Filip Larkin

First topic message reminder :

Филип ЛАРКИН (1922-1985)



Филип Ларкин (1922-1985), енглески песник, прозаист и критичар. Рођен је у Ковентрију. Његов отац је био градски ризничар који је обожавао Хитлера. Будући песник је похађао школу Краља Хенрија Осмог и већ тамо почео да пише за школски часопис. Студирао је и, после Другог светског рата, дипломирао на Оксфорду, заједно са Кингслијем Амисом; за време Другог светског рата није регрутован због болести очију. Као студент страсно је заволео xез, о којем ће, касније, писати, за „Дејли телеграф“, између 1961. и 1971. године. Његов укус је остао међуратни – цени Луја Армстронга и дикси, а одбацује Колтрејна, Гилеспија, Дејвиса и Паркера. После дипломирања ради као библиотекар на универзитетским библиотекама у Лестеру и Белфасту. Од 1955. до смрти је библиотекар у Бринмор Џонс-библиотеци на университету у Халу.
Ларкин је водећа фигура у групи песника под називом „Покрет“ која се јавила педесетих година, а окарактерисана као „бесни младићи“ (осим Ларкина, Кингсли Амис, Доналд Дејви, Том Ган). Песници „Покрета“ су писали поезију на свакодневичне теме, инсистирајући на уличном језику и на строгим, традиционалним, формама. Запажену улогу су први пут добили у антологији „Нове линије“ Роберта Конквеста. Конквест је њихов рад окарактерисао као „слободан од мистичних и логичких грчева и – као модерна философија – емпиријски у потицајима и достигнућу“. Међу Ларкиновим књигама истичу се „Северни брод“ (1945), „Мање мртав“ (1955), „Викенд-венчања“ (1964), „Стрми прозори“ (1974), као и два романа, „Џил“ (1946) и „Зимска девојка“ (1947). У једном интервјуу изјавио је да је пет година писао свој трећи роман, али да је „извеснија могућност да рукопис ишчезне“. Иако је имао бројне „афере“ и три дуже везе (међу којима је најдужа она са Моником Џонс, професорицом енглеског), није се женио. По смрти своје мајке, 1977. године, написао је циклус од 11 песама. Умро је од канцера, 2. децембра 1983. године.
Године 1993. Ендрју Мошн је објавио песникову биографију, у којој посебно обрађује нацистичке симпатије и мизогенију Ларкиновог оца, спекулишући с песниковим расним „изјашњењима“ и другим, у нашем добу политички неприхваћеним, идејама које је заступао.
Сабране песме и сабрана писма Филипа Ларкина у критичким издањима појавили су се 1988. и 1992. године.
[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this link.]


AUBADE

Radim vazdan, noću se na pol nalijem pićem.
Budan u četiri, zurim bešumnom tamom.
S vremenom, svjetliji rubovi zavjese biće.
Dotad, vidim to što stvarno svagda je tamo:
Smrt neumornu, cio jedan dan bližu sada,
Koja onemogući sve misli osim kada
I gdje ću i kako ću da umrem i ja.
Jalovo ispitivanje: ali strah ovaj
Od mrenja, i smrti, s nova
Nahrupi da me zgrabi i grozom vija.

Duh se prazni od bljeska. Ne s grižnjom – dobro što je
Neučinjeno, uskraćena ljubav, silno traćenje
Vremena – ni jadno, jer nad pogrešne svoje
Početke može toliko dugo da se penje
Jedini život, a možda nikad se i ne vine;
Nego zbog totalne, i zanavijek, praznine,
Sigurnog gašenja u koje će da se prispije,
I gdje ćemo se izgubiti zastalno. Niti
Ovdje, nit igdje biti,
I to uskoro; ništa groznije, ni istinskije.

To je poseban način da se bude uplašen,
Opsjenom neodgonjiv. Nekad kušahu religije,
Taj golemi, muzički brokat, moljcima izrovašen,
Stvoren da se pravimo da nikad se ne mrije,
Ta stvar varljiva kaže: razuman stvor šta ima
Plašit se nečeg što neće da ćuti, i ne poima
Da baš tog plašimo se – vida ni zvuka ne bude,
Dodira ni okusa ni mirisa, ničeg čim bi mislio,
Ničeg da voliš i uza šta bi bio
Vezan, anestetik iz kojeg se ne bude.

I tako stoji to na ivici vida, manja,
Zamagljena mrlja, i neprestana studen
Što svaku pobudu uspori do kolebanja.
Većina stvari možda se nikad ne zbude:
Ova hoće, i svijest o njoj izleti bijesno
Kao u peći usijan strah kad se obresmo
Bez ljudi ili pića. Hrabrost nimalo ne koristi.
Ona je neplašenje drugih. Biti neustrašen –
Time od groba nisi spašen.
I kad cviliš i kad mu se opireš – kraj je isti.

Svjetlost polako jača da soba oblik dobije,
Ukazuje se jasno ko garderoba, stvar znana,
Uvijek smo je znali, od nje nam pobjeći nije,
Al ni prihvatiti. Ići moraće jedna strana.
Dok telefoni se grče, pripravni sred ureda
Zaključanih da zvone, i budi se svijet jedan
Nehatan zamršen iznajmljen. U svanuće
Nebo je, bez sunca, kao glina bijelo.
Radit se mora, zacijelo.
Poštari, kao ljekari, ići od kuće do kuće.

<1977>