Uživo!: Autobiografija

BORINA ISPOVEST JE OSTALA TAJNA


DOMAĆI ROK ANALITIČARI se listom slažu da je grupa Riblja čorba oformljena u Šumatovcu 15. avgusta 1978. godine u 15 časova. U tom trenutku za istim stolom u legendarnoj Šumi, u prostranoj bašti njenog restorana, za istim stolom smo sedeli Bora, Rajko i ja. Vicko nije prisustvovao tom značajnom skupu, jer je bio na vojnoj vežbi u kasarni 4. jul na Voždovcu.
Pošto smo se prethodno sve brzo i u hodu spontano dogovorili, Bora je ispijajući još jedno pivo iz zelene boce dao više predloga za naziv našeg novog benda. Prvi je bio „Bora i ratnici“, zatim „Popokatepetl“ i najzad „Riblja čorba“. Onaj pod rednim brojem jedan Bora je odmah sam odbacio, jer nije želeo da mu ime bude eksponirano u imenu sastava. Ostalo je da o svemu još malo razmislimo, pa da se za dva-tri dana opet nađemo na istom mestu i tada zajednički odlučimo.
Međutim, umesto nas, grupi je bez ikakve zle namere kumovao urednik Radio-TV revije Zoran Predić. On je nepunih petnaest dana posle tog našeg sastanka u Šumi objavio u pomenutom nedeljniku poster (!) na kome smo bili Bora, Rajko,
Vicko i ja. Na crnoj masnoj podlozi upadljivo žutim slovima pisalo je - RIBLJA ČORBA! Do tog trenutka nismo imali nijedan intervju, nijednu pres-konferenciju, nijedno pojavljivanje u medijima.... O koncertima i pločama da ne govorimo. Imali smo, znači, samo poster u veoma tiražnoj Radio-TV reviji, gde je pisalo da se zovemo - Riblja čorba. Tako i na taj način je rođena - Riblja čorba. Kratku storiju o nastanku našeg benda ispričao je Bora prijatelju i novinaru Rok ekspresa Branku Rogošiću:
,,U to vreme je Miša imao SOS, u kome su bili Rajko i Vicko. Meni se oduvek sviđalo kako oni zvuče. Voleo sam taj njihov čvrsti zvuk. Čak sam jednom pevao na nesuđenom i neobjavljenom debi-albumu grupe SOS. Odavno je postojala želja da sarađujemo. Videli smo se uoči leta i tada je pao dogovor da se nađemo tačno 15. avgusta u 15 časova u restoranu Šumatovac. I stvarno, došli smo u zakazano vreme i napravili sastav. Jedino Vicko nije došao, jer je bio na nekoj studentskoj vežbi. Bilo je raznih predloga za ime grupe. Bora i ratnici, Popokatepetl... Tražili smo što gluplji naziv, kako bi što lakše bio zapamćen. Riblja čorba je bio jedan od predloga. Nismo uopšte bili sigurni u to ime. Tačnije, za sve je bio kriv Zoran Predić, koji je u Radio-TV reviji objavio naš poster s potpisom Riblja čorba. Kako sad da menjamo ime kada su ljudi pročitali kako se zovemo?! Čak smo otkupili i jedan broj primeraka tog lista, pa smo taj poster koristili kao plakat za ’tezge’ na kojima smo se uigravali i spremali materijal za prvu LP ploču. Puno smo na početku tezgarili po selima, jer ko ne prođe tu školu, ne zna šta je pravi rokenrol.“
Cela ta priča o nastanku Riblje čorbe tačna je i uglavnom svima dobro poznata. Ali postoji još jedna važna pojedinost u formiranju te moje grupe, malo znana ili sasvim nepoznata.
Bora je, naime, u to vreme raskrstio s Ranim mrazom, pošto je prethodno sa Đoletom Balaševićem snimio onaj čuveni singl s pesmom - „Računajte na nas“. Onda su zajedno otišli u Split, gde je Bori puko film, da bi posle nekoliko neprospavanih noći ozbiljno rekao Đoletu:
- „Slušaj, Đole, odo’ ja.“
To je ujedno bio kraj Borine saradnje s Panonskim Mornarom. Jedne večeri, dva-tri dana pre onog „istorijskog“ 15. avgusta, neko je pozvonio na vrata moje kuće u Petrovaradin-skoj broj 11, na Lekinom brdu. Lepo, toplo letnje veče; otvaram vrata, a na njima - Bora!
- Bio sam u kraju, pa pomislih da svratim, je l’ kasno? -obratio mi se nekim pomalo utučenim glasom.
- Ma taman posla, znaš da rokeri ne idu na spavanje pre zore - rekoh da ga ohrabrim, a nisam ni krio zadovoljstvo što ga vidim.
Izgledao je baš dobro. Tačnije, odlično. Imao je malo dužu kosu, ali bio je obrijan i doteran. Nosio je crni pleteni rupičasti letnji džemper, koji dobro ide na golo telo, i uske leviske. Sećam se kao danas da smo sedeli u skoro potpunom mraku u mojoj dnevnoj sobi. Bora na fotelji, a ja na trosedu. Došaptavali smo se kao neki zaverenici, jer su u susednoj odaji moji verovatno već odavno spavali, s obzirom na to da su zbog posla morali ranije da ustaju.
- Napravio sam gomilu sranja na moru, napustio Đoleta i dva-tri dana se nisam treznio. S njim više nisam mogao. Sada sam dobro! Trebalo bi da počnemo opet nešto zajedno da radimo - rekao mi je Bora u jednom dahu.
- Ja sam apsolutno za! - odmah sam mu odgovorio, kao da sam jedva čekao taj trenutak.
- Hajde prvo da uradimo „Lutku sa naslovne strane“. Imam još dosta toga, ali „Lutka“ mora da upali! Videćeš! To je velika pesma! - nastavio je Bora da me loži.
- Sve je dogovoreno! Možemo već ovih dana da zakažemo probe i počnemo vežbanje novih pesama - složio sam se s njegovim predlogom bez ikakvih dodatnih uslova.
Ispričao mi je još, onako usput, šta mu se sve dešavalo tog leta. Tu priču ću ovde svakako preskočiti. U suprotnom, to ne bi bilo korektno prema Bori, koji mi se tada poverio. Imao je, inače, gomilu doživljaja i anegdota, od kojih bi mogao da se snimi sasvim dobar film.
- Onda, vidimo se u Šumi po ranijem dogovoru - reče mi Bora pre nego što je napustio moju kuću.
Te večeri oka nisam sklopio. Nisam, doduše, ni očekivao da ću zaspati. Tako je to uvek kada u meni proradi adrenalin. Po ko zna koji put sam razmišljao i prevaljivao krivudavu putanju svoje muzičke karijere. Onako iz početka, pa sve do rastanka s Borom na vratima svoga stana. Ovoga puta sam, za razliku od onih prethodnih, bio siguran da nešto veliko i silno mogu da spremim. Osim toga, pomislio sam kako Vicko i Rajko neće imati ništa protiv da Bora pristupi našem bendu. Hej, prvi put u životu u grupi imam frontmena! Pevača! Sjajnog muzičara, tekstopisca i kompozitora. Stvarno sam bio na najboljem putu da najzad u sastavu imam lidera u pravom smislu te reći. Najzad, za mene ne manje važno, Bora je bio dobar čovek. Razuman, pametan, iskren i pošten. Boljeg pored sebe nisam mogao da poželim.
Niko mi na ovom svetu nije jamčio da će naš novooformljeni bend napraviti veliki uspeh s pregršt hitova, da će imati bespo-govornu podršku publike i tako postati popularan i slavan.
Ali meni to UOPŠTE NIJE BILO BITNO!
Važno mi je bilo da komponujemo nove pesme, sviramo, držimo se, putujemo... Idemo na turneje i obilazimo ceo svet.
A uspeh će, ako budem siguran u to što radim, naići sam po sebi. Svi mi koji smo dugo u rokenrolu znamo bezbroj pravila u toj vrsti muzike. Bora, Rajko, Vicko i ja nismo više bili klinci iz kraja. Imali smo već iskustva u tom poslu. Muzički talenat je tek počeo da buja u nama, kao i rokenrol, koji je bio naša svakodnevna duhovna hrana.
Šta li nam to još treba, pa da ne zaseremo!

KARTA U JEDNOM PRAVCU OD ČAČKA DO BEOGRADA


PRIZNAJEM DA MI BORA nikada nije lično i detaljno ispričao svoj muzički put, koji se proteže od njegovog detinjstva i prvih koraka u muzičkom stvaralaštvu, pa sve do vremena kada smo već bili poznanici, kad smo nastupali samostalno ili zajedno u različitim grupama. O tom razdoblju sam već nešto govorio ili ću neke manje poznate pojedinosti tek izneti na stranicama ove knjige. Jedno je u vezi s tim ipak sasvim sigurno - od trenutka kada se Bora muzički aktivirao u Beogradu, svaki njegov korak sam pomno pratio. O njegovim prethodnim „čačanskim godinama“ tada sam veoma malo znao, gotovo ništa. S druge strane, kroz godine našeg druženja u Ribljoj čorbi dosta toga je o Borinom dečaštvu i njegovim prvim muzičkim koracima u rodnom Čačku izašlo na svetlost dana.
Ako me sećanje ne vara, prvi sastav je osnovao već s trinaest i zvali su se Hermelini. Taj Borin bend je, baš kao i onaj moj, u početku kuburio sa instrumentima. Jednom prilikom mi je ispričao kako su neko staro sito za brašno obmotali skajem i
tako dobili - prvi doboš! Do bas-gitare su došli slično meni, pošto su sa obične gitare skinuli prve dve žice! Imali su i poneku pravu električnu gitaru, što je za to vreme bilo ravno čudu. Hermelini su trajali pune tri godine, a onda je Bora pristupio grupi Dečaci sa Morave. Nazvan je, verovatno, po ugledu na američke Bič bojse („dečaci s plaže“). U tom sastavu je solo-gitaru svirao kasnije legendarni Radomir Mihajlović Točak. Da mi Bora nije poverio taj detalj, i danas bih bio ubeđen da je Točak rodom iz - Kragujevca. Njih dvojica su kasnije bili članovi grupa PORS (Poslednji ostaci romantičnog sveta) i Čačanskih plemića, a povremeno su svirali i u Belim višnjama, koje su u to vreme bile u samom vrhu jugoslovenske pop muzike. Ako se ne varam, Bele višnje su čak jednom i pobedile na nekoj od onih čuvenih gitarijada u Beogradu, gde su se povremeno takmičili najbolji bendovi iz tih krajeva.
Po dolasku u Beograd Bora je upisao Petu beogradsku gimnaziju, čuvenu po visokim i strogim kriterijumima, koje su bespotrebno uspostavili njeni profesori, te je tako postala „najelitnija“ u gradu. Zanimljivo je da je Bora svoju prvu suprugu Draganu upoznao baš u toj gimnaziji, čiji je i ona bila đak. Ovu srednju školu, smeštenu na rubu Tašmajdanskog parka, završila je i moja supruga Jasmina, da bi kasnije u njoj odličan uspeh postizala Borina i Draganina deca, Tamara i Boris. Najzad, naša ćerka Mina je kao đak generacije takođe u Petoj ostavila neizbrisiv trag. Jedino sam ja svoje školovanje priveo kraju u „ozloglašenoj“ Jedanaestoj beogradskoj gimnaziji.
Odmah pošto je stekao status žitelja jugoslovenske presto-nice, Bora ozbiljno počinje da „uranja“ u muziku. Na samom početku je imao zanimljiv angažman u rok operi Isus Hrist superstar, koja je baš u to vreme bila postavljena na sceni Ateljea 212. Ubrzo je formirao vokalnu grupu Zajedno, u kojoj su pevale bliznakinje Vukica i Gordana Stefanović, a klavijature svirao
Đorđe Petrović. Nekako baš u to doba počinje naša saradnja, koju sam već pomenuo u kontekstu grupe SOS. Zanimljivo je da je prvi singl sastava Zajedno (kompozicije „Vizija“ i „Goro moja“) producirao naš poznati disk-džokej i velika radijska zve-zda tog vremena Zoran Modli. Njihovo druženje će se nastaviti i u sastavu Suncokret, koji je Bora pokrenuo odmah pošto je raspustio grupu Zajedno. Međutim, Modli tada nije bio producent njihovih prvih ploča, već su on i Bora osmislili parodični muzički projekat, koji su nazvali Hajduk Stanko i jataci. Pod tim imenom snimili su singl s pesmama „Na putu za Stambol“ i „Anđelija, čuvaj se Turaka“ U tim numerama je bas-gitaru svirao Robert Nemeček, a solo sjajni beogradski rok gitarista Ljubomir Sedlar zvani Ljuba ’Endriks. Bori će se još jednom ukrstiti profesionalni put s Modlijem, kada je Suncokret snimio ploču „Rock and roll duku duku“ i „Gili, gili bluz“, koju je 1976. godine objavio Diskos iz Aleksandrovca.
Verujem da je svima poznato da je Bora s tim sastavom imao mnogo uspeha i da je već tada nagoveštavao svoje velike umetničke mogućnosti. Od 1975. do 1978. godine, koliko je kao šef benda predvodio Suncokret, snimljeno je pet singl ploča i jedan album. Njihov LP prvenac „Moje bube“, koji je izašao u izdanju RTV Ljubljana, ulazi u sam vrh jugoslovenske akustičarske pop muzike toga vremena.
Na nagovor rok novinara Petra - Pece Popovića, Bora se 1978. godine s Biljanom Krstić priključio Verici Todorović i Đorđu Balaševiću, čime je domaća muzička scena dobila prvu super-akustičarsku pop grupu, čije je ime bilo Rani mraz. Ta postava je sa autorske, vokalne i sviračke strane mogla da napravi čudo! Ali ruku na srce, bila je to ipak (ne)moguća misija, čiji je inicijator Popović možda imao i dobru ideju, ali očajnu procenu međusobnih odnosa dve izuzetne jake ličnosti, kao što su to Bora i Đole.
Rani mraz je krenuo veoma ambiciozno i medijski pompezno. Tu je pre svega ostala u sećanju njihova izjava kako rani mraz može lako da uništi i žetvu (Žetva, Đoletov prethodni bend) i suncokrete (Borin prethodni bend). Prvi singl ove četvorke s pesmom „Računajte na nas“ odmah je postala mega-hit, ali joj nadolazeće vreme nikako nije išlo u korist. Naprotiv. Osokoljeni početnim uspehom, ubrzo su snimili i drugi singl s numerama „Oprosti mi, Katrin“ i „Život je more“.
Mislim da je Bora posle te ploče prvi od svih ukapirao uzaludnost Ranog mraza i svu zabludu koji je taj projekat nosio sa sobom. Nije bilo potrebno previše zagrebati po površini da bi se shvatila prava namena Ranog mraza. Bora je iz tog razloga istupio na vreme, a onda i svi ostali. Da se to nije dogodilo, čini mi se da Riblje čorbe nikada ne bi bilo. I zato, hvala Borinoj „ludoj i pronicljivoj glavi“, koja jednostavno nije htela da „legne“ u jaram koji je Đole postavio. Oduvek je on imao otpora prema onima koji ga u nečemu sputavaju ili mu ne dozvoljavaju da slobodno misli i samostalno donosi odluke, bez obzira kakve one bile. Tako, recimo, Đole između ostalog nije razumeo ili nije imao razumevanja za „Lutku sa naslovne strane“, „Ostani đubre do kraja“, „Zvezdu potkrovlja“... Baš mu od srca hvala na tome. Rajko, Vicko, ja i kasnije Bajaga kapirali smo Boru iz cuga. Takoreći istog trena posle prve kafe. E zato se ljudi međusobno i razlikuju. Neko veliku ideju oseti odmah, a nekome je za to potrebno vreme.
U leto 1978. godine, posle nastupa u Splitu, Bora je napustio Rani mraz i od tada počinje novo poglavlje u našim rokenrol životima. Zajedno smo zapalili vatru koju već duže od tri decenije niko ne može da ugasi, a mi je sasvim dobro održavamo. Riblja čorba je preživela i prevalila mnogo toga u svojoj burnoj karijeri, jer nam je međusobno kapiranje na izuzetno visokom nivou. Tačnije, ko zna i hoće, njemu se definitivno i može!
Umalo nešto važno za Boru da zaboravim. Naime, njegova velika ljubav je bio (i do danas ostao) - fudbal!
Navija za Crvenu zvezdu, a sa Suncokretom je pevao prateće vokale u himni Partizana, koju je komponovao Kornelije Kovač, a vokalno je obeležio Saša Aleks.
Sećam se da mu je u jednom trenutku dosadilo da fudbal prati „sa strane“, pa je stao na gol nižerazrednog Pekara! Nije se tu predugo zadržao, ali su mediji to masovno zabeležili uz zaključak da Boki ima malo više kilograma i da bi morao malo više da - trenira!
Onda se u jednom razdoblju okrenuo - malom fudbalu! Opet je stao na gol. Ovoga puta ekipi je on dao ime - Delirijum tremens! Karijeru među stativama je prisilno i zauvek morao da prekine, pošto je jednom prilikom nezagrejan, a još uvek sa istom kilažom, ozbiljno povredio Ahilovu tetivu. Posle tog peha neko duže vreme nismo nastupali, pošto mu je noga bila u gipsu, a i neophodna rehabilitacija se nekako odužila.
Nikada Bora fudbalu nije okrenuo leđa. I dalje se žešće pali na njega, ali ga retko igra. U njemu je ipak još dugo ostao, ali se strastveno - kladi!

PRVI FOTO SEŠN NA PRVU LOPTU


Nije baš sve išlo kao po loju, kak bi to neko pomislio. Imali smo poteškoća. Uporedo s njima i time kako smo ih rešavali u hodu, jer vremena za detaljisanje i razglabanje nije bilo ni za lek, Bora i ja smo pravili planove za medijski proboj na domaćoj rok sceni. To je podrazumevalo dobar imidž benda, atraktivne fotografije, naše oblačenje, frizure... Jednom rečju, trebalo je osmisliti našu ličnu šminku. Dogovorili smo se da svako od nas od odevenih predmeta nabavi makar jedan beli detalj i da nam „zaštitni znak“ budu svilene marame oko vrata, koje su inače nosili mnogi rokeri u svetu. Iz Londona sam svojevremeno doneo pregršt ogrlica, lančića i bedževa, pa smo sada sve to iskoristili za naš prvi foto-sešn, dogovoren s našim starim prijateljem i saradnikom, dizajnerom Jugoslavom Vlahovićem. Bilo je to još jedno bogato iskustvo za sve nas.
Prve fotografije Riblje čorbe napravljene su na novobeogradskom keju, pored Save, tik uz reku. To je bilo ono, što bi se reklo, „na prvu loptu“! Riblja čorba pored reke! Čak smo napravili i nekoliko slika na kojima smo sa štapovima za pecanje! Onda je Jugoslav predložio da promenimo ambijent. Tako smo onda napravili set fotografija ispred garaže GSP-a (Gradsko saobraćajno preduzeće) na Dorćolu. Tamo je bila gomila neuglednih trolejbusa, koji su nam se učinili urbano zanimljivim u kontrastu s našom odećom. Jedna od tih boljih slika iz trolejbusa našla se na prvoj autogram karti, koju je štampao naš diskograf PGP RTB. Ta autogram karta danas je pravi raritet. Na slici, sa ogromnim crvenim naočarima za sunce, izgledao sam kao Atomski Mrav iz istoimenog crtanog filma. Mnogo godina kasnije, gledajući tu fotku, nisam sebi mogao da oprostim te glupe džinovske crvene naočare, koje su od mene više napravile karikaturu nego što sam bio neko ko bi se ozbiljno bavio rokenrolom. Imajući u vidu da je to ipak bilo 1978. godine, svakojake modne gluposti su mi bile dozvoljene.
Jedna druga zajednička fotografija sa ovog našeg prvog zajedničkog foto-sešna našla se u crno-belom formatu na ulaznici za prvi nastup koji je Riblja čorba ikada imala. Tada još nismo imali onaj čuveni, tako prepoznatljiv logo benda s ribljom koskom umesto slova i, koji je s vremenom osmislio Jugoslav Vlahović. Bora je, doduše, već tada nacrtao jedan riblji kostur, čija je glava asocirala na ljudsku. Imala je oko, osmeh i nekoliko dlaka, koje su ličile na kosu. Slovni logo grupe Bora je napisao - latinicom! Pisanim slovima, onako školski. Inače, prvu svirku pod imenom Riblja čorba održali smo u Elemiru, početkom septembra 1978. godine.
Zanimljivo je napomenuti da tada još uvek nismo imali reklamne plakate za koncert, pa smo se u tu svrhu dovijali kako smo znali i umeli.
Prva varijanta: na plakatima grupe SOS, koji su bili više nego jadni, na belom i jeftinom papiru, na kome je crvenom bojom bilo odštampano grupa SOS, napisali smo jakim flomasterom -BORA ĐORĐEVIĆ + GRUPA SOS = RIBLJA ČORBA! Druga varijanta: na posterima iz Radio-TV revije, organizatori su u donjem delu lepili bele šlajfne na kojima je pisalo gde se, kad i u koliko sati svira.
Nastupi u Elemiru, a kasnije u Crepaji i Kostolcu, bili su šaroliko koncipirani. U prvom delu bi SOS odsvirao svoj već davno uigrani repertoar, koji se oslanjao na prepoznatljive strane rok standarde. U onom drugom nam se na sceni pridružio Bora kako bi otpevao nekoliko pesama Riblje čorbe, koje su još uvek bile u povoju. U trećem, poslednjem delu programa zajednički smo izvodili još nekoliko stranih hitova. Bora je obožavao Džoa Kokera, pa bismo tako u finišu svog koncerta obavezno izveli pesme „The Letter“ i „With A Little Help From My Friends“.
Moram još ovde da napomenem da smo prvi nastup pred prepunim gledalištem imali 2. novembra 1978. godine, na proslavi desetog rođendana nama svima drage emisije „Veče uz radio“. Koncert je održan u Subotici, u Hali Sever, pred oko 4.000 gledalaca, pred raspomamljenom publikom. Bilo je tu dosta poznatih izvođača i svako je odsvirao po svoje dve najbolje pesme. Međutim, naš nastup je bio iznad svih očekivanja. Prošli smo više nego sjajno. Jedino smo mi pozvani da izađemo na „bis“!
U to vreme je „Lutka sa naslovne strane“ već bila spremna, doterana i umivena, spremna za snimanje i za prvi singl, od koga smo mnogo očekivali. Spremna da nas u svemirskoj eksploziji promoviše u NOVU zvezdu jugoslovenske rok scene.
To se nešto kasnije zaista i dogodilo!

UZ MALU POMOĆ STJEPKA GUTA


PREDOSEĆAJ ME NIKADA nije prevario. Tako je bilo i onda kada mi je Bora predložio da prvo (i odmah) uradimo „Lutku sa naslovne strane“, pa tek onda ostale pesme. U okviru našeg lakmus repertoara, ta numera se našla na samom vrhu, a i publika ju je na svirkama prihvatala veoma dobro. U međuvremenu je ona dobila svoju pravu formu, pa se tako lagano, sama po sebi, nametala da je što pre snimimo. Mi smo se na nju baš naložili, pogotovo što nas je kvalitet te pesme neprestano opominjao da požurimo s njenom studijskom realizacijom. Pošto je „Lutka sa naslovne strane“ u nama samima potpuno sazrela, više nije bilo nikakvog razloga za čekanje.
Prvi singl Riblje čorbe u stvari je bio i prvi veliki uspeh mog benda. Snimili smo ga u Studiju 6 Radio Beograda, gde inače bitišu „ozbiljni“ orkestri i oni koji sviraju džez. Veličinom i nametnutim autoritetom, taj studio je pretio da nas - „proguta“! Strahopoštovanje prema tom prostoru izazvalo je kod nas dozu treme i nedoumice pred snimanje. Tačno je da smo bili sigurni u velike mogućnosti koje nam je „Lutka sa naslovne strane“ ponudila, ali pojma nismo imali kakvu ćemo njenu zvučnu sliku u tom studiju dobiti. A dok ne probaš, nećeš ni znati. Za ,,B“ stranu singla odabrali smo pesmu „On i njegov BMW“. Bila je to prava udaračka rok numera, koja nam je baš legla na dušu. Oba Borina teksta bila su priča za sebe. Umnogome će baš ti tekstovi odrediti opšti kasniji pristup stihovima Riblje čorbe, kao prepoznatljiv zaštitni znak benda. Bora je u samom početku zauzeo svojevrstan kritičan, opor, satiričan, podsmešljiv ili jednostavno rečeno angažovan stav prema socijalnim pojavama i negativnostima u društvu. Tekstovi za numere „Lutka sa naslovne strane“ i „On i njegov BMW“ same po sebi su iz njega izletele brzinom munje. Kao da su dugo tu čamili među četiri zida, dok su neopisivom snagom rime težili da budu napolju, slobodni, na svetlosti dana, na suncu... Na našim pločama.
Samo snimanje je proteklo neočekivano dobro. Boja bubnjeva, gitare i basa bila je baš onakva kakvu smo želeli. S tog snimanja postoji i mala anegdota vezana za Vicka, koju je on sasvim dobro opisao u svojoj knjizi „Čorbografija“:
„Na snimanju prvog našeg singla ’Lutka sa naslovne strane’, pošto tada još nisam imao studijskih iskustva, stalno sam ubrzavao ritam u pesmi ’On i njegov BMW’. Da bismo rešili taj problem, jer u studiju nije postojao metronom, naš producent Enco Lesić je došao na genijalnu ideju da me udara po ramenu pa da tako, dok budem svirao, držim potreban tempo. Sve je ispalo O.K. Nekako sam uspeo da snimim tu matricu, ali sam zato narednih par dana nosio modrice po leđima. Enco me je kasnije zafrkavao govoreći: ’Eto šta sve producent mora da radi... Vidiš, ponekad čak mora muzikante da bije kako bi se posao odradio kako treba!’“2
Enco je inače odmah „terao“ Boru da peva promuklo i hrapavim glasom, koji je asocirao na Borin uzor - Džoa Kokera. Nije želeo da njegov vokal bude čist, svetao i raspevan jer su same pesme bile čvrste i rokerske. Taj fazon u pevanju zadržao je sve do trećeg albuma, kada su već i mala deca mogla da prepoznaju njegovu boju glasa. S vremenom je Bora i sam, bez preteranog truda, stekao tu rokersku punoću u svom vokalu.

Zanimljivo je napomenuti da klavir na našem debi-singlu nije svirao Enco, inače odličan klavijaturista, koji je, pre nego što se nastanio u Beogradu, bio član sarajevskih Indeksa. On je kao studijski muzičar imao fantastično iskustvo, pa je tačno znao šta ko na snimanju treba da radi. Klavir je tako u svojstvu gostujućeg muzičara odsvirao trubač Stjepko Gut, koji će dosta kasnije postati vodeća ličnost srpskog džeza. Rajko je zaista sjajno odsvirao solo deonice, koje je pedantno i unapred pripremao za snimanje. Znači, improvizacija tu uopšte nije bilo. Bas deo-nicu sam znao uprste, dok je Vicko sve prelaze na bubnjevima razradio do detalja. Na kraju smo izmiksovanim pesmama bili izuzetno zadovoljni, mada nas je sve mučila ona večita umetnička pretpostavka kako je možda sve mogli biti i - bolje!
Ali realno gledajući, za prvi singl - sjajno!
Jugoslav je slike za omot uradio u podrumu moje kuće u Petrovaradinskoj ulici. Za taj foto-sešn smo se doterali koliko smo god mogli, pa sam one smešne crvene naočare zamenio šmekerskim, s tamnim staklom. Rajku sam nabavio jedan atraktivan, bleštav šaren sako. On je inače voleo sakoe. I ja sam se na tom snimku našao u sakou. Vicko je obukao prsluk i čistu belu košulji, dok je Bora bio u crnom rokerskom džemperu s belim svilenim šalom. Izgledali smo baš kao jedan mnogo ozbiljan bend, koji pouzdano zna kojim je putem krenuo. Jugoslav je na omotu tada prvi put objavio onaj specifični logo Riblje čorbe, sa čuvenim ribljim kosturom, što će ubuduće nositi naš vizuelni identitet.
„Lutka sa naslovne strane“ se, u izdanju PGP RTB, pojavila na tržištu 7. decembra 1978. godine. Mislim da nije potrebno naglašavati koliko mi je ta ploča u životu značila. U prvom delu ove knjige već sam naglasio da u svom stanu, na zidu u radnoj sobi, vise uramljena samo dva singla: „Nestvaran san“ grupe SOS, i „Lutka sa naslovne strane“ Riblje čorbe. Ne govori li već taj podatak dovoljno o ključnim trenucima moje karijere?
Ploča se u prodaji našla veoma brzo, sredinom decembra iste godine. Posle samo mesec dana postala je veliki radijski hit. Eto, otkako sam se vratio iz Amerike, a tome ima ravno šest godina, dočekao sam da moj bend ima hit numeru! A kad tako u životu lavina krene, onda je ništa ne može zaustaviti. Pesma se vrtela na svim radio-stanicama i gotovo preko noći je na top-listama postala broj 1! Kreću zatim intervjui, slikanje za novine, zovu te na gostovanja, na svirke, na TV stanice... I to samo zbog dve singl pesme! Tiraž „Lutke sa naslovne strane“ dostigao je vrtoglave visine, da bi već početkom 1979. godine iz PGP RTB dobili informaciju da će nam uskoro biti uručena - „zlatna ploča“! To je značilo da je naš singl dosegao tiraž od preko 60.000 prodatih primeraka!
Za trenutak ću se ipak vratiti na decembar 1978. godine i na jedan zanimljiv nastup Riblje čorbe, posle čega je postalo sasvim jasno da će s nama ubuduće ozbiljno morati da se računa.
Dok sam svirao u grupi SOS, nikada mi nije bilo jasno zašto nismo pozivani na ugledne BOOM festivale, koji su se svake godine održavali u različitim gradovima širom Jugoslavije. Čuđenje je bilo tim veće ako se zna da smo u Hali sportova na Novom Beogradu uvek dobro svirali i da nas je publika sjajno prihvatala. Drugima rečima, kao bend smo bili kao stvoreni za fešte tog tipa. Na moju žalost, sa Štuletom i Stevom nisam osetio aromu te atmosfere, gde je kao na svakom elitnom koncertu broj posetilaca bio veliki, a nivo produkcije i organizacije visok. BOOM festival je okupljao najveća imena domaće pop
i rok scene, čiji je nastup uživo redovno objavljivan na duplim LP pločama. U nekoliko navrata sam pokušavao da dođem do selektora te manifestacije kako bih popričao o mogućnosti učešća grupe SOS. Njihov odgovor je bio deprimirajući, uvek isti: „Niste dovoljno popularni za BOOM.“ I to bi uglavnom bilo sve!
I šta se sada dešava? Posle izdavanja „Lutke sa naslovne strane“, zabeležio sam i tu crtu u karijeri! Ostvario mi se san. Pojaviću se na BOOM festivalu, i to posle samo jedne singl-ploče. Riblja čorba je tako postala učesnik te rok manifestacije, koja se ovoga puta održavala u Novom Sadu. Na podužoj listi bendova našli su se Smak, Bijelo dugme, Buldožer, Atomsko sklonište, Aerodrom, Generacija 5, Zvuk ulica, Gordi, Izazov, Bumerang, Galija, Tako, Den za den, Leb i sol, Vatreni poljubac, Paraf, Prljavo kazalište i Pekinška patka. Od pojedinaca su samostalno nastupali Dado Topić, Drago Mlinarec, Tomaž Domicelj i Aki Rahimovski. Zanimljivo je da se tu, u hali novosadskog Spensa, koja je te godina bila domaćin BOOM festivala, našao i Borin bivši sastav Suncokret. Izašli su na scenu odmah posle nas. Verujem da nas tada nisu doživeli kao neke suparnike, pošto smo stilski bili potpuno različiti.
Za taj BOOM festival, Riblja čorba se opredelila za hevi-metal varijantu. Bora je u tom kontekstu bio potpuno u crnoj koži! Da bi bend kompaktnije zvučao, on je tom prilikom svirao i akustičnu gitaru. Nisam siguran koliko se ona stvarno čula, ali je Bora s njom dobio na nekoj ličnoj sigurnosti. U masi tako popularnih izvođača, koji su za sobom već imali brdo snimljenih ploča, sledećeg dana se u svim dnevnim novinama s tog koncerta pojavila Borina fotografija, s velikim natpisom BOOM na crnoj zavesi iza njega. Ako se zna da su u to vreme naše TV stanice još uvek bile stidljive i skeptične prema rok muzici, onda je potpuno jasno kakav je publicitet Riblja čorba dobila objavljenom fotkom. Ali to je bio tek početak naše slave i svega onoga što uz nju ide.

STELA MIKSUJE A BAJAGA PSUJE


MOMČILO BAJAGIČ BAJAGA je postao član Riblje čorbe sasvim slučajno! Tačnije, sticajem srećnih okolnosti. Prvi put sam ga sreo na Dan mladosti, 25. maja 1974. godine. Ovde, doduše, moram malo da se ispravim, pošto je reč susret upotrebljena sasvim slučajno. Do tada ga, naime, uopšte nisam poznavao, a ni on mene. Jednostavno, sudarili smo se, jer smo se obojica našli na istom mestu, u isto vreme i istim povodom. Ja kao jedan od vlasnika ozvučenja grupe SOS, a on kao član sastava TNT, jednog veoma mladog benda, koji je dobio ime po kultnom stripu „Alan Ford“. Oni su tada imali svoj prvi veliki nastup, dok sam ja odrađivao klasičnu tezgu uz najam, obezbeđujući ozvučenje grupama koje su tom prilikom nastupale. Sve bi to verovatno prošlo neprime-ćeno i brzo bi se zaboravilo da se ipak nije dogodio jedan mali ali ozbiljan incident koji je čak ušao u istoriju YU roka.
Dok su Bajaga i momci iz TNT-a na bini prašili, ja sam za miks-pultom sedeo zaokupljen pričom jedne od najlepših devo-jaka koja se u to vreme kretala muzičkim krugovima. Zvala se Stela. Prezimena joj se ne sećam. Bila je prava vamp-ženska, crnokosa s krupnim očima, lepih oblina, obučena u modernom hipi fazonu, šarmantna i nasmejana. Tačnije, delovala je -neodoljivo! U jednom trenutku, sedajući mi u krilo i stavljajući mi ruku preko ramena, neobavezno i mazno me je upitala:
- Je li, a čemu služe ovoliki dugmići? - pokazuje mi prstom s crno nalakiranim noktom prema miks-pultu.
- Vidiš, ovi su za jačinu pojedinačnih mikrofona, ovi su za boju tona, ovi su za efekte, ovo je... - šapućem joj na uvo sav ozaren njenim prisustvom.
- A mogu li ja sada da probam neko dugme? - obraća mi se i nadalje onim svojim umiljatim glasom.
- Naravno, srećo, samo okreći! - spremno joj odgovaram, samo da bih joj udovoljio.
Stela se dobrih deset minuta igrala s potenciometrima na mikseti, dok je grupa TNTbezuspešno pokušavala da nadoknadi potpuni muk mikrofona za pevanje i instrumente. Zvuk se tu čas utišavao, čas pojačavao, boje tona su se menjale... Prava katastrofa! Kada se Stela time zadovoljila, ustala je i otišla po koka-kolu, dok sam ja bio ubeđen da sam na nju ostavio odličan utisak i da ćemo druženje nastaviti malo kasnije.
Bajaga i ostali momci iz sastava TNT nisu odmah reagovali na nastale tonske probleme, ali je bilo više nego očigledno da su veoma gnevni zbog lošeg zvuka. Kada je koncert priveden kraju i kada je spakovao gitaru u kofer, Bajaga se glasno zakleo da će pronaći onoga što im je za miksetom minirao nastup.
- Čekaj samo da uhvatim tog kretena, prebiću ga! - ljutito je pretio Bajaga.
Proći će mnogo godina od tog događaja do trena kad je Bajaga, već kao član Riblje čorbe sa dobrim stažom, saznao ime glavnog minera njegove svirke s TNT-om. Posle silnog izvinja-vanja za ludosti i greške iz mladosti, Bajaga mi je oprostio, pa batine nisam dobio.

VATRENO KRŠTENJE U JARKOVCU IZ TRI DELA


ODMAH POŠTO SMO predstavili „Lutku sa naslovne strane“, Bora, Rajko, Vicko i ja smo uveliko odlučili da uzmemo još jednog gitaristu u grupu. Neko vreme smo, doduše, razmišljali o klavijaturisti, ali nikako nismo želeli da ličimo na Bijelo dugme, pogotovo što smo nastojali da nam zvuk bude čvršći i robusniji od njihovog. Više gitaristički! U tom razdoblju smo vežbali u Domu omladine Beograda, gde je ranije Bora imao probe sa Suncokretom. Rešili smo da napravimo audiciju za ritam-gitaristu. Nismo je javno i službeno objavljivali, pošto se po gradu pročulo da nam je potreban još jedan član, pa je nekoliko mlađih gitarista navratilo da ih čujemo i tako potraže sreću. Međutim, nijednim nismo bili nešto naročito zadovoljni, a pritom postavu nismo želeli da krpimo samo da bismo je skrpili. Kriterijum nam je bio da momak pre svega dobro izgleda, ima solidnu opremu i korektno svira (i peva). Rajko je, u stvari, odranije poznavao Bajagu, pošto su neko vreme zajedno svirali u grupi Glogov kolac. Ukoliko me sećanje ne vara, taj sastav je kratko trajao, uz nekoliko nezapaženih nastupa, posle čega je Bajaga ostao bez benda, a Rajko postao član SOS-a. Bajaga je tada bio basista, ali ga je Rajko onda na brzinu preobratio i nagovorio ga da uzme gitaru u ruke, kako bi provežbali nekoliko pesama Riblje čorbe. Pošto je sve prošlo veoma dobro, a Rajko izrazio zadovoljstvo time kako je Bajaga hitro „ukačio“ mali broj naših numera, predložio mu je da neizostavno dođe na našu audiciju.
Pre nego što je Bajaga došao da se vidimo, Bora i ja smo se dogovorili o podeli uloga. Odlučili smo da on bude dobar, a ja loš pandur. Bora je tako u startu prema Bajagi zauzeo strpljiv, ljubazan i predusretljiv stav, dok su u meni navodno kipteli nervoza, neljubaznost i potcenjivanje onoga što moje uši čuju. Bajaga je u celoj tako postavljenoj situaciji začudo delovao kul i opušteno, kao da mu uopšte nije stalo da postane član Riblje čorbe. Bora ga je čak naterao da peva prateće vokale, što mu i nije baš polazilo za rukom. Međutim, uprkos mojim silnim primedbama, koje su imale cilj da Bajagu odbiju od benda, morao sam sebi da priznam da pred sobom imam veoma muzikalnog momka, koji uz to apsolutno dobro oseća rokenrol. On je u to vreme još uvek bio maloletan i pohađao je gimnaziju u Zemunu.
U naš sastav je Bajaga bez vatrometa, slavlja i koktela primljen krajem 1978. godine. Vatreno krštenje je doživeo 7. januara 1979. godine, na nastupu u Jarkovcu, Rajkovom rodnom selu. U maloj sali lokalnog Doma kulture, čija je bina umesto betona za podlogu imala sabijenu zemlju, održali smo koncert u tri dela. U prvom je praktično nastupala stara postava grupe SOS (Vicko, Rajko i ja), izvodeći klasične rok standarde. Posle kraće pauze, na sceni nam se pridružuje Bora, koji peva nekoliko svojih omiljenih stranih hitova, da bi u trećem bloku s Bajagom bila predstavljena kompletna postava Riblje čorbe. Tada smo odsvirali numere koje su autorski tek stasavale za naš pravi repertoar. Sve je u Jarkovcu proteklo veoma dobro, možda i zbog činjenica da je Rajko u svom mestu bio narodni heroj! Ortaci su ga izuzetno gotivili, poštovali i voleli. Njegovi prijatelji, bliska i dalja rodbina su nam posle tog koncerta prilazili i glasno komentarisali:
„Znali smo mi da će naš Rajko uspeti!“
„Rajku je gitara sve u životu, od nje se ne odvaja već godinama, ali eto, vredelo je!“
„Šta kažete? Kako svira naš Rajko? Danas je ovakvog svirača teško naći!“
Rajko je, naravno, bio presrećan što je među svojima nastupao s bendom, koji ima sve šanse da postane najveća jugoslo-venska muzička atrakcija. I zaista je postao, nešto kasnije, samo što te zvezdane večeri u Jarkovcu to nismo mogli da naslutimo.

DEMOLIRANA LUTKA SA NASLOVNE STRANE


DOŠAO JE NAJZAD I TAJ DAN! Morali smo (i trebalo je) da se predstavimo i publici u našem gradu. Taj beogradski koncert smo održali u bioskopskoj sali Doma omladine. Bilo je to prohladnog i vetrovitog 28. februara 1978. godine. Naš prvi nastup je bio zamišljen kao neka „štih“ proba pred znatno veće svirke. Kopkalo nas je, jednostavno, imamo li štofa i fanove tamo gde je najvažnije da ih imamo, u svojoj kući! Jer ako ih tu nemaš, onda ti ništa ne vredi što tamo negde (daleko) žariš i pališ. Izuzetno nas je zanimalo kako će i na koji način biti prihvaćen tek oformljeni bend i njegov hit „Lutka sa naslovne strane“.
Takozvanu donju salu Doma omladine namerno smo planirali za naš koncertni početak. Nije bila velikog kapaciteta, što znači da odmah može da se napuni do daske. Drugo, bili smo sentimentalno vezani za to mesto na kome smo vežbali i napravili prve korake u zajedničkom radu. Najzad, imali smo na tom mestu gomilu navijača, koja je često dolazila na naše probe, pa smo računali na njihovu punu i glasnu podršku ispred bine.
Posle svega, čini se da smo sve pogodili!
Sala je te večeri zaista bila krcata. Publika se tiskala i u parteru i na balkonu. To je za nas već bio fantastičan uspeh, s obzirom na to da je grupa bila sasvim nova i da je objavila jedan jedini singl. Znači, konstatovali smo, imaćemo paklenu atmosferu.
Tražili smo je, i dobili smo je.
Pošto je Bora svojevremeno studirao Fakultet dramske umetnosti, Odsek pozorišne organizacije, on je za to predstavljanje Riblje čorbe pripremio nekoliko pozorišnih elemenata kako bi šou odisao scenskom neobičnošću, a da pritom sve ima nekakvog smisla.
Pred publiku je prvi izašao beogradski Dragstor i pristojno je zagrejao. Posle njih je svoj deo programa odradila baletska grupa pod vodstvom džez-balerine Minke Kamberović iz Sarajeva. Plesale su na muziku Indeksa, što možda i nije bio baš najbolji izbor, jer je u sali za vreme njihove koreografije vladao muk.
A onda je, u potpunom mraku, Rajko krenuo sa uvodnim rifom pesme „Hej, ćale“. Svetla su se na četiri upalila i kompletna postava Riblje čorbe je bila ispred uzavrele gomile svojih tek nastalih obožavalaca. Sviramo zaista žestoko! Čvrsti smo i do savršenstva uvežbani! Publiku smo odmah imali u šaci. Poska-kali su sa sedišta i stvorili neopisivu gužvu oko bine. Kakvu smo time samo sigurnost i samopouzdanje dobili! Zaprašili smo još žešće. Iz sve snage! U jednom dahu smo izveli naših skromnih desetak pesama. Kada smo počeli sa „On i njegov BMW“, pridružile su nam se i Minkine balerine, pa je tako i na sceni postalo malo tesno. Posle sat vremena beskompromisne svirke, došao je trenutak i za veliko finale, koje smo osmisli u stilu - ko preživi, pričaće!
Bora je maznuo plastičnu lutku iz nekog modnog izloga, koja je kao deo scenografije sve vreme stajala na bini pored nas i improvizovanog šanka. U prvim akordima „Lutke sa naslovne strane“, počeo je s njom da igra nekakav erotski ples. Početak Borinog pevanja podudario se sa efektom jake pirotehnike, sukljanjem vatre uvis i gustim dimom. Ispred nas je nastao pravi haos od oduševljenja. Pomislio sam u jednom trenu kako je publika skroz odlepila. Bora u jednom trenutku lomi nedužnu lutku na parčiće i njene delove razbacuje svuda okolo... Publika bi da slomi binu! Neki su čak uspeli da se popnu na nju kako bi nas grlili i ljubili. Pitao sam se da li smo mi sada zaista postali njihovi novi rok heroji? Iz takvog paklenog grotla nismo imali šanse da zbrišemo u garderobu. Na bis smo odsvirali „Lutku sa naslovne strane“ još jednom, posle čega smo glavom bez obzira, niz neke metalne stepenice, pobegli što dalje od onih koji su nas urlajući pozivali da im izvedemo još nešto.
Svetla u sali su već uveliko bila upaljena, ali niko iz nje nije izlazio. Tek nešto kasnije, kada je svima bilo jasno da smo šou-program definitivno priveli kraju, počelo je osipanje publike. Nekima još dugo to nije padalo na pamet.
Skembani na sigurno, u ušuškanoj garderobi Doma omladine, u prvi mah smo se ponašali kao da smo na tom mestu pronašli spas od neke elementarne nepogode. To je ipak trajalo samo nekoliko dugih sekundi, pošto smo onda eksplodirali od sreće i zadovoljstva što je prvi beogradski koncert Riblje čorbe prošao tako fenomenalno. Kao u bajci! Bar desetak minuta jedan drugome nismo izlazili iz zagrljaja. Kako da posle svega dođemo k sebi od čuda i onoga šta smo upravo za sobom ostavili na sceni bioskopske dvorane Doma omladine? Uz čestitke i čvrst stisak ruke, svi su u oceni onog što su videli (i preživeli) bili jednodušni:
„Razvalili ste. Stvarno, sve ste razvalili“
Dan posle trijumfalnog koncerta u svim dnevnim listovima je osvanula Borina slika kako kleči nad demoliranom lutkom u velikom oblaku dima. Komentari su bili zaista sjajni. Doduše, samo je jedna novinarka napisala da Bori u bliskom susretu s plastičnom lutkom uopšte nisu bili potrebni „bludni koreografski zahvati, koji su otvoreno asocirali na seks“!
Nama taj komentar nimalo nije smetao. Naprotiv. Nastojali smo da budemo nestašni gradski dečaci, pa nam je takav kompliment savršeno odgovarao. Najvažnije je bilo da nam niko ne dira muziku i stihove, a za ostalo nas je baš bilo briga. Uostalom, nije li sve to deo rokenrola? Ali ovoga puta u režiji Riblje čorbe.

LJIGAVI DARKOV HIT I „VELIKI“ MENADŽER DŽARO


POSTOJE MENADŽERI u rok muzici koji odmah i nepogrešivo nanjuše dobar ulov. Jedan od njih je u tadašnjoj Jugoslaviji bio i legendarni Velibor Džarovski Džaro iz Skoplja. Radio je samo s proverenim i zvučnim imenima domaće estrade, pošto je samo od njih mogao da ima koristi i, što je za Džaru bilo najvažnije, dobar priliv para. Nema te grupe i pevača u Jugi kojima on na svojoj teritoriji nije organizovao turneju i, kao po nepisanom pravilu, uzeo im dobar deo kolača. Uprkos tome, svi su nastojali da im Džaro u Makedoniji bude menadžer, jer je svojim imenom, prezimenom i nadimkom bio garant (samo ne znam čega). Posle našeg debitantskog nastupa u Beogradu i velike medijske prašine koju smo u tom trenutku digli, logično je bilo da baš on prvi pozove Riblju čorbu. Džaro je odmah predložio da pored svog samostalnog nastupa, onako usput, pratimo i dva tada popularna solo pevača. Tako bismo, kako je sugestivno tvrdio, kasnije imali opravdanja za velike koncerte širom zemlje, a ne samo u Makedoniji.
Jedan od njih je bio hrvatski vokalni solista Darko Domjan, a drugi Dragan Mijalkovski iz Makedonije. Darko je imao veliki i zarazan ali najljigaviji i nama najodvratniji hit svih vremena „Ulicom jorgovana“, dok je Dragana publika, pogotovo ona ženska, prosto obožavala. Obojica su, znači, bili istinske domaće pevačke zvezde toga vremena, svaki za sebe i na svoj način.
Mi bismo, naravno, pristali da pratimo i crnog Ciganina, a kamoli one koji zasigurno privlače ogroman broj obožavalaca. Za honorar uopšte nismo pitali, jer nam je jedini cilj bio da što je moguće više (i svuda) sviramo, makar i po cenu da pratimo neke zabavnjake. Bajaga je, sećam se, u to doba još uvek bio gimnazijalac, pa je višednevno odsustvo iz škole trebalo vero-dostojno opravdati. Njegov tata je zato bio prinuđen da nabavi nekakvo lekarsko uverenje, na kome je pisalo da mu je sin upućen na operaciju slepog creva. Ovo je kod Bajaginih profesora primljeno s dozom neverice, jer je Riblja čorba već bila bend o kome se pričalo i pisalo, pa je sumnja da je reč o rok koncertima, a ne hirurškoj intervenciji, bila potpuno opravdavana. Da sve po tom pitanju bude još gore, već na početku makedonske turneje objavljena je slika grupe iz Skoplja sa svim pratećim informacijama. Ta vest je mogla da se pročita i na hit strani u „Politikinom zabavniku“, koji je tada imao najveći tiraž među ilustrovanim novinama. S obzirom na to da se taj nedeljnik reklamirao kao časopis za sve „od 7 do 77 godina“, nije nikakvo čudo što je tako lako dospeo u ruke Bajaginim nastavnicima u gimnaziji.
Srećom, nije bio izbačen iz škole. Sve to je kasnije ispeglao njegov otac, inače vojno lice, a mi smo veoma uspešno završili makedonsku turneju.
Ipak, ta naša prva organizovana svirka zaslužuje na ovom mestu nešto više reči. Imali smo, naime, dva koncerta dnevno, što je bio napor za sebe, jer smo opremu sa scene posle svirke sami morali da montiramo i sklanjamo kako bismo stigli na vreme za sledeći nastup. Turneja je počela u Gostivaru, a nastavila se u Tetovu, Valandovu, Delčevu, Probištipu, Štipu, Radovišu, Berovu, Ohridu i Skoplju. Nije bilo lako, ali je nama bilo - slatko.
Što se detalja tiče, zauvek nam je u lošem sećanju ostao nadmeni i prepotentni stav Darka Domjana. Onako pun sebe, stalno je na nas gledao s potcenjivanjem i odozgo, procenjujući kako „najverovatnije od nas nikada neće ništa ispasti“! S druge strane, Dragan Mijalkovski je bio pravi frend, koji je uvek bio uz nas, spreman za druženje i šalu. Darkov nadobudan odnos prema nama je na kraju turneje rezultirao malim pakostima na njegov račun. Kada mu je Bora, na primer, jednom prilikom posle koncerta dodao naliv-pero da se potpiše obožavateljkama, slučajno je štrcnuo mastilo na njegovu snežnobelu uštirkanu košulju! Ovaj je na to opasno pobesneo. Počeo je da viče i čupa kosu, jer mu je ta košulja bila nekakav zaštitni znak! Mi smo se sakrili u ve-ce i valjali se od smeha, jer smo znali da je u pitanju takozvano nevidljivo mastilo, koje će posle nekog vremena ispariti. Bora je taj „invisible ink pen“ doneo iz Londona i bilo je kao poručeno za ovakve (ne)prilike. Naravno, ono je brzo nestalo, ali se Darko i dalje tresao od gneva. To mu je, u stvari, tada jedino i preostalo, jer da je kojim slučajem pošao pesnicama na Boru ili nekog od nas, nisam siguran da bi skoro (pro)pevao!
Pred kraj ove turneje organizovali smo mu još jedno iznenađenje. Pošto je za onu njegovu pesmu „Ulicom jorgovana“ redovno tražio da mu Bajaga na gitari odredi intonaciju, jer tema počinje s njegovim uvodom bez instrumenta, osmislili smo mu opet sitnu podvalu. Naime, odsvirana mu je pogrešna intonacija, posle čega je on u tom tonalitetu zapevao, da bismo onda mi mrtvi ’ladni uleteli u akord iz koga inače uvek sviramo tu ljigu. Darko tada u potpunom šoku počne da se uvija i zavija, tragajući za ispravnom interpretacijom, ali je do kraja teško pronašao. Nama je to bilo toliko zabavno da smo se jedva suzdržavali da ne popadamo po bini od smeha. Pošto je najzad uvideo je s nama bolje „biti rob negoli snob“, pred završetak turneje nam se sve češće smeškao, a počeo je i da nam stidljivo plaća piće. Kada smo završili ceo posao, otputovao je u Zagreb bez pozdrava. Onako mufljuski! Iskreno, nije nam zbog toga bilo žao. Poneo se u skladu sa svojim hitom - ljigavo i odvratno! Dragan Mijalkovski nas je, potpuno očekivano, pozvao u Skoplje na ručak kod sebe kući, gde smo dugo evocirali uspomene s tih koncerata.
Mislim da je nepotrebno reći da za celu naporno odrađenu turneju Džaro grupi Riblja čorba nije dao ni - prebijenu paru! On se čak nije poslužio nijednim izgovorom iz one široke lepeze menadžerskih pravdanja o kojima sam prethodno pisao. Doduše, ne mogu da kažem (i pritom slažem) da nam prilikom rastanka uz stisak ruke nije čvrsto obećao kako će nam sve do dinara platiti, samo malkice da sačekamo!
Džaro, evo, čekamo tu lovu već punih 32 godine!

VALENTINO IZ RESTORANA UZ ZVUKE OD MILIONA VATI


KAO BEND KOJI SNIMA ploče za PGP RTB , imali smo nekih pomalo nedefinisanih obaveza prema matičnoj televizijskoj stanici (Radio-televizija Beograd). Kao njihovi predstavnici, pozvani smo 16. marta 1979. godine da u okviru „Večeri slobodnih formi“ gostujemo u Opatiji na tamošnjem festivalu zabavne muzike.
Sama organizacija tog našeg nastupa bila je za primer! Savršena! Pored plaćenog avionskog prevoza i smeštaja u luksuznom hotelu s mnoštvom zvezdica, imali smo ne samo pun pansion već i gratis piće u neograničenim količinama. Sama svirka Riblje čorbe nije imala nikakvih dodirnih tačaka s festivalskom atmosferom.
Epicentar dešavanja se nalazio u Kristalnoj dvorani hotela Kvarner, a glavni protagonisti su bili zabavnjaci, šlageraši i ostali melodramatični Dalmoši. Njima je bilo stalo samo da pobede i dobiju glasove uštogljene publike sa čipkanim rukavicama na rukama. Oko nas su tako bili sve neki stariji ljudi, sasvim doterani, muškarci u fimiranim odelima, a žene u skupim balskim haljinama s perikama u obliku parfema. Mi smo tu izgledali kao da smo pali s Marsa! Jednostavno, nismo se uklapali u taj za nas nobles crno-beli film.
Na „Večeri slobodne forme“, propratnoj festivalskoj priredbi zamišljenoj kao manifestacija drugačijeg zvuka u odnosu na onaj u Kristalnoj dvorani, Riblja čorba je izvela samo jednu pesmu - „Valentino iz restorana“. Odsvirali smo je uz ton od milion vati i scenskim nastupom koji je više naličio nekoj pank nego rok grupi. Svi su, uglavnom, bili sablažnjeni. Ono malo pljeska u hotelskoj dvorani preko puta Kvarnera doživeli smo kao uspeh. Dobro je, pomislih, među ovima ovde ima i onih koji znaju šta je rokenrol. Tada smo, u stvari, izludeli od protokolarnosti samog događaja, pa smo nastojali da ostavimo utisak o pet razularenih rokera iz Beograda, koji na tom mestu nemaju šta da traže.
Međutim, ne lezi vraže. U svemu tome je bilo i nečeg dobrog za nas. Predstavnici sedme sile, koji su iz cele Juge masovno radi grebačine boravili u Opatiji od prvog festivalskog dana, oduševljeno su već sutradan pisali o našem Valentinu iz restorana. Utrkivali su se u hvalospevima tvrdeći kako smo - „osvežili Opatiju ’79“! Možeš misliti!
Meni je, ruku na srce, u celoj toj fešti bilo osveženje što sam se upoznao i družio sa devojkom koja je bila naš domaćin u tom čarobnom gradu na moru. Zvala se Danijela. Bila je izuzetno ljubazna i fina, već kako to cure iz Opatije i okoline mogu da budu. Nju su organizatori zadužili da bude s nama kako bi udovoljavala svim našim željama i prohtevima. Mi, kao lepo vaspitani momci iz prestonice, nismo zloupotrebili tu Danijelinu ulogu na izvol’te, već smo je samo zamolili da nam pokaže mesta gde izlaze mladi na dobar provod. Obišli smo tako nekoliko diskoteka i klubova u Opatiji i okolini, overivši tako opšti utisak te naše „ekskurzije“. S Danijelom sam provodio najviše vremena u priči o svojim počecima u rok muzici. Pošto je pohađala muzičku školu i neprestano slušala rokenrol, slušala me je bez daha. Na rastanku smo razmenili telefone i obećali jedno drugom da ćemo svakako biti u vezi. Hoćemo li se držati zadate reči ili je sve bilo samo pro forme? Na to pitanje tada nisam imao valjan odgovor, mada ću ga uskoro ipak dobiti!

DA SE UŠORAM IL’ EKSPLODIRAM, PITANJE JE SAD!


NISAM SUJEVERAN i nikada ne menjam pravac kada mi, recimo, crna mačka pređe preko puta kojim sam krenuo. Isti je slučaj i s brojem 13. Zaista mi nije jasno zašto u tom broju ljudi traže neki zlokoban znak? Još kada dođe petak i to trinaesti, mnogi neobjašnjivo iz kreveta ne ustaju po čitav dan! Međutim, 13. april 1979. godine pamtiću čitavog života po maleru koji mi se desio, ali sam i sada ubeđen da to nema nikakve veze s maleroznim brojem - 13.
Ništa tog dana nije nagoveštavalo da će nešto poći po zlu. Riblja čorba je imala svoju uobičajenu radnu obavezu. Trebalo je da sviramo u nekom malom i simpatičnom mestu po imenu Dolovo. Dakle, divan Dom kulture, lepa i velika bina, dobro ozvučenje i rasveta... Za naš nastup vlada izuzetno interesova-nje. Znači, svi uslovi su postojali da se uspešno odradi još jedan u nizu poslova koje smo imali tih dana. Za prevoz do Dolova nismo mogli da pronađemo slobodan kombi i vozača, pa smo se odlučili da iz agencije iznajmimo mini-bus. Za volanom sam bio ja, mada se uopšte ne sećam da smo se baš tako dogovorili. U tom prevoznom sredstvu je bilo dovoljno mesta za svu našu opremu, kao i sve članove benda. Do tamo smo putovali bez ikakvih poteškoća. Kolovoz je bio suv, a saobraćaja gotovo nije ni bilo. Čim smo pristigli, usledio je redovan posao: raspakivanje, postavljanje tonske miksete i kutija razglasa, pojačala i bubnjeva. Na kraju je usledila mala tonska proba. Sve je delovalo onako kako se samo poželeti može. Sišavši sa scene, uputili smo se do obližnje kafane na uobičajenu turu piva. Kao i obično u takvim situacija, u našem društvu je bio i predsednik Omladinske organizacije Dolova. Bilo je rano, a nastup je zakazan tek za devet uveče, pa smo u više navrata obrnuli turu piva. Pred sam početak svirke, neki momci su nam poklonili punu gajbu piva, da nam se onako nađe dok smo na sceni. Sala je bila puna kao šipak, a publika sjajno raspoložena.
Međutim, nešto je onda pošlo naopako. Otprilike na pola koncerta tako me je priteglo da sam pomislio da ću da se ušoram ii’ eksplodiram! Sustiglo me ono pivo, pa ne znam ni šta ću, ni kako ću. Pod hitno sam negde morao da se olakšam. Bešika prosto hoće da mi pukne. Između dve numere, šapućem Bori:
„Boki, moram iza bine da pišam. Ispričaj im nekoliko viceva, a ja se odmah vraćam“!
Bora mi klima glavom, shvatajući da sam zaista u velikoj nevolji. Ostavljam u žurbi bas-gitaru na stalak i hitam iza crne zavese, koja je prekrivala ceo zadnji deo bine.
Čim sam kročio iza, oko mene je zavladala potpuna pomrčina. Tako gust mrak nikada nisam doživeo. A kuda hodam i u kom pravcu idem? Zaprepašćeno sam tek tada shvatio koliko je ta scena duboka. Ideju nisam imao gde se ona završava i gde ću mehur da ispraznim. Hodam tako po mraku, hodam. Korak po korak. Pomalo i bauljam, a onda odjednom... Nikako nisam uspevao da se snađem, utvrdim vreme i tačnu lokaciju, ali me je zato obuzeo stravičan osećaj kako gubim tlo pod nogama i kako propadam u nepoznato. Duboko i crno! Bio je to klasičan slobodan pad, koji je trajao i trajao, kao da nema kraja. Negde je ipak moralo da se završi. To sam osetio tek prilikom samog prizemljenja, tupog udaraca i bola koji mi je paralisao telo. Ležim tako negde u onoj pomrčini i pojma nemam šta me je snašlo. Upao sam valjda u neku prokletu rupetinu od nekoliko metara i sada ležim u njoj kao proštac. Vreme prolazi, a sekunde su kao večnost. Šta li je bre ovo oko mene, da nije septička jama? Mokro je, blato, smrdi... Čujem odjednom glasove iznad sebe.
- Boro, Rajko... Upomoć... Ovde sam... Živ sam... - vičem iz sve snage, dok mi glas lagano prelazi u histerično urlanje, ali na moj užas, ništa se ne dešava. - Hej, alo, vi gore, upao sam u rupu! Vadite me odavde! Ne mogu više da izdržim!
U tom trenutku, kao da odozgo glasovi postaju jači, pa naslućujem da je više ljudi iznad same rupe.
- Šomi, a šta ti to radiš tamo dole? - čujem kako neko pita.
- Daj bre, ne zajebavajte se, vidite valjda da sam se upropastio, da sam otišao u pizdu materinu, vadite me odmah! - čujem iz sopstvenog grla nešto kao vapaj i pritom od očaja ne mogu sebi da prepoznam glas. Došlo mi je da zaplačem od očaja.
Uz dodatne peripetije, nekako su uspeli da me izvuku iz te jame. Bio sam jako ugruvan i prljav kao nikada u životu. Počeo sam polako da dolazim sebi. Pipam se po telu i vidim da sam čitav i u jednom komadu, ali da me zato svaka koščica boli.
- Hajde, moramo da završimo koncert, ponašajmo se kao da se ništa nije desilo, mislim da mi je sada dobro - kažem pomalo ošamućeno, ali siguran u ono što sam rekao.
Koncert smo odsvirali do samoga kraja. Moji iz benda su me stalno zezali kako sam se uvalio - u govna!
Kada smo završili sa svirkom, utovarili smo opremu u kombi i krenuli za Beograd. Opet sam ja bio vozač, iako me je sve
pomalo bolelo. Pogotovo desno koleno. Čim sam stigao kući, dobro sam se nasapunao, istuširao i presvukao. Pogledam koleno, a ono em boli, em mi poprilično nateklo. Jedva mogu da se oslonim na nogu. Umotam ga čvrsto, a majka Natalija mi povrh toga stavila i led. Odlučili smo da sačekam do jutra, pa da tek onda vidim šta ćemo dalje.
A izjutra... Još gore! Bol je bio neizdrživ, a koleno ko fud-balska lopta! U gradskoj bolnici su konstatovali da mi je iskidan ligament kolena. Odmah su mi stavili gips, onaj od kuka do stopala. Treba da ga nosim i mirujem - dvadeset dana! Za mene je to bila potpuna katastrofa. Pa imamo niz zakazanih koncerata po Sandžaku, a ja u ovakvom stanju nema teorije da krenem. Odlučeno je da bend pod hitno mora da pronađe zamenu za te tezge, dok ja ne skinem gips i stanem na nogu.
Da kidam živce, ne vredi!
Da se ljutim na sebe, ne vredi!
Da zahtevam odlaganje nastupa, ne vredi! To ne bi bilo korektno ni prema bendu, ni prema domaćinima koncerata.
Šta u takvoj situaciji da preduzmem? Ništa, osim da dignem sve četiri uvis.
I to je valjda za ljude. Za - rokere!
Dogovor je bio da moj posao odradi Miroslav Cvetković Cvele, odlični basista grupe Papatra, a kasnije jedan od stožera Bajaginih Instruktora. Cveleta sam oduvek gotivio, jer je bio dobar i vredan muzičar, ali i super ortak. Bilo mi je drago što me baš on menja. Međutim, lagao bih kada bih rekao da mi zbog svega toga ipak nije bilo pomalo krivo. Nisam se „jeo kao mesec“, ali sam se zato stalno pitao - gde baš mene ovo da snađe?
Jednog od onih krajnje dosadnih popodneva, kada na kauču s gipsom na nozi prisilno mirujete onda kada vam se najmanje miruje, u dnevnoj sobi je zazvonio telefon. Ostavio sam tek započetu knjigu i gegajući se polako krenuo prema telefonu. Jedva pomeram onu nogu, tešku više od sto kila. Lagano podižem slušalicu i posle mog: „Halo“, s druge strane čujem:
- Bok, Miša! Ovde Danijela. Zovem te iz Opatije. Da li me se sjećaš?
- Danijela... - ja se kao prisećam, a onda mi sinu kroz glavu s kim razgovaram - Ahaa, da, opatijski festival, kako se ne bih sećao... Kako si?
- Super. A ti? Živ si? Šta ima u Beogradu? - nastavlja Danijela sa stereotipnim pitanjima, karakterističnim za one iz provincije.
- Poluživ sam, ali mrdam. U defektnom sam stanju! Slomio sam nogu i sad ležim sa gipsom i samo se nerviram. Eto, samo da čovek nije miran - kažem joj, zadovoljan što nekome mogu da se izjadam
- Slomio si nogu? Kako, pobogu? - Danijela će brižno i čudu, a u meni raste ushićenje što je zabrinuta za mene.
- Ma upao sam u neku rupu na svirci i sad sam u gipsu od kuka do stopala, ne mogu ni da mrdnem. Potpuno sam stučen. Ovi moji su otišli na svirku, naravno bez mene, uzeli su neku zamenu, a ja ležim ovde u kući i nerviram se... - naširoko joj opisujem svoje fizičke i duhovne jade.
- Ma daj... Čuj... Ne mrdaj nikud, zvaću kasnije. Navečer, štima? - još čujem pre nego što prekine vezu.
Okej. Naravno da štima. A i kud da mrdnem, pomislim. Možda jedino do ve-cea.
Iste večeri, ležeći u mraku po ko zna koji put preslušavam „Beli album“ neprolaznih Bitlsa. Na vratima se oglasilo zvono. Mama Natalija otvara. U dnevnoj se čuju neki glasovi, posle čega neko zakuca na vrata moje sobe.
- Ko je? Napred! - komandujem vojnički.
Vrata se širom otvaraju i iza njih izranja Danijelino nasmejano lice. Da sam kojim slučajem stajao, verovatno bih se srušio! Da ne poveruješ očima.
- Bok, surprise! - cvrkuće Danijela i prilazi mi. Poklanja mi divan poljubac i topao zagrljaj. - Ovo je da te utješim i uvjerim da ne sanjaš!
Priča je nešto kasnije dobila svoj jednostavan epilog. Njena koleginica radi u JAT-u i na nagovor ju je povela letom na relaciji Rijeka-Beograd. Avion je krenuo u 19.45, a spustio se u Beograd sat kasnije. Moju adresu je dobila preko službe informacija. Htela je (i uspela) potpuno da me iznenadi. Ako se ja slažem, pita me ona još, može noćas kod mene da prespava, a sutra bi se istom linijom vratila nazad za Rijeku. Donela je flašu štoka, pošto zna da neobično volim to piće. S ledom, naravno.
Ne znam zašto, ali sam se na ovom primeru zaista uverio u istinitost one narodne da posle kiše uvek mora da grane sunce!
Osetio sam to na sopstvenoj koži, u svom drugom susretu s Danijelom, koja je do mene dolepršala iz uvek suncem okupane Opatije.

ŽELJNE PROVODA S PET LUDIH ROKERA


POŠTO JE BILO više nego očigledno da smo buduće zlatne koke PGP RTB, jer smo prvi singl „Lutka sa naslovne strane“ u kratkom roku prodali u preko 60.000 primeraka, isti diskograf nas je žestoko pritisnuo da što je moguće pre snimimo i drugi singl.
- Znate šta, to su fini tiraži, a gvožđe se kuje dok je vruće, a ne kada se o’ladi - govorio nam je Đorđe Debač, jedan od čelnika te producentske kuće. - Zato, prionite momci na posao, napravite nešto i pravac studio. Odmah ću vam srediti termine. O tome nemate šta da brinete. Na vama je samo da imate pesmu sličnu „Lutki“!
Druga ploča Riblje čorbe pojavila se 24. aprila 1979. godine. Na ,,A“ strani se našao Borin „Rokenrol za kućni savet“, a na ,,B“ Rajkov „Valentino iz restorana“, koji je već dugo bio spreman za snimanje i koji smo upečatljivo način izveli na „Večeri slobodnih formi“ u Opatiji. Zanimljivo je napomenuti da su za tu Rajkovu pesmu tekst zajedno potpisali Marina Tucaković i Bora, što je u istoriji grupe bilo prvi i poslednji put da neko izvan sastava učestvuje u pisanju stihova za Riblju čorbu.
S druge strane, „R’n R za kućni savet“ furiozno će pronaći put do slušalica i s vremenom postati jedan od „zaštitnih znakova“ našega benda. Tu numeru i sada s nesmanjenim uspehom sviramo na koncertima. Ne samo da melodijska linija nije izgubila na svežini već je sam tekst, gde u refrenu preovladavaju stihovi: „Komšije će da me biju zbog preglasnog rokenrola Pominju mi familiju, teraju me - dođavola“!
toliko je životan i aktuelan, da mu vreme nije moglo ama baš ništa! Za tu pesmu sam, inače, osmislio efektan uvod na bas-gitari, koji pogotovo na živim nastupima publiku redovno diže na noge i tako ih uvodi u naš drugi veliki hit u karijeri.
Kao grupa sa statusom izuzetno atraktivnog benda, Riblja čorba je sa samo dva objavljena singla krenula tog leta na tezgu u - Makarsku! Sva petorica smo voleli more, sunce, plaže i strane državljanke, mada ukopavanje na jednom mestu baš i ne priliči pravom rok bendu, kakvim smo smatrali Riblju čorbu. Jesmo nameravali da osvojimo sam vrh jugoslovenske scene, u šta se svirka od mesec dana u Makarskoj uopšte nije uklapala, ali smo tu tezgu ipak prihvatili, i to iz više razloga. Prvo, bilo nam je veoma stalo da uvežbamo materijal koji smo prethodno snimili na pločama i koji bi uskoro trebalo da se nađe na našem debi-albumu. Drugo, novčana ponuda je za tih trideset nastupa bila sasvim pristojna. Uz to, smeštaj, ishrana i putni troškovi su nam već ranije bili plaćeni. Moram priznati da Riblja čorba 1979. godine ili uopšte nije ništa zarađivala ili je to bilo veoma malo! Tek smo, u stvari, stasavali, pa su i honorari bili skromni. A kad već ovde pominjem naša primanja, pravi je trenutak da pomenem momka koji se po tom pitanju tada brinuo za
Riblju čorbu. On jeste bio naš menadžer, ali ni približno kao one krvopije koje sam tako sočno opisivao iz vremena postojanja grupe SOS. Tačnije, između nas i njega je tu odnos bio više drugarski uz poslovnu saradnju zasnovanu na nekoj vrsti poštenog ortakluka! Pare, ako su se zaradile, delili smo na šest jednakih delova. Ako novca nije bilo, onda smo mi od njega pozajmljivali lovu, koju smo mu vraćali čim bismo je nekom narednom svirkom stekli.
Njegovo ime je bilo - Zoran Imidž! Nikada nisam čuo da ga je ikada iko drugačije zvao ili oslovio po prezimenu. Ovde iz tog razloga i ne pominjem njegovo prezime, jer ga ni sam nisam znao. Nadimak „Imidž“ dobio je zato što mu je u bilo kojoj priči svaka druga reč bila - imidž! Te „važan je imidž grupe“, „te uspećete samo uz dobar imidž“, te ako nemamo dobar imidž, bolje da se ovim i ne bavimo, i tako sve ukrug.
Zoran Imidž je bio dobrica i kao takvog rado smo ga prihvatili u svom okruženju. Njegov telesni hendikep - dosta kraća leva noga, zbog čega se osetno gegao pri hodu - uopšte nam nije smetao. Naprotiv. Bio nam je veoma drag, pa je tako ostao u našim najlepšim uspomenama.
On je bio taj koji je sve vreme koordinirao između nas i organizatora svirke u Makarskoj. Kada bismo mi krenuli u kuknjavu kako smo ostali bez žute kinte, donosio nam je lovu. Nje nije bilo stalno, ali s vremena na vreme jeste, što je zadovoljavalo naše tadašnje potrebe. Kasnije će se ispostaviti da je Zoran Imidž sudbinski možda i najbitniji lik u mom životu. Ali o tome će biti više reči kasnije, u jednom od narednih poglavlja ove knjige.
Dakle, Makarska i omladinski kamp Goran Savinja. Termin: od 21. juna do 21. jula, i to svako veče, osim kada pada kiša ili se dogodi neka druga vremenska nepogoda, što je na tom delu Jadrana ravno - smaku sveta! Riblja čorba je, čim zađe sunce, svaki put na tom mestu privlačila dve ili tri hiljade posetilaca! A u publici - 90 posto devojka! Mi u bendu svi slobodni kao ptice, bez obaveza, željni provoda i rokenrola. A one navrle sa svih strana i iz svih krajeva Jugoslavije. Najviše iz Slovenije, Bosne, Srbije i Hrvatske. Nikada do tada na gomili nisam video toliko dobrih riba željnih provoda s pet ludih rokera iz Beograda. Kao momci koji su već sticali širu popularnost, temeljito i detaljno smo umeli da napravimo svoj dnevni raspored:
- posle doručka, odlazak s jednom turom devojaka na kupanje i sunčanje. Bora se, tu i tamo, prepodne upućivao na obavezno pecanje;
- posle ručka, odmor uz devojke;
- kasnije po podne, opet na plažu s drugom turom devojaka na kupanje i sunčanje;
- predveče, večera i dogovor za nastup (bez devojaka);
- posle svirke, žurke, logorska vatra na plaži, gitare, pevanje i piće s trećom turom devojaka do ranih jutarnjih sati.
Sada bi neko ko čita ove redove pomislio kako je rokerski život sladak, jer ima i svoju lepšu stranu. To je samo delimično tačno, pogotovo što se uz more, sunce i muziku sve muke s kopna potiskuju u drugi plan.
Međutim, u slučaju navedene Makarske, posle samo desetak dana svi u bendu su se - zaljubili! To se prvo dogodilo onom najmlađem među nama, Bajagi. Svoju sadašnju suprugu Emiliju - Emu Stoletović upoznao je baš tamo. U makarskom kampu! Ona je tu boravila na praksi, na recepciji Gorana Savi-nje. Odmah posle tog susreta počeli su ozbiljno da se zabavljaju. Od te 1979. godine pa sve do današnjeg dana Bajaga i Ema su zajedno, što je u svakom slučaju lepo i za pohvalu. Kasnije su tu vezu krunisali brakom, u kome imaju sina i ćerku. Nešto slično se zatim desilo i Vicku. Odlepio je za jednom prelepom plavušom iz Slovenije. Taj isti senti-menti put smo, najzad, prevalili Rajko, Bora i ja. Naše izabranice su listom bile iz Beograda. To naše radno rokersko leto u Makarskoj privedeno je kraju sasvim jednostavno! Naime, svako od nas je legao na rudu pevajući najlepšu melodiju uz svoju lepšu polovinu.
Ipak, kako to uvek s morskim šemama biva, one po nekom nepisanom pravilu traju relativno kratko. Ako se izuzme Bajaga, početkom jeseni smo nas četvorica ponovo bili slobodni strelci, što je bilo sasvim u redu. Uostalom, nije li šteta ne iskoristiti momački život zaliven rokenrolom, koji usput nudi od svega po malo ili mnogo? Ovo tim pre što se svima nama, u jednom trenutku, neumitno bliže godine ličnih (i porodičnih) obaveza. Ne pripadam onima koji to vole da planiraju unapred. Međutim, pomislio sam u jednom momentu, ako se prava ljubav dogodi spontano i nenametljivo, dogodiće se i - zajednički život. Samo da nema onoga moranja i pritiska ili stavljanja pred svršen čin sa stomakom do zuba!
U prethodnom delu knjige korektno sam opisao nekoliko situacija sa „skrašavanjem“, ali sam iz njih pobegao glavom bez obzira. Ne iz straha od moralisanja i dodatnih poslova koje tada treba obaviti, već zato što su mi u to vreme sve misli bile okrenute bendu, muziciranju, snimanju ploča i turnejama.
Na brižno pitanje moje majke Natalije: „Miškice, misliš li ikada da se ženiš“, redovno i nabusito sam joj odgovarao: „Nikada!“ Ona se na moj povišeni glas u okviru te negacije nikada nije ljutila, već se blago osmehivala i govorila: „Videćeš jednog dana to tvoje nikada’!“
Kakav god o svemu tome bio nečiji stav, pa makar i moj, te 1979. godine jedno je bilo sasvim izvesno - žene nam uopšte nisu bile potrebne kada smo započeli pripreme i organizaciju prvog velikog koncerta Riblje čorbe, planiranog za septembar na beogradskom stadionu Tašmajdan.

ISTORIJSKI TRIJUMF NA TAŠMAJDANU


UVEK SMO STREMILI nekim novim visinama i nikada se nismo zadovoljavali postignutim. Čim bismo osetili da tapkamo u mestu, neka neopisiva nervoza se uvlačila u nas. Žuljala nas je i opominjala da neprestano moramo napred. Tako bismo posle neke svirke jedva sačekali drugu, a sa završetkom snimanja jedne ploče odmah bismo planirali ponovni ulazak u studio.
Nastojeći da Riblja čorba na početku svoj postojanja ne uđe u neki začarani krug stagnacije, ozbiljno smo prišli realizaciji koncerta na Tašmajdanu.
Odabrali smo iz više razloga baš to mesto za svirku. Ono je već odranije bilo na dovoljno dobrom glasu za svirku rokera, a i sam objekat je bio atraktivan, u centru Beograda i pod vedrim nebom. Najzad, „Višnja na Tašmajdanu“ mi je bio jedan od omiljenih domaćih filmova, i u njegovoj sam romantici uvek iznova uživao. Pa kada je sve to tako, zašto i mi ne bismo postali novi heroji tog malog i ušuškanog sportskog stadiona.
S druge strane, unapred smo znali da će za nas taj koncert biti posebno važan na trnovitom putu prema vrhu jugoslovenske rok muzike. Riblja čorba je neprestano radila i svirala svuda gde su je pozivali, ali Beograd je bio naš grad, u kome živimo, kome smo se uvek vraćali i u kome smo želeli da udarimo prvi i najznačajniji pečat na diplomi naše buduće popularnosti. Taj prvi veliki samostalni rok šou Riblje čorbe, uz veliku medijsku halabuku, održan je 1. septembra 1979. godine. Bez obzira koliko čudno bilo da jedna domaća grupa sa samo dva objavljena singla do kraja napuni Taš, to je u našem slučaju ipak, iz više razloga, bilo realno očekivati.
Znam da će zlobnici, koji se u ovakvim prilikama uvek odnekud pojave, tvrditi kako je lako na rok koncertu okupiti veliki broj ljudi kada je ulaznica koštala kao i - paklica cigareta! Tačno je da je cena karte tada bila samo „dva soma“ i da je na reklamnoj plakati pisalo: Riblja čorba neće da vam otima lovu - ulaz dva soma! Međutim, pitam se, da li bi iko od onih 10.000 posetilaca, koliko se te večeri skupilo na stadionu Tašmajdan, platilo i ta „dva soma“ za koncert koji ih uopšte ne zanima? Odnosno, da li bi neko ko je muzički neinteresantan privukao toliku masu ljudi, čak i da je ulaz - džabaka? Naravno da je na oba pitanja odgovor isti - ne bi! Ono što mi nismo znali u trenutku kada su ulaznice za tu svirku planule, odnosilo se na činjenicu da je Riblja čorba već postala - veliki bend! Mi toga uopšte nismo bili svesni! Da se odmah razumemo, nismo mi patili od kompleksa niže vrednosti, ali koliko se puta svakom od nas događaju krupne stvari koje su iz ovih ili onih razloga neprimetne? U konkretnom slučaju, nas petorica smo već bili na zvezdanom nebu, ali sa obe noge čvrsto na majčici zemlji!
Ono što nam je pre tog nastupa apsolutno išlo na ruku jeste saznanje da su pesme sa oba singla postala ogromni hitovi. Takođe smo znali da imamo odličan materijal za prvu LP ploču, koja je u prodaji trebalo da se pojavi nepune dve nedelje posle koncerta na Tašu. Najzad, već duže smo odlično svirali. Zvučimo kompaktno i uvežbano, kao svaki dobar bend. Tome je neprocenjivo doprinelo onih mesec dana u Makarskoj, gde smo svakodnevno svirali numere sa objavljenih ploča i budućeg albuma. Te pesme su nam toliko ušle u krv da smo bez ijedne greške mogli da ih odsviramo u pola noći!
I pored svega što je bilo na našoj strani, postojala je ipak jedna mala nedoumica, koja se kao crv uvukla u nas i neprestano nas mučila. Sva petorica smo se poluglasno pitali: kako će publika reagovati kada nas ugleda zajedno na sceni? Tačnije, kako će prepun Taš odgovoriti na prvi veliki koncert Riblje čorbe u svom gradu?
Mesta za tu vrstu nedoumica, na naše ogromno zadovoljstvo, nije bilo.
Ali pođimo redom.
Sve je bilo odlično osmišljeno i isplanirano do najsitnijih pojedinosti. Prvo, hiljade plakata su tapacirale Beograd. Zidovi, oglasne table, izlozi, bandere... Bilborda tada nije bilo, a reklama za naš koncert i na njima bi se veoma dobro videla. Od tolikog broja plakata za samo jedan koncert Beograd je okupiran, spuštenog garda, ostao bez ikakve odbrane. Sećam se da su mesecima posle te naše svirke Zetatransu, kao glavnom organizatoru tog koncerta, stizale kazne od komunalnih inspekcija. Bora je, s druge strane, na televiziji i radiju imao nekoliko zapaženih intervjua, na kojima je gromoglasno najavljivao nastup Riblje čorbe na Tašu i pritom puštao poneku od snimljenih pesama koje će se tek naći na našoj prvoj LP ploči „Kost u grlu“.
Moram ovde da podsetim da 1979. godine ni izbliza nije bilo toliko TV stanica kao danas. Ovde je dobra prilika da pomenem neke ljude iz sfere medija i zahvalim im za to što su mnogo učinili za Riblju čorbu dok ona nije „stala na svoje noge“, ali i u kasnijim fazama rada grupe. Na prvom mestu svakako su Nikola Karaklajić i njegov saradnik Petar - Peca Popović, koji će kasnije postati poznati domaći rok kritičar. Zatim su tu bili Zoran Modli i Marko Janković, dvojica tvoraca i voditelja popularnih radio-emisija na Studiju B, koji su besomučno vrteli naše pesme. Od velike pomoći su nam bili i dragi prijatelji Milovan Ilić Minimaks i Zoran Predić. Obojica, nažalost, već duže nisu više među nama.
Bora sa iskustvom Suncokreta, a ja sa školom koju sam prošao s grupom SOS, sasvim smo dobro znali da moramo žestoko animirati medije kako bi naš nastup bio u epicentru zbivanja i van rok muzike. Zanimljivo je da u tom pogledu nismo posu-stajali ni kada smo na blagajni Tašmajdana prodali i poslednju ulaznicu, a do našeg koncerta ostalo još dan ili dva.
Za naše prvo veliko predstavljanje u Beogradu iznajmili smo najbolje ozvučenje i najbolju rasvetu. Tu smo se bespogovorno složili da štednje neće biti! Imali smo još i gomilu pirotehničkih efekata, dok smo nekoliko stotina kilograma suvog leda, koji se kao veštačka magla iz velikih kazna postavljenih na bini prelivao po čitavoj sceni, specijalnim kamionima dopremili iz pančevačke Rafinerije. Uz nas su sve vreme bili i naši verni prijatelji Štuks (zadužen za sve vrste prevoza), Šara (zadužen za kompletnu binsku opremu, koja se sastojala iz desetine zvučnih kutija i pojačala, dva kompleta bubnjeva i gomile gitara) i Buki (zadužen za rasvetu). Dule Piros, majstor za pirotehničke efekte, takođe je aktivno bio uključen u ovaj koncert, jer ništa nismo hteli da prepustimo slučaju. Ogromna i masivna bina, sa svim onim što je bilo na njoj i pored nje, delovala je zaista - impresivno! Neko je, gledajući u njenom pravcu, sasvim dobro primetio da izgleda slično onoj na - festivalu Vudstok u Americi!
Svevišnji nas je 1. septembra baš pogledao. Bio je to lep, topao i prijatan dan, bez daška vetra i oblaka na nebu. Kao stvoren za koncert na otvorenom. Svi su bili u Beogradu, jer je kalendarski to dan kada se kreće u školu. Mnogi učenici su se, kako sam kasnije saznao, dogovorili da im prvi susret posle raspusta bude baš na koncertu Riblje čorbe.
Kada nešto hoće da se skocka, onda se zaista skocka, a to se upravo dogodilo s našom svirkom na Tašu.
Kako su karte odavno bile rasprodate, dve-tri hiljade ljudi bez ikakve nade da dođe do ulaznice počelo je da se okuplja pred gvozdenim kapijama Taša još u ranim popodnevnim satima. Iz sata u sat ta gomila je bila sve veća, samo što tada izraz „kritična masa“ nije bio odomaćen kao što je to danas! A da je bilo kritično, bilo je, jer su mnogi hteli na silu i gurku da uđu unutra. Pošto su u tome na odgovarajući način sprečeni, ostalo im je samo da nas besplatno slušaju stojeći ispred stadiona Tašmajdan. Pa dobro, i to je nešto u odnosu na - ništa!
Feštu je u svojstvu specijalnih gostiju otvorila beogradska grupa Bulevar, u kojoj je gitaru svirao Nenad Stamatović Nele, a pevač bio Dejan Cukić. Svirali su dobro. Čvrsto i agresivno. Nikada mi neće biti jasno zašto u karijeri nisu napravili nešto više, s obzirom na to da su za tako nešto imali sve potrebne uslove. Posle njih je nastupio sastav Čovek koji pada na glavu. Tako smo na plakatima reklamirali Formulu 4 iz Sarajeva. Predvodio ih je gitarista i naš veliki prijatelj Ljubiša Račić, koji će kasnije zasvirati bas-gitaru u jednoj postavi Bijelog dugmeta, pošto je Fadil Redžić otišao na odsluženje vojnog roka. Račić je, inače, imao zanimljiv scenski nastup. Tako je, recimo, u finišu svirke na Tašmajdanu napravio nekoliko akrobacija. Imao je čak uvežbane kolutove napred i unazad sa sve gitarom na sebi! Da ipak ne ispadne kako je Formula 4 bila zapažena samo po ekstremizmu, red je priznati da su odlično izveli svoje pesme i da ih je publika burno i dobro prihvatila.
A onda je na tašmajdanskom stadionu, u samo jednom trenu, zavladao potpuni mrak, da bi onda jedan snop svetlosti otkrio „tepihe“ veštačke magle kako jedan za drugim počinju gmižući da osvajaju prostor na bini. Urlik oduševljene publike zatekao nas je na prvoj stepenici prema sceni. Znači, pomislih, već ih imamo u šaci, i pre nego što smo odsvirali prvi ton! Kada smo se pojavili, to već niko nije mogao da obuzda. Sa uvodnom numerom svi su nezadrživo jurnuli prema bini i zajedno s nama započeli da pevaju. I tako, do samoga kraja ovog koncerta, svaku pesmu su - otpevali! Kako one sa singla, tako i one koje će se naći na našem debi-albumu. Tačno, u intonaciji i bez jedne greške u tekstu! Iako ništa nije moglo da nas poremeti i iznenadi, pošto smo puni samopouzdanja žestoko prašili, ipak smo tom reakcijom prisutnih bili šokirani!
U rekapitulaciji viđenog i preživljenog, ukapirali smo da su fanovi Riblje čorbe snimili s radija sve naše albumske pesme, koje smo kao najavu tašmajdanske svirke pustili u etar. Publika ih je odmah tako prisvojila i naučila napamet.
Uz nas je na sceni bila i antibaletska grupa RIBETINE! Bio je to Borin dobro osmišljeni izum. U to vreme obično su se uz pop-rok zvezde na bini vrzmale balerine sa uvežbanom koreografijom. Pošto nikoga po tom pitanju nismo nameravali da oponašamo, već da budemo svoji i originalni, okupili smo i pustili na scenu skroz neorganizovanu grupu devojaka, koje su se na oduševljenje publike u erotskom donjem rublju, svaka za sebe, njihale u ritmu naše muzike. Tu grupu curica je predvidela maskota beogradske rok scene iz sedamdesetih, Latinka - Meri Cakić, devojka koja je uvek bila među muzičarima i oko muzike, ali nikako u lošem kontekstu. Družila se s nama, davala nekakve savete za nastupe i komentarisala pesme ili tekstove koje su bile u pripremi za snimanje. Dugo se pričalo kako je baš Meri bila inspiracija Bori za tekst „Lutka sa naslovne strane“, što sa apsolutnom sigurnošću mogu da kažem da uopšte ne odgovora istini. Takođe, moram da dodam da ona nije bila u vezi ni s jednim članom Riblje čorbe, iako su o tome dugo kolale ružne priče. Meri je, jednostavno, bila naša prijateljica i tako potrebna podrška bendu koji je polako ali sigurno stasavao i postajao veliko ime domaće rok scene.
Na sceni je pored nje bila i Ruža, zgodna devojka divnih oblina koja će se naći na omotu naše debi LP ploče „Kost u grlu“. U njihovom društvu se te večeri našlo još nekoliko curica s kojima smo se tada intenzivno družili u Šumatovcu. Među Ribetinama je bilo mesta za samo jednog momka. Bio je to Travolta iz Borce. Niko mu živ nije znao pravo ime i prezime, jer su ga svi oslovljavali po nadimku, koji ga je direktno povezivao s njegovim idolom, glumcem i pevačem Džonom Travoltom. Zdušno ga je (i dobro) oponašao, kako u oblačenju tako i u plesnoj koreografiji koju je maznuo iz Travoltinih filmova „Groznica subotnje večeri“ i „Briljantin“.
Pojava te zbrda-zdola formirane ekipe bila je groteskna, ali ih je publika kao deo našeg šou-programa sjajno prihvatila. Adrenalin je u tom pogledu u svima definitivno proradio. Uostalom, fotografije koje su se u štampi pojavile dan posle našeg koncerta obilovale su „balerinama“ u donjem rublju, sa halterima i crnoj seksi čipki. Nama je to značilo dobar posao, ali takođe i Ribetinama, odnosno samoj Meri, koja je godinama pretila da će objaviti knjigu ,,S poznatima na strunjači“! Nas tu, koliko znam, nije planirala.
Koncert Riblje čorbe na beogradskom stadionu Tašmajdan, održan 1. septembra 1979. godine, u svakom pogledu je za našu grupu bio - istorijski! Mogao bi slobodno da zaključim - i preloman! Posle toga za nas više ništa nije bilo kao pre njega.
Prvi put smo tada iz publike mogli tada da čujem poklič iz hiljade grla: „BORO, MAJ-STO-RE“! Taj uzvik oduševljenja naših obožavalaca prati nas i danas. S vremenom su se, doduše, na tu temu pojavile dodatne varijacije. Najpoznatije su bile one: „Boro, Srbine“ i „Boro, legendo“!
Pored svih numera Riblje čorbe, na Tašu smo izveli i Borine omiljene pesme „Letter“ i „Jumpin Jack Flash“, što nikome nije smetalo. Naprotiv. Je li to značilo da bi se isto tako oduševljeno prihvatila i bilo koja druga numera koja bi nam u tom trenutku pala na pamet? Prema usijanoj atmosferi, kakva je te večeri vladala na Tašmajdanu, odgovor bi svakako bio potvrdan. Međutim, nismo hteli da izazivamo sreću tim obradama, već smo pametno na bis odsvirali još dve naše (sigurne) pesme -„Rokenrol za kućni savet“ i „Ostani đubre do kraja“.
Teško je opisati sva osećanja koja su nama vladala za vreme ove svirke. Neopisivo uzbuđenje i iščekivanje koje nas je obuzelo pred sam nastup u trenu se pretvorilo u teško objašnjivu pozitivnu energiju. Bila je to euforija, koja se donekle može uporediti s pijanstvom ili konzumiranjem narkotika. Lično i danas smatram da je tome najviše kumovao snažan udar iz gledališta. Njihovo oduševljenje se kao talas prenelo na scenu i nas koji smo odjednom, zahvaljujući toj nevidljivoj sili, do neba uzleteli! Još kada se iz 10.000 grla zaorilo ono „BORO, MAJ-STO-RE“, onda potpuno shvatam kada se neko posle sličnog iskustva opusti i zaključi da mirne duše sada može da - rikne!
Bora je u jednom intervjuu za beogradsku Dugu 1982. naj-lepše opisao kako se u stvari tada osećao na bini:
„To je bilo smešno. Ne znam da li ovo da ispričam. Deluje malo srceparajuće, pa možda nije dobro... S leve strane Taša je počelo i onda je narod prihvatio. Mogu ti reći, ja sam se zaledio! Nisam znao šta ću sa sobom. Ukenjo sam se živ - ne od straha, ne od traume, nego mi ništa nije bilo jasno. Zašto ljudi toliko viču? Odjednom, ne znam ni o čemu sam razmišljao, bio sam potpuno - beee! Gledao sam u njih ko ovca, nisam znao šta ču. I onda sam se rasplako ko pička. I to je jedini Mikica (Miša Aleksić - prim. aut.) video na sceni. Priđe mi, znaš, poljubi me i onda kaže: - Sada ćemo, Boki, da završimo koncert kako treba! I onda smo svirali... baš sam se rasplako kao dupište! Ko dupe! To slobodno možeš da napišeš. Dupe nije psovka, dupe je - reč!“ Bilo je baš tako kako je Bora Đorđević tom prilikom ispričao za novine. Niti je šta dodao, niti oduzeo. Inače on nikada, bez obzira na fazu u kojoj se nalazi, u svojim glasno izrečenim razmišljanjima ne preteruje.

ONA JE OPASNA, PAZI ŠTA RADIŠ


PUNIH MESEC DANA uživali smo i hvalospevima, šepurili se i prepričavali i najmanji detalj s koncerta koji smo održali na beogradskom stadionu Tašmajdan. Taj zanos i opijenost kvarila je samo jedna činjenica. Bora je trebalo da ode u Doboj na odsluženje vojnog roka, a istim putem, samo u Sarajevo, spremao se i Rajko. Kao trećeg na toj listi vojnih obveznika, mene je ta dužnost čekala u decembru. Sivomaslinastu uniformu je trebalo da obučem u Koprivnici. Prisećajući se tog razdoblja, Bora je nedavno rekao kako smo sva trojica taj dug otadžbini platili služeći vojsku u - inostranstvu!
Gde baš sada da nam se nametne ta obaveze, kada nam je tako dobro krenulo! Ono ranije, kada nisam znao šta ću sam sa sobom i kada sam tražio izlaz iz lavirinta koji mi se nametnuo, vojska me nije htela. Tačnije, sva mesta su tamo negde bila prepuna, pa sam izvisio. Bilo je očigledno da na nešto u životu ne možemo da utičemo. Jedno je i termin kada ćemo pod zastavu otadžbine biti pozvani. O tome je odlučivao tamo neki referent u
odseku za regrutaciju ili već ne znam ko sve. Kada je nedavno u Srbiji ukinuta vojska, baš sam pozavideo ovim novim klincima.
Nad Ribljom čorbom se, znači, nadvio tada nerešiv problem. Umesto da uživamo u zasluženim plodovima uspešnog nastupa na Tašu, čiji se odjeci nisu stišavali, morali smo da planiramo šta će i kako će Riblja čorba dalje. Mene ili Rajka je neko u tih dvanaest meseci i mogao da zameni u bendu, ali Boru - nikako!
Pored tih tamnih zloslutnih oblaka sudbine koji su se nadvili nad mojim životom, tih dana se odigrao jedan sudbonosni događaj. On nije resio problem mog odlaska u vojsku, ali jeste resio nešto na mom ličnom i emotivnom planu. Samo dva-tri meseca pre nego što će u mojim rukama puška zameniti bas-gitaru, dogodio mi se susret sa nekim ko će mi, na moju veliku sreću, pomoći da prebrodim početne nedaće (i strahote) s kojima su se Beograđani redovno suočavali posle deportacije u neku od onih vojnih kasarni, udaljenih čitave svetlosne godine od najdražeg grada. Desilo mi se ono što mi se dugo činilo da mi se nikada neće desiti ili, ako je već moralo da se dogodi, da će mi se dogoditi u nešto poznijem i zrelijem dobu. Koliko god bežao od ljubavi na duže staze, sustigla me je kao najoštriji bumerang i oborila me pravo na kolena. Kasnije, kada sam već uveliko uživao u najvećoj ljubavi svoga života, od srca sam se smejao svojoj nekadašnjoj naivnosti i lakomislenosti, verujući da se to (samo) MENI nikada neće dogoditi.
A sve je počelo onako malo neobavezno i bez veze, kako inače te stvari umeju da počnu.
Beogradski hotel Union nalazi se u samom centru grada, u Kosovskoj ulici, između zgrada Politike i Borbe. Restoran hotela, smešten odmah iza recepcije, bio je ugodno mesto na kome su se domaći muzičari i njihovi menadžeri okupljali radi poverljivih i važnih dogovaranja. To mesto je s vremenom postajalo sve značajnije, pošto su u njemu, između ostalih, uvek odsedale grupe koje su u Beograd dolazile sa strane, najčešće iz Hrvatske i Bosne. Union je u tom pogledu neosetno preuzimao primat čak i jednom Šumatovcu, jer je kao objekat bio elitniji, neupadljiviji i gospodskiji. U njega su krajem sedamdesetih godina počeli da zalaze producenti, tonski snimatelji, neizbežni novinari, pa opet neki drugi menadžeri... A sve radi tekućih poslova koji su se dnevno umnožavali. Bilo je to mesto zvučnog imena. Svi su znali gde se nalazi i ko u njega zalazi. Izvan gradske buke, vreve i znatiželjnih pogleda nepoželjnih, Union se za mnoge pretvorio u tajnu bazu rokera za velika dela.
Naš menadžer Zoran Imidž, koji je u to vreme još uvek vodio poslove u vezi s našim nastupima, više je voleo da u Unionu popi-je kafu nego u Šumatovcu. Bila je tu znatno mirnija atmosfera, kako je u nekoliko navrata naveo, a moglo se i bez pritiska raznorazne bulumente razmišljati o narednim potezima Riblje čorbe.
- Oko benda se neprestanu muvaju neki tipovi koji kao hijene vrebaju ne bi li sagovornike udavili poslovnim predlozima i ponudama što najčešće nemaju nikakve realne osnove - opisivao nam je još Zoran razloge što se udaljio od Šumatovca i pobegao u Union, koji su jedan od drugog inače bili udaljeni samo dva ugla, mada su bili dva sasvim odvojena sveta.
Osim toga, naš menadžer je u Unionu često sedeo u društvu lepih devojaka, koje su, kako je isticao, samo njegove dobre prijateljice. Družio se s njima i ljubomorno ih čuvao za sebe, što mu je takođe bio razlog za izbegavanje Šume. S velikom dozom neverovatne mašte i povremenog preterivanja, umeo je da priča o svojim poslovnim uspesima s bendom, dok su ga one širom otvorenih očiju i bez daha slušale, uživajući tako u njegovom društvu. Zoran po prirodi nije bio napadan, već prijatan čovek, koji je umeo na sebe da privuče pažnju okoline. Obožavao je izlaske na fensi mesta, a kako nije bio škrtica, često je plaćao piće, ostavljajući tako utisak galantnog menadžera jedne velike grupe, što mi suštinski i jesmo bili.
Tog za mene fatalnog popodneva, Rajko i ja smo s njegovom tadašnjom devojkom svratili nakratko do Uniona kako bismo se nešto dogovorili sa Zoranom Imidžom. Ne sećam se konkretnog razloga za tu posetu, mada bi to lako moglo biti pozajmljivanje love. Zoran nas je često na taj način „kreditirao“, a mi mu to onda refundirali od sledeće svirke. S obzirom na to da nam se vojska baš približavala, s kintom smo u svakom pogledu bili - tanki! Honorare od prodaje ploča očekivali smo tek za nekoliko meseci, jer se taj prihod u PGP RTB, ma šta to značilo, za izvođače obračunavao kvartalno.
Kada smo tada naleteli na njega, Imidž je bio u društvu jedne mnogo slatke devojke. Odmah mi je zapala za oko. Crne kovrdžave kose, kestenjastih očiju, nasmejana, podsetila me je na francusku glumicu Mariju Šnajder, koja mi se posle Berto-lučijevog „Poslednjeg tanga u Parizu“ s Marlonom Brandom neobično dopadala. Upoznali smo se onako s nogu, mada sa ove distance nisam siguran je li u tome učestvovao i naš menadžer. Ona se zvala Jasmina, upravo je bila završila Petu beogradsku gimnaziju, stanovala je na Karaburmi... Imidž se nekim poslom upravo vratio iz Londona, pa joj je kao najbližoj komšinici obećao iz britanske prestonice bedž njenog omiljenog benda. Kao veliki fan pank-muzike, morala je da ima neku oznaku grupe Seks pistols. Zoki joj je doneo taj bedž, koji joj je odmah i dao, a ona ga istog trena zakačila za laneni bledosmeđi sako u kom je bila. Jasmina je u jednom trenutku rekla da mora da krene, a ja sam se, onako zagledan u nju, ponudio da je ispratim, što je ona i prihvatila. Na moju žalost i veliko razočarenje, na putu do Šumatovca, kuda se inače uputila, saopštila mi je da ide da se nađe - s dečkom! Progutao sam knedlu i pravio se da mi je taj podatak bitan kao i hoće li sutra padati kiša. Ali nije bilo tako.
Ne da mi nije bilo svejedno, već sam hteo da puknem od muke, samo što se to na meni nije videlo. Pozdravili smo se s velikim osmehom uz obavezno: „Čućemo se!“
Kući sam tog dana otišao loše raspoložen i pomalo snužden. Zaista se ne sećam da me je ikada neka devojka, kao tog popo-dneva Jasmina, toliko izbacila iz (telesne) ravnoteže. Znate ono, vrtoglavica i leptirići u stomaku!
Jedva sam čekao sutradan da svane, kako bih mogao odmah da telefoniram Imidžu.
- Slušaj, Zoki, daj mi broj telefona one male, one iz Uniona od juče. Koje? Znaš ti veoma dobro o kome ti pričam, ne pravi se lud! - nervozno sam mu se obratio.
- One male crne? Ma ne dolazi u obzir. Ja sam se namerio na nju, mnogo je slatka... - kao špricer hladno odgovora mi Imidž.
- Hej, Zorane, Miša ovde! Daj mi taj broj telefona, molim te! Znam da ti imaš i drugih šema - uporno i već pomalo ljutito preklinjem.
- Ne ja, već ti imaš drugih šema! Pa nisam za džabaka, čak iz Londona, vukao onaj bedž Seks pistolsa - smeje se u slušalicu Zoran.
Vidim da ne vredi više da navaljujem, pa ljut kao puška tresnem telefonsku slušalicu. Nikada sebe nisam uhvatio tako nervoznog. Sav sam se nekako uzvrpoljio. Ona mi jednostavno nije izlazila iz glave. Taj osećaj do tada nisam poznavao. Hoću da poludim! A da mi bedak bude još veći, Bora u vojsci, pa nemam kome da se žalim ili da mu se isplačem na ramenu!
Koga da pitam za savet, ne znam! Šta mi valja činiti, ne znam! Kako sebe da dovedem u red, ne znam!
Nekoliko dana uzastopno kao gluva kučka obilazim onaj magični kafanski trougao: Šuma-Sunce- Union, a sve u nadi da ću Jasminu možda negde ugledati. Kao za inat, sve je bilo uzaludno. Nje nema pa nema. Ostaje mi jedino da ponovo zovem Zokija.
- Ćao, šta radiš? Jesi li se predomislio u vezi s onom malom iz Uniona? - pokušavam da zvučim veselo, bezbrižno i onako nehajno.
- Rekao sam ti prošli put da ona ne dolazi u obzir! Što si, bre, tako navalio na nju? - odgovora mi Imidž, a u glasu kao da osećam njegovu nameru da mi udara čežnju.
- Slušaj... Zoki, stari druže... Daću ti pet brojeva telefona devojaka koje jedva čekaju da izađu s nama iz Riblje čorbe, a ti meni... - gotovo molećivo ga pritiskam.
- Znam, znam... To je istih onih pet devojaka kojima je potpuno svejedno da li će izaći s nama ili s momcima iz Generacije 5 - prekida me Imidž zajedljivo.
- Ma daj, Zoki, prijatelju, toliko se već dugo poznajemo. Veruj mi, mnogo mi znači, učini mi to, molim te... - osećam kako polako ali sigurno cvilim.
S druge strane telefonske žice tajac, a meni srce počinje da kuca jače.
- Piši. 762... Ali pazi! Jasmina je opasna devojka, pazi šta radiš - strogim, gotovo očinskim glasom će Imidž.
- Ma Zoki, ne brini. Za ovo sam ti zahvalan do kraja života! Inače, opasnost je moje srednje ime - s vidnim olakšanjem pokušavam da se našalim.
Kad sam te iste večeri pozvao Jasminu, rekla mi je da će sutradan po podne biti u Šumi, pošto tamo treba da s nađe s društvom, ali i da se vidi sa svojim dečkom. Dobro, pomislih, hteo sam - dobio sam!
Već tada sam čvrsto odlučio da krenem u obračun s „dečkom“, pa makar me to koštalo života. Sutradan sam, naravno, skroz našpanovan došao u Šumatovac. Ona je već sedela s nekima, među kojima je, pretpostavljao sam, bio i njen momak. Odmah sam sebe ubedio da nikako ne smem da izigravam mučenika. Nastupio sam kao rok zvezda, koja ih svojim prisustvom počastvuje. A tačno sam tada znao šta u stvari hoću. Želeo sam jedino Jasminu, više od bilo čega na svetu.
Sigurnim korakom i pomalo namršten, prišao sam stolu, pozdravio društvo i onda se onako nadmeno stojeći iznad njih obratio Jasmini:
- Svratio sam da te vidim, mnogo si mi nedostajala. Imam sada neki intervju, biću zauzet nekoliko sati, ali ću te nazvati večeras!
Onda sam se, iznenadivši i samog sebe, malo sagnuo prema njoj, zagrlio je i poljubio u usta! Bez reći sam zatim sasvim lagano odšetao, osećajući njihove poglede na svojim leđima.
Jasmina mi je kasnije rekla da je njen dečko, pošto sam otišao, zabezeknuto pitao:
- Je li, ko je ova budala?
Na to se niko nije nasmejao, niti je odgovorio. Pa svi su valjda znali ko je Miša Aleksić iz Riblje čorbe.
Jasminin i moj prvi izlazak je bio vezan za koncert britanske grupe Koloseum u zemunskoj Hali Pinki. Ja sam, kao, dobio dve gratis karte, pa bih voleo baš s njom da odem na tu svirku. One ulaznice, naravno, nisam dobio džabaka, već sam ih uredno na blagajni kupio. Bilo bi, u očima drugih, malo bez veze da ja kao rok zvezda u usponu iz svog džepa plaćam tamo neke karte. Bez nekog okolišanja pristala je da sa mnom ode na tu svirku. Ne bih li ostavio što bolji utisak, po nju sam došao taksijem, iako sam u to vreme vozio solidnog stojadina. Kada sam pristigao na Karaburmu, pred njenu lepu kuću s pažljivo sređenom baštom, ni sanjao nisam da će mi to samo godinu dana od tog našeg prvog izlaska postati novi dom, u kome sam evo već pune tri decenije.
Jasmina je te večeri izgledala čarobno. Imala je na sebi kratku majicu koja ističe grudi, zatim crvene tesne somotske pantalone i crvene cipele s malom štiklom. Već duže sam se osećao kao bokser koji je u meču primio toliko udaraca da od iscrpljenosti jedva drži polupodignuti gard. Stvarno sam se trudio da budem opušten i vaspitan, iako bih je najradije čitave noći ljubio po celom telu. Učtivost me je neprestano opominjala kako treba da se ponašam, kao i ono Zoranovo: „Pazi s njom šta radiš, Jasmina je opasna devojka!“ Pošto sam krenuo na koncert, a ona je bila uz mene, onda sam pristajao na sve. Čak i na ono guranje kroz masu sveta u Pinkiju i ispijanje piva, koje mi nešto i nije prijalo. Onaj njen dečko mi uopšte u tim trenucima nije padao na pamet, iako je, kako mi je Jasmina kasnije ispričala, on tada još uvek bio u njenim kombinacijama.
Nekoliko dana kasnije pozvao sam svoju buduću dragu da dođe kod mene na kafu.
- A koji je broj kuće? - pitala me je pomalo odsutno - I šta na vratima piše, mislim koje prezime?
- Pa Aleksić, a šta bi drugo pisalo? - odgovaram joj začuđeno.
- A, tako znači, ti se prezivaš Aleksić, nisam to znala - govorila mi je nekako i nadalje zamišljeno.
Tek tad sam shvatio da karta na koju sam kod devojaka uvek igrao - Miša Aleksić, basista Riblje čorbe - uopšte nije adut za osvajanje moje Jasmine. Pa da, ona sluša pank-rok, a ne pop ili rok, dok je pesme Riblje čorbe čula onako usput, na nekoj radio-stanici.
Te večeri, u mojoj kući na Lekinom brdu, Jasmini sam ozbiljno rekao da ostatak života želim da provedem s njom!
- Ne lupaj, odakle ti to? - rekla je uz predivan osmeh.
Želja mi se ispunila brže nego što sam to mogao i da sanjam!

„KOST U GRLU“ BEZ SEDATIVA


NAŠ PRVI ALBUM se našao u izlozima i na policama prodav-nica ploča 11. septembra 1979. godine. Nazvali smo ga „Kost u grlu“ i željno su ga očekivali naši fanovi, kojih je svakim danom bilo sve više. Taj diskografski prvenac snimali smo u Studiju 5, koji se zvanično vodio kao tonski studio Radio Beograda. Domaći pop i rok izvođači mesecima su umeli da čekaju ne bi li u njemu konačno realizovali pripremljeni materijal. Većina naših albuma nastala je upravo u tom studiju, bar kada je reč o PGP RTB. Iskreno, voleli smo taj prostor.
Petica nam je odgovarala jer je bila na dobrom mestu, na prvom spratu Doma inženjera i tehničara, u Ulici kneza Miloša. U blizini, odmah preko puta, nalazio se otmeni hotel Ekscelzi-or, gde smo u pauzama snimanja svraćali na piće i klopu. Tu smo mogli da dajemo intervjue za štampu, radio i televiziju, pošto se u to vreme sedma sila svojski trudila da o nama objavi svaku i najmanju informaciju. Politika, Borba i Radiotelevizija Beograd, kao tri najveće medijske kuće na Balkanu, bile su u neposrednoj blizini Studija 5, što je takođe bila prednost u odnosu na sve druge studijske prostore u gradu.
Petica je uz sve to imala i jednu specifičnu atmosferu. Delovala je sigurno i moćno, ulivajući tako njenim korisnicima samopouzdanje, ali i dodatno strahopoštovanje. U početku je imala solidnu, a kasnije čak i odličnu tehniku, što je bila garancija da se u njoj može dobiti potreban kvalitet produkcije. Osim toga, bila je prostrana i udobna, pa smo bez većih poteškoća mogli da ozvučimo bubnjeve, ali i da eksperimentišemo sa svojim maršalima.
U drugoj polovini sedamdesetih, u Studio 5 je stigla moćna dvadesetčetvorokanalna tonska mikseta MCI, na kakvoj se tada snimalo, recimo, u Londonu. Jednom prilikom je Saša Habić, producent naše LP ploče „Koza nostra“, hrabro izjavio kako „Petica poseduje najtačniju režiju (!), kakvu je teško pronaći bilo gde u Evropi.“ Njene dimenzije su iznosile - 4,5 m sa 11,5 m puta 13 metara! U prostoru s takvom kubikažom mogao se čuti ama baš svaki ton!
U tom studiju je, dakle, nastao debi-album Riblje čorbe. Bio je to, ruku na srce, odlično odsviran album, čiji je producent bio naš stari poznanik Enco Lesić. Sve gitare na toj LP ploči delo su nadahnutog Rajka Kojića. Radi delotvornijeg korišćenja studijskog vremena, Rajko je u jednom trenutku predložio Bajagi da on odsvira i njegove deonice na ritam-gitari. Tajming u studiju, kao i uvek kod grupa koje tek počinju, uvek je kratak i nedovoljan! I pored tog što nam je štoperica stalno duvala za vratom, pesme za album „Kost u grlu“ uspeli smo studijski da odradimo do kraja i u predviđenim terminima. Na toj LP ploči su se našle i moje dve pesme - „Zvezda potkrovlja i suterena“ i „Ostani đubre do kraja“, koju smo zajedno komponovali Bora i ja.
Zanimljivo je da je Nenad Božić, Borin gitarista iz grupe Suncokret, potpisan kao koautor muzike za numeru „Mirno spavaj“. Za tu pesmu je vezana i naša prva frka u nizu onih koje smo imali u karijeri zbog tekstova. Naime, vodećim ljudima u PGP RTB silno su zasmetale Borine reći - „Ispij svoje sedative“! Interna diskografska komisija se otvoreno bojala da će „sedativi“ u Borinom kontekstu biti neposredno dovedeni u vezu s drogom! Pošto taj tekst glasi:
„... Ispij svoje sedative, zaboravi na sve žive, mirno spavaj...“,
po njihovom tumačenju je ispalo kako Riblja čorba, uz punu saglasnost PGP RTB, propagira konzumiranje narkotika, što je i sa današnjeg stanovišta teška besmislica. Zbog tih spornih stihova, album je kasnio, jer je posle prvih stotinak odštampanih otisaka njegovo dalje štancovanje zaustavljeno ne bi li se korigovao navedeni tekst. Inače, pre poteškoća sa sedativima, Bora je prijateljski „posavetovan“ da prekrsti naziv pesme „Još jedan usran dan“ u „Još jedan šugav dan“. Kao, nije zgodno da se u nazivu pesme jednog tako perspektivnog benda pominje reč - „sranje“! Nažalost, nismo tada bili u poziciji da teramo mak na konac, niti da u beskorisnim raspravama pružamo otpor izdavaču. Delimično smo popustili i učinili ono što se zahtevalo od nas. Bilo nam je zaista neophodno da se ta LP ploča što pre objavi, po cenu i da progutamo deo sopstvenog ponosa.
„Kost u grlu“ je dočekana s neskrivenim oduševljenjem naših navijača. Prodavnicu PGP RTB u Makedonskoj ulici od ranih jutarnjih sati okupirali su fanovi Riblje čorbe. Oni su na dan izlaska tog albuma prosto razgrabili prvih 12.000 primeraka! Svi su time bili zatečeni.
Mislim da je za tu LP ploču Jugoslav Vlahović uradio sjajan omot, s još sjajnijim fotografijama. Svi smo, blago rečeno, pomalo učestvovali u kreaciji slika na naslovnoj strani omota, gde je u glavnoj „dramskoj“ sekvenci dominirala naša koncertna „ribetina“ po imenu Ruža.
Studio 5 PGP RTB više ne postoji. Pod naletom opšte diskografske krize u Srbiji, to mesto je jednostavno - gumicom izbrisano! Nema više tog legendarnog prostora u kome su zlatnim slovima ispisivane stranice domaće estrade. Mislim da nema jugoslo-venskog izvođača koji u njemu bar jednom u karijeri nije na magnetofonskoj traci ostvario svoju kreaciju. Oprema iz njega je, kako čujem, rasturena ili budzašto rasprodata. Svejedno, suština i sudbina Petice svela se na isto.
Deo muzičke istorije na ovim prostorima je tako nepovratno uništen a da mu ni rekvijem nije odsviran. Mislim da to nije pošteno.
Već nije slutilo na dobro kada je deo Studija 5 PGP RTB pripao modernom kompleksu bioskopskih dvorana Takvuda, a zatim je usledilo i sve ostalo. Volim bioskope, ali mnogo više (svoju) Peticul Čak i sada kada je više nema...

DOBOJ, SARAJEVO I KOPRIVNICA


NA NAŠ LAGANI očaj i tihi užas, nismo dugo uživali u uspehu albuma „Kost u grlu“. Jednostavno, propustili smo još jedan talas popularnosti, koji nas je u to vreme neprestano zapljuskivao. Duša svakog iskrenog umetnika hrani se postignutim dostignućima, ali i hvalospevima koji zatim slede. Taj uzvišeni osećaj zaista je teško opisati, pošto nema pravu cenu. Osetnu novčanu dobit, koja je od požnjevenog zasluženo trebalo da nam pripadne, nismo stigli ni da taknemo!
Svemu navedenom je bila kriva odluka koju smo zajedno i složno doneli Bora, Rajko i ja, a ona je glasila:
„Pravac vojska“!
Već smo bili u godinama kada je bilo teško (i nemoguće) dalje odlagati tu obavezu prema svom narodu i svojoj državi! Opet, namera nam je bila da sva trojica odemo u armiju odjednom kako kasnije ne bismo u razmacima od po godinu ili dve pravili pauzu u radu Riblje čorbe. Vicko i Bajaga su još imali fore, jer su još uvek bili golobradi mladići. Nama trojici je baš gorelo pod nogama. Ovoga puta sam uz pomoć veze uspeo da izdejstvujem regrutaciju - pod hitno i bez odlaganja! „Vojevanje“ sam počeo krajem novembra 1979. godine, a Bora i
Rajko nešto ranije, u septembru, odnosno oktobru. Sve se sjajno uklopilo. Bora i ja ćemo, zahvaljujući fakultetu, odsustvovati samo dvanaest meseci, a Rajko malo duže.
Sivomaslinastu (SMB) uniformu Bora je obukao u Doboju, a Rajko u Sarajevu. Pre nego što sam se i sam uputio u tom pravcu, ali prema Koprivnici, Riblja čorba je u skraćenom personalnom izdanju održala jedan zanimljiv koncert. Naime, organizatori neke dobrotvorne priredbe molili su nas da se kako bilo pojavimo u sarajevskoj Skenderiji i odsviramo nekoliko pesama, jer tamošnja raja ne može da dočeka da uživo čuje Riblju čorbu. Mi smo se, naravno, opirali toj ideji, ali smo na kraju (kao i uvek) malo popustili. Ta svirka mi je ostala u uspomeni kao čudna i neobična, ali u svakom pogledu je bila izuzetna.
Rajko je, dobro se sećam, svirao u vojničkoj uniformi. Boru nisu pustili da dođe, pa sam ja morao da pevam. Na početku smo odsvirali nekoliko rok standarda iz repertoara grupe SOS, da bi onda cela Skenderija započela da skandira: „’Lutka, ’Lutka, ’Lutka’!“ Uz nekoliko manjih grešaka, korektno sam se prisetio Borinog teksta, pa je to prošlo nekako sasvim dobro. Ali tu našim mukama pred sarajevskom publikom nije došao kraj. U hali su zatim snažno počeli da uzvikuju: ,,’Đubre’, ’Đubre’, ’Đubre’!“ E tu je nastalo malo povuci-potegni! Znam početak, ali da me ubiješ ne mogu da se setim strofe iza refrena! Mi krenemo, a publika peva celu pesmu. Od početka do kraja! Dobro je, pomislih, izvukli smo se. Međutim, oni ispred bine sada ultimativno urlaju: ,,’Kuć-ni sa-vet’, ’Kuć-ni sa-vet’, ’Kuć-ni sa-vet’..E tu im ja već kažem:
- Može, ali vi pevate, a mi sviramo!
Tako je i bilo. Nekoliko hiljada ljudi je iz sve snage pevalo naše pesme, dok smo ih mi instrumentalno pratili! Prava je šteta što to nigde tonski nije zabeleženo. Bora bi sigurno bio zadovoljan kako je Sarajevo prvi put doživelo naš bend. A možda i ne bi, pošto bi mu verovatno bilo krivo što i on nije bio tada deo trijumfa Riblje čorbe izvan voljenog Beograda.

DESET KILA PISANIH LAŽI


KADA SAM TOG 4. decembra 1979. godine po prohladnom zimskom vremenu kročio iz voza na peron u Koprivnici, neka neizvesnost i slutnja počele su da me stežu kao da sam im smrtni neprijatelj. Znači, pomislih u sebi, ovde ću provesti narednih godinu dana svog života. Dobro, s tim sam se već pomirio, ali kako uopšte izgleda biti vojnik, nositi pušku, pucati bojevom municijom, marširati, čuvati stražu...
Dok nevoljno izlazim iz železničke stanice i raspitujem se gde je kasarna, svestan sam da moram još nešto važno da obavim.
Da se propisno - ošišam!
Već na prvom koraku u tom gradu pravim grešku u koracima svojstvenu mladome vojniku. To šišanje kod mesnog brice bila je klasična budalaština. Naime, prvo naređenje koje sam dobio čim sam kročio na pistu kasarne bilo je:
- Vojnik Aleksić odmah na šišanje!
Zatečen i zabezeknut tom naredbom, pokušavam dežurnom desetaru da objasnim da sam to upravo obavio kod gradskog frizera pre nego što sam se dovukao u kasarnu, ali je tu moj vapaj malo vredeo.
- Vojnice Aleksiću! Nije ti ovo modna revija pa da glumiš manekena. Gradska frizura je jedno, a vojnička nešto sasvim drugo! - strogo mi odbrusi onaj desetar.
- Ma čekajte malo, nisam maneken, ja sam muzičar - promrmljao sam više za sebe nego što sam nameravao da pružam bilo kakav otpor.
- Muzičar! A gde ti to pa sviraš? - opet će s visine dežurni desetar.
- Sviram u grupi Riblja čorba, to je znate jedna rok grupa, ne znam jeste li čuli za nju, mi smo čak... - čujem sebe malo glasnije, kao da se hvatam za slamčicu spasa.
- Ti sviraš u Ribljoj čorbi? Ti si onaj s Borom.... - iznenađeno se desetar, na koga je sada došao red da mi za trenutak pokloni bar malo pažnje i ličnog poštovanja.
Istog časa je otperjao niz pistu i verovatno okrenuo nekoliko telefonskih brojeva, obaveštavajući kolege i nadležne koja im je to riba uletela u mrežu. Uskoro se oko mene okupila gomila vojnika u želji da se upoznamo ili da vidi i dotakne „taj redak zver“, jer im se ne pruža često prilika da budu u društvu rok zvezde.
- Trenutno u našoj kasarni nemamo nijednog poznatog muzičara. Sada ćeš ti u ovoj vojnoj pošti 3790 formirati sastav, i to dobar! Ne dobar, već najbolji! To neka ti odmah bude jasno, vojnice Aleksiću. Zatim, kada tvoj zastavnik bude čuo ko si i šta si, odmah ćeš posle zakletve kući po gitaru i ostalo! Razumeli smo se u svemu, zar ne? - reče mi neki vodnik dok sam ja zbunjeno klimao glavom i stalno u sebi ponavljao: Mišo, majstore, kako god okreneš, ovde si ga najebo; a možda i nisi. Kako se uzme!
Tako je otpočelo moje čuveno služenje JNA (Jugosloven-ske narodne armije). Pripao sam minobacačkoj jedinici, pri pešadiji. Moj komandir, zastavnik prve klase Dragiša Ilić, generalno nije bio loš čovek. Nižeg rasta, srednjih godina, markantnih crta lica i čvrste građe, delovao je veoma autoritativno. A voleo je da popije. Uglavnom pivce. Uz njega sam procirkao hektolitre piva, iako to piće uopšte ne obožavam, a još manje podnosim.
Da se ne foliramo, prvih nekoliko meseci u vojsci bilo mi je teško da teže nije moglo biti. Po ceo bogovetni dan sam nosio postolje minobacača (lafet), teško šesnaest kila, pa kad krenemo na marš, na grudima puška i ranac, a na leđima lafet! Da rikneš od napora i muke! Dve stvari su me tada ipak održavale u životu. Moja Jasmina, kojoj sam pisao svaki dan, i vojnički orkestar, koji sam osnovao pri oficirskom klubu i s kojim sam često nastupao u lokalnom Domu JNA.
Što se pisama tiče, Jasmina ih je do današnjih dana sve sačuvala. Svaka joj čast na tome! Nalaze se u jednoj kutiji koja teži desetak kilograma. U tom pisaniju sam joj obećavao kule i gradove, samo da se ponovo dokopam nje i Beograda. Ona će s vremenom tu kutiju često u šali nazivati - „deset kila laži“! Uvek se, naravno, naljutim kada to čujem, jer sam najhitnije obećanje iz one svoje vojničke prepiske apsolutno ispunio - da ću se oženiti njom i voleti je do kraja života! Pa malo li je? Šta još hoće?
Što se ostalog iz tih pisama tiče, onih „aviona, kamiona i Ajfelovih kula“... Dobro, pa niko nije baš savršen!
Ono što mi je zauvek ostalo u uspomeni iz tih vojničkih dana svakako su njene posete, koje su mi zaista mnogo značile. Uostalom, kao valjda i svakome ko se nađe u kasarni. Kada si na odsluženju vojnog roka, onda se stvarno uželiš voljene osobe, mnogo više nego kada si razdvojen od nje u običnom (nevojničkom) životu. Moj neposredni komandir, onaj sa oznakama zastavnika na uniformi, bio je izuzetno korektan prema meni. Prilikom svake Jasminine posete omogućavao mi je slobodan vikend, koji smo najčešće provodili u - hotelskoj sobi! Kada se vojnik dočepa svoje žene, onda je ne ispušta lako iz ruku.
Jedan njen dolazak u mesto mog vojevanja ostao mi je u posebnom sećanju. Bilo je već poodmaklo leto 1980. godine, kada sam iščekujući svoju dragu da stigne negde oko podne, pošto je voz za Koprivnicu uhvatila prethodne večeri, počeo da čistim pušku. Kasarna je bila ograđena žičanom ogradom (ne bodljikavom, što bi se možda s obzirom na okolnosti i moglo očekivati). Protezala se pored samog puta koji je vodio iz centra grada, odakle su inače civili dolazili u posete vojnicima. U jednom trenutku sam iz soba glavne zgrade, koja s prozora gleda pravo na ulicu, čuo neke povike. Odmah sam ušao u tu sobu i zapitao jednog vojnika šta se to tamo napolju dešava.
- Ej, dođi na da vidiš. Kakav samo lep prizor imamo pred sobom! - reče mi ne gledajući uopšte u mene.
Kada sam provirio, imao sam šta i da vidim. Moja Jasmina u providnoj letnjoj haljini i sandalama s visokim potpeticama, ide lagano, klaj-klaj korakom prema kasarni duž one žičane ograde u stilu neke lepršave tinejdžerke. Kako joj je haljina imala preklop po sredini, neki vetrić joj je nestašno podizao taj deo odeće, pa su se tako na trenutke sasvim dobro mogle opaziti - tirkizne gaćice! Svi vojnici koji su čistili krug kasarne nagurali su se oko ograde, ali ih je najviše bilo, načičkanih kao grozdova, na prozorima glavne zgrade. Baš su našli u šta će da gledaju!
- Kakva mačka brate! - reče onaj vojnik pored mene s uzdahom. - Šta bi’ joj, bože, sve ja radio... Ma samo kada bi...
Strčao sam niz stepenice zgrade kao bez duše, pa preko kruga kasarne prema prijavnici, u koju sam uleteo kao furija. Čini mi se da sam tu razdaljinu preleteo brzinom svetlosti, kao nikad ranije u životu. Jasmina je već bila na kapiji. Uleteo sam joj u zagrljaj i počeo da je ljubim kao da je godinama nisam video. U tom trenu se sa svih strana prolomio gromki pljesak. Kao, recimo, na koncertu ozbiljne muzike. Vojnici na prozorima, pa i oni u krugu kasarne, tapšali su i mahali rukama oduševljeno, kao da igra mečka! Malo me je, priznajem, iznenadila ovakva reakcija vojske, mada mi je sve bilo jasno kada je desetar na prijavnici rekao:
- Jebiga, nek crknu civili od muke kad vide kakve ribe mi vojnici po gradu šetamo!

VELIKI BORIN HIT ZA SAMO PET MINUTA


NAS TROJICA - Bora, Rajko i ja - bili smo u vojsci i daleko od Beograda, ali je Riblja čorba zahvaljujući jednom objavljenom singlu bila - aktivna! Ploču „Nazad u veliki prljavi grad“ dobio sam poštom, upravo u trenutku kada sam se vraćao s jednomesečne vežbe organizovane na planini Slunj. Pošto tu obavezu nikako nisam mogao da izbegnem, ostali članovi benda su se samo za tu priliku okupili i snimili taj singl u mom odsustvu.
Bas-gitaru je svirao Bajaga. Rajko i Bora su uspeli da iskamče odsustvo kako bi studijski snimili pomenutu pesmu. Tim singlom nisam bio nešto oduševljen. Ne zbog činjenice što na njemu nema mene, već mi se jednostavno činilo da je pesma urađena malo na brzinu, tek da bi se nešto uradilo. Ne bih voleo da me neko pogrešno shvati, ali i danas mislim da je aranžman te numere malo tanak i bez pravoga smisla. Sve mi je u toj pesmi delovalo rutinski i hladno, bez one široke duše koja je krasila naše prethodne kompozicije. Bez obzira na te moje lične primedbe, „Nazad u veliki prljavi grad“ nam je namenski završila posao i sasvim dobro popunila nastalu prazninu dok se ne vratimo natrag u svoj VELIKI BELI GRAD!
Uostalom, proći će još neko vreme dok se nešto sasvim novo od Riblje čorbe ne zavrti na gramofonima ili radio-talasima. Nikud nam se nije žurilo, pogotovo što je „Kost u grlu“ i dalje beležila odlične tiraže. S tim albumom smo dogurali do 120.000 prodatih primeraka. To je zaista bilo sjajno!
Niko od nas trojice vojnika nije sedeo skrštenih ruku. Jesmo imali redovna dnevna zaduženja, ali nam se u glavi nikada nije gubila nit Riblje čorbe i onoga što najbolje umemo da radimo. Iz tog razdoblja mi je, što se bar Bore tiče, najdraža jedna priča vezana za grupu Generacija 5, koju mi je tek nedavno ispričao njihov bubnjar Boban - Bo Đorđević. On inače već duže od dve decenije živi i kao uspešan stomatolog radi u Los Anđele-su. Povremeno tamo i svira, onako za svoju dušu. Ima divnu suprugu i dvoje odrasle dece.
„Bili smo u žestokoj frci, jer su oni iz PGP RTB od nas pod hitno zahtevali da snimimo i objavimo novu singl ploču“, započinje Boban svoju storiju koja se tiče vojnika Bore u Doboju. „Nema problema, kažemo im, iako dobro znamo da za udarnu pesmu uopšte nemamo tekst. U jednom dahu smo snimili matrice za obe numere. Sa ,,B“ stranom i pesmom ’Samo laži’ još smo se nekako i snašli, ali šta da radimo sa onom glavnom, po kojoj će singl i dobiti ime? Muziku neku imamo, ali stihove nikako! Tada se naš basista Dušan - Duda Petrović setio Bore.
’A gde je on, neko je upitao.
’U Doboju, naravno’, odgovara Duda smireno i mudro.
’Pa dobro, a šta on tamo radi, pobogu’, sledilo je novo pitanje.
’Služi čovek vojsku, šta bi drugo’, domišljato će opet Duda.
Odmah je pao orkestarski dogovor da Duda i ja mojim kolima odemo do tog Doboja, posetimo drugara Boru i da se bez njegovog teksta ni po koju cenu ne vraćamo u Beograd. On se našem dolasku zaista obradovao, pogotovo što ga neko vreme niko nije obilazio, a uželeo se i malo izlaska u grad. Kada smo seli u neku od onih divnih ćevabdžinica, otvoreno smo mu priznali zašto smo u stvari zapucali do njega. Mirno nas je saslušao, zapalio cigaretu, srknuo lozu, uzeo olovku i na papirnoj salveti počeo nešto da piskara. Tako je iz njegovog pera nastao predivan tekst za jedan od naših najvećih hitova. U prvoj verziji je nazvan ’Spakuj se, požuri’, da bi malo kasnije dobio ime po kojem je i danas poznat - ’Dolazim za pet minuta’. Ne treba posebno da naglašavam da je naš tadašnji pevač Goran Milošević pomenuti Borin tekst čitao sa one iste, već uveliko izgužvane i pomalo masne kafanske salvete i da je ’Dolazim za pet minuta u studiju otpevao gotovo iz cuga! Za samo pet minuta! Ne znam kako vi njega doživljavate u Ribljoj čorbi, ali Bora je za mene - bog i istovremeno genije!“
S vremena na vreme Bora mi je u Koprivnicu slao pesme koje je pisao u Doboju. Uglavnom je to, prema sopstvenom kazivanju, radio dok je bio na straži. Stihovi i rime, koji su mi tako stizali, bili su stvarno neverovatni. Sećam se kao danas da sam totalno otkačio kada sam dobio tekst pesme „Dva dinara, druže“. U spavaoni sam okupio sve iz minobacačkog voda i rekao im da moram da im pročitam jednu Borinu tek pristiglu pesmu.
Kada sam završio s kazivanjem „Dva dinara, druže“, u sobi je zavladala mrtva tišina.
Niko ni reč nije prozborio.
Nekoliko trenutaka kasnije, primetio sam da neki vojnici rukom brišu suze iz očiju.
Onda mi je nekolicina njih rekla da lepšu pesmu u životu nikada nisu čuli. Do istog zaključka sam i ja došao. Odmah sam shvatio da će i naredni album Riblje čorbe biti krcat hitovima i naš pun diskografski pogodak.
* * *

Neposredno pre no što skinu uniformu, vojnicima od kuće stiže „civilka“. Tačnije, civilno odelo. Uglavnom su to elegantni sako i štofane pantalone, košulja, kravata, šimi cipele, nove čarape... Da se dobro vidi kako to vojnik u punom sjaju ponovo postaje civil. Da se dobro vidi kad stigne u svoje mesto ili selo, koliko se popravio, ojačao, razvio, prolepšao... Jednostavno, da se dobro vidi kako je to vojska od ne jakog momčića napravila pravog čoveka!
Ja sam imao farmerke, teniske patike i jaknu. Gitaru sa gig-begom sam okačio o leđa. Iz Koprivnice sam se, a da se nisam ni osvrnuo, uputio istim onim vozom u Beograd. Ovoga puta je raspoloženje bilo potpuno drugačije. Dok sam se u vagonu lagano klackao, neprestano su mi se u glavi rojile misli. Imao sam zaista velike planove s Ribljom čorbom. Znao sam da ćemo s narednim albumom sve u Jugi - porazbijati! Planirao sam i da se oženim i tako skrasim. Naravno, Jasminom. To sam tako silno želeo.
Mnogi kažu da su se iz vojske vratili s mnogo pozitivnih i zanimljivih iskustava, novih poznanstava i osećanja sopstvene vrednosti. Sa mnom to nikako nije bio slučaj. Uopšte ne razumem one koji nemaju bar malo kritičnosti prema odsluženju vojnog roka. Kakva bre pozitivna i zanimljiva iskustva i kakva bre nova poznanstva i osećanje sopstvene vrednosti, kada mi je na na silu oduzeta čitava godina života. A u tih dvanaest meseci mogao sam mnogo više da pružim i svojoj državi i svom društvu od onog bespredmetnog i danonoćnog dirinčenja po kasarni u Koprivnici i okolini. Ono po mom mišljenju uopšte nije imalo smisla, a još manje neke svrhe. Ali hajde da o tome sada više ne razglabam.
Prvo što sam poželeo, drmusajući se i nadalje u onoj kompoziciji vagona čija je lokomotiva trebalo da me dopremi do Beograda, bilo je da se - dobro naspavam. Takođe sam poželeo da istog trena iz pamćenja izbrišem godinu za sobom, provedenu tako daleko od onih koje najviše volim i onih koji mi u životu najviše znače.
Za početak, bar tri dana neću da mrdnem iz kreveta. Čak neću ništa ni da jedem. Samo ću Jasmini dozvoliti da mi pravi društvo. Za ostalo i ostale ćemo već umeti nekako da se sami snađemo.

NA BAJAGU SE MORA RAČUNATI


POSLE IZLASKA IZ VOJSKE silno smo uželeli svirke. Pogotovo što se odijum sa onog tašmajdanskog koncerta utišao i bio već nekako daleko od nas. S obzirom na to da nismo navikli niti ćemo se ikada navići da živimo na lovorikama i od onoga što je bilo, odmah smo nastojali da nadoknadimo godinu prinudne pauze. Kao muzičari u punoj stvaralačkoj snazi, očekivano smo iskazali veliku glad prema novom i stalnom dokazivanju svojih moći. Sve adute koje smo ambiciozno skupljali u razdoblju neaktivnosti Riblje čorbe izneli smo na svetlost dana i svaki od njih ponaosob vagali i procenjivali. Bili smo apsolutno svesni da hitno moramo da se pokrenemo, povratimo prethodne pozicije i tako nezadrživo krenemo u naredne rokenrol pustolovine!
Prvu zajedničku svirku pošto smo skinuli vojne uniforme i vratili se u Beograd imali smo na pozorišnoj sceni Dadova krajem novembra 1980. godine. Rajko još uvek nije bio s nama, pošto mu je u Sarajevu ostalo još malo „da guli“ postrojavanje, stražarenje, marširanje i ostalo. Bora je došao na dobru ideju da pred malom i odabranom publikom iskušamo pesme koje smo pripremali za novi album.
Moram priznati da je Bajaga bio veoma vredan dok smo mi vojevali. Komponovao je više zanimljivih pesama, koje je ponudio Bori da ih uklopi u neke od tekstova napisanih u Doboju. Bilo je tu zaista dobrog materijala, pa se Bajaga tako upisao među autore Riblje čorbe. On je na našoj drugoj LP ploči imao čak tri ćele pesme - „Nemoj srećo, nemoj danas“, „Dva dinara, druže“ i „Evo ti za taksi“. Ako se uzme u obzir da je u tandemu s Borom napravio i muziku za pesmu „Srećan put, pišo moja mala“, onda je Bajaga u velikom stilu potvrdio potencijal koji sam kod njega osetio prilikom one audicije za članstvo u bendu. Toliko poklonjenog albumskog prostora jednom mladom i do tada manje eksponiranom muzičaru Riblje čorbe bilo je prava senzacija u beogradskim rok krugovima. Za medije je to bio signal da je rođena nova, darovita i nadahnuta rok zvezda, na koju treba obratiti pažnju i na koju ubuduće valja ozbiljno računati.
Primera radi, na toj našoj LP ploči sam, sa svojih deset godina kompozitorskog iskustva, imao samo jednu numeru - „Ostaću slobodan“ - dok Rajko i Vicko, osim što su svirali, na njoj nisu uopšte bili kompozitorski zastupljeni. Što se aranžmana tiče, drugarski smo se dogovorili da taj deo „kolača“ podelimo na ravne časti - po dva svakom članu grupe. Taj prijateljski sporazum nam je mnogo značio. Ne zbog finansija, jer u to vreme niko nije mogao da sanja koji će tiraž dostići drugi album Riblje čorbe, već radi moralne satisfakcije. Otkako smo se okupili u tom sastavu, taj naš možda i prvi pravi ispit zrelosti položili smo s najvišom ocenom. Tako su do punog izražaja došli bendovska otvorenost, razumevanje i poštenje, koje sam kao kriterijume svojevremeno postavio regrutujući muzičare s kojima želim u grupi da sviram. Svi smo se trudili koliko smo mogli da svaka pesma bude odlično odsvirana i da zvuči što bolje, bez obzira ko je od nas potpisuje.
Kada me danas mnogi pitaju kako tumačim činjenicu da Riblja čorba traje toliko dugo, kvalitetno i uspešno, odgovorom stalno u prvi plan ističem ljudsku dobrotu svakog člana benda. To nije moja unapred uvežbana fraza ili demagoška floskula, a još manje romantična priča u oblikovanju besprekornog odnosa koji neprestano imamo u okviru grupe. To je, jednostavno, gola istina!

KAKO JE (DRUGA) MACA PRODUKCIJU SMAZALA


ZA SVE ALBUME Riblje čorbe, pogotovo one s početka, studiozno sam osmišljavao bas deonice. Baš za svaku pesmu pojedinačno. Tačno sam imao razrađenu bas liniju, koja je morala besprekorno da se zalepi prvo za bubanj, a onda da diše i sa ostatkom sastava. Ona je pritom morala da bude nenametljiva ali prepoznatljiva, atraktivna i čista.
Taj neverovatni entuzijazam „pregalaštva unapred“ napustio me je u poslednjih desetak godina, što tumačim iskustvom i rutinom koju sam u međuvremenu pri Ribljoj čorbi stekao. Tako sam i došao u situaciju da bas deonice sada razrađujem na licu mesta, u studiju, uz (malu) pomoć i (manje) sugestije našeg aktuelnog producenta Milana Popovića.
U početku sam na snimanjima koristio fender presižen bas, najčešće uključen direktno u miks-pult, na kome su se onda dodavali boja i potrebni efekti. Na poslednjim pločama Riblje čorbe, od 2000. godine pa sve do danas, u studio donosim gomilu različitih bas-gitara, nekoliko pojačala i više zvučnih kutija. Polje na kome mogu do iznemoglosti da eksperimentišem postalo mi je tako široko i prostrano! Uvek se zatim opredeljujem za ono što najbolje zvuči i koji saund najviše odgovara atmosferi pesme. Tehnologija je, uostalom, toliko danas uznapredovala da je prosto šteta ne isprobati sve varijante koje ti tržište instrumenata i opreme nudi. Povremeno se sa osmehom prisećam osamdesetih godina prošloga veka, kada su nam finansije diktirale snimanje sa samo jednom ili eventualno dve gitare. Ta vremena su davno prošla, mada je u meni nostalgija zauvek ostala.
Da se ipak na ovom mestu vratim na taj drugi album Riblje čorbe, koji smo s mnogo pažnje i ukusa vredno pripremili. S ponosom smo ga nazvali „Pokvarena mašta i prljave strasti“, što je možda malo dugačko i složeno za izgovor, ali, priznaćete, veoma atraktivno i upečatljivo! Po mom mišljenju, s kojim niko ne mora da se složi, to je definitivno jedan od najboljih, ako ne i najbolji naš album. S tako kreativnom muzikom i izuzetnim tekstovima, stilski malo drugačiji od one standardne Riblje čorbe, taj materijal je pre svega - sjajno profilisan! Čak i u ovom vremenu doživljavam ga kao veoma opušten i nadahnut! „Pokvarena mašta i prljave strasti“ ima samo jedan ali veliki i nenadoknadivi nedostatak. Tačnije - propust! Kvalitet snimaka u produkcionom smislu je ispao, nažalost, miljama daleko od onoga (i ispod onoga) što je nesporni potencijal Riblje čorbe tada predstavljao i ponudio na toj LP ploči.
Šteta! Baš prava šteta za tako dobre pesme!
Snimanje je obavljeno u studiju Enca Lesića Druga maca, smeštenom u podrumskim prostorijama u Ulici Lole Ribara broj 17. Enco se kao čovek od velikog poverenja još jednom kvalifikovao da bude naš producent. Sam studio nije ponudio neke veće mogućnosti za rad. Ponude, bolje reći, uopšte nije ni bilo. Sve skromno i osrednje, na ivici minimuma.
Teško mi je i danas da objasnim zašto smo se u to vreme uopšte opredelili za studio Druga maca. Da li zbog Enca, koji je dobro odradio posao na našim prvim singlovima ili što smo se osećali dovoljno moćno i sigurno da nam i u uslovima kakve nudi jedna „šupa“ niko ne može ništa? Takođe mislim da atmosfera na snimanju nije bila onakva kakva je morala biti. Preovladao je sistem „lako ćemo“, što će nam se obiti o glavu i ujedno odraziti na opšti kvalitet studijskih snimaka. Zbog toga su i nastali nerazumljivi i neoprostivi propusti, koji nikako nisu smeli da se dogode bendu čije su ambicije išle toliko visoko.
Jedna od grešaka koja nema valjanog objašnjenja, nastala je u mojoj numeri „Ostaću slobodan“, koja je u konačnoj verziji izmiksovana bez tonova - bas-gitare! Zaista se ne sećam kako je tako aljkav i tragičan trenutak u studiju promakao mojoj pažnji. Kada se takva master traka preda diskografu (PGP RTB) na „rezanje“, onda je naknadno nerviranje zakasnelo i uzaludno. Ako me pamćenje ne vara, kada smo preslušavali sve pesme s albuma „Pokvarena mašta i prljave strasti“, mogao bih i danas da se zakunem da sam čuo svoje bas-tonove. Bili su, doduše, nekako „tanušni“, tihi, neubedljivi i stidljivi. Ali su se čuli! Gde su zatim nestali, to sebi uopšte ne mogu da objasnim.
Znam da u tome uvek postoji onaj standardni producentski izgovor:
„Zvučnici u studiju malo lažu!“
To je, inače, klasična priča za one kao što smo tada bili mi, čije je iskustvo sa studiom u kojem nastaje album ravno nuli! Iz tog razloga uvek pre „rezanja“ treba obavezno proveriti zvuk izmiksanog snimka na većem broju zvučnih kutija, kako biste se konačno uverili da se tu sve čuje onako kako treba da se čuje. Ako se oslonite samo na jednu varijantu, odnosno na zvučnike u studiju gde ste snimali pesme, onda vam ne gine da se, slično Ribljoj čorbi u to vreme, neki od instrumenata (onako usput) sam po sebi - „izgubi“! Pravi šok, naravno, sledi malo kasnije, kada ploču stavite na gramofon i zaključite da je uočeni nedostatak trajan i nepopravljiv. Kako sam se ja osećao prilikom „kućnog uživanja“ u numeri „Ostaću slobodan“, bolje da ne opisujem. Iz pristojnosti, pre svega, koju čitavog života nosim duboko u sebi.
Osim navedenog kiksa, još neki instrumenti na tom albumu nisu na onom nivou kakav je tada Riblja čorba zavređivala. Recimo, Vickov komplet bubnjeva kao da nije odmakao dalje od - demo-snimaka! Električne gitare u nekim pesmama, opet, teraju čoveka na pomisao da su zvučne kutije na izdisaju! Enco je i na ovoj LP ploči „terao“ Boru da peva „promuklo“, što će se ispostaviti kao nepotrebno, pošto je Riblja čorba odsvirala dovoljan broj koncerata na kojima je publika imala prilike da se uveri kako njegov glas zvuči u kontekstu naših rok pesama. Bora je, u stvari, već tada zvučao sasvim prirodno. Moćno i žestoko!
Enco je, uprkos tome, imao zamisao da Borin vokal na albumu „Pokvarena mašta i prljave strasti“ treba da bude kao i na onom prethodnom („Kost u grlu“), ne bi li njegova boja glasa postala tako jedan od zaštitnih znakova Riblje čorbe. Smatrao je i objašnjavao nam da Borino grubo, promuklo i pomalo isfru-strirano pevanje pojačava poverenje u stihove koji su već bili ideologija Riblje čorbe.
U intervjuu za Rok ekspres br. 11, Bora se osvrnuo na svoj vokal iz tog razdoblja.
„Želeli smo žestoku svirku. Takav glas nam je baš legao. Posle drugog albuma mi je dosadilo, pa sam ponovo počeo da pevam svojim ’normalnim’ glasom. Nešto pre toga sam imao operaciju polipa na grlu i zato mi se svake godine smanjivao opseg za po jedan ton. Neosetno mi je padala i laga (tonalitet koji pevaču najviše odgovara - prim. aut.). Neposredno pre operacije nisam mogao ni da govorim, a kamoli da pevam. Pošto polipi znaju da se vrate, rekao sam sebi - mani se zezanja i pevaj svojim prirodnim glasom...
Inače, „Pokvarena mašta i prljave strasti“ je po mom mišljenju naš najbolji album, mada tehnički najlošiji... Pre toga sam se vratio iz vojske. Imao sam preko sto dana odrađene straže. Šta sam mogao tada da radim, nego da sedim i pišem, pišem, pišem...“
Ruku na srce, Bora je melanholično razdoblje, koje vojni rok neizostavno donosi, iskoristio pametno i na pravi način. Iz njegovog magičnog pera i kasnije su izlazili antologijski stihovi, ali se čini ne u kontinuitetu i toj količini kakvi su dospeli na album „Pokvarena mašta i prljave strasti“. To uopšte i ne treba da čudi, pošto je prema sopstvenim recima u Doboju imao vremena napretek, a i regrutaciju (srećom) pregrmiš samo jednom u životu. Zarad fenomenalnih tekstova, Boru svakako ne treba slati još jednom u vojsku. Može on to dobro da radi i kada nije u uniformi ili na straži.

HOTELSKA VERZIJA RIBLJE ČORBE


NA OMOTU LP PLOČE „Pokvarena mašta i prljave strasti“ Jugoslav Vlahović je realizovao Borinu ideju i uslikao Miloša Jovančevića, koji čita - porno-časopis! U stvari, Borina prvobitna zamisao bila je obnažena Adela, osamdesetogodišnja gospođa koja studentima Likovne akademije pozira kao model. Od toga se odmah odustalo kada se neposredno pre našeg albuma pojavila LP ploča Bijelog dugmeta sa slikom nage starije gospođe. Vicko u knjizi „Čorbografija“ navodi kako su posle nage Adele u opticaju za naslovnu stranu drugog albuma Riblje čorbe bili novi predloži. Naravno, Bora je svojim nepresušnim kombinacijama vodio kolo. Prva naredna se odnosila na Meštrovićevog beogradskog Pobednika sa ukrućenom kitom! Druga je bila „parenje“ Rosandićevih konja ispred Doma Narodne skupštine, a treća starmale bebe koje kenjaju na noši! Na kraju smo se odlučili za Jovančevića, što je sigurno bilo i najbolje rešenje. Inače, Jovančevića sam prvi put zapazio daleko pre odlaska u vojsku, ispred bioskopa 20. oktobar. On je, pored „semenog“ biznisa (tako smo zvali one koji „na čašicu“ prodaju semenke i
kikiriki ispred bioskopa), „valjao“ i svoje knjige. Napisao je (i o svom trošku štampao) nekoliko novela, od kojih se verovatno najbolje prodavala ona pod naslovom „Nevini muškarac“! Taj naziv je uvek glasno uzvikivao, držeći tu malu, tanku knjižicu s belim jeftinim koricama u ruci ili ispod miške. Možda je Jovančevića, baš zbog tog naslova, ceo grad poznavao po imenu - Nevini Muškarac! Nekoliko devojaka s kojima smo se tada družili, pitale su ga je li stvarno nevin, s obzirom na to da je uveliko već prevalio pedesetu. Moram priznati da sam oduvek želeo da pročitam „Nevinog muškarca“, ali kako je vreme brzo prolazilo, a obaveze se progresivno umnožavale, Jovančević je odjednom nekuda iščezao, a s njim i njegova dela.
Na drugoj strani korica albuma „Pokvarena mašta i prljave strasti“ opet je bio Jovančević. Ovoga oputa sa onim istim porno-časopisom, ali koji je sada zapalio! Zanimljivo je reći da zbog snimanja tih fotografija Vlahovićev studio umalo nije izgo-reo! Vatra je zahvatila deo itisona na podu, pa je taj foto-sešn mogao da ispadne kao „skuplja dara nego mera“. Srećom, sve se na kraju dobro završilo, pa je omot za našu drugu LP ploču tako bio spreman.
Kada se 23. februara 1981. godine pojavila u prodaji ploča „Pokvarena mašta i prljave strasti“, trend brze prodaje albuma Riblje čorbe se nastavio. Prvi tiraž je prosto razgrabljen, da bi do kraja te godine prodaja narasla na 200.000 primeraka! Za opis tog tržišnog fenomena postoji samo jedna odgovarajuća reč - fantastično!
Ovde je možda pravi trenutak da se vratim na nastup u Dadovu, čija je sala bila više nego skromnog kapaciteta, jer je imala samo - 95 stolica! Taj koncert smo održali nekoliko meseci pre izlaska te naše LP ploče, a jedini cilj nam je bio da proverimo kvalitet novih pesama kod odabranih „slušalaca i gledalaca“, kao i utisak koji će novi materijal ostaviti na njih. Da ne bismo pravili nepotrebnu medijsku gužvu i haos oko ulaznica u tako malom prostoru, svirku u Dudovu smo prvi i poslednji put u karijeri organizovali pod pseudonimom! Za tu priliku je Riblja čorba postala sastav „Zlatni valovi Dunava“. To je, navodno, hotelski bend koji već sedam godina pokušava da snimi LP ploču i pošto mu je to najzad pošlo za rukom, odlučili su da ga „uživo“ predstave beogradskoj publici. U Dadovu, naravno.
Kako kod Srba ništa ne može da prođe u poverenju ili tajnosti, Beogradom je brzo prostrujala vest da se iza „Zlatnih valova Dunava“ krije Riblja čorba, pa je onih 95 karata rasprodato i pre nego što je blagajna otvorena.
Izgled grupe za to veče prigodili smo imenu tog hotelskog benda, pa smo u tom smislu obukli bele košulje i sakoe, sa obaveznim crnim kravatama. Bora i ja smo još bili vojnički kratko podšišani, dok su Bajaga i Vicko imali kose do pola leđa. Rajko je s te naše maskarade izostao, jer je morao u vojsci da provede još mesec dana. Nastup u Dadovu je u svakom pogledu bio - sjajan! Imali smo i specijalne goste, sastave Rulet i Zana, koji je predvodila pevačica Zana Nimani. Kao buduća vokalna solistkinja grupe Zana, imala je pred sobom lepu perspektivu. Pažnju na tu grupu skrenula nam je naša drugarica i tekstopisac Marina Tucaković. Ona je neprestano tvrdila da će od njih napraviti veliki pop bend, što se na kraju ispostavilo sasvim tačno. Marina se, uopšteno rečeno, nikada nije prevarila u proceni tog tipa. Njeni izuzetno osmišljeni stihovi i numere koje su autorski komponovali članovi Zane bili su više nego dobar preduslov da naprave zaista veliki muzički posao u Jugi.
Te večeri smo kompletan materijal sa albuma „Pokvarena mašta i prljave strasti“ odsvirali veoma dobro, iako je meni lično mnogo nedostajao Rajko sa svojim rifovima i solo gitarskim deonicama. Uspehu najčešće ne treba gledati u zube, pogotovo u ovom slučaju, pošto je to bila jedna „hotelska“ verzija Riblje čorbe. Prisutni, bez obzira koliko ih malo bilo u majušnoj i skučenoj sali Dadova, ispratili su nas ovacijama. Uostalom, čim smo se pojavili na sceni, iz publike je krenuo već prepoznatljivi poklič:
- „BO-RO MAJ-STO-RE, BO-RO MAJ-STO-RE!“
Nove pesme s drugog albuma Riblje čorbe u kompletnoj postavi promovisali smo koncertima pre i posle izlaska ploče „Pokvarena mašta i prljave strasti“. Te nastupe nam je organi-zovao menadžer Vlatko Stanković, koji je zaista bio jedan od najpoštenijih ljudi u toj branši. On, doduše, nije bio baš klasičan menadžer, pošto je po profesiji i sam bio muzičar. U nedostatku sastava s kojim bi svirao, počeo je da se bavi ugovaranjem koncerata. Neprestano smo imali nastupe, uglavnom po Srbiji, mada smo u tom razdoblju održali i jednu svirku u Zagrebu s više beogradskih bendova. U pitanju je bila manifestacija „Pozdrav iz Beograda“, gde smo nadmoćno i u jednom dahu „pokorili“ tamošnju publiku. O tom događaju, koji svakako zaslužuje pažnju, biće više reči u jednom od narednih poglavlja.
Pošto su nove albumske pesme već ušle među narod, a mi ih predstavljali samo „okolo“, opet je došlo vreme za veliki beogradski koncert. Bora i ja smo o tome dugo razgovarali, da bismo onda došli do zaključka kako bi za Riblju čorbu bilo fenomenalno da ovoga puta zasviramo u nekom za nas novom prostoru. To bi, kako smo procenili, bio izazov za bend, ali zanimljivo i inspirativno za publiku. Često smo se, inače, držali tog nepisanog pravila koje je podrazumevalo da uvek otkrivamo neke nove dvorane, hale i stadione, o čemu će u ovoj knjizi kasnije biti više reči.
U konkretnom slučaju, opredelili smo se za Halu sportova na Novom Beogradu. Ona nam je odgovarala kako zbog kapaciteta, tako i zbog atmosfere koja se u njoj može napraviti, što sam nekada i sam umeo da osetim s grupom SOS na nekim od koncerata pod imenom „Pop-šou“. Taj prostor u stvari nije bio mnogo veliki. Primao je oko 5.000 posetilaca, što nam je u naknadnoj razradi cele ideje potpuno odgovaralo. Malo smo, doduše, bili suzdržani u proceni zanimanja za Riblju čorbu u tom razdoblju, pošto je od legendarnog koncerta na Tašmajdanu prošlo nešto više od godinu i po dana. Toj sumnjičavosti, međutim, uopšte nije bilo mesta. Bez ikakvih problema prodali smo koncert, a zbog ogromnog interesovanja publike dan kasnije smo ga i ponovili, takođe pred krcatom Halom sportova. Tako su 27. i 28. mart 1981. godine zapisani zlatnim slovima u analima Riblje čorbe.
Na moje veliko i neskriveno zadovoljstvo, tako smo započeli svoju istoriju velikim zlatnim slovima.

SAMO SVIRAJ, DRUŽE, I NE PROVOCIRAJ!


NEŠTO ŠTO SMO prethodno usvojili kao neku svoju specifičnost, nismo hteli da menjamo ni po koju cenu. Tako smo se, između ostalog, uvek trudili da imamo odgovarajući koncertni slogan. Zato smo nastup u Hali sportova na Novom Beogradu osmišljeno reklamirali pod nazivom „Koncert za pet soma“!
Sasvim je moguće da je nekome navedeni propagandni moto zvučao pomalo akcijaški, kao da je istrgnut iz nekog radničkog ili socijalnog miljea. Međutim, s obzirom na to da se ponekada sredstva do cilja ne biraju, onda je slogan „Koncert za pet soma“ u svakom pogledu bio - pun pogodak.
U početku nam se, doduše, činilo da su dva koncerta u pomenutoj Hali možda prevelik zalogaj za Riblju čorbu. Bar u tom trenutku. Nedoumica tog tipa pokazala se kao potpuno bezrazložna. Koncerti zakazani za petak 27. i subotu 28. mart već su u sredu, znači dva dana pred prvi nastup, bili rasprodati do poslednje ulaznice!
Nažalost, s tim svirkama nije išlo baš sve glatko, kako se to nekome sa strane moglo činiti. Naime, neiskustvo(!) uprave Hale sportova na Novom Beogradu u organizovanju rok manifestacija dovelo je naše koncerte u pitanje. Tu situaciju je Bora najbolje opisao u medijima dan posle svirke:
„Nisam znao, ali sada znam - glavni ljudi na svetu (nažalost, i na mom dugo očekivanom beogradskom koncertu) jesu Neverovatni Radojica, upravnik Hale i grupa drugova zadužena za disciplinu! Oni su u stanju da u zdrav mozak zezaju mene, Riblju čorbu i oko šest hiljada ljudi. Oni su svemogući. Neuništivi. Neprikosnoveni.
Uz to, oni nemaju pojma da je ta Hala sportova na Novom Beogradu nekad bila maltene koncertna dvorana u kojoj su se održavale odlične svirke, sa sve Bijelim dugmetom i Pop mašinom, kao i nekim stranim izvođačima. I sve to tako do kraja 1974. godine. Mi smo jedan zdrav narod, sportski nastrojen, pa je s vremenom ta hala potpuno izgubila tu funkciju i bacila se, uglavnom, na organizaciju košarke (to je ono kad viču „Cigani, cigani“ ili „Grobari, grobari“ ili „Pederi, pederi“ i si.), zatim turnira u malom fudbalu, pionirske aktivnosti za okolne škole itd. Pinkije manji i dostaje daleko, dok je u Pioniru dobar zvuk nemoguće namestiti, a i redari ne maze baš publiku. Hteli smo nešto kvalitetnije od uobičajenog i zato smo za koncert Riblje Čorbe birali i izabrali taj nesrećni objekat.
Nažalost, saradnici u organizaciji tog našeg nastupa nisu bili na nivou, pa je u danima pred nastupe dolazilo do neočekivanih zbrka. Recimo, u sredu smo saznali da u halu možemo da uđemo tek oko tri sata po podne. Kako smo koncert zamislili vrlo ambiciozno, znao sam da je za ozvučenje, njegovo unošenje i nameštanje potrebno bar šest sati, a da ne govorim o neophodnoj tonskoj probi. Onda je Sveti Radojica gurnuo ozvučenje napred, skoro do pola hale, i usput sugerisao da sve bude malo tiše! Tada sam počeo da razmišljam i da se pitam - ko tu, u stvari, svira?
Sledećeg dana smo binu na jedvite jade pomerili unazad, ali je ograda (koja nas navodno štiti od onih koji nas vole i obožavaju) ostala na pola terena! Bar sam tako sprečio da nas bar pola njih uopšte čuje! A sve se to dešavalo uz reprezentativnu Radojičinu klekovaču.
Riblja čorba dugo, od Taša, nije svirala u Beogradu. Zato smo uložili silne napore u ta dva dana dobre svirke i još boljeg zezanja. Odsvirali smo dvadesetak koncerata po zemlji pre nego što smo se usudili da izađemo pred beogradsku publiku. Gospodina Radojicu i ostale iz hale je za sve to bolela - guza! Na sat pre početka koncerta rekao je da njegova svetla moraju ostati - upaljena! „Drugo je košarkaška publika“, izjavio je Drug Radojica, „ovo su više drogirani huligani, koji će mi u mraku razvaliti parket!“
Riblja čorba, bar dok sam ja u njoj, nije svirala u kafani, niti će ikada svirati, ali je zahvaljujući Malom Radojici atmosfera definitivno pretila da bude - kafanska! Tako je i počela čitava frka. Narod je skandirao ’GA-SI SVE-TLO, GA-SI SVE-TLO’, a ja sam lagano ali sigurno pozadi otkidao. Nisam se mirio sa činjenicom da će toliki naš trud i velika želja za svirkom propasti zbog jednog jedinog Nemam Reči Radojice!
Kada je publika, kojoj i ovom prilikom skidam kapu, počela lagano da menja oblik hale, konačno je i njemu došlo iz dupeta u glavu, a taj objekat ubuduće možda neće imati upravnika. Poslednji napor da me urazume učinili su uz podršku jednog druga u uniformi. Ja sam bio već potpuno poludeo i nisam znao za sebe od novonastalih pizdarija. Dijalog s nadležnim pajkanom je bio antologijski:
Sviraj, druže, ne provociraj ovaj narod!
Ugasite svetlo.
U’apsiću te!
Hapsi, tuci...!
Ti si bre, druže, pijan, izlazi i sviraj, inače...
Nisam bio pijan, nisu me tukli, niti uhapsili. Samo su pet minuta kasnije konačno ugasili svetio! Uh, najzad! Svi ekscesi su se dogodili isključivo zahvaljujući Legendi Radojici i njegovim saradnicima. U toj zbrci neko je u glavu flašom pogodio jednog zaštitnika reda i mira. Žao mi je. Ja nisam.
O svirci neću da pričam. Samo koristim priliku da još jednom zahvalim onom divnom narodu.
Sledećeg dana, znači u subotu, Veliki Mag i Plemenski savet odlučili su da svetla mora biti. Daleko pribraniji, odlučio sam da u tom slučaju nema koncerta. Taj stav sam zadržao i na sastanku koji smo imali s drugovima u stanici milicije, održanom dva sata pre nego što ćemo izaći na scenu. Opet nismo imali tonsku probu. Znatno je važnije bilo da se našlo malo razumevanja, pošto je odlučeno da se ipak - ugasi svetio! Drug koji je bio nadležan da mi daje savete onako usput mi je skrenuo pažnju da iz ličnog rečnika i svojih pesama izbacim sve nezgodne glagole, inače...
Savetovano, urađeno!
Hvala Branku Kresojeviću, Tomi, Aci, Vlatku, Šari, Štuksu, Buci, Duletu Pirosu, Bobanu, Šuletu, Zoranu i ostalima koji su nam tom prilikom pomogli da uglavnom bude sve onako kako smo zajedno sanjali. Još jednom hvala ljudima koji su došli i navijali za Riblju čorbu.
Pravda je pobedila kao na filmu. Iz tog razloga, posle svega, uopšte se ne ljutim na Malog Radojicu i njegove tutore. Kad porastu, samo će im se kaz’ti!
Probleme smo, tako, na mišiće i ,,iće“ nekako rešili. Ali ta naša svirka u Hali sportova na Novom Beogradu u svakom drugom pogledu zaslužuje detaljniji opis. Između ostalog i zato što je održana kao prva posle one istorijske na Tašmajdanu.
Koncert je (27. mart) otvorila grupa Papatra, u kojoj je bas-gitaru svirao naš dugogodišnji prijatelj Miroslav Cvetković Cvele. On me je, podsećanja radi, menjao u Ribljoj čorbi dok sam posle onog incidenta u Dolovu, s gipsom na nozi, ležao kod kuće na kanabetu. Iako je Papatra svirala pod upaljenim svetlima, njihov nastup je bio dobro prihvaćen, bez obzira što je već tada bilo nejasno čemu sindikalna atmosfera u sportskoj dvorani. Neki momci su mi kasnije pričali kako su pomislili da smo namerno ostavili upaljena svetla kako bismo postigli veći efekat kada Riblja čorba izađe iz mraka s rasvetom na bini od milion vati. To nam, naravno, uopšte nije bila namera, niti smo se ikada u karijeri služili tako niskim udarcima. Uostalom, i nama je Režiser Radojica pripremio isti scenario.
Kada se Papatra se povukla sa scene, svetla su dalje bila uključena, a posebno je iritiralo ono bleštavo upereno prema gledalištu. Posle petnaestak minuta, oni iznervirani i najnestr-pljiviji započeli su da skandiraju:
„GA-SI SVE-TLO, GA-SI SVE-TLO!“
Niko pojma nije imao da je razlog što ne izlazimo na scenu prokleto svetio u dvorani! Nije prošlo mnogo a čitav auditorijum je prihvatio rečeni poklič. Tada je, da bi valjda podišli gledaocima i kao uslišili njihove zahteve, ugašeno svetio iznad terena, ali ne i ono koje je bacalo snopove na krcate tribine. Ponovo kreće: „GA-SI-SVE-TLO, GA-SI SVE-TLO!“
Inicijativu su onda preuzeli oni najprgaviji. Lagano počinju da lome stolicu po stolicu. Taj deo publike je baš nameravao da izmeni izgled hale, pa su tako na red došli reklamni panoi. Uvidevši da je vrag odneo šalu, „domaćini“ su u opštem metežu i negodovanju publike najzad ugasili sva svetla! Urlik oduševljenja iz 6.000 grla najbolje je potvrdio ko je, u stvari, bio u pravu i koje izazvao nevolju. U potpunom mraku, koji je zavladao tim prostorom, naši saradnici zaduženi za binsko svetio i ton polako se privikavaju na novonastalu situaciju. Čim smo se pojavili na sceni i „priključili“ na pojačala, Rajko je gitarskim rifom napravio sjajan uvod za pesmu „Zvezda potkrovlja i suterena“. Po ranije utvrđenom dogovoru, na tri-četiri pali se naša rasveta i krećemo iz sve snage da gruvamo.
U početku smo možda bili malo stegnuti, što ne čudi posle onolikog maltretiranja, natezanja, ubeđivanja i pregovaranja. Ubrzo smo se, „kao ribe u vodi“, opustili uz ogromnu podršku publike. Redaju se pesme sa albuma „Kost u grlu“ i „Pokvarena mašta i prljave strasti“, redosledom za koji smo zajednički procenili da je „dramaturški“ najoptimalniji. Sviramo „Vidiš da sam gadan...“, „Ja sam još ona ista budala“, „Hajde, sestro slatka“, „Vrlo, vrlo zadovoljan tip“, „Neke su žene pratile vojnike“...
Drugi blok Bora najavljuje stihovima u „svom stilu“, koje publika sa smehom prihvata i koji će ubuduće takođe biti deo našeg šou-programa. Usput je, naravno, Bora pozdravio i Radojicu Strašnog, što je publika dočekala jednim velikim „UUUUUUUU...!“ Nastavljamo da „pržimo“ numerama: „Nazad u veliki prljavi grad“, „Lak muškarac“, „Hej, ćale“ i „On i njegov BMW“. A onda, kao da malo pred udarni finiš rezonski „spuštamo loptu na zemlju“, izvodimo pesme „Nemoj, srećo, nemoj danas“, „Dva dinara, druže“ i „Rekla je“. Erupcija nezadržljivog oduševljenja u publici počinje pesmom „Evo ti za taksi“, da bi se onda ćela hala zatresla u ritmu pesama „Srećan put, pišo moja mala“ i „Ostaću slobodan“. Tu se, svakako, ova naša fešta ne završava, pošto smo publiku potpuno „dotukli“ numerama „Lutka sa naslovne strane“, „Rokenrol za kućni savet“ i „Ostani đubre do kraja“, koje su se čule iz grla 6.000 posetilaca. Utisak da će se krov Hale sportova na Novom Beogradu možda srušiti svima nama na glavu prerastao je u moguću realnost.
I onda - kraj! Nema više!
Nikome, naravno, ne pada na pamet da napusti dvoranu. Naša publika je već znala za jadac, pa su jednostavno tražili -još! Izlazimo i ponavljamo „Ostaću slobodan“ i „Srećan put, pišo moja mala“. Pošto u to vreme nismo imali mnogo pesama na raspolaganju, ponavljanje je bilo naš dodatni adut, posle čega je stvarno usledio KRAJ!
Mnogobrojna novinarska bulumenta koja se te večeri zatekla na koncertu Riblje čorbe tvrdila je u svojim izveštajima kasnije da je naš drugi beogradski koncert u odnosu na onaj tašmaj-danski bio - pakleniji! Ovom prilikom, iz pregršti članaka o toj našoj svirci izdvajam onaj koji u uvodnoj rečenici gotovo sve objašnjava:
„Poslednjom pločom i ovim nastupima, Riblja čorba je i konačno potvrdila status najnarodskije grupe u Beogradu. Jugoslavija još uvek ne naslućuje šta je sve čeka kada je u pitanju ovaj bend.“
Koliko je to zaista bilo tačno, najbolje su potvrdili kasniji događaji, koji su nezaobilazno bili vezani za Riblju čorbu.

POZDRAV IZ BEOGRADA PREUZET SA RAZGLEDNICE


VEĆ SAM RANIJE napomenuo da smo posle albuma „Pokvarena mašta i prljave strasti“ imali jedan veoma zanimljiv nastup u Zagrebu. Bio je to „Pozdrav iz Beograda“, svojevrsna kulturno-muzička razmena Beograda i Zagreba, čiji je naziv preuzet s razglednica tog vremena. Inicijator je bio Dom omladine Beograda, koji je prethodno bio domaćin „Pozdrava iz Zagreba“, pa je ovo u neku ruku bila uzvratna poseta. Mnogi su tu višednevnu manifestaciju doživljavali i kao „pop-rok prezentaciju Beograda“ u Zagrebu, što je bilo sasvim tačno, s obzirom na to da je tada u glavni grad Hrvatske otišlo sve ono što je u jugoslovenskoj prestonici muzički vredelo. Oliver Mandić, Slađana Milošević, Sekstet Marković-Gut, Generacija 5, Srđan Marjanović, Yu-grupa, Idoli, Električni orgazam, U škripcu, Pop mašina, Tunel, Bebi Dol, Piloti... Ovo je samo deo liste učesnika koji su se našli na spisku te beogradske muzičke selekcije. Naravno da sve to nije moglo da prođe bez Riblje čorbe, čija je svirka u kino dvorani Studentskog centra bila predviđena za 16. februar 1982. godine.
Iako „Pozdrav iz Beograda“ nije bio takmičarskog karaktera, svi su se iz sve snage trudili da ostave što bolji utisak, pa je na kraju ispalo da smo tako udruženim snagama ostvarili veliki trijumf na gostujućem terenu rivala. Beogradska muzička scena tada se pokazala kao mnogo raznovrsnija, ozbiljnija i svakako bolja od zagrebačke, iako je pre te manifestacije utisak bio drugačiji.
Riblja čorba u tom trenutku nije imali neki veliki repertoar, ali smo zato nastojali da naš kratki nastup bude žestok, upečatljiv i karakteran. U tome smo stvarno imali uspeha, jer su nas mnogi posle te svirke pominjali i doživljavali kao nešto najveće što dolazi na ovim muzičkim prostorima. Taj osećaj ih očito nije prevario. U zagrebačkom omladinskom listu Polet tako je, u okviru članka o gostovanju beogradskih grupa u Zagrebu, osvanuo tekst novinara koji se potpisao inicijalima G. G.:
„Riblja čorba je dala sve od sebe, kako muzički, tako i vokalno i scenski. Predvođeni izvrsnim Borom Đorđevićem, koji niti jednog trenutka nije puštao koncert iz svojih dlakavih ruku, oni su vješto podgrijavali publiku da bi sve konačno kulminiralo razornim ’Rock and rollom za kućni savet’! Masa razuzdano skače sa sjedala, pleše i pjeva. Još nisam čuo da je publika tako glasno i razgovjetno pjevala. Odustavši od poslovice da šećer dolazi na kraju, ’Čorbari’ sviraju ’Đubre’, našto raja gubi razum i demolira dvoranu. Naravno, dolazi bis i oni ponovo izlaze i sviraju i onda je kraj jednog od najboljih koncerata ovog tjedna.“
Treba li o tom našem nastupu još nešto reći?
Od trenutka kada se saznalo da smo posle vojske ponovo na okupu i da počinjemo sa snimanjem novog albuma, krenulo je i sve žustrije zanimanje za naša gostovanja po celoj
Jugoslaviji, bez izuzetka. Pošto sam u prethodnom razdoblju rada grupe na neki način bio zadužen za ugovaranje svirki s raznim menadžerima, lokalnim predsednicima omladine, upravnicima kulturnih centara i ostalim likovima zaduženim za organizacije scensko-umetničkih dešavanja, naglo i pojačano interesovanje za bend od mene je zahtevalo i znatno više angažovanja oko samih koncerata i njihove organizacije. To je ujedno podrazumevalo i dodatne obaveze članova benda prema medijima. Redovno davanje intervjua, poziranja fotografima raznih novina i magazina, učešće u njihovim akcijama i slično, bile su samo deo te novonametnute aktivnosti. Primera radi, jednom nedeljno smo odlazili u jugoslovenske televizijske centre (bilo ih je osam) radi snimanja spotova za svaku TV stanicu - posebno! Kada bismo taj deo posla priveli kraju, usledila bi gostovanja u radio i TV emisijama, opet širom Juge. Zanimljivo je da tadašnji televizijski centri nisu hteli da koriste već snimljene spotove u produkciji, recimo, Televizije Beograd, već su TV Sarajevo ili TV Zagreb zahtevali da ih o njihovom trošku posetimo i tada samo za njih snimimo neku numeru. Dešavalo se tako da po mesec-dva špartamo po zemlji gostujući po tadašnjim našim republičkim TV centrima. To je danas, naravno, nezamislivo, ali se u to vreme imalo para i umelo je da se troši. S druge strane, za Riblju čorbu je to bio veoma koristan vid marketinga.
Ono što nam je ipak uvek bilo primarno odnosilo se na žive nastupe. Zbog njih se ceo taj posao morao podići na najviši profesionalni nivo. Bila je potrebna institucija koja ima kvalifikovane i ljude od iskustva za tu vrstu biznisa. Bori se činilo da bi to mogao biti beogradski Centroturist, odnosno njihova Osnovna organizacija udruženog rada za sajamske i kulturne delatnosti. Oni su u tom smislu imali zaseban kancelarijski prostor u kome je radilo nekoliko organizatora, računovođa, pravnik, sekretarica... U početku naše saradnje je u OOUR-u za sajamske i kulturne delatnosti radilo samo nekoliko uglavnom prijatnih ljudi, da bi se s vremenom na tom mestu onda oformila kompletna služba koja se brinula o koncertima Riblje čorbe. To najbolje pokazuje kako smo i na koji način kao ambiciozni bend napredovali koracima od sedam milja. Posle samo dva-tri meseca čitavo to odeljenje radilo je samo za Riblju čorbu! Moram takođe da naglasim da se između članova benda, menadžera i organizatora iz Centroturista - Ce-Tea, kako smo iz milošte zvali tu firmu - stvorio veoma blizak i prijateljski odnos. Ovde moram da pomenem tri čoveka koji su oko nas vodili ćelu tu priču. Bili su u stalnom radnom odnosu u Ce-Teu, što je značilo da rade za redovnu mesečnu platu, a 24 sata su „ginuli“ oko organizacije naših turneja. Joca Jakić i Zoran Radović, nažalost, nisu više među živima, a što se Radeta Radmilca tiče, s njim i dan-danas, posle više od trideset godina, sarađujemo s najvećim mogućim zadovoljstvom. Možda se moje poverenje, kao i poverenje ostalih iz grupe, stiče lagano i teško, ali kada jednom taj odnos dođe u neku zamišljenu ravan, onda je to za čitav ljudski vek. S nama je u tom razdoblju, takođe preko Centroturista, koncerte radio i danas pokojni Vlatko Stanković. On je, inače, bio dobar muzičar, pa je imao dobre veze u estradnom svetu, što mu je omogućavalo uspešno poslovanje u vezi s Ribljom čorbom.
Moram isto tako da napomenem da su se ljudi iz Ce-Tea u samom početku naše saradnje trudili da budemo okruženi određenim luksuzom, što nam je davalo sigurnost i čvrsto ubeđenje da postajemo istinske rok zvezde. U tu priču se uklapa i ona s naše prve turneje, kada nam je za prevoz na raspolaganju stajao hiperudobni američki turistički autobus Igl sa svim mogućim pogodnostima za duga putovanja.
S prvim pravim promoterom ispred sebe, Riblja čorba je opušteno mogla da krene s koncertnim promocijama i predstavljanjem novih pesama, od kojih smo uvek mnogo očekivali.
Zagrebačka promocija našeg albuma „Pokvarena mašta i prljave strasti“ održana je 8. juna 1982. godine u Domu sportova. Uspeh nas, kao uostalom i na svim prethodnim koncertima, nije zaobišao. Predgrupa nam je bila zagrebačka grupa Boa. Tamošnji poznati muzički kritičar, sada nažalost pokojni Darko Glavan, u tekstu pod nazivom „Prljavi zvuk i iskrene strasti“ u svom osvrtu na taj koncert rekao je, između ostalog, i sledeće:
„Prije početka svirke ’Pet riba za šest somova’, vladala je ipak svojevrsna nervoza u redovima organizatora - hoće li Riblja čorba privući dovoljno poklonika za rock-predstavu primjerenu Velikoj dvorani zagrebačkog Doma sportova? Od domaćih rokera, taj su ispit do sad položili samo Bijelo dugme i Smak (zanemarimo li Čolića i Srebrna krila). Mnogi su bili i te kako skeptični na tvrdnje da istu privlačnu snagu imaju i Bora Đorđević i njegova ekipa. No mamac od šest somova upalio je - u dvorani se okupilo pet do šest tisuća posjetilaca, koji su se raspodelili ravnomjerno po svim djelovima dvorane stvarajući dojam dobre posjećenosti. Pred publiku, očigledno gladnu ribljih ujušaka, prvo su izašli članovi zagrebačke Boe, koji su imali nedavno uspješan nastup u zagrebačkom klubu Lapidarij. Na velikoj pozornici i ispred pet tisuća ribofila, Boa nije imala velike šanse...
Zagrebački koncert uvjerio nas je još jednom da Čorba na sceni djeluje daleko autoritativnije i sugestivnije nego na vinilu i da sa nešto više truda i dotjeranosti u studijskom radu Đorđević i njegova ekipa mogu poboljšati svoje i onako zavidne pozicije. Nakon tog koncerta, Riblja čorba je definitivno ušla u najuži krug miljenika zagrebačke rock-publike koja je izlazeći sa koncerta spontano zapjevala Đorđevićevu himnu mamurluku ’Nemoj, srećo, nemoj danas’!“
Na taj naš koncertni uspeh u Zagrebu ne treba više trošiti reći. Na redu su bili novi poduhvati, kojima smo s neopisivim žarom i ogromnom radošću hrlili u susret.

MLADENCI SU IGRALI BOSI PO STOLOVIMA


NAJZAD JE došao i taj dan! Ali ne za novu svirku Riblje čorbe, već da se na privatnom planu sredim i počnem da uživam u blagodetima bračnog života. Ono što sam poželeo još onog dana kada sam prvi put ugledao Jasminu u društvu Zorana Imidža u Unionu, sada je trebalo ostvariti. Najzad ću s njom stati na ludi kamen, mada mi značenje samoga izraza nije baš najjasnije, osim ako se to ne odnosi na nekoga ko od ljubavi poludi za svojom budućom suprugom, što je sa mnom svakako bio slučaj.
Jasmina i ja smo sudbonosno „da“ jedno drugome rekli 21. juna 1981. godine. Građansko venčanje smo obavili u opštini Stari grad. Bajaga je bio kum s moje, a Jasminina dugogodišnja drugarica Marijana s njene strane.
Pošto mnogobrojna rodbina ne može da zamisli svadbu bez namenske muzike, ručak u restoranu Hale Pionir bio je uz narodnjake, koji su činili orkestar, dva pevača i dve pevačice. Čini se da su svatovi uživali u atmosferi uz „dugmetare“ i pesme čije reci od visokotonaca iz preglasnog ozvučenja uopšte nisam razumeo. Ali kada se jedan Aleksić ženi, to onda nikome i nije toliko bitno.
Ovakva vrsta provoda i zabave, priznajem, mojoj supruzi i meni se nikada nije baš nešto posebno dopadala, niti smo ikada u njenim čarima umeli da uživamo, mada nam je u ovom slučaju bilo drago što su se na našoj svadbi roditelji, rodbina i svi gosti prijatno osećali. Bar smo mi takav utisak stekli.
Iste večeri smo za svoju dušu iznajmili prostor kluba Euri-dika, koji je takođe bio u sklopu Hale Pionir, pa je tako velika žurka s prijateljima mogla da počne. Među njima je bio veliki broj muzičara, probranih novinara i još nekih iz našeg biznisa. Naravno, tu su bili i Bora, Bajaga, Vicko i Rajko sa svojim lep-šim polovinama, a oni su prethodno bili i na svadbenom ručku. Za to veče su na maloj bini kluba bila postavljena pojačala, bubnjevi, gitare i klavijature. Mislim da smo tada napravili zaista sjajan džem-sešn. Šteta je što to niko nije snimao jer bi imalo šta da se čuje. Na sceni smo se smenjivali mi iz Riblje čorbe, zatim kompletna Generacija 5 i ko god je poželeo nešto da odsvira ili otpeva.
Sutradan se u Politici ekspres pojavio članak o najneobičnijoj svadbi u Jugoslaviji. U tom tekstu je naglašeno da su te večeri u klubu Euridika smenjivali svirači i pevači, a da su mladoženja Miša i njegova izabranica Jasmina bosi igrali na stolovima u rokenrol ritmu. Sećam se da mi je Jasmina pred zoru, na putu do kuće posle ove lude žurke, pokazala stopala, sva u plikovima od pikavaca koji su prekrili podove, ali i stolove Euridikel
Uobičajeni medeni mesec nismo mogli da planiramo jer su letnje svirke Riblje čorbe u kontinuitetu već bile ugovorene. Tu okolnost sam ipak iskoristio da spojim lepo i korisno, pa smo oboje pošli na turneju! Ideja je bila da se provedemo i usput još nešto i da zaradim. Osim toga, iz ranijeg iskustva znao sam da će biti i po koji slobodan dan, što smo nameravali da iskoristimo za kupanje, sunčanje i turistički obilazak gradova. Takođe smo imali u planu da posetimo najbolje restorane s ribljim specijalitetima i domaćim vinima. Škampi i bevanda u takvim prilikama zvuče baš dobro i privlačno.
Organizator tih naših koncerata bila je beogradska turistička organizacija Centroturist, koja u tome i nije imala baš mnogo iskustva, ali je zato u svojim redovima imala ekipu sposobnih ljudi, a oni su u domenu „pakovanja“ turističkih aranžmana bili pravi majstori, pa im je ova naša turneja predstavljala neku vrstu proširenja delatnosti! Pošto su brzo ukapirali kako funkcioniše jedan putujući karavan muzičara, tehnike i svega ostalog što ide uz nastup rok grupe, većih poteškoća zaista nije bilo. Ako se izuzmu manji propusti, koji se dešavaju i najiskusnijim menadžerima, te svirke u organizaciji Centrotuistau svakom pogledu su protekle odlično i bez zamerke. Putovali smo velikim i luksuznim autobusom američke kompanije Igl, koji je bio opremljen svim neophodnim elementima kako bi putniku bilo udobno. U prostranom gepeku je bilo smešteno ozvučenje i naši instrumenti, dok je tehnički deo ekipe i tim naših saradnika bio s nama i našim lepšim polovinama u autobusu. Tako je Igl bio popunjen gotovo do poslednjeg sedišta.
Suštinski, bilo smo jedna vrlo složna družina, koja je podsećala na školsku ekskurziju čiji su profesori blagonaklono gledali na svaki naš marifetluk. Ponašali smo se kao članovi neke hipi-komune, gde svako svakome izlazi u susret i želi da pomogne. Nije bilo nervoze i povišenih tonova, nesporazuma i poteškoća kakvi bi se inače očekivali u autobusu punom putnika, čija je zanimljiva maršruta bila pomalo krivudava i neizvesna. Nisam baš siguran, ali mi se čini da Riblja čorba u karijeri slično iskustvo više nikada nije imala, a ako i jeste, bilo je manje zanimljivo.

GRE’OTA JE DOBRO VINO MEŠATI S VODOM!


NIJE BILO NIKAKVE NEDOUMICE - turneja čorbe u leto 1981. godine bila je izuzetno ambiciozno zamišljena. Pružala se celom jadranskom obalom, od juga do krajnjeg severa.
Počeli smo 12. jula u Titogradu, koji će referendumom posle Titove smrti povratiti svoje staro ime: Podgorica. Naredni koncerti su se održali u Tivtu, Herceg Novom, Nikšiću, Baškim Vodama, Makarskoj, Mostaru, Kaštelu, Starom Kninu, Šibeniku, Vodicama, Murteru, Hvaru, Rovinju, Poreču, Puli, Labinu, Crikvenici, Biogradu na Moru... Nadam se da nisam propustio da pomenem još neki grad, jer ih je tada bilo zaista mnogo, a sviralo se gotovo svakodnevno. Turneju smo priveli kraju bezmalo dva meseca kasnije, 7. avgusta u Splitu. Iskreno, bilo je zaista divno putovati tom obalom u iščekivanju sledećeg koncerta. Održavali smo ih uglavnom na letnjim pozornicama, u baštama ili na rukometnim stadionima. Zanimanje za te svirke bilo je iznad svih očekivanja. Sve ulaznice su bile unapred rasprodate, pa su tapkaroši tog jula baš imali berićetnu sezonu. Sama turneja je, inače, bila odlično osmišljena što se mesta tiče i datumski pogođena, pošto se u to vreme cela Juga masovno selila na more. Mnogi su tada prvi put imali priliku da vide i čuju Riblju čorbu uživo. Zanimljivih događaja sa ove turneje beše sijaset, mada je meni u sećanju zauvek ostao onaj u Tivtu, na samom početku turneje.
Iz Titograda smo prispeli dole na more sa zakašnjenjem. Gužva na auto-putu nas je usporila pa nismo stigli na vreme na zakazanu svirku. Jedva smo „na mišiće“ uspeli da postavimo opremu na letnju pozornicu i na brzinu napravimo tonsku probu. Onako umorni i iscrpljeni od vrućine i puta koji se baš odužio, sedeli smo u garderobi pričajući i iščekujući početak nastupa. Pošto praktično ceo dan nismo ništa stavili u usta, pitali smo mesnog organizatora ima li tu u blizini nešto da se prezalogaji s nogu.
- Ma kako da ne - uglas će vredni domaćini. - Specijalno smo za vas spremili vino i ribu! Što ćete ljepše kad ste na moru?
- Odlično! - povikasmo složno i radosno uglas. - Samo malo, da se okrepimo...
Nedugo zatim, dva kršna momka unesoše u garderobu veliko bure puno usoljenih srdela ili sardela, kako ih mi nazivamo. Ribice su bile naslagane jedna na drugu, skoro presovane na maslinovom ulju, što je inače jedan od crnogorskih specijaliteta, bar kad je riba u pitanju. Kao po zapovesti, izgladnelo navalismo na one srdele kao nenormalni. Bile su izuzetno ukusne, ali užasno i nepojmljivo - SLANE! Ista ona dva momka nam zatim donesoše i nekoliko boca domaćeg belog vina, koje je odlično „klizilo“ uz one srdele. Tako smo delimično utoljavali žeđ. Zamolili smo ih da nam donesu i malo vode, kako bismo razblažili vino, s obzirom da je bilo dosta jako.
- Nažalost, trenutno u Tivtu i okolini vlada nestašica vode
- objašnjavaju nam domaćini izvinjavajući se. - A i gdje ste vidjeli da se tako dobro vino razblažuje. Gre’ota je miješati ga s bilo čim. Nego, živeli vi nama!
Kada smo započeli sa svirkom, vino nas je poprilično „uzelo pod svoje“, a žeđ potmulo krenula da nas mori. Zahvaljujući nesnosnoj vrućini, trčanju po bini i prekomernom znojenju kraj koncerta smo dočekali potpuno - trezni! Kao da nismo ni takli vino!
Odmah po završetku nastavili smo da „kopamo“ po onom buretu s ribicama i tako sve dok ga do dna nismo ispraznili. Kako je vino nestalo ili iščezlo, svejedno, odjurili smo kao bez glave do hotela s namerom da se osvežimo, istuširamo i napijemo tako potrebne tekućine jer je slana riba baš počinjala da uzima danak. Pošto smo na recepciji uzeli ključeve od soba, u njih smo se stuštili kao bez duše sa samo jednom idejom -popiti bar malo vode! Međutim, u sobama nas je čekalo iznenađenje, jer je na stolu stajala mala, i samo jedna, polulitarska flašica s vodom!
- Šta je bre ovo - izgleda da voda iz česme ovde nije za piće
- oprezno zaključim, pokušavajući da pred Jasminom prikrijem paniku u glasu. - Moraćemo da podelimo ovu flašicu vode, a kad se istuširamo, otići ćemo do centra da kupimo neki sok ili kiselu vodu.
- Kako to misliš da se istuširamo, čime? - čujem Jasminu iz kupatila, užasnutu saznanjem da ni iz jedne odvrnute slavine ne izlazi ni kap dragocene tečnosti.
Odmah sam otrčao do recepcionara, koji mi ljubazno objašnjava da u Tivtu uopšte nema vode, ali da je izvesno možemo očekivati sutra izjutra.
- Dobro, a šta je s vodom za piće? - postavljam mu naivno pitanje pun skrivene nade i pozitivne energije.
- Na stolu u sobi imate punu flašu, to vam je i za piće, ali i da se operete, umijete... - „utešno“ će recepcionar.
- Da se umijemo, operemo i napijemo iz one jedne flašice? - ne mogu da poverujem u ono što od njega čujem.
- E tako ti je to danas kod nas. To je, u stvari, sve što zasada možemo da vam ponudimo, ali sjutra... - mirno izriče recepcionar najgoru moguću presudu.
Dok sam se od nervoze okretao oko sebe pokušavajući da pronađem neki izlaz, gotovo cela ekipa Riblje čorbe se našla kod recepcije u nameri da izrazi svoje nezadovoljstvo tom situacijom.
- ŽEDNI SMO I UMIREMO U NAJSTRAŠNIJIM MUKAMA BEZ VODE!!! - vikali smo uglas, proklinjući one slane ribice, od kojih je utroba počela da nam gori. Neko je predložio da odmah krenemo u centar grada ne bismo li pronašli neku prodavnicu da kupimo kiselu vodu, koka-kolu ili sokove.
Međutim, naš optimistički plan se odmah izjalovio. Pošto je ponoć već uveliko prošla, nijedna prodavnica u Tivtu nije radila! Nema kioska, nema samoposluge, nema uličnih prodavača, nema jednostavno - ničega! Grad je avetinjski prazan i pust. Svetla su pogašena i tiho je kao na groblju!
Vratio sam se u sobu da Jasmini saopštim loše vesti. U tome nikada nisam previše bio vešt. Već s vrata je na mom licu pročitala da od dragocene tekućine nema ništa.
- Ma nema veze, popićemo nekoliko dragocenih gutljaja i sačekati do jutra - nastoji Jasmina da deluje utešno, što ja obe-ručke prihvatam. Uskoro smo od umora zaspali kao zaklani. Ne sećam se baš najbolje, ali bih mogao da se kladim da sam te noći imao teške snove. Te pijem hladno pivo, te klaker iz flašice orošene ledom, te nekakav izvor bistre vode... Bila je tu negde i vrela Sahara i njen pesak, a ja pod mukama sunca koje nemilosrdno prži! Tu i tamo se negde promaljala fatamorgana s nekim jezercetom na sredini...
S prvim zracima sunca otrčali smo u hotelski restoran na doručak i litre voćnog soka, koje smo halapljivo uspeli da smestimo u sebe. U jednom trenutku sam Boru, Bajagu, Vicka i Raj ka glasno upitao:
- Šta mislite, da li se ovako nešto događa, recimo, i Stounsima?
Niko mi nije odgovorio na to pitanje. Ne zato što su ga prečuli ili nisu znali odgovor na njega, već što su se svi kao hipnotisani zagledali u tečnost koju su celo to pre podne sa uživanjem ispijali.

NEZABORAVNO LETOVANJE SA UPALOM NOŽNIH MIŠIĆA


ZA SOBOM SMO IMALI uspešnu turneju, koja će u svakom pogledu Ribljoj čorbi biti od velike koristi. Ne samo što je doprinela našem samopouzdanju i sveopštoj sigurnosti u stasavanju već nas je u tim letnjim mesecima 1981. godine čulo i videlo na hiljade naših budućih poklonika. Najzad, ni kući se nismo vratili baš praznih džepova.
Već sam rekao da smo poslednji koncert u tom nizu održali 7. jula u Splitu, posle čega smo se spakovali i vratili u Beograd. Bili smo poprilično iscrpljeni od silnih svirki, na kojima smo zaista pružali sve od sebe. Bora je to okarakterisao kao nastupe na kojima smo „na bini ginuli“ za svaki pljesak. Imali smo 24 koncerta, dan za danom, sa samo dva slobodna termina. U nekim mestima hoteli su bili prebukirani, pa smo tada bili prinuđeni da odspavamo u autobusu, onako znojavi i štrokavi, da bismo se izjutra umivali i tuširali na gradskim plažama.
Jasmina i ja smo se kući vratili više nego umorni, ali vrlo zadovoljni, jer smo neprestano bili zajedno. Uprkos tome, jedva smo stajali na nogama, pa je njena mama Dobrila odmah ustanovila kako smo oboje izgubili po nekoliko kilograma. Finan-sijski efekat turneje nije bio onakav kakav smo možda očekivali, pošto su kao i obično troškovi „pojeli“ zaradu. Ali dobro, nešto smo ipak dobili. Tačnije, imali smo taman toliko da eventualno odemo na kraći odmor i tako bar malo napunimo baterije za jesenji nastavak turneje.
Samo dan ili dva pošto smo pristigli kući, moja tašta nam je saopštila divnu vest. Pošto turneja i nije bila neko svadbeno putovanje, ona nam je uplatila deset dana u Grčkoj! Da se odmorimo, redovno hranimo i tako povratimo prethodnu kilažu. Aranžman je obuhvatao avionski prevoz i pristojan hotel s polupansionom u Glifadi, pored Atine. Za to mesto sam čuo da je poznato morsko mondensko letovalište bogatih Atinjana i da je dobar provod zagarantovan. Odlučili smo da novac preostao od turneje iskoristimo za uobičajene troškove. Nije ga bilo mnogo, ali sasvim dovoljno za piće, provod i izlaske.
Pošto je u društvu letovanje uvek mnogo lepše, nagovarao sam kuma Bajagu da nam se pridruži sa Emom. Oni su to silno želeli, ali su kao i mi bili „tanki“ s parama. Posle nekoliko dana ubeđivanja u stilu „jednom se živi, izeš pare“, odluka je svečano pala! Krećemo zajedno u Grčku. Nije tamo baš toliko skupo, a i nama ne treba baš mnogo da bismo se dobro zezali.
Hotel u kome smo odseli bio je skroman i ne preterano čist. Hrana je bila slaba i ispod očekivanog nivoa, pa sam odmah zaključio da od povratka na staru kilažu neće biti ništa. Za doručak smo, tako, redovno dobijali - „dečju radost“! Hleb, maslac i džem, neki put jedno kuvano jaje ili trougao sira. Dakle, kao na đačkim ekskurzijama u sindikalnim pansionima. Ovo nam je ubrzo dojadilo, mada za taj problem i nismo imali odgovarajuće rešenje. Ostalo nam je samo da na putu do plaže čežnjivo posmatramo bašte restorana u kojima se služio pravi doručak.
Onaj engleski, ham and eggs i tako to. Stajali bismo tako ispred nekog restorana i čitali istaknute cene na jelovniku, posmatrajući dežmekaste turiste kako uživaju u prženim jajima, reš pečenoj slaninici, grilovanom povrću, tostu i šunki, čajevima, đusevima i kafi.
Jednoga dana sam stidljivo predložio Jasmini da sednemo ko ljudi u neku od tih prelepih cvetnih bašta i naručimo, recimo, omlet sa šunkom uz tople kroasane i nes-kafu. Maštarenja tog tipa raspukla su se kao mehur od sapunice čim je Jasmina odlučno rekla:
- Jesi li ti normalan? Da plaćamo doručak, a imamo ga u hotelu, uračunatog u cenu aranžmana?
Za utehu, jelovnik je za večeru bio malo drugačiji. Mogli smo da biramo između dva ili tri jela, kojima je obavezno prethodila čorba, uvek istog izgleda i sadržaja. Gusta, od povrća, bez nekog određenog ukusa i mirisa. Glavna jela su bila kuvana. Jednom na primer musaka, drugi put punjene paprike, pa onda đuveč... Kao u studentskoj menzi. Konobari u našem hotelu ponašali su se nehajno i krajnje opušteno. Bacakali su (!)pred nas tanjire s hranom kao da nam čine veliku uslugu što nam uopšte daju nešto da jedemo. Bajaga je jedne večeri rekao da ga to neodoljivo podseća na jednu epizodu iz engleske humorističke serije s Benijem Hilom. To je segment kad ovaj sjajni engleski komičar, obučen u stjuardesu i s cigaretom u ustima, kreće kroz avion od putnika do putnika i iz velike kofe im kutlačom u tanjire, onako zbunjenima, sipa neku odvratnu kašu, prosipajući je obilato po njima. U našem slučaju, toga ipak nije bilo, jer smo večeru, bez obzira o kom se jelu radilo, završavali brišući tanjire parčetom hleba, pošto nam je to praktično bio jedini pravi obrok tog dana.
U Glifadi je inače postojala samo jedna plaža koja se, srećom, nije plaćala. Ulaz na sve ostale koštao je izuzetno mnogo, pa smo se mi - očekivano - opredeljivali za varijantu koja je za nas tada jedino bila prihvatljiva. One koje su se naplaćivale delovale su vrlo lepo: uređeno, čisto i umiveno, s prelepim ležaljkama i suncobranima. Plaža koju smo mi koristili u stvari je bila gradska, mada je to mesto uopšte teško bilo nazvati - plažom! Desetak metara od ulice, na širokom betonskom doku gde su leškarili meštani Glifade i pokoji zalutali turista, nas četvoro se nekako smeštalo gurajući se između Grkinja i njihove dece što su nosala kriške lubenice iz kojih je sok redovno curio po našim peškirima. Na tom doku, kao i na svim dokovima sveta, zaticali smo i grupu upornih pecaroša. Uvek su nas mrko i ispod oka gledali kad bismo pošli u vodu, pošto smo im tako plašili ribu, ako je tu ribe uopšte i bilo.
Te godine smo prvi put u životu videli - pedaline! Bilo ih je na svakom koraku u Grčkoj. To „čudo od tehnike“ nas je toliko oduševilo da smo svakodnevno i s neskrivenom čežnjom posmatrali nasmejane turiste kako se vozikaju uz obalu u sjajno-žutim plovilima. Jednog dana, Bajaga i ja rešimo da se otvorimo i uplatimo sat vremena vožnje, pa kud puklo da puklo! Cifra za tako malo vremena užitka bila je astronomska, no nismo li došli da se opustimo i razonodimo pred ono što nas je te jeseni čekalo s Ribljom čorbom?
Krenemo mi tako na pedalini prema pučini, dok su Jasmina i Ema leškarile na pramcu sunčajući se. Vrtimo kumašin i ja one pedale, komentarišući kako je u stvari lako upravljati tim „malim čamcem“, koji pritom ima sasvim zadovoljavajuću brzinu. Kada smo se već prilično udaljili od obale, shvatamo da je već prošlo pola sata otkako se nalazimo na tom „plovnom objektu“ i da bi nam bilo bolje da polako krenemo nazad jer u suprotnom sigurno ulećemo u naredni sat najma pedaline, za šta bismo pukli još podosta love. Okrećemo se i nastojimo da se što je moguće pre dokopamo plićaka, ali tada shvatamo da se uopšte ne pomeramo s mesta! Daleko poodmaklima na pučinu,
ljudi na plaži izgledali su nam kao mravi. Vrtimo pedale, vrtimo, ali se ništa ne događa! Pedalina jednostavno stoji u mestu! Ubrzo smo ukapirali u kom grmu leži zec. Nama je, dok smo išli od obale, vetar snažno duvao u leđa i zato smo onako „leteli“ prema otvorenom moru, da bi nas sada taj isti vetar sprečavao da se pomeramo u željenom pravcu.
Uhvatila nas je, priznajem, malo i panika. Pomislili smo da nikada nećemo stići do obale i da nam je jedini spas ako nas neko primeti i pritekne u pomoć. Bajaga i ja smo vrteli pedale kao ludi, dok su Jasmina i Ema veslale rukama. Crkavali smo od napora, jer nam je snaga već bila na izmaku. Noge su mi se tresle, počeli su i grčevi da me hvataju, a krenulo je i sve u glavi da mi se vrti. Nekako smo se ipak približili cilju, da bismo poslednjim atomima snage nekako dovukli pedalinu ,,u mirnu luku“. Popadali smo na pesak i četvoronoške se doteturali do plažnog restorana. Zajedno s kumom danima sam se lečio od upale mišića. Nogama od bolova uopšte nismo vladali. Tako se završila naša pustolovina s pedalinama, koje dugo zatim očima više nisam mogao da vidim.

ALO, KUM MIŠA IMA DA ČASTI


POŠTO NAM FINANSIJSKA situacija nije dozvoljavala rasipničko ponašanje, večeri smo provodili sasvim - sindikalno! Uglavnom u hotelskoj sobi, igrajući monopol ili karte. U obližnjoj prodavnici kupili bismo bocu viskija i koka-kole, pa smo pijuckajući uživali. Ne mogu da kažem da nam se nije išlo u neku od onih raskošnih diskoteka ili klubova, ali ulazak je bio skup, a o piću u njemu bolje i da ne pričamo. Ovaklo, bilo nam je fino i lepo. Pristojno smo se provodili s malo para.
Ipak, čvrsto sam rešio da sav preostali novac spiskam na jedan za mene važan i značajan događaj. Rođendan mi je 16. avgusta, pa sam zato odlučio da te večeri nekud izađemo. I to ne bilo kud, već na Plaku, centar atinskog noćnog života, gde su prepune ulice načičkane restoranima sa odličnom grčkom kuhinjom.
Plaka je nešto kao naša Skadarlija, samo mnogo veća i življa, što je i razumljivo s obzirom na to da turisti iz celog sveta tu dolaze u noćni provod. Ako ste u Atini ili njenoj okolini, onda se obavezno mora obići Plaka. U pravoj folklornoj atmosferi, začinjenu zvukom sirtakija i plesa Grka Zorbe, veče obično prolazi u pevanju i lumpovanju, slično našim trodnevnim slavama u unutrašnjosti.
Kada već ovde govorim o lumpovanju, Grci za razliku od nas ne lome čaše, već - tanjire! Imaju, pa im se valjda može. Osećaj koji tera čoveka da razbije čašu u kafani, kada ga „pukne“ neka pesma ili atmosfera, meni je potpuno u redu. Tresnuti čašu o pod u transu ima nekakvog značenja i smisla. Ali ovo kod njih s tanjirima nije mi bilo baš najjasnije.
I još nešto na temu lumperajki. Kod njih je običaj, da kada se društvo veseli i zahteva određene pesme, konobar po naru-džbini razbija ispred orkestra veliki broj - gipsanih tanjira! Dakle, tanjire ne razbija gost (!), već konobar (!), koji ansamblu i pevačici saopštava vašu muzičku želju. Njemu se plati tačan broj tanjira koje on zarad naručene pesme treba da razbije! Osim toga, konobari to rade toliko hladno i rutinski da je pomisao kako Saša Petrović u Grčkoj nikada ne bi mogao da snimi svoje „Skupljače perja“ sasvim istinita i realna. Dođu ispred orkestra i sruče dvadesetak tanjira, stave to onda na tvoj račun i odu kao da se ništa nije dogodilo! Da ne poveruješ! Svojim očima sam tada video konobare koji iz podruma restorana donose neverovatne gomile tanjira. Bilo ih je na hiljade i trebalo ih je sve polomiti za samo jedno veče! Alal vera domaćini!
Za svoj rođendan sam, dakle, zaista planirao sjajan provod: odlazak na Plaku i sve ostalo što podrazumeva to „sveto“ atinsko mesto zabave i razonode. Dosta mi je bilo štednje. Nigde nismo izlazili, a i ona naša glupa plaža već je počela da me nervira. Sada ćemo, posle svega, dati sebi malo oduška pri proslavi mog rođendana! Alo, majstori, kum Miša ima bre da časti!
Momci koji stoje ispred i nagovaraju turiste da posete baš njihov lokal, jer je u gradu navodno najbolji, uvukli su nas u jedan prelep restoran nasred Plake, sa divnom baštom svom u
cveću - lijanderi, lavanda... Nas četvoro se doterali, specijalno za taj izlazak. Ženske se montirale ko za modnu reviju.
Dolazi konobar.
- Možda neki aperitiv? Uzo, viski ili...?
- Neka, mi ćemo vino, samo da izaberemo - ja ću dosta samouvereno.
Uzimam vinsku kartu, da odaberemo vino. Gledam cene.
- Kume, vidi ovo, nema vina ispod 20 maraka za bocu! -iznenađeno mu kažem s dozom sitne panike u glasu.
- Nemoguće! - reče Bajaga - Daj da vidim!
I on uze onu vinsku kartu, pa čita li čita.
- Ala deru ovi Grci! Ma da uzmemo jedno vino i četiri čaše, bar da nazdravimo - odvažno će Bajaga.
Ja sam se odmah složio i mudro zaključio - bolje je da manje pijemo, a više jedemo.
Konobar nam donese ono jedno vino i posluži nas sa osmehom. Sad ćemo da se razvalimo od klope, pomislih. A svi bili do iznemoglosti gladni, dok se opojni miris girosa i suvlakija lagano širi baštom. Od toga umalo nismo zabalavili, ali smo taj poriv ipak uspeli do kraja da suzbijemo. Na ulazu u restoran primećujem kako se okreće jagnje, koje bih očima proždrao! Zbog tog prizora sam neprestano bacao pogled na drugu stranu.
A onda je došlo vreme za novi šok! Svako jelo je bilo ne samo jezivo skupo već se pored svake cene nalazila i dodatna napomena - na ukupnu cenu hrane, naplaćuje se i još 15 % za muziku!
- Ovo je bre klasična pljačka! - zaključuje Jasmina prilično razočarano.
- Čist bezobrazluk! - Ema dodaje. - Maja ovde ne bih ništa ni jela. Ovo je prava sramota i dranje kože s leđa.
- Ljudi, vidite ovo, još naplaćuju i kuver, što po osobi izađe još pet maraka! - nadovezuje se na to Bajaga.
- Ma dajte da se sračunamo, da vidimo koliko imamo para - kažem im s mnogo optimizma u glasu, iako znam da se sve to i neće na kraju dobro završiti.
- Meni se jede grčka salata. - reče u jednom trenutku Jasmina sasvim smireno.
Bajaga i Ema se kao na jedan složiše: - I nama!
Svi uzimamo jelovnike u ruke i računamo - veća porcija grčke salate, plus vino, pa kuver, pa usluga... Imaću valjda za toliko.
Pada odluka i zovemo konobara. Ja odvažno naručujem:
- Donesite nam molim vas jednu grčku salatu i četiri viljuške!
Te večeri smo na Plaki Bajaga i Ema, Jasmina i ja proslavili
moj 28. rođendan. To se odigralo u sjajnom ambijentu, divnoj atmosferi, uz jednu čašu vina i nekoliko komada fete s paradajzom. Iskreno, bio je to doživljaj za pamćenje i dugo sećanje.
Sve ovo sam ispričao jer mi je taj rođendan ostao kao jedna od najlepših uspomena u životu. Ćelo letovanje je, kada podvučem crtu i tako na njega evociram uspomene, bilo baš - super! Nebtino je što nisam imao para za neko raskošnije ponašanje. Činjenica što sam tih desetak dana proveo s voljenom ženom i meni dragim ljudima, kumom Bajagom i njegovom Emom, imala je svojih neopisivih draži.
Uzgred, s tog letovanja, nažalost, nemamo ni jednu jedinu zajedničku sliku. Doduše, poneli smo polaroid s namerom da na licu mesta uradimo gomilu slika. Međutim, kutija za polaroid je bila toliko skupa da smo sa tim parama mogli u Plaku na još jednu grčku salatu i bocu vina. Zaključili smo tada da je bolje da ostanemo bez fotki iz Glifade nego da nas tadašnji naši susedi pljačkaju ni za šta!

NAJPOPULARNIJI U JUGOSLAVIJI POSLE TITA!


NIJE POSTOJAO DAN u našoj karijeri a da se nešto ne dogodi, manje ili više važno. U tom nepreglednom nizu važnih događaja vezanih za Riblju čorbu, naišao je i onaj koji je iz korena promenio naš odnos prema produkciji i uopšte diskografiji.
Loša iskustva u tom smislu nismo nameravali da ponavljamo. Pogotovo što smo tada već imali osećaj da smo postali veliki jugoslovenski bend. Sebi smo zato, između ostalog, i mogli da priuštimo višednevni boravak u Londonu. Taj grad smo bukvalno obožavali i uvek mu se s velikom radošću vraćali. Jednom prilikom kad su Bora i Vicko boravili tamo, stojeći bez nekog opipljivog plana na Pikadiliju, kupili su „Melodi mejker“ i „Nju mjuzikal ekspres“. Onako rutinski i po navici bacili su pogled na top-liste i primetili da je „Future shock“ Jana Gilana na samom vrhu. Prva pomisao im je bila kako bivšem pevaču Dip parpla dobro ide otkad je započeo solo karijeru. A onda su se glasno zapitali: „A ko stoji iza produkcije tog Gilanovog albuma?“
Pročitali su da je to neki Džon Mekoj! „Hej“, obojica su opet uglas uzviknuli, „hoćemo da baš on bude producent i naše LP ploče!“ Kada je ovde njegov studijski rad toliko zapažen, onda će valjda biti i tamo, kod nas u Jugi. U međuvremenu su saznali da je on i basista sjajnog Gilan benda. Otišli su zatim do Virdžin rekordsa, rekli im da žele da se vide sa gospodinom Mekojem, pošto za njega imaju poslovni predlog.
Imalo se - moglo se!
Ponudili su mu uslove koje nije mogao da odbije. Kasnije ih je Mekoj poveo da razgledaju londonska studija, kako bi eventualno već tada izabrali mesto gde bi Riblja čorba snimala svoj novi album. Prvo im je pokazao studio u kome je sniman „In rock“ grupe Dip parpl. Zamisli samo da se nađeš tom mestu! Razgledali su opremu i pomalo razočarano rekli:
- Auu, što je star!
Stvarno je bio vremešan i već malo prevaziđen. U to vreme je PGP RTB kupio najnoviju 24-kanalnu miksetu, što je bilo dovoljno da odlučimo da LP ploču „Mrtva priroda“ ipak snimamo u našem Beogradu. Jednom mi je Saša (Gajović), koji je presudno uticao da napišem ovu knjigu, ispričao da je Mekoja - pre no što je ovaj došao u Beograd - sreo na tradicionalnom rok festivalu koji se svakog leta održava u Redingu, pedesetak kilometara od Londona. Tom prilikom mu je ovaj s ponosom naglasio da će biti producent albuma Riblje čorbe i kako će se njihova nova ploča realizovati u sjajnim uslovima koje nudi beogradski studio. Njih dvojica će kasnije evocirati taj susret, mada Saši kao novinaru nikada nije bilo jasno zašto se on baš toliko oduševljavao tim studiom PGP RTB.
Mekoj je, inače, posle svega bio izuzetno zadovoljan onim što mu se u Beogradu događalo i zato hoću da verujem da je u London poneo najlepše uspomene o nama. Sećam se, recimo, da je bio fasciniran jednim novinskim tekstom, čiji je naslov doslovce glasio: „Riblja čorba je najpopularnija stvar u Jugoslaviji posle Tita!“
Bora je u intervjuu za Rok ekspres možda još i najbolje opisao početak saradnje s tim engleskim producentom s kojim je Riblja čorba napravila svoj najveći diskografski uspeh. Za ovih trideset i više godina koliko postojimo, samo je taj album prodat u tiražu od preko pola miliona primeraka. Poslednji podatak kojim raspolažemo pokazuje da se „Mrtva priroda“ zaustavila negde na cifri od 580.000 kopija, o čemu smo na početku karijere mogli samo da maštamo i povremeno lepo sanjamo. Taj tiraž je za jednu rok grupu iz Jugoslavije postao legendaran i gotovo za sve nedostižan!
Ali hajde da se vratimo na Borinu priču i prvi kontakt s Mekojem.
S njim tada nisam boravio u Londonu tako da ne mogu baš u detalje da opišem kako su se upoznali. Bora mi je, doduše, kada se vratio u Beograd oduševljeno pričao kako se u jednom pabu čak i rukovao s Gilanom, koji je na njega ostavio poseban utisak.
- Delovao je skromno, opušteno i kul, kao da mu ploča ne hara tamošnjim top-listama - objašnjavao mi je kasnije Bora.
U jednom trenutku Gilan je upitao Boru i njegovu tadašnju suprugu, pokojnu Draganu, šta piju, a onda se kroz masu ljudi u pabu probio do šanka kako bi im doneo piće!
- Hej, zamisli kako sam se osećao, Jan Gilan mi mrtav ’ladan donosi piće za sto i pritom još nazdravlja! - govorio mi je Bora sav zadovoljan i ozaren.
U međuvremenu je dogovor o snimanju albuma „Mrtva priroda“ temeljito napravljen. Čelnici PGP RTB su pristali na Mekojevu cenu, u koju je bio uključen i honorar engleskog snimatelja, koga je ovaj poveo sa sobom u Beograd. Bio je to njegov stari saradnik Toni Taverner, veoma iskusan i poznat po svom studijskom radu na Ostrvu. Neposredno pred dolazak u
Jugoslaviju, on je završio snimanje albuma engleskog hard-rok sastava Samson. S Mekojem je prethodno radio na samostalnom albumu gitariste Bernija Tormea. U principu, svi strani producenti vole da rade sa „svojim toncem“, jer on zna tačno kako ovaj „diše“ Mekoj se u tom pogledu nije razlikovao od drugih. Toni je zaista do detalja bio upoznat kakav zvuk Mekoj želi da čuje, šta mu smeta, šta odgovara, a šta ne... Jednom rečju, on mu je čitao misli!
Osim toga, za svakog producenta dobar snimatelj je pola obavljenog posla! Za vreme rada u studiju ne mora da se bavi istraživanjem potenciometra za boju gitare, bubnjeva, vokala... To on sve već unapred zna, pošto je prethodno besprekorno savladao tajne miks-pulta sa stotinu dugmića. Producent, i samo on, na kraju da je konačan sud o tonskoj slici snimljenog materijala. Ono što, s druge strane, svakako nije posao snimatelja tiče se kreiranja atmosfere na LP ploči. To je, u stvari, vrhunac producentske magije!
Primera radi, kada slušate neku pesmu, pa konstatujete da je mnogo dobra, onda je za taj utisak sigurno najzaslužniji autor pesme i muzičari koji su učestvovali u njenom krajnjem oblikovanju. Međutim, nikako u toj priči ne treba zaboraviti producenta, koji je majstorski upakovao instrumente i vokale, što je presudno za krajnji zvuk svake numere. On je, u neku ruku, pesmi dao dušu! Prepoznatljivu aromu i senzibilitet.
Takođe, producent je veoma važan činilac i u delu koji se tiče preciznog sviranja i pevanja u studiju. Sve mora da zvuči „na jedan“, savršeno i „čisto“. Ne postoji pogrešno odsvirani ton koji se kasnije može ispraviti. Ta vrsta brljotine na albumu je jednostavno nedopustiva. Snimak bi trebalo da zvuči kao da je „iskočio“ iz miljea engleske ili američke rok produkcije, koje su inače u svetu svima uzor kada je reč o ovoj vrsti muzike. To što se ona ovde najčešće razlikuje u odnosu na onu tamo, sasvim je drugo pitanje i različita tema.
U konkretnom slučaju, bar kada se u tom domenu radilo o nama, čvrsto smo odlučili da novi album Riblje čorbe, koji ćemo nazvati „Mrtva priroda“, mora da zvuči kao da je sniman usred Engleske ili Amerike! Ništa nas se drugo nije ticalo! Kvalitet beogradskog Studija 5 PGP RTB to je apsolutno omogućavao. Znači, sve je bilo na nama, Džonu Mekoju i Toniju Taverneru.
Znali smo da ne smemo da omanemo! Ne smemo, pre svega, izneveriti sami sebe.

BOL U STOMAKU OD SILNOG SMEHA


VEĆ NA SAMOM POČETKU rada s Mekojem i Tonijem, delovalo je da će sve biti onako kako to svi želimo. Naš susret na beogradskom aerodromu, gde smo ih dočekali, bio je izuzetno srdačan. Odmah tamo smo otišli na piće i osećali se kao da se znamo godinama. Postoje ljudi koje uopšte ne poznajete, ali već pri prvom rukovanju proradi neki neobjašnjivi fluid, pa je osećaj kao da se godinama poznajete i družite sasvim stvaran. Ima, naravno, i brojnih obrnutih primera, o kojima bih ovde do jutra mogao da pričam. Mekoja i Tonija smo odmah prihvatili kao stare ortake, pošto smo se jednostavno lako pronašli!
Džon Mekoj je krupan, srednje visine, glave obrijane na ćelavo, crne i guste brade na skoro uvek nasmejanom licu. Kao lik odmah mi se, priznajem, veoma dopao. Kada sam ga još malo bolje upoznao, ukapirao sam koliko u njemu ima pozitivnog i kako život posmatra samo s vedrije strane. Sličnu ljudinu, čini mi se, u životu nisam upoznao.
Još uvek dobro pamtim kako sam mu se, vozeći ga od aerodroma do hotela, poverio o svom pijanstvu s društvom
prethodne večeri. Onako usput, priznao sam mu da me mamurluk uveliko muči i da jedva čekam da se ispavam. Iako sam od premora jedva gledao na oči, što je uticalo da za volanom budem loš i nervozan, nekako smo ipak pristigli do željnog cilja. Čim je i poslednji deo prtljaga uneo do recepcije, Mekoj mi je samo kratko šeretski dobacio:
- Nisam verovao da ću živ stići do hotela!
Pregršt komičnih situacija u vezi s našim producentom usledilo je i dan kasnije, kada je Bora neprestano pokušavao Mekoj u da objasni kako, pre bilo kog početka, prvo moraju da odu do fabrike (»The factory'), gde će se upoznati s ljudima iz naše producentske kuće. Tamo ih je očekivala i složena papirologija, jer je tu reč o angažovanju stranog državljanina. Pod pojmom »The factory“, Bora je mislio na fabriku ploča. Na PGP RTB. Mekoj to nije tako shvatio, pa se uporno opirao i molio da se sve oko ugovora završi u hotelu ili studiju. Pošto je Bora i sledećeg dana zahtevao da odu u „fabriku“, Mekoj je i dalje negodovao, pa sam ga u jednom trenutku, da bih Bori prekratio muke, tiho upitao u čemu je problem s „fabrikom?“
- Ma slušaj, Mišo, nisam ti ja ni za kakav rad u fabrici - odgovorio mi je pomalo zbunjeno - Ja sam pre svega studijski čovek! Ne bih da imam nikakvog posla s fabrikama i proizvodnjom bilo koje vrste. Razumeš!?
Bar nekoliko minuta nisam od silnog smeha mogao da dođem k sebi. Slika kako mu neki ljudi iz PGP RTB oblače plavi radni mantil, teraju ga da pakuje i nosi kutije s pločama, nezaustavljivo mi je od smeha pojačavala bol u stomaku. Naravno, reč „Factory“ odmah smo zamenili rečju „Office“ ili s još zvaničnijim izrazom - „PGP headquarters“. Tek tada je Mekoj ukapirao o čemu se tu zapravo radi. Za vreme snimanja neprestano smo ga zezali da će na kraju bend, na čelu sa snimateljem i producentom, ipak morati da odradi jednu smenu u - fabrici!
Uopšte uzev, anegdota i događaja sa snimanja „Mrtve prirode“ bilo je toliko da bi njihov opis mogao zauzeti gotovo trećinu ove knjige.
Tako, na primer, pre nego što je uopšte započelo snimanje „Mrtve prirode“, Mekoja i Tonija smo doveli u Studio 5 PGP RTB da se malo upoznaju s prispelim „čudom tehnike“. Pre svega s miksetom, koja je tada predstavljala poslednju reč tehnike, bar kada je u pitanju oprema tog tipa. Oni su, kako to već hladnokrvni Englezi čine, bacili nekoliko pogleda unaokolo i zamolili nas da odemo na piće dok se oni tu nešto ne dogovore. Mi smo otišli, naravno, prekoputa studija u hotel Ekscelzior, koji nam je uvek bio „rezervna“ baza dok smo u Petici snimali album. Seli smo i naručili piće, ne skrivajući zadovoljstvo što ćemo već sutradan započeti s radom.
- Možda smo mogli i večeras - rekao je neko od nas, što je najbolje pokazivalo s koliko smo nestrpljenja očekivali da uzmemo instrumente u ruke i doživimo snimanje sa engleskim dvojcem. Pošto njih dvojice nije bilo ni kod četvrte ture, zabrinuli smo se šta se s njima uopšte dešava, ali nismo hteli da im smetamo. Predpostavka je bila da prave nekakav plan snimanja, što se nas suštinski i nije ticalo. Posle skoro dva sata, pojavili su se nekim papirom u ruci, seli pored nas i ozbiljno započeli monolog.
- Vidi, Boro... - Mekoj će kao opušteno - Pregledali smo miks-pult i efekte za usnimavanje. Pogledali smo i mikrofone, kablove... Ovde je spisak onoga što u studiju ne funkcioniše! Ima dosta stavki... Znaš, ovo sve treba popraviti i srediti, zatim kanale na mikseti očistiti od šuštanja, promeniti kablove što bruje, nabaviti ovu vrstu mikrofona i ove efekte, koji začudo nedostaju... Kada tehničari koji opslužuju studio srede sve stavke sa ovoga spiska, onda tek možemo da počnemo sa snimanjem!
Malo je reći da smo posle tih reči bili potpuno zabezeknuti! Bolje da nas je polio hladnom vodom nego što nam je to rekao. Nismo mogli da poverujemo da su Englezi baš toliki sitničari. Pobogu, pomislih, toliko je već njih snimalo u tom studiju, pa se niko nije žalio. Šta im, bre, toliko smeta? Studio, bre, ko studio! Pa nije valjda u tom Londonu sve baš pod konac. Da ovi ne preteruju? Da nas ne zajebavaju kojim slučajem?
- Ako imate dobre i kvalitetne tehničare, oni mogu sve to da završe, poprave i nabave za dan ili dva. Onda, naravno, odmah počinjemo - dodaje još Mekoj, kao da je čuo sva ona moja pitanja.
Narednih dana smo se poprilično rastrčali po gradu ne bismo li studio doveli u traženi red. Ljudi iz PGP RTB odmah su shvatili da sa ovom dvojicom nema zezanja, pa su i oni uložili dodatni napor kako bi se naša nova LP ploča, od koje su svi mnogo očekivali, uradila u najboljim mogućim uslovima. I na vreme, naravno.
Snimanje trećeg studijskog albuma Riblje čorbe započelo je 1. septembra 1981. godine. Niko ne treba da sumnja da su svi Mekojevi i Tonijevi zahtevi do kraja bili ispunjeni. Neko bi možda sve to mogao da podvede pod pojam njihovog hira ili nadobudnosti, dok sam ja na tom primeru naučio jednu od najvažnijih lekcija iz diskografskog profesionalizma. Ne počinji ništa da radiš u studiju ako bilo šta ne štima. U suprotnom, dobićeš produkciju iz Jugoslavije (Srbije), a ne onu željenu iz Engleske ili Amerike. Nije to, naravno, jedina razlika između nas ovde i njih tamo, ali...

ŠALE I VRAGOLIJE DŽONA MEKOJA


STUDIJSKI RAD s Mekojem i Tonijem bio je kao iz snova. Strpljiv i veoma, veoma istrajan. Njih dvojica su očito nastojala da svaki dobijeni dinar od PGP RTB što je moguće više opravdaju, baš kao i veliko poverenje koje smo imali u njih. Eh ti Englezi i ostrvska poslovnost!
Kada se, primera radi, samo setim jednostavnog ali veoma korisnog saveta koji mi je Mekoj dao na početku snimanja bas deonica za „Mrtvu prirodu“. Meni to, recimo, nikada ne bi palo na pamet.
Uvek sam, naime, imao pomalo čudan osećaj kada dođe red na mene da usnimim bas delove za pesmi. Nije to bila trema, već pre svega odgovornost prema samoj numeri i njenom autoru. Tako je bilo i ovom prilikom. Pošto me je Mekoj odmah „provalio“, kolegijalno me je poveo malo u stranu i nekako mi se očinski obratio:
- Mišo, poslušaj me, stavi na gitaru nove žice i sviraj s njima što je moguće više do snimanja kako bi one bolje „legle“. Inače, kad ih kupuješ, obavezno uzmi deblje, jer one daju više
volumena. Na probi sam čuo sve vaše albumske pesme. Ima tu dosta žestokih pesama s rifovima, pa je bas u njima veoma bitan. I još nešto: gde god možeš, kada treba da „voziš“ iz tonaliteta „E“, ti koristi praznu „E“ žicu. Tako ćeš dobiti krupniji i „deblji“ zvuk. Trzalica pritom mora da ti je „tvrda“ kao kamen. Nikako ne srne da se savija dok sviraš. Samo se tako postiže čvrstina tona. Mi ćemo ti ovde namestiti sound da zvučiš baš kao Lemi (Lemi Kilmaster iz grupe Motorhed)! - sa osmehom je Mekoj završio monolog i prokleto je, kao i uvek, bio u pravu.
Ovaj simpatični dežmekasti Englez u studiju radi izuzetno usredsređeno i predano, ali čim krenu neka šala ili zajebancija, on uvek oduševljeno prihvata i uzvraća istom merom.
Kao i svaki pravi roker, voleo je da popije viski ili džin, dune poneki džoint i tako to. Međutim, isto tako, obožavao je da u pauzama popije engleski čaj ili pojede tost sa džemom. Tačnije, sa sobom je iz Londona doneo teglicu neke smrdljive smeše koju je povremeno mazao na hleb i onda sa uživanjem grickao. Jednom prilikom sam ga upitao kakav je to premaz, a on mi je objasnio da bez mermita, kako se zvala ta smesa iz teglice, ne može da živi. To je, ustvari, bio ekstrakt kvasca s nekim začinima i kao premaz na hlebu bazdi kao da ste uzeli paštetu od pokvarene džigerice! E to je bio Mekojev omiljeni specijalitet.
Kod njega kao producenta najviše me je oduševljavalo to što je imao harizmatičnu moć da u studiju napravi opuštenu atmosferu. To uopšte nije jednostavno, jer za vreme snimanja redovno vlada neka napetost i nervoza. Kod Mekoja nije bilo tako. Uvek kada bi osetio da smo se umorili ili da nam ne ide onako kako bismo mi to želeli, zapovedio bi odlazak na piće kako bismo se opustili, što je u nastavku rada rezultiralo sjajnim raspoloženjem. Neprestano nas je bodrio i ubeđivao kako se dobar filing na snimanju i te kako oseća na samom snimku.
I prokleto je ponovo bio u pravu.
Muzičarev loš dan uvek se može prepoznati na ploči. Opuštenost i bezbrižnost na snimanju su kao faktor, tvrdio je Mekoj, bitniji od tehnički savršenog snimka. Upravo njegovom zaslugom napravljena je savršena atmosfera u našoj pesmi „Vetar duva, duva, duva“. Osećaj neke specifične mirnoće iz te pesme proširio se i na druge numere na „Mrtvoj prirodi“, što se svakako moglo uočiti prilikom preslušavanja tog albuma. Iz tog razloga sada bih malo podrobnije opisao kako smo snimali tu kompoziciju.
Naime, bez obzira što su nam dragoceni minuti, u okviru planiranih termina, proticali brzinom kojom pesak curi čoveku između prstiju, Mekoj nas je tog kasnog popodneva sve naterao da odemo u kafanu na piće i druženje s prijateljima. Na licu mestu zatekli smo nekolicinu drugara i više devojaka, a bile su tu i naše supruge. Kada je se situacija s alkoholom, kao i uvek u takvim prilikama, malo izmakla iz ruku, započelo je neko zezanje i ludiranje, koje je u jednom trenutku Mekoj prekinuo strogim glasom koji nije dozvoljavao nikakav prigovor:
- Everybody is going to studio! Now we shall record - vetar duva, duva, duva!
Pesma je iz cuga dobila fenomenalnu atmosferu. Neponovljivu!
Kad sam već kod te numere Riblje čorbe, postojala je u vezi s njom još jedna zanimljiva anegdota. Mekoj je, između ostalog, tip producenta koji se ne pridržava stereotipa prilikom snimanja, niti izanđalih klišea, jer obožava da eksperimentiše. Budući lucidan i inspirativan, s njim smo u radu na „Mrtvoj prirodi“ često dolazili u situacije nekarakteristične za snimanja LP ploča. U jednu od njih je „upao“ i Rajko, koji je na akustičnoj gitari trebalo da odsvira delove za „Vetar duva, duva, duva“. Mekoj je volšebno ustanovio da je tonus njegovog instrumenta, ozvučen običnim mikrofonom, najprirodniji u portirnici studija! Ta prostorija mu je, kako je zaključio, davala idealnu akustiku. Tačnije, mnogo bolju od one koja se mogla dobiti u prostranom studiju.
Ceo bend je bio u kontrolnoj sobi kod miks-pulta, kada je Rajko sa gitarom seo u pomenutu portirnicu, pažljivo slušajući producentove instrukcije. Kada je sve bilo namešteno kako treba i Rajko počeo da svira, Mekoj ga je prekinuo:
- Rajko, nešto zvecka oko gitare, šta bi to moglo biti?
- Možda je u pitanju dugme na mojoj košulji - spremno je odgovorio Rajko.
- Skidaj košulju - odlučno će Mekoj.
U kontrolnoj sobi čujemo kako Rajko skida košulju. Kada je ponovo počeo sa uvodnim harmonijama pesme, nešto je opet zalupkalo oko gitare.
- Da nije metalna kopča od kaiša? - zabrinuto će Rajko.
Mekoj mu je odmah predložio da skine i kaiš, što je ovaj i učinio. Ali i posle te intervencije lupkanje se nastavilo. Pomislili smo u jednom trenu da možda nije metalno dugme na farmerkama.
- Skidaj i farmerke! - naređuje strogo Mekoj.
Čujemo kako Rajko skida farmerke i zatim ponovo uzima gitaru u ruke.
- Je l' sada sve u redu? - pita Rajko, ali mu niko od nas ne dogovora.
Predvođeni Mekojem, svi smo se kao klinci u parkiću prišunjali onoj portirnici i iznenada banuli u nju. Tu smo zatekli zgranutog Rajka kako s gitarom u rukama sedi na stolici. Na sebi je imao samo gaće! Od tog prizora popadali smo na zemlju od smeha, dok nas je on u čudu gledao, ne shvatajući šta se to u stvari dešava.
- Da vas pitam nešto: je l' vi to možda mene zajebavate? - kiselo ali sa osmehom na licu upitao nas je Rajko, ali mu opet niko ništa nije odgovorio. A i kako bi, kada od smeha dugo nismo mogli do daha da dođemo.
Kasnije, sve je uobičajeno dobilo svoj šaljivi oblik, čega je na snimanju „Mrtve prirode“ bilo napretek. Naravno, najviše zahvaljujući šoumenu kakav je bio Džon Mekoj.

NAJBRŽE U ISTORIJI DOMAĆE DISKOGRAFIJE


I DANAS KADA razmišljam o svim albumima koje smo do sada snimili, za mene nema nedoumice da je „Mrtva priroda“ jedan od najznačajnijih LP projekata Riblje čorbe. U produkcijskom smislu, svakako i najuspešniji. Što se same muzike tiče, za taj album sam s Vickom uradio pesmu „Prevara“, a s Bajagom, kumovski u tandemu, „Odlazak u grad“! Dovoljno za jednog basistu, zar ne?
Uvek kada na nekoj od radio-stanica čujem pesme „Pekar, lekar, apotekar“, „Na zapadu ništa novo“ i „Ja sam se ložio na tebe“, koje veoma slikovito odražavaju kvalitet tog našeg trećeg studijskog albuma, nedvosmisleno zaključujem koliko su pesme s te LP ploče u stvari - velike! One su definitivno nadživele vreme u kome su stvarane. S „Mrtve prirode“ Borini tekstovi danas ni za pedalj nisu izgubili na oštrini i aktuelnosti. Kad sam već kod stihova numera „Mrtve prirode“, bilo je tu osetnih povuci-potegni problema. Tačnije, za vreme promotivne turneje koja je zatim usledila, pojavila se niotkuda lavina cenzorskih
nezadovoljstava nekim njegovim tekstovima. O tim dešavanjima iz januara 1982. godine biće više reći nešto kasnije.
U sviračkom (i produkcijskom) smislu, „Mrtva priroda“ je u svakom pogledu naš ponos, ali na svoj način i kruna karijere Riblje čorbe. Objavili smo mi u godinama koje su usledile još sijaset albuma, ali je „Mrtva priroda“ po mnogim kriterijumima i dalje nekako ostala na samom tom vrhu. Dobra muzika, sjajni tekstovi, sve sjajno odsvirano, maestralno producirano... Šta još očekivati od LP ploče kojoj smo pristupili i na kraju je realizovali s toliko ljubavi i strasti. To je, jednostavno, bio album čiji uspeh nikako nije mogao da izostane. Rok kritičar i publicista Petar Janjatović je u svojoj „Ex Yu rock enciklopediji“ izneo podatak da je za samo prve tri nedelje „Mrtva priroda“ prodata čak u - 100.000 primeraka! Najbrže u istoriji domaće muzike, bez obzira na žanrove.
Omot za album je, kao i uvek, uradio naš verni saradnik i prijatelj Jugoslav Vlahović. To je, inače, čovek koga svi izuzetno poštuju i koji je svojim ilustracijama uspostavio mnoge vizuelne standarde u zlatnom razdoblju nedeljnika „NIN“, gde je inače bio stalno zaposlen. Bespredmetno je dalje isticati njegov nesporni talenat i smisao za dizajn, koji već dugo prevazilazi jugoslovenske okvire.
Slika pileće glave koja izviruje iz ljuske jajeta, postala je svojevrstan simbol „Mrtve prirode“. Jednom prilikom mi je Jugoslav ispričao anegdotu, koja je baš vezana za motiv na omotu te LP ploče. Naime, jedan zrenjaninski umetnik mu je opisao događaj iz svoje osnovne škole, u kojoj je učiteljica dala deci domaći zadatak iz likovnog obrazovanja - da nacrtaju mrtvu prirodu! Pola razreda je donelo crteže na kome je bilo „jaje s pilećom glavom“! Učiteljica, koja nije pratila rok muziku, s nevericom je gledala u radove svojih učenika. Đaci ko đaci, kao dokaz da
nisu promašili temu, doneli su joj naš album i tako joj razjasnili svoju inspiraciju.
Odmah pošto je „Mrtva priroda“ ugledala svetlost dana, Televizija Beograd nam je omogućila snimanje šou programa. Osnovna ideja je bila da kroz priču, koja bi povezivala numere, uradimo visokobudžetne spotove i tako obuhvatimo sve albumske numere. Na taj način je i nastao sjajan šou program pod nazivom „Pobeći negde“, u kome smo prvi put za potrebe televizije imali kompletnu produkcijsku podršku - scenaristu, dramaturga i reditelja (Mihailo - Miša Vukobratović). Dosta toga je bilo uloženo i u scenografiju, zatim kostime, šminku, statiste, dekor... Ceo šou je bio apsolutno na nivou najpopularnijih domaćih izvođača. Pošto su sve pesme s „Mrtve prirode“ tako dobile i svoju video-verziju, magičan tiraž od 580.000 prodatih kopija bio je sasvim logičan.
Kada smo najzad početkom januara krenuli na promotivnu turneju pod nazivom „Od Čačka do Beograda - ko preživi pri-čaće“, bili smo potpuno svesni svoje snage, kojoj nijedan drugi bend u zemlji nije mogao ni izdaleka da „prismrdi“. Tada sam sebi postavio samo dva pitanja - koliko će taj bajni trenutak da traje i postoji li nešto što takav uspeh može da poremeti?
Odgovor sam, slično kao i ranije, dobio pre nego što sam tome mogao da se nadam.