Pisma bratu

PARIZ (MAJ 1875 - MART 1876)



Pariz, 31. maja 1875.

Juče sam video Koroovu izložbu. Naročito se isticala slika Maslinova gora, zadovoljan sam što je to naslikao.
Desno, skupina maslina, tamna na plavetnilu predvečernjeg neba; u pozadini brežuljci sa grmljem i dva velika drveta, gore večernjača.
U Salonu ima 3 veoma lepa Koroa; najlepši, naslikan neposredno pred smrt, Drvoseče, pojaviće se bez sumnje u Ilustrasionu ili u Mondu Ilustren.
Kao što možeš da zamisliš, išao sam takođe da vidim Luvr i Luksemburg. Rejsdali u Luvru su veličanstveni; naročito Grm, Estakada i Sunčanica.
Nadam se da ćeš videti jednog dana male Rembrante, Hodočasnike iz Emausa i dva pandana, Filozofe.

AMSTERDAM (9. MAJ 1877 - JULI 1878)



Amsterdam, 18. avgusta 1877.

Ustao sam rano i video sam radnike koji su stigli na gradilište, obasjani prekrasnim suncem. Sigurno bi ti se dopalo da si mogao videti neobičan izgled te reke velikih i malih crnih prilika, najpre u uzanoj ulici gde je bilo samo malo sunca, a potom na gradilištu. Nakon što sam doručkovao parče suvog hleba i čašu piva; to je sredstvo koje Dikens preporučuje onima koji su na putu da se ubiju, koje je prilično delotvorno da se oni još neko vreme odvrate od svog nauma. Ako čovek i nije sasvim u takvom stanju duha, dobro bi bilo tako raditi s vremena na vreme, misleći pri tome na Rembrantovu sliku Hodočasnici iz Emausa.


Amsterdam, 9. januara 1878.

K. M.1 me je danas upitao smatram li lepom Zeromovu Friniju 2? Rekao sam da mi je neizmerno veće zadovoljstvo da gledam neku Israelsovu ili Mileovu ružnu ženu ili neku staricu Ed. Freru, jer šta u stvari znači neko lepo telo poput Frinijinog? I životinje imaju telo koje je možda još lepše od ljudskog, ali takvu dušu kakvu imaju ljudi s Israelovih, Mileovih ili Frerovih slika, eto to je ono što životinje nemaju, i zar nam život nije bio darovan da bismo obogatili svoje srce, čak i kad trpi fizički izgled?
Ja lično ne osećam gotovo nikakvu simpatiju za tu Žeromovu figuru jer u njoj ne nalazim ni najmanjeg znaka koji odaje razum. Ruke na kojima su ostali tragovi rada mnogo su lepše od onih od onih koje su slične rukama te figure.
Još veća je razlika između jedne takve devojke i čoveka kao što je Parker i Tomas Kempis, ili kao što su likovi koje je slikao Mesonije; kao što ne možemo istovremeno služiti dva gospodara, ne možemo ni voleti tako različite stvari i osećati za obe simpatiju. K. M. me onda pita zar mi se ne bi svidela neka žena ili devojka koja bi bila lepa, ali ja sam mu rekao da bih se bolje osećao i bolje slagao sa ženom koja bi bila ružna ili stara ili siromašna ili nesrećna iz ovog ili onog razloga, ali koja bi stekla pamet i dušu životnim iskustvom i iskušenjima ili patnjama.


Amsterdam, 3. aprila 1878.

Opet sam razmišljao o onome o čemu smo razgovarali i nehotice sam pomislio na reči „danas smo ono što smo bili juče”. To ne znači da treba tapkati u mestu i ne pokušati se razviti, naprotiv, postoji nužan razlog da to činimo, da to mislimo.
Ali, da bismo ostali verni tim rečima, ne treba da uzmičemo, a kad smo već počeli posmatrati stvari slobodnim i poverljivim pogledom, ne možemo se vratiti natrag niti odstupiti.
Oni koji su govorili: „Danas smo ono što smo bili juče” bili su „časni ljudi” što jasno proizlazi iz ustava koji su oni napisali, koji će ostati za sva vremena i za koji se moglo reći da je bio napisan „znakom s neba” i „plamenim prstom”. Dobro je biti „častan čovek” i truditi se da to budemo sve više i više, a činimo dobro kada verujemo da za to treba biti „duhovan čovek i sa unutrašnjim životom”.
Kad bismo bili uvereni da pripadamo toj kategoriji, išli bismo mirno i samopouzdano svojim putem, ne sumnjajući u dobar krajnji ishod. Bio jedan čovek koji jednog dana uđe u crkvu i upita: „Je li moguće da me je moja revnost prevarila, da sam izabrao loš put i da sam zlo počeo, avaj! kada bih se oslobodio te neizvesnosti i kada bih mogao imati čvrsto uverenje da ću na kraju pobediti i uspeti.” A kada mu jedan glas odgovori: „A, kada bi bio u to siguran, šta bi tada učinio? - čini dakle onako kao da si ti u to siguran i nećeš biti u nedoumici.” Čovek tada nastavi svoj put, ne više ne verujući nego verujući, i baci se na posao više dugo ne sumnjajući i ne oklevajući. Što se tiče onoga ko gleda da bude „duhovan čovek i sa unutrašnjim životom”. Zar on ne bi mogao razviti to stanje u sebi poznavanjem opšte istorije i određenih ličnosti iz svakog vremena zasebno, od biblijske istorije do istorije Revolucije i od Odiseje do Dikensovih i Mišleovih knjiga? I zar ne bi mogao izvući ni jednu pouku iz dela ljudi poput Rembranta ili iz Bretonovog Korova ili iz Molitve pre jela od de Grua ili iz Briona, ili iz de Gruovog Regruta (ako ne iz Savesti) ili iz Dipreovih Velikih hrastova ili, pak, iz Mišleovih mlinova i peščanih zaravni?
Dosta smo govorili o tome šta nam je dužnost i kako bismo mogli stići do nečeg dobrog, te smo došli do zaključka da naš cilj u prvom redu mora biti da nađemo određeno nameštenje i posao kome bismo se mogli potpuno posvetiti.
Mislim da smo se složili u tome i da pre svega treba zamisliti cilj i da pobeda koju bismo odneli nakon celog jednog života provedenog u radu i u naporima, više vredi od pobede koju bismo odneli ranije.
Onaj ko živi iskreno i nailazi na istinske muke i razočaranja, ko ne dopušta da ga ona dotuku, više vredi od nekoga kome se uvek osmehuje sreća i ko bi poznavao samo relativan napredak. Jer, ko su oni kod kojih se najjasnije ogleda najviša vrednost, to su oni na koje se mogu primeniti reči: „Težaci, vaš život je tužan, težaci, vi trpite u životu, težaci, vi ste presrećni”, to su oni koji nose ožiljke „života celog provedenog u borbi i u neprekidnom radu, a da nikada nisu klonuli.” Bilo bi dobro da se trudimo da im postanemo slični.
Mi dakle napredujemo na našem putu indefessi favende Deo.3 Što se mene tiče, moram postati dobar propovednik, koji treba da kaže nešto što će moći da bude korisno u svetu, i moguće je da je bolje da prođem kroz relativno dug period priprema, i da budem temeljito oproban u jednom čvrstom uverenju pre nego što budem pozvan da o tome govorim drugima... Od trenutka kada se budemo trudili da živimo iskreno, sve će biti dobro, čak i ako neizbežno budemo imali iskrenih patnji i istinskih razočaranja; verovatno ćemo počiniti i teške greške i izvršiti loša dela, ali tačno je da više vredi imati vatren duh, makar zbog toga počinili više grešaka, nego biti sitničav i odveć razborit. Dobro je voleti koliko god možemo jer u tome počiva istinska snaga, a onaj ko voli mnogo, čini velike stvari i za njih je kadar, a ono što se radi iz ljubavi dobro je urađeno; kada vam se jako dopala ova ili ona knjiga, na primer, navodim nasumce: Lastavica, Ševa, Slavuj, Duh jeseni, Vidim odavde jednu gospođu, Volio sam taj čudni gradić, od Mišlea, to je zato što su to knjige napisane srčano, u jednostavnosti i produktivnosti duha. Ako bismo morali da izgovorimo samo nekoliko reči, ali koje bi imale neki smisao, bilo bi bolje da ih izgovorimo mnogo koje bi bile samo prazni zvuči, a mogle bi biti izgovorene sa toliko više lakoće što bi bile manje korisne.
Ako nastavimo voleti iskreno ono što je zaista dostojno ljubavi, ne rasipajući svoju ljubav na beznačajne i ništavne i bljutave stvari, steći ćemo malo po malo više prosvetljenosti, znanja i postaćemo jači.
Što brže nastojimo da se osposobimo u nekom domenu aktivnosti i u nekom zanatu i da usvojimo jedan relativno nezavisan način mišljenja, i postupanja, i što više se držimo utvrđenih pravila, karakter će nam postati čvršći, ali zbog toga ne treba postati sputan.
Mudro je tako se ponašati, jer život je kratak a vreme brzo prolazi; ako se usavršimo u jednoj stvari i dobro je shvatimo, steći ćemo uz to i razumevanje i znanje o mnogim drugim stvarima.
Ponekad je dobro odlaziti često među svet i družiti se sa ljudima, a ponekad nam je to prava obaveza i dužnost. Ali onaj ko bi više voleo da ima jako malo prijatelja, to je čovek koji se kreće sa najviše sigurnosti među ljudima u svetu. Ne treba se nikada pouzdati u činjenicu da smo bez teškoća ili briga ili bilo kakvih smetnji, ali ne treba sebi učiniti život suviše lakim. Čak i u kulturnim sredinama i u najboljim društvima i u najpovoljnijim okolnostima, treba sačuvati nešto od izvornog karaktera jednog Robinzona Krusoa ili nekog prirodnog čoveka, nikada ne dopustiti da se ugasi vatra naše duše, nego je treba raspirivati. A onaj ko i dalje ostaje siromašan što se njega tiče i kome je siromaštvo drago, poseduje veliko blago i uvek će jasno čuti glas svoje savesti; onaj ko sluša i sledi taj unutrašnji glas koji je najlepši božji dar, na kraju će u njemu naći prijatelja i nikada neće biti sam...
Neka to bude naša sudbina, dečače moj, neka te uspeh prati na tvom putu i neka Bog bude u svemu sa tobom i pomogne ti da uspeš, to ti želi uz srdačan stisak ruke na tvom odlasku.

Tvoj brat koji te voli,
VINSENT

BRISEL (AVGUST 1878 - 15. NOVEMBAR 1878)



Lake, 15. novembra 1878.

Jako bih voleo da počnem da pravim grube krokije bezbrojnih stvari koje srećemo na ovom putu, ali pošto bi me to udaljilo od mog pravog posla, bolje da ne počinjem. Čim sam se vratio kući, počeo sam jednu propoved o „neplodnoj smokvi”, Luka XIII, 6-9.
Ovaj mali crtež U ugljenokopu zaista nije bogznašta, ali napravio sam ga tako mahinalno zato što se ovde vidi toliko ljudi koji rade u rudnicima uglja, a to je veoma osoben narod. Taj kućerak se nalazi pored kanala, to je u stvari krčmica pored jednog velikog odeljenja, gde radnici dolaze da pojedu svoj hleb i popiju čašu vina.
Tražio sam u svoje vreme mesto propovednika u Engleskoj među rudarima u ugljenokopima, moju molbu su tada odbili rekavši mi da moram imati najmanje dvadeset i pet godina. Ti dobro znaš da jedna od osnovnih ili glavnih istina ne samo jevanđelja nego cele Biblije glasi: „Svetlost koja sija u tmini.” Kroz, tminu ka svetlosti. Elem, ko su oni kojima to doista treba, ko su oni koji će ovde naćuljiti uši? Iskustvo je potvrdilo da na one koji rade u tmini, u srcu zemlje, kao što su rudari u rudnicima uglja, reči jevanđelja ostavljaju snažan utisak i oni im čvrsto veruju. Dakle, postoji na jugu Belgije, u Emou, isto toliko blizu Monsu koliko i francuskoj granici, pa i dalje, pokrajina po imenu Borinaž gde živi čudan narod radnika koji rade u mnogobrojnim ugljenokopima. Evo šta ima o njima u jednom malom geografskom priručniku: „Borinažani (stanovnici Borinaža, kraja zapadno od Monsa) bave se jedino vađenjem uglja. Veličanstven prizor pružaju ti rudnici kamenog uglja otvoreni na 300 metara pod zemljom, a u koje svakodnevno silazi jedan radnički narod, dostojan našeg poštovanja i simpatija. Kopač kamenog uglja u Borinažu poseban je tip, za njega dan ne postoji, i nikada, sem nedeljom, ne uživa u sunčanim zracima. On tegobno radi uz treperenje lampe čija svetlost je bleda i olovna, u uskoj galeriji, presavijenog tela, ponekad primoran da puzi; on radi naime sred hiljadu opasnosti koje neprestano iskrsavaju, ali belgijski rudarski nadzornik izgleda srećan, svikao je na taj način života, i kada se nađe u oknu, sa malom lampom na kapi, koja služi kao vodič u pomrčini, uzda se u Boga koji vidi njegovu muku i koji ga štiti, njega, ženu mu i decu.”
Takav je, dakle, Borinaž na jugu Lesina gde se nalaze kamenolomi.
Mnogo bih voleo da tamo postanem propovednik. Tromesečni staž za koji su se postarali gospoda Jong i pastor Piterse, primiče se kraju. Pre nego što je počeo da propoveda i pre nego što je pošao na svoja velika putovanja propovedanja i vlastitog delovanja među paganima, Pavle je proveo tri godine u Arabiji. Kada bih ja mogao dve do tri godine tiho raditi u sličnoj pokrajini, gde bih neprestano učio i posmatrao, ne bih se odatle vratio bez sposobnosti da kažem nešto što bi zaista vredelo da ljudi čuju, ja to ipak kažem sa svom poniznošću, ali iskreno.

BORINAŽ (15. NOVEMBAR 1878 - 20. AVGUST 1880)



Pti Vam, 26. decembra 1878, Borinaž-Eno

Ti mora da znaš da u Borinažu nema slika, i da uglavnom uopšte ne znaju šta je to slika, pa se samo po sebi razume da ja od svog odlaska iz Brisela nisam video ništa što se tiče umetnosti. Ali, bez obzira na to, kraj je veoma karakterističan i veoma živopisan, sve ovde takoreći govori i sve je puno neke osobenosti.
Ovih poslednjih dana, tmurnih dana pred Božić, pao je sneg. Sve je podsećalo na srednjovekovna platna Brojgela Seljaka i tolika druga na kojima su slikari uspeli da izraze na jedan začuđujući način karakterističan efekat crvenog i zelenog, crnog i belog. Ono što se ovde vidi, uvek me podstiče da mislim na radove, na primer Tejsa Marisa ili Albrehta Direra. Ima ovde usečenih puteljaka obraslih kupinama i starim drvećem sa njihovim neobičnim korenjem, koji strašno liče na onaj put sa jednog Direrovog bakroreza: Vitez, i Smrt. 4
Ovih poslednjih dana posebno je bilo zanimljivo videti rudare kako se uveče na belom snegu, u sumrak, vraćaju kući iz rudnika. Ti ljudi su posve crni kada izlaze iz mračnih rudnika na dnevnu svetlost, izgledaju poput dimničara. Njihovi stanovi su uglavnom mali, pre bi se reklo da su to čatrlje duž tih usečenih puteva i u šumi i na padinama brežuljaka. Tu i tamo vide se i krovovi prekriveni mahovinom, a uveče kockasti prozorčići bacaju ljupku bledu svetlost.
Oko bašti se ovde vide polja i oranice sa živicama od crnih kupina, kao što se kod nas u Brabantu može videti lug i hrastov mladik, a u Holandiji krošnjasto potkresane vrbe. Ovih poslednjih snežnih dana to je pružalo utisak pisma na beloj hartiji, poput stranica Jevanđelja.


Vam, april 1879.

Nedavno sam napravio jedan jako zanimljiv izlet, lično sam proveo šest sati u rudniku. I to još u jednom od najstarijih i najopasnijih rudnika u okolini, po imenu Markas. Taj rudnik je na veoma lošem glasu zbog niza mnogobrojnih nesreća koje se u njemu dešavaju, bilo na silasku, bilo na izlasku, bilo zbog zagušljivog vazduha ili eksplozije metana ili zbog podzemne vode, ili zbog rušenja starih galerija itd. To je mračno mesto i sve što ga okružuje ima na prvi pogled sumoran i zloslutan izgled.
Radnici iz tog radnika uglavnom su ljudi ispijeni i bledi od groznice, izgledaju umorno i iscrpljeno, pre vremena su ostareli i pocrneli u licu, a žene su uglavnom blede kao krpe i uvele. Oko rudnika su bedna rudarska naselja, sa ponešto mrtvog i potpuno čađavog drveća, živice od kupina, gomile đubreta i šljake, brda otpadaka uglja itd. Maris bi to divno naslikao.


Vam, juni 1879.

Ne znam bolju definiciju reči umetnost od ove: „Umetnost je čovek pripojen prirodi”, prirodi, stvarnosti, istini, ali sa jednim značenjem, shvatanjem i karakterom koje umetnik ističe, kojima daje izraz, „koje izvlači”, koje razrešava, oslobađa, ukrašava bojama.
Jedna Movova ili Marisova ili Israelova slika kaže više i govori jasnije nego sama priroda.


Juli, 1880.

Dragi moj Teo,
Pišem ti pomalo teška srca pošto to nisam već tako dugo činio iz više razloga.
Ti si donekle postao za mene stranac, a i ja, i ja sam to možda postao za tebe više nego što misliš, možda bi za nas bilo bolje da ubuduće ne bude ovako. Moguće je da ti ja ne bih ni sada pisao da nisam dužan, prisiljen da ti pišem, da me, velim, ti sam nisi na to primorao. Saznao sam u Etenu da si poslao 50 franaka za mene, pa eto, primam ih. Doduše, teška srca, doduše u dosta setnom raspoloženju, ali ja sam u nekoj vrsti ćorsokaka ili škripca, kako drugačije da postupim?
I pišem ti, dakle, da ti na tome zahvalim.
Ja sam se, kao što možda znaš, upravo vratio u Borinaž, otac mi je govorio da radije ostanem u blizini Etea, rekao sam ne i mislim da je to najbolje što sam mogao uraditi. Nehotice sam postao neka vrsta nemoguće i sumnjive osobe u porodici, bilo kako bilo, neko ko ne uživa poverenje, a u čemu bih ja bilo kome i na bilo koji način mogao biti koristan?
I zato je pre svega, sklon sam da to verujem, prednost i najbolje moguće i najpametnije rešenje, da odem i da se držim na poželjnoj udaljenosti, kao da ne postojim. Ono što je mitarenje za ptice, vreme kada one menjaju perje, to su zla kob ili nesreća, teška vremena za nas, ljudska bića. Može se ostati u tom vremenu mitarenja, može se takođe iz njega izaći kao preporođen, ali to se ipak ne čini javno, to nije mnogo zabavno, eto zato je bolje da se tada izgubimo. Dobro, neka bude tako.

Sada moram da te gnjavim izvesnim apstraktnim stvarima pa ipak bih jako voleo da ih strpljivo saslušaš. Ja sam strastven čovek, sposoban i podložan da činim više ili manje nerazumne stvari, zbog kojih mi se čini da se više ili manje kajem.
Često mi se dešava da govorim ili radim malo suviše brzo, kada bi bilo bolje čekati malo strpljivije. Mislim da drugi ljudi mogu takođe ponekad činiti slične nepromišljenosti.
Sada, pošto je to tako, šta treba da radim, treba li da sebe smatram opasnim čovekom koji ni za šta nije sposoban? Ja to ne mislim. Ali, radi se o tom da treba da se trudim svim silama da izvučem iz tih strasti ono što je dobro. Na primer, da navedem jednu strast između ostalih, osećam više ili manje neodoljivu strast prema knjigama i osećam potrebu da se neprestano obrazujem, da, ako hoćeš, studiram, isto kao što osećam potrebu da jedem hleb. Upravo ti ćeš moći to da shvatiš. Kada sam bio u drugoj sredini, okružen slikama i umetničkim predmetima, dobro znaš da me tada obuzela žestoka strast prema onome što me je okruživalo, koja je išla do oduševljenja. I ne žalim zbog toga, pa još i sada, daleko od zavičaja, osećam često nostalgiju za tim zavičajem slika.
Ti se možda dobro sećaš da sam ja dobro znao (i vrlo je moguće da to još uvek znam šta je Rembrant ili šta je Mile, ili Žil Dipre ili Delakroa ili Milas ili gospodin Maris? Dobro. - Sada nemam više sve to oko sebe, a tvrde da to nešto što se zove duša nikada ne umire i da to uvek živi i uvek i uvek traga, i još uvek. Umesto da podlegnem nostalgiji, rekao sam sebi: „Zavičaj ili domovina je svuda”. Dakle, umesto da dopustim da padnem u očajanje, opredelio sam se za aktivnu setu, onoliko koliko sam mogao da budem aktivan ili, drugim rečima, draža mi je bila seta koja se nada, koja stremi i koja traga, od one koja je umorna, bez napretka i koja očajava.
Dakle, proučavao sam više ili manje ozbiljno knjige koje sam imao pri ruci, kao na primer Bibliju ili Mišleovu Francusku revoluciju, a onda prošle zime Šekspira i malo V. Igoa i Dikensa i Bičer Stou, a potom nedavno Eshila, a za njim mnoge druge koji su manje klasici, mnoge male u stvari velike umetnike. Ti dobro znaš da su neki od onih koje svrstavaju u male umetnike Fabricijus ili Bida.

I evo ja sam sada već možda pet godina, ne znam tačno, bez nameštenja i potucam se tamo-amo; vi sada kažete, od toga i toga doba ti si se srozao, ugasio si se, ništa nisi uradio. Je li to sasvim tačno?
Istina je da sam koji put zaradio sam koricu hleba, nekad bi mi je kakav prijatelj dao iz milosrđa, živeo sam kako sam mogao, i dobro i loše, kako je već išlo, istina je da sam izgubio poverenje nekolicine ljudi, istina je da je moja novčana situacija u žalosnom stanju, istina je da je moja budućnost prilično crna, istina je da sam mogao bolje da postupim, istina je da sam gubio vreme upravo koliko da bih zaradio svoj hleb, istina je da su moje studije i same u dosta žalosnom i beznadežnom stanju i da mi nedostaje više, beskrajno više nego što imam. No, zar se to naziva srozavanje i zar se to naziva besposličenje?
Ti ćeš možda reći: Ali, zašto nisi nastavio, kao što su hteli da nastaviš, univerzitetske studije? Na to ću ti odgovoriti samo sledeće: to je suviše skupo, a osim toga, ta budućnost ne bi bila ništa bolja od ove na mom sadašnjem putu.
Ali, ja moram nastaviti put koji sam izabrao - jer ako ne budem ništa radio, ako ne budem studirao, ako ne budem više tražio, tada ću biti izgubljen. Tada, teško meni.
Evo kako zamišljam celu stvar: nastaviti, nastaviti, eto to je neophodno.
Ali, koji je tvoj krajnji cilj, reći ćeš ti? Taj cilj postaje sve određeniji, polako i sigurno će dobiti obrise kao što kroki postaje skica, a skica slika, u toj meri u kojoj budemo radili ozbiljnije, u kojoj budemo dalje produbljivali u početku nejasnu ideju, prvu neuhvatljivu i polaznu misao, sve dok ona ne bude utvrđena.
Treba da znaš da je sa propovednicima isto kao i sa umetnicima. Postoji jedna stara akademska škola, često grozna, tiranska, sve u svemu strava i užas, ljudi imaju kao neki oklop, čelični oklop predrasuda i konverzija, a kada su na rukovodećim položajima, rasporede mesta, i sistemom okolišenja nastoje da podrže svoje štićenike i da isključe iz škole prirodnog čoveka.
Njihov je Bog poput boga Šekspirovog Falstafa „unutrašnjost crkve”, „the inside of a church”; u stvari izvesna gospoda propovednici ? ? ? zatekli su se čudesnom igrom slučaja (ne bi li možda i oni sami, da su sposobni za neko ljudsko osećanje, bili malo iznenađeni što su se tu našli) na istom stanovištu po verskom pitanju kao i ovaj pijanac. Ali, malo je bojazni da bi se o tom pitanju njihovo slepilo ikada moglo preobraziti u oštroumnost.
Takvo stanje stvari loše se odražava na onoga ko se sasvim s tim ne slaže i koji celom svojom dušom i celim svojim srcem i sa gnevom za koji je sposoban protestuje protiv svega toga.
Ja lično poštujem akademike koji nisu poput ovih pomenutih, ali akademika dostojnih poštovanja ima manje nego što bi se moglo u prvi mah pomisliti. Jedan od uzroka što sam sada bez nameštenja - što sam godinama bio bez nameštenja, to je sasvim jednostavno zbog toga što imam drugačije ideje nego ta gospoda koja zapošljava osobe koje misle kao oni. Nije to samo obično pitanje moje spoljašnjosti, kako su mi licemerno zamerili, u pitanju je mnogo ozbiljnija stvar, uveravam te.

Za vreme tvoje poslednje posete prošloga leta, kada smo se zajedno šetali pored napuštenog okna koji zovu Veštica, podsetio si me da smo se jednom davno, takođe skupa šetali pored starog kanala i mlina u Rejsvejku, „i tada smo se”, govorio si, „slagali u mnogim stvarima”, ali dodao si čini mi se , „od tada si se mnogo promenio, nisi više onaj isti”. E pa dobro, to nije baš sasvim tako. Promenilo se to što tada moj život nije bio toliko težak, a moja budućnost naizgled nije bila toliko crna, ali što se tiče unutrašnjeg života, što se tiče mojih pogleda na svet i mog načina mišljenja, to se nije promenilo, samo ako zaista postoji neka promena ona se ogleda u tome što sada ozbiljnije mislim, verujem i volim ono što sam već tada mislio, verovao i voleo.
Bio bi to, dakle, nesporazum kada bi ti ostao pri svom mišljenju da ću ja sada biti manje zagrejan za Rembranta ili Milea ili Delakroaa ili za bilo koga ili bilo šta, jer upravo je obratno, samo pazi, ima više stvari u koje treba verovati i voleti ih, ima Rembranta u Šekspiru i Koreda u Mišleu, i kod Delakroa u V. Igou, a osim toga ima Rembranta i u Jevanđelju i Jevanđelja u Rembrantu, kako god hoćeš, to ti se manje-više svodi na isto, pod uslovom da dobro razumemo stvar i da joj svesno ne damo pogrešan smisao i da imamo na umu približne vrednosti onoga što poredimo, bez ikakve namere da umanjimo zasluge originalnih ličnosti. I u Banjenu ima Marisa i u Bičer Stou ima Arijal Šefera.
Ako sada možeš oprostiti jednom čoveku što temeljito proučava slike, dozvoli da je i ljubav prema knjigama isto tako sveta kao i ljubav prema Rembrantu, čak mislim da se ove dve ljubavi dopunjavaju.
Strašno volim onaj Fabriciusov portret muškarca koji smo jednog dana, dok smo se zajedno šetali, dugo posmatrali u Harlemskom muzeju. Dobro, ali isto toliko volim Dikensovog Ričarda Kartona u njegovom Parizu i Londonu 1793. i mogao bih ti ukazati na druge uzbudljive ličnosti u nekim, opet mojim knjigama, sa više ili manje upadljivom sličnošću. I mislim da je Kent, onaj čovek iz Šekspirovog Kralja Lira, isto tako plemenit i uzvišen lik kao neke figure T. de Kejera, iako su Kent i Kralj Lir, razume se, živeli mnogo ranije. Da ne dužim više, Bože moj kako je divan taj Šekspir! Ko je tajanstven kao on? Njegova reč i njegov način stvaranja sasvim su ravni kistu koji drhti od groznice i osećanja. Ali, treba naučiti čitati kao što treba naučiti videti i naučiti živeti.
Dakle, ti treba da misliš da ja odbacujem ovo ili ono, ja sam jedna vrsta vernika u svojoj nevernosti i premda sam se promenio, ja sam isti i muči me samo ovo: za šta bih ja mogao biti dobar, zar ne bih mogao na neki način služiti i biti koristan, kako bih mogao produbiti znanje i temeljno proučiti ovaj ili onaj predmet? Vidiš, to me neprestano muči, a osim toga čovek se oseća zatočenikom u nemaštini, isključen je iz učešća u ovom ili onom delu, a ove ili one neophodne stvari su izvan njegovog domašaja. Zbog toga je neizbežna seta, što više osećaš praznine tamo gde bi mogla biti prijateljstva i uzvišena i ozbiljna osećanja, i osećaš da strašna malodušnost nagriza i samo moralnu snagu, a čini ti se da se sudbina može preprečiti potrebi za ljubavlju i u tebi raste plima gađenja. A onda kažeš: Dokle, Bože moj?
No, šta ćeš, vidi li se s vama ono što se dešava unutra? Neko ima veliko ognjište u duši a neko nikada ne dođe da se kraj njega ogreje, a polaznici od svega primete samo malčice dima gore iznad dimnjaka, a onda odu svojim putem. I šta sada učiniti, zadržati to ognjište unutra, imati duha, ipak strpljivo čekati, ali sa koliko nestrpljenja, čekati čas, velim ti, kada će kogod hteti da kraj njega sedne - da tu ostane, šta ja znam? Neka svako veruje u Boga, neka čeka čas koji će doći pre ili kasnije.

Ali, reći ćeš, ti si ipak užasno stvorenje, pošto imaš nemoguće shvatanje o religiji i detinjaste moralne skrupule. Ako su nemoguće i detinjaste, kad bih samo mogao da ih se oslobodim, ne bi mi trebalo ništa bolje. No, evo šta ja otprilike o tome mislim. Naći ćeš u Suvestrovom Filozofu pod krovovima kako je jedan čovek iz naroda, jedan obični, ako hoćeš, veoma bedni radnik zamišljao domovinu. „Ti nisi možda nikada mislio šta je domovina”, nastavio je on, spuštajući mi ruku na rame, „to je sve ono što te okružuje, sve što te je odgojilo i odbranilo, sve što si voleo, to polje koje vidiš, te kuće, to drveće, te devojke koje tuda smejući se prolaze, to je domovina”. „Zakoni koji te štite, hleb kojim se plaća tvoj rad, reči koje izmenjuješ, radost i tuga koje ti dolaze od ljudi i stvari među kojima živiš, to je domovina. Sobica u kojoj si nekad gledao svoju majku, uspomene koje ti je ona ostavila, zemlja u kojoj ona počiva, to je domovina. Ti je vidiš, ti je svuda udišeš. Zamisli prava i dužnosti, ljubavi i potrebe, uspomene i zahvalnosti, ujedini sve to jednim imenom i to ime će biti domovina.”
Sada opet za sve što je istinski dobro i lepo, sa unutrašnjom moralnom, duhovnom i uzvišenom lepotom u ljudima i u njihovim delima, mislim da dolazi od Boga, a sve što ima loše i zlo u ljudskim delima i u ljudima, nije od Boga, a ni Bog ne smatra da je dobro.
Ali, nehotice sam uvek sklon da verujem da ćemo najbolje spoznati Boga ako mnogo volimo. Voli nekog prijatelja, neku osobu, neku stvar, šta god hoćeš i bićeš na dobrom putu da o tome kasnije znaš više, eto šta ja sebi kažem. Ali, treba voleti uzvišenim i ozbiljnim prisnim osećanjem, sa voljom, sa razumevanjem i treba da se uvek trudimo da o tome steknemo veće, bolje i šire znanje. To vodi Bogu, to vodi nepokolebljivoj veri.
Neko će, da navedem jedan primer, voleti Rembranta, ali ozbiljno, dobro će znati da postoji Bog, i u njega će verovati. Neko će bolje proučiti istoriju Francuske revolucije - on neće biti nevernik, videće da i u velikim stvarima postoji jedna vladajuća sila koja se ispoljava.
Da je neko prisustvovao samo kratko vreme besprekornom kursu velikog univerziteta bede i da je obratio pažnju na ono što vidi svojim očima i čuje svojim ušima i da je razmišljao o tome, na kraju bi, tobože, poverovao i naučio bi o tome možda više nego što bi znao da izrazi. Pokušaj da shvatiš poslednju reč onoga što kažu veliki umetnici, ozbiljni majstori, u svojim remek-delima, u njima će biti Bog. Neki su to napisali ili rekli u knjizi, a drugi na slici.
Zatim prosto naprosto čitaj Bibliju i Jevanđelje, jer to navodi na razmišljanje, na dugo razmišljanje i razmišljanje o svemu. E pa, razmišljaj mnogo, razmišljaj o svemu, to uzdiže misao iznad običnog nivoa, i protiv tvoje volje. Čitajmo, dakle, pošto znamo čitati.
Sada posle na trenutke, čovek može postati pomalo apstraktan, pomalo sanjar, ima ih koji postanu pomalo odveć odsutni, pomalo suviše sanjari, to se možda meni dešavalo, ali to je moja greška, a onda, na kraju krajeva, ko zna nije li postojao za to uzrok, bio sam zanesen, zaokupljen, uznemiren iz ovog ili onog razloga, ali čovek se vraća na to. Sanjar ponekad pada u neki bunar, ali posle, kažu, iz njega izađe.
A i apstraktan čovek je prisutan duhom u nekim trenucima, kao za nadoknadu. To je ponekad ličnost koja ima svoj raison d’etre 5 iz ovog ili onog razloga, koji se ne vidi uvek u prvi mah ili koji se zaboravlja zbog rasejanosti, najčešće nehotice. Neko koga je olujno more dugo valjalo i kao da ga je bacalo tamo-amo, napokon stiže na svoje odredište, neko za koga se činilo da nije ni za šta i da je nesposoban za bilo kakav posao ili službu, na kraju nađe službu, a aktivan čovek sposoban za rad pokaže se sasvim drugačiji kakav nije izgledao na prvi pogled. Pišem ti pomalo nasumce ono što mi dođe pod pero, bio bih veoma zadovoljan kada bi ti mogao videti u meni nešto drugo, a ne samo neku vrstu besposličara.
Jer, postoje dve vrste besposličara koje čini kontrast. Ima neko ko je besposličar zbog lenosti i slabosti karaktera, zbog niskosti svoje prirode, ti me možeš smatrati takvim ako tako sudiš.
Osim toga postoji i drugi besposličar, neko ko je besposličar protiv svoje volje, koga iznutra izjeda velika želja za akcijom, koji ne radi ništa jer nema mogućnosti da bilo šta radi, jer je kao nečim zarobljen, jer nema ono što bi mu trebalo da bude plodan, jer ga kobne okolnosti dovode u taj položaj, neko takav ne zna uvek ni sam šta bi mogao da radi, ali to instinktivno oseća. Ja sam ipak za nešto dobar, osećam da imam raison d’etre, znam da bih mogao biti sasvim drugi čovek. Za šta bih ja, dakle, mogao biti koristan, čemu bih mogao služiti, postoji nešto unutar mene samog, a šta je to?
To je jedan sasvim drugi besposličar, ti me možeš smatrati takvim, ako tako sudiš.
Ptica u kavezu u proleće vrlo dobro zna da ima nešto za šta bi ona bila dobra, ona snažno oseća da može nešto učiniti, ali ne može to da učini, šta je to? Ne može da se doseti; zatim ima nejasne ideje i pomišlja: „Druge ptice grade svoja gnezda i legu svoje mlade i podižu ih”. Onda ona lupa glavom po rešetkama kaveza. A kavez ostaje tu i ptica je luda od bola.
„Evo jednog besposličara”, kaže jedna druga ptica koja tuda proleće, a koja je neka vrsta rentijera. Zatvorenik ipak živi i ne umire, ništa se ne pojavljuje spolja od onog što se odvija unutra, on se dobro oseća, više je ili manje veseo kad zasija sunce. Ali stiže doba selidbe ptica. Spopade ga tuga - „ali”, kažu deca koja ga neguju u njegovom kavezu, „on ipak ima sve što mu treba”, ali on gleda napolje na natmureno, olujno nebo i oseća pobunu protiv kobi, u dnu duše. „Ja sam u kavezu”, „ja sam u kavezu, i dakle ništa mi ne nedostaje.” „Ja imam sve što mi treba.” „Ah milosti, slobode, da budem isti kao druge ptice.”
Poneki besposlen čovek nalikuje ovoj besposlenoj ptici.
A ljudi često nemaju mogućnosti da išta učine, zatvorenici su u ne znam kakvom strašnom, strašnom, veoma strašnom kavezu.
Postoji, ja to znam, oslobođenje, zakasnelo oslobođenje. Nepravedno, ili s razlogom izgubljen dobar glas, nemaština, kobne slabosti, nesreća, to stvara zatvorenike.
Ne bismo znali uvek reći šta je to što zatvara, ograđuje, to što kao da pokopava, ali ipak se osećaju ne znam kakve ograde, rešetke, zidovi.
Je li to sve izmišljeno, fantazija? Ja to ne mislim; a onda se čovek pita: Bože moj, biti brat, voleti, to otvara tamnicu nesavladivom silom, veoma moćnom čarolijom. A onaj ko to nema ostaje u smrti.
Ali, tamo gde uskrsava osećanje, uskrsava i život.
A onda, tamnica se ponekad zove: predrasuda, nesporazum, kobno nepoznavanje ovoga ili onoga, nepoverenje, lažni stid.


Kvem, 20. avgust 1880.

Malo sam poučavao neka Igoova dela ove poslednje zime, neka bude. Poslednji dan jednog osuđenika i jednu veoma lepu knjigu o Šekspiru. Bacio sam se na proučavanje tog pisca ima već dugo vremena, to je isto tako lepo kao Rembrant, - Šekspir je za Čarlsa Dikensa ili za V. Igoa ono što je Rejsdal za Dobinjija i Rembrant za Milea. Ono što ti kažeš u svom pismu o Barbizonu sasvim je tačno, a ja ću ti reći neke stvari koje će ti pokazati da i sam mislim na taj način. Nisam posetio Barbizon, ali ako ga i nisam posetio, prošle zime sam video Kurijer. Išao sam peške uglavnom po Pa de Kaleu, ne pored Lamanša nego po okrugu ili provinciji.
Krenuo sam na to putovanje u nadi da ću tamo naći bilo kakav posao, prihvatio bih sve. No, sve u svemu, pomalo i protiv svoje volje, ne bih znao tačno kazati zašto. No, rekao sam sebi: treba da vidiš Kurijer. Imao sam samo 10 franaka u džepu, a pošto sam u početku putovao vozom, ubrzo sam ostao bez novaca i pošto sam proveo na putu nedelju dana, s mukom sam vukao noge. Ipak sam video Kurijer i spoljašnjost ateljea gospodina Žila Bretona. Spoljašnjost tog ateljea malo me je razočarala, budući da je to potpuno nov atelje, i nedavno sagrađen od cigala, metodistički pravilan, negostoljubivog i hladnog i razdražujućeg izgleda. Da sam mogao da vidim njegovu unutrašnjost ne bih više mislio na spoljašnjost, u to sam uveren, čak sam u to i siguran, ali šta ćeš, unutrašnjost nisam mogao da vidim.
Jer se nisam usudio da se predstavim da bih ušao. Tražio sam drugde po Kurijeru neki trag Žila Bretona ili nekog drugog umetnika; sve što sam pronašao, bio je njegov portret kod jednog fotografa, a onda u jednoj staroj crkvi, u mračnom uglu, kopija Ticijanovog Spuštanja u grob koja mi se u tami učinila veoma lepa i majstorski naslikana. Je li bilo njegovo? ne znam, jer nisam mogao razaznati nikakav potpis.
Ali, od živog umetnika ni traga, samo sam našao jednu kafanu koju zovu Kafana lepih umetnosti, takođe od negostoljubivih i hladnih i ubistvenih novih cigala, koja je bila ukrašena nekom vrstom fresaka ili zidnog slikarstva koje je predstavljalo prizore iz života slavnog viteza Don Kihota. Te freske, među nama rečeno, tada su mi izgledale prilično slaba uteha i manje-više osrednje. Ne znam čije su.
Ali sam ipak tada video polja u okolini Kurijera, stogove, smeđu zemlju ili laporac kafene boje, sa beličastim mrljama tamo gde probija lapor što je za nas, koji smo navikli na crnkastu zemlju, manje-više neobično.
A onda, francusko nebo mi se učinilo nekako finije i jasnije od zadimljenog i zamagljenog neba u Borinažu. Osim toga, tamo je bilo farmi i šupa koje su još sačuvale, Bogu slava i hvala zbog toga, svoja krovišta od slame obrasle mahovinom, zapazio sam takođe oblake gavranova proslavljene na Dobinjijevim i Mileovim slikama. A nisam ti prvo spomenuo kao što je priličilo, karakteristične figure raznih radnika: kopača, drvoseča, kočijaša što upravljaju svojim zapregama, i nekoliko silueta žena sa belim kapicama. Čak i ovde, u Kurijeru, još postoji jedan ugljenokop ili okno, gledao sam kako se dnevna vuča nastavlja sve do sumraka, ali nije bilo radnica u muškim odelima kao u Borinažu, već samo rudara umornog i jadnog izgleda, pocrnelih od ugljene prašine, obučenih u smešne rudarske dronjke, a jedan od njih u stari vojnički šinjel.
Premda je taj put bio za mene gotovo gnjavaža i premda sam se vratio iscrpljen od umora, otečenih nogu i u manje-više setnom raspoloženju, ne žalim zbog njega, jer sam video zanimljive stvari, a čovek se upravo kroz mukotrpna iskušenja same bede uči da gleda sasvim drugim očima. Zaradio sam koje parče hleba tu i tamo na putu, u zamenu za neke crteže koje sam imao u koferu. Ali kada sam dokrajčio svojih deset franaka, morao sam poslednjih noći logorovati u sred polja, jednom u nekim napuštenim kolima, sasvim belim od jutarnjeg inja, a koja su bila prilično loše konačište, jednom u nekoj hrpi snopova pruća, a jednom, što je bilo malo bolje, u nekom načetom plastu, gde sam uspeo da načinim sebi malo udubljenje, jedino sitna kiša nije baš povećala ovu udobnost.
A ipak sam, eto, u toj užasnoj bedi osetio da mi se vraća snaga i rekao sam sebi: bilo kako bilo, ja ću se opet uzdići, ponovo ću uzeti olovku koju sam odbacio u svojoj velikoj malodušnosti, i ponovo ću početi da crtam, i od tada se izgleda sve za mene promenilo, sada sam na putu, a moja olovka je postala nešto malo poslušnija, a rekao bih da me iz dana u dan sve više sluša. Suviše duga i suviše velika beda do te mere me je obeshrabrila da više nisam mogao ništa da radim.
Video sam tada, na tom izletu, i nešto drugo: selo tkača.
Rudari i tkači su opet donekle poseban narod u odnosu na druge radnike i zanatlije, i za njih osećam veliku simpatiju, a smatrao bih se srećnim kada bih jednog dana mogao da ih nacrtam tako da ti nikad ili gotovo nikad slikani ljudi izađu na svetlo dana.
Čovek sa dna ponora, de profundis6 to je rudar, drugi sa sanjalačkim, zanesenjačkim, gotovo mesečarskim izgledom - to je tkač. Evo, skoro su već dve godine kako živim među njima i naučio sam da donekle prepoznajem njihov originalni karakter, barem karakter rudara, uglavnom. I sve više nalazim nešto dirljivo, čak i potresno, u tim jadnim i neuglednim radnicima, takoreći poslednjim i najprezrenijim od svih, koje obično vidimo, što je možda proizvod bujne, no veoma pogrešne i neopravdane mašte, kao bagru zločinaca i razbojnika. Zločinaca, pijanaca i razbojnika ovde ima kao i drugde, ali to nipošto nije tipično.
Ti si mi u svom pismu neodređeno govorio da dođem u Pariz ili u njegovu okolinu, pre ili kasnije, kada to bude moguće i kada to budem želeo. Doista je moja velika i žarka želja da dođem ili u Pariz ili u Barbizon, ili negde drugde. Ali, kako to da ostvarim, kad ne zaradim ni groša, i premda naporno radim, trebaće još vremena dok ne dođem u situaciju da mogu misliti na takve stvari kao što je taj dolazak u Pariz. Jer, istinu govoreći, da bih mogao raditi kako treba, trebalo bi mi barem sto franaka mesečno, može se živeti i sa manje novca, ali tada se živi u nemaštini, čak prevelikoj.
Siromaštvo sprečava dobre duše da uspeju, to je stara Palicijeva izreka u kojoj ima istine i koja je potpuno tačna, ako se shvati njena istinska namera i značaj.

Ti mi još govoriš o Merionu, to što o njemu kažeš veoma je tačno, prilično dobro poznajem njegove bakroreze. Ako hoćeš da vidiš nešto neobično, stavi jednu od tih istinitih i tako snažnih škrabotina pokraj neke grafike Viole-le-Dika ili bilo koga drugog ko se bavi arhitekturom. Tada ćeš videti Meriona u punom sjaju, zbog drugog bakroreza koji će poslužiti, izvini zbog poređenja, kao sredstvo koje će istaći njegovu vrednost ili kao kontrast. Dobro, šta ćeš tada zapaziti? Ovo. Čak i kad crta cigle, granit, železne šipke ili ogradu nekog mosta, Merion unosi nešto od ljudske duše, razdiran ne znam kakvim intimnim bolom u svom bakrorezu. Video sam crteže gotske arhitekture Viktora Igoa. No dobro, iako nemaju snažnu i majstorsku Marionovu izradu bilo je tu nešto od istog osećanja. Koje je to osećanje? Ima neke srodnosti sa osećanjem koje je Albreht Direr izrazio u svojoj Melanholiji i koje danas imaju Žan Tiso i gospodin Maris (ma koliko se ova dvojica međusobno razlikovala). S pravom je neki ozbiljni kritičar rekao o Tisou: „To je nemirna duša”. No bilo kako bilo, ima nešto od ljudske duše u tome, i zato je to veliko, ogromno, beskrajno, i postavi pored toga Viole-le-Dika, to ti je kamen, a drugi, neka bude Merion, to ti je duh. Merion je mogao tako silno da voli, da sada, poput Dikensovog Sidnija Kartona, voli čak i kamenje sa nekih mesta.
Ali više je i bolje, uzvišenijim, dostojanstvenijim, i ako smem tako da kažem, evanđeoskijim tonom, zastupljen i iznesen na videlo dragoceni biser, ljudska duša, kod Milea, Žila Bretona, Josefa Israelsa.
No, vratimo se još malo Merionu, čini mi se da je on u nekom dalekom srodstvu sa Jongkintom možda i sa Sejmor Hejdnom, jer su u nekim trenucima ova dva umetnika bila veoma snažna. Čekaj, možda ćeš još videti da sam i ja radnik, mada ne znam unapred šta ću moći da uradim, pa ipak se silno nadam da ću još napraviti neku škrabotinu na kojoj bi moglo biti nešto ljudsko. Ali, najpre treba crtati Barga i proći kroz druge više-manje trnovite stvari. Put je uzak, vrata su uska i malo je onih koji ih nađu.

ETE (APRIL 1881 - DECEMBAR 1881)



Ete, septembar 1881.

Dragi Teo,
Iako sam ti nedavno pisao, imam još nešto da ti kažem.
Došlo je naime do promene u mom crtežu, koliko u mom načinu rada toliko i u rezultatu. Nakon nekih stvari koje mi je Mov govorio, opet sam počeo da radim prema živom modelu. Na svoju sreću uspeo sam da ubedim razne osobe, između ostalih Pita Koufmana, radnika. Brižljiva studija, neprestano i ponavljano crtanje po Bargovim Vežbama za crtež ugljenom dalo mi je bolju koncepciju crtanja figura. Naučio sam da odmerim i vidim i tražim velike linije. Tako da će mi ono što mi je nekada izgledalo očajnički nemoguće, postati malo po malo moguće, hvala Bogu.
Pet puta sam nacrtao jednog seljaka s lopatom, „kopača lopatom”, u svim mogućim položajima, dva puta jednog sejača, dva puta jednu devojku s metlom. Zatim, ženu sa belom kapicom koja ljušti krompire, i jednog pastira podbočenog na svoj štap, i na kraju jednog starog bolesnog seljaka kako sedi na stolici kraj ognjišta, sa glavom u rukama i laktovima na kolenima. Svakako se neću na tome zaustaviti; kad jednom neka ovca pređe most, celo stado je sledi. Biće potrebno da bez prestanka crtam kopače, sejače, muškarce i žene; da ispitujem i proučavam sve što je sastavni deo života na selu. Kao što su toliki drugi činili i još uvek čine. Pred prirodom se ne osećam više nemoćan kao nekada.
Iz Haga sam doneo drvene Kontee (kao i olovke) i mnogo se njima služim u radu.
Počeo sam isto tako da radim kistom i višerom, sa malo sepije ili tuša, s vremena na vreme i sa malo boje. Sigurno je da crteži koje sam uradio u poslednje vreme, veoma malo nalikuju onome što sam do sada uradio. Dimenzija figura je gotovo kao dimenzija jedne Vežbe za crtež ugljenom.
Što se tiče pejzaža mislim da mi to ni na koji način neće naškoditi, baš naprotiv, biće mi korisno.


Septembar

Primio sam prošle nedelje od strica iz Prinsenhahea kutiju sa bojama, koja je dosta dobra, dobra u svakom slučaju za početak, (boje su Pajarove). Zbog toga sam jako zadovoljan. Smesta sam pokušao da napravim neku vrstu akvarela sa već navedenim motivom.

Priroda se u početku uvek opire crtaču, ali onaj koji zaista ozbiljno shvata svoj posao ne da se smesti, jer je taj otpor, naprotiv, podsticaj da se bolje pobedi, a priroda i iskren crtač u suštini se slažu. No, priroda je doista „nedodirljiva”, ipak bi se trebalo s njom uhvatiti u koštac, i to odlučno. I nakon što smo se neko vreme borili i nosili sa prirodom, ona na kraju popušta i postaje pokorna, nije da sam ja već dospeo do toga, mada niko više od mene nije u to uveren, ali to počinje da ide.
Borba sa prirodom ima ponekad nešto od onoga što Šekspir naziva „Taming the shrew”, 7 tj. pobediti onu koja pruža otpor ustrajnošću, „milom ili silom”. U odnosu na mnoge stvari, ali naročito na crtež, ja smatram da „dobro pritegnuti više vredi nego olabaviti”.
Sve više i više osećam da je crtež figura dobra stvar koja je i direktno korisna za crtanje pejzaža. Kada hoćemo da nacrtamo krošnjastu potkresanu vrbu, kao da je to živo biće, a ona to zaista jeste, sve što je okružuje dolazi relativno sasvim samo, pod uslovom da smo usredsredili svu svoju pažnju na dotično drvo i da se nismo zaustavili dok mu nismo udahnuli život.


Ete, 3. septembar 1881.

Dragi moj Teo,
Tišti me nešto što želim da ti ispričam, možda si ti o tome već obavešten i neću ti ispričati ništa novo. Hteo sam da ti kažem da sam ovog leta zavoleo K.8 Ali, kad sam joj to rekao, ona mi je odgovorila da će njena prošlost i njena budućnost za nju uvek biti nerazdvojive i da nikada ne bi mogla odgovoriti na moja osećanja.
Tada sam imao da rešim užasnu dilemu: da se pomirim sa tim: „nikada, ne, nikada”, ili da stvar smatram nezavršenom, da gajim nadu i da se ne pomirim sa sudbinom?
Izabrao sam ovu poslednju mogućnost.
U međuvremenu sam nastavio naporno da radim i otkako sam je sreo, moj posao je mnogo lakši.
Jedna godina u njenom društvu bila bi spasonosna i za nju i za mene, ali roditelji su zaista tvrdoglavi u toj stvari.
Ali, tebi je sigurno jasno da ja ne kanim ništa propustiti što bi me moglo približiti njoj i spreman sam da je volim sve dok konačno i ona mene ne zavoli.
Dešava li ti se ponekad, Teo, da budeš zaljubljen, voleo bih da ti to budeš jer, veruj mi, „male nedaće” imaju isto tako svoju vrednost. Ponekad si neutešan, ima trenutaka kada bi poverovao da si u paklu, ali ima i drugih i boljih stvari. Ima tri stepena:
1° ne voleti i ne biti voljen;
2° voleti i ne biti voljen (to je moj slučaj);
3° voleti i biti voljen.
Ja sa svoje strane tvrdim da drugi stepen više vredi od prvog, ali treći! To je summum.
Pa dobro, old boy,9 budi dakle i ti takođe zaljubljen i pričaj i ti meni o tome, budi dobar u slučaju kao što je moj i pokaži mi svoju naklonost.
Rapart je ovde, doneo je akvarele koji pokazuju napredak. Nadam se da će Mov doći uskoro, u protivnom ću otići kod njega. Crtam mnogo i verujem da ide bolje, više radim kistom nego ranije. Tako je hladno da crtam samo figure u zatvorenom prostoru, krojačicu, korpara itd.

Ako se ikada zaljubiš, i ako budeš morao čuti jedno „nikada, ne, nikada” nipošto se nemoj pomiriti sa sudbinom! No, ti si takav srećković da ti se to, nadam se, nikada neće dogoditi.


Ete, 7. septembar 1881.

Old boy , ovo pismo je samo za tebe, nećeš ga nikome pokazati, zar ne?
Moram najpre da te pitam da li te i najmanje čudi da može postojati ljubav, dovoljno ozbiljna i strasna, da je ne mogu rashladiti čak ni mnogobrojni „ne, nikada, nikada?” Uveren sam da te to ni najmanje ne čudi, već ti izgleda prirodno i „razumno”.
Ljubav je, naime, nešto pozitivno, nešto snažno, nešto do te mere stvarno, da je nekome ko voli isto toliko nemoguć iskoreniti to osećanje kao i dići ruku na sopstveni život. Ako mi ti odgovoriš: „ali ipak ima ljudi koji dižu ruku na sebe”, ja ću ti jednostavno odgovoriti: „ne mislim da sam ja čovek koji ima sličnih sklonosti”.
„Stekao sam istinsku volju da živim, i veoma sam srećan što volim. Moj život i moja ljubav su jedno”. Ali, prigovaraš mi, ti se nalaziš pred jednim „nikada, ne, nikada”. Na šta ja odgovaram: old boy, ja privremeno smatram „nikada, ne, nikada” parčetom leda koje pritiskam na svoje srce, da bih ga otopio.

Osećam se jako naklonjenim seti kad vidim tolike ljude kako stvari suviše primaju k srcu, ali nemam nikakvu nameru da i sam postanem, setan i da dozvolim da klone hrabrost kojom sam se naoružao. Daleko od mene ta pomisao.
Neka bude setan ko hoće, meni je toga dosta, i samo hoću da budem radostan kao ševa u proleće!
Hoću da pevam jedino ovu pesmu: Opet voleti! Zar ti, Teo, ne bi našao zadovoljstvo u tome „nikada, ne, nikada”? Sigurno da ne bi, naprotiv. Ali izgleda da ima ljudi koji nalaze zadovoljstvo možda i „ne znajući”, očigledno sa najboljom voljom, sa najboljim namerama, u tome da mi čupaju komade leda iz grudi, a nesvesno sipaju na moju strašnu ljubav više udara hladne vode nego što oni misle.
Ali, siguran sam da me mnogobrojna vedra hladne vode neće, old boy, za sada rashladiti.
Ne smatraš li priglupim one ljude koji su mi davali na znanje da treba da se pripremim, da ću uskoro saznati da je ona prihvatila neku drugu, bogatiju partiju, da je postala lepa i da će je prositi, ali je izvesno da bi za mene malo marila ako bih išao dalje od „brat i sestra” (to je krajnja granica!), da bi bila zaista šteta da „u međuvremenu” (!!!) propustim neku drugu, možda bolju priliku!!!...
Onaj ko nije naučio da kaže „ona i nijedna druga”, zna li on za ljubav? - Kada su mi svi to rekli, osetio sam svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim razumom: „ona i nijedna druga”. „Slabost, strast, bezumlje, nedostatak poznavanja sveta, eto šta vama služi za dokaz, navešće možda neki, kada vi kažete: „ona i nijedna druga”, budite vrlo oprezni, nastojte da uredite stvari. Daleko od mene ta pomisao!
Neka moja slabost bude moja snaga, hoću da budem zavisan od nje i ni od jedne druge, a čak i kad bih mogao, ne bih da budem nezavisan od nje.
Ona je mnogo volela drugoga i njene misli su još u toj prošlosti, i ona izgleda oseća grizu savesti od same pomisli na moguću novu ljubav. Ima ipak jedna izreka, a ti je znaš: „Treba prvo voleti, zatim prestati voleti, zatim opet voleti!”
„Opet voleti: draga moja, tri puta moja draga, voljena moja”. Primetio sam da ona uvek misli na prošlost i da u nju pobožno uranja. Onda sam došao na pomisao: premda ja poštujem to osećanje i premda me njen veliki bol potresa i pogađa, ipak u njemu nalazim nešto kobno. On dakle ne može raznežiti moje srce, već treba da budem čvrst i odlučan ko čelični bodež, želim da se trudim da probudim nešto novo, što neće izbrisati ono staro, ali što će imati isto tako pravo da postoji.
I tada sam počeo - u početku nezgrapno i nespretno, ali ipak odlučno, da bi sve završilo rečima: K. ja vas volim kao samoga sebe - a tada mi je ona rekla: nikada, ne, nikada.
Nikada, ne, nikada, šta može tome da se suprotstavi: „Voleti i dalje!” Ne mogu još da kažem šta će prevagnuti. Bog zna, ja znam jedino ovo: - „that I had better stick my faith.”10
Kada sam ovog leta čuo to „nikada, ne, nikada”, Bože moj, kako je to bilo strašno, mada nije bilo neočekivano, osetio sam u početku nešto ubitačno kao večno prokletstvo, - i zaista - tada sam bio za trenutak takoreći oboren na zemlju.
Ali onda je u toj neizrecivoj teskobi moje duše, sinula jedna ideja kao svetlost u noći; upravo ova: sa sudbinom se miri onaj ko može da se pomiri, ali ako možete da verujete, onda verujte! Tada sam se podigao, ne kao neko ko je pomiren sa sudbinom, već kao neko ko veruje i nema druge misli od ove: ona i nijedna druga.
Kazaćeš mi: od čega ćete živeti ako je ubediš da te posluša, ili možda: neće biti tvoja, - ali ne, ti to nećeš reći. Ko voli živi, ko živi radi, ko radi ima hleba.
Zato sam ja miran i pun pouzdanja u svemu tome, i upravo to vrši uticaj na moj rad, koji me sve više i više privlači, upravo zato što računam da ću uspeti. Ne mislim da ću postati nešto izuzetno, nego baš nešto obično, a pod tim podrazumevam da će moje delo biti zdravo i „razborito” i da će imati raison d’etre, i da će moći nečemu da služi. Mislim da nas ništa ne baca sa takvim intenzitetom u stvarnost kao istinska ljubav. A zar je na lošem putu onaj ko živi u stvarnosti? Mislim da nije. No sa čim bih mogao da uporedim to karakteristično osećanje, to karakteristično uviđanje zaljubljenosti? Jer to je stvarno za čoveka otkriće jedne nove hemisfere, kada postane ozbiljno zaljubljen u svom životu.
I zbog toga bih želeo da se i ti zaljubiš, ali zato je potrebna jedna „ona ”; što se tiče te „one ” s njom je međutim kao i sa ostalim stvarima: ko traži nađe, premda je nalaženje sreća, a nikako naša zasluga.


Ete, 12. novembra 1881.

Ali upravo zato što je ljubav tako jaka, mi nismo obično dovoljno jaki u mladosti (hoću da kažem sa 17, 18, 20 godina) da bismo mogli čvrsto čvrsto držati naše kormilo.
Vidiš, strasti su jedra brodića.
A neko ko se sa dvadeset godina potpuno prepusti svom osećanju, uzme suviše vetra u jedra, a u njegov brod uđe voda i, - i on tone, - osim ako ne ispliva.
Neko ko naprotiv razvije na svom jarbolu jedro Ambiciju i brodi pravo kroz život, bez nesreća, bez propinjanja, sve dok - sve dok najzad, najzad ne stignu okolnosti u kojima on uoči: nemam dovoljno jedra, i tada kaže: dao bih sve što imam za još jedan kvadratni metar jedra, a nemam ga. Hvata ga očajanje.
Ah, ali tada se predomisli i dokona da može koristiti dugu snagu; misli na jedro sve do tada prezreno što je oduvek stajalo u spremištu. I to je to jedro koje ga spašava.
Jedro „Ljubav” mora da ga spasi, i ako ga ne razvije, neće doploviti.

HAG (DECEMBAR 1881 - SEPTEMBAR 1883)



7. januar 1882.

Evo ponovo sam u sličnom periodu borbe i obeshrabrenja, strpljenja i nestrpljenja, nade i očajanja. Ali potrebno je da ga pobednički prebrodim i uskoro ću imati jednu bolju koncepciju akvarela.
Više volim da ne jedem u podne šest meseci i tako uštedim novac, nego da primam s vremena na vreme deset florina od Tersteha, uz njegova prebacivanja.
Jako bih voleo da znam šta bi slikari rekli o njegovoj tvrdnji „raditi manje prema modelu jer je jeftinije”, kada neko nakon dugih traganja nađe modele koji nisu odveć skupi.
Raditi bez modela kuga je za slikara figura, naročito u početku.
R S . - Teo, to je gotovo čudesno!!!
Evo prvo me izveštavaju da treba da idem po tvoje pismo. Drugo, K. M. naručuje od mene dvanaest malih crteža perom, vedute Haga, od kojih su neke već bile spremne (Prademus - Hest, - Vlersteh bili su spremni) za 2,50 florina po komadu, cena koju sam ja odredio, uz obećanje da će mi, ako ih napravim po njegovom ukusu poručiti i drugih dvanaest, ali da će on odrediti njihovu cenu veću od moje. Treće, ja eto srećem Mova koji se srećno rešio svoje velike slike i obećava mi svoju sledeću poseru. Dakle, „dobro je, ide mi dobro, biće još bolje!”
I još jedna stvar koja me iznenadila, i to jako iznenadila: rekao sam modelu da ne mora danas da dođe - nisam rekao zašto - ali jadna žena je ipak došla, i ja sam se bunio. „Da, ali ja nisam došla da poziram, došla sam jednostavno da vidim jeste li imali šta da jedete”, ona mi je donela porciju boranije i krompira. Ipak ima u životu stvari koje vrede truda.
Evo nekoliko reči koje su me jako dirnule i potresle kod Sansjeovog Milea, to su Mileove reči:
„Umetnost je borba - u umetnost treba uložiti svoju kožu.”
„Treba raditi kao nekoliko crnaca: više bih voleo da ništa ne kažem, nego da se slabo izrazim.”
Tek sam juče pročitao te poslednje Mileove reči, ali već sam i ranije isto to osetio, eto zato ponekad osećam potrebu da se izražavam radije tvrdom stolarskom olovkom i perom, nego finom kičicom. „Čuvaj se, Tersteh! Čuvaj se! Grdno grešiš.”
Nikada nisam čuo neku dobru propoved o mirenju sa sudbinom (niti sam ikada smislio neku dobru propoved), osim te Movove slike i Mileovog dela.
Upravo tu je mirenje sa sudbinom, ali ono pravo, ne pastorsko. Ta kljusad, ta jadna iscrpljena kljusad, crna, bela, smeđa, ona su tu strpljiva, krotka, spremna, pomirena sa sudbinom, mirna. Za jedan trenutak ona će morati opet da vuku teški šlep, kulučenje se primiče kraju. Kratki trenutak zastoja. Ona dahću, oblivena su znojem, ali uopšte ne ropću, ne bude se, ne žale se ni na šta. Dugo su već na to navikla, navikla godinama. Pomirila su se da žive još malo i da rade, a sutra će ići živoderu; „neka bude”, ona su na to spremna.
Nalazim u toj slici jednu takvu filozofiju, neobično uzvišenu, primenljivu i bezglasnu, kao da hoće da kaže: „znati trpeti a ne žaliti se, eto to je jedina primenljiva stvar, u tome je veliko znanje, lekcija koju treba da naučimo, rešenje problema življenja.” Čini mi se da bi ta Movova slika bila jedna od retkih slika pred kojom bi se Mile dugo zadržao šapućući: „Taj slikar ima srca”.
Teo, ja zaista nisam pejzažist, ako i radim pejzaže, u njima će uvek biti trag figura.
Ipak je jako dobro da ima ljudi koji su prevashodno pejzažisti. I jako me zaokuplja to da ti budeš jedan od njih „a da to ne znaš”. Potaknut sam da ti govorim o tom pitanju zato što, usred finansijskih teškoća osećam da ništa nije pouzdanije od manuelnog zanata, doslovno, od rada koji se izvodi rukama. Kada bi ti postao slikar, jedna od stvari koje bi te začudile bilo bi to da je slikarski zanat, sa svim onim što on obuhvata, stvarno relativno težak posao u fizičkom pogledu; ako apstrahujemo duhovni napor, intelektualnu muku, taj zanat iziskuje svakog dana prilično zamašan fizički napor.


Aprila 1882.

A to je svest da ništa (osim bolesti) ne može da mi oduzme tu snagu koja sada počinje da se razvija, to je ta svest koja čini da hrabro gledam u budućnost i da sada mogu da podnesem mnoge neprijatnosti.
Divna je to stvar gledati jedan predmet i zaključiti da je lep, i o njemu razmišljati, i zapamtiti ga, a potom reći: počeću da ga crtam, a onda treba raditi sve dok ga ponovo ne stvoriš.
Ipak se samo po sebi razume da to nije razlog da budem zadovoljan svojim delom u toj meri da mislim da neću osetiti potrebu da radim bolje. Ali put ka tome da ga kasnije uradim bolje, u tome je da ga danas uradim dobro koliko god je to moguće, tada će sasvim prirodno sutra biti napretka.
Mali priloženi crtež11 skiciran je prema jednoj velikoj studiji, koja deluje mračnije. Ima jedna pesma, mislim da je od Toma Huda, u kojoj on govori o jednoj velikoj dami koja noću ne može da sklopi oka, jer je, pošto je po danu izašla da kupi haljinu, videla kako u jednoj čađavoj sobi rade jadne, blede, tuberkulozne i iscrpljene švalje. I onda joj njeno veliko bogatstvo stvara grižu savesti te se ona noću budi puna teskobe. Jednom rečju, to je figura vitke i blede žene, uznemirene u mračnoj noći.
Mov mi je zamerio što sam rekao: „ja sam umetnik”, ali ja neću opozvati svoje reči jer se samo po sebi razume da ta reč sadrži u sebi ovo značenje: „uvek tražiti, a nikada ne naći savršenstvo”. To je upravo suprotno od „ja to već znam, ja sam to već našao”.
Ta rečenica, koliko ja znam, znači ovo: „tražim, uporno istražujem, činim to svim svojim srcem.”
Ja ipak imam uši da čujem, Teo; kada mi neko kaže: „imate loš karakter”, šta treba da radim?
Okrenuo sam se i otišao sam sam, ali sa mnogo tuge u srcu, što se Mov usudio da mi to kaže. Neću tražiti od njega da mi za to da objašnjenje, a ni ja se neću izviniti. A ipak, - a ipak - a ipak!
Voleo bih da se Mov zbog toga pokaje.
Za nešto me sumnjiče - to je u zraku, imam nečega iza mene. Vinsent skriva nešto što ne može ugledati svetlost.
Pa dobro, gospodo, reći ću vam nešto, vama koji držite do forme i do civilizacije, i to s punim pravom, pod uslovom da je to živa istina, šta je civilizovanje, delikatnije, muževnije, napustiti ženu ili se sažaliti nad napuštenom ženom?
Ove zime sam sreo jednu trudnicu, koju je napustio čovek čije dete je nosila u svom telu.
Trudnica koja je usred zime lutala ulicama, koja je morala da zarađuje svoj hleb, dobro znaš kako.
Uzeo sam tu ženu za model i radio sam s njom cele zime. Nisam joj mogao platiti punu svotu koja sleduje modelu, ali sam joj barem platio sate poziranja i mogao sam da je spasem, hvala Bogu, i nju i njeno dete, od gladi i od zime, deleći svoj hleb sa njom. Kada sam sreo tu ženu, bio sam zapanjen njenim bolesnim izgledom.

Čini mi se da bi svaki čovek koji vredi kože na svojim cipelama, kada bi se našao u sličnom položaju, isto tako postupio.
Smatrao sam da je to što sam učinio tako jednostavno i očito, da sam verovao da to mogu zadržati za sebe. Njoj je bilo teško da pozira, ali je to ipak naučila, ja sam napredovao u crtanju jer sam imao dobar model. Ta žena mi je sada privržena kao pripitomljena golubica, a što se mene tiče, mogu se oženiti samo jednom, a kada bi bilo bolje da to učinim nego sada sa njom, jer to je jedini način da nastavim da joj pomažem, u protivnom će je beda ponovo oterati na put koji vodi u propast. Ona nema novca, ali mi pomaže da zaradim novac mojim radom.
Verovao sam da ću biti shvaćen bez reči. Mnogo sam mislio na jednu drugu ženu za kojom je tuklo moje srce, ali ona je bila daleko i nije htela da me vidi, dok je ova ovde bazala po zimi, bolesna, trudna, izgladnela, nisam mogao drugačije da postupim. Mov, Teo, Terstah, moj hleb je u vašim rukama, zar ćete me ostaviti bez hleba ili ćete mi okrenuti leda? Ja sam rekao svoje i čekam šta će mi reći.
Malo po malo i polagano između mene i nje rodilo se nešto drugo: izvesna potreba jednoga za drugim tako da ona i ja više nismo mogli da se razdvojimo jedno od drugoga, te smo se sve više uvlačili jedno drugom u život, a onda je to postala ljubav. To što postoji između Sin i mene stvarno je, to nije san, to je stvarnost. Smatram za veliki blagoslov to što su moje misli i moja aktivnost našle jednu čvrstu tačku, jedan određen pravac. Moguće je da sam prema K. osećao više strasti, i da je u nekim pogledima bila i lepša od Sin, ali ljubav prema Sin zaista nije manje iskrena, jer su okolnosti suviše teške, a vrlo je važno delovati, a tako je bilo od samog početka našeg poznanstva.
Vidi rezultat: kada mi budeš došao u posetu, nećeš me više naći obeshrabrenog ili setnog, nego ćeš se naći u jednoj sredini kojoj ćeš, verujem, moći da se prilagodiš, i koja ti barem neće biti neugodna. Mladi atelje, domaćinstvo još mlađe, u punoj akciji.
Ne mistični ili tajanstveni atelje koji pušta svoje korene usred samog života. Atelje sa kolevkom i dečijom stolicom. U kome dakle nema stagnacije, već u kome sve podstiče i tera i stimuliše na aktivnost.
Želim da radim crteže koji će iznenaditi neke ljude. Sorrow je mali početak, moguće je da su mali pejzaž kao Lan van Merdervort, livade u Rejsvejku, zatim sušionica listova (ribe) takođe mali počeci. Barem sadrže nešto neposredno iz mog sopstvenog srca.
Bilo u figuri, bilo u pejzažu, hteo bih da izrazim ne nešto sentimentalno melanholično, već duboku bol.
Sve u svemu, hoću da postignem da za moje delo kažu: taj čovek oseća duboko, i taj čovek oseća prefinjeno. Uprkos mojoj tobožnjoj prostoti, razumeš li, ili upravo zbog nje.
Šta sam ja u očima većine - niko i ništa ili jedan ekscentričan ili neprijatan čovek - neko ko nema položaj u društvu ili neko ko ga neće ni imati, najzad, mnogo manje nego ništa.
Dobro, pretpostavi da je tačno tako, dakle želeo bih da svojim delom pokažem ono što se nalazi u srcu jednog takvog ekscentrika, jednog takvog nikogovića.
To je moja ambicija koja je manje zasnovana na ogorčenosti nego na ljubavi „uprkos svemu”, koja je više zasnovana na osećanju spokojstva nego na strasti. Premda često živim u bedi, u meni ipak ima harmonije i mirne i čiste muzike. I u najsiromašnijem kućerku i u najprljavijem kutku, ja vidim slike ili crteže. A moj duh se kreće u tom pravcu nekom neodoljivom silom.
Sve više i više me druge stvari napuštaju, i što me više napuštaju moj pogled hitrije sagledava slikarsku stranu. Umetnost zahteva uporan rad, rad uprkos svemu i neprekidno posmatranje. Pod upornim podrazumevam neprestani rad, ali isto tako privrženost koncepciji, uprkos tome što priča ovaj ili onaj.
Toplo se nadam, brate, da ćeš od sada pa za nekoliko godina, čak već i sada videti malo po malo dela moje ruke, koja će ti pružiti neku zadovoljštinu za žrtve koje si podneo.

Zato što imam umetnost i sam život čija je suština umetnost, jedno tako neizmerno i široko osećanje, smatram nesnosnim i neispravnim kada vidim ljude kako se daju u poteru. Što se mene tiče, nalazim u mnogim modernim slikama posebnu draž koju stare nemaju.
Jedan od najviših i najplemenitijih izraza umetnosti za mene uvek ostaje engleska umetnost, na primer Milej, Herkomer i Frenk Houl. Ono što hoću da kažem povodom razlike između stare i moderne umetnosti, to je da su moderni umetnici možda veći mislioci.
Postoji još i velika razlika u osećanju između Milejevog Chill October 12 i Rejsdalovih Livada u Overvenu, na primer. A isto toliko između Houlovih Irish emigrants13 i Rembrantovih Žena koje čitaju Bibliju.
Rembrant i Rejsdal su uzvišeni, i za nas, isto kao i za svoje savremenike, ali postoji u modernoj umetnosti nešto što dolazi do nas na ličnije intiman način.
Isti je slučaj sa Svejnovim drvorezima i drvorezima starih nemačkih majstora.
To je dakle bila zabluda kada je pre nekoliko godina moderne spopalo ludilo podržavanja starih.
Zato ja smatram tako tačnim ono što kaže čika Mile: „čini mi se apsurdnim to što ljudi hoće da se prikažu drugačijim nego što jesu.”
Te reči izgledaju jednostavno, ali one ipak imaju dubinu neizmerivu poput okeana, a ja lično smatram da čine dobro oni koji te reči potpuno primaju k srcu.
U subotu uveče započeo sam temu o kojoj sam već često sanjao.
To je panorama zelenih livada sa plastovima sena. Preko njih, duž jednog potoka, vrluda put od zgure. A na obzorju, u sredini slike, zalazi plameno-crveno sunce.
Nemoguće mi je da nacrtam efekat na brzinu, ali evo kompozicije.
Ali to je bilo samo pitanje boje i tona, nijanse game boje neba, najpre lila izmaglica u kojoj je crveno sunce napola prekriveno tamnoljubičastim oblakom sa tankim malim blještavocrvenim rubom; kraj sunca odbljesci rumenila, ali iznad je žuta traka koja postaje crvena, a malo više plavičasta, takozvani Cerulean blue,14 a zatim ovde-onde lila i sivi oblaci koji upijaju odbljeske sunca.
Tlo je bilo neka vrsta tapiserije zelene - mrko-siva, ali pune nijansi i treperenja - voda potočića blista na tom obojenom tlu.
To je nešto što bi na primer naslikao Emil Breton.
Još sam naslikao veliko parče dine - pastozno i sa debelim namazima.
Za te dve slike, za malu marinu i za polje krompira, sa sigurnošću znam da se ne bi reklo da su to moje prve studije.
Da ti istinu kažem, to me zaista pomalo iznenađuje, mislio sam da prve studije neće ni na šta ličiti, ali da će kasnije postati bolje. A istini za volju moram reći da one liče na nešto i to me pomalo čudi.
Mislim da to mogu da zahvalim činjenici što sam, pre nego što sam počeo da slikam, crtao i proučavao perspektivu onoliko vremena koliko je bilo potrebno da komponujem neki predmet koji sam video.
Otkako sam kupio boje i pribor za slikanje, toliko sam crnčio i radio da sam bio potpuno iscrpljen nakon što sam naslikao sedam studija. Ima još jedna sa jednom figuricom, majka sa detetom u seni velikog drveta, u harmoniji tonova na dini obasjanoj letnjim suncem. To daje gotovo italijanski efekat.
Nisam se doslovce mogao zaustaviti, nisam se mogao od toga uzdržati niti prestati da radim na tome...
Hteo sam naprosto da ti kažem ovo, osećam da ima stvari koje boje iskrsavaju u meni dok slikam, koje nisam posedovao ranije, širokih i snažnih stvari...
Koliko ja mogu da zaključim, nisu najgori slikari oni koji ponekad nedelju ili dve ne mogu da rade. Za to postoji razlog, to su upravo oni „koji u to ulažu svoju kožu”, kako kaže Mile. To nije nikakva smetnja, a po mom mišljenju ne treba sebe štedeti kada je neophodno. Ako je čovek neko vreme iscrpljen, on se oporavi, a time dobija to što su studije spremljene, baš kao žito ili seno seljaka. Što se mene tiče, za sada ne mislim da se odmaram.
Sinoć sam se bavio jednim šumovitim predelom na blagoj padini, prekrivenim crvotočinom i suvim bukovim lišćem. Tlo je bilo smeđecrveno, ponegde svetlije a ponegde tamnije, još više zbog oštrih senki stabala koja su na njega bacala čas slabije, čas jače, dopola izbrisane pruge. Radilo se o tome, a zaključio sam da je to veoma teško, da postignem dubinu kolorita, ogromnu snagu i čvrstinu tog zemljišta, a ipak sam tek slikajući shvatio koliko još ima svetlosti u toj tami. Treba sačuvati svetlost, a u isto vreme sačuvati i žar i dubinu bogatog preliva.
Jer, ne može se zamisliti jedan tako divan ćilim, kao ta duboka crvenosmeđa u žaru jesenjeg sutonskog sunca prigušenog granama.
Iz tog tla se pomaljaju mlade bukve koje s jedne strane dobijaju svetlost i tu su svetlucavo zelene, a ona strana njihovih stabala koja je u senci, ima toplu i snažnu, najtamniju zelenu boju.
Iza tih mladih stabala, iza tog crvenosmeđeg tla, nalazi se veoma fino, golubijeplavo, toplo, gotovo i ne plavo, svetlucavo nebo. A ispod njega se nalazi magličasti rub zelenila i splet mladih stabala i žućkastog cveća. Tuda luta nekoliko figura sakupljača granja, kao tamne mase tajanstvenih senki.
Bela kapa jedne žene koja se saginje da dohvati suvu grančicu, čini iznenadni kontrast sa dubokom smeđecrvenom bojom tla. Jedna suknja je osvetljena - jedna oštra senka pada - jedna tamna silueta nekog čoveka uspravlja se iznad šibljaka. Jedna bela kapa, jedna kapica, jedno rame, jedno žensko poprsje ocrtavaju se na nebu. Te figure su velike i pune poezije, one u dubokoj tami sumraka izgledaju kao „ogromne terakote” koje oblikuju u ateljeu.
Opisujem ti prirodu, ni sam ne znam u kojoj meri sam uspeo da je prenesem u svom krokiju, ali dobro znam da je harmonija zelene, crvene, crne, žute, plave, smeđe, sive učinila na mene jak utisak. To je bilo sasvim u stilu de Grua, efekat kao na primer na onom krokiju Odlazak regruta, koji se nekada nalazio u Vojvodskoj palati.
Imao sam mnogo muke da to naslikam. U podlozi ima tuba i po bele - a ta podloga je ipak veoma tamna - zatim crvenog, žutog, smeđeg, okera, crne, sijeno-pečene, crnila od čađi, a rezultat je crveno-smeđa koja, međutim, varira do crnkastosmeđe do duboke bordo i do bledoružičaste i zlatnožute. Tu je i mahovina i mali rub svežeg travnjaka koji upija svetlost i jako sija, a bilo je veoma teško to prikazati. Evo najzad jednog krokija za koji tvrdim, ma šta o njemu kazali, da ima neko značenje i da govori.
Kad sam ga radio, rekao sam sebi: neću otići pre nego što u njemu vidim efekat jeseni i sumraka, nešto tajanstveno, ozbiljno.
Primoran sam - pošto efekat ne ostaje - da slikam brzo, figure su tu postavljene u nekoliko energičnih poteza četkom i u jednom mahu. Bio sam iznenađen kad sam video koliko se ta mala stabla čvrsto drže u tlu, započeo sam ih kičicom, ali onda sam, zbog već pastoznog tla - jedan namaz boje kistom slivao se kao ništa, istiskujući tubu nacurio iz nje korenje i stabla - i nešto malo sam ih oblikovao kistom.
Da, - evo ih, izbijaju iz tla, čvrsto su u njemu ukorenjeni. U izvesnom smislu sam zadovoljan što nisam učio da slikam. Možda bih naučio da mi promaknu neprimećeni efekti te vrste, sada, kažem ne - to je upravo ono što moram da imam, ako to nije moguće, nije moguće, hoću da pokušam, premda ne znam kako treba da radim. Ja ni sam ne znam kako ja to slikam, dođem da sednem sa belim panoom ispred mesta koje je na mene ostavilo jak utisak, gledam ono što mi je pred očima, kažem sebi, taj beli pano mora postati nešto - vraćam se nezadovoljan - odlažem ga na stranu i nakon što sam se odmorio gledam ga sa izvesnom teskobom - i dalje sam nezadovoljan, jer mi je odveć na umu ta čudesna priroda da bih mogao njime biti zadovoljan - ali ipak vidim u svom delu eho onoga što me je privuklo, vidim da mi je priroda nešto ispričala, govorila, a da sam ja to stenografski zabeležio. Moguće je da u mom stenogramu ima neodgonetnutih reči - grešaka ili praznina, pa ipak ostaje nešto od onoga što su šuma ili obala ili figura rekle, a to nije bezizražajni ili konvencionalni jezik koji nije rođen iz same prirode, nego iz osobitog načina rada ili iz jednog naučnog sistema. Evo još jednog krokija dina. Tamo je bilo tog niskog šipražja čije je lišće s jedne strane belo, s druge strane tamnozeleno i koje neprestano treperi i blista. U pozadini je tmasta šuma.
Praviti studije po mom mišljenju znači sejati, a praviti slike znači žnjeti.
Mislim da čovek mnogo zdravije rasuđuje kada ideje izviru iz neposrednog kontakta sa stvarima, nego kada on stane da posmatra stvari s ciljem da u njima nađe ovu ili onu ideju.
Isto je tako i sa pitanjem kolorita. Ima boja koje čine prijatan kontrast same od sebe, ali ja se trudim da napravim onako kako ja to vidim, pre nego što počnem da radim da bih postigao ono što osećam. A, ipak, osećanje je velika stvar bez koje ne bismo mogli ništa izvesti.
Potpuno se slažem sa onim što kažeš o trenucima koje ponekad imamo, kada nam se čini da smo neprijemčivi za stvari iz prirode ili kada nam se čini da nam priroda više ne govori.
To mi se tako često dešava, i to mi ponekad priskače u pomoć da dozvolim sebi da se latim nečega drugog. Ako osećam otpor prema pejzažu ili svetlosnim efektima, bacam se na figure i obratno. Često mi ne preostaje ništa drugo nego da čekam da to prođe, ali više no jednom sam uspeo da oteram neosetljivost, menjajući motive kojima posvećujem pažnju. Ali figure me sve više i više zanimaju. Sećam se da je bilo neko vreme kad me je osećanje za pejzaž jako opsedalo i kada je na mene činila snažniji utisak slika ili crtež u kojima su svetlosni efekti ili atmosfera pejzaža bili dobro izraženi, nego neka figura.
Sve u svemu, slikari figura budili su u meni jednu vrstu hladnog poštovanja, pre nego toplu simpatiju.
Dobro se sećam da me je u ono vreme posebno uzbudio jedan Domijeov crtež, jedan starac pod kestenovima na Jelisejskim poljima (ilustracija za Balzaka), mada taj crtež i nije bio tako značajan, ali dobro znam da me je posebno uzbudio čvrstom i muškom Domijeovom koncepcijom. Pomislio sam: mora da je to dobro osećati i misliti na taj način i prelaziti preko hrpe stvari, da bi se koncentrisao na ono što se na jedan ličniji način tiče čoveka kao čoveka, pre nego livade i oblaci.

Tako često želim da si pored mene i toliko mislim na tebe. Ono što mi pišeš o izvesnim karakteristikama pariskih umetnika koji žive sa ženama, koji su manje sitničavi nego drugi, i koji se možda iz očajanja hvataju za mladost, čini mi se tačnim. Ima ih takvih i tamo i ovde. Za čoveka je možda još teže tamo nego ovde da sačuva malo svežine u porodičnom životu, jer tamo treba ići gotovo protiv struje. Kako su brojni oni koji su u Parizu postali očajnici, sa tihim, razložnim i logičnim očajanjem. Opet sam čitao nešto na tu temu a tiče se Tasara koga mnogo volim i čija me je sudbina mnogo ražalostila.
Smatram svaki pokušaj u tom pravcu dostojnim poštovanja. Takođe mislim da može da se dogodi da čovek uspe, i da ne treba u početku da očajava, čak i ako ponekad izgubi hrabrost, i ako ponekad oseti neku vrstu sklonosti. Treba se vratiti u život, ponovo steći hrabrost, čak i ako je ishod drugačiji nego što smo očekivali u početku. Nemoj misliti da ja prezirem osobe poput onih koje mi ti opisuješ, jer njihov život nije zasnovan na ozbiljnim i promišljenim principima. Moje mišljenje o tome je sledeće: rezultat mora da bude čin, a ne apstraktna ideja. Ja odobravam principe i smatram ih dostojnim samo ako se razviju u dela. Odobravam da čovek razmišlja i da se trudi da bude svestan, jer to više određuje njegovu aktivnost i čini celinu od njegovih različitih postupaka. Smatram da bi oni koje mi ti opisuješ mogli steći više čvrstine postupajući na promišljeniji način. Ali ja njih, konačno, više volim nego one koji se razmeću svojim principima a da se ni najmanje ne potrude, niti im to pada na pamet, da ih sprovedu u praksu. Jer ovi poslednji nemaju nikakve koristi od najlepših principa, a prvi su upravo oni koji su, kada se odluče da žive energično i promišljeno, sposobni za velike stvari. Jer velike se stvari ne čine samo impulsivno i one su niz sitnica povezanih u jednu celinu.
Šta znači crtati? Kako se to postiže? To je čin probijanja prolaza kroz nevidljiv gvozdeni zid koji se izgleda nalazi između onoga što osećamo i onoga što možemo. Kako treba da prođemo kroz taj zid, kad nam ništa ne pomaže da u njega snažno udaramo, taj zid treba da miniramo i da ga probijemo turpijom, polako i sigurno, po mom mišljenju. I evo, kako će čovek moći i dalje da bude istrajan u tom poslu, ne dozvoljavajući da ga od njega odvrate, osim ako ne bude razmišljao i uredio svoj život na nekim principima. Tako je sa umetničkim kao i sa drugim stvarima. A veličina nije proizvoljna stvar; ona mora biti hotimična. Da li u početku postupci jednog čoveka treba da ga odvedu do principa ili principi do postupaka, to je nešto što mi se čini da teško mogu da odredim, i što je u istoj meri malo važno kao i odgovor na pitanje šta je najpre postojalo, kokoška ili jaje. Ali, ja smatram kao nešto pozitivno i od velike važnosti, da se trudimo da razvijemo svoju snagu i svoju misao.
Mislim, što se mene tiče, da u životu svakog slikara postoji jedan period tapkanja u mraku, i mislim da sam ga ja prevazišao već poodavno. S druge strane, mislim da kod mene sve ide pravilno ali sigurno, a kasnije ću kroz bolji rad imati retrospektivni pogled na ono što sada radim, koji će bolje istaći da u tome ima nečeg jednostavnog i istinitog i - pošto isto to i ti kažeš - snažan način shvatanja i sagledavanja stvari.
Stigao sam dakle u Vorbirh, a odatle u Lejtsendam. Ti poznaješ tamošnju prirodu; prekrasno drveće, puno veličanstvenosti i vedrine, pored groznih zelenih kupolica nalik igračkama i svih besmislica koje troma mašta holandskih rentijera može da izmisli, kada su u pitanju cvetnjaci, senice, verande. Kuće su gotovo sve veoma ružne, neke su ipak stare i otmene. No u tom trenutku, vrlo visoko, iznad pašnjaka, beskrajnih poput pustinje, nadirale su jedne za drugima ogromne mase oblaka, a vetar je najpre udario na niz seoskih kuća sa njihovim grupicama drveća, s druge strane kanala, gde prolazi crni put od zgure. To drveće je bilo prekrasno, gotovo bih rekao da se odvijala jedna drama u svakoj figuri, odnosno u svakom stablu. No, uprkos svemu, celina je bila gotovo još lepša od tih povijenih stabala posmatranih pojedinačno u njihovoj suštastvenosti, upravo zato što je taj trenutak bio takav da su čak i te besmislene kupolice, mokre od kiše i šibane vetrom, dobile neku čudnu osobenost.
Ta slika mi je pokazala kako i neki formalista nerazumnog ponašanja ili pun eksentričnosti i hirova, samo ako oseća da ga je obuzeo istinski bol ili ako ga potresa nesreća, može postati dramatična figura izvanredne originalnosti. To me je navelo da za trenutak pomislim na današnje društvo, kako i ono, dok srlja u propast, može ponekad, viđeno kroz kontrast sa svetlošću nekog preporoda, načas izgledati kao velika i tamna silueta.
Da, za mene je drama u prirodi, drama patnje u životu daleko najsavršenija. „Raj” je lep, ali Getsemen je ipak lepši.

DRENTE (SEPTEMBAR - NOVEMBAR 1883)



Sve je ovde lepo, gde god da kreneš. Vres je mnogo rasprostranjeniji nego u Brabantu, barem pored Zinderta ili Etea, ponešto monoton u podne, a naročito kada ima sunca, ali upravo taj efekat koji sam uzalud hteo da slikam već nekoliko puta, ne bih želeo da propustim. Ni more nije uvek živopisno, ali treba takođe posmatrati te trenutke i baš te efekte ako čovek neće da se prevari u njegovom pravom karakteru. Tada, u tom vrelom podnevnom času, vres je katkad daleko od toga da bude dražesan, on je nesnosan, dosadan i zamoran kao pustinja, isto tako malo gostoljubiv i u neku ruku neprijateljski. Slikati ga u toj punoj svetlosti i prikazati to udaljavanje planova do beskonačnosti, to je nešto od čega te hvata vrtoglavica.
Ipak ne treba misliti da jedan takav pejzaž mora da bude shvaćen na sentimentalan način, upravo je suprotno, to gotovo nikada nije slučaj. To isto nesnosno i dosadno mesto - uveče, kada se neka jadna mala osoba kreće kroz sumrak - kada to ogromno prostranstvo zemlje, sprženo suncem, postane tamno nasuprot finim lila tonovima neba u smiraj dana, kada i ona poslednja mala tamnoplava linija horizonta deli nebo i zemlju, može da postane uzvišeno kao u jednom Ž. Dipreu.
Isto je sa ljudima, seljacima i ženama; oni nisu uvek zanimljivi, ali kada čovek ima sa njima strpljenja, vidi sve što je mileovsko u tim ljudima.
Juče sam otkrio jedno od najčudnijih groblja koje sam ikada video; zamisli komad vresa okružen nizom mladih jela pribijenih jedne uz druge, tako da bi čovek poverovao da je to prosto naprosto neki jelik. Ipak postoji ulaz, jedan kratki drvored, a onda se stiže do grobova prekrivenih busenjem trave i vresa. Mnogi su obeleženi belim stubovima na kojima se mogu pročitati imena.
To je nešto veoma lepo, videti plavi vres na grobovima, miris terpentina ima u sebi nešto mistično, tamna linija jela koje ograđuju groblje razdvaja svetlucavo nebo od grube zemlje koja je uglavnom ružičasta, riđasta, braonkasta, žućkasta ali ipak sa posvuda razasutim lila tonovima.


N. Amsterdam

Sve je ovde savršeno lepo, onakvo kakvim ga ja volim. Hoću da kažem da je ovde mir.
Nalazim da je još i nešto drugo lepo: to je tragičnost, ali ta tragičnost je svuda, dok ovde to nisu samo efekti Van Hojea koji mogu da se nađu. Juče sam slikao trule panjeve hrastova koje zovu tresetnim deblima (to su hrastovi koji su ostali zatrpani možda vek pod tresetom, te su i sami formirali novi sloj treseta; prilikom kopanja otkrivaju se ta tresetna debla). Ti panjevi su se nalazili u jednoj lokvi, u crnom blatu.
Jedni crne boje, nalazili su se pod vodom u kojoj su se caklili, a drugi, bezbojni, na crnoj zaravni. Jedan beli puteljak krivuda s kraja na kraj, a ozada ima još više treseta, crnog kao čađ. Iznad je olujno nebo. Ta lokva u blatu, sa tim trulim panjevima, to je bilo nešto melanholično i dramatično, sasvim nalik na Rejsdala, nalik na Žila Diprea. To je mali kroki Vena. 15
Ti si mi rekao jednog dana: „Ja sam kao ta ličnost iz Ključalog lonca”, 16 ja sam rekao: ne. Kad bi ti bio takav, učinio bi dobro da uđeš u novi posao, ali ti si dublji nego on, i ja ne znam da li si ti „u suštini” poslovan čovek, „u suštini suština”, ja u tebi vidim umetnika, istinskog umetnika.
Ti si imao sentimentalna iskustva koja nisi tražio, koja su ostavila na tebi traga; eto, stvari se dešavaju kako se dešavaju, zašto? Kuda ideš ti? Je li to novi početak jedne slične karijere? Ja odlučno verujem da nije, to je dublje od toga. Ti moraš da se promeniš, ali potreban ti je totalni preporod, a ne ponavljanje iste stvari. Nisi se prevario u prošlosti, ne, s obzirom na prošlost morao bi da budeš takav kakav si, ta prošlost je ispravna. Sledi li da to nije bila jednostavno opšta priprema, temelji, grubo tesanje, i ne još uvek pravo rešenje? Zašto to ne bi proizašlo iz svega? Čini mi se da se radi upravo o tome.
Mislim da stvari govore tako snažno samo po sebi da mi izgleda nemoguće da ti kažem nešto drugo do neku otrcanu istinu; čak i u tvojim vlastitim očima.
Osim toga prilično je čudno, po mom mišljenju, što se upravo ovih dana zbila u meni jedna promena. Ja sam do sada propuštao. Znam da se to podudara sa nekom silom koja sređuje, popravlja, okrepljuje, preporađa i uveličava moje misli, tako da sam potpuno u njenoj vlasti. Tako da mogu da ti pišem, pun osećanja koje taj tužni samokritički vres budi u meni. Upravo u ovom trenutku osećam u sebi početak nečeg boljeg. Nečega čega još nema, ali ja ipak vidim u svom delu stvari koje donedavno u njega nisam unosio. Slikanje mi postaje lakše, osećam želju da se bacim na gomilu stvari koje sam dosad propuštao. Znam da se to podudara sa neizvesnošću okolnosti, tako da nije uopšte sigurno da mogu ostati ovde. Moguće je da zahvaljujući okolnostima koje potiču od tebe, stvari dobijaju drugačiji obrt. No ja bih zbog toga mnogo žalio, mada bih sve mirno primio.
Ali ne mogu sebe sprečiti da zamišljam svoju budućnost kao nešto što ne stvaram samo ja, nego ti i ja, slikari i saradnici, drugovi, u tom malom tresetnom kraju.
Poznajem unutrašnju borbu dve osobe: „ja sam slikar”, i „ja nisam slikar”. Rapartovu i svoju. Borbu ponekad zastrašujuću, borbu koju upravo predstavlja razliku između nas i nekih drugih koji manje ozbiljno uzimaju stvari; nama je ponekad veoma teško; nakon krize melanholije, malo svetlosti, malo napretka; neki drugi moraju da se bore, rade možda lakše, ali tako se karakter pojedinca manje razvija.
I ti bi morao da podneseš tu borbu,17 a ja ti kažem: budi duboko uveren da se izlažeš opasnosti da te pokolebaju ljudi koji će imati najbolje namere na svetu.
Ako ti nešto u dnu tebe samog kaže: „ti nisi slikar”, baš tada treba slikati, stari moj, i taj glas će ućutati, ali samo na taj način; onaj ko, osetivši to, odlazi prijateljima i priča im svoju muku, taj gubi delić svoje energije, delić onoga što je u njemu najbolje. Tvoji prijatelji mogu biti samo oni koji se sami bore protiv toga, oni koji primerom svoje vlastite aktivnosti stimulišu ono sto je aktivno u tebi. Treba se baciti na posao sa samopouzdanjem, sa izvesnom svešću da je ono što radiš u skladu sa razumom, kao seljak koji upravlja svojim plugom ili kao naš prijatelj koji na mom malom krokiju drlja svoju njivu, a drlja je sam. Ako nemaš konja, onda si vlastiti konj, tako mnogi ljudi ovde rade.
Postoji jedna izreka Gistava Dorea, koju sam uvek smatrao veoma lepom: Strpljiv sam kao vo. Ja u tome vidim u isti mah nešto dobro, izvesno odlučno poštenje, sve u svemu, ta izreka sadrži mnogo toga: to je prava izreka jednog umetnika. Kada pomislim na ljude čiji duh smisli takve stvari, čini mi se da su umovanja poput onih koje, na žalost, često čujemo od trgovaca slikama povodom „darovitih umetnika”, tako strašno graktanje gavranova. Strpljiv sam, kako je to smireno, kako je to dostojanstveno, možda to ne bi bilo tako tačno rečeno, da nema svog tog graktanja gavranova.
Ja nisam umetnik, - kako je to prostački - čak i ako to o sebi mislimo - zar bismo mogli nemati strpljenja, ne naučiti od prirode da imamo strpljenja, da imamo strpljenja gledajući kako žito tiho niče, kako sve raste - zar bismo mogli smatrati sebe za nešto tako apsolutno mrtvo da mislimo da više namerno ometamo svoj razvoj? Ja to govorim da pokažem koliko je po mom mišljenju glupo govoriti o darovitim i nedarovitim umetnicima.
No, ako hoćemo da rastemo, treba da se zarinemo u zemlju. Ja ti dakle kažem: usadi se u zemlju Drentea, tamo ćeš proklijati, nemoj da sahneš na pločniku.
Ima biljaka koje rastu u gradovima, reći ćeš mi ti, neka bude, ali ti si žito i tvoje mesto je u žitnom polju...
Ne zadržavam sebi ni najmanje da sam ti rekao nešto novo, ja samo od tebe tražim da ne radiš protiv najboljih misli koje nosiš u sebi.
Rado bih ti malo pričao o jednoj šetnji po Zvelu, mestašcu u kojem je Liberman dugo stanovao i pravio studije za svoju sliku iz poslednjeg Salona, na kojoj su pralje. U kojem su Termele i Julius Bakhejze takođe dugo boravili. Zamisli šetnju kroz vres, ujutru, u ti sata, u otvorenim dvokolicama (pratio sam čovu kod koga stanujem, a koji je krenuo na put u Ase). Putem, - jedan „dik” kako ovde kažu, - na koji su, da bi ga zatrpali, nabacali blata umesto peska. To je bilo još čudnije nego na barci. Kada je počelo malo da se razdanjuje i kada su petlovi počeli da pevaju oko krovinjara razasutih u vresu: nekoliko kućica ispred kojih smo polazili, okruženih ogolelim jablanovima sa kojih se čulo kako pada malo žuto lišće - jedna stara okrnjena kula na malom groblju omeđenom nasipom od zemlje i ogradom žitnog polja - sve, sve, sve, postalo je potpuno isto kao najlepši Koroi. Tišina, tajna, mir, što je jedino on naslikao.
Ipak je još sasvim bila noć kada smo stigli u Zvelo, u šest sati izjutra; video sam istinske Koroe, još ranije u zoru.
Naše ulaženje u selo bilo je međutim tako lepo. Ogromni kućni krovovi prekriveni mahovinom, konjušnice, štale, ambari.
Ovde su naselja veoma velika, među hrastovima prekrasne bronzane boje. U mahovini, tonovi zlatnozelene, na tlu jedna tamna sivolila koja vuče na crvenu, plavu ili žutu, tonovi neizrecive čistote u zelenilu malih žitnih polja, crni tonovi na vlažnim stablima koji čine kontrast sa zlatnom kišom jesenjeg uskovitlanog i šuštavog lišća što je, poput raščupanih perika u koje je neko duvao, visilo na granama jablanova, breza, lipa, jabuka, s mukom se održavajući i propuštajući čak i svetlost neba.
Nebo bez ijedne mrlje, svetlo, ne bele nego lila boje koja prkosi analizi, belo u kojoj se vidi nadiranje crvene, plave, žute, nebo koje na sve baca odsjaj i koje svuda osećaš iznad sebe, koje je puno isparenja i slaže se sa laganom izmaglicom ispod njega.
Sve se rastvara u gami divne sive. Pa ipak, u Zvelu nisam našao nijednog slikara; ljudi su mi, uostalom, rekli da oni nikada ne dolaze zimi.
A ja se upravo nadam da ću u njemu biti sledeće zime. Pošto tamo nije bilo slikara, odlučio sam da se vratim peške i da usput malo crtam, umesto da čekam povratak svog stanodavca. Počeo sam da radim mali kroki čuvenih jabučnjaka koje je Liberman naslikao na svojoj velikoj slici. Zatim sam nastavio putem kojim smo išli rano izjutra.

Prošao sam pored jedne crkvice, zapravo Crkve iz Grevila sa male Mileove slike iz Luksemburga; ovde je, umesto malog seljaka sa ašovom, bio jedan pastir sa stadom ovaca pokraj ograde. U pozadini se nije primećivalo more, već more mladog žita, more brazda umesto more talasa.
Izazvani utisak - isti. Video sam tada veoma uposlene ratare - kola sa peskom, pastire, ljude koji su radili na drumu, dvokolice sa đubrivom. Nacrtao sam u krčmici kraj puta jednu malu staricu koja je radila na svojoj predilici, malu crnu osobu koja kao da je izašla iz neke bajke - malu crnu osobu ispred svetlog prozora kroz koji se videlo svetlo nebo i puteljak preko divnog zelenika polja, i nekoliko gusaka koje su štipkale travu.
Kada je potom pao sumrak, zamisli tišinu, mir tog trenutka. Zamisli u tom trenutku mali drvored visokih jablanova sa njihovim jesenjim lišćem, zamisli široki blatnjavi put, sav od crnog blata, s čije desne strane je beskrajni vres, s leve beskrajni vres, crne trouglaste siluete nekolikih krovinjara prekrivenih busenjem trave, kroz čije prozore sija crvena svetlost vatre - nekoliko lokvi žućkaste i prljave vode koje odbljeskuju nebo, u kojima trule tresetna debla; zamisli te gomile blata, uveče, u sumrak, sa blještavim nebom iznad njih, prema tome sve crno na belom. A među tim gomilama blata, neka čupava osoba, pastir, hrpa stvari u obliku jajeta, poluvuna, polublato, koje se sve komešaju, guraju se - stado.
Gledaš ga kako dolazi - ostaješ na sredini - okrećeš se i slediš ga. Ono teško i nerado napreduje na blatnjavom putu. Ali eno u daljini majura, nekoliko krovova prekrivenih mahovinom i gomile slame i treseta između jablanova.
Pastirica je takođe gotovo trouglasta, sasvim tamna silueta. Vrata su širom otvorena. Otraga, kroz međuprostore greda, još sija svetlost neba.
Celi karavan od vune i blata skupa nestaje u toj pećini, a kad je jednom unutra, pastir i žena koja drži fenjer zamandaljuju vrata.
Povratak stada u sumrak finale je simfonije koju sam juče čuo. Taj dan se odvio kao u snu, bio sam celog dana toliko utonuo u tu potresnu muziku da sam bukvalno zaboravio da pijem i da jedem. Uzeo sam veknu seljačkog hleba i šoljicu kafe u krčmici u kojoj sam crtao ženu za predilicom. Dan je preminuo i od zore do sumraka, ili, bolje rekavši, od jedne do druge noći, bio sam izgubljen u toj simfoniji.
Vratio sam se kući i dok sam sedeo ispred vatre, zaključio sam da sam gladan i utvrdio sam da sam začuđujuće gladan... Ali evo kako je to ovde. Imaš potpuno isti utisak kao da si, na primer, na izložbi Stotinu remek-dela. Šta donosi dan poput ovoga? Ništa, osim mnoštvo krokija. Pa ipak, donosi nešto drugo: spokojnu želju za radom.

NINE (DECEMBAR 1883 - NOVEMBAR 1885)



Usamljenost je prilično mučna stvar, čovek se oseća kao u zatvoru. Ipak, još uvek ne mogu da tvrdim do koje će mere to unaprediti moje poslove. To, uostalom, ni ti ne činiš.
Ja se, sa svoje strane, često osećam bolje među ljudima koji ne znaju čak ni za reč usamljenost, na primer, među seljacima, tkačima, nego u civilizovanom svetu. To je za mene prava sreća. Tako sam se, otkako sam ovde, prisno zbližio sa tkačima.
Piši mi, ako hoćeš, malo detaljnije o Maneovoj izložbi, reci mi nešto o slikama koje se tamo nalaze. Oduvek sam smatrao Manea veoma originalnim. Znaš li onaj članak koji je Zola o njemu napisao? Žao mi je što sam video samo poneku njegovu sliku. Naročito bih voleo da vidim njegove aktove.
Ne smatram preteranim što su neki - na primer Zola - njima oduševljeni, mada ja sa svoje strane uopšte ne smatram da on može biti uvršten među najistaknutije slikare ovoga veka. Ali to je talenat koji veoma izvesno ima svoj „raison d’etre”, a to je već mnogo. Članak koji je Zola o njemu napisao nalazi se u Mojim mržnjama.
Ja lično ne mogu da se složim sa Zolom kada on zaključuje kao da je Mane čovek koji, sve u svemu, otvara novu budućnost u modernim koncepcijama umetnosti. Za mene to nije Mane, to je Mile, slikar suštinski moderan, zahvaljujući kome se pred mnogima otvara vidik.
Kada čujem da kažu da „u prirodi nema crne”, pomislim da crno zaista ne postoji, ako hoćeš, ni kao boja.
Naročito ne bi trebalo pasti u zabludu, i verovati da koloristi ne upotrebljavaju crnu, kada se samo po sebi razume da čim crna uđe u kompoziciju sa plavim, crvenim, ili žutim elementima, ovi postaju sivi, naime ovde zagasitocrveni, žuti ili pepeljastoplavi. Posebno smatram da više ne može biti zanimljivo ono što Š. Blan, u svojim Umetnicima moga vremena, kaže o Velaskezovoj tehnici, čije se senke i polutonovi najčešće sastoje od hladnih sivih i bezbojnih, gde su crna i malo bele osnovni elementi. Na toj neutralnoj i bezbojnoj osnovi i najmanji oblačak, na primer, već govori.
Moj račun za boje na sve to je takav da mi dozvoljava da se upuštam jedino razborito u nove stvari većeg formata, a tim pre što će me modeli koštati još više, samo ako još budem mogao da imam modele koji će dobro odgovarati tipu koji imam u glavi (gruba, pljosnata lica sa niskim čelom i debelim usnama, ne sa istaknutim, već sa punim crtama i u Mileovom stilu), a obučena onako kako imam u svojoj zamisli.
Jer, sve se ovde veoma tačno drži, i čovek nema tu slobodu da se udalji od boje nošnje, pošto efekat leži u približavanju prelomljenog indigo tona i prelomljenog kobaltnog tona, istaknutih skrivenim narandžastim i rujnosmeđim elementima žita.
To bi moralo biti nešto što dobro izražava leto; leto, po mom mišljenju, nije lako izraziti; u najvećem broju slučajeva, čak često, efekat leta je ili neizvodiv ili ružan; to je barem moj utisak, no postoje, zauzvrat, predvečerja.
Ali treba reći da leti nije lako pronaći efekat sunca koji bi bio tako bogat, tako jednostavan i tako prijatan za gledanje, kao karakteristični efekti drugih godišnjih doba.
U proleće, postoji mlado nežnozeleno žito i ružičaste jabuke u cvatu.
U jesen postoji kontrast žutog lišća i ljubičastih tonova.
Zimi postoji sneg i male crne prilike.
Dakle, ako leti postoji suprotnost plavih tonova i elemenata narandžaste u zlatnobronzanoj boji žita, mogla bi se upravo na taj način uraditi slika koja dobro izražava atmosferu godišnjih doba, sa svim kontrastima komplementarnih boja (crvene i narandžaste, žute i ljubičaste, bele i crne).

Nisam mogao napisati svoje poslednje pismo u drugom obliku. Ali znaj da mi se čini da se radi o neizbežnoj nesuglasici između tebe i mene, pre nego o nečemu za šta bismo snosili krivicu jedino nas dvojica.
Kažeš da će uskoro biti izložba Delakroaovih dela. Dobro. Tamo ćeš sigurno videti jednu sliku: Barikadu, koju ja znam jedino iz Delakroaovih biografija. Mislim da ju je on slikao 1848. godine. Ti poznaješ, osim toga, jednu litografiju, mislim da je Lemidova; ako nije njegova, onda je Domjeova; ona takođe predstavlja barikadu iz 1848. Hteo bih da možeš da zamisliš da smo ti i ja živeli te 1848. godine, ili u nekom drugom sličnom periodu, jer se i za vreme Napoleonovog državnog udara dešavalo nešto slično. Neću ti reći ništa što će te naljutiti - to mi, uostalom, nikada nije bio cilj. - Hoću da ti objasnim u kojoj je meri udaljenost koja je nastala među nama povezana sa glavnim strujama u svetu i da je tako ta udaljenost nešto sasvim drugo od hotimične zlobe. Zamisli dakle to vreme 1848. godine.
Ko su bili oni koji su se našli licem u lice, koje možemo uzeti kao tipove za sve ostale? Gizo, ministar Luja Filipa, a s druge strane Misle i Kine sa studentima.
Počeću od Gizea i Luja Filipa; jesu li oni bili loši ili su bili tirani? Ne baš sasvim, bili su, koliko ja znam, ljudi, kao na primer tata i deda, stari Gupil. Sve u svemu, bića krajnje časnog, odvažnog i ozbiljnog izgleda; ali kada ih gledamo malo pažljivije i izbliza, oni imaju nečeg turobnog, bezizražajnog ruševnog, čak do te mere da bi se čovek zbog toga razboleo. Jesam li preterao???
Ako izuzmemo razlike u položaju, isti duh, isti karakter. Da li se varam???
Uzmimo sada, na primer, Kinea ili Mišlea ili, kasnije, V. Igoa. Da li je razlika između njih i njihovog protivnika bila toliko strašna? Da, ali ako stvari posmatramo površno, to ne bi moglo da se kaže; ja sam u svoje vreme smatrao jednako dobrom neku Gizoovu i neku Mišleovu knjigu. Ali u mom slučaju, što sam više ulazio u suštinu, počinjao sam među njima da uviđam razliku i, što je još važnije, protivrečnost.
Uvideo sam, najzad, da se jedan vrti u krugu, da gubi tlo pod nogama, a da od drugog, naprotiv, ostaje nešto beskrajno. Od tada se mnogo toga dogodilo. Ali ja pouzdano smatram da bi se ti, da smo ti i ja tada živeli, našao na Gizoovoj, a ja na Mišleovoj strani. A kad bismo obojica ostali dosledni u svojim stavovima, morali bismo se, s izvesnom tugom, naći licem u lice, kao neprijatelji, na primer na jednoj od onih barikada, ti ispred, kao vladin vojnik, a ja iza, kao revolucionar ili pobunjenik.
I evo, danas, 1884. (brojevi su slučajno potpuno isti, ali obrnuto poređani), nalazimo se ponovo licem u lice, premda, istinu govoreći, nema barikada. Ali ima ih za duhove koji ne mogu da se slože. ”Vetrenjače više nema, ali vetar je još tu”.
A mi, mi se, po mom mišljenju, nalazimo u različitim taborima, tu se ništa ne može učiniti.
Hteo ti to ili ne, ti moraš nastaviti, a i ja moram nastaviti. Ali, pošto smo braća, ne treba da ubijemo jedan drugog (u prenosnom smislu).
Što se tiče toga da pomažemo jedan drugom, kao dva čoveka koja se nalaze jedan pored drugog u istom taboru, to je nemoguće, jer kad bismo morali da tražimo da se sastanemo, izložili bismo se opasnosti da otvorimo vatru jedan na drugog.
Razdražujuće reči koje mi padaju na pamet su meci ispaljeni, ne na tebe, koji si moj brat, nego, uopšte uzev, na stranku u kojoj se ti nalaziš. Ni ja ne smatram sebe pogođenim razdražujućim rečima koje dolaze od tebe. Ali ti pucaš na barikadu i misliš da ćeš time steći zaslugu, a slučajno sam ja iza nje.
Razmisli, dakle, na trenutak o svemu tome, hoćeš li, jer ne verujem da možeš naći u tome mnogo zamerki. Ja ne mogu da govorim drugačije nego što mislim; otprilike na taj način treba gledati stvari.
Nadam se da ćeš razumeti to što hoću da ti kažem u prenosnom smislu.
Ni ti ni ja se ne bavimo politikom, ali smo na zemlji, u svetu, a ljudi se sami od sebe grupišu po kategorijama.
Da li oblaci tako mogu, na kraju krajeva, da pripadaju jednoj ili drugoj gomili za vreme oluje? A ako su nosioci pozitivnog ili negativnog elektriciteta? Doduše, istina je da ljudi nisu oblaci. Kao pojedinci mi smo delovi jedne celine koja čini čovečanstvo. U tom čovečanstvu ima stranaka. Do koje mere vlastita volja, a do koje mere kobne okolnosti čine da čovek pripada jednoj ili drugoj protivničkoj stranci?
Najzad, tada je bila 48, a mi smo danas u 84; vetrenjače više nema, vetar je još tu. Nastoj ipak da saznaš zbog sebe samog na kojoj se strani stvarno nalaziš, kao što ja pokušavam da to saznam zbog sebe.

Današnja omladina neće da čuje za mene ; vrlo dobro, to me ne pogađa; i kao čoveku, i kao slikaru, draža mi je generacija iz 48, nego ova iz 84, ali što se tiče 48, ne volim razne Gizoe, nego revolucionare, Mišlea, a i slikare seljake iz Barbizona.
Ti si sasvim u pravu kada kažeš „da ću doći do boljeg ostvarenja ako više budem radio dobre slike, a manje raspravljao o revolucionarnim pitanjima.”
Ja i sam smatram da je to toliko tačno da sam, dok si ti to pisao, upravo načinio jedan novi korak imajući direktno za cilj da omogućim sebi napredak, upravo zato da bih opet mogao da naslikam nekoliko studija u Movovom ateljeu.
Ti nastavljaš gornju rečenicu iz svog pisma pitajući se: „da li ja možda mogu da ti pružim nove elemente u vezi sa reformama koje treba da se izvrše u trgovini umetninama”.
Hoćeš li da ti za to dam jedan savet u tvom interesu i u svom vlastitom? Pusti ta uopštavanja, podrži ono što sam preduzeo kod Mova i Tersteha. Pomozi mi da popravim svoju tešku situaciju i da zaradim novaca, ne samo šaljući mi novac, nego i svojim uticajem i tešnjom saradnjom i prijateljstvom boljega kova. Ja imam u sebi dovoljno snage da bih mogao nešto da ostvarim, a i da zaradim novac.
A onda, kao što ti to sam kažeš, ako budem napredovao u svom slikanju i ako steknem dobar nezavisan položaj, vredeću više nego sada. Tada, to jest, dakle, kasnije, kada mi bude išlo malo bolje, vrlo rado ću pokušati da ti dam nove elemente što se tiče tog pitanja reforme trgovine; ja o tome doista imam svoje ideje koje proističu iz mog vlastitog iskustva o onome što sprečava slikare da napreduju i znam koje stvari čine život slikara ponekad nepodnošljivim.

Ne mogu da brinem o onome što ljudi o meni misle, treba da idem napred, na to ja moram da mislim.

Napolju je tužno, polja predstavljaju pravi rudnik lapora od gromada crne zemlje sa malo snega, a često nastupe dani u kojima ima jedino magle i blata, uveče, crveno sunce, a ujutro, gavranovi, sparušena trava i uvelo zelenilo koje trune, crni gajevi i grane jablanova i nakostrešenih vrba na tužnom nebu, kao hrpa bodljikavih žica. To sam video samo u prolazu, ali je potpuno u skladu sa veoma mračnim enterijerima u tim tmurnim zimskim danima.
To je takođe u skladu sa fizionomijom seljaka i tkača. Ne čujem da se ovi poslednji žale, a imaju težak život. Uzmimo da tkač koji naporno radi napravi komad od šezdeset aršina sedmično. Dok on tka jedna žena treba za njega da suče, to jest da namotava konac na kaleme; ima ih dakle dvoje koji rade i moraju da žive od tog rada. Na tom komadu tkač te sedmice zaradi, na primer, čisto četiri i po florina, a kada ga odnese fabrikantu, obično mu često danas kažu da će dobiti da tka novi komad tek za jednu ili dve sedmice. Dakle, ne samo da je nadnica niska, nego se i posao prilično retko dobija. Zato su ti ljudi često nervozni i zabrinuti. To je drugačije stanje duha od onoga koje sam zapazio kod „ugljenara” (rudara), jedne godine kada je bilo štrajkova i mnogo nesreća.
Smatram da kada čovek pažljivo pokuša da otkrije majstore, nalazi ih sve u izvesnim trenucima u dnu stvarnosti. Hoću da kažem da on vidi tako u stvarnosti ono što se naziva njihovim kreacijama, u onoj meri u kojoj oko i osećanja postanu slični njihovim. Takođe mislim da, kada bi kritičari ili poznavaoci bili prisniji sa prirodom, njihova sposobnost prosuđivanja bila bi bolja nego sada kad oni samo po navici žive među slikama i prave poređenja među njima. To je samo po sebi odlično, ali nedostaje čvrst temelj, ako čovek stane da zaboravlja da postoji priroda i ako ne produbljuje svoje znanje.

Ja uvek sam u potrazi za plavim. Ovde su figure seljaka po pravilu plave. U zrelom žitu, ili izdvajajući se na uvelom lišću niza bukava, tako da nijanse tamnoplave i svetloplave koje postupno slabe, ponovo oživljavaju i počinju da govore, suprotstavljajući se zlatnim ili crvenosmeđim tonovima, eto to je veoma lepo, i od početka sam bio time zadivljen. Ovdašnji ljudi nose tako instinktivno odela najlepše plave boje koju sam ikada video.
Oni tkaju od grubog sukna, nit osnove je crna, potka plava i tako se smenjuju crne i plave linije. Kada te tkanine vremenom i od kiše izgube sjaj i izblede, one dobiju jedan fini, krajnje nežan ton, pogodan da istakne boje puti. Ton taman dovoljno plav da reaguje na sve boje u kojim ima skrivenih elemenata narandžaste, i dovoljno izbledeo da ih ne učini drečavim.
Ali to je pitanje boje, a pitanje oblika znači mi još više u ovom trenutku. Čini mi se da se oblik najbolje može izraziti sa gotovo jednobojnim koloritom čiji tonovi se uglavnom razlikuju u intenzitetu i u valeru. Na primer Izvor Žila Bretona naslikan je gotovo u jednoj jedinoj boji.
Ali važno je proučavati svaku boju samo za sebe, u funkciji njenih suprotnosti pre no što možemo da budemo sasvim sigurni da ćemo sačuvati harmoniju.
Ljudi veruju da ja zamišljam - to nije tačno - ja se sećam,18 rekao je neko ko je znao majstorski da komponuje.
Što se mene tiče, ne mogu pokazati još nijednu sliku, a u krajnjem slučaju još nijedan crtež. Ali ono što radim dobro, to su studije, i upravo zato mogu vrlo dobro da zamislim da će mi jednog dana biti moguće i da komponujem veoma brzo. A uostalom, teško je reći gde se završava studija, a gde počinje slika.
I želim da verujem da će, malo po malo, moje studije unositi uvek malo više hrabrosti u tvoje srce. Ni ti ni ja nismo savremenici one generacije koju Žigu, u knjizi koju sam dobio od tebe, naziva „junacima”.
Ali, zbog toga nije manje prikladno, po mom mišljenju, sačuvati to oduševljenje u našem dobu, jer ipak je često tačno da se sreća smeši smelima, i ma šta naišlo, posebno sreća ili radost (?) življenja, treba raditi i imati smelosti ako čovek hoće stvarno da živi.
A ja kažem: slikajmo i stvarajmo u izobilju, i budimo ono što smo, sa našim manama i vrlinama; kažem „mi”, jer novac koji dolazi od tebe, taj novac koji ti nisi, ja to znam, tako lako zaradio za mene, daje ti pravo, ako nešto dobro izađe iz mog rada, da smatraš kao da si to upola ti stvorio.
Mislim na ono što kaže Mile: „Ne želim uopšte da izbacim patnju, jer često je ona ta koja čini da se umetnici izraze najsnažnije”.
Kada ja kažem da sam slikar seljaka, to je stvarno upravo tako, a ti ćeš najbolje videti kasnije da se baš među njima osećam u svojoj sredini. Nisam zabadava tolike večeri razmišljao kraj vatre, kod rudara i tresetara i tkača, osim kada mi posao nije ostavljao vremena za razmišljanje.
Ja sam tako prisno vezan za život seljaka, jer ga neprestano posmatram u svako doba dana, da ne osećam da me stvarno privlače druge misli.
Ti mi pišeš da mišljenje javnosti, to jest njena ravnodušnost prema Mileovom delu, kao što si imao priliku da utvrdiš ovih dana na izložbi, nije ohrabrujuća ni za umetnike ni za one koji moraju prodavati slike. Slažem se s tobom, ali Mile je to i sam osetio i spoznao. Čitajući Sansjea, pogodilo me je ono što on kaže o početku njegove karijere, ne sećam se baš doslovce, ali se dobro sećam smisla, i da bi upravo ta ravnodušnost bila za njega dosta teška da je osećao potrebu da nosi lepe cipele i da je živeo kao u dvorcu, ali, govorio je on, „pošto tamo idem u klompama, ja ću se izvući”. A tako je uostalom i bilo.
Takođe se nadam da nikada neću izgubiti iz vida ono „tamo treba ići u klompama”, hoću time da kažem da treba biti zadovoljan da imaš da popiješ, pojedeš, gde da spavaš i šta da obučeš, biti sve u svemu zadovoljan onim što imaju seljaci.
Tako je radio Mile, a on, uostalom, ne bi ni želeo drugo, i iz tog razloga je on u mojim očima, kao čovek, pokazao put koji bi trebalo da slede slikari koji ga sami ne pokazuju, kao na primer Israels i Mov, za koje bi se pre reklo da žive na visokoj nozi.
I ponavljam: Mile je „otac Mile”, to jest savetnik i vođa mladih slikara u svim oblastima. Većina onih koje poznajem - a uostalom ne poznajem ih mnogo - odrekla bi se takvih usluga; što se mene tiče, ja mislim kao on i potpuno verujem u to što on kaže. Ako sam se malo duže raspričao o tim Mileovim rečima, to je zato što ti upravo pišeš o tome da, kada građani slikaju seljake, čak i ako su njihove ličnosti divno naslikane, one ipak nehotice podsećaju na ljude pariskih predgrađa.

Ima - mislim- jedna škola - impresionista.
Ali ja o njoj ne znam bogznašta. Ipak dobro znam koji su istinski i originalni umetnici oko kojih će se, kao oko ose, okretati pejzažisti i slikari seljaka. Delakroa, Mile, Koro i ostali. To je moje vlastito, slabo izraženo osećanje.
Hoću da kažem da postoje, pre nego osobe, pravila ili principi ili suštinske istine, koliko za crtež, toliko i za boju. Na to se treba vratiti kada se u tome nađe nešto istinito.
Što se tiče crteža, postoji na primer taj način rada u krug, sa posebnim oslanjanjem na ovalne oblike kada je u pitanju crtež figura. To su već Grci osetili i to će biti tako do svršetka sveta. Što se tiče boje, postoje večna pitanja, na primer ono koje je Koro postavio Franseu kada je Franse (koji je već bio ime) pitao Koroa (koji još nije bio ime, koji je čak bio nepoznat ili, pre bi se reklo, poznat na svoju štetu) kada je on (Franse) došao kod Koroa da ga pita neke stvari: „Šta je to prelomljen ton? Šta je to neutralni ton?”
Nešto što može bolje da se pokaže na paleti, nego da se izrazi rečima.
Hoću, dakle, da uverim Portjea u tom pismu da je moja vera u Ežena Delakroa i u te stare ljude potpuno opravdana.
I dok radim na jednoj slici na kojoj se ne vide odblesci lampe na Douov ili Van Shendelov način, nije možda beskorisno primetiti da je jedna od najlepših stvari kod slikara našeg veka bila ta što su naslikali tminu koja je ipak boja.
Toplo se nadam da će slikanje tih ljudi koji jedu krompir krenuti. Radim, osim toga, još na jednom crvenom zalasku sunca.
Da bi se naslikao život seljaka, treba biti majstor za mnoge teme. Kako je lepo ono povodom Mileovih ličnosti: njegov seljak kao da je naslikan zemljom koju zasejava! Kako je to tačno i istinito. I kako je važno moći na svojoj paleti napraviti one boje kojima ne možemo dati ime, a koje čine osnovu svega.
Tebe možda ponovo zaokupljaju, čak bih se usudio da kažem sigurno, pitanja boja, a prevashodno prelomljenih i neutralnih boja.
Što se tiče ljudi koji jedu krompir, to je slika kojoj bi lepo pristajao zlatni okvir, u to sam siguran. Isto tako bi lepo delovala na zidu prekrivenom tapetom koji bi imao zagasiti ton zrelog žita.
Osim toga, ako ona nije izdvojena od ostalog na taj način, ona čak nije, iskreno rečeno, ni za gledanje.
Ona ne dobija svoju vrednost na tamnoj osnovi, a naročito ne na osnovi bez sjaja. Samim tim što je to veoma siv enterijer.
U stvarnosti, on je uostalom takođe u zlatnom ramu, ako tako mogu da kažem, jer posmatrač može videti ognjište i odsjaj plamenova na belim zidovima koji su, to je tačno, isključeni sa slike, ali koji u prirodi sve bacaju na tlo.
Da ponovim, treba je dakle izdvojiti od ostalog, okružujući je nečim što ima zlatnu ili bakarnu boju.
Molim te, misli na to, ako hoćeš da je vidiš onakvu kako treba da bude gledana.
To primicanje zlatnom tonu daje u isto vreme svetlost i mrlje, tamo gde nisi mogao ni pretpostaviti, i otklanja mramorasti izgled koji bi imala kad bi na nesreću bila postavljena na bezbojnu ili crnu osnovu.
Senke su naslikane sa plavim, a zlatna boja deluje na to. Juče sam je odneo u Ejnthove jednom prijatelju koji takođe slika. Završiću je tamo za tri-četiri dana sa malo belanceta i preradiću još neke detalje... Pošto taj prijatelj isto tako radi prema modelu, on takođe veoma dobro vidi ono čega ima u seljačkoj glavi ili ručerdi, a govoreći o rukama, rekao mi je da je došao, što se toga tiče, do sasvim drugog saznanja kako da ih radi.
Hteo sam savesno da prionem na rad da bih izrazio ideju da su ti ljudi koji pod svetiljkom jedu svoje krompire rukama koje stavljaju u zdelu, uz to i okopavali zemlju i da moja slika veliča, dakle, manuelni rad i hranu koju su oni sami tako pošteno zaradili.
Hteo sam da ona navodi na razmišljanje o jednom sasvim drugom načinu života nego što je naš, život civilizovanih ljudi. Tako ja, dakle, nipošto ne želim da je svi smatraju lepom ili dobrom.
Kada pomislim na Milea ili na Lermita, smatram da je moderna umetnost isto tako velika kao Mikelanđelo i Rembrant - staro je beskrajno, novo je takođe beskrajno - staro genijalno, novo genijalno. Neko kao Šenavar to bez sumnje ne misli. Ali ja sam sa svoje strane uveren da, što se toga tiče, možemo imati veru u današnjicu.
Ono što čini da ja znam šta hoću da stavim u svoje delo i zbog čega ću se truditi da to postignem, makar morao u tome i sam da potonem, to je moja apsolutna vera u umetnost.
Primićeš jednu veliku mrtvu prirodu koja predstavlja krompire, kojoj sam pokušao da dam telo, hoću da kažem, izraziti materiju na taj način da se ona preobrati u mase koje imaju težinu i koje su čvrste, da bismo mogli da osetimo kada bi, na primer, trebalo da ih bacimo.

Išao sam ove sedmice u Amsterdam; gotovo da nisam imao vremena da vidim išta drugo osim muzeja; tamo sam ostao tri dana, došao sam u utorak, otišao u četvrtak. Rezultat je da sam veoma srećan što sam tamo išao „ma po koju cenu”; više se ne sećam da li sam ikada proveo toliko vremena da nisam video slike. Ne znam da li se sećaš da ima, levo od Noćne straže, prema tome kao pandan Zastupnicima Gilde suknara, jedna slika (koja mi je sada bila nepoznata) od Fransa Halsa i P. Kodea, koja predstavlja dvadesetak celih figura oficira. Jesi li obratio pažnju na to??? Ako nisi, samo ta jedna slika vredi - naročito za jednog koloristu - da se doputuje u Amsterdam. Ima tamo jedna figura, figura barjaktara, u levom uglu, sasvim pokraj rama - ta figura je od glave do pete u sivom, rekao bih da je bisernosiva - u jednom karakterističnom neutralnom tonu koji je, mislim, postignut od narandžaste i plave pomešanih tako da se neutrališu, čineći da varira taj osnovni ton, praveći ga ovde malo svetlijim, onde malo tamnijim, slikar je uspeo da pruži utisak da je cela figura potpuno u jednoj jedinoj i istoj sivoj. Međutim, kožne cipele su od jedne materije različite od čarapa koje se razlikuju od kratkih čakšira koje se razlikuju od prsluka - svaki put je predstavljena neka druga materija i veoma su različite jedna od druge po boji - a sve je ipak urađeno od sive jedne te iste vrste.
Trenutak! To nije sve. U tu sivu on potom stavlja plavu i narandžastu - i malo bele; prsluk je ukrašen satenskim vrpcama od božanstveno nežne plave boje, šal i zastava su narandžasti - beli široki plisirani okovratnik.
Narandžasta-bela-plava, koje su onda bile nacionalne boje - narandžasta i plava jedna do druge, najdivnija gama na sivoj podlozi, te dve boje - koje bih nazvao električnim polovima (i ovo se odnosi na boju), znalački pomešane i sjedinjene na taj način da razaraju jedna drugu u toj sivoj i u toj beloj.
Malo dalje, on je uveo na tu sliku druge game narandžaste na drugim plavim bojama, a još dalje najlepše crne na najlepšim belim; glave - njih dvadesetak - koje iskre od duha i života, a savršene su! a kakva boja! izvanredno držanje svih tih ljudi, čak i položaj stopala.
Ali retko sam video tako božanstveno lepu figuru kao što je narandžasto-bela-plava figura čikice u levom uglu. To je nešto jedinstveno.
Delakroa mora da je bio oduševljen, ali oduševljen do krajnosti. Ja sam bio prikovan za tlo. A onda, ti znaš pevača, tog čoveka koji se smeje, zelenkastocrno poprsje sa koralnim karminom, čak u boji puti.
Ti znaš poprsje čoveka u žutoj, prigušenoj limunžutoj boji, čije je lice, kroz suprotstavljanje tonova, smele i majstorske bronzane boje, crvene boje vinskog taloga (ljubičaste).
Birger je pisao o Rembrantovoj Jevrejskoj nevesti, kao što je pisao o Vermera van Delfu, kao što je pisao o Fransu Halsu, i nadmašujući samog sebe, Zastupnici su savršeni, to je najlepši Rembrant; ali Jevrejska nevesta - posmatrana zasebno - kakva prisna, beskrajna simpatična slika, naslikana „vatrenom rukom”. Vidiš, u Zastupnicima Rembrant ostaje veran prirodi, čak i kada, i tu i opet, ide u visine, najviše visine, beskrajne visine; a ipak, Rembrant je mogao opet napraviti drugačije, kada nije osećao potrebu da ostane veran, u doslovnom smislu reči, kao u portretu, kada je mogao da bude pesnik, to jest Stvaralac.
On je upravo to u Jevrejskoj nevesti.
Kako je Delakroa takođe dobro razumeo tu sliku. Kakvo uzvišeno osećanje beskrajne dubine. Treba više puta biti mrtav da bi tako slikao, evo reči koje mogu dobro na njega da se primene.
Neka kaže ko šta hoće o slikama Fransoa Halsa, on uvek ostaje na zemlji, dok Rembrant prodire tako daleko u tajnu, da on kazuje stvari koje ni jedan jezik ne može da izrazi. Opravdano kažu za Rembranta: čarobnjak... To nije lak zanat.
Ako se dobro sećam, naga žena iz zbirke Lakaz, takođe je veoma lepa, ali je iz kasnijeg perioda. Pred Rembrantovim delom Čas anatomije, ah, zaista nisam mogao da dođem sebi! Sećaš li se boja puti, to je od zemlje, naročito noge. Čuj me dobro: kod Fransa Halsa boje puti su takođe zemljane, ovde u smislu koji ti je poznat. Barem, često. Ima takođe ponekad, usudio bih se da kažem, uvek, jedan odnos suprotstavljanja između boje odeće i boje lica. Crvena i zelena su suprotstavljene; pevač (Diper) čija put ima tonove karmina, ima crne rukave koji imaju zelene tonove, a na tim rukavima, vrpce jedne drugačije crvene nego što je taj karmin. Narandžasto-plavo-belo lice tog čikice o kome sam ti pisao u prethodnom pismu neutralne je zemljanoružičaste boje koja vuče na ljubičastu, nasuprot njegovom odelu od žute kože a la Frans Hals.
„Prigušeno limun” žuti čikica ima mat ljubičastu u ustima, u to nema sumnje. Dakle, što je odelo tamnije, lice je ponešto svetlije, ne slučajno, tako u njegovom portretu i u portretu žene u vrtu, ima dve crno ljubičaste (plavo ljubičasta i riđe ljubičasta), i jedna jedinstvena crna (žutocrna?), da ponovim, rideljubičasta i plavoljubičasta, crna i crna, dakle tri najtamnije stvari; tako su dakle figure veoma bele, izuzetno bele čak i za Halsa.
Konačno, Frans Hals je kolorist medu koloristima, kolorist kao Veroneze, kao Rubens, kao Delakroa, kao Velaskes.
S razlogom su više nego jednom rekli za Milea, Rembranta, ili na primer Israelsa da su pre harmonisti nego koloristi. Hoćeš li mi ovaj put reći ovo; mogu li crno i belo biti upotrebljeni ili ne, jesu li oni zabranjeno voće?
Mislim da nisu, Frans Hals ima najmanje dvadeset i sedam crnih. A bele? no ti ipak dobro znaš kakve izvanredne slike je uradila nekolicina modernih kolorista, namerno belo na belom. Šta dakle znači: ne treba? Delakroa je ovo zvao odmori i upotrebljavao ih je kao takve. Ne treba imati predrasuda protiv toga, jer se mogu upotrebiti svi tonovi, samo ako su na svom mestu i u odnosu sa ostalim, to je samo po sebi jasno.
Znaš li ti, da ja često smatram veoma dobrim Apolove stvari, na primer njegove bele na belom.
Njegov zalazak sunca u šumi u Hagu, na primer, koji se nalazi u Amsterdamu. Ta je stvar zaista đavolski lepa.
Ne, crna i bela imaju svoj raison d’etre i svoje značenje, a oni koji hoće da ih zabašure, to ne uspevaju.

Dobro se izražavamo, po mom mišljenju, kada govorimo o svetlosivoj i svetlosmeđoj, o tamnosivoj i tamnosmeđoj. Ali kako je lepo ono što kaže Silvestr o Delakroau, da je on nasumice uzimao boju na svojoj paleti: „jednu neopisivu ljubičastu nijansu”, da je tu boju bacao negde, bilo za najveću svetlost, bilo za najdublju senku, ili da je uspeo da napravi to blato tako da je ono svetlucalo kao svetlost ili postajalo nemo kao najdublja tama.
Tako sam čuo da se govori o pokusu sa listom papira neutralne boje. On je postajao zelenkast na crnoj podlozi, crvenkast na zelenoj podlozi, plavičast na narandžastoj, žućkast na ljubičastoj, a na žutoj podlozi vuče na ljubičasto.
Slušaj me još: pretpostavljajući da želimo na slici učiniti svetlom neku blatnu boju ili neku riđu, o čemu govori Delakroa povodom Veronezea koji je mogao naslikati plavokosi akt sa sličnom bojom kao od blata, na taj način da je ona na slici činila zlatnožutu, pa dobro, pitam te, kako je to moguće, ako ne suprotstavljanjem snažnih sila u plavičastocrnim ili ljubičastim ili rujnosmeđim bojama?
Ti, koji se pitaš kad ne vidiš mračne senke, i koji veruješ da to ništa ne vredi kada su te senke tamne, čak crne, je li u pravu? Mislim da nisi, jer onda, na primer, Delakroaov Dante, ili pak Ribar iz Zantvorta, ništa ne vrede, jer u njima ima zaista najsnažnijih sila plavičastocrnih ili ljubičastih boja.
Zar nisu Rembrant i Hals upotrebljavali crnu? A Velaskez? Ne samo jednu, nego, nego dvadeset i sedam crnih, uveravam te. Kad kažu: „ne treba upotrebljavati crno”, to je koješta! Znaš li ti dobro šta to znači? Razmisli ozbiljno! jer ja mislim da bi ti još mogao doći do ovog zaključka za koji smatram da ne može biti uverljiviji, da si loše naučio i loše shvatio pitanje tonova, ili tačnije rečeno, da si to naučio i shvatio neprecizno. Mnogi tako misle, većina su takvi. Ali zahvaljujući Delakroau i ostalima iz njegovog doba, ti ćeš na kraju shvatiti. Reci mi, jesi li zapazio da su moje studije koje imaju crne osnove sve postavljene u jedan veoma nizak tonalitet??? I da tamo gde postavljam svoje studije niže od prirode, imajući u vidu da ne samo moje senke, nego i moje svetlosti postaju srazmerno tamnije, ja ipak čuvam odnos tonova?
Moje studije nemaju za mene drugo opravdanje nego da budu neka vrsta gimnastike, da se penjem i spuštam u tonovima, tako dakle, ne zaboravi da sam ja naslikao svoju belu ili sivu penu sa jednom blatnom bojom, i da uprkos svemu, na studiji to deluje svetlo.
Zbogom, zdravo.
VINSENT.



Pitanje komplementarnih boja, simultanog kontrasta i uzajamnog uništavanja komplementarnih, prvo je i najvažnije pitanje; drugo je pitanje uzajamnog uticaja dvaju sličnih, na primer, karmin i cinober boje, ružičastolila i plavolila. Treće pitanje je suprotstaviti bledoplavu jednoj istoj tamnoplavoj, ružičastu smeđecrvenoj, limun žutu svetložutoj, itd. Ali prvo pitanje je najvažnije.
Sigurno je da možemo doći do toga, proučavajući zakone boja, da sebi objasnimo zašto smatramo lepim ono što smatramo lepim, umesto da imamo instinktivnu veru u velike majstore, a to je upravo danas neophodno, kada pomislimo koliko su sudovi strašno proizvoljni i površni.

Boja sama po sebi nešto izražava , to se ne može zaobići, treba iz toga izvući korist; ono što čini lepo, istinski lepo, uz to je i istinito. Kada je Veroneze naslikao portrete svojih lepih ljudi na Svadbi u Kani, on je primenio sve bogatstvo svoje palete u tamnim ljubičastim, u najdivnijim zlatnim tonovima. Tada je još ostao laki azur i sedefastobela o kojima je sanjao - a to se ne nalazi u srednjem planu. On je to strpao otraga - i uspelo je, a ta boja se sama od sebe pretvorila u okolinu mramorne palate i u nebo, što na jedan karakterističan način upotpunjuje grupu figura. Ta pozadina je tako divna jer je rođena spontano iz proračuna boja.
Grešim li kada to kažem? Zar nije naslikano drugačije nego što bi neko naslikao da je u isto vreme mislio na palatu i na figure? kao o jednoj celini.
Sva ta arhitektura i to nebo su konvencionalni i podređeni figurama, proračunati su da njih učine lepim. To je zaista slikarstvo, i to je lepše nego tačno podražavanje samih stvari. Treba misliti na jednu stvar i napraviti neophodnu okolinu koja će proisteći iz ostalog.
Godinama sam se posvećivao gotovo uzalud i sa svim vrstama mučnih rezultata, studiji prirode, borbi sa stvarnošću, ja to ne poričem.
Ne bih hteo da se lišim te greške.
Mogu prihvatiti da bi bilo ludilo i glupost nastaviti opet na isti način, ali ne i to da sam svu tu muku uložio uzalud.
„Počinje se ubistvom, završava se ozdravljenjem” to su reči lekara.


4. novembra 1885.

Potpuno sam zaokupljen tim zakonima boja. Ah, da su nas njima naučili u našoj mladosti!
Ali, većini ljudi se dešava da moraju zbog neke vrste zle kobi dugo tražiti svetlost. Jer zakoni boja koje je po prvi put kodifikovao Delakroa, i koje je sa jasnoćom učinio dostupnim većini ljudi u svoj njihovoj širini i u svim njihovim odnosima, kao što je Njutn učinio za težinu, a Stivenson za paru, ti su zakoni boja, velim, istinska svetlost, to je sasvim sigurno.
Nemoj da se brineš što ja ostavljam da se na mojim studijama vide potezi kista sa debljim ili tanjim namazom boja. To ništa ne znači, ako ih ostaviš godinu dana (dovoljno je i šest meseci) i ako ih onda brzo sastružeš brijačem, slika će imati mnogo konzistentniju boju, nego da je boja bila nanesena lagano. Dobro je za očuvanje boja da naročito svetli delovi slike budu solidno naslikani. A stari su isto kao današnji Francuzi radili to drugačije. Mislim da se lazuri jedne prozirne boje prožimaju i često vremenom potpuno nestaju ako su naneseni pre nego što je preparacija slike bila sasvim suva. Ali ako su naneseni kasnije oni će se svakako održati.
Sinoć mi se desilo nešto što ću ti ispričati što je moguće vernije. Ti znaš ona tri hrasta iza bašte naše kuće; mučio sam se na tome po četvrti put. Tri dana sam sedeo ispred jednog platna veličine krovinjare ili seoskog groblja koje ti znaš.
Radilo se o tim čupavim frizurama od svetlokestenastog lišća, trebalo ih je modelovati i dati im oblik, boju, ton koji treba. Uveče sam uzeo sliku sa sobom i otišao sam u Ejnthove gde boravi taj prijatelj koji ima dosta bogat salon (siva tapiserija, crni i zlatni nameštaj) i okačili smo sliku.
I gle, nikada nisam bio toliko uveren da ću doći do toga da uradim dobre stvari, da ću uspeti da procenim svoje boje na taj način da postignem efekat koji želim. Bilo je tu svetlokestenjaste, nežnozelene i bele (sive), čak i čiste bele koja kao da upravo izlazi iz tube. (Vidiš što se mene tiče, ja iako držim do tamnog, nemam nikakvih predrasuda prema drugoj krajnosti, čak i najvećoj krajnosti.)
Premda dakle taj čovek ima novaca, premda je veoma želeo moju sliku, ja sam osećao da tako gorim od odvažnosti kada sam video da je ispalo kako treba, da je moja slika, onakva kakva je, sa blagim i setnim mirom koji je proizašao iz kombinacije boja, stvarala jednu atmosferu, te se nisam mogao odlučiti da je prodam.
Ali pošto ga je to zapanjilo, ja sam mu je dao, a on ju je primio jednostavno kako sam i hteo, bez mnogo reči, jedva izustivši: „Ova stvar je đavolski dobra”.
Ali ja još tako ne mislim. Treba najpre da vidim još nekoliko šardena, Rembranta, starih holandskih i francuskih majstora i da još malo nad njima razmišljam, jer upotrebljavajući malo manje boje nego što sam ovde upotrebio, hoću da odmaknem još mnogo dalje.

Ne znam šta mi budućnost sprema. Sada, kada čitam nešto o tom savršenom demonu kakav je bio čuveni La Tur, pomislim dovraga! kako je to istina, i kako je taj čovek dobro znao iskoristiti život (ako se izuzme njegov strašni tvrdičluk), a i slikarstvo.
Upravo sam video Franse Halse, pa eto, ti znaš koliko sam njima bio oduševljen, da sam ti odmah dugo pisao o pitanju postavljanja sadržaja prvim potezom. Kakva analogija postoji između težnji La Tura, itd. i Fransa Halsa, kada oni izražavaju život pastelom koji bi se mogao obrisati duvanjem. Ja ne znam šta ću napraviti i šta mi budućnost sprema, ali neću zaboraviti pouke koje tako stičem u poslednje vreme. Postaviti sadržaj jasno prvim potezom, ali sa apsolutno potpunim naporom sveg duha i sve pažnje.
Sada mi ništa nije draže od rada kistom - čak i za crtanje - umesto da radim skicu ugljenom.
Kada se pitam kako su stari Holanđani započinjali svoje slike, ustanovim da ima relativno malo crteža u pravom smislu reči. A ipak, oni crtaju na začuđujući način. Ali, ja mislim da su u većini slučajeva počeli, nastavili i dovršili kistom.
Oni nisu popunjavali . Na primer, jedan van Hoje. Upravo sam video od njega, u zbirci Diper, jedan hrast na dini za vreme oluje, i od Kejpa, jednu vedutu Dorta.
Začuđujuća tehnika, ali ni sa čim i kao spontana, i ne vodeći računa o boji, a čini se ne može biti jednostavnija.
Ali, bilo da se radi o figuri, ili o pejzažu, među slikarima je oduvek postojala težnja da uvere ljude da je slika nešto drugo, a ne predstavljanje prirode kao kad bismo je videli u ogledalu, nešto drugo a ne podražavanje, što znači da je ona ponovno stvaranje.
Hteo bih ti još mnogo govoriti naročito o onome na šta me Šarden navodi da mislim, u vezi sa bojom i sa neophodnošću da ne pravimo lokalnu boju. Smatram da je to divno: „Kako prozreti, kako reći od čega su napravljena ta krezuba usta koja imaju beskrajne prefinjenosti. To je napravljeno samo od nekoliko širokih poteza žutom i od nekoliko sitnih poteza plavom!”
Kada sam to čitao, pomislio sam na Vermera van Delfa, na pejzaž Haga; kada ga gledam izbliza, to je neverovatno, to je napravljeno posve drugim bojama nego što bi mogao pomisliti gledajući ga sa neke udaljenosti.
Zdravo, nisam hteo da propustim da ti kažem koliko mi se dopala Gonkurova knjiga.
Samo tvoj,
Vinsent.



Dragi Teo,
Našao sam u Gonkurovoj knjizi sledeću rečenicu koju si ti označio u članku o Šardenu. Nakon što je govorio o tome kako su slikari slabo plaćeni, on kaže: „Šta učiniti? Šta poslati? Treba gurnuti sebe u ponižavajući položaj ili umreti od gladi. Ljudi se odlučuju na prvo rešenje”, kaže on zatim, a izuzev nekoliko mučenika, ostali postaju „učitelji mačevanja, vojnici ili glumci”.
Sve je to u suštini ostalo i danas isto. Pošto si ti zabeležio ovo što prethodi, mislim da ćeš bez sumnje želeti da znaš šta ja kanim u budućnosti, tim pre što sam te upravo obavestio da sam otkazao svoj sadašnji atelje.
Vremena nisu ni izbliza kao u Šardenovo doba. A danas ima mnogo stvari koje je teško odstraniti umovanjem.
Broj slikara se mnogo povećao. Ako danas neki slikar stvara „nešto mimo”, to neizostavno čini nepovoljan utisak na publiku.
Ja nisam razumski iznad toga, ja bih rekao. Nastavi da slikaš, napravi dakle stotinu studija, a ako to nije dovoljno, napravi ih dve stotine, i vidi hoće li te od toga proći volja da „napraviš nešto mimo”.
Tako, navići se na siromaštvo, videti kako živi neki vojnik ili nosač i sačuvati sve vreme dobro zdravlje, hraneći se i stanujući samo kao običan svet, to je isto tako korisno kao i zaraditi jedan jedini florin više nedeljno.
Nismo ipak na zemlji da zbijamo šalu, a nije neophodno da živimo bolje nego neko drugi.
U suštini ne služi relativno ničemu da živimo malo bolje; ipak ne možemo zadržati svoju mladost. Kad bismo samo to mogli! ali ono što nas čini istinski srećnim, stvarno srećnim, to je biti mlad i ostati to dugo, eh, da, to ovde nije moguće, to čak nije moguće ni u Arabiji ili u Italiji, mada je tamo to već lakše nego ovde.
A ja sam lično mišljenja da čovek ima najviše izgleda da ostane jak i da se obnavlja, u sadašnjem „trećem staležu” (da ostane siromašan). Napokon! ja, dakle, velim da nastojim da se slikajući izdržavam, bez zadnjih misli. Ali, čvrsto verujem da ću raditi tako da ne zanemarim portret, ako hoću nešto da zaradim. Znam da nije lako praviti ga po ukusu ljudi koji zahtevaju „sličnost” i ne usuđujem se unapred reći da je to nemoguće, jer se ovdašnji ljudi bez sumnje ne moraju razlikovati od ljudi iz drugih krajeva. Seljaci i ljudi sa sela ne varaju se i kažu bez okolišenja, čak uprkos onome što im ja kažem, ako ih uveravam da se varaju: ovo je Rene de Hred, a ovo, ovo je Ton de Hret, a ovo, ovo je Din van de Bek, itd. Oni čak ponekad prepoznaju figuru naslikanu s leđa. Buržuji u gradu i „namiguše” barem su toliko kao oni zaljubljeni u portret. A Mile je čak otkrio da su kapetani lađa cenili nekoga sposobnog da ih uradi. (Ti porteti su bez sumnje bili namenjeni njihovim draganama koje su ostale na kopnu.) To još nije bilo korišćeno. Sećaš li se toga kod Sansjea? Ja sam se uvek sećao kako se Mile na taj način održao u Avru.
Tako ja, dakle, imam magloviti plan da odem u Antverpen. S čim i kako, još mi je nemoguće da predvidim.
Tako vidi glave koje su još kod tebe. Ima ih dobrih, gotovo sam sasvim u to siguran. Pa dobro, dakle, napred! Mislim da se ove zime neću dosađivati. Očigledno je da će to naime biti pitanje napornog rada. Ali ima upravo nečega izuzetnog u osećaju da treba ući u vatru.
Zbog činjenice da sam dugo radio osamljeno, zamišljam da ću, čak i ako budem hteo i ako budem mogao naučiti nešto od drugih, pa čak i pozajmiti ponešto iz njihove tehnike, nastaviti uvek da gledam svojim vlastitim očima, i da uvek imam svoj način ponašanja.
Ništa nije sigurnije nego da ću pokušati nešto da naučim. A naročito o aktu, ako budem mogao. Ipak mislim da neću biti u mogućnosti da odmah uzmem dobre modele, i u tako velikom broju kao što želim, nego ću morati, da bih ih pribavio, zaraditi novac radeći nešto drugo. Bilo pejzaže, bilo gradske motive, bilo portrete, kao što sam ti rekao, ili, ako bude trebalo, napise i dekoracije ili, ono o čemu nisam govorio u svom prethodnom pismu, između ostalih stvari koje bih lepo mogao uzgred da radim, to je davanje časova iz slikanja, počev od mrtvih priroda, što je, mislim, drugačija metoda od one koju su koristili majstori crteža. Rad sa prijateljem u Ejnthoveu, to je pokazao i usudio bih se da se opet u to upustim.
Ovde sam samo neumorno slikao da bih naučio da slikam, da bih stekao čvrste principe o boji itd.; ne ostavljajući mnogo mesta drugim preokupacijama. Ali, kada sam utekao na nekoliko dana u Amsterdam, bio sam vrlo zadovoljan da ponovo vidim slike. Jer ponekad je đavolski teško biti potpuno van slikarstva i sveta slikara i ne videti ništa od drugih.
Od tada sam imao veliku želju da se tamo ponovo vratim za neko vreme.
Kada je neko godinama potpuno od toga udaljen i kada se bori sa prirodom, istina je da on ne gubi svoje vreme i da bez sumnje u njemu nalazi novu zalihu hrabrosti i zdravlja, što ni u kom slučaju nije suvišno, jer je slikarski život već sam po sebi dovoljno težak.
Što se tiče moga rada, biće potrebno da ga podsetim prema okolnostima, hoću reći da kada bih mogao da se povezem sa nekim ljubiteljem umetnosti, učinio bih sve da mu pokažem nešto svoje.
Ali ono što je odgođeno nije izgubljeno, a naročito ako bih uspeo da uradim nekoliko novih studija glava ili figura, ti bi ih odmah video. Mislim da bi ti se dopao jedan od pejzaža koje nosim, a čak možda i dva, no mislim da bi ti se naročito svideo onaj sa žutim lišćem. Prilažem ovome jedan brzo urađeni kroki.
Obzorje je tamna linija na svetloj liniji belog i plavog neba. Na toj tamnoj liniji ima crvenih, plavičastih i zelenih ili smeđih mrljica koje formiraju siluetu krovova i voćnjaka, polje je zelenkasto. Nebo malo više, na kome se izdvajaju tanka crna stabla i žuto lišće, sivo je. Prednji plan potpuno prekriven žutim opalim lišćem, a u njemu dve crne i jedna plava figura. Desno jedno stablo bukve, crno i belo, i jedno zeleno stablo sa crvenosmedim lišćem.
Žarko želim da vidim Rubensa. No, jesi li zapazio kako je Rubens teatralan, a teatralan je čak i što se tiče osećanja njegovih religioznih tema, često je čak i loše teatralan. Pazi, uzmi Rembranta, Mikelanđela, uzmi Mikelanđelovog Mislioca. 19 To zaista predstavlja mislioca, zar ne? Ali, njegove noge su male i okretne, ali njegova ruka ima brzinu munje poput lavlje pandže, a taj mislilac je u isti mah čovek od akcije, vidi se da je njegova misao koncentracija duha, sa jednim ciljem da skoči ili da učini nešto na ovaj ili onaj način.
Rembrant to izvodi drugačije. Njegov je Hrist, naročito u Učenicima iz Emanusa, duša u telu, što nije ipak slučaj u nekom Mikelanđelovom torzu, ali ipak, u gestu koji on čini da bi ih uverio, ima nečeg snažnog.
Postavi sada Rubensa pokraj toga, jednu od njegovih mnogobrojnih zamišljenih figura - i to su ljudi koji su se, da bi pospešili probavu, povukli u ugao. Tako je on, u svemu što je religiozno filozofski, plitak i prazan. Ali ono što on zna napraviti, to su žene - kao Buše, i bolje od njega - baš tu on najviše podstiče na razmišljanje i najdublji je. Ono što on zna da uradi - kombinacije boje - ono što on zna da uradi, to je kraljica, državnik - dobro analizirani, takvi kakvi su.
Ali natprirodno - tamo gde počinje magija - ne? To nije ništa drugo nego stavljanje nečeg beskrajnog u izraz lica žene koji me još podstiče da radim jednim jedinim potezom. Evo:
„Upravo ta naglost poteza daje toliko efekta. Spontanost njegove impresije ovde je potpuna i prenosi se na posmatrača. Geizboro je uostalom imao jednu savršenu metodu da obezbedi celinu svojih kompozicija. On bi jednim potezom skicirao svoju sliku i harmonično bi je izrađivao od vrha do dna, ne izdvajajući svoju pažnju na malim fragmentima, ne zadržavajući se tvrdoglavo na detaljima, tragao je za opštim efektom, a nalazio ga je gotovo uvek, zahvaljujući širokom pogledu na platno koje je on gledao kao što se gleda priroda, jednim pogledom.”

ANTVERPEN (NOVEMBAR 1885 - FEBRUAR 1886)



Smatram Rubensa veoma lepim zbog slobodnog načina slikanja, zbog toga što radi sa najjednostavnijim sredstvima.
Ne svrstavam Anrija de Brakelera među ljude koji svuda traže sedefaste efekte jer kod njega postoji neki čudan, veoma zanimljiv napor da bude što bliži tačnosti, i veoma je ličan.
Ne odričem se svog mišljenja o portretu, jer je dobro boriti se za to, pokazati ljudima da u njima ima još nešto osim onoga što fotograf sa svojim aparatom može iz njih da izvuče.
Ali ja toliko više volim da slikam figure, takođe mislim da bi tržište moglo biti jednog dana zatrpano pejzažima i, mada čovek ima dosta teškoća zbog modela, ima više izgleda na uspeh na toj strani.
Trgovci kažu da se najbolje prodaju glave i figure žena.
Biće potrebno da se na proleće odlučim da li ostajem ili ne u okolini Ninea. Voleo bih da mi ti o tome kažeš svoje mišljenje.
Juče sam naslikao nekoliko studija na kojima se vide katedrale.
A imam još i jednu malu studiju Parka.
Pa ipak, više volim da slikam ljudske oči nego katedrale, jer u očima ima nečega čega nema u katedralama, čak i ako su one veličanstvene i ulivaju poštovanje, ljudska duša, čak i ako pripada nekom jadnom golji ili nekom uličaru, zanimljivija je za moje oči.
Upravo sam završio nekoliko studija i što više slikam, više mi se čini da napredujem. Čim sam primio tvoj novac, uzeo sam jedan lep model prema kome sam uradio glavu u prirodnoj veličini. To je potpuno svetlo, osim onoga što je crno, ali glava se ravnomerno ističe na pozadini na kojoj sam nastojao da stavim zlatni sjaj.
Evo uostalom game boja: jedna boja puti lepog tonaliteta, na vratu koji je više preplanuo od gagatnocrne kose, crne boje koju sam morao napraviti od karmina i od pruske plave, mutna bela za bluzu, svetložuta, mnogo svetlija nego bela za pozadinu. Jedna nota jarke crvene u gagatnocrnoj kosi i jedan drugi jarkocrveni potez u prljavo beloj. To je jedna kelnerica iz kabarea, a izraz koji sam tražio pomalo je, uprkos svemu, izraz jednog ecce hommo.20
Ali to je upravo onaj izraz koji sam hteo, mada sam, uprkos tome, želeo da ostanem istinit. Kada je model došao kod mene, na njemu su se videli tragovi nekoliko veoma napornih noći. Ona mi je tada rekla nešto dosta karakteristično: mene šampanjac ne razveseljava, čini me jako tužnom.
Imao sam to što mi treba i tražio sam nešto u isti mah pohotno i neutešno. Počeo sam jednu novu studiju prema njoj, ali iz profila.
Juče sam video veliku fotografiju prema jednom Rembrantu, koju nisam poznavao i koja me čudno iznenadila. To je glava žene, svetlost je padala na grudi, vrat, bradu i na jednu stranu nosa, na donji deo obraza.
Čelo i oči u seni velikog šešira sa verovatno crvenim perjem, i verovatno sa crvenom ili žutom na maloj dekoltiranoj bluzi. Tamna pozadina. Izraz lica, zagonetni osmeh, poput osmeha samog Rembranta na njegovom vlastitom portretu, na kome mu je saksija na krilu i na kome drži čašu vina u ruci.
Sve moje misli sada su pune Rembranta i Fransa Halsa, ne zato što mnogo gledam njihove slike, već zato što među ovdašnjim svetom vidim toliko ljudi koji me podsećaju na to doba.
Kobaltna je božanska boja, i ništa nije tako lepo da dočara zrak oko predmeta; karmin je crvena boja vina i topao je, ima duha kao vino.
Smaragdnozelena takođe. Nije štednja lišiti se tih boja.
Ni kadmijuma.
Mislim da ti dovoljno shvataš koliko je važno biti istinit, da mogu slobodno da ti govorim. Iz istog razloga što, kad slikam seljanke, hoću da to budu seljanke, iz istog razloga kad su to kurve, hoću da to bude izraz lica koji imaju kurve.
Zato je Rembrantova glava bludnice učinila na mene toliki utisak.
Zato je on beskrajno dobro uhvatio taj zagonetni osmeh, ozbiljno kako samo on, čarobnjak nad čarobnjacima, može.
To je za mene nešto novo, i ja to želim po svaku cenu. Mane je to napravio, i Kurbe, pa dobro, dovraga, ja imam istu ambiciju, jer sam, štaviše, suviše i do srži osetio beskrajnu lepotu analiza ženskih likova velikih majstora književnosti Zole, Dodea, Gonkura, Balzaka.
Čak mi se ni Stevens nije dovoljno svideo, jer njegove žene nisu one o kojima lično nešto znam. I smatram da one koje je izabrao nisu najzanimljivije. Najzad, bilo kako bilo, hoću po svaku cenu da idem napred, hoću da budem svoj.
To je zato što u sebi osećam upornost, i ja sam iznad onoga što ljudi o meni i o mom delu mogu da kažu.
Još uvek radim na svojim portretima i napokon imam dva koji su doista „nalik”, (jedan profil i jedan 3/4). To nije sve, to čak nije ni ono glavno. Ipak vredi to proučavati, a čovek možda tako uči da crta. Počinjem, uostalom, da volim portrete sve više i više.
Ima, na primer, nekih veoma slavnih Rubensa: Bogorodica sa papagajem, Hrist u jaslama, itd... Što se mene tiče, ja prelazim preko toga i radije gledam taj grubi muški portret - naslikan tako zadivljujuće čvrstom rukom - sa tu i tamo izgledom krokija, koji visi nedaleko od Rembrantove Saksije.
U jednom Skidanju s krsta od Van Dajka, onom po visini, velikom, ima takođe jedan portret, istinski portret, ne samo portret glave, nego, hvala Bogu, cele figure, a prekrasno odenute u žutu i lila, jedna pognuta žena koja plače, torzo, noge pod haljinom, urađene i doživljene na veoma prisan način. Kako je umetnost velika kada je jednostavno istinita.
A jedan Engr, jedan David, slikari čije slikarstvo nije uvek lepo, koliko oni postanu zanimljivi kada se, ostavljajući na stranu svoju pedantnost, zaborave i budu istiniti, i izraze karakter, kao u dvema glavama u Muzeju moderne umetnosti. Eto.
Ali, kada bi čovek mogao imati modele koje bi želeo.

Prošle nedelje sam prvi put video dve velike Rubensove slike, a pošto sam proučavao one iz Muzeja u više navrata i do mile volje te dve slike. Skidanje sa krsta i Podizanje, bile su tim pre zanimljivije. Podizanje ima jedno obeležje koje mi je palo u oči, naime nema ženskih figura. Ukoliko nisu na bočnim krilima triptiha.
Zbog toga ono nije bolje. Dopusti da ti kažem da me Skidanje s krsta baca u zanos. Ne zbog dubine osećanja koju bismo našli kod jednog Rembranta, ili u Delakroaovoj slici ili u Milerovom crtežu. Ništa me manje ne žalosti nego Rubens, u pogledu izražavanja ljudskog bola.
Da ti najpre kažem, da bih bolje objasnio svoju misao, da me najlepše uplakane glave Magdalene ili Mater Dolorosa, podstiču da mislim na suze neke lepe devojke koja bi imala, na primer, gnojnu ranu ili neku drugu „sitnu nevolju ljudskog života”.
Kao takve, te slike su majstorske, ali u njima ne treba tražiti ništa drugo.
Rubens je začuđujući u slikanju običnih lepih žena. Ali u izrazu lica nije dramatičan. Uporedi ga, na primer, sa Rembrantovom glavom u zbirci Lakaz, sa figurom čoveka u Jevrejskoj nevesti, i razumeš šta hoću da kažem, naročito što mi tih osam ljudina naduvenih lica, koji se muče sa teškim drvenim krstom u Podizanju, izgledaju apsurdni, čim ih posmatram sa gledišta moderne analize ljudskih strasti i osećanja. Rubens je naročito u svojim izrazima ljudskih lica (uvek izuzimajući portrete u pravom smislu reči) površan, prazan, naduven, štaviše potpuno konvencionalan, isto toliko kao Đulio Romano i ostali još gori slikari dekadencije.
Ali Rubens me ipak baca u zanos, jer on je upravo onaj koji nastoji da izrazi i da verno predstavi - premda su njegova lica ponekad prazna - atmosferu radosti, vedrine, bola, kombinacijom boja.
Tako je u samom Podizanju krsta mrlja - leš sa snažnim intenzitetom svetlosti - dramatična u svom odnosu kontrasta sa ostalim delom slike, urađenim u tamnim nijansama.
Iste je prirode čar Skidanja s krsta, ali je po mom osećaju ona mnogo veća, tu je bela mrlja naznačena plavom kosom, belim licem i vratom ženskih figura, dok je tamno okruženje začuđujuće bogato, zbog različitih količina crvene, tamnozelene, crne, sive, ljubičaste, koje su urađene u molskom valerskom ključu i približene drugima svojim tonom.
Delakroa je nastojao da povrati veru u simfonije boja. A reklo bi se da je to bilo uzalud, kada vidimo kako gotovo svi smatraju da je neka stvar dobro obojena kada na njoj nalazimo tačnost lokalne boje, jednu sitničavu preciznost.
Ni Rembrant, ni Mile, ni Delakroa, niti bilo ko drugi, čak ni Mane ili Kurbe, nikada nisu težili da je postignu, kao ni Rubens ili Veroneze.
Video sam još mnoge druge Rubensove slike u raznim crkvama. A veoma je zanimljivo proučavati Rubensa, upravo zato što je on u svojoj tehnici, ili se čini da jeste, sušta jednostavnost. Zato što mu treba tako malo toga, što to radi tako sporom rukom, i što slika, a naročito crta bez ikakvog oklevanja. Ali njegova jaka strana su portreti i glave ili figure žena. Baš tu je on dubok, a i prisan. A njegove slike su ostale sveže, upravo zbog jednostavnosti tehnike.
Šta bih još mogao da kažem? Da sve više i više želim da se ponovo latim, bez žurbe, to jest bez nervozne naglosti, mirno i spokojno, svih svojih studija figura, počinjući od početka. Hteo sam da moje poznavanje akta i strukture figure bude takvo da mogu raditi napamet.

Mi smo u četvrtoj četvrtini veka koji će se završiti gorostasnom revolucijom.
Ali pretpostavimo da obojica još vidimo njen početak, pred kraj svog života. No izvesno je da nećemo upoznati bolja vremena čistog zraka i osveženja celog društva nakon tih velikih oluja.
Ali jedna stvar je važna: a to je da čovek ne prevari laž svoje epohe, ipak ne u toj meri da on u njoj ne zabeleži nezdrave i deprimirajuće časove koji prethode oluji.
I da ne kaže: nas muči teskoba, ali buduća pokoljenja će moći da dišu slobodnije.
Jedan Zola i Gonkurovi bezazleno u to veruju, poput velike dece, oni, koji su najstroži analitičari, čija dijagnoza je tako surova, a u isto vreme tako precizna.
A upravo oni koje si spomenuo, Turgenjev i Dode, ne rade bez cilja, ne bez gledanja na drugu stranu.
Ali svi, i s pravom, izbegavaju da proriču utopije, a pesimisti su utoliko što, kad analiziramo, sa užasom vidimo kako se u istoriji ovog veka izjalovljuju revolucije, čak i kada su plemenito počele. Vidiš, ono što ohrabruje, to je da čovek ne mora uvek da juri sam sa svojim osećanjima i mislima, to je kada sarađuje i radi sa grupom.
Onda je takođe čovek sposoban za mnogo više, i beskrajno je srećniji. Eto šta sam ja, već odavno, hteo da stvorim među nama i, vidiš, ja zamišljam da bi ti bio tužan kada bi ostao sam, jer vremena nisu baš vesela, osim ako čovek ne nađe sreću u svom radu.

PARIZ (MART 1886 - FEBRUAR 1888)



Pariz, leta 1887.

Osećam se tužnim zbog toga što čak ni u slučaju uspeha, slikarstvo neće doneti ni onoliko koliko košta.
Ganulo me je ono što si pisao o kući: „Dosta dobro se drže, ali ipak ih je tužno videti.”
Pre nekih dvanaestak godina čovek bi se ipak zakleo da će kuća ipak uvek napredovati i da će sve biti u redu. Ako tvoj brak bude uspeo, biće to veliko zadovoljstvo za majku, a što se tiče zdravlja i tvojih poslova, bilo bi ipak dobro da ne ostaneš sam.
Ja - ja osećam da me je minula želja za brakom i decom i na trenutke sam prilično setan što sa 35 godina živim tako, kada bih morao da se osećam sasvim drugačije.
I ljutim se ponekad na to prljavo slikarstvo.
Rišpen je negde rekao:
„Ljubav prema umetnosti uništava pravu ljubav.”
Smatram da je to užasno tačno, ali nasuprot tome, prava ljubav ubija želju za umetnošću.
A već mi se dešava da se osećam starim i skrhanim, a ipak dovoljno zaljubljenim da ne budem oduševljen slikarstvom. Da bi čovek uspeo, potrebna je ambicija, a ambicija mi izgleda besmisleno. Iz toga će ispasti ne znam šta, ja bih naročito želeo da ti budem manje na teretu - a to od sada nije nemoguće - jer se nadam da ću napredovati tako da ćeš ti moći smelo pokazati ono što ja radim, a da te ne osramoti.
A zatim ću se povući negde na jug, da ne gledam tolike slikare koji su mi odvratni kao ljudi...
Juče sam video Tangija, i stavio je u svoj izlog jedno platno koje sam upravo uradio, uradio sam ih četiri od svog odlaska, a upravo radim jedno veliko.
Dobro znam da se tu velika dugačka platna teško prodaju, ali kasnije će se vide ti da tu ima svežeg zraka i dobrog raspoloženja. Sada će sve biti dekoracija sale za ručavanje ili letnjikovca.

ARL (FEBRUAR 1888 - MAJ 1888)



Jutros sam radio na jednom šljiviku u cvatu, najednom je počeo da duva strašan vetar, pojava koju nikad nisam video nigde drugde osim ovde, a koja se vraćala u pravilnim razmacima. U međuvremenu je sijalo sunce na kome su svetlucali svi beli cvetići.
To je bilo tako lepo! Moj prijatelj Danac došao je da mi se pridruži, a ja sam, izlažući se svakog trenutka opasnosti, da vidim sve to podrhtavanje oboreno na zemlju, nastavio da slikam - ima u mom belom efektu mnogo žute sa plavom i lila, nebo je belo i plavo. Ali šta će ljudi reći o fakturi onoga što je urađeno tako napolju? Ne, pričekajmo.
Bilo mi je žao što ipak nismo naručili boje od čiča Tangija, premda u tome nema ni najmanje prednosti - naprotiv - ali to je jedan tako zabavan čikica, i ja još uvek često mislim na njega. Nemoj da zaboraviš da ga pozdraviš s moje strane ako ga vidiš, i reci mu da će, ako želi slike za svoj izlog, dobiti ovdašnje, i to najbolje. Ah, sve više i više mi se čini da su ljudi koren svega, i mada u njima večno ostaje neko setno osećanje, što ne žive pravim životom, u tom smislu što bi bilo bolje da se radi sa samom puti nego sa bojama i sa gipsom, u tom smislu što bi bilo bolje da se stvaraju deca nego da se stvaraju slike ili da se bavi poslovima. Ipak, čovek oseća da živi kada pomisli da ima prijatelje u onima koji ni sami ne žive pravim životom.
Sve boje koje je impresionizam uveo u modu promenljive su, to je razlog više da ih smelo upotrebimo previše sirove, vreme će ih isuviše ohladiti.
Tako, sve što sam ja naručio, naime 3 hroma (narandžasta, žuta, limun), prusko plavilo, smaragdnu, broćaste lakove, veroneze-zelenu, sve se to retko sreće na holandskoj paleti Marisa, Mova i Israelsa. Toga je samo bilo na Delakroaovoj paleti, koji je iz najopravdanijih razloga ludovao za dvema bojama koje su najviše kudili, za limunžutom i pruskoplavom. Međutim, čini mi se da je on uradio prekrasne stvari sa tim plavim i limunžutim bojama.


Arl, 5. maja 1888.

Kako je prljav taj grad u starim ulicama!
Znaš li šta ja u stvari mislim o Arlezijankama o kojima se, nije li tako, toliko govori? Istina, one su stvarno dražesne, ali to više nije ono što mora da je nekada bilo. I eto, to više podseća na Minjara nego na Mantenju, jer se izopačuju. Ali to je ipak lepo, veoma lepo, i ja ovde govorim samo o tipu koji ima rimski karakter - malo dosadan i banalan. Koliko izuzetaka!
Ima žena poput Fragonarovih, i - poput Renoarovih. Zar ih ne možemo smestiti u ono što je već bilo napravljeno u slikarstvu?
Najbolje što bi čovek mogao da učini, bilo bi u svakom pogledu da pravi portret žena i dece. Samo, čini mi se da ja neću biti koji taj će to da radi, ne osećam se kao neki gospodin koji je dovoljno Ljubimac21 za to.
Ali bio bih strašno zadovoljan da taj južnjački Ljubimac, što Montiseli - nije bio - ali pripremao je - da ja osećam u vazduhu, ne zaboravljajući da to nisam ja - bio bih, velim, strašno zadovoljan, kada bi nam u slikarstvu došao čovek a la Gi de Mopasan, da veselo slika ovdašnje lepe ljude i stvari. Što se mene tiče, radiću, a ovde onde će biti moga rada koji će ostati, ali ko je taj ko će napraviti u naslikanoj figuri ono što je Klod Mone napravio u pejzažu? Ti ipak moraš osetiti kao ja da je to u vazduhu. Rođen? On ne stvara boju, ne on. Ali slikar budućnosti, to je kolorist kakvog još nije bilo. Mane ga je pripremio, ali dobro znaš da su impresionisti već napravili jaču boju od Maneove. Tog slikara budućnosti ne mogu da zamislim kako živi u restorančićima, kako radi sa više lažnih zuba i odlazi u javne kuće za zuave 22 kao ja.
Ali čini mi se da sam u pravu kada osećam da će to doći u nekoj kasnijoj generaciji, a što se tiče nas, treba raditi ono što nam naša sredstva dozvoljavaju u tom pravcu, ne sumnjajući i ne trepnuvši.
Upravo sam opet pročitao Kod ženskog raja od Zole i sve više smatram da je ta knjiga lepa.

Sada imam dve studije poput ove: ti već imaš jedan crtež toga, jednog majura kraj velikog puta u žitu. Livada puna veoma žutih ljutića, jarak sa perunikama zelenih listova i ljubičastih cvetova, u pozadini grad, nekoliko sivih vrba, traka plavog neba.
Ako ne pokose livadu, hteo bih ponovo da napravim tu studiju, jer je motiv bio veoma lep, a imao sam muke da nađem kompoziciju. Gradić okružen poljima potpuno osutim žutim i ljubičastim cvetovima, znaš to bi bio pravi japanski san.
Imam dve nove studije, most i ivicu velikog puta. Mnogi ovdašnji motivi su, po karakteru, potpuno isti kao u Holandiji; razlika je u boji. Svuda ima sumporaste, tamo gde prži sunce.
Dobro znaš da smo videli prekrasan ružičnjak od Renoara. Uvrteo sam sebi u glavu da ovde nađem slične motive, i zaista kada su voćnjaci procvali, to se dogodilo. Sada se izgled promenio, a priroda je postala mnogo oporija. Ali zelenilo i plavet! Moram da kažem da neki Sezanovi pejzaži koje znam, jako dobro to izražavaju, i žao mi je što ih nisam video više.
Ako to ne učiniš odmah, ne mari. Sada će ti tamo Gribi dati jaku hranu sa mesom. Ja ovde ne bih mogao da ga uzimam mnogo, ovde to nije i potrebno. U ovom trenutku učmalost me napušta, ne osećam više toliku potrebu da se zabavim, manje me muče strasti i mogu da radim smirenije, mogao bih da budem sam, a da se ne dosađujem. Izašao sam iz svega toga sa osećanjem da sam još malo stariji, ali ne i ružniji.
Ne bih ti verovao kada bi mi u sledećem pismu rekao da ti više nije ništa; to je možda neka ozbiljnija promena, i ne bih bio iznenađen kada bi se ti, za to vreme koje ćeš uzeti da se oporaviš, osećao, pomalo iznemogao. Postoji i ostaje tu, i uvek se na trenutke vraća, usred umetničkog života, nostalgija za pravim idealnim i neostvarivim životom. A ponekad čoveku nedostaje želje da se opet potpuno preda umetnosti, i da se toga opet lati. On zna da je konj upregnut u fijaker, i zna da će se opet upregnuti u isti fijaker. I tada on za to nema želje, i više bi voleo da živi na livadi sa suncem, rekom, u društvu drugih takođe slobodnih konja, i sa činom rađanja.
A možda na kraju krajeva, bolest srca dolazi pomalo odatle, to me ne bi začudilo. Čovek se više ne buni protiv tih stvari, niti se pomirio sa sudbinom, bolestan je zbog toga, a to se neće desiti i s tim se ne može baš izaći na kraj.
Ne znam ko je nazvao to stanje: biti pogođen smrću i besmrtnošću. Fijaker koji vučemo mora biti koristan ljudima koje ne poznajemo. I evo, ako verujemo u novu umetnost, umetničke budućnosti, naše predosećanje nas ne vara. Kada je dobri čika Koro rekao nekoliko dana pre svoje smrti: „Video sam te noći, u snu, pejzaže sa potpuno ružičastim nebesima”, pa dobro, zar nisu došla ta ružičasta, i žuta i zelena nebesa povrh svega, u impresionističkom pejzažu? Ovim hoću da kažem da ima stvari u budućnosti koje čovek predoseća, a koje stvarno dođu.
A mi koji uopšte nismo, koliko sam ja sklon da verujem, tako blizu smrti, mi ipak osećamo da je to veće od nas, i da duže traje od našeg života.
Mi ne osećamo da umiremo, ali osećamo stvarnost toga da smo malenkost, i da plaćamo, da bismo bili karika u lancu umetnika, strogu cenu zdravlja, mladosti, slobode, u kojima mi uopšte ne uživamo, ne više od fijakerskog konja, koji vuče kola puna ljudi što odlaze da uživaju u proleću.
Na kraju ti želim, kao i samo sebi, da uspemo da povratimo naše zdravlje, jer će nam trebati. Ta Nada Pivija de Savana jedna je takva stvarnost. Postoji u budućnosti jedna umetnost, i ona treba da bude tako lepa i tako mlada, da bismo samo dobili u vedrini, ako bismo joj sada uistinu poklonili svoju mladost. Možda je suviše glupo sve to pisati, ali ja sam tako osećao, činilo mi se da bi i ti kao i ja, patio, kada bi video da ti je mladost uludo prošla, ali ako ona ponovo bukne i pojavi se u onome što činimo, ništa nije izgubljeno, a moć rada je druga mladost. Dakle, leči se malo ozbiljnije, jer će nam trebati naše zdravlje. Čvrsto ti stežem ruku, kao i Koningu.
Moram sada dodati jednu porudžbinu boja, pa ipak, u slučaju da bi tebi više odgovaralo da ih ne uzmeš odmah, ja bih malo duže radio crteže i ne bih time ništa izgubio.
Zato delim porudžbinu na dva dela, prema tome šta bi bilo više ili manje hitno. Ono što je uvek hitno, to je crtanje, i bilo da crtam direktno četkom ili pak nečim drugim, na primer perom, toga nikada nije dosta.
Sada nastojim da preteram u onome što je bitno, da namerno ostavim nejasno ono što je banalno...
Sve više verujem da ne treba suditi o gospodu Bogu na osnovu ovoga sveta, jer to je njegova studija koja mu nije pošla za rukom.
Šta ćeš, kada čovek mnogo voli umetnika - u promašenim studijama ne nalazi toliko toga što treba kritikovati i ćuti.
Ali, ima pravo da zahteva nešto bolje.
Za nas bi bilo neophodno da ipak vidimo druga dela koja je stvorila ista ruka, ovaj svet je očito sklepan na brzinu, u jednom od onih loših trenutaka kada tvorac više nije imao šta da čini, kada je bio izgubio glavu.
Legenda nam priča o gospodu Bogu da se ipak silno namučio na toj svojoj studiji sveta.
Sklon sam da verujem da legenda kaže istinu, ali studija je, eto, na razne načine skrhana od umora. Samo se majstori tako prevare, evo možda najbolje utehe, s obzirom da od tada čovek ima pravo na nadu da će doživeti da se iskupi istom stvaralačkom rukom. I od tada mi ne moramo taj život, toliko kritikovan iz tako opravdanih, pa čak i odličnih razloga, smatrati za nešto drugo nego što on jeste, i ostaće nam nada da ćemo videti nešto što je bolje u nekom drugom životu.
Teško mogu da zamislim da promenim pravac, budući da sam počeo sa jugom; bolje je više se ne micati nego - uvek se kretati sve više prema unutrašnjosti zemlje.
Mislim da imam više izgleda na uspeh ako malo proširim svoje poslove, nego ako se obuzdavam radeći suviše malo. A upravo zato mislim da ću povećati format platna i smelo usvojiti četvrtasto platno od 30; ono me ovde košta 4 franka po komadu, a to nije skupo, s obzirom na prevoz.
Poslednje platno potpuno ubija sve ostalo, ima samo jedna mrtva prirodu sa džezvama za kafu i šoljicama i tanjirićima u plavoj i žutoj boji, koja može da stoji pored njega.
To mora da je zbog crteža.
Nehotice mi pada na pamet ono što sam video od Sezana, jer on je dao - kao u žetvi koju smo videli kod Portjea, tako grubu stranu Provanse. To postaje nešto sasvim drugo u proleće, ali ja doista ne volim manje prirodu koja već od sada počinje da biva spržena. U svemu ima sada starog zlata, bronze, reklo bi se bakra, i to sa zelenim azurom usijanog neba, to daje jednu prekrasnu, izvanredno harmoničnu boju, sa prelomljenim tokovima a la Delakroa.
Kad bi Gogen hteo da nam se pridruži, mislim da bismo učinili korak napred. To bi nas učinilo pravim istraživačima juga, i tome ne bi mogla da se stavi nikakva zamerka. Treba da postignem čvrstinu boje koju imam na tom platnu koje ubija ostala. Kada pomislim da je Portje u svoje vreme pričao da Sezani koje on ima ni na šta ne liče kad se gledaju sami za sebe, ali kada se primaknu drugim platnima, zasenjuju boje tih drugih. I da Sezani takođe dobro izgledaju u zlatnom, što pretpostavlja veoma visoku gamu. Dakle možda sam, možda sam ja na dobrom tragu i ne navikava li se moje oko na ovdašnju prirodu. Pričekajmo još da bismo bili sigurni.
Ova poslednja slika podnosi crveno okruženje od opeka kojima je popločan atelje. Kada je stavim na zemlju na tu ciglu crvenu, veoma crvenu osnovu, boja slike ne postaje prazna ili beličasta. Priroda pokraj Eksa gde radi Sezan, potpuno je ista kao ovde, to je još uvek Kro. Ako vraćajući se sa svojim platnom kažem sebi: „gle, evo došao sam tačno do tonova čika Sezana”, hoću samo da kažem to da budući da je Sezan baš iz tog kraja kao i Zola, i poznaje ga dakle tako prisno, čovek treba da napravi u sebi isti proračun, da bi došao do istih takvih tonova. Razume se da bi, viđeno zajedno, to moglo ići, ali ne bi ličilo.

Pišem ti iz Sent Marija na obali Sredozemnog mora, znaš. Sredozemno more ima boju kao skuša, to jest promenljivu, nikad se ne zna je li to zelena ili ljubičasta, nikad se ne zna je li to plava, jer je već sledećeg trenutka promenljivi odsjaj dobio ružičasti ili sivi preliv...
Šetao sam se jedne noći pustom plažom na obali mora. Nije bilo veselo, niti je pak bilo tužno, bilo je - lepo. Zatvorenoplavo nebo bilo je ispegano oblacima još zatvorenije plave boje od osnovne intenzivne kobaltne plave beline mlečnog puta. Na plavoj pozadini svetlucale su zvezde, svetle, sa zelenom platinom, žute, bele, ružičaste, još svetlije, a dalje još blistavije, poput dragog kamenja, nego kod nas - čak nego i u Parizu - baš kao: opali, smaragdi, lazurati, rubini, safiri.
More, veoma zatvorene ultramarin boje - plaža sa naizgled modrikastim i bledoriđim tonom, sa grmljem na dnu (5 metara visokoj dini) grmljem pruskoplave boje.
Sada kada sam ovde video more, u potpunosti osećam koliko je važno da ostanem na jugu, i da osetim da treba još više preterivati sa bojom - osećam blizinu Afrike. Šaljem ti u istoj pošiljci crteže Sent Marija. U trenutku kada sam odlazio, vrlo rano izjutra, napravio sam crtež brodova, a upravo radim sliku prema njemu, na platnu od 30 sa više mora i neba s desne strane. To je bilo pre nego što su brodići odmaglili, posmatrao sam ih svako jutro, ali pošto oni odlaze veoma rano, nisam imao vremena da je uradim. Imam još 3 crteža krovinjara koji mi još trebaju i koji će uslediti za ovima; krovinjare su pomalo grube, ali imam ih i marljivije urađenih.
Što se tiče toga da ostanem na jugu, čak i ako je to skuplje, evo kako stoje stvari: volimo japansko slikarstvo, ono vrši na nas uticaj, svim impresionistima je to zajedničko, a niko ne bi išao u Japan, to jest u kraj koji je ekvivalent Japana, jug? Ja dakle verujem da je opet, nakon svega, budućnost nove umetnosti na jugu.
Samo, loša je politika tamo ostati sam, kada bi dvojica ili trojica mogla pomagati jedan drugom da žive skromno.
Hteo bih da ti provedeš ovde neko vreme, ti bi sve to osetio nakon nekog vremena, pogled se menja, čovek gleda okom koje je sve više japansko, drugačije oseća boju.
Zato sam ja uveren da ću upravo jednim dugim boravkom ovde, osloboditi svoju ličnost.
Japanac crta brzo, veoma brzo, poput munje, zbog toga što su njegovi nervi tananiji, njegovo osećanje jednostavnije.
Ja sam ovde tek nekoliko meseci, ali - reci mi, da li bih u Parizu nacrtao za jedan sat crtež brodića? Čak ni sa okvirom, elem ovo je urađeno bez merenja, puštajući peru na volju...
Kada bi Gogen došao ovde, on i ja bismo možda mogli pratiti Bernara u Afriku, kada ovaj bude tamo išao da služi vojni rok. Šta si odlučio za sestru?
To što kaže Pisaro, tačno je, trebalo bi smelo preuveličavati utiske što ih proizvode boje, svojim slaganjem ili neslaganjem. To je kao i sa crtežom - nije li možda crtež, prava boja, ono bitno što treba tražiti, jer kad bi bilo moguće potpuno uhvatiti bojom odraz stvarnosti u ogledalu, to ne bi nipošto bila slika, ništa više od neke fotografije.

Proveo sam sedmicu neprekidnog i napetog rada u žitu usred sunca, iz toga su proizašle studije žita, pejzaži i - jedna skica sejača.
Na uzoranoj njivi, velikoj njivi sa ljubičastim grumenjem zemlje - koja se uzdiže ka obzorju, jedan sejač u plavom i belom. Na obzorju polje niskog zrelog žita.
Iznad svega toga žuto nebo sa žutim suncem. Ti osećaš u jednostavnoj nomenklaturi tonalitet, da boja igra u toj kompoziciji veoma važnu ulogu.
Zato me skica onakva kakva je - platno od 25 - mnogo muči, u tom smislu što se pitam zar je ne bi trebalo shvatiti ozbiljno i od nje napraviti strašnu sliku, bože moj kako bih to želeo! Ali stvar je u tome što se ja pitam hoću li imati snage za to.
Kakva je da je, odlažem skicu na stranu, ne usuđujući se gotovo ni da mislim na nju. Već dugo mi je bila želja da uradim jednog sejača, ali želje koje odavno gajim ne ispunjavaju se uvek. Osećam, dakle, gotovo strah od toga. A ipak, nakon Milea i Lermita, to što ostaje da se uradi, to je... sejač, u boji i velikog formata.
Najzad imam model - jednog Zuava - to je dečak sitnog lica, sa vratom kao u bika, sa okom kao u tigra, i počeo sam jednom portretom, a ponovo počeo drugim; njegovo poprsje koje sam naslikao bilo je strahovito grubo, u plavoj uniformi, plavoj kao plavo emajlirane šerpe, sa izbledelim narandžastocrvenim gajtanima, sa limunžutim zvezdama na grudima obične plave boje koju je vrlo teško napraviti.
Mačkastu, veoma preplanulu glavu pokrivenu broćastom kapicom, priljubio na vrata obojena u zeleno i na narandžaste opeke zida. To je dakle žestoka kombinacija neskladnih tonova, ne odveć prijatna za izvođenje.
Studija koju sam načinio izgleda mi veoma gruba, a ipak bih voleo da uvek radim na prostačkim pa čak i drečavim portretima kao što je ovaj. Na tome učim, i evo šta naročito zahtevam od svog rada. Sada ću naslikati drugi portret cele figure kako sedi uz beli zid.
Sećaš li se među malim crtežima jednog drevnog mosta sa perilom i panorame grada u pozadini? Upravo sam naslikao taj motiv u velikom formatu.
Moram da te upozorim da će svi smatrati da ja radim suviše brzo.
Ne veruj nimalo u to.
Zar nije emocija, iskrenost osećanja prirode, ta koja nas vodi, a ako su te emocije ponekad tako snažne da radimo, a ne osećamo da radimo, kada ponekad potezi dolaze u nizu, a odnosi među njima kao reči u nekom govoru ili pismu, tada se treba setiti da to nije uvek bilo tako, i da će u budućnosti takođe biti mnogo teških dana bez nadahnuća.
Dakle, gvožđe treba kovati dok je vruće i stavljati iskovane poluge na stranu.
Što se tiče pejzaža, počinjem da smatram da su neki od njih, urađeni brže nego ikada, najbolji od svega što sam napravio. Tako je i sa onim čiji sam ti crtež poslao, žetva i plastovi takođe, tačno je da sam prinuđen da sve retuširam da bih malo izravnao fakturu, da bih uskladio potez, ali u jednoj jedinoj dugoj seansi sav bitni posao je bio urađen, a ja ga što je više moguće štedim vraćajući se na to.
Ali kada se vratim sa jedne takve seanse, uveravam te da mi je mozak tada umoran, da ako se taj posao često ponavlja, kao što je bilo za vreme te žetve, postajem potpuno rasejan i nesposoban za gomilu običnih stvari.
U takvim trenucima izgledi da ne budem sam, nisu mi neprijatni.
A veoma često mislim na tog odličnog slikara Montiselija, za koga su rekli da je takva pijanica i da je lud, kada vidim samog sebe kako se vraćam umnom radu da bih uravnotežio 6 osnovnih boja, crvenu - plavu - žutu - narandžastu - lila - zelenu.
Rad i suvi proračun u kome čovek ima krajnje napet duh, kao glumac na pozornici u nekoj teškoj ulozi, u kome čovek mora da misli na hiljadu stvari odjednom, za samo pola sata.
A posle, jedina stvar koja rasterećuje i zabavlja, u mom slučaju kao i u drugima, to je da se razgalim popivši dobru čašicu, ili veoma mnogo pušeći. To bez sumnje nije baš kreposno, ali to radim da bih se vratio Montiseliju. Veoma bih voleo da vidim jednu pijanicu pred platnom ili na daskama.
Naravno, to je suviše gruba laž, sva ta zlobna i jezuitska Rokenova priča o Montiseliju.
Montiseli, logički kolorista, sposoban da sledi najrazgranatije proračune i relativno ponovo podeljeno na game tonova koje je on uravnotežio, doista je tim radom preopterećivao svoj mozak, kao i Delakroa i Rihard Vagner.
Ali ako je on možda i pio to je zato što je bio - Jongkint takođe - fizički jači nego Delakroa i fizički više izmučen (Delakroa je bio bogatiji), a tada bi se dešavalo - bio bih sklon da verujem - da bi im njihovi pobunjeni nervi pravili druge neprilike da nisu to radili. Tako Žil i Edmond de Gonkur kažu doslovce ovo: „Uzimali smo veoma jak duvan da bismo otupeli” u zažarenoj peći smišljanja.
Nemoj, dakle, da misliš da bih ja veštački održavao jedno grozničavo stanje, ali znaj da sam ja usred komplikovanog proračuna, iz koga brzo proističu jedno za drugim brzo napravljena platna, ali dugo unapred poračunavana. I evo, kada ti neko bude rekao da je to suviše brzo urađeno, moći ćeš na to da odgovoriš da su oni suviše brzo pogledali. Uostalom, ja upravo sada malo doterujem sva platna, pre nego što ti ih pošaljem. Ali za vreme žetve moj posao nije bio ugodniji od posla seljaka koji obavljaju tu žetvu sami. Daleko od toga da se žalim, upravo se onda u umetničkom životu, makar on i ne bio istinski, osećam gotovo isto toliko srećnim, koliko bih mogao biti u idealu istinskog života.
Juče sam, na zalasku sunca, bio u kamenitom vresu u kome rastu veoma mali i uvijeni hrastovi, u pozadini jedna ruševina na brežuljku, a u maloj dolini žito. Bilo je romantično, ne može biti više, a la Montiseli, sunce je sipalo veoma žute zrake na žbunje i zemljište, pravu zlatnu kišu. I sve su linije bile lepe, celina puna dražesne uzvišenosti. Čovek nimalo ne bi bio iznenađen da vidi kako najednom iskrsavaju konjanici i dame, na povratku iz lova sokolova, ili da čuje glas nekog starog provansalskog trubadura. Zemljište je izgledalo ljubičasto, daljine plave. Odatle sam uostalom doneo jednu studiju koja daleko zaostaje za onim što sam hteo da uradim.
Evo jednog novog motiva - ugao vrta sa loptastim grmljem i jednim plačnim drvetom, a u pozadini žbunje oleandera i travnjak koji su upravo pokosili, sa dugim nizovima sena koje se suši na suncu, krajičak zelenoplavog neba u visini.
Upravo čitam Balzaka, roman Veličina i propadanje Sezana Birotoa, poslaću ti ga kad budem završio - verujem da ću ponovo pročitati sve od Balzaka. Kada sam dolazio ovde, nadao sam se da ću moći da steknem ovde ljubitelje, no sve do sada nisam prodro ni jedan centimetar u srca ljudi. A sada, Marselj? Ne znam, ali i to bi mogla biti obična iluzija. U svakom slučaju, malo sam prestao da mozgam o tome. Veliki broj dana, dakle, prođe, a da nikome ne uputim ni jednu reč, osim što zatražim večeru ili kafu. A tako je bilo od samog početka.
Do sada mi samoća ipak nije mnogo smetala, toliko sam smatrao zanimljivim jače sunce i njegov učinak na prirodu.

Više puta sam već rekao koliko me Kamarga i Kro, osim razlike u boji i u prozračnosti atmosfere, podstiču na razmišljanje o drevnoj Holandiji iz Rejsdalovog vremena. Čini mi se da će ti te dve panorame ravnice, prekrivene vinogradima i strnjištem, dati predstavu o tome...
Draž koju ta prostrana ravnica ima za mene, veoma je velika. Zato nisam osetio nikakvu dosadu, uprkos u biti dosadnim, okolnostima; maestralu i komarcima. Ako jedna panorama učini da zaboravim te sitne nevolje, mora da u njoj ima nečega. Ti međutim vidiš da nema nikakvog efekta, to je na prvi pogled zemljopisna mapa, strateški plan što se tiče fakture. Uostalom, šetao sam se tuda sa jednim slikarem, koji je rekao: evo što bi bilo zaglupljujuće za slikanje. Samo evo celih 50 puta idem u Mon Mažur da bih gledao tu ravnu panoramu, grešim li? šetao sam se takođe sa nekim ko nije bio slikar, i kada sam mu rekao: gle, za mene je ovo lepo i beskrajno kao more, on mi odgovara - a poznaje more, „ja volim ovo više nego more, jer je takođe beskrajno, a ipak se oseća da je naseljeno.”
Kako bih to naslikao da nema tog prokletog vetra. To je ono što je ovde nesnosno, kada posadiš negde štafelaj. I baš zbog toga naslikane studije nisu tako dobro urađene kao crteži; platno uvek podrhtava.
Kod crtanja mi to ne smeta.

Japanska umetnost je nešto poput primitivaca, poput Grka, poput naših starih Holanđana, Rembranta, Potera, Halsa, Mera,23 Ostadea, Rejsdala. To nema kraja...
Zar ti ne nalaziš da Bulanže govori vrlo loše, on ne ostavlja nikakav utisak svojim rečima. Ne smatram ga zbog toga manje ozbiljnim, a zatim, on ima običaj da se služi svojim glasom u praktične svrhe, da bi objasnio stvari oficirima i poslovođama arsenala. Ali ne ostavlja nikakav utisak u javnosti.
Ipak je smešan taj grad Pariz, u kome treba živeti crkavajući, i u kome dok napola ne ispustiš dušu, ne možeš ništa uraditi, pa i tada je pitanje!
Upravo sam pročitao Strašnu godinu od Viktora Igoa. U tome ima nade, ali... ta nada je u zvezdama. Smatram da je to istinito i dobro iskazano i lepo, uostalom ja u to rado verujem.
Ali ne zaboravimo da je zemlja isto tako i planeta, prema tome zvezda ili nebesko telo. A kad bi sve te ostale zvezde bile slične njoj!!! To baš ne bi bilo veselo, konačno, to bi značilo ponovo počinjati. Elem, što se tiče umetnosti, za koju čoveku treba vremena, ne bi bilo loše živeti više od jednog života. A ne bi bilo bez draži verovati da Grci, stari holandski i japanski majstori nastavljaju svoju slavnu školu na drugim planetama.

Videćeš kroz ovaj kroki motiv novih studija, ima jedna po visini i jedna po širini sa istim motivom, na platnima od 30. Tamo ima pravo jedan motiv sa slike, kao i u drugim studijama koje imam. A zaista ne znam da li ću ikada uraditi spokojne i mirno urađene slike, jer mi se čini da će to uvek ostati zbrkano...
Ipak mislim da ovdašnji neprestani vetar mora da je tu od nekog značaja, u tome što slikane studije imaju taj smeteni izgled. Pošto se kod Sezana vidi to isto.
Ono što mora da olakšava Japancima da guraju svoja umetnička dela u fijoke i plakare, to je da čovek može urolati kakemonoe, 24 ali ne i naše slikane studije, koje bi se na kraju oljuštile. Kod nas ništa više ne bi olakšalo postavljanje platna, nego da učinimo da budu prihvaćena uglavnom kao ukrasi građanskih stanova. Kao u stara vremena u Holandiji.
Tako bi i ovde na jugu bilo strašno dobro videti slike na belim zidovima. Ali hajte da vidite - svuda veliki obojeni žilijenovi medaljoni, užas. I avaj, mi nećemo ništa promeniti u tom stanju stvari.
Ipak - kafane, možda će ih kasnije ukrasiti.
Šta, platno koje naslikam više vredi od belog platna. To - ja ne tražim ništa više, u to ne sumnjaj - ali zaboga imam prava da slikam, svoj razlog da slikam!
Mene je to koštalo samo mog razorenog tela koje je kost i koža, mog prilično ćaknutog mozga što se tiče toga da živim kako bih mogao i morao čovek, kao filantrop.
Tebe je to koštalo samo nekih, recimo, petnaestak hiljada franaka koje si mi predujmio.
Dakle... nema zbog čega da nam se rugaju...
Svi planovi koje pravimo imaju duboko korenje u teškoćama. Kako bi sa Gogenom sve bilo jednostavno, ali da li će on posle tog seljenja i dalje biti zadovoljan?
Ali pošto ne možemo praviti planove, ne zaokuplja me to što je položaj težak.
Znati da je on takav i to osećati, to je ono što nam otvara oči i tera da radimo.
Ako postupajući tako u to upadnemo, ja se usuđujem da u to sumnjam, ostaće nam nešto. Ali to što kažem ništa ne znači, kada čovek vidi ljude poput Gogena, u škripcu. Nadajmo se da će se naći izlaz za njega i za nas.
Kada bih mislio, kada bih razmišljao o nesrećnim mogućnostima, ne bih mogao ništa da radim, no ja se bacam svom silinom na posao, a iz njega izlazim sa svojim studijama; ako oluja unutra prejako tutnji, popijem jednu čašu više, da bih se stišao.
To znači biti ćaknut u odnosu na ono kakav bi čovek morao da bude.
Ali ranije sam se manje osećao slikarem, slikarstvo postaje za mene razonoda kao što je lov na zečeve za šašave, koji to čine da bi se zabavili.
Pažnja postaje intenzivnija, ruka sigurnija.
Dakle, zato se ja usuđujem da ti gotovo jamčim da će moje slikanje postati bolje. Jer, to je sve što imam.
Da li si čitao kod Gonkura, da im se i Žil Dipre činio ćaknut?
Žil Dipre je našao jednog starog ljubitelja umetnosti, koji ga je izdržavao. Kad bih ja mogao to da nađem, i da ti ne budem toliko na teretu!
Nakon krize kroz koju sam prošao kad sam došao ovde, ne mogu više da pravim planove niti išta drugo, sada se doista osećam bolje, ali nada, želja da uspem slomljena je i radim iz nužde, da ne bih toliko moralno patio, da bih se razonodio.

29. jula 1888.

Ti sada govoriš o praznini koju ponekad osećaš, upravo to isto osećam i ja.
Posmatrajmo ako hoćeš, vreme u kome živimo kao pravi i veliki preporod umetnosti, trulu i službenu tradiciju koja se još drži, ali koja je u suštini nemoćna i neplodna, osamljena, siromašne nove slikare, prema kojima postupaju kao prema ludacima, koji zbog takvog postupanja to stvarno i postanu, barem kad je u pitanju njihov društveni život.
Dakle znaj da ti vršiš potpuno isti posao kao ti priprosti slikari, jer ih ti snabdevaš novcem, i prodaješ njihova platna, što im omogućuje da od toga naprave druga. Ako neki slikar upropasti svoj karakter naporno radeći na slikarstvu koje ga čini jalovim za toliko stvari, za porodični život, itd. itd. Ako prema tome slika ne samo sa bojom već i sa odricanjem i samopregorom, i slomljenog srca - tvoj rad ne samo da ti nije uopšte plaćen, nego te košta tačno onoliko koliko slikara košta to uništavanje ličnosti, pola hotimice, pola slučajno.
Ovim hoću da kažem da ako se ti baviš slikarstvom indirektno, ti si produktivniji nego na primer, ja. Što neminovnije postaješ trgovac, više postaješ umetnik.
Ja se jako nadam da je isti slučaj sa mnom... Što više postajem rasejan, bolestan, razbijeni krčag, i ja više postajem umetnik, stvaralac, u tom velikom preporodu umetnosti o kome govorimo.
Sve je to doista tako, ali ta umetnost koja večno postoji, i taj preporod, taj zeleni izlazak koji je izbio iz korenja starog posečenog stabla, to su tako spiritualne stvari, da nas uhvati izvesna seta kada pomislimo da smo i sa manje troškova mogli urediti svoj život, umesto da se bavimo umetnošću. Ti bi zaista trebalo, ako hoćeš, da učiniš da ja osećam da je umetnost živa, ti koji možda voliš umetnost više nego ja.
Kažem sebi da to nije do umetnosti, nego do mene, da je jedini način da povratim samopouzdanje i vedrinu, u tome da radim bolje.


Početak avgusta

Kako je život kratak i kako je mračan. Što nije razlog da preziremo žive, naprotiv.
Zato imamo razloga da radije budemo privrženi umetnicima, nego slikama...
Sada upravo radim sa jednim drugim modelom: jednim poštarom u plavoj uniformi, sa zlatnim ukrasima, krupno bradato lice, veoma sokratovsko. Vatreni republikanac kao čiča Tangi. Čovek zanimljiviji od mnogih ljudi...
Video sam prekrasan i veoma čudan efekat ove večeri. Jedan veoma veliki brod na Roni, natovaren ugljem, privezan za mol. Gledam odozgo, bio je sav blistav i vlažan od pljuska, voda je bila žutobele i mutne bisernosive boje, nebo lila sa narandžastom trakom na zalasku, grad ljubičast. Na brodu su mali plavi i beli prljavi radnici dolazili i odlazili, noseći tovar na kopno. Bio je to pravi Hokusai. Bilo je suviše kasno da to naslikam, ali jednog dana kada se taj brod sa ugljem bude vratio, trebalo bi prionuti na posao. Taj efekat sam video sa jednog gradilišta železnice, to je mesto koje sam upravo pronašao i na kome ću imati još mnogo drugih stvari da uradim.

Nema boljeg i kraćeg puta da se poboljša rad od slikanja lica. Zato ja uvek osećam samopouzdanje dok radim portrete, budući da znam da je taj posao mnogo ozbiljniji - to možda nije prava reč, ali bi se pre moglo reći da mi to dozvoljava da negujem ono što je kod mene najbolje i najozbiljnije.
Danas ću verovatno započeti enterijer kafane u kojoj stanujem, uveče, uz plin.
To se ovde zove „noćna kafana” (one su ovde dosta česte) koja ostaje otvorena celu noć. „Noćne skitnice” tu mogu, dakle, da nađu utočište, kada nemaju od čega da plate sebi smeštaj) ili kada su odveć pijani da bi ih tamo primili. Sve te stvari, porodica, domovina, možda imaju više draži u mašti ljudi poput nas, koji dosta dobro živimo bez domovine kao i bez porodica, bolje nego u bilo kakvoj stvarnosti. Čini mi se da ću uvek biti putnik koji ide nekuda i sa nekim ciljem. Ako kažem sebi to nekuda, onda cilj ne postoji, to mi se čini veoma razumno i istinito.
Kada svodnik iz javne kuće izbaci nekoga napolje ima tu slične logike, i on pravilno rasuđuje i uvek je u pravu, ja to znam. Zato na kraju svoje karijere neću biti u pravu. Pa neka. Tada ću smatrati da su ne samo Lepe Umetnosti, nego i sve ostalo bili samo snovi, a ni mi nismo bili ništa. Ako smo tako površni, utoliko bolje za nas, ništa se tada ne suprotstavlja neograničenoj mogućnosti budućeg življenja. Odakle dolazi da je u sadašnjem slučaju smrti našeg strica, lice mrtvaca bilo mirno, spokojno i ozbiljno. Kada je činjenica da u toku života nikada nije bio takav, ni u mladosti ni u starosti. Tako često sam ustanovljavao takav efekat, gledajući mrtvaca kao da ga ispitujem. I to je za mene jedan dokaz, ne najozbiljniji, zagrobnog života.
Dete u kolevci isto tako, ako ga čovek gleda do mile volje, ima beskraj u očima. Sve u svemu ja o tome ne znam ništa, ali upravo to osećanje da ne znaš, čini stvarni život koji mi sada živimo, uporediv sa običnim putovanjem železnicom. Idemo brzo, ali ne razlikujemo nijedan predmet iz velike blizine, a naročito ne vidimo lokomotivu.
Dosta je čudno da su naš stric kao i otac verovali u budući život. Da ne govorimo o našem ocu, više puta sam čuo strica da o tome mudruje.
Ah - oni su bez sumnje bili sigurniji nego mi, i tvrdili su da postoji, ljuteći se ako bi se neko usudio da uđe dublje u to pitanje.
Ne vidim bogznašta u budućem životu umetnika kroz njihova dela. Da, umetnici se nastavljaju, predajući jedni drugima baklju, Delakroa impresionistima, itd. No, je li to sve?
Ako bi jedna dobra stara majka sa prilično ograničenim i mučeničkim idejama u hrišćanskom sistemu, bila besmrtna kao što ona veruje i to ozbiljno, ja se onda pitam, ne želeći da protivrečim, zašto bi to, međutim, manje bio fijakerski konj, sušičav ili nervozan kao širokogrudi Delakroa ili Gonkur?
S obzirom da izgleda da baš najprazniji ljudi osećaju u sebi rađanje te neodređene nade.
Dosta je toga, zašto se time baviti, ali živeći usred civilizacije, u sred Pariza i usred lepih umetnosti, zašto ne bismo sačuvali to staričino ja , ako same žene, bez njihovog instinktivnog verovanja u tako je, ne bi našle snage da stvaraju i da rade?
Onda će nam lekari reći da su ne samo Mojsije, Muhamed, Hrist, Luter, Banjen i drugi bili ludi, nego isto tako i Frans Hals, Rembrant, Delakroa, isto tako i sve prostodušne ograničene starice kao naša majka.
Ah - ozbiljno je to - mogli bismo zapitati te lekare: gde bi onda bili razumni ljudi?
Jesu li svodnici iz javne kuće uvek u pravu? Moguće je. Šta onda izabrati? Srećom, nema izbora.

Zašto ne čuvamo ono što imamo, kao što čine lekari i mehaničari; kada je jednom nešto otkriveno i pronađeno, oni iz toga izvlače nauk, u tim užasnim lepim umetnostima sve se zaboravlja, ništa se ne čuva.
Mile je dao sintezu seljaka, a sada da, ima Mermit, doduše ima još i retkih drugih, Menije... a zatim, jesmo li sada naučili da šire vidimo seljake? Ne, gotovo niko ne ume da smandrlja jednog jedinog.
Zar nije greška pomalo do Pariza i Parižana, promenljivih i podmuklih kao more?
Najzad, ti si vraški u pravu kada kažeš: idimo našim putem mirno, radeći za nas. Znaš, šta god da bude sa presvetim impresionizmom, ja ću ipak imati želju da pravim stvari koje bi generacija ispred Delakroaa, Milea, Rusoa, Dijaza, Montiselija, Izabea, Dekana, Diprea, Jongkinta, Cima, Izraelsa, Menija i gomile drugih, Koroa, Žaka, itd. mogla shvatiti.
Ah, Mane je bio veoma blizu tome, i Kurbe, da spoji formu sa bojom. Rado bih pristao da ćutim deset godina, radeći samo studije, a zatim da uradim jednu ili dve slike figura. Stari, toliko preporučivani plan, tako se retko sprovede u delo.
Taj mali seljački vrt po visini, u prirodi je divne boje, dalije su u bogatom i tamnom purpuru, dvostruki red cvetova je ružičast i zelen s jedne strane, a narandžast i gotovo bez zelenika s druge. U sredini jedna niska bela dalija i jedan mali šipak u cvetu još blistavije crvenonarandžaste boje, sa žutozelenim plodovima. Sivo zemljište, plavozelene visoke trske „šaše”, smaragdne smokve, plavo nebo, bele kuće sa zelenim prozorima, sa crvenim krovovima, ujutro obasjani suncem, uveče potpuno okupani u senci koju bacaju i ocrtavaju smokve i trske.
Kada bi Kvost bio ovde ili Žanen! Šta ćeš, da bi se sve obuhvatilo, bila bi potrebna čitava škola ljudi koji bi radili zajedno u istoj zemlji nadopunjujući se kao stari Holanđani, portretisti, slikari žanra, slikari pejzaža, animalisti, slikari mrtve prirode...
Ovde ima u danima besparice samo još jedna prednost nad severom, lepo vreme (jer čak i maestral obećava lepo vreme). Veoma slavno sunce na kome se Volter sušio pijuckajući kafu. Čovek svuda i nehotice oseća Zolu i Voltera. To je tako živo! a la Jan Sten, a la Ostade.
Istina, ovde bi postojala mogućnost za jednu slikarsku školu, ali ti ćeš reći da je priroda svuda lepa, ako čovek u nju uđe dovoljno duboko...

Video sam u vrtu jednog seljaka žensku skulpturu od drveta, poreklom sa pramca jednog španskog broda.
To se nalazi u gaju čempresa i bilo je sasvim Montiseli.
Ah, ti vrtovi majura sa lepim krupnim crvenim ružama iz Provanse, vinogradi, smokve! To je veoma poetično, i to večno žarko sunce, uprkos kojem zelenilo ostaje veoma zeleno.
Cisterna iz koje ističe bistra voda, koja zaliva majur kanalićima, čineći mali sistem navodnjavanja. Jedan konj, jedan sasvim beli stari kamaržanin pokreće mehanizam.
Nema krava na tim malim majurima.
Ali ovde su majur i birtija manje turobni, manje dramatični nego na severu, pošto toplota itd. čine siromaštvo manje teškim i setnim.

Boja tog portreta seljaka manje je crna nego ljudi koji jedu krompir iz Ninea - ali veoma civilizovani Parižanin Portfe, 25 verovatno tako nazvan jer izbacuje slike napolje, naći će se tu pred istim problemom. A sada, ti si se od onda promenio, ali videćeš da se on nije promenio, i zaista je šteta da nema više slika u klompama u Parizu. Ne verujem da će moj seljak naškoditi na primer Lotreku koga ti imaš, a čak se usuđujem da verujem da će Lotrek postati istovremenim kontrastom još otmeniji, a moj seljak će dobiti tim čudnim približenjem, jer će se osunčanost i opaljenost, preplanulost od jakog sunca i vetra više istaći pored pudera i šik toalete.
Kakva greška što Parižani nisu bili dovoljno naklonjeni teškim stvarima. Montiselijima, ilovači. Konačno, znam da čovek ne treba da se obeshrabri zato što se utopija ne ostvaruje.
Samo eto smatram da sve ono što sam naučio u Parizu odlazi, i da se vraćam svojim idejama na koje sam došao u selu, pre sam upoznao impresioniste.
Ne bi me mnogo začudilo ako bi impresionisti uskoro našli zamerke mom načinu rada, za koji bi se pre reklo da su ga oplodile Delakroaove ideje, nego njihove.
Jer, umesto da nastojim da tačno prikažem ono što mi je pred očima, ja se služim bojom samovoljnije, da bih se snažno izrazio.
Ukratko, ostavimo to na miru kao teoriju, nego potkrepiću primerom ono što hoću da kažem.
Hteo bih da uradim portret prijatelja umetnika koji sanja velike snove, koji radi kao što slavuj peva, jer takva je njegova priroda. Taj čovek će biti plavokos. Hteo bih da unesem u sliku svoje poštovanje, svoju ljubav koju za njega osećam.
Naslikaću ga dakle onakvog kakav je, što vernije budem mogao, za početak.
Ali, time slika nije gotova. Da bih je završio, sada ću biti samovoljniji kolorist.
Preterujem u plavoj boji kose, dolazim do narandžastih tonova, do hramova, do blede limun boje.
Umesto da iza njegove glave naslikam otrcani zid belog stana, ja slikam beskonačnost, pravim jednostavnu pozadinu od najbogatije, najintenzivnije plave koju budem mogao izraditi, i zahvaljujući toj jednostavnoj kombinaciji, plavokosa glava, osvetljena na toj bogatoj plavoj pozadini, dobija neki tajanstveni efekat poput zvezde u dubokom plavetnilu neba.
U portretu seljaka postupao sam takođe na taj način. Samo ipak nisam hteo u tom slučaju da dočaram tajanstveni sjaj blede zvezde u beskraju. Nego sam zamislio strašnog čoveka koga sam trebao da uradim usred žetvene jare, u sred podneva. Otud bleštave narandžaste kao usijano železo, otud tonovi starog zlata koje sija u tami.
Ah, dragi moj brate... a dobri ljudi će u tom preterivanju videti samo karikaturu. Ali šta se to nas tiče, mi smo pročitali Zemlju i Ž erminal, i kada slikamo seljake, voleli bismo pokazati da se to štivo na kraju pomalo srodilo sa nama.
Ne znam da li ću moći da naslikam poštara onako kako ga osećam, taj čovek je revolucionar kao i čiča Tangi, verovatno ga smatraju za dobrog republikanca jer iz dna duše mrzi republiku u kojoj uživamo, i jer sve u svemu pomalo sumnja u samu republikansku ideju i pomalo je njom razočaran.
Ali video sam ga jednog jutra kako peva Marseljezu, i pomislio sam da vidim 89, ali ne iduću godinu, već onu od pre devedeset devet godina. U tome je bilo Delakroa, Domijea, i nešto od pravog starog Holanđanina.

Ako se čovek dobro oseća, treba da može da živi od jednog parčeta hleba, radeći po celi dan, i da još ima snage da puši i da popije svoju čašu, to je potrebno u tim uslovima. A da ipak jasno oseti zvezde i beskraj u visini. Tada je život ipak gotovo čaroban. Ah, oni koji ne veruju u ovdašnje sunce, pravi su bezbožnici.
Na nesreću, pored gospoda boga sunca, tri četvrtine vremena je đavo mistral.

Taj restoran u kome se nalazim veoma je čudan, potpuno je siv, pod je od sivog bitumena kao pločnik, na zidu sive tapete. Zelene roletne uvek spuštene, velika zelena zavesa ispred uvek otvorenih vrata, sprečava da ulazi prašina.
To je već Velaskezova siva - kao u Preljama - tu čak ne nedostaje ni vrlo tanak i vrlo jak zrak sunca koji se probija kroz jednu roletnu, kao onaj koji preseca V. sliku. Naravno, stolići su s belim stolnjacima. Sada se iza te Velaskezove sive odaje primećuje starinska kuhinja čista poput neke holandske kuhinje, pod od veoma crvenih opeka, zeleno povrće, ormar od hrastovine, kuhinjska furuna od blistavog bakra, od plavih i belih opeka, i velika svetlonarandžasta vatra. Sada ima dve žene koje služe, isto tako u sivom, skoro kao Prevoova slika koja je kod tebe, koja se zaista može uporediti u svakom pogledu.
U kuhinji jedna starica i jedna debela niska kelnerica takođe u sivom, crnom, belom. Ne znam da li opisujem dovoljno jasno, ali eto šta sam ovde video od istinskog Velaskeza.

Dakle, užasavam se uspeha, plašim se sutrašnjice svetkovine uspeha impresionista, već sadašnji teški dani izgledaće nam kasnije kao „dobra vremena”.
I eto G. i ja moramo predviđati, moramo raditi da steknemo krov nad glavom, krevete, najzad, ono neophodno da bismo izdržali opsadu neuspeha, koja će trajati celog našeg života, i moramo se nastaniti u najjeftinijem mestu. Tada ćemo stvarati mnogo, čak i ako budemo prodavali malo, ili ne...
Zaključujem: živeti gotovo poput kaluđera ili pustinjaka, sa radom kao glavnom strašću, sa nepomišljanjem na blagostanje.
Ovdašnja priroda, lepo vreme, to je prednost juga. Ali ja verujem da se Gogen nikada neće odreći pariske bitke, to mu je odveć u srcu, i on veruje više nego ja u jedan trajni uspeh. To mi neće naškoditi, naprotiv, ja možda suviše očajavam. Ostavimo mu dakle tu iluziju, ali znajmo da je ono što će mu uvek trebati - stan i hleb svagdašnji i boja. To je njegova slaba strana, i baš zato što se sada zadužuje, bio bi unapred izgubljen.
Mi pak, pritičući mu u pomoć, činimo njegovu parisku slavu zaista mogućom.
Kada bih ja imao iste ambicije kao on, verovatno se ne bismo slagali. Ali meni nije stalo ni do mog uspeha ni do moje sreće, stalo mi je do tog pitanja utočišta i do hleba svagdašnjeg za njih. A činim zločin time što ga imam, kada sa istom sumom mogu živeti dvojica.
Ako si slikar, ili te smatraju za ludaka, ili pak za bogataša; šolja mleka staje te jedan franak, namazana kriška hleba dva, a slike se ne prodaju. Eto zašto se treba udružiti, kako su činili stari kaluđeri koji su živeli u bratstvu u našem, holandskom vresu. Već primećujem da se Gogen nada uspehu, on se ne može lišiti Pariza, on ne može da predvidi beskrajnost nemaštine. Ti shvataš koliko je meni potpuno svejedno u ovim okolnostima da ostanem ovde ili da odem. Treba mu prepustiti njegovu bitku, on će je, uostalom, dobiti. Suviše daleko od Pariza, on bi sebe smatrao neaktivnim, ali zadržimo za sebe potpunu nezainteresovanost za ono što je uspeh i neuspeh. Bio sam počeo da potpisujem platna, ali brzo sam prestao, to mi je izgledalo suviše glupo. Na jednoj marini ima veoma upadljiv crveni potpis, jer sam želeo jednu crvenu notu u zelenom. Konačno, ti ćeš ih uskoro videti. Kraj sedmice biće pomalo nategnut, više se dakle nadam da ću dobiti pismo neki dan ranije, nego dan kasnije.


15. avgusta 1888.

Sada sam zadržao veliki portret poštara, a njegova glava koja je priložena, urađena je u jednoj jedinoj seansi.
Pa eto, u tome je moja snaga, đavolski uraditi čovu u jednoj seansi. Kada bih se malo više ohrabrio, dragi moj brate, uvek bih tako radio, hteo bih sa bilo kim, i slikao bih ga, i to ne sliku akvarelom, nego uljem, na licu mesta, a la Domije.
Kada bih uradio stotinu takvih, bilo bi dobrih među njima. I bio bih više Francuz i više ja i više pijanica. To me toliko mami, ne piće, nego slikanje protuva. A da li bih, tako čineći, ono što bih dobio kao umetnik, izgubio kao čovek? Kada bih u to verovao, bio bih čuvena luda, ja za sada nisam jedan od čuvenih, ali vidiš, nemam dovoljno ambicije za tu slavu da bih sipao ulje na vatru. Više volim da čekam generaciju koja dolazi, koja će uraditi u portetu ono što Klod Mone radi u pejzažu, bogatom i smelom pejzažu a la Gi de Mopasan.

Dakle ja znam - nisam od tih ljudi, ali nisu li Floberi i Balzaci napravili Zole i Mopasane? Živela dakle generacija koja dolazi, a ne mi. Ti se dovoljno razumeš u slikarstvo, da bi video i ocenio šta ja mogu da imam od originalnosti, a jednako se dovoljno razumeš da bi uvideo beskorisnost predstavljanja onoga što ja radim, današnjoj publici, jer me drugi nadmašuju u čistijem potezu. To više zavisi od vetra i od okolnosti, nego od onoga što bih ja mogao da nije tog maestrala i da nije tih kobnih okolnosti lakoumne mladosti, relativnog siromaštva.

Dao sam da mi se urade dva rama od hrastovine za moju novu glavu seljaka i za moju studiju Pesnika. Ah dragi moj brate, ponekad tako dobro znam šta hoću. Lako mogu u životu, a i u slikarstvu, da se lišim gospoda Boga, ali ne mogu, paćenik, da se lišim nečega većeg od sebe, što je moj život, snage stvaranja.
I tako prikraćen u toj snazi fizički, čovek nastoji da stvara misli umesto dece, on je ipak time zaista u čovečanstvu. A želeo bih da kažem u jednoj slici nešto utešno poput muzike. Hteo bih da slikam ljude ili žene sa nečim, ne znam čim, večnim, čiji je simbol nekada bio oreol i što mi tražimo samim zračenjem, titranjem naših boja.
Tako shvaćen portret ne postaje portret Arija Šefera, jer iza ima plavo nebo kao u Svetom Avgustinu. Jer, Ari Šefer je tako malo kolorist.
A to bi se pre slagalo sa onim što je tražio i našao Delakroa u svom Tasu u tamnici i u tolikim drugim slikama, koje predstavljaju pravog čoveka. Ah, portret, portret sa maslinama, dušom modela, toliko mi se čini da to mora doći. Belgijanac je rekao da oni u kući imaju jednog de Grua, skicu Molitve pre jela iz muzeja u Briselu...
Ja sam tako uvek između dva toka ideja, prve su: materijalne teškoće, pretresati i proučavati sebe da bih sebi stvorio egzistenciju, a zatim: studija boje. Uvek se nadam da ću pronaći nešto u njoj. Izraziti ljubav dvoje zaljubljenih, venčanjem dve komplementarne boje, njihovom mešavinom i njihovim sukobljavanjem, tajanstvenim titranjem bliskih tonova. Izraziti misao čela sijanjem jednog svetlog tona na tamnoj pozadini.
Izraziti nadu nekom zvezdom. Žar jednog bića sijanjem zalazećeg sunca. To doduše nije realistički verno naslikana stvar, ali zar to nije nešto što stvarno postoji?

8. septembra 1888.

Dakle, na veliku radost gostioničara, poštara koga sam već naslikao, noćnih posetilaca skitnica i samog sebe, tri noći sam probdeo slikajući, a spavao sam preko dana. Često mi se čini da je noć mnogo življa i bogatije obojena nego dan. Sada više ne insistiram da se svojim slikanjem ponovo dočepam novca kojim sam platio stanodavcu, jer slika je jedna od najružnijih koje sam uradio. Ona je ekvivalent, mada je drugačija, ljudima koji jedu krompir.
Težio sam da izrazim crvenom i zelenom strašne ljudske strasti.
Prostorija je crvena kao krv i zagasitožuta, u sredini zeleni bilijarski sto, 4 limunžute svetiljke bacaju narandžastu i zelenu svetlost. Svuda je borba i suprotstavljanje najrazličitijih zelenih i crvenih, u malim likovima usnulih beskućnika u praznoj i tužnoj prostoriji, ljubičaste i plave boje. Krvavocrvena i žutozelena boja bilijarskog stola čine, na primer, kontrast sa nežnom Luj XV zelenom bojom šanka na kojem se nalazi ružičasti buket.
Bela odeća gazde koji bdi u jednom uglu te užarene peći, postaje limunžuta, bledozelena i sjajna...
Pričinilo mi je veliko zadovoljstvo to što je Pisaro našao nešto u Mladoj devojci. Je li Pisaro rekao nešto za Sejača? Kasnije, kada budem dalje odmakao u tim istraživanjima, Sejač će uvek biti prvi pokušaj te vrste. Noćna kafana nastavlja Sejača, kao i glava starog seljaka i glava pesnika, ako stignem da uradim ovu poslednju sliku.
To je onda boja koja nije lokalno verna sa realističkog gledišta verno prestavljenog predmeta, već jedna sugestivna boja bilo koje emocije žestokog temperamenta.
Kada je Pol Mans video na izložbi, koju smo posetili na Jelisejskim poljima, snažnu i punu ushićenja Delakroaovu skicu: Hristova barka, osvrće se na nju uzvikujući u svom članku: „Nisam znao da se može biti tako strašan sa plavom i zelenom.”
Hokusai ti izmamljuje isti uzvik, ali on svojim linijama, svojim crtežom, kada ti u svom pismu kažeš: ti talasi su pandže, brod je u njih uhvaćen, to se oseća.
Dakle, kada bi čovek napravio potpuno tačnu boju ili potpuno tačan crtež, ne bi pružio te emocije.

Gore će biti najlepša odaja u kojoj bi neko mogao da stanuje, koju ću nastojati da uredim, što je moguće bolje, kao pravi umetnički ženski budoar.
Zatim će biti moja soba u kojoj ću ja da spavam, za koju bih želeo da bude krajnje jednostavna, ali sa četvrtastim i širokim nameštajem: krevet, stolice, sto, sve u belom drvetu.
Dole atelje i jedna druga prostorija, takođe atelje, ali u isto vreme i kuhinja.
Videćeš jednog dana ili nekog drugog, sliku same kućice usred sunca, ili, pak, sa osvetljenim prozorom i zvezdanim nebom.
Moći ćeš od sada da misliš da imaš ovde u Arlu svoj letnjikovac. Jer ja sam oduševljen pomišlju da je uredim tako da ti budeš zadovoljan, i da to bude atelje u potpuno željenom stilu, tako uzmimo, da kada za godinu dana ti dođeš da provedeš ovde u Marseju godišnji odmor, to će tada biti spremno, a kuća će biti, kako ja kanim, krcata slikama odozgo do dole.
Soba u kojoj ćeš tada ti stanovati, ili koja će biti Gogenova, ako Gogen dođe, imaće bele zidove ukrašene velikim žutim suncokretima.
Ujutru, kada se otvori prozor, vidi se zelenilo vrtova i izlazeće sunce i ulaz u grad...
U svojoj slici Noćna kafana, nastojao sam da izrazim da je kafana mesto gde se čovek može upropastiti, postati lud, počiniti zločine. Najzad, nastojao sam kroz kontraste nežnoružičaste i crvene boje krvi i vinskog taloga, blage zelene Luj XV, i Veroneze, koje čine kontrast sa žutozelenim i tvrdim plavozelenim bojama, sve to u bledozelenoj atmosferi paklene užarene peći, da izrazim nešto poput mračne sile jedne rakijašnice.
A ipak, pod prividom japanske veselosti i Tartarenove26 dobrodušnosti.
Teško da ima još nešto, osim Sejača i Noćne kafane, koji su pokušaji složenih slika.


10. septembra 1888 .

Ideje za rad dolaze mi u obilju, a to čini da, iako sam u svemu osamljen, nemam vremena da mislim ili da osećam; idem kao lokomotiva na slikanje...
Imam jednu studiju starog mlina, naslikanu prelomljenim tonovima kao Hrast na steni, ona studija za koju si rekao da si je uramio sa Sejačem.
Ideja Sejača još uvek me opseda. Preterane studije kao Sejači, kao sada Noćna kafana, meni se čine užasno ružne i obično loše, ali kada me nešto uzbudi, kao ovde taj mali članak o Dostojevskom, onda su one jedine koje mi izgledaju da imaju ozbiljnije značenje. Sada imam treću studiju jednog pejzaža sa fabrikom i ogromnim suncem na crvenom nebu, iznad crvenih krovova, gde priroda izgleda kao da je pobesnela, jednoga dana sa zlim maestralom.

Ti si dobar prema slikama i znaj dobro da, što više razmišljam, više osećam da nema ničega što je stvarnije umetničko, od ljubavi prema ljudima. Reći ćeš mi da bi onda bilo dobro okaniti se umetnosti i umetnika. To se isprva čini tačnim, ali, konačno, Grci i Francuzi i stari Holanđani prihvatili su umetnost, a mi vidimo kako umetnost uvek uskrsava nakon kobnih nazadovanja, i ja ne verujem da bi bilo poštenije kada bi se čovek iz tog razloga gnušao umetnika i njihove umetnosti. Sada još uvek ne smatram svoje slike dovoljno dobrim u odnosu na prednosti koje mi ti pružaš. Ali kada to jednom bude dovoljno dobro, uveravam te da će one biti u istoj meri tvoje delo kao i moje, jer ih proizvodimo obojica...
Kada bismo imali manje mistrala, ova zemlja bi stvarno bila isto tako lepa, i bila bi pogodna za umetnost isto toliko koliko i Japan.

Jutros rano već sam ti pisao, zatim sam išao da nastavim sliku sunčanog vrta. Onda sam je vratio - i ponovo sam izašao sa belim platnom, a i ono je urađeno. I sada opet osećam želju da ti još jednom pišem.
Zato što nikada nisam imao taku sreću, ovde je priroda izuzetno lepa. Nebeska je kupola sva i svuda divne plave boje, sunce baca bledosumporne zrake i sve je blago i dražesno kao kombinacija nebeskih plavih i žutih na slikama Van der Mera iz Delfa. Ne mogu slikati tako lepo kao što je to, ali to me toliko obuzima da se prepuštam ne misleći ni na jedno pravilo.
Iz toga su proizašle tri slike vrta preko puta moje kuće. Zatim dve kafane, zatim suncokreti. Zatim de Bokov i moj portret. Zatim crveno sunce nad fabrikom, i istovarivači peska, stari mlin. Ne uzimajući u obzir druge studije, ti vidiš da ima urađenog posla. Ali moja boja, moje platno, moja kesa, danas su potpuno iscrpljeni. Poslednja slika urađena sa poslednjim tubama na poslednjem platnu, jedan prirodno zeleni vrt, slikan je u zelenoj u pravom smislu reči, jedino sa pruskoplavom i kromnom žutom. Počinjem da se osećam posve drugačijim nego što sam bio kad sam došao ovde, više ne sumnjam, više ne oklevam da navalim na nešto, a to bi moglo još mnogo rasti. Ali kakva priroda! Nalazim se u jednom parku, sasvim pored ulice sa dobrim ženicama, a Murije, na primer, nipošto ne bi kročio unutra, kada bismo se ipak gotovo svakodnevno šetali u tim parkovima, ali s druge strane (ima ih 3).
Ali ti shvataš da upravo to da je nešto, ne znam šta Bokačovo tome mestu.

A to ti pruža duh jeseni, neko oduševljenje koje čini da vreme neosetno prolazi. Čuvaj se sutrašnjice svetkovine, zimskog maestrala.
Pročitao sam pre nekog vremena jedan članak o Danteu, Petrarki, Bokaču, Boru, Botičeliju, bože moj, kako su pisma tih ljudi ostavila na mene utisak dok sam ih čitao.
Znači Petrarka je bio ovde sasvim blizu Avinjona, a ja gledam iste čemprese i oleandere.
Nastojao sam da stavim nešto od toga u jedan od vrtova naslikan jakim, limunžutim i limunzelenim namazima. Boto me najviše ganuo, večiti paćenik, a uvek pun dobrote i žara, kao da je već živeo u jednom drugačijem svetu nego što je ovaj.
Boto je uostalom izvanredan, i ja ga bolje osećam nego pesnike: Dantea, Petrarku, Bokača.
Uvek mi se čini da je poezija strasnija od slikarstva, mada je slikarstvo prljavije i, konačno, veća gnjavaža. A slikar sve u svemu ništa ne govori, on ćuti, a ja opet to više volim. Dragi moj Teo, kada budeš video čemprese, oleandere, ovdašnje sunce - a taj dan će doći, budi miran - još češće ćeš misliti na lepe Pivije de Savane, „Blagu zemlju” i tolike druge.
Kroz Tartarenove i Domijeove predele ovog tako čudnog kraja, u kome ljudi imaju naglasak koji ti znaš, ima već toliko grčkog, a ima i Venera iz Arla poput one Lezboske, i još se, uprkos svemu, oseća ta mladost.
Ni najmanje ne sumnjam da ćeš jednog dana i ti upoznati jug.
Ići ćeš možda da posetiš Kloda Monea kada on bude u Antibu, ili ćeš valjda naći neku priliku.
Kada duva maestral, to je ovde ipak u potpunoj suprotnosti sa blagom zemljom, jer je to razdražujući maestral. Ali kakva nadoknada, kada je dan bez vetra. Kakav intenzitet boja, kakav čist vazduh, kakvo vedro treperenje.

Šta radi Sera? Ne bih se usudio njemu pokazati studije koje sam već poslao, ali voleo bih da vidi studije suncokreta i krčmi i vrtova; često razmišljam o njegovom sistemu i neću ga ipak nipošto slediti, ali on je originalan kolorist, a ista je stvar i sa Sinjakovom, ali u drugom stepenu, poentilisti su pronašli nešto novo i ja ih ipak mnogo volim. Ali ja - to iskreno kažem - ja se radije vraćam nečemu što sam tražio pre svog dolaska u Pariz, i ne znam da li je iko pre mene govorio o sugestivnoj boji, ali Delakroa i Montiseli su je napravili, ne govoreći uopšte o njoj.
Ali ja sam još onakav kakav sam bio u Nineu, kada sam uzalud ulagao napor da naučim muziku, već tada sam toliko osećao odnose koji postoje između naše boje i Vagnerove muzike.
Sada, istina je, vidim u impresionizmu uskrsnuće Ežena Delakroa, ali budući da su tumačenja i oprečna i pomalo nepomirljiva, impresionizam nije ono, što će formulisati doktrinu.
Po drugi put sam sastrugao studiju Hrista sa anđelom, na Maslinovoj gori.
Zato što ovde prave masline, ali ne mogu ili bi se pre reklo da neću to da slikam bez modela, ali imam to u glavi zajedno sa bojom, zvezdanu noć, plavu figuru Hrista, u najsnažnijim plavim tonovima, i dela prelomljene limunžute boje. I sve ljubičasto od krvavocrvenog purpura do pepeljaste u pejzažu...
Mi osećamo da umetnost u kojoj radimo ima još dugo budućnost i treba dakle imati sređen život kao oni koji su mirni, a ne živeti kao dekadenti. Ovde ću imati sve više i više život japanskog slikara, živeći zaista u prirodi, kao mali buržuj. Dakle, ti dobro osećaš da je to manje žalosno nego dekadenti. Ako uspem dovoljno dugo da živim, biću nešto poput čiča Tangija.
A naša lična budućnost, mi sve u svemu ništa o njoj ne znamo, ali ipak osećamo da će impresionizam potrajati. Do skorog viđenja i mnogo, mnogo ti hvala za svu dobrotu.

Dobro znam da sam ti već pisao juče, ali dan je opet bio tako lep. Jako sam tužan što ti ne možeš da vidiš ono što ja ovde vidim.
Od 7 sati ujutru sedeo sam ispred, a to ipak nije bogznašta, jednog loptastog žbuna kedru ili čempresa, zasađenog u travi. Ti već znaš taj loptasti žbun, pošto već imaš jednu studiju vrta. Uostalom, u prilogu je kroki mog platna, opet četvrtasto platno od 30.
Žbun je zelen, pomalo bronzan i šarolik.
Trava je veoma, veoma zelena, Veroneze-limunkasta, nebo je veoma, veoma plavo.
Niz žbunove u pozadini od samih je oleandera, besomučnih ludaka, proklete biljke cvetaju na taj način da bi doista mogle zaraditi lokomotornu ataksiju. 27 Pretrpani su svežim cvetovima, a zatim gomilama uvelih cvetova, njihovo zelenilo se jednako obnavlja, naizgled neisrpnim, krepkim novim mladicama.
Jedan zloslutni sasvim crni čempres, uzdiže se iznad njih, a nekoliko obojenih figurica njiše se na ružičastoj stazi.

Danas sam opet od 7 sati ujutru do 6 sati uveče radio ne pomičući se, osim kada bih pojeo parče hleba na dva koraka udaljenosti. Eto zašto rad ide brzo.
Ali šta ti o tome kažeš, kako će sve to meni samom ovde izgledati za neko vreme.
Ja sada imam lucidnost ili slepilo zaljubljenog, što se tiče sadašnjeg rada.
Pošto je to okruženje boje za mene sasvim novo i neobično me zanosi.

Čitam jedan članak u Reviji dva sveta, o Tolstoju, izgleda da se Tolstoj jako mnogo bavi religijom svog naroda, kao Džordž Eliot u Engleskoj.
Mora da postoji jedna Tolstojeva religiozna knjiga, mislim da je naslovljena Moja religija, to mora da je jako lepo. On u njoj traži, koliko ja mogu da naslutim, ono što je svim religijama zajedničko. Izgleda da on ne prihvata ni uskrsnuće tela ni uskrsnuće same duše, ali kaže kako nihilisti, da posle smrti nema više ničega, ali ako je čovek mrtav i zaista mrtav, ipak ostaje uvek živo čovečanstvo. Najzad, pošto nisam pročitao samu knjigu, ne mogu tačno da kažem kako on poima tu stvar, ali mislim da njegova religija mora da nije okrutna i da ne uvećava naše patnje, već naprotiv, to mora da je veoma uspešno i uliva vedrinu i aktivnost i hrabrost za život i još mnogo toga.

Verujem da se na kraju više neću osećati sam u kući i da ću na primer u zimskim danima kada je loše vreme i u dugim večerima naći neko zanimanje koje će me potpuno zaokupiti.
Jedan tkač, jedan korpar, često provodi sva godišnja doba sam ili gotovo sam, sa svojim zanatom kao jedinom razonodom.
Ali ono što čini da ti ljudi ipak izdrže na jednom mestu, to je upravo osećanje doma, umirujući i prazni izgled stvari. Doista bih voleo društvo, ali ako ga nemam, neću zbog toga da budem nesrećan, a osim toga, svakako će doći vreme kada ću ja imati nekoga. Ne sumnjam mnogo u to. Elem, i ti isto, mislim da kada čovek ima dobru volju da primi na stan ljude, on ih nađe dosta među umetnicima. Zatim, što se mene tiče, mislim da je bezuslovno moja dužnost da nastojim zaraditi novac svojim radom, i vidim dakle svoj rad veoma jasno pred očima.
Ah, kada bi svi umetnici imali od čega da žive, od čega da rade, ali budući da to nije lako, želim da stvaram i stvaram mnogo i sa pomamom. A možda će doći dan kada ćemo moći proširiti poslove i imati više uticaja na ostale.

Sada počinjem bolje da vidim lepotu ovdašnjih žena, i tada uvek i uvek ponovo mislim na Montiselija. Boja igra ogromnu ulogu u lepoti ovdašnjih žena, ne kažem da njihovi oblici nisu lepi, ali nije u tome draž ovoga mesta. Ona je u velikim linijama obojene nošnje koju lepo nose, i pre bi se reklo u tonu puti nego u obliku tela. Ali namučiću se pre nego što ih uradim onako kako počinjem da osećam. A ono u šta sam siguran, to je da ću napredovati ako ostanem ovde. A da bi čovek uradio sliku koja bi bila tipična za jug, nije dovoljna izvesna spretnost. Upravo dugo posmatranje stvari pruža zrelost i čini da ih dublje shvatamo. Nisam mislio da ću smatrati Montiselija i Delakroaa toliko istinitim, kada sam napuštao Pariz. Tek sada nisu izmišljali. I mislim da ćeš ti iduće godine ponovo videti iste motive voćnjaka, žetve, ali sa drugačijom bojom, a naročito sa izmenjenom fakturom.
A to će još trajati, te izmene i te varijacije.
Osećam da se ne moram žuriti dok radim. Šta bi sve u svemu značilo sprovesti u delo staru izreku: treba studirati dvanaestak godina, a onda napraviti nekoliko figura. Eto to je Montiseli ipak uradio, smatrajte neke od njegovih slika studijama.
A ipak figure kakva je bila žuta žena, kao što je žena pod suncobranom - mališan koga ti imaš, zaljubljeni par koga je imao Reid, to su savršene figure kojima se što se tiče crteža, čovek može samo diviti. Jer Montiseli tada dostiže pastozan i prekrasan crtež, kao Domije i Delakroa. Doista, s obzirom na cene Montiselija, bio bi odličan potez kupiti ih. Doći će dan kada će njegove lepe nacrtane figure biti cenjene kao veoma velika umetnost.
Verujem da je grad Ari nekada bio beskrajno slavniji po lepoti žena, po lepoti nošnje. Sada sve to ima bolestan i skroman izgled, što se tiče karaktera.
Ali kad se gleda dugo, stara draž se oseća...
Izgleda da je u knjizi Moja religija natuknuo da što god bilo sa nasilnom revolucijom, zbiće se, takođe, intimna i tajna revolucija u ljudima, iz koje će se ponovo roditi nova religija ili, pre bi se reklo, nešto sasvim novo, što neće imati ime, ali što će imati isto dejstvo da uteši, da učini život mogućim, što je nekada imala hrišćanska religija. Čini mi se da ta knjiga mora da je veoma zanimljiva, na kraju će nam biti dosta cinizma, skepticizma, izmotavanja i htećemo da živimo više u skladu s muzikom. Kako će se to ostvariti i šta će ispasti? Bilo bi zanimljivo moći to predvideti, ali bilo bi još bolje to predosetiti, umesto da čovek ne vidi o budućnosti apsolutno ništa, osim katastrofa koje će se svakako sručiti, kao tolike strašne munje u modernom svetu i u civilizaciji, revolucijom ili ratom ili bankrotstvom trulih država. Ako proučavamo japansku umetnost, tada vidimo neosporno mudrog čoveka i filozofa koji je inteligentan, koji troši svoje vreme na šta? na proučavanje udaljenosti zemlje od meseca? ne, on proučava jednu jedinu vlat trave.
Ali, ta vlat trave omogućava mu da nacrta sve biljke, potom godišnja doba, velike panorame pejzaža, onda životinje, zatim ljudsku figuru. On tako provodi svoj život, a život je odveć kratak da bi se uradilo sve.
Ali ipak, to gotovo i nije prava religija, to čemu nas uče ti Japanci koji su tako jednostavni, a žive u prirodi kao da su i sami cveće.
Čini mi se da ne možemo proučavati japansku umetnost, a da ne postanemo mnogo veseliji i srećniji, i potrebno nam je da se vratimo prirodi uprkos našem odgoju i našem radu u jednom svetu konvencija.

Zavidim Japancima na krajnjoj jasnoći koju kod njih imaju sve stvari. To nikada nije dosadno i nikada ne izgleda da je urađeno u prevelikoj žurbi.
Njihov rad je tako jednostavan, kao disanje, i oni prave figure u nekoliko sigurnih poteza sa istom lakoćom kao da je to tako jednostavno kao zakopčati svoj prsluk.
Ah, treba da postignem da uradim figuru u nekoliko poteza. Time ću se baviti cele zime. Kada jednom to budem uspeo, moći ću da uradim šetalište na bulevarima, ulicu, gomilu novih motiva. U pauzi pisanja ovog pisma, nacrtao sam ih već tuce. Na putu sam da to nađem, ali to je vrlo komplikovano, jer ono što ja tražim, to je da u nekoliko poteza, figura čoveka, žene, deteta, konja, psa, ima glavu, telo, noge, ruke, koji pristaju.
Do skorog viđenja i čvrsto ti stežem ruku,

VINSENT.

septembar 1888.

Prilažem mali kroki jednog četvrtastog platna od 30, to je zvezdano nebo slikano ove noći pod plinskom svetiljkom. Nebo je zelenoplavo, voda je kraljevski plava, zemljište je slezove boje. Grad je plav i ljubičast, plin je žut a odsjaji su rujnozlatni i silaze do zelenkastobronzane. Na zelenoplavom polju neba, veliki medved svetluca zeleno i ružičasto, čije diskretno bledilo čini kontrast sa grubim zlatom plina.
Dve obojene figurice zaljubljenih, u prednjem planu.

A čini mi dobro da radim nešto teško. Uprkos tome, imam strašnu potrebu - reći ću reč - za religijom - tada noću izlazim napolje da bih slikao zvezde, i sanjarim o slici kao što je ona sa grupom živih figura drugova...
Taj čiča benediktinac mora da je bio veoma zanimljiv. Šta bi po njegovom mišljenju bila religija budućnosti? Verovatno bi rekao: uvek ona ista iz prošlosti. Viktor Igo kaže: Bog je svetionik u pomračenju, a eto, mi doista sada prolazimo kroz pomračenje.
Voleo bih samo da su nastojali da nam pokažu nešto umirujuće i da su nas tešili, tako da prestanemo da se osećamo krivim ili nesrećnim, i da takvi kakvi smo možemo da idemo a da se ne izgubimo u samoći ili u ništavilu, i da ne moramo na svakom koraku da se plašimo ili da nervozno računamo na zlo koje bismo ne želeći mogli naneti drugome. Taj čudni Doto, o kome je njegova biografija govorila da je uvek bio paćenik, a uvek pun žara i ideja, eto voleo bih da dospem do takvog uverenja koje čini srećnim, veselim i živahnim u svakoj prilici. To se može mnogo bolje izvesti na selu ili u nekom gradiću, nego u toj pariskoj užarenoj peći. Ne bih bio iznenađen kada bi se tebi dopala Zvezdana noć i Uzorane njive, to je mirnije nego druga platna. Kada bi rad uvek ovako išao, imao bih manje briga oko novca, jer bi ljudi tu dolazili lakše, kada bi tehnika postajala sve harmoničnija. Ali taj prokleti maestral jako mi smeta da nanesem poteze koji se drže i stežu zaista sa osećanjem, kao osećajno odsvirana muzika.
Imam neku strašnu lucidnost na trenutke, ovih dana kada je priroda tako lepa, i onda sam izvan sebe, a slike mi dolaze kao u snu. Pomalo strahujem da će to imati za posledicu setu, kada nastupi hladno doba godine, ali tada ću nastojati da to izbegnem, poučavanjem tog problema crtanja glava.
Smatram da sam uvek prikraćen u svojim najboljim sposobnostima nedostatkom modela, ali ne brinem se zbog toga, pravim pejzaž i boju ne uznemiravajući se razmišljanjem kuda će me to odvesti. Znam ovo, da kada bih išao da preklinjem modele: ali pozirajte dakle za mene, molim vas, radio bih kao Zolin dobri slikar iz Dela. I zaista, Mane, na primer nije tako radio. A Zola ne kaže u svojoj knjizi kako su postupali oni koji nisu videli u slikarstvu ništa natprirodno...
Tolstojeva knjiga, Moja religija, objavljena je na francuskom već 1885, ali ja je nikada nisam video ni u jednom katalogu.
Izgleda da nije mnogo verovao ni u uskrsnuće tela ni u uskrsnuće duše. Izgleda da naročito nije mnogo verovao u nebo - dakle, on rasuđuje kao nihilista, ali - u opoziciji u izvesnom smislu sa ovima, on pridaje ogroman značaj tome da čovek dobro uradi ono što radi, pošto verovatno ima samo to. A ako ne veruje u uskrsnuće, izgleda da veruje u ekvivalent - trajnost života - hod čovečanstva - čovek i delo pouzdano nastavljeni maltene humanošću budućeg pokoljenja. Konačno, to što on daje ne moraju biti kratkotrajne utehe. I on sam, plemić, postao je radnik, zna praviti čizme, zna popravljati peći, zna upravljati plugom i riljati zemlju.
Prilažem jedno veoma, veoma važno Gogenovo pismo, koje bih te zamolio da ostaviš na stranu, pošto ima nesvakidašnji značaj.
Govorim o njegovom opisu sebe, koji me ganuo do dna duše. To pismo mi je stiglo sa Bernarovim pismom koje Gogen mora da je čitao i koje možda odobrava, u kome Bernar još jednom kaže da želi da dođe ovde i predlaže mi u ime Lavala, Morea, jednog drugog novajliju i u svoje sopstveno ime, razmenu sa njima četvoricom.
On takođe kaže da će i Laval isto tako doći i da ta druga dvojica imaju želju da dođu. Ne bi mi trebalo ništa bolje, ali kada se bude radilo o zajedničkom životu više slikara, ja, pre svega, ustanovljavam da bi bio potreban jedan opat da tu uvede red i da bi to naravno bio Gogen. Iz tog razloga bih ja želeo da Gogen bude ovde jer pre njih (uostalom Bernar i Laval će doći tek u februaru, budući da Bernar mora u Parizu da izađe pred regrutnu komisiju). Što se mene tiče, želim dve stvari, želim da povratim novac koji sam već potrošio, da bih ti ga vratio, i želim da Gogen ima svoj mir i tišinu, da bi stvarao i disao kao sasvim slobodan umetnik. Ako povratim svoj novac koji sam već potrošio i koji si mi godinama pozajmljivao, proširićemo sve to i nastojaćemo da osnujemo atelje preporoda, a ne dekadencije. Prilično sam uveren da možemo računati na to da će Gogen uvek ostati sa nama i da na obe strane neće biti nikakve štete. Samo udružujući se tako, svaki od nas biće više svoj, a u slozi će biti snaga.

Posle dosadašnjeg neprekidnog napora s tvoje i s moj strane, to počinje da se pomalja na vidiku: Nada.
Ostao ti kod Galupovih ili ne, svejedno, ti ćeš potpuno činiti jedno sa G. i njegovom svitom.
Ti bi tako bio jedan od prvih ili prvi trgovac apostol. Ja, pak, vidim da dolazi moje slikarstvo a takođe i rad među umetnicima. Jer ako ti budeš nastojao da nam pribaviš novca, ja ću navaliti na sve što mi se pruži prilika da stvorim i time ću dati lični primer.
Elem, sve će to, ako se budemo čvrsto držali, biti da bi se stvorilo nešto trajnije od nas samih.
Moram ovog poslepodneva da odgovorim Gogenu i Bernaru, i reći ću im da ćemo, u svakom slučaju, za početak svi osetiti da smo veoma složni i da ja kao pojedinac imam poverenja da će u toj slozi biti naša snaga protiv nedaća sa novcem i sa zdravljem...


Oktobar

Hvala ti na tvom pismu; a ovoga puta sam ga željno iščekivao, novac sam potrošio u četvrtak, tako da je do ponedeljka u podne bilo đavolski dugo. Uglavnom sam živeo ta četiri dana od 23 kafe i hleba, a to još moram da platim. To nije tvoja greška nego moja, ako greška postoji. Jer sam se bio pomamio da vidim svoje slike u ramovima, i malo sam ih suviše naručio u odnosu na budžet, s obzirom da sam morao takođe da platim mesečnu kiriju i sobaricu. Čak ću se i danas opet istrošiti jer moram da kupim platno i sam ga prepariram, pošto ono Taseovo nije još stiglo. Da li bi ti hteo, što pre možeš, da ga pitaš je li isporučio 10 metara ili barem 5 metara običnog platna 2 fr. 50.
Ali to bi bilo svejedno, dragi moj brate, kada ne bih osećao da i ti sam mora da patiš od toga pritiska koji sada rad vrši na nas. Ali, usuđujem se da verujem, da, kada bi ti video studije, dao bi mi za pravo da radim do usijanja dotle dok ne bude lepo. Što nije slučaj ovih poslednjih dana nemilosrdnog maestrala koji besno mete uvelo lišće. Ali između toga i zime, biće još jedan period vremena i divnih efekata, a onda će biti potrebno ponovo uložiti žestoki napor. Ja sam u tolikom poslu, da se ne mogu zaustaviti odjednom. Budi miran, loše vreme će me zaustaviti još suviše rano. Kao danas, juče i već prekjuče. Molim te nastoj da sa tvoje strane uveriš Toma. On će uvek nešto učiniti. Što se tiče moje sedmice, znaš li šta mi ostaje danas i to nakon četiri dana strogog posta?
Tačno 6 franaka. Ponedeljak je, dan kada sam primio isto pismo.
Jeo sam u podne, ali već ću večeras morati da večeram koricu hleba.
A sve to ne odlazi ni na šta drugo, nego ili na kuću, ili na slike. Jer ja čak nemam barem već tri sedmice od čega da popijem nešto za 3 franka...
Ne oklevaj, ako ti to nije suviše teško, ne oklevaj da mi pošalješ luj28 i platno. Bio sam toliko zauzet od četvrtka, da sam od četvrtka do ponedeljka uzeo samo dva obroka, za ostatak sam imao samo hleba i kafe koju sam još bio primoran da pijem na veresiju i koju sam morao da platim danas. Tako ako možeš, ni malo ne oklevaj.

Kaži, dakle, šta radi Sera? Ako ga vidiš, poruči mu, dakle, jednom od mene da upravo imam dekoraciju koja se sada penje na 15 četvrtastih platna od 30 i koja će se, da bih stvorio celinu, povećati barem za 15 drugih, i da me u tom obimnijem radu, često sećanje na njegovu ličnost i na poseru koju smo napravili njegovom ateljeu da bismo videli njegova lepa velika platna, ohrabruje u tom poslu.
Najzad ti šaljem mali kroki da bih ti barem pružio predstavu o preokretu koji uzima moj rad. Jer danas sam se oporavio. Još uvek imam umorne oči, ali eto imao sam novu ideju u glavi i evo je na krokiju. Opet platno od 30. To je ovoga puta prosto naprosto moja spavaća soba, samo boja ovde mora da bude prava stvar i da dajući svojim pojednostavljenjem veći stil stvarima, sugeriše ovde uglavnom počinak ili san. Najzad pogled na platno mora odmoriti glavu ili pre bi se reklo maštu.
Zidovi su bledoljubičasti. Pod je u crvenim kvadratima.
Drvo kreveta i stolice su žute boje svežeg maslaca, čaršaf i jastuci veoma svetle zelenkastolimun boje.
Pokrivač grimiznocrven. Prozor zelen.
Stolić na toaletu narandžast, umivaonik plav.
Vrsta boje jorgovana.
I to je sve - ništa više nema u toj sobi sa zatvorenim kapcima.
Ponuda nameštaja sada treba još da izrazi nepomični odmor. Portreti na zidu i ogledalo i ručnik i nešto odeće. Ram će biti - pošto u slici nema bele - beli. To da nadoknadim prinudni odmor koji sam bio primoran da uzmem.
Na tome ću raditi još čitav sutrašnji dan, ali ti vidiš kako je zamisao jednostavna. Senke i bačene senke su izostavljene, to je obojeno jednoličnim i čistim bojama poput krepona. To će činiti kontrast na primer sa diližansom iz Taraskova i noćnom kalanom.
Ne pišem ti dugo jer ću sutra početi jako rano izjutra, sa svežom jutarnjom svetlošću, da bih dovršio svoje platno.

I u takvim trenucima, baš nakon napornog rada i što je više naporan, osećam da mi je mozak prazan, da znaš.
A kada bih hteo da se tome prepustim, ništa mi ne bi bilo lakše nego da prezirem ono što sam upravo uradio i da udaram nogom u to kao čika Sezan. Najzad, zašto udarati nogom u to, ostavimo studije na miru, a samo ako u njima ne nalazimo ništa dobro, a ako u njima nađemo ono što se naziva dobrim, bogami, utoliko bolje.
Konačno, ne razmišljamo odveć duboko o dobru i zlu, budući da je to uvek veoma relativno. Upravo to je mana Holanđana, da nazivaju jednu stvar potpuno dobrom, a neku drugu potpuno lošom, što se nikako ne može tako strogo razgraničiti.
Čuj, pročitao sam takođe Rišpenovu Sezarinu, ima tu dobrih stvari, taj marš vojnika u povlačenju, kako čovek oseća njihov umor, ne marširamo li i mi ponekad u životu, a nismo vojnici.
Svađa oca i sina veoma je potresna, ali to je kao Lepak od istog Rišpena, smatram da to ne ostavlja nikakvu nadu, dok Gi de Mopasan, koji je napisao stvari koje su doista takođe tužne, na kraju učini da se završe humanije. Vidi Gospodina Parana, vidi Pjera i Žana, to nema srećan završetak, ali eto ljudi se mire sa sudbinom i ipak idu dalje. Mnogo više volim Gija de Mopasana od Rišpena, zato što je utešniji. Sada sam upravo pročitao Balzakovu Evgeniju Grande, roman o jednom škrtom seljaku.

Dao sam da mi se uvede plin u atelje i u kuhinju, što me košta 25 franaka za instalacije. Ako Gogen i ja budemo radili petnaestak dana svake večeri, zar ih nećemo ponovo zaraditi? Samo, pošto uostalom Gogen može sada stići svakog dana, meni će neizostavno, neizostavno trebati još najmanje 50 franaka.
Ja nisam bolestan, ali oboleo bih bez imalo sumnje, da ne uzimam jaku hranu, i da nisam prestao da slikam nekoliko dana. Najzad, opet sam još jednom gotovo doveo sebe u stanje ludila Huna van der Husa na slici Emila Votersa. A da samo nemam pomalo dvostruku prirodu i kaluđera i slikara, doveo bih sebe, i to već odavno, potpuno i nepovratno u gore pomenuto stanje.
Ali ne verujem da bi moje ludilo čak i tada bilo ludilo proganjanja, pošto moja osećanja u stanju oduševljenja radije zapadaju u zaokupljenost večnošću i večnim životom.
Ali ipak treba da pripazim na svoje nerve itd.
Hvala ti na tvom pismu i na novčanici od 50 franaka. Kako si saznao iz mog telegrama Gogen je stigao živ i zdrav. Odaje mi utisak da se drži bolje nego ja.
On je naravno veoma zadovoljan prodajom koju si napravio, a ni ja nisam ništa manje zadovoljan, pošto tako neki još neophodno potrebni troškovi za smeštaj ne treba ni da čekaju, niti će pasti samo na tvoja leda. Gogen će ti sigurno danas pisati. On je veoma zanimljiv kao čovek, i duboko sam uveren da ćemo s njim uraditi gomilu stvari. On će verovatno ovde stvoriti mnogo, a možda, nadam se, i ja takođe.
A onda, što se tebe tiče, usuđujem se da verujem da će teret biti malo manje težak, i usuđujem se da verujem mnogo manje težak.
Osećam potrebu da stvaram sve dok time ne budem moralno satrven i fizički iscrpljen, baš zato što sve u svemu nema nikakvog drugog načina da ikada pokrijemo svoje troškove.
Ja tu ne mogu ništa, što se moje slike ne prodaju.
Ipak će doći dan kada će se videti da to više vredi nego cena boje i mog, sve u svemu, veoma mršavog života, koju i tu ulažemo.
Nemam druge želje ni druge brige što se tiče novca ili prihoda, nego da se pre svega rešim dugova.
Ali, dragi moj brate, moj dug je tako velik, da kada ga budem namirio, što mislim da ću ipak uspeti, muka oko stvaranja slika oduzeće mi čitav život, i činiće mi se da nisam ni živeo. Samo, moguće je da će mi možda stvaranje slika postati malo teže, a što se tiče broja, neće ih uvek biti toliko.
To što se one sada ne prodaju, to mi stvara teskobu što ti zbog toga patiš ali meni bi to bilo - kada tebe ne bi suviše dovodilo u nepriliku to što ja novčano ništa ne pridonosim - prilično svejedno.
Ali što se tiče gotovine, dovoljno mi je da shvatim tu istinu da čovek koji živi 50 godina i potroši dve hiljade godišnje, potroši sto hiljada franaka, a treba takođe i da donese sto hiljada franaka prihoda. Napraviti hiljadu slika po sto franaka u svom umetničkom životu, veoma, veoma, veoma je teško, ali kada je slika sto franaka... samo da je i toliko... naš zadatak je katkad veoma težak. Ali tu se ništa ne može promeniti.


Novembar 1888.

Zatim, najzad, imam jednu Arlezijanku, figuru (platno od 30) sklepano za jedan sat, pozadina bledolimun, boja lica siva, odeća tamna, tamna, tamna, od sasvim prodornog pruskog plavila. Ona je naslonjena na zelen sto i sedi u naslonjači od narandžastog drveta...
Gogen, mada naporno radi, uvek oseća nostalgiju za toplim krajevima. I, eto, neosporno je, da kada bismo došli, na primer, na Javu zaokupljeni time da tu pravimo boju, videli bismo gomilu novih stvari. A zatim, u tim svetlim krajevima, pod jačim suncem, vlastita senka kao i bačena senka predmeta i figura postaje sasvim drugačija i toliko je obojena da je čovek u napasti da je prosto naprosto izbaci. To se dešava već ovde...
Verujem da bi ti se dopalo opadanje lišća koje sam uradio.
Ono je sa stabala lila jablanova, presečenim ramom tamo gde počinje lišće.
Ta stabla poput stubova oivičuju jedan prolaz gde su desno i levo poređani plavolila stari rimski grobovi. A tlo je prekriveno, kao sagom, gustom naslagom narandžaste i žutog opalog lišća. Poput snežnih pahulja, ono još uvek pada.
A u prolazu crne figurice zaljubljenih. Gornji deo slike je veoma zelena livada i nema neba ili ga gotovo nema.
Drugo platno je isti drvored ali sa jednim starim čikicom i jednom debelom i okruglom ženom, poput lopte.
Ali da si u nedelju bio sa nama, videli smo crveni vinograd, sasvim crven kao crveno vino. U daljini je postajao žut, a zatim zeleno nebo sa suncem, zemljište nakon kiše ljubičasto i sa tu i tamo žutim svetlucanjem gde je bacalo odsjaj zalazeće sunce.
Gogen i ja mnogo razgovaramo o Delakroa, Rembrantu, itd.
Diskusija je krajnje naelektrisana, mi iz nje ponekad izlazimo umorne glave poput električne baterije nakon pražnjenja. Bili smo usred magije, jer, kako to tako lepo kaže Fromanten: Rembrant je nadasve čarobnjak...
Ti poznaješ čudni i veličanstveni Rembrantov muški portret iz galerije Lakaz, rekao sam Gogenu da ja lično tu vidim izvesnu porodičnu ili rasnu srodnost sa Delakroaom ili sa njim, Gogenom. Ja ne znam zašto, uvek nazivam taj portret Putnik, ili Čovek koji dolazi iz daleka. To je ekvivalentna i uporedna ideja sa onim što sam već tebi rekao, da uvek gledaš portret Starog Siksa, lepi portret sa rukavicom, za tvoju budućnost, a Rembrantov bakrorez, Siks koji čita pokraj prozora pod znakom sunca, za tvoju prošlost i tvoju sadašnjost. Eto kako je sa nama. Gogen je rekao jutros kada sam ga zapitao kako se oseća: „da oseća da mu se vraća njegova stara priroda”, što mi je prilično veliko zadovoljstvo. Kada sam ja došao ovde prošle zime, umoran i gotovo obeznanjenog mozga, pre nego što sam mogao da počnem da se oporavljam, takođe sam pomalo patio u dubini duše.

9. januar 1889.

Fizički sam dobro, rana zarasta veoma dobro, a veliki gubitak krvi se nadoknađuje pošto dobro jedem i probavljam. Najstrašnija je bila nesanica, a lekar mi o tome nije govorio, niti sam ja njemu još o tome govorio. Ali sâm se borim protiv toga.
Protiv nesanice se borim veoma, veoma jakom dozom kamfora u svom jastuku i dušeku, a ako ikada i ti ne budeš mogao spavati, preporučujem ti to. Mnogo sam se plašio da spavam sâm u kući i brinuo sam se da neću moći zaspati. Ali to je dobro prošlo i usuđujem se da verujem da se više neće pojaviti. Patnja s te strane u bolnici bila je užasna, a ipak, budući da sam u svemu tome bio više ošamućen nego u nesvesti, mogu ti reći kao zanimljivost da sam nastavio da mislim na Degaa. Gogen i ja smo razgovarali ranije o Degau, i skrenuo sam pažnju Gogenu da je Dega rekao ovo:
„Čuvam se za Arlezijanke.”
A ti znaš koliko je Dega istančan, kada se vratiš u Pariz reci par reči Degau da ja priznajem da sam do sada bio nemoćan da ih naslikam, a da ne budu otrovnice, te žene iz Arla, i da ne treba da veruje Gogenu ako Gogen pre vremena hvali moj rad koji se odvijao u bolesnom stanju.
Dakle, ako se oporavim moram početi iznova i neću moći dostići one vrhunce na koje me je bolest nepotpuno odvukla.


17. januara

Sad smo došli do rashoda koje ti je prouzrokovao Gogenov telegram, za koji sam mu već prilično oštro prebacio što ga je poslao.
Jesu li izdaci, tako naopako napravljeni, manji od 200 franaka? Da li sam Gogen tvrdi da je izveo ovde majstorske manevre? Slušaj, ne insistiram dalje na besmislenosti tog postupka, pretpostavimo da sam ja bio koliko god hoćeš pomućenog razuma, zašto onda slavni drug nije bio smireniji?
Neću dalje insistirati na tome.
Ne mogu dovoljno da ti zahvalim što si platio Gogenu na jedan takav način da on može samo da se hvali odnosima koje je imao sa nama. To je, eto, na nesreću, još jedan izdatak, možda krupniji nego što je opravdano, ali napokon, ja u tome nazirem nadu.
Ne treba li on, ili barem, ne bi li trebalo pomalo da počne uviđati da mi nismo bili njegovi izrabljivači, već naprotiv, da nam je bilo stalo da mu zaštitimo život, mogućnost rada i... i... čast?
Ako je to ispod grandioznih programa udruženja umetnika, koje je on predlagao i do kojih on još uvek drži na način koji ti je poznat, ako je to ispod nivoa njegovih drugih španskih sela - zašto ga onda ne smatrati neodgovornim za patnje i troškove koje nam je nesvesno, tebi koliko i meni, u svom slepilu mogao da prouzrokuje.
Ako bi tebi sada opet ta teza izgledala odveć smela, ja ne insistiram, ali pričekajmo.
On je imao iskustva u onome što naziva „banka u Parizu” i veruje da je tu ispao lukav. Možda smo s te strane ti i ja doista nedovoljno radoznali.
Ipak, to nije sasvim u neskladu sa izvesnim odlomcima naše ranije prepiske. Kada bi Gogen bio u Parizu da bi malo bolje sebe proučio, ili da bi studirao za lekara specijalistu, bogami ne znam baš šta bi iz toga proizašlo.
Video sam ga u više navrata da čini stvari koje ti i ja ne bismo mogli sebi dopustiti da činimo, budući da imamo svesti koje drugačije osećaju, čuo sam dve ili tri stvari koje za njega govore u istom stilu, ali ja koji sam ga video veoma, veoma izbliza, ja verujem da je on zanesen maštom, možda ponosom, ali da je - prilično neodgovoran.
Taj zaključak ne podrazumeva da ti ja mnogo preporučujem da ga slušaš u svakoj prilici. Ali prilikom izravnavanja njegovog računa vidim da si ti postupio sa superiornom svešću, e onda mislim da ne treba nimalo da strahujemo da će nas on navesti na zablude „pariske banke”.
A on... bogami, neka on radi šta hoće, eto mu njegova samostalnost?? (na koji način on zamišlja svoj nezavisni karakter) njegova mišljenja, i neka ide svojim putem, kad mu se čini da ga zna bolje nego mi.
Smatram dosta čudnim što traži od mene jednu sliku suncokreta nudeći mi pretpostavljam, u zamenu ili kao poklon, nekoliko studija koje je ostavio ovde. Vratiću mu njegove studije koje će za njega verovatno imati koristi koje nimalo ne bi imale za mene.
Ali za sada zadržavam svoja platna ovde i kategorično zadržavam za sebe suncokrete o kojima je reč.
On ih ima već dva, neka mu to bude dovoljno.
A ako nije zadovoljan razmenom koju je napravio sa mnom, može ponovo uzeti svoje malo platno sa Martinika i svoj portret koji mi je poslao natrag iz Bretanje, i vratiti mi sa svoje strane i moj portret i moja dva platna suncokreta koje je uzeo u Parizu. Ako on dakle ikada ponovo načne tu temu, ono što ja kažem dovoljno je jasno.
Kako Gogen može tvrditi da se plašio da me uznemirava svojim prisustvom, premda teško može poreći da je znao da sam ga neprestano tražio i da su mu govorili i ponavljali da insistiram da ga odmah vidim.
Upravo da bih mu rekao da zadrži to za sebe i za mene, i da tebe ne uznemirava. Nije hteo da posluša.


23. januara 1889.

Upravo sam završio novo platno koje izgleda ljupko i gotovo šik, korpa od pruća sa limunovima i narandžama - jedna grana čempresa i par plavih rukavica, ti si već video te moje korpe sa voćem...
A da bih bio dovoljno zagrejan da složim ta zlata i te cvetne tonove - to ne može bilo ko, potrebna je energija i pažnja celog jednog bića.
Kada sam nakon svoje bolesti ponovo video svoja platna, ono što mi se činilo najbolje, bila je spavaća soba...
Upravo radim portret Rulenove29 žene, na kome sam radio pre nego što sam se razboleo.
Tu sam poređao crvene, od ružičaste do narandžaste koja se penjala u žute, sve do limun boje sa svetlim i tamnim zelenim. Kada bih to mogao završiti, to bi mi pričinilo veliko zadovoljstvo, ali bojim se da ona više neće hteti da pozira, jer joj je muž odsutan.

Dok sam bio bolestan ponovo sam video svaku sobu kuće u Zindertu, svaki puteljak, svaku biljku u bašti, razne izglede okoline polja, susede, groblje, crkvu, naš povrtnjak iza kuće - sve do svračijeg gnezda na visokom bagremu na groblju.
To je zato što ja imam još starije uspomene na te dane nego svi vi; samo majka i ja, takoreći, sećamo se svega toga.
Ne insistiram, pošto je bolje da ne nastojim da rekonstruišem sve što mi je onda prošlo kroz glavu...
Ali ako hoćeš, ti možeš tamo izložiti dva platna suncokreta.
Gogen bi bio zadovoljan da ima jedno od njih, a veoma mi je drago da pričinim Gogenu zadovoljstvo, sa izvesnim naporom. Dakle on želi jedno od ta dva platna, pa dobro, ponovo ću mu uraditi jedno od ta dva, ono koje on želi.
Videćeš da će ta dva platna zapasti za oko. Ali savetovao bih ti da ih zadržiš za sebe, za tvoj intimni ugođaj, tvoje žene i tebe.
To je slikarstvo pomalo promenljivog izgleda, koje dobija bogatstvo kada se duže posmatra.
Ti znaš da ih Gogen uostalom izuzetno voli. Rekao mi je o njima između ostalog: „to... to je... cvet.”
Ti znaš da Žanen ima mak, da Kvost ima slez, a ja imam pomalo suncokret.
Jesi li video za vreme tvoje nagle posete, portret gospođe Žinu30 u crnom i žutom?
To je portret koji sam naslikao za tri četvrti sata. Za sada treba da završim.

Pošto još traje zima, slušaj, pusti mi da mirno nastavim svoj posao, ako je to posao jednog ludaka, bogami, utoliko gore. Ja tu onda ne mogu ništa.
Nepodnošljive halucinacije ipak su nestale, sad su se svele na obični košmar, mislim da je to zbog silnog uzimanja kalijumovog bromata...
I još jedanput, ili me zatvorite pravo u ćeliju za opasne ludake, ja se tome ne opirem u slučaju da se varam, ili me pustite da radim svim svojim snagama, uz pomenute mere predostrožnosti. Ako nisam lud, doći će čas kada ću ti poslati ono što sam ti na početku obećao. Dakle, slike će možda neizbežno morati da se rasprše, steći ćeš o njima, usuđujem se da se nadam, utisak koji teši...
Ti mora da si bio sve vreme siromašan da bi mene hranio, ali ja ću vratiti novac ili ću vratiti dušu. Sada će doći tvoja žena koja ima dobro srce, da nas malo podmladi, nas stare...
Istina je to što ti kažem. Ako nije neophodno potrebno da me strpaju u rudničku ćeliju onda sam ja još dobar da platim barem robom ono što ja smatram da dugujem. Privodeći pismo kraju, moram ti još reći da mi je glavni policijski komesar došao juče u vrlo prijateljsku posetu. Rekao mi je, stežući mi ruku, da ako bi mi ikada zatrebao, mogao bih da mu se obratim kao prijatelj. Daleko sam od toga da to odbijem, a moći ću uskoro da budem baš u toj situaciji, ako bi iskrsle poteškoće u vezi sa kućom.

Taj dobri Gogen i ja, mi se u dnu duše razumemo, a ako smo pomalo ludi, neka, zar nismo pomalo, prilično duboko, i umetnici, da bismo sprečili nemire u tom pogledu, onim što kažemo kičicom.
Svi će možda jednoga dana imati neurozu, urlikaće, imaće sunčanicu ili nešto drugo.
Ali zar ne postoji protivotrov? u Delakroau, u Berliozu i Vagneru? A istina, naše umetničko ludilo, svih nas, ne kažem da naročito ja ne bolujem od njega do srži, ali kažem i ostaću pri tome, da naši protivotrovi i utehe mogu, sa malo dobre volje biti smatrani kao široko nadmašujući.
Samo tvoj,

VINSENT.

3. februara 1889.

Kada sam sa dobrim Rulenom izašao iz bolnice, umišljao sam da mi nije ništa, tek sam posle imao osećaj da sam bio bolestan. Šta ćeš, ima trenutaka kada se grčim od ushićenja ili ludila ili poricanja, kao grčki prorok na svom tronošcu.
Tada imam veliko prisustvo duha u govoru i govorim kao Arlezijanke, ali osećam se tako slabim sa svim tim...
Moram da kažem to da su susedi, itd, posebno dobri prema meni, svi ovde pate bilo od groznice, bilo od halucinacija ili ludila, razumeju se kao ljudi jedne iste porodice. Juče sam išao da ponono posetim devojku kod koje sam odlazio u svom duševnom rastrojstvu, tamo su mi govorili samo takve stvari, ovde u ovom kraju nema ništa začuđujuće. Ona je zbog toga patila i bila se onesvestila ali je povratila svoj mir. A nju, uostalom, hvale.
Ali da bih ja sebe smatrao sasvim zdravim, ne treba to da radim. Meštani koji su bolesni kao ja svakako mi govore istinu. Čovek može biti star ili mlad, ali uvek će imati trenutke kada gubi glavu. Dakle, ne tražim od tebe da kažeš da mi nije ništa ili da mi ne bi bilo ništa. 31


19. marta

Učinilo mi se da u tvom plemenitom pismu vidim toliko bratske suzdržane strepnje, te mi se čini da je moja dužnost da prekinem svoje ćutanje. Pišem ti pri punoj svesti i ne kao ludak, već kao brat koga ti poznaješ. Evo istine. Izvestan broj ovdašnjih ljudi uputili su gradonačelniku (mislim da se zove gospodin Tardije) peticiju (bilo je više od 80 potpisa) obeleživši me kao čoveka koji nije dostojan da živi na slobodi, ili tako nešto.
Policijski komesar ili glavni komesar dao je onda naređenje da me ponovo interniraju.
Zato sam, evo, danima koji su dugi, zatvoren u ludničkoj ćeliji, pod ključem i s one strane brave i pod nadzorom čuvara, a da moja krivica nije dokazana, niti se čak može dokazati.
Samo po sebi se razume da u dubini svoje duše imam mnogo toga da prigovorim svemu tome. Samo po sebi se razume da ne mogu da se ljutim, i da bi u takvom slučaju izviniti se značilo optužiti sebe.
Samo da te obavestim, što se tiče mog oslobađanja - kao prvo, ja to ne tražim, budući da sam uveren da od cele te optužbe neće ostati ništa.
Samo, kažem ti, što se tiče mog oslobađanja, ti bi uvideo da je ono teško izvodljivo. Kada ne bih obuzdavao svoj gnev, smesta bi me proglasili opasnim ludakom. Budimo strpljivi i nadajmo se, uostalom, jaka osećanja mogla bi samo pogoršati moje stanje. Zbog toga te za sada obavezujem da ih pustiš na miru i da se u to ne mešaš.
Smatraj da si obavešten i da bi ti to možda značilo komplikovati i zamrsiti stvar.
Utoliko pre što ćeš shvatiti da ja, iako sam u ovom trenutku potpuno miran, lako mogu ponovo pasti u stanje prenadraženosti, zbog novih moralnih osećanja.
Zato možeš misliti koliko je to za mene bio udarac maljem usred grudi, kada sam video da ovde ima toliko ljudi koji su bili dovoljno podli da se udruže protiv jednog jedinog čoveka i to bolesnog.
Dobro - eto da možeš da se ravnaš, što se tiče mog duševnog stanja, jako sam uzdrman, ali ipak ponovo postižem izvestan mir da se ne bih ljutio.
Uostalom pokornost mi odgovara nakon iskustva sa učestalim napadima. Dakle, strpljiv sam.
Glavno je, ne bih ti umeo baš tačno reći, da ti takođe sačuvaš svoj mir, i da te ništa ne ometa u poslovima. Nakon tvoje ženidbe možemo se pobrinuti da sve to isteramo na čistac, ali dok čekam, bogami, ostavi me ovde na miru. Uveren sam da su mi gospodin gradonačelnik kao i komesar u stvari prijatelji i da će učiniti sve što je u njihovoj moći da sve to izglade.
Meni ovde, osim slobode, osim mnogo toga što bih inače želeo, i nije suviše loše.
Rekao sam im, uostalom, da mi nismo u mogućnosti da podnesemo troškove. Ja ne mogu da se preselim bez troškova, a već tri meseca ne radim, i obratite pažnju da sam mogao da radim, da me nisu doveli do očajanja i ometali.
Kako su majka i sestra?
Budući da nemam ništa drugo da se razonodim brane mi čak i da pušim - što je ipak dozvoljeno drugim bolesnicima, budući da nemam ništa drugo da radim, mislim na sve one koje poznajem, po celi dan i noć.
Kakva nesreća - a sve takoreći ni zbog čega.
Ne krijem ti da bih više voleo da crknem nego da prouzrokujem i podnosim tolike nevolje.
Šta ćeš, trpeti a ne žaliti se, jedina je lekcija koju treba naučiti u ovom životu.
Ako sada u svemu tome moram ponovo da se prihvatim svog posla pravljenja slika, treba mi, naravno, moj atelje, pokućstvo, što doista nemam od čega da zamenim novim u slučaju gubitka. Zar da budem ponovo primoran da živim u hotelu, ti znaš da moj posao to ne dopušta, treba da imam stalni krov nad glavom.
Ako ta ovdašnja gospoda protestvuje protiv mene, i ja protestvujem protiv njih, a oni meni treba lepo da plate odštetu, najzad, oni samo treba da mi vrate ono što bih izgubio njihovom greškom i neukošću.
Ako bih ja - uzmimo - postao istinski umobolnik, doduše ne tvrdim da je to nemoguće, trebalo bi u svakom slučaju da postupaju sa mnom drugačije, da me puste da dišem, da radim, itd.
Tada bih se - bogami - pomirio sa sudbinom.
Ali sa mnom uopšte tako ne stoje stvari, a da sam imao svoj mir, već odavno bih se oporavio. Oni mi zanovetaju što sam pušio i pio, dobro, ali šta ćeš, svom tom njihovom umetnošću oni mi sve u svemu samo stvaraju nove nevolje. Dragi moj brate, možda nam je najbolje da se šalimo na račun naših silnih nevolja, a pomalo i krupnih nevolja ljudskog života. Pomiri se sa tim muški i idi pravo ka svom cilju. Mi umetnici današnjeg društva predstavljamo samo razbijeni krčag. Kako bih voleo da mogu da ti pošaljem svoja platna, ali sve je pod ključem, s one strane brave, ograde i pod nadzorom policije. Nemoj da me oslobađaš. To će se samo srediti, ipak obavesti Sinjaka da se u to ne meša, jer bi stavio ruku u osinjak - da ja ponovo ne pišem. U mislima ti veoma srdačno stežem ruku, pozdravi svoju verenicu, majku i sestru.
Ako bi te neočekivano emocije koje se ponavljaju morale da se nastave, mogle bi preobraziti trenutnu, prolaznu duševnu potresenost u hroničnu bolest.
Budi uveren da bih, ako ništa ne iskrsne, bio trenutno kadar da obavljam isti posao, a možda bih ga radio bolje u voćnjacima koje sam načinio pre neku godinu.
Sada budimo čvrsti koliko god možemo i sve u svemu ne dopustimo da budemo odveć bezobzirni. Od početka sam ovde imao veoma zle protivnike. Sva ta buka će naravno dobro doći „impresionizmu”, ali ti i ja ćemo lično ispaštati zbog gomile budala i podlaca.


24. marta

Dragi moj Teo,
Pišem da ti kažem da sam video Sinjaka, što mi je mnogo značilo. On je bio veoma hrabar i veoma pravičan i veoma jednostavan kada je iskrsla teškoća da na silu otvorimo ili ne vrata što ih je zatvorila policija koja je obila bravu. U početku nisu hteli da me puste i najzad smo ipak ponovo ušli. Dao sam mu za uspomenu jednu mrtvu prirodu koja je ogorčila dobre naoružane ljude grada Arla, jer je predstavljala dve sušene haringe kako, kao što znaš, nazivaju žandare. Tebi je poznato da sam već u Parizu dva ili tri puta radio tu istu mrtvu prirodu, koju sam opet onomad zamenio za tepih. To dovoljno pokazuje u šta se petljaju ljudi i koliko su blesavi.
Smatram da je Sinjak veoma miran, premda za njega kažu da je tako naprasit, on mi odaje utisak nekoga koji ima svoju sigurnost i ravnotežu, to je sve. Retko ili nikada nisam vodio sa nekim impresionistom razgovor koji je bio obostrano do te mere bez nesuglasica ili nesnosnih sukoba. Tako je on posetio Žila Diprea i poštuje ga. Mora da si ti, bez sumnje, umešao svoje prste u to da on dođe da mi podigne moral, i hvala ti za to. Iskoristio sam svoj izlazak da kupim jednu knjigu: Ljudi sa njive od Kamija Lemonijea. Progutao sam dva poglavlja - kako je to ozbiljno, kako je to duboko! Sačekaj da ti je pošaljem. Evo po prvi put posle nekoliko meseci uzimam knjigu u ruke. To mi mnogo govori i znatno me leči.
Sve u svemu ima više platna koja treba da ti pošaljem, kao što je Sinjak mogao da utvrdi, a činilo mi se da se on ne plaši mog slikarstva. Sinjak je zaključio, a to je sasvim tačno, da ja izgledam dobro.
Uza sve to, imam želju i volju da radim. Ostaje, naravno, da kada bih svakodnevno morao da radim a da me u mom radu i u mom životu gnjave žandari i opaki besposleni gradski birači koji protiv mene podnose žalbe svom gradonačelniku koga su sami izabrali i kome je, prema tome, stalo do njihovih glasova, bilo bi to samo ljudski s moje strane da nanovo podlegnem. Sinjak će ti, sklon sam da u to verujem, reći nešto u istom smislu.
Treba se odlučno, po mom mišljenju, suprotstaviti gubitku pokućstva, itd. Zatim - bogami - potrebna mi je moja sloboda kako bih obavljao svoj zanat.
Gospodin Rej kaže da umesto da dosta i redovno jedem, mene, naime, održava kafa i alkohol. Dopuštam sve to, ali zar nije istina da mi je bilo potrebno, ne bih li postigao visoku notu žute, koju sam letos postigao, da se malo pripomognem. Jer, konačno, umetnik je mučenik, i ne može, najzad, da ga pobedi prva budala koja naiđe.
Treba li da trpim zatočenost ili ludničku ćeliju, zašto ne? Nije li Rošfor sa Igoom, Kineom i drugima dao večni primer trpeći izgnanstvo, a prvi čak i robiju.
Ali hoću samo da kažem da je to iznad pitanja bolesti i zdravlja.
Čovek je, naravno, van sebe u paralelnim slučajevima - ne kažem ekvivalentnim, budući da imam samo jedno mnogo gore i drugorazredno mesto, već kažem paralelnim.
I eto šta je bilo prvi i poslednji uzrok mog duševnog rastrojstva.
Znaš li onaj izraz jednog holandskog pesnika:
„Vezan sam za zemlju više nego zemaljskim vezama”.
Eto to sam osetio u mnogim teskobama - pre svega - u bolesti zvanoj duševna.
Nažalost, imam zanat koji ne poznajem dovoljno da bih mogao da se izrazim onako kako bih želeo.
Naglo se zaustavljam, u strahu da mi se bolest ne povrati, i prelazim na nešto drugo.
Razmislimo dobro pre nego što pođemo u drugo mesto. Vidiš da ja na jugu nemam više sreće nego na severu. To je svuda pomalo isto.
Pomišljam da odlučno prihvatim svoj posao ludaka kao što je Dega postao pisac. Ali ja se evo osećam sasvim snažnim za jednu takvu ulogu.
Ti mi govoriš o onome što nazivaš „pravim jugom”. Zbog gornjeg razloga ja tamo nikada neću da odem. To ostavljam, kako je pravo, kompletnijim, upornijim ljudima nego što sam ja. Ja sam dobar samo za nešto srednje i drugog reda i skromno.
Ma koliki bio intenzitet koji može imati moje osećanje, ili taman da moja snaga izražavanja bude u doba u kome su materijalne strasti stišanije, hoću li ikada moći da na jednoj tolikoj truloj i uzdrmanoj prošlosti izgradim nadmoćnije zdanje.
Meni je dakle više ili manje svejedno to što mi se dešava - čak i da ostanem ovde - mislim da bi se tokom vremena moja sudbina uravnotežila. Čuvajmo se, dakle, nepromišljenih odluka - ti ženeći se, a ja postajući suviše star - to je jedina politika koja može da nam odgovara.
Do skorog viđenja, nadam se, piši mi bez mnogo zakašnjenja, i veruj mi, a zamolio bih te da sa moje strane puno pozdraviš majku, sestru i verenicu, tvoj brat koji te mnogo voli.

Ah, ne treba da zaboravim da ti kažem jednu stvar na koju sam vrlo često mislio. Sasvim slučajno sam našao u jednom članku nekih starih novina izreku napisanu na jednom drevnom grobu odavde, iz okoline Karpantraa.
Evo tog veoma, veoma, veoma starog epitafa, uzmimo iz vremena Floberove Salambo:
„Teba, Telujeva kći, Ozirisova sveštenica, koja se nikada nije žalila ni na koga.”
Ako budeš video Gogena, ispričaćeš mu to. A ja sam pomislio na jednu uvelu ženu, ti imaš kod sebe studiju te žene koja je imala tako čudne oči, koju sam slučajno sreo nekom drugom prilikom.
Šta znači to „ona se nije žalila ni na koga”? Zamisli jednu savršenu večnost, zašto ne, ali ne zaboravimo da stvarnost u starim vekovima ima ovo: „i ona se nikada nije žalila ni na koga.”
Sećaš li se kada je jedne nedelje čestiti Toma došao da nas poseti i kada je rekao: A, kaž’te - je 1’ vam se diže na ovakve žene?”
Ne, to baš ne čini da nam se uvek diže, ali eto čovek se u životu s vremena na vreme oseća zapanjen kao da je pustio koren u tlu.
Ti mi sada govoriš o „pravom jugu”, a ja sam rekao da mi se, eto, čini da je to pre za kompletnije ljude nego što sam ja, da tamo idu. Zar ne bi pomalo tamo, na „pravom jugu” čovek našao razum, strpljenje, vedrinu koja bi bila dovoljna da on postane kao ta dobra „ Teba, Telujeva kći, Ozirisova sveštenica, koja se nikada nije žalila ni na koga.”
U odnosu na to, ja se osećam kao da sam kakvo nezahvalno biće.
Tebi i tvojoj ženi povodom tvog venčanja, zaželeću vam oboma mnogo sreće i vedrine, i da imate u dnu duše taj pravi jug.
Ako hoću da ovo pismo danas otputuje, treba da ga završim, stisak ruke, srećan put, puno pozdrava majci i sestri.
Samo tvoj,

VINSENT.

Početkom aprila 1889.

Ovih dana sam dobro, izuzev izvesne naslage nejasne tuge koju je teško definisati - ali eto - radije sam fizički skupio snage umesto da je gubim, i radim.
Upravo imam na štafelaju jedan breskvik na ivici puta, sa Alpinama u pozadini. Izgleda da je u Figarou bio jedan lep članak o Moneu; Rulen ga je čitao i jako mu se svideo, rekao je on...
Vreme je srećom lepo, a sunce veličanstveno, te ovdašnji ljudi za tili čas, brzo zaboravljaju sve svoje muke i onda zrače živahnošću i iluzijama.
Ovih dana sam ponovo čitao Dikensove Božićne priče u kojima ima tako dubokih stvari, da ih treba ponovo čitati, to ima ogromne sličnosti sa Karlajlom.
Mada nije sasvim dovoljno star da bi bio za mene kao otac, Rulen se ipak sa mnom ophodi sa nekom tihom ozbiljnošću i nežno, kao stariji vojnik sa mladim.
Uvek - ali bez ijedne reči - nešto neodređeno što kao da znači: ne znamo šta će sutra da nam se dogodi, ali šta god da bude, pomisli na mene. A to godi kada dolazi od čoveka koji nije ni kiseo, ni tužan, ni savršen, ni srećan, ni uvek besprekorno pravedan. Ali tako dobroćudan i tako mudar i tako dirljiv i takav vernik. Slušaj, ja nemam prava da se žalim na bilo šta u vezi sa Arlom, kada pomislim na neke ljude koje sam video i koje nikada neću moći da zaboravim.
Sinjak me molio da mu se pridružim u Kasiju, ali s obzirom da i bez toga imam dosta troškova, šta god da ja učinim ili ti učiniš, za to nemamo sredstava.


21. aprila 1889.

Na kraju meseca voleo bih opet da idem u bolnicu u Sen Remiju o kojoj mi je govorio gospodin Sal, ili u neku drugu instituciju te vrste. Izvini što ulazim u detalje da bih naveo sve razloge za ili protiv jednog takvog postupka.
Mnogo bih razbijao glavu da o tome pričam.
Nadam se da će biti dovoljno da kažem da se doista osećam nesposobnim da počnem iznova opet uzevši novi atelje i da u njemu ostanem sam, ovde u Arlu ili drugde, to za sada dođe na isto; pokušao sam da se naviknem na pomisao da počnem iznova, što je za sada ipak nemoguće.
Plašio bih se da izgubim sposobnost za rad, koja mi se sada vraća, prisiljavajući sebe da imam atelje i svaljujući još k tome sve druge odgovornosti na svoja leđa.
I želim privremeno ostati interniran, koliko zbog sopstvenog mira, toliko i zbog mira drugih.
Ono što me pomalo teši, to je da počinjem posmatrati ludilo kao svaku drugu bolest i prihvatam stvar kao takvu, dok mi se u samim krizama činilo da je sve što zamišljam stvarnost. Eto, baš neću na to da mislim ni o tome da pričam. Oprosti mi zbog ovih objašnjenja, ali tebe, gospodu Sala i Reja, molim da postupite tako da krajem meseca ili početkom maja odem tamo kao internirani stanovnik azila.
Da počnem iznova taj dosadašnji slikarski život, da budem uskoro osamljen u ateljeu, i bez drugog načina za razonodu, osim odlazaka u neku kafanu ili restoran, uz sve kritike suseda itd. ja to ne mogu; da odem živeti sa nekom drugom osobom, makar to bio neki drugi umetnik - teško - veoma teško - čovek uzima na sebe suviše veliku odgovornost. Ne usuđujem se čak na to ni da mislim.
Najzad, počnimo sa tri meseca, pa ćemo videti kasnije, pansion mora da je tamo oko 80 franaka, a ja ću pomalo da pravim slike i crteže, ne unoseći u njih toliko pomame kao prošle godine. Ne žalosti se zbog svega toga. Eto ovih dana, dok sam se selio, prenosio sav svoj nameštaj, pakovao platna koja ću ti poslati, bilo je tužno, ali činilo mi se naročito tužno što si mi ti sa toliko bratske ljubavi sve to dao, i što si me ipak tolike godine ti jedini podržavao, a zatim, da sam dužan da opet dođem da ti ispričam svu tu tužnu priču, ali teško mi je da to izrazim onako kako sam osećao. Dobrota koju si imao za mene nije izgubljena, pošto si je ti imao i to ti ostaje, čak i kad ne bi bilo nikakvih materijalnih rezultata, to ti ipak, utoliko pre, ostaje, ali ne mogu to da iskažem onako kako sam osećao.
Sada ti dobro shvataš da ako je alkohol sigurno bio jedan od glavnih uzroka mog ludila, to je onda došlo veoma polako i prošlo bi takođe polako, naravno u slučaju da prođe. Ili ako to dolazi od pušenja, ista stvar. Ali ja bih se samo nadao da je to - to lečenje - užasno praznoverje nekih ljudi u vezi sa alkoholom, tako da se oni sami diče što nikada ne piju i ne puše.
Već su nam preporučili da ne lažemo niti da krademo itd, da ne počinimo druge velike ili male zločine, a to postaje suviše komplikovano, ako bi bilo potpuno neophodno ništa ne posedovati osim vrlina, u jednom društvu u kome smo veoma nedvosmisleno ukorenjeni, bilo ono dobro ili loše.
Uveravam te da u ovim neobičnim danima, kada mi mnoge stvari izgledaju čudno, zato što mi je mozak razdražen, ne mrzim u svemu tome čiča-Panglosa.
Ali učinićeš mi uslugu ako budeš odlučno pretresao to pitanje sa gospodinom Salom i gospodinom Rejom.
Čini mi se da sa pansionom od nekih sedamdeset pet franaka mesečno, mora da ima načina da budem interniran tako da imam sve što mi treba.
Zatim, bilo bi mi mnogo do toga stalo, ako je to moguće, da preko dana mogu izlaziti da bih išao da crtam ili slikam napolju.
S obzirom da sada ovde izlazim svaki dan i da verujem da se to može nastaviti.
Kada bismo platili više, napominjem ti da bih bio manje srećan. Društvo drugih bolesnika, razumeš li, nimalo mi nije neprijatno, naprotiv zabavlja me.
Obična hrana mi sasvim dobro odgovara, naročito ako bi mi tamo davali malo više vina, kao ovde, kao što je uobičajeno, na primer pola litra umesto četvrt litra.
A što se tiče odvojene sobe, to naime zavisi kakva će biti pravila jedne takve institucije. Znaj da je Rej preopterećen poslom, preopterećen, i ako ti piše on ili gospodin Sal, bolje je raditi tačno onako kako oni kažu. Najzad, treba se pomiriti, dobri moj, sa bolestima našeg vremena - to je sve u svemu sasvim pravično danas, pošto smo godinama živeli u relativno dobrom zdravlju, pre ili kasnije one zadese. Što se mene tiče, ti dovoljno osećaš da ja ne bih izabrao upravo ludilo da sam mogao da biram, ali kada čovek jednom dobije nešto takvo, ne može ga više uhvatiti. Međutim, ostaće mi možda osim toga još i uteha da mogu pomalo nastaviti da radim na slikarstvu. Kako ćeš izvesti to da ne kažeš svojoj ženi ni suviše dobrog ni suviše lošeg o Parizu i o gomili stvari?
Osećaš li se unapred sasvim sposobnim da uvek čuvaš kako treba pravu meru u svakom pogledu?
U mislima ti čvrsto stežem ruku, ne znam da li ću da ti pišem veoma, veoma često, jer svi moji dani nisu dovoljno bistri da bih pisao malo logičnije.
Danas sam smatrao sve tvoje dobrote prema meni većim nego ikada, ne mogu to da ti iskažem onako kako osećam, ali uveravam te da je ova dobrota bila pravoga kova, i ako ti ne vidiš njene rezultate, dragi moj brate, ne žalosti se zbog toga, tvoja dobrota će ti ostati.
Samo prenesi na svoju ženu tu ljubav koliko god je moguće. A ako se mi budemo malo manje dopisivali, videćeš, ako je ona takva kakvom je ja smatram, da će te utešiti. Eto to se ja nadam. Rej je veoma čestit čovek, strašan radnik, uvek u poslu. Koji ljudi ti današnji lekari!
Ako budeš video Gogena ili ako mu budeš pisao, pozdravi ga od mene. Biću veoma zadovoljan ako dobijem nešto novosti o tome šta ti misliš o majci i o sestri i da li su one dobro, reci im da prime to što se sa mnom dešava, bogami kako nešto zbog čega ne treba da se preterano žaloste, jer ja sam relativno nesrećan, ali eto, ja možda imam uprkos tome još mnogo gotovo običnih godina pred sobom. To je bolest kao svaka druga, a sada gotovo svi koje poznajemo, među našim prijateljima i znancima, imaju nešto.


29. aprila 1889.

Na trenutke, kao što se o mukle očajne hridi razbijaju talasi, naiđe oluja želje da nešto ljubim, neku ženu tipa domaće kokoši, ali eto, treba to uzeti za ono što jeste, za posledicu histerične prenadraženosti, pre nego viziju prave stvarnosti...
Ah, dragi moj Teo, kada bi ti video masline u ovo doba!... Staro srebrno lišće i srebro koje se zeleni na plaveti. I uzorano tlo sa blagim narandžastim prelivima. To je nešto sasvim drugačije nego što se o tome misli na severu, tako je tanano, tako je otmeno.
To je poput vrba okresanih grana naših holandskih livada ili hrastovog žbunja naših dina, to jest šuma maslinjaka ima nečeg veoma prisnog, neizmerno starog. To je suviše lepo da bih se usudio da ga slikam ili da bih mogao to da zamislim. Oleandar - ah - to govori o ljubavi i lepo je kao Lezbos Pivija de Savana, gde su bile žene na obali mora. Ali, maslina je nešto drugo, to bismo mogli uporediti sa nečim Delakroaovim.


30. aprila 1889.

Kako je Delakroa bio u pravu, on koji se hranio samo hlebom i vinom i koji je uspeo da nađe način življenja u skladu sa svojim zanatom. Ali uvek ostaje kobno pitanje novca - Delakroa je imao rente. Koro takođe. A Mile - Mile je bio seljak i sin seljaka...
Voda poplave nadošla je na nekoliko stopa visine kuća, i utoliko pre, budući da je kuća za vreme mog odsustva ostala bez vatre, kada sam se u nju vratio voda i šalitra prokapavale su kroz zidove.
To je na mene ostavilo utisak, ne samo turobni atelje već i upropaštene studije koje su mogle biti uspomena na njega, to je tako konačno, a moj polet da osnujem nešto veoma jednostavno, ali trajno, bio je tako žalostan. To je značilo boriti se protiv više sile, ili bi se pre moglo reći da je to bila slabost karaktera s moje strane, jer su mi od toga ostale griže savesti, koje je teško definisati. Mislim da je to bio uzrok što sam toliko vikao u krizama, što sam hteo da se odbranim i nisam više tamo odlazio.


2. maja 1889.

Voleo bih da se zaposlim; ono čega se ovde bojim - budući da je moja nesreća poznata ovde u gradu - to je da me odbiju, ali ono od čega tako strahujem ili, pre bi se reklo, što me čini bojažljivim, to je mogućnost, verovatnoća odbijanja molbe. Kada bih imao nekog poznanika koji bi mogao da me ubaci na pet godina u legiju, išao bih. Samo ne želim da to bude protumačeno kao novi čin ludila s moje strane, i zato ti o tome govorim, kao i gospodinu Salu, da moj odlazak tamo bude u miru i posle zrele odluke. Možda bih, kažem ti, ali najzad bilo kako bilo, kada bih znao da bi me prihvatili, otišao bih u legiju. Otkako sam postao bojažljiv i neodlučan živim skoro mahinalno.
Međutim, zdravlje mi je jako dobro i pomalo radim. Upravo slikam drvored kestenova sa ružičastim cvetovima, sa malom trešnjom u cvatu i glicinijom i stazom parka ispeganog od sunca i sene.
To će biti pandan vrtu koji je u ramu od orahovine.
Ako ti govorim o mom zapošljavanju na pet godina, nemoj pomisliti da ja to činim u nameri da se žrtvujem ili da dobro postupim.
Ja sam „pogrešno shvaćen” u životu, a moje duševno stanje ne samo da jeste, već je i bilo, neshvatljivo, tako da šta god bi učinili za mene, ja ne mogu razmišljati da uravnotežim svoj život. Tamo gde se moram pridržavati pravila kao ovde u domu, osećam se mirno. A u službi bi to bilo više ili manje isto. A sada, ako ja ovde stvarno jako rizikujem da budem odbijen, jer oni znaju da sam verovatno ozbiljno lud ili padavičar (mada prema onome što sam čuo da se priča, ima 50 hiljada padavičara u Francuskoj, od kojih je samo 4000 internirano, te prema tome to nije tako neobično), kada bi možda u Parizu to rekli na primer Detaju ili Karan d’Ašu, ja bih brzo dobio posao. To ne bi bila veća nepromišljenost nego nešto drugo, najzad, razmislimo, ali da bismo delovali. Dok čekam, činim ono što mogu, a da bih radio bilo šta, podrazumevam i slikarstvo, prilično sam dobre volje.
A taj novac koji odlazi na slikarstvo, to me satire u vidu osećanja duga i kukavičluka, i bilo bi dobro da to, ako je moguće, prestane.


3. maja 1889.

Gajim izvesnu nadu da će sa onim što sve u svemu znam o svojoj umetnosti, doći vreme kada ću opet stvarati, makar i u azilu. Čemu bi mi služio jedan patvoreniji umetnički život u Parizu, od koga bih sve u svemu samo napola pobudalio i za koji mi, prema tome, nedostaje iskonskog zanosa, neophodnog da se probijem.
Zapanjujuće je kako se fizički dobro držim, ali to nije dovoljno da bih se na to oslonio i poverovao da je isto tako i sa duševnim stanjem.
Rado bih hteo, kada me jednom tamo malo upoznaju, da pokažem da malo po malo postanem bolničar, ukratko, da radim bilo šta i da se prihvatim zanimanja - bilo kojeg.
Osećaću strašnu potrebu za čiča-Panglosom, kada mi se naravno bude desilo da se ponovo zaljubim. Alkohol i duvan imaju eto tu dobru ili lošu stranu - to je pomalo relativno - što su to antiafrodizijaci, treba li da imenujem ono što mislim. Nisu uvek za odbacivanje u obavljanju lepih umetnosti. Najzad, to će biti iskušenje u kome ne treba sasvim zaboraviti šalu. Jer vrlina i umetnost, jako se toga bojim, dovela bi me opet u te lučke predele gde obično vrlo brzo potpuno „gubim kompas”, i gde ovoga puta moram pokušati da imam manje strasti, a više dobrodušnosti.

Čujem da se govori u novinama da ima dobrih stvari u Salonu. Slušaj - ne čini od sebe sasvim isključivog impresionistu, najzad ako u nekoj stvari ima nešto dobro, ne gubimo to iz vida. Boja je doista u usponu upravo zahvaljujući impresionistima, čak i kada sasvim zastrane, ali Delakroa je već bio kompletniji od njih.
Do sto đavola, uzmi Milea koji skoro da nema boje, a kakvo je njegovo delo!
Ludilo je spasonosno zato što čovek možda postane manje isključiv...
Treba zaista da se s tim pomirim, odveć je tačno da jedna gomila slikara postanu ludi, to je život koji čoveka čini, u najmanju ruku, veoma apstraktnim. Ako se ponovo svojski bacim na posao, dobro je, ali uvek ostajem ćaknut.

SEN REMI (MAJ 1889 - MAJ 1890)



Hvala ti na tvom pismu. Zaista si u pravu kada kažeš da se gospodin Sal savršeno poneo u svemu tome, on me je mnogo zadužio.
Hteo sam da ti kažem da mislim da sam dobro učinio što sam došao ovde, najpre, kada vidim stvarnost života ludaka ili raznih ćaknutih tipova u ovoj menažeriji, ja izgubim onaj nejasni strah, strah od te stvari. A zatim, malo po malo dođem do toga da posmatram ludilo kao bolest poput svake druge. A onda, prija mi promena okoline, bar ja tako mislim.
Koliko ja znam, ovdašnji lekar je sklon da smatra ono što mi se desilo, napokon epileptične prirode. Ali, posle ga nisam pitao.
Jesi li već primio sanduk sa slikama, znatiželjan sam da li su opet stradale ili ne?
Upravo radim dve druge - ljubičasto cveće perunika i žbun jorgovana, dva motiva koja sam uzeo u vrtu.
Misao da moram da radim često mi pada na pamet i verujem da će mi se sve moje sposobnosti za rad prilično brzo povratiti. Samo rad me često toliko obuzima da mislim da ću uvek ostati apstraktan i levak u snalaženju, čak do kraja života.


25. maja

Otkako sam ovde, opustošeni vrt, zasađen velikim borovima pod kojima raste neka visoka i neobuzdana trava isprepletena raznovrsnim korovom, bio mi je dovoljan da radim, a još nisam izašao napolje. Međutim, pejzaž Sen Remija veoma je lep i ja ću tuda, malo po malo, verovatno praviti maršrute.
Ali kada sam ostao ovde, lekar je naravno bolje mogao da vidi šta je tu bilo i šta će biti, usuđujem da se nadam, uvereniji da mi može dozvoliti da slikam.
Uveravam te da mi je ovde dobro i da privremeno ne vidim nikakav razlog da dođem u pansion u Parizu ili okolini. Imam sobicu sa zelenosivim tapetama, sa dve zelene zavese boje vode, dezenirane veoma bledim ružama, osvežene tankim krvavocrvenim crticama.
Te zavese, verovatno zaostavština nekog propalog preminulog bogataša, imaju jako lep dezen. Iz istog izvora verovatno potiče jedna veoma dotrajala naslonjača, zastrta tapiserijom prošaranom a la Dijaz ili a la Montiseli, smeđom, crvenom, ružičastom, belom, krem, crnom, plavom bojom potočnice i dosta tamnozelenog; kroz prozor sa železnim rešetkama opažam kvadrat žita u ograđenom prostoru perspektivu a la Van Hoje, a iznad toga ujutru vidim sunce kako se rađa u svojoj veličanstvenosti. Uz to - pošto ima više od 30 praznih soba - imam još jednu sobu za rad.
Hrana je i ovakva i onakva. To se naravno malčice oseća na buđ, kao u nekom pariskom restoranu sa žoharima ili u nekom pansionatu. Ti nesrećnici ne rade apsolutno ništa (nemam ni jedne knjige, ničega što bi ih zabavilo, osim jednih balota i jedne „dame”, nemaju druge dnevne razonode, nego da se kljukaju nautom, pasuljem, lećom i drugim kolonijalnim mirođijama i životnim namirnicama, u propisanim količinama i u određeno vreme.
Probava ove robe zahteva izvesne teškoće, oni tako ispunjavaju svoje dane na toliko bezopasan koliko i jeftin način.
Ali šalu na stranu, znatno me spopada strah od ludila, kada izbliza vidim one koji od njega boluju, kakav i ja mogu ubuduće, vrlo lako da budem.
Ranije sam osećao odbojnost prema takvim bićima i to je za mene bilo nešto neutešno da moram razmišljati o tome da su toliki ljudi našeg zanata: Troajon, Maršal, Merion, Junt, gospodin Maris, Moniseli, i gomila ostalih tako završili. Nisam bio ni najmanje kadar da ih sebi predočim u takvim stanju. E pa sada na sve to mislim bez bojazni, to jest, ne smatram to užasnijim nego da su ti ljudi izdahnuli od nečeg drugog, na primer, od tuberkuloze ili od sifilisa. Vidim te umetnike kako opet stiču svoje spokojno držanje i veruješ li da je sitnica pohoditi prethodnike u svom zanatu? To je ono čemu sam, bez šale, duboko zahvalan.
Jer, koliko god da ih je koji urlaju i obično bulazne, ima ovde mnogo prijateljstva koje osećaju jedni za druge, oni kažu: treba trpeti druge, da bi nas drugi trpeli, a drugi rasuđuju jako tačno, kada to sprovode u delo. A mi se između sebe razumemo veoma dobro, ja mogu, na primer, katkad razgovarati sa jednim koji odgovara samo nesuvislim zvucima, zato što me se ne boji.
Ako neko zapadne u neku krizu, drugi ga čuvaju i upliću se, da on ne počini kakvo zlo.
Ista je stvar sa onima koji imaju maniju da se često ljute. Oni stariji, naviknuti, iz menažerije, pritrčavaju i razdvajaju borce, ako dođe do borbe.
Tačno je da ima i onih koji su ozbiljni slučajevi, bilo da su nečisti, bilo da su opasni. Ovi su u jednom drugom dvorištu. Sada se dva puta dnevno kupam i ostajem u kupatilu dva sata, onda mi želudac bude beskrajno bolje nego pre godinu dana, treba dakle, toliko ja znam, samo da nastavim. Mislim da ću ovde potrošiti manje nego drugde, računajući da ovde još mogu da radim na ploči, jer je priroda lepa.
Moja nada bi bila da ću krajem godine bolje znati šta mogu i šta hoću, nego sada. Tada ću malo po malo doći na ideju kako da počnem iznova. Da se vratim u Pariz ili bilo gde, trenutno me nimalo ne privlači, ostajem ovde na svom mestu. Krajnja mlitavost je ono od čega, po mom mišljenju, najviše pate oni koji su ovde godinama. Moj će me rad u izvesnoj meri zaštititi od toga.
Sala u kojoj boravimo za kišnih dana, nalik je čekaonici 3. klase u nekom učmalom selu, utoliko više što ima pristojnih umobolnika koji uvek nose šešir, naočare, štap i putno odelo, skoro kao u morskim kupalištima, i koji tu izigravaju prolaznike.
Primoran sam da od tebe zatražim još nekoliko boja, a naročito nešto platna. Kada ti budem poslao 4 platna vrta, na kojima upravo radim, videćeš da, uzimjući u obzir da se život odvija naime u vrtu, to i nije tako tužno. Tamo sam juče nacrtao jednog veoma velikog, prilično retkog noćnog leptira, koga zovu mrtvačka glava, koloritom začuđujuće prefinjenosti, crnom, sivom, nijansiranom belom i sa karminskim odbljescima, ili se to maglovito vrti oko maslinastozelene; veoma je velik. Da bih ga naslikao, trebalo je da ga ubijem, a to je bila šteta, toliko je bio lep. Poslaću ti crtež te slike, sa nekoliko drugih crteža biljaka.

Jutros sam sa svog prozora video polja, mnogo pre rađanja sunca, sa kojim nije bilo ničega, osim zvezde Danice koja je izgledala veoma velika, Dobinji i Ruso su to međutim napravili sa izrazom potpune intimnosti i potpunog dubokog mira i veličanstveno, te ono ima u sebi, ako tome dodamo jedno tako potresno sećanje toliko ličnog. Takva osećanja ja ne mrzim.
Uvek sam ogromne griže savesti kada mislim na svoj rad koji je tako malo u skladu sa onim što sam želeo da uradim. Nadam se da će mi vremenom to omogućiti da napravim bolje stvari, ali još nisam dospeo dotle...
Evo skoro je celi mesec dana otkako sam ovde, a ni jedan jedini put ni najmanje nisam poželeo da budem drugde, jedino volja da nanovo radim postaje malčice jača...
Imaš li novu knjigu Gija de Mopasana, Jaka poput smrti, koja je njena tema? Poslednje što sam čitao te vrste bio je Zolin San; našao sam da je jako, jako lep ženski lik vezilje, i opis veza sveg u zlatu. Upravo zato što je to kao pitanje boje različitih žutih, čistih i prelomljenih. Ali muški lik mi se činio nedovoljno živ, a i velika katedrala me gurnula u setu. Samo taj snažno obojeni ljubičasti i tamnoplavi deo slike ističe, ako hoćeš, lik plavuše. Ali eto, takvih stvari ima već kod Lamartina.
Sada uzmimo na primer egipatsku umetnost, šta je to što je čini izuzetnom, zar to nisu ti spokojni, mirni krajevi, mudri i blagi, strpljivi, dobri, za koje se čini da ne mogu biti drugačiji nego što jesu, večno ratari, obožavaoci sunca? Dakle, egipatski umetnici pošto su imali veru, pošto su radili osećajno i instinktivno, izražavaju sve te nepronicljive stvari: dobrotu, beskrajno strpljenje, mudrost, vedrinu, nekolikim znalačkim krivuljama i čudesnim proporcijama. Treba još jedanput reći, dok se predstavljena stvar i način na koji je predstavljena slažu, ta stvar ima stila i lepo se drži.
Kada vidim sliku koja me zainteresuje, uvek se nehotice pitam „u kojoj kući, sobi, uglu sobe, kod koje osobe bi ona pristajala i bila na svom mestu?”
Tako su Halsove, Rembrantove, v. d. Merove slike u svom ambijentu jedino u starinskoj holandskoj kući.
A impresionisti - još uvek važi da ako jedan enterijer nije potpun bez umetničkog dela, ni slika nije potpuna ako ne čini jedno sa originalnim okruženjem koje uz to potiče iz epohe u kojoj je ona nastala. A ne znam vrede li impresionisti više od svog vremena, ili bi se pre reklo da još uvek ne vrede. Jednom rečju: ima li duša i kućnih enterijera koji su važniji od onoga što je izraženo slikarstvom? Sklon sam da u to verujem...


19. juna 1889.

Najzad imam jedan pejzaž sa maslinama, a i novu studiju zvezdanog neba.
Mada nisam video Gogenova ni Bernarova poslednja pisma, prilično sam uveren da su te dve studije koje ti navodim, u jednom paralelnom osećanju.
Kada kroz neko vreme budeš video te dve studije, kao i studiju bršljena, moći ću možda bolje nego rečima da ti pružim predstavu o stvarima o kojima smo Gogen, Bernar i ja ponekad pričali i koje su nas zaokupljale; to nije povratak romantičarima ili religioznim idejama, ne. Međutim, primajući od Delakroaa, više nego što izgleda, boju i jedan samovoljniji crtež nego što je tačnost verno naslikanog predmeta, izrazili bismo raspevanu prirodu čistiju nego predgrađe, krčme Pariza.
Nastojali bismo isto tako da naslikamo ljudska bića vedrija i čista nego što ih je Domije imao pred očima, ali naravno sledeći Domijea u crtežu toga.
Neka to bude ili ne, ostavljamo to po strani, ali verujem da se priroda pruža s one strane Sent Uena.
Možda smo čitajući Zolu, ganuti zvukom čistog francuskog, na primer, Renanovog...
Gogen, Bernar i ja, možda ćemo svi ostati ovde i nećemo pobediti ali nećemo ni biti pobeđeni, mi možda nismo tu zbog jednog ili zbog drugog, budući da smo tu da bismo tešili, ili da bismo pripremili utešnije slikarstvo.
Ono što bi mi bilo jako prijatno da imam ovde za čitanje s vremena na vreme, bio bi Šekspir. Ima za jedan šiling Šekspir, koji je kompletan. Izdanja ne nedostaju, a mislim da ona jeftina nisu manje izmenjena od onih skupljih. U svakom slučaju, ja neću ona koja bi koštala više od tri franka.


25. juna 1889.

Radio sam prednje planove dveju studija čempresa te teške nijanse dosta tamnozelene boje, namazima olovnog belila što daje čvrstinu zemljištu. Mislim da su Montiseliji veoma često bili tako podslikani. Preko toga se onda prelazi drugim bojama. Ali ne znam jesu li platna dovoljno jaka za takav rad...
Ponovo sam čitao sa velikim zadovoljstvom Volterovog Zadiga ili sudbinu. To je poput Kandida. Tu barem moćni pisac daje naslutiti da ostaje mogućnost da život ima smisao „premda proističe iz razgovora da se stvari ovoga sveta ne odvijaju uvek po volji najmudrijih”...
Imam jedno veoma žuto i veoma svetlo žitno polje, možda najsvetlije platno koje sam uradio.
Čempresi me još uvek zaokupljaju, želeo bih da napravim sa tim motivom nešto poput platna sa suncokretima, jer me čudi da ih još niko nije uradio onako kako ih ja vidim.
To je lepo kao linije i kao proporcije, kao neki egipatski obelisk.
A zelena je tako posebnog kvaliteta.
To je crna mrlja u sunčanom pejzažu, a ona je jedna od najzanimljivijih crnih koju mogu da zamislim, jedna od najtežih da se tačno otipkaju.
Ali, treba ih videti na plavom, bolje reći u plavom. Da bi se ovde naslikala priroda treba, kao i svugde, zaista u njoj dugo boraviti. Tako jedan Montenar, po meni ne daje pravu i prisnu notu, jer je svetlost tajanstvena, a Montiseli i Delakroa su to osećali. No, Pisaro je u svoje vreme o tome veoma dobro govorio, a ja sam još uvek veoma daleko od toga da mogu da radim kao što je on govorio da bi trebalo.

Mislim da će od dva platna čempresa, biti bolje ono za koje sam uradio kroki. Drveće je na njemu veoma veliko i masivno. Prednji plan sa kupinama i šipražjem veoma je nizak. Iza ljubičastih brežuljaka zeleno i ružičasto nebo sa mesečevim srpom. Prednji plan je naime veoma pastozan, žbunovi kupina sa žutim, ljubičastim, zelenim odsjajima.
Takođe ti od srca zahvaljujem na Šekspiru. To će mi pomoći da ne zaboravim ono malo engleskog što znam, a to je pre svega tako lepo. Počeo sam da čitam seriju koju najmanje poznajem, koju mi je nekada, budući da sam bio rastrzan drugim stvarima ili nemajući vremena za čitanje, bilo nemoguće da čitam; seriju kraljeva; već sam pročitao Ričarda II, Hernija IV i dopola Hernija V. Čitam bez razmišljanja da li su misli ondašnjih ljudi iste kao naše, ili postaju iste kada ih suočimo sa republikanskim, socijalističkim uverenjima, itd. Ali ono što me tu pogađa, kao kod nekih romansijera našeg vremena, to je što nam glasovi tih ljudi, koji nam u ovom Šekspirovom slučaju dolaze sa vremenske udaljenosti od više vekova, ne izgledaju nepoznati. To je toliko živo da mislimo da ih poznajemo i da to vidimo.
Tako ono što jedini ili gotovo jedini Rembrant ima među slikarima, tu nežnost u pogledima bića, koju vidimo ili u Hodočasnicima iz Emausa, ili u Jevrejskoj nevesti, ili u kakvoj čudnoj figuri anđela, kao slika koju si ti imao prilike da vidiš - tu potresnu nežnost, taj odškrinuti nadljudski bekraj, a koji tu izgleda tako prirodan, na više mesta susrećemo kod Šekspira. A zatim, to je nadasve puno ozbiljnih i veselih portreta, kao Siks i kao Putnik, kao Saskija...
Da bi ti dobio predstavu o onome što upravo radim, danas ti šaljem tuce crteža, koji su svi napravljeni prema platnima na kojima upravo radim.
Poslednja započeta slika je žitno polje na kome se nalazi mali žetelac i veliko sunce. Platno je sasvim žuto, izuzev zida i brežuljaka u pozadini koji vuku na ljubičasto. Platno koje je kao motiv gotovo isto, različito je kao kolorit, budući da je sivkasto-zeleno, a nebo je belo i plavo...


5. jula 1889.

Živim ovde uzdržano, zato što sam u mogućnosti da tako činim, nekada sam pio zato što više nisam znao kako drugačije da postupam. Najzad, to mi je sasvim svejedno!!! Veoma proračunata uzdržanost - to je tačno - ipak vodi u jedno stanje duha u kome misao, ako je imamo, teče lakše. Najzad, to je razlika kako slikati sivo ili obojeno. Ja ću zaista slikati sivlje...
Juče sam se mnogo zabavljao čitajući Mera za meru. Zatim sam pročitao Henrija VIII gde ima tako lepih odlomaka, kao onaj sa Bakingemom i Vulzijevim rečima nakon njegovog pada.
Smatram da imam sreće što mogu to da čitam i iščitavam po svojoj volji, a zatim veoma se nadam da ću najzad čitati Homera.
Napolju cvrčci pevaju iz sveg glasa, pištavo oglašavanje, deset puta jače od zrikanja zrikavaca, a sasvim spržena trava dobija lepe tonove starog zlata. A lepi gradovi juga nalaze se u stanju naših mrtvih gradova duž Zejderze, koji su nekada bili puni života. Dok su u padu i u dekadenciji stvari cvrčci dragi dobrom Sokratu ostali. I oni ovde, zbilja još uvek pevaju na starom grčkom.
Kakva li priča ta prodaja Sekretan! Uvek mi pričinjava zadovoljstvo, da se Milei drže. Ali koliko bih voleo da vidim više dobrih Mileovih reprodukcija, da to ide u narod.
Nekoliko dana bio sam potpuno pomračenog razuma, kao u Arlu, ako ne i gore, a treba pretpostaviti da će se te krize ubuduće opet vratiti, to je grozno.
Četiri dana nisam mogao jesti, pošto mi je grlo bilo natečeno. Ne govorim ti, nadam se, ove pojedinosti da bih se suviše na to žalio, već da ti dokažem da još uvek nisam u stanju da idem u Pariz ili u Point Aven,32 makar to bio i Šaranton.33 Ta nova kriza, dragi moj brate, uhvatila me je u poljima jednog vetrovitog dana, u trenutku kada sam slikao. Poslaću ti to platno koje sam dovršio.
A to je upravo bio skromniji pokušaj, neugledne boje bez sjaja, prelomljenih zelenih, crvenih i zemljanog gvozdenog okera, kao što sam ti govorio da na trenutke osećam želju da iznova počnem sa paletom kao na se veru.


Septembra 1889.

Dragi moj brate - uvek ti pišem u pauzi rada - naporno radim kao pravi besomučnik, osećam prigušenu pomamu za radom više no ikada. I verujem da će to doprineti mom ozdravljenju. Možda će mi se dogoditi nešto slično onome o čemu govori Ež. Delakroa „našao sam slikarstvo kada više nisam imao ni zube ni daha”, u tom smislu što me moja tužna bolest nagoni da radim sa prigušenom pomamom - veoma polagano - ali od jutra do večeri bez predaha - i - u tome je verovatno tajna - da radim dugo i polako. Šta ja znam, no mislim da upravo radim na jedno ili dva platna koja nisu odveć loša, najpre kosac u žutom žitu i portret na svetloj pozadini, to će biti za ventiste,34 ako me se oni ipak u datom trenutku sete, a bilo bi mi potpuno svejedno, ako ne i draže da me zaborave... To je jako zanimljivo lice, ima jedan lepi Legroov bakrorez, ako ga se sećaš, koji predstavlja španskog plemića, to će ti dati predstavu o tom čoveku. On je bio u Marsejskoj bolnici za vreme dve epidemije kolere, ukratko, to je čovek koji je prekomerno gledao umiranje i patnje, a na njegovom licu je ne znam kakva pribranost, tako da mi Gizoovo lice - jer ima nečeg takvog u toj glavi, ali nečeg drugačijeg - i nehotice pada na pamet. Ali on je iz naroda i jednostavniji je. Najzad, videćeš ako mi ta slika uspe i ako napravim njen duplikat...
Uh - kosac je završen, mislim da će to biti jedna od slika koje ćeš kod sebe izložiti - to je slika smrti kako nam o njoj govori velika knjiga prirode - ali ja sam tražio ono „gotovo sa osmehom”. To je sasvim žuto, osim jedne pruge ljubičastih brežuljaka, u bledoj i zlatnoj žutoj. Mislim da je smešno da sam to tako video kroz železne rešetke ludničke ćelije.

Pa dobro, znaš li čemu se ja nadam, jednom kada počnem da se nadam, nadam se tome da porodica bude za tebe ono što je za mene priroda, grude zemlje, trava, žuto žito, seljak, to jest da nađeš u svojoj ljubavi prema ljudima nešto što će te ne samo podsticati na rad, nego što će te tešiti i okrepljivati, kada to bude potrebno.


12. februara 1890.

Orijeov članak bi me ohrabrio, kada bih se usudio da se tome prepustim, da se i dalje izlažem opasnosti da izlazim iz stvarnosti, i da pravim bojom kao neku muziku tonova, kakvi su neki Montiseliji. Ali tako mi je draga istina, a i nastojanja da radim istinito, a eto, mislim, mislim da opet više volim da budem obućar nego da budem muzičar sa bojama.
U svakom slučaju nastojanje da ostanem istinit možda je lek za borbu protiv bolesti koja me i dalje uvek brine.


29. aprila 1889.

Budući da sam bio bolestan, opet sam uradio nekoliko malih platna glava, koja ćeš videti kasnije, uspomene sa severa, a sada sam upravo završio jedan krajičak sunčeve livade, koji smatram više ili manje krepkim. Uskoro ćeš to videti.
Molim te zamoli gospodina Orijea da više ne piše članke o mom slikarstvu, reci mu to svesrdno, da se on u prvom redu više nego stvarno vara što se mene tiče, ja se osećam suviše ophrvan tugom da bih se mogao odupreti publicitetu. Zabavlja me da pravim slike, ali ako čujem da se o njima govori, to mi stvara više muke nego što on zna...
Razboleo sam se u vreme kada sam radio cveće badema. Da sam mogao nastaviti da radim, možeš misliti koliko bih napravio drugih slika drveća u cvatu, zaista nemam sreće. Da, treba nastojati izaći odavde, ali kuda otići? Ne verujem da čovek može biti više zatvoren i zatočenik u kućama u kojima nemaju nameru da vas puštaju na slobodu, kao u Sarantonu i u Montvergu.

OVER SIR OAZ ( 21. MAJ - 29. JULI 1890)



23. jula 1890.

Možda ćeš videti taj kroki Dobinjijevog vrta - to je jedno od mojih najdražih platna - tome pridružujem jedan kroki starih krovinjara i krokije 2 platna od 30, koja predstavljaju ogromna prostranstva žita nakon kiše...
U prednjem planu Dobinjijevog vrta zelena i ružičasta trava. Levo, zeleni i lila grm i stabljika biljke sa beličastim lišćem. U sredini, leja ruža, desno, rešetkasta ograda, zid, a iznad zida leska sa ljubičastim lišćem. Zatim živica od jorgovana, red žutih okruglastih lipa, i sama kuća u pozadini, ružičasta sa krovom od modrikastih crepova. Klupa i 3 stolice, crna figura sa žutim šeširom, a u srednjem planu crna mačka. Bledozeleno nebo.


(Pismo koje je Vinsent imao kod sebe 29. jula):35

Dragi moj brate,
Hvala ti na tvom plemenitom pismu i na novčanici od 50 franaka koja je bila u njemu. Pošto je to u redu, što je glavno, zašto bih, bogami, insistirao na manje važnim stvarima, pre nego što bude prilike da zrelije popričamo o poslovima, a to je verovatno daleko.
Drugi se slikari nagonski klone rasprava o današnjoj trgovini, mada na to misle.
I zaista, mi možemo govoriti samo kroz naše slike. A ipak, dragi moj brate, to stoji da sam ti uvek govorio i da još jednom ponavljam, sa svom ozbiljnošću koja proističe iz napregnutog upornog razmišljanja kako da se potrudim da postupim što bolje mogu - ja ti to opet ponavljam da ću uvek smatrati da si ti nešto drugo od običnog trgovca Koroom, da si ti preko mene učestvovao u samom stvaranju nekih slika, koje čak i u slomu zadržavaju svoj mir.
Jer sa nama tako stoje stvari, i to je sve ili barem glavno što mogu da ti kažem u trenutku relativne krize. U trenutku kada su stvari jako zategnute između trgovaca slikama mrtvih i živih umetnika.
E, pa što se tiče mog rada, ja zbog njega izlažem opasnosti svoj život i zbog njega mi je napola pomračen razum - dobro - ali ti ne spadaš, koliko ja znam, među trgovce ljudima, i možeš se, smatram, opredeliti, postupajući zaista čovečno, ali šta ćeš?

REGISTAR MANJE POZNATIH IMENA



AFOL, Lodevejk (Apol, Lodewijk), holandski slikar pejzaža, rođen 1850. godine.
BAKHEJZE, Julijus (Bakhuijzen, Julius, 1835-1925), holandski slikar i grafičar.
BANJEN, Džon (Bunyan, John, 1828-1888), engleski mistični pisac.
BARG, Šarl (Borgue, Charles), francuski slikar i litograf, umro 1883. godine.
BERNAR, Emil (Bernard, Emile, 1869-1941), francuski slikar, pesnik i kritičar umetnosti.
BIČER-STOU, Herijet (Beecher-Stowe, Harriet, 1811-1896), američki romansijer, autor poznatog sentimentalnog romana Čiča Tomina koliba.
BIDA, Aleksandar (Bida, Alexandre, 1823-1895), francuski slikar, crtač i litograf.
BIRGER - TORE, Etjen (Burger - Thore, Etienne, 1807-1899), pisac pod pseudonimom Birger, francuski istoričar umetnosti, autor knjiga o belgijskim i holandskim muzejima.
BLAN, Šarl (Blane, Charles, 1813-1882), francuski grafičar koji je pisao o umetnosti.
BOK, Teofil de (Bock, Theophile de, 1851-1904), holandski slikar i graver sa kojim se Van Gog verovatno družio u Hagu, a čija je sestra Ana Bok, takođe slikar, kupila Crveni vinograd, jedinu sliku koju je Van Gog za života prodao.
BRAKELER, Anri de (Braekeleer, Henri de, 1840-1888), belgijski slikar i bakropisac.
BRETON, Emil (Breton, Emile, 1831-1902), francuski slikar pejzaža.
BRETON, Žil (Breton, Jules, 1827-1908), francuski slikar pejzaža, brat Emila Bretona.
BRION, Gistav (Brion, Gustave, 1824-1877), francuski slikar žanr-scena i istorijskih prizora.
BULANŽE, Luj (Boulanger, Louis, 1806-1887), francuski slikar, litograf i pesnik, veliki prijatelj Viktora Igoa.
DEKAN, Aleksandar (Decamps, Alexandre, 1803-1880), francuski slikar žanr-scena i istorijskih prizora, grafičar i litograf.
DETAJ, Žan-Batist (Detaille, Jean-Baptiste, 1845-1912), francuski slikar istorijskih prizora i bitaka.
DIJAZ de la PENJA (Diaz de la Pena, 1807-1876), francuski pejzažist i žanr-slikar, španskog porekla.
DIPRE, Žil (Dupre, Jules, 1811-1889), francuski slikar i grafičar.
DOBINJI, Šarl (Daubigny, Charles, 1817-1879), francuski žanr-slikar, portretist i grafičar.
DOU ili DOV, Henri (Dou, Gerrit, 1613-1675), holandski žanr-slikar, portretist i grafičar.
FABRICIJUS, Karel (Fabritius, Carel, 1622-1654), holandski žanr-slikar, portretist, najsjajniji Rembrantov učenik.
FRANSE (Frangais), nije jasno na koga Van Gog misli.
FRER, Eduar (Frere, Edouard, 1819-1888), verovatno francuski slikar, litograf, ilustrator, bakropisac.
FROMANTEN, Ežen (Fromentin, Eugene, 1800-1876), francuski slikar i pisac psihološkog romana Dominik.
GAŠE, dr Pol (Gachet, dr Paul, 1829-1909), slikar i grafičar, prijatelj najmanje shvaćenih slikara svoga vremena.
GIZO, Fransoa (Guizot, Francois, 1787-1874), francuski istoričar i državnik.
GRU, Šarl de, nazvan DEGRU (Groux, Charles de, 1825-1870), belgijski realistički žanr-slikar, slikao ljudsku bedu.
HERKOMER, sir Hubert fon (Herkomer, sir Hubert von, 1849-1914), engleski slikar nemačkog porekla, portretist, pejzažist, slikar istorijskih scena i scena iz običnog života, grafičar i skulptor.
HOJE, Jan van (Goyen, Jan van, 1596-1665), holandski slikar i grafičar pejzaža.
HOUL, Frenk (Holl, Frank, 1845-1888), engleski slikar istorijskih i žanr-scena.
HUD, Tomas (Hood, Thomas, 1799-1845), engleski pesnik i graver.
HUS, Huho van der (Goes, Hugo van der, 1440-1482), flamanski slikar i minijaturist.
ISRAELS, Jozef (Israels, Joseph, 1824-1911), holandski slikar portreta, pejzaža, marina, mrtvih priroda, istorijskih i žanr-scena i akvarelist.
IZABE, Luj (Isabey, Louis, 1803-1886), francuski žanr-slikar, slikar marina, akvarelist i litograf, Delakroaov prijatelj.
JONGKINT, Johan (Jongkind, Johan, 1819-1891), holandski slikar pejzaža i marina, akvarelist i grafičar.
KARAN D’AŠ, Emanuel (Caran d’Ache, Emmanuel, 1858-1909), francuski slikar i crtač, rođen u Moskvi.
KEJP, Jakob (Coyp, Jacob, 1594-1651), holandski slikar pejzaža.
KINE, Edgar (Quinet, Edgar, 1803-1875), francuski istoričar, političar, filozof i pesnik.
KODE, Piter (Codde, Peter, 1599-1678), holandski slikar grupnih portreta i portreta.
KONING (Koning), najverovatnije holandski pejzažist i grafičar, rođen 1860.
KORMON, Fernan (Cormon, Fernand, 1854-1924), francuski slikar istorijskih prizora i portretist.
KVOST, Ernest (Quuost, Ernest, 1844-1931), francuski slikar cveća, voća, mrtvih priroda i pejzaža.
LAKAZ, Luj (Lacaze, Louis, 1799-1869), francuski kolekcionar i filantrop, zaveštao osamsto slika Luvru i još trista muzejima u provinciji.
LAVAL, Šarl (Laval, Charles, 1862-1894), francuski slikar.
LEGRO, Alfons (Legros, Alphonse, 1837-1911), francuski slikar, skulptor i grafičar.
LEMID, Franso (Lemud, Francois, 1817-1887), francuski slikar, grafičar i litograf.
LEMONIJE, Kamij (Lemonnier, Camille), belgijski književnik rođen 1845.
LERMIT, Leon (Lhermitte, Leon, 1844-1925), francuski pejzažist, pastelist i grafičar.
LIBERMAN, Maks (Liebermann, Max, 1847-1935), nemački slikar žanr-scena, pejzaža i portreta i predstavnik nemačke secesije.
MARIS, Tejs (Maris, Thijs, 1839-1917), holandski slikar figura, pejzaža i grafičar.
MARŠAL, Šarl (Marchal, Charles, 1825-1977), francuski žanr-slikar.
MENIJE, Konstantin (Meunier, Constantin, 1831-1905), belgijski skulptor, grafičar i slikar.
MERION, Šarl (Meryon, Charles, 1821-1868), francuski crtač i grafičar.
MESONIJE, Žan (Meissonier, Jean, 1815-1891), francuski portretist, slikar istorijskih i žanr-scena, skulptor grafičar.
MILEJ, Džon (Millais, John, 1826-1896), engleski slikar portreta i istorijskih prizora.
MINJAR, Pjer (Mignard, Pierre, 1612-1695), francuski slikar portreta, istorijskih prizora i minijatura.
MIŠEL, Žorž (Michel, George, 1763-1843), francuski slikar pejzaža i akvarelist.
MONTISELI, Adolf (Monticelli, Adolphe, 1824-1886), francuski slikar kompozicija, figura, portreta i mrtvih priroda, obnavlja Vatoov stil, slika scene iz cirkusa.
MONTENAR, Frederik (Montenard, Frederic, 1849-1926), francuski slikar prizora iz običnog života, pejzaža, figura, marina i ilustrator.
MORE, Anri (Moret, Henri, 1856-1913), francuski slikar marina i pejzaža.
MOV, Anton (Mauve, Anton, 1838-1888), holandski slikar pejzaža i životinja, prvi Van Gogov učitelj slikanja.
OSTADE, Adrijan van (Ostade, Adriaen van, 1810-1885), holandski žanr-slikar i grafičar, slikao prizore iz života seljaka.
PALICI, Đuzepe (Palizzy, Giuseppe, 1812-1888), italijanski slikar pejzaža i životinja, živeo u Parizu.
PARKER (Parker), nije jasno na koga Van Gog misli, verovatno se odnosi na jednog od članova mnogobrojne porodice engleskih slikara.
PIVI, de Šavan Pjer (Puvis de Chavannes, Pierre, 1824-1898), francuski slikar predstavnik akademizma; radio monumentalne dekoracije.
PORTJE (Portier), pod tim prezimenom ima više francuskih slikara 19. veka.
POTER, Piter (Potter, Pieter, 1579-1652), holandski slikar biblijskih motiva, žanr-scena, bitaka, portreta i mrtvih priroda, ili Paulus ( Paulus, 1625-1654), holandski slikar životinja i pejzaža.
PREVO (Prevost), francuska porodica slikara, ima ih mnogo i nije jasno na koga Van Gog misli.
RAPART, Anton van (Rappard, Anton von, 1858-1892), holandski slikar i grafičar, Van Gogov prijatelj sa kojim se jedno vreme dopisivao.
RIŠPEN, Žan (Richpein, Jean, 1849-1926), francuski književnik akademik.
ROKET, Oto (Roquette, Otto, 1824-1896), nemački pesnik.
ROMANO, Đulio (Romano, Giulio, 1499-1546), italijanski slikar, arhitekta i inženjer, Rafaelov saradnik.
ROŠFOR, Anri de (Rochefort, Henri de, 1831 -1913), francuski novinar i političar.
SEJMON-HEDN, Sir Frensis (Seymour-Haden, Sir Francis, 1818-1910), engleski lekar i bakropisac amater.
SHENDEL, Petrus van (Schendel, Petrus van, 1806-1870), belgijski slikar prizora iz običnog života i istorijskih prizora.
SILVESTR (Silvestre), prezime više francuskih slikara jedne iste porodice, od kojih su najznačajniji Luj (Louis, 1675-1760), slikar religioznih prizora i portreta, i Izrael (Israel, 1621-1691), crtač i grafičar, otac prethodnog.
STEN, Jan (Steen, Jan, 1626-1679), holandski slikar žanr-scena, majstor kompozicije.
STEVENS, Alfred (Stevens, Alfred, 1823-1906), belgijski slikar portreta i žanr-scena.
SUVESTR, Emil (Souvestre, Emile, 1806-1854), francuski romansijer.
ŠEFER, Ari (Scheffer, Ary, 1795-1858), francuski slikar istorijskih i žanr-scena, portretist, bakropisac, grafičar, skulptor i litograf.
ŠENAVAR, Pol (Chenavard, Paul, 1807-1895), lionski slikar, poznat po učenosti.
TANGI, Žilijen (Tanguy, Julien, 1825-1894), zvani čiča-Tangi, veliki ljubitelj slikarstva i prijatelj impresionista, pravio je i prodavao boje, a u izlogu svog dućana u Parizu izlagao je dela tada nepriznatih slikara.
TASAR, Oktav (Tassaert, Octave, 1800-1874), francuski slikar istorijskih i žanr-scena i litograf.
TERMELE, Frans Piter (Termeulen, Frans Pieter, 1843-1927), holandski slikar pejzaža i životinja.
TERSTEH (Tersteeg), Menher Hermans Hejsbert, osnivač slikarske škole u Hagu i najvažniji trgovac umetničkim predmetima u Holandiji, živeo u Van Gogovo doba.
TISO, Žan (Tissot, James, 1836-1902), francuski slikar istorijskih i žanr-pejzaža i portreta, crtač, bakropisac i modelar.
TOMA, Šarl (Thomas, Charles, 1857-1892), francuski žanr-slikar, pejzažist i slikar cveća.
TOMAS A KEMPIS, nadimak nemačkog mističkog pisca po imenu HEMERKEN Tomas (Hemerken, Thomas, 1379-1471).
TROAJOM, Konstan (Troyon, Constant, 1810-1865), francuski slikar pejzaža i životinja.
VIOLE LE DIK (Viollet-le-Duc), Adolf (Adolphe, 1817-1878), francuski slikar pejzaža ili Viktor (Victor, 1848-1901), takođe pejzažist.
VULZI, Tomas (Wolsey, Thomas, 1471-1530), engleski kardinal, arhiepiskop Jorka i ministar kralja Henrija VIII.
ZIM, Feliks (Ziem, Felix, 1821-1911), slikar marina i pejzaža.
ŽAK, Šarl (Jacque, Charles, 1813-1894), francuski slikar pejzaža, životinja i bakropisac.
ŽANEN, Žorž (Jeannin, Georges, 1844-1925), francuski slikar pejzaža i životinja i bakropisac.
ŽEROM, Žan-Leon (Gerome, Jean-Leon, 1824-1904), francuski slikar istorijskih i žanr-scena, skulptor i graver, predstavnik akademizma.
ŽIGU, Žan-Franso (Gigoux, Jean-Franqois, 1806-1894), francuski slikar, litograf i ilustrator, značajan po knjizi uspomena Razgovori o umetnicima moga vremena.
ŽILIJEN, Žozef (Julien, Joseph), francuski slikar minijatura i grafičar, oko 810. godine radio u Lionu.
ŽINT, Gistav (Jundt, Gustave, 1830-1884), francuski slikar žanr-scena, karikaturist, grafičar i ilustrator.

1 Inicijali jednog od Vinsentovih stričeva po imenu Kornelius Marinus, koga su ponekad zvali Kor.
2 Frinija, grčka kurtizana, Prakistelova ljubavnica; zbog velike lepote služila mu je kao model.
3 Neumorni s božjom pomoći (lat).
4 Pun naziv je Vitez, smrt i đavo.
5 Razlog postojanja (franc).
6 Iz dubine ponora (lat.) - prve reči Psalma CXXIX.
7 Ukrotiti goropad (engl.).
8 Vinsentova rođaka, udovica s detetom Kej Vos Striker.
9 Staro momče (engl.).
10 Bilo bi bolje da se držim svoje vere. (engl.)
11 The Great Lady (engl. Velika dama), isto tako slavna kao i Sorrow (engl. tuga) napravljena prema Vinsentovoj družbenici iz tog vremena, Kristini, koju on skraćeno zove „Sin”. O njoj je reč u narednim pismima. Kao što piše gospodin Lui Pijerar u Tragičnom životu Vinsenta Van Goga, „njegov život sa tom ženom je pomalo priča o Vaskrsenju”
12 Hladni oktobar (engl).
13 Irski emigranti (engl.).
14 Modrikasta plava (engl.).
15 „Ven” u Holandiji označava istovremeno treset i tresetište. Kaže se: Ven, isto kao stepa, dina, ravnica.
16 Naslov romana Emila Zole.
17 Pošto je imao teškoća u kući Gupil, gde je radio, Teo je govorio u jednom pismu o maglovitom planu da se bavi slikanjem. Vinsent tada više puta piše svom bratu da ga uveri da definitivno napusti posao trgovca i da se potpuno posveti slikarstvu, što bi ih približilo jednog drugome. On će čak utvrditi do najsitnijih materijalnih detalja plan zajedičkog života zasnovanog na pozajmici novca od stanodavca u Drenteu, ne pitajući se da li će im on taj novac dati.
18 Ovo je u originalnom tekstu napisano na francuskom jeziku.
19 Van Gog verovatno misli na proroka Jeremiju, sa oslikane tavanice Sikstinske kapele.
20 Evo čoveka (lat.), fam. evo me.
21 Ličnost iz istoimenog Mopasanovog romana.
22 Zuav je pripadnik francuske kolonijalne pešadije.
23 Verovatno se odnosi na Vermera iz Delfa čije je pravo ime Jan van der Mer.
24 Japanska slika na svili ili na papiru, uska i dugačka, obešena uspravno.
25 Portir (fran.).
26 Tartaren Taraskonac - ličnost iz Dodeove trilogije.
27 Nervna bolest, vrsta ataksije, koju karakteriše neusklađenost pokreta u stojećem položaju ili za vreme hoda.
28 Zlatnik od 20 franaka.
29 Poštar, Vinsentov prijatelj, o kome je bilo reči u prethodnim pismima.
30 Arlezijanka iz pisma iz novembra 1888.
31 U toku februara Vinsentovo stanje se pogoršalo. Uobrazio je da su hteli da ga otruju. Teo je, pošto nije više imao novosti iz Arla, poslao telegram i primio 13. februara ovaj odgovor od doktora Reja: „Vinsent mnogo bolje, u nadi da ga izlečimo zadržavamo ga ovde, za sada budite bez brige.” Nekoliko kada kasnije, Teu je stiglo Vinsentovo pismo.
32 Gradić u Bretanji - slikarska škola čiji je glavni teoretičar bio Emil Bernar, a najbolji slikar Gogen.
33 Mesto u pariskom predgrađu - poznata duševna bolnica.
34 Vingistes - slikarska grupa u Briselu, s kraja XIX veka.
35 Dan Van Gogovog samoubistva.