Seti se naše ljubavi

First topic message reminder :



Roman „Seti se naše ljubavi“ je melanholični vodič kroz sudbine i emotivna preživljavanja nekoliko različitih muškaraca i žena koji lutaju od osećaja da je sreća stvar sebičnosti do istine da vreme iscuri brzo i pretekne nas pre nego što smognemo snage da prevareni, ostavljeni, iznevereni i poniženi krenemo dalje.

11


Ja sam Bubina unuka Teodora, Nedina kćerka. Živim u Sloveniji.
Mama je noć posle žurke posle useljenja odvezla mene i drugarice na aerodrom i pevala sa nama odvrnuvši glasno muziku sve vreme do Surčina.
„Podmladila si se preko noći“, rekla sam.
Nisam ni slutila da će me u tom stanu sutradan sačekati uplakana.
Moja baka Buba umrla je 7.7.2010. u 7.15 ujutru.
Iako skrhrana bolom i tugom zbog smrti sina, bila je najbolja baka na svetu i, iako je nosila crninu do kraja života, trudila se da na dan naših rođendana oblači svetlije boje i tako nas poštuje. Svoju tugu i bol izražavala je u dnevnicima i slikanjem.
Živa je istina da je na dan njene sahrane, dok smo se mama i ja spremale, komšija tako glasno zviždao „Zvižduk u osam“.
U ormaru, ispod njenih divnih haljina, pronašla sam veliki koverat na kojem je pisalo: za moju Teodoru.
U kovertu su bili memoari na čijoj prvoj strani je pisalo Pobednici, prabakin prsten sa crvenim kamenčićem i oproštajno pismo te Ene na koju, ako je verovati mojoj baki Bubi i mami, potpuno ličim. Moja mama Neda uzela je pismo iz moje ruke i pročitala ga naglas:

Draga moja kćeri,

Kada je tata odlazio u logor, rekla sam ti da nastaviš da tražiš bombondžijsku radnju i da ne smeš plakati
ak i ako mene odvedu jednog dana. Dala sam sve od sebe da te uverim da uvek postoji neka
asa koju možeš oslikati i za nju kupiti neko jaje za „žuti kola
“ i da se života ne treba bojati
ak i kada sve sluti na barut, smrt i kraj. Pokušala sam da te nau
im i da nikada ne smeš zanemariti sebe, nikada zbog mira onih koje voliš gušiti svoje nemire, nikada deliti ni vreme ni prijateljstvo ni krevet sa nekim sa kim nisi sre
na, bežati od bola
im po
ne da tišti, ne
ekati da jako zaboli, sebi ne uskra
ivati slobodu jer niko drugi ti je ne
e pokloniti.
Ja sam zbog ljubavi prema tvom ocu, a ne zbog rata, izgubila zdravlje, prijatelje, bezbrižnost koju sam imala u svojoj ku
i sa klavirom. Voleo me je, i ja njega,… Ali, da li je to dovoljan razlog da opravdam sebe sada, kada umirem željna svega osim ljubavi? Zapitaj se ponekad da li je ljubav prema jednom muškarcu vredna da se odrekneš svih ostalih ljubavi koje nam ulepšavaju život: prema sebi, prema prirodi, muzici, prijateljima, putovanjima, deci…
Nije tvoj otac kriv što sam se napatila, ve
moje uverenje da moram biti
vrsta i da ne smem odstupiti od svojih životnih izbora. Preskakala sam granice svoje hrabrosti, bila ponosna što volim toliko da mogu biti bolja od sebe same, izgubila naviku da uživam u slobodi.
Ose
ala sam i lekar mije rekao da moja napetost može da prođe samo ako prestanem da polažem ra
une bilo kome, a najpre samoj sebi naviknutoj da sve moram. Bilo je ve
kasno za moje zdravlje kada sam shvatila da se moram odreci obaveza koje sam sama sebi nametnula, a koje me pritiskaju i optere
uju svakog jutra kada se pogledam u ogledalo.
Volela sam i tebe i tatu. Ali nije to bila samo ljubav ve
i strah.
Bez straha ljubav kao da ne postoji i zbog toga je teška. Prihvatila sam taj strah i bez pobune preuzela na sebe odgovornost za tvoju i sre
u tvog oca. To rade majke.
Prihvatila sam našu ku
u i našu ljubav kao sopstvenu odgovornost koja me je posle naleta sre
e što je imam po
ela optere
ivati. Svi oko mene bili su sre
ni kada sam obavila svoju dužnost, a meni je pored ponosa ostala starost i nemo
. I umor. Umirem umorna.
Pišem ti ovo kako bih ti rekla da ne mora tako i u nadi da
eš ti umeti Nedu da nau
iš da uživa u slobodi i da ne prihvata na svoja ple
a ništa što grebe i boli,
ak ni zbog ljubavi, a kamoli zbog novca ili ose
aja dužnosti.
Svi smo tako razli
iti i možeš biti sre
na samo ako živiš u skladu sa onim što te razlikuje od drugih. Nikada ne pokušavaj da uživaš u ne
emu što onog drugog
ini sre
nim samo da bi tog nekog, bio to majka, muž ili dete, zadovoljila.
Sve sam, verujem, što je bila dužnost majke uradila. Osim da ti kažem dovoljno puta da te volim.
I da živim još milion godina, ne bih uspela da te izgrlim i izljubim onoliko koliko želim.
Budi pametna onoliko koliko sam ja bila ponosna što te imam. I sre
na kao kada smo prvi put kitile zajedno jelku onim medenjacima i šarenim bombonama.

Tvoja, verujem ponekad u mislima i zauvek u nekim pokretima i navikama, mama Ena

Moja mama Neda ponovo se udala za čoveka koji mi je bio divan očuh, za razliku od oca Gorana Stojkovića koji se još tri puta ženio. Imam dve polusestre i nikada ih nisam upoznala.
Otišla sam iz Srbije 2013, kada mi je mama Neda rekla:
„Idi. Ovde nikome leba i masti ne gine kad-tad.“
Od tada živim u Ljubljani, imam kćerku Enu i držim se onoga što me je baka Buba naučila: da život deli karte na prvi i na sve ostale redove, ali da ne treba po svaku cenu žudeti za tim prvim redom.
Od svega što su moji preci imali ostao je samo stari recept za čokoladnu tortu deda Ljube, dve slikane čaše prabake Ene i ovaj prsten sa crvenim kamenčićem na mojoj levoj ruci.
Ponekad prođe kroz Ljubljanu i javi mi se moj brat od ujaka Nemanja, koji drži građevinsku firmu i srećan je u Kanadi sa ženom, dvoje dece i majkom Bosom.
Katarinin sin Sava igra u fudbal u Italiji i često svrati kod mene. Pričam mu kako se rasplačem svaki put kada ga na televiziji vidim pred početak utakmice kako drži ruku na grudima i peva „Bože pravde“.
„Uvek dok pevam himnu, zatvorim oči i vidim moju sitnu nasmejanu Katarinu kako pere veš na zajedničkoj česmi u dvorištu“, kaže Sava i onda se napijemo u mojoj bašti kao Buba i Katarina nekad.
Kada nedeljom vodimo našu Enu na kolače, ponekad mom mužu Slovencu, diveći se Tromostovju, ispričam ponešto o pradedi oficiru, srebrnoj sablji, prabaki koja je nosila francuske pantalone do članaka i Bubi sa čašom vina među belim čaršavima.
„Kada ćemo stvarno u Srbiju?“, uvek pita.
„Kada u Beogradu podignu spomenik Pobednici”, kažem i zaplačem od želje da vodim ljubav sa njim na tom proplanku na Goču.
„Hoću da postanem Srbin i da uživam u životu po cenu života“, kaže i zagrli mene i Enu kao da bez nas njegov život ne bi imao smisla.
Memoare baka Bube prekucavala sam u kompjuter jedne jeseni, imajući iz noći u noć sve veći strah da ću od svega što mi život nudi postati samo ptica zarobljena u ruci mog veličanstvenog pobednika.
Poslednje čega se sećam pre nego što sam poslala rukopis u Beograd jeste da sam ustala izmučena nesanicom iz kreveta i rekla otvarajući laptop:
„Moram bakine memoare dati nekom piscu. Buba bi to volela.“
„Sa mnom ne moraš ništa osim da uživaš“, rekao je moj muž pokušavajući zagrljajem da me spreči da ustanem iz kreveta.
Pronašla sam na Fejsbuku književnicu koja je napisala roman Ni
ija i poslala joj poruku. Plakala sam od sreće kada je prihvatila da pročita memoare. Moj muž mi je brisao suzu po suzu i razmicao kolena kada se iz dečje sobe začulo:
„Meme, mama, meme dođi!“
Poslednje čega se sećam pre nego što je izašao ovaj roman jeste da sam strepela da li će uspeti da objasni kako je Bubi i tragedija udvoje bila lepša od samoće čak i kada se osećala kao ptica u ruci svog Pobednika.