Ljubav 14 - Federiko Moća

Fenomen ljubavi se nastavlja...

Karolina ima 14 godina i posebna je, kao što su posebne i ostale devojčice njenih godina. To je čarobno doba, kada zajedno sa najboljim drugaricama delite svakodnevicu i snove. Tada se odigravaju i prvi poljupci, ukradeni u senci ulaznih vrata. Muzika neprestano odzvanja, a reči pesama kao da opisuju samo vas... Sastavni deo života svakog tinejdžera čine žurke, škola, šegačenje sa drugarima, otkačeni profesori, ali i pismeni zadaci za koje treba zagrejati stolicu. Tu negde je i divna baka koja razume ono nešto što se skriva u duši njene unuke. A tu je i opušteni stariji brat koji ohrabruje srce svoje sestre u snevanju.

A ljubav? Kako, zaista, izgleda ljubav? Da li ljubav poseduje Masimilijanov lik? Da li je to ljubav? Karolina je, nažalost, izgubila telefon, a sa njim i sve njegove kontakte! Ali duboko u srcu, ona zna da će ga, na ovaj ili onaj način, pronaći.

I dok sneva o letenju tri metra iznad neba, njen život se odvija između dnevnih obaveza i mračnog porodičnog života. Ali Karolina je spremna za sreću...

Ljubav 14 je putovanje kroz osećanja, to je uzbuđenje prve ljubavi, ali i bol usled iznenadne izdaje koja nas ostavlja skrhane, bez reči. To je gubitak nekoga do koga nam je stalo, ali i iskustvo ljubavnog čina od kojeg nam srce titra.

Čudno je to.
Nemojte nikada nikome ništa pričati. Ako to radite, svi o kojima ste pričali počeće da vam nedostaju.

Dž. D. Selindžer

Jedan od onih dana koji zaista počinju s osmehom. Znaš ono kad gledaš oko sebe i sve ti izgleda lepo, drveće što te okružuje, nebo, neki blesavi oblak koji izgleda kao da ima nešto da ti kaže. Pa, kako da kažem, mislim, potpuno si u skladu sa svetom. Da, baš onako dobar filing... Svet i ti. Nije da sam se mnogo odaljila od mesta gde živim. Znaš, sad kad pomislim, prošle zime sam prvi put u životu prešla granicu Italije. Bila sam u Bad Gaštajnu.
„Baš lep, veseo gradić”, rekao je moj otac. Ja sam se smejala, a on je bio veoma ponosan zbog tih reči. Ja mislim da je on to negde pročitao, na nekom od onih letaka koje je doneo kući kada je odlučio da ćemo putovati tamo. Ali nisam htela da navaljujem više od toga, niti da mu stvaram nelagodu, i na trenutak sam čak želela da poverujem da su to njegove reči. S druge strane, to je prvi odmor koji je moj otac uzeo preko zime još od kad sam se ja rodila. Sto je skoro četrnaest godina. I tako, smejala sam se i pravila se da nije ništa, iako mu i dalje nisam oprostila. Ali to je sasvim drugo poglavlje i nisam sigurna da bih htela da se s njime suočavam. Barem ne sada. Danas je moj dan i ne želim da se dogodi išta što bi moglo da mi ga pokvari. Mora da bude savršen. Zato, evo sada tri stvari koje sam sebi htela da priuštim:
1) da kupim kornete kod Selvadija, najbolje na svetu, bar što se mene tiče. Četiri komada. Dva za pre i dva za posle. Posle čega, reći ćete... E ovo bih jako želela da vam objasnim, ali uradiću to malo kasnije;

2) da uzmem staklenu flašu i napunim je kapućinom. Ali onim blagim, od slabo pržene kafe i nemasnog mleka, zbog kog, dok ga piješ, zatvoriš oči i skoro da vidiš kravu koja ti se smeška i kao da govori: „Sviđa ti se, a?” A ti potvrdno klimaš glavom dok su ti oko usta tanki brkovi od pene boje šlaga i kafe i smeješ se srećan što ti je dan tako počeo.
„Izvinite, mogu li da dobijem malo šlaga?”
„Je li ovako u redu, gospođice?”
„Da, hvala.”
Bože, kako ih mrzim kada govore 'gospođice'. Osećaš se manjom nego što jesi, kao da tvoje misli nisu na istom nivou kao njihove. U pitanju je samo iskustvo, kojeg možda imaš manje. Ali sigurno nije u pitanju inteligencija. Ipak, pravim se da nije ništa, i nakon što mi je dao račun, odlazim na kasu da platim. Nisam još stala u red, kad eto ti neke gospode, sigurno ne gospođice, koja prolazi ispred mene.
„Izvinite?”
Gleda me, folira se da me ne razume, i pravi se da ništa nije bilo. Ona, šatirana plavuša, s nekim teškim parfemom, šminkom još težom, plava boja koju ni Magrit ne bi imao hrabrosti da koristi u nekom od svojih najeksplozivnijih dela. Znam jer smo to učili ove godine u školi.
„Izvinite?”, ponavljam. Istina je da danas baš nisam u fazonu da sebi kvarim dan, ali ukoliko bih progutala ovo ugnjetavanje, u nekom trenutku tokom dana to bi na neki način izbilo iz mene. A ne bih htela da mi se ovo glupo sećanje vrati baš u nekom trenutku sreće. Zato što sam sigurna da ću ja danas biti srećna.
I tako joj se smeškam, dajući joj poslednju šansu. „Možda me niste primetili, ali ja sam bila pre vas u redu. A onda, ako vas interesuje, posle mene je i ovaj gospodin.”
Tada joj pokažem gospodina koji stoji pored mene, neki elegantan lik od oko pedeset godina, ili šezdeset, svakako stariji od mog oca. Lik se smeje i kaže: „Aha, ona jeste bila pre vas.”
Hvala bogu pa nije rekao „devojčica”, i ja onda, ponosna na sebe, prolazim ispred nje i plaćam. Užas, bila sam kažnjena. Sedam i po evra za malo šlaga i tri kapućina! Ma, na ovom svetu čoveku više ništa nije jasno.
Stavljam preostala dva i po evra u novčanik i krećem.
Pre nego što izađem, vidim kako elegantni lik propušta „obojenu”. A ona prolazi, kao da ništa nije bilo, čak i podiže obrvu i čudno se krevelji, kao da kaže „pa naravno”. Pogledam je malo bolje: nosi pantalone s preuskim nogavicama, ogroman kaiš s velikim H na sredini, debelu zlatnu ogrlicu, ili nešto tako, s dva ogromna slova C, a kada se okrene da pode, na zadnjici, koja nije baš mala, vide se jedno D i jedno G. Ma ova je abeceda, i to cela! A elegantni lik ju je još i pustio preko reda!
Tu se ništa ne može. Muškarci, kad hoće, znaju tačno kako da budu prevareni.
Međutim, onaj koji se nikada ne da prevariti jeste Rasti Džejms. Ja ga tako zovem jer mislim da ima u sebi nešto američko. U stvari se zove Đovani, i pravi je Italijan, i pre svega — moj je brat. Rasti Džejms. R.J. Ar Džej ima dvadeset godina, dugu kosu, uvek je preplanuo, iako nikada ne ide u solarijum, ma i da mu platiš - ne bi otišao; izgleda, kao što sve moje drugarice kažu, ludilo, a ja to potpisujem, iako ne mogu da kažem više pošto sam njegova sestra i pošto bih u suprotnom počinila još veći greh od onoga koji ću danas da počinim. Ali o tome ćemo kasnije, već sam vam to rekla. U svakom slučaju, Ar Džej je strava. Uvek je uz mene i kapira sve. Njemu je dovoljno samo jednom da me pogleda, da mi se osmehne, protrese glavom, namesti kosu, opet me pogleda, a ja odmah pocrvenim jer znam da to znači da je razumeo sve. Ludilo koliko je Ar Džej strava! Iako nikada nismo pričali o tome, uvek smo imali jako nežan odnos, sačinjen od malo reči i puno tišina, ali onih tišina koje govore, zahvaljujući kojima znaš da si zaista bio shvaćen. Kao kada sam bila kažnjena u oktobru, ili je to bio februar? Naime, nije lako setiti se svih kazni, ali tada sam bila kažnjena kao što dugo nisam bila, i bio je dovoljan njegov kratak pogled i odmah mi je bilo lakše. Podsetio me je na film sa Stivom Makvinom, Leptir.
Znači, nisam smela da izađem iz sobe, a on je došao, pokucao i ja sam otvorila. Čak sam se bila i zaključala, a on mi se nasmešio i to je bilo dovoljno. I nismo ništa rekli, ni jedno ni drugo. A ja sam mislila da sigurno izgledam kao Leptir, pošto sam mnogo plakala, i kada sam se pogledala u ogledalu, uplašila sam se, toliko sam bila „istrošena”. To jest, nije da sam previše trljala oči, ali su mi ipak bile crvene i ko zna kako — iako nisam imala ni gram šminke jer još uvek nisam dobro uvežbala tehniku stavljanja maskare, ali i to je poglavlje za sebe — suze su mi se slile niz lice i svu su me izbrazdale. Ali to sam tek kasnije primetila. Ipak, Ar Džej me je pomilovao ispod brade, nasmejao mi se i onda me jako zagrlio, kao što samo on ume, i ja sam od tog momenta mogla još duže da ostanem u svom zatočeništvu. Iako, srećom, ono nije dugo trajalo. S druge strane, ona koja se tog dana nije uopšte ni pojavila, ni ćao ili kako je ni porukica na telefonu da pokaže svoju solidarnost, bila je Ale. Moja sestra Aleksandra. Za koju, na kraju, nisam čak ni sigurna da je moja sestra. Tačnije, ona je moja suprotnost. Tamna kosa, duga, visoka 1,65, razvijena, čak previše, s grudima koje, mislim, stižu do četvorke, šminka preterana tačno koliko i njeno menjanje muškaraca, jedan na pola godišnjeg doba. I zbog ovoga je više puta bila kažnjavana, a ja, uvek uz nju, savesna i s njom solidarna, s njenim bolom, manje ili više realnim. Ali ko smo mi da diskutujemo o osećanjima drugih ljudi? Da, sad malo filozofiram... U svakom slučaju, ja sam uvek bila tu, a ona se bukvalno nije nijednom pojavila.
Možda zato što sada ništa više nije kao pre. Hm. Ma neću ni da mislim o tome. Uostalom, imam ogromnu podršku Ar Džeja i to je ono što je bitno. Čak i zato što je on uvek bio taj koji mi je uplaćivao dopune, sigurno ne ona... Ali ne bih da ispadnem preveliki oportunista.
U svakom slučaju, vratimo se mom programu. Još nešto što apsolutno želim da kupim jeste sledeće:

3) novine.

„Dobar dan, Karlo, šta imaš za mene?”
„Čekaj, Karolina... kako šta imam za tebe?”
S razlogom je zbunjen. Poslednji put kada sam bila u trafici kupovala sam Vinks i Mislim2.... Tek mesec i po dana čitam Republiku. Mislim, ne da bih se pravila važna, na kraju sam se stvarno zainteresovala. Nalazila sam ih kod njegove kuće, a često sam sedela u dnevnoj sobi, pošto je „on” morao nešto da završava sa svojim drugovima. I tako sam počela da ih čitam. Na početku sam to radila da bih se, kako da kažem, da, osećala nekako važnijom ili, kao, zauzetom. Sve u svemu, kao da ne gubim vreme i kao da to ne zavisi samo od njega i od njegovih odluka. I na kraju, stvarno su mi se svidele. To jest, čudno mi je jer mi se čini da sam malo odrasla... tako da ih sada kupujem svakog utorka, četvrtka i petka i mnogo mi se sviđa ono što čitam. Najviše me oduševljava Marko Lodoli. Tu je u jednom uglu, s onom raščupanom kosom, a uvek govori nešto što mene zasmejava. Našla sam na Guglu da je napisao i više knjiga. Ali zasad nisam kupila nijednu.
Napravila sam u svom školskom dnevniku listu troškova koje sam imala prošlog meseca, juna, i moram reći da sam za dopune, Klodin rođendan i dve „aberkrombi” majice, sve u svemu, potrošila brdo para. Tako da, kao što mama kaže, treba malo pritegnuti kaiš. Ali ne danas. Danas je poseban dan. I neću da me nešto ograničava.
„Daćete mi Republiku, Vesnik, Sportski glasnik i gledam malo po časopisima koji stoje tu ispred i nemam dilemu „Dav. Uzeću i Dav.”
Na njemu je neka fantastična fotka, ostrvo, ludilo, s palmom koja se nakrivila na plaži. Ja mislim da ova ostrva danas prave kompjuterski.
Ne mogu stvarno da poverujem da postoje tako lepa mesta. Izvlačim ga između nekih drugih časopisa i vidim krajičkom oka da tu, ispod, stoje dva evra! Mora da su nekom ispali, nije ni primetio. Dajem Karlu časopis, a on odozdo vadi kesu. Dobro. Zamišljen je. Bacam se unapred i, srećom, ruka mi je i dalje mršava, barem ona... I tako uzimam ta dva evra. Karlo ništa nije primetio. Ali trenutak je pravi. Malo razmislim i onda shvatim da je danas zaista jedan poseban dan. „ E, Karlo, ovde ispod sam ih našla.”
Nasmeje se. Pružam mu ona dva evra, a on pušta da mu skliznu u ruku.
„Hvala, Karolina.”
Onda ih, sav miran, stavlja ispod, gde mora da mu stoji neka kutijica za pare. I opet mi se nasmeje. Ko zna da li ih je ranije primetio. Podseća me malo na Porodičnog čoveka, onaj film s Nikolasom Kejdžom, ima ona scena gde devojka ide u supermarket u kupovinu, a onaj što radi na kasi joj namerno daje pogrešan kusur, samo da bi video kako će devojka da se ponaša. I jel` se sećate ko je lik što radi na kasi? On je Bog! Mislim, to je neki obojeni koji ima ulogu Boga. Ne da imam nešto protiv obojenih ljudi, ali ne mogu ni da pomislim da... Dobro, vidim da prelazim na malo osetljivije tlo, ali isto tako shvatam da malo boje zasigurno ne može da utiče na važnost činjenice koja je još važnija, a to je da li On zaista postoji ili ne.
Stavlja mi novine u kesu.
„Jedan, dva, tri... znači, sedam i po.”
Sad sam se već navikla. To mi je fiksna cena! A s onim što sam mu dala platila bih samo pet i po evra, ali danas moram da napravim sebi kredit, sve mora da ostane pozitivno, ne sme da bude nepravde ni pogrešaka, kako bih mogla uvek da se sećam tog savršenog dana: dana kada sam vodila ljubav.
Okej, znam... Imam četrnaest i po godina i neko bi mogao da kaže da je rano. Naravno da o tome nisam pričala kod kuće, a tek nikada sa svojim bratom. Čak ni sa svojom sestrom, koja je inače, možda vas to interesuje — saznala sam kad sam slušala jedan njen telefonski razgovor s Đovanom pre nekoliko godina koga se i dalje sećam - to uradila s petnaest godina. I većina devojaka u školi je to uradila tako nekako, barem to kažu. Mislim, gledala sam i na Internetu, čitala sam neke članke, malo istraživala, i verujte mi da je ovo za mene sto posto pravo vreme. Dobro, možda mi fali još
mesec, da budemo baš precizni, kako kaže Džibo, moj drug iz škole, matematičar, ali kada je ljubav tu, kada je sve savršeno, kada se čak i planete nameste (ja Vodolija, a on Škorpija, i to sam proverila), kada čak i Džamiro — njegovo pravo ime je Paskvale, ali od kada gleda u karte na trgu Navona zovu ga tako - kaže da, kada sve ide u pravom smeru, ne treba zaustavljati uticaj, ne, kažem vam, uticaj... I ko sam onda ja da kažem ne ljubavi. Uskoro ću biti kod njegove kuće. Njegovi su juče otputovali na more i on je naravno ostao do kasno s drugarima i dogovorili smo se da ga ja jutros probudim.
„Samo ne pre jedanaest, molim te, dušo... Sutra mogu da spavam.”
Ne verujem... Ta reč. Dušo. Najslađa reč, najbitnija, najnežnija, naj... naj... 'najplanetskija', da, mislim, koja obuhvata naravno Zemlju i sve druge planete, koju on može da kaže i na taj način mi briše svaku sumnju. Uradiću to, rekla sam to sebi sinoć posle telefonskog razgovora. I, naravno, nisam spavala. Jutros sam izašla iz kuće u osam! A to se ne dešava nikad, čak ni kada idem ranije u školu da prepišem od nekog domaći.
Ali hoću tačnije da vam ispričam šta se događalo ove školske i životne godine da biste razumeli da je moja današnja odluka plod dugog i napornog razmišljanja, ali posle koga sam sigurna, bezbrižna i, iznad svega, zaljubljena. Kako čudno! Mogu da izgovorim ovu reč. Ranije nikako nisam bila u stanju. Ali kao što kaže Rasti Džejms, sve u svoje vreme, a meni su da izgovorim ovu reč bila potrebna dobra tri meseca. A da odlučim da vodim ljubav — skoro godina dana. Ali hoću bolje da vam objasnim taj put. To je pomalo kao da se život odvija ispred tebe, kao neki film. Kao niz trenutaka, situacija, faza, promena koje te neizostavno vode do toga da vodiš ljubav! Kažu da obično ako vidiš život kako protiče ispred tebe to znači da umireš. A ja umirem... ali od želje da budem s njim! A pošto je — gledam u sat, neki predivan IVC, znaš oni providni, s biserčićima, koji mi je baš on poklonio! — devet i deset, imam sve to vreme da se prisetim godine koja je izmakla.

Septembar


Pet dobrih ideja za ovaj mesec:
- Smršati dva kilograma.
- Kupiti crne baletanke s mašnicom.
- Nabaviti karticu s 500 besplatnih poruka.
- Ići s Alis i Klod na koncert Finlijevih.
- Kupiti Hiljadu čudesnih sunaca od Haleda Hoseinija, kažu da je lepa.

Ime: Karolina, zovu me Karo. Rođendan: 3 februar.
Gde živiš? Rim.
Gde bi volela da živiš? Njujork, London, Pariz.
Gde ne bi volela da živiš? Kod kuće kad se tata dere.
Broj cipela: Manji od onog koji bih htela! Ili misliš na dužinu? Naočari: Velike, za sunce.
Minđuše: Dve, ponekad, ali često i ne. Posebna obeležja: Ona na srcu.
Pacifista ili gerilka? Pacige. Pacifista/gerilka, u zavisnosti od trenutka.

Septembar je mesec koji mnogo volim, samo kada tad ne bi počinjala škola i završavao se raspust. I dalje možeš da ideš lagano obučen, onako kako ja volim. Kako je leto divno... more, plaža, sediš na plaži i prevrćeš pesak kroz prste na nogama, praviš krugove i nerviraš spasioca koji posle uveče mora da poravna sve da bi ujutru opet bilo glatko! Suncobrane, opet, smatram beskorisnim, ionako nikad nisam ispod njih. Veliki peškiri s nacrtanim životinjama koji mi se uvek napune peskom; nikada nisam shvatala zašto drugi uvek ostanu čistiji od mene. Leto je moje omiljeno godišnje doba. I septembar je divan, ali treba da nema škole, da to bude poslednji mesec raspusta, ali ceo. Rekli su mi da se na fakultet kreće u oktobru. Vidi, koji srećnici.
Tek što sam kupila svoj novi dnevnik. Počinjem uvek tako, nemam baš volje da pišem. To je zato što više volim SMS ili mejlove i, naravno, MSN. Ipak, potreban je i pravi, papirni dnevnik za školu, i za posvete koje ti pišu drugarice (pre svega), tako da sam ga kupila. Genijalni „komiks” naravno, barem se ponekad malo i nasmejem!
Ulazi se u osam i to je već drama. Odmah počinje da bude jako zanimljivo: ona iz tehničkog nam je rekla da napravimo paralelopiped na crnom kartonu i da kupimo blok za likovno s listovima na kvadratiće. Onda nam je rekla: „Kupite i tri kartona u obliku kvadrata, stranica od petnaest centimetara, makaze, lepak i HB olovku.” Mislim... šta sam ja, knjižara? Baš me briga za paralelopiped! Ionako već znam šta je to! Moj telefon je jedan paralelopiped!
Kraj je časa, ali nemamo ni trenutak odmora, već ulazi profesor engleskog. U jednoj ruci drži svoju baš pohabanu torbu, u drugoj CD plejer. Svi se međusobno zapanjeno gledamo. Iza velikih naočara, koje su kao dno od tegle, prvo nas sve pažljivo osmatra, a onda kaže: „Za sutra ponesite

svesku gde ćete pisati nove reči iz pesme koju ćemo upravo slušati. Naravno, donesite i domaći koji ste uradili preko raspusta, i još po dve sveske. Obnovite sve!” Šta sve? Tek smo počeli! Izgleda mi da će ova godina biti loša. Alis mi traži dnevnik. Dajem joj ga. Vidim da žvrlja nešto na stranici od
18. septembra. Posle pola sata mi ga vraća. Čitam: „Naše reči: snaći se: srediti tatin 'rendž rover'; vo: veliki preživar naklonjen Vodi; kosmičar. komičar iz svemira.” Ne čitam više. Gledam je. Kikoće se kao blesava. Nemam reči.
Taj niz zatvara profesor italijanskog, Leone. „Za sutra za domaći pišite o potrebama koje su imali vaši roditelji kada su bili mali.” Šta je to? Potrebe kada su bili mali? Baš potrebe? Svi se smeju. I ti sigurno. Jesmo li se dogovorili? Šta, tri predmeta za sutra? Shvatila sam: moraću da trčim da bih izašla s Alis i Klod. Gledamo se.
„Vidimo se u pola tri, ali moramo sve da završimo za sat i po vremena.” Jer nas posle čeka odlazak do „Čokolatija”. Septembar mi se sviđa i zato što imaš celo leto baš tu iza leda, imaš toliko toga da se prisećaš. A tek kakvo leto! Leto kada sam se poljubila. Okej. Nije baš neki originalan naziv, slažem se, ali verujem da ništa nije specijalno u bilo čijem životu osim te osobe. I baš to sam htela da vam ispričam, ili bolje, i dalje se sećam kako sam to ispričala njima dvema, mojim najboljim drugaricama: Klod i Alis.
Klod je fantastična cura. Jede sve što joj padne pod ruku, čak će ti i užinu zdipiti ako ne gledaš, ali je car za crtanje i onda joj sve dopuštaš. Stvarno, ona je slala puškice celom razredu i tako su joj davali sve užine koje su joj se sviđale. Moja, kifle s „nutelom”, od koje je, naravno, i bila tako debela, prva bi nestajala. Alis je, opet, poput princeze, visoka, mršava, prelepa, elegantna, s nečim uzvišenim što, čini se, nijedna od nas nema, ali ipak, iznenada, zna da bude tako zabavna da u nju onda ne možeš da sumnjaš! Iako ponekad zna da bude zloća...
Nego, bili smo na ulazu u školu, početak septembra, tek smo se vratili s raspusta, prvi dan škole.
„Juhuuuu!” Urlam kao blesava.
„Ma šta je s tobom, što si tako srećna?”
Stižem preplanula kao nikada do tada, kosa mi je tako plava da izgledam kao Šveđanka, poslednji model, neka od onih pevačica koje se tako iznenada pojave s mnogo one duge, skoro bele kose, u skroz iscepanim farmerkama, s bosim stopalima, gitarom u rukama i čežnjivim pogledom. Eto, ja sam izgledala otprilike tako, osim gitare i bosih stopala... Bože, gitaru sam čak i probala da sviram, znaš ono kad naslediš nešto od brata, pa pokušavaš i ti da to naučiš kao on, ali na kraju odustaneš jer shvatiš da to baš i nije za tebe. Gitara je pripadala mom bratu, a sada je Rasti Džejms kupio novu i on stvarno dobro svira. Da, ja sam se zaista trudila, kupila sam i partiture i sve ostalo, i mada mi je u školi muzičko baš dobro išlo, to jest, bez greške sam naučila kako se pišu note, koje idu između, a koje na linije; kada sam posle probala da sve to izvedem na instrumentu, na početku mi je dobro išlo, ali dok bih našla ton na žici gitare i odsvirala ga, već bih zaboravila prethodni ton, pa dok bih našla prvi, pa drugi, eto ti mame koja je vikala: „Večera je na stolu!” Uh, ne znam samo kako, ali kod mene se gitara uvek podudarala s vremenom za večeru! Okej, na kraju, verujem da smo svi rođeni za nešto, i da to mnogo puta shvatimo suviše kasno. Iako, kao što kaže Leone, naš profa, nikada nije suviše kasno za bilo šta. A ja sam sigurna da sam pronašla svoju strast, i ako je to stvarno to, uložila sam samo četrnaest godina, to jest, za to vreme možeš nešto stvarno da shvatiš, da gledaš oko sebe i da onda izabereš. Nema ničeg lepšeg od izbora. A ja sam izabrala. „Ćauuuu!”
Skačem na Klod, odmah posle i na Alis, i gotovo da smo se skotrljale, toliko sam srećna!
„Ludilo, ludilo.” Skakućem oko njih i mlatim rukama na malo čudan način. „Da, ja sam smešni oktopod!”, i uplićem se s njima, uvijam lagano ruke i noge, uvlačim se među njih, onda postajem odaliska, pa žirafa i neki drugi čudni stvor koji mrda glavom. A one tako stoje i bulje u mene, zapanjene. Alis je baš strava. Prvo ću reći da je najbogatija u školi, barem je to ono što kaže Brandijeva, Radio Mileva ovde u Farnezini, mojoj školi. I to mora da je tačno, s obzirom na fenomenalnu kuću u kojoj živi. To je kao jedna od onih kuća koje vidiš samo u reklamama. Znaš one

kuće u kojima sve funkcioniše, gde je sve čisto, gde su zidovi perfektni, gde pritisneš jedno dugme i svetla se pale, priguše se pa pojačaju, gde je sav nameštaj taman i sjaji se i crn je i televizor je onaj ravan što stoji na zidu, što se pali samo na dodir, čak je i muzika savršena i tepisi su lepi, i sva stakla su uvek čista. Da, njena kuća je Ulici 24. maja4 i gleda pravo na antičke rimske ruševine, one iz velikog carstva o kojima moramo da učimo. Ona nas zove da o tome učimo kod nje, s njenog prozora, i zeza nas, sve nam pokazuje nekim štapićem.
„Ono je Tarpejska stena... Ono je Konstantinov luk, a ono tamo dole, u dnu...”
„Koloseum”, odgovaramo uglas Klod i ja. Jedino oko toga ne možeš da pogrešiš.
Nego, Alis iz torbe vadi „nokiju N95”, model tek što je izašao, i slika me. „Ovo stvarno želim da zapamtim, Karo!”
,,E pa onda me snimaj, a ja ću nastaviti ples od malopre!”
Njoj ne treba dvaput reći, već kreće da me snima tim telefonom koji je bolji od svih naših kamera zajedno. I dok tako igram ispred nje, počinjem da mlatim rukama kao luda, i bolja sam od Eminema i Fifti Senta zajedno, i tako širim prste i repujem da to nije normalno.
,,I ja ga ljubim, da, ja sam ga ljubila, u noći punog meseca, luda za njim, a posebno za njegovom zadnjicom.”
Alis i Klod se smeju kao lude. Alis me i dalje snima, dok Klod igra u ritmu, a ja nastavljam.
„O, kako dug i opijajući poljubac, u čamcu med pojasevima...”
Ali, odjednom, naglo staju, otvorenih usta, kao da su tek tada shvatile da sam konačno napravila veliki napredak. Pa onda nastavljam. „Da, celog sam ga, celog izlizala, ujela sam ga za usnu, čak i malo sisala.” Ali u trenutku shvatam da su iznenađene zbog nečeg drugog. Pa da... profa Leone mi stoji iza leđa. I tako i ja stanem, otvorenih usta, i premećem u glavi sve ono što je možda čuo. Smeje mi se.
„Ovo je za tebe bilo lepo leto, Karolina, zar ne? Vidim da si lepo pocrnela i da si pre svega jako vesela.”
„Da, profesore.”
„Ali sada opet počinje škola i ovo vam je poslednja godina. A poslednje godine morate mnogo da se trudite... Ali ti to znaš, Karolina, uvek sam ti to govorio, sve ima svoje vreme... je li tako da znaš?”
„Naravno, profesore.”
„Na primer, vaše vreme odmora je gotovo. Sada morate ući u učionicu.”
Alis vraća telefon u svoju „prada” torbicu, naravno poslednji model. Klod povlači pantalone, i sve tri krećemo ka našem čuvenom trećem B.
Evo me, sedim u svojoj novoj klupi blizu prozora. Nije da je napolju baš neka panorama, ali barem ima svetlosti! Alis i Klod sede pored mene. Zasad. Zato što u mom razredu vlada ta loša navika da se mesta menjaju tako što se izvlači slamka ko će gde sedeti. S tom navikom su profani počeli još u prvoj godini da bismo se više socijalizovali. I onda ništa, tek što se socijalizuješ, cap, promene ti mesto. Dobro, sad su bar namestili stolove da po troje sede zajedno, mislim, i ti domari ponekad nešto ukapiraju.
Poslednja godina u osnovnoj školi. Malo me je strah. Mala matura? Hm. Ma više me je strah od onoga što dolazi posle. Ali ipak divno, sledećeg leta biću slobodna, slobodna! Nema pismenih! Tri meseca, provešću ih kako ja budem htela. Za neki trenutak ući će profa Leone. Pitaće nas da li smo pročitali pet knjiga koje nam je bio uvalio, da li smo napisali sastave, da li smo popunili radnu svesku. I onda, kao i uvek, reći će nam datum za prvi test. Koji smor. Sigurno će ga dati sutra, tako da ću večeras morati kraće da budem napolju, inače će me mama ubiti. Opet gledam kroz prozor... Htela bih da sam na onom drvetu, onom ispred, šćućurena. Da gledam ljude koji prolaze ispod,

saobraćaj, ovu školu, i da tako idem na živce onima koji sada sede u učionici. Prozor. Kao pesma Negramara, „ako kreneš na kraj sveta, na kraju i mene povedi.
Dok smo čekali profana, na sve načine sam pokušavala da otmem telefon od Alis, ali nije bilo načina. Ona mi se zaklela da je obrisala filmić.
„Kunem ti se, Karo, kako mi ne veruješ!”
„Onda mi daj telefon da proverim.”
„Ali zašto mi ne veruješ, je li? Medu nama mora da postoji poverenje.”
„Ja imam poverenja, znaš, samo što sad hoću da imam i taj telefon da proverim, okej?”
„Okej, onda ću ti reći kako stoje stvari, važi? Ne mogu da ti ga dam zato što imam neke poruke koje ne smeš da pročitaš, razumeš?”
„Ma je li? Ne daš mi da ti čitam poruke? A zašto si onda, izvini, rekla da treba da imamo poverenja... a od koga uopšte mogu da budu te poruke?”
Na kraju smo produžile tu diskusiju sve do časa tehničkog, i ja sam bila toliko iznervirana da sam, prvi put, istesterisala i zalepila sve one komade drveta kao na slici, a da je nisam ni gledala, tako da je na kraju ta čudna slagalica koja je trebalo da postane kutija za olovke to i postala! Neverovatno, prvi put sam nešto dobro napravila! Jedino slično iskustvo na tehničkom imala sam prošle godine kada sam posekla kažiprst leve ruke takozvanim 'dubačem'! 'Dubač' vam je jedna alatka koja se koristi kada se pravi linorez AdigraP. To je zelena plastična tabla koja se seče. Da, seče se... kao i prsti! Rezultat: pozvali su mamu, koja me je odvela u hitnu pomoć. Tri tačke. Videla sam Saturn, sa svim njegovim prstenovima, onda Mars, Jupiter, čak i Neptun. Opet planete! A posle astronomske panorame, vratila sam se u školu. Da, baš tako. Svako drugi bi se vratio kući, ali ja ne, zato što je mama rekla da tako treba. Dobro, bar sam preskočila čas matiša!
Dobro. Što se tiče spornog snimka s Leonijem iza mojih leda, pa, od njega ni traga, nema mogućnosti ni da ga vidim, barem da se malo nasmejem. Ništa. Mislim, i to s tim snimcima... s tim tragovima nečega što si uradio... Hoću da kupim jednu kutiju, onu neku od tvrdog kartona što je išarana cvetovima. Veliku, ma ogromnu, da u nju stavim sve stvari koje od ove godine neću više koristiti. Zato što se sada osećam malo starijom. Ima mnogo takvih stvari. Na primer, sve brac lutke, vinks, stripovi o vuku Albertu, majičice „pinko palino” koje mi je mama stalno kupovala iako su me izluđivale, tajni dnevnici, oni s katančićem, koje sam punila nalepnicama i raznim piskarijama, knjige Džeronima Stiltona, DVD-ovi s crtaćima, fotke iz mladih razreda, kalendar s mojom slikom kad sam imala pet godina, onom u haljini za karneval, kutija s perlicama za pravljenje narukvica, plastične olovke „brac”, pernica s voštanim bojama, gumice za kosu s plastičnim cvetićima. Sve ono što mi sad izgleda bespotrebno. Iako imam skoro četrnaest godina! Osećam se drugačije nego u ono vreme kada su mi ove stvari bile sve na svetu.
Popodne je. Alis i Klod sede ispred mene. Ne mogu da poveruju. „Dakle, sad ću vam ispričati...”
Bilo je u redu što sam ja častila, uostalom, uglavnom časti Alis; dovela sam ih kod „Čokolatija”, na jedno malo mesto u Ulici Dionidi, blizu Trga Kavur, gde je bioskop „Hadrijan”, a za koje, između ostalog, nisu ni znale, a radi non-stop.
Klod je odmah uzela da jede, naručila je Trilodži, što je po ceni gore nego da je naručila Bulgarijev prsten, ali je po kvalitetu bolje. Šta reći, smazala ga je u tren oka.
„Možete li nam doneti još dva frapea od čokolade i jedan biljni čaj?”
Alis ne miruje u svojoj koži, vidim da je uzbuđena, mislim, ona je rođena za tračeve, skroz, odakle god da se krene ili gde god da se završi. I mora da ih bude! Ono što sada brljaju Paris Hilton ili Britni Spirs - to skoro da je smara.
,,I, Karo?! Hoćeš li nam ispričati ili ne? Daj više!”

I Klod klima glavom, pritom liže prste kao da hoće i njih da pojede. Posle se briše papirnom maramicom i ponegde i nju malo izgricka!
Klod je oduvek takva. Sećam se kad smo se sve tri upisale na veronauku da bismo se pričestile. Kupovale smo kesice s naforom, a ona bi, s izgovorom da mora da vežba, odmah pojela svu naforu. Držala ju je ispod klupe u školi i zvučala je kao mitraljez! Pam-pam-pam... pucalo je iz njenih usta, i ništa, samo bi se ponekad zaustavila, ali ne zato što bi je opomenuo veroučitelj... neeee! Samo zato što bi joj se neki hlepčić zalepio za nepce. Tada bi krenula da obavlja jednu čudnu, poluhiruršku intervenciju, pokušavajući da ga 'iskopa' sa svoja dva debela i pre svega obojena prsta, pošto znamo da voli crtanje, jedini predmet u kome nikada nije imala problema, gurala ih je ka nepcu i kopala, kopala, a gledati je tada — to je bio spektakl tipa The Cell ili The Ring i sigurno bi i Ves Krejven razmišljao da li da je angažuje za neki od svojih horora!
„Ma šta čekaš, Karo! Daj bre, ne mogu više!”
Alis nikada nema problem da ti kaže šta misli i to mi se stvarno sviđa! Možda je takvo njeno ponašanje u vezi s njenim novcem? Znači: novac ti daje slobodu. Ma, možda počinjem previše da filozofiram.
„Biljni čaj?” Devojka stoji pored našeg stola s poslužavnikom.
„Za mene, hvala.” Podižem ruku neverovatnom brzinom, kao onih nekoliko puta kad profa Leone pita nešto uopšteno i kada se slučajno dogodi, kažem samo slučajno, da ja znam odgovor.
„Onda su frapei za vas dve.”
Gledam konobaricu i u sebi se smejem. Ha, sigurno da cura nije bila baš nešto iz matematike. To oduzimanje je bilo tako suvišno da nemam reči. Na kraju, sve tri se smejemo i kažemo da, kako bi bar otišla od stola da ja mogu da počnem svoju priču. Konačno odlazi. „I?”
„Lore, ja ga tako zovem, baš je sladak tip. Poznajem ga još od malena i oduvek se posećujemo, iako je on dve godine stariji...” Srknem malo čaja. ,A joj, vrelo!”
Alis me miluje po ruci. „Dobro, pusti sad, pričaj dalje...”
Ja tada odlučno spuštam svoju šolju i smeškam se svojim najboljim drugaricama. ,,I... hajde!
Nemoj da te molimo!”
Okej. I za trenutak, eto me opet s njima.
Ancio. Avgust. Skoro kraj leta. Velika borova šuma, Vila Borgeze, staza usred šume, prepuna lišća, borovih iglica i cvrčaka. I još i vrelina tog sunca koje uporno sija celog dana. Eho u daljini, buka morskih talasa.
„Ovde je opasno, zar ne?”
Hodamo u grupi. Petoro nas je. Stefanija, ja, Đakomo, Lorenco i Izabela, koju oduvek zovemo Izacrna, između ostalog i zato što je gadna. Nasred smo nekog puteljka u šumi, moramo da hodamo tako skriveni zato što se velika ograda od parka ne sme preskakati. Ipak, mi smo to uradili, rešili smo da rizikujemo, da malo krenemo u avanturu. Idemo da vidimo dvorac u Vili Borgeze.
„Ali opasno je...”
„Ma šta opasno! Stvar je da ćemo, ako nas čuvar uhvati, morati da platimo kaznu.”
„Da, ali ovde je puno poskoka!”
„Ne lupaj! Poskoka uveče nema!”
„Kako nema? Skoro će zalazak sunca i oni u ovo doba izlaze jer su gladni!”
„Ma ne, kažem vam”, Stefanija je sva u fiks-idejama. Misli da sve zna. Uvek mi je išla na živce kad bi se tako ponašala. Ali njena majka pravi božanstvenu voćnu pitu, i uvek nam je nudi kad ručamo na plaži, tako da je poželjno da sam s njom u dobrim odnosima. Lorenco predvodi grupu, on je najhrabriji. Dakomo, koji je oduvek, ili barem od kada ih ja poznajem, njegov ortak, izgleda kao da se plaši više od nas, možda zato što je najmanji.

Krc. Lorenco širi ruke i svi odjednom stajemo. Neki prigušen zvuk s desne strane žbunja.
„Stanite, možda je neka životinja... i to velika.”
„Možda je jež”, kaže Stefanija. Ali onda čujemo da se neko smeje. Svi se okrećemo. Izacrna je na kraju reda i smeje se kao luda, čak postaje sve glasnija, ma puca od smeha. Drži malu šišarku u levoj ruci i granu u desnoj. Mora da je ona nešto uzela sa zemlje i napravila taj zvuk. Đakomo je ljutito gleda. „Kakva si ti, e, kakva si... ti si, bre, stvarno kreten!” Lorenco sleže ramenima. A ja mu onda pokažem kako treba.
„Pa reci sve, ako već pričaš... Ona je govno pokvareno, i kraj, zbog nje zamalo da nas strefi srčka.”
Stefanija odmahuje glavom. „Da, kako je prepredena, bacila je šišarku pravo u žbun s crvenim bobicama...”
„Da. I?”
„Ono što vi ne znate jeste da se poskoci hrane tim bobicama!”
Ja ne znam šta će Stefanija biti u životu. Ali ako se ne bude bavila pejzažnom arhitekturom i raznim životinjama, grdno će pogrešiti! Skoro kao što smo i mi pogrešili kada smo je poveli ovamo! Ali ne stižem ni da se nasmejem zbog te misli, jer se baš u tom trenutku začuje... „Hej, vi tamo! Kud ste pošli?” Neki grub glas iznenada prekida naš smeh. Opazim nekog čoveka izdaleka kako se probija između stabala, skroz je strašan. Iza njega, pakiran uz stazu, njegov stari sivi „fijat 600” s otvorenim vratima. Ma nema sumnje.
„Čuvar! Bež'mo!” Počinjemo da trčimo što brže možemo, kroz rastinje, između stabala. Lorenco me hvata za ruku i vuče me za sobom.
„Hajde, hajde, idemo, trči brzo! Idemo tamo, tamo su pećine.”
„Ali bojim se!”
„Ma čega, ne treba da se bojiš, sa mnom si!” I tako krenemo kroz drveće, dublje u šumu, kroz žbunje, sve brže, samo pravo.
Đakomo i Stefanija su otrčali na levu stranu, dok Izacrna trči sporije, skoro da ćopa iza nas. Šta se tu može, ta devojka je stvarno nesposobna.
„Tu smo, brzo, dođi.”
Lorenco me uvlači u jednu od pećina. Visoke su najmanje deset metara i već na ulazu su hladne i mračne, ali toliko mračne da se posle dva koraka ne vidi više ništa. I niko tebe ne može da vidi, tako da se pripijamo uza zid. Tišina i neki čudni miris trave, kao da je vlažno, natopljeno vodom. Tada vidimo čuvara koji prolazi daleko od nas, kroz letve koje predstavljaju ulaz u pećinu, one letve od kojih ti se, ako ih samo dodirneš, iverje zariva u ruku, pa onda mnogo boli...
Probija se nešto svetlosti, vidi se i zelenilo šume s ponekim odsjajem sunca na najvećim listovima. Ali baš je hladno u ovoj pećini i kada dišemo stvaraju se mali oblačići ispred usta, kao da pušimo.
„Slušaj, Lore, al'...”
„Ššš...”, kaže on i stavlja mi ruku na usta. Tačno na vreme. Zato što se čuvar pojavljuje na drvenim vratima i gleda levo i desno, pa se mi još više pripijamo uza zid. A on ne vidi ništa. Okreće se i udaljava se. Posle nekoliko sekundi Lore mi skida ruku s usta.
„Fuuu.” Izdahnem slobodno, puštam dah koji sam do tad zadržavala. „Dobro je.”
„Jesi li se uplašila?”
„Ne, s tobom ne.”
Smeškam mu se. U toj tami vidim njegove oči, malo svetlucaju i krupne su i duboke i lepe i ja ne kapiram da li me gleda ili ne, ali znam da se smeška. Vidim njegove bele zube u mraku pećine. U stvari, malo me je i bio strah. Malo i ne. U svakom slučaju, ne želim to da mu kažem.

„Daj, reci, malo te je bio strah. Da nas je uhvatio...”
„Pa, mislim...” Ne stižem da nastavim rečenicu zato što mi se on približava i... poljubi me. Da, poljubi me! Osećam njegove usne na svojima i malo stojim tako ukočenih usana i ne znam baš šta treba da radim. Ali osećam da on pritiska. I da ima mekane usne. I pazi, polako, polako ih otvara... onda i ja otvaram svoje. I prva misao mi je kako na sreću više ne nosim protezu! Nosila sam je do ove zime i sada su moji zubići lepi i pravilni. Ali i da imam protezu, Lore bi to primetio. Zato što je pažljiv tip. Da, i sviđa mi se toliko zato što je pažljiv, to jest, misli o tebi, da li te je strah, da li si okej, da li hoćeš da ideš do zamka, sve u svemu, interesuje ga ono što ti misliš.
Aaa, ali šta se događa? Osećam nešto čudno u ustima. Stojimo u mraku pećine, i sada smo tako blizu, ne vidim ni da li me gleda ili ne. Polako otvorim jedno oko, malo žmirkam, ali ne vidi se apsolutno ništa. Onda ga zatvorim. To je njegov jezik! Upomoć... Mada... I nije loše. Na sreću. Baš je lepo. Oduvek sam razmišljala o ovom momentu i, kad pogledam, možda sam i previše razmišljala, ozbiljno. Zato što na kraju čuješ toliko tih priča od drugih da se uplašiš i više nego što se plašiš inače, sama za sebe.
Onda se konačno prepustim i krenem da ga grlim i nastavljamo da se ljubimo. A njegove usne su meke i često se sudarimo zubima pa se posle smejemo i onda nastavljamo, opušteni, smejemo se u tom mraku i on me ljubi, ljubi, i usta su mi vlažna, i sve oko njih. Ali to mi je okej. Ozbiljno, to mi je okej.
Alis i Klod su ispred mene, svaka ispred sebe drži svoj frape, usta su im otvorena. Prilazi nam kelnerica. „Devojke, želite li još nešto?”
„Ne!” Odgovaraju uglas i čak je i ne udostoje pogleda. Kelnerica se udaljava odmahujući glavom.
Alis spušta čašu. „Ne verujem.”
„Ni ja.”
Klod ipak glasno srče svoj frape. ,,I onda? I onda?” ”Mislim, izvinite, ako mi ne verujete...”
„Daj, ipak nam ispričaj, ispričaj nam jer nam je priča strava!” Odmahnem glavom. Oh, tu se ništa ne može, Alis je previše radoznala.
„Okej, okej, samo da znate da je sve istina! Dakle, gde smo ono stale?” One u horu: „Ljubili ste se!”
„A da, da.”
I tako se vratim u tu pećinu. Mrak. Kao u filmu. Osećam kako me privlači k sebi, jako, sve jače... A ja ga grlim. Uvlači ruku ispod moje košulje, iza, iza, na leđima. I to mi ne smeta. Zadivljujuće koliko sam opuštena. Čak mi se i sviđa što sam tamo, u njegovim rukama... ali on je miran, ne pomera se, ne ide gore da otkopča moj mali brus. Barem ne zasada. Ali počinje da me miluje. I nastavlja da me ljubi. Sada se već malo odmakao i dodiruje me jezikom po usnama. I kao da me bocka jezikom, a njegova ruka na mojim leđima počinje da ide gore, znala sam... Ali ne brinem se. Odjednom, začujemo brze korake. Odvajamo se i gledamo ka ulazu u pećinu. To je Izacrna koja trčećim korakom proleće ispred ulaza. Trči sve brže, tamo, kroz visoku travu, kad odjednom, bup, pada na zemlju!
„Aaaaa”, zaurla kao blesava. „Upomoć! Aaa! Joooj!”, i nastavlja da urla. Zavija kao sirena. Kroz jedan sekund stiže i čuvar, koji joj pomaže da ustane.
„Šta je bilo? Šta si uradila?”
Izacrna mu pokazuje ruku. „Ujelo me je nešto, ovde, mnogo me boli, zmija je bila, poskok, umreću, pomozite mi! Upomoć!”, dere se i udara nogama.
„Smiri se, hajde, smiri se, nemoj da se treses, hajde sa mnom, brzo!”

Čuvar je uzima za ruku i s obe svoje ruke joj pritiska puls, te nestaju iza stabala. Više ne možemo da je vidimo! Lore i ja se samo na trenutak pogledamo.
„Hajde, idemo!” Trčimo ka izlazu iz pećine i kada smo napolju jedva stižemo da vidimo stari
„fijat” kako nestaje iza ugla. Odmah zatim, eto i Đakoma i Stefanije.
„Ma gde ste bili?”
„U pećini.”
„U pećini? Stvarno?” Đakomo nam ne veruje. ,,I šta ste tamo radili?”
Pogledamo se, ali samo na sekund, kada ga Lorenco gurne. „Šta smo mogli da radimo? Krili smo se!”
„Aha, kako da ne. Jeste li videli čuvara, a? Odveo je Izu! Šta mislite, da li ju je uzeo? Iako je ružna, on hoće da traži otkup, mislim, Izini roditelji su iz Milana, prebogati su!” Đakomo je potpuno poludeo. O bože, prvo umalo da nas uhvati tamo u pećini... Sad još i ovo!
„Ma daj... Izu je ujeo poskok.”
Stefanija se smeje. „Nee... nije moguće.”
„Ali mi smo je videli!”
„Goveče, predveče nema poskoka!”
„Pa dobro, ona je tako rekla, onda joj je čuvar jako stegnuo ruku, možda da joj se otrov ne raširi u krvi.”
Stefanija sleže ramenima. „Joj, onda ni taj čuvar nema veze sa životom. Najgore što je moglo da bude jeste neki smuk.”
Lore i ja se gledamo. ,A?” Malo nam je i gadno. „Smuk?”
„Da, neka obična zmija, one najviše ujedaju, ima ih i predveče i nisu otrovne.”
„Kako da ne...”
„Šta god, hajdemo ka izlazu iz Vile Borgeze jer već počinje mrak.”
Tako trčećim korakom krenemo kroz šumu ka baru koji je na ulazu u park, tamo gde su teniski tereni i kancelarija uprave. I kad stignemo svi zadihani, vidimo masu ljudi koja stoji oko jednog stola. Izacrna leži na stolu. Izgleda polumrtvo. Ali kada se približimo, vidimo da je poluživa. Plače i mrda glavom i stiska ruku i neki čovek što stoji pored nje joj je upravo stavio nešto u ruku. Mora da je neka vrsta doktora.
„Gotovo”, pomiluje je po kosi, a Iza se čak i nasmeje. „Sad ne bi trebalo da bude problema...” Baca špric u korpu za đubre, tu pored.
Ali kako svaki put kad je nekom loše i kad se posle izvuče, izdrži, ili, mislim, preživi neku dramu, posle ga svi miluju po kosi. Zbog čega? Iznad svega, sigurno si znojav, i meni lično bi bilo odvratno da mi neko koga ne poznajem stavlja ruku u kosu. Pih. Posle prilazi neki lik koji je uvek u kancelariji uprave i koji je do prošle godine bio trener tenisa i uzima Izu za ruku.
„Daj da vidim malo to!” Gleda mesto gde je ujed. Smeje se i odmahuje glavom. Polako vraća Izinu ruku uz njen bok.
„Možeš da ustaneš, nema nikakve opasnosti, ujela te je neka neotrovnica.” Onda se okreće ka čuvaru. „Bez veze smo potrošili ampulu protivotrova.”
Stefanija se okreće ka nama i širi ruke. ,Jel' vidite, šta sam vam rekla? Nije otrovna. Taj lik je samo čuvar i nije ni primetio...”
„Ali kako je znao kad ne raspoznaje ujed?”
„Bilo bi dovoljno da mu je Iza rekla da li je imala vertikalnu ili okruglu ženicu.”
„Ko, zmija?”
„Pa ko drugi!”

„Mislim, ti si stvarno luda, neko prvo padne, pa ga onda ujede zmija i onda, po tebi, šta treba da uradi? Da zgrabi tu zmiju i otvori joj oko da vidi kakvog je oblika?”
„Pa naravno! Jer ako je vertikalno, onda je poskok! Ionako te je već ujeo... valjda toliko treba da znaš!”
Prekidam priču.
Alis se smeje i vrti glavom.
,,E, ta Stefanija je nenormalna.”
Klod se slaže. „Ti poznaješ sve te tako...”
Alis vrti kašikom po frapeu, uzima malo i stavlja u usta. Onda spušta kašiku u čašu i uzima još malo. I u ovim sitnim stvarima je tako elegantna!
„I onda, šta se još desilo?”
„Izvinite”, prekida Klod, „možete li mi doneti ovo?”, pokazuje prstom na spisku. „Slasti od crne čokolade.”
„Klod!”
„Slušaj, hoću to da probam. Možda mi se ne svidi pa ga neću ni pojesti.”
„Razumem, ali ako ti se svidi? Ugojićeš se!”
„Da, ali svakako ću od sledeće nedelje opet da počnem s gimnastikom jer hoću da smršam. I još, vi i ne znate, čitala sam u nekim novinama, vraća se moda buckastih. Da, buckastih. Jel' vam jasno? Ne anoreksičnih! Italijanska moda izbacuje liniju za ceo svet koja će konačno ceniti i one koje nisu kao čačkalice!”
Pogledam je i gucnem malo čaja.
„Ja mislim da si taj članak ti napisala!”
„Da.” Alis se slaže. „Ili jedna od onih koje ne uspevaju da smršaju i onda se nadaju da će se pojaviti takva moda! Isplati se, uštedi se, a bez muke. Lupaš gluposti!”
Klod sleže ramenima. „Mislite šta god hoćete...”
Ali sad je već naručila, plus joj je ta odvratna kelnerica sve odmah donela. O, nikada u svom životu nije bila tako brza, nekad joj treba sto godina da donese najjednostavnije stvari, ne znam, ono, čaj, a sad, puc, i već je tu. Ja mislim da je čula našu raspravu. U svakom slučaju, Klod nije neko ko previše o tome razmišlja. Za nju je to kao da je naručila ogromnu kesu kokica u bioskopu, samo što ovaj put ja plaćam! A ona ne prestaje da se svinji. Proba jednu za drugom različite vrste čokolade, ne pojede celu, ne, lukava je, proba malo i onda je spusti na tanjir da bi videla koju će pojesti poslednju, čuveni kraljevski zalogaj! I onda, naravno, poliže i prste.
„I onda, Karo? Na kraju, šta je bilo s tim Lorijem?”
„Šta, ne znam šta ti očekuješ... Da gledaš porno film?”
„Pa, da znaš!”
,Ajde, ajde... Dovoljno je čudo to što sam ga poljubila!”
„Važi!”
„Naravno da jeste!”
Ma vidi ti kakvi su likovi ove moje drugarice, kako su opuštene. Baš njih briga! One su poglavlje o poljupcima obe „arhivirale” još prošlog leta. Barem su mi tako ispričale. Što se tiče Alis, odmah sam joj poverovala, a kad je reč o Klod, još uvek pomalo sumnjam. Ipak, njima je sigurno bilo lakše, da, jer one nisu nosile protezu. Čak i kad je ne nosiš, malo ti je frka, jer uvek misliš da ti je u ustima i onda kada hoćeš s nekim da se poljubiš, ma samo kad pomisliš na to, uvek se na trenutak iskontrolišeš i, onda, ako se posle ne poljubiš... mislim, uvek ti prođe kroz glavu: uh, ma da nije to zbog proteze?

Svakako, ako treba da poverujem u to što su mi ispričale, obe su se poljubile godinu dana pre mene, i obe u leto. Alis na moru, na Sardiniji, tamo u onom mestu u koje stalno ide, ceo dan se sunčala na pristaništu i ćaskala s nekim tipom kog je upoznala na doručku, u deset, a poljubila se u dva, posle jedva četiri sata! I to pod suncem koje prži! Ne, mislim, zamisli kako su bili znojavi! A usta? Usta su im sigurno bila suva. Šta reći, kad sam to zamislila, nije mi se baš svidelo. Pored toga tip se zvao Luiđi.
U četiri joj je rekao: „Hej, šta misliš da dođeš kod mene u sobu da... malo uradimo nešto?”
E sad, ne znam da li bi Alis otišla ili ne, ali postoji svakako bolji način da se to kaže, ili ne postoji? U redu, to mesto na Sardiniji je svakako mesto za bogataše, a bogataši se ponekad, posebno momci, iako sam njih jedino i upoznala, ponašaju tako neotesano, mislim, baš su onako istripovani. Čak hoću i da izmislim termin samo za njih: oni su cheapasti, to jest, ponekad govore stvari koje bi baš mogli i da izbegnu, kao na primer taj tamo Luiđi.
Klod je, s druge strane, išla na one teniske terene na koje stalno ide, a tog leta kada se poljubila prešla je čak i u drugu juniorsku kategoriju. Po njenoj priči, poljubila se s nekim jako slatkim dečkom iz svoje grupe, koji je bio, opet, najgori od svih u tenisu. Sad, ne kažem da neko ko je sladak ne može da bude loš u tenisu, ali ja mislim da nam Klod to nije baš tačno ispričala. Oh, ne znam kako je stvarno, ali u životu, lepi i bogati su uvek uspešni u svemu, i ako je onda neko loš u tenisu, ja ne zamišljam da je baš tako sladak. Ne znam, kako da kažem, nešto mi se tu baš i ne slaže... Šta znam, svaki put kada se dogodi da idem da gledam Internacionali s bakom i dekom, a oni obožavaju tenis, tamo su samo dobri igrači, štaviše, odlični, a oni su svi frajeri, da budem precizna, svi su mnogo dobri frajeri, zar ne? Zato taj tamo ili treba odmah da nauči da igra tenis ili da izabere neki drugi sport, ili, što je i najverovatnije, i nije baš tako sladak kao što kaže Klod!
Kako god, konačno sam ih sustigla, i sad moram reći da me je činjenica da sam bila malo iza njih zaista zabrinjavala. Ne zbog moje lepote, mislim, reći ćemo da je tako, ne igram baš tenis, ali u tome žene i nisu nešto. Nisam možda elegantna kao Alis, ali ni okrugla kao Klod, sve u svemu, bila sam savršeno u skladu s mogućnošću da se poljubim barem kada i moje drugarice. Samo što se to do ovog leta nije dogodilo. Ali ono što se posle dogodilo, sredinom avgusta, nije se nikada dogodilo čak ni njima.
Gledam ih i na kraju odlučujem. „Okej, hoću sve da vam ispričam, ali baš sve sve...”, i odjednom vidim Alis i Klod kako menjaju izraz lica. Odmah shvataju da je ono što će čuti nešto zaista novo.
Noć. Zadivljujuća, laka, čarobna. Noć zvezda padalica, bezumnih i ludih želja, noć koja kao da opija. Bila je to noć one sedmice u kojoj svako izgovara svoju najtajniju želju prateći zvezdu padalicu. Svi smo bili tamo, na plaži, Stefanija, Đakomo, Izacrna, koja se bila oporavila od ujeda smuka, i još brdo drugih ljudi. Ali, pre svega, bio je tu Lorenco. Nismo više pričali od onog dana kada smo se poljubili. Skoro da me je izbegavao. Više puta sam pokušavala da mu uhvatim pogled, ali on se ponašao kao da me ne vidi. Tačnije, primetila bih da gleda u mom pravcu, ali onda, kada bih pokušala da uhvatim njegov pogled, nije mi nijednom pružio to zadovoljstvo, nijednom nije ukrstio svoj pogled s mojim. Kao da ga je izbegavao. Uh, treba shvatiti te momke. Mislim, nije da sam u životu sretala mnogo takvih, Lore je bio prvi s kojim sam se poljubila... i pre svega —jedini! Ali to me nije brinulo, naprotiv, s jedne strane me je činilo sigurnom. Uh, znam da ne umem baš da vam objasnim, ali to su one stvari koje, kada probaš da ispričaš, uvek nekako ispričaš tako... ne znam. Kako god, svi smo bili oko nekog čamca, na pesku je bilo nekoliko peškira i svi su sedeli pokušavajući da drže zadnjicu na suvom, ali bilo je toliko vlažno da su mi na kraju farmerke bile pomalo i mokre.
„Eno je, videla sam jednu! Zamislila sam želju.”
„Videla sam još jednu!”
,,I ja, i ja sam je video!”

„Ali ja ne mogu da vidim nijednu!” To jest, ja mislim da me svi zezaju. Kao da ih vide stalno, i samo oni.
„Izvinite, izvinite... Moram nešto da pitam. Ako dvoje ugledaju istu zvezdu, da li onda želja važi napola?” A svi me mrko pogledaju. Ali svakako sam ih naterala da posumnjaju. Vidim da Đakomo bulji u Lorenca, Lorenco pogleda u Izacrnu, koja onda pogleda u Stefaniju, koja gledajući u druge iz ekipe ovog puta sleže ramenima.
„Ne znam...”, priznaje da je poražena. A to je i za mene pobeda. Onda pokušam da se izvučem.
„Ma ne, jednom sam pročitala u Fokus Junioru da je zvezda padalica ipak samo odsjaj nečega što je nastalo svetlosnim godinama ranije i da važi u potpunosti za sve koji su je videli...”
Lorenco uzdahne. „Dobro je...” Ko zna koju želju je zamislio!
Onda Korado iz svoje crne, kožne futrole izvlači gitaru, poslednji modni krik, kaže on. Korado Tramontjeri je tip koji se savršeno oblači. Mislim, barem on to misli. U stvari se samo hvali onim što je kupio i nabraja čitav niz prodavnica za koje ja, da budem iskrena, nisam nikad ni čula. Nosi te neke kretenske košulje na pruge, koje imaju još i ludilo kragnu svetloplave boje, sa ludilo duplim dugmadima, a čak su i manžetne iste boje. Korado Tramontjeri je iz Verone, kažu da je i on, kao, strašno bogat, ali meni izgleda samo kao jadnik. Svašta mu se izdešavalo na ovom raspustu. Samo jedna stvar, njegovom tati su digli auto istog onog dana kada su njemu digli bajs; stajao je u redu za sladoled, tamo pre Vile Borgeze gde ima onaj sladoled koji i nije nešto. I tako su se otac i sin sreli u Vili Borgeze i ispričali jedan drugom šta im se desilo! Zagrlili su se i sve im je bilo čak i zabavno! Tačnije, nijednom od njih nije baš bilo naročito krivo zbog krade. E sad ti meni reci da to nije uvreda za siromašne.
„Ovu gitaru je svirao Aleks Briti na svom prvom koncertu.” Onda malo razmisli i shvati da u to niko nije poverovao. „Mislim, isti je model...”
„Aaa...”
I počinje da svira neki akord. Onda gleda u mesec kao da traži inspiraciju. Ostane tako zatvorenih očiju, u tišini ispred vatre koju smo zapalili. Ja mislim da ne može da se seti reči. Nijedne pesme. Ipak na kraju sleže ramenima i kreće.
„O more crno, more crno, more crrrr... ti bilo si svetio i providno kao ja...
Znala sam, znala sam. Istu tu pesmu je pevao i prošle godine. I pretprošle! Bolje da sa svim tim parama koje ima, umesto da kupi novi bajs, uzme neki čas gitare!
Približavam se Loreu i na uvo mu govorim: „Ja mislim da zna samo ovu...” Lore počinje da se smeje.
„Dođi.” Uzima me za ruku i vuče me i skoro da upadamo u vatru i opržimo se i onda skačemo na noge i smejemo se i trčimo ka mraku noći, bez daha od trčanja, i on me povlači za sobom i upadamo u hladan pesak. Batrgam se iza njega. „Hej, ne mogu više!” I iznenada se zaustavlja ispred čamca s velikim jedrima koji je prislonjen tu, uz obalu, s pramcem okrenutim ka moru. Izgleda kao da je već spreman da poskoči kako bi se otisnuo u pomrčinu ka ko zna kom horizontu. Ali nije tako.
Lorenco se naslanja na trup čamca. Ja se približavam. Jedva dišem. „Konačno... nisam mogao više da izdržim.”
I odjednom, privlači me k sebi. Poljubi me jednom, i to me tako obuzima, skoro me baca u zanos, uvlači me, usisava me... Pa, ne znam kako to da objasnim... Još uvek nisam toliko iskusna. Kako god, obuzima me celu, oduzima mi dah i snagu i svaku misao. I kunem vam se da u glavi počinje da mi se vrti, i tada otvaram oči i vidim zvezde. I na trenutak vidim svetlost kako prolazi gore, i hoću da kažem evo je, to je moja zvezda padalica, i htela bih da izgovorim hiljadu svojih želja, ali na kraju ostaje samo jedna - to je on. To je ovaj trenutak, i ne osećam potrebu da bilo šta tražim. Već je uslišeno. Srećna sam. Srećna. Srećna sam! I htela bih da viknem da me ceo svet čuje. Međutim, ostajem tiha i nastavljam da se ljubim s njim. I u tom poljupcu se gubim. Lore... Lore... I,

da li je to ljubav? Oboje mirišemo na so, na more i na ljubav! Vidi, možda je to baš to. A naše usne su tako meke, kao ono kad si u vodi i kad se boriš u nekom čamcu i oklizneš se i gubiš ravnotežu i smeješ se i padaš u vodu. I onda, malo se napiješ vode, malo se smeješ, i onda nastavljaš borbu. Ali ovo naše nije borba. Ne! To su mekani poljupci, prvo spori, onda iznenada brzi, mešaju se s noćnim vetrom, s bukom talasa, s ukusom mora. Tada dugo udahnem. I jedva prošapćem. „Konačno...”
Lore otvori jedno oko i on takode jedva da izgovori: „Konačno šta?”
„Konačno si me opet poljubio...”
„Eh...”, smeje se u tom polumraku, „nisam znao da ti se svidelo.”
Ovaj put se nasmejem i ne znam šta više da kažem. Naravno da mi se svidelo! Svidelo mi se mnogo. Možda je u nekim slučajevima bolje da ćutiš, da ne bi ispao banalan, tako da nastavljam da ga ljubim, smireno. Znate ono kad je neko skroz opušten, a? Sviđa mi se jako zato što osećam kako me nežno miluje po obrazu, onda mi se uvlači u kosu, a ja naslanjam glavu na njegovu ruku... Znaš ono što nekad gledaš u filmovima i mnogo ti se sviđa? Čuje se čak i neka muzika u daljini, ali ne Koradova, on i dalje svira isto, neka jaka muzika iz diskoteke. Ne mogu da verujem. Baš za nas su odabrali jednu Liginu pesmu. Želim da volim. Mnogo mi se to sviđa i ja se još više prepuštam. „Želim da te nađem ovde svaki put kad mi trebaš. Želim sve tako, volim, želim da mogu da ne odrastem. Želim da te odvedem na neko mesto koje ti sigurno ne poznaješ.” Ove reči mi zvuče savršeno... Onda zatvaram oči i pevam u sebi, ljubim ga, mirna, bezbrižna, sigurna, kad odjednom... osećam nešto. Neki čudan pokret. O bože, šta je to? Ne, možda sam pogrešila. Ma kakvi pogrešila! To je moj kaiš. Moj kaiš? Da. Otkopčava ga. I šta sad da radim? Ali na sreću, on sve rešava. Smeška mi se i kaže: „Mogu li?”
I šta da mu kažem u tom trenutku? Naravno, samo izvoli... naravno, samo izvoli? Ma ne! Ili: da, iskoristi priliku... iskoristi priliku? Ne, ne mogu to da mu kažem! Ali ne mogu ni izvini, bolje ne... Ne znam ni 0 čemu se radi! Mislim, pomalo da... Ali ne znam baš šta bi se stvarno desilo. Na kraju mu jedva kažem da, samo klimajući glavom. A Loreu ne treba ponavljati dva puta. Odmah postaje brz i pokazuje takvu želju i počinje ubrzano da diše da me skoro plaši. Ma, sav je zadihan, trese se, bori se s mojim kaišem. I na kraju ga pobeđuje i uvlači ruku u moje farmerke. Ali tu iznenada staje, osećam... i na sreću, njegova ruka je topla i spušta se niz ivicu gaćica. Onda me Lore poljubi onako dugo, kao da hoće da me umiri, i tada, bez puno razmišljanja, uvlači celu ruku.
Stajem s pričom. Popijem malo čaja. Polako pijem i gledam ih.
,,I dalje?” Klod je mnogo nervozna. Čak i Alis na čudan način očekuje nastavak. „Da, da, i dalje?”
Klod me prodrma, hvatajući me rukom za rame, tako da skoro prospem čaj. „Ma hajde! Nastavi! Nastavi!” Opet grabi sve preostale komadiće čokolade s tacne, male mrve koje skuplja svojim debelim prstima i potom ih gnjavi po ustima. Smejem se.
,,I dalje... pipnuo me je dole.”
„Dole... dole?” Klod govori otvorenih usta, iznenađena, zaprepašćena, ne veruje šta čuje.
„Dole... dole. Pa da. Dole! Gde ako ne...” Pazi ovu, nekad je stvarno smešna.
Alis je sada uspostavila samokontrolu, pijucka svoj frape veoma mirno, kao da ništa nije čula, kao da svako jutro sluša takve stvari. Spušta čašu na sto na veoma prefinjen način. Onda me gleda u oči.
,,I jel' ti se svidelo?”
Klod ponavlja za njom. „Hej, da, da... jel' ti se svidelo?”
„Pa, mislim, ne znam... Bilo mi je malo...”
„Malo...?”
„Malo...?”
„Loše?”

„Ne, ma jok! Bilo je baš slatko.”
„Znači, bilo ti je dobro!” Alis i njena praktičnost. Ako nije loše, onda je dobro!
„Ne... malo me je...” ”Malo te je...”
„Golicalo.”
„Golicalo?”
„Da, golicalo me je, mislim, bilo mi je smešno. Naravno da nisam krenula da se smejem Loreu u facu, tad dok me je pipao! Ali, u sebi, ma htela sam da puknem od smeha. Kunem vam se, nemate pojma kako mi je bilo...”
Alis odmahuje glavom. „Čekaj malo, ali — gde te je pipao?”
„Pa već sam ti rekla...”
„Da, znam, ali po površini?”
,,A?” Gledam je zainteresovano. „Sad ću ti objasniti. Izvinite?” Alis zove kelnericu. „Ovaj, možete li da mi donesete papir i olovku?”
„Da...”, kelnerica frkće. Kao da to nije njen posao. I naravno da nije. Ali ipak je plaćena. I da bude ljubazna, zar ne? Dok čekamo, Alis ispija poslednji gutljaj frapea. Onda se smeje, sva sigurna u sebe.
Sad ću vam pokazati. Vrlo je jasno, vidi se da je i Loreu bio prvi put.
„To ga nisam pitala!”
Alis povlači rukave. „Polako, polako, sad ću vam objasniti...”
Baš u tom trenutku do stola stižu papir i olovka. „Evo... Posle mi vratite olovku.”
Kelnerica se udaljava, odmahujući glavom. Ma daj, ne verujem! Mislim, obična „bik” olovka!
Okej, Alis počinje svoje objašnjenje.
„Dakle, vi znate da je Laura, moja starija sestra, lekar, zar ne? Završila je medicinu.”
„Pa... onda?”
„Pa onda mi je objasnila sve! Kako da uživaš, a ne da te golica, na primer...” I crta na papiru nešto čudno, neku ovalnu liniju. A ja, kad shvatim šta predstavlja, ostajem bez reči.
„Alis, pa zar ti stvarno hoćeš da nam držiš čas o seksu ovde?”
„Naravno, zašto da ne? Kao da je mesto bitno...”
„Okej, kako hoćeš.”
„Hajde, crtaj.” Ali onda mi na pamet padne nešto drugo. „Zar tvoja sestra nije ortoped?”
„Jeste, ali kakve to ima veze?”
„Kako kakve ima veze, sigurno ti je objasnila šta treba da radiš kada slomiš ruku ili nogu. Ali tamo dole još uvek ništa nisam slomila!”
„Koji si ti kreten!”
„Zdravo, devojke, šta radite?” Rozana Čelibazi. Najsnob žena, ma šta snob, kraljica snobova cele Farnezine. Staje tu ispred nas i gleda nas radoznalo i zajedljivo kao i uvek. Nemam reči, ista je njena ćerka. Mikela Čelibazi. Identične su. Ćerka hoće uvek da zna sve o svima, uvek je obaveštena, brlja po dnevnicima da bi saznala šta nam se dešava. Na sreću, ja sve informacije, misli, ideje, odluke i, pre svega, podatke o momcima, sve što mi se događa, držim u telefonu. U mojoj fantastičnoj „nokiji 6500”. Smrtno sam vezana za nju. Zovem je Noki--Toki. Ali to je druga priča, pomalo tužna ili možda lepa, ne znam, znam samo da danas stvarno ne mogu o tome da pričam. Između ostalog i zato što sad imamo problem zvani Celibazi!

„O, dobar dan, gospodo, ništa... došle smo na frape...” Alis brzo presavija papir i sklanja ga u svoj „komiks” notes. „Pričamo.”
„Aliče, nisi zaboravila za sutra uveče, je li?”
„Ne, nikako, gospodo.”
,,U devet. Sad baš idem da vam naručim sve...”, gospoda Celibazi vraća svoj elegantni novčanik u torbu. „Mikela će se baš radovati, zar ne? I ona mi je pričala o ovom mestu, kaže da imaju najbolju tortu s kremom i čokoladu u Rimu. Znaš li da li voli još nešto? Baš hoću da je obradujem...”
Alis se smeška i malo saginje glavu. „Ne, ne, to je sve super, ništa drugo mi ne pada na pamet.”
„Okej, onda se vidimo sutra.” Gospoda Čelibazi odlazi uz buku svih tih lanaca i narukvica i privezaka i svih vrsta zlata koje landara sa svih strana. Kad bi joj sve to neko skinuo, nakon prvobitnog straha od svega, mogao bi sigurno da provede dve nedelje na Maldivima. Klod čeka da se ova udalji.
„A, pa nisi nam ništa rekla.” Alis se malo zbunila.
„Za šta?”
„Aha, sad se još praviš da ne razumeš.”
„Znači... sutra uveče je žurka kod Mikele?” ”Samo nisam htela da vas uvredim.”
Klod podiže ramena. „Kako da ne, ono, ni ja ne bih išla... bilo bi vam dosadno.” Alis klima glavom potvrđujući.
Onda je Klod malo bolje pogleda. ,A koga je zvala, jel' znaš?”
„Otkud znam.” I Alis sleže ramenima. „Ne znam. Nekoga iz odeljenja...”
„Šta, idu i Marked, i Polini, i Faraoni, svi oni?” Klod se već iznervirala. Njih zovu Miševi. Zar ne mislite da bi ime Miševi mogla da ima jedino grupa manje-više maloumnih ljudi? Mada, oni su u drugom odeljenju, u trećem D. Ali uvek prave gluposti i pravi su idioti. O bože, ipak sam se ponekad i smejala zbog njih. Bili su na žurki kod Becijeve, Arijane, one što misli da je bitnija i od Čelibazijeve, i jedan od njih, još uvele nismo saznali koji, napravio je žešće „sranje”. Ali ne kažem
„sranje” samo tako. Pravo sranje, mislim govno, ubacio ga je u veš-mašinu s belim vešom. Košulje, majičice, garderoba čitave porodice, i posle je mašinu pustio na najveću brzinu. Da li možete da zamislite kakva gadost je izašla odatle? Miševi su imali još mnogo zanimljivih fora, ali sada ne mogu da ih se setim. Sve mi ih je ispričao Mat. Mat, pravo ime Mateo, prilično je buckast, ali ima lepu facu, dugu svetlosmedu kosu, malo tamniju od moje, i jako je simpatičan, još se i oblači skroz kul, uvek ima strava majice i pantalone, barem je takav bio kada smo raskinuli prošlog jula. Nisam ga videla od tada. On mi je i rekao za nadimak Miševi. Pitala sam ga otkud im takvo ime, ali nije hteo da mi kaže više. „Jednog dana ću ti možda objasniti...” Bio je prilično neodređen, onako
„muljav”, kako kažemo moje drugarice i ja za onog koji nešto krije, iako ja imam nekakvu ideju o tom nadimku, mada se plašim da je baš neki žešći trip. Mada, tim Miševima je dosadno ako ne govore gluposti.
Bilo kako bilo, ovo sa žurkom kod Čelibazijeve nikako ne mogu da svarim. Alis odmah traži račun od kelnerice.
„Ja plaćam...” Skoro mi ga otima iz ruku kad se kelnerica pojavi. Ja mislim da se oseća krivom.
Mada je i istina da ona uvek plaća račune!
Klod je pojela poslednje parčence čokolade s mog tanjira i na kraju smo izašle. Malo smo se vukle ulicom, znaš ono kada drugarice osećaju da nisu nešto među sobom rešile. Na kraju, kad bolje razmislim, Klod ima pravo, Alis je to trebalo da nam kaže.
„Ćao, ćao... Vidimo se...”

Da, odmah primećujem da nešto nije kako treba, ne mogu ni da joj kažem svoje 'ćauuu', kao što uvek uradim. I tako odlazim. Alis ulazi u svoj autić, Klod je pozdravlja i ulazi u svoj. Ja se pravim da je sve u redu i krenem na svoju stranu, ali čim skrenem iza ugla, zvrcnem Klod. Ne! Dođavola, ne sad! Nemam više kredita. Nadam se da će me ona pozvati. Za sekundu mi stiže poruka. „Šta je?”
Htela bih da joj odgovorim, ali nemam kredita. Ajoj. Uvek u najgorim situacijama. O bože, pa i nije baš toliko komplikovano. Nadam se da će Klod shvatiti. Za sekundu mi opet zvoni telefon. Ona je. Javljam se.
„Garantovano nemaš kredita.”
„Bravo! I?”
„Šta i?”
„Majku mu, baš je glupo ovo s Alis, a?”
„Katastrofa.” Nekoliko trenutaka ćuti, ko zna o čemu razmišlja. Ionako troši svoj kredit.
Konačno, kao da je nešto povezala. „Možda ne treba više da se viđamo s njom, a?”
„Pa, ne znam baš, možda je previše...”
Opet ćuti. „Da, u pravu si. Ali šta sad, ti to hoćeš da te odbacim?”
„Ne, ne, prošetaću se, hoću malo da iskuliram, ovo me je baš iznerviralo.”
„Znaš šta, moramo da joj objasnimo da je trebalo da odbije poziv iz solidarnosti.”
„Da...”
Ali osećam da ni jedna ni druga nismo baš sigurne u to, tako da odlučim da prekinem.
„Važi, čujemo se. Naći ćemo se kasnije na MSN-u, okej? I tako...”
Iako na kraju ne znam šta znači to ,,i tako”, ali već neko vreme ga mnogo koristim. Mislim, meni je lepo, daje ti slobodu... Ostavlja nekako prostora za maštanje... To je kao da kažeš: ,,I tako, nešto može da se desi... I tako, to je samo obična žurka, ili, i tako, život ionako ide dalje”. Barem ja to na taj način koristim i shvatam.
„Sigurno nećeš da te odbacim, je li?”
„Ne, ne, kažem ti, hoću da se prošetam. Hvala ti, kasnije ću uzeti neki prevoz.”
„Okej. Onda, čujemo se kasnije.” ”Važi, čujemo se.”
Klod je nekad skoro kao uplašena. To jest, plaši se da prekine vezu, uvek misli na neke strašne stvari, kao da će kad spusti slušalicu nestati zauvek. Možda zato što njeni stalno rade i kod njene kuće nema nikoga. Šta da kažem. Nije da je moja situacija drugačija, a opet nemam kao ona tu stalnu potrebu da se čujem s nekim.
Alis izgleda kao da pati manje od svih. Ipak, njeni su razvedeni i ona ima sestru koja nikad nije tu. Ma! To su misterije života. Štaviše, misterije sveta. Pre svega činjenica da nju uvek zovu na žurke, iako smo mi mnogo češće pričali s Celibazijevom. E, ovaj put neću preći preko toga. I odjednom mi pada na pamet ideja. Smejem se. Našla sam način da se i ja pojavim na toj žurki!
„Dobar dan, izvolite?”
„Htela sam da iznenadim najbolju drugaricu, Mikelu Celibazi, kasnije bi trebalo da dođu po tortu za njen rođendan.” ,,A da, tako je.”
„Ovako, sad ću vam objasniti, ja i moje drugarice smo mislile da...” I ne znam kako, ali uspevam da ga ubedim, i on me pušta u kuhinju, i u trenutku kada odluta... to je trenutak koji mi je dovoljan da dovršim svoj opaki plan.
„Hvala, gotovo je! Jako ste ljubazni. Vi pravite sve ove kolače, zar ne:
„Paaa, da.”

„Znate, vi ste najbolji poslastičar koga sam ikad upoznala!” A tip, sa svojom lepom kapicom na glavi, mada nije visok i debeo kao oni koje obično viđaš na TV-u, već s najprostijom kapicom, kao onom koju nose lekari u ER-u, samo što je skroz bela, smeje mi se sav srećan. Posle hvali svoju pomoćnicu, ona je tu blizu, s istom takvom kapicom, i prebacuje na nju polovinu tih zasluga.
„Stvarno, odlični ste...” Tako ih ostavljam, ponosne na svoj posao. I smejem se. Uostalom, ono što sam htela da uradim uradila sam.
Izlazim iz „Čokolatija” i osećam se malo bolje. Zvoni mi mobilni. Klod je.
„E, šta je?”
„Šta ti misliš, jesmo li jedine osobe iz razreda koje nije pozvala?”
„Otkud ja znam... Ma baš te briga. Na kraju ćemo na ovaj ili na onaj način i mi otići na tu žurku.”
”Kako misliš? Da se uvalimo?”
„Ne baš... bićemo neka vrsta iznenađenja. Objasniću ti posle.”
„Karo, najjača si!”
„Sad izvini, moram da prekinem.”
„Kao da ti trošiš kredit. Ja sam tebe zvala!”
„Znam, znam, ali moram nešto da završim!”
Kakav je Klod davež ponekad. Ma ne pušta te. Ja ponekad imam potrebu da budem sama. A danas još osećam i neki nalet kreativnosti! Idem preko mosta i osećam se poput jedne od onih strankinja koje srećem po Rimu. Idu samo pravo svojim putem i ponekad i nemaju mapu grada u rukama! Puštaju da ih vodi ono što vide.
Prvo što hoću da uradim, kada budem mogla, to je da putujem. Mnogo mi se sviđa ta ideja i tako hodam s osmehom, malo kao strankinja, malo ne, preko mosta Kavur, i u jednom trenutku pogledam dole. Kako je lepo. Ispod nas je taj veliki Tibar koji teče i koji se svega nagledao u životu. Od starih Rimljana do šezdesetih godina kada su se u njemu još kupali. Dešavalo mi se više puta da ujutru, kad ostanem kod kuće jer sam bolesna, gledam one crno-bele filmove u kojima je neki skroz mišićav glumac, zgodan, s lepom facom, koji se zove, mislim, Mauricio, i čijeg prezimena se baš dobro ne sećam. E, on i njegovi drugari su skakali u Tibar, i bilo je malo automobila i svi su bili simpatični i gostoprimljivi i sve žurke su bile otvorene za sve.
„Izvini...” Ispred mene staje neki istripovan lik na motoru, s lepom, velikom kacigom, u stvari, ogromnom, sa žutom maramom ispod koja mu drži kosu, polurasta. O bože, šta li hoće? Već znam. Sad će me pitati da me poveze.
„Hej, lutko, znaš li gde je Tacitova ulica?”
Znači, prvo, to kako me zoveš - jel' se mi znamo? Drugo, jesam li ja tvoj navigator?
„Naravno, znači ovako, treba da se vratiš, posle onog semafora samo pravo, kreneš ka Ulici Končilijacione i posle skreneš levo. To ti je tu.
„Okej, viđamo se...” Onda kreće, leže na gas, skoro probija auspuh. Mislim, haos.
I treće, nisi mi ni hvala rekao. Ali to sam već znala i nisam ni očekivala. Najgore je to što me nisi zaustavio da se upoznamo, već da me pitaš za ulicu! Jel' shvataš? Nastavim da hodam, prvo malo smorena, ali posle se iskuliram i lepo mi je. Ja, strankinja u svom gradu. Smešim se, onda počinjem glasno da se smejem i da trčim mostom. Hajde, hajde, brzo. Ako onaj opet naleti na mene... Ma otkud bih ja znala gde je Tacitova ulica!
„Dobar dan!” Ulazim u Feltrineli u Sordijevom prolazu na Trgu Kolona, to jest, u stvari, prvo sam skočila do „Zare”. Znate li šta je „Zara”? To je ona strava prodavnice tamo ispred koja prodaje samo špansku garderobu što je mnogo jeftinija od naše. A i materijali su super, majke mi. Samo što ništa tamo nisam kupila. Videla sam neku jaknu, ludilo. Ali u ovom periodu sam baš bez para,

moram da izmislim nešto kod mame ili kod mog brata. Rasti Džejms bi mi odmah kupio tu jaknu, ali trenutno stoji još gore od mene. Baka. Baka bi mogla da bude moja dobitna kombinacija. Baka Luči. Zove se Lučila, moja baka, i ja sam joj prva unuka, u smislu - njena omiljena unuka, tako ona kaže, ali to je tek druga priča, skroz romantična. Sigurno ću vam je detaljno ispričati, ali drugi put, sada me mnogo više interesuje nauka.
Ona Alisina priča mi i nije baš jasna i ne uklapa mi se — to da sam osećala golicanje samo zato što nisam imala pojma kako! Hoću da znam, da se uverim, da shvatim. I ne znam da li smo se Lore i ja smuvali, mislim, da li smo u vezi, da, mislim, co što smo... Znam da mi se to ljubljenje mnogo svidelo, i kaiš, i pantalone, da, mislim, i sve drugo... Čuvam flašicu s peskom i školjku da ne bih zaboravila taj naš sastanak. Ali neću više da ga viđam nepripremljena.
„Izvinite, gde je odeljenje s naučnim knjigama?”

„Evo baš ovde...”
„Aha.” Gledam oko sebe. Ima od svega pomalo. Gospodin s karticom na kojoj piše „Sandro” i
„Feltrineli” ispod gleda me zbunjeno.
„Šta ti treba?” Hmm... Stvarno ne znam šta da mu odgovorim, šta da mu kažem?! Upomoć. Ne mogu baš da mu kažem da hoću knjigu koja će mi objasniti sve o onom kada me Lore dira — o tome kako da tada ne osećam golicanje! Mogu da zamislim njegovu facu. Pokušavam da budem što je moguće ozbiljnija.
„Neku knjigu o seksualnom obrazovanju.”
Prodavac mi s velikim profesionalizmom pokazuje odeljenje.
„Vidi, sve što imamo naći ćeš ovde dole.”
Duboko udahnem i krenem ka tom odeljenju. Opa, pa ovde ima brdo stvari. Na kraju krajeva, mislila sam da nema baš toliko toga što treba da naučim!
Seksualno obrazovanje (10—13 godina), Seksualno obrazovanje kao prevencija. Novi modeli za porodicu, školu, usluge, Seksologija dvadeset i prvog veka i obrazovanje u ljubavi.
Onda ovo... Zečja jazbina. Saveti i predlozi za seksualno obrazovanje adolescenata. S ilustracijama. Zečja jazbina! Znači po ovoj knjizi... trebalo bi da sam ja neka zečica? Ono kao one novine koje sam jednom videla kod Ar Džeja, da, Plejbojeva zečica! Upomoć!
Krećem da prelistavam jednu. Na prvim stranama je brdo tehničkih objašnjenja i termina. Ejakulacija prekoks. Frigidnost. Orgazam. Peting. Ge tačka. Ka i Ce tačka. El tačka. Vaginizam. I crteži koji su impresivni u odnosu na ono što nam je crtala Alis. Otvaram knjigu po sredini.
„Adolescencija sa svojim fizičkim promenama (pubertet) zahteva i određena znanja zahvaljujući kojima možemo bolje da shvatimo šta se našem telu dešava i koje su najvažnije pojave u našem 'odrastanju' i našoj različitoj seksualnosti, u zavisnosti da li smo dečak ili devojčica.” Dobro, to sam već znala... Nastavljam da listam. „Shvatite sve kao igru, ipak. Sve je pitanje vežbe, a posle ćete osećati isto tako intenzivno zadovoljstvo uz maksimalnu sigurnost...” Kada shvatim značenje, skoro da pocrvenim. Naglo zatvaram knjigu i odmah gledam oko sebe nadajući se da nema nikoga koga poznajem. Fali mi samo da sretnem nekog rođaka ili, još gore, nekog nastavnika. Da, kao na primer profesorku Boji, ta bi sve izbrbljala mojoj mami. Dobro, nije baš kao one novine što su ih Miševi izvukli na onoj žurki.
Sećam se tog dana kad je bilo Matovo krizmanje, popodne nas je sve pozvao u goste. Otišli smo kod njega. I u suštini je sve bilo okej. Predivno sunce koje ulazi kroz prozore i švedski sto koji su pripremili, jedan od onih baš dobrih, gde ima i pravih tramecina, koji nisu suvi, nego su od finog mekanog hleba, mislim, oni baš ukusni, a ima ih i više vrsta. Samo treba da pomeriš onaj s vrha ako ti se ne sviđa i da malo probrljaš ispod dok ne nađeš onaj pravi. Pravi... na kraju i nema pravog! Mislim, nađeš neki koji se tebi sviđa, ne znam, ja sam na primer tražila onaj s kavijarom... Koji se, posle mi je Klod objasnila, a ona zna sve o tome, u stvari pravi od riblje ikre! Ili, htela bih i onaj s jajima i šunkom, njega obožavam, samo što ga nikad ne jedem, zbog hipotetičke mogućnosti da se

poljubim s nekim, što se do sada još uvek nije dogodilo. Zamisli da ti neki tip konačno priđe, zine, sve, a ti... dovoljan je jedan dah s jajima i salamom da mu se odmah smuči! Što znači da se to nikako ne preporučuje... Dobro, u svakom slučaju, klopa je bila haos, bile su i crvene mini-pice, one što imaju kod Kutinija u Ulici Streza, sveže, s baš mnogo paradajza, retko nailazim na takve. Obično su suve, ili s malo paradajza, ne znam zašto, ne verujem da ove koštaju više. Ma...
Klod je bila kod stola, praktično rečeno, prosula se po tom stolu, srećna kao Uskrs. I ovo, srećna kao Uskrs, to moja baka Luči uvek govori. Samo što ja baš ne razumem šta to znači. Tačnije, zašto bilo ko za Uskrs mora po svaku cenu da bude srećan? Sećam se da je, na primer, Ale, moja sestra, bila raskinula s dečkom baš za Uskrs. Za nju su ti dani bili dramatični! Kupila je jaje koje je imalo i igračkicu unutra i ceo dan je provela sedeći za stolom, gledala u jaje i, jedno je sigurno, nije uopšte bila srećna, naprotiv! I onda, šta se kaže u tom slučaju? Bila je tužna kao Božić? Iako je Uskrs. Dobro, nećemo o tome, pošto je Ale na kraju razbila to jaje i nije stigla ni da pojede svu čokoladu, a već se smuvala s drugim, ali i to je sasvim druga priča.
Međutim, na toj žurki, Klod je bila najneverovatnija. Hoću da kažem, dok se kljukala tramecinima i mini-picama, uspevala je u isto vreme da ih stavi nekoliko i u tanjir, kao da je postojala opasnost da će nestati! Mislim, trebalo je da je vidite, izgledala je kao „gladobotnica”, gladna hobotnica. Ne znam da li postoji takva životinja, ali znam samo da je Klod mlatila rukama kao da ih ima hiljadu. Jednom je gurala hranu u usta, drugom je uzimala tramecino i stavljala ga u tanjir, nekom trećom je uzimala mini-picu i stavljala je usta, a sledećom rukom je stavljala jednu picu na tanjir, jednom rečju, prava ratna mašina ili, bolje, mašina gladi!
Ja sam, međutim, bila malo na dijeti i tako sam se šetkala po dnevnoj sobi, znaš ono kad nemaš ništa da radiš i malo se dosađuješ i onda gledaš fotografije i pokušavaš da shvatiš ponešto o toj porodici, fotografija roditelja s venčanja, onda babe i dede kada su se oni venčali, a potom fotografije onih koji su se tek rodili, prve Matove fotke kad je bio mali, koje su iste kao moje, mislim, kada smo mali, svi nekako isto izgledamo, iskolačimo oči pred foto-aparatom i nemamo pojma šta tada treba da se desi.
Posle, u jednom trenutku gledam oko sebe i primetim da je, ne znam kako, većina dečaka koji su bili u dnevnoj sobi nestala. Tada prilazim Silviju Bertoliniju. O, on je baš sladak lik. Dobro, sladak je možda preterana reč. Ipak, ponekad baš zna da te nasmeje. Problem je što on to ne radi namerno! Nosi debele naočari i protezu na zubima, a njegova majka, jedna debela gospoda, izvesna Marija Luiza, uvek mu je za vratom. Čim ga vidi da izlazi iz škole, namešta mu šal, pa kapu, povlači mu kaput, sve u svemu, pravi od njega pacijenta, a on se sapliće, pada, udara se, mislim, dešava mu se svašta. Po meni, to je njena krivica! U svakom slučaju, mi ga zovemo Silvijeto.
„Šta se desilo s ostalima?”
On se naglo okrene. Drži neki čudni sendvič u rukama i pokušava da skloni sav majonez zato što mu se ne sviđa. Razmazuje ga po salveti koja stoji na stolu. I kada ga pozovem, tako naglo skoči da mu sendvič izleti iz ruku, prevrne se i zvekne tačno na salvetu, ubrlja se svim onim majonezom i tako poništi sav trud koji je uložio do tada.
,,E! Šta je?”
„Rekoh, gde su ostali? Ne vidim više nikog od dečaka!”
„Tamo!” Pokazuje mi iznervirano na hodnik u polumraku.
„Okej, hvala.” Silvijeto opet uzima onaj sendvič i opet pažljivo počinje „skini majonez” akciju, kao da ga ništa drugo ne zanima, [a odlazim u hodnik: vidim neke stare grafike na zidu, a na jednom radijatoru stoji mali stalak i na njemu drvena posudica. Prepoznajem je, to je ono što smo pravili na poslednjem času iz tehničkog. U njoj je nekoliko suvih cvetova, pošto je posudica od kuvanog drveta, ali toliko |e bez veze da se, ako se u nju sipa voda, rizikuje da će se natopiti ceo parket i da će se dole sigurno razviti neki cvet!

Mat nije uspeo da je baš lepo napravi, svuda mu je popucala! Moja je bolje ispala, baš sam se potrudila, ali kad sam došla kući, nestala je. Moram to da ispitam. Rekla bih da ju je moja sestra poklonila jednom od svojih momaka, slagala je sigurno kako ju je ona napravila. Ako je tako, debelo je rizikovala, s obzirom na to da je ispod flomasterom napisano Karolina III B. Ali ako se to i dogodi, ona uvek zna kako da se izvuče.
Aha, evo nekog svetla. Na poslednjim vratima u hodniku vrata su odškrinuta. I čuje se neka čudna tišina. Približim se na prstima i naslonim se na vrata. Možda nema nikoga. Ne, ne. Provirujem, svi su tamo, neki sede na krevetu, neki na zemlji. Ali zašto li su tako tihi?
„Oooo.” Odjednom čujem uzvik zaprepašćenja i još neki komentar koji, međutim, dobro ne razumem. Otvaram vrata i svi se naglo okreću, iznenađeni, zapanjeni, bez reči, skoro uplašeni.
„Ma šta vi to radite?”
Mat je najbrži od svih. „Ne, ne, ništa...”, i pokušava da zatvori nešto što stoji na krevetu između njih. Ali neko od njih mu ne da, tako da i ja vidim. Crteži, fotografije, i ja, iako to ne želim, zinem u čudu.
„Neee. Ne mogu da verujem.”
Gole žene i muškarci i još neke žene koje u rukama drže njihovo „ono”, i onda još neke koje još svašta rade.
Mat opet pokušava da zatvori novine, ali mu Pjerluka Bjondi, koji je oduvek prava majmunska svinja, svega željan, i koga ja i sve moje drugarice dobro poznajemo, zadržava ruku.
„Ma ne, pusti da vidi, možda će nam dati svoje tumačenje...”, a onda blene u mene s tom zlom facom, kao iz onih crtaća, s jednom obrvom koja se lagano uzdiže i s balom koja mu se pravi u uglu usta. Još se i smeje, stoka. ,,I, Karolina... kako ti se čini, a? Šta misliš?”
Ja mu se iskreveljim i zlobno se smejem, još gore od njega.
„Ti misliš na to... To je staro. Treba da vidite poslednji broj, tamo ima baš dobre jebačine!” I baš u tom momentu neka ruka se spušta na moje rame.
„Deco, šta vi to radite ovde?” To je Matova mama.
Ovaj put novine nestaju za trenutak, negde ispod jastuka, a Pjerluka Bjondi seda na njih, skoro da se baca.
„A ti, Karolina, šta si rekla?”
„Ne, ja sam rekla, zar ne treba da idemo odavde...”
„Baš tako, u pravu si.”
„Jeste, mama, samo smo se dogovarali o sledećoj utakmici u nedelju, treba da igramo na školskom igralištu.”
„Da, Mateo, znam, ali nije baš lepo, znaš... Ostali su svi u dnevnoj sobi, hajde, idite tamo da pričate...”
I tako, polako, jedan za drugim, Pjerluka, Mateo i ostali napaljenici izlaze iz sobe, i ona, kada su svi konačno izašli, zatvara vrata.
„Hajde, idite tamo, doneću vam kolače.”
„Važi, mama.” A ona se nasmeje. Mateo je ponovo jedan od najdivnijih sinova na svetu. Barem njegova mama u to može da poveruje.
Kada se vratimo u dnevnu sobu, vidim Bertolinija koji je konačno uspeo da skine majonez sa sendviča. Gleda ga, sav ponosan na svoj rad, sprema se da ga pojede, ali ga Pjerluka opali po leđima.
„Bravo, Silvije.” A sendvič mu opet ispadne, ovaj put na zemlju, namazanom stranom nadole.

Sad, ne znam šta je u pitanju, ali zašto svaki put kada nešto treba da ostane čisto ono padne na zemlju, licem nadole, i isprlja se maksimalno? Baš je to čudno. To je donekle kao ona knjiga Marfijev zakon, ona zbog koje su se Rasti Džejms i njegovi drugari toliko smejali. Ona o smešnim zakonima, ako nešto treba da pode po zlu, sigurno će poći po zlu... I tako dalje. Cvrc. Njima je to baš smešno. Posle svega, prilazim Matu u dnevnoj sobi.
„Ej.”
„Ej.” Ne gleda me u oči, možda ga je malo sramota. „Šta je? Šta ćeš?” Konačno me pogleda. „Jesi li srećna što si došla tamo i što si nas otkrila?”
Ja odmahujem glavom: „O čemu ti pričaš, zahvali mi što sam zaklanjala vrata... Dobili ste na vremenu: da je ušla tvoja majka i da vas je našla kako buljite u te novine tako napaljeni... Zamisli šta bi pomislila, i to baš na dan tvog krizmanja!”
„Ma kakve to ima veze, kao da je to neki greh! Samo sam se zezao s drugarima...”
„Da, ali kad te je ona posle pitala šta ste radili, ti si slagao... Baš na dan tvog krizmanja...”
,,E, slušaj, jesi li završila sa smaranjem? Da, glupo mi je, osećam krivicu zbog svega, razmišljao sam o tome. Ali šta ti hoćeš? Zašto mi sve ovo pričaš, a? Šta hoćeš od mene?”
„One novine.”
„One?” Gleda me razrogačenih očiju, onda počinje da se smeje. „Zar ih nisi već čitala?”
„Ma daj...” Ne želim da vidi da me je sramota, ovaj put ja njega ne gledam.
„Okej, Karo, daću ti ih... nego, mogu li nešto da te pitam?”
„Šta?” Opet ga gledam u oči. „Šta će ti?”
„Neću da mi žene svaki put budemo za sve nepripremljene.”
„Aaaa”, i onda čudno zaklima glavom, kao da je zaista nešto shvatio.
Posle toga, ostatak dana je prošao u miru, osim ponekog glupog pogleda koji mi je uputio Bjondi pre kraja slavlja, aludirajući na ono što smo videli u sobi. Pred odlazak idem u Matovu sobu, on je tamo, čeka me. Stavio je novine u neku kesu i u brzini mi ih daje.
„Brzo, stavi ih u torbu.” I ja to odmah uradim, ali pre nego što krenem, odem, kao, do kupatila. Znate šta, neću da kad dođem kući nađem u toj kesi Mikijev zabavnik ili Dilana Doga ili, još gore, neki od onih manga stripova kojima je praktično oblepljena Matova soba. Zato idem u kupatilo, otvaram torbu i u toj kesi nalazim baš njih, te neumesne novine pune svega zabranjenog za maloletnike. Na brzinu sve vraćam, kao da bi neko mogao da me vidi i, dok izlazim, neko me zove. „Karolina, stigla ti je majka, čeka te dole.” I tako brzim korakom krećem ka vratima dnevne sobe i gotovo i da ne pozdravljam nikoga, srce mi lupa dvesta na sat. Izlazim na stepenice i sva sam srećna jer ću se sama voziti liftom. Međutim, iznenada nailazi Bjondi s ocem i ne stižem da izađem kad vidim da je već pritisnuo dugme na liftu. „Hoćeš s nama?”
„Naravno.” Tako se spuštam liftom s Bjondijem koji bulji u mene i smeje se. I onda, odjednom...
„Šta ćeš da radiš, Karolina? Hoćeš odmah na spavanje ili ćeš da gledaš TV kad dođeš kući?”
„Hm, ne znam, a što?” Usta su mi skroz suva.
„Zato što nikad ne znaš. Možda ćeš čak i da legneš i da čitaš nešto...”, smeje se, a ja mislim da ću umreti. Mat mu je rekao! Ovaj me gleda, onda mi čak gleda i torbu i bradom kao da na nju pokazuje. „Ne voliš da čitaš?” O bože, onesvestiću se, šta ako sada padnem, skljokam se tu, otvori mi se torba i otac vidi one novine? Šta će pomisliti? Na sreću, upravo mi on pritekne u pomoć.
„Hej, pusti je... Radiće ono što hoće! Ako je umorna, ići će da spava.”
Uzdahnem. Fuuuu... Zamisli kad me njegov otac spasava. „Hajde, izlazi, stigli smo”, gura ga iz lifta. „Pozdravi roditelje, Karolina.”
„Hoću, hvala...” Ne znam u stvari zašto mu zahvaljujem, ali taj j'Jupi Bjondi ne prestaje.
„Vidimo se sutra u školi, pa... pričaćeš mi.”

Ne pozdravim ga, ma ne uzimam ga uopšte u obzir. Idem do maminog auta, i ulećem kao raketa. Gleda me. Sigurno misli da sam bleda.
„Hej, šta ti je? Nije ti bilo lepo na slavlju?”
„Ma ne! Uplašila sam se da će mi neko odozgo prosuti lavor vode na glavu!”
Mama baš ne veruje u to što sam joj rekla. Izvija se, gleda kroz prednje staklo. Na svim terasama svetla su ugašena. Gleda me u oči i pokušava da otkrije nešto, da uhvati i najmanji nepravilan treptaj mojih kapaka. Ja gledam ispred sebe. Pravim se luda.
„Aaa...?” I dalje bulji u mene. Ne mogu više. Zamisli kad bi mi sad iz torbe ispao onaj porno časopis, ona bi dobila srčku. Onda se polako okrećem ka njoj, ljubopitljiva, sva naivna, nasmejana, ali ne previše. Pre svega, isfolirana.
„Šta je, mama? Što me tako gledaš?”
„Ništa...”
U ovakvim slučajevima, dobro je uvek krenuti u kontranapad. Tako ih izradiš, i ono što je mogao da bude njihov dobar osećaj ti pretvoriš u nešto čudno što su predosetili, ali pogrešno. Da, mama izgovara jedno ,,tja”, sleže ramenima, onda pali motor i pojuri ka kući. A ja, neprimetno, uzdahnem s olakšanjem.
Te noći sam van sebe. Prevrćem se u krevetu i ne uspevam da zaspim, svaka dva minuta proveravam u rancu ispod stolice gde su mi knjige i pre svega... čuveni porno časopis! Mislim o onom debilu Bjondiju koji sad zamišlja kako sam došla kući, zatvorila se u sobu i čitam ovo! Bjondi... ti si svakako najbolesniji od svih! Nisam čak imala ni hrabrosti da ga izvadim iz kese! Ubacila sam ga s kesom u ranac za školu. I tu je bio i naredni dan. Strava! U pravom smislu te reči. Otišla sam u školu autobusom, kao i uvek. Ne znam kako, činilo mi se da svi koji su bili u autobusu tog jutra znaju, da, i da mi svi na neki način zameraju. Znaš kad vidiš te face, sve su lukave, koje kao da ti govore: „Šta je, lutko... Kome li ćeš to da pokažeš? Hajde, daj malo i mi da vidimo... Znam šta imaš tu ispod, i ne sumnjaj!” A onda, oni drugi, još odvratniji, još veći ljigavci... Oni kao da gledaju baš u tebe, samo u tebe, i još ti i govore: „Svidelo ti se, a? Sada si shvatila šta to svi mi radimo...”
Imala sam osećaj krivice, toliki da sam sišla na stanici pre svoje i krenula da trčim kao luda da bih stigla u školu pre nego što zatvore kapiju. Skoro da sam uklizala kroz kapiju baš kad je Lilo, naš čuvar, zatvarao.
„Dobar dan! Požuri, požuri, Karolina... danas će biti frke!”
O bože! Čak i on sve zna! Ili je to rekao samo tako?! Ne razmišljam, i dalje trčim, preskačem stepenike dva po dva, čak i tri po tri, ali to uspevam samo jedanput, onda na sledećem pokušaju skoro da se sapletem i stižem sva zadihana do hodnika koji vodi u moju učionicu.
Malo usporim. Ne, stvarno, opet razmišljam. Ali šta je Lilo hteo da kaže? Danas će biti frke? I što mi je to tako rekao? Šta, stvarno će mi neko naći novine? Ili, šta bi drugo moglo da se desi? I tako razmišljajući, probam da okrenem Džamira. U letu iskucam broj, ali ništa, nedostupan je. O ne, moj kartomant od poverenja spava dokasno? Ali kome trebaju predskazanja od podneva pa nadalje? Za nas je jutro polazna tačka u životu, nažalost, to kako će ići stvari u školi ne zavisi mnogo od onoga što će se desiti po podne, a još manje od toga da li postoji mogućnost da izađem uveče! Opet okrećem, i ništa. Nedostupan. Sada se više ne dvoumim. Moram sama da donesem odluku. Odjednom osetim potrebu da odem u WC. A kada izađem, mnogo mi je lakše. Možda zato što sam se oslobodila ključnog tereta, ali ne fiziološkog... da kažem, duhovnog. Tereta sa svoje savesti. Ugurala sam časopis gore iza vodokotlića. Znam kako funkcioniše jer sam jednom kod kuće pomogla svom bratu Ar Džej u da ga popravi! Bilo je skroz zabavno! Bila sam njegov asistent za hidrauliku, na kraju smo bili do gole kože mokri jer je pukla neka cev! Koliko smo se smejali, ma, takve stvari nikada ne možeš da zaboraviš. Ta voda prska i smeta ti i ti tražiš lavore i krpe i pokušavaš da nađeš rešenje, na kraju se oklizneš, padneš, udariš u nešto ili se hvataš za zavesu i

pocepaš je ili polomiš nešto i odmah posle toga, naravno, prevrne se lavor koji si tek napunila vodom i onda kreneš da se smeješ kao ludak. A onda se i njemu nešto dogodi. Pa se još više smejete. Gledate se i sve izgleda kao da se dešava samo da bi vas zabavljalo, i onda se smeješ, i smeješ, i još se smeješ, i čini ti se da sudbina ide u korak s tobom, da, stvarno puno znači kad se mnogo smeješ. Da, mislim da je i ovaj dan jedan od onih kojih se sećaš s najviše radosti, zato što smo proveli jedno od onih popodneva od kojih ti se zaista steže stomak i kada ti je loše koliko se smeješ. U tim trenucima, nema ničeg lepšeg od tog smeha, pomalo zaboraviš sve ono što nije išlo kako valja i osećaš da si stvarno u harmoniji sa svetom. Onda prestaneš da se smeješ, i samo se još par puta nervozno iskeziš, ali na kraju se osećaš zadovoljno i jednom duboko udahneš, kao da olakšaš sebi. Eto, to je život, to kad se tako smeješ, u velikom stilu, s nekim koga voliš i zbog koga se osećaš voljenim. I mada se nadam da će biti i boljih, znam već da će priča o cevi i vodi biti jedna od najlepših kojih ću se sećati!
Kako god, ulećem u učionicu, baš na vreme, pošto stiže profesor. Ne. Ne mogu da verujem! Nisam se ni setila. Zar ne shvatate ovaj apsurd? To je don Dani! Tačnije, prvi čas mi je veronauka, a ja nosim na duši takav greh... Biće mu dovoljan jedan pogled, moje crvenilo i, cap-cap, ima odmah da napravi jedno skeniranje.
„Hej Klod...”
„Šta je?”
„Zovi Alis.”
„Šta hoćeš da joj kažeš?” ”Nešto što ću reći i tebi.” ”Okej... Alis!”
Alis se okreće i vidi da buljimo u nju. „Šta hoćete? Nije valjda da već pričate o doručku?”
„Ne”, gledam je i odmahujem glavom, „nikako! Imam nešto neverovatno za vas na odmoru, nemojte odmah da idete u dvorište, ostanite ovde jer moram nešto da vam pokažem.”
Tako su prva tri časa proletela. Nisam više mogla da izdržim, videla sam Alis i Klod kako me gledaju pokušavajući nešto više da shvate. Ništa. Uspela sam da im ne kažem ništa. I konačno, odmor.
„Dođite, dođite ovamo...” Prolazimo kroz hodnike skoro češući se o zidove, meni izgledamo kao tri cure iz one serije koja mi se mnogo sviđa, Carlijevi anđeli, ili još više, čisto da ostanem u okviru teme, kao one iz Seksa i grada, uz jednu malu razliku. Mi smo mlađe!
„Evo. Uđite ovde” Samo nakratko pogledam oko sebe. I pošto vidim da nema nikoga, uguram ih jednu pa drugu u kupatilo.
„Hej, pa šta radiš to?” Klod je prilično zabrinuta. „Šta imaš to, neku drogu?”
„Ma važi!” Alis se buni. „Najviše što može da uradi jeste da napiše nešto glupo na zidu, kao što ponekad neki rade... I hoće da joj mi pomognemo.”
„Ne... Imam nešto da vam pokažem.”
Penjem se na WC-šolju i skoro krenem da uvlačim glavu u vodokotlić. Guram ruku, onda još više, i još, i tražim, kopam, sve brže. Onda siđem.
„Nema! Kakvi majmuni! Neko mi ga je ukrao!”
„Ma šta? Šta si imala tu?”
Ispričam im sve, Matovo krizmanje, proslava, Miševi zatvoreni u sobi, otkrivanje porno časopisa, njegovo skrivanje u WC-u i na kraju krađa. Slušaju me sa zanimanjem, ali ih na kraju vidim neodlučne.
„Šta je, ne verujete mi?” Gledam ih obe.

„Ne verujete mi da je ovde bio porno časopis?”
Alis se samo iskezi. „O da, da...” Ali znaš ono kad ti to neko kaže samo onako, a da ti pritom uopšte ne veruje. Klod, međutim, ima skroz drugačije mišljenje.
„Slušajte, hajdemo dole polako, uskoro se završava odmor.” Tako smo ubrzo već na stepenicama koje vode u dvorište.
„Ipak, ja vam tvrdim da je bio tamo...” Na kraju završavamo priču o tome i krećemo po užinu. Klod se ohladi, kao i obično, krene da se davi u kesici čipsa, zaboravljajući odmah na priču o WC-u, časopisu i o svemu drugom.
Alis, pošto je gricnula jednu najmanju picu i onda je bacila zato što nije bila po njenom ukusu, pljesne me po ramenu. „Daj, Karo, nije ni bitno.” Onda ode i ostavi me tako da sumnjam da ona zaista nije ni poverovala u celu tu priču o porno časopisu.
Znam samo jedno, pokušavala sam na sve načine da izbegnem Bjondija i Mata, koji su me sigurno ogovarali, kao i druge Miševe, koji su sigurno znali. I onda, još nešto sam primetila tog dana... Kada sam izlazila iz škole, Lilo, čuvar, smejao se kad me je pozdravio. „Ćao Karolina!” Nije to nikada pre uradio. I bio je baš čudan, kao da je bio umoran, ali ujedno i veseo i zadovoljan. Nije mi valjda on ukrao onaj porno časopis?
Iza mojih leđa, dok još prelistavam knjigu, pojavljuje se Sandro, prodavac u knjižari.
,,I, onda, hoćeš li je uzeti?”
Kaže mi to kao da me izaziva. Kao da ja nemam hrabrosti... Kao da je mene briga. Na kraju uzimam neku drugu i ne odgovaram mu. Kao da ga nisam ni čula. Uopšte ga ne uzimam u obzir. Ne odgovaram i ne pravdam se ni kod kuće, a kamoli ovom ovde! Šećkam se opušteno između polica. Onda odlučim da čujem CD Džejmsa Blanta. All the Lost Souls. Stavljam slušalice, biram pesmu koja mi se sviđa. I tako, ogledam se u ogledalu na stubu ispred sebe. Evo, počinje pesma. Smejem se. Sama, nezavisna, imam ceo dan samo za sebe... Divno. Evo je, počinje. Shine on. Volim ono kad kažu: Are they calling for our last dance? I see it in your eyes. In your eyes. Same old moves for a new romance. I could use the same old lies, but I'll sing, shine on, just shine on! To je stvarno tačno. I tako, zatvaram oči. Prepuštam se, primećujem da se pomalo klatim... U ritmu. A kada otvorim oči, vidim u ogledalu nekog tipa kako me posmatra. Oči su mu jako plave, kosa crna, mršav je i viši od mene. Onda mi se odjednom nasmeje. A meni srce ludo zalupa. Spuštam pogled i ostajem skoro bez daha. O bože, šta mi se dešava? A kada podignem pogled, on je i dalje tamo. Njegove oči mi sada deluju još lepše. Savija glavu u stranu i ne prestaje da me gleda, uz taj prelepi osmeh i pogled koji odaje samopouzdanje.
Izgleda čak i previše samouvereno. Ali koliko je samo lep. Ne mogu da verujem. Čak sam se i zacrvenela. Opet spuštam pogled. O bože, pa šta mi se ovo dešava? Ne mogu da verujem. Kada opet podignem pogled, više nije tu. Puf. Nestao. I šta, sanjala sam? Kako lep san, ipak!
Prilazim kasi.
„Dobar dan... Uzeću ovo.”
Opet mi prilazi Sandro, prodavač. ,Aaa, Izvinite što imam petnaest godina od Zoe Trope...” Uzima knjigu i prevrće je po rukama. „To je dobra knjiga. Nego, znaš li da se u stvari ne zna ko je autor, ili autorka? To je samo pseudonim, neko se krije iza njega.” Smeje se i vraća mi knjigu. „Ali nije uopšte loša.”
„Hvala...” Ma šta hoće bre ovaj?
,,S tim što se svakako vidi da taj koji ju je pisao nema petnaest godina.”
Ne razumem, jel' ovaj baš rešio da mi sve pokvari? Stvarno ne razumem. Mora da tu postoji neka skrivena poruka ili je Zoe Trope, ko god to bio, preoteo devojku ovom Sandru. Nemam pojma.
Plaćam. Izlazim i polako krećem. Stajem ispred jednog izloga. Ove cipele bi se mami mnogo svidele. Izgledaju mi udobne. Ravne su, elegantne, ali i malo sportske, crne lakovane. Moja mama radi po ceo dan u velikoj perionici veša. To je baš naporan posao, stalno si u kontaktu s peglom, s parom. Vruće je. Znoji se i previše radi. Peglaj, peri, slaži veš. Sve ono što je posle čeka i kod kuće. Samo što je kod kuće niko ne plaća. A tamo, ako nešto nije gotovo, ili ako se upropasti, kuku njoj. Ima i nevaspitanih klijenata. Barem mi ona tako priča. Samo sam jednom bila tamo gde ona radi, kad sam bila mala. Jednom kad nije znala kod koga da me ostavi, i ja sam je taj put gledala, ma nije se uopšte zaustavljala. Kaže da tako održava kondiciju a da ne mora i to da plaća! Cipele koštaju 89 evra, a ja skoro da se odlučujem da uđem i da ih rezervišem. Odjednom, neki glas mi se smeši.
„Ovaj je bio, jel' tako?” Ispred mene se pojavljuje CD Džejmsa Blanta. Čujem i muziku, baš onu stvar što mi se najviše sviđa. Sve mi izgleda nekako magično. Uplašim se, pocrvenim, pa se i ja nasmejem. I u odrazu izloga vidim njega iza mojih leda. Skoro da me je obuhvatio rukama. Muzika se čuje iz njegovog telefona. Onda se pojavljuje baš iza mog ramena. Skoro da me njuška. Okreće me

ka sebi, gleda me, i dalje ne govoreći ništa, samo se sve vreme smeška. „Evo. Uzeo sam ga za tebe.” I stavlja mi ga u džep torbe. Samo ga tako ubaci. „Učinilo mi se da ti se sviđa...”
Smeje se i gasi svoj telefon. A ja i dalje ćutim. Podseća me na scenu iz onog filma koji sam jednom tajno gledala kod kuće, kada sam ga ukrala iz Ar Džejeve videoteke, zajedno s Klod i Alis. Kako se beše zove? A da. Devet i po nedelja. Ona je Kim Bejsinger, ide na pijacu i vidi jedan šal koji joj se strašno sviđa, ali je jako skup. Onda joj ga on kupi i iznenada se pojavljuje iza njenog ramena i stavlja joj ga oko vrata i, dok joj ga stavlja na ramena, grli je. A ona se smeje. Baš mi se svidela ta scena. A on je Miki Rork. A ovaj tip sada je pomalo kao on. Ipak, vadim CD iz torbe i vraćam mu ga.
„Hvala, ali ne mogu ovo da prihvatim.”
„Tako ti je mama rekla, je li? Ali to važi za bombone koje ne treba da uzimaš od stranaca. Ovo nikako ne treba da pojedeš!” Opet mi ga pruža.
„Ovako možeš da ga slušaš kad god hoćeš...”, i opet mi se smeška.
Baš je fin. I simpatičan. Ima oko dvadeset godina, možda devetnaest. I sviđa mi se više od Mikija Rorka. I ne izgleda mi više samouvereno kao onda kada su nam se pogledi ukrstili u ogledalu. Smeje se i ne prestaje da pilji u mene. Izgleda blaže nego pre. Hej divni čoveče, dođe mi da mu kažem... ali neću valjda u startu sve da pokvarim, zar ne? Tako da ne kažem ništa i vraćam CD u torbu. Krećemo zajedno niz ulicu. I ne znam zašto, ali osećam se nekako odraslo. Možda zato što se on zainteresovao za mene. Ćaskamo.
Šta radiš, šta ne radiš... Pomalo i lažem i pravim se važna.
„Učim engleski” Pa onda: „Volim da pevam, imam i jedan probni snimak...” A samo se nadam da mi neće tražiti da mu pevam, pošto malo falširam.
„Jesi li nekad bila u 'Kjubu'?”
„Da, da, ponekad idem”, a onda se nadam da me neće pitati kako je tamo! Malo se osećam krivom zbog toga, a malo i ne. Onda idemo na sladoled. „Hajde prvo ti.”
„Dobro, ja ću kesten, pistaće i dupli šlag!”
,,I ja ću isto.”
Koliko mi se sviđa! Imamo i isti ukus, mislim... inače uzimam samo kesten. Ali uzimam sve isto kao i on tako da izgleda kao da smo potpuno u simbiozi.
„Ne, ne, ja častim, bar ovaj put.”
On vraća novčanik u džep. I kaže okej, smeje se i pušta me da platim. A ja otvaram malu futrolicu ,,etik” i brojim pare, imam samo sitninu. Neee! Ovo mi nije trebalo, ali na kraju, četiri, četiri i po, četiri i devedeset! Uspela sam, na svu sreću... kako bih se izblamirala da nisam. Ne znam zašto, ali za godine ga ne lažem ili, bolje da kažem, on mi malo pomaže. „Četrnaest...” I vidim daje na trenutak zbunjen, kao da mu moje godine nisu okej. Pokušavam da mu uhvatim pogled, ali on se pravi da je sve u redu.
„Šta je?”
„Šta?”
„Ne, učinilo mi se da...”
Ali on mi ne dozvoljava da završim.
„Hajde, idemo!” Uzima me za ruku i krećemo da trčimo između ljudi. Strani turisti, Nemci, Francuzi i poneki Italijan. Malo mi fali da se sapletem, ali on me vuče za sobom s tim svojim neverovatnim poletom.
„Hajde, hajde, skoro da smo stigli.” A ja trčim i smejem se i pokušavam da ostanem iza njega i na kraju kao dva prava stranca stajemo bez daha ispred fontane.
„Spremna? Drži.” Daje mi novčić, onda se okreće, zatvara oči i baca svoj novčić preko ramena. A ja za njim. Zatvaram oči i zamišljam želju, a moj novčić leti uvis i vrti se, vrti, i na kraju pada

daleko u vodu i polako, čudno se vrteći, spušta se na dno. Gledamo se u oči. Ko zna, možda smo zamislili istu želju. Ipak, on je sigurniji u to. Štaviše, nema nikakvu sumnju.
„Siguran sam da smo zamislili istu želju...” I sve vreme me netremice posmatra. A ja kao da odjednom imam osamnaest godina. Na trenutak me je sramota. I to mnogo. I krećem da crvenim. A srce mi lupa dvesta na sat. Spuštam glavu i počinjem teško da dišem i gledam oko sebe tražeći čamac za spasavanje. Mrzim ove brodolome... Iznenada, isto kao što me je prethodno gurnuo u vodu, on me i spasava. „Kako god, ja sam Masimilijano...”
„Ćao... Karolina.” Onda pružamo ruke i ostajemo tako gledajući se pravo u oči. A onda, još jednom mi se tako divno nasmeje.
„Hoću opet da te vidim.”
Htela bih da kažem: ,,I ja tebe”, ali ne uspeva mi. Osećam kao da nisam u stanju. Kažem samo:
„Da, naravno.”
Jel' shvatate vi? Da, naravno... Ali šta to znači! O bože, kada Klod i Alis budu saznale. Onda mi daje svoj broj telefona. Ali to radi na neobičan način, ispisuje ga flomasterom na izlogu neke prodavnice. Smešno je, ja ga svakako zapisujem u telefon.
„Zapisi i ti moj.” Masimilijano se smeje.
„Ne. Ne bih hteo da te davim. Neću tvoj broj... zvao bih te stalno! Ti me nadi kada budeš htela da se smeješ kao danas po podne.”
I tako okreće leda, odlazi, penje se na neki motor tu u blizini. Okreće se poslednji put, i onda još jednom taj osmeh, predivan. Ostavlja me tu, tako, s dve jedine sigurne stvari. Jedna: da li je bilo slučajno, ili sudbinski, to što sam tražila knjigu o seksualnom obrazovanju, a umesto knjige pronašla njega? I druga: Lore od ovogleta mi se odjednom više ne sviđa ili, bolje reći, odmah je sišao na drugo mesto.
Ulećem u autobus 311, koji me vozi do kuće. Među tim ljudima, a puno ih je, osećam se tako sama. Prijatno sama. Izgubljena u svojim mislima. Smejem se. Već sad bih htela da mu pošaljem poruku: „Sudbina je učinila da se mi sretnemo.” Ne, to je baš fatalistički. „Hvala na sladoledu!” Praktična. „Da li je to možda ljubav?” Previše sanjalački. ,,E, a jel' znaš da si baš strava?” Preterani realista! „Hvala, baš lep dan...” Matora devojka. „Jesi video, ne mogu da ti odolim...” Laka devojka.
„Evo ti moj broj. Zovi me kad hoćeš.” Popustljiva, boji se da preuzme inicijativu. Koji smor! Ništa. Ništa mi ne pada na pamet. Uzdahnem i slegnem ramenima. Tako na kraju odlučim da mu neću poslati ama baš ništa.
Jedno mesto se oslobađa jer neki gospodin silazi. Krenem da zauzmem mesto, ali vidim jednu ženu, staru kao moja baka, s nekoliko kutija u rukama. Umorna je. Gleda me na trenutak, a ja joj rukom pokazujem na mesto. „Izvolite...” Ona mi zahvaljuje, dodajući na to i osmeh, a zatim podiže noge ispred sebe. Nosi čarape do kolena. Tek se sad vidi da joj se suknja podigla, uzdiše i ima kratke noge i povlači se zadnjicom unazad, oslanjajući se laktom da bi dohvatila naslon. Onda podiže sve te kutije i stavlja ih u krilo i konačno se udobno smestila. Onako pošteno uzdahne, zadovoljna u svojoj muci.
A ja gledam kroz prozor, neki momci prolaze, veče polako pada. Masimilijano... Evo poruke za njega: „Masi, ti si maksimalan.” Baš obična devojka.
Koliko je sati? Gledam u sat, osam i deset. Kakav smor! Moji će sad za sto, a ja kasnim. Neko se iza mojih leda izvija i pritiska dugme za zaustavljanje. Sledeća stanica, upalilo se. Evo. Autobus staje. Neko me na izlasku gura. Opet. Gura me na šipku na vratima. Još jedna osoba se pritiska uz mene. Opet. Ovaj put još duže. Nikako da siđu. Još jedan udarac i padam. Vidim ih kako iskaču iz autobusa. Neka dva dečka. Imaju kratku kosu. Kao da su stranci, možda Rumuni. Jedan udara ovog drugog po leđima, a ovaj klima glavom, onda se okreću ka meni i smeju se. Autobus kreće. A oni

nestaju tako, u trku. Ja nastavljam da gledam u poslednje radnje koje se zatvaraju, u umorne prodavačice dok spuštaju rešetke, jedna ulazi u auto. Jedna žurno prelazi ulicu, neka žena s telefonom se smeje, organizuje sebi veče, jedan čovek nasred ulice, smoren, čeka nekoga ko kasni. Izlazim iz autobusa i trčećim korakom krećem ka kući. Ni za trenutak se ne zaustavljam. Trčim, trčim, ulica, trg, desno, levo, gledam, prelazim, kapija otvorena. Dobro je. Zvonim da mi otvore druga vrata.
„Ko je?”
„Ja!”
Odmah otvaraju. Uz stepenice, prvi, drugi, četvrti sprat. Ma brža sam od najboljih atletičarki.
Vrata su otvorena, zatvaram ih iza sebe. „Evo me. Stigla sam!”
„Operi ruke i sedi za sto.”
Vidim majku kako prolazi i nosi pastu koja se još uvek puši. Stavlja je na sredinu stola, pokušava da je ne ispusti, jedva joj polazi za rukom.
Aleksandra je već za stolom. Ar Džej nije tu. Mama prvo služi tatu. Ja idem da operem ruke.
I pre nego što pritisnem bočicu za sapun, nešto mi padne na pamet. Znam. Konačno. Pipam po pantalonama. Ništa. Kako to? Pipam drugi džep, posle i prednje džepove. I opet. Ništa, ništa, ništa. Ipak, znam da mi je bio tu. Trčim u sobu i otvaram torbu. Ništa. Tu je samo CD, ključevi, kačket i neka šminka, ali ne. Ne mogu da verujem. Ne, ne. Nije moguće. Idem u kuhinju. Stigao je i Rasti Džejms.
„Već sam rekao da ću kasniti.”
„Naravno, ti uvek radiš kako hoćeš, samo kako ti zamisliš. Nisi nam ni javio.. Ma ne... Samo opušteno, zar ne? Ovo je u stvari hotel.”
Ne verujem. Ne mogu da verujem, uvek ista priča, čak i iste rečenice. „Mama, je li tako da sam ti se javio?”
Ar Džej gleda u mamu. A ona se smeje. I spušta pogled. „Da”, kaže to tihim glasom dok podiže tanjir sa stola, pravi se da nešto radi. Mama nije sposobna da slaže.
„Kako da ne! Ti ga uvek pokrivaš. Molim te! Ali ja sam na to oguglao! Razumeš? Oguglao!”
„Tata, jel' možeš malo tiše da se dereš?” Moja sestra Aleksandra. Uvek ona. Kako može tiše da se dere? Ili se dere ili ne, ili nije tako?
„Ovo je moja kuća i ja ću da se derem kako ja hoću, je li jasno? Je li jasno?” Rasti Džejms ustaje od stola. „Nisam više gladan.”
,,E pa sad ćeš da sediš.” Tata ustaje od stola i pokušava da ga uhvati za jaknu, ali Ar Džej je brži, svlači jaknu i beži, skoro da se kliza po tepihu u trpezariji, a onda zaokreće, izbegava stolicu i u trenutku zatvara vrata za sobom. Aleksandra počinje da jede, ćuti, tata sad kreće na mamu.
„Bravo, bravo... jesi li sad srećna? Čestitam... Baš je lepo naučen.”
Mama mu stavlja nešto u tanjir da bi ga smirila. Tata počinje da jede, i dalje gunđajući, ali ga ništa ne razumem, reči se gube u zalogajima, čujem samo delove rečenica.
„Ma da, a ti si mislila... Da, pošto sam malouman...”
Ja mislim da se razume samo ono što on stvarno hoće da mi čujemo. Pomeram stolicu i sedam. Nemam hrabrosti to da kažem. Mama mi se smeje. I kreće da mi stavlja nešto u tanjir. Mmm. Dobro je, odlično miriše. Napravila je rezance s paradajzom i mirišu tako divno. Onda duboko udahnem i skupim hrabrosti.
„Izgubila sam telefon.”
U istom trenutku svi prestaju da jedu i pogledaju me. Tata ispušta viljušku u tanjir, širi ruke.
„Pa da, pa da... i nju je baš briga. Ko zna gde ga je ostavila!”

Mama mi uzima ruku. „Dušo, je li to onaj telefon što smo ti ga kupili za rođendan?”
Aleksandra ne može nikad da ćuti. „Da, mama, to je taj. ,,'Nokija 6500', košta 370 evra.” To sve govori uz lažan osmeh. „Da, onaj što je još manji od tvog.”
Aleksandra sleže ramenima.
„Naravno”, tata nastavlja da jede, „ionako ja sve plaćam. Kao da mi pare rastu na drvetu.” Pored toga što u našem kraju nažalost i nema toliko drveća, ova slika mi ne deluje baš realno.
Mama mi steže ruku.
„A ako razmisliš gde si sve bila, kuda si išla...”
Ja u trenutku preletim ceo dan i setim se da sam poslednji put telefon imala u rukama kada sam bila s Masimilijanom, kada sam... kada sam uzela njegov broj! Tako je! Samo tad sam ga uzimala. I onda? Šta ću sad? Nemam više njegov broj. Ne mogu da ga pozovem. Vidim sve kao kroz usporeni snimak. Njega kako se smeje... „Neću tvoj... uvek bih te zvao... Ti me nadi kad budeš htela da se opet smeješ kao danas.” Tad zatvaram oči. Neću se više smejati. Ne mogu da se smejem. I pre svega... ne mogu da ga nađem! Kroz jedan sekund opet vidim istu scenu. Sebe kako stavljam telefon u džep farmerki kao i uvek i ulazim u autobus i onda samo detalj: ruka... Ruka koja mi se uvlači u džep. I oni koji me guraju da bi izašli iz autobusa. Pa namerno su me gurali! Onda dva dečka, dva stranca, vrata autobusa koja se zatvaraju, njihov pogled, tapkanje po leđima i jedan koji se okreće i smeje mi se.
,,U kurac! On mi je ukrao telefon!”
„Karolina!”
Mama razjapi usta. Tata spušta viljušku.
„Bravo, bravo, jesi li videla? I šta sam ti ja rekao? Samo ti tako nastavi i videćeš kakva će ti ispasti deca. A posle se čudiš kada na Dnevniku idu vesti o deci što ubijaju svoje roditelje. Čemu se čudiš, je li? Čemu?”
Ne čekam dalje. Ne mogu više. Ustajem i odlazim u svoju sobu. „Gde si ti pošla? Hej! Gde ćeš?”
„U pravu si, tata” Vraćam se i sedam. „Mogu li u svoju sobu?”
„Kad jedeš.”
I krenem, jedan zalogaj za drugim.
„Jedi polako. Polako, treba da jedeš polako.”
I Aleksandra se, naravno, ubacuje: „Prima digestio fit in ore.”
Pogledam je ljutito. Ali ona se smeje. Baš je duhovita. Ja imam neprijatelja, a ne sestru. Ali zašto je takva stoka? Na kraju, mislim i da ne zna šta znači ta rečenica. Da je za varenje potrebno sat vremena!
Konačno sažvaćem iposlednji zalogaj. Fino obrišem usta salvetom... „Mogu li da idem?”
Otac ništa i ne kaže, rukom mi pokaže „idi, idi”. A ja pobegnem i zatvaram se u svoju sobu.
Bacam se na krevet.
Znam da ne bi trebalo to da kažem, ali ponekad, kad se svađamo kod kuće kao danas, pomislim kakva je Alis srećnica. Ne, ne zato što je prebogata i zato što živi u megavili. Zato što su njeni roditelji razvedeni. Da, znam. Grozno je ako su ti roditelji razvedeni, ali, brate, barem ih vida jedno po jedno, a nikad zajedno. Na primer, da li je moguće da moja sestra može da pravi sve te gluposti a da joj niko nikada ne kaže ništa? Noćas se vratila u tri. A nikom se nije javila. U tri, a utorak je! A trebalo je jutros da ide u školu. Naravno da joj se spavalo i da nije ni ustala. Mami je rekla da je boli glava zbog prehlade. Mukica! Dok sam se spremala, čula sam ih kako ćućore u sobi. Mama joj je govorila da to nije u redu, da ne može da ne ide u školu zato što je kasno došla kući. A ona: ali, mama, izvini, znaš, nisam ja znala da Ileniji neće biti dobro i da ćemo morati da je vodimo u hitnu.

Pazi nju! Ma kakav dramski preokret. Kada joj ne prolaze svakodnevna izvinjenja, ona krene da izmišlja i da preteruje. Izmisli gomilu izvinjenja i onda radi šta ona hoće. A mama joj još i veruje! Zato što je previše dobra. To me uvek razbesni. Zbog mame... ubija se od jutra do mraka na poslu, uvek je svima na raspolaganju, uvek ima neku lepu reč da kaže, da razume druge i još kod kuće toliko toga radi, a moja sestra, šta radi? Zeza se s njom.
Kako god, pored moje sestre, ovde imamo još veći problem. Ne mogu da verujem, sve mi je bilo u tom telefonu! Muzika, imala sam Grin dej, Miku, Linkin park, Elizu, Vaska, Frej i onog prezgodnog Paola Nutinija... I još onaj filmić sa mnom, Klod i Alis na ekskurziji od prošle godine, pa onda skokovi od letos i onda sve one poruke koje sam čuvala. Plus one od Lorea, od ovog leta... a prvenstveno, tu sam imala Masimilijanov broj. Tek upisan. Mislim, nisam stigla ni da ga upišem u telefon a već su mi ga ćornuli! Pokušavam nakratko da se prisetim broja. Išao je s 335, ne, s 338, u stvari s 334, ne, bio je s 339, ne, s 328, ma, 347, ne, ne, bio je s 380, ne, pazi! Išao je s 393... O, zašto li uopšte postoje toliki operateri! Zar ne bi bilo bolje da postoji samo jedan! Ne, je li? Svaki put kad ima nešto na čemu može da se zaradi, odmah se svi bacaju na to... Kontaš? Ma koji đavo... I kako je posle išao broj? Bile su neke dvojke, više dvojki i posle još osmice... Možda i neka sedmica...
Uzimam papir i počinjem da pišem brojeve, kombinujem više različitih rešenja. Kao Rasel Krou u onom filmu, kako beše? A da, Blistavi um, ono kad je svuda kačio papire i video stalno neke ljude oko sebe, a oni u stvarnosti nisu postojali! Upomoć, pa on je bio ludak, ludak matematičar... hoću li i ja završiti tako? Podseća me i na onu igru što Džibo stalno hoće da je igra!
Džibo mi je jedan od najboljih drugova, on obožava matematiku, između ostalog i zato što je to jedini predmet koji mu dobro ide... I do ludila voli da igra Strike and Ball! Tu on treba da pogodi četiri broja koja sam ja zamislila, i onda ja treba da mu kažem da li kod onih koje sam ja zamislila i kod onih koje mi on kaže postoji strike, to jest, neki od tih brojeva, ali na pogrešnom mestu, ili ball, to jest, ako pogodi ne samo broj već i njegovo mesto. Šta reći... glavolomka! Naravno da posle postaneš ludak i da vidiš neke ljude oko sebe, zato što su oni onakvi kakav ti nisi ali bi voleo da budeš!
Ja smatram da ti matematika služi da izračunaš da li previše trošiš, da li smeš da potrošiš još, i pre svega... da li možeš da kupiš taj telefon ili ne! A u mom slučaju, ko bi sad još i računao... Ma, uopšte nije vreme za to. Moram da blokiram karticu. Znam zato što se to već dogodilo mami, a tata je bio napravio internacionalni ugovor, što znači da si s njene kartice mogao da zoveš i inostranstvo. U mom slučaju neće otići dalje od Firence... Ostalo mi je pet evra na kartici! Mislim... Samo što sam upisala njegov broj u telefon — taj telefon su mi ćornuli! Sada sam shvatila šta treba da mislim o Masiju: on nosi baksuzluk! Ili, još gore, zbog njega ću patiti! Ili ću s njim biti previše srećna, a tu je neko drugi ko mi donosi nesreću i ko ne želi da ja budem srećna. Ovde imam bar dva kandidata, ali to je neka sasvim druga priča.
Sedam za sto i odmah otvaram svoj „mek” i idem na MSN.
Nisam ni sumnjala! Znala sam da je tu. Brzo pišem Alis i ona mi za dve sekunde odgovara.
„Sve okej? Šta je bilo?”
,,I drama i radost!”, odgovaram joj. ,,S jedne strane, upoznala sam čoveka svog života. S druge strane, izgubila sam i njega i mobilni!”
„Ma daj, poljubio te je, a u međuvremenu ti je zdipio mobilni?”
„Nije me poljubio.”
„Aha, šta, znači, samo ti je zdipio mobilni?”
„Nije on...” ,A ko je taj?”
„Stavio mi je neku muziku...”
I tako dalje, nastavljamo bogami podugo da se dopisujemo, sve dok ne ude moja mama, bez kucanja.
„Karolina! Ti si još budna? Sutra ideš u školu!” Brzinski zatvaram kompjuter.

„Slala sam Klod neki domaći, sastav o filmu koji smo jutros gledali u školi, u Sali za projekcije,
Veliki rat od Moničelija, onaj sa Sordijem i Gazmanom, njoj se nije pisalo... a meni je baš bilo strava!” Skačem na krevet i posle jednog poteza eto me već ispod ćebeta. Mama prilazi i ušuškava me.
„Znam, ali tako neće ništa naučiti, a povrh svega, zašto mi moramo da plaćamo svu tu struju zbog njene gluposti... stvarno ne razumem!”
Sigurna sam da je ovo razmišljanje mog oca, samo ispričano na fini i nežni način moje majke. Koja mi se još i smeši. Rekla je to samo tako, da kaže, to nije njeno mišljenje, nije, vidi se. Onda me pomiluje s onom nežnošću koju samo ona ima, koja me ne nervira, zbog koje se osećam voljenom i sigurnom.
„Lepo spavaj, ljubavi...” I ja zaspim s osmehom.

Sad se i ne sećam najbolje šta sam sanjala, znam samo da mi je ujutru kad sam se probudila nekako sve bilo jasno. Dolazim u školu i prvi čas mi proleće kao ništa, između ostalog zato što ne treba da odgovaram, kao ni Klod. Znači ne moram da joj šapućem. Za Alis nisam baš shvatila zašto nije došla, uglavnom, nema je. Mogla je barem da mi kaže! Mislim... pričale smo o svemu sinoć i ti mi ne kažeš da nećeš doći? Mislim, nju ne možeš shvatiti. Ne uspevam ni da završim misao, kreće zvono, završava se prvi čas... I eto ti nje. Alis s osmehom ulazi u učionicu, nosi šarenu lanenu košulju s nekim printovima, dugu suknju i crne čizme, mekane, jedne od onih što padaju do gležnjeva. Gleda me i smeje mi se. Izgleda kao model na reviji medu klupama više nego kao moja najbolja drugarica.
„Alo, kako si se to obukla?”
Prolazi pored mog stola. „Danas sam htela da se častim, baš sam imala potrebu...”, i nasmeje mi se. Malo tužna, malo setna, s onim pogledom koji uvek pomalo ukazuje na nedostatak ljubavi. Možda je to zbog njenih koji su razdvojeni oduvek, zbog brata koga nema, zbog starije sestre koja joj fali. To mi svaki dan govori. „A ti si tako srećna, imaš kuću punu ljubavi...”
A joj se osmehnem i ne uspevam da kažem ama baš ništa, najviše što kažem je 'ma da. Zamisli da joj kažem da je moj otac stalno ljut na sve, da je moja majka nekad previše umorna da bi se šalila, da, opet, moja sestra uvek ide protiv mene i da je jedini koga stvarno volim zapravo Ar Džej, koji, eto, nikad nije tu.
Grlimo se i ja osetim da ona petlja nešto iza mojih leda... Iznenađena, ja se odmaknem.
„Alo, šta radiš?”
„Ja ništa.” Malo se zacrveni, ali onda se nasmeje i opet je vesela kao i obično. „Sat mi se bio otkačio!” A onda brzo krene do svoje klupe u dnu učionice, baš u trenutku kad ulazi profa Leone.
„Dobro, hoćemo li sada svi na svoja mesta?”
Razred se polako namešta i lagano se svako vraća u svoju klupu. Profa malo gleda oko sebe, taman da nas zabrine, onda uzima sa zemlje staru torbu, svu izlizanu i iscepanu, otvara je, uzima neku knjigu i počinje da objašnjava.
„Dobro, ono što ću vam ispričati može vam izgledati kao bajka, ali to je istorija... istorija, razumete. Istorija jedne zemlje koja je postala mit slobode i nemilosrdnosti u isto vreme, to kako je zlatna groznica obuzela sve i kako se odigralo čuveno osvajanje Zapada.” Ta profesorova priča mi se sviđa. Gak me je jako zainteresovala i ja verujem da je bitno što je taj čovek, Bik Koji Sedi, o kome se i govori, imao hrabrosti da sve to uradi. I sad je to zapisano u istoriji! Sad je to u knjigama, tako da ćemo mi, kao i svi pre nas, i oni posle nas, moći da pričamo o njemu.
„Nije se plašio! Imao je hrabrosti da brani svoju zemlju.”
Tada naslanjam lice na dlanove, laktove čvrsto zabijam u klupu. Baš mi se sviđa ovaj profa Leone. To jest, sviđa mi se kako priča. Oseća se strast u tome što radi. Nije mu dosadno, mogao bi da bude dobar glumac, da, pozorišni glumac, iako ih ja nisam baš mnogo ni videla. Sviđa mi se to što je, kada nastavlja da priča o nečemu, uvek u tome jako precizan, uvek nastavlja od pravog mesta, i nikad se ne zbuni. To je kao u onoj seriji što mi se mnogo svidela, Lost, tamo su svaki put prvo pravili mali rezime i onda su išli dalje. Tako nikad ništa nisi mogao da propustiš. Ne kao mama kad sam bila mala. Svako veče mi je pričala neku priču pred spavanje, a priča koja mi se najviše sviđala bila je o Bruneli i Bjondini. Ona je govorila da su te dve devojčice, pomalo vile, pomalo veštice, zaista postojale. A meni se njihova priča sviđala! Problem je u tome što bi se svaki

put kad bih je posle nekoliko dana pitala da mi ponovo ispriča tu priču... hm, dešavalo se uvek nešto čudno.
„Ali, mama, zar nije Brunela izgubila ključeve od kuće, a Bjondina...
„Ali ne, mama, Bjondinu su pozvali na bal kod princa...”
Sve u svemu, bilo je tu činjenica koje nisu bile baš jasne. Dakle, dve su mogućnosti: ili je priča o Bruneli i Bjondini bila u potpunosti izmišljotina moje mame, a kad stvari nisu stvarne, čovek ih lako može pomešati, ili je sve bilo istinito, a moja mama nije imala baš dobro pamćenje. Jedno je bilo sigurno: kako god okreneš, mama je bila kriva. Ali kad bih joj to govorila, ona se smejala i milovala bi me po obrazu i uvek bi imala spreman odgovor: „Šta, zar nije tako išlo? Onda ću malo da razmislim... Spavaj, znaš da te Morfej čeka u svom zagrljaju.” Onda bi mi povukla ćebe, lepo bi me ušuškala ispod brade. A ja bih je gledala dok izlazi iz moje sobe. S jednom jedinom sumnjom. Kakav li je taj Morfej? Jesmo li mi sigurni da je on neki tip na mestu? I kakav san će mi noćas dodeliti? Kao da ima DVD-ove koje treba da stavi u moj plejer. A ako mi možda dodeli neki košmar? Onda sigurno i nije baš neka strava osoba.
U deliću sekunde se vraćam u stvarnost. Baš u trenutku kad profa Leone nastavlja priču o Zapadu, čujem zvonjavu nečijeg telefona. O bože, koji je to ludak zaboravio da ga ugasi? Mogao je bar da ga utiša ili stavi na vibraciju. Ali ostavio je upaljen telefon i to s glasnim tonovima. Čudno. Ali zvono je isto kao na mom telefonu. Kad smo kod toga, čim izađem, moram da odem do nekog centra za mobilne da uzmem novu SIM karticu. Ništa. Telefon nastavlja da zvoni.
„Dobro sad!” Profesor udari pesnicom o katedru. „Hoćete li ugasiti taj telefon ili ne?” A svi se okreću ka meni, u mom pravcu. I gledaju me. Daaaa... Kad bi barem bio moj. Ukrali su mi ga juče. Ali baš čudno, ipak, zvonjava dolazi baš iz moje klupe. I ne prestaje. Gledam ispod. Ništa. Da nije nekome ispao i pao tačno ispod moje klupe? Hm... Ništa, i dalje zvoni.
„Dobro, Karolina!? Bola!” Proziva me po prezimenu. Baš je ljut. „Ali, profesore, ja...” I baš kad hoću da mu kažem, shvatam. Gledam u torbu, onu što mi je malopre stajala na stolu, iza leda, baš kada me je Alis grlila, kad joj se onda otkačio sat... I odjednom ga vidim, Evo ga ovde. „Nokija 6500”! Ne mogu da verujem! I šta... Znači da sam ga ostavila u torbi? Uzimam ga, ali dovoljan mi je sekund da sve shvatim. I dalje ima foliju na ekranu! Nov je! Ona mi ga je kupila, Alis! Okrećem se i vidim je kako se smeje. Zatvara telefon koji joj stoji na kolenima i vraća ga u džep. Sada je opet normalna i pravi se da ništa nije bilo. Ja mašem glavom dok gledam u nju, ona mi se smeje. Onda se okrećem ka njemu.
„Izvinite, profesore, potpuno sam zaboravila da je uključen, zvala me je mama... na kraju mi je poslala poruku... Neće moći da dođe po mene posle škole.”
Profa Leone širi ruke, sleže ramenima. „Ali ti živiš tri zgrade od škole...”
„Da, ali trebalo je da idu kod bake jer pošto oni posle putuju onda je mama mene pitala da je pratim i pošto i dalje ne znaju kako će pošto dcda neće da ide s njom hoće kasnije da joj se pridruži i onda...”
„Okej, okej. Dobro, dobro, to je dovoljno”, profa Leone se predaje, „inače ću na kraju morati da pričam o novoj knjizi, knjizi koja je napisana samo za ovo odeljenje, Karolinina odiseja!” Svi se smeju, baš onako, jako im je smešna profina provala... Pa naravno, ove godine imamo malu maturu! Ko se ne bi smejao na svaku glupost koju kaže kad mora?
Stavljam telefon na „tiho” i pravim se da slušam predavanje. A u stvari, ne može me manje interesovati šta se sada događa na Zapadu, ionako se to što se događa — događa, to je, kako da kažem, već zapisano!
Ja sada skidam najlon s ekrana, krijem se iza Pratezijeve, ona je onako baš buca. Nije ni prići Klod, naravno, ali ipak služi kao fini zaklon!
Onda ga pažljivo gledam. Ne mogu da verujem, uzela je isti kao onaj što sam ja imala, stavila je i moju pesmu za zvono! Alis je stvarno strava! Ma gde ja mogu da nađem još neku kao što je ona?

Stvarno je divna. Hoću reći, nikada ti ne da da se mučiš zbog nečega. Traži ljubav, naravno, i to pokazuje tako što uvek zahteva mnogo pažnje, ali to radi na svoj način, bez preterivanja. Ali pokušava ipak i da misli na tebe, i to radi kao da je to najprostija i najprirodnija stvar, da bi se posle sve našlo u velikoj korpi u kojoj se sve izmeša i gde je ono što je moje u isto vreme i tvoje. U toj korpi koja se zove drugarstvo. O, znam, kada ovako nešto pričam, pomalo sam, kako da kažem... patetična, ali ova priča s telefonom me je ganula! Šta da radim. Kunem vam se, raznežila sam se kao neka glupača, ali na kraju, ipak, nema ničeg lošeg u tome da se raznežiš. Znam. Nije da ona koja se raznežila mora biti po svaku cenu glupa! Naprotiv... Gluplji je onaj koji se zbog ovakvih stvari ne razneži. Dobro, sad se pomalo upetljavam s ovom pričom, ali najluđe što se dešava jeste da mi u određenom trenutku stiže poruka!
„Kako si se izglupirala pred profesorom!”
To je Klod, koja kao i obično ništa nije shvatila. Da, s druge strane, njoj sinoć nisam ni rekla da su mi ukrali mobilni, ali ako mi je ona sad pisala... Onda... onda je unutra i moja kartica! Skidam poklopac telefona! Da, tu je moj broj! Alis je neverovatna. Uopšte ne shvatam kako je to uspela. Nije lako uzeti karticu, mislim, apsolutno je nemoguće uzeti karticu neke druge osobe! Ali na odmoru će mi sve objasniti. Čim siđemo u dvorište, bacam joj se oko vrata.
„Hvala! Hvala! Stvarno si strava! Ali kako si uspela? Kako si uzela karticu s mojim brojem?
„Otišla sam u 'Telefonisimo', onaj ispod moje kuće, dala sam im svoja dokumenta i objasnila im šta ti se desilo, da su ti ukrali telefon i to...”
,,A oni?”
„A oni su mi poverovali.” ”Majke ti?”
„Pa naravno! Bili su puni razumevanja, to se dešava kad imaš majku kao što je moja.”
„Aha...” O, treba da znate da Alisina mama skoro svaki dan menja nešto, pošto uvek mora da ima sve po poslednjoj modi, takmiči se sa svojim drugaricama i hoće uvek i odmah najbolje od svega, čak i što se dece tiče mora da bude najbolja od svih! A to mnogo opterećuje Alis. Majka koja umesto s dobar dan obično započinje sa: „Znaš li da je Ambretina ćerka Valentina uradila to... a znaš li da je Elijanina ćerka Frančeska uradila to i to... A zamisli tek Virdžinijinu ćerku Stefaniju ona je uradila to i to...!” Ona još uvek nikako da shvati da baš zbog roga Alis uvek radi tako i... onako! Alis se smeje i sleže ramenima.
„Znaš kako, shvatili su da nikada ne bih uzela 'nokiju 6500' da mi nisu dali tvoju karticu...” A ja se na trenutak zacrvenim. Savršeno se sećam cene tog telefona. Moji su štedeli da bi mogli da mi ga kupe, čak su i odneli moju polovnu „nokiju 90” na prodaju. Dobro... na ovaj ili onaj način, sad ga ipak opet imam, tako da, sva euforična zbog vraćene „nokije”, pričam Klod i Alis celu priču o Masiju, kako mi je poklonio CD, kako smo se šetali, jeli sladoled i sve ostalo...
„Sve u svemu... verujem, da, skoro da sam sigurna, da, ja... ja sam se zaljubila!”
,A Lorenco?”
„Ali što me sad kočiš tako... Ionako nikad neću opet videti Masija! Morala bih da napravim milijardu pokušaja, s toliko različitih mreža, da bih ubola njegov broj...”
„To je otprilike devedeset miliona kombinacija!”
„Džibo! Sve si čuo!”
„Naravno...”
To je moj drug matematičar. Obožava film Dobri Vil Hanting, koji je gledao barem deset puta. Cesto nas zove da dođemo kod njega i svaki put nam predlaže da ga opet gledamo, s objašnjenjem da je sve u vezi s matematikom, čak i ljubav, ali ne kao proračun, već kao dimenzija. Ovo poslednje nikada nisam shvatala.

„Ej matori!” Evo ga i onaj smešni Filidoro. Da li vi shvatate kakvo ime su mu njegovi dali? Filidoro. Kao da je iz onih starih crtaća. Dobro je da je se on sam prekrstio u Filo, što na kraju nije ni loše. Ali gurnuti ga u svet tako s tim hendikepom, mislim... Zabavan je, Filo, i on je uvek skroz moderan, ali ne kao Alisina mama, on je moderan samo što se tiče muzike. Obožava sve note.
„Hej, jeste li čuli ovo? Poslednja od Dovanotija. Ovako ide...” I onda krene da ti peva neku stvar, zna sve reči. Stvarno je neverovatan. Ne znam kako uspeva sve da ih zapamti! A u školi, opet, memorija mu je očajna.
Džibo počinje još više da navaljuje. „Hej, a o kome ste malopre pričale?”

„Kad malopre?”, Alis je kao rezervisana.
„Pre jedne sekunde! Tip iz telefona koji je Karo izgubila. Pazi kad sam sve čuo...”
„Ma šta pričaš, pogrešio si nešto, evo ovde mog telefona”, brzo ga vadim iz džepa i čini mi se da mi nikada do tada nije bilo toliko bitno da ga imam, toliko potrebno.
„Vidiš? Stalno lupetaš gluposti!”
„Može biti...” Nije baš ubeden Džibo, ali, na sreću, zvoni za čas i to nas spašava.
„Okej, ljudi, idemo mi. Matori, večeras kod tebe?”
„Da...”
,,A vi, jel' dolazite?”
„Da, naravno...”, a onda sve tri uglas, „da gledamo Dobrog Vila Hantinga!”
„Ma!” Džibo se samo čudno iskezi. A mi pobegnemo smejući se.
Na času šaljem Alis poruku sa sličicom. Flaša šampanjca iz koje izleće čep, sa zvezdicama okolo.
„Imati tebe za drugaricu, to je kao da je svakog dana žurka! Hvala!” Ona me gleda i smeje se, vidim da piše nešto. I da, stiže mi poruka. „Srećan ti ne-rodenđan!”
Alis do ludila voli taj film. Možda zato što tu Alisu iz filma svi vole. Možda zato što živi u Zemlji Čuda i nije nikada sama. Ljubav donosi bol! Kako sam samo poetična danas! Vidim da Alis opet piše nešto, ovaj put u dnevnik, neobuzdana kao i uvek kada joj nešto padne na pamet. Ja joj zato ništa više ne pišem, samo je gledam izdaleka, smejem se. Moja drugarica. Moja najdraža drugarica. Zajedno s Klod, naravno.
„Kako je bilo u školi?”
„Odlično...” Nisu me pitali, htela bih da dodam, ali zašto bilo šta tako da ističem? Mama sprema ručak. „Hočete šnicle?” ,A ko je tu za ručak?”
„Ti i tvoja sestra.”
„Ona još nije došla kući?” ,,U sobi je.”
„Aha...” Sad moram da iskoristim momenat, pre nego što ona dode. Samo mami ću da ispričam o Alis, koliko je velikodušna i super-fantastična moja drugarica, i kakav fenomenalan poklon mi je kupila čim je saznala za moj telefon!
„Mama, imam jedno divno iznenađenje!”
,,I ja imam iznenađenje za tebe...”
Ne stignem ništa da joj kažem, ona već odlazi. Sva zajapurena od kuvanja, s osmehom na licu i dobrim očima mame. Kako uopšte postoji neko kao što je ona. Kako se ona muči. Ona koja ustaje ujutru rano. Ona koja kuva tati kafu i sprema doručak za nas i na pauzi se vraća kući i po podne se vraća na posao. Baš mučenica, kako je samo divna, koja nikada ne ide na odmor. Mama. Moja mama, kada mi se smeje, srce mi se steže.
„Vidi šta sam ti uzela...”, stavlja ga tu na sto, nov, još uvek u kutiji. „Nokija 90”, onaj koji sam imala pre nego što su mi kupili drugi, onaj običan, s osnovnim funkcijama, kojim ne možeš da

slikaš. Onaj što malo košta. I osećam kako mi se srce steže i ne znam šta da kažem i šta da radim. Ali onda se nasmejem i to mi izgleda kao najprirodnija stvar na svetu.
„Mama! Prelep je... hvala ti!”
I grlim je jako, jako, preko one njene kecelje koja je malo i mokra. A ona me miluje po kosi i ovaj put to mi ne smeta. Zatvaram oči i malo mi se plače, a ne znam tačno zašto.
„Znaš, uspela sam da pobegnem s posla... Pitala sam da me puste i otrčala sam u prvu radnju s telefonima na koju sam naišla i uzela sam ti ovaj... stvarno ti se sviđa?” Odmakne se malo od mene i gleda me u oči, a ja sam uzbuđena i samo potvrdno klimam glavom.
„Samo što nisu hteli da mi daju karticu s tvojim brojem, rekli su da moraš ti lično da dođeš. Zamisli! Ja ne mogu da uradim nešto za svoju ćerku.” Onda na trenutak stoji tako, zbunjena.
„Možda mi je nisu dali jer se plaše da ću ja da koristim tvoj broj, ne znam, da čitam tvoje poruke. Ne znaju da među nama nema tajni.”
Onda me pušta. Nastavlja da kuva, okrenula mi je leda, gledam tu njenu podignutu kosu i taj dugi vrat po kome leprša poneki tamniji pramen. Onda se okreće uz predivan osmeh, srećna zbog tog poklona, s tom dobrotom koja ne bi želela da ima granice. ,,E, a šta si ti htela da mi kažeš? Šta je tvoje iznenađenje?”
Ja je za trenutak gledam razrogačenim očima, uplašenim što ću izreći laž i onda biti otkrivena. Onda pokušam da se maksimalno smirim i da joj ne kažem ništa o Alis, o preskupom telefonu koji mi je poklonila. Bolja od Meril Strip, od Glen Klous, od Kim Bejsinger, čak i od Džulije Roberts, sve u svemu, savršena glumica, i da je ne bih razočarala, osmehnem se.
„Mama, znaš šta?”
„Šta, ljubavi?”
„Dobila sam četvorku!”

Po podne posle ručka.
Sakrila sam Alisin telefon, to jest, moj novi telefon, pošto sam kao odlična, ali ne tako iskusna glumica zaboravila da kažem da sam već uzela SIM karticu, iako mi je i nju, u stvari, uzela Alis.
Rasprava za stolom s Ale koja je, pošto je videla novi telefon koji sam dobila od mame, rekla da hoće da promeni svoj.
„Ali mama, i moj isto... Vidi bateriju, drži se gumicom!” A ja, glupača, upala sam u njenu zamku.
„Da, ali tvoj savršeno radi i može i da pravi fotke...” Mama se brine. „Ali zašto, Karo, tvoj ne može?”
„Ne, zato što ima premalu memoriju!”
Aleksandra je stvarno nenormalna, ne samo to, još i navaljuje.
„Sad sam shvatila... treba da se foliram da sam ga izgubila ili da su mi ga ukrali, pa ću onda i ja dobiti novi.”
„Meni su ga stvarno ukrali, znaš! Misliš da sam sve ovo izmislila da bih dobila telefon od mame.” Mislim, ja se uključujem u raspravu, a i nemam problem. Ja sada imam dva mobilna, a ne mogu to ni da kažem!
Jedina pozitivna stvar kod Ale: zbog nje više nisam gladna. Bolje, pošto sam odlučila da budem malo na dijeti. Mama je navaljivala da jedem, a pošto je videla da je tu utakmicu izgubila, oljuštila mi je jabuku.
U međuvremenu, odmah nakon rasprave, kada ja i Ale više i ne razgovaramo, stigao je Rasti Džejms, koji je odmah seo za sto, srećan što će pojesti moju pastu. Bila je još uvek topla i pušila se, a nije je bilo više za njega, pošto ga nismo očekivali.

„Hej, šta se to dešava? Čemu sva ova tišina... ne liči na vas!”

Rasti je tako smešan, mislim, uvek se tu zadesi kada ga najmanje očekuješ i uspeva da kaže, u pravom trenutku, ono što ne bi trebalo reći! Ale se ljuti i odlazi u svoju sobu, ja sva srećna jedem jabuku, Rasti moju pastu. Mama se vraća na posao s jednom jedinom molbom. „Molim te, nemoj da se svađaš sa sestrom...”
Čim čuje da se vrata zalupe, Rasti me radoznalo pita. „Izvini, a šta se desilo?”
Ja mu onda ispričam sve. Do detalja mu ispričam i o telefonu od Alis. Njega svakako ne mogu da lažem, tako da ih vadim iz torbe i stavljam ih na sto.
„Eto, vidiš... sada imam dva telefona!” Rasti se smeje i klima glavom.
„Stvarno si faca, izvini, a zar nisi mogla odmah da kažeš mami... Šta tu ima loše?”
„Neee... baš bi se razočarala! Tražila je izlaz na poslu, potrošila je svoju ušteđevinu da bi mi kupila mobilni i iznenadila me, verovatno je imala i raspravu s tatom... a ja... ja da joj kažem da već imam telefon? Daj, stvarno si bezosećajan!”
Rasti se smeje, njemu je zabavno. „Sad sam još ja kriv... Okej, okej, u svakom slučaju, pala mi je na pamet ideja...”
Kaže mi je, onda se smeje i opet mu je zabavno. A u stvari, i nije loša, kad bolje razmislim. Nije mi pala na pamet.
„Rasti, jel' znaš da si stvarno strava?”
„Znam” Nasmeje mi se. „Šta ćeš sad da radiš, Karo?”
„Uh, ne znam, malo ću da učim, a posle ću, nadam se, napolje...”
Rasti je sad ozbiljan. ,,I ja treba da učim, koji smor, uopšte mi se ne uči. Pomisli samo da imam još brdo ispita do toga da postanem lekar, a tata ne zna šta sam ja odlučio.”
Gledam ga radoznalo. „Zašto, šta si ti odlučio?”
„Još je rano...”, odlazi u svoju sobu, a ja ostajem sama u kuhinji. Grizem poslednju krišku jabuke s tanjira i idem u svoju sobu. Palim kompjuter. S izgovorom da mi treba za pretraživanja, za učenje i sve ostalo, uspela sam da izdejstvujem da mi ga moji kupe. Plaćaju rate ne znam od kad. Ukucavam svoju šifru i odmah idem na MSN. Evo, znala sam. Džibo mi je pisao.
„Ovako, ako eliminišeš sve brojeve ljudi koje znamo, ako hoćeš tla nađeš broj svog 'voljenog' neznanca, postoji otprilike osamdeset i devet miliona i šeststo pedeset hiljada mogućnosti... Ili pošalješ poruku svima, što bi značilo da si bogatija od Berluskonija i Baje Patka zajedno, ili pozoveš ovaj broj, 347 8002001, i završiš priču.”
Kakav ludak. Naravno, to je njegov broj. U pravu je. Nemoguće je. Ipak, u životu ponekad... zatvaram oči i pokušavam nekako da opet vidim onaj broj. U šali mi ga je napisao na onom izlogu i ja ga vidim... 335, ne, 334... Da, taj je, 334... Nastavljam da maštarim sve dok ga ne vidim tačno, jasno, ispred sebe.
Baš kao i njega juče. Zapišem ga na papir, onda otkucam u mobilni i na kraju sedim tako, s otkucanim brojem. Neodlučna šta da radim. Zatim brzo ulazim u poruke i pišem ovako.
„Ćao, kako si? Ti si Masi, zar ne? Baš nam je bilo super juče. Ovde Karo!” I pošaljem je na taj broj, uz to se nadam, sanjam, fantaziram. I vidim ga. Tu je, on je. Masi. Mora da uči ili igra tenis ili fudbal ili vesla u bazenu, u onom čamcu za vežbanje. I evo, zamišljam da čuje telefon kako zvoni ili vibrira. Poruka mu je stigla. Otvara je, čita, smeje se... Smeje se! Onda, neodlučan, krene da razmišlja šta će napisati, kako da odgovori. Onda se u sebi smeška. Evo. Pronašao je rečenicu koja mu odgovara... Ili koja odgovara meni. Brzo kuca. Stiska dugme pošalji i poruka kreće, ide iznad grada, oblaka, neba, ulica i polako se uvlači kroz roletne u moju kuću, a onda u moju sobu i konačno u moj mobilni.

Bip. Bip.
Čujem zvuk. O, sada mi je stvarno stigla poruka. Ne mogu da verujem! Brzo otvaram telefon, ulazim u primljene poruke. Evo je, vidim je. Nije potpisana. Nije neki drugar, niko koga poznajem. S onog je broja. Znači da je on. Ne verujem! Nahvatala sam ga. Sećam se broja. Onda pročitam poruku.
„Možda ste pogrešili broj. U svakom slučaju, ja imam četrdeset godina, muškarac sam i nisam oženjen. Onda, draga Karo, zašto se ne bismo videli?”
U sekundi brišem poruku i gasim telefon. Strašno. Draga Karo. Baš je duhovit. Ili je to bar dramatični pokušaj da bude duhovit. Ništa.
Kako bedan život. Nije on. I tako, nažalost, ne preostaje mi ništa drugo nego da sednem da učim. Tuga. Ponekad ti se snovi tako smrve, izvuku se kroz prste. Pre svega kada je izbor između želje da vidim Masija i učenja o Zaljubljenom Orlandu.
Sad, nije da je taj Orlando baš toliko loš, jasno mi je čak i da je njegova priča predivna. Štaviše, kako sve dalje čitam, rešenje mi se javlja. Posebno na jednom mestu. „Žaba u glibu stanuje, kad je na planini, ravnici se raduje. Ni po toplom ni po hladnom, niti kratko niti dugo, iz gliba žabu ne mo'š odvuć nikad...” Pa naravno. Kako da kažem, ono što je neizbežno — neizbežno je. Ne mo'š Karo odvuć od Masija nikad... Ne sumnjam u to, nikako. Kako to da o tome nisam ranije razmišljala? Imam dve mogućnosti.
„Idem napolje.” Uzimam jaknu i oblačim se. Onda u džep stavljam svoju drugu mogućnost. Potapšem džep rukom, znajući da ću zahvaljujući njoj sigurno naći Masija i sve moguće informacije o njemu.
Istrčavam kroz kapiju i baš u tom trenutku vidim kako autobus prolazi.
„Evo me, stižem!”, vičem vozaču autobusa, kao da on može da me čuje. Kako da ne. Lomim se da bih stigla na stanicu pre nego što stane i opet krene. Ne. Nema šanse. Autobus je stao. Čini mi se da vozač gleda u retrovizor.
„Evo, evo...” Ubrzavam, ali stvarno više ne mogu. Jezik mi je ispao. I plašim se da će on u svakom trenutku da krene. Svi su već sišli, a ko je trebalo da uđe, ušao je. Sigurna sam da me neće sačekati, baš meni u inat ima da krene kad ja stignem. Ništa. Ne mogu. Ali autobus je i dalje tamo, čeka me s otvorenim vratima, u trku stižem, penjem se, baš u trenutku kada sam pomislila da ne mogu više. „Fuuu... uspela sam.” I vrata se zatvaraju. „Hvala...”, uspevam da izgovorim s ono malo daha što mi je preostalo. Vidim u retrovizoru da mi se vozač smeje, onda ponovo hvata veliki volan i kreće. Gleda me dok se smeštam na jedno od sedišta. Autobus je poluprazan i brzo ide dalje ka centru. Ima malo ljudi na ulici. A ja opet dolazim do daha dok razmišljam kako bih mogla da joj postavim to pitanje.
„Izvinite...?”
„Da...” Jedna mlada prodavačica mi prilazi.” Kako mogu da vam pomognem?”
Htela bih da joj kažem: Znate... juče sam videla jedne predivne cipele koje, ipak, koštaju mnogo.
A pre svega one nisu razlog zbog koga sam ovde... Nije baš najbolji pristup. Bolje je biti direktan.
„Juče je bio natpis na vašem izlogu... Jedan broj telefona.”
„Da, ništa mi ne pričaj. Vidi, čak sam i pozvala taj broj. Javio se neki dečko, vidi se da je zakazao sastanak nekome. Smejao se... Nije zakazao nikakav sastanak. Rekao mi je da je broj za njegovu sledeću devojku!”
„Tako je rekao?” Dolazi mi da se nasmejem. Stvarno je ludak. „Da, tako... I onda? Šta je, zašto se smejete? Je li to neki vaš drug?”
„Ne, ne.”
„Kako bilo, seljak je, prvo se smejao, a posle mi je spustio slušalicu.”

Na pamet mi pada jedino ovo: „Ne, u stvari, moj mobilni je bio kod njega u rancu, tako da ga je on odneo sa sobom, a ja nemam njegov broj.”
Ne znam da li mi veruje, ali mi odgovara suvo.
„Nemamo ga ni mi. Obrisali smo ga... i ne znamo ga više.” Zatim mi okreće leda i odlazi. Izlazim iz radnje i gledam u izlog. Ma šta, više se ništa ne vidi. Pokušavam bolje da vidim.
Pribijam se uz staklo. Ništa, savršeno su ga očistili, i kao da to nije dovoljno, sad vidim prodavačicu
kako me gleda. Pogledi nam se ukrštaju, a ona odmahuje glavom i okreće mi leda. Opet. Ustajem. Masi je skroz pametno postupio kad joj je spustio slušalicu. Ipak, blago njoj što je mogla da ga pozove. I kad to pomislim, shvatam da mi preostaje samo moja druga i poslednja mogućnost.
„Zdravo...” Iza pulta kod Feltrinelija nailazim na neku lepu devojku sa smeđom podignutom kosom. I ona ima karticu sa imenom: Kjara. „Dobar dan, izvoli.”
Vadim iz torbe CD koji mi je poklonio Masi. „Evo, ovo je CD koji sam juče uzela...”
Devojka ga otvara, gleda ga s jedne strane, posle ga obrće po rukama i kontroliše malu srebrnu markicu.
„Da... naš je. Šta s ovim? Jel' neće da radi? Sačekaj da pozovem osobu koja zna sve o ovim stvarima.” Zatim pritiska dugme pored svog mesta.
Ne stižem bilo šta da dodam, kad eto ti njega, Sandra. Onog s knjigom iz seksualnog vaspitanja.
Prepoznaje me, nažalost. Vidi me i smeje se.
„Šta se dešava? Predomislila si se?” Kjara preuzima situaciju u svoje ruke.
„Ćao Sandro, izvini što sam te zvala, ali ova devojka je juče kupila CD i mislim da nešto nije u redu” A onda, kao da se odjednom setila... „Sigurno imaš račun? Ako nemaš, nećemo moći da ti zamenimo.”
Ne uspevam da odgovorim, evo Sandra koji se upliće.
„Izvini, ti si htela da uzmeš knjigu o seksualnom vaspitanju...” Gleda u koleginicu i odlučuje da me poštedi. „Posle si uzela onu od Zoe Trope, i na kraju si uzela i CD... Pa tako ništa nećeš naučiti.”
Smeje mi se uvijeno, smarač.
„Nije bilo za mene.”
„Je li pokvaren, kako se čuje?”
„Odlično...”
„Okej, ali jel' imaš račun?”
„Ne želim da ga men jam.”
„Dobro, a šta je onda problem?”
„Ovako...”, gledam ih blago postiđena.
„Shvatio sam. Stani.” Sandro me gleda i odjednom postaje ozbiljan. „Provukla si se pored elektronskog nadzora. Ukrala si ga i sada se osećaš krivom, pa hoćeš da ga vradš! Zato što ste sada svi takvi, sad postoje i one bejbi bande, muvate se po gradu, pljačkate ljude, otimate im telefone, pare, čak i jakne... Ti si voda neke bande?”
Ja ne mogu da verujem! I ne znam više kako da ga prekinem. Da, otkrili ste nas: to smo Alis, Klod i ja. Tri pobunjenice iz Farnezine. Čak smo i imale uspeha: ukrale smo po pola čokolade za svaku!
„Izvinite, možete li da me saslušate na trenutak?” Konačno se umiri.
„Ovaj CD mi je juče poklonio jedan dečko.”

Ispričam im celu priču, izlog, njegov broj na izlogu, autobus, telefon koji su mi ukrali, dva Rumuna. E oni su prava bejbi banda, čak ne isuviše bejbi. Ispričam im čak i za Alisin poklon od dana posle.
„Strava ti je ta drugarica, baš fina.” Onda se Sandro malo zbuni. ,,I dobro, šta ja sad mogu da uradim za tebe?”
„Ovako, htela sam da saznam ko je taj dečko, možda je platio karticom, u tom slučaju imate i prezime, ili je tražio fakturu, pa su tu njegovi podaci, njegova adresa...”
A Sandro me gleda tako, radoznao, zbunjen, na kraju i pomalo zatečen. Onda podiže obrvu, možda ne baš potpuno uveren u moju priču. Pokušavam na sve načine da mu objasnim da je istinita i ne nalazim drugo rešenje osim da mu kažem.
„Lik, taj koji mi je poklonio CD, stravično mi se sviđa...”
I po prvi put ga vidim da se smeje. Možda zato što misli da bih mogla da budem njegova sestričina, ili da tu počinje, ili da bi mogla da počne, neka ljubavna priča, ili prosto zato što ovaj put veruje da ga nisam slagala, kaže mi: „Hajde sa mnom, idemo ovde do kancelarije.”
Prelazimo dugi hodnik. Iznad vrata stoji tablica s natpisom „Kancelarije. Zabranjen ulaz”.
„Hajde, hajde, dođi... ne boj se.”
Otvara vrata i propušta me unutra, onda seda za sto, uključuje kompjuter i uzima iz fioke svežanj računa koje počinje da proverava.
„Znači, petnaesti septembar... Knjige, knjige, film, dupli CD, opet knjige, knjige... Evo ga. Ova osoba kupila je samo jedan CD. Džejms Blant, All the Lost Souls, račun broj 509”, gleda u kompjuter.
„Kupljen u 18.25.”
Da, vreme se poklapa. To je on. Ja sam izašla par sekundi pre toga. Sandro preleće monitor da proven kako je obavljeno plaćanje. Čujem kako mi srce sve jače lupa, sve jače. Sandro se smeje. To je momenat, tren. Onda taj osmeh nestaje s njegovog lica. Proviruje iza kompjutera. Gleda me i više se ne smeje.
„Ne. Žao mi je. 20,40. Platio je u kešu.”
„Hvala, u svakom slučaju.”
Izlazim iz Feltrinelija skroz skrhana. Ništa. Nemam više opcija. Više nikada neću videti Masija.
Ali nisam znala koliko sam tada grešila.
Ulazim u autobus i sve mi izgleda tako tužno, s manje boja, skoro crno-belo. Ima malo ljudi, svi su mi mutni, nema nijednog para, nikog da se smeje, da sluša muziku, nikog ko prati ritam mrdajući glavom. Ništa se tu ne može, kada san prestane, i stvarnost ti izgleda ružnija. E... Ipak! Ovo moram da zabeležim u dnevnik svojih misli. U stvari ga još uvek nemam, ali bih baš volela da ga započnem! Jesam sakupila nekoliko svojih misli, ali sam ih zapisala u dnevnik za školu i u telefon koji su mi ona dvojica ukrala.
Odjednom mi pada na pamet mejl koji mi je juče napisala Klod. Čita neku knjigu Dovanija Alevija, koji joj se, uzgred rečeno, stravično sviđa, ne toliko zbog toga kako svira, već više zbog toga kakav je, i knjiga se zove Muzika u glavi. Prepisala mi je nešto što mi je baš onako jako i što se sad baš uklapa: „Kada slediš san, na svom putu nailaziš na mnogo signala koji odatle pokazuju pravac, ali ako se bojiš, ne vidiš ih.” Eto. Ne vidiš ih. Ja se čak okrećem i sumnjičavo gledam iza sebe. Nije valjda da će isto završiti i onaj telefon koji mi je poklonila Alis? Zato ga, da bih bila sigurnija, premeštam iz zadnjeg džepa u prednji. A dobro, sad se osećam malo sigurnije. Kako beše ona rečenica koju sam imala u telefonu? Da, jer na kraju, samo jedna je bila skroz iskrena.
Da, sećam je se: „Nema ničeg lepšeg od onoga što slučajno započne, a dobro se završi!”
To mi se mnogo sviđa i ne znam zašto me opet tera da mislim na Masija i na sve ono što je moglo da se dogodi i... E, pa ovo je moja stanica! Jedva da stignem da pozvonim za zaustavljanje, a autobus oštro staje. Vozač me gleda, kao i uvek, u retrovizoru, a onda odmahuje glavom. Neka

debeljuškasta gospoda ne uspeva na vreme da se uhvati za gvozdenu šipku i pada u naručje jednom starijem gospodinu. Ali on se ne ljuti. Štaviše, smeška se. Gospoda se izvinjava na sve moguće načine. A on se i dalje smeška.
„Ma nema problema. Niste me udarili.” Za to vreme ja silazim i na kraju se i ja smejem tome.
Ko zna, možda je ova moja rasejanost nekome izmenila sudbinu.
Autobus kreće, prolazi pored mene dok hodam. Vidim njega i nju, starog gospodina i debeljuškastu gospođu, ćaskaju i smeju se. Možda sam spojila jedan novi par. Možda to nikada nećemo saznati, ali ponekad smo baš mi ti zbog kojih se neke stvari događaju u životima drugih. Nekada voljno, nekada ne. Dolazim do kuće i odjednom ih sve vidim tamo, kao i uvek. Kao i onda. Devojčice sede na zidiću, dečaci igraju fudbal. Trče po dvorištu, oznojeni i predani, igraju na improvizovanim golovima koji idu od garaže sa zarđalom gvozdenom mrežom, a s druge strane stativa je zelena pumpa za vodu, malo požutela od sunca, a odmah tu, neki metar dalje, jakne pobacane po zemlji. Deca iz dvorišta. Trče, vrište, glasno se dovikuju.
„Hajde, Breta, hajde, Fabio! Dodaj, daj! Fabio, Riki, hajde, Stone, hajde.” Dobacuju se poluizduvanom loptom koja je sada već crna, izlizana od mnogo udaraca. I trče. Trče pod suncem na zalasku, oznojeni nakon popodneva provedenog u igri, s jeftinim cipelama na nogama, starim mokasinama za svečane prilike, sad izbrazdanim od kamenčića s pohabanog asfalta. Zatim one, navijačice iz dvorišta. Anto, Simo, Lučija, Adele. Jedna liže „čupa-čups”, druga smorena lista stari broj novina Mislim..., znam taj broj. Ima mu najmanje dva meseca. U njemu je bio poster Zaka Efrona. Treća očajnički traži po svom ajpodu, koji je, u stvari, neki stari mp3, ko zna koju pesmu. Vide me. Adele mi se javlja. „Ćao Ka.”
Anto podiže glavu i samo mi klimne. Simo mi se smeška. Lučija i dalje liže „čupa-čups” i provuče jedno „Ao”, što bi trebalo da bude ćao, samo što se ona štedi jer želi na silu da se ugoji.
Zatim nastavljaju da gledaju tu neizvesnu utakmicu. A ja ih sve, kao i uvek, pozdravljam svojim mitskim 'Ćauuuu!' i nestanem. Trkom ulazim u zgradu i zovem lift. Ali pošto mi se ne čeka, trčeći se popnem uz stepenice, sve po dva stepenika. U prolazu gledam kroz stakla na svetlarniku. Rikardo trči kao lud. Drži loptu medu nogama. I ne dodaje je. Breta je tu, njemu uz bok, trči za njim, prati ga. Igraju u istom timu.
„Daj, dodaj mi! Dodaj mi!” Ali Fabio, koji igra u protivničkom limu, brži je i krade mu loptu i kreće ka drugom golu zajedno sa Stoneom. Breta se ljuti, okreće se i kreće i on ka svom golu.
„Rekao sam ti da mi dodaš, rekao sam ti!” Ali prekasno. Stone i Fabio daju gol, jakim udarcem u zarđalu gvozdenu mrežu garaže koji se čuje i na stepeništu. Riki ostaje nasred dvorišta s rukama na bokovima. Dugo udiše da povrati dah. Onda rukom vraća kosu unazad. Oznojena je, duga kao i uvek. Breta prolazi tu blizu, ljut, šutira neku polomljenu štipaljku koja je pala s ko zna kog štrika za veš.
„Sad je tri nula za njih...”
„Ma ne verujem! Sad ćemo ih stići.”

„Aaa, pa sad...”
Zatim Riki gleda gore, u pravcu stepenica. Vidi me. Pogledi nam se ukrštaju. Smeje mi se. A ja se malo zacrvenim i pobegnem. Brzo trčim uz stepenice i u trenutku eto me opet tamo. Dakle, tri godine ranije... [a sam imala jedanaest godina, on trinaest. Bila sam mnogo zaljubljena u Rikarda. Ona ljubav kad ne znaš tačno šta predstavlja, ne znaš ni gde počinje, ni gde se završava. Sviđa ti se da ga vidiš, sretneš, da pričaš s njim, sladak ti je, a ako ga neko vreme ne vidiš, nedostaje ti. Sve u svemu, ljubav koja je baš lepa... zato što je besmislena. Ljubav u najčistijem obliku. Bez senke od ijedne misli, samo sreća i osmesi. I želja da poklanjaš one stvari koje ti želiš da dobiješ od svojih roditelja, a koje ti oni ponekad ne kupuju jer u tom slučaju to i nije njihov zadatak.

14. februar. Sveti Valentin. To je bio moj prvi put. Moj prvi poklon nekom muškarcu. Muškarcu... dečku! Dečku... dečaku. Zaustaviću se ovde, daj, jer nakon onoga što sam otkrila o njemu, ne znam više koju reč bi trebalo da upotrebim.

Zvrrr.
„Karolina, idi ti otvori, meni su ruke prljave, kuvam...” ”Da, mama.”
„Pre nego što otvoriš, pitaj ko je!”
Podižem pogled ka nebu. Zar ne misliš da mi uvek govori iste stvari?
„Jesi li razumela?”
„Da, mama.” Prilazim vratima. „Ko je?”
„Rikardo.” Otvaram i eto me ispred njega, i te duge kose, tako duge... ali očešljane. On je u tankoj teksas-košulji, koja je u tonu s njegovim plavim očima, sa radosnim osmehom, nimalo ga nije stid, što posle i podvlači onim što ima u rukama.
„Izvoli, doneo sam ti nešto.”
„Hvala.” Ostajem tu na vratima. Onda uzimam taj poklončić i obrćem ga, zagledam. To je mala gvozdena klupa s dva srca koja sede na njoj. Od crvene su tkanine, jedno srce ima kikice, a drugo crnu kosu.
„To smo nas dvoje...” Riki se smeje. „ A ispod su čokoladice.”
„Drži”, vraćam mu, „čekaj, otvori ga ti. Idem načas unutra.”
Vraćam se brzo, baš kada je on uspeo da skine traku i celofan i kad konačno uzima čokoladicu iz kutije i gleda je da vidi od čega je. Ali ja sam brža. Ne mogu da čekam.
„Drži.” I ja njemu dajem poklončić. Riki ga gleda, zbunjen, i obrće ga po rukama.
„Ovo je za mene?” Pa naravno, hoću da mu kažem. A za koga drugog? Ipak, smejem se i samo klimam glavom. A on je srećan i brzo odvija svoj poklon. Sad ga već drži u rukama. Kapa. „Kako je dobra. Plava, baš takve volim. Jesi li je ti pravila?”
„Ma važi!”, smejem se. „Inicijale da!” I pokazujem mu ih na ivici: R i Đ. Riki Đakomeli. Mada u stvari lažem. Ko to još zna da radi? Da veze? Ako li samo uzmem iglu, ubodem se. Gore nego s ružama u bašti. Ali zato sam morala da sredim kuhinju ne znam koliko puta da bih posle imala hrabrosti da pitam mamu da mi izveze te inicijale na kapi. I nije bilo toliko do kuhinje koju sam morala da sređujem koliko zbog pitanja o tim inicijalima za koja sam već znala da ću čuti. A za koga je to? A što mu to poklanjaš? A šta ste radili? Šta smo radili, mama! Pa to je valjda naša stvar. Između ostalog i zato što nema ničeg goreg nego kad nemaš hrabrosti da sebi samom priznaš da pojma nemaš šta radiš... Nemaš apsolutno nikakvu predstavu.
Riki stavlja kapu na glavu.
„Kako mi stoji?”
„Odlično”, smejem se i onda stojimo tako na vratima i gledamo se. Kiki tada uzima čokoladicu.
,,Jel' voliš crnu čokoladu?”
„Da, mnogo.” Daje mi je. On uzima od đanduje. Zajedno ih odvijamo, gledamo se, smejemo, pravimo kuglice od zlatnih omota. On uzima kuglicu iz moje ruke i obmotava je oko svoje, praveći tako veću zlatnu kuglicu, baca je dole i pogađa u letu nogom, ona pravi luk i izleće kroz otvoren prozor na stepenicama.
„Eee... gol” Sad se pravi duhovit i podiže obe ruke ka nebu. A ja plješćem rukama, zabavljam se. „Bravo! Care!” A sve odjekuje našim tihim stepenicama. Ostajemo da se gledamo u tišini. Riki skida kapu. Igra se njom po rukama, sad ga je pomalo stid. Gleda dole, gleda u svoje ruke, onda opet mene u oči. Tako i ja. Onda se Riki iznenada približava, njegova glava se njiše put mene... Kao

da... Kao da... da, hoće da me poljubi. A ja krećem ka njemu. Baš danas, prvi poljubac, Sveti Valentin, praznik...
„Kako ste slatki! Dva golupčića koja samo što se ne poljube!” Moja sestra, kakav idiot!
„Samo smo se pozdravljali!”
„Da, da... brže se pozdravite jer mama tamo viče da je gotovo.” Potom, na sreću, odlazi. Gledamo se na sekund, stid nas je. Onda Riki pokušava da razreši situaciju.
„Jel' dolaziš večeras?”
„Gde?”
„Kod Brete, na žurku.” ,,A da, tačno! Skroz sam na to zaboravila!” Ostajemo tako na vratima.
Gledamo se u tišini. „Za sto!” Moja sestra opet prolazi. I smeje se. Kunem vam se da je mrzim.
„Pa, ćao. Vidimo se večeras”, onda zatvaram vrata.
Riki trči sav srećan, stavlja kapu na glavu. I smeje se. Večeras ću ga opet videti. Ali on nije mislio o meni! Mislio je o Rosani. A znate li ko je to? Bretina mama. S tim što sam ja to saznala tek te večeri na žurki. I tada mi se srušio svet. Neverovatno razočaranje. Posle toga sam shvatila da muški svet nikada ne može da se sruši. Takav je.
Sada ću vam ispričati šta se desilo, šta se dešavalo nedeljama unazad, a da ja nisam ni znala. Skupila sam sve činjenice, detalje, a ponešto mi je čak ispričao i Breta. Ali nikada, stvarno nikada ne bih poverovala da bi Rikardo, taj romantični dečko koji mi je poklonio klupu s dva zaljubljena srca, mogao da ode tako daleko.

Rikardo stanuje u potkrovlju, na poslednjem spratu naše zgrade, a baš preko puta njega je Bretina zgrada. Njegovo pravo ime u stvari je Đanfranko. Kako i kada je ispalo to Breta, nikad nisam shvatila. Ali to je druga priča. Iskreno, suviše komplikovana za mene. Kako bilo, jednog dana Rikardo je učio u svojoj sobi. Jednog od onih dosadnih popodneva kada ništa ne može da ti ude u glavu. Bio je tamo, već je zalazilo sunce, učio je za stolom kod prozora, još uvek je bilo dovoljno svetlosti i nije upalio lampu na stolu, kad odjednom, u zgradi preko puta njegove, u Danfrankovom stanu, hm, Bretinom, da se niko ne zbuni, pali se svetio. U sekundi. Kao da je nešto trebalo da se dogodi. Ta prazna soba, to upaljeno svetio, niko ne ulazi, to iščekivanje koje polako stvara napetost. I eto, u sobu ulazi Rosana. Gola je, skroz gola, nema ništa na sebi. Upravo se istuširala. Suši kosu trljajući je peškirom. Rikardo ne veruje svojim očima. Ustaje od stola, zatvara vrata svoje sobe, iako nema nikoga kod kuće, onako, samo da bi bio sigurniji. Onda nastavlja da je gleda.
Ona, Rosana, majka njegovog druga, nije posebno lepa, ali ima tako velike grudi. I još, ne znam, ta činjenica da... da, jeste, da je nekako špijunira. Da, ovo ga još više uzbuđuje. Rosana baca peškir na krevet i nestaje odatle, izlazi iz sobe.
Rikardo nakratko ostaje za stolom, čeka je. Ali sekunde prolaze, minuti, a njegova želja ne prestaje. Onda, posle kraćeg vremena, pošto nije više mogao da izdrži, padne mu na pamet ideja. Ide u sobu svoje majke, još uvek nije imao mobilni, ali je znao da kod Bretine kuće nemaju „lopova” na fiksnom telefonu, okreće Bretin kućni broj. Onda opet trči do stola u svojoj sobi i seda zadihan i sada još više uzbuđen. Uskoro vidi Rosanu kako ponovo ulazi u spavaću sobu. I dalje je gola. Kosu je malo osušila i brzo kreće ka telefonu, podiže slušalicu, ali, naravno, s druge strane žice nema nikoga.
„Halo? Halo?”
Rikardo se smeje, onda spušta slušalicu, gledajući je dok tako gola odmahuje glavom. Peškirom suši kosu, otvara ormar, neodlučna je šta će obući. Ostaje tamo s tim svojim telom koje povremeno izviruje nago i ružičasto iz poluotvorenog ormara. Vide joj se leđa koja iz daljine mirišu na kupku i mleko za telo. I taj peškir, sada već mokar, bačen na krevet i ta senzualnost koja izbija kroz

poluotvoren prozor... Rosana izlazi. Rikardo ponovo okreće broj. A ona se vraća gola kao i malopre. Prilazi telefonu. Rikardo je već tamo ispred, za svojim stolom. Vidi je kako se javlja, gola kao i pre.
„Halo? Halo?” Rosana čeka jedan sekund gledajući u nemu slušalicu. „Ma ko je to tamo?”
Onda se okreće pravo ka njemu, sa svojim golim grudima, velikim, još većim pod svetlošću sobe. Rikardo se smeje u polumraku, u tišini sobe čuje se samo zvuk rajsferšlusa koji se otvara na njegovim pantalonama. Zatim uzdasi od uzbuđenja što se gube u njegovim pokretima i pokretima žene koja je tamo, ispred njega. Ona se saginje, polako oblači gaćice koje je uzela iz najniže fioke ormara, što njega još više uzbuđuje. A ova priča, kada je Rikardo sam kod kuće, nastavlja se narednih nekoliko nedelja.
Rosana je žena koja na kraju svakog dana voli da se istušira i nije joj problem da gola šeta po kući. Cesto je sama i suviše često je prinuđena da se javlja na telefon sa kog se niko ne čuje. A Rikardo je uvek tamo, u polumraku svoje sobe i gleda je. Smeje se. Zamišlja da je tamo. Blizu nje, u sobi preko puta. Da sedi na tom krevetu. Ako se ona nekim slučajem udalji, Rikardo vidi kako se svetio pali u dnevnoj sobi ili u kupatilu, onda opet okreće broj da bi se ona vratila u spavaću sobu, da bi je on opet gledao, da bi mogao da se divi svoj njenoj golotinji. Ona, tako jedra, tako puna, s tim ogromnim grudima. A sve se odvija toliko savršeno da čak postaje i dosadno.
Sve do te večeri.
14. februar, Sveti Valentin, Dan zaljubljenih. A ujedno i Bretin rođendan.

„Ćao! Ćao! Kako je?”
Ljube se, jedan za drugim, ta četa devojčica i dečaka koji stižu kod Brete. Tu su Anto, Simo, Lučija i sva ostala ekipa iz naše dve zgrade. Breta je pozvao sve, strava. Došao je i Rikardo, koji ljubazno pozdravlja Bretinu mamu Rosanu.
„Dobro veče, gospodo...” ”Ćao Rikardo, kako si?”
„Dobro sam, hvala, a vi?” Smeju se oboje, tako su fini u svojim ulogama. Rikardo je gleda kako se udaljava u svojoj dugoj haljini, posmatra njeno dostojanstveno kretanje medu gostima. Bretina mama pozdravlja i ostale, i mada je njen kaftan tamne boje, Rikardo ipak vidi te obline koje već suviše dobro poznaje.
Uf, da li je obukla onaj brus sav od bordo čipke, ili onaj drugi, providni, crni... Iznenada, neko ga „otme” od te misli, bolje reći, opet dozove u realnost.
„Riki, hoćemo li da sedimo zajedno?”
Gledam ga i smeškam mu se, razmišljajući opet o klupi s dva srca koju mi je poklonio, o čokoladici koju smo zajedno pojeli, o toj neprijatnoj, ali ujedno tako romantičnoj tišini... A onda i o mojoj sestri, koja je, suprotno tome, jedno obično govno!
„Naravno! Hajde, odmah ćemo da sednemo jedno pored drugog, pre nego što nam neko zauzme mesto.”
Tako, kroz sekund, već smo za stolom. Odmah za nama stižu svi ostali, kao da smo im nas dvoje ukazali na to da treba početi večeru.
„Čekaj, ja ću ovde.”
„Ja sedim u čelu stola.”
„Ne, tu će Marija.”
„Ovde će Lučija.”
I na kraju, nakon kraće rasprave, svi smo seli. Prebrojavam nas. Ima nas osamnaest. A ja sam više nego srećna. Rikardo je s moje desne strane i u jednom momentu podiže stolnjak i kaže:
„Gledaj...” Pokazuje mi svoj levi džep.

Neee... kako je sladak! Iz džepa mu viri plava kapa koju sam mu ja poklonila. S mojim vezom. Mislim, s maminim, samo što on to ne zna. Smeška mi se, stiskam mu ruku ispod stolnjaka i baš u tom trenutku stiže Bretina mama.
„Evo, prvo sam vam donela ovo za jelo. Ovako, predivni uštipci, mocarela, kroketi od pirinča, pohovane tikvice, a počećemo s maslinama 'askoli'. Ja ću vam sipati u tanjire, ne brinite...”
I tako krene od jednog do drugog, stavljajući nam u tanjire prvo uštipke.
„Eto ga, jedna maslina za tebe, jedna za tebe, i za Lučiju...” Ona sedi nekoliko mesta ispred Rikarda, ali kada Rosana stigne do njega, čudno, ona ga preskače. „Evo, ova je za tebe, Karolina. Ova je za tebe, ova za tebe, Adele.” I tako završava ceo krug. Svi jedemo svoju maslinu... Ja svoju pregrizem napola.
„Hoćeš malo?” Prinosim je Rikardovim ustima, međutim, on odmahuje glavom.
„Ne, ne, hvala, ne mogu.”
Ja je onda pojedem celu. Eto, vidi se da joj je rekao da mu se ne sviđaju! Baš u tom trenutku opet stiže Rosana s drugim velikim tanjirom.
„Evo i kroketa!” Opet započinje krug. „Jedan za tebe, i jedan za tebe...”, vrući su, uzima ih salvetom s tanjira da se ne bi opekla i stavlja ih na tanjire ispred nas. „Ovaj je za tebe, ovaj za tebe, Lučija...” I opet preskače Rikarda. ,,A ovaj je za tebe, Karolina!”
Rikardo se tada okreće ka njoj s osmehom.
„Izvini, Rosana, ali već drugi put... nisi mi stavila ništa u tanjir.”
Rosana staje, okreće se ka njemu i smeška mu se. „Pa šta ima veze, za tebe spremam skidanje, zar ne?”
Rikardo odjednom postaje skroz crven, ostali ćute i gledaju se, ne shvatajući dobro šta to znači. Breta i Stone, međutim, smeju se u tišini, gledaju Rikarda koji bi želeo da nestane ispod stola. Ipak, večera se nastavlja, on i dalje ćuti, ne priča ni sa kim i, jasno, ne jede ništa. Do kraja večeri stoji u ćošku dnevne sobe, s nekim čudnim osmehom, gledajući u nas koji se za stolom igramo pitalica. Svaki čas se okrećem, gledam ga i osmehujem mu se, čisto da ga malo razveselim, ali ne znam baš ni šta da mu kažem, da li da ga pozovem da se igra s nama.
Onda se i on nasmeši, ali mi izgleda mnogo tužan, dok se mi silno zabavljamo, on kao da samo čeka da se veče završi. Od narednog dana, Rikardo je u sobi u kojoj uči držao uvek spuštene roletne. Kod Brete više nije bilo onih čudnih nemih poziva, a naravno, naša love story je počela i završila se tog 14. februara.

I tako se vraćam u sadašnjost. Kako ga gledam dok se i dalje igra u dvorištu. Kao da vreme nije uopšte prošlo! Čak uspevaju da daju i gol Stoneu i Riki grli Bretu! Kakvo ludilo. Kada bi neko špijunirao moju majku na taj način, polomila bih mu glavu, ne bih ga više nikad zagrlila. Ko zna kako su to otkrili. To je jedna od onih stvari koje nikada neću saznati. I tako napuštam drugare iz dvorišta. Možda zauvek. Malo će mi i nedostajati. Kako je samo bilo zabavno igrati se po podne posle ono malo domaćih koje si imao za školu. Omiljene igre svima su bile je'n dva tri zvezda, školice i lastiš. U lastišu sam bila mnogo dobra, u školici onako, a je'n dva tri zvezda me je smarala. Najzanimljivija mi je bila igra žmurke. Jednom mi je uspeo ,,pu spas za sve nas”, kad sam prošla kroz komšijsko dvorište. Puno je cveća, kopriva, kupina odnekud. Ali ja sam to sve prošla, bila sam bolja od poslednjeg Ramba! I na kraju... ,,pu spas za sve nas”! Bila sam zvezda log dana, idol. Možda zato što su svi bili već uhvaćeni, a ja sam bila jedina koja je mogla da ih spase, a tako je i bilo. A znate li ko je žmurio? Rikardo. Tad još uvek nisam znala ništa o onoj priči. Kad pomislim da sam svako veče pisala njegovo ime u dnevniku. Još nisam imala mobilni da tu sakrijem sve. Eh... Ponekad ti život da načina da se osvetiš a da to i ne znaš.

Zvonim. Još uvek nemam svoj ključ. Jedva da sam ušla u kuću kad mama skače na mene.

„Može li se znati gde si bila?”
„U školi. Morala sam da završim neki seminarski s drugaricama.”
,,A što mi se nisi javila? Ostavila poruku. Nešto! Da li je moguće da uvek moram da razmišljam gde si ti?”
Vidim da je sva crvena u licu. Umorna, iznurena. Peglala je, posle celog dana provedenog na poslu. Mama, išla sam da tražim Masijeve tragove. Ali možda nije baš trenutak da joj to kažem.
„Mama, vidi...” Vadim iz džepa novi mobilni koji mi je poklonila Alis. „Pronašla sam ga!”
„Lepo. Radujem se.” Potom uzdahne. I dalje je ljuta. Na kraju, ipak me grli. Saginje se i jako me steže. Onda se odmakne i gleda me u oči. „Nemoj da brinem zbog tebe. Kad ne znam gde si, poludim. Već me dovoljno brinu tvoji brat i sestra...” Razbaruši mi kosu. „Nemoj još i ti.”
I baš u tom trenutku Ale stiže. Smeškam joj se dok prilazi.
„Našla sam svoj stari telefon. Uzmi.” Guram ruku u džep i uzimam onaj novi koji mi je mama poklonila: „Ovo je za tebe...”
I dajem joj telefon. Ale ga uzima i gleda ga. Onda bulji u mene, uz grimasu.
„Pa da... Zato što po tebi ja treba da prihvatam sav škart!” Onda se okreće i odlazi. Sleže ramenima, frkće, smorena. Ipak je novi telefon, škart kako je rekla, zadržala.

Nastavak dana je veoma miran. Učim u kuhinji, opuštena, dok mama šije. Ponekad se preslišavam naglas, i tada se mama smeje. Ugasila je TV, a gledala ga je skoro skroz utišanog.
„Možda ti smeta...
Tada iznenada osetim da telefon vibrira. Vadim ga iz džepa a da me mama ne vidi. Otvaram primljene poruke i vidim da je nešto stiglo. Alis. Ispod oka pogledam mamu. Ništa nije primetila. Otvaram poruku. Neee! Strava!
„Ćao. Izdejstvovala sam da obe budete pozvane na žurku kod Čelibazijeve, Klod će sama doći.
Ja ću doći po tebe u pola osam, okej?”
I ne premišljam se, odmah šaljem odgovor. Savršeno! I stavljam smajlija. Ali ko će to sada reći mami? Ona voli da je obavestim bar tri dana unapred. I kao da je odjednom nešto primetila, mama se okreće ka meni.
„Čuj, hoćeš li da jedeš pastu s tunjevinom večeras? I Aleksandra je voli... Đovani ionako nije tu.
Šta kažeš?”
„Eto... mama. Baš sam htela da ti kažem nešto u vezi s tim. Mislim, znam da je trebalo ranije da ti kažem, ali nisam znala, to jest, nije da nisam znala, samo sam se nadala, nadala sam se jer nisam bila pozvana.” Sve u svemu, smutim joj tu nešto, ali tako da sam je na kraju skoro ubedila da mi kaže „da”, štaviše, kao da sam joj time olakšala stvar. Rekla sam joj da idu svi, da će doći čak i profesori, cela moja generacija iz škole, da ćemo tamo pričati i o tome u koju srednju ćemo ići, da idu i sve moje drugarice, i na kraju, kao i uvek, rekla sam joj: „Ali ako ti ne želiš, ja neću ići, znaš...”, što je najbolje da je, na kraju, slomiš, a ionako je ta žurka jedna od onih finih.
Na kraju mi je rekla: „Molim te, idi, idi, vidi. Baš sam srećna što ideš.”
Ne treba dva puta da mi ponavlja. Iz stanja lažne utučenosti i blage neodlučnosti prelazim u stanje euforije zbog svoje male pobede.
„Hvala ti, mama!”, kačim joj se oko vrata, grlim je, ljubim. Jako je stežem oko vrata, pa joj na obraz spuštam jedan poljubac pun ljubavi, ali pre svega izgovaram rečenicu koja mi uopšte ne pada teško: „Volim te, mama, ćauuuu!”, i trčim u svoju sobicu. Počinjem da izvlačim stvari iz ormara. Crni top. Tamne farmerke - pa možda će i Miševi doći. Ovaj put moram da impresioniram Matea, Mata, kako on voli da ga zovu. A Masi? Zar ne misliš i na Masija? Istina je. Stavljam CD, slušam ga i igram dok se spremam. Pronalazim nešto, oblačim se, ionako niko ne može da ude u moju sobicu.

Slobodna zona! Zabranjena za sve! Zabranjen ulaz! Imam čak i ta tri natpisa na vratima. Ipak, Ale nikad s tim nema problema. Ulazi bez kucanja.
„Izvini, možeš li da smanjiš pošto učim?”
Ona je takva. Ne kaže više ništa, odlazi, odvratnija nego ikad. Na kraju biram ove tri stvari: pantalone, opušteno, „mis siksti”, da me mama vidi u njima. Onda vidim da je Ale, iako sam smanjila muziku, otišla u dnevnu sobu, tako da ulećem u njenu sobu i odmah nalazim ono što sam tražila. Čudna stvar kod moje sestre i mene je da dole nosimo isti broj... Na sreću, tako mogu da joj zdipim sve što hoću, baš kao i sad. Sto se tiče gornjeg dela... eh, tu treba malo vremena. Ali ja se ne brinem, sve ide u dobrom smeru. Vraćam se u svoju sobu, uzimam druge dve stvari koje mi, ja mislim, savršeno stoje, onda šminku, iako zasad koristim samo malo maškare. Ubacim sve u jednu kesicu i onda, da me niko ne čuje, tiho i polako izlazim na stepenište i pozivam lift. Evo ga. Stigao je. Ulazim na vrhovima prstiju i stavljam kesu gore u onu malu pregradu ispod sijalica. Onda se mirnija vraćam u stan. Polako zatvaram vrata i na prstima se vraćam u svoju sobu. Opet puštam Masijevu pesmu. Predivna je. Igram nakratko zatvorenih očiju i sanjarim... Onda ih iznenada otvaram. Možda ga više nikad neću sresti, a to me ubija. Bacam se na krevet i brzo prevrćem po knjizi koju čitam, Izvinite što imam petnaest godina, i opet čitam rečenicu koja me je juče tako pogodila. „Samu sebe poznaješ bolje nego što će te neki ljudi ikada upoznati. Oni završavaju kao skučeni likovi, prekidaju dotok krvi u svoja srca i smeju se kao da je to najprirodnija stvar na svetu.” Ali sad kad opet razmislim, nisam više tako ubedena. Jedna koja me je baš pogodila je ova: „A ja gubim samu sebe, gubeći se u nečemu što čak i ne uspevam da nađem. Možda je u tome problem. Ne uspevam da ga nađem. Ne uspevam da ga dostignem. Ne uspevam nikako da stignem do tamo.” Zatim gledam kroz prozor. Gledam veče koje pada. Prve zvezde što sijaju. Kako sam poetična... I imam želju da se zaljubim. I baš u tom trenutku opet počinje pesma s Masijevog CD-a, sudbina! I kao da to nije dovoljno, i telefon na stolu zavibrira. Alis je.
„Jel' silaziš?” U letu joj odgovaram. „Five minutes.” Danas sam malo kao english. „Mama, je li ovako okej?”
Pojavljujem se u kuhinji u svoj svojoj smirenoj lepoci. Mama spušta na sto iglu, konac i čarapu koju je krpila. Onda me gleda, malo me odmerava odozgo nadole, gleda me sa svih strana i smeška se. „Da.”
Sve kao da ide nabolje.
„Jesu li već stigli po tebe?”

„Da.”
„Okej, idi i nemoj kasno da se vratiš. Drži uključen telefon, neka bude uz tebe, i u jedanaest kući.”
Poljubim je u letu, trčeći izlazim, pre nego što dođe tata. S njim bi to išlo malo teže. Na stepeništu sam, ali baš u tom momentu izlazi i naš komšija iz stana preko puta. O ne, ovo mi baš nije trebalo. I šta ću sad? On je simpatičan tip. Zove se Marko, radi na televiziji i ima oko četrdeset godina. Moram da rizikujem. Otvaram vrata lifta, onda ga gledam uz osmeh.
„Kako ćete vi, idete peške da biste ostali u kondiciji ili ćete liftom?” Marko me gleda, najednom se zbunio, podiže obrvu.
„Zašto? Hoćeš da kažeš da sam se ugojio?”
Neku kilu, po meni, i jeste nabacio. Ali ako mu to kažem, hoće li se uvrediti? Nije lako u ovakvim situacijama. Moraš da budeš diplomata, ali ja to, nažalost, nisam uvek. Ili da budeš duhovit. A to mi bolje ide.
„Šta više volite... Laž ili dramatičnu istinu?”
„Razumeo sam.” Smeje se, ali kao da se upecao. „Idem peške!”

„Ma ne... Šalila sam se!” Ipak mu ne dajem vremena da se predomisli. Ulazim u lift, zatvaram vrata i pritiskam dugme za prizemlje. Čim lift krene i side samo jedan sprat, pritiskam STOP. Imam nekoliko minuta da se presvučem. Da, hajde, brzo. Uzimam kesicu, vadim stvari iz nje i brzo se skidam. Izuvam cipele, skidam pantalone, košuljicu, i oblačim top, kratku suknju i obuvam čizme. Skupljam stvari sa zemlje i ubacujem ih u kesu, zatim vadim šminku. Počinjem da stavljam malo maskare i još malo pudera i onda ajlajner, eto, tako, sad sam okej. I u tom momentu čujem kako neko lupa u vrata na prizemlju i viče. „Lift! Lift!”
Onda neki drugi glas. „Šta, zaglavio se?”
Stavljam i šminku u torbu, a onda pritiskam prizemlje. Izgleda mi kao da sam u onom akcionom filmu Nemoguća misija, samo što nisam Tom Kruz i pre svega... ne mogu da menjam lica kao on. Tako, kada stignem u prizemlje, otvaram vrata. Marko stoji pored gospode Volpini, one s drugog sprata.
„Šta je to bilo?”
„Hmmm...”, nevino se nasmejem, trenutno sam najmanja i najfinija devojčica što mogu da budem. „Ne znam, zaglavio se.”
Ali Marko, koji mora da ima oštro oko i odlično pamćenje, prvo dobro pogleda u lift da vidi da li je tu slučajno neka druga ja, a onda odmahne glavom.
„Aha, znači zato sam se iznenada ugojio.”
„Da...” Smeškam se dok idem ka kapiji. „Jeste li videli? Malo kretanja i odmah ste sve izgubili!”
I otrčim. Onda stanem jer posumnjam u nešto. A ako bude kao što ja mislim da će biti? Hoće li primetiti? Sigurna sam da hoće. Jednoj mami nikad ništa ne promakne, ni izdaleka. Otvaram telefon i odmah zovem kuću. Javlja se Ale.
„Daj mi mamu.”
„A gde si ti?”
„Ma daj mi mamu.” Ništa ne odgovara. Spušta slušalicu i čujem je da zove dok se udaljava.
„Mama, telefon...” Držim telefon skroz uz uvo, malo izvirujem kroz kapiju i vidim je kako se baš u tom trenutku sklanja s prozora. Znala sam da će biti tu! Ne čekam više i krećem da trčim ka kapiji. Za to vreme, evo i glasa na mom telefonu.
„Da, ko je?”
„Ja sam.”
„Šta je, Karo? A gde si ti?”
„Već sam u autu s Alis.”
„A što si me zvala?”
„Htela sam nešto da ti kažem. Mnogo te volim, mama.” Čujem je da se smeje s druge strane, najslađa i najdivnija mama, i na trenutak osetim krivicu.
,,I ja tebe! Samo nemoj da dođeš kasno.”
„Ne brini, mama...” Prekidam vezu i sad sam bezbrižnija, prolazi me osećaj krivice i ja ulazim u Alisin auto ubedena u jedno: „Večeras ćemo se strava provesti!”
Alis brzo kreće. „Naravno! Znaš ko sve dolazi?” Onda počinje da mi nabraja imena, tome nema kraja, tako da se posle nekoliko minuta više nikoga ne sećam. Dok priča, vozi neverovatno brzo. Alis je sad već zver s tim svojim autićem. Mnogo je strava, kupila je aixam krem boje, unutra je uzela sve u roze boji, a spolja je dala da joj nacrtaju dva velika roze oka kao „helo kiti”. A napravila je čak i ulaz za svoj ajpod! Tako da možemo da slušamo muziku koju mi hoćemo. Odmah puštam pesmu koja mi se mnogo sviđa: Stop! Zaboravi od Ticijana Fera. I igram u ritmu muzike. Onda mi nešto padne na pamet.
„Hej, ali kako si uspela?”

„Šta?”
„Kako si uspela da nas na kraju Čelibazijeva pozove?”
„A lako. Rekla sam da vi organizujete neku strava žurku u 'Saperu', znaš onaj lokal skroz u belom, gde teško može da se uđe?”
„Ali mi ne organizujemo ništa.”
„Misliš da ona ima pojma?” ,,A ako otkrije?”
„Predomislile ste se! Zašto čovek ne može da se predomisli?”
„Ti si luda!”
„Da, kao poludeli leptir!” Zatim se parkira uz nagli zaokret, i ja se zakucavam u vrata i skoro da ispadnem, i bih da vrata nisu bila zaključana.
„Ma nemoj, ukočila si!”
Onda se smeje. Skida ajpod i stavlja ga u džep. Izlazimo. Tu je već brdo malih automobila chatenet, aixam i lieger. Sve ih prepoznajem. Samanta, Simona, Elektra, Marina. Kako bih volela da i ja imam jedan. Uskoro ću imati četrnaest godina. Ko zna da li moji i razmišljaju o tome. Već sam im objasnila na sve načine da bih to tako želela, više puta sam čak i zaspala sa chatenet katalogom na licu, kao da su novine! Može čak i neki polovan, ako baš hoće da uštede novac! Moji rade kao crnci, ali nije baš da zarađuju mnogo. Naravno, ja imam svoj džeparac, idem u dobru školu i ne mogu da se požalim. Moja sestra Ale je dobila motor kad je imala četrnaest i po godina, Rasti Džejms s petnaest godina, ali od tada nije tražio više ništa i uvek se sam snalazio, pronalazio hiljadu poslića, od organizovanja žurki po lokalima do konobarisanja u nekim pabovima, kako bi sebi priuštio motor koji sada vozi. Njegov san je da kupi auto, o tome stalno priča. „Voleo bih jedan stari 'mercedes', kao onaj što ga vozi Ričard Gir u Američkom žigolu, ja bih kupio svetloplavi...”
Ja nisam gledala taj film, ali ako on tako kaže, taj auto mora da je stvarno lep!
Gledam bolje u automobile mojih drugara, vidim i jedan novi, tamnoplavi, metalik, s upadljivim brojevima različite veličine na prozorima. Kao neki čudni niz: jedan od onih komplikovanih slučajeva iz Da Vinčijevog koda. Uh, ko zna čiji je.
„Dobro veče!” Alis pozdravlja čoveka na vratima koji drži spisak u rukama. „Sereni i Bola.”
Tip proverava na spisku, a onda se uz osmeh pomera u stranu da bi nas propustio da uđemo. Kakva vila! Kakvo fenomenalno mesto! Ulaz se nalazi na okuci Parioli, stalno sam slušala o tom mestu, ali nisam tu nikada bila.
,,A, stigle ste!” Iza drveta kod okuke pomalja se Klod, bila se sakrila.
„Šta si tamo radila?”
„Pa pogodi! Čekala sam vas.”
„Ali tu je pola odeljenja, mogla si da budeš s nekim.”
„O, koja si ti smaračica... Pa bilo me je sramota, daj, hajde zajedno da uđemo.”
Tako i činimo. Nakon što smo prošli iza ugla, kuća nam se prikazuje u svoj svojoj lepoti. Izgleda kao jedna od onih starih poljskih kuća koje gledaš na fotografijama, samo što su one obično u Toskani ili u Umbriji, u svakom slučaju van Rima, ali ova ovde je u suvom centru! A pored svega, ovde je muzika do jaja.
„Finlijevi!” Di-džej u uglu ispod niza stubova klima glavom u ritmu muzike, grize usnu, nosi kačket okrenut naopako i pozdravlja nas dižući bradu ka nama. „Idemo!” Već pušta neku drugu stvar, uz skreč. „Evo ga!”
Alis se odvaja od grupe i stiže do devojaka koje igraju uz ivicu bazena, u letu izuva cipele i ostaje bosih stopala. A muzika je ludilo. Lik je shvatio da nam se sviđa i odmah pojačava. A vuferi na zvučnicima gruvaju tako jako da to stiže sve do zvezda. Alis se preslatko obukla. Tek sada to primećujem. Nosi haljinu s resicama, belu, s puno uzica ili nečeg sličnog što se mrda u ritmu

muzike. Otvara torbu koju je spustila tu blizu i vadi traku, stavlja je oko glave i mlati rukom podignutom ka nebu, vitla njome i viče „Juuuu”, kao da je neka divljakuša na konju, i to je sad to, ona koja je obično sva precizna, potpuno odlepi kako čuje neku muziku. Nastavlja tako, skače između ostalih ljudi, igra oko svih njih.
„Šta ćemo, hoćemo li i mi tamo?” Gledam u Klod i očekujem njen odgovor.
„Ne... Mene je sramota!”
„Ma od čega! Daj, zezamo se, slušaj kakva muzika” Uzimam je za ruku. I povlačim je za sobom.
„Hajde, kreni!” Ipak, ona se malo opire i ja moram da je teglim.
„Hej.” Smeje se. „Šta?” I ja se smejem. „Znaš šta!” Mislim, baš je teška. Ipak, i krenula bi, između ostalog i zato što, kad bi sad stala, ko bi je to odvukao nazad? I tako na kraju, kretenski, stižemo do Alis i krećemo da igramo i ja vidim da su tu i drugi iz ođeljenja: Martina, Vitorija, Stefi, Džuli, čak i Lalo i drugi... Tu su i Miševi. Vidim Luku i Fabija... Neko me lupka po ramenu.
„Hej! Pa to si ti, Karo!” Okrećem se i smejem se: to je Mateo, Mat! Ne prestajem da igram tako ispred njega i govorim glasnije. Derem se da bih nadjačala muziku.
„A koga si ti tražio?”
„Tebe... Samo, nisam te prepoznao. Prelepa si.” Malo crvenim. Ali nastavljam da igram ispred njega, ne prestajem da ga gledam pravo u oči. Dođavola, meseče, pomozi mi da se ne vidi da sam pocrvenela kao paprika. Reci mi, molim te! Nastavljam da igram, gledam ga u oči i smeškam se, potpuni sam kreten. Ali zašto me tako stisne kada se vidimo i još mi i daje komplimente? Ja mislim da je on shvatio i da to sad radi namerno. Onda konačno uspevam da izgovorim nešto manje-više smisleno. „Kažeš to samo zato što imam više šminke nego obično.”
„Ma ne... Nisam to ni primetio. Dođi!”
Ovaj put me hvata za ruku i povlači me tako jako da se skoro sapletem. Trčim za njim dok me Alis i Klod gledaju kako poskakujem kao da sam vezana lastišom.
„Hej, pa kud će ovi?” Klod prilazi Alis.
„Šta, pa ti ne znaš da joj se Mat, mislim, tako ga ona zove, sviđa ceo zivot?”

Na sreću, i ne stignem sve da čujem, već sam daleko, prelazim vrt, šank, nošena zanosom za tim ludim Matom. Vidi da gledam u hranu na stolu.
„Hajde, posle ćemo se vratiti da jedemo nešto, okej?” Ja klimam glavom. Jeste, kao da mi je to i bitno. Tako me uvlači u kuću, prolazimo kroz starinske salone pune slika i statua i mermernih bista postavljenih na elegantne stubove. Kao da smo u jednom od onih muzeja u koje smo ponekad išli svi sa školom.
„Dođi, moram nešto da ti pokažem...” Mat mi se smeška. Lepši je nego što ga se uopšte sećam. O bože, kako beše ide priča? Promenio je školu zato što su se preselili. Visok je, mršav, ima svetlosmeđu kosu, kestenjaste oči. Nešto između Kolina Farela, Breda Pita i Zeka Efrona. Mislim, razumeli ste o čemu pričam? Dobar do bola. Kao da to nije dovoljno, oblači se strava: vojničke pantalone, cipele „nort sejls”, uska majica s ve-izrezom, zakrpe na laktovima, s duplim šavom, malo tamnije od majice, neka pepeljastoplava boja. Kao iz bajke. U čemu je tajna? Ne govori ništa, ćuti!, rekle bi Klod i Alis. Sreća je pa ne čuju moje misli... i sreća da ih on ne čuje! Barem se nadam.
„A o čemu razmišljaš?”
„A?” Vidim ga da se smeška. „Ništa, ni o čemu. Ni o čemu... O tome koliko je velika ova kuća.” Smeška mi se. Mislim da mi ne veruje. Pa naravno. Opet pocrvenim. Drugi put.
„Gledaj...” Puna je starinskih pušaka, arkebuza, a zatim i mačeva i dugih kopalja i šlemova i nekih čudnih zastava. Mat me vodi za ruku kroz sve to staro oružje i barjake i grbove, sve dok ne stignemo do jedne neverovatne odežde, stoji na lutki napravljenoj od perlica i kamenčića u hiljadu boja, s telom od rombova od srebra i potamnelog belog zlata i zlatnih niti koje se ukrštaju u magične spletove. Rukom me odgurne sve do tamo, onda me samo pusti, tako da završim iza te lutke.

„Tako, stani tu...” Onda iz džepa vadi „nokiju N95”. Prepoznajem je iz daljine. To mi je drugi omiljeni telefon. „Mirna... Budi mirna. Eto tako, ispravi glavu!”
I ja tako stojim nepokretna iza te lutke, kao da i ja nosim tu skupocenu starinsku odoru. A on okreće telefon ka meni, kadrira, onda me slika. Blic. „Evo...”, smeje se. „Ti si moja princeza” Dođavola. Neće biti baš tako lako. Ne stignem ni da pomislim nešto drugo, on me opet grabi za ruku i skoro da napravim krug oko sebe. Trčim za njim, jedva. Prolazimo pored dva prostija oklopa, onda se on u dnu sobe zaustavlja, gleda me zlobno, pomalo i lukavo.
„Psst, ovuda. Ovo je tajni prolaz!” Zatim se provlači iza kamina, ulazi u uski prolaz koji vodi na stepenište, osvetljeno malim svetiljkama, daju prigušeno svetio koje kao da se ljulja, poput sveća. A ja ga pratim tim drvenim stepeništem kružnog oblika sve dok ne stignemo do nekih uzanih gvozdenih vrata.
„Ciiiiii.” Vrata škripe dok ih otvara. Izlazimo na veliku terasu kuće. Kao da smo tamo stigli kroz neko malo potkrovlje. Ogroman prostor pod otvorenim nebom, na uglu terase vidim četiri šiljka.
„Ovo mora da je bio pravi pravcati zamak! Dođi.” Mat me opet hvata za ruku i ja ga, naravno, pratim. U tami noći stižemo do ivice terase. Tu je samo stara bela ograda, pomalo oljuštena. On se naslanja naginjući se malo unapred.
„Vidi, dole se vide svi kako igraju.”
I ja se naginjem. Vidim Alis u centru kako luduje s Klod i Simonom i svim ostalim devojkama iz škole. Sada prave kao neki voz, muzika je malo prigušena, isprekidana vetrom koji neke tonove nosi dalje.
„Idemo da vidimo tamo...” On prolazi ka susednoj ogradi, s njene druge strane. Daleko od svega i od svih. Od te buke. Stižemo pod velika tamnozelena stabla, mračna kao noć oko nas, kao grad koji sada deluje daleko. Tamo, samo hiljadu svetala s ulica koje vode u centar.
„Vidi, ono tamo dole je Oltar otadžbine” Pokazuje mi rukom u daljinu. Pokušavam da pratim njegov prst, sve dok ga ne ugledam. Ili bar ono što bi trebalo da je to.
Onda i ja pokazujem nešto. ,A ono tamo dole, što skroz svetli, šta je to?” Mat mi se smeje.
„Pokaži mi...” Skoro da se obrazom naslanja na moju ruku, a zatim nastavlja polako, polako, pokušavajući da shvati šta mu pokazujem, kao da je moj prst nišan. „Misliš baš na to što si pokazala?”
„Da, da, na to...” Osećam njegov topli obraz na svojoj ruci, onda na kraju uzima moju ruku u svoju i privlači me k sebi. Gleda me u oči.
„Ne znam, znam samo da su ti ruke hladne.” To mi je već neko rekao. O bože, ko je to bio? A da, Lorenco. A šta sam mu ja odgovorila. A da, haos... Hladne ruke, toplo srce. Užasan odgovor, a to već svi maju. Ipak, Lorenco me je posle poljubio. Da, ali Mat je drugačiji, Rizikujem.
,,A da, pomalo. Ali nije mi hladno...”
Smeška mi se. Uzima mi i drugu ruku. Drži ih obe u svojima. „Da, vidiš, druga ti je malo toplija.”
I dalje me gleda u oči, onako prodorno, previše prodorno. Provlači moje ruke kroz svoje šake, hvata ih sve do lakta, polako me privlači ka sebi. A i on se meni približava. Ne mogu da verujem. Posle dve godine. Dve godine. Ne, kažem. Dve godine! Hoću to naglas da kažem. Već dve godine mi se sviđa!
„Mateo!”
Odjednom neki glas. Oboje se okrećemo ka vratima kroz koja smo prošli. Tu je neka devojka, a onda vidim i druge ljude. I u trenutku kao da je ona magija nestala. Mat odmah pušta moje ruke i odmiče se od mene. Odozdo dolazi devojka koja ga je pozvala, a s njom su još neke dve.
„Pa gde si ti?” Mat kao da se malo našao u nevolji.

„Bio sam ovde gore...”
„Da, znam. Videla sam te odozdo. A ona?”
,,I ona je bila ovde gore.”
Za trenutak svi ćute. A taj trenutak nikako da prođe. Druge dve bulje u mene.
Mat sledeći progovori: „Sreli smo se ovde gore... I ona je bila u mom odeljenju, pre...” Ali riba kao da ga i ne sluša. ,Ja sam njegova devojka.”
A ja bih da kažem „Blago tebi” ili, pre, „Ma koga to uopšte zanima” ili „Da li te je neko nešto pitao?” Umesto toga krećem uz jedno nepotrebno: „Pa, dobro...” I u tom momentu sve je moglo da se sruši, kad eto ti mog spasa. Evo ih, tu su im iza leda.
„Džibo!” Tu su i Klod i Alis. „Jesam li ti rekla da je ona, jesam li?” Onda se okreće ka meni: „Videli smo te odozdo!”
O, ovi umesto da igraju svi su blejali ovamo gore. Ma, nebitno. Tada se udaljim.
„Karolina...” Poslednji put se okrećem ka Matu.
„Ono što si pokazivala bio je Sveti Petar.”
Gleda me i smeška se. Možda mu je čak malo i žao. Možda.
Okrećem se i polazim, a ne odgovaram mu. U letu hvatam Džiba ispod ruke.
„Daj, idemo da igramo!”
„Ali do sad sam igrao.”
„Hajdemo, ova je predivna.”
„Ali ne čuje se... dovde!”
„Pa hajdemo!”, povlačim ga niz stepenice tako da ne može ništa da kaže.
I Alis i Klod nas stižu. Okrećem se ka njima. ,,E, a jeste li vi znale da Mat ima devojku?” Alis širi ruke: „Pa naravno.”
„I ti?”
Klod klima glavom: „Pa ko to još ne zna!” ”Ja! A zar niste mogle da mi kažete?”
„Tako brzo si nestala kad te je on onako zgrabio...”
„Oteo, čak!” Klod me lupa po ramenu. „Zar ne?”
„Da, tako nekako... Izvinite, hmmm, ali kako ste vi to saznale?” Alis i Klod se nakratko gledaju, a onda prasnu u smeh. „Zato što se i nama oduvek sviđao do bola!”
„Kakve ste bednice... I niste mi ništa rekle!”
„Pa, videle smo da o njemu uvek pričaš u superlativu, mislim, kako smo onda mi mogle da ti išta kažemo...”
„Onda, naravno, pošto si nam ispričala priču o Loreu letos i onu s Masijem posle, mi smo mislile: e sada Mat može da bude i naš!”
„Ne zezajte se!”
Tada skačem na njih, zezam se, pokušavam da ih udarim. Džibo iza nas ostaje bez reči: „Hej, pa šta radite? Šta se dešava? Smirite se, pazite na stepenice!” Alis i Klod se odvajaju i trče brže.
„Ovo je rat... Ko preživi... pričaće!”
Ja pokušavam da trčim za njima, ali se sapletem i poslednja tri stepenika predem kotrljajući se.
Srećom, na kraju se dočekam na rukama.
„Aaa, aaa... Joj!” Gledam u dlan da vidim da li sam se povredila. Ma šta, nema ništa, sve je u redu.

„Hej...” Stiže i Džibo i pomaže mi da ustanem... „Šta to radiš?”
„Udarila sam se.” Masiram donji deo leda. „Povredila sam dupe!” Onda, zabrinuta zbog Ale, gledam iza sebe. „Šta, da nisi možda pocepala suknju?”
„Hoćeš da vidim?” Okreće me. Gekam malo.
,,I?” Gledam iza sebe i vidim Džiba koji se smeje.
„Ne, ne, ništa... Sve mi izgleda u redu, sve onako baš u redu!”
„Kretenu! Hajde, idemo da igramo!” I potrčim tako, blago utrnula, ali puna volje da živim, da igram, da urlam, da sanjam... Da se zaljubim tebi ispred nosa, Mate, i ispred te „tvoje devojke”. Tako i uletim medu njih i zaigram kao luda, ne onako, već bolje od njih, i držim ritam koji je fenomenalan i pevam: „Dugo sam čekala nešto čega nema umesto da gledam sunce što se rađa...”.
„Morate u nešto da mi se zakunete...” Klod me iznenađeno gleda i podiže obrvu.
„Sad? Ma koji ti je đavo večeras?”
„Da, sad! Zato što je važno: sad, momentalno, i zauvek!” Alis prva popušta: „Okej, reci nam...”
„Da čujemo.”
„Hoću da mi se zakunete da se nikada nećemo posvađati ni zbog jednog muškarca, da ćemo, umesto da pokvarimo ovo prijateljstvo, ostati zaključane kod kuće, nećemo nikada napraviti bilo kakvo sranje, nijednu suzu nećemo pustiti jedna zbog druge, poverenje zauvek, totalna opuštenost, tajne samo za druge...”
Onda ih pogledam neodlučna i širim obe ruke s dlanovima okrenutim nagore. „Molim vas, zakunite se!”
To traje samo trenutak. Onda se obe nasmeju. Sve tri se grlimo i nastavljamo da igramo kao da smo jedno telo, skačući tamo-ovamo, u ritmu muzike. Gledamo se u oči ujedinjene, pevamo sve tri zajedno, iz sveg glasa. I u tom trenutku ja sam najsrećnija osoba na svetu. Zatvaram oči i igram, pripijena uz svoje najbolje drugarice a da ne mogu ni da zamislim ono što će se jednog dana dogoditi.
„Evo je torta!”, neko viče i svi se okupljaju oko jednog stola. Stiže s gomilom svećica u centru, visokih, u svim bojama, koje prave broj 14, a ispod njih je napisano: „Srećan rođendan, Mikela!” Da, slavljenica odmah stiže i svi se pomeraju praveći joj mesto, a ona staje na slobodan prostor tačno ispred torte.
Onda se smeje, gledajući sve nas, zvanice, drugarice, drugove, ponekog rođaka, puno kelnera sa spremnim tanjirima i priborom malo dalje od nas, a onda i svoju majku, ona već drži spreman foto-aparat u ruci, sva je uzbuđena i skakuće tu ispred nje pokušavajući da ukadrira... „svoju bajnu ćerku”! Mikela gleda sve oko sebe.
„Mogu li?”

„Da! Da!”, neko viče.
Neko drugi, da bi se napravio da je jako zainteresovan, vadi telefon i snima nekoliko fotografija. Onda Mikela uzima zalet i duva u sve svećice, uspeva da ugasi i poslednje tek pošto je ponovo uzela dah, ali taj drugi put praveći se da je i dalje na prvi dah.
„Čekaj, čekaj, hajde opet... Ranije je okinuo.” Mama. Pa ko bi drugi.
„Mama, ma neee...” I Mikela se slaže s nama.
„Daj, mama, to se ne važi, ako opet duvam, to je lažno...”
Ali neko od ljudi, kada vidi mamu koja se toliko rastužila, u letu vadi upaljač iz džepa pantalona, odajući tako svima tajnu da puši, ali dajući tako majci drugu i poslednju mogućnost.
„Evo, upalili smo, hajde!”
„Mama, nemoj da omašiš, ja posle više neću da duvam, znaš?”

„Dobro.”
„Razumeš li? Znaj da neću ponovo.”
„Da, rekla sam ti da razumem... Mikela! Gubiš tu vreme na raspravu umesto da duvaš, dosad bi već završila!”
Mikela ponovo duva u svećice i majka, na sreću, konačno uspeva da ovekoveči taj trenutak. Mikela zatim ide do di-džeja i savršeno je jasno da joj se do ludila sviđa.
„Hej, Džimi, pusti mi onu što mi se baš sviđa, molim te.” Džimi, pritom, izgleda prilično nezainteresovan za proizvod Mikela.
,,A koja je to?”
„Daj, znaš onu što ide, nananana...” Pokušava da peva nešto, bezuspešno.
„E, e, a što ti ne odeš na Koridu, pre ćeš ti pobediti tamo nego što ću ja da shvatim o kojoj pes mi se radi.”
„Ma ajde!”, Mikela se smeje, pravi se da ništa nije razumela, i sad se ne ponaša kao slavljenica, već opet pokušava da otpeva onu melodiju. „Nananana...” Džimi odmahuje glavom. „Ma daj, ti mene zezaš! Već si se setio koja je pesma, daj, ona od Negramara!”
,,A, pa mogla si ranije da kažeš!”
Tada Džimi pušta disk koji u stvari ni najmanje ne podseća na čudnu Mikelinu pesmicu. To kao da je znak, svi kelneri kreću da pronose tanjire s parčadima torte za najgladnije goste. Ja se nalazim blizu Klod baš onda kada stiže njeno parče. A onda i moje.
„Izvolite, gospođice, ovo je za vas.”
„Hvala.”
Smešno je kada ti se osobe starije od tebe, iako bi mogla da im budeš ćerka, ili barem mlada sestra, obraćaju svi.
Mmm... kako miriše ova torta. Sama čokolada, taman dovoljno gorka. Otkidam malo kašičicom. Unutra toplo, s tim čokoladnim kremom koji kaplje. Po mirisu se čini da je odlična. Pa da, još uvek se sećam, uzeli su je kod „Čokolatija”. Tamo gde sam ja posle... pošto nas nisu pozvali na žurku... Upravo prinosim kašičicu ustima kada se odjednom prisećam.
Neee! Ma kako se toga nisam ranije setila.
„Stani, Klod!” Zamisli sad. Gleda me baš u trenutku kada se sprema da stavi ogroman zalogaj u usta. „Nemoj da jedeš...” A kad se zaustavi... Šta bi ikada moglo da zaustavi nekoga kao Klod u trenutku kao što je onaj koji ona voli više od svega? Umesto da stane, sleže ramenima, kao da kaže
,,a zašto sad”. I strpa ga celog u jednom dahu, jedan zalogaj, iako ogroman, brzo ga u dva poteza sažvaće i s onim zadovoljnim osmehom prave buce začas ga smlati. Potom malo zatrese glavom i nasmeši mi se.
„A zašto nije trebalo da jedem? Tako je divna.”
„Je li...? Postoji samo jedan problem, prepuna je papričica.” Gleda me i zacokće, kao da kaže: „O čemu to pričaš?”
„Jel' se sećaš? Rekla sam ti. Na ovaj ili onaj način mi ćemo biti na ovoj žurki... A ko bi mogao da zamisli da ćemo zahvaljujući Alis biti i pozvane!”
Samo što sam završila rečenicu, vidim Klod kako beči oči, širom otvara usta i ispušta neku vrstu vriska, samo bez daha. „Aaaa, ljuto! Ljuto! Strašno je!”
Brzo odlazim da uzmem čašu vode i nosim joj je trčeći.
„Drži, drži, pij...” Klod uzima vodu i guta je.

„Molim te, nemoj ništa da kažeš” Vraća mi praznu čašu, mlateći glavom. „Još, još...” Odmah potrčim da joj donesem drugu, kao da treba da se vratim tamo da ugasim neki požar. Naime, grlo joj gori. A ni drugima nije bolje.
„Upomoć!”
„Aaaa.”
„Gorim! Šta je ovo? Ljuto je, umreću.”
„Ovde hoće da nas otruju!”
Mikelina majka, netalentovani fotograf, približava se torti, prelazi prstom po njoj i onda je proba, kao prava razmažena devojčica. Onda odjednom iskrivi usta, pošto u trenutku shvata o čemu se radi. „Ljuta papričica!” A onda jedna još teža izjava. „Sutra će me videti oni kod 'Čokolatija'.”
A meni, je li, preostaje samo jedna misao: oni kod „Čokolatija”... hoće li shvatiti da sam to bila

ja?

Klod me gleda, krivi usta: „Ma koliko si toga stavila?”
„Previše! Mnogo sam se iznervirala pošto smo nas dve jedine ostale nepozvane na žurku.”
„Pa da...”, odmahuje glavom.
A ja je gurnem. „Znaš, pola toga sam stavila i zbog tebe, šta ću.” Za to vreme drugi urlaju:

„Vode, nema više vode... Možete li nam doneti još?”
A kelneri brzo stižu, jedan za drugim, kao da se pojavljuju ni iz čega, svi nose flaše s vodom, neke manje hladne od drugih, daju ih gostima, neki pružaju samo flaše, neki, malo finiji, sipaju vodu u čaše žedno-očajnim iz grupe 'ljuto je do bola”. Usred tog reda za vodu, u gužvi oko stolova i kelnera s flašama, vidim Mata. Drži za ruku onu koja mi se predstavila samo kao „njegova devojka”. Isplaženog jezika, hladi se rukom, kao da može nešto da učini tom improvizovanom lepezom. Dobro je! Potpuno sam na to zaboravila, ali, kao što vidiš, uvek postoji nešto čemu mora da usledi osveta. Tada mi se javlja jedna nova maksima, zapisaću je u dnevnik: osveta uvek dođe kada treba.
,,E, hoćeš sa mnom?” Evo ga Džibo koji me hvata za ruku. Šta je ovo večeras, veče za otmice?
„Gde?”
„Tu napolje, imam iznenađenje za tebe.” Malo gledam oko sebe. „Goveče, ova priča s papričicama, umesto da da poleta ovoj žurki, ovde je sad pravo mrtvilo. I di-džej je oljutio grlo! Slušaj kakva odvratna muzika... Znaš koliko treba pre nego što će opet postati zabavno? Najmanje četrdeset i dva minuta... ako se uopšte i nastavi. Baš bih voleo da znam kome je pala na pamet ideja o papričicama u torti... Samo ako stvarno nije bila greška poslastičara...”
Htela bih da mu kažem. Ali možda je bolje da ne širim previše priču.
„A što?”
„Zato što je ovo genijalno.”
Vidiš, mogla sam da mu kažem. ,A zašto je genijalno?”
„Zato što mi daje mogućnost da pobegnem s tobom.” Tada me uzima za ruku i povlači za sobom. U trenutku smo već ispred vile. „Okej, stani sad i zatvori oči.”
”Zašto?”, gledam ga zabrinuta. Smeška mi se i širi ruke. „Rekao sam ti, iznenađenje!” Razmišljam malo. Džibo svakako nije tip koji će me ako zatvorim oči poljubiti. A i kad bi bio...
Posle razočarenja s Matom, ne bi ni bilo loše. Večeras je čak i cakan: uske, skroz podvijene farmerke,
tamnoplavi „aberkrombi” duks, kačket s kvadratićima plave, bele i teget boje. Čak je i previše cakan! Ipak, on to ne bi nikad uradio, ili barem ne bi na prevaru. Zatvaram oči. Osećam da mi se približava, onda me hvata za ruku. Za trenutak se uplašim. „Hajde, za mnom.”
I dalje držim oči zatvorene.

„Hej, pazi, pašću. I nemoj da ugazim u 'sreću' nekog psa!” Džibo se smeje. „Nikad nisam video ovako čistu ulicu. Ja mislim da neki specijalni čistači ovde dolaze da čiste.” Malo usporava.
„Jesi li spremna? Stigli smo. Otvori oči!”
Sve do tog momenta držala sam ih stvarno zatvorenim. Prvo, zato što volim da budem iskrena, da, mislim, kad je to moguće, a drugo, zato što volim iznenađenja. A ovo je stvarno bilo iznenađenje s mašnicom, skroz posebno, neverovatno posebno! Baš jedno od onih iznenađenja koja se ne mogu rečima opisati.
,,I, jel' ti se sviđa?”
„Kupio si kolica! Jel' mi se sviđa?” Obilazim oko auta i jedem ga očima. To je onaj što smo ga videli kad smo dolazili. Pa naravno, svi ti brojevi, čiji bi mogao da bude? Onda, skroz je metalik, tamnoplav, a presijava se na svetlije.
„Jesi li ga ti ovako sredio?”
„Naravno! Jesi li videla ove plavo-bele trake na ivicama što idu od prednjih točkova skroz do zadnjih?”
”Strava.”
,,A nisi ni videla kakav je unutra!”
Pritiska neko dugme i odmah se pale sva četiri migavca. „Imaš i alarm!”
,,Apsolutno, sa svim tim što sam stavio unutra, kad bi mi ga ukrali, to bi bilo kao da su obili prodavnicu tehničke opreme!”
„Preterano dobro!”
Naime, kad otvori vrata, pale se ledenohladna plava svetla koja osvetle sve ispod auta.
„Čoveče, kao svetla iz onog filma...”
„The Fast and the Furious... Gledali smo ga kod tebe i sećam se da su ti se svidela. Zato sam ih i stavio.”
Smejem se. I ne znam da li je rekao istinu. Kako god, sviđa mi se to što mi je rekao. Onda ulazim u auto. Džibo seda pored mene. „Spremna?”
„Uvek!”
Džibo pali auto, krećemo. Mada, mislila sam da će ići samo nekoliko metara, da mi ga pokaže, ali on ne staje!
„Kuda mi sad idemo?”
„U obilazak iz snova.”
„A Alis i Klod?”
„Videćeš ih sutra u školi.” Da, u pravu je.
„Ionako je žurka dosad gotova, daj.”
„Okej, stani samo malo, moram da uzmem nešto od Alis.” Džibo okreće i vraća se, ja za to vreme šaljem poruku. Kroz jednu sekundu Alis izlazi kroz kapiju. „Šta se dešava?” U letu izlazim.
„Moram da uzmem onu kesu iz tvojih kola.”
„Ideš? Nemoj mi reći da se Mat predomislio!”
U tom trenutku Džibo izlazi iz svog novog auta.
„A, Džibo...”
„Ćao.”
„Ćao.”
Alis otvara auto i daje mi kesu.
„Aha, sad, pošto te je Lore zapalio... ko će tebe zaustaviti.”

„Ma šta, idemo jedan krug.”
„Da, da, ti to nazivaš krugom.”
„Pa ima novi auto!”
„Svako pravdanje je okej!”
„Ali stvarno!”
Džibo prilazi. „Jel' ti se sviđa? To je moj novi chatenet. Hoćeš s nama?”
Gledam je i smeškam joj se kao da kažem: „Jel` vidiš?” Ulazim u auto s Džibom, a on odmah kreće punom brzinom. „Gledaj”, pritiska jedno dugme i podiže se neki ekran. „Imaš i TV!”
„Pa, naravno, a gledaj ovo”, pritiska drugo dugme i kreće spot od Elize.
„Ne, ne mogu da verujem! Obožavam je stravično! Ovo je luđački, neverovatno, superfantastično, ovo je čista sudbina, ovo sad puštaju na MTV-u!”
„Ma ne! To je DVD!” Vadi ga iz neke kese. „Uzmi, za tebe je, znao sam da je obožavaš!”
„Hvala!” Pritiskam ga na grudi. „Ovo je nešto najlepše što si mogao da mi pokloniš.”

Igram mrdajući glavu u ritmu i pevušim: „Koliko toga ne znaš o meni, koliko toga ne možeš da znaš... koliko toga da zajedno ponesemo na put..” Onda bolje zagledam unutrašnjost automobila. „Goveče, pa ovde je strava.”
Brojevi plave boje, u raznim nijansama, svetlucavi, prekrivaju unutrašnjost auta. Dve male kutije napred i ogroman vufer iza. Ravni ekran ispred nas.
„Koliki je ovaj ekran?”
„15 inča, kao veći kompjuter. A namestio sam i tamna stakla, može da se gleda i preko dana!” Gleda me sav ponosan dok nastavlja da vozi.
„Mnogo je jako! Svaka čast... mnogo mi se sviđa.” Smeškam mu se, a Džibo je sav srećan. Kad bih ja imala kolica, i najobičnija, bez svih ovih stvari, čoveče, a šta je on sve namontirao ovde, kao da je kupio dvoja. |edan je mogao baš i da mi pokloni! On kao da mi je pročitao misli.
„Eto, Karo, sad s ovim mogu uvek da dolazim po tebe! Mogu i da te vozim kući.”
„Ali ja živim na minut od škole.”
„Dobro, šta ima veze, dođem po tebe, idemo na doručak, a onda te vozim u školu!”
,,E, da, sviđa mi se, onda znaš gde treba da me vodiš, na kapućino u 'Bar kod dva bora.”
„Pa naravno, tamo.” Tada Džibo iznenada oštro skreće. Držim se za ručicu na vratima, a on se smeje, ubrzava, vozi brzo, s muzikom do jaja i auspuhom koji pravi haos.
Onda me lukavo gleda. „Čuje se da sam stavio Astonov auspuh, ovako ide mnogo brže.”
„Čuje se, čuje se...”
Moramo do jaja da pojačamo muziku da bismo razumeli reči. Džibo skreće ka Trastevereu, u jednu malu uličicu desno. San Pakracio. Brzo prelazi nekoliko krivina i za krarko vreme smo na Đanikolu.
„Jel' vidiš gde sam te doveo?”
„Da, predivno je...”
Tamnoplavi metalik chatenet polako ide trgom. Auspuh sad bruji mnogo manje. Džibo nalazi slobodno mesto za parking, blizu zidića koji gleda ka gradu.
„Izlazimo?”, pitam.
„Naravno.”
Hodamo, stižemo do zidića, naslanjam se, leden je. „Gledaj, Karo... Gledaj one automobile koji proleću tamo dole. Vidiš one s malim farovima? Lepo, zar ne?”
„Da, sigurno su sve to mali automobili. Ali nisu lepi kao tvoj!”

„Kako si slatka.”
„Stvarno to mislim.” Malo tako stojimo, u tišini gledamo ceo taj deo grada ispod nas. „Hladno je, a?”
”Malo.”
Obavijam ruke oko tela.
„To je zato što ovde ima mnogo drveća.” Džibo se smeška. „Da, ova zona je najmanje 70% pod zelenilom. Znaš, tu su biljke koje proizvode ovu hladnoću, zato što u stvari bogate vazduh kiseonikom svaka četiri minuta za 60%, zato je vazduh hladniji! Zbog toga je uvek hladnije tamo gde ima zelenila.”
„A, nisam to znala” U stvari, mislim da ne znam ni 11% tih ludih stvari koje on zna.
„Pazi, Džibo, znaš šta bih sad volela?”
„Šta?”
„Toplu čokoladu!”
„Videćemo da li ima nešto otvoreno ovde u kraju.”
„Da, bilo bi super... Baš bi mi leglo! Znaš koju obožavam? Onu od Čokolatija', crnu”, gledam u sat, „ali u ovo doba je sigurno zatvoreno.” Džibo se smeška i hoda pomalo nadmeno. „A kad bih ti je ja napravio ovde u kolima?”
„Da, zamisli! Ali onu od 'Čokolatija...”
„Da, baš onu od 'Čokolatija'.”
„Šta, imaš neku magičnu mašinu?”
„Baš tako. Onda?”
„Hajde, daj onda da vidim!” Krećem ka kolima. On me zaustavlja. „Ne, nemam!”
„Vidiš? Znala sam.”
„Jesi? Jesi li sigurna?”
„Sto posto, skoro kao u onu priču o drveću, na kraju je drveće krivo zato što je nama hladno...” Džibo se smeje. „Onda ćemo da se kladimo...”
„Okej, kako hoćeš.”
Džibo podiže obrvu. To me brine.
„Hej, bez preterivanja!”
„Onda ti odluči.”
„Ne, ti.”
Džibo nakratko razmišlja.
„Okej, onda, ako ti napravim toplu čokoladu u kolima...”
„Od crne čokolade od 'Čokolatija'...”
„Od crne čokolade od 'Čokolatija'...” Malo razmišlja... gleda me.
„Ja?...”
Onda uzdahne.
„Ti ćeš da me poljubiš.” Ja ćutim.
„Da te poljubim... ono baš? „Pa naravno, šta, čokolada nije čokolada-čokolada?” Ostajem da ćutim. Hoće da ga poljubim? Smeška se dok ja razmišljam.
„Izvini, rekla si da je ionako nemam... šta te onda briga, zar ne? Ne možeš da izgubiš.”

To radi namerno. Blefira. Ili ne.
„Džibo, pošto znam da si ti uvek u stanju da napraviš proračun, koje su mi šanse?”
„Pa, s obzirom na činjenicu da to ne može da bude bilo kakva topla čokolada, već samo od crne kao kod 'Čokolatija'...”
„Da, da, to je najosnovnije!”
„Pa onda, šanse su 30% da ću pobediti ja, a 70% da ćeš pobediti ti.” I širi ruke. Na trenutak ga gledam u oči. Proučavam ga baš predano. Hoću da vidim da li laže. Izraz lica mu je miran, kao kod nekog ko nema šta da krije.
„Okej. Prihvatam.”
Ulazimo u kola. Džibo se smeška i pritiska neko dugme, tak. Ne verujem. Otvara se fiočica ispod table, sa sve šerpicom, vodom, električnom pločom, kablom koji se povezuje na upaljač i... različitim kesicama od „Čokolatija”: mlečna, danduja i crna čokolada! I ne samo to, čokolade su s različitim procentima kakaoa, 75, 85, 90%.
„Ali to se ne važi!”
„Ma da, za tebe se nikad ne važi kad pobeduje neko drugi!”
”Ali ti si već znao!” ,A ti si mogla da kažeš ne...” Džibo odmah otvara flašicu vode i sipa je u šerpicu, stavlja je na ploču, zatim ubacuje kabl u otvor upaljača i pali motor. „Nadam se da sam te ubedio, a?”
”To sigurno...” Džibo uzima kesice.
„75, 85 ili 90?”
”85.”
U šerpicu sipa čokoladu i meša je kašikom. Ima čak i kašiku! U trenu, čokolada je gotova.
„Ali ti si me naterao da pomislim da je nemaš.”
„Ne, nije tako. Ti si mi rekla: šta, imaš neku magičnu mašinu? A ja sam ti rekao: ne, nemam.”
Sipa čokoladu u dve šolje. „A to je istina”, pruža mi moju, „mašina nije magična. Samo je dobro organizovana.”
Ja zatim gledam u šolju. „Neee, ne mogu da verujem. Na šolji piše Karo!”
„Da”, smeška se i pije svoju čokoladu. I ja pijem svoju, odlična je. „Mmm, dobra. Ispala je stvarno dobra.”
Posle toga nakratko ćutimo. Onda Džibo stavlja drugi CD, opet s nekom predivnom muzikom. Mislim da je Đovani Alevi, čula sam ovo i u nekoj reklami. A ja pokušavam da uštedim vreme sa svojom čokoladom, ali skoro ništa mi nije ostalo na dnu.
On to primeti, uzima mi solju iz ruku i vraća je u fiočicu. Onda mi daje maramicu. „Uzmi.”
„Hvala... Šta, imaš šolje s imenima svih devojaka koje voziš?!”
„Ne, imam samo jednu šolju.” Prilazi mi ,,S tvojim imenom.”
„Jel'?”
Prilazi mi bliže. „Da...”
Prilazi mi još bliže. Smeškam se. „Kasno je. Trebalo bi da krenem kući.”
„Ali moraš i da platiš opkladu.”
Okrećem se i gledam kroz prozor. Onda opet razmišljam i okrećem ve ka njemu, gledam ga, odmahnem glavom.
„Ne verujem! Džibo, ali mi smo drugari oduvek.”
„Ne. Tek je osamsto dvadeset i četiri dana otkako smo se upoznali, a osamsto dvadeset i tri kako mi se sviđaš.”

Tu sad već ne mogu ništa više da učinim. „Izvini, ali mogao si prvo da mi kaž...”
Ne da mi da završim. Ljubi me. Nakratko se branim, ali on me ne pušta... Ipak sam izgubila, pošteno je da platim opkladu, a i... miriše na čokoladu, lepo je!
Posle kratkog vremena se razdvajamo.
„Eto. Platila sam opkladu...”, pravim se da sam malo ljuta. „Jel' sad idemo?”
„Da, svakako.” Džibo pali motor, skreće i kreće ulicom koja vodi do moje kuće. O bože, i sad kad smo se poljubili? Kako će to uticati na naše drugarstvo? Nećemo više biti drugari. Gledam ga krajičkom oka, na licu mu vidim osmeh. „Šta je? O čemu misliš?”
Okreće se ka meni. Sad mu je baš zabavno.
„Zamisli kad Filo bude čuo!”
,,A šta, ti ćeš da mu kažeš?”
„Ne, ne”, Džibo se izvinjava. „Ali sigurno će procuriti, saznaće se!”
„A kako? Ako ti i ja ne budemo nikom pričali, nije baš da ostaje puno mogućnosti...” Onda ga bolje zagledam. „Aha... kladio si se i s njim?”
”Ma šta pričaš?”
„Da ćeš me večeras poljubiti. Vidi, ako je tako, odmah mi reci, jer ako otkrijem sama, nikad ti se više neću obratiti.”
Džibo pušta volan i diže levu ruku uvis, a desnu stavlja na grudi. „Kunem ti se da nije tako.”
„Ma drži volan!”
„Okej.” Opet hvata volan. ,A jel' mi ti veruješ?” Gledam ga malo, on gleda u mene pokušavajući da me ubedi, zadržava pogled.
„Okej, verujem ti. Iako smo se malopre igrali iste igre i ti si mi podvalio.”
„Ali to je bilo drugačije...”
„Zašto?”
„Zato što sam hteo da te poljubim!” ”Kretenu.”
„Daj, šalio sam se, nećemo da se svađamo...”
„Okej.”
Uzdahne. I ja uzdahnem. Ozbiljno se nadam da Filo neće saznati. Pre, jednom, pitao me je da ga poljubim i ja nisam htela, rekla sam da ćemo tako samo pokvariti drugarstvo. Onda iznenada, na pamet mi pada nešto.
„Izvini, stani! A da sam ti umesto čokolade tražila kapućino, isto tako ga mnogo volim, ne bih morala da te poljubim?” Džibo se zbuni. „Hoćeš istinu?”
”„Uvek!”
Opet otvara fiočicu i rotira je. Iza se nalaze sve moguće vrste kafa i sličnih napitaka. „Okej, okej...”
Stavljam ruke u kosu. „Vozi me kući!”
Srećom pušta Lenija Kravica. I'll Be Waiting. Sad je malo bolje. He broke your heart, he took your soul, you're hurt inside, 'cause there's a hole, you need some time, to be alone, then you will find, what you've always known, I'm the one who really love ya, baby, I've been knockin at your door.
I sad? Kako ću sad kad smo se poljubili? Ne, ne mogu da verujem, to jest, iako je bilo i smešno, bilo je lepo. Zato što postoji ogromna simpatija između nas, uvek se dobro zezamo, pričamo sve jedno drugom... a ako odsad pa nadalje stvari među nama ne budu išle dobro? Mislim, stvarno ću se naći u debelom problemu. Pre svega... zato što mi on uvek pomaže na matišu!

„Evo, stigli smo.”
„Stani tamo, malo dalje.”
Džibo ide do kraja Ulice istmijskih igara i tu staje. „Moraš nešto da mi učiniš.” Džibo se smeška. „Naravno, šta god želiš.”
Previše se smeška! Upomoć. Neće valjda da pomisli da smo sad u vezi... Ma, ne mogu ni da mislim o tome. „Znači, treba da izađeš i da paziš da niko ne naiđe, okej?”
„A ti?”
„Ja ostajem u kolima.”
„Zbog čega?” Naravno da Džibo ne može da ukapira. „Zbog jedne stvari.”
„Ma koje stvari?” Dobro, s druge strane, ima pravo. Auto je njegov, a ionako će posle morati da me vidi kad izađem.
„Moram da se presvučem. Izašla sam skroz drugačije obučena.”
„A...” Sad je izgleda shvatio, izlazi iz auta i udaljava se. Onda staje i ostaje okrenut leđima. Ali ja ne želim iznenađenja. Otvaram prozor.
,,E, nemoj da se šališ da se okreneš.” Džibo se okreće i smeška mi se.
„Ne, ne, u to budi sigurna.”
„Ali već si se okrenuo!”
„Pa ti si me pozvala.”
„Uf, nemoj onda više da se okrećeš.” Krećem da navlačim pantalone ispod suknje.
„Ni ako me pozoveš?”
„Ne, ni u tom slučaju. A i neću te zvati.” Ipak se okreće.
„Sigurna? A ako se nešto desi?”
„Ma daj, okreni se!”
Džibo se okreće i sada dolazi najteži deo. Pripremam košuljicu; onda proveravam i skidam top. Džibo se ne okreće, na sreću. Stoji miran na kraju ulice, i dalje okrenut leđima. Ali baš u tom momentu... Tup, tup. Lupaju mi na prozor, a mene kao da strefi srčka. „Karo... Ma šta to radiš?”
Polugola sam, glava mi je dopola uvučena u košulju. Izmilim iz nje s kezom.
„Ništa!” Na sreću to je Rasti Džejms. U letu obuvam cipele i izlazim.
„Kako ništa?”
„Ma ništa, presvlačila sam se”, zatim pakujem sve u kesu. „Zato što mama nije htela da izađeš takva, pa si ti...” Džibo, pošto vidi da sam s nekim, prilazi. „Ovo je Gustavo, dovezao me je do kuće!” Naravno da ne ispričam i ostatak priče... „Ovo je moj brat, Đovani.”
„Ćao”, pozdravljaju se, ne pružaju ruke jedan drugome. „Dobro, ja sad idem kući, vidimo se sutra u školi.”
„Kad dolaziš?” ,,A, na prvi čas.”
„Okej, ćao.”
„Ćao... Džibo.”
Ulazi u auto i brzo se udaljava. Auspuh pravi presmešnu simfoniju u noći.
„Vozi aixam koji je vrlo neprimetan...”
„To je chatenet...”

„Postaješ precizna kako tata.” Ar Džej me gleda i smeška se. „Nadam se da stvarno nisi povukla na njega, ako jesi, nas dvoje se nikada nećemo slagati. Udaljavaćemo se sve više kako budeš odrastala...”
U tom me trenutku obuzima tuga koju ne umem da objasnim. Znaš ono kada te nešto obuzme bez određenog razloga. A do tog trenutka sam se baš dobro zezala. Zato ga gurnem.
„Nemoj to da govoriš ni u šali.” A onda mu se približim. Naslanjam |e, tako će me bar zagrliti kako samo Ar Džej ume. A on baš to i uradi, i ja se osećam sigurnom. Onda malo podignem glavu i gledam ga.
„Nećemo se nikada udaljiti, je li tako?” A on se smeje. „Kao mesec i zvezde...”
I ja se smešim. „Uvek na nebu plavom. Kao ja i ti!” I na to počinjemo da se smejemo. Ne znam kako smo to izmislili, ta pesma je nastala jedne letnje večeri. Gledali smo nebo tražeći zvezde padalice i na kraju, pošto nismo videli nijednu, izmislili smo tu pesmu. A ja sam je posle stavila i u sastav, a profa Leone mi ju je ispravio i ja sam mu objasnila, objasnila... pokušala sam da mu približim kako bi shvatio to „Ja i ti...”, pogrešno je, da, ali to je pesnička sloboda, hteli smo rimu. Na kraju, dao mi je trojku. Iako je, po meni, taj sastav zasluživao mnogo više.
„Karo, dođi, hoću nešto da ti kažem”, idemo i sedamo na klupu u Ulici alpinizma, baš blizu škole, tamo gde je mali park za pse. A ja sam malo zabrinuta. Kada je takav, Ar Džej uvek ima neku važnu vest.
Poslednji put kada smo sedeli ovde hteo je da mi ispriča da je ostavio devojku. Debi, tako se zove, stvarno je strava i mnogo je lepa. Ar Džej je uvek imao lepe devojke, ali činilo se da će ova ostati duže od ostalih.
Debi se mnogo smejala, bila je uvek vesela, pravila je fore i govorila mi da Ar Džej i ja mnogo ličimo. Pa me je držala u krilu i ćaskala sa mnom i uvek bi mi se obradovala. A jednom, kad je otišla kod svog oca koji živi u Njujorku, donela mi je ludilo „aberkrombi” majicu.
Nedostaje mi Debi, i to ne zbog te majice, ali to sigurno nije nešto što bih mogla da kažem Ar Džeju, jer, ako je on tako odlučio, sigurno ipak ima svoje razloge.
„Dođi, dođi, sedi blizu mene.”
Ja sedam, spokojna. U parku je neka čudna tišina i ponegde je malo mračno, ali pored Ar Džeja ja se ne plašim.
„Jesi li spremna, Karo?” Ja potvrdno klimam glavom. A on iz džepa jakne izvlači stranice iz novina i otvara ih sav zadovoljan.
„Evo ga.” Pokazuje mi nekakav tekst na čijem kraju, na dnu, stoji ime Đovani Bola.
„To si ti!”
„Da, to sam ja. A ovo je moj prvi članak. Tačnije, priča”, onda počinje da mi čita. Sviđa mi se i uživam dok ga slušam. To je priča o dečku koji beži od kuće s dvanaest godina, uzima bicikl iz garaže pošto se svađao i raspravljao s ocem i beži. Dok ga tako slušam, sećam se da mi je jedanput pričao da je nešto slično i on sam uradio. Ova priča je zabavna, puna detalja, strasti. Brza je, ne davi, zabavlja i uzbuđuje, mada, možda mi se sviđa zbog načina na koji je on čita. Često se i nasmejem jer je ovaj lik, Simone, ponekad malo smeten i u isto vreme stvarno smešan. Kada je završio, Ar Džej okreće papir. ,,I? Kako ti se čini? Ovo mi je prva priča.”
„Prelepa je...” Htela bih da mu kažem nešto drugo, ali mi pada na pamet samo: „Kao da sanjam!”
„Pa, nije mala stvar.”
„Malo je i autobiografska, zar ne?”
„Mislim, manje-više svima se dogodilo da se svađaju sa svojim ocem.”

„A, naravno.”
S našim ocem to je stvarno lako. Tada mi pada na pamet najgluplje moguće pitanje i, dok ga postavljam, kajem se, ali sad je već kasno. „A jesu li ti platili?” Ar Džej se ne ljuti, čak je srećan.
„Naravno! Ne mnogo, ali su mi platili.” Vraća novine u džep. „Zamisli, to su prve pare koje sam zaradio od pisanja.”
„Da, stvarno...”
Ustaje s klupe. „Dobro, Karo, hajdemo kući, skoro je ponoć, mama će se zabrinuti za tebe!” Tako krećemo ka zgradi. Hodamo tiho, i meni se sviđa ovaj trenutak. Onda iznenada stajem i,
ne znam kako, ali izleti mi:
„A jel' se i dalje viđaš s Debi?”
Ar Džej mi se smeška. „Čujemo se...”, ali ne želi više ništa da mi kaže.
„Ona mi se baš sviđala”, ne kažem mu ništa o majici i o svemu ostalom.
„O, i meni. Zbog toga sam je ponovo i zvao!”
I počinje da se smeje. Onda otvara kapiju i propušta me.
„Hajde, ulazi.”
„Ar Džej, hoćeš li da mi učiniš jednu uslugu?”
„Još jednu?” Uvek tako kaže. Onda opet počinje da se smeje.
„Hajde, reci, Karo.”
„Hoćeš li da mi daš svoju prvu priču? Hoću da je uramim.”

Đovani, Karolinin brat


Zovem se Đovani. Rasti Džejms, kako me Karolina zove. Ja sam njen brat. Pisanje je moj san. Taj osećaj da stavljaš ceo svet na list papira. Da čuješ dirke kompjutera koje lupkaju ili, još bolje, da vidiš kako se mastilo nalivpera suši u svesci koja se jedva drži čitava uz pomoć lepka i lastiša. To je moja strast. Trenutak u kome se osećam više živim jeste onaj kada ponovo pročitam neku rečenicu, pasus, ideju koju sam zauvek sačuvao na papiru. Teško će to da shvati onaj ko misli da je život samo olupina sna za koji je nekad verovao da je istinit, onaj ko je prestao da oseća, obuzet mnogobrojnim nedaćama života. Kao da te nedaće predstavljaju samo problem, iako su ujedno i prilike, mogućnosti da pokažemo da ćemo ih pobediti. Jesam li idealista? Lud? Sanjar? Ne znam. Imam dvadeset godina, gledam oko sebe i vidim koliko je život težak. Da, ali je i divan. Poznajem probleme u svetu, ne guram glavu u pesak, teško je uzeti kredit da bi kupio neku rupu i izgradio sebi gnezdo, nije lako naći posao koji ti neće omogućiti samo da preživiš, nego i da se izraziš i dostojanstveno živiš. A znam i koliko nas nepravde i nasilja okružuje. Ipak sam jedan od onih koji se i dalje nadaju. Uzbudim se kada vidim zoru, za prijatelja bih dao sve što imam, a da se zbog toga ja ne osetim uskraćenim. Igram sa životom, zovem ga na ples, stežem ga, ali ne previše, gledam ga u oči, s poštovanjem i ljubavlju, kao što poštujem i volim pogled zaljubljene žene. Eto. Hteo bih da budem u tom pogledu, unutar njega, uvek, da budem njen san, da učinim da se oseća dragocenom i jedinstvenom kao kapljica rose što ujutru nenadano zasvetli na latici ljubičice. Ja sam suprotnost svom ocu i pomalo se osećam loše zbog toga. Voleo bih da me on razume. Ali, kao što on kaže, imam samo dvadeset godina, dakle, šta ja to znam o životu? Na pamet mi pada Ligabue, koji peva, kad imaš samo osamnaest godina, koliko toga još ne znaš, kad imaš samo osamnaest godina, možda u stvari već znaš sve i ne treba nikada da odrasteš... Zaista je tačno i možda je neizbežno da svi budemo različiti. Ipak, u savršenom skladu nalazim se s njom, Karolinom. S mojom Karo. S njenim entuzijazmom, a i osmesi i energija s kojima ide kroz život stvarno su neodoljivi. Mnogo smo slični, razumemo se i bez previše reči. Volim je i nadam se da će imati srećan život. Ona to stvarno zaslužuje. Ona, koja mi veruje, koja veruje u mene, poštuje me, i koju ja poštujem. Ona, koja je odana drugima, tako zrela i drugačija. Mudra. Da. Karolina je mudra iako to još uvek ne zna! A tako i treba, treba sačuvati tu sanjalačku nevinost koja ne znači da si previše naivan ili ranjiv, već da si i dalje sposoban da se čudiš. A još je tu i moja majka, koju iz dna duše volim zato što se uvek žrtvovala a da se nikad nije požalila, a sve samo da bi nam obezbedila ono što nam treba, pre svega ljubav. Sviđaju mi se njene ruke, pomalo ispucale, osmeh koji ima u očima kada govori o nama, miris njene kože kada stoji pored šporeta. Miriše na starinsko, na nešto što me podseća na detinjstvo. Divan miris. Moju sestru Aleksandru, s druge strane, nikako ne shvatam. Voleo bih kada bi mi se više otvorila, u stvari je ne poznajem, nismo nikada razgovarali kao ljudi. Još i izgleda skoro ljubomorna na svoju sestru, i svaki put, upravo iz straha od toga, pokušavam da joj ukažem pažnju i dam joj na važnosti, a ona kao da to odbija. Postaje sve tvrda, a ja ne razumem zašto. Obožavam baku i dedu, korene onoga što ja jesam, tu jednostavnu iskrenost mudrih ljudi koji su videli život i svet. Obožavam ih zato što za šezdeset godina želim da budem takav, i dalje zaljubljen u život i isto tako i u ženu kojaga je sa mnom proživela i promenila ga. Pravi ulog za igru odanosti. Sada volim jednu ženu, lepu, slatku, iskrenu. Volim je i nadam se da ovo osećanje neće prestati, da ću se zbog njega osećati dobro kao što se sada osećam. Ipak, vrlo često me obuzme neki čudan strah, kao da će to morati uskoro da se završi, ili kao da to nije moj put. Ne znam zašto. Predosećaji. Za to vreme ja zaista živim, između ostalog zato što jr stvarno lepo živeti. Viva la vida.

Oktobar


Lista želja:
Poslednji CD Rejdioheda i Finlija.
Marama za kosu, sjajna i crna. stil iz tridesetih godina.
Da češljam kosu unazad, a da posle ne povraćam kad se gledam u ogledalo. Da kupim koferčić High School Musical.
Da idem u „Palp fešn” u Ulici Monte Testačo da malo kopam po vintidžu iz sedamdesetih. Da napravim lampu! Posle će me tata ubiti.

U oktobru se nije mnogo toga dešavalo. To jest... osim što sam se posvađala s don Đanijem, sveštenikom koji nam drži veronauku u školi, raspravljala s Džibom o razvoju situacije s poljupcem i o tome kako se, da sam se poljubila s Filom, njih dvojica ne bi svađali. A da, zaboravila sam, Rasti Džejms je otišao od kuće. U stvari, kad dobro razmislim, mesec je bio pun dešavanja, ali hajdemo postepeno.

„Dobar dan, deco.”
Nije još ni ušao, a odmah izlaze četiri đaka, oslobođena njegovih časova. E sad, ne znam da li je to uzrok njihovih greha ili ne, ali ja ipak mislim da je bitno ostati, ne napustiti utakmicu. Čak i po cenu rasprave i toga da nekom svašta kažeš, ali ne treba se povlačiti. To je kao da priznaš poraz, po meni. Bar sam ja ostala. I uvek sam ovako razmišljala. Sve do tog dana.
Don Đani ih gleda i onda uzdiše. „Jadnici... Ne znaju šta rade.”
E ovo je baš mogao i da zadrži za sebe; ako neko neće da prisustvuje nekom času, izlazi s njega uz dobijenu dozvolu, znači da su mu tako sigurno rekli kod kuće, pričali su o tome ili su mu to savetovali sami roditelji. Kako god, u svakom slučaju znaju šta rade! Ali nema veze, to je njegova uzrečica, njegov način izražavanja. Ali ono što je posle rekao neću nikad zaboraviti. „Devojke, danas konačno možemo da razgovaramo o jednom konkretnom slučaju, zahvaljujući kome možemo bolje da shvatimo različite aspekte ljubavi...”
Već na ove reči zatvorila sam dnevnik, stavila sa strane mobilni, dobro sakriven ispod pernice, s izvučenom antenom, zainteresovana ovom temom.
„Da, zato što mi je jedna vaša drugarica ispričala neka svoja iskustva, pa bih ja želeo da vam ih iznesem kao primer da bih vam objasnio neke načine ponašanja... Mogu, jel' tako, Paola Tondi?”
A Paola, Paoleta, kako je mi zovemo, sva se skupi u ramenima, skoro da upada u stolicu. Onda malo gleda oko sebe i na kraju se opet pomalja kao one podmornice iz rata kad iznenada izrone iz mora, izlete iz vode da bi onda zaplovile kroz talase.
„Da, da, naravno...”, kaže drhtavim glasom.
A šta bi drugo sad mogla da odgovori? Ipak, kunem vam se, to je bilo iznenađenje za sve. Hoću da kažem, nijedna od nas ne bi nikad mogla da zamisli da bi ta tamo Paola Tondi, Paoleta, čisto da vam bude jasnije, mogla da bude uzeta za primer za naša seksualna iskustva!
Ne, to jest, objasniću vam. Visoka, bolje reći, niska sto četrdeset, prilično izdašna, čvrsta i upadljiva 'oprema', naravno, puno kovrdžave kose, malo rošavo lice, orlovski nos i pomalo buljave

oči. I, ako ovo nije dovoljno, još i smrdi! Shvatili ste o kome pričamo? Ja bih htela da znam ko je imao hrabrosti, ko je bio tako neustrašiv da se upusti u misiju tog tipa!
A don Đani koristi njenu situaciju. Paoleta, u nekom za nju posebnom trenutku, jednom kad je stvarno imala potrebu da razgovara s nekim, a nije znala kome da se obrati, ispričala je sve don Đaniju, a on, šta radi? Koristi njenu priču, s celim nizom iscrpnih detalja, da bi nam na osnovu toga održao lekciju. Ma jel' vi razumete?
„Devojke, dobro upamtite ono što ću vam sad reći: ljubav ne zna za godine, tako da se devojčica od trinaest-četrnaest godina, kao što je Tondijeva, može naći u nedoumici kao što je ova: da li je možda rano za odnos?”
Don Đani nas gleda pokušavajući da shvati nešto iz naših lica. Ispružio je ruke, skoro do ivice katedre, i celim telom gura napred, razgleda nas sve kao na smotri, poput mitraljeza spremnog da zapuca. Ali mi ništa, pravimo se da on ne postoji, nastavljamo da slušamo s bezizražajnim licima, nezainteresovani i nevini. I sve ostajemo u potpunoj tišini, a neka bi čak i da se baci pred njega i da mu kaže: „Ne, nije nikako rano!”
Naime, Lučija, Simona i Eleonora imaju momke duže od godinu dana, mislim. Ali ipak je rano. Kako god, iznad svega, to su njihove stvari. Tako da stvarno ne razumem kako je Paoli Tondi palo na pamet da tako nešto ispriča don Daniju i, pre svega, šta mu je ispričala, šta je istina a šta nije!
„Dakle, Paola, ti ćeš biti primer svojim drugaricama i drugovima... Treba da im pomogneš da pobede sumnje, da im se ne bi desilo ono što se, nažalost, desilo tebi. Dakle, bila si sama kod kuće jer su tvoji izašli za vikend, zar ne?”
Paoleta potvrdno klima glavom.
,,A ti si, je li, rekla svojoj baki da će oni krenuti od kuće kasnije uveče, tako da bi po podne imala praznu kuću, je li tačno?
Paoleta ponovo daje potvrdan znak glavom.
,,U jednom trenutku si pozvala momka koji ti se sviđa već neko vreme, je li tačno?” Paoleta klima glavom.
I to se nastavlja. ,A on je sin piljara koji radi ispod kuće...” I dalje lako. Sve postaje jako neprijatno pošto on sve više ulazi u detalje, ujedno i zato što ova Paola ne progovara ni reč, više ni glavu ne pomera. A onda se don Dani još i smeška i to mi tako ide na živce. I upravo na to skačem na noge.
„Izvinite? Ali zašto se smeškate? Ne, kažem, zašto se smejete? Mislim, možda je to ljubavna priča, strast, možda i greška u očima Gospoda, naravno... ali vi umesto da razumete, umesto da nam pokažete da nas razumete, izgledate kao da se zabavljate, mislim, kakvo je ovo predavanje?”
„Bola, ne vidim razlog za ovu tvoju intervenciju. Pokušavam da vas naučim kako da se ponašate u određenim situacijama, a to važi za sve, pa i za tebe... Jer je i tebi to možda potrebno.”
,A šta ste hteli da kažete ovom poslednjom rečenicom, izvinite? Nakon svega što se izdogađalo upravo s vama sveštenicima, vi mi sad kažete da je meni nešto potrebno. A šta to? Sigurno ne da dođem kod vas i da vam ispričam, kad vi posle to koristite na ovakav način... Čestitam, zar ne vidite kako se Paola Tondi oseća posle onoga što vi ovde pričate?”
„Nije istina.”
„Naravno da je istina.”
„Onda ću da je pitam.” Don Đani se okreće našoj Paoleti s najljigavijim mogućim osmehom.
„Reci mi Tondijeva, da li se osećaš loše?”
„Sačekajte, ne, tako ne ide, tako je terate da odgovori onako kako vi hoćete, ne onako kako ona stvarno misli”, izlazim iz klupe i stajem ispred Paolete zaklanjajući don Đanija. „Da li se osećaš loše? Meni možeš da kažeš.”
„Ne, ne, ni tako ne može.” Don Dani silazi s katedre i staje ispred i nakratko nastavljamo tako.

„Da li se loše osećaš? Reci meni.”
„Ne, reci meni, meni možeš da kažeš...”
„Ne, rekao sam ti da kažeš meni!”, tako da na kraju Paoleta ne može više i pobegne iz učionice plačući. Kada vide tu scenu, četvoro koje obično izlaze s ovog časa vraćaju se u letu. „Eto, bili smo u pravu!” A ceo razred kreće da pravi haos, neko urla, neko udara rukom ispod klupe, a neki se i gađaju. Na kraju, don Dani izlazi iz učionice, i začuje se neka vrsta ovacije: „Oleeeee!” I svi kreću da se smeju i da prave još veći haos, sve dok ne uđe direktor. Pouka priče: od sledeće nedelje ni ja neću ići na časove veronauke. Moram reći da me, posle svega, to malo i zabavlja.

Sama sam u dvorištu, školski odmor. Alis i Klod tamo prave haos s drugim devojčicama. Ne znam zašto me je tako uhvatilo, trenutak voljne usamljenosti. Ne pitajte me zašto, pošto ne bih tačno znala da vam kažem. Kako god, upravo pravim jednu od svojih lista želja.
Pesma koju bi volela da si ti napisala: Zora sutrašnjeg dana, Tiromančino.
Pesma za koju bi volela da je napisana za tebe: Ako je istina da si tu, Bijađo Antonači. Pesma koja te podseća na detinjstvo: Pričaj mi o ljubavi, Negramaro.
Pesma za tvoje roditelje:Barem ti u univerzumu, Mia Martini. Pesma za veče: Que Hiciste, Dženifer Lopez.
Pesma koja opisuje neki lep trenutak tvog života: Girlfriend, Avril Lavinj. Pesmu koju voliš da slušaš s prijateljima: What Goes Around, Comes Around, DžastinTimberlejk.
Pesma koju bi posvetila njemu: How To Save a Life. Frej. Pesma koju slušaš kad si besna: Makes Me Wonder, Marun 5.
Pesma s najboljim početkom: Hump de Bump. Red hot čili pepers.

„Alo, šta ti je, da ne bežiš malo od mene, a?” Džibo mi prilazi u dvorištu.
„Ja?”
„Da, nemoj da se foliraš. Istina je. Ona čokolada ti se nije svidela? Gleda me i smeška se. Uvek je tako sladak i fin i uvek mi šalje puškice. Ali postoji jedan jedini problem, bio mi je okej za jedan poljubac, ali ne želim ništa više od toga. Ali kako to da mu kažem? Uf, probaću...
„Eto, Džibo, jako se loše osećam...”
„Zašto? Šta se desilo?”
„Kad pomislim da ću te izgubiti kao prijatelja.”
”A zašto bi to moralo da se desi? Čak je sve postalo puno lakše.” ,A to znači?”
„Paaa, pošto sam, je li, to planirao još ranije, i da se nije dogodilo tako, kao neka igra, ta izgubljena opklada, postojale bi ipak velike mogućnosti, više od 77%, da bi se u tom slučaju naše prijateljstvo završilo.” Onda me gleda, smeška se, prilazi mi, kao da hoće još jednom da me poljubi.
„Ali sad, kad smo konačno zajedno...”
Tada pokuša da me poljubi, ali čim stigne do mojih usana, ja se okrećem i on mi zalepi poljubac u obraz.
„Evo, baš to”, ustajem. „Mi nismo zajedno. Upravo to je rizik, ako se ovako nastavi, na kraju nećemo imati ni jedno ni drugo... Nećemo se više viđati.”
Džibo širi ruke. „A, izvini, jesi li ti gledala Kad je Hari sreo Seli?” ”Da, i?”
„Oni su baš dobri prijatelji, toliko dobri da čak sve vreme traže druge muškarce i druge žene za onog drugog, ali onda na kraju shvataju da su jedine osobe koje njima stvarno odgovaraju u stvari oni sami, ona za njega i on za nju, nema drugih mogućnosti.”

Onda se opet približava da me poljubi, ali ja se brzo okrećem na drugu stranu tako da me sada ljubi u drugi obraz.
„Da, ali tu postoji jedan mali detalj...”
,A to je...”
„To je film, a mi živimo u tužnoj stvarnosti.”
Tako odlazim, naglo. Malo preterano, a? Lepo sam pobegla s tom efektnom rečenicom, ali će on barem razmisliti. Džibo ostaje u dnu dvorišta i širi ruke: „Izvini, zašto tužna stvarnost? Meni se činilo da se nas dvoje baš strava zezamo!”
Pravim se da ne čujem, ulazim i penjem se stepenicama. I stvarno izgleda kao film. Ali ne prođe ni sekund kad srećem Fila koji me hvata za ruku.
„Izvini, možeš li da dođeš na trenutak?”
Vuče me hodnikom, a jedan od momaka naslonjenih na zid to primeti i gleda u nas, čak malo iznenađeno. „Dođi, dođi, uđi ovamo.”
Otvara vrata profesorskog WC-a i gura me unutra. „Jao, Filo, pa boli me ruka.” Pušta me.
„Ne, objasni mi ovo što sam čuo, objasni mi.”
Staje ispred mene i gura me u ćošak. Na sve načine pokušavam da pobegnem, ali mi on drži ruke visoko oko glave, naslonjene na zid.
„Ma šta?” Iako se plašim da shvatam o čemu priča. Alis i Klod... nijednom u životu ne mogu da začepe usta. Strava! Ne, ti si strava što im i dalje sve pričaš.
Pokušavam da pobegnem, ali me Filo svaki put zadržava u ćošku.
,,I šta?”
„Je li istina?”
„Ma šta!?”, urlam mu u facu.
„Da si se poljubila s Džibom?”
„Da...”
„Kako da?”, skoro da urla. „Mislim ne.”
„A, znači ne...” Sad je mirniji. „Mislim, da i ne.”
„Šta ti to znači?”
„Rekla sam ti, da i ne.” Promičem kraj njega i uspevam da predem na drugu stranu, ali me on odmah opet zarobi.
„Šta znači da i ne? Ne može tako, ili ste se poljubili ili niste. Hoćeš li mi objasniti?”
„Okej. Samo, pusti me, e, moraš da me pustiš, moraš da me oslobodiš, okej? Napravi mi malo prostora pošto se gušim. Okej?”
„Okej.”
Filo kao da se smiruje. Malo se pomeri, ali me i dalje kontroliše da ne mogu da pobegnem.
„Onda okej”, gledam ga u oči, „sad ću ti reći.” Onda dugo uzdišem. „Poljubili smo se.”
Filo pritiska ruke na oči. „Ne. Ne mogu da verujem. To nije istina. Rekla si mi jednu tešku glupost!”
„Ali zašto, izvini, ti si me pitao, zar ne?”
„Ali zašto si se s njim poljubila? Kada sam te ja isto to pitao, ti si mi rekla ne, da to nije moguće, da smo suviše dobri drugovi! I šta, s njim nisi drugarica?”
„Da, baš tako, rekla sam ti i da i ne.”
„A to znači?”

„Da smo se poljubili, ali sam mu već rekla da se to više nikada neće ponoviti.”
Filo na trenutak ostane zbunjen. Onda podiže obrvu. „Dobro, ali pošto sam te to prvo pitao ja, trebalo je prvo da se poljubiš sa mnom.”
„Razumem, ali jasno je da tada nije bio trenutak. Posle su se izdešavale neke stvari, i ja sam se promenila.”
„Promenila si se?”
„Da, izgledam isto, ali sam se promenila.”
„Okej, onda, pošto si se promenila, sada moraš i sa mnom da se poljubiš.”
„Šta? Ma nema šanse.”
I brzo kao strela uspevam da ga prevarim i izađem iz profesorskog WC-a. Posle jedne sekunde Filo me stiže i hvata me ispod ruke. Malo me steže.
„Daj, Karo, ne može tako!”
„Ne steži me, Filo.”
„Okej, ali tako ne može. Ja sam bio prvi. I mene moraš da poljubiš, nije pošteno. Posle ćemo svi opet biti drugovi... isti, kao što smo bili i pre.
Vidim ga tako, hirovitog i detinjastog, možda je zaista povređen, i, na kraju, mnogo je lepši nego inače, s tim namrštenim licem, s tom raščupanom kosom. Ima taman ten, Filo, viši je od Džiba, mršav, s dugom kosom i mesnatim usnama, crnim očima i ponekom pegicom na jagodicama, tu i tamo. Filo se sviđa gomili devojaka, ali ne znam kako to, već godinu dana ima tu fiks-ideju da između nas postoji nešto. Stajem i gledam ga u oči. A on se smeška.
„Je li tako, Karo? Budimo pošteni... Da kažem tačno kako stvari Moje. Jesam li u pravu?”
„Ma u kakvom pravu! Poljubac je poljubac. On mi se udvarao, priredio mi je iznenađenje, zasmejavao me je. Pala mu je na pamet odlična ideja, sigurno me nije zatvorio u kupatilo... i prinudio me da ga poljubim!”
Ostavljam ga tu. Okrećem se i odlazim. A Filo ostaje tako ukočen, nasred hodnika, i bulji u mene. Onda se dere.
„Okej! Pošteno! Imao je odličnu ideju, jel'? Dobro. To znači da ću je i ja imati!” Ne okrećem se, nastavljam da idem, smejem se, iako on to ne može da vidi.
Mada, koliko muka preživljavaju momci dok pokušavaju da nas osvoje. Ali tako je i kod nas. Kako možeš da upecaš nekog ko ti se sviđa? To jest, osim onih kojima se ti sviđaš već neko vreme, koji tebe jure, što je sasvim druga priča, ali ne znam kako, baš oni ti se nikada ne sviđaju, ili, ako su ti se sviđali, kad otkriješ da se i ti njima sviđaš, puf, sve nestaje. Ne, stvarno, tako je. Ja u stvari govorim o onima koji se samo tebi sviđaju, koji i ne znaju, a ti na neki način hoćeš to da im staviš do znanja. Alis uvek kaže: „Ti treba da budeš 'plen koji beži'“. Prva Alisina teorema! Kaže da je to najbolja taktika. A Klod kaže da, ako radiš tako, samo gubiš mnogo vremena, njemu se verovatno prvo sviđaš, a onda ga prođe. Moraš da budeš direktna, da mu sve odmah kažeš, bez mnogo premišljanja. Prvi Klodin zakon! Alis kaže i da se treba kontrolisati da ne pocrveniš previše kad on prolazi... jer će tako misliti da nam se pre sviđao, ali da nas sad i nije baš mnogo briga. Eto, to je savršeno, jer će, ako mu se mi slučajno sviđamo, pomisliti da nas sada gubi! Ah, shvatila sam... kao da se crvenilo može kontrolisati! Alis uvek kaže da ih ne uzimamo previše u obzir i da treba da se trudim da nas uvek vide u razgovoru s drugim momcima. A onda da vidimo šta će. A ja, je li, moram da rešavam drugi problem, jedno drugom se do bola sviđamo i oboje smo to i priznali! Ali gde si sad, Masiiii! Oh, kao da sve ovo nije dovoljno, na četvrtom času nam je profan iz italijanskog za domaći dao neku fotokopiju s pitanjima o priči koja s zove „Šta je to što vi zaista tražite”. Mislim... Pogledala sam u njega i htela sam da mu kažem... Šta, o meni pričate?
Kuća bake Luči i dede Toma. Njihova kuća je lepa. Ne da je nešto posebno velika i luksuzna. Puna je topline. Ali one posebne topline koja nikada ne dolazi iz radijatora. Dolazi iz mnogo malih

stvari. Iz slika, iz fotografija koje prikazuju mamin život, kad je bila mala, kad je rasla. Dolazi iz pažnje prema svim ovim stvarima koju im pruža baka Luči.
„Karo, moraš malo energičnije! U suprotnom neće ispasti dobro!”
Nikad dosad mi testo za picu nije dobro naraslo. Ostane mi skroz malo i gnjecavo. Eh, kad bi to bilo tako jednostavno napraviti! Na stolu napravim kupu od brašna. Onda u sredinu namrvim pivski kvasac i rastopim ga s nekoliko kašika mlake vode. Onda dodam so i ulje. Ali meni se čini da uvek omašim dozu ili način pripreme. I sad dolazi glavni deo: treba zamesiti meko testo, kaže baka. A za to treba snage!
„Treba da ga mesiš sve do momenta kada brašno krene da ti se odvaja od prstiju. Onda napraviš kuglu, pospeš s još brašna, pokriješ krpom i ostaviš ga da naraste negde gde nije promaja, otprilike dva sata. Ili dok testo ne postane dvaput veće zapremine.”
Samo što kod mene ne narasta! Zbog toga se predajem i uvek puštam baku da ga završi. Druga stvar koja mi ne polazi za rukom, ali volim s njom da je pravim, posebno kad dođem kod njih u goste, jeste rižoto s pečurkama. Obožavam ga, a mama mi ga skoro nikad ne sprema, iako ju je baka Luči naučila.
Lepo je kad smo zajedno u kuhinji. Imam čak i svoju ličnu kecelju s izvezenim mojim imenom i dve varjače sa strane, baka mi ju je izvezla. Može opušteno da se priča o mnogo stvari dok se seče povrće, pravi zaprška, dok se sređuje meso i tako dalje. Kad kuvaš zajedno s nekim, to je kao da ste još više prijatelji. Sećam se scene iz filma Čokolada kada Vijan hoće da napusti mesto koje je ne prihvata jer je smatra opasnom i drugačijom. Zato, i pored protestovanja njene ćerke, počinje da pakuje kofere. Onda silazi niz stepenice, otvara vrata kuhinje i vidi sve te ljude kako zajedno spremaju đakonije od čokolade. Ljudi koji se do pre neki dan nisu razumevali, nisu razgovarali, sad su tu, jedni do drugih, i deluju srećni i ujedinjeni. A zasluga pripada i njoj. Tako da, kada „nemirni vetar sa severa priča Vijani o mestima koja još treba da poseti, o prijateljima koje tek treba da otkrije, o bitkama koje treba tek da bije...”, ona zatvara prozor i ostaje da živi tu, s tim ljudima koji su joj sada prijatelji. Mnogo mi se sviđa taj film. Gledala sam ga s bakom Luči.
Mama nikad nema vremena da tako kuva sa mnom. Samo ponekad nedeljom, ali nije baš da sprema nešto posebno. A onda se tu uvek ubaci i Ale koja nas zeza ili, još gore, koja nas uvek izludi, ili tata koji nam kaže da požurimo i koji ne razume čemu gubljenje tolikih sati da bi se spremile komplikovane stvari kada je dovoljno napravi špagete na maslacu. Uglavnom, nikada nismo same i onda nema ni uživanja. Ali kod bake i dede je mnogo zabavnije jer deda Tom retko kad ulazi, samo se ponekad pojavi na vratima i kaže „Moje žene!”, a onda ode i ne želi da sazna šta spremamo zato što hoće da ga iznenadimo!
Dok testo za picu narasta, ne sigurno zahvaljujući meni, dok čekam da počnem da pravim rižoto, pričam s bakom koja uvek ima mnogo toga lepog da mi kaže. Počinjemo neki razgovor i nikad ne znamo gde ćemo završiti. Danas se, na primer, pričalo o lepoti, mršavim ženama, onim punijim i tako dalje. Baka mi je pričala da je u njeno vreme imati neki kilogram više bila sreća jer su se muškarcima sviđale obline.
„I ovim današnjim se sviđaju obline, bako!”
„Ma, ne znam, okruženi su samo onim osušenim što se brinu svaki gram viška. Mislim, nije problem da li si mršav ili ne. Dovoljn je da postoji ravnoteža i da se čovek oseća dobro.”
„Da, bako, ali to je mnogo lakše reći nego učiniti. U školi ima nekih punijih devojaka koje nisu zadovoljne svojim izgledom i koje stalno kukaju. Čak, još i gore, na kraju se odvratno ponašaju prema onima koje su po njima lepše, i drže ih dalje od sebe. Tako kao da postoje dva klana: lepe i ružne. Ali ko odlučuje koja je lepa a koja ružna?”
„Da, ali ti imaš, na primer, drugaricu koja nema tih problema i zbilja je mnogima simpatična.”
„Da, ali Klod je poseban slučaj, kad bi barem sve bile takve. Ona je dobra osoba. Sviđa joj se da jede i ona jede. Sviđa joj se neki dečko i ona se na povlači. Sviđa joj se da se sređuje i oblači. Ako je

neko zeza, nju je baš briga. Štaviše, smeje se na to. Juče, na primer, na odmoru, bio je tu jedan iz III F koji stalno smara i on joj je rekao 'E, Klod, toliko si debela da kad ideš da spavaš moraš da se podeliš na više delova da bi stala u krevet...' A ona će njemu: 'E, baš originalno, izmisli nešto sam umesto što kopiraš Zeliga', ali skroz mirno, ma uopšte mu nije Ijutito odgovorila!”
„Pa da. To znači da je svesna sebe. I zbog toga je još lepša. Zato što prava lepota ne leži u broju odeće ili u licu koje neko ima. Jesam li ti ikad ispričala kako je govorila Odri Hepbern?”
„Ne.”
Baka ustaje i uzima knjigu s police, jednu od onih lepih, velikih, punih slika baš te glumice.
Opet seda i kreće da lista.
„Evo ga, ovde... slušaj” Baka počinje da čita svojim još uvek sigurnim glasom. „Ako hoćeš da imaš privlačne usne, izgovaraj samo ljubazne reči. Ako hoćeš da imaš pogled pun ljubavi, pronađi dobru stranu u ljudima. Ako hoćeš da izgledaš mršavo, podeli svoj obrok s nekim ko je gladan. Ako hoćeš da imaš lepu kosu, pusti bilo koje dete da ti provlači svoje prste kroz nju barem jednom na dan. Zapamti, ako ikada budeš tražila nekog da ti pruži ruku, shvatićeš na kraju da imaš obe svoje ruke. Kad budeš stara, otkrićeš da imaš dve ruke, jednu da pomogne tebi samoj, a drugu da pomaže drugima. Lepota žene povećava se kako godine prolaze. Lepota žene ne leži u estetici, već se njena prava lepota ogleda u njenoj duši...” Onda zatvara knjigu. Sad je nekako posebno vesela i to mi se mnogo sviđa.
„Kako je divno...”
„Pokušaj to da upamtiš, Karo, zato što jeste tako. Nije reč o kilogramima, reč je o harmoniji. Hajde, počinjemo da pravimo rižoto... nismo ni primetile da su dva sata već prošla! Dok izravnam picu i pospem je svim, ti počni da praviš rižoto... I ja ću ti pomoći. Suve pečurke sam već stavila u mlaku vodu, a čorba od povrća je gotova. Uzmi tiganj i stavi na dno malo ulja i komad butera. Nemoj još uvek da pališ šporet.”
Pratim od reči do reči.
„Koliko treba?”
„Oko četrdeset i pet minuta. Sad uzmi luk, vidiš, tamo je na dasci, već sam ga iseckala, i iseci pečurke na režnjeve.” Baš se trudim. „Ovako?”
„Da. Uključi ringlu i istopi buter. Onda dodaj luk dok sve ne porumeni. Stavi i trun soli.”
„Ali ako izgori?”
„Pa pazićemo, zar ne? Polako, vidiš da ti dobro ide. Uskoro ćemo staviti i malo vode u kojoj su stajale suve pečurke. Nisi je bacila, je li?”
„Ne, ne.”
„Sad treba dodati i pirinač i sve zajedno kuvati.”
„Ali još uvek krčka!”
„A, pa mora da krcka, ostavi ga još neki minut. Uzmi belo vino, tamo, pored sudopere, u onoj čaši. Stavi ga u tiganj. Pojačaj vatru. Kad ispari, gasimo sve i ostavljamo da odstoji desetak minuta.”
Ovo mi se sviđa kod bake Luči: tačan proračun vremena. Nikad ne greši. I još, s njom sve izgleda tako lako i ja se osećam veštom, osećam se kao prava kuvarica. Za to vreme ona je već u rernu stavila veliki pleh s picom. Podelila ju je na četiri dela i začinila na četiri različita načina, margarita, pečurke, kobasica i paradajz, bez mocarele.
„Bako, a kada si ti naučila da kuvaš?”

„Kao mala, u stvari. Bila sam najstarija, a moji su uvek išli zajedno da rade u tatinoj šivari, tako da sam ja morala da spremam jelo svojoj braći i sestrama. Pomagala mi je moja baka, srećom. Ona me je i naučila. Sad ponovo uključi šporet, stavi na srednju vatru. Moramo da dodajemo i čorbicu. Pomalo, pomalo. I da mešamo... tako ujedno radimo i gimnastiku. Aha, probaj da li nam je slano.”

Probam i izgledam stvarno kao žena od zanata. Baka me gleda i smeje se dok postavlja sto.
„Dobro!”
„Onda tako nastavi. Hoćeš da ja preuzmem malo?”
„Ne, bako, danas ionako ja kuvam!”
Ona se smeje i klima glavom. Nastavlja da ureduje sto s ljubavlju i ukusom, kao što je to uvek i radila. Kod njih nikad ne nedostaje, na primer, vazica s cvećem u centru stola.
Uvek čini da se osećam važnom, moja baka. Čak me i uveri kako znam da kuvam! U stvari, sve je ona uradila, čak je i pripremila sve sastojke, ja sam samo malo umešala svoje prste.
Prolazi više minuta. Nastavila sam da dodajem čorbicu i da isprobavam.
„Mmmm, bravo! Odlično je! Sad uzmi onaj tanjir, vidiš, onaj s izrendanim sirom i malo mocarele za picu. Tako, bravo, sad ugasi tiganj i dodaj sir.” Radim to. „Pokrij sve ovim...”, daje mi stakleni poklopac koji se, čim ga stavim, zamagli od pare. „Sad treba sačekati još pet minuta.”
Onda uzima tri činije i odmah u njih stavlja rižoto. „Tako, sad još malo iseckanog peršuna...”
„Mmm... Kakav divan miris! Baš sam gladna...”
„Za sto...”, viče baka.
„Dolazim!”, deda odgovara iz sobe na dnu hodnika. „Da, ali stvarno...”, i dalje viče dok stavlja tanjire na sto. „Dođi, uzmi ovo, Karo...” Pratim je s hlebom. „Tvog dedu moraš da pozoveš jedan sat ranije, on i dalje sedi u radnoj sobi i crta, za njega kao da vreme uopšte ne teče...” Spuštamo sve na sto. Smejem se.
„Vidi se da mu se mnogo sviđa...”
„Da, ali posle neće da jede prekuvan ili hladan rižoto! Ne može baš sve! “
„Evo me... Evo me... Vidiš kako sam tačan?” Smeju se i kratko se poljube u usta, a ja se, ne znam zašto, malo stidim i gledam na drugu siranu.
Sve troje sedamo za sto, deda uzima prvi zalogaj i pravi zadivljen izraz lica. „Ma, ovo je predivno... Ko je ta dobra kuvarica?”
„Ona...” U horu izgovaramo baka i ja pokazujući prstom jedna na drugu i praskamo u smeh i nastavljamo tako, uživajući u svemu tome što smo spremile a što ima drugačiji ukus u odnosu na ono što se jede u restoranu. Na kraju ručka deda ustaje.
„Sedite tu... Ne pomerajte se.” Baka Luči proba da ustane.
„Staviću kafu za to vreme.”
„Ne, ne, samo momenat... Odmah se vraćam.” Zatim brzo nestaje u dnevnoj sobi, ali ubrzo nakon toga evo ga opet kod nas. U ruci nosi svoj foto-aparat. „Tako, tako, dobro je...” Stavlja foto- aparat na neku policu tu blizu nas, pritiska dugme za automatsko okidanje i trči ka meni i baki, grli nas taman na vreme. Klik! „Evo slike nas tri sita lepotana!” Onda nas jako zagrli. „Evo, Karolina, ovo je za tebe...” I puf... Iza njegovih leda pomalja se knjiga. „Deda, hvala ti!”
Gleda me sav ponosan i srećan. „Siguran sam da ćeš postati velika kuvarica...”, a ja uzimam knjigu i idem u dnevnu sobu i bacam se na onu veliku bordo fotelju što ima čak i naslon za noge. Skroz je udobno, ionako baka kad pere sudove i sređuje kuhinju ne voli da se motam oko nje. Poklonio mi je Kuhinju od Banane Jošimoto. Otvaram
Nema mesta na svetu koje volim vise od kuhinje. Nije bitno gde se nalazi, kako je sređena: dok god je to kuhinja, mesto gde se priprema hrana, meni je dobro. Ako je moguće, biram one funkcionalne i životne. S puno čistih suvih krpa i pločicama koje se sijaju. Čak mi se i neverovatno prljave kuhinje jako sviđaju. Sviđaju mi se ti podovi s rasutim komadićima povrća, tako prljavi da ti don od papuča odmah postaje crn, a i one velike, preterano velike. S ogromnim frižiderom sa zalihama hrane koje bi opušteno bile dovoljne za celu zimu, s impozantnim frižiderom, na čija velika metalna vrata mogu i da se naslonim...

Zatvaram je i spuštam na noge. Gledam baku iz sobe, u kuhinji je, stavlja u mašinu tanjire pošto ih je isprala. Sviđa mi se njihova kuhinja zato što je oni stvarno koriste, nekako žive s njom. Onda dolazi deda i prilazi joj. Uzima čašu, sipa vodu, potom joj kaže nešto pa se oboje smeju. Ona suši ruke o kecelju oko struka, a onda namešta kosu. Imaju još toliko toga da kažu jedno drugom. Ja se opet bacam na knjigu koju mi je deda poklonio. Tako. Sviđa mi se to što je njihova kuhinja puna ljubavi.

Dvanaesti oktobar. Profan nam je rekao da naučimo o otkriću Amerike, zbog te godišnjice. Podsetio nas je da zahvaljujući Kristiforu Kolumbu mi danas možemo da jedemo čokoladu! A Klod mi je naravno davala sve te znake iz klupe, tipa V kao pobeda, a posle je rukama pravila krug iznad glave, kao oreol! Sveti Kristifor! Onda joj posle izlaze bubuljice pa se žali! Oktobar je i mesec kestenja. Mama ponekad, kad radi pre podne i dolazi kući oko dva, iako je rano ustala (u šest, jadnica!), uzme da nam pravi kolač od kestenovog brašna! I to obožavam. Uvek prvo poskidam s vrha sve pinjole, jedan po jedan, pojedem ih pre kolača! Da, oktobar je baš lep mesec... mesec žuto- narandžastog, prvih jakni koje skidaš s tavana, dok očekuješ Noć veštica. Ali je ujedno i mesec pre novembra, koji mi se, suprotno, nimalo ne sviđa.
Kako god, celo veče sam bila na MSN-u s Klod i Alis, i dalje zbog priče s Filom. Klod nije imala sumnji.
„Ali zašto ga nisi poljubila? Postao je baš frajer, mislim, i skroz je simpatičan, prvi je sam sredio svoj auto, mnogo pre Džiba!”
Alis je bila, međutim, na sasvim drugoj strani.
„Bravo, neka pati, jer posle svi oni nas koriste, šta ti misliš, ma to je takmičenje između muškaraca, da se ti nisi poljubila s Džibom, misliš da bi ga bilo briga za tebe?” Da, to mora da bude Drugi Alisin zakon! Sve u svemu, čitav niz procena koje, naravno, važe samo u trenutku dok se izgovaraju. Ujedno i zato što i ja odgovaram na brzinu, pokušavajući da objasnim svoju poziciju i jednoj i drugoj.
„Na stranu to što me je on još pre godinu dana pitao da se poljubimo!”
A Alis i Klod: „Da, da, slažem se, ali šta ćeš sad? Hoćeš da se njih dvojica svađaju?”
„Alo bre, jeste li vi lude? Kao da su moji poljupci neka milostinja!”
„Ma ne, nego zato što je sladak...”
„Može da bude i presladak, ali ja sada mislim samo na Masija.”
„Ali si se poljubila s Džibom.”
„Pa kakve veze ima! To je zato što sam izgubila opkladu, bilo je više kao igra, da nije bilo tako, ne bih ga nikad poljubila. Ja mislim na Masija!”
A Klod će: „Ali kad ćeš ti njega opet videti? Ti samo maštaš, ja mislim da ti se on sviđa samo zato što ga nema!”
A Alis je još odlučnija: „Jel' vidiš? Htela si Lorenca i onda kad si ga dobila... Cvrc, sad samo ideš okolo i tražiš druge.”
Ma nemoj. Ovo su baš teške reči... Ali ne stižem da odgovorim pošto mama ulazi.
„Karo! Ma i dalje si za kompjuterom? Ma kad ćeš na spavanje, ma sutra ideš u školu... Ma...” Ma koliko tih ma!
„Ali, mama, završavamo dogovor o seminarskom za sutra.” Dajem joj samo trenutak da udahne.
„Ali sad prekidam jer je stvarno kasno!” Onda se uvlačim u krevet.
„Jesi li oprala zube?”

„Naravno, malopre, čim sam završila s jelom! Vidi...” Dunem joj u lice. A mama se smeje i mlati rukom ispred lica. „Uh, grozno... I dalje se oseća brokoli od večeras!”
„Ali, mama...” Pravim se da sam uvređena i navlačim ćebe skroz preko glave! Pošto više ništa ne čujem, okrenem se ka njoj i vidim da gleda u zid. Tu je članak Rastija Džejmsa koji sam uramila kod Salvatorea, gospodina koji radi na kraju ulice gde je Farnezina.
Mama ga gleda i onda duboko uzdahne. Sedam na krevet i gledam je.
„Lepo je, a? Meni je ta priča predivna, priča o snovima mladih... Znaš da sam ja bila prva koja ju je pročitala? On mi je tako rekao!”
„Da, pročitala sam je više puta. Dobar je on.” Onda izlazi iz sobe. Blago rastužena i zabrinuta, ko zna. Naravno da za nas Rasti Džejms može biti samo dobar... Ali da li je zaista dobar? Kako bilo, za mene jeste! I s tim poslednjim ubedenjem zaspim. I sanjam, pa ne znam baš šta. A kada se probudim, osećam da će taj dan biti drugačiji. Znaš onaj osećaj, znaš onaj osećaj... kad na kraju osećaš da nešto mora da se desi! Tako ustaješ, spremaš se, doručkuješ, u letu pozdravljaš sve, istrčavaš i gledaš oko sebe... Osećaš da kasniš na sve, ali na sreću stižeš da udeš u školu pre nego što zatvore kapiju i na času sve ide glatko kao po loju.
Niko te ne pita, ne raspravljaš se ni sa sveštenikom ni s drugim profanima. I na kraju, dok izlazim iz škole... Iznenađenje.
Znala sam, znala sam, tačno sam osećala! Okačen na kapiji, stoji koverat s natpisom „Karo III B”, prilazim, uzimam ga, unutra je tekst pisan štampanim slovima, ja uopšte ne prepoznajem rukopis.
„Prati me... Karino klupko!” A tu je i kašičica, zakačena za klupko, jedno od onih mekanih, čudnih, kao od gume, mislim da se koriste za povezivanje cveća. Ja krenem da ga pratim i odmotavam ga dok hodam. Čini mi se kao da sam u bajci, samo se ne sećam dobro u kojoj, s obzirom na svu onu konfuziju koju je pravila moja mama dok mi ih je pričala kad sam bila mala.
Sad hodam malim parkom iza škole, tu su i neki stariji ljudi koji me gledaju dok odmotavam to čudno klupko... Karino! A devojčice na klackalici pokazuju prstom na mene, zabavna im je ta smešna devojka koja prolazi prateći klupko, ali baš, baš dugačko.
Na kraju stižem do ćoška malog parka, konac nestaje tamo, iza poslednjeg žbuna. Zatim zatvaram oči pre nego što se okrenem. Ovo je san... u stvari, ne, ovo je čudo. Sad ću se okrenuti i tu će biti on, Masi. Zato polako prolazim kraj tog žbuna, i dalje s klupkom u ruci, i tamo iza nalazi se on: Filo.
„Neee!” Praskam u smeh. „Pa ti si lud!”
Stavio je belu kecelju, a ispred njega, na drvenom stočiću, stoji više čašica sladoleda. Napravio je čak i šešir od belog papira na kvadratiće ispresavijanog više puta, poput onih što nose sladoledžije. Barem one koje ja znam! U ruci drži štapić, a u džepu košulje nekoliko kašičica raznih boja. „Dakle, gospodo... Sada ću vam predstaviti proizvode ove nove poslastičarnice: Fic! Da se razumemo... Filo ice cream.”
O svemu je mislio, čak je i engleski ubacio! Nakon prvog razočaranja, pošto nisam našla Masija, sada se silno zabavljam. Tapšem i izgledam baš kao devojčica.
„Da, da, da vidimo.” I sedam na stolicu koju je nosio sve dotle, sa sve stočićem, slušam i klimam glavom na sve predloge ovog čudnog sladoledžije.
„Dakle, ako se dobro sećam... evo, vaši omiljeni ukusi su bela čokolada i crna čokolada, krem, zabajone, danduja i pistaći i, naravno, kesten!”
Setio ih se baš svih, osim...
„I kokos...!”
I njega se setio! Neverovatno. Filo mi se smeška. „Je li tako? Uvek te viđam da jedeš 'baunti'!”
„Koje pamćenje, nego, gde si ih uzeo?”

„Dole kod Mondija.”
„Mmm, moj omiljeni. Onda, hoćete li mi napuniti jednu čašicu...”, i krećem da poručujem te preukusne čašice, jednu za drugom. Onda ih sve slistim da je to jedna divota. A sladoled je toliko dobar da skroz zaboravljam svoje odluke o dijeti. Ionako imam četrdeset i devet, mogu malo i da zgrešim.
Na kraju Filo seda na zemlju, blizu mene, i on s istim takvim uživanjem jede sladoled. Ima i papirne maramice, čak i malo šlaga. Pa šta reći? Ovo je stvarno bilo pravo iznenađenje. Sada ću, ipak, morati i ja da dam svoj mali zalog. Mali... Zavisi od tačke gledišta... I tako, pošto sam se fino i slatko napucala, vraćamo stolice i sto u bar i krećemo kući.
„Jesi li videla? Bili su stvarno ljubazni, zar ne?”
„E da.”
Na trenutak ćutim dok hodamo ka mojoj kući. Na kraju odlučujem da svakako odmah treba razjasniti ovu situaciju.
„Slušaj, Filo, stvarno je bilo slatko ovo iznenađenje.”
„Hvala.” Filo me gleda znatiželjan, zatim podiže obrvu. „Ali...” Okrećem se sa osmehom.
„Ali?”
„Da, shvatio sam, sad hoćeš da mi kažeš nešto što počinje s ali...”
Smejem se. „Baš tako. Mislim da je bolje da se ne poljubimo.”
„Nisi rekla, ali, ipak, smisao je isti. Izvini, zar nisi rekla da je potrebno iznenađenje, ja sam ti priredio iznenađenje, možda ti se nije dopalo?”
„Naravno da mi se dopalo.”
„Pa da, i video sam, nije ostao nijedan ukus, čak si prstom dokrajčila i šlag.”
„Da, tačno, sve je bilo odlično.”
„I onda, šta tu sada ne valja? Izvini, pre njega sam te pitao da se poljubimo, rekla si da ti je on priredio iznenađenje, i sad sam ti ga priredio i ja. Sad smo okej, zar ne?”
„Ne. Nismo okej. Sve mora da se desi slučajno, ovo je suviše...”
„Suviše je...?”
„Suviše je iskonstruisano!”
„A da, da... Hajde smisli ti nešto drugo! Da sam ti priredio iznenađenje koje nije iskonstruisano, bilo bi suviše lako, ja ti onda napravim we, s koncem, ukusima koje voliš... i sad je previše iskonstruisano!”
„Ma kakve veze to ima, nije u pitanju iznenađenje već situacija!”
„AIi ti si mi to rekla!”
„Ma šta?”
„Da je potrebno iznenađenje! A to ne može da se desi slučajno, bez iskonstruisane situacije, kako drugačije da bude iznenađenje? Nemoguće je!”
„E, dobro, dosta više, odustajem.”
„Šta znači to odustajem?. E pa neće moći! Ja sam tebi iznenađenj priredio! Sada hoću poljubac!”
„Ššš, ma šta bre vičeš toliko? Rekoh da odustajem od daljeg objašnjavanja. Dođi.”
Otvaram kapiju i puštam ga unutra. Idemo kroz prolaz i na sreću nalazimo kapiju otvorenu. Tu se provlačimo.
„Za mnom”, otvaram druga vrata.
„Ma gde mi to idemo?”

„Ššš. Cuće nas... Sad smo u podrumu.” Zatvaram vrata iza sebe. Onda ostajemo u polumraku.
Tek poneki tračak svetla prolazi ispod gvozdenih vrata koja vode u garaže.
„Baš je lepo ovde.”
„Aha...”, gledam oko sebe. „Hajde brzo ovo da obavimo.” Ovaj put on je taj koji se žali. „Ah ne mogu tako. Ovako je suviše...”
„Dosta, previše sam se smorila.” Stajem i ljubim ga. Posle nekolik sekundi, odvajam se.
„Iskonstruisano...” Filo se čuje iz polumraka, ali se i smeje. „Prekini više, ludače! Okej, sada smo u redu, zar ne?”
”Ma šta, za mene se ovo i ne važi.” ”A što?”
„Ja tebe treba da poljubim.”
Povija glavu u stranu. I još. Onda mi se smeška. Sladak je. I nežan. Zatim mi se lagano približava i ljubi me. Konačno. Kako treba. Mmm... Miriše na borovnicu. Dobra je ova borovnica! On je bi uzeo sve voćne ukuse. A za mene je ostavio one druge. Filo se lju bi sa strašću, grli me, privlači k sebi. I baš u tom trenutku čujem kako se otvaraju druga gvozdena vrata, ona s druge strane, tamo kod podruma, ona što izlaze na veliku garažu, gde moj brat ostavlja motor. Moj brat? Gledam ka vratima u dnu... Pa to je moj brat!
Hvatam Fila za ruku i tiho mu govorim: „Dođi, brzo!” Zatim trčim prema vratima koja vode ka prolazu. Brzo ih otvaram. Onda ih zatvaram iza sebe.
„Idi, idi, brzo!” Pratim ga do kapije.
„Ali ne važi se! A poljubac?”
„Dobio si ga, čak i dva!”
„Da, ali ne onako kako sam ja hteo.”
Otvaram kapiju i guram ga napolje. „Daj, izađi!” Filo mi se smeška.
„Ali ja sam hteo da bude... malo... iskonstruisan!”
„Ma idi, bre, idi!” Zatvaram kapiju, onda krećem ka liftu baš u uenutku kad moj brat otvara vrata podruma.
„Ćao.”
„O, ćao!”
Pravim se iznenađena, pokušavam da ga ne gledam u oči. Vidim, ipak, kako on bulji u mene.
„Kako je bilo u školi?” ”Dobro.”
Gledam ga na trenutak, smeje se. Sad gledam na drugu stranu.
„A, znači, u školi je bilo dobro... A kako je bilo posle?”
,,A?” Opet ga gledam. Vidim da se sad baš smeje. ,,U podrumu...”
„A, pre, ma ne, ništa. Znaš, izgubio je nešto i...”, pokušavam da izmislim nešto, ali mi apsolutno ništa ne pada na pamet. Onda se predajem...
„Ne... Šta god... Nije išlo uopšte.”
„Jel'? Znaš li gde bi završila da je naišao tata?” I dok to govori, odmahuje glavom, i onda ulazimo u lift. I penjemo se na četvrti sprat. I tad, znate one tišine koje se često stvaraju, one koje, što ideš dalje, postaju sve veće, a što veće postaju, to tebi sve manje stvari pada na pamet da kažeš; što ti manje stvari pada na pamet da kažeš, to sve više čekaš da stigneš nekud. Tako da, čim se lift otvori, šmugnem, zvonim, i čim otvore vrata, ulećem u kuću brzinom dvesta na sat.

„Ćao, mama! Dobro sam prošla u školi. Provukla sam se na kontrolnom iz istorije...”
Prelećem hodnik i isto tako ulećem u svoju sobu, više da bih se malo opustila, ni zbog čega drugog, ipak, posle tolike napetosti! Puštam Masijev CD, pružam se na krevetu i naslanjam noge na zid. Glava mi visi dok slušam onu stvar koja mi se mnogo sviđa. Razmišljam malo o svemu i na kraju se osećam pomalo krivom. To jest, zaljubila sam se u dečka s kojim se nisam poljubila, a poljubila sam se s njima trojicom, pritom, ni u jednog od njih nisam nimalo zaljubljena! Ne može to tako. Ne, stvarno, ne. Dosta, neću se više ljubiti ni sa kim, barem dok... Dobro, bolje da ne postavljam ciljeve koje posle ne mogu da dostignem. Barem dok... ne budem uspela! Eto, tako je mnogo, ali mnogo bolje.
„Za sto!” Mama me zove.
„Evo me!” Ustajem s kreveta. Dobro, s ovim novim poljubačkim planom mnogo sam opuštenija i sad čak osećam i glad, ne previše, ipak, s obzirom na to da sam pojela sav onaj sladoled.