Pisma Mileni - Franc Kafka

Neodoljivo delo neuporedive strasti, bezdanosti i bola za večnost ljubav.Najpotpunije izdanje do danas! Jedino ovo! Prvi put kod nas necenzurisana i po autentičnom redosledu sređena najnapetija ljubavna prepiska na svetu! U rukama vam je takoreći ljubavni roman koji je i više od svakog romana, napisan u vidu dramatičnog niza Kafkinih pisama Mileni Jesenskoj. To je goli Kafka, mada usred gomile obučenih.Prvi put ovo izvanredno epistolarno delo života imate u danas najcelovitoji po redosledu pisama, verodostojnoj verziji. I tek sad istinski blista, s nikad prevedeni pismima i isključivanim delovima pisama.Preveo i svim što neophodno opremio Jovica Aćin, pripovedač, onako živo kao što bi retko ko drugi.
U rukama vam je neodoljivo delo u izvornom sjaju, za večnost.

KO JE MILENA





Za Milenu se u svetu najviše čulo zahvaljujući ovim pismima u kojima se u strašan čvor spliću varljiva osećanja sreće i blaženstva, očaj, strah, bezumno samouništavanje i samounižavanje, ali i radosti, snovi, maštanja, potpuna predavanja, pa i humor uz svakojaka nadahnuća. Ukratko - život. Život za priču i prevođenje. Život kao takav. I ukratko, ljubav. Ona koja bi, u ovakvom obliku obećanja da će se prometnuti u opipljivi život, bila možda nemogućna bez pisama i koja vrhunce svog ispunjenja doživljava kao pisanje. Zato je ova knjiga od pisama iz života ljubavni roman kao nijedan drugi.
Ali, ko je Milena koju je strast izvanrednog pisca učinila čuvenom, a da joj se ni na trenutak ne može i ne sme prebaciti da je to ikad želela? „Ona je živa vatra kakvu još nikad nisam video”, napisao je Kafka. Kao što je i „nož koji je zarinuo u sebe”, dodaće, „nož ljubavi”.
Milena Jesenska rođena je 10. avgusta 1896. godine kao drugo dete Jana Jesenskog, uglednog profesora na medicinskom fakultetu u Pragu, specijaliste za ortopediju vilice. Kad je imala sedamnaest godina, umrla joj je majka. Kao dete je izvesno vreme provela u manastirskom pansionatu gde je pohađala pripremnu školu. Upisaće se u čuvenu devojačku gimnaziju Minerva, tada jedinu na svetu gde su devojke mogle da dobiju humanističko obrazovanje, i po mnogo čemu naprednu, posle koje je svim učenicama bio otvoren put za univerzitetske studije. Milena je kao učenica bila izuzetna sportistkinja, članica „sokolskog pokreta”. Studirala je samo dva semestra na medicinskom fakultetu, pa se okrenula novinarstvu i pisanju.
Svog budućeg muža, Ernsta Polaka, upoznaće u jesen 1914. godine. On je radio kao inokorespondent u jednoj od banaka u Pragu, ali je istovremeno, sklon književnosti, bio veoma načitan, upućen u muziku, zanet operom, i stalno se družio sa piscima (najbliži prijatelji su mu bili Vili Has i Franc Verfel), mada je naposletku ostao „literata bez dela”. Stasom nevelik, za dobru glavu niži od Milene, uvek prikladno odeven, bio je poznat po svojim mnogim vezama sa ženama, čak i kad je već bio u braku. Kad se oženio, prešao je da radi u Beč, u matičnu banku u čijoj je filijali do tada bio zaposlen u Pragu. Milena mu je, još kao devojka, često činila poklone, osećajući se gotovo krivom što joj ljubavnik, deset godina stariji, jedva dopire do ramena. (A i u braku, on nije imao nikakve novčane obaveze u pogledu zajedničkih troškova; sve je padalo na Milenina pleća, pa je pisala, prevodila, držala časove jezika, nosila kofere na stanici.)
Otac nije odobravao Mileni njenu vezu, i to je išlo dotle da su izbijale teške prepirke između Jesenskog i Polaka. Konačno je otac smestio Milenu u nervni sanatorijum Veleslavin, kod Praga, gde je provela skoro godinu dana. Ali, čim je, postavši punoletna, otpuštena iz sanatorijuma, Milena se udala i par se preselio u Beč.
Muž je tamo večeri radije provodio u kafanama (naročito u „Centralu”), u krugu svojih književnih prijatelja, nego kod kuće, pa je Milena često samovala. Tada je počela da piše članke i redovno sarađuje s listovima iz rodnog grada. Počela je i da prevodi na češki jezik, najpre s nemačkog, a zatim i s francuskog i engleskog.
Kad se Kafka upoznao s Milenom, njen brak se postepeno već raspadao. Prvi susret se odigrao u jesen 1919. godine, u jednoj od praških umetničkih kafana, kad je Milena bila u kratkoj poseti Pragu. Zatim je Milena, krajem oktobra te godine, pisala Kafki saopštavajući da želi da prevodi njegove priče (prva je bila priča „Ložač”), moleći ga za saglasnost. I to je bio početak. Slede Kafkina pisma...


Neke četiri godine kasnije umreće Kafka i neće saznati šta je dalje bilo s Milenom. A ona se upravo u godini njegove smrti rastala od muža, pretvorila u uspešnu publicistkinju i istinski oslobođenu ženu, odbijajući svaki disciplinarni poredak, kretala u krugovima češke avangarde i tu upoznala svog drugog muža, arhitektu Jaromira Krejcara, rodila devojčicu, priključila komunističkoj partiji i pisala za komunističke novine, pa izišla iz partije, pisala reportaže o izbeglicama i situaciji u češkim pograničnim oblastima, kao i kritičke članke o hitlerovskoj Nemačkoj, a sa nemačkim zaposedanjem Čehoslovačke počela da pomaže jevrejskim beguncima (za to ju je muzej Jad Vašem u Jerusalimu, 1995. godine, proglasio za „pravednicu među narodima”) i sarađuje u ilegalnim časopisima. Gestapo ju je uhapsio novembra 1939. godine. Na dan hapšenja poslednji put je videla svoju tada jedanaestogodišnju ćerku.
Deportovana je u koncentracioni logor Ravensbrik. Tamo ju je srela Margareta Buber-Nojman (preživela staljinske i nacističke logore), njena buduća biografkinja, koja se seća kako je Milena, požrtvovana, uvek svima u logoru bila pri ruci, pružajući svoju ljudsku podršku bez ostatka, i krala je sa bolesničkog odeljenja, gde je bila dodeljena, komadiće papira da bi mogla da zapisuje podatke o logorskoj stravi. Tačno godinu dana pre oslobođenja logora, Milena će, 17. maja 1944. godine, umreti od posledica smišljeno zločinačke lekarske operacije: otkazali su joj bubrezi. Njene poslednje misli bile su upućene ćerci.

PISMA



[April 1920]

Merano-Untermais, Pansion Otoburg



Draga gospođo Milena,
Kiša koja je padala dva dana i noć upravo je prestala, verovatno samo nakratko, ali i to je događaj koji zaslužuje da bude proslavljen, i ja to činim time što vam pišem. Uostalom, kiša se mogla i podneti, pa ovde je tuđina, doduše tek donekle tuđina, ali ipak prija srcu. A i vi ste, ako je moj utisak bio tačan (prilično kratak i ne s mnogo reči, izolovan susret sigurno nije uspomena na koju je mogućno osloniti se), bili zadovoljni što u Beču otkrivate tuđinu; zatim vam je, može biti, to zadovoljstvo bilo poremećeno zbog opšteg stanja stvari; ali zar i vama ne prija tuđina kao takva? (To je, uostalom, možda rđav znak, a ne bih hteo da bude.)
Ovde živim baš dobro; smrtno telo jedva da bi moglo podneti više ugodnosti; balkon moje sobe utonuo je u vrt, sav obrastao obiljem cvetnih bokora (vegetacija je ovde izvanredna; kad se lokve gotovo lede u Pragu, ovde se, pred mojim balkonom, lagano otvaraju cvetovi), i uz to sam potpuno izložen suncu (ili, svakako, veoma oblačnom nebu, kako je to već skoro celu nedelju dana), a gušteri me i ptice, tako raznorodni parovi, posećuju: svom snagom bih vam preporučio Merano! Tu skoro ste mi pisali o nemogućnosti da dišete, slikovitost i doslovnost se dodiruju u tim rečima, i možda bi oboje ovde bilo nešto lakše.
Sa srdačnim pozdravima,

Vaš F. Kafka



*



[April 1920]

Merano-Untermais, Pansion Otoburg



Draga gospođo Milena,
Iz Praga sam vam napisao pisamce, a onda iz Merana. Nisam dobio nikakav odgovor. Ta pisamca, u stvari, nisu ni iziskivala neki hitan odgovor, i ako vaše ćutanje nije ništa drugo nego znak dobrog raspoloženja koje se često izražava u nesklonosti pisanju, onda sam potpuno zadovoljan. Ali, takođe je mogućno - i zato vam pišem - da ste povređeni nečim u mojim pisamcima (kako mora da je, u tom slučaju, moja ruka teška kad se tako nešto dogodilo uprkos mojoj volji) ili, što bi bilo još gore, da je trenutak spokojnog predaha, o kojem ste mi pisali, opet minuo i da su za vas opet naišli loši trenuci. U slučaju prve mogućnosti, ne znam šta da kažem, toliko mi je to bilo daleko od namere, a do svega drugog mi je bilo više stalo; u slučaju druge mogućnosti, ne nagađam - kako bih mogao da nagađam? - nego samo pitam: zašto malo ne otputujete iz Beča? Ipak niste bez zavičaja kao drugi. Ne bi li vam boravak u Češkoj ulio nove snage? Ako iz nekih razloga, koje ne poznajem, ne biste možda hteli u Češku, onda nekud drugde, možda bi čak i Merano bio dobar. Da li ga poznajete?
Očekujem, dakle, nešto od dvoje. Ili nastavljate da ćutite, što znači: „Ne brinite, dobro sam” Ili, eto, nekoliko redaka.
Najsrdačnije,

Kafka



Odjednom primećujem da zapravo ne mogu da se setim nijedne određene pojedinosti na vašem licu. Samo vidim vašu figuru, vašu haljinu, dok se udaljavate između kafanskih stolova.


*



[Merano, april 1920]



Draga gospođo Milena,
Mučite se s prevodom usred tog tmurnog Beča. To je nekako dirljivo i postiđuje me. Trebalo bi da ste od Volfa već dobili pismo, barem mi je on već pre priličnog vremena pisao o takvom pismu. Novelu „Ubica”, koja bi trebalo da je spomenuta u nekom katalogu, nisam ja napisao; to je nesporazum. Ali, pošto je ona, kažete, najbolja, ipak može biti da je od mene.
Prema vašem poslednjem i pretposlednjem pismu, izgleda da ste se najzad oslobodili nespokojstva i briga, a to važi, smatram, i za vašeg muža, kao što vam želim za oboje. Sećam se jednog nedeljnog popodneva pre mnogo godina, kad sam, češući ramenom kućni zid na Franjinom keju, sreo vašeg muža koji mi je, nimalo krepkije, nailazio u susret: nas dvojica specijalista za glavobolju, svaki na svoj i potpuno različit način. Ne znam više da li smo nastavili zajedno ili smo se prominuli, jer razlika između te dve mogućnosti nije baš velika. Ali, to je prošla stvar ili treba da ostane nepovratno prošla. Da li ste se lepo smestili?
Srdačni pozdrav,

vaš Kafka



*

[Merano, april 1920]



Radilo se, dakle, o plućima. Celog dana mi se to motalo po glavi, ni na šta drugo nisam mogao da mislim. Nisam se naročito prestrašio zbog bolesti; verovatno se, i nadam se, a vaši nagoveštaji mi dopuštaju da to kažem, ona kod vas pojavila, izgleda, u blažem obliku i, uostalom, čak i istinska plućna bolest (pola Zapadne Evrope ima više ili manje oštećena pluća), koju sam upoznao otpre 3 godine, donela mi je više dobrog nego rđavog. Počelo je to kod mene otprilike pre 3 godine iskašljavanjem krvi usred noći. Ustao sam, uznemiren kao pred svim što je novo (umesto da ostanem da ležim, kao što mi je kasnije bilo propisano) i, naravno, donekle prestrašen, otišao do prozora, nagnuo se kroz njega napolje, otišao do umivaonika, hodao po sobi, seo na krevet - neprestano krv. Pri tome nisam bio čak ni nesrećan, jer sam iz nekog određenog razloga postepeno shvatao da ću posle 3, 4 bezmalo neprospavane godine, bude li krvarenje prestalo, prvi put usnuti. I krvarenje je prestalo (otada se nije vraćalo), a ja sam ostatak noći spavao. Ujutro je, doduše, došla služavka (tad sam stanovao u palati Senborn), dobra, krajnje predana, ali i izuzetno objektivna devojka, videla krv i rekla mi: „Pane doktore, s Vámi to dlouho nepotrvá.”1 Ali, meni je bilo bolje nego inače; otišao sam u kancelariju i tek popodne kod lekara. Nastavak priče ovde nije važan. Hteo sam samo da kažem: nije me vaša bolest prestrašila (utoliko pre što ne prestajem da prizivam, da radim na svome sećanju, da nalazim onu gotovo seljačku krepkost koja se skriva ispod vaše krhkosti i da tvrdim: ne, vi niste bolesni, to je upozorenje, nikako plućna bolest), nije me, dakle, to prestrašilo, već pomisao na ono što mora da je prethodilo tom poremećaju. Pri tome najpre isključujem ono što inače postoji u vašem pismu, recimo: nijedne pare - čaj i jabuka - svakodnevno od 2 do 8 - to su stvari koje ne mogu da razumem, pa očigledno moraju da budu usmeno objašnjene. Dakle, ovde ih ostavljam po strani (razume se, samo u pismu, jer ne mogu biti zaboravljene) i mislim samo na objašnjenje koje sam nekad, za sebe, skovao u svom slučaju, a koje važi za mnoge slučajeve. Stvari su došle dotle da mi mozak nije više mogao da podnese brige i boli koje su nalegle na njega. Govorio je: „Odustajem, ali ako ima ovde još nekog kome je stalo do održanja celine, onda bi mogao da preuzme nešto od mog tereta i moći ćemo još neko kratko vreme da nastavimo!” U tom trenu su se oglasila pluća; očigledno da nisu imala mnogo šta da izgube. Te raspre između mozga i pluća, koje su se odigravale bez mog znanja, mora da su bile užasne.
I šta biste sad da radite? To je sitnica, verovatno, ako vas sad malo pripaze. Ali da morate malo biti pripaženi, ipak svakome kome ste dragi mora biti jasno da sve ostalo mora da bude odloženo. U tome je, dakle, ovde spasenje? Ja bih rekao da - ali ne, ne pokušavam da se šalim, nisam uostalom ni veseo i neću biti sve dok mi ne napišete da ste svoj način života ustrojili iznova i zdravije. Ne pitam vas više, posle svog prethodnog pisma, zašto malo ne odete iz Beča, pošto sad to razumem, ali čak i u blizini Beča ima lepih mesta za boravak i mnogih mogućnosti da budete negovani. Ne pišem vam danas ništa drugo, nema ničeg važnijeg da kažem. O svemu drugom sutra, čak i o zahvalnosti za svesku koja me dira i postiđuje, rastužuje me i raduje. Ne, još nešto danas: ako ma i samo minut oduzmete od svog sna da biste prevodili, biće to kao da me proklinjete. Jer, ako jednom to iziđe na sud, neće biti preduzimana dalja istraživanja nego će naprosto biti utvrđeno: on ju je lišio sna. Time sam osuđen, i to pravedno. Za sebe se, dakle, borim kad vas molim da to više ne činite
Vaš FrancK.





*

[Merano, kraj aprila 1920]



Draga gospođo Milena,
Danas bih da pišem o drugom, ali neće mi se. Ne zato što tu stvar sa bolešću uzimam ozbiljno; kad bih to činio, pisao bih drugačije, ali trebalo bi da je negde u vrtu za vas pripremljena ležaljka, na senovitom mestu, i desetak čaša mleka na domaku vašoj ruci. I ništa ne bi smetalo da je to u Beču, baš sad u leto, ali bez gladovanja i nespokojstva. Da li je to moguće? Zar nema nikog ko bi to omogućio? I šta kaže lekar?
Kad sam izvukao svesku iz velike omotnice, bio sam gotovo razočaran. Hteo sam da čujem vas, a ne ovaj suviše dobro poznat glas iz starog groba. Zašto se on umešao između nas dvoje? Onda mi je palo na pamet da smo putem njega i uspostavili vezu. Uostalom, neshvatljivo mi je da ste na sebe preuzeli taj veliki napor, i tako je duboko dirljivo s kojom ste vernošću to postigli, sa svim tim mojim malim rečenicama, s vernošću od rečenice do rečenice i za čiju mogućnost nisam ni slutio da postoji u češkom jeziku sa takvom prirodnom i divnom opravdanošću kako ste vi to pokazali. Toliko li su bliski nemački i češki jezik? Ali kako god bilo, u svakom slučaju je to u osnovi loša priča, i to bih vam, draga gospođo Milena, izuzetno lako mogao dokazati, gotovo red po red, kad samo ne bih pri tome osećao odbojnost donekle jaču od svakog mog dokazivanja. Ta priča se vama dopada i to joj, prirodno, daje vrednost, ali mi malo zatamnjuje sliku sveta. Neću više o tome. Seoskog lekara ćete dobiti od Volfa; pisao sam mu.
Svakako, razumem češki. Nekoliko puta sam već hteo da vas pitam zašto mi nijednom ne pišete na češkom. Ne zato što ne vladate dobro nemačkim. Vladate njime uglavnom zadivljujuće, i ako vam se desi da ponekad njime ne vladate, on vam se spontano povinuje, pa je to onda naročito lepo; Nemac se, naime, ne usuđuje da se toliko nada od svog jezika, ne usuđuje se da piše na tako ličan način. Ali, hteo bih da čitam od vas na češkom, jer mu vi ipak pripadate i jer je ipak samo u njemu cela Milena (prevod to potvrđuje), dok je u nemačkom, uprkos svemu, jedino Milena koja dolazi iz Beča ili se priprema da krene u Beč. Dakle, na češkom, molim. Pošaljite i feljtone koje spominjete. Ma bili i tričavi, i vi ste prošli čitajući kroz tričavost ove priče; dokle? - ne znam. Ne bih li i ja možda to mogao; a ako ne bih mogao, sačuvaću prema njima makar najpristrasnije predubeđenje.
Pitate me o mom vereništvu. Bio sam veren dvaput (ako ćemo tačno, triput, naime dvaput sa istom devojkom), dakle triput sam bio tik na nekoliko dana od braka. Prvo je potpuno prošlo (ona je već u novom braku i ima malog dečaka, kako čujem), drugo je još živo, ali bez ikakvog izgleda na brak, pa tako zapravo nije živo ili, štaviše, živi samostalan život o trošku drugih ljudi. Otkrio sam, u ovom i drugim slučajevima, da u celini muškarci čak možda više pate ili, ako hoćete tako da gledamo, imaju u tom području manje otpornosti, ali da žene uvek pate bez ikakve krivice, i to ne u smislu da „oko toga ne mogu ništa da učine” nego u najistinskijem smislu te reči koji se, naposletku, svodi na to da „oko toga ne mogu ništa da učine”. Nekorisno je, uostalom, razmišljati o tim stvarima. To je kao da se upinjete da rasturite samo jedan jedini kazan u paklu, a da, kao prvo, niste ni dospeli do njega, pa i ako ste, kao drugo, dospeli do njega, bivate zapaljeni gorućom masom koja se izliva iz njega, s tim da pakao nastavlja da postoji u svoj svojoj veličajnosti. Stvari se mora drugačije pristupiti.
Ali, pre svega, u svakom slučaju, opružiti se u nekom vrtu i izvući iz bolesti, naročito kad ona nije istinska, koliko god je mogućno više slasti. U njoj je mnogo slasti
Vaš FrancK.



*

[Merano, april-maj 1920]



Draga gospođo Milena,
Najpre, da ne biste iz mog pisma iščitali nešto mimo moje volje: već nekih 14 dana patim od nesanice koja biva sve teža, pri čemu to, u osnovi, ne uzimam kao tragično; takvi periodi dolaze i prolaze i uvek imaju nekoliko uzroka (među njima, po Bedekeru, koliko god to bilo smešno, nalazi se i meranski vazduh) više nego što je potrebno, čak i ako su uzroci ponekad jedva vidljivi; u svakom slučaju, ostajete ukrućeni poput neke klade, a pri tome nemirni poput neke šumske zverke.
Ali, nisam bez izvesnog zadovoljstva. Vi ste mirno spavali, i to je, doduše, još „čudnovato”; doduše, još koliko juče ste bili „izvan sebe”, ali ste ipak mirno spavali. Kad mi, dakle, san pobegne u noć, znam kuda ide i prihvatam to. Bilo bi, uostalom, glupo da se bunim, jer je san najnevinije biće, a besani čovek najkrivlje.
I tom besanom čoveku zahvaljujete u svom poslednjem pismu. Ako bi neki stranac, bez poznavanja stvari, ovo čitao, morao bi da pomisli: „Kakav čovek! U ovom slučaju on bi trebalo da pomera brda.” A ipak, taj čovek nije ništa učinio, ni prst nije pomaknuo (osim onog kojim piše), hrani se mlekom i dobrim stvarima, nemajući pred očima (mada često ima) „čaj i jabuke”, i pušta, uostalom, da stvari idu svojim tokom i brda ostaju na svome mestu. Poznajete li priču o prvom uspehu Dostojevskog? Ta priča veoma dobro rezimira stvari: navodim je, uz ostalo, samo radi lagodnosti, zbog velikog imena njenog junaka, jer bi se takve priče mogle naći bliže nama i sa istim značenjem. Uostalom, ne sećam se priče baš dobro, naročito ne imena. Dost[ojevski] je pisao svoj prvi roman Bedni ljudi, živeo je tada s prijateljem književnikom, Grigorjevom. Taj Grigorjev mesecima je gledao ispisane listove na stolu, ali rukopis je dobio u ruke tek kad je roman bio završen. Pročitao ga je, bio je oduševljen i odneo ga, a da ništa nije rekao D[ostojevskom], čuvenom kritičaru Nekrasovu. Sledeće noći, u 3 sata izjutra, neko kuca na vratima D[ostojevskog]. To su Gr[igorjev] i N[ekrasov]; ulaze u sobu, grle i ljube D[ostojevskog]; Njekrasov, koji ga do tada nije poznavao, naziva ga nadom Rusije; provode jedan, dva sata u razgovoru koji se uglavnom odnosio na roman, i tek pred zoru se rastaju. D[ostojevski], koji je tu noć uvek nazivao najsrećnijom u svom životu, naginje se kroz prozor, gleda za njima, ne može da se suzdrži i počinje da plače. Osećanje koje ga je tad obuzelo, i koje je opisao ne znam gde, bilo je otprilike: „Ti divni ljudi! Kako su dobri i plemeniti! A ja, ja sam prost. Šta bi oni mogli da vide u meni! Ako bih im to rekao, oni ne bi verovali.” Pripoveda se još da je tada D[ostojevski] sebi obećao da sledi njihov primer, ali to je još samo ukras, još samo poslednja reč za koju nepobediva mladost smatra da joj pripada, i ne spada više u moju priču koja se tu završava. Primećujete li, draga gospođo Milena, ono tajanstveno u priči, nedostupno razumu? Ono je, verujem, u sledećem: Gr[igorjev] i Nekr[asov], koliko se o tome može govoriti, svakako nisu bili plemenitiji od Dost[ojevskog], ali ostavite sad opšte gledište kojem ni D[ostojevski] nije te noći stremio i koje ničemu ne koristi u pojedinačnom slučaju, i obratite pažnju samo na Dost[ojevskog] i bićete uvereni da su Gr[igorjev] i N[ekrasov] stvarno bili divni, a D[ostojevski] nečist, beskonačno prost, da on nikad neće dosegnuti Gr[igorjeva] i N[ekrasova], i da nikad ne može da dođe u pitanje da je on kadar da plati njihovu neizmernu, nezasluženu dobrotu. Vidi ih, doslovno, sa prozora, kako se udaljavaju i otuda koliko su nedostupni. - Nažalost, smisao ove priče izbrisan je velikim imenom Dostojevskog.
Kuda me je odvela moja nesanica? Svakako ni do čega, što nije bilo u valjanom naumu.
Vaš FrancK.



*



[Merano, maj 1920]



Draga gospođo Milena, samo nekoliko reči, pisaću vam opet sutra izjutra, a danas pišem samo zbog sebe, samo da bih nešto učinio za sebe, samo da bih od sebe malo udaljio utisak koji je na mene proizvelo vaše pismo, inače bi me pritiskao dan i noć. Veoma ste neobični, gospođo Milena: živite tamo u Beču, morate svašta da trpite, a još nalazite vremena da se čudite da drugima, recimo meni, nije baš naročito dobro i da ja svake noći uvek nešto lošije spavam nego prethodne. Moje ovdašnje tri male prijateljice (3 sestre, najstarija ima 5 godina) raspolagale su razboritijim shvatanjem; one su svaki put kad bismo se sreli, na rečnoj obali i drugde, pokušavale da me gurnu u vodu, i to ne zato, recimo, što sam im naneo neko zlo, ni najmanje. Kad odrasli tako prete deci, onda je to, naravno, iz šale i ljubavi, to naprosto znači: sada ćemo, da bismo se zabavili, ispričati najnemogućniju stvar na svetu. Ali, deca su ozbiljna i smatraju da ništa nije nemoguće; ni deset neuspeha ih ne uveravaju da jedanaesti put neće uspeti da vas gurnu u vodu. Štaviše, ona čak i ne znaju da prethodnih deset puta nisu uspela. Deca bivaju uznemirena ako njihovim rečima i namerama pripisujete znanje odraslih. Kad se neka četvorogodišnja devojčica, koja izgleda kao da je tu samo da bi bili ljubljena i grljena, i pri tome snažna poput malog medveda, pa još pomalo trbušasta od vremena kad je bila dojena, baci na vas, sleva i zdesna potpomognuta sestrama, a iza sebe imate samo još zaštitnu ogradu, dok vam se njihov otac, prijateljski, i njihova lepo podgojena majka (kod četvoroprežnih kola) izdaleka smeju i neće čak ni da vam pomognu, onda je s vama bezmalo završeno i jedva da je mogućno opisati kako ste se ipak spasli. Razborita ili intuitivna, deca su htela da me, bez posebnog razloga, bace sa obale, možda zato što su me smatrala nekorisnim, čak nisu ni znala za vaša pisma i moje odgovore.
Ono „u valjanom naumu” iz mog prošlog pisma ne treba da vas plaši. Bilo je to vreme potpune nesanice - ovde sam je upoznao mnogo puta - kad sam pisao tu priču, često razmišljajući o njoj u pogledu vas, ali kad sam je završio, pritisnut sa obe strane slepoočnicama, nisam više shvatao zašto sam je ispričao, osim što je tu bila još gomila stvari koje sam hteo da vam kažem iz svoje ležaljke na balkonu i tako je ona ostala tu, bezoblična, i meni ništa nije preostalo nego da se vežem za svoje duboko osećanje; ni sad ne mogu drugačije.
Imate sve što sam objavio, osim poslednje knjige Seoski lekar, zbirke kratkih priča koju će vam poslati Volf, barem sam mu pre nedelju dana o tome pisao. Nema ničeg u štampi, a ne bih znao ni da li će ičeg biti. Sve što budete učinili s knjigama i prevodima, biće u redu; šteta da to nije vrednije za mene, jer bi time doista bio pravi izraz poverenja kad to predajem u vaše ruke. Naprotiv, radujem se da s nekoliko zapažanja o „Ložaču”, koje želite, mogu da vam stvarno prinesem malu žrtvu; to će biti najava ukusa one paklene kazne koja se sastoji u tome da moram još jednom da se okom saznanja osvrnem na svoj život, pri čemu najgore neće biti da na svetlo dana iznesem očevidna nedela nego dela za koja sam nekad smatrao da su dobra.
Eto, uprkos svemu, dobro je pisati, osećam se mirniji nego pre 2 sata, napolju, u ležaljci, s vašim pismom. Ležao sam tamo, na korak od mene bila je pala neka buba na leđa i, očajna, nije bila u stanju da se osovi; rado bih joj bio pomogao, tako je lako bilo joj pomoći, samo da sam, očevidno, učinio korak i malo je gurnuo, ali zaboravio sam je zbog vaše pisma, a nisam mogao ni da ustanem, pa me je tek neki gušter podsetio da primetim život oko sebe, i njega je put vodio preko bube koja se bila već sasvim umirila, i tako, dakle, rekoh sebi, nikakva se nezgoda nije desila nego samrtni hropac, redak prizor prirodnog umiranja životinja; ali, kad je gušter prešao preko nje, time ju je okrenuo, a ona je, doduše, još trenutak ležala kao mrtva, pa je onda, kao po sebi razumljivo, krenula da se penje uz kućni zid. Time sam i ja, verovatno, nekako povratio malo srčanosti, ustao, ispio mleko i pisao vam.
Vaš FrancK



Evo, dakle, zapažanja:
Špalta I red 2 jadan ima ovde i drugi smisao: dostojan sažaljenja, ali bez posebnog sentimentalnog naglašavanja, neka nerazumljiva samilost koju je Karl osećao i za svoje roditelje, možda uboži2
I 9 „freie Lüfte” je pomalo veličajnije, ali tu svakako nema rešenja
I 17 z dobréná lady a ponevadž byl silny chlapec3 potpuno izbaciti.
Ne, radije ću vam poslati pismo; sutra ću vam poslati zapažanja, biće ih, uostalom, veoma malo, ponekad nikakvih tokom mnogih stranica; ta samorazumljiva istinitost prevoda ne prestaje da me uvek iznova očarava kad uspem da zaboravim to što je samorazumljivo, jedva da je išta pogrešno shvaćeno, čega i nema mnogo, nego je uvek tu snažno i odlučno razumevanje. Samo ne znam neće li vam Česi prebacivati tu vernost, koja je ono što mi je najdraže u vašem prevodu (zbog sebe, ne zbog priče); moje osećanje češkog jezika, jer i ja imam neko, potpuno je zadovoljeno, ali je krajnje pristrasno. U svakom slučaju, ako bi vam ikad neko nešto prebacio, nastojte da povređenost zalečite mojom zahvalnošću.


*



[Merano, maj 1920]



Draga gospođo Milena (da, ovo oslovljavanje biva dosadno, ali u ovom nesigurnom svetu to je jedan od onih oslonaca za koje se bolesnici mogu pridržati, a još nije nikakav dokaz njihovog ozdravljenja ako im ti oslonci bivaju dosadni), nikad nisam živeo usred nemačkog naroda; nemački je moj maternji jezik i zato mi je prirodan, ali češki mi je znatno bliži srcu, pa mi i vaše pismo razgoni moje tolike nesigurnosti; vidim vas jasnije, kretnje vašeg tela, vaših ruku, tako živahnih, tako odlučnih, to je gotovo neposredan susret, ali kad hoću da podignem oči prema vašem licu, onda iz vašeg pisma suklja vatra - kakva priča! - i ne vidim ništa osim vatre.
To bi čoveka moglo dovesti u iskušenje da poveruje u ono što ustoličavate u zakon svog života. Samo se po sebi razume da zbog tog zakona kojem se navodno povinujete ne želite da budete sažaljevani, jer uspostavljanje zakona nije ništa drugo nego čista oholost i uznositost (ja jsem ten který plati),4 što se tiče dokaza koji dajete za njega, o njima nema šta više da se kaže, može se samo ćutke poljubiti vaša ruka. Što se mene tiče, ja verujem u vaš zakon, ali ne verujem da on vlada vašim životom tako bez ostatka surovo i sa istaknutošću namenjenom da traje dovek; iskustvo je, nesumnjivo, ono koje vam ga je otkrilo, ali to je tek jedno iskustvo stečeno na putu, a put je beskonačan.
Ali, nezavisno od svega toga, užasno je za zemno ograničeni razum nekog čoveka da vidi u kakvoj pregrejanoj peći vi živite. Govoriću samo o sebi. Ako bismo na stvar gledali, recimo, kao na školski zadatak, u svom odnosu prema meni imate tri mogućnosti. Mogli biste, na primer, da mi ništa ne kažete o sebi; tako biste me lišili sreće da vas upoznam i, ono što je još važnije od nje, mogućnosti da sebe sagledam kroz vas. Ne biste smeli, dakle, da mi to uskratite. Mogli biste i još možete, zatim, da mi štošta prećutite ili ulepšate, ali ja bih to, u sadašnjem stanju, osetio, čak i ako to ne bih rekao, i dvostruko bi me zabolelo. Pa ni to, dakle, ne biste smeli da uradite. Potom ostaje kao treća i jedina mogućnost: da pokušate sami sebe donekle da spasete. Ta mogućnost se pomalo nazire u vašim pismima. Često u njima nalazim izraze spokoja i čvrstine, često i, svakako, još nekih drugih koji upućuju na zaključak: „reelni hruza”.5
Ono što kažete o svom zdravlju (moje je dobro, samo što mi je san rđav od planinskog vazduha) nije mi dovoljno. Ne smatram da je lekareva dijagnoza preterano povoljna, tačnije nije ni povoljna ni nepovoljna, i jedino vaše ponašanje može da odluči kako bi trebalo da bude protumačena. Dabome, lekari su glupi ili, recimo tačnije, nisu gluplji od drugih ljudi, njihove pretenzije su smešne, sa čim stalno moramo računati, ali od trenutka kad se poverimo njihovim rukama oni bivaju sve gluplji, a ono što u ovom trenutku zahteva vaš lekar nije ni suviše glupo niti nemogućno. Jeste nemogućno da se stvarno razbolite i ta nemogućnost mora da ostane. U čemu se vaš život izmenio od časa kad ste bili kod lekara - to je glavno pitanje.
Potom, ako biste mi dozvolili, još nekoliko pratećih pitanja: zašto ste i otkad bez novca? Jeste li u vezi sa svojim rođacima? (Verujem da jeste, jer ste mi jednom dali neku adresu s koje redovno primate pakete. Da li je to prestalo?) Zašto ste ranije, kao što pišete, s mnogim ljudima u Beču bili u vezi, a sad ni sa kim?
Nećete da mi pošaljete svoje feljtone; mislite, nemajući poverenja u mene, da neću umeti da te feljtone smestim na pravo mesto u slici koju stvaram o vama. Dobro, onda dakle nisam saglasan s vama u toj tački, što uostalom nije nikakva nesreća, jer nije loše za pravu ravnotežu da u nekom krajičku moga srca leži malo nesaglasnosti s vama.


Vaš FrancK



*



[Merano, 29. maj 1920]



Draga gospođo Milena,
Dan je tako kratak! Dovoljni ste vi i još nekoliko sitnica, i on je prošao. Jedva da mi ostaje delić vremena da pišem istinskoj Mileni, pošto je ona još istinskija celog dana bila ovde, u sobi, na balkonu, u oblacima.
Otkuda dolazi ta svežina, ta bezbrižnost, ta veselost u vašem poslednjem pismu? Da li se nešto izmenilo? Ili se varam? Tu se zbog nečega nalaze kratki prozni zapisi ? Ili ste toliko ovladali sobom, pa tako i stvarima? Šta se dešava?
Svoje pismo počinjete kao sudija; to ozbiljno mislim. I u pravu ste što mi prigovarate „či ne tak docela pravdu”,6 kao što ste, u osnovi, bili u pravu u pogledu „dobre mineno”.7 To je očevidno. Ako bih živeo potpuno i trajno kao što sam vam to pisao, ne bih mogao da izdržim na svojoj ležaljci uprkos svim preprekama i sutradan bih se već nalazio u vašoj sobi. To bi bio jedini dokaz da govorim istinito, sve drugo su puste reči, uključujući i ove. Čak i sva pozivanja na duboko osećanje; ali, ovo ostaje nemo i čuva ruke u nedrima.
Kako se to dešava da još ne ostavljate smešne ljude koje opisujete (s ljubavlju i otuda čudesno), pa i onog koji ovo pita i tolike druge još. Na vama je, ipak, da presudite; na ženi je, ipak, na kraju krajeva da presudi. (U predanju o Parisu stvar je pomalo zatamnjena, ali i Paris samo sudi o tome koja boginja raspolaže najjačim konačnim sudom.) Smešni ne bi mogli biti suštinska stvar; oni bi mogli biti samo na trenutak smešni, a onda se, viđeni u celini, ponovo otkrivaju kao ozbiljni i dobri: da li je to ta nada koja vas zadržava kod tih ljudi? Ko bi mogao da kaže da poznaje skrovite misli sudilje poput vas, ali imam utisak da vi smešnima kao takvima opraštate, da ih razumete, volite i oplemenjujete svojom ljubavlju. A oni su, ti smešni, ipak, samo poput pasa koji jure u cikcak dok njihov gospodar možda ne ide pravo posred te cikcak putanje nego baš onuda kuda vodi put. Ali, uprkos svemu, čvrsto verujem da postoji neki smisao u vašoj ljubavi (mada ne mogu da se suspregnem da ne pitam i ne čudim se), i da bih se oslonio na samo jedan od mogućnih smislova koje u njoj zapažam pada mi na pamet kazivanje jednog od službenika u ustanovi u kojoj sam zaposlen. Pre nekoliko godina često sam plovio čamcem (manas)8 po Moldavi,9 veslao sam uzvodno i zatim se, prućivši se po dnu čamca, prepuštao rečnoj struji ploveći ispod mostova. Gledan odozgo, s mostova, mora da sam, zbog svoje mršavosti, izgledao prilično komično. Taj službenik, koji me je tako jednom video s mosta, pošto je dovoljno istakao komičnost prizora, sažeo je svoj utisak rečima da ste na trenutak mogli poverovati da ste pred Strašnim sudom: izgledalo je to kao trenutak kad su kovčezi već otvoreni, ali mrtvi još u njima leže nepomični.


* * *



Bio sam na malom izletu (ne na onom velikom koji sam spominjao i do kojeg nije moglo da dođe) i skoro tri dana sam od umora (nimalo neprijatnog) bio gotovo nesposoban da išta radim, čak ni da pišem, samo sam čitao, vaše pismo, vaše članke, često govoreći sebi da ta proza, naravno, nema druge svrhe nego da bude putokazna tabla na stazi koja vodi do nekog čoveka, na stazi kojom sam se kretao sve veselije dok u jedan mah, u trenu intuicije, nisam opazio da zapravo i ne napredujem nego se jedino vrtim ukrug u sopstvenom lavirintu, samo sve uzbuđeniji i sve zbunjeniji. Ali, kako god bilo, ovu prozu nije nipošto napisala obična spisateljka. Sad imam maltene isto onoliko poverenja u vaše pisanje koliko i u vas samu. U češkom jeziku, poznajem (uz moje neznatno znanje) samo jednu muziku jezika, onu kod Božene Nemcove. Vaša je drugačija, ali nalikuje njenoj po odlučnosti, strasti, čari i, pre svega, po lucidnosti. Da li je to nastalo ovih godina? Da li ste i pre ovoga pisali ? Možete, dabome, reći da sam vam smešno naklonjen i bili biste u pravu, jer sigurno da sam naklonjen, ali naklonjen samo onom što u ovim tekstovima (uostalom, neujednačenim i mestimično oštećenim novinskim uticajem) nisam našao, već ponovo našao. Ali, vi ćete odmah pridati manju vrednost mome sudu kad vam kažem da su me povela 2 pasaža, pa sam isečeni članak o modi smatrao takođe vašim. Voleo bih da zadržim isečke i pokažem ih barem još svojoj sestri, ali pošto su vam smesta potrebni, prilažem vam ih u pismu; vidim i neka vaša računanja na obodu.
Drugačije sam prosuđivao vašeg muža. Od svih u kafanskom krugu, on mi je izgledao najopušteniji, najrazboritiji, najmirniji, gotovo preterano očinski, dabome i nedokučiv, ali tako da ranije navedeno nije time osporeno. Uvek sam gajio poštovanje za njega; nisam imao prilike ni sposobnosti da ga bolje upoznam, ali prijatelji, posebno Maks Brod, imali su visoko mišljenje o njemu, i to mi je onda stalno bilo na pameti kad bih pomislio na njega. Naročito mi se, u svoje vreme, dopadalo kod njega da ga u svakoj kafani po nekoliko puta pozivaju telefonom. Zamišljao sam na drugom kraju žice nekog ko je spavao na stolici, kod aparata, zabačene glave, pa bi svaki čas skakao da telefonira. To je stanje koje veoma dobro razumem, pa je to možda jedini razlog zašto o tome pišem.
Uostalom, Staši i njemu dajem za pravo; uvek dajem za pravo svima koje nisam kadar da oponašam; samo kad niko ne vidi, krišom dajem Staši više za pravo
Vaš FrancK



Šta mislite, mogu li još da dobijem neko pismo pre nedelje? Bilo bi moguće. Ali, ova žudnja za pismima je besmislena. Nije li dovoljno jedno jedino, dovoljno za izvesnost? Svakako da je dovoljno, ali ipak zabacujemo glavu i ispijamo pisma i više ništa ne znamo osim da ne bismo da prestanemo da pijemo. Objasnite mi vi to, Milena, učiteljice!


*



[Merano, 30. maj 1920]



Kako je, Milena, s tim vašim poznavanjem ljudi? Više puta sam već posumnjao u njega; na primer, kad ste pisali o Verfelu, iz tog pisma je, uz ostalo, izbijala ljubav i možda samoljubav, ali bila je to, ipak, ljubav iz nerazumevanja, iako se, uz zanemarivanje svega što Verfel jeste, ostane samo kod prekora zbog gojaznosti (što mi, uostalom, izgleda neopravdano, jer ja smatram Verfela iz godine u godinu sve lepšim i prijatnijim, pri čemu ga, dabome, viđam samo povremeno), zar ne znate da samo debeli zaslužuju poverenje? Samo u tom posuđu sa debelim zidovima sve može biti do kraja skuvano, samo su ti kapitalisti vazdušnog prostora, koliko je to kod ljudi mogućno, zaštićeni od briga i bezumlja i mogu spokojno da se bave svojim poslovima, i jedino su oni, kao što neko jednom reče, na celoj zemlji pravi građani zemlje, jer na severu oni greju, a na jugu pružaju senku. (Može se to, svakako, reći i obrnuto, ali onda nije istinito.) [...]10
Zatim, jevrejstvo. Pitate me da li sam Jevrejin; možda je to samo šala, možda me pitate samo da li spadam u ono malodušno jevrejstvo; u svakom slučaju, kao Pražanka, ne možete pitati onako nevino kao Matilda, Hajneova žena. (Možda ne znate za priču. Izgleda mi da bi bilo važnije da vam je ispričam, i nesumnjivo sebi u neku ruku naštetim, ne putem priče nego putem njenog pričanja, ali valjalo bi i da jednom nešto lepo od mene čujete. Majsner, nemačko-češki pisac, nejevrejin, pripoveda je u svojim uspomenama. Matilda ga je neprekidno ozlojeđivala svojim ispadima protiv Nemaca: Nemci su pakosni, nadmeni, svađalice, sitničavi, nametljivi, ukratko nepodnošljiv narod. „Ali, vi ne poznajete Nemce”, rekao je najzad jednom Majsner, „Henri ima kontakte samo sa nemačkim novinarima, a oni su ovde, u Parizu, svi Jevreji!” „Ah”, reče Matilda, „tu preterujete, tu i tamo je među njima tek poneki Jevrejin, recimo Zajfert...!” „Ne”, reče Majsner, „to je jedini koji nije jevrejin.” „Kako?” reče Matilda, „zar je, recimo, Jajteles [bio je to stasiti i snažni plavušan] Jevrejin?” „Dabome”, reče Majsner. „Ali, Bamberger?” „I on.” „Ali, Anštajn?” „Takođe!” Tako je izređala sve poznanike. Konačno, iznervirana, Matilda reče: „Hoćete samo da mi se rugate, pa ćete naposletku još reći da je Kon takođe nemačko ime, ali Kon je ipak Henrijev rođak, a Henri je luteranac? Na to Majsner više ništa nije mogao da uzvrati.) U svakom slučaju, izgleda da vi ne osećate nikakav strah pred jevrejstvom. Ako pomislimo na današnje ili jučerašnje Jevreje u našim gradovima, tu postoji nešto junačko i, šalu na stranu, kad neka čedna devojka kaže svojim srodnicima: „Pustite me” i ode k njima, onda je to više nego odlazak orleanske device iz njenog sela.
Onda ne smete da Jevrejima prigovarate zbog naročite malodušnosti, uprkos tome što takav opšti prigovor sadrži više teorijsko nego praktično iskustvo sa ljudima, jer, prvo, taj prigovor zacelo, po vašem ranijem opisu, ne može biti primenjen na vašeg muža, drugo, po mome iskustvu, ne može biti primenjen na većinu Jevreja i, treće, može biti primenjen samo na pojedince, ali njih pogađa veoma jako, na primer mene. Najneobičnije kod njega jeste da nema opšte važenje. Nesiguran položaj Jevreja, nesiguran po sebi i nesiguran među ljudima, više je nego dovoljan da shvatimo da se oni usuđuju da veruju da poseduju samo ono što drže u ruci ili među zubima, da im, nadalje, samo opipljiv imetak obezbeđuje pravo na život i da oni kad nešto izgube to zauvek izgube, da to blaženo i zauvek otplovi niz vodu. Jevrejima prete opasnosti s najneverovatnijih strana, ili radije, da bismo bili tačniji, recimo: „Prete im pretnje!” Evo primera iz vaše okoline. Možda sam, doduše, obećao da o tome ne govorim (u vreme kad sam vas još jedva poznavao), ali bez ikakvog premišljanja ću vam reći, jer vam neće kazati ništa novo nego vam pokazuje ljubav rodbine koju uživate, a prećutaću imena i potankosti, budući da ih više ne znam. Mojoj najmlađoj sestri predstoji udaja za Čeha, hrišćanina; u nekoj prilici, o svojoj nameri on govori jednoj od vaših rođaka; ona mu kaže: „To nipošto, samo se ne vezujte s Jevrejima! Čujte: naša Milena itd.”
Kuda sam hteo da dospem sa svim tim? Malo sam zalutao, ali ne mari ništa, jer ste me vi možda pratili i sad smo oboje zalutali. To je baš ono što je lepo kod vašeg prevođenja: ono je verno (izgrdite me samo zbog ovog „verna”, vi sve možete, ali umete možda najbolje da grdite; hteo bih da sam vaš učenik i neprestano činim greške samo da biste me neprestano grdili; sedim u svojoj klupi, jedva se usuđujem da podignem pogled, vi ste se nagnuli nad svojim učenikom i ja neprestano vidim vaš kažiprst, kojim ističete svoje primedbe, kako šestari iznad mene, je li tako?), dakle, ono je „verno” i imam utisak kao da vas za ruku vodim za sobom kroz podzemne, tamne, ružne hodnike priče, gotovo beskonačne (stoga su rečenice beskonačne, niste li to shvatili?), gotovo beskonačne (samo dva meseca, kažete?), da bismo imali razuma, nadam se, da iščeznemo kad izbijemo usred bela dana.
To je opomena da se za danas prekine, da se za danas pusti vaša ruka koja me usrećuje. Sutra ću opet pisati i objasniću zašto neću, u meri u kojoj mogu da budem siguran u sebe, doći u Beč i neću se smiriti dok ne budete rekli: U pravu je.
Vaš F



Molim vas da ispisujete adresu malo jasnije; kad je vaše pismo u omotnici, ono je već gotovo moje vlasništvo i morate sa tuđim vlasništvom da postupate brižljivije, s više odgovornosti. Tak.11 Uostalom imam utisak, a da ne mogu bliže da ga odredim, da je jedno od mojih pisama izgubljeno. Prestrašenost Jevrejina! Umesto da strepi da li mu pisma pouzdano stižu!


Sad bih o istoj stvari da kažem još nešto glupo, naime glupo je da govorim nešto što smatram za tačno, bez obzira na to što mi to šteti. A onda Milena govori još o strašljivosti, zadaje mi udarac u grudi, pitajući me:jste žid?,12 što je, na češkom, po kretnji i zvuku potpuno isto. Ne vidite li kako se u tomJste pesnica povlači da bi [...]13 sabrala snagu mišića? A zatim iz reči „žid” iskrsava udarac, hrleći napred, Veseo i bez greške? Takva sporedna dejstva češki jezik često ima za nemačko uho. Jednom ste, na primer, pitali kako se dogodilo da moj ovdašnji boravak zavisi od jednog pisma i sami odmah odgovorili: nechapu.14 Reč neobična u češkom, pa čak i u vašem jeziku, tako je tvrda, stroga, hladnooka, ekonomična i, prvenstveno, kao da lomi orah, čeljust triput škljoca u toj reči, ili tačnije ovako: prvi slog pokušava da ščepa orah, ne uspeva, onda drugi slog razjapljuje usta, sad već ulazi potaman, i treći slog ga, najzad, lomi - čujete li zube? Posebno ovo završno sklapanje usana koje sabesedniku zabranjuje da ma šta izgovori što bi moglo da bude pobijanje, a što je, opet, pokatkad na mestu kad, na primer, taj drugi brblja poput mene sad. Na to brbljivac, moleći oproštaj, opet kaže: „Brblja se ipak samo kad vam se desi da ste pomalo veseli.”
Dabome, danas nije došlo pismo od vas. A ono što sam, na kraju, zapravo hteo da kažem, nisam ni rekao. Sledeći put. Tako bih voleo i voleo da sutra dobijem vesti o vama; užasne su bile poslednje reči koje sam čuo od vas pre nego što su se vrata zatvorila - sva vrata koja se zatvaraju grozna su.
Vaš F



* Mogućno je da ta tri sloga označavaju i 3 pokreta apostola na Praškom časovniku. Dolaze, pokazuju se i zlovoljno odlaze.


*

[Merano, 31. maj 1920]

Ponedeljak



Dakle, juče obećano objašnjenje:
Neću (pomozite mi, Milena! Shvatite više nego što kažem!), neću (ovo nije mucanje) da dođem u Beč, jer taj napor duhovno ne bih izdržao. Duhovno sam oboleo, bolest na plućima je samo duhovna bolest koja je prelila obale. Bolestan sam već 4, 5 godina, počevši od moja prva dva vereništva. (Nisam odmah mogao sebi da objasnim veselost zbog vašeg poslednjeg pisma, i tek kasnije mi je sinulo objašnjenje: uvek iznova zaboravljam da ste vi tako mladi, možda nemate čak ni 25 godina, možda tek 23. Ja imam 37, skoro 38, stariji sam skoro koliko za jedan kratki ljudski vek, bezmalo osedeo od ostarelih noći i glavobolja.) Neću da vam širim tu dugu priču sa pravim šumama njenih pojedinosti od kojih se još bojim poput deteta, ali lišen dečje snage da zaboravlja. Zajednički imenilac te tri priče o vereništvu prvenstveno je u tome da sam ja bio kriv, bez imalo sumnje kriv, unesrećio sam obe devojke - ovde govorim samo o prvoj, o drugoj ne mogu da govorim, osetljiva je, svaka reč, pa i najprijateljska, najdublje bi je ranila, to razumem - i to samo time što sa njom (koja bi se možda i žrtvovala, samo da sam ja to poželeo) nisam mogao postati trajno radostan, niti spokojan, niti odlučan, niti sposoban za brak, iako sam joj to niz puta spontano potvrđivao, iako sam je ponekad ludo voleo, iako mi ništa nije izgledalo poželjnije po sebi od braka. Skoro 5 godina sam se ostrvljivao na nju (ili, ako hoćete, na sebe); srećom, ona je bila nesalomiva, prusko-jevrejska mešavina, jaka, nepobediva mešavina. Ja nisam bio tako snažan; naravno, ona je imala samo da pati, dok sam ja zadavao udarce i patio.


* * *



Na kraju krajeva, ne mogu više ništa da pišem, više ništa da objašnjavam, mada sam tek počeo, ne mogu više da opisujem duhovnu bolest, niti da prizivam druge razloge zbog kojih ne mogu da dođem; upravo je došao telegram: „Sastanak u Karlsbadu, osmog, molim pisanu potvrdu.” Priznajem, kad sam ga otvorio, bila je to za mene užasna vizija, mada iza ovog telegrama stoji najskromnije, najpredanije, najkrotkije biće, i mada je sve to, najzad, samo učinak moje sopstvene volje. Ne mogu to sad da učinim shvatljivim, jer naprosto ne mogu sebe da prenesem na opis bolesti. Sigurno je zasad da u ponedeljak putujem odavde; ponekad pogledam na telegram i jedva mogu da ga čitam, kao da je u njemu tajnim slovima, koja brišu vidljiva slova, napisana poruka koja glasi: Putuj preko Beča! što je očevidna zapovest, ali bez užasa zapovedanja. Neću to učiniti; gledano spolja već je besmisleno ne putovati kraćim putem, preko Minhena, nego dvostruko dužim, preko Linca, i onda još dalje, preko Beča. Pravim probu: na balkonu je vrabac koji očekuje da mu sa stola bacim hleba na balkon, a ja mu, umesto toga, bacam hleb na pod pored mene, usred sobe. On je napolju i odande nazire u polutami hranu svog života. U neizmernom je iskušenju, trepti, više je ovde nego tamo, ali ovde je tama i pored hleba ja, tajna sila. Uprkos tome, on prekoračuje prag, ostaje mu još nekoliko skokova, ali se on ne usuđuje na njih, pa odjednom, u naglom užasu, odleće. No, kakva se samo snaga krije u jadnoj ptici, jer ona se trenutak kasnije vraća, ispituje situaciju, a ja joj još malo mrvim da bih joj olakšao stvari i da je nisam malom kretnjom hotimično-nehotična (tako deluju tajne sile) oterao, ona bi došla po hleb.
Odmor mi se završava krajem juna i, prelaza radi, hteo bih - ovde već biva veoma toplo što mi, razume se, ne bi po sebi smetalo - da odem i nekud drugde na selo. I ona bi nekud da otputuje, pa treba tamo da se sretnemo; tamo ostajem nekoliko dana, a potom, možda, još nekoliko dana sa roditeljima u Konstantinsbadu, zatim odlazim u Prag; kad bacim pogled na sva ta putovanja i pomislim u kojem mi je stanju glava, osećam se otprilike onako kako se Napoleon morao osećati razvijajući planove za pohod na Rusiju, istovremeno tačno znajući kako će poduhvat završiti.
Kad je došlo vaše prvo pismo, verujem da je to bilo baš uoči njegovog zakazanog venčanja (čiji planovi su, recimo, bili isključivo moje delo), bio sam srećan i pokazao sam mu ga. Kasnije... Ne, ništa više, i ovo pismo neću ponovo da pocepam; po nekim svojstvima smo slični, samo što ja nemam nikakvu peć pri ruci, a izvesni znaci me gotovo plaše da sam jednom onoj devojci poslao što je bilo napisano na poleđini pisma započetog kao ovo.
Ali, sve je to nevažno; čak i bez telegrama ne bih bio u stanju da krenem za Beč; telegram je, naprotiv, delovao kao argument da krenem na taj put. Svakako ne dolazim; tko bi ipak trebalo - to se neće desiti - na svoje strašno iznenađenje da nekog dana budem u Beču, onda mi ne bi trebalo ni da doručkujem ni da večeram nego pre da mi budu obezbeđena nosila na koja mogu da prilegnem na trenutak.


Budite mi zdravo, a ovde nedelja neće biti nimalo laka
Vaš F



Ako biste da mi uputite koju reč u Karlsbad, poste restante... Ne, ipak u Prag.
Kakve su to ogromne škole, te u kojima predajete, 200 učenika, 50 učenika. Želeo bih da imam mesto pored prozora u poslednjem redu, samo jedan čas, onda bih odustao od svakog susreta s vama (do kojeg će, uostalom, svakako doći), odustao bih od svakog putovanja i... Dovoljno. Ovaj beli papir koji neće da okonča, pali mi oči i zato pišem.


* * *



To je bilo po podne, a sad je oko 11. Učinio sam tako kako je bilo jedino mogućno u ovom trenutku. Telegrafisao sam u Prag da ne mogu da dođem u Karlsbad; objasniću to svojom klonulošću, što je, s jedne strane, istina, ali s druge nije baš konsekventno, jer sam upravo zbog te klonulosti ranije hteo u Karlsbad. Eto kako se poigravam sa živim ljudima. Ali, ne mogu drugačije, jer u Karlsbadu ne bih umeo ni da govorim ni da ćutim, pošto sad nisam ništa drugo osim jedne jedine reči. Kako god, sad nesumnjivo ne putujem preko Beča nego u ponedeljak preko Minhena, a kuda, ne znam, Karlsbad, Marijenbad, u svakom slučaju sam. Možda ću vam pisati, s tim da ću svakako vaša pisma dobiti tek u Pragu, tek za 3 nedelje.


*



[Merano, 1. jun 1920]

Utorak



Računam: napisano u subotu, bez obzira na nedelju, stiglo već u utorak u podne, u utorak istrgnuto iz sobaričine ruke; kako je samo tako lepa poštanska veza, a u ponedeljak moram da otputujem, da je napustim.
Tako ste dobri da se brinete da vam neka pisma nisu izostala; tačno je da prošle nedelje nekoliko dana nisam pisao, ali od subote sam svakog dana, tako da ćete u međuvremenu primiti 3 pisma koja će učiniti da blagosiljate vreme kad ste bili bez pisama. U njima ćete videti da su bez izuzetka sva vaša strahovanja opravdana: videćete da sam prema vama uopšte veoma zao i da mi se naročito u vašim pismima mnogo štošta nije dopalo, da su me feljtoni živcirali itd. Ne, Milena, ne morate se bojati svega toga, pre drhtite od suprotnog!
Kako je to čudesno da sam dobio vaše pismo i da moram da vam odgovorim ovako besanog mozga. Ne znam šta bih pisao, samo bludim ovde između redaka, pod svetlošću vaših očiju, u dahu iz vaših usta, kao u nekom blistavom i blaženom danu, koji ostaje blistav i blažen, čak i ako je glava bolna, umorna, i ja moram da u ponedeljak putujem preko Minhena.
Vaš F



Zar sam ja bio razlog zašto ste se trčeći vratili kući? Niste, znači, više bolesni i ne treba da brinem zbog vas? Ako je tako, neću više da brinem; ne, sad preterujem kao onda, ali to je ista vrsta brige kakvu bih imao da ste ovde mojim nadzorom, deleći s vama mleko koje pijem, dišući vazduh koji ja udišem, taj vazduh koji mi dopire iz vrta, da bih vas osnažio zajedno sa sobom; ne, to je suviše malo, vi jačate više od mene.
Verovatno, iz različitih razloga, neću otputovati u ponedeljak nego tek neki dan docnije. Onda ću putovati pravo u Prag; sad postoji neki direktni brzi voz Bolcano-Minhen-Prag. U slučaju da biste želeli da mi napišete još nekoliko redaka, možete to da uradite; ako me ne zateknu, poslaće ih za mnom u Prag.


Ostajte mi dobro! F.


Zaista sam hrpa gluposti. Čitam neku knjigu o Tibetu; kod opisa neke male naseobine na tibetanskoj granici, u planinama, na srce mi odjednom pada teško: to izgubljeno selo, ta neutešna napuštenost, i tako daleko od Beča. Pri tome glupom smatram pomisao da je Tibet daleko od Beča. Zar je daleko?


*



[Merano, 2. jun 1920]

Sreda



Dva pisma su stigla zajedno, u podne; ona nisu tu da bi bila čitana nego da budu raširena, da se u njih uroni licem i u njima izgubi razum. Ali, sad se pokazuje da bi dobro bilo da bude već gotovo izgubljen, jer onda ostatak traje netaknut još veoma dugo. I zato mojih 38 jevrejskih godina vašim hrišćanskim - 24 - kazuju u lice:
Kako ide? I gde su zakoni sveta i čitava policija neba? Imaš 38 godina i umoran si tako kako se od starosti uopšte ne može biti umoran. Ili tačnije: ti čak nisi ni umoran nego si nespokojan i bojiš se da učiniš ma i jedan korak po ovoj zemlji s mnogobrojnim razapetim zamkama za vukove, pa si zato uvek zapravo sa obe noge istovremeno podignute u vazduh, nisi umoran nego se bojiš samo od neizmernog umora koji će pratiti ovaj neizmeran nespokoj (ipak si Jevrejin i znaš šta je strah) i, u najboljem slučaju, mora maltene da nalikuje idiotskom zurenju u parku ludnice, tamo iza Karlovog trga.
Pa dobro, to bi, dakle, bila tvoja situacija. Učestvovao si u nekoliko okršaja, pri tome unesrećio prijatelje i neprijatelje (a imao si, štaviše, samo prijatelje, dobre, drage ljude, nijednog neprijatelja), i završio kao invalid, jedan od onih koji počinju da drhte kad samo vide dečji pištolj, i sad odjednom umišljaš da si pozvan za veliku bitku za spasenje sveta. Ne bi li to ipak bilo prilično neobično?
Pomisli i na to da je možda najbolje vreme tvog života, ono o kojem zapravo još nikom nisi istinski govorio, bilo tokom 8 meseci pre neke dve godine u nekom selu gde si verovao da si porušio sve mostove za sobom, gde si se usredsredio jedino na ono što je u tebi nesumnjivo, i bio slobodan, bez pisama, bez petogodišnje prepiske sa Berlinom, zaštićen svojom bolešću i, uz to, nemajući ničeg previše u sebi da menjaš nego samo da dublje ocrtavaš stari i tesni obris svog bića (u licu, pod sivom kosom, jedva da si se menjao od svoje šeste godine).
Da to nije bio kraj, iskusio si nažalost u poslednjoj godini i po; jedva da si mogao da padneš dublje u tom smeru (izuzimam prošlu jesen kad sam se čestito borio da se oženim), nisi mogao dublje da povučeš sa sobom neko drugo ljudsko biće, dobru i milu devojku, predanu do samoporicanja; nisi mogao da padneš dublje, ne, jer ti nije ostao nikakav izlaz, čak ni nadole.
Pa dobro, a sad te Milena poziva glasom koji ti jednakom snagom prodire u razum i srce. Naravno, Milena te ne poznaje; zasenilo ju je nekoliko priča i pisama; ona je poput mora, jaka kao more koje zapljuskuje svom svojom vodenom masom i svom svojom snagom, a da ipak sebe ne shvata, jer jedino Mesec to tako hoće, mrtav i, pre svega, dalek. Ona te ne poznaje i otuda možda, ako hoće da ti dođeš, predoseća istinu. Tako je tvoje neposredno prisustvo neće više zasenjivati; možeš u to da budeš sasvim siguran. Ako nećeš da dođeš, krhka dušo, nije li to, naposletku, zato što se upravo toga bojiš?
Dopuštam, međutim, da imaš 100 drugih unutrašnjih razloga (imaš ih stvarno) da ne dođeš i, uz njih, još jedan spoljašnji, naime da nećeš biti u stanju da razgovaraš sa Mileninim mužem, pa čak ni da ga samo vidiš, i da čak nisi, podjednako, u stanju ni da razgovaraš s Milenom, pa čak ni da je vidiš ako njen muž nije prisutan - neka je sve to i tako, ipak se tome suprotstavljaju dva razmišljanja:
Prvo, kažeš li da dolaziš, Milena možda čak više neće ni hteti da ti dođeš, ne zato što se koleba nego zato što se prirodno zamorila; drage volje će te i sa olakšanjem pustiti da putuješ onako kako ti hoćeš.
Drugo, zaista bi da putuješ u Beč! Milena misli samo na to kad se vrata otvaraju. Vrata će se, dabome, otvoriti, a šta onda? Onda će u njima stajati štrkljasti mršavi muškarac, prijateljski se osmehujući (nikad neće prestati sa tim, i to mu je od neke stare tetke koja se takođe neprestano osmehivala, ali kod oboje je to nenamerno, jedino iz spletenosti), i zatim će sesti tamo gde mu bude pokazano. Time je ceremonija zapravo okončana, jer on jedva da progovara, nedostaje mu za to životne snage (moj novi sused za stolom, ovde, rekao je juče u vezi sa vegetarijanskom ishranom te neme osobe: „Verujem da je za intelektualni rad apsolutno neophodan obed s mesom), i ni srećan neće biti, ni na trenutak, jer mu i za to nedostaje životne snage.
Vidite, Milena, govorim otvoreno. Ali, vi ste pametni, i sve vreme primećujete da govorim istinu (celu, bez ograničenja i u dlaku tačnu), ali suviše otvoreno. Da, i bez ovog upozoravanja, mogao bih da dođem i raščaram vas malim pokretom ruke. Ali, što to ipak ne činim, samo još dokazuje moju istinu, moju slabost.
Ostajem još 14 dana, uglavnom zato što se stidim i plašim se da se vratim sa ovakvim ishodom moje kure. Kod kuće i posebno, što je još zamornije, u mojoj ustanovi od ovog putovanja na odmor očekuju nešto bezmalo poput ozdravljenja. Mučiteljsko raspitivanje: koliko si dobio na težini ? A ja gubim na težini. Ne štedi! (Usmereno na moju škrtost.) Dok, u stvari, plaćam ceo pansion, ali ne mogu da jedem. I sve takve šale.
Imao bih još toliko da kažem, ali pismo ne bi otišlo. Da, hteo bih još da kažem: ako potkraj 14 dana i dalje čvrsto, kao u petak, hoćete da dođem, onda ću doći


Vaš F.



*



[Merano, 3. jun 1920]

Četvrtak



Gle, Milena, pre podne je i ispružen sam na ležaljci, nag, pola na suncu, pola u senci, posle bezmalo besane noći; kako bih i mogao da spavam pošto sam, odveć lak na buđenje, neprestano obletao oko vas i pošto sam, tačno kao što danas pišete, doista bio užasnut onim „čime me je sudbina počastila”, tako užasnut, u smislu u kojem se o prorocima priča da su bili slabašna deca (bilo da su ostali ili iznova postali deca, svejedno) i, čuvši glas koji ih je pozivao, bili užasnuti i ne htedoše, opirući se, ukopavajući se nogama u tlo, dok im je strah razdirao mozak, jer su i ranije slušali glasove, ali nisu mogli da shvate otkud dolazi ovaj zvuk koji ih prestravljuje - zbog slabosti njihovih ušiju ili jačine tog glasa - i nisu znali, jer su bili deca, ni da je glas već pobedio i zaseo u njima baš putem tog unapred im namenjenog vidovitog straha, koji je u njima budio, a da im pri tome još ništa nije bilo najavljeno o njihovom proroštvu, jer mnogi čuju glas, ali jesu li ga dostojni, što je i objektivno još pod velikim znakom pitanja, pa ga je bolje odmah, sigurnosti radi, odlučno odbiti - dakle, tako sam ležao kad su mi došla vaša dva pisma.
Jedno svojstvo nam je, Milena, verujem, zajedničko: tako smo bojažljivi i plašljivi da nam je gotovo svako pismo drugačije, gotovo svako je užasnuto onim što je rečeno u prethodnom i, još više, onim što će uslediti kao odgovor. Lako je vidljivo da vi niste takvi po prirodi, a možda ni ja nisam takav po prirodi, ali to je već postalo deo moje prirode i nestaje samo prilikom očajavanja i, još ponajviše, u srdžbi i, da ne zaboravimo, u strahu.
Ponekad imam utisak da živimo u istoj sobi sa dvoje naspramnih vrata, i svako od nas dvoje se drži za kvaku svojih vrata, pa čim jedno trepne, drugo je već iza svojih vrata, doda li prvo samo jednu reč, onda je drugo bez ikakve sumnje već zatvorilo vrata za sobom i ne vidiš ga više. Otvoriće se vrata ponovo, jer to je soba koja možda ne može biti napuštena. Kad jedno od nas dvoje ne bi bilo baš kao drugo, zadržalo bi mirnoću, naizgled se ne bi trudilo da gleda šta čini onaj drugi i soba bi lagano došla u red nalikujući svakoj drugoj sobi; umesto toga, i taj postupa kao onaj, pa se događa da su oboje iza svojih vrata i lepa soba ostaje prazna.
Iz te situacije nastaju mučni nesporazumi. Žalite se, Milena, na nekolika pisma koja obrćete ovako i onako, a iz njih ništa ne proizlazi, ali ipak su to, ne grešim li, upravo ona u kojima sam vam bio tako blizak, stišane krvi i tako stišavajući vašu, tako duboko u šumi, smiren u spokoju, da se doista ništa drugo ne može reći nego, eto, da se nebo vidi gore kroz krošnje, i to je sve, a sat kasnije sve se isto ponavlja i u tom, dabome,a ni jedine slovo ktere by nebylo velmi dobre uvdženo.15 Ali, ni to ne traje dugo, najviše trenutak; trube nesanice ubrzo se ponovo čuju.
Razmislite, Milena, i o stanju u kojem vam dolazim, pomislite na 38-godišnje putovanje koje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, ono je još znatno duže), i kad vas sretnem na prividno slučajnom zavoju puta, vas koju nikad zapravo nisam očekivao da ću sresti, posebno sad, posebno tako kasno, onda, Milena, ne mogu ni da kriknem, i sve je u meni bez krika, niti kazujem 1.000 ludosti, nema ih u meni (ne govorim o drugoj ludosti, onoj koja je u meni u izobilju), i ako sam na kolenima, saznajem to samo tako što vidim vaša stopala blizu svojih očiju i milujem ih.
I ne tražite da budem iskren, Milena. Niko ne može više iskrenosti tražiti od mene nego ja sam, a ipak mi možda, svakako, priličan broj stvari izmiče. Ali, ohrabrivanje da ih lovim, ne ohrabruje me; naprotiv, ne mogu više da učinim ni korak: najednom sve biva laž, a gonjeni hvata lovca za vrat. Na veoma sam opasnom putu, Milena. Vi čvrsto stojite kod nekog drveta, mladi, lepi. Blistavilo vaših očiju rasteruje patnju sveta. Kao u igri škatule, škatule hejbejte se16 šunjam se u senci od drveta do drveta, nasred puta sam, zovete me, upozoravate me na opasnosti, hoćete da me ohrabrite, plaši vas moj nesiguran korak, podsećate me (mene!) na ozbiljnost igre, a ja ne mogu više, padam, već ležim. Ne mogu da čujem u isti mah grozne unutrašnje glasove i vas, ali mogu njih da čujem i to vam poveravam, vama, kao nikom drugom na svetu.
Vaš F.

*



[Merano, 3. jun 1920]



Nije baš lako, sad pošto sam pročitao ovo strašno pismo, čak i ako nije nimalo strašno kad ga dublje čitam, da vam zahvalim za zadovoljstvo koje mi je pričinio njegov dolazak. Praznik je, i obična pošta ne bi više došla; da bi sutra, u petak, nešto stiglo od vas bilo je takođe sumnjivo. Bila je to neka vrsta teškog zatišja, ali zacelo ne tužnog s vaše strane; u svom poslednjem pismu bili ste, u stvari, tako snažni da sam vas iz svoje ležaljke gledao kao što bih gledao uspinjanje alpinista kad bih odavde mogao da nazrem sneg tamo gore. A sad, evo, došlo vaše pismo tik pred ručak, mogu da ga nosim sa sobom, vadim iz džepa, polažem ga na sto, ponovo stavljam u džep, baš onako kao što bi ruke htele da se igraju s nekim pismom, a mi ih gledamo šta rade kao što činimo s decom. Nisam uvek prepoznavao generala i inženjera (prijatni ljudi, dobričine) koji sede nasuprot meni, još ređe sam ih slušao, a ni jelo s kojim sam danas opet počeo (juče nisam ništa jeo) nimalo me nije ometalo; u računskim igrama koje su se zametnule posle obeda, kratko formulisanje problema bilo mi je znatno jasnije od opširnih rešenja tokom kojih sam, istina, mogao slobodno da gledam kroz otvoreni prozor na jele, sunce, brda, selo i, pre svega, da zamišljam Beč.
Potom sam, razumljivo, pažljivo pročitao vaše pismo, naime ono od nedelje, jer čitanje pisma od ponedeljka odlažem dok ne primim sledeće, budući da ponedeljničko sadrži stvari koje ne bih bio kadar da čitam pažljivo zbog toga što se očigledno još nisam oporavio, a uz to pismo je prestarelo; po mojoj računici, na putu prema vama je 5 pisama, barem 3 od njih mora da su sad već u vašim rukama, čak i ako bi opet neko bilo izgubljeno ili preporučena pisma duže putuju. Ostaje mi sad još samo da vas molim da mi odmah ovamo odgovorite, makar jedna reč bi bila dovoljna, ali da bude takva da obesnaži sve prekore iz ponedeljničkog pisma i učini ga čitljivim. Uostalom, to je upravo ponedeljak kad sam pokušao da se izbavim od svojih glavobolja (sa izvesnim izgledima na uspeh).
A sad, drugo pismo. - Ali, kasno je, i ja sam, posle više neodređenih obavezivanja, danas čvrsto obećao spomenutom inženjeru da ću otići kod njega da bih video velike fotografije njegove dece, koje on ne može da ponese sa sobom u trpezariju. On je tek nešto stariji od mene, Bavarac, fabrikant, veoma naučan, ali i veseo i bistrouman; imao je petoro dece, pri čemu mu je sad samo dvoje živo (uostalom, zbog svoje žene, neće imati više), dečak već ima 13, a devojčica 11 godina. Eto, što je svet! A on ga dovodi u ravnotežu. Ne, Milena, ne biste smeli ništa da govorite protiv ravnoteže.
Vaš F.



Do sutra. Ali, ispadne li da to bude preksutra, neka onda, molim vas, ne bude „mržnje”, nipošto.


* * *



Još jednom sam pročitao nedeljno pismo; ono je ipak strašnije nego što sam pomislio posle prvog čitanja. Trebalo bi vas sa oba dlana uzeti za lice i zagledati vam se istrajno u oči da biste vi sebe mogli da prepoznate u očima drugog, i da onda ne budete više u stanju čak ni da pomislite stvari koje ste u njemu napisali.


*



[Merano, 4. jun 1920]

Petak



Najpre, Milena: šta je s tim stanom iz kojeg ste mi pisali u nedelju? Prostran i prazan? Vi ste sami? Danju i noću?
Svakako da mora biti sumorno ostati tamo sam, tokom celog jednog divnog nedeljnog popodneva, sedeći naspram nekog „stranca” čije je lice samo „ispisani papir za pisma”. Koliko li je meni samo bolje! Doduše, moja soba je malecna, ali ovde je istinska Milena, ona koja vam je u nedelju očigledno pobegla i, verujte, čudesno je biti s njom.
Žalite se da ste nekorisni. Ostali dani su drukčiji i još će biti drukčiji. Ta jedna rečenica (kojom prilikom je izrečena?) Vas užasava, ali ona je ipak tako jasna i u tom smislu već silno puta bila izgovorena ili mišljena. Čovek koga muče njegovi đavoli spontano se sveti na svome bližnjem. Vi biste upravo u takvim trenucima hteli da izbavljate, i kad vam to ne polazi za rukom, kažete za sebe da ste lišeni cilja. Ko bi smeo da želi tako nešto bogohulno? Niko još u tome nije uspevao, čak ni Isus, recimo. Mogao je samo da kaže: „Sledite me”, i zatim onu veliku poruku (koju, nažalost, potpuno pogrešno navodim): čini po mojoj reči i videćeš da to nije čovečja nego Božja reč. I on je isterivao đavole samo iz ljudi koji su ga sledili. A ni to nije bilo uvek, jer ako bi ga oni napustili, i on bi gubio delotvornost i „cilj”. Dabome - i to je jedino u čemu vam popuštam - i njemu se dešavalo da podlegne iskušenju.


*



[Merano, 4. jun 1920]

Petak



Danas, predveče, prvi put sam zapravo, sasvim sam, bio u dugoj šetnji; uglavnom sam izlazio sa ostalima ili, većinom, ostajao u sobi da ležim. Kakva li je to zemlja! Ah, mili Bože, Milena, kad biste bili ovde, to moja jadna glava nije kadra da zamisli! A ipak, lagao bih kad bih rekao da mi nedostajete, jer to je najsavršenije i najbolnije čarobništvo: vi jeste ovde, upravo kao ja sam i još jače; tu gde sam ja, i vi ste kao ja sam i još jače. Ne šalim se, ponekad mislim da vama koja ste ovde ja ovde nedostajem, i da vi pitate: „Pa gde li je on? Zar mi nije pisao da je u Meranu?”
F.



Da li ste dobili moja dva pisma u kojima vam odgovaram?


*



[Merano, 5. jun 1920]

Subota



Stalno se pitam da li ste razumeli da moj odgovor, s obzirom na celo moje ustrojstvo, ne bi mogao da bude drugačiji nego što jeste, da je bio čak suviše blag, suviše obmanjivački, suviše ulepšan. Stalno se to, dan i noć, pitam i drhtim pred vašim pismom sa odgovorom, pitam se nekorisno, kao da sam dobio nalog da tokom cele nedelje, ne predahnjujući ni noću, zakucavam klin u kamen, pri čemu sam i radnik i taj klin. Milena!


* * *



Šuška se - ne mogu u to da verujem - da se večeras, zbog štrajka, prekida železnički saobraćaj sa Tirolom.


*



[Merano, 5. jun 1920]

Subota



Stiglo je vaše pismo, sreća koju donosi. Osim ostalog, sadrži važno mesto: možda više nećete moći da mi pišete u Prag.
Najpre to ističem da sav svet to vidi, čak i vi, Milena. Eto, dakle, kako se preti čoveku, a da se i ne poznaju njegovi razlozi, makar približno. I pri tome se još pozivamo da želimo dobro tom čoveku.
Ali, možda biste čak i imali prava da mi više ne pišete; mnoga mesta u vašem pismu ukazuju na tu nužnost. Ne mogu ništa da iznesem protiv njih. To su upravo mesta gde tačno i veoma ozbiljno prepoznajem na kojoj visini živim, ali baš zato je tamo vazduh suviše redak za moja pluća i moram da počinem.
Vaš F.



Sutra ću da pišem


*



[Merano, 6. jun 1920]

Nedelja



Ovo izlaganje na 2 stranice vašeg pisma, Milena, potiče iz dna srca, ranjenog (to - mne rozbolelo17 piše u njemu, a ja sam to uradio, ja vama), i zvuči tako čisto i ponosito da bi dirnulo ne srce nego čelik i traži takođe najsamorazumljiviju stvar na svetu, a zatim me i ne shvata (jer moji „smešni” likovi su, u stvari, upravo vaši, a onda: gde sam to držao stranu između vas dvoje? Kako glasi to mesto? Gde mi je tako nešto sramno palo na pamet? I otkuda bi mi došlo da presuđujem, ja koji sam u svakom ozbiljnom pogledu - brak, posao, odvažnost, žrtvovanje, čistota, sloboda, samostalnost, verodostojnost - znatno ispod vas dvoje da mi je čak i mrsko da uopšte o tome govorim. I kad bih se usudio da vam ponudim aktivnu pomoć i, ako bih se usudio, kako bih mogao da je izvedem? Dovoljno pitanja; ona su veoma dobro spavala u paklu; zašto ih prizivati na svetlo dana? Siva su i tužna, i ljude čine sivim i tužnim. Ne kažete li da dva sata života vrede, bez daljnjeg, više nego dve napisane stranice; pisanje je siromašnije, ali razgovetnije). Niste me, dakle, pogrešno razumeli, ali uprkos tome; vaše izlaganje se odnosi na mene i ja nisam nevin, velikim delom i paradoksalno nisam upravo stoga što na gornja pitanja mora biti odgovoreno sa Ne i Nigde.
Potom je stigao vaš mili, mili telegram kao uteha tokom noćnih tama, tih starih neprijateljica (ako uteha nije potpuno dovoljna, to istinski nije vaša krivica nego njihova; ove kratke zemaljske noći mogle bi gotovo postići da se bojimo večite noći); i vaše pismo, doduše, sadrži mnoge stvari i čudesnu utehu, ali ono je, ipak, jedna jedina celina u kojoj te dve stranice gnevno plamte, dok telegram postoji zasebno i ništa ne zna o tome. Ali, uz telegram, mogu da vam kažem sledeće: ako bih, zanemarivši sve drugo, došao u Beč, i vi mi onako govorili (što, kao što sam rekao, ne prolazi mimo mene nego me pogađa, i pogađa s pravom, ne potpuno, ali ipak jako), oči u oči, a to bi, na neki način, bezuslovno trebalo ako ne reći ipak misliti, ili barem sadržinu toga preneti pogledom, drhtavicom ili, u najmanju ruku, podrazumevati - onda bih se ja celom svojom dužinom stropoštao na tlo i ne bi se našla nijedna bolnička sestra sposobna da me ponovo osovi na noge. I ako se to ne bi dogodilo, moglo bi biti samo još znatno gore. Eto, Milena:
Vaš F.



*



[Merano, 10. jun 1920]

Četvrtak



Neću vam sad govoriti ni o čemu drugome nego o ovom: i još nisam vaša pisma valjano pročitao, samo sam ih obletao poput mušice oko svetlosti i više puta sam oprljio glavicu; to su, uostalom, kao što sam već izneo, dva potpuno različita pisma, prvo za ispijanje do dna, drugo da vas jeza prožme, ali to drugo je svakako novije:
Ako sretnete nekog poznanika i napeto ga zapitate koliko je 2 x 2, onda je to pitanje za ludnicu, ali u prvom razredu osnovne škole isto pitanje je umesno. U mom pitanju za vas, Milena, udružuje se oboje, i ludnica i osnovna škola; srećom, dakle, da u njemu ima i nečeg osnovačkog. Uvek mi je, naime, bilo potpuno nerazumljivo da je neko dopustio da bude uhvaćen u moje klopke i mnoge sam veže s ljudima (na primer, sa Vajsom) razorio, poveden logičkim stanovištem da uvek više verujem u zabludu drugih nego u čudo (u onome što se mene tiče, inače ne). Zašto da, mislio sam, mutne vode života zamućujem još takvim stvarima. Vidim pred sobom komad puta koji mi je mogućan, i znam na kojoj ću ogromnoj udaljenosti, za mene verovatno nedostižnoj, od mesta na kojem se sad nalazim, biti dostojan (ako razmislite, to nije skromnost nego oholost) nekog tek prigodnog pogleda (svog, aka ko tek od drugog!), pazite, dostojan nekog prigodnog pogleda, a sad dobijam - vaša pisma, Milena. Kako izraziti tu razliku? Neko leži na samrtnoj postelji, u prljavštini i smradu, i dolazi mu anđeo smrti, najslavniji od svih anđela, i pogleda ga. Sme li se taj čovek uopšte odvažiti da umre? On se okreće, zavlači se više nego ikad u svoju postelju, nemogućno mu je da umre. Ukratko, ne verujem u to što mi pišete, Milena, i ne postoji način kojim biste mi to mogli dokazati (čak ni Dostoj[evski] ne bi to, one noći, nikome mogao dokazati, a moj život traje samo noć), samo bih ja to mogao sebi da dokažem, mogu sebi da predstavim da bih bio u stanju (onako kako biste vi mogli sebi jednom da predstavite čoveka opruženog na ležaljci), ali ni ja sebi to ne mogu da poverujem. Zato je ovo pitanje bila smešna ispomoć - to ste, naravno, odmah opazili - kao što će ponekad učitelj namerno dopustiti, iz umora i zbog čežnjive potrebe, da ga neki učenikov tačan odgovor zavara da ovaj učenik stvarno razume stvar, dok on odgovor zna zapravo samo iz nekog slučajnog razloga, ali mu je nemoguće da stvar shvati u osnovi, jer bi jedino učitelj sam mogao da ga nauči da je suštinski razume. Neće on to postići cmizdrenjem, jadikovkama, ulagivanjem, molbama, snevanjem (imate li poslednjih 5, 6 pisama? trebalo bi da ih pogledate, deo su celine), već nečim drugim nego... ostavimo to otvoreno.


* * *



Slučajno vidim da ste u svom pismu aludirali i na devojku. Da ne bi u tome ostalo ikakve sumnje: prešavši preko bola datog trenutka, toj devojci ste posvedočili najveće dobročinstvo. Osim ovog, ne umem da zamislim nijedan drugi način kako bi se ona mogla odvojiti od sebe. Ona je, doduše, nekako bolno naslućivala, ali nije imala ni najmanji uvid u to otkud zapravo svoju (onespokojavajuću, ali ne za nju) toplotu dobija mestašce koje je ona imala pored mene. Sećam se: sedeli smo jedno uz drugo na kanabeu u jednosobnom stanu u Vršovicu (bilo je to, verovatno, u novembru, a stan je za nedelju dana trebalo da postane naš stan); ona je bila srećna da je, posle tolikih muka, osvojila makar ovaj stan, pri čemu je pored nje sedeo njen budući muž (ponavljam da sam isključivo ja bio taj kome je brak padao na um, isključivo sam je ja terao na brak, dok je ona na njega pristajala samo sa strahom i protiv svoje volje, ali se zatim, naravno, saživela s tom mišlju). Kad se prisetim tog prizora sa svim njegovim pojedinostima, brojnijim od srčanih otkucaja u grozničavom damaranju, onda verujem da sam kadar da shvatim svaku ljudsku zaslepljenost (u ovom slučaju, i ja sam mesecima bio zaslepljen, pri čemu s moje strane nije postojala samo ta zaslepljenost nego i drugi uvidi na osnovu kojih bi proizišao brak iz računa u najboljem smislu tog izraza), da bih mogao da razumem svaku zaslepljenost do samog njenog dna i bojao sam se da ustima prinesem čašu mleka, jer bi ono moglo da mi, nimalo slučajno, skoči pravo u lice i izrovaši ga.
Jedno pitanje: u čemu se sastoje prebacivanja koja ste mi uputili? Da, činio sam i ja već ljude nesrećnim, ali mi oni ipak nisu prebacivali nego su ćutali i verujem da mi duboko u sebi nisu nimalo prebacivali. Takav je moj izuzetan položaj među ljudima.


* * *



Ali sve je to nevažno u odnosu na pomisao koja mi je jutros pala na pamet dok sam se dizao iz postelje i koja me je tako začarala da sam se umio i obukao a da tog nisam bio ni svestan i da bih se u istom stanju još i obrijao da me iz omađijanosti nije trgao posetilac (advokat, koji mesnu ishranu smatra neophodnom).
Evo pomisli ukratko: na neko vreme napuštate svog muža, i to nije ništa novo, već se jednom dogodilo. Razlozi za to: vaša bolest, njegova nervoza (to će mu pružiti i olakšanje) i, najzad, situacija u Beču. Kuda biste otišli, ne znam; za vas bi najbolji bio neki prijatan kraj u Češkoj. I pri tome bi najbolje bilo da se ja lično ne mešam niti pokazujem. Za to neophodan novac dobićete od mene (saglasićemo se već oko uslova vraćanja). (Spomenuću samo jedno od sporednih preimućstava koje izvlačim iz svega: pretvoriću se u činovnika koji će raditi sa zanosom; moj posao je, uostalom, smešno lak i podjednako žalostan, ne možete to ni da zamislite, ne znam zbog čega me plaćaju.) Ako ga ne bi za ovaj ili onaj mesec bilo dovoljno, neće biti nimalo teško obezbediti onoliko koliko bude nedostajalo.
Zasad ne dodajem ništa u pohvalu svojoj pomisli, ali vi imate priliku da mi, sudeći o njoj, pokažete da li bih smeo da vašem sudu izložim ostale svoje pomisli (jer mi je znana vrednost ove).
Vaš Kafka



Naknadno čitam napomenu povodom ishrane - da, svakako bi se i ona sredila kod nekog tako važnog čoveka kakav bih tada postao. - Čitam oba pisma kao što vrabac nabada mrvice u mojoj sobi, drhteći, naprežući sluh, vrebajući, nakostrešenog perja.


*

[Merano, 11. jun 1920]

Petak



Kad će se, konačno, malo ispraviti ovaj svet okrenut naopako? Danju se tumara okolo, spečene glave - ovde je, u brdima, posvuda tako lepih ruševina, pa verujete da i sami morate postati lepi - ali u krevetu, umesto sna, dolaze vam najbolje ideje. Danas, recimo, pao mi je na pamet nastavak jučerašnjeg predloga da biste tokom leta mogli da budete kod Staše koja je, pisali ste mi, na selu. Juče sam vam pisao o gluposti da tokom nekih meseci novca možda ne bi bilo dovoljno, ali to je besmislica, uvek bi ga bilo dovoljno.
Vaše pismo od utorka, od jutra do večeri mi samo potvrđuje vrednost mog predloga, što i nije nešto naročito, jer je sve, zaista sve potvrđuje. Ako u predlogu ima nekog lukavstva - a gde ne bi bilo te ogromne zveri koja se, po potrebi, može i veoma smanjiti - onda ću ga ja zauzdati, pa čak i sam vaš muž može u tom pogledu da ima poverenja u mene. Upadam u preterivanje. Ipak: može se imati poverenja u mene. Čak vas neću ni videti, ni sad, ni onda. Bićete na selu kao što volite. (U tome smo slični, malo uzbudljivog predela, s planinama tek osrednje visine, i to mi je najdraže, sa šumom i jezerom.)
Varate se, Milena, u pogledu delovanja vaših pisama. Još nisam sasvim završio sa čitanjem onih od ponedeljka (jen strach o Vas)18 (jutros sam pokušao, i išlo mi je već donekle bolje, putem mog predloga ušlo se već pomalo u područje istorije, ali još nisam mogao da ih dočitam). Pismo od utorka, naprotiv (a i neobična dopisnica - napisana u kafani ? - tera da odgovorim još i na vašu optužbu povodom Verfela, nikad vam zapravo ni na šta ne odgovaram, vi odgovarate znatno bolje, i to je veoma prijatno), danas me dovoljno smiruje, uprkos tome što zbog pisma od ponedeljka nisam celu noć trenuo, i budi poverenje u meni. Razume se, i to pismo od utorka ima svoju iglu koja mi se sve vreme zabada u telo, ali ti je vodiš, a šta bi to - ovo je, naravno, samo istina na trenutak, trenutak trepeta od sreće i bola - bilo teško podneti kad je od tebe?
F



Još jednom vadim svoje pismo iz omotnice, ovde ima mesta: reci mi, molim te, ponovi još jednom - ne uvek, ne zahtevam toliko - još jednom mi reci Ti.
Recite, molim vas, ako vam to nije neugodno, kad ste u prilici, nešto prijatno s moje strane Verfelu. Ali, nažalost, ipak ne odgovarate na mnoge stvari, recimo na pitanja povodom vašeg pisanja. [...]19
Naposletku, ponovo sam vas sanjao, bio je dug san, ali gotovo se ničeg ne sećam. Bio sam u Beču, i više ništa ne znam o tome, ali onda sam došao u Prag i zaboravio vašu tamošnju adresu, ne samo ulicu nego i grad, sve, samo mi se ime Šrajber još nekako zadržalo, ali nisam znao šta bi trebalo da radim s njim. Potpuno ste, dakle, bili izgubljeni za mene. U svom očajanju, preduzimao sam razne pametne stvari, ali koje nisu, ne znam zašto, uspevale i od kojih sam tek jednu zapamtio. Napisao sam na koverti: M. Jesenska., a ispod toga: „Molim da ovo pismo bude isporučeno pošto bi inače Finansijska uprava pretrpela ogroman gubitak!” Pomoću ove pretnje nadao sam se da će biti pokrenuti svi državni instrumenti da bi vas našli. Prepredeno, a? Ali, ne izvlačite ništa iz toga protiv mene. Samo u snu ja činim tako uznemiravajuće stvari.


*



[Merano, 12. jun 1920]

Subota



Pomalo si me pogrešno razumela, Milena, ipak sam bezmalo saglasan s tobom. Neću da ulazim u pojedinosti.
Da li dolazim u Beč, danas još ne mogu da kažem, ali verujem da ne dolazim. Imao sam ranije mnoge protivrazloge; danas bih imao samo jedan, naime da to prevazilazi moje duhovne snage, a potom možda još jedan, dalek i sporedan, da je to za sve nas bolje. Ipak, dodajem da je za mene isto tako ili još više preko mojih snaga ako bi ti, u okolnostima koje si opisala (nechat človeka čekat),20 došla u Prag.
Nužnost da se dokuči šta si tokom prošlih 6 meseci htela da mi kažeš nije neodložna. Ubeđen sam da je to nešto strašno [...],21 ubeđen sam da si proživela ili čak počinila strašne stvari, ubeđen sam da ja verovatno ne bih mogao podneti da budem tome neposredan svedok (mada sam pre nekih 7 godina mogao baš sve da podnesem), ubeđen sam takođe da ni u budućnosti ne bih bio kadar da budem tome neposredan svedok, pa dobro, šta bi se sve iz toga moglo zaključiti? Jesu li tvoji doživljaji i činovi nešto suštinsko za mene ili si to ti lično? A tebe, tebe poznajem, i bez te priče. Poznajem te i bolje nego sebe, ali pri tome neću da kažem da ne znam šta radim rukama.
Tvoje pismo ne protivreči mome predlogu; naprotiv, jer ti pišeš: najradeji bych utekla treti cestou ktera nevede ani k tobe ani s nim, nekam do samoty?22 To jeste moj predlog. Ispisuješ ga možda istog dana kad i ja.
Ako je bolest u tom stadijumu, svakako da svog muža ne možeš ni privremeno da ostaviš, ali to ipak nije, kao što pišeš, neka beskrajna bolest, tek nekoliko meseci, pišeš, a još mesec i nešto pa nećeš više biti neophodna u svakom trenutku. Tada je tek avgust, najviše septembar.
Uostalom, priznajem: tvoje pismo je od onih koja ne mogu odmah da pročitam i, ako sam ga ovom prilikom četiri puta naprosto proždirao, ne mogu smesta da iznesem svoje mišljenje. Kako god, verujem da ono maločas rečeno može donekle da važi.
Tvoj



*



[Merano, 12. jun 1920]

Subota još jednom



Moramo prestati sa ovim pismima koja se ukrštaju i pretiču, Milena, sluđuju nas, ne znamo više šta je napisano niti na šta odgovaramo, i stalno drhtimo. Veoma dobro razumem tvoj češki, čujem i tvoj smeh, ali ja dubim i svoju rupu u tvojim pismima između reči i smeha, pa čujem samo reč - i, osim toga, celo moje biće je strah.
Da li bi još htela da me vidiš posle mojih pisama od srede-četvrtka? Ne mogu da računam na to; poznajem vezu koja mene vezuje za tebe (Ti si deo mene, čak i ako te nikad više ne budem video). [...]23 poznajem je u meri u kojoj ona ne pripada nepreglednom području straha, ali nimalo ne poznajem vezu koja tebe vezuje za mene; ona u potpunosti pripada strahu. Ni ti mene ne poznaješ, Milena, ponavljam to.
Ono što se dešava za mene je nešto čudesno, moj svet se stropoštava, moj svet se sazdaje, gledaj (to kažem sebi) kako ćeš pri tome da opstaneš. Ne žalim ja zbog stropoštavanja, ionako se taj svet već urušavao, žalim zbog njegovog sazdavanja, žalim zbog svojih slabašnih snaga, žalim zbog rađanja, zbog sunčeve svetlosti žalim.
Kako ćemo zatim živeti? Ako na moja pisma-odgovore kažeš „Da”, nemaš više prava da nastaviš da živiš u Beču, to je nemoguće. Istovremeno s tvojim današnjim pismima stiglo je pismo od Maksa Broda, u kojem mi on piše između ostalog: „Do mene je dospela neobična priča, o kojoj bih da ti ’referišem’ u glavnim crtama. Rajner, mladi urednik Tribune (čujem, veoma fin i doista izuzetno mlad čovek - možda od 20 godina), otrovao se. To se desilo još dok si ti bio u Pragu, verujem, sad je na videlo izbio razlog: Vili Has je imao vezu s njegovom ženom (rođena Ambrožova, prijateljica Milene Jesenske), ali ta se veza kretala u duhovnim granicama. Nije bilo nikakvog hvatanja na delu ili tako nečeg, ali žena je muža, koga je poznavala niz godina pre njihovog braka, tako izmučila svojim rečima i ponašanjem da se ovaj ubio u redakciji. Izjutra je ona, u pratnji gospodina Hasa, došla u redakciju da bi saznala zašto se on nije vratio sa noćnog dežurstva. On je već bio u bolnici i umro je pre nego što je ona stigla tamo. Has, koji je upravo bio pred završnim ispitom, prekinuo je studije, posvađao se sa ocem i u Berlinu vodi neke filmske novine. Govori se da nije u dobrom stanju. Žena takođe živi u Berlinu i mnogi veruju da će je on oženiti. - Ne znam zašto ti pričam ovu okrutnu priču. Možda samo zato što patimo od istog demona, pa je ta priča i naša kao što smo i mi njeni.”
Tako je u pismu. Ponavljam da ti ne možeš da ostaneš u Beču. Baš strašna priča. Jednom sam ulovio krticu i odneo je u baštu. Tek što sam je pustio na tlo, ona se besomučno zarinu u zemlju kao da je zaplivala po vodi, i nestade. Čovek poželi da se na isti način sakrije pred ovakvom pričom.
Nije to uopšte u pitanju, Milena, ti nisi za mene žena nego si devojka i nijednu devojku nisam video da je više devojka od tebe, neću se usuditi ni da te držim za ruku, devojčice, ovom prljavom, drhtavom, koščatom, nepostojanom, nesigurnom, ledenom-vrelom rukom.
F



Što se praškog kućepazitelja tiče, to ti je rđav plan. Naći ćeš samo pustu kuću. To je moja kancelarija. U međuvremenu, biću na Starogradskom trgu br. 6, na trećem spratu, za pisaćim stolom, s licem među dlanovima.
Da, događa se da me ipak ne razumeš, Milena, „jevrejsko pitanje” je bilo tek glupa šala.


*



[Merano, 13. jun 1920]

Nedelja



Danas o nečemu što možda mnogo toga objašnjava, Milena (kakvo samo bogato i teško ime koje jedva da je od punoće mogućno podići, a u početku mi se nije baš dopadalo, ličilo mi je na Grka ili Rimljanina zalutalog u Češku, koga je češki nadvladao, izobličio u intonaciji, a ono je ipak, čudesno, po boji i obliku, žena koju u naručju iznose iz sveta ili otržu od vatre, ne znam, i koja ti se pokorno i poverljivo baca u naručje; samo ne iskače li jak naglasak na i, ne izbija li ti ime ponovo iz naručja? Ili je to, možda, samo poskok od sreće koji ti sam činiš sa svojim teretom?):
Pišeš mi dve vrste pisama; pod tim ne mislim na ona koja pišeš perom i ona koja pišeš olovkom, iako pisanje olovkom po sebi nagoveštava nemalo stvari i već nas tera da oslušnemo, ali to razlikovanje ipak nije presudno, jer je, recimo, poslednje pismo, s docrtom stana, napisano olovkom, a ipak me usrećuje; usrećuju me (uzmi u obzir, Milena, moje godine, moju istrošenost i, pre svega, strah, i uzmi u obzir svoju mladost, svežinu, srčanost; i moj strah, pak, biva sve veći, jer je znak ustuknuća pred svetom, otuda uvećavanje njegovog pritiska, otuda nadalje uvećavanje straha, dok tvoja srčanost znači prodiranje napred, otuda smanjivanje pritiska, otuda porast srčanosti), naime, spokojna pisma, pod čijim stopalima mogu da sedim bezmerno srećan; ona su poput kiše po uzavreloj glavi. Ali, druga pisma, Milena, čak i ako po svojoj prirodi donose više sreće nego prva (a potrebni su mi dani i dani, zbog moje slabosti, da bih uspeo da prodrem do te sreće), ta pisma koja počinju uzvicima (a ja sam ipak tako daleko) i koja završavaju ne znam kojom stravom, onda, Milena, počinjem stvarno da podrhtavam kao da sam ispod samog alarmnog zvona, ne mogu da ih čitam i, dabome, ipak ih čitam kao što ižednela životinja pije, pri tome mi se strah slaže na strah, pa tražim komad nameštaja ispod kojeg bih mogao da se zavučem, molim se cepteći i sasvim izbezumljen u ćošku da ti, kao što si u ovom pismu uletela, ponovo izletiš kroz prozor, jer ipak ne mogu oluju da držim u sobi; ti mora da u takvim pismima imaš veličanstvenu glavu Meduze, tako palacaju zmije užasa oko tvoje glave, a oko moje, dabome, još više divljaju zmije straha.


* * *



Tvoje pismo od srede, četvrtka. Ali, detence, detence (to zapravo ja tako tepam Meduzi), ti sve moje glupe šale (sa žid, nechapu i „mržnja”) uzimaš ozbiljno, dok sam ja hteo samo da te malo nasmejem; ne razumemo se međusobno iz straha; ne prisiljavaj me, molim te, da ti pišem na češkom, u tome nema ni traga prebacivanja, pre bih mogao da ti prebacim da o Jevrejima koje poznaješ (uključujući i mene) - ima ih prilično! - suviše dobro misliš, a ponekad bih ih ja rado sve, baš kao Jevreje (uključujući i mene), strpao u fioku ormana za veš, dobro ih zatisnuvši, onda sačekao, pa fioku malo odškrinuo da pogledam unutra da li su svi već pogušeni i, ako nisu, opet bih fioku zatvorio, i sve bih tako nastavljao do njihovog kraja. - Ono što sam o tvom „izlaganju” rekao, bilo je, dabome, ozbiljno (to „ozbiljno” uvek iznova iskrsava u mojim pismima. Možda mu činim - ne stižem da o tome naknadno mislim - užasnu nepravdu, ali gotovo jednako snažno je osećanje da sam sa njim od sad tesno povezan i sve tešnje, gotovo bih rekao: na život i smrt. Kad bih mogao sa njim da razgovaram! Ali, bojim ga se; nadmoćnije je od mene. Znaš li, Milena, kad mu prilaziš, krupnim koracima silaziš sa svoje ravni, a dolaziš li ka meni, onda se bacaš u bezdan. Znaš li to? Ne, to nije bila moja „visina” o kojoj sam govorio u svome pismu nego tvoja) - da, rekoh tvoje „izlaganje”, a i ti si ga uzimala ozbiljno, i u tome se nikako ne varam.




* * *



Ponovo čujem za tvoju bolest. Milena, ako je nužno da budeš u krevetu. A možda jeste. A možda ti i ležiš dok ja ovo pišem. Nisam li pre mesec dana bio bolji čovek? Brinuo sam se za tebe (naravno, samo u svojoj glavi), pratio tvoje zdravstveno stanje, a sada više ne, sad mislim samo na svoju bolest i svoje zdravlje, a oboje, dabome, i bolest i zdravlje, jesu ti.
F



Danas sam bio na malom izletu, sa onim inženjerom, mojim miljenikom, da bih se otrgao iz ove besane atmosfere. Odande sam ti napisao i razglednicu, ali nisam mogao da je potpišem i pošaljem. Ne mogu više da ti pišem kao nekoj strankinji.
Pismo od petka došlo je tek u sredu; ekspresna i preporučena pisma idu sporije od običnih.


*



[Merano, 14. jun 1920]

Ponedeljak



Jutros, tik pre nego što ću se probuditi, kao i zamalo pošto sam zaspao, sanjao sam odvratan san, da ne kažem strašan (srećom, utisak od sna je brzo iščileo), dakle samo odvratan san. Uostalom, njemu zahvaljujem što sam barem malo spavao: iz takvog sna budite se tek kad on protekne, pre nego što završi nemogućno vam je da se izvučete; ščepao vas za gušu i ne pušta.
Bilo je to u Beču, nalik Beču iz mojih sanjarija, koji zamišljam za slučaj da može biti u njega otputujem (u tim sanjarijama, Beč se svodi samo na mali, spokojni trg, koji je s jedne strane oivičen tvojom kućom, a nasuprot njoj je hotel u kojem ću ja stanovati, levo od njega je Zapadna železnička stanica, na koju ću stići, levo stanica „Franja Josif”, s koje ću krenuti kad se budem vraćao, da, i u prizemlju hotela je, baš zgodno, još i vegetarijanska gostionica u kojoj se hranim, ne da bih jeo nego da bih, u neku ruku, u Prag otišao nešto teži. Zašto to pričam? To zapravo ne pripada snu, očevidno ga se još bojim). Nije, dakle, bilo baš tako, bio je to stvaran velegrad, svečeri, vlažno, mračno, nepojamno gust saobraćaj; kuću u kojoj sam stanovao odvajao je izduženi četvorougaoni park od tvoje kuće.
U Beč sam došao nenadano, pretekao sam sopstvena pisma, koja su još bila na putu k tebi (docnije me je to naročito bolelo). Ti si, međutim, bila obaveštena i trebalo je da se sretnemo. Srećom, nisam bio sam, neko malo društvo i, verujem, jedna devojka bili su sa mnom (istovremeno, činjenicu da nisam sam osećao sam i kao breme), ali o njima ne znam ništa podrobnije, bili su mi takoreći kao sekundanti. Barem da su bili ćudljiviji, ali ne, neprestano su razgovarali, verovatno o mom slučaju, čuo sam samo njihovo nervirajuće mrmljanje, ali ništa nisam razumevao niti sam hteo da išta razumem. Stajao sam desno od svoje kuće na ivici pločnika i posmatrao tvoju. Bila je to neka niska vila s divnom, jednostavnom, kružno zasvođenom lođom koja je izlazila na ulicu u visini prizemlja.
Iznenada, bilo je vreme za doručak, u lođi je bio postavljen sto, izdaleka sam video kako je tvoj muž došao, seo u trščani naslonjač desno i, još sanjiv, protezao se, šireći ruke. Onda si ti došla i sela za sto, tako da sam mogao da te potpuno vidim. Dabome, ne baš jasno, bilo je daleko, obris tvog muža mogao se videti određenije, ne znam zašto, ti si ostajala samo kao nešto plavičastobelo, protočno, fantomsko. I ti si širila ruke, ali ne da bi se proteglila, nego je u tom pokretu bilo nečeg svečanog.
Ubrzo potom, opet je bilo ono ranije veče, bila si na ulici sa mnom, stajala si na pločniku, ja jednom nogom na kolovozu, držao sam te za ruku i sad je počeo neki nesuvislo brzi razgovor sastavljen od kratkih rečenica, malo ja, malo ti, klap-klap, i potrajalo je to do kraja sna, maltene bez prekida.
Ne mogu da ga prepričam, u pameti su mi zapravo samo 2 prve i 2 poslednje rečenice, središnji deo bio je samo jedna jedina teskoba, pobliže nesaopštiva.
Umesto pozdrava, podstaknut nečim, brzo sam rekao: „Zamišljala si me drukčijeg.” Odgovorila si: „Ako treba da budem iskrena, mislila sam da si više feš” (zapravo si upotrebila neki još većma bečki izraz, ali sam ga zaboravio).
To su bile prve 2 rečenice (s tim u vezi mi pada na pamet: znaš li zapravo da sam potpuno nemuzikalan, tako nemuzikalan kako niko nije, koliko znam?) i s njima je, u osnovi, sve bilo odlučeno, šta bi još? Ali, tad su počela pregovaranja oko ponovnog viđenja, najneodređeniji izrazi s tvoje strane, neprestano zapitkivanje s moje.
Sad je priskočila i moja pratnja, kod koje je bilo stvoreno mišljenje da sam u Beč doputovao radi pohađanja neke poljoprivredne škole u bečkoj okolini, pa je sad kao kucnuo trenutak da tamo krenem; očigledno su hteli da me iz samilosti udalje odavde. Prozreo sam to, ali sam ipak pošao na stanicu, verovatno zato što sam se nadao da će tako ozbiljna namera da otputujem ostaviti na tebe neki utisak. Svi smo došli na obližnju stanicu, ali sad se pokazalo da sam zaboravio naziv mesta gde je škola trebalo da se nalazi. Stajali smo pred velikim tablama s redom vožnje, a oni su istrajno povlačili prste po nazivima stanica i propitivali me da li je možda ova ili ona, ali nijedna nije bila od tih.
Dok je to trajalo, pomalo bih te zagledao, i uostalom bio sam krajnje ravnodušan kako izgledaš, bilo mi je stalo jedino do tvojih reči. Gotovo nimalo nisi ličila na sebe, u svakom slučaju bila si tamnoputija, mršavijeg lica, neko sa zaokrugljenijim obrazima poput tebe ne može biti tako okrutan. (Ali, zar je to bilo okrutno?) Tvoja odeća bila je, začudo, od iste tkanine kao i moja, i bila je veoma muškog kroja, zapravo mi se nije sviđala. No, onda sam se setio jednog mesta iz pisma (stiha:dvoje šaty mam a prece slušne vypadam),24 i tako je veliku moć tvoja reč imala nada mnom da mi se od tog trena tvoja haljina veoma dopala.
Ali, onda je nastupio kraj, moja pratnja je još prebirala po redu vožnje, a nas dvoje smo stajali po strani i pretresali stvari. Završno stanje tog pregovaranja bilo je otprilike ovakvo: sutradan je nedelja; tebi je do odurnosti bilo neshvatljivo kako mogu i da pretpostavim da bi u nedelju mogla imati vremena za mene. Ali, naposletku si popustila i rekla da bi ipak mogla da odvojiš 40 minuta. (Najstrašnije u tom razgovoru nisu, naravno, bile reči, nego ono ispod, besciljnost svega, a tu je bio i tvoj stalni prećutni argument: „Ne bih da dođem. Od kakve ti, dakle, može biti pomoći ako ipak dođem?”) Ali, kad ćeš tih 40 minuta biti slobodna, nisam uspevao od tebe da saznam. Nisi to znala; uprkos svem naoko napregnutom razmišljanju, nisi mogla da odrediš kad bi to bilo. Najzad sam zapitao: „Da li možda da čekam ceo dan?” „Da”, rekla si i okrenula se nekom društvu koje je tu stajalo i čekalo na tebe. Smisao odgovora bio je da nećeš ni doći i da je jedini ustupak koji možeš da mi učiniš dozvola da smem da te čekam. „Neću čekati”, prošaputao sam i, pošto mi se učinilo da me nisi čula, a to je bio moj poslednji adut, viknuo sam te reči očajnički za tobom. Ali, tebi je bilo svejedno. Nisi hajala više za to. Povodeći se, nekako sam se vratio u grad.


* * *



Ali, dva časa kasnije, evo pisama i cveća od tebe, u znak dobrote i za utehu.
Tvoj F



Adrese, Milena, ponovo su nejasne; u pošti ih ispravljaju i dopisuju. Adresa ispisana posle moje prve molbe bila je bez premca, za uzor divnom, raznovrsnom, dabome i zapravo čitljivom krasnopisu. Ako bi u pošti imali moje oči, tamo bi čitali gotovo samo tvoja adresiranja i ničija druga. Ali, budući da je to pošta...


*

[Merano, 15. jun 1920]

Utorak



Jutros sam te opet sanjao. Sedeli smo jedno uz drugo, a ti si me odgurivala od sebe, ne jarosno, nego prijateljski. Bio sam veoma nesrećan. Ne zato što me odguruješ nego zbog sebe, jer sam se prema tebi ophodio kao što bih prema nekoj nemoj ženi i prečuo sam glas koji je govorio iz tebe, i govorio upravo meni. Ili ga možda nisam prečuo, ali nisam bio kadar da mu odgovorim. Otišao sam još neutešniji nego u prvom snu.
Tim povodom mi pada na pamet da sam jednog dana negde pročitao nešto ovakvo: „Moja voljena je vatreni stub koji se preko zemlje valja. Sad me drži zagrljenog. Ali, ne vodi ona te koje grli nego one koji vide!
Tvoj



(sad već gubim i ime, neprestano biva sve kraće, pa sad glasi: Tvoj)


*



[Merano, 20. jun 1920]

Nedelja



Posle male šetnje u kojoj sam bio s tobom. (Kako je lako napisati ove reči: mala šetnja s tobom. Trebalo bi da se postidim i prestanem da pišem, pošto je to tako lako.)
Ono što je, pre svega, najužasnije u toj priči jeste ubeđenje da je Jevreje obavezno ubijati kao što se ubijaju grabljive zveri, i sa stravom, pošto to ipak nisu zveri nego izuzetno lucidna bića i koja ne mogu da se suzdrže da se ne obruše na vas. Ti ne možeš da stekneš utisak o tome u njegovoj punoći i snazi, a sve drugo u priči možeš da razumeš bolje od mene. Uopšte ne shvatam kako je ljudima pre ovih pojava u poslednje vreme moglo da padne na pamet ritualno ubijanje (nekad je do toga dolazilo najviše iz straha i zavisti, ali sad je to ipak nedvosmislen prizor, tu vidimo „Hilznera” koji delo čini korak po korak; svejedno što se za to vreme mlada devojka privija u njegovo naručje), a svakako ne shvatam kako su ljudi mogli da veruju da Jevrejin ubija, ne mareći da se sam izvuče od progona, jer on to čini, ali ljudi se, razumljivo, to ne tiče.
Opet preterujem; sve su to preterivanja. Preterivanja su zato što se oni koji traže spasenje uvek bacaju na žene, a one podjednako mogu biti hrišćanke kao i Jevrejke. I ako govorimo o nevinosti devojke, to ne znači ona obična telesna nego nevinost u njihovom žrtvovanju, koja nije manje telesna.
Mnogo toga sam hteo da kažem povodom tog izveštaja, ali radije ću da ćutim; najpre, veoma malo poznajem Hasa (uprkos tome što su njegove čestitke koje mi je uputio povodom moje veridbe bile najsrdačnije od svih koje sam dobio), niti uopšte poznajem ostale, a zatim ti bi mogla loše da primiš da se sa svojim refleksijama mešam u stvar koja tebi pripada i, najzad, niko više tu ne može ništa da pomogne i sve bi to bila tek čista mislena igra.
(Uvek se bojim da me ti nepravedno osuđuješ u slučaju devojke s kojom je trebalo da se sretnem u Karlsbadu i kojoj sam, malo posle svog telegrama i dve dopisnice nedovoljno jasne, rekao istinu onoliko valjano koliko je to bilo mogućno - i da bi bilo u njenom duhu, stalno sam se trudio da joj ništa ne kažem u pohvalu; bojim se utoliko više što sam ja prirodno rođen da budem osuđivan, i to veoma teško, ali svakako ne u suštinskom smislu tvoje priče, dakle možda još teže osuđen, rekla bi ti; da, više volim da podnesem najtežu osudu koja počiva na istini nego lakšu osudu koju ne zaslužujem. Oprosti na ovim nejasnim rečima. To je, uostalom, situacija koju sam moram da rešim sa sobom, i pri tome nemam prava da te vidim, osim iz daljine.)
Što se tiče Maksa, i ja verujem da je nužno najpre ga lično upoznati da bi mogao da bude prosuđen u celini. Ali, onda ga treba voleti, diviti mu se, biti ponosan na njega, svakako i saučestvovati sa njim. Ko se tako ne ophodi s njim (čak i uz pretpostavljenu dobronamernost), ne poznaje ga.
F.



*



[Merano, 21. jun 1920]

Ponedeljak



U pravu si, pošto sam tek sad - tvoja pisma sam, nažalost, dobio tek kasno večeras, a sutra ću rano, sa inženjerom, na mali izlet do Bolcana - pročitao tvoj prekor zbog detenceta, stvarno sam sebi rekao: „Dosta, ne možeš danas da čitaš ova pisma, moraš ipak malo da odspavaš ako hoćeš sutra ujutro na izlet” i samo mi je trenutak bio potreban pre nego što ću nastaviti sa čitanjem i razumevanjem i opuštanjem i da, najzad, mogu da odahnem i položim, kad bi ti bila ovde (pri čemu ne mislim samo na fizičko prisustvo), svoju glavu na tvoja kolena. To znači, eto, biti bolestan, zar ne? Ipak te poznajem, znam i da reći „detence” nije baš neki strašan način obraćanja. Štaviše, shvatam šalu, ali sve može predstavljati pretnju za mene. Kad bi mi napisala: „Juče sam izbrojala koliko je ’i’ u tvome pismu i ima ih baš prilično; kako možeš sebi da dopustiš da mi pišeš ’i’ i upravo u tolikom broju?” - onda bih možda, ako si ti ozbiljna, i ja bio uveren da te time ožalošćujem i osećao bih se prilično neugodno. A na kraju krajeva, to bi stvarno moglo biti neko povređivanje, o čemu je teško naknadno procenjivati.
I ne smeš da zaboraviš da se šala i ozbiljnost mogu, doduše, lako razlikovati, ali to nije lako u slučaju ljudi dovoljno važnih da nam život zavisi od njih; rizik je suviše velik, počinjemo da gledamo mikroskopski, ikad je jednom tako, uopšte ništa više se ne razabira. U tom pogledu, čak i u svom najsnažnijem dobu nisam bio snažan. Na primer, kad sam bio u prvom razredu osnovne škole. Naša kuvarica, omalena, suvonjava, mršava, šiljonosa, upalih obraza, žućkasta u licu, ali jaka, energična i nadmoćna žena, svakog jutra me je vodila u školu. Stanovali smo u kući koja razdvaja mali trg od velikog. Najpre smo, dakle, prelazili trg, pa u Tinsku ulicu, zatim smo, prolazeći kroz neku vrstu zasvođene kapije, izbijali na Mesarsku ulicu odakle smo se spuštali do Mesarske pijace. I to se svakog jutra jednako ponavljalo tokom cele jedne godine. Kad god bismo izlazili iz naše zgrade, kuvarica je govorila kako će učitelju ispričati da sam kod kuće bio nevaljao. Verovatno ja baš i nisam bio nevaljao, nego više jogunast, zazjavalo, tužan, ćudljiv, a i od toga se, verovatno, dalo sastaviti nešto prigodno za učitelja. Znao sam to i nisam, otuda, kuvaričinu pretnju uzimao olako. Ipak, kad bismo kretali, verovao sam da je put do škole veoma dug i da se svašta tokom njega još može dogoditi (iz takve prividne detinje bezbrižnosti razvija se postupno, pošto putevi i nisu veoma dugi, ona prestrašenost i smrtna ozbiljnost), pa i prilično sam sumnjao, makar dok smo još bili na Starogradskom trgu, da li će se kuvarica, doduše besprekorna osoba, ali ipak samo u kućnim granicama, uopšte usuditi da razgovara sa učiteljem od opšteg ugleda. Možda bih ja tako nešto i glasno rekao, a kuvarica bi obično odgovorila kratko, tankim i nemilosrdnim usnama, da ja u to ne moram da verujem, ali da će ona to svakako reći. Nekako pre nego što ćemo ući u Mesarsku ulicu - to mesto još je za mene od izvesnog malog istorijskog značaja (u kojem kraju si ti odrasla?) - strah od pretnje počeo bi da raste i preteže. Sama škola već i po sebi izazivala mi je užas, a sad mi ga je kuvarica još i pojačavala. Počeo bih da je molim, a ona je odmahivala glavom; što sam je više molio, sve mi je dragocenije izgledalo ono za šta sam je molio i opasnost sve veća; zastajkivao sam i molio je za oproštaj, a ona me je vukla dalje, pretio sam joj da će je moji roditelji kazniti, a ona se smejala, tu je bila svemoćna, hvatao sam se čvrsto za portale prodavnica, za kamene stubove, nisam hteo da idem dalje dok mi ne bi oprostila, držeći je za suknju potezao sam je natrag (ni njoj nije bilo lako), a ona me je tako zakačenog vukla dalje, tvrdeći da će i to reći učitelju; bilo je kasno, sa Jakovljeve crkve je otkucavalo 8, čula su se školska zvona, ostala deca počinjala su da trče, i ja sam se uvek silno plašio od zakašnjavanja, pa smo sad i mi morali da trčimo i neprestano sam u sebi pretresao: „kazaće, neće kazati” - ne, nikad nije rekla, ali uvek je postojala mogućnost da će reći, pa je čak ta mogućnost naizgled rasla (juče nisam rekla, ali danas ću sasvim sigurno reći), i ona se nje nikad nije odricala. A pokatkad bi - zamisli, Milena - lupala nogama nasred ulice, besna na mene, pa bi poneka trgovkinja ugljem, koja bi se tu našla, zastajala i posmatrala nas. Kakve ludosti, Milena! I kakav sam ti to ja sa svim kuvaricama i pretnjama i svom onom silnom prašinom koju je 38 godina uzvitlalo i koja se sad sleže u mojim plućima.
Ali, sve to nije bilo ono što sam hteo da kažem ili barem ne tako; kasno je, moram da prekinem da bih otišao na spavanje, a neću moći da spavam zato što sam prekinuo da ti pišem. Ako jednom budeš htela da znaš kako mi je bilo ranije, poslaću ti iz Praga gigantsko pismo koje sam pre otprilike pola godine napisao svom ocu, ali mu ga još nisam dao.
A na tvoje pismo ću sutra odgovoriti ili, bude li uveče suviše kasno, tek preksutra. Ostajem ovde nekoliko dana duže, pošto sam odustao od posete roditeljima u Francensbadu, naravno ako se zapravo odustajanjem može nazvati prosta činjenica da ostajem da ležim na balkonu.
F



I još jednom hvala za tvoje pismo


*



[Merano, 23. jun 1920]

Sreda



Teško je reći istinu, jer postoji, doduše, samo jedna, ali Ona je živa i otuda joj se lice živo preobražava (krásná vubec nikdy, vážně ne, snad, někdy hezká).25 Da sam ti odgovorio u noći između ponedeljka i utorka, bilo bi strašno; ležao sam u krevetu kao na postelji za mučenje, tokom cele noći sam ti odgovarao, jadikovao ti, pokušavao da te poplašim i tako oteram, proklinjao sebe. (Tome je razlog bio i da sam pismo dobio kasno uveče, pa suviše uzbuđen ozbiljnim rečima i osetljiv na domaku noći.) Zatim sam u osvit otišao u Bolcano, elektrovozom se popeo do Kolalba, na visini 1200 m, donekle obeznanjen udisao čisti, gotovo ledeni vazduh naspram prvih venaca Dolomita, onda ti, na povratku, pisao ovo što ti sad prepisujem i čak smatram, barem danas, suviše oštrim; tako se izmenjuju dani.
Najzad, evo me samog, inženjer je ostao u Bolcanu, a ja se vraćam. Nisam čak ni prejako patio što su između mene i tebe uskočili inženjer i predeli, jer ni ja sam nisam bio u pansionskoj sobi. Sinoć sam, do pola sata posle ponoći, proveo u pisanju, a zatim još i u razmišljanju s tobom; potom sam imao jedva nekoliko trenutaka sna, u krevetu do 6 sati, pa sam se izgurao iz kreveta kao što neki stranac iz kreveta gura drugog stranca, i to sam dobro učinio, jer bih inače ceo dan proveo u Meranu neutešno sanjareći i pišući. Jedva sam bio svestan ovog izleta i ostaće mi u pamćenju samo kao ne baš razgovetan san, nimalo važan. Noć je tako protekla, jer si mi ti svojim pismom (imaš neki prodoran pogled, ali to ne bi bilo mnogo, jer ima ljudi koji žure ulicama i mame poglede, ali ti raspolažeš hrabrošću takvog pogleda i, pre svega, snagom da gledaš još dalje, preko granice do koje doseže taj pogled; to gledanje preko granice jeste glavna stvar, a ti si za to sposobna) probudila sve one stare đavole kojima je jedno oko uvek budno i njime love priliku da nas razbude, što je doduše strašno, obliva me znoj od straha (zaklinjem ti se: ni od čega drugog nego od njih, od nedokučivih sila), ali to je dobro, zdravo je: osmotrimo ih redom i znamo da su tu. Međutim, tvoje objašnjenje moga „moraš da odeš iz Beča” nije potpuno. Nisam ti to napisao lakomisleno (nego pod uticajem one priče; zapravo nisam dosad pomišljao na takve implikacije; bio sam tada toliko izvan sebe da mi je tvoj najhitniji odlazak iz Beča bio najsamorazumljivija stvar na svetu, i to iz najsebičnijeg zaključivanja da to što će i tvog muža, mojom krivicom, samo zakačiti, tek mene zapravo punom snagom pogađa, desetostruko i stostruko me pogađa i rastura; pogađa me nimalo drugačije nego tebe), niti sam se bojao materijalnog opterećenja (ne zarađujem mnogo, ali bi to bilo dovoljno za nas oboje, verujem, naravno ako ne bi iskrsnula bolest), i u tome sam iskren u meri u kojoj mi to dozvoljava moja snaga mišljenja i izražavanja (bio sam to, dabome, i ranije, ali tek si mi ti pomogla svojim istinskim pogledom). Ono čega se bojim i oči mi se šire od straha, pa mi se i svest muti od tog utonuća u strah (kad bih tako mogao da spavam kao što tonem u strah, ne bih više živeo), jeste samo ona unutrašnja zavera protiv mene (razumećeš je bolje iz mog pisma ocu, svakako ne sasvim, jer pismo je ipak odveć sastavljeno za njega) koja se otprilike zasniva na tome da ja u velikoj šahovskoj igri, u kojoj nisam ni pionov pion, pa i od toga daleko, hoću sad, uprkos svim pravilima igre i usred zaplitanja cele igre, hoću sad da zauzmem još i mesto kraljice - ja pionov pion, dakle figura koja čak i ne postoji, koja čak i ne učestvuje u igri - a onda možda još i mesto samog kralja ili čak celu tablu, i da bi se to, ako bih ja to doista hteo, moralo dogoditi na neki drugi način, još neljudskiji. Stoga je predlog koji sam ti izneo za mene daleko značajniji nego za tebe. U ovom trenutku, on je nešto nesumnjivo, neobolelo, apsolutno usrećujuće.


* * *



Toliko za juče; danas bih, na primer, rekao da ću sigurno doći u Beč, ali pošto je danas danas, a sutra je sutra, još ostavljam sebi slobodu. Ni u kojem slučaju neću te iznenaditi, i neću dolaziti posle četvrtka. Dolazim li u Beč, uputiću ti poruku pneumatskom poštom - ne bih mogao da vidim nikog drugog osim tebe, to znam - ali svakako ne pre utorka. Došao bih na Južnu stanicu, a još ne znam s koje bih otišao; uzeo bih, dakle, sobu blizu Južne stanice; šteta da ne znam gde ti držiš svoje časove na Južnoj stanici, pošto bih mogao da te tamo sačekam u 5 sati. (Mora da sam tu rečenicu već pročitao u nekoj bajci, nedaleko od one koja kaže: Ako već nisu umrli, onda žive i danas.) Video sam danas neki plan Beča; na trenutak mi je izgledalo neshvatljivo da su izgradili toliki velegrad, dok je tebi zapravo potrebna samo jedna soba.
F



Možda sam pisma za poste restante adresirao i na ime Polak.


*



[Merano, 24. jun 1920]

Četvrtak



Neispavani, znatno ste razboritiji nego kad ste ispavani; juče sam bio malo ispavan, pa sam odmah napisao izvesne gluposti o putovanju u Beč. To putovanje, konačno, i nije mala stvar, s njime se ne prave šale. U svakom slučaju, neću te uopšte iznenaditi, drhtim već na samu pomisao na to. Neću čak ni ući u tvoj stan. Ne dobiješ li nikakvu poruku pneumatskom poštom u četvrtak, onda sam otputovao u Prag. Uostalom, dolazim, kao što čujem, ipak na Zapadnu stanicu - juče sam, verujem, napisao Južnu stanicu - ali sad je to svejedno. Nisam ja toliko nespretniji, neprenosiviji, nemarniji od opšteg proseka (uz uslov da sam malo odspavao), možeš u pogledu toga da budeš bez brige; ako se popnem u vagon koji ide za Beč, najverovatnije je da ću i sići u Beču; teškoća, naravno, može biti. Dakle, do viđenja (ali ne nužno u Beču, jer mogućno je da to bude i putem pisama).
F.



Ropuha je lepa - da, lepa, ali ne veoma lepa - ne veoma lepa; s tom pričom je kao sa stonogom. Pošto je jednom bila fiksirana putem duhovitosti, ona nije više u stanju da se miče, a paralizovana je i da bi odstupila; sva sloboda i kretanje prve polovine su izgubljeni. Ali, zanemarimo li to, onda može biti čitano kao neko pismo Milene J.; ako je to pismo, onda ću odgovoriti na njega.
A što se tiče Milene, ta stvar nema čak ničeg zajedničkog ni sa germanstvom ni sa jevrejstvom. Oni koji najbolje razumeju češki (osim, naravno, čeških Jevreja) jesu gospoda iz Naše reči, kao drugi najbolji slede čitaoci tog časopisa, kao treći najbolji dolaze pretplatnici, a ja sam pretplatnik. Kao takav, kažem ti da je u Mileni češki samo deminutiv: milenka.26 Dopadalo ti se to ili ne, tako kazuje filologija.


*



[Merano, 25. jun 1920]



Da, počinjemo da se ne razumemo, Milena. Ti misliš da ja hoću da ti pomognem, dok ja hoću da pomognem jedino sebi. Ne govorimo više o tome. I neću više od tebe tražiti sredstva za spavanje, koliko znam.


* * *



Jedva da sam poznavao Ota Grosa, ali sam primetio da je u njemu postojalo nešto suštinsko od čega se makar ruka pomaljala iz mase „smešnih”. Zbunjenost njegovih prijatelja i cele porodice (žena, ženin brat, čak i zagonetno ćutljivo odojče između putnih torbi - da ne bi palo s kreveta kad je samo - i koje je pilo crnu kafu i jelo voće, jelo je sve što bi htelo) podsećala je na zbunjenost Hristovih privrženika dok su stojali podno krsta na kojem je ovaj bio prikovan. Tad sam se upravo vratio iz Budimpešte kuda sam otpratio svoju verenicu i iscrpljen sam se vraćao u Prag u susret svom krvarenju iz pluća. Gros je sa svojom ženom i šurakom putovao istim noćnim vozom. Kuh je, istovremeno obziran i bezobziran, kao uvek pevao i pravio buku tokom pola noći, žena se skutrila u prljavom uglu - imali smo samo mesta u hodniku - i spavala (Gros je bdeo nad njom, ali bez vidljivog uspeha). Gros mi je, međutim, pričao o nečem skoro celu noć (osim u kratkim predasima kad je sebi, verovatno, davao injekcije), barem mi je tako izgledalo, jer to o čemu je govorio nisam zapravo ni najmanje razumevao. Objašnjavao je svoje učenje na nekom primeru iz Biblije sa mesta koje nisam poznavao, ali mu to nisam rekao iz nehaja ili umora. Neprestano je razlagao to mesto, neprestano iznosio novu građu, neprestano tražio od mene da se saglašavam. Mehanički sam potvrđivao glavom, dok mi je on sam gotovo naočigled iščezavao. Uostalom, uveren sam da to ne bih shvatio ni da sam bio budniji, misao mi je hladna i spora. Tako je protekla noć. Ali, bilo je i nekih drugih prekida. Ponekad bi, na nekoliko minuta, on ustajao, držeći se rukama čvrsto za nešto; ostajao bi tako potpuno istegnut dok bi ga kretanje voza drmusalo i pritom bi spavao. U Pragu sam ga ponovo video samo u prolazu.


* * *



Nije baš tako neosporno da je nemuzikalnost nesreća; najpre, za mene nije nikakva, nasledio sam je od svojih predaka (moj deda po ocu bio je mesar u selu kod Štrakonica, a kad je on klao ja nisam bio obavezan da zbog toga jedem meso), i to mi unekoliko pruža oslonac - da, srodstvo mi mnogo znači, ali, s druge strane, to je ipak i nesreća, nalik ili istovetna činjenici da ne mogu da plačem i ne mogu da spavam. A razumeti muzikalne osobe gotovo već znači nemuzikalnost.
F



Ako dolazim u Beč, telegrafisaću ti ili pisati na poštanski ured. U utorak ili sredu.
Siguran sam da sam frankirao sva svoja pisma; ne vidi li se da su marke bile zalepljene na koverti?


*

[Merano, 25. jun 1920]

Petak, uveče



Jutros sam glupo pisao, a evo sad mi dolaze oba tvoja preobilna pisma. Odgovoriću na njih usmeno; u utorak sam, ako se ništa neočekivano u meni ili izvan mene ne desi, u Beču. Bilo bi veoma razborito (utorak je, verujem, praznični dan, pa će možda poštanski ured gde ću ti, iz Beča, telegrafisati ili napisati poruku penumatskom poštom, biti zatvoren), ako bih ti već danas rekao za mesto na kojem ću te čekati, ali onda bih se zbog toga ovde gušio: proveo bih tri dana i tri noći na tom mestu tako pustom i sve vreme bih čekao utorak da stupim na njega u rečeni čas. Ima li na svetu toliko strpljenja koliko mi je potrebno? Reci mi to u utorak.
F



*



[Poštanski žig: Beč 29-VI-20]
[Adresa:] M. Jesenska
Wien VIII
Poste restante
Poštanski ured Bennogasse-Josefstädterstraße


[Pošiljalac:] Dr Kafka
Hotel Riva


Utorak 10 sati

Ovo pismo verovatno neće stići do 12 sati, zapravo nikako neće, jer je već 10. Onda tek sutra, a možda je tako bolje, jer sam ja, doduše, u Beču, sedim u kafani na Južnoj stanici (kakav kakao, kakva peciva, i ti od toga živiš?), ali nisam tu potpuno, nisam dve noći spavao; a hoću li spavati treće, u hotelu „Riva” gde sam uzeo sobu, na Južnoj stanici, pored neke garaže? Najbolje u svemu jeste da te čekam u sredu, od 10 sati pre podne, ispred hotela. Molim te, Milena, ne iznenađuj me dolazeći sa strane ili iza leđa, ni ja to neću učiniti. Danas ću, verovatno, da razgledam znamenitosti: Ulicu Lerhenfelder, poštu, pojas od Južne stanice do Ulice Lerhenfelder, trgovkinju ugljem i sl, i da budem što je mogućno više nevidljiv.
Tvoj

*



[Prag, 4. jul 1920]

Nedelja



Danas, Milena, Milena, Milena - ništa drugo ne mogu da pišem. Da. Danas, dakle, Milena, samo u žurbi, umoran, odsutan (potonje spomenuto, sutra ponovo). Kako i da ne bude umoran, bolestan čovek kome obećavaju odmor od četvrt godine, a daju mu 4 dana, i od utorka i nedelje samo deo, i još mu oduzeli večeri i jutra. Nisam li u pravu što nisam potpuno ozdravio? Nisam li u pravu? Milena! (Govorim ti sve to u levo uho dok si ti duboko i prijatno usnula na sirotinjskom krevetu i lagano se, a da to i ne znaš, okrećeš zdesna nalevo prema mojim usnama.)


* * *



Putovanje? Najpre sasvim prosto, na peronu nije bilo novina. Razlog da iziđem; ti već nisi bila tamo, što je bilo u redu. Onda sam se popeo, voz je krenuo, počeo sam da čitam novine, sve je još bilo u redu, posle jednog trena prestao sam da čitam, ali sad najednom više nisi bila tu, štaviše, bila si tu, osećao sam to u celom svom biću, s tim što je ta vrsta prisustva bila ipak krajnje drugačija nego u prošla 4 dana i morao sam da se na to tek naviknem. Ponovo sam počeo da čitam, ali Barov Dnevnik počinjao je opisom banje Krojcen nadomak Grajnu na Dunavu. Ostavio sam čitanje, ali kad sam provirio napolje, pored nas je upravo prolazio voz na čijem vagonu je pisalo Grajn. Skrenuo sam pogled na kupe. Naspram mene, neki gospodin je čitao Narodni Listy od prošle nedelje, i u tim novinama sam zapazio feljton Ružene Jesenske, pa sam ih pozajmio od gospodina, uzalud sam se upinjao, pustio ih da leže i sad sam sedeo tačno nasuprot tvome licu, onakvom kakvo je bilo prilikom rastanka na stanici. Tamo na peronu odigrala se prirodna pojava kakvu još nikad nisam video: sunčeva svetlost koja se, bez pomoći oblaka, mračila sama od sebe.
Šta još da ti kažem? Ne vladam svojim grlom, ne vladam svojim rukama.
Tvoj



Sutra sledi čudesna priča o nastavku putovanja


*



[Prag, 4. jul 1920]

Nedelja, trenutak kasnije



Poslužitelj donosi priloženo pismo (odmah ga, molim, pocepaj, kao i ono Maksovo), i ono iziskuje odgovor smesta; pišem da ću biti tamo u devet sati. Ono što imam da ti kažem veoma je jasno, a ne znam kako da ti to kažem. O, nebesa, kad bih bio oženjen, vratio se kući, kad bih umesto poslužitelja zatekao krevet, nepristupačan da se u njega zavučem bez onih podzemnih hodnika koji vode u Beč! Govorim to kako bih sebi objasnio koliko je lagan težak zadatak što mi predstoji.
Tvoj



Šaljem ti ovo pismo da bih se time uverio da bi mogla biti veoma blizu meni dok idem tamo-amo ispred kuće.


*



[Prag, 4. na 5. jul 1920]

Nedelja, pola 12



3) Numerišem
barem ova
pisma, nijedno ne sme
da ti nedostaje, kao što bi
trebalo da ti ja ne nedostajem
u malom parku


Nikakvog rezultata, mada je ipak sve veoma jasno i ja sam to jasno rekao. Neću da ulazim u potankosti, osim da nije, ni izdaleka, rekla nijednu rđavu reč o tebi ili meni. Međutim, ja sam bio tako grubo jasan da sam zbog toga zaboravio na samilost. Mogao sam jedino da kažem, u skladu sa istinom, da se između mene i nje ništa nije promenilo i teško da će se išta promeniti - i ništa više, odvratno je, taj dželatski posao, nije za mene. Samo još jednu reč, Milena: ako bi se ona teško razbolela (izgleda veoma loše i bezmerno je očajna, moram sutra po podne ponovo da idem kod nje), dakle ako bi se razbolela ili joj se nešto drugo desilo, neću više ništa moći oko toga, jer mogu da joj stalno govorim samo istinu, a ta istina nije samo istina nego je nešto više: da sam, dok idem pored tebe, jedno s tobom - ako se, dakle, nešto dogodi, onda bi, Milena, trebalo da dođeš.
F



Glupe reči, jer ti, baš iz istog razloga, ne možeš da dođeš.


* * *



Sutra ti na stan šaljem svoje pismo ocu. Pazi ga dobro; možda ću jednom ipak poželeti da mu ga dam. Čuvaj ga na mestu gde ga niko ne može pročitati. A prilikom čitanja, vodi računa o svim advokatskim smicalicama, jer to je pismo advokata. I pri tome nikad ne zaboravi svoje veliko „uprkos tome”.


* * *



Ponedeljak, u zoru

Šaljem ti danas Sirotog muzikanta, ne zato što bih ga smatrao od izuzetnog značaja za sebe, mada ga jesam takvim smatrao pre mnogo godina. Šaljem ti ga zato što je on tako bečlijski, tako nemuzikalan, tako dirljiv, zato što u gradskom parku nije spustio pogled na nas (na nas! Ti si išla pored mene, pomisli samo, ti si šetala sa mnom), zato što je tako birokratski i zato što je voleo poslovnu devojku.


*



[Prag, 5. jul 1920]

Ponedeljak, pre podne



4)
Jutros sam dobio tvoje pismo od petka, a kasnije i pismo pisano u petak noću. Prvo je tako tužno (tvoje tužno lice na stanici), ne tako tužno zbog njegove sadržine nego zato što je ta sadržina već ostarila, sve je već minulo, u šumi zajedno, u predgrađu zajedno, zajednička vožnja. Ne, nije minula, niti će ikad, ona zajednička vožnja prava kao konac, u polasku sa popločane ulice, u povratku alejom uz sunčev zalazak, ona nikad ne prestaje, a ipak je glupa šala reći da ne prestaje. Oko mene leže službeni spisi, nekoliko pisama koje sam upravo pročitao, pozdravi kod direktora (nije me otpustio), pa ovo i ono tu i tamo, a sve je to praćeno zvoncem koje mi zvoni u uhu: „Ona više nije s tobom!” Postoji, dabome, i neko moćno zvono, negde na nebu, koje zvoni: „Ona te neće napustiti!” Ali, zvonce je u samom uhu. A onda opet evo tvog noćnog pisma; nerazumljivo je kako grudi mogu da se toliko šire i skupljaju da bi udahnule vazduh koji mi donosi tvoje pismo, nerazumljivo je kako mogu biti toliko daleko od tebe.
A ipak, ne žalim se, ništa od toga nije jadikovka i ja imam tvoju reč.


* * *



Sad evo priče o putovanju, a zatim se usuđujem da kažem da nisi anđeo: odavno sam znao da je moja austrijska viza pravo govoreći (i krivo govoreći) istekla već pre dva meseca, ali su mi u Meranu rekli da ona za prolaz uopšte nije ni potrebna i zaista mi sad, prilikom ulaska u Austriju, nisu pravili nikakve poteškoće. Zato sam u Beču potpuno zaboravio na taj nedostatak. Ali, u Gmindu, na graničnom prelazu, našao se službenik, mlađi čovek, tvrđi u stavu, koji je odmah ukazao na taj nedostatak. Odložio je moj pasoš, svako je mogao da prođe carinski pregled, a ja ne, što je već bilo dovoljno loše. (Neprestano me ometaju, ovo je ipak prvi dan, još nisam dužan da slušam kancelarijske brbljarije, a neprestano dolaze i hteli bi da me otrgnu od tebe, tj. tebe od mene, ali u tome neće uspeti, zar ne, Milena? Niko i nikad.) Tako je to bilo, ali tu ti već počinješ da se uključuješ. Dolazi neki pogranični policajac - ljubazan, otvoren, austrijski, pun razumevanja, srdačan - i vodi me hodnicima i stepeništima u granični inspektorat. Tamo je već, sa sličnim nedostatkom u pasošu, bila rumunska Jevrejka; o, čudesa, poslala si je ti, anđelu Jevreja, kao svoju prijateljsku zastupnicu. Ali, protivničke sile su još znatno jače. Veliki inspektor i njegov mali pomoćnik, obojica žućkasti, mršavi, razdražljivi, barem u tom trenu, uzimaju pasoš da ga prouče. Inspektor brzo završava: „Vratite se u Beč i sredite stvar u policijskoj upravi!” Nisam kadar ništa drugo da kažem nego da ponavljam: „To je za mene strašno.” Inspektor, svaki put kad to izgovorim, odvraća ironično i pakosno. „To samo vi tako zamišljate.” „Zar ne može da viza bude dobijena telegrafski?” „Ne.” „Čak i ako platim sve troškove?” „Ne.” „Ima li ovde neke više instance?” „Ne.” Žena, izuzetno staložena, videvši moju muku, moli inspektora da makar meni dozvoli da prođem. Slab pokušaj, Milena! Tako me ne izvlačiš. Moram opet da se vratim do pasoškog punkta i potražim svoj prtljag; gotovo je, dakle, sa mogućnošću da danas otputujem. I sad sedimo nas dvoje u prostoriji graničnog inspektorata, a onaj isti policajac ne nalazi mnogo utehe za nas, osim što kaže da možemo da produžimo važenje voznih karata i sl.; inspektor je rekao svoju poslednju reč i povukao se u svoju ličnu kancelariju, jedino je tu još mali pomoćnik. Ja računam: sledeći voz za Beč polazi večeras u 10 časova, stiže u pola 3 noću u Beč. Još sam izujedan od buba iz hotela „Riva”; na šta li će samo ličiti moja soba kod stanice „Franja Josif”? Ali, ako uopšte ne budem našao nijednu, onda nastavljam (da, u pola tri) do Lerhenfelderove ulice i tamo tražim sklonište (da, u 5 časova izjutra). Ali, u svakom slučaju, u ponedeljak ujutro moram da idem po svoju vizu (hoću li je dobiti odmah ili tek u utorak?), a onda dolazim do tebe, da te iznenadim na kapiji kad je budeš otvarala. Mili Bože! Tu na trenutak zastajem s razmišljanjem, ali onda nastavljam: ali, u kakvom ću stanju biti posle cele noći i putovanja, a iste večeri ću morati opet da otputujem vozom koji ide 16 časova, pa kakav ću onda prispeti u Prag i šta će reći direktor koga ću sad ponovo morati da molim za produžetak odmora? To svakako nije ono što ti hoćeš, ali šta onda ti zapravo hoćeš? Nema drugog načina. Pada mi na pamet da bi donekle jedino olakšanje bilo da prenoćim u Gmindu i tek ujutro otputujem u Beč, pa već sasvim iscrpljen pitam ćutljivog pomoćnika za neki jutarnji voz za Beč. U pola šest i stiže tamo u 11 časova pre podne. Dobro, njime ću, dakle, putovati, a i Rumunka. Ali, tu odjednom dolazi do preokreta u razgovoru, ne znam kako, ali kako god munjevito primećujem da bi mali pomoćnik da nam pomogne. Ako prenoćimo u Gmindu, on će nas ujutro, kad bude bio sam u kancelariji, krišom propustiti na putnički voz za Prag, tako da u Prag stižemo u 4 po podne. Inspektoru, međutim, treba da kažemo da ćemo putovati jutarnjim vozom u Beč. Čudesno! Dabome, samo donekle čudesno, jer ipak ću morati da telegrafišem u Prag. Ali, najzad. Dolazi inspektor, a mi odigravamo tu komedijicu s jutarnjim vozom za Beč, a potom nas pomoćnik upućuje: da ga potražimo kasnije radi daljnjeg dogovora. U svom slepilu, verujem da prepoznajem tvoju ruku, dok je, u stvari, u pitanju završni udarac protivničkih sila. Tako, žena i ja polagano izlazimo iz stanice (brzi voz s kojeg su nas skinuli, još je tu, jer provera prtljaga traje dugo). Koliko je daleko do grada? Sat vremena. Znači, još kulučenja. Ali, ispostavlja se da pored stanice postoje 2 hotela, i otići ćemo u jedan od njih. Blizu hotela prolazi pruga koju moramo da pređemo, ali njome upravo prolazi neki teretni voz; doduše, ja bih da brzo pređem ispred njega, ali me žena zadržava - no, teretni voz staje tačno kod nas i moramo da sačekamo. Još jedan mali dodatak nevolji, mislimo. Naprotiv. Upravo to čekanje, bez kojeg ja ne bih više stigao u nedelju u Prag, donosi obrt. Reklo bi se kao da si ti obigrala sve kapije neba, onako kao što si obigrala sve hotele oko Zapadne stanice, moleći za mene, jer sad ka nama trči onaj policajac, sav zadihan, i viče: „Brzo, vratite se, inspektor vam dozvoljava prolaz!” Da li je to moguće? Takav trenutak vas steže za grlo. Deset puta molimo policajca da primi od nas nešto novca. Ali, sad trčimo natrag, da preuzmemo prtljag iz inspektorata, pa sa njim do pasoške kontrole, onda na carinski pregled. Sad si ti već, međutim, sve dovela u red; ne mogu dalje da vučem svoj kofer, ali pored mene slučajno iskrsava neki nosač, pa u metežu stižem do pasoške kontrole, policajac mi raskrčuje put, na carinskom pregledu gubim, a da to nisam ni primetio, futrolicu sa zlatnim dugmadima za košulju, jedan od službenika je nalazi i pruža mi je. U vozu smo i odmah polazimo; konačno mogu da obrišem znoj sa lica i grudi. Ostani uvek pored mene!
F



*

[Prag, 5. jul 1920]

Ponedeljak



5) verujem
Morao bih, naravno, da idem na spavanje, jedan sat je posle ponoći, večeras sam ti već dugo pisao, ali Maks je bio kod mene, što me je veoma obradovalo, a kod koga, zbog devojke i brige koje mi ona stvara, nisam mogao da odem da bih ga video. Do pola devet sam bio sa njom, a Maks mi se najavio za 9, pa smo lunjali okolo do pola jedan. Zamisli, ono što sam verovao da sam mu u svojim pismima rekao sa zaslepljujućom jasnoćom, da si to bila ti, ti, ti - pisanje mi ponovo malo zastaje - da si to ti o kojoj sam govorio, a on to još nije shvatio; tek večeras je saznao za tvoje ime (priznajem da mu to nisam pisao s nekom grubom jasnošću, jer moglo se desiti da njegova žena, uprkos svemu, čita pisma). A sad, Milena, još jedna moja laž, druga: pitala si me jednom, užasnuta, da li sam priču o Rajneru iz [Mile] (htedoh da napišem „Maks”, a napisao sam „Milena”, pa precrtao ime, ne proklinji me zbog toga, to me ražalošćuje do plakanja) Maksovog pisma smatrao nekim upozorenjem. Ne, ne bih sad da verujem da je to neko upozorenje, nego pre nešto poput muzike uz tekst; ali, sučelice tebi, videći koliko si užasnuta,


[ Na desnom obodu prve stranice ovog pisma, od njegovog početka, pa do reda u kojem je reč ražalošćuje]: I uprkos svemu, ponekad verujem: ako je mogućno umreti od sreće, to će se meni dogoditi. I ako je sreća u stanju da u životu održi nekog čoveka osuđenog na smrt, onda ću ja ostati živ.


porekao sam (morao sam da ustanem, jer sam čuo grebanje nekog iz mišjeg naroda koji me plaši), svesno lažući, da postoji ma kakva veza. Sad se, dabome, ispostavilo da stvarno nema nikakve veze, ali ja onda toga nisam bio svestan i, dakle, lagao sam.
Devojka: danas je bilo bolje, ali po visoku cenu da sam bio prinuđen da joj dozvolim da ti piše. Veoma se kajem zbog toga. Znak mog strahovanja za tebe jeste telegram koji sam ti danas poslao na poštanski ured („Devojka ti piše odgovori ljubazno i” - ovde sam hteo zapravo da dometnem jedno „veoma” - „strogo i ne napuštaj me”). Sve u svemu, danas je prošlo mirnije, nadmašio sam sebe, staloženo sam pričao o Meranu, atmosfera je bila manje napeta. Ali, kad smo opet govorili o glavnom, devojka je niz minuta celim telom drhtala pored mene, na Karlovom trgu, pa sam ja mogao jedino da kažem kad sam licem u lice s tobom, čak i ako se stvari ne menjaju, sve nestaje i pretvara se u ništa. Ona je postavila svoje poslednje pitanje, pred kojim sam bio bez odbrane, naime: „Ja ne mogu da odem, ali ako me ti oteraš, onda ću otići. Da li me teraš?” (Čak zanemarujući oholost, postoji nešto duboko ogavno u tome da to pričam, ali pričam zato što se bojim za tebe. Šta ne bih učinio od straha za tebe? Vidi samo kakav si mi nov i neobičan strah proizvela!) Odgovorio sam: „Da.” Na to će ona: „Ipak ne mogu da odem!” I tad poče ona da priča sa rečitošću koja je prevazilazila njene snage, dobro milo biće, da ona sve to ne shvata, da ti voliš svog muža, da si sa mnom u potajnoj vezi itd. I da cela istina bude rečena, izgovarala je i rđave reči o tebi, zbog kojih sam poželeo i trebalo je da je izudaram, ali nisam li morao, barem to, da joj dopustim da se izjada? Spominjala je da hoće da ti piše, a ja sam joj, zabrinut za nju i u svom beskonačnom poverenju u tebe, to i dozvolio, uprkos tome što sam znao da će me to stajati nekoliko besanih noći. Uznemirila me je činjenica da je ta dozvola nju umirila. Budi ljubazna i stroga sa njom, ali više stroga nego ljubazna - ali, šta ja to govorim, ne znam li da ćeš ti napisati ono što je najcelishodnije, ono što se da napisati. I nije li moj strah da će ona, u svojoj nevolji, napisati nešto nisko i time tebe okrenuti protiv mene, duboko obeščašćavajući za tebe? Obeščašćavajući je, ali šta da radim ako mi umesto srca taj strah kuca u grudima? Ipak nije trebalo da joj dozvolim. Sutra ću je ponovo videti, praznik je (Husov dan), a ona me je tako usrdno molila da po podne iziđemo; tokom čitave nedelje nadalje, rekla je, neću više morati da dolazim. Možda još mogu da je odvratim od nauma da ti piše, ako ti već nije pisala. Ali,


[Na levom obodu poslednje stranice ovog pisma, pored reda u kojem je reč zabrinut]: Još jedan razlog zašto sam joj dozvolio da piše. Htela je da vidi tvoja pisma meni. Ali, ja ne mogu da joj ih pokažem.]


rekao sam sebi onda: možda ona doista hoće samo objašnjenje, možda će je smiriti tvoja reč upravo svojom ljubaznom strogošću, možda će - tako sad teku sve moje misli - ona pasti na kolena pred tvojim pismom.
Franc



*



[Prag, 6. jul 1920]

Utorak, izjutra



6)
Mali udarac za mene: telegram iz Pariza, po kojem moj stari ujak, koga uostalom veoma volim, koji živi u Madridu i nije već godinama dolazio ovamo, stiže sutra uveče. To je udarac zato što će mi on oduzeti, a meni je sve vreme i hiljadu puta više od sveg vremena, i najradije sve vreme koje postoji, potrebno za tebe, za sećanje na tebe, za disanje u tebi. Ovde stan takođe biva bučan, večeri nemirne, hteo bih da sam negde drugde. Mnogo je stvari koje bih voleo da su drugačije i hteo bih i da kancelarije nema, ali zatim opet verujem da zaslužujem šamare što želim nešto izvan ovog trenutka, sadašnjeg trenutka koji tebi pripada.


* * *



Mogu li da odem kod Laurina? On poznaje Pika, recimo. Ne bi li se onda lako moglo desiti da se tako sazna da sam bio u Beču? Piši mi o tome.


* * *



Maks je veoma uzbuđen onim što pričaš o Pžibramu, u sanatorijumu; prebacuje sebi što je lakomisleno prekinuo ono što je već počeo da čini za njega. A sad je on i u takvim vezama sa nadležnima da bi bez većih poteškoća možda mogao da postigne ono što je neophodno. Veoma te moli da ukratko izneseš sve što se tiče nepravde kojoj je Pžibram bio izložen. Ako možeš, u pogodnoj prilici mi pošalji taj kratki sažetak. (Rus se zvao Šprah)


* * *



Nekako ne umem ništa više da ti pišem osim onoga što se, u metežu sveta, samo nas dvoje tiče. Strano mi je sve što je strano tome. Kakve li nepravde! Kakve li nepravde! Ali, ustima zamuckujem, a lice mi je zagnjureno u tvoje krilo.


* * *



Iz Beča mi je ostala gorčina, mogu li to da ti kažem? Gore, u šumi, verujem da sam ti drugog dana rekao: „Ovo ratovanje s predsobljem ne može dugo potrajati.” A sad, u svom pretposlednjem pismu upućenom u Merano, pišeš o bolesti. Kako da između te 2 stvari pronađem izlaz? Ne govorim to iz ljubomore, Milena, nisam ljubomoran. Ili je svet tako majušan ili smo mi gorostasni - u svakom slučaju ga oboje potpuno ispunjavamo. Na koga bih bio ljubomoran?


*



[Prag, 6. jul 1920]

Utorak, uveče



7)


Vidi, Milena, ovog puta ti sam šaljem pismo, a čak i ne znam šta piše u njemu. Ovako se odigralo: obećao sam joj da ću danas u pola četiri po podne biti pred njenom kućom. Trebalo je da odemo na izlet brodom; ali, sinoć sam legao veoma kasno i jedva da sam spavao, pa sam joj zato izjutra napisao pismo koje sam poslao pneumatskom poštom: po podne moram da odspavam i dolazim tek u 6 sati. U svom nespokojstvu koje se ne da umiriti nikakvim uveravanjem pismima i telegramima, tome sam dodao: „Ne piši i ne šalji nikakvo pismo u Beč pre nego što o tome porazgovaramo. Ona je, međutim, napola izgubljene glave, već u ranu zoru napisala to pismo - nije u stanju više ni da kaže šta je napisala - i odmah ga ubacila u sanduče. Kad je dobila moju poruku pneumatskom poštom, odjurila je, nesrećnica, sva u strahu, na glavnu poštu, nekako se dokopala pisma, i tako je, radosna, dala službeniku sav novac koji je imala pri sebi, pa mi uveče donela pismo. Šta sam mogao da učinim? Moja nada u neko skorašnje srećno rešenje počiva na tom pismu i delovanju tvog odgovora, a to je, priznajem, bezumna nada, ali jedina koju imam. Ako bih sad otvorio pismo i pročitao ga pre nego što ga pošaljem, prvo, razboleo bih se, a drugo, siguran sam da onda neću smoći snage da ti ga pošaljem. Dakle, predajem ga zatvorenog u tvoje ruke, takvo kakvo jeste i netaknuto, baš onakvo kakvo je meni dato u ruke.
Vreme u Pragu pomalo je rđavo, još nisam dobio nikakvo pismo, srce mi nekako slabo tuče, a nesumnjivo je nemogućno da je ikakvo pismo moglo već da stigne ovamo, ali objasni to srcu.
F



Njena adresa: Julija Voriček
Prag II
Na Smečkach 6


*



[Prag, 6. jul 1920]

Utorak, još kasnije




Samo što sam pismo ubacio u sanduče, kad mi je naglo sinulo: kako sam pa i mogao da tražim tako nešto od tebe. Bez obzira na to što je jedino na meni da u ovoj stvari činim ono što je pravo i nužno, tebi je ipak nemoguće da napišeš takav odgovor u pismu nekoj strankinji i da joj se poveravaš. Oprosti mi, Milena, na pismima i telegramima; pripiši ih mom razumu oslabljenom rastankom s tobom; nema veze ako joj ne odgovoriš, ionako se mora naći neko drugo rešenje. Zato ne brini. Umoran sam veoma od ovih šetnji, danas po Višehradskom bregu, i to je to. Sutra mi dolazi i ujak, pa jedva da ću biti sam.
Ali, govorimo o nečem vedrijem: znaš li kad si u Beču bila zapravo najlepše odevena, ali baš ludo lepo? O tome ne može biti nikakvog dvoumljenja: u nedelju.


*



[Prag, 7. jul 1920]

Sreda, uveče



9)
Samo nekoliko reči, u najvećoj žurbi, tek da osveštam svoj novi stan; u najvećoj žurbi, jer u 10 stižu roditelji iz Francensbada, u 12 ujak iz Pariza, a sve ih treba sačekati; novi stan, jer sam se preselio u prazan stan svoje sestre koja je u Marijenbadu, e da bi bilo mesta za ujaka. Veliki prazan stan, to je baš divno, ali ulica je bučnija od moje, pa ipak promena nije suviše loša. A trebalo je da ti pišem, Milena, jer iz mojih poslednjih jadikovki u pismima (ono najgore sam danas pre podne iscepao od stida; zamisli, nemam još nikakve vesti od tebe, a žaliti se na poštu ipak je nedotupavno, šta ja imam s poštom) mogla bi da zaključiš da nisam siguran u tebe, da se bojim da te ne izgubim; ne, nisam nesiguran. A da li bi ti za mene mogla biti ono što jesi ako ja u tebe ne bih bio siguran? Taj utisak je izazvan kratkoćom naše fizičke blizine i naglim fizičkim rastajanjem (zašto baš u nedelju? zašto baš u 7 sati? zašto uopšte?), a to ipak može donekle da pomete čula. Oprosti! I sad, večeras, za laku noć primi u istoj bujici sve što jesam i sve što imam, sve što je presrećno da počiva u tebi.
F



*

[Prag, 8. jul 1920]

Četvrtak, izjutra



10)
Ulica je bučna, a i ukoso, preko puta, zidaju; preko puta nije ruska crkva nego kuće sa stanovima punim ljudi, a opet biti sam u sobi možda jeste pretpostavka života, biti sam u nekom stanu -privremeno da budem precizan - pretpostavka je sreće (tek jedna od pretpostavki, jer čemu bi mi služio stan ako ne bih živeo, ako bih bio bez zavičaja, u kojem mogu da se odmorim, a koji sačinjavaju, recimo, dva svetla plava oka, živa i ispunjena neshvatljivom milošću); ali takav kakav je u ovom trenu ovaj stan spada u sreću, sve je u njemu tiho, kupatilo, kuhinja, predsoblje, ostale 3 sobe, nema u njemu buke kao u zajedničkim stanovima, tog bluda, te razbludne zbrke od tela, misli, želja, kojom se ne da zagospodariti, i gde se, u svim ćoškovima, rađaju nedopustivi odnosi između nameštaja, gde se u svakom komadu nameštaja skrivaju neprikladne i slučajne stvari, nezakonita deca, i gde se sve uvek događa ne kao u nedeljni dan u tvojim tihim i pustim predgrađima nego kao u beskrajno subotnje veče kad je ispunjeno divljanjem prenaseljenih i zagušljivih predgrađa.


* * *



Došla je sestra, dugo je putovala, da bi mi donela ručak (to nije bilo neophodno, jer sam svraćao do kuće), morala je da zvoni nekoliko minuta, jer sam bio izgubljen u pismu za tebe i odsutan iz sveta.
F



Stan mi ne pripada potpuno; često će, tokom leta, i moj zet dolaziti da boravi u njemu


*



[Prag, 8. jul 1920]

Četvrtak, pre podne



11)
Najzad, tvoje pismo! Zasad samo nekoliko reči, u žurbi, o glavnoj stvari, mada bi žurba mogla da unese netačnosti zbog kojih ću kasnije žaliti: ne poznajem slučaj koji bi bio nalik međusobnim odnosima nas troje, pa ga ne treba ni zatamnjivati iskustvima iz drugih slučaja (leševi - mučenje utroje, udvoje - nestaje ovako ili onako). Nisam njegov prijatelj, nisam izneverio prijatelja, ali nisam ni naprosto njegov poznanik nego sam veoma tesno s njim povezan, u ponečemu i više nego sa prijateljem. Ni ti ga nisi izneverila, jer ga voliš, kao što to umeš da kažeš, i ako se nas dvoje združujemo (zahvaljujem vam, draga pleća!), to je na nekoj drugoj ravni, ne u njegovom području. Iz toga sledi da naša situacija nije samo situacija koju valja čuvati kao tajnu, i ona nije samo od muke, straha, bola, brige - tvoje pismo me je silovito otrglo iz nekog srazmernog spokoja koji je svoj koren vukao još iz našeg bečkog susreta i koji će se sad ponovo možda izgubiti u kovitlacu poput onog u Meranu, premda još postoje jake prepreke za povratak meranskih okolnosti - nego je ona otvorena i u svojoj otvorenosti jasna situacija utroje, čak i ako ti moraš da ćutiš o svemu još neko vreme. I ja sam veoma protiv razmatranja izvesnih mogućnosti - jesam protiv zato što imam tebe, a kad bih bio sam, ništa me ne bi moglo zadržati od tog razmatranja - budući da bi to bilo već sad od sebe učiniti poprište borbi za budućnost, a kako bi onda razriveno tlo nosilo zdanje budućnosti?
Više ništa ne znam; treći dan otkako sam u kancelariji, i ni redak još nisam napisao; možda će sad krenuti. Uostalom, dok sam ti pisao, bio mi je Maks u poseti, po sebi se razume da će on ćutati; za sve, osim za sestre, roditelje, devojku i njega, doputovao sam preko Linca.
F



Mogu li da ti pošaljem novac ? Recimo, preko Laurina, kome ću reći da si mi ga ti pozajmila u Beču i koji će ti ga poslati s tvojim autorskim honorarom?
Donekle sam i prestrašen time što mi najavljuješ da ćeš pisati usled straha.


*



[Prag, 9. jul 1920]

Petak



Sve pisanje mi izgleda nekorisno, i jeste takvo. Verovatno bi najbolje bilo da krenem u Beč i povedem te sa sobom, a možda ću to i učiniti, uprkos tome što ti ne bi htela. Doista postoje samo dve mogućnosti, jedna lepša od druge. Ili dolaziš u Prag ili u Libešic. Onako nepoverljivo, vođen drevnom jevrejskom umešnošću, juče sam banuo kod Jilovskog, baš pre nego što će on otputovati u Libešic; nosio je tvoje pismo za Stašu. On je izuzetan čovek, vedar, otvoren, razborit, uzima vas pod ruku, beskrajno raspričan, i spreman je na sve, sve razume i još malo preko toga. Nameravao je da, sa svojom ženom, ode do Florijana, blizu Brina, a odande da nastavi putovanje u Beč, do tebe. Danas po podne vraća se u Prag, doneće Stašin odgovor, videću se s njim u 3 sata po podne, a onda ti telegrafišem. Oprosti na hrpi od 11 pisama, odbaci ih na stranu, jer sad na red dolazi stvarnost, koja je veća i bolja. Verujem da u ovom trenutku treba strahovati samo zbog jednog, zbog tvoje ljubavi prema tvome mužu. U pogledu novog zadatka o kojem pišeš, on je svakako težak, ali ne potcenjujmo snage koje mu pruža tvoje prisustvo. Uhvatila me je, u ovim trenucima, nesanica, ali sam znatno spokojniji nego što sam mislio da sam sinoć suočen s tvo-ja dva pisma (Maks se tu slučajno zatekao, što nije nužno bilo dobro, jer to je ipak bila suviše moja lična stvar; eto, jadna Milena, već počinje ljubomora ovog neljubomornika). I tvoj današnji telegram mi je doneo malo smirenja. Za tvog muža, u ovom trenutku, barem u ovom trenutku, ne brinem se ni preterano, ni nepodnošljivo. On je preuzeo ogroman zadatak; u suštini, on ga je delimično izvršio, i možda časno ako gledamo u celini, ali ne čini mi se da je sposoban da ga nastavi, i to ne zato što bi mu nedostajalo snage (kolike su pa moje u odnosu na njegove?) nego zato što je on suviše opterećen, suviše rastočen onim što se do sada dogodilo, suviše s rasturenom usredsređenošću koja je za to neophodna. Možda će čak, pored ostalog, osetiti izvesno olakšanje. Zašto mu ne bih pisao?
F



*



[Prag, 9. jul 1920]

Petak



Samo nekoliko reči uz Stašino pismo; ovog trena sam malo rastrojen, čeka me ujak, inače veoma drag. A sad, Stašino pismo: da, veoma je ljubazno i srdačno, ali u njemu ipak nešto nedostaje, možda tek formalno nešto malo (to ne znači da pismo nije, i bez toga, izuzetno srdačno, možda čak naprotiv), i šta god tu nedostajalo ili bilo previše u njemu, možda je to moć mišljenja koja, uostalom, izgleda da potiče od muža, jer upravo je tako juče govorio sa mnom, a danas, naprotiv, kad sam hteo da se izvinim zbog svog jučerašnjeg nepoverenja (z Kafky to vytahl)27 i pomalo rasteretim svoje srce, on me je gotovo izbacio, uz punu srdačnost, sa Stašinim pismom i upućujući me na randevu koji mi je Staša obećala za ponedeljak. Ali, kako ja to govorim o tim zaista izuzetnim ljudima? Ljubomora, to je zaista ljubomora; obećavam ti, Milena, da te njome nikad neću mučiti, ja pa ja, jedino ću ja patiti. Izgleda mi da, ipak, u pismu postoji neki nesporazum; ti nisi od Staše ni trenutka tražila savet, a ni da ona razgovara s tvojim mužem; tražila si nešto što ničim ne može biti zamenjeno: njeno prisustvo. Tako je meni izgledalo. A pitanje novca je čak bez ikakvog značaja, i to sam ja juče i rekao mužu. Kako god, u ponedeljak ću razgovarati sa Stašom (Jilovskom se, uostalom, može oprostiti, veoma je zauzet poslovima: Piterman i Ferenc Futurista sedeli su za njegovim stolom i prilično nestrpljivo čekali na početak razgovora povodom nekog novog kabarea). Zaista, da me ujak ne čeka, iscepao bih ovo pismo i napisao drugo, posebno zato što je u Stašinom pismu mesto koje, po meni, sve posvećuje: s Kafkou žit.28
Nadam se da ću danas još dobiti vesti od tebe. Kapitalista je, uostalom, onaj ko ne zna šta sve poseduje od svega. Ovog popodneva, u kancelariji, u trenutku kad sam se uzalud raspitivao o vestima, doneli su mi tvoje pismo, koje je bilo stiglo ubrzo (uostalom, zajedno sa Pžibramovom dopisnicom) posle mog odlaska u Merano; bilo ga je neobično čitati.
Tvoj



*



[Prag, 10. jul 1920]

Subota



14)
Nije dobro; prekjuče su došla dva tvoja nesrećna pisma, juče samo telegram (bio je, doduše, smirujući, ali izgledao je ipak i donekle zbrkan, kakvi su valjda telegrami), a danas baš ništa. A spomenuta pisma nisu bila, ni u kojem pogledu, preterano utešna za mene; u njima si najavila da ćeš mi ubrzo pisati i nisi pisala. A preksinoć sam ti poslao hitni telegram s plaćenim urgentnim odgovorom, i odgovor bi davno već morao da je ovde. Ponavljam tekst: „To je bilo jedino ispravno, budi mirna, ovde si kod kuće, Jilovski sa ženom dolazi u Beč verovatno za 8 dana. Kako da ti pošaljem novac?” Na to, dakle, nije stigao nikakav odgovor. „Putuj u Beč”, kažem sebi. „Ali, Milena to neće, veoma odlučno to neće. Ti bi bio odluka; to nisi ti koga ona hoće; u brigama je i sumnjama, zato hoće Stašu.” Uprkos tome, trebalo bi da putujem, ali nisam zdrav. Miran sam, srazmerno sam miran, kako se nikad, tokom poslednjih godina, nisam nadao da bih mogao biti, ali tokom ovih dana jako sam kašljao, a noću bi kašalj trajao i po četvrt sata. Možda je u pitanju samo prvi period u prilagođavanju na Prag i posledice groznog vremena u Meranu kad te još nisam poznavao niti gledao u tvoje oči.
Kako je mračan postao Beč, a ipak je bio tako svetao tokom 4 dana. Šta se tamo kuva za mene dok ja ovde sedim, dižem ruke od pisanja i u ruke polažem lice?
F



Zatim sam iz svoje naslonjače, kroz otvoren prozor, gledao kako pada kiša; različite mogućnosti mi padaju na pamet, da si možda bolesna, umorna, ležiš u postelji, da bi gospođa Koler mogla da nam posluži kao posrednik, a onda - neobično, ali najprirodnija, najsamorazumljivija mogućnost - da se vrata otvaraju i ti stojiš na pragu.


*



[Prag, 12. jul 1920]

Ponedeljak



15)
Bila su to najmanje dva grozna dana. Ali sad vidim da si u tome sasvim nevina, a biće to neki zli vrag koji je zadržao sva tvoja pisma od četvrtka. U petak sam dobio samo tvoj telegram, u subotu ništa, u nedelju ništa, a danas 4 pisma - od četvrtka, petka, subote. Zapravo sam suviše umoran da bih doista mogao da ti pišem, suviše umoran da bih odmah našao u ta 4 pisma, u tom brdu očaja, bola, date ljubavi, primljene ljubavi, ono što može da ostane za mene; tako je umor sebičan, a iscrpljivali ste se dva dana i dve noći u najstrašnijim pomislima. Pa ipak - i to opet spada u tvoju životodavnu snagu, majko Milena - ipak sam ja, u osnovi, manje rastočen nego možda svih 7 poslednjih godina, izuzimajući godinu provedenu na selu.
Još ne razumem, dabome, zašto još nisam dobio nikakav odgovor na moj hitni telegram od četvrtka uveče. Onda sam telegrafisao gospođi Koler, i opet bez odgovora. Ne boj se, neću pisati tvome mužu, a i baš ne žudim mnogo za tim. Žudim samo da otputujem u Beč, ali ni to neću učiniti, čak i da nema takvih prepreka kao što su tvoje odbijanje da doputujem, teškoće s pasošem, kancelarija, kašalj, umor, venčanje moje sestre (četvrtak). Bolje bi, ipak, bilo otputovati nego ponovo provesti takvo popodne kakvo je bilo u subotu ili nedelju. U subotu: lunjao sam malo okolo sa ujakom, malo s Maksom i svaka 2 časa odlazeći u kancelariju da se raspitam za poštu. Uveče je bilo bolje; otišao sam kod Laurina, koji nije imao nikakvih rđavih vesti o tebi nego me je čak podsetio na ono pismo koje me je usrećilo, telefonirao je Kišu u Neue Freie Presse, koji takođe ništa nije znao, a nije hteo da se o tebi obaveštava kod tvog muža i više je voleo da večeras telefonira. Tako sam sedeo kod Laurina, slušao često spominjanje tvog imena, i bio mu za to zahvalan.


[Na levom obodu druge stranice ovog pisma, od reda sa rečima neću pisati tvome mužu do reda sa rečima za to zahvalan: Pogrešno si shvatila „ravan”, nisam tako mislio; sledeći put ću o tome.


Razgovarati s njim, dabome, nije ni lako ni prijatno. On je nekako poput deteta koje se nije sasvim osvestilo; razmeće se, vara, komedija, i kad se nađete, sedeći mirno na stolici, licem u lice s njim, slušajući ga, imate utisak da se odigrava nešto preterano pakosno i odvratno komedijantski. To je utoliko istaknutije što on nije samo dete nego je i odrasli i veoma ozbiljan čovek u kojem ima dobrote, saučestvovanja, spremnosti da pomogne. Iz te protivrečnosti nema izlaska, i ako se ne bi sebi sve vreme govorilo: hoću još jednom da čujem Milenino ime, samo još jedan jedini put, ne bi me ništa zadržavalo da smesta odem. Istim tonom mi je pričao i o svom venčanju (utorak).
Nedelja je bila još gora. Hteo sam, zapravo, da odem na groblje, i to bih učinio, ali sam čitavo prepodne ostao ležeći u krevetu, a po podne sam morao u posetu kod roditelja sestrinog muža, kod kojih još nikad nisam bio. Tad je bilo 6 sati. Pa natrag u kancelariju da vidim ima li telegrama za mene. Ništa. Šta sad? Bacio sam pogled na raspored pozorišnih predstava, jer je Jilovski, tokom razgovora, onako užurbano, spomenuo da će Staša u ponedeljak da ide na neku Vagnerovu operu. Sad vidim da predstava počinje u 6 sati, a mi smo ugovorili randevu u 6 sati. Loše. Šta sad? Otišao sam u Voćnu ulicu da bacim pogled na kuću.


[Na desnom obodu treće stranice ovog pisma, od reda sa rečima dabome, nije ni lako do reda sa rečima u kancelariju da vidim]: Veoma ti hvala za slike, ali Jarmila ipak ne liči na tebe; u najboljem slučaju, izvesna svetlost, neki sjaj koji prelazi njenim licem kao na tvom.


Tiha je; niko ne ulazi u nju, niko ne izlazi iz nje. Malo sam sačekao ukraj kuće, pa preko puta nje, ništa; ove kuće su znatno lukavije od ljudi koji zure u njih. A posle? U pasaž Lucerna, gde je ranije bio izlogdobre dilo.29 Nema ga više tamo. Možda onda, dakle, otići do Staše, što se može veoma lako učiniti pošto ona sigurno nije kod kuće. Lepa tiha kuća, mala bašta iza nje. Na vratima stana, zasun; mogu, znači, da zvonim nekažnjeno. U prizemlju kuće još kratki razgovor sa kućepaziteljkom s ciljem da izgovorim „Libešic” i „Jilovski”, a za „Milena” nažalost nije bilo prilike. I šta dalje? Sad dolazi ono najgluplje. Odlazim u kafe „Arko”, u kojem nisam bio već niz godina, da bih našao nekoga ko te poznaje. Srećom, nikog nije bilo tamo i odmah sam mogao da nastavim. Ne više, Milena, takvih nedelja!
F



[Na levom obodu poslednje stranice ovog pisma, od reda sa rečima u kancelariju da vidim]: Juče nisam mogao da pišem, sve mi je bilo suviše mračno u Beču.


*



[Prag, 13. jul 1920]

Utorak, nešto kasnije



17)
Kako si umorna u pismu od subote uveče! Imao bih mnogo da ti kažem povodom tog pisma, ali neću danas ništa da govorim umornoj Mileni, i ja sam umoran; zapravo prvi put od svog dolaska u Beč glava mi je izmučena nesanicom. Ne kažem ti ništa nego te samo smeštam u naslonjaču (ti kažeš da nisi bila dovoljno mila prema meni, ali ima li veće miline i ljubaznosti nego da mi dopustiš da tamo sednem i da sediš ispred mene i budeš kraj mene), posedam te sad, dakle, u naslonjaču i ne znam kako da obuhvatim sreću rečima, očima, rukama i jadnim srcem, sreću da si ti tu i da mi, uprkos svemu, pripadaš. Pri tome čak i ne volim tebe nego više volim svoje postojanje što mi je poklonjeno kroz tebe.
Za danas ti ništa ne pričam o Laurinu, ni o devojci; sve će to već proći svojim putem; sve je to daleko.
F

Sve je tačno to što kažem o Sirotom muzikantu. Kad sam rekao da mi ništa ne znači, bilo je to jedino iz predostrožnosti, jer nisam znao kako ćeš ti reagovati, a i zato što se stidim te priče, kao da sam je sam napisao; činjenica je da ona počinje lažno i s mnoštvom je netačnosti, smešnih stvari, diletantizama, u hropcu je od manirizama (naročito je to uočljivo kad se čita naglas; mogao bih da ti pokažem ta mesta), a posebno je ta vrsta upražnjavanja muzike, ipak, jadan i smešan izum, udešen tako da mladu devojku podjaruje da se baci, u nastupu krajnjeg gneva, koji će svi deliti, na prvom mestu ja sam, na priču sa svim onim što postoji u priči i satre je do njenih poslednjih elemenata, jer bolje ne zaslužuje. Uostalom, nema lepše sudbine za neku priču nego da nestane, i to na ovaj način. I sam pripovedač, taj komični psiholog, biće saglasan s tim, jer je verovatno on siroti muzikant; to je on koji pred nama muzicira ovu priču na najnemuzikalniji način, i divno je, do preteranosti, nagrađen suzama iz tvojih očiju.


*



[Prag, 13. jul 1920]

Utorak



Ovde su tvoja dva telegrama; shvatam da se ti, dokle god je bilo Jarmilinih pisama, nisi pitala oko Kramerove pošte; sve je u redu i ti, pre svega, ne moraš da se bojiš da ću ja išta učiniti samostalno, a da pre toga nemam tvoje odobrenje. Ali, najzad, suština je da sam ja, naravno, skoro celu bogovetnu noć proveo bez sna pred ovim pismom koje mi izgleda beskrajno važno. Sva pisma koja sam ti pisao iz Praga, nisu morala biti napisana, naročito poslednja, i jedino ovo pismo bi trebalo da postoji, pa čak bi i ostala mogla da ostanu, ne mari, s tim da ovo bude na vrhu. Nažalost, neću moći da ti kažem ni hiljaditi deo onoga što sam ti sinoć rekao pošto sam otišao od Staše ili što sam ti noćas ili jutros ispričao. U svakom slučaju, evo suštinskog: šta god drugi koji te okružuju, u širokom krugu, počevši od Laurina preko Staše do ostalih koje ne znam, sa svom njihovom uzvišenom pameću ili životinjskom glupošću (ali ni životinje nisu tako glupe), u svojoj đavolskoj dobroti, u ubilačkoj ljubavi, mogli da kažu o tebi - ja, Milena, ja znam da si do kraja u pravu u tome što činiš, bilo da ostaješ u Beču ili dolaziš ovamo, bilo da ostaješ lebdeći između Beča i Praga ili činiš jednom ovo, a drugi put ono. Šta bih ja uopšte pa imao s tobom, ako to ne bih znao. Kao što na dnu mora nema ni najmanjeg mesta koje nije stalno izloženo najjačem pritisku, tako je u tebi; ali svaki drugačiji život je sramota i izaziva mi muku; do sada sam mislio da ne bih mogao da podnesem život, da ne bih mogao da podnesem ljude, i zbog toga sam se veoma stideo. Ali, ti mi danas potvrđuješ da to i nije bio život kad mi je izgledao nepodnošljiv.
Staša je grozna, oprosti. Juče sam ti napisao pismo o njoj, ali se nisam usudio da ti ga pošaljem. Jeste ona, kao što kažeš, srdačna, ljubazna, lepa, blaga, vitka, ali grozna. Bila je tvoja prijateljica i mora da je nekad u njoj bilo nešto poput nebeske svetlosti, ali to je sasvim i na strašan način utrnulo. Stajati pred njom jeste užas kakav bi se mogao osetiti pred palim anđelom. Ne znam šta se dogodilo s njom; verovatno ju je njen muž zagasio. Iscrpljena je i mrtva, a to ne zna. Ako hoću sebi da dočaram pakao, mislim na nju i njenog muža, i - dok mi zubi cvokoću - ponavljam rečenicu „hajdemo onda u šumu”. Oprosti, Milena, draga, draga Milena, oprosti, ali tako je.
Bio sam, istina, samo tri četvrt časa sa njom, u njenom stanu, a zatim na putu do Nemačkog teatra. Bio sam krajnje ljubazan, krajnje razgovorljiv, ispunjen krajnjim poverenjem, pa bila je to, konačno, prilika da govorim jedino o tebi, a ti si mi odveć dugo maskirala njeno istinsko lice. Kakvo joj je čelo samo od kamena i kakvim je samo zlatnim slovima na njemu ispisano: „Ja sam mrtva i prezirem svakog ko nije isto tako mrtav.” Ali, naravno, bila je ona i ljubazna, i o svemu mogućem smo govorili povodom jednog putovanja u Beč, ali nisam u stanju da uverim sebe da bi moglo biti od nekog blagotvornog značaja za tebe ako bi ona došla, a za nju bi možda bilo od takvog značaja.
Uveče sam potom otišao do Laurina, ali on nije bio u redakciji - ja sam zakasnio; nakratko sam s nekim čovekom koga sam od ranije poznavao posedeo na kanabetu na kojem je, pre nekoliko meseci, Rajner odležao do svoga kraja. Taj čovek je cele te poslednje večeri bio s njim i ispričao mi je mnoge stvari.


[Na levom obodu druge stranice ovog pisma, od reda sa rečima životinjskom glupošću do reda sa rečima ali grozna]: Veoma sam za Čikago kao plan, uz uslov da budu korišćeni i momci-trkači koji ne umeju da trče.


Tako mi je dan bio suviše žestok, i nisam mogao da zaspim, a i moja sestra je došla iz Marijenbada s mužem i detetom, na dva dana, da bi se videla sa ujakom iz Španije; tako, divan stan nije više prazan. Ali, pogledaj kako su dobri prema meni (iznosim to samo kao da im time, što ti to govorim, zahvaljujem za njihovu dobrotu): prepustih su mi spavaću sobu, izneli jedan krevet, raspodelili se po drugim, nenameštenim sobama, prepustili mi kupatilo, prali se u kuhinji itd. Da, dobro mi je.
Tvoj



Nekako mi ne godi ovo pismo; to su tek ostaci jednog najintenzivnijeg, najtajnijeg razgovora.


*



[Prag, 14. jul 1920]

Sreda



Pišeš: „Ano maš pravdu, mam ho rada. Ale F., i tebe mam rada!30 Veoma pažljivo čitam tu rečenicu, svaku reč, posebno zastajem kod z; sve je u njoj tačno. Ti ne bi bila Milena ako to ne bi bilo tačno, i šta bih ja bio ako ti ne bi bila? A i bolje je da ti to pišeš iz Beča nego da to izgovaraš u Pragu, i sve to ja tačno razumem, možda bolje od tebe; a ipak, ne znam kakva me slabost sprečava da dospem do kraja te rečenice, pa je čitam beskonačno i, najzad, ovde je prepisujem samo da je i ti vidiš, i da je zajedno čitamo, slepoočnice uz slepoočnicu. (Tvoja kosa uz moju slepoočnicu)


* * *



Ovo sam već bio napisao kad su stigla tvoja dva, olovkom napisana pisma. Veruješ li, nisam bio ni svestan da će ona stići. Ali, duboko u sebi sam to znao, a tamo se ne provodi ceo život nego se živi na zemlji gde se pojavljujemo u najjadnijem obličju. Ne znam zašto kod tebe raste strah kad ja nešto samostalno činim. Nisam li ti dovoljno jasno pisao o tome ? A gospođi Koler sam telegrafisao jedino zato što sam skoro 3 dana, neugodna 3 dana, bio bez vesti o tebi, bez odgovora na telegram i bezmalo sam morao da pomislim da si bolesna.


* * *



Juče sam bio kod svog lekara; utvrdio je da sam otprilike u istom stanju kao pre Merana. Tri meseca su prošla gotovo bez traga na plućima; na vrhu levog plućnog krila bolest je podjednako sveža kao onda. On takvo stanje smatra za obeshrabrujuće, a ja ga smatram prilično dobrim, jer kako bih, mogu misliti, izgledao da sam to vreme proveo u Pragu. On veruje i da čak ništa nisam dobio na težini, a po mome računu jesam, otprilike 3 kg. U jesen će pokušati sa injekcijama, ali ja ne verujem da bih ih otrpeo.
Kad bih sa ovim nalazom uporedio kako se ti igraš sa svojim zdravljem - naravno, nemam nikakve potrebe da tome bilo šta pridodajem - ponekad mi izgleda da nam, umesto da živimo zajedno, ostaje da samo jednog dana spokojno i zadovoljno legnemo jedno uz drugo i čekamo da umremo. Ali, šta god da se dogodi, barem će se dogoditi blizu tebe.
Uostalom, znam da mi je, nasuprot lekaru, potrebno Samo mira, i to posebne vrste mira ili, gledamo li drugačije, posebne vrste nemira, pa da napola ozdravim.


* * *



To što mi pišeš povodom Stašinog pisma, pričinjava mi veliko zadovoljstvo, ali to je bilo i samorazumljivo. Ona tvoje sadašnje stanje smatra tek za kapitulaciju, i spominje već tvoga oca, a to spominjanje iz njenih usta dovoljno mi je već da bih ga mrzeo, dok ga zapravo volim - ukratko, ona o slučaju izgovara najgluplje reči koje se, tek uz najveći napor, daju zamisliti, ali kod nje one teku tako lako s njenih divnih usana. I naravno, što ne sme biti zaboravljeno, sve to iz ljubavi prema tebi; zapravo pruža ruke za tobom iz svoga groba.


* * *



Evo francuskog nacionalnog praznika: u povratku sa parade, trupe marširaju u kasarne. Ima nečeg veličanstvenog u tome za mene koji dišem u tvojim pismima. Nema pompeznosti, niti muzike, niti marširanja, nema ni onog starog Francuza u crvenim pantalonama i plavoj bluzi, iz nekog (nemačkog) muzeja, i koji maršira na čelu svoje čete, nego nekakvo očitovanje snaga koje zazivaju iz dubine: „Uprkos svemu, vas koji marširate bez reči, ispunjeni poverenjem do frenetične krajnosti, uprkos svemu nećemo vas napustiti, čak ni u vašim najvećim glupostima, naročito u njima!” I zatvorenih očiju gledati u te dubine i gotovo potpuno zaranjati u tebe.


* * *



Najzad mi je donesena gomila spisa koji su se nakupili za mene, mislim, otkako sam u kancelariji, i ja sam napisao, tačno brojeći, 6 službenih pisama; to se da podneti. Mnoge poslove koji su čekali na mene, nisam do danas dobijao, na svoje veliko zadovoljstvo, usled lenjosti odeljenja koje me opslužuje. Ali sad su poslovi tu. Uprkos svemu, to nije mnogo kad bih makar malo bio ispavan. Danas, dabome, baš to nisam bio.
F



*



[Prag, 15. jul 1920]

Četvrtak



Evo, žureći, pre nego što odem u kancelariju: hteo sam da ćutim, 3 dana otkako se suzdržavam od toga, da oćutim makar sad dok ti tamo vodiš strašnu borbu, hteo sam da ćutim, ali je nemoguće, tiče se i mene, jer je to moja borba. Možda primećuješ da već nekoliko noći ne spavam. To je naprosto od „straha”. To je doista nešto što me čini bezvoljnim, vrti me kako god želi, ne znam više ni gde je gore ni dole, ni desno ni levo. Ovog puta je to počelo sa Stašom. Nesumnjivo je da iznad nje stoji napisano: „Vi koji ovamo ulazite, ostavite svaku nadu.” Uz to, u tvojim poslednjim pismima bile su upletene dve-tri napomene koje su me usrećile, ali usrećile ipak ne bez pratnje očaja, jer ono što mi o tome govoriš podjednako ubeđuje razum, srce i telo, no tu je i neko dublje ubeđivanje čije mesto ne poznajem i koje očito ništa nije kadro da ubedi. Konačno, ono što je znatno doprinelo mom slabljenju, čudesni umirujuće uznemirujući uticaj tvoje fizičke blizine, rasplinjava se iz dana u dan. Kad bi već bila ovde! Ovde nemam nikog, baš nikog osim straha s kojim se, on grčevito zakačen za mene, a ja za njega, valjam kroz noći. Zaista je nešto veoma ozbiljno s tim strahom [(koji je, neobična stvar, uvek okrenut ka budućnosti, ali ne, to nije tačno)]31 koji se u izvesnom smislu objašnjava činjenicom da mi on stalno oslikava nužnost ovog priznanja: i Milena je samo ljudsko biće. Ono što ti o tome kažeš jeste tako lepo i dobro da se gubi svaka želja da se čuje išta drugo kad se već čulo to, ali nije li ovde reč o najvišim vrednostima, u šta ipak veoma sumnjam, jer taj strah nije moj privatni strah - iako je i to, i to je strašno - nego je isto tako strah svake vere, i to oduvek.
Time već što sam ti ovo napisao, glava mi je hladnija.
Tvoj



*



[Prag, 15. jul 1920]

Četvrtak, kasnije



Došlo je tvoje pismo napisano noću u „Belom petlu”, kao i ono od ponedeljka; prvo je očigledno kasnije, ali nisam u to baš siguran. Pročitao sam ih samo jednom, na brzinu, odmah moram da ti odgovorim i da te zamolim da ne misliš loše o meni. Ono što je Staša napisala bilo je prazna i odvratna besmislica. Kako možeš da pomisliš da joj dajem za pravo? Daleko li je Beč od Praga da ti tako nešto možeš da pomisliš, a kako blizu je ležati skupa u šumi i koliko dugo. I nije to nikakva ljubomora nego ti samo liči na nju; jer, ja hoću da te uhvatim odasvud, dakle i sa strane ljubomore, ali to je glupo i neće do toga doći; to su samo nezdravi snovi samotnosti. I o Maksu imaš lažnu predstavu; juče sam mu, konačno, preneo tvoje pozdrave, od jeda (vidi gore!) zato što ga neprestano pozdravljaš. Ali, pošto on obično za sve ima objašnjenje, rekao je da ga ti pozdravljaš često samo zato što ja tebi nikad ne prenosim njegove najsrdačnije pozdrave, pa bi to trebalo najzad da učinim i da će onda, na moje olakšanje, tvoji pozdravi prestati. Mogućno, pa da to pokušam.
A inače, Milena, nikako ne brini za mene, jer neće nedostajati toga da brineš za mene. Bez „straha” koji me drži od pre nekoliko dana i na koji sam ti se jutros žalio, bio bih gotovo zdrav. Kako se, uostalom, dogodilo da onda tamo u šumi, kažeš da stvari nisi drugačije ni zamišljala ? Bilo je to gore, u šumi, drugog dana. Tačno razlikujem dane: prvi je bio nesiguran, drugi suviše siguran, treći je bio pokajnički, četvrti je bio dobar.
Odmah na gospođu Koler šaljem onoliko koliko se upravo zateklo kod mene, 100 čeških kruna u novčanicama od 50 kruna i 100 austrijskih kruna. Ako bi ubrzo umela da nađeš neki drugi način slanja novca, a ne preporučenim pismom, bilo bi bolje. Novac je mogućno uputiti, na primer, i telegrafski na poste restante, naravno ne pod lažnim imenom, traži se pravo ime. A što se tiče mesec dana na selu, zašto je očev ili Laurinov novac bolji od mog? Uostalom, to je svejedno, samo nikad ne reci da je mnogo to što tražiš. A Jarmila? Da li dolazi?
Sad moram da idem na venčanje svoje sestre. Zašto sam ja, uostalom, čovek sa svim mukama vezanim za tu najnejasniju sudbu ispunjenu groznom odgovornošću? Zašto, recimo, nisam srećni orman u tvojoj sobi i koji ti možeš potpuno da vidiš kad sedneš u naslonjaču ili za pisaći sto ili kad se opružiš ili spavaš (neka ti je spavanje blagosloveno!), zašto nisam taj orman? Zato što bih se raspao od bola ako bih te video u jadu koji te je zahvatio ovih poslednjih dana ili čak ako bi trebalo da otputuješ iz Beča.
F



Pomisao da ćeš uskoro imati pasoš deluje veoma blagotvorno.
Maksova adresa je Prag V, Obalska ulica 8, ali zbog njegove žene ne bi možda bilo dobro ako bi pisala na tu adresu. Inače, on ima još dve adrese, baš zbog žene ili, ako hoćeš, zbog njega: adresa Dr Feliksa Velča, Prag, Univerzitetska biblioteka, ili upravo moja.


*

[Prag, 15. jul 1920]

Četvrtak



Ovog popodneva, s mirtom zadenutom u zapučak, jedva pri sebi, izmučene glave (razdvojenost, razdvojenost!), izdržao sam do kraja svadbeni ručak između dobrostivih sestara moga zeta. Ali, sad sam skončao.
Pogledaj dokle može dosegnuti glupost nekog ko je neispavan! Preporučeno pismo za gospođu Koler moralo je, kako sam saznao na pošti, biti ostavljeno otvoreno, što nije valjalo zbog novca; stoga sam morao da ga pošaljem drugačije ili kao obično pismo, a u tom slučaju direktno na teb e poste restante. Ali, stajao sam već, sa svojom kovertom, kod poštanskog sandučeta, pa sam ga tako naprosto nehotice poslao na gospođu Koler. Nadam se da će stići.
Kako li će nam lak život biti kad budemo zajedno - kakva li sam budala kad pišem o tome! Odgovor će se oglasiti odmah za pitanjem, pogled će odgovarati pogledu. A sad na svoje jutrošnje pismo treba da čekam odgovor najmanje do ponedeljka. Shvati me pravo i dobro mi ostaj
F



*



[Prag, 16. jul 1920]

Petak



Hteo bih da se izdvojim u tvojim očima, da pokažem snagu volje, da sačekam s pismom tebi, najpre da sredim neki spis, ali soba je prazna, niko se ne maje oko mene, kao da su rekli: pustite ga, zar ne vidite da se bavi nekom svojom stvari, kao da će mu glava prsnuti! Tako sam napisao samo polovinu stranice, pa sam se opet vratio tebi, legao preko svog pisma kao što sam onda u šumi legao pored tebe.
Danas mi nije došlo nijedno pismo, ali ne bojim se; molim te, Milena, ne shvati me pogrešno, nikad se ne bojim za tebe; izgledam li ponekad tako, a često tako izgledam, to je samo slabost, hir srca koje ipak savršeno dobro zna zbog koga kuca; pa i divovi nisu bez slabosti, i samog Herakla je, mislim, jednom obuzela nemoć. Ali, stisnuvši zube i s tvojim očima pred sobom, koje vidim čak usred bela dana, mogu sve da podnesem: udaljenost, strepnju, brigu, odsustvo pisama.


Kako sam srećan, kako li me samo činiš srećnim! Došla mi je neka stranka, zamisli, ja imam i stranke. Taj čovek me je prekinuo dok sam ti pisao; bio sam ljut, ali on je imao dobro, ljubazno, puno lice, onako korektno nemačko iz Rajha, bio je tako drag, moje šale je primao kao zvanične odluke, ali šta ćeš, ipak me je prekinuo, nisam mogao da mu oprostim, a onda sam još morao i da ustanem da bih s njim otišao u drugo odeljenje; no, to je već bilo suviše za tebe, dobra moja, i baš kad sam se digao, došao je poslužitelj i doneo mi tvoje pismo, pa sam ga otvorio na stepeništu i, mili Bože, u njemu je bila fotografija, dakle nešto neiscrpno, pismo za celu godinu, pismo za večnost. Tako je dobra ta fotografija, čak bolja ne može biti, sirota slika, koju bi trebalo gledati jedino kroz suze i dok mi srce tuče, nikako drugačije.


* * *



I opet sedi neki stranac za mojim stolom.


* * *



Nastavljam gore započeto: sve mogu da podnesem, s tobom u srcu, i ako sam ti jednom napisao da su dani koji prolaze bez pisma od tebe užasni, to nije bilo tačno, jer su oni bili samo užasno teški, kao što bi brod bio težak dok u njega probija voda, ali ipak plovi na tvojim talasima. Samo jednu stvar, Milena, ne mogu da podnesem bez tvoje izričite pomoći: „strah”, za njega sam isuviše slab, nisam kadar čak ni da ga pogledom obuhvatim u njegovoj neizmernosti; on me vitla i potapa.
To što mi kažeš o Jarmili, upravo jedna od tih slabosti srca; onda kad na trenutak tvoje srce prestaje da mi bude verno, takva ti misao pada na um. Jesmo li mi, znači, još dve odvojene osobe u tom smislu? I da li je, znači, moj „strah” znatno drugačiji od straha pred tim da sebe uprljam?


* * *



Ponovo prekid; neću više moći da pišem u kancelariji.


* * *



Opširno pismo koje mi najavljuješ moglo bi kod mene gotovo da izazove bojazan kad ovo pismo ne bi bilo tako umirujuće. Šta će biti u njemu?
Piši mi odmah da li je novac stigao. Ako se dogodilo da se izgubio, poslaću ti drugi, a ako se i taj bude izgubio, ponovo ću ti poslati treći, i tako dalje sve dok ne budemo više ništa imali i tek onda će sve biti u redu.
F



Nisam dobio cvet, za koji si, izgleda, u poslednji trenutak zaključila da je suviše dobar za mene.


*



[Prag, 17. jul 1920]

Subota



Dobro sam znao šta će biti u tvome pismu; to se nalazilo gotovo između redaka u svim tvojim pismima, bilo je u tvojim očima - šta se sve ne čita na njihovom jasnom dnu? - bilo je u borama na tvome čelu; dobro sam to znao poput nekoga ko je ceo dan proveo potopljen u nekakvoj smeši spavanja, sna i straha iza zatvorenih prozorskih kapaka, pa kad uveče otvara prozor nije nimalo, naravno, iznenađen onim što vidi, jer je to već znao, da je tog trenutka mrak, čudesno duboki mrak. I vidim koliko se ti mučiš i vrpoljiš i ne uspevaš da se oslobodiš i - ukrešimo varnicu u barutani! - nikad nećeš uspeti da se oslobodiš, i vidim to, a ipak se ne usuđujem da kažem: ostani, gde god da jesi. Ali, ja ne kažem ni suprotno; Stojim licem prema tebi i gledam u tvoje mile sirote oči (ipak je tako tužna fotografija koju si mi poslala, pogled na nju je mučenje, a tom mučenju se podvrgavam stotinu puta na dan, pri čemu je i blago koje bih bio u stanju da branim od desetorice snažnih muškaraca), i doista sam jak kao što ti pišeš, posedujem izvesnu snagu koja je, ako hoćemo da je kratko i nejasno odredimo, u stvari moja nemuzikalnost. Ona nije, međutim, tolika da bih, barem ne ovog istog trenutka, bio kadar sad da nastavim s pisanjem. Zahvata me neka bujica bola i ljubavi i odnosi me daleko od pisanja.
F



*



[Prag, 18. jul 1920]

Nedelja



Još uz ono što je juče rečeno:
Polazeći od tvog pisma pokušavam da sagledam celu stvar sa strane s koje do sada uglavnom nisam pokušavao da je posmatram. Odatle sagledana, evo šta proizlazi:
Ne borim se ja nikako s tvojim mužem da bih tebe zadobio; borba se odigrava jedino u tebi. Ako bi odluka zavisila od neke borbe između tvoga muža i mene, davno bi sve bilo odlučeno. Pri tome nikako ne precenjujem tvoga muža, pre bih rekao da ga, štaviše, verovatno potcenjujem, ali ja znam ovo: ako me on voli, onda je to ljubav bogatog čoveka prema sirotinji (pri čemu od toga ima nešto i u tvom odnosu prema meni). U atmosferi tvog zajedničkog života sa njim, ja sam, u stvari, tek miš u „velikom domaćinstvu”, kome se, u najboljem slučaju, samo jednom godišnje može dozvoliti da javno pretrči tepih.
Tako jeste, i to nije neprirodno, ne čudim se tome. Ali, ono čemu se čudim, i to je verovatno potpuno nerazumljivo, jeste da ti, koja živiš u tom „velikom domaćinstvu”, sa svim svojim čulima pripadaš njemu, da najjače izraze svog života izvlačiš iz njega, u njemu si velika kraljica, a ipak - i to tačno znam - imaš mogućnosti (ali baš jedino zato jer sve možeš, já se přece nezastavim ani před - ani před - ani před -)32 ne samo da me voliš nego i da budeš moja, da trčiš preko svog sopstvenog tepiha.
Ali, to još nije vrhunac čudnog. On se sastoji u tome da ako bi htela da dođeš k meni, ako bi, dakle, muzički govoreći, htela da se odrekneš celog sveta da bi sišla ka meni tako duboko da se s tvog stanovišta ne da videti ne samo malo nego uopšte ništa više, ti bi morala - neobične li, baš neobične stvari! - ne da siđeš nego da se na nadljudski način uzdigneš nad sobom da segneš iznad sebe, i to tako silno da ćeš morati pri tome možda da se slomiš, stropoštaš, nestaneš (i ja onda s tobom, naravno). I sve to da bi se dospelo do mesta kojem ništa ne mami, gde ja sedim i bez sreće i bez nesreće, bez zasluge i bez krivice, jedino zato što sam tamo bio smešten. Na lestvici čovečanstva ja sam nešto poput predratnog bakalina u tvojim predgrađima (čak ni muzikant, čak ni to); pa i ako bih izborio za sebe to mesto - ali ja ga nisam izborio - ne bi to bila nikakva zasluga.


* * *



Ono što mi govoriš o korenju, krajnje je jasno. To je sigurno tako. U Turnau je, dabome, glavni zadatak bio naći, najpre, sve sitno korenje i odstraniti ga, i kad se, zatim, u rukama ima glavni koren, istinski rad je okončan, jer tad se ašovom samo podigne taj koren i vadi se celina. Još mi u uhu zvoni to krckanje. Moglo se tamo, dabome, dobro seći, jer je to bilo drvo za koje se znalo da bi i na drugom tlu moglo nastaviti da raste, a osim toga, to čak i nije bilo drvo nego dete.


* * *



Nemam ni najmanju želju da uopšte razgovaram sa Jarmilom. Jedino ako bi ti imala neki određeni nalog do kojeg ti je posebno stalo, tad bih, naravno, odmah otišao do nje.


* * *



Sa Laurinom sam juče ponovo razgovarao. Potpuno smo saglasni u pogledu njega. Ipak, mnogo šta govori njemu u prilog, na primer da se on uvek, kad govori o tebi, malo usredsređuje; da, u njemu je ipak dobro jezgro. Šta mi je pričao? Bio sam, dakle, dvaput sa njim i svaki put mi je on, u glavnim crtama, ispričao istu priču, uz obilje potankosti. Neka devojka, nečija verenica, dolazi kod njega i, uprkos njegovom najnedvosmislenijem protivljenju, sedi 8-10 časova s njim (prvi put je to bila devojka koja je došla u njegov privatni stan, pre podne, a drugi put devojka dolazi u redakciju noću) i objašnjava kako ga bezuslovno mora imati, a bude li je on odbio - da će skočiti kroz prozor. On je odbija, ali otvara prozor. Pa sad, devojke doduše ne skaču, ali događa se nešto užasno, u jednom slučaju devojka vrišti i dobija konvulzivni napad, a u drugom devojka - već sam zaboravio šta. E, pa sad, ko su te devojke? Jedna je (u stanu) bila Jarmila, uoči svog venčanja, a druga, u redakciji, od četvrtka je njegova venčana žena (o njoj je, naravno, pričao nešto nežnije, ali ne mnogo, jer on, u izvesnom smislu, govori uvek nežno). Ne sporim ja da se u stvarnosti sve baš tako ili još gore odigralo, samo ne razumem zašto je to tako zamorno.
U pričama o njegovoj verenici bilo je, uostalom, jedno zgodno mesto. Njen otac je tokom dve godine patio od melanholije, a ona ga je negovala. Prozor u bolesnikovoj sobi morao je uvek da bude otvoren, ali morao bi, ako bi neka kola prolazila dole ulicom, brzo da bude zatvoren na trenutak, jer otac nije podnosio buku. O tom zatvaranju se brinula ćerka. Kad mi je Laurin to pričao, dodao je: „Zamislite, istoričarka umetnosti!” (Ona je, naime, istoričarka umetnosti.)
Pokazao mi je i njenu fotografiju. Verovatno lepo, melanholično jevrejsko lice, pripijeni nos, oči sa teškim pogledom, nežne duge ruke, skupa haljina.


* * *



Raspituješ se za devojku; ne znam ništa novo o njoj. Otkako mi je onda dala pismo za tebe, nisam je više viđao. Dogovorio sam se, doduše, tada za sastanak s njom, ali upravo u to vreme su mi došla tvoja prva pisma o razgovorima koje si vodila sa svojim mužem, pa se nisam osećao sposobnim da se s njom vidim i otkazao sam joj iznevši istinito obrazloženje, sa svom naklonošću koju sam osećao prema njoj. Kasnije sam joj još napisao kratku poruku, ali ona je očigledno nije razumela, jer sam od nje dobio pismo s materinskim poukama (u kojem mi je ona, između ostalog, tražila adresu tvog muža) i odgovorio sam joj, pneumatskom poštom, onako kako to zaslužuje; od tada nisam više ništa čuo o njoj, ne znam još ni šta si joj ti napisala i kako je to na nju delovalo.
Poznajem tvoj odgovor, ali voleo bih da ga vidim napisanog.33


* * *



Pišeš mi da ćeš sledećeg meseca možda doći u Prag. Gotovo da sam poželeo da te zamolim: ne dolazi. Ostavi mi nade da ćeš, ako te jednom u krajnjoj nuždi budem zamolio da dođeš, doći odmah, ali da sad radije ne dolaziš, jer ćeš opet morati da otputuješ.


* * *



Što se tiče prosjakinje, nesumnjivo da u tome nije bilo ničeg ni dobrog ni rđavog; bio sam naprosto suviše rastrojen ili prejako obuzet nečim drugim da bih bio u stanju da svoje činove usredsredim na bilo šta drugo osim na maglovite uspomene. A jedna od takvih uspomena, recimo, kazuje: „Ne daj prosjakinji suviše, jer ćeš se kasnije kajati.” Jednom sam, kad sam bio veoma mali, dobio novčić od deset krajcara i goreo sam od želje da ga dam nekoj staroj prosjakinji koja je stalno sedela između Velikog i Malog trga. Ali, tad mi je vrednost tog novčića izgledala ogromna, činilo mi se da toliko blago verovatno još nikad nije bilo dato nekom prosjaku, pa sam se otuda pred prosjakinjom stideo da učinim nešto tako bezumno. Ali ipak sam morao da joj nešto dam i stoga sam usitnio desetokrajcarku, prosjakinji dao krajcaru, obišao ceo kompleks većnice i arkada na Malom trgu, i iznova došao, s leve strane, kao sasvim novi dobročinitelj, opet udelio prosjakinji krajcaru, pa ponovo optrčao okolo, i tako sam to uspešno ponavljao deset puta (ili može biti manje puta, jer je prosjakinja, verujem, onda izgubila strpljenje i nestala mi s vidika). U svakom slučaju, naposletku sam bio potpuno iscrpljen, i moralno, da sam odmah otrčao kući i tamo dugo jecao sve dok mi majka nije drugim novčićem nadoknadila mojih deset krajcara.
Vidiš da ja nemam sreće s prosjacima, ali se ipak pokazujem spreman da sav svoj sadašnji i budući imetak, u malim bečkim novčanicama, polagano udeljujem nekoj prosjakinji tamo kod Opere, uz uslov da ti budeš prisutna i da ja [...]34 mogu da osećam tvoju blizinu.
Franc



*

[Prag, 19. jul 1920]

Ponedeljak



Ne razumeš, Milena, i grešiš u nekoliko stvari:
Prvo, nisam baš tako jako bolestan, i kad malo odspavam, osećam se, štaviše, prilično dobro, jedva da sam se tako osećao kad sam bio u Meranu. Plućne bolesti su ipak, i uglavnom, najpristojnije od svih bolesti, naročito tokom žarkog leta. Kako ću kasnije izići na kraj s jeseni, pitanje je koje će se tek kasnije postaviti. U ovom trenutku, moje nevolje su tek neznatne, na primer: ništa ne mogu da radim u kancelariji. U vreme kad, recimo, baš nisam u toku pisanja tebi, ispružen sam u svojoj naslonjači i gledam kroz prozor. Prilično toga može da se vidi, jer je kuća nasuprot jednospratnica. Neću da kažem da se, dok gledam kroz prozor, osećam naročito setno, ne, nikako, samo što ne mogu da se otrgnem od gledanja.
Drugo, čak ni novca mi ne nedostaje; imam ga više nego dovoljno, a jedan njegov deo me, na primer, onaj namenjen tvom odmoru, upravo doslovno opterećuje time što je još kod mene.
Treće, ti si za moje zdravstveno stanje već, jednom zasvagda, učinila presudnu stvar i, osim toga, svakog trenutka kad s naklonošću misliš na mene činiš je iznova.


[Na levom obodu prve stranice ovog pisma, od reda sa rečima presudnu stvar]: A osim toga budi mirna što se mene tiče, čekaću te do poslednjeg dana baš kao što sam do prvog.


Četvrto, sve što onako sumnjičavo govoriš o praškom putovanju potpuno je tačno. „Tačno”, bila je to i reč koju sam napisao u telegramu, ali tamo je upotrebljena za moj razgovor s tvojim mužem i u celoj stvari bila je, naravno, i jedina tačna reč. Jutros rano, recimo, najednom je počeo da me hvata strah, da me hvata strah u mojoj ljubavi, da mi se srce steglo od straha da bi ti mogla, zavedena nekom slučajnom sitnicom, iznenada da dođeš u Prag. Ali, može li takva sitnica da doista bude presudna kod tebe kod koje se stvarni život živi i odvija u takvim dubinama? Pa čak ni naši bečki dani ne bi smeli da dopuste da padneš u zabludu. Nismo li tamo mnogo štošta možda zahvaljivali tvojoj nesvesnoj nadi da ćeš moći da ga ponovo vidiš uveče? Ne govorimo više o tome. Ili, još ovo: nedavno sam saznao dve novosti iz tvog pisma: najpre, plan za Hajdelberg i, kao druga, plan za napuštanje banke i bekstvo u Pariz; prva stvar mi pokazuje da sam ja, u neku ruku, ipak u nizu „izbavilaca” i aktivnih učesnika. Ali, ja doista ne pripadam tom nizu. Druga stvar mi pokazuje da se i tamo ipak razmatra pitanje budućnosti i života ubuduće, pa se pretresaju planovi, mogućnosti, perspektive, uključujući i tvoje perspektive.
Peto, reč je o delu s tvojim groznim samomučenjem - i to je jedina bol koju mi nanosiš - a koje se sastoji u tome da mi svakodnevno pišeš. Piši ređe, a ja ću, ako hoćeš, nastaviti da ti i nadalje svakodnevno šaljem po pisamce.
I tako ćeš moći da imaš više mira za rad koji ti pričinjava zadovoljstvo.


* * *



Zahvaljujem za Donadjeovu. (Ne mogu li i ja tebi nekako da šaljem knjige ?) Jedva da ću u ovom trenutku moći da je čitam, a to je druga mala nevolja: ne mogu da čitam, a opet to me čak nimalo ne rastužuje; naprosto, nemogućno mi je. Opsežni Maksov rukopis (Jevrejstvo, hrišćanstvo, paganizam - debela knjiga) čeka me da ga pročitam; Maks me već požuruje, a ja jedva da sam započeo. Danas mi je neki mlad pesnik doneo 75 pesama, poneke su duge nekoliko stranica; na kraju ću ga pretvoriti u svog neprijatelja, kao što mi se, uostalom, već jedared desilo: tada sam odmah pročitao Klodelov ogled, i to samo jednom i odveć na brzinu, ali moja žurba nije bila uperena ni protiv Klodela ni protiv Remboa - nisam hteo da pišem o tome pre nego što drugi put pročitam, što se do danas nije dogodilo, ali već sam sebe obradovao time da si upravo to - dali je završeno? - ti prevela (šta je to – pamatikalni?35 tako se tamo kaže, ako se dobro sećam); zapamtio sam jedino, i to veoma jasno, prvi stubac gde se govori o tome kako izvesno pobožno biće doživljava Ave Maria.
Prilažem ti devojčino pismo sa odgovorom, iz kojeg ćeš ti moći da zaključiš o sadržini mog pisma, tako ćeš videti kako me ona odbacuje, i to ne bez zdravog razuma. Neću joj više odgovarati.
Jučerašnje popodne nije bilo znatno bolje od onog prethodne nedelje. Krenulo je, doduše, veoma dobro; kad sam izišao iz kuće i pošao na groblje, bilo je 36 stepeni u hladu, a tramvajdžije su štrajkovale, ali upravo to mi je naročito prijalo; da idem peške putem pričinjavalo mi je gotovo jednako zadovoljstvo kao onda, u subotu, na putu u parkić pored Berze. Ali, kad sam se konačno našao na groblju, nisam mogao da pronađem grob, kancelarija za obaveštenja je bila zatvorena, nigde poslužitelja niti žene koji bi nešto znali, bacio sam pogled u neku registarsku knjigu, ali to nije bila ona prava, satima sam tamo lutao okolo, u glavi mi se već sasvim zavrtelo od čitanja natpisa po grobnicama i u takvom stanju sam izišao sa groblja […]36
F



*



[Prag, 20. jul 1920]

Utorak



Između dva diktiranja službenih pisama za koje sam danas pribrao dovoljno srčanosti:
Takva vesela ili makar samorazumljiva pisamca, kao ova dva današnja, to je već maltene (maltene maltene maltene maltene) šuma, i vetar u tvojim rukavima, i pogled na Beč. Milena, kako je ugodno biti pored tebe!
Danas mi je devojka poslala tvoje pismo, ne poprativši ga nijednom reči, samo sa nekoliko podvlačenja olovkom. Očigledno da njime nije bila zadovoljna; istina, kao i svako pismo u kojem se mesta podvlače, ono nije bez nedostataka i, gledajući ga, bivam svestan da sam od tebe tražio nešto nemogućno i besmisleno kad sam hteo da ga napišeš, i hiljadu puta te molim da mi oprostiš. Morao bih, naravno, i nju da molim da mi oprosti, jer kako god da je ovo pismo bilo sročeno, moralo bi da je povredi. Kada ti, recimo, s puno obzira pišeš „poněvadž o Vas nikdy ani nepsal ani nehovořir,37 onda to mora da je povredi, baš kao što bi je povredilo i suprotno. Još jednom, oprosti mi.
S drugim pismom si mi, onim Staši, uostalom veoma pomogla.


Po podne



Uspeo sam da se ne bavim duže ovim pismom u kancelariji, ali ono nije iziskivalo neki neznatan rad, jer sam gotovo svu snagu uložio u njega i nimalo mi nije ostalo za posao u kancelariji.
U pogledu pisma Staši: Jilovski je juče pre podne bio kod mene i spomenuo mi da je dobio neko pismo od tebe, koje je on video na stolu izjutra pre nego što će poći iz kuće, ali još nije znao šta je u njemu napisano, Staša će mi to večeras reći. Njegova ljubaznost je, dok smo bili tako oči u oči, izazvala kod mene prilično nelagode, jer šta bi moglo biti u tom tvom pismu za koje sam ja bio delimično odgovoran!? Ali, večeras se ispostavilo da je ono ipak bilo veoma dobro i da su njih dvoje bili njime veoma zadovoljni, barem zbog (ja ga nisam čitao) njegovog prijateljskog tona; u njemu je pre svega bila, posebno namenjena mužu, mala rečenica zahvalnosti, koja je mogla da proistekne jedino iz stvari o kojima sam ja govorio, i Stašu je doista usrećilo: oči su joj sijale više nego inače. Oni su ipak, ako se potrudimo da zaboravimo izvesne stvari i ublažimo ih, a da stomak, osetljivi stomak to prihvata, dobri ljudi, naročito kad su zajedno ili kad je on sam (samo je Staša sporna); a Staša je imala čudesno divan minut kad je zapravo nerazumljivo dugo posmatrala tvoju fotografiju, i gledala ju je napregnuto i bez reči i ozbiljno. Možda ću ti još ponešto ispričati o tom večernjem susretu; bio sam umoran, ispražnjen, dosadan, ravnodušan, gotov da planem, i od početka ništa drugo nisam želeo nego da se ispružim u postelji. (Treba da ti pošaljem priloženi list na kojem je Stašin crtež - govorili smo o položaju tvoje sobe - sa objašnjenjima Jilovskog.) Oni žive, uostalom, veoma bogato; godišnje im je potrebno preko 60.000 čeških kruna i tvrde da sa manje ne bi mogli da iziđu na kraj.
Naravno da sam s tvojim prevodom potpuno saglasan. On se prema mome tekstu jednostavno odnosi kao Frank prema Francu, kao tvoje veranje uz brdo prema mojem itd. I ako čovek ima dovoljno snage za nutno i abich,38 ne bi mu uopšte bilo neophodno da dotle stiže i mogao bi zapravo da se i oženi, taj glupi, glupi matori samac. Ali, u svakom slučaju, pusti to, molim te, neka bude kako ti hoćeš i podari mi sreću da malo prodišem.
Juče sam ti preporučio da mi ne pišeš svakog dana; još nisam izmenio svoje mišljenje, i to bi bilo veoma dobro za nas oboje, i danas ti još jednom isto preporučujem, ponovo ću - samo, Milena, molim te, nemoj me poslušati i ipak mi piši svakodnevno, i može to pisanje i da bude veoma kratko, kraće nego tvoja današnja pisma, samo 2 retka, samo jedan, samo jedna reč, ali te reči mogao bih da se lišim jedino uz strašan bol.
F



*



[Prag, 21. jul 1920]

Sreda



Ko je odvažan, taj ipak postiže izvesne rezultate:
Najpre: koliko ga ja razumem, Gros možda i ne greši; barem jedna činjenica govori mu u prilog, to jest da ja još živim, a zapravo, s obzirom na vrstu svoje raspodele unutrašnjih snaga, davno već više ne bi trebalo da sam živ.
Zatim: nije reč o tome kako će kasnije biti, a sigurno je samo da ja daleko od tebe ne mogu da živim drugačije nego da potpuno zapravo dam strahu i dajem mu zapravo više nego što on iziskuje i činim to bez ikakve prinude, u zanosu, sav se prelivam u njega.
Imaš pravo da mi, u ime straha, prebacuješ zbog mog ponašanja u Beču, ali on je u tome na zaista poseban način, ne poznajem njegove unutrašnje zakone, poznajem samo njegovu ruku obavijenu oko moga grla, i to je zaista najstrašnije od svega što sam ikad doživeo ili bih mogao ikad da doživim.
Iz tog onda možda proizlazi da smo sad oboje venčani, ti u Beču, a ja venčan strahom u Pragu, i da ne samo ti svoj nego i ja svoj brak pokušavam uzalud da rasturim. Jer, vidi, Milena, [...]39 da sam uspeo da te u Beču sasvim ubedim (da smo se složili dotle da ti učiniš korak, a u šta ti nisi bila ubeđena), ti ne bi danas, „uprkos svemu”, više bila u Beču, ili čak ne bi ni bilo nikakvog „uprkos svemu”, jednostavno bi bila u Pragu, a sve što ti kažeš u svom poslednjem pismu da bi se utešila naprosto je samo uteha. Zar ne misliš tako?
Kad bi ti odmah došla u Prag ili makar odmah donela takvu odluku, to ne bi ni bio nikakav dokaz u prilog tebi - meni nikakav dokaz u prilog tebi nije potreban, u tvoju vrhunsku jasnost i pouzdanost kod mene nema sumnje - nego bi to bio veliki dokaz u prilog meni, a takav mi sad nedostaje. I time se, po prilici, hrani moj strah.
Stvar stoji čak možda još gore, i upravo te ja, „izbavilac”, zadržavam u Beču, kao niko drugi do sada.


* * *



Takva je, eto, bila oluja koja nam je neprestano pretila u šumi, ali smo ipak dobro prošli. Nastavljamo da živimo pod njenom pretnjom, pošto nemamo drugog izlaza.
Laurin mi je telefonirao da se u Tribuni pojavio jedan prevod, ali pošto ga ti nisi spominjala, nisam znao da li si htela da ga čitam, pa ga, dakle, još nisam pročitao. Sada ću pokušati da ga nabavim za sebe.
Ne razumem šta imaš protiv gospođičinog pisma. Ona je ipak postigla svoj cilj, učinila te pomalo ljubomornom, pa šta onda? Ubuduće ću ti slati, s vremena na vreme, slična pisma, koje ću, još bolja, izmišljati i sam pisati za tebe, s tim da me na kraju ne odbaciš.
Molim te za nekoliko reči o tvojim radovima! Cesta? Lipa? Kmen? Politika?


* * *



Htedoh da ti kažem još nešto, ali opet je ovde bio mladi pesnik - i ne znam više šta je to bilo; čim mi neko dođe, ja se prisećam svojih službenih spisa i tokom cele posete ne mogu ni na šta drugo da mislim - umoran sam, ništa ne znam, i ništa drugo ne bih hteo nego da lice položim u tvoje krilo, da osetim tvoju ruku na glavi i tako ostanem celu večnost
Tvoj



Evo šta sam ono još hteo da kažem: u tvome pismu je velika istina (jedna između ostalih istina): že vlastně ty jsi človek ktery nemá tušeni o tome...40 To je istina od reči do reči. Nije bilo ničeg osim blata, najžalosnijeg užasa, ogreznuća u pakao, a ja sam zaista pred tobom, usred svega toga, stojim poput deteta koje je učinilo nešto veoma rđavo i stoji pred majkom, i plače i plače i zaklinje se da nikad više neće: nikad to više neću uraditi. Ali, baš odade strah crpi svoju snagu: „Baš, baš!” kaže ona „nemá tuseni! Ništa se još nije dogodilo! Dakle-može-on-još-da-bude-spasen!”


* * *



Skačem. Telefon! Pravac kod direktora! To je prvi put otkako sam u Pragu da me pozivaju zbog službene stvari! Sad će najzad čitava lagarija da iziđe na videlo. Tokom 18 dana ništa nije urađeno osim pisanja pisama, čitanja pisama, pre svega gledanja kroz prozor, držanja pisama u ruci, njihovog odlaganja, pa ponovo uzimanja, onda primanja poseta, i samo to, ništa drugo. Ah, kad sam sišao dole kod njega, on je ljubazan, osmehuje se, priča nešto o poslu što ne razumem, pozdravlja se, jer odlazi na odmor, neshvatljivo dobar čovek (ja sam mu, dabome, nerazgovetno promrmljao da sam gotovo sve već završio i sutra počinjem sa diktiranjem). I sad o svemu tome izveštavam svog dobrog duha. Neobična je stvar da na njegovom stolu još leži pismo koje sam mu napisao iz Beča, a na njemu još neko drugo iz Beča, i najpre sam nejasno gotovo poverovao da je reč o tebi.


*



[Prag, 22. jul 1920]

Četvrtak



Da, to pismo. To je kao kad se zagledate duboko dole u pakao, a onaj odozdo zove onog odozgo i objašnjava mu svoj život i kako se on tamo smestio. Najpre se peče u ovom kodu, a onda u onom, i onda seda u ugao da se malo znoji i uhvati daha. Ali ja je ne poznajem odranije (samo mi je pitomec M41 znan odavno; i Laurin ga naziva tako, nisam to zapazio), možda je ona zaista izgubila glavu ili poludela. Kako od takve sudbine ne bi izgubila glavu, pa i nas je sludela, i verujem da sam bio veoma uzbuđen kad sam se našao s njom oči u oči, jer ona nije više samo ljudsko biće nego u isti mah nešto drugo. I ne mogu sebi da zamislim da ona to i ne primećuje i da oseća tvoju odvratnost pred njenim pismom baš kako je ti sam osećaš. Često govorimo stvari koje su u jeziku drugo biće, ali tad moramo tako stalno da govorimo, kao što čini možda Jarmila! Izgleda, uostalom, da je Has, ako dobro razumem (ali to čak nije nikakvo pismo, pre je to pijana jadikovka, i ja to ne razumem), nije potpuno napustio.


* * *



Milena, marljivice, tvoja soba mi se preobražava u sećanju: ni pisaći sto ni ostalo nisu izgledali nimalo taknuti radom, ali sad rada u izobilju i osećam ga; on me ubeđuje da u sobi mora biti veličanstveno toplo i sveže i veselo. Jedino orman ostaje sa svojom težinom, s tim da se pokatkad njegova brava kvari i ništa ne pušta napolje, skuplja se, grči, i naročito odbija da ti isporuči haljinu koju imaš za „nedelju”. To i nije nikakav orman; trebalo bi jednom da zameniš nameštaj, a ovaj ćemo izbaciti.


* * *



Veoma mi je žao što sam ti, u poslednje vreme, napisao izvesne stvari; ne uzmi mi za zlo. I molim te da se ne mučiš neprestano mišlju da je, ako se ne oslobađaš, to samo tvoja ili pretežno tvoja krivica. To je, štaviše, moja krivica, i pisaću ti jednom o tome.


*



[Prag, 23. jul 1920]

Petak



Ne, to stvarno, dakle, nije bilo tako naporno. A zatim, kako bi se duša, inače, rasteretila svog bremena nego putem malo zloće? A osim toga, čak i danas, gotovo sve što sam napisao smatram za tačno. Ti nisi mnogo šta razumela, recimo ono o jedinoj boli; jer, tvoje samomučenje jeste ta jedina bol, nikako tvoja pisma, koja me svakog jutra okrepljuju snagom da bih mogao da prebrodim dan i da ga tako dobro prebrodim da nijednog jedinog (od tvojih pisama, što je po sebi razumljivo, ali nijednog jedinog) od tih dana ne bih hteo da se odreknem. U tome me ni pisma koja leže na stolu u predsoblju nimalo ne osporavaju; sama mogućnost da pišem ta pisma i tamo ih odlažem već je nešto. A ljubomoran, veruj mi, nimalo nisam, ali doista je teško shvatiti da bi biti ljubomoran bilo izlišno. Meni uvek uspeva da ne budem ljubomoran, ali mi samo ponekad uspeva da shvatim da je izlišno biti ljubomoran. Ah, da, i „izbavioci”. Svojstvo „izbavilaca” - i to im se neizbežno događa, dok ja stojim po strani i uživam u tome, to jest ne uživam u nekom pojedinačnom slučaju, već u opštoj zakonitosti koja se na njih odnosi - jeste u tome, naime, da ono što bi hteli da izvuku zapravo zabijaju, sa zverskom ozbiljnošću, još dublje.
Konačno imam, dakle, nešto da ispričam o Maksu: tvoj sud, naravno ponešto kratak, o njegovoj velikoj knjizi. On, naime, neprestano pita za tebe i kako si i šta se događa, i sve prima k srcu. Ali, ja ne mogu bezmalo ništa da mu kažem; srećom, sam jezik mi to već ne dopušta. Ne mogu, ipak, da pričam o nekoj Mileni u Beču, a potom nastavim da „ona” ovo i ono misli i kaže i čini. Ti ipak nisi „Milena” niti „ona”, to je čista besmislica, pa dakle ne mogu ništa da kažem. To je tako očigledno da mi je zbog toga, ne jednom, žao.
Da, svakako, mogu o tebi da govorim strancima, i to mi čak pričinjava probrano zadovoljstvo. A ako pri tome mogu sebi da dozvolim i malo komičnog poigravanja, što me veoma mami, zadovoljstvo biva još veće. Na kraju, sreo sam Rudolfa Fuksa. On mi je veoma drag, ali radost što ga vidim bila je, uostalom, znatno manja i ruku sam mu stegao tako grubo i čvrsto. Znao sam, međutim, da ishod neće biti neki naročit, ali svejedno, pomislio sam. Razgovor se odmah poveo o Beču i o sredini u kojoj se on tamo kreće. Bio sam veoma zainteresovan da čujem imena, i on je počeo da ih nabraja; ne, nisam tako mislio, hteo sam da čujem imena žena. „Pa dobro, tamo je, dakle, bila Milena Polak, koju poznajete!” „Da, Milena”, ponovio sam za njim i pogledao niz Ferdinandovu ulicu da vidim dolazi li ona koja je bila spomenuta. Potom su se ređala i druga imena, a mene je uhvatio stari kašalj i razgovor je počeo da jenjava. Kako da ga ponovo podstaknem? „Možete li mi reći u kojoj sam to ratnoj godini bio u Beču?” „U 1917!” „Onda E[rnst] P[olak] još nije bio u Beču?” „Nisam ga tada video. Još nije bio oženjen?” „Ne.” Kraj. Mogao sam još malo da razgovaram o tebi, ali nisam za to imao potrebne snage.


* * *



Kako ti sad ide s tabletama, a i u poslednje vreme ? Ovo je prvi put da mi iznova pišeš o glavoboljama.
Šta ti je, u stvari, Jarmila odgovorila na tvoj poziv?
Možeš li da mi kažeš nekoliko reči o planu za Pariz?
Kuda ćeš sad da otputuješ? (Neko mesto sa dobrom poštanskom vezom?) Kada? Na koliko dugo? Šest meseci?
Uvek mi i odmah navodi časopise u kojima se pojavljuje nešto od tebe.
Kako si zapravo rasporedila to putovanje u Prag na 2 dana? (pitanje je iz čiste radoznalosti)
Hvala ti za ono Uprkos-svemu; čaroban izraz; ulazi mi pravo u krv.


*

[Prag, 23. jul 1920]

Petak, po podne



Kod kuće sam zatekao ovo pismo. Ono je od devojke koju već odavno poznajem, možda smo donekle i u srodstvu, imamo barem jednog zajedničkog rođaka, baš tog rođaka koga ona spominje i koji je ležao veoma teško bolestan u Pragu, a ona i njena sestra su ga negovale mesecima. Ona mi je fizički maltene odbojna, prevelikog, okruglog lica, crvenih obraza, malog i okruglastog tela, glas joj neprijatno šušketa. Ali, inače sam sve dobro o njoj slušao, naime, čak je i rođaci opanjkavaju iza leđa.
Pre 2 meseca moj bi odgovor na takvo pismo bio veoma jednostavan: ne, ne, ne. Sad verujem da na to nemam prava. To ne znači, naravno, da verujem da bih ikako mogao da joj pomognem. Bizmark je odbacivao tu vrstu pisama, primećujući da je život loše organizovana praznična gozba na kojoj se nestrpljivo čeka na predjelo dok je glavno jelo već prošlo, a da ga niko nije ni opazio, pa se prema tome tako i valja ravnati - ah, glupa li je ova mudrost, užasno glupa! Otpisaću joj, ne zbog nje nego zbog sebe, da sam spreman da se vidim s njom; ponešto mi je, Milena, zahvaljujući tebi, dato u ruke, pa verujem da ne smem da ih držim zatvorene.
Moj ujak sutra odlazi, a ja ću izići da uhvatim malo vazduha, da iziđem na neku vodu, izvan grada, to mi je veoma potrebno.
Ona piše da njeno pismo smem jedino ja da čitam, i tu molbu ispunjavam kad ga tebi šaljem. Pocepaj ga. U njemu je, uostalom, jedno zgodno mesto: ženy nepotřebuji mnoho. 42


*



[Prag, 24. jul 1920]

Subota



Već neko pola sata čitam tvoja 2 pisma i kartu (ne zaboravimo i omotnice za pisma; čudi me da se čitavo odeljenje za prijem pošte ne penje kod mene i moli oproštaj za tebe) i tek sad primećujem da se za sve to vreme smejem. Da li se ma i jedan car u celoj svetskoj istoriji ikad bolje osećao od mene, bio srećan poput mene? On ulazi u svoju odaju, a tamo već čekaju 3 pisma, i nema ništa drugo da učini nego da ih otvori - prstima, onako lagano! - i da se zavali u svoju naslonjaču i - da ne veruje da je bilo moguće da mu se desi takva sreća.
Ne, nisam se stalno smejao; ništa ne kažem o nošenju prtljaga, ne mogu, naime, u to da poverujem, a ako i mogu da poverujem, ne mogu to da zamislim; jesi li još onoliko lepa - ne, to nije više bila lepota, bilo je to nebo zalutalo na zemlju - kao one „nedelje”, i razumem „gospodina” (dao je, eto, 20 kruna, s tim da mu budu vraćene 3). Ali, ipak ne mogu u to da poverujem, iako se, uprkos mojoj neverici, prizor doista odigrao, priznajem da je to bilo podjednako užasno i veličanstveno. Ali da ti ništa ne jedeš, a gladna si (dok se ja ovde, bez ikakve gladi, pretrpavam hranom preko svake mere), i da su ti kolutovi oko očiju (oni ipak ne mogu biti uneti na fotografiju i oduzimaju mi pola radosti pred slikom, a, istina, ostaje mi još dovoljno te radosti da bih želeo da ti ljubim ruku toliko dugo da ti više ne padne na pamet da prevodiš ili na stanici da budeš nosač prtljaga) - e, pa to, dakle, ne mogu da ti oprostim i nikad ti neću oprostiti, i mrmljaću ti prekore zbog tog čak i posle 100 godina kad jednom budemo sedeli pred našom kolibom. Ne, ne šalim se. Šta pa znači ta protivrečnost! Tvrdiš mi da me voliš, dakle da postojiš za mene, a gladuješ protivno mojoj volji; ovde novac leži bez ikakve koristi, a tamo je „Beli petao”.
Izuzetno ti opraštam to što kažeš o devojčinom pismu, jer me (najzad!) nazivaš tajnikom (zovem se tajemnik,43 jer je ono što ovde tokom protekle 3 nedelje radim veoma Tajemné),44 a i u ostalom si u pravu. Ali, da li je dovoljno biti u pravu? I pre svega: ja nisam u pravu; ne bi li ti, dakle, htela - premda, znam, to nije moguće, pa govorim samo o dobroj volji - da na sebe preuzmeš malo i od moje pogrešnosti time što ćeš u čitanju zanemariti ono što je napisano u devojčinom pismu prema čijem smo tekstu ravnodušni i u tom pismu iščitati moju pogrešnost koja je u njemu ispisana velikim slovima? Uostalom, nije mi više nimalo stalo da slušam o toj prepisci za koju sam se besmisleno okrivio. Tvoje pismo sam joj vratio, napisavši uz njega nekoliko ljubaznih redaka. Otada ništa nisam čuo, a da joj možda predložim neki susret premaša moje snage, pa nadajmo se da će sve proći mirno i dobro.
Ti braniš svoje pismo Staši, dok ti ja na njemu zahvaljujem. Ja ne prestajem, svakako, da grešim kod obe i jednom ću ipak možda dospeti dotle da ne činim pogreške ni prema jednoj.
Bila si u Noj-Valdegu? I ja sam često tamo, pa je čudnovato da se nismo sreli. Pa da, ti se penješ i trčiš tako brzo da mi samo proletiš ispred očiju, onako kao što si činila i u Beču. Šta se, dakle, zbivalo za ta 4 dana? Neka boginja je izišla iz bioskopa, a mala nosačica prtljaga stajala je na peronu - i to bi trebalo da su bila 4 dana?


* * *



Još tokom današnjeg dana Maksu će biti uručeno pismo. Nisam mogao da iščitavam šta je skrovito u njemu više od onoga što sam iščitao.
Da, s Landauerom stvarno nisi imala sreće. Da li je tvoj utisak još dobar i u slučaju nemačkog teksta? Šta si ti od toga napravila, jadno dete (ne kažem detence, sačuvaj Bože!), izmučena i sluđena mojim pismima? Nemam li prava kad tvrdim da te pisma remete? Ali, kakva je pomoć od toga imati prava? Ako primam pisma, imam prava i sve ostalo, a ako ne bih dobio nijedno, ne bih imao ni prava, ni života, niti čega god bilo.
Ah, da, imao bih prava da odem u Beč!


Molim te, pošalji mi prevod; ne umem ipak dovoljno stvari od tebe da držim u rukama.


Ovde je neki veliki sakupljač poštanskih maraka, otima mi marke iz ruku. Sad već ima dovoljno od ovih maraka po jednu krunu, ali tvrdi da postoje i druge po jednu krunu, veće, crno-smeđe. Ja mislim ovako: pošto ja dobijam pisma, zar ne bi trebalo da pokušam da ga snabdevam markama? Dakle, ako bi mogla da koristiš te druge marke od jedne krune ili i nekakve veće od 2 krune.


*



[Prag, 26. jul 1920]

Ponedeljak



Telegram, dakle, nije bio nikakav odgovor, ali pismo od četvrtka uveče jeste. Moje nespavanje je, dakle, bilo veoma na mestu i grozna tuga jutros je bila veoma na mestu. Zna li tvoj muž za krv? Ne treba preterivati, jer to možda i nije ništa, krv se pojavljuje iz svakojakih razloga, ali to je ipak krv i to ne sme biti zaboravljeno. I ti na njoj živiš, svoj junački veseli život, živiš kao da se obraćaš krvi: „Pa dođi, dakle, dođi, konačno!” I onda ona baš dolazi. A šta ja ovde treba da radim, za to ti čak i ne mariš i, prirodno, ti nisi nikakvo nemluvne45 i znaš šta radiš, ali ti hoćeš to da ja ovde stojim na praškoj obali i ti mi promičeš, hotimično, pred očima u bečkom moru. I ako ti ništa nemaš da jedeš, nije li onda to nužda pro sebe.46 Ili misliš da je to pre moja nego tvoja potreba? U tom slučaju, u pravu si. I neću, nažalost, moći više da ti šaljem novac, jer u podne idem kući i tim nekorisnim novcem ću da naložim kuhinjsku peć.
Tako smo, dakle, Milena, potpuno razdvojeni i, izgleda, jedina želja koju osećamo zajedno svom snagom jeste da ti budeš ovde, i da tvoje lice bude koliko je god mogućno tik uz mene. I, prirodno, zajednička nam je i želja za umiranjem, želja za tim „udobnim” umiranjem, ali to je zapravo već želja male dece, onakva kakvu sam, recimo, ja osećao tokom časa računa kad bih video profesora, gore, za katedrom, dok prelistava svoju beležnicu da bi, verovatno, u njoj našao moje ime i dok sam ja poredio bezgraničnu ništavnost svojih znanja sa tom figurom snage, užasa i stvarnosti, i sanjareći pred sopstvenim strahom želeo da mogu kao duh da se podignem, kao duh proletim između klupa, mimo profesora, lagan kao moje matematičko znanje, da nekako prođem kroz vrata, napolju se priberem i budem slobodan na divnom vazduhu koji na celom meni poznatom svetu nije ispunjen takvom napetošću kakva vlada tamo u učionici. Da, to je značilo osećati se „udobno”. Ali, nije bilo tako. Bio sam prozvan da iziđem na tablu, dobio zadatak, a za njegovo rešavanje bile su neophodne logaritamske tablice koje sam bio zaboravio kod kuće, ali slagao sam da su mi u klupi (verovao sam, naime, da će mi profesor pozajmiti svoje), pa sam poslat da ih donesem i kod klupe sam, s glumljenim užasom (u školi do tada nikad nisam morao da izigravam užasavanje), primetio da ih tamo nema, a profesor mi (prekjuče sam ga sreo) reče: „Vi, krokodilu!” Odmah mi je dao ocenu nedovoljan, i to je zapravo bilo veoma dobro, jer sam, u stvari, bio ocenjen samo formalno, uz to i nepravedno (jesam, doduše, lagao, ali to niko ne bi mogao dokazati, pa zar to nije nepravedno?), ali makar nisam morao da pokažem svoje sramotno neznanje. Sve u svemu, bilo je i to još sasvim „udobno”; bilo je mogućno, pod izvesnim uslovima, „nestati” i u učionici, a mogućnosti za to su bile beskonačne i bilo je mogućno „umirati” čak i u životu.


Ovako brbljam samo zato što mi je, uprkos svemu, dobro s tobom.
[Ovo je napisano većim i izrazitijim slovima preko druge i treće stranice (dvostruki list) ovog pisma, i to se prostire od reda sa rečima naložim kuhinjsku peć do reda sa rečima „umirati” čak i u životu.]


Samo je jedno nemogućno - a jasnost toga preteže nad svim brbljanjem - da ti ovog trenutka uđeš u ovu sobu i budeš ovde i nas dvoje, sa svom temeljitošću, porazgovaramo o tvom ozdravljivanju, a ipak bi upravo to nemogućno bilo najneodložnije.


* * *



Hteo sam, pre nego što sam pročitao tvoja pisma, da ti mnogo toga danas ispričam, ali šta bih mogao da ti kažem sučeljen s krvlju? Molim te da mi napišeš odmah šta je lekar rekao i kakva je on osoba?
Netačno opisuješ prizor sa stanice; nisam oklevao niti jednog trenutka, sve je bilo tako po sebi razumljivo tužno i lepo i bili smo tako sami da je bilo neshvatljivo komično videti ljude, kojih tamo ipak nije bilo, kako su odjednom nagrnuli i hteli da otvore izlazna vrata prema peronima.
Ali, ispred hotela je, dabome, bilo onako kako ti kažeš. Kako si lepa bila tamo! Možda to čak nisi ni bila ti. Bilo bi, da, i veoma neobično ako bi se ti tako brzo već digla. Ali, ako to nisi bila ti, otkud tako tačno znaš kako je bilo.
Baš dobro da ti hoćeš marke, jer dva dana sebi prebacujem zbog svoje molbe oko maraka, i već sam to sebi prebacivao dok sam molbu pisao.


*



[Prag, 26. jul 1920]

Ponedeljak, kasnije



Ah, koliko li mi je samo spisa baš sad stiglo! I za koga ja to radim, i to čak dok mi glava puca od neispavanosti ? Za koga? Za kuhinjsku peć.


* * *



A sad evo još i pesnika, prvog; on je i drvorezac grafičar, urezuje u drvo ćezapom, došao mi i ne odlazi, a tako je pun života i sve na mene obrušava, pri tome vidi da treptim od nestrpljivosti, ruka mi drhti nad ovim pismom, glava mi je bezmalo klonula na grudi, a on ne odlazi, tako dobar, dinamičan, srećno-nesrećan, izvanredan, ali upravo mi sad grozno dosadan mladić. A tebi krv provaljuje na usta.


* * *



A u stvari, ti i ja neprestano pišemo isto. Jednom te ja pitam da li si bolesna, a ti mi onda pišeš o tome, jednom ja poželim da umrem, a onda i ti to poželiš, jednom bih ja hteo marke, a onda i ti to hoćeš, jednom poželim da se poput dečačića isplačem pred tobom, a onda bi ti preda mnom poput devojčice. A jednom bih i deset puta i hiljadu puta i neprestano da budem s tobom, a i ti to kažeš. Dosta, dosta.


* * *



I još nemam nikakvog pisma o tome šta je lekar rekao, ti, sporaću, ti, loša korespondentkinjo, nevaljalice, ljubavi, pa sad i... šta to? Ništa, ništa, nego ćutati u tvome krilu.


*



[Prag, 27. jul 1920]

Utorak



Gde je taj lekar? Pretražujem tvoje pismo i ne čitajući ga, samo da bih našao lekara. Gde li je on?
Ne spavam; neću da kažem da zato ne spavam, jer istinske brige ne smetaju nemuzikalnima kakav sam ja da pre usnu od ostalih, ali ipak ne spavam. Zar je već toliko vremena proteklo od putovanja u Beč? Jesam li odveć slavio svoju sreću? Ne pomažu ni mleko, ni maslac, ni salata, pa da li mi je potrebno da se hranim u tvome prisustvu? Verovatno to nije ni iz jednog od tih razloga, ali dani nisu lepi. Uz to, već je 3 dana otkako više ne osećam ni sreću od praznog stana, pa sam se vratio kući (otuda sam odmah u ruke i dobio telegram). Zacelo čak ni činjenica da u nekom stanu nema nikog nije ono što mi prija, ili makar nije suštinski razlog da se osećam dobro, nego činjenica da su mi na raspolaganju dva stana, jedan za dan i drugi, udaljen, za veče i noć. Razumeš li to ? Ja ne, ali tako jeste.
Da, orman. On će svakako biti predmet naše prve i naše poslednje prepirke. Ja ću reći: „Izbacujemo ga napolje!” Ti ćeš reći: „On ostaje tu gde jeste!” Ja ću reći: „Biraj između njega i mene.” Ti ćeš reći: „Odmah. Frank iliSchrank [nem. orman], to se rimuje. Biram Schrank.” „Pa dobro”, kazaću i sporo ću sići stepeništem (kojim?), i - ako još nisam pronašao dunavski kanal, živ sam još i danas.
A uostalom, i ja sam veoma za orman, samo ne bi trebalo da nosiš ikakvu odeću. Sasvim ćeš je otrcati i šta će onda meni ostati ?
Čudnovato, s tim grobom. Tražio sam ga, pravo govoreći (vlastně),47 na dobrom mestu, ali jedino bojažljivo, a potom sam, naprotiv, sa sve većom sigurnošću kružio oko njega u sve širim krugovima i, najzad, ocrtao oko njega ogroman krug, pa sam, konačno, neku sasvim drugu kapelu smatrao za pravu.
Ti, dakle, putuješ, a vizu i nemaš. A time ja gubim sigurnost da ćeš ti, u slučaju nužde, odmah doći. I onda bi još htela da ja spavam!


[...]48
A lekar? Gde je on? Još li ga ovde nema?
Posebne marke povodom Kongresa nisu objavljene, a i ja sam verovao da jesu. Na moje veliko razočaranje, donose mi danas „kongresne marke”, koje nisu ništa drugo nego obične marke sa kongresnim žigom; uprkos tome, samo zbog tog žiga one bi morale biti dragocenije, ali to mladić neće razumeti. Svaki put ću prilagati samo po jednu marku, najpre zbog njihove dragocenosti i, zatim, da bih iz dana u dan dobijao zahvalnost.
Vidiš sad, potrebno ti je pero; zašto nismo bolje iskoristili vreme u Beču? Zašto, recimo, nismo sve vreme bili u papirnici? Tamo bi nam ipak bilo lepo i bili bismo blizu, jedno uz drugo.
Valjda ipak nisi išla dotle da ormanu čitaš moje glupe šale? Kako god, do nemoći volim gotovo sve što stoji u tvojoj sobi.
A lekar?
Viđaš li često skupljača maraka? Koliko god tako moglo izgledati, ovo nije nikakvo prepredeno pitanje. Kad loše spavate, onda postavljate pitanja, a ne znate zašto. Večito biste pitali; nespavanje znači pitati, pitati; ako imate odgovor, onda zaspite.


* * *



A tvoja objava o neodgovornosti, pravo govoreći, ipak nije na nekoj snazi. Na kraju krajeva, da li si dobila pasoš?


*

[Prag, 28. jul 1920]

Sreda



Poznaješ li povest o Kazanovinom bekstvu iz Olovne tamnice? Da, znaš je. U njoj je letimično opisan najstrašniji način utamničenja, dole, u podrumu, u mraku, u memli, u ravni laguna, čovek čuči na uskoj dasci do koje bezmalo seže voda, s plimom voda stvarno i dopre do daske, ali najgore predstavljaju divljačni vodeni pacovi, njihov pisak u noći, njihovo gloženje, glodanje i kidanje (verujem da je čovek morao da se s njima bori oko hleba), a prvenstveno njihovo nestrpljivo iščekivanje da se čovek, onemoćao, strovali s klupice. Eto, vidiš li, na to liče priče koje mi iznosiš u svome pismu. Užasne i neshvatljive, i pre svega, u isti mah, tako bliske i tako daleke kao što je to čoveku njegova prošlost. A on se zgrbio gore na dasci, od čega mu leđa ne izgledaju ponajlepše, i noge su mu zgrčene i strah ga je, a opet ništa mu drugo ne preostaje da čini nego da gleda u te velike crne pacove i oni ga zableskuju posred tame, pa konačno ne zna da li sedi još gore ili je već dole i gromko cijuče i otvara gubicu sa zubima koji iz nje prosijavaju. Daj, ne pričaj takve priče, dolazi ovamo, jer čemu one, dolazi ovamo. Neka ti ih, tih „zverčica”, ali jedino pod uslovom da ih isteraš iz kuće.


* * *



A lekara uopšte više ne spominješ? A izričito si, međutim, obećala da ćeš ići kod lekara; uvek držiš svoju reč. Pošto više ne vidiš nikakvu krv, ne ideš? Ne navodim ti sebe kao primer, ti si neuporedivo zdravija od mene; ja ću uvek biti samo gospodin koji sebi priušćuje da mu nose kofer (ali što još ne označava nikakvo istaknuto mesto na hijerarhijskoj lestvici, jer najpre dolazi.


[Na levom i gornjem obodu prve stranice ovog pisma, do reda u kojem su reči gubicu sa zubima]: Na ovim pismima ono Uprkos-tome \Trotzdem\ bilo je stvarno potrebno; ali nije li taj izraz lep i kao izraz? Utrotz kao da je neki sudar, pošto „sveta” još ima tu, unutra, a u dem se tone, i onda nema više ničeg.


gospodin koji daje znak nosaču, zatim sledi nosač, a tek onda gospodin koji nosača moli da mu ponese kofer, pošto bi se on inače srušio na glavu; kad sam se onomad - onomad! - sa stanice vraćao kući, krenuo je sam, od sopstvenog nahođenja, poslužitelj koji je nosio moj kofer, a da mu u tom smislu zapravo nisam ništa ni spomenuo, da me teši, govoreći da se ja svakako razumem u stvari o kojima on pojma nema i da je nošenje njegov posao, kao i da mu on ništa ne smeta itd., i dok je on to govorio, meni je u taj trenutak proletelo kroz glavu na šta bi to moglo biti odgovor (potpuno nedovoljan), pri čemu ja, kad bismo stvari jasno izrekli, nisam našao taj odgovor) - da, ne poredim se, dakle, u tome s tobom, ali moram ipak da pomislim na stanje u kojem sam tada bio, a ta mi pomisao zadaje brige i ti obavezno moraš da odeš kod lekara. Moglo bi to biti pre 3 godine, nikada nisam imao ikakve tegobe s plućima, ništa me nije zamaralo, mogao sam da hodam beskonačno, nikada tad, hodajući, nisam dospevao do granica svojih snaga (u mišljenju, dabome, jesam neprestano), i odjednom, otprilike u avgustu - bilo je, dakle, toplo, bilo je divno, sve je bilo na mestu osim moje glave - na kupanju u Građanskoj plivačkoj školi, iskašljao sam nešto crveno. Bilo je to čudnovato i zanimljivo, zar ne? Pogledao sam to na trenutak i odmah zaboravio. A onda je to počelo da se češće događa, i uglavnom bih, kad god bih hteo da kašljem, bio u stanju da izbacujem crveno, samo je od moje volje to zavisilo. To više nije bilo zanimljivo nego je postalo dosadno, i ponovo sam na to zaboravio. Da sam tada odmah otišao kod lekara - sve bi se onda, verovatno, dešavalo jednako ovako kako se i odvijalo bez lekara, samo što tada niko nije znao za krv, zapravo ni ja to nisam znao, i niko se nije bio zabrinuo. Ali, sad se neko brine, pa te dakle moli, idi kod lekara.


[Na ovom mestu je Kafka, naoko bez motiva - ali po svemu sudeći u vezi s rečima na levom i desnom obodu poslednje stranice pisma (počevši od reda u kojem su reči postalo dosadno) koje glase: Zašto uplićeš Jilovskog u te priče? Preda mnom je, na papirnom upijaču, još njegov crtež olovkom koji se odnosi na tebe - nacrtao nešto nalik slovu K, i uz taj mali crtež napisao: Crtež je otprilike ovakav: teška likovna zagonetka]






Čudnovato je što tvoj muž kaže da će mi pisati ovo i ono. I da će me tući i zadaviti? Stvarno to ne razumem. Naravno da ti potpuno verujem, ali mi je tako silno nemoguće da to zamislim da naprosto pri tome ništa ne mogu da osetim; to je kao neka strana priča koja se odigrava negde veoma daleko. Tako, kao da si ovde i kažeš: „Sad, u ovom trenutku, nalazim se u Beču i čujuše krici, i tako to.” I nas dvoje bismo pogledali kroz prozor prema Beču i, naravno, ne bismo uočili ni najmanji povod za ma kakvo uzbuđivanje.
Ali, ipak nešto: ne zaboravljaš li ponekad, kad govoriš o budućnosti, da sam ja Jevrejin? (jasne, nezapletene).49 Ostaje to opasno, jevrejstvo, čak i podno tvojih nogu.


*



[Prag, 29. jul 1920]

Četvrtak



To je veoma lep listić, taj od Staše. Ali ne možemo reći da je ona u tome napisanom na listiću tada bila drugačija nego što je sad; nje uopšte nema u tom pisamcetu, ona govori za tebe, i to je neverovatno sjedinjenje nje i tebe, bezmalo nešto što se odigrava u duhu, kao neko ko sam ostaje gotovo netaknut, jer se ne usuđuje da bude više od posrednika, i nastavlja da priča ono što je čuo, što je, dabome, samo on - sa svešću o tome da igra svoju ulogu i doprinosi oholoj lepoti celine - smeo da čuje i razume. No, verujem, da ona nije postala drugačija otada; takvo bi pisamce, ako bi okolnosti bile slične, ona možda i danas napisala.
Čudnovato je sa tim pričama. Ne mislim da me pritiskaju zato što su jevrejske i zato što, kad je činija jednom stavljena na sto, svaki Jevrejin mora da uzme svoj deo od zajedničkog, odvratnog, zatrovanog, ali i drevnog i, u osnovi, večitog jela; ne bih, dakle, rekao da me zbog toga pritiskaju. Ne bi li mi ti sad, prešavši preko tih priča, pružila ruku i dugo, dugo mi je ostavila u mojoj ruci?
Juče sam pronašao grob. Ako se za njim traga bojažljivo, doista ga je nemogućno pronaći; nisam ipak znao da je to grobnica tvoje rodbine po majci, a natpisi se mogu pročitati - zlato se gotovo potpuno oljuštilo - samo ako se nagneš pažljivo nad njih. Dugo sam ostao tamo, grobnica je lepa, tako istrajna u svom kamenu, naravno bez ijednog cveta, ali čemu toliko cveća po mnogim grobovima, to nisam nikad pravo razumeo. Položio sam nekoliko višebojnih karanfila na ivicu spoljnjeg ruba. Bolje sam se osećao na groblju nego u gradu, i to je osećanje potrajalo u meni, pa sam još dugo išao kroz grad kao da prolazim kroz groblje.
Jeniček je bio tvoj mlađi brat?


* * *



I jesi li ozdravila? Na slici iz Noj-Valdega, očigledno si bolesna; to je svakako preterano, ali naposletku samo preterano. Nemam još neku istinsku tvoju fotografiju. Na jednoj si odnegovana, krhka, slađana devojčica koja samo što već nije prošla boravak u samostanskom internatu, recimo za još godinu, dve (krajevi usana su joj donekle spušteni, ali to je od plemenitosti i pobožnosti); a druga fotografija je preterano propagandna slika: „Evo da vidite kako se sad živi u Beču!” Uostalom, na toj drugoj slici počinješ da ličiš na jednog od mojih tajanstvenih prvih prijatelja; jednom ću ti pričati o njemu.


* * *



Ne, ne dolazim u Beč: ionako bih to mogao samo ako bih lagao time što bih se u kancelariji držao kao da sam bolestan, ili ako bih iskoristio dva uzastopna praznična dana. A opet, to su tek spoljašnje prepreke, jadni moj mladiću (govorim o sebi).
Staša je toliko bila kod tebe u Veleslavinu?
Pisao sam ti svakodnevno, pa ćeš svakako još primiti pisama.
Za telegram zahvaljujem, zahvaljujem, povlačim sve svoje prigovore; a to i nisu bili prigovori nego milovanje rukom po leđima, jer su ona već tako dugo bila ljubomorna. Kod mene je ponovo baš pesnik grafičar (ali on je uglavnom muzičar), stalno dolazi, a danas mi je doneo 2 otiska drvoreza (Trocki i Bogojavljenje, vidiš, raspon njegovog sveta nije malen); da bih ga razgalio i da bih sebi stvar učinio bliskijom, brzo sam je doveo u vezu s tobom, rekavši da ću otiske poslati prijateljici u Beč, što je za nepredvidivu posledicu imalo da sam umesto po jedan dobio po dva primerka radova (tvoje ću da ti ovde čuvam, ukoliko ne bi već htela da ti ih odmah pošaljem?). Ali onda je baš stigao telegram, i dok sam ga ja čitao i pročitavao, nikako ne prestajući da budem radostan i zahvalan, on je, ne zbunjujući se, nastavljao da priča (ipak, on ne bi pri tome da smeta, ne, nikako; kažem li da bih nešto morao da uradim i kažem li to dovoljno glasno tako da ga trgnem iz zanetosti, on prekida sebe u pola rečenice i odlazi, nimalo uvređen). Sve o čemu me izveštavaš veoma je važno, ali pojedinosti će biti još važnije. No, pre svega: kako bi o sebi vodila računa? To je naprosto nemoguće, barem meni nijedan lekar nije u stanju da kaže ništa sumanutije. Ah, znači da je ipak loše, ali kako god hvala ti, hvala.


*



[Prag, 29. jul 1920]

Četvrtak, kasnije



Dakle, da ne bi ostalo ikakve sumnje, Milena:
Možda sad nisam u najboljem mogućnom stanju, možda bih mogao da podnesem još više sreće, još više sigurnosti, još više obilja, uprkos tome što to nije potpuno izvesno, čak ni u Pragu. U svakom slučaju, onako u proseku, osećam se dobro i veselo i nesputano, i to sasvim nezasluženo, osećam se dobro dotle da me zbog toga hvata strah, pa ako sadašnji uslovi potraju neko vreme bez većih potresa i ja svakog dana budem od tebe dobijao poneku reč i u njoj ne opazim da sebe odveć mučiš, onda če to već verovatno biti dovoljno da napola prezdravim. A sad, Milena, molim te, ne muči se više, a fiziku nikad nisam razumevao (vrhunac mi je bio ono sa vatrenim stubom; valjda je to fizika?), i ni vaha sveta50 ne razumem, kao što, svakako, i ona mene podjednako malo razume (šta bi pa i jedna tako ogromna vaga imala s mojih 55 kg čiste težine; ona taj teret ne bi čak ni primetila i ne bi se zbog toga svakako ni pokrenula), tako da sam ovde kao što sam bio u Beču i držim tvoju ruku u svojoj sve dotle dok mi je ti prepuštaš.






Franc/precrt!/ lažno, F/precrt!/ lažno, Tvoj/precrt!/ lažno
ništa više, mir, duboka šuma


* * *



Verfelova pesma je kao portret koji gleda u svakog, i u mene gleda, a pre svega u zloduha koji je to još i napisao.


* * *



Ne razumem potpuno tvoju napomenu o odmoru. Kuda bi to putovala?


*



[Prag, 30. jul 1920]

Petak



Uvek bi htela da znaš, Milena, da li te volim, ali to je teško pitanje na koje ne može biti odgovoreno u pismu (nije moglo čak ni u prošlom nedeljnom pismu). Ako bismo se videli u neki od sledećih dana, sigurno bih ti rekao (ako me glas ne bi izneverio).
Ali, ne bi trebalo da mi pišeš o putovanju u Beč; neću doći, ali svaki put kad je spomenuto, deluje kao plamičak koji mi ti održavaš na goloj koži; to je već mali požar i on ne trne nego nastavlja da jednako plamsa, pa čak i sa sve većom snagom. To ipak ne može biti ono što ti hoćeš.
Cveće koje si dobila, baca me u priličnu žalost. Od te žalosti nisam kadar čak ni da pogodim koje je to cveće. A evo ga sad u tvojoj sobi! Ako bih ja stvarno bio orman, odjednom bih usred bela dana zaždio iz sobe. Ostao bih u predsoblju makar dok cveće ne bi uvenulo. Ne, to nije lepo. I sve je tako daleko, a ipak mi je kvaka na tvojim vratima tako blizu očima kao moja mastionica.


[Na desnom obodu prve stranice ovog pisma, do reda u kojem je reč mastionica]: [Ne taj čovek je osobenjak, zanimaju ga samo austrijske marke; možda da koristiš, ako nisi našla one marke od jedne krune, marke manje vrednosti, recimo marke od 25 para ili slične.] Ali, ne, pusti to sve, molim te pusti to.51


Da, razume se, dobio sam tvoj jučerašnji telegram, ne i prekjučerašnji, ali tog dana ni cveće još nije bilo uvenulo. I zašto te ono tako raduje? Ako je to ono tvoje „najdraže”, onda bi svi cvetovi na svetu, od svake vrste, trebalo da te raduju, pa zašto upravo ovo naročito? Ali, možda je i to jedno od teških pitanja, i na koje se može odgovoriti jedino usmeno. Da, ali gde si ti onda? Jesi li u Beču? I gde je to?
Ne, ne uspevam da se otarasim tog cveća. Kertnerova ulica, pa dobro, to je sad tek fantomska priča ili san, snevan nekog smračenog dana, [...]52 ali cveće je stvarno, ispunilo je vazu (naruč,53 kažeš ti i stiskaš ga uz sebe), a nije dopušteno ni da ga nosiš u ruci, jer je to ipak tvoje „najomiljenije cveće”. Neka, sačekaj da Milena jednom iziđe iz sobe, pa ću da te se dočepam i zavitlam te dole u dvorište.
Zašto si setna? Da li se nešto dogodilo? I ti mi o tome ne govoriš? Ne, to ipak nije mogućno.


[Na levom obodu druge stranice ovog pisma, od reda sa rečima razume se do reda u kojem su reči ipak nije mogućno]: I zašto si tužna?


Pitaš za Maksa, ali on ti je odavno otpisao, doduše ne znam šta, ali ubacio je pismo u sanduče u nedelju, pre mene. Da li si ti uopšte dobila moje pismo od te nedelje?
Jučerašnji dan je bio najnespokojniji dan, ne nespokojan zbog mučenja, nego samo nespokojan, možda ću ti o tome pričati sledeći put. Pre svega, imao sam tvoj telegram u džepu, a ta činjenica nameće i poseban način hodanja. Ljudi se ponekad odlikuju dobrotom, a da za to i ne znaju. Recimo, idete put Čehovog mosta, vadite telegram i čitate ga (on je uvek nov; kad je dobro iščitan i tako mu posisana sadržina, papir je prazan, ali tek što ga vratite u džep, on se tamo smesta iznova i najžurnije ispisuje). Onda se osvrćete okolo i zamišljate kao što morate, i videćete pakosne izraze na licima, zapravo ne od zavisti, ali ipak poglede koji saopštavaju: „Kako to? Baš ti si dobio taj telegram? Odmah ćemo o tome da javimo tamo gore. U najmanju ruku će odmah biti poslato cveće (puno naručje) u Beč. U svakom slučaju, odlučili smo da telegram ne uzimamo olako.” Ali, umesto toga, sve je mirno, dokle pogled dopire, pecaroši nastavljaju da pecaju, posmatrači nastavljaju da gledaju, deca igraju fudbal, čovek kod mosta zvecka krajcarama u čančetu. Pogleda li se pažljivije, ceo prizor nije lišen izvesne nervoze, ljudi se upinju da nastave sa svojim poslovima, da ništa ne oda njihove misli. Ali, upravo to da se upinju, ipak zaslužuje našu simpatiju, i taj glas koji progovara iz celog prizora: „Tačno je da telegram pripada tebi, saglasni smo s time, ne ispitujemo opravdanost da ga ti dobiješ, zatvorićemo oči pred tim i možeš da ga zadržiš za sebe.” I kad ga ja posle kratkog trenutka ponovo izvadim, mogli biste da pomislite da će ih to razdražiti, pošto ja ni najmanje neću da mirujem i da se skrivam, ne, to ih ne razdražuje, i dalje su takvi kakvi su do maločas bili.


[Na levom obodu poslednje stranice ovog pisma, od reda sa rečima ne uzimamo olako]: I zašto si tužna?


* * *



Večeras sam još jednom razgovarao sa izvesnim palestinskim Jevrejinom; nemogućno mi je, verujem, da ti u pismu dočaram njegovu važnost za mene: gotovo sitan, slabašan, bradati, jednooki muškarac. Ali, pola mi noći potom nije izbijao iz glave. O tome ću ti još govoriti sledeći put.


* * *



Ti, dakle, nemaš nikakav pasoš i nikakav nećeš dobiti?


*

[Prag, 31. jul 1920]

Subota



U ovom trenutku sam rastrojen i tužan, izgubio sam tvoj telegram, to jest može biti da nije izgubljen, ali već činjenica da moram da ga tražim, dovoljno je mučna. Uostalom, za to sam jedino ja kriv; da nije bio tako lep, ne bih ga neprestano držao u rukama.
Jedina stvar koja me teši jeste da govoriš o lekaru. Krv, dakle, nije ništa značila, baš kao što sam i pretpostavljao kao stari vidar. Ali, šta kaže o oštećenju pluća? Svakako ti nije prepisao gladovanje i nošenje kofera. I da li ti je naglasio da bi trebalo da nastaviš da me voliš? Ili me čak nije ni spominjao? Ali, da, kako bih i mogao da se smatram zadovoljnim ako lekar nije otkrio ni traga od mene? Ili će biti da je moje oštećenje ono koje je otkrio u tvojim plućima?
I stvarno nije loše? I nije imao ništa da preporuči osim da te šalje na selo na 4 nedelje? To je doista gotovo ništa.
Ne, nemam ništa više protiv putovanja nego što imam protiv života u Beču. Putuj samo, putuj, molim te. Pisala si mi negde o nadi koju polažeš u to putovanje; to je i za mene dovoljan razlog da ga i ja želim.


[Na levom obodu prve stranice ovog pisma, do reda sa rečima putuj, molim te]: Čitam li dobro? Da li je to neko veliko T na koverti? Pečat je baš iznad, pa tako ne znam tačno.


No, ponovo o putovanju u Beč. Ako o tome pišeš ozbiljno, još je najgore, onda ovde tlo počinje da se ljulja poda mnom i ja strepim od toga da me ne baci. Suzdržava se od toga. O spoljašnjim preprekama - o unutrašnjim neću da govorim, jer uprkos tome što su one jače, ne verujem da bi me zadržale, ne zato što sam ja snažan nego zato što sam slab da bih dopustio da me one zadrže - već sam pisao: putovanje bih mogao sebi da priuštim jedino putem laži, a od laži se bojim, ne poput nekog poštenog čoveka nego poput učenika. Osim toga imam neko osećanje ili makar slutim mogućnost da ću jednom, zbog sebe ili zbog tebe, bezuslovno, neizbežno morati da putujem u Beč, a ne bih mogao da i drugi put lažem kao lakomislen učenik. Tu mogućnost laži čuvam, dakle, kao svoju rezervu od koje živim, kao i od tvog obećanja da ćeš uskoro doći. Stoga neću sad da dolazim; umesto sigurnosti u ta 2 dana - molim te, Milena, ne opisuj ih, tako me gotovo mučiš, još oni nisu nužda, ali jesu bezgranična potreba - na raspolaganju mi je neprekidna mogućnost za njih.
A cveće? Da li je, prirodno, već uvenulo? Da li ti se već neki put dogodilo da ti cveće „zastane u grlu”, kao što je meni ovo? To je, naime, veoma neprijatno.
U spor između tebe i Maksa ne mešam se. Ostajem po strani, dajem svakom pravo koje mu pripada i ostajem zaštićen na sigurnom. Nesumnjivo da ti imaš pravo u onome što kažeš, ali zamenimo sad mesta. Ti imaš svoju domovinu, a možeš i da je se odrekneš: to je možda i najbolje što se sa domovinom može uraditi, posebno zato što se od nje nikad ne odričete onog od čega je nemogućno se odreći. Ali, on nema domovinu i stoga ne može ni da se odrekne ničega, i mora neprestano da misli na to da je traži ili izgrađuje, i to baš neprestano bilo da skida šešir sa vešalice ili leži na suncu u Plivačkoj školi, ili da piše o knjizi koju si ti prevela (tom prilikom je on, možda, ponajmanje napet - ali ti, sirotice, ljubavi, koliko samo posla prtiš na plećima zbog svesti o krivici, i ja te vidim, pognutu nad poslom, obnaženog vrata, stojim iza tebe, a ti to i ne znaš - molim te da se ne poplašiš ako moje usne osetiš na potiljku, nije mi bila namera da te poljubim nego je to samo izraz bespomoćne ljubavi) - da, Maks mora neprestano na to da misli čak i dok ti piše.
I čudnovato je kako se ti u celini tačno braniš od njega, a u pojedinostima te on poražava. On je očigledno pisao u svojim pismima o stanovanju kod roditelja i o Davosu. U obe stvari on greši. Svakako da je stanovanje s roditeljima veoma loše, ali ne samo stanovanje nego i živeti kao da si u tom okružju progutan dobrotom, ljubavlju, da, ti ne poznaješ moje pismo ocu, da se koprcaš kao muva zalepljena na muholovnoj traci, a uostalom to nije i bez svoje dobre strane: neki se bore na Maratonskom polju, drugi u trpezariji; bog rata i boginja pobede nalaze se svugde. Kakvu bi, pak, svrhu trebalo da ima čisto fizičko preseljavanje naročito ako bih se hranio kod kuće, gde je ipak, ovog trenutka, za mene najbolje? O Davosu sledeći put. Jedino što bi po meni od Davosa moglo da važi jeste poljubac prilikom odlaska.


[Na levom obodu poslednje stranice ovog pisma, do reda sa rečima piše o knjizi]: Da, pošalji mi, molim te, Nesrećnost, hteo sam već da te za to zamolim. Neprijatno je tražiti to od Tribune.




*



[Prag, 31. jul 1920]

Subota, kasnije



Kako god obrtao tvoje današnje pismo, tako drago, odano, veselo, usrećujuće pismo, ono je ipak pismo „izbavioca”. Milena među izbaviocima! (Kad bih i ja bio među njima, da li bi ona već bila kod mene ? Ne, tek onda ne bi.) Milena među izbaviocima, a koja stalno, na samoj sebi, spoznaje da se drugi mogu izbaviti jedino putem sopstvenog prisustva i nikako drugačije. I kad me je ona već svojim prisustvom izbavila, sad to pokušava naknadno i s drugima, i to beskrajno malenim instrumentima. Izbaviti drugog od davljenja u vodi, prirodno, jeste izuzetan podvig, ali ako se potom izbavljenom još i pokloni pretplata na časove plivanja, šta to znači? Zašto izbavilac hoće sebi toliko da olakša, zašto neće da drugog i dalje, stalno, izbavlja svojim prisustvom, svojom neprestano, spremnošću da bude tu, prisutan, zašto on hoće da zadatak prebaci na učitelje plivanja i hotelijere u Davosu? A uostalom, sad težim čak 55,40 kg! I kako mogu da poletim ako se držimo za ruke? Ako poletimo oboje, šta će se onda zbiti? I osim toga - a to je osnovna misao do sada rečenog - nikad više neću otići tako daleko od tebe. Tek što izlazim iz meranske Olovne tamnice.


Subota, uveče



To sam bio napisao, i hteo sam danas da napišem još nešto, ali sad je to nebitno. Vratio sam se kući, i u tami, na pisaćem stolu, video neočekivano pismo, preleteo ga pogledom dok su me neprekidno zvali na večeru, da štagod pojedem, i mogao sam, nažalost, jedino da ispraznim tanjir gutajući sa njega, pa sam onda temeljito pročitao pismo, polako, brzo, divlje, srećno, najpre začuđeno - u neverici, ali to se u njemu ipak nalazi, ma i da ne verujem, stropoštavam se u to, što je ipak dokaz verovanja - i, najzad, sa očajem, očajavajući, sa srcem koje očajnički lupa. „Ne mogu da dođem”; znao sam to kod prvih reči i znao sam to kod poslednjih reči, a između njih sam bio, naravno, u više navrata u Beču, kao što se tokom neke besane, probdevene noći snevaju desetinu puta poluminutni snovi. Onda sam otišao do pošte, telegrafisao ti, malo se smirio i sad sedim tu. Sad sedim tu sa žalosnim zadatkom da ti dokazujem da ja ne mogu da dođem. Eto, kažeš da ja nisam slab, pa će mi to možda poći za rukom, ali će mi prvenstveno možda poći za rukom da prebrodim sledeće sedmice, iz kojih mi se već u ovom trenutku svaki sat krevelji s pitanjem: „Dakle stvarno nisi bio u Beču? Dobio si ovo pismo, a nisi bio u Beču? Nisi bio u Beču? Nisi bio u Beču?” Ne razumem muziku, ali ovu muziku razumem bolje od svih muzikalnih ljudi.
Nisam mogao da dođem zato što ne mogu da lažem na poslu. Mogu da lažem i na poslu, ali samo iz 2 razloga: od straha (kad to spada u kancelarijsku stvar, tad lažem nepripremljeno, spontano, nadahnuto) ili iz krajnje nužde (kad se, dakle, „Elza razbolela”, Elza, Elza, ne ti, Milena, ti se nećeš razboleti, jer bi to bila poslednja od poslednjih nuždi, o kojoj uopšte ne govorim), dakle iz nužde bih mogao odmah da lažem, i onda nikakav telegram ne bi bio potreban; nužda je nešto što mora postojati naspram kancelarije, i onda putujem ili sa dozvolom ili bez nje. Ali, u svim slučajevima u kojima postoje razlozi za laganje, a gde je sreća, sreća kao nužda, glavni razlog, ne mogu da lažem, ne mogu kao što ne mogu da podignem sportske tegove od 20 kg. Dođem li sa Elzinim telegramom kod direktora, on bi mi sigurno ispao iz ruke, ja bih ga hvatao, tu laž, i kad bih ga uhvatio, sigurno bih istrčao od direktora, a da ga nisam ni molio za išta. Promisli, Milena, kancelarija nije tek nekakva glupa, proizvoljna ustanova (ona jeste i to, i u preobilju, ali ovde o tome nije reč; uostalom, više je fantastična nego glupa) nego je ona moj dosadašnji život, kojeg ne mogu da se otarasim, sigurno, a to možda ne bi čak ni bilo loše, ali do sada je, takav kakav jeste, moj život; mogu da se s njom ophodim traljavo, da radim manje nego iko drugi (što i činim), da kudim posao (što i činim), da se uprkos tome prikazujem važnim (što i činim), da mirno prihvatam, kao nešto što mi pripada, najljubazniji mogućan odnos prema sebi, koji se u kancelariji da zamisliti, ali da lažem, da bih najednom bio slobodan čovek, dok sam ja ipak samo činovnik u radnom odnosu, i da otputujem tamo kuda me „ništa drugo” osim samorazumljivog damara srca ne tera, ne, ne mogu tako da lažem. Ali, pre nego što sam čak i primio tvoje pismo, hteo sam da ti napišem da ću odmah tokom ove nedelje da obnovim svoj pasoš ili ga drukčije već sredim, tako da budem u stanju, kad se to bude moralo, da dođem najbrže moguće.


* * *



Pročitavam to što sam napisao i ne izgleda mi kao da sam baš tako mislio; očito da nisam „jak”, pošto nisam umeo da to što sam hteo tačno iskažem, pa ću dodati: mogu tamo da lažem možda lošije od nekog drugog (takva je tamo većina činovnika) kome se, po njegovom mišljenju, neprestano čini nepravda i koji radi preko svih svojih granica - kad bih tako i ja o sebi mislio, to bi već gotovo značilo da sam u brzom vozu za Beč - i na kancelariju gleda kao na glupo vođenu mašinu, a on bi to radio znatno bolje, mašinu u kojoj je on, upravo zbog gluposti rukovodstva, zaposlen na pogrešnom mestu, s obzirom na njegove sposobnosti, i da bi trebalo da je on točak nad točkovima, a eto mora da radi samo kao šrafcić ispod svih šrafova itd... Ali, za mene je kancelarija - a tako sam gledao i na osnovnu školu, gimnaziju, univerzitet, porodicu, na sve - živo ljudsko biće koje na mene, ma gde da sam, gleda svojim očima punim nevinosti, ljudsko biće s kojim sam povezan na neki meni neznani način, uprkos tome što mi je više tuđe od ljudi koje u ovom trenutku čujem dok voze automobile preko trga. Dakle, tuđe mi je do nesuvislosti, ali upravo iziskuje od mene obzire: jedva da od njega skrivam osećanje da mi je tuđe, ali kad sam takvu nevinost prepoznao - ne mogu, dakle, da lažem - ne, nisam jak i ne umem da pišem i ništa ne umem. A sad, Milena, i ti se okreni od mene, ne nadugo, znam, ali vidi, čovek ne može dugo da izdrži, a da mu srce ne bije; kako pa da bije dokle god si ti okrenuta od njega?


Kad bi mi samo mogla telegrafisati posle ovog pisma! To je usklik, ne molba. Učini to samo ako to možeš da učiniš spontano. Samo u tom slučaju, vidiš, nijednom nisam podvukao ove redove.


Još nešto treće, što mi omogućava da lažem, a zaboravio sam: kad bi ti bila pored mene. Ali, tada bi to bila najnevinija laž na svetu, jer onda u sobi direkcije ne bi stajao niko drugi nego baš ti.


*



[Prag, 1. avgust 1920]

Nedelja



Još ne znam šta ćeš reći o mome pismu od subote uveče i još dugo neću znati šta ćeš reći o njemu; u svakom slučaju, pošto sad sedim ovde u kancelariji, jer je radna nedelja (to je neobična obaveza: treba da sam tu, i to je sve; i ostali kad je radna nedelja rade manje nego inače, a ja radim tačno onoliko koliko i drugih dana u sedmici); tmurno je, tek što neće kiša, tek što me svetlost oblačnog neba ne poremeti u pisanju, a i ono je baš kako je okolo mene, tužno i teško. A ti mi pišeš da živim ispunjen zadovoljstvom, ali danas jedva da je to tako; šta me se tiče današnja noć, šta današnji dan? Duboko u sebi, uprkos, nisam bez zadovoljstva (vraća mi se s vremena na vreme, dobar izraz), ali na površini jedva da ima tog zadovoljstva. I tako malo se sebi dopadam; sedim ovde ispred vrata direktorata, direktor nije tu, ali ne bih se začudio ako bi on banuo kroz ta vrata i rekao: „Ni meni se ne dopadate, dajem vam otkaz!‘ „Hvala”, rekao bih, „baš mi je to bilo hitno potrebno zbog puta u Beč!” „E, pa”, kazao bi on, „sad mi se ponovo dopadate i povlačim otkaz!” „Ah”, rekao bih ja, „sad opet, dakle, ne mogu da putujem!” „Oh, da”, kazao bi on, „jer mi se sad ponovo ne dopadate i dajem vam otkaz!” I to bi bila jedna beskonačna priča.
Danas sam te sanjao, verujem prvi put otkako sam u Pragu. San uoči zore, kratak i težak, dočepavši se s njim još malo spavanja posle rđave noći. Malo o njemu znam. Bila si u Pragu, išli smo Ferdinandovom ulicom, negde naspram Vilimeka, put keja, neki tvoji poznanici prolazili su s druge strane, okrenuli smo se za njima, govorila si o njima, možda je reč bila i o Krasi (nije u Pragu, to znam, raspitaću se za njegovu adresu). Govorila si kao obično, ali je u tome bilo nekog nepojmljivog, neuhvatljivog odbijanja. Nisam ništa od tog spominjao, ali sam sebe proklinjao, i time samo izrekao prokletstvo koje je ležalo na meni. Potom smo bili u kafani, verovatno u „Kafe-Unionu” (ta nam je kafana bila usput, i bila je to kafana Rajnerove poslednje večeri), neki muškarac i devojka sedeli su za našim stolom, ali ne uspevam da ih se setim, zatim muškarac koji je veoma ličio na Dostojevskog, ali mlad, brade i kose crne kao ugalj, s neobično, recimo, istaknutim očnim kapcima i obrvama. Zatim si ti bila tu i ja. Ništa u tvom držanju nije odavalo odbijanje, ali odbijanje je bilo prisutno. Lice ti je bilo napuderisano - mučno zgranut nisam mogao oči da odvratim od njega - i to napuderisano previše upadljivo, neuko, loše, a bilo je verovatno i toplo, pa su ti se obrazovali čitavi crteži od pudera na licu, još ih vidim pred sobom. Često sam se naginjao ka tebi, ponavljajući pitanje zašto si napuderisana; kad bi opazila da hoću da pitam, presretala bi me pitanjem - čija odbojnost se nije dala primetiti - „Šta hoćeš?” Ali, ja nisam mogao da pitam, nisam se usuđivao, a pri tome sam nekako naslućivao da je ta napuderisanost izvesna proba za mene, neko odlučujuće iskušavanje, i da bi upravo trebalo da pitam i hteo sam da pitam, ali se nisam usuđivao. Tako se taj žalosni san svaljivao na mene. Uz to me je mučio i onaj koji je ličio na Dostojevskog. I on se ophodio prema meni poput tebe, ali ipak i donekle drukčije. Kad bih ga nešto zapitao, bio je veoma prijatan, druželjubiv, nagnuo bi se prema meni, onako srdačno, a ja ništa više nisam znao da pitam ili kažem - i to se događalo svakog trenutka - i on bi se naglo povlačio, zaranjao u neku knjigu, nije bio više svestan sveta oko sebe i naročito mene, iščezavao je u svojoj bradi i kosi. Ne znam zašto mi je to bilo nepodnošljivo, uvek iznova sam - nisam mogao drukčije - morao nekim pitanjem da ga privlačim sebi i uvek iznova sam ga gubio svojom krivicom.
Imam malu utehu, nemaš prava da mi je danas oduzmeš, Tribuna leži preda mnom; nisam čak ni prekršio tvoju zabranu da je kupujem, pozajmio sam je od zeta, ne, zet mi ju je pozajmio. Molim te da mi ostaviš ovu sreću. Najpre ne hajem za ono što je u novinama nego čujem glas, svoj glas! - u buci sveta, ostavi mi sreću. A zatim, cela stvar je tako lepa! Ne znam kako se to dogodilo, jer ipak čitam samo očima, a ipak je odmah i moja krv osetila stvar i već je proključala. I zabavno je. Ja pripadam, naravno, drugoj grupi; ovaj teret u nogama upravo je ono što jesam, a ja čak nisam ni saglasan s tim da čisto moja lična stvar bude objavljena; neko je jednom rekao da ja plivam kao labud, ali to nije bio nikakav kompliment. Ali, to je i uzbudljivo. Izgledam sebi poput gorostasa koji raskriljenih ruku sprečava publiku da dopre do tebe - nije mu lako, treba da zadrži publiku, a ne bi ni da izgubi nijednu od tvojih reči i, ni na sekundu, nijedan od tvojih pogleda - tu publiku, koja je verovatno zatucana, iskonski glupa i, povrh toga, ženska publika, i koja možda viče: „Gde je moda? Pa gde je najzad moda? Što smo dosad videli jeste samo Milena.” Samo, a od tog Samo ja živim. I dohvatio sam sve što još postoji od ostatka sveta i zavitlao ga na morsku pučinu, kao što je to učinio Minhauzen s topovima kod Gibraltara. Kako to? Sav ostatak sveta? I laganje? Ne možeš da lažeš u kancelariji? Pa sad, sedim tu, podjednako je tmurno kao i ranije, a sutra neće doći pismo i poslednje vesti koje imam o tebi potiču iz sna.


*



[Prag, 1. avgust 1920]

Nedelja, uveče



Požurimo, dakle, evo mogućnosti, imamo je svake sedmice; kako to da mi nije ranije pala na pamet? Dabome, moram najpre da imam pasoš, a to nije baš tako jednostavno kako ti misliš, gotovo je nemogućno bez Otle:
Putujem brzim vozom u subotu po podne, stižem otprilike (sutra ću se obavestiti o tačnom redu vožnje) u 2 sata noću u Beč. Ti mi, u međuvremenu, već u petak, kupuješ kartu za nedeljni brzi voz za Prag; telegrafišeš mi da si je kupila, jer bez tog telegrama ne bih mogao da putujem iz Praga. Sačekuješ me na stanici, i imamo više od 4 zajednička časa, a u 7 sati izjutra, u nedelju, putujem natrag.
Eto, dakle, mogućnosti, doduše donekle sumorne, samo 4 umorna noćna časa da budemo zajedno (i gde? u nekom hotelu na stanici „Franja Josif”?), ali ipak mogućnosti; ona se, međutim, da i značajno poboljšati time što ćeš mi ti - samo je pitanje da li je to mogućno - doći u susret do Gminda, a u Gmindu ćemo prenoćiti. Gmind je austrijski, zar ne? Ne treba ti, znači, nikakav pasoš. Ja tamo stižem verovatno oko 10 sati uveče, možda i ranije i vraćam se brzim vozom u nedelju (u nedelju se svakako lakše dobijaju mesta), u 11 sati pre podne, a možda i kasnije, ako kasnije ima neki prolazni putnički voz. Kako bi ti mogla da doputuješ i otputuješ, ne znam.
Pa šta kažeš ? Neobično mi je da te sad pitam, a ceo dan sam s tobom razgovarao.


Adresa Krase: Marijenbad, hotel „Zvezda”


*



[Prag, 2. avgust 1920]

Ponedeljak



Prema redu vožnje još je bolje nego što sam mislio, uz nadu da u njemu nema greške, pa dakle ovako:
I. Mogućnost, znatno lošija: odavde polazim u 4.12 u subotu po podne, u Beču sam uveče u 11.10, za sebe imamo 7 časova, jer putujem u nedelju ujutro u 7 sati natrag. Pretpostavka o 7 časova zasnovana je, dabome, na tome da sam prethodne noći (nimalo lak zadatak) makar malo spavao, inače ćeš ti pred sobom imati samo jadnu bolesnu životinju.
II. Mogućnost koja je, sudeći po redu vožnje, upravo sjajna: polazim odavde takođe u 4.12, ali sam već (već! već!) u 7.28 uveče u Gmindu. Čak ako otputujem u nedelju pre podne, što je tek u 10.46, imamo dakle više od 15 časova, od kojih nekoliko možemo i da spavamo. Ali, evo još boljeg: ne moram ni da putujem tim vozom, jer po podne u 4.38 ide još jedan putnički voz za Prag, kojim bih takođe mogao. Bilo bi to 21 čas zajedno, a to nam je (zamisli!), makar teorijski, na raspolaganju svake nedelje.
Samo, tu je i jedna kvaka, ali verujem da nije ozbiljna, i moraćeš, u svakom slučaju, da se o njoj podrobnije obavestiš. Naime, železnička stanica u Gmindu je češka, a grad je austrijski; da li pasoška glupost ide dotle da od nekog Bečlije zahteva pasoš samo za prolaz kroz češku železničku stanicu? A onda bi i stanovnici Gminda koji putuju u Beč morali da imaju pasoš sa češkom vizom, u šta ja ipak ne mogu da poverujem, jer bi to bilo upereno baš protiv nas [...]54 Dovoljno je već loše da ću ja morati da čekam možda čitav čas na carinskom pregledu u Gmindu pre nego što mi bude dopušteno da iziđem sa stanice i da ćemo za toliko da umanjimo 21 čas.


* * *



Ovako velikim stvarima, dabome, ništa ne treba dopisivati. Veoma ti hvala da me ni danas nisi ostavila bez pisma. A sutra? Neću telefonirati, jer sam, kao prvo, suviše uzbuđen i, kao drugo, nemogućno je (već sam se o tome obavestio) i, kao treće, zato što ćemo se [...]55 ubrzo videti. Otla danas, nažalost, nije imala vremena da zbog pasoša ode u policijsku upravu nego će sutra. Da, s markama se odlično snalaziš (nekud sam, nažalost, zaturio one ekspresne poštanske marke, pa je čovek gotovo zaplakao kad sam mu to rekao). Donekle si mi, naravno, olako udelila zahvalnost za marke od mene, ali i drago mi je, i to u tolikoj meri da ću ti, pazi samo, poslati još i marke s legionarom. Pričanje bajki danas mi nije neko zadovoljstvo. Glava mi je poput železničke stanice, vozovi odlaze, ulaze, carinski pregled, glavni granični inspektor podozrivo se udubljuje u moju vizu, ali ovog puta je ona ispravna, molim, evo ovde, vidite. „Da, u redu je, možete da napustite stanicu.” Molim, gospodine glavni granični inspektore, da li biste bili još tako ljubazni da mi otvorite vrata, jer ja nisam u stanju da ih otvorim. Jesam li možda tako slab zato što me [...]56 napolju čeka Milena?” „O, molim”, kaže on, „nisam to znao.” I vrata uzleću...


*

[Prag, 2. na 3. avgust 1920]

Ponedeljak, uveče



Kasno je već; posle, uprkos svemu, ponešto tmurnog dana. Sutra svakako neće biti pisma od tebe, jer mi je ono od subote u rukama, ono od nedelje mogao bih da dobijem tek preksutra; dan će, dakle, biti lišen neposrednog uticaja nekog pisma. Čudnovato je, Milena, kako me tvoja pisma zableskuju. Osećam, ipak, već nedelju dana ili duže da ti se nešto dogodilo, nešto iznenadno ili postepeno, nešto suštinsko ili prigodno, nešto jasno ili samo napola svesno; u svakom slučaju, to znam. Ne prepoznajem to toliko iz pojedinosti u tvojim pismima, uprkos tome što u njima ima i takvih pojedinosti, koliko iz činjenice da su ti pisma puna uspomena (i to puna baš naročitih uspomena), da ti, doduše, odgovaraš na sve, kao inače, ali ipak ne na sve, da si bezrazložno tužna, da me šalješ u Davos, da ti je tako odjednom stalo do ovog našeg viđenja. (Ranije si odmah bila prihvatila moj savet da ne dolaziš ovamo, za Beč si tvrdila da je potpuno neprikladan da se tamo vidimo, rekla si da ne treba da se sretnemo pre tvog putovanja, a sad, u dva, tri pisma, ovolika žurba. Morao bih da se tome veoma radujem, ali ne mogu, jer je nekakav skroviti strah u tvojim pismima, da li za mene ili protiv mene ne znam, a strah je u toj naglosti i žurbi s kojima ti je stalo do viđenja. U svakom slučaju sam veoma radostan da sam otkrio mogućnost, a izvesno je da to jeste mogućnost. Ako ti ne možeš da preko noći budeš izvan Beča, možemo da žrtvujemo nekoliko zajedničkih časova, i to je onda sređeno. Otputovaćeš nedeljnim brzim vozom, oko 7 sati izjutra, za Gmind (kao što sam ja onda išao), stižeš tamo u 10 sati, ja te sačekujem, i pošto putujem tek u pola pet po podne, ipak ćemo imati nekih 6 časova za druženje. Ti se, potom, vraćaš u Beč večernjim brzim vozom i tamo si u 11 i četvrt, i to ti je kao manji nedeljni izlet.)
Evo, dakle, zašto sam nespokojan ili čak nisam ni nespokojan, tolika je tvoja moć. Umesto da mi nespokojstvo raste, jer ti, pišući, nešto prećutkuješ, ili moraš da ćutiš, ili ćutiš nehotice, dakle umesto da zbog toga bivam sve nespokojniji, ostajem spokojan, toliko je, šta god ti smerala, moje poverenje u tebe. Prećutkuješ li nešto, kažem sebi, i to prećutkivanje je valjda na mestu.
Ali, ostajem spokojan i iz drugog, zaista izvanrednog razloga. Odlikuje te osobenost - za koju verujem da spada duboko u tvoje biće, a na drugima je krivica ako ta osobenost ne dolazi do izražaja svuda - koju još nisam ni kod koga našao i koju, uprkos tome što sam je otkrio kod tebe, zapravo nisam kadar da predstavim. Ta je osobenost u tome da ti ne možeš da nanosiš bol. Ne možeš da nanosiš bol, i to ne, recimo, zbog nekog sažaljenja, nego zato što ti to ne možeš. Ne, to je fantastično, skoro celo popodne sam o tome razmišljao, ali sad se ne usuđujem da to napišem, jer je sve to možda tek više ili manje veličanstveno izvinjenje da bih te zagrlio.
A sad u krevet. Šta bi ti sad pa radila, u ponedeljak oko 11 sati uveče?


Utorak



Veoma slabo poznavanje ljudi, Milena! Oduvek sam to govorio. Dobro, Elza se razbolela, to bi bilo moguće i zato bi možda bilo neophodno da se putuje u Beč, ali stara tetka Klara je teško (bolesna) ? Veruješ li ti da bih mogao, zanemarivši sve drugo, da odem kod direktora i da mu, bez smeha, ispričam o tetki Klari? (Prirodno, u tome je opet i stvar s poznavanjem ljudi: kod Jevreja, naime, svako ima tetku Klaru, ali moja je već odavno pokojna.) To je, dakle, nemogućno. Dobro je što nam to više nije potrebno. Neka umre, ipak nije sama, Oskar je uz nju. Ko je pa taj Oskar? Tetka Klara je tetka Klara, ali ko je Oskar? Kako god bilo, On je uz nju. Nadajmo se da se neće i on razboleti, njen je naslednik.


* * *



Ipak, ispalo pismo, i ovo! Ono što sam maločas rekao ne važi za noćašnja pisma, ali to (kao što sam rekao: spokojno) nespokojstvo, kad je jednom tu, ne može biti uklonjeno. Kako je dobro da ćemo se videti! Možda ću da ti telegrafišem sutra ili preksutra (Otla je danas već otišla da sređuje pasoš) da li već u subotu mogu da dođem U Gmind (za Beč ove sedmice je u svakom slučaju suviše kasno, jer morala bi da je kupljena karta za nedeljni brzi voz). Ti mi telegrafski odgovori da li i ti možeš da dođeš. Odlazi, dakle, uvek uveče na poštu da bi telegram dobila blagovremeno. Evo, znači, kako će biti: ja ću telegrafisati: „nemoguće”, to jest da ove sedmice ne mogu da dođem. U tom slučaju ne očekujem nikakav telegrafski odgovor i o ostalom ćemo govoriti putem pisma (naš susret tokom sledeće 4 nedelje zavisi, naravno, od toga kuda ti putuješ na selo, verovatno prilično dalje od mene, pa se onda ne možemo videti mesec dana). Ili ću telegrafisati: „Mogu da budem u subotu u Gmindu.” Na to očekujem uzvratni odgovor koji može da glasi ili „Nemoguće” ili pak „U subotu sam u Gmindu” ili „U nedelju sam u Gmindu”. U ova dva poslednja slučaja, stvar je utvrđena i nema potrebe za daljnjim telegrafisanjem (ne, da bi ti bila sigurna da sam dobio tvoj telegram, ja ću ti ga potvrditi), oboje putujemo u Gmind i vidimo se već ove subote ili nedelje. Sve to zvuči, bez sumnje, veoma jednostavno.


* * *



Izgubljena skoro dva časa: morao sam da odložim pismo, jer je ovde bio Oto Pik. Umoran sam. Kad se vidimo? Zašto sam tokom jednog i po časa jedva 3 puta čuo tvoje ime? Čak i sa učinjenim ustupcima, ako se prizna da se bilo u Beču i da se, dabome, ni sa kim nije razgovaralo, nije li naš susret ipak bio „razgovor”? Gde si ti? Na putu u selu u kojem je koliba? I ja sam na putu, a to je dugo putovanje. Ali ne muči se ipak, molim te; u svakom slučaju smo na putu, a više od polaska na put ne može biti učinjeno.


*



[Prag, 4. avgust 1920]

Sreda



Više bih voleo da zaboravim šta mi tvoje pismo kaže povodom mog putovanja (čekáš až to Tobě bude nutné);57 prvo, zastarelo je, bolno je, mada, istina, nije potpuno bezrazložno (zašto su moja pisma od subote uveče i nedelje ujutro bila tako očajnička?) i treće, možda ćemo se videti u subotu. (Ne izgleda kao da si u ponedeljak ujutro primila prvi od moja tri telegrama, nadajmo se da ćeš treći dobiti na vreme.)
Ne shvatam tvoje očajanje povodom pisma od tvog oca koje te, u meri u kojoj i svaka potvrda tako bolnih odnosa kakve vi odavno održavate, ponovo baca u očajanje. Nije mogućno da u pismu pročitaš bilo šta novo. Čak ni ja, koji nikada nisam pročitao nijedno pismo tvoga oca, nisam tu pročitao ništa novo. Srdačno je i tiransko; on misli da mora biti tiranin kako bi zadovoljio zahteve svoga srca. Potpis zaista ništa ne znači, to je samo slika tiranina; iznad je napisano lito i strašně smulnm>ě,58 a to sve nadoknađuje.


[Levo, na obodu prve stranice ovog pisma iznad reda sa rečima slika tiranina]: Sakupljač maraka je oduševljen, to je prava radost.


Ali, ono čega se ti plašiš možda je nesrazmera između tvog i njegovog pisma? Ne znam šta si ti pisala; ali, pomisli na nesrazmeru koja postoji između njegove „sasvim prirodne” žurbe i tvoje „nezamislive” tvrdoglavosti.
Imaš li nedoumica oko toga kako treba da odgovoriš ? Ili je tačnije da si ih imala, pošto mi sada kažeš: znaš šta treba da kažeš. Čudno. Da si već dala odgovor i da me pitaš: „Šta sam odgovorila?”, bez oklevanja bih ti rekao šta si po mom shvatanju odgovorila.
Očigledno, između tvog muža i mene nema nikakve razlike u očima tvoga oca, nema ni tračka sumnje; za Evropljanina, obojica imamo isto crnpurasto lice, ali, nezavisno od činjenice da povodom toga ništa sigurno ne možeš da kažeš u ovom trenutku, zašto bi to moralo da uđe u odgovor? I zašto bi bilo neophodno da lažeš?
Mislim da samo možeš da odgovoriš ono što bi tvome ocu nužno rekao neko čiji bi pogled bio uprt u tvoj život, sa strepnjom i uz lupanje srca, ne videći više ništa drugo na svetu: „Svi ’predlozi’, sve ’čvrste i precizne obaveze’ lišene su smisla, Milena živi svoj život i ne bi mogla živeti neki drugi. Taj je život tužan, nema sumnje, ali na kraju krajeva i ’zdrav i spokojan’ koliko i onaj koji je vodila u sanatorijumu. Milena od vas traži samo jedno, a to je da to shvatite; ona ne traži ništa drugo, nikako ne ’organizovanje’. Od vas samo traži da se ne zgrčite i ne zatvorite pred njom, nego da poslušate svoje srce i da sa njom razgovarate onako kako čovek razgovara sa sebi ravnim, onoliko ljudski koliko to čovek lično može da bude. Ako uspete u tome, jednoga dana ćete iz njenog života izbrisati mnogo ’tuge’; ona više neće moći da vam nanosi ’bol’.


* * *



Šta hoćeš da kažeš napomenom da će tvoj odgovor ocu pasti na dan tvog rođendana? To je datum koji zaista počinje da me zabrinjava. Da li ćemo se videti u subotu ili ne, telegrafiši mi, molim te, u svakom slučaju, 10. avgusta uveče.


* * *



Samo kad bi mogla da budeš u Gmindu u subotu, ili barem u nedelju! To je zaista sasvim neophodno.
Ovo pismo će, dakle, biti poslednje koje ćeš primiti pre nego što se budemo videli licem u lice. I moje oči koje već mesec dana nisu znale čime da se bave (da čitaju pisma, recimo, ili da gledaju kroz prozor), te oči će te videti.


* * *



Članak je mnogo bolji nego na nemačkom. Još ima rupa, naravno, ili bolje reći, po njemu se gaca kao po močvari i stopala tonu. Neki čitalac Tribune mi je nedavno rekao da mora biti da sam mnogo proučavao ludnicu. „Samo svoju”, odgovorio sam mu, na šta je on pokušao da me pohvali povodom moje „lične ludnice”! (Postoje dve-tri sitne greške u prevodu.)
Ostavi mi prevod još neko vreme.


*



[Prag, 4. na 5. avgust 1920]

Sreda, uveče



Večeras sam oko 10 otišao u kancelariju, telegram je već bio tu! Gotovo da se čovek upita da li je to zaista odgovor na moj telegram od juče, ali lepo je napisano: poslato 4/VIII u 11 pre podne. Bio je tu još u 7 sati, trebalo mu je, dakle, samo osam časova da stigne. To je jedna od uteha koje telegram sam po sebi pruža: to što smo dovoljno blizu jedno drugome u prostoru: mogu da dobijem tvoj odgovor skoro za dvadeset četiri časa. I taj odgovor neće uvek nužno glasiti: ne kreći.
Takođe ostaje jedna sasvim mala mogućnost. Možda još nisi primila pismo u kojem sam ti objasnio da možeš doći u Gmind na celu noć, a da i ne napuštaš Beč (ali to si zacelo i sama otkrila). Kako bilo, još se pitam treba li, zbog te sasvim male mogućnosti, da nabavim vizu, koja važi samo trideset dana (vreme tvog letovanja) i da rezervišem kartu za brzi voz.
Neću to učiniti, tvoj telegram je suviše jasan, mora biti da imaš, u svakom slučaju, nepobitne zamerke protiv tog putovanja. Ali ništa ne mari, Milena, nikada ne bih imao smelosti (imao sam je, priznajem, samo zato što nisam ni slutio koliko je prosto sresti se) da preduzmem nešto u želji da te vidim „već” posle četiri nedelje; da smo se sreli, na tome bih imao samo tebi da zahvalim, i (nezavisno od činjenice da, ako ne dođeš, dobro znam, tako i treba da bude) time si stekla pravo da uništiš tu mogućnost koju si sama stvorila. Ne bi trebalo ni da govorim o tome, samo sam sa toliko radosti istraživao uzan put koji vodi od mog sumornog stana do tebe i, malo-pomalo, ubacivao sve što ja jesam u sam taj hodnik, koji je možda trebalo (svakako! svakako! govorio sam u svojoj ludosti) da me dovede do tebe, i odjednom je taj hodnik naleteo na neprobojnu [...]59 stenu Molim-te-ne-dolazi tako da se sada treba polako vratiti i zatrpati rov [...]60 koji smo sami tako brzo iskopali. To malo boli, ali ne može biti previše strašno, pošto mogu o tome toliko dugo da govorim. Na kraju krajeva, stara krtica kakva sam ja već je počela da kopa nove podzemne hodnike.
Gore je to što je naš susret mogao biti veoma važan iz razloga koje sam, čini mi se, naveo juče. U tom pogledu ga ništa ne može zameniti, i to je glavni razlog što me je tvoj telegram rastužio. Ali, možda će mi tvoje pismo preksutra reći nešto utešno povodom toga.


[Na levom obodu druge stranice ovog pisma od reda sa rečima imao smelosti do reda sa rečima malo boli]: Ni najmanje na svetu se ne protivim tvom letovanju. Kako bih mogao, i zašto tako misliš?


* * *



Imam samo jednu molbu da ti uputim: u tvom današnjem pismu ima dve grube rečenice. Prva (a ty neprijedeš ponevadž čekáš až to Tobě jednou bude nutné, to, abys přijel)61 ima neko opravdanje, ali ne u potpunosti; druga kaže: Měj se pěkně Franku62 dodajem nastavak da bi shvatila kako ta rečenica zvuči: telegrafovat ti ten falešny telegram nemá tedy smyslu, neposilám ho,63 zašto ga ipak nisi poslala? Ono Měj se pěkně Franku ne može se opravdati. Eto, to su te dve rečenice. Da li bi mogla, ovako ili onako, da ih povučeš? da ih povučeš izričito, Milena? Prvu samo delimično, ako hoćeš, ali drugu potpuno.


* * *



Jutros sam zaboravio da pismo tvoga oca stavim u kovertu, izvini. Nisam primetio ni da je to prvo koje ti je napisao u poslednje tri godine, tek sada shvatam kakav je utisak ono na tebe ostavilo. Tvoje pismo time postaje mnogo važnije, mora sadržati nešto suštinski novo.
Uzgred budi rečeno: uvek sam se varao i mislio sam da tvoj otac i tvoj muž nikada nisu razgovarali. Ali, Staša je spomenula činjenicu da su razgovarali u više navrata. Šta li su imali jedan drugome da kažu?
U tvom pismu postoji i treća rečenica koja je možda još i više uperena protiv mene nego one druge dve. Ona koja se tiče slatkiša što kvare stomak.


Četvrtak



Danas je, dakle, dan bez pisma, od kojeg toliko dugo strahujem. I što je još gore, došao je nenadano. Tvoje pismo od ponedeljka je, dakle, ozbiljno govorilo kada si rekla da sutradan nećeš moći da pišeš. Na kraju ipak imam tvoj telegram da se za njega zakačim.


*

[Prag, 6. avgust 1920]

Petak



Eto, loše ti je, gore nego ikada otkako te poznajem. I nesavladivo rastojanje, zajedno sa bolešću, daje mi utisak da se nalazim u tvojoj sobi a ti ne možeš da me prepoznaš, i da bespomoćno tumaram između kreveta i prozora, nemajući više poverenja ni u koga, ni u kojeg lekara, ni u kakvo lečenje, prazne glave, gledajući ono tmurno nebo što će se, posle svih karnevalskih maski koje je nosilo svih ovih godina, konačno prvi put pokazati u svoj svojoj pustoši, jednako bespomoćno kao i ja. U krevetu si? Ko ti donosi da jedeš? i šta? a one glavobolje? Kada budeš mogla, pričaj mi malo o tome. Imao sam prijatelja, glumca, Jevrejina rodom sa Istoka, koji je svaka tri meseca po nekoliko dana patio od strašnih glavobolja; ostalo vreme mu je bilo dobro, ali tih dana je bio prinuđen da se nasred ulice naslanja na zidove, i ništa se nije moglo učiniti za njega nego čekati po čitavo pola sata da on napravi stotinu koraka. Bolesnik ostaje napušten od onoga ko se oseća dobro, ali i onaj ko se dobro oseća takođe je napušten od bolesnika. Da li su to bolovi koji se redovno vraćaju? A lekar? I od kada ih osećaš? Zacelo ti daju da piješ pilule? Tužna stvar, tužna stvar, a ja čak nemam ni prava da te nazovem „detence moje”.
Nezgodno je što je tvoj polazak ponovo odložen; sada nećeš krenuti pre četvrtka u osam. I sreća da te gledam kako oživljavaš između jezera i šume, u planinama, ta sreća biće mi uskraćena. Koliko onda meni to treba sreće, kakav sam halapljiv? Šteta što si prinuđena da još tako dugo ostaneš u Beču da se mučiš.
Ponovo ćemo razgovarati o Davosu. Ne želim tamo da idem zato što je predaleko, preskupo, i previše uzaludno. Ako odem iz Praga, a zaista bi trebalo, radije ću otići u bilo koje selo. Ali, gde će me neko primiti? Treba još da razmislim o tome, u svakom slučaju ne krećem pre oktobra.
Sinoć sam sreo izvesnog Štajna; možda ga poznaješ; viđa se po kafanama, uvek su ga poredili sa kraljem Alfonsom. On je sekretar nekog advokata, bio je veoma zadovoljan što me je našao; ima, rekao je, da razgovara sa mnom o nekoj usluzi, i da me nije video, morao bi sledećeg dana da mi telefonira. Šta je to dakle bilo? Nekakav razvod, u koji sam ja, kako je rekao, pomalo umešan ili tačnije u koji me moli da se umešam. „Kako to?” Nisam mogao da se uzdržim da ne prinesem ruku srcu. Ali, objašnjenje je pokazalo da je reč samo o razvodu roditelja jednog od dvojice pesnika; majka, koju ne poznajem, tražila je od doktora Štajna da me zamoli da utičem malo na njenog sina kako bih ga naveo da bolje postupa prema njoj i da je malo manje vređa.
Neobičan brak, uostalom, zamisli. Žena je već jednom bila udata; tokom prvog braka dobila je, sa svojim sadašnjim mužem, dete, spomenutog pesnika, koji, dakle, ne nosi prezime svog pravog oca nego prezime prvog muža. Zatim su se venčali, a sada, posle dugih godina, evo opet se razvode, na predlog muža (oca spomenutog pesnika). Razvod je već svršena stvar. Ali, pošto žena, uz sadašnju krizu sa stanovima, ne može da nađe smeštaj, žive zajedno, samo iz tog razloga, i taj bračni život zbog krize sa stanovima nije pomirio muža i ženu niti ih naveo da odustanu od razlaza. Nismo li mi, do ivice smešnog, jadna stvorenja? Poznajem muža, čestit čovek, razuman, krajnje sposoban, i prijatan za razgovor.
Pošalji mi, naravno, ceo spisak svojih deziderata; što duži, to bolje. Zavući ću se u svaku knjigu, u svaki predmet koji želiš, kako bih sa njima otputovao u Beč (direktor ne vidi nikakve prepreke za to); pronađi mi što više mogućnosti da tako putujem. A i ti meni možeš da pozajmiš članke koji su već objavljeni u Tribuni.
Uostalom, bezmalo sam zadovoljan zbog tvog odmora, osim zbog loše poštanske veze. Opisaćeš mi ukratko, zar ne, mesto, tvoj život, tvoj stan, tvoje šetnje, tvoje obroke, pogled koji budeš imala sa prozora, kako bih mogao malo da živim sa tobom?


*



[Prag, 7. avgust 1920]

Subota



Ljubazan? Strpljiv? Da li sam ja ljubazan i strpljiv? Zaista ne znam. Samo znam da takav telegram prija, da tako kažem, celom mom telu, a to je ipak samo telegram, a ne pružena ruka.
Ali, on se oseća i na umor, tugu, reči bolesnika u krevetu. To je tužno, a nije bilo pisama; još jedan dan bez pisma, znači, mora biti da ti je veoma loše. Šta mi dokazuje da si lično odnela telegram na poštu? da ne provodiš dan u krevetu, u onoj sobi, tamo, u kojoj živim više nego u svojoj?
Noćas sam zbog tebe ubio, divalj san, loša, loša noć. Jedva da išta znam o tome podrobnije.


* * *



Tvoje pismo je ipak stiglo. Barem ima tu zaslugu da je jasno. Druga, pravo da kažem, nisu bila manje jasna od ovog, ali se nisu odvažila da idu do jasnoće. Uostalom, kako bi mogla lagati? Nemaš čelo lažljivice.
Ne optužujem Maksa. Šta god da je u njegovom pismu moglo stajati, zacelo je pogrešno, ništa ne sme da se ispreči između nas, čak ni najbolji među ljudima. Eto zašto sam ubio, noćas. Bio je neko, neki rođak, koji je rekao tokom razgovora, kojeg se ne sećam, ali čiji je smisao bio otprilike da ovaj ili onaj ne bi bio u stanju da tako nešto uradi - rođak je, pak, naposletku, rekao ironično: „Da, Milena možda bi.” Na to sam ga nekako ubio, zatim uzbuđen otišao kući, majka je neprekidno trčkala za mnom, i tu je u toku bio sličan razgovor, konačno sam razjareno viknuo: „Ako iko Milenu po zlu spomene, recimo otac (moj otac), ubiću i njega i sebe.” Tu sam otvorio oči, ali niti je bilo ikakvog spavanja niti ikakvog buđenja.
Vraćam se na prethodna pisma, bila su slična, u krajnjoj liniji, pismu devojci. I večernja su bila samo žaljenje zbog onih jutarnjih. I jedne večeri, napisala si da je sve mogućno, osim jednog, a to je da te izgubim; ipak je bio dovoljan još samo jedan potres, sasvim blag potres, i nemogućno se desilo. I možda je taj potres i došao zato da bi se nemogućno desilo.
U svakom slučaju, ovo pismo je olakšanje, bio sam živ sahranjen pod prethodnim i mislio sam da moram ostati tako i ne pisnuti ni reč, zato što sam možda zaista mrtav.


* * *



Ništa od toga me, dakle, nije stvarno začudilo, očekivao sam to, pripremio sam se najbolje što sam mogao da to podnesem kada dođe trenutak; sada kada je trenutak došao, ja, naravno, još nisam dovoljno spreman; ali, na kraju krajeva, još nisam potpuno uništen. Zauzvrat, to što mi kažeš o svom stanju uopšte i o stanju tvog zdravlja, potpuno je zastrašujuće i prevazilazi moje snage. Ali, razgovaraćemo ponovo o tome kada se vratiš sa tog puta; možda će on učiniti čudo, možda će se desiti čudo, bar fizičko čudo koje čekaš, ali ja osim toga u tom pogledu imam toliko poverenja u tebe da tražim nikakvo čudo i da bih te, da nema svega ostalog, mirne duše (takvu čudesnu prirodu kakva si ti, ranjenu i ranjivu) poverio šumi, jezeru i hrani.
Kada razmišljam o tvom pismu - jedva sam ga jednom pročitao - o tome što kažeš o svojoj sadašnjosti i o svojoj budućnosti, o tome što kažeš o svom ocu, o tome što kažeš o meni, samo se savršeno jasno pokazuje ono što sam već jednom rekao: da sam tvoja istinska nesreća ja, i niko drugi, samo ja - dodajem ograničenje: tvoja spoljašnja nesreća - jer bi bez mene još pre 3 meseca otišla iz Beča i, ako to nisi već uradila, uradićeš sada. Ne želiš da napuštaš Beč, znam, ne bi to želela čak ni da ja ne postojim, ali upravo zato se može reći - gledajući na stvari potpuno iz ptičije perspektive - da sentimentalni značaj koji ja imam za tebe jeste - između ostalog, naravno - činjenica da ti ja dozvoljavam da ostaneš u Beču.
Ali, uopšte nema potrebe ići toliko daleko i u tolike tančine; dovoljno je videti, to je razmišljanje koje dolazi sasvim prirodno, da si svog muža već jednom napuštala, i da ćeš, pod mnogo jačim pritiskom kakav se danas na tebe vrši, moći ponovo da ga napustiš, ali da ćeš to, naravno, učiniti samo zato što imaš nameru da ga napustiš, a ne zbog nekoga drugog.
Sva ova razmišljanja su, uostalom, suvišna; ona samo služe jasnoći.


* * *



Dve molbe, Milena, jedna mala i jedna velika. Mala: prestani da rasipaš marke, čak i ako nastaviš da mi ih šalješ, ja ih više neću davati zainteresovanome. To je zahtev koji sam ipak podvukao crvenom i plavom, što znači - da znaš za ubuduće - najstrože što mogu da kažem.
Velika molba: prestani da se dopisuješ sa Maksom, to je zahtev koji mi je teško njemu da uputim. U sanatorijumu je veoma dobro, posle posete, u poverenju pitati dobrog lekara: Kako je „naš bolesnik”? Ali, čak i u sanatorijumu, to bolesnika ne sprečava da isplazi jezik gledajući u vrata.


* * *



Naravno da ću se drage volje pozabaviti tvojim narudžbama. Ali, mislim da bi bolje bilo džemper kupiti u Beču, pošto je za to verovatno potrebna dozvola za izvoz (nedavno, u nekoj pošti, odbili su mi čak i knjige za koje nisam imao dozvolu; odmah dodajem da su mi ih u sledećoj pošti primili bez reči); ali možda će u radnji znati da me posavetuju. Uvek ću priložiti i nešto novca uz svoja pisma. Kada mi budeš rekla „dosta”, prestaću.
Hvala na dozvoli da čitam Tribunu. Nedavno sam, jedne nedelje, na Vencelovom trgu, video devojku kako kupuje Tribunu, to je očigledno bilo zbog modne rubrike? Nije bila naročito lepo odevena, još ne. Šteta što nisam bolje zapamtio njen lični opis, pa neću moći da pratim njen razvoj. Ne, grešiš što tako zanemaruješ svoje članke o modi. Stvarno sam ti zahvalan što sad mogu otvoreno da ih čitam (krišom sam, u stvari, kakav sam mangup, to odavno često radio).


*



[Prag, 8. avgust 1920]

Nedelja



Tvoj telegram! Da, zaista je najbolje da se vidimo. Inače, koliko vremena će biti potrebno da dovedemo u red naše stvari? Odakle se sve to moglo sručiti između nas? Jedva da je mogućno videti na korak daleko. I koliko si morala patiti zbog toga sred svega ostalog! A ja sam odavno mogao da zaustavim stvar, dovoljno jasno sam video, ali malodušnost je bila jača. A zar nisam i ja lagao, pošto sam odgovarao na pisma koja očigledno nisu bila meni namenjena, kao da su za mene? Nadam se da ovo neće biti jedan od onih „lažljivih” odgovora koje ti je iznudilo putovanje u Gmind.
Uopšte nisam tako tužan kao što bi to ovo pisamce moglo pokazivati; ali, trenutno ne mogu ništa drugo da kažem. Nastala je duboka tišina, u tišini se ne usuđujemo da bilo šta kažemo. Konačno ćemo, u nedelju, biti zajedno, pet, šest sati, premalo da bismo razgovarali, dovoljno da bismo ćutali, držali se za ruke, gledali se u oči.


*



[Prag, 8. na 9. avgust 1920]

Nedelja, uveče



Ima nešto što mi smeta u tvom dokazivanju; naročito je upadljivo u tvom poslednjem pismu; to je nedvosmisleno greška koju ćeš lako moći da savladaš: kada kažeš (što je istina) da svog muža voliš toliko da ne možeš da ga ostaviš (ako bi to bilo samo zbog mene, nemoj to činiti; shvatam da bi, ako bi ga ipak ostavila, za mene to bilo nešto strašno), verujem ti i dajem ti za pravo. Kada kažeš da bi ti njega i mogla ostaviti, ali da on za tobom oseća moralnu potrebu i ne bi umeo živeti bez tebe, da ga zbog toga ne možeš napustiti, i u to verujem i opet ti dajem za pravo. Ali, kada kažeš da se materijalno bez tebe ne bi snašao, i da ga zato ne možeš ostaviti (to čak navodiš kao glavni razlog), ili to činiš zato da bi sakrila prethodne razloge (ne zato da bi ih potkrepila, to su razlozi koje ne treba potkrepljivati), ili je to samo jedna od onih igrarija uma (o čemu govori tvoje poslednje pismo) [...]64 pod kojima se koprca telo, i ne samo telo.


[Na gornjem i desnom obodu prve stranice ovog pisma do reda sa rečima: pod kojima se koprca telo]: Hvala na markama; tako je podnošljivo, ali taj čovek ne radi, on samo očarano gleda marke, kao što ja, sprat niže, gledam tvoja pisma. Na primer, marke od 10 para postoje na debelom papiru i na tankom papiru; na tankom papiru su ređe; u svojoj dobroti poslala si one na tankom papiru.


Ponedeljak



Hteo sam da dodam nešto u istom smislu kao i ono što sam juče rekao, kada sam primio četiri tvoja pisma; uostalom, ne istovremeno; najpre, ono u kojem mi pričaš o svojoj nesvestici; malo potom, ono koje si napisala odmah posle nesvestice, a zajedno sa njim i drugo, recimo ono koje je prelepo, a još trenutak docnije ono koje govori o Emiliji. Ne vidim jasno kojim redom slede, više ne navodiš dane.
Odgovoriću, dakle, na pitanje strach i touha;65 jedva da bih to u jednom potezu uspeo, ali ako se na to budem vraćao u više pisama, možda će mi poći za rukom. Dobro bi bilo i da pročitaš pismo mome ocu (uostalom osrednje i zaludno). Možda ću ga doneti u Gmind.
Ako zaograničimo strach i touha, kao što ti radiš u poslednjem pismu, nije lako, ali je vrlo jednostavno odgovoriti na tvoje pitanje. Osećam samo strach. A evo kako:
Sećam se prve noći. Tada smo živeli u Celtnerovoj ulici, preko puta prodavnice gotovih odela: neka prodavačica je stalno bila na vratima radnje; ja, koji sam imao nešto više od dvadeset godina, provodio sam vreme tako što sam pravio i stotine koraka po svojoj sobi, učeći, po cenu velike živčane napetosti, za svoj prvi državni ispit, stvari u kojima nisam nalazio nikakvog smisla. Bilo je to tokom leta, bila je velika vrućina, temperatura je bila nepodnošljiva; stajao sam kraj prozora, prežvakavao odvratnu istoriju rimskog prava; na kraju smo znacima ugovorili sastanak. Trebalo je da odem po nju u osam uveče; ali, kada sam se pojavio, neki drugi već je bio tu; to nije mnogo menjalo na stvari; pošto sam se svega plašio, uplašio sam se i od tog čoveka, pa čak i da i on nije bio tu, ja bih se ipak uplašio od njega. Ali, sve pripijajući se uz njega, devojka mi je dala znak da pođem za njom. Tako smo otišli do Streljačkog ostrva, gde smo sve troje popili pivo, oni za jednim stolom, ja za susednim; zatim su oni izišli i polako krenuli, i ja za njima, ka devojčinoj kući (bilo je to na uglu Mesarske pijace). Na pragu se onaj čovek oprostio, devojka je brzo ušla; ja sam malo sačekao. Ona je zatim izišla da mi se pridruži i zajedno smo otišli u i neki hotel u Maloj strani. Sve to, već pre hotela, imalo je u sebi nečega uzbudljivog, dirljivog i odvratnog; ni u hotelu nije bilo drugačije. A kada smo se ujutro vratili - još je bilo lepo i toplo - preko Karlovog mosta, naravno da sam se osećao srećan, ali ta je sreća dolazila pre svega od činjenice da sam se konačno otarasio tog tela koje je samo jecalo, a osim toga, i od činjenice da sve to nije bilo još odvratnije, još gnusnije. Devojku sam sreo još jednom, 2 noći docnije, čini mi se; sve je prošlo isto onako dobro kao i prvi put, ali kada sam, odmah potom, otišao na letovanje na selo, i pošto sam malo očijukao sa nekom devojkom, više nisam mogao ni da pogledam prodavačicu; nisam sa njom progovorio više ni reč, ona je za mene postala neprijatelj - a bila je valjana i dobra devojka - i neprestano me je pratila pogledom ne shvatajući. Neću da kažem (to bi bilo pogrešno) da je moje neprijateljstvo došlo isključivo od onoga što je mala uradila u hotelu, sasvim nevino, sitnu gadost (koja ne zaslužuje da bude spomenuta) i da je izgovorila neki sitan bezobrazluk (koji to još manje zaslužuje), ali uspomena je ostala, istog trenutka sam znao da to nikada neću zaboraviti i, u isti mah, znao sam ili sam mislio da znam da taj užas i ta prljavština nužno predstavljaju deo celine, naravno, ne spolja, nego iznutra, i da su me upravo taj užas i ta prljavština (čiji su njen beznačajan pokret, njena beznačajna reč bili beznačajni simboli) privukli tako ludom žestinom u taj hotel koji bih svim silama izbegavao u normalno vreme.
I tako kako je tada bilo, ostalo je uvek. Moje telo, koje je često po nekoliko godina ostajalo mirno, zatim se nepodnošljivo treslo od bolne žudnje za nekom sitnom gadošću, za nekom krajnje određenom malom grozotom, za jednom pomalo odvratnom, mučnom, gnusnom sitnicom; čak i u najboljim trenucima, ostajala je uspomena, ne znam kakav zadah, malo sumpora, malo pakla. Bila je to privlačnost pomalo nalik onoj koju oseća Jevrejin lutalica, besmisleno se povlačeći, besmisleno tumarajući gnusnim i besmislenim svetom.
Međutim, bilo je i vremena kada telo nije bilo smireno, kada ništa nije bilo smireno, ali kada ja ipak nisam bio ničim opsednut, vodio sam dobar, miran život, u koji je samo nada unosila nemir (poznaješ li ti nemir bolje?) U ta vremena, čim bi malo potrajala, uvek bih ostajao sam. Prvi put u životu, sada znam za takvo vreme kada nisam sam. Eto zašto sam u isti mah smiren i uznemiren, ne samo zbog tvoje fizičke blizine, nego zbog tebe same. Zato nimalo ne žalim za razvratom (tokom prve polovine mog boravka u Meranu, danju i noću, i protiv volje sam kovao planove kako da se domognem sobarice - ili još gore - potkraj boravka neka devojka pala mi je u naručje, neka vrlo podatna devojka (najpre sam nekako morao da prevedem na svoj jezik šta ona to govori kako bih uspeo da shvatim šta hoće). Bukvalno ne vidim više ništa prljavo, više ne utiče nikakvo spoljašnje uzbuđenje, nego samo sve ono što iznutra donosi život, ukratko, pomalo dišem vazduh koji se disao u Raju pre greha. Samo malo tog vazduha, dakle, nema touhe, ne sav taj vazduh, i onda ima „straha”. Eto, sada znaš. Eto zašto sam, odista, osećao „strah” da prenoćim u Gmindu, ali to je bio samo običan „strah” - on je, nažalost, više nego dovoljan - isti onaj koji osećam i u Pragu, ne neki naročito gmindski strah.
A sada mi pričaj o Emiliji, još mogu u Pragu da primim tvoja pisma.


* * *



Uz svoje današnje pismo ne prilažem ništa, tek sutra. Ovo pismo je važno: hoću da ga primiš i da se nikako ne izgubi.


* * *



Nemoć je samo jedan između drugih znakova. Molim te, svakako dođi u Gmind. Ako u nedelju ujutro bude padala kiša, nećeš moći da dođeš? [...]66 U svakom slučaju ću te čekati pred stanicom u Gmindu. Nije ti potreban pasoš, čini mi se? Ali, da li si se već obavestila? Da ii treba nešto da ti ponesem? Da li mi zato da bi mi rekla da treba da vidim Stašu govoriš o njoj? Ona skoro nikada nije u Pragu. (Kad je u Pragu, onda ju je, naravno, još teže videti.) Čekam da mi ponovo govoriš o tome, ili da budemo u Gmindu. Staša mi je, uostalom, rekla, ako se dobro sećam, kao nešto sasvim očigledno da su tvoj otac i tvoj muž razgovarali čak vrlo često.


* * *



Pogrešno si protumačila moju napomenu povodom Laurina. (Kakvo pamćenje! - Nije ironija nego ljubomora, nije ljubomora nego neslana šala.) Samo sam bio zaprepašćen dok sam slušao kako za sve koje poznaje govori da su budale, „prevaranti” ili „skakačice kroz prozor”, dok si ti bila samo Milena, i to vrlo poštovana Milena. To mi je pričinilo zadovoljstvo i ne govorim ti zato o tome, ne zato da bih tebi povratio ugled, nego njemu. Uostalom, ako hoću da budem tačan, pravio je i druge izuzetke; kada je bio u pitanju njegov tada budući tast, na primer, svastika i pašenog, i bivši verenik njegove verenice, koji su svi bili stvarno „divni” ljudi.


[...]67
Tvoje današnje pismo tako je tužno i zatvoreno u svoj bol da se osećam kao izbačen iz tvoje kuće. Ako treba da iziđem iz svoje sobe, preskakao bih sve po četiri stepenika penjući se i isto se tako ponovo niz njih spustio kako bih smesta vratio nazad i zatekao tvoj telegram: „Takođe u subotu u Gmindu.” Ali još ništa nije stiglo.


[ Na levom i gornjem obodu poslednje stranice ovog pisma i od reda sa rečima: Nije ti potreban pasoš]: Stići ćeš odmah iza devet sati, ne dozvoli da te, pošto si austrijska državljanka, zadrži prolazak kroz carinarnicu: ne mogu sate da provedem deklamujući reči kojima ću te pozdraviti.


*

[Prag, 9. avgust 1920]

[Subota] Ponedeljak, po podne

(očigledno mislim samo na subotu)



Trebalo bi da budem veliki lažov, pa da večeras ne kažem još i više nego u jutrošnjem pismu, pre svega tebi, sa kojom mogu da razgovaram slobodnije nego sa bilo kim, pošto niko nikada nije uz mene bio kao ti, kao ti mišlju i voljom, uprkos svemu, uprkos svemu (dobro razlikuj ovo veliko Uprkos-svemu i veliko Uprkos-tome).
Najlepša od svih tvojih pisama (a preterano je reći najlepša, pošto su sva ona zajedno i gotovo svakim svojim retkom nešto najlepše što mi se dogodilo u životu) jesu ona u kojima daješ za pravo mome „strahu”, pokušavajući da objasniš zašto ne treba da ga osećam. Jer i ja, mada ponekad izgleda da sam njegov plaćeni advokat, verovatno mu sasvim duboko u sebi dajem za pravo, šta kažem? On čini moju supstancu i to je možda ono najbolje što imam. A pošto je to ono najbolje što imam, to je onda možda i jedina stvar koju ti u meni voliš. Šta bi se, odista, drugo moglo naći da se toliko voli u mojoj ličnosti? Ali on, on je dostojan ljubavi.
Jednom si me pitala kako mogu da kažem da je „dobra” ona subota koju sam proveo sa teskobom u srcu; to je sasvim lako objasniti. Pošto te volim (a volim te, tvrda glavo, kao što more voli sitan šljunak u svojim dubinama: moja ljubav ništa te manje ne guta - i kamo sreće da i ja za tebe budem, ako dadu nebesa, ono što je taj šljunak za more!) pošto te volim, volim i ceo svet; tvoje levo rame je deo svega toga; ne, desno je bilo prvo i zato ga ljubim, ako mi tako dođe (i ako ti budeš tako ljubazna da ga malo oslobodiš iz svoje bluze); tvoje drugo rame takođe je deo toga, i tvoje lice iznad moga u šumi, i tvoje lice ispod moga u šumi, i moja glava koja se odmara na tvojim bezmalo golim dojkama. I eto zašto si u pravu kada kažeš da smo već samo jedno; nije to ono što me plaši, nego je to naprotiv sama moja sreća, sama moja gordost, i ne ograničavam je isključivo na šumu.
Ali baš između tog dnevnog sveta i ono „pola časa u krevetu” o kojem si mi jednom govorila u nekom pismu, sa prezirom, kao o nekoj muškoj priči, za mene stoji provalija koju ne mogu da savladam, verovatno zato što ne želim. S druge strane, to je noćna stvar; u svakom pogledu, u svakom smislu, to je noćna stvar; ovde je svet, i ja ga posedujem; a trebalo bi da skočim u noć, s druge strane provalije, ako želim da povratim vlasništvo nad njim? Može li se povratiti vlasništvo nad nemom stvari? Zar to ne znači izgubiti je? Ovde je svet koji je moje vlasništvo, a preći ću na drugu stranu za ljubav kakvog uznemirujućeg napitka, trika, kamena mudrosti, alhemije, čarobnog prstena? Ništa od toga, to me užasno plaši.
Želja da se uhvati uz pomoć magije, u jednoj noći, na brzinu, prigušeno dišući, bespomoćno, opsesivno, želja, kažem, da se uz pomoć magije uhvati ono što svaki dan daje otvorenim očima! („Možda” se dete i ne može imati drugačije, „možda” su i deca magija, ostavimo za sada to pitanje.) Eto što sam toliko zahvalan (i za tebe i za sve) i eto zašto je samozřejme68 da kraj tebe nalazim najveći nemir u isti mah kada najveći mir, i vrhunsku slobodu u isti mah kada i vrhunsku putanost, i zašto sam se, takođe, kada sam to shvatio, odreko svakog drugog života. Pogledaj me u oči!


* * *



Gospođa Koler me je prva obavestila da su knjige sa noćnog stočića prebačene na sekreter. Trebalo je najpre da me pitaju da li dozvoljavam tu selidbu. A ja bih rekao: Ne.


* * *



A sada mi zahvali. Na sreću sam suzbio želju da ovde, u poslednjim redovima, napišem nešto ludo (ludo ljubomorno).


* * *



Ali sada je, evo, dosta, sada mi pričaj o Emiliji.


*



[Prag, 10. avgust 1920]

Utorak



Nisam baš najbolje pripremljen za godišnjicu rođenja; spavao sam gore nego inače: glava u vatri, prazne oči, bolne slepoočnice; i kašalj. Mislim da ne bih mogao da izgovorim malo duže želje a da se ne zakašljem. Na sreću, želje nisu neophodne, dovoljna je i zahvalnost, dovoljno je da ti zahvalim što postojiš na svetu, od kojeg, na prvi pogled (vidiš da čak i ne poznajem svet nešto mnogo, samo što ja to priznajem, za razliku od tebe), od kojeg na prvi pogled ne bih očekivao da tebe u njemu mogu naći. Zahvaljujem ti (da li je ovo zaista zahvaljivanje?) poljupcem tačno nalik onome koji si dobila na železničkoj stanici, iako ti se nije dopao (danas se osećam malo izazivački raspoložen).
Nisam se stalno osećao ovako loše u poslednje vreme, imao sam čak i vrlo dobrih trenutaka, ali dan moje velike slave bio je pre otprilike nedelju dana. U svoj svojoj slabosti sam, u Plivačkoj školi, beskonačno kružio oko bazena, šetajući se; bilo je to predveče, mnogo sveta već je bilo otišlo, ali ga je ipak dosta bilo i ostalo: preda mnom se stvori drugi učitelj plivanja, koji me ne poznaje; osvrće se na sve strane, kao da hoće nekoga da nađe, opazi me, izabere me pogledom i upita: Chtěl byste si zajezdit?69 Tu je, u stvari, bio neki gospodin koji je bio došao sa ostrva Svete Sofije i hteo da se prebaci na Jevrejsko ostrvo; neki veliki građevinski preduzimač, čini mi se; na Jevrejskom ostrvu se mnogo gradi. Očigledno, ne treba preterivati: učitelj plivanja video je sirotog mladića i hteo je da mu učini zadovoljstvo da se besplatno provoza; ali je na kraju, iz obzira prema velikom građevinskom preduzimaču, bio prinuđen da izabere dečka u koga se mogao pouzdati zbog njegove snage i obrati mu se, kao i zato da čamac ne bi koristio, kada njegov zadatak bude obavljen, za privatne vožnje, nego da bi se odmah vratio. Sve je ovo, dakle, pomislio da je otkrio u meni. Veliki Trnka (vlasnik lokala, o kojem ću morati ponovo da ti pričam) takođe je došao i upitao da li mladi čovek zna da pliva. Učitelj plivanja, koji je, kako izgleda, sve pročitao na mom licu, uverio ga je da je tako. Nisam ni reč morao da kažem. Putnik je stigao, i krenuli smo. Kao lepo vaspitan mladić, malo sam pričao. On je rekao da je veče lepo, a ja sam rekao ano,70 zatim je on rekao da je ipak prilično sveže, i ja sam rekao ano, na kraju, da idemo vrlo brzo; tog puta, koliko se sećam, nisam mogao da kažem više ni reč. Naravno, u izvanrednom stilu sam pristao na Jevrejsko ostrvo, on se iskrcao, mnogo zahvalio, ali je zaboravio napojnicu, na moje veliko razočaranje (jeste, kad neko nije devojka...). Vratio sam se pravo nazad, veliki Trnka je bio zapanjen što me tako brzo ponovo vidi. Nikada nisam bio toliko naduven od ponosa, učinilo mi se da sam sasvim malčice dostojniji tebe (sasvim malčice, ali ipak malčice)! Od tada svake večeri čekam na ivici bazena da se pojavi neki novi putnik, ali nema ih više.


[ Na levom i gornjem obodu prve stranice ovog pisma do reda sa rečima: preda mnom se stvori]: Čovek je srećan, pre nekog vremena mi je dao - ne, nego pozajmio, to mu je jedina koju je imao - primerak one marke od jedne krune, ali ja nisam bio raspoložen da ti je šaljem. Nažalost, dao mi je još i jedan primerak marke, takođe od jedne krune, ali uzane i crvenosmeđe, a ja sam je izgubio.


Noćas, dok sam nakratko bio poluuspavan, navrlo mi je da bi tvoj rođendan trebalo da proslavim tako što ću posetiti sva tebi važna mesta. I odmah sam potom, bez ikakve svoje volje, bio pred Zapadnom stanicom. Bila je to tek malena zgrada, pa ni u njoj nije moglo biti više mesta, jer baš je bio stigao brzi voz, i vagon za koji nije bilo dovoljno mesta nalazio se izvan stanice. Bio sam obuzet zadovoljstvom što su tu ispred stanice stajale tri zgodno obučene devojke, nosačice prtljaga (jedna od njih sa pletenicom), dabome, izrazito mršave. Palo mi je na pamet da ono što si ti, dakle, učinila nije baš tako neuobičajeno. Uprkos tome, bio sam radostan što nisi tu, ali mi je, svakako, bilo i žao što te nema. Ipak, za utehu sam našao malu aktentašnu koju je neki putnik izgubio i iz te male tašne, na čuđenje putnika oko mene, izvadio velike komade odeće. Ali kaput koji traži nedeljna Tribuna u „Otvorenom pismu” što mi je uputila, nažalost, nije bio među tom odećom; moraću da pošaljem svoj, iako nije baš dobar.
Drugi deo Typusa je savršen, otrovan, surov, antisemitski, sjajan. Još nisam primetio istančanu zlobu onih koji pišu za publiku. Čitaocu govoriš mirno, poverljivim tonom, o nečemu što ti leži na srcu, zaboravio si sve na svetu, zanima te samo taj čitalac, i odjednom mu na kraju kažeš: „Da li je lepo ovo što sam napisao? Lepo je? Pa dobro, vrlo mi je drago! Uostalom, veoma sam daleko od vas i ne dozvoljavam da me ljube u znak zahvalnosti.” Iza toga, zavesa, i tebe više nema.
Znaš li ti, uostalom, da si mi data na dan krizmanja? (I kod Jevreja postoji neka vrsta krizmanja.) Rođen sam 83. i imao sam, dakle, trinaest godina kada si se ti rodila. Dan kada čovek napuni trinaest godina veliki je praznik; morao sam da idem u hram da odrecitujem kratak odeljak koji sam s teškom mukom naučio napamet, gore, kraj oltara, i da zatim kod kuće održim besedu (koju sam isto tako naučio).
Takođe sam dobio mnogo poklona. Ali, čini mi se da nisam bio baš sasvim zadovoljan, nedostajalo mi je nešto, i to sam zatražio od neba; ono je odugovlačilo do 10. avgusta.


* * *



Jeste, naravno, mnogo volim da iznova pročitavam tvojih poslednjih deset pisama, iako ih napamet znam. Ali pročitaj ti ponovo moja, i u njima ćeš naći čitav devojački pansionat zapitkivanja.


* * *



U Gmindu ćemo pričati o tvome ocu. Pred „Gretom”, kao i pred većinom devojaka, ostao sam bespomoćan. Da li sam i u jednom trenutku pomislio nešto što se tebe tiče? Ne mogu da se setim. Volim da držim tvoju ruku u svojoj, volim da ti gledam u oči, to je sve, nema Grete!
Što se tiče onoga da „ne zaslužuje” - nechá pu jak takovy človek71 - i sam se, sa svoje strane, nalazim pred istom zagonetkom; i ne verujem da ćemo nas dvoje sami moći da je rešimo. Uostalom, ona je bogohulna. U svakom slučaju ne nameravam ni minut da posvetim Gmindu. A ti si sada evo prinuđena da lažeš više nego što bih ja to morao. To me žalosti. Ako postoji neka ozbiljna prepreka, mirno ostani u Beču - čak me nemoj ni obaveštavati - biće mi dovoljno što sam napravio mali izlet do Gminda i što sam tokom tri sata bio bliže tebi. Imam već vizu. Što se telegrafisanja tiče, nećeš to moći, barem ne danas, pored tog štrajka kod vas.


*



[Prag, 11. avgust 1920]

Sreda



Ne razumem zašto od mene tražiš oproštaj. Kada je stvar prošla, zar nije očigledno da ti opraštam? Nisam bio onako nemilosrdan kao ranije, a ti se tada nisi brinula. Kako bih mogao da ti ne oprostim neku stvar kada je ona već prošla? Kakva li je zbrka u tvojoj glavi kada ti tako nešto pada na pamet.
[...]72


Poređenje sa tvojim ocem, barem u ovom trenutku, ne dopada mi se. Zar bi trebalo i ja da te izgubim? (Pravo da kažem, ja nemam, poput tvog oca, snage koje su za to potrebne.) Ali, ako istrajavaš u svom poređenju, pošalji nazad džemper.
Za njegovu kupovinu i slanje bila je potrebna cela tročasovna pustolovina, koja me je zaista opustila - tada sam imao veliku potrebu za time - i na kojoj sam ti veoma zahvalan. Danas sam previše umoran da bih ti je ispričao, već dve noći nisam spavao. Da li bih mogao da se malo odmorim kako bih zaslužio neku pohvalu u Gmindu?
Zar ozbiljno zavidiš putnici iz Amsterdama? Naravno, to što ona radi vrlo je lepo, ako to radi iz ubeđenja, ali ti praviš logičku grešku. Onaj ko ovako postupa pokorava se nuždi svoga života, a tek za onoga ko ne može tako da živi to bi bila sloboda. „Zavist”, kao što je tvoja, u stvari jeste samo želja za smrću.
Otkuda, uostalom, potiču tiha, nevolnost, hnus?73 Kako sve to pomiriti sa „zavišću”? To je, uostalom, potpuno nepomirljivo. Tek u smrti se živ čovek može pomiriti sa čežnjom.
Povodom činjenice da si ostala u Beču, rekao sam ti stvari još prepredenije nego što su one koje spominješ, ali nesumnjivo si u pravu. Zaprepašćujuće je, po meni, samo to što tvoj otac stiče sve veću moć u odnosu na prethodne godine. (Ostavljam ti, dakle, džemper.)
Sa Maksom postupi prema svom nahođenju. Ali, sada kada znam šta si ga naterala da kaže, narediću da me odnesu kod njega, kada dođe kraj, kako bismo porazgovarali o izletu od nekoliko dana „zato što se osećam naročito dobro”, posle čega ću otići kući, odvući ću se, kako bih se poslednji put opružio.
Ovako govorim, naravno, zato što nisam tamo. Ali, čim budem imao 37,5 (ili 38 stepeni po kiši) mali telegrafisti će se saplitati jedni preko drugih celom dužinom tvojih stepenica. Nadajmo se da će biti u štrajku i da će izabrati bolji trenutak nego što je to tvoj rođendan.
Pošta je previše doslovno uzela moju pretnju da više neću davati marke našem čoveku; marka za „ekspresno” pismo već je bila odlepljena kada sam ga primio. Uostalom, treba dobro da razumeš tog čoveka sa markama. Ne pravi on svoju zbirku sa po jednom markom od svake vrste; on ima velike listove za svaku marku, i velike klasere za velike listove; kada je list sa jednom vrstom pun, on uzme novi, i tako redom. Tim poslom se bavi svakog popodneva, i debeo je, veseo i zadovoljan. I uz svaku vrstu ima nov razlog da se raduje; na primer, danas su to marke od 50 para: poštanska tarifa je porasla od današnjeg dana (jadna Milena!) i marke od 50 para biće ređe.
To što kažeš za Krojcen sviđa mi se; Aflenc ne, to je pravi sanatorijum zaplućne bolesnike, tamo se daju injekcije; užas! Za nekog našeg službenika to je bila poslednja stanica pred smrt; volim takav kraj, i tu se mogu naći istorijske uspomene. Nego, da li Krojcen ostaje otvoren krajem jeseni? Primaju li strance? Da im ne traže više tarife? I neko drugi, osim mene, da li bi shvatio zašto idem u zemlju gladi da bih se podgojio? Ipak ću im pisati.
Juče sam razgovarao sa tim Štajnom. To je jedno od onih bića prema kojima smo uglavnom nepravedni. Ne znam zašto mu se podsmevaju. On sve poznaje i upoznat je sa privatnošću svakoga živog; uz to skroman, mudrog rasuđivanja, inteligentno iznijansiranog, punog poštovanja; to što je upadljivo tašt samo uvećava njegove zasluge, kada nam je dobro poznat karakter ljudi koji su potajno, pohlepno, zločinački tašti. Navalio sam na Hasa, okrznuo Jarmilu, trenutak docnije prešao na tvog muža, i na kraju... Uostalom, nije tačno da volim da slušam o tebi; uopšte ne; samo bih tvoje ime voleo neprestano da slušam po ceo dan. Da sam ga zapitkivao, i on bi mi mnogo pričao o tebi; pošto ga nisam pitao ništa, zadovoljio se time da iskreno ucveljen konstatuje kako ti gotovo više i ne živiš, kako te je uzdrmao kokain (koliko sam u tom trenutku bio srećan što si živa!) Osim toga je dodao, sa uobičajenim oprezom i skromnošću, da on ništa nije video lično, nego samo ponavlja ono što se šuška. Govorio je o tvome mužu kao o moćnom čarobnjaku. Navodno je bio sa Jarmilom, Hasom i Rajnerom 2 dana pre samoubistva. Rajner je bio vrlo ljubazan prema Hasu i pozajmio mu je novac. Spomenuo je neko ime koje mi nije bilo poznato, iz vremena kada si bila u Pragu: čini mi se da je rekao Kreidlova. Mogao je satima da nastavi u istom stilu, ali ja sam otišao; osetio sam se malo zgađen nad stvarima koje nisam želeo da slušam i koje me se ne tiču.


* * *



Ponavljam: ako postoji bilo kakva prepreka koja bi mogla da kao posledicu ima to što bi ti zadala i najmanji bol, ostani u Beču, čak mi nemoj ni javljati, ako je potrebno. Ali, ako kreneš, smesta isprovociraj pogranične čarke. Ako mi se iz bilo kakvog zastranjenja koje ne bih umeo da predvidim gde si da ne mogu da krenem, a da ne bude vremena da ti to javim u Beč (u tom slučaju bih telegrafisao gospođi Koler) zateći ćeš telegram za sebe u Gmindu, u Staničnom hotelu.


* * *



Da li je svih 6 knjiga stiglo?


* * *



Kada sam čitao tvoju Kavárna, imao sam isti utisak kao kada sam slušao Štajna, ali ti pričaš mnogo bolje od njega. Ko još tako dobro priča? Ali, zašto to pričaš svima koji kupuju Tribunu? Dok sam čitao, zamišljao sam kako pravim stotinu koraka ispred kafane, danju i noću, godinama; svakoga gosta koji dođe ili ode posmatram kroz otvorena vrata ne bih li se uverio da si još tamo i nastavljam da se šetkam i da čekam. Nije to bilo ni tužno ni zamorno. Kakvu tugu, kakav zamor bi čovek mogao osetiti pred vratima kafane u kojoj se ti nalaziš?


*



[Prag, 12. avgust 1920]

Četvrtak



Danas ću ići da posetim Laurina, telefoniranje je previše neizvesno i previše teško. Ali Piku mogu samo da pišem, a čak ne znam ni njegovu tačnu adresu; verovatno ću naći njegovo poslednje pismo. Na selu je, nedavno je svega nekoliko dana bio u Pragu i ponovo otišao. Oduševljen sam što je Minhauzen dobro učinio: ako ćemo pravo, već je imao i mnogo teže podvige. A ruže će biti negovane kao cveće poslednji put? (Náruči!)74 A koje je ono cveće bilo? I od koga?
Za Gmind sam ti već odgovorio i pre nego što si me pitala. Gledaj da sebe mučiš što je manje mogućno, tako ćeš i mene manje mučiti. Nisam dovoljno razmišljao o tome da si prinuđena tako lagati. Ali, kako tvoj muž može poverovati da ti ja ne pišem i da ne želim da te vidim, kada sam te jednom video?
Pisala si mi da ponekad imaš želju da me staviš na iskušenje. To je bila obična šala, zar ne? Nemoj činiti ništa, molim te. Kada mi to što te poznajem već troši tolike snage, koliko bi tek snaga bilo potrebno da te ne poznajem?
Veoma sam zadovoljan što voliš najave, gutaj ih, gutaj ih. Možda, ako danas počnem da ostavljam novac u stranu, ako budeš htela da sačekaš dvadeset godina i ako tada krzno bude manje skupo (pošto će se Evropa vratiti u divljaštvo, pa će tako i životinje sa krznom trčkarati ulicama), možda će moja ušteđevina u tom trenutku biti dovoljna za bundu.
I da li bi mi mogla reći kada ću konačno spavati? U subotu nanoć? U nedelju?
One ukinute marke, samo da znaš, jesu istinska želja našeg čoveka (nikada i nema ničega drugog osim „istinskih” želja). To je krasa! To je krasa!75 kaže on. Šta li on to vidi u njima!
A sada ću ići da jedem i onda otići u deviznu menjačnicu - biće to kancelarijsko prepodne.


*

[Prag, 13. avgust 1920]

Petak



Ne znam tačno zbog čega pišem, verovatno zbog nervoze, zbog one iste nervoze koja me je naterala da jutros dam nespretan telegrafski odgovor na pismo koje sam sinoć primio ekspresnom poštom. Po podne, pošto se budem raspitao kod Šenkera, najhitnije ću odgovoriti.


* * *



Inače ova razmena pisama nikada neće dovesti ni do čega drugog osim do zaključka da si vezana za svoga muža neraskidivim brakom, savršeno sveto tajstvenim (koliko sam nervozan! Mora biti da je poslednjih dana moj brod izgubio kormilo!), a ja, istim takvim brakom, za... ne znam koga, ali pogled te strašne supruge često se spušta na mene, osećam ga. A ono što je izvanredno jeste to što svaki od ta 2 braka, iako su neraskidivi, što znači da se o tome više nema šta reći, uprkos tome predstavlja ili potkrepljuje u najmanju ruku neraskidivost onog drugog, i u svakom slučaju, kao što pišeš, postoji još samo jedna presuda koja je važna: nebude toho nikdy,76 nemojmo više nikada govoriti o budućnosti, bavimo se samo sadašnjošću.


* * *



Ova je istina apsolutna, neoboriva, to je stub na kojem počiva svet, mada priznajem da je to u meni (samo u meni, ali istina ostaje, i dalje je neosporna). Znaš li da se, kada se spremim da napišem nešto kao ovo što će uslediti, mačevi čiji vrhovi prave krunu oko mene već polako primiču mom telu, i to je najsavršenije mučenje: kada me zaparaju - kada me zaseku, da i ne govorim - kada me samo okrznu, to je već tako užasno da smesta, pri prvom kriku, sve izdam, tebe, sebe i sve; priznajem, dakle, uz ove ograde, da takva razmena pisama povodom ovih pitanja u mojoj unutrašnjosti ostavlja isti utisak (kažem samo utisak, ponavljam to moje kože radi) kao da živim u nekom kutku centralne Afrike, kao da sam tamo živeo celog života, i da te obaveštavam, tebe koja živiš usred Evrope, o svom nepokolebljivom mišljenju o političkoj konstelaciji koja će ubrzo zavladati. Ali, to je samo poređenje, blesavo poređenje, nespretno i pogrešno, sentimentalno, jadno i namerno slepo; ništa drugo, molim vas, mačevi.


* * *



U pravu si što mi navodiš pismo svoga muža, ne razumem baš tačno (ipak mi ga nemoj slati), ali tu vidim stil „neženje” koji hoće „da se ženi”. Šta je njegovo slučajno „neverstvo”, koje čak nije ni neverstvo, pošto ostajete na istom putu, a on je samo malo skrenuo ulevo unutar tog istog puta, šta je to „neverstvo”, koje, međutim, i dalje širi najdublju sreću kroz tvoju najgoru patnju, šta je ono pored spona koje mene zauvek vezuju!


* * *



Nisam te pogrešno shvatio povodom tvoga muža. Ti neprestano svodiš svu tajnu, bogatu i neiscrpnu tajnu vaše neraskidive veze na svoju brigu o njegovim cipelama. U tome ima nečega što me muči, ne znam tačno čega. Ipak, vrlo je jednostavno: ako bi ti otišla, on bi ili živeo sa nekom drugom ženom, ili bi negde uzeo pansion; njegove bi cipele samo bile bolje uglancane. To je glupo, i nije glupo: ne znam šta je to što me u ovim razmišljanjima muči. Možda ti znaš.


* * *



Juče sam bio kod Laurina, nije bio u redakciji, danas sam s njim razgovarao telefonom, uznemirio sam ga usred korekture nekog tvog članka. Rekao mi je da je juče pisao tvome mužu kako treba da se obrati direktno Masarikovom sekretaru, Laurinovom poznaniku. - Juče sam pisao Piku u Hajndorf-Ferdinandštal. - Nisi morala da kvariš svoj rođendan da si mi ranije pisala za novac. Doneću ga. Ali, možda se nećemo videti, to je sasvim mogućno sred sve ove zbrke.
To je to. Pričaš o ljudima koji zajedno provode i veče i jutro i o onima koji to ne čine. Upravo mi se položaj ovih drugih čini poželjnijim. Oni su, bez sumnje, ili možda, učinili nešto loše, i prljavština tog prizora potiče, kao što dobro kažeš, u krajnjoj liniji iz činjenice da su oni jedno za drugoga stranci, i ta prljavština je zemljana, kao prljavština kuće u kojoj nikada niko nije stanovao i koju odjednom otvore. To je, dakle, ozbiljna stvar, ali ne i presudna, još se nije desilo ništa što bi formalno presudilo, na nebu ili na zemlji; to je u stvari samo „loptanje”, da upotrebim tvoj izraz. To je kao da je Eva ubrala jabuku (ponekad mi se čini da praroditeljski greh shvatam bolje nego iko), ali samo zato da bi je pokazala Adamu, zato da bi se njemu dopala. Zagrizanje u tu jabuku jeste ono što je bilo presudno, igranje njome nesumnjivo nije bilo dozvoljeno, ali nije bilo ni zabranjeno.


*



[Prag, 17. na 18. avgust 1920]

Utorak



Odgovor na ovo pismo imaću tek za 10-14 dana; ako razmišljam u poređenju sa nekada, to je gotovo napuštanje, zar ne? A upravo u ovom trenutku mi se čini da imam da ti kažem stvari koje ne mogu ni da se kažu, ni da se napišu, ne zato da bih popravio ono što sam pogrešno uradio u Gmindu, da bih povratio stvar koja je iščezla, nego zato da bih ti dovoljno duboko objasnio gde se nalazim, kako ne bi dozvolila da ti se zgadim kao što se to među ljudskim bićima uprkos svemu može desiti. Ponekad imam utisak da sam opterećen tolikim olovnim balastom da bi me on namah morao povući na najdublje dno mora i da bi onaj ko bi hteo da me uhvati, ili, još pre, da me „spase”, od toga odustao, ne iz slabosti, čak ne ni zbog nedostatka nade, nego iz ljutnje. Naravno, ove stvari ne govorim tebi, nego tvom bledom odrazu na kojem se još može razaznati glava, ne kažem nesrećna, ne kažem uznemirena, (to bi još bila stanja zbog kojih bi se bezmalo moglo biti zahvalan) nego glava teška i prazna.


* * *



Juče sam, dakle, bio kod Jarmile. Pošto si do toga mnogo držala, nisam više hteo da čekam ni jedan jedini dan; pravo da kažem, nisam imao mira uz pomisao da u svakom - slučaju treba da razgovaram sa njom, pa sam zato hteo da to učinim odmah, dok još ne budem izmožden (već sam bio prevazišao stepen naježenosti), što, uostalom, uopšte nije moglo škoditi uspehu mog zadatka. Otišao sam tamo, dakle, oko pola sedam; zvonce nije zazvonilo; uzalud sam lupao; Narodni listy su virile iz poštanskog sandučeta, očigledno nije bilo nikoga u kući. Malo sam se muvao okolo kuće i ugledao dve žene kako dolaze iz dvorišta, jednu, koja je bila Jarmila, i drugu koja je mogla biti njena majka. Jarmilu sam odmah prepoznao, mada uopšte ne liči na svoje fotografije, a na tebe baš nimalo,
[...]77


Odmah zatim smo izišli i šetali se tamo-amo tih deset minuta. Plima reči, koja me je umnogome podsećala na opširnost njenog pisma što si mi ga jednoga dana poslala. Opširnost koja je izgledala delimično nezavisna od svoje pripovedačice i koja je ovoga puta bila još više zaprepašćujuća, zato što se nije radilo o tako konkretnim pojedinostima kao u pismu. Njena živahnost objašnjava se pomalo činjenicom da je, kako je rekla, već danima uznemirena zbog one stvari, da je telegrafisala Hasu povodom Verfela (još nije dobila odgovor), da je i tebi poslala telegram, i ekspresno pismo, da je smesta spalila pisma kao što si je zamolila i da više ne vidi drugog načina da te brzo uveri nego da po podne dođe kako bi barem mogla da o toj stvari razgovara sa nekim ko je upućen. (U stvari je mislila da zna moju adresu. Evo kako: jednom, jesenas, čini mi se - ili proletos, ne znam više - išao sam da se vozim čamcem sa Odom i malom Ruženkom - onom što mi je prorekla skori kraj u palati Šenborn - kada smo sreli, ispred Rudolfinuma, Hasa i neku ženu koju toga dana jedva da sam i pogledao. Bila je to Jarmila. Has je rekao moje ime i Jarmila je ubacila kako je više puta razgovarala sa mojom sestrom, nekada davno, u Građanskoj plivačkoj školi, dobro je se sećala, zato što joj se ta Jevrejka koja je posećivala Plivačku školu u vreme kada je ova bila vrlo hrišćanska učinila kao zanimljivost; naime, u to vreme mi smo živeli preko puta Građanske plivačke škole i Oda joj je pokazala naš stan. Eto, završio sam svoju dugu priču.) I eto zašto se Jarmila tako iskreno obradovala mojoj poseti, i izgledala tako raspoložena, mada veoma nesrećna zbog teškoća koje su „zacelo, zacelo” okončane, i iz kojih neće proizići, sa žarom je to potvrdila, zacelo, zacelo više ništa. Pravo da kažem, moja težnja nije bila u potpunosti zadovoljena; sanjao sam, ne shvatajući potpuno važnost svega toga - ali upravo zato što me je moj zadatak bio potpuno obuzeo - da lično spalim pisma i da njihov pepeo raspem po Belvederu.
Ona sama je malo toga rekla: da ne izlazi iz stana - njen izgled to dokazuje - i ni sa kim ne razgovara; izlazi samo da bi otišla po nešto kod knjižara, ili do pošte da pošalje pismo. Kada je to rekla, pričala je još samo o tebi (ili sam to bio ja? posle svega to je vrlo teško reći); kada sam joj ispričao koliko si se obradovala kad si primila pismo iz Berlina, kada si nazrela mogućnosti da ti ona dođe u posetu, ona mi je rekla da više jedva može da shvati kako je mogućno radovati se, a naročito kako bi ona mogla da nekome pruži radost. To je bilo rečeno jednostavno i zvučalo je istinito. Rekao sam joj da se staro vreme ne može tako lako izbrisati, i da uvek može ponovo oživeti. Ona mi je odgovorila da se to odista može i desiti, ako bi došlo do tog susreta, i da ju je u poslednje vreme veoma radovala pomisao da će te ponovo videti; činilo joj se očigledno i neophodno da ti budeš tu, tu pred njom (upirala je prstom u sunce, i uostalom, sve vreme je mahala rukama). Sa te strane, podsetila me je na Stašu. Obe su na mukama kada govore o tebi, i o tebi govore nekako umorno, a ti si tako živa. Pravo da kažem, Jarmiline muke sasvim su drugačije; sa Stašom pati posmatrač, a ovde, Jarmila. Čini mi se da joj je potrebno mnogo obzira.
[...]78


Pred njenim vratima smo se brzo rastali.
Malo me je gnjavila opširnom pričom o nekoj tvojoj i naročito lepoj fotografiji kojoj je želela da se ja divim. Posle mnogo pojedinosti, ispostavilo se da je tu fotografiju držala u ruci pred putovanje u Berlin, kada je spalila pisma i hartije, i da ju je tog istog dana još imala, ali je od tada uzalud traži.
Zatim sam ti telegrafisao, rekavši sa preterivanjem da je moj zadatak obavljen. Ali, da li sam mogao da učinim više? Pa da li si [...]79 zadovoljna mnome?
Besmisleno je da ti se obraćam molbom u pismu koje ćeš primiti tek za petnaest dana, ali je to možda samo mali doprinos besmislenosti molbi uopšte: u meri u kojoj je i takva stvar mogućna na ovom nestalnom svetu (na kojem, kada se čovek zanese, zanese se bez priziva), ne dozvoli da se okreneš od mene, čak i ako te, jednom ili hiljadu puta ili baš u ovom trenutku ili uvek u svim trenucima, ja razočaram. To uostalom i nije molba, i nije upućeno tebi, i ni sam ne znam kuda je to upućeno. To je samo prigušeni dah pritisnutih grudi.


Sreda



Tvoje pismo od ponedeljka ujutro. Od ponedeljka ujutro, ili tačnije, od ponedeljka u podne, od trenutka kada se već malo raspršila blagotvornost putovanja (nezavisno od svega, svako putovanje po sebi je već neko ponovno preuspostavljanje, kao da te uzmu kao prtljag i protresu poput drveta šljive), od tog trenutka neprestano pevam jednu te istu pesmu; stalno različitu i uvek istovetnu, bogatu kao san bez snova, jednoličnu i zamornu, toliko da sam sebe ponekad uspavam; raduj se što ne moraš da je slušaš, raduj se što si zaštićena od mojih pisama na toliko dugo vreme.


* * *



Oh! Znanje ljudsko! Kakav bih prigovor mogao imati na to da ti stvarno dobro uglancaš čizme? Uglancaj ih, ostavi ih u njihovom ćošku, i neka to bude svršena stvar. Jedino što me često muči jeste to što ih u mislima glancaš po ceo bogovetni dan (a one ipak zbog toga ne postaju ništa čistije).


*



[Prag, od 19. do 23. avgusta 1920]

Četvrtak



Neprestano želim da čujem neku drugu rečenicu od tebe, ovu: Jsi můj.80 Zašto baš tu? Ona čak ne znači ni ljubav, nego pre blizinu i noć.
Jeste, laž je bila velika, i ja sam u tome bio saučesnik, a što je još gore, uradio sam to u svom ćošku, sa nevinim izrazom.
Uvek mi, na nesreću, daješ zadatke koji su, kada ja stignem, već obavljeni. Zar odista imaš tako malo poverenja, i hoćeš li makar malo poverenja da mi ukažeš? Onda je ono ušiveno previše belim koncem.
Pik mi piše da je prošle nedelje već odgovorio na molbu gospođe Milene Polak (ko li je to, sa imenom kao teški trokorak?). Štaviše, izgleda nema izdavača, ali se vraća krajem avgusta u Prag i potražiće nekog. Nedavno sam čuo da je Ernst Vajs teško bolestan i da je bez para, i da je u Francensbadu za njega organizovano prikupljanje novca. Da li si čula za to?
Ne shvatam kakve veze Jarmilin telegram (koji je, uostalom, poslat pre našeg susreta) ima sa mnom ili naročito sa ljubomorom. Ona je izgledala, istina, zadovoljna što me vidi (zbog tebe), ali još i zadovoljnija da mi vidi leđa (zbog mene, ili tačnije, zbog nje lično).


[Na levom obodu prve stranice ovog pisma do reda sa rečima: poslat pre našeg susreta]: Da li je Laurin pisao? I šta je rekao advokat?


Mogla si da mi kažeš neku reč više povodom svog zahlađenja […]81 da li ono dolazi od Gminda ili od kafane „Put kući”? Ovde je, uostalom, i dalje lepo leto; još u nedelju je kiša padala samo na jugu Češke; osećao sam se kao na sedmom nebu; po mojoj nakvašenoj odeći ceo svet je mogao videti da dolazim od strane Gminda.


Petak



Kada se čita izbliza, uopšte ne može da se shvati sve to rastrojstvo u kojem živiš u ovom trenutku; treba se malo izmaći unazad, ali ni tada se ništa ne razume.
Pogrešno si shvatila to o kandžama; to, uostalom, i nije bilo namenjeno razumevanju. To što kažeš za Gmind tačno je, i u najširem smislu reči. Sećam se, na primer, da si me pitala da li sam ti bio neveran u Pragu. To je bilo pola u šali, pola ozbiljno, pola ravnodušno: još jednom tri polovine; upravo zato što je nemogućno. Znala si moja pisma i postavila si mi to pitanje! Da li je to mogućno pitanje? Ali, to nije bilo dovoljno, ja sam stvar učinio još više nemogućom. Rekao sam ti, jeste, rekao sam ti da sam ti bio veran. Kako se može desiti da tako razgovaramo? Toga dana smo govorili jedno drugom, slušali smo jedno drugo, često, dugo, kao stranci.
Moj prijatelj iz Beča ne zove se Jajteles, a, osim toga, i nije mi prijatelj, uopšte ga ne poznajem, to je neki Maksov poznanik, on nas je povezao, ali oglas će se na kraju zaista pojaviti, sasvim je lako odneti ga u odgovarajući biro za male oglase.
Jarmila me je posetila juče, predveče (ne znam odakle je dobija moju sadašnju adresu); nisam bio kod kuće, ona je ostavila pismo za tebe, i poruku ispisanu olovkom u kojoj me moli da ti pismo pošaljem, pošto ona ima tvoju adresu na selu, ali joj ta adresa ne izgleda dovoljno pouzdano.
Još nisam telefonirao Vlasti, ne usuđujem se da previše rizikujem, posle 9 sati, mogao bih da telefoniram samo iz kancelarije, sred cele gomile službenika (nemamo kabinu), a osim toga, tako loše umem da telefoniram (to je razlog zbog kojeg gospođica sa telefona najčešće odbija da mi da vezu); a s druge strane, zaboravio sam njeno prezime, i šta bih radio kada bih naleteo na tvog oca na telefonu? Radije bih joj pisao; pretpostavljam da bi to trebalo uraditi na češkom?
Ne spominješ advokata?
Oglas će se prvi put pojaviti u sredu. Ako treba da primaš pisma posle oglasa, tražićeš da ti se proslede iz Beča?


Ponedeljak



Na kraju krajeva, išlo je brže nego što sam mislio, primio sam tvoja 2 pisma iz Salcburga; pod uslovom da bude lepo vreme u Sankt-Gilgenu, pošto je jesen već tu, stvar je gotova. Dobro mi je, i loše, kako se uzme; nadajmo se da će me zdravlje poslužiti još neki trenutak do sredine jeseni. Trebalo bi još da pišemo jedno drugom povodom Gminda, ili da razgovaramo - to je zbog mog lošeg zdravlja - ne, nije istina, baš naprotiv, pisaću ti podrobnije; […]82 - u prilogu ti šaljem Jarmilino pismo. Odgovorio sam joj na posetu, pneumatskom poštom, da ću ti, naravno, vrlo rado poslati njeno pismo, ali samo ako ne sadrži ništa hitno, pošto ću tvoju adresu imati tek za nedelju dana. Nije mi više odgovarala. Ako je mogućno, molim te, pošalji neku sliku tvoje kuće.


*

[Prag, 26. avgust 1920]

Četvrtak



Upravo sam pročitao samo tvoje pismo olovkom; iz onoga od ponedeljka samo sam preleteo podvučeni odeljak; radije sam ga ostavio; koliko se samo plašim i koliko sam nesrećan što ne mogu da se bacim u svaku reč telom i dušom, tako da bih se, ako sam napadnut, mogao ceo braniti ili ceo biti uništen. Ali, ni tu više nema ničega osim smrti, a ima i bolesnika.
Nisam bio dovršio čitanje tvog pisma kada sam se iznenada upitao - i sama potkraj kažeš nešto takvo - da li bi ti možda bilo mogućno da ostaneš malo tamo, koliko to dozvoli jesen. Da li bi to bilo nemogućno?
Iz Salcburga su tvoja pisma brzo stigla, iz Gilgena im treba više, ali napabirčio sam i ja ovde-onde neke vesti. Od Polgara, skice u novinama; one govore o jezeru; beskrajno je to tužno, i čoveka ostavlja zbunjenog, pošto se trudi da bude veselo; sitnica je to, ali ovde-onde ima vesti iz Salcburga, o festivalu, i o neizvesnim vremenima, koja više nisu vesela; otišla si prekasno; zatim od Maksa tražim da mi priča o Sankt-Volfgangu i Sankt-Gilgenu, gde je on bio veoma srećan u detinjstvu, nema sumnje da je nekada bilo bolje. Ali, sve bi to bilo malo da nema Tribune, te svakodnevne mogućnosti da nađem nešto tvoje, i one sreće da, ponekad, čak zaista nešto i nađem. Ne sviđa ti se da ti govorim o tome? Ja to čitam sa toliko uživanja! A i ko bi ti o tome govorio, ako ne ja, tvoj najbolji čitalac? Čak i mnogo pre nego što si mi kazala da ti se dešava da misliš na mene dok pišeš, osećao sam da tvoj tekst stoji u nekakvom odnosu prema meni, time hoću da kažem da sam ga pritiskao na srce, otkako si mi to izričito rekla, ja sam možda još brižniji, i ako, na primer, govoriš o zecu koji trči po snegu, i ja ga vidim kako trči.


[Na levom obodu prve stranice ovog pisma do reda sa rečima: ima vesti]: 100 kruna dnevno, to je tako malo; zar ne bi mogla da ostaneš duže, u Gilgenu, Volfgangu, Salcburgu ili negde drugde?
[Na desnom i donjem obodu iste stranice ovog pisma]: Smatram da je isključeno da Maks interveniše kod Topiča; bilo bi previše nespretno sa Pikove strane kada bi hteo da se krije iza Maksa, ništa mi povodom toga nije pisao, samo mi je obećao da će sam pokušati kada se vrati u Prag.


Ceo sat sam proveo na Sofijinom ostrvu sa Landauerovim ogledom; shvatam zašto si bila besna kada si izišla iz tog brižljivog posla prevođenja - ali je taj bes bio dobronameran; uostalom, prilično je lepo, pa i ako ne ide previše duboko, ipak je zažmurilo kako bi se spremilo da to učini. Čudno je koja te oblast privlači, 3 članka (Klodel, Landauer, Prepiska), svi idu u istom smeru. Kako si došla do Landauera? (U onoj svesci Kmena nalazi se prvi originalan tekst za koji sam našao da je dobar u tom časopisu, ne sećam se više tačno imena pisca, Vladislav Vančura ili tako nešto.)


* * *



Ipak sam na kraju pročitao i drugo pismo; uostalom, samo od odeljka: Nechci abys na to odpovidal.83 Ne znam šta prethodi, ali sam spreman da zatvorenih očiju potpišem, kada bi to značilo da svedočim protiv sebe pred najvišim instancama, jer sve ono što mi pišeš nepobitno potvrđuje sliku o Mileni koja je zatvorena u najvećoj dubini moga srca. Ja sam nečist, Milena, beskrajno nečist, zato toliko govorim o čistoti. Niko ne peva čistije od onih koji su u najdubljem paklu; ono što smatramo za pesmu anđela, u stvari je njihova pesma.


* * *



Od pre nekoliko dana sam nastavio svoju „vojnu službu” ili, tačnije, „život na manevrima”, što je povremeno najbolje za moju higijenu, kako sam to otkrio pre mnogo godina. Po podne, spavanje u krevetu koliko god je mogućno; zatim dva sata, malo protegnem noge; zatim ne spavati, takođe koliko god je mogućno. Ali, u tom „koliko god je mogućno” upravo je kvaka. Nije to mogućno dugo vremena, ni po podne ni noću, a ipak, izjutra sam bukvalno smožden kada stignem u kancelariju. Stvarna blagodat dolazi tek duboko u noć, tokom drugog, trećeg, četvrtog sata, ali u tom času, ako ne zaspim pre ponoći, ako nisam u krevetu pre toga, izgubim i noć i dan. To, uostalom, nije važno, takva „vojna služba” je dobra stvar, čak i kada nema ishoda. A neće ih ni biti, potrebno mi je šest meseci takvog života, najpre da bih „razvezao jezik”, zatim da bih sebi dozvolio da vidim da je gotovo, da je dozvola da „obavljam vojnu službu” istekla. Ali, kao što rekoh: to je po sebi dobra stvar, mada se posle manje ili više dugog razdoblja kašalj tiranski uključi.
Nema sumnje da pisma nisu bila tako grozna, ali ipak ne zaslužujem ono pismo olovkom. Gde bi se uostalom na nebu ili na zemlji našao onaj ko bi ih zasluživao?


[Na levom i donjem obodu druge stranice ovog pisma od reda sa rečima: ima vesti do reda sa rečima: ali je taj bes]: Znao sam da sam nešto preskočio dok sam čitao, i da, iako nisam mogao da zaboravim, nisam mogao ni da se setim: groznica? Prava groznica? Termometrom merena groznica?
[Na desnom obodu treće stranice ovog pisma od reda sa rečima: ali je taj bes do reda sa rečima: najdublji pakao]: Pretpostavljam da se više ne može kupati? Sliku tvoje kuće, molim te.
[Na levom i gornjem obodu poslednje stranice ovog pisma od reda sa rečima: najdublji pakao]: Jarmila mi je uprkos svemu odgovorila, tri reda da mi kaže kako njeno pismo nije ni hitno ni važno, i da mi zahvali. Što se tiče Vlaste, čekam vesti.


*



[Prag, 26. na 27. avgust 1920]

Četvrtak, uveče



Danas nisam ništa drugo radio osim što sam sedeo, čitao odavde-odande, ali pre svega nisam radio, ili sam osluškivao neki sasvim blag bol u slepoočnicama koji me je iznurivao. Ceo dan sam bio zabrinut zbog tvojih pisama, rastrzan između muke, ljubavi, brige i neodređenog straha od nečega neodređenog čija se neodređenost sastoji pre svega u tome što bezmerno prevazilazi moje snage. Nisam se ni usudio da ponovo pročitam tvoja pisma, ima čak polovina stranice koju se uopšte nisam usudio da pročitam. Zašto ne mogu da prihvatim činjenicu da se ne može uraditi ništa bolje nego živeti u ovoj jedinstvenoj napetosti nalik stalno odlaganom samoubistvu? (Više puta si mi rekla nešto tako, a ja sam se trudio da ti se podsmevam kada si to činila.) Čemu želja da ta napetost popusti, čemu bežanje od nje poput životinje lišene razuma (koja povrh toga to odsustvo razuma voli) i skretanje na sopstveno telo tako oslobođenog i pomahnitalog elektriciteta, i po cenu da se živ bude spržen?
Ne znam tačno šta time hoću da kažem; samo pokušavam da pohvatam jadikovke koje su se omakle u tvojim pismima, jadikovke koje su ubijene, a ne jadikovke koje su izrečene; i mogu to, jer su one u suštini moje. To što treba da se nađemo tako sjedinjeni u tmini zaista je izvanredno čudnovata stvar, i ne mogu stvarno u nju da poverujem više od jednom na svaka dva puta.


Petak



Umesto da spavam, noć sam proveo sa tvojim pismima (ne sasvim dragovoljno, moram poznati). Međutim, nisam još sasvim proniknuo u njih. Pravo da kažem, nisam primio pismo, ali ni to nije važno. Sada je mnogo bolje da ne pišemo svakodnevno; ti si to potajno shvatila pre mene. Svakodnevna pisma, umesto da jačaju, deprimiraju; nekada sam tvoje pismo ispijao nadušak, i smesta bih postao (govorim o Pragu, ne o Meranu) deset puta jači i deset puta uznemireniji. Ali sada je sve postalo tako ozbiljno, sada grizemo usne kada čitamo pismo i više nema ničega sigurnog, izuzev slabog bola u slepoočnicama. Ali to je malo važno, osim jedne stvari, jedne jedine stvari, Milena: najpre, ne razboleti se. Ne pisati, to je dobro. (Koliko dana mi je potrebno da bih stigao do kraja pisama kao što su ona od juče? Glupo pitanje, kako bi mogli biti dovoljni dani da bi se stiglo do njihovog kraja?) Ali, ne treba da bolest bude tome uzrok. Kada ovako govorim, mislim samo na sebe. Šta bih ja radio da si ti bolesna? Vrlo verovatno, isto što i sada radim, ali kako? Ne, ne želim na to ni da mislim. A ipak, kada mislim na tebe, najjasnija slika uvek je da te vidim u krevetu, pomalo onako kako si ležala u Gmindu, uveče, na poljani (gde sam ti govorio o svom prijatelju i gde si me jedva malo slušala). I ta slika nije bolna, to je, naprotiv, odjednom najbolje što sam kadar da pomislim u ovom trenutku: ti si u krevetu, ja te malo negujem, odlazim, dolazim, spustim ti ruku na čelo, zaronim u tvoje oči kad se nagnem nad tebe, osećam kako me tvoj pogled prati dok se krećem tamo-amo po sobi, i stalno osećam, sa ponosom koji više ne mogu da savladam, da živim za tebe, da imam dozvolu za to, i zahvaljujem sudbini za to što si jednoga dana zastala kraj mene i pružila mi ruku. I to bi bila samo bolest koja bi brzo prošla i ostavila te u boljem zdravlju nego što si ranije bila, iz koje bi ustala veća, dok bih jednoga dana, uskoro, nadajmo se, bez bola i bez buke, ja utonuo u zemlju. Ne muči mene to nego pomisao da se razbolevaš toliko daleko od mene.


* * *



Evo oglasa, mogao je biti malo upadljiviji i razumljiviji, naročito „bečke Trgovačke i jezičke škole” izgledaju napušteno i lišene smisla; pravo da kažem, nisam ja odgovoran za crticu posle „profesor”. Ali, reci mi šta želiš da bude ispravljeno i ja ću neodložno dati da se ispravke unesu. Za sada, pojavio se 26. i potom će biti objavljen 1, 5. i 12.


* * *



Maks nikako ne može poslužiti kao posrednik. Tiho Brahe se zaista pojavio kod Topiča, ali potom je trebalo da se pojavi neka jevrejska brošura sa političkom tendencijom, već je bila prihvaćena, ali je zatim bila odbijena pod izgovorom da nedostaje papir, zbog troškova štampe itd... Maks se, dakle, naljutio na Topiča.


*



[Prag, kraj avgusta 1920]



Ono što sam rekao i dalje važi, ne mogu da lomim preko kolena, ali to nema nikakve druge veze sa ovim što sledi osim činjenice da još izvlačim koristi iz tvoje patnje, da tvoja patnja radi za mene, ne zato što mogu [...]84 da donesem novac, nego zato što mogu malo da se umešam, iz daleka, gde se nalazim, sa tankog dna daljine - naravno, ako mi je to dopušteno, nije da strahujem od tvog odbijanja - za to nema nikakvog razloga - nego zato što odbijaš da odeš u sanatorijum. A ipak ti se sve to onoliko svidelo, u Krojcenu, naprimer. Imaš 1.000 kruna od oca, zar ne? Ili 1.200? Najmanje koliko mesečno mogu da ti pošaljem jeste 1.000 kruna. To je ukupno oko 8.000 austrijskih kruna. Sanatorijum ne može koštati više od 250 kruna dnevno. Tako možeš da provedeš jesen i zimu, ako ne u Krojcenu, onda na drugom mestu. Priznajem da, od sreće što ću ponovo moći da udišem vazduh u tvojoj blizini koji mi daje toliko snage, jedva da i mislim na tebe. Ah to ne menja ništa u onome što sam rekao.
Kako bih ti dao dokaz, umesto da ti pošaljem pismo, sledeći put kada ti budem pisao poslaću ti prospekt.


*



[Prag, 28. avgust 1920]

Subota



Što je lepo, što je lepo, Milena! Što je lepo! Ne govorim o samom tvom pismu (od utorka), nego o miru, o poverenju, o vedrini koja ga je govorila u pero.
Jutros, vrlo rano, nije bilo ničega; sasvim sam lako prihvatio stvar; na kraju krajeva, što se tiče primanja pisama, sada je sve postalo drugačije; što se tiče njihovog pisanja, naprotiv, bezmalo ništa se nije promenilo; to što moram da pišem pisma za mene je u isti mah nužda i sreća. Tako sam se dakle izgleda veoma dobro prilagodio ovoj stvari; U čemu mi pismo može zaista biti od koristi kada sam, na primer, ceo dan, celo veče i pola jučerašnje noći proveo vodeći sa tobom dijalog u koji sam ja uneo svu iskrenost i ozbiljnost deteta, a ti svu moć primanja i ozbiljnosti majke? (Nikada u stvarnosti nisam video takvo dete ni takvu majku.) Stanje bi, dakle, bilo prihvatljivo, ali bi trebalo da nam razlog koji te sprečava da pišeš; da ne zamišljam stalno da si bolesna, u krevetu, u svojoj sobici, napolju jesenja kiša, a ti potpuno sama sa svojom groznicom (ti si govorila o tome), spuštanje temperature (ti si govorila o tome), noćna preznojavanja i umor (o svemu tome si ti govorila); iako to nije ništa, dobro je; za sada ne tražim ništa bolje.
Neću se usuditi da odgovaram na prvi odeljak tvog pisma, još mi nije poznat ni onaj iz prethodnog, koji izaziva tolike komentare. To su stvari nerazmrsive, koje se mogu raspetljati samo u razgovoru između majke i deteta, i koje se i tu mogu raspetljati samo zato što i nema opasnosti da se dese. Neću se u to upuštati ovim putem, zato što bol vreba iz mojih slepoočnica. Da li su to možda strelu ljubavi usmerili ka mojim slepoočnicama umesto da je hitnu put moga srca? Ni o Gmindu više neću govoriti, barem ne namerno. Mogao bih o tome reći mnogo stvari, ali bi se sve one u suštini svele na tvrdnju da prvi dan u Beču nije mogao biti bolji, iako sam uveče otišao; Beč je osim toga imao i tu prednost nad Gmindom što sam tamo stigao mrtav od iscrpljenosti i strepnje, dok sam u Gmind stigao a da nisam ni primetio, toliko sam bio glup, sa ogromnim samopouzdanjem, kao da više nikada ništa ne može da mi se desi; stigao sam tamo kao posednik. Čudno je što uprkos nemiru koji me neprestano potresa mogu da osećam ovu malaksalost posedovanja, i što je ona možda čak moj istinski nedostatak, u toj oblasti i u mnogim drugim.
Već je 2 i četvrt, a tvoje pismo sam primio tek nešto pre 2 časa; prekidam i idem na ručak, zar ne?
Nije da to za mene ima značaja, jedino iskrenosti radi: juče sam čuo da Lizi Ber možda ima vilu u Gilgenu. Da li ti to predstavlja nekakvu neprijatnost?
Prevod završne rečenice je izvrstan. U toj priči je svaka rečenica, svaka reč, svaka muzika - ako smem da kažem - u vezi sa „strahom” (u to doba se rana otvorila prvi put u jednoj dugoj noći); prevod savršeno prenosi tu vezu, po mom osećaju; prenosi ga onom čarobnom rukom kakva je tvoja.
Ono što je surovo u primanju tvojih pisama, to je... ali, čemu? Ti to dobro znaš. Između tvog pisma i mog današnjeg nastao je trenutak svetlosnog i spokojnog sjedinjavanja, jednog od onih trenutaka kada duboko udahnemo, koliko je to mogućno usred ovolike neizvesnosti, a sada treba da sačekam odgovore na moja prethodna pisma, odgovore od kojih me je strah.
Kako ti, uostalom, možeš da očekuješ moje pismo u sredu, ako ću tvoju adresu imati tek u ponedeljak?


*

[Prag, 28. avgust 1920]



I ti voliš konduktere u tramvajima, zar ne? Ah! Bečki kondukter, onako veseo, a ipak onako mršav, poput svih Bečlija! I ovde su to sjajni ljudi. Deca sanjaju da postanu kondukteri, da i ona budu moćna i uvažavana, da stalno putuju, da stoje na stepeniku, da se saginju sasvim nisko kako bi razgovarali sa decom, da imaju mašinicu za bušenje i velike količine karata; ja, koji bih pre bio uplašen svim tim mogućnostima, voleo bih da budem kondukter da bih bio tako veseo i toliko učestvovao u svemu koliko i kontrolori u tramvaju. Jednoga dana sam išao za tramvajem koji je vozio polako, i kondukter


(Pesnik je došao po mene da iziđem iz kancelarije; neka sačeka dok ne završim sa kondukterima)


se bio duboko nagnuo preko ograde na zadnjoj platformi i vikao mi nešto što kroz buku na Jozefplacu nisam mogao da čujem; pravio je mahnite pokrete obema rukama da bi mi nešto pokazao; ali ja nisam shvatao, i tramvaj je nastavljao svojim putem i kondukterovi napori su sve više gubili svaki izgled na uspeh... kada sam konačno shvatio: igla na mom okovratniku, igla sa sigurnosnom kopčom, od zlata, otkačila se, i on je na to hteo da mi skrene pažnju. Mislio sam na to jutros, kada sam se, iscrpljen svojom noći, nalik kljastoj sablasti, penjao u tramvaj, i kada mi je kondukter, vraćajući mi kusur od pet kruna, da bi me razveselio (ne mene lično, pošto me nije ni pogledao, nego zato da bi ugrejao atmosferu) dobacio neku prijateljsku misao, koju uostalom nisam ni čuo, povodom sitnine što ju je vadio iz torbice; na šta mi je neki gospodin koji je stajao pored mene takođe uputio (zbog počasti koja mi je upravo bila učinjena) osmeh na koji sam samo mogao da uzvratim drugim osmehom, tako da je zatim sve bilo malo bolje. Neka ova priča isto tako razvedri nebo od kiše nad Sankt-Gilgenom.


*



[Prag, 29. na 30. avgust 1920]

Nedelja



Čudna greška! Juče u podne tvoje me je pismo (od utorka) toliko usrećilo! A uveče, kada sam ga ponovo čitao, primetio sam da je u suštini jedva različito od poslednjih i da je nesrećno, mnogo više nego što priznaje. Ta zabluda dokazuje koliko samo na sebe mislim, koliko sam zatvoren u sebe; od tebe zadržavam samo ono što mogu da uzmem, i nema mi draže želje nego da sa time pobegnem u pustinju, kako mi niko ne bi ukrao to blago. Zato što sam se trkom vratio u svoju sobu sa diktiranja službene pošte, zato što me je, kada sam stigao kući, iznenadilo tvoje pismo, zato što sam ga pročitao u jednom dahu, srećno i žudno, zato što u njemu nije bilo debelih slova sa stvarima upućenim protiv mene, zato što mi je, slučajno, krv normalno kucala u slepoočnicama, zato što sam bio ošamućen zamišljajući te kako mirno ležiš među šumama i planinama i jezerom, iz svih tih razloga i još nekih drugih, od kojih nijedan nije imao ni najmanje veze sa tvojim pismom i stvarnim stanjem stvari, to pismo mi se učinilo veselo, i pisao sam ti isto onako besmisleno kakva je bila i moja reakcija.


Ponedeljak



Pogledaj, draga Milena, ovog bespomoćnog čoveka koga oluja baca tamo-amo po moru što iz čiste zlobe neće da ga proguta. Nedavno sam te zamolio da mi ne pišeš svakodnevno, to je bilo iskreno, strahovao sam od tvojih pisama: ako mi kojim slučajem ne bi stiglo, bio sam mirniji; kada bih ga video na svom stolu, morao sam da prikupljam sve svoje snage; i tada daleko od toga da su bile dovoljne. A danas bih bio nesrećan da ta pisma nisu stigla (prisvojio sam oba). Hvala.
[...]85 Rad u kancelariji.


* * *



Od svih opštih stvari koje sam do sada pročitao o Rusiji, priloženi članak je ostavio najjači utisak na mene, ili tačnije, na moje telo, moje živce, moju krv. Pravo da kažem, nisam ga uzeo tačno onakav kakav je tu, počeo sam tako što sam ga transponovao za svoj orkestar. (Izbacio sam kraj, sadržao je optužbe protiv komunista kojima U toj celini nema mesta: uostalom, i ceo članak je samo odlomak.)


* * *



Adresa sa svim tim kratkim rečima, jedna preko druge, zvuči kao litanija, kao obožavanje, zar ne?


*



[Prag, 31. avgust 1920]

Utorak



Pismo od petka: ako ga nisi napisala u četvrtak, dobro je; nijedno nikako ne sme da se izgubi.


* * *



Ono što pišeš o meni užasno je pronicljivo. Ništa tome ne želim da dodam; ostavljam ga takvo kakvo je, neću da ga diram. Zadovoljiću se time što ću reći malo otvorenije jednu od stvari koje tu stoje: moja je nesreća što mislim da su svi ljudi dobri (počevši, naravno, od onih koje stavljam na prvo mesto), što srcem i razumom smatram da su dobri (neki čovek je ušao i uplašio se, pošto je moje lice uprazno pokušavalo da prikaže to mišljenje); samo moje telo na izvestan način odbija da poveruje da će, kada bude neophodno, biti zaista dobri; moje telo se plaši i, umesto da sačeka to iskušenje koje će biti zaista iskupiteljsko, radije se polako penje uza zid, vere se uz njega.


* * *



Opet počinjem da cepam pisma; jedno sinoć. Veoma si nesrećna [...]86 zbog mene (zbog drugih stvari takođe, svakako, sve se sabralo), govori to sve otvorenije i otvorenije. Odjednom, naravno, nije mogućno.


* * *



Juče sam išao kod lekara. Protivno mom očekivanju, ni on ni vaga nisu našli da sam se popravio, kao ni, ako ćemo pravo, da sam u gorem stanju. Ali, on misli da treba da promenim vazduh. Pošto je priznao, posle objašnjenja koja sam mu dao, da je južna Švajcarska nemogućna, odmah je naveo, bez ikakvog mešanja sa moje strane, dva sanatorijuma u Donjoj Austriji: sanatorijum u Grimenštajnu (sa doktorom Frankfurterom) i „Bečku šumu”; ali ne zna koje pošte opslužuju jedan i drugi. Zar ne bi mogla ti da se raspitaš, kada si u prilici, u nekoj apoteci ili kod nekog lekara, ili da potražiš u poštanskom ili telefonskom godišnjaku? Nije hitno. To uostalom i ne znači da ću tamo ići. To su lečilišta namenjena samo plućnim bolesnicima, kuće koje imaju groznicu i kašlju po celi dan i noć, gde treba gutati meso i gde vam stari dželati iščaše ruke ako se branite od injekcija, pod okom jevrejskih lekara koji glade bradu i ne znaju ni za Jevreje ni za hrišćane.


* * *



U jednom od tvojih poslednjih pisama (ne usuđujem se da istaknem ta poslednja pisma: možda sam i sebe prezreo - to je najverovatnije - čitajući površno) rekla si mi da se ona tvoja stvar, tamo, bliži raspletu. Koliko je u tom sudu bilo učešće trenutne patnje, a koliko trajne istine?


* * *



Ponovo sam pročitao tvoje pismo, i povlačim ono „užasno”; tvom pismu nedostaju neke stvari, drugih ima previše, ono je, dakle, naprosto „pronicljivo”. Ljudima je vrlo teško da se igraju jurke sa sablastima.


* * *



Jesi li videla Blaja? Šta on radi? Da je cela ta priča bila glupa, u to verujem bez dvoumljenja, kao i u to da ostajemo zapanjeni. U stvari, u tome ima nečega lepog, ali to je na 50.000 milja odavde i odbija da se vrati i kada bi sva zvona u Salcburgu zazvonila, to bi se iz opreza povuklo još nekoliko hiljada milja.


*



[Prag, 1. septembar 1920]

Sreda



Nema pisma danas. Glupo je: kada nema pisma, ja nađem za shodno da to ponavljam, a kad pismo stigne, prebacujem zbog toga; ali, imam pravo na to; dobro znaš da to nije prebacivanje ni u jednom ni u drugom slučaju.


* * *



Danas je Jarmila došla da me poseti u kancelariji, što je, dakle, drugi put da je vidim. Ne znam tačno zašto je dolazila. Sela je za moj radni sto, malo smo pričali o ovome i onome, zatim smo stajali pored prozora, pa pored stola, onda je ona ponovo sela, i onda je otišla. Zaključio sam da je zaista prijatna, smirena, naprosto manje mrtva nego poslednji put, malo ružičastija, ne previše lepa, ako ćemo pravo: naročito dok je sedela, a i zaista ružna, sa šeširom duboko natučenim na lice. Ali, ne znam zašto je dolazila, možda je previše sama i, pošto ništa ne radi, iz načela i iz nužde, ta poseta meni nesumnjivo je bila deo te njene dokolice. Ceo susret imao je svojstva ništavila, a osim toga i prijatnost nekorisnog. Na kraju su, istina, stvari postale zamršenije, pošto je kraj već uprkos svemu pomalo stvarnost, koja se razlikuje od ništavila; ali sve je još ostalo koliko je god mogućno daleko od stvarnosti; samo je bilo u pitanju to da nekog dana koji nije tačno naveden, bilo kada, ako sam u šetnji i prođem kraj nje, svratim da proverim da li je kod kuće, kako bismo se možda malo prošetali. Ali čak i ta neodređenost je previše određena i veoma bih želeo da je budem oslobođen. Ali, na kraju krajeva, ona je već dva puta dolazila kod mene, a to je uprkos svemu neko koga ne bismo mogli da povredimo, čak ni sasvim izdaleka, a da ne učinimo nasilje i nad samima sobom. Dakle, šta treba da radim? Ako bi imala neku dobru ideju, možda bi mogla da mi telegrafišeš, pošto bi odgovor pismom do mene stigao tek za deset dana.
Takođe je spomenula - onim svojim čudnim slabašnim glasićem - da je primila pismo od tebe. Da li joj je to pismo možda bilo izgovor za posetu? Ili joj je u prirodi da tako leprša svetom? Ili to čini samo za tobom?
Odgovori mi, molim te, povodom toga, često zaboravljaš da odgovoriš na moja pitanja. Istina je da si mi juče pisala: hlava nesnesitelněm boli.87 Jutros sam uživao u lepom vremenu, već sam te video u jezeru, ali po podne je vreme ponovo turobno.


*



[Prag, 2. septembar 1920]

Četvrtak



Tvoja pisma od nedelje i ponedeljka, i jedna karta. Budi pravična, Milena. Ovde sam veoma izolovan, veoma daleko, u relativnom miru, prolaze mi stvari kroz glavu, strah, nemir, pričam o tome, čak i ako to nema mnogo smisla, na sve zaboravim kada ti pričam, čak i na tebe, pa treba 2 pisma da mi stignu kao ova danas da me prizovu svesti.
Sutra ću telefonirati Vlasti, telefoniraću joj sa automatskog aparata, ne mogu da je zovem odavde. Nema odgovora od tvog oca?
Jedna od tvojih briga, povodom ove zime, koju ne razumem baš najbolje. Ako je tvoj muž toliko bolestan, posebno od dve bolesti, i ako je to ozbiljno, ne može da ide u kancelariju, ali ne mogu ni da ga otpuste, zato što je činovnik sa stalnim zaposlenjem, a zbog svoje bolesti treba i život drugačije da organizuje, to ipak pojednostavljuje situaciju i čini je, barem spolja gledano, jednostavnijom, ma koliko sve to bilo tužno.
Ali, jedna od najbesmislenijih stvari na zemlji, kako se barem meni čini, jeste ozbiljno se baviti problemom odgovornosti. Ne čini mi se besmisleno to što se upućuju prekori; dabome, kada smo u nevolji, upućujemo prekore na sve strane (mada to nije tačno za najteže slučajeve, tada nikome ništa ne prebacujemo); uzimati takve prekore k srcu u vreme velikog uzbuđenja i totalne poremećenosti, jednako je razumljivo; ali zamišljati da se o tim stvarima može raspravljati kao o bilo kojoj drugoj stvari za koju se smatra da je toliko jasna da može određivati pravila svakodnevnog ponašanja, to uopšte ne razumem. Naravno da si ti kriva, ali je onda kriv i tvoj muž; a ti, sa svoje strane, sledstveno tome; i opet on; i tako redom, a i ne može biti drugačije kada dva bića žive zajedno; i krivica se nagomilava do beskonačnosti, sve do starog praroditeljskog greha, koji se gubi u noći vremena; ali kakve potrebe imam ja da čeprkam po praroditeljskom grehu da bih proveo svoj današnji dan ili da bih otišao kod lekara u Išl?
Napolju neprestano pada kiša i neće da stane. Lično, to mi uopšte ne smeta, na suvom sam, i samo me je stid što viljuškom jedem obilan doručak pred nosom molera što u ovom trenutku stoji tačno naspram mog prozora na svojim lebdećim skelama i, besan zbog kiše koja je donekle uminula, i zbog količine putera koji ja razmazujem po hlebu, uzaludno prska prozore, što je uostalom verovatno moja čista izmišljotina, jer je njega zacelo hiljadu puta manje briga za mene nego mene za njega. Ne, sada zaista radi po pljusku i po oluji.
Za Vajsa su mi naknadno rekli da verovatno nije bolestan, ali je bez novca; barem je to letos bila istina, pošto je za njega prikupljan novac u Francesbadu. Odgovorio sam mu, mora biti da tome ima tri nedelje, preporučenim pismom, u Švarcvald, ako ćemo pravo, pre nego što sam čuo za tu stvar. Nije mi odgovorio. Sada je na Štarnberškom jezeru sa svojom prijateljicom, koja Baumu piše melanhohčna i ozbiljna pisma (takav joj je temperament), ali ne zaista nesrećna (i to čini deo njenog temperamenta). Pre polaska iz Praga (gde je imala mnogo uspeha u pozorištu) razmenio sam nekoliko reči sa njom, ima tome mesec dana. Izgledala je jadno; uostalom, uvek je krhka i nežna, ali svemu odoleva; rad u pozorištu ju je izmoždio. O Vajsu govori otprilike ovakvim rečima: „U ovom trenutku je ti Švarcvaldu i nije mu dobro, ali zajedno ćemo ići na Štarnberško jezero, i biće bolje.”
Jeste, Landauer se pojavljuje Kmenu. Još nisam pažljivo pročitao drugi nastavak, danas se pojavljuje treći i poslednji.
Stvar sa Jarmilom danas je mnogo manje važna nego juče, samo me je njena druga poseta uplašila; verovatno joj neću ni pisati ni odlaziti u posetu. Čudno je ubeđenje koje čovek stekne kada se nađe licem u lice sa njom da ona ne radi sve to što radi zbog svoje zanemarljive male osobe nego zato što se pokorava nekoj zapovesti, zapovesti koja nije nipošto ljudska.


*



[Prag, 3. septembar 1920]

Petak



Milena, u najvećoj žurbi. Pismo danas nije stiglo, ali moram ponovo da te preklinjem da ne pomisliš da ovo znači bilo šta ozbiljno. Sinoć, ili tačnije noćas, proveo sam ceo sat nad tvojim poslednjim pismima.
Moj veliki telefonski napor je uspeo, Vlastu treba da vidim danas u šest ispred Parlamenta. Nije to bio baš lak telefonski razgovor, nijedan telefonski razgovor za mene nije lak. Ovaj je počeo stvaranjem i otklanjanjem nesporazuma: nije razumela zašto bi stranac kao što sam ja hteo sa njom da razgovara ili da se sreće sa njom. U stvari, nije bila čula tvoje ime, a pošto ja to nisam znao, čudio sam se razlozima kojima je pokušavala da me odvrati. Ali, čim je shvatila o čemu je reč, naprotiv, vrlo se obradovala i stvar uzela veoma ozbiljno; pošto mi je najpre predložila sastanak u subotu, predomislila se, i tako treba da se sretnemo danas.
Juče sam kod Maksa video pismo tvoga muža povodom dozvole. Smiren rukopis, smiren jezik. Mislim da bi Maks tu mogao da mu pomogne.
Maločas sam primio pismo od Pika - već se vratio u Prag, ali još nije bio da me poseti - u kojem kaže: „Nesumnjivo već znate da je Ernst Vajs u Pragu i da se dobro vlada!” Nisam to znao.
Primio sam tri retka od Jarmile, u kojima se izvinjava (što je ceo sat ostala kod mene - u stvari, radi se o manje od pola sata. Ali sada ću joj odgovoriti, baš se zgodno namestilo, to će našem jučerašnjem razgovoru dati zaključak koji mu i dalje nedostaje.
Uopšte ne znam, pravo da kažem, o čemu ću razgovarati sa Vlastom, ali mislim da uopšte nije mogućno reći budalaštine koje bi mogle da naškode.
Loše novine, ta Tribuna: još nema prikaza Svakog.


*

[Prag, 3. na 4. septembar 1920]

Petak, uveče



Da smesta pređem na najvažnije:
U celini, možda je sve dobro prošlo. Tramvajem smo otišli do Klajnzajte, u stan njenog zeta; nije bilo nikoga kod kuće, ostali smo sami pola sata i razgovarali smo o tebi; i zatim je stigao njen verenik - izvesni gospodin Riha, koji se odmah umešao (ali na prijatan način) u razgovor, kao da je upućenost u tvoje stvari nešto očigledno - zbog toga se, međutim, sve završilo malo prebrzo; ja sam, istina, već bio rekao ono suštinsko, ali gotovo da nisam ni postavljao pitanja; ali u krajnjoj liniji je ono što sam imao da kažem bilo važnije.
Ona je veoma dopadljiva, iskrena, promućurna, možda malo rasejana, nije potpuno u onome što radi. Ali, za prvi put, moji zahtevi su bili preveliki sa tog stanovišta, a drugo, ta rasejanost imala je i svoje prednosti: u stvari sam se u sebi plašio da te stvari isuviše izbliza diraju nju lično, kao i sa stanovišta tvoga oca; to nije slučaj. Možda ta rasejanost ima veze sa činjenicom da je verena; u svakom slučaju, potom sam je video na ulici sa verenikom, u razgovoru čija živost nije bila daleko od svađe.
Počela je time što mi je rekla da je htela da ti piše (tako počinju svi sa kojima razgovaram o tebi), ali nije znala tvoju adresu; zatim ju je slučajno našla na omotu pisma koje si poslala ocu, ali nije znala da li je to još valjana adresa - ukratko, malo se zapetljala, bilo iz rasejanosti, bilo iz malog osećaja krivice.
Zatim je opisala tvog oca, pomalo nalik tebi. On je, rekla je, što se tebe tiče, mnogo pristupačniji za argumente nego što je nekada bio, ali to je samo relativno, i dalje strahuje da ti previše izlazi u susret. Nema nikakvu želju da šalje više od predviđene mesečne rente (ali ta mesečna renta nikako neće biti smanjena); misli da bi to bio izgubljen novac i da niko od toga ne bi imao ni najmanje koristi. Posle tvog pisma, Vlasta mu je predložila da ti dozvoli boravak od oko tri meseca u sanatorijumu da se oporaviš; on je odgovorio da bi to zaista bilo vrlo dobro (trudila se da ponovi reči koje je on upotrebio, kako bi opisala koliko je težak, neodlučan ili tvrdoglav u pogledu toga), ali se potom više nije vraćao na to i zatim je otputovao na odmor.
Nisam uspeo da steknem tačnu predstavu o tome šta su njegovi poslednji zahtevi. Kada sam joj jednom uzgred postavio to pitanje, ona se zadovoljila time da približno ponovi ona tri reda iz njegovog pisma i, pošto sam ja navaljivao, još je samo dodala kako time nije hteo da kaže da treba da dođeš da živiš sa njim. Nikako ne, barem prvo vreme. Kada sam zatim rekao da je to u suštini sadržaj njegovog pisma, ona se složila i dodala: „Jeste, pisma koje je potpisao Jesenski”, iz čega se jasno vidi, u opštem kontekstu, da u tome postoji neka zamka - u šta nisam hteo da poverujem kada si mi ti to kazala.
Kada me je upitala, pošto sam joj opisao situaciju, šta ja savetujem i šta bi ona trebalo da pokuša da postigne, rekao sam joj nešto što se, da ti pravo kažem, malo pribojavam da ti saopštim.
Ne, prethodno još moram da ti napomenem da moje izlaganje zacelo nije bilo loše u pojedinostima, ali je bilo jednako dobro i što se tiče namere koju je Vlasta u njemu mogla da otkrije. Pre svega, nikoga nisam optužio, ni na koji način. Ne naglašavam to kao neku posebnu zaslugu mojih osećanja - kako bih mogao osuđivati i s kojim pravom? I uostalom, ubeđen sam da ni mnogo bolji advokat ne bi našao ništa što bi mogao osuditi - ne, neću to da kažem, to naglašavam jednostavno kao besedničku zaslugu, pošto nam se lako može desiti, kada govorimo s namerom da dovedemo do određenog ishoda, da optužujemo i protiv svoje volje. Mislim da se to nije desilo, ili barem, ako je i postojala takva opasnost, da je ona odmah ispravljena. Ni ona, uostalom, uopšte nije zauzela optužujući stav - ali mogućno je da je za njenu rasejanost bilo nekakvog razloga.
Ja sam, s druge strane, možda uspeo da joj objasnim zašto se ti nužno nalaziš u stisci. Gledano spolja, to i nije tako očigledno. Vlasta i svi zajedno sa njom računaju ovako: muževljevi dobri prihodi, 10.000 kruna od oca, tvoj posao, tvoji mali zahtevi, i samo dve osobe, zašto biste bili u stisci? I Vlasta mi je jednom rekla - možda je ponavljala reči tvog oca, ne znam tačno: „Slati novac nema nikakvog smisla. Milena i novac...” Tada sam je ja na neki način retorički uhvatio za ruku, ako smem tako da kažem. Dakle, verujem da je moje izlaganje bilo dobro.
Ali, isto tako i što se tiče tvog unutrašnjeg stanja, čini mi se da se varaju; samo, u toj tački ne uspevam da shvatim, ne shvatam ljude potpuno. Tvoj otac i Vlasta veruju da si spremna da odmah napustiš muža i da se preseliš u Prag; čak misle da si na to već odavno spremna i da jedina prepreka koja te je zadržala jeste bolest tvoga muža. Mislio sam da mi je bolje da se ne mešam u to i da ništa ne „objašnjavam”, ali, ako tvoj otac u to veruje, šta onda više hoće? Zar već sada nema sve što želi? Konačno je, dakle, upitala koji je moj savet. Ja sam našao da je „predlog sa sanatorijumom” veoma dobar, ali sam ipak malo zakerao (verovatno iz ljubomore, zato što to liči na moj predlog iz Merana), pošto ti baš i ne želiš da se udaljavaš od muža tokom njegove bolesti. „U protivnom”, rekao sam, „ne vidim da ima leka nego da se ostane na pojedinostima i da se odrekne od ambicioznijih poduhvata, izuzev nešto veće pomoći, povećanja uzdržavanja ili drugih rešenja te vrste. Ali, ako ne želi da se daje novac, pošto nije sigurno da će on biti valjano upotrebljen, možda ima i drugih mogućnosti, naprimer, ali ta mogućnost je samo moja lična ideja, Milena će se možda razbesneti kada čuje za taj predlog i, ako čuje da je potekao od mene, možda će se neopozivo na mene naljutiti, ali pošto mi se sada ona čini prilično dobra i pošto me vi, gospođice Vlasta, to pitate, treba i da kažem, zar ne ? Druga mogućnost bila bi da se uplati za dobar obrok kod ’Belog petla’ Jozefova gradnulica, za ručak i večeru.”
Vlasta je zatim došla na dobru ideju, ne govoreći zasada ništa tvome ocu o obaveštenjima koja sam joj dao (barem sam je tako shvatio), da ti sutra piše i da s tvojim ocem razgovara samo u skladu sa vezom koju tako bude sa tobom uspostavila. Dao sam joj tvoju bečku adresu (koje se ona odjednom prisetila, a pravila se da je ne zna), ne znam dovoljno tačno adresu u Sankt-Gilgenu (iako sam je juče video pismu od tvoga muža: Hotel „Post”), ne znam ni koliko vremena ćeš tamo ostati, a naravno da sam izbegao da joj dam adresu pošte.


Iz svega toga sam stekao utisak da sve to otvara priličnu perspektivu za budućnost i da se ovde iskreno brinu zbog tebe (ali haotično i nekako mlitavo). Novac, u svakom slučaju, igra određenu ulogu. Još vidim njeno zabrinuto lice (svakako zbog rasejanosti) kada je, polazeći ni od čega i bez i najmanjeg izgleda da stigne do najmanjeg računskog rezultata, pokušala da vidi koliko bi ukupno i grubo sračunato mogla da košta pretplata kod „Belog petla”. Ali, to je bezmalo zlobno sa moje strane, i teška je nepravda; da sam ja bio na njenom mestu i da sam sebe posmatrao, svakako bih video neuporedivo sramnije stvari. Kao što sam već rekao, to je izvanredna devojka, ljubazna, dobronamerna, nesebična (samo - i ponovo evo zlobe - morala bi da stavlja manje pudera kada sedi na ispitima, i kao profesorski asistent, morala bi imati manje zlatnih zuba).
Eto, to je manje-više sve; ako mi postaviš pitanja, možda ću moći da se prisetim drugih pojedinosti.
Danas po podne izvesna gospođica Rajman (po rečima moje majke, koja nema mnogo dara za imena) dolazila je da s od mene traži savet povodom ne znam koje stvari; prema opisu, mogućno je da je to bila Jarmila. Moja majka, čuvarka moga sna, bez ikakve muke je lažljivo izjavila da nisam tu, dok sam ja ležao u krevetu na pet koraka odatle.
Laku noć - čak me je i miš u uglu vrata na kupatilu upozorio da je skoro ponoć. Nadam se da me neće na isti način upozoravati na svaki sat tokom noći. Kako je živahan! Nedeljama je već bio miran.


Subota



Da ništa ne skrivam: Vlasti sam pročitao i nekoliko odlomaka iz tvoja 2 poslednja pisma i povrh toga sam je posavetovao da ti direktno pošalje novac za ovaj mesec poštanskom uputnicom.
Što se tiče miša, nisam ga više čuo tokom noći, ali kada sam ujutro hteo da uzmem rublje koje je stajalo na kanabetu, iz njega je izišla neka malecka stvar tamne boje koja je imala dugačak rep i koja je cičala, da bi odmah zatim nestala ispod kreveta. To je lako mogao biti miš, zar ne? Čak i ako je samo u mojoj mašti imao dugačak rep i cičao? U svakom slučaju, pod krevetom se nije moglo naći ništa (u meri u kojoj je bilo hrabrosti da se traži).
Pismo od srede je zabavno? Ne znam. Ne verujem više u zabavna pisma, bezmalo bih rekao da više uopšte ne verujem u pisma; čak i u onom najlepšem ima neki crv.
Moram da budem ljubazan prema Jarmili? Naravno! Ali kako? Treba li danas da odem kod nje, pošto je gospođica Rajman juče rekla da želi da razgovara sa mnom? Nezavisno od gubitka vremena i sna, ona me plaši. To je anđeo smrti, ne neki viši anđeo, koji se zadovolji time da položi ruku, nego neki niži anđeo, kome je još potreban morfijum.


*



[Prag, 5. septembar 1920]

Nedelja



Da li je ovde glavna stvar, Milena, u onome što misliš da si napisala, i nije li to pre poverenje? Ipak si se tom temom pozabavila u nekom pismu; bilo je to u jednom jod poslednjih tokom mog boravka u Meranu, nisam više stigao da ti odgovorim.
Gledaj, trebalo je da Robinzon nađe posao, da pođe na opasno putovanje, da doživi brodolom i hiljadu drugih stvari, a meni bi bilo dovoljno da te izgubim da bih smesta postao Robinzon. Ali ja bih bio veći Robinzon od njega. On je još imao svoje ostrvo, i Petka, i svakojake stvari, da i ne računamo brod koji je došao po njega i koji je sve sveo na san; ja neću imati ništa, čak ni svoje ime, i njega sam ti dao.
I eto zašto sam u izvesnoj meri nezavisan od tebe; upravo zato što je moja zavisnost prevazišla sve granice. Alternativa je prevelika. Ili si moja, i sve ide dobro, ili te gubim, i onda se ne može reći da sve ide loše, nego da više ništa ne ostaje, ni ljubomora, ni patnja, ni strah, ništa. Očigledno, svetogrđe je tako graditi na nekom ljudskom i biću, i eto zašto se strah šunja oko temelja zgrade, ali to nije strah koji se tiče tebe, to je strah što smo se usudili da gradimo na taj način. I eto zašto, kako bi mi pomogli da se odbranim od tog straha, na tvom dragom zemaljskom licu ima toliko božanskih elemenata (ali ih je nesumnjivo bilo još od početka).
Eto, sad je Samson rekao Dalili svoju tajnu, i ona može da mu odseče kosu, kroz koju je, radi pripreme, toliko često provlačila šake; po svojoj volji! Ako i ona nema neku sličnu tajnu, sve ostalo nevažno.


* * *



Od pre tri noći spavam veoma loše, ne znam zašto. Barem valjda ti nisi bolesna?


* * *



Odgovor je stigao brzo, ako je to odgovor, telegram upravo stiže. Stigao je tako neočekivano, i još povrh toga otvoren, da nisam imao vremena da se uplašim. Stvarno, mislim da mi je danas bio potreban; kako si pogodila? Uvek ta savršena prirodnost kojom ti uvek uradiš ono što je potrebno.


*



[Prag, 6. septembar 1920]

Ponedeljak



Nema pisma.


* * *



Što se tiče Maksovog članka, treba znati da li je to „samo” tvoja ideja ili je Laurinova. U ovom drugom slučaju, to bi nesumnjivo bilo mogućno, ali ne kao članak iz glave, samo kao feljton. Ovde su uključena različita razmišljanja koja se tiču politike partija i koje bi ovde bilo mučno nabrajati.
Juče sam ti telegrafisao adresu: H[ans] J[anovic], kod Karla Majera, Berlin W 15 Lietzenburger (ili Lutzenburgerstraße, Nr 32.
Tvoj telegram je bio vrlo umestan. U protivnom ne bih otišao do Jarmile; posle tvog telegrama otišao sam do nje. Zaista je ona prethodnog dana dolazila kod mene. Pravo da kažem, čak ni uz pomoć njenih reči, nisam uspeo da saznam šta hoće: htela je da ti pošalje pismo i htela je da me pita da li tamo možeš da je zaštitiš od pogleda tvog muža (zašto da je zaštitiš?); a zatim je razmislila i više nije htela da šalje pismo, ali je i dalje mogućno da ga ipak uprkos svemu uskoro pošalje; u tom slučaju, poslaće ga ili će ga doneti meni - sve je to isto tako nejasno. Ali glavno je to što sam ja bio (uostalom, sasvim protiv svoje volje) užasno dosadan, težak kao poklopac na mrtvačkom kovčegu, i što je ona, Jarmila, osetila olakšanje kada sam otišao.


* * *



Pisma (od srede i petka) uprkos svemu su upravo stigla (kao i pismo od nedeljnika Woche), naslovljena na Frank K; otkud pa oni znaju da se ja zovem Frank? Hvala na adresama, pisaću. Biti blizu tebe, da. U protivnom, imam ja pametnija posla nego da puštam da rezbare po meni, ležeći u sanatorijumu, i da dižem oči ka večnom prekoru zimskog neba.


* * *



Od danas više nisam sam u kancelariji, to je naporno, pošto sam toliko dugo bio sam, čak i ako pitanja... ah! Evo, pesnik je ostao ovde dobra dva sata i upravo je u suzama pobegao. Verovatno je nesrećan zbog toga, mada su suze ono najbolje što postoji.
Da, naravno, nemoj mi pisati, ako je to „obaveza”, nemoj mi pisati čak ni ako „želiš” da mi pišeš, čak ni ako „moraš” da mi pišeš: da, ali onda, šta ostaje? Ono što ostaje i jeste sve to zajedno.


* * *



Prilažem nešto za nevaljalu sestričinu.


* * *



Da, pisaću Staši.


*



[Prag, 7. septembar 1920]

Utorak



Potpuno me prezireš, Milena - ne, to je gore od običnog prezira - čak i pored toga što, naravno, dobro shvataš šta je rečeno na površini, ali ovde nema šta da se shvati ili da se ne shvati? To je prezir koji se pojavljuje neprestano, koji se već pojavio jednom ili dvaput u Meranu. Nisam ti ipak [...]88 tražio savet, kao što bih ga tražio, na primer, od čoveka koji u kancelariji sedi naspram mene. Razgovarao sam sa sobom, od sebe sam tražio savet u svom dobrom snu, a evo, ti me budiš.
Nema više šta da se doda, stvar sa Jarmilom je svršena i to konačno, kao što sam ti pisao juče, možda ćeš to pismo tek primiti. Pismo koje mi šalješ je, odista, Jarmilino.


[...]89
Ne znam kako da tražim od nje to što hoćeš, malo je verovatno da ću je ponovo videti ili joj pisati, a da joj napišem baš to - ?


* * *



Takođe sam shvatio iz jučerašnjeg telegrama da više nemam obavezu da pišem Staši. Nadam se da sam dobro shvatio.


* * *



Juče sam ponovo razgovarao sam Maksom povodom Tribune. Što se tiče pitanja partijske politike, on ne može da se reši da objavi nešto u Tribuni. Ali reci mi samo za šta želiš da imaš jevrejski članak i moći ću da ti citiram ili da ti pošaljem mnogo drugih stvari.


* * *



Ne znam da li si dobro shvatila moje razmišljanje povodom članka o boljševizmu. Ono što mu pisac zamera opravdava u mojim očima najvišu pohvalu koja se ovde može dodeliti.


* * *



Janoviceva adresa, za slučaj da nisi primila moje poslednje pismo: kod Karla Majera, Berlin W15, Lietzenburgerstraße 32. Ali, kako sam rasejan, već sam ti je telegrafisao.


* * *



Sinoć sam bio sa Pžibramom. To me je vratilo daleko unazad. On mi je vrlo ljubazno govorio o tebi, uopšte ne kao o nekoj „sobarici”. Uostalom, vrlo smo se loše poneli prema njemu, Maks i ja, pozvali smo ga da provede veče sa nama, dva sata smo nevino razgovarali o ovome i o onome i odjednom smo sručili na njega (ja prvi) onu stvar sa njegovim bratom. Ali on se sjajno branio, bilo je teško suprotstavljati mu se argumentima, čak ni spominjanje izvesne „pacijentkinje” nije mnogo čemu poslužilo. Ali, pokušaćemo ponovo.


* * *



Juče, u osam uveče, gledajući sa ulice u svečanu salu Jevrejske većnice, gde je smešteno mnogo više od stotinu jevrejskih iseljenika iz Rusije, koji su tu čekali na američku vizu, video sam dvoranu punu puncatu ljudi, kao na nekom javnom skupu, a pola sata posle ponoći sam ih ponovo video kako spavaju, ležeći jedno uz drugo; neki su se opružili u foteljama; neki su kašljali ili se prevrtali; ili su obazrivo prolazili između redova spavača; električna svetlost gori cele noći. Da su mi tada ponudili mogućnost da budem šta god želim, izabrao bih da budem mali Jevrejin sa Istoka, bezbrižan, u uglu dvorane, dok se njegov otac na sredini raspravlja sa muškarcima, dok majka, umotana u debele prekrivače, pretura po svom zavežljaju u dronjcima, a njegova sestra se svađa sa drugim devojčicama češljajući svoju lepu kosu; i kroz nekoliko nedelja bili bismo u Americi. Stvari, istina, nisu tako jednostavne; već je bilo slučajeva dizenterije, ljudi, sa ulice, kroz prozore dobacuju pogrde; čak i među Jevrejima ima svađa, dvojica su već noževima nasrnuli jedan na drugog. Ali kada ste mali, sve se brzo zaboravi, brzo prosudi; šta bi vam se moglo dogoditi? Od te dece, cela se gomila verala na madrace ili puzala između nogu stolica, vrebajući hleb koji bilo ko (jedan je to narod) premazuje (sve je za jelo) bilo čime.


*

[Prag, 10. septembar 1920]

Petak



Tvoj telegram je upravo stigao, savršeno si u pravu, sve sam uradio tako glupo i grubo da to baca u očajanje; ali nije moglo biti drugačije, zato što živimo u nesporazumima; naši odgovori poništavaju vrednost naših pitanja. Treba da prestanemo da se dopisujemo i da pustimo budućnost da bude što može.
Pošto Vlasti ne mogu da pišem, nego samo da joj telefoniram, moći ću da joj kažem tek sutra.


*



[Prag, 14. septembar 1920]

Utorak



Danas, 2 tvoja pisma i tvoja razglednica. Pisma sam otvorio drhteći. Ili si nezamislivo dobra, ili se nezamislivo savlađuješ; sve naginje u korist prvoj pretpostavci, neke stvari zastupaju i ovu drugu.
Još jednom ponavljam: savršeno si u pravu. I da si ti meni, što je nemogućno, učinila nešto slično mojem susretu sa Vlastom, nešto što bi svedočilo o jednakom nedostatku obzira, takvoj zaslepljenosti, takvoj detinjastoj gluposti, takvoj samodovoljnosti, pa čak i tako dubokoj ravnodušnosti, mislim da bih izgubio pamet, i to ne samo zbog telegrama.
Pročitao sam ga samo dvaput, prvi put brzo, kada sam ga primio, i drugi put nekoliko dana docnije, neposredno pre nego što sam ga pocepao.
Teško mi je da opišem šta sam osetio dok sam ga čitao prvi put. Najjasnije je bilo to da mi zadaješ udarce; počinjalo je, kako mi se čini, jednim „odmah”; to je reč koja je nosila udarac.
Danas ne mogu da govorim o tome podrobno, ne zato što sam naročito umoran, nego se osećam „trom”. Osetio sam dah onog ništavila o kojem sam ti jednom govorio.
Sve bi to bilo neshvatljivo da sam verovao da sam postupio grešno; zato što bih tada s razlogom primio udarac. Ne, oboje smo krivi, i nijedno od nas nije krivo.
Možda bi ipak mogla, kada jednom savladaš opravdanu odbojnost, da se pomiriš sa Vlastinim pismom, koje ćeš zateći u Beču. Potražio sam Vlastu odmah onog popodneva kada sam primio telegram, kod tvog oca. Dole se moglo pročitati 1. schody 90 uvek sam to tumačio kao „1. sprat”, a shvatio sam da je to sasvim gore. Otvorila mi je neka mlada sluškinja, lepa i nasmejana. Vlasta nije bila tu, to sam i očekivao, ali samo sam hteo da nešto uradim, da saznam kad ujutro stiže. Prema natpisu na vratima, tvoj otac je izgleda urednik Sportovni revue. Onda sam je čekao pred kućom, rano izjutra; dopala mi se više nego poslednji put, inteligentna je, otvorena, objektivna. Nisam joj rekao bogzna koliko više od onoga što sam telegrafisao.


[Na levom obodu druge stranice ovog pisma od reda sa rečima: sve bi to bilo neshvatljivo do reda sa rečima: što sam telegrafisao]: Delimično bih mogao da pobijem tvoja strahovanja povodom tvog oca; uskoro.


Nakjuče, Jarmila je dolazila da me vidi u kancelariji, odavno nije imala nikakvih vesti o tebi, ništa nije bila čula o poplavi i došla je da se raspita za vesti od tebe. To je već bilo dovoljno. Ostala je samo kratko. Zaboravio sam da joj prenesem tvoju molbu u vezi sa njenim pismom, o tome sam joj govorio malo docnije, u poruci.
Još nisam dobro pročitao tvoja pisma, ponovo ću ti pisati.


* * *



I telegram je upravo stigao. To je istina? To je istina? I više ne želiš da mi zadaješ udarce?
Ne, ne može biti da si zadovoljna, to nije mogućno. To je telegram trenutka, kao i prethodni; istina se ne nalazi ništa više ovde koliko ni tamo; ponekad, kada se probudim rano, zamišljam da je ona tik uz moj krevet: i to je grob ukrašen ponekim uvelim cvetom, otvoren, spreman da me primi.
Jedva se usuđujem da pročitam tvoja pisma; uspevam u tome samo uz predahe; ne podnosim patnju koju mi izazivaju. Milena (ponovo pravim razdeljak u tvojoj kosi i sklanjam je u stranu), zar sam toliko nevaljala životinja? Nevaljao za sebe, ništa manje za tebe? Nije li pre ono što je iza mene i što me proganja u stvari nevaljalo? Ali čak se ne usuđujem ni da kažem da je nevaljalo; samo kada ti pišem čini mi se da je tako, i to i kažem.
Inače, sve je zaista onako kako sam ti rekao. Kada ti pišem, spavanje uopšte ne dolazi u obzir, ni pre ni posle; kada ti ne pišem, odspavam barem nekoliko sati (najlaganijim snom). Kada ti ne pišem, samo sam umoran, tužan, trom; kada ti pišem, razdiru me nemir i strah. Tražimo jedno od drugog milost, ja tebe molim da mi dozvoliš da se sada vratim u svoju rupu, ti mene moliš... to što je takvo stanje mogućno najstrašnija je besmislica.
Kako je to mogućno?, pitaš ti. Šta ja hoću? Šta ja radim?
Evo otprilike šta je: bio sam šumska životinja koja, u to vreme, skoro nikad nije živela u šumi, nego zakopana bilo gde u prljavoj jami (prljavoj zbog samog mog prisustva, naravno), kada mi se na jarkom suncu ukazalo nešto najčudesnije što sam ikada video; nisam mislio više ni na šta, potpuno sam se zaboravio; ustao sam, prišao, bojažljivo, okrilju te nove slobode koja me je ipak podsećala na vazduh rođenja, prišao sam uprkos strahu, i stigao sam do tebe. Kako si ti bila dobra! Legao sam kraj tvojih nogu, kao da na to imam pravo, i spustio sam lice u tvoje šake, osetio sam se srećan, ponosan, slobodan, moćan, kod kuće; toliko kod kuće! (Uvek, uvek toliko kod kuće!) Ali sam u dubini duše ostao životinja, spadao sam samo u šumu, i živeo sam ovde, na svetlosti dana, samo zahvaljujući tvojoj milosti. I ne znajući (sve sam bio zaboravio) čitao sam svoju sudbinu iz tvojih očiju. To nije moglo trajati. Nisi mogla izbeći, čak ni milujući me najdobronamernijom rukom, da u meni otkriješ posebnosti koje potiču iz šume, od onog porekla, iz one istinske otadžbine; tada su počele rasprave o „strahu”, te neizbežne i neizbežno ponavljane rasprave koje su me mučile (kao i ti, ali nepravedno) kao da su mi živci ogoljeni; i to je neprestano raslo u meni, osećao sam kakvu gnusnu napast, kakvu sveopštu prepreku ja predstavljam za tebe; nesporazum sa Maksom to je pokazao, u Gmindu, postalo je još jasnije, zatim je došlo moje razumevanje ili nerazumevanje Jarmile i konačno moje glupo, prostačko, ravnodušno držanje prema Vlasti i hiljadu drugih pojedinosti između tih događaja. Setio sam se šta sam bio, nisam više čitao opčinjenost u tvojim očima; plašio sam se, kao u snovima gde se ustručavamo da se ponašamo kao kod kuće na mestu na kojem smo se našli kao uljez; taj sam strah osetio u stvarnosti, morao sam da se vratim u svoju tminu, nisam više podnosio sunce; bio sam očajan kao zalutala životinja, potrčao sam koliko su me noge nosile, opsednut mišlju: „Kada bih mogao da je odnesem sa sobom” i suprotnom mišlju: „Može li biti tmine tamo gde se ona nalazi?”
Pitaš me kako živim: eto kako.


*



[Prag, 14. septembar 1920]



Moje prvo pismo već je bilo otišlo kada je tvoje stiglo. Nezavisno, od svega čega u njemu može biti - „strah” itd. - od čega mi pripadne muka, ne zato što je to nešto gadno, nego zato što mi je stomak previše nežan, nezavisno od svega toga, možda je to mnogo jednostavnije nego što ti kažeš. Evo možda jednog objašnjenja: nesavršenstvo smo, kada smo sami, prinuđeni da trpimo u svakom trenutku; nesavršenstvo udvoje, na to nismo prinuđeni. Zar nemamo dva oka da budu iščupana, i samo jedno srce da sa njime bude učinjeno to isto? Nije to tako stravično, to je samo laž i preterivanje; sve je preterivanje, samo je želja istinita, isključivo strasna želja ne može biti preterana. Ali čak i istina želje manje izražava tu istinu nego laž svega ostalog. To izgleda zamršeno: međutim, tako je.
Takođe, kada kažem da si ti ono što najviše volim, možda to i nije ljubav u pravom smislu reči; ljubav je u tome da si ti nož koji u sebe zarivam i njime rijem.
Uostalom, i sama kažeš: nemáte sily milovat;91 zar to nije dovoljno da se povuče razlika između „životinje” i „čoveka”?


*



[Prag, 15. septembar 1920]

Sreda



Nema zakona koji mi zabranjuje da ti ponovo pišem kako bih ti zahvalio na ovom pismu, koje sadrži možda najlepšu od svih stvari koje si mi mogla reći, ovu: „Znam da me ti...”
Drugim rečima, odavno smo istog mišljenja: nema potrebe da se dopisujemo; puka je slučajnost što sam ja to prvi rekao, to si isto tako lako mogla biti i ti. A pošto mislimo isto, suvišno je objašnjavati zašto bi činjenica da se ne dopisujemo bila dobra.
Nezgodno je to što od sada (od ovog trenutka, nemoj više odlaziti na poštu) više neću imati načina da ti pišem, osim da ti pošaljem kartu bez teksta; ona bi značila da te pismo čeka na pošti. Ti meni moraš i dalie da pišeš, čim se ukaže i najmanja potreba, ali to je sasvim očigledno.
Ne spominješ nikakvo Vlastino pismo. Ona je, međutim, trebalo da ti piše u ime tvoga oca da ti predloži da na nekoliko meseci odeš u sanatorijum po tvom izboru (pod uslovom da to bude u Čehoslovačkoj). S obzirom na to da ti niko nije tražio časove (što nimalo ne čudi, zanimanje za češki je sada verovatno opalo) možda bi mogla da prihvatiš predlog. Ja ti ovim ne dajem savet, zadovoljavam se time, uživam u toj pomisli.
Vrlo sam se loše poneo prema Vlasti, u to nema nikakve sumnje, ali manje loše nego što si ti to pomislila pod šokom od prvog užasa. Najpre, nisam išao da moljakam, i nikako ne u tvoje ime. Otišao sam kao stranac koji te dobro poznaje, koji je pomalo video stanje stvari u Beču i koji je od tebe primio 2 tužna pisma.
Ja sam, istina, otišao kod Vlaste u tvoju korist, ali barem isto toliko i u korist tvoga oca. Suštinska ideja mog izlaganja, ne potpuno izričita, ali uvek vrlo jasna, bila je ova: tvoj otac sada neće moći da izvojuje pobedu koja bi se sastojala u tome da vidi Milenu kako mu se dobrovoljno vraća, ponizna i ubeđena, na to ne treba ni pomišljati; ali naprotiv, vrlo je mogućno, mogu to da tvrdim, da mu se za tri meseca vrati teško bolesna. Da li bi to bila pobeda, da li je zaista to nešto poželjno?
To je bila prva tačka; druga tačka ticala se novca. Izložio sam situaciju tačno onakvu kako mi je izgledala, imajući u vidu 2 pisma koja su mi tada oduzela svaku mogućnost da razmišljam, čini mi se da su me svi obziri koji bi me mogli navesti da krivotvorim svoju priču pred Vlastom samo još malo dublje zakopali u Beč. (Nije se sve baš tako desilo, to već pomalo jevrejski advokat ovako govori, sa svojom večitom slatkorečivošću - ali nije važno, išlo je u tom smeru.) Ja sam, dakle, otprilike rekao: „Milenin muž celu svoju platu troši na sebe. Nema mu se šta prebaciti, Milena ne bi ni želela da bude drugačije, ona ga voli takvog, i dalje ne želi da se on ponaša drugačije, to je čak delimično i njena odluka. Kako bilo da bilo, osim obroka njenog muža, ona mora da podmiruje sve ostalo, s jedne strane i troškove svoga muža koji, s obzirom na užasnu skupoću života u Beču, ne može da sastavi kraj s krajem, čak ni on sam, sa svojom platom. Ona bi, bez ikakve sumnje, mogla da ispuni svoje obaveze i bila bi srećna; ali do toga je stigla tek ove godine; kada je došla od kuće, bila je razmaženo, neiskusno dete, nije istinski poznavala svoje snage i mogućnosti. Bilo joj je potrebno dve godine - što i nije previše dugo - pre nego što je došla u novu situaciju, pre nego što je potpuno sama mogla da izdržava svoje celokupno domaćinstvo; davala je privatne časove, predavala je u školama, prevodila i sama pisala. Ali sve to, ponavljam, tek ove godine; prethodne dve godine morali su se praviti dugovi; odnosno, nije u mogućnosti da potpuno vrati te dugove, što je takođe košta novca, samo plodovima svoga rada; ti dugovi je uništavaju, stavljaju je na muke, sprečavaju je da pronađe ravnotežu, primoravaju je da prodaje ono što ima, prinuđuju da se iscrpljuje od posla (nisam zaboravio ni da govorim o nameštaju i kovčezima koje si ponela, o pijaninu itd.) teraju je da se razboli. Eto, to su činjenice.”
Ne kažem ti zbogom. Ovo nije zbogom, osim ako me tromost koja me vreba ne povuče na samo dno. Ali, kako bi to bilo mogućno, kada si ti živa?


*



[Prag, 18. septembar 1920]



Ne možeš tačno da shvatiš o čemu se radi, Milena, ili o čemu se radilo; ni ja to ne shvatam; mogu samo da se tresem kada dođe do napada, da se mučim i da ludim; ali šta je to, čemu to smera u daljini, uopšte ne znam. Samo znam šta to neposredno zahteva: tišinu, tamu, da se čovek načini sasvim mali; i prinuđen sam da se pokoravam, ne mogu drugačije.
To je napad, prolazna stvar; već je delimično prošla, ali sile koje je izazivaju neprestano cepte u meni, i pre i posle; šta to kažem? moj život, moje postojanje sačinjeno je od te podzemne pretnje; ako ona prestane, prestajem i ja, to je moj način da učestvujem u postojanju; ako prestane, napuštam život jednako lako i jednako očigledno kao kada se zatvore oči. Zar niie oduvek bila tu, ta pretnja, otkako se poznajemo, i da li bi ti ijedan pogled bacila na mene da ona nije bila tu?
Ne treba hteti da se kaže: a sad je prošlo, od sada ću biti sama sreća, spokojstvo, zahvalnost u našem novom zajedničkom životu. Ja nemam prava da to kažem, čak i ako je to bezmalo istina (u potpunosti za zahvalnost [...],92 samo u izvesnom smislu za sreću i nikako za spokojstvo), pošto ja nikada neću prestati da izazivam strah, pre svega kod sebe lično.
Spominješ moje vereništvo i druge stvari iste vrste; to je bilo sasvim jednostavno, naravno; ne patnja, nego njena posledica. Bilo je to kao da sam život provodio u razvratu, i da su me odjednom uhapsili da me kazne; kao da su mi glavu stavili u mengele, šraf na desnoj slepoočnici, šraf na levoj slepoočnici, i da je trebalo da kažem, dok polako stežu: „Da, ištrajaću u svom razvratnom životu”, ili: „Ne, odričem ga se!” Naravno, ja sam tako urlao „ne” da su mi pluća pucala.
U pravu si i kada ono što sam upravo uradio stavljaš u istu ravan sa prošlošću; ne mogu ništa drugo osim da uvek budem isti i da ponovo preživljavam iste muke. Jedina je promena to što sada imam iskustva i više ne čekam da stegnu šraf kako bi mi iznudili priznanje pa da onda kriknem, nego počinjem da urlam čim ih postave na mesto, vičem čak i dok čujem kako se mrdaju u daljini, toliko je moja svest postala izvanredno bistra. A ipak, ne, nije preterano bistra, potrebno je mnogo da postane čak dovoljno bistra. Ali, postoji još jedna razlika: tebi mogu da kažem istinu kao nikome drugom, i povodom sebe, i povodom tebe; čak mogu neposredno od tebe da saznam koja je moja istina.
Ali, kada mi gorko zameraš, Milena, što sam te toliko molio da me ne napuštaš, nisi u pravu. Kada sam to činio, nisam bio drugačiji nego danas. Živeo sam od tvog pogleda (što još nije značilo da sam bogotvorio tvoju ličnost, bilo ko bi se pod tim pogledom osećao božanski); nije bilo, u pravom smislu reči, nikakvog tla pod mojim nogama, i to me je strašno plašilo, mada to nisam zaista shvatao, nisam znao na kojoj visini lebdim iznad sopstvenog zemljišta. To nije bilo dobro; ni po mom shvatanju, ni po tvom. Bila je dovoljna jedna reč istine, neminovne istine, pa da se spustim za jedan sprat, zatim sledeća reč dvadeset i novi pad i na kraju više ništa ne zaustavlja pad, padamo, sa osećajem da još i previše sporo padamo. Namerno ne navodim nijedan primer za te „reči istine”: to samo usložnjava stvar i nikada neće biti savršeno tačno.


* * *



Pronađi mi, molim te, Milena, neki drugi način da ti pišem. Previše je blesavo slati lažna pisma, i još ne znam koje knjige treba da ti pošaljem; konačno, ne podnosim pomisao da bi mogla uzalud da ideš na poštu; nađi nešto drugo, molim te.


*



[Prag, 20. septembar 1920]

Ponedeljak, uveče



U sredu ćeš ići na poštu i tamo nećeš zateći pismo; ipak, naći ćeš ono od subote. U kancelariji nisam mogao da ti pišem zato što sam hteo da radim, a nisam mogao da radim zato što sam mislio na nas. Po podne nisam mogao da ustanem, zato što sam bio, ne previše umoran, nego previše „trom”, uvek ista reč, jedina koja mi odgovara, da li ti to zaista razumeš? Pomalo „tromost” broda koji je izgubio kormilo i govori talasima: „Previše sam težak za sebe i previše lagan za vas.” Ali ni to nije baš tako, poređenja to (ne mogu da izraze.
Ali u krajnjoj liniji, ako ti nisam pisao, to je zato što sam imao nejasan osećaj da treba da ti kažem toliko stvari, i to stvari toliko važnih da nikada neću imati slobodnog vremena dovoljno da priberem sve potrebne snage... I zaista je tako.
Ali, ako sam nemoćan da govorim o sadašnjosti, koliko sam nemoćniji da govorim o budućnosti! Jedva, bukvalno, i da ustajem iz bolesničkog kreveta („bolesnički krevet” sa spoljašnjeg stanovišta); još sam prikovan za njega i samo želim da se u njega vratim, iako dobro znam šta taj bolesnički krevet znači.
Ono što si mi rekla o ljudima, Milena, bilo je tačno (nemáte sily milovat),93 mada nisi verovala u to dok si pisala. Možda se njihova sposobnost da vole sastoji samo u tome da mogu biti voljeni. Pa čak i u tome prave razliku koja još više oslabljuje stvar. Kada neko od njih kaže onoj koju voli: „Mislim da me voliš”, to je nešto sasvim drugo i mnogo manje nego kada kaže: „Voljen sam od tebe.” Ali, to više i nisu pravi ljubavnici, to su gramatičari.
„Nesavršenstvo udvoje” navelo te je da izraziš prezir. Pod time sam podrazumevao naprosto to da živim u svojoj prljavštini i da je to moja stvar. Da te u nju uvučem, to je sasvim druga priča, ne samo zato što bi to bio greh prema tebi: to bi bilo samo uzgredno; ne verujem da bi mi greh prema drugome, u meri u kojoj bi se ticao samo toga drugog, remetio san. Nije, dakle, reč o tome. Užasnije je to što kraj tebe postajem svesniji svoje prljavštine, a naročito toga da bi ona moje iskupljenje učinila mnogo težim, ne, bolje da kažemo: mnogo više nemogućnim (nemogućno je u svakom slučaju, ali ovde bi se radilo o pojačanoj nemogućnosti). Nekakav znoj od strepnje izbija mi po čelu; o nekom tvom grehu, Milena, ne, o tome nema ni govora.
Ali pogrešio sam, u svom poslednjem pismu, i mnogo sam se pokajao zbog toga što sam pravio poređenja sa prošlošću. Precrtajmo to u dogovoru.


* * *



Dakle, nisi stvarno bolesna?


*

[Prag, septembar 1920]



Naravno, Milena, ti ovde, u Pragu, imaš svoje vlasništvo; uostalom, niko ti ga ne osporava, osim noći, ali noć želi sve da prigrabi. Imaš vlasništvo, ali kakvo! Ne predstavljam ga manjim nego što jeste, ono nije ništa; čak je toliko veliko da bi moglo pomračiti pun mesec u tvoje sobi. A ti se ne plašiš toliko mraka? Mraka bez topline mraka!






Da vidiš ponešto od onoga čime se „bavim”, prilažem crtež. To su 4 direka, kroz dva srednja prodenute su šipke za koje su pričvrščene ruke „delinkventa”; kroz dva spoljna prodenute su šipke za noge. Kad je čovek tako privezan polagano potiskuju šipke u stranu sve dok čoveka ne raseče napola. Uz stub je naslonjen pronalazač i drži se, prekrštenih ruku i nogu, krajnje oholo kao da je sve to njegov originalni izum, a zapravo se samo ipak ugledao na mestu koji tako pred svojom radnjom čereči rasporenu svinju.


* * *



Kada te pitam da li se ne bi plašila, to je zato što čovek o kome govoriš ne postoji i nikada nije ni postojao; on iz Beča nikada nije postojao, onaj iz Gminda isto tak ali onaj iz Gminda možda malo više nego onaj drugi, i s svim je umesno proklinjati ga. To je važno znati zato što ako treba da se sretnemo, onaj iz Beča, ili čak onaj iz Gminda, mogu savršeno nevino ponovo da se pojave, kao da se ništa nije desilo, dok će onaj pravi, nepoznat svima drugima i samome sebi i još manje postojeći nego oni drugi, ali u ispoljavanjima svog autoriteta stvarniji nego sve (zašto konačno ne iziđe? zašto se ne pokaže?) pretiti odozdo i još će sve polupati.


*



[Prag, septembar 1920]



Jeste, Mici Kuh je dolazila, bilo je vrlo dobro. Ali, u meri mogućnog, nikada ti više neću govoriti o trećim osobama, njihovo mešanje u našu prepisku je uzrok sveg zla. Ipak, nije to razlog zbog kojeg više neću govoriti o drugima (u stvari, nisu oni ni za šta krivi, oni su samo otvorili put istini i svemu što je iz toga moglo uslediti), uopšte ne čekam da ih kaznim, priznajući da moje ćutanje može biti viđeno kao kazna; ne, samo mi se čini da im više ovde nije mesto. Ovde je crno; to je mračno stanište u kojem mogu prebivati samo urođenici, pa i oni s teškom mukom.


* * *



Kada bih samo znao da će to proći? Znam da to neće proći.
Kao dete, kada bih uradio nešto veoma loše, ne loše ili zaista jako loše u značenju koji ceo svet daje toj reči, nego u mom posebnom značenju (što to nije bilo loše u javnom smislu reči, to nije moja lična zasluga, nego slepilo, dremež sveta), bio bih krajnje iznenađen što se tok stvari ne menja; što se odrasle osobe i dalje kreću oko mene, malo začuđene, ako ćemo pravo, ali bez ikakvog drugog preobražaja, i što njihova usta, kojima sam se oduvek odozdo divio još od najranijeg detinjstva, što nisu izgubila smirenost i što su ostala zatvorena, kao da je to nešto očigledno, i dalje su bila zatvorena. Iz svega toga zaključio sam, pošto sam na trenutak posmatrao, da očigledno nisam uradio ništa loše, ni u kojem smislu reči, da je detinjasta zabluda pomisliti tako nešto, i da je sledstveno tome samo trebalo da nastavim na mestu na kojem sam stao kada me je prvi put uhvatio užas.
To stanovište o mojoj okolini potom se malo-pomalo izmenilo. Najpre sam počeo da mislim da drugi izvanredno dobro primećuju sve što čovek radi, da čak veoma jasno izražavaju svoje mišljenje i da ja to samo još ne umem da vidim, u nedostatku njuha koji sam posle toga brzo stekao.
I drugo, njihova hladnokrvnost, ako je zaista postojala, više mi nije izgledala, i dalje me iznenađujući, kao dokaz u moju korist. Dobro. Oni dakle ništa nisu primećivali; ništa od onoga što sam ja bio nije se probijalo u njihov svet; u njihovim očima sam bio besprekoran; put moga postojanja, moj put, prolazio je izvan njih; ako je moje postojanje bilo reka, postojao je najmanje jedan veliki rukavac koji nije prolazio kroz njihov svet.


* * *



Ne, Milena, molim te, nađi mi drugi način da ti pišem. Ne treba uzaludno da odlaziš na poštu, pa čak ni tvoj mali poštonoša - gde je on? - ne treba čak ni gospođicu u pošti izlagati nevolji da je nepotrebno ispituju. Ako ne nađeš drugi način, moraćemo da se prilagodimo, ali barem pokušaj.


* * *



Juče sam te sanjao. Jedva da više znam šta se potanko dešavalo; samo još znam da smo se neprestano preobražavali jedno u drugo, ja sam bio ti, ti si bila ja. Naposletku je tebe zahvatila nekakva vatra, setio sam se da se vatra gasi krpama, uzeo neki stari kaput i njime udarao po tebi. Ali, preobražavanja su ponovo počela i to je sezalo tako daleko da ti čak više nisi bila tu, nego sam ja bio taj koji gori i ja sam bio taj koji udara kaputom. To udaranje, međutim, nije nimalo pomagalo i samo se potvrdila moja stara bojazan da takve stvari ne mogu da se nose s vatrom. Ali, za to vreme je pristigla i vatrogasna služba i nekako je još uspela da te spase. No, bila si drugačija nego ranije, gotovo sablast, iscrtana [...]94 kredom na crnom, i pala si mi beživotno u naručje, možda samo obeznanjena od radosti što si spasena. Ali, i dalje je delovala neizvesnost preobražavanja, možda sam to bio ja koji je pao u nečije naručje.


* * *



Paul Adler odlazi odavde, poznaješ li ga? Kada bi samo sve posete mogle da prestanu! Ljudi nikako da prestanu da žive, stvarno su besmrtni! Nesumnjivo, nije da idu ka pravoj besmrtnosti, nego ka dnu svog trenutnog života. Plaše me. Iz straha, želeo bih da pročitam u njihovim očima sve do najmanje želje i u znak zahvalnosti da im izljubim noge, ako pristanu da odu a da ne zatraže da im uzvratim posetu. Sam, još i uspevam da živim; ali, ako mi neko dođe u posetu, taj me doslovno ubija zato da bi potom mogao da me oživi zahvaljujući sopstvenim snagama; na nesreću, on tu snagu nema. Moram da mu odem u posetu u ponedeljak, i već mi je bolesna glava.


*



[Prag, septembar 1920]



Zašto mi govoriš, Milena, o zajedničkoj budućnosti koje nikada neće biti? Da li je to upravo zato što je neće biti? U Beču, još one večeri kada smo dotakli ovo pitanje, imao sam utisak da se stvari dešavaju kao da tražimo nekoga koga dobro poznajemo, ko nam je mnogo nedostajao i koga iz tog razloga nazivamo najlepšim imenima, ali nam odgovor ne dolazi; kako bi i mogao odgovoriti, kad nije tu, toliko je daleko da se o tome samo sanjati može?
Malo je izvesnih stvari, ali jedna od njih jeste da nikada nećemo živeti zajedno, u istoj kući, rame uz rame, za istim stolom, nikada; čak ne ni u istom gradu. Umalo da nisam rekao da mi se to čini jednako izvesno koliko i da sutra neću ustati (trebalo bi da se sasvim sam pridignem. Zatim vidim sebe dole, spljoštenog na stomaku kao pod teškim krstom, potreban mi je ogroman trud pre nego što uspem da se sklupčam i malo pridignem leš koji je poda mnom), jednako izvesno kao da zatim neću ići u kancelariju. Da, to je istina, nikako neću ustajati; to je ipak kretnja koja samo malo prevazilazi ljudske snage, možda ću još i uspeti, upravo na onoj ravni iznad ljudskih snaga da još mogu da se pridignem.
Ne uzimaj previše bukvalno ovu priču o ustajanju; nije toliko ozbiljno kao što govorim; u svakom slučaju, ima više izgleda da ja ustanem nego što ima, ni izdaleka, mogućnosti da nas dvoje ikada živimo zajedno. Uostalom, ni ti sama, Milena, zacelo ne misliš drugačije kada sebe ispituješ, i mene, i „more” između „Beča” i „Praga”, sa njegovim visokim talasima u kojima se pogled izgubi.
Što se tiče moje prljavštine, zašto ti je ne bih stalno poturao pod nos? (Ona je moje jedino vlasništvo, jedino vlasništvo svakog čoveka, ali to već ne znam toliko dobro.) Iz skromnosti? To bi bio jedini branjivi razlog.
Plašiš li se kad misliš na smrt? Ja se samo užasno plašim patnje. To je loš znak. Želeti smrt bez patnje je loš znak. Inače, čovek može rizikovati smrt. Bio je poslat kao biblijska golubica, nije našao nijedno zeleno mesto, i vraća se da se zavuče u mračni kovčeg.


* * *



Primio sam prospekte dva sanatorijuma. Nisu mogli ničim da me iznenade, osim cenom, i udaljenošću od Beča. U ta dva pogleda su jednaki. Ludo skupi, više od 400 kruna dnevno, recimo 500, i bez rezervacije. Tri sata vozom iz Beča, i pola sata kolima, dakle, takođe veoma daleko; otprilike koliko i Gmind, ali šinobusom. Grimenštajn bi možda bio nešto jeftiniji; u slučaju nužde - samo u slučaju nužde! - njega bih, dakle, izabrao.


* * *



Vidiš, Milena, kako uvek mislim samo na sebe, ili tačnije, na usko polje koje nam je zajedničko, usko polje koje je, po mom osećanju i mojoj volji, za nas presudno, i kako zanemarujem sve ostalo! Čak ti još nisam zahvalio na Kmenu i Tribuni, mada je to ponovo veličanstveno. Poslaću ti svoj primerak, imam ga ovde u fioci, ali možda želiš da dodam nekoliko napomena? Trebalo bi da ga ponovo pročitam, a to nije lako. Koliko volim tvoje prevode stranih pisaca! Da li je razgovor sa Tolstojem preveden sa ruskog? [...]95


* * *



Dodatak. Da, jednom, primiš od mene nešto što će te nasmejati: „Je, ona nevi, co je bijak? Kindásek.”96


*



[Prag, septembar 1920]



Znači, imala si grip! Ja ne mogu, sa svoje strane, sebi da prebacim da sam vreme proveo previše veselo. (Ima trenutaka kada ne razumem kako su ljudi otkrili ideju „veselosti”; verovatno su je smislili tek kao suprotnost tuzi.)
Bio sam ubeđen da mi više nećeš pisati, ali nisam bio ni tužan ni iznenađen. Nisam bio tužan, zato što mi se ta stvar činila previše nužna da ne bih prešao preko tuge, i zato što nesumnjivo na svetu nema dovoljno tereta kojim bi se stvorila protivteža mom sirotom malom ličnom teretu; nisam bio iznenađen, zato što se u suštini nikada ne bih iznenadio, ranije, da si mi rekla: „Do sada sam bila dobra prema tebi, ali je sada gotovo, odlazim.” Postoje znamo zaprepašćujuće stvari, ali ovo je bila jedna od onih koje su ponajmanje takve; koliko je više zaprepašćujuće, na primer, što ustajemo svakoga jutra. Ali to nije iznenađenje koje bi vas ohrabrilo, to je pre neka čudna stvar koja vam na kraju može izazvati mučninu.
Da li zaslužuješ neku lepu reč, Milena? Ja sam taj koji nesumnjivo ne zaslužuje da ti je kaže; inače se ništa ne bi isprečilo.
Videćemo se pre nego što mislim? (Pišem „videćemo”, a ti pišeš „živećemo zajedno”.) Mislim (i svuda vidim potvrdu, svuda, u stvarima koje nemaju nikakve veze sa time, zato što sve o tome govori) da nećemo živeti i nikada nećemo moći da živimo zajedno; a „pre” nego „nikada”, to je ipak nikada.


* * *



Grimenštajn je ipak bolji. Razlika u ceni je čak pedesetak kruna dnevno; osim toga, u drugom sanatorijumu treba poneti sav materijal za ležeću kuru (grejač za noge; jastuke, prekrivače itd., a ja ništa od toga nemam), u Grimenštajnu vam to pozajme; u „Bečkoj šumi” treba položiti veliku kauciju, a u Grimenštajnu ne; a osim toga, Grimenštajn je na većoj visini itd. Uostalom, još ne krećem. Zaista sam proveo jednu vrlo lošu nedelju (malo groznice i toliko teškog disanja da sam strepeo da ustanem od stola; takođe i mnogo kašlja), ali to je nesumnjivo bila samo posledica duge šetnje tokom koje sam malo pričao; sada mi je bolje, tako da je sanatorijum postao sporedan.
Ovde imam sve prospekte: u „Bečkoj šumi” se ne može imati soba na jugu sa balkonom za manje od 380 kruna: u Grimenštajnu najskuplja soba ne prelazi 360 kruna. Razlika je preterana, mada su oba jezivo skupa. Konačno, treba platiti mogućnost da te bockaju, što naknadno treba ponovo platiti. Voleo bih da odem na selo, a još i više da ostanem u Pragu; tu bih rado naučio neki zanat; sanatorijum mi najmanje kaže. Šta ću da radim? Da pustim da me neki lekar stisne među kolena i da me udavi ćuftama od mesa koje će mi trpati u usta i proterivati kroz ždrelo prstima koji mu se osećaju na karbolnu kiselinu?


* * *



Sad sam se vratio od direktora, poslao je po mene, Otla je bila kod njega prošle nedelje protiv moje volje; pregledao me je, protiv moje volje, lekar Zavoda, i dobiću, protiv svoje volje, odmor od Zavoda.


* * *



Kupec je bez greške. Ti samo misliš da u njemu nalaziš greške, očigledno zato što ne možeš da zamisliš da je tekst tako bedno loš i da ga imaš pred očima. Ali baš je tako loš kao to što imaš pred očima.
Samo da vidiš da sam ga pročitao da potražim greške u njemu: umesto boli uvnitř v čele a v spancich - uvnitř na97 ili nešto slično - misli se da, kao što kandže mogu da napadnu čelo spolja, to može da se desi i iznutra; potirajice se znači ispreplesti, zamrsiti?98 - odmah zatim, umesto volné misto možda bolje náměsti;99 pron ássle dujte jen100 ne znam da li nur u nemačkom tekstu ovde jen, to nur je u stvari jedno nur iz žargona praških Jevreja, ono označava poziv, nešto kao „samo se ne ustručavajte da to uradite”; poslednje reči nisu prevedene doslovno. Ti razdvajaš služavku i trgovca, dok se u nemačkom oni mešaju. Bubacke dopisy101 - u pravu si. Ali one su prave, ne zadovoljavaju se time da nose čaršave.


*

[Prag, septembar 1920]



Evo, upravo sam dva sata proveo leškareći na kanabetu i ne misleći gotovo ni na šta drugo osim na tebe. Zaboravljaš, Milena, da smo jedno uz drugo i da na zemlji posmatramo to biće koje sam ja; ali ja koji ga gledam, ja sam, pravo da kažem, lišen svake stvarnosti.
Uostalom, i jesen se poigrava mnome; vrućina mi je, hladno mi je, na neki sumnjiv način; ali ja na to ne obraćam pažnju; neće to biti ništa naročito ozbiljno. I ja sam već razmišljao, odista, da prođem kroz Beč, ali samo zato što su mi pluća bolesnija nego letos - što je uostalom sasvim prirodno - teško mi je da govorim kada sam na ulici, što ima neprijatne posledice. Ako treba da iziđem iz ove sobe, hoću da što pre odem da se bacim u neku naslonjaču u Grimenštajnu. Povrh toga, samo putovanje će mi možda prijati, i bečki vazduh, koji mi se učinio kao sam dah života.
„Bečka šuma” možda i jeste bliži, razlika u rastojanju nije velika: sanatorijum nije u Lebersdorfu nego još dalje, a od stanice do sanatorijuma treba računati još pola sata. Ako je lako otići iz sanatorijuma do Badena - pravila se tome zacelo protive - ništa manje lako neće biti ni otići, recimo, od Grimenštajna do Viner-Nojštata; razlika nije velika, ni za tebe ni za mene.


* * *



Kako to, Milena, da te više ne plašim i ne užasavam, ili nešto slično? Koliko tvoja uzdržanost i tvoja snaga sežu duboko!
Čitam neku kinesku knjigu (bubácká kniha),102 to me je nateralo na razmišljanje, govori samo o smrti. Tu se vidi neki čovek na samrti koji kaže, sa nezavisnošću koju mu pruža približavanje smrti: „proveo sam život braneći se od želje da ga okončam”, i neki učenik što se podsmeva učitelju koji samo o smrti priča, govoreći mu: „Stalno govoriš o njoj, a nikako ne umireš. Ipak ću umreti, odgovori učitelj. Ovo što govorim je upravo moja poslednja pesma. Pesma jednog čoveka je duža, drugog kraća. Razlika je uvek samo u nekoliko reči.”
To je tačno; greše ljudi kada se smeju junaku koji leži na pozornici smrtno ranjen sve pevajući neku ariju. Svi mi ležimo i pevamo, godinama.
Da, pročitao sam Spiegelmensch. Kakvo bogatstvo života! Samo jedno mesto je malo slabije, ali je sve ostalo utoliko bujnije, čak je i bolest tu raskošna. Žudno sam ga pročitao do kraja, za jedno popodne.


* * *



Šta te sada muči, „tamo”? Nekada sam stalno mislio da sam ja, ovamo, nemoćan, ali tek sam sada takav. A pritom, ti si tako često bolesna!


*



[Prag, 22. oktobar 1920]



Milena, primio sam to pismo namenjeno Vlasti. To je možda greška, sitna nezgoda, očigledno namenjena tome da se iskoriste sve mogućnosti i da se ja na taj način još malo mučim. Najpre sam hteo brzo da predam pismo Vlasti, ali to bi bilo izvanredno glupo, pošto bi ona smesta uvidela, da je to bio slučaj, da je ona primila moje pismo. Kako bilo, bilo je izvanredno zlobno što to nije učinjeno ili tačnije i ne toliko zlobno, jer me je u početku već sama složenost zahvata sprečila da to učinim. U svakom slučaju, sve to nije naročito ozbiljno - to je samo mala rubrika u računici mojih dugova.
Danas u petak primio sam priloženo pismo od Ilovog - po sebi, ono je bez velike važnosti, ali ipak predstavlja malo uplitanje u naše stvari i ja bih to sprečio da sam ranije saznao (Ilovi - miran čovek, preterano skroman -i ten maly Illovy,103 moglo se pročitati u poslednje vreme u Červenu - kada je desničarska partija popisivala Jevreje - bio mi je školski drug na nekoliko časova u gimnaziji; godinama više nisam sa njim razgovarao i ovo je prvo pismo koje sam ikada od njega primio).
Sada je gotovo izvesno da ću otputovati. Moj kašalj i teškoće sa disanjem primoravaju me na to. Takođe ću, izvesno, boraviti u Beču i videćemo se.


*



[Prag, 27. oktobar 1920]



Tvoj dnevni raspored me zabavlja. Proučavam ga kao geografsku kartu. Evo barem jedne stvari u koju se možemo pouzdati. Ali svakako ću stići tek za petnaest dana; verovatno i kasnije. Razne stvari me još sprečavaju u kancelariji; sanatorijum, koji mi je revnosno pisao, iznenada je zaćutao, kada sam pitao za vegetarijansku ishranu; s druge strane, za putovanje se bukvalno spremam onako kako se narod diže na bunu; odlučnost stalno ovde-onde nedostaje, još treba ohrabriti jednog, podučiti drugog, i na kraju svi čekaju i ne mogu da krenu zato što neko dete plače. A onda, maltene se plašim putovanja: ko će me trpeti u hotelu, ako neprestano budem kašljao, kao na primer juče od 9 i četvrt do 11 časova (bio sam u krevetu u 9 i četvrt, što mi se već godinama nije desilo); ko će me podnositi ako, kada zaspim, ponovo počnem da kašljem u ponoć, zato što sam se okrenuo sleva nadesno, i ako kašljem sve do jedan sat? Svakako se više neću usuditi da putujem spavaćim kolima, kao što sam to bez teškoća radio još prošle godine.
Da li dobro čitam? Litija? Nije mi poznata ta imenica.
Nije baš to, Milena. Iz Merana znaš onoga ko ti danas piše. U ono vreme bili smo jedno, nije više bila reč o tome da se upoznajemo, a zatim smo se ponovo razdvojili.
Imao bih još nešto da ti kažem povodom toga, ali to ne može da iziđe iz mog stegnutog grla.


* * *



Ale snad maš pravdu, snad to jini přelozi lepe. 104 Ponavljam ovu rečenicu samo zato da ne bih dozvolio da se izgubi.
Pismo od Ilovog sam primio u petak, a evo, začudo, u nedelju se pojavljuje „Pred zakonom”.


* * *



Nisam odgovoran, ili barem nisam previše odgovoran, ako se oglas nije u nedelju pojavio u novinama. Danas je sreda; juče je bilo osam dana otkako sam oglas predao u agenciji (istina je da sam pismo primio prethodnog dana); ako je agencija odmah poslala oglas, kao što su mi obećali, u četvrtak bi trebalo da bude u Beču i u nedelju u novinama. Bio sam gotovo nesrećan u ponedeljak što ga tamo nisam zatekao. Juče su mi pokazali kartu iz novina, u kojoj je stajalo da je stigao prekasno. Pošto treba da se pojavi u nedelju, verovatno je bilo prekasno za ovu nedelju i pojaviće se tek u sledeću nedelju.


*



[Prag, 8. novembar 1920]



Da, došlo je do kratkog zastoja, očigledno usled toga što se jedno tvoje pismo izgubilo.
Oglas se, dakle, juče konačno pojavio. Izričito si htela da reč „češki” stoji zasebno, gore na sredini, ali je to za nevolju bilo teško postići, radije su se opredelili za besmisleno razdvajanje između „Profesor” i „aktivna”. Uostalom, bio sam nepravedan prema agenciji, vraćam se odade i moram to da ti ispričam, psihologija ljudi je teška.
Četiri stvari sam prebacio ženama koje su tamo bile:
1) Mada sam tamo predao gomilu oglasa, one i dalje traže kaparu očigledno mnogo višu od tačne tarife, za koju se prave da im nije poznata i nije mogućno postići da tačno izračunaju.
2) Odgovorne su za zakašnjenje ovog oglasa.
3) Nisu mi dale nikakvu priznanicu za poslednju uplatu, dakle za uplatu koja se tiče oglasa koji se stalno odlaže i već je napola zaboravljen.
4) Nisu imale u vidu nalog koji sam im izdao pre 14 dana da oglas objave najkasnije 8. nov. i to masnim slovima. Istina, radnja je toga dana bila puna sveta.
Tako sam, dakle, danas tamo otišao, ubeđen da oglas nije izašao, da ću biti prinuđen da objašnjavam tu uplatu za koju nije dobijena priznanica, da mi neće verovati i da ću na kraju biti prinuđen da odem u drugu agenciju, gde će me još više prevariti.
Umesto toga: oglas je izišao, ispravno, bezmalo onako kako sam hteo, a kada sam naručio još oglasa, devojka mi je rekla da za sada ne treba ništa da platim, da će ona zajedno sa mnom sve sračunati posle objavljivanja. Zar to nije čarobno? Posle tako nečega odlučimo da poživimo još malo, barem jedno popodne, dok ne zaboravimo na tu stvar.


*



[Prag, sredina novembra 1920]



Oprosti mi, Milena, možda sam ti previše sažeto pisao u poslednje vreme, uzbuđen zbog te sobe koju treba unapred rezervisati (što na kraju nije učinjeno, kao što je događaj to upravo pokazao). Ipak hoću da idem u Gr[imenštajn]. Ali, tu još ima sitnih uzroka za kašnjenje koje bi čovek osrednje snage odavno uklonio (istina je i da takav čovek ne bi ni išao u Grimenštajn), ja ne. Povrh toga, upravo sam čuo da mi je, suprotno uveravanjima iz sanatorijuma, potrebna dozvola boravka od vlasti; to je isprava koja će verovatno biti odobrena, ah ne toliko verovatno da ipak ne pošalju zahtev.
Sada se svakog popodneva šetam ulicama; one se kupaju u antisemitskoj mržnji. Upravo sam čuo da Jevrejima govore da su Prašive plemeno.105 Nije li očigledno da treba otići iz zemlje u kojoj si tako omražen (za to nije potreban cionizam ili osećaj nacionalne pripadnosti). Junaštvo koje se sastoji u tome da se ipak ostane liči na junaštvo bubašvaba koje nikako ne uspevamo da isteramo iz kupatila.
Upravo sam pogledao kroz prozor: policija na konjima, žandarmi sa bajonetima nataknutim na cevi, gomila beži urlajući, a ovde, na mom prozoru, užasan sram što se stalno živi pod zaštitom.


* * *



Moje pismo je već neko vreme tu, ali nisam mogao da ga pošaljem koliko sam bio obuzet sobom; a onda, stalno zamišljam isti razlog kada od tebe ne primim ništa.
Već sam poslao svoj zahtev vlastima; čim dobijem dozvolu, ostalo (pasoš, i rezervacija sobe) ići će brzo, a zatim stižem. Sestra želi da me isprati do Beča i možda će to i učiniti; volela bi da tamo provede dan-dva, da još malo proputuje pre nego što dođe beba (već je u četvrtom mesecu).
Erenštajn, ako sudim prema onome što ti je pisao, ima bolji njuh nego što sam mislio. Ne tražim ništa više nego da prema tome preispitam utisak koji je na mene ostavio, ali, pošto više ne mogu da ga vidim, to nije mogućno. Kod njega sam se osećao vrlo dobro - istina, nisam tamo ostao duže od četvrt sata - uopšte ne kao stranac, ali ne ni, ako ćemo pravo, kao u zemlji po izboru, to je bila ona vrsta lagodnosti i prisnosti koje sam, kada sam bio školarac, osećao prema onome ko bi sedeo kraj mene. Želeo sam mu dobro, nisam mogao bez njega, bili smo saveznici pred svim školskim užasima, manje sam se prerušavao pred njim nego pred bilo kim drugim - ali, kakvi su to jadni odnosi bili, uprkos svemu. Slično kod Erenštajna, nisam osetio da između nas teče neka prava struja. On je vrlo dobronameran, vrlo dobro govori i mnogo se trudi, ali kada bi se na svakom ćošku nailazilo na takve sagovornike, oni možda i ne bi primakli dan Strašnog suda, ali bi dane ovde dole učinili nepodnošljivijim. Znaš li onaj dijalog između popa i Tanje u Tanji? To je, uostalom nehotično, model one vrste pomoći koja nije kadra da pomogne; Tanja zacelo umire od te utehe, koja je za nju poput košmara.
Po sebi, Erenštajn je svakako vrlo jak, to što je juče čitao bilo je krajnje lepo (izuzev, međutim, nekih odlomaka iz knjige o Krausu). I još jednom, ima njuh. Uostalom, postao je gotovo debeo, u svakom slučaju glomazan (i gotovo lep: kako to možeš da osporavaš?), a kada su ljudi mršavi, čovek je osetljiv samo na njihovu mršavost. Istina, kod većine, kod mene, na primer, to je dovoljno.


* * *



Časopisi su u zakašnjenju, reći ću ti zašto kada se ukaže prilika, ali stići će.


* * *



Milena, među nama nije mogućno zajedništvo, ono što smo verovali da smo imali u Beču ne postoji, čak i u tom trenutku ja sam gledao „preko plota”, držao sam se za njega rukama, ponovo sam pao odranih ruku. Svakako, postoje i druge mogućnosti, svet je pun mogućnosti, ali mi još nisu poznate.


*

[Prag, sredina novembra 1920]



Ja sam poput tebe. Često mislim da treba da ti pišem jedno, a potom ne uspem. Možda ađutant Perkins i meni zaustavlja ruku; i ne mogu da nažvrljam ni reč, na brzinu i krišom, kada mi je na trenutak pusti?
Mora postojati sličnost ukusa među nama da bi ti prevela upravo taj odlomak. Da, mučenje je za mene od velike važnosti, ne bavim se ničim drugim osim time da ga trpim ili sprovodim. Zašto? Iz razloga nalik onom Perkinsovom, i jednako nepromišljeno, mehanički, radi pokoravanja tradiciji, hoću da kažem, zato da bih iz prokletih usta saznao prokletu istinu. Jednom sam ovako izrazio glupost koje ima u tome (ničemu ne služi priznati je): „Životinja otima bič od gospodara i sama se bičuje kako bi postala gospodar, a ne zna da je to samo priviđenje koje je proizveo novi čvor na gospodarovom remenu.”
Naravno, mučenje ima i svoju jadnu stranu. Aleksandar nije mučio Gordijev čvor kada ovaj nije hteo da se razveže.


* * *



Uostalom, na izvoru svega toga mora postojati neko jevrejsko predanje. Venkov, u kojem se u ovom trenutku mnogo piše protiv Jevreja, nedavno je dokazao u nekom uvodniku da oni sve kvare i uništavaju: čak! [...]106 u srednjem veku pokvarili su upražnjavanje samobičevanja. Na nesreću, uvodnik o tome više ništa ne kaže, zadovoljava se time što navodi neko delo na engleskom. Previše sam „trom” da bih otišao do Univerzitetske biblioteke, ali bih voleo znati kakve su veze Jevreji mogli imati sa pokretom koji im je (u srednjem veku) bio tako stran. Možda među prijateljima imaš nekog eruditu koji bi to znao.


* * *



Poslao sam ti knjige. Izričito izjavljujem da mi to nije bilo teško, uopšte ne, da je to baš naprotiv jedina donekle razumna stvar koju sam odavno uradio. Aleš je rasprodat, ponovo će se pojaviti tek oko Božića; zamenio sam ga Čehovom. Babička je, pravo govoreći, tako loše štampana da je maltene nečitljiva; možda je ne bi kupila da si je videla. Ali ja sam bio dobio zadatak.
Rimovana knjiga o pravopisu poslata ti je privremeno, u nedostatku bolje; raspitaću se o nekom dobrom pravopisu i knjizi diktata.
Da li si zaista primila pismo u kojem sam ti objasnio zakašnjenje oglasa ?


* * *



Da li si saznala nove pojedinosti o požaru u sanatorijumu? U svakom slučaju, Grimenštajn će sada biti prenatrpan i postavljaće zahteve. Kako bi H. mogao da mi dođe u posetu? Zar mi nisi pisala da je u Meranu?


* * *



Ne možeš želeti jače od mene da ne sretnem tvoga muža. Ali, osim ako naročito ne dođe da me vidi - što verovatno neće učiniti - gotovo je nemogućno da se sretnemo.


* * *



Putovanje je malo odloženo pošto imam posla u kancelariji. Pišem, kao što vidiš, „imam posla” i ne crvenim zbog toga. To bi očigledno mogao biti posao sličan svakom drugom; za mene je to polusan, jednako blizak smrti kao i sam san. Venkov je uveliko u pravu. Treba se iseliti, Milena, iseliti!


*



[Prag, novembar 1920]



Ti kažeš, Milena, da to ne razumeš. Pokušaj da je shvatiš nazivajući je bolešću. To je jedno od brojnih bolesnih ispoljavanja za koja psihoanaliza veruje da ih je otkrila. Ja to ne nazivam bolešću i vidim nesrećnu grešku u terapeutskom delu psihoanalize. Sve te navodne bolesti, ma koliko tužno delovale, samo su pitanje uverenja, ukotvljavanja čoveka u nevolji na nekom majčinskom tlu; isto tako, psihoanaliza ne nalazi ništa drugo u izvoru religija osim onoga što, po njoj, čini temelj „bolesti” pojedinca; istina, u naše vreme verska zajednica je najčešće odsutna. Postoje nebrojene sekte, svedene na nekoliko pojedinaca; ali možda je tako samo za pogled onoga ko dozvoli da ga povuče slika sadašnjosti.
Ali ukotvljavanja te vrste, pod uslovom da naiđu na istinsko tlo, ne predstavljaju pojedinačnu i razmenljivu svojinu; ona su predskazana u prirodi svakoga ponaosob i docnije nastavljaju da oblikuju tu prirodu (i samo telo) u istom smeru. Da li je to ono što bi trebalo da ona leči?
U mom slučaju, mogu se zamisliti tri kruga: A u središtu, zatim B, pa C. A, jezgro, objašnjava B zašto je taj čovek prinuđen da se muči i da sumnja u sebe, zašto mora da se odrekne (ne, to nije odricanje, što bi bilo veoma teško, to je nužno mirenje sa sudbinom), zašto ne može da živi. (Zar u tom pogledu Diogen, na primer, nije bio ozbiljno bolestan? Ko od nas ne bi bio srećan da se nađe pred Aleksandrovim blistavim pogledom, koji se konačno spusti na njega? Diogen je, međutim, očajnički preklinjao Aleksandra da mu ne zaklanja sunce, ono jezivo grčko sunce koje nemilosrdno prži i dovodi do ludila. To bure bilo je puno sablasti.) C, delatnom čoveku, ništa se ne objašnjava, B mu samo izdaje zapovesti. C dela pod neumoljivim pritiskom i u znoju strepnje (ima li goreg znoja od njenog? on mu lije sa čela, iz obraza, slepoočnica, kosmate kože, cele lobanje). C, dakle, dela više iz bojazni nego po pameti; ima poverenja, veruje da je A sve objasnilo B, i da je B sve shvatilo i prenelo kako treba.


*



[Prag, novembar 1920]



Nisam neiskren, Milena (ipak, tačno je da imam utisak da sam ranije pisao jasnije, otvorenije, zar ne?), onoliko sam iskren koliko to dozvoljava „zatvorski red”, a to je mnogo; uostalom, „zatvorski red” postaje sve popustljiviji. Ali ne mogu da „dođem sa tim”; „doći sa tim” nemogućno je. Postoji jedna osobenost koja me veoma jako, u stepenu, ne suštinski, razlikuje od svih ljudi koje poznajem. Oboje znamo mnoštvo tipičnih primera zapadnih Jevreja; od svih njih sam ja, koliko znam, najzapadniji Jevrejin, što znači, uz preterivanje, da nema ni trenutka mira, da mi ništa nije dato, da sve moram da steknem, ne samo sadašnjost i budućnost, nego i prošlost, tu stvar koju čovek prima besplatno kao prirodan dar; i to ja moram da steknem, to je možda najteži argatluk; ako se zemlja okreće udesno - ne znam da li je tako - ja moram da se okrećem ulevo kako bih stigao prošlost. Ali, ja nemam ni najmanje snage da udovoljim tim obavezama, ne mogu da nosim svet na svojim plećima, ona jedva da podnose i teret mog zimskog kaputa. Zbog tog nedostatka snage, uostalom, ne treba nužno žaliti; koje bi snage bile dovoljne za takve zadatke? Ludo je ako čovek hoće sopstvenim snagama da se izvuče iz toga, i to se plaća ludilom. Zato je nemogućno da „dođem sa tim”, kao što mi pišeš. Sopstvenim snagama ne mogu da sledim put koji želim, ne mogu čak ni da želim da ga sledim, ne mogu da ostanem nepokretan, ništa drugo ne mogu da želim, a ništa drugo i ne želim.


* * *



Sve se za mene dešava maltene kao za nekoga ko, kad god izlazi, mora ne samo da se umije, očešlja itd. - što je već dovoljno zamorno - nego još, pošto mu svaki put nedostaje ono neophodno, da sašije odelo, da napravi cipele, izradi šešir, odelje štap itd. Naravno, ne može sve to da postigne, stvari bi izdržale dok ne prođe jednom ih dvema ulicama, a onda, na Prikopu, na primer, sve bi se odjednom raspalo, odjednom bi ostao potpuno go sred dronjaka i komada. Kakvo je mučenje pod tim se uslovima vratiti do Starogradskog trga! Konačno, u Železnoj ulici, naleteo bi na skup koji je krenuo u lov na Jevreje.
Nemoj me pogrešno shvatiti, Milena, ne kažem da bi taj čovek bio izgubljen; nikako; ali bio bi, ako bi otišao na Prikop; tamo bi se osramotio, i svet sa njim.


* * *



Primio sam tvoje pismo u ponedeljak i odgovorio ti smesta istoga dana.


* * *



Tvoj muž je izgleda ovde rekao da bi želeo da se preseli u Pariz. Da li se to radi o nekoj novini u starim planovima?


*



[Prag, novembar 1920]



Danas sam primio 2 pisma. Očigledno, u pravu si, Milena. Jedva se usuđujem da otvorim tvoje odgovore, toliko se stidim svojih pisama. A ipak, ona su istinita, ili su barem na putu istine; šta bi bilo da su lažna? Odgovor je lak: poludeo bih. Ta iskrenost, dakle, nije velika zasluga; i oslanja se na tako malo stvari! Uvek se trudim da saopštim nešto nesaopštivo, da objasnim nešto neobjašnjivo, da kažem nešto što mi je u srži kostiju i što bi se moglo doživeti samo u srži kostiju. To možda u suštini nije ništa drugo do onaj famozni strah o kojem toliko često govorim, ali proširen na sve: strah od najvećeg kao i od najmanjeg; grčeviti strah da se kaže jedna jedina reč. Možda ipak, ako ćemo pravo, taj strah nije samo strah, nego i strasna želja za nečim većim od svega što ga izaziva.
O mnĕ rozbil,107 kažeš. To je potpuno besmisleno. Sva krivica je na meni: premalo istine sa moje strane, to je moj greh; večito premalo istine, večito splet laži, laži izazvanih strahom, strahom koji osećam od sebe i ljudskim strahom uopšte. Taj krčag već je bio razbijen još mnogo pre nego što je pošao na vodu. I sada zatvaram usta kako bih ostao donekle verodostojan. Lagati je zastrašujuće, nema gore muke za duh. Eto zašto te molim, dozvoli mi da ućutim, sada u mojim pismima, u Beču na rečima.
Pišeš: o mnĕ rozbil, ja samo zapažam da se ti mučiš, da ne pronalaziš, pišeš mi to, mir nigde drugde osim na ulici, dok ja sedim u veoma toploj sobi, u kućnoj haljini i pantofnama, onoliko spokojan koliko mi to dozvoljava moja „opruga u časovniku” (jer, dopuštam, ne mogu sebe da sprečim da „odbrojavam sate”).


* * *



Neću moći da ti kažem kada ću krenuti dok ne budem primio dozvolu boravka. Za više od tri dana, sada je potrebna naročita dozvola od vlasti. Tražio sam je pre nedelju dana. Zašto ti više nisu potrebni časopisi? Poslao sam sveske i jednu Čapekovu knjižicu. [...]108
Odakle poznaješ devojku? Poznata mi je ta bolest zato što sam je video kod dvoje svojih rođaka, kod oboje se ublažila, mada nije potpuno iščezla. Naravno, ako je devojka u nuždi, utoliko gore. (U Grimenštajnu postoji odeljenje za bolesti te vrste.)


* * *



Još mislim na ono tvoje o mnĕ rozbil, to je jednako pogrešno kao i zamišljati suprotnu mogućnost.
U tome nema ni moga greha, ni greha ljudi. Moje je mesto u najdubljoj tišini, to je ono što mi odgovara.


* * *



Isekao sam priču za tebe. Levine je zaista pogubljen u Minhenu, zar ne?


*



[Prag, novembar 1920]



Danas je četvrtak. Do utorka sam bio čvrsto rešen da idem u Gr. Zaista sam ponekad osećao nekakvu unutrašnju pretnju kada sam o tome mislio; takođe sam shvatao da me delimično i ta pretnja tera da odugovlačim, ali sam mislio da ću lako moći sve to da savladam. U utorak u podne neko mi je rekao da nema potrebe na dozvolu boravka čekati u Pragu, da se ona vrlo verovatno može dobiti i u Beču. Dakle, put je bio slobodan. Po podne sam proveo mučeći se na svom kanabetu; uveče sam ti napisao pismo, ali ga nisam poslao, još sam mislio da ću moći da prevaziđem svoje prepreke, ali proveo sam besanu noć bukvalno se uvijajući od muke. Dva komada mene, onaj koji je hteo da krene i onaj koji se plašio da to uradi, i jedan i drugi samo po deo mene, ali i jedan i drugi verovatno jednake bitange, pokarabasili su se. Ustao sam kasno, kao u najgora vremena.
Nemam više snage da krenem; unapred ne mogu da podnesem pomisao da ću se naći pred tobom, to je napetost u mozgu koju me je strah da pretrpim.
Tvoje pismo već izražava ogromno, nesavladivo razočaranje koje sam ti priredio, i sad još i ovo. Pišeš mi da više nemaš nade, ali da imaš nade da ćeš moći da se potpuno udaljiš od mene.
Ne mogu da objasnim ni tebi niti bilo kome šta se u meni dešava. Kako bih mogao da objasnim zašto je tako? Čak ni samom sebi to ne mogu da učinim razumljivim. Ono suštinsko, uostalom, i nije u tome; ono suštinsko je sasvim jasno: ljudski je nemogućno živeti u mojoj okolini; ti to vidiš i još ne želiš da poveruješ?


*

[Prag, novembar 1920]

Subota, uveče



Još nisam primio tvoje žuto pismo, vratiću ti ga neotvoreno.
Ako nije dobro da prestanemo da se dopisujemo, onda se ja jako varam. Ali, ne varam se, Milena.
Neću da govorim o tebi, ne zato što to nije moja stvar, to jeste moja stvar, ali ne želim da govorim o tebi.
Dakle, samo o meni: ono što si ti za mene, Milena, ono što si ti za mene i s onu stranu ovoga sveta na kojem živimo, nije napisano na komadićima hartije koje sam ti svakodnevno slao. Ta pisma, onakva kakva su, mogu poslužiti samo za to da bi mučila; ako ne muče, utoliko gore. Ona ne mogu služiti ničemu osim tome da jednoga dana dovedu do Gminda, da izazovu nesporazume i stid, gotovo neizbrisiv stid. Želim da te vidim isto onako jasno kao prvi put, na ulici; ali pisma me u tome sprečavaju mnogo više nego Ulica Lerhenfelder sa svom svojom bukom.
Ali čak ni to nije presudno; presudna jeste nemoć, koja postaje sve naglašenija u našim pismima, da iz tih istih pisama iziđemo, i ti kao i ja; 1.000 tvojih pisama, 1.000 mojih želja nimalo neće promeniti stvar; presudan je (možda usled te nemoći, ali svi razlozi su ovde u tami) onaj neodoljivi glas, to je tvoj glas, da, bukvalno, koji mi zapoveda da ućutim. […]109 I sada ništa od onoga što se tebe tiče još nije rečeno; to se, naravno, najčešće nalazi u tvojim pismima (možda i u onom žutom, ili tačnije: u telegramu kojim mi tražiš, uostalom s pravom, da ti ga vratim); često u odeljcima kojih se bojim, u odeljcima od kojih bežim kao đavo od krsta.


* * *



Čudno, i ja sam tebi hteo da telegrafišem (dugo sam se poigravao tom mišlju, po podne u krevetu, uveče na Belvederu), ali nije bila reč ni o čemu drugom osim o ovom tekstu: „Tražim izričit i potvrdan odgovor na podvučene odeljke u mom poslednjem pismu”; na kraju sam u tome uvideo nekakvo gnusno i neosnovano nepoverenje, i nisam telegrafisao.


* * *



Sve svoje vreme sam, dakle, proveo nad tim pismom, ne radeći ništa drugo, do pola dva ujutro; gledao sam ga, i tebe kroz njega. Ponekad (ne u snu) evo šta vidim: kosa ti skriva lice, uspevam da je razmaknem i zabacim je levo i desno, tada se pojavi tvoje lice, pređem prstima preko tvog čela i slepoočnica, i zadržim ga među dlanovima.


Ponedeljak



Hteo sam da pocepam ovo pismo, da ga ne pošaljem, da ne odgovorim na telegram - telegrami su tako dvosmisleni - a evo tvoja karta i tvoje pismo su tu; ova ovde karta, ono onde pismo. Ali, čak i pred njima, Milena, trebalo bi da pregrizem taj jezik koji toliko hoće da priča... kako bih mogao poverovati da su ti ta pisma potrebna, kada ti je sada potreban samo odmor, kao što si toliko često govorila samo napola shvatajući to? Ta pisma su samo mučenje, ona dolaze od neizlečive muke, mogu da proizvedu samo neizlečivu muku. Šta bismo time dobili ove zime? I sve je gore i gore. Jedini način da živimo jeste da ućutimo, ovde i u Beču. Žalost u srcu, neka bude; i onda? Tuga čini da san bude više detinji, dublji. Ali muka, to je plug kojim oremo svaku svoju noć i svaki svoj dan, nije to nešto podnošljivo.


[Na desnom obodu treće stranice ovog pisma od reda sa rečima: proveo nad tim pismom do reda sa rečima: neka bude; i onda?]: Ako pođem u sanatorijum, pisaću ti, naravno.


*



[Prag, kraj marta 1922]



Evo, već je prošlo mnogo vremena, gospođo Milena, otkako vam nisam pisao, pa čak i danas to činim samo usled slučajnosti. U stvari, nema potrebe da se izvinjavam zbog ćutanja, znate koliko mrzim pisma. Sva nesreća mog života - ne kažem to da bih se žalio, nego da bih izvukao pouku od opšteg interesa - dolazi, ako hoćete, od pisama ili od mogućnosti da se ona pišu. Ljudi me nikada nisu prevarili, ali pisma, uvek, hoću da kažem, nisu me prevarila tuđa, nego moja. To za mene predstavlja ličnu nesreću, na kojoj ne želim da se zadržavam, ali je ta nesreća i opšta. Velika lakoća pisanja pisama mora biti da je u ovaj svet uvela - sa čisto teorijskog stanovišta - užasan nered duša: to je opštenje sa sablastima, ne samo sa sablašću primaoca, nego još i sa sopstvenom; sablast raste pod rukom onoga ko piše, u pismu koje ruka ispisuje, a još pre u nizu pisama u kojem jedno podupire drugo i može da se na njega pozove kao na svedoka. Kako se mogla roditi zamisao da će pismo ljudima dati sredstvo da opšte među sobom? Možemo misliti na neko daleko biće, možemo dodirnuti neko blisko biće: ostalo prevazilazi ljudsku snagu. Pisati pisma znači skinuti se go pred sablastima; one željno iščekuju taj trenutak. Pisani poljupci ne stižu na svoje odredište, sablasti ih usput ispiju. Zahvaljujući toj obilnoj hrani one se tako čudesno razmnožavaju. Čovečanstvo to oseća i bori se protiv pogibelji; koliko god je moglo, pokušavalo je da uništi sablasnost među ljudima, trudilo se da među njima uspostavi prirodne odnose, da vrati mir u duše izmislivši železnicu, auto, aeroplan; ali to više ničemu ne služi (ti izumi su načinjeni kada je pad već bio započeo); protivnik je toliko smireniji, toliko jači; posle pošte, izmislio je telegraf, telefon, bežičnu telegrafiju. Duhovi neće umreti od gladi, ali mi, mi ćemo izginuti.
Čudim se da još niste ništa objavili o toj temi; ne zato da biste bilo šta izbegli ili izazvali - prekasno je za to - nego barem zato da biste „njima” pokazali da su primećeni. „One” se, uostalom, mogu prepoznati, osim nekoliko izuzetaka; ponekad, odista, puste da neko pismo prođe bez prepreka, ono se spusti u vašu ruku, lagano, nežno poput ruke prijatelja. Pazite! To je verovatno samo privid. Takvi slučajevi su možda najopasniji, oni od kojih najviše treba strahovati! Ali, barem, ako je to varka, savršena je.
Danas mi se desila pustolovina te vrste, ona me tera da vam pišem; primio sam pismo od jednog prijatelja, i vi ga poznajete: odavno se više ne dopisujemo, što je krajnje razumno: pisma, gore ste videli šta sam o tome rekao, u stvari su čudesan rasanjivač. Kakva sve samo ne stižu! usukana, prazna i nesnosna, radost trenutka, za kojom sledi duga patnja. Dok, ako zaboravimo da ih pročitamo, ono malo sna što imamo rasprši se i odleti kroz prozor; neće se brzo vratiti. I ne dopisujemo se više. Ali ja često mislim na tog prijatelja, mada previše kratkotrajno: sva moja misao previše je kratkotrajna. Ipak, sinoć sam satima mislio na njega; te noćne sate, koji su mi tako dragoceni zbog svog neprijateljstva, upotrebio sam da mu u glavi napišem pismo u kojem mu beskonačno istim rečima ponavljam stvari koje su mi se činile izvanredno važne. I zaista, jutros sam od njega primio pismo; u njemu je stajalo da već mesec dana ima utisak da treba da dođe da me vidi, ili tačnije, da je taj utisak imao pre mesec dana, i ta napomena se neobično podudara sa stvarima koje sam doživeo.
Ova priča sa pismom podstakla me je da napišem jedno, i sada, kad je to gotova stvar, kako da ne pišem i vama, gospođo Milena, koji ste možda ličnost kojoj najviše na svetu volim da pišem (ukoliko se to zanimanje može voleti; ali ne očekujem da ovde govorim bilo kome drugom osim sablastima koje požudno opsedaju moj sto).


* * *



Već odavno ništa vaše nisam našao u novinama, osim članaka o modi koji su mi se, nekoliko izuzetaka na stranu, učinili, u poslednje vreme, smireni i veseli, naročito poslednji prolećni članak. Istina, upravo sam bio proveo 3 nedelje ne čitajući Tribunu (ali potrudiću se da je nabavim), bio sam u Špindelmileu.


*



[Prag, septembar 1922]



Draga gospođo Milena,
Moram priznati da sam jednoga dana mnogo zavideo nekome: on je bio voljen, pod dobrom zaštitom, pod zaštitom inteligencije i snage, mirno opružen pod cvećem. Kada treba zavideti, ja nikada nisam daleko.
Mislio sam da ću iz Tribune, koju nisam čitao stalno nego samo nekoliko puta, moći da zaključim da ste dobro proveli leto. Jednoga dana sam je nabavio na stanici u Plani; neka dama na letovanju držala ju je iza leđa dok je razgovarala sa drugim ženama; reklo bi se da mi ju je nudila; moja sestra ju je zamolila da mi je pozajmi. Tu ste napisali, ako se ne varam, vrlo veseo članak protiv nemačkih banja. Drugi put ste govorili o sreći ljudi koji se na letovanju nađu daleko od železničke pruge: i to je bilo vrlo lepo; ali, da nije to možda bilo u istom članku? Ne verujem. Divno, nadmoćno, kao i svaki put kada se pojavite u Narodnim listima, ostavljajući za sobom jevrejsku školu (mode), sa svojim člankom o izlozima. Zatim, preveli ste članak o kuvarima, zašto? Vaša tetka ima čudne teme: čas priča o pismima na koje treba staviti odgovarajuće marke, čas o novcu koji ne treba bacati kroz prozor; toliko nespornih ciljeva, toliko beznadežnih bitaka; ipak joj se ponekad omakne, ako hoćemo dobro da obratimo pažnju, poneka ljubazna, dobra i dirljiva reč; ali, morala bi malo manje mrzeti Nemce; Nemci jesu i ostaju veličanstveni. Znate li Ajhendorfovu pesmu O, dolovi široki, o, visije.110 Ili onu Justinusa Kernera o testeri? Ako ih ne znate, prepisaću vam ih jednog dana.
O Plani bih imao šta da vam pričam, ali to je već prošlo. Otla je bila vrlo dobra prema meni, mada je dobila još jedno dete. Moja pluća, barem kada sam na vazduhu, nisu se previše loše ponašala; ovde sam već petnaest dana i još nisam bio kod lekara; ali ne može biti previše ozbiljno pošto mi se na primer dešavalo - o, sveta taštino! - da cepam drva po sat i više, napolju, i da se ne umorim, i da čak na trenutke budem srećan. Ostalo, san i prateća nesanica, ponekad su bili gori.
A vaša pluća, taj namučeni organ? - to ponosno i snažno stvorenje? - taj nesalomivi ratnik?


* * *



Od vašeg prijatelja Mareša upravo sam primio ljupko pismo koje prilažem. Pre nekoliko meseci, u iznenadnom nadahnuću, nasred ulice me je pitao, naši odnosi zapravo su sasvim uzgredni, može li da mi pošalje svoje knjige; dirnut tom ponudom, zamolio sam ga da to učini. Sledećeg dana je stigla njegova zbirka stihova sa lepom posvetom: dlouholetému přiteli,111 ali, nekoliko dana docnije, primio sam drugu knjigu sa poštanskom uplatnicom. Uradio sam ono što je bilo najlakše uraditi, nisam ni zahvalio ni platio (druga knjiga, Policejni štara,112 uostalom je vrlo dobra, hoćete li je?) i evo stiže zaista hitna opomena. Ja mu pošaljem novac uz nekoliko reči na povratnoj dopisnici, koje će ga, nadam se, podstaći da mi vrati dvostruko.
Da li u sliku spada namćor? Zašto bi? Dovoljno je imati nekog žbira u glavi.
Vaš K.



*



[Prag, januar/februar 1923]



Draga gospođo Milena,
Mislim da je bolje ne pričati previše o zaštiti zadnjice i svemu što se za to vezuje, kao što se u ratno vreme izbegava da se previše priča o veleizdaji. To su stvari koje ne mogu potpuno da razumem, koje u krajnjoj liniji mogu samo da naslutim, pred kojima smo samo „pešadija”. Imamo uticaja na događaje, pošto je nemogućno voditi rat bez pešadije, iz čega zaključujemo da imamo prava i mi koju reč da kažemo, ali se o stvarima zaista sudi i odlučuje u beskonačnoj hijerarhiji nadležnosti. I ako se desi da nekad utičemo na događaje svojim rečima, iz toga može proizići samo nepravda, zato što reči nemaju nikakvu merodavnost, izgovorene olako, kao u snu, a svet je pun uhoda koje su naćulile uši. Pred time je najbolje ostati miran, dostojanstven, neosetljiv na provokacije. Ali, ovde je sve provokacija, čak i trava na kojoj vi sedite na ivici dugačkog kanala (savršeno neodgovorno, uostalom, dok se ja za to vreme smrzavam pod čaršavima, sa ugrejanom peći, pod perinom, sa termoforom i dva ćebeta). Na kraju, može se suditi samo o utisku koji na svet ostavlja spoljašnji izgled, a u tom pogledu, sa bolešću, u prednosti sam nad vama sa vašim zastrašujućim šetnjama. Jer, ako o bolesti govorim ovim drugim tonom, niko mi neće verovati, a i ja se, uostalom, samo šalim.
Spremam se da uskoro počnem sa čitanjem Donadjeove, ali bih možda bolje uradio kada bih prvo vama poslao delo; znam šta predstavlja ta vrsta zavisti, potom zavidimo onome ko nas je lišio dragocene knjige. Dugo sam, na primer, imao predubeđenja prema ljudima od kojih sam svakoga sumnjičio, ne mogući to da dokažem da zadržavaju Pozno leto,113 i sin Oskara Bauma se navrat-nanos vratio iz škole na otvorenom u kojoj se nalazio u blizini Frankfurta, pre svega zato što su mu nedostajale njegove knjige, naročito Stalki i družina, koja mu je bila omiljena (od Radjarda Kiplinga) koju je pročitao, mislim, sedamdeset pet puta. Ako je Donadjeova za vas knjiga od takve važnosti, poslaću vam je, ali bih voleo da je pročitam. Kada bih imao feljtone, možda ne bih čitao članke o modi (šta je sa njima bilo u nedelju?) Ako mi navedete datume, pričinićete mi veliko zadovoljstvo. Potražiću Đavola kad [...]114 budem mogao da iziđem, za sada još imam neke bolove.
Od Georga Kajzera mi nije bogzna šta poznato, i nisam ni imao želju da znam više; ako ćemo pravo, nikada nisam video ništa njegovo što je igrano. Njegovo suđenje pre dve godine ostavilo je na mene utisak (u Tatrama sam čitao izveštaje), naročito veliki pledoaje u kojem je izjavio da je njegovo neosporno pravo da od drugoga uzme šta mu odgovara, gde je sa Luterovim poredio svoj položaj u istoriji Nemačke i zahtevao, ako bude osuđen, da sve zastave spuste napola koplja. Ovde, kraj uzglavlja mog kreveta, najviše je govorio o svom najstarijem sinu (ima troje dece), desetogodišnjem dečaku koga ne pušta u školu i koga nikako drugačije ne podučava, koji tako ne zna ni da čita ni da piše, ali lepo crta i po ceo dan provodi u šumi i na jezeru (žive u usamljenoj seoskoj kući u Grinhajdeu kod Berlina). Kada sam Kajzeru rekao, opraštajući se od njega: „U svakom slučaju, veliki je to poduhvat”, on mi je rekao: „To je jedino što je važno, ostalo je uglavnom šala!” Čudno je i ne naročito zabavno gledati ga tako pred sobom, napola bezbrižnog i veselog, sa izgledom berlinskog trgovca, a napola ludog. Ne izgleda potpuno ćaknuto, ali je na određenim tačkama mnogo zastranio; biće da su mu samo tropi, kako izgleda, zadali taj udarac (u mladosti je radio u Južnoj Americi; po povratku, bolestan, osam godina je ostao kod kuće ne radeći ništa, ležeći na divanu, i povratio se u život u nekom lečilištu). Ta dvostruka priroda se, uostalom, izražava i na njegovom licu: pljosnato, sa svetloplavim očima, začuđujuće praznim, koje odjednom počnu da skaču levo-desno, u isti mah kada i mnogi drugi delovi lica, dok ostatak izgleda kao da je drven, nepokretan. Uostalom, Maks o njemu ima sasvim drugačiji utisak nego ja, nalazi da je okrepljujuć: nesumnjivo ga je u svom prijateljstvu iz tog razloga naterao da me obiđe. I evo, sada je zauzeo celo moje pismo. Imao sam drugih stvari da kažem. Biće sledeći put.


*



[Prag, januar/februar 1923]



Draga gospođo Milena, pročitao sam Đavola, divan je, čak ne toliko u prvi mah zbog onoga čemu uči, čak ne zbog onoga što otkriva, nego zbog prisustva nekog nezamislivo odvažnog bića i, da bi taj nezamislivi lik bio još veći, to je biće koje, kao što pokazuje završna rečenica, zna i za druge stvari osim odvažnosti, a ipak ne prestaje da bude odvažno. Ne iskazujem drage volje ovo poređenje nego mi se ono zaista previše nameće: to što ovde čitamo već samo po sebi je poput braka ili kao dete, [...]115 rođeno iz braka između jevrejstva na ivici samouništenja koje je u tom trenutku uhvatila snažna ruka anđela - anđela koji, sada kada mu je brak oduzeo sjaj zemaljskom svetlošću, više nije baš vidljiv, ali koga je ranije ovde dole bilo potpuno nemogućno videti, pošto je prevelik za ljudske oči - dakle, snažnom rukom anđela koji to jevrejstvo, kako ne bi dozvolio da propadne, toliko voli da se sjedinjuje sa njim u brak. I sada evo deteta rođenog iz tog braka, osvrće se oko sebe, i prva stvar koju vidi jeste đavo na ognjištu, užasna vizija, a ipak nešto što nije postojalo pre rođenja tog deteta. Roditelji, u svakom slučaju, nisu znali za tako nešto. Jevrejstvo, stiglo - umalo nisam rekao: srećno stiglo - do svoga kraja nije znalo za tog đavola, nije više bilo kadro da napravi razliku među davolskim stvarima, ceo svet za njega je bio đavo i ono samo, đavolje delo - a taj anđeo? Šta anđeo, ukoliko nije pali anđeo, ima zajedničko sa đavolom? Ali, dete sada sasvim jasno vidi đavola na ognjištu. I sada u detetu počinje bitka roditelja, bitka između ubeđenja njegovih roditelja da bi se saznalo kako imati đavolski razum. Anđeo stalno uzdiže jevrejstvo u visine, tamo gde treba da pruži otpor, a jevrejstvo stalno iznova pada i anđeo mora da pada sa njim ako ne želi da dopusti da se potpuno surva. I nema se šta zameriti ni jednom ni drugom, oboje su onakvi kakvi su, jedan jevrejski, drugi anđeoski. Jednostavno, ovaj drugi počne da zaboravlja na visoko poreklo, a drugi postane nadmen zato što na trenutak pomisli da je zaštićen. Nema sumnje da beskonačni dijalog koji se među njima odvija možemo sažeti u sledeće rečenice, u kojima se ne može izbeći da jevrejstvo po potrebi preuzima anđeoske reči, izlažući se i mogućnosti da ih izobliči kada njegova usta izgovore:
Jevrejstvo: Msti-li se něco na tomto světě, jsou to učty a cifry v dušesevnich zaležitostech.116
Anđeo: Dva lide mohou mit jen jediny rozumny důvod proto aby se vzali, a to je ten že se nemohou nevzit.117
Jevrejstvo; Dobro, evo moje računice.
Anđeo: Računice?
ili

Jevrejst.: v hloubce člověk klame, ale na povrchu ho poznaš?118
Anđeo: Proč si lide neslibuji, že nebudou třeba křičet, když se spali pečeně atd.119
Jevrejstvo: Dakle, i na površini treba lagati! Uostalom, nema potrebe to od njega tražiti, on bi to sam od sebe uradio da je mogao
ili

Jevrejstvo: Potpuno si u pravu: Pročsi neslibuji, že si vzajemně ponechaji svobodu mlčeni, svobodu samoty, svobodu volneho prostoru?120
Anđeo: Zar sam ja to rekao? Nikada to nisam rekao, to bi značilo poreći sve što sam rekao.
ili

Anđeo: bud přijmout svuj osud... pokorne... anebo hledat svuj osud...121
Jevrejstvo: ...na hledani je zapotřebi vtry. 122


I sada, konačno, konačno, pravedno nebo, anđeo odbacuje jevrejstvo i oslobađa se.
Čudesan i dirljiv članak u kojem munjevitost vaše misli pogađa i dira. Onaj ko nije već pogođen - to će, naravno, biti slučaj najvećeg broja - sakriva se, onaj ko je već smrtno pogođen ponovo leže u san. A u snu se kaže: Makoliko zemaljski bili zahtevi, opet nisu dovoljno zemaljski. Nema nesrećnih brakova, postoje samo preuranjeni brakovi, a oni su preuranjeni zato što oni koji su ih zaključili još nisu bili zreli, zato što je to bio svet zaustavljen usred razvoja, svet koji treba opleviti iz njive pre žetve. Poslati u brak ljude te vrste, to je kao kada bismo poučavali algebri u prvom razredu osnovne škole. U odgovarajućem višem razredu, algebra je lakša nego tablica množenja na početku, to je čak istinska tablica množenja, ali to je nemogućno i samo može uneti pometnju u svet detinjstva, a možda i u druge svetove. Ali, reklo bi se da ovde govori jevrejstvo, a bolje bi mu bilo da umukne.


* * *

Zatim sam primio vaše pismo. Pisanje je za mene postalo vrlo čudno zanimanje: budite strpljivi, treba tako (ali kada nije trebalo?). Godinama već nikome nisam pisao; bio sam kao mrtav u tom pogledu; nisam imao nikakvu potrebu da opštim; reklo bi se da sam sve to vreme samo uzgredno radio što god se od mene zahtevalo, baveći se samo time da čekam da me pozovu, sve do dana kada me je bolest pozvala iz susedne sobe; pohrlio sam i sve više i više postajao njeno vlasništvo. Ali, u ovoj sobi je mračno, a uopšte se ne zna da li je to bolest.
U svakom slučaju, postalo mi je previše teško da mislim i da pišem; ruka mi ponekad klizi preko hartije ne ostavljajući nikakvog traga, čak i sada; što se tiče mišljenja, nemojmo o tome (neprestano vam se divim kako munjevito mislite, skupi se pregršt rečenica, i udari grom); u svakom slučaju, treba da imate strpljenja; ovaj pupoljak se otvara polako, to čak i nije pupoljak, osim zato što tako zovu ono što je zatvoreno.
Počeo sam Donadjeovu, ali sam tek samo malo pročitao; još teško ulazim u nju, i to malo što sam pročitao nije me duboko dirnulo. Hvale njenu jednostavnost, ali u Nemačkoj i Rusiji jednostavnost je kod kuće; deda je ljubak, ali nema snage da nas spreči da zaboravimo na čitanje. Najlepše od svega što sam do sada pročitao (još sam u Lionu) čini mi se svojstvenije Francuskoj nego Filipu; neki odraz Flobera; možda je to ona iznenadna radost na uglu neke ulice (sećate li se odeljka?). Prevod izgleda kao da su ga radile dve osobe, nekad je vrlo dobar, nekada toliko loš da je bezmalo nerazumljiv (Volf treba da objavi neki novi). U svakom slučaju, čitam to sa mnogo uživanja; postao sam dosta dobar čitalac, ali vrlo spor. U ovoj knjizi mi smeta moja lična slabost: neprilika u koju me dovode devojke. To ide toliko daleko da ne verujem u ove piščeve, zato što ne mogu da poverujem da se usudio da im priđe. Izgleda mi, recimo, kao da je napravio lutku i nazvao je Donadje, samo zato da bi čitaocu odvratio pažnju od istinske Donadjeove, koja bi bila sasvim drugačija i na sasvim drugom mestu. Kroz njene godine detinjstva, devojčice, uprkos svoj ljupkosti otkrivam nekakvu krutu shemu, kao da se to što je tu ispričano nije zaista dogodilo, nego samo ono što bi moralo da sledi, i kao da vam tu pokazuju samo neku uvertiru naknadno smišljenu u skladu sa muzičkim pravilima i prilagođenu stvarnosti. A ima knjiga u kojima to osećanje istrajava do kraja.
Nisam čitao Na velke cestě.123 Ali mnogo, ponekad ludo, volim Čehova. Kao ni Vila od mlina, ni to ne znam; ne znam ništa o Stivensonu, osim da vam je on omiljen.
Poslaću vam Francija. Ali, osim nekoliko sitnih izuzetaka, zacelo vam se neće dopasti. To se objašnjava mojom teorijom prema kojoj živi pisci ostaju u živom odnosu sa svojim delima. Bore se za ili protiv, samom činjenicom da su tu. Istinski samostalan život knjige počinje tek posle njihove smrti, ili tačnije, neko vreme posle njihove smrti, pošto ti revnosni ljudi nastavljaju da se bore za svoje delo još neko vreme posle smrti. Ali, zatim je delo samo i više ne može da računa ni na šta drugo osim na svoje otkucaje srca. Zato je Majerber možda bio vrlo razuman kada je, kako bi pomogao otkucaje srca svojih opera, ostavio po jedno zaveštanje za svaku, možda srazmerno poverenju koje je imao u njih. Ali, imalo bi još nešto da se kaže tim povodom (to bi, uostalom, bilo malo važno). Primenjeno na Francija, to znači da je knjiga živog pisca zapravo spavaća soba u dnu njegovog stana, divna ako je on divan, odvratna u suprotnom slučaju. Nije, ili jedva da jeste, sud o delu ako kažem da mi se ono sviđa, a nije to ni ako vi kažete suprotno; ali, vi to možda ne kažete.


* * *



Danas sam pročitao prilično veliki komad iz Donadjeove, ali nije mi lako da se izvučem. (Kao da ni danas ne dajem objašnjenja, jer ovde pored u kuhinji moja sestra razgovara sa kuvaricom; mogao bih da je prekinem ako bih se samo malo nakašljao, ali neću: ta mala - imamo je tek od pre nekoliko dana, ima devetnaest godina, pravi gorostas - kaže da je najnesrećnije biće na zemlji; bez razloga, nesrećna je ni zbog čega drugog osim zato što je nesrećna, i ima potrebu da je teši moja sestra, koja uostalom „obožava da sedi sa služavkom”, kako uvek kaže moj otac.) Ma šta da zamerim knjizi na površini, bio bih nepravedan, pošto sve moje zamerke dolaze iz dubine, ne mislim iz dubine knjige; kada neko počini ubistvo prethodnog dana - a kada bi taj prethodni dan ikada postao makar i dan pre prethodnog dana? - nikada dosta priče o ubistvu sledećeg dana. One za njega imaju sve nedostatke istovremeno, sve su mučne, dosadne i nesnosne. Ta izveštačena jednostavnost dela, ta lažna naivnost, ta ironija puna divljenja, ništa od toga ne mogu da podnesem. Kada Rafael zavede Donadjeovu, to je za nju veoma važna stvar, ali kakva posla ima pisac u toj studentskoj sobi? a tek čitalac? dakle, četiri osobe. Taj kutak u sobi u dnu dobija razmere amfiteatra na fakultetu za medicinu ili psihologiju. A zatim, premalo je stvari u toj knjizi izvan očajanja.
I dalje često mislim na vaš članak. U stvari mislim, čudo jedno - kako bi se pretvorili u stvaran dijalog (o, jevrejstvo! jevrejstvo!) ti izmišljeni dijalozi - da može biti brakova koji ne dozvoljavaju da budu svedeni na očajanje samoće, plemenita i svesna sjedinjenja, i verujem da duboko u sebi i anđeo u to veruje, Jer, ti ljudi koji se venčavaju iz očajanja... šta time dobijaju? Dodavati usamljenost na usamljenost nikada ne može stvoriti zavičaj, nego, naprotiv, Katorgu. Svaka od dve samoće odražava se u onoj drugoj, čak i u najdubljoj i najcrnjoj noći. A ukoliko usamljenost dodamo nekoj izvesnosti, utoliko gore po usamljenost (osim ako nije reč o nekoj nesvesnoj usamljenosti, o nežnoj devičanskoj samoći). Sklopiti brak pretpostavlja, štaviše, nešto što je oštro i strogo definisano: biti siguran u sebe.


* * *



Najgore je u ovom trenutku - to ni ja nisam očekivao - što ne mogu da nastavim da pišem ova pisma, čak ni ova važna pisma. Zle čini ovih pisama nastavljaju se i iznova počinju da sve više pustoše moje noći, koje su već same po sebi opustošene. Moram da prestanem, ne mogu više da pišem. Ah! vaša nesanica nije ista kao i moja. Nemojte mi više pisati, molim vas.


*



[Razglednica. Poštanski žig: Dobžihovice, 9/V/23]
[Adresa:] Gospođa Milena Polak
Wien VII
Lerchenfelderstrasse 113/5


Veliko vam hvala na vašim pozdravima. Što se mene tiče, došao sam ovamo na nekoliko dana; u Pragu više nije bilo dobro. Ali, nije ovo pravo putovanje: samo da malo razmahnem krila, vrlo slabo napravljena za ovakve vežbe.
K.



*



[Dopisnica. Poštanski žig: Dobžihovice, 9/V/23]
[Adresa:] Gospođa Milena Polak
Wien VII
Lerchenfelderstrasse 113/5


Draga gospođo Milena,
Morali ste primiti moje pismo iz Dobžihovica. Još sam tu, ali vratiću se za dva-tri dana; preskupo je (a i kusur vrlo slabo vraćaju, jednom je previše, drugi put premalo, nemogućno je snaći se, šef sale je tako nepristojan), previše slabo spavam itd., inače, naravno, ovo je prava divota. Što se tiče drugih putovanja, možda me je ovo učinilo malo sposobnijim, mada se radi o tome da treba otići na pola sata od Praga. Samo se pribojavam, pre svega troška (toliko je skupo da bih tu mogao provesti samo svoje poslednje dane pred smrt; čovek ode praznih džepova), a drugo - drugo - nebo i pakao. Ako to ostavimo po strani, svet mi je otvoren.
Srdačni pozdravi

Vaš K.



(Evo, uostalom, treći put otkako se poznajemo da mi vi odjednom pošaljete nekoliko redova upravo u trenutku krajnje napetosti, kako biste me upozorili ili kako biste me umirili, nazovite to kako hoćete.)


*



[Berlin, druga polovina novembra 1923]



Otkako si naglo (ali ne i iznenada) nestala posle našeg poslednjeg susreta, nisam više ništa čuo o tebi sve do kraja septembra, kada sam na prijatan način dobio vesti o tebi.
U međuvremenu, u julu mi se desilo nešto veličanstveno - koliko je samo veličanstvenih stvari na ovom svetu! - bio sam otišao u Miric na obali Baltika, uz pomoć moje najstarije sestre. Daleko od Praga, u svakom slučaju, daleko od moje zatvorene sobe! U prvo vreme sam se osećao veoma loše. Zatim se mogućnost da živim u Berlinu povezala sa Miricom na potpuno neočekivan način. U oktobru sam hteo da pođem za Palestinu, pričali smo o tome; naravno, nikada tamo ne bismo otišli, bila je to maštarija kakve može imati neko ko je ubeđen da nikada neće ustati iz kreveta. Samo, ako ne ustajem iz kreveta, zašto ne bih otišao bar do Palestine? Ali, u Miricu sam naišao na letnju koloniju nekog Jevrejskog doma iz Berlina; uglavnom Jevreji sa Istoka. Veoma me je privuklo, bilo mi je usput. Počeo sam da razmišljam o mogućnosti da se preselim u Berlin. Ta mogućnost u tom trenutku nije bila mnogo veća nego naši izgledi za Palestinu, ali je docnije rasla. Živeti sam u Berlinu bilo je nemogućno, u svakom pogledu, očigledno; i ne samo u Berlinu; bilo gde. I u tome sam u Miricu našao pomoć, na svoj način potpuno neočekivanu. Zatim, sredinom avgusta, vratio sam se u Prag, i još sam proveo, posle toga, više od mesec dana kod mlađe sestre, u Selezenu. Tamo sam slučajno čuo priču o spaljenom pismu; bio sam u očajanju; odmah sam ti pisao, da malo sebi olakšam, ali pismo nisam poslao, pošto nisam ništa znao o tebi, pa sam na kraju i ja svoje spalio pre nego što sam krenuo za Berlin. O preostala 3 pisma o kojima mi govoriš ništa ne znam ni do dana današnjeg. Bio sam očajan zbog ne znam kakve sramne uvrede koja je naneta jednom od troje zainteresovanih, ne znam tačno kome od to troje. Ali naravno, u svakom slučaju, ne bih izbegao očajanje - ono bi samo bilo drugačije prirode - da sam u Miricu uredno primio pismo.
Zatim, krajem septembra, našao sam se u Berlinu; stigao sam, pre polaska, da primim tvoje pismo iz Italije. Sam polazak obavio sam uz poslednje mrvice snaga koje sam još uspeo da prikupim, ili tačnije potpuno bez snaga, ispraćajno.
A sada, evo me ovde; za sada je u Berlinu manje loše nego što ćeš mi verovati; živim maltene na selu, u maloj vili s vrtom; čini mi se da još nikad nisam imao tako lep stan, i svakako ću ga ubrzo izgubiti, odveć je lep za mene, to mi je, uostalom, već drugi stan ovde; hrana za sada u osnovi nije različita od one u Pragu; naravno, govorim samo o svojoj. Isto je i sa mojim stanjem zdravlja. To je sve. U nastavku se ne usuđujem ništa da kažem, ovo što sam rekao već je previše, duhovi u vazduhu halapljivo ga gutaju svojim nezasitim ždrelima. A ti u svom pismu kažeš još manje. Tvoje opšte stanje je dobro, podnošljivo? Ne uspevam da odgonetnem. Razumljivo! Ne može se ni sopstveno odgonetnuti. Ni sa „strahom” nije drugačije.
F.



*



[Dopisnica. Poštanski žig: Berlin-Steglitz. 23/XII/23]
[Adresa:] Gospođa Milena Polak
Wien VII
Lerchenfelderstrasse 113/5


Draga Milena,
Ovde odavno već leži komad pisma spreman za vas, ali stalno čeka nastavak, pošto su moje stare boljke i ovde uspele da me pronađu, napadnu i malo utuku; sve mi je jezivo teško, najmanja reč, sve što pišem izgleda mi prekomerno kada imam u vidu svoju slabost, i kada pišem „srdačni pozdravi”, da li će ti pozdravi zaista imati snagu da stignu do vaše Ulice Lerhenfelder, tako bučne, tako pune sveta, i tako sive i gradske? Gde ne bih mogao da dišem, ja sa svojom jadnom snagom. Eto zašto uopšte ne pišem, čekajući bolja vremena, ili gora, u ostalome dobro i nežno čuvan do granica ovde mogućnog. Iz sveta ne čujem ništa osim (ali to na najrečitiji način) o tome kako je život sve skuplji; praške novine ne primam, ove berlinske su preskupe za mene; šta kažete da mi s vremena na vreme pošaljete neki članak iz Narodni listy, od onih u kojima sam nekada toliko uživao? Od pre nekoliko nedelja moja adresa je Šteglic, Ulica Grunevald 13, kod g. Zajferta. Na kraju, ipak, od mene „sve najbolje”. Šta je važno ako će se taj pozdrav srušiti već kod baštenske kapije? Možda će vaša snaga, zauzvrat, biti veća.
Vaš K.