Bojan Ljubenović - Pisma iz Srbije

Nagrade za najbolju satiričnu knjigu:

„Radoje Domanović“ 2014.
„Tipar“ 2015.


Uputstvo za upotrebu

Sadržaj: ova knjiga sadrži stotinu satiričnih i duhovitih pisama koja Ljubenovićev izmišljeni stranac piše svojima negde u inostranstvu, opisujući današnju Srbiju.

Dejstvo: knjiga je namenjena obolelima od mitomanije, egomanije, povišenog nacionalizma, galopirajućeg globalizma i ostalih teških zaraznih bolesti.

Način upotrebe: knjigu čitati dva puta dnevno, posle ručka i pre spavanja, do poboljšanja opšteg stanja. Po potrebi, ponoviti postupak.

Neminovni efekti: ova knjiga kod većine čitalaca izaziva maksilofacijalni grč, u narodu poznat kao osmeh.

Način čuvanja: čuvati na sobnoj temperaturi ili morskoj plaži, van domašaja osoba bez smisla za humor.

Rok trajanja: dok je Srba i Srbije.

Bojan Ljubenović
Z.P. Srbija

DOLAZAK

Dragi moji,
Ovo je prva nedelja mog boravka u Srbiji. Ako niste znali, Srbija je zemlja koja se nekada nalazila u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Veliko je pitanje gde se sada nalazi. Neki kažu da je na Zapadnom Balkanu, drugi da je u Jugoistočnoj Evropi, jedni tvrde da je pred vratima Evropske unije, drugi da je na korak do Orijenta. Neki Srbi tvrde da je Srbija do Tokija, drugi da nije veća od Beogradskog pašaluka. Geografska karta strancu poput mene ništa ne pomaže.
Pokušao sam da saznam s kim se Srbija graniči, ali nisam uspeo. To je ovde vrlo škakljivo pitanje. Jednog poznanika sam neoprezno zamolio da mi na karti pokaže gde je granica Srbije i Crne Gore i zamalo nisam izgubio glavu. Tada sam naučio da Srbi ne priznaju većinu svojih granica. Naročito je opasno pitati ih za granice prema Kosovu, Republici Srpskoj, Makedoniji, Crnoj Gori i Hrvatskoj.
Srbija ima dve autonomne pokrajine, ali je izgleda jedna malo autonomnija od druge. Postoji i nešto što se zove Nebeska Srbija, ali još nisam dokučio šta to znači. Sva je prilika da je ova zemlja bezgranična.
Ništa više sreće nisam imao ni sa glavnim gradom. Na Vikipediji piše da je glavni grad Srbije Beograd, ali i to je izgleda sporno. Neki Srbi tvrde da je to Vašington, drugi da je Brisel, a treći da je Moskva. Ima i onih koji kažu da je to Hag ili Banjaluka. Sretao sam i one koji se kunu da je to Čikago. Čudno, zaista. Mnogo je još stvari koje me ovde zbunjuju. Na primer jezik. U Srbiji se zvanično govori srpskim jezikom, ali je u stvarnosti malo drugačije. Srbi izgleda ne vole svoj jezik i svojski se trude da ga što pre zaborave.
Ako ne verujete, dođite i videćete da su nazivi većine restorana, kafića i butika na engleskom. Televizijske emisije takođe. Mladi se pozdravljaju na italijanskom, stariji se svađaju na turskom, domaćice natucaju španski, a svi auto-mehaničari govore nemački. Političari ubrzano uče arapski i kineski.
Što je Srbin učeniji, on manje govori srpski. Ovde se stranim rečima dokazuje učenost. Dok je Srbin mlad, on se srpskim još i služi, ali završi li i najmanje škole ili, ne daj Bože, fakultet, srpske reči namah krene da zaboravlja i umesto njih počne da koristi tuđice. Vrhunac obrazovanja i učenosti dosegne tek kad iz svog vokabulara srpski jezik sasvim istisne, toliko da ga ni rođena majka više ne razume. Jedva čekam da naučim srpski, valjda će mi mnoge stvari biti jasnije. Međutim, neki iskusniji prijatelji mi kažu da sam optimista i da sa Srbima još niko nije našao zajednički jezik.
Ništa bolje nije ni sa pismom. Srpsko pismo je ćirilica, ali većina Srba piše latinicom. S vremena na vreme Srbi zakukaju da im ćirilica nestaje i izumire, dignu dreku do neba, pa se može pomisliti da im je neko silom otima, a ne da je sami zatiru i zaboravljaju. Za ćirilicom najviše nariču novine koje izlaze na latinici i čuvari tradicije koji su zaspali na straži. Inače, ovdašnje novine izlaze na oba pisma, ali su na oba podjednako nepismene.
U srpskom jeziku postoji sedam padeža. U centralnoj Srbiji koriste se svi padeži, ali kad čovek krene ka jugu zemlje, padeži, jedan za drugim, počnu da se gube. Kad stigne do samog juga, ostanu tek jedan ili dva.
Ćirilica ima trideset slova. Ko uspe sve da ih nauči obično postane novinar. Oni koji ovladaju i gramatikom postaju pisci.
Primetio sam da Srbi ne vole da čitaju, ali da obožavaju da pišu. Zato ovde ima više pisaca nego čitalaca. Srbin koji za života nije objavio makar jednu knjigu, i dobio književnu nagradu pride, smatra se običnim zgubidanom i lenjivcem, jer kako drukčije nazvati čoveka koji ni nekoliko dana nije mogao da odvoji i da postane ugledan književnik. I pored toga u Srbiji zvanično ima više od milion nepismenih, a nezvanično mnogo više. Svejedno, Srbi ionako najbolje čitaju između redova.
Većina Srba su hrišćani pravoslavne vere. Sem u slučajevima kada su ateisti komunističkih uverenja. Pobožni su i veoma često se krste. Najčešće dok gledaju vesti i kad uđu u samoposlugu. U crkvu idu redovno, kad god ih neko pozove na venčanje ili krštenje. Bogu se mole rado, naročito pred ispit i u sportskim kladionicama. Manastire smatraju svojim nacionalnim blagom i ponosni su na njihovu lepotu. Jeste da su ih poslednji put posetili u šestom razredu osnovne na ekskurziji, ali svejedno. Novu godinu i Božić slave po julijanskom kalendaru, ali ni za živu glavu ne umeju da objasne zašto.
Građani Srbije se oblače po poslednjoj modi. Ruske kape, turske jakne, rumunske gaće, kineske cipele, to je danas srpska narodna nošnja. Posebno su na ceni uniforme, nema Srbina koji ne nosi bar neku, izviđači, poštari, policajci, portiri, hostese, lovci, bankari, stjuardese, sveštenici, konobari, celo srpstvo se uniformisalo i maskiralo, niko više ne želi da liči na sebe, svi bi radije da liče na sve.
U Srbiji malo-malo pa proglase vanredno stanje. No ne brinite, vanredno stanje je ovde redovna pojava. Srbi su se već toliko svikli na vanredna stanja da će uskoro uvesti sirene koje će ih upozoravati kad iznenada izbije normalan život.
Ali to i nije mnogo važno, bitno je da su ovde ljudi veseli i ljubazni prema strancima. Ponekad mi se čini da strance više vole od svojih sunarodnika. Zato nameravam da ostanem neko vreme.
Redovno ću vam pisati.

NOVAC

Dragi moji,
Pokušaću još kojim retkom da vam dočaram zemlju u kojoj sam već dve nedelje. Ne znam da li znate, ali zvanična moneta u Srbiji je dinar. Nezvanično to je evro, ali većina Srba još pati za nemačkom markom. To je teško objasniti.
Dinari su lepe novčanice. Na njima su likovi znamenitih Srba. Mali problem je to što ima manje znamenitih Srba nego što Narodna banka može da naštampa novih novčanica. Zato ovde postoji posebna komisija koja izmišlja znamenite Srbe i čuva ih u rezervi za slučaj inflacije.
A sa inflacijom Srbija ima mnogo iskustva. Pre dvadesetak godina Srbija je postavila svetski rekord u visini inflacije koji će teško neko prestići. Šanse za to ima još jedino sama Srbija. Inače, u Srbiji ima više vrsta inflacija. Najpoznatije su inflacija morala, inflacija znanja i inflacija reči…
Dinarske novčanice su najzaštićenije na svetu. Nikome ne pada na pamet da ih falsifikuje jer dok izađu iz štamparije već se toliko obezvrede da se trud ne isplati.
Ako me pitate koliko dinar vredi, to ne umem da vam kažem. Neki ekonomisti tvrde da je precenjen, dok drugi kažu da je stabilan, a treći da vrtoglavo pada. Danas je na istorijskom minimumu, a već sutra se istorija ponovi. Kurs dinara je plivajući, pa se dinar valjda zato tako često davi. Ono što pouzdano znam jeste da za jedan dinar ne može ništa da se kupi. Dobro, sem nekih državnih preduzeća, ali to je već druga priča. Manja novčana jedinica od dinara jeste para, ali za nju niko ne daje ni pet para.
Srbi obožavaju da menjaju dinar za drugu valutu. Zato ovde postoji više menjačnica nego bilo gde u svetu. Čim primi platu, građanin Srbije menja dinar za evro i odlazi kući uveren da je nešto uštedeo. Posle nekoliko dana menja evro za dinar i tada ga ne treba dirati jer hoće da se bije.
Srbi su pedantan narod. Posebno vole da peru novac. Skoro da nema srpskog privrednika koji nije oprao neku količinu novca. Tek da se zna, srpske devizne rezerve su među najsigurnijima na svetu. Čuvaju se u čarapama i slamaricama, a te sefove još niko nije obio.
Srbi sve manje kupuju, a i kad kupuju ne koriste dinare. Kupuju na obraz. To je specifično platežno sredstvo i služi za odloženo plaćanje. Nekad su ga imali svi, danas ga ima tek poneko jer se u ovoj zemlji obraz brzo i nepovratno gubi.
U Srbiji je odloženo plaćanje razvijeno do savršenstva. U bakalnicama, na primer, niko ne plaća novcem već se dug upisuje u svesku. Sve dok se sveska ne pretvori u knjigu žalosti. Srpski biznismeni odloženo plaćanje takođe rado koriste. Zaposle vas danas, a plate vam za šest meseci. Robu uzmu odmah, ali je ne plate nikad.
Ali to u Srbiji nije ništa čudno jer ovde svako svakom duguje. Jedna srpska izreka kaže da je dug zao drug, ali Srbi boljeg nemaju.
Srbi kupuju i na crtu. Ta crta se vrlo brzo pretvori u minus, pa su danas svi Srbi u minusu.
Ne pokušavajte da shvatite kako to funkcioniše jer to niko ne shvata.

GEOGRAFIJA

Dragi moji,
Pišem vam u želji da sa vama podelim još nekoliko zapažanja o Srbiji, u kojoj boravim već treću nedelju. Primetio sam da Srbi vrlo slabo poznaju geografiju. Osim što svi kao papagaji ponavljaju kako njihova zemlja ima izuzetno povoljan geografski položaj, o geografiji više ništa ne znaju.
Na primer, kada prosečnog građanina ove zemlje pitate koji je najviši vrh Srbije, kao iz topa će vam reći: „Triglav“! Kad mu kažete da Triglav nije u Srbiji, prvo će vas sumnjičavo pogledati, a onda se počešati po glavi i priznati da pojma nema koja je planina najviša u njegovoj zemlji.
Slično je i sa morem. Kad Srbina pitate kuda će na odmor, on najčešće kaže: „Idem na naše more!“ Ako ste dovoljno neoprezni da mu skrenete pažnju da njegova zemlja više nema more, on će vas neko vreme smatrati budalastim, ako ne i sasvim ludim. Prosečan Srbin nikako ne može sebi da prizna da Srbija više nema izlaz na more, nije mu jasno kako se onoliko more preko noći moglo izgubiti, niti kako je moguće da se njegova vikendica odjednom našla u inostranstvu.
Reku Savu građanin Srbije smatra svojom, a to što ova reka izvire u Sloveniji i protiče kroz Hrvatsku smatra čistom slučajnošću, zamalo pa i nepravdom. Isto je i sa Dunavom. Kune se da je Velika Morava najlepša reka na svetu, o njoj peva pesme, za njom pati, ali od nje beži glavom bez obzira. Možete se kladiti da najveći zaljubljenici u Moravu žive u Beogradu.
U Srbiji postoji mnoštvo lekovitih banja. Svake godine ih je sve više. Skoro da nema mesta koje nema lekovitu banju. Kad negde pukne vodovodna cev, meštani je više i ne krpe, već samo vodu proglase lekovitom i otvore banju. Uskoro će ovde biti više lekovitih banja nego bolesti. Srbi obožavaju da idu u banje, piju lekovitu vodu, mažu se blatom i pešače do besvesti. A kad se vrate kućama, čine sve da se ponovo razbole kako bi opet otišli u banju.
Primetio sam da Srbi o stranama sveta pojma nemaju. Kada Srbina pitate da vam pokaže neku stranu sveta, on misli da ga zavitlavate. Ipak, pažljiv posmatrač može naslutiti da Srbi istok vole bezrezervno, da zapadu zavide, a da se jugu podsmevaju. Prema severu su nostalgični jer im tamo žive deca i unuci.
Možda zato Srbi uvek poslednji saznaju odakle vetar duva.
Srbi misle da su centar sveta i da se sve vrti oko njih. Tvrde čak da je Srbija raskrsnica svih puteva, mada ja te puteve do sada nisam video. Ubeđeni su da iz Srbije ne treba putovati u svet jer će pre ili kasnije svet doći u Srbiju. Umesto geografskih karata, koriste GPS uređaje i strašno se nerviraju kad zalutaju. Sve u svemu, čini mi se da su Srbi totalno izgubili kompas.

STANOVNIŠTVO

Dragi moji,
Srbija je građanska država u kojoj većinsko stanovništvo čine Srbi. Srbi su stari evropski narod nastao od Južnih Slovena i Jugoslovena, već u zavisnosti od toga na kom su popisu stanovništva učestvovali.
U Srbiji žive i drugi narodi, ali se Srbi prema njima odnose kao prema dragim gostima koji su se zapričali pa nikako da odu.
Pitali ste me koliko Srba živi na svetu i moram vam reći da – ne znam. Zvanično, na našoj planeti ima oko osam miliona Srba, ali ja verujem da je taj broj daleko veći. Mislim da Srbi namerno kriju koliko ih zapravo ima, a da li je u pitanju neki vojni ili strateški razlog teško je reći.
Uglavnom, tvrdim da Srba mora biti više od osam miliona i za tu tvrdnju nudim ubedljive dokaze. Pogledajte na primer bilo koji međunarodni incident, problem, ili čak lokalni ili svetski rat i videćete da nijedan ne može da prođe bez učešća Srba.
Ukoliko se negde u svetu, bilo gde, dogodi neka pronevera, lažiranje utakmice ili pljačka decenije možete se kladiti da je u to umešan neki Srbin. U isto vreme, kad neki čuveni svetski univerzitet bira studenta generacije, obično biva izabran student iz Srbije.
Nema fudbalskog ili košarkaškog kluba na svetu a da se bar dvojici njegovih igrača prezime ne završava na „ić“. Nema kolektivnog sporta u kojem Srbi ne uzimaju medalje, niti filma na čijoj odjavnoj špici ne promiče neko ovdašnje ime. Iranaca, na primer, ima oko osamdeset miliona, a ni približno nisu zastupljeni kao Srbi.
Nije da svet nije pokušao da smanji broj građana Srbije, kroz vekove ih je asimilovao, streljao i bombardovao ko god je stigao, ali je ovaj narod izgleda neuništiv!
Posetite li na primer Beč, Cirih, Berlin ili Stokholm, ili sletite u NJujork, Čikago ili Melburn, shvatićete da sam potpuno u pravu i da Srba ima daleko više nego što ste mislili. Čim vidite dva tipa kako se krvnički pljeskaju po ramenima, znajte da su to Srbi koji su se pronašli u belom svetu.
U dalekom Japanu jednom su Srbinu, fudbaleru, podigli spomenik, slično je i u Madridu, a nedavno je jednom srpskom naučniku postavljen spomenik ispred sedišta Ujedinjenih nacija! Kad Amerikanci jednom u sto godina odluče da smene nekog svog guvernera, to onda bude – Srbin!
Srbi nastanjeni izvan Srbije nekad su se zvali gastarbajteri, a danas se zovu dijaspora. U Srbiji postoji i Ministarstvo za dijasporu, čiji je zadatak da Srbe u inostranstvu podseća da su Srbi. Ne postoji mesto na kugli zemaljskoj gde se iseljeni Srbin može sakriti a da ga ovo ministarstvo ne nađe i ne proveri da li još zna ćirilicu i užičko kolo.
Svaki susret Srba iz Srbije i Srba iz dijaspore veoma je emotivan. Srbi iz dijaspore plaču što ne žive u Srbiji, a Srbi iz Srbije plaču što ne žive u dijaspori. Srbin u dijaspori nikada se ne može dovoljno odužiti svojoj materi Srbiji što ga je rodila, pa je zato dužan da joj svake godine šalje pozamašne novce za crne dane. A crnih je dana u Srbiji tušta i tma, pa doznake nikad ne prestaju.
Nikad ne prestaje ni srpska kuknjava da je Srba sve manje i da u njihovoj napaćenoj zemlji vlada „bela kuga“, koja svake godine broj građana ove zemlje smanji za tridesetak hiljada. Istovremeno Srbi tvrde da su njihove žene najlepše na svetu, pa ja postavljam logično pitanje – zašto onda ne spavaju sa njima?!
Zbog svega toga tvrdim da Srbi lažu i da ih je daleko više od osam miliona. Zašto kriju pravu cifru nije mi jasno. A možda je tako i bolje.
Moguće je da svet ne bi izdržao da zna celu istinu o Srbima.

DRUŠTVENO UREĐENJE

Dragi moji,
Iako sam u Srbiji već više od mesec dana, mnoge stvari mi nisu jasne. Nikako ne uspevam da shvatim u kakvom društvenom uređenju žive građani Srbije.
Kada ih pitate, Srbi kažu da su do juče živeli u socijalizmu, a sanjali komunizam. Danas sanjaju socijalizam, a žive u kapitalizmu. Neki kažu da to i nije pravi kapitalizam, već neka samonikla, divlja verzija koja uspeva samo u ovim krajevima.
Radnici se kunu da žive u robovlasništvu, intelektualci da ovde vlada prosvećeni feudalizam, opozicija tvrdi da je ovo diktatura, a vlast da se radi o vrhuncu demokratije. Strancu poput mene ipak se čini da Srbi žive u anarhiji.
Srbija je republika, ima predsednika, vladu i parlament. Teorijski vlast je podeljena na sudsku, zakonodavnu i izvršnu, a u praksi između rođaka, kumova i prijatelja.
To nije sve jer Srbija ima i princa prestolonaslednika. Pre neku godinu stigao im je iz Londona, gde je rođen i odrastao. Neki sumnjaju u njegovo srpstvo, ali ja tvrdim da je on pravi Srbin. Podstanar je, sa rodbinom se tuži oko dedovine i niko ne zna od čega živi, ako on nije pravi Srbin, onda ja ne znam ko jeste.
Srbi inače veoma cene svoje monarhe. Nakon što ih proteraju ili ubiju i otmu im imovinu, prave im velike i dirljive sahrane. Ulicama daju njihova imena i mrmljaju kako bez kralja ne valja.
Najviši pravni akt u Srbiji je ustav. Ustav Srbije je jedna vrlo duhovita knjiga u kojoj, na primer, piše da su svi građani ravnopravni i da je štampa slobodna. I još mnogo takvih simpatičnih stvari. Srbi obožavaju da čitaju svoj ustav i neretko ga nose sa sobom na godišnji odmor. Kad vidite nekog čoveka na morskoj plaži kako se kida od smeha, znajte da je u pitanju Srbin koji čita svoj ustav.
Srbi imaju višepartijski sistem, ali još uvek pate za jednopartijskim. Zato, čim neka partija pobedi na izborima, svi se masovno učlanjuju u nju. Nema Srbina koji nije bio član bar tri partije, od kojih je barem jednu sam i osnovao.
Ovdašnji parlament ima dvesta pedeset poslanika. Oni se biraju na izborima, ali za njih niko ne glasa jer poslanike biraju stranke. Za stranke se glasa, ali izbor nije baš neki. Sednice Skupštine Srbije direktno se prenose na državnoj televiziji, ali ne na zahtev gledalaca, već na zahtev poslanika.
Srpska skupština donosi zakone i rezolucije. Zakone uglavnom donosi iz Brisela, a rezolucije iz Vašingtona. Specifičnost srpskih zakona jeste u tome što ih niko ne poštuje, naročito poslanici i sudovi. Poslanici imaju imunitet, a sudovi preča posla.
Srbija ima svoje državne praznike. Polovina građana Srbije rado ih proslavlja, a druga polovina radi kod privatnika.
Kao i svuda u svetu, i u Srbiji vladu čine ministri. Srbija je demokratska zemlja, pa ovde ministar može da bude svako. I nikad se ne zna kad to može da ga zadesi. Nisu retki slučajevi da čovek zaspi kao običan zgubidan, lezilebović ili probisvet, a probudi se kao ministar. Natovare ti na vrat kakvo ministarstvo prosvete ili finansija, pa se ti češi! Sva je sreća što ministar ne mora da se razume u resor koji vodi, u suprotnom bi bilo strašno. Srpski ministri ne odgovaraju premijeru, već predsedniku. I to ne predsedniku države već predsedniku svoje stranke. Ministarstva su striktno podeljena po stranačkom principu i jedno drugom se ne mešaju u rad. Kažu da je jednom neki ministar slučajno zalutao u tuđe ministarstvo i od tada mu se gubi svaki trag. Mandat ministara u Srbiji traje četiri godine. Posle toga neki odlaze u penziju, a većina u zatvor.
Vlada Srbije se sastavlja kada se stranke slože oko zajedničkog programa. A zajednički im je program da budu na vlasti. Zato sve imaju širok koalicioni potencijal. Svaka nova vlada je najbolja u istoriji Srbije, a ona prethodna je lopovska i rasipnička.
Građani inače jedva čekaju da vlada padne jer se tada raspisuju vanredni izbori, a izbori su ovde vanredna zabava. Ali o tome neki drugi put.

EKONOMIJA

Dragi moji,
Tri meseca sam već u Srbiji, ali još ne mogu da dokučim kako ova zemlja preživljava. Uvek kad nekog poznanika Srbina pitam šta se proizvodi u njegovoj zemlji, on kaže – ništa! Kad pitam kako je moguće živeti u zemlji u kojoj se ne proizvodi ništa, on samo slegne ramenima i lukavo se nasmeši.
Srbi su inače veoma vredni, ali svoj posao ne vole da rade. Sve druge poslove vole, ali, eto, baš svoj – ne vole! Nema Srbina koji ne misli da bi svaki drugi posao mnogo bolje radio nego onaj koji trenutno radi. Što je i logično jer je baš njegov posao najteži, dok su svi drugi jednostavniji i lakši. Na nesreću, nijedan drugi ne može da nađe, pa je zato primoran da radi ovaj koji ima. Dok ne nađe „nešto bolje“, naravno.
Upućeni u ovdašnje ekonomske tokove tvrde da u Srbiji cvetaju trgovina i usluge. Kad pitam čime najčešće Srbi trguju, oni kažu – informacijama. Pitao sam da li to znači da je Srbija informatičko društvo, oni kažu, ne, nego doušničko! Nema Srbina koji nešto zna a da to njegov komšija, nadređeni, lokalni žbir ili tiražni tabloid ne bi hteli da saznaju.
Interesovao sam se kod stručnjaka šta Srbija najčešće izvozi i oni kažu – fudbalere! To je najjači srpski izvozni produkt, za koji se čulo čak do Južne Koreje, Farskih Ostrva i Rta dobre nade. Svake godine iz Srbije se izveze na stotine golobradih fudbalera, koji se posle dalje preprodaju po svetu. Iz Srbije se, doduše, izvoze i inženjeri, lekari, naučnici, ali ih Srbi ne naplaćuju, njih daju gratis.
Srbi kažu da je i poljoprivreda njihov veliki adut i da bi mogli da hrane pola Evrope. Pitao sam zašto to i ne čine, oni kažu da ne mogu da se dogovore koja je to polovina.
Kad pitam šta Srbija najčešće uvozi, Srbi kažu – sve! Nema toga što Srbija nije u stanju da uveze, svinjsko meso iz Argentine, čačkalice iz Poljske, plastične gaće iz Kine, papriku iz Bugarske, ajvar iz Turske, TV serije iz Meksika…
Srbi su u uvozu otišli toliko daleko da uvoze i – Srbe! Uvek kad pomisle da među njima nema nikog dovoljno pametnog, oni malo pročešljaju svet i nađu. Tako su pre neku godinu pronašli saveznog premijera, malo zatim i ministarku kulture, a poslednjih godina su navalili da uvoze ministre finansija.
Pitao sam i kakve to usluge Srbi pružaju, oni kažu – međusobne! Nema Srbina kome ne treba neka usluga i koji ne može i sam da „završi“ nešto drugome. Uz pomoć usluga Srbin nalazi zaposlenje, posao na tenderu, sto u restoranu ili grobno mesto za večni počinak.
Srpska ekonomija se dalje deli na burazersku i dogovornu. Burazerska ekonomija uglavnom se sprovodi putem mobilnih telefona uz živopisni „brate–brate“ razgovor. Najčešće se odvija po principu „usluga za uslugu“, a vrlo često i „usluga za pare“.
Srpska dogovorna ekonomija realizuje se u kafanama. Ne postoji posao koji srpski biznismeni ne mogu sklopiti u kafani, nema toga što jedni drugima ne mogu prodati. Polovne fabrike, malo korišćene poslanike, skoro nove diplome… A najviše vole da prodaju maglu, tačnije ono što nije njihovo. Kad im skreneš pažnju da je to korupcija, oni ti kažu da preteruješ i ponude ti mito da ne širiš priču.
Ipak, najviše me zanimalo zašto se u Srbiji ništa ne proizvodi. Rekli su mi da je to zato što nemaju fabrike. Kad sam ih pitao gde su im fabrike, rekoše da su ih prodali ili pretvorili u tržne centre i kafiće. Kad sam dalje pitao šta će im toliki tržni centri i kafići, rekoše da je to zato što ovde cvetaju trgovina i usluge.
Logično, zar ne?

BOGATSTVO

Dragi moji,
Srbi baš ne ljube istinu. Evo, na primer, kad bi kakvog slepog čoveka doveli u Srbiju i pustili ga među Srbe da samo sluša šta oni govore, verujem da bi od njihove kuknjave brzo ogluveo. Verujte, Srbi malo šta rade sa većim oduševljenjem nego što kukaju.
Žale se na vlast, roditelje, decu, komšije, kumove, šefove, sudbinu! Tvrde da su jadni, čemerni, opljačkani, siromašni… Otkad sam došao u Srbiju, nisam sreo Srbina koji mi se nije požalio na krizu i besparicu.
Ja pak čvrsto verujem da sve to nije tačno i da su Srbi mnogo imućniji nego što tvrde, a za to nudim i čvrste dokaze. Stranac poput mene se malo gde u svetu može provesti lepše nego u Srbiji. U pola dana, u pola noći, sebi može da nađe društvo za razonodu i razbibrigu, kafići i kafane uvek su puni, a o splavovima da i ne govorim. Kad čovek sa Srbima sedne za sto, podrazumeva se da će biti primoran da sluša kako su im plate male, a dugovi veliki, kako su svi odreda pred bankrotom i bez dinara u džepu, ali kad na kraju pokuša da plati kafanski račun, biće svedok ogorčene bitke prisutnih oko toga čija će banknota završiti u rukama konobara.
Šetajući ovdašnjim ulicama stranac ne može a da ne primeti da se u Srbiji voze podjednako dobri automobili kao i u mnogo razvijenijim zemljama. Ako stranca put nanese ispred zgrade srpske vlade ili parlamenta, uveriće se da je državni vozni park u Srbiji bolji nego onaj ispred Bundestaga ili Vestminsterske palate. Na beogradskom sajmu automobila najskuplji primerci prodaju se dok trepneš, a podrazumeva se da svaki viđeniji Srbin ima jahtu od po nekoliko stotina hiljada evra. Svi se neprestano žale na cenu benzina, a vozikaju se kao da su vlasnici naftnih bušotina.
Čak i prosečno imućan građanin ove zemlje ima stan i vikendicu od sto pedeset kvadrata podno neke planine, koju posećuje dva puta godišnje, jednom da je provetri pred leto, a drugi put da je zaključa pred zimu. Srbin koji nema lokal za izdavanje smatra se promašenim čovekom i socijalnim slučajem.
U vreme godišnjih odmora nemoguće je u Srbiji rezervisati aranžman za neku od egzotičnih lokacija jer su sva mesta odavno razgrabljena. Srbi već odavno više ne odlaze u bioskope i pozorišta, svoj Narodni muzej davno su zaključali, ali ih zato po tržnim centrima ima tušta i tma. Kad kakav belosvetski velemarket u Srbiji otvara svoju prodavnicu, red se formira od rane zore, Srbi jedni drugima rebra lome ne bi li prvi ušli i kupili makar lubenicu po neverovatno niskoj ceni.
I uopšte, nema toga što se prosečnom Srbinu ne može prodati. U Srbiji nema kuće na čija vrata poštar nije zazvonio dvaput, jednom noseći preparat za mršavljenje, a drugi put za gojenje. Prosečna Srpkinja, koja imalo drži do sebe, ispod bračnog kreveta ima bar dva stepera i stomak-eliminatora, a njen muž u garaži najmanje po jedan kompresor i uređaj za krečenje bez muke. Podrazumeva se da njihova deca imaju najmodernije mobilne telefone i računare.
Koliko su Srbi bogati svedoči i činjenica da su svoje fabrike rasprodali za evro ili tri po komadu, a ovih dana ispod cene nude i svoju najveću telekomunikacionu kompaniju. Svoje istaknute sportiste Srbija od malih nogu obasipa stanovima i novčanim nagradama, a zaslužne umetnike nacionalnim penzijama. Ako pročitate novine, videćete da Srbija penziju isplaćuje čak i bivšem predsedniku susedne države.
Pa kako posle čovek da im veruje da pas nema za šta da ih ujede?!

POLJOPRIVREDA

Dragi moji,
Proučite li kartu Srbije videćete da ova zemlja ima izuzetno povoljan geografski položaj, posvuda su plodne ravnice, bogate reke i raskošne šume, već na prvi pogled reklo bi se idealno mesto za poljoprivredu i poljoprivrednike. I zaista, Bog ili veliki prasak nisu bili štedljivi prema Srbiji, podarili su joj rodnu zemlju u kojoj nikne sve što čovek posadi. Svako bi pomislio da su Srbi zbog toga veoma srećni i da ne prođe dan a da ne zahvale svojim dalekovidim precima koji su krenuvši iz okoline Karpata odlučili da se nastane baš na ovom blagorodnom području.
I prevario bi se!
Naprotiv!
Srbe ništa tako duboko ne unesrećuje kao činjenica da žive na plodnoj zemlji! Nesrećni su svi: seljaci, građani, država, čovek prosto ne zna ko više i grđe!
U celoj Srbiji ne možeš naći nijednog zadovoljnog seljaka, makar ga svećom tražio. Srpski je seljak povazdan zlovoljan, razočaran i besan. Smatra da je prevaren, što od prirode, što od države, što od sudbine. Ubeđen je da su svi drugi na Planeti bolje prošli i da se svi bave nekim lakšim i lagodnijim poslom, a da je jedino njemu zapalo da radi ono što niko neće.
Zato seljak ovdašnji smatra da su mu svi dužni. Od države očekuje da mu dug vrati besplatnim đubrivom, gorivom, kreditima, otkupom svega što proizvede po ceni koju sam odredi. Od mušterija traži da kupe sve što iznese na tezgu, žmure kad ih potkrada na kantaru i da mu budu zahvalni što ih „’lebom ’rani“. Podrazumeva se da je ogorčeni protivnik svakog poreza, radije će ići u zatvor nego da nešto plati državi.
Drznu li se država ili građani da sve to ne ispune srpski poljoprivrednici namah horski zakukaju, blokiraju puteve, prolivaju mleko, gnječe maline, gađaju se šljivama…
I psuju da te bog sačuva! Kad je godina rodna, psuju što je rodna i što je cena proizvoda niska, kad suša ili grad unište letinu, psuju Boga i državu i traže da ih ona obešteti. Čim stanu pred kamere, obese nosine i počnu da se kunu kako rade bez interesa i kako su na ivici propasti, a kad ih neko pita da prodaju zemlju i manu se ćorava posla, hvataju se za sekire i hoće da bodu vilama.
A tek što je vlada nesrećna zbog poljoprivrede! Ništa joj veću glavobolju ne zadaje! Nema srpske vlade koja se nije nosila mišlju da poljoprivredu dekretom ukine, a ratarstvo stavi van zakona. Pri raspodeli resora srpski političari izvlače slamke, pa ko izvuče najmanju postaje ministar poljoprivrede. Svaki put kad treba otkupiti pšenicu, premijer dobije stres, a guverner zapomaže zbog inflacije. Na pomen poljoprivrednih subvencija, pola vlade pije lekove za smirenje, a ministri saobraćaja i policije preventivno podnose ostavke. Ministar poljoprivrede potom ide okolo i ponavlja kako je poljoprivreda velika razvojna šansa Srbije, a seljaci se prave da mu veruju. Svakog leta zajednički prave dugoročnu strategiju za navodnjavanje useva, ali onda padne kiša i pokvari im planove.
Srbi koji žive u gradovima takođe ne vide svrhu poljoprivrede u savremenom društvu. Pitaju se kome trebaju pijace kad njihova deca povrće ne vole, a oni zbog dijeta ionako jedu samo kornfleks. Uostalom moderni Srbi sve mogu da kupe u tržnim centrima.
Sve sem pameti.

JAVNA PREDUZEĆA

Dragi moji,
Svi verovatno znate bajku o Aladinovoj čarobnoj lampi, koju samo treba protrljati pa će vam dobri duh ispuniti svaku želju, i svi sigurno mislite da tako nešto ne postoji. Tako sam mislio i ja dok nisam došao u Srbiju i dok nisam saznao za ovdašnja javna preduzeća. Sada vam pouzdano mogu reći da je u poređenju sa srpskim javnim preduzećima Aladinova lampa tek bedan primerak istočnjačkog kiča.
Jer, kao što znamo, dobri duh iz Aladinove lampe uspeo je da usreći jedino svog poštenog nalazača i njegovu izabranicu Lejlu, dok se onima koje već decenijama usrećuju srpska javna preduzeća ni broja ne zna. Nema te fontane želja ili amajlije za sreću koja se može pohvaliti tolikim zadovoljnim korisnicima kao što to mogu srpska javna preduzeća. Štaviše, fontanama želja, pa čak i onima najiskusnijima, katkad se dogodi da poneku mušteriju i iznevere, dok sa druge strane nije poznat primer da su srpska državna preduzeća nekoga razočarala.
Ne smem ni da zamislim šta bi se sa Srbijom dogodilo da nema svoja javna preduzeća. Slutim da bi srpski politički život namah zamro, stranke bi izgubile svaku ambiciju, a izborna trka svaku draž. Upravni odbori opusteli bi kao sela na Goliji. Lišeni šanse da svoje menadžerske talente pokažu u državnim direktorskim foteljama, najblistaviji stranački kadrovi pali bi u tešku depresiju, a tuga pregolema ophrvala bi i na stotine njihovih rođaka i prijatelja koji bi ostali bez nade da će uskoro zagristi državni hleb, a jednoga dana i masnu otpremninu.
Ništa manju nesreću taj zloslutni scenario ne bi izazvao ni kod ovdašnjih medija u kojima se srpska javna (pa još i monopolska) preduzeća tako rado, a tako bezrazložno reklamiraju. Pravi pomor nastao bi i među srpskim fudbalskim i košarkaškim klubovima, koji bi izgubili najdarežljivije sponzore bez kojih jedva da bi svoje prvotimce mogli da daruju skupocenim automobilima i višemilionskim ugovorima. Srpski kulturni poslenici zakukali bi na sav glas jer kome drugom bi neki ubogi vajar ovdašnji mogao da proda svoje skulpture za basnoslovnu sumu ako ne direktoru kakvog vladinog preduzeća?
A kakva bi tek katastrofa zadesila firme koje posluju sa javnim preduzećima može se samo pretpostaviti. Nije teško zamisliti očaj na licu jednog skromnog vlasnika bagera čija bi mašina u tom slučaju radila tek osam ili deset sati dnevno, a ne svih dvadeset pet, koliki su joj, ispostavilo se, potencijali. Da nema javnih preduzeća nekim proizvodima nikada ne bismo saznali pravu vrednost, pa bismo i dalje potcenjivali čiviluke i držače za kišobrane, ne sluteći da ih je moguće prodati za po nekoliko hiljada evra po komadu. Sa svoje strane srpski turizam bi sasvim kolabirao kada bi ostao bez hiljada javno zaposlenih što su večito gladni sporta, razonode, rekreacije i svakojakih simpozijuma… Sve ovo treba da imaju na umu oni koji ovih dana predlažu depolitizaciju i privatizaciju javnih preduzeća i podrugljivo tvrde da ona nisu fontane želja.
Slažem se da srpska javna preduzeća nisu fontane želja.
Ona su više vrela života.

SRPSKE PSOVKE

Dragi moji,
Pa gde ste, bre, pizda vam materina! Nemojte se čuditi što vam se javljam ovim naizgled ružnim rečima, kad biste bolje poznavali Srbiju, znali biste da je ovde to jedan od najsrdačnijih pozdrava. Srbi prosto obožavaju psovke i u svim prilikama ih rado koriste. Možda su svi drugi ljudi na našoj planeti zaista i nastali od majmuna, ali je gotovo sigurno da su Srbi nastali od kočijaša.
Ovde psuju svi, i staro i mlado i muško i žensko, obrazovani i neobrazovani, ugledni i krajnje neugledni. Psovka je još jedina stvar u Srbiji koja je ostala izvorno domaća i podjednako dostupna svima; novi svetski poredak, divlji liberalizam i vatikanska zavera umnogome su uspeli da okrnje srpski nacionalni identitet, ali srpsku psovku nisu ni načeli, ona je još onakva kakva je oduvek i bila, sadržajna, živopisna i korisna.
Srbi počinju da psuju i bivaju psovani još od najranijeg detinjstva jer je ovde duboko ukorenjeno verovanje da će dete brže porasti ako mu se redovno psuju majka, ujna ili strina, a još ako odojče ima kakvu zgodnu tetku, zdrav razvitak mu je sasvim izvestan. Čim nauči prve reči, od deteta se očekuje da i samo počne da psuje, u čemu mu uvek rado pomogne neki bliži rođak, stric, deda ili kum, pa kad tečaj urodi plodom i najmlađi maloletnik preko usana prevali svoju prvu psovku, to nailazi na opšte oduševljenje familije i prijatelja, koji su tek tada uvereni da je dete posve zdravo i lepo vaspitano.
Ako me pitate šta Srbi psuju, odmah ću vam reći da psuju sve! Na maternjem jeziku najčešće psuju majke, a potom i očeve, sestre, familiju, sve srodnike do sedmog kolena, Sunce, hleb, Boga, sudbinu, život, sušu, kišu, seme i pleme, slavu, godišnja doba i svetu nedelju, gajde, a najradije državu! Sve u svemu, malo je toga što Srbi u psovku nisu stavili, ali koliko god da je psovki, Srbima nikad nije dovoljno jer ovde psuje svako svakoga i na svakom mestu; očevi psuju decu, deca nastavnike, šefovi radnike, radnici mušterije, penzioneri poštare, poštari kerove, navijači fudbalere, fudbaleri sudije, pešaci vozače, vozači jedni druge… Psovka je ovde odraz šarma, bliskosti i čvrstine karaktera, pa se Srbi psuju i kad se vole i kad se mrze.
Načuo sam, doduše, da je i u Srbiji nekada psovanje smatrano odrazom lošeg odgoja i, štaviše, prostakluka, ali je danas sasvim drugačije, psovka se izborila za ravnopravan tretman u društvu, u šta se svako može uveriti ako otvori ovdašnje novine ili pogleda prenos skupštinskog zasedanja, na primer. U Srbiji ne možeš biti javna ličnost ako se bar jednom godišnje pred kamerama na pasja usta ne ispsuješ sa nekim oponentom, kolegom sa estrade, književnim kritičarem ili bivšim mužem, svejedno. Nameravaš li da postigneš uspeh sa kakvim umetničkim delom u njega moraš udenuti barem stotinak ružnih reči jer se srpska publika ničemu ne smeje tako rado kao sočnim psovkama. Jednom je jedan mlad pozorišni reditelj postavio predstavu bez ijedne psovke u tekstu i izbio je takav skandal da je i sam ministar kulture morao da interveniše kako bi se sve zataškalo. Srpska moderna muzika i književnost zato su rasadnik novih psovki, a srpski filmovi nisu ništa drugo do psovke isprekidane dosadnim dijalozima.
A zašto je tako, pojma nemam, ili što bi Srbi rekli – jebem li ga.

SRBIJA I CRNA GORA


Dragi moji,


Već neko vreme nameravam da vam napišem koji redak o odnosu Srbije i Crne Gore, ali se ne usuđujem da počnem jer mi kao strancu još mnogo toga u toj kompleksnoj vezi nije jasno. Konačno to činim, ali vas upozoravam da ovo što ću vam reći ne uzimate zdravo za gotovo jer nisam siguran da sam sve pravilno razumeo.
Crna Gora je malena balkanska zemlja koja se graniči sa Srbijom. Tačnije, Crna Gora se graniči sa Srbijom, ali se Srbija ne graniči sa Crnom Gorom. To je zato što su Srbija i Crna Gora donedavno živele skupa, a onda je Crna Gora odlučila da živi sama. Srbija je ostala uvređena, ali ubeđena da je to samo trenutni hir i da će se, kao i svako nestašno dete što ponekad pobegne u svet, i Crna Gora uskoro vratiti kući, te da za granicom nema nikakve potrebe.
Crna Gora je nezavisna država, priznata u svetu, ali ne i u Crnoj Gori. Polovina građana Crne Gore ne priznaje nezavisnost Crnoj Gori.
Po državnom uređenju Crna Gora je nasledna republika jer tamošnji vladar već dve decenije nasleđuje samoga sebe.
Glavni grad Crne Gore je Podgorica, a glavni grad Crnogoraca je Beograd. U Beogradu živi više Crnogoraca nego u Crnoj Gori, pa se ne zna je l’ beogradskim Crnogorcima Crna Gora dijaspora ili matica. Inače, Crnogorci obožavaju da studiraju u Beogradu. Na koji god fakultet da se upišu, diplomiraju za direktora.
Do pre nekoliko godina u Crnoj Gori su uglavnom živeli Srbi, a danas uglavnom žive Crnogorci. Nema ničeg lakšeg nego od Srbina postati Crnogorac. Samo odgledaš tri državna dnevnika i gotovo. Jednako je lako od Crnogorca postati Srbin. I to ne bilo kakav, već veliki Srbin. Nema većih Srba od rođenih Crnogoraca!
Srbi veoma vole da postaju od Crnogoraca. Donedavno svaki drugi Srbin vukao je poreklo iz Crne Gore, ali danas, kada to više nije tako popularno, crnogorsko poreklo vuče tek poneki.
Srbija i Crna Gora su ljute jedna na drugu. Srbija smatra da joj je Crna Gora kad se odselila ukrala more, jezik, pismo i crkvu, a Crna Gora da joj je Srbija dužna NJegoša, slavnu istoriju, Vladu Georgieva i Novaka Đokovića. Srbija nudi Crnoj Gori da joj vrati deo istorije i celog Vladu Georgieva, a da zauzvrat dobije deo mora, ali Crna Gora neće ni da čuje, već natrag traži celog Đokovića, a vratila bi jezik, pismo i crkvu. Koji joj ionako više ne trebaju jer sada ima svoje.
U Crnoj Gori se doskora govorilo srpskim jezikom, a sada se govori crnogorskim. Sreća što crnogorski neodoljivo podseća na srpski jer u suprotnom Crnogorci ne bi razumeli sami sebe.
Srbija i Crna Gora zavide jedna drugoj na prirodnim lepotama. Od prirodnih lepota Crne Gore Srpkinje najviše vole Crnogorce, a od prirodnih lepota Srbije Crnogorci najviše vole Dedinje. Crnogorci uglavnom emigriraju u Ameriku i Beograd. Iz Amerike se pokoji Crnogorac i vratio, ali iz Beograda još nijedan.
Sve u svemu, Srbija i Crna Gora su dva oka u glavi.
Tačnije, dva oka u praznoj glavi.

SRBI I AMERIKA


Dragi moji,


Sećate li se kako ste me upozoravali da Srbi ne vole zapadni svet, a posebno Amerikance? Govorili ste da je u prošlom veku Amerika dva puta bombardovala Srbiju i da su Srbi kivni zbog toga.
Pojma nemate koliko grešite! Ja nikada nisam video narod koji više voli Ameriku od Srba.
Evo, na primer, na svim srpskim televizijama prikazuju se isključivo američki filmovi i serije. Za sve ovo vreme nikada nisam pogledao neki ruski, francuski ili nemački film. Na radiju se sluša američka muzika, u klubovima se puštaju zapadnjački hitovi, mladi muzički bendovi listom imaju imena na engleskom, deca se igraju kauboja i Indijanaca, koka-kolu piju kao vodu, a u školama rado upražnjavaju američko rvanje. Srpče koji ima ajfon i tablet već je ostvarilo američki san!
Ovde i mlado i staro nosi farmerke, za original levis izdvaja se pravo bogatstvo, baš kao i za patike najki. Sva moda koja stigne iz Amerike ovde se primi brže nego što se onomad primio krompir kad je prešao okean. Kad smo već kod krompira, i ovde ga zovu pomfrit, dok su svoju tradicionalnu pljeskavicu prekrstili u hamburger.
Srbi obožavaju američku NBA ligu i srećni su kad neki njihov zemljak stigne do nje. Onda noćima ne spavaju i navijaju za njegov tim kao da je srpski. Srbima više nije dovoljan njihov fudbal nego su počeli da igraju i američki, a nije daleko dan kada će i bejzbol postati srpski nacionalni sport. Svi preduslovi za to postoje jer svaki drugi Srbin kod kuće ima bejzbol palicu i vrlo rado i dobro udara njome.
Zbog prenosa ceremonije dodele Oskara ovde se noćima bdi, baš kao i kad su izbori za američkog predsednika. Svaki Srbin ima svog favorita i ne može da prežali što nema pravo glasa.
A tek što Srbi vole američkog ambasadora! To vam ne mogu opisati! Posebno ga vole političari na vlasti, štaviše bez njega ne donose nijednu krupnu odluku. Opozicija mu se takođe umiljava jer zna da srpsku vladu niko ne sastavlja uspešnije od američkih diplomata. Kad kroz Beograd službenim automobilom prolazi neki srpski funkcioner, Srbi mu psuju i oca i majku, ali kad stigne neki američki zvaničnik svi se rado sklanjaju sa ulica, pa visoki gost ima komociju kakvu drugde može samo da sanja.
Mekdonalds je za građane Srbije kultno mesto. Uvek je dupke pun, Beograđani se ispred njega sastaju i rastaju, a Srbi iz unutrašnjosti posećuju ga kao turističku atrakciju.
Doduše, jednom u nekoliko godina Srbi se sete da ne vole Amerikance, pa onda zapale američku ambasadu i nesrećni Mekdonalds, ali ih taj bes brzo prođe, pa sve brzo opet bude po starom. Uostalom, ko se bije taj se voli, zar ne?

SRBI I HRVATI


Dragi moji,


Niste ni svesni koliko malo znate o Srbiji. Sećate li se kako ste mi govorili da Srbi ne vole Hrvate, a da Hrvati mrze Srbe? Pričali ste mi nešto o njihovom vekovnom neprijateljstvu, međusobnim krvavim sukobima i slično.
Koliko ste samo pogrešili! Ja nikada nisam sreo dva naroda koji jedan drugom toliko znače koliko Srbi znače Hrvatima i obrnuto! Tako strasna veza ne postoji ni u najuzbudljivijim ljubavnim romanima!
Stranca poput mene Srbi i Hrvati podsećaju na razvedene supružnike koji se i dalje vatreno vole, ali to nikome ne smeju da priznaju. Ni za živu glavu ne bi priznali da imaju nešto zajedničko. Kad im pomenete da su im jezik i poreklo u dlaku isti, odmah vas prekinu i kažu da je to čista slučajnost. Jugoslaviju, zemlju u kojoj su donedavno zajedno živeli, uglas nazivaju tamnicom naroda i zaklinju se da je nikada nisu voleli. Dok vas ubeđuju da nisu jugonostalgični, pažljivo sakrivaju „JNA“ istetovirano na svojim podlakticama.
Kao i svi bivši ljubavnici, Srbi i Hrvati neprestano se dure, jedni od drugih okreću glavu i tvrde da više očima ne mogu da se vide, a onda, radoznalo i nostalgično, da ih niko ne vidi, gledaju preko tuđeg plota. Kako inače objasniti činjenicu da polovina građana Srbije gleda vesti hrvatske televizije, a hrvatske novine i najmanju srpsku aferu štampaju na svojim naslovnim stranama?
Trezan Hrvat ni za živu glavu ne bi priznao da sluša srpske pevačice, ali zato pijan peva iz sveg glasa njihove pesme. Srbin se kune u sve svetinje da nikad ne bi otišao na hrvatsko primorje, a onda krišom gleda požutele fotografije sa letovanja i uzdiše.
Srbi za Hrvate kažu da su ustaše, a Hrvati za Srbe da su četnici, a umeju međusobno da udele i lepše komplimente. Zato se ne treba čuditi što je najveći srpski pisac u stvari Hrvat, a najveći hrvatski naučnik u stvari Srbin!
Srbe i Hrvate ništa ne može da usreći tako kao nesreća druge strane.
A nje bar ima napretek!
Pojma nemate koliko čiste radosti u Srbiji izazove vest da je policija uhapsila nekog hrvatskog ministra, ili u Hrvatskoj da je sud u Hagu presudio nešto na štetu Srba. Srbi se više raduju kad Hrvati ne odu na svetsko fudbalsko prvenstvo nego kad se njihov tim kvalifikuje! Kad srpski košarkaši odluče da nekog pobede u poslednjoj sekundi, oni izaberu upravo Hrvate, baš kao što to urade Hrvati kad reše da osvoje neki turnir u vaterpolu.
Posebno je dirljiva saradnja hrvatskih i srpskih kriminalaca. Čim neko od njih napravi kakvo zlodelo u svojoj zemlji, on odmah pohita kod svojih kolega iz druge zemlje znajući da će biti bratski dočekan i sakriven. Kad neki srpski tajkun kupi novu jahtu, on najpre ode da se provoza Jadranom, a kad neki njegov hrvatski kolega reši da opere novac, on kupi fabriku u Srbiji. Kad poznata hrvatska pevačica stasa za udaju, za koga će se udati nego za Srbina!
Slično tome, kad srpski novinar poželi da napiše istraživački tekst, on ga odmah objavi u hrvatskim novinama, a kad hrvatski kolumnista skupi hrabrost da kritikuje svoju vlast on to, naravno, učini u Srbiji! Hrvatski muzičar smatra da je uspeo u životu tek kad ga pozovu da gostuje u Srbiji, a njegov kolega Srbin tek kad mu zabrane ulazak u Hrvatsku!
Srpski i hrvatski predsednici nerazdvojni su i u ratu i u miru; u ratu dele teritorije, u miru izvinjenja.
Inače, odnosi Srbije i Hrvatske sve su bolji. Još samo da povuku tužbe za genocid i biće odlični.
Kad je nedavno Hrvatska ulazila u Evropsku uniju, sa Srbijom se tako dirljivo opraštala da je čitava Evropa plakala. Hrvati su Srbima dugo obećavali da će ih tamo čekati, a Srbi se kleli da će doći čim budu mogli.
Ako to nije ljubav, ja onda ne znam šta jeste!

SRBIJA I EVROPSKA UNIJA


Dragi moji,


Ne znam da li ste to znali, ali Srbija nije deo Evropske unije. U EU je trebalo da uđe još 2008. godine, ali nije, kažu da treba da uđe 2018, ali – neće!
Ako me pitate zašto Srbija nije član Evropske unije, nisam siguran da znam odgovor. Malo sam se raspitao i rekli su mi da je to zato što ne ispunjava uslove. Kad sam pitao koji su to uslovi, odgovorili su da ne znaju, a kada sam pitao koliko ih ima, rekli su mi da misle da ih je bezbroj.
Ipak, malo ko Evropu voli više nego što je vole Srbi! Donedavno su, doduše, bili malo skeptični, ali sada posvuda vlada neizmerno oduševljenje. Iz Evrope uzimaju sve što im padne pod ruku: zakone, propise, radno vreme, lične karte, registarske tablice, poštanske sandučiće…
U sveopštoj zaljubljenosti prednjače, naravno, srpski političari. I među njima je doskora bilo onih koji su Evropi nalazili zamerke, no danas je ovde sve čist Evropejac do Evropejca! Znam da vam je to čudno, pa ću vam objasniti.
Dakle, do samo pre nekoliko godina srpski političari morali su biračima da pravdaju svoje propuste i brljotine, objašnjavaju zašto su uradili ono, a zašto nisu ovo, ali otkad su zauzeli evropski kurs, takva pravdanja postala su nepotrebna. Šta god da urade dovoljno je da samo izađu pred kamere, kažu da je to u skladu sa evropskim putem Srbije – i gotovo!
Ako, na primer, kakvog stranačkog prvaka uhvate sa rukom u tuđem džepu ili koferu, dovoljno je samo da kaže da se ponašao u skladu sa evropskom praksom i nema problema. Kad nekoga optuže da je uništio neko preduzeće ili proneverio novac iz budžeta, on više i ne uzima advokata; samo izjavi da je sve radio u skladu sa evropskim propisima i namah biva oslobođen!
Ništa manji poklonici Evrope nisu ni srpski biznismeni. O, kako tek oni ljube Evropu! Dođe li im, na primer, na um ideja da otpuste polovinu radnika, a drugoj polovini ukinu plate, više ne moraju nikome ništa da objašnjavaju, samo se zakunu da je tako svuda u Evropi i teraju dalje. Ako nekog od njih inspekcija uhvati da, na primer, uvozi genetski modifikovanu hranu ili radioaktivno veštačko đubrivo, on samo kaže da je sve u skladu sa evropskim standardima i nakrivi kapu.
Evropu su prigrlili ovdašnji fakulteti koji su svoje školarine podigli na evropski nivo, liferanti lekova koji skupe medikamente (naravno) prodaju uz preporuku Evropske unije, poslanici čije su privilegije u dlaku iste kao i evropskih parlamentaraca… Nema u Srbiji danas ni lepšeg ni boljeg kišobrana nego što je evropski.
A ako se ko drzne pa srpske političare, biznismene i ostale mešetare nazove sporim, nesposobnim ili korumpiranim, oni mu odmah prišiju da spada u antievropske snage i taj je obrao zelen bostan. Brisel više nikada neće videti, na prijeme u ambasadama može da zaboravi, a za nevladin sektor je mrtav za sva vremena. Bolje mu je da bude zaražen kakvom retkom, zaraznom tropskom bolešću, nego da ga snađe takva nesreća.

RUSOFILI


Dragi moji,


U svom sada već dugom životu sretao sam razne tipove ljudi. Na svojim dugim i zanimljivim putovanjima upoznao sam neobične običaje američkih Amiša, čudesan život afričkih Bušmana, netaknutu dušu venecuelanskih Amazonaca. Ali ovde u Srbiji upoznao sam jednu krajnje nesvakidašnju vrstu koju nigde drugde nisam video. Reč je o posebnoj verskoj zajednici koja sebe naziva rusofilima.
Rusofili su Srbi čije se centralno božanstvo zove Rusija. U Rusiju veruju, Rusiji se mole, u Rusiju se kunu. Smatraju je svojom zaštitnicom i rado joj prinose žrtve. Ponekad svoje, a najčešće tuđe.
Rusofili se naizgled uopšte ne razlikuju od ostalih građana Srbije. Nose farmerke, voze nemačka kola i gledaju turske serije. U Rusiji nikad nisu bili, niti govore ruski. Svoju decu upisuju na engleski i šalju na školovanje u Ameriku. Sanjaju da emigriraju u Švajcarsku i imaju švedski standard. Redovno glasaju za proevropske stranke i žive na račun Ujka Sema.
Kako onda prepoznati rusofila?
Nikako. A i nema potrebe. Jer čim sretneš nekog rusofila, on će ti odmah reći da je rusofil. Da mu je Rusija majka, a svi Rusi braća. Da je ruski predsednik car. Da nas Rusija nikad nije bombardovala. Da nisi patriota ako ne voliš više Rusiju od Srbije. Da sunce izlazi na istoku…
I još će dodati da Srbi i Rusi dele istu veru – čas komunizam, a čas pravoslavlje. I da nije tačno da ne kupuje i ne koristi ništa rusko. Evo, na primer, za slavu uvek spremi rusku salatu i napije se ruske votke. Obožava kalašnjikov i rado ga koristi. Žena mu liči na babušku, a tašta na Staljina.
Ponosno ističe da su ruski pisci najbolji na svetu. Još u sedmom razredu je počeo da čita Tolstojev Rat i mir, al’ je morao da prekine jer je dobio poziv za vojsku. Posle je krenuo da čita Zločin i kaznu, al’ mu je drugar rekao ko je ubica pa je odustao. Balet Labudovo jezero nije video jer se nije davao u njegovom bioskopu. Lično poznaje jednog što je gledao ruski film.
Logično, i ruski naučnici su najbolji. Kad je Gagarin leteo u svemir, Nil Armstrong se još igrao u pesku. Ruska podmornica danas može da zaroni u Crnom moru, a sutra da izroni u Mađarskoj.
Strašno ga nerviraju oni koji kažu da u Rusiji nema slobode. Sve takve bi poslao u Sibir. Ne može da prežali što je jednom Rusiji rekao istorijsko NE. Danas joj svakodnevno govori DA, ali Rusija neće ni da čuje. Tako mu i treba kad je bio nezahvalan. Da je sreće da su nas Rusi okupirali ’68, danas bismo bili kô Češka.
Na Dan pobede gleda vojnu paradu u Moskvi i plače. Jedva čeka da od baćuški dobije najmodernije naoružanje, pa da zarati s kim hoće. Svakog dana sačekuje poštara i pita je l’ mu Rusija poslala S-300, ali poštar kaže da nije. Sumnjiv mu je taj poštar, ili laže il’ je plaćenik NATO-a.
Ne pada mu na pamet da uvede sankcije Rusiji. Jer ni Rusija nikad nije uvela sankcije Srbiji. Dobro, i kad jeste, morala je. I samo da se zna, sutra bi pristao da Srbija postane ruska gubernija jer nigde nije lepše nego u majčinskom zagrljaju. Nas i Rusa trista miliona…
Tako priča srpski rusofil. A kad priča, najbolje je ne prekidati ga. Jer reći rusofilu da njegova Srbija njegovoj Rusiji nije ništa bliža od ostalih zemalja na svetu, da prosečan Rus za njega nikad nije ni čuo i da među državama nema ljubavi, već samo interesa, povelik je rizik.
Veći i od ruskog ruleta.

VREME


Dragi moji,


Pre nego što se čovek nastani u nekoj stranoj zemlji valjalo bi da se najpre raspita o svim njenim osobenostima, kako ne bi zapao u teške i nepredviđene neprilike. Da sam ovo znao pre nego što sam stigao u Srbiju, život bi mi bio znatno lakši i jednostavniji. Mnogo bih se brže navikao na ovdašnje računanje vremena i sebi uštedeo brojne mučne trenutke iščekivanja ili žurbe. Umesto toga, ja sam se informisao tek toliko da zaključim da u Srbiji važi srednjoevropsko računanje vremena, što mi se učinilo sasvim dovoljnim.
Ali, avaj! U Srbiji postoje mnoge vremenske odrednice koje ne važe za ostatak sveta i koje stranca lako mogu da dovedu do ruba očaja. Evo nekih od njih:
Jedan dan od nedelje je vremenska odrednica koja neupućenog navodi da njegov sagovornik (obično poslovni saradnik, majstor za popravku kućnih kvarova, automobila i sl.) želi da se sa njim vidi u što kraćem roku, dakle već koliko sledeće nedelje. Pogrešno! To u stvari znači da druga strana nema ništa protiv da se sa vama zaista i vidi, ali da joj ni izbliza niste prioritet i da ćete sarađivati tek kada ona ne bude imala ništa unosnije ili pametnije da radi.
Javi se ovih dana da popijemo kafu jeste rečenica iz koje neupućeni zaključuje da onaj ko ju je izgovorio (obično njegov školski drug, pajtos iz vojske, bivši kolega ili ljubav iz mladosti), gori od želje da se sretne s njim i na miru, potanko evocira uspomene na zajedničke dane. Zabluda! Ako se prevari pa tu osobu zaista pozove na kafu, zaključiće da je to bila samo kurtoazna ponuda i da do emotivnog susreta neće doći skoro, a verovatno neće uopšte.
Za pet minuta je vremenska odrednica koju možete čuti skoro na svakom koraku, a najčešće u lekarskim čekaonicama, kad pozivate taksi, čekate voz, odocnelog prijatelja ili narudžbinu u restoranu. Na osnovu ove informacije lakoverni stranac lako može pomisliti da će se dežurni lekar odnekud zaista vratiti za pet minuta ili da će ga revnosni taksista na vreme spasti pljuska, ali, ali… Tek mnogo izgubljenih sati i živaca kasnije shvatiće da pet minuta u Srbiji traju mnogo duže nego drugde, a da su u mnogim slučajevima obična zamena za – nikad.
Posle praznika – ova vremenska odrednica najčešće se čuje ispred opštinskih i inih šaltera i u stvari znači da niko pouzdano ne zna kad će vaš zahtev biti rešen, te da je najbolje da se pripremite na dugu borbu sa brojnom birokratijom i državnim praznicima, kojih je takođe tušta i tma.
Samo što nisam je vremenska odrednica koju u Srbiji koriste uglavnom udate žene, i to od one ljuće sorte. Muževi koji zanemaruju bračne obaveze, kasne sa posla ili zaborave godišnjicu braka, sa njom se susretnu svaki put kada upitaju kad će im biti opeglana košulja ili spremljeno omiljeno jelo.
Čim prođu izbori – ova vremenska odrednica specifična je po tome što je podjednako teško razumeju i stranci i domaći, jer niko pouzdano ne zna šta u stvari znači, ni koliko će trajati. Izvesno je jedino da onaj koji uoči izbora u Srbiji želi da obavi neki posao, svoju nameru odmah može da okači mačku o rep jer u to vreme ovde sve stane i zamre, privatnici padnu u hibernaciju, a državni službenici prave se mrtvi. Od obućara pa do predsednika vlade niko ništa ne preduzima, svi sede i čekaju šta će biti. Neupućenom čoveku učini se tada da Srbi umesto izbora iščekuju zemljotres, cunami, smak sveta ili kakvu drugu veliku katastrofu, posle koje će se tek videti ko će preživeti i biti u stanju da nešto radi.
Pre rata i posle rata – Vreme u Srbiji deli se na predratno i posleratno. Podela je samo naizgled jednostavna, čovek nikada nije siguran o kom ratu njegov sagovornik govori, ratova je u Srbiji bilo koliko ti duša hoće, od svih vrsta i sorti, lokalnih, svetskih, građanskih, bratoubilačkih, taman se jedan završi, drugi počne, pa se strancu ponekad učini da posleratnog vremena ovde i nema, na Balkanu je svako vreme predratno!
Nije vreme – Sa ovom vremenskom odrednicom sretne se svako ko u Srbiji pokuša nešto da promeni. Izrazi li javno i najmanju želju da uvede kakvu novinu u ovdašnji društveni, poslovni ili, ne daj bože, politički ambijent, sa svih strana će ga posavetovati da se strpi jer „sad nije vreme“. Zbog toga bundžije, revolucionari i štrajkači u ovoj zemlji nikad ne mogu da računaju na masovnu podršku. Svaki je srpski reformator osuđen da teret i rizik svojih ideja nosi sam. Sunarodnici, prijatelji i kolege rado bi mu pomogli samo da je svoju bitku za moderniju Srbiju započeo u neki drugi čas, a ne baš sada kad joj nije vreme!
Malo morgen – ili na srpskom „malo sutra“ – jeste vremenska odrednica koju Srbi koriste kad se inate, a to znači veoma često. Iako na prvi pogled određuje buduće vreme, u stvari je suprotno. Malo šta je Srbe unazadilo kao srpsko „malo sutra“!
Inače, većina javnih časovnika u Srbiji ne radi. Ili kasne ili žure ili su pokvareni. Srbi mnogo liče na svoje javne časovnike.

SRPSKE NOVINE


Dragi moji,


U Srbiji postoji nekoliko dnevnih novina. Tačan broj ne znam jer sa ovdašnjih kioska svaki čas neki list – otpadne. Neke novine izlaze na latinici, neke na ćirilici, a većina na kredit. Jedne se dele besplatno, druge su skoro džabe, treće se prodaju čitaocima, a četvrte kome stignu.
Novine u Srbiji dele se na tabloidne i ozbiljne. Problem je jedino u tome što ih je teško razlikovati. Neki srpski listovi prave se po ugledu na evropske, drugi po ugledu na američke, a većini do ugleda i nije stalo.
Običnih novina nema, svake su izuzetne na svoj način: jedne su najstarije, druge najuglednije, treće najtiražnije, četvrte najevropskije… Niko pouzdano ne zna ko su im vlasnici jer su ovdašnji listovi kao vanbračna deca, teško je utvrditi ko im je otac a ko majka. Svaki finansijer ovdašnjih novina u stvari je neimenovani izvor.
Kao i svuda u svetu, i u Srbiji novine uređuju uređivački kolegijumi. Razlika je samo u tome što ovde urednici ne sede u redakcijama, već u političkim partijama, marketinškim agencijama, kabinetima ministara i šefova tajne policije i skrovištima krimi-bosova. Ima, doduše, slučajeva da neke novine uređuju i njihovi urednici iz impresuma, ali to tek treba dokazati. Ako izreka kaže da je politika kurva, onda joj je uređivačka politika srpskih medija – koleginica.
Novine u Srbiji vrlo poštuju svoje čitaoce. Na primer, nikad ne štampaju feljtone duže od deset nastavaka jer ne znaju hoće li toliko izlaziti. Vrlo rado organizuju nagradne igre, čitaoci samo treba da odlepe nalepnicu, pa da se obraduju. Svakodnevno im poklanjaju karte za predstave i filmove koje inače nikada ne bi pogledali.
Novinar u Srbiji može da bude svako ko je završio Fakultet političkih nauka, a i ko nije. Tačnije, svako ko zna sva slova, a nema šta pametnije da radi. U novinarstvo se ovde ulazi iz radoznalosti, a izlazi zbog razočaranosti. Ulazi se sa visokim idealima, a izlazi s visokim pritiskom. Pa ko preživi pisaće.
U srpskim redakcijama više nema daktilografa jer sada novinari sami kucaju svoje tekstove. Iz istog razloga nema ni cenzora, svaki je novinar osposobljen da cenzuriše samog sebe. I ovde se novinarski tekstovi mere brojem karaktera, ali u njima ima sve manje novinarskog karaktera…
Kao i svuda u svetu, i ovde svaki list ima svoje kolumniste. To su po pravilu novinari sa stavom i mišljenjem. Oni koji pred glavnim urednicima stoje u stavu mirno, a po mišljenje idu gde treba.
Srpski novinari obožavaju da se bave istraživačkim novinarstvom. Mladi novinari istražuju kad će im biti uplaćeni honorari, a stariji istražuju hoće li dobiti otpremnine. Osobenost srpskih novinara je u tome što ne vole da pišu. Čim objave više od desetak tekstova, sele se u kafane i prelaze na usmeno novinarstvo. Najviše vole da pričaju o tome kako je nekad bilo bolje. U trenucima nadahnuća smišljaju nove novinarske nagrade i dele ih jedni drugima. Novinar koji ovde nije dobio bar jednu nagradu ili je teška neznalica ili težak trezvenjak.
U Srbiji postoje i dva novinarska udruženja. Jedno je nezavisno, a drugo je još nezavisnije. Oba su naročito nezavisna od svojih članova. Umesto za prava novinara, bore se za stanarsko pravo nad službenim prostorijama.
Eto, tako otprilike stoje stvari sa srpskim novinama.
Srećom pa Srbi najviše vole da čitaju između redova.
Samo, i tu sve manje ima da se pročita.

FUDBAL


Dragi moji,


Mnogo puta sam čuo izreku da je fudbal najvažnija sporedna stvar na svetu, ali je u Srbiji stvar još gora, ovde je sve sporedno osim fudbala. Ako je istina da je Engleska kolevka ovog sporta, onda mu je Srbija sigurno dadilja jer se malo gde na svetu fudbal više gaji, pazi i mazi nego ovde.
Građani ove zemlje obožavaju fudbal i smatraju se izvanredno nadarenima za tu igru. Čim prohodaju, očevi, kumovi, stričevi i ujaci na noge im navlače kopačke i oblače dres po meri, ubeđeni da se rodio novi Piksi, koji će proneti slavu srpskog fudbala širom sveta, a porodici obezbediti udobnu i sigurnu egzistenciju. Muško dete koje do pete godine ne nauči da žonglira loptom ili ne zna naizust imena prvog tima Barselone smatra se zaostalim u razvoju i upućuje na specijalistički pregled po hitnom postupku.
Ništa bolje nije ni sa odraslima. Mogu ostati bez posla, bez žene ili dedovine, ali ni zbog čega ne pate tako gorko kao kad shvate da im je mladost prošla i da su ostali bez šansi da zaigraju za svoj voljeni klub. Zato se pod stare dane odaju rekreativnom fudbalu, koji igraju dok ih noge drže a srce ne izda, ili dok se na veštačkoj travi ne posvađaju sa svim prijateljima što su ih ikad imali. Ti srpski fudbaleri u (poslednjem) pokušaju besomučno iskreću zglobove, kidaju ligamente, lome ključne kosti, iskreću kičme, a kad ih dobronamerno pitate zašto to rade, samo vas začuđeno pogledaju i kažu: „Pa, zbog zdravlja!“
Kad fudbal ne igraju, o njemu beskonačno debatuju. Bez obzira da li je Srbin otpravnik vozova, vodoinstalater ili akademik, o fudbalu zna sve i smatra pravom štetom što nije selektor reprezentacije ili bar predsednik fudbalskog saveza. Na fudbal nisu imuni ni političari, koji izgiboše ne bi li se dokopali mesta u upravnim odborima srpskih fudbalskih klubova, a slično je i sa ovdašnjim biznismenima, koji epitet „uspešan“ dobijaju tek kada obezbede svoje mesto u loži stadiona Crvene zvezde ili Partizana.
Već sam vam rekao da je fudbal je u Srbiji zasebna privredna grana, jer skoro da nema trgovca koji na svetsko tržište nije plasirao barem jednog golobradog fudbalera i naplatio masnu proviziju. U sportskim kladionicama u svakom trenutku ima više Srba nego na radnim mestima, a na televizijama ima toliko prenosa utakmica da ih čovek može gledati dok se boje ne rastope.
U nameri da utvrdim zašto Srbi misle da su evropski Brazilci, otišao sam na nekoliko fudbalskih utakmica, ali tamo nisam video ništa što bi takve tvrdnje potkrepilo. Onda sam prelistao nekoliko sportskih enciklopedija i video da u svetskim razmerama Srbi u fudbalu nikada nisu učinili neki naročiti podvig. Reprezentacija im je manje-više uvek neslavno prolazila, a sem što je jedan njihov klub pre dvadesetak godina bio pobednik Kupa šampiona, sve ostalo nije vredno pomena.
Uprkos tome, Srbi sebe smatraju fenomenalnim fudbalerima i veruju da je čista nesreća ili nebeska nepravda što do sada nisu osvojili makar evropsko prvenstvo. To bi im možda i uspelo da su se malo češće kvalifikovali za ovo takmičenje.
Ipak, kad se domognu „eura“ ili mondijala, Srbi veruju da je sve sem prvog mesta teški neuspeh, ako ne i katastrofa. Na njihovu žalost ovo uverenje ne dele i ostale reprezentacije, pa se srpski tim sa velikih takmičenja već posle prve ili druge runde vrati – nokautiran!
U Srbiji onda nastaje prava hajka na krivca. Budući da su UEFA i FIFA, kao i njihove sudije, nedostupni ovdašnjim organima gonjenja, okrivljenog traže među sobom. Selektor i igrači, koji su pre prvenstva proglašavani za počasne građane, heroje nacije i kandidate za svece, kače se na stub srama i tada ih može opljunuti ko god hoće, ali nekako na red uvek prvi stignu njihove kolege…
Već po običaju, rukovodstvo fudbalskog saveza prvo napušta brod koji tone i tvrdi da ni sa igračima, ni sa selektorom nikakve veze nema i da je to obična grupa građana koja je bez ičijeg znanja otišla u beli svet i obrukala zemlju. Sportski novinari, koji su pre tragičnog šampionata ubeđivali svoje čitaoce da srpski tim ima realne šanse da makar stigne do finala, ekspresno menjaju stav i sada tvrde da je i laicima bilo jasno da su srpski fudbaleri teške neznalice, a selektor običan šarlatan.
Opštoj poteri za krivcem rado se pridružuju i političari, umetnici, akademici, napredno sveštenstvo, analitičari svih boja, a neretko i predsednici vlade i države lično. Čovek se ne može oteti utisku da Srbi temeljnije analiziraju svoje fudbalske poraze od ratnih, društvenih ili ekonomskih, kojih takođe imaju onoliko.
Strancu poput mene sve je to čudno, pa mu prosto dođe da naglas zavapi: Srbi, loše ste prošli jer o fudbalu pojma nemate!
Naravno, to ovde niko ne sme da izusti naglas jer bi namah bio ispisan iz reda srpskih prijatelja. Čovek ne mora predugo da živi u ovoj zemlji da bi shvatio da Srbi uživaju u svojim zabludama i da ih nikada ne bi menjali za neki, ne daj bože, trezven stav.
I da, na kraju bih vam još rekao i to da Srbi igraju i vaterpolo, košarku i odbojku i da su u tim sportovima već decenijama svetski prvaci, ali da to ovde jedva da je bitno.

TAJNA POLICIJA


Dragi moji,


Kao i svaka druga zemlja, i Srbija ima svoju tajnu policiju. Nekad se zvala OZNA, kasnije SDB, a sad je zovu BIA. Zbog toga neki zlobnici tvrde da ona češće menja imena nego kadrove, ali ja o tome ništa ne znam. Sedište BIA je u Beogradu, a ogranke ima po celoj Srbiji, u svakom gradu, selu, zaseoku i kući. Po uzoru na slične službe u Evropi, BIA je nezavisna institucija, ali je u tome otišla toliko daleko da u Srbiji ne zavisi ni od koga.
Šef BIA je nestranačka ličnost koja već posle nekoliko meseci na toj funkciji postaje – nadstranačka ličnost. Jednom godišnje šef BIA podnosi izveštaj skupštinskom Odboru za bezbednost. Ostalim danima poslanici podnose izveštaje njemu.
BIA ima svoj grb, jubilej, krsnu slavu. Kažu da je njen moto: „Mi kontrolišemo sve, nas ne kontroliše niko“, za šta, opet, ne tvrdim da je tačno.
Agent BIA može biti bilo ko, a najčešće je to onaj za koga se najmanje nadate. Kad se viđeniji Srbi okupe u kafani, na porodičnom ručku ili kakvom drugom slavlju, umesto pantomime i pogađanja filmova, pogađaju ko je između njih doušnik! Retko kad im uspe, pa zato jedva čekaju otvaranje dosijea da bi videli ko je pobedio. Pojedine srpske familije već decenijama rade za tajnu policiju, pa se doušništvo ovde smatra jednim od najstarijih porodičnih zanata.
Ipak, Srbi obožavaju svoju tajnu policiju i fascinirani su njome.
Ni tajna policija nije ravnodušna prema svojim građanima, pa se o njima brine što kolektivno, što pojedinačno. Za neke je posebno brižna, pa ih u stopu prati i prisluškuje. U praćenju je toliko revnosna da je neke otpratila i na onaj svet.
Srbi se na to ne ljute, naprotiv, svaki viđeniji građanin Srbije smatra svojim ličnim i profesionalnim neuspehom ako ga bar jednom u životu BIA nije nadzirala. Pojedinim srpskim piscima i novinarima do smrti ćete se zameriti ako samo posumnjate da su bili žrtve tajne policije. Priča se da na adresu BIA i danas stiže na stotine zahteva građana koji mole da im se izda pismena potvrda da ih je „služba“ pratila ili prisluškivala jer im još samo ta potvrda fali da bi napredovali u službi.
Mnogo je primera kako prosečnom građaninu Srbije tajna policija može biti od koristi. Na primer, kad nekog muža žena uhvati u preljubi, on se uopšte ne zabrine, već samo uperi prst prema Banjici i kaže: „Ovo mi je smestila BIA!“ Supruzi tada ne preostaje ništa drugo nego da se povuče i poveruje da joj je muž žrtva opake zavere, baš kao što su to bile i stotine drugih muževa.
Uhvate li nekog političara sa prstima u državnoj tegli meda, samo će izjaviti da je to maslo tajnih službi i nema nikog ko mu neće poverovati. Ako neka knjiga ne dobije kakvu uglednu književnu nagradu, dovoljno je samo da pisac kaže da su u žiriju sedeli udbaši, pa da njegovo delo zauzme počasno mesto u izlozima knjižara.
Ako pak nekome loše krene u životu, treba samo da proturi glasinu da je postao saradnik BIA, pa će opet biti svuda rado viđen gost. Zato Srbi tvrde da su od svoje tajne policije videli više koristi nego od Akademije nauka i umetnosti.
Za koju opet tvrde da je puna špijuna.
Ali ja o tome ništa ne znam.

SRPSKE SLAVE


Dragi moji,


U Srbiji je vreme slava. Ako me pitate šta su slave, teško da mogu da vam objasnim, znam samo da imaju veze sa pravoslavnom verom. Pitao sam mnoge Srbe, ali vidim da i oni jedva da znaju. To je zato što većina Srba slavi tek poslednjih dvadesetak godina. Kažu da ranije nisu smeli jer su im branili. Kad ih pitate ko im je branio, ne umeju da kažu.
U Srbiji ima toliko slava da ih stranac poput mene ne može ni prebrojati. To je zato što su ovdašnji hrišćani odvajkada jedni druge rado proglašavali za svece. Slično je i danas, svetaca u Srbiji ima na svakom koraku. Ako ne verujete, uključite televizor i videćete ih…
Pravilo je da domaćin na krsnu slavu ne zove, ali je vrlo važno ko mu od gostiju dođe. Ako se za slavskom trpezom pojave njegov direktor ili partijski šef, to je siguran znak da mu je karijera u usponu, izostanu li, jasno je da su mu kola krenula nizbrdo. Takođe je bitno koliko ti gost na slavi ostane, jer skoro da nema Srbina koji u jednom danu ide samo na jednu slavu.
Slavski razgovori obično počinju kurtoaznim raspitivanjem o zdravlju, poslu, uspehu dece u školi, ali već posle čašice-dve, ne obazirući se na ženino gaženje ispod stola, neko pomene politiku.
To je signal i ostalim mužjacima za stolom da podignu glave i to je trenutak kada se stranac prvi put susretne sa velikim i malim Srbima. Da se razumemo, neupućenima u početku svi gosti izgledaju jednako, muškarci su u ispeglanim belim košuljama, a njihove žene imaju nove, izblajhane frizure, međutim, na pomen politike veliki Srbi počnu da se ističu u svojoj svojoj veličini. Za stolom odmah pronađu nekog malog Srbina i to mu čitave večeri nabijaju na nos. Ako se nađu dva i više velikih Srba, do iznemoglosti će dokazivati ko je veći. Do iznemoglosti ostalih gostiju, naravno, jer se veliki Srbi od srpstva nikada ne umaraju.
Za to vreme domaćin će sa zaleđenim osmehom na licu pokušavati da obuzda probuđeni patriotski nagon svojih zvanica, svaki čas nazdravljajući rakijom „što šest jezika govori“ i ne videći da tako samo doliva ulje na vatru.
Pre nego što bude poslužena teleća čorba, bar dvojica velikih Srba biće do krvi posvađana, a o uvređenim malim Srbima da i ne govorim. Dok priča masne viceve da bi raskravio atmosferu, domaćin će se truditi da upamti ko se s kim posvađao kako bi sledeće godine napravio bolji raspored sedenja. To obično i nije potrebno jer će se veliki Srbi već do sečenja slavskog kolača izmiriti i složno zapevati neku pesmu o Srbiji koja je više puta ratovala. Mali Srbi će ostati da se dure i u sebi kaju što se nisu prvi setili da budu veliki.
Stvar spasava domaćica koja za trpezu iznosi vruću sarmu. To je momenat kada pucaju i najtvrđe sujete, a o dijetama da i ne govorim. U trenutku kad stigne i pečenje, veliki Srbin će već šesti put po leđima udariti malog Srbina i reći mu da ga voli iako je izdajnik. Stranac to neće dočekati da vidi jer će mu od pojedene hrane biti toliko muka da će se strovaliti na trosed i poželeti da je mrtav. Držeći se za ivicu stola i pazeći da ne padnu sa umornih nogu, domaćini će moliti goste da ostanu još malo, a u sebi će se pitati šta im je sve ovo trebalo. Pridržavajući se za svoje ljute žene i pazeći da ne padnu sa svojih pripitih nogu veliki i mali Srbi krenuće kući „jer se sutra radi“.
Izvin’te ako nešto nije bilo u redu…

SANU


Dragi moji,


Baš kao i sve druge zemlje, i Srbija ima svoju akademiju nauka i umetnosti – SANU. Osnovana je pre više od sto dvadeset pet godina, što znači da je starija od većine svojih članova. Nekad je bila kraljevska, a danas se samo nagađa čija je.
Srbi vrlo cene svoju akademiju i tvrde da je ona jedan od stubova srpstva. Po važnosti je odmah iza fudbalskog kluba Crvena zvezda i mobilnih telefona, a ispred Narodne skupštine i sportskih kladionica.
Srpska akademija nauka i umetnosti bavi se izuzetno značajnim poslovima. Ti poslovi su toliko značajni da niko ne zna koji su, niti se usuđuje da pita. Ipak, Srbi imaju izuzetno poverenje u svoju akademiju i ubeđeni su da će im ona kad-tad saopštiti nešto važno.
SANU je nadstranačka organizacija koja principijelno ne podržava nijednu stranku sem one koja je trenutno na vlasti. Ne bavi se dnevnom politikom i konkretnim problemima, već strateškim pitanjima i krupnim fenomenima. Jedan od omiljenih fenomena SANU jeste Srpska akademija nauka i umetnosti. SANU se već godinama vrlo pažljivo bavi Srpskom akademijom nauka i umetnosti i uvek dolazi do iznenađujućih otkrića.
Svaki Srbin sanja da postane akademik. Biti akademik u Srbiji je vrlo ozbiljna stvar. Zato su svi akademici ozbiljni i zabrinuti. Što je akademik poznatiji, on je zabrinutiji i obrnuto. Svaki akademik se specijalizovao da bude zabrinut za nešto. Jedni su zabrinuti za srpski jezik i pismo, drugi za srpsko selo, treći za srpski natalitet, a većina za Srbiju kao takvu.
Da bi neko postao akademik za njega mora da glasa najmanje šezdeset šest članova Akademije, To znači da kandidat mora da bude vrlo druželjubiv čovek. Poželjno je i da bude ugledan, ali nije neophodno. Češće se dešava da neko prvo postane akademik pa tek onda ugledan, nego suprotno. Ipak, prijem u Akademiju ne ide lako jer svaki akademik čim postane akademik ustanovi da Akademija ima sasvim dovoljno članova i da posle njega niko više i ne zaslužuje to zvanje.
Akademija ima redovne, dopisne i inostrane članove, baš kao i redovne, dopisne i inostrane kandidate. Redovni kandidati su oni koji konkurišu svake treće godine, a dopisni su oni koji protiv akademije pišu otvorena pisma i peticije. Inostrani kandidati i ne znaju da su kandidati sve dok ih Akademija ne iznenadi prijemom. Zli jezici tvrde da titula akademika može da se kupi za deset hiljada evra, ali upućeni kažu da je to obično preterivanje i da ima i akademika koji su to postali potpuno besplatno.
Jednom u četiri godine SANU bira svog predsednika. Izbornu kampanju kandidati sprovode od vrata do vrata, to jest od kabineta do kabineta. Prvo obiđu kabinet predsednika, pa premijera, pa patrijarha… pa ko dobije najviše glasova taj i pobedi.
Na svakih deceniju ili dve istorijske okolnosti u Srbiji pruže akademicima priliku da pokažu zašto ih smatraju najumnijim Srbima.
Ali, avaj, akademici baš tada ne mogu da se sete.

VOJSKA SRBIJE


Dragi moji,


Rizikujući da me zbog ovog pisma proglase stranim špijunom i osude na višegodišnju robiju, reći ću vam nekoliko reči o Vojsci Srbije. Vi bar znate da nikada nisam bio neki militarista, štaviše uvek sam zazirao od uniforme i oružja, ali me je ovdašnji odbrambeni sistem prosto fascinirao. Kakav perfektan niz obmana i zapreka, kako savršen sistem opštenarodne odbrane!
Dok se moćnije zemlje hvališu nevidljivim satelitima, radarima, avionima, i ostalim čudima, Srbima je čitava vojska nevidljiva! Sistem kamuflaže kakvim raspolaže Vojska Srbije jedan je od najmodernijih na svetu.
Uzmimo, na primer, njene kasarne. U svakom gradu postoji bar jedna koja naizgled zvrji prazna i napuštena, ali to je izvesno samo privid i trik da se zavara potencijalni špijun. Koja bi ozbiljna zemlja to dozvolila!?
Pitajte prvog građanina koga sretnete šta misli o svojoj armiji, on će vam odmah reći da Srbija vojsku i nema ili da je barem on već godinama nije video. Zavrnuće rukav da vam pokaže tetovažu, uspomenu iz JNA, a potom nastaviti da vas ubeđuje kako srpska vojska danas nije ni bleda senka nekadašnje, jedne od najmoćnijih vojnih sile Evrope.
Lukavo, ali pomalo naivno, zar bi neko zaista poverovao da se tako moćna armada može uništiti za tako kratko vreme?
U cilju odvraćanja neprijatelja, ovdašnji vojni stratezi izvršili su i zamršenu podelu njenih rodova, pa tako Vojska Srbije ima ratnu mornaricu, ratno vazduhoplovstvo i kopnenu vojsku. Naravno da je u pitanju obmana jer je i laicima jasno da zemlja koja nema more ne može imati ratnu mornaricu, a da vojska koja nema aviona ne može imati ratno vazduhoplovstvo. Od svega je jedino tačno da Srbija ima kopnenu vojsku, mada joj je se poslednjih godina i vojska i kopno smanjuju…
Lanac komande u Vojsci Srbije takođe je osmišljen tako da se i najveštiji strani obaveštajac sludi i obeshrabri. Za ministre odbrane Srbi već godinama postavljaju osobe koje tobože nikakvog vojnog iskustva nemaju, štaviše događalo se da na to mesto dođe neko ko uopšte nije služio vojsku!
Načelnici Generalštaba ovde se menjaju brže nego igrači u hokeju na ledu, čim se za nekog pročuje da zna svoj posao, on naprasno biva penzionisan, poslat na vojni sud ili prekomandovan u udruženje književnika. Pored toga, zgradu svog generalštaba, oštećenu u bombardovanju, Srbi već petnaest godina ne popravljaju, tvrdeći da za to nemaju novca. Još jedna obmana, naravno.
Vojska Srbije je jedina vojska na svetu koja nema vojne tajne. To bi neko neiskusan mogao da zaključi dok na televiziji gleda kako srpski vojni zvaničnici bezbrižno nabrajaju brojno stanje njenog oružja i ljudstva i stranim diplomatama izlažu strategiju odbrane. Na ovdašnje vojne manevre ide se kao u svatove, teže je ući u diskoteku nego na poligon, sve vrvi od zvanih i nezvanih gostiju, pred publikom se testira novo oružje i uništava staro, odbravljuju se podzemna skrovišta, razgledaju magacini… ali, naravno, sve je to jedna velika predstava za potencijalnog agresora. Koja bi, pobogu, vojska to sebi priuštila!
Svakih nekoliko godina Vojska Srbije organizuje vojnu paradu. Tek to je primer vojnog lukavstva prvoga reda. Pred okupljeni svet i strane vojne atašee srpski stratezi poture naoružanje zastarelo još sredinom dvadesetog veka, a sve da bi potencijalnog agresora naveli da pomisli kako je ovdašnja armada krhka i zaostala. Kao da bi neko uopšte i poverovao da bi jedna ozbiljna zemlja u svom arsenalu još držala takve muzejske primerke naoružanja!
Srbi daju sve od sebe da vas ubede kako su slabi i nezaštićeni. Pitate li javno kakav je borbeni moral srpskog vojnika, svi će vam kô iz topa reći da je nikakav, da je vojska slabo opremljena i plaćena, da uniformu danas oblači samo onaj ko nema šta drugo da radi, da će profesionalci zemlju braniti do poslednjeg dinara, a da je ostalim obveznicima ratni raspored u Kanadi i Australiji. Ispričaće vam i da su srpsku vojsku kroz istoriju pokušavali da unište Turci, Nemci, NATO, ali da su svi izgledi da će u tome uspeti tek Srbi!
Ko bi u sve to uopšte poverovao?! Ja ostajem pri oceni da je Vojska Srbije respektabilna vojna sila.
U celoj Srbiji od nje nema jače.

KOSOVO


Dragi moji,


Čovek u Srbiji može da živi mnogo godina, a da mu neke stvari ni za nijansu ne budu jasnije nego onda kada je prvi put došao. Jedna od njih je i Kosovo. Već dugo želim da vam napišem koji redak o tome, ali se nisam usuđivao jer Kosovo je za mene kao stranca velika enigma. Međutim, kako je u Srbiji običaj da se najviše priča o onome o čemu se najmanje zna, tako vam i ja šaljem ovo pismo.
Dakle, ako sam dobro razumeo, Kosovo je južna srpska pokrajina koja uživa najviši stepen autonomije na svetu. Autonomija je tolika da je Kosovo međunarodno priznata država. Istina, Kosovo u Ujedinjenim nacijama još nema svoju stolicu, pa je zato primorano da mnogima sedi u krilu. Americi i Nemačkoj naročito.
Srbija se ne graniči sa Kosovom, ali se Kosovo graniči sa Srbijom. Na jugu Srbije većinom žive Albanci, a na severu Kosova većinom žive Srbi. Ono što je za Srbiju jug Srbije, to je za Kosovo sever Kosova.
Na Kosovu većinski žive Albanci i Srbi. Tačnije, Albanci žive većinski, a Srbi manjinski. Albanci žive, a Srbi izumiru. Albanaca ima deset puta više nego Srba. To je zato što su Albanci na Kosovu pravili decu, a Srbi manastire. I Srbi i Albanci smatraju da ovih drugih ima više nego što je Kosovu potrebno. Zato se svakih pola veka pobiju, trudeći se da brojčano stanje protivničke strane svedu na optimalan nivo – ako je moguće na nulu.
Kosovo je multietničko društvo u kome ravnopravno žive Albanci, Amerikanci, Nemci, Holanđani, Britanci, Kanađani i ostali. Srbima na Kosovu zagarantovana su sva ljudska prava, a naročito pravo na slobodu kretanja. U svako doba mogu slobodno da se odsele u Srbiju. Mir na Kosovu održavaju strani posmatrači. Kad god tamo izgori neka kuća ili crkva, oni stoički posmatraju.
Preko Kosova vode važni međunarodni putevi. Na primer, da bi stigla do Evropske unije Srbija ne može da zaobiđe Kosovo. S druge strane, put do Velike Albanije takođe vodi preko Kosova. Ugledni trgovci iz Avganistana i Turske, na putu ka Zapadnoj Evropi, obavezno svrate na Kosovo. Kosovo je švercerski raj. Tamo se švercuje sve, nafta, droga, oružje, a najčešće lažni patriotizam. Koji se posle u Beogradu i Prištini prodaje kao pravi.
Kosovo obiluje rudnim bogatstvima. Posebno je bogato osiromašenim uranijumom. Nema Srbina ni Albanca koji u svom dvorištu nema bar malo ove retke rude.
Za svakog Srbina Kosovo je sveta zemlja i najskuplja srpska reč. Zato je Albancima prodaju po najvišoj mogućoj ceni. Ima i Srba koji svoju zemlju uporno odbijaju da prodaju. Takvi žive u enklavama. Enklave su mesta gde svi građani žive u kućnom pritvoru.
Beograd za Prištinu misli da je divlja i primitivna, a Priština za Beograd obrnuto.
Neki srpski političari kažu da je Kosovo srce Srbije. Drugi pak tvrde da nije srce, već slepo crevo. NJihove albanske kolege ne mare za to ko je u pravu, već traže transplantaciju organa. Ali Srbi ne daju.
Kosovo je neophodno i jednima i drugima. Kao brana, kao zaklon, kao strašilo. Jer Kosovo je veliki kantar na kome se meri rodoljublje. Nema Srbina ili Albanca koji se na tom kantaru nije izmerio.
Srbija nikada neće priznati Kosovo.
Samo, to nikada nikada nije bilo bliže nego sada.

BEOGRAD I UNUTRAŠNJOST


Dragi moji,


Kada sam došao u Srbiju, iznenadila me je podela na Beograd i unutrašnjost. Pitao sam svoje domaćine za objašnjenje i oni su mi rekli da je unutrašnjost sve što nije Beograd, a Beograd je sve što nije unutrašnjost. Niko ne zna tačno gde se završava Beograd a gde počinje unutrašnjost jer je granica tanka i nevidljiva, a ni unutrašnjost ni Beograd je ne poštuju. Izvesno je jedino da je Beograd sve veći, a unutrašnjost sve manja.
Beograd i unutrašnjost neprestano jedno drugo optužuju za krađu. Unutrašnjost tvrdi da joj Beograd krade stanovnike, a Beograd da mu unutrašnjost krade dušu. Unutrašnjost je ubeđena da se Beograd bogati na njen račun, a Beograd da bi bio bogatiji da nema unutrašnjosti. Unutrašnjost traži da joj Beograd vrati njen novac, a Beograd da mu unutrašnjost vrati njegov identitet. Unutrašnjost sanja da dođe u Beograd, a Beograd da se unutrašnjost vrati odakle je došla.
Beograd i unutrašnjost su rođaci. Preci Beograđana su iz unutrašnjosti, a potomci onih iz unutrašnjosti su Beograđani. I, kao i svi rođaci, Beograd i unutrašnjost posećuju se samo kad moraju. Beograd u unutrašnjost ide u vreme izbora, a unutrašnjost u Beograd u vreme krize. Ali, čim se vide, odmah se prepoznaju. Odaju ih akcenti i navike. Beograd prati modu, a unutrašnjost prati Beograd. Beograd je pametan, a unutrašnjost lukava. Beograd je napet, a unutrašnjost opuštena. Beograd unutrašnjost gleda s visine, a ona njega s prezirom.
Beograđani i oni u unutrašnjosti ljubomorni su jedni na druge jer se u Beogradu živi bolje, a unutrašnjosti zdravije. Zato unutrašnjost u Beogradu traži posao, a Beograd u unutrašnjosti traži zdravlje. Iako retko kada nađu ono što traže, ne prestaju da dosađuju jedno drugome. Beograd se nervira što se unutrašnjost tako lako uklapa u Beograd, a što on nikad ne može da se uklopi u unutrašnjost. Nije mu pravo što unutrašnjost, kad poželi da vidi neki veliki evropski grad, dođe u Beograd, a on zbog toga mora da putuje čak u inostranstvo.
Unutrašnjost tvrdi da Beograd ne razume Srbiju, a Beograd da unutrašnjost ne razume Beograd. Unutrašnjost sumnja da je Beograd uopšte srpski grad, a Beograd tvrdi da je on jedini srpski grad. Unutrašnjost je ubeđena da će je Beograd ostaviti zbog Evrope, a Beograd da ga unutrašnjost vara sa Azijom. Kad se naljuti, Beograd kaže da u unutrašnjosti žive seljaci, a unutrašnjost da u Beogradu žive seljačine.
Ako ste iz ovoga zaključili da se Beograd i unutrašnjost ne vole, pogrešili ste. Naprotiv, Beograd i unutrašnjost mnogo znače jedno drugome! Beograd nema bolje opravdanje od unutrašnjosti, niti unutrašnjost ima bolje opravdanje od Beograda. Kad Beograd ne može da se upiše na fakultet, nađe stan ili pređe preko mosta, on optuži unutrašnjost. Kad unutrašnjost ostane bez posla, novca ili dece ona uperi prst u Beograd. Veza Beograda i unutrašnjosti je toliko jaka da prosto ne znam šta bi jedno bez drugog.
Sem što mi se kao strancu ponekad čini da je Srbija mala i za Beograd i za unutrašnjost.

KORIDOR 10


Dragi moji,


Verovatno ste čitali o sedam svetskih čuda, ali u Srbiji postoji nekoliko čuda koja su veća od svih svetskih.
Primera radi, u Srbiji postoji nešto što se zove Koridor 10. To je auto-put koji treba da poveže Evropu i Aziju, koje su sada bez njega beznadežno nepovezane. Srbi tvrde da je Koridor 10 ključna evropska saobraćajnica, ali izgleda da Evropa o tome nema pojma, a Azija je prinuđena da se snalazi kako zna i ume.
Koridor 10 je najduži auto-put na svetu. Sudeći prema izjavama srpskih ministara, godišnje se izgradi više od dvesta pedeset kilometara. Do sada je već verovatno stigao do Bagdada ili Grenlanda.
Da sve bude još neobičnije, taj novoizgrađeni auto--put još niko nije video. Doduše, kao i druga svetska čuda, i Koridor 10 ume da se ukaže onima koji u njega veruju. Naročito je uobičajio da se ukazuje u vreme predizbornih kampanja. Tada se u svoj svojoj lepoti i grandioznosti ukaže opozicionim i vladajućim strankama i ponekom novinaru sa državne televizije. Kad izbori prođu, ukazuje se znatno ređe, tek u ponekom televizijskom studiju u prisustvu resornog ministra ili predsednika vlade.
Jedna od najvećih srpskih državnih tajni jeste kuda Koridor 10 treba da prođe. I laici i stručnjaci teško uspevaju da mu uđu u trag i u trasu. Mnogi seljaci ležu i ustaju moleći se Bogu da trasa ovog auto-puta prođe baš kroz njihove njive, nadajući da će im država isplatiti silne novce. Skrštenih ruku ne sede ni tajkuni, pa na (ne)viđeno otkupljuju parcele po Srbiji. Međutim, država Srbija je poznata po tome što nikome ništa ne isplaćuje, pa se tako ni seljačke ni tajkunske molitve ne ostvaruju.
Još je veća misterija koliko Koridor 10 košta. Matematika je veoma napredovala, ali taj račun još niko ne može da izvede. Za njegovu izgradnju Srbija svake godine od međunarodnih banaka uzme nekoliko stotina miliona evra, a iz svog budžeta još koliko zahvati. Taj novac se posle utroši u onih dvesta pedeset kilometara o kojima sam vam već pričao. Ako Međunarodni monetarni fond i Svetska banka zbog nečeg propadnu to će biti zbog Koridora 10!
Ipak, jednodušna je ocena da je Koridor 10 najveća razvojna šansa Srbije. On svake godine uposli polovinu srpske građevinske operative. Druga polovina lije suze radosnice što joj nije dopao takav posao.
Niko ne zna kada će ovaj auto-put biti završen. Do današnjeg dana završavao se bar dvadesetak puta. Svečano je otvaran bar još toliko. Zna se jedino da je Koridor 10 beskonačno deljiv, tačnije deli se na bezbroj deonica. Nema ministra ni premijera u Srbiji koji nije otvorio bar neku.
Posle svega ne mogu da se načudim zašto su Srbi u Unesku kandidovali nekakvu Đavolju varoš za novo svetsko čudo, a ne Koridor 10.
Koridor 10 bi sigurno pobedio.
P. S. Srbi su već izmislili Koridor 11. Kakvo će tek to čudo da bude!

METRO


Dragi moji,


U prošlom pismu pisao sam vam o čudima Srbije, pa ću tako i nastaviti. Jedno od velikih srpskih čuda jeste i beogradski metro. Kada sam stigao u Beograd, pitao sam prolaznike gde se nalazi metro i dobio vrlo čudnovate odgovore. Jedni su mi rekli da se metro nalazi u projektima, drugi da je često na gradskoj televiziji, a treći da je u snovima gradonačelnika.
Taj fenomen me je ozbiljno zainteresovao, pa sam ga detaljno proučio. Saznao sam da su Beograđani došli na ideju da sagrade metro još pre pola veka. Narednih deset godina potrošili su da bi utvrdili da li im je metro zaista neophodan. Kada su rešili da jeste, odlučili su da svu energiju ulože u – tramvaj! Tramvajem su se zaputili u 21. vek, ali već na pola puta ponovo su se setili metroa. Bilo im je žao da tako jednostavna zamisao propadne, pa su okupili svoje najbolje arhitekte i naložili im da nacrtaju metro. Arhitekte nisu bile lenje, pa su nacrtale sve što im je palo na pamet. Odjednom je čitav Beograd bio premrežen linijama beogradskog metroa. Nema opštine i naselja do kojeg metro nije stigao! Ako bi koja skupština stanara bila nezadovoljna što metro ne prolazi kraj njihove zgrade, propust bi očas bio otklonjen. Bio je to veličanstven uspeh gradske vlasti. Tako je metro ušao u projekte i planove i tamo je i dan-danas.
Bilo je naravno pokušaja da beogradski metro i počne da se gradi. U tu svrhu formirana je čak i radna grupa, ali je u Srbiji problem sa radnim grupama u tome što one ne vole da rade. Radnu grupu zamenila je komisija, komisiju stručni savet, a njega anketni odbor. Hiljade radnih sati potrošili su gradski trudbenici, ali i pored toga beogradski metro je tvrdoglavo odbijao da bude izgrađen.
Uz to, Beograđani su se vrlo iznenadili kad su saznali da je za gradnju metroa potreban novac. Gradske vlasti su bile šokirane, a o arhitektama da i ne govorimo. Ipak, arhitekte su se brzo pribrale i ultimativno zatražile da svi njihovi crteži budu realizovani. „Ne pitamo šta košta!“, rekle su arhitekte. A koštalo je nekoliko milijardi. Gradski oci su se zakleli u majke da taj novac nemaju. Ni lično, ni grupno, ni u budžetu!
Krajem prošlog veka Beograđanima je pala na um spasonosna ideja. Možda se metro već nalazi pod zemljom, a oni o tome pojma nemaju! Zato su se jednoga dana okupili kod Vukovog spomenika i počeli da kopaju. I zaista, kada su iskopali dovoljno duboko naišli su na podzemnu železnicu! „Jeste li vi metro?“, pitao je uzbuđeno gradonačelnik. „Ne, mi smo Beovoz“, odgovorio je Beovoz i odgegao se ka Pančevu.
Početkom ovog veka u Beogradu se promenila vlast. I naravno, jedno od prvih obećanja gradonačelnika bio je – metro! Kakav bi to gradonačelnik bio kad to ne bi obećao. Narednih deset godina utrošeno je da bi se utvrdilo da li je Beogradu potreban laki ili teški metro. Da bi se ta dilema rešila pozvani su i eksperti iz Španije, Francuske, Austrije i Kine. Svi su se složili da je za Beograd i laki metro – težak!
Zato podzemnu železnicu Beograd nema ni danas.
Ima samo podzemlje.

BANKE U SRBIJI (1)


Dragi moji,


Čitavog života slušao sam o Švajcarskoj kao o bankarskom raju, ali tek kada sam stigao u Srbiju, shvatio sam da je to obična besmislica i da za banke nema boljeg mesta od ove zemlje. Baš kao što je Las Vegas sačinjen od sve samih kockarnica, a neki delovi Istanbula od zlatara, tako je i cela Srbija načičkana bankama i pripadajućim im bankomatima.
Nikada u svom životu nisam video toliko različitih a opet istih banaka kao u Srbiji. Ovaj redak i neočekivan fenomen vrlo me je zainteresovao, pa sam se kod svojih ljubaznih domaćina raspitao o njegovim korenima i evo šta sam saznao.
U davna, pradavna vremena, dakle pre dvadesetak godina, u Srbiji su takođe postojale banke, ali posve sporadično i tako nenametljivo da im ni najveći finansijski optimista nije mogao predvideti današnji procvat. Listom su bile u državne i poslovale neupadljivo poput kasapnica i piljara, čovek bi prosto otišao tamo, uložio ili podigao novac i vratio se kući, nesvestan u kakvu će se to avanturu već za koju godinu izroditi.
Početkom devedesetih narod „koji ne ume da radi, ali ume da se bije“ počeo je da primenjuje svoje znanje, pa je para nestalo, a banke su odlučile da ušteđevinu svojih klijenata zamrznu. U nekoj drugoj, manje trpeljivoj zemlji zbog ovoga bi u najmanju ruku izbila pobuna, ali ne i Srbiji, mestu gde se banke vole bezgranično i gde zdrava ušteđevina za tili čas, bez problema, može postati stara devizna štednja, toliko stara da iz banke više nikada neće ni moći da izađe.
Onda su nastupile godine kada je Srbija svetu podarila najveću inflaciju u njegovoj istoriji i širom otvorila vrata svakolikom privatnom kapitalu pa i bankarskom. Treba li napomenuti da su u Srbiji odmah nikle privatne banke, od kojih su se Srbima naročito dopale dve koje su na njihova nezamrznuta sredstva davale kamate kakve svet takođe još nije video. Ljubav između Srba i banaka tih dana je dosegla religijske razmere; kao što su negdašnji paganski vernici svojim božanstvima prinosili žrtve očekujući svakojaki boljitak, tako su i Srbi ovim dvema bankama nesebično prinosili svoj novac, očekujući da im se vrati oplođen i uvećan do neprepoznatljivosti. Ali ubrzo se pokazalo da ova dva religijsko-finansijska hrama nisu ništa drugo do obične piramide, a da to dvoglavo bankarsko božanstvo može da ispuni želje i očekivanja samo odabranima. Razočarani u ljubav, veru i nadu prema bankama, Srbi su se u narednim godinama odmetnuli u bankarski ateizam i ono malo preostalog novca čuvali u slamaricama, čarapama i unutrašnjim džepovima demodiranih sakoa. U svim drugim zemljama banke bez klijenata listom bi propale, ali ne i u Srbiji, ovde su nastavile da žive i rade, tačnije šticuju kurs, prebacuju novac na prijateljska i nesvrstana ostrva i u svojim avetinjski praznim sefovima umesto dragulja i retkih slika pohranjuju na stotine kilograma kvalitetnog heroina, koji, ruku na srce, i jeste neka vrsta dragocenosti.
I sve je tako trajalo do petog oktobra dvehiljadite godine. A šta je bilo potom pisaću vam u narednom pismu.


BANKE U SRBIJI (2)


Dragi moji,


U prošlom pismu pisao sam vam o natprirodnoj ljubavi između građana Srbije i poslovnih banaka krajem dvadesetog veka. U ovom pismu posvedočiću vam da se ta burna veza nastavila i u ovom milenijumu i poprimila razmere kojima se niko, a najmanje Srbi, nije nadao. Naime, odmah pošto su s uspehom izveli svoju popodnevnu petooktobarsku revoluciju, Srbi su prigrlili parolu: „Svoje nećemo, tuđe hoćemo“ i pod tim geslom ugasili svoje najveće banke, a stranim ljubazno otvorili vrata.
U istoriji civilizacije verovatno je bilo i tragičnijih primera pogrešnih procena; najezde skakavaca, malaričnih komaraca, laboratorijski proizvedenih virusa samo su neki od njih, ali malo šta je više promenilo jedno društvo od ulaska stranih banaka na srpsko finansijsko tržište.
Ako me pitate koje su to strane banke ušle u Srbiju, odmah ću vam reći da su ušle – sve! Nema banke pod kapom nebeskom a da nije zapucala pravo u Srbiju da ovde otvori svoje filijale. Narodna banka je licence za rad delila kao konfete, ako bi samo i posumnjala na nekoga da je sklon bankarstvu taj bi otvorio banku, hteo – ne hteo. Srbiju su preplavili muškarci u uskim odelima i žene u crnim kompletima, sve u svemu na scenu je stupila potpuno nova pasmina koja se poslednji put nasmejala kad su lovci Bambiju ubili majku, što reče jedan ovdašnji pesnik.
Srbi su bili zbunjeni, strane banke dočekali su kao goste koji su im iznenada banuli u kuću; bilo im je drago što su došle, ali malo neprijatno jer nemaju čime da ih počaste. Navikli da im banke vazda traže pare na zajam, građani su u početku malko od njih zazirali, ali ubrzo su doživeli svoj prvi šok. Umesto da im traže novac i mame ga iz slamarica, banke su počele da ga dele i šakom i kapom! Srbi su bili fascinirani! NJihov hiljadugodišnji san o hlebu bez motike konačno je počeo da se ostvaruje! Bilo je dovoljno samo otići u najbližu banku, potpisati nekoliko papira sa sitnim slovima i uzeti novaca koliko je kome potrebno.
A svima je bilo potrebno i svi su uzimali! U dinarima, evrima, francima, jenima, bitkoinima! Nema kredita koji Srbi nisu uzeli, od onih za nove i polovne stanove, do onih za nove i polovne zube.
Ali ubrzo je usledio drugi šok, Srbi su saznali da se krediti moraju vraćati! I to sa kamatom i baš svakog meseca! Bili su užasnuti u uvređeni! Tako dakle, strane banke nisu u Srbiju došle da bi napaćenom narodu pomogle, već da se obogate! Na to ih niko nije upozorio, a da nisu pažljivo gledali u svoje nove plazma televizore možda nikada ne bi ni saznali! I odakle da vrate kad nigde ne rade, jedva da imaju i za servisiranje svojih novih automobila, a kamoli za rate?!
I tu su im banke priskočile u pomoć i ponudile kredite za refinansiranje dugova. I njih su Srbi uzeli. Doduše, ovoga puta zajedno sa bensedinima.
Ali u banke nisu prestali da odlaze, pa je banaka ovde svakim danom sve više. Srpske gradove osvajaju od vrata do vrata, pred njima se povlače butici, pekare pa i same junačke kladionice. Kruže glasine da će uskoro početi da ulaze i u stanove.
Zato danas svi Srbi sanjaju o bankama. Neki da u njima rade, drugi da ih opljačkaju, a treći da ih zapale. Kad ne sanjaju, računaju koliko su dužni. A računica kaže da je cela Evropa dužna kô Grčka, a Grčka kô Srbija.

KORENI DEMOKRATIJE


Dragi moji,


Moji domaćini su ovih dana svečano obeležili četvrt veka od kada su 9. marta 1991. godine počeli da traže demokratiju. Naime, nekoliko meseci pre tog datuma proneo se glas da je demokratija stigla i u Srbiju i Srbi su požurili da je vide. No ispostavilo se da je demokratija vrlo stidljiva i da joj nije baš do pokazivanja, pogotovu ne na javnim mestima. Srbi su bili uvređeni, a neki su čak i pobesneli: na šta to liči? U svim okolnim zemljama, u koje je takođe nedavno stigla, demokratija se pokazivala u svom punom sjaju, a jedino je u Srbiji odlučila da boravi inkognito! Uostalom, čemu tamne naočare, čemu diskrecija, Srbi demokratiju ionako nikada ranije nisu videli, pa je ne bi prepoznali ni kada bi se gola prošetala glavnom gradskom ulicom!
Nestrpljenje je raslo iz dana u dan i Srbi su demokratiji dali ultimatum: ili će se do 9. marta pojaviti na državnoj televiziji da je lepo svi vide, ili će tog dana izaći na ulice da je sami potraže! Istoričari još ne mogu da se slože šta se potom događalo, neki tvrde da je srpska demokratija bila od one sorte koja na ultimatume ne pristaje, drugi da je demokratija htela da dođe na televiziju, ali se usput izgubila negde na Dedinju, a treći za sve okrivljuju Srpsku akademiju nauka i umetnosti koja je po njima demokratiju predugo zadržala na proučavanju.
U svakom slučaju, demokratija se u zakazano vreme nije pojavila na televiziji i Srbi su masovno izašli na ulice Beograda. Koliko se ljudi te subote okupilo na Trgu republike ne može se tačno reći, izvesno je jedino da taj broj iz godine u godinu raste. Slušajući najnovija svedočenja svojih domaćina, slobodno mogu reći da je tog 9. marta demokratiju tražilo između tri i četiri miliona građana, a nije daleko dan kada će se pokazati da je u potrazi učestvovalo i svih deset miliona Srba! Biti danas ugledan građanin, a kamoli javna ličnost ili političar, a ne reći da si te 1991. godine tražio demokratiju nezamislivo je i neodgovorno prema sebi i svojoj biografiji.
Gde sve Srbi tog dana nisu tražili demokratiju! Peli su se na spomenike i kioske, zavirivali u izloge, ispod kontejnera i žardinjera, provalili čak i u Narodno pozorište, ali bez uspeha. U neko doba u pomoć im je pritekla i narodna milicija, koja je demokratiju pokušala da istera na čistac suzavcem i vodenim topovima – uzalud! U potrazi za demokratijom Srbi su ušli čak i u Skupštinu, ali su im na portirnici dali časnu reč da ona tu nikad nije svraćala, pa se većina povukla; da je traže u parlamentu ostali su samo najuporniji, koji su i danas tamo… U neko doba proneo se glas da se demokratija ukazala na jednoj lokalnoj televiziji, pa su građani požurili kućama ne bi li je videli, a na ulicama su se pojavili tenkovi ne bi li je dodatno ohrabrili.
Deveti mart je bio i prošao, a Srbi demokratiju nisu našli. One koji su tog dana bili na ulicama danas je zbog toga malo sramota, one koji nisu ni danas nije. Pokušali su Srbi da demokratiju pronađu i narednih godina, saborovali su, šetali, zviždali, lupali, ali da je dozovu uspeli nisu. Danas je više i ne traže, okanuli su se ćorava posla, svikli su se da žive i bez nje, i samo se ponekad u čudu zapitaju zašto im je onomad bila toliko važna.

ZALJUBLJENOST


Dragi moji,


Primetio sam da su Srbi vrlo zaljubljiv narod. Sem što su kolektivno zaljubljeni u sebe, lako se zaljubljuju i u druge. Primera radi, svakih nekoliko godina zaljube se u nekog političara, što stranog, što domaćeg. I kao i svi zaljubljeni, tada potpuno izgube glavu.
Ako me pitate koji tip političara se Srbima naročito sviđa, ne bih pouzdano znao da vam odgovorim. Poslednjih decenija Srbi su se zaljubljivali u komuniste, socijaliste, nacionaliste, globaliste, autokrate, demokrate… već prema tome kakvo je bilo vreme i moda. Ipak, to ne znači da nemaju kriterijum, niti da nisu izbirljivi, pre bi se moglo reći da pri odabiru partnera nisu baš strpljivi. Ali Srbi su prosto takvi, ne mogu dugo da izdrže a da sa nekim političarem nemaju strasnu vezu. Srbin koji nije zaljubljen u nekog političara oseća se usamljeno i prazno, čini mu se da ga istorija zaobilazi, a da mu život uludo prolazi.
Znam da vas zanima ko u vezi između Srba i političara čini prvi korak i odmah ću vam reći – inicijativu preduzimaju Srbi!
Ako li samo primete da se na političkom horizontu pojavio kakav novi, zgodan komad, raspoložen za flert, Srbi kreću u akciju! U udvaranju su toliko vešti da bi im na tome mogli pozavideti i najveći svetski ljubavnici, improvizacije nema, tačno se zna šta je čiji zadatak.
Odabranom političaru, budućem idolu nacije, najpre prilaze novinari. Jedan po jedan mu se dodvoravaju, na naslovnim stranama objavljuju njegove intervjue, daju mu udarne termine i uveravaju ga da se na takvog kao on vekovima čekalo. Za novinarima idu pesnici, pisci, muzičari i ostali slikari. Pišu mu ode, porede ga sa istorijskim ličnostima, i zbijaju se ne bi li mu napravili mesta međ’ kulturnom elitom. Tada nastupaju fudbalski klubovi, koji novoj nadi šiju dresove po meri i meću je u navijačke pesme. Tako već poluobarenog dočekuje ga univerzitet, koji mu dodeljuje počasni doktorat. U redu već stoje dva ili tri grada i nekoliko varošica sa spremnim poveljama počasnog građanina. Najbolje tek dolazi jer ga potom na grudi privijaju vojska i policija, a po ramenu stidljivo tapše i organizovani kriminal.
Vezu političara i naroda tada blagosilja Crkva, a novopečenog mužika Akademija nauka promoviše u novog oca nacije.
A nacija je već u transu, građani, seljaci, zanatlije, domaćice i autoprevoznici ludi su od ljubavi, slike mu stavljaju na kalendare i kače na šoferšajbne, u svakoj kući je rado viđen gost, a na svakoj slavi glavna tema. On! NJihov! Jedini!
Od kila mesa podignut, od udvorištva i kukavičluka nastao!
Nema toga što zaljubljeni Srbi neće dopustiti svom ljubljenom političaru. Može da ih kinji, ponižava, vara, ostavi bez prebijene pare – sve će mu oprostiti. U drugim zemljama političari se pitaju da li su dorasli očekivanjima svog naroda, u Srbiji je suprotno, ovde se građani pitaju jesu li dorasli željama svog ljubljenog vođe.
Ali baš kao i kod pravih ljubavnih parova, i ljubav između Srba i političara gasi se kad počnu da žive zajedno. Strasna romansa ubrzo jenjava, a Srbi polako počinju da shvataju da njihov voljeni političar nije ništa bolji od svih prethodnih.
Razočarani i ucveljeni, ostavljaju ga na đubrištu istorije, odlaze u kafane i uz vino koje tugu leči međusobno se teše i pitaju gde su im oči bile.
I daj bože da se neko usudi da im kaže da oči ništa nisu krive, već da je problem sve vreme bio u mozgu.