Pisma onima kojih nema

First topic message reminder :





Obećao sam da ću te voleti doveka, u jedno doba kad nisam znao hoću li živ dočekati početak nove nedelje. Sad mi izgleda da to doveka konačno ističe…Nagađam da uskoro ništa od ovoga neće imati važnost i da će naša priča postati prošlost. Ali još nisam raskrstio s nadom. Niti sa željom da se vratim na početak i sve iznova uradim, i da se ovog puta postaram da te više nikada ne pustim od sebe.
U ratom zahvaćenom Londonu 1942. Stela i Den sasvim se sasvim slučajno sreću i zaljubljuju. Činjenica da se ona upravo udala za drugog kao i to da je on američki vojni pilot čije su šanse da preživi jedan od pet, dodatne su prepreke za ostvarenje ove ljubavi u vihoru rata. Usled surovosti života Stela i Den decenijama ostaju razdvojeni na dva različita kontinenta.
Sedamdeset godina kasnije Den će još jednom pokušati da pronađe devojku koju nikada nije zaboravio. Poslaće pismo na adresu gde su njih dvoje podelili kratke ali savršene trenutke sreće. Ipak, Stele na toj adresi nema, i Denove reči pročitaće Džes, mlada devojka i sama u bekstvu od mračne prošlosti. Može li ona pomoći Steli i Denu pre nego što bude zauvek kasno?

27
1943/44.
Visoke prozorske daske Svetog Krispina bile su nakrcane vencima od bršljana i grančicama obranim sa jedne zadivljale četinarske živice na kraju utrine iza opštinske kuće. Bilo je i nekoliko strukova zimzelena. Pod svećama su njegovi sjajni listovi blistali i videle su se bobice, svetlucave kao dragulji u grozdovima naspram sveg tog zelenila.
Ništa se ne može porediti sa svećama na Božić. Ejda pogleda naviše u prozore, gde je, u četiri sata, dnevno videlo već počinjalo da gasne. Ako matori Stouks ne mrdne s mrtve tačke, onaj paničar Džim Poter oglobiće ga što krši propise o zamračenju. Pogledala je potom preko, tamo gde je Džim sedeo sa svojom ženom. To što je veče uoči Božića i što je obukao svečano odelo umesto uniforme Protivvazdušnih mera njega neće sprečiti u obavljanju zvanične dužnosti.
Najzad velečasni Stouks najavi poslednju pesmu i svi poustajaše da zapevaju Priđite, verni svi. Bila je među Ejdinim najdražim pesmama, premda se teško moglo zamisliti kako svi narodi radosno ustaju zajedno na kraju još jedne godine koju su proveli kasapeći jedni druge. Uistinu, delovalo je da se rat nikada neće završiti, a utoliko je pre to bilo teško podneti ili pojmiti na Božić. Tolike patnje. Tolike smrti. Uputila je još jednu hitru i nemu molitvu zahvalnosti što je njen Hari na sigurnom, kod kuće, i spava satrven od tridesetšestočasovnog putovanja dovde. Mnogi nisu te sreće. Velečasni Stouks je pročitao spisak imena onih parohijana koji neće provesti praznike kod kuće. Nije ni čudo što se služba otegla bestraga dugo.
Ejdin pogled zaustavi se na usamljenoj prilici u prvom redu i njeno zvonko pevanje malčice poklecnu. Sirotica. Otpozadi se i ne vidi da je trudna; mršavija je no ikad. Premršava, po Ejdinom mišljenju. Brdašce stomaka izgleda kao da joj je nalepljeno, kao da nema nikakve veze sa ostalim telom. Spočetka je povraćala da je htela dušu da ispusti, dabome, ali sad bi trebalo da je to prebrodila i da cveta, koliko se već može cvetati u ovu beskrajnu zimu beskrajnog rata. Ali ona ne cveta. Kosa joj je izgubila onaj sjaj koji je imala tog leta, oči su joj ostale bez svetlosti. Pomislio bi neko da se ne raduje novom rođenju, već da oplakuje nečiju smrt.
Orgulje su zagrmele kada je Mardžori Volš pobedonosno zasvirala poslednju strofu. Rođen da niko ne umre više, čeznutljivo je pevala Ejda. Deca uvek donose nadu. Možda će se Stela malo trgnuti kad joj se čedo bude našlo u naručju. U međuvremenu je Ejda bila rešena da je pomno drži na oku, da vodi računa o tome da li lepo jede i da ne dozvoli matoroj drtini Stouksu da joj otima sva sledovanja namirnica.
Dok se pastva izlivala iz svojih klupa, polako se krećući ka vratima i mraznom sutonu izvan njih, ostavila je Alfa samog i pristigla Mardžori i njenog muža. Doktor Volš je bio izvadio iz džepa na prsluku sat sa staklom na poklopcu i upravo je gledao u njega, govoreći: „Ako požurimo, taman ćemo stići na kraj Službe devet pouka i božićnih pesama na radiju.“
„Upravo smo slušali božićne pesme“, prošišta Mardžori.
„Teško da su istog kvaliteta.“
Mardžori je taman zaustila da odgovori, ali tad opazi Ejdu i bi prinuđena da namesti učtiv osmeh. „Divna služba, rekla bih. Vrlo svečana sa ovim svećama, mada bi trebalo da ih pogasimo sad, pošto se naglo smrkava. I vrlo lepo pismo od velečasnog Torna, mada čak i on zvuči kao da se s mukom bori da zadrži nadu i ostane vedar.“
„Zar nije tako svima nama?“ Ejda pogleda preko Mardžori, u Stelu koja je skupljala crkvene pesmarice. Osmehivanje je Steli očigledno predstavljalo napor; žile su joj iskakale iz vrata. „Gospođa Torn je užasno mršava – nema ni trunčice mesa na kostima. To ne valja u njenom stanju. Ima li nešto što biste joj mogli propisati, doktore?“
Doktor Volš zavuče sat u džep, pa se zaljulja na petama. „Neke žene jednostavno teško podnose trudnoću. To je stvar temperamenta, pa nažalost mi iz medicinske struke malo šta možemo tu da učinimo.“
Nadmena matora džukela. Ejda se maltene pokajala što ga je uopšte i pitala. „Eh, pa ništa, računam da će se povratiti kad bude dojila mališana.“
„Možda“, osmehnu se doktor Volš sa snishodljivim dostojanstvom. „Mada nažalost moram reći da, po mome iskustvu, problemi upravo tad i počinju.“

Obično se u noćnim morama čovek probudi pre nego što se ono najstrašnije zapravo i dogodi – kad pada pa samo što ne udari u tle, ili kad se senovitoj prilici koja ga progoni nađe gotovo nadohvat ruke. Ali u ovoj noćnoj mori nije bilo takvog olakšanja. Ona je jednostavno trajala, trajala, trajala.
Dena nije bilo, a ona je ipak morala da stoji tu u parohijskoj sali, da sipa čaj i deli voćne pitice Mardžori Volš („Da, zar nije domišljata – takoreći se i ne primećuje da u nadevu nema ribizli!“), i da se osmehuje. Da se osmehuje dok je lice nije zabolelo bezmalo isto koliko i srce.
Sve je to delovalo sumanuto nestvarno, ali opet, slutila je da sve noćne more i jesu takve. I dalje se ponašala primereno ulozi parohove supruge i izgovarala jednostavne, beznačajne reči kakve ljudi očekuju da čuju od nje, a za to vreme je iza krute maske lica njeno pravo biće vrištalo. Ponekad je zamišljala kako se ostavlja te uloge i pušta da joj maska prsne i spadne. Zamišljala je kako evo ovog trena spušta čajnik i ruši se na pod kraj stola, i naprosto jeca i jeca, kao što je radila noću u postelji, samo što bi sad to učinila naglas i bez obuzdavanja. Ta pomisao ju je opčinjavala svojom zavodljivošću.
„Pažljivo!“, ciknu Dot Vilkins otevši joj šoljicu iz ruke, pošto se čaj prelio u tacnicu. „Dobićeš opomenu zbog rasipanja ako se budeš tako ponašala.“
„Izvini. Kilometrima sam odavde.“
„To i sama vidim. Nedostaje ti, je li?“
Stela klimnu glavom, stiskajući zube u borbi protiv poriva da naglas zavapi. Nedostaje mi toliko da ti ne bi poverovala. Nedostaje mi toliko da mi se čini da ću umreti. Volela bih da mogu umreti.
„Uvek je teže na praznike. Sećam se kad za prošli Božić Artur nije bio tu, a ja sam se od samog razmišljanja kako je on tamo na ciči zimi, i jede za božićnu večeru konzerviranu govedinu, i dvopek, i puding od hleba sa šljivama, toliko ojadila da nisam mogla ni zalogaj svoje večere da pojedem. Majka mi se razbesnela, ona uvek priča kako je greh bacati valjanu hranu.“ Digla je punu tacnicu i izručila čaj u šoljicu. „Ali pred nama su srećnija vremena, samo čekaj pa ćeš videti. Kad se rat svrši i kad budeš imala svoju malu porodicu…“
Kao na dati znak, detešce u njoj se pokrenu, neprijatno udarajući u kožu zapetu kao bubanj. Sad kad je bilo veće, pokreti su mu stalno delovali ljutito, kao da je i njemu mrsko što je s njom u istom telu. Nisu pred nama, odgovarala je prava Stela iza maske gospođi Vilkins. Potpuno se varaš. Nikada više neću biti srećna, jer čovek s kojim sam želela porodicu više nije tu. Nestao je, pretpostavlja se da je poginuo.
Lažna Stela je uputila bolan, plastičan osmeh. „Naravno.“
„Sigurno je velečasnom Tornu velika uteha što je bebica na putu. ’Blagoslov, i dokaz da nas Bog nije napustio u ove mračne dane’ – tako je napisao u pismu, zar ne? Meni je to baš bilo divno.“
Na ovo je Stelu napustila sposobnost da izgovori prikladnu repliku. Izvinila se, promrmljavši kako mora da ode po još mleka. U kuhinji je zatvorila vrata i nabila pesnicu u usta kako bi prigušila jecaj koji ju je razdirao.

Nestao ne znači poginuo.
Te noći je sedela na ivici kreveta u tami, stežući pismo od Džozefa Rosinskog u ruci. Nije bila navukla zastore za zamračenje, pa je retka mesečina pravila šare po podu i po krevetu. Nije bila dovoljno jaka da bi se mogao čitati taj starinski rukopis, ali Stela nije ni morala da ga čita. Znala je pismo napamet i šaputala je njegove reči u tišini, da im podari stvarnost.
Još ima nade i to ne smemo gubiti iz vida.
Kada je dobila Denovo oproštajno pismo, trebalo joj je mesec dana da prikupi snagu za povratak u kućicu u Grinfilds lejnu. Mučili su je jad i jutarnja mučnina, mada je ovo prvo makar uspevala da prikrije drugim, kao izgovorom da leži u postelji i da preda iz svojih ruku odgovornost za kuću, crkvu, pakete Crvenog krsta i jaslice.
Bila joj je gotovo nesnosna pomisao na povratak na mesto gde je spoznala tako kratku i savršenu sreću, ali na kraju ju je tamo odvela nekakva mazohistička potreba. U kućici je hladno, carovale su senke tamo gde je ranije bilo sunce. Ostaci vatre koju su palili u ono septembarsko popodne još su se videli u ložištu, ali čaršavi su odavno bili izgubili miris njegove kože. Bili su vlažni pod njenim obrazom kada je legla na njih da pročita pismo koje je pronašla usred rasutih kostura lišća na otiraču, naslovljeno na gospođicu S. Torn.
Denov otac se potrudio da joj se obrati preko kilometara ledenog, prevrtljivog okeana. Neizrecivo su je takle njegova velikodušnost i dobrota, po kojima ju je tako bolno podsećao na Dena. Ali istovremeno ju je gušila griža savesti.

Čitajući njegova pisma, nimalo nisam sumnjao u to koliko Vas je moj sin voleo. Koliko Vas voli. Verujem da je i sada negde živ i da će, podstican mislima na Vas, naći nekog načina da se vrati kako biste mogli voditi onakav zajednički život kakav je planirao.

Nije mu odgovorila. Želela je, ali znala je da bi time odabrala da izvara plemenitog, ožalošćenog starca, ili da mu dodatno razdere ranu govoreći mu da upravo nosi dete drugog čoveka.
Napolju je počinjao sneg; sićušne, paperjaste pahulje koje su se topile maltene pre nego što i dodirnu mokro tle. Kao želje. Kao planovi.

Stigao je januar. Nova godina, ali sa vrlo malo nove nade. Makar su konačno poskidani jadni pokušaji prazničnih dekoracija i sve se vratilo staroj kolotečini, te više nije bilo onog pritiska da moraš biti veseo. Svi su bili prgavi, svega im je bilo preko glave. Stela je oko sebe imala pravo društvo.
Dok je dete raslo u njoj, imala je utisak da se ona sama smanjuje, a isto tako i njen svet. Put do prodavnica kao da se odužio i postao joj je gotovo nesavladivo naporan hod po zaleđenim trotoarima koje je jedva i videla od brežuljka stomaka. Čerč end je izgledao udaljen kao Mesec. Bolno je žudela da sazna da li je još neko pismo stiglo iz Amerike, ali ta prilika kao da joj se neprestano izmicala. Jutra joj je oduzimala kupovina, pošto je nabavka bila sve lošija, a redovi sve duži, što je značilo da je već spadala s nogu od umora u vreme kada je ručak za velečasnog Stouksa bio skuvan, a kuća sređena. U ona popodneva kad nije po obavezi morala da bude u crkvi zbog jaslica ili paketa, Ejda je imala običaj da svraća – „da proverim jesi li dobro, srce“ – i da joj pomaže da počne sa spremanjem večere.
Ejdu je očekivala i kad je otvorila vrata jednog popodneva potkraj januara. Ugledavši malog raznosača telegrama, osetila je kako joj vazduh izleće iz pluća.
„Telegram za gospođu Torn. Polako, treba li vam da sednete?“
„Ne. Ne, sasvim mi je dobro. Hvala.“
Naglo je zatvorila vrata i malaksalo nalegla na njih, cepajući omot telegrama i boreći se da ga drži dovoljno smireno da ga pročita dok su nada i užas kuljali kroz nju.
SA ŽALJENJEM VAS OBAVEŠTAVAMO DA JE VAŠ MUŽ, VELEČASNI ČARLS TORN, RANJEN 22. JANUARA 1944. U SEVERNOJ ITALIJI. OPŠIRNIJA OBAVEŠTENJA SLEDE U PISMU.

28
2011.
Stela Torn.
Vil je ukucao te reči u kućicu pretraživača na ekranu i pritisnuo „unesi“, a onda sačekao da njegov jeftini i nepouzdani laptop sažvaće podatak. Kako bi Ansel naglasio, to i nije bilo najsrećnije ime i prezime za rad; nedovoljno retko, uz šansu različitog pisanja. Ali ipak nešto za početak. Podaci nužni da se pronađe devojka u koju se potporučnik Danijel Rosinski zaljubio 1943. bili su tu, samo je još bilo potrebno znati gde da se traži, uz strpljenje da se pretresu sve mogućnosti i malčice nadahnutog nagađanja i šireg razmišljanja. O – i podstrek za sve ovo navedeno, a podstrek je u njegovom slučaju dolazio u vidu Džes Morejn.
Video je koliko joj to znači. Razumeo je zašto se, zaključana u onoj zaboravljenoj kući, krijući se od momka bitange, našla toliko ponesena Denovom i Stelinom pričom i zašto toliko očajnički želi da pripomogne njenom srećnom svršetku: tuđe probleme – naročito probleme stare više od pola veka – uvek je naizgled lakše rešiti nego sopstvene. A svakako je izgledala kao da ih je imala i preko glave. Vilu nisu bili strani samoća i izolovanost, ali od same pomisli na to šta je sve ona preživela srce mu se kidalo u grudima.
Ovo je takođe smeštalo u vidokrug i njegove lične nevolje i davalo mu novu odlučnost da se dovede u red. Bila je nedelja, što je obično značilo izležavanje do podneva, obilan doručak sa slaninom, kobasicama i jajima, a zatim popodne koje će provesti skljokan na trosedu, gledajući ma koje sportske događaje kojima je sezona, s pivom u ruci. Ovoga dana, međutim, ustao je rano i odvežbao sat vremena u teretani, nakupovao zdrave namirnice i podario svom stanu sređivanje veka. Uz čistu posteljinu na krevetu, prljav veš od nedelju dana pokupljen sa poda i smešten u mašinu, i pravo voće u činiji pored tostera, uspeo je da pokaže šipak pozivnici prikačenoj za frižider dok je vadio mleko za kafu.
Iskrivio je lice kad je otpio gutljaj. Bila se ohladila. Na njegovom ekranu krug sudbine i dalje se obrtao, pa je preusmerio pažnju na blok veličine A4 kraj sebe.
Kod Ansel–Blejka početna tačka bila je smrtovnica. Iz nje su pabirčili sve podatke; datum rođenja, mesto smrti, ime prijavioca smrti (a koji je najčešće bio u poznanstvu s preminulim, te time i dobar izvor dodatnih obaveštenja), devojačko prezime u slučaju udatih žena. Ona je obezbeđivala neke najosnovnije podatke; suvo seme iz kog bi, uz pravilnu negu, mogli nići izdanci i korenovi. Ali ova potraga je bila drugačija.
Isprva sa oklevanjem, a potom sa sve više samopouzdanja, krenuo je da beleži sve podatke kojima raspolaže.
Stela Torn, devojačko – ? Suprug Čarls Torn – sveštenik (Anglikanske crkve?) u Kings ouku, Severni London, vojni kapelan – u nekom periodu pre 1943. Rođena…
Zastao je, računajući. U ratnim godinama bila je dovoljno mlada da je obori s nogu američki avijatičar – koji je po pravilu morao imati od oko osamnaest pa do blizu trideset godina – što bi ih približno smestilo u isti starosni okvir?
Rođena – 1913–1925??
Ekran laptopa je zasvetleo, prikazujući rezultate potrage. Ukupno hiljadu osamsto sedamdeset i četiri. Kada je dodao procenjene godine, potraga se suzila, ali i dalje je bilo sto trideset sedam Stela Torn s mužem po imenu Čarls. Internet arhive bile su svaki put izluđujuće uopštene, obuhvatale su sve kombinacije i varijacije imena. Kako joj nije znao devojačko prezime, kao ni tačan datum i mesto venčanja, nikako nije mogao utvrditi koja od njih bi najverovatnije bila životna ljubav Dena Rosinskog.
Naduo je obraze i polako othuknuo dok je piljio u kompjuter, a misli su mu se vrtele jednako besplodno kao taj krug na ekranu. Moglo se pretpostaviti da se Stela Torn venčala u Kings ouku, u crkvi gde je Čarls bio sveštenik, ali da bi to sa sigurnošću saznao, morao bi da zakaže susret s trenutnim sveštenikom kako bi pregledao parohijski registar, a kad bi to bilo moguće? Nedeljom ne, u to je bio prilično siguran.
Sklopio je sa sobom dogovor da neće ponovo u bolnicu da obiđe Džes sve dok ne bude imao nešto konkretno da joj kaže, neku informaciju koja bi pogurala njenu potragu. Od nestrpljenja i ogorčenja živci su mu cvrčali kao električni uređaj sa oštećenim žicama, pa je ustao sa troseda i prošetao do prozora (putovanje koje bi bilo izuzetno opasno po život pre njegovog jučerašnjeg Blickriga sređivanja). Informacije su tu, samo mora da smisli kako da ih nađe.
Pošao je u kuhinju da opet pristavi lončić i skuva još kafe. Pozivnica na vratima frižidera rugala mu se svojim ulickanim tradicionalizmom zlatnog ruba. Gospodin i gospođa Ogilvi. Izgovorio je to posprdno naglas, dečijim komičnim glasom, i upravo dok je razmišljao kako je previše vremena proveo u blizini Ansela Mućka, nešto mu sinu.
Ostavivši lončić da bučno ključa sam sa sobom, pojurio je u dnevnu sobu.
Kao i u slučaju mnogih žena njenog vremena, Stelin život je mogao proteći u velikoj meri nezabeležen, ali on je bio spreman da se kladi da nije tako bilo i sa životom njenog muža. Ukucao je u pretraživač Barnard Kasl II svetski rat. To mesto je Den Rosinski pominjao u jednom pismu; daleko mesto na koje su poslali velečasnog Čarlsa, a ako bi utvrdio šta se dogodilo s njim, bilo bi to dobro polazište za utvrđivanje šta se dogodilo s njegovom ženom.
Ekran je sa izluđujućem tromošću ispovrteo spisak rezultata. Kliknuvši na prvi link, Vil je otkrio da je u Barnard Kaslu bio logor Pedeset četvrtog trenažnog puka Kraljevskih oklopnih korpusa. Još malo potrage lavirintima foruma amatera-entuzijasta, i stigao je do digitalne verzije pukovskog dnevnika Tenkovskog puka, u kom je bio Čarls Torn; aploudovao ju je neki krajnje predusretljiv zaljubljenik u tenkove.
I tu ga je našao. Velečasni Čarls Torn, kapelan Oružanih snaga, 4. klasa. U puk stupio u junu 1943, ukrcan u Glazgovu na brod za Italiju 29. jula, stigao u Napulj 8. avgusta. Ranjen 22. januara 1944, poslat kući bolničkim brodom br. 12, stigao u Sauthempton 3. februara. Tu je bio još jedan link, ovoga puta za neki dokument. Vil je kliknuo na njega i shvatio da gleda u minijaturni snimak medicinskog kartona. Rukopis je bio tipično nečitak, ali kada je uvećao sliku na maksimalnu veličinu, otprilike je razaznao šta tu piše.
„Udes s vozilom. Teška povreda leve nadlaktice. Transhumeralna amputacija.“

Nensi se ponudila da pođe s njom u posetu Čarlsu. Stela je to sa zahvalnošću prihvatila; laknulo joj je što neće morati sama da se hvata ukoštac s tegobnim putovanjem i obeshrabrujućim izgledima da će se s Čarlsom suočiti sama, i bilo joj je drago što je ovaj novi preokret događaja potisnuo napetost koja je prilikom poslednjih nekoliko susreta vladala između nje i Nensi. Nensi je oduvek znala odlično da se nosi u kriznim situacijama.
Predvidljivo, voz je bio do vrha krcat mornara koji su se vraćali sa odsustva. Nensi je bila u elementu, delila je osmehe i treptala, pa su ih u voz uveli kao kakve kraljice. Gegajući se za njom, Stela se osećala nevidljivom, što je bilo ironično s obzirom na njenu veličinu. Ali bilo joj je najiskrenije drago zbog toga.
Na sauthemptonskoj stanici Nensi je potražila nekog nosača kako bi se raspitala kuda se ide u bolnicu. Galebovi su kreštali i kružili nad njihovim glavama dok su stajale u redu za autobus sa još nekoliko bledih žena, takođe u pratnji majki, sestara, drugarica. Pošto više nije bilo mornara da joj zaokupljuju pažnju, Nensi se posvetila Steli. Uhvatila ju je za mlitavu ruku i stisla je.
„Dobro ti je? Nećeš da se ispovraćaš, je li?“
Stela je odmahnula glavom i malodušno se osmehnula. Više je osećala slabost nego mučninu. Čitavo putovanje odisalo je nestvarnošću, kao u nekoj noćnoj mori. Nije unapred razmišljala o tome šta je čeka u bolnici, ali dok se autobus truckao ulicama izrovanim od bombi, silila je sebe da se s time sučeli. Čarls; ranjen, promenjen. Povreda je bila ishod udesa s vozilom, pisao je lekar oficir u pismu. Planinski put, ledena noć; niko nije kriv. Džip je bio sa otvorenom karoserijom, što je i doprinelo povredi Čarlsove ruke. „Imao je sreće“, stajalo je u pismu. „Vrlo je lako mogao slomiti vrat.“
Pitala se jesu li mu rekli da ona dolazi, a nije mogla da zamisli da bi mu iščekivanje viđenja s njom donelo ikakvu utehu. Njih dvoje nisu bili ništa više do dva apatična glumca među traljavim kulisama, poput onih u filmovima s Čarlijem Čaplinom gde se kuća i na najmanji dodir sklopi na unutra. Ona mu jeste bila žena, ali već je na sopstvenu štetu znala da bi se njoj poslednjoj otvorio u trenucima teškoća ili nesreće.
Bolnica je bila ogromna, kao palata: viktorijansko ekstravagantno zdanje od crvene cigle i žućkastobelog kamena. Dena bi oduševila, pomislila je Stela uz udar jada dok se borila da izađe iz autobusa. Nensi je zagladila suknju dok su joj se bližile. „Sunce ti! Imaš utisak da ideš na čaj kod kralja.“
Hodnici su bili široki kao Majl end, a visoki prozori su gledali na uređen park i more iza njega. Njima su se polako kretali pacijenti u plavoj bolničkoj odeći, pojedini s podvijenim i prikačenim rukavom ili nogavicom. Stelu je oblivao hladan znoj. Jedna dežurna bolničarka izmučenog izgleda uputila ih je ka hirurgiji. Nensi je hodala uz nju, upinjući se da ne pokaže nestrpljivost zbog njenog sporog koraka, sve dok se nisu našle pred dvokrilnim vratima Čarlsovog odeljenja.
„Ja samo dovde, anđele“, reče Nensi. „Glavu gore – snaći ćeš se odavde lepo i sama. Ja ću da se raskomotim na onoj tamo klupi i da ispušim pljugu, pa zato ostani tamo dokle god ti je lepo.“ Odjednom je delovala zabrinuto. „Ovde je dozvoljeno pušenje, je li?“
Stela je opet imala deset godina i kretala po naredbi na specijalne časove latinskog kod gospođice Berč dok Nensi odlazi na čas domaćinstva. Hod do bolničarskog pulta delovao joj je beskrajno, a tu je sedela stroga sestra sa uštirkanom keceljom i velom sličnim redovničkom, nezamislivo strašna bez Nensine podrške i prisustva. Za to kratko vreme otkako su se upoznali, Den joj je ulio osećaj nezavisnosti, samouverenosti, ali sada kao da je sve to nestalo zajedno s njim. O, Dene – pomozi mi…
Sestrino lice je omekšalo kad joj se Stela predstavila, a blede, izbuljene oči poletele su naniže ka njenom stomaku. Ustala je i prošla oko pulta.
„Gospođo Torn. Doktor vam je saopštio kakva je njegova povreda? Nastojte da ne pokažete šok kad ga budete videli – ili makar ne dajte da ga on primeti, molim vas. Ruka mu lepo zarasta, ali zasad ga držimo pod lekovima za smirenje. Prilično je… nemiran – uznemiren, ako tako više volite – kad popusti dejstvo leka. To je i razumljivo s obzirom na vrstu povrede.“
„Ruka mu zarasta? Ali mislila sam da…“
„Odstranjena je, da, do iznad lakta, ali ostao je deo nadlaktice, što je lepa vest za budućnost. Stigle smo, draga. Četvrti krevet zdesna.“

Bio je to Čarls, a opet ne Čarls. Spavao je, a naspram debelog belog jastuka lice mu je bilo žućkasto, usne ispucale i okrastane. Stela je sela na tvrdu stolicu kraj njegove postelje i zagledala se u njega, jer nije imala u šta drugo da gleda a da ne naruši privatnost okolnih pacijenata i njihovih posetilaca. Kosa mu se bila proredila, a kosti lobanje probleskivale su kroz zategnutu kožu na slepoočnicama. Obogaljena ruka počivala mu je na ćebadima, umotana u zavoje. Podsećala ju je na malog Isusa u povojima na onoj slici na zidu u sobi u Svetom Krispinu gde drže veronauku.
U snu mu se lice razdraženo trzalo. Mumifikovani patrljak ruke diže se i opet pade na ćebad. A onda mu se lice zgrči, a usta mu se razvukoše u nemušt urlik jada. Ispustio je specifičan zvuk davljenja kad su mu suze potekle ispod sklopljenih kapaka.
„Čarlse…“ S mukom se digla sa stolice i prišla mu, posežući da prihvati šaku što je čupkala pokrivač sa druge strane. „Čarlse, to sam ja – Stela. Sve je u redu, na sigurnom si, u bolnici, u Engleskoj.“
On otvori oči i upre u nju staklast pogled. Zenice su mu bile majušne tačkice usred ledenog plavetnila. Žmirkao je i batrgao se kako bi se pridigao, kao da ga je stid što je uhvaćen u trenutku slabosti i da je odlučan da to zabašuri.
„Nisam znao da dolaziš“, promrmlja.
„Sve je u redu – ne pokušavaj da sedneš, samo mirno lezi. Došla sam čim sam saznala gde si. Mnogo mi je žao, Čarlse. Prošao si jezive muke, ali makar si sad na rodnoj grudi. A sestra kaže da odlično napreduješ i oporavljaš se…“
Nije dorekla, kao da se istrošio taj banalni tok reči. Usta su joj bila suva. S poteškoćom je progutala pljuvačku. „Boli li te?“
„Ne. Osećam se… utrnulo.“
„To je dobro.“ Da li je dobro?
„Malo vode, molim te.“
Pogled mu je pošao ka bokalu na ormariću. Prošla je oko kreveta da mu naspe vodu, a kad se okrenula da mu je da, ulovila je izraz njegovog lica u trenutku dok je gledao u njen narasli stomak. Više je šokiran mojim izmenjenim telom nego što sam ja šokirana njegovim, tužno je pomislila. Pošla je da mu prinese čašu usnama, ali on ljutito obrte glavu u stranu.
„Mogu sam.“ S mukom se digao i preuzeo zdravom rukom čašu od nje.
„Jesi li za malo čaja? Možda bi, ako zamolim…“
„One su bolničarke, a ne konobarice u Lajonsu. Imaju pametnija posla nego da trčkaraju raznoseći poslužavnike s čajem.“
Stela se ponovo spusti na stolicu, ne znajući šta da radi. Predložila je čaj koliko radi njega, toliko i radi sebe, a makar bi joj pružio priliku da usredsredi pažnju na nešto drugo. Čarls je sada ležao nauznak na jastucima, odlučno zureći pred sebe, stisnutih vilica. Preturala je po sadržaju svoje glave ne bi li pronašla neke prigodne reči, i taman kad je htela da pribegne nekakvoj opasci na račun neprijatnog putovanja, primeti da mu brada podrhtava i da iz očiju ponovo počinju da mu cure suze.
„O, Čarlse…“ Srce joj se steže od žalosti. Izvadila je maramicu iz džepa – pristojno čistu – i vrlo nežno mu ih obrisala. On se lecnu, ali ništa ne reče. Ohrabrena, Stela privuče stolicu malo bliže, pa tiho reče: „Zna li Piter da si ranjen? Hoćeš da mu pišem i da mu kažem gde si?“
Njemu se oči sklopiše, a u lice mu se urezaše bore najdublje patnje.
„Ne možeš.“ To je izgovorio škrgućući zubima. „Piter je mrtav. Monte Kasino, u januaru.“
I tad je shvatila, i odjednom joj ta besmislena nesreća sa vozilom uopšte više nije izgledala toliko besmislena i slučajna. Na tren je ležao kruto i nepomično, boreći se s nevidljivim demonima tuge koje je Stela i sama predobro znala. A onda je otvorio oči i uputio joj leden osmeh. „Hvala ti što si došla, to je lepo od tebe. Ali molim te, ne smatraj da moraš opet na put ovamo.“

Kući je stigao jednog ljuto hladnog dana u martu.
Od trenutka kada je oprezno ugovoren datum njegovog otpuštanja iz bolnice, dame Svetog Krispina bacile su se u akciju da pripreme dobrodošlicu svome ranjenom borcu. Velečasni Stouks nikada nije bio naročito popularan u Kings ouku, pa je njegov odlazak prošao praćen jedva kojom prožamorenom rečju; do te mere su se svi usredsredili na Čarlsov povratak. Napravljen je još jedan veliki natpis, od istog prugastog flanelskog čaršava koji je poslužio i za Čarlsovo i Stelino venčanje. Na drugoj strani Alf Broton je ispisao, po Ejdinom uputstvu, DOBRO DOŠLI KUĆI, a ispod toga, sitnijim slovima: Kings ouk se ponosi Vama. Racionisana sledovanja skupljala su se za mali bife uz čaj u parohijskoj sali i isplaniran je jelovnik pun okrepljujućih supa, čorbica i mlečnih pudinga (ili njihovih ratnih zamena koje će na smenu spremati po receptima iz Mardžorinih časopisa) da mu potpomogne oporavak u narednim nedeljama. Iz daljine, kroz umrtvljujuće slojeve bola na kom se uhvatila krasta, Stela je bila zahvalna, ali i puna strepnje. Ovaj Čarls se razlikovao od onog učenog, dečački dragog sveštenika kome su svi rado ugađali dok je bio momak. Nadala se da im osećanja neće biti pozleđena ako ne bude na njihovu dobrotu uzvratio s prikladnom zahvalnošću.
Ali na kraju se pokazalo da je bespotrebno brinula. Tri nedelje u oporavilištu kod samog Njuberija nisu mu vratile samo malčice rumenila u obraze, već i deo starog šarma. Posmatrala ga je kako sedi u sali, okružen omanjim jatom dama koje su se utrkivale za tu čast da mu prinesu sendviče i neizbežne pogačice. Valjano je igrao svoju ulogu, prihvatao njihove pažnje s lepim raspoloženjem, čak se šalio kako je njegov prazni rukav sakoa obično lukavstvo kojim obezbeđuje sebi takvo ophođenje kao prema kralju. Time je razbio led i pomogao im da prestanu da se pretvaraju kako to ne primećuju.
Mnogo je opušteniji s njima, sumorno pomisli Stela. Samo mene ne može da pogleda, samo sa mnom ne može da progovori. Na natpisu koji je visio nad binom, kroz tanko platno, ispod poruke dobrodošlice, razaznavale su se obrnute reči „Srećni mladenci“. Blagi bože. Sad bi joj to delovalo dostojno smeha – da nije toliko prokleto beznadno. Pritisla je prstima krsta i protrljala ih da ublaži bol u njima, a istovremeno, bez upozorenja, pomislila na osunčanu spavaću sobu s ljubičicama po zidovima. Jad se ponovo propeo i snažno je ritnuo pod rebra, pa je morala da se savije i nasloni na sto kako ne bi pala.
„Je li ti dobro, srce?“ Postoji li nešto što Ejda neće primetiti? „Imaš bolove? To znači da se beba sprema. Neće se još dugo zabaviti, upamti šta ti kažem. Velečasni…“ Pre nego što je Stela stigla da je zaustavi, Ejda je već žurno išla ka njemu, gurajući Mardžori, Dot i Etel s puta, sva naduvena od važnosti svog poslanja. „Sasvim sam sigurna da ste se dovoljno naslušali nas matorih. Imate ovde curu koja treba malo da se opruži, blagoslovena mi bila, a računam da oboje treba i da se ispričate. Vodite je sad kući.“
Stela pogleda u Čarlsa, nadajući se da će mu preneti nemo izvinjenje i pokazati da nema nikakve veze s rađanjem tog plana, ali on je bio prezauzet zahvaljujući svima i pozdravljajući se da bi to i primetio. Po obavezi joj je podmetnuo zdravu ruku da ga podlakti kad su pošli ka vratima. Osećala je krutost njegovog tela i razumela koliko ga napora staje takva maska.
Imamo više zajedničkog nego što je svestan, pomislila je dok su prelazili put i išli ka parohijskom domu, a vetar rezao kroz razmak između njih. Dve izgubljene duše slomljenih srca kojima je druga polovina otrgnuta.
U parohijskom domu bilo je hladno i vlažno kao u grobnici. Nešto nespretno promrmljavši, Čarls se povukao u svoju radnu sobu, a Stela je otišla u kuhinju da pripremi večeru. To i nije bilo baš strogo neophodno, pošto je u ostavi imala krompir s mesnim nareskom koji je spremila i donela Etel Kolins, ali nije znala čime drugim da ispuni taj sat do večere, kao ni dane, nedelje i godine što se protežu pred njom. Naslonjena na zid ostave gde ju je Den ljubio, zagnjurila je lice u krpu da ne bi zavrištala. Jedino bi bilo podnošljivo kad bismo mogli biti iskreni jedno prema drugome, očajnički je pomislila. Ako bismo mogli jedno drugom da kažemo šta nas boli, možda bismo iznašli neki način da sa tim bolom guramo i dalje i stvorimo nekakav zajednički život. Ne onakav kakav smo zamišljali kad smo se uzeli, a ni život kakav smo hteli u srcu, ali makar nekakav. Deteta radi.
U glavi je već počela da sklapa šta će mu reći za večerom, potiskujući iz misli ono što se dogodilo kada je prethodni put pokušala da iskreno razgovara sa njim. Jer šta joj sad može? Ono najgore se već dogodilo. Mogao bi da je ubije, pretpostavljala je, a ta pomisao jeste joj bila čudna, ali ne i strašna.
Na kraju se dogodilo nešto potpuno neočekivano. Upravo dok je vadila krompire s nareskom iz rerne, on se pojavio u kuhinji s flašom šampanjca.
„Iz onog sanduka koji je moj otac kupio za naše venčanje“, sramežljivo reče. „Povelika je šteta što smo dozvolili da ovoliko dugo ostane neotvoren. Šta misliš, možeš li ti da ga otvoriš i naspeš? Nažalost, i to je, kako otkrivam, među mnogim stvarima za koje se zahtevaju najmanje dve ruke.“
Uzevši flašu od njega, osetila je sladunjavo-oštri miris alkohola iz njegovih usta. Očigledno je ipak uspeo da dokuči kako da otvori viski. Ona iscepa foliju, trudeći se da otera sećanje na Dena dok je to isto radio u hotelskoj sobi u Kembridžu. To je bilo nemoguće. Videla je mišićave prevoje njegovog nagog stomaka jasno kao da ih gleda na fotografiji.
Čupanje zapušača bilo je mnogo teže nego što je to izgledalo u Denovim rukama, pa joj je potok pene u slapu potekao preko šake. Čarls prinese dve šampanjske čaše, prašnjave od nekorišćenja, kuckajući njima dok ih je nespretno stezao nesigurnom rukom.
„Pomislio sam da bi trebalo da nazdravimo budućnosti. Detetu“, kaza sa usiljenom srdačnošću, pa diže čašu i zagleda se u Stelu s nekakvom odlučnom nežnošću. „Znam da ni izbliza nije bilo lako. Znam da mnogi nisu te sreće kao ja da imaju ženu punu razumevanja poput tebe, i zato želim da prošlost ostane iza nas i da krenemo s novim početkom.“ Oči su mu se nabrčkale kad je pokušao da se osmehne. „Ne brini, neću ti se ovakav nametati.“ Digao je ruku tako da mu se prazni rukav zaljulja. „Mislim da bi bilo bolje da se premestim u malu sobu na kraju odmorišta.“
Stela klimnu glavom, zanemela od iznenađenja i otupela od nesreće. On iskapi čašu u jednom gutljaju, pa nasu drugu, i ona shvati da je zdravica bebi bila sporedna. Glavni cilj mu je bio prosto da popije nešto.

Malo kasnije, pošto su završili s jelom u ukočenoj tišini i pošto je oprala sudove, popela se da namesti krevet. Bila je to soba u kojoj je spavao Piter Andervud dok je boravio u parohijskom domu. Nije krivila Čarlsa što sada želi da bude u njoj.
Telo joj je bilo toliko glomazno da je bio pravi podvig da razvuče čaršave i ćebad i uredno ih podvuče pod dušek. Čarls je ušao taman kad je to završila i prisela na ivicu kreveta, sva crvena, mokre kose. U ruci je nosio pižamu.
„Izvini, draga, prilično sam umoran. Neće ti smetati ako legnem ranije?“
S mukom se digla. To njegovo „draganje“ izazivalo joj je najdublji nespokoj. „Naravno da ne. Idem da skuvam malo kakaoa, može?“
„Mmm, sjajno.“
Kad mu je donela kakao, bio je u pižami, mada mu je gornji deo visio nezakopčan, a on se bespomoćno mučio s dugmetima. Spustivši šolju, ona mu priđe. „Daj, ja ću to.“
Nije se odupro. Na lice mu se vratio onaj stegnuti izraz, vilice su mu se ukrutile, ali vidno se potrudio da se osmehne. „Hvala ti, draga.“
Grudi i stomak delovali su mu čudnovato bledo i meko posle Denovog tela. Zakopčala mu je dugmad što je brže mogla, pa prišla krevetu da zavrne pokrivač. „Ima li još šta što mogu da uradim?“
Nije joj odgovorio odmah, a kad se okrenula, videla je i zašto. Lice mu se bilo iskrivilo u detinjastu masku ojađenosti, a niz obraze su mu lile suze.
„O, Čarlse…“
Nije ništa drugo mogla do da mu priđe i zagrli ga, koliko je bilo izvodljivo s brežuljkom tog nesrećno začetog deteta između nje i njega. Navalio se na nju svom težinom, neobuzdano jecajući, jer sve kočnice su mu izbrisali viski i šampanjac koje je ispio te večeri. Mehanički ga je umirivala i tešila, sve dok se najzad nije odvojio od nje i naslepo stao da traži maramicu koju je ostavio na noćnom stočiću.
„Izvini… odvratno sam razmažen. Zaista mi oprosti, draga.“
„Nemam šta da ti oprostim“, drveno reče ona. „Pretrpeo si veliki gubitak. Trebaće ti vremena da se navikneš.“
„Da.“ Odvratio je pogled od nje, a grlo mu je opet zaigralo. „Bilo je trenutaka kada sam, neka mi Bog oprosti, želeo da umrem – i žalio što nisam umro, na onom mračnom putu. Nije mi delovalo pošteno da ja budem pošteđen dok drugi… b-bolji od mene… nisu pošteđeni.“ Načas su mu se ramena zatresla od jecaja, ali potom se pribrao i okrenuo se ka njoj sa skrhanim osmehom. „Ali Bog me je ipak poštedeo. Ne znam zašto, ali moram mu biti zahvalan što mi je pružio još jednu priliku. Što mi je dao mogućnost da osetim ljubav oca prema svom detetu.“ Tad je pružio ruku i položio je na planinu njenog stomaka, a suze su mu u nemom potoku klizile niz obraze. Bila joj je potrebna svaka čestica snage da ne uzmakne od njegovog dodira. „O, Stela… da nije tog malog, ne znam kako bih se izborio sa svime ovim. On je istinski dar od Boga – moj razlog da izdržim dalje.“

29
2011.
Vil se u ponedeljak ujutru probudio s čudnim osećanjem optimizma. Slušajući Kilinu nepromenljivo groznu elektronsku muziku za buđenje sa gornjeg sprata, oprezno je ispitao sadržaj svog mozga kako bi ustanovio otkud mu to osećanje, a onda se setio svog jučerašnjeg naleta produktivnosti. Stan mu je bio uredan, a on je ležao pod čistom posteljinom koja je mirisala na prašak za veš. Juče je pojeo svih pet preporučenih porcija svežeg voća i povrća, i mada nije mnogo odmakao u potrazi za Stelom Torn, uveče se, perući zube, setio nečeg očiglednog; nečega što bi mu dalo neoboriv povod da opet ode u bolnicu a da ne izgleda kao neki bolesni progonilac ili propao slučaj.
Odeća.
Džes sigurno ima neku odeću. Video ju je dvaput i oba puta je bila drugačije obučena, dakle, u kući sigurno ima nekih njenih stvari koje on nije primetio. A ionako je nameravao da svrati do Alberta Grivsa. Otići će uveče da pogleda.
U kancelarijama Ansel–Blejka bilo je tiho. Grimvud je bio u potpunosti odrađen, a u međuvremenu nije pronađen nijedan drugi srodnik davno iščezle baba-tetke Brajoni Mejnard. Bez novih slučajeva, s time što ih nisu ni očekivali sve do četvrtka i spiska Bona Vacantia, Ansel je bio u svom najgorem izdanju. Od pritiska obaveza postajao je nepredvidljiv, dok se u nedostatku pritiska dosađivao i postajao svadljiv, te sklon usputnom muštranju. Srećom, iz kancelarije je izašao u dva, „na sastanak s klijentom“, što im je svima pružilo priliku da se opuste i prestroje redove. Bari, koji je gledao Ansela kako kreće sa parkinga, napomenuo je da ne zna kakav to sastanak s klijentom iziskuje palice za golf, a Beks im je poverila da je slučajno čula jedan telefonski razgovor, te da pouzdano zna da Ansel pokušava da pristupi masonima.
„Misli da bi mu to bio dobar kanal da saznaje podatke pre konkurencije“, zakikotala se.
Vil je frknuo. „Ja sam mislio da je osnovni zahtev za prijem u masone posedovanje moralnog karaktera?“
Nakon Anselovog odlaska popodne je proteklo miroljubivo i Vil je isključio kompjuter tačno u pet. Stigao je u dom Alberta Grivsa baš dok je negovateljica odlazila. Nije to bila ona ista dama koja mu je prvi put otvorila vrata. Ova je bila mlada, plavokosa i lepa, s vitkom figurom koju je ukrojena plava bluza samo naglašavala. Gospodin Grivs je jeo upravo serviranu večeru sa stočića napravljenog da se može povući nad fotelju. Oči su mu zaiskrile kad je negovateljica izašla iz kuće.
„Ova mala je puslica. Lepo bi ti legla, bogme. Mada te upozoravam, ne zna da kuva ni za lek. Nijedna od njih ne zna.“ Viljuškom je zgađeno bocnuo bledunjavu kašu na tanjiru. „Ovo bi trebalo da bude riblja pita, al’ mogô bi’ da se kladim da nema u njoj ničega što je i na kilometar prišlo moru.“
„Ispravite me ako grešim, ali ja mislim da je ona medicinska sestra, a ne kuvarica“, uzvrati Vil sa osmehom. „A ovo je gotov obrok koji se samo podgreva u mikrotalasnoj. Nije ona kriva ako je neukusno.“
„Moja Doroti ti je bila kuvarica za primer. Ako ona nešto ne zna da napravi od dronjčića mesa i malčice testa, onda to ne vredi ni da se pravi. Ono, nisam ni ja loš u kujni. To jest, nisam bio loš sve do ovog udara. Sad nisam ni za šta. Baš ni za šta.“ Albert zlovoljno šmrknu. „Došô da opet pogledaš po Nensinoj kući, je li?“
Možda je nakon sopstvenog ekstremnog sređivanja Vil sada posmatrao tu sobu očima preobraćenika, ali delovala mu je te večeri manja, krš je više gušio. Pomislio je na duge sate koje svakog dana provodi u kancelariji, u vožnji kroz grad, u razgovorima, u smehu s Barijem i sa Beks, a Albert Grivs je tu. Sam. Opkoljen fotografijama, porcelanskim figuricama, medaljonima sa konjske opreme i uspomenama, dok sluša kako kuca sat.
„Danas ne. Trebalo bi da pokupim stvari koje je ostavila Džes – ona devojka koja je tu spavala. Ali ponajviše sam došao da se vidim s vama.“
Gospodinu Grivsu kao da je ovo bilo drago. „Ti bi trebalo da si negde s nekom mladom damom, eto šta treba da radiš kad je veče. Da se skockaš i da je izvedeš u bioskop ili u grad. Imaš curu, je li?“
Vil je u mislima video dva siva oka, tamnih trepavica, uznemirena. Usne mu se iskriviše u osmeh. „Kamo lepe sreće.“
Starac spusti viljušku i bezobzirno odgurnu tanjir. „Znaš šta, ako bi izašao da uzmeš za obojicu po tanjir ribe s krompirićima, ja ću da nabacim koju reč onoj mladoj sestri.“
Vil se isceri. „A čemu to? Ne mogu se ja takmičiti s takvima kao što ste vi. Ali odoh da uzmem te stvari iz Nensine kuće, pa ću produžiti do radnje.“
Kada je otvorio vrata broja četiri, najpre je primetio pismo koje je ležalo na podu tačno pred njim. Koverat je bio svetao, žućkast i skup, i na jednu ludu sekundu on se zapita nije li i Nensi Prajs pozvana na Sajmonovo i Marinino venčanje. Saže se da ga uzme i tad vide ime na njemu.
Gospođica Džes Morejn.
Pa dabome. Pisala je Denu Rosinskom, a ovo je njegov odgovor. Ima nečega prilično uzbudljivog u svakom pismu; u kovertu s rukom ispisanom adresom i sa poštanskom markom sa drugog kontinenta, i sa ko zna kakvim tajnama i odgovorima u sebi. Pod grudima mu je zatreperilo osećanje kakvo je verovatno poslednji put doživeo na božićno jutro kada je imao oko pet godina i načas je zažalio zbog čitavog tog plana s ribom i prženim krompirićima, jer mu je potpuno uništio svaku šansu da te večeri stigne u bolnicu dok traje vizita. Strogo je oterao od sebe tu misao. Albert Grivs ima nezamislivo malobrojna uživanja u životu; u najmanju ruku može da ga počasti ribom i krompirićima za večeru.
A Džes će obići sutra.

Neće gledati u vrata. Neće i naredni sat provesti onako kako je provela ovaj, dižući pogled kad god uđe novi posetilac, pri čemu joj je svaki put srce malčice poskočilo od nade da je to on. Neće dozvoliti sebi da oseti onaj udar razočaranja kad god se pokaže da to nije on, jer to bi značilo da mu se nada; da je štaviše pomislila kako on nema pametnija posla nego da obilazi u bolnici devojku koju takoreći i ne zna. Otpadnicu od društva koju je zatekao kako spava u tuđoj kući i kojoj je plemenito pomogao zato što je prosto takav, dobar čovek. Toliko dobar da sigurno ima nebrojene prijatelje – ljude poput njega samog, s gospodskim naglaskom, modernim automobilima i divnom odećom. Zamišljala ga je kako upravo sedi u nekom pomodnom vinskom baru, okružen devojkama koje zabacuju dugu plavu kosu, preplanule od skijanja. I imaju uredne obrve.
Ljutito je okrenula leđa vratima. Makar može slobodnije da se pokreće sad kad su je skinuli sa infuzije. Dolazila joj je tog popodneva neka Kler Trent, iz komunalnog stambenog odseka. Sedela je na stolici pored Džesinog kreveta, ispitivala je, popunjavala formulare i mirisala na parfem. Džes je zurila u njene umetnički dizajnirane, zanimljive srebrne minđuše, lepo isfriziranu plavu kosu, i osećala se detinjasto i kivno, što je bilo potpuno glupavo budući da je Kler Trent pokušavala da joj pomogne.
Preko volje, saopštavajući samo minimum podataka o sebi, Džes joj je ispričala za Dodža i za čoveka kog je videla kako puši ispred hostela na Čerč endu. „Možda ću zvučati smešno, ali ja na takva mesta ne mogu. On svuda poznaje ljude. Saznaće. Naći će me.“
Kler Trent ju je pomno slušala. Prilično je stara, zaključi Džes; izvesno ima preko četrdeset godina, ali koža joj je zaista lepa. Zamislila je niz skupih flašica i teglica u kupatilu koje izgleda kao iz časopisa, čitavo u belim pločicama i blistavom staklu, i kivnost joj se preobrati u zavist. Hoće li ona sama ikada imati dom koji će biti samo njen?
„Ne brini, postaraćemo se da budeš potpuno zaštićena. Postoje ženski hosteli gde se sigurnost vrlo ozbiljno shvata.“
Džes klonu duhom na tu reč. Hostel. Zvučala je prilično grozno; suviše nalik na talaštvo, nimalo nalik na dom. Ali dabome da je i to neki početak. Adresa. Najniža prečka lestvica. Imala je utisak da je pala u neku duboku, tamnu jamu, pa sad mora da se popne iz nje, polako, sve korak po korak. Sama-samcita.
Uzela je časopis koji je kružio iz ruke u ruku po odeljenju i krenula da ga lista, žurno preskačući članke o „toplim izborima boja za zimsko uređenje kuće“ i „starinskom stilu za spavaće sobe“. Uđe neki zakasneli posetilac. Ne razmišljajući, digla je pogled, nesposobna da obuzda nadu koja je zaplamsala. Kao ni razočaranje koje je usledilo časak potom, kad se nada ugasila.

Među onim malobrojnim stvarima koje je Vil iskreno voleo u svom poslu bila je ta što nisu postojala dva jednaka dana. Jedan od razloga iz kojih nije još davno podneo otkaz.
Upravo kad je delovalo da će se utorak nastaviti kao i ponedeljak po podne, s rešavanjem problema u hodu (premda uz neprijatan dodatak Ansela, čije je raspoloženje nagoveštavalo da mu u masonskoj loži nisu prostrli crveni tepih i dočekali ga tajnim rukovanjem), stigla je pošta, donoseći pismo od klijenta sa slučajem koji treba istražiti. Takve poslove obično je inicirao neko ko ima informacije iz prve ruke i poznato mu je da se tu može ubrati lep novčani iznos, a kako u njima nije bilo onih trka s vremenom i konkurencijom kao u slučajevima sa spiska Bona Vacantia, oni su bili pravo zlato u poslu lova na naslednike.
Nakon dva sata potrage, porodično stablo pustilo je koren i krenulo da raste, pružajući grane na nekoliko listova hartije. Volter Kuk je bio jedno od osmoro dece; rodio se u Kruu, čitav radni vek proveo na železnici. Pred smrt je živeo u skromnoj nekretnini u Votfordu, za koju se ispostavilo da je do krova puna retkih starih železničkih eksponata, uz vrednu kolekciju starinskih maketa vozova. Očekivalo se da će to zaostavštini dati znatnu vrednost.
„Jes’ bio nekad u Kruu, Gospodičiću?“, iskerebeči se Ansel u komičnom stilu Bertija Vustera. „Jezivo težak nalog, znam, ali možeš li podneti pomisao na to da se odvažiš na put izvan londonskog sreza? Jesu li tvoja profinjena pluća sposobna da udišu vazduh dalje od Birmingema, jer zaista bih prilično voleo da se brzom brzinom stvoriš na drumu i da kreneš da uzimaš potpise od milih i dragih Voltera Kuka. Najbolje bi bilo da pođeš kući i narediš batleru da ti spakuje kofer – ovaj posao će možda zahtevati i noćenje.“
Vilu je došlo da zaplače od jeda dok su mu se planovi za to veče rušili pred očima. Otišavši u svoj stan, stavio je u torbu čistu košulju, bokserice i četkicu, i uzeo laptop. Ceger koji je otkrio u spavaćoj sobi kuće u Grinfilds lejnu stajao je kraj vrata, s pismom od Dena Rosinskog na vrhu. Uzeo ga je. Ma dođavola i Ansel: možda to nije najdirektniji pravac, ali on će u Kru preko Kraljevske besplatne!
Strogo govoreći, i nije baš bilo vreme vizite, pa je za srazmerno kratko vreme pronašao mesto za parking. U jednom trenutku je shvatio da smešno brzo korača hodnikom koji vodi na odeljenje, a znao je da to nema nikakve veze sa žurbom da stigne na magistralu M1 i ima sve veze s time što će za jedan minut videti Džes. Od subote je silno vreme proveo razmišljajući o njoj, oživljavajući u sećanju sve što su rekli, prisećajući se kako je slatko izgovarala samoglasnike. Prizvao je sliku onih nežnih kvrga kičme pod bolničkom spavaćicom i umalo ne ostade bez vazduha od silovitog naleta zaštitničkog osećanja. Nije želeo da brlja po tom cegeru sa odećom, ali nadao se da tu ima i neka pižama.
Vrata odeljenja bila su zaključana. Ruka mu se tresla kad je pritisnuo dugme interfona. Iz zvučnika se začu pucketav glas.
„Da?“
„Ja sam – ovaj – došao da ostavim neke stvari za Džes Morejn. Odeću i…“
Vrata se naglo otvoriše pre nego što je stigao da dovrši rečenicu. Puls mu je iznenadno skočio nebu pod oblake, kao da nije potpuno normalnim korakom stigao do bolničarskog pulta, već trčao sprint na sto metara. Jedna od žena što su sedele za pultom ustade kad je prišao i izađe okolo da preuzme ceger.
„Hvala lepo. Postaraću se da dobije ovo.“
„O – divno, hvala. Ovaj – to jest, znam da nije vreme vizite, verovatno je ne bih mogao videti? Samo načas?“
Crveneo je kao šiparica. Sestra mu se dobroćudno osmehnu; očigledno joj je bilo žao i njega i njegove pregoleme, tragične zaljubljenosti.
„Izvini, dušo, za dlaku ste se mimoišli. Otišla je dole na snimanje pluća. Hoćeš da joj nešto prenesem kad se bude vratila?“
„O. Ne.“ Krenuo je da uzmiče, iz petnih žila se upinjući da deluje nehajno i ravnodušno, i pri tome se umalo ne saplete preko mašine za čišćenje poda. „Ne, ne brinite, sve je u redu. U svakom slučaju hvala.“

Otad pa nadalje sve je išlo samo još gore. Dok se vozio ka severu, zahladnelo je, a kod Northemptona je počeo da veje sneg, zasipajući mu vetrobran ogromnim bljuzgavim brljotinama koje su brisači spitfajera razmazali u ledenu pokoricu. Ispostavilo se da je familija Voltera Kuka ogromna, zamršena i veoma pričljiva, i u svakoj kući u koju je svratio vadili su i brisali od prašine uspomene na pokojnog Voltera zajedno s najlepšim porcelanom; o svemu su raspredali do u sitna crevca pre nego što potpišu ovlašćenje. Bilo je deset sati kada je okončao i poslednju posetu. Ušao je u kola s planom da zaobiđe jeftini motel u kom mu je Beks rezervisala sobu i da se vrati u London dok na putevima nema gužve – i otkrio da spitfajer neće da upali.
Na kraju ga je sa dvorišne staze Kukove sestre odšlepao tetovirani mehaničar po imenu Voren, koji je potom povezao Vila svojim kamionom do motela i obećao mu, s nesnosnom nonšalancijom, da će mu auto popraviti „najbrže što se može, druže“.
I tako se u sredu ujutru, dok je sipala lapavica, našao zaglibljen u Kruu, bez ikakvog posla do da čeka. Našao je nekakvu kafeteriju s reklamom za besplatan bežični internet i pogledom na pust trg, pa ušao u nju. Žena kod koje je naručio kafu pitala ga je za ime kako bi ga napisala na šolji, mada za šankom više niko nije čekao, a ukupno je tu bila raštrkana tek šačica gostiju. Vil je poneo napitak do stola kraj prozora i izvadio laptop.
Dok se konektovao, zavalio se u naslon dvoseda od skaja i zagledao se u sivo jutro. Osećao se dezorijentisano i izmešteno, kao da se probudio usred nekog pogrešnog života. Kada je otvorio poštu, pravo na njega skoči ime Evelin Holt.
Potrajalo je dok njegova majka nije ukazala poverenje modernim metodama komunikacije, pa čak i sad je koristila elektronsku poštu umnogome kao telegrafsku službu davnih vremena; premda joj poruke nisu baš doslovno sadržale reč „stop“ na kraju svake rečenice, izgledale su kao da je sadrže. „Ne zaboravi na svadbeni poklon za S. i M.“, pisala je. Vil se zacereka. „Najbolji predmeti brzo nestaju sa spiska. Takođe žele da znaju da li da te sa sedenjem računaju za kombinaciju +1. Rekla sam da čisto sumnjam.“
Osmeh mu se ukoči i rasu se.
Majka mu nikada nije sasvim oprostila što je na fakultetu dozvolio da mu Kamila isklizne iz ruku. Mila je, slično Marini, imala sve osobine koje je Evelin Holt smatrala poželjnim kod jedne snahe: konkretno, poželjan naglasak, poželjne roditelje i temeljnu potkovanost poznavanjem pravila pola, bridža i izbora escajga za svečanu večeru. Mada to nikad nije rekla naglas, Vil je znao da ga majka krivi što nije uložio dovoljan trud da održi Milinu zainteresovanost. Što nije bio dovoljan. Što je sebično doživeo nervni slom. Što nije kao Sajmon.
Oduvek je podozrevao da su one iste blagonaklone vile koje su malecnoga Sajmona blagoslovile pameću, lepotom i srčanošću u sportovima sve odreda imale neku prethodno zakazanu obavezu na dan njegovog vlastitog krštenja. Vilu su uvek izmicala ona postignuća koja su njegovom bratu sama padala u krilo, koliko god da se borio za njih. S ragbijem i veslanjem još je i uspeo da uđe u timove, ali nikada nije bio kapiten kao Sajmon; na ispitima je dobijao dobre ocene, ali nikada se na dodeli nagrada nije peo na binu da primi priznanje za izuzetna ostvarenja. Što je veći bio njegov trud, to su upadljiviji bili njegovi neuspesi u roditeljskim očima. Upravo ga je poimanje te činjenice i prevalilo preko ruba provalije pre pet godina.
Isključio je poštu i otpio gutljaj kafe da se smiri. Ponekad se pitao kako je to kad nemaš porodicu, poput Nensi Prajs: nemaš roditelje da ti dodele ulogu koja će te stezati i klati kao nečija tuđa premala, odbačena odeća; nemaš braću i sestre da te drže u svojoj senci… Bilo bi to prilično lepo, pomislio je zureći kroz prozor u napušteni trg. A tad se na zamagljenom staklu otelotvori slika Džes Morejn koja sedi obgrlivši kolena na svom bolničkom krevetu, potpuno sama.
Drhtavo je uzdahnuo i prošao rukom kroz kosu. Ne, ne bi bilo lepo. Niko ne treba da bude sam, bar ne tako. Snažno ga zapljusnu talas čežnje, na tren mu isteravši vazduh i još više ga dezorijentišući. Slepo se okrenuo ka ekranu pred sobom i prešao prstima po tačpedu. Pred njega iskoči fajl Nensi Prajs i on kliknu na njega, očajnički željan da preusmeri pažnju na nešto drugo.
Prvi se pojavio spisak učenika škole „Vudhil“. Bio je to onaj isti snimak arhivskog dokumenta koji je pregledao onda kad ga je Beks prekinula; tu su bila imena i datumi rođenja sve dece upisane u školu 1932, ispisani predivnim kaligrafskim rukopisom.
I odjednom mu sinu misao – možda je Nensi Prajs ipak imala braće i sestara? Albert je rekao da je pohađala sirotinjsku školu i da je odrasla bez porodice, ali to nije nužno značilo da njeni roditelji nisu imali još dece. Ispravivši malo leđa na kožnom dvosedu, Vil krenu da lista spisak, tražeći još nekog s prezimenom Prajs. A tad mu pogled zape za nešto i natera ga da stane. On malčice vrati spisak.
Stela Holand.
Stela. Ne baš najneuobičajenije ime, ali opet… Osetio je žmarce po vratu. Stela Torn i Nensi Prajs bile su drugarice – makar je za toliko bilo očigledno s obzirom na to da je svoja dragocena ljubavna pisma predala njoj na čuvanje. Verovatno se njihovo drugarstvo rodilo još u školi… Žurno je pregledao spisak kako bi utvrdio da li je 1932. bilo još neke Stele u opštinskoj školi „Vudhil“.
Nije je bilo.
Bilo mu je potrebno nepunih pet minuta da se uloguje na genealoški sajt, unese ove nove podatke u pretraživač i dobije rezultate. Stela Elizabet Holand udala se za velečasnog Morisa Čarlsa Torna u avgustu 1942, u Midlseksu. Dve konobarice za šankom prekinuše razgovor i uznemireno ga pogledaše kad je prigušeno, s likovanjem, izgovorio: Tooo!
„Izvinite“, kaza on uz osmeh pun izvinjenja, jedva otrgavši oči od ekrana. Prsti su mu brideli, zaplitali se: tek iz drugog pokušaja uspeo je da ukuca Steline podatke radi nove pretrage. Uneo je informacije, pa se zavalio, čekajući da se obelodani sledeći deo priče o njoj.
I tad se taj deo pojavio.
U aprilu 1944. Stela Torn je rodila dete. A kao otac nije bio upisan Den Rosinski, već Čarls Torn.

30
1944.
Isprva je bol bio lep. Toliko se dugo porađala u tom zagušljivom vazduhu da je već jedva disala, i konačno se oluja prolomila. Plašila se, ali je bila spremna, pripravna da dočeka njen bes i otvori grlo kako bi dala glasa jadu, ogorčenju i gnevu koje je nosila u sebi kao drugo, nevidljivo dete.
Ali to je trajalo i trajalo, kao košmar, samo što ovoga puta nije bilo bekstva iz njega, nije se moglo glumiti. Gutao je sve, čak i vreme. Njegove zle čeljusti žvakale su dane i noći dok nisu postali nerazaznatljivi jedni od drugih: zamućen, krvav krik.
Lica su se pojavljivala i iščezavala: Čarls, Ejda, Nensi, doktor Volš. Ne i Den. Nijednom Den, iako ga je dozivala u sebi, svom preostalom snagom. Isus ju je gledao sa svoga krsta, a njegovo rezbareno drveno saosećanje preobličavalo se u ravnodušnu dosadu. Bol?, kao da je govorio. Ti ćeš meni pričati o bolu?
A onda je u nekom trenutku Isus iščezao, zajedno sa zelenim zidovima i ružnim zavesama spavaće sobe, a nad njom su zalebdela neka druga lica dok ju je nešto potiskivalo promajnim tunelima. Uz nevidljive ruke koje su joj grabile utrobu i uvrtale je kao kad se cede čaršavi na dan za pranje, neke druge ruke držale su joj mišice, noge, prikivale je i čerečile.
I činjahu sram. Gadno je. Nepravednici neće naslediti carstvo Božije. Neko je gurao nešto naviše u nju. Nije mogla da vidi ko je to, jer preko donje polovine lica imao je papirnu masku, ali činilo joj se da ovoga puta to nije Čarls. A onda se pojavio špric, s dugačkom iglom. Njime će probušiti zategnuti balon njenog stomaka, u to je bila sigurna. Pokušala je da zatisne uši kako bi ih zaštitila od praska, ali ruke su bile daleko, predaleko, preteške da ih podigne, a i smrkavalo se.

Kada je otvorila oči, još je vladao mrak, ali oluja bola bila je prohujala. Ležala je nauznak, ali nikakva težina nije joj potiskivala dijafragmu, a telo joj je bilo mlitavo i prazno. Iz daljine se čuo detinji pištav, drhturav plač. Kada je sela, kao da joj je sva utroba pljesnula i kuljnula naniže, poput tečnosti u buretu. Ustala je i osetila je kako nešto lije naniže, topla bujica od koje je otežao mokar pamuk među njenim nogama.
Teturajući se, prošla je pored redova kreveta s belim humkama i izašla u ogromni hodnik. Negde dalje u njemu mutno je gorelo svetlo, pa je naslepo pošla ka njemu, ruku pruženih kao da moli za nešto što ne ume da imenuje. Plač je i dalje trajao, sve gnevniji. Stolica za pisaćim stolom bila je gurnuta unatrag, prazna. Iza stola je snop tople svetlosti sa prozora koso padao po linoleumu. Kroz staklo su se videli nizovi krevetaca s platnenim stranicama; u svakom je bila po jedna usnula beba. Kada ih je ugledala, nešto čudno se odigralo u njenom telu; osetila je neko bockanje, kao sićušne iglice u grudima, poput odjeka onih nadražaja koje je Den budio u njoj, samo oštrije, prodornije, da je morala usrknuti vazduh.
Kuckanje koraka iza nje najavilo je da dolazi bolničarka. „Gospođo Torn! Šta tražite izvan kreveta?“ Prekorno je coknula jezikom. „Ne smete da ustajete. Izgubili ste dosta krvi – i još krvarite, sudeći po spavaćici. Hajdete, idemo da se malo sredite.“
Govorila je s naglaskom koji je ukazivao na otmeno vaspitanje, ali nije bilo ničeg gospodskog u gvozdenoj šaci kojom je stegla Stelu za mišicu.
„Moje dete – plače. Čujem ga. Moram da ga vidim!“ Stela pokuša da otrese sa sebe bolničarkinu ruku. „Hoću da vidim svoga sina!“
„Eh, eh, gospođo Torn, kakve gluposti! Vaše dete ne plače, niti je sin. Gledajte – eno male tamo, mirno spava. Idemo sad natrag u krevet.“
Sa snagom za koju nije ni znala da je poseduje, Stela iščupa mišicu iz bolničarkinih stega i priljubi dlanove uz staklo, vireći. Kroz izmaglicu sopstvenog daha zurila je u usnuli smotuljak, u svoje dete. U svoju kćer. Bila je krupnija od bebica levo i desno od nje, a bledi mesec njenog lica izobličavala je i unakažavala ljubičasta oteklina na levom obrazu.
„Je li sve u redu s njom?“
„Savršeno, s obzirom na to šta je preživela. Porođaj je bio veoma težak. Doktor Ingram je obavio sjajan posao“, toplo reče bolničarka, a Steli se pričini da ona sama nema ama baš nikakve veze sa čitavim tim događajem. „Već se bio oprao i spremio za operaciju, ali na kraju je uspeo da izvuče bebicu forcepsom. Otuda joj trag na licu. Nestaće začas posla. Pođite sad, idemo u krevet.“
Stela preko volje dozvoli bolničarki da je povede. Kada se ponovo našla pod uštirkanim čaršavima nalik na hartiju, zagledala se naviše u tamu i dotakla se po sopstvenom obrazu. Činjahu sram. Pitala se da li će se Čarls ljutiti što nije uspela da mu rodi očekivanog sina. Da li će voleti devojčicu?
Briga me, vatreno je pomislila, a srce joj se nadimalo i cvetalo. Ona je moja, sva moja. Voleću je dovoljno za oboje. Dovoljno za čitav svet.

Porodilište je bilo zatvoren svet za sebe, potpuno odsečen od spoljnog. Svet u kom muškarci nisu bili prisutni, izuzev na sat vremena svake večeri, kada oni koji nisu negde u aktivnoj službi upadnu na odeljenje, sa izgledom kao da im nije baš prijatno. Taj rat koji je svima stravično gospodario životom, oduvek, kako je delovalo u proleće 1944, tu je bio dalek i beznačajan. Žene su u krevetima domaćinski plele, i to ne grebuckavu vojnički smeđu vunu, već majušne odevne predmete u pastelnim bojama, od jagnjeće vune meke kao duša, iz oparanih predratnih džempera. S bebicama ugnežđenim uz dojke prošarane plavim venama, čavrljale su, a iskusne majke poput Hilde Gudol u krevetu preko puta Stele delile su savete prvorotkama.
„Briga me šta priča sestra, luda si ako budiš bebu dok spava. Sisaće kad ogladni, a brzo će te o tome obavestiti, veruj mi na reč. Ugrabi da dremneš dok možeš.“
Hilda, krupna žena nalik drhturavoj planini, bela kao mlečni žele, upravo je bila rodila sedmo dete. Jedini predah joj je kad je u bolnici zbog novog deteta, rekla je. Nije bilo ni teško videti zašto; pošto su za vreme vizite sat vremena posmatrale kako se njeno uprljano, kmekavo potomstvo kavži i razvlači svud redom, sve žene sa odeljenja jedva su čekale da mu vide leđa. Najnoviji dodatak tom čoporu dece bio je jednako bučan i zahtevan kao i ostala. Rejmond Gudol je bio ono novorođenče koje je Stela prve noći čula kako se dere.
Nasuprot njemu, njena bebica bila je kao anđeo. Na svaka četiri sata donosili su je iz dečje sobe radi podoja, i svaki put je, bez promene, čvrsto spavala, te je Stela shvatila, dok su ostale majke raspravljale o boji očiju, da pojma nema da li su i njenoj ćerki oči tamnoplave, što je, izgleda, bila norma među ostalima. Počivala je u Stelinim rukama mlitavo i ravnodušno, nepronična iza tih odlučno sklopljenih očiju. Nije pokazivala nimalo onog nagona da sisa kao ostala deca, koja su gladno grabila drhtavim usnama za majčinom bradavicom i pomamno mahala pesničicama, a kada Stela krene da je doji, bila je bezvoljna, povukla bi pokoji put, a onda kao da bi zaboravila šta radi i ponovo utonula u dremež. Spočetka je Hilda ubeđivala Stelu da će biti bolje kad joj nadođe mleko, ali pokazalo se upravo suprotno. Tanki i snažni slap mleka potekao bi čim bebica izgubi zanimanje, pa je pljuvala, davila se i plakala, nekakvim mjaukavim, mačjim zvukom, izrazito različitim od zvukova kojima su se oglašavale druge bebe.
Sestre su se mrštile kad je preuzimaju. „Čudnovato stvorenjce, a?“, pripomenula je Hilda. „Golema glava. Nije ni čudo što si se namučila dok si je isterala napolje.“ Stela je bila suviše kulturna da bi išta na to uzvratila. U poređenju s malim Rejmondom, koji bi redovno povratio sve mleko pošto ga se naguta i koji je imao klempave uši, njena kći je bila savršenstvo. Čak i sa modricom koja je žutela na njenoj još neukvarenoj, novorođenoj koži, bila je nešto najlepše što je Stela mogla i da zamisli.
A i Čarls je bio savladan. Kao sveštenik je imao i tu obavezu da obilazi bolesne iz svoje parohije, a njegov kolir i prazni rukav izazivali su veliku popustljivost među sestrama. Lomile su se da mu pomognu da sigurno drži ćerčicu, premda nije mogao sam da je uzme. Dolazio je gotovo svakog dana, obično sa Ejdom ili Mardžori, a jednom prilikom je čak došao i sa gospođicom Berč.
„Koje ćeš joj ime dati?“, upitala je ova, držeći bebu sa iznenađujućim samopouzdanjem i nagonski njišući zdepasto telo u skladu s nekim bezvremenim ritmom.
„Da, draga, zaista se moramo odlučiti“, kazao je Čarls. „Moram priznati da nisam razmišljao o ženskim imenima. Možda Lilijan, po mojoj…“
„Dejzi“, sneno je izustila Stela iz svoje snežne planine jastuka. „Volela bih da joj dam ime Dejzi.“
Čarls je delovao nesigurno, ali gospođica Berč je zasjala u znak odobravanja. „Predivno! Dejzi. Nov početak.“

Jedno za drugim, lica u krevetima oko Stele postepeno su se smenjivala, sve dok nije i na nju došao red da izađe sa odeljenja i krene kući. Ostala je duže nego što je uobičajeno, jer bebica i dalje nije uspevala lepo da sisa, ali kako su prolazili dani, tako je sve više osećala da se briga sestara pretvara u ozlojeđenost, kao da je Dejzi svesno tvrdoglava, a Stela namerno nesposobna.
U buđavoj polutmini parohijskog doma, pukao je mehur duginih boja u kojem je dotad lebdela. Mirise mleka, belog sapuna i ženskosti zamenio je neumitni smrad kupusa. Kao da je i Dejzi osetila promenu u vazduhu. Češće se budila, bila nemirnija, ponekad je i satima plakala tim prodornim, raštimovanim glasom. „Izgladnela je, sirotica“, coktala je Ejda. „Što ne pokušaš da joj zakuvaš malo brašna u vodi?“ U očaju, Stela je prihvatila njen savet, ali maltene joj je laknulo kada Dejzi ni to nije htela, jer tako je problem manje delovao kao njen lični neuspeh. Da je gladna, valjda bi jela? Modrica joj je bila nestala sa lica i ostao je samo beleg u obliku polumeseca, a kada je Stela umota u neko ćebence koje su isplele parohijanke, izgledala je savršeno normalno. Ali kada je svuče za kupanje, Stela je primećivala koliko joj majušno telo deluje u odnosu na veličinu glave, pa ju je hvatala panika i osećaj nemoći.
Ljudi su bili ljubazni. Svraćali su u parohijski dom u neprekidnoj reci, obuhvatajući zabrinutim pogledom prljave sudove u sudoperi, kofu sa smrdljivim pelenama u ostavi, Stelinu slepljenu, neopranu kosu i mlekom umazanu odeću. Jutrom je Ejda svraćala do nje kad pođe u kupovinu, da ponese Stelinu knjižicu s bonovima i zapita je šta želi. Omamljena i ošamućena od još jedne noći isprekidanog sna, Stela je izbor uglavnom prepuštala Ejdi. I dalje su se pojavljivale supe i mlečni pudinzi koje su kuvale Dot, Mardžori i Etel. Čarls je s velikim poletom sve to čistio iz tanjira, diveći se nesebičnosti svoje parohije, ali Stela je osećala da joj bunar zahvalnosti presušuje. Njihova ljubaznost ostavljala je utisak kritike, optužbe da je podbacila ne samo kao supruga već i kao majka.
A to je bilo tačno, dabome, i zato ju je i bolelo. Staranje o Dejzi, obrlaćivanje male da sisa, borba s njenim plačem, pranje planina rublja koje je ona prljala, a istovremeno obavljanje kućnih poslova, pranje sopstvene kose, kuvanje i briga o Čarlsu – sve joj je to delovalo nesavladivo i neizvodljivo, poput onih zadataka koje dobijaju junakinje bajki kako bi se dokazale. Nije posredi bilo to da ne voli svoje dete, već je ljubav prema njemu samo produbljivala njen jad što je podbacila.
Došao je doktor Volš, ne da pregleda Dejzi, već da razgovara sa Stelom. Čarls se brine, rekao je. Sa odglumljenom srdačnošću, pitao ju je ima li apetita, kako spava, a za to vreme ju je svrdlao vodnjikavim očima preko naočara. Odgovarala mu je iskreno, jer nije joj ni bilo jasno kako bi bilo ko mogao da ispuni sve Dejzine danonoćne prohteve a da i dalje normalno jede i spava. Otišao je obećavši da će „držati situaciju na oku“. Mada to nije toliko bilo obećanje koliko pretnja.
Jedini svetli problesak na tom nebu punom crnih oblaka bilo je to što su iznurenost i zahtevi novorođenčeta otupljivali brid bola izazvanog gubitkom Dena. Taj bol je neprekidno nosila sa sobom i ni na tren ga nije zaboravljala, ali je sad bio dublji; pre onaj bol s kojim se živi nego bol koji ubija. Privikla se. Kratko vreme sreće u kojoj su uživali prethodnog leta poprimilo je vid sna. Ponekad, u onom nemirnom, plitkom dremežu u koji je jedino i uspevala da utone između Dejzinih buđenja, videla bi ga, a to joj je donosilo gorku i slatku utehu, kao sjaj sveće u tami, i pomagalo joj da pretera još jedno sumorno jutro.
Nastojala je da ne razmišlja o kući u Grinfilds lejnu. Ona je bila bolan podsetnik na prošlost bez koje je ostala i na budućnost koju nikada neće imati. Kako su prolazili meseci, tako je i njena nada tiho umirala. Den je bio poleteo iz Palingtorpa u jednu hladnu, mraznu oktobarsku zoru, i dok su se godišnja doba iznova smenjivala, a jabukov cvet se opet širio na drvetu i osipao se poput kiše konfeta, ona ga je oplakivala, nemo i tajno.

31
2011.
Spitfajer je bio popravljen.
Vilu je telefon zazvonio gotovo tačno u četiri; dotle je bio pojeo gumasti tostirani sendvič sa sirom i parče čokoladnog kolača, i popio dovoljno kafe da izazove sebi infarkt. Kada je stigao kod mehaničara, zatekao je svoja kola ispred garaže, sva blistava. Uspeo je da nabavi rezervni deo od jednog ortaka, rekao je Voren Vilu kad mu je pružio račun. Iznosio je otprilike trećinu sume koju bi Vil očekivao u Londonu.
Dok se vozio magistralom, nebom se razlivao veličanstven ružičast zalazak sunca, te se borio s porivom da nagazi nervoznim stopalom gas do daske. „Nemoj neko vreme silom da ih teraš“, upozorio ga je bio Voren. „Polako ih kroti, znaš“ – ali iskušenje da se ogluši o opomenu bilo je snažno. Vil je u šest sati bio u Milton Kinsu, upravo kada u Kraljevskoj besplatnoj počinje vizita. Da bi zaboravio na tu misao (i na potrebu da mokri – zašto je pio toliku kafu?), krenuo je da se preslišava svega što je otkrio o Steli Torn; svega što mora reći Džes.
Druge dece nije bilo. Dejzi Lilijan Torn, rođena 27. aprila 1944, bila je jedinica. Nije bilo ni razvoda, bar koliko je uspeo da zaključi. Stela Torn je ostala udata za Čarlsa (ili Morisa, pošto je sad znao da mu je to bilo zvanično ime) sve do njegove smrti 1967. i više se nije udavala. Odsustvo dokumenata o drugoj udaji i uverenja o smrti nagoveštavalo je da postoji šansa da je još živa. Ćerka joj, međutim, nije bila u životu. Dejzi je umrla 1980. u Berkširu.
Zalazak sunca je okončao svoju ekstravagantnu predstavu. Počele su vesti u sedam. Dođavola i nežno kroćenje zamenjenog dela! Vil je ostatak puta do Londona prevalio vozeći u brzoj traci, napetih ramena, zgrbljen nad volanom. U deset do osam je skrenuo na bolnički parking. Bože, apsolutno će morati u ve-ce pre nego što uđe da je vidi! Pronašao je toalet i sa očajanjem pogledao u svoj odraz u ogledalu. Košulja mu je bila izgužvana, kosa divljačno štrčala jer je provlačio ruke kroz nju dok je vozio. Pokušao je da je zagladi vodom, ali samo je izgledala još gore, kao da nije prana jedno nedelju dana.
Zvrjanje zvonceta označilo je kraj vizite dok je trčao ka vratima odeljenja. Za pultom je sedela neka sestra koju nije dotad susretao. Digla je pogled iznenađeno i sa blagom zgroženošću kada joj je Vil prišao dašćući.
„Izvolite? Vizita je upravo završena.“
„Znam… Bio je zastoj u saobraćaju na… magistrali.“ Isuse, jeste smotan. „Moram da se vidim sa… Džes. Džes Morejn.“
„Žao mi je…“
„Molim vas. Dva minuta, ne više. Znam da se završilo vreme posete, i znam da vam je smrt kad vam u poslednjoj sekundi dojure neorganizovani kreteni kao što sam ja, ali kad vas molim. Kad vas molim. Stvarno moram da se vidim s njom.“
Umesto da bude osvojena tim strastvenim govorom, sestra je izgledala naprosto nestrpljivo. „E pa, nećete moći. Otpuštena je jutros. Nije ovde.“
„Otpuštena?“
„Tako je. A sad se izvinjavam…“
„Ali kuda? Kuda je otišla? Nije imala kuda…“
Sestrino lice postalo je definitivno ledeno. „Imamo strogo naređenje da takve informacije nikome ne otkrivamo. Dakle, da li biste bili ljubazni da napustite moje odeljenje dok nisam pozvala obezbeđenje?“

Nije tu bilo loše.
Ako se zanemare vriskava deca, i treštanje tuđe muzike, i televizor odvrnut do daske u zajedničkoj sobi, i promukao smeh, i svađe na raznoraznim jezicima i sa naglascima otprilike svih vrsta, bilo je fino. Zajednička kuhinja bila je nesumnjivo najneuredniji prostor koji je Džes u životu videla. Odvaživši se da tu dođe drugog jutra, zatekla je hladne ostatke naručenog karija po čitavom stolu (i velikim delom i po podu), a kraj tostera prljavu pelenu.
Ali Džes se radovala što je tu. Radovala se što ima sopstvenu sobu, s krevetom i radijatorom iz kojeg gruva vrelina, i majušnu tuš-kabinu s vrućom vodom (uglavnom). Radovala se što ima sijalice koje rade i jorgan koji ne miriše na stare pečurke. Glupo bi bilo da poželi, makar i samo načas, da opet bude u Grinfilds lejnu, gde je Vil Holt može pronaći. Naročito kad se uzme u obzir da nije baš ni izgledao kao da mu je do toga. Uostalom, znao je gde je ona i u koje vreme može doći da je vidi, a on je radije ostavio torbu sa odećom i pismom, i to čak izvan vremena posete. U vreme kad ne bi ni morao da se zadržava.
Makar joj je isporučio pismo – još jedan razlog za radovanje. Sad kada je imala gde da živi, prva joj je na spisku bila potraga za poslom, ali na jakom drugom mestu bilo joj je da pomogne Denu Rosinskom u potrazi za Stelom. Nadala se da će dobiti pomoć od Vila Holta, a onog dana u bolnici kad su sedeli zajedno i čitali pisma u druželjubivoj tišini, bila je dovoljno budalasta da pomisli da bi mogli nastaviti potragu zajedno. Sad je žalila što mu je uopšte i pričala o tome. Lepo je tad odglumio zainteresovanost, ali samo zato što je gospodstvenih manira i učtiv. U svakom slučaju, ona je čvrsto rešila da sama pronađe Stelu Torn. Nekako.
No nije bila potpuno sama. U pismu je Den Rosinski naveo i broj svog mobilnog telefona i adresu elektronske pošte. Drugog dana u hostelu privremeno je obustavila potragu za poslom i otišla u biblioteku, gde je, naoružana novom adresom stanovanja, popunila formulare i dobila člansku karticu. Ponela ju je pravo gore u sobu s kompjuterima.
Bilo joj je potrebno otprilike deset minuta da otvori nalog, a najmanje triput toliko da sastavi poruku. Krv joj je dobovala u ušima dok je kursor lebdeo nad rečju „pošalji“; ponovo je pročitala šta je napisala. Da nije previše lično? Da ne pomisli za nju da je nekakva neodgovorna klošarka koja hoće da ga nasamari? Hoće li obavestiti policiju i tražiti da je uhapse zbog provale i ulaska u kuću, ili zbog nezakonitog useljenja, ili čega već? Taman kad je htela da obriše pojedine delove i da ih ponovo napiše, ruka joj se omače. Uz prigušeno hujanje, poruka beše poslata.
Ispustila je tih brektaj straha, privukavši pažnju čoveka sleva, koji je ošinu pogledom kao da je prekršila neko najkrupnije pravilo biblioteke. Dođavola! – ali sad je bilo prekasno. Oduprla se porivu da izvuče poruku iz foldera s poslatim mejlovima i da je iznova pročita; prsti su joj lebdeli nad tastaturom i upravo se pitala šta bi još mogla da potraži, samo da skrene misli sa ovoga. Kako je otkucala „Potrebni radnici, Čerč end“ i odvojila pogled od prvih nekoliko rezultata, tako je u uglu ekrana zatreptala ikonica koja označava primljenu poruku. Sa srcem u podgrlcu, kliknula je na nju.

Oho – imaš mejl! Zaista cenim što si se potrudila da otvoriš nalog. Rekao bih da si u poslednje vreme sve i svašta preživela.
Ne mogu da opišem koliko sam ti zahvalan što pokušavaš ovako da mi pomogneš – jednom neznancu; nekakvom bolesnom starcu sa drugog kraja sveta, ali valjda sam se u neku ruku i pomirio s činjenicom da je moj slučaj otpisan. Nedeljama sam tražio Stelu na internetu, pratio sve putokaze kojih sam uspeo da se setim ne bih li našao da se negde pominje. Pismo upućeno na kuću koju sam joj kupio – to mi je bila poslednja nada. Ne preostaje mi previše vremena da bih dangubio, ali prilično sam siguran da imaš hiljadu pametnijih stvari nego da vijaš duhove koje je verovatno najbolje ne uznemiravati.
Naravno da mi je drago što si prebrodila zapaljenje pluća, ali sad polako. Engleska zimi zna da deluje kao najhladniji, najvlažniji kutak planete. Moraš da se odmaraš i da lepo jedeš. Čuvaj se.
Den

Ne! Ne zastavši ni da razmisli, kliknula je na „odgovori“ i počela da kuca, žurno i nespretno, sa dva prsta.

Molim Vas, ne odustajte – nemojte odustati dok ozbiljno ne isprobamo svaku mogućnost! Želim da pomognem. Želim da je nađem.
Stvar je u tome što Vi meni niste neznanac. Možda Vam to zvuči šašavo, i nadam se da se nećete ljutiti, ali dok sam bila u kući u Grinfilds lejnu, našla sam pisma koja ste pisali Steli. Sva, čini mi se, od onog koje ste joj napisali kad ste našli sat pa do onog koje joj je poslato pošto se niste vratili u svoju vazduhoplovnu bazu. Znam da nije trebalo da ih čitam i najiskrenije mi je krivo. To jest, u neku ruku. I ne može baš sasvim da mi bude krivo, jer divna su. Sve dotad uopšte nisam razumela šta je zaista ljubav.
Ako je živa, verujem da ćemo uspeti da je nađemo. Molim Vas, dozvolite mi da pokušavam i dalje.
Džes

Kada je završila pisanje, ostala je da sedi kruto, uspravnih leđa, a onda se malčice skljokala pritisnuvši „pošalji“. Ovoga puta odgovor nije usledio istog trena. Odsutno listajući stranice na nju neprimenljivih rezultata za „Tražimo radnike, Čerč end“, maltene je ubedila sebe da se toliko naljutio što je čitala njegova pisma da neće više ni reč čuti od njega, ali tad joj u inboks upade poruka.

Bogme, Džes, ti znaš da nagovaraš ljude. Sedim ovde i pokušavam da budem što racionalniji, da ubedim sebe kako ovo nema nade i kako bi naredne mesece trebalo da provedem pišući pisma kongresmenima, potpomažući promene, vodeći kampanje za pravdu i radeći svakojake druge stvari koje će nešto doneti ovom svetu kad mene ne bude. A ti sediš tu – glas moga srca, ne moje glave, i govoriš mi da se ne mučim da menjam svet u kome neću učestvovati, već da to svoje preostalo vreme utrošim na dovršavanje sopstvene priče.
Dakle, našla si pisma. Ne znam da li sam srećan što ih je čuvala, ili pak tužan što ih, gde god sada bila, nije ponela sa sobom. Ta kuća je bila njena, znaš. Kupio sam joj je kad sam bio na poštedi u avgustu 1943. i kad ju je muž tukao. Trebalo je da joj služi kao sigurno sklonište kud može doći ukoliko ne budem tu da je štitim i kao mesto gde možemo da budemo zajedno. Puste želje. Nije baš ispalo tako.
Slao sam joj i druga pisma posle toga, kad sam se vratio kući. Godinama sam joj redovno pisao, za slučaj da se predomisli. Jesi li našla i ta pisma? Sigurno ih negde ima na stotine. Nikad mi nije odgovorila i večito sam se pitao da li ih uopšte i čita. A ako ih nije čitala, šta se desilo s njima?
Eto, vidiš šta sad radim – ono što sam svih ovih poslednjih 68 godina nastojao da izbegavam; postavljam pitanja na koja nikada neću uspeti da odgovorim. Ili makar dok je ne budem pronašao.
Dakle, šta misliš, odakle da krenemo s potragom?

Džesino srce je gruvalo kad je dovršila čitanje. Pomislila je na Vila. On bi to znao. Znao bi u kojim arhivama da traži i šta i kako treba preduzeti dalje. Ali blesavo je bilo to što sad nije ni znala gde da ga nađe.

To ne znam, a ne znam ni šta se desilo sa tim ostalim pismima. Ona koja sam našla bila su u kutiji od cipela, brižljivo hronološki poređana. Poslednje je bilo ono u kom ste napisali da će biti poslato ukoliko se ne vratite. Ali ako ste Vi kupili kuću u Grinfilds lejnu, onda to sigurno znači da je još Vaša, zar ne? A ako je Vaša i ako mi date dozvolu, verovatno bih mogla opet da odem i lepo je pretražim? Dok sam tamo bila, nisam želela ništa da diram. Nekako mi je delovalo ružno, ako to ne zvuči iščašeno posle svega što sam uradila, pre svega mislim na to što sam provalila u kuću.
Stvar je u tome što ne razumem baš šta se desilo. Hoću da kažem, u nagađanjima sam stigla dotle da su vas oborili ili tako nešto, i da je sigurno pomislila da ste poginuli. Ali valjda ste otišli da je vidite kad ste se vratili? Ne mogu ni da zamislim kako joj je bilo – kad je saznala da ste živi. U stvari, mogu. Sigurno joj je bilo ČUDESNO. Kao uslišenje svih njenih molitava. I dakle, zašto vas dvoje niste živeli srećno do kraja života?
Ljutite li se što Vas sve ovo pitam?

Posmatrala je ekran gotovo ne trepćući. Deset minuta rasteglo se u petnaest. U dvadeset. Ramena su je bolela, a dok je razgibavala vrat, postade svesna da je čovek za susednim kompjuterom čudno gleda. Tad shvati da je sedela istegnuta napred, opčinjeno zureći u prazan ekran, sa stisnutim pesnicama ispred lica. Žurno se postarala da povrati izgled normalne osobe, pa ponovo otvorila na ekranu rezultate potrage za poslom.
Glavni kuvar. Vozač motocikla na poslu isporuke. Šijacu terapeut. Sklapač nameštaja. Pretpostavljala je da je nerazumevanje naziva posla poprilično dobar pokazatelj da nemaš kvalifikaciju za njega. Tražio se pomoćnik u kladionici i već je htela da pogleda pojedinosti, ali tad pomisli na Dodža i njegove kockarske navike, pa se predomisli. U svim ostalim oglasima tražili su dadilju. Dok je odmeravala da li bi izostanak prethodnog iskustva, adresa u ženskom hotelu i nedavna uloga noćne pevačice i obijačice kuća mogli u pojedinim roditeljima da probude oprez prema nekome ko treba da im pazi decu, zatreptala je ikonica za poruke.
Bacila se na miša kao gladna mačka.

Ne ljutim se što pitaš.
Godinama nisam pričao o tome, uglavnom zato što nisam ni imao kome da pričam. Moj brat Alek poginuo je pri oslobađanju Normandije ’44, a kada je tata – jedini koji je sem njega znao za Stelu – oboleo od Alchajmerove bolesti, prilično mu se sve zbrkalo u glavi. Nije mogao da se seti ni ljudi s kojima se godinama poznavao, a kamoli devojke o kojoj sam ja pričao u pismima poslatim kući. Devojke koju nikad nije ni upoznao.
U pravu si. Oborili su me. Bila je to misija u Cvikau u Nemačkoj. Uspeli smo da pogodimo metu, ali u povratku smo naleteli na grupu BF 109. Naš avion je zadobio gadno oštećenje, stradala su dva motora, a rep se zapalio. Dvojica su ranjena, a repni nišandžija je poginuo. Nismo imali drugog izbora do da iskačemo. Oni koji nisu bili ranjeni pomogli su ostalima, ali ja sam predugo ostao za komandama da bih iskoristio padobran, pa sam se tako našao odvojen od njih i morao sam da pokušam da sletim.
Moglo je biti i neuporedivo gore. Aterirao sam na jednu livadu – provukao sam se samo s posekotinom na glavi, gde sam se udario o krmilo. Imali smo uputstva šta da radimo u slučaju prinudnog sletanja, te sam znao da moram da zapalim svoj avion da ne bi pao neprijatelju u ruke. Bio je to težak trenutak; Rubinske cipelice su mi bezbroj puta spasle živu glavu kad je bilo gusto i imao sam utisak da su mi prijatelj.
Posle toga sam beskrajno hodao. Čitav taj kraj vrveo je od gestapovaca, pa sam izbegavao puteve i držao se njiva i livada. Pešačio sam čitave te prve noći i narednog dana, ka severu. Računao sam da me svaki korak nosi bliže Steli. Naišao sam na neko imanje – zapušteno i propalo – i čekao da se smrači, pa se onda ušunjao u senjak da prespavam. Ali nešto kasnije, kad je čiča izašao, izgleda da me je nanjušio njegov pas. Raspomamio se, lajao je kao lud. Mislio sam da sam gotov.
Ali imao sam sreće. Čim je saznao da sam američki vazduhoplovac, deda me je uveo u kuću i izneo mi supu i sajder, namestio mi prenoćište na tavanu. Bože, taj sajder je bio kao nokaut – mislim da sam odvalio dvanaest sati bez prekida. Kad sam se probudio, tu je bila neka žena. Ispostavilo se da je učiteljica u tamošnjoj školi i aktivna članica Pokreta otpora.
Ne znam koliko znaš o Pokretu otpora u okupiranoj Francuskoj. Ako si čula za njega, ili ako si čitala o njemu, ako su te ičemu o njemu učili, nadam se da znaš da su to bili neverovatni ljudi. Obični, ali hrabriji nego što većina nas može i da zamisli. Mnogi su mi pomagali tih nedelja i meseci posle toga, i svi do jednog izlagali su se zbog mene opasnosti od mučenja i smrti, iako im nisam bio ni rod ni pomozbog. Selili su me otprilike na svakih nedelju dana, iz Remsa u Amjen, iz Amjena u Pariz i u nebrojena druga mesta kojima tad nisam umeo da izgovorim imena, a sad ih se više i ne sećam. Želeo sam nekako da se javim Steli, da joj poručim da sam živ, ali time bih sve te ljude doveo u opasnost. Prosto sam morao da čekam i da verujem da ću joj se jednoga dana vratiti.
Valjda mi nikada nije palo na um da će tad biti prekasno.

32
1944.
Nakon obećanja koje su doneli sunčani dani krajem maja, prvi put od pamtiveka, praznik Crkve Svetog Krispina pokvarilo je rđavo vreme. Dok su se na Lamanšu britanski i američki vojnici hrabro borili s nemirnim morem i vetrovitim, snažnim kišama da bi se iskrcali na žala Normandije, u Kings ouku su se dame Svetog Krispina rvale sa oštrim naletima vetra koji su kidali draperije i ukrase i šibali prekrivačem stola za tombolu, ponevši ga na kraju visoko u vazduh i bacivši ga na gomilu balege koju je u Crkvenoj ulici ostavio mlekadžijin konj.
Budući da je posrtala pod bremenom drugih obaveza, Stela ove godine nije učestvovala u pripremi slavlja, premda nije uspevala, kako se taj dan približavao a Čarlsova popodneva počela da odlaze na sastanke sa odborom, da spreči misli da se otimaju i lete dvanaest meseci unatrag. To vreme joj je delovalo izvitopereno, poput odraza u smešnim ogledalima, u jednom smislu užasno rastegnuto, pa je izgledalo da je pre čitav vek ratovala sa Mardžori zbog kolača s đumbirom i pogačica, u drugom smislu sabijeno. Zažmurila je i setila se kako ju je Den ljubio u zelenoj polutmini ostave. Mogla je da dozove u pamćenje svaku sitnicu, od njegove poodrasle brade koja ju je bockala pa do ukusa mentola i cigareta, do svile njegove kose koja joj klizi kroz prste, kao da se juče desilo.
Kako je moguće da čovek koji toliko živo obitava u njenim mislima više nije živ?
Slavlje je bilo već u punom jeku kada je uspela da spremi sebe i Dejzi za izlazak. Nadala se da će se okupati i oprati oklembešenu kosu, ali Dejzi je plakala kad god je spusti u krevetac, a taj zvuk je već predugo strugao po Stelinim ranjavim živcima da bi ga izdržala. Ono malo odeće koju je mogla da zakopča preko naraslih grudi bilo je prljavo. Izvadivši iz ormara bluzu na kojoj se najmanje poznavalo da je flekava, svesno je odvratila pogled od haljine boje zelene jabuke koja je visila kraj nje; u toj haljini je pošla da se nađe s Denom onog dana kad ju je odveo na koncert i u Svetog Pavla. Taman kad je htela da zatvori vrata ormara, spopade je jedan drugi poriv. Zavukavši ruku, skide haljinu sa vešalice i smota je da je dâ Ejdi kao prilog Ženskom dobrovoljačkom društvu. Sada je ovo bio njen život: Dejzi i Čarls, pokušaj da budu porodica. Nije imalo svrhe da se drži uspomena na prohujalu sreću.
Napolju je bilo hladno – više nalik februaru nego junu – ali makar je mogla sakriti prljavu bluzu kaputom. Dejzi je bila tiša u kolicima (impozantnoj napravi firme Srebrni krst, koju je nabavila Lilijan od neke svoje prijateljice sa bridža); umirivalo ju je njihanje i treperenje svetlozelenog lišća nad njom dok su se kretale po snažnom vetru. Oči počinju malčice da joj zrikave, primetila je Stela s gorkim jadom. Pri poslednjoj poseti doktor Volš je mračno promrmljao nešto o „abnormalnostima“, a Čarls se grohotom nasmejao i nazvao ga babetinom koja bespotrebno brine. Stela se potajno pitala nije li doktor Volš možda u pravu.
Na livadi je na brzinu dignut izviđački šator i pod njegovo lepetavo platno nagurane su tezge. Bez primamljivih konzerviranih bresaka na stolu za tombolu ili u ulozi nagrada za nabacivanje obruča, ove godine bilo je žalosno malo stvari koje bi privukle kupce. Samo su deca, neosetljiva na hladnoću i slepa za ljubičaste oblake koji su se skupljali nad krovovima okolnih kuća, stajala u gomili oko igre kokosarenja (ove godine kupusarenja, kako je Stela odsutno primetila) i „stuba srama“, gde su upravo prskali vodom gospodina Potera, namćorastog stražara Protivvazdušnih mera. Ušla je u salu, bučnu i prepunu. Samovar je stvarao toplu sparinu od koje su se Ejdi rumeneli obrazi, a iz kose joj je ispala jedna kovrdža. Mardžori je delila svoje pogačice i izgledala puna sebe.
Stela opazi Čarlsa kako sedi za jednim stolom ispred bine. Beznadežan je bio pokušaj da ugura i kolica, a kako je Dejzi izgledala kao da će svakog časa zaspati, ona ih ostavi u tremu i pođe ka njemu.
„Tu si, draga!“, izgovori Čarls onim srdačnim, svešteničkim glasom, ustajući da je poljubi u obraz. „I nadao sam se da ćeš doći brzo. Gde je Dejzi? Mislio sam da možda snimi svoj prvi portret – šta ti kažeš?“
Usled kontroverznog raskida s tradicijom, te godine je otkazana parada maski, a pozornica je bila uređena kao fotografski atelje, uz pomoć slikane pozadine iz davne produkcije mjuzikla Sve dolazi u obzir. Mušterije su pozirale ispred mora i brodske ograde, a Fred Kolins je snimao njihove portrete aparatom „boks brauni“ za šest penija.
„Divno“, tupo reče Stela, „ali maltene je zaspala.“
„Idi i donesi je sad, draga, dok nije pala u san.“
Škrgućući zubima, Stela pođe natrag kroz tisku i uze ćerčicu. Čarls je već bio na bini kad se vratila; čekao ju je kraj Freda Kolinsa.
„Sedite ovde, gospođo Torn“, pokaza Fred Kolins na jedinu stolicu. „A bebu možete da prislonite uz ruku, da joj vidimo to lišce…“
Stela dozvoli da je nameste i urede u prijatnu malu porodičnu grupu. Pitala se da nije možda zaboravila da se osmehuje.
„Možda bih ja trebalo da stanem sa druge strane…“, reče Čarls. „Zbog ruke, znate.“
„To je savršeno, upravo tako“, zabubonji Fred Kolins saginjući se da zaškilji u tražilo. „Ne, baš tako kako ste, gospođo Torn, gledajte tako u velečasnog…“
Poslušno je opet okrenula glavu, a tad je ugledala tu ljudsku priliku kako stoji na vratima sale. Visoku. U uniformi. Sa širokim ramenima koja su maltene ispunila dovratak. Sa uskim kukovima i dugim nogama, pomalo nalik…
Ne.
Ustala je.
„Ne…“
„Draga… kažem, draga, lepo je bilo baš tako kako si sedela…“
Koža mu je bila tamnosmeđa od preplanulosti, ali obrazi ispijeni, jagodice previše isturene. Gledao je u nju, zurio s mešavinom očajanja, čežnje i jada koji su oterali svaku sumnju. Iako joj je glava šaputala: to ne može biti, svaka ćelija njenog tela pevala je prepoznajući ga.
„Dene!“
Pod njom, na podu sale, ljudi su već bili počeli da primećuju. Glave su se okretale prateći njen pogled, ka čoveku u preširokoj američkoj uniformi, na vratima, ali ona nije videla nikoga izuzev njega. Krv joj je navirala u glavu. Nije mogla da odvoji oči od njega; bojala se da će nestati ako bude trepnula.
„Draga…?“ Čarlsov glas je postao leden. Zakoračio je i stao ispred nje, zaklonivši joj Dena. Ona odjednom postade svesna da je žagor razgovora u sali zgasnuo u nespokojno žamorenje. Čarlsovo lice je bilo grimizno, usne bele. „Poznaješ li tog čoveka?“
„Da“, šapnu ona uzmakavši za korak. „Da, poznajem.“ I na to zatopta niz stepenice, privijajući Dejzi uz rame. Ljudi dole na podu razmicali su se da je propuste, a zapanjeni pogledi pratili su je sve do vrata.
Kraj samovara, Ejda samo zinu. „Breskve u konzervama“, s nevericom šapnu, obraćajući se Mardžori. „To je onaj Amerikanac koji ih je doneo prošle godine. Znala sam da sam ga negde pre videla.“ Lice joj tad otvrdnu; zavrte glavom. „Dakle, ko bi u životu to i pomislio? Siroma’ velečasni. Mislila sam da gospođa Torn nije takva. Da se proda Jenkiju za šačicu kompota!“

Beba.
Isuse Hriste svemogući. Beba. Imao je utisak da je progutao sunce; da mu je preveliko u grlu i da ga davi. Tresao se. Venama mu je kuljao adrenalin, nije mogao da prozbori.
Danima nije bio sastavio više od nekoliko ukradenih časaka sna, pa se stvarnost razlamala u reckave komadiće koji se nisu baš najbolje uklapali. U Englesku se vratio juče i poslednja dvadeset četiri sata proveo je dajući povratne informacije britanskoj i američkoj obaveštajnoj službi. Istuširao se i dobio novu uniformu, ali ponuđeni krevet je odbio. Pomisao na san bila je sablažnjivo primamljiva, ali potreba da vidi Stelu gušila je sve ostalo.
Kada je pošla ka njemu, bio je tek maglovito svestan drugih ljudi u sali iza nje i muka koji je zavladao, ali nije ga bilo briga. Za tim trenutkom je čeznuo. Za njega je živeo. Prsti su mu trnuli od žudnje da je privuče u zagrljaj i ljubi je dok je sveta i veka, ali umesto toga ju je uhvatio za ruku i čvrsto joj je stisnuo, a pogledi su im se spojili i sav ostali svet se razvejao.
„Idemo.“
Pošli su brzo, tako se stežući za ruke da ih je bolelo. Bio je to lep bol. Dok su izlazili iz sale, nebesa su se provalila i on je osetio udar primitivnog straha i nesavladivu potrebu da zaštiti to majušno stvorenje privijeno uz Stelino rame, sa skupljenim nožicama u ružičastim pletenim patičicama. Ružičastim – to znači da je devojčica, je li tako? Srce mu se rastapalo. Nije mario da li je devojčica, ili dečak, ili prokleti slon…
Nestrpljivo je otro kišu sa lica i rastrgao bluzu, pa je zbacio sa ramena kako bi je raširio iznad Stele i bebe. Od te prisnosti zavrtelo mu se u glavi. Napola trkom, prešli su do parohijskog doma, a onda je ona prva krenula stazom da otvori nezaključana ulazna vrata.
Unutra je bilo sumračno i hladno. Stali su jedno prema drugom u polutmini, bespomoćno se gledajući jedan beskrajan trenutak pre nego što se ona oglasila prigušenim vapajem i zakoračila mu u naručje. Zagrlio ih je obe, i nju i bebu, dok mu se srce lomilo o rebra, a usta im se tražila. Mirisala je drugačije; na mleko, na ženu, ali ukus joj je bio isti. Hriste, koliko mu je nedostajala! Koliko je žudeo za njom! Ruka mu kliznu kroz njenu vlažnu kosu, obujmi joj obraz, palcem joj je pritiskao usne dok joj je ljubio donju vilicu, kapke. Osećao je da gori od ljubavi. I želje. Odmakao se dok ga želja nije sažegla, očešavši usnama svileno teme bebine glavice.
„To si zaista ti, je li?“, promrmlja Stela. „Mislila sam da nisi… mislila sam… mislila sam da si mrtav.“
U tom prljavom svetlu lice joj je bilo bledo i sjajno kao plamen sveće. Oči ogromne. Unezverene. Kao da gleda u duha.
„Umalo nisam završio mrtav. Ostali momci – moja posada…“
Želeo je da to vedro predstavi i da ukloni taj strašni jad iz njenih očiju, ali shvatio je da ne može. Nakašljavši se, iznova je pokušao. „Izvini. Jesam to zaista ja. Hteo sam da ti se javim, ali bilo je nemoguće; suviše bih života izložio opasnosti – života ljudi koji su mi pomagali. Jedino sam mogao da se trudim da se vratim što pre. Da sam znao – za…“
Od osećanjâ mu se rasprsnuo glas u grlu, pa je samo pružio ruku i nežno prošao prstom niz baršunasti bebin obraz. Spavala je, oličenje ružičastog spokoja, neuznemirena kataklizmičnim događajima što su se nizali oko nje. Bila je čista i nova, netaknuta i čudesna; obećanje nade nakon svega čega se nagledao.
„Kako se zove?“
„Dejzi.“
Stelin glas je bio šapat. Dašak. Kad je to izgovorila, suze koje su joj se nakupljale i svetlucale u očima prelile su se niz obraze.
„Predivna je. Dejzi…“, ponovio je s poštovanjem, iskušavajući tom imenu zvuk. Dejzi… Njegova kći… „Najlepše ime na svetu, a ona je najlepša devojčica.“ Sagao se da je ponovo poljubi u glavicu, udahnuvši njen miris na pavlaku i osetivši da ga zapljuskuje razoran talas obožavanja. „Mila moja, idemo odavde. Imam auto. Rekao sam vozaču da čeka kod paba. Uzmi svoje stvari i idemo.“
Opazio je blesak panike u njenim očima kad je pogledala ka ulaznim vratima. „Kuda?“
„U Grinfilds lejn, zasad. Dali su mi nekoliko dana odsustva pre nego što moram da se javim u štab. Tamo možemo da smislimo šta ćemo s preostalim životom.“
Oklevala je, otvorila usta kao da će ući u raspravu, ali potom ih je zatvorila i poletela ka stepenicama. On je pošao za njom, ponovo navlačeći bluzu. Ta kuća je bila kao kripta, sva u tamnom drvetu, puna mrtvog vazduha. Steli u njoj nije bilo mesto: nikada. U spavaćoj sobi je spustila Dejzi u uleglu sredinu kreveta, pa krenula da izvlači kofer ispod njega. Sa zida je sinusoidni, bolom razdirani Hrist zurio u usnulo detence. Den se strese, boreći se s porivom da je zgrabi i stegne uz sebe. Uskoro će biti vremena i za to.
„Uzeću njene stvari ako mi kažeš gde su.“
Stela je trpala odeću u kofer. U njenim pokretima je sada bilo nekog očajanja; kao da pokušava da pobegne orkanu koji se pojavio na horizontu. „Susedna soba“, zadihano reče. „Stvarčice su joj u komodi, a pelene su složene na gomilu na polici. Trebaće joj pižamice, zihernadle – ne smem da zaboravim ni knjižicu s bonovima…“
„Hej!“ Brzo je prošao kroz sobu i obuhvatio joj lice šakama, ljubeći je da je ućutka. „Sve je u redu. Sve je u redu. Imaće nâs – tebe i mene – i samo to joj i treba. Sve ostalo možemo da nabavimo, odnekud.“ Snažno je držeći, zarobio joj je oči pogledom. „Biće sve u najboljem redu. Stela, obećavam ti. Sad sam ovde. Nemaš čega da se plašiš.“
Ceptela je, osećao je to dlanovima. Odjednom ga je to podsetilo na Kembridž, kad je stajala kraj prozora u hotelu i gledala napolje, kruta i uzdrhtala od živaca. Tad je mislio da je sve propalo i da će sledećeg trena ona zauvek izaći iz njegovog života. Nije bio u pravu. Dakle, možda je pogrešno protumačio i to predosećanje neumitnog usuda koje mu upravo istiskuje vazduh iz grudi.
Oči su joj bile uprte u njega, ogromne i molećive. „Dene… Moraš da shvatiš… Ona nije… tvoja.“
Glas joj je bio samo malo jači od drhtavog uzdaha, ali njene reči su ga pogodile telesnim bolom, kao udar biča. Pluća su mu snažno udahnula vazduh, a on se koprcao tražeći slamku za koju će se uhvatiti.
„Ali… Ali v-vas dvoje niste spavali…?“
Zažmurila je, a niz njegove nadlanice potekle su suze. „Samo onda jednom, pamtiš? Izgleda da je bilo dovoljno.“
Privukao ju je uz sebe, snažno je obgrlivši rukama i zagnjurivši lice u njenu kosu dok se borio s gorkim razočaranjem i nemoćnim besom. Besom na Čarlsa Torna i sve što je uradio Steli. Na sebe samog. Odjednom mu se s neverovatnom jasnoćom vrati uspomena na ono popodne u kućici u Grinfilds lejnu: ukus viskija na njegovim i njenim usnama, miris jeseni i miris sagorelih drva. Preklinjala ga je da je ostavi s nadom da će imati dete, a on ju je odbio. Jedino je to ikada tražila od njega. On je želeo previše i ciljao previsoko. Previše je vodio računa. Trudio se da je zaštiti, ali time je uništio svu sumnju. Svu nadu.
Žestoko, škrgućući zubima zbog sopstvene gluposti i oholosti, prošaputao joj je u kosu: „Nije ni važno. Baš me briga da li je njegova ili moja. Već je volim jer je deo tebe. Tvoja je, i biće naša. Naša ćerka…“
Istrgla se iz zagrljaja i zabacila lice ka njemu, rastavivši usne dok mu je tražila usta. „Volim te“, zajeca između poljubaca. „Mnogo te volim. Nisam se usuđivala da se nadam…“
On joj zagladi kosu sa mokrog lica. „Nije trebalo da sumnjaš. Nikada nemoj posumnjati u to koliko te volim, Stela. A sad te molim da zajedno pokupimo tvoje stvari i da idemo odavde.“
Bebica je spavala na krevetu dok su žurno pakovali odeću; onda je Stela uze u naručje, a Den ponese kofer, te izađoše iz teskobne spavaće sobe. Još samo koja sekunda i oslobodiće se te kuće, on će biti sposoban da ponovo diše i da se preda poplavi osećanja što je nadošla u njemu. Svi oni meseci u Francuskoj – svaki bolni korak njegovog putovanja, sve ono čekanje i prikrivanje u skrovištima, klaustrofobični sati koje je proveo nevidljiv u truckavim taljigama i smrdljivim kamionima – sve je to pretrpeo jer je vodilo ovom trenutku. Vrtelo mu se u glavi od umora i blaženstva. Kada su stigli do vrha stepenica, šake im se očešaše i on joj zarobi prste, snažno ih stežući i prinoseći ih usnama. Poljubio ih je, a tad se dole, u hodniku, otvoriše ulazna vrata.
„Šta to kog đavola radiš?“
U Denovoj glavi Čarls Torn je bio poprimio vid nekakvog ljudoždera, ali čovek koji je stajao u podnožju stepeništa bio je smešno običan; visok i mršav, tipičan Englez bezbojne kose, rumenog lica i budalasto pogrešno usmerenog jeda. Nekako bi bilo lakše da je zaista bio čudovište kakvo je Den zamišljao i da mu prazan rukav nije bio zavučen u džep sakoa i prikačen iglom. Umesto mržnje, Den oseti samo sažaljenje i neodređenu razdraženost.
„Čarlse…“
Stela je stajala ispred njega na stepenicama. Den nije mogao da joj vidi lice, ali čuo je strah u njenom glasu i osetio kako joj iz tela zrači iznenadna napetost, kao polje sile. Razdraženost se stvrdla u antipatiju.
„Velečasni Torne. Stela i Dejzi idu sa mnom.“ Den se trudio da govori razumno smirenim tonom. U sebi je preklinjao Stelu da produži niz stepenice – ako muž pokuša da ih zaustavi, Den će ga bez po muke savladati i proći – ali ona je stajala na najvišoj stepenici kao ukopana. Na metar-dva ispod nje, lice Čarlsa Torna izobličilo se u masku gneva.
„Ne bih rekao.“
„Čarlse, molim te…“, izusti Stela. „Molim te… Žao mi je što se ovako desilo, ali ti znaš jednako dobro kao i ja da je naš brak bio greška. Trudili smo se – ja sam pokušavala da te usrećim, ali nikakve vajde od toga. Ne volimo se – ne onako kako je trebalo da se volimo. To i sam znaš.“
Od njene hrabrosti i prkosa, i blagog podrhtavanja u glasu, Denu zaigra srce. No njen muž osta nedirnut. Nasmeja se odsečno, mrko.
„Nažalost to nije tako lako. U braku smo. Izrekli smo zavete u crkvi, pred Bogom. Ne možeš tek tako da zaključiš da je bio greška zato što ti je zavrteo glavu neki…“ Blede oči mu prezrivo sevnuše u Denovom smeru. „…američki fićfirić.“
Denu je bilo snažno tuklo u ušima, pumpajući mu gnev kroz vene. Svaki refleks tela usmeravao ga je niz stepenice, da ščepa Čarlsa Torna i baci ga kroz hodnik, s puta. Bila mu je potrebna i poslednja čestica snage da se uzdrži, zarad Stele. Stele i bebe.
„Nije samo o tome reč, Čarlse. Ja njega volim. Nisam znala šta je ljubav sve dok njega nisam srela, ali sada znam. Molim te, Čarlse – preklinjem te – pusti me da odem.“
„Mi imamo dete“, hladno reče on. „Šta ćemo s njim? Očekuješ da se prosto odreknem ćerke, svih svojih očinskih prava, zarad tvog dragana?“
„Nemoj ti o pravima.“ Ove reči su se Denu otele kroz čvrsto stisnute zube. Obe ruke bile su mu stegnute u pesnice, ukrućene kraj bokova; čak je i sam sebi zazvučao kao životinja koja reži. „Da si se ponašao kao čestito ljudsko biće, ne bi ni imao ćerku. Ti nemaš nikakvih prava.“
„Dene…“ Razdrmana provalom njegovog besa, Stela se okrete. Stojeći na stepenici ispod njega, morala je da zabaci glavu kako bi pogledala u njega, te joj je svetlo sa škrtog, malog prozora od stakla u boji na vrhu stepenica zalilo obraz žućkastom nijansom. Podsetila ga je na modricu koju je Stela zaradila od muževljeve ruke. Bebica joj je u naručju i dalje spavala, skupljena u sebe kao cvet.
„Mislim da ćeš otkriti da ih imam“, izgovori Torn. Sad mu je ton bio jači; samopouzdaniji, bahatiji. „Ovde sam ja muž. U detinjem rodnom listu stoji moje ime. Ti si u Engleskoj, vazduhoplovče, a ne na Divljem zapadu. Mi imamo najstariji i najbolji pravosudni sistem na svetu, a uveravam te da se prava muža nad ženom preljubnicom ovde snažno podržavaju.“
To je bilo previše. Prepuče i poslednja nit Denove samokontrole i on krenu da skoči sa stepenica na čoveka u njihovom podnožju, spreman da mu udarcima samelje to samozadovoljno lice u krvavu kašu. Ali u istom trenu i Stela pođe ka njemu; zakorači i postavi sebe i usnulo detence između njega i objekta njegove srdžbe.
„Nemoj, Dene, kad te molim…“ To se začulo kao jecaj. „Ničemu ne vodi.“
Zateturao se unatrag i udario u zid iza sebe, a onda zario prste u kosu od bespomoćnog očajanja kad se pribila uz njega, držeći ga slobodnom rukom i pokušavajući da obuzda njegovu srdžbu i tugu.
„On te je silovao, Stela! Tukao te i… silovao.“
„Kako se usuđuješ da tako pričaš pred mojom ženom?“, zazvoni Tornov glas s ledenom uvređenošću odozdo iz hodnika. Lice mu je bilo belo, ali obraze su mu šarali grimizni pečati. Okrenuvši se, on se pomeri u stranu, kao da pravi Denu prolaz da siđe niz sepenice. „Mislim da je sad vreme da ideš.“
„Prokleti licemeru! Sve si to radio.“
Čarls Torn ni obrvom ne mrdnu. Ostade tu gde je, stojeći u podnožju stepenica kao stražar, zagledan u sliku Device Marije na zidu pred sobom. „Ne budali“, ukočeno reče, kao da se obraća Bogorodici, a ne Denu. „Ono što se dešava između muža i žene spada u lične stvari i potpuno je po zakonu.“ Na to se odsečno, praskavo nasmeja. „Muž ne može da siluje svoju ženu.“
„Đavola ne može“, tiho izusti Den. Stelin obraz počivao mu je uz rame, Dejzina glavica na njegovom uzburkanom srcu. Rukama je grlio obe i želeo je da ih zauvek čuva tako. „A ne sme ni zadržavati svoju suprugu protiv njene volje.“
„Ne, ne sme.“
Načas je Torn zvučao bezmalo razumno. Stelu nešto prostreli, a kad je digla glavu, na suznom licu bila joj je ispisana nada.
„Da raščistimo ovo“, produži Torn. „Stela je savršeno slobodna da ode. Neću ni pokušavati da je sprečim.“ Digao je pogled uz uspijen osmeh i neodređeno pokazao ka svom praznom rukavu. „Mislim da svi znamo da to ne bih ni mogao, sve i da sam čovek koji pribegava sili.“ Osmeh mu ohladne kada su mu se blede oči zaustavile na Steli. „Možeš s njim, ali u jedno budi sigurna: razvod nećeš dobiti. I dete ostaje ovde. Ako odeš da živiš protiv reči božje, s drugim čovekom, više je nikada nećeš videti.“
Stela zagrcnuto kriknu, čupajući se iz obruča Denovih ruku. „Ali ja sam joj majka… Njoj je mesto uz mene.“
„Onda moraš da biraš. Ideš s njim. Ili ostaješ ovde s ćerkom.“
I to je bio taj tren u kom je Den znao da nema nade; u kom ga je konačno izdala ona snaga što ga je gonila od časa kada je prva eksplozija gotovo oborila njegov avion sa neba, i nije mu dala da stane na čitavom pogibeljnom, mučnom, neizdrživom putovanju kroz Francusku. Naslepo je napipao stub ograde i pridržao se za njega da ne padne dok mu se mračilo pred očima, a oko njega se kovitlao vir panike. Želeo je da kaže nešto čime bi sve ispravio. Sve preokrenuo onako kako je zamišljao da će biti dok je prevaljivao beskrajne kilometre, dok je mislio da samo treba da ostane živ i vrati se.
Nikakve reči nisu mu navrle. Nije ni bilo nikakvih koje bi iznova sastavile ono što je Čarls Torn razbio svojom bezdušnom logikom. Šanse su bile udružene protiv njih od samog početka, tupo je pomislio. Nije ni trebalo da ga iznenadi što je protiv njih i zakon.
Zavrteo je glavom da razbistri maglu pred očima. U žižu mu uplovi Stelino lice, bledo kao mesec, sa očima ogromnim od straha. On zausti da joj dobaci poslednje uže za spasavanje, poslednju preostalu nadu. Mogli bismo imati jedno drugo. Sopstveno dete… Ali ona tad pridiže Dejzi da je privije uz rame, a bebica se, uznemirena tim pokretom, iznenadno oglasi mjaukavim, mačjim plačem. On rascepi vazduh među njima kao račvasta munja i ošamuti ga. U nemoj agoniji je posmatrao kako Stela priljubljuje obraz uz majušnu glavu, stežući Dejzi još jače uz svoje telo, a rastojanje između njega i nje kao da je bilo sve veće.
„Ne mogu da je ostavim, Dene. Ne mogu…“ Glas joj je bio jedva čujan.
„Nikad to od tebe ne bih ni tražio.“
Bio je ostao bez sve municije; bitka je bila izgubljena. Znao je da je u nekom trenutku njenog trajanja istrpeo rane koje još ne oseća, ali da će uskoro, čim prođe utrnulost, bol biti gadan.
Naglo joj je prišao i kliznuo rukom u toplotu njenog vrata, pod kosu, prinevši usta njenom uvu.
„Ovo nije zbogom, Stela, to ti obećavam. Neću to dozvoliti.“ Usne su mu bile ukočene, glas hrapav. „Nije gotovo – za mene nije. Čekaću te koliko god bude trebalo – pa i zauvek ako budem morao. I pisaću ti. I nikada neću prestati da te volim, niti da se nadam. Dok smo oboje živi, ja ne nameravam da se okanim nade.“
Pustio ju je. Nemajući vere u sebe da pogleda u čoveka koji joj je razorio priliku za sreću, sišao je niz stepenice i izašao iz kuće, u snažni kišni pljusak, među olupine ostatka sopstvenog života.

33
2011.
U skladu s poslovicom, mart je nastupio kao lav, ukoliko to znači ledeno vreme. Nekoliko naglih naleta gustog snega krajem prve nedelje preobrazilo je londonske parkove u začarana igrališta, a trotoare u pogibeljne staze. S obzirom na to da je do svadbe preostajalo još samo tri nedelje, Vilova majka je očajavala što vrt neće biti ni izbliza spreman. Računala je na magnolije u cvatu kao pozadinu za fotografije, kao i na stotine lukovica koje je zasadila u jesen naročito radi ovog događaja.
Očajavao je i Vil, samo što je on to manje grlato izražavao. Zahvaljujući Vorenu, spitfajer je bez problema startovao u mrazna jutra, ali kada je u rane sate prvog snežnog dana krenuo na posao, izgubio je vlast nad vozilom na neposutom kolovozu i kliznuo je, polako i otmeno, pravo u nov i preskup mercedes. Okrznuo ga je uzduž, te mu je ulubio zadnji blatobran pre nego što će ostrugati blistavu farbu obojih vrata. Za dvadesetpetogodišnjeg muškarca, cena osiguranja negaražiranog klasičnog sportskog automobila već je bila astronomska, te nije mogao da priušti sebi ogromnu doplatu ukoliko bi hteo da podnese zahtev za nadoknadu. Takoreći mu je bilo nedostižno i tih šeststo funti koliko je iznosio račun za popravku mercedesa, naročito kao šlag povrh svadbenog poklona za Sajmona i Marinu. Zgranuo se kad je otkrio da je najjeftiniji predmet na spisku koji su otvorili u jednoj ekskluzivnoj dizajnerskoj robnoj kući na Čelsiju nekakav vadičep od sedamdeset devet funti.
Takođe je zvanično ugašena i poslednja bleda i luda nada koju je možda gajio u vezi s naletanjem na zlato u nekretnini Nensi Prajs. Otišao je, kako je i obećao, do Alberta Grivsa u subotu ujutru, čim se vratio iz Krua, ali kada je pošao da otključa ulazna vrata broja četiri, samo je ustanovio da ključ ne odgovara. Tek tad je i primetio sjaj metalne ključaonice i izgrebanu farbu oko nje, i shvatio da je brava promenjena.
„Ko je, dođavola, to uradio?“, ozlojeđeno je upitao Albert.
„Komunalni odbor“, nagađao je Vil. „Sigurno su ih policija i hitna pomoć obavestili za ovu kuću. Sigurno su dobili od suda nalog da reše pitanje stvari u njoj, te da oglase prodaju ukoliko na videlo ne izbije nijedan naslednik.“
„Da sam uhvatio te bezobrazne stoke na delu, čuli bi oni šta ja mislim“, zapeni Albert. „Nemaju oni prava!“
Nije bilo svrhe objašnjavati mu da imaju prava, te da, budući da ne postoje nikakva dokumenta u vezi s vlasništvom nad pomenutom nekretninom, samo prate zakonsku proceduru. Vil je znao da je Albert razočaran isto koliko i on. Za obojicu je broj četiri u Grinfilds lejnu bio nešto više od propale stare kuće pune nanosa i naplavina jednog života. Ta kuća je sadržala snove; za Alberta o prošlosti, za Vila o budućnosti. Njihovo naglo uklanjanje bilo je gorak udarac.
Vil se sad vrlo jasno sećao kako mu je bilo pre pet godina, kad je sve krenulo naopako. Pojedinosti događaja i onoga što je on radio – neobuzdanog opijanja, dugih šetnji po gluvim ulicama u sitne sate, zbrkanih eseja i propuštenih obroka – bile su rasplinute i uglavnom ih je pamtio zahvaljujući docnijim izveštajima svojih sustanara. Ali ta osećanja… te misli su još bile tu, kao senka nad njegovim mozgom. Kako su događaji izmicali njegovoj vlasti, tako je bio sve svesniji da se ta senka širi i biva sve tamnija.
Nije prestajao da razmišlja o Džes; pitao se gde je i da li je sve u redu s njom, razapet između ubeđenosti da je prosto mrdnula s mrtve tačke u životu i upornog verovanja da možda, gde god da je, i ona upravo razmišlja o njemu, a ne zna kako da ga nađe. To ga je ponajviše razdiralo. To neznanje.
Sitnice. Sitnice su važne. Jedan psihijatar mu je opisao niz vagica u njegovom mozgu gde sve mora doći u ravnotežu, i objasnio mu da će tu ravnotežu poremetiti čak i najsitnija zbivanja. Tu sliku je upamtio, i kako je mart odmicao, a proleće nije dolazilo, kako se svadba bližila, Anselove poruge postajale sve okrutnije, a on odustajao od svake nade da će ponovo videti Džes Morejn, tako je znao: ako već ne može da preuzme vlast, mora voditi računa. Mora raditi sitne, pozitivne stvari da bi poslužile kao protivteža onim negativnim.
I tako je, u odsustvu nečega drugog na šta bi se usredsredio, prionuo na zadatak da otkrije šta je bilo sa Stelom Torn.

Tablete su joj ležale na dlanu kao majušne bombe.
Dva komada. Zažmurila je čvrsto načas, a onda opet pogledala. Definitivno dve – tačan broj, a nije ih jutros pila. Ili ih je pila? Utorak. Izgovorila je ime dana naglas, da ga ureže sebi u glavu, pa ubacila tablete u usta i ispila vodu. Proći će sat vremena dok ne počnu punom snagom da izvode svoju čaroliju, ali već se osećala smirenije od prostog saznanja da će uskoro oštre ivice dana početi opet da se zamagljuju, a pitanja koja se vijaju ukrug i ukrug po njenoj glavi prestati da budu toliko hitna.
Nije znala šta bi radila bez tih tableta. Nakon dana slavlja (neslavnog dana, kako ga je ponekad nazivala u sebi, kad tablete podare njenim mislima onu toplu žitkost) bilo je vrlo gadno, ali doktor Volš se pokazao kao neočekivan saveznik. „Teška vremena, draga moja, teška vremena. Ovo će ti pomoći“, prijatno je rekao, škripućući vrškom nalivpera po hartiji. Posle hladnoće kojom su je počastile Ejda, Mardžori i ostale parohijske dame, osetila je zapanjenost, olakšanje i zahvalnost.
Da nije bilo Dejzi, prosto bi digla ruke od svega. U vrelim besanim noćima često je hvatala sebe kako se pita koji bi bio najbrži, najbezbolniji, najčistiji način da to okonča. I ta su pitanja bila među onima što su neumorno kružila uličicama njenog mozga, poput vozića na navijanje. Ali potom bi se setila da se svoje budućnosti s Denom odrekla da bi ostala uz Dejzi, pa bi se pokrenula nova lavina pitanja: kako da preživi svaki dan do kraja života bez njega?
Pre je bar imala utehu mašte da je održava. Čak i dok je strahovala da je mrtav, uspevala je da krepi sebe nadom, željama, razmišljanjima „šta ako“. Samo da se vrati živ i zdrav, i sve će biti kako treba. Ali on se jeste vratio; kući ga je dovela sudbina, ili Bog, ili sopstvena hrabrost i rešenost, a ona je bila ta koja je poput posmrtnog zvona oglasila kraj njihove zajedničke budućnosti. Svaki put kada se toga setila, u njoj bi zadobovala panika i krv bi joj se uzburkala. Da li je prekasno da se predomisli?
Pokucala je na vrata Čarlsove radne sobe. Nije se osvrnuo kad je ušla, ali čak i iz potiljka kao da mu je izbijalo hladno negodovanje.
„Vodim Dejzi u kupovinu.“ Glas joj je zazvučao čudno – prigušen, pun odjeka, kao da je pod vodom. „Treba li tebi nešto?“
„Ne, hvala.“ Okrenuo se i hladno je odmerio preko nameštaja. „Moraš li da vodiš Dejzi? Nije li joj vreme za popodnevno spavanje? Doktor Volš je bezbroj puta naglasio koliko je za nju važno da ima redovan raspored. Nikad se ni na šta neće propisno navići ako se stalno igraš njome kao kakvom… lutkom.“
„Zaspaće u kolicima. Maltene je već gotova. Doktor Volš takođe kaže da je važno da bude na svežem vazduhu, a predivan je dan…“
Nije dovršila rečenicu, iznurena naporom da je sklopi. Čarls tiho zamumla od nestrpljenja, a možda i od gađenja. „Pa lepo onda. Veoma je toplo; vodi računa da bude zaštićena krovom kolica.“
Bilo je očigledno da je ne želi u svojoj sobi. Izašla je, pažljivo zatvorivši vrata. Od dana slavlja Čarls je izgubio polet da igra ulogu zaljubljenog muža. Prestao je da je moli za pomoć oko nekih sitnih stvari koje nije mogao da uradi sam; umesto toga se sad obraćao Ejdi i doktoru Volšu. Stigao je i novi potparoh, revnostan mladić po imenu Oven ili Juan, i vrlo brzo je postao, takoreći doslovno, Čarlsova desna ruka.
Avgustovsko sunce bilo je tvrdo i belo, pritiskalo je Steli glavu dok je koračala spečenim trotoarom. Pod karnerićem krova kolica Dejzi je grčevito kmečala. Stela je posmatrala kako joj se ustašca razvlače na zbrčkanom licu, ali tablete su počinjale da deluju, pa je zvuk koji je izlazio iz tih usta delovao kao nešto nezavisno od njih. Stigavši do niza prodavnica u podnožju grada, ostavila je kolica ispred Ferejkerove kasapnice i ušla da stane u red. Tu je bila i Ejda, u razgovoru sa Etel Kolins. Okrznula je Stelu pogledom kad je ušla, pa joj rečito okrenula leđa.
Otkako je razotkrivena kao preljubnica, svaki put se ponavljala ista priča: naglo okončani razgovori, napućene usne, neprijateljski pogledi. Stela se nasloni na dovratak. To je i dobro, pomislila je kao kroz maglu; draže joj je što je pošteđena napora da čupa reči iz tog čorbuljaka u glavi i da ih postrojava u razgovor. Muve su pijano kružile po zagušljivom vazduhu i jedna joj nesmotreno slete na lice. Vreli, mesnati miris krvi sa tezge naglo je podseti na Pupoljčicu, te je oči zapekoše od neobjašnjive navale suza.
Isteturala se iz prodavnice, omamljena i potresena. Muva kao da ju je pratila. Njeno zujanje ispunjavalo joj je glavu, pa je pomislila da joj se uplela u kosu i stala pomamno da maše glavom kako bi je se oslobodila. Zvuk je postajao sve jači, sve dublji, i odjednom je i čitavo nebo bubnjalo od njega. Zatisnula je rukama uši i krenula hitrim hodom, ne odvajajući oči od trotoara i smenjivanja sopstvenih stopala. Sad je već trčala. Trčala. Trčala, trčala, trčala…
Od eksplozije je zastala. Zemlja se zatresla, a vreli vazduh kao da se sav našao usisan pre nego što se opet rasprostro u naletu vreline. Sve je zatreperilo, postalo načas tečno i nematerijalno, kao da se sam svet rastapa.
Ali nije se rastopio. Tresak je utihnuo, a nastali vakuum tišine opet se popunio, ovog puta dalekim zvucima zvonâ i ljudske vike. Dim je kuljao poput crnog padobrana koji se širi nad krovovima, ali kuće oko nje zadržale su čvrste obrise. Stela se obazre, trepćući dok je pokušavala da shvati gde je. Nije prepoznavala ulicu u kojoj je stajala, ali dim se uspinjao kao neboder od senke tamo odakle je upravo došla. Iz prodavnica.
Odande gde je ostavila Dejzi.

34
2011.
Dobro jutro, Dene. Samo se na brzinu javljam da Vas obavestim kako je juče prošlo na Kings ouku. Ne baš sjajno, moram nažalost reći. Stigla sam do tamo autobusom i našla sam crkvu bez problema. Tačno je onakva kako ste je opisali – ružna tamnocrvena kućerina, dakle, ništa se tamo nije promenilo. Bila je skroz zamandaljena, pa sam otišla preko do parohijskog doma. Čudno sam se osećala – veoma čudno – dok sam koračala stazom Stelinog nekadašnjeg doma, ali kad sam pokucala, žena koja je otvorila vrata pogledala me je kao da sam kužna ili tako nešto, pa mi rekla da kuća nema više nikakve veze s crkvom i pokazala mi tablicu na ulaznim vratima, gde je pisalo NEKADAŠNJI PAROHIJSKI DOM. Novi se nalazi malo dalje, pored sale. Liči na kutiju za cipele s prozorima.
Iskreno, ni sveštenik se nije pretrgao od pomoći. Mislim da mu se nisam dopala, a nije se mnogo ni trudio da to sakrije, što je meni delovalo vrlo ružno, jer valjda je hrišćanin. U svakom slučaju, ipak je otišao i iskopao knjižurinu s parohijskim registrom, pa mi pokazao zapis o Čarlsu Tornu. Samo je pisalo da je tu bio od juna 1937. i da je sledeći sveštenik preuzeo njegovo mesto u septembru 1945. Ukoliko je matori namćor i imao pojma kuda je posle toga Čarls otišao ili kako bih to mogla da saznam, nije nameravao da mi kaže, sigurna sam.
Jedno je, međutim, bilo zanimljivo. Spisak svih sveštenika prilično je zvaničan, sa srednjim imenima i tako to. Naš tip je zaveden kao Moris Čarls Torn. Jasno mi je zašto je više voleo da bude Čarls, ali ako mu je prvo ime bilo Moris, pretpostavljam da možda zato i niste uspeli da ga nađete u dokumentima i sličnim izvorima.
Jeste li uznapredovali u vezi s kućom? I kako Vam je? Nadam se da taj novi lek koji su Vam propisali lepo deluje i da nema mnogo neželjenih propratnih dejstava.
Danas idem u onaj klub za starije. Neopisivo sam nervozna, jer poslednji put je jedna dama – Vera o kojoj sam Vam pričala, ona što je prilično dobro poznavala Nensi Prajs i koja je naziva „radodašnom ženskom“ ili kako već – uspela da izvuče iz mene da želim da postanem pevačica. Ili da sam to želela pre nego što sam shvatila koliko je ta ambicija beznadežna. Dakle, digla je silnu prašinu i razglasila to svima, a izgleda da imaju i klavir u sobi gde posle ručka piju čaj i kafu, i na njemu svira jedna od tih matorki, pa sad možete i da pretpostavite šta sledi, zar ne? Pokušaću da se iščupam iz toga, ali te dame su prilično odlučne, verujte mi na reč.
A posle toga idem na razgovor za posao! Za to radno mesto je saznala moja socijalna radnica u hostelu i igrom slučaja je posredi baš hemijsko čišćenje. Ne mogu reći da me ta perspektiva preterano ushićuje, ali nisam dobila nikakav odgovor u vezi s drugim poslovima za koje sam se prijavila, pa pretpostavljam da ne smem biti previše probirljiva.
Poželite mi sreću!
Džes x

Biblioteka joj je postala u neku ruku drugi dom. Stekla je naviku da tamo odlazi svakog jutra, delom da bi malo izašla iz hostela, ali i da bi razmenila mejlove s Denom i nastavila sa zajedničkim zadatkom da pronađu Stelu. U dugačkoj sobi s kompjuterima imala je i svoju omiljenu mašinu; onu na kraju, pored radijatora i sa pogledom na parkić i klupu gde je pre mnogo nedelja jela kobasicu u lisnatom testu.
Čudna joj je bila pomisao koliki je put otad prevalila. Bilo je još gore pre nego što je postalo bolje, ali konačno se u njoj rodilo oprezno optimistično verovanje da joj se život sad kreće u pravom smeru. Ima gde da živi; može da bira, nezavisna je, ima cilj. Sve je to divno. Ali ništa od toga ne bi imala da nije Vila Holta, pa je želela priliku da mu zahvali. I priliku da je on vidi kad joj kosa nije zalepljena za glavu od masnoće i kad nije odevena u papirni džak.
Zagledala se preko travnate površine. Pod jednim drvetom videle su se zelenkade, te joj u glavi blesnu slika čestitki koje su pravili u školi za Dan majki; onih trodimenzionalnih, gde su sekli kutije za jaja da bi napravili trubicu cveta. Naravno, ona je čestitke pravila za baku, bez trunke dvoumljenja, ali odjednom se setila, potresno jasno, kako ju je neka Džejsi Rid pitala zašto nema mamu. Džes je pamtila žutu boju gustu poput žumanceta, uživanje s kojim ju je nanosila na trubicu od kartona. „Pa odjebala me, je li“, odgovorila je, a onda posledično provela vreme za igru sedeći ispred direktorske kancelarije zato što je psovala. I posle petnaest godina ogorčenje zbog te nepravde bilo je živo u njoj, jednako kao tog davnog martovskog dana. Samo je ponovila ono što je čula da baka govori.
Osećanja, pomislila je gledajući u oštre obrise jutra. Sva su ona napakovana u nama, kao u nekom frižideru koji im godinama čuva svežinu. Kao što Den, sa svojih devedeset godina, još voli Stelu.

Hej, Džes – divno je što si mi poslala poruku. Danas je značajan dan! Misliću na tebe.
Sjajno je što si bila u Kings ouku – stvarno ti hvala što si odvojila vreme i pomučila se. To otkriće o imenu Čarlsa Torna prilično je značajno, rekao bih. Sad je jasno zašto nisam imao sreće da ga nađem na internetu.
Moji advokati još rade na slučaju kuće. Izgleda da je tu arhivu s njenom dokumentacijom oštetio požar izazvan zapaljivom bombom 1945, pa zato niko sa tvoje strane Atlantika nije ni znao kome je pripadala. Trenutno ju je, izgleda, preuzeo komunalni stambeni odbor. Moj advokat je poslao kopije kupoprodajnog ugovora – što i nije baš neka dokumentacija po današnjim standardima, ali nadajmo se da će biti dovoljne da se potvrdi vlasništvo. Nekretninu sam preveo na Stelino ime u septembru ’44. Tad sam već bio kod kuće i pisao sam joj i dalje, uglavnom svake nedelje. Odgovor nikada nisam dobio, ali pamtim da sam joj u jednom pismu rekao da ću se nadati sve dok bude čuvala tu kuću. Ukoliko je bude prodala, znaću da je to kraj. Moj advokat smatra da je prilično prosta procedura da se pravo vlasništva vrati meni ukoliko nju ne uspemo da nađemo. Ali kao i za sve drugo, za to treba vremena. I naravno, mi ćemo je NAĆI; je li tako?
Novi lek je sjajan. Hoću reći, nije baš čudotvoran ili tako nešto, ali čini mi se da snažnije držim život u rukama. Međutim, možda je to naprosto i od toga što pričam s tobom. Nada je bolja od svakog leka.
Srećno s pevanjem i razgovorom – rasturi ih!
Den x

Džes je žurno otkucala odgovor.

Potrudiću se iz sve snage – napisaću Vam posle kako je sve prošlo! Večeras se vraćam da ponovo pregledam knjige venčanja. Bilo je prilično beznadežno pre, pošto nemamo Stelino devojačko prezime, ali koliko Morisa Čarlsa Torna može da postoji?
Dž. x

Izlogovala se i uzela torbu. Tih poslednjih nedelja zbližila se s Denom Rosinskim; neverovatno zbližila, s obzirom na to da se nikada nisu upoznali uživo. Čovek s kojim je razgovarala mejlovima bio je isti onaj blagi, neuobraženi, hrabri mladić čiji ju je glas proganjao u pismima. Njegova priča joj je pružala žižu na koju će se usredsrediti dok joj je sopstveni život u rasulu. Osećala se povlašćenom što je tu priču podelio s njom.
A isto tako je s vremena na vreme osećala snažnu strepnju.
Šta ako ga izneveri? Šta ako naprosto ne bude uspela da pronađe Stelu Torn ili da otkrije šta se s njom desilo pre nego što Dena nadjača bolest? Ima leukemiju, rekao joj je. Moći će još neko vreme da se bori s njom, ali na kraju će ga bolest pobediti. Dovoljno je već strašna bila misao da će mu reći zbogom, ali zbogom a da mu nije pomogla da zatvori taj krug – to joj je bilo neizdrživo.
Mrštila se dok je išla kroz čitaonicu biblioteke, toliko obuzeta mislima da nije primetila stolicu koju je neko ostavio malo izvučenu ispod stola, taman dovoljno da Džes u prolazu zapne vrhom stopala o njenu nogu. Zastenjala je i ispustila torbu, škripućući zubima od bola. I od stida; ljudi za svim ostalim stolovima digli su glave i zablenuli se u nju. Osećajući se tupavo, sela je na tu istu stolicu da prikupi rasute stvari.
Na stolu su ležale novine i ona ih okrznu pogledom, trudeći se da deluje nonšalantno i čekajući da joj se umiri crvenilo. Ali nije se umirilo. Pojačavalo se dok je čitala naslovnu stranicu, sve dok joj se nije učinilo da joj čitava glava bukti.
ZASKOČENI NA LEGALU: UHAPŠENA DILERSKA BANDA. Petorica će biti izvedena na sud.
Ispod naslova su bile nanizane fotografije optuženih.
KOLOVOĐA: Daren Majkl Hodžson, 26, uhvaćen kod Slona i kule, tereti se na osnovu petnaest prijava za rasturanje droga klase A i četiri prijave posedovanja s namerom prodaje drugim licima.
Pravo u nju mrštilo se Dodžovo lice, sa izrazom koji je nagoveštavao da je za njegovo hapšenje ona kriva, te da će se pobrinuti da joj to naplati.
Samo što sad neće moći, ošamućeno je pomislila dok se batrgala da ustane. Neće moći sad kad je u pritvoru bez prava na kauciju i kad ga čeka veoma duga zatvorska kazna. Ako mu utvrde krivicu, naravno, ali utvrdiće je, u to nije sumnjala. Dodž je previše ljudi zafrknuo da bi ih nadahnuo na neku preveliku odanost. Sigurno će se napraviti čitavi redovi od ljudi koji će hteti da sednu na klupu za svedoke kako bi ga videli iza rešetaka.
Bilo je to bezmalo previše za nju da pojmi, ali kad je izlazila iz biblioteke, osmehnula se s nesrazmernom toplinom čoveku koji joj je pridržao vrata, a onda produžila bez osvrtanja svaki čas.

Telefon je zvonio.
Zvonio, i zvonio, i zvonio, i kao da je svaki put bio sve kreštaviji, i jači, i uporniji. Vil zari glavu pod jastuke i snažno ih nabi na uši kako bi prigušio zvuk.
Ponovo Ansel, u to nema sumnje. Zvao je i juče, otprilike minut i po pošto je Vil spustio slušalicu nakon objašnjenja datog Beks, da mu je doktor napisao dvonedeljno bolovanje. „Stres?“, rikao je Ansel u telefon. „Ma ti ćeš da mi kenjaš o stresu! To što ja plaćam radnike da izležavaju dupe po čitav dan u krevetu dok mi ostali odrađujemo njihov posao – e to je posrani stres!“ Vil je morao da prekine vezu ne saslušavši ga do kraja, ali trebalo mu je dva sata da prestane da se trese.
Doktor mu je propisao antidepresive. „Blagi su, tek koliko da se opet osetite kao onaj stari.“ Da postoje tablete od kojih bi se osetio kao neko drugi – kao Sajmon, na primer – gutao bi ih poput bombona, ali pošto nije bio siguran da je dobro da bude onaj stari, ove još nije ni pio. Delovale su mu kao poslednje priznanje poraza.
Telefon presta da zvoni. On oprezno sede, trljajući oči dlanovima jer su ga pekle i bolele od jarke dnevne svetlosti. Crvene cifre radio-časovnika pokazivale su da je 10.26 pre podne. Te noći je ležao budan do u sitne sate, zureći kroz tminu u onu mrlju na plafonu, a mozak mu se pomamno kovitlao, kao mašina za veš uključena na centrifugu. Na kraju je ustao i seo u mračnoj dnevnoj sobi uzevši laptop, zapiljio se u ekran netremice i krenuo da ispunjava taj vir u glavi potragom za Stelom.
Uistinu jadan pokušaj. Bio je prečešljao svaku belešku koju je uspeo da nađe, zapisao sve moguće datume i informacije, ispisao čitave gomile papira nečitkim žvrljotinama i bacao ceduljice-podsetnike oko sebe kao konfete. Sastavio je spisak nameštenja Čarlsa Torna i prosejao internet tražeći mu ime u odgovarajućim arhivama lokalnih novina. Otkrio je da je dobio nagradu na izložbi pasa u Stouk Grinu 1949. i da je održao specijalnu službu-zahvalnicu povodom krunisanja u Crkvi Svetog Jovana u Bristolu 1953. Čak je naišao i na njegovu sliku iz 1956: mršav čovek ispijenih obraza i svetle kose koji se rukuje s biskupom od Bata i Velsa. Ali o Steli i Dejzi nije bilo ničega. Poput duhova, ostajale su tik van vidnog polja, van njegovog dohvata.
Razdanjivalo se kada je konačno odustao i oteturao se u krevet, izmožden i otupeo od neuspeha. Ali probudivši se sada u blesku novog dana, jasno je uvideo da to nema veze. Da nije važno. On zapravo i ne želi da nađe Stelu Torn. Već Džes.

35
1944.
Sunce je šaralo zeleni linoleum na podu vodnjikavim romboidima.
Bilo je toplo, tu kraj prozora, mada je sestra koja joj je donela tablete trljala ruke i govorila da napolju reže.
Drveće više nije bilo zeleno, već narandžasto. Crveno. Žuto.
Izazivalo joj je pomisao na miris drva u kaminu, tako živ da je prigušio zapah karbola i mokraće koji je prožimao bolnicu. Prisećala se kako je ležala ispred vatre u kućici u Grinfilds lejnu i kako su Denovi prsti lenjo klizili po prevojima njenih rebara.
Okrenula se ka prozoru i sklopila oči, da joj sunce sija kroz kapke, isključujući sestru iz misli. Isključujući sadašnjicu. Isključujući sve sem sećanja na njega.

Došla je Nensi. Lice joj se pomaljalo kroz maglu u Stelinom mozgu, a usta su joj se pomerala, ali zvuk je bio potpuno izobličen, kao sa gramofona koji treba ponovo naviti.
„Možeš da me čuješ, Stel? Hriste svemogući, šta su ti to radili?“
Stela je isto to htela da pita nju. Nensino lice uopšte nije ličilo na sebe. Usta su joj bila prevelika, a jedno oko maltene se nije videlo od jastučeta sunđerastog mesa. I činjahu sram. Zaustila je da objasni, ali reči su joj se zalepile za jezik. Nensi se naže bliže njoj kroz tu maglu, te Stela kroz slojeve pudera vide ljubičastu modricu ispod njih.
„Slušaj me, Stel. Treba mi tvoja pomoć. Ne znam kome drugom da se obratim. Razumeš li?“
Stela klimnu glavom. Nensi ju je držala za šake, ali njoj se činilo da su veoma, veoma udaljene, kao da su joj ruke dugačke dva metra. Uvek joj se to činilo posle lekova. Sve je delovalo daleko. Nepovezano s njom. To je bilo lepo.
„Moram negde da živim. Ne mogu natrag u stan. Treba mi neko mesto gde me Len neće naći.“
Bolničko odeljenje je ličilo na školsku spavaonicu: kreveti u redovima, kraj svakog nahtkasna, zvuci po čitavu noć. Nema slobodnog kreveta za Nensi, ali možda bi mogli da joj ga nađu, ili da nekog najure – možda onu ženu na kraju, što neprekidno kuka. Nensi priđe još bliže, obujmljujući Stelu svojim isparenjima s mirisom parfema i cigareta. Glas joj je bio tih i užurban.
„U nevolji sam, Stel. U velikoj nevolji, i nije Len kriv. Mislila sam da nikad neće saznati, ali…“ Ispustila je smešan sitan zvuk koji je mogao biti smeh, ali nije to bio. „Otkud ja da znam da je on kao mali preležao zauške? Mislila sam da će me ubiti. I mislim da bi me i dalje mogao ubiti ako mu se ukaže prilika.“
Načinila je trzav pokret pri kojem joj sa vrata spade svilena ešarpa – jedan od mnogih Lenovih darova – taman koliko da Stela ugleda modrice na vratu, nalik na otiske prljave ruke. U svome kamenom grobu Stelino srce kucnu slabašnim damarom sažaljenja, a udaljeni prsti stegoše Nensine prste.
„Možeš da ostaneš ovde. Bićeš na sigurnom.“
Nensi se tad propisno nasmejala; visokim, neobuzdanim smehom, kao što se smejala ona riđokosa iz kreveta preko puta nje kad god vidi da neka druga plače. Nensina ruka polete naviše da dotakne usta, oko, i Stela shvati da joj prsti stežu vazduh.
„Dođavola, Stela – ne! Ne. Ne mislim na to.“
Stela je bila umorna. Napolju je padala kiša. Posmatrala je kako voda lije niz staklo, kao što je lila niz Denovo lice onog dana kad se vratio da je potraži. Držao je bluzu nad njom i nad Dejzi, štitio ih svojim telom.
„…hoću da kažem, samo zvrji prazna, zar ne? Mogla bih da je pazim, da je lepo održavam. A onda, kad izađeš odavde, možemo tamo zajedno da živimo – ti i ja, baš kao u stare dane.“
Nensi ju je gledala sa iščekivanjem, mada Stela nije znala zašto. Lice joj je poigravalo i razvlačilo se pred njenim očima, kao da je zarobljena u mehuru od sapunice. A onda, naglo, do nje dopre značenje onog što joj Nensi govori i mehur puče.
„Moja kuća. Ti hoćeš da uzmeš moju kuću…“
„Ne da je uzmem, bleso. Samo da je pozajmim nakratko, dok ti ne razrešiš to s Čarlsom i dok ne budeš spremna da i sama živiš u njoj. A onda, samo malčice, mogle bismo tu da stanujemo i zajedno, dok ti se ne povrati snaga. Tako ne bi bila sama.“
Nensina ruka bila je hladna na njenom čelu, sklanjala joj je kosu sa lica. Lepo je kad te neko tako dodiruje. Ovde je niko ne dodiruje. Koža joj je vapila za time. Stela zažmuri kako bi mogla da se usredsredi na taj osećaj, ali nešto ju je bockalo iznutra, nije joj dalo da uživa, kao iver zariven u mozak. Oči joj se naglo otvoriše u trenu kad ga je pronašla i iščupala.
„Dete. Rodićeš dete…“
„U redu, u redu“, zašišta Nensi. „Nema potrebe da vičeš, ne moraju svi znati da sam u čabru, zar ne?“ Na to povuče ruku i čedno zagladi suknju na kolenima. Prolete nespokojnim pogledom po odeljenju, pa produži tihim glasom. „U svakom slučaju, samo sam rekla da ću ga roditi. Uopšte nisam pomenula da ću ga zadržati, zar ne? Dakle, mogu li da budem malo u tvom ljubavnom gnezdašcetu ili ne?“
Stela okrete glavu u stranu dok su suze zarivale usijane igle u njene očne jabučice. U glavi joj se vrteo kratak film na kom je Nensi gurala kolica u krater od bombe. Uopšte nisam pomenula da ću ga zadržati.
„Stela?“
Bila je strašno umorna. Samo je želela da Nensi ode i da se taj film u njenoj glavi završi. Klimnula je glavom. „Moj kaput. U parohijskom domu. Ključ je u džepu.“
„Hvala ti, draga, znala sam da mogu na tebe da računam.“ Nensi je cmoknu u obraz, stolica zastruga dok je ustajala. „Doći ću opet, videćemo se uskoro.“
„Nensi!“
Stela se s mukom diže iz kreveta. Pod joj je pod stopalima bio kao led dok je trčala za Nensi, koja je žustrim korakom odlazila sa odeljenja. Nensi se okrete s prestrašenim licem.
„Šta je bilo?“
„Ne sobu s ljubičicama. Nju ti ne dam. Neću da u nju ulaziš. Uopšte – da li me razumeš? Uopšte.“
Nensi se nervozno nasmeja. „Dobro je, šta dižeš frku! Zaključaću je i neću je otključavati do dana tvoga useljenja, ako ti je sad lakše.“
„Obećavaš?“
„Obećavam, u redu? Obećavam.“
No svejedno se Steli činilo, dok ju je posmatrala kako odlazi vezujući ešarpu i nameštajući tašnu na podlaktici, da je izgubila jedino što joj je bilo preostalo.

36
2011.
Zdravo, Dene, samo ću kratko, da se izvinim što se dva dana nisam javljala. Nadam se da Vam je mnogo bolje nego u sredu i da Vam se nije od zime pogoršalo. Meni je sad pauza za ručak, pa nemam baš vremena, ali mnogo razmišljam o Vama. Obavestite me da ste dobro!
Dakle, izgurala sam prvu nedelju na ovom poslu. Moram priznati da mi rad u hemijskom čišćenju nije u samom vrhu izbora karijera, ali zapravo mi se dopada. Ljudi s kojima radim zaista su fini. Tu je gospodin Vahim, koji je vlasnik, i Samija, s kojom najviše radim, i još jedna dama koju još nisam upoznala, pošto radi subotom. I Samija i gospodin Vahim su dosta stariji od mene, i malo vole da glume šefove, ali to rade zaista ljubazno. Podsećaju me na doba kad sam bila kod kuće u Lidsu s bakom. Rekla sam gospodinu Vahimu za klub za starije, pa je kazao da mogu da dobijem pola sata slobodno ponedeljkom da bih pevala tamo. Mislim da je to prilično lepo od njega. Takođe mi je dao avans za prvu nedelju da bih se propisno ošišala i kupila neku šminku. Juče sam po zatvaranju radnje skoknula do frizerskog salona u istoj ulici, pošto su imali veče prakse za učenike. Sad izgledam gotovo pristojno! Poslednji put sam se šišala sama, ne baš oštrim makazama, pa mi je frizura bila propast.
Jutros sam se nadala poštaru, ali izvodi koje ste naručili iz Državne matične službe još nisu stigli. Nadajmo se da će biti tu sutra. Javiću Vam.
Dobro ste, jelte? Na ovom novom poslu najgore mi je to što ne mogu da Vam se javim mejlom svakog jutra, ali hoću da znate da nisam zaboravila Stelu niti prestala da verujem da ćemo je naći. Sigurna sam da će izvodi nešto pokazati, pa ćemo moći opet da krenemo s potragom na osnovu novih podataka.
Čuvajte se – mene radi, i Stele radi.
Džes x

Pritisla je dugme „pošalji“ i sačekala nekoliko časaka, ali sat u uglu kompjuterskog ekrana pokazivao je da je šest minuta do dva i da mora natrag na posao. Osvežila je stranicu pošte, ali ništa se nije pojavilo, pa se izlogovala i otišla.
Bližio se Uskrs i izlozi su bili uređeni u žutim, ljubičastim i zelenim nijansama. Sneg koji je pao prethodnog meseca u međuvremenu se otopio i maltene se osećalo kako se zemlja zagreva pod nogama, kako se svet iznova budi. Prvi put posle ko zna koliko vremena, Džes je osetila optimizam, kao da će se nešto lepo desiti.
A i desilo se, čim se vratila u radnju. Gospodin Vahim ju je pozvao pozadi i digao visoko belu kutiju vezanu zlatnom trakom.
„Petak je po podne – to zaslužuje slavlje, ne? Voliš baklavu, Džes?“
Otkrila je da je voli, i to mnogo. Samija je pristavila čajnik, pa su se sabili u zadnji sobičak, između silnih odevnih predmeta koji su u najlonu čekali da budu preuzeti, i odatle izvirivali da vide ide li neka mušterija, i lizali med sa prstiju. „Imaš neki provod ovog vikenda, Džes? Ideš u grad da igraš čitavu noć sad kad imaš tu lepu novu frizuru?“, upitao je gospodin Vahim, a crne oči su mu svetlucnule. Bio je sitan i uredan, s venčićem snežnobele kose na slepoočnicama i jednako belim nakostrešenim brkovima, sa kojih je upravo skidao mrvice kolača. Ličio joj je na onog baštenskog patuljka što je stajao kraj ulaznih vrata bakine kuće i dočekivao goste dobrodošlicom.
Zavrtela je glavom. „Nisam ovde stekla nikakve prave prijatelje s kojima bih mogla da izlazim.“ U hostelu je bila neka Džez s kojom je sklopila oprezno prijateljstvo, ali ono je tek bilo u začetku. „Izuzev vas dvoje. Pretpostavljam da niste za malo zujanja po noćnim klubovima?“
Gospodin Vahim razvuče usta u osmeh. „Šta ti kažeš, Samija? Da pokažemo ovoj omladini kako se to radi, da?“ Na to diže ruke u skučenom prostoru, pa zaigra u stilu Džona Travolte, na šta Džes riknu od smeha, a Samija prevrnu očima. Ona je bila Olio koji prati Stanlija gospodina Vahima, ozbiljni parnjak njegovom klovnu. Samijin prirodni stav bilo je neodobravanje, ali ono je slabo prikrivalo njenu dobrotu.
„Mene nećeš videti po takvim mestima. Onolika vrućina i gužva, i pijani što prave budale od sebe.“ Pokupila je prstom iz ćoškova kutije poslednje lepljive mrvice pistaća i badema u medu, a onda se s mukom digla na noge. „Lepo, jesmo li spremni da dočekamo navalu?“ Odmerila je niz odevnih predmeta poređanih za preuzimanje u petak, pa se namrštila, odvajajući ostale vešalice od jednog tamnog odela. „Trebalo je da je gospodin Holt ovo dosad već podigao. Pokušala sam jutros da ga dobijem telefonom, ali on se ne javlja. Sutra mu se brat ženi – evo. Zapisala sam ovde, na kartončiću.“
Gospodin Vahim okrznu pogledom natpis koji mu je pokazala, pa sleže ramenima. „Možda ima drugo odelo?“
Samija je delovala sumnjičavo. „Možda je zaboravio. Znaš kakav je gospodin Holt. Zaboravi priznanicu, zaboravi karticu lojalnosti, zaboravi kreditnu karticu.“ Zavrtela je glavom i digla slušalicu telefona. „Probaću ponovo da ga pozovem. Inače će opet da nam lupa na vrata kad zatvorimo, upamti šta ti kažem.“
Dok je Samija ukucavala broj, Džes je čekala da joj se srce umiri od onog otkucaja koje je preskočilo. Gospodin Holt. Žurno je pogledala kartončić privezan za vešalicu sa odelom: nije bilo imena niti inicijala. Pošavši za gospodinom Vahimom u prednji deo radnje, pokušala je da zvuči nehajno.
„Holt? Da nije to kojim slučajem Vil Holt?“
„Gospodin Vil Holt – da! Često svraća, donosi odela za posao. Znaš ga?“
„Da. Da, znam ga. On je… on je fin“, dovrši žurno Džes. „Obilazio me je u bolnici kad sam ležala zbog zapaljenja pluća. Ako ne dođe danas po podne, mogu u svako doba da mu odnesem odelo kad završim s poslom, ako želite. Dugujem mu uslugu.“
Samija izađe iz zadnje prostorije, čela nabranog od brige. „I dalje se ne javlja. Sigurna sam da je zaboravio.“
Gospodin Vahim sav zasja. „Nemaš brige – naša sjajna nova koleginica ponudila se da mu isporuči odelo ako ne dođe. Hvala ti, Džes – dobro je da redovnim mušterijama pružamo tip-top uslugu. Adresa ti je u knjizi. Eto, znao sam da ćeš biti divan doprinos Vahimovom timu!“

Kutija s malim tablama tableta počivala je na kaminu. Vil ju je video sa troseda na kom je ležao i već četiri sata je pokušavao da prikupi snagu da ustane i uzme je. Možda i duže. Nije imao pojma koliko već leži.
Telefon je ponovo zazvonio, ali on više nije ni pomišljao da se javi. Oko njega su se valjali smetovi papira od sinoćne potrage, nalik gradskom snegu od nedelju dana, a listić sa uputstvima koji je bio u kutiji s tabletama zapao je među njih i ostao tu zakopan. Bespovratno. Vil je brljao po grudvastoj kaši u svojoj glavi pokušavajući da pronađe šta je u tom uputstvu pisalo o propratnim efektima. Spisak je bio dug, te je pao u još dublju depresiju dok ga je čitao. Valjda im je to nekakav crni humor, nagađao je.
Ustao je na nesigurne noge i sačekao da prestane da mu se vrti u glavi. U staklu slike nad kaminom video je svoj odraz, nalepljen preko pejzaža kao slika duha. Bila je to fotografija, on u Veneciji s Milom: stajali su ispod mosta usred iznenadnog letnjeg pljuska. Uvećao ju je i uramio, pošto je delovala umetnički i upečatljivo, ali sad mu se činilo da iz nje izbijaju otrovne uspomene, nalik onom smrdljivom, sumporastom zadahu kanala. Grad zaljubljenih, sećao se njenog podrugljivog smeha dok je čitala nekakav vodič. Kakva ironija!
Seksualna disfunkcija. Pa dabome – i to je bilo među neželjenim dejstvima antidepresiva – kako je mogao da zaboravi? Makar ovoga puta ne mora da se sekira zbog toga, jer prilika za seks bila bi pravo čudo. O, da, i mršavljenje – eto još jednog. Aliluja, samo napred! – mada, koga je za to uopšte briga? Odlučnost koja mu se javila kada je stigla glupa pozivnica sada je bila daleka uspomena koju nikako nije mogao da vrati u sećanje. Smerao je da preokrene sebi život, a umesto toga se zakucao u usrani zid.
U naglom prilivu snage, pošao je ka drugom kraju sobe i strgao sliku s takvom silinom da je iščupao kuku iz maltera. Od toga mu nije bilo lakše, ali makar su mu se tablete našle nadohvat ruke. Potrajaće malo dok ne osetite poboljšanje od njih, ponovo izgovori doktorov glas u njegovoj glavi. On uze kutiju i zagleda se u nalepnicu. G. Vilijam Holt. Po jedna tableta jednom dnevno, izbegavajte alkohol dok uzimate ovaj lek.
Alkohol.
Eto ideje.
Bacio je tablete tamo gde ih je i našao, pa krenuo u kuhinju kroz nanose od hartija, usput ih šutirajući. U dubini jednog ormarića našao je flašu „južnjačke utehe“. Bog bi sveti znao odakle mu; nije čak ni voleo takva pića, ali eto, zatekla se. A zatekao se tu i on, južnjak, u velikoj potrebi za utehom. Nebeski spoj.
Izvadio je čašu iz hladne vode u sudoperi i obrisao krpom sa nje naslagu masnoće kojom je bila obrubljena kao margarita solju. Potom je odvrnuo poklopac sa flaše, napunio umacanu čašu i započeo svoj silazak u blaženu anesteziju.

Broj 343 imao je stepenice koje su vodile do plavih ulaznih vrata, kao i tri zvonceta od kojih su dva imala uredne pločice s prezimenima, ali nijedno nije bilo Holt. Džes pritisnu treće, anonimno, i odmače se uzburkanog srca.
Donela sam ti odelo. Ne, nema problema – rekli su da si verovatno prosto zaboravio. Da, tamo sad radim, pa… da, verovatno ćemo se videti kad sledeći put budeš dolazio. Lepo se provedi na svadbi. I nema tu šta više da se kaže. Najviše trideset sekundi. Prijateljski, ali potpuno opušteno, kao da poslednjih mesec dana ne pomisli na njega najmanje sto puta dnevno. Kao da se nije obradovala što nije došao da podigne odelo i što joj je to pružilo priliku da ode do njegove kuće, i kao da nije vežbala šta će mu reći, bezbroj puta iz početka, u autobusu.
Odelo je bilo iznenađujuće teško i nezgodno za nošenje u onoj klizavoj najlonskoj navlaci. Koža joj je bila mokra tamo gde joj je odelo bilo prebačeno preko ruke. Namestila ga je bolje, pa ovlažila usne, pitajući se da li je pritisla ispravno dugme i ne bi li trebalo ponovo da pozvoni. Kako je to pomislila, tako joj sinu da je petak uveče; da je vazduh topao i mirisan od proleća i da su trotoari pred pabovima kraj kojih je prošla bili već puni prvih večernjih ljubitelja čašice. Pa naravno – sigurno je izašao s društvom da pije skupi lager i da rešava kuda će na večeru.
Osećajući se glupavo, okrenula se da siđe niz stepenice i tad se maltene sudari s nekim: devojkom u trenerci kojoj su vitke smeđe ruke blistale od znoja kao reklama za nešto zdravo. Sranje. Njegova devojka?
„Treba vam nešto?“
„Ne. Sve je u redu. Samo sam…“
„Vil opet zaboravio odelo na hemijskom, ha?“ Devojka zastade na vrhu stepenica, savivši jednu nogu u kolenu i uhvativši se za stopalo da istegne mišiće. Imala je australijski naglasak i figuru kakvu je Džes dotad viđala samo po časopisima.
„Ovaj, da. Samo sam…“
Ali devojka je već bila otvorila vrata i ušla u hodnik. „On nikad ne otvara kad neko zvoni“, dobaci ne osvrćući se dok je otključavala vrata stana u prizemlju. „Stanuje tu dole, u suterenu. Ako stvarno nije kod kuće, ostavi mu u podnožju stepenica. Biće bezbedno tu.“
„O… dobro. Hvala.“ Stežući svoje klizavo breme, Džes pohita pored nje ka stepenicama. Hodnik na spratu bio je širok i otmen, s kitnjastim gipsanim radovima nalik na ostaklicu svadbene torte i lakiranim drvenim gelenderom. Stepenice koje su vodile u suteren bile su uske i mračne. Završavale su se prostorom veličine ostave za metle, a u njemu su se nalazila jedna jedina vrata. Pokucala je, i upravo dok se obazirala tražeći mesto gde bi ostavila odelo, vrata se otvoriše.
Takoreći ga nije prepoznala. Kosa mu je bila razbarušena, a donju polovinu lica senčila je brada od bar nekoliko dana. Bio je u majici i farmerkama, bosonog. Prva pomisao joj je bila da izgleda sumanuto seksi. Druga, dok je stajao blago se njišući i žmirkajući kako bi usredsredio pogled na nju, da je pijan kao letva.
„Donela… donela sam ti odelo. Sa hemijskog čišćenja.“ Govor koji je uvežbavala u autobusu bio je besmislen u svetlu ovog neočekivanog sleda događaja. Počela je da uzmiče, zabrinuta da je prekinula nekakvo slavlje. „Izvini – čini mi se da ti se brat sutra ženi.“
Svom težinom se navalio na zid, a onda mu kolena klecnuše i poče polako da klizi naniže, sve dok nije seo na pod i zagnjurio glavu u šake.
„O, sranje“, izusti.

37

Nije bio siguran šta se desilo – možda ga je neko napao mačetom? Samo je znao da će sve biti dobro dok ne pomeri glavu. U ustima mu je bilo kao da su puna lepka za tapete.
Jedna krhotina sećanja probi se u mozak koji je sevao: Džes Morejn istresa ostatak „južnjačke utehe“ iz flaše u sudoperu. Tiho je jeknuo, na šta je zvuk rikošetirao o unutrašnje zidove lobanje, pa se Vil uhvatio za glavu od samrtnog bola. U svest su mu se probijali i drugi komadići večeri. Džes mu pomaže da skine majicu dok on sedi na krevetu. Džes mu donosi čašu vode i navlači zavese. U jednom trenutku bleštavog optimizma pade mu na pamet da je sigurno sve to sanjao, jer otkud bi, dođavola, Džes Morejn bila u njegovom stanu? Ali tad začu kako se vrata spavaće sobe otvaraju, a neki nežan glas izgovori:
„Znači, budan si?“
Ležao je vrlo mirno, glave zatrpane jastucima. Ako se ne bude mrdao, možda će ona pomisliti da spava. Ili da je mrtav. U stvari, ako bude dovoljno dugo ležao s jastukom na licu, mogao bi stvarno i umreti. Trebala mu je sekunda da shvati da ta pomisao, uprkos mamurluku koji se valjda mogao registrovati i na Rihterovoj skali, nema onu istu draž kao juče.
„Kako ti je?“
On prikupi snagu i iskopa glavu, a onda silom otvori jedno oko da pogleda u nju.
Ona se nasmeja. „Idem da pristavim kafu.“

Kuhinja je bila mala, s najosnovnijim elementima, a sad kad je ona u njoj oprala valjda nedelju dana gomilane šolje i tanjire – čak i lepa. Zidovi su bili beli i imala je otvorenu policu u kojoj je, izgleda, stajalo sve, od posuđa do začina. Bila je obojena u svetlozeleno, ali je izgledala kao da potiče iz nekakve velike stare kuće, ili antikvarnice, ili tako odnekud, jer farba joj je bila svuda izguljena, pa se ispod nje videla plava boja. Uzela je šolju sa jedne kuke pod njom i ubacila kašičicom kafu dok je čekala da voda provri.
Boleo ju je vrat pošto je prethodne večeri zaspala na trosedu, u nezgodnom položaju, a odeća joj je bila pogužvana i nije baš sveže mirisala. Na brzinu je ispila čašu vode, promućkavši poslednji gutljaj po ustima kao zamenu za pranje zuba. Potom je prelila vodu preko kafe i ponela je u spavaću sobu.
Vil se u međuvremenu potrudio da sedne. Kada je ušla, upravo je pokušavao da istisne tablete iz table. Paracetamol, ne one koje je opazila kad mu je te noći sređivala dnevnu sobu. Ne antidepresive.
„I? Kako ti je?“
Spustila je šolju na noćni stočić. U polutami je videla kako je iskrivio lice kad je progutao tablete.
„Kad si bila mala, da li si nekad sipala so na puža, čisto da vidiš šta se dešava s njim?“ Iskapio je vodu. „E takav. Takav mi je upravo mozak. I takođe se prilično stidim.“
„Ne lupaj. To je bila tvoja privatna žurka – nisi me zvao da upadnem kao padobranac.“
Prišla je prozoru i malčice pomerila zavesu. Svetlost novog dana bila je ružičasta i blaga, ali on se trznuo. „Verovatno je i dobro što si upala. Nisam baš siguran kako bi se završila da se nisi ti pojavila. Ali nisi bila u obavezi da ostaneš.“
„Želela sam. Što je sigurno, sigurno je.“ Palo joj je na pamet da mu pomene jednog Dodžovog druga koji je uveče legao u krevet tako pijan i ujutru se nije ni probudio, ali nije želela da priča o Dodžu. „Osim toga, bila sam ti dužna. Nisam ni ja sigurna kako bi se sve završilo da me onda nisi našao.“
„Ti svoju bolest nisi izazvala sopstvenom glupošću.“ Otpio je gutljaj kafe kao neki neprijatan lek. „U svakom slučaju – pustimo to, kako sad stoje stvari kod tebe?“
Nasadila se na usku prozorsku dasku. Uprkos svemu što se dogodilo između njih, nekako bi bilo isuviše prisno kad bi sela na krevet, koji je zauzimao veći deo sobe. „Dobro, hvala na pitanju. Neverovatno dobro u odnosu na to kako mi je bilo kad smo se poslednji put videli. Dobila sam sobu u ženskom hostelu, što nije baš idealno, ali neću dugo ostati tamo sad kad imam posao.“
„Imaš posao? To je sjajno – gde?“
„U hemijskom čišćenju…?“, blago ga podseti ona. „Tvoje odelo…?“
„Pa naravno.“ Jeknuvši, on se svali na jastuke i zari prste u kosu. „O, Hriste bože, moje odelo! Svadba moga brata… danas je subota, zar ne?“
„Nažalost. Videla sam pozivnicu na frižideru. Moraš da budeš u nekakvoj crkvi u Oksfordširu u pola dvanaest.“
„U stvari, trebalo je da budem u nekakvom besnom restoranu u Oksfordširu sinoć u sedam, povodom večere pred venčanje. O, bože… isključio sam telefon posle majčine šeste poruke.“
Uprkos njegovim nedaćama, borila se da se ne osmehne, zato što je, čak i tako mamuran i izmrcvaren, Vil Holt i dalje uspevao da bude mio i duhovit. I zato što se radovala što ga je ponovo našla. „U gadnom si škripcu. Što nisi otputovao?“
„Zato što apsolutno i potpuno nisam imao snage. A mislim na to da nisam mogao s time da se sučelim. Nikad to ne bi pogodila po mom izgledu, ali moja porodica je vrlo uglađena. Sva na note. Vrlo pametna, i uspešna, i skupo odevena, i lepa. Ja sam tu jedna veoma crna ovca.“
Setila se tad onih tableta i osetila kako joj osmeh gasne. „Sigurno ti se majka brine što nisi došao.“
„Prilično sam siguran da bi mojoj majci potajno bilo draže da se i ne pojavim nego da banem i da je sramotim svojim bednim poslom, tesnim odelom, groznom frizurom i oguljenim kolima.“
„I dakle, prosto nećeš da odeš? Zar neće to na duge staze izazvati još veće probleme?“
„Verovatno hoće“, uzdahnu on. „Ko zna?“ Spustivši šolju, ponovo se sručio na jastuke, a ona vide da se opet lecnuo od naglog pokreta. „Iskreno, muka mi je više i da razmišljam o tome. I muka mi je što se prema meni ophode kao prema seoskoj ludi. Možda to upravo i jesam, ali bilo bi lepo da me ne podsećaju na to svaki čas.“
„Ne pričaj tako.“ Glas joj je zazvučao čudnovato tiho. „Nisi luda.“ Zagledala se u sliku na zidu nad njegovim krevetom, jer odjednom ju je bilo sramota da gleda u njega. U ramu je bio plakat za neki stari francuski film. „Sinoć… kad si zaspao, malčice sam ti sredila stan. Nadam se da se ne ljutiš. I videla sam sve tvoje beleške o Steli i Čarlsu.“
„Ah! Da. Samo beleške otprilike i imam, nažalost. Naleteo sam na tvrd zid i ni makac dalje.“
„Ali si radio na tome. Mislila sam… mislila sam…“ Nije dorekla, jer shvatila je koliko će udareno zvučati ako bude kazala kako je mislila da ju je zaboravio i koliko joj znači što ipak nije tako. „E pa, u svakom slučaju hvala. Odmakao si mnogo dalje nego ja, pa sam definitivno opet u dugu prema tebi. Ja ništa nisam napredovala“, zabrza, „ali sam često u kontaktu s Denom. Preko kompjutera u biblioteci.“
„Stvarno? To je sjajno.“
„Aha, jeste. Neverovatan je. Prosto da zaboraviš da umire, jer strahovito je pozitivan i, kako da objasnim… živ, ako nije glupo tako reći. Mnogo bih volela da mogu ovo da izguram, radi njega. Imam utisak da ga izneveravam i traćim mu vreme jer je nisam našla.“
„Koliko mu još života ostaje?“
Vil se bio pridigao na lakat, pa su mu se nazirali obrisi mišića ispod glatke kože mišice. Iznenadno joj je pred očima blesnula slika od sinoć, kad je nespretno pokušavao da skine majicu, a ona mu pomagala kako ne bi sam sebe ugušio. Setila se širine njegovih ramena, tvrdoće grudi. A onda je pokušala da to izbaci iz sećanja kako bi mogla da razgovara s njime kao normalno čeljade.
„Ne znam. Ne priča mnogo o tome. Ja ga pitam, ali uvek uspe da izvrda odgovor. Prebacili su ga na novi lek i izgleda da lepo reaguje na njega, ali ove nedelje mu se čini da je zaradio prehladu, a to bi moglo da bude zaista rđavo. Nikad se ne žali, iako se verovatno najčešće oseća isceđeno.“
„U redu, ubedila si me.“ S rezigniranim uzdahom, Vil se odiže sa jastuka. „Ako on može da se nosi sa smrtonosnom bolešću bez kukanja, mogu i ja s mamurlukom. Iako je prilično mamutski.“ Uhvatio se za glavu kako bi se privikao na silu Zemljine teže. „Isuse Hriste.“
Ona se nasmeja. „Ne moraš još da ustaješ. Rano je.“
„Moram ako mislim da budem u Oksfordširu u pola dvanaest.“
„Ići ćeš?“
On tiho zaječa, pa se protrlja dlanom po licu. „Mislim da si u pravu. Ako ne odem, samo ću pogoršati situaciju.“
„Možda neće biti toliko loše koliko očekuješ.“
„Apsolutno ti garantujem da će biti do poslednje sitnice toliko loše koliko očekujem.“ Zaćutao je i zažmirio. „Sem u slučaju da…“
„Sem u slučaju da šta?“
Vazduh, pun mirisa sinoćnjeg alkohola i toplog muškarca, odjednom kao da je zadobio električni naboj. Oči im se susretoše preko prostranstva izgužvanog kreveta.
„Imaš li danas neke obaveze?“

Čim je odluka pala – čim je nadjačao njene prigovore da nije pozvana, da nema odeću za bogataško venčanje, da ne govori sa željenim naglaskom, i čim je paracetamol počeo da razlabavljuje čelične čeljusti njegovog mamurluka – oboje ih je zahvatila čudnovata euforija.
Nije bilo vremena za gubljenje. Dok se Džes tuširala, Vil je na silu smotao dva pržena jajeta i pola pakovanja slanine, u nadi da će njima izbrisati ostatke „južnjačke utehe“ koji mu još bućkaju po organizmu. Upravo dok je vratolomnom brzinom pritiskao peglom prednji deo košulje, ona je izašla iz kupatila umotana u njegov bademantil, s tamnom kosom slepljenom uz glavu. Zaustio je da kaže nešto vickasto, ali ustanovio je da mu je grlo previše suvo da bi progovorio.
Džes je obukla jučerašnju odeću, a on se za to vreme na brzinu udenuo u svečano odelo i dohvatio prvu kravatu koja mu se našla pod rukom.
„To odelo mi izgleda kao saliveno za tebe“, kaza ona okrznuvši ga pogledom dok su istrčavali iz stana.
U pravu je, shvati on. Toliko se grozno osećao poslednjih nedelja da je potpuno izgubio apetit, a ishod je bio taj da ga zakopčane pantalone sad nisu stezale i da dugmad prsluka nisu pretila da će se razleteti. U svakoj nesreći ima i sreće.
Na ulicama je vladala subotnja saobraćajna gužva. Negde kod Kamden tauna rekla mu je da stane ispred jedne ni po čemu upadljive zgrade i izletela je iz kola pre nego što je potpuno i stao. Da nije bilo upornog gruvanja mamurluka, zapitao bi se ne sanja li sve ovo. Ko bi i pomislio da je moguće biti istovremeno i toliko smrvljen telom i toliko poletan duhom! Vratila se otprilike za četvrtinu vremena koje je on procenio kao neophodno, u jednostavnoj cvetastoj haljinici, sa istom onom torbom koju joj je bio odneo u bolnicu i u crvenim cipelama s visokim potpeticama.
„Može li ovo da prođe?“, zadihano je upitala čim je otvorila vrata. „Bolje od ovoga nisam mogla da nađem i neću se uvrediti ako hoćeš da se predomisliš…“
„Rasturaš kako izgledaš“, krajnje iskreno reče on.
Ušla je. „Prodavnice polovne robe zaista su sjajne ovde, ali nisam imala nikakve skupe cipele. Pozajmila mi ih je jedna devojka koja stanuje u istom hodniku gde i ja.“
„Odgovara li ti veličina?“ Usredsredio se na ponovno uključenje u reku vozila, mada to nije bilo lako. Nije bilo lako dok su joj vitke noge razmaknute na sedištu i dok se okreće da baci torbu pozadi, a mali prostor ispunjavaju mirisi njene čiste kose i tople kože.
„Pa i ne baš, ali nabiću papirne maramice ili tako nešto u vrhove. Ozbiljno, jednoga dana ima da uđem u prodavnicu i da kupim cipele koje su moj broj. U svakom slučaju, nećeš poverovati šta sam dobila.“ Krajičkom oka on vide da joj je u rukama veliki smeđi koverat. „Izvode iz Državne matične službe. Den ih je naručio. Sigurno su mi jutros stigli.“
„Koji?“
Džes je bila izvukla papire dopola i upravo ih je proučavala. „Čarls Torn, prijava smrti… i Dejzi Lilijan Torn, isto smrt. Mada ne znam kako će nam pomoći da uđemo Steli u trag.“
„Možda će nam otkriti gde je tad živela, premda je velika verovatnoća da se selila ako su umrli poodavno. Šta piše tu?“
Iskosila je glavu da bi bolje pogledala. „Dođavola – rukopis u Dejzinom izvodu ne može da se pročita… Čarls je pred smrt živeo u Herefordširu. Uzrok smrti je ’nesreća’, šta god to značilo.“
„Hmmm… to je drugi izraz za saobraćajni udes.“ Vil je prelazio čas u jednu, čas u drugu traku, grabeći najbrži put kroz gužvu. „Ima li još kakvih detalja?“
„Ja ih ne vidim.“ Vratila je izvode u koverat, pa zavalila glavu na naslon. „Pripašće mi muka ako čitam u kolima.“
On nagazi gas kako bi pretekao neki autobus, a onda joj uputi skrhan osmeh. „Nećeš biti jedina.“

Na štitniku za sunce ispred suvozačkog sedišta nije bilo ogledala, pa je Džes morala da sačeka sa šminkanjem sve dok nisu skrenuli sa glavnog puta, te Vilu više nije bio toliko potreban retrovizor. Radovala se što može da se usredsredi na nešto drugo, a ne samo na velelepnost kuća kraj kojih su prolazili, ugnežđenih iza raskošnih živica i kapija s daljinskim upravljanjem, i na džinovsku grešku koju je načinila pristavši da pođe.
Vil je postao manje razgovorljiv otkako su izašli iz Londona, pa se pitala nije li se i on pokajao. Ono manično raspoloženje polako im je splaslo i za poslednjih petnaestak kilometara jedva da su i progovorili. Kada se iza krivine pojavila predivna crkva boje meda, ona ga okrznu pogledom. Lice mu je bilo sivo kao pepeo.
„Tu smo.“
Ispred su bila parkirana bela starinska kola okićena trakama i cvećem. „Au“, izusti Džes kad su prošli pored njih. „Izgleda da kasnimo.“
„Ako to znači da smo propustili da popričamo s drugima ispred crkve, onda bih rekao da smo savršeno naciljali vreme“, promrsi Vil između stisnutih usana, parkirajući auto na travnatoj bankini, malo dalje od blistavog niza vozila s pogonom na četiri točka, sportskih automobila i najvelelepnijih limuzina. Kada su izašli, preko mirnog groblja do njih dolebdeše zvuci pesme. Vil se pruži unatrag da dohvati sako, a ona nazu cipele koje joj je pozajmila Džez. Užas, jesu prevelike. Dok se upinjala da ide ukorak s njim duž staze što vodi ka crkvi, osećala se kao devojčica koja je opljačkala ormar starije sestre. Ali to što je malčice kaskala za njim omogućilo joj je da lepo vidi koliko žestoko Vil izgleda u odelu za venčanje. Juče jeste psovala taj sako i njegove dugačke peševe dok ga je teglila iz autobusa, ali sad je jasno videla njegove prednosti. Sa sveže opranom kosom koja mu je padala preko čela, izgledao je kao gospodin Darsi. Usporio je kako bi ga pristigla, pa isturio ruku da ga poduhvati. Njoj nešto zaigra ispod grudi.
„Sad počinje“, promrmlja on kad su stigli do vrata. Izraz lica mu je bio primereniji sahrani nego svadbi. Crkvena pesma se upravo bližila svome ushićenom kraju kada su tiho ušli, na šta redar skoči da im preda program službe.
„Izvinjavam se – imam samo jedan“, šapnu. „Možete zajedno da ga koristite? Vi ste s mladine ili sa mladoženjine strane?“
„Sa mladoženjine.“
„Uh, izvinite.“ Redar se isceri. „Vi ste Sajev brat, zar ne? Porodica je u prvom redu.“
Vil brzo odmahnu glavom, kao da objašnjava da nipošto ne bi voleo da stvara pometnju, te povede Džes u jednu klupu skroz pozadi. U nekom trenutku, negde između vrata i klupe, ona je prestala da ga drži ispod lakta i umesto toga su se uhvatili za ruke. Nije bila sigurna kako se to dogodilo, samo je znala da joj se dopada i razočarala se kad ju je pustio.
Pred oltarom je sveštenik oglašavao da je brak dar od Boga, da sastavlja muža i ženu u užitku i nežnosti seksualne zajednice. Do sto đavola, pomisli Džes, ovaj ni pet ni šest, nego posred srede. Bila je nervozna i sva naelektrisana, pojačano svesna Vilovog tela, skljokanog na klupi kraj nje. Udisala je njegov citrusni miris, mada nije mogla da zaključi, s obzirom na to da je tog jutra koristila njegov gel za tuširanje i šampon, da li taj miris izbija iz njene ili njegove kože.
Masivan kameni stub potpuno im je zaklanjao mladu i mladoženju i u velikoj meri ih isključivao iz tekućih dešavanja, za šta je slutila da Vilu dođe kao bonus, ali nju je malčice razočaralo. Nije mu to priznala, ali nikada dotad nije bila ni na jednom venčanju. Tamo odakle je ona poticala, brak je bio prevaziđen kao afro-frizura i džinovske naramenice; uopšteno, vezanost muškarca i žene potvrđivala se onda kad im se rodi drugo, planirano dete.
Osvrćući se po crkvi, dokučila je da je prvo pravilo svadbe da moraš obući nešto u boji koja bi u svakodnevnom životu izgledala suludo; moraš biti od glave do pete u boji jorgovana, ili korala, ili maslačka. Njena haljina je bila potpuno promašena, to je uvidela, pa nije bila sigurna da li bi trebalo da bude zahvalna Vilu ili besna na njega što joj nije rekao za svadbu ranije. No potom se setila topline u njegovom glasu kad joj je rekao da rastura kako izgleda, i tad je shvatila da je nije ni briga koliko joj je haljina promašena, dokle god se njemu sviđa.
Orgulje još glasnije zasviraše novu pesmu, što im vrati pažnju na obred. Ustadoše. Vil je namerno zapevao u pogrešnom tonalitetu, na šta se ona zagrcnu od smeha. Munu ga laktom, pa zapeva još jače da zagluši njegov glas. Ta pesma joj je bila poznata iz onih davnih nedelja kad je gledala s bakom Pesme hvale: Mili Gospode, oče sveg ljudskog roda. Dok ga je nadjačavala glasom, pogledi im se susretoše; videla je kako smeh u njegovim očima smenjuju iznenađenje i divljenje.
„Bogme, imate vi vrlo fina pluća, gospođice Morejn“, promrmlja on kada je utihnuo i poslednji ton orgulja, a pastva posedala. Pogled mu načas polete ka njenim grudima, što izazva pravu kišu varnica po njenoj koži.
Posle toga su svi pokuljali napolje, u vedro poslepodne; ljudi su razmenjivali glasne pozdrave, izgovorene kroz nos, i nastojali da se izljube ispod oboda groznih šešira. Džes je prvi put uspela da propisno vidi mladu i mladoženju tek kad su stali da poziraju za fotografije pod oblakom ružičastog cveta višnje, usred jata malecnih deveruša. Sunce ti, pomisli ona. Ja sam na venčanju Barbi i Kena. Novopečena gospođa Holt bila je sva tanana i nežna u uskoj haljini od svile boje slonovače, a plavu kosu, začešljanu unatrag, pridržavala joj je mala dijadema. Kraj nje je Vilov brat izgledao visoko, muževno, ponosito. Bio je kao urednija, dovršenija verzija Vila: digitalno obrađen, er-brašom doteran Diznijev crtani lik naspram Vilove impresionističke skice sačinjene od brzih, impulsivnih linija. Kad se osmehnuo u objektiv, Džes je maltene očekivala da će na njegovim izrazito belim zubima ugledati treperavi blesak zvezda.
Snažan nalet vetra zasu srećne mladence kišom ružičastih latica, te gosti uzdahnuše od oduševljenja.
„Jesi li poneo konfete?“, upita Džes.
Vil se upravo naslanjao na jedan nadgrobni spomenik i ponovo je bio zelen u licu. „Nažalost nisam, ali rekao bih da je šaka šljunka jeftina i ekološki opravdana zamena. O, sranje, drž’ se dobro sad. Neprijatelj na devedeset stepeni desno.“
Džes se osvrte. Sitna, uredna ženica u svilenom kostimu boje zlata odvojila se od grupe gostiju i upravo je išla ka njima, stežući obod šešira jednom rukom u rukavici. Džes je bila čula za izraz „čelično lice“, ali nije ga u potpunosti razumevala sve do ovog trenutka.
„Gde. Si. Ti. Dosad?“, obratila se ta žena Vilu između krutih vilica, ne pomerajući usne namazane sjajem. „Zar ti nisu stigle moje poruke? Htela sam da poludim. Već sam bila potpuno ubeđena da ležiš mrtav u nekom jarku.“
„Sad je jasno što izgledaš tako skrhano od bola. Mama, hteo bih da te upoznam sa Džes Morejn. Džes – moja majka.“
Džes nije imala iskustva sa upoznavanjem gospode, međutim, neki instinkt joj je govorio da bi rukovanje bilo ispravan postupak. Ona pruži ruku.
„Drago mi je, gospođo Holt.“
Vilova majka joj odsečno klimnu glavom, a ruku zanemari, te ostade tako isturena, kao na lutki u izlogu. „Da li je previše od mene što tražim da se makar jednom prosto pojaviš u tačno vreme, bez iznenađenja, bez katastrofa?“, upita prikivajući Vila očima nalik na zaoštrene ledenice.
On prihvati Džesinu pruženu ruku, obuhvativši je šakom i privukavši je ka svom telu. „Bio sam bolestan. Stvarno ne bi volela da sam bio ovde sinoć, veruj mi na reč. Ni danas ne bih uspeo da dođem da nije bilo Džes.“
Licem gospođe Holt, finih kostiju, savršeno našminkanim, prominu senka zgađenosti, mada Džes nije bila sigurna da li je to zbog pominjanja bolesti ili prizora njenog sina koji grli rđavo odevenu neplemkinju.
„Hm. Imaš sreće, igrom slučaja. Baba-tetka Vinifred je otkazala u poslednji čas.“ (Zapravo je izgovorila „outkazala“, s nevericom primeti Džes.) „Gospođica Morejn može da dobije njeno mesto u rasporedu sedenja, samo što, nažalost, nećete biti jedno pored drugog. Vi ćete sedeti do teče Džulijusa, ako sam dobro upamtila, gospođice Morejn.“ Na to uputi Džes osmeh Kruele de Vil. „Od srca se nadam da ćete danas uživati.“

I gle čuda, uživala je.
Možda zbog šampanjca, koji nikada dotad nije doslovno ni liznula, a za koji je sada otkrila da je nebesko piće. Možda zbog činjenice da je za njih neznanka, s nepoznatim istorijatom, iako im je njeno ne baš prvoklasno poreklo verovatno bilo očigledno. Možda i zbog stola za kojim se našla kad je poslužen ručak, namenjenog onim gostima koji bi mogli da pokvare pastelno-cvetnu, belim tilom dekorisanu estetiku svadbe. „Ćoše za kršine“, veselo je objavio teča Džulijus, pošto su svi izuzev Džes imali preko sedamdeset godina. Kao jedinoj „omladini“, posvetili su joj se s velikim žarom, a ona se pak, zahvaljujući odlascima u klub za starije i godinama koje je provela s bakom, osećala među njima potpuno opušteno. Teča Džulijusov smeh je odzvanjao bučno i često pod platnom krem boje, sve dok nije postalo potpuno jasno da je za tim stolom bolja zabava nego za svim drugima.
Ali najviše je uzrok bio Vil. On je sedeo na dva stola od nje, pored prelepe devojke u drečavozelenoj haljini koja joj je do savršenstva isticala preplanulu kožu i plavu kosu. Lice joj je bilo od onih uobraženih, lepo odnegovanih, koja neprekidno deluju ojađeno, i premda je mnogo pričala, ni u jednom trenutku nije uznapredovala dotle da se osmehne. Vil je nekako uspevao da zadrži privid učtive pažnje a da za sve to vreme zuri u Džes kroz prostor koji ih razdvaja. U jednom času, dok je drečavozelena devojka ćuškala viljuškom jelo po tanjiru i nešto pričala, on napravi pokret kao da prinosi pištolj glavi i povlači obarač. Džes oseti kako u njoj narasta džinovski balon sreće, pa poteže dobar gutljaj šampanjca ne bi li ga umirila.
Jedini neprijatan trenutak dogodio se neposredno nakon ručka, pre nego što su počeli govori. Džesin sto je bio do samog izlaza, na stazi koja vodi ka toaletima, pa je Vil došao da popriča s njom, a tad je naišao neki visok čovek srebrne kose. „O, bože, moj otac“, izustio je Vil kriveći lice. „Verovatno je pametnije da vas upoznam.“
Fergus Holt joj je stegao ruku s razrađenom učtivošću, ali Džes je osećala da mu pogled leti po njoj poput reflektora, obasjavajući svaki jeftin šav i proleterski atom u njoj. „Veoma mi je drago, Džes. Gde radite?“
Ona trepnu, zatečena. „U radnji za hemijsko čišćenje“, reče i oseti najdublje olakšanje što nije morala da kaže „nigde“. Fergus Holt, međutim, kao da nije ostao pod utiskom. Obrve mu poleteše naviše, a ulickani osmeh mu se pokoleba, kao da nije siguran da li se to ona šali.
„Hemijsko čišćenje? Vrlo… korisno.“
Ovu reč je izgovorio cifrasto, kao da čestita samome sebi što je uspeo da spoji tačnost s nipodaštavanjem. Ali Džesinu pažnju privremeno je bilo odvuklo to što je shvatila da joj on deluje poznato. „U stvari, možda i znate tu radnju“, reče pokušavajući da dokuči gde ga je to videla. „Vahimovo čišćenje na Čerč endu? Tamo sam tek nedelju dana, ali ubeđena sam da vas odnekud znam…“
Lice Fergusa Holta otvrdnu kao beton, a usta mu se skupiše u mali, leden osmeh. „Bi-Bi-Si Dva, sredom u devet uveče. Sad molim da mi oprostite, ovde su ljudi kojima se moram obratiti…“
Čim se udaljio dovoljno da ih ne čuje, Džes se prestravljeno okrete ka Vilu. „O, bože – on je neka televizijska faca? Trebalo je da mi kažeš! Sad sam kompletno uprskala. Znala sam da nije ni trebalo da dođem!“
Vil se s mukom upinjao da obuzda smeh, ali oči su mu bile tople, duboke i ozbiljne. „Đavolski mi je drago što jesi došla!“

U predahu između popodnevnog i večernjeg prijema gosti su se rasuli po raskošnim odajama veličanstvene vile Holtovih, a Vil je poveo Džes sporednim stepenicama (sporednim stepenicama!) u svoju sobu. Bila je to oaza krša i loma u obezličenoj pustinji ostatka kuće. Legla je na njegov krevet i pokušala da razgleda fotografije kojih su zidovi bili puni, ali one su se uporno vrtele ukrug.
„Ne bih ni slučajno da osuđujem, ali da niste malčice pripiti, gospođice Morejn?“, kaza on osmehujući joj se.
Nad njenom glavom je za zid bilo pričvršćeno veslo, koje kao da je samo od sebe veslalo. „Mislim da možda jesam. Samo malo-malčice“, radosno reče, migoljeći se kako bi napravila mesta na krevetu. „A isto tako sam i mrtva umorna. Pretpostavljam da ne biste voleli da prilegnete, gospodine Holte?“
On se nasmeja da zabašuri usijano koplje požude koje ga je upravo proburazilo. Obrazi su joj se žarili od šampanjca, a usne su joj bile rumene i jedre. Odjednom su mu pantalone opet otešnjale.
„Bolje da ne ležem, inače se neću probuditi sutra do deset, pa će me majka smrviti u prah. Ti se odmori. Ja ću dole do kola, da donesem torbe.“
Laknulo mu je kad je pobegao, sa srcem koje je gruvalo. Uz još neke organe. Kakva emocionalna šetalica! Juče u ovo doba valjao se u očajanju, a sad juri ka sedmom nebu takvom brzinom da mu ponestaje daha. I hvata ga strah. Šta ako je pogrešno shvatio? Šta ako ne tumači dobro te znake, pa je pomislio da je posredi privlačnost, a ona se samo prijateljski ponaša? Ali valjda se ne može pogrešno protumačiti takva hemija? Kad god su se pogledali za vreme beskrajnog ručka, šator samo što nije planuo požarom.
To je pohota, izdra se on nemo na sebe. Koliko god to delovalo čudesno, izgleda da joj jeste privlačan, ali to ne znači ništa više od kratke kres-šeme.
Vil sa iznenađenjem primeti da pada kiša. Na plavom nebu nagomilali su se prljavi oblaci, a žustar vetar je natezao šator na konopcima, kao balon punjen vrućim vazduhom. Otključavši kola, seo je za volan i zagnjurio glavu u šake. Naravno, istina je glasila da on želi nešto više od usputnog seksa. Džes je savršena: duhovita, prelepa i hrabra – dovoljno hrabra da se suprotstavi čak i njegovom ocu, kog Vil nikada nije video da se tako koprca – i nalazio se u velikoj opasnosti da se bedno zaljubi u nju.
Zato se toliko i plašio. Let u visine bio je zanosan, ali nije sa sigurnošću znao da li bi u ovom trenutku uspeo da preživi još jedno survavanje. Moraće da bude pažljiv.
Pribravši se, izašao je iz kola i uzeo torbe. Uneo ih je u kuću na zadnja vrata, pa se pomerio u stranu da prođe povorka poslužitelja s poslužavnicima punim zaprljanih čaša, a iz ostave za garderobu i obuću čuli su se povišeni glasovi. Prepoznao je Sajmonov glas, jer kad je bio ljut, govorio je sa istom ubitačnom nestrpljivošću kao i otac. Drugi glas je bio ženski; tih i očigledno plačan. Nije mogao da zamisli Marinu u tako neurednom poslu kao što je plakanje. Zakopkan, on pođe ka vratima i otvori ih.
Srećni mladenci su stajali usred neurednih gomila kaputa, čizama i lovačkih stativa, sa izrazito nesrećnim izrazima lica, dok se labrador Velington krio šćućuren u svojoj korpi u uglu. On je mrzeo svađe i slavlja. Marinina nevestinska šminka bila je u raspadu, mada je žurno pokušala da obriše reke crne maskare koje su joj lile niz obraze kad se pojavio Vil.
„Izvinjavam se, nije mi namera da smetam. Pretpostavljam da nikako ne mogu da pomognem?“
Sajmonova usna se izvi. „Sumnjam, sem u slučaju da možeš da zaustaviš kišu. Ili da vaskrsneš Bili Holidej.“
„O, ma ne seri, Sajmone“, prošišta Marina nenevestinski otrovno. „Čitav dan nam je propao, a ti jedino znaš da se proseravaš sa sarkastičnim opaskama!“
„Nije propao.“ Sajmon je zvučao tako razdraženo da Vil ulovi sebe u situaciji bez presedana – da mu je bezmalo žao brata. „April je – znali smo da postoji šansa da padne kiša, ali pevačica koja se zaglibila u Dablinu stvarno je maler. To nikako nismo mogli da predvidimo, a sad i ne možemo nešto veliko da preduzmemo. Nikome neće smetati da igra uz disko-muziku umesto uz živu svirku.“
„Smeta meni. Ovo je trebalo da bude tematsko venčanje sa starom muzikom. Jebô te, Sajmone, godinu dana planiramo, šest meseci idemo na časove igranja, i sad ćemo prvu igru da odigramo uz disko-muziku po pljusku…“
Vil se već bio dao na posao da krišom izađe, ali ovo u vezi s pevačicom zaustavi ga u mestu.
„Slobodno mi recite da se to mene ne tiče, ali ako ispravno razmišljam, imate orkestar, ali ne i pevačicu? Pitam jer u tom slučaju možda sam u situaciji da pomognem.“

38

Dok je napolju gasnulo svetlo dana, šator se preobrazio.
U čašama na stolovima treperile su svećice, a venci belih lampica davali su platnu topao sjaj, iako je temperatura zapravo bila arktička. Stojeći na bini iznad četvrtastog podijuma za igru, Džes se tresla od treme i od ledenog vetra koji je uspevao da prodre kroz razmake u stranama šatora.
Ali čim je orkestar zasvirao, trema je iščezla, kao i uvek. Za prvu igru su Sajmon i Marina izabrali „Kako izgledaš večeras“. Nju nije znala baš najbolje, ali dok je nešto ranije pregledala spisak pesama sa orkestrom u ogromnoj spavaćoj sobi gospođe Holt, dimenzija Vemblija, imali su vremena i za malu probu. Većina pesama bila joj je dobro znana iz bakine zbirke Sinatre, Elvisa i Roda Stjuarta, a zahvaljujući damama u klubu za starije, bila se navikla i da ih peva. Uputila je nemu molitvu zahvalnosti Veri zato što joj nije dala da joj glas zarđa od višenedeljne neupotrebe.
Sajmon i Marina su sporo kružili podijumom, savršeno sinhronizovanih pokreta. Držao ju je stručno; šaka mu je izgledala veoma krupno i preplanulo na sredini njenih uskih leđa, pa ljudi koji su stajali oko podijuma i sedeli za stolovima verovatno nisu primećivali hladnoću u njegovim očima dok je gledao u nju, niti čuli uputstva koja mu je ona mrmljala stegnutih vilica.
Iznad glava svih njih, Džesine oči su tražile Vila. Sedeo je za stolom u samoj pozadini šatora, nezainteresovan za mladin i mladoženjin spektakl i za tu lakrdiju s prvom igrom. Pogled mu je bio uprt u nju, a lice, u svetlosti sveće koja je gorela pred njim, puno nečega što je ličilo na začuđenost.
Reči pesme su bile predivne. Zaboravila je na mladu i mladoženju i pevala ih samo za njega.

Ona je boginja.
Iz pesme u pesmu podijum je bio pun, a aplauz na kraju svake iznenađujuće neobuzdan za ljude kod kojih je definicija entuzijazma obično jedva isceđen poluosmeh. Vil je bio savršeno spreman da prizna da je pristrasan, ali ona kao da je u muziku unosila neku čaroliju. Ne samo tehničko znanje već i toplinu. Umilnost zvuka uz njegovu snagu. Dođavola, on se ništa i ne razume u muziku, ali uživali su čak i njegovi roditelji – igrali su jedno s drugim, s razneženim osmesima, i na kraju svake pesme revnosno tapšali – što je već po svoj prilici nešto govorilo.
Iskapio je pola čaše šampanjca a da mu nije ni osetio ukus. Jedina mana njenog pevanja na bini bila je u tome što nije mogao da igra s njom. Nije bio baš vrhunski igrač, ali uz muziku poput ove mogao bi je prigrliti i udisati njen miris. Dopio je šampanjac, pa sam sebi objavio da je prošlo vreme opreznosti. Prekasno je. Zaljubio se u nju. Verovatno još pre sto godina, kad je bila u bolničkom krevetu, a on joj opazio krhke kosti kičme nalik na bisere pod kožom i znao da nema šta ne bi uradio da nju zaštiti.
Orkestar je zasvirao novu pesmu – poslednju te večeri, kako je objavila, na šta je usledio hor prigušenih izliva razočaranja. Sagla se ka mikrofonu i načas su se igrači ukipili, a veče se zaustavilo nad njima kada je otvorila usta da zapeva prvi ton…
„Ja-ja-ja sam…“ Tražila ga je očima. Zurila pravo u njega ispod trepavica, s predivnim ustima izvijenim u prepreden osmeh koji ga je dozivao. „…luda… za tim momkom…“
O, Hriste.
Hvala bogu te nije popio glupe tablete.

Bio je pao mrak dok je pevala, stvorivši jedan zatvoren svet pod blago obasjanom kupolom šatora. Dok su se ljudi rasipali sa podijuma i ponovo jačao žagor razgovora, Džes i pijanista pljesnuše se dlanom o dlan, a od trubača – Pola – dobila je brz, znojav zagrljaj.
„Svaka čast, mala“, reče zavlačeći ruku u prsni džep večernjeg sakoa i vadeći koverat. „Ovo je tvoj deo. Zaradila si ga do poslednje pare.“
Ona odmahnu glavom. „Ni slučajno! Ionako sam se već zatekla ovde, a i… hm, uživala sam. Hvala što ste me primili.“
Pol je delovao sumnjičavo. „Pa dobro, ako si sigurna. Ali ukoliko si za redovni posao, možda upravo imamo mesto za tebe – Suzina nepouzdanost postaje već problem. Prihvatili bismo te oberučke. Obavesti nas.“
„Možda bih i mogla…“
Okrenula se. Vil je stajao na praznom podijumu ispred bine. Ruke je držao u džepovima, a na licu mu je bio neki izraz koji ona nije umela da protumači. Zavrteo je glavom, kao da mu je ponestalo reči, a onda je zakoračio ka njoj i pružio ruke.
Prihvatila ih je i skočila sa bine, blago posrnuvši u prevelikim cipelama. On je uhvati, pomože joj da povrati ravnotežu, zausti nešto, ali šta god da je nameravao da kaže, to je nekako otišlo u vetar kada su im se usne sastavile.
O, bože, ta njegova snaga. Već drhtave, noge su je doslovno izdale, ali uhvatila se za njegova ramena i oslonila se o njega dok se svet oko nje rasplinjavao.
U uglu se pripremao disk-džokej koji će voditi žurku do u sitne sate, te od iznenadnog proloma muzike oboje poskočiše i odvojiše se. „Ovu sam hteo da sačuvam za kraj“, promrmlja disk-džokej u mikrofon uz prve taktove najizlizanijeg stiskavca u istoriji disko-muzike, „ali ako ste vas dvoje spremni za nju sada…“
Nasmejaše se, ali štos nije ugasio neutaživu pohotu koja je sjala između njih. Oči su mu se tamnele, želja u njima nije se mogla pogrešno razumeti. Uhvatio ju je za ruku, polako je prineo usnama i utisnuo poljubac u sredinu njenog dlana.
„Hoćemo li?“
„Da.“
Povukao ju je sa podijuma. Zastala je na izlazu iz šatora da skine crvene cipele, a onda su potrčali po travi, držeći se za ruke i zadihano se smejući, pomalo ošamućeni od neodložnosti svoje potrebe. Dok joj je vlažna zemlja natapala čarape, setila se kako je bežala od Dodža, obuzeta strahom i očajem, i dođe joj da se osvrne i poviče toj nekadašnjoj sebi da radi pravu stvar. Nije to bio samo beg; bilo je to i trčanje ka nečemu. Ka boljoj budućnosti.
Ka boljem čoveku.
Držeći se za ruke, prošunjali su se između četa poslužitelja u zveketavoj, jarko osvetljenoj kuhinji, pa se popeli uskim stepeništem u njegovu sobu u potkrovlju. Zatvorivši vrata nogom, pružio je ruke ka njoj, stisnuo joj lice dlanovima i ponovo je poljubio.
Tu gore je bilo tiho. Disk-džokej je započeo svoj posao dole u šatoru, ali muzika je dopirala prigušeno. Mesečina je srebrila zidove i bacala precizno iscrtane senke po krevetu i podu. Rastaljeno uzbuđenje koje joj je damaralo u žilama malčice se ohladilo, te je osetila titraj sumnje jer su izranjale neke stare uspomene. Uspomene na Dodža. Na bol. Na poniženje.
Kao da sluti njeno oklevanje, odvojio se od nje.
„Ti. Si. Neverovatna“, prošaputao je. „I ništa na svetu ne želim toliko kao da te povedem u krevet sad, ovog trena, i da vodim ljubav s tobom narednih dvanaest sati.“ Poljubio joj je usne, vrlo ovlašno. „Ali ako je prerano za to, ili ako to ne želiš, nema veze. Da budem do kraja iskren, ionako nisam ni siguran da mogu da teram dvanaest sati.“
Lice mu je bilo ozbiljno u plavičastom svetlu, oči tamne i tečne. Dok je gledala u njih, osećala se kao da zakoračuje, naga, u topli letnji pljusak; prekrasan, uzbudljiv, lep. Mračna predosećanja su se razvejala i ona krenu rukom naviše da mu dotakne usne.
„Ja to želim“, tiho dahnu. A onda, odmakavši se od njega, skide haljinu i pođe po mesečinom išaranom podu ka krevetu.

Disko-blok se završio. Glasovi su leteli naviše, izvikivali pozdrave. Lupala su vrata automobila, palili su se motori. A onda se, postepeno, opet došunjala tišina.
Bila je to ona dobro znana tišina njegovog detinjstva, povremeno rasparana tajnovitim hukom sove iz šume iza kuće, ali ove noći ju je Vil slušao s nekim neznanim osećanjem koje mu se razlivalo grudima.
Osećanjem potpunog zadovoljstva.
Džes je ležala sklupčana oko njega, s jednom nogom prebačenom preko njegove noge, s glavom na njegovoj mišici i šakom na njegovim grudima. Nije mogao da joj vidi lice, ali meki, spori uzdasi njenog disanja poručivali su da duboko spava.
Brzo je utonula u san, sa suzama koje su još treperile na trepavicama, kao da ju je snaga orgazma podjednako i iznenadila i iznurila. Vil nije uspevao da obuzda tupav osmeh dok se prisećao svega. Ne verujući sebi da će uspeti da zadrži distancu, ugušio je sopstvenu goropadnu želju i usredsredio se najpre na Džes, pa je milovao, ljubio i lizao sve dok se nije ukrutila i počela da drhti. Kada je svršila, kriknula je tako bolno da je načas mislio da ju je povredio, ali kad je pokušao da povuče ruku, ona ju je zgrabila i povukla je natrag k sebi, a onda se digla i našla se nad njime. Jedva je imao vremena da pocepa omot kondoma (rebrastog, sa ukusom jagode, i iz onog doba kad je mislio da su takve stvarčice vrhunac seksualne prefinjenosti) i da ga navuče na raspaljeni ud pre nego što se našao u njoj. Uspeo je da izdrži čitava četiri zamaha od kojih se sva zemlja zatresla.
A posle toga, kad su mu se otkucaji srca maltene vratili u normalu i kad je ona prestala da mu drhti u naručju, rekla mu je da je konačno shvatila oko čega tolika frka. „Nikad pre ovo nisam doživela. Nikad… nisam verovala da može tako da bude.“ Na samu tu pomisao poželeo je da đipi iz kreveta i go odigra pobedničku igru, i da pokaže šipak Mili, koja se tako ubitačno dosađivala u krevetu da je bila bar podjednak krivac za njegovu nesposobnost koliko i tablete. Činilo mu se da je konačno preklana ona senovita zver koja ga je uhodila pet dugih godina.
Rame joj je pod mesečinom blistalo kao biser. Prošao je ukrug prstom po njemu, a pod grudima ga je nešto stezalo od bespomoćne ljubavi. Setio se pesme koju je te večeri pevala – „Kako izgledaš večeras“ – pa je stao sneno da je pevuši u toplu svilu njene kose. Ona se promeškolji, uzdahnu i opet se privi uz njega, pomerivši koleno malčice naviše na njegovoj butini. Previsoko da bi moglo da mu bude udobno, a i da bi mogao da se opusti. Dođavola. Sad neće zaspati ni za sto godina.
Torbe koje je doneo iz kola ležale su na podu kraj njegovog pisaćeg stola, te je iz kreveta video smeđi koverat kako viri iz njene torbe. Vrlo nežno se raspleo od nje, pa ustao da uzme izvode, a onda ih poneo u krevet. Nalaktivši se na samoj ivici kako joj ne bi smetao, on nakosi papir pod mesečinom i krenu da čita.

„Doručak.“
Džes je zatvorila oči kada je ušao, da bi izgledala kao da još spava. Otvorivši ih za trun, posmatrala ga je kroz trepavice kako spušta poslužavnik na sto i postepeno se privikavala na njegov božanstven izgled kako ne bi pocrvenela kao šiparica kad ga bude propisno pogledala. Dok je bio u prizemlju, ona je razgledala fotografije nanizane duž zidova, na kojima se uglavnom video jedan mlađi, žgoljaviji Vil u raznoraznim okruženjima – na žurkama, na plažama s belim peskom, kako igra ragbi – i na svima njima izgledao je lepo, povlašćeno i glamurozno, i njoj potpuno nedosežno.
„Imaš kafu i kroasane. Nisu topli, nažalost, ali želeo sam da pobegnem najbrže što se može. Dole u trpezariji pripremaju sto sa kompletnim srebrnim priborom i platnenim salvetama, ali sam mislio toga da te poštedim.“
Ona sede, nespretno pridržavajući jorgan na grudima i pitajući se da li je se on možda stidi. Na jednoj fotografiji imao je crno odelo i leptir-mašnu, a jednom rukom je grlio zanosnu plavušu u haljini bez bretela. Da li je nju vodio dole da doručkuje s njegovom porodicom?
„Ako ti želiš da siđeš, ne smeta mi“, promrmlja, trudeći se da namesti jastuke iza leđa a da ne pusti jorgan. „Ja ću ostati ovde.“
„Radije bih doručkovao u kavezu s tigrovima u Londonskom zoološkom vrtu“, kaza on otvarajući jednu fioku i vadeći majicu. „Evo ti – hoćeš da je obučeš?“
Bila je svetloružičasta, sa ukrštenim veslima i natpisom „Veslački klub Leander“ na grudima. Taktično se okrenuo od nje dok ju je navlačila preko glave. Nakon bliskosti od pre samo nekoliko sati – možda i baš zbog nje – sve je bilo nekako uštogljeno i nespretno. Sinoć je bila potpuno bespomoćna od žudnje; ne samo fizički već i emocionalno gola. Pamtila je da je kriknula dok su njegove ruke i usne izvodile svoju čaroliju, i znala je da je taj krik potekao iz dubine njene duše. Nikada dotad nije osetila ništa slično onome što je on izazvao u njoj, a to ju je promenilo. Posle se osećala drhtavo i krhko, kao da je razbijena pa iznova sastavljena. Kao da se svet rascepio pa je ulovila kratak pogled na raj.
Seo je na krevet i dodao joj šolju s kafom. Ona je uze ne gledajući mu u oči.
„Hvala.“
„Nema na čemu. Nažalost, moram nešto da ti poverim.“
Ona otpi gutljaj, rešena da ne dozvoli osećanjima da joj se pokažu na licu. Dakle, to je to; onaj deo gde će joj reći da je bilo sjajno, ali da ne želi vezu. Biće vrlo fin, pa će po svoj prilici dodati da mogu i dalje biti prijatelji, kao da nije primetio da je ona jedina njemu poznata osoba koja je pohađala državnu školu. Kao da postoji verovatnoća da naleti nekada na nju u nekom bogataškom vinskom baru.
„Sinoć nisam mogao da spavam. Pojma nemam zašto – hoću da kažem, nisam baš navikao da mi u krevetu spava fantastično lepa i seksi devojka i tako to – pa sam malo pogledao one izvode koje si donela. Znam da je trebalo da sačekam i da ih pretresem s tobom; stvarno izvini. Hej – ja pokušavam da se izvinim! Šta je toliko smešno?“
„Ništa.“ Džes stisnu usne, potiskujući smeh, ali on je svejedno navirao iz nje. Osećala je kako joj zagreva obraze, sija joj u očima. „Nema apsolutno ničeg smešnog u tako… strašnom postupku. Jesi li našao nešto zanimljivo?“
„Moguće je. Stelina ćerka je umrla u bolnici koja se zove ’Lejton menor’.“
„To i nije baš neuobičajeno, zar ne? Hoću da kažem, sigurno mnogi umiru u bolnicama – u bolnicu i ideš kad si ozbiljno bolestan.“
„Ah, ali nije to bolnica te vrste.“ On ustade i priđe stolu, pa uključi kompjuter. „Pogledao sam šta je to. Nalazi se na periferiji Londona, na sedamdeset-osamdeset kilometara odavde. Ime ’Lejton menor’ dobila je trideset i neke, ali sagrađena je u doba kraljice Viktorije i prvobitno se zvala Dom za maloumne.“
„Znači, poput psihijatrijske bolnice ili nešto slično tome?“
„Ne baš. Slušaj ovo…“ On kliknu na ekran i otvori stranicu s tekstom. Kada je počeo da čita, izraz na licu mu se promenio. Iščileo je onaj smeh od maločas, izgledao je uznemireno. Maltene kao da ga nešto boli. „’Ova bolnica je bila predviđena da primi hiljadu dvesta pedeset pacijenata u deset blokova, sa zasebnim perionicama i radionicama, farmom u malom i povrtnjakom. Za vreme Prvog svetskog rata među pacijentima je bilo i onih koji su povučeni sa fronta usled ’iznurenosti od borbe’ ili šoka od bombe. U Drugom svetskom ratu delovi bolnice ustupljeni su za civile povređene u vazdušnim napadima, kao i za lečenje veneričnih bolesti, premda su većinu pacijenata činili oni koje su nazivali ’umno zaostalima’ ili ’nesposobnim za školovanje’. Među njima je bilo mnogo dece koju su bolnici predale na brigu porodice nesposobne ili neraspoložene da ih odgajaju u to doba kada su i mentalne bolesti i otežano učenje nosili strašan žig.’“
„Ne razumem.“ Džes spusti šolju, trudeći se da spoji taj novi podatak sa svojom slikom o Steli. „To mi zvuči… jezivo.“
„O, da, smeš se kladiti da je bilo tako.“ U Vilovom glasu osetila se neka reskost koju ona dotad nijednom nije čula. „Članak ne zalazi u pojedinosti, ali nešto dalje se kaže: ’…uslove u bolnici obelodanila je sedamdesetih i osamdesetih kampanja grupe sastavljene od porodica pacijenata, što je vodilo ka postepenim poboljšanjima. Devedesetih je bolnica konačno zatvorena, a stari viktorijanski blokovi, građeni u stilu kasarne, porušeni su da bi se izgradile male, moderne jedinice koje obezbeđuju ’porodično’ stanovanje.’ Tad je, međutim, bilo prekasno za Dejzi Torn“, gorko dovrši on.
„Ali zašto…?“ Džes pometeno zavrte glavom. „Stela se… svega odrekla radi Dejzi. Nema logike – zašto bi je ostavila na takvom mestu?“
Vil teško uzdahnu, pa klonu na stolicu za stolom. Usne su mu bile čudnovato blede, oči crne i nerastumačive. „Lepo piše ovde. U to vreme su mentalne bolesti i otežano učenje nosili strašan žig – čak više nego sada.“ Na to se prezrivo nasmeja. „A to, veruj mi, nešto znači.“
Srce joj snažno udari, kao da pokušava da iskoči iz grudi, jer počela je da shvata. „Vile…?“
„Izvini.“ On načas zagnjuri glavu u šake, a onda prođe prstima kroz kosu. „Trebalo je da ti kažem, ali nešto poput toga ne može tek tako da se ubaci u razgovor. Ne može sem u slučaju da doslovno želiš da neko vrišteći pobegne od tebe, u kom slučaju to možeš vrlo uredno da izvedeš ukoliko objaviš da si bivši stanar bolnice ’Ridsmir’ za kompletne fijuke. Šest meseci sam bio tamo, na neizmeran užas i stid mojih roditelja. Naprosto ne postoji društveno prihvatljiv način da u prazničnoj razmeni čestitki i pisamaca o uspesima te godine saopštiš kako ti je sin prolupao i kako je u obezbeđenoj jedinici, nesvestan sebe od lekova i…“
Nije nastavio. Ona ustade iz kreveta i priđe mu, pa mu obujmi lice dlanovima i zaustavi tok njegovih reči sopstvenim ustima. Srce kao da joj se nadimalo od saosećanja, preveliko za njene grudi. Ljubila ga je nežno, nedvosmisleno, s ljubavlju, beskrajno dugo, sve dok nije osetila da mu napetost napušta telo i da se njegove ruke obavijaju oko nje.
„Ja ne bih pobegla. I neću“, žustro reče. Čelo joj je ponovo bilo prislonjeno uz njegovo čelo i gledala je u tamna, uzburkana jezerca njegovih očiju. „Hajde u krevet, pa da mi pričaš. Pričaj mi sve.“

Ni on ni ona nisu mnogo govorili dok su se vozili kući.
Nešto ranije, reči su se prosto izlivale iz njega dok joj je pripovedao kako je sjajno ogledalo njegovog života napuklo, a onda se i rasprštalo u sićušne, smrtonosne krhotine. Pričao joj je o teškom procesu ponovnog sastavljanja tih delića. Ona ga je slušala, grleći ga i milujući ga po kosi sve dok mu bunar reči nije opet presušio. A onda mu je pokazala, sa uzdrhtalom nežnošću, da to što joj je upravo ispričao ni najmanje ne menja njena osećanja prema njemu, te da više nije sam.
Kada su konačno izronili iz sobe i sišli da se oproste od njegovih roditelja, uspeo je to da uradi bez simfonije negativnih osećanja koja je bila uobičajena i karakteristična melodija za odjavu svake njegove posete. Ali dok je spitfajer gutao kilometre, a London se bližio, ulovio je sebe u pokušajima da smisli kako da produži ovo putovanje. Štošta je još želeo da joj kaže, na primer: „Hvala ti što si moju potencijalno najgoru noćnu moru preobrazila u najlepša dvadeset četiri sata u mom životu“ i „Kada možemo opet da se vidimo?“, ali nije umeo da smisli kako da bilo šta od toga kaže a da ne deluje paćenički. U stvari, doslovno ništa nije ni umeo da smisli, jer njena topla ruka bila je na njegovoj butini.
„I dalje ne kapiram.“ Lice joj je bilo okrenuto od njega, glas snen dok je gledala u bezobličnu travnatu bankinu puta. „Den je rekao da je Stela ostala s Čarlsom zbog ćerke. Nije mogla da je ostavi, a opet, upravo je to na kraju i uradila. Jasno mi je da to jeste bio žig, ali kad nekog voliš, to ništa ne znači. Ništa. Nema mi logike.“
Tad se okrenula ka njemu i oči su im se načas susrele pre nego što je bio primoran da otrgne pogled i opet ga usmeri na put. Pred njima se odjednom pojavio saobraćajni znak, kao – to jest, kao znak. Uključio je žmigavac.
„Kuda ćemo?“
„U ’Lejton menor’. Ja mislim da bi trebalo da pogledamo to mesto gde je Dejzi Torn živela i umrla, a ti?“

Bolnica se nalazila na periferiji grada, označena putokazom na glavnom drumu. Od prvobitnog zdanja ostao je samo jedan upečatljiv viktorijanski blok od tri sprata, sa zvonikom u sredini koji je izgledao nekako zloslutno, čak i u sunčan prolećni dan, među zelenkadama u cvatu i višnjama nalik na štapiće sa šećernom vunom u lepo uređenim baštama okolo.
Vil je ostavio spitfajer na malom parkingu ispod ogromnog hrasta koji je tu sigurno stajao još od doba kada je oko njega bilo samo polje i ništa više. Prošli su oko tog viktorijanskog zdanja, sad preimenovanog u „Menor“ i preobraćenog u kancelarije zdravstvenog trusta. Iza njega se nalazilo nekoliko prizemnih zgradica, za koje je Vil nagađao da su taj novi smeštaj za bivše stanare, pomenut na sajtu. Izgledale su sasvim uredno i domaćinski, sve i ako nisu bile baš doslovno lepe. U baštama ispred kuća stajali su paviljončići za ptice, a na žustrom povetarcu obrtale su se ukrasne vetrenjače jarkih boja. Još nije bilo dovoljno toplo da se sedi napolju u nedeljno popodne, ali videlo se da će tu biti ljudi kad dođe leto.
Ispred starog bolničkog zdanja nalazio se formalniji vrt, u vidu velikog pravougaonika. Bio je malčice utonuo, oivičen gustim, četvrtastim živicama koje su štitile od vetra. Između leja gde su se njihale i posrtale lale protezale su se šljunčane staze.
Stigli su do jedne klupe, ispod senice koja će za neki mesec biti prepuna ruža, i seli. Stara bolnica bila je pravo pred njima, crn oblik naspram jasnog prolećnog neba.
„I dalje deluje sumorno“, reče Džes stresavši se. Bila je u njegovoj košulji, kariranoj, iz ormara kod kuće, i izgledala je tako čisto, krepko i predivno da je osetio kako mu srce raste u grudima. „Mogu li zgrade da upijaju osećanja, šta misliš? Kao ona kuća u Grinfilds lejnu. Iako je vlažna i zapuštena, i puna Nensinih stvari, i dalje nekako zrači radošću. I bezbednošću…“ Zastala je, pošto joj je nešto iza njega privuklo pažnju. „Dobar dan. Da ne sedimo slučajno na vašem mestu?“
Vil se okrete i pogleda kud i ona. Iza živice se bila pojavila zdepasta niska prilika i sad je stajala malo dalje na stazi, zagledana u njih sjajnim, radoznalim očima. S obzirom na tu sedu kratku kosu, mogla bi imati oko pedeset godina, zaključi on, premda je bilo nečeg izrazito detinjeg u iskrenom izrazu njenog lica i premeštanju s noge na nogu.
Naglo je zavrtela glavom, isplazila jezik i prešla njime preko usana. „Nije moje sedište. Nego Dejzino.“
Te reči su bile izgovorene brzo i nejasno, pa načas Vil nije bio siguran da li ju je dobro čuo. Ali osetio je sitan drhtaj koji je prominuo Džesinim telom. Ispravila je leđa pa se istegla napred.
„Ko je Dejzi? Je li vam to neka prijateljica?“
Ohrabrena toplinom u Džesinom glasu, žena priđe bliže, premda se još previše stidela da bi pogledala pravo u njih. „Ona mi je bila drugarica, davno. Umrla je.“
„Iskreno mi je žao što to čujem.“
Piljeći u stazu, žena ozbiljno klimnu glavom. „Tu klupu je ovde postavila gospođa Danijels, da ne zaboravimo Dejzi. Na njoj piše njeno ime.“
Vil i Džes se okrenuše da pogledaju. Ni on ni ona nisu bili primetili pločicu na poleđini klupe, gde je pisalo: U spomen na Dejzi Torn, koja je volela cveće.
„Gospođa Danijels?“, upita Vil.
„Da. Ona je bila Dejzina mama, a sad je moja drugarica. Dolazi ponedeljkom po podne da me obiđe. Zimi idemo u kafić i jedemo kolače, a leti sedimo ovde i ližemo sladoled.“
U Vilovoj glavi eksplodira poimanje, zasenivši ga. Danijels. Pa dabome. Savršeno je zakonito da nazivaš sebe kako god hoćeš bez ikakve promene zvaničnih dokumenata. Nije ni čudo što se Stela Torn nije pojavila ni na jednom očekivanom mestu. Jedva se uzdržao da ne ispusti poklič likovanja i zapanjenosti, jedva obuzdao bujicu pitanja, ali Džesin glas je bio potpuno miran, pokreti potpuno opušteni kad se pomerila da napravi mesta na klupi.
„Šta vi više volite?“
„Sladoled.“
„I ja – naročito kad je ukrašen slatkim pecivom. Uzgred, ja sam Džes, a ovo je Vil. Kako se vi zovete?“
„Džordžina.“
„Veoma mi je drago, Džordžina. Želite li da sednete?“
Žena pođe ka njoj, sa izrazom oklevanja ali i zadovoljstva na licu. Sede u prostor koji je Džes načinila između sebe i Vila, pa zateže suknju preko kolena, pomno proučavajući red dugmadi na njoj.
„Pretpostavljam“, blago upita Džes, „da ne znate da li se gospođa Danijels zove Stela?“
Džordžina diže pogled, a oči joj sinuše. „Da, Stela. Poznajete je?“
Iznad njene glave, Džesin pogled se susrete s Vilovim očima; Džes se osmehnu.
„Ne baš. Ali imam jednog prijatelja u Americi koji ju je nekada odlično poznavao, i već dugo, dugo pokušava da je nađe.“ Na to okrete svoj suncem ispunjeni osmeh ka ženi koja je sedela kraj nje. „Mnogo mi je drago što smo vas susreli, Džordžina. Hoćete li nam pomoći?“

39

Dok je u ponedeljak ujutru Džes žurila da se spremi za posao, Džez joj pokuca na vrata i pruži joj pismo.
„Sad je bio poštar. Izgleda da je nešto zvanično. Možda te zovu da svedočiš na suđenju ili nešto na tu foru…“
Došavši u hostel kasno po podne prethodnog dana, Džes joj je vratila crvene cipele i završila pijući kafu u Džezinoj sobi do mraka. Ukratko su jedna drugoj ispričale sve ono glavno iz svog života, razmenile događaje koji su ih doveli u hostel. Džes joj je rekla za Dodža i za članak koji je pročitala u novinama. Pogledala je u koverat. Napred je crvenom bojom bilo odštampano Fernival, Remzi, Pemberton, izvršitelji. Iscepala ga je drhtavim rukama i brzo preletela pogledom šta unutra piše, a Džez ju je posmatrala.
„I?“
„Nije u vezi s Dodžom. Nego u vezi s kućom.“
Reči su bez ikakvog značenja treptale pred njenim očima, pa je krenula da čita iz početka ne bi li im uhvatila smisao. U zaglavlju pisma nalazio se red odštampan masnim slovima. Prenos vlasništva nad stanom br. 4, Grinfilds lejn, pisalo je tu.
„Čijom kućom?“, nestrpljivo je navaljivala Džez.
Džes pročita do kraja, a onda s nevericom pogleda u nju.
„Mojom.“

Za vreme pauze za ručak otrčala je do biblioteke. Neko je bio zauzeo njen najdraži kompjuter kraj prozora, pa je sela za onaj na suprotnom kraju tog reda.

Zdravo, Dene
Ne mogu da verujem – toliko svega i svačega imam da ispričam da ne znam odakle da počnem! Na prvom mestu, jutros mi je stiglo pismo od nekakvih izvršitelja; traže da dođem u njihovu kancelariju da potpišem neke papire. Nešto u vezi s prenosom kuće u Grinfilds lejnu sa Vas na mene. Je li to neka podmetačina? Moja baka je uvek govorila: ako nešto izgleda previše lepo da bi bilo istinito, onda najverovatnije i nije istinito. Firma se zove Fernival, Remzi, Pemberton. Odmah ću da ih potražim i da vidim da li uopšte postoje, ili ih je izmislio nekakav bolesnik u svojoj bednoj garsonjeri da bi izvukao neku korist iz glupih ljudi kao što sam ja.
U svakom slučaju, što je još važnije – da li ste stvarno spremni za ovo? – MISLIM DA SMO MOŽDA NAŠLI STELU. Stvarno ne bih da Vam pothranjujem nade, i ne bih ništa ni rekla kad ne bih bila prilično sigurna, ali definitivno smo saznali da je živa i zdrava, i da je redovni posetilac u domu za ljude sa smetnjama u učenju, odmah kod Londona. Stelina ćerka je bila stacionirana tu pre mnogo godina – to se pokazalo u izvodu iz knjige umrlih koji ste Vi naručili. Kad smo otišli da to proverimo, susreli smo jednu njenu prijateljicu, kojoj ona dolazi u posetu svake nedelje. Izgleda da je Stela promenila prezime pošto je presekla sve veze s mužem i zato je i bilo toliko teško ući joj u trag. Vil je ostavio toj njenoj prijateljici broj svog mobilnog i poruku za Stelu da se javi.
Mislim da Vam o Vilu nisam pričala, jelte?

Kucala je brzo (onoliko brzo koliko se može kucati sa dva prsta, uz vreme nužno za ispravljanje višestrukih grešaka u svakoj rečenici), ali tu je zastala, osetivši da joj je srce malčice poskočilo i da joj se obrazi žare. Šta bi bilo prigodno napisati jednom devedesetogodišnjaku, pa makar bio mudar i širokih vidika kao Den Rosinski?
Ne poznajem ga baš dobro, ali spavala sam s njim u subotu uveče i to je bio najčudesniji doživljaj u mome životu? Luda sam za njim. Ni o čemu drugom ne mogu da razmišljam i umirem od brige da će mi sad dati korpu. Zato što je on za mene potpuno nedostižan, maltene u svakom postojećem smislu…
Obuzdala se pre nego što su joj se misli ponovo otrgle vlasti, kao te besane noći. Ne možeš ni da ospeš na sebe drvlje i kamenje zbog nečeg što ti zapravo i ne izaziva kajanje jer je bilo previše lepo. Silom je vratila prste na tastaturu.

Hm, ne znam tačno ni odakle bih sa tim krenula, pa ću samo reći da je pristojan, dobar i častan, izvesno čovek kakvog biste voleli na svojoj strani – to jest, u svakom pogledu. Upravo me je on i pronašao kad sam se razbolela i obilazio me je u bolnici. Našao je Vaša pisma u kući i doneo mi ih, pa sam mu ispričala za Vašu potragu za Stelom. Dovde smo dogurali isključivo zahvaljujući njemu.
U svakom slučaju, sad samo treba da čekamo i da se nadamo da će se ona javiti. A javiće se, to jednostavno osećam. Obavestiću Vas čim se to desi.
Čuvajte se.
Džes xx

P. S. Nisam Vam rekla koje je novo prezime uzela, jelda? Danijels. Stela Danijels. Baš se pitam otkud joj to?!

Tek kad je pritisnula „pošalji“, osetila je trnce nespokoja. Brzo je kliknula inboks. Nije bilo novih poruka. Proverila je poslate mejlove kako bi bila sigurna da je i prethodni otišao. Jeste otišao, u petak u vreme pauze za ručak.
Istoga časa ushićenje joj je splasnulo, a krv se zaledila. Tri dana, a on joj nije odgovorio. A ona je bila toliko obuzeta Vilom, svadbom i sopstvenim novostima da nije to čak ni primetila.
„Molim te, ne daj“, promrmljala je naglas, a onda poklopila rukom usta i pomolila se nemo, u sebi, ko god bio taj koji je sluša. Molim te, ne daj da Stelu nađemo prekasno.

Kancelarije Fernivala, Remzija, Pembertona nalazile su se u zgradi koja je sa pročelja delovala starinski. Džes se popela uz kamene stepenice do glavnih vrata, koja su izgledala istovetno kao premijerova, ali kada ih je otvorila, našla se usred samog beljenog drveta i staklenih zidova.
Devojka za prijemnim pultom odvojila je pogled od ekrana kada je Džes prišla. Na njenom lepom, prijatnom licu rodio se zgađen izraz čim je ugledala njenu radnu bluzu od narandžaste sintetike, s natpisom Vahimovo čišćenje.
„Izvolite?“
Džes izvadi pismo iz džepa bluze i stavi ga na pult, gde je izgledalo prljavo i zgužvano.
„Jutros mi je stiglo. Piše da dođem čim mi bude zgodno.“
Devojka uhvati pismo kao da je kužno, ili zaraženo nečim drugim što bi moglo da joj upropasti savršeno nalakirane nokte. Sumnjičavo pogleda u njega.
„Piše da zakažete čim vam bude zgodno. Da vidimo kad mogu da vas ubacim…“ Opet se posvetila ekranu i krenula da kucka prstima belih vrhova po tastaturi. „Odgovara li vam u utorak u deset pre podne?“
„Sutra?“ U kontrastu s recepcionarkinom čeličnom pribranošću, Džesin glas je zazvučao kreštavo i histerično. Nadala se da će istog dana saznati o čemu je reč. Videvši u kakvom se stanju vratila sa pauze, gospodin Vahim ju je ljubazno pustio da izađe sa posla sat vremena ranije, ali nije mogla da traži slobodno vreme i sutra. A osim toga, morala je da sazna.
„Ne, ne sutra“, reče Nadobudna Gospođica. „Sledećeg utorka. Pa i to zato što je jedan termin otkazan; gospodin Remzi je naš najstariji partner i veoma je zauzet. Hoćete ili nećete da vam zakažem?“
„Sledeće nedelje? Ali ja moram pre toga da se vidim s nekim! Briga me da li je najstariji partner ili čistačica, samo hoću da znam šta je s tom kućom… i sa Denom. Nemam glasa od njega, a on je bolestan, a ja nemam drugog načina da stupim u kontakt s njim sem mejlom, a on mi ne odgovara…“
Suze je zatekoše. Jednog trenutka je bila besna, ogorčena očiglednom rešenošću Nadobudne Gospođice da joj što manje izađe u susret, a već sledećeg joj se grlo steglo i osetila je kako joj se lice plačno krivi. Nadobudna Gospođica je hladno odmeri.
„Zaista se izvinjavam, gospođice…“ – usledilo je kratko oklevanje dok joj je pročitala ime iz pisma – „…Morejn, ali potpuno je nemoguće zakazati sastanak sa starijim partnerom za tako kratko vreme.“
Kako je to izgovorila, tako se otvoriše vrata na vrhu kratkog niza svetlih drvenih stepenica i pojavi se veoma stara gospođa u sjajnoj bundi, a za njom proćelav čovek u tamnom odelu i sa naočarima uskih stakala bez okvira. Uhvatio je gospođu iznad lakta kako bi joj pomogao da siđe niz stepenice, uz krajnje učtive, gospodske pošalice o tome kako će ona nadživeti sve njih, a onda se obrati nadobudnoj sekretarici.
„Natalija, molim te, pozovi taksi za gospođu Ambrus.“
Ledena maska rastopi se u usiljen osmeh od uva do uva. „Odmah, gospodine Remzi.“
Remzi? Džes se obrte u mestu, a usta joj se otvoriše pre nego što je i stigla da razmisli. „Gospodine Remzi! Upravo s vama treba da se vidim u vezi s Denovom kućom…“
Devojka za pultom skoči. „Gospođice Morejn, objasnila sam vam da morate da zakažete! Stvarno izvinite, gospodine Remzi. Pokušavam da joj objasnim…“
Ali čovek u tamnom odelu nije ni gledao u nju. Pogled svetlih očiju bio je usmeren u Džes. „A koja bi to kuća bila, mlada damo?“
„Grinfilds lejn broj četiri. Kuća Dena Rosinskog. Dobila sam pismo…“ – ona ga zgrabi sa pulta i pokaza ga – „a ne znam šta ovo znači i brinem se jer mi on ne odgovara na mejlove.“
„Ah, vi ste prijateljica gospodina Rosinskog!“ Držanje mu u trenu posta brižno. „Gospodin Rosinski je naš krajnje poseban klijent. A da uđete u moju kancelariju? Natalija će nam skuvati čaj čim bude stigao taksi za gospođu Ambrus.“
Na to ošinu devojku za pultom hladnim pogledom, a Džes, pre no što će biti povedena uz stepenice u kancelariju gospodina Remzija, dobi tu satisfakciju da vidi kako recepcionarkine obraze zaliva plima ljutitog rumenila.

„Nažalost, vesti i nisu baš sjajne.“
Gospodin Remzi je upravo bio spustio slušalicu nakon drugog poziva u Ameriku. Sedeći preko puta njega i pijući čaj koji je donela ledena Natalija, Džes je uspela podosta da zaključi već na osnovu njegovih uvijenih odgovora i posmatrajući mu ozbiljno lice. Srce joj je bolno tuklo, krv joj se zgušnjavala od straha.
„Šta se dogodilo?“
„Gospodin Rosinski je primljen u bolnicu. Sve dosad je bio na kućnoj nezi, ali izgleda da mu se zdravstveno stanje pogoršalo, pa su ga u petak prebacili na intenzivnu negu.“ Svetle oči gospodina Remzija bile su pune ogromnog saosećanja dok ju je posmatrao preko naočara. „Nije sasvim pri svesti, koliko sam uspeo da shvatim gospodina Goldberga, njegovog advokata u Americi. Moram reći, nažalost, da zapravo i ne očekuju da se oporavi.“
Suze su ponovo krenule, samo što su ovoga puta bile neme i poražene. Klizile su niz Džesine obraze i kapale joj sa brade, utapajući se u narandžastu sintetiku njene radne uniforme. Gospodin Remzi gurnu po staklenom stolu kutiju sa skupim papirnim maramicama, debelim poput restoranskih salveta.
„Ali ne sme da umre. Ne sad. Taman kad smo je našli.“
„Gospodin Rosinski je već neko vreme bolestan: znao je da mu neće biti sve bolje. A i star je, ne zaboravite; prevalio je devedesetu. Bio je izuzetno temeljan u uređivanju svojih dokumenata. Kuća u Grinfilds lejnu zaista je bila poslednja kockica mozaika, a gospodin Goldberg mi kaže da je gospodin Rosinski bio presrećan što je i nju uspeo da uklopi posle tolikih godina, uz vašu pomoć. Veoma se lepo izražavao o vama, gospođice Morejn. Zato je i hteo da kuću pokloni vama, uz određen iznos novca za njeno renoviranje. To je veoma… nesebičan dar, što vi, siguran sam, već znate. Za takvu nekretninu dobila bi se znatna suma ukoliko biste rešili da je prodate. Bilo mu je veoma stalo da naglasi da s njom možete raditi šta god da rešite.“
Bilo joj je jasno da je ljubazan, a opet, sa svakom njegovom blago izgovorenom rečju osećala je kako joj raste pritisak u glavi. Otrla je nove suze maramicom. „Molim vas, ne govorite o njemu kao da je već mrtav“, procedi kroz stegnute zube. „Ovo još nije kraj. Ne može biti.“
Saosećajnim licem gospodina Remzija načas prominu senka nestrpljenja. „Gospođice Morejn, koliko god to bilo tragično, moramo znati kada da se oprostimo od onih koje volimo. Gospodin Rosinski je veoma star, veoma bolestan čovek. Vreme mu je da…“
„Ne!“ Skočila je na noge, na šta čaj iz šoljice pljusnu na sjajni, beljeni drveni pod. „Još nije vreme! Znate šta – kad vas molim – pozovite ih opet i kažite im da smo našli Stelu. Čak i ako nije pri svesti, kažite im da se postaraju da ga obaveste. Da smo našli Stelu Torn. Molim vas.“
Načas je mislila da će se on pobuniti, ali nakon kratkog oklevanja i malčice vidnog napora, uzvratio joj je prilično zategnutim osmehom. „U redu, gospođice Morejn.“ Na to je dohvatio slušalicu. „Natalija, daj mi kancelariju gospodina Goldberga… ponovo, ako nemaš ništa protiv.“

Ka Vilovoj kući zaputila se peške, kroz ulice predgrađa koje su mirisale na sveže ošišanu travu. U baštama su višnje bile okićene bledim cvetom nalik na mirisne oblake, a veče je bilo plavo i zračilo je obećanjem leta. Leta koje Den neće dočekati.
Glava joj je bila prepuna svakojakih misli, pa je dvaput zabasala pogrešnim putem i morala je da se vraća. Tek kad su joj se konačno na vidiku našla Vilova kola, parkirana na kolovozu ispred njegovog stana, shvatila je na šta po svoj prilici liči u toj narandžastoj uniformi, sa šminkom skroz razbrljanom od suza i crvenim nosom. Tačno je da ju je viđao i u gorem stanju, ali to je bilo pre… Odjednom je osetila strašnu nesigurnost i zažalila što nije upala u neki usputni pab da bar malo ublaži štetu.
Ali sada je bila tu. Dok joj je srce gruvalo kao ludo, pozvonila je. U suterenu je gorelo svetlo, a on je otvorio vrata posle nekoliko časaka i sve njene zle slutnje iščilele su kad je zakoračio ka njoj i snažno je privukao u zagrljaj.
„Nadao sam se da si ti. Nedostajala si mi. Da znaš da je dobro što nemaš telefon, inače bih ti ostavljao po pedeset srceparajućih i dosadnih poruka na dan.“ Tad ju je pustio koliko da je poljubi, pa je opet privio uz sebe, mršteći se. „Hej, šta je bilo? Džes? Sranje – uđi.“
Pošla je mračnim stepenicama dole u njegov stan, gde on nestade u kuhinji i pojavi se s flašom crnog vina i dvema čašama.
„Izvini. U pravu si, nije trebalo da kažem to za poruke.“ Izručio je vino u njenu čašu i po stolu. „Samo sam se šalio – časna reč. Ako si došla da mi kažeš da ne želiš više da se viđamo…“
Ona mu uputi bledunjav osmeh, pa izvadi pismo iz džepa. „Ovo je stiglo jutros. U vezi s kućom.“
On ga uze i pročita. Posmatrala je kako mu se na licu smenjuju strepnja, pometnja, zapanjenost. Pogledao je u nju, a usta mu se polako razvukoše u osmeh. „Da li ovo znači ono što ja mislim da znači? Da ti je poklonio kuću? O, bože, pa to je fantastično – zar ne?“
Ona klimnu glavom. „To je nešto najdivnije, najnesebičnije što može i da se zamisli. Isprva nisam mogla da poverujem – mislila sam da je od onih podmetačina za kakve se malo-malo pa čuje – ali upravo sam se videla sa izvršiteljem koji je poslao pismo i sve je zvanično. Kuća je moja. Ključeve ću moći da dobijem od komunalnog odbora za dan-dva. Ali…“
Suze su joj linule kao iznenadan pljusak i ništa drugo nije mogla do da im se preda. On se pomeri do nje, privi je uz sebe i čvrsto je zagrli dok je kiši suza jenjavao bes, nežno je ljuljajući, zagrevajući joj toplim dahom kosu. A onda, dok je šmrktala i grcala nakon plača, on zavuče ruku u džep farmerki i izvadi belu pamučnu maramicu. Džes se nasmeja.
„Ne mogu da duvam nos u nju.“
„Zašto?“
„Previše je čista. Upropastiću je.“
„Onda ću je upotrebiti ja.“ Nežno joj je upio suze po obrazima i obrisao joj nos. Lice mu je bilo ozbiljno i puno nekakve nežnosti od koje joj je došlo da opet zaplače. „Eto tako. Znaš šta, svestan sam da sam ponekad bezosećajna budala, ali imam utisak da sam nešto tu propustio. Ti si nova vlasnica izrazito poželjne nekretnine na vrhunskoj lokaciji u Londonu. Šta je tu za plakanje?“ Tad mu odjednom sinu, te mu se izraz lica preobrazi u prestravljenost. „Sem ako nije… O, Hriste, Džes – da li je…?“
Ona odmahnu glavom. „Još nije. Ali neće dugo poživeti. Preneli su ga u bolnicu i sumnjaju da će dolaziti svesti. Ne zna za sebe.“ Glas joj je zadrhtao; progutala je knedlu. „A ja imam utisak da sam ga prevarila. Promenio mi je život i dao mi najneverovatniji dar, a čime sam ja to zaslužila? Ničim. Nije našao Stelu. Umreće ne saznavši šta je bilo s njom, a ja… ja…“
Zaćutala je jer je počeo da zvoni telefon, na šta su oboje poskočili. Osećala je da Vil okleva, kao da se neće javiti, a onda se predomislio.
„Možda bi trebalo – čisto za svaki slučaj…“ Ustao je, ne odvajajući oči od Džes dok se javljao. „Vil Holt.“
Čudnovato se umirio kada je osoba sa druge strane linije progovorila. A onda je izgovorio samo usnama: Ona je.
Džes đipi i stade do njega. On nakosi slušalicu kako bi mogla da čuje. Glas koji je dopirao do njih bio je prozukao od starosti, ali smiren i odsečan.
„Vaš broj mi je dala moja veoma dobra prijateljica Džordžina. Moram reći da nisam bila baš voljna da vam se javim. Pojma nemam čega bi moglo da se tiče, ali u ovim godinama slutim da će svaka vest biti depresivna.“
„Gospođo Danijels, neizmerno mi je drago što ste me ipak pozvali.“ Vilov ton je bio ozbiljan; blag i pun poštovanja. Kroz Džesinu glavu prolete misao koliko je on u svemu tome bolji nego što bi ona bila, i ona oseti duboku zahvalnost. „Reč je o nečemu prilično ličnom, ali nadam se da neće biti depresivno. Tiče se jednog vašeg starog… prijatelja; gospodina po imenu Den Rosinski.“
Usledila je tišina. Tišina koja se protezala i pucketala pod bremenom godina dok su Džes i Den gledali jedno u drugo, a vreme stajalo u mestu.
„Gospođo Danijels? Još ste tu?“
„Da. Da, još sam tu.“ Ona odsečnost je bila nestala. Glas je sad bio tih, promukao i pun čežnje. „Den… Je li on… još živ?“
„Jeste, premda mu nije baš najbolje. Pokušavao je da vas nađe. Mnogo bi voleo da ponovo stupi u kontakt s vama, ako mu to dozvoljavate.“
Njen odgovor je bio sićušan uvučen dah, jedva čujan; potom je rekla: „Da. O… da, molim vas.“

40

Stela Danijels je živela u malom selu na oko dvanaest kilometara od bolnice „Lejton menor“. Bilo je to mestašce kakvo se javlja u adaptacijama romana Agate Kristi, s kućama sjaćenim oko seoske utrine i živopisne krčme. Međutim, žena koja je otvorila vrata kotedža obraslog visterijom bila je, sa svojom blago začešljanom srebrnom kosom i urednim sivim kašmirskim džemperom na kopčanje, malčice previše doterana za ulogu gospođice Marpl.
Vil nije bio siguran šta je očekivao, ali svakako se nije nadao takvoj pribranosti, takvoj otmenosti. Stela Danijels je lepo nosila svoje godine. Bila je krhka ali uspravna; kožu su joj brazdale duboke bore, ali oči su joj bile jasne i plave, i prepune svih onih osećanja koja je prognala sa lica. Uvela ih je bez reči, a u malom hodniku, punom kosih predvečernjih sunčevih zraka i mirisa lavande, uhvatila je Džes za obe šake.
„Hvala vam što ste došli“, tiho reče gledajući čas u Džes, čas u Vila. „Kako mu je? Imate li nekih vesti?“
Džes nervozno okvasi usne. „Još je u nesvesti, ali navodno to ne mora da znači ništa loše. Nalazi se pod nadzorom vrhunskih doktora iz te oblasti medicine, a oni preduzimaju sve što se može. Kažu da ne smemo prestati da se nadamo.“
Steline oči se sklopiše na jedan kratak tren, a onda je stegla Džesine šake. „Potpuno si u pravu. Ako sam nešto naučila, onda sam naučila da ne smemo prestati da se nadamo. Hajdemo sad ovamo da pristavim čaj.“
Pošli su za njom u svetlu, ljupku kuhinju, na čijem jednom kraju se nastavljala staklena bašta isturena u vrt. Tu su bili divan i stolica, kao i stočić s poslužavnikom na kom su uredno bile poređane porcelanske šoljice, uz bokalčić s mlekom. Vil i Džes su kruto sedeli na divanu dok su čekali da voda provri. Činilo im se da je prerano da progovore o ozbiljnim stvarima, pa Vil popuni tišinu diveći se kući.
„Kupila sam je da bih bila blizu bolnice“, reče Stela. Glas joj je još imao ukus njenih londonskih korena, slab ali nepogrešivo prepoznatljiv. „Sigurno vam je Džordžina rekla da je i moja ćerka Dejzi bila tu pacijent, dok je Džordžina bila skroz mala? Dakle, Džes, budi srce pa prenesi ovaj čajnik. Zbog artritisa nisam baš pouzdana s takvim predmetima.“
Dok je Džes ustajala, Vil je razgledao fotografije koje su stajale na belom stočiću kraj stolice. Novine, lupa i dobrano izlizani jastučići svedočili su da je to Stelino najdraže mesto za sedenje, a fotografije su bile postavljene da ih odatle lako vidi. Na jednoj se video zrnast snimak mlade žene koja se osmehuje u objektiv, sa skupljenim očima nabrčkanim od zarazne sreće. Na drugoj su jedno uz drugo stajali izbledeli mlada i mladoženja; mladina plava kosa bila je podignuta u frizuru koja je bila toliko izmodela da je sada delovala kao moderan retro.
„Ah, moje kćeri – Dejzi i Vivijen“, reče Stela ulovivši ga kud gleda dok se pažljivo spuštala u fotelju. „Bog i šeširdžija, zaista. Dejzi je bila tako mila, tako puna ljubavi, tako radosna, iako mnogi ne bi rekli da je imala preterano razloga za radost! Ali ona je vrcala od oduševljenja i zbog najprostijih svari – kad gleda ptice u paviljončićima, ili kad kupuje sladoled iz kolica. Bio je to dragocen dar, a meni naročito divan kad sam se navikla na Vivijenine visoke standarde. Još kad je bila mala, kupiš li joj haljinu, ona se naduri zato što hoće i suknju. U tom pogledu bila je sva na majku.“
„Majku?“, upita Vil, pometen od glave do pete.
„Oprosti – zbunjujem te. Vivijen je bila Nensino dete. Nensi Prajs. Kad je Džordžina rekla da imate vesti o nekom starom prijatelju, mislila sam da je sigurno nešto u vezi sa Nensi. Odavno već nismo u kontaktu, ali to bi ličilo na nju, da iznova iskrsne kao da ništa nije bilo.“
Vil se isteže napred i sa poštovanjem utiša glas. „Zapravo imam neke vesti i o njoj. Nažalost, umrla je pre dve godine. Neko vreme je živela u staračkom domu, a kuća u Grinfilds lejnu bila je prazna. Niko nije znao kome pripada.“
Pruživši se da im da šoljice, Stela se načas umiri. „Žao mi je što to čujem. Nekada smo bile bliske, Nensi i ja. Bliske kao sestre.“
„Šta se dogodilo?“
Stelin osmeh bio je tužan i blag; nagoveštavao je rane koje su davno nanesene, ali nisu nikada potpuno oproštene. „To je poduga priča.“
Džes kraj njega ispravi leđa. Sedela je s torbom na krilu, držeći je stisnutu uz grudi, ali sada ju je raširila i izvadila iz nje svežanj pisama. „Volela bih da je čujem, ali mogu li vam prvo dati ovo? Ne deluje mi pošteno da ih čuvam kod sebe i sekund duže kad su vaša. Sva ste ih već čitali, sem ovog na vrhu. Ono je stiglo pre neki mesec i tad smo i započeli potragu.“
„O…“ Stela uze pisma, a onda je načas gledala u njih; ruka joj polete ka ustima. Potom je zaklopila oči i privila pohabani svežanj uz srce. Bore na čelu su joj se produbile, a između obrva su joj se urezale dve brazde bola, dajući njenom licu izraz snažne unutrašnje patnje.
Vil tiho ustade i pruži ruku ka Džes. „Gospođo Danijels, imate divnu baštu. Možda bismo mogli da izađemo na pet minuta i propisno je pogledamo?“

„Zaista se izvinjavam, oprostite mi. To je zato što sam ugledala njegov rukopis, posle tolikih godina. Valjda mi se sve vratilo.“
Vil i Džes su se bili vratili iz bašte i upravo su svi pili čaj, ponešto prejak i potpuno hladan. Pisma su stajala na urednoj gomili na stolu kraj Stele. Nije ih čitala: to će uraditi polako, natenane, kad bude sama i kada bude mogla potpuno da zaroni u uspomene. Sem tog najnovijeg – njega je pročitala. Sad ga je držala u rukama i dodirivala papir koji je dodirivao i on, i čula u mislima njegov glas kako izgovara te reči koje je sasvim nedavno napisao.
Mila moja devojko…
Uspela je da se osmehne. Osećala je radoznalost u njima i dirnuli su je njihovi učtivi pokušaji da je prikriju. „Strahovito smo se voleli“, reče, pa se nasmeja seti u sopstvenom glasu. „Istinski smo verovali da će naša ljubav pobediti sve. Sem možda smrti: mislili smo da nas samo ona može razdvojiti.“
„Ali nije tako ispalo“, kaza Džes pruživši se da vrati šoljicu na tacnu. Bila je izvukla jednu nogu iz baletanke i podavila je pod sebe na divanu, a telom se nakosila kako bi mogla da se nasloni uz Vila. Stela je pamtila taj imperativ dodirivanja. Bezmalo nalik magnetnoj sili.
„Da. Nije tako ispalo. Ne u našem slučaju. Na kraju nas nije razdvojio tuđin i neprijatelj, već nešto mnogo bliže domu.“ Stela je pratila jagodicama prstiju Denov rukopis na kovertu i pitala se kako da objasni ovim mladim ljudima, koji su odrasli u jednom svetu jednakih mogućnosti i emancipacije, u kakvoj se situaciji ona tada našla. „Drugačije je bilo u to doba. Žene su bile prisutne, radile su muške poslove po fabrikama i seoskim imanjima, ali i dalje smo bile vlasništvo svojih muževa. Rađale smo decu, snosile svu odgovornost za brigu o njima, a ipak nam je zakon davao vrlo malo prava na njih.“ Otpila je gutljaj hladnog čaja, pa iskrivila lice. „A žena poput mene nije imala baš nikakvog prava.“
„Žena poput vas?“
„Preljubnica. Obrukana supruga. Neprikladna majka. U to doba nije postojao razvod bez krivice. Da bih okončala brak, morala sam priznati da sam bila neverna, a time bih istoga trena uništila sebi svaku nadu da će mi dozvoliti da zadržim Dejzi.“
Džes se ispravi, sva nakostrešena od ogorčenja. „Ali to je krajnje nepravedno!“
„Naročito kad se zna da je i Čarls bio neveran.“ Videvši da je njihovim licima preletelo iznenađenje, Stela nastavi uz suv osmeh. „O, da, Čarls je bio zaljubljen u drugu osobu kad smo se uzeli, samo što sam ja bila suviše naivna da to vidim. Štaviše, njegova ljubav bila nam je kum na venčanju.“
Vil zastade, držeći šoljicu na pola puta do usta. „Čarls je bio homoseksualac?“
„Da, mada to niko ni naslutio ne bi, niti bi mi verovali sve i da sam im rekla – sveštenik i porodičan čovek, sve parohijanke su mu jele iz ruke. Ne bi poverovali ni da me je tukao, niti da me je uzeo silom. Godinama sam se posle vraćala u sećanju na to popodne kada je Den opet došao i pokušavala da dokonam da li sam nešto mogla drugačije uraditi – da li je trebalo da budem hrabrija i oglasim istinu na sva usta? Međutim, tad je bilo uveliko prekasno. Predugo sam ćutala. Skrivala sam modrice kad me je Čarls tukao. Svima sam dozvoljavala da se prema meni odnose kao prema nesposobnoj majci. Čak ni Nensi nisam govorila istinu o našem braku. Mislila sam da sam dobra i odana, ali zapravo sam samo sebi zapečatila sudbinu. Bila sam…“
Zaćutala je.
Godinama joj se činilo da na prstima hoda duž ruba litice, da povremeno posrne i izgubi tle pod nogama, da svu snagu troši na to da ne gleda dole u reckaste stene i more koje se peni pod njima. Postepeno je hod bio sve lakši; tle je postajalo čvršće, njeni koraci sigurniji. A sad joj se činilo da je otvorila oči i shvatila da je opet na rubu te litice, zagledana dole.
„Sve je u redu“, blago reče Džes. „Ne morate da pričate o tome ako ne želite.“
Stela klimnu glavom. Nikada nije govorila šta se dogodilo. Koliko god je to bilo moguće, trudila se da ne razmišlja o tome. Uspomene su joj bile zapečaćene u nepropusnoj kutiji koju je gurnula u najdublji zakutak glave. Možda je i bilo najbolje – najbezbednije – da ih tu ostavi, neotvorene. Pogledala je u pismo koje je držala, a srce joj se steže od tog dobro znanog, voljenog rukopisa. Nagađam da uskoro ništa od ovoga neće imati važnost i da će naša priča postati prošlost.
Ali jeste imalo važnost. Neizmernu važnost.
Udahnula je vazduh, pa ga polako ispustila. A onda je počela priču.

Dok je govorila, iz bašte su se prikradale senke, zamagljujući rubove između sadašnjosti i prošlosti. Ptice su okončale večernju pesmu i svet se umirio i utišao.
Stela je pripovedala kako se Den vratio, baš onako kako se molila i čeznula, i kako im je Čarls ukrao nadu i pretvorio je u pepeo. Pripovedala je o izboru na koji ju je prisilio, o svojoj agoniji dok je gledala Dena kako odlazi; o doktoru Volšu i tabletama koje na kraju jesu malčice olakšale bol, ali su je stajale kćeri.
„To je bilo onog leta kad su krenule fau-jedan“, tiho je rekla. „Odmah posle Dana de, kad je delovalo da se sve razvija odlično po savezničke snage, kod kuće je počela nova strahota. I pre su nas bombardovali, naravno, u Blicu četrdesete i četrdeset prve, i bilo je užasno, ali maltene smo se bili navikli na taj noćni ritual kad se oglase sirene i krećemo u skloništa. Ove su bile drugačije. Pojavljivale su se niotkuda – puka tačkica na jasnom plavom nebu – i ne znaš gde će udariti u zemlju. Jednog dana sam povela Dejzi u kolicima do prodavnica. Tablete su sve… zamutile, nisam mogla da razmišljam. Čula sam taj zvuk – zujanje. Mislila sam da je u mojoj glavi, da ludim, i morala sam da izađem iz prodavnice i da pokušam da ga se oslobodim. I tu sam je… ostavila. A onda je usledila eksplozija.“
„Ali ništa joj nije bilo? Bomba je nije pogodila?“
Vilov nežni podsticaj vrati je u stvarnost i ona otvori oči. Nije čak ni bila svesna da je žmurila.
„Znam. To znam sada, ali tad nisam znala. Pokušala sam da se vratim do nje, znaš, ali bilo je nemoguće. Haos na sve strane. Bila je pogođena jedna kuća, i autobus pun ljudi, i nisam mogla da se probijem. Da sam jasno razmišljala, shvatila bih da su prodavnice gde sam je ostavila skroz na drugoj strani, ali ja uopšte nisam mogla da razmišljam. Bio je mrak kad su me našli, dole kod kanala. Ne sećam se ni kako sam tamo stigla, ni šta se desilo, samo znam da sam bila mokra do gole kože i sva blatnjava. Pamtim da sam se smrzavala i da mi je doktor Volš dao neku injekciju. Osećala sam kako mi ulazi u krv, kako mi je zagreva.“ Oslušnula je sopstveni glas i iznenadila se koliko bezlično zvuči. „Odveli su me u bolnicu. U ludnicu. Zaključali su me, kao zatvorenika, a ja sam se tome radovala zato što sam to i zaslužila za ubistvo svoje kćeri.“
„Ali niko vam nije rekao da je ona živa?“, užasnuto upita Džes.
„Niko je uopšte nije ni pominjao. A ja nisam pitala pošto sam se bojala da ću morati da slušam nekog kako mi saopštava šta sam uradila. Davali su mi jake sedative, pa nedeljama takoreći nisam ni bila budna. Želela sam da umrem i mislim da bih verovatno i umrla da nije bilo Nensi.“
Sad je već gotovo bio mrak. Stela se naže u stranu i uključi lampu kraj sebe. Njen sjaj pade na Džesino lice i pokaza tugu ispisanu na njemu.
„Šta je Nensi uradila?“, upita ona.
„Došla mi je jednog dana. Bila je u nevolji; najstarijoj nevolji u kojoj devojka može da se nađe“, žalosno reče Stela. „Nije imala kome drugom da se obrati, trebala joj je moja pomoć. Znala je za kuću, razumeš; za tu u Grinfilds lejnu, koju mi je kupio Den. Htela je da pređe tamo. Isprva nisam želela da je pustim – ta kuća mi je bila poslednja spona s Denom, a vreme koje smo tamo proveli bilo je za mene dragoceno – ali mislim da mi se činilo – ako joj pomognem oko deteta, biće to prvi majušni korak u iskupljenju za ono što sam uradila sopstvenom detetu.“
Džesino lice obasja razumevanje. „Dakle, tako je Nensi došla da tamo živi.“
„U početku je to trebalo da bude samo zakratko, dok ne rodi dete. U stvari, prvobitna zamisao je bila da tamo živimo zajedno, ali dabome, to se nikad nije dogodilo.“ Stela se tiho nasmeja. „Imala sam taman toliko snage da izađem iz bolnice, ali nisam mogla nikako da smislim kako da se iščupam iz braka. I zato sam se vratila u kukavni parohijski dom.“
„A Dejzi… nije bila tamo?“
„Nije. Soba joj je bila prazna, stvari spakovane u sanduk od čaja na tavanu, krevetac rasklopljen. Štošta sam čeznula da znam – jesu li joj našli telo, da li je bilo sahrane – ali Čarls nije hteo da priča o tome. Mislila sam da je takav zato što je suviše potresen, pa nisam navaljivala, jer za sve sam ja bila kriva. Dane sam preživljavala tako što sam se usredsređivala na rođenje Nensinog deteta… Eh, biće da je nešto što je započelo kao okajavanje postepeno postalo uže za spasavanje…“
Pojavi se mačka Rubi, protežući se i sa istančanošću harfiste čupkajući kandžicama ručku fotelje pre nego što će skočiti Steli na krilo. Stela spusti Denovo pismo na sto, uz ostala, i poče da je mazi, pripovedajući Džes i Vilu kako se Nensi porodila u sobi do ulice u Grinfilds lejnu i o tome kako je bila ravnodušna prema bebici, koliko su joj bile odbojne telesne realije majčinstva.
„Čitava ta procedura joj se gadila od samog početka. Morala sam ja da idem na dečju kliniku po mleko i flašice, pošto joj nije baš prijala zamisao da je sama doji. Otprilike nedelju dana po Vivijeninom rođenju bio je Dan pobede i Nensi je gorko patila što propušta zabavu. Nije htela da uzme bebu na ruke, nije mogla da je trpi kad plače, i naravno, nije imala ništa za nju – ni odeću, ni pelene, ništa. Bilo mi je logično da donesem Dejzine stvari. A onda, kad je postalo jasno da je Nensi rešena da ostavi dete, bilo mi je logično i da ga uzmem. London je tad vrveo od napuštene dece – izbeglica, siročića iz Blica, slučajno začetih beba američkih vojnika – i dečja služba jedva je izlazila na kraj s njima.“
„Zar nije Čarls prigovarao toj zamisli da je uzmete trajno?“, upita Džes.
„Štaviše, nije. I za njega je to bilo savršeno rešenje.“ Pod ritmičnim milovanjem Steline ruke, mačka je počela bučno da prede. „Čarlsu je spoljni privid bio sve. On mu je pružao paravan iza kog će se kriti.“ Prevrnula je očima. „Želeo je porodicu, ali izvesno nije želeo da radi ono što je nužno da bi se imala porodica. Nensino dete mu je pružilo priliku da deluje milosrdno – time što pruža dom nevinoj žrtvi rata – a i kao tradicionalni porodični čovek. I tako je to rešeno; pogodba je sklopljena. Ja sam Nensi dala svoju kuću, a ona meni svoje dete. Ništa nije potpisano, ništa zvanično, ali postojala je…“ Poćutala je. Bile su to godine kad se nalazila najbliže ivici one litice. Kada joj je povremeno bila jezivo zamamna pomisao da se naprosto preda i prevali se dole. „Imala sam ćerku. Nije bila moja ćerka, ali… trudile smo se najbolje što smo mogle.“
„I za sve to vreme Dejzi je bila u ’Lejton menoru’“, reče Vil. Sedeo je zavaljen, pa mu je lice počivalo u senci i nije se moglo protumačiti, ali glas mu je bio tih i pomalo hrapav. „Čarls vas je izdao u bezbroj pogleda, zar ne? Nije vam dao da odete sa Dejzi, a ipak… otarasio je se kao da to nije ništa. I dozvolio je da mislite da je mrtva i da ste vi krivi za to.“
Stela klimnu glavom, ućutkana načas osećanjima koja su joj se skupljala u grlu. „Mislio je da zna šta hoće, a onda je to dobio i ustanovio da ipak to nije želeo. Doktor Volš je neko kratko vreme podozrevao da nešto nije u redu sa Dejzi, ali Čarls nikad to nije hteo da prihvati. Kada je saznao za Dena, mislim da mu je to posejalo seme sumnje da Dejzi možda nije njegova kći, pa mu je tako nagoveštaj da nije ’normalna’ pružio savršeno opravdanje da je se otarasi.“
„A vi o tome pojma niste imali.“
„Tad nisam. Niti dugo posle toga. Saznala sam kasnije, naravno, ali dvadeset godina sam nosila u sebi taj bol što sam je izgubila, i breme krivice. I jasno vam je, zato nisam ni mogla da se vratim Denu. Imala sam slobodu, ali zbog onoga što sam uradila znala sam da je ne zaslužujem. Da izvesno ne zaslužujem da budem srećna.“
Glas joj je utihnuo dok se sećala šta joj je napisao u pismu na početku svega. Stela, ne želim da te grize savest… Ona truje sreću i tera nas da verujemo kako ne valjamo… To pismo je pročitala stotinu puta, a onda ga stavila u kutiju sa ostalima, pa ih sva dala Nensi. Da ih čuva, ali i zato što više nije mogla da ih čita. On joj je nudio oproštaj za koji je verovala da nema prava na njega.
„Kako ste saznali šta je Čarls uradio?“
„Kad je umro. Ostavio je za sobom sva dokumenta – formulare koje su na početku potpisali on i doktor Volš, sva pisma koja je godinama primao iz bolnice, sa zahtevima za novac za novu odeću, sa obaveštenjima da je preležala boginje, u tom stilu – u jednom kovertu naslovljenom na mene. Valjda mu je to bio jedini plemenit čin, što nije uništio i njih kao što je uništio sebe.“
„Sebe?“
„O, da. Znate, sve te godine on je i sam nosio sopstveni teret griže savesti, premda ga je od mene krio. Na kraju je breme postalo preveliko da ga dalje nosi. Patolog je bio vrlo ljubazan – možda ljubazniji nego što je Čarls zasluživao. Rekao je da je Čarls verovatno nesrećnim slučajem popio previše tableta za spavanje. Možda se zabrojao.“
„Uzrok smrti nesreća“, tiho reče Vil.
„Upravo tako. Milosrdno od njega, budući da je samoubistvo gnusan greh u očima božjim.“
Da je bilo po Stelinom, u izvodu bi stajalo „uzrok smrti trovanje“: dvadeset tableta za spavanje i isto toliko godina toksične griže savesti.
„I tako ste se najzad ponovo sastali sa Dejzi“, reče Džes, blago je navodeći ponovo na priču. „Kako je bilo to?“
„Da ti srce prepukne.“
Stela o ovome jeste ranije pričala. Štaviše, u dugim godinama svojih kampanja kao da je o malo čemu drugom i govorila, svima redom, mašući istinom kao barjakom ispred slepih očiju. „U to vreme se smatralo ispravnim postupkom da se deca smeštaju u takve ustanove, ali ona su živela u jezivim uslovima. Ne možete vi to da zamislite… ponašali su se prema njima kao prema životinjama, vezivali ih ili ostavljali u postelji zato što niko nije hteo da se potrudi da ih digne.“
Bila joj je to poznata teritorija, ali nikada nije prestala da bude bolna. „Naravno, htela sam da je uzmem i odvedem što dalje, ali nisam mogla. Ja sam za nju bila neznanac. Odrasla je ne upoznavši toplinu i nežnost i zato se potpuno zatvorila. Prošla je čitava godina dok mi nije ukazala dovoljno poverenja da je zagrlim, dve godine dok je nisam navela da progovori. Bila je naprosto zaboravila da priča, jer niko joj se nikada nije obraćao. Trudila sam se iz sve snage – zarad svih pacijenata tamo. Provodila sam koliko god sam mogla vremena s decom, igrala se s njima, pričala im; to je postalo žiža mog života. A kad se vratim kući, pisala sam pisma nadležnima, postavljala pitanja, podnosila zahteve, i uopšteno sam im se gadno pela na glavu. Postepeno je stanje krenulo da se poboljšava. Dejzi je umrla kad je imala svega trideset šest godina – bolovala je od srca, znate – ali bolnica je tada već bila potpuno drugačije mesto za život. Radosno mesto za život. Mnoge druge bolnice, međutim, nisu bile takve, i zato se moj rad nije okončavao tu. Osnovala sam dobrotvorno društvo i postala vladin konsultant za društvena pitanja – iako nikada ni sanjala nisam da bih umela to da radim.“
„Dobili ste Orden Britanske Imperije“, ozbiljno reče Vil. „Na internetu nisam mogao da nađem ništa o Steli Torn, ali ima mnogo o Steli Danijels, a tu su i neke vaše divne slike u kraljevskom dvorcu.“
Stela se nasmeja, dirnuta njegovim divljenjem. „Promenila sam prezime posle Čarlsove smrti. Nisam više bila ona krotka, nemoćna devojka. Mada sam se osećala kao grozan prevarant kad sam primila orden. To što sam radila – radila sam iz sebičnih razloga. Radi Dejzi, da joj nadoknadim što sam za sve te godine bila tako loša majka i da ispunim ogromnu prazninu koja je ostala iza Dena.“
„Vi ste čudesni“, tiho se oglasi Džes, ustajući da zagrli Stelu. „Časna reč. Čudesni.“
Stela uzvrati zagrljajem, trepćući usled iznenadnog žackanja suza. „Ne. Počela sam kao obična žena, a na kraju sam imala sreće. Našla sam svoju ćerku i otkrila svoj glas.“ Kad ju je Džes pustila, ona brzo obrisa obraze, pa se nasmeja. „Dajte da vam skuvam sad još čaja. Ovoga puta pijemo vruć…“
Prikupljala je snagu da se digne, ali Vil je preduhitri. „Dozvolite meni. Dovoljno smo vas već umorili.“

Svetlost lampe se odbleskivala u staklu, zatvarajući ih u zlatan mehur i ne dajući tami da uđe. Uz sveže skuvan čaj prešli su i na druge teme, pa je Džes pričala Steli o svojoj majci, koja je, poput Nensi, izabrala da ode iz ćerkinog života; o momku koji ju je, kao Čarls nju, zlostavljao. Bezbroj sličnosti, a čitav jedan svet i dva naraštaja rastojanja, ali Stela joj je bila zahvalna što joj je poverila priču o sebi. Kada se čajnik ispraznio, Vil i Džes odneše šoljice u sudoperu. Ona ih je prala, a on uze krpu da ih briše.
„Den mi je rekao da vam je često pisao posle rata“, kaza Džes nadjačavajući šum puštene vode. „Želeo je da znate da vas čeka i da vas još voli, ali sigurno je Nensi bacala ta pisma. Zbog čega je to radila?“
Stela je već bila umorna. Dugo je pričala; glas joj se tanjio i osećala je pritajeno damaranje u slepoočnicama. „Nensi je grabila da preživi. Znala je da bude bezobzirna i uvek je preduzimala sve što je nužno da zaštiti sebe. Pretpostavljam da se sekirala da ću ostaviti Čarlsa i otići s Denom ako budem dobila pismo od njega, i da bi tada Vivijen bila poslata njoj. Ili da bi se Den vratio da živi ovde sa mnom, pa bismo tražili kuću natrag…“
A možda je mislila i na mene. Ta misao joj izniče niotkuda, poput bledog noćnog leptira koji iznenadno srlja iz tame i tiho udara u prozorsko staklo, a onda ostaje miran tu, u svetlosti lampe. Nensi ju je videla u bolnici i bila svedok njenog bolnog putovanja natrag u spoljni svet. Na svoj žustri, bespogovorni način ona ga je i bodrila – delom možda radi sebe, ali nije se moglo sumnjati da je spasla Steli život. Možda je verovala da će pisma od Dena poništiti sve te mesece mukotrpnog napredovanja i povući je opet ka rubu litice?
To nikada neće saznati. Nensi sad više nema, kao ni mnogih drugih ljudi čija je imena večeras izgovorila prvi put posle pola životnog veka.
Staklo pred njom je odražavalo jarko osvetljenu kuhinju iza nje, gde su se Vilov i Džesin obris kretali jedan oko drugoga, razgovarajući tihim žamorom. Iza prozora, slojevi sumraka tamneli su u noć. Steli se činilo da nepomično lebdi između sadašnjosti i prošlosti, između te osvetljene sobe i tamnog vrta.
Razgovor ju je iscrpao, ali radovala se što ga je obavila. Osećala se smireno; nekako lakše, kao da je zbacila sa sebe debeo kaput usred toplog dana. Izgovaranje tih stvari naglas pružilo joj je drugačiji ugao posmatranja: sad ih je mogla sagledati prosto kao niz događaja, poput đinđuva u ogrlici, međusobno nezavisnih, ali spojenih u nepromenljiv niz. Ružnih ali i lepih. Sa zaključavanjem prošlosti bila je zaboravila na te lepe.
Krilo joj je bilo toplo od mačke; kapci su joj padali. Pustila ih je da se sklope. U prijatnom zamračenju počela je da vadi uspomene i pregleda ih jednu po jednu. Činilo joj se da razmotava skupocena blaga uvijena u tanki papir. Tu je bila Nensi sa svojom žestokom, gunđavom dobrotom i promuklim smehom; zavrtala je plavu satensku haljinu deveruše da izvadi cigarete iz podvezice, jela konzervisane breskve na crkvenom slavlju, razmetala se modernim, novim mantilom na duplo kopčanje. Boje svih tih slika bile su sveže i neizbledele. Videla je Ejdu s cvetastom keceljom i prisetila se njene čudotvorne sposobnosti da usprkosi racionisanju i stvori šešir, puding od hleba, lepu haljinu. Sledeći je došao Ernest Stouks, sa svojom nezasitom glađu, za njim Fred Kolins sa svojim „boks braunijem“. Mardžori i njene pogačice. Hilda Gudol, koja šakom i kapom deli savete u porodilištu. Den.
Den…
A na to je treperavi film ispod njenih kapaka zamucnuo i završio se.
Nije želela da oživljava davne trenutke s Denom. Želela je nešto više od uspomena, koliko god da su dragocene i savršene.
Želela je nešto više.
Uzela je njegovo pismo i prinela ga obrazu. Čak ni posle svih tih godina nije bila u dovoljno dobrim odnosima s Bogom da bi ma šta od njega zatražila, pa je zato opet čvrsto zažmurila i šapatom uputila poruku samom Denu.
Ovde sam, izdrži… Doveka još nije isteklo.

Farovi spitfajera zlatili su svetlu penu krbuljice po živicama, mačje oči su sjaktale. Noć je disala hladnim dahom.
„Šta ako smo zakasnili?“
Džes je to upitala tihim glasom, kroz stegnute zube, kao da joj je zima pa se trudi da joj ne cvokoću. Vil uključi slabo delotvorno grejanje i odvrte ga na najjače.
„Sećaš se šta je napisao u pismu. Nije se okanio nade, a nećemo ni mi.“
Zastao je na raskršću. Osvrnuvši se da proveri ne idu li neka kola sleva, ugledao joj je lice iz profila, bledo ocrtano naspram tamnoplave boje. Farovi u prolazu osvetliše joj obraze svetlucave od suza.
„O, Džes, mila moja…“
Ona brzo obrisa lice rukavom košulje. Njegove košulje, one koju joj je dao iz svog ormara kod kuće. „Pokušavali smo da pomognemo, ali plašim se da smo samo sve pogoršali. Nije li nada rđava kad ne vodi ničemu? Nije li bolje zadovoljiti se manjim i izbeći razočaranje?“
On skrete sa raskršća, putem koji vodi iz sela. Pred njima je počivala samo tama. „Dali smo sve od sebe. Uradili smo sve što smo mogli.“
Čim je to izgovorio, osetio je koliko su mu reči neumesne, sitne. I koliko su i njih dvoje sićušni. Njegov automobil je bio malecan čamac koji plovi po crnom moru ispod nepreglednog svoda noći.
„Ali šta ako to nije dovoljno?“, reče ona. „Šta ako umre ne saznavši da smo je našli?“
Pred njima se u svetlu farova pomaljala neka kapija. On skrenu pred nju i isključi motor. Tišina je bila iznenadna i potpuna.
„Onda će makar znati da si pokušala“, tiho kaza Vil nakosivši se telom ka njoj, nespretno u tom malom prostoru. „Znaće makar da je tamo negde u Engleskoj jednoj divnoj devojci bilo dovoljno stalo do njega da sasluša njegovu priču i poduhvati se potrage. A Stela će znati da je nikada nije zaboravio.“ Na to pruži ruku i pomilova je po obrazu gornjom površinom prstiju. „Za sve ove godine, kroz sve što je propatila, bila je voljena. Nije li to na kraju ono najvažnije? Znati da si voljen?“

41

„Ali fleka je još tu!“ Žena zabode u tkaninu prst načičkan dijamantima kao prilepcima, pa se razdraženo i sitno nasmeja. „Znate šta, možda vi to ne razumete, ali ovo je haljina od četiristo funti. Donela sam je na čišćenje, a vi mi je vraćate u istovetnom stanju kao što je bila i očekujete da ja to platim?“
„Zaista mi je žao“, kaza Džes, što je bila krajnja laž. „Kad ste je doneli, lepo smo vam objasnili da je gotovo nemoguće ukloniti mrlju od crnog vina sa sirove svile. Koristimo najefikasnije moguće rastvarače, ali i pored toga…“
Žena zabaci tašnu na rame. Bila je velika kao torba za tenis i sva okićena zlatnim katančićima i lancima, što je, nesumnjivo, upućenima označavalo njeno ekskluzivno brendirano poreklo. „Jeste, naravno“, prasnu ona. „To mi je jasno. Ali nisam mislila da će se od mene očekivati da platim kad haljina nije ni za trun bolja nego kad sam je donela.“
„Pa to je zato što još moramo da radimo na njoj, znate.“ Džes je osećala da je strpljenje već izdaje. Svako, zaključila je, ko parkira sjajni gradski tenk sa zatamnjenim staklima posred dvostruke žute linije i upada tegleći tašnu poput ove, i još ima naočari s dizajnerskim potpisom, dovoljno velike da se njima vidi i iz svemira, i usput se hvališe koliko mu je koštala haljina, po svoj prilici može da odvoji 6,95 funti za hemijsko čišćenje. „Toliko košta materijal i uloženi rad…“
Vrata radnje se otvoriše, propuštajući treštanje saobraćaja i visokog čoveka u odelu. Samija izađe iz zadnje prostorije i priđe mu kako bi ga uslužila; Džes krajičkom oka vide da su oboje pogledali u nju.
„Briga me“, hladno uzvrati ona žena. „Činjenica je da očekujete od mene da platim uslugu koja nije obavljena po dovoljno visokim standardima. Platiću, ali haljinu nosim drugima, to da znate…“
„Zaista oprostite, gospođo“, prekide je Samija, besprekorno učtiva kao i uvek. „Ovaj gospodin bi hteo da razgovara s mojom mladom koleginicom. Možda mogu ja da vam pomognem?“
Džes na tren oseti olakšanje, ali ono se preobrazi u nalet mračne slutnje čim je propisno pogledala u tog čoveka i prepoznala ga.
„Gospodine Remzi?“
„Izvinite što vas ometam na poslu, ali bio sam u prolazu, pa rekoh, mogao bih baš i da svratim. Načelnik službe za nadzor praznih domova predao mi ga je juče.“
Spustio je na tezgu ključ. Džes ga uze i sklopi šaku oko njega. Delovao je veoma majušno s obzirom na sve ono što je predstavljao. Upela se da izgleda srećno. „Hvala. Lepo je od vas što ste mi ga doneli. Da li to znači da sad mogu da uđem u kuću?“
„Dabome, to znači. Ponovo su priključeni i struja i gas, a odbor je obavio grubo sređivanje, ali ne moram ni da vas podsećam na to da štošta još tu ima da se uradi.“
Na drugom kraju tezge, žena s groznom tašnom obraćala se Samiji vrlo sporo i polako. „To je po zakonu o robi i uslugama“, upravo je izgovarala kao da je Samija gluva, ili glupa, ili i jedno i drugo.
Džes utisnu ključ u dlan, osećajući kako se metal zagreva od njene kože. „Pretpostavljam da niste… Nemate obaveštenja kako je Denu, jelte?“
„Zapravo i imam.“ Osmeh gospodina Remzija uzburka joj nadu ispod grudi. „Jutros me je na sekretarici sačekala poruka od gospodina Goldberga. Telefonirao mi je pre nego što je juče izašao iz kancelarije, što je bilo u deset sati po našem vremenu, da mi kaže da je gospodin Rosinski pri svesti i može da govori.“
Na Džesin vrisak oduševljenja, gospođa Grozna Tašna prestade da priča i izbeči se u nju, a uvređenost joj se preobrazi u zgroženost kad je Džes skočila na tezgu da se obisne gospodinu Remziju oko vrata. „Govori? Dakle, zna? Zna za Stelu?“
„O, da, zna“, suvo odgovori gospodin Remzi ispravljajući naočari pošto ga je Džes pustila. „Izgleda da pokušava da potegne neke veze i pozove se na stare usluge kako bi izradio let do Londona.“ Osmeh mu malčice zgasnu. „Ali nije mu dovoljno dobro za to. Traži da ga vrate kući, pa će mu to srediti čim se bude moglo, verovatno sutra ili u petak. Ali nemojte se previše nadati, Džes. Tačno je, deluje da mu se stanje poboljšava, ali gospodin Goldberg kaže da bi moglo biti upravo suprotno. Nije neobično da se ljudima… malčice povrati snaga pred sam kraj.“
„To mi je jasno.“ Grizla je usnu, oči su je zapekle. „Ali to je kao… ne znam ni ja, kao dar. Darovano vreme. Ne smemo ga uludo potrošiti. Hvala vam, gospodine Remzi. Hvala vam što ste me obavestili.“
„Nema na čemu. Ne oklevajte da mi se javite ukoliko vam u vezi sa bilo čime drugim mogu pomoći.“ Kada se okrenuo da pođe, dobaci ženi-tašni leden pogled preko naočara. „Oprostite, gospođo, nisam mogao da ne načujem. Ja sam advokat, pa bih vam na ime pravnog saveta rekao ovo: budući da je rad na vašem odevnom predmetu izveden sa zahtevanom posvećenošću i stručnošću, ne biste mogli sudski dobiti nadoknadu za nezgodu s crnim vinom. Bilo bi mi krivo da bacite novac na tužbu, jer ne možete dobiti slučaj.“ Obrnuvši se, on jedva primetno namignu Džes, pa ode.

Draga moja Džes,
Izvini za prekid radio-veze. Ove nedelje mi nije bilo baš najbolje, pa su me prebacili u bolnicu. Valjda su svi mislili da je to kraj – s njima i ja. A onda su mi rekli da si pronašla Stelu, i mada sam bio poprilično izvan svega i ne pamtim da sam išta čuo, mora biti da ipak jesam čuo. Jer evo me. Doktori kažu da je ovo vrlo dramatičan povratak među žive.
Džes, ja znam da mi ne preostaje još mnogo vremena; slično gromu, čudesa ne udaraju dvaput u isto mesto. Hteo sam da kažem hvala ti, mada su te reči više nego nedovoljne da izraze koliko sam ti zahvalan. Ovih poslednjih meseci pružila si mi nadu, prijateljstvo, nešto čemu ću se unapred radovati. Tvoji mejlovi su mi razvedravali dane i znao sam da je moja potraga – čak i ako nikada ne nađemo Stelu – dovela na njeno mesto nekoga prilično jedinstvenog. Drago mi je što sam na vreme uspeo da uredim prenos te kuće. Nadam se da će ti ona, ili novac koji ćeš dobiti za nju, pružiti u životu ono što zaslužuješ. Sigurnost. Nezavisnost. Mesto gde ćeš biti srećna.
Imam utisak da sam već dugo, dugo star; toliko dugo da sam zaboravio kako je biti mlad. Ti si me naterala da se podsetim i omogućila mi da oživim te dane. Dragocenijeg dara ne bih mogao da se setim.
Hvala ti.
Čuvaj se, mene radi.
Den xx

Poštu je bila otvorila na Vilovom laptopu. Bio je petak uveče i sedeli su u kući, s vratima i prozorima širom pootvaranim kako bi vazduh s mirisom zelenila proticao kroz nju i sušio zidove i sve površine i farbu koju je ona oribala. Vil je tu bio čitavog tog dana, i čitavog jučerašnjeg dana; iznosio je smeće, skidao paučinu i kresao zaparloženu baštu, pripremajući kuću za sutrašnji Stelin dolazak.
Ponovo je pročitala mejl od Dena, brišući suze rubom Vilove veslačke majice. Do ove nedelje, koliko dugo nije plakala? Godinama; verovatno jeste plakala kad je umrla baka, ali sad joj je bilo kao da je nehotice probušila nekakav izvor, skriven duboko u njoj. Sva osećanja su pokuljala napolje.
Ostavivši laptop otvoren, ustala je sa džombastog divana i pošla u zadnji deo kuće. Kroz otvorena vrata čuo se Vilov glas, odsečni stakato reči izgovaranih u ritmu zamaha njegove sekire. Ili tačnije, sekire Alberta Grivsa, dok je sam Albert sedeo na kuhinjskoj stolici kraj zadnjih vrata, jednim laktom navaljen na hodalicu, s konzervom piva u šaci, i nadzirao rad.
Obojica su pogledala u nju kad je izašla. Vil ispravi leđa i pusti sekiru da padne kraj njega. Večernje sunce pravilo mu je oreol oko glave i zlatilo mu malje po podlakticama. Posle dva dana provedena napolju, ruke su mu već zadobijale smeđu boju.
„Sve u redu?“, upita on posmatrajući joj lice.
Ona klimnu glavom. „Veza je dobra.“
Kao da mu je laknulo. „To je fino.“
Albert otpi gutljaj iz konzerve. „Znači, proradio taj vaš internešto?“
Džes priđe i nasadi se na prozorsku dasku kraj njegove stolice. Opazila je da će ruža koja se penje uza zid uskoro procvetati. Nežnožućkaste latice jedva su se nazirale u pupoljcima što su se otvarali. Njome stade da se širi kap čiste sreće pri pomisli šta je sve pred njom: to leto, sopstvena bašta, Denov neprocenjivo vredni dar sigurnosti i nezavisnosti. I Vil.
„Internet. Da. Karina iz kuće do nas vrlo nam je ljubazno dozvolila da se služimo njenim bežičnim, koliko dok ga i sami ne budemo imali. Trebaće nam sutra, znate.“
Albert zavrte glavom, zbunjen ali zadovoljan. „Šta ja znam. U moje vreme bežični se slušao.5 Tomi Hendli, e taj ti je bio smešan. Vera Lin – ona je nastupala za vojsku. Koju je ono beše pesmu pevala? Ček’ da se setim…“
Vil i Džes se pogledaše. Osmehnuše se. U daljini je brujao avion, ostavljajući paperjast beo trag preko ružičastomodrog neba. Albert zapeva glasom koji je škripao kao kad se otvara kapija zarđalih šarki.
„Divan je sutra dan…“
„Da“, kaza Vil, i dalje ne odvajajući oči od Džes i obasjavajući je sunčanom toplinom svoga pogleda. „Mislim da će verovatno i biti.“

Naravno, biće drugačija. Glupo je očekivati da će biti ista posle sedamdeset godina. Možda su oko nje izgrađene nove kuće, neko mini-imanje. Ulazna vrata boje nezaboravka verovatno su zamenjena onim nezahtevnim PVC-om. Nensi je možda zazidala kamine i uvela radijatore, ubacila modernu kadu od livene plastike umesto tučane u kojoj se Den izležavao one davne letnje večeri. Tapeta s ljubičicama sigurno više nema, to je sigurno.
„Još malo pa smo stigli“, blago reče Vil kraj nje. „Je li sve u redu?“
„Da… hvala ti.“ Prodavnice duž glavne ulice bile su skroz drugačije. Neprepoznatljive. U stvari, većinom više nisu ni bile prodavnice, već sve sami restorani, kafići, brza hrana. U starom bioskopu sad je bila kuglana, bar s hamburgerima tamo gde se nekad nalazila ribarnica. Pab je još bio tu, kao i ona prodavnica na uglu gde je Den video kartončić sa oglasom da se prodaje kuća, mada joj je drveni izlog bio skinut i zamenjen staklom i drečavim oglasnim tablama.
A onda su kola već usporavala i skretala u Grinfilds lejn, i ona više nije mogla da gleda. Kakvom li je glupačom smatra Vil dok sedi tu tako žmureći, mada je previše mio da bi išta rekao. Osetila je da kola staju, začula kako motor zamuckuje i tihne, a onda joj je Vil otvorio vrata da izađe. U glavi je oživela onaj tren kada ju je Den prvi put doveo tu, kada su joj njegove šake skrivale oči, a njegov dah grejao vrat.
Dene, gde smo?
Kod kuće.
Otvorila je oči i shvatila da je sve istovetno.

Džes i Vil su ostali u sobi do ulice kada je krenula na svoje sporo hodočašće kroz sobe u prizemlju, prikupljajući uspomene, pozdravljajući se sa senima, dodirujući mesta gde je počinula Denova ruka pre tolikih godina.
„Nadam se da niste sablažnjeni stanjem kuće“, reče Džes vraćajući se kroz trpezariju. „Sredili smo koliko smo mogli, ali sigurno godinama ništa nije dirano.“
„Nije.“ Stela ispusti najtiši smeh, a pogled joj pade na oronuli plišani divan. „Sve je isto-istijato. Nensi nikada nije bila kućevni tip.“
„Odbor je raščistio mnoge njene stvari kada je preuzeo kuću, ali ostavili su sve za šta su smatrali da bi moglo imati ličnu vrednost. Nije mnogo stvari ni bilo ovde, ako ćemo pravo. Štošta je odneto kada je prešla u dom, ali mislili smo da biste možda voleli da uzmete to što je ostalo. Za Vivijen…?“
„Da. Pitaću je.“ Bila je to uviđavna ponuda, mada Vivijen nikada nije pokazivala nikakvo zanimanje za svoju pravu majku, a s obzirom na njenu ljubav prema dizajnerskim drangulijama i skupom dekoru, Stela je čisto sumnjala da bi bilo šta odatle našlo mesta u njenom brižljivo uređenom domu. „Divno od vas što ste se toga setili.“
„Da li biste voleli da se popnete na sprat?“, upita Vil.
„Ah… nisam sigurna… zaista, nema potrebe.“ Sad kad je kucnuo taj čas, grudi su joj bile pretesne, kao da bi tanki zidovi koji joj obuzdavaju osećanja mogli naglo popucati. Soba s ljubičicama bila je toliko živa u njenom sećanju da nije bila sigurna da li bi uspela da podnese da joj tu sliku zakloni nešto drugo. Ali Džes ju je već hvatala za nadlakticu i nežno je vodila ka stepenicama.
„U stvari, zaista je ima. Neke sačuvane stvari pripadale su vama. Jedna soba je bila zaključana. Mi nismo znali šta je iza tih vrata, ali sigurno ih je odbor otključao. Unutra su našli ona pisma koja nedostaju, gomile i gomile pisama. Bila su gurana ispod vrata – eto šta je po svoj prilici radila Nensi kako koje stigne. Gore su, čekaju vas. Dođite da vidite.“
I tako su, polako, oprezno, krenule stepenicama. Džes je išla prva, te je otvorila vrata spavaće sobe koja je stajala zatvorena i zaključana bezmalo sedamdeset godina.
„O…“ Stela poklopi rukama usta, okrećući se da sve obuhvati pogledom, premda potrebe za tim zaista nije bilo. Sve je izgledalo kao i nekad. Popodnevno sunce koso je padalo po zidovima osutim izbledelim ljubičicama, počivalo u jezercima boje meda na starom mesinganom krevetu. Na noćnom stočiću ju je čekala gomila pisama.
„Bilo je ponešto nereda, kao što možete i da pretpostavite, pošto toliko dugo nije otvarana“, objašnjavao je Vil sa vrata. „Mnogo čađi se sručilo iz dimnjaka, a paučina je bila kao morska užad. Izgleda da je neka ptica svila gnezdo u dimnjaku, pod je bio pun slame.“
„Slame za pakovanje“, pomisli ona sećajući se dara od gospođe Nikols i prigušujući brektav smeh. Krevet škripnu kad je prisela na njega, s čuđenjem milujući čaršave koje je donela iz parohijskog doma u koferu. Omamljeno je zavrtela glavom.
„Osećam se kao da sam stigla kući. Kao da je on ovde.“
Usledila je tek najkraća ćutnja. A onda, duboko udahnuvši, Vil zakorači ka njoj i otvori laptop koji je nosio sa sobom.
„To jest, u stvari… u neku ruku… i jeste ovde.“

Sunce je kliznulo sa zida na pod. Ljubičice u uglovima sobe povukle su se u senke. Pričali su.
U uglu kompjuterskog ekrana nalazio se okvirčić u kom je mogla da vidi sebe, onu sliku koju će videti Den na svom ekranu. Izgledala je staro, ali nije se tako osećala. Godine su se kotrljale unatrag i opet je bila devojka, ista kao tada; stidljiva, pomalo nesigurna, omađijana njime.
Bolest i starost izmenile su divnog momka koji joj je bio ljubav. Neposlušne, guste zlatnosmeđe kose gotovo da više nije ni bilo, a koža mu je imala bledilo bolesti, ali bio je prisutan u pokretima koje je ona odlično pamtila, u šaljivosti osmeha, u boji glasa. U onome što je govorio. U osećanjima koja je u njoj budio.
Bio je tu.
Ženio se, rekao joj je. Uzeo je za ženu Džin, udovicu Luisa Džonsona, kad joj je sin imao četrnaest godina i počeo pomalo da se otrže. „Zaključila je da mu je potreban otac, a ja sam pak zaključio da to dugujem Luisu. Bio je to sasvim srećan brak. Nismo imali svoje dece, mada bi ona, slutim, to volela, ali Džimi je bio dobro dete. Ima sina Džoa, koji je i uredio sve ovo s tvojim Vilom. Džo je sjajan. Radi kao kaskader u filmovima.“
„Je li oženjen?“
„Ne… ali ima sjajnu vezu. S Rajanom.“
Sa rastojanja od hiljada kilometara koji su ih razdvajali, oči im se susretoše i spojiše, te se osmehnuše, oboje pomislivši na Čarlsa. „Vremena se menjaju“, blago reče ona. „Svet je sad bolji, trpeljiviji. Da li smo i mi pomogli da postane bolji, šta misliš?“
On uzdahnu i promeni položaj na brdu jastuka. Licem mu prominu bol, a ona oseti da joj se srce grči. „Voleo bih da mislim da jesmo, jer inače čemu sve što smo radili? Zarad čega su svi ti ljudi poginuli – Luis, Džoi Harper, svi ostali? Zar nije to bilo zato da bi ljudi živeli onakvim životom kakav žele i bili ono što su rođeni da budu?“
„Ponekad pomislim da nismo imali sreće, mi koji smo se rodili tad kad smo se rodili“, kaza Stela. „Gledam i vidim Džes i Vila, i njima sve to deluje krajnje prosto. Vole se. Imaće zajednički život; dom i decu – jednostavne, predivne stvari. Zavidim im na tome. A opet, setim se koliko smo i mi imali sreće što smo se uopšte sreli. Da nije bilo rata, nikada te ne bih upoznala. Nikada ne bih postala ono što si ti stvorio od mene. Vodila bih neznatniji, skučeniji život da nisam volela tebe.“
„Isuse, Stela…“ I pre ga je slušala kako izgovara te reči, istovetnim umornim, hrapavim tonom, kao da ih čupa iz same duše. Od slasti što ih ponovo čuje sva je uzdrhtala. „Samo još jednom. Ne znam šta bih dao da te vidim samo još jednom; propisno, da te mogu dodirnuti. Ne daju mi da putujem avionom, znaš. Probao sam kod svake aero-kompanije i ni jedna jedina neće da me primi.“ Zavrteo je glavom. „Rizik zbog osiguranja, kažu; mogao bih umreti u toku leta. Bilo bi smešno kad ne bi bilo da pobesniš. Na hiljade nas je umiralo na nebu nad Evropom u ono vreme. Slali su nas tamo da umiremo. Niko nije pominjao rizik zbog osiguranja.“
Ona se smejala, i plakala, i topila se u sebi. „Doći ću. Ja tebi. Hvatam avion čim budem mogla.“
Bio je već umoran, videlo mu se to u svakoj bori lica, u neprozračnosti očiju. Umoran, i trpeo je bolove. Osmeh mu je bio spor, tužan, pun olakšanja, predivan.
„Dobro je. Čekaću te.“

Sedela je još neko vreme pošto se ekranu vratio redovni izgled, sa slikom nezamislivo bezličnog brda, i razmišljala. Glava joj je bila puna njegovog glasa i reči koje je izgovorio. Želela je vremena naprosto da zadrži sve to uz sebe i da se time sladi.
Dole u bašti, ispod prozora, Vil je sekao zadivljalo žbunje koje je progutalo travnjak. Nešto ranije je bila vrućina, pa je skinuo košulju. Posmatrala ga je sad, primećujući kako mu se gibaju mišići pod kožom, i sećala se kako je kad si brz, jak, mlad. I odjednom joj se učini da propada kroz vreme: koračala je kroz baštu ka Denu koji gura kosilicu, znoj mu je sjao poput zlatne prašine na koži toploj od sunca, cigareta je visila zadenuta u ugao usana.
Vreme. Rastezalo se i skupljalo. Pojavi se Džes, mladić na travnjaku se okrete i opet posta Vil. Gledala ga je kako je obuhvata rukom i ljubi je u teme. Izgledaju predivno zajedno, pomisli ona uz snažan nalet osećanja. Ne samo zato što su oboje mladi i privlačni, već i zato što su tako očigledno zaljubljeni. Ljubav ih je preobražavala; malčice ih izdvajala od drugih i davala im izgled nepobedivosti. Pitala se da li znaju koliko je dragoceno to što ih tek čeka čitava ta radosna pustolovina života. A onda ulovi načas zaneseno Vilovo lice dok se osmehivao Džes, i tad je znala da su svesni toga, i da će s njima sve biti kako treba.
Odmakla se za korak od prozora, ali sigurno mu je taj pokret privukao oko, jer pogledao je naviše. Videvši je tamo, diže ruku, a na iskrenom licu bila su mu ispisana pitanja.
Ona se osmehnu i uzvrati pokretom ruke. Potom sakupi svoja dragocena pisma i izađe iz sobe s ljubičicama kako bi ih upitala da li bi joj pomogli da rezerviše mesto u avionu za Ameriku.

Epilog

Široko nebo ima tamnu, sjajnu boju indiga. Zvezde počinju da gasnu, a tamo gde se svod susreće s neprozirnijim plavetnilom mora, vidi se nit ružičasto-zlatne boje, najavljujući da uskoro počinje novi dan.
Kuća je na žalu, tačno onako kako je i rekao da će biti. Sobe su ogromne i pune svetla, iz jedne se prelazi u drugu, što stvara osećaj da možeš da dišeš, da se krećeš, da se opustiš, i čitavi zidovi od stakla gledaju na pojas bledog peska i okean. U dnevnoj sobi, oko kamina su razmešteni ogromni trosedi.
Na podu je prostirka od belog krzna.
Tu je bila Denova porodica da je dočeka, da poželi dobrodošlicu postarijoj neznanki iz Engleske koja je poznavala njihovog oca i dedu pre nego što su ga znali oni, i koja je preletela Atlantik da bi bila uz njega na kraju. Neko vreme je kuća bila puna ljudi i glasova, i neke čudne atmosfere nežne radosti, maltene nalik slavlju. A onda, s beskrajnom ljubaznošću i taktom, svi su se neupadljivo razišli i ostavili njih dvoje same. Iznova. Krug se sastavio.
Fotografije leže rasute po krevetu, kao izbelelo jesenje lišće. Prethodne večeri je ležala kraj njega i zajedno su ih razgledali, diveći se sopstvenoj mladalačkoj lepoti, pozlaćenoj i iznova toploj i oživeloj u blagoj svetlosti lampe. Njena fotografija koju je snimio u ruševinama Svetog Klimenta bila je isprelamana i okrzana po ivicama, ali vratila je taj trenutak s takvom jasnoćom da je ostala bez daha; kljucanje žeđi prvog mamurluka, jad zbog izgubljenog sata (šta li je s njim bilo? godinama ga nije videla!), neprijatna svest da je tu taj nepoznati Amerikanac. Izraz na licu te devojke bio je zaključan i obuzet sobom. Ona nije videla šta leži pred njom.
Koliko bi drugačije sve bilo da je mogla videti! Koliko bi bili drugačiji neki njeni izbori!
Ali sada je sve to gotovo. Prošlo je vreme izbora.
Bleda pruga neba na horizontu širi se naviše; voda koja se uliva u mastilo i razvodnjava tamu. Grudi uz koje počiva njen obraz sada su mirne, a ruka koju drži počela je da gubi toplotu.
Ali ona je i dalje drži.
Još malo, pa će je pustiti. Ustaće, obavestiće bolničarke što lebde u blizini, naći će Džoa i Rajana. Još malo. Ali zasad se sunce rađa, nebo postaje rumeno i zlatno, a ona je s njim. I oboje su našli svoj mir.

Izjave zahvalnosti

Mnogi su pomogli ovoj knjizi na njenom putovanju od samog začetka pa do štampanog oblika, i mnogima dugujem zahvalnost na hrabrenju i podršci koje su mi pružali dok sam je pisala. Među njima su prve moje sjajne drugarice Abi Grin (čiji je savršeno naciljani poštanski paket obezbedio iskru nadahnuća i dao mi potrebni podsticaj da započnem priču), Sali Bouden, Šeron Kendrik, Hajdi Rajs, Fiona Harper i Skarlet Vilson. Pre nego što sam počela da pišem ovaj roman, imala sam tu sreću da upoznam predivnu Lusindu Rajli, i njoj mnogo dugujem na savetima i prijateljstvu: saveti su mi olakšali pisanje, a prijateljstvo podarilo tom procesu neuporedivo više uživanja.
Ovu knjigu ne bih mogla poslati u svet a da ne iskažem naročitu zahvalnost neprocenjivoj i nezamenljivoj Peni Džordan, bez koje možda nikada ne bih napisala ni reč i na koju pomislim sa zahvalnošću i ljubavlju kad god sednem za kompjuter. Od srca zahvaljujem i Lusi Gilmor, čije su me mudrost i intuicija vodile stazom od želje da postanem pisac pa do objavljivanja knjige, kao i Suzani Kersli, čija je nesebičnost odigrala ogromnu ulogu u putu ove knjige ka objavljivanju, kad me je upoznala sa Beki Riči iz agencije „Kertis Braun“ na žurci Udruženja pisaca ljubavnih romana (hvala, Udruženje pisaca ljubavnih romana!). Beki je bila njen prvi čitalac i najveći borac za nju, i imam neverovatnu sreću što mi je ona agent. Čast mi je što sam pisac „Kertisa Brauna“ i iskreno zahvaljujem Rejčel Klements, Sofi Haris i Alis Latjens na svemu što su učinile kako bi poslala moja Pisma onima kojih nema u svet. A tu je i Debora Šnajder iz agencije „Gelfman Šnajder“, zbog čijeg sam mejla doslovno vikala od sreće. Hvala!
Nakon samotničkih meseci pisanja, među najlepšim delovima prave prodaje knjige jeste to što pisac postaje deo ekipe. Neizmerno sam zahvalna toplim, divnim i srdačnim ljudima iz Sajmona i Šustera u Engleskoj i Sent Martins presa u Americi; naročito Kler Hej i En Bruer, koje su obavile temeljnu ali i istančanu lekturu, pokazale veliku strpljivost i pozitivnost, i razmenjivale sa mnom beskrajne mejlove u kojima smo razgovarale o Denu i Steli, Vilu i Džes kao o ljudima koje poznajemo.
Najzad, hvala mojoj porodici. Mojoj mami Helen, koja se pokazala kao vrstan pomoćnik u istraživanju i obraćala se svojim starijim prijateljicama kako bi iz prve ruke dobila podatke o tome da li su hoteli imali sobnu uslugu početkom četrdesetih i kako su se kuće kupovale i prodavale u vreme rata. Mome suprugu Džonu, koji je uvek, uvek verovao da je samo pitanje trenutka kada će moja knjiga biti objavljena i nimalo nije mario koliko će joj vremena za to trebati, i ćerkama Popi, Rouzi i Eli, koje su strpljivo izdržavale moje istraživačke izlete, rđavo zaodenute u porodične odmore, i razumele da je sedenje u pižami po čitav dan i blejanje na internetu rad kada ja to činim, ali ne i kad to čine one. (Izvinite – hvala – volim vas i ljubim!)
O autorki

Ajona Grej je završila engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Mančesteru. Interesuju je istorija i život žena u dvadesetom veku. Živi u ruralnom delu Češirasa suprugom i tri ćerke.

Fusnote

1 Greenfields – zelene livade. (Prim. prev.)
2 Šergar – konj koji je radi ucene kidnapovan 1983. i ne zna se šta se na kraju s njim dogodilo; njegov vlasnik je bio Aga-kan, koji se kasnije takođe pominje. Lord Lukan (rođ. 1934) – engleski erl koji je nestao 1974. i o čijoj se daljoj sudbini takođe ništa ne zna. (Prim. prev.)
3 Zaklon nalik kavezu koji se koristio u kućnim uslovima, predviđen da izdrži delimično rušenje dvospratne kuće. (Prim. prev.)
4 Vojnicima je, sem u slučaju krajnje vanrednih okolnosti, sledovalo obavezno odsustvo pred polazak na drugi kontinent; obično je trajalo jednu ili dve nedelje. (Prim. prev.)
5 Na engleskom reč wireless označava i radio. (Prim. prev.)