Naše nezaboravljene priče - Toni Parsons

Ponekad se može odrasti za samo jednu noć.

Datum je 16. avgust 1977. Toga dana, kada je umro Elvis Prisli, Teri se vratio iz Berlina kupajući se u svetlosti prijateljstva s legendarnom rok zvezdom Dagom Vudom. Ali Dag baca oko na Terijevu devojku, tajanstvenu mladu fotografkinju Misti. Hoće li Terijeva ljubav preživeti ovu vrelu letnju noć?
Rej je jedini novinar popularnog muzičkog časopisa Novine koji odbija da se podšiša i prestane da nosi zvoncare. A preti mu i otkaz, pa on utehu pronalazi u naručju starije žene. Ali u gradu je, samo te noći, Džon Lenon i Rej veruje da će sačuvati posao ako uspe da dobije intervju od povučenog Bitlsa. Mogu li Džon Lenon i gospođa Braun da spasu mladićevu dušu?
Leon beži od bande zvane Dagenamski psi, kojoj se nije dopao jedan njegov članak. Krijući se u disko klubu „Zlatni rudnik“, Leon upoznaje Rubi – kraljicu plesa iz svojih snova. Ko će ove noći prvi pronaći Leona – Dagenamski psi ili prava ljubav?
Naše nezaboravljene priče je roman o veri u večitu mladost, o seksu, ljubavi i rokenrolu, o snovima mladosti u čeonom sudaru sa svetom odraslih. Toni Parsons vraća se svojim korenima u ovoj duboko ličnoj knjizi – u priči koju je dugo čekao da ispriča.

Dejvidu Morisonu iz Hong Konga



DEO PRVI
1977 - MOŽDA NISI ANĐEO




JEDAN


Zaustavili su ga dok je prolazio kroz carinsku kontrolu. Zašto i da ga ne zaustave? Teri je izgledao kao donosilac nevolja.
Koža mu je bila bleda od previše neprospavanih noći i sam Bog zna čega još, nosio je polovni sako iz „Oksfama”, majicu kratkih rukava s natpisom CBGB1, leviske koje voda nije dotakla od dana kad ih je kupio, navukao i legao u punu kadu (majka mu je rekla da će se razboleti i umreti, a otac da je prokleti luđak), martinke i - kao kruna svega - kratku jež frizuru obojenu u crno, i to loše, nečim što se zove „crna ponoć”, a što je pronašao na dnu police s damskim potrepštinama u „Butu”.
„Trenutak, gospodine.”
Gospodine je bilo upotrebljeno kao oružje. Kao da bi se iko ozbiljno obratio Teriju s gospodine. Dvojica carinika. Jedan se bližio tridesetoj, imao je široke zaliske i kosu kratku na temenu i slepoočnicama, a dugu pozadi, kao neki fudbaler s Kings Rouda koji pokušava da ostane u toku s vremenom. Drugi je bio zaista prastar, možda čak vršnjak Terijevog oca, ali bez njegove vedrine.
„Bili ste negde daleko, gospodine?”
Ovo je rekao matori namćor, prav kao sveća posle tolikih godina provedenih u uniformi.
„U Berlinu”, reče Teri.
Onaj mlađi, kosmat kao neki Dikensov lik, već je otvorio Terijevu plastičnu „Puminu" torbu i vadio njegovu majicu s natpisom Bože, čuvaj kraljicu, njegov srebrni kasetofon, rezervne baterije, mikrofon i nekoliko pari gaća.
Kao što je Terijeva mama uvek naglašavala, nikad ne znaš kad će da te udari autobus.
„U Berlinu? Mora da je tamo divno u ovo doba godine”, reče onaj sa zaliscima, a stari vojnik se zacereka. Njima je to bilo smešno. Erik i Erni sa terminala tri.2
Stari vojnik otvori Terijev debeli plavi pasoš i izbulji oči. Bledi crnokosi momak pred njim malo je ličio na ovaj optužujući snimak iz Terijevog prethodnog života, njegovog sivog ugaslog života s mamom i tatom, života u kom je radio u fabrici džina i išao naokolo kao izgubljen u snovima, a sanjao da se izvuče odatle.
Teri je sa slike škiljio u svet ispod neuspele frizure sa šiškama; pokušavao je da izgleda kao Rod Stjuart, ali više je ličio na Dejva Hila, bubnjara grupe Slejd. Čak se trudio i da pocrni. Slika je poticala iz vremena kada je Teri još čekao da mu život počne, i obrazi su mu plamteli dok je stari vojnik zatvarao pasoš.
Onda je onaj sa zaliscima zavukao ruku dublje u torbu i Teri se trgnuo, jer je carinik sada dodirnuo ono što mu je zaista bilo važno - izvukao je dve nedelje star primerak časopisa Novine, sa Džoom Stramerom na naslovnoj strani, lepim i prokletim kao Lorens Harvi u filmu Mesto na vrhu. Nehajno je otvorio časopis, belo blenuo u stranice s vestima i naslove koji mu ništa nisu govorili.
Ovogodišnji Kostelo. Slučaj Toking hedsa. Bakman Tarner overdrajv se razilaze. Madi Voters - Hard Again. Fani nastupa u Redingu?
Sada brže lista časopis. Nije ni pogledao članak na srednje dve strane o grupi Kleš iz pera Skipa Džonsa, najvećeg muzičkog novinara na svetu, ali je zastao - kao da je to najvažnije - kad je stigao do oglasa.
„Produkcija Prljava piša - nabavite sebi malo”, pročitao je glasno tip sa zaliscima i nakreveljio se. „Odvratno, nego šta.”
Bacio je list u stranu i stao da kopa dublje. Izvadio je Terijev primerak romana Aerodinamična mala boje bombona od mandarine u kom su bili podvučeni čitavi odeljci, a onda nešto stvarno nezamenljivo - kasete sa snimkom Terijevog nedavnog intervjua s legendarnim Dagom Vudom, jedinim čovekom koji je zvižducima oteran sa scene na Vudstoku.
Teri je posmatrao kako zalisci postupaju s kasetama kao da se dele na benzinskim pumpama. Došlo mu je da kaže ovim skotovima da idu i rade nešto korisno, recimo da hvataju Karlosa Šakala.
Ali palo mu je na pamet da bi to izazvalo pretres do gole kože i pregled telesnih otvora pride, pa se ujeo za usnu, stegao dupe i zapitao se koliko će ga njegova devojka čekati.
„Jeste li putovali poslom ili iz zadovoljstva, gospodine?”, upita stari vojnik.
„Ja sam novinar.”
Još ga je palilo da to kaže - i posle devet meseci na poslu uzbuđivalo ga je da vidi svoje ime ispod naslova, naročito pored malecke fotografije koju su ponekad objavljivali. Sitnica, ali i znak da Teri postaje ono što je oduvek želeo da bude. Sada ga više ništa ne može zaustaviti.
„Novinar?”, reče stari carinik pomalo sumnjičavo, kao da pravi novinar treba da nosi odelo i kravatu, ili kofer za spise u ruci, ili da bude star ili tako nešto. „A o čemu pišete?”
Teri mu se osmehnu.
Bio je kraj leta 1977, i bilo je nečega u vazduhu, u klubovima i na svakoj radio-stanici. Sve je odjednom ponovo bilo dobro, onako kako je bilo dobro pre deset godina, šezdesetih, kad je Teri bio mali, a njegovi roditelji još mislili da su Bitlsi izgleda fini momci.
O čemu piše? Piše o tome kako se sve menja - frizure i pantalone i sve živo između.
O čemu piše?
O, ovo je baš dobro.
Teri se priseti nečega što je nedavno rekao Rej Dejvis, o tome kako mu dođe da zajeca kad god vidi nečiju zbirku ploča, kako je dirljivo videti te lične zvuke pred sobom, nage, otvorene, izbledele od godina, jer, ako vam je stalo, onda se sve nalazi između izgrebanog vinila i ispucalih omota, jasno kao na dlanu, sve nade i žudnje nečije privatne vasione i sve što mlado srce može da želi, sve što mu treba i sve za čim čezne.
„Pišem o muzici”, reče Teri.

Misti ga je čekala na terminalu za dolaske.
Video ju je pre nego što je ona spazila njega. Voleo je da bude tako. Bila je to jedna od njegovih omiljenih stvari - da je vidi pre nego što ona vidi njega.
Misti. Njegova ljubav kose boje meda i mačjeg lica. Visoka i vitka u jednostavnoj beloj haljini i bučnim glomaznim bajkerskim čizmama.
Devojke su počele stalno to da rade, da uklapaju nešto neporecivo ženstveno - mini suknju, mrežaste čarape, Mistinu jednostavnu belu haljinu - s nečim grubo muževnim - martinkama, psećim ogrlicama sa šiljcima ili sličnim narukvicama, Mistinim motociklističkim čizmama. Bacaju ti svoju seksualnost u lice, mislio je Teri, zahtevaju da saznaju u šta to buljiš i nemo pitaju šta ćeš povodom toga učiniti. To je nešto sasvim novo.
Preko ramena je nosila torbu s fotografskom opremom. Očekivali biste da s jedne drške visi neka plastična glupost, možda figurica Fonza ili Hana Sola, ali Misti je tu okačila lisice - par lisica od lažnog ružičastog krzna. Na prvi pogled ne bi se moglo odrediti da li su kupljene u prodavnici igračaka ili u seks-šopu.
Misti i njene lisice od lažnog ružičastog krzna. Teri uzdahnu gledajući je.
Bila je nalik na devojku iz knjige. Ne, na ženu - više se nije govorilo devojka, to je bila još jedna novotarija, nisi više smeo reći devojka, morao si da kažeš žena, čak i kad su tehnički, zakonski, još bile devojke. Misti je sve to objasnila Teriju - imalo je nekakve veze s onim što je ona zvala dušegupkom muške tiranije.
Čudnovato, pomisli Teri.
Da, bila je kao riba - žena - iz romana Tomasa Hardija koji su čitali u školi one godine kad se ispisao i otišao da radi u fabrici. Daleko od razuzdane gomile. Misti je bila kao žena iz te knjige - sva od ženske mekote, ali s čeličnom žicom koja se ne vidi na prvi pogled. Vitsaveja Everden. To je bila Misti. Vitsaveja Everden u beloj haljini i motociklističkim čizmama, Vitsaveja Everden s parom lisica od veštačkog ružičastog krzna.
Još ga nije primetila, a od slike njenog lica koje pretražuje masu nepoznatih steglo mu se srce. Onda je uhvatila njegov pogled i počela da skakuće gore-dole, tako srećna što ga ponovo vidi posle toliko vremena.
Više od sedmice!
Provukla se ispod natpisa STROGO ZABRANJEN PROLAZ i pritrčala mu. Nije bila od onih koji paze na natpise, kretala se svetom kao da ima pravo da bude tu - bilo gde, svuda. Kao žena iz knjige, kao devojka iz pesme.
„Vidi, Tel”, rekla je.
U rukama je držala poslednji broj Novina. Gotovo nedelju dana star, ali mastilo je nekako još bilo vlažno, i vrhovi njenih prstiju crni, a na naslovnoj strani mršavi turobni muškarac platinaste plave kose u kišnom mantilu stajao je pored velikog zida s natpisom Achtung! Sie verlassen jetzt West Berlin.3
Terijev članak o Dagu Vudu, napisan na hotelskoj kesi za rublje i izdiktiran telefonom iz Berlina.
„Pa, kakav je?”, upita Misti i on je morao da se nasmeje jer ga je to pitanje obično dovodilo do ludila.
Napišeš članak od tri hiljade reči o nekome i svi te pitaju A kakav je on? Kakav je on vidi se iz članka, uvek se vidi iz članka, ili članak ne valja. Kad je Tom Vulf pisao o Muhamedu Aliju, Filu Spektoru ili Hjuu Hefneru, ljudi su govorili Dobro, Tome, ali kakav je on zapravo? Verovatno. Ali Teriju sada nije smetalo. Jer, to je bila ona. To je bila Misti.
„On je najveći”, reče Teri. „Upoznaću te večeras s njim, važi?”
Onda se u njenim očima pojavio onaj izraz, onaj sanjivi daleki izraz. Nagnula je glavu u stranu i Teri je spustio usne na njene, a fotoaparati u njenoj torbi pritiskali su mu srce kroz sako kupljen u dobrotvornoj prodavnici polovne odeće.
Njeni poljupci imali su ukus cigareta i voćnih guma za žvakanje, i dok su se mazili u Dolascima, potpuno obmotani jedno u drugo, ne obazirući se na buljenje, podsmeh i ljigave primedbe - „A u šta su se ovi prerušili, tata?" - nijedno nije sumnjalo da će njihovi poljupci uvek imati takav ukus.

Leon Pek radio je singlove.

Sedeo je u sobi za preslušavanje, sobičku nalik na hodnik sa stereo uređajem, gde su odlazili da slušaju nove snimke, a svuda oko njega bile su ploče izašle te nedelje, stotinak i više ploča na 45 obrtaja, neke u sada modernim plastičnim omotima sa slikama.
Običaj je zahtevao od Leona da nađe nešto o čemu će oduševljeno da balavi - singl nedelje - i da zatim odabere dvadesetak ili tridesetak drugih ploča vrednih jeftine šale koja može da se ispriča u jednom sažetom nadrkanom odeljku.
Nekakav pakosni podsmeh oduvek je bio deo privlačnosti Novina, baš kao što je čitaocima obećavano ispod naslova svakog broja, „Vruće vesti, hitovi, zlatne ploče i besomučna zlobna kontroverzna galama”. Upravo to Leon je morao da ispovrti za svoju stranicu o singlovima. Besomučnu zlobnu kontroverznu galamu.
Samo što ga je mrzelo.
Preko vikenda se u Leonu desilo nešto što je pljuvačinu učinilo besmislenom - da vidimo, šta imamo ovde? Float On grupe Flouters, Easy grupe Komodors ili Silver Lady Dejvida Starskija Soula - ili mu je nadimak Hač? - nisu mu se činili vrednim napora.
Tokom vikenda desilo se nešto što je promenilo Leonov pogled na svet. Zato je uzeo Silver Lady - Starski ili Hač kezio se s omota kao Ozmond posle lobotomije - i bacio je preko sobe kao frizbi. Komad vinila prečnika osamnaest centimetara razbio se uz predivan, iznenađujuće glasan prasak o suprotni zid. Prijalo je.
Toliko mu je prijalo da je učinio to isto s Float On. Zatim sa Easy. Onda je na red došla ploča You Got What It Takes grupe Šouvadivadi. Leon zatim uze Fanfare for the Common Man, novi singl Emersona, Lejka i Polmera i baci ga s posebnom zlobom. Uskoro je soba za preslušavanje bila prekrivena komadićima razbijenog vinila.
Leon odgurnu hrpu singlova i uze da lista poslednji broj Novina, uzdišući nad srceparajućom beznačajnošću svega. Zar ovi ljudi ne znaju šta se dešava po svetu?
Na naslovnoj strani bila je slika Daga Vuda kako izvodi svoju oveštalu tačku umornog heroja-džankija pored Berlinskog zida. Leonu je bilo drago zbog Terija - prosto ga je video kako raste od ponosa gledajući svoj članak na naslovnoj strani - ali daj. Kao da Lu Rid nije to sve uradio prvi, i to mnogo bolje! Kao da Dag Vud razlikuje Karla od Gruča Marksa!
Teri se toliko pali na te bogove roka, pomisli Leon. Svi su tu.
Leon zevnu i okrenu drugu stranu, uzdišući nad listama. Među singlovima je vladalo besmisleno disko đubre - Dona Samer izvodi lažne orgazme tokom cele pesme I Feel Love - a na listama albuma prva je bila muzika koja pomaže urađenim domaćicama da se nekako provuku kroz menopauzu. The Johnny Mathis Collection.
Leon prezrivo frknu. Listao je Novine, a prsti su mu, kao i raspoloženje, svakog trenutka postajali sve crnji.
Iter snima prvi album tokom letnjeg raspusta... nove singlove izdali su Pilot, Džentl džajant i Roj Vud bend... Raj Kuder, Boni M i Modern lavers imaju nove albume...
Najzad! U dnu jedanaeste strane, stešnjeni u ugao ogromnom reklamom za Aerosmit i ekskluzivnim člankom o razvodu Stilaja Spana, tiskala su se dva-tri odeljka koji su privukli Leonovu pažnju i probudili mu srce. Članak je nosio njegov potpis.
Nacionalni front namerava ovog vikenda da održi paradu u crnačkim četvrtima. Skrivajući rasističke poglede iza kampanje protiv krađe na ulicama i bezbrojnih zastava, NF namerava da krene iz Klifton Rajza u Nju Krosu. Vreme i pravci marša još nisu saopšteni.
Okupljanje učesnika mirnih kontrademonstracija koje organizuje udruženje Opšta luišamska kampanja protiv rasizma i fašizma (OLKPRF) biće na Ledivel Fildsu, pored železničke stanice Ledivel, u jedanaest pre podne. Dođi ako si čovek.
Časopis se u kioscima širom zemlje pojavio prošlog četvrtka, a u Londonu još u sredu. Pre čitavog jednog života, pomisli Leon. Jer, prošle subote su marš i kontrademonstracije stvorile najveće nerede koje je London video od rata. A Leon Pek je bio tamo.
Bio sam tamo, mislio je dodirujući masnicu na obrazu koju mu je kolenom napravio policajac na konju. Video je sve. Dok je mnoštvo njegovih vršnjaka maštalo o tome da vidi Aerosmit u Redingu, Leon se našao usred nereda u Luišamu, zgnječen među demonstrantima koje je potiskivala policija na konjima, osećajući da je došao kraj sveta.
Zastave su lepršale, cigle su letele, policajci na konjima uletali su u gomilu, borbene linije su napredovale i povlačile se - opšti vrišteći ogorčeni haos. Narandžaste dimne bombe u Glavnoj ulici, vazduh pun maltera i cigli, kanti za smeće, boca i povika, ruganja, skandiranja. Zvuk razbijenih prozora.
Najbolje se sećao telesnog osećanja pobune, kako ga je doživeo u kostima i krvi. Noge su mu se od užasa pretvorile u kašu dok su vazduhom leteli projektili, a policija nagonila konje u gomilu, srce mu je tuklo kao ludo od prizora mržnje na licima ljudi u maršu Nacionalnog fronta, preplavio ga je bes kad je video ove licemere kako se razmeću svojim rasističkim stavovima u četvrti gotovo potpuno naseljenoj crncima.
Nikad u životu nije se toliko uplašio. Pa ipak, nigde drugde ne bi radije bio.
To je bilo važno. Važnije od bilo čega. Leon Pek, dete mira i napretka, proveo je subotnje popodne radeći ono što je njegov otac radio u ratu, na Siciliji, u Monte Kasinu, i u maršu na Rim. Borio se protiv nacista.
Leon se nije zavaravao. Luišam je bio samo jedna subota u njegovom životu. Nije to moglo da se poredi s onim što je stari učinio u Drugom svetskom ratu. Ali to iskustvo bilo je drugačije od svega što je Leon ikada doživeo.
Dok je bio mlađi, Leon se petljao s đačkom politikom u gimnaziji i na fakultetu. Ali ovo je bilo nešto sasvim drugo. Vlasniku radnje u blizini prazne zgrade u koju se Leon uselio nacisti su rasekli lice nožem „stenli”. Nacisti se vraćaju. To se zaista dešava. Ili ćeš učiniti nešto povodom toga, ili ćeš otići na koncert Aerosmita u Redingu.
Nešto kasnije te sunčane subote, baš kad su neredi počeli da liče na vizije koje je imao kad je uzimao esid u slušaonicama Ekonomskog fakulteta u Londonu, Leon je stao ispred prodavnice električnih aparata u Ulici Oksford i odgledao vesti na desetak različitih televizora. Neredi su bili prva vest. Jedina. Četvrtina Metropolitenske policije bila je tamo i nije mogla da ih umiri.
Leon se pitao je li bilo ko od čitalaca Novina otišao u Luišam zbog ovih bednih nekoliko rečenica. Pitao seje li učinio ikakvo dobro. Pitao se hoče li se uskoro - ovde je morao da pogleda sopstveni članak - OLKPRF naći na svačijim usnama. Ali onda je okrenuo stranu i plaćeni oglasi vratili su ga u stvarnost. To je ono što zanima njihove čitaoce.
IZGLEDAJTE SKANDINAVSKI! Skandinavske klompe 5 funti i 50 penija... Košulje od indijskog platna 2 funte 70 plus 20 penija za pakovanje i poštarinu... Lone od paname. „Originalne pantalone pripijene u bokovima od odličnog panama platna”. I dalje samo 2 funte 60.
Leon oklevajući okrenu modnu stranicu i upita se Ko nosi ovo sranje? On sam izgledao je kao član grupe Ramons samo s kratkom kosom - londonska verzija njujorškog arhetipa. Taj stil je govorio - ja se trudim, ali ne previše.
Leonovo lice i telo nisu bili sasvim u skladu s masnom muževnošću njegove odeće. U dvadesetoj godini još je bio mršav kao slamka, krhak, dečačkog izgleda i delovao je kao da se brije samo jednom nedeljno.
Na motociklističkoj jakni marke „levis” nosio je plastični bedž sa slikom Vladimira Iljiča Lenjina koji profilom podseća na Džimija Hila.4 Obično je nosio pripijene leviske, otrcanu majicu s natpisom Tin Lizi i bele adidaske s tri plave crte sa strane. To je bila prilično uobičajena uniforma naprednog urbanog muškarca u leto 1977, mada je Leon svoj izgled dopunio šeširom malog oborenog oboda iz jedne dobrotvorne prodavnice. Čudno, ali takva odeća nije se reklamirala na zadnjim stranama Novina, gde su još krčmili ostatke duha šezdesetih.
Nakit sa motivom listova konoplje. Srebrni privesci u obliku lista na lančiću od punog srebra - 7 funti.
Leon je zatvorio Novine odmahujući glavom. Namestio je šešir. Kao da se ništa nije dogodilo. Kao da nije počeo rat.
Leonu se činilo da svi koje poznaje žive u nekakvom snu iz šezdesetih. Ljudi s kojima je radio u Novinama, svi njegovi čitaoci, njegov otac - naročito njegov otac, čovek koji je nekoliko godina pripadao Antinuklearnom pokretu, ali koji je sada član golf kluba.
Šta je s njima? Zar ne shvataju da je došao trenutak da se dignu u odbranu? Šta misle da je Nacionalni front radio marširajući po južnom Londonu? Dotakao je modricu na obrazu i poželeo da se ona nikad ne povuče.
Ovde nije reč o nekakvom izboru stila - duga ili kratka kosa, široke ili uske pantalone, Elvis ili Džoni Roten. Reč je o mnogo temeljnijem izboru - ne između NF-a i Socijalističke radničke partije koji su lepili svoje suparničke parole svuda po gradu kao večiti rivali političkog ekstremizma - nego o izboru između zla, mržnje, rasizma, ksenofobije i licemerja i svega što je njihova suprotnost.
Sećajući se Luišama još se tresao od straha. Kamenje koje poput kiše pada po povorci Nacionalnog fronta. Lica izobličena od mržnje. Policija koja tuče palicama, čizmama i kolenima. Iznenadna eksplozija borbe prsa u prsa kad su demonstranti i kontrademonstranti probili policijske kordone, metež pesnica i nogu. I konji koji seru od straha dok ih nagone na ljude. Leon je znao kako je bilo konjima. Luišam je bio prva tuča u kojoj je učestvovao od one na igralištu osnovne škole. A tu je izgubio.
Mada se mora reći, pomisli Leon, da je bila prilično krupna za devetogodišnju devojčicu.
Listao je singlove dok nije pronašao nešto vredno da se pusti. Pretty Vacant grupe Seks pistols. Stavio je ploču na gramofon, spustio iglu i povukao ručicu za ponavljanje. Onda je, dok je mucavi gitarski rif kuljao iz zvučnika, uzeo da uništi ostale ploče. Džeksons, Dona Samer, Hot čoklit, Karli Sajmon i Braderhud of men - svi su našli svoj usud na drugoj strani sobe, svi su nestali u dramatičnoj eksploziji vinila.
Leon se taman spremao da lansira Ma Baker grupe Boni M kad su se vrata sobe za preslušavanje otvorila i pojavio se crni čistač s usisivačem u rukama. Otvorenih usta zurio je u polomljenim vinilom prekriven tepih.
„Šta to radiš, čovek, za ime sveta?" upita čistač.
„Radim singlove”, reč Leon, lica vrelog od stida. „Baš sam mislio da to pokupim.”
Pod budnim čistačevim pogledom Leon se spusti na kolena i poče da sakuplja polomljene ploče, usta ukočenih u osmehu za koji se nadao da zrači solidarnošću i nekom vrstom izvinjenja.

„Nadam se da voliš kari”, reče Terijeva mama Misti.
„Obožavam kari”, reče Misti. „Znate, moj otac se rodio u Indiji.”
Teri pogleda Misti ispod oka. Nije znao da je njen tata rođen u Indiji. Činilo mu se da ima mnogo šta što ne zna o njoj, iako su zajedno još od Božića.
Misti, Teri i njegovi roditelji gurali su se nelagodno u sićušnom predvorju. Misti je uzbuđeno govorila o slavi kolonijalnog carstva i o tome šta je Kipling napisao o pravilnom pripremanju pileta tikka masala. Terijevi roditelji učtivo su se smešili dok je blebetala. Njegov otac joj je uzeo fotografsku torbu iz ruku, ali Teri je opazio da je skinula lisice od veštačkog ružičastog krzna i strpala ih u torbu. To je bila njena prva poseta i svi su se zdušno trudili. Misti je uključila svoj šarm na desetku, a tata je obukao košulju. Mama je spremila naročita jela, a Teri nije doneo rublje na pranje.
Ušli su u dnevnu sobu; iz televizora u uglu treštao je neki stari film. Za trenutak je zaokupio njihovu pažnju. Toni Kerbs i Sidni Poatje bili su begunci s robije, beli rasista i ponosni crnac, još okovani zajedno.
„Skini mi se!”, rekao je Toni Kertis. „Nismo muž i žena!”
„Nego šta smo, macane”, reče Sidni Poatje i besno cimnu lanac koji ih je još povezivao. „A ovo nam je burma!”
„Prkosni”, reče Terijeva mama. „Mnogo je bio sladak ovaj Toni Kertis.”
„Ugasiću ovo”, reče Terijev tata. Bio je to pouzdan znak da je u poseti kraljevska ličnost. Obično su gasili televizor tek kad im kaže da krenu na spavanje.
„Sta je ono Trifo rekao o životu pre televizije?" reče Misti i namršti ljupko lice da se priseti.
„Ne sećam se tačno, mila”, reče Terijeva mama kao da ju je neko pitao kako se zove poslednji singl Desa O’Konora, a njoj je odgovor na vrhu jezika.
„Trifo je rekao da su pre nego što je izmišljena televizija ljudi zurili u vatru.” Misti je delovala veoma ozbiljno, kao i uvek kad je navodila reči nekog svog heroja. „Rekao je da su ljudi oduvek imali potrebu za pokretnim slikama.”
Svi su trenutak-dva razmišljali o tome.
„Koktel kobasice?”, reče Terijeva mama nudeći tanjir smežuranih čipolata nakostrešenih od čačkalica. „Uzmi dve, mila. Tako su male.”
Teri pomisli kako je čudno što vidi Misti smeštenu na smeđem trosedu u dnevnoj sobi kuće s fasadom od šljunka u kojoj je odrastao. Kad je Teri bio mali, njegov otac je radio tri posla kako bi izvukao porodicu iz iznajmljenog stana iznad mesare i kupio sopstvenu kuću, ali je znao da ono što je za njegove roditelje kuća iz bajke devojci kakva je Misti svakako izgleda veoma skromno.
Baršunasti zidni tapeti, pijanino u uglu i narandžasti tepih od zida do zida koji je izgledao kao tlo posle neke užasne saobraćajne nesreće. Mama i tata imali su jednake šamlice na kojima su držali noge dok su čitali Revej (mama) i Riders dajdžest (tata). Misti je sela na srednji jastuk onoga što su zvali sofom u onome što su nazivali prednjom sobom i čekala ono što su označavali kao popodnevni čaj.
Čudno za sve. Prednja soba, sofa, čaj - kao da njegovi roditelji i Misti čak govore različitim jezicima.
Terijev tata buljio je zamagljenih očiju u mrtvi televizor, držeći u ruci zaboravljenu kobasičicu na čačkalici. Upravo se bio probudio i spremao se za još jednu noćnu smenu na Smitfildskoj mesnoj pijaci. Čak i da je bio budniji, nije bio vešt ćaskanju, osim s ljudima koje godinama poznaje, kao što su ljudi s pijace. Ali Terijeva mama ćeretala je za medalju. Poslovala je po kuhinji i razgovarala s Misti kroz šuber kao mornar koji viri kroz prozorče.
„Sviđa mi se tvoja haljina”, reče Terijeva mama odmeravajući belu haljinu i bajkerske čizme. „Baš je lepa.” Nije rekla ništa o čizmama. „Šta više voliš, pileći ili goveđi kari, mila?”
Misti gotovo zaskiča od oduševljenja. „Ne mogu da verujem da ste se toliko mučili!”
Ali Teri je znao da kari nije bio nikakva muka. Njegova mama je prosto petnaest minuta kuvala kesicu karija „oko sokolovo" u kipućoj vodi. Znao je da to nije kari kakav njegova devojka očekuje. Znao je da je ona naviknuta na hranu iz pravih indijskih restorana.
Dok je čekao čaj, Terija je obuzelo isto ono beznađe, ona priprema za poniženje kakvo je jednom doživeo u osnovnoj školi kad mu je posle časa fizičkog Dlakavi Norton sakrio pantalone. Pošto nije uspeo da nađe svoj sivi šorc sakriven iza pisoara (hvala ti, Dlakavi), Teri je obavio dugu šetnju do učionice bez pantalona.
„Oprostite, gospođice...”
Ostatak je prigušio podrugljivi smeh tridesetosmogodišnjaka. Tako se osećao sada, dok se njegova majka spremala da posluži kari. Kao da mu je Dlakavi Norton ponovo sakrio pantalone u toaletu.
A što je najčudnije od svega, njegova majka je bila odlična kuvarica.
Dok je Teri živeo s roditeljima, čaj (koji bi Misti zvala večerom) i nedeljna večera (koju bi Misti nazvala ručkom) uvek su se sastojali od mesa i dva jela od povrća, s lepim komadom pečenja o praznicima pride.
Osim nedeljom, uvek su jeli svako u svojoj omiljenoj fotelji; pohovane kobasice, pastirska pita ili svinjski kotleti s pratećom kašom od povrća gutani su ispred serija Jeste li posluženi?, Svet u ratu, Falični pansion, Širom zemlje ili Kviz pokolenja.
„Drago mi je što te vidim, što te vidim - dragog
Ali otkako je Teri otišao od kuće, nešto se dogodilo. Sada su sve bila gotova jela - „vestino" pile s pirinčem, indijska jela „oko sokolovo”, astronautske kaše, tamni praškovi koje treba preliti vrelom vodom ili ih sipati u nju.
Kad je Teri bio mali, njegova mama je mesila hleb, i to je bio najlepši ukus na svetu. Od mirisa sveže ispečenih vekni ili kiflica malom Teriju se vrtelo u glavi. Sada njegova mama više nema vremena za testo. Terijev tata za to je krivio žensku emancipaciju i „Kapetana Oko Sokolovo”.
Ali mama se večeras potrudila, odnosno, potrudila se onoliko koliko je moguće u ovo savremeno doba, i Teri ju je voleo zbog toga, iako poslednjih dana uopšte nije imao apetita.
Seli su za sto, obično rezervisan za nedelje i praznike; papirne salvete, savijene u uredne trouglove, stajale su pored najboljih tanjira i koktela od račića. Boca lambruska čekala ih je već otvorena.
„Znači, vi radite noću”, reče Misti Terijevom tati. „Baš kao i mi.”
Terijev tata se s nelagodom promeškoljio u stolici i zagledao se u račića što se u njegovog čajnoj kašičici davio u ružičastom sosu.
„Hmmm”, rekao je. „Noćni rad. Noćne smene. Da.”
„Ti to ne voliš, zar ne? Noćne smene?”, reče Terijeva mama navodeći ga na dalji razgovor. „On mrzi noćne smene”, reče ona Misti pozorišnim šapatom.
„A zašto, tata?”, upita Teri premećući kašičicom svoj koktel. Tata je radio noću otkako Teri pamti. Nikad mu nije palo na pamet da bi on možda više voleo da radi danju. „Zašto mrziš noćni rad, tata?”
Stari gospodin frknu. Kad ga izvučete iz ćutanja, umeo je da bude surovo otvoren. „Zato što radim dok svi ostali spavaju. Onda spavam dok svi ostali rade. A kad uveče ustanem, za doručak ne dobijem kukuruzne pahuljice ili nešto prženo, nego račiće.”
Usta punih račića nasmešio se ženi da izvuče žaoku iz svojih reči i da joj pokaže zahvalnost za njen trud. Misti se osmehnula i klimnula glavom kao da je sve u najboljem redu.
„Želi neko salatu?" upita Terijeva mama.
„Ja neću”, reče Teri.
„Ja bih malo salate”, reče Terijev tata.
„On mnogo voli salatu”, reče Terijeva mama.
Teri je znao da to nije prava salata - znao je da je ono što njegovi roditelji zovu salatom zapravo samo mešavina paradajza, krastavaca i zelene salate, s ponekom rotkvicom u posebnim prilikama kao danas. Znao je da Misti očekuje salatu s nekom vrstom preliva. Vinegret, ili „hiljadu ostrva”, ili maslinovo ulje, ili tako nešto. Znao je to zato što je zaposlenje u Novinama bilo ubrzani tečaj o restoranima i hrani, jer su svi predstavnici za štampu svake diskografske kuće hitali da novom momku plate ručak novcem za reprezentaciju sve dok nisu shvatili da će ionako popljuvati njihova smrdljiva izdanja.
Ali sada je naučio još nešto o Misti. Važnije od preliva za salatu bilo joj je da pokaže koliko ceni napore njegove mame, i to ga je dirnulo pravo u srce. Kad je njegova devojka izjavila kako je goveđi kari iz kesice izvrstan, Teri je bio zaljubljeniji u nju nego ikad, ako je to uopšte moguće.
„Pa, kako ti se dopao Berlin, Tel?”, upita njegova mama zabadajući nož za hleb u tortu „crna šuma”. Ako je primetila da njen sin jede na silu samo učtivosti radi, nije to ničim pokazala.
„Bilo je neverovatno”, reče Teri.
Njegova mama široko zamahnu nožem. „Divno je putovati po celom svetu i još biti plaćen za to. Ti si bio u Nemačkoj, zar ne?”, reče ona svome mužu. Teri je shvatio da su se mnoge primedbe njegove mame završavale pitanjem upućenim tati, kao da se ona plaši kako njegova prirodna ćutljivost može da znači da je isključen iz razgovora.
„Bilo je drugačije u moje vreme”, reče Terijev tata.
„Kako drugačije, gospodine Vorbojse?”
Terijev tata se tužno osmehnu. „Tako što su neke barabe stalno pucale u mene.”
Misti u čudu zatrese glavom. „Živeli ste tako zanimljive živote”, reče. Dotakla je Terijevu mamu po ruci, onoj na kojoj je nosila verenički prsten, burmu i prsten večnosti koji je dobila za prošli rođendan. „Oboje. Ekonomska kriza... rat... kao da ste proživeli istoriju.” Pogledala je Terija. „Šta je naše pokolenje ikada videlo ili učinilo?”
Terijevi roditelji zurili su u nju. Svetski rat, opšte privredno propadanje - oni su to smatrali normalnim.
„Malo torte?”, reče Terijeva mama.
Poneli su tortu na trosed, a Misti je sela na klavirsku stolicu i podigla poklopac starog pijanina.
„Deset godina sam učila klavir”, reče. „Od pete do petnaeste. Mojoj majci je bilo veoma stalo da naučim da sviram.”
Teri se ponosno osmehnu. Nije imao pojma da ona svira klavir. Osmeh mu je izbledeo kad se ispostavilo da baš i ne ume da svira. Misti je izdrndala najgoru verziju Plesa kineskih štapića koju je ikada čuo.
„Deset godina?" Terijev tata se zakikotao, istinski razveseljen. „Računam da ćeš tražiti novac natrag, mila!”
„Malo sam zarđala, to je tačno”, nasmeši se Misti shvatajući koliko je sve ispalo smešno.
„Ne slušaj ga, dušo”, reče Terijeva mama i sede pored nje. „Makni se malo. Daj da ja probam.”
Klavir je pripadao Terijevoj baki - mami njegove mame, u vreme pre televizije, kada je svaka porodica na 1st Endu koja je držala do sebe imala pijanino u uglu i kokošinjac u zadnjem dvorištu. Sam si sebi stvarao zabavu i proizvodio jaja. U toj maloj sobi zapravo nije bilo mesta za pijanino, ali Terijeva mama je odbijala da ga se otarasi, naročito sada kad Terijeve bake više nije bilo.
Njegova mama rastegnu prste, stidljivo se nasmeši i zasvira jednu staru pesmu o tome kako devojka vidi mane svog dragog, ali ipak ostaje s njim. Svirala je s lakoćom samoukih i zapevala mekim, nesigurnim glasom koji ih je sve umirio, mada se Terijev tata znalački osmehivao.
„Možda i nisi anđeo
Jer anđela je malo na svetu... ”

Terijeva mama zastade, ali nastavi da svira, a tata se zagrcnu od uživanja.
„Zaboravila je tekst”, reče, postiđen time što se strastveno ponosi svojom ženom i njenim darom. Ali ona nije zaboravila reči pesme.
„Ali dok ne dođe onaj čas...”

Tu je tužno pogledala Terijevog tatu.
„Živećemo u duetu.”

Misti je zurila u Terijevu mamu s izrazom savršene ozbiljnosti, kao da je u crkvi, ili u prisustvu Trifoa koji izgovara nešto dubokomisleno.
Misti je jednom rekla Teriju da je probala instant kafu tek kad se odselila od svojih. A on je znao da će njegova mama završiti večeru napitkom koji potiče iz tegle neskafe. Takođe je znao da će njegova mama verovatno sipati mleko i šećer ne pitajući Misti ništa, i znao je da će neko morati da opere kašičice iz koktela od račića pre nego što se upotrebe za mešanje neskafe.
Ali dok je posmatrao svoju devojku kako posmatra njegovu mamu koja svirucka tu staru pesmu, Teri prvi put oseti da ništa od svega toga nije naročito važno.

Reja Kilija je probudilo drmusanje voza.
Sklonio je veo duge plave kose s mutnih očiju i zagledao se u polja, razbacane seljačke kuće i mršave konje. Još sat do Londona, pomislio je.
Poznavao je ova polja, mogao je da ih čita poput časovnika. Čak je prepoznao i konje. Prolazio je ovim delom zemlje već tri godine, od svoje petnaeste, putujući na sever da čuje grupe koje gostuju u Njukaslu i Lesteru, Mančesteru i Liverpulu, Lidsu i Glazgovu, i vraćajući se da o njima piše.
Shvatio je šta ga je probudilo. Kroz vagon su odzvanjali glasovi, bučni i grubi, psovali su i grdili. Grupa fudbalskih navijača približavala se idući ka vagon-restoranu. Odnosno, makar su izgledali kao fudbalski navijači - duge mlitave šiške na glavi, majice kratkih rukava pripijenije nego sloj boje, zvoncare koje su dopirale nešto iznad glomaznih cokula. Osetivši dobro poznat drhtaj straha, Rej utonu dublje u kao kamen tvrdo sedište Britanske železnice i pusti pramenje kose da mu padne preko lica, nadajući se da će ga sakriti od sveta.
Rej je poznavao njihovu vrstu i znao je šta će pomisliti o njemu kad vide njegovu dugu kosu, jaknu od teksasa, bele farmerke i kaubojske čizme. Ali više ih je zanimalo da nađu pivo nego da muče usamljenog mladog hipika, pa su urlajući od smeha prošli do kraja vagona.
Rej sklopi oči. Nije mu bilo dobro. Nije se sećao da je prošle noći spavao, iako je sigurno u nekom trenutku zaspao, pošto se nije sećao ni kada je žena izašla iz hotelske sobe.
Bila je predstavnik za štampu diskografske kompanije i postarala se da Rej uđe na koncerte i dobije intervju od pevača dok putuju iz jednog grada u drugi. Dopadala mu se mnogo - ličila je pomalo na devojku iz kuće „Buket od bodljikave žice”, i poznavala je muziku. Ali Rej je znao da će se ona, kad se ponovo budu sreli, ponašati kao da se ništa važno nije dogodilo. Tako je to. Te stvari treba da se shvataju olako.
Uvek je bio pomalo potišten kad se vraćao s putovanja. Umoran. Mamuran. U ušima mu zvoni od dva koncerta i dve zvučne probe u poslednjih četrdeset osam sati. I uvek ima neka devojka koja mu se dopadne, a koja će večeras biti negde drugde. I naravno, vraćao se kući.
Momci su se vratili, mašući konzervama karlsberga; neki su buljili u Reja s izrazom ratobornog veselja. On je zurio kroz prozor, trudeći se da diše ravnomerno, osećajući kako mu srce lupa ispod teksas jakne. Ovih dana ima ih posvuda. Ali oni nisu ništa u poređenju s mojim ocem, pomislio je. Moj otac bi ih pobio.
Mora da je ponovo zaspao, jer kad se probudio, sunce je bilo nisko, i Reju je trebalo nekoliko zamagljenih trenutaka da shvati kako polja više nema, da su svuda oko voza grafitima išarani zidovi i da ljudi uzimaju torbe dok voz usporava pred Justonom.
Šesnaesti avgust hiljadu devetsto sedamdeset sedme i, evo, spušta se noć.

DVA


Dok je Misti provlačila očev ford kapri Vestvejem prema centru grada, Teri joj je lako položio desnu ruku na butinu, osećajući toplotu njene kože kroz belu haljinu, rasejano misleći o tome kakva će im biti deca, uživajući u toj lakoj čežnjivoj vrtoglavici koja ga je obuzimala kad god je pogleda.
Misti je imala devetnaest godina - tri godine manje od Terija. Iako su odrastali svega nekoliko kilometara jedno od drugog, on je bio svestan da potiču iz vrlo različitih mesta. Pre s različitih planeta nego iz različitih delova Londona. Mistina porodica jahala je konje, a Terijeva se kladila na njih.
On se rodio u iznajmljenoj sobi iznad mesare, a ona je odrasla u kući pretrpanoj knjigama; detinjstvo joj je bilo puno jahačkih klubova i skupih škola, jer joj je tata bio neki veliki advokatski glavonja - otuda novac. O tome je govorila neodređeno, ali tih dana je i trebalo stideti se toga. U leto 1977. nije valjalo razmetati se povlasticama.
Ali nije ni morala mnogo da objašnjava. Teri je znao da su različiti. Ona je znala kuda ide, a on je stalno očekivao da ga vrate u ono iz čega je pobegao. Sada nije bilo onako loše kao na početku. Nije bilo loše kao prvog dana u Novinama. S druge strane pak, ništa ne može biti loše kao to.
I dan-danas lice bi mu planulo kad se seti tog poniženja. Čak i danas - s devojkom kakva je Misti, s prijateljima poput Daga Vuda, s poslednjim člankom na naslovnoj strani - pomisao na taj prvi dan terala ga je da se zgrči.
Evo koliko je Teri tada bio sirov - hteo je da vrati ploču dobijenu za preslušavanje. Jedan od starijih momaka dao mu je mesec dana star album koji nije nikog drugog zanimao, pokazao mu gde je soba za preslušavanje i ostavio ga samog. A kad je završio, kad je napisao trista mudrijaških reči o albumu Be Bop Deluxe, Teri je ušao u kancelariju u kojoj je sedelo nekoliko starijih momaka s namerom da vrati ploču. Kako su mu se smejali! I kako je njegovo lice gorelo i gorelo!
Znao je da je jedan od razloga što je primljen bio njegov izgled - taj stil iz filma Na dokovima Njujorka koji se vraćao u modu. Muzika je ponovo želela da bude tvrda. A on je, prvog dana na poslu, stajao s Be Bop Deluxe u ruci, crvenog lica i sa suzama u očima. Ne bi se obazirao na njihovo veselje da mu nisu značili ništa, ali to su bili novinari kojima se godinama divio. I smejali su mu se. Bio im je zabavan.
Bio je to posao iz snova, i Teri se osećao kao da mu je sam pao u ruke. Očajnički tražeći novinare koji bi pokrivali novu muziku, Novine su odgovorile na Terijev pažljivo otkucani i korektorom ispravljeni tekst o Born to Run i prikaz nastupa grupe Damned „u Klubu 100” (Brus Springstin i Rat skabis - lepa mešavina stare i nove škole). Pozvali su ga u redakciju, gde je upoznao Kevina Vajta, urednika i bivšeg šminkera, čoveka koji je praktično izmislio Novine. Na Vajta je ostavilo snažan utisak to što je Teri već video uživo neke od novih grupa, a dopalo mu se i kako momak izgleda u svojoj jeftinoj kožnoj jakni - Teri je, na svu sreću, došao na razgovor pravo iz noćne smene u fabrici džina, pa je izgledao pomodno ižvakano.
Primili su ga kao novinarskog pripravnika, da pokriva novu muziku koja se upravo događala, tu novu muziku koju niko od starijih novinara nije voleo, a ni shvatao. Ali ispostavilo se da je najlakše bilo dobiti posao.
Teri je jednom imao devojku koja ga je ostavila ispred bara „Vimpi”, pa je mislio da poznaje žene. Jednom je popušio džoint - više cigaretu rotmans king sajz nego marokanski crveni - pa je mislio da zna dosta o drogama. A bio je napustio školu čim je mogao i zaposlio se u mesnoj fabrici džina - krajnje privremena mera dok ne postane svetski slavan novinar - pa je mislio da zna sve o stvarnom svetu. Ali uskoro je otkrio da ne zna baš ništa.
Taj užasni prvi dan. Nije znao šta da kaže - mladić koji je oduvek voleo knjige, koji je oduvek voleo reči - kao da je izgubio moć govora. Nije umeo da govori kao stariji momci, da sve kaže s tim beskrajnim ciničnim veseljem, s ironičnim prizvukom koji ih je smeštao iznad ostalih ljudi. Teri je već osećao da ume da piše kao svako od njih osim samog Skipa Džonsa, naravno - ali nije znao pravila. Otkud je mogao da zna da se ploče za preslušavanje zadržavaju? Do tog dana on je morao da štedi za svaku ploču koju je želeo.
Kao da su svi ostali govorili jezikom koji on ne razume. Imao je dosta da nauči. Možda i previše. Možda nikad neće sve savladati. A onda je prvi put video Mistino lice. I tada je zaista shvatio da je sve ovo preveliko za njega.
Jedan od starijih odveo je Terija u kancelariju koju je trebalo da deli s Leonom Pekom i Rejem Kilijem, takođe mlađim novinarima. Nijedan nije bio tu - Rej je bio na konferenciji za novinare grupe Flitvud mek, negde na Vest Endu, a Leon je bio na putovanju s Nilsom Lofgrenom. Dok je čekao da mu neko od starijih da nešto da radi pošto završi s Be Bop Deluxe, Teri se igrao pisaćom mašinom i otvarao fioke svog praznog pisaćeg stola. A onda ju je čuo kako objašnjava nešto uredniku fotografije, pa se popeo na sto da vidi vlasnicu tog opuštenog samouverenog glasa.
Kancelarija je sivim pregradama visokim dva metra bila podeljena na posebne odeljke. Ličila je na lavirint u nekoj velikoj firmi. Ali, ako kleknete na svoj sto, možete da vidite preko pregrada. Tako ju je video, dve kancelarije dalje, zapanjujuće divnu, mada nije mogao da dokuči zbog čega je tako divna. Imalo je neke veze s njenim držanjem. Ali tada je prvi put osetio tu laku čežnjivu vrtoglavicu.
„Tražila sam izgled praznine i nepomičnosti”, govorila je uredniku fotografije. „Mislim da će vas podsetiti na Džerarda Malangu i njegove snimke Vorhola i Velvet Andergraunda.”
Uradila je slike grupe Boni M.
Misti i urednik zajedno su pregledali kontakt kopije, te sjajne crne papire sa sićušnim fotografijama - Teri nikada ranije nije video kontakt kopiju - zaokružujući crvenim flomasterom snimke koji im se dopadaju. Na kraju su odabrali fotografije obeležavajući ih krstićima. Kao poljupci, pomisli Teri, znajući odmah da nema nade. Ona je daleko iznad njegove klase.
„Znam da su smešni”, govorila je Misti. „Ali, kao što je sam Vorhol rekao: Svi su plastični, ali ja volim plastiku.”
Podigla je pogled, uhvatila Terijev, a on je pokušao da se osmehne i osmeh je ispao kao idiotsko cerenje. Ljutito se namrštila, od čega je postala još ljupkija, a njemu se stegoše grudi od beznadne čežnje. Upravo tada ušla su dvojica starijih.
Nehajno su ušli u njegovu kancelariju bez vrata, duge ravne kose, odeveni u izbledeli džins, nedodirnuti promenama o kojima su Teri i svi ostali u Novinama mislili kao o ulici.
„Pušiš li, momak?”, upita ga jedan.
Teri se odmah našao na nogama, praktično je skočio u stav mirno, i pružio im paket silk kata. A ona dvojica starijih su se zgledali i nasmešili.
Pet minuta kasnije Teri je mislio da umire.
Još držeći ogromni džoint u ruci, Teri je drhtao i tresao se, znoj mu je tekao niz lice i leđa i lepio mu majicu za kožu. Želeo je da legne. Želeo je da povraća. Želeo je da se sve okonča.
Oni stariji momci su prestali da se kikoću i lica su im polako dobijala zabrinut izraz lebdeći pred Terijevim zakolutanim očima. Jedan je izvukao džoint iz Terijevih prstiju.
„Jesi li dobro, momak?”
„Baš se uradio, čoveče.”
Bili su u senci čudovišnog oblakodera u kom su stanovale Novine - čitav toranj pun časopisa o svakoj temi pod kapom nebeskom, od zbirki poštanskih maraka preko lova na lisice, automobila, fudbala i pletenja do muzike, tri naslova na svakom spratu - gluvarili su na parčencetu praznog tla koje je glumilo parking iznad srebrne trake Temze i njenih žalobnih tegljača.
„Nisam dobro”, prokrklja Teri. „Možda sednem. Dok ne bude bolje.”
Momci su otišli i ostavili ga njegovoj sudbini. Sve je bilo... koja beše ona reč? Šta su ono celo jutro govorili ljudi u Novinama za sve što je makar malo drugačije od običnog, kao kad je gospođa što prodaje sendviče ostala bez kiflica s paradajzom i sirom? Oh, da - Teri se setio reči. Bilo je nadrealno.
Misli kao da su mu bile sastavljene od živog peska. Osećao je stomak u ustima. Naslonio je hladnim znojem obliveno lice na zgradu, zaječao i osetio kako se čitav toranj odmiče od njega. Nadrealno nije dovoljno precizna reč. Teri se otrovao.
A onda je video Reja Kilija kako stoji iznad njega.
Teri ga je prepoznao, čak i kroz maglu gandže industrijske jačine. Rej je imao stetson na glavi, kao Denis Hoper u filmu Goli u sedlu, i zbog toga je delovao kao priviđenje, kao slika Starog Zapada zalutala na obalu Temze.
Rej Kili je imao samo sedamnaest godina, ali Teri je već godinama čitao njegove članke. Svake nedelje Teri bi u Novinama pogledao Rejevu sliku pored teksta. Ličio je na Džeksona Brauna iz mlađih dana - idol mladih otvorenog lica s očima što vire ispod koprene duge prave kose boje žita, hipi srcelomac šiparica - i u talasima bi ga, poput zubobolje, obuzimala zavist.
Rej je sredinom sedamdesetih u Novinama bio zvezda u usponu, lepuškasti i razmetljivi gimnazijalac što piše ode o Džoni Mičel, Džeksonu Braunu i celoj onoj kalifornijskoj gužvi koja je sada delovala tako daleko. A Rej je voleo Bi tise, naročito Bitlse, iako su oni bili dalje od svih, iako su se raspali pre punih pet godina, pa se Džon krio u Dakoti, Pol išao na turneje sa svojom ženom, Ringo štancovao ploče s nekakvim novotarijama, a Džordž se preobražavao u Harija Krišnu.
Čitaš članke Reja Kilija i zaboraviš na trodnevnu radnu nedelju i na štrajk rudara i na ulice pretrpane smećem što vrvi od pacova koje niko nikad neće odneti. Sva ta dosada nestane kad čitate šta je Rej Kili napisao o Dilanovom koncertu na „Vembliju”, ili njegov prikaz albuma Court and Spark Džoni Mičel; on je čak pokušao da bude blagonaklon i prema grupi Vings. Čitate Reja i odjednom je ponovo juče, leto šezdesetih, žurka koju su propustili svi mlađi od dvadeset pet. Zaboravite na Teda Hita5 i mislite kako biste vodili ljubav s Džoni Mičel na dinama plaže u Montereju.
Ali Rej nije mnogo pisao u poslednje vreme.
„Jesi dobro?”, upitao je Terija s izrazom lica čoveka koji već zna odgovor.
Teri zatrese glavom, nem, osećajući da mu je telo paralisano, da mu je um slomljen i da mu je jezik veličine rukavice za pećnicu.
Onda je Rej učinio nešto neočekivano. Obgrlio ga je obema rukama.
„Treba da paziš s tom travom”, reče. „Oni momci su navikli na to. Ti nisi. Hajde, idemo natrag u kancelariju. Pre nego što nas neko vidi.”
„Otkud znaš?" mumlao je Teri. „Otkud znaš da sam iz Novina?”
Rej se iskezi. „Nisi valjda iz Konja i pasa, a?”
Teri se nasmeja. „Nisam!”
Rej ga je napola odvukao, napola odneo u kancelariju, smestio ga za sto i davao mu sok od narandže i crnu kafu dok drhtavica, znojenje i mučnina nisu stali da se povlače. Rej se pobrinuo za Terija kad su ga dvojica starijih tipova ostavila da crkne u prašini, i taj jednostavni čin pristojnosti Teri nikad neće zaboraviti. Pokušao je da mu zahvali, ali jezik mu je bio težak kao olovo.
„Budi kul, momak”, rekao mu je Rej. „Samo opušteno.”
I celog tog prvog jutra ljudi su govorili Teriju da bude kul i da se opusti. Muzika se menjala, i većina frizura; ljudi su bacali zvoncare i kupovali farmerke ravnih nogavica, ali jezik je uglavnom ostao leksikon šezdesetih.
I pored svih promena, i pored svega novog, trebalo je tek izmisliti novi jezik. Ta starinska žvaka o opuštenosti, kuliranju i ljubavi među ljudima još je preživljavala. Samo opušteno. Kul.
Celog tog prvog jutra te otrcane stare reči Teriju Vorbojsu zvučale su šuplje. Ali, otkrio je kako se uduvano i nesigurno smeši svom novom prijatelju.
Zato što se Teriju činilo da te reči, kada ih Rej izgovori, zaista zvuče kao da nešto i znače.

Rej je otključao vrata kuće i odmah su na njega nasrnuli miris domaćeg piva i zvuk televizora.
„Mis Belgijskog Konga, devetnaestogodišnja kozmetičarka, kaže da su njene najveće želje da putuje, da okonča sve ratove i da upozna Sašu Distela.”
„Vratio si se, a?”, povika njegov stari ne makavši se iz fotelje pred televizorom. „K6 da je ovo jebeni hotel...”
To je bilo tačno. Rej je kuću svojih roditelja u predgrađu doživljavao kao hotel, dolazio je i odlazio bez reči i nikad nije ostajao dugo. Ali hotele je, čudnovato, doživljavao kao dom. Poslednje dve noći prespavao je u „Holdej inu" u Birmingemu i u „Travel lodžu" u Lesteru, i prosto je morao ujutru da namesti svoj krevet. Kao da je njegov dom negde tamo.
Rej otrča na sprat u svoju sobu, jedva opazivši prisustvo mlađeg brata koji je ležao na krevetu i čitao fudbalski časopis.
Kad je bacio torbu u ugao, Rej je kleknuo ispred stereo uređaja u svom delu sobe. U tom stavu izgledao je kao vernik koji se moli, ali kad je prešao prstima po svojoj zbirci ploča, bio je nalik ljubavniku - bliskom, punom nežnosti, koji ne žuri i tačno zna gde se šta nalazi i pre nego što pogleda.
Ploče su bile poredane po abecedi. Onih na A bilo je malo i godinama ih nije slušao - Alis Kuper, Ardžent, ABBA i Atomik ruster, ali pod B su bili The White Album, Abbey Road, Revolver, Rubber Soul, Let It Be, A Hard Days Night... Pod B je bilo mnogo Bitlsa.
Izvukao je Abbey Road i slika momaka kako prelaze ulicu na pešačkom prelazu u povorci po jedan dozvala mu je u sećanje dvadeset pesama. Rej je poznavao tu ulicu u Sent Džons Vudu bolje nego onu u kojoj je živeo.
Beli folksvagen parkiran na pločniku, radoznali prolaznici u daljini i neprekidno plavetnilo letnjeg neba bez oblaka. I njih četvorica, svaki u svojoj ulozi. Džordž u farmerkama - grobar. Pol bosonog - mrtvac. Ringo u dugom crnom plaštu - pogrebnik. I Džon u belom - anđeo.
Rej vrati album na mesto. Gotovo nesvesno prst mu se spusti na D - Dilanov Blood on the Tracks, Morrison Hotel i L. A. Woman grupe Dors, The Golden Hour of Donovan, The Best of Bo Didley... For Your Pleasure. For Your Pleasure? Njegovo privlačno lice namršti se gledajući ispucali omot. Šta radi Roksi mjuzik u slovu D?
Rej pogleda preko sobe u Robija.
Njegov dvanaestogodišnji brat ležao je na svom krevetu i čitao časopis Šut. Četvrtkom po podne igrale su se dve utakmice, a Robi je preko korena nosa imao blatnjavu prugu nalik na ratničke boje na licu crvenokošca.
„Opet si dirao moje ploče?”, reče Rej.
„Nema šanse, bratac”, reče Robi ne dižući pogled s članka o Čarliju Džordžu.
Rej besno vrati Roksi mjuzik pored Rolingstonsa, gde im je mesto. Onda se ponovo okrenu svom mlađem bratu.
„Ne diraj mi ploče, čuješ? A ako ih ipak diraš - nemoj, ali ako ih diraš - vrati svaku na njeno mesto, u redu? Nemoj da stavljaš Roksi mjuzik pored Dilana i Dorsa.”
Robi izveštačeno zevnu. „Imam ja svoje ploče”, reče.
Rej se nasmeja. „Aha, Najlepše Diznijeve melodije i Najveće bitove Alvina Stardasta.”
Robi ga pogleda, uvređen. To je bila surova istina. Robi je imao samo dve ploče.
„Dobiću In the City za Božić.” Dečak je nedavno video Džem u Top of the Pops. Bila je to ljubav na prvi pogled. „Mama će da mi kupi.”
Rej ga nije slušao. Svađa s detetom bila je ispod njegovog nivoa. Izvadio je Pretzel Logic grupe Stili den. Omot s onim starcem koji prodaje perece, ona zaleđena američka ulica, poznavao je kao sobu koju deli s bratom. Kao da je njegova zbirka ploča stvaran svet, a svet u kom živi je samo san.
Dopadalo mu se kako albumi zahtevaju punu pažnju. Držite ih obema rukama, ispunjavaju vam vidno polje i vidite samo njihovu lepotu. Za trenutak je pomislio na devojku od sinoć, na predstavnicu za štampu kuće „Buket bodljikave žice”.
Na omotu ovog albuma takođe je bila jedna devojka, u pozadini. Udaljavala se, duge kose, u širokim pantalonama, verovatno slična Ali Mekgro u Ljubavnoj priči. Pitao se kakav je njen život, u koga je zaljubljena i kako da je upozna. Rej Kiliježudeo da nađe devojku. Dok je držao ovaj album u rukama činilo mu se da grli devojku. Ili bar približno tako.
„Rej! Robi! Čaj je spreman”, povika njihova majka s podnožja stepenica. Rej uzdahnu od divljenja i zatvori omot.
Njegov otac sedeo je u svojoj omiljenoj fotelji kao neki sultan iz predgrađa dok je mama iznosila tanjire s hlebom namazanim džemom u prednju sobu. Rejevi roditelji bili su neskladan par - majka je bila sitna i nervozna žena koja se plaši svoje senke, otac je bio širok koliko i visok, bik od čoveka u bičanim papučama, a u poslednje vreme uvek na ivici besa.
Iznad novog kamina - stari je srušen i zamenjen ovim na gas, s lažnim grumenjem uglja i plamenom veštačkog izgleda - stajale su fotografije u srebrnim okvirima.
Njihovi roditelji na dan venčanja. Rej i njegova dva brata, Džon i Robi, na turističkoj džunki u hongkonškoj luci, tri dečaka - Robi mali, Rej srednji i Džon veliki - smeše se i škilje na rasplamtelom suptropskom suncu. Njihov otac ponosno se ceri u svetloj kaki uniformi Uprave policije Hong Konga, nalik na preraslog izviđača u kratkim pantalonama i vunenim dokolenicama, kolonijalno belih koščatih kolena.
Negde sredinom šezdesetih fotografije su dobile boju. A na jednoj od fotografija u boji bio je i Džon, sada osamnaestogodišnjak, u tamnoj uniformi britanske vojske, snimljen neposredno pre nego što je poginuo u eksploziji bombe na seoskom putu u Južnom Armou. Posle toga ništa nije bilo kako treba.
Na televiziji su mlade devojke u kupaćim kostimima i cipelama s visokim potpeticama zurile napred ukočeno se smešeči dok je Mat Monro išao između njih pevajući Hvala Bogu na devojčicama.
Rej i njegova mama sedeli su na kauču, a Robi se pružio između njih na pod. Svi su pili razblaženi sirup od narandže osim oca, koji je pored nogu držao zamagljenu čašu domaćeg piva.
„Kako može neka droljica iz zemlje Bongo Bongo da se poredi s droljicom iz Engleske?”, upitao je. „To nije pošteno prema njima, zar ne? Prema crnjama. To su potpuno drukčiji standardi lepote.”
Rej zakoluta očima. Uvek jedno isto, bez kraja. Ljudi kažu da putovanja proširuju vidike. Očigledno ne poznaju njegovog oca.
„Možda se oženim crnkinjom”, reče Rej usta punih džema od jagoda namazanog na hleb „majčin ponos" onog s nasmešenom crnom lutkom na nalepnici. „Možda će ti unuci biti napola crni. Je li ti to ikad palo na pamet, tata?”
Preko lica njegovog oca pređe oblak. „A deca? Mali mešanci? Da li misliš na njih? Ne bi pripadali nijednoj grupi. Šta misliš, kako je to?”
„Ako ih sve izmešamo, onda više neće biti rasizma”, reče Rej. „Zato što će onda svi biti isti. Ima li još džema od ribizle, mama?”
Bila je to jedna od tema o kojima se svađao sa svojim ocem. Pored jačine i vrednosti muzike koju sluša, dužine kose i Džona Lenona. Činilo mu se da se u poslednje vreme svađaju zbog svega. Rej je žalio što ne poznaje nijednu crnkinju kojom bi mogao da se oženi i tako pokaže svom ocu da su svi ljudi braća.
„Svaka ptica svome jatu leti”, reče njegov otac pokazujući nožem na njega. „Jesi li video crvendaće da lete s vranama, a?”
„Jesi li ti vrana, tata? Ili crvendać?”
„Ova je lepa”, reče mama. „Mis Koreje. Koja se tebi sviđa, Robi?”
„Nijedna mi se ne sviđa!”, reče Robi i besno porumene. Rej se nasmeja. Znao je da se njegovom bratu sviđaju sve devojke. Nije bio probirač. Već je slušao klinca kako zavlači ruku u prugastu pidžamu kad misli da Rej spava, pa se igra.
„Inok6 je u pravu”, reče otac. „Treba ih poslati odakle su došli.”
„A šta ako su odavde?”, upita Rej stavljajući poslednji komad hleba s džemom u usta. „Kuda onda da se vrate, tata?”
Dok je njegov otac još blebetao o pticama istog jata i zverima u divljini, Rej je ustao, odneo svoj tanjir u kuhinju i popeo se u sobu. Znao je šta mu treba, pa je pustio Hu, glasno koliko se usudio - 5.15, tužan i ljut u isto vreme, kao i on sam.
Šta me se tiče?
Šta me se tiče?

Kad je proverio da ima dovoljno sitnine da se vrati u grad, Rej se setio nečega što je čuo u Novinama. Skip Džons rekao mu je da je dejstvo heroina kao da zakoračiš u zlatni mehur - sve nevolje nestanu dok si unutra. Tako je Rej mislio o muzici. Svet je nestajao dok je sluša.
Ali odozdo je dopirao oštri zadah domaćeg piva - gorki začini, tečni ekstrakt i sirup, čitava ta gadna masa previrala je u velikim metalnim buradima po nekoliko sedmica - i Rej se gotovo zagrcnuo. To je nevolja kad živiš s roditeljima.
Rejev pod uvek će biti tavanica njegovog oca.

Leon je stajao pored hermetički zatvorenog prozora u Novinama i gledao kako sunce zalazi, a ljudi izlaze iz oblakodera i žure na stanicu Vaterlo i kućama.
Kad se uverio da su gotovo svi otišli, ušao je u toalet i zagledao se u ogledalo iznad umivaonika. Sačekao je trenutak-dva, čuo čistačicu kako prolazi zveckajući, a onda polako skinuo šešir.
Kosa mu je bila gusta, slična žici, kao nešto čime bi se ribali tiganji, ali sada je najviše privlačilo pažnju to što je pre svega sat-dva obojena u drečavo narandžasto. „Jesenje zlato”, pisalo je na kutiji.
Leon se trgnu kao da ga je neko ošamario. Brzo je vratio šešir na glavu, zgrabio obod obema rukama i čvrsto ga povukao preko ušiju. Katastrofa. Kao i uvek.
Mrzeo je svoju kosu. A ona mu je uzvraćala na isti način.
Ima jedna strofa u pesmi Roda Stjuarta, iz vremena kad je Leon imao petnaest godina, a Rod još bio drugar s Džonom Pilom7 i izigravao junaka radničke klase, kad je još pikao fudbal u Top of the Pops i pretvarao se da je tek stigao iz siromašnog naselja, iz vremena pre nego što je razvio sklonost ka slamnim šeširima za jedrenje, blejzerima, visokooktanskim plavušama i lampama u stilu art deko, a svi su morali da se pretvaraju kako ga nikad nisu ni voleli.
Bio je to prva strofa prve pesme s albuma Every Picture Tells A Story.
Neko vreme sam se osećao bedno
Stoječi ispred ogledala.
Češljao sam kosu na hiljadu načina
Ali uvek bi bilo svejedno.

Leon Pek je oduvek smatrao da je to pesma o njemu.
Znao je da se sprema bitka. Linija razdvajanja je popuštala, a fašisti su jačali. Ne licemeri iz pabova nalik na Alfa Garneta8 što gunđa na kauču, nego oni pravi, što se rugaju Jevrejima i prebijaju Pakistance. Eno ih posvuda, svakim danom sve smeliji i brojniji, šire mržnju poput virusa. Leon im je video lica u Luišamu, zapazio je njihov gordi nacistički pozdrav i video nakratko šta nose u sebi. Oni nisu nimalo smešni, ti ljudi što sanjaju progonstva, ti graditelji novih peći. Nešto se mora učiniti.
Zašto ja onda koji moj, upitao se Leon, i dalje brinem o svojoj kosi? Na barikadama ti ne treba dobra frizura.
Okačio je torbu s pločama preko ramena. U njoj je bio poslednji broj njegovog fanzina Crvena magla. Suviše je vredan da ga ostavi u kancelariji, verovao je Leon. Možda ga neko ukrade.
Taj fanzin - na brzinu zaheftana fotokopirana mešavina radikalne politike, nove muzike i kolaža - Leonu je pre osamnaest meseci doneo posao u Novinama, podsetivši neke od starijih momaka na njihovu radikalnu prošlost. Ali bilo je mnogo uzdaha i prevrtanja očima kad je Leon pokušao da prodaje Crvenu maglu u redakciji i kad je svima rekao da bi trebalo više da se bave politikom, a manje šou-biznisom.
„Mi smo muzički časopis, momak”, govorili su mu svaki dan, kao da muzika može da se odvoji od događaja na ulicama, kao da muzika nije deo stvarnog života, nego neko igralište u koje su svi ušli radi lake zabave.
Leon je verovao da bi nova muzika mogla biti znak za društvene promene. Vatra još plamti. Slušaoce samo treba radikalizovati. A muzičare obrazovati. Zapravo, treba promeniti otprilike sve.
Većina novih grupa nije to shvatala. Sanjali su iste stare snove - prilike za seks, nerazređeni beli prah i rols-rojs u bazenu za plivanje. Mislili su da je antinacizam samo kul naziv koji treba spominjati u intervjuima, samo još jedna poza koju valja zauzeti, prazna kao što je tokom šezdesetih bio prazan marš Mika Džegera na Grovpnor skver radi zaustavljanja rata u Vijetnamu.
Ali Leon je znao da je ovo stvarnost. Laburistička vlada neće trajati večito. Džim Kalahan9 neće još dugo izdržati. I šta će biti onda? Tuče na ulicama, smatrao je Leon. Borba. Građanski nemiri. Još nereda. Čitajte istoriju, mislio je. Pitajte A. Dž. P. Tejlora.10 Vidite šta se dešava kad je centar preslab. Luišam svakog dana u godini.
A kad sve bude gotovo, iz pepela će iznići bolji svet, u kome će rasizam biti poražen, a Leonova kosa će raditi tačno ono što joj se kaže.

TRI


„Kažem ti, Dag Vud je obdaren kao Crveni Ovan”, reče Teri. „Kad ga izvadi, on je kao, šta ja znam... kao indijski krotitelj zmija... ili mornar s palamarom... mora da ga odmota.”
Ovo je najbolji deo posla, mislio je Teri. Vratiš se kući i pričaš drugarima šta se sve događalo, pričaš sve ono zanimljivo što ne smeš da staviš u časopis koji se prodaje u poslastičarnicama. Sviđalo mu se to. Pogledao je Misti koja je sedela na njegovom stolu i ona mu se ohrabrujuće nasmešila. Umeo je dobro da pripoveda.
„Jesi li siguran da je to Crveni Ovan?”, reče Leon, pomalo stidljiv u prisustvu Misti. Tek nedavno je naučio kako da ne crveni u njenom društvu. Sedeo je na svom pisaćem stolu, s kolenima ispod brade, smešio se gledajući Terija kako korača tamo-amo po njihovoj maloj kancelariji šireći ruke poput ribara koji pokazuje kolika mu je riba utekla. „Jesi li siguran da nije obdaren kao Arkl?”
„Šta je to Crveni Ovan?”, upita Rej njišući se napred-nazad u stolici; igrao se diktafonom, a kosa mu je padala preko lica.
„Slavni trkački konj”, reče Leon. „Mnogo puta je osvojio Nacionalni trofej. Uprkos tome što je građen kao Dag Vud.”
„Ma baš kao Crveni Ovan”, reče Teri. „Dobro sam pogledao. Stajali smo na semaforu, znaš? Samo Dag i ja, usred noći. On me pita za londonsku scenu - koliko su stvarno dobre grupe, kako će ga publika primiti - a jedna folksvagen buba staje na crveno i Dag ga vadi - odmota ga - i onda... onda se ispiša po bubi s tom svojom ogromnom spravom.” Teri zatrese glavom. Još nije mogao da poveruje u to. Nepristojnost je izvedena tako nehajno, tako prirodno, da još nije mogao da dokona je li Dag hteo da ga zapanji ili je zaista toliko lud. „Nikad neću zaboraviti izraz na vozačevom licu.”
Misti skliznu s Terijevog stola i napola podiže ruku u znak pozdrava. Izašla je iz njihove kancelarije s iskrivljenim osmehom i podignutim obrvama, kao supruga s dvadeset pet godina bračnog staža koja je uživala u priči iako ju je već čula: Dag šmrče kokain dok mu krv ne poteče iz ušiju, Dag je rasplakao novinarku iz Ulice Flit, Dag je karao po dve obožavateljke odjednom kad mu je devojka otputovala.
Neke Dagove osobine izazivale su kod Terija nelagodu - surovost, nemarna, gotovo proždrljiva neverstva, izbor droga (svi Londonci mlađi od dvadeset pet godina smatrali su kokain hemijskim ekvivalentom modernih frizura). Ali Dag je bio kao i svaka rok zvezda koju je Teri upoznao - veliki zavodnik.
Dag se mnogo potrudio da ga Teri zavoli - poklonio mu je knjigu Van Gogovih pisama bratu Teu koju je njemu poklonio Dejvid Bouvi (imala je uredno ispisanu posvetu na prvoj strani), pozajmio je instrumente iz džez bara u Zapadnom Berlinu kako bi on i njegova grupa odsvirali nekoliko svojih najvećih hitova, pokazao mu je svoju izuzetnu kitu - i Teri ga je zavoleo.
Zapravo, Teri je toliko voleo Daga da je nešto izostavio iz svog članka i iz priča koje je ispričao prijateljima. Dag izgleda staro.
Zaista staro. Jezivo staro. Ako zamislite Ripa van Vinkla11 kao porno zvezdu, dobićete opštu predstavu o Dagu Vudu i njegovom izgledu.
Teri je sa žudnjom obožavao Daga kao heroja, toliko je želeo da ga prikaže kao lava koji je uticao na sve kasnije važne rok sastave, toliko je želeo da mu bude najbolji prijatelj da nije imao srca da kaže koliko preistorijski Dag izgleda.
Dagovo telo, koje je on pokazivao u svakoj prilici, redovno cepajući majice sa sebe ne samo na pozornici, nego i tokom intervjua, zvučnih proba i doručka u hotelima - bilo je u sjajnoj formi, vitko i mišićavo, kao u oglasima Čarlsa Atlasa na zadnjim koricama stripova.
Ali deset hiljada razvratnih i bludnih noći ostavilo je traga na duboko izoranom Dagovom licu. Ličio je na Dorijana Greja u pantalonama od srebrnog lamea i belo obojene kose. Dag Vud izgledao je kao nedavno preminuli bilder. Ali Teri je to zadržao za sebe. Nije se uklapalo u njegovu priču.
Njih trojica podigoše glave kad se urednik Novina pojavio na vratima. Kevin Vajt imao je dvadeset devet godina i izgledao je kao odrasla verzija mladog šminkera, što je nekada bio. Jedini je on iz redakcije dolazio na posao u odelu i s kravatom. Bio je visok, snažno građen, a dugu kosu nosio je podeljenu na sredini, kao član iz grupe Smol Fejsis u vreme kad su snimili Lazy Sunday Afternoon.
„Možeš li da dođeš u moju kancelariju, Reje?”
Rej gurnu diktafon u fioku i pođe za Vajtom. Leon izvadi primerak Crvene magle iz torbe i stade da ga lista. Teri ostade da sedi za stolom, sklopi oči i zadovoljno uzdahnu.
Dobro je, da, vrlo je lepo prepričavati doživljaje prijateljima. Gotovo najbolji deo posla.
Ali kad Teri nešto kasnije upozna Misti i Daga Vuda u „Zapadnom svetu”, i kad ona vidi kolko njih dvojica vole jedan drugog, to će biti savršeno.

„Pa, kako ide?”
Kevin Vajt skljokao se na stolicu i digao noge na sto. Pripadala mu je jedina kancelarija na uglu u redakciji Novina, pa se Reju činilo da kroz prozore vidi čitav London kako se proteže ispod njega.
„Dobro je”, reče Rej i pusti pramen kose da mu padne preko lica. Čak i posle čitave tri godine nije uspevao da savlada stidljivost u blizini svog urednika. Rej je poznavao Vajta od svoje petnaeste, kad se pojavio na prijemnom pultu Novina s člankom o grupi Igls koji je napisao rukom, umesto domaćeg zadatka iz engleske književnosti. Vajt se uvek prema njemu ophodio ljubazno, ali to je nekako samo pogoršavalo Rejevu stidljivost. Čudno je to. Rej ni prema jednoj rok zvezdi koju je upoznao nije osećao strahopoštovanje, ali ga je osećao pred Kevinom Vajtom.
„Mama ti je dobro?”
Uzima valijum, pomisli Rej. Plače u snu. Ponekad ujutru ne može da ustane iz kreveta. Kad se spomene Džon, izgleda kao da ju je drmnula struja.
„Dobro je”, reče Rej.
Vajt pogleda fotografiju na svom stolu - dvoje nasmejanih mališana, dečak i nešto mlađa devojčica. Samo je on u redakciji držao sliku dece na stolu.
„Ne mogu ni da zamislim kako joj je”, reče Vajt, više za sebe nego Reju. „Nijedan roditelj ne treba da sahrani svoje dete.”
Rej nije znao šta da kaže. Ako se ne govori o muzici, u urednikovom prisustvu bi mu se uvek svezao jezik. Kao i svi ostali novinari u Novinama, Rej je smatrao Vajta veličinom. Svi su znali njegovu priču. Čak i čitaoci.
Početkom sedamdesetih Novine su bile pop časopis na umoru, a zvale su se Muzičke novine - vrlo trulo, ali tada su svi muzički časopisi imali trula imena, od Melodi mejkera, preko Nju mjuzik ekspresa do Saunda i Diska, svi su imali imena koja su bila super u doba kad su dinosaurusi gazili zemljom, ali Kevin Vajt je svoj časopis spasao.
Vajt je napustio školu s petnaest godina i radio je u štampariji Dejli ekspresa s ocem, stričevima, braćom i rođacima, sve dok neki genije odozgo nije zatražio od golobradog šminkera da napiše pet stotina reči o koncertu kuće „Motaun”. Bila je to postava snova - nastupili su For tops, Sjuprims, Stivi Vonder, Marta Rivs i Vandelas, Smoki Robinson i Mirakls. Vajt se više nije vratio na posao, a kad se ukazala velika prilika, bio je mlađi izveštač Muzičkih novina. Glavonje odozgo dale su Vajtu rok od tri meseca da poveća prihod od oglasa i udvostruči tiraž, a ako ne uspe, oni će osloboditi časopis samrtnih muka.
Vajt je izbacio pridev iz naziva, otpustio sve matore prdonje koji su žalili za danima kad su glavne vesti bile turneja grupe Tremelous, tajanstvene ljubavi članova Hermans hermits i pitanje hoće li Piter Tork napustiti Mankis. U smelom završnom potezu Vajt je oživeo časopis zaposlivši džankije, manijake i čupavce iz ostataka andergraund štampe, jer je i andergraund štampa umrla ili bila na umoru. Početkom sedamdesetih činilo se da sve živo umire.
Rej je mogao samo da zamisli izraze lica osoblja Konja i pasa kad su novi novinari počeli da dolaze na posao, svi ti izgnanici iz Oza, Red dvorfa i IT-a što su punili Novine tekstovima o grupama koje su svi ostali džankiji, manijaci i čupavci znali po skraćenicama iz milošte. Hip. Flojd. Kvo. Lizi. Tal. Zep. I svi ti novinari voleli su Kevina Vajta, baš kao što ga je i Rej voleo, jer je Vajt imao petlju i viziju da uradi nešto što se niko u čitavoj kuli časopisa nije usudio da uradi - da svakome pruži priliku.
„Tek si se vratio, je l’ tako?”, upita Vajt.
Rej klimnu glavom. Sada kad su počeli o grupama bio je na čvršćem terenu. „Tin Lizi”, reče. „Lester i Birmingem. Dve hiljade reči. Za srednje strane.”
„Dobra turneja?”
Rej klimnu i osmehnu se. Tin Lizi je prva grupa s kojom je bio na turneji i uvek će zauzimati posebno mesto u njegovom srcu. Kad je još bio blebetavi đačić koji nije imao predstavu kako da napiše članak od dve strane o četrdeset osam sati provedenih s grupom, za njega se pobrinuo Fil Lajnot, crni irski pevač grupe - pokazao je Reju da je na turneji u redu piti šrafcigere za doručak ako te to smiruje, naučio ga je kako da vodi intervju, čak je i uključio Rejev diktafon kad su prvi put razgovarali.
„Pisao si o njima i ranije, je l’ tako?”, upita Vajt.
„Ovo če biti treći članak”, reče Rej.
Vajt uzdahnu i nešto u tom zvuku posla Reju trnce uz kičmu. Konačno mu sinu da ovde nešto neće valjati.
„Pa, ti ovo radiš već dosta dugo, je l’ tako?" Vajt skide noge sa stola i pogleda kroz prozor. „A to je velika nevolja s ovim poslom. Ne može se raditi večito.”
Rej oseti mučninu. Ovo je bila tamna strana Vajtove politike sveže krvi - to je značilo da če neko pri kraju dvadesetih godina tiho biti poslan na pašnjake.
Ali neću valjda ja, pomisli Rej. Ja sam mlad. I nemam kuda da odem. Nigde ne bih radije bio.
„Stvari stoje ovako, Rej”, reče urednik; sada je govorio brže, želeo je da što pre to obavi. „Ne možemo te slati da intervjuišeš nove grupe.”
„Ali - Tin Lizi!”
Vajt podiže ruku. „Nisu baš novi. I to je nešto drugo. Svi mi volimo bendove s kojima smo putovali. Ne može o torne da se piše svake nedelje.” Vajt se nagnu napred, gotovo molećivo. „Trebaju mi novinari koje mogu da pošaljem na razgovor s Džonijem Rotenom, Elvisom Kostelom i Dagom Vudom.” Vajt umorno uzdahnu. „A ti to nisi, je l’ tako? Pogledaj kakva ti je kosa.”
Rej odjednom vide sebe Vajtovim očima. Kad se zanemare očinska naklonost i prijateljsko ćaskanje, Rej shvati da izgleda smešno.
Muzika se promenila, kao što uvek biva, a Rej se nije promenio s njom. Novinama ne trebaju mladi ljudi koji se još drže „cveća u kosi”. To je smešno, drugar. Rej je još verovao u svetski mir, ljubav i akustičnu gitaru, čemu su se sada svi rugali. Kako da neko takav ode na intervju s Džonom Lindonom? Šta bi pomislili momci iz Kleša?
Nije više glavna zvezda. Svet se promenio dok on nije gledao. Kao da je - obožavalac Bitlsa, kalifornijski sanjar, mladi hipik roden deset godina prekasno - bio zvezda nemog filma u vreme rađanja zvučnog. Gledao je urednika kako uzima Novine i otvara rubriku prikaza albuma.
„Slušaj ovo”, reče Vajt. „Još jedan komadić Novog nihilizma za sve vas male pop luđake, kao da zurite u ponor besmisla.”
Rej je slušao ove reči. Raspoloženje mu se popravljalo. Bio je uglavnom zadovoljan prikazom, naročito onim o ponoru besmisla. To je zvučalo baš dobro. Zvučalo je kao da je iz pera Skipa Džonsa.
„Šta tu ne valja?”, upita Rej bojažljivo.
Kevin Vajt se namršti i Rej se trgnu. Urednik je umeo da bude strašan kad poželi. Već pet godina vodi redakciju punu oholih preraslih pubertetlija, neprilagođenika s visokim koeficijentom inteligencije i većinom korisnika nezakonitih sredstava. Znao je kako da drži konce sastanka.
„Ponor besmisla.” Vajt baci časopis na sto. „To su KC end Sanšajn bend.” Onda mu glas omekša. Vajt je video sve što se može videti. Novinare koji su nekada bili deo Zeitgeista12 - tom reči su se svi slobodno razbacivali po redakciji Novina - ali koji sada pripadaju prošlosti, one koji su svoje najbolje članke napisali u Novinama, koji su slavili rokenrol i nisu shvatili da je vreme da se krene dalje. Novinare koji su živeli za muziku i odjednom otkrili da im se gadi sve što čuju, koji su odjednom shvatali da muzika ne živi za njih.
„Ova nova muzika...” Rej zatrese glavom, a veo plave kose pade mu na lice. Sklonio ju je. „Cepaj, kidaj, razbijaj. Ne razumeš reči, ne čuješ melodiju.”
„Ko si ti?”, upita Vajt ljutito. „Moja tetka usedelica iz Brajtona?”
Rej je mrzeo kad njegov urednik viče. Podsećalo ga je na kuću.
„Šta se dešava?”, upita Rej. „Ne razumem šta se dešava.”
Ali razumeo je vrlo dobro. Trebalo je da piše pre deset godina, kada se zaista činilo da če muzika promeniti svet. Trebalo je da piše šezdeset sedme - u godini ljubavi, u godini čuda, u godini Narednika Pepera, kad je muzika još pomerala granice, kad su ljudi još verovali u nešto. Trebalo je da bude u Londonu dok su umovi i srca još bili otvoreni, dok je još mogao da vidi Bitlse kako sviraju na krovu zgrade u Ulici Sevil Rou. Trebalo je da se muva i hvata beleške dok je svet još verovao u ljubav, prosvetljenost i Džona Lenona. A svakako je trebalo da bude na Vudstoku, da skandira nema kiše, nema kiše u blatu, sa cvećem u kosi i devojkom iz Kalifornije u vreći za spavanje, s lakom travom za usput, s dobrim esidom u venama koji sve boji svim duginim bojama, i možda s Arlom Gatrijem na sceni kako peva „Dobro jutro, Ameriko, kako si? Zar me ne znaš? Ja sam tvoj rođeni sin...” Umesto da čeka film u sivom svetlu hladnije, mrtvije nove decenije. Da, ti dani na Jasgurovoj13 farmi bili su za Reja pravi život.
Jesi li bio na Vudstoku?
Nisam, ali sam gledao film s mamom.
Kevin Vajt duboko udahnu.
„Možda bi, Reje, možda bi prelazak iz statusa stalnog u honorarnog novinara bio dobar za tebe, i za časopis.”
Reja zapekoše oči. „Hoću li i dalje imati svoj sto?”, upita.
Vajt se nelagodno promeškoljio. „Pa, verovatno bismo tvoj sto morali da damo nekom drugom.”
Rej je sve video. Biće kao oni honorarci koji odlaze u redakciju nadajući se da će im neko dobaciti neku kost - nevažan album ili nastup manje poznate grupe za prikaz - dok zvezde Novina pišu za naslovnu stranu, dok Teri i Leon lete po svetu i objavljuju im slike pored naslova članaka. Neće imati sto koji može da nazove svojim, neće zaista pripadati osoblju, polako će nestajati.
„Ovo je jedini posao koji želim”, reče Rej, i to je bila istina. Nije mogao da zamisli svoj život bez Novina, bez prijatelja, bez umirujuće svakodnevice i obreda rokenrola - putovanja, prikazi singlova, redakcija u koju može da dođe svaki dan i oseća se kao kod kuće više nego tamo gde živi. Voleo je časopis kao čitalac, a voleo ga je i kao novinar. S obe strane ogledala, Novine su mu bile u krvi.
„Onda moraš nešto brzo da mi daš”, reče Vajt, postiđen što mora da postupa kao direktor IBM-a ili tako nečeg. „Nešto upotrebljivo.”
U tom trenutku u urednikovu kancelariju upade Leon Pek. „Da ti pročitam nešto”, reče. „Izvinite što prekidam i sve to - ovo neće dugo potrajati.”
Vajt i Rej zagledaše se u Leona. „Ne umeš da pokucaš?”, upita Vajt. „I kakav ti je to glupi šešir?”
„Nacisti se vraćaju”, reče Leon i postiđeno navuče šešir dublje na glavu. „Možda bi trebalo manje da brinemo za buržoaska pravila, a više o tome kako da zaustavimo naciste.” Nakašljao se i počeo da čita članak iz Sandej telegrafa. „Sve važne političke stranke uočile su uznemirujuću činjenicu da sve više ljudi daje podršku grupama koje veruju u iznošenje politike na ulicu.”
„Šta hoćeš da kažeš?”, upita Vajt.
Leonu su oči uzbuđeno sijale ispod oboda šešira. „Šefe, ja sam bio tamo u subotu. Pogledaj, pogledaj”, rekao je pokazujući modricu ispod oka. „Vidi šta su mi uradili.”
„Preživećeš”, reče Vajt. Rej zapazi da je urednik malo grublji prema Leonu nego prema njemu. S druge strane, Leon nije bio klinac kad je došao u Novine.
„Daj mi da napišem nešto”, molio je Leon. „Daj mi naslovnu stranu za sledeći broj. Hitler je rekao da ne bi nikad uspeo da su ga zgazili dok je bio mali.”
„Ovo je samo gomila obrijanih glava, to je sve”, reče Vajt uzimajući Sandej telegraf od Leona i gledajući sliku gomile koja maše zastavama. „Ne bi umeli da nađu sopstveno dupe bez auto-karte. Ne verujem da će napasti Poljsku.” Vratio mu je novine. „A na sledećoj naslovnoj strani je Elvis Kostelo.” Vajt malo razmisli. „Ali dobro - napiši mi pet stotina reči o Luišamu. Je li neko bio tamo?”
Leon se nasmeši. „Pretpostavljam da ne misliš na hiljade antifašističkih demonstranata, šefe. Rekao bih da misliš na rok zvezde. Na zabrinute rok zvezde.”
Vajt zakoluta očima. „Na svakoga za koga su naši čitaoci možda čuli.”
„Ne, zvezde su bile zauzete slikanjem i nameštanjem novih zubnih navlaka za rat protiv fašizma. Ali čuo sam da je Džon Lenon u gradu.”
Reju pade vilica. Zurio je u Leona, ne verujući ni reč. „Lenon je u Njujorku”, reče. „U hotelu ‘Dakota’ s Joko i malim Šonom.”
Leon zatrese glavom. „Lenon je u Londonu”, reče. „Samo jednu noć. Upravo me je zvao čovek iz EMI-ja. Mislio je da bismo mogli to da objavimo. U prolazu je, na putu za Japan.” Leon se zakikota. „Daj mi Makartnija svaki dan. Pol makar zna da je dosadni matori prdonja koji je presušio pre sto godina. Misliš li da će Bitls Džon poželeti da stavi bedž sa slikom predsednika Mao Cedunga i doći na sledeći protest? Ima li još onu beretku? Ili treba da dižemo revoluciju bez njega?”
„Pa, on ju je podigao bez tebe”, reče Kevin Vajt. „Da čujem - šta radiš za nas, Leone?”
Leonu se lice opusti. Rej je znao šta se uvek kaže nekome koga treba saterati u red. Šta radiš za nas? „Pa, uglavnom sam radio na članku o demonstracijama”, reče Leon. „Mislio sam da ga nazovemo Odani sledbenici fašizma. Možda...”
Vajt pogleda komad papira na stolu. „Leni i Rifenštali nastupaju večeras u ‘Crvenoj kravi’. Možeš da mi uradiš prikaz do sutra ujutru - osamsto reči.”
Leon klimnu glavom. Znači, pet stotina reči o borbi protiv fašizma i osamsto o Leni i Rifenštalima - koji su pre manje od godine paradirali po ‘Klubu sto’ sa kukastim krstovima na rukavima. „Dobro.”
„Mi smo i dalje muzički časopis, Leone.”
Leon se nasmeja. „Tako je. Skakučemo gore-dole dok Rim gori.”
„Dobar novinar može da piše o svemu. Pogledaj jutrošnji članak tvog oca. Vidiš ovo?”, upita Vajt okrećući se Reju. „Članak o ratu oko bakalara - šta ima dosadnije od rata oko bakalara?”
„Nisam pročitao”, reče Rej, i dalje misleći na Džona Lenona. Ali znao je da Leonov otac ima rubriku u jednom liberalnom dnevnom listu. Bio je jedan od malobrojnih novinara iz Ulice Flit koje su u Novinama čitali i poštovali.
„Reč je o propadanju Britanije kao kolonijalne sile”, reče Vajt Reju. „O tome kako smo nekada išli u ratove za slobodu. A sada se borimo za ribu. Izvrsno.” Vajt zatrese glavom. „Izvrsno. Reci mu, molim te, da mi se članak mnogo dopao.”
„To će ići malo teže”, reče Leon krećući ka vratima.
„Zašto?”, upita Vajt.
„Ne govorim s ocem.”
Trenutak-dva su ćutali. Leon uhvati Rejev pogled i okrenu glavu.
„Oh”, reče Vajt. „U redu.”
Leon zatvori vrata za sobom. Rej shvati da ga urednik Novina gleda pravo u lice.
„Pa”, reče Vajt, „misliš li da možeš da mi uradiš Džona Lenona?”
Rej zinu i oseti da mu znoj izbija po licu. „Da ti uradim Lenona? Koga da zovem? Kako da ti uradim Lenona?”
Vajt se nasmeja. „Nećeš zvati nikoga. Nemaš koga da zoveš. Nema predstavnika za štampu, nema ljudi za odnose s javnošću. EMI ne može da ti pomogne - ovo je privatna poseta. Samo idi i nađi ga. Onda razgovaraj s njim. Kao pravi odrasli izveštač. Kao pravi novinar. Kao Leonov otac. Tako. Misliš li da ćeš to moći?”
Rej je toliko toga želeo da kaže Džonu Lenonu da je bio uveren kako neće moći da izusti ni reč. Čak i ako ga nađe među deset miliona duša u tom zalasku sunca na Vaterlou.
„Ne znam”, reče iskreno.
„Ako ga nađeš”, reče Vajt dok mu je krv jurila brže i budili se urednički nagoni, „stavićemo ga na naslovnu. Ekskluzivno - Džon govori!”
„Ali - šta ćemo za slike?”
Vajt kao da je izgubio strpljenje. „Nećemo Lenona kakav je sada - mora da mu je skoro četrdeset! Ne, stavićemo stari snimak iz arhiva. Lenona kakav je bio u Hamburgu - kratke kose, u kožnoj jakni, mršav i bled. Znaš kako će to izgledati, je l’ tako?”
Rej razmisli. „Izgledače kao... sada.”
„Tačno tako! Vrlo u stilu sedamdeset sedme! Potpuno u stilu sedamdeset sedme. Ništa nije savremenije od izgleda Bitlsa u Hamburgu. Bili su razvaljeni od spida, jesi li znao? Već vidim naslov: Još jedan klinac u kožnoj jakni na svom putu bogzna kuda...”
„Ali Leon kaže da on odlazi sutra!”
Vajt udari pesnicom po stolu. „Ma daj, Reje. Jesi li ti novinar - ili obožavalac?”
Rej je morao da razmisli o tome. Nije imao pojma da li je pravi novinar, niti hoće li ikada biti. Kako da zna? Nije ni sanjao da će se njegova ljubav prema muzici pretvoriti u posao. Bio je klinac koji je pisao o muzici jer je to bilo zanimljivije od raznošenja novina i zato što se za slaganje robe po policama u samousluzi ne dobijaju besplatne ploče.
„Ne znam šta sam”, reče.
Ali Kevin Vajt ga nije više slušao. Urednik je zurio u vrata. Rej se osvrnu. S druge strane pravougaonog stakla ljudi u odelima čekali su da vide Kevina Vajta. Ljudi odozgo, iz uprave, ćelavi matorci s kravatama i borama koji liče na tvog tatu, ili na nečijeg tatu. Čekali su da Vajt završi s Rejem. Ponekad je Vajt morao s njima da izglađuje stvari. Jednom je čistačica pronašla korpu za papir punu opušaka džointa i odjednom su se posvuda razmileli razjareni muškarci u odelima. Ali Vajt je to sredio. Bio je sjajan urednik. Rej nije želeo da ga izneveri.
„Daću sve od sebe”, reče Rej. „Ali ja ne znam jesam li pravi novinar ili samo neko ko voli muziku.”
Kevin Vajt ustade. Došlo je vreme za ponovno suočenje s ljudima u odelima.
„Bolje ti je da saznaš”, reče urednik.

Leon je otišao. Teri je sedeo na svom stolu, klatio martinkama i listao poslednji broj Novina koji mu je Misti dala na aerodromu.
„Ovo tebi treba, Reje”, reče. „Novo! Prsluci gringo’. Obucite originalni prsluk ‘gringo’ - najnovija moda. Izgledao bi zgodno u prsluku gringo’.”
Rej se sruči na stolicu i zagleda se u prazno. Teri to nije primetio. Za Terija je neiscrpan izvor zabave bila činjenica da oglasi u Novinama kasne tačno godinu dana iza mode. Dok su se klinci na ulici trudili da izgledaju kao Džoni Roten, manekeni u oglasima još su izgledali kao Džejson King.
Platnene pantalone - i dalje samo dve funte i osamdeset... Mokasine - birajte između modela s jednim ili s tri reda resa.
Sudeći prema oglasima u Novinama, čitaoci s nosili tačno ono što nose već deset godina - zvoncare, šarene vunene jakne, indijsko platno u ogromnim količinama i uvek, i zauvek, majice s duhovitim natpisima. Ponekad se činilo da Novine ne bi postojale bez majica s duhovitim natpisima.
NA MENI SE ZAGRCNULA LINDA LOVLEJS. LEZI, ČINI MI SE DA TE VOLIM. SEKSEPIL - DELIM OBILNO. I ona bezvremena klasična slika pataka što se krešu u letu - dve patke iz stripa pare se u vazduhu, patak izgleda krajnje zadovoljno, a patka uznemireno.
Teri se zavali i nasmeši samom sebi. Naslonio je kratko podšišanu glavu na sliku koju je iscepio iz knjige iz biblioteke i trakom zalepio na zid - Olga Korbut, ljupko nasmešena, presavijena na strunjači. Posle prošlogodišnje Olimpijade u Montrealu mnogi ljudi su zavoleli onu Rumunku, Nađu Komaneči, ali Teri se držao Olge.
Svako je imao svoj zid preko puta stola s pisaćom mašinom, elegantnom „oliveti valentajn” od livene crvene plastike. Na Terijevom zidu bile su grupe i devojke - sjajne slike iz diskografskih kuća veličine 15x25, a na njima Njujork dols, Kleš i Seks pistols, kao i slike Debi Hari u crnoj mini haljini, Džejn Fonde iz filma Barbarela i Olge Korbut s Olimpijade u Minhenu, izrezane iz časopisa.
Leonov zid bio je najumetničkiji - podlogu od slika njegovih omiljenih bendova gotovo su prekrili naslovi isečeni iz novina i još jedan sloj važnih vesti i reklamnih slogana zalepljen preko svega. Tako je ukoso preko reklamne fotografije grupe Bazkoks bio zalepljen naslov članka o smrti Mao Cedunga, dok je požuteli snimak mrtvačkog kovčega generala Franka bio ukrašen oglasom za novi singl grupe Onli vans. A kad se Rej okrenuo u stolici i izvadio kasetofon, posmatrale su ga slike Džona Lenona.
Bile su tu i slike Džoni Mičel, Dilana i Nila Janga, sve sa zavrnutim uglovima, ali Rejev zid bio je pravi hram posvećen Džonu Lenonu. Džon u belom odelu i okruglim socijalnim naočarima, a Joko ga drži pod ruku. Džon kad je tek počeo da pušta kosu, u onom zlatnom srednjem periodu Revolvera i Rubber Soula. Džon tokom bitlmanije, široko nasmešen, u odelu, s ostalim momcima iz grupe. I Džon u Hamburgu, u kožnoj jakni, razmetljiv poput Džemsa Dina, suviše sujetan da stavi naočari...
Posrani, posrani diktafon!
Nevolja je bila u tome što se jedan od kalemova razlabavio. Rej ga je verovatno iskrivio kad je vadio kasetu posle intervjua s Filom Lajnotom - imao je u krvi jedan šrafciger previše i pola džointa. Sada se kalem okretao u nepravilnom krugu, a trebalo bi da se vrti u mestu. Ne možeš staviti tako nešto pred Džona Lenona.
Teri se zacereka. „Slušaj ovo”, reče. „Neke devojke skupljaju potpise za peticiju za povratak Roksi mjuzik na scenu - kažu Roksi mora ponovo da vlada.”
Rej pogleda prijatelja preko ramena i nasmeši mu se. Oglasi su bili čarobno kraljevstvo za traženje muzičara, devojaka, savršenog sveta. Tu su oglasi Grinpisa i Pokreta za spas kitova stajali pored oglasa za pantalone od paname i prsluke „gringo”.
Ali Rej pomisli da u Terijevom smehu, iako podrugljivom, ima još nečega, što bi se moglo opisati jedino kao ljubav.
Ovo je njihov časopis. Ovo je njihov dom. Tu im je mesto. A njega će uskoro zamoliti da ode. Nije znao hoće li to moći da podnese.
„Za sakupljače bedževa”, reče Teri, a onda pogleda Reja. „Koji ti je kurac?”
„Nije mi ništa.” Kad odrastaš pored braće, nauči da odmah moraš da im vratiš. „Koji je tebi kurac?”
Rej okrenu leđa Teriju i uze da ispravlja kalem diktafona. Pustio je kosu da mu padne na lice kako mu prijatelj ne bi video paniku i bol u očima.

ČETIRI


Leonov skvot bio je u velikoj propaloj beloj kući u ulici punoj zgrada s prozorima zakovanim daskama.
Oko kuće se pružao nekakav blatnjavi šanac premošćen daskama, kao raspadnutim visećim mostom ruševnog zamka. Ispucali i izlizani malter u prizemlju bio je gotovo potpuno skriven natpisima.
MI SMO NATPIS NA VAŠEM ZIDU. OVDE SU DROGE ZABRANJENE. MAČKE VOLE ČIPS BEZ IČEGA. Neko je izmenio nažvrljano ime Nacionalnog fronta u krupna crna slova NACISTI NAPOLJE.
Leon gurnu ruku u džep kožne jakne i napipa ključ. Osvrnuo se preko ramena pre nego što je oprezno krenuo po daskama. Živeo je u skvotu duže od godine, otkako je napustio fakultet i počeo da radi u Novinama, ali još je osećao ukus straha u ustima kad god dođe. Nikad se ne zna kad će naići pajkani ili sudski izvršitelji. Nikad ne znaš šta te čeka.
Čim je ušao u predvorje, na vrhu stepenica pojavilo se jedno neobrijano dlakavo lice, kao što je Leon i očekivao, kao što se uvek pojavljivalo. Skvoterski život nosio je sa sobom pritajenu paranoju koja nikad nije sasvim nestajala. Leonu je bila neobično poznata, jer ju je smatrao vrlo sličnom onom sumnjičavom virenju kroz zavese u bogatom predgrađu u kom je odrastao.
„Neko te čeka”, reče dlakavo lice s vrha stepeništa.
Leon se zapanjio. Niko ga nikada nije čekao.
„Neki strejtaš”, reče bradati momak. „Mislim da je tvoj otac.”
Znao sam, pomisli Leon i oseti mučninu. Znao sam da če se desiti nešto loše.
„Francuzima se nije dopao”, reče glas s vrha stepenica. „Jedva smo ga pustili da uđe.”
„Bolje bi bilo da niste”, reče Leon pokušavajući da ostane miran, pretvarajući se da je sve pod kontrolom. Krenuo je uz stepenice.
U skvotu je trebalo da vlada nekakva demokratija, ali zapravo su ga vodili Francuzi i Nemci, koji su bili stariji, koji su duže to radili i koji su pričali o pustolovinama u mestima kakva su Pariz i Amsterdam s takvim autoritetom da je Leon uvek ćutao i osećao se kao klinac koji nije video nimalo sveta. Besneo je što ga otac sramoti pred tako velikim ljudima.
Na vrhu stepenica čuo je uobičajenu mešavinu jezika i zvukova. Podne daske u skvotu bile su gole, pa je sve odzvanjalo i činilo se glasnijim nego što bi trebalo da bude. Grejtful ded odvrnut na desetku, svađa o ubistvu Lava Trockog, druga svađa - o pozajmljenoj boci mleka - i ženski glas koji po svemu sudeći umiruje bebu.
Leon se pitao šta će njegov otac pomisliti o preovlađujućem smradu, jer skvot je bio prepun zrelih mirisa; zarobljeni vazduh iza zakovanih prozora zaudarao je na suvu trulež, neopranu odeću, mirišljave štapiće, a u sve se uvlačio miris supe od povrća koja je stalno vrila na velikom crnom štednjaku.
Stari. Jebi ga. Leon proguta knedlu. Kad će tome doći kraj? Tom strahu od oca? Užasu od razočaranja koje mu se vidi u očima?
Stajao je pored prozora s rukama na leđima, kao vojvoda od Edinburga kad se sprema u obilazak počasne straže, i zurio na ulicu. Bio je to visok, privlačan muškarac kome će za sedam dana biti pedeset treći rođendan, miran i kraljevskog držanja u krutom kišnom mantilu u stilu Hamfrija Bogarta. Stajao je. Nije imao gde da sedne. U sobi nije bilo ničega osim hrpe ranaca i nekoliko vreća za spavanje, a u jednoj su spavale dve šiparice, sklupčane poput mačića.
„Otkud ti ovde, tata?”
Stari se okrenu ka njemu.
„Zdravo, Leone”, reče kao da se mnogo obradovao slučajnom susretu na ulici. „I ja bih tebe to mogao da pitam, zar ne?”
Stari je izgledao savršeno opušteno. Morao je to da mu prizna - koliko momaka iz škole ima oca koji ne trepnuvši može da uđe u skvot? Leon se seti nečega što mu je otac davno rekao, kad ga je tokom dugog letnjeg raspusta za nagradu poveo u redakciju, pa se on oduševio. Novinar svuda mora da se oseća kao kod kuće, Leone. Upamti to.
Stariji čovek se osmehnu, spusti Leonu ruku na rame, potapša ga dvaput, a zatim pusti ruku da padne kad mu sin nije odgovorio.
„Drago mi je da te vidim. Jesi li dobro?”
Pogledao je Leonov šešir, ali nije rekao ništa. Leonovi roditelji uvek su s mnogo razumevanja prihvatali modne ludosti. Zapravo, bili su toliko tolerantni da ga je to dovodilo do besa. Nijedna od njegovih frizura - propali Zigi Stardast, neuspeli Rod Stjuart - nije ih uznemirila. To i jeste njihov problem, mislio je Leon. Mogu da shvate malo mladalačkog bunta, ali ne mogu da svare istinski stav.
Leon načini grimasu. „Trebalo je da se najaviš. Ovo nije zgodan trenutak. Izlazim - prijatelji me čekaju - u ‘Zapadni svet’.”
Njegov otac se namršti, podiže ruku ka modrici na Leonovoj jagodici, ali je ne dotače. „Šta ti je to s licem, jadniče?”
Leon je poželeo da kaže molim te, ne diži paniku, dvadeset godina to slušam. Ali nije odoleo - želeo je da njegov otac zna. Želeo je da se otac ponosi njime. A kad će to da se okonča, jebote?
„Bio sam tamo u subotu. Znaš - u Luišamu.”
Leon je uživao u izrazu straha na očevom licu.
„U neredima? Šta - tukli su te?”
Leon se nasmeja na ovo. „Slučajan sudar s pajkanovim kolenom.”
Njegov otac iskolači oči. Sve ga je zapanjivalo. „Koleno?”
Leon ljutito uzdahnu. Kako neko može toliko da ne zna? „Bio je na konju, tata. Bio je to policajac na konju.” Leon je čekao. Želeo je nekakvu očevu pohvalu. Malo zadovoljstva, otvorenog. Mirno klimanje glavom u znak priznanja da je Leon postupio ispravno kad je otišao u Luišam i suprotstavio se nacistima. Ali stari je samo nemoćno uzdahnuo.
„Zašto se mešaš u sve to? Grupa siledžija što maše zastavom i druga grupa siledžija koja ih gađa ciglama. Šta če to rešiti?”
Leon pocrvene od besa. „Ti bi trebalo da razumeš. Makar ti. Oni su fašisti, tata. Moramo ih zaustaviti. Zar nisi ti to radio u ratu?”
Stari podiže obrve. Gotovo se osmehnuo, a Leon porumene. Poželeo je da ovo prekine.
„Misliš da je bilo tako u Monte Kasinu? Šaketanje na Glavnoj ulici u Luišamu? Imaš ti još dosta da učiš, dečko moj.”
Zbog ovoga sam i otišao od kuće, pomisli Leon; oči su ga pekle od suza. Zbog toga što ti ne kapiraš, jebote. Zbog toga što nikad nisam bio dovoljno dobar. Zbog toga što su mi stalno govorili da ništa ne znam.
„Baš me briga šta ti misliš”, reče Leon, svestan da ga je i te kako briga. „I zašto si došao? Zašto?”
„Tvoja majka me je zamolila”, reče njegov otac i Leon oseti bolan ubod. Znači, nije njegov otac brinuo za njega, nego ona. Njegova majka. „Tvoja majka ne shvata. Pored svih privilegija koje imaš otišao si da živiš s gomilom beskućnika.”
„Slušaj sebe”, reče Leon, sada podrugljivo. „Veliki prosvetljeni liberal cereka se nad beskućnicima.”
„Ne cerekam se. Samo sam - samo mi je drago što te vidim.”
„Možeš li malo tiše, molim te?”, reče Leon pokazujući usnule devojke, trudeći se da pokaže starom da su sada na njegovom terenu. „Probdele su čitavu noć.”
Njegov otac se zagleda u devojke kao da ih je tek sad primetio.
„Ko su one?”, upita tiho. Posedovao je prirodnu radoznalost i Leon pomisli da ga baš to čini tako dobrim novinarom.
„Neko ih je našao kako spavaju u foto kiosku na Justonu. Došle su iz Glazgova.”
Želeo je da njegov otac shvati. Želeo je da on vidi kako su ovo njegove, Leonove bitke - borba protiv rasizma, zbrinjavanje beskućnika, otpor nepravdi - i da su isto tako važne kao i bitke koje sam vodi.
Ali stari je samo tužno odmahnuo glavom, kao da je ludost što deca spavaju na ulici, i to razjari Leona.
„Tata, znaš li šta se dešava s većinom klinaca bez doma koji spavaju na železničkim stanicama? Za nedelju dana počnu da prodaju svoje telo.”
„Oni su možda beskućnici, ali ti nisi, zar ne, Leone?” Pogledao je devojke, pa svog sina. „Ti se samo igraš beskućnika.”
Leon je s mukom obuzdavao svoje srce, svoje disanje, svoj bes. Nalazio se na onoj tački života kada mladog čoveka razbesni svaka reč koju izgovori njegov otac.
„Ne igram se ja ničega”, reče. „Dobra kuća se ne srne ostavljati prazna. Nećemo to više trpeti. Beskućnici uzvraćaju udarac.”
„Ali ti si odabrao da budeš beskućnik, Leone. Kakvog to ima smisla? Odrekao si se doma da bi živeo u rupi. Odrekao si se obrazovanja zbog nekakvog muzičkog časopisa.”
Idemo iz početka, pomisli Leon. Kao da je pisanje članaka o ratu bakalara moralno nadmoćno. Kao da nečije postojanje opravdava sedenje na guzici i sticanje diplome.
„Imam prijatelja, zove se Teri. Njegovi roditelji misle da se odlično snašao što je dobio posao u muzičkom časopisu.”
„Siguran sam da Teri nije imao tvoje prednosti. Siguran sam da Teri nije upisao londonski Ekonomski fakultet i napustio ga posle prve godine. Kako možeš da odbaciš sve to?
Deda ti je bio taksista u Hakniju. Znaš li šta bi on sve dao za priliku kakvu si ti imao?”
Taksista iz Haknija, pomisli Leon. Uvek se vraćamo na oca mog oca. Moj stari i ne zna koliko je srećan - on se nadmetao samo s taksistom iz Haknija, koji nikada nije sasvim izgubio svoj poljski naglasak. A s kim Leon mora da se nadmeće? Leon mora da se nadmeće sa svojim ocem.
Jedna devojka u vreći se promeškolji, otvori oči, zatim ponovo zaspa.
„Nije trebalo da dolaziš, tata”, reče Leon.
„Došao sam jer ti je majka poludela”, reče stari, a Leon se trgnu od topline u njegovom glasu. „Bolesna je od brige. Zašto ne saosećaš s njom, Leone?” Otac uzbuđeno pogleda oko sebe. „Misliš da će vlasnik ove kuće, ko god bio, dozvoliti da ovo traje večito? Jedne noći, uskoro, neko će te izbaciti napolje, sine moj, i to vrlo grubo.”
Leon zaškilji. „Bićemo spremni.”
Njegov otac podiže ruke. Leon je mnogo puta video taj pokret. On je govorio šta ja sve moram da trpim!
„Oh, odrasti već jednom, Leone. Misliš da će ovi ljudi promeniti svet? Onjuši dobro. Teško im je i čarape da promene.”
„Oni su posvećeni nečemu većem od njih samih. Njima je stalo.”
„Njima je stalo”, ponovi njegov otac. „Jednog dana videćeš da su ljudi kojima je stalo, da su ljudi koji izražavaju ljubav prema masama zapravo najbezdušniji skotovi na svetu.” Onda reče gotovo molećivo. „Slušaj - i ja sam bio kao ti. Mislio sam da sve znam. Imaš toliko vremena, Leone. I ne shvataš koliko vremena imaš.”
Uvek jedno isto. Bez kraja. Tako je bilo i poslednjih dana kod kuće, pomisli Leon. Naređenja prerušena u razumne rasprave, sve dok jedan od njih - uvek Leon, sada kad razmisli - ne ustane naglo od trpeze i ne ode u svoju sobu. Ali on više ne živi kod kuće. Njegov otac to nikako da shvati. Ne shvata da je gotovo.
„Ti samo želiš da budem ono što sam bio, tata - dobri mali student kojim možeš da se hvališeš pred prijateljima.”
Njegov otac zatrese glavom i Leon opazi treptaj straha - izgledao je kao da ga nešto boli. „Ne, samo želim da budeš srećan. Napuštanje škole - to nije način, to nikada nije bio način.”
Sreća! Sada Leona više ništa neće moći da iznenadi.
„U životu nije reč samo o sreći, zar ne? Ne mogu da se vratim svom starom životu, tata. Ne mogu da se muvam naokolo s gomilom privilegovanih klinaca iz srednje klase dok ima ljudi koji spavaju na ulici, dok rasisti prebijaju pakistanske vlasnike radnji, dok marširaju ulicama i dižu ruke u nacistički pozdrav. Ne mogu da se pretvaram da se to ne dešava.”
„Vrati se kući”, reče njegov otac.
Na kraju se sve svodi na to. Nije čuo ni reč od onoga što sam pričao. Želi da sve bude kao pre, a ništa više ne može biti kao pre.
Leon slegnu ramenima. /
„Ja sam kod kuće.”
„Oh, dete glupo”, reče otac, i Leon se zapanji videvši mu suze u očima: njegov otac se okrenuo prozoru i zagledao se u prazno.
Leon to nije mogao da podnese. Nije mogao da podnese da gleda oca toliko uzrujanog. Došlo mu je da ga zagrli, ali baš kad se spremio da to učini na vratima su se pojavila dvojica Francuza; stajali su tamo skrštenih ruku, pokazujući sasvim jasno da taj čovek nije dobrodošao.
Leonov otac oseti njihovo prisustvo, pogleda ih i klimnu glavom kao da shvata.
Zagrlio je Leona i brzo se odmakao. Leon je poželeo da ga potapše po leđima, da mu kaže nešto ohrabrujuće, da mu objasni kako mora biti ovako, ali nije znao kako da počne.
Ćutke je otpratio oca do vrata. Rukovali su se, zvanično kao stranci koji nisu imali prilike da razgovaraju. Leon je gledao starog kako podiže okovratnik kišnog mantila i pažljivo prelazi blatnjavi opkop.
Ulazna vrata trebalo je stalno držati zaključana, ali Leon je gledao svog tatu kao ide niz ulicu pored zgrada sa zakovanim prozorima sve dok nije nestao iza ugla, a do tada se sav njegov bes stišao i pretvorio u ovu ravnu, šuplju tugu. Nije video razlog da ponovo vidi oca.
Zatvorio je vrata skvota i uzeo da zaključava brave.

Redakcija se praznila i veliki beli sat na zidu pored prijemnog pulta kao da je iz minuta u minut postajao sve glasniji. Ali Rej je i dalje sedeo za stolom i petljao oko oštećenog kasetofona, grbio se nad njim pokušavajući da popravi iskrivljeni kalem.
Pritisnuo je start. Gledao kako kalem posrče. Ispravio ga je palcem. Pritisnuo je stop. Ponovo je pritisnuo palcem, ovog puta jače - i kalem je pukao.
Slomio se uz oštar, mučan zvuk i odleteo preko sobe. Rej preneraženo zinu buljeći u preostali krnjavi crni patrljak. Ovo ne valja, ovo ništa ne valja. Toliko o nalaženju Džona Lenona, pomisli Rej. Nisam uspeo ni iz kancelarije da izađem. Bedno. I zaslužujem da mi daju nogu.
Njegovi prijatelji su otišli i Rej je čeznuo za njima - za nekim, za bilo kim ko bi mu rekao šta sada da uradi. Bespomoćno je zurio u beskorisni diktafon i shvatao da poznaje to osećanje. Osećanje potpune i krajnje samoće.
Imao je jedanaest godina i stajao je u učionici punoj đaka koji su već stigli da nađu drugove, stvore saveze i nauče da se znalački osmehuju kad vide novog dečka koji se trudi da ne zaplače.
Prekasno. Uvek prekasno.
Njegovoj braći bilo je lako. Džon je bio četiri godine stariji, čvrst momak, sportista koji se ničega ne plaši. A njegov mlađi brat Robi imao je samo pet godina i tek je polazio u školu. Nije poznavao ništa drugo osim ovog čudnog novog mesta.
Ali Rej je bio u nezgodnom uzrastu. Izgledao je drugačije od ostalih dečaka i devojčica. Kosa mu je još bila podšišana surovo kratko pozadi i sa strane, na sebi je imao sive flanelske kratke pantalone i belu najlonsku košulju kratkih rukava, i još je nosio kravatu i blejzer svoje stare škole.
Bilo je leto 1969. i Rej Kili je bio obučen kao Harold Makmilan.14
Iako su i njegovi novi drugovi nosili školsku uniformu, u poređenju s njim izgledali su kao gizdavci iz Ulice Karnabi.
Duga kosa opasno im se kovrdžala preko okovratnika kašmirskih košulja, a neki su bili ošišani gotovo na nulu. Školske kravate imale su čvorove dovoljno velike za Rodžera Mura. Mnoge devojčice podigle su školske suknje tik do samih propisanih mornarskoplavih gaćica. A u samom dnu učionice sedeli su dečaci u ružičastim košuljama.
Ružičaste košulje! Čoveče! Strava!
Rej je bio u Engleskoj već mesec dana. Nigde se nije osećao manje kod kuće.
„Rej je iz Hong Konga, njegov otac je tamo bio u policiji”, objavila je učiteljica. Uzela je lenjir i dvaput lupila po školskoj karti. „Pa, ko zna gde se nalazi Hong Kong?”
Razred povika uglas, a Rej poskoči.
„To je jedan od rože parčića, gospođice!”
„A šta su rože parčići?”
„Roze parčići su naši, gospođice!”
Ali Rej se osećao ko da ništa nije njegovo - ni kineski grad koji su napustili, ni vojne baze na Kipru i u Nemačkoj gde je njegova porodica živela pre toga, a svakako ne ovo čudno naselje u predgrađu u kom su dečaci i devojčice doterani kao da idu na maskenbal.
Jedan do glave ošišani dečak dodeljen je Reju da pazi na njega, ali ga je ostavio čim je zvono označilo prepodnevni odmor.
Na drugoj strani igrališta Rej je video svog starijeg brata Džona kako pika fudbal s nekim momcima. Mali Robi je trčao ukrug s čoporom mališana i kikotao se kao lud. Rej je stajao, ne znajući kuda da ide, šta da radi, čak ni gde da stavi ruke. Ali onda se desilo nešto što je sve promenilo.
Neko je zapevao.
Bio je to refren iz Hey Jude. Ponovljen nekoliko puta. Pridružili su se drugi glasovi. A onda je počela druga pesma - uvodni akordi iz All You Need Is Love.
Deca su nastavila da se igraju. Fudbal i ogovaranje nisu stali, nisu čak ni zastali. Školice i žmurke su se nastavili. Ali svi su pevali igrajući se.
Došlo je još pesama, još horova - je, je, je - She Loves You - i sve više dece se pridruživalo pesmama koje su znali bolje od bilo koje crkvene pesme, bolje od državne himne.
S tim pesmama su rasli, one su bile zvučni zapis detinjstava proživljenih šezdesetih. Bili su samo Bitlsi. Uvek Bitlsi. Kao da je vreme u kom su ta deca rasla počinjalo i završavalo se s Džonom, Polom, Džordžom i Ringom. Uskoro je čitavo igralište pevalo, a Rej Kili je zakoračio među decu, ošamućen, okružen muzikom i svetom kakve nije poznavao. Svetom u kom se osećanja dele s drugima.
Mnogo godina kasnije pitao se je li sve to samo zamišljao - taj prvi dan u nepoznatoj školi, očajničke pokušaje da suspregne suze, prizor starijeg brata kako igra fudbal s novim drugovima koji je nekako podvukao Rejevu usamljenost, a onda, niotkuda, čitavo igralište puno dece koja pevaju pesme Bitlsa. Sigurno to više nikada nije ponovo video.
Ali znao je da je to bila stvarnost. Znao je da se zaista dogodilo. Osećao je to. Čaroliju koja oslobađa.
Rej je ponekad mislio da je ceo njegov život zapravo pokušaj da se vrati u taj trenutak, da obnovi dan kada odjednom više nije bilo važno što nikog ne poznaje, što nosi pogrešnu odeću, da se vrati u to školsko dvorište 1969. kad su deca pevala na na na, je je je i ljubav ljubav ljubav, ljubav je sve što ti treba.

Redakcija nije bila prazna. Rej je to morao da zna. Kancelarije nikad nisu bile sasvim prazne.
Iz sobe za preslušavanje tutnjala je muzika, staklo na vratima je zveckalo. Rej pritisnu lice uz staklo i vide da je u sobi Skip Džons. Verovatno će tu provesti celu noć, pišući glavni prikaz albuma za sledeći broj. Rukom.
Uprkos silnim savremenim crvenim plastičnim pisaćim mašinama „oliveti”, Skip Džons je uvek pisao rukom. Mogao se videti u praznim uglovima redakcije, ili u sobi za preslušavanje, zgrbljen nad otrcanom sveskom onako dugačak poput žirafe, a činjenica da je bio levoruk i da je morao da obmota prste oko hemijske olovke što curi činila je da postupak izgleda još naporniji, mučniji i čudniji.
Pa ipak, Skip Džons je i dalje mogao da skine gaće svakom novinaru u Novinama. Bez napora je stvarao laku, devičanski besprekornu skeptičnu prozu koja se savršeno uklapala u trenutak i postajala ono najbliže legendi što su Novine imale.
Rej nije želeo da ga uznemirava, ali ako iko zna gde će Lenon biti noćas, onda je to Skip Džons. Sačekao je malo da prikupi hrabrost. Onda je ušao u sobu, s uzdržanim osmehom i kosom preko lica.
Skip ga u prvi mah nije primetio. Bio je izgubljen u muzici, zaokupljen pisanjem, okružen šumom mrtvih cigareta koje je popušio do pola, a onda pažljivo poredao uspravno na filtere i pustio ih da izgore u nakrivljene šiljke pepela.
Rej ga je posmatrao kako radi pitajući se koja je to muzika - dve gitare, umorni nazalni glas, potpuno savremen, ali pomalo sanjiv i isključen iz događaja.
Rej je voleo da gleda Skipa kako radi. To mu je vraćalo veru, davalo mu osećaj da radi nešto vredno i važno. Posmatrajući Skipa Rej je osećao da muzika još nije mrtva.
Skip se nasloni u stolici, zapali cigaretu i primeti Reja. Nasmešio mu se i pokretom ga pozvao da uđe, ne gledajući ga uoči; iako je bio najbolji novinar u časopisu, bio je i najstidljiviji čovek na svetu. Bilo mu je izuzetno teško da nekog pogleda u oči. Rej mu se zahvalno osmehnu i sede na drugu stolicu.
„Rej Kili”, reče Skip. „Ludilo.”
Skip pruži Reju omot albuma koji je slušao. Marquee Moon grupe Televižn. Rej odmahnu glavom - nije čuo za njih. Skip zatvori oči i snažno klimnu glavom, pokazujući da su baš dobri.
„Drugar, koji je najprodavaniji album godine?" upita Skip.
„Ne znam”, reče Rej. „Verovatno i dalje Hotel California.”
„Ludilo”, nasmeši se Skip i pažljivo spusti tek zapaljenu cigaretu na filter. „Kauboji iz Kanjona Lord - kantri zajebancija koju su Birds radili prvi i harmonije koje su Bič bojs izvodili bolje.” Zakikotao se, a Rej se nasmejao zajedno s njim, iako je oduvek prilično voleo Iglse, pa mu se ovo činilo bliskim izdaji. „Pa, izvinite, momci - Televižn će vas išutirati pravo natrag na ranč.”
Reju oči sinuše od divljenja. Mislio je kako Skip Džons izgleda kao pirat. Pirat koji je posle brodoloma završio na pustom ostrvu s Kitom Ričardsom i velikom vrećom droge.
Skip je bio neprirodno visok, uznemirujuće mršav, samrtnički bled. Kad biste ga videli kako kaska noseći ispod miške gomilu albuma obeleženih nalepnicama Promotivni primerak - nije za prodaju koji će uskoro biti prodati, pomislili biste da je neki beskućnik ili genije koji ne živi poput običnih smrtnika. U oba slučaja bili biste u pravu.
Onih retkih noći kad je odlazio na spavanje, Skip Džons je spavao na raznim kaučevima i podovima po severnom i zapadnom Londonu. Često nije imao dom, ali je uvek imao krov nad glavom. Previše ljudi ga je obožavalo.
Danju je sedeo gde god nađe mesta u Novinama - nije imao kancelariju, a nije ni želeo da je dobije, eto kakav je to roker bio. Činilo se da otelotvoruje samu suštinu muzike. A po zgužvanim beležnicama, komadima papira, zadnjim stranama informacija za novinare i unutrašnjosti praznih kutija cigareta, Skip je pisao - umornom rukom, pokvarenim olovkama - najblistavije reči o muzici koje je iko ikad stvorio.
Nosio je jedinu odeću koju je, izgleda, imao - iscepane crne kožne pantalone, crvenu kožnu bajkersku jaknu i nekakvu bluzu s riševima koja bi bila prikladna za dvoboj mačevima u zoru. Nosio je te elegantne rite svakodnevno, po svakom vremenu. Rej je mislio kako Skip izgleda kao nekakav kavaljer rokenrola, dok su svi ostali okrugloglavci.15
Skipu su pantalone bile iscepane između nogu i ponekad bi se na sastancima redakcije njegova aparatura neočekivano provetravala. Okorele rokenrol ribe koje bi iza scene u klubu „Rejnbou” kao ništa popušile nekom iz grupe Doktor Filgud crvenele su do korena obojene kose, ali Skip nije ništa opažao.
Kad je išao londonskim ulicama, tvrdi momci s izvučenim pramenovima, u tregerkama, zvoncarama i čizmama s čeličnim kapicama gađali su ga kamenjem. Ceo svet mu se podsmevao kao nakazi. Ali u časopisu su Skipa obožavali. Nije ga samo Rej voleo. I Leon je voleo Skipa. I Teri je voleo Skipa. Zbog njega su svi oni radili u Novinama.
Skip Džons je počeo da piše za Novine dok je još bio bivši student koledža „Baliol” sa zamagljenim pogledom i najmlađi novinar Oza, a njegova cinična sećanja na slavne mrtvace rokenrola - na Džimija Hendriksa, Brajana Džonsa, Džima Morisona, Nika Drejka - i pokretne ranjenike - Lua Rida, Brajana Vilsona, Sida Bareta, Igija Popa, Daga Vuda - pomogla su više od bilo čega Kevinu Vajtu da Novine od andergraund listića podigne do najvažnijeg muzičkog časopisa.
„Voliš ove nove grupe?”, upita Skip. „Nije to tvoj stil, je li?”
Rej se učtivo osmehnu. Nije morao ništa da mu objašnjava. Skip je razumeo.
„Ja ih volim”, reče Skip. „Neke. Ali ono što rade, ono čemu su posvetili karijere, Edi Kokran je uradio za manje od dva minuta. Proveri, momak. Summertime Blues - minut i pedeset devet. Hoće da se vrate počecima? Edi Kokran je to prvi učinio. A ne možeš da olajavaš staru gardu ako im već kradeš rifove. Mislim, odakle je Kleš maznuo rif za 1977?”
„Kinksi”, reče Rej. „You Really Got Me.”
Skip se lukavo nasmeši. „Pa, šta ti slušaš ovih dana? Ne valjda Cepeline?”
„Moj brat ih je voleo. Meni su se sviđale... šta ja znam... one folk stvari. Znaš, Tangerine, White Summer/Black Mountin Side.”
Rej nije rekao da mu je brat mrtav i da njegove ploče skupljaju prašinu u sobi koju su njegovi roditelji zaključali. Nije to rekao Skipu Džonsu. Nisu razgovarali o svojim životima. Govorili su samo o muzici. Rej je pretpostavljao da Skip ima negde nekakvu porodicu, ali on je nikad nije spominjao. Preko buke muzike, razgovarali su o muzici.
„Pejdž i Plant su bili veliki obožavaoci Džoni Mičel”, reče Skip. „Svi to zanemaruju. Ali ako voliš akustični zvuk Cepelina, treba da odslušaš neke starije folk muzičare. Dejvi Grejem. Bert Janš i Džon Renborn. Pentangls. Leo Kotke. Džon Fejhi - ludi genije, akustični Hendriks. I Džon Martin. Jesi li čuo za Džona Martina? On je naš Dilan. Nemoj da te odbije to što momak nosi bradu.”
„Brade mi ne smetaju”, reče Rej trudeći se da popamti ta imena. Moraće da ih presluša. Ima mnogo dobre muzike za koju nikad nije čuo.
„A onda moraš da se vratiš još više unazad”, govorio je Skip. „Do bluza. Do muzike koja je iza naše muzike - ako znaš šta hoću da kažem.”
Rej je nekako tačno znao šta Skip hoće da kaže.
„Odslušaj Son haus.” Stidljiv pogled iskosa. Rej klimnu glavom. Svakako će odslušati Son haus. „Čarlija Patona”, reče Skip. „Ejzija Pejtona. Delta bluz. Sve potiče iz istog izvora. To su oni posebni razumeli. Krvnu vezu. Gde se sve pomešalo - belo i crno, grad i selo. Kapirali su to. Sva muzika potiče s istog mesta. Elvis je to razumeo. I Dilan. I Lenon.”
Rej uzdahnu.
„Moram da ga nađem, Skipe. Džona Lenona, mislim. U gradu je. Vajt hoće da ga nađem i uradim intervju.”
Taj opaki opaki osmeh, pogled u neku tačku na tavanici. „Svetska ekskluziva? Velika vest?" /
„Tako je. Aha. Znaš - kao pravo novinarstvo.”
Skip klimnu glavom. „Svi su večeras u gradu”, reče. „Džon Lenon... Dag Vud. Čudan vajb, momak.” Osmehnuo se zureći krajičkom oka u Reja. „Duhovi su došli.”
Rej se setio kako je Skip jednom našao poplavelog Daga Vuda u praznoj kadi u Detroitu. A možda je bilo obrnuto. U svakom slučaju, bilo je gadno. Skip je znao sve. Svakoga je upoznao.
„Gde da ga potražim noćas, Skipe?" Rejev glas sada je zvučao užurbano. Video je da još ima nešto izgleda. „Na mom mestu - kuda bi pošao?”
Skip razmisli. „Da sam ja ti, i da izlazim večeras, pokušao bih u ‘Točionici’. Ili u ‘Raundhausu’.”
Rej je bio sumnjičav. „Stvarno misliš da će Lenon biti tamo?”
Skip se namršti. „Džon Lenon? Sumnjam, momak. Ali moći ćeš da kupiš neku odličnu robu u toaletu.”
Rej uzdahnu. Bilo je to jače od njega. Setio se da Skip, iako sve zna i svakoga poznaje, još ima nevolja kad pristavlja čajnik. Obična svakodnevica bila mu je strana. On je delovao na nekom višem astralnom nivou.
„Dobro, ali gde će on da ode? Džon, mislim?”
Ali pre nego što je Skip stigao da odgovori, vrata su se s treskom otvorila. Mala ljutita žena s naočarima besno je zurila u njih. Rej ju je prepoznao, radila je u časopisu preko puta, Seoske teme.
Prišla je gramofonu i razjareno podigla iglu s ploče tako da je vinil pobunjeno zacvileo.
„Imajte malo obzira prema drugima”, rekla je, lica crvenog od gneva. „Ne radite samo vi do kasno, znate?" Krenula je napolje i zastala na vratima. „I pustite unutra malo svežeg vazduha!”
Kad je otišla, Rej i Skip su se zgledali na trenutak.
A onda su se smejali dok ih stomak nije zaboleo.
„Pustite malo svežeg vazduha!" reče Skip Džons. „Ludilo!”

Misti ih je odvezla na mesto gde su provodili večeri. Teri oseti kako mu srce radosno lupa. Voleo je da dolazi ovamo. Izgledalo mu je kao kraj sveta.
Stara cvetna pijaca Kovent Garden bila je srušena i raščišćena. Nije ostalo gotovo ništa. Sada je ceo kraj podsećao Terija na ruševine od bombi koje je viđao kao klinac, na izrovano blato, zgnječene zgrade i zjapeće rupe u zemlji. Ali, svake noći, nešto se muvalo među otpadom.
„Evo ih”, reče Misti.
Teri i Misti sedoše na krov kola njenog tate, posred razrovane pustoši. Gledali su muškarce u smokinzima i žene u večernjim haljinama kako izlaze iz mraka i oprezno se kreću kroz ruševine. Ljubitelji opere.
Teri i Misti voleli su da posmatraju ovaj elegantni svet kako ide u Kraljevsku operu u Ulici Bou - muškarci otmeni u smokinzima, s leptir-mašnama, sve Dejvid Niven do Džemsa Bonda, i žene kako pridržavaju šlepove dugih haljina, ukrašene nakitom, sve princeze od Monaka, a svi se smeju kao da je prelazak preko ruševina stare pijace izuzetno zabavan.
Jedna žena u crvenoj haljini i s biserima oko vrata im mahnu, i oni mahnuše njoj.
Operska publika održavala je prijateljske odnose s mladima divljeg izgleda koji su se jatili da vide bendove u podrumskom klubu u Ulici Nil. Teri je mislio da svi dolaze tu iz istog razloga. Svi dolaze radi muzike.
„Ovde su nekada bile bašte”, reče Misti. Volela je da ga poučava. Ali njemu to nije smetalo. Voleo je kad mu govori sve i svašta. „Jesi li to znao, Tel? Ovde su gajili voće i cveće. Zato se tako i zvalo. Kovent Garden - bašte Koventa. Zaista su tu bile.”
„A sada su bombardovane”, reče on. „Hajdemo da vidimo je li Dag stigao.”
„Mora da je nekada ovde bilo divno”, reče ona.
Teri ispusti kung-fu krik i skoči s krova kola. Pre nego što je dotakao tlo zamahnuo je postrance nogom na zamišljenog neprijatelja i presekao vazduh jednom-dvaput-triput.
„Brus Li”, reče ponosno, a njegova devojka mu se nasmeši u tami.
Onda su pogledali uvis kad je nebo napuklo; nebeska tavanica se otvorila i počela je kiša.
Za tren oka oboje su bili mokri do gole kože. Iskrzana munja zavijugala je preko neba. Nije ovo bio letnji pljusak. Iznenadna oluja kao da je najavljivala nešto važno, oslobađanje neke iskonske sile, neku promenu u kosmosu.
Teri i Misti uhvatili su se za ruke, glasno se smejući, i okrenuli lica nebu, pijani od života.
A osam hiljada kilometara daleko od njih, iza kapija velike kuće u Memfisu, država Tenesi, jedan četrdesetdvogodišnjak udahnuo je poslednji put.

PET


Buka. Teri je najpre primetio nezamislivu buku. Kuljala je iz podruma „Zapadnog sveta”, tukla kroz otvorena vrata na kojima je stražario krupni ćelavi muškarac u crnom, kao da je pretresala noćni vazduh i drmusala socijalne plombe reda mokrih ljudi koji su čekali da ih puste unutra. Neko je uživo svirao na pozornici. A Teri je odjednom postao svestan lupanja svog srca.
Uzeo je Misti za ruku; u glavi mu se vrtelo od istorije. „Zapadni svet” je nekada bio ilegalna krčma. Zatim je bio striptiz klub. Onda je postao gej bar. A sada je pripadao njima. Sada je na njih došao red.
Svi u redu bili su obučeni po modi svog plemena, i Terija su nekako tešili svi ti znaci bunta - pakleno jebozovne visoke potpetice i iscepane crne helanke na devojkama, pripijene pantalone što gnječe jaja i glomazne cipele na momcima, kožne jakne i kratka kosa u šiljcima, osušena talkom i učvršćena vazelinom, kao da svima kroz vene teče električna struja. To je njegov narod. Ispod plemenskih pirsinga i šminke nalik na rane i modrice - oči pande, usne kao crvene rane - Teri je prepoznao mnoga lica i osetio u utrobi čudnovatu toplinu. Dobro je biti među svojima.
„A možemo da odemo i negde drugde”, reče Misti cimajući ga za rukav polovnog sakoa.
On se zagleda u nju. Nikad ne znaš šta će sledeče da kaže. „Šta pričaš?" Čak i ispred kluba morao je da viče kako bi ga čula preko buke.
Oči su joj se raširile od uzbuđenja. „Možemo da uzmemo kola. Da se vozimo čelu noć. Da budemo u Hajlendsu u zoru.”
Za trenutak je ostao bez reči. Zar ona ne shvata koliko je ovo veče važno? Zar ne kapira?
„Ali Dag dolazi večeras" reče on. „Čekaće me. Čekaće nas.”
Teri se setio kako je u Berlinu pokazao Dagu Mistinu fotografiju. Sedela mu je u krilu, u kiosku za fotografiranje, i kreveljila se, ali videlo se koliko je posebna. Dag je klimnuo glavom s uzdržanim odobravanjem. „Luda dama”, rekao je, a Teriju je srce naraslo od zahvalnosti.
Tako je, Dag. Luda dama.
„Znam, znam”, reče ona. „Ali bićemo kao Sal Paradajz i Din Morijarti u Naputu.” Znala je da če ga to dovesti u iskušenje. Znala je koliko on voli taj Keruakov roman. „Sal i Din se voze u Meksiko dok sunce izlazi, Teri. Vozićemo se celu noć - hajde.”
Zaista je to mislila. Znao je da ozbiljno misli. Luda dama je bila potpuno u pravu. Ali iako je luda - Dag Vud je možda već unutra - Teri nije mogao da se naljuti na nju. To ludilo bilo je jedan od razloga što se toliko zaljubio u nju.
Setio se početka, baš pred Novu godinu, kad je ostatak sveta još bio umoran od Božića, a njen bivši dečko, matorac, stražario ispred Terijeve garsonjere, plačući iz sveg glasa na snegu: oni su se kikoćući provukli pored njega i otišli da jurcaju po Londonu kao da je samo njihov - preskakali su ograde, pentrali se preko zidova, penjali se na drveće u kraljevskim parkovima usred noći, lutali po igralištu nekog praznog fudbalskog stadiona. Bila je drugačija od svih devojaka koje je poznavao. Ali nije došao u iskušenje da se okrene i ode od „Zapadnog sveta”. Imaju čitav život da se voze noću.
„Ma daj, Misti”, rekao je nežno. „Dag čeka.”
A ona mu se nasmešila, nimalo mu ne zamerajuči, i on ju je voleo.
Otišli su na početak reda i Teri se malo uzoholio znajući da su njihova imena stalno na spisku gostiju tog važnog kluba. Opazio je sve poznate buntovne natpise na majicama, pantalonama i školskim vetrovkama. ANARHIJA. UNIŠTENJE. KROJDON JE SRANJE.
Jedan mladič, nalik na prikazu divljeg pogleda, izašao je iz reda. Na sebi je imao sako koji kao da je sašiven od britanske zastave. Nedostajala su mu dva prednja zuba. „Teri, Teri”, zašušketao je momak, „on je ovde! On hodi među nama! Dag Vud je u zgradi! Video sam kad je ušao!”
Brejnijak je bio jedan od veterana prošlog leta. Teri ga je prvi put video ispred pozornice tokom nastupa Kleša. Lice mu je bilo krvavo, pa je izgledao kao ljudožder u vreme užine. Neka plesna partnerka odgrizla mu je komadić nosa. Brejnijak se nije ljutio, samo se budalasto keserio, pokazujući rupu među zubima, kao da je gubljenje delova tela deo zabave. Neki su govorili da je Brejnijak izmislio vertikalno igranje zato što je u podzemnim klubovima bilo malo mesta za kretanje. Jedini način bilo je skakanje gore-dole. Niko nije znao odakle je Brejnijak došao - činilo se da se pojavio potpuno formiran, kao da su ludilo i Junion Džek oduvek bili tu, kao da je on sam oduvek bio Brejnijak.
Teri je čuo da je Brejnijak nekada bio Brajan O’Grejdi, i da je stigao u „Zapadni svet" preko velike londonske porodice irskog porekla, stipendije za javnu školu (govorkalo se da mu je koeficijent inteligencije visok do neba), a onda, posle nervnog sloma, preko psihijatrijske klinike. Ali niko ništa nije pouzdano znao, a to nije bilo ni važno. Brajan je iščezao, a pojavio se Brejnijak. Svi su sada bili tu.
„Veliki Dag Vud je u zgradi”, ponavljao je Brejnijak stežući prstima Terijev iznošeni sako, a znoj i kiša curili su mu niz oduševljeno lice. „Jedini čovek koji je nadrkao publiku na Vudstoku. Tvoj članak - čudo jedno - ako smem da kažem.”
„Je li?” reče Teri. „Stvarno je ovde? Dag?”
Zvučalo je suviše dobro da bi bilo istina. Ali Brejnijak uzbuđeno zaklima glavom, a Teri ga potapša po leđima sakoa načinjenog od Junion Džeka, zahvalan na dobrim vestima. Onda se zagledao u svoju ruku. Bila je sva prijava.
„Hajde i ti s nama”, reče Misti, a Brejnijak pođe u korak za njima, radosno blebećući.
Teri pljunu u dlanove i protrlja ih. Brejnijak je nosio crveno-belo-plavi sako one noći kad je zamalo ostao bez nosa i sada mu je bio neverovatno prljav. Momak ima svega sedamnaestak godina, pa Teri ne reče ništa - mnogo voli tog tipa. Brejnijak je jedan od veterana. Ali kad su se primakli bliže čelu reda, Teri ojađeno vide da se gomila promenila.
U početku je bilo tako dobro. Najbolji dani njegovog života. Prošle i ove godine, celog vrelog leta sedamdeset šeste i ledene zime koja je usledila, Teri je mogao da dođe u „Zapadni svet” i prepozna svako lice u gužvi. Činilo se da je svako muzičar, novinar, fotograf, menadžer nekog benda, modni kreator - ili su makar to pokušavali da budu, ne bi li pobegli iz svojih starih života i normalnosti koja ih je gušila. Svako je bežao iz svoje fabrike džina, mislio je Teri. Brejnijak je neprestano pričao o savršenom bendu koji postoji u njegovoj glavi. Svi su žudeli za novim iskustvima, umirali su od gladi za životom, bili su spremni na sve.
Tada ih nije bilo mnogo. Jedne noći Teri je gledao nastup grupe Džem u „Zapadnom svetu”, a u publici su osim njega bili samo članovi grupe Kleš i Brejnijak. Posle su Teri i Brejnijak pomogli Polu, Brusu, Riku i Velerovom tati da natovare opremu u kombi pre duge vožnje do Vokinga. Bila je to dobra noć. Ali tada nijedna nova grupa nije imala ugovor o snimanju ploča. Svi su tada tek počinjali. Sada je većina bendova već imala ploču za sobom, a neki su čak - oni koji nisu imali ideoloških zamerki na emisiju - nastupili u Top of the Pops.
Ti dani su bili savršeni zbog činjenice što su svi u tome - šta god to bilo - bili zajedno. Ali sada Teri nije mogao da pomogne Džemu da istovare instrumente. Imali su radnike za takve poslove, a on je morao da čuva svoje krhko dostojanstvo. Sada su bili profesionalci, ili su se makar pretvarali da jesu.
Teri je znao da su ti rani dani bili čudnovato nevini, bez obzira na razjarene naslove u novinama. Iako su se svi oblačili kao da se spremaju za tuču ili kres - ili oboje - postojao je istinski osećaj zajedništva. Ali sada su ispred kluba čekala neka zla lica, gledajući otvoreno neprijateljski Terija i Misti kako zaobilaze red. „Oprezno, oprezno - stranci”, siktao je Brejnijak Teriju u rame, naizgled na ivici plača. „Stranci su ovde.”
Krajičkom oka Teri je uočio tri momka koji nisu imali jež frizure, nego obrijane glave - divlje sjajne gole lobanje, kao ekstremni skinhedsi. Jedan je bio visok i bolesno mršav, drugi prasac što loče pivo, a treći građen kao zamrzivač. Mrtvim turobnim očima posmatrali su Terija kako prolazi pored njih vodeći Misti pod ruku.
„Šta si još dobio za Božić?" doviknu jedan od njih, a ostali se savršeno skladno zacerekaše.
Teri nije znao šta to tačno znači, ali znao je da je uvreda. I znao je ko su oni. Dagenamski psi.
Onog mršavog dugonju zvali su Džunior, i bio je nešto najbliže vođi što je grupa imala. Džunior je ispod desnog oka imao tetovažu, odnosno tri tetovaže - trio tamnih suza boje rastopljenog crnog leda, malu, srednju i veliku, odozgo nadole.
Dagenamskih pasa bilo je pedesetak, svi poreklom iz opasnih okruga s granične linije 1st End - Eseks. Pratili su grupu po imenu Kanalski pacovi i tukli se za nju, onako kako su - pre manje od godine - to isto činili za „Vest Hem junajted”.
Kanalski pacovi bili su pristojni momci iz srednje klase, studenti političkih nauka koji su dobro govorili i davali produhovljene intervjue o oligarhiji, permanentnoj revoluciji, Mao Cedungu i grupi MC5.
Teri je putovao s Kanalskim pacovima i bili su mu zanimljivi. Ali u neurotičnoj, poganoj brutalnosti njihove muzike bilo je nečeg neodoljivog za mase, kako ih je Ijan Djuri nazivao, opakih gadova iz sirotinjskih stanova. Ne za ljude poput Terija, koji je znao da nikada neće biti tvrd koliko bi želeo, nego za prave opake momke. Za istinsku decu bez budućnosti.
Džuniora i Dagenamske pse mogli ste da vidite na svirkama Kanalskih pacova kako se sudaraju jedni s drugima ispred pozornice - to još niko nije izvodio, bila je to nasilnička evolucija Brejnijakovog skakutanja gore-dole - kako se tuku jedni s drugima, kako se tuku sa svakim, kako urlaju na mesec, prekriveni usirenom krvlju, rešeni na sve jer nemaju šta da izgube. Pojavljivalo se sve više takvih klinaca. Oni nisu marili za naučnoumetničke priče o novoj muzici, za teorije o tinejdžerskoj dosadi, ni za majice s potpisom Vivijen Vestvud. Oni su dolazili radi nereda. Dolazili su da se smeju, da se urade do koske, da razbiju čitav klub ako ih raspoloženje ponese.
Teri ih nije gledao dok su zurili u njega iz reda. Plašio ih se. Ako kažu nešto o Misti, njegov kodeks časti zahtevaće da se sukobi s njima i popije dobre batine, pošto u tuči s Psima nije imao izgleda. Ali nisu ništa rekli, i njemu laknu.
„Samo se ne obaziri na njih”, reče Misti.
„Misliš da ih se bojim?”, reče Teri, ali tiho.
Rej ih je čekao na vratima, uznemiren.
„Treba mi tvoj diktafon”, reče Rej ubrzano. „Moj je crkao.” Kosa mu je pala na lice i on je nije sklonio. „Jesi li poneo diktafon? I baterije. I kasete od sat i po.”
Teri ga pogleda. „Šta će ti?”, upita.
„Idem da intervjuišem Džona Lenona.”
„U kolima je”, reče Misti, izvadi ključeve i pruži ih Teriju.
Teri se zagleda u ključeve. „Zašto želiš da razgovaraš sa Džonom Lenonom? Za sedam godina biće hiljadu devetsto osamdeset četvrta. Misliš da će se osamdeset četvrte neko sećati Bitlsa?”
Red je krenuo pored njih u klub. Šminka curi, tela isparavaju. Rej uzdahnu. „Možeš li prosto da mi daš taj kasetofon?”
„Udi na minut”, zamoli ga Teri spuštajući ključeve u džep sakoa. „Popij pivo. Onda ćemo otići da uzmemo kasetofon. Znaš ko je dole večeras? Znaš s kim ću da te upoznam? S Dagom Vudom.”
Na Reja ovo nije ostavilo nikakav utisak. „Zašto bih ja želeo da upoznam Daga Vuda?”
Teri je izgledao povređeno. „Dag je bio na Vudstoku!”
Rej se nasmeja. „Aha, gde su ga bocama oterali sa scene.” Pogledao je Terija i Misti. Žurio je da završi sa zadatkom, a opet nekako nije imao ništa protiv odlaganja. Zato što, čak i ako pronađe Džona Lenona, nije znao kako će uopšte moći da razgovara s njim.
„U redu, jedno pivo”, reče Rej. Morao je da se osmehne zbog oduševljenja na Terijevom licu. Ušli su, prošli pored izbacivača u pivom uprljano predvorje i kročili u mrak. Teri je osećao kako mu muzika udara u bubne opne, a onda je buka počela da se pretvara u muziku - Bili Blicen je dole na sceni izvodio svoj veliki hit Bodite se svi.
Od vibracija rifova u stilu Edija Kokrana Teri je stegao zube, a oči su mu se blaženo zamaglile. Osećao se kao da se iskrcao iz aviona u neku egzotičnu zemlju. Ovaj drugi svet udarao ga je u lice - buka, vrućina, miris znoja, red strajpa i gandže. Odjednom nije bilo dovoljno vazduha. A pozornicu je zauzeo Bili Blicen.
Pre pet godina Bili je imao grupu koju je Teri voleo - Lost bojs, rođeni Njujorčani koji su pevali o smeću u predgrađu, o devojkama koje plaču u tuš-kabinama; opevali su Vavilon Menhetna, ali u kićenom sjaju sedamdesetih i u cipelama s platformama. Bili je sada Terijev prijatelj, možda njegov najbolji prijatelj van Novina - jedan od onih američkih veterana kluba CBGB, „Kanzas Sitija" i „Botom lajna" koji su hrlili u London, čak se i preseljavali u London predosetivši nastupanje zlatne groznice. Možemo svi zajedno da se zezamo, mislio je Teri radosno. Dag Vud, Misti, Rej i Bili Blicen. Ovo će biti savršena noć.
Iz pomrčine su zurila isprobadana obojena lica. Za trenutak bi zasijala u mraku, a onda iščezla. Tu je bio Brejnijak, isceren poput luđaka; držao je po konzervu red strajpa u rukama i potezao malo iz jedne, malo iz druge. Tu je bila gotovo slavna Grejs Fjuri, devojka dana. Grejs Fjuri - crvena kosa, crne helanke, nekakav plastični korset i škotski mini kilt koji bi joj jedva pokrio gaćice da ih je nosila. Teri oseti Mistin vreli dah na vratu i pokuša da ne zuri u liniju gde se završavala suknja a počinjale noge. Možda bi i Grejs mogla da im se pridruži.
Pritisnu ga talas tela. Osećao je Misti iza sebe, njene ruke oko struka, i Reja koji mu se pribijao uz rame. Prema Terijevom računanju, Rej je bio tek treća osoba s dugom kosom koja je ikada ušla u „Zapadni svet”. Prve dve bili su Džimi Pejdž i Robert Plant, koji su došli, svaki za sebe, da vide novu scenu. Tada niko nije znao hoće li ova muzika vladati svetom sledećih deset godina ili će nestati, niko nije znao hoće li sledeče godine u ovo doba nove grupe imati ugovore i biti slavne i bogate, ili će pevati po sirotinjskim mestima, ili će biti mrtve. To je i bilo tako divno, verovao je Teri. Niko nije imao pojma šta će se dalje događati.
Sišli su u podrum, osećajući kako poluruševne drvene stepenice opasno škripe pod njima. Morali su da prekorače preko mladića u „Levisovoj" kožnoj jakni i ružičastoj baletskoj suknjici koji je bez svesti ležao u dnu. Onda se pred njima ukazao podrum „Zapadnog sveta”. Teri je morao da se osmehne.
Ispred skakutave gomile Bili Blicen je svirao na niskoj pozornici veličine bilijarskog stola, otmen i lep u prljavom odelu s prslukom, lepršave natapirane crne kose; fender mu se ljuljao na boku dok je zabadao zamišljeni špric u podlakticu. „Vauuu!” pevao je Bili, a rulja je potpuno poludela. „Bodite se svi.”
Onda je zgrabio vrat gitare i pokušao da na tom malom prostoru oponaša pačji hod Čaka Berija. Teriju su oči sijale od radosti.
Bilijevu grupu P45 činili su unajmljeni mesni muzičari koji su ošišali kosu i obojili je u metalnosrebrno. Prošle godine u ovo vreme Teriju se činilo da izgledaju kao klupski rokeri - sjajna odela, razmetljivi stav u stilu Doktora Filguda i večito iskreveljene njuške. Ako Bili ne napravi posao, sledeče godine u ovo vreme ponovo će svi imati drugačije pantalone i frizure. Ali Teri je znao da je Bili zadovoljan svojom grupom, jer su svi znali osnovnih pet akorda i gde može da se kupi droga u „Čok farmu”, a ionako nisu bili važni jer je nastup Bilija Blicena sada u suštini bio solo tačka; Bili je gotovo usavršio svoj scenski nastup kao Din Martin nove muzike.
„Vauuu! Bodite se svi!”
Igle su se retko pojavljivale u Londonu, ali za Njujorčanina poput Bilija bile su stara vest, način života, nešto čime se može hvalisati i sredstvo da se nametne malim londonskim gutačima spida i pušačima trave. Amerikanci su već znali kako gadne droge mogu da budu i mahali su tim znanjem kao fakultetskim diplomama. Teri je pevao sa ostalima iz sveg glasa, a nije čuo ama baš ništa. Igle su za njega još imale neku mračnu privlačnost. Još nije video nijednu.
„Eno Daga”, reče Misti i poče da skače. A Teri se zabulji u nju, zapanjen. Skače? Mislio je da ona to izvodi samo za njega.
Trenutak kasnije Teri je zurio u Daga Vuda i stidljivo se smešio. Ovo se zaista događa, došao je trenutak za kojim je Teri žudeo od povratka iz Berlina. Dag Vud - heroj, rok zvezda, prijatelj - u podrumu „Zapadnog sveta”, nalik na kralja u izgnanstvu ili tako nešto. Eno ga, u dnu, daleko od pozornice koliko god je moguće, na jedinom mestu gde je gužva nešto manja i gde može da se sedne za klimavi sto. Dagovo lice izgledalo je kao isklesano od granita, pravu belu kosu začešljao je unazad, a ogromnim očima insekta posmatrao je uzavreli podrum kao da je to njegov podzemni feud. Kroz dopola raskopčanu svilenu košulju videli su se napeti mišići. Prima podanike, eto šta radi, pomisli Teri. Dag je bio okružen ljudima - svojim muzičarima, svojim ljigavim zdepastim menadžerom, tamnokosom Nemicom po imenu Krista koja mu je možda devojka, možda nabavljač droge, a možda oboje, i nekim hrabrijim posetiocima kluba koji su prikupili hrabrost da se primaknu njegovom stolu. Svi ostali, oni koji nisu gledali Bilija Blicena, trudili su se, ne baš uspešno, da budu kul. Klinci kojima je na licima ostajao izraz maloumne dosade kad prospu pivo po nekom iz Bazkoksa, pišaju pored člana Seks pistolsa ili stanu na nogu muzičaru iz Strenglersa, sada su opijeni od čuda buljili u Daga Vuda - u Kuma, u trn u oku pokolenja Vudstoka, u čoveka koji je sve ovo započeo. A Dag Vud je spazio Terija Vorbojsa i nasmejao se.
„Uspeo si, a?”, rekao je Dag prilazeći mu, glasom iznenađujuće dubokim i zvonkim. Pljesnuo je Terija po ramenu tako jako da je zabolelo. „Izradio si mi naslovnu stranu. Ti si dobar novinar, momak.”
Terija je lice bolelo od osmeha.
Oh, zna on kako to ide. Zna da može od rok zvezde načiniti privremenog prijatelja ako ga dovede na naslovnu stranu Novina. Ali Dag je drugačiji. Nije on neki balavi lovac na prilike koji je do pre pola godine svirao tuđe stvari s tarzankom na glavi. Dag je pravi - puzio je preko slomljenog stakla u bajkerskim barovima u Teksasu dok su Bitlsi sedeli podno Maharišijevih nogu, pljuvao je krv i govorio svetu da začepi posranu gubicu pre nego što je to ušlo u modu. I zaista su razvili dobar odnos u Berlinu, verovao je Teri. Između njega i Daga postojalo je ono što je imao s Bilijem Blicenom. Poštovali su dar jedan drugog.
„Zdravo, oprugo”, reče Dag Misti, koja je gledala Teriju preko ramena. „Kako si večeras?”
A Teri pomisli - opruga? Šta to znači? Je li to - šta? Zato što je visoka ili nešto? Ne kapiram, pomisli Teri.
„Dobra ti je haljina”, promrmlja Dag škiljeći.
Misti se veselo smejala, a Teri je govorio Dagu njeno ime. Onda je pokušao da predstavi Reja, ali njegov prijatelj se držao podalje, napola se okretao da ode s ukočenim osmehom, ruku gurnutih duboko u džepove leviski, krijući se iza kose rasute po licu, a Teri oseti ubod ljutine i razočaranja. Rej je nekako umeo da nestane u pozadini kad mu je neprijatno. A ionako je bilo prekasno, jer je Dag uzeo Misti za ruku i vodio je pored lepljivih stolova za kojim su njegovi muzičari sedeli i - Teri nije mogao da ne primeti - nehajno odmeravali Misti srčući pivo iz konzervi, motajući džointe i gledajući po klubu koga bi noćas mogli da povedu u hotel.
Kao da je ona, pomisli Teri turobno, tek neka obična devojka.
Dagov menadžer - ljigavi Njujorčanin kratke sede kose koga Teri, to je sada shvatio, nikada nije podnosio - ustao je sa stolice kako bi Misti sela pored Daga. „Dobro došao u London, Dag”, reče Teri; morao je da viče. „Hoćeš nešto da popiješ?" Zaćutao je, trudeći se da bude dobar domaćin. Sve mu je bilo tako novo i nepoznato. „Imaju red strajp i spešl bru.”
„Momak”, reče Dag otežući, sve vreme netremice gledajući Mistino nasmešeno lice, „želim isto ono što i ti.”
Dagov menadžer se nasmeja, a Teri porumene u mraku. Menadžerov smeh uopšte mu se nije dopao. Ali bio je skamenjen, stajao je tamo kao kreten, ne znajući ni šta da misli, a kamoli da uradi. Zalutao je, i to bez karte. Onda Dag učini nešto od čega mu se krv sledila u žilama. Podigao je noge, kao u usporenom filmu, i spustio ih preko Misti, tako da su mu listovi u crnoj koži počivali na vrhu njenih butina. Izgledao je kao umorni svetski čovek koji je sprema da pametnoj devojci održi predavanje o životu. A Teri pomisli - jebote, a šta ovo znači? Je li ovo nešto seksualno? Šta se ovde dešava? Pogledao je Reja, ali ovaj skrenu pogled.
Bili Blicen i P45 sišli su s pozornice, a zasvirao je dab rege. Princ Džemi, možda. U „Zapadnom svetu" mogle su se čuti samo dve vrste muzike - živo prženje sa scene, što je bila najbrža muzika na svetu, i dab rege koji pušta disk-džokej, što je svakako najsporija muzika na svetu. Rege je bacao ljude u trans. Misti je i dalje pričala s Dagom. Teri nije znao šta da radi. Pogledao je u kabinu di-džeja i učinilo mu se da tip zuri u njega, ravnodušan i nedokučiv iza ogromnih tamnih naočara „superflaj” i gustih zamršenih uvojaka. Misti je oduvek tvrdila da između belih klinaca iz „Zapadnog sveta" i mladih Jamajčana postoji uzajamna privlačnost, i da se zato u klubu pušta dab rege. Ali Teri je znao pravi razlog. Kad je klub otvoren, nije bilo snimaka nove muzike. Di-džej je puštao dab rege jer su to bile jedine ploče koje je imao. Misti nema pojma o čemu priča.
Onda se pored njega stvorio Bili Blicen; znoj mu je tekao niz tamnoputo italijansko lice. „Lovac na talente iz ‘Vornera’ dolazi kasnije večeras”, reče Bili. „Vorik Hant. Doći će da čuje drugi deo nastupa. To nam je velika šansa.”
Teri spusti ruku Biliju na rame. Saosećao je s njim. Svi u „Zapadnom svetu" voleli su Bilija, još su osećali strahopoštovanje prema njemu zbog njegove grupe Lost bojs, ali on je nekako zaostao. Dok su muzičari koji su ga obožavali od samih početaka već snimili prvi ili drugi album u Njujorku ili Nasauu, Bili je još svirao u podrumu za male pare.
„Čoveče, trebaš mi noćas”, reče Bili. „Treba mi prikaz. Makar samo da spomeneš...”
„Tu sam”, reče Teri vatreno. „Napisaću ti prikaz. Nema problema. Hoćeš da se pozdraviš s Dagom?”
Bili se zagleda u Daga i zgađeno zatrese glavom. „Već sam upoznao tog kretena”, reče i nestade. Dab rege grmeo je dalje. Linija basa zvonila je Teriju u glavi kao odjek iz podzemnog sveta. Misti je nešto govorila Dagu. On ju je strpljivo slušao. Neko dotače Terija po mišici.
„Jesi dobro?”, upita ga Rej.
Teri izgubljeno klimnu glavom.
Pogledaj joj lice, mislio je. Izgleda - kako? Izgleda srećno. Srećna je, jebote. Bila mu je bliža nego iko drugi na planeti.
Sada mu se činilo da je uopšte ne poznaje. I nije znao šta da radi.
S pozornice se razleglo divlje udaranje u bubnjeve. Teri otkide pogled od svoje devojke i Daga Vuda. Brejnijak je seo za bubnjeve i besno ih napadao; crveno-belo-plave ruke su mu prosto letele. U prvi mah niko ga nije zaustavio. Nije više bilo obožavalaca. To je i bila ideja. Stare granice između predstave i publike su izbrisane. Nema više heroja, svako je heroj. Ali kad je Brejnijak počeo da šutira doboše i baca činele, bubnjar P45 vratio se na scenu i zgrabio ga za gušu. U redu je kad se brišu granice između izvođača i slušalaca, ali niko ne želi da mu neki bezubi idiot uništi set „Sonorovih" bubnjeva, zar ne?
Teri gurnu Reja. „Idemo po piće.”
Grejs Fjuri stajala je u podnožju stepenica, pušila i kupala se u slavi svog nedavnog televizijskog nastupa u kom se mrštila nad gitarom u emisiji Top of the Pops drndajući bas liniju pesme Baby, You Kill Me. Blistala je onim sjajem koji uvek zasija kad najzad dođe uspeh. Nasmešila se Teriju i to mu se dopalo.
„Teri Vorbojs”, rekla je na svoj blago podrugljivi način i dotakla mu rever sakoa. „Još skačeš i valjaš se?”
On se nasmeja. Nije znao šta da kaže. Pitao se da li to Grejs pokušava da zapadne za oko Dagu Vudu. Svi su znali da se zabavlja sa pevačem iz svoje grupe. Prešla je dugim prstima po reveru Terijevog polovnog sakoa kao da miluje uzdignut penis, a njemu zastade dah. Sada ju je svako želeo. Ali ne i ja, pomisli Teri. Ja već imam devojku.
„Imaš nešto za mene, Teri?”, upita Grejs.
„Naći ću te kasnije”, reče on i provuče se pored nje. Znao je da ona ne govori o seksu, nego o amfetamin-sulfatu.
„Nećeš ako ja prva nađem tebe”, nasmeja se ona.
Teri je želeo da se vrati Misti što je pre moguće. Ali na vrhu stepenica neko je stao pred njega i preprečio mu put. Teri se ukopa i Rej udari u njega. Bio je to Džunior. A iza njega druga dva psa, Zamrzivač i Debeljko. Konzerve red strajpa držali su kao oružje. Teriju se prevrnu stomak kad je u Džuniorovoj ruci video savijen primerak Novina. Znao je da se Psi lako uvrede.
Teri oseti da se gomila razmiče oko njih. Usta su mu se osušila. Stari strah iz školskog dvorišta kad se pojavi neko ko može da te iskida na parčiće.
„Ti radiš s onim Leonom Pekom, zar ne?”, upita Džunior.
Teri nije morao da pita šta je Leon učinio. Znao je.
Gledao je kako Džunior polako liže kažiprst i otvara Novine na stranici s prikazima albuma. Oko njih je sada bilo mnogo mesta, i svi su posmatrali, uzbuđeni mogućnošću nasilja. I to mi je neka zajednica, pomisli Teri. Znao je šta sledi. Leon je popljuvao prvi album Kanalskih pacova u najboljem razmetljivom pakosnom stilu Novina. Iskritikovao je bend zbog njihove muzike, političkih stavova i izbora pantalona. Čak i ovako naopačke, Teri je uspeo da pročita naslov Leonovog prikaza, BUNTOVNICI BEZ KITE.
„Ne piše on naslove”, reče Rej preko Terijevog ramena. Zamrzivač se namršti i priđe bliže. Teri oseti kako mu se testisi povlače. Ipak, načinio je pola koraka udesno i stao između Reja i Zamrzivača.
„S tobom ne pričamo, hipi.”
„Njega ostavi na miru”, reče Teri.
„Slušaj ovo”, reče Džunior. „Trebalo bi da imate veoma mali penis da biste slušali ovaj deg... degun... degutantni...”
„To znači govnjivi”, reče Zamrzivač ne skidajući pogled s Terijevog lica.
„...ovaj degutantni debi. To može samo ona tužna gomila baraba, loših imitatora Fonzija16, koja je pokvarila svaki nastup Pacova, od ‘Crvene krave’ do ‘Nešvila’. Prijatni momci koji ne razlikuju oligarhiju od Ozija Ozborna.” Džunior zatvori Novine. „Je li on ovo napisao?”
Teri preko volje klimnu glavom, priznajući da je prikaz verovatno napisao Leon.
„Pa, kaži mu”, reče Džunior, „da ćemo mu slomiti posrani vrat.” Njegovo mršavo lice pocrvene, a vena na slepoočnici stade da pulsira. Uvrtao je Novine sve čvršće, kao da ih davi. „A onda ćemo mu polomiti prste.” Novine počeše da se raspadaju, kao i Terijeva utroba. „A onda ćemo mu gurnuti pisaću mašinu u dupe tako duboko da će sledeći prikaz napisati električnom četkicom za zube.” Bacio je iscepani časopis Teriju u lice. „Možeš li da upamtiš sve ovo?”
Teri klimnu glavom. „Mislim da mogu.”
Džunior prisloni iskošeno čelo na Terijevo. „Odlično.”
Trojica Pasa ih odgurnuše u stranu i pođoše niz stepenice. Teri je gledao kako se prestravljeni balavci probušenih noseva i okovanih cipela pribijaju uza zidove da ih propuste.
„Ubiće ga”, reče Teri jednostavno. „Stvarno će ga ubiti. Oni nisu kao ostali ovde. Ozbiljno misle.” Odjednom je bio više tužan nego uplašen. „Idemo po pivo.”
„Ja moram da krenem”, reče Rej. „Treba da počnem da tražim Lenona. Možemo li da odemo po tvoj diktafon?”
Teri bi voleo da se Rej izgubi odavde. Nešto ranije zamišljao je kako se Misti, Rej i Leon veselo zezaju s njim i Dagom Vudom, pričaju o muzici, duvaju, učvršćuju Terijevo i Dagovo prijateljstvo. Ali već je shvatio da od toga nema ništa.
Kad su izašli iz kluba, kiša je padala jače nego ikada. Teri pogleda monsunsko nebo. Nešto nije u redu s ovim vremenom. Sredina avgusta, a grmi na sve strane i munje cepaju nebo tačno iznad njihove glave. Niz mokrih ljudi priljubljenih uza zid „Zapadnog sveta”. Nisu poneli kišobrane.
Onda su videli Leona kako patrolira pločnikom sa svežnjem fanzina ispod miške; izvikivao je kao neki matori ulični prodavač Ivning standarda, a kiša mu je curila preko oboda šešira.
„Nacisti se vraćaju. Borite se protiv fašizma s Crvenom maglom. Samo deset penija, pet za registrovane nezaposlene. Nacisti se vraćaju. Borite se protiv fašizma s Crvenom maglom. Samo...”
Teri ga zgrabi za ruku i brzo ga povuče za ugao, dalje od treperavog neona, u mrak gde nije bilo ničega osim smeća i ruševina što se protežu u tamu.
„Čekaju te”, reče Teri. „Udesiće te.”
„Zbog prikaza”, reče Rej. „Onog s naslovom BUNTOVNICI BEZ KITE.”
Leon čvršće stegnu novine pod rukom i zamišljeno cimnu obod šešira. A onda se osmehnu kao nestašno dete.
„Kanalski pacovi me čekaju?" upita. „Te drkadžije iz srednje klase? Ta gomila posranih studenata? A šta će da mi urade? Da me ubiju debatom?”
Teri zatrese glavom. „Ne bend. Kreteni koji ih prate. Dagenamski psi.” Gledao je kako Leonu nestaje boje iz obraza i bi mu žao prijatelja. Teri je znao koliko je lakše biti hrabar na stranicama novina nego u stvarnom životu.
„Oni za koje si rekao da nemaju muda”, podseti ga Teri.
Leon se nakostreši na ovo. „Potpuno pogrešno tumačenje mog članka”, reče ljutito. „Nisam rekao da nemaju muda. Rekao sam da imaju male kite.”
Nije se više osmehivao. Privio je novine uz grudi i virnuo iza ugla. „Čekaju me unutra, je li?" A onda je video nešto što je sve promenilo. „Jebote! Briši!”
Kratkokoso pleme ispred kluba raspršilo se na sve strane. Prema klubu je sredinom opustele ulice polako koračala grupa odraslih muškaraca. Čak i u polutami Kovent Gardena tačno se videlo ko su. Dugački nabrani kaputi, glomazne cipele gumenih đonova, lenj korak i masna kosa začešljana unazad nalik na morski talas s umetničke slike.
„Tedsi!”, viknu neko.
Teri je video da Rej beži, iznenađujuće brzo, i taman je krenuo za njim kad je shvatio da Leon kleči i skuplja primerke svog fanzina po blatu.
„Ostavi, Leone!”, viknu Teri, a negde iz dubine grla izlete mu smeh pun neverice. „Kopile ludo!”
„Ovo je novi broj!”, reče Leon, a Teri opsova, sagnu se i zgrabi svežanj Crvene magle. Podigao je pogled i video da tedsi sada kaskaju. A onda opazi ono od čega je strepeo.
U sredini je išao nakazno krupan čovek, sumo rvač, teškaš u nabranom kaputu koji je pucao po šavovima; bio je malo zadihan i mnogo se znojio, ali na licu je imao podmukli izraz ubice koji je Terija podsetio na ajkulu iz istoimenog filma. Teri je znao da ga zovu Tič.
„Leone... stvarno... hajde.”
Onda su potrčali, gubeći dah od napora i straha. Teri je vukao prijatelja za kožnu jaknu da ne zaostane. Novine su letele oko njih, Leon je i dalje blebetao nešto o novom broju, a Teriju je krv ključala i osećao je kako mu u utrobi raste divlji, luđački smeh.
Tič! Jebote!
Teri je jednom video kako pet pajkana pokušava da uhapsi Tiča zato što je na Kings Roudu bacio jednog dvojnika Džonija Rotena kroz izlog kompanije „Dan‘. Uspeli su samo tako što su ga onesvestili batinama. Teri je i dalje u mislima video njihove palice kako odskaču od te ogromne namazane glave. Kad vidiš Tiča da nailazi, okreneš se i bežiš. Izgledao je kao da te može polomiti na pola ako uspe da te stigne. Tič i tedsi sada su im bili za petama - spazili su ih. Teri i Leon trčali su po neravnom tlu, od Reja nije bilo ni traga, posvuda je vladao mrak, svetla Vest Enda sijala su u daljini, Leon je psovao, a Teri se gušio od panikom izazvanog smeha dok su trčali da spasu žive glave.
Tedsi su bili njihovi najgori mučitelji. I nisu bili kao Psi, kod tedsa nije bilo ničeg ličnog, što je sve činilo još bezumnijim. Nije im trebao izgovor da te premlate.
Tedsi su izgledali kao starci. Ne samo oni koji su se viđali pedesetih i lomili sedišta uz Rock Around the Clock. Čak i mlađi, drugo i treće pokolenje tedsa, delovali su kao prerano ostareli ljudi. Imali su sentimentalne tetovaže na mišicama, pažljivo odnegovane zaliske i tupe predmete ispod nabranih kaputa. Zato su se klinci iz reda pred „Zapadnim svetom" razbežali poput krda prestrašenih antilopa pred čoporom lavova, a Teri se smejao kao luđak znajući da je sve to igra, šala, da tu nema ničeg ličnog, ali je bežao jer je znao i da ta igra može da te smesti u bolnicu.
Trčali su preko krša, spoticali se u tami. Teriju je srce lupalo kao da će iskočiti iz grudi, osećao je slani ukus znoja na usnama, a dah ga je pekao u grlu. Čuo je vriske iz daljine, pa je prestao da se smeje i usredsredio se na trčanje. Odjednom je desno od sebe začuo još jedan krik kad je Leon upao u rupu punu vode i udario licem u tlo.
Teško dišući, mrmljajući molitvu, Teri ga povuče na noge. Leonov šešir je nestao. Čak i pod bledim svetlom mesečine kosa mu je sijala metalnonarandžasto.
„Jebote, Leone”, zakikota se Teri. „Šta ti je bilo s kosom? Šta je to - boja šargarepe?”
„Jesenje zlato.” Leon gurnu blatnjave primerke Crvene magle u torbu. Bio je loše raspoložen. „Gde mi je šešir?”
Teri pretraži okolinu i nabi Leonu šešir na glavu. Ućutkao ga je, pa su čučnuli i motrili na senke tedibojsa koji su tragali po pustom trgu; prošli su blizu njih ali su se raspršili izgubivši miris plena. Teri proguta knedlu, obgrli Leona oko ramena i povuče ga bliže sebi. Tedsi su izgledali kao atavizam, kao karika koja nedostaje, ogromnih stopala u cipeletinama s gumenim đonovima, neprirodno dugačkih trupova u edvardijanskim kaputima, jezivo tankih naizgled skraćenih nogu. I kao kruna svega, nosili su ćube poput Elvisa iz pedeset šeste, koje su se na ovom šugavom vremenu kvarile.
„Hajdemo”, prošapta Teri.

Ušunjali su se u zgradu bez dva zida. Teri je pretpostavio da je nekada bila nekakvo skladište. Možda su ovde držali cveće, dok je ovo bila pijaca. Sada je zgrada izgledala kao da ju je pogodila bomba.
„Tič nije s njima, je li?”, blebetao je Leon. Tresao se. „Nisam video Tiča. Mislim da Tič nije s njima.”
„Tič jeste s njima”, reče Teri. Popravio je Leonu šešir na glavi i potapšao ga po ramenu pokušavajući da ga smiri. „Kako si mogao da ne vidiš gorilu? Hajdemo.”
Prizemlje je bilo prekriveno kršom, razbijenim ciglama i polomljenim drvetom. Popeli su se razbijenim stepeništem na sprat, i Teri zapanjeno vide da im je nad glavama i dalje nebo, da je krov napola srušen i da grede štrče kao usta puna slomljenih crnih zuba.
„Svi hoće da nam razbiju glave”, šaputao je Leon, a u njegovom rastuženom glasu bilo je nečega što je nagnalo Terija da se osmehne.
„Svi žele tebi da razbiju glavu”, prosikta. „Naročito ja. Sledeći put ostavi svoj prokleti fanzin...”
Odjednom se skamenio. U mraku se nešto meškoljilo. Nisu bili sami. Pribili su se uz polusrušeni nagnuti zid. Po golom podu prelete kamenica. Teri i Leon se zgledaše. Teri podiže težak komad drveta, misleći na Brusa Lija u Dolasku zmaja; Brus ulazi u sobu punu ogledala i suočava se sa svojom sudbinom. Onda iz tame iskorači Rej. Zamršena i mokra plava kosa lepila mu se za prljavo lice.
,Je li ovaj sprat bezbedan?” upita. „Malo podrhtava.” „Gospode, Reje”, uzdahnu Teri i baci drvo. Zurili su jedan u drugog i nervozno se smejali, opijeni od olakšanja. Tedsi ih još nisu uhvatili. Zbili su se ispod ostatka krova i naslonili na gole cigle. Teri je video da su svi iscrpljeni. I da je još rano. Sad je vreme da se krene u život.
„Tič je s njima”, reče Rej. „Video sam Tiča.”
„I mi smo ga videli”, reče Teri i zavuče ruku u džep sakoa. Izvadio je malu celofansku kesu i, štiteći je slobodnom rukom od kiše, pružio je Reju. Ali Rej odmahnu glavom i nezadovoljno ga pogleda. Teri se malko ozlojedi. Rej mu nije dopuštao da zaboravi kako je zabrljao onog prvog dana.
Leon je zurio kroz razbijeni prozor. „Još su dole”, rekao je. „Ti posrani dinosaurusi.”
Teri se nasmeja. „Ako će neko večeras da izumre, to ćeš biti ti.”
Otvorio je kesicu i gurnuo u nju ključ od kola. Kad ga je izvukao, vrh je bio prekriven belim prahom. Teri kažiprstom začepi jednu nozdrvu i podmetnu snežni ključ pod drugu. Onda snažno ušmrknu, zabaci glavu, oseti u grlu hemijsko obamiranje. Trepnuo je na Reja, osećajući da mu se oči pune suzama, i zadovoljno se nakašljao.
„Nastavi da uzimaš taj domaći sulfat i izumrećeš pre svih”, reče mu Rej, a Teri je znao da misli - kad sam te prvi put video, nisi želeo više nikada da vidiš drogu.
Teri šmrknu i kroz drugu nozdrvu. „Pomaže mi da radim”, reče. Čini me snažnim, pomisli. Čini me neustrašivim. „Drži me budnim”, reče. „Čini da muzika bolje zvuči.”
„Muzici ne treba ništa da bi zvučala bolje”, reče Rej. „A ako joj treba, onda s njom nešto nije u redu.”
„Ma daj”, reče Teri. „Kao da Bitlsi nisu bili urađeni do ludila od početka do kraja šezdesetih.”
„To je nešto drugo”, reče Rej, mada nije sasvim tačno znao kako to. Uzeo je da sklanja mokre pramenove s lica.
Teri mu se nasmeši u mraku. „Ideš večeras ranije u krevet, jeli?”
Rej slegnu ramenima. „Noćas teško.”
„Daj meni malo toga”, reče Leon. „Mene čeka duga noć. Moram da rasprodam fanzin i da napišem članak o nastupu posranih Leni i Rifenštala u ‘Crvenoj kravi’.” Čučnuo je ispred Terija, a onda upitao: „Nije koka, je l’ da?”
Teri se nasmeja. „Po šezdeset funti gram? Nemam ja para za koku. A ne bih je želeo i da imam. Mogao bih da se pretvorim u obožavaoca Flitvud meka.” Zaronio je ključ u kesicu. „Ovo je dobra stvar. Amfetamin-sulfat od Debelog Endija.”
Leon s odobravanjem klimnu glavom. „To je proleterska droga. Vojnici su je uzimali u ratu da ostanu budni, upravljaju bombarderima i bore se protiv fašizma.”
„Dvanaest funti gram”, reče Teri. „Ne može proleterskije od toga.”
Leon ušmrknu bučno kao nosorog na pojilištu. Teri i Rej se nasmejaše, zatresoše glavama i rekoše mu da bude tiši. „Šta?”, reče Leon. Onda Teri ponovo pruži kesicu Reju.
„Hajde”, reče blago. „Pomoći će ti da ostaneš budan. Dok tražiš Džona Lenona.”
„Intervjuisaćeš Lenona?”, upita Leon. Zvučao je kao da je to na njega ostavilo snažniji utisak nego što bi želeo.
Rej klimnu glavom kao da na sve kaže da. Teri ga je posmatrao kako gotovo prefinjeno ušmrkava spid, i ponovo postao svestan da Rej ovo radi mnogo duže od njega i Leona. Nasmešili su se jedan drugom u tami.
Teri se prišunja razbijenom prozoru. Kroz kišu je video neonski znak „Zapadnog sveta" kako treperi u okeanskoj pomrčini. Pomislio je na Misti i zapitao se hoće li ga sačekati da se vrati. A onda je brzo ustuknuo kad je video izobličene senke kako se kreću po pustom trgu još tragajući za plenom.
„Ostaćemo ovde neko vreme”, reče. Zurio je u nebo između uništenih greda. „Doneću ti kasetofon čim bude bezbedno.”
Rej je ćutao trenutak-dva. Osećao je ukus spida na jeziku, osetio je kako mu prah podiže raspoloženje. Onda je rekao: „Važi, hvala ti”, dok im se Leon uzbuđeno unosio u lice govoreći: „Ima-li-ovo-neko-dejstvo-jer-ne-osećam-ništa-i-pitam-se-da-li-radi?”
Rej i Teri mu se nasmejaše, Teri ga munu, a Rej mu okrenu šešir naopako.
„Šta je?”, upita Leon, istinski zbunjen.
U uglu od preostalih zidova, gde je pod bio najsuvlji, Teri nogom ukloni komade polomljenog drveta i leže na leđa. Rej ga je posmatrao nekoliko trenutaka, a onda je legao pored njega. Leon je legao s druge strane, malo se meškoljio i nameštao, a onda se najzad umirio.
Ležali su neko vreme i ćutali, slušali kišu, posmatrali je kako pada na njih, osećali kako im hladi oznojena lica. Nisu mogli da se sasvim sklone pošto je nedostajao deo krova, ali posle bežanja pred tedsima tako ih je osvežavala da je Teri uzdahnuo. I pomislio je kako mu je prijatno što miruje, što za promenu ćuti, što je s ljudima koje tako dobro poznaje da nema potrebe za razgovorom, što samo oseća slatki trzaj sulfata u venama, uživa u talasu čiste euforije i ne misli ni o čemu neko vreme.
Jer, uprkos teškoćama njihove mladosti, bilo je leto, tek su izašli, i kad je Teri Vorbojs pogledao noćno nebo, nije mogao da odredi gde završavaju zvezde, a gde počinju svetla grada.

ŠEST


Terija je iz sanjarija prenulo pevanje.
Ženski glas lebdeo je preko pustoši, držeći notu koja bi razbila kristal, pa drugu, pa treću - ti nebeski zvuci probadali su mu dušu, činilo mu se da poznaju svaki kutak njegovog srca.
Šta je to? Italijanski? Pesma o gubitku i čežnji - Teri je toliko čuo. Pesma o tome kako se ljubav tvog života pretvara u prah u tvojim rukama. Bilo je nečega u toj nepoznatoj pesmi što mu je srce preplavilo tugom. Kao da ju je već izgubio.
„Pučini”, reče Leon pored njega i prepade ga. „Jednog lepog dana. Predivno.”
Teri oseti kako Leon ustaje, a zatim s druge strane i Rej. Ali on je ostao prosto da leži, zureći u olujnu kupolu nad glavom, osećajući kišu na licu, slušajući ženski glas, skamenjen od nezemaljskog zvuka gotovo nepodnošljive lepote.
Veličanstveniju muziku nikada nije čuo; onako naglašena grmljavinom i munjama, bacala ga je u očajanje, terala ga u obamrlost, jer je bio toliko glup da se potpuno prepusti devojci koja je tako nehajno dopustila ostareloj rok zvezdi da joj spusti noge u krilo.
Možda je ludost uopšte imati devojku. Ljubavisati, kako bi rekla njegova mama. Možda je ludo imati nekog posebnog u ovom svetu, u ovo vreme, u ovom novom životu, kad se svako trudi da bude poseban. Možda je ludost imati jednu ženu kad odjednom posvuda ima žena, kad svaka londonska devojka mlađa od dvadeset pet godina hrli u „Zapadni svet" sanjareći da piše o muzici, kreira odeću, snima fotografije ili svira bas gitaru kao Grejs Fjuri. Ali glas nepoznate pevačice ga je grizao, nije ga ostavljao na miru i činio je da postane gorko svestan kako želi upravo Misti, bilo to ludo ili ne.
A šta on uopšte zna o njoj? Zna da joj je devetnaest godina, da ima ukus cigareta i žvake, da joj je omiljeni fotograf Men Rej, da je muškarci gledaju na ulici, i to ne samo zato što ne nosi grudnjak.
Dok je arija plovila po crnilu noći, Teri je sa sigurnošću shvatio da ne moraš poznavati nekoga da bi ga voleo, kao i da se nikad nije osećao ovako, ne s devojkama iz plesnih dvorana „Meka" i „Lokamo”, u ulazima mesara u svom starom kraju, čak ni s devojkom iz fabrike džina s kojom se zabavljao.
Sali, koja mu se mnogo dopadala, koja se mnogo sviđala njegovim roditeljima, ona za koju su mislili da bi mogao njome da se oženi, samo da nije bilo snova o novom životu novinara koji ga čeka.
Za razliku od devojke iz fabrike džina, za razliku od Sali, Misti nije želela da ga upozna sa svojim roditeljima, niti da razgovaraju o svojim osećanjima, budućnosti i svim tim sranjima. Nije želela ono što je on od nje očekivao da želi. Želela je nešto drugo. Istina, Teri nije tačno znao šta, a možda nije ni ona. Devojke koje je poznavao pričale su o vereničkom prstenju i ozbiljnim vezama. Misti je govorila o Ženskom evnuhu i dušegupki muške tiranije. To ga je izluđivalo. Možda bi trebalo da on bude kao svi drugi. Da prosto kara naokolo. Da uzima zadovoljstva tamo gde ih nađe. Da se ne ponaša kao neki oženjeni matorac. Zašto da ne? Možeš da spavaš sa svakim na svetu ako želiš. Seks još nikoga nije ubio.
Ali nešto u Pučinijevoj muzici što lebdi nad pustoši nateralo je Terija da shvati da želi Misti, da želi baš nju i samo nju. Ustao je i pridružio se prijateljima na prozoru.
„Ovo je arija iz Madam Baterflaf, reče Leon. „Jedna riba Japanka zaljubi se u Amerikanca, staja znam, pomorskog kapetana ili tako nešto. Onda se on vrati kući i oženi se nekom drugom. Ali ona ga i dalje voli. I kaže da će jednog lepog dana njena ljubav ponovo doći.”
Teri i Rej su čekali. Leon skrsti ruke, nasloni se na prozorski okvir i spusti bradu na ruke. Uzdahnuo je.
„I onda?”, upita Teri.
„Onda se on vrati, ali prekasno.”
„To je baš lepo, Leone”, reče Rej sklanjajući mokru kosu s lica.
Teri ljutito obrisa oči. „Otkud ti znaš sve to?”, upita.
„Prosto znam”, reče Leon; bilo mu je neugodno i radovao se što je mrak. Nije mogao da kaže - moj otac voli operu, odrastao sam slušajući ovo s uređaja. Tako nešto se ne priznaje.
Teri nije navaljivao. Znao je da je Leonova živa rana to ogromno znanje koje nosi sa sobom. Ljudi su u novu muziku dolazili sa svakojakih mesta - iz fabrika, sirotinjskih kuhinja, zatvora, privatnih škola, državnih škola i vojske. Čak i s Londonskog ekonomskog fakulteta. Niko nije postavljao previše pitanja. Stvarnost je bila na raspolaganju svima, njihovi životi su još čekali da se uobliče. Teriju je bilo drago što neko od njih zna za Pučinija.
Stajali su i škiljili u mrak. U daljini su razaznali prilike u smokinzima i večernjim haljinama, pod otvorenim kišobranima, kako idu prema svetlima Vest Enda vraćajući se iz opere. Kiša je oslabila. To je pevala jedna od tih žena. Slušali su sve dok društvo nije zaustavilo taksi i arija utihnula, pa su čuli samo grmljavinu dizel motora. Žuti znak „slobodno" se ugasio i taksi je krenuo u noć, sjajno crn na tamnijem crnilu. Okrenuli su se od prozora i Teri je tada čuo glasove iz prizemlja.
„Jesi li siguran da taj tvoj sulfat nije običan talk?" Leon je odmotao debelu žvakaću gumu „bazuka džo" pa je ubacio u velika usta. „Jer ja ne osećam...”
Teri mu spusti ruku na usta. Rej ih je već čuo, pa je čučnuo u nekakav zaštitni položaj. Leon se otimao, promumlao nešto, a onda se skamenio. I on ih je čuo. Teri je osećao lepljivu žvaku na znojavom dlanu.
„To je u ljudskoj prirodi”, govorio je neko dole, a glas mu je - zamišljen, visok, gotovo vrskav - dopirao kroz polomljene podne daske. „Zato što trideset godina nije bilo rata. Sva ta agresivnost mora negde da izađe.”
Trojica drugova povukoše se u senku, natrag u ugao dva preostala zida, odjednom svesni svakog škripanja trulih dasaka. Trideset godina. To je podsetilo Terija na način na koji pričaju njegovi stričevi, na način na koji njegov otac priča. Ta stara londonska navika da se sve predstavi jedinstvenim.
„Ne znam, Tič”, reče dublji glas, a Teri oseti čvor u stomaku. Rej i Leon buljili su u njega. Tič. Jebote! „Prosto mrzim te drkadžije i voleo bih da ih dobro premlatim...”
„Oduvek je bilo ratova”, govorio je Tič. Teri ih je čuo kako njuškaju naokolo bacajući komade ostavljenog nameštaja. Tragaju za plenom. „Englezi i Francuzi. Nemci i svi ostali. Šminkeri i rokeri. Skinhedsi i Pakistanci. Vikinzi.”
„Toni Kertis i Kirk Daglas”, reče dublji glas.
Rej se osmehnu. Teri zatrese glavom. Čula se lomljava drveta.
„Šta sereš, jebote?”, reče Tič.
»Vikinzi”, odvrati dublji glas. „Dobar film. Toni Kertis i Kirk Daglas.”
Još lomljenja drveta. Sada je u kreštavom glasu bilo besa i nasilnosti. „Kirk posrani Daglas? Toni posrani Kertis?" Još uništavanja. „Ti misliš da su Vikinzi govnjiv film, a?”
„Samo kažem.” Bilo je nečeg jadnog u dubljem glasu - poniženi veliki čovek. „Samo kažem, Tič.”
Teri začu šuškanje ispod nogu i vide pacova velikog kao tetka Elsina mačka kako gura njušku u Leonovu torbu s novinama. Stresao se. Leon gurnu pacova nogom, a Teri besno zgrabi druga za okovratnik kožne jakne i prodrmusa ga.
„Ni ja ih ne volim”, reče Tič, sada pomirljivo. „Mi smo ovde mnogo duže od njih. Izgledaju kao da nisu ljudi. Samo su čudni. Izopačeni, vrlo neobični. Maznuli su nam odeću - nose i oni kapute s naborima - ali su je iscepali. O čemu se radi? I oponašaju našu muziku - to je sve rokenrol - ali ne kako treba. Kažu da će zbrisati tedse. A mi to nećemo trpeti. Ne ide to tako.” Još razbacivanja drveta, lomljave i nasilja u glasu. „To je vraška sloboda.”
„Zajebavaju se, tačno”, reče dublji glas. „Pseće ogrlice, jakne iz đubreta i glupa obojena kosa.” Teri i Rej pogledaše Leona. „Nećemo to trpeti.”
Pacov izađe iz Leonove torbe žvaćući Crvenu maglu i bučno otrča u mrak.
„Šta je to, jebote?”, graknu Tič.
Gotovo se čulo kako osluškuju.
„Hoćeš da pogledam gore?" upita dublji glas.
„Ne, ja ću”, reče Tič. „Ti nađi ostale.”
Čuli su uspinjanje teških koraka. Onda Teri oseti kako se zrnce amfetamina uhvaćeno negde između nosa i grla lagano pomera. Borio se da suzbije poriv, ali uzalud - snažan kašalj praćen kijanjem morao je da mu izleti iz usta, i nije mogao to da spreči. Otvorio je usta. Nozdrve su mu se raširile. Iz grla mu krenu užasno krkljanje - a Rej ga zgrabi za nos palcem i kažiprstom i zvuk izađe kao tihi uzdah. Stajali su tako, Teri s rukom na Leonovim ustima, Rej stežući Terijev nos; srca su im lupala, i sve su glasnije čuli korake. Pribijali su se uza zid, u senku, sve dok nisu mogli dalje.
Ogromna prilika pojavila se na vrhu stepeništa. Teri shvati da ne diše. Sevnu munja i osvetli Tiča; masivno lice mrštilo mu se od napora, gledao je po spratu, a ćuba kose stajala mu je na glavi poput srednjovekovne perjanice. Onda se zakikotao. Ogromni pacov njušio mu je cipelu veličine desantnog čamca.
Tič se još cerekao kad je sišao u prizemlje.
„To je bio samo slatki mali mišić”, čuli su ga kako kaže.

Nisu progovorili dok se nisu uverili da su tedsi otišli.
U prizemlju, zureći kroz otvor vrata u mrak, Teri je slušao glasove kako se udaljavaju prema Vest Endu. „Trebalo bi da krenemo”, reče.
„Aha”, reče Leon trpajući mokre primerke Crvene magle u torbu. „Treba da prodam sve ovo pre nego što odem na Leni i Rifenštale.”
Teri se osmehnu. „Stvarno misliš da ćeš da rasturiš sve to pre nego što bend dođe? Ko će to da kupi?”
„Ja ću da kupim jedan”, reče Rej, a Teri oseti ubod stida. Nikad mu nije palo na pamet da kupi primerak Leonovog časopisa. Gledao je Reja kako broji novčiće još drhtavom rukom.
Teri izvadi šaku sitniša. „Bolje daj i meni jedan”, reče.
Leon se oduševljeno smejao dajući im primerke i trpajući novac u džep. „Na kraju će ovo da ispadne vraški dobra noć!” reče zabacujući torbu na rame. „U redu, vidimo se u Novinama.”
S primercima Crvene magle u rukama, Teri i Rej su gledali kako mršava prilika ide ka svetlima Vest Enda, preko sravnjenog Kovent Gardena, kao prvi čovek na Mesecu.
Teri pogleda Reja. „Hoćeš još jednu crtu?”
„Ne, kul sam.”
Rej je već osećao da se euforična tutnjava povlači i zamenjuje je nervozna teskoba. Zato nije voleo spid. Uvek je moralo da se plati za siloviti prvi talas kad krv proključa od zadovoljstva. Uvek je sledilo spuštanje. Želeo je nešto što bi otupelo oštricu spida, ali ne nešto slično. Nije rekao ništa kad je Teri umočio ključ u kesicu, sagnuo glavu i ušmrkao kao čovek kog hvata groznica. Teri više nije morao da štedi.
„Treba da idemo”, reče Rej. „Idi po taj diktafon.”
„Aha”, reče Teri, iako se plašio da se vrati u klub jer nije znao šta će tamo zateći. Ali sulfat je sagoreo svaku sumnju, ispunio ga razmetljivim oduševljenjem i osećanjem da može osvojiti ceo svet. „Misti će me čekati”, reče.
Ćutke su se vratili do kluba, pazeći na rupe i blatnjave kanale kojima je bivša pijaca bila izbrazdana. Kiša je jenjavala, ali njima je bilo svejedno. Nisu mogli još više da se smoče.
„Pre nego što si se zaposlio u Novinama”, reče Rej, „dok si bio čitalac, jesi li ikad kupio časopis dan ranije?”
Teri je razmišljao, pokušavao je da se seti gde je Misti parkirala auto. Toliko toga se desilo - Dag Vud, droga, tedsi, jurnjava, onaj prokleti pacov - da mu se činilo da su došli i suviše davno. U daljini je video svetla kluba.
„Misliš, da li sam dolazio sredom u centar grada?”, upita. Sad kad razmisli o tome, dobro se sećao. „Stalno sam to radio. Svake nedelje. Završio bih smenu i došao podzemnom železnicom do Totenhem Kort Rouda, na kiosk ispred stanice. Tu su uvek dobijali Novine dan ranije.” Setio se uzbuđenja koje je osećao svake srede držeći novi broj još vlažan od štampe. Čitajući Skipa Džonsa. Čitajući Reja Kilija. „A ti?”
„Sreda”, reče Rej. „Toliko mi je to značilo. Moja porodica je tada tek došla u zemlju. U školi mi nije bilo najbolje. Nisam imao pravih drugova. A Novine - one su bile prozor u svet koji sam voleo, u svet čiji sam deo želeo da postanem. Zato sam u petnaestoj i otišao tamo s onim člančićem o Iglsima.” Teri se nasmeja. „Tako je počelo”, osmehnu se Rej.
„Novine”, reče Teri. „Navodile su te da vidiš kako postoji još nešto osim jednolične svakodnevice. Sveg tog sivila i razočaranja. Znaš šta hoću da kažem?”
Rej klimnu glavom. Tačno je znao šta Teri želi da kaže.
„Zato sam prikupio hrabrost da dođem u redakciju”, reče. „Nisam znao ništa o zakazivanju sastanaka. Razgovarao sam s Vajtom. Bio je sjajan - pitao me koju muziku volim, šta čitam. Zaista ga je iznenadilo koliko znam. Dobio sam nekoliko albuma da napišem prikaze - stvari koje niko drugi nije hteo. Tako sam počeo. Ni do čega drugog mi nije bilo stalo.”
„Ja se još nekako osećam isto”, reče Teri. „Sada je drugačije, ali me i dalje uzbuđuje. Kad uđem ujutru u redakciju, uvek se pitam šta če se tog dana dogoditi. Možda ću pričati sa Skipom o novom sjajnom bendu koji je otkrio. Možda ću zateći Debi Hari ili Džoa Stramera kako sede na mom stolu. I znam da će se Leon svađati s ljudima, da će Vajt sređivati naslovnu stranu, da će stariji momci vikati da im donesu špiglove, i da će svi ti silni klinci čekati novi broj - možda čak i dolaziti u grad da ga kupe dan ranije.”
„Kao mi.”
„Aha, kao mi.” Teri zaćuta i počeša se po glavi. „Kola su tamo negde”, reče, „siguran sam.” Pogledao je Reja. „Zašto ti je to palo na pamet? Kupovanje Novina sredom i sve to?”
Rej duboko uzdahnu. „Možda ću uskoro da odem”, reče. „Možda će me otpustiti.”
Teri se zapanji. „Ne mogu da verujem.” Nekako je oduvek pretpostavljao da će svet postati onakav kakav on želi i da će takav ostati zauvek. Nije mogao da zamisli redakciju Novina bez svog prijatelja. Odjednom je shvatio koliko je važno da Rej pronađe Džona Lenona. „Vajt”, reče. „Taj skot.”
„Nije on kriv”, reče Rej. „Novine nisu socijalna ustanova.”
Stigli su do kola. Teri otvori prtljažnik.
„Au”, reče Rej posmatrajući ford kapri. „Misti vozi odličan auto.”
„To su kola njenog starog”, reče Teri postiđeno, jer u to vreme se trebalo hvalisati time što jedeš u narodnoj kuhinji ili živiš u sirotinjskom naselju, a ne bogatstvom i povlasticama. Ako ti je porodica iole imućna, o tome ne govoriš. „Ponekad joj daje da ih vozi, to je sve.”
„Ipak, lepa kolica”, reče Rej. Ni jedan ni drugi nisu se palili na kola. Vozili su se autobusom i podzemnom železnicom, osim kad bi im diskografska kuća ili redakcija platila račun. Teri otvori svoju torbu i izvadi kasetofon.
„Ako uspem da ga pronađem, računam da će razgovor biti lak”, reče Rej. „Ali možda ću se ispovraćati pre nego što se sastanem s njim. To je u redu, je l’ da?”
Teri klimnu glavom i zatvori prtljažnik. „Aha. Ja sam povraćao pre intervjua s Bouvijem.”
Rej malo razmisli. „Samo - ne želiš da pomisle kako si kreten, zar ne?”
„Tako je.” Teri zaključa prtljažnik. „Ali, Reje, tvoj veliki problem je, naravno, to što ti jesi kreten.”
„Kreten mi kaže.”
Nasmejali su se, Teri je munuo Reja laktom, a onda se uozbiljio. „Ne mogu da te oteraju.”
Rej zastruga nogama, stežući diktafon. „Ne znam zašto ne bi mogli.” Pokušao je đa pusti kosu da mu padne preko lica, ali bila je suviše mokra. „Sve ima svoj kraj. Da. Pre ili kasnije. Ovo - sve ovo - mora jednom da se završi. Novine su muzički časopis, nisu državna služba. Pre ili kasnije sve se okonča.”
Teri je gledao Reja i mislio kako on ne govori samo o poslu.

„Aha, možda će se sve okončati pre ili kasnije”, reče. Čuo je brujanje saobraćaja i udaljenu tutnjavu žive svirke; grad ih je pozivao njihovim sudbinama. Gurnuo je Reja poslednji put, bez osmeha - hrabrio ga je, govorio mu da krene, ali uglavnom iz prijateljstva. „Ali neće još.”

Leonova čula bila su osetljiva, budna, opažala su svaku pojedinost na gornjem spratu autobusa. Osećao je miris jeftinog losiona posle brijanja, pivskog daha, bljuvotine, krompirića u sirćetu i zagušljive magle cigareta koja je obavijala sve na platformi. Zapalio je pljugu i žudno povlačio dimove.
Ispod je video pabove s crvenim, belim i plavim zastavicama u čast Srebrnog jubileja, sada otrcanim i izbledelim pošto su nekoliko meseci stajale napolju, i zapitao se hoće li ih ikada skinuti. Začkiljio je zbog dima i svetla i počeo da sastavlja prikaz.
Strastveno je prezirao bend Leni i Rifenštali - sve to očijukanje s kukastim krstovima, sve to umetničko prenemaganje, sva ta licemerna sranja udešena da izgledaju kao da nešto znače. Znao je da može da napiše sjajnu kritiku. Što znači sjajnu lošu kritiku, izuzetan pokolj.
Gospode, pomislio je, ako baš moraš da slušaš konačni tevtonski nihilizam, onda slušaj Kraftverk, ili Velvet underground iz vremena pre nego što je Niko morala da zbriše u Njujork. Luda krava je makar istinska. Da, spomeni Niko u prikazu, mislio je, sahrani kopilad nepovoljnim poređenjima. Kad neko iz okoline Londona pokušava da obnovi Vajmarsku republiku. Oh, da, i to može da upotrebi. Možda bi trebalo da zapiše ponešto od ovoga. Vajtu će se dopasti - uvideće da je on zvezda u usponu.
Leon se nije radovao nastupu grupe, niti tome što će biti okružen njihovim maloumnim obožavaocima u vojničkim čizmama, ali je stvarno jedva čekao da ih ispljuje.
Nameravao je da u glavi skuje prikaz, ode na svirku da upije malo boje i mirisa, a zatim se vrati u Novine rano ujutru i otkuca članak pre nego što ostali počnu da dolaze na posao. Onda je video nešto s gornje platforme autobusa i svi njegovi planovi odleteše kroz prozor. Leon pritisnu lice uz staklo; iako se maglilo od njegovog daha, uspeo je da vidi neki klub kako blista kroz izmaglicu i kišu.
Zlatni rudnik. Ime je pisalo bolesno žutim neonom koji je više podsećao na senf „oko sokolovo" nego na plemeniti metal. Bio je to disko klub na Lester Skveru, a red je obilazio oko bloka, toliko je dece iz predgrađa u zvoncarama kupljenim u Glavnoj ulici čekalo da uđe.
Leon je zapanjeno zurio u njihovu neobičnu odeću.
Momci u pantalonama koje su im stezale jaja poput pijavica, a onda eksplodirale oko članaka, košulje, obične, kratkih rukava, od nekog lepljivog rastegljivog materijala kroz koji su im štrčale mlade muške bradavice, ili fine, dugih rukava, s neobičnim okovratnicima, i jedne i druge raskopčane do ćosavih grudi. Svi momci nosili su oko vrata svetog Kristofera, zaštitnika drkadžija u zvoncarama. Devojke s prenaglašenim tetkinskim frizurama uvijenih krajeva, sve Čarlijevi Anđeli, obučene u mnogo belog da bolje izgledaju pod klupskim svetlom. Pobuna zvoncara, laka za kosu i hladne trajne.
Leon je morao da se nasmeje.
Dakle ovo je zaista svet bez smisla, govorio je u sebi. Nihilizam? Praznina? Odbacivanje svih vrednosti? Leni i Rifenštali trebalo bi da pogledaju ovaj prizor. Ovo je tupa negacija sveta, a ne neka rokenrol približnost.
Ali uprkos nagonskom preziru, nešto u slici tih dečaka i devojčica ispred „Zlatnog rudnika" duboko ga je dirnulo, kao što bi se uvek neobjašnjivo potresao pokušavajući da prodaje Crvenu maglu ispred „Zapadnog sveta”. U čitavoj maslinastosivoj Britaniji s izbledelim crvenim zastavicama povodom Srebrnog jubileja, često je izgledalo da samo mladi daju malo boje.
Leon stade da baca primerke svog fanzina kroz prozor autobusa. Odlepršali su na ulicu među disko decu kao propagandni leci izbačeni iz aviona nad okupiranom teritorijom. Njega obuze toplina dok je zamišljao intelektualno izgladnele klince kako čitaju njegove misli o neredima u Luišamu, o novom singlu Toma Robinsona i Narodnom pokretu za oslobođenje Angole. Ali onda se desilo nešto užasno. Disko deca uopšte nisu ni pogledala primerke Crvene magle koji su leteli oko njih. Ćeretali su među sobom, smejali se i po džepovima tražili novac za ulaz u „Zlatni rudnik”. Gazili su Crvenu maglu.
Leon se stušti niz stepenice i iskoči među vozila. Za tren je bio među disko decom, sakupljao neželjene primerke svog časopisa, psovao u sebi nezahvalnu derlad. Uspravio se kad je čuo nekakvo komešanje u redu. Glasove što se bune, promrmljane pretnje, devojački vrisak. Nasilje je bilo blizu. A onda ih je video.
Pored kluba su prolazili Dagenamski psi, na putu u „Zapadni svet”. Bilo ih je dvadesetak, možda i više, privatna vojska obrijanih glava i probodenih lica, sve urađeno traljavo - i brijanje i pirsinzi - i ulepljeno tamnom sasušenom krvlju. Grubo su gurali klince. Sklanjali ih s puta ako se nisu pomerili dovoljno brzo, i svakoga ko se pobuni pitali hoće li malo.
„Os malo? Os ti malo?”
Leon nije želeo nimalo. Znao je da je mrtav ako ga vide.
Uleteo je u predvorje „Zlatnog rudnika”, ne osvrćući se na proteste devojke na vratima, provukao se pored ogromnog crnog izbacivača koji je bio prespor da ga uhvati, i sleteo niz široke stepenice presvučene crvenim plišem. Stao je u podnožju stepeništa i zagledavši se u uzavreli plesni podijum kao istraživač nabasao na neko izgubljeno pleme. Nikad nije video ništa slično ovome.
Ovo je bila druga muzika u sasvim drugačijem podrumu.

Spremali su se da krenu bez Terija.
Onda se on vrati, ali već je prekasno.
Dag i čitava njegova pratnja smeštali su se u tri automobila upaljenih motora poredana ispred „Zapadnog sveta”. Misti je stajala pored otvorenih vrata čelnog automobila, a Dag joj je nešto govorio, već zavaljen u suvozačko sedište, dlanova okrenutih nagore kao da se moli ili prodaje nešto. Bila je makar dovoljno pristojna da izgleda neodlučno.
„Misti?”, reče Teri i ona ga pogleda preko krova kola.
Jedan od braće iz benda preseče Teriju put - mesnati, glavati bubnjar s lošim tetovažama po čitavim leđima - nežno ga uze za mišicu i povede ga prema poslednjim kolima.
„Ne brini, momak, sačuvali smo ti mesto.”
„Ne brinem”, reče Teri i povuče ruku. Onda se Misti stvori pred njim. On zatrese glavom. „Šta se dešava?”
„Dag nas je pozvao u hotel.” Dag - kao da ona ima vezu s njim, a ne Teri. „Idemo da se zezamo.”
„Sve je u redu, momak”, reče glavati bubnjar. Odjednom se opet stvorio tu i spustio šapetinu Teriju na mišicu. Teri se otrgnu, ovog puta ne tako nežno, i pogleda Misti očima koje su govorile - to sam ja. Lice koje je toliko voleo razvuče se u osmeh, ali iza tog osmeha bilo je nešto što pre nikada nije video. Nešto je skrivala, video je to.
„Vidimo se tamo?”, rekla je vedro. To nije bilo pitanje.
Onda je, pre nego što je Teri shvatio šta se dešava, Misti sela na suvozačko sedište prvih kola, spustivši se Dagu u krilo. Teri je čuo smeh i vrisak pre nego što su se vrata zatvorila i automobil pošao. Stajao je tamo, a u stomaku mu je raslo osećanje koje je pretilo da će ga živog pojesti.
Bubnjar je otišao do drugog auta.
A onda Teri začu glas neke druge žene kako ga doziva. „Teri?”
Zadnja vrata poslednjih kola su se otvorila. Video je prelepo nasmešeno lice, ali za trenutak nije znao čije. Oh, da - Krista. Iz Berlina. Dagova devojka, ili snabdevač drogom, ili šta već. Crna kosa, beli zubi i koža koja kao da nikad nije videla dnevno svetlo.
„Možeš sa mnom ako želiš”, reče ona.
Druga kola, s bubnjarom, njegovim bratom basistom i ribama koje su pokupili, već su otišla. I to je bilo dobro, jer je Teri bio toliko besan da bi ubio bubnjara što je skovao zaveru s Dagom da ga odvoji od njegove devojke. Kao neki podvodač, mislio je Teri dok su mu po glavi besnele slike Brusa Lija. Šutiranje, udarci, uništavanje. Prokleta kopilad, mislio je. Prokleta kopilad, svi vi.
Ali niko nije gurnuo cev pištolja Misti u usta, zar ne? Ne, ako joj nešto gurnu noćas u usta, to neće biti pištolj.
Seo je na zadnje sedište trećeg auta. Žena - Krista - uputila mu je isti opušteni prazni osmeh kakvim ga je darivala u Berlinu, mehanički osmeh kao u stjuardese, ljubak osmeh pomalo napet od preterane upotrebe, od previše pretvaranja lišen sve svoje prirodne lepote.
Dagov menadžer, vorholovski plav, star najmanje pedeset godina, sedeo je na prednjem sedištu, pored vozača sa šiljatom kapom. Ne okrećući se, rekao je nešto na nemačkom i Krista se nasmejala. Teriju se to nimalo nije dopalo - matorac koji zna više od njega, jezik koji ne razume, šala za koju je sumnjao da je na njegov račun, i njegova devojka u drugim kolima. Ovo poslednje najmanje mu se dopadalo.
Onda Teri oseti vešte prste kako mu istražuju butinu.
A kola krenuše.

SEDAM


Nema dobrog mesta za spuštanje sa spida, ali podzemna železnica je najgore.
Čula podivljalih od droge, boreći se protiv znojne klaustrofobije, Rej je mahnito stavljao kasetu u Terijev diktafon i vadio je napolje.
Ovo nije dobar trenutak za vožnju do Pikadilija.
Još jednom se uverio da crveni natpis „snimanje" svetli kao što treba, i da će Lenonove reči biti snimljene kada dođe trenutak. Ako uopšte dođe. Pokušavao je da suzbije sve veću zebnju u sebi, znajući da je to samo druga strana dejstva droge. Spid mu uvek to radi - pokaže mu divan svet, a onda ga izbaci kroz prozor.
Kad su njih trojica posmatrali svetla i dramu u oluji, amfetamin-sulfat tekao je Rejevim venama kao rastopljena radost. Ali blaženstvo je iščilelo, a zamenila ga je nagrizajuća, bezimena strepnja. Plakalo mu se. Sve mu je delovalo isprano i sjebano. I on sam. Naročito on.
Podzemni voz tutnjao je ka zapadu, prepun grlatih službenika u prostačkim odelima i kosom kao u muzičara gliter bendova; još su zaudarali na mesni pab, a od buke, zadaha i blizine svih tih života Reju je glava pulsirala kao sveža rana.
Službenici su žurili na svoje železničke stanice da uhvate poslednje vozove ka kućama. Rej je imao još posla. Usredsredi se, usredsredi se. Kakav ti je plan, Reje? Nema plana. Ližući usne suve kao pustinja Gobi, odjednom je shvatio da ne može da intervjuiše Džona Lenona dok mu je ovako loše. Da ga intervjuiše? Ne može ni da ga pronađe.
Popeo se u voz s neodređenom namerom da se ulogori u predvorju hotela „Blank” i čeka da se Lenon pojavi. Hotel „Blank”, ušuškan odmah iza Marbl Area, bio je očigledan izbor - američki muzičari na gostovanjima u Londonu gotovo bez razlike su odsedali u „Blanku”. Hiljade kaubojskih čizama prošle su pored palmi u predvorju, stotine bendova uživale su u atmosferi lako dekadentne otmenosti, desetine muzičkih novinara iz NME-a, Saundsa, Melodi mejkera i Novina dolazile su s beležnicama, sanjajući dobre izjave i besplatan kokain. Rej je do svoje sedamnaeste godine bolje poznavao predvorje „Blanka" nego učionicu šestog razreda koji je tehnički još pohađao. Da, dopadala mu se zamisao da pođe u „Blank”. Smirivala ga je. Bila je gotovo ugodna.
Ali duboko u sebi Rej je znao da je odlazak u „Blank" uzaludan. To što Nils Lofgren, Flitvud mek i Iglsi odsedaju u „Blanku" kad su u Londonu ne znači da će Džon Lenon biti tamo. Zapravo, to je gotovo sigurno značilo da će Džon biti negde drugde. Džon je išao svojim putem. Moram biti kao Džon, mislio je Rej. Moram ići svojim putem. Ovo je lekcija koju moram da naučim...
Voz je zatutnjao i stao između stanica, a službenici su stali da viču kad se glas s azijskim naglaskom preko razglasa izvinio zbog kašnjenja. Nije dobro kad voz stane pre stanice na kojoj želiš da siđeš. To je vrlo loše.
Kao odgovor na azijski glas, jedan službenik je zapevao hit Pitera Selersa - Oh, doktore, u nevolji sam/ Teško meni, oh teško meni - dok se Rej borio da obuzda disanje i suzbije paniku. Leva ruka mu je bridela, a srce mu je lupalo kao da će iskočiti. Srčani udar? Smrt je tako blizu, uvek je tako blizu. Oni to ne shvataju - Teri i Leon i ostali iz Novina. Sve što voliš će umreti i istruliti. Sve. Možda uskoro. Rej pomisli kako će možda umreti večeras i ta misao je pretila da paniku pretvori u histeriju. Ali nije smeo da izgubi živce. Ne ovde, zaglavljen između stanica. Ne ovde.
Trebalo mu je nešto što će otupeti oštricu spida. Trebala mu je druga vrsta droge. Ako izađe iz ovog voza živ, prvo će da kupi jedan blag džoint. Ali u džepovima je našao samo nešto sitnine i žvaku s ukusom mentola. Nije dovoljno. Ponovo je uzeo da petlja oko diktafona; u venama je još imao dovoljno spida da ga to zaokupi, da ga opsedne. To ne valja kod spida, mislio je. Pogubiš se.
„Proba, proba”, rekao je što je tiše mogao primakavši kasetofon blizu kao lice ljubavnice, a službenici su ga videli i stali da se podruguju: „Čujete li me, prijem?”, „Hjustone, javite se”, „Osvetli me, Skoti" i „Uništiti, uništiti”. Rej vide da crvena sijaličica odgovara na njegov glas i pokuša da se usredsredi na to, svestan da dahće kao iznemogli pas.
Onda je, gledajući crveno svetlo i pokušavajući da zanemari službenike, odjednom shvatio šta želi da učini pre razgovora s Džonom.
Želeo je da ode kući. Želeo je da se iščisti. Želeo je da ublaži spuštanje sa spida onim što skriva u staroj kutiji za užinu sa slikom Doktora Hua.
A više od svega Rej je želeo da vidi svog brata i uveri se da je dobro.

Lakše je podsmevati se spolja.
Dole u „Zlatnom rudniku" Leon je bio na njihovom terenu, pa je zastao, pogledao se, bolno svestan da preko ramena nosi torbu punu fanzina i smešan šešir na glavi. Dok se provlačio kroz gužvu pored šanka obuzeo ga je onaj stari obogaljujući stid koji je osećao pred ogledalom dok je bio mlađi, u doba kad vas opterećuje činjenica da ste toliko različiti od ostalih, toliko da se više nećete maći. Pomislio je kako ima sreće što je prepun droge.
Ovde je sve bilo čudno, novo, drugačije.
Ples. Pokreti koje je Leon navikao da viđa jedva bi se mogli opisati kao igra. Pokreti klipova motora, gore-dole i tako zauvek, ispuštanje pare. Ali ovde, u „Zlatnom rudniku”, bilo je zamršenih koraka i tajnih, s mukom savladanih pokreta - umeli su da igraju, onako kako su Džin Keli i Sid Čeris zaista umeli da igraju. Uspevali su pri tom da izgledaju prirodno kao da dišu. A Leon pomisli - zašto ja ne umem tako da se krećem?
I odeća. U „Zapadnom svetu" oblačili su se kao da su spasli neke krpe posle nuklearnog pomora. U „Zlatnom rudniku" svi su bili obučeni kao da idu na venčanje. U „Zapadnom svetu" odeća je bila u nijansama crnog. Ovde, u „Zlatnom rudniku" odeća je bila pripijena i bela, kosa nalakirana i uvijena, a svi su izgledali kao da su malopre obavili nedeljno kupanje. A tu su bila i svetla.
„Zapadni svet" je uvek bio u gotovo potpunom mraku, osvetljen golim sijalicama iznad šanka gore i pozornice dole. „Zlatni rudnik" je stalno treperio, probadan naučnofantastičnim laserskim zracima, disko kuglama što se okreću i pulsirajućim stroboskopima. Leon sramežljivo naruči šrafciger i iskapi ga u jednom gutljaju, osećajući ukus soka od narandže u grlu i udar smirnova, opčinjen zamršenom igrom svetla iznad prepunog plesnog podijuma, pokušavajući da odredi kad će se plavo pretvoriti u crveno, siguran da će mu to poći za rukom ako bude dovoljno pažljivo posmatrao. Toliko je tu bilo boje. Nije ni znao da može da bude toliko boje.
A muzika! Tu nije bilo živih bendova. Nije bilo momaka u kožnim leviskama što se vuku po pozornici i govore nešto kao: „Ova je o penzijama. Jedan! Dva! Tri! Četiri!" Ovde su se puštale ploče i samo ploče, disk-džokej je sedeo u svojoj kabini, ali ne kao onaj ravnodušni nalickani užas u „Zapadnom svetu" koji je bio tu samo da obezbedi muziku između glavnih događaja. Ovde je di-džej bio gazda. A tek muzika!
Leon je iz nekog razloga očekivao da će „Rudnik" biti pun sladunjave romantike i praznjikavog orkestarskog džeza, ali muzika je bila mnogo više narcistička, mnogo ezoteričnija - nagonila je da se krećeš, da je prigrliš, da se zabavljaš. Nije ličila ni na jedan glavni pravac koji je Leon ikada čuo. Bila je jača, čvršća, telesnija - di-džej se ponosno razmetao ograničenim izdanjima, uvezenim pločama, retkim snimcima. Posetioci su bili elitisti koliko i svaki klinac iz „Zapadnog sveta”.
Ovo nije bila Leonova vrsta kluba. Nikako. Kakva je svrha fanzina u njegovoj torbi? Zašto uopšte živi? Sanjao je o borbi protiv rasizma, o porazu fašizma, o promeni sveta. A u „Rudniku" su sanjali jedino o bekstvu iz ovog sveta. Pa ipak, naručio je drugi šrafciger i nije želeo da ode.
Jer, bilo je nešto u ovom prizoru - odsustvo isfoliranih skotova na pozornici, stalne promene boja ovog epileptičnog božićnog svetla i iznad svega tečni beskrajni ritam - u čistom besmislenom uživanju u muzici, u načinu na koji su se stvari pretapale jedne u druge, poput reke muzike - što ga je hipnotisalo, uzbuđivalo i nekako čudno uspokojavalo.
Leon poče da se njiše za šankom, posmatrajući plesni podijum, želeći da ima dovoljno hrabrosti da to učini. Dovoljno hrabrosti da zađe među ovu dobro oribanu decu u pripijenoj beloj odeći. Dovoljno hrabrosti da zaigra.
A onda ju je video.
Nasred podijuma za igru.
Najlepša devojka na svetu.
Ona i njene drugarice burno su reagovale na neku novu ploču, kao na vest koju su iščekivale. Vrisnule su, podigle ruke iznad glave, ubrzale ples. Neko je dunuo u pištaljku i Leon je poskočio.
U početku mu se pesma na koju su odgovarale činila sličnom svim ostalim u klubu. Kotrljavi tutnjavi fank naglašen vodopadima klavira, zatim jecaj usamljene trube i najzad, posle čitave večnosti, glas.
Šteta!, vrisnule su prateće pevačice, a onda je žena savršenog glasa zapevala: Gorim - celo mi telo čezne!, pa je promrmljala nešto što Leon nije sasvim razumeo, a devojke iz hora su ponovo povikale Šteta! A pevačica je rekla kako njena mama prosto ne shvata, a hor je ječao poput zaljubljenih anđela: Natrag u tvoje naručje, gde želim da budem... želim da budem...
Leon nikad nije čuo ništa slično.
Nikad nije čuo nešto tako puno života.
Pesma je činila da želeti nešto, i ne dobiti to, bude najvažnije na svetu. Važnije od... bilo čega. Stvarni razlog što živimo. Leonu se vrtelo u glavi.
Želeo je da se progura kroz gužvu i porazgovara s najlepšom devojkom na svetu, da joj kaže - shvatam, razumem, i ja osećam isto. Ali jezik mu je bio vezan u čvor, a noge kao urasle u beton. Znao je da nikada ne bi mogao tako da razgovara s devojkom. A umeo je da igra koliko i da leti.
„O, da”, reče di-džej još pre kraja savršene pesme, „Ivlin ‘Šampanj’ King i stvarčica Šteta... a pre nego što potonemo u razvrat s Hitvejvom, imamo važnu vest...”
Glave na podijumu okrenule su se prema di-džejevoj kabini. Leon nije skidao pogled s najlepše devojke na svetu.
„Dame i gospodo, momci i devojke”, rekao je di-džej, ne znajući tačno kakvim tonom treba da govori, pa je zvučao istovremeno ozbiljno i šaljivo. „Kralj je mrtav.” Na podijumu nikakva reakcija. „Tako je - upravo smo čuli da je Elvis Prišli večeras umro.” Di-džej spusti ploču na gramofon.
„Mislio sam da biste voleli da znate”, reče. „Ovo je kraj vesti.”
Zaklicali su. Leon je preneraženo zurio u njih. Jebote, kliču.
Ne svi. Najlepša devojka na svetu i njene drugarice izgledale su zbunjeno, pa su se nakratko posavetovale, kao da nisu sasvim sigurne ko beše taj Elvis Prišli, kao da su negde čule to ime, ali ne znaju tačno gde.
Ali većina igrača smatrala je da ovoj vesti duguje nekakvu reakciju. Mnogi su vrisnuh kao opečeni, ili kao da je jedna vrsta muzike pobedila drugu. I svi su ponovo zaigrali.
Ali do tada je Leon, ohrabren spidom i osećanjem zgražanja koje mu je bilo prirodno, krenuo da se gura preko podijuma. Popeo se u di-džejevu kabinu, zgrabio mikrofon - di-džej je koraknuo unazad i podigao ruke u znak predaje puštajući luđaka sa smešnim šeširom da uzme mikrofon - i zagledao se u podijum trudeći se da pronađe prave reći. Znao je da je ovo važno.
„Ne... čekajte... slušajte”, govorio je Leon, a di-džej je uslužno smanjio Boogie Nights. „Proba, proba. Elvis - je li? Odajte poštovanje Elvisu Prisliju. Elvis je - Elvis je bio - mnogo više od najveće rok zvezde, je li? Od Elvisa je sve počelo.” Glas mu je rastao, sada mu je sve postalo jasno. „Elvis je probio više granica nego iko u istoriji. Rasne granice, seksualne granice, muzičke granice. Mislim, lično i politički, je li? Elvis... ono što je Elvis Prišli učinio... usudio se da vidi svet na nov način...”
„Tako je, drugar”, reče di-džej nagnuvši se nad mikrofon. Nasmešio se Leonu i ohrabrujuće mu klimnuo glavom. „Samo nastavi.”
„Hvala”, reče Leon. „Crna i bela muzika - pre Elvisa je u muzici vladao aparthejd.” Leon se zagrevao za temu. „Muzika je bila jedna velika posrana Južna Afrika. Bele radio-stanice. Crne radio-stanice. Muzika, sve vrste muzike, držana je u getu. Elvis je sve ovo omogućio.” Leon je bespomoćno zurio u gužvu. Svi su ga gledali. Možda je preterao. Možda ne ume bolje da izrazi ono što misli. „Samo kažem”, nastavio je, sada s molbom u glasu. „Ne kličite njegovoj smrti. Molim vas, nemojte.” Nervozno je povukao obod šešira. „Zaboravite čizburgere i Las Vegas, i, znate, bele trenerke, jeftine filmove na Havajima i uniformu. To nije on. Treba da pogledate kako je bilo i koliko je on sve izmenio. Bio je veliki čovek. S manama - da. Ponekad staromodan, pa dobro. Ali, Elvis Prišli... jebote, on nas je oslobodio.”
Usledio je trenutak potpunog mira i tišine. Gomila je zurila u Leona, a on je zurio u njih, i niko nije znao šta da radi.
Onda je di-džej uzeo mikrofon i Leon oseti talas vazduha kad je momak pljesnuo singl na gramofon kao kuvar kad baca pljeskavicu na roštilj.
„Tako je, poštovanje Kralju, deco”, reče di-džej, „i poštovanje...” Glas mu se spustio do turobnog baritona. „Poštovanje Komodorsima!”
„Ona je kuća... od cigle... ona je moćna, moćna... pokazuje sve...”
Leon je mislio da će ga izbaciti. Ovako opake izbacivače nije video ni na jednom mestu na kome je ikad bio - izgledalo je da nasilje shvataju kao profesiju, poziv. Ipak, bio je čudno miran.
Leon nije bio kukavica, ne kad je reč o telesnoj hrabrosti. Nikad se ne bi plašio izbacivača ili Dagenamskih pasa koliko se plašio igranja. Ili razgovora s devojkom koja mu se zaista sviđa, kakva je bila najlepša devojka na svetu. Brze, bezlične batine nisu ga plašile koliko mogućnost da ga ta neverovatna devojka sažaljivo pogleda.
Ali u senkama „Zlatnog rudnika" izbacivači su zurili kroz njega, zasenjenih očiju i skrštenih ruku, ne mičući se. Jedan od njih - mišićav četrdesetogodišnjak srebrne čube - čak mu je klimnuo glavom. Elvisov obožavalac, pomisli Leon.
Di-džej mu se samo osmehnuo, potapšao ga po leđima kao da je nekakva klupska atrakcija, i pojačao muziku. Igrači su se već gubili u ritmu.
Leon sramežljivo krenu iz kabine, osećajući se trapavo, nespretno i stešnjeno u prisustvu svih tih iskusnih igrača, svih tih gipkih tela što se skladno kreću uz Komodorse. Rastužio se zbog Elvisove smrti i osećao da su reči beskorisne i nedovoljne.
Niko ne zna o čemu pričam, pomislio je, a onda se gadno spotakao na najnižem stepeniku i poleteo napred kao da isprobava neki nov opasan plesni korak.
Uspravio se na kolena i tražio šešir okolo kad je postao svestan da neko stoji nad njim. Bila je to najlepša devojka na svetu.
Novinar je svuda kod kuće, mislio je Leon dok ga je ona uzimala za ruku. Upamti to, mislio je Leon.
„Dobra ti je kosa”, reče ona glasom u kom se osećalo predgrađe. „‘Jesenje zlato’?”

Teri je voleo spid jer mu je pomagao da jasno misli.
Hladna bela sigurnost droge pomagala mu je da ostane usredsređen, da se pozabavi onim što je pred njim, da zaboravi sve ono nebitno.
Zato je tokom kratke vožnje preko Vest Enda uglavnom uspevao da se ne obazire na Kristinu ruku na svojoj butini, da isključi besmisleno blebetanje Dagovog menadžera s prednjeg sedišta, i da pusti da se rulja izvan auta jednostavno rastopi. Spid mu je pomagao da svu pažnju usmeri na Misti i ono što će joj reći kad stignu. O, da.
Kola su stala ispred hotela „Blank” i Teri je osetio da ga Kristini nokti jače pritiskaju. Pogledao ju je kao da je tek sad vidi i ona mu se osmehnula tim glatkim uvežbanim osmehom, a što je najčudnije, njeno lice mu se stvarno sviđalo, sviđalo mu se od trenutka kad ga je prvi put video u Berlinu.
Dopadala mu se crvena posekotina njenih usana. Njena bleda koža, nezemaljska, neengleska belina njenih zuba. Nije navikao na devojke koje se oblače tako, malo zvaničnije, kao poslovne žene. I sve je to dobro. Ali on već ima devojku i mora da je pronađe.
Krista izgovori njegovo ime, ali vrata su se otvorila i on je već izašao iz kola i ušao u hotel koji je dobro upoznao intervjuišući čupavce iz Los Anđelesa dok je tek počinjao u Novinama, pre nego što je dobio pravo da bira s kim će razgovarati, o kome će pisati. Ipak, i dalje je dolazio u hotel s vremena na vreme, poslednji put da intervjuiše obilnu plimu njujorških muzičara kratke kose. Američke grupe u hotelu „Blank”, to je nešto što se ne menja. Najpre je ugledao hotelskog portira kako izbacuje Brejnijaka.
„Vrlo je važno da odmah razgovaram s gospodinom Dagom Vudom”, govorio je momak. „Teri! Kaži im!”
Teri je već bio na stepenicama uz koje se Dagova ritam sekcija, ona dva brata, lenjo penjala s dve devojke iz „Zapadnog sveta”. U sumraku kluba izgledale su pomodno divlje, u pocepanim čarapama, s kosom krutom od vazelina, trepćući u svet iz velikih krugova maškare i senke. Pod oštrim svetlom hotelskog predvorja bile su otrcane vampirice ili prerasle devojčice u Noći veštica. Ali Teri je znao da je muzičar na turneji najneprobirljiviji muškarac na svetu.
Bubnjar, gluplji brat, nabreklih tetoviranih mišica u majici bez rukava, ispružio je mesnatu ruku pozdravljajući Terija kao davno izgubljenog prijatelja. Teri je poželeo da bubnjar prestane s tim. Stvarno je počinjalo da mu ide na nerve. Prošao je pored bubnjara i nastavio da se penje, preskačući po dve stepenice odjednom, prošavši pored brata basiste koji mu se zapravo dopao, s kojim se zezao po Berlinu i kog je smatrao nekakvim prijateljem. Teri je polako učio da s ovim ljudima nikad ne možeš biti prijatelj.
Na vrhu stepenica naišao je na otvorena vrata iza kojih se dešavala žurka, a konobar je pokušavao da nađe nekoga da mu potpiše račun za poslužavnik pun pića. Pružio je olovku Teriju i on je nažvrljao nešto na računu, vratio konobaru olovku i ušao u sobu punu ljudi ne usporivši ni za trenutak.
Prostorija je bila prepuna. Neke ljude je znao. Ostatak Dagovog benda. Lica iz „Zapadnog sveta”. Drugi muzičari koji su odseli u „Blanku”. Neko koga je Teri viđao kako prodaje male plave tablete u toaletima „Raundhausa" I najzad jedno poznato lice. Nizak, otmen, razasute kose, raskopčanog besprekornog prsluka, Bili Blicen je ležao na sofi i pušio džoint veličine korneta za sladoled.
„Mislio sam da imaš svirku večeras”, reče Teri. „Mislio sam da Vorik Hant dolazi na vaš drugi nastup. Mislio sam da vam je to velika šansa i da ja treba da napišem prikaz.”
Bili ga uvređeno pogleda. „Ima vremena. Šta si mi ti? Majka?”
„I mislio sam da ni ne voliš Daga Vuda”, reče Teri gledajući po sobi. Ni traga od nje. Gde je, do đavola? „Mislio sam da si ga nazvao govnarom.” Terijevo lice se iskrivi u podrugljivom oponašanju prekoatlantskih samoglasnika. „Govnaaarom.”
Bili povuče dim iz ogromnog džointa. Nije morao ništa da objašnjava. Makar sam ovo naučio o tim Njujorčanima, pomisli Teri. Oni idu za drogom. A onda je ugledao Misti.
Izašla je iz, kako mu se činilo, kupatila s duge strane sobe, a iza nje se pojavio Dag Vud. Onda se naslonila na zid, a Dag Vud je stao ispred nje i ogradio je rukama, gotovo je prikovao. Teri polete kroz gužvu.
„Hej, drugar”, reče Dag Teriju i polako skloni ruke kao da to nije ništa važno. „Gde si se zadržao?”
Teri se zabulji u njega, pa u Misti. Shvatio je da ne zna šta da kaže. Nije znao šta da uradi. Nije znao šta se dešava. Znao je samo da mu se ovo nimalo ne dopada, a samopouzdanje mu se povlačilo zajedno sa sulfatom.
„Jesu ono tamo moj džek denijels i koka?”, reče Dag glatko kao diplomata iz Ministarstva spoljnih poslova. „Najzad.”
Veliki neiskren osmeh. Zatim je nestao, a Teri je ponovo ostao sam sa svojom devojkom, sam s njom u toj iznajmljenoj sobi, čekajući da ona nešto kaže.
„Šta?”, reče ona.
Sušta nevinost razrogačenih očiju.
Teri je bio nem. „Šta?”, reče. „Šta?”
„Aha - šta?" Glas joj je bio pomalo zvocav.

„Zašto si tako pobegla?”, upita on, više povređen nego ljut. „Šta se dešava? Mislim - jebote, Misti!”
Misti je gledala svoje nokte. „Nisam ja nikud pobegla.” Uzdahnula je kao da joj je on prokleti otac. „O’ladi malo, hoćeš. Molim te, Teri.”
„Da o’ladim?”, reče on, odjednom uzrujan. „Da o’ladim? Kako da o’ladim? Šta je s tobom večeras?”
Rukama je zaparala vazduh, hvatajući prazninu dok je pokušavala da nađe reći. Kao da je on tera u ludilo. To ga je uplašilo. Bilo je gore nego što je očekivao.
„Ništa”, reče ona. „Sve.”
„Hoću da znam šta se ovde događa.” Pokušavao je da ostane miran. Želeo je da shvati, da popravi stvar. Da vrati sve nekoliko sati unazad. Pokušavao je da ne zvuči kao jedan od onih muškaraca na koje je Misti upozoravala Džermejn Grir. „Samo hoću da znam...”
Trudio se da objasni šta želi da zna. Šta je bilo s devojkom koja ga je dočekala na aerodromu? I je li među njima gotovo? I hoće li ona da se kresne s Dagom Vudom? Da, sve to je želeo da zna. Ali jednim svojim delom više bi voleo da ne zna.
I pitao se kako da izađe na kraj s promenama u svom životu. Pre manje od godine živeo je u svetu u kom si mogao da završiš razbijene glave ako pogledaš nečiju devojku kako ne treba. Ako je samo pogledaš. A sada je bio negde drugde, na nekom čudnom mestu gde treba da o’ladiš i da kuliraš i da budeš opušten dok neko pokušava da ti devojku kresne.
„Nemoguće je ukrasti ženu”, reče Misti čitajući mu misli; iznenađeno se trgnuo. „Zar to još ne znaš? Zar ništa nisi naučio? Nemoguće je ukrasti ženu. Žena nije novčanik. Znaš šta je tvoja nevolja, Teri?”
Sad ga je već zamarala. „Ne znam, reci mi.”
„U redu - ti ne želiš snažnu, nezavisnu ženu. Ti želiš curu iz susedstva.”
Gotovo je ustuknuo. „Šta fali devojci iz susedstva?”
Misti mu se nasmeja u lice. „Ona je dosadna krava.”
On pomisli na svoju bivšu devojku, na devojku iz fabrike džina, Sali, Na onu koju je ostavio zajedno sa svojim nekadašnjim životom. Večeras mu je nedostajala. Znao je da se Sali ne bi primila na Daga Vuda. Sali je volela Eltona Džona. Naročito Goodbye Yellow Brick Road.
„Ništa ne fali curi iz susedstva”, reče.
Ona zatrese glavom i pogleda nokte. „Ti ne želiš da stvorim karijeru”, reče. „Ne možeš to da podneseš.”
Sada je na njega bio red da se nasmeje. „Ovo je karijera? Neka omatorela rok zvezda što naskakuje na tebe? To je tvoja slika karijere?”
Gotovo je zarežala na njega. „Nisi ni pomislio da Daga možda zanima moj rad? Je li ti to uopšte palo na pamet? A možda želi da pogleda moj album?”
„Oh, ne sumnjam da on želi da zaviri u tvoj album, ljubavi.” Onda mu glas omekša. „Ma daj, Misti. Video sam ga u Berlinu. Dag kreše sve što nema kvaku. Misliš da si nešto posebno?”
Ona se prenerazi. „Pa, da li ti to misliš?”
Nije znao šta da odgovori. Naravno da je smatra posebnom. Da misli kako je jedinstvena. Ali zar se to ne vidi?
„I zašto nisam upoznao tvoje roditelje?”
Sad je sve izlazilo na videlo.
„Oh, kakve to veze ima s bilo čim?”, reče ona. „Ti si prosto staromodan, Teri. Hteo bi da sedim kod kuće i - šta ja znam - mesim hleb ili pletem čarape ili t^ko nešto. Želeo bi da me sakriješ od sveta.”
On je želeo da ona shvati. „Ne, ne želim to. Želim samo da te zaštitim. Samo želim da sprečim da ti se desi nešto loše.”
Misti pokuša da bude razumna. „Slušaj,Teri - on je legenda. Samo smo... pričali, to je sve. Zaista. Družili smo se. Kao vas dvojica u Berlinu. U čemu je razlika? U tome što sam ja žensko? Ali zašto da nas to spreči? Možda je u tvojoj glavi pedeset peta, ali ovde je sedamdeset sedma.” Samo smo razgovarali, reče ona, a on se osećao užasno gledajući je tako nesrećnu. „A ako nećemo sada - kada ćemo?”
„Ja ga poznajem”, reče Teri jednostavno, „a ti ne.”
„Ali želim da ga upoznam”, reče ona. Pogledali su se s nečim bliskim gađenju. Teriju se učini da mu se na ramena spustio težak teret. Nikada nisu tako gledali jedno drugo. „Ti bi me držao vezanu za stolicu na točkovima dok mi se mozak ne istopi" reče Misti. „Priznaj.”
Stolica na točkovima? Topljenje mozga? Nije imao pojma o čemu to ona priča. Stajao je, potpuno zapanjen, bez reči, ne braneći se, kao da je tek sada shvatio da je kriv za zločine koje je počinio slučajno. Onda se odjednom Dag vratio; u jednoj ruci nosio je koku i viski, drugom je zagrlio Terija oko ramena.
„Vidi ovo”, zakikota se posmatrajući svoju čašu i tanki smrznuti listić što mu je plutao na površini pića. „Ovo zovu ledom. Slušaj, momak, imaš li još onog praha?”
Teri ga oprezno pogleda. Još nije bio sasvim siguran šta se događa. Činilo mu se da jedino on misli kako je nešto pošlo naopako. Možda je preterao. Možda ovako stvari stoje u novom svetu, i čovek mora s tim da živi. Požalio je što nije iskusniji u ovim rabotama. Požalio je što nije video više. Požalio je što nije stariji. Možda je ipak sve sasvim nevino. Otkud on da zna? Osećao se kao da ne zna ništa.
Misti se ponašala kao da je vreme s Dagom provela u nekoj mešavini bezazlene zabave i razgovora za posao, opčinjujuće i istovremeno ključno za njenu karijeru, dok se Dag držao kao da se nije desilo ništa neočekivano niti neprikladno - kao da je to što je noge u crnoj koži prebacio preko krila tuđe devojke, što ju je poveo u noć, vodio u jebeni toalet i ponudio svoju devojku u razmenu - a da li se zaista baš to dogodilo - kao da je sve to društveno sasvim prihvatljivo.
Krista im je prišla i obavila ruku Dagu oko struka. „Zdravo”, rekla je Misti, koja joj se osmehnula i pozdravila je, a Dagove velike gmizavačke usne spustiše Kristi vlažan poljubac u uho. Vrhom jezika zagolicao ju je po ušnoj školjci. Osmeh joj nije zadrhtao. Ali, njena ruka u kolima - to je svakako bio poziv, zar ne? Ili samo prijateljski gest?
Teri je zijao u sve njih, crvenog lica, zatim je po džepovima potražio spid, kao budala koja ne zna šta će s rukama.
Možda diže galamu ni oko čega. Budi kul. To je sve. Mora da bude kul. Svi će da ušmrknu po crtu, ovako zajedno, i sve će opet biti u redu, čak i bolje nego u Berlinu, jer je Misti sada s njim.
Ali celofanska kesica spida bila je gotovo prazna. Ostalo je samo nekoliko zrnaca, jedva dovoljno za jednu pristojnu crtu. Mora da su uzeli više nego što su mislili, tamo pod nebom, skrivajući se od tedsa. Teri pogruženo pokaza kesicu.
„U redu je”, reče Krista; naglasak joj je bio više američki nego nemački. „Imam ja nešto dobre robe gore u apartmanu.”
Dagove ogromne plave oči zasijaše. „Nije valjda ono od Kita?”
Krista klimnu glavom, a Dag poljubi prste kao razvratni vinski konobar koji preporučuje šasanj-montraše i uverava Terija i Misti da ih čeka nezaboravno iskustvo.
Dvoje mladih nervozno se nasmejaše, kao deca na Badnje veče kad im kažu da se Božić Bata zaglavio u dimnjaku. A nasmešili su se i jedno drugom kao da se nešto među njima ponovo uspostavilo, zalečeno i zakrpljeno, i atmosfera je bila tako kul, tako opuštena, da Teri nije mogao da odbije Daga kada ga je zamolio da pođe s Kristom i donese robu. Kako da odbije kad su sada svi dobri prijatelji?
I tako Teri ostavi Misti s Dagom i pođe za Kristom sa zabave, liftom pa na najviši sprat hotela. Gurnula je ključ u bravu smešeči se svojim zaslepljuj učim crvenim i belim osmehom.
„Tu smo”, rekla je.
Apartman nije ličio ni na jednu hotelsku sobu koju je Teri u životu video. Više je bio nalik na kuću nekog bogataša. Lutao je zapanjeno tim ogromnim prostorom i tresao glavom - šta bi njegova mama pomislila? Bila je to ogromna dnevna soba s koncertnim klavirom, spavaća soba s krevetom na četiri stuba i gvozdenim zavojitim stepenicama koje su vodile nekuda drugde. Čipkane zavese talasale su se uz otvorene prozore, i Teri kroči na balkon, udišući svež letnji noćni vazduh. Kiša je sada blago rominjala, a on se osećao kao da se sve najbolje od grada pruža tačno ispod njega.
Video je svetla Vest Enda, beli i zlatni sjaj Marbl Area, farove vozila na Park Lejnu što jure pored velikih hotela i salona automobila sve do „Plejboja” gde sada zečice dele karte i vrte rulet leđima okrenute ogromnim prozorima na međuspratu, pa se s ulice vide njihovi blistavi čupavi zečji repići. Teri se nasmeši samom sebi, a pogled mu odluta preko sve te buke i svetlosti do ogromnom tihog mraka koji je sve to uokvirio. Hajd park. Udahnuo je i činilo mu se da udiše vazduh na vrhu planine.
Kad se okrenuo natrag, Krista je sedela na kauču prekrštenih nogu, a od struka naniže na sebi je imala samo cipele s visokim potpeticama. Mora da se izula, skinula pantalone poslovne žene i ponovo se obula. Evo nevolje, pomisli Teri.
Krista je otvarala pažljivo umotani papirni paketić veličine poštanske marke. Gledao ju je kako oštricom brijača pravi male hrpe praha na staklenoj tabli stočića za kafu.
„Malo na brzinu”, reče ona. „Imaš vremena za jednom na brzinu, a?”
Stručno je usisala dugačku crtu kokaina u savršeni nos, a zatim još jednu. Pružila je Teriju kratku srebrnu slamku.
„Ne mora ni da bude na brzinu, liebling”, rekla je tiho. „Imaš vremena koliko hoćeš.”
Gledao ju je ako ustaje s kauča i prilazi mu, osetio je kako mu stavlja srebrnu slamku u ruku, osetio je njene usne na svojima, njene prste u kosi, bio je svestan da joj uzvraća poljubac, svestan njenih ruku na zadnjici. Osetio je kako počinje da je želi, a onda kako ozbiljno počinje da je želi.
Za trenutak je pomislio - zašto da ne? Zašto da je ne uzme sada, a posle se vrati na zabavu? Koga bi to povredilo? Onda se naglo odmakao, kao davljenik što se bori za život, i krenuo napolje pre nego što je stigao da razmisli, a njen glas i sopstvena erekcija pozivali su ga da ostane.
„Ne, moram da idem”, rekao je, ne znajući tačno govori li Kristi ili samom sebi.
Ponovo ga je pozvala po imenu, ali nije pokušala da ga zaustavi, a on se obreo u liftu i pritisnuo dugme za prvi sprat. Ali kad je stigao sve je bilo tiho, žurka se završila ili otišla nekuda, a vrata na kojima je potpisao račun bila su zatvorena, s okačenim znakom Ne uznemiravaj. Mislio je da je to Dagova soba - zar nije? Ali valjda je onaj apartman gore njegov - zar nije? Pogledao je niz hodnik, ali sva vrata bila su zatvorena, a natpisi su govorili da niko ne želi da ga uznemiravaju. U njemu je ključao bes. Gde je ona? Gde je moja devojka?
Zalupao je na vrata sobe u kojoj je bila žurka, dozivao je Misti ne obazirući se na američki glas koji mu je iznutra govorio da odjebe. Najzad je vrata otvorio bubnjar, potpuno go, prekriven tetovažama kao japanski gangster. Umorno je uzdahnuo i rekao Teriju da ide kući, „momak”.
„Ona nije ovde, okej?”
Preko njegovog ramena Teri je video kako jedna od otrcanih vampirica iz „Zapadnog sveta" kleči na podu kao da očekuje početak molitve.
„Ne, nije okej”, reče Teri. „Uopšte nije okej.”
„Pa, jebote, baš mi je žao, drugar”, reče bubnjar i zalupi mu vrata ispred nosa.
Onda Teri krenu hodnikom, dozivajući Misti, nalazeći na putu prepreke od konobarskih kolica ostavljenih da ih neko pokupi. Lupao je pesnicama na sva vrata redom sve dok brid šake nije počeo da mu pulsira od bola, a glasovi iza vrata nisu počeli da izvikuju pretnje. Na kraju hodnika Teri spazi svoje lice u dugačkom zidnom ogledalu i stade kao ukopan. Izgledao je kao neki klinac majmunskog lica, bled od droge i vlažnih očiju zbog gubitka devojke. Ne kao normalan odrastao čovek. Ni izbliza. Nije želeo da bude ovako. Sve se otelo kontroli.
Uzeo je kofu za šampanjac s najbližih kolica i zavitlao je svom snagom u ogledalo. Činilo mu se da se staklo još lomi kad su dvojica čuvara dotrčala uz stepenice. Teri je stajao kao opčinjen dok se ogledalo rušilo u dugačke krhotine i mrvilo u blistave komadiće padajući na pod uz zvuke koji su gotovo ličili na muziku. Onda su ga zgrabili.
Krenuli su da ga vuku.
„Misti!”, vikao je pokušavajući da se ukopa petama u tepih. „Misti!”
Ali Misti nije bilo, video je samo nepoznate ljude kako vire kroz odškrinuta vrata obezbeđena lancima.
Hotelski čuvari odvukli su ga niz stepenice i kroz predvorje; kasni turisti zurili su u njega kao u luđaka, a on je osetio kako ga nagon za borbom napušta. I čuo je kako mu se čuvari smeju.
Onda je izleteo kroz velika staklena vrata u noć i udario zadnjicom mokri pločnik. Čuvari su se okrenuli kad ju je poslednji put pozvao, kad je zaurlao na hotel propet nad njim tražeći po prozorima svoju Misti. Ali video je samo mrak i nekoliko nejasnih senki. Mogle su da budu bilo čije.
Polako je ustao, znajući da nije Brus Li, znajući da je slabić, znajući da ju je izgubio na prvoj prepreci, znajući da devojku koju voli sada kreše neko drugi. Negde daleko crkvena zvona oglasila su ponoć.
Stajao je, kiša mu je kvasila lice, a gubitak ga je pritiskao kao telesni teret. Nikad se nije ovako osećao. Nikada ga nijedno drugo ljudsko biće nije ovoliko ponizilo. Sva tuga, ljubomora i bes, sav taj mrak, sve to se zgusnulo u obris devetnaestogodišnje devojke.
Poslednji put je povikao njeno ime, znajući da je uzalud, a povik je ličio na krik bola. Ljubavna pesma Terija Vorbojsa.
Dok je stajao i opipavao sva bolna mesta, oni su se pojavili iza ugla i krv mu se sledila u žilama.
Tedsi.
Čitav čopor tih zastrašujućih, jedinstvenih silueta - ajkulina peraja masnih ćuba, neprirodno izduženi trupovi u nabranim kaputima, mršave noge i ogromna stopala u glomaznim cipelama gumenih đonova. A na čelu im je išla čudovišna prilika - Tič, Frankenštajnov tediboj, udova toliko velikih da je i prosti čin hodanja naizgled zahtevao od njega nadljudski napor.
Činilo se da je to čitavo pleme - tri pokolenja, od bubuljičavih bledih šiparaca, preko četrdesetogodišnjaka unakaženih ožiljcima od četvrt veka telesnog rada, sve do dedova, plemenskih staraca, tih nemilosrdnih starih lavova kojima nedostaju zubi, čije su se ćube stanjile, kojima je srebro prosijavalo kroz nauljene frizure u vidu pačjeg repa.
Teri je stajao i čekao svoju sudbinu, nesposoban da se makne, nemajući hrabrosti da strugne, znajući da će sve što pokuša biti uzaludno. Pomirio se s tim da će ga ubiti od batina, i nije mu bilo stalo, jer je Misti sada u tuđem krevetu.
A onda se dogodilo nešto neverovatno.
Tedsi su prošli pored njega, prosto su prošli levo i desno od njega, kao jato riba mesožderki kojima nije do jela. Sam Tič prošao je tako blizu Terija da je ovaj osetio njegov miris duvana, crnog piva i bruta.
Ali nisu ga ni takli.
Nisu ga čak ni pogledali. >
Ostavili su ga na miru.
Dok su tedsi prolazili, Teri je čuo jedino bubnjanje svoga srca, meku škripu njihovih cipela po mokrom pločniku i prigušene jecaje. Ratničko pleme oplakivalo je svog mrtvog kralja.

DEO DRUGI
1977 - MALO JE ANĐELA NA SVETU




OSAM


Teri je stajao nasred Ulice Oksford, a prema njemu je jurio ford anglija.
Svetla su bleskala a vozač je pritiskao sirenu. Teri je skinuo jaknu od mohera i mahnuo njome kao matador muletom, malo uplakan. Hemingvej, pomislio je. Smrt popodne. Nedostajaću joj kad me ne bude bilo.
Teri je sada video vozačevo lice, izobličeno od besa i straha, i devojku pored njega, ženu duge kose uvijene na krajevima. Čisti hipi izgled kakav je viđao milion puta dnevno. Pokrila je lice rukama. Činilo se da vrišti.
„Hajde već jednom”, reče Teri tresući jaknu dok je anglija jurila ka njemu. Shvatio je da ne diše.
Kola skrenuše da ga izbegnu, zagrebaše ivičnjak i proleteše pored njega kao mrlja metala i buke, zelene i krem boje. Spoljno ogledalo zakačilo je Terijevu vetrovku i istrglo mu je iz ruku. Pala je ispred prodavnice „Ravel" i dok je išao da je uzme Teri je čuo vozača kako psuje. Ali ford nije stao. Vozač je mislio da je Teri neki luđak.
On ostavi jaknu da leži gde je pala i zagleda se u cipele u izlogu „Ravela”. Činilo mu se da su sve one nove boje za koju Teri nikad nije čuo - nekakve ljubičaste nalik na modricu. Boja patlidžana, tako su je zvali. Stigle su zalihe cipela s pertlama boje patlidžana. Teri zatrese glavom. Činilo mu se da više ništa na svetu ne shvata. Činilo mu se da se događa svašta o čemu on prosto nema pojma. Pomislio je - šta će biti sa mnom? Ko će me voleti? Udario je izlog što je jače mogao. Pa još jednom.
Mora da je staklo bilo nekako ojačano, pošto su udarci više naškodili njegovoj šaci nego izlogu. Teri je stajao kao kreten i pregledao oguljene i bolne zglavke. Onda je čuo autobus.
Ogromni crveni autobus na sprat, broj 73, tutnjao je pogrešnom trakom Ulice Oksford. Baš čudno, pomisli Teri podižući i otresajući jaknu. Onda je zamahnuo njome držeći je obema rukama, stao nasred ulice i čekao autobus.
Autobus nije usporio, sirena nije zatrubila, nije bilo znaka promene putanje. Vozač ili nije video Terija, ili ga je bilo baš briga hoće li ga udariti. Terijev život vozaču očigledno nije značio ništa. Teri obliza usne. Autobus se primicao. I primicao. Gospode, koliki je. A Teri nije želeo da umre.
Teri se baci u stranu i bolno jeknuvši pade na stomak i laktove baš kad je bus protutnjao pored njega, sada bolesno ševrdajući, preteći da će se preturiti dok se odbijao od oba ivičnjaka uz škripu točkova. Opasno se nagnuo na jednu, pa na drugu stranu, i ostao tako, činilo se, veoma dugo, a onda se prevrnuo, ta ogromna crvena zver preturila se kao na usporenom snimku, udarivši u tlo uz šištanje vazduha i lomljavu stakla, ali nije se zaustavila, još je klizala postrance, škripala je niz Ulicu Oksford uz zvuk grebanja metala o asfalt koji kao da je cepao noć na pola.
Teri je klečao i disao isprekidano, prestravljeno. Šta je učinio? Oh, Bože - ne daj da neko strada. Molim Te, učiniću bilo šta. Polako je ustao i načinio neodlučan korak prema prevrnutom autobusu. I onda ih je video.
Prvi se pojavio Džunior, njegova užasna obrijana glava iskočila je iz vozačke kabine kao podni kapak, a tri istetovirane suze ličile su na crnu ranu. Onda je kroz isti otvor provirio drugi Pas - sigurno su dvojica bila za volanom - a onda su Psi počeli da kuljaju iz uništenog autobusa kao pacovi iz zapaljene štale, da se izvlače kroz visoki izlaz za slučaj opasnosti, da se kotrljaju niz sada uspravnu platformu i udaraju u prozore smrtonosnim čizmama. Dok je policijska sirena zavijala u daljini, potrčali su niz ulice Vardur, Din i Poland u tamno utočište Sohoa.
Teri je potrčao ka istoku, dalje i od policije i od Dagenamskih pasa, i nije stao sve dok nije stigao do Britanskog muzeja. Tu se, potpuno mokar od znoja, bolnih pluča, naslonio na ogradu pored divovskih belih stubova osvetljenih mesečinom poput utvare neke izgubljene civilizacije.
Stajao je tako, zadubljen u tajne vekova, i pitao se, kao što će se upitati mnogo puta u godinama što nailaze - kako se, jebote, krade autobus?

Voz je tutnjao na sever, prema kući, a Rej je osećao da mu dobro raspoloženje iščezava. Uvek je bilo tako kad je išao kući. Prislonio je lice uz prozor dok su prolazili pored tornjeva Vemblija osvetljenih mesečinom. Skoro su stigli.
Rej je uvek mislio o domu kao o snu koji je njegov otac sanjao lošim danima u Hong Kongu. Onim danima kad otvoriš ormar i otkriješ da ti je memla napala čistu košulju, ili kad rulja u Kaulunu čini da ceo grad izgleda kao jedna ogromna vrišteća ludnica, ili kad vidiš nekog starca u prsluku i nanulama kako mili ulicom vukući štaku.
Rej i njegova braća voleli su Hong Kong. Voleli su svaki trenutak proveden tamo i plakali su kad ih je brod poneo kući. Za tri mala plavooka dečaka život u Hong Kongu bio je neprestana pustolovina na tajanstvenim ostrvima, neistraženim brdima, prepunim sporednim ulicama gde čovek može da se najede na tezgama što prodaju daipai dong. A njihova majka, koja nije videla ništa osim okoline Londona, volela je pijace, hramove, egzotični sjaj svake ulice, svetla Centra posmatrana s Vrha, uzbuđenje zbog svakog aviona koji proleće između oblakodera da sleti na aerodrom Kaj Tak, ohrabrujući prizor feribota „Star” i neiskvarenu druželjubivost Kantonaca.
Ali ne i Rejev otac. Njegov otac je mrzeo zločin, smrad, tiskanje Svetine. Sva ta strana lica i njihov prezir prema bledom Englezu u policijskoj uniformi. Njegov otac je sanjao o Engleskoj, sanjao je o domu. Bela lica, zeleni vrtovi, čista kola, uredna deca, nikad prevruće, nikad suviše hladno. Mlaka domovina. I tu ih je i vratio.
Kuća je uvek čekala. Čitave noći vozovi su nosili mleko, novine i poslednje pijane putnike u beskrajna predgrađa. Uvek si mogao da se vratiš, koliko god bilo kasno, koliko god bio pijan, uvek si mogao da se vratiš kući, makar vozom koji je stajao kod svakog krivog drveta.
Rej je znao da su ovaj kraj nekada zvali Metrolend. To je izraz trgovačkih putnika, marka iz prve polovine veka, kad su placevi severozapadno od Londona, u Midlseksu, Hartfordširu i Bakingemširu prvi put prodavani javno kao ostvarenje nekakvih snova u predgrađima. Rejev otac kupio je taj san. Ostatak porodice morao je u njemu da živi.
Voz je stao u sumornu stanicu okruženu poljima obraslim žbunjem, gotovo praznim parkiralištem i naseljem kuća u obliku kutija. Rej je jedini sišao s voza.
Krenuo je duž kuća s fasadama od šljunka u kojima su svi ušuškano sanjali, i zastao ispred kapije kuće istovetne s ostalima. Nije bilo svetla. Odlično. Neće morati da se vidi s ocem.
Ali pre nego što je ušao čuo je muški glas iz dnevne sobe. Televizor? Ne, ponoć je prošla, program je završen pre nekoliko sati.
„Odlučnost britanskog naroda je nepokoriva”, grmeo je glas. „Ni iznenadni nasilni udarci ni dugotrajni, hladni, izazovni zamorni pritisci ne mogu i neće izmeniti naš put.”
Ploča. Jedna od očevih ploča. Vinston Čerčil. Njegov omiljeni stvaralac.
Rej lakim korakom uđe u predvorje. Provirio je kroz odškrinuta vrata dnevne sobe i u trenu video čitav poznati prizor. Video je oca usnulog u njegovoj omiljenoj fotelji, onoj okrenutoj televizoru, s praznom čašom pored nogu u papučama. Osetio je miris duvana i domaćeg piva. Ploča se još vrtela na gramofonu.
„Nijedna zemlja nije se više trudila da ne bude uvučena u ovaj raf, govorio je Čerčil. „Ali usuđujem se da kažem da će nas zateći spremne i željne da ratujemo, dok oni koji su ga izazvali vatreno govore o miru. Tako je bilo i ranije. Često me pitaju - kako ćemo pobediti u ovom ratu?‘
Rejev otac je stalno ovo slušao. Čak i dok su živeli u stanu u Hong Kongu, pre nego što su izgubili Džona, pre nego što je sve krenulo naopako. Rej se sećao kako je subotom i nedeljom morao tiho da se igra jer je njegov otac slušao Čerčilove govore, očiju sjajnih od uzbuđenja. Ali od Džonove smrti postalo je još gore. Sada je stari s govorima mešao domaće pivo. Dok se bogoliki glas valjao kroz kuću, Rej je krenuo hodnikom pitajući se hoće li njegova porodica ikada ponovo biti srećna.
„Sećam se kako su me prošli put, govorio je Čerčil, »veoma često to pitali, i kako nisam bio u stanju da dam naročito precizan i konačan odgovor
Rej se popeo uskim stepeništem škripućući nogama po otrcanom tepihu marke „Siril Lord” i prošunjao se pored roditeljske spavaće sobe. Čuo je kako majka diše i mrmlja u snu, uprkos pilulama koje joj je lekar delio kao bombone. Onda je prošao pored Džonove nekadašnje sobe, netaknute od dana kad je poginuo. Najzad je stigao do sobe u dnu hodnika koju je delio s Robijem.
Pažljivo je ušao, tiho zatvorio vrata za sobom; u trenu ga je prestravila nepomičnost bratovljevog tela. Rej je kleknuo pored kreveta, prineo dlan Robijevim usnama i osmehnuo se kad je osetio topli dah na koži. Robi odjednom sede, preneražen.
„Ćuti, glupane”, šapnu Rej. „To sam samo ja.”
Robi protrlja oči. „Mislio sam da je duh. Glupane.”
„Duhovi ne postoje. I ne zovi me glupanom. Spavaj.”
Ali Robi se razbudio. „Glupane, glupane, glupane”, šaputao je siktavo. Onda je zevnuo. „Zašto si me probudio?”
„Samo sam hteo da vidim da si dobro.”
Rej ode na svoju stranu - soba im je bila podeljena kao Istočni i Zapadni Berlin. On je svoje zidove ukusno ukrasio odabranim posterima Bitlsa - plakat za album Yellow Submarine, reklamna fotografija za Magical Mistery Tour i četiri sjajne fotografije koje su delili uz omot albuma Let It Be, na kojima su momci imali brade i delovali mudro. Čak i Ringo. Posteri su bili iskrzani po ivicama jer je Rej zapravo sada bio prestar za te detinjarije. Čekao ga je pravi Džon Lenon. Negde.
Robijeve zidove prekrivalo je svakakvo smeće kog je uspeo da se dokopa, uglavnom posteri dobijeni uz prve i jedine brojeve časopisa koje je Robi nekako ubedio majku da kupi. Slike bendova za koje nije ni čuo. Ali uglavnom slike grupe Džem. Robi priđe bratu i čučnu pored njega dok je ovaj listao ploče tražeći kutiju za užinu.
„Nisi dirao ove ploče, je li?”, reče Rej.
„Nema šanse, bratac.”
„Prestani to da govoriš, hoćeš? Niko više ne govori nema šanse, bratac.”
„Šta si radio večeras?”, upita ga Robi. Rej oseti čisti dah svog brata. Kolgejt dental freš. „Jesi li upoznao Pola Velera?”
„Rekao sam ti. Neće poslati mene da intervjuišem Pola Velera. Poslaće Terija da to obavi.” Nastavio je da traži između ploča. „Bio sam u redakciji. Onda sam otišao u jedan klub s prijateljima.” Rej pogleda svog mlađeg brata. „A sada sam ovde s tobom.”
„Neki baš lepo žive”, reče Robi. Ponekad je govorio kao baba. A bio je tek dečak. Majka mu je još prala lice peškirom.
„Šta si ti radio večeras, Robe?”
Dečak slegnu ramenima. „Gledao televiziju. Radio domaći. Brojao stidne dlake.”
„Je li? Koliko ih je?”
„Trinaest. Jedna je otpala. Mora da se linjam.” Onda je gotovo zaskičao od oduševljenja. „Ako upoznaš Pola Velera...”
„Neću, u redu?”
„Ali ako ga ipak upoznaš, zatraži mu autogram za mene, hoćeš?”
Rej se nasmeši svom bratu u mraku i potapša ga po ramenu u pidžami.
„Možda ću zamoliti Terija da to učini. Šta kažeš na to?”
Robi se zanjiha od radosti, grleći kolena. „Čekaj samo da Kevin Valas čuje da moj brat poznaje Pola Velera!”
Rej izvuče hrpu albuma s Exit on Main Street na vrhu, zavuče ruku u rupu i napipa veštačku kožu svoje stare školske torbe. Izvadio ju je, izvukao kutiju za užinu, otvorio je i izvadio kratku debelu, malo zgnječenu rukom smotanu cigaretu. Džoint za hitne slučajeve. Robi iskolači oči.
„Znam šta je to”, reče. „To je droga, zar ne?”
„Baš si genije, da znaš.”
„Tata će te ubiti.”
„Onda ću biti mrtav.”
Obojica su ućutali, misleći na sobu na drugom kraju hodnika, koju niko nije smeo da pipne, u koju niko nije smeo da uđe, i na brata koga niko u kući nije smeo da pomene. Na brata kog ne smeš ni da spomeneš, jebote. Rej je mislio na te skrivene nedodirljive zidove posvećene slavi Led cepelina, Muhameda Alija i Čarlija Džordža, na snagu i dobrotu svog brata i na seoski put blizu granice u Severnoj Irskoj. Rej ču kako Robi šmrca i zagrli ga.
„U redu je, Robe.”
„Nedostaje mi, to je sve.”
„Džon nam svima nedostaje. Smiri se.”
Rej priđe prozoru i pažljivo ga otvori. U sobu ulete hladan vazduh, miris sveže pokošene trave posle kiše, ta letnja mekota. Čuo je Robija pored sebe kako guta suze i briše oči. Njegov mali brat trudi se da bude hrabar.
Rej proturi glavu kroz prozor i pripali džoint. Uvukao je dubok dim i zadržao ga u plućima. Kad je izbacio dim, njegov brat se zacerekao.
„Tata će te zgaziti”, reče Robi.
Ali Rej se već osećao bolje. Zato što je video svog brata, zato što je držao džoint. Pustio je da se razdraženi nervni završeci opuste, osetio da mu se disanje usporava i da napetost polako nestaje. Pronaći Džona Lenona - koliko to teško može da bude? Imao je još nekoliko sati do zore. Povukao je još jedan dim i zaškiljio na bašte ispod sebe, na kolibice, cvetne leje i poneko atomsko sklonište.
„Daj mi dim”, šapnu Robi. „Hajde, nemoj da si takav. Neću nikome reći.”
Rej zatrese glavom. „Nema šanse, bratac.”
„Daj mi”, reče Robi i posegnu za džointom. „Daj da probam. Samo sam svratio na pivo.”
Robi je imao tu razdražujuću naviku da navodi reklame. Rej odmače džoint od njega. „Premlad si.”
„Uskoro ću napuniti trinaest!”
Rej se nasmeja. „Tačno tako.”
„U redu je”, reče Robi i zamaha terajući vazduh prema sebi. „Zato što mogu da se uradim samo stojeći pored tebe.” Zatvorio je oči. „Osećam... uduvan sam... Popizdeću...”
Rej oseti da mu opušak gori na usnama, ugasi ga o sims i baci nagoreli ostatak u baštu tetke Gert i čika Berta, prvih suseda koji im uopšte nisu bili rodbina. Onda vrati kutiju u torbu, gurnu torbu pod krevet i krenu ka vratima.
„Ne ideš valjda opet negde?" upita ga Robi.
„Idem da intervjuišem Džona Lenona.”
Na Robija ovo ostavi silan utisak. „Onog što je bio u Bitlsima? Pol Veler voli Bitlse. Ali nisu tako dobri kao Hu - svaka budala to zna.”
„Vrati se na spavanje, važi?" reče Rej. „Vratiću se noćas.”
„Časna reč?”
„Aha.”
„Dobro.”

Rej sačeka da se njegov brat vrati pod čaršave, a zatim izađe iz sobe. Njegova majka stajala je na odmorištu, s uvijačima u kosi, stežući ispod vrata ružičastu sintetičku kućnu haljinu.
„Mislila sam da je provalnik”, prošaputala je.
Celog života se trudimo da govorimo tiho, pomisli Rej. Zbog njega. Zbog starog.
„To sam samo ja, mama. Izvini što sam te uznemirio.” Uvek je predviđala nesreće. Poljubio ju je u čelo - koža joj je bila ispucala i suva kao stari papir, iako joj još nije ni pedeset - i video da sva drhti. Moji živci, uvek je govorila, kao da to sve objašnjava. Živci su joj bili sasvim u redu dok Džon nije poginuo, dok onaj trovač nije počeo da je kljuka tabletama, a tata počeo s domaćim pivom.
„Ne izlaziš valjda opet, je li?”, upita ona kao da Rej planira da se popne na Everest, a ne da uhvati voz natrag za grad. „Znaš li koliko je sati?”
Pogledala je škiljeći svoj zlatni tajmeks, ali nije mogla da vidi koliko je sati bez naočara za čitanje. Ispružila je ruku, ali to joj nije pomoglo. „Prilično je kasno”, reče.
„Moram na posao, mama.” Zagrlio ju je i osetio krhkost njenog tela. Sama kost i koža, kako bi to ona rekla. „Molim te, vrati se u krevet. Dobro sam ja. Ja sam uvek dobro.”
Krenuo je niz stepenice dok je ona nešto mrmljala o tome kako je kasno i o opasnostima u svetu. U dnevnoj sobi Čerčil je i dalje režao.
Rej stiže do dna stepeništa, a onda se vrata dnevne sobe naglo otvoriše i pojavi se otac.
„Izvršili smo svoju dužnost”, reče Čerčil.
„Gde ćeš kog đavola?”, reče stari. Besni ni zbog čega. Kao i uvek. „Ponašaš se ko da je ovo...”
„Jebeni hotel”, promrmlja Rej. Greška zbog koje je odmah zažalio.
Lice njegovog oca pocrvene. „Laješ, a? Misliš da si suviše veliki i opasan za dobre batine, a?”
Rejeva majka uvek je bila starinski pristojna, imala je osećaj za prikladno ponašanje. Ali otac je lako pribegavao nasilju, čak i pre nego što je izgubio najstarijeg sina. Iza čipkanih zavesa njihove kuće, Rejev otac još je u sebi nosio bes i gorčinu sirotinjskog naselja južnog Londona u kom je odrastao. Rej se plašio starog. Naročito kad u njegovom dahu namiriše domaće pivo.
„Idem na posao”, reče Rej. „Idem da intervjuišem Džona Lenona.”
S vrha stepeništa začu se majčin glas. „Severna linija je ukinuta. Rekla sam mu. Ostala je glavna ili ništa.”
Stari je prostreli pogledom. Prezir, to je prvo što se uoči kod njega, pomisli Rej. Ponaša se kao da prezire ljude s kojima živi. Onda stari pogleda Reja.
„Džona Lenona? Onog kretena? Onog manijaka?" Sad je navaljivao na Reja, počinjao malo da uživa. „Onog čupavog bitnika s ludom ženskom Kineskinjom?”
Rej pokuša da prođe pored njega, ali stari mu prepreči put. Osećao se slabašno u očevom prisustvu. Nije želeo da se svađa. Ali njegov otac je uvek želeo da se svađa.
„Sada to moramo da obavimo iz početka”, reče Čerčil. „Još jednom moramo da se suočimo s dugotrajnom borbom, sa surovim žrtvama, i ne smeju nas uplašiti ni odvratiti osećanja ni opasnosti.”
„Onog narkomana?”, reče stari.
Rej planu. „Ne brini, tata. Džon Lenon bi od tebe mogao dosta da nauči o gubljenju svesti.”
Stari uhvati Reja za teksas jaknu i stade da ga baca levo-desno, da mu udara glavom o zidove. Oborio je stočić na kom su stanovali telefon i neki dragi suveniri, uzdrmao je ukrase koje su im tetka Gert i čika Bert doneli iz Benidorma - plastičnog bika i zvečke - a onda je privukao sina sasvim blizu i zaurlao na njega: „A šta to znači? Šta to znači, a?”
„Ništa!”, viknu Rej. Majka je sela na stepenik, ječeći kako njeni živci to ne mogu da podnesu, a Robi je sedeo pored nje i počinjao da plače zarivši lice u njenu ružičastu kućnu haljinu.
„Reci mi šta to znači?”, urlao je Rejev otac.
„To znači da se ti naroljaš svake večeri svojim posranim domaćim pivom”, povika Rej u odgovor i oseti kako ga očeva ruka udara preko usta; donja usna mu se pocepala preko dva prednja zuba, i onda su svi plakali, osim starog koji je prezrivo frknuvši pustio Reja.
„Ne svađam se s tobom, tata”, reče Rej tonući u samog sebe naslonjen na zid. Na tapetu s cvetovima videla se kapljica krvi.
„Naravno, jebote”, reče stari i vrati se u dnevnu sobu, sede u omiljenu fotelju i nasu sebi čašu. Ploča se i dalje vrtela.
„Nikada vas nisam uveravao u laku, jeftinu i brzu pobedu”, upozoravao je Čerčil. „Naprotiv, kao što znate, nikad nisam obećao ništa osim najtežih tereta, velikih razočaranja i mnogobrojnih grešaka. Ali siguran sam da će na kraju sve biti dobro za nas na našem ostrvskom domu. Sve će biti bolje za čitav svet.”
A Robi je jecao na vrhu stepenica, gde se povukao kad je stari uhvatio Reja, dok je majka držala Rejevo lice u svojim sitnim koščatim rukama, micala ga tamo-amo, od čega je pocrvenelo meso još jače bolelo, a Rej joj je govorio kroz suze da je sve u redu.
„Ti si slabić”, reče njegov otac. To je bilo najgore što je mogao da smisli. „Nemaš muda.”
„A pobednička kruna čekaće one koji izdrže i ne posustanu. Istorija će im omogućiti da postave primer čitavoj ljudskoj rasi”, reče Čerčil.
Rej se povuče iz majčinog zagrljaja i otetura ka vratima. Majčina briga i nežnost ponižavale su ga koliko i očevo nasilje. Ploča se okretala uprazno. Bilo je gotovo.
„Trebalo je da to budeš ti”, reče Rejev otac ne mičući se u svojoj omiljenoj fotelji, čak ni ne pogledavši sina; samo je zurio u prazno ognjište kamina koji više nisu koristili zbog centralnog grejanja, dok je kraj ploče šuštao i pucketao. „On je bio deset puta vredniji od tebe, s tom tvojom dugom kosom i drogama. O, misliš da ne znam za to? Znam ja sve o tome, mali moj. Trebalo je da to budeš ti.”
Ovo još nikad nije rekao. Ali te reči nisu povredile Reja koliko je očekivao. Zato što je znao da otac oduvek tako misli.
„Idem sada”, reče Rej nikome posebno.
Otvorio je vrata. Njegova majka je na stepeništu petljala po ružičastoj kućnoj haljini, njegov mlađi brat virio je kroz ogradu kao bledi zatvorenik.
Pošao je usnulim ulicama prema železničkoj stanici, usta su mu bubnjala od očevog udarca, a donja usna mu je bila isečena i otekla zahvaljujući ocu. Rej se pitao da li bi otac bio bolji čovek da mu je život bio lakši, da su mu se snovi ostvarili. Ta pomisao navela je Reja da misli na Džona Vinstona Lenona, rođenog 9. oktobra 1940, tokom jednog noćnog napada nemačkog ratnog vazduhoplovstva na Liverpul, i na nesposobnog brodskog konobara Fredija Lenona, koji je uskoro napustio malenog Džona i ženu. Da, pomisao na oca navela je Reja da misli na svog heroja, na to kako je Džon odrastao bez oca. Rej pomisli - oh, ti srećni skote.
Lice ga je bolelo, a iz iskustva je znao da će ga boleti još dugo. Udarci nisu kao u filmovima. U stvarnom životu pravo je čudo koliko štete može otac da ti napravi samo jednim udarcem.
Onda utroba stade da mu se diže i morao je da se nasloni na stub ulične svetiljke kako bi se primirio. Evo još nečega što nasilje donosi. Od nasilja ti pripadne muka. Od nasilja ti se povraća, kao da te je to što si trpeo nasilje zarazilo nekakvom boleštinom. Rej je znao sve o tome.
Naučio ga je njegov tata.
Niko nije razumeo zašto Rej neće da odseče kosu. Niko nije ukapirao. Čak ni Teri. Čak ni Leon. Nisu shvatali zašto je Rej preneražen svim tim nasiljem u novoj muzici.
Rej pomisli - sve to ja imam kod kuće.

Teri je išao ka istoku velikom arterijom što povezuje gradsku oblast zabave s finansijskom četvrti; zabava i novac. Njegove martinke gazile su po Novoj ulici Oksford, Haj Holbornu, Holbornu - ništa ne radi, sve je zatvoreno osim stare prodavnice krofni i, negde na jugu, pijace mesa na kojoj njegov otac radi noću.
I pri svakom koraku mislio je na nju.
Trebalo je da predvidi. Trebalo je da vidi kraj još na početku. Onaj tip što je plakao ispred Terijevog stana, on je bio oženjen i zvao se Esid Pit. Kakva je to devojka koja natera oženjenog muškarca da plače na kiši? Kakva se to devojka kreše s nekim ko se zove Esid Pit?
Devojka kao Misti, pomisli Teri. Divlja devojka. Trebalo je da pobegnem glavom bez obzira čim sam video one ružičaste krznene lisice. Prvi put kad sam je čuo da recituje nekakve drugorazredne gluposti o „istraživanju moje seksualnosti”, trebalo je da zbrišem. Trebalo je da znam da joj je kilometraža prevelika kad mi je rekla da joj je lekar savetovao pauzu s pilulom jer su joj jajnici eksplodirali ili tako nešto. Trebalo je da se izvinim čim sam video primerak Ženskog evnuha.
Devojke koje je Teri poznavao nisu se petljale s oženjenim muškarcima, naročito s oženjenim muškarcima s imenima kakvo je Esid Pit. Devojke koje je Teri poznavao čitale su Kosmopoliten, ako su išta čitale, a ne napredne feminističke tekstove. I počinjale su da uzimaju pilulu kad nađu stalnog momka, pa prestajale kad se udaju - uvek u belom, uvek u crkvi - osim ako još ne štede za prvu hipoteku, pa beba mora malo da pričeka. One ne moraju da prestanu s uzimanjem pilule jer je gutaju suviše dugo.
Devojke koje je Teri poznavao pustile bi momka da istražuje njihove grudi ako je noć puna romantike i vina „plava opatica”, ali svakako nisu istraživale svoju seksualnost. A bez vereničkog prstena na srednjem prstu leve ruke ne bi dale ni momku da je istražuje. Normalan seks bio je rezervisan za stalne momke. Kad ti devojka popuši bilo je kao da dobiješ premiju na lutriji, i kad se dogodi, morao si odmah da raskineš s devojkom i sve ispričaš prijateljima. To je bilo truba, jer ti devojka posle nedostaje, ali čudo pušenja prosto je suviše važno da ga zadržiš samo za sebe.
Teriju se činilo da je veliki deo života posvetio pokušajima da turi ruku u grudnjak neke devojke na zadnjem sedištu forda eskorta nečijeg tate. S Misti nije bilo tako.
Ona je imala svoja kola. A pošto je divlja devojka, grudnjak nije ni nosila.

Setio se kako je prvi put razgovarao s njom.
Počeo je da radi u Novinama krajem vrelog leta 1976, ali nije izmenio ni reč s njom sve do kraja godine. Sedeo je ispod svetlucavog božićnog drveta na aerodromu Hitrou, ponovo čitajući Podzemnike, kad je Misti ušla u čekaonicu. Trebalo je da zajedno obave posao.
Na sebi je imala jednu od svojih haljina u stilu Alise u zemlji čuda, preko nje mušku vetrovku, a uprkos avijatičarskim tamnim naočarima videlo se da je plakala. Zaista plakala. Jecala da joj srce pukne.
„Jesi li dobro?" upitao ju je zatvarajući Keruaka i ustajući.
„Dobro sam”, odgovorila mu je.
Sručila se na tvrdu aerodromsku stolicu, zaplakala još jače, a on je seo pored nje. Malo je podigla ogromne naočari i obrisala oči zgužvanim komadom toalet-papira. Teri nije imao pojma šta da kaže ili uradi, pa je otišao i doneo dve plastične čaše vrelog čaja i pružio joj jednu.
„Nemoj nikad da se krešeš s oženjenim čovekom”, rekla je uzimajući čaj. „Oni dižu silnu galamu ako im dođeš na vrata.”
Teri pokuša da obradi ovu informaciju.
„Nisam znao da li piješ sa šećerom ili bez”, reče. „Pa sam stavio samo jednu kocku.”
Misti otpi malo smeđe tečnosti i trgnu se od vreline. „Sladak si”, reče. Onda je obrisala nos nadlanicom, glasno šmrknula i kao da je živnula. „Imaš li pojma hoće li naš avion poleteti na vreme?”
Kad je Teri došao u Novine, Misti je delovala daleko i blistavo kao foto-model.
Viđao ju je po redakciji s aparatom oko vrata, smejala se sa starijim momcima ili pričala s urednikom fotografije dok su gledali kontakt kopije Dženerejšn eks, Pati Smit i Bazkoksa. Rekla bi Reju zdravo ako bi naleteli jedno na drugo, ali je gledala pravo kroz Terija i Leona i izbegavala je njihovu kancelariju. Jednom je Leon uhvatio Terija kako je gleda.
„Ona je daleko van domašaja”, nasmejao se Leon, a Teri je pocrveneo i gađao ga korpom za papir.

Teri je od Reja saznao da je ona stalni pomoćnik i povremena devojka starijeg fotografa, saradnika Novina, omanje legende iz šezdesetih po imenu Esid Pit, čoveka koji je slikao Krim u Albert holu, Stonse u Hajd parku i Hendriksa na ostrvu Vajt baš pre kraja.
Esid Pit bio je oženjen, a ponekad je, kad dolazi kod urednika fotografije, dovodio ženu - Misti je tada nestajala - jednu od onih stalno nasmešenih hipi riba koje izgledaju istovremeno anđeoski i mentalno ometeno. Kad je Teri upoznao Esida Pita u redakciji i stegnuo mu mlitavu ruku hipika, Esid Pit delovao je beskrajno zabavljeno, neverovatno iskusno i kao da je uzeo malo previše droge.
Terija je Esid Pit plašio. Pit je sve video, snimio je mnoštvo odličnih fotografija, a čak i u godinama kad bi kraljica trebalo da mu pošalje telegrafsku čestitku - Četrdeset jedna?
Četrdeset dve? - još je viđao - karao, kako bi sam rekao - najzgodniju devojku - ribu ili možda damu, rekao bi Esid Pit - u redakciji. Jedino što je Esid Pita činilo podnošljivim u Terijevim očima bila je činjenica da je Pitova slava prošla.
Esid Pit nije razumeo novu muziku, nije kapirao ono što je zvao „agresivni vajb" na mestima kakav je „Zapadni svet”, i uskoro su ga viđali kako izgubljeno sedi u fotografskoj loži „Raundhausa”, pogrbljen u kaputu bez dugmadi, dok je Misti dobijala poslove. Krajem godine jedan od zadataka imala je s Terijem - trebalo je da odlete u Njukasl, pridruže se Bdiju Blicenu na turneji i pokriju dva nastupa u Njukaslu i Glazgovu za duplericu.
„Keruak”, rekla je pijući čaj i gledajući Terijevu knjigu. „On je baš momački pisac, zar ne?” Smešila se, vlažnih očiju. „Kladim se da su svi pisci koje voliš momački pisci.”
Teri se oseti kao lik iz stripa sa znakom pitanja iznad glave. „Šta je to momački pisac?”
„Znaš. Momački pisac. Hajde, pričaj mi o tome.”
Nije imao pojma o čemu ona priča. „Šta da ti pričam?”
Veselo se nasmejala. „O svom životu u knjigama, glupane.”
Ispričao joj je. Makar o knjigama kojih se sećao.
„Pa, sećam se da mi je mama satima čitala o medi Rupertu. A tu su bile i knjige koje smo čitali u školi. Ostrvo s blagom, Robinzon Kruso i Oteti. Pa Ubiti pticu rugalicu, Moja porodica i ostale životinje i Putovanje s mojom tetkom. Dopadala mi se Moja porodica i ostale životinje. Želeo sam da živim na Krfu... A onda malo porasteš pa počneš da praviš sopstvene spiskove knjiga... sećam se da sam u jedanaestoj čitao Ijana Fleminga, sve knjige o Bondu. ‘Mirisi, dim i znoj u kazinu bili su mučni u tri sata ujutru.’ Prva rečenica iz prve knjige o Džemsu Bondu.”
Nasmešila se, skinula avijatičarske naočari, klimnula glavom. Oči su joj bile nijanse zelene boje kakvu nikada nije video. Možda zbog suza.
„A onda je naišlo ono čudno vreme”, reče, kad ti je trinaest-četrnaest godina i čitaš ono što se smatra đubretom - Harolda Robinsa, Aerodrom, Dolinu lutaka - i velike bestselere - Zen i umetnost održavanja motocikala i Živi! - a pozabaviš se i Hemingvejem, i Skotom Ficdžeraldom, i Selindžerom, otkriješ Kvaku dvadeset dva i Lolitu i Normana Majlera. A onda shvatiš da postoje svi ti veliki novinari - Tom Vulf, Hanter S. Tompson i...”
Pozvali su putnike za njihov let. Teri oseti ubod razočaranja. Uživao je pričajući s njom.
„Pa”, reče ona privijajući bording kartu na grudi, „makar voliš medu Ruperta.”

„Nabošču tu malu fotografkinju pre nego što izađe iz autobusa”, reče menadžer Bilija Blicena. „Kako se ono zvaše? Fogi? Smogi?17 Pa, momci, nabošću njeno slatko dupence za tepih.”
Čitav bend se nasmeja, osim samog Bilija. Bili su na zvučnoj probi, a Misti nije došla, nego je ostala u „Holidej inu” i vodila vrele telefonske razgovore s Londonom. Bili zabaci gitaru na bok i povede Terija u stranu.
„Je li ona s tobom, drugar?”, upitao je Bili. „Ta Misti, je li s tobom?”
On je bio drag čovek. Dobar čovek. Terijev omiljeni muzičar. Zbog onoga što je uradio s grupom Lost bojs, i zbog toga što je još bio sjajan na pozornici. Ali uglavnom zato što je jedino njemu bilo dovoljno stalo da postavi Teriju to jednostavno pitanje. Ali, šta je Teri mogao da kaže?
„Nije, Bili”, reče Teri i pokuša da se osmehne. „Misti nije sa mnom.”
Bili uzdahnu. „Pa, onda je valjda sve u redu.”
Uprkos kasetama Aerosmita i Kisa koje su slušali u autobusu, Bili Blicen i P45 oblačili su se u stilu klubova „Maksov Kanzas Sitf i „CBGB” - kravate uske kao jezik, pantalone pripijene poput sloja boje, polovni sakoi i raskuštrane frizure u stilu Bitlsa, kakve je grupa Birds mogla da nosi 1966.
Ali njihov menadžer bio je pripadnik stare škole, losanđeleški pravnik u kaubojskim čizmama koji je diplomirao na Harvardu i kokainu. Godinama je već bio u tom svetu i znao je kako sve radi.
Sadje podigao glas u praznoj studentskoj dvorani, jer Bilijeva publika se iz meseca u mesec smanjivala, a bend se nasmejao i zapljeskao.
„Nabošću joj dupe za jebeni tepih!”
Nastup je te večeri bio vrhunski - dugokosi studenti odvalili su se od piva dok je Bili oponašao zabadanje igle u mišicu, a ceo savez studenata pevao je s njim: „Bodite se svi!”
Vratili su se u bar „Holidej ina”. Bend i menadžer, Teri i Misti i nekoliko lokalnih klinaca oba pola koji uvek uspevaju da se prikače nudeći drogu, seks i laskanje.
Teri nije razgovarao s Misti. Na terenu je sve drugačije. Oboje su došli da obave posao. A kad je on digao ruke, shvativši da ona nije za njega, droge je nestalo, panker je počeo da mućka šrafcigere sa sirupom od narandže, a Misti je sedela u uglu i razgovarala s losanđeleskim kaubojem.
Teri nikad nije saznao šta se dogodilo u baru kad je on otišao na spavanje. Nije želeo da sazna. Ali Misti je pokucala na vrata njegove sobe nešto iza ponoći; nije bila uplašena, ali je tražila utočište, i to je bio početak svega za Terija Vorbojsa i njegovu devojku mačjeg lica.
Ta prva noć bila je i najbolja, makar za njega. Nikad neće zaboraviti kako je izgledala kad se probudio, pred samu zoru, i video je kako sedi na kauču u dokolenicama i puši crnu cigaretu marke sobranije. Onda su to ponovo uradili i postigli het trik, jer bilo je nečega u kombinaciji dokolenica i sobranija što ga je izluđivalo.
A onda ju je rano jutarnje svetlo zateklo kako stoji iznad njega, sada potpuno naga, bez dokolenica, i drži lisice od veštačkog ružičastog krzna.
„Pališ se na dominaciju?”, upitala ga je.
Teri je zurio u nju mutnim očima.
„Ne znam”, reče. „Za koju kompaniju snimaju?”
Počeli su odatle.

Ako će već da se vrati u stan, treba da krene na sever i pronađe noćni autobus. Ali noćas nije mogao da gleda svoj bedni stančić ni džombasti madrac. Ne sa spidom još u venama, ne dok Misti u nekoj hotelskoj sobi istražuje svoju seksualnost. Sve u životu činilo je san nezamislivim.
Verovao sam, mislio je. Verovao sam u nju, verovao sam u njega. Slušao sam njegove ploče kad ih niko nije kupovao, kad nikoga nije bilo briga - voleo sam Daga Vuda pre nego što je postao kul. Teri je verovao u njega čak i kad se Bob Haris podsmevao: „Lažni rok.” Verovao je i Dag ga je izdao.
I u nju sam verovao, mislio je Teri. Najviše sam verovao u nju. Video sam u njenom licu nešto zbog čega sam odustao od svih žena na svetu. Koliko glup čovek može da bude?
Gazio je kroz noć, podigavši okovratnik sakoa mrtvog čoveka da se zaštiti od hladnoće, i tek kad je skrenuo desno kod Londonskog zida shvatio je kuda ide.
Ostavio je za sobom velike bele zgrade i statue ljudi na konjima, pa je krenuo Gradskim putem, i odjednom je osetio sirotinju u opštinskim naseljima, u tim klimavim kutijama koje je neki glupavi arhitekta smatrao odličnom zamisli pre deset ili petnaest godina, u naseljima što se protežu u mrak sve do Ejndžela.
Mrak je razbijala jedna ogromna zgrada. Stajala je na pola Gradskog puta, sva svetla su gorela, a vazduh je zaudarao na ono što je proizvodila. Fabrika džina.
Zašto se vratio ovamo? Na mesto koje se toliko trudio da napusti? Znao je da to ima veze s činjenicom da je život mnogo zamršeniji nego što može i da zamisli.
Obična devojka bila ti je dosadna, ali divlja devojka te je unesrećila. Pored jedne si se osećao kao zatvorenik, a pored druge kao niko i ništa. Jedna je želela da se uda za tebe, da rađa decu i da te zauvek zarobi. A druga hoće da se kreše s nepoznatima.
Želeo je natrag svoj stari život, njegovu jednostavnost, umerenu udobnost. Devojku koja te voli i ostaje s tobom, čak i ako to moraš da platiš zatvorom braka.
Mislio je da će ga novi život osloboditi, ali morao je svakodnevno da uči nova pravila. Nemoj biti težak. Nemoj biti suviše mačo. Nemoj mnogo da mariš.
U ogromnoj senci svog starog radnog mesta, Teri udari pesnicom stub ulične svetiljke iz sve snage. Onda je malo skakutao naokolo i lizao bolnu šaku.
Noćas će prestati to da radi.

DEVET


To je bio klub drugačije vrste.
„Samo za članove”, reče čovek na vratima Reju.
Bio je to jedan od onih kao stena tvrdih koknijevskih drkadžija s izbledelim mornarskim tetovažama ispod kratkih rukava najlonske košulje koja se ne pegla, a ono kose što mu je ostalo češljao je pravo unazad.
Liči malo na Henrija Kupera, pomisli Rej, ali nije mogao da ga zamisli kako se smeši u reklami za brut s Kevinom Kigenom. Ovaj je bio anti-Henri. Izgledao je kao da če ti razbiti gubicu čim te pogleda.
Rej pogleda preko njegovog ramena u otrcani bar obložen bambusom. Bučni nasmejani ljudi kretali su se kroz oblake dima, muškarci u odelima, žene u zvoncarama. Negde je pevao Mat Monro.
„Došao sam s Padijem Klerom”, objasni Rej. „Padi, onaj što piše pop rubriku za Dejli dispač?”
Vratar je gubio strpljenje. „Slušaj, sinko. Baš me boli briga i da si došao s princezom Margaretom i njenim posranim kučićima. Samo za članove. Kapiraš?”
Rej klimnu glavom, ali je oklevao da ode. Nervozno je dodirnuo goli ručni zglob. Nije imao sat. Nije mu trebao do večeras. Nikad nije ni shvatao svrhu posedovanja sata. Za Reja su satovi bili nešto što pripada svetu njegovog oca - kao kravate, uglancane cipele i govori Vinstona Čerčila. Sat je značio rad. A šta Rej zna o tome? Novine nisu rad. Novine nisu posao. Video je u mislima svog oca kako navija svoju omegu prema zvonu Big Bena što se čuje iz malog tranzistora. Ali, kako je noć odmicala, Rej je najzad shvatao svrhu postojanja satova. Koliko još ima pre nego što Džon sedne u avion za Tokio? Koliko mu je vremena ostalo?
Ponovo dotakavši zglob, Rej virnu preko vratarevog ramena. Ovo nije bila njegova vrsta kluba - činilo se da nema nikog mlađeg od četrdeset, nikog u jeftinom odelu umrljanom hranom i pićem - ali nije imao kuda drugde da ode. Znao je samo da se „Empajer” nikad ne zatvara.
Rej je jednom proveo u ovom klubu jedno alkoholičarsko popodne. Kao jedan od prvih zadataka u Novinama, poslali su ga da pokrije konferenciju za štampu Arta Garfankla. Obreo se sedeči pored znojavog čoveka u zgužvanom odelu s prslukom. Bio je to Padi Kler, autor rubrike Zvuči moćno! u Dejli dispaču.
Kler je pomalo zaudarao na čudnovatu mešavinu ginisa, pržene hrane i znoja iz Ulice Flit - ali je bio vrlo ljubazan s Rejem, petnaestogodišnjakom u teksas jakni, školskoj košulji i pantalonama, i učtivo je upitao mladog novinara da li bi ga obavestio o skorašnjim umetnikovim delima.
„Dakle, šta ova kovrdžava pizda radi otkako su se Sajmon i Garfankl raspali?”, bile su tačne Padijeve reči.
Rej je udahnuo i ispričao mu. Znao je sve napamet. Karijeru nekoga kao što je Art Garfankl pamtio je bez napora. Rekao je Padiju za dva solo albuma, o dva ogromna hit-singla - izvrsni All I Know i neubedljivi I Only Have Eyes For You - kao i o nekom vrlo zanimljivom glumačkom radu, u filmovima Kvaka 22 i Seksualno saznanje.
„Osim toga, on ima apsolutan sluh”, govorio je Rej zagrevajući se za temu, „i diplomu matematike, a kažu da će snimiti uvodnu muziku za onaj crtač o zečevima - kako se ono zove?”
Padi Kler se zamislio. „Duško Dugouško?” pokušao je da pomogne.
Rej odmahnu glavom. „Brežuljak Voteršip.”
Žuti zubi Padija Klera oduševljeno zasijaše. „Dužan sam ti uslugu, sinko”, rekao je izgledajući istinski zahvalno. Ali, Padi je imao beležnicu na čijoj je praznoj strani pisalo Art Garfankl, a Rej nije mogao a da ne opazi kako ništa što je rekao nije bilo vredno da se zapiše. Možda Padi ima fotografsko pamćenje.
Onda se pojavio Art Garfankl, visok, nosat knjiški tip okružen uobičajenim klimoglavcima i direktorima iz diskografske kuće, a Padi Kler je podigao izgrizenu mastiljavu olovku i pritisnuo od pljuvačke sjajni vrh na papir.
„ Arte”, rekao je, „da li je tačno da ti i Pol mrzite jedan drugog?”
Art Garfankl bolno iskrivi lice. Klimoglavci se namrštiše i zamlataraše rukama.
„Ima li onda izgleda da se ponovo okupite?”, nastavio je Padi. „Imali neke romanse” - Padi Kler ogoli žute očnjake, a reč je zazvučala kao analni seks s domaćom životinjom - „s nekom od koleginica na snimanju filma? Da li zaista radiš na novoj verziji Duška Dugouška?”
Ovo je bilo drugačije novinarstvo.
Ali Padiju Kleru dopao se klinac pored njega, i kad je konferencija za štampu na brzinu okončana, pozvao je Reja „na jedno brzo pićence u lokalčiću koji znam”.
„Empajer” je bio privatni klub, što je Reju zvučalo veličanstveno, ali otrcana stvarnost pokazala je podrum sa šankom, u dvorištu prepunom kanta za smeće u istočnom delu Sohoa, pored Ulice Bruer. Stalno navučene izlizane zavese, svenule biljke u saksijama, plastične pepeljare s reklamom za perno prepune opušaka. I svi ti polupijani matorci koji nemaju nikakva važnija posla.
Padi je rekao Reju da u Sohou ima na stotine ovakvih mesta koja izbegavaju zakone o dozvolama za točenje ograničavajući pristup samo na članove. A Rej je pitao ko su članovi.
Svako za koga tiranin na vratima odluči da je član, odgovorio je Padi. Ostali su šest sati.
Kad je bilo gotovo, i dok je, neverovatno, noć u Sohou tek počinjala, Padi se - još trezan, ali znojaviji nego ikada - vratio u Ulicu Flit da napiše članak, a Rej je teturao Ulicom Bruer pre nego što je počeo da povraća od jednog kraja Ulice Old Kompton do drugog. Od Ulice Vardur do Čering Kros Rouda bljuvao je na svakom koraku.
„Još si ovde, a?”, reče anti-Henri. „Jesi li postao član?”
Rej odmahnu glavom. „Ne, nisam još”, odgovorio je učtivo.
Vratarove oči planuše. „Odlazi, gnjavatoru mali. Odjebi dok te nisam prebio.”
Rej se pope do vrha prljavih stepenica i pogleda laku kišu kako pada po Sohou. Koliko je uopšte sati? Kad kreću avioni sa Hitroua? A onda je čuo kako ga neko doziva po imenu.
Padi Kler se smejao u dnu stepenica i rukom pozivao Reja da mu se pridruži. Siledžija sokolovog lica na vratima još je buljio odozdo u Reja, ali Padi mu rukom pokaza da je sve u redu. Rej se sramežljivo osmehnu i siđe natrag niz stepenice. Padi Kler ga zaštitnički obgrli oko ramena dok mu je vratar unosio debeli prst u lice.
„Nema tableta, nema džointa”, rekao je, „ili ću te prebiti.”
„Zašto je tako opak?”, upita Rej Padija dok su ulazili u zadimljeni sumrak.
„Albert? Pa, ‘Empajer’ zapravo nije klub. Više je nešto kao privatna žurka. Ili feud. Da, tako je - posrani feud. Niko ga - niko od redovnih - ne zove ‘Empajer’. Svi kažu ‘kod Alberta’. A Albert obično ne prima tipove kao što si ti.” Padijevi žuti zubi blesnuše na slabom svetlu. „Znaš - decu cveća.”
Rej udahnu duvanski dim i protrlja goli članak. Ne treba da bude ovde.
„Tražim Lenona”, reče zabacujući kosu unazad. Makar se malo očistio. „Znaš? Džona Lenona, iz Bitlsa.” Iako je Padi Kler pisao rubriku Zvuči moćno!, Rej nije tačno znao koliko on zna ili ne zna o savremenoj muzičkoj sceni. Ponekad mu se činilo da se Padijevo zanimanje za muziku završava s Bilijem Fjurijem, Džetom Harisom i Šedousima, a ponekad je pak mislio da Padija nikad u životu muzika nije ni zanimala. „Noćas je u gradu.”
Padi zamišljeno klimnu glavom. Podigao je čašu do usana, ali bila je prazna. Padi kao da se zaprepastio.
„Na putu za Tokio s Joko”, reče Rej. „Moj urednik želi da ga intervjušem. Zaista je važno.”
Padi je posmatrao Reja nekoliko trenutaka, a onda ga pljesnuo po leđima. „Ne brini, sinko. Ja ću ti dati da pišeš Zvuči moćno! kad budeš spreman da uđeš među velike momke.”
Rej oseti talas očajanja. „Hvala ti, Padi.” Umorno se nasmešio i pogledao po mračnoj sali, dodirujući svoj goli članak. Padi ga je poveo do stola na kom su opušci ispadali iz pepeljare s natpisom „Perno”. Mahnuo je konobaru i dve čaše s providnom tečnošću tresnule su pred njih. Rej srknu; bilo je to nešto najodvratnije što je u životu okusio.
„Ima ukus kao ono što mi je mama davala kad me boli zub”, reče Rej. „Ulje od karanfilića.”
„Aha, dobro je, je l’ da?”, reče Padi. „Ništa bolje od džina i tonika.”
Rej proguta još jedan gutljaj; iskrivio je lice, ali nije želeo da ispadne nezahvalan.
„Što se tiče Džona”, reče Padi, „poslednje što sam čuo jeste da je dole u ‘Točionici’.”
Rej zinu s čašom na pola puta do usana.
„Dole su neki moji klinci.” Padi Kler se zagrcnu pićem. „Nikad ne znaš šta će da naprave, Bog ih blagoslovio. Ne ustaju iz kreveta boreći se za mir. Vraćaju diplome jer je Cold Turkey pala na top-listi. Jedu čokoladnu tortu u vreći da zaustave rat - šta li im to znači?”
Rej je zapanjeno zurio u njega. Padi je bio proizvod stare škole Ulice Flit. Ponekad se činilo da ne zna ništa. Ponekad bi čovek poverovao da Padi zna sve što se može znati. Rej ustade, trapavo, odjednom se setivši da je Terijev diktafon još kod njega.
„Hvala ti, Padi.”
Padi je izgledao zadovoljan sobom. Rej je video da mu je drago što je pomogao. Ispod tog odela punog mrlja bio je dobar čovek.
„Rekao sam ti da ti dugujem uslugu. Aha, moj urednik je strašno uzbuđen - voli Džona i Joko - oni su mu dvoje omiljenih luđaka. Jebote, baš ih voli!”
Rej proguta ostatak pića, ne želeći da zloupotrebi Padijevu gostoljubivost. Potražio je sat po sali. Ali kod Alberta nema satova.
„Koliko je uopšte sati?”, upitao je.
Padi pogleda mladića s tugom i sažaljenjem, a u upaljenim očima zasijaše mu suze pune džina.
„Oh, vrlo je kasno”, reče, a Rejevi prsti dotakoše ogoljen ručni zglob.

Šta to ima na tom licu?
Kao da na njemu vidiš ceo njen život. Jednog dana biće lepa starica, a sigurno je bila prelepa beba. Bilo je nečeg onosvetskog na njenom licu - nečeg anđeoskog. Uznemirujuće simetrično lice, lice najlepše devojke na svetu, kao da je sam Bog sve stavio tamo gde mu je mesto. Izgledala je kao poboljšana verzija devojke iz Poslednje bioskopske predstave. Tako je. Kao drugi Božji pokušaj da napravi Sibil Šepard. Talasasta plava kosa, oči koje prodiru pravo u dušu. I usta stvorena za ljubljenje.
Sve se tako lepo uklapa, mislio je Leon.
„Moj tata je voleo Elvisa”, rekla je nadvikujući se s Kool and the Gang. „Sećam se da sam ga gledala kao mala - filmove, znaš, prikazivali su ih nedeljom po podne. A on je izgleda uvek bio ili na Havajima ili u vojsci.” Nasmešila se, a Leonu se srce raspalo. „Mislila sam da je on filmska zvezda, kao Stiv Mek Kvin ili tako nešto. Klint Istvud. Tako. Nisam imala pojma da je pevač.” Onda se njene ljupke oči napuniše tugom, kao da su sve te nedelje kada je gledala Elvisa s tatom zauvek prohujale. „Mislim, da je bio pevač
Leon oduševljeno zaklima glavom i nagnu se ka njoj da bolje čuje; usne su mu bile tik uz njeno lice.
„Imamo čudan odnos prema muzici koju vole naši roditelji”, reče, a ona razmisli o tome, učtivo se osmehnu, a Leon opsova samog sebe - zašto se uvek trudiš da kažeš nešto pametno? Sad misli da si neki razmetljivi drkadžija!
„Oh, znam šta hoćeš da kažeš”, reče ona. „Jer moja mama voli Frenkija Vona, pa i ja oduvek nekako volim Frenkija Vona.”
A kad su završili razgovor, Leon je učinio nešto neverovatno - zaigrao je. Leon je igrao, a svet je klizio u nepovrat. Igrao je, zaboravivši na Leni i Rifenštale o čijem nastupu treba da piše, zaboravivši na primerke Crvene magle - ostavljene na stolu lepljivom od prolivenog alkohola - i gotovo, ali ne sasvim, zaboravivši na Dagenamske pse koji ga love. Ovde ga nikad neće naći. U „Zlatnom rudniku" je bezbedan.
I tako je Leon zaboravio sve osim muzike, igre i najlepše devojke na svetu.
Leon je igrao - što znači da se uzdržano micao gore-dole, zamišljeno klimao glavom pod šeširom i držao podignut desni kažiprst kao da će reći nešto važno - i niko se nije obazirao! To je bilo ono najlepše u „Rudniku”. Niko nije mario da li si kul, ni da li radiš pravu stvar ili se ponašaš da je ples samo još jedan oblik disanja! To mu se dopadalo - o, zaista mu se dopadalo - u ovom klubu.
„Zlatni rudnik" bio je sopstvena vrsta andergraunda. Leon je to shvatio. Tu je bilo plesača, tvrdih momaka i paunova, i svako je imao svoje obrede. Ali ostavili su malo mesta i za ljude kao što je Leon. Osećao je da ima mesta za štrebere koji ne igraju. Da bi načinio taj divovski korak ka plesnom podijumu treba ti jedino samopouzdanje. Ali Leon je otkrio da je to kao korak sa stene. Kad ga jednom načiniš, više nema povratka.
Ples, koji mu se uvek činio telesno nemogućim kao letenje, u „Zlatnom rudniku" izgledao je kao normalan deo ljudskih dostignuća. Leon je igrao kroz napeti umor koji čoveka obuzme posle jedne crte spida, ne više, igrao je kroz spuštanje i igrao je prelazeći na drugu stranu.
Leon je igrao uz ploče koje nikada nije čuo - uz ovu predivnu muziku! Punu čvrstog, mesnatog fanka, gudača mekih kao paperje i glasova ozarenih kao neki nebeski hor - pevači koji su zaista umeli da pevaju, glasovi obučavani u crkvenim horovima i na uglovima ulica - a on je bio potpuni rob lica devojke pred njim. Opčinila ga je. Paralisala ga je. Od samog njenog prisustva morao je da ćuti, jezika ukočenog od stidljivosti. Ali, ona mu je olakšavala.
U pauzi, kad su otišli do šanka po šrafciger (za njega) i bakardi s kolom (za nju), bila je toliko neizveštačena i normalna da njegov jezik, kao i stopala, nije mogao zauvek da ostane svezan.
„’Jesenje zlato’ ističe kosti lica”, rekla je, a ispostavilo se da zna o čemu priča, jer je tako zarađivala za život - šišanjem, stavljanjem trajne i farbanjem u salonu po imenu „Kosa danas”. Nežno je podigla obod njegovog šešira da razmotri prednosti „jesenjeg zlata”. Leon ustuknu pola koraka.
„Ma daj”, rekla je smešeči se na onaj svoj način. Nije mogao da odredi da li ona koketira ili je samo ljubazna. „Ne stidi se.”
A onda je Leon - ona je to činila tako lakim - krenuo s najlepšom devojkom na svetu natrag u njenu prirodnu sredinu. Na plesni podijum.
A vreme je prosto teklo, vreme ovde nije imalo smisla. Svetlo se odbijalo od kristalne kugle što se sporo okretala na tavanici bacajući bleskove boja po licu koje će, znao je, pamtiti do poslednjeg časa.
Igrala je blagim zanjihanim pokretima, pravila je male korake u cipelama s visokim potpeticama, gotovo se ne pomerajući, ali to je Leonu nekako delovalo kao vrhunski ples. Kosa joj je padala po licu i ona ju je sklanjala pokretom glave, uz tajanstveni osmeh, kao da se upravo setila gde je, kao da joj je nešto zabavno palo na pamet. Bila je savršena. Mnogo bolja od Sibil Šepard, odlučio je Leon.
A tu je bilo još nešto - ona je bila neodvojiva od muzike. Leon je igrao prvi put u životu, a te neverovatne pesme - priče o uništenom svetu, ili o svetu koji je upotpunila nečija ljubav - neće više moći da čuje a da ne misli na njeno neverovatno lice.
„Ako ne mogu tebe da imam... Ne želim nikoga, mala... Ako ne mogu tebe da imam... oh-oh-OH!”
„Hej”, reče najlepša devojka na svetu. „Jesi li ti to prehlađen?”
Leon nije želeo da je laže.
„Ne”, rekao je. „Nisam, uzimao sam drogu.”
Ona podiže obrve. On se prestravio da će se ona okrenuti i otići. Prvi put te noći osetio je istinski strah. Strah da je više nikada neće videti.
„Oh, ne bi trebalo da uzimaš droge”, rekla je. „Nisi svoj kad uzimaš droge.”
Leon nikada nije pomislio na to. I odjednom je shvatio da postoji nešto što očajnički mora da sazna.
„Kako se zoveš?" upitao ju je, a zapravo je mislio - mogu li te voleti zauvek?
Ona mu reče.

Teri se osećao kao turista u sopstvenom životu.
Fabrika se nije promenila. Metalna tutnjava iz utrobe zgrade, nalik na zvuk prolaska nekakvog velikog broda u noći, zadah prevrelog ječma i bobica kleke od kog se prevrtao stomak.
Teri se pitao šta će biti s njenim stvarima. Nekada je raskid bio jednostavan. Devojke koje je poznavao živele su s roditeljima. Posle raskida nije bilo šta da se sređuje. Odete svako svojim putem, a onda je nekoliko meseci kasnije možda vidiš s novim momkom i vereničkim prstenom. Vidiš je u parku ili na brzinu u kolima, a onda nestane. Mnogo je zamršenije ako ste živeli zajedno. Toliko ima stvari s kojima treba nešto učiniti.
Njene torbe pune opreme za snimanje, rolne filmova, kontakt kopije, velike kartonske kutije s natpisom ILFORD na poklopcu. Njene ploče Nika Drejka, Tima Baklija i Pati Smit. Njeni albumi s fotografijama Vigija, Žak-Anrija Lartiga i Dorotee Lang. Lepršave haljine, oskudne gaćice, glomazne cipele. Nešto ispucalog posuđa iz „Habitata”. Sve to je stiglo u Terijevu garsonjeru u ford kapriju njenog tate, natrpano na svaki centimetar prtljažnika, zadnjeg i suvozačkog sedišta. Teri obrisa oči i zagleda se u fabriku. Pretpostavio je da će njene stvari otići kako su i došle. Nije želeo da ih vidi. Nije želeo da bude tu.
Setio se noći kada se doselila. Veće je počelo onako kako je, izgleda, počinjalo svako veče kad je 1976. prelazila u 1977 - odlaskom na nastup benda. To je bilo nekoliko sedmica posle turneje s Bilijem Blicenom. Nekoliko nedelja posle kucanja na njegova vrata u ponoć. Trudio se da ne misli na nju. Oboje su se vratili svojim životima u Londonu. Ona je imala oženjenog dečka, on je imao avanture za jednu noć i prijatelje. Bilo je mnogo posla. Teri nikad nije večeri provodio kod kuće. Nije imao zašto.
„Uzmi kaftan”, rekao je Reju jedne večeri. „Vodim te da čuješ novu muziku koja će ti se dopasti.”
U prizemlju tornja bila je mala prašnjava radnja u kojoj je ono malo turista koji pređu reku da bi videli katedralu Sautvork kupovalo jadne suvenire. Teri i Rej spaziše Leona u radnji; svađao se s vlasnikom, Azijatom, i pokazivao od sunca izbledele majice u izlogu.
„Ali ne smete da prodajete ovo đubre - to je rasistički”, govorio je Leon. „Razumete li?”
Uvredljivi predmet bio je dizajniran da izgleda kao promotivna majica nekog benda. „Adolf Hitler - Evropska turneja: 1939-1945”, pisalo je, a pod slikom Hitlera veoma zadovoljnog sobom bio je spisak zemalja poredan kao datumi poseta na turneji. „Poljska, Francuska, Holandija, Italija, Mađarska, Čehoslovačka, Rumunija, Rusija.”
„To samo moda”, bunio se vlasnik. „Samo trendi.”
„Ovo uopšte nije trendi!”
„Ti loš za poso”, reče vlasnik. „Ti dečko nevolja. Izaći iz radnje.”
„Hajdemo, dečko nevoljo”, reče Teri hvatajući ga za mišicu. „Vodim te da čuješ novu muziku koju ćeš obožavati.”
Uhvatili su podzemni voz do „Hamersmit odeona”. Na spisku je bilo Terijevo ime s jednom osobom u pratnji. Teri je porazgovarao s predstavnikom za štampu „Merkjurija" i uspeo da uvede oba prijatelja. Proveli su sjajno veče - Tom Peti i Hartbrejkersi, jedan od retkih bendova oko kojih su se slagali. Dovoljno brzi i žestoki za Terija, zveketavi i dugokosi za Reja, i dovoljno nalik Dilanu da i Leon bude srećan. Udarali su rukama po vazduhu i pevali uz American Girl, Breakdown, Hometown Blues i Anything That’s Rock and Roll. Iako je Teri govorio kako su Hartbrejkersi, oni pravi, bili grupa Džonija Tandersa, ovaj bend je bio divan - zvučali su kao muzika koju su mogli da čuju na piratskim radio-stanicama svog detinjstva, ali su svakako svirali novu muziku. Teri, Rej i Leon svađali su se sve vreme vožnje crnim taksijem do Terijeve garsonjere.
„Za mene su suviše tradicionalni”, rekao je Leon, a Teri i Rej su mu se smejali zato što je mali drkoš vrištao uz American Girl glasnije od svih.
„Ali, ti mrziš hipike”, reče Rej Teriju dok su pešačili prljavim hodnicima do garsonjere koja košta šest funti sedmično. „Ti mrziš sve hipike!
„Volim ja mnoge hipike”, branio se Teri. „A Tom Peti nije hipik.”
„Navedi mi jednog hipika kog voliš”, reče Rej paleći električnu vatru u Terijevom stanu. Provešće tu čitavu noć. Razgovarajući o muzici, slušajući muziku. Pijući votku dok sve ne popiju, pušeći dok ne ostanu bez cigareta. Možda će odspavati sat-dva pred zoru, a onda će ustati i uhvatiti autobus do Novina.
„Džon Sebastijan”, reče Teri. „Volim Džona Sebastijana.”
„Lovin Spunful”, reče Rej. „Ličio je pomalo na Džona Lenona.”
„Jedan od najboljih pisaca pesama svih vremena”, reče Teri. „Didn’t Want to Have to Do It, Summer in the City, Nashville Cats, Younger Girl.” Otvorio je bocu smirnova i sipao votku u tri prljave šolje za čaj. „Neverovatan pisac! Do You Believe in Magic? Rain on the Roof - volim tog manijaka! Bolji je od Dilana.”
„Jeste malo sutra”, reče Leon, zbaci martinke i leže na Terijev madrac.
„Warm Baby, Never Goin’ Back”, reče Teri. „On je jedan od onih Amerikanaca koji su se zatreskali u Bitlse, ali nisu prestali da vole sopstvenu muziku. Bluz, kantri - sve je to mešavina, duboko zapretena. A i spavao je s trinaest žena na Vudstoku.”
Leon sede; najzad je nešto ostavilo utisak na njega. „Ko? Džon Sebastijan? Trinaest žena za tri dana?”
Teri klimnu glavom. „Spavao je s trinaest devojaka na Vudstoku, i ipak je stigao da izvede solo nastup.” Počeo je uzbuđeno da traži po svojoj zbirci ploča. „A onda, kad su se Lovin Spunful raspali, Džon Sebastijan je i dalje pisao sjajne pesme, kad je postao plaćeni muzičar i pisao za novac. Napisao je onu divnu pesmu za Everli braders - Naše nezaboravljene priče. O muzičarima na putovanju, o tome kako sede na krevetima u motelu i pričaju o svemu što su videli i uradili.
Everli braders su snimili dobru verziju, ali izvođenje Džona Sebastijana, to je...”
Teri izvuče otrcani album s naslovom Tarzana kid. Plastika je bila izlizana i izgrebana, a kad je Teri spustio iglu na stvar koju je želeo da pusti, Rej je shvatio da je to ploča koja je voljena. Svi su oni imali takve ploče. I tako su njih trojica sedeli i slušali ovu potcenjenu pesmicu, jednostavni akordi gitara uzdisali su ispod glasa Džona Sebastijana, a Rej pomisli kako je ovo najbolja pesma o prijateljstvu koju je ikada čuo.
Ponovo pričam sa sobom.
I pitam se da li je dobro što putujemo,
I da li bismo bili negde drugde da možemo?

Onda je neko pokucao na vrata.
Bio je to momak s drugog kraja hodnika, menadžer nekoliko nepoznatih grupa. Iza njega je stajala Misti, zadihana i nasmejana, s otrcanim koferom u ruci. Svi su joj pomogli da unese stvari, čak i dečko s kraja hodnika, jer Misti je bila devojka za koju su muškarci činili takve stvari, a Teri je davao sve od sebe da sakrije iznenađenje što je ona iznenada odlučila da se doseli kod njega ne osetivši potrebu da o tome porazgovaraju. Sedeli su u neprilici kad su sve stvari unesene, a onda su Rej i Leon ispili piće i otišli.
Kasnije je malo plakala, pa su vodili ljubav, a onda, kad je Misti pala u iscrpljujuć san, on vide tragove na njenom telu, te tamne modrice po rukama i nogama, jedva vidljive na slabom svetlu što je curilo u garsonjeru, modrice na mesečini.
Video je on već takve znake u Njukaslu, one prve noći, čak ju je i pitao za njih, i poverovao joj je kad mu je odgovorila: „Lako mi ostaju modrice, kad se udarim”, jer je želeo da joj veruje. Bilo je teško smisliti išta drugo. Ali sada je video da to nisu modrice koje ti ostanu kad se udariš, koliko god ti koža bila nežna.
Niko tada nije znao da su zajedno. Osim Reja i Leona, niko nije znao, sve dok Teri sutradan ujutru nije otišao u kancelariju urednika fotografije i udario Esida Pita tako jako da mu je slomio vilicu, a sebi dva prsta na desnoj ruci. Onda su saznali.
Nekoliko minuta kasnije bio je u kancelariji Kevina Vajta, omamljen od bola, a urednik je skoro plakao od nemoćnog besa i pitao Terija šta drugo može da uradi osim da ga otpusti.
„Ne mogu da podnesem kad muškarac tuče ženu”, rekao je Teri. Zurili su dugo jedan u drugog. „Bez obzira na razlog”, reče Teri.
„Gubi mi se s očiju”, rekao je Vajt, a Teri je prvo pomislio da je otpušten. Onda je shvatio da ga Vajt šalje natrag za sto. I znao je da će doveka ostati dužan Kevinu Vajtu.
Sada niko nije znao da su se razišli. Ali, uskoro će saznati. I smejaće se od srca, i imaće i pravo da mu se smeju. Šta je drugo očekivao? Kako je i moglo da se završi kad je počelo tako bednom gužvom?
Teri prođe kroz gvozdenu kapiju fabrike džina. Bezbednosno svetlo se uključi i zaslepi ga za trenutak. Podigao je ruku da zaštiti oči i video da senka koju baca izgleda kao modrica na mesečini.

Rej se zapanjio kad je video čopor fotografa ispred „Točionice”. Nekako je zamišljao da je on jedini koji traži Lenona. Ali ispred lokala se bar njih dvadeset guralo da nađe bolje mesto s obe strane crvenog tepiha ograđenog gajtanom; smejali su se i gunđali, krivili vratove gledajući rokere koji su dolazili i odlazili.
Bila je to čudnovato staromodna gomila. Dugokose devojke u pripijenim kožnim pantalonama i doterani muškarci u sakoima širokih revera i tesnim pantalonama sa šarom leopardove kože. Rasa dvojnika Roda Stjuarta i bliznakinja Brit Ekland. Kao da se nova muzika nije pojavila, mislio je Rej, kao da „Zapadni svet" ne postoji. Gledao ih je kako gaze po crvenom tepihu ispred „Točionice" sa, kako mu se činilo, čudnovatom mešavinom ponosa i stida, jer, iako su paradirali pred gomilom fotografa, niko od njih nije pomislio da ih vredi slikati.
Ali Rej je osećao naelektrisanost koja uvek okružuje velikane. Osetio je to samo jednom ranije, kad ga je urednik prošlog januara poslao da izveštava o hapšenju Kita Ričarda zbog droge u malom gradu Ajlsberiju, a Mik Džeger neočekivano ušetao u malo gledalište. Ista takva struja od mnogo megavata sada je nadirala i povlačila se kroz noć. Čopor fotografa, ostareli klinci šou-biznisa što ulaze u „Točionicu" i sam Rej - svi su to osećali. Blizinu veličine.
„Je li on unutra? Je li on unutra? Šta radi? S kim je?”
Atmosfera je bila karnevalska, kao na žurci, ali prekrivena napetošću. Za sve je to bila posebna noć. Noć koja se ne zaboravlja. Ali postojala je šansa da se nešto propusti. Rej je gledao naokolo, ne znajući kuda da krene, osećajući kako džin i tonik sve prekrivaju bolesnom izmaglicom. Jedan fotograf je pevao nešto nalik na mornarsku pesmu za veslanje. Ne, nešto drugo - veselo je pevao na melodiju pesme Šta da radimo s pijanim mornarom.
Šta da stavimo u novine dnevne?
Šta da stavimo u novine dnevne?
Šta da stavimo u novine dnevne?
Ujutru pred zoru?

Rej zakorači na crveni tepih. To je pravi put. Ako je imao malo šta zajedničkog s ovim ostarelim oponašateljima Roda Stjuarta, još se više razlikovao od okorelih profesionalaca iz Ulice Flit. A Džon je unutra. Džon je sada tako blizu. Rej oseti da sav drhti.
Krenuo je crvenim tepihom, a devojka na vratima pogledala ga je kao da skače po grobu njene bake. Pored nje su stajala dva ogromna skinsa u crnim grombi kaputima. Namrštili su se na Reja kao da im je postavio pitanje o kom valja razmisliti.
Propalog lopova što očajan loče,
Sindikalca što s pištoljem karijeru poče,
I dobitnika nagradne longplej ploče
Ujutru pred zoru.

„Zdravo”, reče Rej stidljivo se osmehujući. „Ja sam Rej Kili iz Novina.”
„Zatvoreno za novinare.”
„Platiću”, reče Rej i izvadi šaku sitnine. Obično je bilo dovoljno da si iz Novina, ali ne uvek. U „Markiju" si ponekad morao da ispljuneš sedamdeset pet penija kao i svako drugi. Koliko je ulaz ovde?
Ženino lice se iskrivi u poražavajući podsmeh.
„Oh, mislim da nećeš”, reče.
Svetske glavešine svašta nam rade
Idiot osvaja tri nagrade
Javnost se žestoko u nerede dade
Ujutru pred zoru.

Rej se povuče, crven kao rak, ispustivši usput nekoliko novčića na tepih. Sagnuo se da ih pokupi i ispustio Terijev kasetofon. Pao je uz tresak. Plašio se da će mu se fotografi smejati, ali za njih on kao da nije postojao. Za njih niko nije postojao osim tog tridesetšestogodišnjaka u klubu. Rej se odvuče na kraj čopora - opazio je da neki stoje na lestvama - i pogledao udubljenje na Terijevom diktafonu.
Laži su meke, a istina kruta.
Kakve su šanse da publika proguta?
Mi ne odustajemo na pola puta.
Ujutru pred zoru.

A onda se sve odigralo za tren oka. Blicevi su sevali, glasovi su vikali, uzbuđena tela grunula su napred. Izbacivači su krenuli napred i bili odgurani nazad, gotovo pregaženi.
„DŽONE! DŽONE! OVAMO, DŽONE!”
„JEDNU OVDE, DŽONE. JEDNU OVDE!”
A onda Rej razrogači oči i srce mu ubrza, jer on se pojavio, video ga je kroz uzbuđenu gomilu - Džon Lenon glavom. Džon! Kosa mu je bila kraća nego što je Rej očekivao, skoro kao prerasla nulerica, i bio je mršaviji - mršav možda prvi put u životu. Rej oseti kako pada napred, dobi lakat u lice i uzvrati udarac. Ovo neće propustiti.
Kroz bliceve i mahanje ruku video ga je, stvarno je tamo - okrugle naočari sa žičanim okvirom, teksas jakna i farmerke - kao ja, pomisli Rej - a pored njega brzo korača sitna žena guste čupave crne kose. Oh, to je bez sumnje Džon Lenon. Rej Kili nije disao, a popeo se jednom nogom na prvu prečku merdevina i sada je sve video sasvim jasno. Naočari na Lenonovom licu bile su zlatne kugle obasjane tim silnim blicevima.
„ŠTA KAŽEŠ NA ELVISOVU SMRT, DŽONE? IMAŠ LI NEKI KOMENTAR?”
Elvis - mrtav?
Kroz sjaj bliceva i preko ramena fotoreportera, Rej opazi nešto iza stakala naočara, zaista, ali samo za tren, a onda je nestalo, naočari su ponovo postale neprozirne pod svetlom bliceva. Džon i Joko brzo uđoše u rols-rojs koji je preo uz ivičnjak. Ali Rej mu je video nešto u očima, nešto što se nije moglo pobrkati ni sa čim. Bila je to... tuga.
Pre Elvisa, izjavio je Lenon u mladosti, nije bilo ničega.
Sada je njegov heroj otišao, a on nije ni znao za Elvisovu smrt - Rej je bio siguran u to: Džon do malopre nije znao. I heroj Reja Kilija takođe je otišao, rols je brzo odmicao, a jurilo ga je nekoliko najluđih fotografa, snimali su prozore kola ne ciljajući, kao što čine sa slavnim zatvorenicima, pomisli Rej zgađeno, s nekim ko ide na suđenje - a ostali su se već okretali, smejali se i gunđali, lepo raspoloženi sada kad je plen viđen, a čak i žena s tablom za pisanje smešila se zajedno s izbacivačima kao da su svi dobili na poklon nekoliko trenutaka o kojima će doveka pričati. Samo Rej se osećao kao da nije uspeo.
Stajao je drhteći na crvenom tepihu i nikog nije bilo briga. Našao ga je i izgubio ga je. A bio je lud što je mislio da će moći da mu priđe bliže nego ovi pravi novinari. Sve je gotovo.
„Reje? To si ti, zar ne?”

Iz „Točionice" je izlazila neka žena. Visoka, lepa, duge crne kose, u pripijenim ružičastim farmerkama, kožnoj jakni i cipelama s visokim potpeticama. Fanki ali šik. Možda desetak godina starija od Reja. Ima oko trideset. Smešila mu se. „Ne sećaš me se, zar ne?”
On klimnu glavom. „Sećam te se, naravno.”
I setio se. Ona je žena menadžera jednog od najvećih svetskih bendova. Ljubazna je. Obožavateljka Rolingstonsa, setio se Rej. Jedna od onih koje misle da je najvažniji član grupe bio Brajan Džons.
Bend njenog muža postigao je veliki uspeh. Počeli su kao klupska rok grupa, izvodili su nekakav ritam i bluz u „Nešvilu”, „Klubu 100” i „Dingvolsu”, ali nekoliko velikih hit-singlova poslalo ih je u orbitu.
Rej je napisao članak o njima na kraju trijumfalne turneje po Americi, ispred stadiona za bezbol punog studenata koji su vrištali „Auuu! Rokenrol!” i svečano držali upaljače iznad glava, kao da to znači nešto više od lažnog osećaja zajedništva, više od parodije Vudstoka izvedene polovinom sedamdesetih.
Žena je izgledala kao bogatašica, a Rej je znao da je razlog to što je nova muzika došla prekasno da uguši bend njenog muža. Mali ratoborni menadžer rekao je Reju na žurci povodom kraja turneje da vidi karijeru svog benda u turnejama po američkim koledžima. Engleska je mrtva, rekao je. Neka je uzme Džoni Roten.
Rej je njegovu ženu upoznao na istoj toj žurci, na krovu hotela iznad Central parka. Na zabavi koja je plivala u kokainu, tekili i samozadovoljstvu, delovala je kao da se dosađuje i bila je druželjubiva. Razgovarali su o muzici, ali ne o grupi njenog muža. Razgovarali su o Stonsima. Stojeći ispred „Točionice” izgledala je odsutno i ljutito, kao da joj je neko upravo nešto ukrao.
„Gospodo Braun”, reče Rej. „Kako ste?”
Klimnula je glavom, ne odgovorivši na pitanje. „Jesi li video Lenona?" Bila je ljupka ali tvrda, a Rej pomisli da je to možda tako kod bogatih ljudi. Misliš da će te novac smekšati, ali, koliko je Rej video, desi se upravo suprotno. I njen muž bio je takav.
„Aha, video sam ga”, reče Rej. Pogledao je čežnjivo niz ulicu. „Mislio sam da mu uzmem intervju.” Pogledao je ženu, a ona se veselo smešila. „Nema veze”, reče on odbacujući tu zamisao.
„Ne znam čemu tolika galama”, reče ona. „On već godinama nije ništa uradio, zar ne? A Stonsi su oduvek bili bolji bend.”
„Pa sad”, reče Rej, ne želeći da ulazi u raspravu, a onda shvati šta je to sprečava da bude lepa. Bila je suviše urađena. „Pa sad, ne znam.” Nervozno se nasmejao. „Bolje da krenem. Vidimo se, gospođo Braun.”
Ali ona mu spusti ruku na teksas jaknu. Nosila je debelu burmu i prsten s najvećim dijamantom koji je Rej ikada video.
„Popij jedno piće sa mnom”, reče ona; smešila se, ali glas joj je zvučao pomalo čudno. Kao da se stidi što to kaže. A uopšte nije stidljiva žena.
Rej je oklevao. Trebalo bi da - šta? Da juri rols-rojs? Da se ulogori pred salonom za važne osobe na aerodromu? Da pokupi svoje stvari sa stola?
„Hajde - jedno piće”, ponovi ona. „Znaš li koji je dan danas?”
On razmisli. „Dan Elvisove smrti?" reče. „Je li to istina? Je li Elvis stvarno umro?”
Ona iskrivi lice kao da je on konobar koji je doneo pogrešnu porudžbinu. „Osim što je Elvis umro”, reče. Onda se osmehnu. Ima lep osmeh kad se opusti, pomisli Rej „Danas mi je rođendan.”
Rej joj požele srećan rođendan, ali ona je već krenula, i on pođe za njom. Žena s tablom i muškarci u grombijima povukli su se u stranu. Rej opazi da se svi sklanjaju u stranu kad naiđe gospođa Braun. Radoznalo je gledao oko sebe. Nikad pre nije bio ovde.
„Ovo mesto stvarno postaje dosadno”, reče ona.
Ali na Reja je ostavilo snažan utisak. „Točionica" je bila mnogo raskošnija od klubova u koje je obično odlazio. Mnogo veća, za početak, s crvenim plišanim stolicama, prefinjenim osvetljenjem i konobarima koji te pitaju šta želiš da popiješ. Ali velika pozornica bila je prazna, a posle Lenonovog odlaska osećala se nesumnjiva izduvanost. Bilo je mnogo slobodnih stolova. Odabrali su jedan. Prišla im je konobarica, devojka tipa Linde Lovlejs, kakve se ne viđaju na mestima na koja Rej odlazi.
„Šta želiš?”, upita gospođa Braun.
Rej promrmlja porudžbinu, a Linda Lovlejs se namršti i odmahnu glavom kao da je Rej klinac koji je odavno trebalo da bude u krevetu.
„Šta kaže?”
Rej se nakašlja. „Skoč i kolu, molim.”
„Ja ću kao i obično”, reče gospođa Braun. Smešila se Reju. „Moraćeš da govoriš glasnije kad budeš intervjuisao Džona Lenona, znaš.”
Sto im je bio osvetljen crvenom sijalicom u obliku sveće. Gospođa Braun oslonila je duge gole ruke pred sebe. Rej u polutami zaškilji u njen sat.
„Koliko je uopšte sati?”
Ona pogleda na sat koji je blesnuo u mraku.
„Koga briga?" reče.
Linda Lovlejs donese poslužavnik. Rej pomisli kako bi zaista trebalo da krene, ali setio se lepog ponašanja i podigao je čašu.
„Pa, srećan rođendan, gospođo Braun.”
Ona se nasmejala i klimnula glavom. Kucnuli su se.
„Hvala ti što si svratio na piće sa mnom”, reče ona, a on se postide. Izgledala je kao najusamljenija osoba koju je ikada upoznao. Ali bila je lepa i bogata, a njen muž je vodio jednu od najslavnijih grupa na svetu. Kako to da je usamljena?
„Ne - znate - i meni je drago”, promuca Rej, ne nalazeći reči. „Vrlo se radujem da popijem piće s vama na vaš rođendan.”
Zapalila je cigaretu, izbacila dim kroz nos i zaškiljila. Gurnula mu je kutiju marlbora preko stola. Rej uze cigaretu.
„Ti poznaješ mog muža, zar ne?”
Rej klimnu glavom. „Naravno. Mislim, ne baš dobro.”
„Ali ga poznaješ”, reče ona želeći nešto da izjavi. „Znaš li šta mi je moj muž kupio za rođendan?”
Rej odmahnu glavom. Nije imao pojma. Kako bi mogao da zna? „Hajde, pogodi”, reče mu ona; zvučalo je kao naređenje.
Rej slegnu ramenima. Znao je da to nije poklon kakav bi njegov otac kupio majci. Nije dobila so za kupanje ili čokoladu „blek medžik”. Toliko je znao.
„Ne znam.”
Ona ugasi cigaretu kao da je zapravo nije ni želela. „Pa - pogađaj.”
Rej je mislio i mislio, pijuckajući skoč i kolu. Ona prođe rukom kroz dugu crnu kosu, a prsti i zglob joj zasvetlucaše.
„Sat?”, reče Rej. Znao je da je poklon sigurno bio skup. To je sigurno.
„Sat? Jesi li rekao sat?" Lice joj je bilo ljupko i jarosno. Rej nije shvatao šta se dešava. „Ne, nije mi kupio sat, Rej. Sat bi bio lep poklon. Ne, nećeš nikada pogoditi, pa ću ti ja reći. Moj muž mi je za rođendan kupio vibrator. Šta kažeš na to?”
Rej nije znao šta da misli. Nikad nije video vibrator. Ali negde u sebi je znao da je odvratno kupiti vibrator svojoj ženi. Naročito za rođendan. Možda čokolada i so za kupanje na kraju krajeva i nisu tako loši.
„Recite to cvećem”, reče gospođa Braun. „Tako se kaže, zar ne? Kažu da se poruke saopšte cvećem.”
Rej je zurio u led u svojoj čaši. „Ne znam. Valjda je tako.”
Gospođa Braun se nasmeja, zaista razveseljena. Iskapila je piće i pozvala konobaricu. „Da ti ja kažem”, reče. „Mnogo se bolje može reći vibratorom. To bi trebalo da postane izreka, Reje. Recite to vibratorom.”
Pojavi se Linda Lovlejs.
„Još jednu turu”, reče gospođa Braun ne obazirući se na Rejev neodlučni protest. Konobarica klimnu glavom i ode. Rej požuri da popije piće. Nije znao može li da drži korak s ovom ženom. Sumnjao je da će moći.
„I šta on to kaže?”, reče gospođa Braun. „Šta to želi da mi kaže taj moj muž koji mi je poklonio vibrator za rođendan?”
Rej je znao da ona ne očekuje odgovor. Zato je čekao, pijuckao skoč i kolu, zurio u ženu menadžera jednog od najvećih bendova na svetu i pitao se kako neko tako lep može da bude toliko tužan.
„Mislim”, reče gospođa Braun dok je konobarica spuštala čaše na sto, „da moj muž želi da mi kaže da se jebem.”

DESET


Bezbednosni reflektor se ugasi i Teri vide prastarog fabričkog domara, Pi Džeja; sed i sitan, motao je cigaretu u svojoj drvenoj kućici veličine mrtvačkog kovčega.
„Nisam mislio da ću te ponovo videti”, reče Pi Džej Teriju ližući rizlu vrhom jezika.
Starčić se već presvukao u prugastu pidžamu. Po njoj je i dobio nadimak. Čim prođe ponoć, Pi Džej obuče svoju pidžamicu, izvadi kesu duvana „Old Holborn” i spremi se za, kako je on to zvao, finu dremku. „Mislio sam da letiš po svetu s onim drogiranim manijacima.”
„To je bilo prošle nedelje”, reče Teri. „Jesu li gore?”
Bled osmeh. „A gde bi bili?”
Teri uđe u fabriku. Bilo mu je čudno što je tu posle skoro godine provedene u Novinama. Pogledao je po ogromnoj punionici, sada tihoj i mirnoj; beskrajne trake poput zmija su vijugale po hali sličnoj ogromnom avionskom hangaru. Mislio je da se više nikada neće vratiti, ali dolazak ovamo čudnovato ga je tešio.
Cela zgrada bila je mračna, ali na spratu se videlo fluorescentno svetlo iza prozora. Odeljenje za obradu podataka nije se nikad zatvaralo.
Svi ostali radnici iz punionice i kancelarija dobijali su besplatan džin čim otkuca šest, a pola sata kasnije rekli bi im da se vuku kućama. Ali mladi ljudi koji su se brinuli za potrebe ogromnog fabričkog kompjutera radili su danonoćno, po dvanaest sati, smenjujući se u osam ujutru i u osam uveče. I radili su naliveni džinom.
Kompjuterski operater - to je Teriju zvučalo savremeno i intelektualno, ali to je bio običan fizički posao za klince koji su završili dva razreda gimnazije i imali lekarsko uverenje. Klinci kao što je Teri - nemirni, nevoljni da rade u običnim kancelarijama, klinci koji čekaju da svet zaveže i ostavi ih na miru.
Biti kompjuterski operater značilo je po čitavu noć menjati divovske trake i diskove veličine poklopca kante za smeće i gurati čekove za plate, račune i spiskove opreme u metalni štampač velik kao automobil. A najbolje je bilo što nije postojao nikakav nadzor. Mogao si da radiš šta si hteo.
Teri je ustrčao uz metalne stepenice do male kancelarije pretrpane torbama, polupojedenom hranom i otvorenim bocama, a oni su bili iza stakla, ispod belih bedema kompjutera. Piter, zgodan momak s bubuljicama i dugom pravom smeđom kosom, onaj iz benda, muzički manijak, prvi prijatelj kog je Teri stekao u fabrici.
Kišor, Pakistanac koji je želeo da postane programer, ali nije našao firmu koja bi mu pružila priliku.
I Sali Žu - pravo ime Žu Zi Ji; stajala je namrštena s Kišorom i zurila u poruku koja je izlazila iz teleprintera na tastaturi. Zaboravio je koliko je voleo njeno lice. Kako je mogao to da zaboravi?
Podigla je pogled i spazila ga; zatresla je glavom, okrenula se i skrstila ruke preko malih grudi. Onda je Piter izašao iz sale, smejući se u neverici, uzlepršane duge kose.
„Ne mogu da verujem - šta ti radiš ovde? Trebalo bi da si - šta ja znam - na turneji sa Springstinom ili s Tin Lizi ili tako nešto.”
Kišor je izašao iz kompjuterske sale stidljivo se osmehujući, a onda se pojavila i Sali, ruku i dalje skrštenih preko dojki; izgledala je kao da ju je Teri jednom izneverio i više nikada neće dobiti priliku da to ponovi.
„Čupao si obrve”, primetila je hladno. „Izgledaš smešno.”
Kako je mogao da ostavi ovakvu devojku? Kako je mogao da bude tako grub i glup? „Zdravo, Sal”, reče.
„Devojka ti je dala slobodno veće?”, upita ona. Govorila je kao prava Kineskinja rođena u Engleskoj. Čist kokni, ali s tragovima Kauluna u samoglasnicima.
Teri slegnu ramenima, želeći da bude kočoperan, ali žaleći samog sebe. Isti je kao siroti Roki Balboa. Svet ga ne razume.
„Koja devojka?”, upita.
„Možda te je ostavila”, nije odustajala Sali.
„Digao sam ruke od žena”, reče Teri.
Piter se uzbuđeno nasmeja. „Sve te obožavateljke! Drugar, mora da si isceđen!”
Sali se nasmeja; zubi su joj bili zapanjujuće beli, a oči nalik rastopljenoj čokoladi. „Da, ostavila ga je”, reče znalački.
„Šta li si ti sve video!”, reče Piter. Seo je na sto i pljesnuo rukama. „Koncerti u Americi! Ekskluzivna preslušavanja u studijima prepunim dima od trave! Tuče iza scene! Kuero gold i čista kolumbijka kruže u autobusu! Ribe! Ribe! Ribe!”
„Ne budi odvratan, čoveče!" reče Sali. Uvek je bila pomalo ukočena. Makar javno.
„Oh, bože moj”, reče Kišor besno crveneći, a Teri se priseti kako je Pakistancu uvek bilo neprijatno kad se razgovara o seksu. Ali Piter je bio dovoljan prljavac za sve njih. Stresao se od radosti trljajući ruke. „Želim da čujem sve o tome”, reče.
„Pa”, reče Teri, „video sam jednu ženu kako piški.”
Piter se nesigurno osmehnu.
Bilo je to za vreme Terijeve prve nedelje u Novinama, na turneji s grupom Lajnard skajnard. Kevin Vajt poslao ga je na put da ga kazni jer je uzimao spid u redakciji - odnosno, zato što je dozvolio da ga čistačica uhvati. Njegov prvi prestup u Novinama. Ali muzika mu se dopala - bar bend bugi u velikim razmerama - a dopali su mu se i muzičari - porodica južnjačkih momaka i devojaka koja žestoko loče. Tada još nije verovao u to kakav život vodi, i svaki dan nosio je neku novu pustolovinu.
Teri je bio u nečijoj hotelskoj sobi, u jednoj od onih hotelskih soba prepunih ljudi i pića, i razgovarao s jednim od momaka iz benda stojeći na vratima kupatila jer nigde drugde nije bilo mesta.
Jedna od pratećih pevačica - niska i zgodna - progurala se pored njih, podigla suknju, spustila gaćice i pomokrila se kao da je zaista bio poslednji čas. Teriju je pala vilica, iako se držao kao da je video mnogo žena kako mokre. A to verovatno nije ni bilo njeno kupatilo.
Piter je izgledao zbunjeno.
„Ali... mora da si upoznao sve zvezde. Ali... upoznao si... šta ja znam. Mika Džegera. Kita. Rotena. Springstina. Kleš. Debi Hari. Debi Hari, jebote!”
Teri je priznao da je zaista upoznao sve te ljude. „Ali, nekako se osećaš kao da ih već poznaješ, znaš?" Piter ga belo pogleda - ne, nije znao. „Toliko vremena provodiš misleći o njima, slušajući ih”, reče Teri. „I tako, kad upoznaš Džegera, nekako ti je već blizak. Ali nikad pre nisam video ženu kako piški.”
Piter šaljivo udari Terija u mišicu kao nekog velikog šereta.
„Neka neko donese ovom čoveku šolju čaja”, reče Piter. Uzeo je konzervu sa sokom. „ A ostalo je i malo džina i tonika, ako želiš nešto jače.”
Teri se nasmeši. To su uvek pili pre posla - džin i tizer, pokušavajući da obamru za smenu od dvanaest sati. To ne bi shvatili tamo u Novinama. Ne bi razumeli da je ovo potpuno drugačija vrsta posla. Nije donosio ni zaradu, ni zadovoljstvo, niti bilo šta od onih gluposti srednje klase. Radiš ovde da bi plaćao boravak na svetu, i to je bio jedini razlog što radiš ovde, a ponekad je dosada bila tako velika da si morao da otupiš samo da bi nekako progurao smenu.
Bilo je teško ostati budan do osam ujutru, naročito kad znaš da su tvoji vršnjaci izašli u grad, ili da su ušuškani u krevetima, a još teže sa stomakom punim džina i tizera.
Teri se setio zbog čega je još bilo teško - zbog otupljujućih reklama koje su emitovali na radiju u tim dugim satima pred zoru. Bio je jedan džingl od kog su mu se naročito sklapale oči, glava mu padala a raspoloženje tonulo. Džingl je zvučao kao da ga pevaju klupske pevačice zatrpane ispod lavine valijuma.
„Ka-pi-tol... vodi vas kroz noč”, išao je džingl koji bi ih uvek onesvestio. „Ka-pi-tol... vodi vas kroz noć.”
Ali večeras je bilo drugačije. Večeras su svi puštali samo Elvisa. Sa malog tranzistora čuo se King Creole. Piter pojača zvuk.
„Čuo si za Elvisa?”, upita Piter.
Teri odmahnu glavom.
„Umro je u Memfisu”, reče Piter. „Od srčanog udara. Četrdeset dve godine. Sranje, tragedija, drugar. On je sve započeo, znaš.”
Teri se prenerazio. Odjednom je dobilo smisao to što je bio nevidljiv za ožalošćene tedse. Nije ni pomislio na to da je Elvis Prišli mrtav. Elvis je bio jedna od onih pojava koje su ti oduvek negde u pozadini života, pa pretpostavljaš da će uvek biti tu.
Kad je Teri stasavao, Elvis je bio pomalo bajat, nekakva rokenrol Širli Besi, sve veliki gestovi šou-biznisa i prazne balade. Ali sada, dok je slušao King Creole na Radio Kapitolu u noći kad je Elvis umro, Teri je osetio sirovu glatku čaroliju u toj muzici. Obuzeo ga je neočekivani talas tuge. Suze su mu se zavrtele u očima i on ih hitro obrisa. Možda je to samo od spida.
„Kako je sa Zemljom Mordor?” upita Teri. „Imate li neke gaze?
Zemlja Mordor bio je Piterov bend. Teri ih je jednom čuo, na fabričkoj proslavi Božića. Svojim dvadesetominutnim gitarskim solo deonicama i pesmama o vilovnjacima, Zemlja Mordor je gotovo namrtvo ubila žurku. Kobnije bi bilo jedino trovanje koktel kobasicama.
Piter se smrknu. „Niko više ne želi programski rok”, reče. „Vidi samo kako govore o Kleptonu. Žele samo nove stvari.” Pogledao je optužujuće Terijevu ofarbanu kosu nameštenu u šiljke. „Ta sranja koja ti voliš. Znaš - dvominutne pesme o neredima i penzijama.” Onda se razvedrio. „Ali kad bi mogao da napišeš prikaz našeg nastupa...”
Teri se pravio da ozbiljno razmišlja o tome. „Porazgovaraću s urednikom rubrike za živu muziku”, slagao je.
Kišor pruži Teriju plastičnu čašu s vrelom smeđom tečnošću i Teri mu se zahvalno nasmeši, iako je znao da se to ne može piti. Setio se kako je sve iz automata bilo potpuno isto. A ova vrela sapunica podsetila ga je na nešto drugo - kako je punio do pola konzerve kole, tizera ili taba džinom dok se raspravljao s Piterom o vrednosti grupe Harvest, Pink Flojda i Džimija Pejdža, a Kišor mu govorio o stvarima koje guraju kroz otvor za poštu kioska koji njegovi roditelji vode na 1st Endu. Setio se noći koje je proveo sa Sali, sklupčan u vreći za spavanje na podu neke prazne kancelarije; njeno vitko toplo telo uz njegovo dok Piter i Kišor odrađuju pola smene sami. Toga se najbolje sećao. Poljubaca s ukusom džina, sjaja njenih smeđih očiju i dodira vitkih udova.
„Evo”, reče ona pružajući mu poklopac termosa. Po namirisanoj vodi plivalo je nekoliko listića. „Ovo nije onaj koji ti voliš. Nije ‘bruk bond’. Ovo je kineski čaj.”
Spustio je plastičnu čašu i uzeo piće koje mu je dala Sali.
„Moj omiljeni”, reče, a ona ga pogleda kao da mu ne veruje ni reč.
Onda su svi podigli pogled kad je zagrmela poruka iz teleprintera. Trake su prestale da se okreću. „Treba promeniti trake s platama”, reče Sali. „Hajdemo, Kišore.”
Otišli su u kompjutersku salu. Teri je sačekao da odu.
„Imaš li nešto?”, upitao je Pitera.
Piter se sumnjičavo osmehnu. Kao da ništa od onoga što je Teri rekao nije bilo ono što je očekivao.
„Ne trebam ti ja da ti dajem robu, drugar”, reče. „Zar ne?”
„Ostao sam bez ičega i treba mi da se dignem”, reče Teri. „Malo spida, kreka, amfetamina, šta god imaš.”
Teri je znao da Piter ponekad kupi pola grama amfetamin-sulfata za šest funti kad Zemlja Mordor proba u garaži njegovih roditelja. Ali Piter je očigledno mislio da bi Teri trebalo da nabavlja robu od dilera Kita Ričardsa. Ili od samog Kita Ričardsa.
„Ali... šta je s tim rok zvezdama, sa svim tim bendovima s kojima gluvariš?”, reče Piter. „Oni sigurno uvek imaju robu. Mislim - seks, droga i rokenrol, je l’? To je to, je l’ da?”
„Ka-pi-tol”, uzdahnu radio, „vodi vas kroz noć.”
Teri oseti da mu pada glava. Taj posrani džingl! Iza stakla, Sali i Kišor su namotavali nove trake na velike sive kalemove. Teri umorno uzdahnu.
„Kod mene je malo suša”, reče. „Nemaš ništa?”

Piter se postide.
„Imam samo pro-plus”, reče izvinjavajući se. Onda se ozari. „Ali možemo da ih izmrvimo i ušmrčemo.”
„Pro-plus?”, reče Teri, ne uspevši da prikrije prezir. „To možeš da kupiš u svakoj apoteci. Ne misliš valjda da Kit Ričards i Džoni Roten kupuju svoju robu u apotekama, a?”
Piterovo lice bilo je maska. „Ne poznajem Kita ni Džonija. Ti meni reci.”
Teri povuče dobar gutljaj iz konzerve. Osetio je slatko crveno zašećereno piće i snažan udarac džina. Pro-plus! Koliko nisko može da se padne? Još malo pa će da puši koru od banane.
Ipak, rekao je: „Hajdemo onda”, i pomogao svom starom drugu da izmrvi male žute tablete u prah.
Sali i Kišor vratili su se u kancelariju. Ona se s nevericom zagleda u njih. „Molim vas, recite mi da ne nameravate da trpate to u nos”, reče.
Ali Teri joj ništa nije rekao, nije je ni pogledao; posmatrao je svog prijatelja kako dnom termosa pažljivo mrvi pro-plus u žuti prah.
„Ah, seks, droga i rokenrol”, reče Piter čežnjivo. „Pričaj mi malo o tome, Teri.”

Rubi Poter.
Njeno ime posla Leona u kosmos gde je video sjajne slike mogućeg budućeg života.
Rubi Poter. Rubi Pek. Gospođa Rubi Pek. Gospođa Rubi Poter-Pek. Leon Poter-Pek. Poter-Pekovi. Vidi, eno ih Poter-Pekovi.
Ali, daleko od poludelog svetla „Zlatnog rudnika”, pod nemilosrdnim bleskom prodavnice krofni, Leon je saznao da najlepša devojka na svetu već ima svoj život.
„Nazovi ga ako hoćeš”, reče njena debela prijateljica uzimajući krofnu sa šećernim prelivom s poslužavnika i zakotrlja Leonovo srce. „Ima govornica na kraju ulice. Hajde, zašto ga ne pozoveš?”
„Ali ne želim da ga pozovem”, reče Rubi, a njeno ljupko lice preli žestok prkos.
„Dankin donats" ličio je na sobu za saslušavanje. Sedeći za stolom od ultrapasa pričvršćenim za pod, Leon natera sebe da odgovori na neka teška pitanja.
Na primer, o kome one to, do đavola, pričaju? I šta je taj skot Rubi? I kako je, oh, kako je Leon mogao da bude tako glup i pomisli da devojku kakva je Rubi Poter zanima dečko kao što je on?
Ali kad je pogledao njeno lice, ništa od ovoga više nije bilo važno. Leon pogleda Rubi, ona mu se nasmeši preko čokoladne krofne, i svet dobi smisao. Ono loše nestade i Leon zakorači u blaženi trenutak.
„Pa, ne znam zašto ga ne pozoveš”, reče Džudi brišući preliv s lica. „Znaš da to želiš.”
Leon je kao dobar znak shvatio to što Rubi ima prijateljicu koja ima nevolja s težinom. Kakvo dobro srce Rubi ima, mislio je, da ima debeljucu za drugaricu. Koliko mora da je osetljiva i produhovljena kad joj nije stalo do nečeg tako beznačajnog kao što je telesni izgled. Lepa je iznutra kao i spolja, uzdahnu on, a zatim zabode prst u krofnu s džemom i oliza džem od maline.
Nisu ga ni pitale šta radi. To je bilo čudno, jer u svetu njegovih roditelja, čak i u Novinama, to je bilo pitanje koje razbija led. A šta radiš? Ali ne za Rubi i Džudi. One potiču iz drugačijeg sveta. Saznao je da je ona frizerka tek posle duge besede o prednostima i manama „jesenjeg zlata”.
„Ja pišem o muzici”, reče nadajući se da će ih to impresionirati. „Zapravo, i noćas radim.” Sad se trudio da zvuči važno. Imate li predstavu koliko sam zauzet? „Treba da uradim nešto”, reče. „Hoćeš da čuješ jedan bend? Ima jedan bend koji moram da vidim.”
„Bend?”, reče Rubi mršteći se tako da su Leni i Rifenštali zvučali kao Džo Los i njegov orkestar. Nadao se da će Rubi poći s njim. Nadao se da će zajedno provesti noć. Ali njegova karijera kao da ju je zapanjila. Ideš da čuješ bend?
„A možeš li da nabaviš karte za Kvin na Vembliju?”, upita Džudi, odjednom zainteresovana.
Leon pokuša da prikrije prezir. Nije uspeo. „Verovatno”, reče. „Ali šta će ti?”
„Trebaju mi jer je Fredi Merkjuri divan”, povika Džudi besno, „pederčino jedna.”
Rubi s treskom spusti krofnu. „Džudi!” Ima u njoj plemenitosti, pomisli Leon, koja joj nekako ozaruje to savršeno lice. Bio je siguran da je napustila školu u petnaestoj, i da nikad nije imala ono što je njegov otac nazivao „prednostima”. Ali Rubi Poter bila je prirodno otmenija od svih ljudi koje poznaje.
„A koga si sve upoznao?”, upita Džudi.
Leon udahnu. „Boba Marlija. Pati Šmit. Džoa Stramera. Pola Velera. Pita Šelija. Fila Lajnota. Džonija Tandersa. Kanalske pacove.”
„Jesi upoznao ABBA?”
„Ne, nisam upoznao ABBA.”
Džudi se okrenu s prezrivom grimasom. „Nisi ti nikog upoznao.”
A onda ih Leon spazi. Dagenamske pse. Dvojica, jedan na jednoj, drugi na suprotnoj strani ulice, sjajnih obrijanih glava. Dolazili su prema kafeteriji i igrali se bacajući jedan drugom poklopac kante za smeće. Leon je gledao kako jedan hvata poklopac, tetura na kolovoz i baca poklopac svom drugu iz sve snage. Poklopac je preleteo preko glave drugog Psa i udario u izlog pored njihovog stola.
Džudi je skočila na noge i počela da vrišti, a Rubi je ispustila krofnu. Psi se oduševljeno zakikotaše i priđoše izlogu, trljajući se po prednjem delu pantalona i praveći prostačke pokrete. Ali Leon je do tada već bio ispod stola, na laktovima i kolenima, i gledao kako Džudi besno udara nogama o pod. Nije se uspravio sve dok nije čuo da su Psi uzeli svoj poklopac i cerekajući se otišli u noć.
„Našao sam”, reče stidljivo izvlačeći se. „Kontaktno sočivo. U redu je. Našao sam sočivo.” Devojke su ga posmatrale kako stavlja nepostojeće sočivo u oko. Onda je žestoko zatreptao. „Tako je već bolje.”
„Vidi, Rubi”, reče Džudi.
Pokazivala je auto pun urednih, glatko obrijanih mladića koji se parkirao napolju. Zdepast momak u majici podsečenih kratkih rukava i pripijenim kariranim pantalonama u stilu princa od Velsa izašao je iz kola i ušao u kafeteriju. Široko se osmehujući spazio ih je, prišao im i seo na ivicu stola.
„Vidi, vidi. Mala Rubi Poter, tako mi svega.”
Ispred Rubi je stajala napola pojedena krofna s čokoladom. Mladić je uze i ubaci u usta.
„Oh, stene smrdljivo”, reče Džudi i udari ga u bledu bezdlaku mišicu. Mladič se naglašeno pretvarao da uživa u krofni, mljackao je usnama i trljao svoj ravan stomak.
„Kurolizac”, reče Džudi.
„Popušiš mi”, isceri se momak.
„Samo se ti nadaj”, reče Džudi.
„Biče, biće”, reče momak.
„Ne obraćaj pažnju na njega, Džudi, pa će otići”, reče Rubi s visine.
Mladič se nasmeja i nagnu se bliže njoj.
„A gde je Stiv večeras?" upita je pozorišnim šapatom.
Rubi izvadi okruglo ogledalce iz tašne, naglašeno se zagleda u njega i popravi pramen kose. „Ne znam i ne zanima me”, reče.
Momak se zakikota, kao da zna neku strašnu istinu. Leon se slabašno nasmeši. Kreten se nije potrudio ni da ga primeti.
„Hočete vožnju do kuće?”, upita mladič. „Napolju nam je eskort.” Nagnuo se preko stola, iscerio se Rubi u lice glumeći ljigavo razumevanje. „Ne brini - Stiv če razumeti.”
„Baš me briga šta če Stiv razumeti”, reče Rubi povišenim glasom.
Leonu dođe da zaplače. Trebalo je da zna. Stiv. Verovatno sve zaista dobre ribe imaju momka po imenu Stiv koji može da te isprebija kao mačku.
„Ko to vi?”, upita Džudi. Leon je video da je stvarno zanima mogućnost vožnje do kuće.
„Ma znaš”, reče momak. „Ron, Alfi, Lurč.”
Rubi i Džudi zakolutaše očima.
„Ti kreteni”, reče Džudi.
„Ne treba nam vožnja”, reče Rubi. „Več imamo.”
Leon shvati da mu se ona milo osmehuje. Pitao se šta to može da znači. Panika mu zaleprša u stomaku. Ona valjda ne misli da on ima kola?
„Kako hoćeš, mače”, reče momak, i dalje razmetljiv, iako je Leon video da je razočaran. „Bićemo napolju ako se predomisliš.”
Sišao je sa stola, i dalje se držeći kao da je Leon nevidljiv. A Leon pomisli - zašto je ona okružena ovim užasnim svetom? Moram da je spasem. Ne ukazuju joj nimalo poštovanja, ne ponašaju se prema njoj onako kako zaslužuje.
„Reći će Štivu da te je video”, reče Džudi turobno.
Rubi se nasmeja, podlog pogleda. „Može on da kaže Štivu šta god hoće, zar ne?”
Džudi se sva smračila. „Stiv će poludeti... bila si u ‘Rudniku’ sama.,.” Odmerila je Leona. „Lepo si se provela...”
„Tako mu i treba”, reče Rubi, a Leon vide da je sposobna za surovost. Sigurno su svi lepi ljudi takvi, pomisli. Rade šta hoće.
Onda je krenuo za devojkama kad su izašle na ulicu gde je kao kanarinac žuti ford eskort stajao ispred „Dankin donatsa”. U njemu su sedela četiri momka, svi u majicama skraćenih rukava, naginjali su se kroz prozor i cerili se. Svi su bili dugokosi. Iz radija se orila pesma Done Samer I Feel Love. Leon brzo pogleda levo i desno da vidi jesu li Dagenamski psi u blizini. Ali, otišli su, verovatno u gužvu ispred „Zapadnog sveta”. Nasred ulice ležao je ostavljeni poklopac kante za smeće.
„Oooo, tako je dobro, tako je dobro, tako je...”
„Imali još putnika, molim?" povika najviši dečko. „Ding-ding!" To mora da je Lurč. Džudi gurnu glavu kroz prozor kola, ali Rubi je stajala i čekala da Leon nešto kaže. Bespomoćno je zurio u nju.
„Gde su tvoja kola?" upita ga Rubi.
On raširi ruke. „Ja... ja nemam...”
Džudi se okrenu ka njemu s rukama na kukovima. Na usnama je još imala mrvice preliva. „Nemaš kola? A kako misliš da se vratimo kući?”
On se okrenu Rubi. U glavi mu se vrtelo. Verovatno je više nikad neće videti. „Izvini”, reče.
Džudi se već smeštala na zadnje sedište žutog eskorta, gurajući se između dva momka. Svi su zaklicali. Dona Samer primicala se orgazmu.
„Hajde, Rubi”, povika Džudi.
Ali Rubi odmahnu glavom i okrenu se, ruku skrštenih na grudima. Sačekali su malo da vide da li zaista tako misli, a onda je eskort nestao uz škripu guma i glas Done Samer. Leon opazi kako mu Džudi sa zadnjeg sedišta pokazuje dva prsta.
„Šta ćemo sada?”, reče Rubi. „Kako ću da se vratim kući?" Tek tada je opazila modricu. „Šta ti je bilo s licem?”
„Oh”, reče on dodirujući jagodicu. „Dobio sam ovo u subotu. Dole u Luišamu. Znaš - u neredima.”
„Oh”, reče ona. „Luišam. Da, i moj tata je bio tamo. Protesti i sve to. Njemu je vrlo stalo do svega toga. Kao i tebi.”
A Leon se nije usudio da pita. Nije se usudio da najlepšu devojku na svetu upita na čijoj strani je bio njen tata.

Ništa. Baš ništa.
Samo nozdrve začepljene smrvljenim tabletama i nervi rasklimatani od kofeina. Teri i Piter gledali su kako Sali i Kišor s druge strane stakla menjaju trake, užurbani kao dokeri kad uplovi brod.
„Sve je to ionako već neko radio”, reče Piter.
Teri ga pogleda. O čemu on to priča?
„Sva ta nova muzika”, reče Teri. „Sva ta sranja o praznoj generaciji. Studžis i MC Fajv prvi su to radili. Čak i pre toga. Na prvom Hendriksovom albumu. I Don’t Live Today - to je prazno koliko samo može. A onda je umro. Džimi je umro.” Piter povuče gutljaj izvetrelog tizera i mlakog džina. „To što rade ti bendovi - sve je to već viđeno.”
Teri prasnu.
„Ali nismo mi! Nisam ja! Jebote! Mrzim kad to neko kaže!" Ustao je. Smučilo mu se da to sluša. Muka mu je bilo da mu govore kako je sve sranje i kako se ništa novo nije desilo od šezdesetih. Nije bio mlad pre deset godina - bio je balavac. I neće biti mlad za deset godina - biće matorac. Sada je njegovo vreme. Sada. Večeras. Baš ovde. A uvek se nađe neki drkadžija da ti sve pokvari.
„Muka mi je više da se klanjam svim tim matorim skotovima od trideset godina! Misliš da će Džoni Roten doživeti četrdesetu? Misliš da će se Džoni pretvoriti u Desa O’Konora? Baš me briga šta je ko uradio - mi to nismo uradili!”
Piter frknu. „Znaš šta - da maznemo malo džina?" reče.
Teri je razmišljao svega delić sekunde. „Aha, važi. Idemo da maznemo malo džina.”
Pod stolovima u kancelariji uvek je bila poneka boca. Jedino to je i moglo da se ukrade iz fabrike. Teri i Piter lutali su mračnim prostorijama i otvarali fioke stolova dok nisu nešto našli. Boca je već bila poluprazna. Neki jadni činovnik je uzimao tečnu prepodnevnu užinu. Piter skinu poklopac s boce i povuče dobar gutljaj.
„Je li ostalo tonika?" upita Teri.
Piter odmahnu glavom, povuče još jedan gutljaj i zgađeno se iskrevelji. „Mrzim džin”, reče.
„Aha”, reče Teri uzimajući bocu. „Najodvratnije piće na svetu.”

Leon je stajao pred zaključanim vratima „Crvene krave" i tiho psovao. Zakasnio je na Leni i Rifenštale nekoliko sati.
„Izgleda da je zatvoreno”, reče Rubi sa zadnjeg sedišta crnog taksija.
Leon pogleda kroz prašnjavi prozor kluba, znajući da je sve uzalud. Propustio je svirku. Zbog devojke. Zato što je igrao.
I znao je da je ovo ozbiljno. Dok god te čistačice ili gnjavatori iz Seoskih tema ne vide, u Novinama nije bilo važno šta radiš. Kevina Vajta baš je bilo briga da li si se uradio s Kitom Ričardsom, delio džoint s Piterom Tošom ili šmrkao sulfate sa Sidom Višousom. Nikog nije bilo briga - sve dok obavljaš posao.
Ali kakva god ti droga kružila krvotokom, koja god rok zvezda ti se nenajavljeno pojavila na vratima, Vajt i ostali stariji momci očekivali su da predaš članak na vreme. Usred svih nereda i hemijskih preterivanja, u Novinama je opstajala čvrsta radna etika. Čist tekst tačne dužine predat na vreme. Jedino što se u Novinama ozbiljno shvatalo bili su muzika i rokovi.
„Izlazite ili ne, drugar?”, upita taksista.
Ali dobro je, pomisli Leon, što već znam šta mislim o Leni i Rifenštalima. Ne moram da gledam tu glupu kravetinu kako gazi naokolo u čizmama da bih znao da mi se ne sviđa. Šta me onda sprečava da napišem prikaz svirke na kojoj nisam bio? I tako će biti istinit - zar ne? Znam šta ću da napišem i pre nego što počnem da pišem.
Leon se okrenu taksiju i Rubinom savršenom licu, ponovo srećan, osećajući se kao da najzad postaje pravi novinar.

Veliki problem je bio penis Daga Vuda.
Teri ga je video - ogromna, guščijom kožom prekrivena batina koja bi lako mogla da se pokaže u porno-filmu. Ta ogromna kita opsedala je Terijeve snove i punila strepnjom i strahom njegova pro-plusom izazvana sanjarenja.
Teri je video tu ogromnu zver s glavom nalik na čudovišni kokosov orah, nedugo nakon što je upoznao Daga. Veliki čovek sedeo je na čelu dugačkog stola u restoranu u Zapadnom Berlinu i žvrljao crnim flomasterom po platnenom stolnjaku.
Kad su mu predstavili Terija, Dag ga je izazvao na trku ulicama Berlina. Teri se zagledao u njega, pitajući se je li ozbiljan. A kad je shvatio da je Dag i te kako ozbiljan, prihvatio je izazov. Znao je da nema izbora. I tako su njih dvojica ostavili ostatak društva u restoranu i usred noći trčali praznim ulicama. Trčali su što su brže mogli, ali negde na pola puta do „Hiltona" Dag reče Teriju da je dosta, da ne mora više da trči, i Teri je znao da je položio neku vrstu ispita.
Onda je Dag pitao Terija o novoj muzici, o tome šta se dešava u Londonu, šta može da očekuje i šta će publika očekivati od njega. Tek kasnije, kad je još malo poodrastao, Teri je shvatio da se Dag Vud plašio - strepeo je da možda neće ostvariti ta velika očekivanja, bojao se da će razočarati svu tu žestoku decu koja su ga čekala u Londonu, Glazgovu i Liverpulu.
„Ipak, to mora da je sjajno”, reče Piter zureći u bocu džina. Bila je gotovo prazna. „Družiš se s rok zvezdama...”
Teri i Piter sedeli su na stolovima u maloj kancelariji, gledali kako Sali i Kišor rade i bezvoljno pružali jedan drugom bocu. Na radiju je Elvis pretio iznenadnim nasiljem.
Ako tražiš nevolje
Stigao si na adresu pravu.
Ako tražiš nevolje
Pogledaj moju opaku glavu.

Možda je to istina, pomisli Teri. Možda zaista nema ničeg novog pod suncem, i svako pokolenje se oblači i drži kao da je suviše kul da ide u školu, a zapravo se sve to već desilo.
„Besplatne ploče, besplatne svirke”, reče Piter. „Kakav ti život vodiš, Teri!”
Teri se gorko nasmeja. „Tebi je ovde bolje, drugar.”
Piter ga probode pogledom. „Jeste kurac.” Ustao je i zanjihao se. Već je preplitao jezikom. Uneo se Teriju u lice pa je ovaj osetio metalni zadah džina. „Veliki debeli dlakavi kurac.”
„Znaš”, reče Teri, svestan da je to poslednje što želi da prizna, i poslednje što Piter želi da čuje, „nije to sve baš tako lepo kao što zvuči.” Uzeo je bocu, nategnuo, osetio da mu se utroba diže i zapitao se hoće li povratiti. „Te rok zvezde - prave se da su ti prijatelji.” Pomislio je na Bilija Blicena kako ga odvodi u stranu na zvučnoj probi u Njukaslu. Pomislio je i na ostale dobre ljude - na Džoa Stramera, Džonija Tandersa, Fila Lajnota. „Možda poneki i jeste - ako imaš sreće. Ali uglavnom te samo... koriste. Žele da budu u Novinama. To je sve. Koliko mi prodajemo? Dvesta pedeset hiljada primeraka nedeljno? Naravno da su fini prema nama, jebote! Ali to je sve sranje. A misliš da su oni srećni? Muzičari? Bendovi? Prestravljeni su! Mladi se boje da nikada neće uspeti, a matori strepe da će im doći kraj.”
Prvi gitarista i glavni pisac pesama grupe Zemlja Mordor izgledao je smrvljeno.
„Onda je sve... sranje”, reče Piter najzad, uze bocu i izli u grlo ostatak džina. Kad je video da je zelena boca prazna, zamišljeno ju je posmatrao trenutak-dva, a onda je zavitlao u staklo koje odvaja kancelariju od kompjuterske sale. Sali i Kišor preplašeno poskočiše kad se staklo srušilo, a Elvis je pevao dalje, nemiran od radosti.
„Svetla grada moju će dušu... moju će dušu zapaliti!”

Piter je uzeo nečiji termos i njime udarao i ostala stakla dok se nisu razbila, rasprsnula i srušila. Teri se kikotao u neverici, Sali je vikala Piterovo ime, a Kišor je bio na ivici suza.
Onda je Piter uleteo u kompjutersku sobu i stao da čupa trake i baca ih kroz razbijene prozore; pruge sjajnih smeđih traka vijugale su kao toaletni papir na fudbalskim utakmicama. Udarao je velike sive obeliske nogama u sandalama, a Teri se još jače smejao kad je Piter počeo da šepa od bola.
Sali je uhvatila Pitera oko struka i pokušala da ga odvuče od kompjutera, vičući sve vreme Teriju da ga zaustavi.
„Svi ćemo izgubiti posao!”
Kišor je ušao u kancelariju blebećući nešto o prelasku na programiranje, o koraku koji sada više nikad neće načiniti, a Teri je prestao da se smeje jer je sve bilo gotovo; oluja u Piteru se iskalila, pa je udarao velike hrpe traka povređujući samo sebe, a to nije bilo smešno koliko ono pre. A nije mogao da podnese da gleda Sali toliko uznemirenu. Onda se Pi Džej pojavio na vratima, s metlom u ruci, trepćući u svojoj pidžami.
„Glupi, glupi balavci”, rekao je. „Bolje ovo počistite do ujutru ili letite napolje.”
„Da počistimo?”, reče Sali. „Kako da počistimo, budalo matora?" Bacila je slomljeni kalem na Pi Džeja, a sjajna smeđa traka zavijorila se za njim. „Sve je porazbijao! Pogledaj!”
Piter se vratio u kancelariju - kroz vrata, mada nije morao, mogao je da prekorači kroz okvir razbijenog prozora. Izgledao je znojavo i zaprepašćeno.
„Pa”, reče Teri, skoči sa stola i uze metlu od Pi Džeja, „da sredimo ovo.”
Svi se zabuljiše u njega.
Sali se nasmeja i zatrese glavom. „Ne možeš da se vratiš ovamo samo zato što ti je novi život propao. Zar ne znaš?" Spustila je ruku Kišoru na rame. „Ne plači, Kiš. Reći ćemo im - pa, ne znam šta ćemo im reći. Da su došli provalnici. Vandali.”
„Ali neće nam poverovati!" reče Kišor kršeći ruke. „Znače da smo mi!”
Piter sede na pod i pokri lice rukama.
Sali blago uze metlu Teriju iz ruke. „Trebalo bi da odeš”, reče mu.

JEDANAEST


Na pijaci mesa Teri se smrzavao do kostiju.
Svuda po ogromnoj bučnoj pećini ljudi u belim mantilima umrljanim krvlju tovarili su komade mesa na dvokolice slične rikšama i, dok im je iz usta izlazila para, gurali svoj tovar do povorke kamiona i kombija upaljenih motora poredane duž Smitfilda. Ledenim vazduhom letele su psovke dok su ljudi sočno proklinjali život i jedan drugog. Posao je težak, a noć duga. Teriju se zavrtelo u glavi kad se setio da njegov otac radi ovde otkako je s četrnaest godina napustio školu.
Teri podiže okovratnik svog polovnog sakoa i zavuče ruke duboko u džepove. Od ledenog vazduha išle su mu suze, a dah mu je izlazio u kratkim drhtajima pare. Krenuo je središnjim prolazom tražeći oca.
Našao ga je kako nosi ogromnu goveđu polutku na leđima, veliku strvinu od mesa i kostiju od koje su mu za trenutak pokleknula kolena; onda se teturavo ispravio, lica izobličenog kao u dizača tegova.
„Evo mog dečaka”, zadahtao je, a znojem umrljano lice razvuklo mu se u osmeh kad je video sina. Nosio je kapu zbog koje je izgledao kao pripadnik Legije stranaca - platnenu, s komadom bele tkanine preko vrata i pleća, kao da se štiti od pustinjskog sunca.
„Da ti pomognem s tim, tata?”
Stari se nasmeja. „To bih voleo da vidim.”
Teri pođe s njim između svih tih ljudi u krvavim belim mantilima, pa izađoše s pijace; od težine tereta njegov otac dobio je O-noge. Idući za njim, Teri je video samo iskrzani rub belog mantila i izlizane potpetice. Kad je spustio meso u kabinu mini-hladnjače, stari je obrisao ruke o rukave pre nego što je pljesnuo Terija po leđima.
„Došao mi je sin!”, viknuo je nikome posebno. „On putuje po celom svetu i intervjuiše filmske zvezde.”
„Tata”, pobuni se Teri. „Oni nisu filmske zvezde.”
„Vidi kakav si”, reče mu otac veselo. „Kost i koža. Nisi ni pipnuo ništa uz čaj, zar ne? Idemo da nešto pojedeš.”
Čak i u to gluvo doba pabovi oko pijace mesa Smitfild imali su dosta posla. Zapravo, išlo im je još bolje u vreme kad nosači završavaju svoju vampirsku smenu.
Iza zamagljenih prozora ljudi crvenih lica u beloj odeći ispijali su krigle tamnog piva i jeli sveže pite s domaćim prelivom ili željno vukli dimove cigareta. Terijev tata poručio je pite i pivo i našao im mesta za stolom oko kog su sedeli bučni ljudi umornih lica. Jedino Teri nije bio u belom mantilu.
„Ovo je moj sin”, objasni njegov tata. „Ide po celom svetu i intervjuiše tipove iz šou-biznisa.” Široke grudi samo što mu nisu pukle od ponosa, a Teri porumene. „Može se reći, mislim da je neka vrsta Majkla Parkinsona.”18
„Pa sad”, reče Teri i uze zalogaj pite od govedine i luka. Zastao je jer mu se stomak pobunio od ukusa tople hrane. Kad je ono poslednji put jeo? Setio se da je u avionu iz Berlina odgurnuo aluminijumski poslužavnik s nečim što je možda bila piletina. A setio se, uz ujed griže savesti, kako nije ni rupu napravio u posebnom obroku koji je njegova mama napravila za Misti. Ako uzmeš dovoljno spida apetit ti se, izgleda, ugasi. „Samo sam intervjuisao Daga Vuda”, reče spuštajući viljušku i nož. Prazni pogledi oko stola. „Intervjuisao sam i Grejs Fjuri.”
Ništa. Terijev tata i dalje se ponosno smešio.
„Kleš? Džem? Strenglerse?” Sad se već dovijao, ali nije hteo da razočara tatu. „Napisao sam jedan od prvih članaka o Seks pistolsima - i pisao sam nešto kad su imali onu tajnu svirku na Zelenoj pozornici...”
To ime ih je probudilo. „To su oni gadovi što Kvin nazivaju moronima?”, reče jedan ogromni nosač. „Bolje im je da ne dolaze ovamo po mraku. Mi ovde volimo Kvin.”
Ostali se zacerekaše na to i oduševljeno zažamoriše o „dobrim batinama" za svakog iz Seks pistolsa koji bi se drznuo da kroči na Smitfild. Ali, Teri je uspeo da probudi njihovo zanimanje.
„Šta je s onim ribama iz ABBA? Jesi li ih upoznao?" Razvratan smeh, kolutanje očima, komadi pite što ispadaju i bivaju podignuti. „Ne bih imao ništa protiv da dublje upoznam te plave droljice!”
Teri je morao da prizna da mu se putevi s ABBA nisu ukrstili.
„Šta je s Bitlsima?”
„Elton Džon i Kiki Di?”
„Znaš li Disko patka?”
Neki prefinjeniji poznavaoci muzike zagrcnuše se na ovo. „Disko patak je pesma, pizdo glupava! Grupa se zove Rik Dis i Idiotska postava! Oni izvode Disko patka.”
Teri je morao da prizna kako nije upoznao nikoga od njih.
„Vidite”, reče njegov tata gordo. „Sve same zvezde. Putuje po celom svetu, nego šta.”
Osmeh mu nije ni zadrhtao sve dok nisu izašli iz paba.
„Ne jedeš”, reče stari. „Ne spavaš. Mršav si kao kostur. Šta je s tobom? Šta se dešava?”
Teri ne reče ništa. Udisao je ledeni noćni vazduh, srećan što je napolju i što ne mora da udiše miris pečenog mesa.
Njegov otac uze dvokolice za ručke i povuče ih za sobom. Vratili su se u ogromnu ledenu pećinu pijace, i stari tu ostavi svoju rikšu.
„Tvojoj mami se dopala ta devojka. Ta mlada Misti. Ozbiljna stvar, je l’ tako?”
Teri skrenu pogled. „Nije baš.” Kako da kaže starom za Daga Vuda? Kako da mu kaže išta od toga?
Njegov otac zatrese glavom; oči su mu plamtele. Nikad u životu nije podigao ruku na Terija. Ipak, sada je pogled kojim je gledao sina boleo poput šamara. „Ovih dana saznaćemo šta ti se zaista sviđa, Tel”, reče. Teri je znao da njegov otac ne može ni da zamisli život kakav on vodi. Ali stari nije glup - znao je da to što njegov sin radi, šta god bilo, neće moći da radi doveka. Stari nepitan izvadi izlizani novčanik iz zadnjeg džepa i stade da vadi novčanice.
„Je l’ ti dosta dvaes’ pet komada?" U pitanju nije bilo ni trunke prekora. „Nemam više pre petka.”
Teri obori glavu. „Tata, izvini - vratiću ti.”
Otac strpa sinu novac u džep i odvuče kolica do reda tuševa. SVA KOLA SE PERU OVDE, pisalo je.
„Nije važno. Dao bih ti i košulju s leđa.” Prao je rikšu crevom. Krv je tekla u slivnik. „Ali ti ništa ne jedeš.”
„Da ti pomognem s tim, tata? Da ti pomognem s tim?”
Ali Terijev stari odmahnu glavom i nastavi da pere crevom ono što nosači u Smitfildu zovu kolima. Nije čak ni pogledao sina.

Gospođa Braun skrenu kao kanarinac žuti lotus elan levo oko Marbl Arča i jurnu Park Lejnom, gazeći kočnicu kad su prošli pored „Dorčestera”, a onda pored „Hiltona”. Rej je posmatrao velike hotele tražeći čopore fotoreportera. Ali, jedini znak života bio je usamljeni vratar s cilindrom na glavi. Rej nervozno protrlja svoj goli ručni zglob.
„Hoćeš da pokušamo u ‘Ricu’?”, upita ga ona pritiskajuči gas. Dobro je vozila i lotus je prosto leteo, a kad nagazi gas do daske, Reju se činilo da proba neku novu vrstu droge.
„Gde je ‘Ric’?”, upita on.
Ona ga pogleda da vidi je li to šala. Onda reče: „‘Ric’ je na Pikadiliju, iza ugla s Park Lejnom. Možda je Džon tamo. Ili u ‘Savoju’, niže u ulici. Ili u ‘Kleridžisu’ - to je najverovatnije. Svi ti hoteli su vrlo blizu jedan drugog.”
„Znam ‘Kleridžis’”, reče Rej. „Znam gde je.”
Ona se zakikota. „Jeli? A šta si radio u ‘Kleridžisu’? Pio čaj i jeo pogačice s maslacem?”
„Ne”, reče Rej. „Intervjuisao sam Boba Dilana.”
Ona podiže brižljivo počupane obrve. Ovo je ostavilo utisak na nju, videlo se. Ljudi su se uvek divili kad čuju koga je sve upoznao, mada Rej nije shvatao zašto. Genijalnost nije prelazna. A od Dilana jedva da je dobio koju smislenu rečenicu - Rej je bio bolestan od treme, a Dilan je govorio jednosložnim rečima. Taj bradati sredovečni tip koji je očigledno želeo da bude negde drugde.
Vajt je stavio intervju na naslovnu stranu jer je Esid Pit imao dobar snimak s koncerta i jer je Dilan još zasluživao naslovnu stranu. Ali to je bilo sranje od članka. Ljudi misle da će se promeniti ako budu malo udisali isti vazduh s najvećim zvezdama. Rej je znao da to ne ide tako. Džon Lenon ga neće spasti. Džon Lenon neće spasti nikoga.
„Pa”, reče ona, „ako si intervjuisao Dilana, ne bi trebalo da bude teškoća s Džonom Lenonom.”
„To je drugo”, reče Rej. „Za Dilana je sve bilo dogovoreno. Nije tako lako kad to moraš da obaviš sam.”
„Ah”, reče ona. „Nisi sam.”
Nasmešili su se jedno drugom. To je bilo tačno. Ona je bila od velike pomoći. Da je sam pešačio do svih hotela s pet zvezdica, Džon Lenon bi bio na aerodromu „Hitrou" pre nego što bi Rej obišao i polovinu. Ali dok je gospođa Braun stručno vozila lotus po praznim ulicama Vest Enda, Rej oseti kako ga obuzima očajanje. Ovo neće uspeti. Koga on zavarava? On nikad nije bio pravi novinar, samo još jedan klinac koji voli muziku.
„U svakom slučaju”, reče ona kad su se provezli pored pustog ulaza u poslednji hotel, „Bitlsi su bili barabe koje su se pretvarale da su džentlmeni, a Stonsi su bili džentlmeni koji su se pretvarali da su barabe.” Čudno se osmehnula i pogledala ga iskosa. „Jesi li znao da sam imala avanturu s Brajanom Džonsom? Bila sam balavica. Je li ti to moj muž ispričao?”
„Brajan Džons?" reče Rej. Prenerazio se. Prelepi Brajan svira sitar. Prelepi Brajan pluta mrtav u svom bazenu. On je deo istorije. Sadje Rej bio impresioniran. Kao da mu je rekla da je spavala s Napoleonom.
„Upoznala sam ga u klubu u kom su počeli - u hotelu ‘Stejšn’.” Tiho se nasmejala prisećajući se. Elan je leteo drugim krajem Park Lejna. Činilo se da voli tu ulicu. Zaista je umela brzo da vozi. „Hotel ‘Stejšn, Kju Roud, Ričmond. Nedeljom uveče. Tamo šezdeset treće. Menije bilo - šta? Četrnaest! Naravno, on je imao mnoštvo devojaka. Moj muž ti to nikad nije spomenuo? Godinama ga je to izluđivalo. Pomisao na mene s Brajanom.”
Rej odmahnu glavom. „Vaš muž mi to nikada nije spomenuo.” Pokušao je da ublaži reči. „Mislim, uvek smo razgovarali samo o njegovom bendu i kako im ide. Nismo zapravo razgovarali o vama.”
Ona se kiselo nasmeja.
„Naravno da niste. Kad se seksualna ljubomora ugasi, žena zna da je gotovo. Dok trepneš okom, dobijaš seksualna pomagala za rođendan.”
Rekla je sve ovo, a Rej nije znao šta da odgovori. Bio je svestan da gospođa Braun ne traži njegovo mišljenje. Zato nije rekao ništa. Onda je ona uzdahnula, kao da joj je dosta za noćas.
„Mogu da te odvežem kući ako želiš. Gde živiš? Deliš stan s nekim?”
Rej odmahnu glavom. „Mislim da ću malo da prošetam.”
Ona se namršti. „Ne živiš valjda u skvotu?”
Rej se postide. „Još živim kod mame i tate. Odnosno, živeo sam dok nisam otišao od kuće.”
„Kad je to bilo?”
„Pre oko dva sata.”
Ona se nasmeja, a Rej shvati koliko mu se dopada. Ispod te otvrdle ledene kore bila je ljupka. Reju se sve izmešalo - njena ljubaznost i pomoć u traženju Džona Lenona, njeno ozareno lice kad se nasmeje i vožnja Londonom usred noći u žutom lotusu elan. Nije želeo da sam luta ulicama.
„Onda ćemo, mislim, morati kod mene”, reče ona.

Skvot se na mesečini uzdizao pred njima kao propali Ksanadu. Nekada je tu bilo bogatstva, pre mnogo godina, ali sada je fasada velike bele kuće bila išarana zjapećim crnim pukotinama. Iza gornjih golih prozora treperila su svetla - sveće, ognjišta, snažni sjaj šipke električne grejalice. Neka beba je plakala.
„Ko živi ovde?”, upita Rubi. „Skitnice?”
„Nisu oni skitnice”, reče Leon brojeći sitninu da plati taksisti. „Oni su beskućnici. Možeš li da mi dodaš? Nedostaje mi malo. Izvini.”
Rubi se namršti.
„Devojke ne plaćaju. Momci plaćaju.” Uzdahnula je. „Je li dosta pedeset penija?”
Ima jedna fraza koju je pamtio odnekud - nešto o razvoju nove strategije koja će podići nadnice žena na nivo nadnica njihovih muških kolega. Samo, ovu devojku neće zadržati u svom životu papagajski ponavljajući ono što je pročitao u knjigama. Posle Ivlina „Šampanj" Kinga to neće biti dovoljno. Zato je rekao: „Pedeset penija je super. Ja imam za bakšiš.”
Izvadila je novčanik i odbrojala novac. Leon pronađe nekakav bon za ručak na lepljivom dnu džepa kožne jakne i spusti ga vozaču na dlan. Taksista odmahnu glavom.
„Prokleti prevaranti”, reče i odveze se.
Rubi je čitala grafite. „Mačke vole čips bez ičega. Ovde su droge zabranjene. Ma daj.”
„Ne, istina je”, reče Leon. „Ljudi koji vode ovo mesto ne veruju u drogu. Ljudi uzimaju drogu da bi se oslobodili. A mi mislimo - znaš...” Bilo mu je neprijatno što tako govori s njom. „Da smo već slobodni, rekao bih.”
„Ali ti si uzimao drogu.”
„Zato što sam bio s jednim prijateljem. On misli da mu je potrebna.” Nasmešio joj se na mesečini. „I ponekad me navede na pogrešan put.”
Ona mu uzvrati osmeh. „Lako te je navesti na pogrešan put, je li?”
Leon izvadi ključ. „Ponekad. A tebe?”
Ona odmahnu glavom. „Tata bi me ubio.” Pogledala je uvis. „Stiv bi me ubio.”
„Onda je baš dobro što Stiv nije ovde, zar ne?”
Rubi ga pogleda, sada bez osmeha. „Dobro je za oboje.”
Držala mu se za leđa kožne jakne dok su prelazili preko dasaka. Ušli su u mračno predvorje i Rubi odmah udari nogom u bicikl.
„Pazi”, reče Leon. „Gore ima svetla. Izvini.”
Na vrhu stepeništa pomolila su se neka nejasna lica, a onda su nestala. Leon i Rubi krenuli su uz stepenice. U glavnoj sobi sveče i gole sijalice osvetljavale su mlade ljude koji su sedeli na podu u krugu, prekrštenih nogu. Pogledali su Rubi i Leona, klimnuli i vratili se razgovoru. Glasovi su mrmljali na jezicima severne Evrope.
„Ovde ima ljudi koji su bili u Parizu”, reče Leon. „U Parizu šezdeset osme.”
„Ja sam jednom bila u Kaleu”, reče Rubi. „Sa školom.”
Krenuli su dalje kroz kuću. Nameštaja gotovo da i nije bilo. Osećao se miris memljivog drveta, neopranih tela i nečega što se kuva.
„Ne bazdi tako strašno”, prošapta Rubi.
Iz mraka su virila lica, u prvi mah sumnjičava, a onda otvorena i prijateljska na neki neodređen, odsutan način. Leon oseti da se Rubi opušta. Ovo nije tako loše mesto za život. Prošli su kroz malu kuhinju u kojoj je u ogromnom loncu, na štednjaku prekrivenom mašću, vrila supa. Naokolo su bili razbacani neoprani pribor i ostaci hrane. Dugokosa žena kupala je golu bebu u plastičnoj posudi pod slavinom.
Ušli su u neosvetljenu spavaću sobu u kojoj je Leon razgovarao s ocem. Bilo je novopridošlih. Pod su prekrivali otvoreni rančevi iz kojih su ispadale stvari i nekoliko vreća za spavanje. Većina vreća bila je zauzeta. Jedan par stenjući je vodio ljubav, podne daske su škripale pod njima. Rubi zgrabi Leona za ruku i kikoćući se odvuče ga napolje.
„Njima ne smeta”, reče Leon.
„Meni smeta”, reče ona.
Odmahnula je glavom i povela ga natrag u kuhinju. Žena i beba su otišle. Rubi posede Leona na stolicu. Osvrnula se naokolo, opazila polovinu limuna, bocu hidrogena i šolju za čaj sa slikom venčanja princeze Ane i kapetana Marka Filipsa. Onda je pogledala Leona. Bila je vrlo ozbiljna. Na licu je imala masku profesionalca.
Skinula mu je šešir, pomogla mu da se oslobodi jakne i najzad mu svukla majicu s natpisom Tin Lizi preko glave.
Posegao je za njom, ali ona odmahnu glavom, ne, nije to ono što želi, makar ne sada, i reče mu da dogura stolicu do sudopere. On se zagleda u svoj odraz u naprslom ogledalu.
Nastavio je da gleda sebe u ogledalu dok mu je Rubi prala kosu hladnom vodom i sapunom za ruke, zatim mu iscedila limun u kosu i najzad je isprala mešavinom vode i hidrogena iz šolje s Anom i Markom, s još hladne vode i ostatkom limunovog soka.
Leon je posmatrao svoj odraz dok ga je Rubi pretvarala u plavušana, i gledao je njeno lice u napuklom ogledalu dok je izvodila ovu čaroliju.
Prvi put u životu Leon pomisli da je možda zgodan, iako je znao da to ima manje veze s promenom boje kose nego s njenim prstima koji su mu masirali glavu, s njenim licem dok ga je potpuno usredsređeno posmatrala i s toplinom njenog daha na njegovom vratu.
Osećao je kao da joj je zaista stalo do njega i srce mu je skakalo od radosti.
Kasnije, kad su strani glasovi u velikoj sobi zamukli, i kad je par koji je vodio ljubav zahrkao, Leon i Rubi uvukli su se u njegovu vreću za spavanje.
Onda su vodili ljubav što su tiše mogli; čulo se samo njihovo disanje, gole daske pod njima i njegov izbezumljeni blebetavi šapat.
„Volim te”, ječao je, očiju suznih od te užasne istine. „Oh, tako te volim!”
Rubi se zakikota pod njim, a onda uzdahnu i stegnu ga i dovede ga do ludila.
Svršio je na litre.

Koliko noći bez sna?
Gotovo tri, pomisli Teri usred tame Kovent Gardena. Kad svane biće pune tri noći bez sna.
Nabrojao ih je.
Poslednje dve noći u Berlinu. Jednu je proveo trčeći sporednim ulicama s Dagom, gledajući kako on i njegov bend pozajmljuju instrumente od bradatog džez kvarteta i drmaju sklepanu verziju svog najvećeg hita - Dag se bacao kao pomaman, u jednom trenutku se ljuljao na lusteru i okretao se na stomaku po stolu nekih ljubitelja džeza.
Sledeću noć proveo je u zaključanoj Dagovoj sobi, šmrčući Kristin kokain, razgovarajući sve dok sobarica nije zalupala na vrata jer je morala da sredi sobu, a tad je već bilo vreme da Teri obriše nos, spakuje se i uhvati taksi do aerodroma.
I sada ova noć, ova noć na samrti, kojoj je ostalo svega sat-dva. To je tri noći bez sna, ubistvene tri noći zaredom, a Teri je odlično znao šta se uvek desi trećeg jutra.
Trećeg jutra počinje da ti se privida.
Možeš da vidiš bilo šta. Posle tri besane noći, Teri je jednom video vrapca kako igra džajv. Posle neke druge tri noći video je uništen avion, džambo otvoren kao kutija sardina, nagnut na stranu pored njegove zgrade. Lude stvari. Bezumne stvari. Razigrani vrabac, srušeni avion - nije ih bilo, Teri je to znao i pokušavao je da se drži za to znanje. Ali bilo je teško.
Posle tri noći spid u jetri pretvori se u meskalin - u halucinogen - i vidiš priviđenja koja deluju veoma stvarno. Progutaš strah i pokušaš da skreneš pogled, ali ne možeš a da ne poveruješ. Posle tri noći bez odlaska u krevet, sve izgleda i te kako stvarno.
Dok je posmatrao svetla „Zapadnog sveta" kako se pomaljaju iz tame, Teri se pitao kakvu će krišku ludila videti noćas.

Za nekoliko sati otkako je otišao, klub je podivljao. Potpuno se raspomamio.
Kao da su se sve psihoze, frustracije i nasilje što su se gomilali u „Vorteksu”, „Markiju”, „Roksiju”, „Crvenoj kravi”, „Nešvilu”, „Dingvolsu" i „Nadi i sidru" spustili u ovu jamu ispod Kovent Gardena.
Teri se probio do podruma i video da su Dagenamski psi posvuda.
Prisvojili su plesni podijum. Udarali su jedan u drugog, bacali konzerve i pljuvali po sceni, gurali u stranu svakoga ko ne pripada njihovom malom plemenu, preuzimali klub i uživali u tome. Teri pomisli na Leona i ponada se da je njegov prijatelj daleko odavde.
Usred meteža video se sako od britanske zastave. Brejnijak je bio dole sa Psima, izvodio svoj ludi klipni ples, sličan mešancu između vreće za boks i maskote, a Psi dvostruko veći od njega udarali su ga, bacali ga tamo-amo kao crveno-belo-plavu lopticu za badminton.
Brejnijak spazi Terija i osmehnu se svojim blentavim kezom, kao da su svi ovde drugari, ali Teri nije uspeo da mu uzvrati osmeh.
Pomislio je kako postoje dobri izgledi da će Psi uraditi ono čime su pretili čitave godine. Da će najzad prekoračiti crtu i ubiti nekoga.
Teri se progura uz stepenice do toaleta. Te noći teško se kretalo po klubu. Niko nikog nije propuštao. Nepoznati ljudi mrštili su se i režali na njega. Činilo mu se da viđa sve više i više nepoznatih lica i došlo mu je da plače, jebote.
To je samo od spida, mislio je. To je samo od tri neprospavane noći, i od spida, i od straha pred onim što ga čeka.
Ušao je u muški toalet. Bele pločice i naprsla ogledala podrhtavali su od dab regea. Toalet je bio prepun muškaraca i žena, dečaka i devojčica koji su uzimali drogu, prodavali drogu i nanosili lopate šminke na lica. Niko nije koristio toalet u prvobitno predviđenu svrhu, pa ipak je uspevao da bazdi na zarobljene izlučevine hiljadu i jedne noći.
Čupavac s naočarima koga je Teri tražio prodavao je u kabini toaleta kesice od jednog i pola grama. Diler. S njim je bila hipi riba paralizovanog osmeha. Njegova devojka, potpuno sagorela. Klimnuli su glavom u znak pozdrava, a Teri se usiljeno osmehnu, prihvatajući etikeciju nabavke droge koja je uglavnom podrazumevala da izgledaš zainteresovano dok diler blebeće o poslednjem komadiću ludila koji mu pluta po gadno isprženom mozgu.
„Teri - baš sam pričao - treba živeti na brodu, je l’ da?”, reče diler, blistavih svetlih očiju iza debelih naočara. „Jer - ako živiš na brodu - je l’ - ne mogu da te nađu - nisi na izbornom, znaš ono, spisku. Kod matičara. U matičnoj knjizi. A?”
Diler se zacereka svom lukavom planu za nadmudrivanje vlasti. Prodavao je svoju robu po raznim muzičkim okupljalištima već deset godina, ali odjednom ga je obuzela goruća želja da objasni Teriju svoj plan za penziju.
„I, ono, nema opštinskog poreza”, nasmeši se njegova devojka preneraženog lica. „Ono kao, ne plaćaš opštinski porez kad živiš, ono, na brodu.”
„I tako uštediš pare”, zakikota se diler.

Blebetanje, pomisli Teri.
Blebetanje, klepetanje i sranja koja čovek mora da sluša samo da bi kupio malo droge. Teri je želeo da se izgubi odatle, ali učtivost kupovine obavezivala ga je da sasluša ovu spidom izazvanu govoranciju. Rege je tutnjao, a Teri oseti kako mu mozak otiče.
„Dobra ideja”, reče Teri gledajući kako Vorik Hant ulazi u toalet. „Da živiš na ribarskom brodu.”
Uz dozu prezira, Teri opazi da je lovac na talente jedina debela osoba u „Zapadnom svetu" - to je od svih onih ručkova na račun reprezentacije i letova prvom klasom do Los Anđelesa, Njujorka i Tokija. Od svih privilegija posla.
Čovek odgovoran za otkrivanje nekih od najvećih bendova u poslednjih deset godina izgledao je kao brat člana grupe ELO. Veoma pažljivo se pomokrio u napukli pisoar, zakopčao šlic ispeglanih leviski i potražio naokolo nekakav uređaj za ličnu higijenu. Teri se tmurno osmehnu. Šta on misli gde je? U posranom „Markiju"? U „Zapadnom svetu" svi umivaonici bili su razbijeni, a voda je davno zatvorena. Iznervirano uzdahnuvši, Vorik Hant izvadi srebrnu burmuticu iz džepa kratke kožne „Budži" jakne, otvori je i zabode u nju srebrnu kašičicu koju je nosio na lančiću oko dlakavog vrata.
„Moraš da nabaviš ribarski brod, drugar”, reče diler. „Moraš da nabaviš bro-bro-brodić.”
U trenucima velikog uzbuđenja diler je govorio piskavim glasom i zamuckivao.
„Ima smisla, rekao bih”, reče Teri pitajući se da li svaki trgovac drogom neizbežno troši previše svojih zaliha.
Pomeo se. Oko Vorika Hanta već se sjatila grupica obožavalaca. Možda je Hant jedini čovek u klubu s ljubavnim drškama, staromodnom frizurom i naočarima zatamnjenih stakala, ali on ima moć da ostvari snove. Devojka s prstenom u nosu i pelenom preko pocepanih crnih helanki pružala mu je kasetu na kojoj su, Teri je bio ubeđen, demo snimci njene grupe. Vorik Hant se strpljivo osmehnuo, uživajući što mu je svet pod nogama, a kokain u nosu. Ništa se nije promenilo, pomisli Teri. Mislili smo da će se sve promeniti, ali ovo je i dalje stari rokenrol šou-biznis.
„Nećeš-nećeš-nećeš”, reče diler, „nećeš kupiti ribu koja pliva u prljavoj vodi - zar ne, a?”
Teri snažno klimnu glavom i za nagradu dobi dve debele kesice amfetamin-sulfata. Najzad. Dva grama za dvadeset četiri funte. Dok su novčanice koje mu je otac dao nestajale u dilerovom džepu, u glavi mu iskrsnu njegova slika. Stari tetura preko smrznutog predela, noge mu popuštaju, a na umornim leđima nosi svog jedinog sina.
Kad Bili Blicen kočoperno ušeta, toalet prodrma strujni udar. Nije obratio pažnju na Vorika Hanta, koji ga je posmatrao s prijateljskim osmehom, nego je prišao Teriju i nasmešio se. Bili je umeo da se smeši tako da se osetiš kao najvažnija osoba na svetu.
„Hej, drugar”, reče Bili na svoj srdačni način. Onda se okrenu dileru, a glas mu postade oštar i poslovan. „Uzeću gram tvoje dobre robe.”
Diler podiže ruke kao da se predaje. Bilo mu je neugodno.
„Čim mi platiš za prošli put”, reče s osmehom toliko ukočenim da je izgledao prikucan za lice. „I za pretprošli put.” Pokušavao je da sve pretvori u šalu. „I za ono pre toga.”
Dopadljivo lice Bilija Blicena potamne od besa.
„Govno jedno dilersko narkomansko - tako sa mnom razgovaraš pred mojim prijateljem?”
Onda mu na oči udariše suze besa. Diler još više podiže ruke, govoreći kako mogu da se dogovore, ali bilo je prekasno.
„Isprašiču ti to tvoje pedersko limunaško dupe!”, zagrme Bili.
Teri je posmatrao svog otmenog malog prijatelja kako otkopčava fini kaubojski opasač koji mu pridržava pantalone upropaštenog italijanskog odela. Diler se povuče u kabinu i sakri iza svoje devojke, a Bili zamahnu kaišem po praznom vazduhu.
Teri uhvati Bilija oko mišica i odvuče ga. Gužva se razdvajala pred njima dok je Teri izvlačio prijatelja iz toaleta, iznenađujuće lako. Bili je bio lak kao pero, a Teri oseti kako u njemu raste neki bezimeni bol.
Pomislio je - šta će biti sa svima nama?
Teri zagrli Bilija i pođe s njim do sićušne klupske garderobe. Veličina te sobice svaki put bi ga zapanjila. U „Zapadnom svetu” su započele mnoge velike karijere, ali garderoba je bila obična ostava za metle s klupom s jedne strane. Zidove su od poda do tavanice prekrivali plakati bezbrojnih bendova i slojevi grafita. Teri smesti Bilija na klupu.
Momci iz grupe P45 muvali su se naokolo, pili pivo i spremali se za nastup. Svog vođu posmatrali su nadmoćno nezainteresovano.
„Hoćeš li biti dobro?”, upita Teri.
Nikad nije video Bilija ovako razbijenog. Usta su mu zjapila otvorena, kapci na ogromnim smeđim očima kao da su bili preteški da ih drži podignute, a na žutom svetlu garderobe odelo mu je delovalo prljavo i otrcano.
„Samo mi treba nešto da se malo dignem”, reče Bili Blicen.
Neki visoki čovek kratke kose proturi glavu kroz vrata. „Počinjete”, reče.
Bili odjednom kao da je shvatio gde je, pa širom otvori oči.
„Važan nastup noćas, drugar. Onaj tip je došao. Onaj iz diskografske kuće.”
Teri zavuče ruku u džep, izvadi jednu kesicu sulfata i neprimetno je gurnu Biliju u šaku. Znao je da Bili neće hteti da podeli ovo s pratećim bendom. Kad je njegov prijatelj provirio da vidi šta mu je u ruci, lice mu se ozarilo od osmeha.
Teri bi mnogo dao za takav osmeh. Zato što je Bili Blicen bio u bendu koji Teri voli. I zato što je imao više prirodne dopadljivosti i šarma nego iko koga je Teri poznavao.
„Moj drug”, reče Bili Blicen tapšući Terija po licu, a Teri oseti snažnu mešavinu ponosa i tuge.
„Samo ne preteruj, važi? Roba je prilično čista.”
Bili se nakrevelji. „Taj govnar. Prokleti govnar. Sa mnom da priča o parama.”
Momci su namestili gitare i krenuli iz garderobe.
„Samo napravi dobar nastup”, reče Teri dižući Bilija Blicena na noge. Gledao ga je kako uzima gitaru i postaje neko drugi.
„Svaki moj nastup je dobar”, reče Bili. „Zar ne?”
Teri klimnu glavom i nasmeja se. Osetio je da ga preplavljuju osećanja za koja nije mogao da okrivi spid ni tri neprospavane noći.
Istina je. Nastupi su uvek bili dobri. Uvek je vredelo gledati Bilija Blicena.
Nikad nisi znao da li mu je to poslednji nastup.

U senkama u dubini „Zapadnog sveta" Teri se pope na stolicu da posmatra svirku.
Izvadio je preostalu kesicu, otvorio je i zavukao ključ. Uvek je voleo da gleda Bilija Blicena kroz budnu amfetaminsku zavesu. Din Martin rokenrola pred tobom, a euforija stvorena čovekovom rukom struji ti kroz vene - tako je Teri zamišljao sreću.
Ali dok je gledao preko prestravljene pustinje koja se stvarala oko Pasa, osećajući pritisak dana i noći bez odmora, bilo je nemoguće osećati išta drugo osim nekakve iscrpljene sete.
Noćas je nekako drugačije. Noćas se sve raspada. Počelo je s Misti, a osetio je da se raspadanje širi u sve uglove. Sve što je voleo kradom ga je napuštalo.
Bili i P45 izađoše na pozornicu, uključiše se u struju i pažljivo pogledaše kipuće ludilo pred sobom. Činilo se da Biliju spadaju pantalone. Teri vide da on nije opasao svoj kaubojski kaiš.
Onda Bili poče da broji - Jedan! Dva! Tri! Četiri! - i grupa zaroni u pesmu po kojoj su bili poznati, Bodite se svi. Gotovo istog časa sve je krenulo naopako, a Teri se seti starijih momaka iz Novina i onoga što su pričali o nastupu Džimija Hendriksa na ostrvu Vajt - govorili su kako je to bilo kao da ti neko drag umire pred očima.
Bili je zaboravio tekst, pa je praznine ispunjavao prostotama o Psima, koji su ga pljuvali pivom. Onda je oponašao zabadanje igle u mišicu, i taj pokret nekako je delovao jadno umesto uzbudljivo.
Pod oštrim scenskim svetlom lice Bilija Blicena više nije delovalo mangupski privlačno. Čak i u vrelini kluba pred zatvaranje Teri oseti jezu niz kičmu. Bili je izgledao kao da mu je mesto u mrtvačnici.
A Teri se setio nečega što mu je otac pričao o pravom Dinu Martinu - kako je sve to bila samo poza. Din se pretvarao na sceni da je naliven jer su gospodin i gospođa Predgrađe to gutali, baš kao što njihovi unuci vole da vide Bilija Blicena kako glumi rokenrol samoubistvo. Ali Din Martin je uvek sve držao pod kontrolom, što s Bilijem Blicenom nije bio slučaj.
Ovoje bilo pravo i Teri se osetio kao avet što to posmatra.
Video je kako Bili pokušava da izvede pačji hod, sapliće se o kabl i gotovo pada na nos. Morao je da skrene pogled. Sve se raspadalo. Ali P45, ti okoreli matori muzikanti, držali su se, pržili su te ukradene rifove Edija Kokrana i rulja je izlazila iz kolektivne ćelije.
Čak i prostor oko Dagenamskih pasa kao da se zatvarao. Teri ponovo pogleda scenu. Možda će ovo biti dovoljno za Vorika Hanta i njegovu ekipu rokenrol računovođa.
Nikad se ne zna, pomisli. Čak ni kad je bend dobar, nikad se ne zna. Ne znaš nikad hoće li se rastopiti, hoće li članovi naći prave poslove ili ćeš ih jednog dana videti kako šetaju kroz Soho, gordi i bez osmeha, u novoj novcatoj odeći, dok razmišljaju da naprave nove zube, veterani zelenog salona emisije Top of the Pops što predujam diskografske kuće troše kao džeparac koji nikada neće morati da vrate.
I dok je posmatrao Bilija Blicena kako se muči da se seti reći pesme koju je izvodio hiljadu puta, i dok se Bili trudio da održi ravnotežu, Teri je ipak verovao da će njegov prijatelj možda preživeti ovu noć, da će se sabrati, da će snimiti album koji će se prodati u trostrukom platinastom tiražu. Dok je Bili vodio P45 kroz divlje izvođenje pesme Summertime Blues, Teri je mislio kako za Bilija Blicena možda ipak još nije kasno. Zašto se onda on, Teri, oseća tako loše? Zato što se nešto pokvarilo.
Turobno je posmatrao rulju kako gubi razum ispred pozornice, kako pljuvačka i pivo padaju kao kiša po njegovom prijatelju, osećajući se kao da je privatna žurka odjednom otvorena za javnost, pa niko ne zna kako da se ponaša. Prošli su dani kada se svraćalo s ulice i plaćalo sedamdeset pet penija da se čuje nepoznata grupa koja bi kasnije postala Kleš, Džem, ili Bazkoks. Vrhunac Bilija Blicena, sada je to video, bili su Lost bojs. Doživeo je vrhunac sa devetnaest godina.
Teri spazi lice Grejs Fjuri s druge strane prepunog podijuma, kraljevsko i ozbiljno usred ludnice. Bila je leđima okrenuta sceni i pokušavala da prođe kroz skakutavu gužvu. Pogledala je Terija i nasmešila mu se, kako se činilo, iskreno obradovano. Prijateljsko lice, pomisli on. Znao je kako to prija.
Onda se odjednom besno okrenula ka nacerenom Dagenamskom psu koji je odlučio da joj zavuče jezik u uho. Teri se strese kad vide da je to Džunior; smešio se vučjim osmehom na izobličenom licu s tri istetovirane suze. Pod klupskim svetlom tetovaža je izgledala kao plemenski ožiljak. Grejs mu prezrivo pokaza srednji prst. Džunior i Psi oduševljeno zaurlaše. Teri je ponovo pogledao scenu, na kojoj je Bili prekinuo muziku i držao publici predavanje o pljuvanju.
„Prestanite da bacate sline, drkadžije govnarske”, govorio je zaplićući jezikom, a Teri oseti talas topline. Niko nije umeo da meša njujorške i londonske psovke kao Bili Blicen.
„Gde ti je devojka?”, reče neki glas s visine Terijevog šlica. Pogledao je dole i video Grejs Fjuri. Videlo se zašto muškarci lude za njom. Čak i u ovoj ludnici izgledala je kao čist seks u mini suknji sa škotskom šarom.
„Nemam više devojku”, reče Teri.
Nešto mu se kod Grejs oduvek sviđalo - pred njom nije morao da se kočoperi. Možda zato što je mislio da kod nje nema nikakve šanse. Možda zato što je mislio da je ona daleko van njegove lige. Bila je slavna.
Podigla je ruke i on joj je pomogao da se popne na stolicu. Stajali su licem okrenuti jedno drugom, i dalje se držeći za ruke. Kao klinci u seriji Srećni dani, pomisli on.
„Otišla je s Dagom, zar ne?”, reče Grejs, a on pogleda pozornicu preko njenog ramena, lica crvenog od poniženja.
Grejs zatrese glavom.
„Misti - posrana Misti - stvarno me tera na smeh. Sušta dobrota u belim haljinicama. Sva smerna i čedna. A onda ti uradi to”, reče Grejs okrećući se tako da može da gleda kako Bili gađa publiku pivom. Poletela je napred i Teri je uhvati kliznuvši joj rukama niz struk.
Držao ju je tako, kao suvozač na motoru, i osetio da mu se diže. Struka gotovo nije ni imala, vrhovi prstiju skoro su mu se spojili. Nosila je najkraću suknju koju je ikada video. I divio joj se - čvrsta devojka iz Njujorka koja se usudila da prođe kroz Dagenamske pse tako obučena.
„Šta ti misliš?”, upita ga ona.
Teri nije nalazio reči.
Osetio je kako mu Grejs dlanom trlja šlic. „O Biliju, mislim”, nasmeja se ona. „Je li zasrao?”
Sklonila je ruku. Teri udahnu.
„Tip ga još gleda”, reče on pokazujući čupavu glavu Vorika Hanta koja je virila na obodu meteža. „Bili je razvaljen, ali možda je dovoljno dobar.”
Ona napola okrenu glavu. Spusti mu ruku na lice. Dopao mu se njen dodir. Samo ga je takla i već mu je tvrd kao kamen.
„Kupio si nešto, zar ne?”, upita ga ona, a on klimnu glavom. Ona upola sklopi oči. Grejs je devojka koja voli drogu.
„Onda hajdemo odavde”, reče ona.
Gledao je Vorika Hanta kako se okreće, videvši dovoljno, i znao je da za Bilija Blicena nema srećnog kraja.
„Suviše je propalica ovde”, reče Grejs; gledala je pozornicu, ali je posegla rukom i prijateljski ga uhvatila za dupe. „Da sam htela drkadžije nalivene pivom, ostala bih u Nju Džerziju.”
Bend naglo prestade sa svirkom. Bili je ljutito pokazivao nekoga u publici i urlao da prestanu da bacaju koješta. Ovo je bio savršen znak - po sceni zadobovaše čaše, konzerve i stolice.
Bili uze polulitarsku čašu s pojačala i baci je svom preostalom snagom u gomilu. Teri je gledao kako čaša leti i pogađa Vorika Hanta u slepoočnicu. Hant se sruši uz kišu krvi i razbijenog stakla. Konzerve i čaše pljuštale su kao strele u bici kod Ažinkura. Bili Blicen i P45 pobegoše s pozornice.
„Da, hajdemo”, reče Teri. „Ovo je tako sjebano.”
Trebalo je da sruše granice između izvođača i publike. Trebalo je da se razlikuju od ostalih pokolenja.
I u početku je i bilo tako - u „Zapadnom svetu" vladala je nekakva razbarušena demokratija. Ali pobuna se pretvorila u izgovor za kretensko ponašanje. Teri je nekada voleo ovaj klub. Sada je ono što je voleo nestalo. Želeo je da izađe i želeo je da povede sa sobom ovu neverovatnu devojku.
Skočio je sa stolice. Ona skoči za njim, pade mu u naručje, spusti crvenu ranu usana na njegove, njega obuze glad za njom, ali ona se odmicala, smejala se, govorila: „Polako, tigre.”
Uzeo ju je za ruku i krenula je za njim, nasmešena, u isto vreme seksi i stidljiva, a on pomisli na Misti u nečijoj sobi, pomisli na Sali i priliku koju je propustio, ali evo, ide kuči s devojkom za jednu noć, evo, sprema se da vodi ljubav sa ženom o kojoj muškarci maštaju. Teri pomisli kako će sve na svetu ponovo biti dobro čim mu ova žena legne u postelju.
Ali prvo je morao da vidi svog prijatelja.
Bili je sedeo skljokan u garderobi, nosa zarivenog duboko u kesicu sa spidom. Kad je podigao glavu ličio je na Ledenog Čoveka. Momci iz benda bili su izudarani i besni i svađali su se s menadžerom oko para.
Bili se nije uzbuđivao. Lizao je beli prah s usana i brade.
„Moj čovek”, nasmejao se videvši Terija, a onda je prevrnuo očima i počeo da cepa odelo, košulju, usku kravatu. Odjednom kao da ga je odeća gušila. „Moj londonski drugar.”
„Gospode”, reče Grejs i okrenu glavu.
A Teri vide da će uvek biti ovako. Bili Blicen imao je ono nešto njujorško, a ako tako misliš - tako, njujorški - ako zaista tako misliš, onda ne potpisuješ ugovor s Vorikom Hantom i ne ideš da snimaš ploču s Filom Spektorom u „Nasau”.
Ako si takav, ako si zaista takav, onda si se upropastio. Umro si, pomisli Teri i iz utrobe mu izlete snažan jecaj.
Sve te pesme Bilija Blicena koje su voleli u „Zapadnom svetu" - Teri je sada shvatio da su to sve bile oproštajne poruke samoubice, i to mu je slomilo srce.
„Moram da odradim još jedan set. Možda tvoj prikaz... jebeš Vorika Hanta... a onda pravimo žurku.”
Jedan momak iz benda, bubnjar koji je ranije te večeri davio Brejnijaka, naglo se okrenu svom vođi. Teri vide da je čovek ispod obojene kose i otmene odeće baš star.
„Žurka je gotova, budalo govnjiva!”, povika u Bilijevo preneraženo lice.
Teri načini dva koraka preko garderobe i gurnu bubnjara u zid.

„Ostavi ga na miru, skote”, reče; trenutak kasnije sedeo je pored svog prijatelja na klupi, grlio ga oko mršavih ramena, a između njih je lebdeo oblak belog praha.
„Moram da idem, Bili”, reče Teri. Bilo mu je mučno da gleda Bilijeve oči, a kad je mislio na tu noč, mnogo godina kasnije, upravo primivši vest o smrti Bilija Blicena, znao je da je od svih izdajstava te noći to što je ostavio Bilija Blicena u garderobi „Zapadnog sveta" bilo najgore.
„Hajdemo, Teri”, reče Grejs, pa su otišli iz „Zapadnog sveta”, zagrljeni. U tami se čuo neki neobičan zvuk, i nekoliko trenutaka Teri nije mogao da razazna šta je to. Onda je shvatio. Nije bilo muzike. Na sceni nema nikoga, dab rege je gotov. Muzika je prestala.
Grejs se nije iznenadila kolima koja je Teri parkirao u blizini.
Ti Amerikanci, pomisli on.
Za njih je ford kapri ništa.

Rej kliznu iz kreveta da potraži kupatilo, i sve mu je bilo novo.
Video je jajastu lampu na noćnom stočiću dovoljno velikom za stoni tenis. Nikad nisam video ovako nešto, pomislio je. Video je srebrne pepeljare velike kao činije za pse. To je novo. Uramljene zlatne ploče. Do tada ih je viđao samo na zidovima diskografskih kuća, nikad u nečijem domu. Dugački niski komadi nameštaja još umotani u plastiku nalik na divovske kondome. Šta je ovo? Polica za knjige s drvenim lestvama, verovali ili ne, knjige čudnovato jednake, netaknutih rikni, kao da su kupljene na metar. Pa, đavo da me nosi, pomisli Rej.
I udata žena, topla pod čaršavima.
To je bilo najnovije od svega.
Bilo je devojaka. Bilo je mnogo devojaka. Zato što im se dopadao - sviđao se i muškarcima, znao je, mada ga to nije zanimalo. I zato stoje počeo mlad, kao petnaestogodišnji nevini dečko kome je bilo stalo samo do muzike kad mu je Vajt dao prvi posao u Novinama. Ali nikad još nije bio s udatom ženom, i ta pomisao ga je uzbuđivala i plašila.
Gde je menadžer jednog od najvećih bendova na svetu? Gde je taj kreten što kupuje vibratore? I šta će da uradi Reju ako ga zatekne ovde?
Rej je išao kroz kuću, svestan da je nag, osluškujući svaki zvuk, ali prostor ga je ipak ostavljao bez daha. Nikad nije video takvu raskoš.
U dnevnoj sobi su mu bosa stopala upadala u debeli tepih, a ispod prozora od poda do tavanice dopirao je blagi šum reke.
Bilo mu je teško da zamisli da je to ista ona reka koja teče pored njegove redakcije, bezvremena reka na kojoj puše prepodnevne džointe u senci tornja, dok tegljači pućkaju uz tužna umiruća pristaništa.
Ovo je bila Temza predgrađa, reka koja teče pored velikih kuća čiji su vlasnici zaradili novac i kupili vile da u njih smeste svoje zlatne ploče i svoje zanemarene žene što se dosađuju. Kao što je ona koju je Rej mogao da namiriše na desetak mesta po svojoj lepljivoj koži.
Naređivala je, pomisli Rej s osmehom. Naređuje, ali je fina. „Nemoj da vodiš ljubav sa mnom”, rekla mu je, nimalo impresionirana njegovom opuštenom tehnikom. „Nemoj da vodiš ljubav sa mnom - jebi me.”
Šta je sve govorila! Ali sviđalo mu se. Ona mu se sviđala. Seks koji je ranije imao uglavnom je bio mehanički. Ali gospođi Braun je bilo stalo. Reju se činilo da joj nešto znači. I nije mu smetalo da mu se kaže šta da radi. Želeo je da uči.
Našao je kupatilo i proveo neko vreme piljeći u silne bočice parfema. Kako stigne sve da ih proba? A onda je čuo buku.
Zadržavajući dah, Rej omota beli peškir oko struka i izađe. Čudnovata kratkodlaka mačka očeša mu se o golu nogu, a on prepadnuto zadahta. Onda ju je čuo kako ga zove.
Vratio se u spavaću sobu, pa su njene usne lutale po njegovom licu kao da joj nikako nije dosta, rukama ga je povukla nadole i oboje su se smejali od radosti što ipak žele još, a onda su se bacakali na vodenom krevetu, koža im je bila klizava od napora, kosa im se lepila za lice, njena duga tamna kosa mešala se s njegovom dugom i svetlom. Radim ono na vodenom krevetu, mislio je Rej ponosno. To je novo. Nije verovao u svoju sreću.
Onda je sigurno zaspao, jer se trgnuo i probudio, znajući da mora da krene, koliko god da mu se nije nikuda išlo. Seks s njom nekako ga je ubedio da će pronaći Džona Lenona. Posle seksa s njom osećao je da može da učini bilo šta. Dok je oblačio gaćice pomislio je prvi put kako bi bilo divno živeti s njom.
Ona sede, oslonjena na lakat, pa malo skliznu. Nasmešio joj se. Nije bilo lako sedeti na vodenom krevetu.
„Oh, nemoj da ideš”, reče ona; glas joj je u mraku bio hrapav, bez one oštrine koju je zapazio u „Točionici”. „Ostani noćas. On se neće vraćati.”
Rej navuče leviske. „Nije to. Moram da uradim taj intervju. Ili letim.”
Nekoliko trenutaka tišine. „Da ti se sviđam, ostao bi.”
On se nasmeja. „Naravno da mi se sviđaš.” Okrenuo se tako da joj vidi lice. I da ona vidi njegovo lice. „Lud sam za tobom.” Ona se napućila, kao da mu ne veruje. Ustao je i obukao majicu. „Nešto sam razmišljao - ti nisi srećna ovde, zar ne? Ovo je divna kuća, ali te nije usrećila.” Skupio je hrabrost da izgovori. „Zato bi možda trebalo da nađemo neko mesto. Da živimo. Ti i ja.”
Ona se nasmeja na to, a njen smeh ga ubode. „Šta ćemo da radimo?”, upita ona, a nešto stare ostrine ušunjalo joj se u glas. „Da živimo s tvojim roditeljima?”
On slegnu ramenima. Nije ni razmislio o tome. „Da nađemo stan negde. Sobu.”
„Sobu? Šta, kao, garsonjera?" Potražila je nešto po noćnom stočiću, a onda se ukaza plamen upaljača i žar cigarete. „Ti zaista nemaš pojma o životu, zar ne?”
Rej uze da obuva čizme. To je bilo tačno. Nije imao posao, nije imao stan i nije imao pojma o životu. „Ne, valjda nemam.”
Ali nešto ga je grizlo - kako bi bilo divno provesti svaku noć s njom. Da, udata je. Ali ne voli svog muža. I on ne voli nju. Onaj ko ti pokloni vibrator za rođendan ne nosi ni trunku ljubavi u srcu. Šta je onda zadržava ovde? Samo ove... stvari? Da li ti se to desi kad ostariš? Stekneš očajničku potrebu za stvarima? Ali znao je da je ljuta na njega što odlazi, pa je oćutao.
Zadnjica mu se njihala na vodenom krevetu dok je obuvao kaubojske čizme. Ona uzdahnu, sede, nagih malih dojki; čuo se laki zveket kad je spustila telefon na krilo i počela da okreće broj koji je znala napamet. Odjednom se on naljutio na nju. Što ne želi da živi s njim. Što joj trebaju sve ove proklete stvari. Što je sela na telefon pre nego što je makar izašao iz sobe.
„Ja sam”, reče ona glasom kojim je govorila s njim. Rej ju je posmatrao, skamenjenog lica. I zatvorio se. To je učinio. Znao je da njegovi vršnjaci lako gube nerve. Ali ne on. Lakše mu je da ne pokaže ništa. „Ne, ne znam - ne nosim sat”, nasmejala se u slušalicu, brzim pogledom kradomice okrznuvši Reja. „Šta? Zapravo ništa, baš ništa.” Rej krenu ka vratima, osećajući da ga ona posmatra. Neće plakati pred njom. „Pa zašto ne dođeš?”, reče ona. „Da - sada.” Smeh u tami. „Hajde - znaš da želiš...”
Rej ju je posmatrao s vrata; dodirnuo je prstima usne i pustio ruku da padne, tužan oproštaj. Prsti su mu još bili lepljivi. Još je osećao njen ukus.
„Aha - pa - ne”, govorila je ona, „to si mogao od nje i da očekuješ, rekla bih.”
Rej izađe iz kuće i tiho zatvori vrata za sobom, tako da nije video kako joj se izraz lica promenio.
„Slušaj”, reče gospođa Braun kad je čula da je Rej izašao. „Slušaj - znaš šta - pozvaću te sledeče nedelje, važi? Sad je kasno. Znaš šta? Mislim da ću na spavanje.”

Stajao je pored puta koji vodi natrag u London i podigao palac da stopira kamion koji se primicao. Nije čak ni usporio.
Prođoše policijska kola, dva pajkana ga odmeriše i isceriše mu se - bezopasni hipik kome je pobegao poslednji voz. Onda ništa, samo magla na reci, i svi u krevetima, a Rej posmatra nebo tražeći prvu svetlost zore.
Naiđoše sportska kola. Žuti lotus elan. Ona otvori suvozačka vrata.
„Ionako mi se ne spava”, reče. Do tada je nije video stidljivu. Nasmešio joj se i činilo mu se da ga lice boli od osmeha.
Ona nagazi gas i auto polete iz predgrađa, a kad je pred njima bio samo otvoreni put do grada, spustila je prozor i izbacila nešto spakovano u kesu „Harlekin rekordsa”.
Rej nije morao da pita. Znao je da je to njen rođendanski poklon.

Terijeva garsonjera nije bila ništa naročito.
Madrac gurnut ispod velikog trošnog prozora kroz koji ulazi kiša, električna grejalica s dve šipke, ploče posvuda, a na zidu klasični poster za film Dolazak zmaja - Brus Li nag do pojasa, drži nunčake, sve na njemu potpuno savršeno, čak i ožiljci na licu i grudima.
Binski radnik na spratu slušao je Motorhed pojačan do daske - to je uvek činio kad njegova devojka ode kući kod majke. Tepih je bio prepun mrlja, uspomena na stotine stanara. U jednom uglu bila je hrpa belih mantila za kupanje s oznakama „Hotel Glazgov”, „Holidej Njukasl” i „Lids Dragonara”. I Mistine stvari razbacane naokolo - haljine, hrpe fotografskih knjiga, rolne filma i kontakt kopije, obuća. Soba nedotaknuta domaćim životom.
Ali Grejs je bila rokerka. Nosila je iscepane čarape po donjem 1st Sajdu i pokazivala srednji prst skitnicama s Bauerija koji su imali nešto da joj kažu. Navikla je na nered. Podigao joj je suknju do struka, jezici su im se rvali, njegove ruke žudele su da budu svuda odjednom.
„Imaš robu?”, upita ga ona.
On klimnu glavom, nađe ogledalo i britvu i izvadi kesicu. Grejs sede na krevet i prekrsti noge. Teri je morao da silom skrene pogled s nje kako bi napravio crte. Srce mu je snažno tuklo od iščekivanja. Bio je na svega nekoliko minuta od karanja svog života. Grejs leže na krevet. Oštrica brijača grozničavo je seckala četiri crte sulfata.
Dobra strana njegove sobe bila je što se nije jasno videla. Osvetljavali su je samo jedna jedina gola sijalica od četrdeset vati, blistavi sjaj električne grejalice i vilinska svetla koja je Misti okačila na uzglavlje kreveta kad se uselila i nikada ih nije skinula. Bedni stančić u Krouč Endu za šest funti nedeljno Teri je iznajmio od nekog Grka koji mu je rekao da se seli u Melburn jer je Engleska gotova, ali ta vilinska svetla činila su ga posebnim - nalik na dom. A možda je to bilo samo zato što ih je Misti postavila.
Teri pronađe crveno-belu plastičnu slamku i ušmrka dve crte s ogledala. Onda Grejs sede, posegnu za ogledalom, a Teri pritisnu usne o njene i ode u hodnik da ispljuska lice hladnom vodom.
Bio je uzbuđen i nervozan, želeo je da sve prođe kako treba, pitao se šta je s Grejsinim dečkom, pevačem u njenoj grupi. Da li šaraju jedno drugom iza leđa? Imaju li nekakav dogovor? Teri je otkrivao da između muškaraca i žena ima mnogo više senki nego što je zamišljao. I hoće li mu ona sutra biti devojka? To bi pokazalo Misti, to bi im svima pokazalo - Grejs Fjuri kao njegova devojka. Nju su svi želeli, a tutnjava u grudima govorila mu je da će je uskoro imati. Umio se hladnom vodom i nasmešio sebi u ogledalu, spreman za seks koji neće zaboraviti.
Kad se vratio u sobu, ona ga je čekala. Zauzela je pozu koja ga pali, položaj koji bi želeo, ako tu uopšte ima mogućnosti izbora. Na ivici kreveta, polugola, prekrštenih nogu, zavaljena unazad.
Ali Teriju se sledila krv u žilama kad je video da se ona bode.
Nije ušmrkala crte kao što je očekivao. Povadila je svoj pribor - igla, kaiš oko mišice - i kad je ušao u sobu da uživo vidi svoju fantaziju, devojka iz njegovih maštarija tražila je venu, onda ju je našla i dahćući - uzdišući - od uživanja u samom činu penetracije ubola se u venu, a pripremljeni spid brzo je našao njen krvotok.
Omamljen, Teri je odbio promrmljani poziv da joj se pridruži, da podeli s njom iglu s koje je kapalo, kao da odbija još jedan kolačić od đumbira uz čaj, i gledao ju je kako se uvija od zadovoljstva - izvila je leđa, sklopila oči, uzdisala s nekakvom euforičnom nevericom - a on je znao da nikad neće moći da joj pruži takvo zadovoljstvo.
Posle toga zapravo nije želeo više ništa - ni drogu, ni devojku, a svakako nikakvo učešće u predstavi koja se odvijala pred njim. Vraški se plašio igala. Ali, bio je mlad, i bilo je prekasno da stane, a oduvek je želeo devojku koju žele svi.
Strgnuo joj je odeću i bacio se na nju po tom džombastom madracu, u tom stančiću što prokišnjava, više iz očaja nego oduševljeno, njeno mršavo telo bilo je nepomično i omamljeno pod njim, njena igla delila je postelju s njima i svetlucala pod božićnim svetlima, gotovo svečano.

DEO TREĆI
1977 - DANAŠNJI LJUBAVNICI




DVANAEST


Noć je skoro prošla.
S prozora urednikove kancelarije Teri je video kako svetlost šara nebo nad starim umirućim dokovima. Odnekud se začula žalobna sirena tegljača. Dvadeset jedan sprat niže, ispod hermetički zatvorenih prozora koji osujećuju samoubice, video je reku, crnu i svetlucavu. Veći deo grada još je spavao, ali već su se videla svetla prvih vozila na Embankmentu.
Nije ostalo još mnogo.
Teri ode natrag u svoju kancelariju i ušmrka crtu spida na stolu. Voleo je Vajtovu kancelariju, ali nije želeo da tu uzima drogu. To bi pokazalo nedostatak poštovanja. Zaljuljao se u stolici i zagledao u slike na njihova tri zida. Visoko na njegovom zidu, Terijevu pažnju privuče opustošeno lice Normana Majlera.
Čuo je priču o Majlerovoj večeri uoči venčanja i nije je zaboravio. Majler je bio depresivan zbog toga što sutra treba da prođe kroz crkvu. Njegova buduća žena upitala ga je šta mu je, a Majler je odgovorio da sve to nikada nije želeo - brak, monogamiju, preplitanje svog života s nečijim tuđim. Sve što je Majler oduvek želeo bilo je da živi u Parizu kao slobodan čovek. A njegova buduća reče - slušaj, Normane. Da si slobodan čovek u Parizu, sigurno bi sreo onu posebnu devojku i završio gde si i sada. I Norman Majler je shvatio da je to istina. Kao i Teri. U kratkim trenucima slobode koji naiđu, uvek tražiš način da ne budeš slobodan, da potpuno pripadneš nekome. Tražiš nove svetove i nađeš ih u jednom jedinom licu. Teri je našao Misti. Sada ju je izgubio i sada je ponovo slobodan.
Ušmrkao je još jednu crtu, a onda stao da tumara praznim mračnim hodnicima redakcije. Uskoro je počeo da kopa po arhivima, da lista fotografije i ukoričena stara izdanja, da upija neverovatnu istoriju Novina. Džimi Sevil pozdravlja sve čitaoce Muzičkih novina i svima im želi srećan Božić i srećnu novu 1968. godinu - Vidimo se u Piplu svake nedelje, momci i devojke.
Kao da sam ostao zaključan u muzeju posle zatvaranja, pomisli Teri. Danju se u Novinama neprestano smenjuju rad, igra i muzika, svađe i deljenje džointa i čudni novi zvuci koji trešte iz sobe za preslušavanje. Kevin Vajt i ostali stariji momci urlajući traže špiglove. Beskrajne povorke starih i novih lica - slobodnjaci, muzičari, predstavnici za štampu - traže publicitet ili članak i često su spremni da prihvate besplatnu drogu ili ručak ili trista reči o nastupu Vibratora u „Dingvolsu”.
Tokom dana možeš da uđeš u nečiju kancelariju i zatekneš Džoan Džet kako sedi na stolu, trepće i pita te šta želiš. Ili vidiš dvojicu novinara kako raspravljaju o vrednosti ploče objavljene pre nekoliko godina - Teri je prvog dana na poslu video kako su se dva starija momka zamalo potukla oko albuma Sgt Pepper Lonely Hearts Club Band. A možda neka honorarna novinarka i neki od starijih momaka podele džoint, pomaže se ili povedu raspravu o novoj ploči Stili Dena u plakaru za kancelarijski materijal. Tako je danju. Ali noću svi odu. Pa, gotovo svi.
Teri pogleda kroz prozor sobe za preslušavanje. Tamo je još sedeo Skip Džons i pisao svojim mučnim levorukim rukopisom, okružen tim čudnim vrtom, šumicom zaboravljenih cigareta postavljenih na filtere s dugačkim i slabašnim, ali čudnovato netaknutim valjcima pepela. Teri lako pokuca na staklo. Skip podiže pogled, sramežljivo se osmehnu, klimnu glavom.
„Teri Vorbojs, ludilo”, reče, sada već umoran kao pas; gotovo je svanulo, a pred njim su bili čitavi sati pisanja.
Teri uđe u sobu. Takođe sramežljivo. Skip Džons mu je još mnogo značio. Zato što, zato što - Skip je prosto najbolji.
„Ne ideš kući, Skipe?”
Skip odmahnu glavom, gledajući u tačku negde iznad Terijevog ramena. Teriju pade na pamet da Skip možda nema kuda da ode noćas.
„Motaću se ovuda”, reče Skip. „Danas će biti gužva.”
Teri klimnu glavom. „Zbog Elvisa, je li? Pretpostavljam da će Vajt želeti specijalni prilog za novi broj.” Zapanjio se videvši kako je Skip bled i krhak. S druge strane, ni on sam nije izgledao rumeno i zdravo. „Napisaćeš nešto o Elvisu, Skipe?”
Skip slegnu ramenima. „Možda. Možda napišem nešto o ranim danima u Sanu. Sem Filips i dečak u crvenoj košulji koji želi da snimi pesmu za svoju mamu. Peva Good Rocking Tonight i sanja da postane vozač kamiona. O tome.” Skip se nasmeši tački iznad Terijevog ramena. „Nisam siguran da želim da učestvujem u tom postupku, ovaj, kanonizacije. Ne znam je li to ispravno. Nismo napisali lepu reč o Elvisu otkako je otišao u vojsku, sada ćemo ga pretvoriti u - šta ja znam - u balsamovani Lenjinov leš na Crvenom trgu, ili tako nešto. Razumeš?”
Teri klimnu glavom i izvadi kutiju marlbora. Nije imao pojma o čemu Skip priča. Rok zvezde umru i onda ih obožavaš više nego ranije. Brajan Džons. Džimi Hendriks. Džim Morison. Tako je oduvek bilo. Ali onda je pomislio na Bilija Blicena, samog i odvaljenog u „Zapadnom svetu”, i prvi put video još nešto pored večne slave rokenrol mučeništva. Video je traćenje.
„Hvala, drugar”, reče Skip kad mu je Teri ponudio poslednju cigaretu. Zapalio ju je, povukao dubok dim, pažljivo smestio cigaretu na filter i odmah je zaboravio. Teri je gladno buljio u nju. „Rokenrol se pretvara u muzej kulture”, reče Skip. „Kao džez ili slikarstvo. Razumeš? Kanon postoji, a mi treba samo da stojimo na pristojnom odstojanju i divimo se. Kad Majls Dejvis ili Pikaso dođu i prođu - ili Elvis i Dilan - šta još može da se kaže?”
Teri uze omot albuma ispred Skipa. „Šta je s ovima? Televizija?”
„Fusnota”, uzdahnu Skip. „Sjajna fusnota, veličanstvena fusnota, ali ipak samo fusnota. Ko će biti na naslovnoj sledeče nedelje?”
Teri se počeša po glavi. „Elvis? Mora biti Elvis.”
„Mladi Elvis. Elvis iz pedeset šeste. Elvis prepun snage. Nećemo staviti na korice Elvisa iz sedamdeset sedme. Nećemo trenerke s resama. Nećemo lasvegaški sjaj. Nećemo sredovečni stomak. Biće to Elvis kao mršavi dečko pred kojim je ceo svet. Izgledaće izuzetno, ali biće to samo još jedan ekser zakucan u mrtvački kovčeg.”
Teri razmisli o tome. „Čiji kovčeg?”
„Kovčeg s našom muzikom”, reče Skip. „Mrtvački kovčeg rokenrola.” Uspravna cigareta na stolu crveno se žarila. Skip je uze i povuče dim, zatim prođe koščatim prstima po svračjem gnezdu na glavi. „Nemoj da se zalepiš za rokenrol, drugar”, reče Skip Teriju. „Ljudi počinju to da posmatraju kao državnu službu - kao posao koji se radi do penzije. To nikada nije trebalo da bude doživotni posao.” Skip se osmehnu, pogleda Terija postrance, zatim skrenu pogled. „Ali, mislio sam da se večeras zezaš s Dagom.”
„Ah”, reče Teri i pokuša da se nasmeje uprkos iskidanom srcu. „Nije ispalo najbolje.”
Skip zamišljeno klimnu glavom. „Pa, Dag ume da bude težak. Uzima sve čega može da se dočepa. Počinje da se ponaša luđački.”
„Nije to”, reče Teri. „Nema veze s drogom.” Zaćutao je i zagledao se u omot Marki muna koji je još držao. „Pa, na neki način ima. Misti - ona je kao otišla s njim.”
Skip razmisli o tome. „Tako”, reče. „Tako, drugar. Dag i Misti. Ludilo.”
„Mislio sam da mi je prijatelj”, reče Teri. Pokušao je da se nasmeje, ali smeh mu se zaglavio negde u grlu. „U Berlinu...”
„On ti nije prijatelj, čoveče”, reče Skip, odjednom preplavljen osećanjima. „Dag nije tvoj prijatelj. Nije važno koliko ste se dobro slagali na putu. Dag je rok zvezda, čoveče. Možeš da ga znaš dvadeset godina, i opet ti neće biti prijatelj. Ne pravi. Ne onakav kakvi su ti prijatelji Rej i Leon. Čak ni kao Bili. Napiši sićušni loš prikaz o Dagu i gotov si kod njega, i to zauvek. Možeš biti drugar s tim momcima - naročito s vršnjacima, koji su počeli kad i ti. To je malo teže s nekim kao što je Dag, ko se već dugo muva po svetu, ali i s njim možeš da se družiš. Možeš da se družiš s vršnjacima jer, kad se sve promeni, kad muzika ne bude više glavna, kad naiđu druge stvari, kad postanu bitni ego i limuzine i hoće li ti popušiti neka mršava manekenka, jednim delom ćete se ipak sećati kako ste počinjali i kako ste želeli da pričate samo o muzici i da upoznajete devojke, i kako vas nisu puštali da uđete u posranu ‘Točionicu. Ali, pre ili kasnije moraćeš da odlučiš jesi li novinar, čoveče, ili samo obožavalac koji ume da kuca.”
Skip je zvučao ogorčeno, a Teri pomisli na njegov dosije u foto-biblioteci. Tu su bile fotografije svih saradnika Novina, uglavnom slike koje su se objavljivale uz naslove članaka, ali Skip Džons imao je poseban dosije. Teri je često gledao te slike onih noći kad je lutao po redakciji, jer Skip je bio razlog što je došao, Skip je vodio život o kakvom je on sanjao kad je bio klinac opsednut muzikom zaposlen u fabrici džina i jurio svake srede s osamnaest penija u džepu da kupi Novine dan ranije.
Skipove slike. Skip i Kit Ričards u suncem okupanoj vili na jugu Francuske. Skip s Igijem Popom u uništenoj hotelskoj sobi u Detroitu. Skip i Dag Vud u oveštaloj polutami garderobe u „Raundhausu”. A noćas Skip - prijatelj zvezda, najbolji muzički novinar svog vremena, svih vremena - ubija vreme u sobici za preslušavanje, nema gde da spusti svoju briljantnu glavu, nema nigde nijednog njegovog slavnog prijatelja. Onda se Skip zakikotao kao da je sve ovo ipak samo šala.
„Ludilo. Stari Dag se ne menja. Pokušao je da ti kresne devojku, zar ne?”
„Pa, mislim da je do sada uspeo”, reče Teri; osmeh mu se rušio, a srce klonulo pri pomisli na ogromnu, guščijom kožom presvučenu batinu oslobođenu iz Dagovih kožnih pantalona i uperenu u Misti. „Više puta.”
„Ja ne bih bio toliko siguran”, osmehnu se Skip i spusti cigaretu kako bi mogao da kopa po džepovima. „Nikad ne znaš hoće li se Dag ubosti u venu, kresnuti te zguza ili će prosto zaspati.” Osmeh mu se ugasio. „Ali, moramo da budemo realni, drugar. Ta mala je verovatno noćas imala najbolji seks u životu.”
Terijevo srce surva se dvadeset spratova. Najbolji seks u životu? Kako da se nadmeće s tim?
Skip pogleda Terija pravo u oči. Samo za trenutak, i od tog pogleda Teri se trgnuo, ali bio je stvaran. Nije mu se učinilo. Skip Džons pogledao ga je u oči.
„Pitanje je”, reče Skip, „šta ćeš ti učiniti povodom toga?”
Teri zastruga nogama. „Pa, ne znam. Šta mogu da učinim?”
Skip izvuče hrpu tableta i krenu da traži po njima. Kad je pružio ruku prema Teriju, na dlanu mu je bilo nekoliko tableta različitih boja.
„Daj ovo Dagu”, reče Skip. „S pozdravima od mene.”
Teri se zabulji u tablete. „Šta je to?”
„Daj ovo Dagu i neće ti skoro ponovo kresnuti devojku. Niti bilo čiju drugu.”
„Bivšu devojku”, namršti se Teri. „Ona mi više nije devojka. Zezaš se? Ona mi nije ništa.”
Ali uzeo je tablete od Skipa Džonsa i gurnuo ih u džep sakoa od mohera koji je ranije pripadao nekom mrtvacu, kao da mu je Misti ipak nešto.

Leon je sanjao Bambija.
Uvek je smatrao da je čudno što svet smatra to lane najsladunjavijim proizvodom Volta Diznija. Leon je Bambi doživljavao kao prvi horor.
Poveli su ga u „Svis kotidž odeon” da vidi taj film kad mu je bilo pet godina, i to iskustvo toliko ga je potreslo da ga je majka izvela u predvorje, drhtavog i uplakanog, mnogo pre završne špice.
Ali kako su drugi dečaci i devojčice ostali da sede grickajući kokice? Bambi je film u kome dete ostaje bez majke, svet nestaje u plamenu i - taj deo je opsedao Leonove snove dok se prevrtao, vrpoljio i znojio u vreći za spavanje - film koji pruža prosto opipljiv užas trenutka u kom je raj oskrnavljen.
Probudio se dahćući, naglo se uspravio i smesta shvatio da je sve to istina. Najzad su došli. Sudski izvršitelji nogama razvaljuju ulazna vrata skvota, prozori se ruše na unutra, muškarci viču, žene vrište, beba plače.
Čovek je u šumi.
Rubi je još spavala pored njega prebacivši mu tanku ruku preko struka. Leon je prodrmusa, otkopča vreću i ustade. Dok se oblačio, podne daske su ga grebale po bosim nogama kao brusni papir. Drugi par koji je spavao u sobi već je bio napola odeven i stavljao svoju skromnu imovinu u rančeve. Napolju je još bilo mračno, ali soba je bila osvetljena, mesečinom i desetinama automobilskih farova.
„Diži se odmah”, reče on i sagnu se kad je polovina cigle uletela kroz prozor. S ulice su se čuli glasovi. Muškarci su vikali nešto o skitnicama, spremali se i pumpali za tuču. „Ulaze.”
Samo što nisu ulazili.
Nego nešto daleko gore.
Leon je čuo kako dole neko zakiva eksere u drvo. Glasovi u kući besno su odzvanjali. Psovke, pretnje i krici straha.
Prišao je prozoru i video masivne senke kako nose debele daske prema kući.
„Skotovi”, reče Leon. „Zapečatiće nas unutra.”
Znao je da će izvršitelji banuti jednog dana, ali uvek je zamišljao da će doći da ih sve poizbacuju na ulicu. Mnogo puta je zamišljao da će konačna bitka za skvot biti veličanstvena opsada - Leon stoji rame uz rame s veteranima pariških barikada i bori se prsa u prsa s unajmljenim siledžijama i momcima u plavom. Borba za svaku sobu - kao Staljingradska bitka. Sada je stajao pred izborom da ostane u zakovanom skvotu dok vlasnik ne odluči da im je dosta, ili da pobegne. Da je sam, bilo bi drugačije. Ali nije želeo da se išta loše dogodi Rubi.
Uzeo ju je za ruku pa su poleteli ka vratima sobe, još navlačeći odeću. Na vrhu stepenica ugledao je nakratko njene duge bele noge okupane mesečinom i zagrcnuo se. Zaustavio se i pustio je da obuče haljinu. Čak ju je i zakopčao, oslonivši na trenutak prste na njene lopatice. Ruke su mu se tresle. Ona ga ohrabrujuće potapša i osmehnu mu se. Ruke su joj bile hladne i mirne.
Iz prizemlja se čulo struganje nogu i ravnomerno udaranje čekića. Većina prozora već je bila zakovana i uski zraci svetla prolazili su kroz procepe u drvetu. Ali ulazna vrata bila su napola otvorena, a s obe strane se gomila tela borila za kontrolu. Leon i Rubi krenuše na suprotnu stranu, u zadnji deo kuće, gde su upravo počeli da zakivaju kuhinjska vrata.
Leon opsova i baci se na vrata ramenom, a daska izlete i pogodi izvršitelja pravo u lice. Onda su izleteli u vrt i potrčali u noć, spotakli se o stepenik, za njima su pljuštale psovke, neko ih je gađao nečim teškim u glavu, možda čekićem, ali proletelo je pored njih i palo u travu. Nisu ih gonili, ali Leon je pomogao Rubi da preskoči nekoliko baštenskih ograda pre nego što su stali, ispružili se onako iscrpljeni na pažljivo podšišani travnjak, dahćući pored ukrašenog ribnjaka i baštenskog patuljka sa štapom za pecanje. Iz daljine su još čuli glasove, udarce čekića i tuču. Leon se stresao. Skvot je u redu kad si mlad i sam. Ali šta kasnije? Šta kad nekog nađeš?
„Izvini”, reče. „Nisam očekivao da će doći baš noćas.”
„Sad si stvarno beskućnik" reče Rubi i to ga zasmeja, i njegove usne ponovo se nađoše na njenima, rosa mu se upijala u nogavice, i Rubi se smejala, s rukama na veličanstvenom licu, i on je ludeo za njom, živeo za nju, jer je bila sve što je ikada želeo.

Prvi podzemni voz polazio je tek za nekoliko sati.