Nemeza - Filip Rot

Leto 1944. U ekvatorijalnom Njuarku vlada paklena vrućina. Zastrašujuća epidemija hara gradom a nad decom se nadvija pretnja od paralize, doživotne invalidnosti, čak i smrti. Pošteni energični dvadesettrogodišnji nadzornik igrališta Baki Kentor posvećen je svojoj dužnosti i razočaran što zbog slabog vida ne može da služi u ratu. Ali ubrzo shvata da se rat odvija i na dečjem igralištu, u jevrejskom kvartu Vikvajiku. To je njegov rat. Rat protiv nevidljivog neprijatelja čije su žrtve oni najnedužniji.

1

Ekvatorijalni Njuark





PRVI SLUČAJ DEČJE PARALIZE tog leta pojavio se početkom juna, nedugo posle Dana sećanja,1 u siromašnom italijanskom predgrađu na drugom kraju grada. Mi, u jugozapadnom delu, jevrejskom Vikvajiku, nismo čuli za to, kao ni za narednih desetak slučajeva rasprostranjenih u gotovo svim kvartovima Njuarka osim u našem. Tek Četvrtog jula,2 kada je u gradu već bilo registrovano četrdeset slučajeva, na naslovnoj strani večernjih novina osvanuo je naslov „Gradski sekretarijat za zdravstvo upozorava roditelje na opasnost od polija”, u kom je dr Vilijam Kitel, gradski sekretar za zdravstvo citiran kako zahteva od roditelja da detaljno posmatraju svoju decu i da se obrate lekaru ako dete ispoljava simptome kao što su glavobolja, bol u grlu, mučnina, kočenje vrata, bol u zglobovima ili groznica. Iako je doktor Kitel priznao da je četrdeset prijavljenih slučajeva na samom početku sezone polija duplo više od uobičajenog, želeo je jasno da naglasi kako grad od 429.000 stanovnika nipošto nije ugrožen od nečega što bi se moglo nazvati epidemijom poliomijelitisa. Tog leta, kao i svakog drugog, bilo je razloga za zabrinutost i za preduzimanje preventivnih higijenskih mera, ali, ipak, još nije bilo potrebe za svojevrsnom „sasvim opravdanom” panikom roditelja do kakve je došlo dvadeset osam godina ranije - 1916. godine, tokom izbijanja najveće ikad zabeležene zaraze, kada je za vreme trajanja epidemije polija na severoistoku Sjedinjenih Država bilo više od 27.000 žrtava, od toga 6.000 sa smrtnim ishodom. Njuark je tada imao 1.360 obolelih i 363 mrtvih.
Sada, čak i u godini s prosečnim brojem slučajeva, kada su se mogućnosti dobijanja polija znatno smanjile u odnosu na davnu 1916. godinu, ovo oboljenje, koje je decu ostavljalo u invalidskim kolicima, deformisanu ili nesposobnu da dišu bez metalne cilindrične komore poznate kao gvozdena pluća, i koje je, usled mogućnosti prestanka funkcionisanja respiratornih organa, moglo dovesti do smrti, ispunjavalo je zebnjom roditelje u našem kraju i ometalo bezbrižnost dece, koja su, budući da je bio letnji raspust, mogla da se igraju napolju po ceo dan, sve do sumraka. Na strepnju od kobnih posledica ozbiljnog obolevanja od polija uticala je i činjenica da nije postojao lek za već ispoljene simptome, kao ni vakcina za stvaranje imuniteta. Polio - ili dečja paraliza, kako je bolest nazvana jer se mislilo da uglavnom napada malu decu - može pokositi svakoga, bez vidljivog uzroka. Iako od nje najčešće stradaju deca mlađa od šesnaest godina, odrasli takođe mogu ozbiljno oboleti, poput tadašnjeg predsednika Sjedinjenih Država.
Frenklin Delano Ruzvelt, najčuvenija žrtva polija, razboleo se u trideset devetoj godini iako je već bio odrastao muškarac u punoj snazi, usled čega nije mogao da hoda bez pomoći a, čak i s njom, da bi uopšte mogao da stoji, morao je da nosi teške šine s kožnim kaiševima od kukova do stopala. Humanitarna institucija koju je Ruzvelt osnovao dok je bio u Beloj kući, „Marš novčića”, prikupljala je novac za istraživanja i finansijsku pomoć za porodice obolelih; delimičan ili potpun oporavak jeste bio moguć, ali u većini slučajeva tek nakon više meseci ili godina skupe bolničke terapije i rehabilitacije. Tokom godišnje akcije fonda deca širom Amerike davala su svoj doprinos borbi protiv bolesti ubacivanjem novčića u metalne kutije postavljene na ulazima u bioskope i u hodnicima škola, dok su se plakati s natpisima „I ti možeš da pomogneš!” i „Pomozite da pobedimo polio!” pojavljivali na zidovima prodavnica, kancelarija i škola širom zemlje; bilo je plakata s decom u invalidskim kolicima - slatka devojčica sa spoljnim šinama pričvršćenim na nogama koja stidljivo sisa palac, uredno podšišan mali dečak sa istim ortopedskim pomagalima koji se hrabro smeši, pun nade - plakata koji su mogućnost obolevanja činili zastrašujuće stvarnom i za potpuno zdravu decu.
U Njuarku, na niskoj nadmorskoj visini, leta su bila sparna, a pošto je grad jednim delom bio okružen prostranim močvarama - velikim izvorima malarije, tada takođe nezaustavljive bolesti, bilo je rojeva komaraca koje smo udarali i terali kad god bismo sedeli na stolicama na rasklapanje u uličicama, ili noću, na kućnim pragovima, u potrazi za osveženjem van zagušljivih stanova, u kojima ništa osim hladnog tuša ili ledene vode nije moglo da ublaži paklenu vrućinu. To je bilo pre pojave kućnih klima uređaja, kada je mali crni električni ventilator, postavljen na sto da bi malo uskomešao vazduh u kući, donosio slabo olakšanje kada je temperatura prelazila četrdeset stepeni, što se često dešavalo tog leta, i po sedam ili deset dana bez prestanka. Napolju su ljudi palili citrusne sveće i prskali insekticid Flit ne bi li se odbranili od komaraca i muva, poznatih nosilaca malarije, žute groznice i tifusa, za koje su svi, počev od gradonačelnika Dramonda, koji je pokrenuo kampanju „Spljeskaj muvu”, verovali da prenose i polio. Ukoliko bi muva ili komarac uspeli da prođu kroz komarnik i uđu u stan ili uleteli kroz otvorena vrata, nastao bi istrajan lov sa sprejovima za bube, iz straha da bi insekt, ukoliko bi, sa svojim nožicama natopljenim klicama, sleteo na uspavano dete, mogao da ga inficira poliom. Kako tada niko nije znao pravi izvor zaraze, bilo je moguće posumnjati gotovo na sve, pa i na žgoljave ulične mačke koje su opsedale kante sa smećem u našim baštama, kao i na mršave pse lutalice koji su se, gladni, šunjali oko kuća i vršili nuždu po trotoarima i ulicama, ili na golubove koji su gugutali u zabatima kuća i prljali pragove svojim malim svetlim izmetom. Prvog meseca nakon izbijanja zaraze - pre nego što je Gradski sekretarijat za zdravstvo objavio epidemiju - Sanitarno odeljenje se posvetilo sistematičnom istrebljivanju povelike populacije gradskih uličnih mačaka, iako niko nije znao da li one, kad je polio u pitanju, predstavljaju veću opasnost od kućnih mačaka.
Ono što ljudi jesu znali bilo je to da je rizik od zaraze veoma visok i da se zdrava osoba može razboleti već i ako se nađe u društvu bolesne. Iz tog razloga, pošto je broj slučajeva u gradu ubrzano rastao - a s njim i sveopšti strah - većini dece u našem komšiluku roditelji nisu dozvoljavali da idu na veliki gradski bazen u Olimpijskom parku u obližnjem Irvingtonu, kao ni u bioskope s ventilacijom; bilo im je zabranjeno i da se voze autobusom do centra grada ili do Vilsonove avenije da gledaju naš juniorski bejzbol tim Njuarški medvedi na stadionu Rupert. Bili smo upozoreni da ne koristimo javne toalete i česme, da ne pijemo sok iz tuđih flašica, da se ne igramo s nepoznatom decom, da ne pozajmljujemo knjige iz biblioteke, ne koristimo javne telefonske govornice, ne kupujemo hranu kod uličnih prodavaca, ne jedemo ukoliko prethodno ne operemo ruke vodom i sapunom, i nipošto nismo smeli da se prehladimo. Sve voće i povrće morali smo da operemo pre jela i nismo smeli da prilazimo nikome ko deluje iole bolesno ili se žali na simptome koji mogu nagovestiti polio.
Smatralo se da je najbolji način da se dete zaštiti od polija - da se pošalje u letnji kamp na selu ili planini, što je takođe bio i beg od gradske žege. Mnogi su provodili leto i na džersijskoj plaži, udaljenoj oko šezdeset milja. Porodice koje su to mogle sebi da priušte iznajmljivale su sobe sa upotrebom kuhinje u pansionima na plaži Bredli, čija je peščana obala, dugačka čitavu milju i ulepšana šetalištem i kolibama, bila decenijama popularna među Jevrejima u severnom Džersiju. Tamo su, na svežem, zdravom morskom vazduhu, preko cele nedelje boravile majke s decom, dok su im se očevi pridruživali vikendom i tokom odmora. Naravno, bilo je slučajeva polija i u letnjim kampovima, podjednako kao i u primorskim gradićima, ali pošto tamo nisu bili ni približno toliko brojni kao u Njuarku, vladalo je verovanje da je, u poređenju s prljavim asfaltom i ustajalim vazduhom koji podstiču zarazu u gradskom okruženju, boravak u blizini mora, na selu ili planini garancija za izbegavanje bolesti.
I tako su privilegovani srećnici preko leta nestajali iz grada, dok smo mi ostajali ovde da radimo baš ono što nismo smeli, s obzirom na to da se smatralo da je „preterano iscrpljivanje” jedan od mogućih uzročnika polija: na usijanom asfaltu školskog igrališta igrali smo softbol, ciklus za ciklusom i utakmicu za utakmicom, čitav dan trčali po velikoj vrućini, žedno pili vodu sa zabranjenih česmi, između utakmica se izležavali na klupama, izvaljeni jedni preko drugih, sa iznošenim, prljavim rukavicama za softbol u krilu, kojima smo tokom igre brisali znoj sa čela kako nam ne bi kapao u oči - glupirali smo se i izmotavali u mokrim polo majicama i smrdljivim patikama, nesvesni da bi takva nepromišljenost mogla da osudi bilo koga od nas na doživotnu tamnicu u gvozdenim plućima i dovede do ostvarenja najjezivijih strahova.
Samo se desetak devojčica pojavljivalo na igralištu, uzrasta od osam ili devet godina; one su se obično mogle videti kako preskaču konopac na mestu gde se teren sužavao u školski prilaz zatvoren za saobraćaj. Kada nisu preskakale konopac, devojčice su na pločniku igrale školice, igrale se piljaka, optrčavale baze, ili su veselo po ceo dan tapkale ružičastu gumenu loptu. Ponekad, kada su igrale dupli preskok okrećući istovremeno dva konopca u suprotnim pravcima, jedan od dečaka bi se, nepozvan, zaleteo i, odgurnuvši devojčicu koja se upravo sprema da skoči, umešao u igru i počeo da im se ruga tako što bi zapevao njihovu omiljenu pesmu za preskakanje konopca „N, ja se zovem Nilski konj!”, dok se namerno uplitao u konopce u letu. Devojčice bi povikale na njega „Prestani! Prestani!” i pozvale u pomoć nadzornika igrališta, koji bi, gde god da se u tom trenutku nalazio na igralištu, samo viknuo: „Dosta, Majrone!” (uglavnom je to bio uvek isti dečak) „Ostavi devojčice na miru inače ideš kući!” Tada bi se metež smirio. Ubrzo bi se konopci ponovo zavrteli u vazduhu i devojčice bi, smenjujući se u preskakanju, pevale svoje pesmice:


A, ja se zovem Agnes

A muž mi je Alfons,

Mi dolazimo iz Alabame

i donosimo ananas!

B, ja se zovem Bev,

A muž mi je Bil,

Mi dolazimo s Bermuda

i donosimo banane!

C, ja se zovem...



Devojčice bi se ulogorile u jednom uglu igrališta i svojim dečjim glasićima improvizovale od A do Z, aliterirajući3 imenice na kraju stiha, nekada i bez ikakvog smisla, i tako ukrug. Uzbuđeno su preskakale i trčkarale - osim kad bi se Majron Kopferman i njemu slični umešali i počeli da ih zadirkuju - bile su neverovatno pune energije; igru su prekidale samo kad bi ih nadzornik igrališta pozvao da se od vrućine sklone u hladovinu školske zgrade, i nisu napuštale igralište od petka u junu kad se završava školska godina do početka sledeće školske godine, u utorak nakon Dana rada,4 kada su jedino posle škole ili na velikom odmoru mogle da preskaču konopac.
Te godine nadzornik igrališta je bio Baki Kentor, koji je, zbog svog lošeg vida, zbog kog je morao da nosi naočare s debelim staklima, bio jedan od malobrojnih mladih muškaraca koji nisu bili poslati na ratište. Tokom prethodne školske godine gospodin Kentor je počeo da radi kao nastavnik fizičkog u školi „Censelor Aveni”, tako da je većinu nas koji smo naseljavali igralište poznavao sa časova. Tog leta je imao dvadeset tri godine, taj maturant iz „Saut Sajda”, njuarške gimnazije koju su pohađali pripadnici svih rasa i svih religija, i diplomac Koledža Penzer za fizičko obrazovanje i higijenu u Ist Orindžu. Bio je visok oko 165 centimetara i, mada je bio izvanredan atleta i ozbiljan takmičar, visina i slab vid su mu uskratili mogućnost da na koledžu igra ragbi, bejzbol ili košarku, ograničivši na taj način njegove sportske aktivnosti na koledžu na bacanje koplja i dizanje tegova. Glavu srazmernu telu krasile su upadljivo iskrivljene i oštre crte lica: široko postavljene jagodične kosti, strmo čelo, uglasta vilica i dug, prav nos sa izraženom prekonosnicom koja je njegovom profilu davala oštrinu siluete ugravirane na novčiću. Pune usne su bile podjednako naglašene kao i njegovi mišići, a ten mu je bio žućkastosmeđ. Kosu je, još od puberteta, šišao sasvim kratko - u vojničkom stilu. Ovakva frizura je omogućavala njegovim ušima da prilično dođu do izražaja, ne zato što su bile neprikladno velike - nisu, niti nužno zato što su bile tako slepljene s glavom, već zbog toga što su, gledano iz profila, oblikom neobično podsećale na znak pikovog asa iz špila karata, ili na Hermesova krila iz mitologije, s vrhovima koji nisu bili zaobljeni kao kod većine ušiju, već su se sužavali u špic. Pre nego što mu je njegov deda nadenuo nadimak Baki, među decom s kojom se igrao na ulici je bio poznat kao As; taj nadimak je bio inspirisan ne samo njegovim izuzetnim sportskim talentom već i neuobičajenom građom njegovih ušiju.
Sve u svemu, zbog netipičnih crta lica, njegove oči boje dima - izdužene i uske poput azijatskih, pronicljivog pogleda iza debelih naočara - delovale su kao da su ugravirane a ne usađene u lobanju. Glas mu je bio iznenađujuće piskav u odnosu na grubo lice, ali to nije umanjivalo snagu njegove pojave. Lice mu je bilo čvrsto poput čelika, upadljivo odvažno, neuništivo lice snažnog mladog čoveka na kog se možete osloniti.




*



JEDNOG POSLEPODNEVA početkom jula na vrhu stambenog bloka, iza škole, gde se nalazilo igralište, parkirala su se dva automobila puna Italijana sa Ist Sajd Haja, momaka između petnaest i devetnaest godina. Ist Sajd se nalazio u ajronboundskoj oblasti, sirotinjskom kvartu u industrijskoj zoni gde je do tog trenutka bilo prijavljeno najviše slučajeva polija u gradu. Kad je gospodin Kentor video da se zaustavljaju, ispustio je rukavicu za softbol na zemlju - igrao je treću bazu u jednoj od naših utakmica - i otkaskao do mesta na kom je deset stranaca izlazilo iz dvoja kola. Deca sa igrališta su često imitirala njegov atletski kas sa stopalima okrenutim na unutra, odlučan hod s laganim prebacivanjem težine na prednji deo stopala, kao i blago njihanje njegovih snažnih ramena pri hodu. Neki od dečaka su i van igrališta oponašali njegovo celokupno držanje.
„Momci, šta vi radite ovde?”, upitao je gospodin Kentor.
„Donosimo polio”, odgovorio je jedan od Italijana. To beše onaj koji je, šepureći se, izašao prvi iz kola. „Zar ne?”, rekao je okrenuvši se, kako bi obezbedio sebi podršku, prema drugarima koji su opkolili gospodina Kentora, spremni da započnu tuču.
„Pre će biti da donosite nevolju”, reče gospodin Kentor. „Zašto ne biste lepo otišli odavde?”
„Ne, ne”, Italijan nije odustajao, „ne dok ne raširimo malo polija. Mi ga imamo, vi ne, pa nam je palo na pamet da se dovezemo i malo ga podelimo s vama.” Sve vreme dok je govorio ljuljao se napred-nazad na petama da bi pokazao koliko je opasan. Drzak stav, palčevi zadenuti za prednje gajke pantalona, zurenje u sagovornika - sve je to trebalo da naglasi njegovo očigledno nepoštovanje.
„Ja sam nadzornik ovog igrališta”, kazao je gospodin Kentor pokazujući preko ramena na decu. „Molim vas da napustite krug igrališta. Nemate šta ovde da tražite, i ja vas ljubazno molim da odete. Šta mislite o tome?”
„Otkad je protivzakonito širiti polio, gospodine nadzorniče igrališta?”
„Slušaj, polio nije šala. A postoji i zakon protiv izazivanja nereda. Ne bih voleo da budem prinuđen da zovem policiju. Zašto vi ne biste sami otišli pre nego što dovedem pandure da vas isprate odavde?”
Na to je vođa bande, bezmalo petnaestak centimetara viši od gospodina Kentora, zakoračio ka njemu i pljunuo na beton. Zlokobni ispljuvak našao se tek centimetar ili dva od vrha patike gospodina Kentora.
„Šta to treba da znači?” - upitao je gospodin Kentor. Mirnog glasa, s rukama čvrsto prekrštenim na grudima bio je otelovljenje nepokolebljivosti. Nikakve siledžije s periferije neće njemu pretiti i neće se približiti njegovoj deci.
„Rekao sam ti šta to znači. Širimo polio. Ne želimo da vi ljudi budete uskraćeni.”
„Slušaj, ostavi se tih ’vi ljudi’ sranja”, rekao je gospodin Kentor i, besno i brzo zakoračivši ka njemu, našao se tek koji centimetar od Italijanovog lica. „Dajem vam deset sekundi da se okrenete i nestanete odavde.”
Italijan se iscerio. Zapravo nije prestajao da se smeška otkad je izašao iz auta. „A onda šta?” upitao je.
„Rekao sam ti. Zvaću policiju da vas odvede i zadrži što dalje odavde.”
Na to je Italijan ponovo pljunuo, ovaj put uz samu ivicu patike gospodina Kentora, a gospodin Kentor je pozvao dečaka koji je bio na redu da udari loptu, a sada je, kao i svi mi, u tišini posmatrao kako se gospodin Kentor suočava sa deset Italijana.
„Džeri”, obratio mu se gospodin Kentor, „otrči do moje kancelarije. Telefoniraj policiji. Reci im da zoveš u moje ime. Reci im da su mi potrebni.”
„I šta će oni da urade, da me zatvore?” upitao je glavni Italijan. „Staviće me u ćorku zato što sam pljunuo na tvoj dragoceni vikvajički trotoar? Jel’ i trotoar tvoje vlasništvo, četvorooki?”
Gospodin Kentor nije ništa odgovorio, nepomičan između dece, koja su pre dolaska uljeza igrala softbol, i dve grupe italijanskih momaka, koji su još uvek stajali na ulici, na ivici igrališta, sa stavom kao da će svakog trenutka baciti cigarete koje puše i izvaditi oružje. Ali kad se Džeri vratio iz kancelarije gospodina Kentora u podrumu - odakle je, kako mu je rečeno, pozvao policiju - dva automobila i njihovi zloslutni putnici već su bili nestali. Kada su se samo nekoliko minuta kasnije patrolna kola zaustavila pred igralištem, gospodin Kentor je policajcima dao brojeve registarskih tablica oba automobila, koje je zapamtio tokom prepirke. Tek kad je policija otišla, deca na igralištu, s druge strane ograde, počela su da ismevaju Italijane.
Ispostavilo se da je pljuvačke bilo na čitavom delu trotoara gde su Italijani bili okupljeni, oko šest kvadratnih metara vlažne, ljigave, odvratne sluzi koja je svakako delovala kao idealno tlo za širenje bolesti. Gospodin Kentor je poslao dvojicu dečaka u školski podrum da u domarovoj ostavi pronađu nekoliko kanti i napune ih vrućom vodom i amonijakom; zatim su dečaci prosipali vodu po betonu dok nije postao potpuno čist. Gledajući ih kako spiraju pljuvačku, gospodin Kentor se setio kako je, kao desetogodišnji dečak, čistio zadnji deo dedine piljarnice nakon što je ubio pacova.
„Bez brige”, rekao je gospodin Kentor dečacima. „Oni se neće vratiti. To je život”, dodao je citirajući omiljenu izreku svog dede, „stalno se nešto čudno dešava”; potom se pridružio igri, i završili su utakmicu. Dečaci koji su posmatrali sukob s druge strane žičane ograde visoke dva metra koja je okruživala igralište bili su veoma impresionirani suprotstavljanjem gospodina Kentora Italijanima. Njegov samouveren, odlučan stav, upotpunjen snagom jednog dizača tegova, entuzijazam s kojim nam se svakodnevno pridruživao u igri - zbog svega toga je od prvog dana kada je došao na mesto nadzornika igrališta bio omiljen među svima nama koji smo tu redovno provodili vreme; ali posle incidenta sa Italijanima postao je pravi pravcati heroj, uzor, zaštitnik, hrabri stariji brat, naročito za dečake čija su starija braća bila u ratu.
Krajem nedelje dvojica od dečaka koji su bili na igralištu onog dana kad su došli Italijani nisu se pojavila na našim redovnim utakmicama softbola. Nije ih bilo dva-tri dana. Prvog jutra obojica su se probudila s visokom temperaturom i ukočenim vratom, a već narednog dana uveče - usled sve veće, bespomoćne slabosti u rukama i nogama i problema s disanjem - hitna pomoć ih je prevezla u bolnicu. Jedan od dečaka, Herbi Stajnmark, bio je bucmast, trapav, mio dečak, učenik osmog razreda, koji je zbog svoje nevičnosti sportu uglavnom bio postavljen da igra na poziciji desnog poljara i da poslednji udara; drugi, Alen Majkls, s kojim se gospodin Kentor najviše zbližio, takođe je pohađao osmi razred, a bio je jedan od najboljih sportista na igralištu. Herbi i Alen su bili prve žrtve polija u kraju. U toku narednih četrdeset osam sati pojavilo se još jedanaest slučajeva, i, mada među njima nisu bila deca koja su onog dana bila na igralištu, u komšiluku je kružila priča da su bolest u Vikvajik doneli Italijani. Pošto je do tada najviše slučajeva polija u gradu bilo zabeleženo u njihovom kvartu a u našem nijedan, verovalo se da su se, kao što su i sami rekli, tog poslepodneva Italijani dovezli sa drugog kraja grada s namerom da zaraze Jevreje poliom i da su uspeli u tome.

*



MAJKA BAKIJA KENTORA je umrla na porođaju, i njega su odgajili majčini roditelji, koji su, zajedno sa još jedanaest porodica, živeli u oronuloj zgradi u ulici Barklej, kod donjeg dela Avenije Ejvon, u jednoj od najsiromašnijih četvrti u gradu. Njegov otac, od kog je nasledio loš vid, bio je knjigovođa u velikoj robnoj kući u centru grada i strastveni ljubitelj klađenja na konjskim trkama. Ubrzo nakon ženine smrti i rođenja sina osuđen je zbog krađe - potkradao je svog poslodavca kako bi pokrio kockarske dugove - ispostavilo se da je od svog prvog radnog dana punio sebi džepove na taj način. Proveo je dve godine u zatvoru, a kad je izašao, nikada više se nije vratio u Njuark. Dečaka, koji je dobio ime Judžin, umesto oca je životu učio njegov deda, veoma vredan čovek, krupan poput medveda, u čijoj je piljarnici na Aveniji Ejvon Baki radio posle škole i subotom. Imao je pet godina kada se njegov otac po drugi put oženio i angažovao advokata da dovede dečaka da živi s njim i njegovom novom ženom u Pert Amboju, gde je našao posao na brodogradilištu. Deda se, umesto da i sam unajmi advokata, odvezao pravo u Pert Amboj, gde je došlo do sukoba, i tom prilikom je, kako se pričalo, zapretio da će svom nekadašnjem zetu polomiti vrat bude li se usudio da se na bilo koji način meša u Judžinov život. Posle toga, od Judžinovog oca više nije bilo ni traga ni glasa.
Ruke i grudi su mu ojačale od toga što je zajedno s dedom dizao u radnji sanduke pune robe, dok su noge počele da mu se razvijaju od trčanja uz i niz stepenice do njihovog stana na trećem spratu, bezbroj puta na dan. A od neustrašivog dede je naučio kako da se suoči sa bilo kakvom preprekom, pa i s tim da je rođen kao sin čoveka kog je deda celog života opisivao kao „veoma sumnjiv karakter”. Kad je bio dečak, želeo je da bude fizički jak, baš kao njegov deda i da ne mora da nosi debele naočare. Ali vid mu je bio toliko slab da je uveče pred spavanje, kad bi skinuo naočare, jedva mogao da razazna oblike nekoliko komada nameštaja koje je imao u svojoj sobi. Deda, koji nikad nije obraćao pažnju ni na sopstvena ograničenja, rekao je nesrećnom detetu - kada je sa osam godina prvi put stavilo naočare - da su sada njegove oči podjednako dobre kao i oči bilo kog drugog čoveka. Posle toga o tome se više nije govorilo.
Njegova baba je bila topla, brižna, sitna žena; dobra, čvrsta, roditeljska protivteža njegovom dedi. Hrabro se nosila s teškim životom, iako je doživljavala težak emotivni potres kad god bi neko spomenuo njenu ćerku koja je u dvadesetoj godini umrla na porođaju. Mušterije u prodavnici su je mnogo volele, a kod kuće, gde joj ruke nikad nisu bile besposlene, s pola uha je pratila Život može biti lep i druge sapunice koje su joj se sviđale - one u kojima slušalac stalno strepi, uznemiren, pred novim nedaćama junaka. Nekoliko sati dnevno, kad nije pomagala u piljarnici, svim srcem se posvećivala Judžinovom blagostanju, negovala ga je kad je imao varičele, rubeole i zauške; vodila je računa o tome da mu odeća uvek bude čista i zakrpljena, domaći zadaci urađeni, potvrde za nastavnike potpisane, da redovno odlazi kod zubara (što je bila prava retkost za siromašnu decu u to vreme), da hrana koju mu kuva bude zdrava i obilna i da mu redovno budu plaćeni časovi hebrejskog jezika u sinagogi, na koje je odlazio posle škole u sklopu priprema za bar micvu.5 Ali ako se izuzme to što je preležao tri uobičajene dečje bolesti, dečak je bio veoma zdrav, zubi su mu bili zdravi i izgledao je kao dete koje puca od zdravlja, što je moralo imati veze s njenom brigom o njemu - trudila se da čini sve za šta se, tih dana, verovalo da je dobro za dete koje se razvija. Između nje i njenog muža retko je bilo nesuglasica - svako je znao svoj posao i kako najbolje da ga obavlja, i oboje su predano ispunjavali svoje dužnosti, što se prenelo i na mladog Judžina.
Deda je posmatrao dečakov telesni razvoj, uvek na oprezu kako bi iskorenio svaku slabost koju je - pored lošeg vida - možda nasledio od svog oca, i učio ga da je svako čovekovo nastojanje prožeto odgovornošću. Nije uvek bilo lako povinovati se dedinom autoritetu, ali, kad bi Judžin ispunio njegova očekivanja, deda nije bio škrt na pohvalama. Jednom, kad je imao samo deset godina, dečak je naišao na velikog sivog pacova u mračnom magacinu iza radnje. Napolju je već bio mrak kad je ugledao pacova kako se šunja po naslaganim kartonskim kutijama od namirnica, koje je Judžin upravo bio pomogao dedi da raspakuje. Njegov prvi poriv bio je, naravno, da pobegne. Umesto toga, svestan da je deda u prednjem delu s mušterijom, bešumno je dohvatio iz ćoška duboku, tešku lopatu za ugalj koju je koristio kada je učio kako da loži peć koja je grejala radnju.
Zadržavajući dah, približavao se na vrhovima prstiju sve dok uspaničenog pacova nije priterao u ćošak. Kada je dečak podigao lopatu u vazduh, pacov se uspravio na zadnje noge i zaškrgutao zastrašujućim zubima spremajući se za skok. Ali pre nego što je pacov uspeo da se odvoji od poda, dečak je brzo zamahnuo lopatom ka njemu i, pogodivši ga pravo u lobanju, razbio mu glavu. Krv pomešana s komadićima kostiju i mozga slivala se u pukotine podnih ploča u magacinu, dok je on - ne uspevši da u potpunosti potisne prvi nagon za povraćanjem - lopatom pokupio mrtvu životinju. Bila je teška, teža nego što je mogao da zamisli, i tako položena na lopati izgledala je veće i duže nego kad je bila uspravljena na zadnje noge. Čudno, ništa na njoj - čak ni beživotna traka repa i četiri nepokretne noge - nije izgledalo tako mrtvo kao brkovi, tanki poput iglica, umazani krvlju. Kad se spremao da zamahne svojim oružjem, brkove uopšte nije primetio; nije video ništa, samo je čuo uzvik „Ubij ga!” koji kao da je izgovorio dedin glas u njegovoj glavi. Sačekao je da mušterija ode sa svojom torbom za kupovinu, a onda, s lopatom ispruženom pravo ispred sebe - i bezizražajnog lica koje je trebalo da pokaže koliko je neuznemiren - izneo je mrtvog pacova u prednji deo prodavnice da bi ga pokazao dedi, i potom nastavio ka izlazu. Na uglu ulice je otresao lešinu s lopate i, proguravši je kroz rešetke slivnika, ubacio je u kanalizaciju. Vratio se u radnju i s ribaćom četkom, smeđim sapunom, krpama i kofom vode očistio pod od svog izbljuvka i ostataka ubijenog pacova, a potom oprao lopatu.
Nakon ovog trijumfa deda je desetogodišnjeg dečaka s naočarima počeo da zove Baki - taj nadimak je označavao smelost, hrabrost, snažnu volju, moralnu čvrstinu i jak duh.
Deda, Sem Kentor, došao je u Ameriku osamdesetih godina devetnaestog veka kao dete imigranata iz jevrejskog sela u poljskoj Galiciji. Njegova neustrašivost izgrađena je na njuarškim ulicama, gde mu je nos ne jednom bio polomljen u tučama sa antisemitskim bandama. Nasilje prema Jevrejima, koje je bilo uobičajena pojava u gradu tokom njegovog siromašnog detinjstva, snažno je uticalo na njegov stav prema životu, ali i na životnu filozofiju njegovog unuka. Ohrabrivao je svog unuka da se izbori za sebe kao čoveka, i da se izbori za sebe kao Jevrejina, i da shvati da čovekove bitke nikad nisu završene, i objašnjavao mu da u ovom nemilosrdnom okršaju koji nazivamo životom „kad moraš da platiš cenu, ti je platiš”. Polomljeni nos na sredini dedinog lica za dečaka je uvek predstavljao dokaz da svet, iako je pokušao, nikada nije uspeo da slomi njegovog dedu. Starac je umro od srčanog udara mnogo pre jula 1944, kad se deset Italijana dovezlo na igralište a gospodin Kentor ih oterao sam, bez ičije pomoći, ali to ne znači da on nije bio prisutan tokom sukoba.
Dečak koji je majku izgubio na rođenju, sa ocem u zatvoru, dečak u čijim najranijim sećanjima roditelji uopšte nisu postojali, nije mogao imati više sreće sa surogatima - svojima babom i dedom, koji su ga učinili jakim u svakom smislu - i, mada je njegova biografija bila određena odsustvom roditelja, retko kad je dopuštao da ga pomisao na njih oneraspoloži.




*



GOSPODIN KENTOR je bio dvadesetogodišnji brucoš na koledžu kada su Japanci u nedelju 7. decembra 1941. godine, u iznenadnom napadu na Perl Harbor, bombardovali i gotovo uništili američku flotu na Pacifiku. U ponedeljak, osmog, on je otišao pravo u regrutni centar ispred gradske većnice da se prijavi za odlazak u rat. Ali zbog njegovih očiju niko ga nije hteo - ni vojska, ni mornarica, ni obalska straža, ni marinci. Zaveden je pod šifrom 4F i poslat natrag na Koledž Penzer da nastavi sa školovanjem za nastavnika fizičkog. Njegov deda je nedugo pre toga umro, i ma kako iracionalna ta misao bila, gospodin Kentor se osećao kao da je izneverio očekivanja svog neuništivog mentora. Kakva korist od njegove mišićave građe i atletskih veština ako ih ne može primeniti kao vojnik? Nije dizao tegove od najranije mladosti da bi mogao da zavitla koplje - bio je dovoljno snažan da bude marinac.
Kad je Amerika ušla u rat, dok su svi fizički sposobni muškarci njegovih godina bili na treningu za borbu s Nemcima i Japancima, a među njima i dvojica njegovih najbližih prijatelja s Penzera koji su zajedno s njim čekali ispred regrutnog centra 8. decembra ujutru, on se još uvek šetao ulicama grada. Te večeri kad su njegovi drugari Dejv i Džejk otišli bez njega u Fort Diks6 da počnu sa osnovnim treningom, baka, s kojom je i dalje živeo dok je studirao na Penzeru, čula ga je kako plače u svojoj sobi; nije verovala da će ikada čuti Judžina da tako plače. Bilo ga je sramota da ga vide u civilnoj odeći, stideo se kad je gledao snimke s ratišta u bioskopu, stideo se kada bi, vraćajući se s fakulteta na kraju dana autobusom kući u Njuark iz Ist Orindža, seo do nekoga ko čita najvažnije dnevne novosti u večernjim novinama: „Bataan pada”, „Koregidor pada”, „Vejk Ajlend pada”. Bio je to stid nekoga ko je mogao da doprinese uspehu američkih snaga koje su na Pacifiku trpele poraz za porazom, ali nije imao priliku.
Zbog rata i regrutovanja, u školskom sistemu je bilo toliko slobodnih radnih mesta za muške nastavnike fizičkog vaspitanja da je i pre nego što je diplomirao na Penzeru u junu 1943. dobio posao u deset godina staroj školi „Censelor Aveni”, a potom je angažovan kao nadzornik letnjeg igrališta. Njegov cilj je bio da bude nastavnik fizičkog i trener u Vikvajičkoj gimnaziji, koja je otvorena pored osnovne škole. Gospodin Kentor je želeo da radi u ovim školama zato što su imale mnogo jevrejskih đaka i visok nivo obrazovanja. Želeo je da nauči te dečake da se istaknu u sportu podjednako kao i u drugim predmetima, da cene sportski duh i ono što se može naučiti iz nadmetanja na sportskom terenu. Želeo je da ih nauči onome čemu je njega naučio njegov deda: čvrstini i odlučnosti, da budu psihički jaki i fizički spretni i da nikada ne dozvole sebi da budu zlostavljani, niti da, samo zato što umeju da koriste mozak, budu proglašeni za jevrejske slabiće i šonje.




*



IGRALIŠTEM JE POČELA DA kruži priča da su, pošto su ih kola hitne pomoći odvezla u bolnicu, Herbi Stajnmark i Alen Majkls smešteni na infektivno odeljenje u bolnici Bet Izrael i sada su već potpuno paralizovani i ne mogu da dišu samostalno, već ih lekari održavaju u životu pomoću gvozdenih pluća. Iako se tog jutra nisu svi pojavili na igralištu, i dalje je bilo dovoljno dece da se oforme četiri tima za celodnevnu igru podeljenu u pet utakmica. Gospodin Kentor je procenio da je sveukupno, pored Herbija i Alena, odsutno petnaest ili dvadeset od devedeset redovnih posetilaca igrališta - pretpostavio je da su ih roditelji zadržali kod kuće zbog straha od polija. Zapravo ga je začudilo što ih mnogo više nije zadržano kod kuće s obzirom na zaštitnički odnos jevrejskih roditelja u susedstvu i majčinsku brigu pažljivih majki.
„Momci”, rekao je okupivši ih na terenu pre nego što će se razići - bilo je vreme za večeru, „ne želim da počnete paničiti. Polio je bolest s kojom moramo da živimo svakog leta. To je ozbiljna bolest koja je bila tu tokom celog mog života. Najbolji način da pobedite polio jeste da budete zdravi i jaki. Nastojte da se svakoga dana dobro operete, da lepo jedete, spavate osam sati, pijete osam čaša vode dnevno i da se ne prepuštate brigama i strahovima. Svi mi želimo da se Herbi i Alen što pre oporave. Svi bismo voleli da se to nije dogodilo baš njima. Oni su divni dečaci i najbolji drugovi mnogima od vas. Pa ipak, dok se oni oporavljaju u bolnici, mi ostali moramo da nastavimo sa svojim životima. To znači da dolazite ovde na igralište svakog dana i bavite se sportom kao i uvek. Ako se bilo ko od vas oseti bolesnim, naravno, morate to reći roditeljima, ostati kod kuće i čuvati se dok vas doktor ne pregleda i ne izleči. Ali ako se osećate dobro, nema baš nikakvog razloga da celog leta ne budete aktivni koliko god želite.”
Te večeri je s telefona u kuhinji nekoliko puta pokušao da pozove Stajnmarkovu i Majklsovu porodicu kako bi izrazio svoju brigu i preneo zabrinutost dečaka sa igrališta i ne bi li saznao nešto više o tome kako su bolesni dečaci. Ali ni u jednoj kući nije bilo odgovora. Loš znak. Mora da su u devet i petnaest uveče porodice još u bolnici.
Tada je zazvonio telefon. To je bila Marša, koja je zvala iz Pokona. Čula je za dvoje dece s njegovog igrališta. „Razgovarala sam sa svojim roditeljima. Oni su mi rekli. Da li si dobro?”
„Ja sam dobro”, reče on rastegavši telefonski gajtan kako bi se što više približio otvorenom prozoru i osetio dašak vazduha. „Svi drugi dečaci su dobro. Pokušavao sam da dobijem porodice dečaka koji su u bolnici da saznam kako su.”
„Nedostaješ mi”, reče Marša, „i brinem se za tebe.”
„I ti meni nedostaješ”, rekao je on, „ali nemaš razloga za brigu.”
„Sada mi je žao što sam došla ovamo.” Već drugo leto je radila kao stariji vaspitač u Indijan Hilu, kampu za jevrejske dečake i devojčice u pensilvanijskim planinama Pokono udaljenim sedamdeset milja od grada; tokom godine je radila u „Čenselor Aveniju” kao učiteljica u prvom razredu - upoznali su se prethodne jeseni kao novi članovi nastavnog osoblja. „Sve to zvuči užasno”, kazala je.
„Užasno je za dvojicu dečaka i njihove porodice”, rekao je, „ali daleko od toga da situacija izmiče kontroli. Ne bi trebalo da razmišljaš u tom smeru.”
„Moja majka je spominjala neke Italijane koji su dolazili na igralište da šire zarazu.”
„Nisu Italijani ništa raširili. Bio sam tamo. Znam šta se dogodilo. Gomila baraba, to je sve. Pljuvali su po ulici, i mi smo to oprali. Polio je polio - niko ne zna kako se prenosi. Dođe leto i eto polija, na to ne možemo uticati.”
„Volim te, Baki. Stalno mislim na tebe.”
Diskretno, da ga niko od komšija ne bi čuo kroz otvoren prozor, spustio je glas i odgovorio: „I ja tebe volim.” Bilo mu je teško da joj to kaže jer se trudio da kontroliše svoja osećanja - smatrao je da je to racionalno - da ne čezne previše za njom dok je odsutna. Bilo je teško i zato što on nikada ranije nije tako otvoreno izjavio nešto slično nekoj devojci i još uvek su mu te reči zvučale čudno kad ih je izgovarao.
„Moram da prekinem”, rekla je Marša. „Neko čeka na red iza mene. Molim te, čuvaj se.”
„Čuvam se. Čuvaću se. Ali ne brini. Nemoj da se plašiš. Nemaš čega da se plašiš.”
Sutradan se zajednicom pronela vest da se u vikjaviškom školskom okrugu pojavilo jedanaest novih slučajeva polija - koliko ih je bilo u prethodne tri godine zajedno, a tek je bio jul - preostala su još dva cela meseca pre nego što će se sezona polija završiti. Jedanaest novih slučajeva, a tokom noći je Alen Majkls, miljenik gospodina Kentora, umro. Bolest ga je pokosila u roku od sedamdeset dva sata.
Naredni dan je bila subota, tako da je igralište bilo otvoreno za organizovane aktivnosti samo do podneva; kao i svake nedelje, redovno probno zavijanje sirena se oglasilo sa električnih stubova širom grada. Kada se radni dan na igralištu završio, Baki se - umesto da se vrati u ulicu Barklej i pomogne babi s nedeljnom nabavkom namirnica: nakon dedine smrti skladište njihove prodavnice je prodato za vrlo malu svotu novca - istuširao u dečjoj svlačionici i obukao čistu košulju, pantalone i izglancane cipele koje je poneo sa sobom u papirnoj kesi. Prepešačio je Aveniju Čenselor, sve do Fabijan Plejsa, gde je živela porodica Alena Majklsa. Uprkos haranju polija u komšiluku glavna ulica, u kojoj su nalazio čitav niz radnji, bila je puna ljudi koji su izašli u subotnju nabavku namirnica, da pokupe stvari s hemijskog čišćenja, nabave prepisane lekove ili nešto što im je bilo potrebno iz električarske prodavnice, radnje sa ženskom garderobom, optičarske radnje ili iz gvožđare. U Frenčijevoj berbernici su sva mesta bila zauzeta - muškarci iz kraja su čekali da se ošišaju ili obriju; kod obućara, u susednom lokalu, italijanski majstor - jedini vlasnik radnje u ulici koji nije bio Jevrejin, jer i Frenči7 je bio Jevrejin - bio je zauzet pronalaženjem popravljenih cipela u gomili na svojoj pretrpanoj tezgi dok je italijanska radio stanica ječala kroz otvorena vrata. Prednje tende na prodavnicama su već bile spuštene radi zaštite od vrelih sunčevih zraka što su prodirali kroz ravna stakla izloga koji su gledali na ulicu.
Bio je vedar dan bez oblaka, a temperatura je rasla iz sata u sat. Dečaci kojima je predavao u školi, kao i oni sa igrališta, bili su uzbuđeni kad su ga ugledali na Aveniji Čenselor - pošto nije živeo u njihovom komšiluku nego dole, u školskom okrugu „Saut Sajd”, bili su navikli da ga viđaju samo u školi, kao nastavnika fizičkog i nadzornika igrališta. Kad su povikali „Gospodine Kentore!”, mahnuo im je, nasmešio se i klimnuo glavom njihovim roditeljima, od kojih je neke prepoznao sa sastanaka PTA.8 Jedan otac je zastao da popriča s njim. „Želim da se rukujem s vama, mladiću”, rekao je gospodinu Kentoru. „Pokazali ste onom šljamu gde mu je mesto. Prljave džukele. Jedan na njih deset. Vi ste hrabar mladi čovek.”
„Hvala vam, gospodine.” „Ja sam Muri Rozenfild, Džoijev otac.” „Hvala vam, gospodine Rozenfild.” Zatim mu je prišla žena koja je bila u kupovini. Učtivo se nasmešila i rekla „Ja sam gospođa Lui, Bernijeva majka. Gospodine Kentore, moj sin vas obožava. Ali moram nešto da vas pitam. S obzirom na to što se dešava u gradu, mislite li da je pametno da dečaci po ovakvoj vrućini trče naokolo? Berni dolazi kući natopljen znojem. Da li je to dobra ideja? Vidite šta se dogodilo Alenu. Kako da se porodica oporavi od tako nečega? Dva brata su mu u ratu, a sad ovo.” „Ne dopuštam dečacima da se previše zamaraju, gospođo Lui. Vodim računa o njima.” „Berni”, reče ona, „ne zna kad je dosta. Ako ga neko ne bi sprečio, on bi trčao po celi dan i noć.” „Svakako ću ga zaustaviti ako se previše oznoji. Držaću ga na oku.” „O, hvala vam, hvala vam. Svi smo veoma srećni što baš vi brinete o dečacima.” „Nadam se da sam od pomoći”, odgovorio je gospodin Kentor. Dok je on razgovarao sa Bernijevom majkom, okupila se manja grupa ljudi, pa mu je sada druga žena prišla i dotakla njegov rukav kako bi privukla njegovu pažnju. „A gde je Gradski sekretarijat za zdravstvo u svemu ovome?” „Mene pitate?” rekao je gospodin Kentor. „Da, vas. Preko noći jedanaest novih slučajeva u oblasti Vikvajika! Jedno dete je umrlo! Hoću da znam šta Gradski sekretarijat za zdravstvo čini da zaštiti našu decu.” „Ja nisam iz Gradskog sekretarijata za zdravstvo”, odgovorio je. „Ja sam nadzornik igrališta u „Čenselor Aveniju”. „Neko je rekao da ste vi iz Gradskog sekretarijata za zdravstvo”, optužila ga je. „Ne, nisam. Voleo bih da mogu da vam pomognem, ali ja imam veze jedino sa školama.” „Kad zoveš Sekretarijat za zdravstvo”, reče ona, „stalno je zauzeto. Mislim da namerno ostavljaju podignutu slušalicu.” „Ti iz Sekretarijata za zdravstvo su bili ovde”, umešala se druga žena. „Videla sam ih. Postavili su znak za karantin na jednu kuću u mojoj ulici.” Zabrinutim glasom je nastavila: „Neko u mojoj ulici ima polio.” „A Gradski sekretarijat za zdravstvo ništa ne preduzima!”, besno je rekao neko drugi. „Šta grad čini da se ovo zaustavi? Ništa!” „Sigurno postoji nešto što se može uraditi - ali oni to ne rade!” „Treba da ispitaju mleko koje deca piju - polio potiče od prljavih krava i njihovog zaraženog mleka.” „Nije tako”, rekao je neko drugi, „nisu krave nego boce. Ne sterilišu boce za mleko kako treba.” „Zašto ne urade fumigaciju?” čuo se drugi glas. „Zašto ih ne dezinfikuju? Zašto sve ne dezinfikuju?” „Zašto ne rade ono što su radili kad sam ja bio dete? Vezivali su nam loptice kamfora oko vrata. Bilo je nešto što je strašno smrdelo, mislim da se zvalo asafetida9 - možda bi to sad moglo da pomogne.” „Zašto ne sipaju neke hemikalije po ulicama i tako ga unište?” „Ma kakve hemikalije”, rekao je neko drugi. „Najvažnije je da deca peru ruke. Da stalno peru ruke. Higijena! Higijena je jedini lek!” „I još nešto je važno”, umešao se gospodin Kentor, „važno je da se svi vi smirite, da budete pribrani i ne paničite. I da ne prenosite paniku na decu. Bitno je da u njihovim životima sve ostane koliko god je moguće normalno, a da vi budete smireni i razumni kad razgovarate s njima.” „Zar ne bi bilo bolje da ostanu kod kuće dok ovo ne prođe?” upitala ga je druga žena. „Zar dom nije najbezbednije mesto u ovakvoj situaciji? Ja sam majka Ričija Tulina. Riči je lud za vama, gospodine Kentore. Kao i svi dečaci. Ali zar ne bi bilo bolje za Ričija, bolje za sve dečake, ako biste vi zatvorili igralište tako da oni moraju da ostanu kod kuće?” „Zatvaranje igrališta ne zavisi od mene, gospođo Tulin. O tome odlučuje načelnik svih škola.” „Nemojte misliti da krivim vas za to što se dešava”, reče ona. „Ne, ne, znam da me ne krivite. Vi ste majka. Zabrinuti ste. Ja razumem vašu brigu.” „Naša jevrejska deca su naše bogatstvo”, neko je rekao. „Zašto to napada našu divnu jevrejsku decu?” „Ja nisam lekar. Ja nisam naučnik. Ne znam zašto napada upravo one koje napada. Ne verujem da iko to zna. Zbog toga svi pokušavaju da nađu krivca. Pokušavaju da ustanove šta je uzrok kako bi mogli da ga eliminišu.” „Ali šta je sa Italijanima? Mora da su Italijani!” „Ne, ne, ne verujem. Bio sam prisutan kad su Italijani došli. Nisu bili u kontaktu s decom. Nisu Italijani. Vidite, morate prestati da se kidate od brige i ne smete dozvoliti da vas izjeda strah. Najvažnije je da ne zarazite decu klicom straha. Izvući ćemo se iz ovoga, verujte mi. Obavićemo svoju dužnost, ostaćemo mirni i uradićemo sve da zaštitimo našu decu; zajedno ćemo pregurati sve ovo”, rekao je gospodin Kentor. „Hvala vam, mladiću. Vi ste izvrstan mladi čovek.” „Moram da idem, izvinite me”, obratio se svima, pogledavši još jednom u sve te preklinjuće oči koje su ga gledale kao da je on neko moćno biće a ne samo dvadesettrogodišnji nadzornik dečjeg igrališta.

*



FABIJAN PLEJS je bila poslednja ulica u Njuarku, pre drvare i železničke pruge, na granici sa Irvingtonom. Kao i u drugim ulicama sa stambenim kućama koje su se odvajale od Avenije Čenselor, u njoj su se nizale drvene kuće na sprat, s potkrovljem i stepeništem od crvene cigle, ograđene skromnim dvorištem, odvojene jedne od drugih uskim betonskim prilazima s malim garažama. Uz stepenice je raslo mlado senovito drveće, zasađeno po nalogu gradske uprave u poslednjih deset godina, sada sparušeno usled tropskih temperatura i suše. U čistoj i tihoj ulici ništa nije ukazivalo na bolest ili zarazu. U svakoj kući, na svakom spratu, bile su navučene zavese ili spuštene roletne radi zaštite od nemilosrdnog sunca. Nigde nije bilo žive duše; gospodin Kentor se pitao da li je to zbog vrućine, da li ljudi ne puštaju decu napolje iz poštovanja prema Majklsovoj porodici ili ih, možda, drže podalje od užasa koji je zadesio porodicu Majkls.
Tada se, negde iz pravca Avenije Lajons, pojavila figura koja se usamljeno kretala kroz bleštavu svetlost što je pržila Fabijan plejs i već omekšavala asfalt na ulici. Čak i izdaleka gospodin Kentor je, po specifičnom hodu, prepoznao o kome se radi. To je bio Horas. Svaki muškarac, žena ili dete iz Vikvajika je prepoznavao Horasa, u velikoj meri zato što je susret s njim bio neizbežno uznemirujući. Manja deca su, kad bi ga videla, bežala na drugu stranu ulice; odrasli bi samo spustili pogled. Horas je bio lokalni „moron”, mršav muškarac od nekih trideset ili četrdeset godina - niko nije znao koliko zapravo godina ima - čiji je mentalni razvoj stao negde oko šeste godine i koga bi psiholozi pre okarakterisali kao imbecila ili čak idiota nego kao morona, kako su ga pre mnogo godina prozvali klinci iz kraja. Vukao je noge, dok mu je glava, koja je štrčala iz vrata kao kod kornjače, oklembešeno poskakivala pri svakom koraku, tako da je njegovo kretanje više ličilo na teturanje nego na hod. U retkim prilikama kad je govorio na uglovima usana mu se skupljala pljuvačka; kad je ćutao, ponekad je balavio. Lice mu je bilo usko, nepravilnih crta, kao da je bilo zgnječeno i iskrivljeno prilikom njegovog rađanja, sve osim velikog i, u odnosu na usko lice, groteskno loptastog nosa, koji je neku decu inspirisao da mu se rugaju uzvicima: „Hej, trubonosi!” kada bi prošao vukući noge pored stepenica ili kolskog prilaza gde su se oni okupljali. Iz njegove odeće se, nezavisno od godišnjeg doba, širio kiselkasti smrad, dok mu je lice bilo istačkano krvavim mrljicama, majušnim zarezima na koži koji su svedočili da je Horas, iako je možda imao um bebe, takođe imao i bradu muškarca i, ma kako to rizično bilo, svakog dana pre nego što bi izašao iz kuće brijao se, ili su ga brijali roditelji. Verovatno je upravo izašao iz malog stana iza krojačkog salona iza ugla, u kom je živeo s roditeljima, starijim parom koji je između sebe govorio jidiš, a s mušterijama u radnji engleski s jakim akcentom; pričalo se da imaju i drugu, normalnu decu, već odrasle ljude koji žive negde drugde - začudo, jedan od Horasova dva brata je, kako se govorilo, bio doktor, a drugi - uspešan poslovan čovek. Horas je bio najmlađe dete i svakoga dana, tokom cele godine, šetao je ulicama u susedstvu, po najvećoj vrućini i najvećoj zimi, kada je nosio prevelik, kratak, vuneni kaput s kapuljačom navučenom preko grejača za uši i crne kaljače sa odvezanim pertlama; rukavice bez prstiju, za njegove velike šake, visile su, nikad nekorišćene bez obzira na spoljašnju temperaturu, zihernadlama prikačenim za manšete rukava. Tako odeven, izgledao je još čudnije dok se sam smucao po komšiluku.
Gospodin Kentor je pronašao Majklsovu kuću na suprotnoj strani ulice, popeo se uz nekoliko stepenika i u malom hodniku s poštanskim sandučićima pritisnuo zvono stana na prvom spratu; mogao je da čuje kako se zvono gore oglasilo. Neko je polako sišao niz unutrašnje stepenice i otvorio vrata s matiranim staklom na dnu stepeništa. Tamo je stajao visok, krupan čovek; dugmeta na njegovoj košulji s kratkim rukavima, zategnutoj preko trbuha, bila su zakopčana. Imao je tamne, zrnaste fleke ispod očiju; kad je video gospodina Kentora, nije rekao ništa, kao da je bio isuviše ošamućen od bola da bi mogao da govori.
„Ja sam Baki Kentor, nadzornik igrališta i nastavnik fizičkog u ’Čenselor Aveniju’. Alen je bio moj učenik. Jedan je od dečaka koji su igrali softbol na igralištu. Čuo sam šta se desilo i došao sam da vam izjavim saučešće.”
Čovek dugo nije ništa odgovarao. „Alen je pričao o vama”, napokon je rekao.
„Alen je bio nadaren sportista. Bio je veoma dobar dečak. Ovo je strašna i jako tužna vest. Neshvatljivo je. Došao sam da vam kažem koliko sam potresen zbog svih vas.”
U hodniku je bilo veoma toplo, obojica su bila oblivena znojem.
„Dođite gore”, rekao je gospodin Majkls. „Daćemo vam nešto hladno.”
„Ne želim da vas uznemiravam”, odgovorio je gospodin Kentor. „Samo sam hteo da vam izjavim saučešće i da vam kažem da je vaš sin bio dobar dečak. U svakom pogledu bio je kao odrastao.”
„Ima ledenog čaja. Moja snaja ga je napravila. Morali smo da pozovemo doktora zbog moje žene. Jako joj je loše otkad se ovo dogodilo. Morali su da joj daju barbiturate. Dođite i poslužite se ledenim čajem.”
„Ne bih želeo da se namećem.”
„Dođite. Alen nam je pričao o gospodinu Kentoru i njegovim mišićima. Voleo je igralište.” Glas mu se pretvorio u jecaj dok je izgovarao: „Voleo je život.”
Gospodin Kentor je pratio krupnog čoveka skrhanog bolom uz stepenice do stana. Sve roletne su bile spuštene, sva svetla ugašena. Pored sofe nalazila se polica s radiom, a preko puta nje dve velike fotelje. Gospodin Kentor je seo na sofu, a gospodin Majkls je otišao do kuhinje i vratio se s čašom ledenog čaja za gosta. Dao je znak gospodinu Kentoru da sedne bliže njemu, na jednu od fotelja, dok je, glasno i bolno uzdišući, sam seo na drugu fotelju naspram koje je bio otoman. Tako ispružen preko otomana i fotelje izgledao je bolesno, omamljeno od lekova, nesposoban da se pokrene - baš kao i njegova žena. Šok mu je učinio lice bezizražajnim. Podočnjaci su mu u polumraku bili crni, kao da ih je, u znak žalosti, obojio mastilom. Kod starih Jevreja je postojao ritual u kom su kad bi čuli za smrt drage osobe, cepali odeću na sebi - gospodin Majkls je, umesto toga, na svoje bezbojno lice prilepio dve tamne zakrpe.
„Sinovi su nam u vojsci”, govorio je tiho, da se ne bi čuo u susednoj sobi, i polako, kao da mu svaka reč predstavlja napor. „Otkako su tamo, preko okeana, svaki dan živim u očekivanju najstrašnije vesti. Do sada su preživeli najgore bitke, dok se njihov mali brat pre nekoliko dana probudio sa ukočenim vratom i visokom temperaturom, a tri dana kasnije je umro. Kako ćemo to reći njegovoj braći? Kako da im pišemo o ovome dok su u ratu? Dete od dvanaest godina, najbolji dečak, kakvog biste samo mogli poželeti, a umro je. Prva noć je bila toliko strašna da sam ujutru pomislio da je možda najgore prošlo i da više nije u kritičnom stanju. Ali najgore je tek bilo počelo. Kako se namučio tog dana! Goreo je. Gledaš u termometar i ne možeš da veruješ - temperatura četrdeset jedan stepen! Čim je došao, doktor je pozvao hitnu pomoć, u bolnici su ga odveli od nas i - to je bilo to. Tada smo poslednji put videli našeg sina živog. Umro je sam. Nismo imali priliku čak ni da se oprostimo. Od njega su nam ostali samo orman s njegovom garderobom, školske knjige i oprema za fizičko, i njegove ribice, vidite, tamo.”
Gospodin Kentor je tek tada primetio veliki, stakleni akvarijum na suprotnom zidu, kod prozora na kome ne samo da su bile spuštene roletne već su i zavese bile sasvim navučene i koji je verovatno gledao na ulaz i na susednu kuću. Neonska sijalica je osvetljavala akvarijum naseljen mnoštvom malenih ribica - bilo ih je više od dvanaestak - koje su nestajale u minijaturnoj pećini ili majušnim žbunićima, tražile hranu po peščanom tlu, plivale ka površini kako bi jele, ili jednostavno mirovale u jednom uglu akvarijuma pored srebrne pumpice iz koje su izlazili mehurići. Alenovih ruku delo, pomislio je gospodin Kentor, lepo i pažljivo uređeno stanište koje je brižljivo održavao.
„Jutros sam se”, rekao je gospodin Majkls, „setio da ih nahranim. Setio sam se i iskočio iz kreveta.”
„Bio je najbolji dečak”, rekao je gospodin Kentor naginjući se ka njemu da ga bolje čuje jer je govorio tiho.
„Uvek je radio domaće zadatke”, rekao je gospodin Majkls. „Uvek je pomagao majci. U njemu nije bilo ni trunke sebičnosti. U septembru je trebalo da počne pripreme za svoju bar micvu. Učtiv. Uredan. Svake nedelje je i jednom i drugom bratu pisao V-pisma,10 pisma puna novosti koja nam je čitao za večerom. Stalno se trudio da oraspoloži majku kad bi se rastužila zbog dvojice starijih dečaka. Stalno ju je zasmejavao. Čak i kad je bio mali, s njim si se mogao lepo nasmejati. Svi njihovi drugovi su dolazili u našu kuću da se zabave. Dom nam je stalno bio pun dečaka. Zašto je Alen dobio polio? Zašto je baš on morao da se razboli i da umre?”
Gospodin Kentor je stezao hladnu čašu s ledenim čajem u ruci, nije pio iz nje, nije ni bio svestan da je drži.
„Svi njegovi drugovi su prestravljeni”, reče gospodin Majkls. „Prestravljeni da ih je on zarazio i da će sad i oni dobiti polio. Njihovi roditelji su histerični. Niko ne zna šta da radi. Šta se uopšte može uraditi? Šta smo mi mogli da uradimo? Mozak mi puca od razmišljanja o tome. Postoji li čistije domaćinstvo od našeg? Ima li žene koja održava kuću ovako besprekorno kao moja supruga? Ima li majke koja više brine o svojoj deci? Ima li dečaka koji je više vodio računa o svojoj sobi i svojoj odeći nego Alen? Sve što je radio - radio je kako treba od samog početka. I uvek srećan. Uvek šaljiv. Zašto je umro? Gde je tu pravda?”
„Nema je”, reče gospodin Kentor.
„Radiš sve kako treba, postupaš ispravno, ispravno, baš kako treba, i tako stalno. Trudiš se da budeš pažljiv, da budeš razuman, da budeš prilagodljiv, i onda se desi ovo. U čemu je smisao života?”
„Izgleda da ne postoji”, odgovorio je gospodin Kentor.
„Gde je boginja pravde?” - upitao je siroti čovek.
„Ne znam, gospodine Majkls.”
„Zašto tragedija uvek zadesi ljude koji to najmanje zaslužuju?”
„Nemam odgovor”, odgovorio je gospodin Kentor.
„Zašto ne ja umesto njega?”
Gospodin Kentor nije imao baš nikakav odgovor na takvo pitanje. Mogao je samo da slegne ramenima.
„Dete - tragedija zadesi dete! Kako je to okrutno!” rekao je gospodin Majkls udarajući šakom naslon fotelje. „Kako je to besmisleno! Užasna bolest samo padne s neba i preko noći neko je mrtav. I to ni manje ni više nego dete!”
Gospodin Kentor je poželeo da pronađe neku reč utehe da olakša, barem na trenutak, patnju namučenog oca. Ali mogao je samo da nemoćno klima glavom.
„Pre neko veče sedeli smo napolju”, rekao je gospodin Majkls. „Alen je bio s nama. Vratio se iz gradskog vrta, gde je zalivao svoje sadnice. Veoma ozbiljno se tome posvećivao. Prošle godine smo jeli povrće koje je on sam gajio čitavog leta. Dunuo je vetar. Neočekivano se osetila svežina. Sećate li se, pre neko veče? Negde oko osam sati - kako je bilo sveže?”
„Da”, rekao je gospodin Kentor, ali zapravo ga nije ni slušao. Pogled mu je bio uperen u drugi kraj sobe, u tropske ribice koje su plivale u akvarijumu, i razmišljao je kako će one, bez Alena da brine o njima, umreti od gladi ili će biti poklonjene nekom ili će, kad dođe vreme, biti s vodom prosute u toalet, praćene nečijim suzama.
„To je delovalo kao blagoslov posle užasne žege tog dana. Čekaš i čekaš vetar koji će doneti olakšanje. Ali znate li šta ja mislim da je vetar umesto toga doneo?” - upitao je gospodin Majkls. „Mislim da je vetar razneo bacile polija po vazduhu, svuda naokolo, kao što se lišće kovitla na vetru. Mislim da je Alen sedeo tamo i udahnuo klice iz vazduha...” Nije mogao da nastavi, počeo je da plače, nespretno, neiskusno, kao što plaču muškarci koji u normalnim okolnostima smatraju da ih ništa ne može pokositi, da ne postoji ništa sa čim ne mogu da se uhvate u koštac. Tada se otpozadi, iz spavaće sobe, pojavila žena - snaja koja je pazila na gospođu Majkls. Koračala je pažljivo, na vrhovima prstiju, kao da je u susednoj sobi nemirno dete konačno zaspalo.
Tiho je rekla: „Želi da zna s kim razgovaraš.”
„Ovo je gospodin Kentor”, rekao je gospodin Majkls brišući oči. „On je nastavnik u Alenovoj školi. Kako je ona?” - upitao je snaju.
„Nije dobro”, odgovorila je tiho. „Ista priča - ’Ne moje dete, ne moje dete.’”
„Odmah dolazim”, rekao je.
„Trebalo bi da krenem”, kazao je gospodin Kentor, ustao i spustio netaknuti ledeni čaj na stočić. „Samo sam želeo da izjavim saučešće, Smem li da pitam kada je sahrana?”
„Sutra u deset. U sinagogi u Šlejovoj ulici. Rabin koji ga je učio u školi hebrejskog jezika mnogo ga je voleo. Svi su ga jako voleli. Sam rabin Slavin je došao čim je čuo šta se dogodilo i ponudio ispraćaj u svojoj sinagogi. U znak posebne pažnje prema Alenu. Svi na svetu su voleli tog dečaka. Takvih kao što je bio on ima jedan u milion.”
„Šta ste mu vi predavali?” - upitala je snaja gospodina Kentora.
„Fizičko.”
„Alen je voleo sve što ima veze sa sportom”, reče ona. „Kakav je to đak bio... Svi su ga jako voleli.”
„Znam”, rekao je gospodin Kentor. „Vidim. Ne mogu vam opisati koliko mi je žao.”
Dole, kad je izlazio iz zgrade, jedna žena je izletela iz stana u prizemlju i, uzbuđeno ga uhvativši za mišicu, upitala: „Gde je znak za karantin? Ljudi samo dolaze gore i odlaze, dolaze i odlaze, dolaze i odlaze, a zašto nigde nema znaka za karantin? Ja imam malu decu. Zašto nema oznake karantina da štiti moju decu? Da li ste vi sanitarni inspektor?”
„Ja ne znam ništa o sanitarnoj inspekciji. Ja sam sa dečjeg igrališta. Predajem u školi.”
„Ko je onda nadležan?” Preplašena, sitna, tamnokosa žena, lica iskrivljenog od emocija, izgledala je kao da joj je polio, a ne opasnost od zaraze koja preti i njenoj deci, već uništio život. Nije bila u mnogo boljem stanju od gospodina Majklsa.
„Pretpostavljam da je nadležan Gradski sekretarijat za zdravstvo”, rekao je gospodin Kentor.
„Pa gde su onda?” - uzvratila je. „Gde su ti koji su nadležni?! Ljudi na ulici neće ni da prođu pored naše zgrade, namerno prelaze na drugu stranu. Dete je mrtvo”, dodala je, bez trunke saosećanja, nimalo u skladu s prethodno iskazanim očajanjem, „a ja još uvek čekam znak za karantin!” Onda je ispustila krik. Gospodin Kentor nikada pre nije čuo krik osim u horor filmovima. Razlikovao se od vriska. Jačina mu se mogla izmeriti nekim elektronskim uređajem. Bio je to dugačak, piskav zvuk drugačiji od bilo kog ljudskog zvuka koji je do tada čuo, toliko jeziv da se gospodin Kentor naježio.




*



NIJE IMAO NIŠTA ZA RUČAK pa je otišao do Sida na hot dog. Trudio se da ide onom stranom ulice na kojoj je bilo hlada, imao je utisak da se, preko puta, na strani na kojoj nije bilo zaštite od sunca, talasi vreline mogu videti golim okom. Većina kupaca je već bila nestala. Bio je to jedan od onih poraznih letnjih dana kada je termometar pokazivao iznenađujućih trideset osam stepeni, kada bi, da je igralište bilo otvoreno, skratio utakmice softbola i podstakao decu da pod školskom nadstrešnicom igraju šah, mice ili stoni tenis. Mnogi dečaci su uzimali tablete od soli koje su im majke davale zbog vrućine i hteli su da nastave sa igrom ma koliko visoko se temperatura vinula, čak i kada je površina asfalta na igralištu postajala sunđerasta i isijavala toplotu pod njihovim patikama, čak i kada je sunce toliko pržilo da si imao utisak da ti koža neće pocrneti na suncu već, naprotiv, potpuno pobeleti, da će je sunce lišiti svakog pigmenta pre nego što te kremira tu na licu mesta. Pod utiskom patnje Alenovog oca, gospodin Kentor se pitao treba li da do kraja leta ukine sportske aktivnosti kad god temperatura pređe trideset dva stepena. Tako bi bar nešto preduzimao, iako nije imao pojma da li bi to ikako uticalo na širenje polija.
Kod Sida je bilo prilično prazno. U mraku, u zadnjem delu radnje, neko je psovao mašinu s fliperima, dok su se dvojica srednjoškolaca, koje nije poznavao, glupirala oko džuboksa puštajući pesmu „I’ll be seeing you”, jedan od letnjih hitova. Marša je volela da čuje tu pesmu na radiju; pesma je i postala toliko popularna zbog svih žena i devojaka koje su ostale same kada su im muževi i momci otišli u rat. Sada se setio kako su on i Marša plesali uz tu pesmu na zadnjoj verandi njene kuće tokom poslednje nedelje pred njen odlazak u Indijan Hil. Njihali su se, zagrljeni, slušajući „I’ll be seeing you” i počinjali da čeznu jedno za drugim i pre nego što je Marša otišla.
Niko nije sedeo ni u jednom od separea, kao ni za šankom, kad je Baki seo do izloga i dugačkog šaltera koji je gledao na Aveniju Čenselor, na bilo šta što bi moglo da nanese vazduh sa ulice. Na oba kraja šanka bili su postavljeni veliki ventilatori, ali činilo se da nema mnogo koristi od njih. Bilo je vruće i smrdelo je na pomfrit pržen u dubokom ulju.
Naručio je hot dog i ledeno bezalkoholno pivo i počeo da jede naslonjen na šank. Kroz prozor, na drugoj strani ulice, ponovo je video Horasa, koji se polako vukao uzbrdo po užasnoj vrućini: nesumnjivo se uputio na igralište, ne shvatajući da je danas subota, a leti se igralište subotom zatvara u podne (mada nije baš bilo verovatno da on uopšte shvata šta znači „subota”, „igralište”, „zatvara” ili „podne”; sama činjenica da nije prešao na drugu stranu ulice značila je da on očigledno ne shvata ni pojam „hlada”, čak ga ni instinktivno ne traži, što bi svaki pas učinio po ovakvom danu). Šta će raditi kada vidi da u školi nema nikoga? Satima će sedeti na tribinama čekajući da se neko pojavi, ili će ponovo lutati komšilukom kao kakav mesečar u po bela dana? Da, Alen je umro, a polio je predstavljao smrtonosnu pretnju za svu decu u gradu, pa ipak gospodinu Kentoru je bilo nekako tužno da posmatra Horasa gde tako sam, izolovan i bez mozga hoda ulicama po surovom suncu, u ovom komplikovanom svetu.
Kad su dečaci igrali softbol, Horas je ili sedeo na ivici klupe na kojoj je sedeo tim koji je udarao, ili se šetao po terenu gde bi se zaustavio pred nekim od igrača i nepomično tu stajao. To se stalno dešavalo i svi su znali: jedini način da se igrač oslobodi Horasa jeste da se rukuje s njim - da prodrma moronovu beživotnu ruku i da mu kaže: „Šta ima, Horase?” Tada bi se Horas zadovoljio i otišao da stoji pored nekog drugog igrača. To je jedino što je on tražio od života - da mu neko pruži ruku. Niko od dečaka na igralištu mu se nije smejao niti ga zadirkivao - bar ne u prisustvu gospodina Kentora - osim živahnih Kopfermanovih, koje je bilo nemoguće kontrolisati, Majrona i Denija. To su bili krupni, jaki dečaci, dobri sportisti, Majron - hiperaktivan i ratoboran, Deni - nestašan i tajanstven. Naročito je stariji, jedanaestogodišnji Majron imao sve odlike siledžije, kog je uvek trebalo zauzdavati kad bi među dečacima došlo do svađe ili kad je smetao devojčicama koje preskaču konopac. Gospodin Kentor je proveo nemalo vremena pokušavajući da ulije neukrotivom Majronu duh fer igre i opominjući ga da se mora uzdržati od maltretiranja Horasa.
„Vidi”, govorio je Majron, „vidi, Horase. Vidi šta ja radim.” Kada bi Horas video kako Majron vrhom patike lupka po stepeniku tribine, prsti bi počeli da mu se grče, lice bi mu postalo bordo i uskoro bi mlatarao rukama po vazduhu kao da ga napada roj pčela. Ne jednom tog leta je gospodin Kentor morao da opomene Morisa Kopfermana da to više ne radi. „Šta da ne radim? Šta da ne radim?” - pitao je Majron ne uspevajući da prikrije svoj bezobrazluk širokim osmehom. „Lupkam nogom, gospodine Kentore, zar nemam pravo da lupkam nogom?” „Prekini, Majrone”, odgovarao je gospodin Kentor. Mladi, desetogodišnji Kopferman, Deni je, čak i kad je na terenu igrao drugu bazu, nosio u džepu metalni pištolj na kapisle, koji je izgledao kao pravi. Kada bi se pritisnuo okidač, pištolj bi ispustio mali, eksplozivni zvuk i zadimio se. Deni je voleo da se prišunja drugim dečacima i da ih tako plaši. Gospodin Kentor je tolerisao njegove vragolije samo zato što se dečaci nisu stvarno plašili. Ali jednog dana je Deni uperio pištolj-igračku u Horasa i rekao mu da digne ruke uvis, što Horas nije uradio, pa je Deni oduševljeno ispalio pet kapisli. Zbog buke i dima Horas je počeo da zavija i da nespretno, karakteristično za njegova ravna stopala, beži od svog mučitelja sa igrališta. Gospodin Kentor je konfiskovao pištolj i od tada ga je držao u fioci, u svojoj kancelariji, zajedno sa „šerifovim” lisicama kojima je Deni ranije tog leta plašio manju decu na igralištu. To nije bilo prvi put da je, za kaznu, poslao Denija Kopfermana kući s porukom za majku o tome šta je njen mlađi sin izveo. Sumnjao je da je ona ikada videla te poruke.
Juši, tip s keceljom umazanom senfom, koji je godinama radio kod Sida za šankom, rekao je gospodinu Kentoru: „Mrtvo je ovde.”
„Vruće je”, odgovorio je gospodin Kentor. „Leto je. Vikend je. Svi su na plaži ili u svojim kućama.”
„Ne, niko ne ulazi zbog onog klinca.”
„Alena Majklsa.”
„Jeste”, rekao je Juši. „Pojeo je ovde hot dog, otišao kući, dobio polio i umro, i sad se svi plaše da uđu. To je sranje. Ne dobija se polio od hot doga. Prodajemo na hiljade hot dogova i niko ne dobija polio. Onda se jedno dete zarazi poliom i svi kažu „To je zbog Sidovog hot doga, to je zbog Sidovog hot doga!” Kuvana viršla - kako možeš da dobiješ polio od kuvane viršle?”
„Ljudi su prestrašeni”, rekao je gospodin Kentor. „Nasmrt su preplašeni i onda brinu oko svega.”
„To su žabarska govna donela ovamo”, rekao je Juši.
„Teško da je tako”, odgovorio je gospodin Kentor.
„Jesu. Pljuvali su na sve strane.”
„Bio sam tamo. Sprali smo ispljuvke amonijakom.”
„Sprali ste ispljuvke, ali niste sprali polio. Polio se ne može sprati. Ne može se ni videti. Dospe u vazduh, ti otvoriš usta i udahneš ga i gotovo - dobio si polio. To nema nikakve veze s hot dogovima.”
Gospodin Kentor nije ništa odgovorio i odslušavši poznatu pesmu na džuboksu - odjednom je osetio čežnju za Maršom - završio je s jelom.


Videću te,

U svakom divnom letnjem danu,

U svemu što je vedro i veselo,

Uvek ću te tako pamtiti...



„Pretpostavljam da je klinac jeo sladoled kod Halema”, rekao je Juši. „Jel’ sad niko neće da jede sladoled kod Halema? Pretpostavljam da je jeo hrskave rezance kod Kineza? Jel’ sad niko neće jesti hrskave rezance kod Kineza?”
„Verovatno”, rekao je gospodin Kentor.
„A šta je s drugim detetom koje je umrlo?” - upitao je Juši.
„Koje drugo dete?”
„Dete koje je jutros umrlo.”
„Koje dete je umrlo? Herbi Stajnmark je umro?”
„Jeste. A on nije jeo naše hot dogove.”
„Da li si siguran da je umro? Ko ti je rekao da je Herbi Stajnmark umro?”
„Neko. Neko je navratio i kazao mi. Neki momci su mi rekli.”
Gospodin Kentor je platio Jušiju za hranu, a potom, uprkos strahovitoj vrućini - i bez straha od nje - odjurio od Sida preko Čenselora nazad do igrališta, gde se sjurio niz stepenice do vrata od podruma, otključao ih i uputio se u svoju kancelariju. Podigao je slušalicu i okrenuo broj bolnice „Bet Izrael”, broj s liste za hitne slučajeve na kartici zakačenoj na tabli za obaveštenja iznad telefona. Odmah iznad nje nalazila se kartica s citatom Džozefa Lija, čoveka koji je zaslužan za instituciju dečjih letnjih igrališta sa sportskim aktivnostima, o kom je čitao na Penzeru, koju je tu zatekao svog prvog radnog dana u školi. „Za odrasle je igra rekreacija, obnavljanje života; za decu je igra odrastanje, osvajanje života.” Pored nje je bilo prikačeno obaveštenje koje je prethodnog dana Odeljenje za rekreaciju poslalo poštom svim igralištima:


Zbog velike opasnosti koju epidemija polija predstavlja za njuaršku decu, molimo striktno vodite računa o sledećem. Ukoliko nemate dovoljno sredstava za pranje, odmah ih naručite. Svakoga dana pređite lavaboe, toalet šolje i zidove dezinfekcionim sredstvom dok se ne uverite da je sve besprekorno čisto. Toaleti - cele prostorije - moraju biti detaljno oribani pod vašim nadzorom. Posvetite gorenavedenom ličnu i neodložnu pažnju dokle god aktuelna zaraza preti zajednici.


Kad je dobio bolnicu, tražio je od operatera da ga prebaci na informacije i raspitao se za stanje Herberta Stajnmarka. Rekli su mu da pacijent nije više u bolnici.
„Ali priključili su mu gvozdena pluća”, pobunio se gospodin Kentor.
„Pacijent je preminuo”, bio je odgovor.
Preminuo? Kakve veze ta reč može imati sa debeljuškastim, okruglim, nasmejanim Herbijem? Bio je najtrapaviji ali i najdruželjubiviji dečak na igralištu. Bio je uvek među dečacima koji su mu ujutru pomagali da iznese opremu. U „Čenselor Aveniju”, na časovima fizičkog, bio je beznadežan slučaj kad se radilo o kozliću, razboju, karikama i penjanju uz konopac, ali pošto se jako trudio i bio veoma dobre naravi, gospodin Kentor mu nikad nije dao manje od četvorke. Alen, nadareni sportista, i Herbi, beznadežan sportista, obojica su bili na igralištu onoga dana kad su Italijani pokušali da upadnu na teren, i obojica su umrli od polija u dvanaestoj godini.
Gospodin Kentor je odjurio niz hodnik u kupatilo koje su koristili dečaci sa igrališta, i, kako bi olakšao sebi bol, ne znajući šta da radi sa svojim jadom, zgrabio domarovu krpu, kofu vode, galon dezinfekcionog sredstva i oribao ceo popločani pod, obilno se znojeći dok je radio. Zatim je otišao u žensko kupatilo i energično, u slepom besu, i tamo sve oribao. Posle toga je, ruku i odeće natopljenih mirisom dezinfekcionog sredstva, otišao kući autobusom.

*



SLEDEĆEG JUTRA je, nakon što se obrijao, istuširao i doručkovao, izglancao svoje cipele za posebne prilike, obukao odelo, belu košulju i tamniju od dve kravate koje je imao i otišao autobusom u Slejovu ulicu. Sinagoga je bila niska, sumorna kocka od žute cigle, preko puta velikog zaraslog placa koji je pretvoren u lokalni vrt pobede; verovatno je tamo Alen marljivo okopavao svoje povrće. Gospodin Kentor je video nekoliko žena sa slamnatim šeširima širokog oboda - zaštitom od jutarnjeg sunca - kako pleve male površine trave ispod reklamnog bilborda. Ispred sinagoge bila je parkirana kolona automobila, među njima su bila i mrtvačka kola, čiji je vozač stajao uz ivičnjak i brisao prednji blatobran. U mrtvačkim kolima se video kovčeg. Pomisao da Alen leži u tom bledom, jednostavnom, borovom sanduku samo zato što je dobio letnji virus bila je isuviše neverovatna. U sanduku iz kog ne možeš da izađeš. U sanduku u kom dvanaestogodišnjaci zauvek ostaju dvanaestogodišnjaci. Mi ostali ćemo živeti i stariti iz dana u dan, ali on će uvek imati dvanaest godina. Proći će milion godina, ali on će ih uvek imati dvanaest.
Gospodin Kentor je izvadio smotanu jarmulku11 iz džepa pantalona, stavio je na glavu i ušao unutra, pozadi je bilo slobodno mesto. Pratio je molitve u molitveniku i pridružio se skupu u pojanju. Negde na pola službe začuo se ženski vrisak: „Onesvestila se! Upomoć!” Rabin je nakratko prekinuo službu dok je neko, najverovatnije doktor, žurio kroz prolaz i uz stepenice ka galeriji i ženskom odeljku da se pobrine za osobu koja se onesvestila, ko god ona bila. Temperatura u sinagogi je bila najmanje trideset stepeni, a na galeriji verovatno i viša. Nije ni čudo što se neko onesvestio. Ako se služba uskoro ne završi, svi će popadati u nesvest. Čak je i gospodin Kentor bio malo ošamućen u svom vunenom odelu, jedinom koje je imao, predviđenom da se nosi zimi.
Do njega je bilo prazno mesto. Priželjkivao je da Alen uđe i sedne tu. Želeo je da se Alen pojavi sa svojom rukavicom za bejzbol i sedne pored njega, kao što je obično činio u podne na tribini igrališta - da sedne pored gospodina Kentora i izvadi sendvič iz svoje torbe sa užinom.
Posmrtni govor je držao Alenov stric, Isador Majkls, apotekar koga su sve mušterije zvale Doca, a čija se apoteka već godinama nalazila na uglu ulica Vejnvrajt i Censelor. Čovek živahnog izgleda, krupne građe i tamnog tena, kao i Alenov otac, sa istim tamnim vrećicama ispod očiju kakve je imao njegov brat. Samo je on govorio, jer se niko drugi u porodici nije osećao sposobnim da dovoljno obuzda emocije za to. Mnogo ljudi je plakalo, ne samo u ženskom odeljku.
„Bog nas je blagoslovio, dao nam je Alena Avrama Majklsa, koji je bio s nama dvanaest godina”, rekao je stric Isador hrabro se osmehujući. „I blagoslovio je mene bratićem koga sam, od dana kada se rodio, voleo kao svoje rođeno dete. Svakoga dana, kad se vraćao iz škole, Alen je navraćao u moju radnju, sedao na pult i naručivao čokoladu sa sladom. Kad je pošao u školu, bio je najmršavije dete na svetu, i cilj nam je bio da ga ugojimo. Kad sam bio slobodan, vodio sam ga do aparata za sodu i sam mu pravio sodu sa sladom - dodatno sam mu ubacivao slad ne bi li nabacio koje kilo. Tako je počeo taj naš ritual koji se nastavljao iz godine u godinu. Mnogo sam uživao kada me je moj izvanredni bratić posećivao posle škole!”
Ovde je morao da zastane na trenutak kako bi se pribrao.
„Alen je bio”, nastavio je, „stručnjak za tropske ribice. Govorio je kao profesionalac o svemu što se tiče brige o najrazličitijim vrstama tropskih ribica. Ničeg lepšeg nije bilo od dolaska u njihovu kuću, sedenja sa Alenom pored akvarijuma i slušanja kako objašnjava sve pojedinosti o svakoj ribici, kako dobijaju mladunce i tako dalje. Mogli ste sedeti s njim sat vremena i to ne bi bilo dovoljno da vam ispriča sve što zna. Kad ste se rastajali od Alena, na licu ste imali osmeh, a uz to ste upravo bili naučili nešto novo. Kako je uspevao? Kako to da je jedno dete moglo da čini sve to što je činilo za nas odrasle? U čemu je bila Alenova tajna? Bila je u tome što je on zaista živeo svaki dan svog života, u svemu je video nešto čudesno, u svemu je uživao, bilo da je to slatkiš posle škole, njegove tropske ribice, sport u kom je bio tako uspešan, njegov doprinos olakšanju teškog života za vreme rata u vidu sadnica u vrtu pobede, ili ono što je tog dana radio u školi. Alen je, za svojih dvanaest godina, imao više zdrave zabave nego što većina ljudi ima za čitav život. I Alen je pružio više radosti drugima nego što većina ljudi pruži za čitav životni vek. „Alenov život je završen...”
Opet je morao da zastane, a kad je nastavio, glas mu je bio hrapav i na ivici suza.
„Alenov život je završen”, ponovio je, ,,pa ipak, u našoj žalosti, treba da se setimo da dok ga je živeo, to je bio beskrajan život. Za Alena, pošto je bio radoznao, svaki dan je srećno dete i, kad je radio sve ono što deca rade, uvek je davao sve od sebe. Na svetu ima i mnogo gorih sudbina od njegove.”
Posle toga je gospodin Kentor sačekao ispred sinagoge da izrazi poštovanje Alenovoj porodici i da se zahvali stricu na svemu što je rekao. Da li je iko od onih što su ga gledali kako, u belom mantilu, u svojoj apoteci, pakuje lekove po nečijem receptu mogao zamisliti da se u Doci Majklsu krije tako elokventan govornik, koji je svojim rečima izazvao jecaje okupljenih i u gornjem i u donjem odeljku. Gospodin Kentor je video četiri dečaka sa igrališta kako zajedno izlaze sa službe: Spektora, Sobelsona, Tabaka i Finkelstina. Svi su nosili odela, očigledno krojena ne po njihovim merama, bele košulje, kravate i neudobne cipele, dok im je znoj klizio niz lice. Nije nemoguće da im je tog dana veću teskobu izazivalo stezanje uštirkane kragne i kravate na vrućini nego njihovo prvo suočavanje sa smrću. Ipak, obukli su svoju najbolju odeću i došli u sinagogu uprkos vremenu, i gospodin Kentor im je prišao, svakom od njih stavio ruku na rame i ohrabrujuće ih potapšao po leđima. „Alenu bi bilo drago što ste došli”, tiho im je rekao. „Veoma je lepo od vas što ste to učinili.”
Tada je neko dotakao njega po leđima.
„S kim idete?”
„Molim?”
„Evo”, osoba je pokazala na automobil nedaleko od mrtvačkih kola, „evo, idite sa Bekermanovima.” I tako su ga gurnuli ka plimutu sedanu parkiranom uz ivičnjak. Nije planirao da ide na groblje. Nameravao je da se, posle službe u sinagogi, vrati i pomogne babi da završi kućne poslove za vikend. Ali ušao je u kola, čija su vrata pridržali za njega, i seo na zadnje sedište pored žene s crnim šeširom s velom, koja se hladila mašući maramicom ispred lica na kom je znoj izbijao ispod pudera. Za volanom je sedeo zdepast čovek u tamnom odelu, čiji je nos bio slomljen, slično kao kod njegovog dede, a možda i iz istog razloga: antisemitizam. Pored njega je sedela tamnokosa devojka neupadljivog izgleda od petnaest-šesnaest godina, koja mu je predstavljena kao Meril, Alenova sestra od tetke. Stariji Bekermani su bili Alenovi tetka i teča s majčine strane. Gospodin Kentor se predstavio kao jedan od Alenovih nastavnika.
Sedeli su u usijanim kolima desetak minuta dok su čekali da se formira pogrebna povorka koja će pratiti kola s kovčegom. Gospodin Kentor je pokušavao da se seti šta je Isador Majkls rekao u posmrtnom govoru o Alenovom životu - dok je dečak bio živ činilo mu se da će živeti večno - ali nikako nije mogao da se oslobodi misli o tome kako se Alen, poput komada mesa, peče u svom sanduku.
Uputili su se niz Šlejovu ulicu, gde su skrenuli levo i potom sporo nastavili uz Aveniju Čenselor, pored apoteke Alenovog strica, prema osnovnoj i srednjoj školi na vrhu brda. Jedva da je bilo drugih vozila - većina prodavnica je bila zatvorena osim Tabačnikove, gde se nedeljom ujutru posluživala dimljena riba, radnje sa slatkišima na uglu, koja je prodavala i nedeljne novine, i pekare sa biskvitima i perecama za nedeljni doručak. Za svojih dvanaest godina Alen je prošao ovom ulicom bezbroj puta, išao je u školu i na igralište i vraćao se otud, odlazio da kupi nešto za majku, nalazio se s prijateljima kod Halema, peo se uzbrdo i silazio nizbrdo do Vikvajičkog parka da bi išao na pecanje, klizanje i veslanje. Sada se poslednji put spuštao Avenijom Čenselor, na čelu pogrebne povorke, u mrtvačkom kovčegu. Ako je u ovim kolima kao u rerni, pomislio je gospodin Kentor, mogu pretpostaviti kako je u tom sanduku.
Vozili su se u tišini dok nisu stigli do uzbrdice i prošli pored Sidovog lokala s viršlama.
„Zašto je morao da jede u toj prljavoj rupi?” - rekla je gospođa Bekerman. „Zašto nije mogao da sačeka da stigne kući i pojede nešto iz frigidairea, zašto dozvoljavaju da to mesto i dalje radi preko puta škole? I to ni manje ni više nego usred leta.”
„Idit”, kazao je gospodin Bekerman, „smiri se.”
„Mama”, progovorila je Alenova rođaka Meril, „sva deca jedu tamo. To im je zanimljivo.”
„To je septička jama” - rekla je gospođa Bekerman. - „Da jedan tako pametan dečak kao Alen, u sezoni polija, po ovoj vrućini, odlazi na takvo mesto...”
„Idit, dosta! Vrućina je. Svi znamo da je vrućina.”
„Eno njegove škole”, reče gospođa Bekerman kad su stigli do vrha brda i do svetle kamene fasade osnovne škole u kojoj je predavao gospodin Kentor. „Koliko dece voli školu kao što ju je Alen voleo? Od prvog dana je obožavao da ide u školu.”
Možda je ovo zapažanje bilo upućeno njemu kao predstavniku škole. Gospodin Kentor je rekao: „Bio je izuzetan đak.”
„A eno i Vikvajičke gimnazije. Bio bi odličan đak u gimnaziji. Već je planirao da se prijavi za latinski. Latinski! Smislila sam mu i nadimak. Zvala sam ga Briljantni.”
„To je i bio”, rekao je gospodin Kantor razmišljajući o Alenovom ocu kod kuće i Alenovom stricu u sinagogi i Alenovoj tetki sada u kolima - iz svih njih izbija velika tuga iz istog razloga, i u pravu su: zato što Alen nije zaslužio da umre. Patiće do groba što su izgubili ovog divnog dečaka.
„Na koledžu”, nastavila je gospođa Bekerman, „planirao je da studira prirodne nauke, želeo je da bude naučnik i da leči bolesne. Čitao je knjigu o Luju Pasteru i znao sve o tome kako je Luj Paster otkrio nevidljive bacile. Hteo je da bude drugi Luj Paster.” Pričala je o njegovim planovima za budućnost, koja više nije postojala. „Umesto svega toga”, zaključila je, „morao je da jede na mestu koje je prepuno klica.”
„Idit, sad je stvarno dosta”, oglasio se gospodin Bekerman. „Mi ne znamo kako se i gde razboleo. Polio je svuda u gradu. Epidemija je. Ima ga svuda oko nas. On je dobio teži oblik i umro. Samo to znamo. Sve ostalo je priča koja ne vodi nikuda. Ne znamo ni kakva bi mu bila budućnost.”
„Znamo!” - rekla je ljutito. „To dete je moglo da bude šta god poželi!”
„Dobro, u pravu si. Neću da se svađam. Hajde samo da stignemo do groblja i da mu priredimo sahranu kakva mu dolikuje. To je sve što sada možemo da učinimo za njega.”
„A i druga dva dečaka”, nastavila je gospođa Bekerman, „ne daj bože da im se nešto desi.”
„Izdržali su dosad”, odgovorio je gospodin Bekerman, „izdržaće do kraja rata. Rat će uskoro biti završen, i Lari i Leni će se bezbedno vratiti kući.”
„I više nikada neće videti svog malog brata. Alena više nema”, nastavila je, „i ništa ga neće vratiti.”
„Idit”, reče on, „mi to znamo. Idit, ti pričaš i ne govoriš ništa što svi već ne znamo.”
„Tata, pusti je da priča”, rekla je Meril.
„Ali kakva korist od toga”, upitao je gospodin Bekerman, „priča bez prestanka.”
„Njoj to znači”, rekla je devojka, „njoj to znači.”
„Hvala ti, draga”, reče gospođa Bekerman.
Svi prozori su bili otvoreni, ali gospodin Kentor se osećao kao da nije u odelu nego u ćebetu. Povorka je stigla do parka, skrenula i nastavila kroz Hilsajd i preko nadvožnjaka iznad železničke pruge do Elizabetine avenije; nadao se da će uskoro stići na groblje. Zamišljao je da će se sanduk, ako se Alen još dugo bude pržio u njemu, nekako zapaliti i eksplodirati, poput ručne granate, i da će se dečakovi ostaci razleteti po kolima, a zatim i po ulici.




*



ZAŠTO POLIO NAPADA samo leti? Dok je stajao na groblju, glave zaštićene samo jarmulkom, nije mogao da se ne zapita može li samo letnje sunce biti uzročnik polija. U podne, u zenitu, činilo se da sunce ima više nego dovoljno snage da obogalji i ubije, i to je delovalo znatno verovatnije od priče o mikroskopskim bacilima iz hot doga.
Grob za Alenov kovčeg je već bio iskopan. Gospodin Kentor je sada drugi put u životu video otvorenu raku, prvi put ju je video tri godine ranije, pred sam početak rata, iskopanu za njegovog dedu. Tada je bio usredsređen na svoju babu, držao ju je tokom cele ceremonije kako je noge ne bi izdale. Posle toga je bio toliko zauzet brigom o njoj - svako veče je ostajao s njom, a jednom nedeljno ju je vodio u bioskop ili na sladoled-kup - da je prošlo dosta vremena pre nego što je mogao da razmišlja o sopstvenom gubitku. Ali kad je Alenov kovčeg spušten i kad je gospođa Majkls pružila ruke ka njemu jecajući: „Ne! Ne moje dete!”, smrt mu se razotkrila - ništa manje stvarna i moćna od nemilosrdnog sunca koje je osećao na svojoj glavi zaštićenoj samo malom jarmulkom.
Zatim su se svi pridružili rabinu u pojanju molitve ožalošćenih, slaveći božju svemoć, slaveći čudnog Boga bez ograničenja, onog istog Boga koji je dozvoljavao da smrt okončava sve pa čak i dečji život. U periodu od Alenove smrti do zajedničkog pojanja kadiša,12 u kom se veliča Bog, Alenova porodica je imala vremena - nekih dvadeset i četiri sata - da mrzi i gnuša se Boga zbog bola koji im je zadao; naravno, takva reakcija na Alenovu smrt nije se mogla dogoditi, Majklsovi bi se svakako plašili da bi mogli razgneviti Boga i navesti ga da im oduzme i Larija i Lenija.
Ali ako se oni nisu usuđivali da pomisle tako nešto, gospodin Kentor jeste. Naravno, nije se usudio da se okrene protiv Boga kad mu je umro deda - starac koji je proživeo svoj životni vek. Ali ubiti Alena poliom u dvanaestoj godini? Stvoriti polio? Kako se takva jedna ludačka okrutnost može oprostiti, ili, još gore, kako joj se može pevati aleluja! Činilo mu se da bi bilo znatno manje poniženje kad bi grupa prisutnih ožalošćenih, poput slavljenika sunčevog veličanstva, dece sveprisutnog solarnog božanstva, poput drevnih paganskih poklonika, padala u trans u ritualnom plesu sunca oko dečakovog groba - i to bi bilo bolje, bilo bi bolje umilostiviti i stišati neuništive zrake Velikog Oca Sunca nego se potčiniti vrhovnom biću i svirepom zločinu koji je ono s takvom lakoćom počinilo. Da, bolje je slaviti prvobitni, nezamenjivi izvor našeg postojanja, neuporedivo je bolje odati čast tom sveprisutnom zlatnom oku, usamljenom na plavom telu neba, i njegovoj imanentnoj moći da spali zemlju nego gutati ozvaničene laži da je Bog dobar i pomiriti se sa hladnokrvnim ubistvom deteta. To bi bilo bolje za čovekovo dostojanstvo, za čovekovu humanost, za celokupnu čovekovu vrednost, da ne pominjemo to što čovek ne bi morao svakog dana da se pita šta se to, dođavola, ovde dešava.


... Y’hei sh’mei raboh m’vorakh l’olam ul’olmei ol’mayoh.
Neka Njegovo veliko ime bude blagosloveno za vjeki vjekova.


Yis’borakh v’yish’tabach v’yis’po’ar v’yis’romam v’yis’nasei
Blagosloveno, sveto, slavljeno, uzvišeno, veličano,


v’yis’hadar v’yis’aleh v’yis’halal sh’mei d’kud’shoh
moćno, uzdignuto i hvaljeno neka bude Ime Svetoga,


B’rikh hu...
neka je blagosloven.


Ožalošćeni su, tokom molitve na dečakovom grobu, četiri puta ponovili „Omein”.
Tek kada je povorka već napustila groblje, gospodin Kentor se, izlazeći kroz kapiju na ulicu Maklelan, neočekivano setio kako je, kad je bio dete, odlazio na jevrejsko groblje u Ulici Grov, na kojem su sahranjeni njegova majka, a sada i njegov deda i gde će, kad dođe vreme, biti sahranjeni i njegova baba i on sam. Kad je bio mali, deda i baba su ga vodili na majčin grob svake godine u maju, na njen rođendan, iako čak ni tokom prve takve posete u najranijem detinjstvu on nikako nije mogao da poveruje da je ona zaista tu. Dok je stajao između svojih uplakanih staratelja, uvek se osećao kao da učestvuje u igri pretvaranja da ona stvarno tu leži - nikada tako jako kao na groblju nije bio prožet osećanjem da je postojanje njegove majke samo izmišljena priča o početku. Ali ipak, iako je smatrao da je godišnja poseta groblju najčudnija stvar koja se od njega očekivala da radi, nikada nije odbio da pođe. Ako je to značilo biti dobar sin majci koje se nije sećao, onda je bio spreman da to učini, čak i ako je to za njega bila samo besmislena predstava.
Kad god bi pokušao da na groblju prizove neku prigodnu misao, setio bi se priče koju mu je baka pričala, priče o njegovoj majci i ribama. Od svih njenih priča - klasičnih nadahnutih priča o tome kako je Doris bila pametna u školi, vredna u kući i kako je, kao dete, volela da sedi za kasom u radnji i kuca račune, baš kao i on kad je bio mali - upravo ova mu se urezala u pamćenje. Nezaboravljeni događaj se odigrao jednog prolećnog poslepodneva mnogo pre majčine smrti i njegovog rođenja, kada je, u sklopu priprema za Pashu, njegova baka otišla u ribarnicu u Aveniji Ejvon, izabrala dva živa šarana iz ribarevog akvarijuma i donela ih kući u kofi; potom ih je održavala u životu u limenoj kadi koju je porodica koristila za kupanje. Napunila je kadu vodom i ostavila ih u njoj dok ne dođe trenutak da im odseče glave i repove, oljušti ih i spremi punjenu ribu. Jednoga dana se majka gospodina Kentora, tada je imala pet godina, nakon što su je doveli iz obdaništa, popela uz stepenice i ušla u stan, zatekla ribe kako plivaju u kadi, brzo se svukla i uskočila u kadu da se igra s njima. Baka ju je tako zatekla kad se popela iz radnje da joj spremi užinu. Iz straha da bi se deda mogao naljutiti i kazniti devojčicu, nikada mu nisu rekle šta je ona uradila. I mali dečak je kad mu je baka pričala ovu priču - tada je i on sam bio u obdaništu - upozoren da deka ne sme da sazna tu tajnu kako se ne bi uznemirio, pošto je prvih godina nakon smrti voljene ćerke njegov način da se nosi s bolom bio da je nikada ne spominje.
Iako je gospodinu Kentoru bilo neumesno da pored majčinog groba razmišlja o događaju s ribama, nije bilo druge uspomene kojoj bi se vratio u mislima.




*



DOKRAJA sledeće sedmice Vikvajik je imao najviše prijavljenih slučajeva polija tog leta od svih školskih okruga u gradu. I samo igralište je bilo geografski okruženo novim slučajevima. Preko puta igrališta, u ulici Hobson, razbolela se desetogodišnja Lilijen Sasmen; preko puta škole u Aveniji Bejvju, razbolela se šestogodišnja Barbara Fridmen - nijedna od njih nije bila među devojčicama koje su preskakale konopac na igralištu; doduše, zbog straha od polija, broj dece koja su dolazila na igralište bio je prepolovljen. A dole, ispod igrališta, na Vasarovoj aveniji, Kopfermanovi dečaci Deni i Majron su takođe oboleli. Iste večeri kad je čuo za braću Kopferman, gospodin Kentor je pozvao njihovu kuću. Javila se gospođa Kopferman. Objasnio joj je ko je i zašto zove.
„Vi!” povikala je gospođa Kopferman. „Vi imate obraza da zovete?”
„Izvinite”, rekao je gospodin Kentor, „ne razumem.”
„Šta to ne razumete? Ne razumete da treba da koristite mozak kad deca jure naokolo po vrućini? Da ne treba da im dozvolite da piju s javne česme? Da gledate kako se znoje i ništa ne činite? Umete li da koristite oči koje vam je Bog dao kako biste nadgledali decu u sezoni polija? Ne! Ni minuta! ”
„Gospođo Kopferman, uveravam vas, ja vodim računa o svim dečacima.”
„Zašto onda ja imam dvoje paralizovane dece? Obojica mojih dečaka! Eto šta ja imam! Pa vi sad meni objasnite! Puštate ih da tamo jurcaju kao divlje životinje i onda se pitate zašto su dobili polio! Zbog vas! Zbog nemarnog, neodgovornog idiota kao što ste vi!”
I spustila je slušalicu.
Kopfermanove je pozvao iz kuhinje nakon što je poslao baku dole da posedi napolju s komšijama dok on ne pospremi posle večere. Dnevna toplota nije uminula i unutra nije moglo da se diše od vrućine. Kad je spustio slušalicu, bio je natopljen znojem, iako se pre večere istuširao i obukao čistu odeću. Koliko je samo želeo da je deda tu i da razgovara s njim. Znao je da je gospođa Kopferman histerična, znao je da je luda od bola i da se blesavo istresla na njega; ali voleo bi da je deda tu da mu kaže da nije on kriv kao što je ona rekla. Ovo je bio njegov prvi susret s niskim optužbama i neprimerenom mržnjom, i to ga je pogodilo mnogo više od okršaja s razmetljivim Italijanima na igralištu.
Bilo je sedam sati i još uvek je bio dan kada se spustio tri sprata niže, niz okrnjeno stepenište, da bi se pozdravio sa susedima pre nego što produži u šetnju. Njegova baka je sedela s njima ispred zgrade i palila citrusnu sveću radi zaštite od komaraca. Sedeli su na rasklopljenim stolicama za plažu i razgovarali o poliju. Stariji ljudi, poput njegove babe, preživeli su gradsku epidemiju 1916. godine i jadikovali su nad činjenicom da za sve ove godine nauka nije napredovala i uspela da otkrije lek za tu bolest ili barem način da se ona spreči. Pogledajte Vikvajik, rekli su, nije ništa manje čist i uređen od bilo kog drugog dela grada, a tu je najveći udar. Kruže glasine, neko je kazao, da bi trebalo zabraniti obojenim čistačicama da dolaze u kraj zbog sumnje da one donose klice polija iz sirotinjskih četvrti. Neko drugi je rekao da se, prema njegovoj proceni, bolest prenosi preko novca, papirnih novčanica koje prelaze iz ruke u ruku. Najvažnije je, dodao je, da se ruke peru nakon pipanja novca - kako papirnog, tako i metalnog. A šta je s poštom, reče neko drugi, ne mislite da se prenosi s poštom? Pa šta ćete da uradite, neko je uzvratio, da zabranite da se nosi pošta? Čitav grad bi stao.
Pre šest ili sedam nedelja pričali su o novostima iz rata.
Začuo je zvonjavu telefona i shvatio da zvoni iz njegovog stana i da se to verovatno Marša javlja iz kampa. Tokom prošle godine viđali su se najmanje jednom ili dva puta dnevno na školskom hodniku i zajedno su provodili vikende; ovo je bio prvi duži period razdvojenosti otkako su se upoznali. Nedostajala mu je, i ona i porodica Stajnberg, koja je uvek bila ljubazna prema njemu i lepo ga dočekivala. Njen otac je bio doktor, a njena majka je ranije radila kao profesorka engleskog u srednjoj školi; živeli su sa dve Maršine mlađe sestre - bliznakinje koje su pohađale šesti razred u školi „Mejpl Aveni” - u velikoj udobnoj kući na Goldsmitovoj aveniji, udaljenoj jedan blok od ordinacije doktora Stajnberga. Kad ga je gospođa Kopferman optužila za zločinačku nebrigu, palo mu je na pamet da ode kod doktora Stajnberga, porazgovara s njim o epidemiji i sazna nešto više o bolesti. Doktor Stajnberg je bio obrazovan čovek (za razliku od njegovog dede koji nikad nije pročitao knjigu), koji je, kako se činilo gospodinu Kentom, kad je o nečemu govorio, znao šta priča. Iako on nije mogao biti zamena za njegovog dedu - a svakako ne ni zamena za njegovog oca - sada je on bio osoba kojoj se gospodin Kentor najviše divio i u koju je imao najviše poverenja. Na prvom sastanku s Maršom, kada se interesovao za njenu porodicu, rekla je da je njen otac ne samo divan sa svojim pacijentima već ima dar da usreći sve ukućane i pomiri njene sestre kad se posvađaju. Rekla je da nikada nije upoznala nekog ko tako dobro ume da proceni ljude.
„Moja majka ga zove nepogrešivi termometar za merenje porodične emocionalne temperature”, kazala je. „Ne poznajem humanijeg lekara od mog oca.”
„Ti si!” - rekao je gospodin Kentor kada je, posle trčanja uz stepenice, podigao slušalicu. „Ovde je pakao. Prošlo je sedam a vrućina je kao da je podne. Izgleda da se termometar zaglavio. Kako si ti?”
„Imam nešto da ti kažem. Imam predivne vesti”, rekla je Marša, „Irv Slenger je mobilisan. Treba im zamena. Hitno im je potreban nastavnik plivanja. Pričala sam gospodinu Blombeku o tebi, preporučila sam te, i on želi da te zaposli na neviđeno!”
Gospodin Blombek je bio vlasnik i upravnik Indijan Hila i stari prijatelj Stajnbergovih. Pre nego što je otpočeo posao s kampom, kad je bio mlad, bio je zamenik direktora u srednjoj školi u Njuarku i nadređeni gospođe Stajnberg kada se zaposlila kao nastavnica.
„Marša”, rekao joj je gospodin Kentor, „ja imam posao.”
„Ali ovako bi mogao da pobegneš od epidemije. Jako se brinem za tebe, Baki. U vrelom gradu sa svom tom decom. U tako bliskom dodiru sa njima - i u samoj žiži epidemije. I ta vrućina, dan za danom.”
„Imam devedesetoro dece na igralištu, i zasad imamo samo četiri slučaja polija.”
„Da, i dve smrti.”
„To još ne znači da polio hara igralištem.”
„Mislila sam na Vikvajik uopšte. To je najzaraženiji deo grada. A još nije ni avgust, najgori mesec. Do tada će Vikvajik imati deset puta više slučajeva. Baki, molim te, napusti taj posao. Možeš da budeš nastavnik plivanja dečacima u Indijan Hilu. Klinci su divni, osoblje je sjajno, gospodin Blombek je sjajan - dopalo bi ti se ovde. Možeš da radiš kao nastavnik plivanja i narednih godina. Mogli bismo da radimo zajedno ovde svakog leta. Mi bismo bili zajedno, kao par, i ti bi bio na sigurnom.”
„I ovde sam na sigurnom, Marša.”
„Nisi.”
„Ne mogu da dam otkaz. Ovo mi je prva godina. Kako da napustim svu tu decu? Ne mogu da ih ostavim. Sad sam im najpotrebniji. Ovo je to što sada treba da radim.”
„Dušo, ti si dobar i posvećen nastavnik, ali to ne znači da si nezamenjiv na letnjem igralištu. Meni si potreban više nego ikad. Mnogo te volim. Mnogo mi nedostaješ. Užasava me pomisao da bi ti se nešto moglo desiti. Kako može biti dobro za našu budućnost da izlažeš sebe takvoj opasnosti?”
„Tvoj otac je stalno u kontaktu s bolesnim ljudima. On je stalno u opasnosti. Da li si toliko zabrinuta i za njega?”
„Ovog leta? Da. Hvala Bogu da su mi sestre ovde, u kampu. Da, zabrinuta sam i za svog oca i za svoju majku i za sve ljude koje volim.”
„A da li bi očekivala da se tvoj otac spakuje i napusti svoje pacijente zbog polija?”
„Moj otac je lekar. On je izabrao da bude lekar. Posao mu je da bude u kontaktu s bolesnim ljudima. Tebi nije. Tvoj posao je da budeš u kontaktu sa zdravima, sa decom koja su dobro i koja mogu da trče i igraju utakmice i zabavljaju se. Ti bi bio fenomenalan nastavnik plivanja. Svi bi te ovde zavoleli. Izvrstan si plivač, izvrstan ronilac i izvrstan nastavnik. Hajde, Baki, ovo je prilika kakva se pruža jednom u životu. I”, reče ona, spuštajuči glas, „ovde bismo mogli da budemo sami. Na jezeru postoji ostrvo. Uveče kad se svetla pogase, mogli bismo da odemo do njega kanuom. Ne bismo morali da pazimo na moje roditelje, ili tvoju baku, ili moje sestre koje se šunjaju po kući. Konačno, konačno bismo mogli da budemo sami.”
Mogao bi da joj skine svu odeću, razmišljao je, i da je vidi potpuno golu. Mogli bi da budu sami na mračnom ostrvu, bez odeće na sebi. I, bez ikoga u blizini od koga bi morali da se kriju, mogao bi da je miluje, požudno i polagano, kao što želi. I da se oslobodi porodice Kopferman. Ne bi više bilo gospođa Kopferman koje histerišu i krive ga za to što su njihova deca dobila polio. I mogao bi da prestane da mrzi Boga, da se oslobodi tog osećanja koje ga je zbunjivalo, zbog kojeg se osećao tako čudno. Na njihovom ostrvu bio bi daleko od svega ovoga što sve teže i teže podnosi.
„Ne mogu da ostavim baku”, rekao je gospodin Kentor. „Kako će da nosi namirnice na treći sprat? Ima bolove u grudima od nošenja stvari uz stepenice. Moram da budem ovde. Moram da perem veš. Moram da idem u nabavku. Moram da se brinem o njoj.”
„Ajnemanovi mogu da se brinu o njoj do kraja leta. Oni bi išli umesto nje u prodavnicu. Oprali bi i njen veš. Bilo bi im više nego drago da joj pomognu. Ona im čuva decu. Obožavaju je.”
„Ajnemanovi su divne komšije, ali oni nisu dužni da to rade. Ja jesam. Ne mogu da napustim Njuark.”
„Šta da kažem gospodinu Blombeku?”
„Reci da sam mu zahvalan, ali da ne mogu da napustim Njuark. Ne u ovakvom trenutku.”
„Neću mu reći ništa”, odgovorila je Marša. „Sačekaću. Daću ti jedan dan da razmisliš o tome. Zvaću te ponovo sutra uveče. Baki, to ne bi značilo da ne radiš svoj posao. Nema ničeg nejunačkog u napuštanju Njuarka u ovakvom trenutku. Poznajem te. Znam kako razmišljaš. Ali ti si, ljubavi, tako hrabar. Kolena mi klecaju kad samo pomislim na to koliko si hrabar. Kad bi došao u Indijan Hil, samo bi radio drugi posao, ali podjednako savesno. I ispunjavao bi još jednu dužnost, onu koju imaš prema samom sebi - da budeš srećan. Baki, ovo nije ništa drugo do razborito ponašanje u opasnoj situaciji - to je zdrav razum!”
„Neću se predomisliti. Želim da budem s tobom, nedostaješ mi svakoga dana, ali sada nikako ne mogu da odem odavde.”
„Ali moraš misliti i na svoje dobro. Dozvoli da ta ideja prenoći, dušo, molim te, molim te, uradi tako.”
Upravo sa Ajnemonovima i Fišerovima je njegova baka sedela napolju. Fišerovi, električar i njegova žena, ljudi u kasnim četrdesetim, imali su osamnaestogodišnjeg sina, marinca, koji je upravo trebalo da isplovi iz Kalifornije na Pacifik, i ćerku, koja je radila kao prodavačica u centru grada, u robnoj kući u kojoj je njegov otac proneverio novac - neizbežna činjenica koja mu je uvek prolazila kroz glavu kad god bi se sreo s njom ujutru kad oboje kreću na posao. Ajnemonovi su bili mladi bračni par sa bebom, dečakom, i živeli su u stanu ispod Kentorovih. Beba je bila s njima napolju, spavala je u svojim kolicima; otkako se dete rodilo, baka gospodina Kentora im je pomagala oko njega.
I dalje su pričali o poliju, sada su se bavili njegovim zastrašujućim prethodnicima. Baka se prisećala kako su nekada ljudi oboleli od velikog kašlja morali da nose povez na ruci i kako je, dok nije postojala vakcina, najstrašnija bolest u gradu bila difterija. Sećala se prve vakcinacije protiv boginja. Mesto uboda se ozbiljno inficiralo i, kao posledica toga, ostao joj je veliki, nepravilni, okrugli ožiljak na desnoj mišici. Zavrnula je rukav kućne haljine da ga svima pokaže.
Nakon izvesnog vremena gospodin Kentor im je rekao da ide u šetnju i otišao do lokala na Aveniji Ejvon na sladoled i sodu. Izabrao je mesto ispod jednog ventilatora i seo da pojede sladoled - i da razmisli. On je bio čovek koji ispunjava svoje obaveze, a sada je njegova obaveza bila da se stara o ugroženoj deci na igralištu. I morao je da je ispuni ne samo zbog dece već i zbog svog deke, čestitog trgovca koji je sa svojom grubom jednostavnošću, i uprkos svim ograničenjima, ispunjavao sve svoje dužnosti. Marša uopšte nije bila u pravu - bilo bi ružno da pobegne od odgovornosti koju je donosio njegov posao, a još bi gnusnije bilo da pobegne kako bi se pridružio njoj u planinama Pokono.
Čuo je sirene u daljini. Sirene su se uključivale i isključivale po ceo dan i noć. To nisu bile sirene za vazdušnu opasnost - te su se palile samo jednom nedeljno, subotom u podne, i nisu toliko izazivale strah koliko utehu jer su objavljivale da je grad spreman za odbranu. Ovo su bile sirene kola hitne pomoći koja odlaze da prevezu žrtvu polija u bolnicu, sirene koje su prodorno zavijale: „Sklanjaj se s puta - život je u pitanju!” Nekoliko gradskih bolnica je nedavno ostalo bez čeličnih pluća, i pacijenti kojima su ona bila potrebna odvođeni su u Belvil, Karni i Elizabet, dok u Njuark ne stigne nova pošiljka boca za disanje. Mogao je jedino da se nada da se vozilo hitne pomoći nije zaputilo u Vikvajik da pokupi neko od njegove dece.
Počele su da kruže glasine da će, ako epidemija poprimi veće razmere, sva gradska igrališta biti zatvorena kako deca ne bi dolazila u međusobni kontakt. U normalnim okolnostima o tome odlučuje Gradski sekretarijat za zdravstvo, ali gradonačelnik je bio protiv bilo čega što nije neophodno a što bi moglo da poremeti život dece preko leta, a on je bio taj koji je donosio konačnu odluku. Činio je sve što je mogao da umiri roditelje i, kako su izveštavale novine, obilazio je sve kvartove i informisao građane o tome šta gradska vlast preduzima kako bi se prljavština, otpad i smeće redovno uklanjali s javnih i privatnih poseda. Podsećao ih je da drže svoje kante za đubre čvrsto poklopljene i da se pridruže kampanji „Spljeskaj muvu” tako što će postavljati i popravljati komarnike i ubijati muve - prenosioce zaraze, koje se razmnožavaju u prljavštini i ulaze u kuće kroz otvorena vrata i prozore bez mreže. Smeće se sada odnosilo svakog drugog dana, a, kako bi se podstakla kampanja protiv muva, muholovke su besplatno delili sanitarni inspektori, koji su posećivali stambene kvartove i proveravali da li se smeće sa ulica redovno uklanja. U svojim nastojanjima da uveri roditelje da je sve bezbedno i pod kontrolom, gradonačelnik je isticao: „Igrališta će ostati otvorena. Deci u našem gradu su preko leta potrebna igrališta. Kompanije za životno osiguranje Prudenšal lajf iz Njuarka i Metropoliten lajf iz Njujorka govore nam da su svež vazduh i sunce glavna oružja u borbi protiv bolesti. Omogućite svojoj deci da provode što više vremena na suncu i svežem vazduhu na igralištima i nikakav bacil neće moći da opstane. Pre svega”, rekao je svojoj publici, „održavajte svoja dvorišta i podrume čistim, ne gubite glavu, i uskoro ćemo svi prisustvovati povlačenju ove pošasti. I nemilosrdno ubijajte muve. Zlo koje one donose ne sme se potceniti.”
Gospodin Kentor se, zgrčen od nepodnošljive vrućine i gušeći se od smrada, od Ejvona zaputio ka Belmontu. Onih dana kada je vetar duvao s juga, od rafinerija Rohvej i Linden, vazduh je zaudarao na paljevinu, ali te večeri su vazdušne struje dolazile sa severa, i u vazduhu se osećao karakterističan, prljav vonj svinjskih farmi iz Sikokusa, dve-tri milje iznad reke Hekensek. Gospodin Kentor nikada nije osetio odvratniji smrad. Tokom talasa vrućine, kad se činilo da je iz vazduha u Njuarku isušena svaka kap svežine, nekad se osećao smrad fekalija, od kog bi ljudima pozlilo, te bi zapušenih noseva bežali u kuće. Ljudi su već smatrali da se polio pojavio zbog blizine Sikokusa - prezrivo nazvanog „Svinjska prestonica okruga Hadson”, gde su se nalazile farme svinja, koje su bile izvor jakog, užasnog mirisa, za koji su oni do kojih je dopirao sumnjali da potiče od toksične smese ko zna kakvih zaraznih, trulih sastojaka. Ako je to tačno, onda je i samo disanje u Njuarku bilo opasno - udahni duboko i možeš umreti.
Pa ipak, uprkos svoj neprijatnosti večeri, između šina, niz neravnu kaldrmisanu Aveniju Ejvon, u punoj brzini se spuštala kolona dečaka na starim, rasklimatanim biciklima vičući iz sveg glasa: „Džeronimo!” Bilo je dečaka i ispred prodavnice sa slatkišima, skakutali su i gurkali se međusobno. Bilo je i dečaka koji su sedeli na stepeništima ispred oronulih zgrada, pušili i pričali. Bilo je i onih koji su na ulici, pod uličnim svetiljkama, lenjo dobacivali jedni drugima loptu. Prazan plac na uglu služio je kao košarkaški teren sa obručem pričvršćenim za bočni zid napuštene zgrade, i na njemu je, pod svetlošću koja je dopirala sa suprotne strane ulice, iz prodavnice pića oko koje su teturali pijanci, nekoliko dečaka vežbalo ubacivanje lopte u koš. Prošao je pored još jednog ćoška na kom se nalazilo stajaće poštansko sanduče oko kog su bili okupljeni dečaci, dok je jedan od njih čučao na vrhu sandučeta i jodlovao zabavljajući ostale. Čitave porodice su sedele na požarnim stepenicama i slušale muziku na radio-aparatima izvedenim iz stanova pomoću produžnih kablova; još više porodica okupljalo se u mračnim uličicama između zgrada. Kad je prolazio pored stanara iz siromašnog kvarta, video je žene koje su se hladile papirnatim lepezama koje je lokalni servis za hemijsko čišćenje poklanjao mušterijama; video je radnike koji su, po povratku s posla, iz fabrika, sedeli i razgovarali, u svojim košuljama sa zavrnutim rukama, a reč koju je iznova i iznova čuo u fragmentima razgovora bila je, naravno, „polio”. Izgledalo je da su jedino deca u stanju da misle o nečem drugom. Samo su se deca (deca!) ponašala kao da je leto - barem u oblastima izvan Vikvajika - jedna bezbrižna avantura.
Nigde, ni u susednim ulicama niti u poslastičarnici nije naišao ni na jednog od dečaka s kojima je on odrastao, igrao se i išao u školu. Svi su bili regrutovani, osim onih što su, kao on imali dijagnozu 4-F - a to su bili momci sa šumom na srcu, jako ravnim tabanima ili očima lošim poput njegovih, koji su sada radili u ratnim fabrikama.
Iz Belmontove ulice je gospodin Kentor prešao u Hotomovu Aveniju, gde su još uvek gorela svetla u dve-tri prodavnice sa slatkišima i gde su se čuli glasovi dečaka koji su se zabavljali na ulici i dozivali jedni druge. Odatle se uputio uz ulicu Bergen prema bočnoj ulici bogatijeg kraja Vikvajika, na padini brda koje se spuštalo ka Vikvajičkom parku. Napokon je došao do Goldsmitove avenije. Tek kada je već gotovo stigao, shvatio je da nije krenuo u besciljno lutanje preko pola grada u vreloj letnjoj noći, već je išao prilično ciljano kod Maršine porodice. Možda je njegova namera bila da samo baci pogled na veliku kuću od cigle među drugim velikim kućama od cigle, da misli na Maršu i da se vrati tamo odakle je došao. Ali kad je napravio još jedan krug oko bloka, našao se na samo nekoliko koraka od Stajnbergovih vrata i odlučno je, preko staze od kamenih ploča, prišao vratima i zazvonio. Marša i on su često posle bioskopa sedeli i ljubili se na toj verandi zaštićenoj mrežom za komarce, koja je gledala na prednji travnjak, sve dok im se njena majka ne bi obratila s prozora na spratu, ljubazno se interesujući ne misle li da je vreme da Baki krene kući.
Doktor Stajnberg mu je otvorio vrata. Sada mu je bilo sasvim jasno zašto je lunjao udišući smrdljivi vazduh daleko od siromašnog predgrađa ulice Barklej.
„Baki, dete moje”, rekao je doktor Stajnberg šireći ruke i smešeći se. „Kakvo lepo iznenađenje. Uđi, uđi.”
„Išao sam na sladoled pa sam malo prošetao do vas”, objasnio je gospodin Kentor.

„Nedostaje ti tvoja devojka”, rekao je doktor Stajnberg sa osmehom. „I meni. Nedostaju mi sve tri moje devojke.”
Prošli su kroz kuću do zadnje verande s pogledom na baštu gospođe Stajnberg. Gospođa Stajnberg je bila u njihovom letnjikovcu na obali, gde će joj, kako je doktor Stajnberg rekao, suprug praviti društvo vikendom. Doktor Stajnberg je upitao Bakija da li želi hladno piće. U frižideru je bilo sveže limunade. Doneo mu je čašu.
Stajnbergovi su imali kuću o kakvoj je gospodin Kentor maštao kad je bio dete i živeo s babom i dedom u trosobnom stanu na trećem spratu: veliku porodičnu kuću s prostranim hodnicima, centralnim stepeništem, mnogo spavaćih soba, više od jednog kupatila, dve verande zaštićene mrežom, s debelim tepisima koji su prekrivali podove soba od zida do zida i drvenim venecijanerima umesto vulvortskih teških zastora. A iza kuće vrt - sav u cveću. Nikada ranije nije video baštu s toliko cveća, ako se izuzme ružičnjak u Vikvajičkom parku, u koji ga je baka vodila kad je bio mali. Taj ružičnjak je bio javni vrt koji je održavalo Gradsko zelenilo, i on je tada mislio da su svi vrtovi javni. Bio je zadivljen postojanjem privatnog vrta s cvećem u njuarškom dvorištu. U njegovom trošnom dvorištu beton je bio ispucao, delovi pločnika su nedostajali usled višedecenijskog angažovanja komšijske dece na vađenju, raznoraznim vrstama poluga, kamena iz tla, kako bi gađali i ubijali ulične mačke, šale radi bacali kamenje na automobile ili, u svađi, gađali jedni druge. Devojčice iz zgrade su tu nekada igrale školice dok ih dečaci nisu isterali da bi na tom mestu igrali poker; tu su se nalazile olupane, metalne kante za đubre, iznad glava su se ukrštali konopci s vešom koji su činili istegljenu mrežu kanapa pričvršćenih s jedne strane za koturove na oronulim prozorima stanova, a s druge zakačenih na telefonske stubove. Kao sasvim mali, pomagao je baki kad je, naginjući se kroz prozor, prostirala veš koji je prala jednom nedeljno, tako što joj je dodavao štipaljke. Ponekad se vrišteći budio iz noćnih mora u kojima se baka toliko nagnula preko simsa da bi prikačila posteljinu - da se prevrnula i pala s trećeg sprata. Pre nego što je baka procenila da je dovoljno porastao i da mu može reći da je njegova majka umrla na porođaju, zamišljao je da je ona upravo tako ispala kroz prozor i nastradala. Dok nije odrastao, razumeo i prihvatio istinu, za njega je dvorište bilo sinonim za smrt - malo pravougaono groblje za žene koje su ga volele.
Ali sada ga je i sama pomisao na baštu Stajnbergovih ispunjavala zadovoljstvom i podsećala na sve ono što je najviše cenio kod njih i u njihovom načinu života, kao i na sve ono što njegovi divni deka i baka nisu mogli da mu priušte, a za čim je oduvek potajno žudeo. Ekstravagancija mu je bila toliko strana da je za njega postojanje više od jednog kupatila u kući predstavljalo vrhunac luksuza. Oduvek je jako cenio porodične vrednosti, iako on sam nije imao tradicionalnu porodicu, pa je tako, ponekad, kad bi ostao u kući nasamo s Maršom - što je bilo retko, zbog živahnog prisustva njenih mlađih sestara - zamišljao da su njih dvoje u braku i da su to uređeno domaćinstvo, kuća, bašta i mnoštvo kupatila njihovi. Osećao se veoma prijatno u toj kući, mada je za njega i dalje bilo pravo čudo što se uopšte našao tu.
Doktor Stajnberg se vratio na verandu s limunadom. Na verandi je bio mrak, gorela je samo lampa pored stolice na kojoj je doktor Stajnberg pre Bakijevog dolaska sedeo, čitao novine i pušio lulu. Uzeo je lulu, kresnuo šibicu i krenuo da iznova uvlači i izbacuje dim dok se lula nije ponovo upalila. Bogati slatkasti miris duvana malo je ublažio vonj koji se iz Sikokusa prenosio na grad. Doktor Stajnberg je bio oniži čovek, vitak i okretan. Imao je guste brkove i nosio je naočare s debelim staklima - ipak, ne toliko debelim kao one gospodina Kentora. Njegov nos je bio veoma specifičnog oblika: pri korenu zakrivljen poput sablje, pri vrhu spljošten, dok je prekonosica imala oblik dijamanta - ukratko, nos kao iz neke narodne priče, prilično velik, neobično iskrivljen, nos kakav, tokom vekova, suočavani s mnogobrojnim teškoćama, Jevreji nikada nisu prestali da proizvode. Nepravilan oblik njegovog nosa je posebno dolazio do izražaja kad se smejao, što je on često činio. Uvek je bio prijateljski nastrojen, bio je jedan od onih toplih, porodičnih lekara koji, kad se pojave u čekaonici s nečijim zdravstvenim kartonom u ruci, razvedre sve prisutne pacijente - kad god bi im prišao sa stetoskopom, oni bi bili srećni što je upravo on taj koji se brine o njihovom zdravlju. Marši se dopadalo što se njen otac, čovek urođenog, prirodnog autoriteta, u šali, ali iskreno, obraćao svojim pacijentima kao „gospodarima”.
„Marša mi je rekla da si izgubio neke od svojih dečaka. Tako mi je žao što to čujem, Baki. Smrt nije baš toliko česta kod obolelih od polija.”
„Za sada se četvoro razbolelo a dvoje umrlo. Dva dečaka. Školski uzrast. Dvanaest godina.”
„Na tebi počiva velika odgovornost”, rekao je doktor Stajnberg, „brineš se o svim tim dečacima, naročito u ovakvim vremenima. Ja se bavim medicinom više od dvadeset pet godina, pa ipak, kad izgubim pacijenta, čak i ako je to zbog starosti, uvek se potresem. Ova epidemija mora da je teško breme na tvojim plećima.”
„Problem je u tome što ja ne znam da li postupam ispravno što ih puštam da igraju softbol.”
„Zar je neko rekao da ne postupaš ispravno?”
„Da, majka dvojice braće koja su dobila polio. Znam da je izbezumljena. Znam da se breca zato što je očajna, mada i ona sama zna da to nikako ne može pomoći.”
„To se dešava i doktorima. U pravu si - ljudi u svom velikom bolu postaju histerični i, suočeni s nepravednom bolešću, prazne se na nama. Ali ne dobija se polio od igranja softbola. Nego od virusa. Možda ne znamo mnogo toga o poliju, ali to znamo. Svuda se deca igraju napolju preko celog leta, pa, čak i za vreme epidemije, veoma mali procenat se razboli od te bolesti. A još manji bude procenat onih koji ozbiljno obole. A još manji onih koji umru - do smrti dolazi usled paralize disajnih organa, što je ekstremno retko. Ne dobije dečju paralizu svako dete koje je zabolela glava. Zbog toga je važno da se opasnost ne preuveličava i da život teče normalno. Ti nemaš nikakvog razloga da se osećaš krivim. Nekada je to prirodna reakcija, ali u tvom slučaju ona nije opravdana.” Značajno je uperio dršku lule prema mladiću. „Možemo biti stroge sudije sami sebi kada ni na koji način ne možemo utvrditi da li smo postupili ispravno ili ne. Ali pogrešno usmeren osećaj odgovornosti može potpuno iznuriti čoveka.”
„Doktore Stajnberg, da li vi mislite da će biti još gore?”
„Epidemije pronađu način da se s vremenom same povuku. Trenutno se bolest ispoljava nešto drugačije nego ranije. U ovom času moramo da pratimo šta se dešava, da čekamo i vidimo da li se situacija pogoršava ili ne. Nekada su najčešće obolevala deca ispod pet godina. Tako je bilo 1916. godine. Obrazac koji sad imamo, barem ovde u Njuarku, razlikuje se od tadašnjeg. Ali to ne znači da će bolest zauvek nezaustavljivo divljati gradom. Ja ti kažem da još uvek nema razloga za uzbunu.”
Gospodin Kentor se nedeljama nije osetio tako rasterećeno kao posle razgovora s doktorom Stajnbergom. Nije bilo mesta u čitavom Njuarku - uključujući i njegov dom, uključujuči čak i salu za fizičko u kojoj je držao časove u školi „Čenselor Aveni” - na kom bi sad bio srećniji nego što je bio ovde, u kući Stajnbergovih, na verandi zaštićenoj mrežom, pored doktora Stajnberga koji sedi u svojoj pletenoj fotelji s jastučićima i puši svoju staru lulu.
„Zašto se epidemija najviše razbuktala baš u Vikvajiku?” - upitao je gospodin Kentor. „Zbog čega je tako?”
„Ne znam”, odgovorio je doktor Stajnberg. „Niko to ne zna. Polio je još uvek misteriozna bolest. Ovog puta infekcija se proširila na vrlo čudan način. Prvo se pojavila uglavnom u Ajronbaundu, a zatim preskočila pola grada i smestila se u Vikvajiku.”
Gospodin Kentor je ispričao doktoru Stajnbergu za incident sa Italijanima sa Ist Sajd Haja koji su se dovezli iz Ajronbaunda i natopili ulaz na igralište svojom pljuvačkom.
„Ispravno si postupio”, reče mu doktor Stajnberg. „Sprao si je vodom i amonijakom. To je najbolji način.”
„A da li sam tako pobio bacile polija, ako ih je bilo?”
„Ne znamo šta ubija bacile polija”, rekao je doktor Stajnberg. „Ne znamo ko ili šta prenosi polio, a postoje različita mišljenja čak i oko toga kako dospeva u organizam. Ali važno je to da si počistio prljavštinu i svojim stavom ulio dečacima osećaj sigurnosti. Pokazao si da si kompetentan, pokazao si da si staložen - to je ono što dečaci treba da vide. Baki, ti si potresen zbog onoga što se dešava, ali i jaki ljudi bivaju potreseni. Moraš imati na umu da su i mnogi od nas, koji smo dosta stariji od tebe i imamo više iskustva s bolestima, takođe potreseni zbog ovoga. Prilično je bolno za sve nas što mi, lekari, možemo samo da čekamo, nemoćni da zaustavimo širenje te jezive zaraze. Bolest koja najviše napada decu, obogaljuje ih ili ubija - to je svakoj odrasloj osobi veoma teško da prihvati. Ti imaš savest i savest jeste veoma vredna osobina, ali ne i ukoliko te navodi da misliš da si ti kriv za ono što je daleko izvan tvoje odgovornosti.”
Baki je poželeo da ga upita: A ima li Bog savest? Gde je tu njegova odgovornost? Ili i za njega postoje ograničenja? Ali, umesto toga je upitao: „Treba li igralište da se zatvori?”
„Ti si nadzornik? Smatraš li da treba?” - upitao je doktor Stajnberg.
„Ne znam šta da mislim.”
„Šta bi dečaci radili ako ne bi mogli da dolaze na igralište? Sedeli bi kod kuće? Ne, igrali bi se na nekom drugom mestu - na ulicama, na napuštenim terenima, sišli bi u park. Nećeš ih sprečiti da se okupljaju tako što ćeš zatvoriti igralište. Neće sedeti kod kuće - motaće se ispred radnje sa slatkišima, igraće flipere, gurkaće i ćuškaće jedni druge. Piće sok iz tuđih flašica, ma koliko im puta bilo rečeno da to ne rade. Nekima koji imaju previše energije i kojima će biti dosadno, đavo neće dati mira, i oni će se uvaliti u neprilike. Oni nisu anđeli, oni su dečaci. Baki, ti ni na koji način ne pogoršavaš stvari. Naprotiv, ti ih poboljšavaš. Radiš nešto korisno. Daješ svoj doprinos dobrobiti zajednice. Važno je da se život u komšiluku odvija kao i obično - u suprotnom, žrtve nisu samo oboleli i njihove porodice - čitav Vikvajik postaje žrtva. Na igralištu ti držiš paniku pod kontrolom tako što nadgledaš svoju decu dok igraju igre koje vole. Nije rešenje da ih pošalješ negde drugde gde nećeš moći da paziš na njih. Nije rešenje da budu isprepadani i zarobljeni u kući. Ja sam protiv zastrašivanja jevrejske dece. Ja sam protiv zastrašivanja Jevreja i tačka. Ono je bila Evropa, zato su Jevreji pobegli. Ovo je Amerika. Što manje straha - to bolje. Strah nas lišava ljudskosti. Strah nas unižava. Ne smemo dozvoliti da se širi - što manje straha - to je tvoj i moj posao.”
U daljini su zavijale sirene, na zapadu, kod bolnice. U bašti su cvrčali piskutavi cvrčci, treperili svetlucavi svici, a latice mnogobrojnog, raznovrsnog, mirisnog cveća spuštale su se s druge strane mreže postavljene na verandi; pošto je gospođa Stajnberg bila na moru, najverovatnije ga je doktor Stajnberg zalivao posle večere. Na staklenoj ploči pletenog stočića za kafu, pored pletene fotelje na kojoj je sedeo gospodin Kentor, stajala je činija s voćem. Doktor Stajnberg je posegnuo za voćkom, a potom poslužio i gospodina Kentora.
Ovaj je zagrizao sočnu breskvu, veliku i prelepu, kakvu je uzeo i doktor Stajnberg, i, u društvu ovog savršeno razumnog čoveka iz kog je zračila umirujuća sigurnost, polagano ju je jeo, uživajući u svakom slatkom zalogaju, sve do koštice. Onda je, potpuno nepripremljen za pitanje koje će postaviti, ali nesposoban da se suzdrži, spustio košticu u pepeljaru, nagnuo se napred i, stegnuvši lepljive šake kolenima, rekao: „Gospodine, želeo bih vašu dozvolu da zaprosim Maršu.”
Doktor Stajnberg je prasnuo u smeh i, podigavši lulu u vazduh kao da je trofej, ustao i poskočio. „Imaš je!” - rekao je. „Ne bih mogao biti radosniji. I gospođa Stajnberg će se podjednako radovati. Iz ovih stopa ću je pozvati. A ti ćeš uzeti slušalicu i sam joj preneti lepe vesti. O Baki, to je tako divno! Naravno da imaš naš blagoslov. Marša nije mogla da upeca boljeg momka. Kako smo mi srećna porodica!”
Iznenađen što čuje da doktor Stajnberg svoju porodicu, čiji će on postati deo, doživljava kao srećnu, gospodin Kentor je, preplavljen uzbuđenjem, skočio na noge i od srca se rukovao s gospodinom Stajnbergom. Svo do tog trenutka on uopšte nije planirao da ikome pominje veridbu pre sledeće godine, kada će biti finansijski stabilniji. Još uvek je štedeo da kupi baki šporet na gas, kako bi zamenio stari šporet na ugalj na kom je kuvala u kuhinji, i računao da će do decembra imati dovoljno novca ako ne bude kupovao verenički prsten pre toga. Ali uteha koju mu je pružio Maršin ljubazni otac i božanstvene breskve, u kojima su zajedno uživali na zadnjoj verandi, u njemu su probudili želju da to pitanje postavi ovde i sada. Kao i saznanje da je jedino doktor Stajnberg, čak i samim svojim prisustvom, bio u stanju da mu da odgovore na pitanja na koja niko drugi nije umeo da odgovori: šta se ovo kog đavola događa i kako ćemo se izvući iz toga? Ali još nešto ga je podstaklo: zvuk sirena hitne pomoći koji se prolamao kroz noćnom tamom obavijeni Njuark.




*



NAREDNO JUTRO je bilo najgore do tada. Još tri dečaka su dobila polio - Leo Fajnsvog, Pol Lipman i ja, Ami Mesnikof. Preko noći se broj obolelih sa igrališta popeo s četiri na sedam. Moguće je da su sirene koje su gospodin Kentor i doktor Stajnberg čuli prethodne večeri bile upravo od kola hitne pomoći koja su nas prevozila u bolnicu. Gospodin Kentor je za tri nova slučaja čuo od dece koja su se ujutru pojavila sa svojim rukavicama za softbol, spremna za igru. Obično su se radnim danima istovremeno igrale dve utakmice, u svakom delu terena po jedna, ali ovog jutra nije bilo dovoljno dečaka da se sastave četiri tima. Pored dece koja su se razbolela, šezdesetoro dece su, očigledno, prestrašeni roditelji zadržali kod kuće. Gospodin Kentor je okupio prisutne dečake da malo popriča s njima kod drvenih tribina koje su se oslanjale na zadnji zid škole.
„Momci, drago mi je što ste ovde. Danas nas očekuje još jedan užasno vreo dan, to se već oseća. Ali to ne znači da nećemo izaći na teren i igrati. To znači da ćemo preduzeti neke mere kako se niko od vas ne bi premorio. Posle svaka dva i po ciklusa pravićemo pauzu od petnaest minuta, u hladovini, baš ovde na tribinama. Tokom pauze nema trčanja. To se odnosi na sve. Od dvanaest do dva, kad je najtoplije, nema softbola. Teren će biti prazan. Možete se igrati klikera, možete igrati šah, stoni tenis, sedeti i pričati na tribinama, možete poneti knjigu ili časopis koje ćete čitati na pauzi... to je sve u redu. To je naš novi dnevni raspored. Trudićemo se da nam leto bude najbolje moguće, ali, kad je ovako toplo, držaćemo se tih novih pravila. Neću da neko dobije sunčanicu po ovoj divljačkoj vrućini.” U poslednjem trenutku je reč „polio” zamenio sa „sunčanica”.
Niko se nije žalio. Nije bilo nikakvih komentara. Slušali su ga u svečanoj tišini i klimali glavom u znak odobravanja. To je bilo prvi put, otkako je počela epidemija, da je mogao da oseti njihov strah. Svako od njih se družio s nekim od dečaka koji su se razboleli dan ranije i na potpuno nov način su shvatili kolike su šanse da se i sami razbole od polija.
Gospodin Kentor je sastavio dva tima od po deset igrača za prvu utakmicu. Ostalo je još deset dečaka, i on im je rekao da će se smenjivati, njih pet u svakom timu, nakon svake petnaestominutne pauze. Takvi su bili planovi za taj dan.
„U redu?” - upitao ih je gospodin Kentor, energično pljesnuvši rukama. „Ovo je letnji dan kao i svaki drugi, i hoću da izađete i igrate.”
Umesto da i sam igra, odlučio je da započne jutro sedeći s deset dečaka koji su čekali na svoj red da uđu u igru i koji su delovali neobično pokorno. Malo dalje od centra terena, gde su se obično okupljale devojčice, gospodin Kentor je primetio da su od njih dvanaestak, koliko ih je obično bilo radnim danima ujutru, tog dana tu bile samo tri - samo njima trima su roditelji dozvolili da napuste svoje bezbedne domove i dođu u kontakt s drugom decom na igralištu. Možda su odsutne devojčice bile među decom iz komšiluka za koju je čuo da su poslata kod rođaka, na bezbednu udaljenost od grada, ili među decom čije su porodice sklonište od zla potražile u lekovitom okeanskom vazduhu koji će ih zaštititi i ojačati.
Sada su dve devojčice vrtele konopac a treća je preskakala - nije bilo nijedne koja će cupkati na mršavim nogama, spremna da uskoči kad dođe red na nju. Njihovi piskutavi glasovi su se čuli sve do tribina zato što je tog dana među dečacima, koji su inače po ceo dan čavrljali šalili se i nadmudrivali vladala tišina.


K, ja se zovem Kej

A muž mi je Karl,

Mi dolazimo iz Kanzasa

i donosimo kengura!



Gospodin Kentor je napokon prekinuo dugu tišinu. „Da li neko od vas ima drugare koji su se razboleli?” - upitao ih je.
Neki su klimnuli glavom, neki su tiho rekli „da”.
„Znam da je to teško za vas. Jako teško. Moramo se nadati da će se oni oporaviti i uskoro nam se pridružiti na igralištu.”
„Možeš da ostaneš zauvek zarobljen u čeličnim plućima”, rekao je Bobi Finkelstin, stidljivi dečak, jedan od najtiših među dečacima, jedan od onih koje je video u odelu na stepeništu sinagoge na sahrani Alena Majklsa.
„Možeš”, rekao je gospodin Kentor. „Ali to se dešava kod paralize respiratornih organa, što je veoma retko. Velike su šanse za oporavak. Polio je ozbiljna bolest i može da naškodi, ali postoji i mogućnost oporavka. Ponekad je oporavak delimičan, ali često bude i potpun. U većini slučajeva se radi o blažem obliku bolesti.” Govorio je samouvereno, izvor njegovog znanja je bio doktor Stajnberg.
„Možeš da umreš”, rekao je Bobi, nije odustajao od ovog svog ubeđenja, kao što ranije nije odustajao od nekih drugih. U normalnim okolnostima činilo se da više voli da priču prepusti ekstrovertnijim dečacima, ali kad je reč o onome što se događalo njegovim drugovima - tu već nije mogao da ćuti. „Alen i Herbi su umrli.”
„Možeš da umreš”, rekao je gospodin Kentor, „ali male su šanse.”
„Nisu bile male za Alena i Herbija”, odgovorio je Bobi.
„Hteo sam da kažem da su generalno male šanse, uopšte, u gradu.”
„To ništa ne menja za Alena i Herbija”, insistirao je Bobi drhtavim glasom.
„U pravu si, Bobi. U pravu si. Ne menja. To što se njima dogodilo je strašno. To što se događa svim dečacima je strašno.”
Sada je progovorio drugi dečak na tribini, Keni Blumenfeld, mada je, zbog njegovog trenutnog stanja, ono što je govorio bilo nerazumljivo. Bio je to visok, snažan, inteligentan dečak koji je umeo da se izražava; sa četrnaest godina već je bio u drugom razredu Vikvajičke gimnazije i, za razliku od većine dečaka, bio je sposoban da se zrelo i bez emocija nosi s pobedama i gubicima. On i Alen su bili vođe na igralištu, on je uvek biran za kapitena u timu, bio je dečak s najdužim rukama i nogama, dečak koji je najbolje udarao loptu - pa ipak, upravo je Keni, najstariji, najodrasliji i najsnažniji među dečacima, jednako jak i fizički i emocionalno, sada bio taj koji se udarao stisnutim pesnicama po bedrima dok su mu se suze slivale niz lice.
Gospodin Kentor mu je prišao i seo pored njega.
Promuklim glasom, kroz suze, Keni je rekao:
„Svi moji drugovi dobijaju polio! Svi moji drugovi će ili ostati nepokretni ili umreti!”
Umesto da mu odgovori, gospodin Kentor mu je bez reči stavio ruku na rame. Pogledao je ka terenu, na kom su dečaci u dva tima bili potpuno zaokupljeni igrom, nesvesni onoga što se dešavalo na obodu terena. Setio se kako ga je doktor Stajnberg upozorio da ne preuveličava opasnost, ali ipak je pomislio: Keni je u pravu. Baš svi oni. Ovi na terenu i ovi na tribinama. Devojčice koje preskaču konopac. Oni su svi deca, a polio napada decu - protutnjaće ovim mestom i sve će ih uništiti. Svakog jutra kad dođe - nedostajaće još neko. I to se nikako ne može zaustaviti osim zatvaranjem igrališta. Ali ni zatvaranje neće pomoći - polio će ih na kraju sve pokositi, sve do poslednjeg deteta. Naš kvart je osuđen na propast. Nijedno dete neće preživeti sve ovo bez posledica - ako neko uopšte i preživi.
A onda je iz čista mira pomislio na breskvu koju je prethodne večeri jeo na Stajnbergovoj zadnjoj verandi. Mogao je da oseti kako mu njen sok curi niz ruku i, po prvi put, uplašio se i za sebe. Bio je zapanjen što je tako dugo zauzdavao taj strah.
Posmatrao je Kenija Blumenfelda kako plače zbog svojih drugova obolelih od polija i iznenada je poželeo da pobegne od rada s tom decom - da pobegne od neprekidne svesti o postojanja opasnosti. Da pobegne, baš kao što mu je Marša predložila.
Umesto toga, u tišini je sedeo pored Kenija sve dok suze nisu presušile. Tada mu je rekao: „Vratiću se - idem malo da igram.” Sišao je s tribina i ušetao na teren, gde je rekao Beriju Mitelmanu, koji je igrao treću bazu: „Skloni se malo sa sunca, idi u hladovinu, popij malo vode”, i, uzimajući Berijevu rukavicu, odlučno stao na njegovo mesto.
Do kraja dana gospodin Kentor je igrao na svim pozicijama na terenu, pružajući na taj način dečacima iz oba tima priliku da posede u hladu izvan terena kako se ne bi pregrejali. Nije znao kako bi drugačije predupredio širenje polija. Dok je igrao na terenu, držao je rukavicu podignutu iznad očiju kako ga sunce, uprkos šiltu kačketa koji je imao na glavi, ne bi zaslepelo; sunce koje je u četiri sata podjednako ubistveno pržilo kao u podne. Na njegovo iznenađenje, tri preplanule devojčice izvan terena su, još uvek grozničavo posvećene igri, veselo pevale svoje strofe:


S, ja se zovem Sali,

A muž mi je Sem...



Negde oko pet sati, kad se igrala finalna utakmica za taj dan - igrači su već bili skinuli svoje znojem natopljene polo majice, koje su sada bile pobacane po betonu - gospodin Kentor je s centra terena začuo glasne uzvike. To je bio Keni Blumenfeld koji se razbesneo, od svih ljudi, baš na Horasa. Gospodin Kentor jeste ranije tog popodneva primetio Horasa na kraju reda klupa, ali potom ga je izgubio iz vida i nije mogao da se seti da li ga je ponovo video. Horas se verovatno muvao u blizini i samo što se vratio na igralište pa je, kao i obično, otišao na teren da uporno stoji u tišini pored nekog od igrača; sada je izabrao Kenija, najvećeg među njima. Ranije tog dana Keni je, potpuno netipično za njega, plakao zbog svojih bolesnih drugova; sada je, podjednako netipično za njega, vikao na Horasa i preteći zamahivao rukavicom ka njemu. Keni nije bio samo najviši među dečacima, bio je i najsnažniji, što se jasno videlo sada kad nije imao majicu na sebi. Za razliku od njega, Horas je, u svojoj uobičajenoj letnjoj odeći - prevelikoj majci sa kratkim rukavima, pumpericama na lastiš i izduženim, staromodnim, smeđe-belim, perforiranim cipelama - izgledao iznureno i neuhranjeno. Grudi su mu bile upale, noge duge i tanke, a ruke kao u marionete, visile su sa strane, toliko mršave da se činilo da bi se mogle polomiti lako poput suvih štapova. Izgledao je kao da bi mogao da umre i od straha, a kamoli od udarca dečaka Kenijeve građe.
Gospodin Kentor je istog trenutka skočio s klupe na kojoj je sedeo i veoma brzo potrčao ka terenu, za njim su trčali i dečaci koji su igrali, i dečaci koji su sedeli na tribinama, a tri devojčice na ulici su prvi put tog leta prestale da preskaču konopac.
„Sklanjajte ga od mene!” - urlao je Keni - isti onaj Keni koji je bio primer zrelosti ostalima, koga gospodin Kentor nikada nije morao da opominje zbog ponašanja. Keni, koji je uvek umeo da obuzda emocije, isti taj Keni je sada urlao: „Sklanjajte ga od mene, inače ću ga ubiti!”
„Šta je bilo? Šta se dešava?” - upitao je gospodin Kentor. Horas je stajao, glava mu je visila a suze su mu se slivale niz lice, dok je iz dubine njegovog grla dopirao neki čudan zvuk, zvuk nalik na radio signal, tanki, piskavi, oscilatorni glas tuge.
„Pomirišite ga!” - vrištao je Keni. „Sav je ugovnjan! Sklanjajte ga od mene! To je on! On je taj koji prenosi polio!”
„Keni, smiri se”, rekao je gospodin Kentor pokušavajući da zadrži dečaka koji se divlje otimao. Bili su okruženi igračima iz oba tima, ali kada su drugi dečaci pokušali da uhvate Kenija za ramena i odvuku ga s mesta na kom se odigravao incident, on se okrenuo i počeo da ih udara pesnicima, tako da su svi odskočili.
„Neću da se smirim!” - vikao je Keni. „On ima govna na donjem vešu. Ima govna na rukama! Prljav je, ne pere se, a onda ide naokolo i traži da se rukujemo s njim i tako širi polio! On je taj koji obogaljuje ljude! On je taj koji ubija ljude! Gubi se odavde! Beži! Odlazi!” - i ponovo je preteći mahnuo rukavicom u vazduhu kao da tera besnog psa.
Gospodin Kentor je u međuvremenu, uspevši da izbegne Kenijeve ruke kojima je ovaj mlatarao u vazduhu, uspeo da stane između histeričnog dečaka i prestrašenog stvora na koga je ovaj bes bio usmeren.
„Horase, moraš ići kući”, tiho mu je rekao gospodin Kentor. „Idi kod svojih roditelja. Vreme je za večeru. Vreme je za jelo.”
Horas je zaista smrdeo - užasno je smrdeo. Ali, iako je gospodin Kentor ponovio svoje reči, Horas je samo nastavio tiho da plače i cvili.
„Evo, Horase”, rekao je gospodin Kentor i pružio mu ruku. Ne podižući pogled, Horas ju je mlitavo prihvatio, i gospodin Kentor mu je srdačno stegnuo šaku, baš kao što je prethodne večeri stegnuo šaku doktora Stajnberga kada mu je ovaj dao blagoslov za brak s Maršom.
„Kako je, Horase?” - šaputao je gospodin Kentor tresući njegovu ruku gore-dole. „Kako si, momče?” Trebalo je malo više vremena nego obično, ali na kraju je, kao i ranije kad bi Horas stao pored igrača na terenu, ritual rukovanja urodio plodom, i Horas se, umiren, okrenuo ka izlazu sa igrališta i zaputio kući ili ko zna kuda, to verovatno ni on sam nije znao. Dečaci, koji su čuli Kenijevo vikanje, bežali su pred Horasom koji se usamljeno teturao prema usijanom zidu, dok su devojčice, kreštavo vrišteći „Juri nas! Moron nas proganja!”, otrčale s konopcem za preskakanje u pravcu predvečernje saobraćajne gužve na Aveniji Čenselor; trčale su koliko su ih noge nosile dok nisu nestale s vidika.
Kako bi ga smirio, gospodin Kentor je zamolio Kenija da ne žuri sa ostalim dečacima koji su se razilazili, već da ostane i pomogne mu da odloži sportsku opremu u podrumsko skladište. Nakon toga ga je gospodin Kentor otpratio nizbrdo, do kuće na Hansberijevoj aveniji, usput tiho razgovarajući s njim.
„Keni, svima se smučilo. Nisi ti jedini u kraju koji je pod pritiskom zbog polija”, rekao mu je. „Uz polio i vrućinu, nema nikoga ko nije na ivici živaca.”
„Ali, gospodine Kentore, on ga širi. Siguran sam u to. Nije trebalo da poludim, znam da je on moron, ali prljav je i širi polio. Ide okolo i balavi po svemu i rukuje se sa svima i tako prenosi bacile.”
„Kao prvo, Keni, mi ne znamo kako se prenose.”
„Ali znamo. Prljavština, nečistoća i govna”, rekao je Keni - bes je ponovo počinjao da ga obuzima. „A on je prljav, usran, ne kupa se, i on ga prenosi. Znam da je tako.”
Na trotoaru ispred Kenijeve kuće gospodin Kentor ga je čvrsto uhvatio za ramena, Keni se stresao s gađenjem i oslobodio njegovog stiska: „Ne pipajte me! Malopre ste pipali njega!”
„Uđi unutra”, gospodin Kentor se pomerio i smireno mu rekao: „Istuširaj se hladnom vodom. Popij nešto hladno. Osveži se, Keni, pa se vidimo sutra na igralištu.”
„Ali vi kao da ste slepi, odbijate da shvatite da ga on širi zato što je tako bespomoćan! Samo što on nije bespomoćan - on je opasan! Kako ne razumete, gospodine Kentore? On nije u stanju da obriše govna sa sopstvenog dupeta i onda ih prenosi na druge!”

*



TE VEČERI je posmatrao svoju baku dok mu je spremala večeru i zapitao se da li bi i njegova majka tako izgledala da je imala sreće da poživi još pedeset godina, da li bi bila slaba, pogrbljena žena krtih kostiju, kose koja je još pre nekoliko decenija izgubila svoju tamnu boju, stanjila se i pretvorila u belo paperje, providne kože na izboranim rukama, s mesnatim ušnim školjkama otromboljenim pored vilice, i ujutru bolnim a uveče oteklim zglobovima koji krckaju pri svakom pokretu, s kožom na pegavim šakama prozračnom poput tankog papira i kataraktom koja joj se navukla preko očiju i prilično smanjila vid. Kad je reč o njenom licu, iznad povijenog vrata, to je sada bila čvrsto iscrtana mreža bora s pažljivo odabranom mustrom, bora tako sićušnih da su izgledale kao rukotvorina sačinjena nekim alatom znatno nežnijim od palice starosti - tako finim, kao igle za graviranje, možda, ili heklice za izradu čipke - alatom koji je, u ruci maestralnog zanatlije, pretvorio njegovu baku u staricu poput bilo koje na svetu.
Dok je odrastala, njegova majka je veoma ličila na svoju majku. To je video na fotografijama, na kojima je, prirodno, prvo primetio koliko on liči na svoju majku, što je bilo naročito upadljivo na njenoj uramljenoj fotografiji koja se nalazila na radnom stolu u spavaćoj sobi njegovih dede i babe. To je bila slika s njene mature, tada je imala osamnaest godina, a nalazila se i u godišnjaku gimnazije „Saut Sajd” iz 1919. godine, koji je Baki često listao kada je krenuo u školu i počeo da otkriva kako drugi dečaci u odeljenju nisu unuci koji žive s babom i dedom, već sinovi koji žive s majkom i ocem „u pravoj porodici”, kako je to tada počeo da doživljava. Najbolje je shvatao koliko je njegov položaj u svetu nesiguran kada su mu odrasli darivali onaj pogled koji je prezirao, pogled sažaljenja koji je tako dobro poznavao pošto su ga ponekad i nastavnici tako gledali. Taj pogled je jasno govorio da se jedino zalaganje njegovih bake i deke isprečilo između njega i sumorne trospratnice od crvene cigle na obližnjoj Klintonovoj Aveniji, s crnom, gvozdenom ogradom, peskiranim prozorima s gvozdenim rešetkama i teškim drvenim vratima ukrašenim belom jevrejskom zvezdom, na čijem su širokom ragastovu bile ugravirane tri najbeznadežnije reči koje je ikada pročitao: JEVREJSKO PRIHVATILIŠTE ZA SIROČAD.
Iako je baka govorila da slika s mature na radnom stolu u spavaćoj sobi savršeno odražava nežnu narav njegove majke, to nije bila njegova omiljena majčina fotografija - zbog tamne maturske odore koju je nosila preko haljine, taj prizor bi ga uvek iznova rastužio, kao da je ogrtač na slici bio predznak, nagoveštaj njenog mrtvačkog pokrova. Pa ipak, kada je ostajao sam u kući, dok su deka i baka radili u radnji iza ugla, ponekad bi se ušunjao u njihovu spavaću sobu i prelazio vrhom prsta po staklu koje je štitilo sliku, prateći linije maminog lica kao da je staklo nestalo a lice oživelo. Činio je to iako bi tada, umesto prisustva za kojim je čeznuo, samo još jače osećao odsustvo one koju je video samo na slikama, čiji glas nikada nije čuo kako izgovara njegovo ime, čiju majčinsku toplinu nikada nije osetio; još više mu je nedostajala majka, kojoj sudbina nije dopustila da se brine o njemu, da ga hrani, uspavljuje, pomaže mu u izradi domaćih zadataka, majka koja ga nije gledala kako raste i postaje prvi u porodici koji je upisao koledž. Ipak, da li bi iskreno mogao da kaže da nije bio voljeno dete? Zašto bi posvećena nežnost bake koja ga je toliko volela manje vredela od majčine nežnosti? Ne bi smelo da bude tako, međutim, potajno, on je osećao da jeste - i potajno se stideo što gaji takvu misao.
Tek sada, nakon sveg ovog vremena, gospodin Kentor je iznenada shvatio da ne samo da Bog olako pušta polio da uništava vikvajičku decu već je i pre dvadeset tri godine dozvolio da njegova majka, dve godine nakon završetka gimnazije, mlađa nego što je on sada, umre na porođaju. Nikada ranije nije na takav način razmišljao o njenoj smrti. Ranije je, zbog ljubavi i brige koju su mu pružali deka i baka, smrt svoje majke na porođaju doživljavao kao nešto što je moralo da mu se dogodi, dok je prirodni sled događaja posle njene smrti bio da ga odgajaju baba i deda. Takođe je i to što mu je otac bio kockar i lopov bilo nešto što je moralo da se desi i nije ni moglo biti drugačije. Ali sada, kada više nije bio dete, smatrao je da stvari nisu mogle biti drugačije zbog Boga. Da nije bilo Boga i njegove prirode, stvari su mogle biti drugačije.
Ovu ideju nije mogao da izloži svojoj baki, pošto ona nije bila ništa više misaoni tip osobe nego deka, a nije osećao da može da razgovara o tome s doktorom Stajnbergom. Iako intelektualac, doktor Stajnberg je bio religiozan i mogao bi da se uvredi kad bi čuo kakve misli epidemija polija budi u gospodinu Kentoru. Nije želeo da uvredi ikoga od Stajnbergovih, posebno ne Maršu, koja je veoma poštovala verske običaje i vreme za molitvu; o značajnim praznicima je, sa svojom porodicom, predano prisustvovala svim službama u sinagogi. Želeo je da pokaže poštovanje prema svemu onome što je Stajnbergovima bilo blisko, pa tako, naravno, i prema religiji koju je delio s njima, koja im je bila zajednička, iako je on, poput svog dede - koji je smatrao da se religioznost mnogo više izražava u doslednom ispunjavanju dužnosti nego u učestvovanju u religijskim ritualima - bio ravnodušan prilikom izvršavanja svojih verskih obaveza. Uvek mu je bilo lako da bude pun poštovanja prema tome, sve do trenutka kad ga je obuzeo bes zbog sve dece koju je izgubio zbog polija, među kojima su bila i neposlušna braća Kopferman. Njegov bes nije bio usmeren protiv Italijana, muva, pošte, mleka, novca, smrdljivog Sikokusa, nemilosrdne vrućine ili Horasa, ili bilo čega što ljudi često iracionalno, u svom strahu i pometenosti, smatraju izvorom epidemije; njegov bes čak nije bio usmeren ni protiv samog virusa polija, već protiv njegovog izvora, tvorca - protiv Boga koji ga je stvorio.




*



„ZAR NE MISLIŠ da se previše iscrpljuješ, Judžine?”
Završili su s večerom, i on je pospremao, dok je ona sedela i sipala vodu iz boce koja je stajala u kaseti s ledom.
„Žuriš na igralište”, rekla je, „žuriš da posetiš porodice tvojih dečaka, nedeljom žuriš na sahrane, svako veče žuriš kući da meni pomogneš - možda bi ovog vikenda mogao da prestaneš da jurcaš po vrućini, već da lepo sedneš na voz i pronađeš smeštaj na obali. Odmori se od svega. Skloni se od vrućine. Skloni se sa igrališta. Plivaj. To će ti jako prijati.”
„To ti uopšte nije loša ideja, bako.”
„Ajnemanovi su tu ako mi nešto bude trebalo, a u nedelju uveče ćeš se vratiti kući osvežen. Ovaj polio te iscrpljuje. To ne može biti dobro ni za koga.”
Za večerom joj je ispričao za tri nova slučaja na igralištu, i rekao da će pozvati njihove porodice malo kasnije, kad se vrate iz bolnice.
U međuvremenu ponovo su se čule sirene, i to veoma blizu kuće, što je bilo neuobičajeno jer, koliko je on znao, nije bilo više od tri ili četiri slučaja u čitavom stambenom trouglu između Klintonove avenije i avenija Springfild i Belmont. Njihov kvart je imao najmanje slučajeva u gradu. Na južnom kraku trougla, gde je on stanovao s bakom i gde su kirije bile upola niže nego u Vikvajiku, bio je samo jedan slučaj polija - žrtva je bio tridesetogodišnji muškarac, lučki radnik - dok je u Vikvajiku, s pet osnovnih škola, samo u prvim nedeljama jula, bilo više od sto četrdeset slučajeva - sve deca ispod četrnaest godina.
Da, naravno, obala, gde su neka od njegove dece sa igrališta već pobegla s majkama da tamo provedu ostatak leta. Znao je za pansion blizu plaže u Bredliju, gde može dobiti poljski krevet u suterenu za dolar. Mogao bi da skače s visoke daske u veliki bazen sa slanom vodom, da roni po ceo dan a uveče šeta obalom sve do parka Esburi i na trgu uživa u prženim račićima i ledenom pivu, a onda da na nekoj klupi s pogledom na okean hrani oči i dušu prizorom talasa koji zapljuskuju obalu. Može li išta biti dalje od njuarške epidemije polija, može li išta biti tako okrepljujuće za njega kao raskošna tutnjava Atlantika u noćnoj tami? Ovo je bilo prvo leto otkako je počeo rat da se smatralo da više nema opasnosti od nemačkih podmornica u obližnjim vodama, ni od nemačkih tajnih pomorskih jedinica koje se iskrcavaju noću; ukinuto je svetlosno maskiranje i - mada je obalska straža još uvek patrolirala plažama i mada su betonski bunkeri i dalje stajali duž obale - šetalište uz more je ponovo bilo osvetljeno. To je značilo da su Nemci i Japanci počeli da doživljavaju pogubne poraze i da se posle tri godine rat završava. To je značilo da će se njegovi drugovi s koledža Veliki Džejk Garonzik i Dejv Džejkobs vratiti kući nepovređeni, ako uspeju da prežive preostale bitke u Evropi u narednih nekoliko meseci i ako ne budu ranjeni u njima. Na pamet mu je pala pesma koju je Marša mnogo volela: „Videću te na svim starim, dobro poznatim mestima”. To će biti dan kada će on videti Džejka i Dejva na starim, dobro poznatim mestima!
Nikada nije pobedio osećaj stida što nije s njima, iako to nije bila njegova krivica. Njih dvojica su zajedno osetili opasnost, napetost i bes u vazdušnodesantnim jedinicama kada su iz aviona uskakali pravo u bitku, upravo ono što je i on želeo da radi, upravo ono što je on bio stvoren da radi. Otprilike šest nedelja pre toga, u zoru dana D,13 oni su bili u sastavu velike padobranske jedinice koja se prikrala Nemcima na normandijskom poluostrvu. Gospodin Kentor je održavao kontakt s njihovim porodicama, tako da je znao da su obojica, uprkos svim opasnostima, preživela invaziju. Pratio je napredovanje savezničkih snaga na mapi i zaključio da su oni rnorali učestvovati i u teškoj bici za osvajanje Šerbura krajem juna. Svake večeri, kada je njegova baka donosila Njuark njuz od Ajnemanovih nakon što bi ga oni pročitali, gospodin Kentor bi prvo potražio sve što se može naći o napredovanju američke vojske u Francuskoj. Nakon toga je, na naslovnoj strani, čitao kolumnu pod nazivom „Dnevni bilten o poliju”, iznad kojeg se nalazila oznaka za karantin. „Sekretarijat za zdravstvo grada Njuarka, Nju Džersi”, pisalo je na znaku. „Ne ulazite. U ovoj kući je zabeležen slučaj polija. Svako ko krši propise o izolaciji i karantinu, kao i naredbe Sekretarijata, ili ko ošteti, zakloni ili neovlašćeno ukloni ovaj znak obavezan je da plati novčanu kaznu u iznosu od 50$.” Bilten o poliju, koji je svakodnevno emitovan i na lokalnoj radio-stanici, izveštavao je građane o broju i lokacijama novih slučajeva u gradu. Tog leta u njemu još nije bilo vesti koje su ljudi želeli da pročitaju ili čuju - da epidemija jenjava - već, naprotiv, da se broj novih slučajeva povećava iz dana u dan. Brojevi su, naravno, bili iznurujući, potresni i zastrašujući. Zato što to nisu bili bezlični brojevi koje je čovek navikao da čuje na radiju ili čita u novinama, brojevi koji služe da lociraju kuću, odrede nečije godine ili ustanove cenu za par cipela. Ovo su bili stravični brojevi koji su pratili progres jezive bolesti, poput brojeva koji su izveštavali o tome koliko je mladića iz šesnaest gradskih opština ranjeno, poginulo ili nestalo u ratu. Jer i ovo je bio pravi rat, rat koji ubija, uništava, hara i donosi prokletstvo, rat koji za sobom ostavlja samo pustoš - rat protiv dece u Njuarku.




*



DA, SVAKAKO BI mu prijalo da provede nekoliko dana sam na obali. To je, zapravo, i bio njegov plan na početku leta kad je Marša otišla - da svakog vikenda ode na obalu, roni po čitav dan, a uveče prošeta pored mora do Esburija na svoj omiljeni obrok od morskih plodova. Iznajmio bi poljski krevet u memljivom suterenu, voda pod zajedničkim tušem bi retko kad bila topla, u peškirima i čaršavima bilo bi peska, ali, posle bacanja koplja, njegov omiljeni sport je bio ronjenje. Nakon dva dana ronjenja pritisak bi se smanjio, barem privremeno, napetost zbog brige za bolesne dečake bi popustila, utišala bi se uznemirenost izazvana histeričnim ispadom Kenija Blumenfelda, i možda bi se oslobodio ogorčenosti koju je osećao prema Bogu.
Tada se, nakon što je njegova baba izašla napolje da posedi s komšijama a on završio pospremanje i upravo bio seo za sto, u potkošulji i boksericama, da popije još jednu čašu ledene vode, javila Marša. Doktor Stajnberg se složio da joj on i gospođa Stajnberg ne spominju veridbu dok gospodin Kentor ne porazgovara s njom, tako da je ona zvala bez ikakvog znanja o razgovoru koji se prethodne večeri odigrao na zadnjoj verandi. Zvala ga je da mu kaže da ga voli i da joj nedostaje, i da čuje šta je odlučio povodom dolaska u kamp da zameni Irva Slengera na mestu nastavnika plivanja.
„Šta da kažem gospodinu Blombeku?” - upitala ga je.
„Reci mu da”, odgovorio je gospodin Kentor, ništa manje iznenađen svojom pristankom nego što je bio svojim neplaniranim obraćanjem doktoru Stajnbergu, kad je zatražio ruku njegove ćerke. „Reci mu da hoću”, kazao je.
Međutim, takođe je nameravao i da posluša bakin savet i ode na obalu da se okrepi i vrati na posao preporođen. Ako su Dejv i Džejk mogli da se spuste padobranom u okupiranu Francusku na Dan D i pomognu saveznicima u bici kod Šerbura14 protiv tako jakog protivnika kao što je Nemačka, zašto on nije mogao da se suoči sa opasnošću vođenja igrališta u školi na Aveniji Censelor usred epidemije polija?
„O Baki”, uzviknula je Marša, „pa to je divno! Pošto te poznajem, strepela sam da ćeš odbiti. Ti dolaziš, ti dolaziš u Indijan Hil!”
„Treba da pozovem O’Garu da mu kažem, on će morati da nađe nekoga da me zameni. O’Gara je u školskoj upravi nadležan za igrališta. To bi moglo da potraje nekoliko dana.”
„Obavi to što je brže moguće!”
„Moraću i ja da razgovaram s gospodinom Blombekom. O plati. Moram da mislim na kiriju i na moju baku.”
„Sigurna sam da plata neće biti problem.”
„I moram da razgovaram s tobom o veridbi”, rekao je.
„Šta moraš? O čemu?”
„Verićemo se, Marša. Zato prihvatam posao. Sinoć sam bio kod tvog oca i zatražio njegovu dozvolu. Dolazim u kamp i onda ćemo se veriti.”
„Hoćemo?” - rekla je kroz smeh. „Zar nije običaj da se pita i devojka, čak i ako je tako očigledno voljna kao ja?”
„Je li? Nisam ovo nikada ranije radio. Hoćeš li da se udaš za mene?”
„Naravno da hoću! Gospode, Baki, tako sam srećna!”
„I ja sam”, reče on, „strašno sam srećan”, i na trenutak je, upravo zbog te sreće, gotovo mogao da zaboravi na to kako će izdati decu na igralištu; gotovo da je mogao da zaboravi svoju ljutnju na Boga zbog ubilačkog progona vikvajičke nedužne dece. Dok je s Maršom razgovarao o njihovoj veridbi, mogao je da odbaci neprijatne misli i požuri u zagrljaj bezbednosti, bezbrižnosti i predvidivosti normalnog života u normalnim uslovima. Ali kad je spustio slušalicu, suočio se sa svojim merilima vrednosti - idealima istinoljubivosti i snage koje mu je preneo njegov deka, idealima hrabrosti i žrtvovanja koje je delio sa Džejkom i Dejvom, idealima s kojima je odrastao, koji govore o tome da se treba izdići iznad niskih sklonosti kakve je imao njegov otac - idealima odgovornog čoveka, koji su od njega zahtevali da istog trenutka promeni odluku i do kraja leta ostane na poslu koji se obavezao da radi.
Kako je mogao da uradi to što je upravo uradio?




*



UJUTRU JE IZNEO opremu iz skladišta i oformio dva tima, nekako je uspeo da organizuje utakmicu softbola za manje od dvadesetoro dece koliko ih je došlo da igra. Zatim se vratio u podrum, pozvao O’Garu iz kancelarije i obavestio ga da ostaje do kraja nedelje a onda daje otkaz jer odlazi da radi kao nastavnik plivanja u letnjem kampu u Pokonima. Istog jutra je, pre nego što je krenuo na igralište, na radiju čuo u vestima da je u gradu zabeleženo dvadeset devet novih slučajeva polija, od toga šesnaest u Vikvajiku.
„Ti si drugi od jutros”, rekao je O’Gara. „Imam Jevrejina na igralištu na Aveniji Pešin koji me takođe napušta.” O’Gara je bio umoran, star čovek jakog karaktera, s antagonističkim stavom, koji je godinama upravljao gradskim igralištima, dok je njegov uspeh na poziciji centralnog igrača ragbija u vreme Prvog svetskog rata i dalje predstavljao vrhunac njegove karijere. Osornost u glasu gospodina O’Gare nije bila preterano jetka, ali je uznemirila gospodina Kentora, koji se osećao detinjasto i neodgovorno dok je tražio reči da opravda pred njim svoju odluku. O’Garina grubost nije se mnogo razlikovala od dekine, verovatno zato što su obojica odrastali u getu. Naravno, njegov deka je bio poslednja osoba o kojoj je želeo da razmišlja sada kada je postupao potpuno nesvojstveno sebi. Želeo je da misli na Maršu i Stajnbergove i budućnost, ali umesto toga u njegovim mislima je bio deka koji je, sa svojim blagim irskim akcentom, presudio.
„Momak koga ću zameniti je mobilisan”, odgovorio je gospodin Kentor. „Moram da krenem u kamp u petak.”
„Eto šta dobijam zato što sam ti dao posao kakav se samo poželeti može, i to čim si izašao s koledža. Shvataš da ovim što si izveo nisi baš opravdao moje poverenje. Jasno ti je, Kensore, da time što me ostavljaš na cedilu u julu i u ovim okolnostima nisi baš učinio verovatnom mogućnost da te ikada ponovo zaposlim?”
„Kentor”, ispravio ga je gospodin Kentor, kao i uvek kad su razgovarali.
„Ne interesuje me koliko momaka je u vojsci”, reče O’Gara. „Ne volim da mi ljudi otkazuju usred posla.” A potom je dodao: „Naročito ljudi koji nisu u vojsci.”
„Gospodine O’Gara, meni je žao što odlazim. I”, rekao je piskavijim glasom nego što je nameravao, „meni je jako žao što nisam u vojsci - ne možete da zamislite koliko mi je žao.” Dodatno pogoršavši stvari, nastavio je: „Moram da odem. Nemam izbora.”
„Molim?” - povikao je O’Gara. „Nemaš izbora, je li? Naravno da imaš izbora. Bežiš od polija. Prijavio si se za posao, ali onda se pojavio polio i dođavola s poslom, dođavola s odgovornošću, bežiš koliko te noge nose. Ono što ti, Kensore, radiš jeste bežanje; takav jedan mišićavko kao ti. Oportunista si, Kensore. Mogao bih i drugačije da se izrazim, ali neka ostane na tome.” A zatim je s gađenjem ponovio: „Oportunista”, kao da je u toj reči sadržano sve što bi moglo da posrami čoveka.
„Imam verenicu u kampu”, neuverljivo je odgovorio gospodin Kentor.
„Imao si je i kad si se prijavio za posao na igralištu.”
„Ne, ne, nisam”, požurio je da kaže, kao da O’Gari to nešto znači. „Verili smo se ove nedelje.”
„U redu, na sve imaš odgovor. Kao i momak iz Pešina. Vi Jevreji imate odgovore na sve. Ne, nisi ti glup - ali, Kensore, nije ni O’Gara glup. Dobro, dobro, naći ću nekog da te zameni, ako uopšte ima nekoga u ovom gradu ko može da uskoči umesto tebe. U međuvremenu, lepo se provedi sa svojom devojkom u kampu za bebe.”
Nije ni očekivao da če biti manje sramotno, ali učinio je to i sad je gotovo. Trebalo je samo još da pregura tri dana na igralištu a da se ne zarazi poliom.

2

Indijan Hil





NIKADA RANIJE NIJE BIO u planinama Pokono, niti u ruralnim severozapadnim delovima Nju Džersija, blizu Pensilvanije. Vožnja vozom, prolazak pored brda, šuma i prostranih farmi, sve je to u njemu izazivalo osećanje da ovo nije samo prelazak u susednu državu već putovanje mnogo većih razmera. Svako putovanje vozom budilo je u njemu takva osećanja - čak i kad je lokalnim vozom odlazio na obalu - dok je klizio kroz potpuno nepoznate pejzaže, činilo mu se da će se nova i misteriozna budućnost svakog trenutka razotkriti pred njim. Pogled na klisuru Delavera - gde je reka koja razdvaja Nju Džersi i Pensilvaniju oštro presecala planinski venac, samo petnaest minuta udaljena od njegove stanice u Stradzburgu - pojačao je značaj ovog putovanja i doneo sigurnost - neosnovanu, čega je i sam bio svestan - da nikakva pošast nipošto ne može da preskoči tako moćnu prirodnu barijeru i ščepa ga.
Ovo je bilo prvi put otkako mu je deda umro tri godine ranije da ostavlja baku nekom drugom da brine o njoj duže od jednog vikenda, ali i prvi put da on uopšte napušta grad na duže od jedne ili dve noći. Ali ovo je takođe bilo prvi put posle mnogo nedelja da nije bio zaokupljen mislima o poliju. I dalje je žalio za dvojicom dečaka koji su umrli, i dalje ga je pritiskala pomisao na sve njegove dečake pogođene tom bolešću koja dovodi do invaliditeta, pa ipak više nije imao osećaj da je pokleknuo pod pritiskom nesrećnih dešavanja ili da bi neko drugi odgovornije obavljao njegov posao. Ulagao je svu svoju snagu i mudrost u suočavanje s razarajućim izazovom - sve dok nije izabrao da odbaci izazov i pobegne iz vrelog grada koji drhti od straha pred epidemijom dok sirene konstantno tražene hitne pomoći ne prestaju da zavijaju.
Na stanici Stradzburga ga je u starom kampovskom karavanu čekao Karl, vozač iz Indijan Hila, stidljivi, veliki, ćelavi čovek dečjeg lika. Karl je došao do grada u nabavku i da sačeka Bakijev voz. Dok se rukovao s Karlom, Bakiju je samo jedna misao bila u glavi: „On ne prenosi polio. I ovde je tako sveže, shvatio je. Čak i na suncu je sveže!”
Njegova torba od grubog suknenog platna smeštena je u gepek, a zatim su krenuli iz grada; prošavši ljupku glavnu ulicu sa zgradama od cigle ne višim od dva sprata, s prodavnicama u prizemlju a kancelarijama iznad njih - skrenuli su ka severu i započeli spori uspon krivudavim putevima ka planinama. Prolazili su pored farmi, na poljanama je video konje i krave, ponekad i farmera na traktoru. Tu su bili silosi, ambari, niske žičane ograde i seoski poštanski sandučići na drvenim stubovima, i nigde nije bilo polija. Na vrhu dugačke uzbrdice oštro su skrenuli sa asfalta na uzani zemljani put na kom se nalazila drvena tabla sa urezanim rečima KAMP INDIJAN HIL, ispod koje je bio amblem, isti kao na kolima, sa indijanskim šatorom u vatrenom obruču. Nakon što su prešli još nekoliko milja kroz šumu, preko oštrog kamenja na zemljanom putu - izuvijanom putu punom rupa koji je, kako je Karl objasnio gospodinu Kantoru, namerno ostavljen u takvom stanju da bi se otežao pristup Indijan Hilu za svakoga osim za posetioce kampa - pred njima se otvorio travnati kružni prostor - ulaz na teritoriju kampa. Pogled na poljanu probudio je u njemu isto osećanje koje ga je preplavilo kada je otišao sa Džejkom i Dejvom na utakmicu Njuarških medveda prve nedelje u sportskoj sezoni - ušao je na stadion, prošao kroz mračan prolaz, izašao na osvetljenu stazu na tribinama koja je vodila do sedišta i tada ugledao velik, predivan, sveže pokošen travnjak, skriven u jednom od najružnijih delova grada. Ali to je bio teren za bejzbol ograđen zidom. Ovde je, dokle god mu je pogled dopirao, svuda bilo nepregledno zeleno prostranstvo. Taj skriveni zeleni krug bio je mnogo lepši od terena Medveda.
Američka zastava i zastava sa amblemom kampa vijorile su na metalnom jarbolu koji se nalazio na sredini travnjaka. Blizu njega je bio i indijanski šator visok 3-4 metra s nosećim stubovima koji su se spajali na vrhu. Sivo platno je pri vrhu bilo ukrašeno s dva reda cikcak linija - šara nalik na munje, a pri dnu talasastom linijom koja je verovatno predstavljala planinski venac. Sa svake strane šatora stajao je po jedan urođenički stub s totemom.
U dolini čarobnog zelenog ovala veliko jezero se presijavalo u svetlim, srebrnastim tonovima. Duž obale se pružao drveni dok, a na svakih sto pedeset metara bili su drveni molovi, postavljeni na stubove pobodene u jezero dubine trideset metara; na krajevima dva mola nalazile su se platforme za skakanje. Mora da je ovo kupalište za dečake na kom će on raditi. Marša mu je pričala da kroz jezero prolaze prirodne strnje. Te reči su zvučale kao naziv zemaljskog čuda: prirodne struje - još jedan način da se kaže „nema polija”. Na sebi je imao belu košulju s kratkim rukavima i kravatu, a kad je izašao iz kola, na rukama i licu je osetio da je vazduh, iako je ovde sunce bilo jako, još svežiji nego u Stradzburgu. Dok je prebacivao torbu preko ramena, obuzimala ga je radost, bio je omamljen ushićenjem zbog novog početka - u mislima i duši je odzvanjalo „Ja živim! Ja živim!”
Pratio je prašnjavu stazu do male drvene zgrade u kojoj se nalazila kancelarija gospodina Blombeka. Karl je insistirao da uzme njegovu tešku torbu i odnese je do bungalova pod nazivom Komanči, u kojem će stanovati s najstarijim dečacima, petnaestogodišnjacima, i njihovim vaspitačem. Svaki bungalov u muškom i ženskom kampu dobio je ime po nekom indijanskom plemenu.
Pokucao je na vrata na kojima se nalazio okvir s mrežom za komarce i bio je toplo dočekan od strane vlasnika, visokog, nezgrapnog čoveka s dugim vratom, velikom Adamovom jabučicom i preplanulom ćelom na kojoj su se ukrštali sedi pramenovi. Morao je biti u kasnim pedesetim, mada je u safari šortsu i polo majici - uniformi kampa, izgledao snažno i vitalno. Baki je čuo od Marše da je gospodin Blombek 1926. godine, prilično mlad, ostao udovac i tada se odrekao svoje profesorske karijere i mesta zamenika direktora u njuarškoj gimnaziji „Vest Sajd”, a kamp je kupio zahvaljujući porodičnom novcu njegove žene kako bi imao gde da dvojici svojih sinova prenese sve što je znao o indijanskim veštinama, koje je, kao pravi ljubitelj kampovanja, jako voleo. Sada su dečaci bili odrasli i bili su u vojsci, pa se gospodin Blombek preko cele godine bavio upravljanjem kampom i osobljem, kao i stupanjem u vezu s jevrejskim porodicama u Nju Džersiju i Pensilvaniji radi promovisanja letnjeg kampa za decu. U njegovoj rustičnoj kancelariji - napravljenoj od drvenih debala - nalazilo se pet kompletnih indijanskih perjanica klinovima pričvršćenih za zid iza radnog stola; drugi zidovi bili su prekriveni grupnim fotografijama dece u kampu, a bilu je tu i nekoliko polica punih knjiga - i sve su bile o Indijancima, njihovom načinu života i veštinama.
„Ovo je Biblija”, rekao je Bakiju, pruživši mu debelu knjigu pod naslovom Knjiga o obradi drveta. „Ta knjiga me je inspirisala. Ova takođe”, predao mu je drugu, tanju knjigu s naslovomPriručnik za indijansku obradu drveta. Baki je poslušno prelistao Priručnik za indijansku obradu drveta i video štampane, tušem rađene, crteže pečuraka i ptica, listova mnogobrojnog drveća, od kojih mu nijedan nije bio poznat. Ugledao je poglavlje pod nazivom: „Četrdeset ptica za koje bi svaki dečak trebalo da zna” i morao da prizna sam sebi da je, iako odrastao, on sam znao za svega nekoliko navedenih vrsta.
„Te dve knjige su inspiracija za svakog osnivača kampa”, kazao mu je gospodin Blombek. „Ernest Tompson Siton je, bez ičije pomoći, pokrenuo indijanske kampove. Velik i uticajan učitelj. ’Muškost je’, kaže Siton, ’osnovni cilj vaspitanja. Mi u prirodi pratimo nagone koji su, jednom rečju, osnova muškosti.’ Nezamenjive knjige. Predstavljaju ljudske junačke ideale. Prihvataju crvenog čoveka kao velikog proroka života u prirodi i obrade drveta i koriste njegove ideje kad god one mogu biti od pomoći. Preporučuju inicijalne testove snage, po uzoru na crvenog čoveka. Govore kako je samokontrola osnova svake moći. ’Pre svega’, kaže Siton, ’junaštvo’.”
Baki je klimnuo glavom i složio se da su to stvari od ključnog značaja, iako nikada ranije nije čuo za Sitona.
„Svakog četrnaestog avgusta sa indijanskom povorkom obeležavamo Sitonov rođendan. Ernest Tompson Siton je zaslužan za jedno od najvećih postignuća naše zemlje - za kampove dvadesetog veka.”
Baki je ponovo klimnuo glavom. „Voleo bih da pročitam te knjige”, rekao je, vraćajući knjige gospodinu Blombeku. „Čini mi se da su veoma značajne, naročito za obrazovanje dečaka.”
„Mi, u Indijan Hilu, podučavamo dečake i devojčice. Voleo bih da ih pročitate. Čim se budete smestili, možete doći i pozajmiti moje primerke. To su knjige bez premca, objavljene početkom veka, kada se čitava nacija, s Tedijem Ruzveltom na čelu, okretala životu u prirodi. Samo nebo vas je poslalo, mladiću”, kazao je. „Doktora Stajnberga i njegovu porodicu poznajem celoga života. Za mene je dovoljno to što su vas oni preporučili. Pozvaću nekog od vaspitača da vam pokaže kamp, a i lično ću vam pokazati kupalište i upoznati vas sa svima. Svi znaju da dolazite. Na kupalištu imamo dva cilja: da naučimo decu da se snalaze u vodi i da ih naučimo kako da bezbedno borave u njoj.”
„Na Penzeru sam savladao oba ta načela, gospodine Blombek. Kad sam predavao fizičko vaspitanje u školi ’Čenselor Aveni’, bezbednost mi je bila na prvom mestu.”
„Roditelji nam dovode svoju decu da tokom letnjih meseci brinemo o njima”, reče gospodin Blombek. „Naš posao je da ih ne izneverimo. Nismo imali nijedan incident na jezeru otkako sam kupio kamp pre osamnaest godina. Ni jedan jedini.”
„Možete se pouzdati u to da je meni bezbednost na prvom mestu.”
„Ni jedna jedina nesreća”, ozbiljno je ponovio gospodin Blombek. „Nastavnik plivanja je jedna od najodgovornijih pozicija u kampu. Možda i najodgovornija. Dovoljno je da nemar dovede do jedne nesreće u vodi i kamp propada. Nepotrebno je da vam objašnjavam kako svako dete ima svog parnjaka kad ide na plivanje. Moraju zajedno da uđu u vodu i da izađu iz nje. Partneri se proveravaju pre, tokom i posle plivanja. Kada svako dete pliva samo, može doći do tragedije.”
„Smatram sebe odgovornom osobom, gospodine. Možete se osloniti na mene da ću voditi računa o bezbednosti svakog deteta. Budite sigurni da mi je poznat značaj sistema plivanja u paru.”
„Dobro, sad je vreme ručka”, rekao je gospodin Blombek. „Danas imamo makarone sa sirom. Za večeru je goveđe pečenje. Petkom je veče goveđeg pečenja u Indijan Hilu, jede se u porcijama ili u neograničenim količinama. Pođite sa mnom do kolibe u kojoj je trpezarija da nešto pojedete. I, evo - ovo je polo majica - uniforma. Skinite kravatu, obucite majicu zasad preko košulje, i idemo na ručak. Irv Slenger je ostavio svoje čaršave, ćebad i peškire. Možete ih koristiti. Veš se pere ponedeljkom.”
Majica je bila ista kao ona koju je gospodin Blombek imao na sebi: napred su bili ime kampa i šator okružen plamenovima.
Koliba-trpezarija, veliki, otvoreni, drveni paviljon, koja je bila udaljena samo nekoliko koraka, drvenom stazom, od Blombekove kancelarije na jezeru, vrvela je od dece; devojčice su sa svojim vaspitačima sedele za okruglim stolovima s jedne, a dečaci s druge strane glavnog prolaza. Napolju je sunce blago grejalo - sunce koje je zračilo dobrodošlicom i delovalo blagonaklono a ne zlokobno, bilo je poput izvora života - Otac Sunce, dobri bog svetlosti, parnjak plodne Majke Zemlje - dok je jezero treperavo svetlucalo, a zelenilo, o kome jedva da je išta znao, kao i o vrstama ptica, bujalo je u svoj svojoj julskoj raskoši. Unutra je, u prostranoj sali, odjekivala galama dečjih glasova, ta buka ga je podsetila na to koliko uživa kad je okružen decom i zbog čega voli svoj posao. Tokom mučnih nedelja opreza zbog pošasti od koje nikako nije mogao da ih zaštiti, on je gotovo zaboravio koliko mu zadovoljstvo pričinjava rad s decom. Ovo su bila srećna, živahna deca, kojoj nije pretio okrutni, nevidljivi neprijatelj - njih je zaista bilo moguće zaštititi od nevolja i samim nadzorom odraslih. Srećom, njegovo nemoćno posmatranje užasa i smrti je završeno, i sad se vratio među bezbrižnu decu koja pucaju od zdravlja. Ovde je bio odgovoran za ono što je u potpunosti zavisilo samo od njegovog rada i znanja, za nešto što jeste bilo u njegovoj moći.
Gospodin Blombek ga je ostavio samog na ručku, rekavši mu da će se sastati kad Baki završi s jelom. U trpezariji niko nije znao ko je on niti je to ikome bilo važno - i deca i vaspitači su bili podjednako zaokupljeni veselim ćaskanjem uz ručak, grupice su pričale i smejale se, za nekim stolovima se i pevalo, kao da je prošlo mnogo godina otkad nisu ovako zajedno sedeli, a ne svega par sati - od doručka. Prelazio je pogledom preko stolova tražeći Maršu, koja ga verovatno nije još očekivala. Kada su prethodne večeri razgovarali telefonom, oboje su pretpostavili da će, kad on stigne, smesti se i obiđe kupalište, ručak već odavno biti završen, tako da će on zapravo doći u trpezariju na večeru.
Kada ju je ugledao, toliko je bio preplavljen radošću da se jedva suzdržao da ne ustane i uzvikne njeno ime. Zapravo se radilo o tome da je tokom poslednja tri dana na igralištu bio ubeđen da je više nikad neće videti. Od trenutka kad je prihvatio posao u Indijan Hilu, bio je siguran da će dobiti polio i sve izgubiti. Ali ona je sad bila tu, devojka sa upečatljivim tamnim očima i gustom, kovrdžavom, zift crnom kosom koju je ošišala za leto - malo je prirodno crnokosih žena, ali Marša je bila jedna od njih. Kada ju je upoznao prethodne jeseni na okupljanju nastavničkog kolektiva radi predstavljanja novih kolega, kosa joj se glamurozno spuštala do ramena. Tog prvog popodneva mu se toliko dopala da je prošlo dosta vremena pre nego što se usudio da je pogleda u oči i pre nego što je uspeo da obuzda sebe da je ne gleda krišom izdaleka. Potom ju je posmatrao kako samouvereno korača na čelu svog tihog odeljenja dok je vodila đake kroz hodnike do učionice, i ponovo se zaljubio u nju. Ohrabrilo ga je to što su joj se deca obraćala sa gospođice Stajnberg.
Sada je bila preplanula, na sebi je imala belu polo majicu s logom kampa, poput njegove, koja je još više isticala njenu tamnu lepotu, naročito te oči sa zadivljujućim dužicama, ne samo tamnijim nego i oblijim od bilo čijih, dve tačke iz snova, s koncentričnim smećkasto-crnim krugovima. Činilo mu se da nikada nije bila tako lepa, iako je više izgledala kao polaznik kampa nego kao vaspitač, jedva da je podsećala na onu ukusno odevenu učiteljicu prvog razreda koja je već u svojoj dvadeset i drugoj godini imala držanje staloženog, iskusnog profesionalca. Na njenom malom dečjem nosu primetio je belu mrljicu i zapitao se da li je to mazala opekotine od sunca ili od otrovnog bršljana. A onda mu je na pamet pala najveselija pomisao: To je ono što se ovde smatra opasnošću, na šta se deci skreće pažnja - otrovni bršljan!
Nije bilo moguće da privuče Maršinu pažnju pored sve te graje i gužve u trpezariji. Nekoliko puta je podizao ruku, ali ona ga nije videla, iako je držao ruku visoko i mahao joj. Zatim je ugledao Maršine sestre, Stajnbergove bliznakinje, Silu i Filis, koje su sedele jedna pored druge, nekoliko stolova udaljene od Marše. Imale su jedanaest godina i nimalo nisu ličile na svoju stariju sestru, pegave devojčice s kovrdžavom crvenkastom kosom i dugim, zastrašujuće mršavim nogama, i nosom koji je poprimao oblik očevog nosa, obe već gotovo Maršine visine. Mahnuo je i njima, ali one su živo čavrljale sa ostalim devojčicama za stolom tako da ga ni one nisu videle. Od trenutka kada ih je upoznao, Šila i Filis su ga osvojile - bile su tako čile, živahne, pametne, čak mu je i to što su postajale pomalo nezgrapne bilo simpatično. Do kraja života ću biti u kontaktu s njih dve, pomislio je, i ta mogućnost ga je ispunjavala ogromnim zadovoljstvom. Svi ćemo biti jedna porodica. I tada je, neočekivano, pomislio na Herbija i Alena, koji su umrli zato što su leto provodili u Njuarku, dok su Šila i Filis, deca skoro istog uzrasta, cvetale zato što su provodile leto u Indijan Hilu. A zatim se setio i Džejka i Dejva, koji su se negde u Francuskoj borili s Nemcima, dok se on baškario u ovom bučnom zabavištu sa svom tom decom punom životne radosti. Bio je zatečen shvatanjem kako se životni putevi razilaze i koliko smo svi mi nemoćni pred izazovima koje nam život nameće. A gde je Bog u svemu tome? Zbog čega On nekog šalje s puškom u ruci u Evropu okupiranu nacistima, a nekoga u trpezariju u Indijan Hilu s makaronima sa sirom? Zbog čega jedno dete smešta u Njuark zaposednut poliom, a drugo u predivno utočište u Pokonima? Za nekoga ko je oduvek rešenje za sve probleme nalazio u marljivosti i napornom radu sada je previše toga bilo neobjašnjivo, bilo mu je nejasno zašto se ono što se dešava - dešava baš tako kako se dešava.
„Baki!” - bliznakinje su ga ugledale i dozivale kroz graju. Stajale su pored svog stola i mahale mu. „Baki! Uspeo si da dođeš! Ura!”
Mahnuo je i on njima, i one su mu uzbuđeno pokazivale na mesto gde je sedela njihova sestra.
Osmehnuo se i izustio: „Vidim, vidim”, dok su devojčice dozivale Maršu: „Baki je ovde!”
Marša je ustala i osvrnula se, pa je i on ustao, i kada ga je napokon ugledala, sa obe ruke mu je poslala poljubac. Bio je spasen. Polio ga nije pobedio.




*



POSLEPODNE JE proveo na kupalištu posmatrajući kako vaspitači-srednjoškolci, dečaci od sedamnaest godina, previše mladi da bi bili mobilisani - uče decu da plivaju i vežbaju s njima. To nije bilo ništa drugačije od Podučavanja plivanja i ronjenja - što mu je bio predmet na Penzem. Osvrnuo se - preuzeo je predivno vođen program i savršene uslove za rad - ni pedalj jezera nije bio zapušten, dokovi, prilazi, platforme, skakaonice, sve je bilo u izvanrednom stanju, a voda kristalno čista. Šumovita brda s gustim drvećem okruživala su obale jezera i strmo se uzdizala iznad njih. Bungalovi za kampovanje bili su ušuškani u podnožju planine blizu jezera; s jedne strane kolibe u kojoj se nalazila trpezarija počinjao je ženski a s druge muški kamp. Nekih sto metara odatle nalazilo se malo ostrvo prekriveno povijenim drvećem s beličastom korom. Ovo mora da je ostrvo o kom je Marša pričala, gde mogu biti potpuno sami.
Uspela je da mu ostavi poruku kod sekretarice u kancelariji gospodina Blombeka: „Nisam mogla da verujem sopstvenim očima, kad sam ugledala svog budućeg muža ovde. Mogu da izađem u 9.30. Čekaću te ispred kolibe za ručavanje. Kako to deca vole da kažu: ’Ukrao si mi srce’. M.”
Kada se završio i poslednji čas plivanja i kad su se deca vratila u svoje bungalove da se spreme za petak uveče - večeru i film koji će uslediti, Baki je ostao sam na jezeru, oduševljen prvim satima na novom poslu i ushićen time što je okružen bezbrižnom, živahnom i zdravom decom. Bio je u vodi, upoznavao se s vaspitačima i njihovim načinom rada, pomagao deci oko disanja i zamaha, tako da nije stigao da zakorači na skakaonicu i zaroni. Ali čitavo poslepodne je mislio na to, kao da će onog trenutka kada zaroni njegov boravak ovde postati zaista stvaran.
Koračao je uskim drvenim prilazom koji je vodio do daske za skakanje, skinuo naočare i ostavio ih u dnu merdevina. Tada se, poluslep, popeo do daske za skakanje. Podigao je pogled ali osim daske za skakanje malo šta je video. Brda, šuma, belo ostrvo, pa čak i jezero - sve je nestalo. Bio je sam na dasci iznad jezera i jedva da je išta video. Vazduh je bio topao, njegovo telo je bilo toplo, jedino što je čuo bili su udarci teniske loptice i povremeno zveckanje metala o metal iz daljine gde je neko od dece pokušavao da nabaci potkovicu na šipku. A kada je udahnuo vazduh, ništa nije mirisalo na Sikokus u Nju Džersiju. Napunio je pluća bezopasnim, čistim vazduhom planina Pokono, koraknuo tri koraka napred, odbacio se i, kontrolišući svaki delić svog tela u slepom letu, jednostavno zaronio u vodu koju je ugledao samo tren pre nego što su mu ruke glatko kliznule kroz nju dok je uranjao u hladnu čistoću jezera, sve do njegovih dubina.




*



U PET I ČETRDESET PET se s dečacima iz svoje kolibe približavao trpezariji, kada su se dve devojčice odvojile od skupine koja se približavala sa svojim vaspitačima i počele da ga dozivaju. To su bile Stajnbergove bliznakinje toliko identične da, čak ni kada su stajale jedna pored druge, nije uspevao da ih razlikuje. „Sila! Filis!” - povikao je dok su mu se bacale u zagrljaj. „Vas dve izgledate sjajno”, rekao je. „Vidi kako ste pocrnele. I opet ste porasle. Dođavola, visoke ste kao ja.”
„Više smo!” - uzviknule su privijajući se uz njega. „Ne, ne govorite mi to”, rekao je Baki kroz smeh, „molim vas, kad pre više od mene!” „Da li ćeš uvesti umetničko plivanje?” - pitala je jedna od njih. „Do sada mi niko to nije predlagao”, odgovorio je. „Mi ti predlažemo! Umetničko plivanje za čitav kamp! Sve to uvijanje i prevrtanje koje se izvodi i u vazduhu.”
Devojčice su ga videle kako uranja u vodu nekoliko meseci ranije, kada je na Dan sećanja preko vikenda bio gost u Stajnbergovoj vili na obali u Dilu, pa su svi zajedno išli u plivalački klub na plaži, u koji su Stajnbergovi učlanjeni. To je bilo prvi put da je prenoćio kod njih i, kad je uspeo da se oslobodi straha od toga o čemu bi neko njegovog porekla mogao da razgovara s tako obrazovanim ljudima, otkrio je da su Maršini roditelji veoma ljubazni i prijatni. Setio se kako je uživao kad je bliznakinjama pokazivao osnove zaranjanja, na nižoj skakaonici u bazen, kako da održe ravnotežu a onda se odbace. U početku su se stidele i da pokušaju, ali do kraja poslepodneva naučio ih je da pravilno skoče s daske i urone u vodu. Tako je postao njihov junak dana, i koristile su svaku priliku da ga otmu od njihove starije sestre. I on se družio s njima, devojčicama koje je doktor Stajnberg blagonaklono nazivao „moj identični, sjajni duo”.
„Nedostajale ste mi vas dve”, rekao je bliznakinjama. „Da li ostaješ do kraja leta?” - upitale su ga. „Naravno.” „Zato što je gospodin Šlenger otišao u vojsku?” „Tako je.” „To je i Marša rekla, ali mi smo mislile da ona samo sanja.” „Meni se čini da ja sada sanjam da sam ovde”, odgovorio je Baki. „Vidimo se kasnije, devojke”, rekao je, a one su ga, obe, demonstrativno poljubile pravo u usta kako bi se pravile važne pred svojim cimerkama. Dok su trčale ka ulazu trpezariju, ništa manje izazivački su povikale: „Volimo te, Baki!”
Jeo je pored vaspitača iz kolibe Komanči, Donalda Keploua, obožavaoca atletike i predstavnika svoje srednje škole na takmičenju u bacanju diska. Kada mu je Baki rekao da on baca koplje, Donald mu je ispričao kako je poneo kompletnu opremu sa sobom u kamp, pa, kad god ima vremena, vežba u polju sa senom iza ženskog kampa, na mestu gde se u avgustu održavaju indijanske svečanosti. Pitao se da li bi mu se Baki nekad pridružio da ga vidi i da mu neki savet. „Naravno, naravno”, reče Baki.
„Gledao sam vas danas posle podne”, kazao mu je Donald. „Sa trema naše kolibe vidi se jezero. Gledao sam kako uranjate. Da li učestvujete na takmičenjima?”
„Mogu da izvedem osnovne figure s takmičenja, ali ne, ne učestvujem u takmičenjima.”
„Ja nikada nisam naučio da lepo uronim. Ponavljam sve moguće smešne greške.”
„Možda mogu da pomognem”, kazao je Baki.
„Pomogli biste mi?”
„Ako budem imao vremena, svakako.”
„Pa to je sjajno. Hvala.”
„Videćemo u čemu je problem. Verovatno ti samo treba nekoliko ispravki i bićeš dobar.”
„Ne bih želeo da vam oduzimam slobodno vreme.”
„Nipošto nije tako. Ako i kada budem imao vremena, posvetiću ga tebi.”
„Hvala vam još jednom, gospodine Kentore.”
Kada je pogledao ka delu sale u kojem su bile devojčice, sa željom da nađe Maršu, pogled mu se ukrstio s pogledom jedne od Stajnbergovih bliznakinja, koja mu je raspamećeno mahala. Osmehnuo se i odmahnuo joj shvativši da se za manje od jednog dana oslobodio misli o poliju, osim kada ga je nekoliko minuta ranije Donald podsetio na Alena Majklsa. Iako je Donald bio pet godina stariji i već visok metar i osamdeset, obojica su bili lepi momci sa širokim ramenima, vitke građe, dugih snažnih nogu, obojica željni da se obrate nastavniku za pomoć i, učeći od njega, postanu bolji sportisti. Dečaci kao što su Alen i Donald bili su privučeni u njegovu mentorsku orbitu, očigledno svesni njegove posvećenosti podučavanju i njegove sposobnosti da ih nauči svemu što je potrebno. Da je Alen preživeo, sigurno bi izrastao u mladića sličnog Donaldu Keplouu. Da je Alen preživeo, da je Herbi Stajnmark preživeo, Baki ne bi sada bio ovde a kod kuće se ne bi dešavale nezamislive stvari.

*



MARŠA I ON su kanuom prešli preko jezera - on nikada pre nije veslao u kanuu, ali Marša mu je pokazala kako da barata veslom, i, posmatrajući nju, posle nekoliko zamaha i sam je naučio. Polako su se kretali kroz tamu, i kada su stigli do uskog ostrva, koje je bilo znatno dalje nego što je izgledalo sa obale jezera, obišli su ga i privezali kanu na zadnjoj obali u šumarku. Jedva da su razmenili reč od trenutka kada su izašli iz trpezarije, uhvatili se za ruke i požurili do ženskog kupališta, gde su tiho skinuli kanu s postolja.
Nije bilo meseca, nije bilo zvezda, nikakvog svetla osim u kolibama u podnožju brda na drugoj obali. U trpezariji je za večeru posluženo goveđe pečenje - Donald Keplou je halapljivo odsecao i žvakao parče za parčetom crvenog mesa - a sada je u sali za projekcije u toku bio film, za starije polaznike kampa, tako da je jedini zvuk koji je dopirao iz kampa bila daleka buka s filmskog platna. Blizu njih se čuo kreketavi žablji orkestar, a negde daleko se svakih nekoliko minuta prolamala duga potmula grmljavina. Dramatični gromovi nisu ni na koji način umanjili značaj trenutka u kom su bili zajedno, sami, na šumovitom ostrvu, u šortsevima kaki boje i polo majicama, niti su umanjili njihovu uzajamnu privlačnost podstaknutu oskudnom letnjom odećom. Golih ruku i nogu, stajali su na malom očišćenom proplanku među drvećem, stajali su toliko blizu jedno drugog da je uprkos mraku mogao jasno da je vidi. Marša je pre nekoliko večeri već došla ovde kanuom i sama sve pripremila za njihov susret, rukama je uklonila lišće koje se nagomilalo od prethodne jeseni.
Svuda oko njih ostrvo je bilo gusto prekriveno nizovima drveća, koje nije bilo potpuno belo, kao što je izgledalo s kupališta, već prošarano crnim prorezima, poput tragova bića. Većina stabala je bila povijena ili polomljena, neka su već rasla presavijena, polegla na zemlji, bilo je potpuno oguljenih stabala, oštećenih usled nekakve bolesti ili vremenskih nepogoda. Drveće koje je ostalo netaknuto bilo je tako elegantno i vitko da je mogao da ga obuhvati šakama, lako kao kad bi razigrano stezao Maršinu butinu u obruč svojih deset snažnih prstiju. Gornje, kao i povijene grane zdravog drveća bile su lepezasto raširene iznad proplanka i formirale su na vrhu mrežasti svod od zupčastog lišća i delikatnih tananih grana. Bilo je to savršeno sklonište, utočište o kakvom su mogli samo da sanjaju dok su se krišom mazili na Stajnbergovoj prednjoj verandi, dok su se trudili da priguše prepoznatljive zvukove uzbuđenja, snažnog zadovoljstva i ekstaze.
„Kako se zove ovo drveće?” - upitao ju je dodirujući jedno drvo. Odjednom je postao neobjašnjivo stidljiv, kao kada su se prvi put sreli, kada je uhvatio sebe kako hoda ukočeno, sa smešnim, neprirodnim izrazom lica. Tada, kad mu je pružila svoju malu šaku da se rukuju, bio je toliko iznenađen i zbunjen da nije bio siguran šta treba da uradi - sama blizina njene sićušne figure onemogućila mu je čak i da misli na koji način bi trebalo da joj se obrati. Taj susret je bio sramota kosmičkih razmera za nekoga koga je deda vaspitavao da ne postoji ništa s čim se ne može uhvatiti u koštac, a ponajmanje je to pozdravljanje s devojkom koja verovatno nije imala ni pedeset kilograma.
„Breze”, odgovorila je. „To su bele breze - srebrne breze.”
„Nekima se ljušti kora.” Lako je skinuo tanak sloj s kore drveta pod njegovom rukom i pokazao joj ga, tu u mraku, kao da su deca na izletu.
„Indijanci su koristili brezu za kanue”, kazala mu je.
„Naravno”, reče on. „Kanui od brezove kore. Nikad mi nije palo na pamet da je to i ime drveta.”
Među njima je zavladala tišina ometena jedino zvucima filma koje je prenosila voda, dalekom grmljavinom i nekakvim tupim lupkanjem po doku na plivalištu. Otkucaji srca su mu se ubrzali kad je pomislio da bi to mogao biti gospodin Blombek, koji ih je pratio u drugom kanuu.
„Kako to da ovde nema ptica?” - konačno je upitao.
„Ima ih. Ptice ne pevaju noću.”
„Ne pevaju ili pevaju?”
„Baki”, prošaputala je molećivo, „zar moramo ovako da se ponašamo? Molim te, skini mi odeću. Svuci me odmah.”
Posle višenedeljne razdvojenosti, bilo mu je potrebno da mu ona to kaže. Bilo mu je potrebno da mu ta inteligentna devojka kaže zapravo sve o životu izvan igrališta, izvan sportskog terena i sale za fizičko. Bilo mu je potrebno da mu cela njena porodica, na svaki mogući način, onako kako mu niko, čak ni njegov deka, nikada nije rekao, kaže kako da živi život odraslog muškarca.
Istog trenutka joj je otkopčao kaiš i dugmeta na šortsu i spustio ga niz njene noge na zemlju. U međuvremenu je ona podigla ruke kao dete, a on je prvo uzeo lampu koju je držala a zatim joj nežno povukao polo majicu preko glave. Posegnula je da otkopča grudnjak, a on je kleknuo i, suočen sa bizarnim, čak sramnim, osećanjem da je ceo njegov dotadašnji život bio zalog ovog trenutka, spustio joj gaćice do poda i smakao ih s njenih stopala.
„Sokne”, rekla je, pošto je već bila odbacila patike. Skinuo joj je sokne i ugurao ih u patike. Sokne su bile bele, bez ijedne mrlje i, kao i sve što je imala na sebi, blago su mirisale na izbeljivač iz vešernice u kampu.
Bez odeće je izgledala tako malo i mršavo, s predivno oblikovanim, blago mišićavim nogama, tankim rukama, krhkim zglobovima i sićušnim dojkama koje su čvrsto stajale, s bradavicama tako mekim, belim i neupadljivim. Vitko, vilinsko žensko telo izgledalo je ranjivo poput dečjeg. Svakako nije delovala kao neko kome je seksualni čin bio poznat, niti je to bilo daleko od istine. Jednog vikenda krajem jeseni kada je njena porodica bila u Dilu, oko četiri sata u subotu posle podne, uz spuštene zastore u njenoj sobi na Goldsmitovoj aveniji, oduzeo joj je nevinost - izgubivši i svoju - posle toga mu je prošaputala: „Baki, nauči me seksu”, kao da on ima više iskustva od nje. Satima su ležali u krevetu - njenom krevetu, mislio je tada, u kom je spavala od detinjstva, krevetu sa izrezbarenim stubovima, baldahinom, karnerima i cvetnim cicanim prekrivačem - dok je ona mekim i tihim glasom, kao da je zaista nekog bilo u kući, govorila o tome kako je neopisivo srećna jer, ne samo što ima predivnu porodicu već i Bakija - muškarca koga će voleti. On joj je tada, više nego ikad, pričao o svom detinjstvu, pred njom mu je bilo lakše da se izrazi nego pred bilo kojom drugom devojkom koju je upoznao, lakše nego pred bilo kojom drugom osobom koju je poznavao; otkrivao joj je sve ono što je inače zadržavao za sebe, o tome šta ga čini srećnim a šta tužnim. „Ja sam sin lopova”, priznao joj je i shvatio da se ne stidi dok pred njom izgovara te reči. „Bio je u zatvoru jer je krao novac. On je bivši robijaš. Nikada ga nisam video. Ne znam gde živi, ne znam ni da li je živ ili mrtav. Da me je on odgajio, ko zna, možda bih i ja postao lopov? Prepušten sam sebi, bez bake i deke kao što su moji, u getu”, pričao joj je, „ne bi mi bilo teško da postanem propalica.”
Ležali su priljubljenih lica u krevetu s baldahinom i poveravali se jedno drugom dok nije počelo da se smrkava, dok nije pao mrak, dok oboje nisu rekli i otkrili jedno drugom skoro sve o sebi, najviše i najbolje što su umeli. A onda mu je Marša, kao da ga nije već dovoljno osvojila, prošaputala na uvo nešto čega do tog trenutka ni on sam nije svestan. „Jedino ovako se može razgovarati, zar ne?”




*



„TI”, PROŠAPUTALA JE MARŠA nakon što ju je skinuo. „Sad ti.”
Brzo je skinuo svoje stvari i spustio ih pored njenih na ivicu njihovog proplanka.
„Pusti me da te gledam. O, hvala Bogu”, rekla je i briznula u plač. Brzo ju je povukao u naručje, ali to nije pomoglo. Nije prestajala da jeca.
„Šta je bilo?” - upitao ju je. „Šta se desilo?”
„Mislila sam da ćeš umreti!” - uzviknula je. „Mislila sam da ćeš ostati paralizovan i umreti! Nisam mogla da spavam, bila sam prestravljena. Dolazila sam ovamo kad god sam mogla da bih bila sama i molila se Bogu za tvoje zdravlje. Nikada u životu se toliko nisam molila ni za koga. ’Molim te, čuvaj Bakija!’ Ljubavi, ja sada plačem od sreće! Od velike, velike sreće! Ti si ovde! Nisi se zarazio! Čvrsto me zagrli, Baki, stegni me najjače što možeš! Ti si dobro!”




*



KAD SU SE OBUKLI i spremili za povratak u kamp, nije mogao da se suzdrži i, umesto da njene reči pripiše tome što joj je sada toliko laknulo, rekao je ono što nije trebalo da kaže o njenoj molitvi upućenoj Bogu koga se on odrekao. Znao je da nema razloga, da je pogrešno ovako poseban dan završiti vraćanjem na osetljivu temu, naročito zato što je nikada ranije nije čuo da tako govori, a verovatno nikada više i neće. To jeste bila suviše teška tema za taj trenutak, i zapravo nevažna, sada kada je bio tu. Međutim, nije mogao da se obuzda. Previše toga je preživeo u Njuarku da bi potisnuo ta osećanja - a i prošlo je jedva dvanaest sati otkako je napustio Njuark i pomor koji je tamo vladao.
„Da li ti zaista misliš da je Bog odgovorio na tvoje molitve?” - upitao ju je.
„Pa, to ne mogu znati, zar ne? Ali, ti jesi sad ovde, zar ne? Zdrav si, zar ne?”
„To ništa ne dokazuje”, reče on. „Zašto onda Bog nije odgovorio na molitve roditelja Alena Majklsa? Sigurno su se molili. I roditelji Herbija Stajnberga su se verovatno molili. Oni su dobri ljudi. Oni su dobri Jevreji. Zašto Bog ništa nije učinio za njih? Zašto nije spasao njihove dečake?”
„Ja... Iskreno... Ne znam”, bespomoćno je odgovorila Marša.
„Ne znam ni ja. Pre svega ne znam zašto je uopšte stvorio polio. Šta je pokušavao da dokaže? Da su nam na zemlji potrebni obogaljeni ljudi?”
„Nije Bog stvorio polio”, reče ona.
„Misliš da nije?”
„Da”, rekla je oštro, „ja mislim da nije.”
„Ali zar nije Bog stvorio sve?”
„To nije isto.”
„Kako nije?”
„Baki, zašto se prepireš sa mnom? Oko čega se mi prepiremo? Ja sam samo rekla da sam se molila Bogu jer sam se plašila za tebe. A sada si ovde i ja sam najsrećnija na svetu. A ti si to pretvorio u raspravu. Zašto želiš da se svađamo kad se nismo videli nedeljama?”
„Ne želim da se svađam”, rekao je.
„Onda nemoj”, rekla je, više zbunjena nego ljuta.
Sve vreme je grmelo, a munje su sevale u blizini.
„Trebalo bi da krenemo”, rekla je. „Treba da se vratimo dok oluja još nije počela.”
„Ali kako jedan Jevrejin može da se moli Bogu koji je bacio prokletstvo na kraj u kom žive hiljade i hiljade Jevreja?”
„Ne znam! Šta ti zapravo hoćeš da kažeš?”
Odjednom nije smeo da joj kaže - uplašio se da bi, ako nastavi da je pritiska da shvati ono što je on shvatio, mogao da je izgubi, i nju i njenu porodicu. Nikada ranije se ni oko čega nisu svađali ili sukobili. Nikada nije u svojoj ljubavi prema Marši osetio ni tračak neslaganja - niti ona u njegovoj, kad smo već kod toga - i tako se, pre nego što će sve upropastiti, na vreme zaustavio.
Zajedno su dovukli kanu do ivice jezera, i ubrzo su u tišini energično veslali prema kampu i stigli pre pljuska.




*



DONALD KEPLOU i drugi dečaci su već spavali kad je Baki ušao u bungalov Komanči i provukao se kroz uzani prolaz između ormarića koji su se nalazili u dnu svakog kreveta. Što je tiše mogao, odložio je odeću, obukao pidžamu i uvukao se među čiste čaršave koji su nekada pripadali Irvu Šlengeru, a koje je on namestio ranije istog dana. Marša i on se nisu lepo rastali i nije bio ništa manje uznemiren nego kad su se kratko poljubili i požurili svako u svoj bungalov, oboje obuzeti strahom da je nešto drugo, a ne Bog, pravi uzrok njihove prve svađe.
Kiša je dobovala po krovu bungalova, dok je Baki ležao budan i razmišljao o Dejvu i Džejku koji su se u Francuskoj borili u ratu iz kog je on bio isključen. Razmišljao je i o Irvu Šlengeru, regrutu koji je još prethodne noći spavao u ovom istom krevetu. Ponovo, po ko zna koji put, imao je utisak da su svi osim njega otišli u rat. Biti pošteđen borbe, izbeći krvoproliće - ono što bi za nekoga bio blagoslov, za njega je bilo mučenje. Njegov deka ga je vaspitao da bude neustrašiv borac, učio ga je da mora da bude veoma odgovoran čovek, spreman i sposoban da se bori za ono što je ispravno, a, umesto toga, sada kad se odvijala borba veka, svetski konflikt dobra i zla, on u tome nije mogao da učestvuje.
Da, on jeste vodio svoj rat, bitku čije je poprište bilo dečije igralište, rat iz kojeg je dezertirao zbog Marše i bezbednosti Indijan Hila. Kada već nije mogao da se bori u Evropi ili na Pacifiku, mogao je barem da ostane u Njuarku i da se bori protiv straha dečaka kojima je pretila opasnost. Umesto toga, nalazio se u savršeno bezbednom utočištu; umesto toga, odabrao je da napusti Njuark zbog letnjeg kampa na vrhu usamljene planine, sakrivenog od sveta, koji se nalazio na dalekom kraju nepopločanog puta, koji se krio iza guste šume - i da radi šta? Da se igra s decom. I da bude srećan! A što je bio srećniji, to mu se njegova situacija činila sramnijom.
Uprkos jakoj kiši koja je dobovala po krovu bungalova i pretvarala istrošene prašnjave staze i travnjake na terenima u ogromne, gnjecave bare, uprkos udarima gromova koji su odjekivali među planinama i munjama koje su sevale oko kampa, niko od dečaka iz dva reda ležajeva nije se ni promeškoljio u snu.
Ta jednostavna, udobna, drvena koliba - sa živopisnim školskim zastavicama i ukrasnim veslima za kanu, sa ormarićima prekrivenim nalepnicama, sa uskim krevetima i cipelama, patikama i sandalama ispod njih, s četom zaštićenih, snažnih, zdravih šiparaca koji čvrsto i bezbrižno spavaju - delovala je beskrajno daleko od rata, od njegovog rata. Ovde je imao nevinu ljubav svoje dve buduće svastike i strasnu ljubav svoje buduće supruge; ovde je već imao dečaka kao što je Donald Keplou, koji je želeo da uči od njega; ovde je bio odgovoran za božanstveno kupalište na jezeru i desetine živahne dece koje će podučavati i ohrabrivati: ovde je na kraju dana imao skakaonicu s koje će uranjati u mir i tišinu. Ovde je bio sakriven od ubice koji je harao kod kuće, sakriven u najsigurnijem mogućem skloništu. Ovde je imao sve ono što Dejv i Džejk nisu imali, sve ono što je deci na igralištu „Čenselor Aveni” bilo uskraćeno, što je svima u Njuarku bilo uskraćeno. Ali više nije imao savest s kojom može da živi.
Morao bi da se vrati. Sutra bi trebalo da uhvati voz u Stradzburgu i, čim stigne u Njuark, pozove O’Garu i kaže mu da želi da nastavi s poslom na igralištu već u ponedeljak. Pošto je zbog mobilizacije odsek za sport i rekreaciju bio desetkovan, ne bi trebalo da ima poteškoća da se ponovo zaposli tamo. Na kraju krajeva, odsustvovao je svega dan i po sa igrališta - niko ne može da kaže da dan i po proveden u Pokonima oličava bekstvo ili nemar.
Ali zar njegov povratak u Njuark ne bi bio udarac za Maršu, svojevrsno kažnjavanje, naročito nakon što se njihovo veče na ostrvu završilo onako nesrećno? Ako bi se sutra spakovao i otišao, kakve bi to posledice ostavilo na njihove planove? Već je bio isplanirao da, čim bude imao slobodan sat vremena, ode do grada i, s pedeset dolara koje je uzeo iz ušteđevine za bakin šporet, kupi Marši verenički prsten u lokalnoj juvelirnici... Ali sad nije mogao da brine - ni o Maršinom prstenu, ni o Maršinom nerazumevanju za njegov odlazak, ni o gospodinu Blombeku koga bi izneverio, ni o razočaranju Donalda Keploua ili Stajnbergovih bliznakinja. Počinio je strašnu grešku. Nepromišljeno je dozvolio da ga strah pobedi, izdao je svoje dečake, izdao je sebe, a jedino što je trebalo da uradi bilo je da ostane tu gde jeste i radi svoj posao. Maršina ljubav i želja da ga zaštiti od svega što se događalo u Njuarku dovela ga je do budalastog podrivanja samoga sebe. Ova deca će biti sasvim dobro i bez njega. Ovo nije ratna zona. Indijan Hil nije mesto na kome je on sada potreban.
Kad se već činilo da vreme napolju ne može biti gore, kiša je dostigla krešendo i počela da lije kao iz kabla; slivala se poput zavese niz iskošeni krov kolibe, preko ivica oluka, pored zatvorenih prozora. Šta bi bilo kad bi kiša ovako padala u Njuarku, šta bi bilo kad bi kiša tamo ovako padala danima, milioni i milioni kapi vode koje spiraju kuće i prolaze i ulice širom grada - da li bi sprala i polio? Ali čemu nagađanje o nečemu čega nema i čega ne može biti? Morao je da ode kući! Njegov poriv je bio da ustane i spakuje svoje stvari u grubu platnenu torbu kako bi stigao da uhvati prvi jutarnji voz. Ali nije želeo da probudi dečake niti da izgleda kao da je odjurio u panici. Njegov dolazak ovamo bio je izveden u panici. Ovo sad bio bi odlazak usled obnovljene hrabrosti za suočavanje s teškim iskušenjima čija je realnost bila neporeciva, doduše, teškim iskušenjima čije se pretnje nisu mogle porediti sa onima kojima su bili izloženi Dejv i Džejk koji su se borili za uspeh savezničkih snaga u Francuskoj.
A što se tiče Boga, pa, lako je biti blagonaklon prema njemu u raju kao što je Indijan Hil. U leto 1944. nešto sasvim drugačije se dešavalo u Njuarku, u Evropi, na Pacifiku.




*



SLEDEĆEG JUTRA mokri svet oluje je nestao, sunce je tako sijalo, vreme je bilo tako okrepljujuće, dečaci su se budili tako oduševljeni zbog još jednog dana koji je pred njima - sve je bilo tako podsticajno da je za njega bilo nezamislivo da se više ne budi u toj kolibi sa zidovima prekrivenim zastavicama iz desetina škola. A pomisao da bi nepromišljenim napuštanjem Marše mogao da ugrozi njihovu zajedničku budućnost jednostavno je bila previše jeziva. S trema kolibe pružao se pogled na glatku poput ogledala površinu jezera, jezera u kom je na kraju svog prvog dana provedenog ovde tako duboko zaranjao, i, u daljini, na ostrvo do kog su veslali u kanuu kako bi vodili ljubav pod baldahinom od brezovih grana - lišiti se svega toga nakon samo jednog dana bilo je nemoguće. Čak i pogled na mokre daske na ulazu u kabinu, na koje je vetar naneo kapi kiše, na trem i mrežu na vratima - čak i taj podsećaj na silovitu oluju - nekako je podržao njegovu odluku da ostane. Pod nebom čistim i glatkim poput ljuske od jajeta, s pticama koje se oglašavaju u letu iznad njegove glave, u društvu sve te vesele dece, kako bi i mogao da postupi drugačije? On nije doktor. Nije ni bolničar. Ne može se vratiti u tragediju u kojoj je potpuno nemoćan da bilo šta promeni.
Zaboravi na Boga, rekao je sebi. Otkad je on tvoj problem? I, okrenuvši se svom poslu - brizi o deci, uputio se s dečacima na doručak, duboko udišući svež, čist, nezagađen planinski vazduh. Dok su svi zajedno hodali preko travnate padine, iz zemlje natopljene kišom širio se bogat, vlažan miris prirode, potpuno nov za njega, koji kao da je potvrđivao da je on sad nesumnjivo uspostavio harmoniju sa životom. Oduvek je s babom i dedom živeo u gradu, u stanu, i nikada na svojoj koži nije istovremeno osetio toplotu i svežinu julskog jutra na planini, niti je znao kako divan osećaj to može da izazove. Bilo je nečeg tako živahnog u provođenju radnog dana na ovom neograđenom prostoru, nečeg tako razigranog u skidanju Maršine odeće u tami pustog ostrva daleko od svih, nečeg tako uzbudljivog u odlasku na spavanje dok napolju grmi i sevaju munje, i u buđenju u, kako se činilo, jutru u kom je sunce prvi put obasjalo ljudski život. Ovde sam, pomislio je, i srećan sam - zaista je bio srećan, bio je ohrabren čak i šljapkavim zvukom svojih koraka po natopljenoj travi. Sve je ovde! Mir! Ljubav! Zdravlje! Lepota! Deca! Rad! Šta je drugo mogao osim da ostane? Da, sve što je video i čuo, svi mirisi koje je osetio, sve je najavljivalo buduću sreću.
Kasnije u toku dana desilo se nešto neobično, što se, kako su govorili, nikada pre nije dogodilo u kampu. Ogromno jato leptira je preplavilo Indijan Hil, i oko sat vremena u toku poslepodneva moglo se videti kako leptiri neumorno lete tamo-amo, sleću na terene za igru, kače se na vrpce mreža za tenis i odmaraju se na mlečikama koje su rasle u izobilju po obodu teritorije kampa. Da li ih je tokom noći naneo olujni vetar? Da li su zalutali tokom selidbe na jug? Ali zašto bi se selili tako rano, na početku leta? Niko, pa čak ni nastavnik biologije, nije umeo da objasni. Pojavili su se u najezdi kao da žele da istraže svaku vlat trave, svaki žbun, svako drvo, svaki struk loze, svaki list paprati i svaku laticu cveća u kampu na vrhu planine, pre nego što nastave svoj let, gde god da su se zaputili.
Dok je Baki stajao na vrućem suncu na doku i posmatrao preplanula lica u vodi, jedan leptir je sleteo na njega i počeo da srče vlagu s njegovog golog ramena. Čudesno! Upijao je minerale iz njegovog znoja! Fantastično! Baki je nepomično stajao posmatrajući krajičkom oka leptira dok stvorenje nije poletelo i iznenada nestalo. Kasnije, kada je dečacima u bungalovu prepričavao događaj, ispričao im je kako je leptir izgledao kao da su ga nacrtali i obojili Indijanci, s mrežastim šarama na krilima narandžaste i crne boje, dok su crne ivice krila bile posute sićušnim belim tačkicama - ali nije im rekao da je toliko bio zadivljen leptirovim božanstvenim sisanjem njegovog tela da je, kad je leptir odleteo, gotovo dozvolio sebi da poveruje da je ovo još jedan predznak divnih dana koji su pred njim.
U Indijan Hilu se niko nije uplašio leptira koji su prekrili kamp i nad njim formirali svetli oblak. Naprotiv, svi su se oduševljeno smešili tom tihom, uzvišenom letu, i deca i nastavnici su bili podjednako uzbuđeni što su okruženi lepršavom nežnošću bezbrojnih živopisnih malih krila. Bilo je dece koja su istrčavala iz koliba s mrežama za hvatanje leptira koje su pravili u kampu, dok su najmlađi trčali za leptirima kojih je bilo svuda oko njih, pružajući ruke i pokušavajući da ih uhvate. Svi su bili srećni zato što su svi znali da leptiri ne ujedaju i ne prenose bolesti, već, naprotiv, prenose polen zahvaljujući kome biljke rastu. Može li išta biti zdravije od toga?
Da, njuarško igralište je sada bilo iza njega. Neće napustiti Indijan Hil. Tamo je bio plen za polio, ovde je bio hrana za leptire. Kolebanje - bolna slabost koja mu je do tada bila strana - neće ponovo poljuljati njegovo uverenje u to kako treba postupiti.

*



U MEĐUVREMENU su i novopristigli dečaci u kampu naučili da se održavaju na vodi i vežbali su plutanje s licem nadole, tako da su barem znali pseći stil plivanja; mnogi su napredovali i više od toga - savladali su i osnove leđnog plivanja i kraula, a nekoliko početnika je već skakalo u duboku vodu i potom plivalo šest metara do plitke ivice jezera. U njegovom timu bilo je pet vaspitača i, mada se videlo da su sposobni da rade s dečacima svih uzrasta, da sami drže kurs plivanja pod njegovim nadzorom, Baki je, od prvog dana, često bio u vodi i radio sa onima koje su vaspitači između sebe nazivali „davljenicima”, to su bila manja deca, nesigurna u sebe, bez naročitog dara za plivanje. Hodao je duž obale do platforme nad dubokom vodom, gde je jedan od vaspitača učio starije dečake da skaču i uranjaju; provodio je vreme s decom koja su se veoma trudila da poboljšaju delfin-zamah; ali uvek se vraćao najmanjima, ulazio s njima u vodu i pokazivao im osnovne pokrete za kretanje u vodi - lepršanje, makaze, žabu, ohrabrujući ih tako što ih je pridržavao i sa samo nekoliko reči uveravao da je on tu i da se ne mogu zagrcnuti niti nagutati vode, a kamoli udaviti. Do kraja dana na jezeru bio je, kao i kada je počeo studije na Penzeru, uveren da ne postoji lepši posao od podučavanja dečaka sportu, koje uključuje osnovnu nastavu, bezbednost učenika, pridobijanje njihovog poverenja da će sve biti u redu i pomaganje deci da prevaziđu strah od novih iskustava, bilo da je u pitanju plivanje, boks ili bejzbol.
Dan bez premca i desetine takvih koji će uslediti. Ispred kolibe-restorana su ga dočekale Stajnbergove bliznakinje, koje su, čim su ga ugledale, povikale „Poljubac! Poljubac!”, tako da je pre večere imao vlažan pozdrav njihovih usana, a posle večere je obećao Donaldu Keplouu da će mu pomoći oko uranjanja. Potom, oko pola deset, odlazak na mračno jezero s budućom ženom. Ponovo mu je ostavila koverat u kancelariji gospodina Blombeka. „Još. Čekaću te. M.” Već se dogovorio s Karlom da ga tokom nedelje odveze do Stradzburga kako bi mogao da joj kupi prsten.
Otprilike pola sata posle večere, dok su dečaci iz bungalova igrali softbol na poligonu pored jarbola sa zastavom, on i Donald su se spustili do doka da Baki vidi Donaldove skokove. Donald je počeo s prsnim uranjanjem, leđnim uranjanjem, a potom je izveo i vertikalni skok.
„Dobro je!” - rekao mu je Baki. „Ne razumem zašto misliš da im nešto nedostaje.”
Donald se nasmešio zbog komplimenta, ali ipak je upitao: „Da li imam dobar prilaz? Da li dobro uranjam?”
„Nego šta”, rekao je Baki. „Znaš šta želiš da uradiš i to i uradiš. Izvodiš savršen vertikalni skok. Prvo se samo gornji deo tela povije, a noge se ne pomeraju. Onda se donji deo tela podiže pozadi, dok glava i ruke miruju. Ispravno urađen svaki detalj. Da li nekad radiš salto unazad? Hajde da vidimo. Pazi na dasku.”
Donald je zaista bio nadaren za skakanje u vodu i nije napravio nijednu od grešaka koje je Baki očekivao da se mogu desiti pri izvođenju salta unazad. Kada je Donald izronio i, još uvek u vodi, pomerio kosu s očiju, Baki mu je rekao: „Dobar, snažan okret. Prevoj ti je sve vreme fin i čvrst. Vreme, ravnoteža - sve zajedno je odlično!”
Donald je izašao iz vode i popeo se na dok, Baki mu je bacio peškir, i on se obrisao. „Da li je previše sveže ovde?” - upitao ga je Baki. „Da li ti je hladno?”
„Ne, nimalo”, odgovorio je Donald.
Sunce je još uvek sijalo, nebo je bilo veliko i plavo, ali temperatura jeste pala za deset stepeni od večere. Bilo mu je teško da poveruje da su se, pre samo nekoliko dana, on i njegovi dečaci zlopatili na užasnoj vrućini koja je pogodovala pošasti što je uništavala grad i zbog koje su ljudi bili ludi od straha. Vrtelo mu se u glavi od pomisli na to kako se otkad je došao ovamo baš sve promenilo nabolje. Kad bi samo temperatura u Njuarku pala, bila kao ovde i ostala takva do kraja jula i avgusta!
„Drhtiš”, rekao je Baki. „Hajde da se sutra ponovo nađemo u isto vreme. Šta misliš o tome?”
„Ali da vežbamo samo salto unapred, ako može? Prvo ću skočiti sa same ivice daske”, rekao je Donald, zauzevši stav s rukama ispruženim napred, savijenim u laktovima, i s blago povijenim kolenima. „Ovo mi nije najbolji skok”, rekao je.
„Koncentriši se”, reče mu Baki. „Prvo podigni ruke ispred sebe a onda se izvij.”
Donald se namestio, skočio, i napravio kolut u vazduhu uletevši u vodu nogama, bilo je to klasično vertikalno uranjanje u jezero.
„Da li sam zabrljao?” - upitao ga je Donald kad je izronio. Da bi mogao jasno da vidi Bakija, morao je da zakloni oči od zalazećeg sunca i njegovog svetlucavog odsjaja na jezeru.
„Ne”, rekao mu je Baki. „U jednom trenutku ti ruke nisu bile usaglašene s nogama, ali to nije mnogo važno.”
„Nije važno? Dozvolite da ponovim”, rekao je penjući se uz merdevine. „Dozvolite da uradim kako treba.”
„Važi, Ase”, rekao je Baki kroz smeh, nadenuvši Donaldu nadimak koji je i on sam nosio kad je bio mali dečak sa šiljatim ušima, pre nego što će mu deka zauvek promeniti ime. „Još jedan poslednji salto unapred i idemo unutra.”
Ovog puta je krenuo od dna daske, počevši s klasičnim prilazom, odbacio se i profesionalno završio skok. Ruke su mu se besprekorno kretale od listova nogu do spoljnjeg dela kolena, a zatim, pri okretu, i do bokova.
„Sjajno!” - doviknuo mu je Baki kad je izronio. „Sjajna visina, sjajan okret. Elegantno i moćno od početka do kraja. Pa gde su te silne greške o kojima si mi pričao? Nisi napravio nijednu.”
„Gospodine Kentore”, uzbuđeno je rekao Donald dok se uspinjao na dok, „dozvolite da vam pokažem moj poluokret i moj vertikalni skok unazad, a onda ćemo ući. Želim da vidite sve. Nije mi hladno, stvarno.”
„Ali meni jeste”, rekao je Baki kroz smeh, „iako sam ja suv i imam majicu na sebi.”
„Pa”, odgovorio je Donald, „u tome je razlika kad imaš sedamnaest i dvadeset četiri godine.”
„Dvadeset tri”, rekao je Baki, ponovo se nasmejavši, najzadovoljniji na svetu - zadovoljan Donaldom i njegovom istrajnošću, ispunjen radošću zbog toga što su Marša i bliznakinje samo nekoliko koraka dalje. Kao da su već bili porodica. Kao da je Donald, iako je samo šest godina mlađi, njegov i Maršin sin, i, koliko god to nesrazmerno delovalo, sestrić bliznakinja.
„Vidi”, rekao je, „temperatura pada iz minuta u minut. Leto je pred nama, imaćemo vremena za vežbanje.” Dodao je Donaldu majicu da se obuče i naterao ga da obmota peškir oko struka zbog mokrih kupaćih gaća.
Dok su se peli ka bungalovu, Donald reče: „Kad napunim osamnaest godina, želim da se pridružim vazdušnim jedinicama. Moj najbolji drug je otišao prošle godine. Stalno se dopisujemo. Ispričao mi je sve o treningu. Težak je. Ali želim da odem u rat pre nego što se završi. Želim da letim protiv Japanaca. To želim još od Perl Harbora. Kad je počeo rat, imao sam četrnaest godina, bio sam dovoljno odrastao da znam šta se dešava i da poželim da učinim nešto povodom toga. Želim da budem u ratu kad se Japanci budu predali. Kakav će to dan da bude!”
„Nadam se da ćeš dobiti priliku”, rekao mu je Baki.
„Šta je vas sprečilo, gospodine Kentore?”
„Moj vid. Takve stvari.” Kucnuo je prstom naočare. „Moji najbolji drugari se bore u Francuskoj. Na Dan D su iskočili iz padobrana i izvršili invaziju u Normandiji. Voleo bih da sam mogao da budem s njima.”
„Ja pratim rat na Pacifiku”, kazao mu je Donald. „U Evropi će to sad ići brzo. Ovo je početak kraja Nemačke. Ali na Pacifiku je još dosta borbe pred nama. Prošlog meseca smo na Marijani15 uništili sto četrdeset japanskih aviona za samo dva dana. Zamislite kako je bilo tamo.”
„Još je dosta borbe ostalo na oba fronta”, rekao mu je Baki. „Biće prilike i za tebe.”
Kad su se popeli uz stepenice ispred bungalova Komanči, Donald ga je upitao: „Možete li sutra uveče, posle večere, da vidite i ostale skokove?”
„Naravno da mogu.”
„Hvala vam što ste mi posvetili vreme, gospodine Kentore.”
I tu, na tremu kolibe, Donald mu je pomalo kruto pružio ruku - iznenađujuća formalnost i izraz poštovanja, divljenja i zahvalnosti. Jedna tura skakanja i već su bili poput starih prijatelja, iako se, dok je tu stajao s Donaldom posle predivnog letnjeg dana, Baki neočekivano setio svih dečaka koje je napustio na igralištu. Mogao je da se trudi da uživa u svemu ovome koliko god hoće, ali nikako nije uspevao da u potpunosti potisne svoj neoprostivi čin, kao ni mesto na kome više nije bio osoba vredna poštovanja.




*



NAKON ŠTO SE RASTAO s Donaldom, imao je još vremena do susreta s Maršom, pa je otišao do telefonske govornice iza kancelarije i pozvao svoju baku. Verovatno je neće naći kod kuće jer ona sada sedi napolju na stolici na rasklapanje sa Ajnemonovima i Fišerovima, ali ispostavilo se da se grad, iako se vrućina ponovo očekivala narednog dana, rashladio tokom prethodna dvadeset četiri sata, tako da je mogla da sedi u stanu sa otvorenim prozorima i uključenim ventilatorom i sluša svoje omiljene emisije na radiju. Pitala je kako su on, Marša i bliznakinje, a kada joj je rekao da će se on i Marša veriti, ona je kazala: „Moj Judžine, ne znam da li da se smejem ili da plačem.”
„Smej se”, rekao je i sam se nasmešivši.
„Da, dušo, srećna sam zbog tebe”, rekla je, „ali volela bih da je tvoja majka poživela da to vidi. Tako bih želela da je mogla da vidi u kakvog je čoveka izrastao njen sin. Volela bih i da je deka ovde. On bi se jako radovao zbog svog dečaka. Bio bi tako ponosan. Ćerka doktora Stajnberga!”
„I ja bih želeo da je on tu, bako. Ovde često mislim na njega”, reče joj Baki. „Juče sam mislio na njega kad sam skakao u jezero. Setio sam se kako me je učio da plivam. Imao sam šest godina. Ubacio me je u bazen i to je bilo to. Bako, kako si ti? Da li se Ajnemanovi lepo staraju o tebi?”
„Naravno da se lepo staraju. Ne brini se ti za mene. Ajnemanovi uvek žele da pomognu, a ja mogu i sama da vodim računa o sebi. Judžine, moram nešto da ti kažem. U Vikvajiku se pojavilo još trideset slučajeva. Sedamdeset devet u celom gradu za samo jedan dan. Devetnaestoro mrtvih. Više nego ikad. A ima i novih slučajeva polija na igralištu ’Čenselor Aveni’. Javila mi je Selma Šenkmen. Rekla mi je imena dečaka i ja sam ih zapisala.”
„Reci mi, bako.”
„Evo, samo da uzmem naočare. Čekaj da nađem cedulju”, rekla je.
Nekoliko vaspitača je stajalo ispred govornice, sad se već napravio red, i Baki im je dao znak rukom da će završiti za koji minut. U međuvremenu je, prestravljen, čekao da čuje imena. Zašto se deca obogaljuju, pomislio je. Zašto postoji bolest koja obogaljuje decu? Koja uništava našu nezamenjivu decu? To su najbolja deca na svetu.
„Judžine?”
„Tu sam.”
„Dobro. Evo imena. Ovo su dečaci koji su odvedeni u bolnicu. Bili Šizer i Irvin Frankel. A jedan je umro.”
„Ko je umro?”
„Dečak po imenu Ronald Grobard. Razboleo se i umro u toku noći. Da li si ga poznavao?”
„Poznajem ga, bako, da. Znam ga i iz škole i sa igrališta. Sve ih poznajem. Roni je umro. Ne mogu da verujem.”
„Žao mi je što sam ja morala da ti javim tako nešto”, rekla je baka, „ali mislila sam, pošto si bio tako blizak sa svim tim dečacima, da ćeš želeti da znaš.”
„U pravu si. Naravno da želim da znam.”
„U gradu ima ljudi koji traže da se Vikvajik stavi u karantin. Priče o karantinu potiču iz gradonačelnikove kancelarije”, rekla mu je.
„Ceo Vikvajik u karantinu?”
„Da. Priča se da će postaviti barikade tako da niko ne može ni da uđe ni da izađe. Granice bi bile Irvington lajn i Hilsajd lajn, i Hotomova i Elizabetina avenija. To je pisalo u večerašnjim novinama. Čak su odštampali i mapu.”
„Ali tamo žive desetine hiljada ljudi, ljudi koji rade i moraju da stignu na posao. Neće valjda zatvoriti ljude kao u tor?”
„Stvari stoje loše, Judžine. Ljudi negoduju. Narod je prestravljen. Svi se plaše za svoju decu. Hvala Bogu što nisi ovde. Vozači autobusa na linijama osam i četrnaest su rekli da neće da voze u Vikvajik ako im ne daju zaštitne maske. Neki kažu da ni pod tim uslovima neće da voze ovamo. Poštar neće da donosi poštu ovamo. Vozači kamiona koji isporučuju robu u prodavnice, u piljarnice, na benzinske pumpe i drugde - takođe ne žele da dolaze. Ljudi koji prolaze kroz naš kraj zatvaraju prozore ma koliko da im je vruće u kolima. Antisemiti govore da Jevreji prenose polio. I da je upravo zbog Jevreja Vikvajik centar paralize, pa nas zato treba izolovati. Neki od njih zvuče kao da smatraju da je najbolji način da se polio iskoreni taj da se spali čitav Vikvajik sa svim Jevrejima koji u njemu žive. Vlada jako loše raspoloženje zbog suludih stvari koje ljudi govore. Iz straha i iz mržnje. Ja sam rođena u ovom gradu a ovako nešto u životu nisam doživela. Kao da se sve, svuda ruši.”
„Da, zvuči prilično loše”, reče on ubacujući poslednje novčiće u telefon.
„I, Judžine, naravno - zamalo da zaboravim. Zatvaraju dečja igrališta. Od sutra. Ne samo na Aveniji Čenselor nego u celom gradu.”
„Stvarno? Ali gradonačelnik je govorio da treba da nastave s radom.”
„Piše u večerašnjem izdanju novina. Sva mesta na kojima se okupljaju deca se zatvaraju. Imam članak pred sobom. U bioskope ne puštaju decu mlađu od šesnaest godina. Gradski bazen se zatvara. Gradska biblioteka i sve njene filijale se zatvaraju. Sveštenici zatvaraju nedeljne škole. Sve piše u novinama. Škole možda neće početi s radom na vreme ako se ovo nastavi. Pročitaću ti uvod. ’Postoji mogućnost da državne škole -’
„Ali šta kažu konkretno za igrališta?”
„Ništa. Ona su samo na listi institucija koje gradonačelnik zatvara.”
Što znači - da je ostao još samo nekoliko dana u Njuarku, ne bi morao da dâ otkaz. Umesto toga, bio bi otpušten i slobodan da radi šta god poželi i da ode kuda god poželi. Samo da je ostao, ne bi morao da zove O’Garu i istrpi njegovu grdnju. Samo da je ostao, ne bi morao da napusti svoju decu i da do kraja života prebacuje sebi zbog toga.
„Evo. Evo naslova”, rekla je. „’Dnevni rekord u broju slučajeva polija u gradu. Gradonačelnik zatvara ustanove’. Mili, hoćeš da ti pošaljem članak? Da ga isečem?”
„Ne, bako, nemoj, moram da idem. Vaspitači čekaju da telefoniraju, a i nemam više sitnine. Zdravo za sada.”




*



MARŠA GA JE SAČEKALA kod ulaza u trpezariju, odakle su se zajedno, u toplim džemperima zbog hladnoće neuobičajene za ovo doba godine, spustili do obale gde se nalazio kanu i zaputili preko jezera obavijenog maglom; tišinu je narušavao jedino zvuk vesala u vodi. Kod ostrva su odveslali do udaljene obale i izvukli kanu na kopno. Marša je ponela ćebe. Pomogao joj je da ga rasprostre na proplanku.
„Šta se dogodilo?” - upitala ga je. „Šta nije u redu?”
„Vesti od moje bake. Sedamdeset devet slučajeva u Njuarku - preko noći. Trideset novih slučajeva u Vikvajiku. Tri nova slučaja na igralištu. Dvoje u bolnici i jedan mrtav. Roni Grobard. Brz bistar mali čovek, pun života, a sada je mrtav.”
Marša ga je uhvatila za ruku. „Ne znam šta da kažem, Baki. To je užasno.”
Seo je na ćebe, ona je sela pored njega. „Ni ja ne znam šta da kažem”, rekao joj je.
„Zar nije krajnje vreme da zatvore igralište?” - pitala je.
„Jeste. Zatvorili su ga. Zatvorili su sva dečja igrališta.”
„Kada?”
„Od sutra prestaju da rade. Baka kaže da je gradonačelnik tako naredio.”
„Ali zar to nije najbolje što se može učiniti? Trebalo je odavno to da uradi.”
„Trebalo je da ostanem, Marša. Dokle god je igralište radilo, nisam smeo da odem.”
„Ali to se desilo samo dva dana nakon što si stigao ovde.”
„Ja sam otišao. Tu nema šta više da se kaže. To je činjenica. Ja sam otišao.”
Privukao ju je bliže k sebi na ćebetu. „Dođi”, rekao je. „Lezi pored mene”, i stisnuo njeno telo uz svoje. Grlili su se u tišini. Nije više znao ni šta da priča ni šta da misli. Otišao je a svi dečaci su ostali, i dvojica od njih su sada bolesni, a jedan je mrtav.
„Da li o tome razmišljaš otkad si stigao? Kako si ih napustio?”
„Da sam u Njuarku, otišao bih na Ronijevu sahranu. Da sam u Njuarku, posetio bih njihove porodice. Umesto toga, ja sam ovde.”
„Još uvek možeš to da učiniš kad se vratiš.”
„To nije isto.”
„Ali sve i da si ostao, šta si ti mogao da uradiš?”
„Nije važno šta se radi - stvar je u tome da se bude tamo! I sada bi trebalo da budem tamo, Marša! Umesto toga ja se nalazim nasred jezera na vrhu planine!”
Grlili su se bez reči. Mora da je prošlo petnaest minuta. Jedino na šta je Baki mogao da misli bila su njihova imena, jedino što je mogao da vidi bila su njihova lica: Bili Šizer, Ronald Grobard, Deni Kopferman, Majron Kopferman, Alen Majkls, Ervin Frankel, Herbi Stajnmark, Leo Fajnsvog, Pol Lipmen, Arni Mesnikof. Mogao je da misli jedino o Njuarku i o dečacima od kojih je pobegao.
Verovatno je prošlo još petnaest minuta pre nego što je Marša ponovo progovorila. Šaputala je: „Zvezde su predivne. Ovakve zvezde se nikada ne vide kod kuće. Kladim se da nikada nisi video ovako zvezdano nebo.”
On nije rekao ništa.
„Vidi”, rekla je, „kako se lišće pomera i propušta svetlost zvezda. A sunce”, rekla je trenutak kasnije, „da li si večeras gledao zalazak sunca? Izgledalo je tako blizu kampa. Poput gonga koji možeš da udariš samo ako ispružiš ruku. Ovde je sve tako veliko”, rekla je u uzaludnom, naivnom pokušaju da mu pomogne da se ne oseća tako bezvredno, „a mi smo tako sićušni.”
Da, pomislio je, a postoji nešto još sićušnije od nas. Virus koji sve uništava.
„Slušaj”, rekla je Marša. „Šššš. Čuješ?” U sali za okupljanje bilo je organizovano druženje te večeri i verovatno su deca koja su ostala da počiste pustila ploču na gramofonu da ih zabavlja dok skupljaju flaše od sokova i peru pod, kad su ostala deca otišla sa svojim vaspitačima da se spremaju za počinak. Kroz tišinu tamnog jezera dopirala je Maršina omiljena pesma tog leta. To je bila pesma koju su puštali na džuboksu kod Sida onoga dana kad je Baki išao da izjavi saučešće Alenovoj porodici, onoga dana kada je od kasira Jušija čuo da je i Herbi umro.
„Videću te”, nežno mu je pevala Marša, „na svim starim, poznatim mestima...” Onda je ustala, povukla i njega za sobom i, rešena da ne dopusti da se njegovo raspoloženje još više pokvari, a i ne znajući šta drugo da radi, počela da pleše s njim.
„Da te ovo srce moje grli”, pevala je, obraza pritisnutog na njegove grudi, „tokom čitavog dana...” Glas joj se pojačao kod produžene reči „dana”.
Uradio je kako je želela, poslušno ju je privio uz sebe i, njišući se polako na sredini njihovog proplanka, sećao se noći, krajem juna, pred njen odlazak u Indijan Hil, kada su isto ovako, uz ovu istu pesmu, plesali na njenoj verandi. Te noći im je jedina briga bila Maršino odsustvo preko leta.
„U tom malom kafeu”, pevala je, nežnim i tihim glasom, „preko puta parka...”
Na ostrvu, usred šumarka od povijenih breza - tog mekog, povijenog drveća, povijenog, kao što je Marša objasnila, usled oštrih zima na Pokonima - njih dvoje su držali jedno drugo svojim neparalizovanim rukama, njihali su se zajedno uz muziku na svojim neparalizovanim nogama, priljubljivali jedno uz drugo svojim neparalizovanim grudima, a muziku su sada čuli tek na mahove - „...u svemu što je vedro i veselo... misliću na tebe... na početku noći... videću te” - dok se pesma nije prekinula. Na drugoj strani jezera neko je pružio ruku ka gramofonu i isključio ga, sva svetla u sali za okupljanje su se istovremeno ugasila, i čuli su kako deca jedna drugima dovikuju: „’Ku noć! Laku noć!” zatim su se upalile baterijske lampe, i on i Marša su videli tačkice svetla s plesnog podijuma u ostrvskoj balskoj dvorani koje su se pojavljivale tu i tamo kako je svako od dece - bezbedne, zdrave, bezbrižne, nepovređene dece - odlazilo do svoje kolibe.
„Imamo jedno drugo”, prošaputala je Marša skidajući mu naočare i požudno ga ljubeći po licu. „Šta god da se desi na čitavom svetu, mi imamo našu ljubav. Baki, obećavam ti, uvek ću biti tu za tebe, da ti pevam i da te volim, šta god da se događa, uvek ću biti uz tebe.”
„Imamo”, rekao joj je, „imamo našu ljubav.” Ali, mislio je, kako to može da pomogne Biliju i Ervinu i Roniju? Kako to može da pomogne njihovim porodicama? Grle se i ljube i plešu kao dvoje zaljubljenih klinaca koji ne znaju ništa o životu - kako to može bilo kome da pomogne?

*



KADA SE VRATIO U bungalov, u kom su svi, nakon celodnevnog planinarenja, plivanja i igranja, već bili u dubokom snu - na krevetu ga je čekala poruka od Donalda. „Javite se baki”, pisalo je. Da je zove? Ali čuli su se pre samo nekoliko sati. Izleteo je kroz vrata i otrčao do telefonske govornice, pitao se šta li joj se dogodilo, razmišljao je o tome kako nije trebalo da dođe u kamp i ostavi je samu. Naravno da ne može da brine sama o sebi - s jakim bolovima u grudima koji se javljaju čim ponese nešto uz stepenice. Ostavio ju je samu, a sada se nešto dogodilo.
„Bako, Judžin ovde. Šta se desilo? Da li si dobro?”
„Ja sam dobro. Moram nešto da ti kažem. Zato sam zvala kamp. Nisam htela da te uznemirim, ali mislila sam da bi želeo da ti odmah javim. Nisu dobre vesti, Judžine. Inače te ne bih ni zvala u drugi grad. Desila se tragedija. Pre nekoliko minuta se javila gospođa Garonzik iz Elizabeta. Htela je da priča s tobom.”
„Džejk”, reče Baki.
„Da”, reče ona. „Džejk je mrtav.”
„Kako? Kako?”
„U borbi u Francuskoj.”
„Ne mogu da verujem. On je bio neuništiv. Čvrst kao stena. Visok skoro dva metra, težak preko sto kila. Bio je ljudina. Ne može biti mrtav!”
„Bojim se da jeste, dušo. Njegova majka kaže da je poginuo u borbi. U gradu čijeg imena sad ne mogu da se setim. Trebalo je da zapišem. Ajlin je tamo s porodicom.”
Pominjanje Ajlin ga je iznova potreslo. Džejk je upoznao Ajlin u srednjoj školi a bila je njegova devojka i tokom godina koje je proveo na Penzeru. Trebalo je da se venčaju i usele u kuću u Elizabetu čim se on vrati iz rata.
„Bio je tako krupan i tako lepo vaspitan”, govorila je baka. „Džejk je bio jedan od najučtivijih dečaka koje si nam ikada predstavio. I sad ga vidim kako jede, baš ovde u kuhinji, one večeri kada si ga prvi put doveo na večeru. I Dejv je došao. Džejk je želeo ’jevrejsku hranu’. Pojeo je šesnaest latki.”16
„Jeste. Sećam se. A mi smo se smejali, svi smo se smejali.” Sada su se niz Bakijevo lice slivale suze. „Ali Dejv je živ. Dejv Džejkobs je živ.”
„To već ne znam, dušo. Ne mogu da znam. Pretpostavljam da jeste. Nadam se da jeste. Ništa nisam čula. Ali, ako je verovati večerašnjim vestima, u Francuskoj stvari ne stoje dobro. Na radiju su rekli da ima mnogo mrtvih. Užasne bitke s Nemcima. Mnogo mrtvih i mnogo ranjenih.”
„Ne mogu da izgubim oba prijatelja”, odgovorio je Baki slomljeno, a kad je prekinuo vezu, nije otišao u sobu nego na kupalište. Tamo je, uprkos novom naletu hladnog vazduha i duvanju vetra, seo na dok s kog su skakali, potom je piljio u tamu i ponavljao sebi sve nadimke po kojima je Džejk, koga su svi obožavali i divili mu se, bio poznat na sportskim stranama koledžskih novina - Snažni Džejk, Veliki Džejk, Džejk-Stena... Pomisao da je Džejk mrtav činila mu se podjednako dalekom kao i pomisao da je on sam mrtav, ali suze su, bez obzira na to, nastavile da teku.
Negde oko ponoći vratio se na pristanište, ali umesto da se popne do bungalova skrenuo je i, koračajući drvenom stazom na šetalištu, ponovo stigao do doka za skakanje. Hodao je duž obale dok bleda svetlost nije počela da obasjava jezero, i setio se kako je na takvoj svetlosti njegov deka, još jedna draga osoba koja je preminula, voleo da pije vruć čaj iz čaše - čaj koji bi zimi začinio s malo rakije - pre nego što bi krenuo u dnevnu nabavku, na pijacu u ulici Malberi. Tokom raspusta je ponekad i Baki išao s njim.
Još uvek se trudio da se pribere kako bi mogao da se vrati u bungalov pre nego što se drugi probude kada su ptice u šumi počele da pevaju. U kampu Indijan Hil je svitalo. Uskoro će se iz bungalova začuti žamor mladih glasova a zatim će početi i vesela vika.




*



JEDNOM NEDELJNO se, odvojeno u muškom i ženskom kampu, slavila Indijanska noć. Svi dečaci su se u osam sati okupili oko logorske vatre na čistini visoko iznad jezera. U centru njihovog kruga nalazila se plitka jama oivičena pljosnatim kamenjem. Cepanice su bile ukrštene u obliku indijanskog šatora i pri vrhu spojene u špic, metar iznad dve velike teške cepanice koje su predstavljale bazu. Drva za vatru bila su okružena kamenom ogradom sačinjenom od živopisnih malih oblutaka nepravilnog oblika. Nekoliko metara iza oblutaka počinjao je krug klupa. Sedišta su bila napravljena od isečenog drveća, osnova im je bila od kamena, a širila su se u koncentričnim krugovima, u četiri reda, podeljena na tri odeljka. Šest metara iza poslednjeg reda klupa počinjala je šuma. Gospodin Blombek je tu strukturu nazivao Prstenom Saveta, a nedeljno okupljanje na ovom mestu - Veliki savet.
Na ivici Prstena Saveta nalazio se indijanski šator, veći i bogatije ukrašen od onog na ulazu u kamp. To je bio Šator Saveta, na vrhu dekorisan crvenim, zelenim, žutim, plavim i crnim trakama, dok mu je bordura pri dnu bila crveno-crna. Bio je tu i stub s totemom, sa izrezbarenom glavom orla na vrhu, ispod koje su se sa obe strane širila velika krila. Na stubu s totemom su dominirale crna, bela i crvena boja, poslednje dve bile su boje kampa. Taj stub je bio visok četiri ili pet metara i svako ko bi, sedeći u čamcu na jezeru, podigao pogled mogao ga je videti. Na zapadu, s druge strane jezera, gde su devojčice održavale svoju Indijansku noć, sunce je počinjalo da zalazi; kad se završi Veliki savet, već će potpuno pasti mrak. U daljini se iz trpezarije slabašno čulo kloparanje sređivanja, dok je nebo iznad jezera bilo izbrazdano dugim nitima boje lave, vatreno narandžastih, svetloružičastih i krvavogrimiznih tonova, što je označavalo lagani smiraj dana. Letnji zalazak sunca u duginim bojama prekrivao je Indijan Hil, raskošni dar boga horizonta, ako je takvo božanstvo postojalo u indijanskom panteonu.
Dečaci i njihovi vaspitači - u ovakvoj prilici svi imenovani za „hrabre” - stigli su u Veliki savet, odeveni većinom u proizvode iz njihove radionice. Nosili su tunike s resama napravljene od običnih majica, na glavi su imali trake s perlicama, dok su im na nogavice sa spoljne strane takođe bile prišivene rese. Na nogama su nosili mokasine, neke napravljene od kože u radionici, dok su mnoge zapravo bile duboke patike obmotane resama i perlama oko članka. Neki od dečaka imali su pera na trakama za kosu - pera koja su nalazili u šumi, u sezoni mitarenja ptica - neki su imali trake s perlicama oko ruke, vezane malo iznad lakta, dok su mnogi nosili vesla za kanu oslikana simbolima u bojama totema - crvenoj, crnoj i beloj. Drugi su imali lukove, pozajmljene iz kolibe za streličarstvo, prebačene preko ramena - lukove bez strela - dok je nekoliko dečaka nosilo imitacije tam-tama napravljene od čvrsto zategnute teleće kože, i udaraljke za doboš s drškama opervaženim perlama, koje su sami napravili u radionici. Nekolicina njih je držala čegrtaljke - to su zapravo bile ukrašene kantice od praška za pecivo napunjene šljunkom. Najmlađa deca su oko sebe obavila ćebad iz sopstvenih kreveta koji su u ovoj prilici predstavljala indijanske odore, a istovremeno ih i grejala u prohladnoj večeri.
Za Bakijev indijanski kostim bio je zaslužan nastavnik likovnog. Njegovo lice je, kao i lica ostalih, bilo potamnjeno kakao prahom, kako bi se dobila indijanska boja kože, a imao je i po dve dijagonalne pruge - „ratničke boje” - na svakom obrazu, crnu iscrtanu ugljem i crvenu iscrtanu karminom. Seo je pored Donalda Keploua; na klupi pored njih sedeli su i ostali dečaci iz Komančija. Svuda oko njega dečaci su glasno razgovarali i šalili se sve dok dvojica dečaka s tam-tamovima od teleće kože nisu ustali sa klupe, došli do obruča od kamenčića oko logorske vatre i, okrenuti jedan prema drugom, počeli svečano da udaraju u svoje doboše, dok su oni koji su imali čegrtaljke tresli svoje instrumente, svako u svom ritmu, nimalo usaglašeno.
Zatim su se svi okrenuli prema šatoru. Na ovalnom ulazu pojavio se gospodin Blombek s perjem na glavi, oko glave i duž leđa, poput repa, sve do ispod struka - belim perima sa smeđim vrhovima. Sve na njemu - tunika, pantalone, pa čak i mokasine - bilo je bogato ukrašeno kožnim resama i trakama s perlama i dugim pramenovima nečega što je izgledalo kao ljudska kosa ali je verovatno bilo jeftini umetak. U jednoj ruci držao je štap - „batina Velikog ratnog poglavice Blombeka”, prošaputao je Donald - obložen perjem, a u drugoj ruci lulu mira, napravljenu od dugačkog drvenog štapa, takođe oblepljenog perima, na čijem se kraju nalazila glinena činijica.
Svi dečaci su mirno stajali dok gospodin Blombek nije svečanim korakom došao do centra Kruga Saveta. Tada je muzika stala, i svi su seli.
Gospodin Blombek je predao svoju palicu i lulu mira dvojici dobošara i, teatralno sklopivši ruke na grudima, prešao pogledom preko svih dečaka na kružno postavljenim klupama. Debeli sloj kakao praha nije baš sasvim prekrio njegovu Adamovu jabučicu, ali, ako se to izuzme, zapanjujuće je ličio na pravog poglavicu. Godinama je svoje hrabre Indijance pozdravljao u skladu sa starom indijanskom tradicijom - podignuta desna ruka sa otvorenim dlanom - pozdrav na koji bi onda svi uzvratili istovremeno rokćući „Haug!” Ali ovakav način pozdravljanja morao je biti napušten kada su na svetsku scenu nastupili nacisti, koji su ovakvom gestikulacijom pozdravljali: „Hajl Hitler!”
„Kada se prvo antropoidno biće uspravilo”, počeo je gospodin Blombek, „to beše čovek! Veliki događaj dobio je svoj simbol i obeležen je paljenjem prve logorske vatre.”
Donald se okrenuo prema Bakiju i prošaputao: „Ovo imamo svake nedelje. Mala deca ne razumeju ni reč. Nije mnogo gore, pretpostavljam, od onoga što se dešava u sinagogi.”
„Milionima godina”, nastavio je gospodin Blombek, „naša rasa je u blagoslovenoj vatri videla simbol i značenje svetlosti, toplote, zaštite, prijateljskog okupljanja, većanja.”
Zastao je zbog brujanja avionskog motora koji je preletao kamp. To se stalno dešavalo. Kad je rat počeo, baza vazduhoplovnih jedinica je situirana pedesetak kilometara severno od Indijan Hila, koji se tako našao na njihovom putu.
„Sve ono što je sveto u drevnoj mudrosti”, govorio je gospodin Blombek, „ognjište, dom, nalazi se u njenom sjaju, nestanak domaćeg ognjišta dovodi do slabljenja bliskosti u domu. Samo drevna, sveta vatra u kojoj gori drvo ima tu moć da dodirne iskonsko sećanje i učini da zatrepere njegove strune. Osoba s kojom sedite pored logorske vatre osvaja vašu ljubav, a kad u miru kampujete zajedno - zajedno se divite izlasku sunca, večernjoj svetlosti, zvezdama, mesecu, olujama, zalasku sunca, noćnoj tami - vi se povezujete, postajete ujedinjeni, ma koliko vaši svetovi bili udaljeni i različiti.”
Pomerivši ruke s grudi, raširio ih je prema okupljenima, i dečaci su jednoglasno uzvratili na njegovu visokoparnu besedu: „Logorska vatra je osnova i središte oko kog se okupljaju sva drevna bratstva. Mi nećemo propustiti da upotrebimo tu magiju.”
Bubnjari su ponovo uzeli svoje tam-tamove i počeli da udaraju, a Donald je šapnuo Bakiju: „Indijanski istoričar. Neki Siton. To je njegov bog. To su njegove reči. Gospodin Blombek koristi isto indijansko ime kao Siton: Crni Vuk. On uopšte ne smatra da su ovo budalaštine.”
Zatim se pojavila osoba s maskom kljunate ptice, stala ispred svih, a potom prišla pripremljenoj vatri. Poklonila se gospodinu Blombeku, a zatim se obratila prisutnima.
„Meetah. Kola nayhoon-po omnicheeyay neechopi.”
„To je naš vidar”, prošaputao je Donald. „To je Beri Fajnberg.”
„Čujte me, prijatelji moji”, nastavio je vidar prevodeći svoje indijanske rečenice na engleski. „Održaćemo savetovanje.”
Jedan dečak iz prvog reda je istupio s nekoliko komada drveta u ruci - jedan je imao oblik luka, drugi, sa zaoštrenim vrhom, bio je dugačak tridesetak centimetara, ostali su bili manji. Spustio ih je na zemlju blizu vidara.
„Zapalimo sada logorsku vatru”, reče vidar, „kao što su to činila deca šume, ne kao što to rade beli ljudi, nego - kao što je i sam Vakonda palio svoju vatru - trljanjem ova dva drvca jedno o drugo po oluji, tako će vatra doći iz samog srca šume.”
Vidar je kleknuo, a većina dečaka je ustala da posmatra kako koristi luk, dugački, zašiljeni štap, kao i druge čudne komadiće drveta u pokušaju da zapali vatru.
Donald prošaputa Bakiju: „Ovo ume da potraje.”
„Da li ikada uopšte i uspe?” - odgovori mu Baki šapatom.
„Poglavica Crni Vuk je u stanju da to uradi za trideset i jednu sekundu. Ostalima je teže. Oni čak nekad moraju da odustanu i zapale vatru kao bespomoćni beli ljudi - šibicom.”
Neki od dečaka su stajali na svojim klupama kako bi bolje videli. Nekoliko minuta kasnije gospodin Blombek se diskretno približio vidaru i, gestikulišući dok je govorio, tiho mu dao par saveta.
Svi su čekali još nekoliko minuta pre nego što se među decom prolomio poklič, prvo se pojavio dim a zatim i varnica koja je blesnula zapalivši mali plamen na kresivu od suvih borovih iglica i oljuštene kore breze. Kresivo je zapalilo cepanice u centru lomače, a dečaci su skandirali uglas: „Vatra, vatra, vatra gori! Plamen, plamen, plamen raste! Dim, dim, dim se širi!”
Tada je, uz žalosne udare dva tam-tama - jedan bučan, tri tiha, počeo ples: Mohoki su odigrali ples zmija, Seneke ples jelena, Oneide ples psa, Hopi ples kukuruza, Sijuksi ples trave. U jednom plesu ratnici su energično poskakivali naokolo visoko podignutih glava, u drugom su skakutali na prstima - dupli skok na svakoj nozi, u trećem su nosili rogove jelena, rogove napravljene od tri privezane grane drveća. Čas su zavijali kao vukovi, čas su kevtali poput pasa, i, na kraju se, kad se već sasvim smrklo i kad je vatra spalila Krug Saveta, dvadeset dečaka, svaki naoružan ratnom toljagom, sa ogrlicama od perli i kandži, zaputilo, pod svetlošću vatre, u lov na Miši-Makvu, Velikog Medveda. Miši-Makvu je glumio najkrupniji dečak u kampu, Džerom Hohberger, čiji je krevet u bungalovu bio preko puta Bakijevog. Džeromu je preko glave bio prebačen stari krzneni kaput nečije majke.
„Ja sam neustrašivi Miši-Makva”, brundao je Džerom iz dubina kaputa. „Ja, moćni planinski grizli, kralj svih zapadnih prerija.”
Lovci su imali vođu, koji je takođe bio jedan od dečaka iz Bakijevog bungalova, Šeli Šrajber. Dok su bubnjevi bučno udarali iza njega a vatra osvetljavala njegovo obojeno lice, Šeli je govorio: „Sve su ovo moji odabrani ratnici. Mi lovimo Miši-Makvu, Velikog Medveda s planina koji pustoši naše međe. Sigurno ćemo ga uhvatiti i ubiti.”
Sada su mala deca počela da viču: „Ubijte ga! Ubijte ga! Ubijte Miši-Makvu!”
Ratnici su ispustili ratni poklič, dok su plesom oponašali medveda propetog na zadnje noge. Zatim su krenuli u potragu za tragovima Velikog Medveda tako što su upadljivo njušili zemlju. Kada su došli do njega, on se podigao uz glasno režanje, izazvavši vrištanje preplašenih malih dečaka na obližnjim klupama.
„Ho, Miši-Makva”, rekao je vođa lovaca, „našli smo te. Ako ne izađeš dok izbrojim do sto, gde god da idem - pričaću svima kako si kukavica!”
Iznenada, medved je skočio na njih, ali, praćeni navijanjem publike, lovci su uspeli da ga bezbolno izbatinjaju ratnim palicama od pruća obavijenog tkaninom. Kad se našao nepomičan na zemlji, u krznenom kaputu, ratnici su igrali oko Miši-Makve a svaki od njih bi mu dodirnuo beživotne šape i viknuo „Hau! Hau! Hau!” Dečaci su nastavili da navijaju, raspamećeni što su bili svedoci ubistva i smrti.
Posle toga su dvojica vaspitača, jedan nizak, drugi visok, čija su imena bila Dugo Pero i Kratko Pero, ispričala niz priča o životinjama, zbog kojih su mlađa deca vrištala od straha, da bi potom gospodin Blombek, skinuvši svoj pernati oreol i spustivši ga pored lule mira i ratne palice, zapevao s dečacima njima dobro poznate pesme, što je potrajalo narednih dvadeset minuta, i tako ih smirio nakon uzbudljivog igranja Indijanaca. Ovaj deo je propraćen njegovim rečima: „A evo i važnih novosti iz rata za prethodnu nedelju. Evo šta se dešavalo izvan Indijan Hila. U Italiji su Britanci prodrli u Firencu preko reke Arno. Na Pacifiku su Sjedinjene Države izvršile upad u Guam, a Todžo -”
„Uaa! Uaa, Todžo!” - povikala je grupa starijih dečaka.
„Todžo, premijer Japana bio je”, gospodin Blombek je nastavio, „na čelu japanske armije. U Engleskoj je premijer Čerčil...”
„Jeee, Čerčil!”
„... predvideo da bi se rat s Nemačkom mogao završiti ranije nego što je bilo očekivano. A ovde u Čikagu, u Ilinoisu, kao što mnogi od vas već znaju, Demokratska nacionalna konvencija je nominovala predsednika Ruzvelta za četvrti mandat.”
Do tada je već dobra polovina dečaka bila na nogama i vikala: „Ura! Ura za predsednika Ruzvelta”, dok je neko divljački udarao po jednom od tam-tamova a neko drugi tresao čegrtaljku.
„A sada ćemo se setiti”, rekao je gospodin Blombek kad su se utišali, „kako se američke trupe bore u Evropi i na Pacifiku, i setićemo se svih vas što, kao i ja, imaju rođake koji su sada u vojsci; pretposlednja pesma uz logorsku vatru biće ’Bože, blagoslovi Ameriku’. Posvećujemo je svima onima koji se s druge strane okeana bore za našu zemlju.”
Dečaci su stojeći otpevali „Bože, blagoslovi Ameriku”, podigli su ruke, s resama na rukavima, i prebacili ih jedni drugima preko ramena i, dok se srednji red njihao na jednu a prednji i zadnji red na drugu stranu, pevali su „Dok se ponovo ne sretnemo”, himnu prijateljstva s kojom je umirujuće završavala svaka Indijanska noć. Kada bi se pevala za poslednju Indijansku noć u sezoni, mnogi dečaci bi, zbog skorog povratka kući, pesmu završili sa suzama u očima.
U međuvremenu su se i Bakiju oči napunile suzama zbog pesme „Bože, blagoslovi Ameriku” i zbog njegovog dragog prijatelja s koledža koji mu je, otkad je saznao za njegovu pogibiju u borbi u Francuskoj, stalno bio u mislima. Baki se svojski trudio da prati sve ceremonije oko logorske vatre i da sluša Donaldove tihe komentare, ali zapravo je mogao da razmišlja samo o Džejkovoj smrti i o Džejkovom životu i svemu onome što je moglo biti da je preživeo. Dok su dečaci lovili Velikog medveda, Baki se setio četrdeset prve, kada je na susretima koledža iz cele države Džejk postavio ne samo rekord za Penzer već i rekord svih američkih koledža u bacanju kugle - 17,16 metara. Reporter iz Njujork Star Ledžera ga je upitao kako je uspeo. Široko se osmehujući i mašući Bakiju svojim trofejom, na čijem se vrhu nalazio mali bronzani bacač kugle zamrznut u trenutku kad je baca - Džejk mu je odgovorio: „Lako”, rekao je to i namignuo. „Levo rame je visoko, desno rame je više, desni lakat je još više, a desna šaka je najviše podignuta. To je šema. Pratiš to i kugla leti sama od sebe.” Lako. Za Džejka je sve bilo lako. Sigurno bi učestvovao i u bacanju kugle na Olimpijadi, venčao bi se sa Ajlin odmah po povratku kući, zaposlio bi se kao trener na koledžu... Uz sav taj talenat šta je moglo da ga spreči?


Oko vatre logorske

Dok sijaju zvezde nebeske,

U prijateljstvu okupljeni,

Drvećem koje šapuće okruženi,

Uspomene naše smo sačuvali.

I tako, pre nego što nam se oči sklope u snu

Jedni drugima daćemo reč tu

Da prijateljstvo s Indijan Hila duboko ostaće

Dok se ponovo ne sretnemo.



Pošto su otpevali oproštajnu pesmu, dečaci su u kolonama po dvoje krenuli za svojim vaspitačima naniže prema kampu, pored klupa i vatre koja je tinjala, dok su mlađi vaspitači ostali da je ugase. Na putu ka njihovim bungalovima se, među treperavim svetlima baterijskih lampi koja su nestajala u mračnoj šumi, mogao čuti poneki ratni poklič dečaka koji odlaze na počinak, ili razdragani uzvik mališana ogrnutih ćebadima, još pod utiskom razbuktale vatre: „Hau! Hau! Hau!” Neki su poslednji put, pre nego što se Indijanska noć završi, plašili jedni druge stavljanjem lampe pod bradu i pravljenjem strašnih grimasa s razrogačenim očima. Narednih sat vremena su se iz bungalova mogli čuti dečji smeh i kikotanje, a čak i nakon što su svi već zaspali, miris dima od paljenog drveta širio se kampom.




*



ŠEST BEZBRIŽNIH DANA kasnije - to su bili najbolji dani u kampu do tada, raskošno julsko svetlo rasipalo se svuda, šest čudesnih dana sredine leta u planini, svaki isti kao i prethodni - u tri sata ujutru neko se spoticao, kao da su mu noge u okovima, prema kupatilu u bungalovu Komanči. Bakijev krevet bio je poslednji u nizu, s druge strane zida od kupatila i Baki je, kada se probudio, čuo da je nekome unutra pozlilo. Posegnuo je za naočarima ispod kreveta i prešao pogledom po prostoriji da vidi o kome se radi. Prazan krevet bio je Donaldov. Ustao je i primakavši usne vratima kupatila tiho rekao: „Ja sam - Baki. Da li ti je potrebna pomoć?”
Donald je slabašno odgovorio: „Mora da sam nešto pojeo. Biće mi dobro.” Ali ubrzo je ponovo povratio, i Baki je seo u pidžami na ivicu kreveta i čekao da Donald izađe iz kupatila.
Probudio se i Gari Vajsberg, čiji je krevet bio do Bakijevog, i ugledavši Bakija gde tako sedi, podigao se na laktove i prošaputao: „Šta se dešava?”
„Donald. Problemi sa stomakom. Nastavi da spavaš.”
Donald je konačno izašao iz kupatila, i Baki mu je jednom rukom obuhvatio laktove, a drugom ga pridržao oko struka kako bi mu pomogao da dođe do kreveta. Smestio ga je pod pokrivač i izmerio mu puls.
„Normalan”, šapnuo je Baki. „Kako se osećaš?”
Donald je odgovorio zatvorenih očiju. „Isceđeno. Hvata me jeza.”
Kada je Baki stavio ruku na Donaldovo čelo, bilo je toplije nego što bi trebalo. „Hoćeš da te odvedem u ambulantu? Temperatura i groznica. Možda bi trebalo da te pogleda medicinska sestra.”
„Biće mi dobro”, odgovorio je Donald slabašnim glasom. „Samo treba da se naspavam.”
Ali ujutru je bio toliko slab da nije mogao da ustane iz kreveta ni da bi oprao zube, i Baki mu je ponovo stavio ruku na čelo i rekao: „Vodim te u ambulantu.”
„To je prehlada”, reče Donald. „Ronio sam a bilo je hladno.” Pokušao je da se osmehne. „Ne mogu reći da me nisi upozorio.”
„Verovatno jeste zbog hladnoće. Ali tebi temperatura i dalje raste i treba da budeš u ambulanti. Da li osećaš bolove? Da li te nešto boli?”
„Glava.”
„Jako?”
„Aha.”
Dečaci iz bungalova su već bili na doručku, svi osim Donalda i Bakija. Bakiju se činilo jednostavnije da Donaldu, umesto da ga kompletno oblači, preko pidžame samo navuče bade-mantil i odvede ga u papučama do male ambulante koja se nalazila blizu ulaza u kamp. Jedna od dve medicinske sestre u Indijan Hilu mora biti dežurna.
„Pomoći ću ti da ustaneš”, reče mu Baki.
„Mogu i sam”, rekao je Donald. Međutim, kada je trebalo da stane, nije mogao i, trgnuvši se, pao je nazad na krevet.
„Noga”, rekao je.
„Koja noga? Obe noge?”
„Desna noga. Kao da je mrtva.”
„Vodimo te u bolnicu.”
„Zašto ne mogu da hodam?” - Donaldov glas je odjednom drhtao od straha. „Zašto ne mogu da koristim svoju nogu?”
„Ne znam”, kazao mu je Baki. „Ali doktor će znati i podići će te na noge. Ti čekaj. Pokušaj da se smiriš. Idem da pozovem hitnu pomoć.”
Trčao je što je brže mogao nizbrdo do kancelarije gospodina Blombeka, misleći: Alen, Herbi, Roni, Džejk - zar nije dosta? Sad i Donald?
Upravnik kampa je, zajedno s decom i vaspitačima, doručkovao u trpezariji. Baki je usporio kad je ušao unutra i ugledao gospodina Blombeka na njegovom uobičajenom mestu za centralnim stolom. Ovo je bilo jedno od dečjih omiljenih jutara, kada je kuvar pravio palačinke i mogao se osetiti miris javorovog sirupa koji je curio po tanjirima. „Gospodine Blombek”, tiho mu se obratio, „možete li da izađete nakratko? Hitno je.”
Gospodin Blombek je ustao, njih dvojica su izašli i prešli nekoliko koraka pre nego što je Baki rekao: „Mislim da Donald Keplou ima polio. Ostavio sam ga u njegovom krevetu. Jedna noga mu je paralizovana. Boli ga glava. Ima temperaturu i cele noći je povraćao. Treba da pozovemo hitnu pomoć.”
„Ne, hitna pomoć će stvoriti paniku. Odvešću ga ja svojim kolima u bolnicu. Siguran si da je polio?”
„Desna noga mu je paralizovana”, odgovorio je Baki. „Ne može da stane na nju. Glava ga boli. Potpuno je iscrpljen. Zar to ne zvuči kao polio?”
Baki je pojurio uzbrdo, dok je gospodin Blombek otišao po auto, dovezao se za njim i parkirao ispred bungalova. Baki je umotao Donalda u ćebe, zatim su mu on i gospodin Blombek, pridržavajući ga s obe strane, pomogli da ustane iz kreveta i stigne do trema koji je gledao dole, na jezero. Dok Baki nije bio tu, Donaldova neparalizovana noga je oslabila, tako da su mu se, dok su ga vodili niz stepenice i u kola, oba stopala mlitavo vukla po zemlji.
„Nemoj još nikome da govoriš”, rekao je gospodin Blombek Bakiju. „Ne želimo da se deca uspaniče. Ne želimo da se vaspitači uspaniče. Sada ga vodim u bolnicu i odande ću pozvati njegovu porodicu.”
Dok je posmatrao dečaka kako leži na zadnjem sedištu automobila, očiju sklopljenih i već teško dišući, Baki se setio kako je druge večeri na jezeru Donald skakao još samouverenije, još elegantnije i skladnije nego prve večeri; setio se kako je bio snažan, kako je, kad je Donald završio svoj repertoar, Baki radio s njim još pola sata skok na glavu. I setio se kako je sa svakim skokom Donald bio sve bolji i bolji.
Baki je kucnuo na prozor i Donald je otvorio oči. „Bićeš dobro”, rekao mu je Baki, a gospodin Blombek je upalio auto. Baki je trčao pored kola obraćajući se Donaldu: „Za koji dan ćemo ponovo skakati i roniti”, iako je pogoršanje dečakovog stanja bilo prilično očigledno a njegov pogled jeziv - dva grozničava oka koja su posmatrala Bakijevo lice i očajnički molila za čudotvorni lek koji niko nije imao.
Srećom, deca su i dalje bila na doručku, a Baki je požurio uz stepenice bungalova da namesti Donaldov krevet što je bolje mogao bez ćebeta u koje ga je umotao. Zatim je izašao na trem i pogledao nadole ka jezeru, gde će se uskoro okupiti njegove kolege i postavio sebi neizbežno pitanje: Ko je ovde doneo polio ako nisam ja?
Dečacima u bungalovu je rečeno da je Donald odvezen u bolnicu zbog stomačnog gripa i da će ostati tamo dok se ne oporavi. Zapravo je nakon lumbalne punkcije u bolnici potvrđeno da Donald Keplou ima polio, i gospodin Blombek je obavestio njegove roditelje, koji su krenuli ka Stradzburgu iz svoje kuće u Hazltonu. Baki je proveo dan na kupalištu, radio je s drugim vaspitačima, provodio vreme u vodi s manjom decom, na skakaonici ispravljao skokove starije dece, koja su bila luda za skakanjem u jezero i koja bi, kad bi mogla, samo to radila po ceo dan. A onda, kada je radni dan bio završen i kad su deca otišla u svoje bungalove da se presvuku u čistu odeću za večeru, skinuo je naočare i pola sata se koncentrisao na izvođenje svakog komplikovanog skoka kojeg je mogao da se seti. Završio je, izašao iz vode i stavio naočare, ali još uvek nije mogao da oslobodi svoj um od misli o onome što se dogodilo - od brzine kojom se dogodilo niti od ideje da se dogodilo zbog njega. Niti od ideje da je možda i polio na igralištu u „Čenselor Aveni” potekao od njega. Iznenada je začuo glasan vrisak. To je bio vrisak žene koja je živela ispod Majklsove porodice, žene prestravljene zbog opasnosti da će se i njeno dete razboleti i umreti. Jedino što on nije samo čuo taj vrisak - on je bio taj vrisak.

*



TE VEČERI SU PONOVO kanuom otišli na jezero. Marša jos uvek nije znala ništa o Donaldovoj bolesti. Gospodin Blombek je nameravao da sledećeg jutra za doručkom obavesti sve u kampu, kad dođe i doktor Hantli, lekar iz Stradzburga, koji je redovno posećivao kamp i koga su, kao i medicinske sestre, uglavnom zvali zbog gljivičnih infekcija, impetiga, trovanja bršljenom ili, u najgorem slučaju, zbog preloma. Iako je gospodin Blombek očekivao da će biti roditelja koji će istog trenutka odvesti decu iz kampa, nadao se da će doktor Hantli pomoći da se strah i panika smanje i umire, kako bi kamp mogao da nastavi normalno da radi do kraja sezone. Sve ovo je ispričao Bakiju kad se vratio iz bolnice i podsetio ga da nikome ništa ne govori i da objavu prepusti njemu. Donaldovo stanje se pogoršalo. Sada je imao bolove u mišićima i u zglobovima, i verovatno će mu biti potrebna gvozdena pluća da bi lakše disao. Njegovi roditelji su došli, ali pošto je Donald, zbog opasnosti od zaraze, bio u izolaciji, nije im bilo dozvoljeno da ga vide. Doktori su gospodinu Blombeku rekli da se Donaldovi simptomi, isprva nalik na grip, veoma brzo razvijaju u najopasniji oblik bolesti.
Sve ovo je Baki ispričao Marši kad su stigli na jezero.
Saslušavši njegove reči, počela je da uzdiše. Sedela je na ćebetu s glavom zagnjurenom u šake. Baki je hodao ukrug po čistini, nije bio u stanju da joj sve ispriča. Teško je podnela i ovo što je čula o Donaldu, nije mogao da joj u istom dahu kaže i za sebe.
„Moram da razgovaram sa svojim ocem”, bile su njene prve reči. „Moram da ga pozovem.”
„Zašto ne sačekaš da gospodin Blombek prvo saopšti kampu?”
„Trebalo je ranije to da objavi. Sa ovakvim stvarima se ne može čekati.”
„Smatraš da treba da zatvori kamp?”
„To je ono što želim da pitam oca. Ovo je strašno. Šta je sa ostalim dečacima iz tvog bungalova?”
„Čini se da su dobro, za sada.”
„Šta je s tobom?” - pitala je.
„Osećam se dobro”, rekao je. „Moram da ti kažem, pre nekoliko dana sam proveo dve večeri s Donaldom na jezeru. Pomagao sam mu oko skokova. Pucao je od zdravlja.”
„Kada je to bilo?”
„Pre otprilike nedelju dana. Posle večere. Dopustio sam mu da roni na hladnoći. To je verovatno bila pogrešno. Gadna greška.”
„Ne, Baki, nisi ti kriv. Samo, ovo je tako strašno. Plašim se za tebe. Plašim se za moje sestre. Plašim se za svako dete u kampu. Plašim se za sebe. U letnjem kampu punom dece koja su stalno zajedno jedan slučaj nije samo jedan slučaj. To je kao šibica u suvoj šumi. Ovde jedan slučaj predstavlja sto puta veću opasnost nego u gradu.”
Ona je i dalje sedela, a on je i dalje hodao ukrug. Bojao se da joj se približi jer se bojao da je ne zarazi, ako je već nije zarazio. Ako ih sve već nije zarazio! Mala deca na jezeru! Njegove kolege na kupalištu! Bliznakinje koje je ljubio svake večeri u trpezariji! Kada je, uzrujan, skinuo naočare da bi protrljao oči, breze oko njih su mu na mesečini izgledale kao bezbroj izobličenih silueta - njihovo ljubavničko ostrvo odjednom su zaposeli duhovi žrtava polija.
„Moramo da se vratimo”, rekla je Marša. „Moram da zovem oca.”
„Obećao sam gospodinu Blombeku da nikome neću reći.”
„Baš me briga. Ja sam odgovorna za svoje sestre, ako ništa drugo. Moram da kažem ocu šta se desilo i da ga pitam šta da radim. Uplašena sam, Baki. Isprepadana sam. Uvek sam mislila da polio neće primetiti da u ovim šumama ima dece - da ovde ne može da ih pronađe. Mislila sam da će im, dokle god su u kampu i ne idu nikuda, biti dobro. Kako je uspeo da ih nađe čak ovde?”
Nije mogao da joj kaže. Bila je previše prestravljena da bi joj rekao. A i on je bio isuviše zbunjen razmerama koje je sve poprimilo da bi joj rekao. Razmerama onoga što je učinjeno. Razmerama onoga što je on učinio.
Marša je ustala sa ćebeta i složila ga, potom su odgurali kanu do vode i krenuli nazad u kamp. Bilo je skoro deset sati kada su stigli na obalu. Vaspitači su bili u bungalovima i spremali decu za spavanje. U kancelariji gospodina Blombeka gorelo je svetlo, ali ako se izuzme to, kamp je izgledao napušteno. Ispred telefonske govornice nije bilo reda, mada sutra će ga biti, kada se sazna za Donalda i za ono što preti uobičajenom životu u kampu.
Marša je zatvorila vrata od govornice, kako bi bila sigurna da je neće čuti niko ko bi mogao da prođe, a Baki je stajao pored govornice pokušavajući da po njenom izrazu lica sazna šta govori doktor Stajnberg. Marša je govorila prigušenim glasom, tako da je Baki ispred govornice mogao da čuje samo zujanje i šuškanje insekata, koje ga je podsetilo na ono, začuđujuće ne tako davno, veče u Njuarku, kada je sedeo s doktorom Stajnbergom na zadnjoj verandi i jeo božanstvene breskve.
Izgledalo je da ju je očev glas s druge strane žice umirio, i nakon nekoliko minuta je sela na klupicu u kabini i nastavila da razgovara sedeći. Tog dana je trebalo da Baki u podne ode s Karlom u Stradzburg da kupi verenički prsten. Sada je veridba bila zaboravljena. Jedino na šta je Marša sada mogla da misli, kao što je on činio celog leta, bio je polio. A od polija se ne može pobeći, ne zato što ga je polio pratio u Pokone, već zato što ga je on doneo sa sobom u Pokone. Marša je upitala kako nas je polio ovde pronašao. Doneo ga je došljak, i to njen sopstveni dečko! Setivši se svih dečaka koji su dobili polio dok je ranije tog leta radio na igralištu „Censelor Aveni”, setivši se scene do koje je došlo na terenu onog poslepodneva kada je morao da spreči Kenija Blumenfelda da napadne Horasa, Baki je pomislio da nije moron taj koga je Keni trebalo da poželi da ubije zbog širenja polija - to je bio nadzornik igrališta.
Marša je otvorila vrata i izašla iz govornice. Šta god da joj je otac rekao, to ju je umirilo i, zagrlivši Bakija, kazala je: „Tako sam se uplašila za moje sestre. Znam da ćeš ti biti dobro, jak si i zdrav, ali tako se brinem za te dve devojčice.”
„Šta ti je rekao otac?” - upitao ju je okrećući glavu dok je govorio da joj ne bi disao u lice.
„Rekao je da će pozvati Bila Blombeka, ali da mu se čini da on već čini sve što se može učiniti. Kaže da se ne evakuiše dvesta pedesetoro dece zbog jednog slučaja polija. Kaže da deca treba da nastave s redovnim aktivnostima. Kaže da veruje da će se mnogi roditelji uplašiti i odvesti svoju decu. Ali da ja ne treba da paničim niti da dopustim da se devojčice uspaniče. Pitao je za tebe. Rekla sam da si čvrst kao stena. O Baki, sad mi je lakše. On i majka će ovog vikenda, umesto da odu na obalu, doći ovamo. Žele da lično razuvere devojčice.”
„Dobro”, rekao je, ali, iako ju je čvrsto grlio, poveo je računa o tome da je, kad su se rastajali, poljubi u kosu umesto u usta, kao da bi to sada moglo nešto da promeni.




*



SLEDEĆEG JUTRA, malo pre doručka, gospodin Blombek je pozvonio, a zvuk velikog zvona je uvek prethodio njegovom obraćanju kampu. Deca su se utišala kada je ustao.
„Dobro jutro, dečaci i devojčice. Ovog jutra imam nešto ozbiljno da vam kažem”, govorio je staloženo, ništa u njegovom glasu nije ukazivalo na uzbunu. „Radi se o zdravlju jednog od naših vaspitača. To je Donald Keplou iz bungalova Komanči. Donaldu preksinoć nije bilo dobro i juče ujutru se probudio s visokom temperaturom. Gospodin Kentor me je odmah obavestio o Donaldovom stanju i odlučili smo da ga treba odvesti u bolnicu u Stradzburgu. Tamo su urađeni testovi i pokazalo se da je Donald dobio polio. Njegovi roditelji su došli u bolnicu da bi bili s njim. O njemu se brine i leči ga bolničko osoblje. Sa mnom je ovde doktor Hantli, lekar našeg kampa, i on bi želeo da vam kaže nekoliko reči.”
I decu i vaspitače je trglo saznanje da se odjednom sve u kampu promenilo - da se sve u životu promenilo - i u tišini su čekali da čuju šta će im reći doktor. On je bio sredovečan čovek, prilično smiren, a bio je doktor u kampu od njegovog osnivanja. Bio je to blag čovek, čija je pojava, upotpunjena iskrenim licem, proređenom belom kosom i naočarima bez okvira, ulivala poverenje. Za razliku od svih ostalih u kampu, nosio je odelo, belu košulju, kravatu i tamne cipele.
„Dobro jutro. Za one koji me ne poznaju, ja sam doktor Hantli. Znam da se vi, ako se i kada se neko od vas razboli, obraćate svom vaspitaču, koji vas onda vodi kod gospođice Radko ili gospođice Sautvort, medicinskih sestara u kampu, a, ako je potrebno, kod mene. Pa eto, želeo bih da vas ohrabrim da tako postupate i u narednim danima i nedeljama. Ako se pojavi bilo kakav simptom bolesti, odmah obavestite svog vaspitača, kao što biste i inače uradili. Ako vas zaboli grlo, ako osetite da vam se koči vrat, ako imate stomačne tegobe, recite to svom vaspitaču. Ako vas zaboli glava, ako vam se učini da imate temperaturu, recite svom vaspitaču. Ako se ne osećate dobro, recite to svom vaspitaču. Vaš vaspitač će vas odvesti kod medicinske sestre, koja će vam pomoći i obratiti se meni. Zato što želim da svi vi budete zdravi i uživate u preostalim sedmicama ovog leta.”
Nakon što je izgovorio tih nekoliko umirujućih reči, doktor Hantli je seo, a gospodin Blombek je ponovo ustao. „Želim da svi znate da ću u toku prepodneva pozvati porodice svakoga od vas i obavestiti ih o razvoju događaja. U međuvremenu, želim da svi stariji vaspitači dođu u moju kancelariju odmah posle doručka. Svi ostali”, rekao je, „to je sve za sada, današnji program se ne menja. Redovne aktivnosti. Izađite na sunce i zabavljajte se - danas je još jedan divan dan.”
Marša je, zajedno s preostalo troje starijih vaspitača, požurila u kancelariju gospodina Blombeka, a Baki je, umesto da ode na kupalište, što je nameravao da uradi čim izađe iz trpezarije, potrčao da popriča s doktorom Hantlijem pre nego što ovaj uđe u kola, parkirana pored stuba sa zastavom, i odveze se u grad.
Iza sebe je čuo kako ga dozivaju. „Baki! Sačekaj malo! Čekaj nas!”, to su bile Stajnbergove bliznakinje, koje su trčale za njim. „Stani!”
„Devojke, moram da popričam s doktorom Hantlijem.”
„Baki”, rekla je jedna od bliznakinja hvatajući ga za ruku, „šta mi sad da radimo?”
„Čule ste gospodina Blombeka. Samo nastavite sa svojim aktivnostima.”
„Ali polio!” Kada su, tražeći utehu, pokušale da ga zagrle oko struka i priljube se uz njegove grudi, on je odskočio iz straha da ne diše u identična, uspaničena lica.
„Ne brinite se zbog polija”, rekao je. „Nema razloga za brigu. Šila, Filis, moram da požurim - jako je važno”, i ostavio ih je da se neutešno privijaju jedna uz drugu.
„Ali potreban si nam!” - povikala je jedna od njih. „A Marša je kod gospodina Blombeka!”
„Danas po podne!” - viknuo je. „Obećavam! Vidimo se uskoro!”
Gospodin Hantli je otvorio vrata svojih kola i upravo je ulazio kad je Baki stigao do njega. „Doktore Hantli, moram da razgovaram s vama. Ja sam nastavnik plivanja u kampu za dečake. Baki Kentor.”
„Da, Bil Blombek vas je spomenuo.”
„Doktore Hantli, moram nešto da vam kažem. U petak je bilo nedelju dana otkako sam došao iz Njuarka. Radio sam na dečjem igralištu u Vikvajiku, kada je tamo izbila epidemija. Donald Keplou i ja smo zajedno vežbali na kupalištu tokom dve večeri. Sedeli smo jedan do drugog svakoga dana za vreme ručka. Mimoilazili smo se u bungalovu. Sedeo sam pored njega na Indijanskoj noći. Sada on ima polio. Doktore, da li sam ga ja zarazio? Da li ću zaraziti i ostale? Da li je to moguće?”
U međuvremenu je doktor Hantli već bio izašao iz kola kako bi mogao da bolje čuje uzbuđene reči tog naizgled savršeno zdravog mladića. „Kako se osećate?” upitao je Bakija.
„Osećam se dobro.”
„Pa, male su šanse da virus prenosi neko ko je zdrav. Iako je teoretski moguće, to bi bilo veoma neuobičajeno. U većini slučajeva nosilac zaraze i sam ima simptome bolesti. Ali da vas oslobodimo briga”, reče doktor, „i kako bismo bili stoprocentno sigurni, trebalo bi da vam uradimo lumbalnu punkciju, uzmemo uzorak likvora i odnesemo ga na analizu. Određene promene u kičmenoj tečnosti su indikatori polija. Trebalo bi to odmah da uradimo, kako biste mogli da odahnete. Možete poći sa mnom u bolnicu, a posle ćemo pozvati Karla da vas odveze u kamp.”
Baki je požurio do kupališta kako bi obavestio kolege da će u toku prepodneva neko vreme biti odsutan i kako bi organizovao da neko od starijih vaspitača vodi računa o kupalištu dok on nije tu, a potom se pridružio doktoru Hantliju, koji ga je čekao u kolima da se odvezu do Stradzburga. Samo kad bi test pokazao da on nije odgovoran! Samo kad on ne bi bio kriv! Tada bi, nakon što bi ispitivanja u bolnici bila završena i pošto bi bilo potvrđeno da je sve u redu, mogao da, pre nego što se vrati u kamp, svrati do juvelirnice u Stradzburgu i kupi prsten za Maršu. Nadao se da će moći da priušti sebi nešto s pravim draguljem.
Kasnije tog dana počela su da pristižu kola koja su odvozila decu kući. Nastavila su da dolaze i u toku večeri i sledećeg dana, tako da su, četrdeset osam sati nakon što je gospodin Blombek objavio za doručkom da je jedan od vaspitača dobio polio, preko sto od dvesta pedesetoro dece roditelji odveli kući. Sutradan je još dvojici dečaka iz Bakijevog bungalova dijagnostifikovan polio - jedan od njih bio je Džerom Hohberger, krupni dečak koji je, u krznenom kostimu, glumio medveda na Indijanskoj noći - i kamp je istog trenutka zatvoren. Još devetoro dece sa Indijan Hila se razbolelo i moralo da bude hospitalizovano po povratku kudi, a među njima i Maršina sestra Šila.

3

Ponovni susret





VIŠE NIKADA NISMO VIDELI gospodina Kentora u našem kraju. Rezultati analize lumbalne punkcije rađene u stradzburškoj bolnici bili su pozitivni, i, mada ni u narednih četrdeset osam sati nije imao nikakve simptome, hitno je smešten na infektivno odeljenje, gde nije smeo da prima posetioce. A onda je počelo - jeziva glavobolja, iscrpljenost, jaka mučnina, užasno visoka temperatura, nepodnošljivi bolovi u mišićima, a četrdeset osam sati kasnije i paraliza. Bio je tamo još tri nedelje, a kad više nije bilo potrebe za kateterizacijom i klistirom, premestili su ga na gornji sprat i započeli terapiju vrelim, naparenim vunenim oblogama koje su mu obmotavali oko ruku i nogu oštećenih virusom. Bio je podvrgnut mučnim serijama od četiri seanse s vrelim oblogama dnevno u trajanju od četiri do šest sati. Srećom, respiratorni mišići mu nisu bili zahvaćeni, tako da nisu morali da mu, kako bi mogao da diše, stavljaju čelična pluća, čega se najviše plašio. Saznanje da je Donald Keplou i dalje u toj istoj bolnici, gde ga jedva održavaju u životu, u čeličnim plućima, ispunjavala ga je užasom i izazivala mu suze. Donald ronilac, Donald bacač koplja, Donald budući vojni pilot, koga više ne služe ni pluća ni udovi!
Na kraju su gospodina Kentora prevezli u institut „Sestra Keni” u Filadelfiji, gde je u tom trenutku epidemija bila u punom jeku, skoro kao u Njuarku, a bolnička odeljenja toliko puna da je imao sreće što je dobio krevet. Tamo su se nastavile terapije vrućim oblogama, zajedno s bolnim istezanjem zgrčenih mišića na rukama, nogama i leđima - koje je paraliza iskrivila - kako bi se „ponovo aktivirali”. Proveo je još četrnaest meseci na rehabilitaciji u institutu „Keni”, gde se postepeno oporavljao - sada je mogao u potpunosti da se služi desnom rukom i delimično nogama, iako mu je donji deo kičme ostao iskrivljen, što je trebalo da se ispravi nekoliko godina kasnije hirurškim zahvatom - spajanjem i kalemljenjem kostiju i ugrađivanjem metalnih šipki duž kičme. Oporavak od operacije ga je vratio u krevet, u kom je šest meseci ležao nepokretan pod danonoćnom negom njegove bake. Kada je predsednik Ruzvelt iznenada umro u aprilu 1945. i kad je čitava nacija bila u žalosti, on je bio na institutu „Keni”. Bio je tamo i kada se poražena nemačka vojska predala u maju, kada su bačene atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki u avgustu, kada su Japanci nekoliko dana kasnije zatražili da se predaju saveznicima. Drugi svetski rat je bio završen, njegov drugar Dejv se neozleđen vraćao kući s ratišta u Evropi, Amerika je bila ushićena, a on je i dalje ležao u bolnici, unakažen i osakaćen.
Na institutu „Keni” on je bio jedan od malobrojnih koji nisu bili vezani za krevet. Posle nekoliko nedelja, prešao je u invalidska kolica, u kojima je bio i kad se vratio u Njuark. Tamo je nastavio vanbolničko lečenje i, s vremenom, u potpunosti povratio funkcionalnost mišića u desnoj nozi. Njegovi računi su bili astronomski, hiljade i hiljade dolara, ali pokrili su ih Institut „Sestra Keni” i „Marš novčića”.
Nikada se nije vratio predavanju fizičkog u školi „Čenselor Aveni”, ni nadgledanju igrališta, niti je ostvario svoje snove da predaje atletiku u Vikvajičkoj gimnaziji. U potpunosti je napustio podučavanje i, nakon nekoliko nesrećnih početaka - radio je kao prodavac u piljarnici na Aveniji Ejvon, koja je nekada pripadala njegovom dedi, a posle toga, pošto zbog invaliditeta nije mogao da nađe drugi posao, na benzinskoj pumpi na Aveniji Springfild, gde je bio sušta suprotnost sirovim momcima koji su tu radili, gde su ga mušterije zvale Hromi - polagao je ispit za zaposlenje u državnoj službi. Pošto su mu rezultati bili odlični, a imao je i koledžsku diplomu, dobio je posao u pošti u centru grada i tako je od svoje državne plate mogao da izdržava sebe i baku.
Sreli smo se 1971, mnogo godina nakon što sam završio arhitektonsku školu i otvorio kancelariju u zgradi preko puta glavne pošte u Njuarku. Verovatno smo stotinu puta prošli jedan pored drugog na ulici Broud pre nego što sam ga konačno prepoznao.
Ja sam jedan od dečaka sa igrališta „Čenselor Aveni”, koji je leta 1944. dobio polio i proveo narednih godinu dana u invalidskim kolicima, dok mi višegodišnja rehabilitacija nije omogućila da se krećem uz pomoć štake i štapa, sa spoljnim šinama na obe noge, kao što hodam i danas. Pre desetak godina sam, nakon završene prakse u jednom arhitektonskom preduzeću u gradu, započeo svoj posao zajedno s jednim mašinskim inženjerom, koji je, kao i ja, u detinjstvu preležao polio. Osnovali smo preduzeće za savetovanje i izvođenje radova u domenu arhitektonskog prilagođavanja domaćinstava osobama u invalidskim kolicima - od nadogradnje dodatnih prostorija na kućama do ugradnje gelendera, spuštanja ručica na ormanima, pomeranja prekidača za svetlo. Dizajniramo i instaliramo platforme i liftove za invalidska kolica, proširujemo vrata, modifikujemo kupatila, spavaće sobe i kuhinje - sve što može da olakša život ljudima koji su, poput mog partnera, prikovani za invalidska kolica. Život u invalidskim kolicima može zahtevati skupe strukturalne izmene u domaćinstvu, ali mi se trudimo da ponudimo povoljne cene i da ne odstupamo od svojih predračuna. To je, pored kvalitetnog rada, dosta uticalo na naš uspeh. Za ostalo je zaslužna sreća - kad je reč o vremenu i lokaciji, o tome da smo bili jedina firma te vrste u gusto naseljenom, severnom Nju Džersiju u trenutku kada je počelo da se posvećuje dosta pažnje posebnim potrebama nepokretnih ljudi.
Nekada imate sreće a nekada je nemate. Svaka biografija je sreća i, počev od začeća, sreća - tiranija nepredvidivosti - jeste sve. Verujem da je gospodin Kentor zapravo mislio na sreću kada je proklinjao ono što je nazivao Bogom.
Gospodin Kentor je i dalje imao nepokretnu levu ruku i nije mogao da se služi levom šakom, a zbog oštećenja mišića njegovog levog lista vukao je tu nogu. Noga mu je znatno oslabila poslednjih godina, i butina i list, i, prvi put otkako je završio s rehabilitacijom, pre skoro trideset godina, ekstremitet je počeo jako da ga boli. Kao posledica toga, nakon lekarskog pregleda i nekoliko poseta bolničkoj radionici za proteze, počeo je da, ispod pantalona, nosi spoljnu šinu duž cele leve noge. To nije mnogo smanjivalo bol, ali mu je, uz štap, pomagalo da održi ravnotežu i stabilnost. Međutim, ako stvari nastave da se pogoršavaju - što se često događa godinama nakon oporavka mnogima koji su preživeli polio, a poznato je kao sindrom postpolija - neće proći mnogo vremena, rekao je on, pre nego što se vrati u invalidska kolica.
Sreli smo se u podne jednog prolećnog dana 1971. godine u užurbanoj ulici Broud, na pola puta između naših radnih mesta. Ja sam njega primetio, iako je sada nosio brkove i, u pedesetoj godini, njegova nekada crna kosa više nije bila kratka, vojnički ošišana, već je štrčala iznad glave poput belog žbuna; brkovi su mu takođe bili beli. I, naravno, više nije imao onaj atletski, golubiji korak. Oštre crte njegovog lica bile su ublažene kilogramima koje je dobio, tako da sada nije ni izdaleka bilo onako upečatljiv kao nekada kad je izgledalo da je lobanja ispod njegove tamne puti oblikovana strogo uglasto - kada je to bila glava samouverenog mladog čoveka. Njegov nekadašnji lik sada je bio skriven iza drugog, mesnatijeg, kakav ljudi često vide kada rezignirano posmatraju stariju verziju sebe u ogledalu. Nije ostalo ni traga od zdepastog mišičavka, i dalje je bio zdepast ali, kako mišica više nije bilo, sada je jednostavno bio debeo.
Ja sam tada imao trideset devet godina, i sam sam bio debeo, nizak, bradat muškarac, koji teško da je i malo podsećao na slabašno dete kakvo sam nekada bio. Kada sam na ulici shvatio da je to on, toliko sam se uzbudio da sam povikao; „Gospodine Kentore! Gospodine Kentore! Ja sam Arni Mesnikof. Sa igrališta ’Čenselor Aveni’. Alen Majkls je bio moj najbolji drug. Sedeli smo zajedno u klupi.” Iako nikada nisam zaboravio Alena, nakon njegove smrti godinama nisam naglas izgovorio njegovo ime, otkada je umro, tih groznih godina kada su zemlju pustošili rat, atomske bombe i polio.
Posle našeg prvog dirljivog susreta počeli smo da jednom nedeljno odlazimo zajedno na ručak u obližnji restoran, i tako sam čuo njegovu priču. Ispostavilo se da sam ja prva osoba kojoj je ikada ispričao celu priču, od početka do kraja, i to - kako mi se iz nedelje u nedelju sve intimnije poveravao - ne izostavljajući gotovo ništa. Davao sam sve od sebe da pažljivo slušam i upijam sve što je govorio, dok se on trudio da nađe prave reči za ono što mu se dešavalo tokom većeg dela njegovog života. Činilo se da mu ti razgovori nisu ni prijatni ni neprijatni - to se jednostavno izlivalo iz njega, to nije bilo toliko oslobađanje ili melem koliko izgnanikova bolna poseta nepopravljivoj domovini, voljenom rodnom mestu, koje je takođe bilo poprište njegove propasti. Nas dvojica nismo bili naročito bliski na igralištu - ja sam bio loš sportista, tiho stidljivo dete nežne građe. Ali sama činjenica da sam jedno od dece koja su tog užasnog leta provodila vreme na igralištu „Čenselor Aveni”, da sam bio najbolji drug njegovog miljenika i da sam se, kao i Alen, kao i on, zarazio poliom, učinila ga je potpuno iskrenim, na autodestruktivan način koji me je ponekad zgražavao, mene - slušaoca, nekoga koga je gospodin Kentor sada iznova upoznavao, sada kao odraslog čoveka koji je u njemu budio osećaj poverenja i sigurnosti, osećaj kakav je on budio u meni i drugim dečacima kad smo bili deca.
Iz njegovog držanja i načina govora, dok je pričao o svemu što je godinama držao u sebi izbijalo je ukorenjeno uverenje u to da je on, po sopstvenom mišljenju, jedan veliki promašaj, ne samo fizički obogaljen već i psihički uništen sveprisutnim osećanjem stida. Bio je prava antiteza klasičnom američkom prototipu žrtve polija, Frenklinu Delanu Ruzveltu - to što je preživeo polio za Bakija nije bila pobeda već poraz. Paraliza i sve što ju je pratilo nepopravljivo su uništili njegovo muško samopouzdanje, i on je potpuno odustao od te sfere života. Baki je uglavnom sebe smatrao polno praznim - praznim poput prazne čaure - čudna procena samoga sebe za čoveka koji je odrastao u vreme nacionalne patnje i razdora, kada se od muškaraca očekivalo da budu hrabri zaštitnici doma i domovine. Kada sam mu rekao da imam ženu i dvoje dece, odgovorio je da mu, otkad je ostao paralizovan, nije padala na pamet ideja ni da izađe s nekim, a kamoli da se oženi. Nikada ne bi mogao da pokaže svoju beživotnu ruku i svoju beživotnu nogu nikome osim doktoru, ili, dok je bila živa, svojoj baki. Ona je bila ta koja se posvećeno starala o njemu kad je izašao sa instituta „Keni”, ta koja je, uprkos bolovima u grudima za koje se ispostavilo da potiču od ozbiljnog srčanog oboljenja, svake nedelje posle podne dolazila vozom iz Njuarka da ga poseti, svake nedelje bez izuzetka, tokom četrnaest meseci koliko je bio tamo.
Ona je sada odavno mrtva, ali on je, sve do njuarških nemira 1967, kada je kuća niže u njegovoj ulici spaljena do temelja i kada se pucalo sa obližnjeg krova, živeo u njihovom malom stanu u stambenoj zgradi u ulici Barklej, blizu Ejvona. Dao je sebi zadatak da se, bez obzira na vremenske prilike i koliko god klizavo ili zaleđeno ono bilo, popne požarnim stepeništem - uz koje je nekada trčao preskačući po tri stepenika odjednom - do njihovog stana na trećem spratu, gde je nekada bakina ljubav bila neograničena, gde se majčinski glas, uvek tako blag, najbolje mogao prizvati u sećanje. Iako niko od ljudi koje je nekad voleo više nije bio deo njegovog života, ili možda upravo zbog toga, mogao je, što često i jeste činio, nehotično, dok se penjao uz stepenice ka svojim vratima na kraju radnog dana, da prizove jasnu sliku bake koja klečeći riba stepenište jednom nedeljno, sa grubom četkom i kantom s vodom i sapunom, ili kuva za svoju malu porodicu na šporetu na ugalj. To je bio vrhunac njegovog emocionalnog oslanjanja na žene.
I, otkad je napustio Indijan Hil u julu 1944, nikada, nikada više se nije vratio u Vikvajik i posetio salu za fizičko, u kojoj je radio u školi „Čenselor Aveni”, niti na školsko igralište.
„Zašto nisi?” - upitao sam ga.
„Zašto bih? Ja sam bio tifoidna Meri17 igrališta ’Čenselor Aveni’. Ja sam širio polio po igralištu. Ja sam širio polio po Indijan Hilu.”
Njegova ideja o sebi u takvoj ulozi jako me je zabolela. Ništa nije moglo da me pripremi za nešto tako surovo.
„Da li si? Nema nikakvih dokaza da je tako zaista i bilo.”
„Nema ni dokaza da nije”, rekao je gledajući, kao i uvek tokom takvih razgovora, ili negde mimo mene u neku zamišljenu tačku, ili dole u hranu na našim tanjirima. Činilo se da ne želi da ga iko gleda u oči, ni ja niti bilo ko drugi.
„Ali i ti si dobio polio”, rekao sam mu. „Dobio si ga kao i svi mi koji smo bili te nesreće da se razbolimo samo jedanaest godina pre nego što je otkrivena vakcina.18 Fenomenalan napredak medicine u dvadesetom veku bio je malo prespor za nas. Danas je leto za decu najbezbrižniji period na svetu, kao što i treba da bude. Polio je postao potpuno beznačajan. Više niko nije bespomoćan kao što smo mi bili tada. Ali kad je reč konkretno o tebi, veće su šanse da si se ti zarazio od Donalda Keploua nego on od tebe.
„A šta je sa Šilom, Stajnbergovom bliznakinjom - od koga ga je ona dobila? Čuj, već je veče, kasno je da bismo sve to ponovo prepričavali”, rekao je, čudno, kao da dosad nije već sve pretresao sa mnom.
„Šta je bilo, bilo je”, rekao je. „Šta sam učinio, učinio sam. Ono što nemam - živim bez toga.”
„Ali čak i ako jeste moguće da si ti bio izvor zaraze, ti si bio slučajan nosilac virusa. Nadam se da ne živiš sve ove godine prezirući sebe, kažnjavajući se za nešto što nisi uradio. To je stvarno prestroga kazna.”
Usledila je pauza tokom koje je on proučavao neku tačku koja mu je bila neizmerno zanimljiva, negde pored moje glave, negde u daljini, ta tačka je nesumnjivo bila 1944.
„Ako baš želiš da znaš, ono što me stalno prati svih ovih godina”, rekao je, „jeste Marša Stajnberg. Mnogo toga sam uspeo da ostavim iza sebe, ali nju nikada. I nakon svih ovih godina, ponekad mi se učini da je prepoznajem na ulici.”
„Ona je imala dvadeset dve?”
Klimnuo je glavom, a potom, kako bi priveo razgovor kraju, rekao: „Nedeljom zaista ne želim da mislim na nju, pa ipak, tada to najviše činim. I sav moj trud da ne razmišljam o njoj pada u vodu.”
Neki ljudi odlaze u zaborav onog trenutka kad odu iz nečijeg života: to nije bio slučaj s Bakijem i Maršom. Bakijevo sećanje na Maršu je trajalo.
Zdravom rukom je iz džepa sakoa izvadio koverat i pokazao mi ga. Bilo je adresirano na Judžina Kentora u ulici Barklej broj 17, s markicom Stradzberga, 2. jula 1944.
„Slobodno”, rekao je. „Poneo sam ga da ga vidiš. Dobio sam ga kad je tek par dana bila u kampu.”
Poruka koju sam izvadio iz koverte bila je ispisana savršenim rukopisom po Palmerovom metodu19 na malom svetlozelenom papiru. Pisalo je:


Moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac,
moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac,
moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac,
moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac, moj muškarac


Od vrha do dna prve stranice i na pola druge stranice te dve reči su se ponavljale iznova i iznova, svaka uredno ispisana na nevidljivoj ravnoj liniji. Pismo je bilo potpisano samo njenim inicijalom, M, visokim, predivno uobličenim velikim slovom, koje je na preseku linija bilo ukrašeno cvetićem sa stabljikom i propraćeno rečima „kao Moj Muškarac”.
Vratio sam papir u koverat i pružio mu ga.
„Dvadesetdvogodišnjakinja piše svojoj prvoj ljubavi. Sigurno si se obradovao kad si dobio takvo pismo.”
„Čekalo me je kad sam se vratio s posla. Držao sam ga u džepu za vreme večere. Poneo sam ga sa sobom u krevet. Zaspao sam s njim u ruci. A onda me je probudio telefon. Baka je spavala s druge strane hodnika. Zabrinula se. ’Ko to može biti u ovo doba noći?’ Otišao sam u kuhinju da se javim. Video sam na satu koji je tamo stajao da je upravo bila prošla ponoć. Marša je zvala iz telefonske govornice iza kancelarije gospodina Blombeka. Legla je u krevet ali nije mogla da zaspi, pa je ustala, obukla se i izašla u noć da me pozove. Želela je da zna da li sam dobio pismo. Rekao sam da jesam. Rekao sam joj da sam ja njen muškarac još dvesta osamnaest puta - da može biti sigurna u to. Rekao sam joj da ću zauvek biti njen muškarac. Rekla je da želi da peva svom muškarcu kako bi ga uspavala. Sedeo sam za kuhinjskim stolom u donjem vešu i znojio se kao svinja zbog vrućine. Bio je to još jedan nepodnošljivo vreo dan, a nimalo nije zahladnelo do ponoći. U svim stanovima preko puta našeg svetla su bila pogašena. Mislim da u celoj ulici niko nije bio budan.”
„Da li ti je pevala?”
„Uspavanku. Meni nepoznata, ali bila je to uspavanka. Pevala ju je jako, jako nežno. Baš tada, baš tu, preko telefona. Verovatno neka koju je pamtila iz detinjstva.”
„Znači bio si slab i na njen nežan glas.”
„Bio sam iznenađen. Ošamućen od tolike sreće. Bio sam toliko zadivljen da sam prošaputao ’Da li je moguće da si zaista tako predivna?’ Nisam mogao da verujem da takva devojka postoji. Bio sam najsrećniji momak na planeti. Ništa me nije moglo obeshrabriti. Razumeš me? S tolikom njenom ljubavlju - kako bi bilo šta moglo da me obeshrabri?”
„A onda si je izgubio”, rekao sam. „Kako si je izgubio? To mi još uvek nisi ispričao.”
„Nisam. Nisam mogao da dopustim da me Marša vidi. Eto kako se to dogodilo. Čuj, možda sam već rekao previše.” Odjednom mu je bilo neprijatno zbog svojih sećanja koja je upravo podelio sa mnom, i jako je pocrveneo. „Ne znam šta me je kog đavola spopalo. To pismo. To što sam ga pronašao. Nipošto nije trebalo da ga potražim.”
Lakta oslonjenog o sto, naslonio je svoje rumeno lice na zdravu ruku i trljao oči prstima. Došli smo do najtežeg dela priče.
„Šta se desilo, kako to da niste ostali zajedno?” - upitao sam ga.
„Kada je došla u stradzburšku bolnicu, tad sam već bio izašao iz karantina, rekao sam im da je ne puštaju. Ostavila mi je poruku u kojoj kaže da je njena sestra dobila blag, neparalitički oblik polija i da se nakon tri nedelje potpuno oporavila. Laknulo mi je kad sam to čuo, ali i dalje nisam želeo da nastavljam odnose s njenom porodicom. Drugi put je pokušala da me vidi kad sam bio prebačen u Filadelfiju. Tada sam joj dozvolio. Strašno smo se posvađali. Nisam znao da može tako da se naljuti - nikada pre je nisam video tako ljutu na nekoga. Posle toga se više nije pojavljivala. Izgubili smo kontakt. Njen otac je želeo da razgovara sa mnom kad sam bio u Filadelfiji, ali nisam hteo da prihvatim taj telefonski poziv. Dok sam radio na pumpi Eso na Aveniji Springfild, pojavio se jednog dana iz čista mira da natoči benzin. Dalek put je prešao samo da bi natočio benzin.”
„Dolazio je zbog nje? Da pokuša da te nagovori da joj se vratiš?”
„Ne znam. Možda. Prepustio sam ga drugom radniku. Sakrio sam se. Znao sam da ja nisam nivo doktora Stajnberga. Nemam pojma šta se posle događalo s njegovom ćerkom. I ne želim da znam. Za koga god da se udala, želim njima i njihovoj deci sreću i zdravlje. Nadam se da će ih milosrdni Bog blagosloviti time pre nego što im zarije nož u leđa.”
To je bila prilično surova izjava za Bakija Kentora, koja je i njega samog uznemirila.
„Dugovao sam joj slobodu”, rekao je konačno, „i dao sam joj je. Nisam želeo da oseća obavezu prema meni. Nisam želeo da joj upropastim život. Nije se zaljubila u bogalja, tako da nije bilo potrebe da ostane zarobljena s njim.”
„Zar to nije trebalo ona sama da odluči?” - upitao sam. „Hendikepirani muškarci umeju da budu veoma privlačni određenom tipu žena. Znam iz iskustva.”
„Čuj, Marša je bila slatka, naivna, lepo vaspitana devojka s ljubaznim odgovornim roditeljima koji su i nju i njene sestre naučili da budu učtive i predusretljive”, rekao je Baki. „Ona je bila mlada učiteljica prvog razreda osnovne škole. Neiskusna, naivna. Sićušno stvorenje, niža čak i od mene. Nije joj mnogo koristilo to što je bila inteligentnija od mene - ipak nije umela da se nosi s problemima. Tako da sam ja to učinio umesto nje. Ispravno sam postupio.”
„Previše razmišljaš o tome”, rekao sam. „Samo o tome i razmišljaš, čini mi se.”
Nasmešio se, možda drugi ili treći put za sve vreme našeg druženja: to je bio osmeh nalik na mrštenje, odraz umora više nego dobrog raspoloženja. Nije bilo vedrine u njemu. To je bilo ono što je nedostajalo, kao i energija i preduzimljivost, koje su nekada bile sama suština njegovog bića. A, naravno, u potpunosti je iščeznuo i atletski element. Nisu samo njegova ruka i noga bile beskorisne, njegova ličnost, sva ta životna energija koja bi te zapljusnula čim ga upoznaš, bila je uklonjena, skinuta s njega u trakama kao tanki delovi kore koju je ljuštio s brezovog drveta prve noći na ostrvu s Maršom, na jezeru u Indijan Hilu. Nalazili smo se na ručku jednom nedeljno tokom nekoliko meseci i ni jedan jedini put nije se razvedrio, čak ni kada je rekao: „Ta pesma koju je volela ’Videću te’ - nikada neću moći da je zaboravim. Sladunjava, patetična, pa ipak čini mi se da ću je pamtiti dok sam živ. Ne znam šta bi se desilo da je ponovo čujem.”
„Vrištao bi.”
„To je moguće.”
„U pravu si”, rekao sam. „Svako bi bio očajan da je morao tako da se odrekne srodne duše.”
„O stari moj druže sa igrališta”, rekao je, osećajnije nego ikada do tada, „nikada nisam pomišljao da bi to tako moglo da se završi. Nikada.”
„Tada kad se naljutila - kad je došla da te poseti u Filadelfiji...”
„Nikada je više nisam video posle toga.”
„Kazao si mi. Ali šta se dogodilo?”
On je bio u invalidskim kolicima, ispričao mi je, napolju je bio raskošan jesenji dan, subota sredinom oktobra, još uvek dovoljno toplo da izađu napolje, da ona sedne na klupu ispred instituta „Sestra Keni”, ispod drveta s čijih je grana osušeno lišće počelo da opada, ali ne toliko toplo da se epidemija polija u severnoistočnim zemljama nije mogla smiriti i na kraju prestati. Pre toga je Baki nije video ni razgovarao s njom skoro tri meseca, tako da nije imala prilike da sazna koliko je obogaljen. Postojala je prepiska, ali ne između Bakija i Marše, već između Bakija i Maršinog oca. Doktor Stajnberg je Bakiju pisao kako bi mu rekao da je dužan da dozvoli Marši da ga vidi i kaže mu lično to što želi. „Marša i moja porodica”, pisao je doktor Stajnberg, „zaslužili smo da se bolje ophodiš prema nama.” Protiv ručno napisanog pisma na papiru s logom bolnice, od čoveka koji je bio doktor, Baki, naravno, nije imao nikakav argument, i tako su ugovoreni datum i vreme Maršine posete, a svađa je počela gotovo istog trenutka kad je ona došla, kada je primetio da joj je kosa porasla otkad ju je poslednji put video, zbog čega je izgledala ženstvenije nego u kampu i lepše nego ikad. Bila je doterana, nosila je rukavice i šešir, kao prava učiteljica u koju se zaljubio na prvi pogled.
Izjavio je da ništa što bi ona mogla da kaže ne bi promenilo njegovo mišljenje. Žarko je želeo da pruži zdravu ruku i dodirne joj lice. Umesto toga je svojom zdravom rukom uhvatio zglob mrtve ruke i podigao je do visine njenih očiju. „Vidi”, rekao je. „Eto kakav sam sada.”
Nije rekla ništa, nije ni trepnula. Ne, rekao joj je, on više nije dovoljno muškarac da bi bio muž i otac, i bilo bi neodgovorno od nje da misli drugačije.
„Neodgovorno od mene!” - povikala je.
„Da budeš plemenita heroina. Da.”
„O čemu ti govoriš? Ja ne pokušavam da budem ništa drugo osim osobe koja te voli i želi da se uda za tebe i bude tvoja žena.” A onda je izdeklamovala govor koji je, nesumnjivo, vežbala u vozu na putu do tamo. „Baki, nije komplikovano, stvarno”, rekla mu je. „Ja nisam komplikovana. Sećaš me se? Sećaš li se šta sam ti rekla one noći pre nego što sam otišla u kamp u junu? ’Mi ćemo to savršeno izvesti.’ Pa, hoćemo. Ništa se nije promenilo. Ja sam samo obična devojka koja želi da bude srećna. Ti me činiš srećnom. Uvek si me činio srećnom. Zašto sada to ne želiš?”
„Zato što više nije noć pred tvoj odlazak u kamp. Zato što ja više nisam osoba u koju si se zaljubila. Obmanjuješ samu sebe ako misliš da jesam. Ti samo radiš ono što ti tvoja savest kaže da je ispravno - razumem.”
„Uopšte ne razumeš! Pričaš gluposti! Ti si taj koji pokušava da bude plemenit time što neće ni da razgovara sa mnom ni da me vidi. Time što mi govoriš da te ostavim na miru. O Baki, tako si slep!”
„Marša, udaj se za čoveka koji nije osakaćen, koji je snažan, koji je zdrav, koji ima sve što potencijalni otac treba da ima. Možeš imati koga god poželiš, advokata, doktora - nekoga ko je pametan kao ti, obrazovan kao ti. To je ono što ti i tvoja porodica zaslužujete. I to je ono što ti treba da dobiješ.”
„Dovodiš me do ludila kad tako govoriš! Ništa u čitavom mom životu me nije tako ljutilo kao ovo što upravo radiš! Nikada nisam srela nekoga ko toliko uživa u samokažnjavanju kao ti!”
„Ne radim ja to. To je potpuno izvrtanje onoga što radim. Reč je o tome da ja vidim posledice onoga što se desilo a ti ne. Ti ne želiš da ih vidiš. Slušaj me: stvari nisu onakve kakve su bile pre leta. Vidi me. Ne mogu biti više drugačiji. Pogledaj.”
„Prestani s tim, molim te. Videla sam tvoju ruku i nije me briga.”
„Onda pogledaj moju nogu”, rekao je, otkopčavajući dugmeta od pidžame.
„Prestani, preklinjem te! Ti misliš da ti je telo deformisano, ali tebi je zapravo deformisan um!”
„Razlog više da se spaseš od mene. Mnoge žene bi bile srećne kad bi se bogalj sam povukao iz njihovog života.”
„Onda ja nisam kao većina žena! A ti nisi samo bogalj! Baki, uvek si bio ovakav. Nikada nisi umeo da sagledaš stvari iz pravog ugla - nikada! Uvek preuzimaš odgovornost kada uopšte nisi ti odgovoran. Ni užasni Bog nije odgovoran, ni užasni Baki Kentor nije odgovoran, zato što, zapravo, niko nije odgovoran. Tvoj stav prema Bogu - to je tako detinjasto, budalasto.”
„Čuj, tvoj Bog nije po mom ukusu, tako da ne ubacuj i njega u priču. Za mene je on previše zao. Previše vremena provodi ubijajući decu.”
„A i to je glupost! To što si dobio polio ti ne daje pravo da lupetaš gluposti. Ti ne znaš kakav je Bog! Niko ne zna i ne može da zna! Tvrdoglav si - a ti uopšte nisi tvrdoglav. Zvučiš kao neki glupak - a ti nisi glup. Ponašaš se ludo - a ti nisi lud. Nikad nisi bio lud. Bio si savršeno razuman. Razuman i pametan i jak i čvrst. Ali ovo! Prezreo si moju ljubav prema tebi, prezreo si moju porodicu - odbijam da budem deo takve ludosti!”
Tada se jogunasti štit slomio, zarila je glavu u ruke i počela da jeca. Drugi pacijenti, koji su se družili sa svojim posetiocima na susednim klupama ili koje su gurali u kolicima po popločanoj stazi ispred instituta, nisu mogli da ne primete sićušnu, lepu, fino obučenu mladu ženu koja je sedela pored pacijenta u kolicima i očigledno se gušila od tuge.
„Izluđuješ me!”, rekla mu je kroz suze. „Da si samo mogao da odeš u rat, možda bi - o, ne znam šta bi bilo. Mogao si da budeš vojnik i oporaviš se od svega toga - šta god to bilo. Zašto ti je toliko teško da poveruješ da te ja volim bez obzira na to da li imaš polio ili ne? Zar ne možeš da shvatiš da je najgori mogući ishod za nas oboje da mi sebe oduzmeš? Ne mogu podneti da te izgubim - zar to ne dopire do tebe? Baki, tvoj život bi mogao da bude mnogo lakši samo ako bi ti to dozvolio. Kako da te ubedim da mi treba da ostanemo zajedno? Nemoj da se žrtvuješ zbog mene, za ime Boga. Hajde da uradimo ono što smo planirali - oženi se mnome!”
Ali on nije menjao mišljenje, ma koliko ona plakala i ma koliko mu se od tog prizora slamalo srce. „Oženi se mnome”, rekla je, a on je samo mogao da odgovori: „Neću to da ti uradim”, na šta je ona odgovorila: „Ništa ti meni ne radiš - ja sam odgovorna za svoje odluke!” Ali bilo je nemoguće slomiti njegov otpor, ne sada kad je poslednja prilika da bude pravi muškarac bila da poštedi predivnu mladu ženu, koju je jako voleo, nepromišljenog odabira jednog bogalja za doživotnog partnera. Jedini način da sačuva ono što je ostalo od njegove časti bio je da liši sebe svega što je ikada želeo - ako bi usled slabosti postupio drugačije, doživeo bi konačan poraz. I što je još važnije, ako već sada nije potajno osećala olakšanje, ako je još uvek bila zaslepljena tom svojom nevinom ljubavlju - i pod uticajem moralnih načela svog oca - da bi videla istinu u svoj njenoj jednostavnosti, drugačije će misliti kad bude imala svoju porodicu i dom, sa srećnom decom i mužem koji nije invalid. Da, doći će dan, u ne tako dalekoj budućnosti, kada će mu biti zahvalna zato što ju je tako nemilosrdno gurnuo od sebe - kada će uvideti da joj je, time što je nestao iz njenog života, pružio mnogo bolji život.

*



KADA JE ZAVRŠIO priču o svom poslednjem susretu s Maršom, upitao sam ga: „Koliko je gorčine to ostavilo u tebi?”
„Bog mi je ubio majku dok me je rađala. Bog mi je dao lopova za oca. U mojim ranim dvadesetim, Bog mi je dao polio koji sam preneo na najmanje dvanaestoro dece, moguće i više, uključujući i Maršinu sestru, uključujući i tebe, najverovatnije. Uključujući Donalda Keploua. On je umro u čeličnim plućima u strudzburškoj bolnici u avgustu 1944. Koliko ogorčen bi trebalo da budem? Reci ti meni.”
Ovo je izgovorio zajedljivim tonom kojim je izjavio da će Maršin Bog jednoga dana izdati Maršu i zabiti nož i njoj u leđa.
„To nije za mene”, odgovorio sam, „da osuđujem bilo koga ko je zaražen poliom, mladog ili starog, ko nikada neće moći da se u potpunosti oslobodi bola i slabosti. Naravno da sam mnogo razmišljao o svemu tome. Ali mora biti da vreme donosi nešto više. Ti govoriš o Bogu. I dalje veruješ u Boga kog omalovažavaš?”
„Da. Neko mora da zauzme to mesto.”
„Bog Veliki Zločinac”, rekao sam. „Pa dobro. Ali ako je Bog taj koji je zločinac, onda ne možeš i ti biti zločinac.”
„U redu, to je medicinska enigma. Ja sam medicinska enigma.” Bakijeve reči su me zbunile. Da li je možda mislio da je to teološka enigma? Da li je reč o njegovoj opštoj verziji gnostičke doktrine, upotpunjene zlim demijurgom? Božanstvom tako neprijateljski nastrojenom prema našem postojanju? Doduše, mora se priznati da zaključak koji je on mogao da izvuče iz sopstvenog iskustva nije zanemarljiv. Samo bi đavo mogao da izmisli polio. Samo bi đavo mogao da izmisli Drugi svetski rat. Sve to saberite i đavo pobeđuje. Đavo je svemoćan. Bakijev koncept Boga, kako sam ga ja shvatio, bio je da je to svemoguće biće čija su nam priroda i svrha date ne kao nepobitan biblijski dokaz, već preko nepobitnih istorijskih činjenica, nagomilanih u životu provedenom na ovoj planeti tokom sredine dvadesetog veka. Za njega Bog, kao svemoguće biće, nije bio jedinstvo svetog trojstva, kao u hrišćanstvu, već dvojstva - bolesni drkadžija i zli genije.
Predstavljanje takvog Boga nije mom ateističkom umu izgledalo ništa manje smešno od klanjanja božanstvima koja su obožavale milijarde drugih; a kad je reč o Bakijevoj pobuni protiv Njega, ona me je pogodila zato što nije bilo potrebe za tako nečim. On nije mogao da prihvati tragediju - pojavu polija među decom u Vikjaviku i u kampu Indijan Hil. On je morao da pretvori tragediju u krivicu. Morao je da otkrije zbog čega je bilo potrebno da se to uopšte desi. Izbila je epidemija, i on hoće da zna zašto. On ne može da se ne zapita zašto. Zašto? Zašto? Njega ne može zadovoljiti zaključak da je to besmisleno, nepredvidivo, apsurdno i tragično. Njega ne može zadovoljiti činjenica da je to virus koji se širi. Umesto toga on, taj mučenik opsednut rečju ’zašto’, očajnički je tražio dublji uzrok i nalazio ga ili u Bogu, ili u sebi, ili mistično, misteriozno, u njihovom sablasnom udruživanju u uništenju. Moram reči da, ma koliko ja saosećao s njim zbog višestrukih nesreća koje su mu upropastile život, njegov stav nije bio ništa drugo nego glupi ponos, ne ponos volje ili želje, već ponos fantastične, detinjaste religijske interpretacije. Sve smo to već čuli i ne moramo više da slušamo o tome, čak ni od nekoga tako odistinski pristojnog kao što je Baki Kentor.
„A ti, Ami?” - upitao je on mene. „Ti nisi ogorčen?”
„Ja sam se razboleo kad sam još bio dete. Imao sam dvanaest godina, otprilike upola manje od tebe. Bio sam u bolnici skoro godinu dana. Bio sam najstariji na odeljenju”, rekao sam, „okružen malom decom koja su vrištala i plakala za svojim porodicama, koja su danonoćno bezuspešno tražila poznata lica. A nisu se samo ona osećala napušteno. Straha i očaja je svuda bilo u izobilju. Par ukočenih nogu sa sobom nosi i dosta gorčine. Godinama sam uveče ležao u krevetu i razgovarao sa svojim udovima, šaputao sam ’Pomerite se! Pomerite se!’ Propustio sam godinu dana u školi i, kad sam se vratio, nisam bio u svom odeljenju, sa svojim drugarima. A u srednjoj školi mi je bilo teško. Devojčice su me sažaljevale, a dečaci su me izbegavali. Uvek sam sedeo sam, odvojen od svih. Bolno je takvo odrastanje. Hteo sam da hodam kao i svi ostali. Gledao sam ih, neoštećene, kako posle škole igraju softbol, hteo sam da viknem ’Imam i ja pravo da trčim!’ Neprekidno sam bio obuzet mišlju da je lako moglo biti drugačije. Neko vreme uopšte nisam želeo da idem u školu - nisam želeo da se po ceo dan podsećam na to kako izgledaju ljudi mojih godina i šta sve oni mogu. Moja želja bila je najskromnija na svetu: da budem kao svi drugi. Znaš već kako je”, rekao sam mu. „Nikad više neću biti pravi ja kakav sam nekad bio. Umesto toga, biću ovo do kraja života. Nikada više neću biti srećan.”
Baki je klimnuo glavom. Njemu koji se nekad, nakratko, na skakaonici u Indijan Hilu, osećao kao najsrećniji čovek na svetu - koji je slušao Maršu Stajnberg kako mu, izdaleka, peva uspavanku preko telefonske žice, na nepodnošljivoj vrućini tog otrovnog leta - nije bilo teško da razume o čemu sam govorio.
Zatim sam mu pričao o mom cimeru na prvoj godini koledža. „Kada sam se upisao na Ratgers”, rekao sam, „u studentskom domu su mi dodelili za cimera još jednu jevrejsku žrtvu polija. Tako se radilo tih dana. Taj tip je bio u daleko gorem stanju od mene. Groteskno deformisan. Momak po imenu Pomeranc. Izvrstan učenik, dobitnik stipendije, student koji na ceremonijama drži govore, genije koji se spremao da studira medicinu, ali ja nisam mogao da ga podnesem. Izluđivao me je. Nije umeo da ćuti. Nikako nije mogao da uguši svoju sveprožimajuću glad za Pomerancom pre polija. Dan nije mogao da prođe a da on ne kuka zbog nesreće koja ga je zadesila. Jezivo. Pričao je bez prestanka. ’Prve godine učiš samo o tome kako izgleda život jednog bogalja’, govorio je. ’To je prva faza. Kad se oporaviš od toga, radiš ono malo što možeš, tek da duhovno ne propadneš. To je druga faza. Posle toga se trudiš da ti život ne bude teško iskušenje, a zapravo jedino to i jeste. Zatim, ako imaš sreće, pet stotina faza kasnije, kad već imaš sedamdeset godina, shvatiš da si konačno u stanju da iskreno kažeš „Pa, uprkos svemu ipak sam uspeo - nisam dopustio da život bude potpuno isisan iz mene.” Tada umreš.’ Pomeranc je odlično napredovao na koledžu, upisao medicinu, a onda je on skončao - ubio se kad je bio na prvoj godini fakulteta.”
„Ne mogu reći”, priznao mi je Baki, „da i mene nije privlačila takva ideja.”
„I ja sam pomišljao na to”, rekao sam. „Ali ipak nisam bio u stanju u kakvom je Pomeranc bio. A i imao sam sreće, mnogo sreće: na poslednjoj godini studija sam upoznao svoju ženu. I polio je lagano prestao da bude jedina drama, a ja sam se odvikao od proklinjanja svoje sudbine. Shvatio sam da to što sam 1944. u Vikvajiku preživeo socijalnu tragediju koja je trajala čitavog leta ne znači da ona treba da nastavi da traje čitavog života. Moja supruga je već osamnaest godina moj nežni vedri saputnik. Ona je zaslužna za mnogo toga. A kad postaneš otac, počinješ da zaboravljaš na to kakve su ti karte bile dodeljene.”
„Siguran sam da jeste tako. Izgledaš kao zadovoljan čovek.”
„Gde sada stanuješ?” - upitao sam ga.
„Preselio sam se u severni Njuark. Blizu parka Brenč Bruk. Nameštaj u bakinom stanu je bio toliko star i škripav da se nisam ni trudio da ga zadržim. Jedne subote ujutru sam otišao i kupio nov novcat krevet, kauč, stolice, lampe, sve. Imam udoban dom.”
„Kakav ti je društveni život?”
„Nisam naročito društven, Arni. Idem u bioskop. Nedeljom odlazim do Ajronbaunda na dobru portugalsku hranu. Volim da sedim u parku kad je lepo vreme. Gledam TV. Gledam vesti.”
Zamišljao sam ga kako sam radi sve te stvari i, kao nesrećni ljubavnik, nedeljom pokušava da ne čezne za Maršom Stajnberg, a ostalim danima da ne umišlja da ju je video kako hoda ulicom, još uvek u svojoj dvadeset drugoj.
Čovek bi pomislio, sećajući ga se kao mladića kakav je bio, da će imati snage da se izbori čak i sa gorim stvarima od ovoga. Ali onda sam zamislio sebe bez moje porodice, i zapitao se da li bih ja bio nešto bolji da sam na njegovom mestu, ili čak podjednako dobar kao on. Bioskop, posao i odlazak na večeru nedeljom - meni je to delovalo užasno sumorno.
„Da li pratiš sport?”
Energično je odmahnuo glavom, poput deteta upitanog da li se igralo šibicama.
„Razumem”, rekao sam. „Kada su moja deca bila mala a ja nisam mogao da trčim s njima po dvorištu, i kad su bila malo veća i učila da voze bicikl a ja nisam mogao da vozim s njima, stiglo me je. Trudiš se da potisneš osećanja, ali to nije lako.”
„Čak ne čitam ni sportske strane u novinama. Ne želim ni da ih vidim.”
„Da li si se video sa svojim prijateljem Dejvom kad se vratio iz rata?”
„Dobio je posao u školi iz školskog sistema „Englvud”. Spakovao je ženu i decu i preselio se tamo. Ne, ne viđam ga.” Tada je upao u tišinu, i nije moglo biti jasnije da se, uprkos stoičkoj izjavi da živi bez onoga što nema, ni najmanje nije navikao na činjenicu da je toliko toga izgubio, i da je dvadeset sedam godina kasnije još uvek razmišljao o svemu što se jeste i što se nije dogodilo, dajući sve od sebe da ne misli na mnoštvo stvari - pored ostalog na to da bi sada verovatno bio na čelu atletičarskog programa u Vikvajičkoj gimnaziji.
„Hteo sam da pomažem klincima i učim ih da budu jaki”, konačno je progovorio, „a, umesto toga, ja sam im nepovratno naudio.” To je bila misao koja je oblikovala njegovu tihu patnju tokom decenija, patnju čoveka koji je najmanje bio zaslužan za tuđi bol. U tom trenutku je izgledao kao da je na ovoj planeti proživeo sedam hiljada sramnih godina. Uhvatio sam ga za zdravu ruku - ruku čiji su mišići radili dovoljno dobro, ali koja više nije bila jaka i snažna, ruku koja nije bila ništa čvršća od mekane voćke - i rekao sam: „Polio im je naudio. Ti nisi izvršilac. Ti si kriv za širenje polija koliko i Horas. Ti si samo bio žrtva kao i svi mi.”
„Nije baš tako, Arni. Sećam se kako je jedne noći Bil Blombek pričao deci o Indijancima, govorio im je kako su Indijanci verovali u postojanje zlog bića koje ih gađa nevidljivim strelama, koje su uzrok određenih bolesti...”
„Nemoj”, prekinuo sam ga. „Ne nastavljaj s tim, molim te. To je priča uz logorsku vatru, Baki, priča za decu. U njoj verovatno postoji i vidar, čovek koji tera zle duhove. Ti nisi indijansko zlo biće. Nisi bio ni strela, dođavola, nisi ti doneo invalidnost i smrt. Čak i ako jesi nekome preneo polio - iako ovo ne dopire do tebe, ponavljam: ti si bio potpuno nedužan.”
A zatim sam - kao da bi moja ogromna želja mogla da promeni njegov stav nakon svih sati koje smo proveli u razgovorima za ručkom, kao da bih sada mogao da ga nateram da vidi sebe izvan svojih nedostataka i počne da se oslobađa svog srama; kao da je u mojoj moći da oživim ostatke nepobedivog, mladog nadzornika igrališta koji je bez ičije pomoći oterao deset italijanskih prostaka što su pokušali da nas zastraše pretnjama da će Jevreje zaraziti poliom - odlučno rekao: „Nemoj biti neprijatelj sam sebi. Već ima dovoljno okrutnosti na ovom svetu. Nemoj pogoršavati stvari time što ćeš prinositi sebe kao žrtvu.”
Ali nikoga nije teže spasti nego uništenog dobrog momka. Predugo je bio sam sa svojim doživljajem stvari - i bez svega onoga što je očajnički želeo - da bih ja mogao da promenim njegovo viđenje strašnih životnih događanja ili njegov odnos prema njima. Baki nije bio genije - nije ni morao da bude da bi predavao fizičko u školi - ali nije bio ni najmanje neozbiljan. Bio je upadljivo lišen humora, od njega jedva da je ikada dolazio poneki trag smisla za humor, on nikada u životu nije govorio sarkastično ili ironično, retko kad bi se našalio ili nekoga zadirkivao - bio je čovek koji je dužnost stavljao ispred svega, ali nije bio obdaren velikim umom i za to je platio visoku cenu, jer je svojoj priči dao najozbiljnije značenje, značenje koje je s vremenom poprimalo sve veće razmere i opasno uvećavalo njegovu nesreću. Pošast koja je harala igralištem „Čenselor Aveni” i Indijan Hilom za njega nije bila zlokobni apsurd prirode, već njegov lični zločin, koji ga je koštao svega što je nekada imao i uništio mu život. Za nekoga kao što je Baki krivica je, ma kako apsurdna, bila neizbežna. Takva osoba je prokleta. Ništa što čini nije dovoljno dobro u odnosu na njegove ideale. On nikada ne zna gde se završava njegova odgovornost. Ne veruje u svoja ograničenja zato što, pod težinom stroge, urođene dobrote koja ne dopušta patnju drugih, on nikada neće priznati bez osećaja krivice da za njega postoje granice. Za takvu osobu je najveće postignuće da poštedi svoju voljenu od života sa obogaljenim mužem, a njegovo junaštvo se sastoji od potiskivanja njegove najdublje želje i odricanja od žene koju voli.
Možda da nije pobegao od užasa na igralištu, možda da nije napustio decu na igralištu samo nekoliko dana pre nego što je grad zatvorio igrališta a sva deca bila poslata kućama - možda, takođe, da njegov najbolji drug nije poginuo u ratu - ne bi tako lako osudio sebe za katastrofu i ne bi postao jedan od ljudi koje je uništilo doba u kojem je živeo. Možda da je ostao, bio tu tokom opštinskog testiranja vikjaviških Jevreja i, uprkos svemu što se moglo dogoditi, hrabro dočekao kraj epidemije...
A možda bi, gde god da je bio, on uvek tumačio stvari na svoj način, i - pošto ja o tome ne znam mnogo, a ni epidemiološka nauka ne zna mnogo više - možda to jeste ispravno. Možda je Baki bio u pravu. Možda nije bio zaslepljen osuđivanjem sebe. Možda njegove tvrdnje nisu bile preterane i nije izveo pogrešan zaključak. Možda on jeste bio nevidljiva strela.






PA IPAK, kad je imao dvadeset tri godine, on je za sve nas dečake bio najviši autoritet, neko kome smo se divili, koga smo poštovali, mlad čovek sa svojim uverenjima, pun energije, prijatan, ljubazan, nepristrastan, postojan, pažljiv, pravedan, hrabar, mišićav - i drugar i vođa. A nikad nije bio veličanstvenija figura nego tog poslepodneva krajem juna, pre nego što je epidemija četrdeset četvrte ozbiljno zaposela grad, pre nego što će, nemalom broju nas, život i telo biti drastično izmenjeni - kada smo svi marširali za njim do velikog, prašnjavog polja na drugoj strani ulice, niz padinu ispod igrališta. Tu je srednjoškolski ragbi tim trenirao i vežbao, a on nas je vodio da nam pokaže kako se baca koplje. Nosio je svoj kratki najlonski šorts, majicu bez rukava i patike i, predvodeći svoj čopor, opušteno držao koplje u desnoj ruci.
Kada smo stigli, na terenu na dnu Avenije Čenselor nije bilo nikog, a gospodin Kentor nas je okupio na obodu terena i svakome od nas dozvolio da vidimo i podignemo koplje - tanku, metalnu šipku, tešku malo manje od tri kilograma, dugu dva i po metra. Pokazao nam je različite načine, a potom i njegov omiljeni, da se uhvati mesto za šaku. Zatim nam je pričao o istoriji koplja, koje se koristilo za lov još u davnim vremenima, pre nego što su nastali luk i strela, a bacanje koplja je postalo sport u antičkoj Grčkoj na prvoj Olimpijadi u osmom veku stare ere. Prvi bacač koplja bio je, kako se verovalo, Herkul, veliki ratnik i ubica čudovišta, koji je bio, kako nam je gospodin Kentor kazao, krupni sin vrhovnog grčkog boga Zevsa i najjači čovek na svetu. Kad je završio priču, rekao je da će sad raditi zagrevanje, a onda smo ga dvadeset minuta gledali kako se isteže, dok su se neki od dečaka na ivici terena trudili da oponašaju njegove pokrete. Veoma je važno, rekao je - dok je istovremeno pravio špagu s karlicom na tlu - pre vežbanja dobro istegnuti mišiće na preponama, jer se oni lako povrede. Pri istezanju je dosta koristio koplje, uvrtao ga, okretao i balansirao njime kao jarmom, postavivši ga na ramena dok je klečao; radio je sklekove i iskorake - dok je stajao i istezao torzo. Uradio je stoj na rukama, a zatim nastavio da na rukama hoda ukrug, nekolicina dece je i to pokušala; sa ustima samo nekoliko centimetara udaljenim od tla objasnio nam je da se stoj na rukama radi kako bi se istegao gornji deo tela. Završio je sa saginjanjem napred a potom i nazad, tokom čega nije odvajao pete od zemlje dok je gurao kukove napred i neverovatno istezao leđa. Kada je najavio da će optrčati dva kruga oko terena, svi smo ga pratili jedva uspevajući da održimo korak s njim i pretvarajući se da se i mi zagrevamo za bacanje. Zatim je nekoliko minuta vežbao, ne bacajući koplje pratio je zamišljenu liniju kretanja - samo ga je držao visoko, ravno i pravo.
Kada je bio spreman da počne, rekao nam je da obratimo pažnju, prvo je potrčao, potom skočio i na kraju zamahnuo. Bez koplja u ruci ponovio je ceo pokret, usporeno, objašnjavajući nam kako ga je izveo. „Nije to nikakva magija, momci, a nije baš ni mačji kašalj. Ali ako dosta radite”, rekao je, „trudite se i marljivo vežbate - ako ne propuštate prvo - vežbe balansiranja, drugo - vežbe pokretljivosti, treće - vežbe istezanja, ako se pridržavate programa vežbanja s tegovima i ako vam je zaista stalo do bacanja koplja, garantujem vam, biće nešto od toga. U sportu je odlučnost sve. Tri reči: odlučnost, posvećenost i disciplina, to je sve što vam je potrebno.”
Pažljiv kao i uvek, rekao nam je da zbog bezbednosti ne smemo trčati po terenu, moramo da ostanemo na svojim mestima i odatle posmatramo. Dva puta je to naglasio. Nije mogao biti ozbiljniji, ozbiljnost je bila odraz njegove posvećenosti zadatku.
Tada je bacio koplje. Mogao si da vidiš kako mu se pomera svaki mišić kad ga je pustio u vazduhu. Napor ovog pokreta bio je oličen u glasnom izdahu i neobičnom uzviku (koji smo svi mi posle toga danima imitirali), bio je to zvuk koji je izražavao suštinu njegovog bića - ogoljeni vojni poklič težnje ka savršenstvu. Istog trenutka kad je koplje poletelo iz njegove ruke, počeo je da skakuće kako bi povratio ravnotežu, da se ne bi prevrnuo preko linije koju je klinom obeležio u prašini. A sve to vreme mi smo pratili putanju koplja - čisti, visoki luk iznad terena. Mi, niko od nas, nismo nikada pre toga videli kako se neki atletski pokret tako predivno izvodi upravo pred našim očima. Koplje je nastavljalo, i nastavljalo, daleko izvan linije koja je označavala 50 jardi, sve do protivničke strane terena, a kad se spustilo i sletelo, koplje je zatreperilo a njegov metalni vrh se, usled jačine udara, čvrsto zabio u zemlju.
Veselo smo vrisnuli i poskakali od radosti. Čitava putanja koplja poticala je od gipkih mišića gospodina Kentora. Njegovo čitavo telo - stopala, noge, zadnjica, torzo, ruke, ramena, čak i čvrst panj njegovog volovskog vrata - svojim je skladnim kretanjem omogućilo taj zamah. Činilo se da se naš nadzornik igrališta pretvorio u iskonskog čoveka koji odlazi u lov, u potragu za hranom na određeno mesto, koji kroti divljinu snagom svoje ruke. Nikada nismo osećali takvo strahopoštovanje prema nekome. Preko njega smo i mi, dečaci, ostavili malu legendu u komšiluku i postali deo istorijske sage o našem drevnom rodu.
Tog poslepodneva je nastavio da baca koplje, svaki put glatko i moćno, svako bacanje bilo je praćeno tim odjekom koji je bio nešto između uzvika i groktaja i svaki put bi, na naše oduševljenje, koplje sletelo nekoliko metara dalje. Kada je trčao s visoko podignutim kopljem, istezao unazad ruku u kojoj ga je držao, a zatim pružao ruku napred kako bi pustio koplje visoko iznad svojih ramena - i oslobodio ga, poput eksplozije - za nas je on bio nepobediv.

1 Dan sećanja (Memorial Day) - državni praznik u Sjedinjenim Američkim Državama, ustanovljen posle završetka građanskog rata 1865. godine, u znak počasti za pale vojnike Severa i Juga, da bi u XX veku bio posvećen svim Amerikancima koji su dali život obavljajući vojničku dužnost. Obeležava se svake godine poslednjeg ponedeljka u maju i smatra se početkom letnjih praznika. (Prim. prev.)
2 Četvrti juli je u Sjedinjenim Američkim Državama Dan nezavisnosti, praznik kojim se obeležava usvajanje Deklaracije nezavisnosti od strane članova Drugog kontinentalnog kongresa 1776. godine. (Prim. prev.)
3 Aliteracija je pesnička figura koja se sastoji u tome da više reči u jednom stihu počinju istim suglasnikom. (Prim. prev.)
4 Dan rada je američki praznik posvećen radnicima i njihovim dostignućima u ostvarivanju svojih prava koji se slavi svakog prvog ponedeljka u septembru i predstavlja kraj letnjih praznika i početak školske godine i radne sezone. (Prim. prev.)
5 Bar micva (bar - sin (aram.), micva - pod obavezom (hebr.) - jevrejska ceremonija kojom se obeležava religiozna punoletnost dečaka kada napune 13 godina. Njome se dečaci primaju u versku zajednicu. (Prim. prev.)
6 Fort Diks (Fort Dix) - američka vojna baza u državi Nju Džersi. (Prim. prev.)
7 Frenči (Frenchy) - bukvalno Francuščić (Prim. prev.)
8 PTA (Parent-Teacher Association) - američka neprofitna organizacija koja okuplja nastavnike, roditelje, učenike, ljude koji se bave administracijom, poslovne ljude i predstavnike lokalnih samouprava s ciljem da se učenicima obezbedi što bolje obrazovanje, a roditeljima pruži prilika da učestvuju u obrazovnom procesu i obrazovnom sistemu. Bavi se i širenjem svesti i informacija u javnosti, a, pored obrazovanja, ciljevi su joj i dečja dobrobit, bezbednost i zdravlje. (Prim. prev.)
9 Asafoetida (Ferula asafoetida) - začinska biljka s karakterističnim jakim mirisom, sličnim mirisu luka. Koristi se u ajurvedskoj medicini, ima antivirusna, antibakterijska dejstva, pomaže kod bronhitisa i pri detoksikaciji organizma. (Prim. prev.)
10 V-pisma (V-mail letters, dobila su ime po engleskoj reči Victory [pobeda]) - hibridna forma dopisivanja, korišćena za vreme Drugog svetskog rata kao vid korespondencije između američkih vojnika na drugoj strani okeana i njihovih porodica. Originalna pisma su se, radi lakšeg i bržeg transporta, pre slanja proveravala, potom prenosila na film, a po dolasku na odredište štampala. Ovaj princip bržeg i jednostavnijeg slanja pošte prvi su koristili Britanci 30-ih godina dvadesetog veka. (Prim. prev.)
11 Jarmulka ili kipa - jevrejska kapica. (Prim. prev.)
12 Kadiš (hebr. kaddisch) - molitva za mrtve kod Jevreja. (Prim. prev.)
13 Dan D je vojni termin za dan početka bitke ili vojne operacije. U istoriji je najpoznatiji dan D - 6. jun 1944. kada su se Savezničke snage u Evropu iskrcale u Normandiji. Iskrcavanje je počelo noćnim padobranskim i jedriličarskim desantom, praćenim vazdušnim napadima i pomorskim bombardovanjem. Bitka je trajala još dva meseca koliko je trebalo savezničkim snagama da probiju nemačku liniju fronta u Francuskoj. (Prim. prev.)
14 Šerbur je grad i morska luka na Lamanšu u Francuskoj. Osvajanjem Šerbura, pod vođstvom američkog generala Džordža Smita Patona, savezničke snage su, tokom bitke za Normandiju, probile nemačku liniju fronta i odsekle Šerbur od ostatka nemačkih snaga. (Prim. prev.)
15 Marijanski pohod ili bitka na Marijanskim ostrvima (ostrva u zapadnom delu Tihog okeana) - američka invazija na Sajpan (15. jun 1944.), Gvam (21. jul 1944.) i Tinian (24. jul 1944.) u Drugom svetskom ratu. (Prim. prev.)
16 Latke su tradicionalno jevrejsko aškenasko jelo od krompira, slično uštipcima, medaljonima ili kroketima. Dok ga Aškenazi zovu latke, kod Sefarda je to pašas di kumpir ili pašas di patatas. (Prim. prev.)
17 Tifoidna Meri je izraz koji je postao sinonim za osobu koja nesvesno prenosi zarazu. Potiče od Amerikanke Meri Malon (1869-1938) koja je bila prvi slučaj asimptomatskog prenosioca infektivnih bolesti, u ovom slučaju tifusa. Procenjeno je da je, pre nego što je stavljena u karantin, radeći kao kuvarica, zarazila tifusom 51 osobu, od kojih su tri umrle. (Prim. prev.)
18 Prvu vakcinu protiv polija je 1952. godine razvio Džonas Solk, a ovo otkriće je objavljeno 1955. godine. Albert Sejbin je tvorac oralne polio vakcine koja je u upotrebi od 1962. godine. Obe ove vakcine su u upotrebi i danas. (Prim. prev.)
19 Palmerov metod pisanja uveo je krajem XIX i početkom XX veka Ostin Palmer. Zasniva se na jednostavnom, manje „ženskom” kurzivu. Predstavljen je u njegovoj knjizi Palmerov vodič za poslovno pisanje 1894. godine. (Prim. prev.)