Sve one vole ljubav

Ovo je prva zbirka neobjavljenih pripovetki Mir-Jam. Sledeći svoj impuls za ljubavlju, Mir-Jam je ovom zbirkom dala portrete devojaka i mladića iz različitih društvenih slojeva koje objedinjuje čeznja za samostalnošću, čime je u svoje priče unela i socijalnu problematiku.

KARIJERA ILI ŽENA?
Veštim pokretima, lagano je izbrijavao svoje lice, da bi dobio svežinu i glatkost. Umi se, izbrisa, sede opet ispred ogledalceta, napuderisa se i zagleda se u svoju kožu. Bio je zadovoljan. U ogledalu je video jednog mladića sa lepim, crnim, bademastim očima, pravilna profila, visokog čela i guste crne kose glatko zabačene unazad. Prinese ogledalce usnama, pogleda zube, spazi samo jednu crnu tačku na kutnjaku. To su bili pravilni zubi, mlečne boje i bisernog sjaja.
Ustade, bio je visok, širokih ramena i vitak. Na nogama je imao čizme i oficirske pantalone, koje su bile nove, sa šavom. Uze svoju bluzu, očetka je, obuče, zakopča i povuče sa svih strana. Pogleda epolete i uzdahnu.
Ah, kad bi tu stajala ona tvrda, zlatna, sa jednom zvezdicom, umesto ove tri na čoji. Koliko još ima da čeka, dok ih ne dobije. Tek da istekne rok ovim trima, pa da dođe samo jedna. A to je uvek u pitanju... Odbaci te misli, koje su mu izazivale tugu, pogleda se ponovo u ogledalo i ta njegova lepa spoljašnjost pruži mu neku satisfakciju.
Na stolu je stajalo nekoliko knjiga, lektira njegova i njegovih drugova.
„Napoleon”, „Um caruje”, „Golicave priče”, „Kakav treba da je podoficir”, „Nemačko-srpski rečnik”, „Esperanto”. On uze jednu knjigu i poče da je prelistava.
U sobu upade njegov drug:
- Danas imam randevu. Ženske, pa me zovu prve!
- Neka ti je sa srećom. Nemoj samo da se razočaraš kao prošlog puta.
- Razočarao sam se pa sam se i utešio. A kuda ti ideš danas?
- Kud me noge nose i oči vode. Prošetaću.
- Hajd' zdravo!
Na krevetu je jedan spavao.
- Dušane, ustaj... Dva sata. Imaš žur... On otvori oči i proteže se.
- Ih, što sam zaspao. Što me, bre, budiš?!
- Sam si kazao da te probudim u dva.
On ustade sanjivo, spusti noge na pod, proteže se i zevnu. Zevajuči, govorio je:
- Ih, što je to zgodno devojče, da znaš samo... Kaže da ne bi mogla dazamisli život bez mene.
- A i ti bez nje?
- Ja - nasmeja se on - ja nisam takav kao ti. Ti sve biraš neke fine gospođice. Ali kakvu ti zamišljaš nikad nećeš naći.
- Otkud ti to znaš?
- Znam jer sve traže položaj. Podoficir to nije za njih zverka.
On se čisto istrezni od sna kod tih reči, uspravi se i trezveno uzviknu:
- Ah, majke mi, to me jedi, pravo da ti kažem. Znaš, jedna žena mi jejednom prilikom rekla: 'Pa vi ste samo podoficir i to ćete ostati'.” A meni nešto uskipi, pa ja njoj onda odbrusih: 'A, molim vas, šta ste vi, gospođice? Jeste li svršili neke velike škole, da možete tako da se kočoperite? Imate četiri razreda osnovne škole, dva razreda gimnazije, vaš otac je železničar, ništa veći položaj od moga... Iako vi mislite da će vas uzeti neki poručnik, lekar ili inženjer, imate da čekate i nikad ih nećete dočekati, jer vi ste za njih pet puta manja nego što sam ja za vas.' - To si joj dobro kazao.
- Ne sentimentališem ja za njima. Ako hoće moje društvo, i ako joj jeprijatno da ide sa mnom, dobro, ići ćemo. Ako ona uobražava da je otmena dama neka ide i traži otmene kavaljere... Gde mi je peškir? Vidi, sav je mokar... Uh, ona seljačina dok mi dođe... Uzmi moj peškir, pa ga svog ukvasi. Ali dok mi dođe večeras, čim zaspi, kanuću mu vode na nos... A Laza već kidnuo. Jaoj, imam nešto da ti kažem. Ali ni reči nikom. Jesi li video, danas je dobio jedno pismo?
-Video sam. Hvali se, zove ga neka ženska na randevu. To sam mu ja poslao, kao bajagi ljubavno pismo od neke ženske, koja ga zove na sastanak.
- Pa on reče da ima sastanak. - Dušan poče da se smeje.
- Ja sam ga poslao. Pa ću samo da prođem pokraj njega, da vidim kakodreždi... Sve on meni nešto prkosi, kako ima više uspeha kod žena nego ja, kako je finiji, lepše se izražava u govoru. Što ću doveče da ga iskidam. Ukrao sam mu rečnik sa stranim izrazima, pa ću da čitam. Slušaj samo šta je sve beležio: inercija - nepokretljivost, intencija - na- mera, abolicija, konjunktura, elipsa... Ovo već nije interesantno... Čekaj ove: Makro - muškarac koga izdržavaju žene. Precioze - uobražene ženske zbog inteligencije...
- To sigurno upotrebljava kad sa ženskama razgovara.
- Slušaj sad ovu reč - sutjengorž, jeleče za ženske grudi. O, boga mu ljubim, gde je ovo našao? Mora da mu je neka ženska kazala. - Obojica udariše u smeh.
- Čekaj dok doveče dođe... Dušu ću da mu izvadim za ovaj sutjengorž.
Dušan otvori tabakeru.
- Imaš li, boga ti, jednu cigaretu? Što mi se sad puši, a nestalo mi je duvana...
Drug mu dade, ostavi knjigu, pripasa sablju.
- Kuda?
- Da šetam.
Izađe iz kasarne i pođe zamišljen. Bio je nekako sumoran. Tražio je sam da objasni odakle mu to neraspoloženje. Uvek, kad god bi izlazio, on je osećao kao neku tugu. U kasarni, sa vojnicima, u sobi, sa drugovima, gde su bila njih četvorica, bio je mnogo veseliji. Taj internatski, kasarnski život, imao je i veselosti, humora, zadirkivanja, nestašluka, i rada do zamora, kad organizam jedva čeka da legne, da se odmori, zaspi i ne misli ni na šta. A posle tog kasarnskog života, on je želeo neko društvo ugodno, zabavno, toplo. Želeo je poznanstvo neke žene, njeno prijateljstvo, društvo, ljubav žene koja bi ga razumela, cenila, jedva čekala da ga vidi, osećala zadovoljstvo s njim da izlazi, da se šeta. On je imao prilike, šetao je, razgovarao, ali uvek je bio nepoverljiv prema ženama, nepoverljiv prema njihovoj iskrenosti, činilo mu se da ga potcenjuje, a to ga je tištalo i bolelo... Bio je na sve to osetljiv i ta osetljivost ga je činila gordim, povučenim u samog sebe. Više je voleo da je nekad i sam, sam da šeta, nego da oseti uvredu od devojaka. U toj njegovoj gordosti bilo je melanholije i bola. Ona nije bila u skladu sa njegovim temperamentom koji je čeznuo za životom i ljubavlju. Sama njegova spoljašnost, ta snažna muška figura sa lepom glavom, stvarala mu je bol. Žene su ga pogledale više puta, uhvatio bi i poglede šiparica i učenica, ali on nije osetio iskrenu ljubav, toplu, ni u jednom tom pogledu... Znao je da mu dobace pogled kao lepom muškarcu, kao što bi pogledale nekog kome ne bi žrtvovale mnogo, ili ako bi žrtvovale, to bi bilo za neki ćef, za trenutno uživanje, zbog njegove lepote, muškosti, a ne zbog njegovog položaja, više zbog želja, strasti i perverznosti, nego iz ljubavi i prijateljstva. On je u dubini svoje duše voleo žene, ali ih je i prezirao, čeznuo za njima, a gordo se sklanjao od njih, patio u svojoj samoći i tešio sebe budućnošću, koja će mu se osmehnuti. Ta budućnost, te oficirske epolete, bile su mu uteha, krepile ga, podsticale na rad. 1 on je radio, čitao, učio, kupovao knjige, trudio se da stvori od sebe jednog inteligentnog podoficira, sa lepim ponašanjem, manirima, koji bi umeo da se ophodi sa ženama i u svakom društvu. Bio je zadovoljan samim sobom, ali je patio što društvo, te žene, nisu umele to da osete u njemu, one su ga identifikovale sa svima, on je bio za njih samo podoficir, znači vojnik. One nisu osećale da ispod one njegove vojničke bluze kuca jedno osetljivo, nežno srce, koje bi umelo da voli, nisu shvatile da njegov mozak podoficira može da se interesuje za ma šta drugo, što nije čizma, puška, top i konj.
To ga je uvek vređalo. I zato je i toga dana išao onako besciljno, nekad indiferentan i prema ženskim pogledima.
Pred jednom raskrsnicom zastade, da prođu automobili. Stajali su još neki ljudi i jedna mlada gospođa sa dečjim kolicima. Njegov pogled privuče mališan u kolicima, koji je sedeo i veselim, umiljatim očicama gledao u podoficira iza njegove mame. Punačke, bele ručice, tapšale su po pokrivaču, a obrazi su bili nežni i rumeni kao jabukin cvet. Mladić pogleda mališana i nasmeši mu se. On je jako voleo decu. I mališan se nasmeja i osta gledajući u podoficira. Zanimala ga je uniforma, sablja i one nasmejane oči mladića... Automobili prođoše, mladić pričeka i pođe za kolicima. Dete se neprestano smešilo i gledalo tog uniformisanog mladića. On uzdahnu. Pomisli koliko dugo ima da čeka da i on jednog dana ima ovako ženu i dete. Bele ručice opet zatapkaše po pokrivaču i on dobi želju da poljubi tu malu, meku, slatku ručicu. Mislio je kako je to lepo imati ženu, decu, svoju porodicu, kuću... On još to ne može imati, mora da ide za svojom karijerom.
Mlada gospođa srete neke poznanike, zastade, a podoficir produži... Pogleda još jednom mališana i osmehnu se na njega.
Sad su ispred njega išle dve devojke. Jedna se okrete, onda reče nešto drugoj i obe se okretoše i pogledaše ga. On pođe lagano za njima. One se opet okretoše. Jedna je bila crnomanjasta, druga plava. Ta plavuša privuče njegovu pažnju. Video je jedan pikantan nosić i plave oči kao nebo. On je voleo plave žene, izgledale su mu nežnije, bolje. Plavuša se opet okrete i smejući se nešto je govorila svojoj drugarici. On je naslućivao... Sigurno kaže: „Pazi ovaj je zgodan.” Često su mu dobacivale žene takav kompliment. U njihovom rečniku ta reč „zgodan” sadržavao je sve. „Vi ste zgodan mladić”, rekla mu je jedna. Ona je mislila pod tom rečju i na inteligenciju, korektnost, spoljašnjost. Njemu je bila smešna ta reč u ustima žene. Muškarac je pod rečju „zgodna” drugo mislio...
- Ah, hodi da vidimo ove šešire! - uzviknu plavuša i zastadoše ispred izloga.
On pođe lagano napred. Sad je po smehu znao da idu za njim. On zastade da ih propusti. Više je voleo da on gleda za devojkama. Odlučio je da ih prati. To je retko činio. Ali ta mala plavuša, pikantna nosića, dopala mu se. Došli su već do Kalemegdana. Osećao je da njima nije krivo što ih prati. Činilo mu se kao da iščekuju da im priđe. On se dvoumio. Taman htede, kad one zastadoše s jednom devojkom... Nastavio je šetnju, one su ga opet stigle. Smejale su se. Prestigoše ga, pa se uzdrža. 'Glupo je sve to, neću...' Uspori malo hod, ali plavuša se okrete. U njenim očima on pročita pitanje: „Zašto ne priđete?”
'Ala si budala!', mislio je u sebi. 'Uvek ta tvoja glupa gordost. Seti se one poslovice: dok se mudri namudrovaše, ludi se naživeše.' Pokraj njega prođe jedan potporučnik sa devojkom... Za njima jedan civil i dama. Po klupama, po alejama svuda parovi. On sam... Nešto ga rastuži i potraži ispred sebe među šetačima plavušu i njenu drugaricu. One pođoše jednom usamljenom alejom.
Nešto su živo razgovarale i smejale se. Opet se okretoše.
'Vala, proći ću.' On se osmeli. Pođe brže. Još samo dva koraka do njih. Plavuša se okrete i prsnu u smeh, onaj cinični, ženski smeh. On čisto stade, trže se.
'Neću, vidi kako mi se smeju.'
I postadoše mu odvratne, odvratan njihov smeh. Oseti neki bol a kroz taj bol on je sve shvatio, taj bol je bio njegovo najosetljivije mesto.
'Podoficir, pa me ismevaju. Da imam zlatne epolete, one bi trčale.' Okrete se naglo, dođe do glavne aleje, zastade da posmatra vodu. Bio je zamišljen, tužan. Nije se okretao. A mučilo ga je nešto, tištalo. Čuo ih je opet iza sebe, ali se nije okrenuo. Pričale su glasno, kao da hoće da ih on čuje, da se okrene, ali on osta nepomičan. Tek malo posle okrete glavu i vide ih. Bile su već daleko i izgubiše se...
On srete jednog druga, prošetaše nekoliko puta i vratiše se u kasarnu.
***
U sobi su bila njih četvorica: on, Milan ili kako su ga zvali Mile, Dušan, Laza i Kosta. Kosta je bio žrtva Dušanova. On se uvek s njim šalio i zadirkivao ga. On je sve to strpljivo podnosio i nikad se nije ljutio. Ko bajagi naljuti se, ali oni udare svi u smeh i on nema kud, mora da se nasmeje. Sve tajne su znali jedan o drugom. Laza je često pisao pisma devojkama i Dušan je na neki način uvek umeo da dohvati po pismo i pročita pre nego što ga pošalje na poštu. I tek mu dobaci po neku frazu. Jednom mu je dohvatio i jednu pesmu i naučio ju je napamet. Ismejavao ga je i zbog njegovih manira za stolom, za vreme jela, da se suviše izmotava i namerno je i on podizao mali prst na ruci, i jednoj i drugoj, kad drži viljušku i nož. Jedino Mileta nisu zadirkivali. Samo jednom. Skrenuli su mu pažnju da ga za vreme jedne svečanosti jedna generalica nešto mnogo posmatra.
On se na to nasmejao:
- Da ste kazali komandirka, više bih voleo...
Te večeri nije bio za šalu, a Dušan je spremao. Nije bio raspoložen ni Laza, a Dušan i Mile se pogledaše.
- Pa, kako bi na tvom randevuu? - pitao je Dušan.
- Kakvo ti je devojče?
- Onako kako neće tebe nikad pogledati. Svuče se brže i leže u postelju.
- Gle, a Kosta uveliko spava... Dušan se nagnu nad njim.
- Zaspao, bogami. Što ova seljačina može odmah da zaspi i zahrče!
On se odmače, priđe stolu, uze čašu s vodom... Na prstima priđe krevetu.
Izdiže čašu, nagnu je lagano. Jedan tanak mlaz pode i pravo Kosti na nos.
Kosta se trže, skoči, nešto zafijuka kroz vazduh i Dušan samo jauknu.
- A, čekam ja tebe! Ti misliš da spavam. Znam da ćeš doći....Hoćeš li još?
I bič opet zafijuka. Dušan pojuri kroz sobu, ovaj za njim, on se dočepa svog kreveta, skoči, baci ćebe na glavu, a on ga opet ošinu bičem preko ćebeta.
Svi udariše u smeh, veseo, mladićki, ali se brzo umiriše...
Dušan se priseti, ustade, izvadi jedan noteščić iz svog džepa, vrati se u postelju, pridiže malo na jastuku.
- Slušajte, drugovi, nešto interesantno imam da vas pitam. Znate li vi šta jeto sutjengorž?
- Sutjengorž! - uzviknuše Kosta i Mile. Laza sede na postelju.
- Slušaj, bre, smesta to da si mi dao.
- A, ne može, imamo mi još neke reči da naučimo.
- E, nećeš ih, vala, naučiti!
On đipi, poče da mu otima. Dušan pade s kreveta, on preko njega, dohvati ga za ruku i istrže mu notes.
Opet se sve stiša i svi pogledaše. Notes je bio pod glavom Lazi.
Obešenjak Dušan okrete se.
- Je li, boga ti, pa gde si ti tu reč naučio?
Laza se ljutito okrete, krevet se zatrese pod njim...
- A kako izgleda taj sutjengorž?
- Pa šta ti je to sutjengorž? - uzviknu Kosta.
- Pst, ne deri se... To je jedna strategijska tajna, ne sme glasno da se govori...
Ućutaše... Neko se još javi sa po kojom rečju... San ih lagano hvata... Njih trojica zaspaše... Samo Mile ne spava...
Seti se plavuše. Sve mu je ona bila pred očima. Posle ona kolica, mališan... Zamišljao je plavušu za kolicima... Gledao je tu sliku i neki težak uzdah se talasao kroz grudi... Žena, porodica, kuća... Kako je to slatko... Dolazi iz kasarne, žena ga čeka a detence pruža ručice. Ta slika se bliži, tako je pred njim, pa se gubi, daleko, daleko... Koliko godina treba da se to ostvari... Ostvariće se. A zašto da čeka? Zašto? Zbog karijere... Onda se seti nečeg neprijatnog, bolnog, tog ciničnog smeha i slika se izgubi, on je odagna... Onda vidi sebe. Visok, elegantan, bluza oficirska, epolete...
Ali i to je daleko, daleko... I opet bol, tuga. Zaklopi oči. Hoće da zaspi, ali san je težak. Ono bolno u grudima rasteruje mu san. Nekakva jeza, neka vatra... Ah, ona plavuša... Ona je opet tu, kraj njega... On oseća kako mu biju slepoočnice, nešto ga guši... Čisto mu težak pokrivač. Zbaci ga i uzdahnu... Čežnja za ljubavlju mučila ga je. Čeznuo je da voli ženu koja bi ga razumela... Ženu je uvek mogao naći, ali on je hteo ljubav, iskrenu, toplu, veliku, nesvakidašnju, šarmantan nosić, plave oči... Ali taj smeh. Namršti se, naljuti na sebe, odagna sve te misli, okrete se na drugu stranu i utiša...
***
Bio je praznik i neki njegovi rođaci su ga pozvali na večeru.
Došao je i oni ga zamoliše da pričeka malo za večeru, jer će doći i neki njihovi kumovi... Posle nekih pola sata oni zakucaše... On ustade kad oni dođoše i ostade zapanjen. Sa jednim gospodinom i gospođom, ušla je i jedna mlada devojka. To je bila njegova plavuša sa Kalemegdana.
- Mile, da ti predstavim, ovo su naši kum i kuma, a to je njihova ćerkaDušica.
Mladić se zbuni, pokloni, predstavi a mlada devojka se nasmeši, videći njegovu zbunjenost.
- Čini mi se da sam vas već jednom videla?
- Da. Na Kalemegdanu. Išli ste sa jednom drugaricom.
- Hajde, izvolite za sto - pozva domaćin. - Hajde, Mile, sedi ti do kumice.
Mladić sede do devojke i za vreme večere nastaviše razgovor.
- Znate, onog dana za malo da vam nisam prišao.
- Mi smo to opazile, ali vi ste najednom zastali i vratili se.
- Vratio sam se, jer ste vi tako prsnule u smeh, da sam mislio da me ismevate.
- To ste pomislili? A znate šta je bilo? Kladila sam se sa mojom drugaricom. Ja sam rekla da ćete nam prići a ona je tvrdila da nećete. Kladili smo se u bioskop. Ako priđete, ona meni plaća bioskop, ako ne priđete, ja njoj.
- E, da sam to znao, onda bih prišao. Sad mi je krivo. I znam da ste viplatili bioskop.
- Razume se.
- Onda bi trebalo da nadoknadite štetu.
- Kako?
- Pa jednog dana da dopustite da ja platim za vas.
- Možete, neću se ljutiti.
- Ako bi vam samo činilo zadovoljstvo da izađete sa mnom?
- Zašto da mi ne čini?
- Pa... znate kako je... danas devojke s neke visine gledaju na nas podoficire...
- Oh, ja nisam od tih devojaka.
- Dušice - reći će kum - pa ti se ne hvališ da si dobila službu.
- Jest, daktilografkinja baš u tatinom nadleštvu.
- Tu je ona pod mojom kontrolom...
- A i vi ste činovnik? - upita mladić.
- E, moj gospodine, nisam činovnik - uzdahnu Dušičin otac.
- Ja sam tu samo poslužitelj.
- Šta ćeš, kume, ima i onih koji su prošli gore od tebe.
- Nikom nije lako, i ja sam se jedva pomirio s tim da pod stare danebudem poslužitelj.
Onda, da bi objasnio mladiću svoj položaj) nastavi:
- Imao sam ja, gospodine, kafanu, i radio sam ne može biti bolje. Ali ovaprokleta kriza, kao neka čuma, okomi se i na mene. Drži je, petljaj, muči se, nateži, da održim kafanu, ali videh da ništa ne ide i predao sam je.. - Posle okreći svakojake poslove, pa opet ništa... Tako da dođe zlo, ili su zle ove godine, pa čega god se latim ne ide mi od ruke... I eto, danas sam dospeo da budem poslužitelj.
- De, kume, još jednu čašu, nemoj da se rastužuješ, bolje da okrenemobrigu na veselje... Marija, daj, boga ti, gramofon... Stavi onu Sofkinu...
I pokraj jela, pića i gramofona, gosti se razveseliše... Posle večere svi pođoše zajedno. Ocu i majci mladić se neobično svideo i oni ga prosto srdačno pozvaše:
- Pa izvolite, gospodine, sa kumovima k nama jednog dana.
- Hvala - govorio je mladić sav srećan.
Vraćao se u kasarnu, tako raspoložen, kako skoro nije bio. Pitao je devojku hoće da izađe iduće nedelje i zakazali su sastanak.
Te večeri učestvovao je u svim šalama i zadirkivanju, i sve je bilo simpatično i lepo oko njega: drugovi, kasarna, goli zidovi, njihove sobe, sve je bilo lako, prijatno, vežbe, obuka.
Čitava dva meseca se nastavljalo njihovo poznanstvo. Posetio ih je, izlazio s njom u šetnju, išao u bioskop. Trudio se da bude savremeno korektan. Nije hteo, kao što rade mnogi muškarci, posle prvog sastanka da naleti, da zagrli, poljubi. On je želeo da joj pokaže kako je vladalo pogrešno mišljenje o podoficiru, hteo je u njenim očima da ostane gospodin, uglađen, lepo vaspitan, da bi očuvao njeno prijateljstvo, da bi uživao u osećanju koje se razvijalo u njemu.
On je osetio da počinje da voli, da voli iskreno, toplo, kako dosad nije voleo. To novo osećanje izazvalo je preokret u njemu. Čitav dvoboj se vodio u njegovoj duši. Ljubav i karijera. Ono o čemu je sanjao, one oficirske epolete, njegove ambicije, kao da su se poljuljale. Čitav kovitlac misli je bio u njemu. Žena ili karijera... Žena je značila ljubav, sreću, porodicu, kuću, mir, udobnost; s druge strane, karijera, ambicija, dužnosti, epolete. Te epolete donele bi mu drugi život, uzdigle bi ga, prokrčile mu put u druge slojeve društva, ali trebalo je čekati, čekati. A ona je neprestano bila pred njegovim očima, ta mala, slatka plavuša, bele kože, bisernih zuba, plavih očiju i pikantnog nosa... On je voleo, osećao.je da je našao ženu koja bi ga usrećila. Video ju je u porodici, zavoleo je nju kao i njenog oca i majku, njihov skromni život, urednost, zavoleo je nju, onako vitku, dražesnu, nasmejanu i više nije imao mira.
Žena ili karijera? Nešto se borilo, lomilo, kidalo u njemu... Čas mu se činilo da treba napred za tim ambicijama i čim bi nju video, osetio bi da je ona jača od svih ambicija, da će mu ona doneti veću sreću nego karijera... Sanjao je o njoj i borio se sa sobom, danju i noću... Noći su mu bile teške, nemirne... Čeznuo je za kućom... Ono što tišti svakog podoficira, željnog svoje sobe, sa malim konforom, sa slikama na zidu, bibliotekom, ta želja, koju su pojačavali goli zidovi kasarne i ona četiri kreveta, gde je uvek neko pored njega hrkao, snevao, gde nije mogao biti nikada sam, nikada imati svoj štimung sobe i zato je želeo da se oženi, da ima svoju kuću, svoju sobu, svoju sreću...
Ta sreća se ukazivala pred njim. Žena, deca... On ih voli, vaspitava, školuje. On će ostati podoficir, ali njegova deca biće ono za čim je on čeznuo. Ova misao ga je umirivala, blažila. Prisećao se porodica podoficirskih, njihovih života... Sad je uviđao da oni ne žive rđavo, da je moguće oženiti se sa tom platom. I oni bi lepo živeli. Prihvatio bi i njenog oca i majku. Neka ih, neka su sa njima. Oni su dobri i on bi ih poštovao. Svi bi bili tako srećni. I kako bi je voleo, nju, slatku, malu plavušu.
Ustajao je izjutra malaksao ali srećan... Borba se privodila kraju... Žena je pobeđivala a sreća mu se smešila. Osećao se tako lako na duši, kao da je neke oblake odagnao sa horizonta života. Karijera ga je oduševljavala ali i mučila. Patio je zbog toga... A žena je bila ljubav, slast, blaženstvo.
U duši mu se razvedravalo i hteo je sada da zna šta misle njeni roditelji o njemu. To je doznao preko svoje rođake... Doznao je da o njemu misle sve najlepše, da bi svoju kćer dali za njega. Neka se uda, to je bolje, oni su stari, otac bolestan, ko zna šta se može desiti jednog dana... A šta je njena platica i još svaki čas mogu da je reduciraju.
Njemu to kao da je dalo krila. Sad mu je samo preostalo da zapita devojku. Nije hteo odmah, želeo je da je upozna. Ništa nije našao što mu se ne bi svidelo... Opazio je samo jedno, imala je puno muškaraca poznanika, koji su joj se javljali. Ali ona mu objasni da su to sve činovnici iz njenog nadleštva.
Jedne večeri pri rastanku, on je opet zapita kao uvek:
- Kad ćemo se videti?
- U nedelju ne mogu. Došla nam je jedna rođaka, pa moram s njom...
Drugog dana, kad hoćete...
Ugovoriše dan.
On je još držao za ruku i gledao njene oči. Kako su to bile lepe bezazlene očice. On ih je gledao, gledao nekoliko trenutaka i njegove tople crne oči upiše se u njene plave dužice...
- Kako vas volim, oh, kako vas volim - šaputao je pritiskajući njenu ručicuna svoje srce... - Vi ste za mene cilj života, moja budućnost, sreća...
Ona ga je gledala umiljatim očima i nasmeja se.
- Zar vi možete da volite? Bogami, ja sam mislila da vi nemate smisla zaljubav...
- Nemam smisla za ljubav? Kako ste došli do takve ideje... Kao da nisammuškarac!
On ispusti njenu ručicu i osta zamišljen... - Vas to vređa...
- Ne, ne vređa me. Uostalom, imate pravo. Ja nisam muškarac, jer ne želimda budem drzak... Ja mislim kad jednu devojku volim, treba da je i poštujem.
- To mi se baš i sviđa kod vas, i to sam i mislila, da vi mene ne volite, pame je čudilo. Tako ste uvek bili hladni i uzdržljivi...
- Mislio sam da vas ne uvredim, a ja sam toliko patio i voleo vas i kadsam bio pokraj vas i daleko od vas...
On pruži ruke, uhvati je za mišice. Osetio je njene fine, oble mišice. Stezao ih je lagano. Onda mu dođe želja da zarije prste u te mišice, da ih zgrabi od ljubavi, od uvređenog muškog ponosa na one njene reči: „Vi biste muškarac.”
Ona ga je gledala poluzatvorenim očima, približavala mu se telom usnama... On izgubi vlast nad sobom, steže joj mišicu, pritisnu je na grudi, da je smrvi, da je svu upije, da je rastopi svojim vrelim usnama.
- Slušajte - govorio je promuklim glasom, sav bled. -Prvi put kad se vidimo nešto ću vas pitati... Ostavljam da pogodite šta ću vas pitati.
Rastali su se, on je odjurio pijan od sreće i ljubavi, rešen da je idućeg puta zaprosi.
Toga dana šetao je sam jer je ona kazala da je u Zemunu. Nije osećao samoću... Neko slatko raspoloženje ispunjavalo mu je grudi. Sve je bilo lepo za njega, ulice, drveće, šetalište. Išao je ne gledajući nikoga, sam sa svojim mislima, i kao da je osećao nju pokraj sebe. Čisto se smešio sam, misleći na svoju skoru ženidbu. Kako je sve to došlo, neočekivano i lepo. Njegove ambicije o karijeri sad su bile tako daleko i nije žalio za njima.
Plavuša, slatka, mila, bila je sve za njega.
Vraćao se, suton se spuštao, bio je u ulici sa širokim krunama lipa i senke su bile tamnije... Baš je bio u jednoj senci. Zastade najednom kao ukopan. Iz jedne kapije višespratne zgrade izađoše jedan mladić i jedna devojka...
On pođe jedan korak za njima, pode a dah mu stade. Da li on sanja, da li se vara, da li je to neko priviđenje? On vide kako mladić pruži ruku, obgrli stas devojke, kad dođoše pod senku lipe. Malo stadoše... On se naže i poljubi je...
Sad izađoše na svetlost, a on ostade u senci... Vide ih dobro. Devojka je bila njegova plavuša.
On otvori usne da udahne vazduh, jer oseti kako ga nešto steže za grlo kao da ga davi. Nasloni se na jedno stablo, zatvori oči i dođe mu da jaukne ili rikne od bola. Činilo mu se kao da mu je neko zabo nož u grudi i uhvati se rukom za srce, kao da bi ga iščupao i zgazio.
Otvori oči, pogleda, vide njihove siluete. Pođe brže da ih prati, krijući se u senci. Dolazilo mu je da jurne, da je ščepa, da je zavitla oko sebe i tresne o zemlju...
Preživljavao je strašne momente. Pred očima mu je bio neki gust mrak. Spuštao je ruku, stezao sablju... Da ubije nju, njega, sve troje. Mogao ih je sve iskasapiti. Pođe naglo, pa stade. Pritisnu rukama čelo... Nije umeo da misli... Malaksa... Žena je zamračivala um, žena je bila u stanju da mu uništi karijeru, ceo život, da ga napravi ubicom. Ah, on to da dočeka, on ovo da vidi kako se grle i ljube pred njim. Uh, kako je to gnusno, odvratno, kako je žena bedno stvorenje... Opet mu krv uskipte, gnev besomučan... Pojuri... Ali u tom trenutku vide kako su zastali sa jednim mladićem. Zastade i on. Pozdraviše se i mladić pođe pravo njemu u susret. Njemu tada sinu jedna misao. Pribra se i učtivo, hladno, zapita:
- Pardon, gospodine, ovaj gospodin što ste sad s njim razgovarali, je l' toBranko Lazović?
- Ne, to je Bogdan Stanković, inženjer.
- Izvinite, ja sam se prevario, tako liči na njega. Zastao je naslonjen najedno drvo. Bio je sav smrvljen.
Gledao je za njima, njihove siluete. Oni su išli, gubili se, sliveni u jednu figuru, izgubiše se, nestadoše i iz njegovog srca, a ostade bol, strašan, nemilosrdan, zverski.
***
Na njegovo kucanje, odazva se jedan muški glas:
- Slobodno.
Podoficir ude u sobu. To je bio tip garsonjere, dosta elegantno nameštene.
Krevet, dve fotelje, sto, žanilski tepih na podu i jedna fina zavesa na prozoru. - Jeste li vi Bogdan Stanković, inženjer?
- Jesam.
- Izvinite što ulazim nepoznat. Dopustite da vam se predstavim, ja samMilan Anđelković.
- A čemu imam da zahvalim za vašu posetu? Podoficir malo poćuta... Bioje vrlo uzrujan.
- Došao sam, gospodine, kod vas da se raspitam kakva je devojka gđicaDušica Pantić.
Inženjer se trže i promeni u licu.
- Otkuda vi kod mene da dođete za ta obaveštenja? -Video sam vas jednevečeri, izašli ste odavde, i pratio sam vas.
- A s kakvim pravom, gospodine?
- Zato što ja volim tu devojku.
Inženjer je bio neprijatno iznenađen, zauze malo stroži stav i reče grubo:
- Pa ste došli da se sa mnom razračunate, je l' te?
- Tu se varate, gospodine. Došao sam kod vas kao pošten mladić kod poštenog mladića, da me izvedete iz zablude, koju sam, možda, imao o toj devojci.
- Kad je u pitanju žena, onda vi tražite, gospodine, nešto što je vrlo indiskretno.
- Ali kad je u pitanju čast jednog muškarca, sva njegova karijera i kad sveto treba baciti na kocku, onda mislim da bi ta indiskretnost bila opravdana.
- Ja bih želeo da budete precizniji.
- Dobro, evo u čemu je stvar. Ja sam tu devojku zavoleo, smatrajući jeidealnom. Ranije sam oduvek imao ambicije da budem oficir. Kad sam nju upoznao, ta ljubav je nadjačala sve u meni, i ja sam odlučio da žrtvujem njoj svoju karijeru. Ja sa njom ništa nisam imao i za mene je bio jedan strašan udarac kad sam vas one večeri pratio i gledao kako se ljubite. Sad me razumete šta hoću da kažem. Hoću da mi pošteno kažete, vredi li da ja zbog te devojke žrtvujem svoju karijeru?
- Jedno pitanje, gospodine, kakvu vi vrednost tražite u ženi: relativnu iliapsolutnu?
- Apsolutnu vrednost. Ja ne mogu da se pomirim sa tim da devojka, kojojja sve žrtvujem, stupa sa mnom u brak pošto je prošla kroz mnoge muške ruke.
Eto, to hoću da znam: vredi li da sve žrtvujem za nju?

PA SAD ŽALI ŠTO NEMAŠ DECE
- Hoćeš li negde da izlaziš poslepodne? - zapita gospa Pola svog muža,koji je nešto pisao.
- A što ti mene teraš? - obrecnu se on.
- Ne teram te, nego mrdni se malo od kuće. Po ceo dan sediš i pišeš a barda imam neke koristi od tih hartijetina.
- Kakve hartijetine! To su moji politički memoari.
- Politički memoari! Da si ti mene više slušao a manje se bavio politikomne bi sad bio u penziji. Mogao si ti još da služiš. Nisi umeo. Da si ti sa svim partijama lepo, bolje bi za tebe bilo. Nego ti hoćeš da budeš po zborovima. A posle dođoše druga braća, pa tap u penziju. Koliko je godina kako si u penziji?
A ništa gore od penzionera u kući. Samo vašariš. Idi, molim te, malo od kuće.
- Da ti lakne od mene.
- Lakne mi, razume se. Ovako samo idem za tobom i raspremam. Vidisamo šta si napravio po stolu. Ti ne misliš da sam ja već baldisala od štrapaca, nego misliš da sam ja još mlada, kao nekad, da mogu da trčim za tobom i sklanjam tvoj vašar. Eh, da sam, srećom, rodila ćerku. Tu ću želju i u grob odneti. Ona bi sad mene odmenjivala.
- Opet ti to tvoje 'da sam rodila ćerku'. Pa što nisi rodila? Ko ti je smetao?
- Ko mi je smetao? Ti. Ja sam bila devojka kao od brega odvaljena, moglasam pola tuceta da rodim.
- Pola tuceta! Ti si bila - jalovica.
- Ja jalovica. Jalov si ti bio.
- Ne znaš ti to. Možda sam ja isprobao sebe i uverio se da nisam jalov.
- Isprobao? Pa zato što si isprobao, zato ja nisam ni imala dece. Nego sami ja trebala da isprobam sebe. Ali pusto poštenje. Obraz sam čuvala da ne okaljam. Luda Polo! Sada neka te krivi da si jalovica. Jest, sad sam jalovica, kad sam ostarila. A mogla sam imati ćerku, još kakvu ćerku. Crkavala sam nekad da imam dece. Pa bi mi ona poslovala po kući i slušala.
- Slušala te, kao što današnje ćerke slušaju majku. Bolje da ti mene slušaš.Vidiš kako me grdiš a ja ćutim. Priznaćeš da nema ovakve dobričine kao što sam ja.
- Dobričina, a vređaš me. Jalovica. I gospa Pola udari u plač:
- Jalovica, ovakva devojka. Ne znam zašto su me onda operisali, sigurnomoja krivica. Tvoja je to bila krivica.
- Bolje će biti da ja idem. Sad ćeš da mi udariš u plač. Kako si ono htelada daš ime ćerki? Emilija. Gde baš nade to ime Emilija?
- Tako što se to meni dopadalo. Sad bi moja Emilija bila udata i imala bihunuku od devetnaest godina. Ovako u kući, ja i ti, kao dva panja. Proćerdao si mladost, pa si se onda ženio. Posle žena jalovica.
Gospodin Toša ode, zatvori vrata, a gospa Pola ostade i, kao i sve stare žene, poče da govori sama i da gunđa:
„Vidi šta je hartijetine, zagušila se fioka. Dok mi jednog dana ne dođe pa sve ovo pobacam u vatru. Pogledaj kako je zarozao čaršav. Jaoj, pa progoreo je cigarom. Ovo nisam ni videla. Prokleta duvančina i ko je izmisli. Šta je popušio! Ima dvadesetak pikavaca. Prosto me uguši ovaj njegov duvan. Da otvorim prozore neka se izvetri. A gde su mu papuče? Evo jedne, a gde je druga? Pod krevetom. Jaoj, ko će sad da se sagne. Moram sad po oklagiju. Uh,
da znaš ti, čoveče, kako je meni teško da se sagnem.” Jedna prijatna misao malo je razveseli.
„Da podgrejem kafu, imaće još da se nacedi.”
Džarnu vatru, pristavi džezvu na šporet, stavi naočare.
„Da mu zakrpim malo čarape. Cepa kao kurjak.”
Uze iglu i konac i dugo je kvasila i upredala konac, izdižući iglu, dok je jedva udenu.
Lonče zastruja na vatri, ona se osmehnu, požuri, nasu šoljicu i sa zadovoljstvom poče da srkuće.
Zvonce zazvrja.
- Ko li je to sada? Otvori vrata.
U sobu upade slatka, nasmešena, mlada devojka.
- Ujna, znate zašto sam došla? Da vas vodim u bioskop. Vi još niste gledali tonski film. A Joca mi je dao pare i kazao: 'Idi i da vodiš ujnu, nikako drukčije'.
- Moj lepi Joca, uvek se on seća ujne. Ali gde ćemo u bioskop? Nešto senaoblačilo.
- A, kiša neće. Od Zemuna je vedro. Pa, iako padne, mi ćemo biti u bioskopu. A sad je hladnije, baš zgodno za bioskop. Vi ćete ujna Toši da ostavite ključ. Neće se on valjda ljutiti.
- E, dete moje, nismo mi više mladi, da budemo ljubomorni jedno na drugo. Ima on svoj ključ, a ja moj. Kad si navalila, ajde da idem. Trebalo je veš da skupim, sutra mi vešerka dolazi.
- To možete i večeras. Čekajte, koliko je sati? Imamo vremena da stignemo za pet sati.
Pođoše. Ujna se vrati.
- Čekaj, sve ovo uredno da ostavim. Naučila sam, ne volim ništa da miostane razbacano po kući. Vatru da vidim, da mi ne prsne varnica, da gurnem ovaj ugarak. I prozor da zatvorim na špajzu. Jedna mačka mi preskače, pre mi je pola pileta pojela, gospod je ubio.
I još puno se prisećala, kao starinska, uredna domaćica, navikla da je sve na svom mestu, pa i sad mora da bude, iako joj noge nisu više onako lake.
Bioskopska sala je bila puna. Gospa Pola je razgledala onaj svet.
- Je li, Mima, reci mi, ove devojke i mladići, nisu nikakav rod?
- Sigurno da nisu.
- Pa šta će same po bioskopima sa muškarcima?
- Bože, ujna, pa kako idemo u dansing. Tamo je sve na videlu. A ovde ti sezamrači, a devojka sama sa muškarcem u pomrčini. Ko zna šta se ovde dešava u mraku.
- Ništa ne može da se događa u pomrčini. Ujna zavrte glavom.
- Ne bih ja mojoj ćerki dopustila ovo. A ideš li i ti ovako sama?
- Ponekad.
- Što ne ideš sa Jocom?
- Braća danas ne mare da idu sa sestrama. Imaju oni svoje devojke. Nikadme i ne zove, a ja neću da ga molim.
Jedno devojče prođe sa mladićem. Gospa Pola ga pogleda.
- Što bih ja ovo tukla! Hoće kavaljera a ovolicno. Devojče sede sa kavaljerom baš ispred njih. Ujna pogleda na lože.
- Vidi, sve same devojke i mladići, pa se popeli gore da ih niko ne vidi.Ne valja ovo današnje. Da ja imam ćerku, drugačije bih je vaspitala.
Sala se zamrači.
- Čekaj ti, ja ne vidim odavde i nemam naočare. Mima je čitala, slike suse redale. Ujna se opet trže.
- Sramota, ovo je baš sramota.
Na platnu je bila jedna nežna ljubavna scena.
- Baš je divno, ujna, oni se vole.
- Neka se vole kod kuće, a ne po bioskopu. Ne stide se starog sveta. Mimase okrete, pogleda ujnu, i vide da ona ne gleda platno, već ono devojče ispred njih, koje je naslonilo glavu na rame muškarcu, a on je zagrlio nežno preko ramena.
- A to vi za njih. Samo lakše, ujna.
- Što lakše? Neka čuju. Valjda ja da se stidim njih, kad se oni ne stidemene.
Devojče se okrete, pogleda, prsnu u smeh i opet nasloni glavu muškarcu na rame.
- Vidiš kako nema obraza. Mima je čitala dalje, podnaslove. Svetlost seupali.
Gospa Pola ljutito gledaše ono devojče. Jedan mladić se okrete. Pogleda Mimu i javi joj se. Ona mu klimnu glavom sa osmehom. Okrenu se ka ujni.
- Moj drug.
Mladić je neprestano piljio u nju, okrenut na svojoj stolici.
Povremeno bi ga ujna pogledala, onda Mimu, da vidi da li ga ona gleda.
Ona se smeškala na njega.
- To nema smisla.
- Šta, ujna?
- Pa šta se onaj mladić neprestano kezi na tebe?
- Ala ste vi staromodni!
- Staromodna ali znam šta je poštenje. U moje devojačko doba nisu bilibioskopi. Vidi ono dvoje, prosto mu legla na grudi. A je l', boga ti, ono gore, je l' ono Dara kuma Ratina, s jednim oficirom?
- Jeste.
- Ko joj je onaj oficir?
- Možda njena simpatija.
- Pa ona se volela, čini mi se, sa jednim inženjerom.
- Menja ona često.
- Neće se ta majci udati.
- Udaće se ona još kako. Vešta je ona, uhvatiće nekog. Gospa Pola seokrete:
- Mima, boga ti, vidim li ja dobro? Je l' ono gospodin Peta advokat? I onsedi s nekom. Kesa matori. Pravi se momak, a samo je dve godine mlađi od mene, pa on mladić a ja baba. I ono izgleda neko mlado. Šta ono ima sa čičom da ide?
- Šta mari što je čiča, bogat čovek. Danas ne govori mladost, nego pare.
Dvoje prođoše.
Ujna munu Mimu.
- Pazi Bora! Razveo se od žene, pa neku uhvatio. Upropastiće njega ženske.
- Njega je i rođena žena upropašćavala. Samo je putovala.
- Ali će mu metrese doakati. Svetlost se ugasi.
Onaj mladić što je gledao Mimu, priđe jedan red bliže njima.
Scene se redaju a on gleda Mimu. Ujna više nije gledala scene. Zanimalo ju je šta sad taj pilji. Ono dvoje se pretvoriše u jedno telo sa dve glave. Gospa Pola je gledala i mislila: 'Da je to moja Emilija, ne bi ona smela ovako.'
***
Napolju je bilo vedro. Kiša se ranije ispadala. Gospa Pola i Mima sedoše u tramvaj. Sa platforme svet se gurao i oni prvi išli su napred. Gospa Pola spazi najednom onog mladića iz bioskopa. Opet je gledao Mimu.
'Ovaj je pošao za njom', mislila je ujna. Pravila se kao da ne vidi ništa.
Siđoše.
- Ja ću vas, ujna, otpratiti do kuće.
Ujna zastade, htede da se okrene i priseti se:
- Što se ova ulica povećala. Vidi samo kakve su kuće ozidane. Okrete sekao da gleda kuće.
'Eno ga, štepuje za nama. Hoće da se sastane sa njim, pa mene da isprati.' Dođoše do ćoška. Ujna zastade.
- Znaš, sad se setih, treba ja da idem do vaše kuće. Hoću da upitam Bosukako ona ostavlja ajvar. Njen mi se način više sviđa nego moj.
- Ne znam samo da li je mama kod kuće. I Joca neće biti kod kuće da vasotprati.
- Šta ima mene ko da prati. Valjda sam mlada. Sama ću ja da se vratim.
Treba malo da protegnem noge.
Jedna grupa dečaka išla je smejući se naglas i gurajući se. Jedan viknu:
- Pazi što je ženska! Gospa Pola se žustro okrete.
- Bezobraznici, sram vas bilo! Dečaci udariše u razuzdan kikot.
- Ova baba misli da mi njoj dobacujemo.
- Strašna je današnja mladež - grdila je gospa Pola. -Nikog ne ostavlja namiru.
Okrete se kao da pogleda dečake, i tada opet ugleda onog što štepuje od bioskopa.
„Pa pusti ti žensko samo noću! Da se moja Emilija ikad rodila, nigde je ne bih pustila samu bez mene.” Ispred vrata se čula svađa u kući.
Glas mlađe Mimine sestre probijao se kroz plač:
- Hoću, ja hoću da se udam.
- Nećeš se, ćerko, udati, dok ne završiš školu. Sve ću ja šamarima, i njegai tebe.
Svađa prestade kad zvrcnu zvonce.
- Ko to hoće da se uda? - pitala je iznenađeno ujna. -Zar ti, Deso?
- Slatka moja Polo, kao što vidiš, poludela je. Hoće da se uda, neće školu,hoće da napusti osmi razred.
- Hoću, on mene voli i ja njega. Šta će mi škola? Svrše univerzitet, pačekaju službu. I sva leđa da iskrivim sedeći za klupom.
- Pa kako da se udaš? - vikala je mati. - On nije ni univerzitet završio.Neka svrši, neka dobije mesto, pa neka dođe da te zaprosi.
- Jest, da čekam da on završi univerzitet, da dobije službu i da umakne.Danas se mladići hvataju dok ne završe školu.
- Tata neka nas hrani. Šta je to dva-tri meseca, dok on položi i dobijeslužbu? On ne traži miraz.
- Ne traži miraz, a treba da vas hrani, odeva. Misliš li ti da li otac ima?
- A kako je imao da uda Radmilu i Olgu? Njima ste kupili nameštaj i dalimiraz.
- Dali, ali smo se zadužili na kuću. I menice nas udaviše, dugovi do grla.Taman da danemo dušom, a ti hoćeš da mi se udaš.
- Ja hoću. Samo dok jednog jutra pobegnem i venčam se s njim, pa ću dadođem i ne možete da me isterate iz kuće.
- Slušaj, Polo, šta govori. Slušaj, pa žali što nemaš dece. Rođena deca, pate odraše živog. Dušu da izvade roditeljima. Onaj, opet, neće u gimnaziju, ne trpi profesore, nervozan je, ne može da izdrži na času.
- Šta ti pričaš nervozan? - dobaci drsko iz druge sobe gimnazijalac Aca ipojavi se na vratima. - Ja mrzim današnji sistem školstva i ne volim gimnaziju.
Mati sede očajno.
- Ne voliš gimnaziju, nesrećniče, a šta onda voliš?
- Sve drugo samo neću da učim gimnaziju. Mati je govorila malaksalim glasom:
- Vidiš kakva je muka s decom. Jaoj, ne mogu da vas kunem, ali ništadrugo ne želim, nego da se poženite i poudajete, pa da i vi od vaše dece ovo doživite i da onda kažete: 'Jadni naši roditelji, kako su patili zbog nas, a mi nismo imali za njih ni srca ni duše.'
Mima se ljutito okrete ka Desi:
- Počupaćemo mi njoj kosu. Udaja za nju, balavicu. Mati jeknu:
- A i ti, Mima, nisi bolja. Uhvatila si se sa onim, viđaju te svuda sa njim.Ideš po Košutnjaku i Topčideru, po bioskopima. Pričaš kod drugarice sam, a ti sa njim.
- Da to nije onaj što se kezi na tebe u bioskopu? - pitala je ujna.
- Taj je, sigurno, jedan plavi. Svake večeri je dopraća. One dve starije,brate, bile su skromne devojke, udale se lepo, došli, pa ih zaprosili, a ove dve ne fermaju ni oca ni majku, ne znaš ni gde idu ni šta rade. Bože, bože, šta sve roditelji ne propate. Pa i kad ih udaš, misliš, skinula si brigu sa vrata, a ono nove brige. Radmila rodila, posle porođaja su joj prsa buknula, zagnojiše se bradavice, te muke i ti bolovi, kolike noći samo nisam prespavala. A Olgina deca su slabunjava, pa čim se neko razboli a oni trk po mamu. Istina, njih dve i Joca nisu me sekirali. Joca, lepo moje dete, najbolji mi je. Ali ovo troje mlade, samo kubura. Pa, hajd', udali smo ove dve, dve neka uče, neka završe, dobiju posao, pa neka se same udaju i kupuju sebi stvari, kako rade i druge devojke. A ne da se roditelji zadužuju. A ono hoće da se uda već iz osmog razreda.
Mati škripnu zubima.
- Čekaj, dok ti otac dođe. Pokazaće ti on udaju. Kako je nije sramota?Plače, hoće da se uda. Hoće devojka samo muža, a ne zna ni da umesi, ni da skuva, misli lako je biti žena.
Mati zaćuta i blažim tonom okrete se ka snaji:
- A kako si ti, Polo, i Toša? Izvini, molim te, dođeš pa uvek naiđeš nasvađu.
- Dobro smo, hvala bogu. On je nešto malo nazebao, kašlje. Nego samdošla da te pitam kako ti ostavljaš ajvar.
***
Gospa Pola se vraćala kući i kao da joj je neki teret pao sa grudi. Kad ovako nešto vidi ona ne žali što nema dece. Kraj jedne bandere ugleda dvoje, muškarca i devojku. Drže se za ruke. Kod jedne kapije opet dvoje. Svuda samo parovi. Ona uzdahnu: „Ovako bi možda i moja Emilija.”
Taman je bila ispred jednog sokačeta, kad ču neki šušanj. Ona zastade. Devojka je bežala a za njom je jurio jedan muškarac psujući i nazivajući je najpogrdnijim imenima.
- Čekaj, boga ti tvoga! Hoćeš ti mene da vučeš za nos i izigravaš?! Mladićzastade i viknu: - Naplatiću ti ja! Devojka je govorila zadihano:
- Mangup jedan, neću da ga gledam i zato mu je krivo. Jaoj, čekajte, prijaPolo, samo da utrčim u kapiju i zaključam. Molim vas, kao boga, nemojte ovo da pričate mami i tati.
- Šta imam da pričam? A zašto ti da kriješ od njih? Zar da te ovako grdi iponižava a svet da sluša na ulici? Ocu ti kaži pa neka ga tuži.
Mlada devojka ulete u kapiju i zaključa.
Gospa Pola zastade, prekrsti se i prošaputa: „Momci tuku devojke na ulici. Hvala bogu kad ja ovakvo čudo nemam u kući.”
Seti se svog čiče, i čisto raspoložena, dođe joj žao što ga je po podne prekorevala. I da bi to popravila, poče veselo još sa vrata:
- Ti si došao, a ja, vidiš, u skitnju. Znaš gde sam bila? U bioskopu. Vodilame Mima, Joca me častio.
- Šta si gledala?
- Svašta imaš da gledaš i na platnu i u sali. Samo se grle i ljube.- Pa zar si bila do sada u bioskopu?
- Ne, svratila sam do Bose. Kod njih lom. Hoće Desa da se uda.
- Kakva Desa?!
- Ono se upalilo, neće školu nego hoće da se uda. Neki student još nesvršen, pa oni da ga izdržavaju.
- Jesu l' oni ludi?
- Bosa ni da opepeli, a ona preti da će da pobegne i da se venča.
- Tako bi i tvoja Emilija radila i njena deca.
- Čuti, kakva Emilija. Nego, videla sam još jedno čudo večeras. Ljupče,prija Zorino, juri jedan mladić kroz ono sokače, da je tuče, i najgorim imenima je naziva. Da ne bejah tu slučajno, izudarao bi je. I umesto da zovne stražara, da ga otera u kvart, ona me je molila da ne kažem njenoj majci i ocu. Jesi li ti video to? Trpi da je vređa i krije ga.
- E, moja Polo, što si ti naivna. Kakav kvart, nijedan mladić ne bi smeotako da naziva devojku sem ako mu je za to dala povoda, pa zato i ne sme da kaže ocu i majci, jer bi doznali nešto što i ne slute.
- Bože, bože, kakva je današnja mladež! Nego, hoćemo li mi da večeramo? Hoćeš malo da ti podgrejem supu?
- Ne. Samo ću šolju mleka.
- I ja ću mleko, bolje spavam. Noćas dugo nisam mogao da zaspim. A svemislim zato što sam sinoć pojeo onu jednu sarmu. A tebi ću i čaj od lipe da skuvam. Al' je tebi kašalj od duvana. Bolje manje da pušiš.
Stara dama se ustumara, spremi mleko, čaj, razmesti krevete, koji su bili rastavljeni, jer su odavno završili svoju bračnu ulogu, spremi i veš za pranje, popiše mleko i čaj, i legoše u toj mirnoj atmosferi doma bez dece, ali i bez briga i borbe.

OPASAN KIBICER
Među svojim drugovima, kapetan Bora je važio za najvećeg kibicera. Bilo da su na ulici, u društvu ili u kafani, on je umeo da pohvata sve poglede žena, i uvek su se ti ženski pogledi zaustavljali na njegovim očima kao leptiriće na plamičku, te ne bi ni jedan pogled ostao njegovim drugovima. Imao je čudnovate oči i poznavao je veštinu kibicovanja, osobito po kafanama, kad žene dolaze da se gledaju, ovih blagih letnjih večeri, pod širokim obodom svojih prozračnih šešira, kroz koje su se nazirali njihovi profili i pogledi upravljali u izvesnom pravcu... Slatke su te letnje večeri po baštama, dok se primaši izvijaju i klanjaju, raspaljujući nerve strasnim melodijama, koje pale krv kao i alkoholna pića... I samo poneki povetarac pirne, zadrhte pleća žena, zaleprša se tanani šešir, oči se rašire ili skupe u čežnjiv pogled.
Lepe su te beogradske noći, pune parfema sa ženskih toaleta, onih raznovrsnih, tajanstvenih, od smola i minerala, ili naivnih kao durđevak, razdražljivih kao ljubičica i narkotičnih kao jasmin i tuberoza.
Tajanstvene su i oči žena, kroz koje proviruju čežnje, želje i strasti, i tu, u nemarnim pozama, podlakćene na belu ruku, one rasipaju sjaj svojih očiju, mame, obećavaju i lažu; ismejavaju i začikavaju, koketiraju i ljube... Žena prvo šalje poljubac očima, pa posle usnama... Nežna su i strasna ta njena milovanja zenicama, i ko ne bi voleo da provede makar jedan sat osećajući na sebi tu mekoću kadifastih očiju...
Zato je i kapetan Bora voleo da kupi te poglede, umeo je da fascinira žene svojim očima, da ih ljuti, da izaziva čitave dvoboje očiju, koje su pretile, čas njemu, čas drugim ženskim pogledima.
Ali dva para očiju kao da su pobudila njegovu pažnju.
To su bile oči dveju mladih gospođa. Sa devojačkim očima kapetan Bora je koketirao, za očima udatih žena uzdisao i preklinjao...
Nije bio nikad u teškoj situaciji da se nađu pred njegovim očima u isti mah, već je jedne večeri dolazila jedna, sutra ona druga. I to veče imalo je prijatnu čar za njega, kao da je vodio borbu oko neke nepobedive kote, ne zaboravljajući da pohvata i one druge lepotice, koje su prljile svoja krila na sjaju njegovih očiju...
Ali, uvek su kao najvažnija meta bile - mlada gospođa i mlada udovica.
Taktika kibicovanja se razvija ovako: prvo gledanje, kraći, zatim duži pogledi, diskretni osmejak, neki gest cigaretom ili čašom, lako klimanje glavom kao pozdrav, kad se dama diže, jer ta se mala sloboda dopušta kad žena dozvoljava da je kavaljer cele večeri gleda i svlači svojim pogledima... I jednog dana sklapa se poznanstvo.
Kapetan Bora se tako jedne večeri upoznao sa udovicom... Jedan ubrzani bat koraka, smelo prilaženje, uobičajena rečenica: „Pardon, dopustite da se predstavim”, zbunjen razgovor u prvi mah, pa veseliji, nestašniji, podsećanje na pojedine večeri, raspitivanje o životu, izlascima, provodu...
I kibicobanja su se nastavila, nekad i šetnje, samo kapetan Bora nije uspeo da osvoji mladu udovicu. Vragolasta je ona bila, skromna u svojoj koketeriji, umela je da ga zavodi očima, da mu mnogo obećava a ništa da ne ispuni...
I ljut, kapetan Bora je počeo da gleda onu drugu, mladu gospodu... Istu taktiku je razvio, a gospoda je bila još veći obešenjak, bacala je opasne poglede, koji bi zaludeli i jednog generala, a kamoli kapetana sa ljubavnim barutom u srcu...
U buduaru lepe udovice intimni razgovor se vodi između dveju prijateljica. Žena ima poneku prijateljicu za koju nema nikakvih tajni, i sme sve da joj poveri, čak oseća potrebu da nekom ispriča svoje uspehe, svoja preživljavanja, sitne svakidašnje događaje, male flertove očima, radosna uzbuđenja...
Udovica se raspričala...
- Znaš, taj me kapetan gleda već dve godine... Divan mladić, veruj, moglabih se ozbiljno zaljubiti u njega, ali je mangup veliki, i nikako ne mogu da osetim da li me iskreno voli i, uopšte, kakva su njegova osećanja prema meni... - Na tvome mestu ja bih se izljubila sa njim - savetuje joj prijateljica...
- Srce samo čuvaj, a usne možeš dati. Slobodna si, nezavisna, možeš daživiš kako hoćeš.
- Ne, ne, nije to tako - govori udovica. - Današnji muškarac ne ume davoli. Za njega je žena samo jedna epizoda, i on niže te epizode ne deleći žene u kategorije... Eto, ja sam uvidela da taj isti kapetan, danas bi mogao da poljubi mene, a sutra drugu, prekosutra treću... Mladić pođe na randevu sa jednom ženom, i usput se osvrne na deset drugih žena...
Udovica zaćuta, mlada gospođa se zamisli, i iz tih sanjarija prva se prenu mlada gospođa...
- Sad ću i ja tebi nešto da priznam... I mene isto tako gleda jedan lepkapetan... Opasan kibicer... Sinoć smo se propisno kibicovali, pa kad smo pošli kući, ja propustih muža, pa ga pogledah, a on mi se javi...
Udovica poče da se raspituje kako izgleda njen kapetan, i na kraju otkriše da je kapetan lepe udovice i kapetan mlade gospođe jedna ista ličnost.
Taj opasni kibicer je sada bio uhvaćen u zamku...
Prijateljice se prvo iznenadiše, pa udariše u smeh i, kao verne i iskrene saveznice, dogovoriše se da se osvete kapetanu i izigraju ga.
Udovica i raspuštenica uvek su ideal mladića... Kad prođe žalost za mužem, udovica je najslađa žena. Nikakvih prepreka, niti opasnosti. Šta može lepše da zamisli jedan mladić...? Zato se kapetan Bora rešio da po svaku cenu osvoji udovicu...
Dok je pratio kući, govorio je šapatom:
- Kad ćete mi dopustiti da vas posetim?
- Ja vam ne branim, možete kad god hoćete. Eto, dođite u sredu...
Lepi kapetan se iznenadi toj njenoj popustljivosti.
- Zaista dopuštate? - govorio je strasno, držeći njenu ruku... - Ah, ženo, viste me mnogo namučili. Nikada ja nisam tako dugo osvajao jednu ženu...
- Zašto ste tako površni u ljubavi? Kad bi sve žene bile kao ja, vi bisteviše umeli da ih cenite i volite... A volite li vi mene? - vragolasto je pitala udovica.'
- To neću da vam kažem sada, nego kad dođem...
I sav srećan, odjuri kapetan, razmišljajući o sastanku...
'Sve su žene iste', mislio je usput. 'Samo se neka više neka manje drži na ceni, a na kraju kapituliraju podjednako. Znao sam ja da nema ni jedne žene koja može meni da se odupre. A posle moram i onu mladu ženu da osvojim. To će ići malo teže zbog muža, ali će na kraju i ona da podlegne kao ova udovica.
Vrebao je zgodnu priliku, lepi kapetan, da se upozna sa gospođom, ali muž, taj prokleti muž, uvek je bio tu, kao čuvar ženinih vrlina.
Buduar udovice bio je udešen za ljubavni sastanak. Kroz plave svilene zavese probijala se svetlost i davala plavičasti ton celoj sobi, kao da je bila ispunjena sutonom. Veliki buket belih ruža imao je neki nežan plavičasti ton, kao da i te ruže sanjaju o sastanku i ljubavi. Jedan veliki luster od nakrolaka, u obliku lale, uzdizao se na stočiću iznad sofe prekrivene plavim somotom. Koraci ispod zlatnih cipelica udovice gubili su se po plavom mekom tepihu sa prugama... Jastučići raznih oblika bili su nabacani po divanu, i jedno veliko u obliku liciderskog srca izdvajalo se među somotom, svilom, inkrustacijama i vezom. Među pejsažima na zidu stajala je slika Rodenovog „poljupca”, skulptura puna čulnosti i želja probuđenog instinkta. Širio se neki parfem, koji je opijao, i budio snove... A u toj plavičastoj atmosferi udovica je bila u dugoj beloj haljini od svile sa valensinskim čipkama, i njena fina silueta skrivala se pod naborima domaće toalete i činila ju je još mističnijom. Crvena ogrlica i crveni cvet bili su jedine kontrastne boje u tom plavetnilu i belilu, i njene rumene usne, koje su čeznule za poljupcem...
Tačan, kao svaki vojnik, kapetan dođe u minut. Žurno skide sablju, pelerinu i kapu i sav usplamteo, bez ikakvog povoda, polete da zagrli udovicu...
- Lakše, lakše - govorila je udovica, odbijajući ga nežno od sebe. - Viodmah prelazite u juriš...
Još više razdražen tim odbijanjem, kapetan je obuhvati oko ramena...
- Što se vi pretvarate kad znam da me volite?
- A jesam li vam ja to nekad kazala? - Nasmeja se udovica, i vešto seizvuče iz zagrljaja. - Izvolite, sedite. Ja mislim da ste došli kao džentlmen i da ćete me lepo zabavljati.
Lepi kapetan sede, ne odgovori ništa, i poče da posmatra udovicu onim svojim strasnim pogledom, kao tigar spreman na juriš... Najednom, ustade, jurnu, ščepa je u zagrljaj, steže strasno i poče da joj otima poljupce sa usana...
- O, kakav ste vi nasrtljivac, tome se nisam nikad nadala - ču se jedannasmejani glas na vratima druge sobe, i ukaza se mlada gospođa, prijateljica udovičina, obučena u toaletu plamteće crvene boje...
Kapetan se trže, pusti udovicu, zastade iznenađen pred tom drugom pojavom, pogleda čas jednu, čas drugu...
- To je moja najbolja prijateljica, koju ste vi imali zadovoljstvo da kibicujete u kafani, a pošto mi nemamo nikakvih tajni, mi hoćemo zajedno da vam izjavimo zahvalnost za vašu atrakciju kibicovanja, jer, zaista, vi ste u kafani najveća atrakcija svih žena.
Kapetan je stajao zbunjen, nije znao šta da kaže, samo promuca:
- Da, čini mi se da poznajem gospođu...
- Izvolite sedite - ponudi ga udovica. - Kad je muškarac u društvu dvejudama, onda nema opasnosti... Zar ovo nije prijatno iznenađenje za vas? Mislili ste da dođete na sastanak samo sa jednom ženom, pa ste zatekli dve...
- Ja mislim da bi sve vaše dame koje vi kibicujete, mogle sastaviti jednučetu - peckala ga je mlada gospođa...
Kapetan oseti kako ga poduzima neka vrućina od ovih dveju žena, izvadi maramicu, obrisa čelo, uze da zapali cigaretu, trudeći se da savlada sebe, i čudeći se neprestano. „Kako da njih dve budu prijateljice? To mu se nikad nije desilo...”
Neko zakuca na vrata, i kapetanu bi zgodno da ustane, da ode.
- Zašto idete? - pitala je udovica. - Sedite, to su moje tetke. Samo ću vaspredstaviti da ste rođak moje prijateljice.
Kapetan sa očajanjem ugleda dve babe sede kose, koje uđoše u buduar.
- Da vam predstavim rođaka moje prijateljice.
- Milo nam je sinko - rekoše stare dame...
I kapetan se nađe između dveju baba, vrlo razornih pogleda...
- Takvog sam istog unuka imala i ja, kao ti, po suncu hodio pa je poginuo u ratu - govorila je starija žena, patrijarhalna baba, prelazeći na „ti”.
I čas jedna, čas druga, zapitkivale su kapetana: „Koliko drva dobijaš mesečno?” „Imaš li majku?” „A kako te služi posilni?” „Što se, sinko, ne ženiš? Takav lep mladić...”
A udovica je sa lukavim osmehom gledala lepog kapetana i mislila: „Ženio bi se on da nije ovako mladih udovica i mladih gospođa?” Jedna baba izvadi kanuru vune i pogleda udovicu:
- Da mi, ćerko, pridržiš ovu kanuru...
- Gospodine - okrete se sa najljubaznijim osmehom udovica prema kapetanu - budite ljubazni pa pridržite tetki kanuru.
I lepo oficir, vitez u crnom odelu, naparfemisan, udešen za ljubavni sastanak, sedi preko puta jedne babe vodnjikavih očiju, sa naočarima, sluša njena staračka preklapanja i šuškave reči kroz razređene zube, i drži joj kanuru.
U nekoliko mahova kapetan je bacio besan pogled na udovicu i gospodu, koje su sedele na plavoj sofi, nasmejane, i začikavale ga pogledima: „Tako ti i treba, hoćeš stotinu da kibicuješ...”
A kanura, kao za inat, zamršena, pa baba razmrsuje, provlači klupče kroz niti, priča i prska kapetana, da njega obli hladan znoj...
Kad se odmota i poslednji konac, kapetan ustade, oprosti se sa starim damama i gospodom...
- Ja moram da idem, imam posla... Ispraćajući ga, udovica ga pogledavragolasto:
- Žurite u kafanu, da se kibicujete... Želim vam prijatnu zabavu...
Kapetan je gnevno pogleda svojim strasnim očima i kroz zube prošaputa: - Zapamtićete vi mene za ovo.
***
Posle mesec dana, u istom buduaru, sedela je na sofi lepa udovica i prstima mrsila kosu muškarca... On diže glavu sa njenog krila, nasloni joj na grudi, zatvori oči od blaženstva. „Oh, kako te volim”, šaputao je mladić, naslanjajući obraz uz lice mlade žene...
Onda se ispravi, pogleda mladu ženu, i zapita je glasom u kome su se osećali tonovi ljubomore:
- Reci mi iskreno, jesi li volela Boru?
- Ne - odgovori žena - on je bio moja kafanska atrakcija, kao i drugihžena. Muškarac koji rasipa poglede na mnoge žene, nikad ne može da osvoji potpuno srce jedne žene. On joj stalno pruža malo razočaranja i rashlađuje njena osećanja, a u ljubavi mnogo su štetnija ta svakidašnja sitna razočaranja nego jedno veliko.
Mladić sede na sofu, obgrli ženin stas i njihove usne se stopiše u dugi, beskonačni poljubac...
Žena otrže usne i, poluzatvorenih očiju, pogleda mladića i prošaputa:
- Siroti Bora, nikad ne bi mogao ni da pomisli da si ti, njegov najboljiodrug, osvojio moje srce...
- Zato sam srećan, ali ćeš priznati da ja nikad nisam toliko kibicovao kaoon...
- Zato si imao više uspeha od njega, jer muškarac, koji mnogo kibicuje, nesluti da ponekad gleda najbolje prijateljice, koje sutradan prave viceve na račun njegovih pogleda.
Bele ruke se obaviše oko vrata mladiću i žena je zaljubljeno gledala oči njegove, crne kao kupine, i lice uvek ozareno zaljubljenim osmehom.
- Ti nisi kibicer, ti si zaljubljiva priroda, koja ume da voli, a žena uvek zatim čezne.

GLUMICA
Svi u pozorištu zvali su je Mala zbog njenih sitnih očiju, one đačke pokornosti prema upravniku i svima redom iz uprave, zbog umiljavanja prvakinjama, koje bi je pomazile po obrazu kad bi ih ona obasula svojim oduševljenim i laskavim komplimentima posle njihovih velikih rola.
A i ona je isto tako snevala da postane prvakinja, i kao svako koji jednom stupi na scenu, verovala je u svoj talenat, čudila se što oni iz uprave to već ne osete, i neprestano očekivala neku veću rolu.
A bila je toliko uposlena na sceni, kao retko koja glumica, samo se nije videla, nije se izdvajala iz gomile dramskog hora, kao statistkinja, čas u seljačkom odelu, čas u varoškom, staromodnim toaletama, kostimima, nekad i kao dečak, oba pola je ona igrala, ne ljuteći se, samo da je tu na bini, pred njihovim očima, da ne sedi kod kuće, jer je to jedini način da je ne zaborave.
Imala je u svom repertoaru čitavu seriju paževa, onih slatkih, u belim čarapama, sa naklobušenim pantalonicama od atlasa svih boja, jednostavnih, ili šarenih na pruge, sa frizurom paža i onim lepim bereom. Tu je mogla još i da se vidi, stojeći kraj nekih stepenica, ili prateći vladanje sa dugim skutom kraljičinim preko ruke, oprezna pri hodu, da ne nagazi taj skut, i vrlo graciozna sa svojim dubokim naklonom.
Ali to su sve bile neme uloge, a ona je htela reči, reči, da ih izgovara na bini, da uči kod kuće, da i njoj došaptava sufler. Ali kakav sufler. Njoj on ne bi ni bio potreban. On je u toj svojoj kućici samo za starije, koji ga ponekad tako popreko pogledaju, ili mu dobace, što publika ne čuje:
„govori glasnije”, i ne mogu dalje da se udalje od te suflernice, kao da ih privlači magnet, isto kao što palica dirigenta magnetski privlači pevača.
Zato je uvek bila tu, po hodnicima, iza kulisa, gledala svaku generalnu probu, prisustvovala mnogim probama, učeći se, slušajući one starije, uvek sa jednom istom, bolnom željom da dobije rolu.
I dobila je.
Sobarica u jednom salonskom komadu.
Imala je nekoliko puta da se pojavi na sceni, da namešta cveće u vaze, čak jednom sasvim sama na sceni, da izgovara nekoliko reči, jedno desetinu, ne više, ali to je već bila uloga, živa, zasebna, u kojoj ona govori, i njena reč će se prvi put čuti na bini.
Rolu su joj dali u pozorištu, nisu joj slali kući, po momku, kako dobijaju oni najveći glumci, kojima čine takvu čast, a oni se posle još ljute, dojure sa ulogom u kancelariju uprave, tu raspravljanje, ljutnje:
„Ovo nije za mene”. I svu rečitost moraju da upotrebe oni u upravi, da im dokazuju kako to baš njima „leži” i nikom drugom, ali, badava, glumac neće, pa neće, dok ne prekipi upravi, pa podvikne, i posle ih vidite na probi, uče, ali uvek namršteni.
A ona? Ona se nikad ne bi setila da vrati rolu... Neka joj daju što god hoće, sve bi ona mogla da igra... Ona prosto oseća svoj talenat, on kipti, umela bi i da plače, i da se smeje, i da igra.
Ali, eto, oni u upravi prave se da to ne znaju, a ona, ta Mala, koliko je čekala dok je dobila tu prvu ulogu sobarice.
Odmah je pročitala, tu u hodniku, pojurila kući, sva srećna, usput je opet otvorila i čitala, i činilo joj se da ceo svet zna da je onaj tabak hartije, u onim plavim koricama, rola Male, i dok je došla do kuće, ona je već znala napamet.
U svojoj sobici negde u dvorištu, pred malim ogledalom, učila je svoju ulogu. Puno je tu bilo kirajdžija, a do njenih vrata bila je jedna gospođa koja je imala studenta samca... To je bio tako lep dečko, publika sa galerije, i njen jedini kritičar, koji je gledao, zapažao u onoj gomili, a posle je sačekivao pred pozorištem, da bi je dopratio do kuće, a kad već zajedno sede, raspravljali su o komadu, o igri glumaca, a on nikad nije zaboravio da joj udeli kompliment za paža, ili statistkinju, što joj je pričinjavalo toliko radosti. Njemu se uvek ispovedala, iznosila mu sve svoje pozorišne jade, a ona ih je već toliko imala. Jer, ima li većeg jada za glumicu nego kad ne dobije ulogu?
I sad je jedva čekala da on dođe, da pogleda kroz prozor da mu se pohvali, i kad ga je videla, istrčala je.
- Gospodine, imam nešto da vam kažem. Dobila sam 'rolu'.
- Je l' istina? - obradovao se student. - Baš se radujem. A šta igrate?
- Nije bogzna šta. Sobarica u jednom salonskom komadu... ali da znatekako ću ja nju da odigram.
Već su u njoj treperili glumački nervi, sva je bila uzbuđena, pročitala mu to, pred vratima, druge su komšinice čule, sve izašle, sve se zainteresovale, i odmah je celo dvorište znalo: glumica dobila ulogu...
- Svi imate da dođete u pozorište da me vidite - govorila je, baš kao onevelike glumice, pred premijeru, koje pozivaju: „Dođite, imam izvanrednu rolu” ili „Teško vama ako ne dođete, neću vas ni pogledati...”
I celo dvorište se spremilo da dođe da vidi Malu, sa druge i treće galerije, da joj pljeskaju, da posle ima i ona od koga da čuje kako je izgledalo...
Došao je dan premijere... Trema, nekakva trema obuzela je nju. Treba malo da se odmori za premijeru, kao što rade velike glumice, ali ona ne može ni da trene... Zatvorila je oči i vidi sebe: crna haljina, bela kecelja, bela kapa... „Baš je slatka”, govori za sebe. Nije joj niko udelio nikakav kompliment, jer je to za njih tako beznačajna uloga, a oni ne znaju koliko je uzbuđenje u njenom malom srcu...
Njena garderoba je već bila u pozorištu, i ona se brzo obukla. Sad čeka svoje zvonce, no, ne može da ga sačeka, već je iza kulisa, i tu je za vreme cele predstave... Nije joj potreban ni scenarista, da joj kaže nešto, jer ona ulete na pozornicu sa velikim buketima...
Srce joj lupa, lupa... Ide od jedne vaze do druge, i oseća noge, oseća hod, kao da nisu njene noge, ne ume da korača, neki šrafovi...
I jedva popustiše ti šrafovi, ona otvori usta, izgovori četiri reči... Prve reči na sceni, koje se izgubiše u sali, preko onih glava sa poluotvorenim ustima, kao one pozorišne maske, i prvi put publika ču da ta Mala ume da govori na sceni.
Posle, druga, treća, četvrta scena. Ona dokotrljava onaj stočić-bife, ide preko bine, njen je stas tako vitak, njene nožice tako lepe, publika mora i nju da gleda, možda će se nekom i dopasti; ako niko drugi, gore je njen student, tu je i celo njeno dvorište, njena prva - klasa.
Iza kulisa komešanje. Dolaze svi iz uprave, ulaze u garderobu prvakinje, čestitaju joj. Njoj niko ne čestita, samo njene drugarice, isto tako statistkinje, iz dramskog hora, kažu joj, možda i sa malo zavisti, da je ona već dobila ulogu: „Znaš kako si dobro odigrala...”
Predstava se završila, ona izlazi žurno sa njenim „šminkasom”, pred pozorištem je sve pusto, sijalice ugašene, zgrada zaključana.
Ispod onog pozorišnog trema izađe student i priđe joj: - Čestitam vam, tako ste bili slatki...
I pruži joj dva crvena karanfila.
- O, kako ste vi pažljivi. Veliko hvala...
Uzbuđena je zbog te pažnje, tako male, ali koja mnogo znači za nju... Prva rola, i prvo cveće... Ona ga meće u naručje, preko leve ruke, kao što prvakinje nose svoje ogromne bukete, saže se, pomirisa, žurno ide pokraj studenta, i sve je lepo za nju u tom trenutku, sve uzvišeno, ovo cveće, ovaj simpatični, siromašni student, koji je zakinuo od večere da bi njoj kupio cveće, makar dva cvetića, ali za nju mnogo značajnija nego veliki buketi junakinje...
Ona priča nervozno, sa onom premijernom nervozom, kad svaki glumac oseća potrebu da s nekim razgovara, da mu dele komplimente, traži društvo, teško mu je u samoći, jer je tek sada za njega važna publika... I Mala okreće razgovor na njenu ulogu, podseća se svakog gesta, svake reči, a student, razumejući njenu uzrujanost, laska joj, i to tako godi srcu male glumice...
Dvorište je mračno, sa onim olukom na sredini, rđavo kaldrmisano. Ona se spotaknu, on je uhvati ispod ruke, doprati do njenih vrata. Ona skide rukavicu, pruži mu ručicu, koju on poljubi i držaše je u svojoj, kao da ne misli da je pusti... Ona poče da je izvlači lagano, ali on joj zadrža i steže vrhove prstiju, ne puštajući je... Sladak trenutak ćutanja i zabune... Ona podiže prema njemu svoje oči, on vide ta dva tamna kruga u noći i lagano spuštaše svoju glavu prema njenom licu, koje se nije odmicalo. Već sve manje i manje odstojanje i topao dah se spojiše u prvi poljubac...
To je bilo divno veče: prva rola, prvo cveće i prvi poljubac na početku glumačke karijere.
Sad Mala dobija uloge. Uvek po desetak reči, više ili manje, sobarice najčešće, a jednog dana dadoše joj da igra pravu damu u salonu... Opet je tako imala da izgovori desetak reči, imala je da se pojavi u večernjoj toaleti, sa dekolteom. To su bili sasvim drugi gestovi, finija dikcija, njoj je trebalo da ljube ruku, gospoda, uz to još jedan tango.
Sad je bila druga nervoza - toaleta, večernja.... Dali su joj dvesta dinara, a šta može da se kupi za dvesta...? Jadna Mala, trči po trgovinama, traži najjeftiniju svilu. Sama će ona to da šije kod jedne krojačice u njenom dvorištu, koja će besplatno da joj pomogne, a ona će joj dati neku kartu za pozorište, kazaće da je za njenu rođaku...
Student je opet bio na galeriji. On je još ranije video toaletu - ona mu je pokazala gotovu, pre nego što će da je spakuje u svoje koferče, i sama je odnese u pozorište. Valjda će i njoj da šalju garderobere da joj donesu toaletu. Imaće ona još dugo da nosi sama to koferče...
Bila je vrlo lepa u toj svojoj jeftinoj haljinici, da je čak reditelj pohvalio: „Imate ukusa, lepo izgledate...” Kako se samo ona ogledala pred velikim ogledalom u garderobi! Pa joj je pomagala i garderoberka da se obuče, ali uvek u onoj garderobi gde su kao u nekoj košnici, gde se mešaju čarape i cipele, sve se ispretura, čitav darmar od haljina njihovih...
To je bila prva predstava gde ju je kritičar spomenuo. Ne da je o njoj pisao, već samo spomenuo njeno ime uz onih nekoliko drugih, sa komplimentom: „bili su dobri” taj i taj, i tu i ona spomenuta pored njih...
Ali, koliko sreće za nju! Ostavila je te novine, jer ih je doneo student, sav srećan.
- O, pa već vas hvale.
Onda su došli i drugi uspesi. Išla je ulicom, prošle su gimnazijalke, jedna je pogleda, i reče onim drugim:
- Je l' te da je bila slatka u onom komadu?...
Do pozorišta, ona je neprekidno slušala te reči... Učinilo joj se da su je i neki muškarci naročito pogledali... Jedan joj dobaci kompliment, i ona je verovala da je sigurno gledao u pozorištu.
Tako su se nizale epizodne role, svaka je donosila ponešto novo, a uvek sekiracije sa toaletama, koje bi već počele da se cepaju na četvrtoj predstavi, i pred svaku predstavu morala je da ih krpi... S tugom je gledala prvakinje, njihove toalete. Jedna se hvalila: „Dvanaest hiljada me koštaju haljine za ovaj komad...” Jest, ali kakve su to bile haljine! One su značile trećinu njenog uspeha, i glumica je morala da ima toalete... A kako i za koje pare ona da kupi? Pa da je samo haljina, nego i cipele, čarape, rukavice, puno sitnica, tašna, cvet, sve to dopunjava igru, kao i ona ogrlica oko vrata...
Jadala se svom studentu, a on je uzdahnuo:
- Što nisam bogat, ja bih vam sve kupio...
- Kako vi da mi kupite, to bi trebalo pozorište da mi kupi...
Ali, u duši, ona je zavidela onim glumicama koje imaju svoje prijatelje ili muževe, pa im oni dodaju za toaletu.
„Kad bih se i ja udala?... Ali za koga? Za studenta. Oh, bili bismo siromašni. A on je tako mio, tako lep, ona bi baš volela da bude njegova žena... A posle, da li bi bila glumica?
Da li bi on dopustio?... A kako je slatko na onoj bini, koliko radosti pružaju aplauzi! Ah, da li će ona dočekati taj dan da onaj aplauz bude samo njen, da joj donese velike korpe cveća, da je izazivaju, da se klanja?”
I ona bi opet kroz onaj pljesak čula najjači od svih - pljesak njenog studenta.
U njoj je puno kombinacija, borbe između ljubavi i scene, puno sitnih bolova, koji prate život glumice od početka.
I uvek jedno isto: samo da dobijem veliku rolu... Pa zašto joj daju? Ona tako lako uči, ona na probi nauči uloge svih glumaca samo slušajući ih. Ona ne bi nikad dopustila reditelju da joj kaže, kao onoj junakinji:
„Molim vas, naučite vašu rolu...” Još je moli, a ona tako jetko odgovara: „Dobro, dobro, naučiću...” Pa ona jedna neće da glumi, nego samo markira, samo govori tekst, jer neće da zamara grlo, čuva se za premijeru, a reditelj ne sme ništa da joj kaže. Zato se na njima malima iskale, izgrde ih, muštraju ih kao osnovčiće, čak ih grde i garderoberke i scenaristi, svi, svi. A one su sve tako dobre, poslušne, umiljate, bile bi u stanju svima u upravi da naprave naklon i poljube ruku... I oni nikad da im daju veliku ulogu nego samo tako.
Pa ipak, desi se neko čudo da i one male dobiju glavnu ulogu.
***
Tako je i Mala nekim čudom dobila glavnu ulogu.
Igrala je epizodnu ulogu u jednom komadu, i dok je slušala junakinju neprestano je uzdisala: zašto meni ne daju da igram tu junakinju? Pred onim svojim malim ogledalom ponavljala je glavnu ulogu, preslišavala se i pred studentom, uveravala ga da bi bolje odigrala od one prvakinje...
I baš pred premijeru razboli se prvakinja.
Šta sad da rade? Predstava rasprodata. Kako da se odlaže? Upravnik, reditelj, direktor drame, svi ljuti, generalna proba ne može da se održi. Otkud baš sad da se razboli?...
U tim okolnostima Mala izađe smelo pred upravnika:
- Ja znam celu njenu rolu napamet, dajte meni da igram. Upravnik se zaprepasti: „Gledaj ovu malu, kako je drska...” Ali ona navaljuje:
- Evo, da probam neke scene, slušajte, ako ne valja, vi ne morate da midate.
I drsko i smelo, Mala poče da igra, unaokolo svi gledaju, pogledaše se i upravnik i reditelj, slegnuše ramenima, došapnuše jedan drugom:
„Izgleda da će biti dobra...” I Mala na juriš dobi ulogu...
To je bio njen trijumf...
Veče za kojim čezne svaka glumica. Njoj upućeni aplauzi, nju izazivaju, klanjanje, galerija se uskomešala...
A kad se završi komad, i odjeknu poslednji aplauzi, scenarista priđe i dade joj pred publikom buket...
To je bio buket od cveća sa pijace, napravljen kod kuće, sa skromnim cvetićima, ali svaki onaj cvet kao da je kroz miris ispovedao iskrenu ljubav siromašnog studenta...
Ona je već izgubila glavu od sreće... Svi joj čestitaju iza kulisa, svi su prosto zaprepašćeni njenom igrom, ona prima ta čestitanja u garderobi, i to ne u onoj gde su bile kao u košnici, već u drugoj, lepšoj, gde je samo nekoliko njih, i ona sama pred svojim ogledalom... Dolaze iz uprave, prilazi joj upravnik, čestita, a što to znači za glumca! Svi oni očekuju taj stisak njegove ruke, one reči „dobro, vrlo dobro, odlično”... jer on ne daje tako lako komplimente, njemu nije potrebno da zavarava glumce pohvalama; a sad hvali Malu, sasvim iskreno, vrlo zadovoljan.
A pred pozorištem je opet sačekao njen student, sav u groznici kao i ona, pun treme, organizator klike, lud i on od oduševljenja, jer ta velika glumica, to je njegova ljubav, samo njegova Mala.
A sutradan kritike, pohvale, veličanje, čitavi stupci o njoj, pa kad kritika odjeknu u publici, svi navališe u pozorište, da uživaju, da aplaudiraju...
I za jednu noć, čudom nekim, Mala ostvari svoj san, i postade - pozorišna prvakinja.
Sada više nema prepreke za njenu karijeru. Ima samo jedna - njeno siromaštvo.
Dobila je veću platu, našla je i lepši stan, i to je bila prva tuga studenta, kad su se rastajali u onom dvorištu. On ju je uvek dočekivao, uvek dopraćao do kuće, uvek bio njena ljubav.
Mala nije više prolazila kroz život nezapažena. Sa svih strana, na ulici, u društvu, obasipana je komplimentima, i ona je počela zbog toga da pati. Biti tako slavljena, a nemati ljudski ni toalete, ni cipele, uvek teškoće oko haljina za scenu, zaduživanje kod trgovaca, cvokotanje zimi u onom tankom zimskom kaputu... Sve to bilo je u disharmoniji sa njenom slavom.
A ona je rasla. Dobijala je već laskava pisma od obožavalaca, bukete ogromne da ih je jedva držala u naručju, i one velike korpe, koje su joj dosezale do ramena. A na drugoj strani, krpljene toalete, pocepane cipele, jeftinu svilu, prepravljene šeširiće.
I tad se pojavi „On” - bogataš, antipatičan, ali bogat, i to u trenutku kad je ona lupala glavu kako da sa ovom sumom novca sašije toaletu za novi komad.
Jer tu je trebalo imati i penjoar, i pidžamu, raskošnu toaletu, dve-tri večernje... Ah, baš toliko toga...
I Mala upade u duševnu borbu... Na jednoj strani on, njen skromni student, sa svojom toplom, velikom ljubavi, na drugoj taj bogataš, koji je darežljivo otvarao svoj buđelar i pružao joj novac za toalete, od kojih je zavisila trećina njenog uspeha i njena karijera.
To je bila borba između pozornice i ljubavi, borba koju preživljava svaka glumica, a pozornica je uvek jača.
***
Sada je grmela sala od aplauza. Nikada Mala nije doživela toliki trijumf. Ona je sva blistala u raskoši svojih toaleta. Dame iz loža s divljenjem su posmatrale kroz lornjet njene ogrtače, pidžamu, skupocene večernje toalete... Ona je bila na pozornici kao princeza, opijena svojom lepotom i uspehom...
A na galeriji je stajao student... Njegove ruke su bile naslonjene na gvozdenu ogradu, i dok su drugi pljeskali, on je grčio prste, stezao onu gvozdenu polugu... Bilo mu je i na duši ledeno, kao što je gvožđe bilo hladno... „Otkud joj ove toalete?... To je skupo...” Sve je pogađao, sve je naslućivao...
Kad su se ugasile sve sijalice, poslednja izađe Mala. Išla je brzo, u skupocenom mantilu... Dođe do ćoška i zastade... Iz jednog auta izađe brzo jedan elegantan gospodin. On joj pritrča, uhvati je za ruku, pomože da se popne u auto... I baš kad je hteo da krene, izađe iz jedne senke student i stade na ivicu trotoara, baš ispred auta... Mala ga ugleda, klim- nu mu glavom, zagnjuri glavu brzo u jastuk, i auto odjuri...
„Bednica!” šaputao je student, stegnutih pesnica i zgrčena srca od bola... U autu, gospodin se naže, uhvati joj ručicu, poljubi i prošaputa:
- Bili ste sjajni!
Mala ne odgovori ništa. Zagleda se u svoj veliki buket od karanfila, i seti se onih prvih karanfila, onda zagnjuri glavu u cvetove, kao da hoće da ih pomiriše, i ostade dugo nad tim buketom, da bi sakrila suze koje su oplakivale iskrenu i toplu ljubav njenog studenta, koju je morala žrtvovati zbog svoje karijere.

AKADEMAC ŽRTVA INTERVJUA
Energično kucanje na vratima. Ah, tako samo kucaju nežne ženske ručice, nervozne i nestrpljive od zime i čekanja. Još nisam ni ručala. Ko li to može biti? Otvaram vrata. Preda mnom visok mladić, visok kao grenadir, s lepim plavim očima. Akademac.
- Vi ste gospođa M...
- Da, ja sam...
- Oprostite što sam ovako rano došao, ali tako sam želeo sa vama da seupoznam.
- Meni je vrlo drago. Akademci su baš zlatni. Izvolite.
- Mi vas svi tako obožavamo.
- Oh, to je divno imati toliko obožavalaca.
- I ja sam rešio, po svaku cenu, da se upoznam sa vama. Vi tako dobropoznajete nas akademce i naš život. Otkuda nas tako poznajete?
- Bože moj, pa dosta je videti vas i na ulici, pa osetiti šta se skriva izavaših očiju... Eto, i vas sada kad gledam, sve mogu da pročitam.
- Pa šta možete da pročitate?
- Da ste udvarač, volite flert a kad postanete potporučnik bićete vrlo opasan i vrlo neveran muškarac.
- I još?
- Da ste vi jedan od onih koji zadaju bol šiparicama a ja dobijam od njihpisma, kao pre neki dan od jedne Dunjice.
- Jeste, mi umemo da budemo vrlo gordi. -A zašto?
- Jer smo shvatili da kad mnogo trčimo za devojkama, one nas muče izavitlavaju, a kad smo hladni one nas više vole...
- Ali kako vi dolazite do poznanstva? Eto, danas imate izlaz samo do četirisata. To je vrlo kratko vreme.
- Ima puno načina... Dansing, korzo, žur... - I razume se, uvek imate podva-tri flerta.
- To je vrlo praktično. Ako se jedna devojka naljuti pa neće da izađe nakorzo po mesec dana, zar da mi tugujemo... Odmah prelazimo u drugu ulicu pokraj drugog prozora...
- Ali to praktikujete vi, narednici i podnarednici. Ali, oni mali su većskromniji. Znate šta sam ja opazio na korzou? Kaplari uvek šetaju u grupama. Idu njih trojica-četvorica i više... Podnarednici su već po dvoje i manje ih ima na korzou. A vas narednika najmanje... Vi se, svakako, izgubite po kućama...
Plave oči lepog akademca se vragolasto smeše. Najednom se uozbilji, pogleda me i progovori prekornim glasom:
- Tako ste nas omalovažavali u onoj pripoveci 'Božični pucanj'. Kazali steda na nama vrede samo pantalone i lakovane čizme.
- A tako, vi ste to shvatili kao da sam htela da vas omalovažim? Ne, nikako. Ja sam htela da iznesem uobraženo precenjivanje jednog studenta, inače ja znam da ste vi vredni kao najvredniji studenti i da se možda ni u jednoj školi ne uči kao na Akademiji.
- Tačno, mi mnogo učimo.
- I zanimljiv je, ipak, vaš život na Akademiji. Ustajete sigurno u pet?
- Pet i četvrt. Kad zvono udari po četiri puta.
- Onda ste malo ljuti... To je jedina vaša prgavost kada vas otrgnu iza sna.
- Da, i dovoljno mi je da mi drugi stane na nogu pa da se posvađam. Ali toje sve trenutno. U pet i tri četvrt smo svi u trpezariji... I posle doručka polovina ode sva srećna zbog razgovora.
- Ah, ti vaši raporti. Za svaku sitnicu, otkinuto dugme, rukavice, šapkaneuredna... Ali zato ste tako čisti i elegantni, što na svaku sitnicu pazite... A kad počinje učenje?
- U osam, pa smo do dvanaest i četvrt svi na času...
- Jeste li vredni đaci?
- Na Akademiji mora da se uči. Nije to kao u drugoj školi, kad hoćešsedneš, nego je određen čas učenja i svako mora da radi... A posle dolazi i jahanje...
- To svi volite.
- Praktične vežbe osvežavaju.
- I daju vam priliku da prošetate kroz varoš. Vi ste, svakako, tako visoki, uprvom redu.
- Ima nas dosta, pa se menjamo, nije lako voditi paradu. Vreme brzo prolazi u razgovoru.
- Ah, vi niste ručali. Molim vas ručajte, ja ću nešto da čitam.
- Ne, ručaću kad vi odete. Bolje mi pričajte o vašim drugovima...
Svaki sigurno ima po neki nadimak.
- Pa vi sve znate.
- Čak i nadimke. Hoćete li da vam ih kažem?
- Molim vas...
- Serdal Jole, Jež, Dragec, Turčin, itd. Kao u svakom internatu. Da nemazadirkivanja ne bi bilo ni veselosti.
- Kod nas u zavodu nema melanholije.
- Sem kad je neko nesrećno zaljubljen i dugo iščekuje pismo... Ili je upritvoru.
- Pritvor nije strašan... Pevamo, sviramo, veselimo se... Navikli smo mi nato...
- I što god ste stariji, sve ste više u pritvoru... Prve godine najviše izlazite,druge manje, treće vrlo retko.
- Ali onda je izlazak još slađi... Lepi akademac pogleda na sat.
- Ah, tri sata a vi još niste ručali.
- Ne mari. Tako ste mi dali lep intervju.
- Intervju?!
- Da, bićete žrtva mog intervjua...
Njegove velike crne zenice, kao dva merdžana, utopljene u plavetnilo dužica gledaju me iznenađeno...
- Razumem vaše iznenađenje... Pomoćnik odeljenja uzima list, čita, vrtiglavom: 'Ah, pronaći ću ja toga što daje intervjue'... I kao da ga gledam, kako nas sve posmatra i traži te lepe plave oči... I čudi se, gde su te lepe plave oči, on ne može ni jedne lepe da pronađe... Razume se, da je žensko pomoćnik odeljenskog, odmah bi pronašao te oči...
-Ah, što ste vi đavo...
- I onda moram priteći u pomoć odeljenskom. 'Dragi gospodine, ne ljutitese, vaš akademac nije ni slutio da će ovaj razgovor biti odštampan. Ako treba nekoga da izvedete na raport, to možete samo mene...' Ah, sad moram ići.
Ustade žalostan.
- Hoćete li mi dopustiti da vas opet posetim?
- Jedne srede, kad imate izlaz, dođite na moj žur, sa vašim drugovima... A sad žurite da ne odocnite... Šta ćete sad da radite kad se vratite?
- Presvlačimo se u staro odelo i idemo na raport.
- Pa šta radite na raportu?
- Prebrojavamo se. Da nije ko zakasnio...
- Ja bih vas sve na drugi raport izvela. Ne da se prebrojavate, već svakida ispriča šta je to posle podne radio i kako se zabavljao.
- To svi ne bismo smeli reći.
Plavi akademac galantno ljubi ruku i, kao uredan đak, odjuri u zavod, da ne bi zakasnio.

NA KOJI NAČIN DA SE UPOZNA SA NJIM?
To je pitanje neprekidno mučilo Perku. Zna ga već toliko vremena, videla ga je prvi put s jeseni, pa je došla zima, proleće, leto i opet jesen - i nikako sa njim da se upozna. Uzalud su mu njene oči govorile da joj se dopada, tako nešto je osećala u njegovom pogledu, ali je on ostajao uporan, kao da mu stvara zadovoljstvo da je pogleda, nasekira, prođe pokraj nje i ode dalje.
Strašni su nekad muškarci. Za njih to nije ništa pogledati jednu ženu, ali za Perku, to je bilo, ništa manje, nego da ceo dan misli na taj pogled.
I da razmišlja kako da se upozna sa njim.
Mislila je prvo: ispustiće pred njim tašnu. On će se sagnuti, dohvatiti je i reći:
- Izvolite. Ona će na to:
- Hvala, gospodine.
A posle, šta bi posle kazala? Sad je najvažnije kako da nastavi razgovor.
Mogla bi reći:
- Nemojte misliti, gospodine, da je ovo ženski 'trik'...
- Kakav 'trik'?
- Pa to što sam ispustila tašnu. Jedan gospodin mi je pričao da žene predmuškarcem ispuštaju maramice, suncobrane, tašne, paketiće, kad hoće sa njima da se upoznaju... I ja zato ne bih pred vama nešto namerno ispuštala.
On bi na to morao da zapita:
- A zašto baš preda mnom ne biste ispustili? Ja bih se na to nasmejala...
- Zato što ste suviše ozbiljni i namršteni.
On bi se nasmejao.
- Ja, namršten?
I tad bi se razgovor nastavio, on biste se sigurno predstavio, i to prvo, najvažnije, upoznavanje sa njim, bilo bi učinjeno.
Plan je već bio gotov, kad, do đavola, jedna prijateljica joj ispriča:
- Zamisli, ispustih ja maramicu pred njim, on je pogleda, pogleda i mene, i toliko je bio drzak, da se nije ni sagnuo da je dohvati, već prođe pokraj mene...
To se isto moglo i njoj desiti i taj plan je potpuno odbacila.
Sad Perka po čitave sate misli ponovo o upoznavanju, a svaka devojka je vrlo energična, i kad nešto naumi, mora da ostvari. Ona ne popušta u borbi, jer iz iskustva zna da pobeđuju one koje umeju da izvrše juriš...
„Da li da mu napišem pismo? Ne. To neću...”
I kako? Što je najinteresantnije, ona mu ne zna ni ime, ni prezime, ni profesiju, apsolutno ništa. I sa onom ženskom detektivskom prirodom, proučava njegov položaj po odelu, ponašanju. Bogat nije, ali nije ni siromah... Elegantan je, mada nema mnogo odela. Pripadao je onoj grupi od oko sedamdeset procenata muškaraca, koji šiju jedno odelo s jeseni, drugo s proleća, čuvaju ga, često peglaju, nastoje da imaju jedne lepe letnje cipele, moderan šešir, modernu mašnu, nisu fićfirići, već mladići koji ili studiraju, ili se bave nekim poslom. Njegovu profesiju nije mogla da odredi. Čas joj se činio kao neki bankarski činovnik, čas samo činovnik u nekom ministarstvu, čas student.
Ono što joj se najviše sviđalo je bila njegova ozbiljnost. Gledao je i druge žene, videla je, ali se nije ni jednoj nasmešio. To ju je tešilo i činilo joj se da nju najduže gleda. I to joj je davalo neke nade, inspirisalo za te planove o upoznavanju.
I jednom, pri rastanku sa jednom prijateljicom, naiđe baš i on, ona pođe dva-tri koraka, okrete se ka prijateljici, dobaci joj glasno:
- Ja idem sutra u pozorište, dođi i ti, baš bih volela da dođeš. Uzmi mesto do mene. Moje je 115.
On je to čuo i ona je htela da on to čuje. Mislila je: može se lako desiti da on dođe i sedne do mene. Da je ona muškarac, sigurno bi tako učinila. Odmah bi odjurila do pozorišta i tražila mesto 114 ili 116. Ako tu ne bi bilo, onda u blizini, da bi videla svoju simpatiju.
Te večeri pripremala je vrlo brižljivo svoju toaletu, htela je da bude lepša nego ikad, jer se nadala. Čemu? Ni sama nije znala, nije smela da veruje a opet je očekivala. Došla je baš u onom trenutku kad je razvodnik zatvarao vrata i svetlost se gasila u sali... Ušla je, sela na svoje mesto, i pogledala oko sebe. S jedne strane sedela je jedna proseda dama a sa druge strane debeli gospodin.
Njega nigde ni od korova.
Bila je ljuta. Tamo na pozornici govorili su nešto, a ona je govorila sebi: „Zar nije mogao da dođe? Baš sam mu napomenula...” Jedan drugi glas joj je šaputao, da bi je utešio: „Možda je imao neka posla...” Posla? Kakva posla. Ma šta radio, muškarac je slobodan u osam. Nije hteo da dođe. Zato ga više neće ni pogledati... To je svršeno.
Na pozornici se odvija predstava. Njena ljutita bujica misli odlazi, ona počinje pažljivije da sluša, malo umirena, i „on” se gubi iz njene svesti. Pri povratku kući, dok se svlači, ostavlja svoju toaletu, ona je već mirna, već zaboravlja onu svoju odluku da ga neće pogledati. Usledilo je jedno pravdanje: „Ko zna da li je imao novaca? Možda nema ni odelo za pozorište?... Šta, nema odela?!”, naljuti se ona. „Ono teget mu je lepo. Nisu svi u smokingu...”
I tako misli naleću, jedna ga opravdava, druga napada. Ipak, izvodi zaključak:
„Ne umemo mi devojke da mislimo. Zovnemo tako u bioskop muškarca. Siromah, ako nema novca. Eto i ja, lako mi je, kupila kartu devojka, pa hoće da i on kupi kartu...”
I sada je sasvim opravdan, njena odluka pokolebana, a plan o upoznavanju opet na dnevnom redu.
To je neprestano muči. Kako da ga ne vidi ni sa jednim njenim poznanikom? Bar da preko nekoga dođe u kontakt s njim.
I zanima je kako mu je ime. Volela bi da se zove Branko. To mu tako odgovara... Ali kad bi bio neki Sima, Žika? Uh, to su staromodna imena... Dala bi mu još i ime Ljubiša... Staša joj se ne sviđa. Ne izgleda joj ozbiljno. Ili, na primer, Mima. Bože, što je glupo tako zvati muškarca. Čisto zvuči kao kad bi se kazalo mama, ali ne oštro, nego otegnuto, što znači šonja. Više bi volela da je Boško, ili Bora... To liči na muško ime... Kako nekad roditelji daju glupe deminutive. Zovu muškarca Bobi. Tako se samo može zvati kuče.
Ovaj njen dečko mora imati muško ime. Volela bi kad bi se zvao Gradimir. To je lepo, onda bi ga ona zvala Grado...
Što ga nikad niko ne vikne na ulici: „Ej, Grado, ili kako bude, čekaj nešto da ti kažem!”?
Uzalud se ona nada i čezne za njim, toliko čezne, da će se još razboleti. Postala je kapriciozna i melanholična. I zažali što nije muškarac. Ah, to pravo što imaju muškarci da trče za ženom, to se ne da nadoknaditi. Eto, on ima pravo da potrči za njom, da joj priđe, zaustavi je: „Pardon, gospođice”... A kako bi ona smela njemu da kaže: „Pardon, gospodine”? Još da je ismeje i ponizi... Može da ismeje i žena muškarca, ali to njemu ne može ništa da naudi, može da ga i ne uvredi, on je na to navikao... A žena, njena sujeta, kako bi to podnela? Muškarcu se odmah ne bi dopala zbog te slobode. On ne bi shvatio da ga ona voli, da je zato prišla, već bi to shvatio kao nametanje, nasrtljivost i to odbija muškarca od žene. A sirotim devojkama ništa drugo ne ostaje, nego da uzdahnu, pogledaju, nasmeše se, okrenu, ili pišu pisma...
A ona je uradila još i ovo. Šetala je sa jednom prijateljicom. I ona nekako smisli i udesi da baš u njegovom pravcu izgovori ove reči: „Oh, ja ga mnogo volim”... A taj što ga voli bio je jedan njen šeširić, ali ona je napravila aluziju na toga nazovi Gradu.
On je čuo, a ona je očekivala dejstvo tih reči. I ništa. Prošao je, pogledao je i otišao.
Glupak jedan, uobraženko! Da, uobražen je. I ukoliko je on uobraženiji, toliko je ona luđa za njim.
Ide ulicom, prolaze toliki muškarci pored nje, ona ih pogleda mehanički i preko tih dvadeset glava, uvek traži ona dva lepa oka, da se susretne sa njima.
Možda je ona plašljiva, možda i gorda. Ko zna? Ali ona jedno zna, ona je glupa. Da, to je glupost, čeznuti i uzdisati. Sva se pretvorila u čežnju za njim. Da li još ima ovako glupih devojaka? Ima, sigurno. Sve smo mi sentimentalne. Priča se, moderna devojka. Kakav modernizam? Valjda zato što igramo tango, tenis, šetamo same, posećujemo bioskop i ljubakamo se. A sve plačemo, plačemo, prosto nekad cvilimo za muškarcem. Ja ne cvilim, ali se ljutim, uzdišem, hoću nešto, a ne smem... Zar bih ja za sebe smela reći da sam moderna devojka kad godinu dana nemam načina da se upoznam s jednim muškarcem. Pa to je isto kao u osamnaestom veku... Mi sve, devojke, imamo pomalo u sebi nešto iz tog veka. Razlikujemo se od devojaka toga doba po tome što ćemo izaći i po kiši, i snegu i vetru.
Eto, i onoga dana kada je strašno fijukao vetar, onaj besni, neumorni, što se uvija oko kratkih suknjica žena, šiba im noge, skida s glave šeširiće, Perka je izašla. Ispred nje ide jedna dama. Vetar se okomio na nju, oko nogu, suknjice, šešira, skida ga s glave, on polete, a za njim poleteše muškarci.
Jedna ideja joj sinu. Oh, kad bi tako poleteo njen šeširić s glave, a on, taj njen Branko, ili Grada, naiđe, pa poleti za šeširićem.
Čitava konverzacija otpoče u njoj...
- Oh, vas je baš namučio moj šešir...
- Nije to ništa...
- Izvinite, molim vas. Baš je grozan ovaj vetar. Svakako da bi se tadapredstavio.
I on naiđe, a njen šeširić, kao za inat, učvrstio se na glavi kao da je lepkom prilepljen. Ništa, baš ništa se ne desi.
Glupo, glupo je sve. Čak i ti pogledi. Šta je to? Pogledam ga, pogleda me,
a prođemo jedno pokraj drugoga. Postaje već i dosadno i nervira. Da je nešto novo, neka promena, neki doživljaj. Ma kakav događajčić, samo da mu čuje glas...
Glas? Bože, da li on govori, kakva li mu je dikcija...? Kad bi šuškao ili mucao, kako bi se razočarala. Dikcija može da ubije najlepše oči... Perka voli muževan, dubok glas, finu dikciju, bez primesa lokalnog. Ovi Beograđani svi lepo govore. Ali ne oni što se maze, afektiraju, kao žensko. Ne, muškarac mora imati i mušku dikciju. Da se oseti u njemu energičnost, temperament.
Ona ništa ne zna o ovome muškarcu. Niti će ga ikad čuti... Sve je to glupo.
Pitanje je i to: „Da li je on voli? Voli?”
To je ono poslednje. Prvo je: da li mu se dopada? To je moguće, ona je lepa, nju svi gledaju, gleda je i on, drski su prema njoj, trče za njom, samo on nije drzak i neće da potrči. Zašto? To je muči i to što je muči stvara njenu čežnju. Kao da ovaj zna sve tajne kojima se osvaja žena. Niti govori, niti trči, a osvaja da bi mu pozavideli na uspehu svi oni koji trče za njom... To nju ne veseli, čini joj se da nema ni jedan jedini uspeh, kad ne može njega da osvoji. Osvoji? Kakvo osvajanje?! Ona nema načina sa njim ni da se upozna. A svuda ga je tražila. Na matineu, po bioskopima, u gardijskom domu, čak na Veliki petak, proletos, dva sata je odstojala u crkvi, u nadi da će on naići, jer muškarci tada dolaze u crkvu, možda jedan, jedini put u godini. Ali i tu ga nije videla.
Samo ga viđa na ulici i nigde više.
***
Perki je došla u goste drugarica iz unutrašnjosti. Upoznale su se letos u banji i sprijateljile kako samo mogu mlade devojke. Odmah su ispričale jedna drugoj sve svoje tajne. Njena prijateljica Lila je bila zaljubljena u jednog svog zemljaka, koji je radio u Beogradu kao inženjer, voleli su se mnogo i roditelji, i njegovi i njeni, želeli su taj brak.
Došla je u goste Perki i sad će je upoznati sa njim. Još u banji govorila je o njemu sa obožavanjem i čim je stigla u Beograd, već sutradan pošla je sa
Perkom u šetnju da se nađe sa njim, jer je on trebalo da je čeka kod „Moskve”...
Išle su veselo, pričale, smejale se, kao sve mlade devojke.
- Tako volim što si došla - govorila je Perka.
- A i ti moraš kod mene doći. Moja mama te mnogo voli. Ah - uzviknu ona
- eno ga Mića!
Perka pogleda, zastade, nešto kao da joj se sledi u grudima, pa onda neka toplina jurnu u obraze, i ona zastade, ukočeno gledajući mladića.
To je bio njen Branko ili Grada, a sad Milutin Janković ili, kako uzviknu Lila, Mića...
Sva srećna, Lila je govorila:
- To je Mića, ovo je moja prijateljica o kojoj sam ti pričala. Perka pružiruku i prošaputa:
- Ja iz viđenja poznajem gospodina.
- Da, i ja vas... Pođoše sve troje...
Perka je ćutala pokraj njih, sa nekim teškim bolom u grudima. Bila je to ljubomora i bol, nekakva tuga i razočaranje... On voli drugu, i to njenu prijateljicu, zato joj nije ni prilazio... iako ga je ona onoliko gledala... Kako je srećna ova Lila... I tada pogleda svoju prijateljicu, da vidi koja je lepša od njih dveju i zažele da ona bude lepša od nje i zamrze tu palančanku, koja je bila jača od nje i držala u svojim rukama srce ovog lepog muškarca. Šta mu se na njoj toliko sviđalo? Htela je da vidi kakav mu je ukus. I nešto radosno blesnu u njoj, zlurado, pakosno.
I on je mene gledao, više nego obično što se gleda. Mi imamo jednu tajnu, tajnu tog gledanja i tih nemih pogleda, koji su ipak reči, jer govore... On je njoj govorio očima da mu se dopada. Da, to je mogla da oseti. Dopadala mu se. Ona je to već shvatila kao jedno malo neverstvo. I to neverstvo je bila jedina veza između njih, koju je ona htela da učvrsti, oživi. Ona hoće da on nju prevari, hoće da ga otme od nje. Ona ima na to prava, jer nije slutila da je on simpatija njene prijateljice, i koliko njoj pripada isto toliko je i njen, jer ga je ona u svojim mislima prisvajala, obožavala, volela, čeznula za njim... I zar sad sve to da sruši? Zašto? Zbog svoje prijateljice... One su sad suparnice i prijateljstva nema više. Sad će se boriti oko njega, pa koja pobedi... Da li će samo moći, to je pitanje. Da li su oni njegovi pogledi samo deseti deo one ljubavi, koju je imao za Lilu? Na čemu ona može da zasniva te nade? Da li samo na njegovim pogledima, koje muškarac baca na svaku ženu? On ne može bez toga da živi, jednu čuva za sebe, a sve druge mami i laska mu da ga gledaju... Možda je i ona laskala njegovoj muškoj sujeti. Samo laskala... Oh, ako je to. Ne, to nije. Ona hoće da vidi, okreće se, pogleda njegove oči, zadrhta, zbuni se, okrete pogled da sakrije zbunjenost od Lile... Ona hoće da on to vidi, da oseti njeno uzbuđenje. Sad je on tu, u domašaju njenih čari, njenog glasa, usana, daha... I ona ga sluša, muževan glas njegov, dubok, topao... Sve je kao što je zamišljala o njemu... I opet je sve daleko, i sad manje nego ikad zna šta je u njegovom srcu... Lila poče da priča, sva srećna, a oni, oboje, ćute, i to što on ćuti, nju zbunjuje. Zašto ćuti, šta je u njemu? Da li se oseća kao krivac ili kao njen saučesnik? Da li se on boji njene blizine, da li zbog toga nije hteo da joj priđe?
O, ako je to, ona će biti najsrećnija, ona će ga oteti. Mora ga oteti... To je jedini muškarac koji se njoj dopada i ona ima prava na njega. Samo ako on bude hteo polagati svoje pravo na nju. To da dozna, samo to.
Rastaju se, on ih je ispratio do kuće, pruža ruku Lili, ljubi je, uzima Perkinu, prinosi svojim usnama, i ona oseća jedan topao stisak ruke, mek, diskretan. Opijena je, uleće u kuću, sad je vesela, sad ona priča, onaj stisak njegove ruke svu je prožima, uzrujava, htela bi da peva, da plače, zagrli drugaricu, ljubi je, govori da je srećna što je došla. I Lila je srećna, obe ispunjava neka misao, misao o ljubavi, i u tu ljubav upliće se jedan čovek, za koga će one da se bore, pri tom jedna ne zna svu opasnost koja joj preti, ne zna šta je danas učinila. Koliku fatalnost njoj priprema taj susret...
Legle su u postelju, san ih hvata... Rečenice su sve ređe, i Lila se već utišava. Opet se budi, govori:
- Je li da je divan?
- Divan je.
- Ti si ga viđala. Reci mi iskreno, je li skroman? Mogla si da ga oceniš.
- Vrlo skroman. Nisam ga nikad videla ni sa jednom devojkom.
- Ah, znam da me voli. Ti ćeš mi sada pričati sve o njemu.
- Hoću...
Lila ućuta, a Perka još leži budna. Kovitlac misli joj je u glavi rađao ljubomoru i zavist... Da li da ga otme, da li da ga napusti?... Zašto da ga napusti? Ona ima isto toliko prava da voli kao i ova Lila. Ima prava. Ali, ako on prema njoj ništa ne oseća? Kakve je dokaze dao o svojim osećanjima? Samo poglede, i večeras ovaj malo jači stisak ruke. Šta je to značilo, šta je time hteo reći?
Jedan auto projuri ulicom, zatrese kuću. Lila se promeškolji u postelji, zovnu je:
- Perka, spavaš li?
- Ne spavam.
- Znaš, htela sam da ti kažem, dobila si kompliment od Miće. Večeras kadsi ušla u apoteku, a mi te čekali na ulici, on kaže: 'Simpatična devojka'.
- I on je simpatičan - prošaputa Perka. Ućutaše, opet, posle nekoliko rečenica...
Lila se okrete na drugu stranu, Perka pomisli: „Ne spava, misli na njega. Nijedna ne može da spava zbog njega. 'Simpatična devojka', ponovi u sebi. Zašto joj je to kazao? Možda da joj učini zadovoljstvo što sam njena drugarica, a možda je osetio potrebu da joj kaže jedan kompliment za mene... Ah, ne mogu da ga zaboravim, ne mogu, ne dam ga, oteću joj ga... Oteti? Da li je moguće... On nju voli, a ja mu se možda dopadam... Zar toga nema u životu? Želeo bi da se provodi sa mnom, a nju će uzeti za ženu. Da li sam ja jača da nju istisnem?... Ne, ja neću ništa podmuklo, ja hoću sve da joj kažem, da joj se ispovedim. Reći ću joj:
'Volim ga, nisam znala da je to tvoj Mića, zaljubila sam se u njega, ja ti moram reći. Moram...' Zovnu je:
- Lila!
Ona ne odgovori. Lila je spavala.
Perka se okrete na drugu stranu. Koješta, zašto da joj pričam, zašto da se ispovedam? Ona će otići, on ostaje, i ja ostajem. Sad se poznajemo, videćemo se, ko zna kako će se sve razviti...
Opet se nervozno okrete u postelji, pogleda Lilu. Ona je spavala, sijalica je bacala snopove svetlosti na njeno lice. Bila je lepa. Perka je posmatrala. „Naivna je i iskrena, bila bih rđava kad bih joj ga otimala. Ne, neću joj ga oteti. Ona ima više prava na njega... Ah, kako je srećna. Zašto to da bude njena ljubav, zašto baš on, što nije neko drugi?... Zbog čega baš taj lepi mladić za kojim toliko čeznem?...”
Oseti bol, nešto joj steže grlo, ona zatvori oči, zagnjuri glavu u jastuk i zaplaka, zaplaka boreći se između ljubavi i prijateljstva.

 

ISTORIJA MALE ČINOVNICE
U predsoblju čovek stavi crnu masku na lice, naglo otvori vrata i upade u garsonjeru svog druga.
- Pogledaj, zar ne izgledam sjajno? Niko me neće prepoznati. Najednomse trže.
- Šta, ti još nisi gotov? Pa šta čekaš? Hajde, brže se oblači.
- Ne, ja neću da idem.
- Gle, šta se sad tu izmotavaš? Zašto da ne ideš? Pa ti si me i terao daidem na ovaj maskenbal.
- Jesam, ali nisam znao da ću biti ovako neraspoložen.
- Nemoj da teraš komediju. Kakvo neraspoloženje?
- Bogami ti kažem da ne mogu da idem.
- Pa dobro, objasni mi zašto ne možeš da ideš.
- Evo, pročitaj ovo u novinama... Ne, ne to, već ovo o samoubistvu. Mladić u kostimu za maskenbal je čitao: „Desanka Jovanović izvršila je samoubistvo, popivši veću količinu sublimata.”
- Pa kakve ti veze imaš sa ovom Desankom?... Da nije to bila neka, onakotvoja... A, sigurno si je upropastio, pa joj je palo na pamet da se ubije...
- Nemoj da govoriš gluposti. Ja nikad nisam upropašćavao devojke...
Nemam za to potrebe...
- Onda je bila zaljubljena u tebe.
- Tako nešto, možda...
- I ti sad patiš što se ona ubila! Gluposti! Ako bi se sve devojke koje sezaljube u nas ubijale, ih, što bi tu bilo puno samoubistava...
- Ostavi, molim te, nisam raspoložen za šalu. Nije se ubila zbog mene, tuje više socijalni uzrok, ali se osećam pomalo krivcem, osećam žalost prema toj devojci, koja je jedna od onih što neopaženo prolaze pokraj nas muškaraca, mi ih i ne vidimo, trčimo i zabavljamo se sa kojekakvim koketama i kokotama, koje nas pljačkaju i pumpaju, a pokraj nas prolaze mlade devojke, istinski zaljubljene, prefinjene duše...
- Šta mi ti sad tu sentimentališeš? Fina duša i ne znam šta još. Žena ježena, sve su jednake, sve jedno te isto žele...
- Varaš se. Nisu sve žene iste. Mi hoćemo tako da ih gledamo, zato što unjima gledamo samo ženku i ništa više.
- Pa dobro, u čemu je stvar? Ispričaj mi. Mladić pogleda na sat.
- Imamo još vremena, ajde pričaj... Gde si se upoznao sa tom Desankom?
- To je bila jedna mlada, simpatična devojka, koju sam uvek sretao, ujedno isto doba dana, na jednom mostu. Mislio sam da je neka činovnica koja svakog dana u isto vreme izlazi iz nadleštva, i kako sam i ja izlazio iz kancelarije, morali smo se sresti. U početku je nisam ni opažao. Posle mi je palo u oči da mi ona uvek dobaci po jedan sentimentalni pogled... Pomislio bih na nju samo tada kad je sretnem, a čim bih se udaljio, zaboravljao bih je... Koliko žena nam dobaci razne poglede, zar može muškarac svih da se seti? Kibicovanje je zabava i razonoda na ulici, trenutna samo, i dok se okreneš ti već tražiš druge oči. Ali, kad srećeš jednu istu osobu stalno, ti se navikneš, i očekuješ da je u tom trenutku vidiš. Nije bila od onih devojaka za kojima ćeš da potrčiš, i koje te impresioniraju na prvi pogled... Gledao sam je onako kao kad gledaš iz tramvaja izloge, čitaš po stoti put firme, nekad mi se činilo da čak i zaboravim da je pogledam. Nisam imao naročitog interesa za nju, više sam je gledao da vidim da li ona mene gleda, nego što je meni činilo zadovoljstvo da ja nju pogledam. Nikad mi nije padalo na pamet da pođem za njom, čak ni da je pratim, da sklopim poznanstvo. Prolazila je pokraj mene, kao stotinu drugih žena, ne izdvajajući se ničim, ni nekom upadljivom toaletom, niti lepotom. Znao sam da će me uvek pogledati i toliko sam mogao da joj uzvratim, tek pogled. To me ništa nije koštalo.
Jedne večeri, vraćajući se iz kancelarije, opet se sudarili sa njom. Ona zastade malo, sva zbunjena, ja pođoh jedan korak, onda se okretoh, okrete se i ona i bojažljivo izgovori:
- Pardon, gospodine...
- Izvolite...
Ja joj priđoh...
- Vi ste nešto želeli, gospođice...
Ona je stajala sva zbunjena i jedva promuca:
- Oprostite, znam da će vas iznenaditi moja sloboda, ali ja sam želela...Želela sam sa vama da se upoznam...
- Meni je prijatno - odgovorih ja kavaljerski, malo sam bio i iznenađen iodmah sam pomislio: „Gledaj, pa ovo nije neka svetica, kad ona prva prilazi muškarcu...” Pogledah je malo bolje i videh da je to lepa devojka. Imala je duguljaste crne, melanholične oči, kosu sa plavkastim sjajem, pravilan nosić, fina sočna usta... Da bih je oslobodio, počeh razgovor:
- Ja vas često viđam, vi ste sigurno činovnica?
- Da, činovnica... Vama je sigurno čudno što sam vam prišla, ali ja samželela da se upoznam sa vama, tako sam priželjkivala da čujem vaš glas...
Ja se nasmejah. I sad ja počeh sa komplimentima i lažima:
- I ja sam vas opazio i tako ste mi se dopali, pitao sam se ko ste i više putasam hteo da vam priđem... Ona je slušala i prošaputa:
- Kako vam je mek glas, govorite, govorite još...
Zastadoh u senci jedne kuće... Ona me je gledala melanholičnim očima...
Sva se strese, pokri oči, onda spusti ruke i pogleda me...
„Ovo je neka histerična devojka”, pomislih u sebi.
Ona me pogleda i progovori nekim tihim bezvučnim glasom:
- Kako imate lepe oči!
Taj njen kompliment dade mi slobode. Stojeći ispred nje, ja uhvatih njene ruke i stigoh - uh...
- Dajte da ja vidim vaše oči...
Unesoh joj se u lice i osetih kako sva zadrhta i strese se... Otrže ruke, pođe nekoliko koraka, onda zastade nasloni se na jedno drvo...
- Ah, tako mi je teško - šaputala je. - Oprostite, tako sam uzbuđena... I opetmi se zagleda u lice, raširenih očiju, iznenađenih, čudnih...
- Zašto ste uzbuđeni? - pitao sam šapatom, prilazeći joj sve bliže.
- Zato... zato... ah, ostavite, ne mogu da kažem. Zbogom.
- Ah, ne, hoću da mi kažete - navaljivao sam. - Hajde, recite, zašto?
- Zato... što vas volim...
Držao sam je za ruke i osećao sam kako joj gore, kako mi steže prste. Ja sam se naginjao prema njenom licu, hteo sam da je poljubim, ona se otrže, pođe, priđe mi opet i, nervozno drhteći, šapnu mi isprekidanim glasom:
- Hoćete li sutra da se vidimo?
- Hoću. U isto doba?
- Da, ovako, kao večeras... Ali ne, malo kasnije. Ja neću sutra da idem ukancelariju, poći ću od kuće. Hoćete li biti ovde na istom mestu...?
- Hoću...
Htedoh da je poljubim ali se ona otrže i ode... - I ti si sutradan otišao na sastanak, je li?
- Ne, nisam... Prvo sam hteo, posle sam se predomislio. Verovao sam daje neka histerična devojka, ili sentimentalna. U svakom slučaju, nisam hteo avanturu. Žena koja prva izjavljuje ljubav muškarcu, odmah umanjuje svoju draž... Neka mala činovnica koja hoće da se provodi, ili da hvata muškarca. A ti znaš da sam ja voleo izazovne, drske žene, provokativne, one su me dražile, još ako su umele da me zavitlavaju, mogle su se pohvaliti da me drže u svojoj vlasti bar tri meseca... To je bio najduži rok mojih ljubavnica. I baš tih dana sam očekivao Lolu, onu obesnu donžuanku, duhovitu, inteligentnu i šarmantno blaziranu, oko koje je uvek bio čopor muškaraca. I onda pretpostavljaš da nisam hteo da propustim sastanak sa Lolom zbog te male činovnice.
- I ona se zato ubila?
- Čekaj, čućeš... Više je nisam video. Prošlo je dva dana i juče pročitah unovinama o njenom samoubistvu. A jutros, evo, ovo sam pismo dobio od nje...
Imaš još vremena, čekaj da ti pročitam...
- Ajde, baš da čujem. Još si postao junak nekog romana.
- Socijalnog romana. Mladić poče da čita:
„Dragi gospodine,
Znam da vas je iznenadio moj postupak, moja sloboda. Koliko mi je trebalo hrabrosti da vam priđem, ali to je moja poslednja hrabrost u životu... poslednja... Zato sam vam i prišla... Htela sam da čujem vaš glas, da vidim vaše oči, koje su uvek bile kao reflektor u sumornom životu jedne male beznačajne činovnice... Vi me niste ni zapažali iako sam prolazila pokraj vas... Videla sam vas prvi put kad ste išli sa jednim mladićem... Pogledali ste me, nasmešili ste mi se, raširili oči, kao da govorite: 'Gle, ova mala...' Tako se meni činilo, to sam pročitala i ponela u svesti vaš pogled... Sretala sam vas posle, često, nekad svakog dana... Kako sam uvek očekivala taj trenutak da vas vidim na ulici! O njemu sam snevala od jutra do mraka u onoj monotonoj, jednoličnoj kancelariji nad mojim aktima, nad pisaćom mašinom... 0, koliko je takvih malih činovnica kojima kancelarijski sto osvetljava sjaj očiju za kojima one čeznu, uzdišu, bojažljivo, bez nade, pa opet zadovoljne što imaju jedne oči, koje će opet videti, danas, i sutra, i prekosutra... I ja sam bila jedno takvo biće, za vas možda neznatno, neopaženo... Gledali ste me ponekad i meni se činilo da me ne vidite, da sam za vas samo jedna stvarčica, jedna tačka na udici, pokraj koje prolazite i letimice bacite pogled, slučajan, nemaran, nezainteresovan. Pa ipak, ja sam bila srećna, srećna da vas samo vidim, srećna u onom iščekivanju i približavanju vama, kad mi se u daljini ukazivala vaša silueta i stupala ka meni... Oh, vi ste bili za mene čitav svet, s vama sam razgovarala, pričala vam svoje patnje, bolove, poveravala vam usamljenost, u mojoj sobici, zimskih večeri, kad sam sedela uz peć, grejući promrzle prste. S vama sam razgovarala, jadala se na tegobe moga činovničkog života, prekore šefova, iznosila vam moje strepnje u toj borbi za opstanak... Vi to možda niste osetili, možda ne znate za sve te borbe života, a moj nežni, slabi organizam već se povio pod teretom straha da ne izgubim i ovo mesto, koje imam... I tada sam uvek želela da vas vidim, da osetim sjaj vašeg lepog pogleda, koji me je grejao u ovoj životnoj studeni... Sanjala sam snove o vama, želela da mi budete drug, zaštitnik... Ne, nisam sanjala o ljubavi i braku... To je tako daleko od mene, ali biti pokraj vas, šetati, razgovarati, slušati vaše reči... Oh, to želi svaka mala činovnica... Da izađe iz svoje kancelarije, da je neko sačeka, da mu se poveri, potraži savet, moralnu potporu... Ali, toga nema. Mi smo žene u očima muškaraca samo ljubavnice... Drugarice nikad. I živimo bez prijateljstva, bez drugarstva, prepuštene same sebi, ostavljene vihoru života i borbi... Ja sam već osećala oko sebe taj vihor, vihor otpuštanja sa posla, drhtala sam, strepela bespomoćna, sama, očajna, iznurena... I kroz taj vihor, samo sam videla vas, vaše oči, to me je malo podizalo, bar za neki trenutak, da mogu da zaspim sa slatkim uspomenama na vas, da mogu da se probudim i opet smognem snage uđem u taj vihor... A koliko puta, mi vi niste dali ni taj pogled, tu jednu jedinu radost u mome životu... Prolazili ste pokraj mene kao da me ne vidite, a ja sam nastavljala svoj put, oborene glave, tužnih očiju, i sve ono bolno, teško, mučno u životu, bilo je još teže i ja sam se povijala i išla lagano, osećala sam da po-sustajem, da padam.
Šta sve znači jedan pogled i jedan susret...
I dolazilo mi je da vam priđem, da vas zaustavim, da vam ispričam sve svoje patnje... A koliko ih je bilo u mome životu... Bez roditelja, bez ikoga, bez ljubavi, bez radosti...
Ništa drugo nisam imala nego samo vaše oči i vaš pogled...
Zar to nije žalosno...? Druge žene imaju sjaj, luksuz, udvaraju im se i žive okružene laskanjem, ljubavlju... A ja sam mala činovnica, koja nema ništa od života... Kancelarija, moj put do kuće, a na tom putu samo vi, nepoznati, nezainteresovani, ravnodušni...
Pa opet, ja sam vas volela. Ko može objasniti sve tajne srca? Zašto sam vas volela? Ne znam... Zbog lepote vaših očiju, zbog susreta određenog trenutka, svakog dana, zbog te radosti, koju mi je donosio taj momenat... Volela sam vas, bili ste mi drag prijatelj... Ulepšala sam sve u vama maštom mog jadnog života... Bili ste za mene najbolji mladić i takvog sam vas volela i htela da zadržim zauvek u svom srcu. A dokle, nisam znala... Nisam smela ni da mislim na poznanstvo. Čeznula sam da vam čujem makar samo jednu jedinu reč, a strepela sam od te reči da se ne rasprše svi moji snovi, da mi ne ostanete gruba proza, da se ne izgubite, a ja da ostanem sama, sama usred četiri gola zida monotone kancelarije...
Ali, došao je strašan dan. Saopštili su mi da sam od prvog otpuštena...
Otkaz?! To je za mene značilo smrt... I ja sam resila: ubiću se...
A ubiti se značilo je rastati se sa vama. Rastati, a ne čuti vaš glas, ne doživeti stisak vaše ruke, ne osetiti vaš dah...
Ne, ja to neću... Ja sam vas morala čuti, razgovarati sa vama, biti vaša... Biti vaša a posle neka dođe smrt...
I onda sam vam prišla, da vas čujem, da osetim vaš zagrljaj, a posle umrem...
Sutradan sam izašla...
Žurila sam vam u susret, u susret vama i ljubavi, htela sam da budem vaša, prvi put u životu da pripadnem muškarcu, da se do kraja pokorim svim zakonima prirode, da okusim, pred smrt, sve slasti.
Ali, vi niste došli...
Maloj, izmorenoj činovnici, sudbina je dodelila njen deo života: raditi i umreti, sama, željna radosti.
I ja umirem bez ljubavi. Nisam je upoznala, a možda je mnogo drugih koji je neće osetiti kao ni ja...
I evo, čaša sa otrovom je na stolu... Još samo nekoliko trenutaka i sve će se svršiti... I ja prikupljam poslednje trenutke života, poslednji dah, da ga kroz ovo pismo pošaljem vama...
Hoću da izgovorim ovu slatku reč: Volim...
Ipak sam bila srećna... Čula sam vaše reči, osetila stisak vaše ruke... Toliko mi je dosuđeno sreće u životu. I ja sam govorila sebi: bila si mala činovnica, beznačajna, izmučena, zadovoljna time što si svakog dana dobijala po jedan sjajan pogled.
I sad vidim te vaše sjajne oči i gledaću ih dokle grč bolova ne presavije moje telo i ropac ne uguši krik ljubavi i života...”
***
Mladić završi pismo i ostade zamišljen... Njegov drug ustade.
- Sentimentalna istorija kakvih je danas mnogo... Nisi ništa kriv i zato možeš slobodno da ideš na maskenbal. Ja ti izjavljujem saučešće a sad se spremaj... I Lola će doći, sprema ti jedno iznenađenje.
Mladić ga pogleda prezrivo:
- Nisam verovao da si tako bezdušan.
- A ti si sigurno duševniji od mene? Ja smatram da je glupo da se žalostiš... Ubila se, pa ništa. Trebalo je da nađe nekog ljubavnika da je izdržava, pa ne bi učinila tu glupost. Svakako da je ona na tebe i mislila i da je došla na sastanak sutradan, ne bi se ubila, ako bi se ti sažalio da je finansiraš ili joj nađeš posao... Istina, Lola te je dobro opljačkala, pa zašto ne bi i ona... Ali, bolje što se nisi tu zapetljao. To ima da zahvališ Loli... Ali, znaš ko će još večeras biti? Ona Zagrepčanka... Kobra!... Ah, rešio sam da je osvojim, ako mi je ti ne preotmeš... No, pa šta čekaš?
Mladić je nepomično sedeo.
- Nećeš, baš si budala. Nisam nikad mogao da zamislim da možeš bititoliko sentimentalan... Idi bestraga! Neću više ni da te molim. Zbogom! Ispričaću Loli za taj slučaj. Bar ćemo ti se slatko smejati i poslaćemo ti sutra crni flor... Hajde, do viđenja...
Prolazeći pokraj otvorenog šifonjera, mladić zastade:
- Kladio bih se da je ono Lolina pidžama!
Izvuče iz šifonjera jednu prozirnu, tananu, svilenu pidžamu.
- Ala lepo miriše njen parfem! Micuko!
Baci pidžamu pravo u lice svom drugu i odjuri iz sobe, zalupivši vratima.
Mladić je i dalje sedeo zamišljen. Ustade najednom, pogleda onu pidžamu na podu, napravi grimasu, zgazi je nogom i odgurnu čak ispod kreveta.

RANDEVU
Gospodin je stajao u nedoumici pred otvorenim šifonjerom: koje odelo da obuče? Kicoš je, poznajući sve moderne boje i krojeve uz pomoć svog veštog krojača, umeo da istakne i svoja lepa ramena i dobar stas, koji je, i pored punih pet decenija i još dve godine, bio očuvan, sa vitalnošću koja je bila u srazmeri sa tim godinama. Pomerao je vešalice i zagledao jedno po jedno odelo. Braon mu je davalo starački ton; teget, suviše zvanično a uz taj zagasit ton jače se markiraju boje. Grao je najviše odgovaralo njegovoj prosedoj kosi, koja je imala jedan beo potez na slepoočnicama. Lice je uvek svežije uz te svetle boje. I on reši to da obuče. Izvadi iz šifonjera, prebaci preko stolice, zagleda se u šav na pantalonama, koji je uvek morao biti besprekoran, pregleda mašne koje su visile na onoj pantljici na vratima šifonjera iznutra, bile su raznih šara, svemogućih boja, zvanične i nezvanične, mladićke, čak i koketne, jer po muškoj mašni najbolje se vidi ukus i spremnost na koketeriju svakog muškarca. Izabra jednu plavičasto-grao. Trebalo je izabrati i cipele prikladne uz odelo i on uze od bele jelenske kože sa lakom.
Kad je svaki detalj odeće bio pripremljen, on sede pred ogledalo i poče da se brije. Brijao se i izbrijavao, utrljavao kolonjsku vodu, puderisao.
Bio je zadovoljan svojim izgledom. A kad se komplet obukao, on zastade pred velikim ogledalom. Zauze pozu, isprsi se, okrete desno i levo, najpre gologlav, zatim sa šeširom, popravi mašnu, povuče prsluk, dotera šavove na pantalonama i zadovoljno prošaputa: „Niko mi ne bi dao više od četrdeset godina...”
A on je želeo da sačuva taj izgled, danas i posle, osobito danas kad ima randevu sa gospođicom od devetnaest godina.
Ah, to devojče, koliko ga je mučilo! Otkad je on obleće, sačekuje, deli komplimente, rastapa se od nežnosti, i na sve to dobija samo ironično smeškanje, čas detinjasto, čas koketno. Činila mu se katkad kao devojčica, drugi put kao iskusna žena, koja se poigrava s njim, uživa u njegovoj ljubavi, voli da ga muči, a laska joj da prima njegovo udvaranje na koje, ipak, neće da odgovori ni jednim nežnijim pogledom, toplijim stiskom ruku, onim umiljatim priljubljivanjem uz njegovu mišicu.
I tako je to trajalo čitavih godinu dana, a počelo je na plaži, kad ju je video u kostimu, vitku kao boginju. I od tada to devojče mu se uvlačilo u svaku misao, narušilo mu je mir života, njegove navike, i on, koji je uvek imao uspeha kod žena, i kao momak, i udovac, bio je hvatan, trčale su za njim žene, pisale mu pisma, zvale na sastanak, sad je dočekao da u pedeset i drugoj godini luduje za jednom devojkom i da ponizno podnosi sva njena smeškanja i zavitlavanja, koja su mu nekad izgledala kao ismejavanje.
Ah, ništa gore nego kad starost poludi i zaželi da svoj život ukrasi sa jednim mladim bićem.
I on je to ozbiljno mislio. Ništa manje nego da se oženi njome. Iz iskustva je znao da žene nekad zauzimaju taj odbojan stav samo zato što neće flert, neće ljubav, već hoće brak. Možda bi i ona htela da se uda za njega. Ta misao je izazivala u njemu i radost i strepnju. Imati uza se jedno ljupko i slatko biće, to je sreća kakva se samo zamisliti može u njegovim godinama. Ali, druga misao ga je rashlađivala: da li bi ona njega volela? Da to ne bude samo iz interesa... Imao je prilike da posmatra takve brakove, starijih sa mlađim. Nisu bili harmonični. Tu je uvek bio račun: penzija ili bogatstvo. On je bio sujetan i pitao se da li ga makar malo voli, a muški egoizam ga je napuštao znajući da je dovoljno ispiti svu slast koju pruža takvo mlado biće. Iskusan u ljubavi, dobro situiran, umeo bi da joj pruži rafinirana uživanja i ugodan život... Ali se pribojavao mladosti njene, nestašluka i prevrtljivosti, i osećao je kako u njemu ljubomora buja pri samoj pomisli da bi ga ona mogla varati. Te strepnje su iščezavale kad bi je video, osetio onu njenu ručicu, video lepe, detinjaste i koketne oči. I tada se javljala samo jedna želja, da ona bude njegova, želja jača od svih rasuđivanja koja je bacala u zasenak njegove godine i njemu se činilo da je mlad, gotovo mladić, jer je tako sve u njemu vibriralo i mladićki žar mu je ispunjavao grudi. Tešilo ga je to što ona nije znala njegove godine, nije slutila da on ima preko pedeset; jednom mu je polaskala kako se dobro drži i on je hteo da je zadrži u toj samoobmani i da joj nikad ne prizna koliko mu je godina.
Danas su se dogovorili da idu na Topčider. To je bilo prvi put da je ona pristala i on je bio uzbuđen kao gimnazijalac, udešavajući se i pogledajući na sat. Dogovorili su se da se nađu u šest sati u jednoj aleji. On će otići u pola šest, da je sačeka, iz učtivosti i nestrpljivosti, koju oseća iskreno zaljubljen mladić... Pogleda se u ogledalo, baci pogled po svojoj sobi, prošeta kroz dva apartmana i zažele da u njih uđe jednoga dana to dražesno biće.
Čudio se sam sebi koliko se zaludeo. Nikada nije mislio da se ženi. Izgubio je mladu ženu, ostala mu je samo devojčica i jednog dana umre i ona.
Sad bi bila vršnjakinja ove njegove male Dušice, koja mu je toliko zavrtela pamet... Nije ga mučila ta misao što bi joj mogao biti tata... Muž treba uvek da bude stariji od žene a on je osećao koliko je snažan, vitalan, mlad...
Isprsi se još jednom pred ogledalom, uze štap, izađe iz sobe, zaključa vrata.
***
Nije dugo čekao na Topčideru. Ona se pojavi u beloj haljini, s belim šeširićem, slatka, rumena, zanosnih usnica, koje su mamile poljubac... Pođoše alejama, razgovarali su normalno, ona je više pričala, kao svaka mlada devojka, beznačajne stvari, ali sve što pređe preko mladih i slatkih usana, tako je zanimljivo. On je slušao, naslađujući se njenim glasom, stasom, nožicama, koje su elastično skakutale pokraj njega, i u jednom trenutku, kad su stajali u senci, ispred zelenog zida od žbunja, on je uhvati za ruku i prošaputa:
- Voli te li me makar malo?...
Ona se nasmeja, pogleda ga vragolasto, htede da izvuče ruku, ali on joj još jače steže prste i opet prošaputa:
- Znate li da sam lud za vama? Recite mi, volite li me? Ona se nasmeja.
- Simpatični ste mi.
- Samo simpatičan i ništa više?
- Ja nisam nikoga volela.
- Ne verujem...
- Verujte, nikog...
- Ni jednog mladića?
- Ah, to su balavci. Ja bih se uvek pre zaljubila u starijeg- Zašto?
- Zato što mi više imponuju, više imaju muškosti i ja mislim da lepšeumeju da vole.
On se naginjao ka njenom licu i šaputao:
- Da, lepše umeju da vole... Naročito kad su tako lepe očice i tako slatkausta...
Naže se još malo, da je poljubi, ali čuše neke korake i pođoše dalje... Na zavijutku jedne aleje ukazaše se jedan stariji, krupan, trbušati gospodin i dežmekasta gospođa. Išli su pravo ka njima... I što god su se više približavali, zagledali su oni gospodina i gospodin njih dvoje... Trbušati gospodin uspori korak, zastade i stara dama, gospodin uzviknu:
- Mišo, jesi li to ti?
Njemu bi tako neugodno, dođe mu čisto da kaže: „Ne, nisam ja Miša”, ali uzviknu i stara dama:
- Gospodine Mišo, otkuda ovde da se sretnemo?! Više nije imao kud, uzviknu i on:
- Ti si, Pajo?
- Ja, dragi moj Mišo. Otkad se nismo videli... E, baš mi je prijatno da tevidim.
Rukovaše se i pogledaše mladu devojku, stara dama uzviknu:
- Ovo je vaša ćerka?
Njega nešto štrecnu kroz srce, dođe mu da uzvikne: „Idi do đavola, sad mi spominješ ćerku”, htede da kaže, nije moja ćerka, ali se zbuni i bi ga stid, oseti nelagodnost, jer njih nije mogao da zavara svojim godinama i on nemade kud, nego potvrdi:
- Da, moja ćerka. Stara dama uzviknu:
- Dušo moja, kako mi je ona lepa. Je li, Pajo, ista vaša pokojna Vuka?
- Liči i na Mišu... Vidiš njegove crne oči ima i visoka je kao Miša... E,baš mi je milo što sam te sreo... Pa hajde da svratimo u restoran, da malo popričamo. Mi se vraćamo iz Rogaške Slatine, pa smo se dan-dva zadržali u Beogradu, imam neka posla.
Gospodin Miša htede da se izvini, da se oprosti, izgovori se da ima posla, ali gospodin Paja ni da čuje.
- E, nećete ići. Idemo u restoran da večeramo. Baš nije tako hitno da moraš da ideš. Ko zna kad ćemo se opet videti.
I gospodin Miša, sav besan, potiskujući gnev, pokori se želji svog dosadnog druga, koga je nekad najviše voleo, nisu se razdvajali ni ko velikoškolci, stanovali čak u jednoj sohi, obojica su studirali prava, samo se Paja posvetio advokaturi a on je otišao u državne činovnike.
Bojao se najviše da ne razveze, da ne počne da se podseća davnih datuma i to, čega se bojao, odmah se obistini.
Kako sedoše, Paja otpoče: - Znaš li, Mišo, da sjajno izgledaš! Da li biste vi rekli, gospođice, da smo vaš tata i ja drugovi?
Gospodin Miša oseti da će on sad da pretrese godine i viknu kelnera:
- Hoćeš li pivo ili vino?
- Ja ću pivo...
- A gospoda?
- Hvala, ja ću samo kiselu vodu. Ne smem pivo, stalno imam nadražajžuči...
- Onda tri piva, jednu kiselu vodu i ražnjiće...
Kelner se udalji, a gospodin Miša, srećan što dobi priliku da zabašuri datume i godine, uze konverzaciju u svoje ruke.
- A ti si još uvek advokat?
- Otkada sam završio prava... Bio sam advokatski pripravnik i čim sampoložio advokatski ispit odmah sam počeo dobro da radim... A ti, veliki gospodin... Bogami, lepu si karijeru napravio... Koliko imaš godina službe? Pa ti već imaš punu penziju?
- Kelner! - viknu opet gospodin Miša jednog kelnera koji je prolazio pokraj njihovog stola. - Požurite sa tim pićem... Znaš, ovde vazdan čekam...
Onda, da bi prekinuo taj razgovor ali da bi ga i zadovoljio, on mu odgovori:
- Sa ratnim, duplim godinama, napabirčiću punu penziju...
U sebi pomisli: „Da li mlade devojke znaju koliko treba godina za punu penziju...?”
I brzo, da bi skrenuo razgovor sa te teme, uputi pitanje njemu:
- A ti si dobro zaradio kao advokat, imaš lepo imanje?
- Radio sam i trudio se, jer ako ne zaradim, od čega ću živeti u starosti.Danas ne može toliko da se zaradi. Ranije su bila srećnija vremena, a sad se nagomilalo i tih slobodnih profesija, svi hoće u advokate, gde god pogledaš, u svakoj ulici postoji advokatska tabla. Sad i ja manje zarađujem...Ali, dosta sam radio. Šta misliš, dvadeset pet godina sam advokat! Omatorismo... U stvari, mogu reći, ja sam omatorio, a ti se ne daš...
- Pa ti si i stariji od gospodina Miše.
- Nisam mnogo, dve godine, meni je pedeset i... Kelner se pojavi sa pićemi prekide njegovo izlaganje... Gospodina Mišu obli znoj, izvadi maramicu i izbrisa čelo. „Gori maler nije mi se mogao desiti, nego ovaj današnji susret. Sad je svršeno sa svim mojim planovima o braku...” Proklinjao je sebe što se nije izvukao iz njihovog društva... Ah, ništa gore nego kad se nađu drugovi, u društvu jedne devojke, i kad jedan priča o prohujalim godinama onoga koji se udvara devojci...
A gospođica je umela da se snađe u društvu. U početku je bila malo u zabuni, sad je slušala razgovor, samo nije smela da izusti reč „tata”. Osetila je svojom ženskom intuicijom kako gospodin skreće razgovor sa godina, i pomislila je u sebi: „A, dakle, nije on baš tako mlad... Preko pedeset...
Ali, to joj je sve bilo zabavno, kao mladoj devojci, koja nije zaljubljena, kojoj više laska udvaranje, nego što je zavodi i koja ne pravi planove o braku niti sluti šta se krije u srcu ovog držećeg gospodina...
Izgladnela na vazduhu, ona je sa apetitom jela, razgovarajući sa starom damom, dok je gospodin Miša jedva pojeo nekoliko zalogaja, uvek na oprezu od pomena tih prokletih godina i datuma.
Sad uze reč gospođa i poče da hvali mladu devojku:
- Eto, to mi se sviđa, sa ocem šetate. Tako i treba, nemojte ni da je puštatesamu. Današnji mladići su pokvareni, svaki gleda da izigra mladu devojku. Hoće da se provode, a neće da se žene... Ali, i devojke su krive... Evo, gledam ovde na Topčideru. Sve po dvoje na klupi, šćućurili se jedno uz drugo pa šapuću... Da ja, recimo, imam ćerku, ne bi ona smela onako sama da luta po šumi.
- Pa i kod nas ti je, ženo, tako u unutrašnjosti. Šetaju devojke i zabavljajuse, šta ćeš. Hoće mladež da se provodi, drugo je sad vreme, nije više ono starinsko.
- Nije to ono drugo vreme, nego je sve to danas uzelo maha... Eno ona donaše kuće. Sa starcem vodi ljubav. Otac bi joj mogao biti. Puste batine...
- Voli mlado. Pa i onaj Nikola voli mlado, a da li mu liči?
- E jeste, poludeo je taj Nikola. Znaš ga, Mišo, onaj naš drug, NikolaAnđelković, sudija je sada. Umrla mu žena a on se sad oženio devojčicom, nema više od osamnaest godina. Cela varoš mu se smeje. A mladići đavoli, dođu uveče i sviraju serenade njegovoj ženi. A on baca pun bokal vode na njih... Sve živo priča da ga vara, ali udala se za njega zbog penzije, a on star, pa ona veli, što se ne bi udala, umreće on uskoro.
- A, vala, i jeste ufitiljio. Otkada je nju uzeo, sve je slabiji. Ubrzaće mustarost ona. Tako mu i treba kad hoće devojčicom da se ženi.
Gospođa se priseti tada i okrete se ka gospodinu Miši:
- Istina, gospodine Mišo, čudo da se vi niste oženili po drugi put? Znam daste voleli pokojnu Vuku, divna je to žena bila, ali dugo ste godina bili udovac. Nego, nije još dockan. Udajte vi vašu Dušicu, pa se i vi oženite. Ja ću da vam provodadžišem.
- E, što moja žena ima pasiju da provodadžiše! Ti si sigurno nekog našlaza Mišu?
- Jesam, gospa Daru. To bi bila prava prilika.
- Eh, kakva gospa Dara! To je stara žena. Što ne nađe neku mlađu?
- Kako stara? Žena od četrdeset šest godina. Lepa, krupna, vredna, i daskuva, i da umesi, i da dočeka... Nećete vi, valjda, balavicama da se ženite, kao onaj Nikola? Taman vaša prilika, persona tako kao vi. Njoj četrdeset šest, vama pedeset dve...
To je bilo već i suviše, sad mu obelodaniše godine, razbiše sve njegove iluzije o mladosti, o ljubavi, o braku i on oseti, najednom, da je star i čisto ga bi stid od ove mlade devojke pred kojom se šepurio kao mladić, uobražavajući da bi ga ona volela.
Zovnu kelnera da mu plati, počeše se prepirati ko će da plati, gospodin Miša nije hteo da popusti.
- Sad ste vi moji gosti, kad dođem ja u unutrašnjost, onda ću biti vaš gost.
- Pa, bolan, hajde, dođite nam u goste! Ako vi ne možete, gospodine Mišo, pošaljite nam Dušicu. Imamo vinograd i jednu kućicu u vinogradu, pa o berbi da nam ona dođe... Baš nam je milo što smo i vašu ćerku upoznali. Od takve majke mora i ćerka da bude dobra... Vidi se da ona nije od onih modernih devojaka, koje samo jure. Ako, tako i treba, slušaj, dušo moja, oca...
Ti si ostala rano bez majke, on ti je bio i otac i majka.
Ustadoše, uhvatiše tramvaj, sedoše svi četvoro. Gospođa opet navali:
- Nikako drugačije, da nam pošaljete Dušicu na berbu, biće joj kod menekao kod majke... Inače nemamo dece... A nemate čega ni da se bojite, ja ću o njoj voditi računa kao i vi, gospodine Mišo. Znam ja šta znači u današnje vreme imati žensko dete. Moraš da ga čuvaš i da motriš na njega. Još kad imaš ovako lepu devojku... Dušo moja, baš mi je lepa - govorila je razneženo. - I njoj ću ja da nađem mladoženju. Sad sam se setila... Znaš, Pajo, Drakče, gospa Natin, jedinac, bogat, lep mladić, činovnik u banci, sve njemu ostaje u nasleđe, a dobar mladić, pošten, tu pred mojim očima je odrastao. Odmah ću da mu ispričam kako sam vi- dela jednu lepu, dobru, idealnu devojku, baš takvu kakva njemu treba...
I gospođa bi još pričala, ali tramvaj stade, oprostiše se, gospodinu Miši pade neki teret sa glave, ali sa tim teretom kao da iščezoše i svi njegovi snovi o ljubavi i braku...
On pođe sa mladom devojkom, nađoše se ispod senke lipa, ali se on ne usudi da je zagrli, da nastavi svoju ljubavnu izjavu. Uhvati joj samo ručicu i poljubi.
- Zbogom, gospođice.
- Zbogom - progovori veselo devojka, a njemu se učini kao da ima maloironije u njenom glasu.
Dođe kući, zastade pred ogledalom, i učini mu se da je svih pedeset i dve godine ispisano na njegovom licu...
Skide se, baci odelo preko stolice i leže sa nekom gorčinom u grlu i teretom u grudima.
Kad ostadoše sami, gospođa se najednom priseti:
- Molim te, Pajo, on kaže da mu je ovo ćerka. A meni se čini da mu jejedno dete umrlo. Da li mu je ovo drugo?
- I meni se tako čini.
- Čekaj, kad je to njegova žena umrla?
- Ima valjda više od dvadeset godina.
- A ova devojka nema više od devetnaest godina! Bože, da ovo nije nekanjegova ljubav?!
- Ako je to ljubav, ti mu održa dobru lekciju sa onim Nikolom.
- Nije valjda toliko pokvaren da je predstavlja kao ćerku. A liči, brate, naVuku, njene oči, njen nos.
- Ne liči baš ništa. Pre će biti da je ovo neka onako idi mi - dođi mi.
- E, ako je tako, moram ja to da proverim. Zvaću je u goste. Ako dođe,njegova je ćerka, ako ne dođe, znači, neka od ovih beogradskih. I ono, Gospod ga ubio, ovolicko devojče, a on keša, otac da joj bude i da vodi ljubav sa njim... Žalimo nekad što nemamo dece. Bolje što nemamo. Evo, i ovo ima sigurno i oca i majku, a misliš da roditelji znaju gde ona ide i šta radi? Uhvatila starca.
- E, he, nemoj ti sada. Starac, kakav starac? Sve bi se devojke polakomilena njega. Držeći čovek, visoki položaj.
- Šta, braniš ga? Zato i kažeš: 'stara gospa Dara'. Znam, i ti bi tako trčao zadevojčurcima, da ja umrem. Ali neće Danica još da umre, držim se ja dobro... Nego, ovo moram da proverim, da li mu je ćerka ili onako neka.
I zaista, čim je došla u svoju palanku, gospoda napisa najljubaznije pismo za gospodina i za njegovu ćerku, pozivajući je da dođe na berbu.
Jednog dana gospodin Miša vide gospođicu.
- Imate veliki pozdrav od gospode Marković. Ona vas još uvek drži zamoju ćerku i najljubaznije vas poziva u goste.
- A šta ćete joj vi odgovoriti?
- Zahvaliću joj se, i reći ću da ćete doći, ali do berbe ćemo naći izgovorda ne odete.
- Zašto? Mene to tako zanima, da bih baš otišla kao vaša ćerka.
- Kako biste to uradili? Ovu komediju ne želim da nastavljamo. A šta bikazala vaša mati?
- Ja bih sve to udesila. Moja prijateljica je u Skoplju, zvala me je u goste.
Ja bih išla kod nje da provedem deset dana, a kako su oni na toj pruzi, mogla bih da svratim na jedan dan.
- A kako vidim, vama je stalo do Drakčeta gospa Natinog?
- Koješta! Kako to govorite? Nego, gospođa je tako simpatična i ja bih jojsve priznala.
- E, lepo biste se tada proveli. To je žena staromodnih shvatanja, još bivas izjurila iz kuće. To ne bi imalo smisla zbog mene. Uostalom, vi, mlade devojke, tako ste fantaste i volite avanture.
- A vi volite mlade devojke i nećete im odbiti ni jednu želju. Najzad, ovdesam u pitanju ja, isto toliko kao i vi.
- Ne brinite, sve će lepo ispasti. Još ću vam poslati razglednicu 'dragitata'... Zaista, bolje bi bilo da sam vaša ćerka nego moje mame.
Gospodin uzdahnu i pomisli kako bi se on mogao ludo zaljubiti u takvu ćerku.
***
I Dušica svrati u goste kod gospode Marković. Razuverena da ona njena slutnja nije istinita, gospođa je najljubaznije dočeka. Tu, uz njihovu kuću je bila i kuća Drakčetova i gospođa je unapred oglasila dolazak, svoje namere, želju da uda ovu lepu i dobru devojku za sina gospa Nate...
Tri dana je ostala u gostima ali to je bilo dovoljno da zanese mladog bankarskog činovnika.
Svi su je ispratili kad je pošla, i dok je voz jurio za Skoplje, ona je mahala svojom maramicom.
A u Skoplje dođe posle dva dana dugačko pismo od Drakčeta. Korespondencija učesta. Svaki drugi dan je stizalo pismo i molba da ne prođe mimo njihove stanice pri povratku a da ne javi, da bi on izašao...
Videli su se još jednom, oboje zaljubljeni, i devojka doputova u Beograd, puna sreće ali i bojazni kako će se sve ovo rasplesti... Bila je vešta da i ovde udesi adresu, kao i u Skoplju. Pisaće preko njene prijateljice i dodaće „za gđicu Dušicu”, da ne bi slučajno palo pismo u ruke njenom ocu.
Tako se nastavi romantična prepiska.
Ali, šta se desi jednog dana.
Gospodin Miša je sedeo u svojoj kancelariji i prelistavao jedan veliki dosije. Služitelj uđe i preda mu jednu vizitkartu. Pisalo je: Dragoljub Obradović - bankarski činovnik.
Gospodin se iznenadi i, najednom, nešto mu sinu u glavi. Reče brzo poslužitelju:
- Uvedite gospodina.
Lep, visok mladić, pokloni se i predstavi.
- Možda vam je vaša gospođica kći pričala o meni. On sklopi dosije, ostavi ga na stranu i reče zbunjeno:
- Da, znam... Sedite. Mladić poče:
- Ja ću odmah preći na stvar. Gospođica, vaša kći, ostavila je tako velikiutisak na mene, da bih ja sebe smatrao za najsrećnijeg čoveka, kad bi ona postala moja žena.
Gospodin Miša ustade, ne reče ništa, stade kraj prozora, ostade zamišljen. Mislio je šta da odgovori, kako da izvede ovu stvar. Znao je, devojka nije bogata. To bi za nju bila sjajna partija... Ljubomora mu je šaputala da bi joj se mogao osvetiti, ali on je bio velikodušan čovek i osudio bi sebe za jedan takav svoj gest. Ona mu nikad nije rekla da ga voli. Bio je sam budala i uobrazio je da ga voli i zašto sada da jednoj mladoj devojci uništi sreću, kakvu će ona retko naći u životu? Mučilo ga kako sve da objasni. Ako kaže njegova kći, mladić će sve rđavo da protumači i ne bi smeo starinskim shvatanjima svoje majke i provodadžike nametnuti takvu ženidbu. Mora nešto da izvede ali prvo mora sa njom da se nađe i sve da udesi.
Mladiću se učini suviše dugo njegovo razmišljanje i on prošaputa:
- Vi ne odobravate taj brak?
- Ne, nemam ništa protiv, ali to odlučuje Dušica, treba sa njom da razgovaram.
Nije smeo da kaže moja „kći”.
- Dođite sutra i dobićete odgovor.
Odmah posle podne, on se uputi ka njenoj kući, hteo je da se dogovori sa njom, kako sve to da izvede...
Dušica se iznenadi kad ga vide, i zbuni se, njena mati još više, jer nije imala pojma o tom gospodinu.
I njegovo je iznenađenje bilo veliko kad je ugledao njenu majku.
To je bila lepa žena, visoka, još vitka, sa krupnim crnim očima, i onako na izgled, niko joj ne bi dao više od trideset i osam godina.
Gledajući majku, on pomisli: „Bogme, majka je lepša od ćerke.”
On im objasni razlog svoje posete, prosidbu tog mladića, ali da bi objasnio odakle taj mladić da se pojavi, morali su sve reći majci...
Gospođa je bila zaprepašćena onim što je čula.
- Šta, išla si u goste nepoznatim ljudima i to u drugu varoš? I tako poTopčideru šetaš, a ja sve mislim sa drugaricama... Jaoj, gospodine, današnje devojke! Nije lako roditeljima sa njima... Pomislićete da sam neka rđava mati, da ne vodim računa... A vodila sam još koliko, baš zato što sam udovica. Jer, znate kakav je danas svet. Čim je žena udovica, rado za nju rđavu reč kažu... A ja to nisam htela da dopustim... Ali, ko će ovakve đavole da čuva...? 'Idem u bioskop', 'idem na korzo', a ja verujem, a ona perja ko zna kuda. Čak stigne i u drugu varoš da ode. Lepo, lepo, bogami, putuje devojka po Jugoslaviji, a majka i ne sluti.
- Molim vas, gospodo, da se ne ljutite. Vidite, sve je lepo ispalo. Mladićse zaljubio, prosi je, odlična prilika. Da nije ona ovakav đavo, ne bi je ni prosio, kada sam se i ja, ovako mator, zaćorio. Istina, priznajem sada, da sam prvo video majku, ne bih ni pogledao ćerku.
Gospođa, još mlada i lepa, malo kao da ublaži svoj stav, jer joj polaska kompliment i sa osmehom zapita:
- Pa kako ćete to da izvedete što ste je nazivali ćerkom?
- Ništa mi drugo ne preostaje nego da kažem: moja usvojenica, ćerka mogprijatelja, koji je poginuo u ratu, rasla pred mojim očima, smatrao sam je kao svoje dete...
- Znači, ja ću vas od sada uvek zvati 'tatom'?! - uzviknu veselo Dušica... Kako ste vi dobri! Verujte, ja sam vas i volela kao tatu, jer nisam poznavala tu ljubav...
I naivno, detinje, ona mu se obesi o vrat, poljubi ga u jedan i drugi obraz, pritrča majci, poljubi i nju.
- Zamisli, mama, sad imam i tatu i mamu...
Gospodin pogleda toplim očima mamu i pomisli u sebi: „Bogami, i ja ću ovu mamu da volim...” Ko zna šta sve može ispasti. Ovo i jeste prilika za mene, a ne ovakve balavice...
Posle dva meseca, Dušica se venčala sa Drakčetom, a gospodin Miša i njena mama ispratiše ih na svadbeni put.
Vraćajući se kući, on je mislio: „Vala, dosta sam se bećario, treba i ja jednom da se skrasim... Ide starost, nije vreme da samujem... Dođe neka bolest, padnem u krevet, pa te neće više ni jedna žena. A ova baš vredi.”
I on pogleda umiljato njen beli, obli vrat, zarumenjene obraze, lepe crne oči i bi mu tako prijatno i kad su izašli iz auta, on je pridrža, uhvati za mišicu, toplo je steže, i oseti jednu oblu žensku ruku, još željnu milovanja i poljubaca.

ALPSKE RUŽE
Raznorodno turističko društvo kretalo se putem kroz šumu koja vodi ka Kamniškim Alpima... Svi nisu bili profesionalni turisti, kojima je to veranje sport i strast, već ljubitelji izleta i šetnji, i zaustaviće se u prvoj planinskoj kućici, u podnožju Alpa, da tu prenoće i osveže se alpskim zelenilom i sočnim mirisom trava i četinara...
Put je bio veličanstven. Staza kroz šumu ličila je na aleju u nekom drevnom zamku, sa visokim jelama čija su stabla imala visinu palme a kruna na vrhu ličila je na kuglu. Svuda po zemlji je popadalo lišće jela i borova i taj igličasti tepih se slagao, kao čekinjasta prostirka, a odozgo su se žuteli sasušeni listovi koji su dolelujali sa hrastova. Negde je senka šume pravila zagasitožut ton, a tamo gde je Sunce provlačilo kroz lišće svoje zlatne niti, sve je imalo neki staklasti zeleni sjaj i stalno su se pretakale te dve boje kao simfonije - zlatna i zelena... Koliko god se više pelo uzbrdo, sve je bio opojniji miris mahovine, suvog lišća, četinara, paprati. Taj miris se utapao u tu duboku šumsku tišinu, koja se namah oseti, kad se utišaju koraci, a odmah zatim čuje se čas više, čas niže puckanje suvog lišća, sonorni smeh, dovikivanje, pesma ili mundharmonika.
Bilo je ljudi različitog doba. Jedna debela dama, u muslinu, prilično lako se kretala, za njene obline, zastajkujući da se odmori, i taj put je preduzela ne iz ljubavi prema sportu već iz mržnje prema svom trbuhu, nadajući se da će se odozgo, sa planine, vratiti bar sa tri kile manje... I sva njena odeća je govorila kako ima malo smisla za turizam: bele cipele, ogrlica oko vrata, minijaturni suncobran... Kao da je pošla u popodnevnu šetnju... Pokraj nje su išle dve Slovenke, rođene turistkinje, kao Engleskinje, plave i rumene, dugih vitkih nogu, koje su se elastično i lako pele, kao da ne osećaju težinu tela, iako su imale potkovane donove, palicu i torbu na leđima... Nosile su turističke pantalone i pri svakom koraku materijal se pripijao uz telo, ocrtavajući mišiće, očvrsle od veranja po planinama... Bio je i jedan debeljko, učitelj, Južnosrbijanac, koji je stalno pristizao damu u muslinu i veselo ćeretao sa njom. Njegovo belo letnje odelo pokazivalo je da ni on nije turista. Jedan stari Slovenac, sa žvakom u ustima, koji je žvakao kao Amerikanac, već deseti put ide na Kamniške Alpe. Skakutale su kroz šumu i dve Beograđanke, u društvu dva mladića, i videlo se da je to neki ljubavnički izlet, po onom nežnom pripijanju jednog uz drugo i razgovoru punom afektiranja beogradskih devojaka, koji je odjekivao sonorno kroz akustičku šumu i plašio veverice. Uz tu grupu išla su i tri dečaka, gimnazijalca, Slovenca, koji već od najnižih razreda gimnazije sami obilaze svoje lepe krajeve... Iza njih je išao jedan mladi par, Srbijanci. Ona je bila lepa, mlada žena od dvadeset i dve godine, strasna sportistkinja, nekadašnja sokolića, sportski i obučena, kao da se pripremala da sa vrha Kamniških Alpa uživa u izlasku ruže, koje će je cele godine podsećati na boravak u čarobnoj Sloveniji... Držala je ispod ruke muža, bolešljivog i nežnog, sa sanjalačkim crnim očima, koji nije bio tako oduševljen tim treniranjem kao njegova žena, ali je hteo da pokaže da ni njemu nije teško da izdrži taj put. Povorku je završavao jedan Slovenac, lep i snažan mladić, sa plavom kovrdžavom kosom, preplanula lica i oštra profila, i plavim očima, koje su tako divno blistale na tom pocrnelom licu, čas tople i meke, čas gorde i hladne... Nosio je turističke pantalone, bež i braon, beo sveter od vunice, torbu na ramenu i duge turističke čarape sa cipelama debelih đonova... Kroz vuneni sveter nazirala se njegova figura, snažna i mišićava, a iz okovratnika vrat je pokazivao energičnost muškarca, sa onom lepom linijom podšišane plave kose, koja ocrtava intelektualni potiljak...
Bilo je već skoro pet sati. Kosi zraci Sunca, koje se spušta sve niže, činile su šumu fantastičnom... Niz šumske padine i urvine ležala su stabla četinara, koja će na zimu bujice da snesu, i zraci su se zavlačili u te urvine, i neke čudne zlatne mrlje svetlele su po tom šumskom mraku, koji stvara gusti hlad...
U samom podnožju Kamniškog vrha nalazila se planinska kućica... Tu će svi turisti da prenoće a sutra, oni koji su pasionirani i neustrašivi turisti, krenuće dalje... Dama u muslinu imala je svoj cilj... podnožje Alpa... Ali, ona će pričati kako je bila na vrhu... i doneće alpske ruže... Slovenke i slovenački gimnazijalci ne bi sebe smatrali turistima, ako ne bi iskusili sve opasnosti... Beogradske gospođice zadovoljiće se, kao dama u muslinu, da provedu prijatne časove u zelenilu alpske kućice, u društvu svojih kavaljera, koji isto tako nisu bili oduševljeni idejom da se ide na te snežne vrhove, i nalazili su da je i ovde, u podnožju, trava divna za odmaranje i valjuškanje... Mladi par je hteo da ide na vrh Alpa, žena sva ushićena, muž malo bojažljiv, ne smejući da predloži ženi da se ne veru gore, kad je tako lepo i ovde, i dovoljno je što mogu izbliza da gledaju te bele i plavičaste planine, što imaju neki sjaj sedefa i ametista u kome ih zlati Sunce...
Lepi, ćutljivi Slovenac, sa plavom kosom, pokazivao je svojom odeždom
da mu nije ništa otići do vrha.
Sunce se ovde brzo skriva iza planina, suton se naglo spusti, a s njim i rosa... Svi su bili u planinskoj kućici, švajcarskog stila, od brvana, okruženoj tako svetlim i svežim zelenilom, kakvo imaju samo alpski predeli, onom jasnom bojom, koja odmara i ushićuje pogled... Bujni pašnjaci bili su unaokolo, četinari su bili tamni, kao kiparisi, i ta dva zelena tona harmonično su se slivala i opijala ih... Dolazak turista užurbao je gostioničara... Kelnerica je zapisivala večeru, jer je trebalo nahraniti taj izgladneli svet... Bilo je i drugih turista koji su tu sedeli već dva-tri dana, neki su se spuštali sa Kamniških Alpa i iz daljine se čulo ono planinsko podvriskivanje, slovenačke pesme, i jedna harmonika koja je izazvala i tugu i radost...
Veliki drveni stolovi su bili napolju, pokriveni belim čaršavima, i drvene klupe, kao na seoskom saboru, tako da su svi sedeli jedan do drugoga, i tako ih je zajednički put zbližavao i upoznavao, da su svi čavrljali, kao stari poznanici... Sad su se oko stola predstavljali... Beogradske gospođice sedoše odvojeno sa svojim kavaljerima. A oko jednog dugačkog stola sede veće grupe. Slovenke su bile učiteljice, Slovenac tehničar, srbijanski par je činio muškarac arhitekta, a njegova žena samo svršena maturantkinja, dama u muslinu, udovica iz Osijeka, vrlo vesela i vrlo ljuta na svoju gojaznost, zbog čega ju je tešio učitelj Južnosrbijanac, meraklija na oble žene što je i potvrđivao rečima: „Ne treba se sekirati, gospođo... Ženska treba da bude obla. Ja vam ništa više ne cenim nego okruglastu ženu...” On je bio šaljivčina i sve ih je razveseljavao, čak su se smejali i mladi gimnazijalci, koji su iz svoje torbe vadili salamu, sir i hleb i samo poručiše pivo... Glad je bila najjači osećaj kod svih, te su svi čupkali hleb i svako je pojeo već pola svoga komada. Sveži vazduh kao da je povećavao njihov apetit i svaki čas su se nervozno okretali ka plavoj i ljupkoj kelnerici, koja je već raznosila jelo, i sa zavišću gledala one srećne, koji već počinju svoj obed. Kelnerica se smešila, umirivala ih, znajući gladnu nestrpljivost turista; neki sa drugog stola, obešenjaci Slovenci, zadirkivali su je, sve je bilo tako živo, veselo, šume, zelenilo, žubor potočića, alpska kućica. Uskoro se na stolu pojaviše pilići, sveža jaja, sir, omlet, palačinke... Dama u muslinu tražila je omlet i uplaši se kad ugleda koliki je i ljubazno pruži Slovenkama, učiteljicama, i Južnosrbijancu, moleći ih da umanje ovu njenu porciju, jer ako sve ovo pojede, neće joj vredeti ništa što je prevalila ovoliki put... Ona će tu ostati, dok oni prekosutra ne siđu sa vrha, pa posle svi zajedno da se vrate, a Južnosrbijanac se galantno ponudi da joj pravi društvo... Slovenac tehničar, postao je govorljiv i živo je pričao sa arhitektom... Njegove svelte plave oči zaustavile bi se po koji put na kadifastim očima arhitektove žene, koja je ushićeno slušala njegove priče o turističkim podvizima, koje je on preživeo, puzeći uz najopasnije stene... Sa oduševljenjem je pričao koliko je lepote u tim opasnostima, kako se sve jedan po jedan penje, na izvesnom odstojanju, da se ne bi odvalila stena na glavu onome koji se penje ispod njega... Ima strašnih turističkih priča, koje plaše one koji nisu vični, a za pravog turistu slast je u opasnosti.
Alpska noć brzo se spusti. Žene osetiše jezu i uviše se u svoje mantile. Umor ih je već savlađivao i svi odoše na spavanje... Žene zasebno, u jednu veliku zajedničku sobu, sa više postelja, a muškarci, opet, u svoje odeljenje... Kao da su spavali na lađi... ili u nekom začaranom drevnom dvorcu... Kako je sladak san u tim alpskim predelima! Noći, ispunjene mirisom, kakvog nigde nema, mirisom četinara, šumskih jagoda i ciklama... Sve se umiruje brzo. Još se čuje poneka cika onih nestašnih, koji se vraćaju, katkad i noću, ili harmonika, pa se sve stiša... I caruje planinska noć sa svojim tajanstvenim šuštanjem, opreznim hodom zveri, lakim skakutom srna, veštim prikradanjem veverice... Kako se slatko spava, u toj alpskoj noći, kad se pokrivač obavija oko ramena, kao da je jesen ili rano proleće...
Hladan povetarac dolazio je sa vrha Alpa i rashlađivao turiste, koji su se veselo peli, ne osećajući umor... Gimnazijalci su se takmičili sa učiteljicama, ko će biti brži, i dečaci, sa svojim mladim i nestašnim nogama, odmakoše ispred učiteljica, koje su muški pružale korake u turističkim pantalonama. Poslednji je išao arhitekta sa ženom, a ispred njih mladi Slovenac, nudeći katkad ruku mladoj ženi, što je ona odbijala:
- Bolje pomozite mome mužu, ja sam veštija od njega i mogu sama... Njenitanki obrazi su bili tako rumeni, duge kovrdže crne kose spuštale su se ispod berete od bele vunice, da je bila vrlo slatka i oči tamne imale su sjaj somota... Nastajao je opasan put. Svi su išli jedan po jedan. Slovenke i gimnazijalci daleko su bili ispred njih. Slovenac ih je opominjao da paze...
- Ah, eno, ovde vidim puno alpskih ruža, moram da je uberem - uzviknumlada žena... Stazica se spuštala blaže na tom mestu i mogla je sići sa nje onom blagom strminom i uzbrati cveće... Samo je iza te strmine nastajala jedna prava padina, smrtonosna i strašna, gde se nije imalo ni za šta pridržati.
- Nemoj sada da bereš ruže, tu je opasno - viknu joj muž.
- Šta opasno? Ne bojim se ja, šteta bi bilo ostaviti ih...
- Pazite, gospođo - dobaci joj Slovenac.
Mlada žena se lagano spuštala, oprezno zabadajući u kamen svoje potkovane đonove. Saže se, pruži ruku, dohvati nekoliko ružica, eno, još jedne, još dve, ona nabra buketić, ostavi ga u torbu, pođe natrag, ali noga joj se zakači, ona se spotače, posrnu, druga noga joj se okliznu, ona poče da srlja, vrisnu iz sveg glasa, uhvati se za jedan šiljat kamen... Njeno telo se opruži preko stene i noge su joj već dodirivale ivicu one prave padine... Ako samo popusti kamen, ona će se survati.
Muž jauknu na sav glas, ali nije smeo napred, samo je zapomagao:
- Lela, Lela, poginućeš!
Stajao je očajan, videvši da ništa ne može da učini... Htede da pođe, ali kako, to znači i on da pogine. Samo je zapomagao... Slovenac se u tren oka nađe pokraj njega, spusti se brzo, saže se, pruži joj ruku i natčovečanski, strašno nabreklih mišića, diže je jednom rukom... Ona se gotovo onesvesti od straha, on je uze ispod mišice, ponese je kao dete, a drugom rukom, sa palicom, pridržavao se i peo se...
- Ah, Lela - jadikovao je njen muž. - Zašto me ne slušaš...?
- Ne bojte se, nema više opasnosti - dobaci Slovenac...
Dođe do muža, spusti mladu ženu. Ona otvori oči.
- Noga, jaoj, noga me boli... Svuče čarapu, i ukaza se rana i krv...
- Evo, ja imam joda. Dajte da vam operem ranu.
- Uzmite moju maramicu...
Slovenac previ nogu mladoj ženi... Ona ustade, pođe, ali pokleknu...
- Kao da sam uganula nogu...
- Kad ti mene ne slušaš - ljutio se muž... - Evo, već smo došli do vrha, jošsamo malo, hajde pokušaj, nek ti se noga malo razdrma...
- Ne mogu - jeknu žena. Muž nije znao šta da radi.
- Ja ne mogu da te nosim.
- Dopustite meni, ja ću moći gospodu da nosim... Slovenac je podiže i onamu sede na jednu ruku kao dete.
- Obuhvatite vi mene oko vrata i držite se čvrsto... A vi uzmite moju torbu,gospodine...
Mlada žena zagrli Slovenca... On se peo oprezno. Put je bio bliži i oni izbiše na vrh...
Tu je bila planinska kuća, gde će prenoćiti i ostati da večeraju...
Mlada žena leže da se odmori, izmasiraše joj nogu, malo je bila uganula, previ i ranu, koja se već bila sasušila od hoda...
Uveče su sedeli napolju i večerali, i divili se panorami koja je otkrivala najveći horizont, bezbrojna sela, gradove, reke, kao da su prirodu posmatrali iz aviona, sve je bilo tako minijaturno, plavo i zamagljeno, od jasnog zelenila do crnih tonova...
Lepota i veličanstvenost prirode oseti se tek sa tih velikih visina... Tu kao da iščezava sve rđavo u čoveku, kao da se prečišćava duh u nekoj stratosferi, kao da se živi u drugom svetu, gde caruju mir i večnost...
***
Sutradan su se opet vratili planinskoj kućici u podnožju Alpa, gde su čekali udovica iz Osijeka i Južnosrbijanac. Beograđanke su sa kavaljerima otišle, tražeći zgodu da budu sami i da uživaju u lepotama povratka.
Opet se brzo spustila noć i svi su polegali.
Lela je bila u sobi sa damom u muslinu. Udovica je brzo zaspala i čula je kako pućka usnama u snu. Krevet pod njom zaškripa, okrete se na drugu stranu i nastavi san...
Lela je ležala budna. Nije mogla da zaspi. Neko nervno uznemirenje bockalo je kao trnje... Prevrtala se i uzdisala... Utiša se i zaklopi oči, prebaci ruke preko glave... Opet otvori oči, učini joj se kao da je neka senka u belom prošla pokraj njenog prozora... Seti se da je i on, Slovenac, isto tako u belom... Zatvori oči i poče da priziva ono prijatno osećanje kad ju je držao u naručju. Njena ruka mu je obavijala vrat. Osećala je toplinu njegove mišice, njegovih obraza uz koje bi se katkad slučajno priljubilo njeno lice... On je bio tako ozbiljan, ali, jedno dvaput, osetila je pogled njegovih plavih očiju, koje su je pogledale čudnovato, nežno i toplo...
- Jesam li vam teška? - prošaputala je.
- Niste, ni najmanje.
I opet ju je pogledao i nasmešio joj se.
Muž je išao ispred njih, ona ga je bila zaboravila u tom trenutku. Kako joj je bilo slatko u naručju tog snažnog, lepog i neustrašivog mladića. Osećala se tako slabom, malom, nemoćnom u njegovoj ruci i toliko je bilo slasti u toj zaštiti jakog muškarca... Ona je opazila kako teško diše...
- Vi ste umorni...
- Ne bojte se, ja se tako lako ne umorim... Samo me držite jače oko vrata...
Ona ga uhvati, gotovo steže, pripi celu svoju meku mišicu oko njegovog vrata i zadrhta, kao kad žena grli čoveka, dođe joj da nasloni obraz uz njegov, i umalo da se zaboravi, pa se trže, i pogleda njegove usne, one su je privlačile, te fine, senzualne, rumene, muške usne tako blizu nje, samo da spusti malo niže glavu, pa da ih poljubi. I pred tim iskušenjem, okrete glavu, gledaše preko njegovog ramena, a očima kao da je milovala njegove plave kose i rastuži se, uzbudi, dođe joj da zaplače od nekog bola i uzbuđenja.
I sad je sve to preživljavala i pitala se šta je on tada osećao. Bojala se da ga nije zamorila. Ona je vitka, sitna, nije teška, ali, ipak, taj put uzbrdo težak je, zamoran... Nasloni glavu na svoju mišicu i zamisli da je i on tako naslanjao na njenu ruku... Nikada nije osetila takvu snagu kod svog muža. On je bio nežan, više kržljav, nije imao onu njegovu snažnu bistu, koja se nazirala kroz sveter, ne bi mogao tako da je ponese, nikad da joj toliko imponuje svojom snagom. Oseti neku slast, zažele opet one njegove ruke da je podižu, ponesu... I nešto ju je dizalo iz postelje, nesvesno, ona lagano ustade, onako u svetlozelenoj pidžami, navuče papuče, okrete se ka dami u muslinu... Ona je još uvek spavala i pućkala. Mlada žena oseti da je nešto goni da izađe... Sede na postelju, grudi joj se ustalasaše. Nešto se borilo u njoj... Htela je da vidi onu belu siluetu, što je prošla pokraj prozora... To je on... Ali kako da izlazi noću? A njen muž? Ona mu je uvek bila verna, pa zar sad da ga izneveri...? Nema smisla da ide. Ali noć, tako mirisna, taj opojni dah četinara, ta veličanstvena lepota prirode. Tu treba osetiti ljubav, jer je i ona lepota prirode. Oh, samo da ga vidi u toj noći, onako lepog, snažnog u belom sveteru, koji se belasao kao vrh Alpa. A šta je tu ružno? Ništa to nije. On joj je spasao život, ona treba da mu zahvali... Da njega nije bilo, ona bi ležala u tom crnom ponoru. Ona se strese, uspravi, kao da ugleda ambis smrti. Kako joj je bio tada veliki, moćan, taj lepi Slovenac! Kao olimpijski bog. A njen muž kako je bio jadan. On bi je ostavio i ona bi poginula pokraj njega... Ah, mora da ga vidi, on je to zaslužio. I zašto sada ne spava, o čemu on razmišlja u noći? Na koga misli?... Ona to mora da sazna...
Ustade, otvori lagano vrata, izađe na prstima. Na klupi je sedela bela silueta. To je bio on... Ona nije mogla da se vrati. Ta bela prilika ju je privlačila, nešto ju je gonilo ka njemu, sve se udruživalo da pojača čudno osećanje u njoj. Te šume, crne kao neka dekoracija, to svetlucavo nebo, sa zvezdama kao zlatnim perlama, taj slatki žubor vode, taj miris... Pođe ka njemu kao priviđenje... On je sedeo skrštenih ruku, zamišljen. Vide je, ustade.. -Vi ne spavate - prošaputa ona.
- Ne! Ne mogu! - rasejano prošaputa on. Ćutali su.
On se okrete, gledaše je. Ona ga pogleda i vide onaj isti, topli i nežni pogled kao kad je nosio. Strese se od zime ili uzbuđenja. -Vama je hladno.
- Pomalo...
On pruži ruku, kao da hoće da je uvije svojom mišicom.
Mlada žena zadrhta... Instinktivno mu se približi. Mladić pruži naglo ruke, obgrli je, uzdiže, spusti sebi na krilo... Ona se zaboravi. Njene ruke mu se obaviše oko vrata, njen obraz se nasloni na njegovo lice. Čežnja koja je ceo dan treperila u njoj, sad se razli u jednu strasnu melodiju... od poljubaca i zagrljaja...
- Ah, kako je lepo u vašem naručju...
On nije mogao da govori. Osećanja su ga gušila. Kao da je poznavao tu ženu, kao da su čekali jednmo drugo, da se nađu u ovoj lepoti prirode, da ispevaju veliku pesmu ljubavi. U momentu su se sreli, u momentu je buknuo plam njihovog instinkta. Kao da su im se bila razbuktala čula.
Ona ga je strasno grlila, njena pidžama se otkopča na grudima, on spusti glavu i zagnjuri je u njene grudi...
- Nosite me - šaputala je žena - hoću da osetim snagu vaših ruku.
On je uze i ponese... Tamo se crnela šuma kao neki plašt i oni se izgubiše iza tog plašta, uzdrtalih nerava, priljubljenih usana, sami, u alpskoj noći punoj mirisa ciklama, četinara i jagoda, sami i čitav svet u toj noći, kad se zaboravlja sve unaokolo, i društvo i obaveze, kad strast gospodari i sa prirodom peva svoju simfoniju.
Utrčala je na prstima, sva vlažna od rose, mokrih nogu, bacila se u postelju, pokrila i zaplakala od sreće, bola, ljubavi...
Sutradan kad su se rastajali, ona je uzela svoj buketić alpskih ruža, odvojila mu nekoliko cvetića.
- Uzmite ovo za uspomenu na onaj dan kad ste mi spasli život.
- Alpske ruže nikad ne uvenu - prošaputao je Slovenac.
- Kao ni moja uspomena na vas.
I dok se voz udaljavao, nju su pratile plave oči, lepe kao nebo slovenačko i zamagljene tugom, kao beli oblaci kad pokriju sjaj neba.
Ona se okrete, da sakrije suzu od muža, koja skliznu i pade na njen buketić alpskih ruža.
Šaputala je:
„Zbogom, lepe plave oči. Zbogom, čarobna Slovenijo, čuvaj tajnu moje ljubavi u alpskoj noći.”

MLADE UČITELJICE SU ODŠETALE DO GRADA
Nebo se najednom naoblači, onim lakim, sivim letnjim oblacima, što tako razveseljavaju u danima junske vrućine i odjednom poče pljusak... Sve zadrhta od nekog zanosa i svežine: cveće, drveće, trava, i selo kao da se okiti kristalnim perlama kapljica, što su podrhtavale na svakom listu.
Razveseliše se i mlade seoske učiteljice i Vida predloži Radmili:
- Kako bi bilo da odemo pešice do grada? Četvrtak je, nemamo nastavu.
Šta misliš?
- Sjajna ideja! - uzviknu Radmila. - Već mesec dana nismo bile tamo.
I raspoložene, brbljive, krenuše pešice u obližnju varošicu, udaljenu šest kilometara, koje one pređu, običnim hodom, ne zamarajući se, za sat i po... Obukle su nove haljine, jedna belu od platna, druga plavu i te dve siluete na drumu, usred mora od žita, bulki, kukuruza, kroz one veličanstvene ravni Pomoravlja, na drumu kao od belutka, izgledale su kao dve hortenzije... Nosile su u rukama kožne tašne, da tu stave neke stvarčice iz trgovine a tu su bile i nove bele cipele, koje će obuti na ulazu u grad...
Sve ih je uveseljavalo i davalo živost njihovim očima i vedru boju mladosti licu... Prvo, ta ideja da idu u grad, gde ima bar dva-tri kavaljera. A one su tako željne muškog društva, lepih mladića, razgovora sa njima, njihovog udvaranja, pogleda i ljubljenja ruku. I ta misao, koja ih je najviše vodila u grad, davala je lepote celoj prirodi... Ushićivale su se bulkama u žitu, onim nijansama njiva, još prošaranim ponegde zelenim klasjem pokraj onih zarudelih; uživale su u divnom povetarcu, koji je dolazio preko ravnica, kao pučine, sa dalekih ogranaka planinskog lanca, što se nežno plavi kao nebo pokriveno tankim oblacima... I sve je odisalo nekim finim mirisom polja, lepšim od svakog parfema... Drum je bio ravan, čas gubeći se u perspektivi, bez ijednog brežuljka, a posle zavijuga, uzdiže se i spušta, skraćuje perspektivu i daljinu pešačenja. One su znale sve te brežuljčiće, i samo kad pređu onu ravan, posle lako stižu...
Za sat i po stigle su u varošicu. Ona nije bila nimalo primamljiva; bila je obična, tipična, sva rasplinuta u jednoj ulici i pijaci, sa nekoliko poprečnih uličica, jednospratnih zgrada i sa dve-tri dvospratnice koje su štrcale kao kule... I svuda dućančići, sa raznolikom robom, opančar, obućar, kožar, potkivač, ali njihovo raspoloženje je uvek isto i ta draga palančica vezuje ih za više uspomena, zimski bal, nekoliko šetnji, i onu poslednju, pre mesec dana, sa simpatičnim inženjerskim potporučnikom, koji je tu na pontonskom mostu...
Išle su lagano i već ih zapazi gradić: izviriše trgovci i pomoćnici, kafedžija im se ljubazno pokloni, na prozoru finansijske uprave pojavi se razbarušena glava jednog mladića i one kao da uneše svoju lepotu i eleganciju u taj mirni gradić...
- Kuda ćemo? - zapita Radmila.
- Pa... hajdemo do Morave.
Znale su da prvo tamo moraju, jer je tamo bio inženjerski potporučnik.
Ubrzaše korake. Ugledaše nekoliko vojnika koji su popravljali nešto na čamcima. Oni digoše glavu i pogledaše ih, nasmešiše se i sve vreme su kucali i gledali u njih...
- A gde li je potporučnik? - zapita crnomanjasta Vida. - Uvek je bio zaonim stolom ispod vrbe...
Tu je sada sedeo jedan podnarednik. One sedoše na jednu klupu, malo dalje, ispod vrbe... Gutale su, iščekujući njegov dolazak. Gledale su reku, sa nekim zlatnim prelivima na sredini, kao da ih to zanima, ali ih reka nije nimalo zanimala, već su obe videle plave oči, skoro ljubičaste, šarmantni osmejak, i slutile reči: „Kakvo prijatno iznenađenje!” Tako je bilo prošlog puta i šetali su dugo, ispratio ih je izvan grada i ta uspomena ih je ispunjavala slatkim mislima ceo mesec u seoskoj samoći i sve lepo i milo preplitalo se oko toga mladića.
Sad su prolazili minuti, deset, četvrt, pola sata, ali on se ne pojavi.
Narednik ih je češće pogledao, ustade da prošeta, praveći se važan.
- Slušaj, nema smisla više da sedimo. Vidiš kako su drski ovi vojnici.
- Ali, ako on dođe, bilo bi mu žao... Kako bi bilo da pitamo podnarednika...?
- Kako hoćeš...
On baš tada prođe pokraj njih i Vida ga zovnu.
- Gospodine podnaredniče, molim vas, hoćete li nam reći gde je vaš potporučnik?
On ih pozdravi vojnički i izgovori tonom vojnika:
- Gospodin potporučnik je jutros otišao vozom, ima posla u komandi, aliće se vratiti večeras u deset.
- Hvala - reče Vida nekim bezvučnim glasom.
- Baš smo malerozne! - prošaputa Radmila.
Sedele su i dalje na klupi, a ono raspoloženje, koje ih je držalo od sela do grada, kao da se utopi u Moravi. Lutale su, posmatrajući skelu i u daljini, daleko, voz, čiji je pisak doletao preko ravnice i video se dim, koji se kretao kao neki pobedonosni stub... One zažališe što nisu pokraj voza. O tome su obe sanjale, da imaju kuću pokraj same pruge. Kako to mora biti lepo, koliko života u onoj huci voza, sa načičkanim glavama dama i muškaraca... A one da stoje na prozoru, da se smeše na sve one oči kojih nema u selu... Sentimentalnim devojkama požuda za životom kao da prevuče senkom njihove lepe oči...
Ustadoše...
- Hajde da prošetamo.
Pođoše pokraj obale, u senci visokih vrba, koje su se ogledale u vodi, tamnozelene, i njihale svoje senke... Išle su čak do jednog vira, tako podmuklog u onom svom kolutanju talasa, mirnom i bezazlenom a tako zlokobnom.
- Hajdemo, natrag...
Okretoše leđa Moravi i vojnicima i nađoše se na ulici.
- Kuda ćemo sad? - pitale su se ravnodušno, jer ih sad ništa više nijeinteresovalo...
- Hajdemo do učiteljice... Da je pitamo kakav je nadzornik, je li strog priocenjivanju, ona ga bolje poznaje.
To je bila starija devojka, dugogodišnja učiteljica, dvanaest godina je već u ovoj varošici i već je kao neki starosedelac.
Dočekala ih je ljubazno, sa onom dobrotom kakvu imaju poneke starije devojke, koje uvek idu za dugom vremena. Puna takta, umiljatih reči, gostoljubiva... Nekada je bila vrlo lepa; ona je imala svoj roman, veliku ljubav, i kad se roman završio, nikad nije htela da se uda. Posvetila se školi, deci, svojoj kući, sa ljubavlju materinskom i jednom estetskom pedantnošću. Puna joj je kuća bila ručnih radova i po modi njihovoj mogle su se proceniti i njene godine, koje su imale svoju mladost u doba krstića na juti, tepiha sa vodenicama i lotosovim cvetom, da bi posle, u poznijim godinama, prihvatila i „rišelje”, do današnjeg kosovskog veza i jastučića od vunice u obliku lepeze...
Razgovarale su sa njom o školi, o bukvarima, koje oni iz Beograda svaki čas šalju, nove i nove, o crtanju, o novim metodama u računskoj nastavi, o tom ogromnom programu iz istorije i proširenoj Jugoslaviji, kad i učiteljica mora da uči da bi sve ovo zapamtila, o većim i manjim spletkama i čarkama, bez kojih nije nijedan veći učiteljski kolegijum.
Oprostiše se sa njom, i odoše, čudeći se svaki put što se tako mila i lepa devojka nije udala i iznenađivalo ih je kako ona ima duha i raspoloženja, suprotno tvrđenju da su usedelice uvek pakosne i džangrizave.
Bilo je četiri sata i ulica je još bila pod bleskom sunca, prašnjava, dosadna, sa onim nastrešnicama na pijaci, lupom kazandžija i potkivača...
- Kako je dosadno! - uzviknu Radmila. - Bogami, nalazim da je naše selolepše.
To je bio refleks one tuge, što im ta varošica nije ispunila samoću njihovog mladog srca, željnog provoda.
- Hajdemo do apoteke da kupimo pomadu...
- Da vidimo onog mladog farmaceuta.
I to je bio jedan od njihovih kavaljera za koga se više interesovala Radmila. Zimus joj se udvarao na balu i jednom ih je čak posetio u selu...
U apoteci zatekoše starog apotekara, visokog, suvonjavog, pomalo ženskaroša, koji je mutio nešto u jednoj činiji sa debelim dnom sa valjkom od porculana...
- O, drage gospođice, otkad vas nema. Ja više i ne pamtim kad sam vas poslednji put video. Tako vi nas zaboravljate - govorio je, ljubeći im ruku i nudeći ih da sednu.
I obasu ih komplimentima, što njih raspoloži, nasmejaše se, ali kroz onu zavesu od zelenog somota neprestano su pogledale, neće li se ukazati farmaceut, sa onim crnim i malo kosim očima kao u Kineza.
Ali, farmaceut se ne pojavi, mada se čulo da i tamo neko nešto meša... Apotekaru nije ni padalo na pamet da im kaže štogod za farmaceuta, misleći da je dosta što je on tu, i kad se pojavi jedna devojčica sa receptom, Radmila šapnu Vidi, koja je bila slobodnija:
- Pitaj ga gde je farmaceut. I dobiše odgovor:
- Ah, on hoće da kupi apoteku i otputovao je da vidi jednu.
One se kradom pogledaše a u očima njihovim moglo se pročitati:
„Baš nemamo sreće.”
Bilo im je dosadno i apotekarevo udvaranje i njegovi komplimenti i da bi ih prekratile, zapitaše ga:
- Imate li kakvu dobru pomadu za suvu kožu?
- Evo, baš sad je pravim, to je moj specijalitet. Ali, što vama treba pomada, vaši obraščići su tako svetli?
- Ipak, lice ispuca.
- Ova je masna, baš za suvu kožu.
On im napuni dve teglice, one pregledaše i tubice s ružom, isprobaše razne povlačeći po ruci, da vide rumenilo, uzeše dve, kupiše i kolonjsku vodu „šipr”.
I opet se nađoše na istoj ulici, dosadnoj, uspavanoj, pođoše trotoarom, gde je mestimice bila kaldrma, beton, kamene kocke, negde i cigle, što su šegrti već zalivali kanticama vode...
- Treba da kupimo u prodavnici šećer i kafu.
Uđoše u jednu naizgled manufakturnu radnju, jer je napolju bilo dosta okačene robe, ali i u unutrašnjosti je bilo svega i svačega, počev od grnčarskih lonaca i medenica za ovnove, pa do krep-žoržeta. Trgovac, plavi bucmasti mladić, tip palančanina, užurba se oko učiteljica, želeći sve da im pokaže. One uzeše malo njegove uvozne robe i razgledaše po dućanu.
- Doneo sam nešto fino za haljine, poslednji novitet iz Beograda - početrgovac i htede da poskida sve sa rafova.
- Ah, nećemo to sad, inače idemo kući, pa ćemo tamo šiti. Nego, dajte onuvazicu.
- Vidiš, to je lepa stvarčica - primeti Vida. - Imate li još jednu?
- Evo, samo, ova je zelena.
- Dobro, to ću uzeti ja. I dve čaše za vodu. Neću te šlifovane, dajte mi onesa venčićem.
Pokupiše staklariju, pakovanje čokolade, badema, jer će skoro ispit, ručaće tu i nadzornik, pa treba i umesiti štogod.
Trgovac je bio vrlo zadovoljan što ima tako lepe mušterije, zbog kojih je uvek izvirivao, kad dođu u varoš i da bi ih zadržao malo duže u dućanu, naredi momku da donese dve čaše hladne vode i posluži ih ratlukom i užurba se da im pokaže neke kristalne perle.
- Ovo će se vama dopasti.
- Hvala, lepe su, ali mi smo izgustirale te perle. Svaka seljanka ih ima navratu. One sigurno to kupuju?
- Dosta sam ih prodao. Seljanka više voli varošku modu. Eno, preko putaima jedan abadžija, koji pravi i jelečiće ženske, pa se čovek žali kako sad seljanka neće jelek, veli, to je skuplje nego svila.
- Tako i kod nas u selu, iako se mi borimo... Istina, to je za vas dobro, alinaša je dužnost da štitimo domaću industriju, jer se sve u selu polakomilo na varošku modu.
Njihove kožne torbe bile su pune kad izađoše iz radnje, dok mladi trgovac osta na vratima, uzdišući za njima...
Hlad se već spustio preko ulice i još je samo na drugoj strani sijalo sunce do polovine trotoara... Ali je vladalo ono isto mrtvilo, tek samo ponegde otvarao se prozor i pojavljivala se žena ili devojka, apatično gledajući desno ili levo, srećna kad ima da ugleda neko novo lice.
One su se okretale po toj čaršiji, uvek na istom mestu. Sve su videle, sve pokupovale ali su se osećale u duši tako prazno i sumorno, gore nego što je bila sumornost palanke...
A da se u tom trenutku pojavio samo jedan lepi mladić, palančica bi sva oživela.
Jedna misao kao da ožive Radmiline oči.
- Je li, da li je Mića ovde?
- Ne znam. Meni se čini da je rekao da neće sad da polaže ispit.
- Kako bi bilo da prošetamo sad pored njihove kuće... Nećemo da svratimo, nego kao šetamo samo, pa ako nas pozovu ući ćemo.
- Možemo... ionako imamo još vremena.
Taj Mića je bio student prava, protin sin, vrlo veseo mladić i dobar igrač. On im se čak i javio jednom razglednicom. To je bilo zimus a na zabavi je igrao sa njima, čak je bio malo i ljubomoran na potporučnika, što im je jednom i prebacio:
- Čudi me da vi, inteligentne devojke, toliko ludujete za potporučnicima. Šta ima interesantnog u njima? Oni su tako prazni.
One mu nisu dale za pravo i branile su potporučnika, dokazujući da je on inteligentan i mnogo čita, pa čak i njima pozajmljuje knjige.
Ali se pravnik na to samo ironično nasmejao, što je njima bilo milo, osetile su u njemu malo ljubomore, jer je potporučnik bio najlepši mladić u toj varošici.
Ali, kad on nije tu, zadovoljiće se one i sa Mićinim društvom i uputiše se kroz jedan sokačić, gde je najlepša bila protina kuća, sa gvozdenom ogradom, lepom fasadom i velikom baštom kao parkom.
One zastadoše ispred zgrade. U bašti je sedeo prota i čitao novine, a protinica je plela neke sive, vunene čarape.
- Dobar dan - uzviknuše učiteljice kroz ogradu.
- O, moje gospođice - uzviknu protinica, ostavi pletivo i pođe ka ogradi. Pa izvol'te, gospojice, ovamo...
- Izvol'te - govorio je prota, idući za njom...
Uđoše, pozdraviše se, one poljubiše protinici ruke, ona njih materinski u obraz...
- Kako je ovde kod vas raj... Kao park...
- Ne, ne, izvol'te u sobu, šta ćemo ovde - govorila je protinica, jer, zaboga, za šta će joj ona sala i onolike sobe, treba bar neko da uđe, da vidi svu njenu lepotu i čistoću.
- Darinka, Daro, otvori onaj prednji ulaz - zovnu služavku.
I kroz paradni ulaz uvede učiteljice, ona istrča napred, da ih povede, u starinskom šlafroku, sa fesom na glavi, otvori vrata i povede ih kroz jedan hodnik, sa blistavo žutim podom od pranja i farbe, pokriven lepim klečanim ćilimom. Uvede ih u „salu”, kako je ona nazivala svoj salon, sav utonuo u bordo polusuton od spuštenih somotskih zavesa na prozorima. Mirisalo je na stari nameštaj i čistoću. Protinica podiže jednu zavesu, jurnu snop sunčanih zrakova i sva se soba zarumene od sunca, koje zaigra na bordo somotskim foteljama. Bilo je tako prijatno u toj crvenkastoj hladovini iza tih debelih zidova, koji ne propuštaju toplotu. Svuda se video starinski nameštaj, debela orahovina sa reljefom na ormanima i šifonjerima.
Protinica je bila pričljiva, srdačna i patrijarhalna žena, govorila je učiteljicama čas „vi” čas „ti”, ispitivala ih je o ručnim radovima, o novim kolačima...
- Moj Mića satire kolače, pa sve tako kupim od mlađeg sveta šta zna novo...
One htedoše da zapitaju: „A gde je gospodin Mića?”, ali se uzdržaše, iz bojazni da se protinica ne seti da su zbog njega došle. No, prota, kao da je pogađao njihove misli, i nagađao da je taj njihov Mića mamac za ove mlade učiteljice, reče:
- Mića je položio ispit, krivično pravo. Jutros smo dobili razglednicu.
- Je l'te? - samo rekoše, kao veselo, a u duši im odjeknu:
„Danas baš nemamo sreće.”
- I sliku nam je poslao. Slikao se na Topčideru... Je li, popo, gde si jeostavio?
- Čekaj, doneću je...
Prota ode u drugu sobu, njegovu kancelariju, gde je bio jedan veliki sto, na njemu krst i jedna velika knjiga sa srebrnim krstom utisnutim na koricama. Video se i veliki orman sa knjigama, sva kola Književne zadruge, razni časopisi i neke crvene i crne ukoričene knjige. Prota je bio inteligentan čovek. Voleo je književnost i muziku i svaki put kad bi otišao do Beograda, morao je da poseti pozorište. Bio je vrlo uvažen u varošici i vrlo dostojanstven sa svojim širokim crvenim pojasom. Protinicu su isto tako svi voleli. Ona je osnovala zanatsku školu i dugo bila njena predsednica, pa je posle predala mlađim gospođama, ali ostala je i dalje redovni član. Mića im je bio najmlađi sin, koga su obožavali, jer su dva sina izgubili u ratu. Zato se u svakoj reči osećala majčinska nežnost i noseći sliku gledala je sa očima punim materinske ljubavi.
- Vidite kako je lep moj Mića.
Pruži sliku Radmili i ona ga vide kako se drži ispod ruke s jednom gospođicom. Nju nešto taknu u srce, pomisli: „Ima neku u Beogradu” i rezervisano ga pohvali:
- Jeste, vrlo je lep - pa pruži sliku Vidi.
- To je moja bratanica, studentkinja prava - objasni prota...
I na tu primedbu Vidin kompliment bio je mnogo veseliji... Radmila ponovo uze sliku i isto tako veselo pohvali:
- Liče jedno na drugo.
I nastade veseo razgovor, dok su Mićine oči gledale sa jedne slike na zidu. A mladim učiteljicama bilo je prijatno u toj atmosferi Mićine kuće, bar su mogle razgovarati o jednom mladiću, slušače o njegovim navikama, nestašlucima, omiljenim kolačima, slatkom, sviranju na violini. Bilo je prijatno i od onih pohvala protiničinih, za njihovo dobro vladanje u selu, što je ona slušala od seoske popadije i seljaka, kako su dobre učiteljice, vredne domaćice, ni s kim se ne zabavljaju, ne trče kad dođe doktor ili neki činovnik u selo. Jer, u varošici se znalo o svakoj učiteljici iz okolnih sela. Znala je i protinica, za tih dvadeset godina, sve one avanture naivnih i lakomislenih devojaka, koje bi dolazile u varošicu, zabavljale se sa činovnicima i posle je iz toga palanačka čaršija ispredala priče, uveličane i izopačene, i rušila ugled mladim učiteljicama, ismevajući ih prostački i palanački.
Služavka donese slatko.
- Šta, vi još imate dunje?
- To je njeno preklanjsko slatko - nasmeja se prota.
- Kakvo preklanjsko? Ko će od Miće da sačuva? Svaku teglu on prvi načne, pa kad ode u Beograd, ja tek onda vidim kako mi je potamanio slatko.
A učiteljice su se na to smejale, i dugo bi još ostale, ali već je vreme da krenu. Prota i protinica zadržavahu ih još, da bar užinaju, one se izviniše, ali patrijarhalna protinica prisili ih da bar pojedu neko parče pite od jabuka, koju i njen Mića najviše voli.
Izađoše iz te hladovite sobe u baštu. Tu su bile najlepše ruže, kanaščak, petonija, šeboji, karanfili.
- Hoću da vam naberem jedan buket ruža. U selu nemate ovako lepe.
- Što je lepa ta šafran boja!
- To je Mića doneo pelcer.
Ah, opet taj Mića! One su nežno gledale one šafran boje ruže, dobiše velike bukete, oprostiše se, opet sa poljupcem u ruku i obraz, ispratiše ih čak na ulicu.
- Već je pola sedam. Treba da požurimo.
Ali, pred kafanom sedi šef finansijske uprave.
- O, pa zar nećete malo da sednete sa mnom?- Izvinite, ali mi žurimo, već je pola sedam...
- Pa, de, de, malo, pet minuta, na jedan ratluk i kafu. Inače, ne dam platuprvog - šalio se šef, veliki šaljivčina i ljubitelj mladih učiteljica.
- Dobro, samo pet minuta.
Ali, tih pet minuta odužiše se na pola sata.
I one skočiše, kad videše da je sedam, jer sad moraju da ubrzaju korak da bi stigle za sat i četvrt, a letnji je dan pa se još vidi...
- Šteta što odlazite kad je najlepše - žalio se šef. - Zašto ne ostanete, pabismo vam našli kola, otpratio bih vas ja do sela.
- Hvala, volimo mi peške - govorile su učiteljice, a kad se odmakoše odnjega progunđaše:
- Jest, da nas on vozi, pa sutra da nas svi ogovaraju. Treba voditi računa osvom ugledu... Ovako samo prošištimo kroz varoš, pa svi izviruju.
I zaista, svi su izvirivali... Varošica se već probudila iz popodnevnog dremeža, žene su iznosile stolice i klupe ispred kapija, gospođice su šetkale, trgovci skidali obešenu robu sa vrata, a kafedžije su obično zahvale trotoar, dok je pred jednom kafanom kelner već stavljao ploče na gramofon a brica je udarao u gitaru.
Baš na izlasku iz varošice, sretoše jednog kolegu iz obližnjeg sela, koji je mogao da dođe svake večeri, te se zadržaše i sa njim u razgovoru o školi, đacima, nekim nadzornikovim naredbama, da je bilo već skoro osam.
One brzo skidoše bele cipele, navukoše stare i pođoše niz drum muškim koracima.
- Crne mi, kad ćemo stići u selo? Nikad se ovoliko nismo zadržale govorila je plašljivija Radmila, plavuša sa kestenjastom kosom. - A nema ni mesečine.
- Požurićemo, za sat ćemo stići...
Pred njima se pružao beličast drum, a svuda se protezala polja, malo tamnija nego po podne. Dva seoska momka u belim košuljama išla su ispred njih. One ih prođoše i pozdraviše:
- Pomaže Bog! Momci ih otpozdraviše.
One su išle brzo, ne osvrćući se. Sretoše nekoliko seljaka, koji su se vraćali s livade, s kosom na ramenu. Letnji suton se brzo spuštao, ali se svuda unaokolo još videlo. Tek sada se osećala sva lepota moravske doline koja se protezala kao pučina, nabrekla od ploda i bujnosti. A po toj ravni, tiho je klizila Morava, u sutonu, kao asfaltirani put, i što god se više zgušnjavao mrak, ona je tamnila i kao da se utapala u te ravni i svoje obale iznad koje se uzdizala magla, što će se začas pretvoriti u noć. Naziralo se još sve, one zlatne boje klasja, što u noći gube sjaj, samo odaju laki šušanj od nihanja žitnih talasa, mek i sladak, prateći ono kratko, krto i oštro šuštanje kukuruza, koji su postajali sve tamniji, kao neka crna ograda.
Radmila se okrete.
- Gle, ona dva seljaka idu za nama.
- Mene je strah.
- Šta se plašiš? Možda su to seljaci iz našeg sela, oni znaju da smo učiteljice.
- Ipak je ovo dockan, takvu smo glupost napravile. Seljaci su bili sve bliže, pređoše oni sad njih, kao da zastadoše malo, pa opet pođoše napred.
- Šta zastajkuju? Ja se tako bojim.
- Nemoj da budeš luda... Pa pričaju ljudi, pa zastajkuju.
Ona je to samo ovu hrabrila a i nju je podilazila neka jeza i da bi to odagnala, prelazila je u razgovoru s teme na temu, kao da ne opaža one dve seljačke prilike, ali, nesvesno, pogled joj je išao u tom pravcu.
- Simpatična je ova protinica... Zna ti ta mnogo štošta o učiteljicama.
- Nije sve to istina. Zar je učitelj uskakao kroz prozor onoj Danici, što jebila pre nas?
- To su sve seljaci izmislili. Kaže, peo se samo na klupu, jer je visokprozor, a seljak ti iz toga ispreda čuda.
Čudila se što se ona nije udala za njega.
- Ta je gledala nešto visoko, nije htela učitelja.
- Pa što je nije uzeo doktor...? Samo se izigrala sa njim. A taj učitelj je biobaš dobar mladić, kako kažu seljaci.
- Da li bi se ti udala za učitelja?
- Zašto da ne bih... Sećaš li se onog lepog učitelja sa učiteljskog zbora?Šteta što mi nemamo tako nekog mladog kolegu, nego ovog čiču...
- Ali, priznaćeš, baš je dobar naš čiča... Nekad izbije zvonce a nas nema.Još nam uvede đake u školu i postavi njegovog đaka da pazi na red. A znaš kako ima gadnih upravitelja.
Bile su tek na brežuljkastom delu druma, gde se sa strane mogla videti poneka kuća, a tek posle nastaje onaj najveći deo puta potpuno ravan i pust.
Radmila zastade.
- Gledaj, molim te, je l' oni seljaci stoje?
- I meni se čini... Možda hoće da skrenu s puta.
- Jaoj, ko zna kakve su to lopuže. Ja se ne sećam da su iz našeg sela.
- More, hajde napred, naši su to seljaci, samo ih mi ne poznajemo.
- Slušaj, da se mi vratimo natrag.
- Uh, što si ti plašljiva da i mene uplašiš. Dobro, da zastanemo i mi. Boljeda mi njih pratimo i ne gubimo iz vida... Eno, vidiš, sad su pošli...
Pođoše i one.
Suton je već počinjao da se zgušnjava u noć. Više se ne vidi ni Morava, ni planinski lanac, samo ona polja oko njih, na koje noć spušta svoj tanki, tamni pokrivač...
Uplašene od ta dva čoveka, one su se sada plašile od svakog šušnja.
Seljaci izbiše na vrh brežuljkastog dela...
- Brže za njima da se ne spuste niz breg i sakriju.
- Slušaj, ja tebi lepo kažem da se mi vratimo natrag, ja ne smem dalje.
- Gde ćeš natrag? Baš si luda. Hajde napred, ja se ne plašim.
Nije se plašila, ali su joj noge klecale. Seljaci se spuštaju, one vide kako im se smanjuju siluete, ali žure, da samo ne izgube te siluete, i sad su one na bregu a oni dole.
I opet stadoše.
One zastadoše prestravljene i pribiše se jedna uz drugu. Sad ni Vida nema više hrabrosti a Radmila šapuće:
- Ako nas napadnu, šta ćemo da radimo? Teško nama!
- Ah, kad bi samo imale jedan revolver. Eto, to treba svaka učiteljica daima.
Stale su i one, pa sad ni nazad ni napred... Opet se hrabri Vida...
- Gledaj, pošli su.
- Ja ne mogu da dišem od straha. Sad tek nastaje onaj pust deo puta. Oni senešto dogovaraju, to se vidi. I mi, ovako same u noći, takvu glupost da učinimo.
- Šta, noć? Nema još devet sati. Moramo napred. Ugledaše sada onu beskrajnu perspektivu. Ravnica kao stepa a na sredini put, i one, dve mlade devojke, same na tom drumu i dva nepoznata čoveka. Drhtale su obe. Osećanje straha raslo je u njima, i sve unaokolo bilo je tako strašno. Raširenih očiju one samo gledaju one dve beličaste prilike. Čas im se učini u mraku da zastanu, čas da idu.
- Ne stoje, eno, idu ljudi svojim putem.
- Sad stoje, ja te uveravam.
- Čekaj, da vidim.
I videše kako skretoše s druma, zastadoše pokraj jarka i čekahu da one naiđu.
- Svršeno je s nama - govorila je Radmila, užasnuta od straha, zamišljajućinajgore slike... Ja ne mogu dalje, ne smem, hajde da bežimo natrag.
- Gde da bežiš? Mi moramo napred. Ko sme da nas napadne? Nego, znaššta, čim ih prestignemo, da udarimo u jedan kas. Napregni svu snagu. A kad pređemo onaj prazan prostor, onda se spuštamo prema raskrsnici a odatle je naš seoski put. Tu je već jedna kolibica.
Pođoše energičnim koracima. Seljaci su stajali. Radmila se krstila.
- Bože, sačuvaj nas od nesreće. Nikad više u životu neću se vraćati ovakokasno. Samo sad da se spasemo.
Išle su kroz noć, brzo, sleđene od straha. Bele prilike su postajale sve veće i veće, kao utvare, one im se približavahu, već su blizu njih, sve bliže, bliže, sa strašnim iščekivanjem nesreće, sad su ispred njih, kosa im se diže na glavi, prestigoše ih i učini im se da se te utvare kretoše i hoće da jurnu na njih, jedan progovori:
- Dobro veče, gospojice. Vida samo šapnu:
- Beži!
Zadigoše jednom rukom suknjicu, razmlataraše tašnom u drugoj ruci i pojuriše niz drum, nešto pršte u Vidinoj tašni, a za njima se začu kikot seljaka.
Ali one jure, ne okrećući se, kao da preletoše taj najopasniji deo puta i nađoše se pred raskrsnicom, dahćući teško, tek tu zastadoše, okretoše se, ali seljaka nigde ni od korova, a s druge strane jurile su kočije drumom koji vodi do varoške stanice.
- Gospojice, jeste li to vi? Otkuda u ovo doba da se vraćate? To je pitaoseoski kočijaš, gazda Petar.
U kolima je sedeo jedan mladić u varoškom odelu.
- Jaoj, gazda Petre, što smo se uplašile! Zadržale smo se u varoši a dvaseljaka sve za nama, tako su nas prepali.
Gazda Petar se nasmeja.
- Što se plašite, gospojice, to su naši seljaci, ne sme vama niko i ništa...Nego, sedite u kola, da vas dovezem do kuće. Ti, gospodine, nemaš ništa protiv. To je popov rođak, a ovo su naše učiteljice - predstavi ih seljak.
- O, izvolite samo, gospođice - uzviknu mladić i pruži ruku devojkama da im pomogne pri penjanju. On im ustupi gornje sedište, a on sede preko puta, okrenut leđima kočijašu. Predstavi im se. Bio je tehničar.
Mlade učiteljice najednom osetiše da iščeze sav strah, kad osetiše stisak mladićeve ruke i ugledaše u sutonu jedno lepo lice čiju svaku crtu nisu mogle odmah da zapaze.
Sad su se vozili seoskim putem pokraj kuća i svetlost, koja se probijala kroz prozor i otvorena vrata, obasjavala je tehničara... One oživeše, oraspoložiše se, kao ono posle kiše, sve postade lepo oko njih, noć puna čarobnih vizija i mirisa, vrbe tako sanjive, ovalni lukovi na doksatima, voćnjaci i baštice, oči tehničara koje su ih gledale tako da su njihova devojačka srca već bila gotova da se odškrinu i prime odmah izjavu ljubavi. Sedeći u kolima, jedna pokraj druge, stegoše jedna drugoj ruku, što je bio njihov nemušti razgovor o muškarcima. Pred njihovom kućom mladić skoči, pomože im da se skinu, zagleda njihove vitke siluete i sam očaran tako iznenadnim i poetičnim susretom sa dvema mladim učiteljicama koje su mu u ovom okruženju, na pustom drumu, u noći, izgledale lepše od svih gospođica na beogradskom korzou i, skidajući šešir, ljubazno je govorio:
- Nadam se da ću vas opet videti...
One su htele reći: „Ah, zar još pitaš?! Pa ti ne znaš kako smo mi željne kavaljera u ovoj seoskoj samoći... Izašle bismo mi već same da te potražimo.”
Uleteše razdragano u svoje sobice, obe su zaspale uzburkana srca i jedva čekale sutrašnji dan da ga vide.
***
Oko bunara, na travi, posle rada, osvežavajući se hladovinom sumraka, razgovarali su seoski momci. Bila su tu i ona dvojica sa druma. Jedan malo stariji, okretniji, lepši i slobodniji, pričao je:
- Onomad, Tića i ja, vraćamo se iz varoši a i naše učiteljice. Što su tizgodne, mani! Zapučile ti one suknje odostraga, pa igra li, igra, svaki mišić, milina da gledaš. A ja kažem ovome šmoklji: 'Hajde da im priđemo, možda ih strah same.'
- Što sam sada, ja šmoklja? - obrecnu se Tića.
- Pa šmoklja si, govorio si neprestano: 'Šta mi umemo da razgovaramo sa gospođicama.'
- Pa nisi učevan da vodiš gospodske razgovore. Šta bi ti pričao, ded reci...
- Šta bih pričao? Umem ja da ti razgovaram kao gospodin... Kazao bih im: 'Kako vas slušaju vaši đaci? Udrite vi ako ne valjaju. Batina je iz raja izašla i mene je moj učitelj tukao gde stigne, kao vola.' Mladići se nasmešiše.
- I ti to zoveš gospodski razgovor?
- Umem ja kako god hoćete da okrenem. I o ljubavi, a te varoške ti voleljubav više nego seljanke.
- Jes' više nego seljanke, baš si potrefio. Seljanku ti odmah drpneš za grudi, a čik varošku...
- Šta ti misliš, varoške ne vole da ih muško drpne za grudi? Te ti tekbegenišu 'flert'.
- Kakva ti je to reč?
- Zato ti ja i kažem da znam gospodski govor. Puno sam reči naučio odonog mog rođaka u varoši: flert, randevu, korzo, šik, emancipacija... kokota...
- Kokota!
- Kokota! Ko-ko-ko! - uzviknu jedan mladić. - Je l' to kokoška?
- Kakva kokoška? To ti je ženska kao ova naša Nasta, udovica, kod kojesvi mi momci navraćamo. Pa kad pođeš kući, a ona te saleti: 'E, ti nećeš ništa da častiš...' A kad ti zaždiš kroz voćnjak, ona pljas za tobom kamenicom.
- A tako i te varoške kokote, kamenicom za muškarcima.
- Nema toga tamo. Gospoda sve pošteno plaćaju.
- E znate šta, sad ćemo Nastu da zovemo gospođa Kokota. Ona se uvekhvali kako je gospoja.
- Ti reče još jednu reč, kako beše, 'pacija'.
- Emancipacija. Vidite, tu reč sam mogao da upotrebim sa učiteljicama. I baš sam mislio to da uradim. Kažem ja njima, na primer:
'Vi volite emancipaciju.'
- Ded, rastumači ti to nama, kad znaš gospodski...
- To znači: volite da radite sve ono što radi muškarac. Mladići se zakikotaše.
- Ala bi ti one tada zviznule šamar...
- Eh, što ste gejaci: sve izokrećete šeretski... Emancipacija je kad učiteljuči đake i učiteljica uči đake... To ti je jedan isti posao.
- A to li je? Znači, sve pošteno. A ja mislim zviznuće ti šamar. Malecnaruka kao u deteta, pa da me pljesne po jednom obrazu, ne bih ni trepnuo,
okrenuo bih i drugi i kazao: 'Prilepi još jedan, očiju ti.'
- Ama, ti ne svrši šta bi onomad na drumu. Priđoste li?
- Jedva ja ovog naterah da ih sačekamo, pa kad one naiđoše, a ja pođoh, itaman htedoh da kažem: 'Dobar veče, gospođice, je 1' po volji naše društvo, možda vas strah same?' i samo što otvorih usta i rekoh:
'Dobar veče, gospojce'... kad ti, moj brate, one klisnuše niz drum kao ždrebići... A mi udarismo u kikot... E, nisam mogao da verujem da sa onolišnim nožicama, kao kozje noge, mogu onako da trče.
- Zar se tako provede, toliko gospodskih reči znaš, pa ti gospojice umakoše?
A on na to skoči, ščepa vodu sa bunara, poli ih vodom, nastade podvriskivanje, rvanje, smeh, jurnjava oko bunara od nestašluka i obesti seoskih momaka... Izleteše zatim na vratnice i pođoše niz seoski put, da se prošetaju, uhvaćeni ispod ruke, kao lesa, celom širinom seoskog sokaka.
Najedared čuše jedan sitan ženski smeh i razgovor.
- To su naše učiteljice. Kako se smeju kao praporci...
- Ček da ih vidimo.
Sokakom su šetale učiteljice, a međ' njima tehničar. Mladići se podgurkivahu laktovima...
- Oče one gospodu. Vida je govorila:
- Divno je naše selo, samo nekad dosadno, nema kavaljera... Mladići seopet gurnuše.
- Nema kavaljera, a mi ovaki momci! Zar mi je ovaj žgolja bolji? Da gauhvatim oko pojasa, zavitlao bih ga oko sebe deset puta. Sav bi se presamitio.
Sad reče tehničar:
- Umalo što nisam ostavio da dođem u julu. Tako se ne bih upoznao savama: i bilo bi mi žao.
- E, što bih sad imao želju da ga ritnem nogom - prošaputa mladić sadruma.
Učiteljice čuše korake iza sebe i okretoše se. Okrete se i tehničar.
- Haj'dmo mi u ovaj šljivik - reče jedan momak.
- Jok, nego hajd'mo do Nastine kuće.
- Jes', do gospa Kokote.
I lesa od momaka skrete udesno, preko šljivika, pa kroz jedan voćnjak stiže do Nastine kuće i ču se:
- Ko-ko-ko! Ko-ko-ko! Ko-ko-ko!...

DAMA SA MLADEŽOM
Sa dosadom, kakvu oseća mladić u banji kada nema nijedne interesantne ženske osobe, mladi advokat Ninković uputi se kroz šumu. Sunce je već bilo pri zalasku, bilo je razbuktano kao požar i od njegovog odsjaja sva šuma je bila ispresecana crvenim trakama. One su se rasipale po vlažnom lišću, još od jeseni, da je sve bilo kao obojeno bakarnom tinturom, i sve življe, izrazitije, svaka grančica ocrtana nekim umekšavajućim tonom, a lišće istanjeno i prozračno kao od zelenog kristala... Tako je bio neki opojni dah u šumi, kad se oseća približavanje sutona a vrelina dana se umanjuje i vazduh se hladi, pa miriše šumska vlaga, nekim finim mirisom, što se još meša sa ciklamama, ovde-onde uzdignutih krunica, zagasito ljubičastih i bledih, na svojim tankim i elastičnim stabljikama, pokraj širokih listova, suviše velikih i lepih za taj sićušni cvetić...
Advokat je išao lagano stazicom, koja se pela uz brdo, a najednom vodila ravno kroz drvored, bela i uska, osenčena travom, šumskim plavim cvetovima na slamnim stabljikama paprati kao čipkastim lepezama, koji su tu mirno rasli i tek bi se povili od dodira nekog leptirića. Svuda ona šumska tišina, bez ljudske vreve i huke ali opet ispunjena nekim šumovima, tajanstvenim i lakim, kao zujanje insekata, lepršanje krila, let listića, udarac kljunom detlića ili oprezno skakutanje veverice... Njegovi koraci su narušavali tu simfonijsku tišinu šume i on zastade na jednom malom platou da pogleda panoramu, planinske kućice, suviše bele u tom zelenilu, nekoliko ovaca kao grumenje šećera, seljanke koje su bile iz daljine male kao kepeci... Odnekud, najedared, dopre do njega ženski glas koji je pevušio: „Ah, Lola, ružni sjaj lice ti krasi...” Advokat pođe u pravcu tog glasa, oprezno, slušajući ga sve jasnije. Pred njim se ukazaše prvo noge, dva divno izvajana lista u čarapama boje zrele višnje, sa malim belim sandalama, kroz koje se nazirao ceo oblik stopala... On pođe još tri koraka... Vidi belu haljinu, oko vrata jedno crveno šalče sa belim tufnama, i dva krupna, topla crna oka, na licu koje je uokvirivala kosa tamna kao gar, priljubljena kao lakovana da se vidi ceo oblik glave... Tri crna pužića od kose na čelu i obrazima, davali su dekorativan izgled licu... Dama ućuta kad on naiđe i zabavljaše se sa jednom slamkom držeći je u ustima... On prođe pokraj nje, pogleda je milo, čisto malo nasmešen, sa onom slobodom kakvu imaju muškarci u banji, i htede da joj se javi, ali se predomisli... Sinoć ju je video prvi put, i obradovao se da bar jedno zanimljivo žensko vidi... Sad je prilika da se upozna, i on odluči da je iskoristi. Ispod stazice je bio pošumljen breg i on ugleda puno ciklama... Spusti se sa staze, poče da je bere, bacajući pokatkad pogled na damu, koja ga je posmatrala u tom koketnom ležećem stavu... On je mislio da njoj nije teško prići. Čim ona njega ovako posmatra, znači da želi poznanstvo. On pode uzbrdo, baš prema onom mestu gde je ona ležala i kao da govori sebi: „Ah, šta je ciklama!” Onda pogleda damu i očekivaše odgovor...
- Kako ih vi nemilosrdno kidate... On se obradova.
- A zar je vama žao?
- Pa vidite da ih ne berem... Ja uživam u njihovom mirisu.
- Onda mi dopustite da vam ponudim ovaj buketić...
- Oh ne, zadržite ih za sebe...
- Muškarcima ne priliči cveće. To je samo ukras žena... Osobito lepih...
Dama se nasmeja, ustade, pođe... On za njom...
- Dajete mi korpu...
- Ako vam čini zadovoljstvo, uzeću...
Stazica je bila uska, ona je išla ispred njega, a on je, kao svaki muškarac, posmatrao njen stas i uživao u gibanju i vitkosti... “Vrlo dražesna... Ovo bi mogao biti jedan mali banjski flert...” Izađoše na aleju. On stade pokraj nje...
- Dopustite da vam se predstavim... Advokat Ninković.
- Zlata Jovanović.
- Vi ste, čini mi se, juče doputovali?
- Da... Ali već mi je dosadno. Tako neki čudni gosti. Sve neke babe istarci...
- I ja osećam istu dosadu. Ako mi dopustite da vam priđem, biće mi vrloprijatno... U kom ste hotelu? Ona reče.
- Pa mi smo preko puta. Gledate li na glavnu aleju?
- Ne, gledam na šumu. Tako su nastale šetnje.
Dama je izlazila uvek predveče. Dva-tri puta ju je video u društvu muškaraca, uvek drugih. Bio je malo ljubomoran.
- Ah, pa to su moji poznanici... On se raspitivao da li je udata.
- Da, udata sam. Muž mi je direktor banke u Beogradu. Vrlo je ljubomoran. Jedva me je pustio samu.
- Znači da ste nesrećni?
- Nijedna žena ne može se pohvaliti da je apsolutno srećna u braku...
Njega je to već obradovalo. Nesrećnu ženu treba utešiti, i on je preduzeo svoju pravničku taktiku da osvoji ovu ženu... Bila mu je čudnovata... Njene oči, lice, držanje, koketerija, sve mu je nagoveštavalo da ta žena može lako da se osvoji, ali kad god bi on pokušao u kakvoj zamračenoj aleji da pruži ruku, da joj obavije struk, ona se vešto izvijala i zapretila bi mu prstom da bude korektan.
- Nemojte misliti da sam došla da flertujem u banji...
I on je u njoj uvek osećao dve žene. Jednu damu, otmenu, pristojnu, drugu demonku, i te dve žene u njoj su ga zbunjivale, da bi katkad bio drzak, a drugi put pristojan...
On je hteo da napravi izlet do jednog restorana na bregu i tu da večeraju. Računao je da će ona biti mnogo popustljivija, kad se budu u suton vraćali kroz šumu... Već dva dana ona je bila tako slobodna, malo raskalašna, u jednoj beloj prozračnoj haljini, i, idući za njom, on ugleda kroz tanku svilenu haljinu, na levoj plećki, jedan divan mladež, kao od somota...
- Ah, gospodo, jedna osica vam je stala na rame, čekajte da je oteram...
Ona ciknu, on se saže, uhvati je za pleća i poljubi onaj mladež...
- Kako ste drski! - uzviknu ona. Pojuri alejom, on za njom i, kao muškarac,steže je, uhvati je i poljupcima iskali svoju želju za ovo dugo čekanje u banji, gde se obično ne čeka dugo...
- Sutra ćemo ići gore na breg, na večeru, u onaj restoran.
- Ići ćemo... - smejala se dama. - Krenućemo u četiri...
- A znate šta je novo? Prekosutra se preseljavam u vaš hotel. Slučajno,soba preko puta vaše...
- Koješta! Šta ste to radili? A da dođe moj muž... Ja ne bih smela da vamse javim.
- Pa ja vam se onda neću javiti... Zar se ljutite što ću biti u istom hodniku?- Ne... Šalim se...
- Dajete mi nadu...
- Sve moguće posledice... Ona udari u smeh.
Rastali su se. On je bio radostan. Ona čini sve ustupke vrlo lako... Sutradan je čekao. Četiri sata, pet... Nje nema. Postao je nervozan... Otišao je, zakucao je na njena vrata... Sobarica se pojavi...
- Vi tražite gospođu Jovanović? Ona je otputovala u dva sata.
On je izleteo besan... „Kako me je izigrala... Poigrala se sa mnom... O, žene, kako su lukave... Prepredenije su od svakog muškarca... Ko je zapravo ona? Čas se pravila svetica, čas kokota. Takve su žene, u svakoj je i svetica i kokota, samo se kriju, pretvaraju... A ja luđak verovao. Kako može da bude glup muškarac i da veruje u obećanje jedne žene... Tako nam i treba. Ustručavamo se, iz nekih obzira i pristojnosti. Trebalo je da joj upadnem u sobu... Ah, što nisam...? Sad mi ne bi bilo krivo... Žena muškarca da izigra... Više sam verovao da je nepoštena nego poštena... Poštenih žena i nema...
Njihovo poštenje zavisi od momenta...”
I mladi advokat ode da šeta sam, ljutito kidajući paprat.
***
Bilo je sledeće godine. On je opet otišao u jednu od najvećih banja, gde dolazi svet sa svih strana. Nadao se lepšem provodu. Bilo je tu i Mađarica, Jevrejki, Nemica, Italijanki... Jedne večeri je slušao orkestar u parku. Posle koncerta pođe da šeta... Baš ispred jedne električne lampe on ugleda jednu damu i poznade ona dva prošlogodišnja crna oka...
- O, gospodo Jovanović, i vi ste došli? Vidite, imam neku sreću da vasopet sretnem.
Dama ga pogleda iznenađeno.
- Vi ste se prevarili, gospodine. Ja nisam gospoda Jovanović.
- Kako niste? Ja bih se zakleo da ste to vi. Nije moguće...
- Valjda ja najbolje znam ko sam... Svakako da ličim na neku vašu poznanicu...
I ona ga pozdravi, ode, i ostavi ga zabezeknutog.
„E, ja bih dao glavu da je to ona... Baš ću da je vidim opet.” Išao je za njom, posmatrao je... „Jeste, isti onaj stas... Noge ne mogu da vidim, od ove dugačke haljine...” Dama je imala šeširić na glavi, ali je on video da ima plavu kosu. To, najzad, nije teško. Žene začas promene boju kose, ali ne mogu oči, glas, hod.
Neprestano se vajkao i došao je sam do zaključka da ovo nije gospođa Jovanović... Ima neverovatne sličnosti u životu... Uostalom, ne menja stvar.
Ova dama je još šarmantnija i mogao bi se upoznati sa njom.
Sutradan je čekao priliku da joj priđe... Dama je išla uvek sa jednim gospodinom... On se raspitivao u hotelu ko je taj par i odgovorili su mu da je to jedan industrijalac sa svojom suprugom.
- Je li ona njegova žena? - pitao je sekretara banje.
- Oni su se tako upisali a banjska uprava je diskretna i ne upušta se uproveravanje da li su zakoniti ili nezakoniti par...
- Ipak je to druga osoba... On ju je često posmatrao u parku. Javljao se, izučtivosti. Ona mu je odgovarala... Sreo ju je jednom samu...
- Oprostite, gospođo, smem li da vam priđem?
- Izvolite...
- Ja sam vam prišao ono veče onako naglo, jer mi se učinilo da ste istajedna dama, koju sam prošle godine upoznao. Vi ne možete da pojmite kolika je sličnost između vas dve... Sad već opažam da ima i razlike. Ona je bila veselija i temperamentnija, vi imate neki melanholični pogled. I ona je bila starija... Mogla je imati do trideset godina.
- A šta vi mislite, koliko ja imam godina? - Vi nemate više od dvadesetpet godina...
- Pogodili ste.
- A gde je vaš gospodin suprug?
- On je otputovao, ima neka posla... - A vi još ostajete?
- On će mi javiti kad da dođem... Zasad ostajem. Advokat se obradovao.„Možda ću kod ove imati vise uspeha...” Ali, ova je bila još uzdržljiva. U njenim tajnovitim očima je bila tolika zagonetka. Čas su bile sjajne, čas su se gasile, nekad su imale neki plavičasti sjaj, kao oni crni somoti što se prelivaju u plavkasto... Govorila je tiho, malo se mazeći, kao žene kojima se svi udvaraju, koje su zadovoljne, pa su zato razmažene... Pokreti su joj bili nemarni, i uvek je imala neku ritmičku ležernost, koju je izvodila svojim rukama dugih belih prstiju... On je posmatrao te ruke, čudnovato su mu bile slične, samo nokti ekscentrično crveni kao koral... I uvek je gledala nekako poluzatvorenih očiju, zbog čega su oči imale bademast oblik, i tako su joj bile stilizovane i obrve, tanke i duge, čak do slepoočnica...
Gledajući je, on je sve više dolazio do uverenja, da je to druga osoba.
Dok je u sobi pušio svoju cigaretu, stojeći na prozoru, razmišljao je o ovoj ženi i najednom se seti: „Mladež? Imali ova mladež? Ako ima, onda je ona...”
Sutradan i prekosutra, kad god bi je sreo, trudio se da ide iza nje ne bi li ugledao mladež. A ona je nosila sve neke zagasite haljine, teget, bordo, zeleno, neprovidne materijale, ili se ogrtala šalom i on nije mogao da vidi... Jedne večeri video ju je u beloj haljini. Sedela je na klupi i slušala muziku... Opet je imala šal... On joj priđe s leđa, stade iza klupe, pozdravi je.
- Vas zanima muzika?
- Baš je volim... Nisam naročito muzikalna, ali rado slušam muziku...
Hoćete li da sednete?
- Ne, volim da vas posmatram ovako stojećki.
Stao je iza nje i lagano joj svlačio šal sa ramena. Ona načini jedan pokret kao da hoće da se okrene, šal od glatke svile skliznu sa ramena i advokat jedva uguši jedan uzvik.
Na levoj plećki stajao je crni mladež kao jedan kružić od somota...
„Ah, dakle, ona je... Znao sam ja to... Samo, zašto li se krije?”
Nije hteo ništa da joj kaže, pravio se da je to gospođa Mila Branković, žena industrijalca...
Ali se spremao da joj dokaže njenu identičnost sa onom prošlogodišnjom damom...
Kad je ona otišla, on je pošao za njom... Zakucao je na vrata.
- Ko je? - zapitao je ženski glas.
- Jedan telegram... Ključ se okrete.
- Ah, šta to znači?! - uzviknu dama. - Otkuda vi? On uđe, ne reče ništa,zaključa vrata.
Došao sam da vam se osvetim što ste me prošle godine onako izigrali i pobegli.
- Gospodine, ja vas ne razumem. Kad sam ja vas izigrala? Izgleda da vamje ta prošlogodišnja dama zavrtela pamet, pa u svim ženama gledate nju...
- Da, ona mi je zavrtela pamet, ali me nije toliko zaludela, da verujem davi niste gospođa Zlata...
- Baš ste ludi! To je interesantno... Pravite čitav zaplet...
- Vi ste napravili zaplet, ali ja, kao advokat, nisam dopustio da me držite uzabludi... A znate li šta mi je pomoglo u mom traganju...
- Šta?
On je dočepa, svuče joj haljinu sa ramena, okrete ka ogledalu. Ona se još branila, ali popusti.
- Pa šta sad hoćete?
- Hoću da vam se osvetim zato što ste prošle godine pobegli i hoću da miobjasnite zašto se sada krijete pod drugim imenom.
- Ja se sada ne krijem. Krila sam se prošle godine. Moj muž je industrijalac, vrlo ljubomoran... Prošle godine, ja sam prosto pobegla u banju, pod tuđim imenom i predstavljala sam se kao žena jednog bankara. Ove godine smo došli zajedno, ali to je poslednji put. S njim mi je nemoguć život i on je najzad pristao da se razvedemo. Posvađali smo se i on je otputovao. Ja sam po ocu bogata, imam svoju višespratnu zgradu u Beogradu i dovoljnu rentu da mogu da živim. Koliko sam ja propatila zbog njega, kad biste sve znali!
Plakala je i ispričala mu je svoj život. Ona je iz vrlo otmene beogradske porodice, otac joj je bio diplomata. Kao devojčica, bila je u Madridu, Beču, Pešti, Carigradu. Toliko je imala prosilaca, ali njega je zavolela. On je bio bogat, jedinac kao i ona, vrlo lep. Bili su prvo vreme srećni, a posle je nastala svađa, njegova ljubomora...
On ju je zagrlio, tešio i sam se rastužio.
- Ah, vi ne znate da sam vas prošle godine zavolela, gotovo se zaljubila uvas... Ja nikad mog muža nisam prevarila, rekla sam: ma kakav bio, biću mu verna. I kad sam prošle godine osetila da ću podleći iskušenju, pobegla sam, jer mi je bilo teško da se pretvaram... Koliko sam puta pomislila: 'Eto, da sam se za ovakvog čoveka udala.'
- Zar biste se vi udali za mene?
- Zašto da ne? A da li biste vi mene uzeli?
- Takva lepa žena može svakog da osvoji i zaludi... On joj dohvati ruku iprinese usnama.
- Oh, kako imate divan prsten! - uzviknu mlada žena.
- Hoćete da to bude vaš verenički prsten?
- Da se verimo? Tako brzo... A nisam se ni razvela.
- Onda morate požuriti sa razvodom... Gde stanujete u Beogradu?
- A vi niste advokat u Beogradu?
- Ne, ja sam iz unutrašnjosti. Ona reče ulicu i broj 198.
- Dakle, hoćete da budete moja žena?
- Hoću, čim se razvedem - govorila je ona, skidajući mu prsten. - To jerubin... kao krv... da probam.
- Više ima istorijsku vrednost. Još moj deda ga je nasledio od svoga oca,koji ga je dobio od jednog paše. Čitava legenda je vezana za ovaj prsten... Moji preci su bili vrlo bogati. Živeli su u Nišu. Tu je pradeda imao svoj konak i često su navraćali kod njega ugledni Turci pri povratku iz Carigrada. Jednom je tako svratio beogradski paša. Vraćao se iz Carigrada. Odseo je sa čitavom svitom... Tu je bio jedan vrlo lepi oficir, koji zapazi ćerku moga pradede. Ona je bila lepotica. Turci su sedeli četiri dana, pa su onda krenuli... Sve je bilo lepo. Ali, posle tri dana nestade pradedina ćerka. Odmah se oni dosetiše jadu, da su je Turci odveli. Tako je i bilo. Ovaj oficir je ostavio dva gavaza, da je ukradu i odvedu u Beograd. Pojuri pradeda paši da se žali. Paša se razbesne kad je to čuo, sazove celu svitu, ispitivao ih je i doznao je gde ju je sakrio onaj oficir. Odmah naredi da je dovedu ocu, a oficir da se kazni. I tom prilikom, da bi dedi dao neku nadoknadu, podari mu ovaj prsten sa rubinom.
- Kako je sve to zanimljivo. I ovaj je prsten sigurno vrlo skupocen...
- Nisam nikad mislio da ga prodam, ali, verovatno, ima veliku vrednost.Vama je veliki za domali prst. Na srednji već može. Vidite, ovaj se rubin otvara. To je kao neki poklopčić... U toj maloj šatulici skrivao se otrov...
- Ah, to sam čitala kako su dame nosile otrov u prstenju...
- Na vašoj ručici tako lepo stoji ovaj prsten... I on joj izljubi sve prste...
- Sad da idete...
- Ah, nećete me, bogami, oterati. Uveravam vas da se neću maći odavde.
Poginuću pokraj vaših nogu...
- Pa vi hoćete da se ja naljutim na vas.
- Ne mari, i sam sam se prošle godine ljutio na vas. Ne samo ljutio, biosam besan, toliko besan da sam sve mogao da kidam i lomim oko sebe. Čuvajte se da me ne bacite opet u kakvu jarost.
Govoreći, priđe joj, obujmi je oko ramena, tako je silovito stegnu u zagrljaj i pritisnu na grudi kao da hoće da je uguši.
- Ded, otmite se sada...
- Ah, pustite me - šaputala je lepa žena malaksalo i sve više mu je klonulana grudi.
On je uze u naručje i držaše je kao dete.
- Kako ste divni, vitki i topli... zanosni...
Kad se u zoru rastajao sa njom, šaputao je kroz poljupce:
- Ah, vi ste me zaludeli. Najslađa ste žena... Kakav je to glup muž, koji jemogao da vas ostavi. Ja idem sa vama do Beograda.
- Bar da vidite moju kuću, da se uverite u sve. Eto, ja vas prosim.
Gospodine, hoćete li da se oženite mnome?... Imam rentu petnaest hiljada.
- Vi više vredite nego vaša renta... A kad se vraćate u Beograd?
- Ja mislim kroz tri dana...
Kad je došao sutradan posle podne, da je potraži u njenoj sobi, sobarica mu je saopštila:
- Gospođa je otputovala...
On nije mogao da se povrati od iznenađenja... „Zašto sad da otputuje...?” I najedared se seti: „Odnela je i prsten, taj skupoceni, koji toliko vredi...”
Sad mu je bilo jasno da je to jedna opasna hohštaplerka, koja se pojavljuje u banjama pod raznim imenima...
„I to ja, advokat, da tako nagraišem...”
Kad je stigao u Beograd otišao je da potraži njenu kuću. Tražio je taj broj, ali je video da se ulica završava sa brojem 144.
Dakle, njena kuća nije ni postojala... Vratio se u svoje mesto i, čitajući jednom novine, nađe ovo: „Opasan hohštapler”. Uhvaćen je jedan otmeni gospodin, koji se po banjama predstavljao kao industrijalac i vršio krađe sa damom, koju je predstavljao kao svoju ženu. On je uhapšen a za damom se traga...”
On je bio uveren da je to njegova plava dama i njen muž industrijalac.
***
Posle dve godine otišao je na Lido. Bio je sjajan sunčan dan i plaža prekrivena nagim telima u raznobojnim kostimima... Samo su se videle noge i glave, ili neki brežuljci kao reljef tela pod žutim peskom... Sve moguće narodnosti mogu se videti, svi jezici čuti, razni tipovi, najlepše i najružnije žene, poslednja moda i staromodnost. Sunčajući se na pesku, on je gledao ispred sebe jedan par, bujnu grguravu kosu jedne dame i glavu jednog muškarca sa američkim naočarima... Dama se diže, sede na pesak, on je gledaše s leda i zastade iznenađen... Triko je bio duboko dekoltiran na leđima i on spazi na levoj plećki crn somotski mladež...
„Bože, da li je to ona?”
Nije mogao da izdrži, ustao je, zaobišao ih i pogledao damu.
„Ona je!”
„Čekaj, hoću da joj se javim.” Klimnu glavom, nasmeši se, ona ga iznenađeno pogleda, nasmeši se i odgovori mu na pozdrav.
Ona se okrete ka gospodinu sa naočarima i reče mu nešto na francuskom, on ču kako ona reče „moj zemljak...”
„Koga li je sad ovo našla?... Sigurno će ga dobro opljačkati...” Tražio je priliku da se nađe sa njom i ona mu prva priđe...
- Oh, kakvo prijatno iznenađenje da vas opet vidim...
- Ja čisto sumnjam da vam je prijatno iznenađenje.
- Ah, vi to zbog onog prstena! Baš mi je krivo što sam zaboravila da vamdam...
- Ja sam to već zaboravio... Nisam takav nekavaljer da bih jednu damuzbog toga predao sudu... Nego, zašto ste onda umakli?...
- Zato što sam dobila telegram od mog muža.
- Da, znam, od onog gospodina 'industrijalca'.
- Šta ćete, i to je profesija, možda najteža.
- Pa šta vam je javio u telegramu?
- Da odmah bežim iz te banje... njemu su već bili ušli u trag... _
- Čini mi se da se i za vama tragalo.
- Da, uhapsili su me, ali ja sam dokazala svoju nevinost i oni su me pustili.
- Pa šta ste posle radili? Jeste li nastavili istu profesiju?
- Ne, uveravam vas. Prodala sam vaš prsten za deset hiljada.
- Samo deset?
- Juvelir mu nije pridavao veliku istorijsku vrednost.
- Kad kupuju oni ne pridaju vrednost, ali pri prodaji je dobro znaju...
- Znate li da mi je taj vaš prsten doneo sreću?
- To me raduje.
- S tim novcem otišla sam u Pariz i bila sam maneken i slikarski model.Na jednoj slici me je video ovaj Amerikanac, raspitao se za mene kod slikara, zaželeo da me upozna i tako sam postala njegova metresa...
- A kako ste se njemu predstavili?
- Kao ruska kneginja. Ti američki plejboji luduju za aristokratama.
- Mislite li vi i mene da predstavite kao ruskog kneza? Čuo sam kad stekazali 'mon compatriote'.
- Ne. To je sasvim prosta stvar. Bila sam izbeglica u Jugoslaviji, vi steJugosloven, Sloven, uopšte, moj zemljak...
- Samo, ja ne bih želeo da me predstavite svom Amerikancu. Bojim se dase ne zapletete u kakve nezgodne poslove.
- Hoćete da kažete da nešto ne ukradem i da me zatvore?
- Imam prava sve da mislim...
- Varate se, dragi moj... Sad sam ja mnogo pametnija. Šta vi mislite, da ću se zadovoljiti prstenom? Ja sam sada dama, imam svoje izdržavanje od strane Amerikanca, ne trošim taj novac, već ga čuvam, i nakupila sam pola miliona... Kad skupim jedan milion, doći ću u svoju otadžbinu, kupiti kuću, i živeću od rente i svi će mi se klanjati... A vi znate da ja umem da izigravam otmenu damu...
- U tome ste bez konkurencije.
- Pa to je najvažnije. I posle toga ne može mi se prebaciti da ma šta dobijam džabe od muškaraca... Svaki poklon ja unapred platim...
- To vam priznajem. I svaki vas zadrži u uspomeni...
- A da li verujete da se ja vas stalno sećam? Vi ste pravi muškarac, kakvog najviše volim... Slušajte, hoćete li doći kod mene još jednom? Nemojte se bojati da ću vas opljačkati.
- Ne bojim se ja toga, nego se plašim da i ovaj vaš Amerikanac ne budeneki kao onaj 'industrijalac' s kojim ste bili u ortakluku.
- Ah, zaklinjem vam se, ovo je pravi Amerikanac, i ja više onakve poslove ne radim... Ja nisam nikad ni krala. Moje su sve krađe bile kao onaj vaš prsten i nikad me niko nije prijavio... Jedna ljubavna noć i sutradan ja uzmem kao poklon sat, prsten, neku hiljadarku...
- Opasna ste hohštaplerka, i tako čarobna...
- Dakle, doći ćete...
- Hoću. Ali recite mi, iskreno, ko ste vi u stvari?
- Biću potpuno iskrena i ispričaću vam svoju istoriju...
- Ja sam seljanka iz užičkog okruga...
- Seljanka! Užičanka!?
- Čudi vas što sam umela seljanku da izdignem u ovakvu damu?... Kaodevojčicu od deset godina uzela me je pod svoje jedna činovnička porodica iz jedne varoši iz unutrašnjosti. Tu sam bila do petnaeste godine. Bila sam lepo razvijena, lepa devojčica i jednog dana zavede me jedan bakalin... Kad sam ostala u drugom stanju ta porodica me vrati u selo... Čim sam rodila, pobegnem u Beograd... Tu sam služila u dve-tri kuće i jednog dana me jedan samac, stariji gospodin, uzme k sebi... Bila sam njegova metresa, on je bio dosta imućan, hteo je da mi priušti malo obrazovanja, imao je klavir u kući, uzeo mi je učitelja za klavir, za francuski jezik, sve mi je činio, samo je čiča bio strašno ljubomoran i tukao me je. Ja sam ga mogla voleti kao oca, ali mi je bio odvratan kao ljubavnik. Meni to dosadi, zaljubim se u jednog mladića, pobegnem s njim... Taj mladić je bio onaj 'industrijalac', hohštapler, koji me je obučio svim hohštaplerajima i ja sam tako imala ulogu da zavodim muškarce i posle da ih pljačkam... Bila sam srećna kad su ga uhapsili, jer sam bila pod takvim njegovim uticajem, da bi on od mene napravio običnu kradljivicu...
Onog prvog puta, kad sam pobegla, on je došao i odveo me je u drugu banju, jer je tu bilo bogatih muškaraca... Sad sam postala kurtizana, metresa bogatih ljudi, a jednog dana biću čestita žena...
Eto, to je moja istorija. Mogla sam sasvim propasti, da nisam imala svoju oštroumnost, prirodnu inteligenciju i rasuđivanje. Ja sam se preko poroka popela do vrha svojih društvenih stepenica, ali poslednji moj stepenik zvaće se časnost. Odatle ću sa visine da pogledam sve a to ću moći da učinim, jer ću biti bogata. Bogatstvo, dragi moj, rehabilituje svakog i uzdiže ga... Na čemu se zasnivao ceo moj uspeh? Ne samo na lepoti, već i na tom dostojanstvu sa kojim sam uvek izigravala otmenu i bogatu damu. A u današnjem društvu treba umeti igrati svoju rolu onako kako to svet najviše voli. Do danas sam svaku svoju ulogu sa uspehom odigrala a nadam se da ću i poslednju. Dakle, hoćete li doći?
- A ako tu bude vaš Amerikanac?
- Ne, ja ću njega vešto ispratiti da razgleda mletačke tamnice... Izviniću seda me boli glava... A naposletku, to je Amerikanac, neće upasti u moju sobu bez kucanja...
Ona je bila tako lepa, da joj advokat nije mogao odbiti molbu.
***
Pariz, Rotonda. Internacionalna gužva... I kroz tu gužvu on ugleda jednu glavu sa bakarnom kosom kao šubara, jedna dekoltirana leda i somotski mladež. Pokraj nje prođe jedan hindus...
„Gledaj ti, kako Užičanka pravi karijeru... Sad se dočepala Azije.” Poznala ga je i našla momenat da s njim razgovara. - Vidite da se naši putevi uvek ukrštaju... To je, zbilja, neka sudbina...
- A gde vam je Amerikanac?
- Otputovao je u Ameriku.
- A vi niste hteli s njim?
- Ja ne napuštam evropski kontinent...
- Ali se držite i Amerike, i Azije...
- Hindusi su vrlo simpatični... Mistično obožavaju žene. Njima se samotreba predstaviti kao neka sfinga.
- A kako ste se vi njemu predstavili...?
- Kao žena koja traži večnu ljubav i besmrtnost duše... Ja u njemu gledamnajveću dušu, najveći um, obožavam ga kao čoveka nad svim drugim ljudima, a njegovu zemlju, kao zemlju misterije i mudrosti...
- Znači, vi i čitate?
- Naravno... Kad sam se upoznala s njim, nabavila sam mnoge knjige oIndiji i čitala sam i on se divio mome umu...
- A kakve kompenzacije za sve to imate?
- Pa, milion sam preterala. Sa hindusom se nadam da ću doterati do dvamiliona... Marljivo proučavam hindusku misteriju i što god sam više upoznata sa njegovom zemljom, on me sve više voli i izdašno mi stavlja svoju blagajnu na raspolaganje... Vidite, dragi moj, ovaj prsten. Rubin!... To vredi dvesta hiljada... Hoćete li da vam ga dam? Ne želim da me sačuvate u rđavoj uspomeni zbog onog vašeg istorijskog rubina.
- Ne, ja sam to zaboravio. Smatrajte da je to bio poklon od mene.
- Kako ste velikodušni...
- Zato što osećam da i vi imate duše u sebi. Niste je izgubili u tom životu.
- Zato se i sećam vas. Hoćete li opet da se nađemo, kao onda na Lidu?- Ja nemam nikad moći da se vama oduprem, lepa zavodnice...
***
Jednog dana advokat dobi pismo: „Dragi prijatelju, ostvarila sam svoj ideal. Vratila sam se u svoju otadžbinu i sad sam otmena, časna žena. Kupila sam imanje koje mi donosi rentu od sedamnaest hiljada... Ne želim više da nastavljam raniji život... Htela bih da bacim jedan veo na celu moju prošlost... Želela bih da se udam za jednog časnog čoveka - čoveka koji bi mi najviše laskao - to ste vi. Vi znate celu moju prošlost, zato vas mogu slobodno pitati: hoćete li da budem vaša žena?... Vi ste bili jedna čista, lepa uspomena u mome životu. Možete li se vi potruditi da zaboravite moj život i da verujete da mogu biti dostojna da se nazovem vašom ženom? Vi znate na kakav sam se način obogatila. Možda to nije časno. Ali, jesam li ja nečasnija od onih ljudi koji su špekulacijama i nečasnim radom došli do bogatstva, iskorišćavajući trud mnogih ruku?... Ja nisam nikome učinila zlo... Naprotiv. Svakom sam pružila zadovoljstvo i da li sam zato gora od drugih? U suštini svoje prirode, bila sam stvorena da budem dobra supruga i majka... Ali, i ja sam možda žrtva društva, od kojih se mnogo njih izgubi u poroku. Nisam propala jer me je možda čuvala ona suština moje prirode, koja je uvek čeznula da bude dobra žena i majka... Moj život nije svakom poznat i ja verujem da bi mi mnogi muškarci pružili svoju ruku... Ali, ja želim baš vas, zato što me poznajete, i što hoću da uzdignem samu sebe u svojim očima, vašim oproštajem i razumevanjem... Ako pristanete, dojurite odmah... Ja ću vas čekati kao zaljubljena žena, ponudiću vam svoje srce i svoje imanje... Danas nosim svoje pravo devojačko ime.
Zovem se Radojka Milunović.
Verujte da vas nikad nisam zaboravila!”
Muškarcima se sada ostavlja da reše da li će se advokat odlučiti za ovaj brak ili će odbiti njenu ruku...

DIPLOMATA MLADE DAKTILOGRAFKINJE
U životu devojaka ima jedna velika briga. Ona se zove - udaja. Do dvadesete godine ona se tek pomalja, posle toga doba devojka već misli da treba da se uda, pravi kombinacije, stupa u ofanzivu, i iz godine u godinu upotrebljava sve energičnije mere da dođe do tako željenog braka. To je njeno pravo, jer ona uviđa, u onom periodu zaljubljivanja, do dvadesete godine, da sama ljubav ne vredi, da svi flertovi donose razočaranja, da jedan po jedan kavaljer odlazi, gube se, ostavljajući kao uspomenu samo svoje slatke, lažljive reči, koje ponavljaju svim devojkama.
Tako je i daktilografkinja Dušanka bila sita lažljivih reči. Njen šarmantni nosić, nasmejane očice, sočna usta, privlačili su mnoge, na ulici, u kancelariji, na žurevima njenih prijateljica, i sve se, ipak, rasprši kao mehurić od sapuna. Čudila se ona kako muškarci mogu da budu tako nestalni, kako se začas preinače, do juče je uveravaju u svoja oseća- nja, a sutradan ona ih vidi sa drugom... A ona je zamišljala, kao sve devojke, da svaka ljubav mora da ima završetak - brak. Ljubav je za nju bila jedno božanstveno osećanje, nešto bez čega ne može da se živi, smisao života, spasenje od kancelarije i one dosadne mašine, nešto neophodno, ali samo sa onom krajnjom etapom - brakom.
Ali, do danas je još niko nije zaprosio. Često je zbog toga bila tužna i u njenu dušu se uvlačio skepticizam, pomešan sa pesimizmom. I koliko puta, dok je tramvajem žurila u kancelariju, njene vesele oči imale su neki izraz sete, i sve vreme bi ostala sedeći kraj prozora, uvek sa pogledom na ulicu, mehanički čitajući firme, po ko zna koji put...
Samo bi odvojila pogled sa ulice, kad bi došla do jedne stanice, da vidi da li će opet ući onaj mladić. Kakva slučajnost! Uvek su se sretali posle podne, kad ona ide na posao, i ona je verovala da je i on neki činovnik... Ona je pre njega silazila, a on je ostajao, gledajući za njom, onim upornim pogledom muškarca, koji kao da prkosi dami i govori:
„Čik da me pogledate...” I ma kako okretala pogled, zaricala se da ga ne pogleda, pravila se da je sve više zanima ulica, ipak je morala da se okrene i da ga letimice pogleda, gotovo da se nasmeši.
A on se nije smešio. I to je ono što uzbuđuje žene, taj pogled koji se ne smeši, ne vređa, već samo gleda, kao da su oči meta i on nišani da kroz pogled rani srce.
Dušanki je bio prijatan taj susret i očekivala ga je svaki dan. Dopadao joj se taj mladić. Nije bio ekscentričan kao mnoge dase, sa onim zulufima i brkčićima, jedino je imao nafatirana ramena, koja nisu bila u onoj komičnoj neproporcionalnosti sa stasom, kakvu imaju mnogi mladići, kad ramena liče na vešalice i prelaze sa svake strane tela bar po dvadeset santimetara... On je bio elegantan mladić, pristojan, sa lepim pogledom, sa očima koje su izdaleka izgledale crne, zbog senke trepavica, a izbliza su imale boju zagasitih oblaka.
Tako se to nastavljalo čitava dva meseca, ti susreti u tramvaju, i jednog dana, kao što se obično događa, mladić siđe sa tramvaja, pođe za njom i predstavi se... Reče joj samo svoje ime, zanimanje prećuta, a nju zainteresova, i poče da ga ispituje:
- Vi ste sigurno činovnik?
- Da, privatno radim u jednom preduzeću, inače sam student.
- Šta studirate?
- Prava.
- A kad završavate?
- Ove godine...
- Hoćete li posle da idete u sudsku struku ili ćete se posvetiti advokatskompozivu?
- Ni jedno, ni drugo. Ići ću u inostranstvo da studiram diplomatske nauke.
- Ah, hoćete da budete diplomata! To je divno...
- Mene to najviše oduševljava...
I oni nastaviše razgovor, onaj raznovrstan, prelazeći s teme na temu, kao uvek, pri novom poznanstvu, kad se i jedno i drugo interesuju da doznaju pojedinosti iz života onog drugog. Dušanka mu je pričala sa iskrenošću mlade devojke, kao svom davnašnjem poznaniku, jer joj se činilo da to i jesu, pošto su se dva meseca neprekidno sretali i gotovo upoznali očima, koje su ispričale mnoge stvari. Sad mu je pričala da je daktilografkinja, otac joj je činovnik, ima još mlađe braće i sestara, pa mora i ona da radi.
- Pa šta biste inače radili kod kuće - govorio je mladić. - To je lepo kadmlada devojka može da zaradi za sebe...
Rastali su se prijateljski i on je žurno otišao u svoje preduzeće...
Sutradan je opet malo pratio... Pitao ju je kad bi se mogli videti.
- Ja izlazim u šest, možemo se naći oko pola sedam...
- Ali ja sam zauzet do sedam, nekad i do osam ostajem na poslu a posleučim za ispit. Nego, mogli bismo u nedelju posle podne.
I tako su uvek nedeljom išli u bioskop, i Dušanka je bila sva oduševljena svojim „diplomatom”. Nikome nije pričala o tom poznanstvu. Iz iskustva je znala da je tako bolje, jer kad se pokvari ljubav onda tek nastaje ono ispitivanje: „Pa šta bi sa tom tvojom simpatijom? Zar ste se razišli?” Zašto bi je ogovarali? A ne treba o svakoj ljubavi pričati prijateljicama. Sve bi joj zavidele. Ovakvog mladića ona ne sme da izgubi, jer ko zna da li će joj se još nekad ukazati ovakva partija... To je kao neki američki feljton, gde se sekretarice i daktilografkinje udaju za milionere, bankare, ređe za industrijalce i državnike. Ona ne traži više nego da se uda za diplomatu. Ona mora da gleda da se oni venčaju, pa zajedno da idu u inostranstvo da on studira diplomatiju. Njegov otac je dobro situiran, slao bi im za izdržavanje, a ona bi se kultivisala, naučila jezik, jer kao buduća gospoda jednog diplomate, ona mora da zna bar jedan strani jezik, francuski, da bi se mogla kretati u svim salonima. A njoj baš i priliči da bude neka ambasadorka. Tako je graciozna, lepa, ljupka, ume lepo da govori, pazi na svoje manire; ne bi nimalo osramotila svog diplomatu. A njen diplomata je tako mio mladić i vrlo otmen. Nije drzak, nije bezobrazan, uvek je pažljiv, čak malo i sentimentalan, što nju čudi, i jednom ga je zapitala:
- Zašto ste vi tako sentimentalni? Opažam da s vremena na vreme padate uneku setu...
On joj na to uze ručicu, poljubi i prošaputa:
- Zato što se pitam da li me vi volite i hoćete li me uvek voleti.
Te njegove reči tako su je uzbudile.... On se boji da li će ga voleti, umesto ona da se boji?! Ah, ona će njega uvek voleti. Šta može lepše i bolje da traži? Lep položaj, lep mladić, uz to i vaspitan... Koliko je ona mogla da oceni, i vrlo inteligentan. Kako bi i mogao da bude diplomata da nije inteligentan? Ona se samo bojala da ona neće njemu odgovarati. Šta je ona? Daktilografkinja, iz siromašne činovničke porodice, završila četiri razreda gimnazije i daktilografski kurs... I zato mu je odgovorila toplo i iskreno:
- Ja ću vas uvek voleti...
On joj je izljubio ručicu, zagledao joj prstiće:
- Kako su vam lepo manikirani nokti! Ko vam ih manikira?
- Sama, a nekad idem i kod kozmetičara.
On joj je gledao oči, kosicu tako lepo talasastu. Uze jedan pramen njene kose:
- Električna ondulacija?
- Da, još pre tri meseca, vidite kako dobro drži.
- Vidim vrlo dobro, a gde se frizirate? Ona mu reče ime jednog frizera.
Sad ona njemu uzvrati kompliment.
- A i vi imate lepu kosu. - Pruži ruku, pomilova ga po kosi... On naginjašeglavu, spusti je na njeno rame, zatim je obgrli rukom, podiže glavu, privuče je sebi i poljubi...
- Hoćete li me uvek voleti? Recite još jednom.
- Hoću, uvek - šaputala je ona sva srećna.
- A kad biste se razočarali u mene?
- Ja verujem da se neću razočarati u vas. Vi ste bolji od svih mladića kojesam do sada poznavala...
Ona je to iskreno rekla. On je zaista, bio bolji. Ona se sećala drugih ponuda, nimalo korektnih. Jedni su joj držali čitave propovedi o slobodnoj ljubavi, zvali je u njihove garsonjere, čudili se što je tako glupa, što ne iskoristi život... Ona je mlada, lepa, ne treba da se muči. Zar je za nju da sedi u kancelariji, kad bi mogla da ima svoj elegantni apartman, luksuzne toalete, da leto provodi na rivijeri?!... To su bila zlatna obećanja, ali ona je bila pametna devojka, vaspitana u moralnoj porodici, siromašnoj ali poštenoj, i više je volela skroman i pošten bračni život, nego luksuzan a nemoralan. Imala je prilike da vidi kako prolaze mlade devojke koje se polakome na luksuz i koliko njih uludo upropasti svoj život, i posle ih niko ne gleda, i koliko su ranije trčali za njima, toliko docnije beže i ismejavaju ih. A ona je navikla da živi u skromnoj porodici, nije imala luksuznih želja. I zato je nagrađena, možda je zato srela ovog mladića, koji će joj pružiti lep i sjajan život, o kome ona nije smela ni da sanja.
On joj još nije ništa spomenuo o braku, ali je ona predosećala iz svakog njegovog pogleda i reči da će to pitanje doći, da ovo nije običan flert, obična ljubav, već nešto dublje i trajnije. I bila je srećna, zaljubljivala se sve više u njega, to je bila njena najlepša ljubav kakvu do sada nije osetila.
***
Jednog dana su se dogovorili da u nedelju posle podne odu na Topčider... Ona je htela da bude još lepša, i kao svaka žena koja prvo počinje sa ulepšavanjem svoje frizure, htela je i ona da opere kosu i popravi svoje uvojke... Izlazeći iz kancelarije, ona se predomislila: „Što moram kod mog frizera, mogu i kod drugog, ono je još bolji salon.” I ona ode kod drugog frizera...
Frizerka je uvede u jedan prazan separe, povuče zavesu, donese joj ilustrovane časopise.
- Pričekajte malo, dok pomoćnik završi farbanje jednoj dami.
Ona je prevrtala listove, mehanički razgledala slike. Jedna misao ju je neprestano ispunjavala radošću. Prekjuče joj je njen diplomata rekao:
„Imam nešto važno da vam saopštim na Topčideru i da vas pitam...” Ona je sad o tome razmišljala. Nije sumnjala da to važno neće biti prosidba. Ona je osećala da će je pitati: hoće li za njega da se uda?... Zato je htela da bude lepa i došla je kod boljeg frizera...
U salonu su svi separei bili zauzeti. Čulo se zujanje fenova za kosu, da se nije mogla čuti nijedna reč, šuštanje vode, i svuda mirisi šampona, farbe, limuna, laka... Do njenog separea sušili su jednoj dami kosu... Muški glas je govorio, a ženski mu je odgovarao. Zujanje aparata se utiša i glasovi postadoše razgovetniji:
- Kako ste lepi, plavi kao anđeo...
- Da, mi iz salona uvek izlazimo kao anđeli.
- Pa nemojte sada dva meseca da ne dođete... Treba svakog meseca dadođete jedanput...
- Da me ulepšate - smejao se ženski glas.
Dušanka je slušala taj razgovor u svom separeu i sedeći ispred ogledala ona je videla svoje lice, koje je imalo zaprepašćeni izgled...
Taj muški glas, ona je čula... U to nema sumnje... To je njen diplomata. I on u salonu sa nekom damom... Šta će on tu? Kako se smeje?... Da nije on?
Šta?... To nije moguće... To bi bilo strašno!
- Ljubim ruke, milostiva - govorio je muški glas u drugom separeu.
- Zbogom...
Dušanka je bila sva ukočena na svojoj stolici i kroz ogledalo je gledala netremice u zavesu iza sebe.
Zavesa se najednom razmače i pojavi se frizerski pomoćnik...
On zastade iza nje i kroz ogledalo oni upreše poglede jedan u drugoga, on je stajao kao skamenjen a i ona se nije micala s mesta... Oboje su bili iznenađeni i nemi...
Taj frizerski pomoćnik bio je njen - diplomata!
Ona ustade, pogleda ga hladno, progovori uzdrhtalim glasom, trudeći se da ga ošine svakom reči:
- Dakle, tako, vi ste frizerski pomoćnik a ne pravnik i diplomata...
Ona dohvati brzim potezom svoj šešir i mantil, i ljutito ga navuče, zakopča ga brzo, uze tašnu, stade i pogleda ga prezrivo:
- Vi ste jedan nitkov! Izgovorivši to ona izlete iz salona.
Prođe čitava nedelja dana. Ona nije htela da ga vidi i bežala je samo da se s njim ne sretne, išla je pešice, zaobilaznim ulicama, u kancelariju a nedeljom nije izlazila iz kuće... Bila je sva utučena, razočarana, nesrećna, besna... Kakva je varalica, kako se pravio otmen... Pa hajde da je izmislio neku drugu profesiju nego - diplomata! I ona je verovala, zanosila se njime. Zato je on i bio onako sentimentalan, bojao se da li će ga voleti. Dabome, znao je da je frizerski pomoćnik a ona činovnica, gospođica, i on se usudio nju da gleda. Što nije gledao krojačice i modeskinje, već našao nju činovnicu, oko koje su obletala tako fina gospoda...
Bila je tako gnevna i na njega i na sebe, ljuta što se ljubila s njim i toliko se još zaljubila u njega i to u koga - u frizerskog pomoćnika!!! Ali, osvetiće se ona. Naučiće ga pameti da se više neće setiti da pogleda u neku gospođicu.
Prođe deset dana. Nigde ga nije videla. Sad je počela da se ljuti:
„Gledaj samo kako je drzak! Još se on pravi važan.
Treba sad da obleće svaki dan oko njene kuće, da joj se izvini za svoju drskost, a on, gospodin, frizerski pomoćnik, drži do sebe. Tako joj i treba. U današnje vreme svaka devojka treba da traži od muškarca da se legitimiše, kad ga ne poznaje, pa tek onda da razgovara sa njim! Bilo joj je već dosadilo da ide pešice u kancelariju. „Šta se sklanjam od njega? Treba da sednem u tramvaj i da ga ne pogledam. Neću mu se više ni javljati... On za mene više ne postoji!”
I jedanaestog dana uđe u tramvaj... Na onoj istoj stanici pope se i on. Ona je sve vreme sedela okrenuta ka ulici i nije mu se javila... Sišla je brzo i pošla ka kancelariji. „Verovatno me traži.” Nije htela odmah da se okrene, tek na jednom ćošku, zastade i okrete se... Njega nigde nije bilo...
„Ala je bezobrazan! Umesto da je prišao, izvinio se, on se gospodin pravi uvređen!”
Bila je sve vreme u kancelariji strahovito ljuta, i taj svoj bes iskalila je na tipkama tastature udarajući snažno po njima... Jedno drugo osećanje, pored gneva, pojavilo se u njoj... Sad sigurno frizira neku damu. Kako se samo onda smejao i delio komplimente: „Kako ste lepi... kao anđeo!” On se još i lepo zabavlja... Ona je znala kako dame veselo pričaju sa frizerskim pomoćnicima, i da im je vrlo prijatna ona njihova blizina i dodir ruke po kosi. Još kad je neki pomoćnik lep, onda dama dolazi svakih petnaest dana. Da, i ona plava će dolaziti svakih petnaest dana.
„Ah, krivo mi je što je bar nisam videla... A što mi je krivo?! Gluposti!...
Još da budem ljubomorna. Na koga? Jaka mi je on mustra.”
Ali, u podsvesti ona je osećala da nije tako, i da je taj frizerski pomoćnik vrlo lepa „mustra”... Kako su mu samo lepe oči, kakva usta... Nikada nije osetila tako sladak poljubac i ponašao se kao pravi gospodin, a elegantniji je od mnogih činovnika koje ovde viđa... Niko ne bi ni pomislio da on nije neki gospodin. Protestovao je drugi glas u njoj... Ja sam raščistila s njim, i sad smo kvit! Ako se samo usudi da mi priđe - najuriću ga...
Ali, on se nije usuđivao... Sad je ona stalno išla istim tramvajem usudila se ona da ga pogleda, on je tada skinuo šešir, javio se, ona mu je otpozdravila, ne ljubazno, ali učtivo, kao poznaniku... U njenom razmišljanju sad je bilo manje srdžbe. Počela je da popušta, čak je pokušavala da umiri sebe, a da opravda njega... Ipak je on učtiv mladić... Šta je on kriv što se zaljubio? On me nije prosio. Možda je skrivio samo toliko, što je sakrio svoju profesiju. Ali, verovatno je hteo da mi se približi, pa je mislio da ja neću želeti njegovo društvo ako kaže da je frizer. Nema spora, on je simpatičan mladić. I kako ume gord da bude... Nije trebalo onako da mu kažem: „Vi ste nitkov!” Tu sam se ja pokazala kao prosta. On je zanatlija i ne može da bude nitkov. Što sam ja nešto više od njega? Daktilografkinja?! Čudna mi čuda. Kucam po ceo dan na mašini za osamsto dinara... On sigurno ima veću platu... Htela sam diplomatu?! A da li meni priliči diplomata? Da je on diplomata, trčao bi za otmenim damama. A on, siromah, baš je bio zaljubljen u mene. Čudi me samo što sad ne priđe. To me već brine... Možda bih mu ja i oprostila...!
Ali, lepi frizerski pomoćnik je umeo da bude tako važan i gord da je, zaista, kao pravi diplomata ponovo uspeo da probudi ljubav kod daktilografkinje i da utiša njenu uvređenu sujetu...
I kad je spazio prvi put u tramvaju njene oči, koje su mu govorile:
„Zašto ne priđete?”, on je prišao... I odmah je nastalo izvinjavanje.
- Ja vas molim da mi oprostite. Zar je to uvreda zaljubiti se u jednu devojku? Ja vas mnogo volim, i nisam smeo da vam kažem svoju profesiju misleći da i vi, kao i sve devojke koje sanjaju o bogatašima, i gospodi, smatrate da mi, zanatlije, ne smemo da mislimo na vas...
- Vaša je greška što ste sakrili svoju profesiju.
- Pa dobro, da li biste me voleli da ste znali da sam frizer?
- Ne znam...
- A da li ste primetili da sam zanatlija?
- Nisam... Vi ste tako elegantni...
- Zar je elegancija samo pravo gospode?
- To ne mislim...
- Čak ste poverovali da sam toliko otmen da mogu da budem diplomata...
- Vi ste se tako pretvarali...
- Zašto pretvarao? Zar jedan zanatlija, jedan radnik, ne može da bude otmen kao gospodin? Otmenost je, gospođice, samo jedna forma, koju može da stvori svaki muškarac, ako ume da se obuče, ume da govori i ima lepe manire...
- A vi ste to iskoristili da se lažno predstavite.
- Da, samo zbog toga što sam vas iskreno voleo, mnogo iskrenije negodrugi, priznaćete, koji bi vas možda na drugi način iskoristili...
- A zar vi niste iskoristili ovo poznanstvo da se približite jednoj gospođici?
- Nažalost, gospođici koja je, možda, u zabludi i koja neće da shvati pravuljubav muškarca...
- Kakva ljubav? Vi ste za mene isto što i drugi, samo prepredeniji...
- Ne, varate se... Ja ću vam dokazati da nisam takav za kakvog me smatrate... Vi ste me uvredili, nazvali ste me nitkovom, mene je to zabolelo, ali sam sve pretrpeo, jer sam i ja pogrešio, ali sad bih želeo da me nagradite. Ja vas volim i hoću do kraja da ostanem častan mladić. Meni je žao što sam ovako ispao u vašim očima kao neka varalica, a ja sam hteo sam da vam na Topčideru priznam sve, i da vas zamolim da mi budete žena. Ja sad otvaram moju samostalnu frizersku radnju i bio bih vrlo srećan da vi budete moja žena.
Dušanka je bila sva zbunjena, toliko raznih osećanja se pokrenulo u njoj, da mu je odgovorila:
- Ne mogu odmah da vam dam odgovor. Reći ću vam prekosutra.
Čitava dva dana ona je razmišljala o njegovoj prosidbi i pitala se: da li da se udam? Mislila je - zanatlija je, imaće svoju radnju. Frizeri uvek moraju imati posla... Možda i oni osećaju krizu, ali gora će biti moja kriza ako otpuste i mene i njega... Šta onda, ako sam ja činovnička ćerka?
Valjda su samo činovnici gospoda? Danas je gospodin onaj koji može da razradi... I ona je razmišljala o njihovom porodičnom životu. Koliko tegoba, naprezanja, oskudice... Prvog se primi plata i do petnaestog ni dinara u kući. Sve se uzima na račun. Dužni bakalinu, pekaru, mesaru, obućaru, krojaču. Mama jadikuje svako jutro: „Ne smem više da uzimam kod bakalina, ni za prošli mesec nismo mu platili ceo dug.” Braća i sestre svako jutro traže pare: za olovku, za hartiju, za udžbenik. Tata viče kako nema... Svi nervozni, svi nezadovoljni, željni svega, i cipela, i odela, i provoda... Ali njen tata je činovnik, ona činovnica, znači gospoda... Kako je nakaradni pojam o gospodstvu i komičan. Ona i mama sede na drugoj galeriji, negde iza stuba, a dole u loži kasapin i njegova žena. Ali mama je fina gospođa i s visine će pogledati kasapinovu ženu čak kad traži od nje na veresiju... Zato i ona, gospođica, gleda sa visine na zanatlije... A taj zanatlija je mnogo elegantnije obučen od njenog brata... Njenom bratu su kupili polovan zimski kaput, a na frizeru se vidi kaput šiven kod krojača, nov... Ali, gospođice ipak čeznu za gospodom. Više vole da budu njihove metrese, ponižavane, nego žene vrednih i poštenih zanatlija, koji bi ih možda više usrećili... U njoj je velika borba i preokret... Ona uviđa glupost mladih devojaka koje samo sanjaju o visokom položaju. Osećala je da može da bude srećna pored svog frizera... Uvidela je njegovu dobrotu i nežnost i rešila je: udaću se za njega... Ja mogu i dalje da ostanem daktilografkinja. Ja ću da kucam na mašini a on neka frizira...
Tu se Dušanka malo zamisli. Seti se onog smeha i razgovora u separeu.
„Kako ste lepi!... Dođite svakog meseca...
„Ne, ne, bolje bi bilo da sam i ja tu pored njega. On je onako uvek sam u separeu... Kakvih sve ima žena, a on još lep... Ja bih mogla da naučim frizerski posao, da manikiram... I tu bih bila uvek pored njega...”
Prekosutra ona mu odgovori: - Pristajem. Udaću se za vas. Ja mislim da i dalje ostanem daktilografkinja.
- A, to neću... Ja hoću da imam ženu domaćicu. Imam i svoju kućicu, nijebogzna kolika, ali nećemo plaćati kiriju, a ja se nadam da ću zaraditi za nas dvoje.
- Šta, imate i kućicu? - iznenadi se ona.
Seti se kako njena mama često govori: „Da mi je da imam samo jednu sobu i kujnu, da ne plaćamo ovu prokletu kiriju... Ta kirija nas upropasti.” I, eto, ona će imati i svoju kuću...
- Pa ja mogu da vam pomažem u salonu - veselo je rekla.
- Možda kasnije. Videćemo kako mi bude išao posao. Ja imam puno dama,koje sam fenirao, farbao i pravio im vodenu i električnu ondulaciju i već sam im saopštio da otvaram salon i one će sve preći kod mene.
- Pa da li će se ljutiti vaš gazda?
- To me se ne tiče. Mi svi tako praktikujemo. Radimo kao pomoćnici unekom velikom salonu, dame se naviknu na nas i svaka posle traži svog frizera...
- To je lepo - prošaputa Dušanka. A u sebi pomisli: „Obilaziću ja tebe davidim ja te tvoje dame i onog plavog anđela...”
Sutradan je frizerski pomoćnik bio predstavljen kao verenik u toj činovničkoj porodici... Dopao se svima. Otac je posle govorio: „Udajte se to je najpametnije, skidajte mi se s vrata. Neka je pošten čovek i vredan pa makar bio i radnik... Sve čekate, hoćete gospodu. Neće danas gospoda bez para...”
I tako se obistinio jedan deo snova mlade daktilografkinje. Ona je sanjala o otmenom svetu i salonima, pa je našla salon, istina frizerski, u njemu muža i otmene dame, koje su svoje kose poveravale njenom lepom mužu, i tako veselo ćaskale s njim kao na čajanki u nekom otmenom salonu.

SUPARNICE
Žur gospođe Pavlović razlikovao se od žureva njenih prijateljica. Ona nije imala onaj utvrđeni dan u mesecu, poznat svima, niti onu dosadnu atmosferu žureva, kad se stalno premešta isto društvo iz jednog salona u drugi, sa istim razgovorima, spletkama, koje se sve više raspredaju, kako se dođe u koji salon... Takve prijeme nije volela gđa Pavlović. Ona je svakog meseca imala drugi dan za prijem, pozivala je sama društvo, unoseći raznolikost ličnosti i razgovora, i nikom nije moglo biti dosadno, što se u mnogim salonima oseti, kad se unapred zna šta će se služiti, o čemu razgovarati i koja će lica sve biti... Žur gospođe Pavlović bio je živa enciklopedija, gde se morao videti neki političar, naučnik, književnik, naravno i glumac... I sa prirodnom bistrinom, ona je umela da iskoristi te razgovore, da proširi svoje obrazovanje, da okruži sebe oreolom inteligentne žene, čija je inteligencija, u suštini, bila napabirčena iz svih diskusija, što je ona veštom konverzacijom umela da istakne, jer je imala talenat za konverzaciju, kao sve žene koje više vremena provedu u razgovoru nego u studiranju.
Toga meseca žur gde Pavlović je bio zakazan za dvanaesti. Ona je skupila vrlo zanimljivo društvo. Bio je jedan narodni poslanik, kozer i vrlo duhovit čovek, jedna glumica, vrlo omiljena i ljupka, dve-tri otmene dame, sa reputacijom mondenki, ali ne onih praznih i sujetnih, već žena koje su volele umetnost, uvek se viđale na izložbama i premijerama, a imale svoj formiran ukus za umetnost. Jedna ozbiljna intelektualka potvrđivala je svojim prisustvom da se domaćice interesuju za nauku, što ona, u stvari, nije činila, niti je zamarala svoje lepe oči čitajući naučne studije, ali je uvek pratila predavanja na Narodnom univerzitetu, čitala prave naučne studije po novinama, naročito u božičnim dodacima.
Umetničku atmosferu njenog salona dopunjavao je toga dana jedan slikar, jedna slikarka, i muzičar. Svaki žur imao je svoju centralnu ličnost, koju je ona prikazivala, trudeći se, kao dame osamnaestog veka, da pokaže svoje veze sa celim umetničkim svetom. Toga dvanaestog, centralna ličnost bio je muzičar, za koga je gospođa Pavlović imala malo veće simpatije. To je bio samo prvi deo flerta, započet kod jedne njene prijateljice, i sada se nastavljao u njenom salonu, udvoje, i kad je tu umetnik muzičar, opravdano je da u salonu stoji jedan pijanino.
A gospođa je volela da muzicira.
Taj dvanaesti bio je poseban zbog dve centralne ličnosti. Druga ličnost je bila jedna devojka, jedan mlađi primerak gospođe Pavlović, sa jednim šarmom koji daje mladost - njena kći koja se vratila iz pansiona, i mati ju je danas prvi put, posle tri godine, predstavljala na žuru.
Predstavljanje, koje izaziva i prijatnost i tremu, malu strepnju pred tom lepotom u razvitku, koje raduje svaku mamu, jer je to njena kreacija, ali i zamračuje njenu lepotu, i što je najgore, tako očito otkriva godine majke. To su momenti nekada teški za majke, koje su još uvek i ljubavnice i majke, čeznu za trijumfom, svi im se udvaraju, laskaju, i jednoga dana, kad se pojavi kći, sva ta obožavanja, sasvim prirodno, prelaze na to novije i mlađe izdanje.
Suviše mlada udata, za starijeg muža koji nije odgovarao njenim devojačkim idealima, gospođa Pavlović je kroz ceo svoj bračni život zadržala jednu čežnju šiparice, sanjala o ljubavi, i ovde-onde primala udvaranja, zanosila se flertovima, lako se zaljubljivala i time tešila sebe za svoje izgubljene snove.
Zato je u njoj uvek preovladavalo osećanje ljubavnice nad instinktom materinstva, što, možda, i to dete nije bilo plod ljubavi, i podsećalo je na sve teške časove, kad žena mora da primi ljubav čoveka bez ushićenja. Zato se laka srca rastala sa devojčicom, i poslala je u pansion, i tada se osećala nekako lako, vratila se svojim devojačkim snovima i otpočela život jedne dame, koja voli da pokazuje društvu i svoj duh i lepotu. Tako je proživela tri godine, zaboravljajući na devojčicu. Uvek je ona bila predmet pažnje, ona jedina privlačnost svoga salona, ali, došao je dan kad je trebalo pokazati i kćer.
To je bio trenutak kad je ona morala da kapitulira pred svojim pobedama, jer sada, ta mlada devojka kao da je opominjala: „Ti si majka, ti nemaš prava da flertuješ, moraš da vodiš računa o svom ponašanju, jer ćeš time srušiti meni ugled i svako će reći: 'I ona će biti kao majka.' I do toga dana ona je mogla da prikazuje svoje godine po onom principu:
„Žena je stara, koliko izgleda”, a ona je na momente izgledala kao devojka... Ali sad? Ono pakosno, uobičajeno računanje godina: „Njenoj ćerki je osamnaest, pa recimo da se ona udala u dvadesetoj, mada ona kaže da se udala u šesnaestoj, ali to nije istina, imala je ona i dvadeset i dve godine, i njoj je sada punih... itd.” Eto, tako će svuda nju dočekivati i povećavati joj godine udaje, da bi sa onom cifrom ćerkinih ispao veći broj njenih godina.
Danas je trebalo da obelodani broj svojih godina.
Kao iskusna žena, htela je toaletom da istakne svoju draž i mladolikost, i vešto je izabrala boju, liniju, dok je jednostavnošću ćerkine toalete htela da je prikaže kao skromnu, neupadljivu, kojoj nije potrebno nikakvo isticanje.
I tako, kad su svi bili na okupu, ona je kazala:
- Sad ću da vam predstavim moju kćer.
Htela je da proceni opšti utisak, htela je da oceni osećanje muzičara prema njoj, da uhvati u njemu sve te tonove simpatije, da ga upozna bolje i vidi kako njega impresionirana jedno mlado stvorenje...
Efekat je bio veliki... Svi su laskali mladoj devojci, gledali je razneženo, slikar je u njoj video svoj model a muzičar inspiraciju za neku kompoziciju...
A mlada devojka je naivna, sa punim srcem maštanja o nekom šarmantnom princu, i najednom je shvatila da je taj njen šarmantni princ mogao biti - lepi muzičar.
Mati je u trenutku sve osetila. Učinilo joj se da su muzičarevi pogledi tako dugi, razneženi i sjajni, upravljeni na ćerku, i vešto je okretala razgovor uplićući svakoga i privlačeći ga ka sebi i primoravajući ga da gleda nju, još uvek raskošnu, kao onaj cvet što se rascvetao i hoće da zaseni pupoljak.
Devojka je ulazila u taj mamin svet, bez zbunjenosti, slobodno, razgovarala je, gledala vedro, primajući sve pohvale i poglede, koji su je uzbuđivali, kao svaku devojku kad najednom oseti da je predmet pažnje i to posle života u nekom pansionu, gde se samo šapatom priča o nekom kavaljeru.
A njena mama imala je u sebi dva različita osećanja...
Htela je da umiri sebe, da polaska svojoj sujeti, jer je njena kći tako mlada, lepa; trudila se da uveri sebe da je i njen uspeh veći pored nje. Ali, ipak, nešto je tištalo, umanjivalo radost, njen uspeh ona je osećala po onoj centralnoj ličnosti, muzičaru, koji je imao za nju ranije puno komplimenata i ljubaznosti, ali ovoga puta je to izražavao vrlo korektnim tonom, kao što se divi nekoj slici, koja je platno a ne živo biće... Jedino živo biće u salonu sad je bila njena kći...
I majka je osetila ljubomoru, tim veću što joj je suparnica - njena kći...
Uzalud je sebe uveravala da ona ima drugih primamljivosti, kao ženu ipak ju je vređalo što drugim očima gledaju njenu kćerku, onim zaljubljenim, upućenim ženi koja izaziva samo želju i požudu... A ona je isto tako želela da se u nju zaljubljuju.
Društvo se razišlo, ostale su same mati i kći, jedna oduševljena a druga utučena, prva naivna, pričajući svoje utiske, a druga lukava, da dokuči njena osećanja, da vidi ko joj se najviše dopao.
- De, reci mi, ko ti se najviše dopao? Slikar?
- Ah, ne, mama. Muzičar je simpatičniji... On ima divne oči, tako tople, ikad govori dikcija mu je prijatna...
- A je li ti delio komplimente? - kušala je mati sa osmehom na licu a sabolom u srcu.
- Jeste - govorila je naivno devojka. - Kaže da sam vrlo interesantna, dami ovi pužići na ušima tako lepo stoje, da je interesantnija duga kosa... Pitao me je šta sviram i kazao mi je da bi vrlo rado došao da sviramo u četiri ruke...
Ljubomora je rasla u srcu majke... I njoj je delio komplimente. I nju je pitao šta svira. I ona se spremala da ga pozove da sviraju u četiri ruke.
A ima li smisla da ga sad pozove? Sme li dopustiti da se u ćerki rodi ljubav prema njemu? Zar njeno dete, pa da joj uništi njeno najlepše osećanje? Ne, ona će to osujetiti...
Gledajući one bezazlene oči mlade devojke, koje su je tako milo posmatrale, sa ljubavlju, ispovedajući joj te svoje prve utiske o svetu i muškarcu, ona se kao malo razneži, u njoj se pojavi osećanje materinsko, pomilova je po kosi, ali, u jednom trenutku pogled joj padne na muževljev portret, na njegove stroge oči, vide tog čoveka koji je njoj uništio svu mladost i učini joj se da i ovo dete, lepo kao i on, hoće da joj oduzme svu sreću... U njoj se opet pojavi ljubomora, zaljubljena žena, i ona progovori hladnim glasom:
- Tebi kao da je zavrteo pamet taj muzičar... To je veliki laskavac i ženskaroš. Svim ženama on deli komplimente, i o njegovim flertovima se mnogo priča... Nije on za tebe... Zar nije simpatičniji onaj mladi advokat? I slikar je isto tako fin mladić... Ti treba meni sve da kažeš, kad god ti ko da kompliment, pa ću ti ja dati savet kao mati...
- Hoću, mama, bogami... Ti meni ne treba da daješ savete... Ah, ti si takolepa, mama - oduševljava se kći. - Nijedna dama nije tako lepa kao ti...
I kći zagrli majku, i ti iskreni i topli komplimenti raskraviše malo njeno srce, i one se rastadoše kao prijateljice.
Ali, u svojoj sobi, u postelji, gledajući pokraj sebe muža, tog čoveka koga nikad nije volela, ona uzdahnu i zaplaka...
A zašto je plakala? - pitala je samu sebe i pokajala se do dna svoje duše...
I tu je našla ono skriveno osećanje - ljubav prema muzičaru koja je sada bila dovedena u opasnost.
I opet se u njoj javi gnev. „Ne, neće mi ga ona oteti. Ne dam ga. Ona će imati život, ja ću joj ga stvoriti, ja ću joj radost pričiniti, ali joj ne dam muzičara. On mora pripasti meni.”
I ona je smišljala taktiku, pripremala odbranu. „Neću ga zvati na žur... Pozvaću ga drugog dana, kad budem sama. Nju ću odstraniti. Pričaću mu da se već zaljubila, da ćemo je udati...” Udati? Ona se iznenadi kako joj to odmah nije palo na pamet. Pa ništa lakše nego da je uda... Time otklanja svoju suparnicu. Doduše, nije još, ali postaće... A kakav bi tada bio njen život? Ne bi više imala nikakve radosti, svuda bi bila ličnost u drugom planu pokraj svoje ćerke, izigravala bi majku, kojoj muškarci prilaze i ljube joj ruke gledajući u njoj samo buduću taštu, koja će dati kćerci veliki miraz. Ona je mlada i lepa... Neki glas je prekori: „Ti si sebična... Misliš samo na sebe...” Drugi glas je branio: „Šta sam imala od života? Sve što je bilo lepo bilo je krišom...”
I tako se vodila neprekidna duševna borba između majke i ljubavnice.
***
Dolazak devojke nametnuo joj je dužnost majke. Trebalo je voditi na balove, žureve, birati joj haljine, slušati neprekidne pohvale. Krug udvarača mlade devojke bivao je sve veći, mamini udvarači prilazili su kćeri i mati je videla kako kći postaje centar u njenom salonu. U njoj je neprestano bila ljubomora, često se ljutila na nju, bez razloga, borila se sa sobom, nekad se trudila da bude nežna, jer je osećala koliko je kći voli, ali nije umela da bude nežna mati. Kod neke žene to osećanje materinstva nije uzvišeno, nema onu prefinjenu nežnost, jer to osećanje zahteva žrtvu s majčine strane, a neke žene nisu u stanju da se žrtvuju za decu. Možda je tome kriv i kult mladosti, koji ženi daje pravo da dugo uobražava da može da računa na pobede, i kad dođe trenutak da te pobede treba ostaviti kćerima, majke u njima gledaju protivnice.
Kći, koja u prvi mah nije ništa naslućivala već je mislila da je majčina strogost želja da ona ne učini kakvu pogrešku i naivno joj je sve poveravala, sad je počela da uviđa istinu...
I ta istina je bila tako teška, strašna, stvarala je nepremostiv jaz između nje i majke. Ona se bojala nje, gledala u nekim trenucima u njoj nepoznatu ženu, i patila zbog toga, nemoćna da sve to između njih uništi, da joj se približi, da oseti njenu veliku nežnost, onu nežnost majke koju su osetile druge devojke, njene prijateljice... Njena patnja u životu bila je zbog toga što je njena mati bila suviše lepa i mlada, što je i ona bila lepa, i što mati nije htela da prihvati svoje materinske dužnosti, već je htela isti provod kao kći, i u njoj je videla suparnicu. I jedan isti čovek upleo se u osećanja i majke i ćerke, taj muzičar, i sad je kći krila od majke svoja osećanja, kao i ova od nje, a znale su da ga obe vole... Potajna ljubomora počela je da tinja u kćeri kad je jednog dana zatekla muzičara sa mamom u salonu, i tako uhvatila u laži mamu, koja je rekla da ide kod prijateljice, pa je ispratila nju kod drugarice, a ona se vratila ranije, jer drugarica nije bila kod kuće...
Bila je zbunjena mama, bio je zbunjen i muzičar...
Devojka je plakala te noći... A sutradan joj je donelo utehu pismo muzičarevo. Pisao je kako je mislio da će nju zateći kod kuće, da je bio vrlo žalostan, čak i malo ljubomoran pri pomisli gde je ona mogla biti, zašto je nigde ne viđa, što ne šeta na korzou, itd.
Nastalo je dopisivanje, a mama o tome nije ni slutila, i malo umirena, posle muzičarevih laskavih reči onog poslepodneva, verovala je da se prevarila, i sad je bila mnogo nežnija prema kćeri.
A kći, isto tako umirena zbog izjave muzičara, nežno je volela mamu, i neko zatišje nastalo je između te dve suparnice...
Tako je došlo leto i one su otišle na more...
Kći je maštala o tome da se uda za muzičara, a mama se zaricala da će on biti njen ljubavnik i svaka je vešto krila svoje želje. Kći je mislila:
„On nije zaljubljen u mamu, ja sam se prevarila...” A mati: „Kako sam i mogla da mislim da nju voli... Ona je još naivna, ali ja ću je udati na jesen i biću opet slobodna.”
I kupajući se i sunčajući se, dok su ležale na pesku, obe su sanjale o tom lepom mladiću, s kojim bi bilo tako divno svirati u četiri ruke.
Jednog dana napraviše izlet u drugo mesto na moru, i ostadoše da prenoće. Sedele su uveče u parku i slušale muziku, koja je dopirala iz jednog restorana... U senci jedne palme, blizu njih, čuo se šapat... Kad se utišala muzika, mogao se čuti taj šapat...
Muški glas je govorio: „Jedva sam čekao da se nađemo ovde.” -
„Jedva čekao!”, ironično je odgovarao ženski glas, „a u Beogradu svi govore da vodiš ljubav i sa gospođom Pavlović i sa njenom ćerkom.”
„To je laž! Ja sam ih samo posećivao. Priznajem, mati je iskusna koketa, a ćerka je još naivka, ali imaće opasnu školu pored svoje majke, koja neće oduševiti nijednog muškarca, jer će je ona zatrovati tom atmosferom ljubavnice...”
Šapat se utiša... A posle opet ženski glas: „Voliš li me mnogo?” - „Da te ne volim zar bih te pratio čak ovamo?”
Mati i kći su se sledile od iznenađenja i nisu umele da se maknu s mesta... Obe su prepoznale glas muzičara...
Par ustade, i one ugledaše muzičara sa jednom udatom damom iz Beograda, koja je, verovatno, priredila sebi medeni mesec bez muža, na plaži.
- Hajdemo, mama - prošaputa kći. I obe se tako ćutke uputiše u hotel. Devojka nije mogla da se uzdrži... zajeca, i kroz suze priznade mami za sva njegova pisma... Još i više. Pričala je da se sastajala s njim krišom na Kalemegdanu, da se ljubila, kako je uveravao da je voli, da ceni njenu mamu, a sad ovako drsko priča o njoj i njenoj mami...
Mati, uvređena, sve je poricala, tešila je kćer, sada potpuno rashlađena, uvidela je svoju pogrešku što se tako zanosila svojim životom, napuštala kćer, prepuštala je samoj sebi, dopuštala da bude prema njoj neiskrena i nepoverljiva, da krije svoj život, što bi je moglo navesti na mnoge pogreške.
I pred ovim bolom neiskusne devojke, ona je gušila svoj bol i poniženje, i u njoj se pojavi majka sa potisnutim materinskim osećanjem, ta majka, koja treba da štiti svoju kćer, da joj predočava opasnosti života, da je čuva od razočaranja...
- To nije istina što je za mene rekao. Ja sam ga primila kao umetnika, znalasam da je ženskaroš, zato sam ti skrenula pažnju da ga se čuvaš, a ti me nisi slušala...
- Zato, mama, što sam mislila da ti kažem... Meni se uvek činilo da me tine voliš, ja sam zbog toga patila, toliko očajavala, zavidela sam svakoj devojci koja ima ljubav majke, jer me ti nisi volela, a zašto, ja ne znam, možda zato što nisi tatu volela. A zar sam ja kriva što sam se rodila? I zašto ja da patim pored tebe, kad sam se ja tako ponosila što imam lepu mamu? Da, ti si lepa, ali nisi nežna, nisi me volela, nisi bila dobra mama, kao druge...
I ona je jecala, i kroz jecanje ispovedala svu tugu srca lišenog materinske ljubavi i uvređenog zbog svog lakomislenog ponašanja.
I ta njena ispovest i bol kao da probiše to ledeno majčinsko srce... Prvi put ju je majka nežno grlila, prvi put je osetila svoju dužnost majke. Tek sad je uvidela da materinska ljubav treba da bude iznad svega, da njoj više ne priliči da se takmiči sa ćerkom, da otima njene ljubavi, upropa- šćujući ugled i sebi i ćerki, da ne sme više da bude njena suparnica, već zaštitnik i nežna mati.
Te večeri, onaj jaz između majke i ćerke iščeznu zauvek.
Mati je dugo razmišljala: da li bi osetila bol da njena kći učini pogrešku u životu i propadne? A to joj se moglo desiti ovako neiskusnoj, samoj... I da li bi radost flerta i ljubavi mogla u majci ugušiti grižu savesti i ostaviti je ravnodušnom pred greškom kćeri? Ne. Ona je uvidela tek sada da je njena dužnost mnogo veća, i da sve ono što joj je do sad činilo radost života, više ne priliči njoj kao majci, jer nekad život majke ubija sreću kćeri.

KAKO LULA VOLI DA VODI LJUBAV
Lula je od onih slatkih devojaka, koje u isti mah odaju utisak i devojčice i devojke, i naivke i žene. Njene oči menjaju joj taj izraz. One su čas umiljate, naivne, bezazlene, čas vragolaste, nestašne i prkosne. Ona nikada nema isti izraz lica. Kod kuće može da bude zamišljena čak s nekom setom u očima. Ona voli da razmišlja kad je sama, a u društvu je uvek nasmejana, sa muškarcima koketna i prkosna i ume vešto da prikriva svoju prirodu, koja, sve skupa, odaje utisak jedne pristojne devojke, koja ume da se čuva iskušenja modernog života. Da, Lula neće da učini nikakav veliki greh, a ona nije jedina; ima dosta takvih devojaka koje mogu da odaju utisak lakomislenosti, a to je samo nestašluk i koketerija. Nešto što Lula voli najviše u životu, to je ljubav. Ali ta reč „voleti” kod nje je u okviru predrasuda, preko kojih ona neće da prede... Jer Lula hoće da se uda i da voli, da ima svoju kuću, i neće da bude kapric muškaraca...
Sad je zaljubljena istinski, duboko, ali je u njoj puno strepnje, nekog nepoverenja, i u jednom svom pismu prijateljici ona se jada i otvara svoje malo srce... Evo, čitajte sami, pa recite da li je Lula u pravu...
Draga moja,
Ti me u poslednjem pismu pitaš: 'jesi li se verila?' Nažalost, od veridbe nema još ni pomena. Neću, valjda, ja prva da ga zaprosim, ja čekam da se on izjasni, a i on čeka... Šta čeka, ja ne znam?... Nekada mi je vrlo sentimentalan, a nekada mi se ne sviđaju njegovi pojmovi o životu i ljubavi. O ljubavi on uvek govori, ali brak ne spominje nikada. I nema nimalo poezije u sebi, a ti znaš da je svaka žena malo poetična... Tako jednom prilikom sedimo na klupi na Kalemegdanu... Kako je bilo divno veče. Posle kiše, pa vazduh mlak, miriše odnekuda pokošeno seno, ruže rasprostiru čežnjiv miris, a sa lipa isparavaju oni poslednji slatki mirisni sokovi... Ja sam se ućutala, zamislila, zaželela sam da spustim glavu na njegovo rame... A on, misliš li da je išta osetio od te lepote...? Bože sačuvaj! Niti je video nebo i zvezde... Jeste, gledao je samo mene, nekim čudnim, sjajnim očima, ali gledala sam i ja njega, samo sva ta lepota oko nas ulepšavala je i njega... I dok sam ja ćutala, on je razvijao svoje teorije o životu. Te njegove teorije uvek me brinu, jer se sve svodi na to: »Prvo treba biti metresa jednom mladiću, pa posle žena...”
Znam da je danas lakše to postati, ali je veština izbeći da budeš u jednoj nezakonitoj vezi. Ja to neću... On to zna, zato se trudi da mi dokaže kako je najlepša stvar na svetu slobodna ljubav... I čak tvrdi da je slobodna ljubav put koji vodi ka braku... Eto, zašto mlade devojke propadaju, što se namame na te slatke reči... Devojka je mnogo idealnija od mladića. Ona uvek misli: „Volim te i udala bih se za tebe.”A u očima muškarca uvek čitaš: „Volim te i zabavljao bih se sa tobom, ali se ne bih oženio.” Oni ne kažu da se ne bi oženili, ali suviše velike žrtve traže... I velikodušno daju do znanja devojci: „Ko zna šta može posle toga biti...” Drugim rečima: „Postani ti samo moja ljubavnica, pa ću te ja možda posle uzeti za ženu...” To je kao brak na probu... Kod nekih devojaka uspevaju, kod mene neće uspeti... On to zna, i osetim kod njega neku ogorčenost prema meni... Kako da ga ne volim... Ali, slušaj, draga moja, bolje je ostati uporna i dostojanstvena. Ako ništa drugo, mora da te ceni... On me ceni, možda mi se i smeje, sa onim cinizmom modernog čoveka, i razići ćemo se jednog dana... „Udaćeš se ti za njega”, čujem kako me ti uveravaš. Danas devojka ne može nikada da tvrdi da će se udati za čoveka koga voli... Odluka može da se preinači za jedan dan. A muškarac je sav u kombinacijama.
A nepredviđeni slučajevi u njegovom životu igraju još veću ulogu... Jedan pogled je u stanju da zaseni pogled žene koju voli... Jedan tango može da ga opije, i zamrači ljubav u njegovom srcu... Treba biti uvek na oprezu, žena više od muškarca. Kod njega mene brine što neće da trči za mnom... Jesi li opazila da muškarci sve manje trče za ženama? Sad se sve obrnulo... Žene trče za njima; one prve pišu pisma i izjavljuju ljubav, i randevu zakazuju, i vrebaju po ćoškovima, i jure za njima... I što je najgore, umesto da muškarac dolazi u stan žene, devojke dolaze u njihove garsonjere... Ali ja ne trčim. Pre bih umrla nego da prođem tamo, gde znam da će on proći, ili da mu zakazujem randevu. I tako se oboje držimo gordo. On je gord zbog uobraženosti muškarca, ja sam gorda zbog ženske sujete i ponosa... Ovakav način ljubavi mi se ne sviđa. Mučim ja njega, muči ori mene... Rekla sam ja njemu: „Želela bih da svake večeri prođeš pokraj moje kuće, ja da stojim na prozoru i da te pogledam...” On se nasmejao:
„Što da zevam u tvoj prozor? Kad bi još sišla, ja bih mogao da razumem da prođem tuda...”
Zar ti ne osetiš kad te neki čovek voli, jer ga sretneš gde se nikad ne nadaš... Eto, ja to hoću, da preda mnom iskrsne, kad se ne nadam... A on bi hteo da ja pred njim izletim. Ja se zbog toga naljutim, pa ga ne vidim po deset dana... A kad se sretnemo, on se zainati pa me ne pita gde sam bila za to vreme... A osetim bol i ljubomoru u njegovim očima, ali i ja vešto krijem svoj bol... Osećam da smo oboje naelektrisani, i samo da prasne on, pa da zaplačem ja, i da mu padnem u zagrljaj... A ja se pravim vesela, smejem se, čak se i kikoćem, dobacim nekom pogled, i on uhvati taj pogled... Tada se rastajemo korektno, on me ispraća do kuće, hladno mi ljubi ruku i odlazi.
Ja sam tada srećna. Mi se uzajamno mučimo i peckamo, i poneki trenutak, kad se mirimo, donosi mi radost...
Drugog načina nema da dokučiš ljubav jednog čoveka... U ovom modernom životu čudnovata je ljubav. Ako ti pitaš muškarca: „Voliš li me?”, on ti u inat neće reći da te voli.
I ti se tada trudiš da na drugi način spoznaš njegovu ljubav... Mučiš ga, praviš ljubomornim, izigravaš ravnodušnost, i tražiš znake ljubavi u njegovim očima... Oči muškarca jedino ne lažu... Ustima nikad ne možeš da veruješ... I ja uvek proučavam njegove oči, a ne verujem onome što govore usta... I izvežbala sam se da sve pročitam na njegovom licu... Znam da me voli, ali još ne znam da li misli da me uzme za ženu... A ja bih se udala za njega, jer ga volim, a osećam da bi se on zabavljao sa mnom više nego što treba... Malo je bez skrupula, to ne volim kod njega, zato se trudim da mu nametnem svoje skrupule... Ubedila sam ga da sam od onih devojaka s kojima ne može lako da se flertuje. To je bilo teško, jer muškarci ne veruju - ženama... Oni ih imaju toliko u životu, da im sve izgledaju istovetne... I kad se neka izdvaja oni su u stanju ironično da dobace:
„Šta se praviš?” On danas neće to reći za mene... Ja sam uspela da me ceni... A kad muškarac ceni jednu devojku, i to lepu devojku, koja mu se dopada, onda je ona uvek učinila jedan uspeh u srcu njegovom... Da li ću učiniti i drugi uspeh, ne znam, ali ja ipak vodim ljubav onako kako ja hoću... a ne kako on hoće... I još nije pobegao od mene. U toj mojoj strategiji, ja se razočaravam, opet očaravam, i oduševim i rashladim, učini mi se neki put da je sve svršeno, pa jedan pogled opet sve popravi... I to se već dugo ponavlja, i uveravam te da me je dobro uhvatila ova ljubav, a verujem i njega.

ZORIČIN SVADBENI PUT
Maramica u njenoj ruci zalepršala se na prozoru, kao zastavica predaje, i kad voz savi za jedan brežuljak, ona se predade naručju svoga muža, sa očima punim suza, da su njene zagasitoplave dužice ličile na merdžan od plavog kristala utopljen u jezerce... Tople usne izbrisaše joj suze, i ona utonu u zanos poljubaca, dugih, vrlo dugih, čak od jedne do druge stanice... Sumrak poče da obavija voz, uvuče se u kupe, i lampa baci kroz zavesice indigo svetlost po kupeu u kome je sedeo mladi bračni par.
Zorica je jurila brzim vozom na svoj svadbeni put. Kako je ona iščekivala taj dan! Ona, sa romantičnom maštom mlade devojke, načitane raznih romana i feljtona iz novina, koji su dopunili njenu malu maturu; on sa strašću, kao svaki verenik, koji sagoreva od želje da se oprosti od svih svadbenih ceremonija, rođaka, drugova i prijatelja i da se jednom nađe sam sa svojom ženicom...
Zorica je napravila program: Beograd, Zagreb, Sušak, Venecija...
I sad ih voz nosi zagrljene i srećne, tu plavu devojčicu, sitnih kovrdža, koje bacaju fine senke, kao maslačak, po njenom licu nežnom i belom, i sa jednim roznjikavim tonom kamelije, trepavice, koje daju čudnovate senke njenim očima, te su čas plave kao safir, a nekad, kad se rašire i razliju po dužici, one su ljubičaste, ili teget... A na suncu blistaju nekom vedrom, detinjastom radosti... A, on, lep, crnomanjast, senzualnih usana, strasnih očiju, crne talasaste kose.
Voz juri i poljupci se nižu, ah, to su „đulići, đulići slabiji i jači”... a točkovi vagona, i sva mašinerija, sviraju svadbeni marš i simfoniju ljubavi.
Užasni prasak, grmljavina, zveket prolomiše se kroz kupe, koferi se sručiše, oni poleteše glavom napred, zatim ih neka sila gurnu natrag, i kao da se zemlja prolomi, ili grom puče...
Zorica vrisnu, muž je ščepa u naručje, iz susednog vagona ču se vriska dece, ženski panični glasovi, tiskanje pokraj kupea i jedan glas spolja:
„Lokomotiva je naletela na teretni voz na pruzi”... Drugi glas:
„Ne bojte se, nema opasnosti, povređen je samo mašinovođa...”
Zorica sva drhti u naručju svog muža, miluje ga po obrazu, gladi po kosi, i uplašeno pita: „Ništa, ništa te ne boli?” I kad videše da su ostali nepovređeni, zagrliše se, i Zorica se rasplaka...
Stigli su u Beograd sa pet sati zakašnjenja, umorni, neispavani, ali opet srećni, i prvo je muž odjurio da pošalje telegram Zoričinoj mami:
„Stigli smo zdravo u Beograd.”
Šetnja po gradu oraspoložila je Zoricu, povratila joj rumenilo na lice, i ona se umiljato naslanjala na ruku svom mužu. Ah, sad je žena, sad će je zvati gospoda, imaće uvek sa kim da izađe, a ona voli da šeta, da ide u kafanu, naročito tu u Beogradu, da sedi i pre podne pred „Moskvom” i
„Ruskim carem”, kao što je viđala da sede dame, i njoj su sve one izgledale otmeno. A ona, u unutrašnjosti, samo je mogla nedeljom da izađe, i uvek su ona i njena mama udovica morale da traže neke rođake da ih izvedu...
Umorni, vratili su se ranije u hotel, na izgled vrlo elegantan i čist, da bi mogli prespavati lepo celu noć...
Ali, kao da im je bilo suđeno da i tu noć probde. Usred noći nešto pecnu Zoricu, ubode je u grudi, ona se trže, oseti svrab, i prošaputa:
„Jaoj, ovde ima stenica!” Mladoženja brzo upali svetio, počeše da traže tog neprijatelja, i nađoše ga na Zoričinim grudima, baš tu, na malim kupolama, drhtavim kao ružičasti krem...
A Sunce poče da se diže, sve više i više, njegovi zraci, najpre blagi, postajahu sve vreliji, i ono poče da bukti na nebu i da prži polja... Vagon se usija, sedišta se zagrejaše kao da je puštena para, i nastade žega, teška i nesnosna, koja guši i ne može da se diše...
I Zorica dobi strašnu glavobolju, oseti muku u stomaku, glava joj oteža, pade na rame mužu, a u slepoočnicama nešto je kljucalo, kao da joj neko šilo buši kost... Ni hladna voda, ni limuni, ni oblozi na čelu ne pomogoše, i ta teška glavobolja i muka trajale su sve do Zagreba, tako da je Zorica proklinjala u sebi voz, i mislila je na onu svoju lepu kućicu u unutrašnjosti, nameštenu, pa sve ugodno, i bokori georgina pred prozorom...
Ah, da joj je samo da se dočepa svoje kuće... Zagreb je očarao mladu ženicu...
Vožnja automobilom i šetnje po Tuškancu, opet kafane, a ona lepa, dražesna i njih dvoje - zlatni par... I svuda su sejali svoje poljupce, one kratke, krišom od prolaznika, uvek žedni jedno drugoga... Na klupi u parku, u senci neke kuće, i ona sva pripijena uz njega...
Kroz otvoreni prozor hotela dolazi sve slabiji šum uzavrelog varoškog života... I postepeno se sve stišava, kao što se umiruju i njihova čula... Zorica spava slatkim, ljubavnim snom...
Ali neko jecanje otrže se sa njenih poluotvorenih usana i ona se sva zgrči
od bola...
- Zorice, Zorice, šta ti je, srce moje? - upita uplašeno muž. Ona otvori očice, i opet jauk...
„Ništa, ništa”, šaputala je, naslanjajući svoj obraz uz muževljev, kao da se stidela da kaže, uh, zar sad da kaže mužu da je zaboleo stomak!
„Ništa, ništa to nije, proći će”, i ona ljubi njegove usne, stišava se, umiruje, sad je ne boli, ah, hvala bogu... Kad ono opet zaboli. Savi se, zgrči se, i ona povika: „Jao, stomak, ne mogu više!...”
I taj mali organ, koji se zove stomak, sa svojim prozaičnim funkcijama, zadržao ih je dva dana duže u Zagrebu, da je mužić, brižan, pozvao i doktora, a on ga je tešio: „Ništa nije, gospođa je pokvarila stomak, promena jelovnika, vode, ili je jela voće, i dva dana na čaju dovešće je u red.”
Put kroz Gorski Kotar osvežio je ženicu, i sva se naslađivala morem zelenila, ogromnim četinarima, i bilo je prijatno, kao u proleće, posle jučerašnje kiše, da se glavobolja nije usudila da ščepa Zoricu. Ona je sva uzbuđena, jer će se sad ukazati more, koje ona nije nikad videla, i muž stoji pokraj nje, da uživa u njenom uzbuđenju i oduševljenju, da podeli utiske te impresivne ženice, koja se kao dete svemu raduje, pa se i on veseli što je ona tako srećna...
- More! - kliknu Zorica, i ščepa muža za ruku, steže ga, i ostade zanesena, a on gleda, čas more, čas nju i zagrliše se i poljubiše pred tom veličanstvenom slikom lepom kao njihova ljubav...
Sad je tek nastao divan provod... Sva su mesta obišli: Bakar, Kraljevicu, Crkvenicu, Abaciju i Rijeku, samo Zorica nikako nije smela da uđe u čamac. Čamca se strahovito bojala, a i na lađi uvek se tiskala uz muža i plašljivo gledala nestašne talase, kad ih obuzme malo jači bes.
I divno bi sve bilo, da se ne desi Zorici jedan maler... Dva plika, dva ogromna plika iskočiše iznad pete, pa se onda rasprskoše i napraviše se dve rane, pa peku te ranice, kao da su dve žiške pale na nožice... Nijedne cipele ni da pomisli da obuje... A ona nosi uvek „pasent”. Ali ovoga puta morala je da kupi nove cipele, od antilopa, i to broj 37. Samo je za volju muža uzela 37, jer on je očajan što pate njene lepe nožice, i što mu ženica hramlje...
Sa cipelicama od antilopa ušli su u voz, koji ih je odvezao u Veneciju...
Jaoj, taj prvi utisak, prosto je strašan!
Ona Venecija, koju je Zorica znala iz romana, i u njenoj mašti bila je sva sjajna, kristalnih i mermernih palata, i raskošnih boja kao neki kolorisani film, ukaza se sva zelena, crna, prljava, pod sitnim tušem te letnje kiše, koja nekad daje iluziju jeseni, sa sivim nebom, niskim, spuštenim čak do kupola, kao nakvašeno šatorsko krilo...
Bila je očajna, i sa tim izrazom gledala je sa svojih prozora one mutne kanale, sa povlakama nečistoće, po kojima su plivale kore od pomorandži i banana, lišće kupusa, ljuske jajeta, izgužvane hartije, gledala je one zidine vlažne i zelene, kao stare kapele na oskrnavljenom groblju... Posle ručka zaspala je u toj sobi gde joj je sve izgledalo presvučeno sivom bojom... Kad je otvorila oči, raširila ih je namah. Šta je to, kakva je to svetlost što treperi na stvarima i zidu? Gle, njene radosti!... Napolju je blistalo sunce, nebo je bilo čisto kao krep saten, ulice već suve, i svuda veseo žagor...
I ona se obukla tako da bi bila u skladu sa tim sunčanim danom. Haljina od retko zelenog krep satena, kao lišće agave, zeleni šeširić, karo cipele, zelene kristalne perle...
Oh, ko bi mogao da ne pogleda tu slatku ženicu, sa oblinama bujne mladosti, u tesnoj haljini, kojoj moda daje sva prava da indiskretno pokaže svoje dražesne obline...
Na Trgu svetog Marka nađoše se sa jednim poznanikom, drugom njenog muža, i izgubiše se sa njim u onoj masi, šetajući ispod arkada, gore-dole, i zastajkujući ispred izloga. Pred jednim izlogom zlatara Zorica ih zadrža duže, kao svaka žena... Gleda, i divi se onim venecijanskim perlama, i sve bi ih kupila da ponese za uspomenu sa svadbenog puta... „Ah, gledaj, molim te, gledaj onu ogrlicu... Je li da je lepa?”
Ali, šta to bi najednom? Zorica vrisnu, otrže ruku od muža, baci je unazad, čisto se uhvati ispod kuka... Pogleda jednog mladića, koji umače, i ljutito progovori: „Bezobraznik jedan, uštinuo me!” Grešni Italijan! Ko ne bi taj zločin počinio, pred onim primamljivim, dražesnim oblinama, kao izvajanim deltom Fidijasa, zbog kojih bi svaki muškarac poleteo u pakao...
Ali, mužjak planu u mužu, on polete za Italijanom, dreknu; karabinijer, važan i ukrućen, dotrča da vidi šta je to, nekoliko njih zastadoše, sakupi se još više sveta, napravi se krug oko mlade i muža, koji gestikulira, crven i besan, i njegov prijatelj uspe da objasni stražaru:
„Jedan je uštinuo gospođu.” Stražaru se nasmejaše oči, ali se brzo uozbilji, i svi okolo ustremiše poglede na primamljivu ženicu, zagledajući je sa svih strana, zavideći onome koji je imao smelosti da učini taj gest, koji bi svi oni rado napravili... I kad se zakrčiše arkade od radoznalaca, prijatelj šapnu svome drugu:
„Hajdemo odavde, nemoj da praviš skandal, znaš da nas ovde ne trpe.”
Muž uze ručicu žene ispod svoje ruke, izvuče je iz te svetine, koja sa uživanjem otprati divnu, zajapurenu ženu, tražeći na njenoj haljini mesto iskušenja i zločina.
Iz Venecije su se vraćali lađom, da bi Zorica uživala u moru i pučini. Sad se ona već oslobodila, vozila se u gondoli, bilo je usklika straha pri ulaženju u gondolu, ali tu su uvek bile snažne ruke njenog muža, koje su je unosile, držale čvrsto uza se, stežući njen stas...
I nju onda nije bilo strah, kad je štiti on, njena ljubav, kome bi ona dala sav svoj život...
More je bilo mirno, dan malo sparan, ali ipak prijatno... Uzeli su najbolju kabinu, na krovu, da bi bilo što više čistog vazduha... Upoznali su se i sa kapetanom, jednim marincem pedesetih godina, orlovskih očiju, opaljene kože, razgovornim, punim priča, komplimenata i vatrenim pogledom na ženski svet, kakvi su svi marinci, ljudi zapaljiva srca, puni ljubavnog eksploziva... Bio je osobito pažljiv prema bračnom paru, i zanimalo ga je veselo ćeretanje mlade žene, njena zapitkivanja o životu marinaca... Sedeli su na palubi, njih troje, i razgovarali...
Kapetan se zagleda u pučinu i progovori: „Biće bure!”
Zorica pljesnu ručicama: „Ah, to je divno! Ništa ne bih volela više, nego da vidim buru na moru...” A kapetan se nasmeši: „Nemojte to želeti, gospođo...”
I ćudljivo more, tako mirno i glatko, poče svoju besnu igru u dubini, onu najstrašniju i podmuklu, kad još Sunce sija, talasi blešte kao safir i smaragd, a sa dna se diže bes i gnev...
Još nije ništa strašno za Zoricu, ona se smeši, gleda igru talasa, ali smeh joj iščeze i njene oči dobiše izraz užasa, kad se lađa zaleluja i naže čak do površine vode. I najpre lagano, pa brže, jače, ograda se savijala, čas desno, čas levo, talasi se uskovitlaše, uzdigoše se kao neka morska čudovišta, koja traže žrtvu, tu lađu, sićušnu pred njihovom paklenom moći...
Zorica poblede, pribi se uz muža, pobegoše od ograde, i ona uznemireno gleda... Pa je potom nešto ščepa za stomak, steže, kao da joj neko utrobu povuče, u glavi joj se zamuti, i jauknu: „Ja hoću da povraćam.”
I ne potraja mnogo, a na sve strane ljudi se saviše preko ograde. Talasi riču, a na brodu jauk i rika povraćanja, žene blede, izbezumljenih očiju, kao u agoniji, jer utrobu nešto čupa, a pred očima se sve vrti, sve je zamućeno u glavi, kao da je i mozak žitka tečnost pa se ljulja... Zoričin muž, očajan, drži joj glavu, on se drži hrabro, samo da on ne podlegne, jer su svuda unaokolo popadali po podu, opruženi, i muško i žensko, niti više ima kavaljera i dama, niti se više obazire muškarac na ženu, već svi jauču, i bacaju oko sebe tuševe zelene boje iz svoje utrobe... I naposletku, riknu i Zoričin muž, pa onda naizmenično, kako ona predahne, poleti ka njemu, drži mu glavu, pa tek što on predahne, za- jauče ona...
A mornari jure po brodu, snažni kao bogovi, niz njihova bronzana tela cede se mlazevi penušave morske vode, i lepi su, snažni i neustrašivi, ništa za njih nije bura, oni joj prkose, i smeju se onim jadnim i namučenim što se previjaju po podu.
Malo kao da se utiša, i Zoričin muž uze je u naručje, pođe preko palube, posrćući, unese je u kabinu i položi na postelju...
„Samo lezite i ne mičite se”, reče im jedan mornar. I ko zna kad ih je uhvatio san, oni nisu ni osetili kad se stišala bura. Kad su sutradan sišli na kopno, Zorica oseti nesvesticu u glavi, opet gađenje i sve se oko nje ljuljalo, kao da se zemlja njiše.
U dva sata uhvatili su voz na Sišaku za Beograd i grleći muža Zorica je šaputala: „Ah, jedva čekam da se vratimo našoj kući...”
I kad su se našli u njihovoj lepoj kućici, tek tada je za njih nastao pravi medeni mesec.

PRVI POLJUBAC
Ona je bila sva radost svoje stare majke. S njom je šetala kao devojčica, ona je češljala njene duge kovrdže, oblačila je, nekad i spavala u njenoj sobi. A kad je porasla, postala je babina maza, i sve najlepše toalete dobijala je od te svoje „majke”, kako je tepala svojoj staroj majci, još uvek lepe i mlade, uvek spremne da se nasmeši, da joj oprosti njene nestašluke i koketeriju, da se interesuje za njene kavaljere.
Kako je bila i još uvek je lepa njena stara majka... Dva crna velurska oka, ličila su na starinski, skupoceni adiđar u okviru srebra, koje je blistalo na njenoj kosi, još talasastoj, sa vijugama pokraj obraza kao malim kaskadama; izvajanog profila, kao od voska, i onim tenom starijih žena, mekim i sjajnim, koje u mladosti nisu znale za šminku. Blagost i seta mešale su se u njenim očima, a te oči uvek su milovale svojim pogledom Kacu, i ona je uvek tražila zaštitu i okrilje tih pogleda koji su je branili i štitili...
A morala je biti lepotica staramajka u mladosti. Pričaju i sada o njenoj lepoti, za kojom su ludovali svi u njihovom kraju. Otac staramajkin je bio Grk, doseljen još odavno iz Soluna u Srbiju i tu su se obogatili kao trgovci. Samo je imao Afroditu, tu devojčicu čudne lepote, Kaćinu staramajku, koju su svi obožavali. Imala je ona u to doba guvernantu, što se retko događalo, govorila je francuski i grčki, što je naučila od svoje babe, jer joj je mati bila Srpkinja.
Leto je provodila u Solunu, kod očeve sestre, igrala se sa malom Aspazijom, njenom sestrom od tetke, i jedva je čekala raspust da ide u Solun.
Pod toplim zracima primorskog sunca i vazduha, ona se razvijala i rasla, i uvek dolazila kući još lepša, sa licem boje slonove kosti, i nekim zlatnim sjajem na kestenjastoj kosi, čisto pozlaćenoj južnjačkim suncem.
Kao devojčicu od četrnaest godina, poslali su je u inostranstvo, u pansion, i tri godine nije videla svoju zemlju, ni tetku u Solunu, ni onu njihovu vilu, utonulu u oleandere, smokve, jasmine i palme, niti svoju sobicu, gore na čardaku, nad čijem se prozoru naginjao visoko kiparis, tih, nečujan, zamišljen i veličanstven, kao da večno sanja o vekovima i neprestano iščekuje izlazak Sunca na pučini... U pansionu Afrodita je najviše tugovala za tom baštom, gledajući bele vrhove snežnih planina, smaragdno zelenilo četinara, i slušajući zimski fijuk pokraj kamina, u toj velikoj sobi, u kojoj je spavala sa svojim drugaricama.
Jednoga dana došli su roditelji i odveli je kući. Bila je to senzacija za ceo grad, kad se ona pojavila, još u svojoj uniformi iz pansiona, teget- beloj. Al, božanstveno lepa, dugih lokni koje su padale niz vrat, sanjalačkih očiju, kakve su imale egipatske lepotice, one oči što se lagano pokreću, ne govore ništa ali uzbuđuju, jer se oseća kao da je puno tajni i života iza tih sjajnih dužica...
Već su dolazili prosioci, pokraj prozora su šetali kavaljeri, stalno joj svirali serenade, pisamca bacali u dvorište, i velike bukete, sa ponekom karticom na kojoj je bilo samo nekoliko ljubavnih reči...
Ali, ona još nije znala za ljubav. Mati i otac nisu žurili da je udaju, a jedna njihova rođaka navaljivala je da je udaju za jednog divnog mladića, koji je bio najrevnosniji u šetnji ispod prozora.
Tog leta otišla je u Solun. Njena rođaka Aspazija bila se udala, i ona je sada bila sama u sobi, gore na čardaku, i kiparis je bio tu još veći i mračniji, i sve je poraslo, smokve se razgranale, one sasvim mlade sad su bacale hlad, jasmin se razvijao, i tako visoko su se dizali, da su prelazili zid između njihove bašte i susedne... Sa svog visokog prozora, ona je gledala u tu susednu baštu, isto tako raskošnu u zelenilu i mirisu... Tu je stanovao jedan bogati Turčin, sa lepim ženama, devojčicama, i uvek je bilo puno šarenih boja u bašti od njihovih šalvara i marama, i smeha, i dečje larme i plača.
Te junske večeri bilo je puno mirisa i čežnje u vazduhu. Svi su polegali, samo je Afrodita sedela kraj svog prozora... I kroz noć, najednom, iz susedne bašte, dopirala je lagana svirka na gitari. Nekoliko tihih, razvučenih akorda, a onda poče da pevuši muški glas, nešto bolećivo, slatko i sa puno čežnje.
Afrodita se naže preko prozora, ispravi, zagleda u baštu. Tražila je tog što peva, ali su svuda bile senke i ništa nije videla... Osetila je kako se glas približava, i ona se još više nagnu... Njeno lice je bilo obasjano mesečinom, i ličila je na prozoru na kraljicu noći, koja čezne i sanja.
Glas je dopirao sve bliže i bliže i ona ugleda jednu siluetu ispod jasmina, i grane i lišće bacali su senku na tu visoku, vitku figuru, kao neki stor od čipke... Silueta pođe još neki korak, izvuče se ispod senke, i stade na zelenu peluzu, pokraj rondele belog i žutog krina, visoka kao mladi kiparis... Afrodita ga ugleda, trže se, odmače se od prozora, i ostade u ramu prozora, kao neka stara slika, sa maglovitim crtama lica, prevučenim velom sobne pomrčine... Videla je, on je još stajao tamo... Oh, ko je to, taj divan mladić, visok, ogromnih očiju, zabačena fesa na glavi, opuštene kićanke što gleda gore, nepomičan, i mami je pogledom, moli i preklinje...? Ona priđe jedan korak bliže prozoru, još jedan korak i nasloni se na ram i ostade tako... I samo nekoliko trenutaka, pa pobeže, zalupi prozor, polete ka svojoj postelji, opet dođe do prozora, odškrinu zavesu, i vide ga kako stoji nepomičan, još uvek na istom mestu...
Te noći nije dugo zaspala, svaki šum joj se činio kao zvuk gitare, ruke su joj bile vrele, i neka slatka groznica i radost strujali su i stezali njeno telo. I nije joj izgledalo da je to java, već san ili roman, kao oni romani koje je krišom čitala u pansionu, i posle dugo snevala o tome, zamišljajući sebe junakinjom za kojom luduju, prikradaju se noću... Oh, kako je sada sve to slatko...
Sutradan, sasvim nemarno, pitala je tetku ko je to noćas svirao, a tetka joj je pričala da je to bio mladi Hasan, sestrić Mehmed-bega, koji je doputovao iz Carigrada, i tamo studira.
Mehmed-begova sestra udala se u Carigradu za pašu, i prošle godine Hasan je dolazio...
I svake večeri je svirao gitaru, a Afrodita je stajala na prozoru, više nije bežala, već i kad prestane pesma, ona dugo stoji i gledaju se sa nemim obožavanjem... Gledala ga je i danju, očekivala kad će da se pojavi, uživala dok se on igrao sa svojim malim rođakama, a on je svaki čas bacao poglede gore, ka njenom prozoru, kao da je znao da je ona tu...
Čitav mesec je prošao, a oni nisu razmenili ni jednu reč, ali su oči govorile, šaputale o ljubavi; Afrodita je bledela, njene oči su imale još više sete, i strepela je, misleći na čas kad treba da otputuje...
Jednoga dana, vraćala se sama predveče kući, i taman je ušla na kapiju, oseti najednom da joj se neko brzo približava, i meki topao glas progovori na francuskom: „Pardon, madmoazel...” Nije mogla da se pomeri s mesta, i u jednom trenutku pođe, kao u nesvestici, ali on je uhvati za ruku, zagleda se u njene oči i poče da joj šapuće o ljubavi: o tome kako on nju voli, on je još od prošle godine slušao o njoj, pričale su mu njegove rođake, Ajša i Zejna, one su nju opisivale, kako je ona lepa, i čudile su se što je nema tri godine... Video ju je odmah, prvog dana kada je došao, jer su mu Ajša i Zejna kazale da je ona tu, i one znaju da on nju voli, da se zaljubio od prvog dana, i da će umreti za njom. I dok je govorio, ona je samo videla njegove oči, tamne, duboke, i kao da su dve crne senke polazile iz tih očiju i zamračivale njen um... Nije znala ni gde ni šta se događa oko nje, samo je osećala neko slatko strujanje kroz telo...
On je lagano uhvati za mišice, zatim raširi ruke, steže je u zagrljaj, i ona oseti na svojim usnama neki mek, topao dodir, kao pritisak kadifne ruže, zagrejane na suncu... I dok je ljubio, šaputao je da ne može da živi bez nje, da je ludo voli, i želi da bude njegova žena, da će je odvesti u Carigrad, pobeći će, molio je, preklinjao da pobegne sa njim, da će je usrećiti, on je jedinac, roditelji ga vole, i ona će mu biti jedina žena i sva njegova radost, njegova mlada sultanija... Ona se jedva držala na nogama, gotovo je ležala na njegovim rukama. On je uze za ruke, podiže, pritisnu na grudi, zagnjuri lice u njene svilene lokne, pode jedan korak, gotovo da pobegne sa tom devojčicom, lud od ljubavi i strasti...
Iz bašte dopreše koraci, i govor, i on je spusti, pobeže, a ona pođe, posrćući, jedva se uspe uza stepenice, ude u sobu, pade na postelju i zajeca, zaplaka od ljubavi, tog prvog uzbuđenja njene naivne devojačke duše...
Po kući njene tetke tog jutra bila je prava uzbuna. Trčali su na sve strane, tražili je, zvali, i ispod čaršava na stolu nađoše njeno pismo. Ona je pisala:
„Draga tetka, oprosti mi, ali ja nisam mogla više da izdržim, jer bih umrla od ljubavi. Ja volim Hasana, i on je lud za mnom, i pobegla sam s njim u Carigrad. Nemojte me tražiti, ja ne mogu bez njega da živim, venčaću se sa njim... Molim vas, utešite moju mamu, znam da će oni biti nesrećni, ali nisam mogla drugačije, jer je ljubav bila jača od mojih dužnosti kao ćerke. Oni su uvek želeli meni sreću, i neka mi oproste.”
Posle tri dana dojurili su iz Srbije njen otac i mati, i za nedelju dana on je bio u Carigradu. Mehmed-beg, čestit i pravičan Turčin, ljutio se na postupak svoga sestrića, jer ranije nije ništa znao, i pošao je i on u Carigrad sa Afroditinim ocem... Pomoću prevare izmamili su Afroditu iz harema, gotovo je oteli, i doveli u Solun... Tu su ostali tri dana, pa se vratili u Srbiju...
Duševne patnje, ljubav, očajanje, bacili su devojku u postelju. Njena je duša strahovito patila i lekari su savetovali da je pošalju u sanatorijum. Godinu dana je ležala u sanatorijumu i u njenoj varoši čudili su se kavaljeri šta to bi sa lepom Afroditom, ali niko nije znao tajnu njenog bekstva u Carigrad...
Više joj nisu dali da ide u Solun, ali nije ni ona tražila. Svi su je opet mazili, čuvali, ugađali joj. Duboka roditeljska ljubav sve je oprostila, i nikad nije usledio nijedan prekor, već samo milošta za tu njihovu jedinicu, koja je nesvesno učinila pogrešku, iz čiste ljubavi. I pred tolikom roditeljskom pažnjom ona se trudila da se nasmeši, da ublaži i njihove rane, i da skrije svoju tugu pred njima.
Njena lepota dobila je melanholičan izraz, ali je to davalo još više privlačnosti njenom licu... Tri godine je trebalo da se utiša to malo srce, koje je neprestano čeznulo za lepim Hasanom.
Posle petnaest godina, otišla je prvi put u Solun, sa devojčicom, Kaćinom mamom, koja je bila lepa kao i ona, i tek se tada usudila da pita za Hasana. Kazali su joj da je umro od tuberkuloze, dve godine posle njene udaje, da su ga oženili, imao je i sina, i da je zauvek tugovao za Afroditom.
I ko bi mogao zaviriti u srce Kaćine staramajke, našao bi tu jedan skriveni kutak, kao tajni oltar, u kome je danonoćno tinjao žižak njene prve, nezaboravljene ljubavi, ali i tužno sećanje na nepromišljeni postupak romantične devojčice. Zato je uvek štitila Kaću kad je mama grdi „što se zadržala u bioskopu, što mora da poseti svaki matine, ili svakog dana da otperja do korzoa” a staramajka sve to sluša, i opravdava je, jer je u duši više volela i odobravala sve što je moderno i daje snagu devojkama da ovako vešto zavitlavaju svoje kavaljere, smeju se na njihove izjave ljubavi, a ne kao ona, prvi poljubac pa bež' sa njim...

UDATE ŽENE I NJIHOVA PSIHA
Gđa Mila gđi Nati
„Ti me pitaš kako sam se provela u banji. Pa, o nekom provodu ovde ne može ni biti govora jer to i nije banja za zabavljanje, već samo za odmor. Naodmarala sam se kao nikad kod kuće... Samo kad nemaš ono jutarnje pitanje: šta da se kuva? E, to mi je najgore. A ovde, odeš u kafanu, pa jelovnik, i biraš šta hoćeš. Samo sam i ovde opet imala seki- raciju. Ova dva moja mala otkačenjaka, nestašna su da bog sačuva. Devojčica mi je pravi anđeo, ne miče se od mene, a za njima moram da trčim i ja i guvernanta. A ti znaš kako sam ja luda za decom, sva treptim nad njima. Znam da ne valja to, ali ne mogu drugačije. Gledam neke majke, puste decu, pa celo prepodne i ne gledaju gde su. A ja, ako ih ne vidim pola sata, jurim kao luda i tražim ih... Na guvernantu ne smem da se oslonim. I ona mi je zadala jed. Zamisli samo - zaljubila se, i to u koga? U kelnera. Te su ti strankinje čudne, svaki može da im zavrti pamet. Čim sam došla kući, otpustila sam je... Valjda da je trpim, da mi i iduće godine kelner stoji više glave i kibicuje se sa njom...
Inače je divna banja, ali gde god pogledam samo mame sa decom. O, što sam se nagledala batina. Gde god se okreneš čuješ dreku dece i vidiš majke kako ih tuku. Ja ne mogu s batinama da se pomirim. Evo, ovi moji nestašci, baš zaslužuju neki put, a meni žao... A gledam u banji, jednog dana, mališan pao i razbio glavu. Kad ti izlete njegova mama kao furija, pa kad poče da ga tuče, meni se smrče... Detetu celo lice obliveno krvlju, a ona kao neka besna tigrica bije ga i ne misli da li je dete ozbiljno povređeno... A drugog dana, opet, jedna devojčica tera kolica sa bebom, pa se devojčica zagledala, a beba ispade iz kolica, i udari u plač... Mama na tu vrisku dotrča, pa umesto da izbije devojčicu, što nije pazila, dočepa ti onu bebu, pa udri, udri... Jadno dete, dođe mi da ga otrgnem iz ruke one raspomamljene majke i da joj viknem: 'Ženo, jesi li poludela?' Da je to moje dete, ja bih se prestravila da nije, daleko bilo, slomilo kičmu, a ona se nervirala i krivo joj što se uznemirila, pa na bebi da iskali gnev...
Eto, to mi je bio provod u banji: posmatrala sam kako majke tuku decu. Jedna otmena dama, žena višeg činovnika, usred parka kišobranom je tukla svog sinčića, kao kad taljigaš tuđe kljuse... Da se tako nešto desi u Francuskoj, Francuzi bi nasred ulice linčovali takvu majku... Ja sam majka, naljutim se, kaznim dete, ali blago, i ne mogu da se pomirim da jedna otmena žena bije dete tako javno, pred svetom i raspali se kao zverka. Za mene je to ordinarna glupača, i može ona biti elegantna, i otmena, i lepa, u očima celog sveta ona izgubi kad tako tuče decu.
Sad sam opet zabrinuta: Boba je pokvario stomak, ima neku infekciju u crevima i dobio je temperaturu. Cele noći nisam trenula, svaki čas sam ga obilazila... Odmah sam zvala lekara, on kaže da nije ništa ozbiljno. Ah, srce moje, samo da on ustane. On je uvek zdrav, nestašan i kad on legne u krevet, znači da je baš slab... Kad su oni zdravi ja sam naj- srećnija, a kad njima nešto fali, prosto ne marim za život.”
Gđa Mira gđi Radi
„Ostala sam ti, draga moja, još uvek glupa, kao i ranije, i pored tvojih saveta koje si mi slala: 'Luda si što se ne provodiš, tvoj muž se zabavlja, a ti tako, uvek melanholična, zatvorena u svojoj duši, bez radosti života. Kajaćeš se kad ti prođu mladost i lepota...'
Sećam se, tako si mi pisala, i ja znam da ću se kajati, ali drugačija ne mogu da budem.
Pa, eto, vidiš, ja sam te poslušala, i zaljubila se, jeste zaljubila se toliko, da sam bila gotova na sve... A nije bilo ništa, i neće nikada biti... Pisala sam ti o tome mladiću, to je taj isti, jer kod mene nema promene... Menjati, znači flertovati, a ja nisam sposobna za flert. Ja samo mogu da volim, da budem ravnodušna ili da prezirem... Njega sam volela ali sam uvek bila daleko od njega, trudila se da ga proučim, kao ono na klavijaturi kad tražim neki ton, tako sam i ja po njegovoj duši tražila onaj najlepši ton ljubavi ali nisam našla ništa... Kod današnjih mladića ljubav se izražava samo u želji, ali on može da ima svakog dana jednu takvu želju u očima za drugom ženom. Ja sam se trudila da doznam da li ja zauzimam neko naročito mesto u njegovoj duši, ali ništa, ništa nisam doznala. Da li, uopšte, današnji mladić ima srca?... Bio mi je neki put interesantan, zagonetan, činilo mi se katkad da je u njemu intenzivan unutrašnji život, a nekada mi je bio savršeno prazan. I kako da se približim jednom takvom mladiću, kako da se upustim u avanturu, ne znajući s kim idem, i šta će mi to doneti? Nije svaka žena sposobna za avanturu, a današnje ljubavi su samo takvi događaji, obični, kapriciozni, površni, trenutni... Ja čuvam svoj duševni život, i nosim oko sebe kao neki pancir gordosti, i više volim prazninu života nego poniženje od čoveka koga volim... Vidiš, ja se plašim poniženja, plašim se tih komičnih situacija u koje može da zapadne udata žena. Kad devojka voli, za nju nema takvih komičnih situacija... To se događa udatim ženama. Devojci pripadaju svi mladići, a ona nikome... Udata žena je vezana za jednog čoveka, i svaki njen smeli korak mora da bude opravdan. Ona uvek traži ono što nema u braku, traži ljubav, toplu, duboku... A ako je ne nađe, zašto da izlaže sebe poniženju? Jer današnji muškarac nije osećajna, skrupulozna priroda... On ironiše ženu, jer je lako dobija, on ne voli da se muči da osvaja, jer mu se žene na svakom koraku nude, i ako nešto može lako da dobije, ide u susret ženi, ako je to teže osvajanje, za njega nema interesantnosti i on ide dalje... Žena je danas najjeftinija roba... Nekad je muškarac sanjao o udatoj ženi, danas se dvadeset procenata devojaka udaje bez venčanja. I one ne traže dubinu osećanja, one traže ono isto što i muškarci.
A kad se jednog dana udaju, kad dođe razočaranje i prve muževljeve prevare, u nekima se probudi psiha, ona uvređena ranjena psiha, koja traži nežnosti, topline i osvete... I kad je ta težnja u ženi koja nije živela kao devojka, kojoj je muž prvi ljubavnik, onda ima bola u toj težnji, straha pred opasnošću od novog razočaranja... Nisam se razočarala, to mogu reći, jer nisam ništa ni osetila u duši tog mladića... Osetila sam da me je želeo, ali me nije voleo, po onoj psihologiji današnjih mladića. Nije on kriv što ne može da voli, a ja sam kriva što umem da volim... Ali ja umem i da se uspavam, da se povučem u sebe, da se udaljim... I kad si ti, draga moja, očekivala da ću ti pisati o nekom divnom romanu na mom letovanju, ja ti mogu reći: roman je završen na prvoj strani. Mi smo se udaljili jedno od drugoga... On se udaljio što je možda suviše želeo, a nije me dobio i njegova muška sujeta je time povređena. A ja sam otišla što sam ga suviše volela i želela da čujem njegovu reč ljubavi, a nisam je nikad čula... Vidiš, u tome leži jedan nesporazum, koji karakteriše dve psihe. Ja sam satkana od ljubavi i nežnosti, a on ne razume ljubav kao što je ja shvatam, ni prijateljstvo, ni drugarstvo žene, on je samo mužjak. Pa šta onda da tražim dalje?... Sačuvala sam svoj psihički mir, i sad mi je u duši tiho, kao uveče u porti seoske crkve, kad se ne leluja ni trava, ni lišće, već vlada neki mir, beskrajan, dubok i pun tuge... Kad ja idem sa svojim bolnim mirom, prođem pokraj njega, vidim ga sa drugim ženama, i one iste želje za njima u njegovim očima, i ja se udaljim ravnodušno, i sve ono lepo što sam mislila o njemu pretvorilo se u uspomene, uvek sa nekom svežinom, kao cvet mimoze, koji sasušen čuva svoje proletnje uspomene, nasmešim se i kažem: 'Taj čovek nije znao da je bio prva ljubav u mom braku.' A vidiš, draga moja, nekim ženama je suđeno da ostanu verne nevernim muževima, i ta njihova gordost, i duboka psiha, podižu bedem vernosti oko njih, preko koga one ne mogu da pređu...
Ti ćutiš sada, i možda mi se smeješ, jer ti drugačije shvataš život...
A sad, slušaj dalje... Sa mojom uspavanom, bolnom dušom, sedim na obali života... I na pučini ničega nema... sve je prazno... A pre kratkog vremena pojavila su se dva nova oka sa istom željom...
I sad se nešto divljački budi u meni. Celo moje biće traži osvetu. Stisnuti su mi zubi, stegnute ruke, i ja polazim toj želji u susret... Ali sa mržnjom, da zarijem nokte u to drugo srce, da ga iščupam i bacim onom prvom...
A ko zna da li ću to učiniti?... Možda ću uvek ostati ista, čuvajući svoje mimoze i sećanje na te lepe oči, koje su mi sada tako daleke, tuđe i nepoznate... jer u njima nisam ništa mogla pročitati...”

MLADA DAMA SA NAOČARIMA I NJEN LEPI KAVALJER
Moja prijateljica se zove Lula, a ja je u šali zovem „Lu-Lu”, ili još kraće Lu. Zatekla sam je na divanu, zamišljenu, sa „Feminom” na podu i njenim angorcem iza leđa... Nešto su se naljutili jedno na drugo, jer svileni i perjani angorac okreće leđa Lu-Lu samo kad ga ona ne miluje. Tada zatvori oči, ili ih drži poluotvorene, i vide mu se velike crne ženice, i plave dužice, melanholične i sanjalačke...
Na klaviru stoje note „Ritorna”. Lu to svira samo onda kad izaziva sećanje na nekog. Bila je jedno vreme zaljubljena u Novara, i tada je samo svirala „Ritornu”... Posle se razočarala u njega, ne znam zašto... Čula je da Novaro ne voli žene.
- Molim te, kako može da ih poljubi, kad ih ne voli?... Znaš onu scenu u „Ljubavnicima” sa Alis Teri? To je uzbudljiva, prava ljubavnička scena... A to je sve namešteno i komedija.
I Lu dugo nije svirala „Ritornu”. Sad je opet partitura na klaviru i Lu je zamišljena. Angorac ustade, skoči na Lu, zabi svoju svilenu glavicu u njeno pazuho, onda je pogleda zaljubljeno:
- Je l' da ima oči kao dete, ona lepa plava deca, i nikad nije pakostan? Onkao da zna da ona o njemu govori, opet hoće da se umiljava, a Lu ga odgurnu, sede na sofu, zatrese glavom da bi kovrdže dovela u red, prebaci ruke iza potiljka i prošaputa:
- Opet sam ga videla...
- Koga?
- Lepog pratioca mlade dame sa naočarima...
- A, je l' to ona tvoja letošnja uspomena?
- Da, iz tramvaja...
Skoči sa divana, priđe klaviru, i zabruja „Ritorna”... Sve lakše i lakše, i sa poslednjim zvucima ona poče da govori, kao recitaciju...
Što je čudna ta Lu... Kao iz osamnaestog veka. Ja verujem da bi se zaljubila u stare slike. Jednom je bila zaljubljena u jednog pevača s gramofona... „On je visok, ima sanjalačke oči, lice mu je bledo...”
Njeni su ideali kao u gospođice iz devetnaestog veka, a danas šiparice vole snažne mišice sportista i oprljenu kožu kupača...
Lu improvizuje na klaviru i recituje... To je pesma o kavaljeru mlade dame sa naočarima.
- Bilo je sunčano prepodne... Pošla sam u šetnju... Jedan visoki, lepi mladić ušao je u tramvaj i seo preko puta mene...
Akordi umukoše... Lu napravi piruetu na stolici...
- Jesi li opazila da ima čudnih susreta očiju? Pogledaju se dvoje, i kao daim se zenice stope, i u tvojim očima ostanu njegove zenice, a možda u njegovim tvoje. Znaš kako deca zagledaju jedno drugom u oči, da vide sliku u zenicama... U očima ostane fotografski snimak nekog nepoznatog bića, koga vidiš samo jednom ili dva puta... Mene je taj pogled hipnotisao, i čini mi se kao da su mi uvek na čelu oči tog visokog mladića... To nisu obične oči... Nekako su tople, malo nasmejane, ali kao što se smeše mladići na starim slikama... Te oči ne mogu da budu nikad drske, ni nasrtljive, već uvek kao da miluju... I trepavice su duge, povijene nagore, kao da i one hoće da još više otvore pogled i da im daju vedrine...
- I ti nikad ne zaboravljaš te oči?! - Nikad!
- Samo si ih jednom videla?
- Ne, videla sam ih i sutradan... opet u tramvaju, i opet preko puta... I čulasam dve njegove reči, koje je kazao kondukteru: 'Do Terazija.' Osećala sam njegov pogled, i okrenula sam glavu. Zar se ti ne zbuniš kad te neko pogleda? Ja se zbunim... Ugrabila sam jedan trenutak kad se okrenuo na drugu stranu da ga pogledam... Videla sam mu usne... Kao Gesta Ekman ima usta. To su najlepša usta na filmu...
- Lu, pravi si fantasta...
Lu se zamisli, okrete se ka klaviru, i udari nekoliko tužnih akorda Šopenovog „Nokturna”.
- Hajde, Lu, pričaj dalje... Lu je melanholična.
- To me podseća na sanjarije gospođica iz osamnaestog veka... Ja verujemda se u psihi neke moderne žene atavizmom čuva osamnaesti vek. Ko zna čiju sam ja dušu nasledila?
- Jer samo u osamnaestom veku žene su mogle godinama da žive od sećanja na jedan pogled... Pardon, ti si dobila dva pogleda... I znaš dve reči: 'Do Terazija'. Vidi, čak ti se i Mona Liza smeje... Ta nije bila tako romantična kao ti.
Lu pogleda Mona Lizu.
- Uverena sam da bi ova Mona Liza umela da se snađe u dvadesetomveku... Što je ona lukava i prepredena... Ne možeš nikada da joj uhvatiš pravu misao...
- I ja mislim da se ona naročito smeška kad ti sviraš 'Ritornu'... Ali, nastavi priču... o lepom kavaljeru mlade dame sa naočarima... Zar ti nisi ljubomorna na damu sa naočarima?
- Ona je vrlo simpatična... Bio je jednom sa dve dame na šetalištu... Ontako lepo hoda... Lagano, a visok je i otmen... To nije nervozni hod Beograđanina. I nema ničeg degenerisanog na licu... Videla sam ga nekoliko puta... Čas sa tom damom, a jednom je bio sam, u sutonu, posle letnje kiše... A jednom u bioskopu... Nisam ništa zapamtila taj film. I što je nezgodna situacija, kad ti sediš ispred nekog koga želiš da vidiš.
- Pa zašto se ne okreneš?
- Dama sa naočarima je bila tu. Žena ne sme da se okreće da gleda jednogmuškarca kad sedi sa damom... Onda ima pravo da joj se podsmehne ona druga dama... U toku jedne scene oni su otišli. I više ih nisam videla...
- I ti si stalno mislila na njih?
- Ne i na nju, mladu damu, već samo na njega... Kad je neko nepoznat ondate sve o njemu zanima... Pitaš se ko je, odakle je, kakav ima položaj... Čitav roman pišeš. Kad se spusti veče, ja samo sviram... Stalno improvizujem, i jednu moju improvizaciju zovem 'Nepoznati'...
- I sa tom romansom je gotovo?
- Ne, još nije... Posle sedam meseci opet sam ih videla... Prvo damu sanaočarima... Ali, on mene tada nije video... Ni druge večeri, ni treće... Četvrti put kad sam ja njega videla, on me je prvi put spazio.
Poznao me je... Videla sam opet one iste oči mladića sa starih slika, krupne, lepe oči... Nikad nisam videla tako lepe oči... i nasmejane, i ozbiljne, i sanjalačke...
Bio je u bioskopu, i ona dama je bila s njim...
Otišli su posle u proletnje veče... Više ih nisam videla...
Lu se okrete ka klaviru i duboki akordi Šopenovog „Nokturna” ispuniše sobu i jedna suza skotrlja se niz obraz i pade na dirke.
- Ti plačeš?
Lu pobeže na divan i zagnjuri lice u jastuče.
- Slušaj, Lu, mogu li nekako da ti pomognem?
Lu podiže glavu, uokvirenu zamršenim kovrdžama, zamisli se, i nasmeja...
- Znaš šta? Napisaćeš oglas: Traži se lepi pratilac mlade dame sa naočarima... Traži se sentimentalna Lu...

SVE ONE VOLE LJUBAV
Na mansardi svira gitara, beli prstići jedva dodiruju strune, i sive oči, kao letnji oblaci, zamišljene su i šalju svoje poglede preko špicastih krovova čak do plavih voda Save i Dunava...
To svira gospođica Mimi, kod svoje ljubavi, svog slikara, koga osvežava dahom svoje mladosti, prašta mu pogreške, i okorelog boema vraća toplom porodičnom životu. Kad ne svira, onda krpi čarape, izbocka svoje prste kao Mimi Miržeova, kuva makarone, ili šije svoju haljinu... Ona voli i podnosi i suroviji ton, i sanja o večnom braku. Izjutra s korpicom ide na pijacu, i buket hrizantema udruži sa buketom peršuna, lako odskakuće uza stepenice, jer sati odmiču, i njen primus struji, večno struji... Porodica je odvraća od ove ljubavi, ali ona je jaka, uporna, prkosi svima, jer oni ne znaju da on ima duše, i ona voli njegovu dušu... A u zamenu, on dobija najsvežiju mladost, i pregršt nežnosti i osetljivost njene mlade psihe.
***
Gospođica BUBA nikad nije bez ljubavi, i uvek se žali na svaku ljubav. Niko ne ume da je voli. Muškarci! Kakvi muškarci? Niko od njih nije pravi muškarac... Razmetljiva je sa novcem. Voli da se pljesne po tašni i uzvikne: „Imam pare!”... Ništa ne mari što su to pare od njene ljubavi... Događa se da i ona traži dušu, i tada pada u sentimentalnost i ispoveda se: „Svaki hoće da se provodi, a niko ne pita da li bih se udala.” Voli ona brak, to joj je tajna želja, samo ne voli siromaštvo. Pesnika se užasava... Ah, siroti pesnik grgurave kose... Obožavao je njene čudne oči, drske i vrele, opevao je njeno sićušno telo, fino kao statuica, tražio je njen uzdah, zavirivao u njenu dušu... I njena duša progovori najslađim glasom: „Baš bih negde išla na škembiće.” Užas! Pesnik izlete razbarušene kose, razbijena srca, iscepanih stihova. Strašna je ta Buba, i opet za njom luduju... Što je drska, i prirodna u toj svojoj drskosti, otvorena, smela, neustrašiva, boem... Nogu preko noge da prekrsti, da zapali cigaretu, da začkilji kao muškarac... Sve što je realno voli, a voli i laž... Slagaće uvek za cenu toalete. Cifre su njena laž, kao da ne zna matematiku. A ponekad se ražalosti, razneži, pravo dete, umiljata i bolećiva...
I iza tog štimunga može da dođe do bure... Usred kafane, Buba pljus šamar... Simpatiji... Dojadio joj, neka ide bestraga... I opet se lupi po džepu. „Što imam para!”... A džep prazan... Raskidati i obnavljati dva su glagola koji zauzimaju najvažnije mesto u njenom životu... Iza svake obnove i ona se obnovi... Raskoš, luksuz... i tako neprekidno, jer ona voli ljubav i ne može da živi bez nje, ali svaka ljubav joj donosi gorčinu, samo zato što se ne završi brakom.
***
ELA, koketna i zavodljiva, uvek recituje: „Ah, divna je ljubav...” Čudno je samo nešto, brak je plaši, ona beži, beži daleko od svakog čoveka koji pomisli da je veže bračnim lancem... „Ljude treba ispumpati”, to je njena deviza. I ona ih pumpa. „Muškarcu ne treba nikad reći da ga mnogo voliš”, i ona zaista nikad ne govori i drži ga na pristojnom odstojanju. Za nju bi bilo strašno živeti bez ljubavi... Ona ume da natera sve muškarce da se bace pred njene noge, a kad njihovo obožavanje pređe u despotizam odgurne ih. Prvi stadijum zaljubljenosti ona voli, dok je on pobožno posmatra, sluša svaku njenu želju, ispunjava svaki njen prohtev.
Ona ima prohteva. Toalete... Voli ih, da bi bila lepa, ali jednog dana sve može da baci u lice svojoj ljubavi... Ništa kod nje nije stalno, i nikad ni ona nije sigurna da može da kaže: Voleću ga večno... Večno ljubiti jednog, znači ubuđati se... Ne, ne, samo to ne. Niti brak, ni dosadu pranja rublja, ni jutarnja negližea muža, njegove pokrete sa brijačem, njegove srdžbe i gospodarske zapovesti... Zaprepašćuje postupcima svoje prijateljice: „Luda i bezumnica, ne ume da sačuva takvog čoveka.” A ona se smeši jer voli svoju mladost, koja će još da osvaja... I šepuri se sa svojom mladošću, čas u krznu, čas u skromnom mantilu, ali, šta mari, dokle će život da traje, ništa nije večno, a toliko lepih očiju se zaustavlja na njoj, toliko požudnih usana... I ona pije, pije život, srećna i neprestano zaljubljena.
***
NENA je sva uplakana, plače i priča o toj svojoj prvoj ljubavi, koja se provlači kroz njen život kao crvena nit. On joj je bio prva ljubav, pa je došao drugi, pa opet on, pa treći, a iza njega „on” i tako je on uvek na njenom putu... Šeta sa njim u krznu od onog trećeg, provodi se na rivijeri s njim sa parama onog drugog, voli sve redom, a tuguje za njim, udala bi se za svakog, a s njim bi izneverila sve, piše mu ljubavna pisma posle randevua, pravi mu ljubomorne scene ako čuje da se zabavljao s drugom, udešava svoj salon po ukusu četvrtog, da bi u njemu sačekala prvog...
O, čudna je Nena! U njenom životu dva puta su paralelna... Po jednom ide samo on, na drugom čitava galerija „njih”, i ona preleće čas tamo čas ovamo, i ne zna koji će je put dovesti do kraja života... Da ne voli luksuz bila bi samo njegova. Ali on nema auto, a ona je stekla tu pa- siju da juri osamdeset kilometara na sat... I čezne poneki put da on sedne pokraj nje u tom autu drugog. O njoj prijateljice govore da je stvorena na polju ljubavi, zavide joj i ogovaraju je...
***
Zovu je DANA. Mondenka, koja uvek juri deset kilometara na sat. Pešice, ne autom. Samo joj nedostaje jedna mondenska navika: ne ogovara, valjda zato što nju mnogo ogovaraju... Sad je ogovaraju zbog
„dece”. Ne njene rođene, ona je devica, nego zbog dece između 22. i 26. godine. Sva ta deca su muškog roda... Ona ne zna da kaže koga voli. Sve i nikog, u stvari, ona voli da nju vole, i uzima od ljubavi onoliko koliko se njoj dopada... Poljubac prati šetnju, ćevapčiće, ražnjiće, pozorište, bioskop. Muškarci se ne usuđuju da je ogovaraju. Ona ume milostivo da im pruži ručicu, i da ih nauči da smatraju za čast ako ih pozove u svoje društvo... Jedan stalni krug mladića ne trpi. Postaju dosadni. Čim kavaljer počne da vodi računa o godinama dame, njega treba izbaciti iz društva. A ona je u onom dobu kad se već pretresa krštenica... Šta se to nje tiče, kad je ona još uvek lepa i elegantna... Elegantna ne baš uvek. Ponekad oseti potrebu da prkosi društvu, i napravi čitav prepad svojom pojavom... Ima i neku svoju strategiju. Ne igra mnogo na balu, već sedi u nekom uglu, okružena kavaljerima. Tako razvija dugačke teme da ne mogu da se odmaknu... I cele večeri oko nje krug. I njen ćošak privuče pažnju prijateljica. E, to one ne mogu da podnesu.
***
CICA... Prosto je svima dosadna. Zbog udaje... Hoće na silu da se uda, ali traži ljubav, ne, bolje reći: čeka ljubav... A ljubav se danas ne čeka, ona se hvata. Ne ume ona da uhvati... I čita razne knjige: „Veština je voleti”, „Šta je ljubav”, „Kako da se dopadnete”, „Crnke ili plavuše”, itd. Sve je boje promenila. Bila je crnka, pa je postala bakarna, pa zlatna... Zlato je najviše uspelo, i velika je bila ljubav, pa se pokvarila... Sad je opet crnka.
Zaljubljena je opet, ali se taj uvek pravi važan. U njenom životu svi muškarci su važni... Negde je ona pročitala:
„Kad muškarac uobrazi da mnogo voliš, pljesni ga po nosu, nek se osvesti.” Da pljesne, ali kako? To se ne objašnjava u knjizi. I u devojačkom savetu njenih prijateljica diskutovalo se o tome. Jedna je rekla: „Zabavljaj se s drugim...” Druga je rekla: „Ustupi ti njega meni, a ja ću tebi moju ljubav, jer i on visoko diže glavu...” Razmena je brzo izvršena... I šta je bilo? Obojica su pojurila za Cicinom prijateljicom... Podvalila joj... I Cica je tužna, i neprestano sanja o udaji... Ima čitav tefter u kome su zabeleženi mladići. Jutros je prelistavala da vidi da li bi u nekog mogla da uloži više nade... Na jednom se zadržala. Taj je mnogo voleo, a ona njega nije. I misli: Kako je to glupo, devojka ne voli mladića koji nju voli... Brzo, brzo njegov telefon... Alo! Alo... Njegov glas, da baš njegov... Vi, vi ste to? Otkuda?... Kako vi mene da se setite?... Dođite kod mene na žur... Hoću, biće mi prijatno, ali znate, ja sam se juče verio...
Slušalica ispade iz ruke i Cica ostade nepomična pred telefonom... i progovori: „Budala, morao da se veri, a ja bih ga zaprosila.”

GOSPOÐICA I NJENIH PET KAVALIERA
„Mila Zaza, znam da te interesuje kako sam se provela na moru i odmah ću ti reći. Provod je bio prvoklasan. Imala sam pet kavaljera, koji su uvek bili spremni da mi stave svoje igračke usluge u dansingu, zajedno sa srcem. Ali sam očajna. Ugojila sam se četiri kile! Moje pedeset dve sad su se popele na pedeset šest... Kad sam se izmerila, plakala sam, a sad za ručkom uvek je dvoboj sa mamom i tatom, jer ja neću da jedem mnogo, a oni me grde i hoće da me kljukaju kao da sam guska, a ja neću da izgubim od svog šarma. Znam ja dobro koliko sam zimus sa pedeset kila imala uspeha na balovima, ali do zime smaći ću ja ovih šest.
A sad da ti pričam o kavaljerima. Prvo broj 1. Definicija za njega glasi: uobraženost i drskost. To ti je jedan od onih anonimnih igrača, s kojima igraš zato što si na letovanju, i što tu može da ti priđe svaki igrač, jer je društvo raznoliko, ali koje nikad ne bi srela u svom svetu preko zime. I taj se usudio da uzdiše za mnom, i da mi izjavljuje ljubav. Siromah dečko. Svake večeri šaputao mi je: 'Mogu li se nadati da ćete me, makar malo, voleti?' i pri tom je imao pogled kao moje kučence Flori kad me moli za parče šećera. Razume se da mu nisam dala nimalo nade, a on je imao drskosti da se naljuti, i nije hteo više sa mnom da igra. Nisam bila očajna jer me je utešio.
Broj 2...
Za njega definicija glasi: sentimentalan i zapaljiv; i jedan od onih mladića, koje bi bilo opasno vući za nos, jer bi mogli učiniti svaku glupost, čak se poslužiti i oružjem... Taj nije tražio da mu dam 'malo nade' već mi je svake večeri šaputao uz zvuke tanga: 'Volite li me?'... i pri tom sam osećala kako sav gori, da sam jedva čekala da se završi tango, i uz poslednje akorde uvek sam slušala njegove prekore: 'Vi ste koketa, pritvorna, neiskrena. Vi me mučite, igrate se sa mnom...' A bogami, nisam ga vukla za nos, videla sam da je luckast... Mene ne oduševljava nimalo kad mi neki mladić priča kako bi se mogao ubiti iz ljubavi. Ja razumem šta znači biti ljubomoran, patiti, praviti scene, ali ubiti se! To su, po mom mišljenju, prave budale... Ti što se ubijaju, toliko hoće da okupiraju jednu devojku, da ona ne sme nikog da pogleda, ni sa kim drugim da igra... već samo na njega da misli. A ti znaš da ja ne mogu samo s jednim da se zabavljam, jer se do sada nisam ni u koga ozbiljno zaljibila. Ono zimus, znaš sa Mićom, nije bila prava ljubav... A on mene nije iskreno voleo... Posle sam se uverila, i čula kako se udvarao jednoj bogatoj gospođici, i prozvali su ga 'lovac na miraz', jer samo sklapa poznanstva sa bogatim devojkama. Zato sam ga izgustirala, i samo sam mu jednu razglednicu poslala, a ja sam dobila od njega dva pisma. Pre neki dan smo se videli, a ja sam ga tako hladno presrela, da je mogao da vidi da ga više ne simpatišem...
Sad da se vratim na tog luckastog. Hvala bogu, otputovao je pre mene, ali me je svakog dana bombardovao pismima... Inteligentan dečko, ali toliko zaljubljen, da već postaje otužan... i... balavac... dvadeset godina...
Broj 3: bonvivan i udvarač, a najlepši atributi - „pakard” i renta... Svakog dana me je molio da se sa njim provozam u njegovom autu, ali ja nisam smela od mame. Mama mi je zapretila i samo nas je jednom vozio sve zajedno. I mama je bila s nama... Blaziran je, vidi mu se po licu, ali meni se sviđaju ti blazirani tipovi. Imaju nečeg interesantnog u sebi. Kao da na sve gledaju nemarno i sa ironijom. I kad ti se udvaraju i dele komplimente, osećaš da oni ne čekaju tvoju ljubav kao neku milost, već smatraju da ti jedva čekaš da ti oni poklone neki gram svojih osećanja. Imaju uvek nekog samopouzdanja u sebi, i svesni su svojih pobeda... On je bio najbolja partija i gospođice su se otimale za njega. Ni jedna nije uspela da ga otme od druge, jer on je svakoj govorio: 'Divni ste, ali šteta što niste madam.' Za njega je bila interesantnija svaka madam nego mademoazel... I mi, sirote, mademoazel, moramo strpljivo da čekamo, da nam neko prikači titulu madam, mada mnoge samo čekaju da se zvanično protokolišu... Ne znam, šta bi mu Lula na to odgovorila?... Izgleda mi da sam se, ipak, ja najviše dopala bonvivanu... Uvek mi je govorio: 'Vaša primamljiva lepota me draži...' Ali, jednog dana pojavila se jedna divna udovica, neka prečanka, i on je pao pred njene noge. Neprekidno su išli u šetnje i gospođice su uzalud uzdisale, a neke su htele da crknu od muke i što su ogovarale i grdile tu udovicu! Iz pakosti. A meni nije bilo ništa krivo. Ja razumem, jedan mladić mora da se zabavlja sa ženama, ali on nas na drugi način voli, a drugačiju ljubav poklanja gospođama... Gospoda je za njega zabava, i on nju ne bi uzeo za ženu, a gospođica može uvek da računa da će je jednog dana zaprositi. Ipak sam došla do zaključka da je lepo biti udata žena, pa na letovanju sama... Nekako svi muškarci obigravaju oko belih udovica, više nego oko devojaka. Uglavnom, ja nisam grdila tu udovicu jer su se u tom trenutku pojavili:
Brojevi 4 i 5
Baš sam se istog dana upoznala sa obojicom. Broj 4 oženjen, ali beli udovac... Veruj mi, da je momak udala bih se za njega, vrlo je interesantan. Znam, ti ne voliš da se zabavljaš sa oženjenim ljudima, ali za mene oženjeni ima mnogo draži... Tu možeš da okušaš koliko imaš moći i superiornosti nad drugom ženom... Jedne večeri mi se siromah žalio kako nije srećan u braku, žena ga nimalo ne razume, niti imaju kakve srodnosti psihičke... I meni ga je bilo tako žao, pa pričam Nadi, znaš i ona je ovde bila... A ona, udarila na to u kikot: 'I ti veruješ to što ti je pričao?... Laže, to je trik svih oženjenih, da se žale na svoje žene, hoće čovek da se napravi mučenik, ne bi li umilostivio srce neke gospođice... Ti misliš, kad se mi udarno, neće se i na nas žaliti naši muževi...' I tako me je Nada razuverila. Ipak sam s njim igrala, mama se naljutila kad je opazila kako on trči za mnom, i kategorički je izjavila: 'Sa ovim oženjenim neću da te vidim da igraš, ima ovde toliko mladića, pa se zabavljaj s njima...' I onda je na moje srce napravio pravi juriš u galopu jedan konjički oficir - broj 5...
Ti već znaš da ja najviše imam simpatija za oficire, a konjica dolazi na prvo mesto, i veruj, najviše bih volela da se udam za konjanika... Moji misle, naprotiv, da me udaju za nekog poslovnog čoveka ili rentijera, ali tu ćemo se uhvatiti u koštac. To poznanstvo je bilo samo prva glava romana, koji se nastavlja sada, u Beogradu... Onomad sam dobila pismo od njega... a utom naiđe tata i ja strpam pismo u nedra... I nikako da ugrabim trenutak, da ga pročitam... Seli smo da ručamo, a meni pismo u nedrima, a ja samo strepim da mi se ne pomoli na dekolte, pa mi jednom zašušta, a ja pomislim, sad će tata da kaže: 'Šta imaš to u nedrima?', i morala bih mu dati da pročita, a on ne trpi konjičke oficire, samo zato što ih ja volim. I posle ručka jedva sam uspela da umaknem i pobegla sam da ga pročitam u špajzu... jer sam tu bila najsigurnija.
Lepo bih se provela da je, kojim slučajem, tati palo u ruke to pismo... Vidiš, moji roditelji i ja, dva smo sveta. Oni mene nimalo ne razumeju. Oni zamišljaju da ja treba da se udam za nekog ozbiljnog, staloženog čoveka, intelektualca, za koga su igra i tenis glupost, i kad bi me zaprosio neki ozbiljan naučnik ili konjički poručnik, oni bi našli da je za mene mnogo bolja partija taj naučnik. Samo zamisli tu perspektivu braka: nedeljom poslepodne ja sređujem rukopise mome mužu, sa zlovoljnim licem, jer nemam nimalo pojma o tim njegovim problemima, pronalascima, i mnogo bih više volela jedan tango, nego čitanje njegove diserticije... I mene, koja volim sport, tenis, igru, jahanje, treba zatvoriti pokraj nekog poslovnog čoveka. Ja zamišljam da moj brak treba da bude veseo, a najveseliji su brakovi sa oficirima. Ali, de, dokaži ti to mojim roditeljima. Za njih sam ja vetropir, a oni ne razumeju da sam ja devojka modernog doba, koja voli sport i zabavu. Možda ću ja biti srećnija s takvim poimanjem života, nego oni, što su od jednog do drugog bala čekali godinu dana, da mogu da zaigraju...
Kao što vidiš, moj letnji provod nije završen, i obećava da će mi doneti prijatnosti i jesenje i zimske sezone...
Samo, moram priznati da ja još sebi ne verujem da ću moći da se koncentrišem samo na konjanika... Jer, eto, juče, videla sam onog doktora, koji mi se prošle zime udvarao, a i onaj tehničar se vratio, koga sam simpatisala prošle godine (ne, ozbiljno, već onako, prolazan flert), ali on je vrlo lep dečko (istina, nije lepši od konjičkog poručnika), a pre kratkog vremena na balu u gardijskom domu, upoznala sam se i igrala, znaš sa kojim, sa onim lepim, što smo ga ti i ja prozvale Adonis... Sjajno sam se provela...
A sutradan, posle tako lepog provoda, bila sam toliko melanholična, da sam mogla ceo dan da plačem... Prosto ne znam šta mi je, nekad sam strašno nervozna i nesrećna, i mrzim život... i pitam se: zašto živim? Zašto?...” Voli te tvoja Nina.

BUBINA NEDOVRŠENA LJUBAVNA PISMA
Buba je došla sva nesrećna kući jedne kišne večeri... I to zbog
„Njega”, koga ona toliko voli, a on se naljutio na nju, iz nekih razloga, njoj i poznatih i nepoznatih, i već je prošlo toliko vremena kako se ona nije videla sa njim... Ona zna da on pati, ali i Buba pati, zato što je on muči, a njeno slabašno žensko srce tako je osetljivo... Jer ona je u njega zaljubljena, više negoli dosada u ma kog drugog muškarca...
I te večeri srela se sa njim.. A on... „On” je samo pozdravio i prošao... Čak se nije ni nasmešio, ni pogledao je onako kako je uvek gleda, onim svojim lepim i toplim očima.
Buba se vraćala kući, kiša je sipila, a niz vlažno lice klizile su tople suze...
I odmah je odlučila: kratko i jasno - raskinuće s njim... Zašto da pati?
'On neka pati, ako hoće, ja neću...', rasrđeno misli Buba.
I odmah dohvati pero i hartiju.
Napisaće mu pismo...
Ali mora najpre da uzme jedan aspirin, jer je tako boli glava, od „Njega” je boli...
Vlažnih očiju, sa aspirinom u nervima, ona misli: Reći ću mu „vi” i
„gospodine”. I počinje: „Gospodine, znate, među nama je sve svršeno...”
'Ništa, ništa više neću da dodam...'
Pročita pismo dva-tri puta i najednom oči joj zastadoše ukočene na onoj reči „svršeno”... i ona kao da se uplaši od te reči... jer zna, i veruje, da to nije „svršeno” i da se neće lako svršiti... To je samo svršetak uvertire njene ljubavi...
'I kako je to obična, prozaična fraza... Ne, ne, treba reći nešto izražajnije, dostojanstvenije...' I Buba poče da piše: „Branko, čudi me vaše ponašanje...
Zašto ste ljuti?... Ako vi nastavite da se ljutite, ne moramo se više ni viđati...”
Ni ovo ne valja... Suviše korektno i suvoparno, a on zaslužuje da mu malo očitam i neku lekciju... Napisaću mu temperamentnije:
„Dragi Branko, ti si najveći inadžija, najkapriciozniji mladić, najljubomorniji, i znaj, ja te nimalo ne volim, baš nimalo...”
'Ali, čim se ja ovoliko žestim, on će da pogodi da ja patim... a ja neću da on to zna. Onda bi on trijumfovao... i još bi gori bio...'
Napisaću tako kao da ja njega sažaljevam što on pati, i uneću malo nežniji ton... a to će njega još više da iznervira. „Dragi moj, tako mi je žao što patiš zabadava... Juče sam šetala, ali tebe nisam nigde videla i pomislila sam: 'Opet je ljubomoran i opet je nešto uobrazio...'“
Aspirin je već imao dejstvo i Bubini nervi su malo umireni, a glavobolja prestaje... Ona sad mirnije rasuđuje. 'Možda sam i ja kriva... Priznajem, pravila sam ga ljubomornim... Kako bi bilo da mu to priznam, to će polaskati njegovoj muškoj sujeti...' I ona počinje:
„Milo moje, ja nisam zaslužila da me toliko mučiš... Priznajem da sam htela da te napravim ljubomornim... Ali, to je sve bilo tako naivno... a ti si sve shvatio ozbiljno... Tako bih želela da se opet nasmešiš i da budeš veseo... Znaj da sam i ja vrlo, vrlo melanholična... Uveravam te da više neću da te pravim ljubomornim, i neću da te vređam...”
Buba opet pročita pismo i zamisli se: 'To je pismo jedne kokete, koja priznaje svoju taktiku, iz kaprica, da bi opet zavladala srcem jednog muškarca... Nije dovoljno iskreno, a on će to da oseti... A ja bih želela da on oseti, da ga ja volim...' Najednom, jedna misao kao da prodrma Bubu:
'Treba li muškarac da oseti da on ženu voli i da bude potpuno uveren u njenu ljubav...? Zašto da ne...' - odgovara sama sebi Buba. 'Onda ja uvek moram da budem lažna... A ja neću, ja to ne volim... Treba da krijem osmejak, kad bih se tako rado nasmešila na njega... Treba da bežim, kad želim da ga vidim... Ah, a ja tako volim da ga vidim... Ja to moram da mu kažem, moram...' Sjajnih očiju i nervoznih pokreta, Buba piše:
„Srce moje, to je strašno da ti možeš da izdržiš da se toliko dana ne vidimo; ja želim da te vidim, mnogo... mnogo želim...”
'A ako on ostane i dalje uporan, a on može takav da bude jer je vrlo gord, onda se nećemo dugo videti, još dugo. Muškarac je uvek uporniji od žene. Kažu da smo mi žene kapricioznije, a mi smo uvek popustljivije, nežnije i umiljatije... Pa to je i bolje... Nežnost žene uvek upravlja osećanjima jednog muškarca... Upravo diriguje... I zato hoću da budem nežna i umiljata... Pa šta ako mu kažem da ga volim, volim mnogo? Može li muškarac da bude
nezadovoljan ako zna da ga žena voli? A ja znam da on neće biti nezadovoljan... možda će biti srećan...' Još grozničavije Buba piše:
„Ljubavi moja!
Ja te volim, mnogo, mnogo i razboleću se od tuge i čežnje ako se ne vidimo odmah... A ti ne želiš da se tvoja Buba razboli i umre od ljubavi...”
'Ovo ću pismo da pošaljem poštom, a ova ostala idu u vatru...'
Plamen proguta srdžbu, prekore, i žaljenje Bube... Glava je ne boli više, misli su joj vedre, Buba je zaljubljena... i sanja otvorenih očiju... sanja o „Njemu”... Tako prolazi sat...
Buba pruži ruku, uze poslednje pismo, pročita ga ponovo... Najednom skoči, oči joj blesnuše, steže pismo u ruci i iscepa ga...
'Ne, neću poslati ni ovo... Ako pošaljem, onda znači da kapituliram pred njim... A on će biti pobednik... A ja hoću da ostanem uporna... uporna do kraja... i staviću na lice masku indiferentnosti... Ljubav - to je psihološki rat žene sa muškarcem... I ja ću nastaviti taj rat... Ali se neću još predati...'

DEVOJAČKA PROŠLOST
Te večeri u garsonjeri se skupilo muško društvo, njih četvorica, da provedu nekoliko časova uz vino, pršutu, kafu i karte... Oko stola su sedeli: jedan inženjer, advokatski pripravnik, glumac i jedan viši činovnik.
Razgovor je bio živ, sa pričicama, vicevima, čas ozbiljan, čas detinjast, što se događa muškarcima kad vole da se našale i izludiraju posle jedne sedmice rada i umora. I samo muškarci umeju da osete prijatnost u muškom društvu, tom ćaskanju, katkad do zore.
Između dve partije karata, uz vino i kafu, povede se razgovor o ženama i njihovoj nevinosti. Trojica su bili mladići, samo je viši činovnik bio udovac...
Jedan od njih reče:
- Ja sam već s tim načisto da neću dobiti čednu ženu... I pomirio sam se...
- Nemamo prava ni zahtevati od mladih devojaka da nam ostanu verne ipre braka... Uostalom, čednost je i glupa stvar. Jedan američki lekar smelo je izneo svoje mišljenje da bi čednost trebalo uništiti još u detinjstvu, jer to stvara mnoge komplikacije i oboljenja kod žena, pošto himen predstavlja jednu branu i prepreku normalnog lučenja...
-A šta ti, kao udovac, misliš o tome? Ti si već bio u braku i možeš da nam kažeš šta si iskusio i šta je bolje.
- Da, mogu, i reći ću vam: vi govorite teorijski, a u praksi je sasvim drugačije. I ja sam kao vi propovedao: 'Šta je čednost? Neću ni praviti od toga pitanje u braku.' A kad je trebalo da se ženim, ja sam iz onog, možda, mužjačkog egoizma, hteo idealnu devojku, kojoj ću ja biti prvi ljubavnik i da je uvodim u sve tajne života... - I uveo si je...?
- To je čitava priča... Umalo što nisam tražio razvod braka.
- Toliko si bio glup?
- Nije to glupost, već muška sujeta, ako hoćete i ponos... Mi muškarciskitamo, varamo svoje žene, ali mi, ipak, poštujemo svoju ženu, ona je bolja od drugih kad znamo da je bila samo naša. Eto, ti kažeš da nećeš od čednosti da praviš pitanje. A ne samo da nećeš da praviš pitanje, nego ćeš praviti takve scene opaziš li prvi pogled koji tvoja žena dobaci muškarcu, nećeš joj nikad verovati da je imala samo jednog ljubavnika, ili dvojicu, već čitavo tuce i uvek ćeš joj dobacivati najpogrdnije reči, kao nekoj devojčuri, čim se zavadiš sa njom. I što je najvažnije, muškarac je razrešen svih obaveza prema takvoj ženi. Osećaš slast da je varaš, da joj se svetiš za njenu prošlost, bez ikakve griže savesti, koju bi morao katkad osetiti, kad si ti prvi osvajač... Zatim, nemaš u kući onaj mir, koji stvara poverenje kod žene, jer ti joj nikad ne veruješ.
- To je samo ljubomora.
- Nije ljubomora, već pitanje časti. Ja sam imao u sebi i časti i ponosa inisam hteo da dopustim da budem ismejavan i sažaljevan u društvu i da izlažem podsmehivačkom kibicovanju svoju ženu, kad o njoj neko priča i hvališe se, sa onom poznatom muškom indiskretnošću: 'Ja sam je prvi imao...' A svaki muškarac voli da se pohvali a devojke posle u braku osete posledice toga.
- Pa i devojke nas ogovaraju.
- Mnogo manje. Žena nije indiskretna. Koja bi se od njih hvalila: 'Taj je imene imao...'? Ona to smatra kao svoj poraz i krije dok se muškarac sa tim glorifikuje kao pobednik.
- To je nevaspitanje.
- Još i gore - nitkovluk.
- Ti si, dakle, sve to preživeo i govoriš iz iskustva.
- Moje je iskustvo drugačije. Da, osetio sam šta znači imati ženu koja jeizgubila nevinost i zato vam kažem da je u braku drugačije.
- Pa tvoja žena je bila vrlo skromna devojka, zar je ona mogla tako što daučini?
- Tako sam i ja verovao. Stara porodica, otac strog, ona lepo vaspitana,dobra domaćica, pametna, jedan ideal za brak. Uz to je donela i rentu od jedne kuće i ja sam zamišljao da ću ja biti najsrećniji čovek... Ali, u mom momačkom životu bila je jedna nesreća, jedna žena sa kojom sam se vezao tri godine, koja je na sve načine gledala da me ulovi, da sam se jedva iščupao iz njenih kandži. Takve veze su najgore u momačkom životu. I ako ne mislite na venčanje, nikad ne održavajte dugo vezu sa jednom ženom. Jednog dana sam rešio da tu vezu prekinem makar se ona i ubila. Ali, ona nije bila od tih žena koje se ubijaju. Ona je upotrebila drugo sredstvo. Tražila je da joj isplatim pedeset hiljada ili će da napravi skandal u crkvi. Ja sam se plašio takvih skandala, više nego svega. Bila je u stanju čitavu karijeru i brak da mi upropasti i počeo sam da tražim na sve strane novac i da je molim da smanji malo tu sumu. Ali, sve je uzalud.
- Zašto je nisi proterao, tražio intervenciju policije?
- Jest, da je proteram. Nije ona bila uličarka, već iz dobre familije. Kadsam video da ne mogu nigde da nađem novac, rešio sam da pritegnem tasta. Neka mi on da tih pedeset hiljada dinara. Dvadeset mi je dao već za svadbeni put, ali znao sam da je dobar gazda i da ima i gotovine. Baš na dva dana pred venčanje odem kod njega i zatražim novac. Bilo je povuci-potegni. On ni da čuje. Kad sam video da je sve izgubljeno, da ne da, ja odlučim da upotrebim i poslednji adut i izjavim mu:
- Ja ne mogu da se venčam.
- Dakle, tako - viknu on - ja sam mislio da vi volite moju kćerku a sadvidim da sam se prevario.
Reč po reč, gotovo da se zavadimo. On se najzad umiri i zapita me:
- Zašto sad tražite taj novac?
Ja mu priznam da moram da isplatim metresu.
On ništa na to ne reče, poče da šeta po sobi, da gunđa: „Metresu, da tako. Ja sam se mučio i radio, pa sad zetu da isplaćujem metrese. A šta bi na to kazala moja kći da čuje? Ona vas ludo voli. Pravo da vam kažem, ja sam sa njom imao drugu kombinaciju za brak, ali ona hoće vas i nikoga drugog... A jedinica, ostala rano bez majke, sve sam joj činio, pa nisam ni tu želju hteo da joj kvarim. Žalim samo što uviđam da je ne volite... Bili biste u stanju da raskinete.”
- Oprostite, ali i ja nju volim.
- Volite, ali do poslednjeg dana držite metresu.
- Vi me možete kao muškarac razumeti.
- Razumem, da, moram da vas razumem zbog moje kćeri, i zbog nje moramda vam dam taj novac. Inače, da sam samo ja u pitanju, raskinuo bih odmah. Ali ona, ko zna kako bi to primila. Mogla bi svašta da učini od sebe. Dobro, večeras ćete dobiti novac. Ali, za ovo nikad moja kći ne sme da sazna, niti za ovaj novac.
- I ja sam to mislio i zahvaljujem vam - rekoh mu. - Molim vas da miverujete da ću se ja sa moje strane truditi da je usrećim. Po ovoj mojoj momačkoj vezi nemojte da sudite o mom karakteru.
Te večeri mi je dao novac i ja sam odmah odjurio da isplatim svoju metresu. Naredio sam joj da te iste večeri otputuje iz Beograda, što je ona i učinila.
Sve je bilo zaglađeno, tast ljubazan pred ćerkom i još jedan dan do venčanja. Te večeri, uoči venčanja, moja verenica mi reče:
- Imam nešto sa tobom da razgovaram.
Sećam se, stajala je u salonu, u beloj haljini, ljupka kao prolećni cvet, sa dugim zlatnim kovrdžama. Imala je sve uslove da se dopadne muškarcu i ja sam prosto bio gord što ću imati takvu ženu, onakvu kakvu sam zamišljao.
- O čemu imaš da razgovaraš? - upitah je.
- Hoću s tobom da raščistim jedno pitanje, da bismo ušli u brak potpunobez iluzija.
- Ja se nadam da mi nećeš pokvariti nijednu moju iluziju o tebi.
- Ko zna?
- Zašto tako govoriš? - zapitam je.
- Zato što poznajem sebe i neću da uobražavaš da sam bolja, hoću da meznaš onakvu kakva sam.
- A kakva si?
- Možda ćeš se iznenaditi.
- Baš sam željan da čujem.
- Dakle, neću da zavijam i okolišem, reći ću ti otvoreno: ja sam imalaljubavnika.
- Ona imala ljubavnika! - uzviknuše sva tri mladića. - Pa, ded, sad verujženi. A kako si se ti osećao kod tih reči?
- Da me sad neko od vas udari ovom flašom po glavi, lakše bih podneo tajudarac, nego onaj njen. U prvi mah nisam mogao reč da progovorim, zatim sam ustao, osećao sam da sav drhtim od gneva i samo sam prošaputao:
- Zašto to nisi ranije kazala, nego si čekala uoči samog venčanja?
- Zato, što sam verovala - reći će ona - da ti od toga nećeš praviti pitanje,kao ni drugi muškarci, jer se tolike devojke udaju s takvim defektom.
Ja na to planuh:
- Ali ja nisam kao drugi muškarci, ja nisam mislio da uzmem takvu devojku. Ja taj brak neću.
- To do tebe stoji - odgovori ona hladno. - Ja sam pošteno htela da tipriznam, pa sad odluči: hoćeš li da se venčamo ili nećemo.
To me još više razbesni i ja viknuh:
- I to govoriš sada, izabrala si trenutak uoči venčanja da me dovedeš ujedan škripac. Ali, znaj, ja te prezirem i ti nikad nećeš biti moja žena. Ja odustajem.
Srušio sam se u fotelju, došlo mi je prosto od besa da zaplačem, stezao sam gnevno ruke, bio sam u stanju da je udarim, bacim na pod.
A ona na sve to mirno zapali cigaretu, i sa jednim takvim cinizmom i hladnokrvnošću odgovori mi:
- Ja ti ostavljam da razmisliš. Ako hoćeš dođi sutra na venčanje, ako nećeš, nemoj.
I taj njen cinizam srušio je sve iluzije o njoj. Video sam svu njenu bestidnost, prošlost pod tom maskom čednosti i ja sam tek tad osetio kako muškarac može da bude naivan i strašno da veruje jednoj devojci.
Ustao sam, pošao bez zbogom, nisam je pogledao, a ona je opet imala drskosti da mi dobaci:
- Do sutra imaš vremena da razmisliš.
- Pa ti si se venčao?
- Da, venčao sam se. Šta sam mogao drugo da radim? A verujte, da mojametresa nije te večeri otputovala, bio sam u stanju da uzmem od nje novac, da vratim njenom ocu i da se sutradan venčam sa metresom. Verenica mi je bila toliko gnusna, da sam sva njena svojstva, koja sam uobražavao, pridavao metresi. Metresa me je volela, bila je moja, nije krila svoj život, bila mi je verna. A ova je izigravala čednu devicu, iz dobre porodice a sva je od laži i niskosti. Ali, bio sam u bezizlaznom položaju i sutradan odoh na venčanje.
- Kakav ti je bio medeni mesec?
- Kakav medeni? Čemeran je to bio mesec. Zamislite onu draž svadbenogputa, u vozu, u hotelu, kad se približava trenutak da ti dobiješ jednu ženu, da budeš njen osvajač i gospodar... Ja nisam osetio ništa, sedeli smo u kupeu kao dva obična stranca, ja preko puta nje i najgore što me je vređalo, to je bio onaj njen bezbrižni, naivni izraz i osmeh na licu i sva njena poza, mimika, kao da su mi govorili: „Kupila sam te pa šta sad hoćeš? Tako mi se može.” Bio sam strašno uvređen i rešio sam da joj se svetim po svaku cenu od prvog dana. Stigli smo na more, odseli u jednom hotelu i ja uzmem dve sobe. Nisam hteo s njom da budem u istoj sobi.
- Dobro si mogao da izdržiš. Ona je bila divna žena.
- Kad je muška sujeta uvređena i egoizam mužjaka onda se može... Hteosam da joj pokažem da sam jači od nje, da ću biti njen gospodar i da ima da strepi od mene i očekuje kaznu za tu prevaru.
- A kako ste se ponašali u hotelu?
- Vrlo korektno. Ja sam izigravao učtivog kavaljera, i odavali smo utisaknekog para koji je već sit bračne ljubavi. Ali, potajno je počela da me muči ljubomora. Bio sam ljubomoran na tu njenu prošlost, ljubomoran na svakog mladića koji je pogleda. A oni su je gledali ushićeno. Bila je tako graciozna, sa božanstvenim telom, kao boginja, i sve mi se činilo da je i taj njen zavodnik, da je i on došao, da me ismevaju oboje, činilo mi se da je svaki u stanju da je osvoji, da su je mnogi imali. More, Sunce, vazduh, sve je pojačavalo moju nervozu i ljubomoru, mrzeo sam je i žudeo za njom, za njenim telom, da je lomim, mučim, da se svetim nad tim telom, nad njom.
- I mogao si da izdržiš?
- Petnaest dana smo spavali odvojeno. To je već počelo da me vređa, ona,što se ne pokori, što me ne pozove, što me ne moli. Po čitave sate sam šetao po sobi do njene, ona je morala čuti moje korake, morala je i ona da bude budna, ali je tvrdoglavo ćutala, čekala je da joj ja prvi priđem. Svaki njen gest me je uzrujavao i vredao, svaki njen pogled kao da mi je prkosio. Tek sam sad uviđao koliko je pokvarena, po onoj veselosti, nemarnosti s kojom me je katkad hvatala ispod ruke, naslanjajući se na moju mišicu, po onim pozama na pesku, kojima je verovatno htela mene da zaludi, a i drugima da se dopadne. I ne znam da li sam je tada mrzeo ili voleo. Bio sam toliko napregnutih čula, gledajući je u moru, na pesku, da sam mislio pašću joj pred kolena ako me pozove i oprostiću joj. A čim bi ona slučajno pogledala drugog zadrhtao bih, i zločinačka misao javila bi se u meni. Prosto sam strepeo od samog sebe, padao u očajanje, predviđajući kakav će mi biti brak s njom. Razočaranje, nepoverenje, omalovažavanje, preziranje. Prezirao sam i sebe i nju i dolazilo mi je da odmah povedem parnicu za razvod. A ipak, osećao sam da je volim.
Čitav haos mi je bio u srcu. I tako sve do jedne večeri.
Vratili smo se jednom jako kasno. Na moru je pevao jedan bariton, pesmu maloj Florami. Osećao sam miris mora, oleandera, begonija, i ženskih parfema. Bio sam rasejan, utučen, ožalošćen. Žalio sam sebe. Nisam mogao da trenem. Stajao sam na prozoru. Najednom, čuh vrisak iz njene sobe. Ta vrata između naših soba bila su zaključana. Ja izleteh u hodnik, utrčah u njenu sobu. Ona opet vrisnu!
- Šta je ono?
- Škorpion! - uzviknuh ja. Dohvatih njenu cipelicu i ubih ga.
- Ah, što me je strah - prošaputa. - Ovde ima škorpiona.
- Instinktivno se pripi uz mene. Ja osetih, kroz košulju, njeno mlado, vitkotelo, opazih čvrste grudi, zadrhtali, izgubih svest i zaboravih sve... I možete misliti moje iznenađenje: ona je bila nevina.
- Nevina?
- Da. Bio sam lud od sreće i zaljubio sam se do ušiju.
- Pa zašto je sve to izigravala?
- Zato što je onda slušala iza vrata onaj moj razgovor sa njenim ocem,razočarala se kad je čula kako sam kazao: 'Ne mogu da se venčam' i to zbog svoje metrese i sa glupim romantizmom mlade devojke htela je da raskine, ali kako me je volela, nije mogla, nego je htela da mi se sveti, jer je verovala da sam dao novac i da neću moći da odustanem od venčanja.
- A da je bila iskusnija, ona bi shvatila tvoj život i ne bi pravila pitanje...
- Bolje je, ipak, što je bila neiskusnija. Eto, zato vam kažem da vi teoretski govorite i da se u braku drugačije oseća muž prema idealnoj ženi nego prema onoj koja je imala prošlost. To je egoizam nas muškaraca. Vidite, ja sam morao da isplaćujem svoju metresu a tražio sam besprekoran život svoje žene... Ali, taj naš muški egoizam ima i svoju dobru stranu. Mi tražimo da žena u braku bude moralnija, jer, priznaćete sami, mi muškarci, nismo moralni, a žena je čuvar domaćeg ognjišta i mati naše dece, ona može da nas popravi ili upropasti. Zato, dragi moji, nikad ne želite da vam žena ima prošlost. Ja sam osetio šta to znači i da je moja žena imala prošlost nikad ne bih bio srećan.

Beleška o spisateljici

Milica Jakovljević Mir-Jam je rođena u Jagodini 22. aprila 1887. godine.
U Kragujevcu je završila osnovnu školu i devet razreda učiteljske škole.
Bila je učiteljica u Krivom Viru (1907-1913).
Tokom Prvog svetskog rata živela je u Kragujevcu.
Godine 1919. prelazi u Beograd i bavi se novinarstvom u Novostima, Štampi i Vremenu.
Od 1926. do 1941. godine radila je u Nedeljnim ilustracijama. Tu je objavljivala priče i ljubavne romane u nastavcima.
Drugi svetski rat je provela u Beogradu. Govorila je francuski i ruski. Nije se udavala.
Preminula je 22. decembra 1952. godine, što, nažalost, nisu zabeležile nijedne prestoničke novine.
Važniji romani Mirjane Jakovljević Mirj-Jam su: U slovenačkim gorama, To je bilo jedne noći na Jadranu, Greh njene mame, Otmica muškarca, Nepobedivo srce, Ranjeni orao, Samac u braku, Mala supruga.
Mir-Jam je pisala i drame, a najslavniju dramatizaciju Ranjenog orla načinio je Borislav Mihajlović Mihiz.