisfere. Buket raznih mirisa ispunjavao mu je nosnice – hibiskus, oleandar, žakaranda, znoj, nafta. Velika ludost sopstvenih akcija mlatnula ga je teže od udarca pacifističkog ljubavnika njegove žene, od te šamarčine koja ga je oborila na pod pored kreveta tako da mu je trebalo odbrojavati. Šta misli ko je on i šta misli da radi, on, čovek sa pedeset i pet godina, koji juri po svetu za ženom koja ga je bukvalno ostavila na cedilu? I još gore, zašto ga je toliko uznemirila činjenica što su ti revolucionari, filbistanci, FPO, slobodnjaci – zašto se već ne odluče kako da se zovu? – poprimili izgled njegovih fikcija, kao vatrogasci ili radnici u nuklearnim centralama koji na sebe nabacuju zaštitnu odeću protiv opasnosti što ih vrebaju? Kostimi kraljeva Lutke možda su postali karakteristika događaja na tom prostoru, ali on za to nije nimalo odgovoran. „Ti nisi učesnik ovih događaja“, prebacio je Solanka sebi po ko zna koji put, a onda je nastavio, „A je li? Zašto, onda, taj ćelavi barjaktar Babur koji se smuca s mojom devojkom, nosi masku oblikovanu prema mom licu?“
Maska „Zemina Rajk“ oblikovana je prema Nili Mahendri, to je bilo očito, ali u slučaju „Akaša Hronosa“, činilo se Solanki, bilo je sasvim suprotno: kako je vreme prolazilo, on je sve više ličio na svoju tvorevinu. Duga seda kosa, oči izbezumljene od gubitka. (A usta su mu uvek bila takva.) Čudan maskenbal se igrao na pozornici tog udaljenog ostrva, tako da profesor Solanka nije mogao da se oslobodi osećanja da se tiče i njega lično, da veliko ili trivijalno pitanje njegovog možda značajnog, a verovatnije bednog života – koji je ipak njegov! – dolazi u svoju završnu fazu tu, na južnom Pacifiku. Nije to bila razumna ideja, ali se on sve vreme posle pomalo tragičnih ali više farsičnih događaja u Noći furija nalazio u poremećenom stanju uma, pošto je ponovo postao svestan slomljenog kutnjaka koji mu je zadavao toliko muka, kao i satrvenog srca i uništenog života koji su mu zadavali više jada nego taj podivljali zub. U zubarskoj stolici pokušavao je da isključi traku s ranim melodijama Lenona i Makartnija i prijatno čavrljanje tog novozelandskog kamenolomca koji rije duboko u njegovu vilicu. Koncentrisao se na Nilu: šta li ona misli i kako da je natera da se vrati. Pokazala je da je u poslovima srca isto kao i on onakav kako su ga žene oduvek optuživale da jeste. Bila je prisutna i kad je nije bilo. Kad je volela, volela je do kraja, bez ikakvih ograničenja; ali, govoreći otvoreno, bila je i potencijalni ubica, kadra da u svakom trenu odseče glavu izenenada odbačene ljubavi. Suočena s njegovom prošlošću – s prošlošću koja po njegovom mišljenju nije imala nikakvog uticaja na njegovu ljubav prema njoj – došla je do tačke ključanja, navukla je odeću, besna, i gotovo u istom trenu pošla na celodnevno putovanje avionom iznad globusa ne nazvavši ga telefonom, a kamoli da mu kaže poneku toplu reč ili barem škrto obećanje da će pokušati da sredi stvari kasnije, kad joj istorija da malo vremena. Ali bila je isto tako i žena kojoj je prijalo da je jure. Možda je čak postala i bolesno ovisna. U svakom slučaju – Solanka je ubeđivao sebe dok mu je Novozelanđaninov kompresor razbijao vilicu – duguje sebi da, pošto je našao tako znamenitu ženu, ne dozvoli da je izgubi zato što se nije pojavio.
Leteti prema istoku značilo je hrliti ka budućnosti – vreme terano mlaznicama brzo je prolazilo, sledeći dan je stigao na krilima – ali je izgledalo kao da se vraća u prošlost. Leteo je napred ka nepoznatom i ka Nili, ali mu je tokom prve polovine putovanja prošlost prosto čupala srce. Kad je ispod sebe ugledao Bombaj, navukao je masku sna i zatvorio oči. Avion je u gradu njegovog detinjstva ostao pun sat vremena, ali je odbio da uzme tranzitnu kartu i ostao je u avionu. Međutim, čak i u sedištu nije mogao da se smiri. Maska sna nije bila ni od kakve pomoći. Čistačice su ulazile u avion, čavrljajući i toročući, ceo vod žena u purpurnim i roze krpama, Indija je došla s njima, poput bolesti: njihovo uspravno držanje, snažna nazalna intonacija u govoru, njihove krpe za brisanje prašine, njihove umorne radničke oči, zapamćeni miris poluzaboravljenih balsama i mirođija – ulje od kokosovog oraha, božja travica, kalonji – koji se zadržavao na njihovoj koži. Osećao je vrtoglavicu i obamrlost kao da ima strah od letenja, iako mu nikad pre nije bila muka u avionu, a sada se avion ionako nalazio na zemlji, uzimajući gorivo, ugašenih motora. Posle uzletanja, kad su krenuli na istok iznad Dekana, počeo je ponovo da diše. A kad su ponovo nadleteli more, počeo je polako da se opušta. Nila je ranije htela da s njim putuje u Indiju, da vidi zemlju svojih predaka s čovekom koga je izabrala. On je čovek koga je izabrala i to mora da ima na umu. „Nadam se“, rekla mu je tada veoma ozbiljnim tonom, „da si ti poslednji čovek s kojim ću spavati.“ Velika je moć takvih obećanja i pod njihovom mađijom sebi je čak dozvolio da sanja o povratku, dopustio je sebi da poveruje da prošlost može da bude – da je bila – lišena svoje moči, tako da u budućnosti sve može da se postigne. Ali sada je Nila nestala kao čarobnjakov pomoćnik i njegova snaga nestala je s njom. Bez nje, u to je bio ubeđen, nikad neće prošetati ulicama Indije.
Aerodrom, kako je njegovo zastarelo ime davalo na znanje, beše ono što bi turista koji je odlučan da ostane vedar uprkos katastrofi nazvao „starinskim“ ili „čudnim“. U stvari, beše to svinjac, trošan, smrdljiv, vlažnih zidova i sa ogromnim žoharima koji su pod nogama krckali kao orahove ljuske. Trebalo je da se aerodrom sruši pre više godina, tako je bilo i planirano – uostalom, nalazio se na pogrešnom ostrvu, a helikopteri koji su ga povezivali s glavnim gradom, Mildendom, delovali su zabrinuto – ali novi aerodrom, GGI (Golbasto Gu Interkontinental), potukao je u tom smislu stari time što se srušio mesec dana nakon završetka, zahvaljujući maštovitom i finansijski veoma povoljnom mešanju betona koje su smislili lokalni indolilijevski preduzimači.
Ispostavilo se da su takva kreativna rešenja bila karakteristika života u Liliput-Blefuskuu. Solanka je ušao u carinarnicu aerodroma Blefusku i odmah su glave počele da se okreću, zbog razloga koje je, iako iscrpljen letom i izbezumljen od žiganja srca, bio predvideo i odmah shvatio. Jedan indolilijevski carinik u bleštavoj beloj odeći drao se na njega, kostrešeći se. „Nemoguće. Nemoguće. Nikakvo obaveštenje nismo dobili. Ko ste vi? Kako se zovete, molim?“, pitao ga je sumnjičavo, pružajući ruku da mu uzme pasoš. „Kao što sam i mislio“, reče konačno carinik. „Niste vi.“ Ovo je u najmanju ruku ličilo na izreku, ali Solanka se samo naklonio u znak blagog pristajanja. „Neumesno je“, dodao je tajanstveno carinik, „krenuti da zavedete narod zemlje u kojoj ste samo gost, zavisni od naše poznate tolerancije i dobre volje.“ Dao je odlučan znak Solanki koji je propisno otvarao svoje kofere. Carinik je osvetnički posmatrao njihov sadržaj: četrnaest pari čarapa i gaćica uredno spakovanih, četrnaest maramica, tri para cipela, sedam pari pantalona, sedam košulja, sedam polo majica, tri mašne, tri složena tkana odela i jedna kišna kabanica, za svaki slučaj. Posle pauze za razmišljanje široko se osmehnuo, pokazujući niz savršenih zuba koji su Solanku ispunili zavišću. „Mora da se plati velika carina“, reče carinik sav ozaren. „Toliko je tu predmeta koji podležu carini.“ Solanka se namrštio. „Reč je samo o odeći. Svakako ne terate ljude da vam plaćaju zato što unose ono što im je potrebno da bi pokrili svoju golotinju.“ Carinik je prestao da se smeje i namrštio se mnogo više od Solanke. „Izbegavajte skaredne izjave, molim vas, g. Varalico“, uputi ga. „Ima ovde mnogo toga što nije odeća. Tu je video kamera, isto tako ručni časovnici, fotoaparati, nakit. Velika carina treba da se plati. Ukoliko želite da uložite protest, to je vaša demokratska privilegija. Ovo je Slobodni indijski Liliput-Blefusku: Filbistan! Naravno, ukoliko je protest poželjan, bićete dobrodošli da zauzmete mesto u sobi za razgovore da popričate s mojim šefom. On će uskoro biti slobodan. Za dvadeset četiri ili trideset šest časova.“ Solanka je shvatio poruku. „Koliko?“, upitao je i odmah platio. U lokalnoj valuti, spragovima, izgledalo je mnogo, ali prevedena na američki dolar suma je iznosila osamnaest i po. Blistajući od radosti, carinik je belom kredom upisao veliko X na Solankine kofere. „Dolazite u velikom istorijskom trenutku“, rekao je ushićeno Solanki. „Indijski narod Liliput-Blefuskua konačno je ustao da brani svoja prava. Naša kultura je drevna i superiorna i od sada će biti glavna. Neka najjači prežive, zar ne? Sto godina nekakvi elbijevski kanibali pili su grog – kafu, glimgrim, flunek, „džek danijels“ i koka-kolu, svakojake bezbožne napitke – i terali nas da jedemo njihova govna. Sada će oni da jedu naša. Molim Vas da uživate u svom boravku.“
U helikopteru za Mildendo drugi putnici su buljili u profesora Solanku jednako u neverici kao carinik. Odlučio je da ignoriše njihovo ponašanje i počeo je da posmatra pejzaže. Kad su leteli preko farmi šećerne trske Blefuskua primetio je velike gomile crnog vulkanskog kamenja u blizini centra svakog polja. Indijski radnici po ugovoru, koji su se nekad identifikovali samo po brojevima, polomili su se da bi iskrčili zemljište i na taj način su složili te gomile pod upravom australskih kulučara, taložeći u svojim srdašcima duboku mržnju nastalu iz njihovog znoja i zbog brisanja njihovih imena. Te stene su bile ikone nagomilanog vulkanskog gneva, proročanstva iz prošlosti erupcije indolilijevskog gneva, čije je dejstvo trebalo svuda da se vidi. Rasklimatani helikopter, na veliko Solankino zadovoljstvo, nekako se spustio na još netaknuti deo inače uništenog aerodroma Golbasto Gu Interkontinental, a prvo što je video bila je gorostasna kartonska figura „komandanta Akaša“, to jest vođe FPO Babura s maskom i ogrtačem Akaša Hronosa. Razmišljajući o toj figuri, Solanka se sa zebnjom pitao da li je svojim transglobalnim putovanjem postupio kao zaljubljena zamlata i politički naivko. Jer dominantna figura u Liliput-Blefuskuu – zemlji na ivici građanskog rata, u kojoj je predsednik lično držan kao talac i u kojoj je postojala tenzija opsadnog stanja, tako da je svaki čas moglo da dođe do nepredviđenih događaja – bila je, kao što je znao da mora da bude, veoma slična njemu. Lice koje ga je gledalo sa petnaestak metara visine – to lice uokvireno dugom srebrnom kosom, besnog pogleda i tamnousnih kupidonskih ustiju, bilo je njegovo lice.
Njegov dolazak je bio očekivan. Vest o komandantovom dvojniku bila je brža od helikoptera. Tu u Pozorištu maski original, čovek bez maske, bio je zapažen kao imitator maske: tvorevina je bila originalna dok je njen tvorac bio falsifikat! Izgledalo je da prisustvuje smrti Boga i da je Bog koji je umro on sam. Maskirani muškarci i žene s automatskim oružjem čekali su ga ispred helikoptera. Pridružio im se bez protesta.
Odveli su ga u „čekaonicu“ bez stolica, čiji jedini komad nameštaja beše drveni sto, koji su posmatrale neustrašive oči gušterica dok su žedne muve zujale na vlagu u uglovima njegovih očiju. Pasoš, časovnik i avionsku kartu uzela mu je jedna žena čije je lice bilo skriveno iza maske s licem žene koju je voleo. Zaglušen škripavom vojnom muzikom koja je neprestano svirala preko nekakvog primitivnog sistema, ipak je mogao da čuje užas u mladim glasovima svojih čuvara – jer svuda oko njega bili su gerilci povijeni pod teretom oružja – a isto tako je mogao da vidi dokaze krajnje nestabilnosti situacije u pogledima nemaskiranih civila u zgradi terminala i u nervoznim pokretima maskiranih boraca. Sve to je jasno govorilo Solanki da je uveliko iskoračio iz svog elementa, ostavljajući iza sebe sve znakove i šifre kojim su uspostavljeni značenje i oblik njegovog života. Tu „profesor Malik Solanka“ nije postojao kao ličnost, kao čovek sa prošlošću i budućnošću, niti su postojali oni kojima je bilo stalo do njegove sudbine. Bio je prosto neprikladni niko, s licem koje su svi poznavali, i ukoliko ne bude brzo iskoristio tu začuđujuću fizionomiju, njegov položaj će se naglo pogoršati i u najboljem slučaju rezultiraće deportacijom. O onom najgorem nije želeo ni da razmišlja. Pomisao da bi mogao da bude proteran bez stupanja u kontakt s Nilom bila je veoma neprijatna. Ponovo sam go golcat, pomisli Solanka. Go i glup. Upadam pravo u nokaut.
Posle otprilike sat vremena jedan karavan marke „holden“ ušao je pod nadstrešnicu gde je bio zadržan i Solanka je pozvan ne baš nežno, ali ni prekomerno grubo, da uđe pozadi. Gerilci su se gurali oko njega; još dvojica su ušla u deo za prtljag i sela su okrenuta natrag, s puškama uperenim kroz zadnji prozor. Prolazeći kroz Mildendo, Malik Solanka je imao snažan osećaj već viđenog, ali mu je trebalo nekoliko trenutaka da se seti da ga to podseća na Indiju. Da budemo precizniji, na Čandni Čovk, iznureno jezgro starog Delhija, gde su se trgovci okupljali u istom vašarskom stilu, gde su pročelja prodavnica bila takođe u jarkim bojama a unutrašnjost slabo osvetljena, gde je kolovoz bio još više zakrčen pešacima i biciklistima i guranjem, gde su se životinje i ljudi borili za prostor i gde su sirene automobila izvodile svakodnevnu uličnu simfoniju. Lakše predvidljivo, ali svejedno uznemirujuće, bilo je opipljivo nepoverenje između zajednica, mrgodnih grupica elbijskih i indolilijevskih muškaraca koji su se popreko gledali, osećaj da čovek živi u kresivu i samo čeka da se upali. Bio je to paradoks i kletva zajedničkih nevolja: kad do njih dođe onda prijatelji i komšije dolaze da vas ubiju, isti oni ljudi koji su vam pomagali pre samo nekoliko dana upale vaš kašljucajući skuter, ljudi koji su prihvatili darove koje ste im dali kad vam se ćerka verila za pristojnog i obrazovanog čoveka. Vlasnik prodavnice obuće do čijeg dućana je radila vaša trafika deset godina ili više: to je čovek koji bi doveo ljude s bakljama na vaša vrata i ispunio vazduh slatkim dimom „virdžinije“.
Turisti nisu mogli da se vide. (Dve trećine aviona kojim se dovezao bile su prazne.) Na ulici je bilo malo žena, izuzev iznenađujuće velikog broja ženskog kadra u FPO, a dece nije uopšte bilo. Mnoge prodavnice bile su zatvorene i zabarikadirane; druge su bile bojažljivo otvorene i svet je – uglavnom muškarci – još obavljao svakodnevne poslove. Međutim, oružje se videlo svuda, a sporadična pucnjava čula se u daljini. Policijske snage sarađivale su s oficirima FPO da bi održale zakon i red; ruritanijska sprdnja od armije ostala je u kasarni, iako su vodeći generali bili uključeni u složene razgovore što su se svakodnevno održavali u pozadini, i to satima. Pregovarači FPO sastajali su se sa starešinama etničkih Elbija, kao i sa verskim i poslovnim prvacima. „Komandant Akaš“ barem je pokušavao da ostavi utisak čoveka koji nastoji da pronađe mirno rešenje krize. Ali građanski rat je kuvao ispod površine. Skajreš Bolgolam mogao je da bude poražen i zarobljen, ali veliki deo elbijevskih omladinaca koji su podržavali propali bolgolamitski udar lizali su rane i nesumnjivo su pripremali novi potez. U međuvremenu, međunarodna zajednica kretala se brzo ka proglašenju Liliput-Blefuskua najmanjom državom prokaženika, suspendujući trgovačke ugovore i zamrzavajući programe pomoći. Solanka je u tim potezima video svoju šansu.
Motoristi su okružili karavan, prateći ga do dobro utvrđenih zidina oko zgrada Parlamenta. Kapija se otvorila i vozilo je prošlo, nastavljajući ka pozadini centralnog kompleksa. Ulaz u kuhinju, pomisli Solanka uz iskrivljen osmeh, predstavlja pravu kapiju vlasti. Mnogi ljudi, funkcioneri ili molioci, mogli su da uđu u te velike zgrade vlasti na njihova prednja vrata. Ali dospeti u lift posluge, pod radoznalim pogledima šefova s belim kapama, biti lagano nošen prema gore u neukusnoj kutiji s maskiranim muškarcima i ženama oko sebe: to je zaista vredelo. Pojaviti se u jednom neuglednom birokratskom hodniku i biti proveden kroz ceo niz izrazito skromnih prostorija značilo je ići pravim putem u središte. Nije loše za lutkara, reče sam sebi. Sada si unutra. Da vidimo možeš li da izađeš s onim što želiš. U stvari, da vidimo da li ćeš uopšte izaći.
Na kraju tog niza međusobno povezanih, praznih prostorija došla je soba s jednim vratima. U njoj se nalazio već poznati spartanski nameštaj: sto, dve platnene stolice, sijalica na tavanici, ormarić, telefon. Ostavili su ga samog da čeka. Podigao je slušalicu; mala etiketa na aparatu govorila mu je da okrene broj 9 da bi dobio izlaz. Iz predostrožnosti je potražio i memorisao nekoliko brojeva: lokalnih novina, američke, britanske i indijske ambasade, pravne pomoći. Pokušao je da ih nazove, ali svaki put snimljeni ženski glas odgovarao je na engleskom, hindu i liliputanskom, „Taj broj ne možete birati sa ovog telefona.“ Pokušao je da nazove Hitnu pomoć. Nije imao sreće. „Taj broj ne može se birati.“ Ono što imamo ovde, govorio je sebi, uopšte nije telefon nego samo ima spoljnu pojavu ili masku telefona. Baš kao što i ova prostorija samo nosi kostim kancelarije, a u stvari je zatvorska ćelija. Nema kvake sa unutrašnje strane vrata. Ima samo jedan prozor: malen i zamandaljen. Prišao je ormariću i izvukao fioku. Prazna. Da, bio je to deo scenske garniture i on je ubačen u predstavu, ali niko mu nije dao scenarij.
„Komandant Akaš“ ufurao je četiri sata kasnije. Do tada je Solankino preostalo samopouzdanje bezmalo isparilo. „Akaš“ je bio u pratnji dvojice slobodnjaka koji su bili odveć niskog ranga da bi imali kostime, a za njim je ušla žena zadužena za snimanje razgovora – Solankino srce poskočilo je od radosti – u maskirnom odelu i s maskom „Zamine Rajk“ na licu, skrivajući se iza sopstvene maske.
„To telo“, pozdravi je Solanka, trudeći se da deluje ležemo, „prepoznao bih ga bilo gde.“ Nije mu baš uspelo. „Zbog čega si ovde?“, prasnu Nila, a onda se disciplinovala. „Oprostite, komandante. Izvinjavam se.“ Babur, u odori „Akaša Hronosa“, nije više bio potišteni, posramljeni mladić kako ga se Solanka sećao sa Vašingtonskog skvera. Govorio je strogim glasom koji nije dozvoljavao opiranje. Maska deluje, seti se Solanka. „Komandant Akaš“, krupni čovek-planina, postao je veliki čovek u toj maloj bari i sada je igrao svoju rolu. Ali nije toliko velik, primeti Solanka, da bi odoleo Nilinom dejstvu. Babur je hodao dugim koracima, ali posle svakih desetak koraka noga mu je nekako uspevala da nagazi skute ogrtača, prisiljavajući ga da cimne vratom unatrag. Isto tako je uspevao da se sudari sa stolom i sa obe stolice. I to dok joj je lice skrivala maska! Ona je uvek uspevala da premaši Solankina očekivanja. On ju je, međutim, razočarao. Sada mora da vidi da li može da je iznenadi.
Babur je već usvojio ono kraljevsko mi. „Mi vas, naravno, poznajemo“, reče bez ikakvog uvoda. „Ko još ne poznaje tvorca kraljeva Lutke?“, reče, okrenuvši se upola prema Nili Mahendri. Nemoj da se glupiraš, pomisli Solanka. Nema smisla negirati ono što već zna. „Naš problem je šta da radimo s tobom. Sestro Zemina, imaš li nešto da kažeš?“ Nila sleže ramenima. „Pošalji ga kući“, reče mirnim nezaintersovanim glasom koji potrese Solanku. „Ja nemam potrebe za njim.“ Babur se nasmeja. „Sestra kaže da si neupotrebljiv, profesore Sahib. Da li je tako? Super! Da te, onda, bacimo u đubre?“
Solanka poče svoj pripremljeni govor: „Predlažem, a zato sam prešao ovaj dug put, sledeće: dozvolite mi da budem vaš posrednik. Vašu vezu s mojim projektom ne treba objašnjavati. Možemo da vas povežemo s globalnim javnim mnjenjem, da osvojite srca i glave. A to vam je hitno potrebno. Turistička industrija već je mrtva kao vaša legendarna ptica hurgo. Ako izgubite izvozna tržišta i podršku glavnih regionalnih sila, ova zemlja će bankrotirati za nekoliko nedelja, u najboljem slučaju za nekoliko meseci. Treba da ubedite svet da je vaša stvar pravedna, da se borite za demokratske principe, ne protiv njih. Hoću da kažem, za odbačeni Golbastov ustav. Toj maski treba da date ljudsko lice. Dozvolite da Nila i ja radimo na ovome s mojim ljudima u Njujorku, na dobrovoljnoj osnovi. Smatrajte ovo žrtvovanjem za oslobodilački pokret.“ Bio je spreman da ide čak dotle zbog ljubavi, govorile su Nili njegove neizrečene misli. Njena borba bila je i njegova. Ako mu oprosti, biće sluga svih njenih želja.
„Komandant Akaš“ je odbacio tu zamisao. „Situacija se izmenila“, rekao je. „Ostali učesnici – sve mućak do mućka! – nisu spremni ni na kakav kompromis. Posledica toga je da smo mi još više učvrstili svoj stav.“ Solanka ga nije pratio. „Mi zahtevamo potpunu izvršnu vlast“, nastavio je. „Nema više cile-mile. Filbistanu treba samo čvrsta ruka, zar ne, sestro?“ Nila je ćutala. „Sestro?“, ponovi Babur, okrenuvši se prema njoj i podigavši glas; a ona, pognuvši glavu, odgovori gotovo nečujno, „Da.“ Babur klimnu glavom. „Jedan period discipline“, nastavi on. „Ako mi kažemo da je mesec od sira, od čega je, onda on, sestro?“ „Od sira“, reče Nila ponovo gotovo nečujno. „A ako kažemo da je Zemlja ravna ploča, kakvog je ona oblika?“ „Ravna, komandante.“ „A ako sutra donesemo odluku da se Sunce okreće oko Zemlje?“ „Onda će se, komandante, Sunce okretati oko Zemlje.“ Babur zadovoljno klimnu glavom. „Odlično! To je poruka koju svet mora da shvati“, produži on. „U Filbistanu se rodio vođa i svi moraju da ga poštuju ili da trpe posledice. Uzgred, profesore, ti si studirao filozofiju na Kembridžu u Engleskoj, je li tako? Zato bi bilo dobro da nas malo prosvetliš u vezi sa spornim pitanjem: da li je bolje da čoveka vole ili da ga se plaše?“ Solanka je ćutao. „Ajde, ajde, profesore“, navaljivao je Babur. „Potrudi se koliko možeš! Znam ja da ti to možeš.“ Njegovi pratioci počeše da značajno škrgaju svojim „uzijima“. Solanka tada, bezizražajnim glasom, poče da citira Makijavelija: „Ljudi se lakše opredeljuju da naškode onome koga vole nego onome koga se plaše.“ Zatim nekako živnu i uperi pogled pravo u Nilu Mahendru. „Zato što se ljubav održava lancem obaveza koji se, budući da su ljudi žalosna vrsta, kida u svakoj prilici u kojoj je u pitanju lični interes; a strah se održava zebnjom od kazne koja nas nikad ne napušta.“ Babur prosto sinu. „Pravo jaje“, uskliknu, lupajući Solanku po leđima. „Uostalom, ti nisi neupotrebljiv! Tako je, tako je. Razmislićemo o tvom predlogu. Odlično! Ostani s nama. Budi naš gost. Već imamo predsednika i g. Bolgolama. I ti ćeš biti svedok prvih svetlih trenutaka našeg voljenog Filbistana u kojem sunce nikad ne zalazi. Sestro, budi ljubazna da to potvrdiš. Kako često sunce zalazi?“ Na to Nila Mahendra, koja se uvek držala kao kraljica, pognu glavu poput robinje i reče, „Komandante, ne zalazi nikad.“
Ćelija – već je prestao da razmišlja o njoj kao o sobi – nije imala krevet, a nedostajao joj je i najobičniji mokri čvor. Poniženje drugih bilo je uobičajeni postupak „komandanta Akaša“, kao što je bilo sasvim očito iz njegovog odnosa prema Nili. Solanka je shvatio da i on mora da bude ponižen. Vreme je prolazilo; nedostajao mu je sat da bi mogao da ga meri. Povetarac je malaksao i na kraju nestao. Noć, ideološki neispravna, nepostojeća noć, ispunila se vlagom, zgusnula se i proširila. Dobio je činijicu nekakve kaše i krčag sumnjive vode. Pokušao je da ne uzme ni jedno ni drugo, ali glad i žeđ su bile prave despotice, tako da je na kraju i jeo i pio. Posle toga borio se s nuždom sve do neminovnog poraza. Kad više nije mogao da izdrži popišao se i posrao kao bednik u ćošku, skinuvši košulju i obrisavši se što je bolje mogao. Bilo je teško ne upasti u solipsizam, bilo je teško ne videti to degradiranje kao kaznu za neuredan i ubitačan život. Liliput-Blefusku pronašao je sebe u njegovom liku. Ulice grada bile su njegova biografija kojom su patrolirale tvorevine njegove mašte i menjale verzije ljudi koje je poznavao: Dabdab i Peri Pinkus behu tu u verziji naučne fantastike, zatim maskirane i kostimirane inkarnacije Sare Lir i Leonore Masters, Džeka Rajnharta i Skije Šajler, te Morgena Franca. Ulicama Mildenda su čak paradirali Vislave i Šlinke iz kosmičke ere, kao i Mila, Nila i on lično. Maske njegovog života stegle su obruč oko njega, sudeći mu. Zatvorio je oči ali maske nisu nestajale, kovitlale su se oko njega. Pognuo je glavu pred njihovom presudom. Nekad je zaista želeo da bude dobar čovek, da živi životom dobrog čoveka, ali istina je bila u tome da nije mogao da izdrži. Kao što reče Leonora, izdao je one čiji je jedini zločin bio što su ga voleli. Kad je pokušavao da se povuče iz svog tamnijeg bića, bića svog opasnog besa, nadajući se da će prevladati greške procesom odricanja, odustajanja, jednostavno je upadao u nove, još teže greške. Tražeći iskupljenje u stvaranju, nudeći svet mašte, video je da obitavaoci tog sveta izlaze u stvarnost postajući monstrumi; a najveći monstrum među njima nosio je njegovo grešno lice. Da, Babur je bio njegovo ogledalo. Nastojeći da ispravi ozbiljnu nepravdu, da bude sluga Dobroga, „komandant Akaš“ se otkačio sa baglama i postao groteskan.
Malik Solanka je govorio sebi da ništa bolje nije ni zaslužio. Neka se desi ono najgore. Sred kolektivnog besa tih nesrećnih ostrva, besa daleko većeg, besa koji prodire mnogo dublje od njegovog bolećivog gneva, otkrio je svoj lični pakao. Neka tako bude. Naravno, Nila mu se neće nikad vratiti. Nije on dostojan sreće. Kad je došla da ga vidi, sakrila je svoje lepo lice.
Još je bilo mračno kad je stigla pomoć. Vrata ćelije su se otvorila i ušao je mladi Indolili, bez maske, s gumenim rukavicama i noseći svežanj plastičnih vrećica, kofu, šerpu i metlu. Čistio je veoma pažljivo i bez gađenja Solankine izmetine, nastojeći da izbegne pogled zgrešitelja. Kad je završio, vratio se sa čistom odećom – bledozelenom kurtom i belom pidžamom – kao i sa čistim peškirom, dve nove kofe, jednom praznom i jednom punom vode i sa sapunom. „Izvolite“, rekao je, a zatim se okrenuo i otišao, rekavši, „Izvinjavam se.“ Solanka se oprao i presvukao, osećajući se bolje. Zatim je došla Nila, sama, bez maske, u haljini boje senfa, s plavom perunikom u kosi.
Očito ju je mučilo što je Solanka bio svedok njenih bojažljivih odgovora i poniženja. „Sve što sam radila i sve što radim jeste zbog priče“, reče mu. „Nošenje maske bio je gest solidarnosti, način da zaslužim poverenje boraca. Isto tako znaš da sam tu zato da vidim šta rade, ne zato da oni mene gledaju. Primetila sam da misliš da se krijem od tebe. To nije tačno. Slično je i s Baburom. Nisam došla ovde da se svađam. Ja snimam film.“ Zvučala je defanzivno, stisnuto. „Malik“, reče iznenada, „ne želim da razgovaram o nama, važi? Sada sam u nečem velikom. Moja pažnja mora biti tamo usmerena.“
Ovo je jedva dočekao, pribrao se i odlučio da odigra do kraja. Sve ili ništa, Holivud ili smrt: drugu priliku nikad neće dobiti. Možda ni ovo nije neka prilika, ali je barem došla da ga vidi, a obukla se svečano, što je dobar znak. „Ovo je za tebe postalo mnogo više od jednog dokumentarca“, poče on. „U pitanju je sama suština. Trebaće mnogo truda – tvoji iščupani koreni vuku svom snagom. Tvoja paradoksalna želja da budeš deo onoga što si ostavila. A, ne, nisam mislio da nosiš masku zato da bi sakrila lice od mene, ili barem nisam samo to mislio. Takođe sam mislio da se kriješ od sebe, od odluke koju si negde donela po nekom uzoru da pređeš granicu i da postaneš direktni učesnik. Meni ne izgledaš kao posmatrač. Zaglibila si do kraja. Možda je sve počelo s ličnim osećanjem prema Baburu – i nemoj da brineš, nije reč o ljubomori, barem se trudim da ne budem ljubomoran – mislim da su se sada tvoja osećanja prema „komandantu Akašu“ sasvim izmenila. Tvoj problem je u tome što si idealista koji pokušava da bude ekstremista. Ubeđena si da je tvoj narod, ukoliko mogu da upotrebim taj zastareli termin, omalovažila istorija, da oni zaslužuju ono za šta se Babur bori – pravo glasa, pravo na posed, ceo niz legitimnih ljudskih zahteva. Ti si mislila da je reč o borbi za ljudsko dostojanstvo, za pravičnu stvar, i bila si ponosna na Babura zato što uči tvoje pasivne srodnike i srodnice da vojuju sopstvene bitke. Za posledicu si bila voljna da previdiš izvesnu količinu, kako da ga nazovemo, liberalizma, netrpeljivosti. Rat je muška stvar i tako dalje. Neke sitnice se bacaju pod noge. Sve to si govorila sebi dok je sve vreme postojao i dragi glas u tvojoj glavi koji ti je šapatom govorio da ne želiš da čuješ da se pretvaraš u kurvu istorije. Znaš ti kako to ide. Kad se jednom prodaš, jedino ti preostaje ograničena mogućnost da se pogađaš za cenu. Koliko bi mogla da podneseš? Koliko autoritarnog sranja u ime pravde? Koliko bi plodne vode mogla da izgubiš a da ne izgubiš dete? – Dakle, sada si uhvaćena, kao što sama kažeš, u nešto veliko, i u pravu si, to zaslužuje tvoju pažnju, ali zaslužuje i ovo: da si otišla ovako daleko zbog besa koji te je iznenada obuzeo u mojoj sobi u jednom dragom gradu, u jednoj dragoj dimenziji kosmosa. Ne mogu tačno da artikulišem ono što se događalo te noći, ali znam sigurno da se nekakva psihička veza uspostavila između tebe i Mile i Leonore, bes je svuda kružio, udvostračujući se, umnogostručujući se. Bes je naterao Morgena da me nokautira i to te je vinulo visoko iznad planete i odnelo u rake malog Napoleona koji će ugnjetavati ’tvoj narod’, ukoliko se popne na tron, još više od etničkih Elbija, koji su, barem u tvojim očima, zli momci u ovom komadu. Ili će ih ugnjetavati u istoj meri ali na dragi način. Molim te, nemoj pogrešno da me shvatiš. – Znam da ljudi, kad se rastaju, obično pribegavaju nerazumevanju kao oružju, namerno hvatajući kolac za krivi kraj, nabijajući sebe na njegov vrh da bi dokazali verolomstvo onog dragog – ne želim da kažem da si došla ovamo zbog mene. Ionako si planirala da dođeš, zar ne? Bila je to naša velika oproštajna noć, i koliko se sećam, sve je bilo lepo dok se moja spavaća soba nije pretvorila u Glavnu železničku stanicu. Dakle, ti bi bila ovde da ja nisam ni postojao. Ali mislim da je poslednja kap u čaši bilo razočarenje u ljubav. Ja sam te razočarao, što znači ljubav, razočarala te je velika neograničena ljubav koju si taman počela da osećaš prema meni. Taman si počela da mi veruješ, da veruješ sebi, da se prepuštaš bez ograničenja, a onda se iznenada ispostavlja da je princ debeli stari gad. Dogodilo se da se ljubav koju si iz sebe izlila zgrušala i sada koristiš tu kiselost, to razbijanje iluzija i cinizam, da bi se otisnula niz Baburov ćorsokak. A zašto ne, eh? Ako je dobrota maštarija a ljubav san iz novina, zašto ne? Dobri momci ostaju po strani, pobednicima pripada sav plen i tako dalje. Tvoj sistem se bori sam protiv sebe, ranjena ljubav se okreće idealizmu i utuca ga u pokornost. I znaš šta? To te stavlja u nemoguću situaciju, u kojoj rizikuješ više od života. Rizikuješ svoju čast i samopoštovanje. Ovo je, Nila, tvoj Galileo trenutak. Da li se Zemlja okreće? Nemoj da mi kažeš. Već znam odgovor. Ali to je najvažnije pitanje koje će ti ikad biti postavljeno, izuzev ovoga što ću te sada upitati: Nila, da li me još voliš? Jer ako me ne voliš, onda te molim da odeš, da se zaputiš ka svojoj sudbini a ja ću ovde čekati svoju, mada ne verujem da to možeš da uradiš. Jer ja te zaista volim kao što treba da budeš voljena. Na tebi je da biraš: u pravom uglu nalazi se tvoj Princ iz bajke, za koga se, nekom zlom srećom, takođe ispostavlja da je psihotični megalomanski prasac. U pogrešnom uglu nalazi se onaj stari debeli gad koji zna kako da ti pruži ono što ti je potrebno i kome je neophodno potrebno ono što ti zauzvrat znaš da mu daš. Može li pravo da bude pogrešno? Da li je pogrešno za tebe sada pravo? Verujem da si večeras došla ovamo da bi saznala odgovor, da bi otkrila možeš li da pronađeš način da se vratiš sa dna provalije. Ostani s Baburom i on će te ispuniti mržnjom. Ali ti i ja: mi bismo mogli da postignemo pravi pogodak. Znam da je glupo da dajem ovakvu izjavu kad sam samo pre sat vremena smrdeo na sopstveno govno i kad još nemam sobu s vratima koja mogu da se otvore iznutra, ali sam prešao ceo svet da bih ti ovo rekao.“
„Jupi“, reče ona nakon značajne pauze. „A ja sam mislila da sam ja portparol ove ekipe.“
Izvadila je iz tašnice od vrućine omekšali „toblerone“ i Solanka je navalio da halapljivo jede. „On gubi poverenje boraca“, reče ona Solanki. „Mnogo je momaka koji su kao i onaj koji ti je večeras pomogao. Verovatno ih je polovina takvih i zato se meni obraćaju šapatom. Hus-pus, hus-pus. Tužno je što je tako. ’Madam, mi smo pristojne osobe.’ Hus-pus. ’Madam, komandant Sahib se čudno ponaša, zar ne?’ Hus-pus. ’Molim vas, madam, nemojte nikome da pominjete moje misli.’ Nisam ja jedini idealista ovde. Ta deca nisu mislila da idu u rat zato da sravne zemlju ili da ukinu časove mraka. Oni se bore za svoje porodice i sve te nebuloze o siru i mesecu nerviraju ih. Zato dolaze k meni i žale se, što mene dovodi u vrlo neprijatan položaj. Pri tom nije važno kakve savete dajem – biti druga žarišna tačka ovde je samo po sebi vrlo opasno. Jedan pacov – jedna krtica – bio bi sasvim dovoljan, a kad govorimo o gadovima, da, zaista te volim, veoma te volim. U međuvremenu, ono što sam videla napolju pre nego što sam dovela ekipu ovamo predstavlja armiju kojoj se prilično gadi od toga da bude predmet podsmeha. Prema mojim informacijama, oni su uspostavili kontakt s Amerikancima i Britancima. Priča se da su marinci i sasovci već u Mildendu, u stvari, ja već nedeljama nekako luckasto osećam da ću tako da naletim na tebe. Neposredno iza domaćih teritorijalnih voda nalazi se jedan britanski nosač aviona, a Babur ne drži pod kontrolom ni vojne aerodrome u Blefuskuu. Istina je da već neko vreme razmišljam o tome da odem, ali ne znam na koji će način Babur to da primi. Jedna polovina njega želi da me tuca na nacionalnoj televiziji, a druga polovina želi da me izmlati zbog toga što ga prosto teram da se tako oseća. Dakle, sada znaš pravi razlog zbog kojeg nosim masku: posle stavljanja glave u papirnatu kesu to je najbolje što sam mogla da učinim, a ti si prešao toliki put radi mene i upao si u lavlju jazbinu. Mislim da ćeš i meni da spustiš, šta kažeš? Ja radim na tome da se izvučemo. Ukoliko dobijem prave borce na pravim mestima, mislim da to može da se uradi, a imam kontakte s vojskom koja nas može makar dovesti do britanskog broda ili možda do nekog vojnog aviona. U međuvremenu ću se postarati da dobiješ pravu negu. Još ne znam pravi Baburov stav u vezi s tobom. Možda misli da si dragoceni talac, iako mu neprestano ponavljam da si ti običan civil koji je uleteo u nešto što ne razume, mala riba koju treba da baci natrag u more. Ako me uskoro ne poljubiš, biću prisiljena da te zadavim golim rukama. U redu, dovoljno je. A sad ostani tu gde si. Sigurno se vraćam“
U Atini se verovalo da su furije Afroditine sestre. Lepota i osvetnički gnev, što je Homer odlično znao, potiču iz istog izvora. Međutim, Hesiod je govorio da su furije nastale od vazduha i zemlje, te da u njihove sestre spadaju Užas, Svađa, Laži, Osveta, Neumerenost, Prepirka, Strah i Borba. U to davno vreme one su osvećivale krvne zločine, progoneći one koji su nanosili zlo (naročito) majkama – Orest, koga su dugo progonile nakon što je ubio Klitemnestru, znao je sve o tome. Leirion, ili plava perunika, ponekad je smirivao furije, ali Orest nije nosio nikakvo cveće u kosi. Čak se ni luk roga koji mu je dala Pitija, delfijska proročica, da odbije njihove napade nije pokazao od velike koristi. „Zmijolike kose, psećih glava, s krilima slepog miša“, erinije su ga vijale do kraja života, ne dozvoljavajući mu da se smiri.
Danas su boginje, zato što su manje poštovane, gladnije i divljije i šire bacaju svoje mreže. Kako su porodične veze slabile tako su furije počinjale da intervenišu u svim oblastima ljudskog života. Od Njujorka do Blefuskua nemoguće je pobeći od lepeta njihovih krila.
Ona se nije vratila. Mladići i devojke starali su se o Solankinim potrebama. Behu to slabašni borci koji su, plašeći se sopstvenog vođe, Babura, isto toliko koliko i neprijatelja van zidina bloka parlamentarnih zgrada, bili na savetovanju kod svoje tamnopute Afrodite; ali kad ih je Solanka pitao za Nilu, oni su samo gestikulirali da ništa ne znaju i odlazili. Ni „komandant Akaš“ se nije pojavio. Profesor Solanka, potpuno zaboravljen, umivao se, kunjao, glasno razgovarao sam sa sobom, gubio se u nerealnosti, teturajući se između sanjarenja i napada panike. Kroz mali prozor s rešetkama čuo je pucnjavu koja je bivala sve češća i sve bliža. Stubovi dima dizali su se visoko u nebo. Solanka je razmišljao o Maloj Mozgovici. Trebalo je da mu zapalim kuću. Trebalo je da spalim njegov grad.
Žestoke borbe su nejasne većini onih koji u njima učestvuju. Iskustvo je fragmentarno; uzrok i posledica, zašto i kako, međusobno se preturaju i gube. Ostaju samo sekvence. Najpre ova pa ona. A kasnije, za one koji prežive, ostaje da ceo život mozgaju o tome. Napad je usledio četvrtog dana Solankinog boravka u Mildendu. U zoru su se otvorila vrata njegove ćelije. Na njima je stajao isti onaj ćutljivi mladić – sada s automatskim oružjem i sa dva noža za pojasom – koji je tako revnosno očistio njegove izmetine nekoliko dana pre. „Požuri, molim te“, rekao je. Solanka je krenuo za njim, ponovo kroz lavirint i tamni niz soba sa špalirom maskiranih boraca koji su štitili put, približavajući se svakim vratima kao da su minirana i zamičući za svaki ugao kao da ih čeka zaseda; u daljini je Solanka čuo nerazgovetni žamor bitke, razgovor automatskih pušaka, gruvanje teške artiljerije i iznad svega toga lepet krila slepog miša i krikove psoglave Trojke. Zatim je spakovan u lift posluge, pa proveden kroz demolirane kuhinje i zatim gurnut u jedan kombi bez prozora; posle toga, duga pauza. A onda vratolomna vožnja, nagla zaustavljanja, povišeni glasovi, pa ponovo vožnja. Galama. Otkuda samo dolaze krici? Ko gine, a ko ubija? O čemu je ovde reč? Znati tako malo značilo je osećati se beznačajnim, čak i malo poremećenim. Tumbajući se tamo-amo u kombiju, Malik Solanka je glasno jaukao. Uostalom, to je spasavanje. Neko – Nila? – je odlučio da je on dragocen. Rat briše pojedinca, ali njega su spasavali iz rata.
Vrata su se otvorila; žmirkao je usled zaslepljujuće dnevne svetlosti. Jedan oficir ga pozdravi – etnički Elbi egzotičnih brčića u apsurdno nakinđurenoj uniformi liliputanske vojske. „Profesore! Toliko mi je drago što vas vidim.“ Solanku je podsećao na Sergijusa, ukočenog oficira u Šoovoj drami Oružje i čovek. Sergijus, koji se nije nikad izvinjavao. Ovaj tip je bio dodeljen Solanki da ga prati, zadatak koji je besprekorno izvršavao, koračajući ispred njega kao previše umotana igračka. Uveo je Solanku u zgradu obeleženu kao Međunarodni Crveni krst. Kasnije je dobio nešto za jelo. Britanski vojni avion je čekao da ga preveze u London zajedno s grupom dragih vlasnika stranih pasoša. „Meni su oduzeli pasoš“, reče Solanka Sergijusu. „To sada nije važno, gospodine“, uzvratio je oficir. „Ne mogu da idem bez Nile“, nastavio je Solanka. „Ja imam naređenje da vas što pre dovedem do aviona.“
Sva sedišta britanskog aviona bila su okrenuta prema repu. Solanka, sedajući na mesto dodeljeno njemu, prepozna dvojicu ljudi preko puta kao Nilinog kamermana i tonca. Kad su ustali i zagrlili ga, znao je da je vest loša. „Neverovatno, prijatelju“, reče tonac. „I tebe je iščupala. Vraška žena.“ Gde je ona. Ništa nije važno, tvoj život, moj, pomisli. Hoće li se uskoro pojaviti. „Ona je sve sredila“, reče kamerman. „Organizovala je slobodnjake kojima je bila muka od Babura, uspostavila je radio-vezu s vojskom, sredila provođenje, sve. Predsednik je napolju. I Bolgolam. Taj gad je pokušao da joj se zahvali, nazvao ju je nacionalnom junakinjom. Ona ga je presekla. U sopstvenim očima bila je izdajica, izdajući jedinu stvar u koju je ikad verovala. Pomagala je rđave momke da pobede i to ju je ubilo. Ali videla je šta je Babur postao.“ Malik Solanka je ćutao kao zaliven. „Vojska se umorila od šegačenja“, reče tonac. „Pozvali su sve rezerviste i očistili veliki deo teške artiljerije koja je još mogla da posluži. Borbeni helikopteri iz vijetnamske ere, kupljeni kao polovni od SAD pre više godina, minobacači, nekoliko malih tenkova. Ipak, Babur nije bio zabrinut.“ Kamerman pokaza na srebrnu kutiju. „Sve smo shvatili“, reče. „Ona je namestila neverovatan prilaz. Prosto neverovatan. On nije verovao da će upotrebiti teško naoružanje protiv zgrada Parlamenta, a naročito ne dok drži taoce. Pogrešio je u vezi sa zgradom. Potcenio je njihovu odlučnost. Ali taoci su bili ključ, a Nila je pokrenula bravu. Nas četvorica smo došli zajedno. A onda je bila potpuno druga maršruta, koju je sredila samo za tebe.“ Posle toga su zaćutali. Ta strašna stvar lebdela je između njih kao oštra svetlost, odveć bleštava da bi u nju moglo da se gleda. Tonac je počeo da plače. Šta se dogodilo, upita najzad Solanka. Kako ste mogli da je ostavite. Zašto nije trčala s vama prema slobodi. Prema meni. Kamerman je vrteo glavom. „Ono što je uradila“, reče, „raskomadalo ju je. Izdala ga je, ali nije mogla da beži. To bi bilo dezertiranje pod paljbom.“ Ali ona nije bila vojnik! O, Bože. Bože. Ona je bila novinar. Zar nije toga bila svesna? Zašto je morala da pređe tu prokletu liniju? Tonac obgrli Solanku. „Bilo je nešto što je morala da uradi“, reče. „Plan ne bi upalio da ona nije ostala.“ „Da zavara Babura“, reče kamerman tupo, što je bilo najgore u svemu tome. Da ga zavara: kako? Šta to znači? Zašto je ona morala to da uradi? „Znaš kako je“, reče tonac. „I znaš šta to znači. I znaš zašto je ona morala da bude.“ Solanka zatvori oči. „Poslala ti je ovo“, govorio je kamerman. Borbeni helikopteri i teški minobacači, po odobrenju oslobođenog predsednika Golbasta Gua, bljuvali su vatru na liliputanski Parlament. Bombarder je prosipao svoj tovar. Zgrada je letela u vazduh, rušila se i gorela. Prljavi oblaci dima dizali su se visoko u nebo. Tri hiljade rezervista i boraca sa prve linije napali su kompleks, ne zarobivši nikoga. Svet će sutra osuditi ovu bezobzirnu akciju, ali danas je za nju. Negde u ruševinama ležao je čovek sa Solankinim licem i žena koja je nosila sopstvenu masku. Nije čak ni lepota Nile Mahendre mogla da spreči putanju bombi koje su kao smrtonosne ribe pikirale kroz vazduh. Dođi k meni, mrmljala je Baburu, ja sam tvoj ubica, krvnik sopstvenih nada. Dođi ovamo da gledam kako umireš.
Malik Solanka otvori oči i pročita rukom ispisanu belešku. „Profesore Sahib, znam odgovor na tvoje pitanje.“ Niline poslednje reči. „Zemlja se vrti. Zemlja se vrti oko Sunca.“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bes-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:23 pm





18



Iz daljine je dečakova kosa još bila zlatna, iako je iz korena izrastala u tamnijoj nijansi. Do njegovog četvrtog rođendana žuta kosa će većim delom nestati. Sunce je sjalo dok je Asman vozio tricikl niz strmu stazu na rascvetalom vresištu. „Gledaj me!“, vikao je. ,Ja vozim brzo!“ Porastao je i govorio je mnogo bolje, ali je još nosio onaj svetli detinji ogrtač. Njegova majka je trčala uz njega, a duga kosa joj je lepršala ispod velikog slamnatog šešira. Beše to savršen aprilski dan na visini na kojoj se oboleva od slinavke i šapa. Vlada je u isto vreme bila visoko u anketama i nepopularna, a premijer, Toni Ozimandijas, izgledao je šokiran tim paradoksom: šta, ne volite nas? Ali to smo mi, narode, mi smo dobri momci! Narode, narode: to sam ja! Malik Solanka, putnik iz jedne drevne zemlje, posmatrajući sina iz pitomine hrastovog luga, mirno je dozvolio crnom labradoru da ga onjuši. Pas je krenuo dalje, pošto je ustanovio da Solanka nije zgodan za njegove namere. Pas je bio u pravu. Malo je bilo stvari za koje je Solanka bio pogodan. Ne ostaje više ništa.
Morgen Franc nije trčao. Blistajući od zadovoljstva i žmirkajući, izdavač je lagano silazio niz padinu prema ženi i detetu koji su ga čekali. „Jesi li video, Morgene? Beše to odlična vožnja, zar ne? Šta bi tata rekao?“ Asmanova navika da uvek govori iz sveg glasa donela je njegove reči do Solankinog skrovišta. Francov odgovor nije se čuo, ali Malik je mogao da zapiše njegove reči. „Divno, Asmane, divno.“ To staro hipijevsko govno. Ali dečak se uzjogunio na te večne komplimente. „Ali šta bi tata rekao?“ Solanka oseti kako ga ispunjava očinska gordost. Lepo, dete. Podsećaš tog budističkog licemera ko je ko.
Asmanovo vresište – ili barem Kenvud – bilo je načičkano čarobnim drvećem. Gorostasni pali hrast, s korenjem u vazduhu, bio je jedna takva začarana zona. Drugo drvo, s rupom pri dnu debla, bilo je utočište likova iz priča s kojima je Asman vodio razgovore svaki put kad bi tuda prošao. Treće drvo bilo je dom Vini Pua. Bliže kenvudskom letnjikovcu nalazilo se grmlje rododendrona u kojem su živele veštice i gde su pale grančice postajale čarobni štapići. Hepvortova skulptura bila je sveto mesto, a reči „Barbara Hepvort“ bile su deo Asmanovog leksikona gotovo od početka. Solanka je znao kojim će putem krenuti Leonora, a znao je i kako da prati tu malu grupu a da ne bude primećen. Nije bio siguran da je spreman za to da bude primećen, nije bio siguran da je spreman za svoj život. Asman je molio da ga ponesu na sledećoj deonici puta, ne želeći da uzbrdo vozi tricikl. Beše to stara lenjost, pojačana navikom. Leonora je imala slabu kičmu, tako da je Morgen podigao dečaka na vrat. To je uvek bio jedan od Solankinih i Asmanovih specijaliteta. „Mogu li da jasem na mojim lamenima, tata?“ – „Na tvojim ramenima, Asmane. Kaži, ’na tvojim ramenima’.“ – „Mojim lamenima.“ Tu prolazi sve što volim na ovom svetu, pomisli Solanka. Samo ću da ga gledam neko vreme. Samo ću da ga gledam odavde.
Još jednom se povukao iz sveta. Čak mu je i proveravanje govorne pošte padalo teško. Mila se udala, Leonora je ostavljala stroge, bedne poruke o advokatima. Razvod je praktično bio gotov. Solankini dani su počeli, prošli, završili. Raskinuo je ugovor o iznajmljivanju stana u Njujorku i uzeo je apartman u hotelu „Kleridž“. Najčešće je izlazio samo zato da čistačicama omogući da uđu. Nije kontaktirao s prijateljima, nije telefonirao poslovnim partnerima, nije kupovao novine. Odlazeći rano na spavanje, ležao bi dugo širom otvorenih očiju u udobnom krevetu, osluškujući larmu dalekoga besa, pokušavajući da čuje Nilin utišani glas. Na Božić i Badnje veče poručio je sobnu uslugu i gledao je glupu televiziju. Ta ekspedicija taksijem u severni London bila je njegov jedini pravi izlazak tokom više meseci. Nije uopšte bio ubeđen da će videti dečaka, ali Morgen i Leonora behu stvorenja od navika, tako da je njihovo kretanje bilo relativno lako predvideti.
Bio je praznični vikend, pa je na vresištu bio luna-park. Na povratku u kuću na Vilou Roudu – ubrzo će biti na prodaju – Asman, Leonora i Morgen prolazili su između uobičajenih štandova. Solanka primeti da je Asman topliji prema Francu: smejao se s njim, postavljao mu je pitanja, pružao mu ruku koja je nestajala u krupnoj maljavoj šaci čika Morga. Ušli su zajedno u jedan automobilčić dok ih je Leonora fotografisala. Kad je Asman naslonio glavu na Morgenovu trenerku nešto je puklo u Malikovom srcu.
Leonora ga je videla. Stajao je pokraj kokosovog oraha, ona je pogledala pravo prema njemu i ukočila se na trenutak. Zatim je snažno zatresla glavom, a usnama je tiho ali jasno dala do znanja „ne“. Ne, nije pravo vreme; posle tako velike praznine bio bi prevelik šok za dečaka. Nazovi me, pokazala mu je usnama. Pre bilo kakvog budućeg sastanka treba da se dogovore kako, kad, gde i šta da se kaže Asmanu. Klinja treba da bude pripremljen. Tako je Solanka saznao kako će ona da reaguje. Okrenuo se od nje i ugledao elastični dvorac. Bio je svetloplav, plav kao perunika, s elastičnim stepenicama s jedne strane. Penjete ste se uza stepenice do elastičnog pervaza, zatim skliznete i tumbate se niz široku, elastičnu padinu, a onda, na veliku radost, poskakujete i poskakujete. Malik Solanka plati ulaznicu i skide cipele. „Odbij“, vikala je ogromna žena. „Samo deca, molim. Odraslima nije dozvoljeno.“ Ali je on bio odveć hitar za nju i već je leteo na povetarcu u svom dugom kožnom kaputu, skakao je na elastičnim stepenicama, ostavljajući zapanjenu decu da se batrgaju na njegovoj javi, a na vrhu stepeništa, stojeći na elastičnom pervazu visoko iznad zemlje, poče da skače i viče iz sve snage. Dreka koja je iz njega izlazila bila je strašna i ogromna, rika iz pakla, urlik izmučenih i izgubljenih. Ali njegovo poskakivanje bilo je veličanstveno; i proklet neka bude ako će prestati da skače i da viče sve dok ga taj dečačić ne pogleda, dok ne natera Asmana Solanku da ga čuje uprkos toj ogromnoj ženi i svetini što se okuplja, uprkos majci koja usnama nešto pokazuje i čoveku koji drži dečaka za ruku, a iznad svega uprkos tome što nema zlatni šešir, sve dok se Asman ne okrene i ne ugleda svog oca u visini, svog jedinog pravog oca koji leti na nebu, asman, nebo, prizivajući svu svoju izgubljenu ljubav i bacajući je visoko u nebo kao belu pticu iščupanu iz rukava. Jedinog pravog oca koji leti kao ptica, da živi u velikom plavom svodu jedinog neba u koje je ikad mogao da poveruje. „Gledaj me!“, vrištao je profesor Malik Solanka dok su skuti njegovog kožnog kaputa lepršali kao krila. „Gledaj me, Asmane! Ja odlično skačem! Skačem sve više i više!“

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bes-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:23 pm




Beleške o piscu



Septembra 2001, u Njujorku je objavljen novi roman Salmana Ruždija Bes. Nepun mesec docnije pojavljuje se u prevodu na srpski u elitnoj biblioteci „Antologija svetske književnosti“ Narodne knjige. Ali to nije sve što ovaj odlični roman povezuje sa našom zemljom i ovdašnjim čitaocima. Jedna od junakinja Besa zove se Mila Milošević, a u njenoj njujorškoj biblioteci, kako beleži Salman Ruždi, nalaze se i knjige Andrića, Kiša i Pavića, da bi u duhovitom gestu „sveznanja“ pisac, koji odnedavno živi u Americi, pomenuo i klokotriste. Ako tome dodamo i piščeve aluzije na ratove u eks-Jugoslaviji, njegovo pažljivo praćenje ukupne političke situacije u svetu, a Evropi posebno, postaće nam jasniji neki od razloga zbog kojih se Bes, jednostavno rečeno, nameće našoj publici.
Po mnogim aktuelnim mišljenjima, Bes je najličnija Ruždijeva knjiga, roman u kojem je vešto fikcionalizovao raspad vlastitog braka, odlazak u Ameriku i sudar sa javom „američkog sna“. Pripovedajući čas ležerno, čas furiozno o intimnim problemima profesora Malika Solanke, inače penzionisanog istoričara filozofije, o Americi u apokaliptičnom predvečerju nedavnog terorističkog napada na simbol moći SAD-a, Svetski trgovinski centar, Salman Ruždi je potvrdio svoju sposobnost da piše „u duhu vremena“ spajajući u ekstatično štivo političke i video igre, visoku i treš kulturu, univerzitetsku nomenklaturu sa uličarskim hijerarhijama, estetizovanu umetnost postmoderne sa medijskim manipulacijama početka trećeg milenijuma. U reči bes, naslovnom simbolu novog Ruždijevog romana, kao da je sakupljena i zbijena haotična energija ujedinjenog sveta, koji u egalitarnom paks-amerikana naporu gubi svoju supstancu, razlažući se iz fenomenoloških objektivizacija na tačkice elektronskih signala, koji putujući milionima kanala diljem Zemljinog šara, realizuju do sada nepoznatu stvarnost virtuelnog i naizgled večnog (a konačnog). Intimni problemi profesora Solanke, njegov komercijalno-medijski proboj (lutka Mala Mozgovica i silesija njenih pajtaša), dodir sa frivolnim svetom top modela i zločinima, prodor u jednu organizaciju revolucionara i neuspeh vlastite pobunjeničke akcije, u Ruždijevoj viziji aktuelne svetske situacije postaju zastrašujuća šifra sveta kojim punim jedrima plovi okeanom otvorene istorije, bez ikakve svesti o luci ka kojoj se uputio i smislu plovidbe (ako se o smislu bilo čega uopšte više da šaputati).
Salman Ruždi je pre Besa napisao sedam romana od kojih su na srpski jezik prevedeni Deca ponoći, Satanski stihovi, Harun i more priča i Mavrov poslednji uzdah. Takođe, naši čitaoci u prevodu mogu da čitaju i zbirku priča Istok, Zapad.
Ako bi se danas tražio najpopularniji pisac sveta, naravno među autorima visoke književnosti, verovatno bi ga videli u piscu Besa – Salmanu Ruždiju.
Vasa Pavković

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bes-Salman Ruždi

Počalji od Mustra taj Pet Maj 11, 2018 1:24 pm

\'7b1\'7d Autor se igra rečju ‘infidel’ koja znači ‘nevernik’ (prim. prev.).
\'7b2\'7d Autor asocira na Hitlerovu ideju o životnom prostoru (Lebensraum) koji je potreban nemačkom narodu (prim. prev.).
\'7b3\'7d Asocijacija na englesku reč ‘morgue’ u značenju ‘mrtvačnica’, koja ima isti izgovor kao ime Morg (prim. prev.).

\'7b4\'7d Reč ‘gush’ znači ‘ludovanje’ (prim. prev.)
\'7b5\'7d Reč ‘bore’ znači ‘gnjavatorstvo’ ili ‘gnjavaža’ ili ‘gnjavator’. (prim. prev.)
\'7b6\'7d Prezime ‘Brayne’ izgovara se na isti način kao reč ‘brain’, što znači ‘mozak’ (prim. prev.).
\'7b7\'7d Reč ‘bane’ (otrov, propast) izgovara se kao reč ‘brain’ (mozak) ako se suglasnik ‘r’ ne izgovori (prim. prev.)
\'7b8\'7d W.A.S.P. (White AngloSaxon Protestants) Beli anglosaksonski protestanti; smatra se da su veoma moćni i da imaju odlučujući uticaj na američku politiku. Inače, engleska reč ‘wasp’ znači ‘osa’, što znači da autor primenjuje lepu igru rečima. (prim. prev.)
\'7b9\'7d Stih iz pesme E. A. Poa „Gavran“ (prim. prev.).

_________________
avatar
Mustra

Broj poruka : 56852
Datum upisa : 09.11.2011

Pogledaj profil korisnika

Nazad na vrh Ići dole

Re: Bes-Salman Ruždi

Počalji od Sponsored content


Sponsored content


Nazad na vrh Ići dole

Strana 2 od 2 Prethodni  1, 2

Nazad na vrh


 
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu