Uživo!: Autobiografija

VEČE NA KOJEM BI NAM POZAVIDELI I ZZ TOP


U KARIJERI RIBLJE ČORBE neosporno postoje trenuci koji se ne mogu jednostavno zaboraviti. Oni se najčešće odnose na naše svirke, što je i logično s obzirom na to da su nam nastupi uživo bili i ostali svojevrsna - svetinja!
Jedan od tih naših koncerata „za sva vremena“ održan je u leto 1981. godine na košarkaškom terenu Partizana, opasanom visokim kalemegdanskim bedemima. Na tom mestu je u avgustu i septembru veoma uspešno radila prostrana diskoteka pod otvorenim nebom, nazvana Rokoteka. Želeći valjda da nečim značajnim krunišu završetak uspešne sezone, organizatori te diskoteke su nam ponudili da uz pristojan honorar odsviramo celovit dvosatni program, čiji bi sadržaj bio lep poklon klincima koji su već krenuli u školu. Evocirajući uspomene na ovaj događaj, Bora mi je napomenuo da su glavni ljudi Rokoteke bili njegovi prijatelji, Saša Aleks i Žika Živac. Saša se u to vreme, pored produkcije koncerata, aktivno bavio i pevanjem. U tom pogledu je imao dosta uspeha na festivalu „Beogradsko proleće“, gde je nagrađivan za interpretacije pesama poznatog srpskog kompozitora, Aleksandra - Ace Koraća. Što se Žike tiče, Bora mu je posvetio poučnu pesmu „Priča o Žiki Živcu“, za koju sam ja komponovao muziku. Ta numera se inače našla na našem albumu „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“. Borin tekst te numere se, kao i mnogi drugi, proročanski kasnije zaista ostvario u burnom Žikinom životu.
Predlog da se u Rokoteci pojavimo 10. septembra nije bilo šanse da odbijemo. Lova je bila dobra, ponuda je došla od dobrih Borinih pajtosa, a i žudeli smo da što pre vojsci naših navijača predstavimo nove albumske pesme, koje su upravo bile u finalnoj fazi. S druge strane, naporan studijski rad u Petici s producentom Mekojem na „Mrtvoj prirodi“ dosta nas je iscrpeo, pa nam je taj koncert, kao neka vrsta „brejka“, dobro došao da malo predahnemo i odmorimo se od jednoličnog studijskog snimanja.
Iskreno, nismo očekivali neku naročitu posetu, jer smo šest meseci ranije imali one svirke u Hali sportova na Novom Beogradu („Gasi svetio“). Upravo iz tog razloga su nam mnogi govorili da nam je taj izlet u Rokoteci nepotreban, pošto su se poštovaoci Riblje čorbe već dosta „istrošili“ na tim novobeograd-skim nastupima. Pritom, na beogradskom hipodromu se 5. i 6. septembra pripremala velika rok fešta. Naime, pod reklamnim sloganom „SVI MARŠ NA PLES - HIPODROM ’81“, uveliko se pripremao dvodnevni rok maraton s velikim brojem grupa, među kojima su glavne zvezde bili Bijelo dugme i britanski hevi-metal bend Iron Maiden.
S Mekojem sam bio na toj svirci Mejdena, pošto je on drugovao s vodećim gitaristom ovoga benda. Posle te svirke zajedno smo otišli nakratko do bekstejdža, gde su se njih dvojica srdačno pozdravili, a ostali iz grupe im se pridružili u ćaskanju. Zbog velike gužve, nismo se tu predugo zadržavali. Na mene je nastup Mejdena ostavio snažan utisak i svakako bih voleo da smo tada
još neko vreme proveli s njima, ali mene je „žuljao“ naš koncert u Rokoteci, zakazan četiri dana kasnije.
Hoće li iko doći da nas čuje na Kališu?, neprestano mi se vrzmalo po glavi dok sam se udaljavao od hipodromske vreve.
Ispostaviće se da su nedoumice i bojazan zbog posete našoj svirci u Rokoteci, kao i toliko puta ranije (i kasnije), bile potpuno nepotrebne i bespredmetne. U prvim večernjim satima tog 10. septembra 1981. godine igralište i tribine košarkaškog stadiona Partizan zaposelo je, po novinarskim procenama, oko 10.000 ljudi! Više hiljada obožavalaca Riblje čorbe ostalo je ispred (jedinog) ulaza, bez ikakve šanse da se pridruže onima unutra. Uostalom, da su ih eventualno i pustili, ne bi imali gde ni da stanu. Rokoteka je, naime, te večeri bila kao kutija šibica, nalivena do poslednjeg kvadratnog milimetra.
Predgrupe su nam bili sastavi Bicikl i Mrak. Zvuk je bio očekivano dobar, mada su nas unapred upozorili da može biti poteškoća s razglasom, pošto kablovi koji spajaju tonski mikser sa glavninom ozvučenja nisu bili odgovarajuće zaštićeni. Tačnije, pružali su se po sredini duž celog terena kroz publiku, a niko nije očekivao da ljudi bude u tolikom broju.
Euforija je nastala čim smo se popeli na scenu. Uobičajeno za to vreme, krenuli smo sa „Zvezdom potkrovlja i suterena“, nastavili žestoko pesmama „Egoista“, „Hej, ćale“... Da bismo ipak malo spustili loptu na zemlju, usledile su numere „Dva dinara, druže“, „Neke su žene pratile vojnike“ i „Usran dan“. Publika je uveliko neobuzdano skakala i pevala, pa su u parteru i na tribinama krenuli „talasi“, koji su među prvim redovima do bine izazvali pometnju i nespokoj.
Najavljene tonske poteškoće nastale su pola sata posle početka svirke. Pošto tu nepreglednu masu ljudi ispod nas niko nije mogao da obuzda, kablovi su lagano počeli da popuštaju. Nekim instrumentima se povremeno gubio svaki ton, što nije mimoišlo ni Borin vokal, pa smo se sve češće samo bespomoćno zgledali. Odranije smo znali da su u takvim situacijama muzičari uvek i za sve jedini krivci. Tiha panika, koja se ogledala na našim licima, već nam je uveliko zakucala na vrata. Bora je čak u jednom trenutku revoltirano preko razglasa pripretio prekidom svirke ako da se ne otklone tehnički problemi, a kasnije će se ispostaviti da je to imalo efekta.
Začudo, publici uopšte nije ništa smetalo. Sjajno su se zezali i provodili, nastavljajući da neobuzdano pevaju naše pesme, uz neizbežno skandiranje:
- Boro, majstore! Boro, majstore! Boro, majstore!
Međutim, neodgovarajući kvalitet tona nije bilo i ono najgore što je pratilo ovaj koncert Riblje čorbe, već činjenica da je u jednom trenutku trošna žičana ograda stadiona popustila pred naletom onih koji su mogli da nas čuju samo stojeći ispred Partizanovog košarkaškog terena. Nekoliko stotina novih posetilaca našeg koncerta uspelo je u nameri da se dokopa unutrašnjeg dela stadiona, dok su ostale u tome srećom sprečili dodatni redari i pojačanje među policijom. Taj iznenadni „upad“ nije izazvao talase ili stampeda karakteristične za nemire na sportskim borilištima. Višak ljudi ispred scene i na tribinama imao je za posledicu da su poneki imali manja uganuća i iščašenja ekstremiteta, kao i druge neznatne telesne povrede. Znatno više je bilo onih koji su ostali bez obuće ili nekog odevnog predmeta. U tako uzavreloj atmosferi, u kojoj smo nastojali da pružimo najbolje od sebe, približio se i kraj našeg nastupa. Poslednja pesma u set listi za ovaj koncert bio je sigurnjak zvani „Ostaću slobodan“, posle čega smo hitro sišli sa scene.
Ali ovoj svirci tu nije bio kraj.
Naime, pošto smo povratili dah i malo sačekali da se na tribinama smire strasti, izašli smo na bis. Za ovu priliku smo već dovoljno „napaljenom“ auditorijumu pripremili dodatno (i specijalno) iznenađenje. Iz potpunog mraka, Rajko je započeo dobro poznati gitarski rif pesme „Tush“ trija ZZ Top, inače jedne od „himni“ svetske hard-rok muzike. Još dok sam svirao s grupom SOS, publiku sam tom numerom redovno podizao na noge, izazivajući u njima pakleno oduševljenje. E sada, u Rokoteci se te noći, umesto bradatog Teksašanina Dastija Hila iz ZZ Topa, na bini s bas-gitarom pojavio bradati Englez - Džon Mekoj! Pojačao se do daske i s Vickom, Rajkom i Bajagom žestoko krenuo u ritam numere „Tush“. Bora i ja ispred pecaljki s mikrofonom naizmenično smo pevali strofe na engleskom, da bismo onda u refrenu svi zajedno vokalno grunuli, što je delo-valo veoma efektno. Onako usput, obojica skačemo po bini kao deca, srećni što možemo Beogradu da predstavimo tako važnog gosta u pesmi koja zvuči zaista moćno. Možda i moćnije nego na koncertu samih ZZ Top! Ozvučenje je (ponovo) besprekorno radilo i masa teškog zvuka kao da je iz temelja uzdrmala kalemegdansku tvrđavu.
Sa scene smo sišli uz tako silne ovacije da se međusobno uopšte nismo čuli. Upravo ta okolnost nam je nagoveštavala da ćemo bar još jednom morati da se pojavimo pred publikom. Za treći bis smo izabrali „Na zapadu ništa novo“, pesmu koja je tako doživela svoje prvo izvođenje u našem gradu. Najzad, da bismo dokazali da sve konce ovoga nastupa čvrsto držimo u svojim rukama, odlažemo instrumente i pevamo „Vetar duva, duva, duva“. Za one koji to možda nisu znali, narednih nekoliko godina smo svaku svoju svirku privodili kraju baš tom kompozicijom.
Posle izvođenja pomenute pesme, iz ozvučenja se začula muzika s kasete, što je označilo stvarni završetak jednog od onih koncerata Riblje čorbe za koji se slobodno može reći da je po mnogo čemu ostao zauvek upamćen.
U osvrtu na taj nastup novinar Gordan Škondrić je napisao:
„Na sceni ceo bend deluje veoma sigurno i pored povremenih iskakanja iz ritma, koji su ponekad umeli i prilično da zasmetaju. Bilo kako bilo, bubnjar Vicko i basista Miša kompaktno i nepretenciozno obavljaju svoj zadatak, čime daju osnovnu boju ovome bendu. Tandem gitarista u sastavu Rajko i Bajaga su uglavnom bili na visini zadatka. Bajagina gitara se gotovo tokom celog nastupa nešto slabije čula, ali je Rajkovo pouzdano sviranje izvuklo celu stvar na svetlost dana. Rajko inače predstavlja tipičnog domaćeg gitaristu. Ritam i rifovi koje bezdušno ispaljuje tokom cele svirke mu daleko više leže od solo deonica, u kojima ume ponekad da se izgubi. Karakterističan primer za to je solo u pesmi ’Ostani đubre do kraja’, koji i nije baš najbolje zvučao. Drugi put će valjda biti bolje... U svakom slučaju, on je (za naše pojmove) veoma dobar rok gitarista i svakako će uspeti i ubuduće prijatno da nas iznenadi. Bora je, opet, priča za sebe... Publika mu tokom dobrog dela nastupa skandirala: ’Boro majstore, Boro majstore’... Uloga koja mu je pripala sasvim mu odgovara. Videlo se da je sa obe noge bio na svom terenu. Ma koliko mu neko prigovarao na scenskom imageu, sasvim je očigledno da on ume da uspostavi kontakt sa publikom. Prirodnost koju Bora poseduje (čak i da je ona iskalkulisana, kao što pojedinci misle), teško se stiče i predstavlja pravu vrednost na domaćoj muzičkoj sceni. Veoma uspešan kao animator, i ovoga puta se predstavio sa svojim već čuvenim bizarnim recitacijama, zanimljivim i prihvatljivim dobrom delu publike. Ne bi bilo daleko od istine kada bi se reklo da je Riblja čorba danas jedan od naših (svakako) scenski najzanimljivijih sastava.“
I pisci ostalih tekstova o ovom koncertu bili su jednodušni u oceni da smo oduševili i prisutne muzički „razvalili“. A neki su i potvrđivali svoja očekivanja od nas:
„Riblja čorba se ovom svirkom najzad našla na samom vrhu jugoslovenske rok scene!“
„Riblja čorba je potvrdila već ranije stečen status vodećeg domaćeg rok benda!“
Bilo je i onih izveštaja, kao recimo onaj u Radio-TV reviji, koji su taj naš nastup nazvali „Koncertom za polomljena rebra“, upirući pritom prstom u lošu organizaciju i njene posle-dice, koje su srećom bile bez žrtava. Glavna zamerka se ipak odnosila na navodno štampanje nedopustivo velikog broja ulaznica, što je na malom prostoru stvorilo ogromnu i nepotrebnu tenziju. Bilo je, doduše, nekoliko sitnih čarki, koje su mogle da se izrode u masovnu tuču, do čega ipak nije došlo, što je sveukupno zanemarljivo ako se ima u vidu tako velika poseta nekom rok događaju.
Pisalo se povodom koncerta Riblje čorbe i o nekim sudskim tužbama, s velikim odštetnim zahtevom. Meni lično nikada nije bilo jasno otkud novinarima tolika želja za preterivanjima i traženjem svakojakih, najčešće izmišljenih senzacija. Uostalom, otkad se uspešnost nekog rok koncerta meri količinom polomljenih rebara ili brojem sudskih tužbi? Besmisleno, zar ne?
Deset dana posle našeg trijumfalnog koncerta u Rokoteci, Riblja čorba je ponovo bila na istom mestu, na košarkaškom stadionu Partizana na Kalemegdanu. Ovoga puta smo se na tu letnju pozornicu popeli kao učesnici prvog beogradskog rok festivala, nazvanog skraćeno - BROF ’81.
Manifestacija je zamišljena veoma ambiciozno. Planirano je da trodnevna rok fešta bude tematski podeljena u tri dela - „Veče rok perspektive“, zatim „Jugoslovenska rok selekcija“ i najzad lokal-patriotska „Beogradska rok scena“. Publici je trebalo da se predstavi čak više od tridesetak bendova, mada je samo zanimanje za taj festival bilo razočaravajuće.
Da li zbog silnih muzičkih dešavanja tog septembra 1981. godine ili nečeg drugog, tek, prvog dana je prodato nešto manje od 300 ulaznica!
Istapirali su se ljudi i nemaju više kintu, govorili su jedni, dok su drugi smatrali da su poklonici roka u Beogradu umorni i nemotivisani. Postojalo je i mišljenje da taj prostor na Kališu nije za posetioce bezbedan i siguran, što je bila neposredna aluzija na neka ružna dešavanja koja su u tom prostoru pratila naš prethodni koncert.
Istina je bila, kao i uvek u ovakvim slučajevima, negde na sredini, s tim što je publici u konkretnom slučaju očito bilo manje privlačno da sluša sasvim nepoznate ili manje afirmisane grupe. Zanimljivo je da su se jedino ti sastavi masovno odazvali pozivu organizatora, što nije bilo slučaj u naredna dva programska dana. Iako se već sutradan tu okupilo oko 2.500 ljudi, od najavljenih trinaest bendova i solista na sceni se pojavilo samo njih - šest! Na konferenciji za štampu organizatori su objasnili da ni sa jednim izvođačem nisu imali potpisan ugovor, jer se nastupalo za džabaka, mada su tvrdili da su od svih za učešće imali čvrsto - obećanje! Kako obećanje kod nas, bez obzira na čvrstu reč, nikada nije imalo specifičnu težinu, većina bendova je postignuti dogovor, uprkos snažnom stisku ruke, smatrala - neobavezujućim!
Prvi BROF ’81. je zbog izostanka mnogih planiranih i najavljenih grupa došao u opasnost da bude prekinut, ali srećom to se ipak nije desilo.
Iako nisu ubrajani u sastave koji će na toj rok fešti imati zapaženu rolu, Divlje jagode iz Sarajeva su drugog festivalskog dana prosto sve oduševile. Bilo je više nego očigledno da će gitarista i vođa ovog benda Sead - Zele Lipovača ubrzo postati velika domaća rok zvezda. Ipak, to programsko veče će ostati upamćeno po jednom drugom sastavu - kragujevačkom Smaku. Nešto
pre izlaska na binu, na Beograd se obrušilo veliko nevreme praćeno snažnim pljuskom. Publika se, začudo, nije pomerila s mesta, strpljivo čekajući svirku gitariste R. M. Točka i njegove rok kompanije. Kada je izašao na scenu, on je prišao mikrofonu i ozbiljnim glasom rekao:
- Budite samo malo strpljivi. Čim počnemo sa svirkom, kiša će stati!
S prvim tonovima pesme „Zajdi, zajdi“, kiša se prosto - ugasila. Kakav je to samo trenutak bio!
Treći dan BROF-a ’81. je, po odzivu sastava reklamiranih na plakatima i u medijima, bio ravan - katastrofi! Blizu 4.000 ljubitelja rok muzike je došlo da uživa u pesmama Bulevara, Rok mašine, Generacije 5, Zane, Tunela i Idola, ali su se od rok velikana tu pojavili samo Gordi i mi, Riblja čorba! Zbog nedolaska najavljenih izvođača, početak svirke je s pet po podne odložen za - sedam sati uveče! Razočarani ali dobro raspoloženi, pose-tioci su se zabavljali slušajući muziku s veoma kvalitetnog i snažnog razglasa. Muziciranje bi te večeri verovatno počelo još kasnije da organizatori odnekuda, u panici od nadirućeg fijaska, nisu „iskopali“ grupe Čelični mamut i Džef i grupa Modeli, koji su popunili deo zjapeće programske praznine.
Nikada do kraja nije razjašnjeno zašto su poznati bendovi odustali od te svirke pod otvorenim nebom kada su uslovi za tako nešto bili više nego idealni. Dobro se sećam da mi je neko rekao kako su se, u stvari, navedeni sastavi pribojavali da izađu na istu scenu s nama, strahujući da će biti „pregaženi“, bez obzira da li svirali pre ili posle Riblje čorbe. Možda je u tome i bilo neke istine, jer se euforija oko onog našeg koncerta u Rokoteci, održanog desetak dana ranije, još uvek kod publike i u javnosti nije stišavala. Međutim, kako pouzdan odgovor na to do dan-danas nisam dobio, sve priče na tu temu bih ipak podveo pod moguću špekulaciju.
Gordi su te večeri bili - sjajni! Predvođeni izuzetnim gitaristom Zlatkom Manojlovićem, ovaj hevi-metal trio je definitivno bio u trendu koji se tada poštovao u rok svetu. Zlatkove kompozicije, prearanžirane u čvrst i beskompromisan zvuk, delovale su očaravajuće. Dok pišem ove redove, do mene je stigla informacija da će ovaj gitarista, koji već više od decenije živi i radi u Nemačkoj, uskoro u Beogradu aktivirati Gorde, s podmlađenim personalom. Kao ljubitelj tog rok žanra, iskreno se radujem tom Zlatkovom nastojanju.
Što se nas tiče, završnica BROF-a ’81. je protekla apsolutno u našem znaku. Dali smo na neki način pečat tom rok festivalu. Imali smo relativno kratak nastup, manje od jednog sata. Koncept nam je bio - „udri i beži dalje“! Počeli smo opet sa „Zvezdom potkrovlja i suterena“, da bismo zatim odsvirali još nekoliko žestokih pesmama s prethodna dva albuma. U srednjem delu smo malo „oduzeli gas“ i izveli „Lutku sa naslovne strane“, „Ostani đubre do kraja“ i „Rekla je“. Baladom „Neću da ispadnem životinja“ s novog albuma ušli smo u mirnu završnicu, čiji se sadržaj oslanjao na pesme s naše naredne LP ploče, „Mrtve prirode“. Koncert smo privodili kraju istom žestinom kojom smo i počeli - „Odlazak u grad“, „Prevara“, „Pekar, lekar, apotekar“. Za sam kraj smo ostavili naš novi hit-adut, „Na zapadu ništa novo“.
Bližila se već ponoć. I pored vidnog umora i iscrpljenosti od raznih iščekivanja i prevara koje su obeležile ovo poslednje festivalsko veče, publika je od Riblje čorbe tražila - još! Iako smo i mi zbog svih tih događanja bili manje raspoloženi za nastavak svirke, nismo hteli posetioce BROF-a ’81, naše verne i uporne fanove, da razočaramo. Izašavši još jednom pred njih, Bora im je zahvalio na svemu, pohvalivši njihovu izdržljivost, istrajnost i strpljenje. Za taj bis smo odabrali numeru „Volim, volim, volim žene“, koja je odlično prošla i na našem prethodnom nastupu
u Rokoteci. Iako publika nije znala tu pesmu, složno i glasno je pevala njen refren. Već tada se moglo osetiti da će to zaista biti još jedan veliki hit Riblje čorbe. Naravno, kao i uvek, prisutnima na Kališu smo se poslednji put te noći poklonili tek posle izvođenja kompozicije „Vetar duva, duva, duva“.
U kratkom razdoblju smo tako dva puta na istom mestu trijumfalno održali beogradsku svirku. Ne znam je li to možda bilo malo previše, ali zato sigurno znam da smo na pravi način iskušali numere koje će se tek pojaviti na našem trećem albumu. Zato nam je tada i bila najvažnija potvrda da su numere s „Mrtve prirode“ prihvaćene na pravi način. Tačnije - fascinantno! Bio je to ujedno sjajan uvod u sadržaj te LP ploče, koja će se s vremenom pokazati kao diskografski najjači projekat Riblje čorbe.
Zaista, imalo se tada rašta Beogradu prikazati.

KO PREŽIVI, PRIČAĆE!


KADA NEKO OSTAVI dobar utisak na tebe, onda ti je drago da se s njim ponovo družiš ili posluješ. Nešto se slično dogodilo Ribljoj čorbi kada je od Centroturista dobila korektnu ponudu za promotivne koncerte. Kako je reč o agenciji s kojom smo imali lepo iskustvo za vreme naše prve letnje turneje duž Jadrana, poziv za novu saradnju prihvatili smo bez mnogo razmišljanja.
Predstojeću turneju Centroturist je zamislio da bude na nivou ambicija samoga benda. To je značilo da će sve biti - vrhunski! Pošto je svima bilo jasno da će svirke unapred biti rasprodate i da će ceo taj budući rokenrol cirkus Riblje čorbe biti u znaku njenog velikog trijumfa, mesta za optimizam je bilo napretek.
Karte su zaista prodavane brzinom svetlosti, pa su tako karte za više od polovine planiranih koncerata planule pre nego što smo uopšte krenuli iz Beograda. Na reklamnom plakatu je krupnim slovima bio ispisan moto turneje - KO PREŽIVI, PRIČAĆE! Ispod toga smo nešto manjim slovima napisali:
„Žalimo što su mnogi ostali pred vratima. Videćemo se ponovo kad se oporavimo!“
Ako se uzme u obzir da smo te svirke najavljivali kao „Od Čačka do Beograda“, onda je logično što smo počeli u Borinom rodnom gradu, Čačku. Cilj nam je bio da posle dvomesečne turneje bez ijednog dana pauze, temelj našeg uspeha zacementiramo s dva završna koncerta u beogradskom Pioniru.
Nisam, iskreno govoreći, vodio tačnu evidenciju o tome gde smo i kada sve tada nastupali, ali je Vicko u svojoj „Čorbografiji“ sasvim precizno naveo sve gradove i datume naših koncerata. Posle oficijelnog završetka dela turneje, nesmanjenom žestinom smo nastavili 1982. godine da „prašimo“ iz sve snage, što je bio najbolji dokaz koliko smo samo bili „gladni“ dokazivanja. Pred kraj te godine u Šapcu smo sumirali rezultate i ukupne prihode sa čak 75 koncerata. Godinu dana ranije smo, doduše, imali nešto više od sto nastupa, ali nas tada ni približno nije pratilo toliko ljubitelja rok muzike. Nažalost, u stopu su nas pratile i - poteškoće! Prvo manje, a onda sve veće. Sukcesivno su se pojavljivale, „rađale“ i nicale kao pečurke posle kiše.
Na početku ove knjige otvoreno sam priznao da mi je muzika u životu donela predivne trenutke, veliku sreću i silno zadovoljstvo življenja, ali da mi je ta ista muzika u karijeri priredila nekoliko teških, bolnih i užasnih trenutaka.
Svaki od njih je na svoj način, zauvek i neizbrisivo ostao u mom sećanju. Jedan od onih najbolnijih svakako je bio onaj iz Zagreba.
Taj koncert Riblje čorbe u Ledenoj dvorani nijednoga trenutka nije nagoveštavao tragediju. Kako samo taj osećaj može čoveka da prevari! U prodaju je pušteno 10.500 ulaznica, koje su u samo dva prepodneva prosto razgrabljene. Policijska pro-cena će kasnije pokazati da se, po svemu sudeći, u zagrebačkoj dvorani te večeri našlo oko 15.000 naših poštovalaca. Znači, gotovo 5.000 više od dozvoljenog, što mi nikada nismo umeli da objasnimo.
Sama svirka je počela s malim zakašnjenjem, jer se, kako su nam zvanično saopštili, stvorila velika gužva na ulazu. To ni inače nije bilo ništa čudno za nastupe Riblje čorbe, pošto je oko nas redovno vladala gužva i pometnja.
Kada smo najzad izašli na prostranu binu i započeli koncert, odmah se videlo da će to biti još jedan veliki trijumf Riblje čorbe. Publika je ne samo horski pevala sve naše pesme, od početka do kraja, već je u talasima igrala kao u transu. Takva atmosfera uvek pozitivno utiče na raspoloženje muzičara. Euforija iz gledališta se tako veoma lako prenela na scenu, pa smo, po mojoj oceni, tada pružili jednu od svojih najboljih svirki u karijeri. Bora je toliko skakao i neumorno špartao po bini da mu se znoj u potocima slivao niz telo, kao da je bio poliven kanisterom vode. Bajaga i ja smo s druge strane trčali čas levo, čas desno od Bore, što je dodatno uzbudilo naše pristalice. Peli smo se povremeno po monitorima, pojačalima, kutijama od ozvučenja... Bili smo zaista kao u velikom transu!
A onda je usledio Borin šou!
Dogodilo se to negde pred kraj koncerta. Prvo je sa sebe skinuo mokru majicu, a onda se onako polunag zatrčao i bacio sa scene u svojevrsno ljudsko grotlo, koje je izgledalo kao uzavreli vulkan! Za nas je to bilo apsolutno iznenađenje i kasnije nikada nismo umeli da objasnimo taj njegov potez, osim da je tu bila reč o jedinstvenom - zanosu!
Naši tehničari i telohranitelji, predvođeni neuništivim Bobetom i Šarom, trenutno su reagovali uskočivši hrabro u onu masu ljudi ispred nas. Trebalo je Boru „iščupati“ i vratiti ga na binu. Međutim, to nije bilo nimalo lako, jer ovima nije padalo na pamet da ga puste iz ruku. Oduševljeno su Boru vukli, čupali, gnječili, ljubili, skakali po njemu i oko njega... Bobe je u tom
trenutku možda i spasao Bori život, pošto je od „nežnosti“ i prevelike „ljubavi“ razularenih fanova počeo bukvalno da se - guši! Naime, tada umalo nije platio ceh zbog svog velikog srebrnog lanca oko vrata! Pokušavajući da ga pošto-poto otkinu za uspomenu, umalo ga njime nisu - zadavili!
Bora je na početku u licu bio plav, a onda sasvim modar. Lagano je gubio vazduh, jer onaj lanac nikako nisu uspevali da mu skinu, niti pokidaju s vrata, pa su ga zato vukli i stezali sve jače. Do iznemoglosti! To već nije ličilo na srećan završetak koncerta! U magnovenju, Bobe je izvadio veliki nož i posled-njim atomom snage pokidao jednu kariku, dok su mu ostatak lanca „napadači“ istog trena istrgli iz ruku. Čim je malo došao do daha, Bora se uz pomoć Šare popeo na scenu. Urlik oduševljenja se prolomio dvoranom, nadjačavši sve ono što se u tom prostoru dotad moglo čuti. Iz više od deset hiljada grla čulo se gromoglasno:
- Hoćemo bis! Hoćemo bis! Hoćemo bis!
A onda je započeo taj najgori mogući scenario! Bio je to trenutak koji nikada iz pamćenja neću moći da izbacim. Bože, pomislio sam kasnije, zar je posle svega kroz šta smo prošli baš nama to moralo da se desi!

SAVEST JE ČISTA, ALI IZNUTRA PEČE!


ZA IZVOĐAČA ne postoji ništa gore nego kada mu „viša sila“ prekine koncert. Pogotovo kada dođeš u situaciju da publiku sto odsto „držiš u šaci“, što se upravo nama tada dogodilo u Zagrebu.
Nestanak struje je najčešći, ali ne i jedini razlog da se sa svirkom stane, ali se to ipak ne događa tako često. Te večeri se nama u zagrebačkoj Ledenoj dvorani desilo nešto sasvim drugo. U početku nisam znao šta, ali sam osećao da se desilo.
Svetla su se u celoj dvorani odjednom upalila, a na binu se počeli da se penju uniformisani policajci i neki ljudi u odelima sa strogim licima. Onako ošamućen sjajnom atmosferom u dvorani, koja me je ponela do neba, prilazim pridošlicama i vičem na njih:
- Šta ovo treba da znači? Zašto su svetla upaljena? Mi još sviramo! Nismo završili! Namera nam je da odsviramo još najmanje dva bisa! Idite sa scene! Pa vidite valjda koliko nas traže! Haloo, još dva bisa, zapamtite to!“
Mlađi čovek u odelu mi prilazi i dok se čuju žamor i zvižduci iz publike, hladnim glasom mi saopštava na uvo:
- Gotovo je. Koncert je završen. Neće ga više biti!“
- Koncert nije završen! Završen je kada to MI kažemo, a ne VI!“ - uzrujano ulazim u raspravu s njim i stavljam mu kažiprst negde na grudi, dok publika sve jače udara nogama o pod dvorane, negoduje i zviždi, zahtevajući da nastavimo s nastupom.
- Slušajte vi sada mene, gospodine. Dogodila se tragedija. Velika tragedija. Koncert je definitivno završen i molim vas da odmah siđete s bine - sada mi se već poslovno ozbiljno obraća onaj u odelu.
Kakva tragedija?, pitam se okrećući se oko sebe, kao da od nekoga očekujem pomoć, dok mi u ušima odzvanjaju reći: „Dogodila se tragedija! Velika tragedija“!
Shvatajući da više nema ubeđivanja, polako ali sigurno se sa obe noge spuštam u stvarnost i tek tada postajem svestan da se svi ti ljudi nisu popeli na scenu zato što im je dunulo, već što sigurno imaju valjanog razloga za to. Dok mi noge klecaju, a telo podrhtava, obuzimaju me nelagodnost i neverica.
Dobro, a šta se to desilo, pitam se u sebi dok mi kroz glavu prolaze najcrnje misli. Niko nam ništa ne govori. Oko nas su svi nekako užurbani, namršteni i ćutljivi. Polako silazimo s bine i ulazimo u garderobu. I dalje nam se niko ne obraća. Tajac. Kako ta tišina ume čoveka da razdire i nervira! Samo smo mogli da pretpostavljamo i nagađamo šta je to uticalo da se onako naglo povučemo sa scene. Zato smo još jednom pitali:
- Ljudi, recite nam, šta se to toliko strašno dogodilo?
Uskoro smo i saznali.
Prilikom ulaska publike u Ledenu dvoranu stvorila se stravična gužva, koju niko nije umeo niti mogao da kontro-liše. Samo su dvoja vrata u hali bila otvorena i sva publika, ona s kartama kao i ona bez njih, bukvalno je gazila sve pred sobom! U velikim talasima i naletima koji su tutnjali prema unutrašnjosti dvorane, niko nije mogao da im stane na put.
Na samom ulazu u halu, u zastrašujućem ljudskom stampedu, izgažena je jedna devojčica, koja je na licu mesta od zadobije-nih povreda preminula.
Iako tu nije bilo ni truna naše odgovornosti, svi smo se zbog te tragedije osećali užasno. Najradije bismo udarali glavom o zid i urlali iz sve snage od nemoći, znajući da nas to nikud neće odvesti. Jedan život je otišao i ništa ga više ne može vratiti.
Bez obzira što to niko od nas nije zahtevao, ljudski smo bili spremni da preuzmemo svu odgovornost za smrt četrnaestogodišnje Željke Marjanović, koja je tada samo želela da bude deo naše publike i ništa više. Možda i malo da zapeva s nama, raduje se i zaigra. Nažalost, to joj se nije ostvarilo. Nečijim krajnjim nemarom i zbog velike neodgovornosti ugašen je život deteta koje je tek, u stvari, počelo da živi.
Ni posle toliko godina ne mogu da zaboravim niti da se otrgnem pomisli kako je mala Željka izdahnula baš na našem koncertu, dok smo mi na sceni - svirali!
I sada, dok ispisujem ove redove i kroz slike se po ko zna koji put podsećam te večeri jeze, strave i užasa, obliva me hladan znoj. U redu, tačno je da tu nema mesta nikakvoj ličnoj griži savesti, ali...
Hoće li mi ikada zbog tog užasa biti oprošteno?
Ko, u stvari, treba da mi pruži taj oprost? Neko to svakako mora da uradi, jer mi se savest nikako ne miri sa činjenicom da Željka nikada više neće moći da čuje pesme koje je njena Riblja čorba u međuvremenu napravila.
Teško mi je i danas da objasnim pojavu u kojoj narod obožava da vidi popularne i slavne u - mulju i blatu! Da se to i nama može dogoditi, osetio sam na svojoj koži odmah posle smrti Željke Marjanović. Naime, veći deo medija kao da je jedva sačekao
trenutak kako bi po Ribljoj čorbi sasuo drvlje i kamenje. Pomislio sam tada na tačnost one izreke: „Sve će ti oprostiti izuzev uspeha!“
Koliko je bilo onih koji su moj bend dizali u zvezde, toliko je isto sada bilo spremnih da nas razapnu na krst zbog događaja koji uopšte nije zavisio od nas. Pojavili su se zatim uznemirujući novinski naslovi koji su nas posredno dovodili u vezu s navedenom tragedijom: „Umrijeti zbog rocka“, „Smrt kao upozorenje“, „Umjesto na koncert, u smrt“, „Glavu u torbu za Riblju čorbu“...
Mediji nas, doduše, nisu neposredno napadali i okrivljavali za gubitak života male Željke, ali smo zato u svim napisima pominjani kao bend čija organizacija koncerta nije bila na potrebnom nivou. Takođe se isticalo kako ubuduće mnogo toga mora da se predupredi kako se više nikada takva strahota ne bi dogodila. Neko je u analizi samoga događaja rekao da kapacitete koncertnih dvorana treba smanjiti, zatim povećati broj ulaza, dosta ranije otvarati ulaze, unaprediti redarsku službu i ljude u obezbeđenju...
Sve u svemu, ništa novo nije rečeno. Uz sveopšti zaključak kako je jedan život, nažalost, bespovratno izgubljen, kao da se u jednom trenutku neki zlokobno crni oblak nadvio nad sudbinom Riblje čorbe. Je li to značilo da nam dodatne neprilike tek sleduju? Odgovor smo ubrzo dobili, pošto je započela žestoka i do tada nezapamćena javna hajka na Boru. Tačnije, na tekstove njegovih pesama!
Nesreća retko ide sama. Nadolazi u gomilama i najčešće se brzo umnožava. Izgovorivši glasno: „Bože, zašto se ovo baš nama dešava?“, u trenu sam shvatio kako počinjem zabrinjavajuće da se ponavljam!
Mesta za novu nesanicu je opet bilo napretek!

ZA IDEALE GINU BUDALE!


TEŠKO JE POVEROVATI šta sve može da te zadesi u društvu koje nastoji da bude slobodno, otvoreno i legitimno. A u te principe se Titova Jugoslavija posle njegove smrti klela. Tačno je da smo još uvek imali „crvene pasoše“, s kojima su se i „najtvrđa vrata širom otvarala“, a bilo je i dosta para koje su nam (pre) ostale iz vremena blagostanja. Međutim, sve je to bila klasična prevara lakirane sadašnjosti, zapakovana u kozmetičku foliju šarene laži, pošto se iznutra ni za pedalj nismo promenili. Bio je potrebno samo malo zagrebati po površini pa shvatiti da su svest i moral ljudi u mnogim segmentima ostali na nivou - Mikija Mausa ili dečjeg vrtića! O tome su sasvim dobro i realno govorili Borini tekstovi, zbog kojih je Riblja čorba u nekim medijima preko noći s muzičkih skliznula na stranice - „crne knjige“! Analize, osvrti, kritike i odjeci vernih „čitalaca“ u sve većem broju su bili posvećeni Bori i Ribljoj čorbi. Kao da smo postali stalni trn u oku „čistuncima garavog lica“, kojima za tako nešto uopšte nismo davali povoda, osim što smo (samo) radili svoj posao i - ništa više od toga!
Ne sporim da stihovi pesme „Na zapadu ništa novo“, s našeg albuma „Mrtva priroda“, pripadaju prvom u nizu Borinih politički angažovanih tekstova.
Međutim, šta u tome ima lošeg i pogrešnog?
Svojom „ljutom“ i „oporom“ rok poezijom, on je na jedan sebi svojstven način ukazivao na gomilu onoga što nam se dešavalo u posttitovom razdoblju. Bora se nije zaustavio samo na tome, već je korak dublje proročanski zagazio u ono što će nam se tek desiti. Upravo je zato tekst pesme „Na zapadu ništa novo“ i danas aktuelan i dovoljno intrigantan, i njegove nam poruke uopšte ne daju mnogo razloga za optimizam i miran san. Više decenija kasnije, vreme tim rimama nije oduzelo na britkosti i snazi, pa sam zato i ubeđen da će se zbog svojih univerzalnih poruka slušati i u godinama pred nama.
NA ZAPADU NIŠTA NOVO
Kritičar pesnika javno vređa,
samoubica se ubio s leđa,
u Africi opet državni udar,
umorni Turčin izazvo sudar.
Gole su lutke s naslovnih strana,
još jedna pobeda Partizana,
moju zaradu drugi troše,
vreme bez promene, uglavnom loše.
U bolnici pacovi pojeli bebe,
ubio prvo ženu, pa sebe,
dinar i dalje u lakom padu,
bacili bombe na ambasadu
Veliki uporno zezaju male,
za ideale ginu budale,
fabrike truju okolinu,
kreteni dižu bune i ginu.
Biće bolje, neko viče,
na papiru mrtvo slovo,
na istoku stare priče,
na zapadu ništa novo.

Svakome je, naravno, dozvoljeno da na svoj način tumači Borin vanserijski pesnički talenat i da ga pritom ne smatra veštinom i umetnošću. Jedan isfrustrirani novinar je u tome ipak otišao baš - predaleko! Objavio je u nedeljniku Ilustrovana politika članak u kome, između ostalog, raspreda i o političkoj podobnosti Bore Đorđevića! Izbegavajući da potpiše taj tekst punim imenom i prezimenom, sakrio se kao i svaki „novinarski miš“ iza svoje senke, pa je tu budalaštinu objavio u formi pisma izvesnog tinejdžera, koji ima moralnu potrebu i dužnost da ukaže na osobe koje „kvare“ naše prelepo, predobro i prepo-šteno društvo! Možeš misliti!
Uopšteno uzev, jedan loš komentar, bez obzira koliko besmisleno bljutav, nema ama baš nikakog uticaja ako mu se ne priključi gomila bezvrednih gubitnika, što se u ovom slučaju, nažalost, nama dogodilo. Naime, „pismo tinejdžera“ bila je samo inicijalna kapisla, koja je navela oponente Borinih pesama i Riblje čorbe uopšte da izađu iz svojih udobnih fotelja i, silno time ohrabreni, bez prethodne objave rata, započnu beskrupulozne atake. Tako je, recimo, SUBNOR (Savezno udruženje boraca narodnooslobodilačkog rata) skopske opštine Karpoš podnelo zahtev nadležnima da se „Mrtva priroda“ u celosti - zabrani! Bože, kako nizak udarac!
Oni su dva stiha iz teksta „Na zapadu ništa novo“ smatrali antidržavnim, a samim tim i nedozvoljenim:
„Za ideale, ginu budale“, i
„Kreteni dižu bune i ginu“.
Za mlađe čitaoce ovde moram da objasnim da su članovi SUBNOR-a u stvari borci koji su učestvovali u Drugom svet-skom ratu protiv nemačkog okupatora na teritoriji Jugoslavije. Njihova oštra primedba upućena Bori uglavnom se temeljila na ideološkim floskulama i političkim ubeđenjima kako te rime direktno vređaju „tekovine narodnooslobodilačkog rata, patriotska osećanja narodnih heroja i rodoljuba, koji su dali živote za slobodu i otadžbinu“! Odmah posle SUBNOR-a Karpoša, progonu te Borine pesme pridružila su se još dva SUBNOR-a - Sarajeva i Bezdana, kao i Savez socijalističke omladine Bosne i Hercegovine. Nevolje se tu za nas nisu zaustavile, pošto su na nekim koncertima organizatori nepokolebljivo od nas zahte-vali da Bora ili ne peva tu spornu numeru ili da u suprotnom potpiše da to čini „na svoju ličnu odgovornost“! Kakav je to bio demagoški idiotizam!
U intervjuu datom Petru - Peci Popoviću za časopis „Rock“, Bora povodom te „afere“ pored ostalog kaže:
„To za ’ideale ginu budale’ je, u stvari, samokritičan tekst. Davno sam rekao da sam ja prva budala koja će poginuti za svoje ideale. Čovek mora da ima ideale i da gine za njih, mora da veruje u nešto...!“
Novinar i rok kritičar Petar Luković se u listu Duga sarkastično osvrnuo na orkestrirane napade na Boru povodom njegovih stihova u pesmi „Na zapadu ništa novo“:
„Geneza Borine karijere kristalisala je vlastito demonsko iskustvo sa politikom. Kuka i motika se digla kad su mu pronašli stih ’za ideale ginu budale’. Spontano su organizovani zborovi i mitinzi na kojima su optimisti tražili da bude makar obešen, a pesimisti - za koje se tvrdi da su dobro obavešteni optimisti -da, za svaki slučaj, nakon omče, okusi i metak...!“
Pošto su oštrice na Borin račun malo s vremenom otupele, mada se prašina još uvek nije bila slegla, pojedini mediji su sada krenuli na anatemisanje samoga benda! Zahtevali su da se pod hitno čitavo članstvo Riblje čorbe pošalje na - optuženičku klupu! Tada bi, navodno, moglo da se utvrdi „čija je tu odgovornost najveća“, ,,ko tu i koliko sve treba da odgovara“, „koji i kakvi sve elementi stoje iza same grupe“ i tako sve po spisku i nekakvom histeričnom redu bez pameti i voznog reda!
U atmosferi oštrih napada i nepoverenja, Riblja čorba je uspela do stigne do kraja turneje i koncerata u Beogradu. Od prvobitno dve planirane svirke, rasprodali smo ukupno - četiri Hale Pioniri Zadovoljno sam pomislio kako i negativna reklama, sa svom onom halabukom, propagandno može da bude od velike koristi.
Prvi koncert nam je bio najteži. Raspoloženje je bilo osrednje, a atmosfera među nama napeta i pomalo nedefinisana. Na našim licima su najbolje mogla da se pročitaju pitanja koja smo u sebi postavljali: da li će sve proteći kako treba? Hoće li biti nekih zabrana, sugestija ili opstrukcija? Mogu li naše svirke da izbegnu eventualne incidente i provokacije? Hoće li ipak sve na kraju biti u redu?
Drugi koncert je bio već mnogo opušteniji. Iz aviona se moglo primetiti da sve ide željenim tokom, da publika neopterećena onim što se oko nas dešavalo proteklih meseci uživa, kako u novim, tako i starim numerama Riblje čorbe.
Na trećem koncertu smo potpuno „proradili“! Zato smo se i odlučili da na narednom, onom četvrtom nastupu u nizu, snimimo materijal za album uživo. Iskreno smo bili srećni kako su protekli ti koncerti Riblje čorbe. Vrhunski rok šou ničim se ne može osporiti, a mi smo tada u Pioniru baš tako i delovali: vrhunski!
Jesu li se naši „gnevni“ protivnici umorili ili su samo napravili predah pred nove udarce po nama? Odgovor na to pitanje uopšte nas nije zanimao, jer su u tom trenutku naša razmišljanja
bila isključivo usmerena prema izazovima koje smo tek očekivali i prema kojima smo išli raširenih ruku. Bez garda, pancira ili neke druge zaštite. Nismo imali nameru da se pred bilo kim pravdamo, da se branimo i objašnjavamo. Bar ne više, jer za tako nešto nije postojao nikakav razlog. Jednostavno, nastojali smo da sve loše iz prethodnog razdoblja potisnemo u drugi plan. Naravno, koliko je to uopšte bilo moguće. Podvukli smo tako neku crtu u dotadašnjoj karijeri, uvereni da smo ostvarili sve ono što smo prethodno zamislili da ćemo ostvariti.
Bili smo na samom vrhu i niko nam ništa nije mogao.
Da li sam se ipak još jednom prevario?
Koncertni album smo snimili zahvaljujući pokretnom studiju Dragana Vukićevića. Njegova „mobilna“ tehnika, nazvana „Plava šupa“, verno je prenela atmosferu s nastupa Riblje čorbe u Pioniru. Sama svirka, doduše, nije baš najbolje usnimljena. Bilo je tu nebrojenih tehničkih poteškoća, koje su uticale da instrumenti ne zvuče onako kako smo to želeli. Tačnije, kako sam to JA želeo! Ovo naglašavam zato što sam povodom objavljivanja te LP ploče Riblje čorbe imao s Borom podosta nesuglasica. Mislim da se on i ja dotad nikada nismo toliko u nečemu razišli. Bora je bio uverenja da je za album uživo najhitnije preneti koncertnu atmosferu, koja je nesumnjivo u ovom slučaju bila - sjajna! Neverovatna! Međutim, s druge strane, kod mene su oduvek i iznad svega produkcija i zvuk grupe bili temelj svakog albuma. Pevanje naših pesama u hali shvatio sam kao dobru ilustraciju onoga što se dešava na koncertu i ništa više od toga. Pa ne može valjda ton iz publike imati prioritet kod koncertnog snimka!?! Po meni to nikada ne može, bar po mom poimanju LP ploče s oznakom - LIVE! Ono što radi bend na sceni mora uvek biti pristojno iznad reagovanja njihovih fanova u dvorani. S tim se Bora nikako nije slagao.
Sasvim je moguće da su se naši čvrsti i nepokolebljivi stavovi po tom pitanju razlikovali zbog činjenice što sam ja instrumentalista, a on - vokalni solista!
Kao i uvek u sličnim situacijama, konačnu odluku sam prepustio Bori. Album ,,U ime naroda“ s naše svirke u Pioniru u prodaji se pojavio 2. jula 1982. godine. Ta LP ploča zvuči korektno i sasvim uverljivo odražava nivo naše tadašnje popularnosti. Međutim, ne mislim da je zato nešto značajna u karijeri Riblje čorbe. Moja i današnja procena jeste da je ,,U ime naroda“ pre svega neizbrisiv dokument razdoblja u kome je bendu, bez vidljivih i većih oštećenja, pošlo za rukom da prevaziđe najveće probleme s kojima se do tog trenutka suočio. Smatrao sam to velikim dostignućem svih nas iz Riblje čorbe.
Umalo na kraju ovog poglavlja da zaboravim jedan važan događaj.
Naime, Riblja čorba je te godine uručenjem Majske nagrade Gradskog komiteta Saveza socijalističke omladine Beograda izvojevala veliku moralnu pobedu protiv svih onih koji su ideološkim i političkim blaćenjem pokušali da joj umanje vrednost i značaj. U obrazloženju navedenog društvenog priznanja istaknuto je da „grupa peva o životu i problemima mladih i da je Riblja čorba s vremenom postala simbol velikog dela jugoslovenske omladine“!
Košarkaši tvrde da nema slađe pobede od one one za pola koša!
Biciklisti, opet, tvrde da nema slađe pobede od one za pola točka!
U ime Riblje čorbe sasvim odgovorno tvrdim da slađe pobede nema od one koju uvek (i samo) donese - publika!

VEČERA U ARHIVU ZA VEČITO PAMĆENJE


TIM KOJI POBEĐUJE ne treba menjati. Riblja čorba se tog nepisanog sportskog pravila pridržavala planirajući snimanje svog četvrtog albuma. U tom smislu sam se veoma obradovao ponovnom susretu s našim prethodnim producentom i prijateljem Džonom Mekojem, koji se u istoj ulozi, posle nepunih godinu dana, opet našao u Beogradu.
Neko će, možda, na ovom mestu pomisliti kako smo počeli da (pre)često štancujemo LP ploče, što je verovatno samo delimično tačno. Međutim, opravdanje za to ne treba tražiti samo u činjenici što smo imali pregršt novih pesama, koje stvarno nisu zaslužile da čame u prostoru predviđenom za naše probe, već je postojala objektivna „potražnja“ publike za narednim albumom Riblje čorbe. Prva polovina osamdesetih godina se, inače, mirno može nazvati i zlatnom diskografskom erom domaće pop i rok muzike. Uobičajeno je bilo da, ako u tekućoj sezoni ne objaviš svež LP materijal, polako zaostaješ i s vremenom postaješ drugoligaš. Nama ispadanje iz elitnog društva u niži rang tog takmičenja nije pretilo ni pod razno, ali su zato nove pesme opasno počele da nas izluđuju i - svakodnevno žuljaju!
Tačno je da se kompletno isti tim s „Mrtve prirode“ još jednom okupio u Studiju 5 PGP RTB, s namerom da realizuje novu LP ploču Riblje čorbe, samo što smo se sada za tu priliku malo - pojačali! Pridružio nam se kao gost na klavijaturama naš dragi kolega Kornelije Kovač. U odnosu na naš prethodni album, ovaj četvrti smo odlučili da izmiksujemo u Londonu. To smo sebi mogli da dozvolimo, jer smo kod PGP RTB sa ogromnim tiražom „Mrtve prirode“ ostvarili ogroman profit i stekli ozbiljan diskografski kredit. Bili smo toliko „mekani“, opušteni i opijeni uspehom „Mrtve prirode“ da smo našim engleskim drugarima Džonu kao producentu i Toniju u ulozi snimatelja omogućili nove i veće honorare! Lično smatram da je Džona bolelo uvo za pare, koje u ovom slučaju za njega uopšte nisu bile važne, niti presudne. Samo saznanje da će s nama ponovo sarađivati i uživati u radu na novom albumu predstavljalo mu je, kako mi se jednom poverio, veliko i neskriveno zadovoljstvo. Stekao sam takođe utisak da bi bio s nama u studiju i da mu ništa nije bilo ponuđeno.
Ovoga puta je u Beograd došao sa suprugom Lindom, kako bi se i ona neposredno uverila u sve one priče kojoj joj Džon izneo o nama i uzavrelom gradu krcatom pravim provodom. Ona je, slično suprugu, delovala veoma prijatno i druželjubivo. Živeći s jednim ortodoksnim rokerom, bila je navikla na raznorazne situacije i ludosti koje obično, ruku pod ruku, idu uz druženje s muzičarima. Naše supruge smo zato „zadužili“ da Lindi pokažu znamenitosti Beograda, kao i sve ostalo. Kada se umore, slobodno su mogle da svrate u naše dve baze - onu studijsku ili restoransku u hotelu Ekscelzior. U pauzama snimanja u Ekscelzioru smo do mile volje jeli i pili, a kada bismo kasno uveče završili sa dnevnim radom, umeli smo tu da ostanemo do ranih jutarnjih sati.
Ipak, ubeđen sam da Džon i Linda nikada neće zaboraviti prvu zajedničku večeru, koju smo u njihovu čast organizovali u restoranu Arhiv hotela Metropol pošto su došli u Beograd.
Bio je to renomirani nacionalni restoran, sa odličnom, u to vreme možda najboljom klopom u gradu. Kao dobri domaćini koji se svojski trude oko gostiju, imali smo nameru da im dočaramo raznolikost i šarolikost srpske kuhinje. Krenuli smo zato od hladnog predjela, koje je podrazumevalo sir, kajmak, čvarke, pršutu, proju i gibanicu. Džon i Linda su pojeli ponuđeno predjelo, iznenađeni tako ukusnim đakonijama. Sledilo je zatim toplo predjelo po preporuci šefa kuhinje. Tako su se uskoro ispred nas stvorili pasulj prebranac, sarmice od kiselog kupusa s dimljenim rebarcima i obavezne punjene (crvene i sušene) paprike, koje su se inače reklamirale kao pirotski specijalitet. Pošto se za aperitiv popila i po koja domaća rakijica, sada se uz glavno jelo već prešlo na - hlađeno belo vino! Odlučili smo se za mešano meso, pošto smo smatrali da će našim gostima biti zanimljivo da probaju od svega pomalo - od ljutih leskovačkih uštipaka, preko ćevapa i pljeskavica, do dimljene vešalice u maramici!
Kada se večera (konačno) završila, jedva smo ustali od stola. Količina hrane i pića koje smo uneli učinili su svoje. Džon i Linda su se obilato pomagali da bi stigli nekako do svoje hotelske sobe. Neprestano su usput ponavljali kako u životu nisu pojeli veću količinu hrane.
Kada smo se Bora i ja na kraju rastajali, kao da mi u momentu nešto sinu:
- Jebote, Boro, zaboravismo - desert! Nema, bre, smisla prema ljudima... Nego da odemo po njih, pa da se onda svi vratimo u Arhiv, ili...?!
Produžili smo te večeri sa svojim lepšim polovinama ipak svojim kućama, ali su se posledice noćnog prežderavanja i prekomernog alkohola osetile već sutradan. Tek što je prevalilo podne i termin za snimanje u Studiju 5 PGP RTB počeo nezadržljivo da „curi“, a od našeg dragog Džona nema ni traga ni glasa. Ceo bend se tu okupio, raspoložen i napaljen da krene u snimanje muzičkih matrica, ali kako da počnemo s radom bez glavnog producenta! Čekali smo ga bogami jedno sat ili dva, ali se on jednostavno nije pojavljivao. Pošto sam ja uvek u „kriznim“ trenucima bio zadužen za uspostavljanje veze sa strancima, pozovem Džonov hotel da proverim da mu se nije nešto loše desilo. Prethodne noći smo se lepo oprostili, ali ko zna! Recepcionar mi ljubazno saopštava da gospodin i gospođa Mekoj tog jutra uopšte nisu silazili na doručak. „Verujem da su još uvek u svojoj sobi“, čujem iz slušalice dopunsko objašnjenje. Kada sam se vratio u studijsku režiju i ostalima prepričao razgovor koji sam upravo obavio, odlučno sam zaključio:
- Ovo mi uopšte ne liči na Džona, koji je, kao što svi znate, uvek tačan, pedantan i odgovoran. Pogotovo kada se radi o snimanju LP ploče.
S mojom konstatacijom su se svi složili, pogotovo što je Džon producentski posao shvatao veoma ozbiljno i dotad ničim nije poremetio dinamiku snimanja. Upravo je to bio jedan od razloga što sam ponovo pozvao njegov hotel zahtevajući da me telefonski spoje sa sobom Mekojevih. Već pošto se telefon prvi put oglasio, neko je podigao slušalicu, mada sam sagovornika, od silnog stenjanja, jedva uspevao da čujem.
- Hej, Džone, Miša ovde. Šta se dešava? Mi smo već odavno u studiju. Šta ti radiš? Je li sve u redu? - krećem s rafalom pitanja.
- Čuj, Lindi i meni je zlo. Ćelu noć smo, na smenu, presedeli na ve-ce šolji! Nju sada stomak razvaljuje, a ja jedva da mogu da pričam i dišem! - odgovora mi Džon promuklo.
- U jeee... Pa kako? Od čega? - ne mogu da dođem k sebi od iznenađenja.
- Kako, Miso, od čega! Pa od onolike hrane. Sinoć, sećaš se? Onoliko JAKE hrane! Nikada toliko mesa nisam stavio u usta! A sve je bilo ljuto, masno i začinjeno! Nego, je l’ možete da nam donesete u hotel nešto za probavu? Ne mogu da se pomerim s mesta... Iz sobe, naravno - u jednom dahu mi je Džon opisao zdravstveno stanje Mekojevih.
U prvom trenutku smo se od te priče svi u bendu malo zabrinuli i uplašili, a onda smo prasnuli u gromoglasan sneh. Orio se ceo Dom inženjera i tehničara u Ulici kneza Miloša.
- Džonu ništa ne mogu ni alkohol ni droga, ali mu zato glave dođoše srpska paprika i krmenadla! - započe Bora naglas da pravi nove stihove.
Snimanje smo, naravno, pomerili za dan ili dva, dok nam se producent i njegova draga ne oporave. Kada se konačno opet pojavio u studiju, s vrata nam je šaljivim glasom rekao:
- Zapamtite, neko vreme smo samo na tostu i čaju! A što se one gibanice tiče, zapakujte mi je da je ponesem kad budemo kretali za London!

ZABRINUTI VOJNICI U LISTU „KOMUNIST“


ČETVRTI ALBUM Riblje čorbe urađen je u predviđenom terminu. Nazvan je „Buvlja pijaca“! Što se lično mene tiče, svrstavam ga među pet meni najdražih naših LP ploča. Kao i kod „Mrtve prirode“, produkcija je tu bila izvanredna. Ono što ipak kao posebnost kod „Buvlje pijace“ izdvajam tiče se samog senzibiliteta! U svakom pogledu je u odnosu na prethodne albume drugačiji - što smatram izuzetno dobrim i pozitivnim. Ovoga puta se nismo opredelili za „tvrdi“, „metalni“ zvuk, koji je evidentno bio konceptualni osnov za „Mrtvu prirodu“. Na „Buvljoj pijaci“ je zastupljeno više akustičnih gitara, klavijatura, pa čak i pregršt gostiju koji su svirali gudačke i duvačke instrumente. Dakle, kao što bi Bora zaključio, na albumu zaista ima od svega pomalo, kao na pravoj buvljoj pijaci! To, naravno, nikako ne znači da smo se stilski promenili ili napravili neki zaokret. Opšta prepoznatljivost Riblje čorbe tu je apsolutno zadržana, uz mnoštvo dodataka njenoj ranijoj aromi. Jesmo bili malo neuobičajeniji, ali je to još uvekbila ona stara dobra Riblja čorba, kojoj je nemoguće odoleti.
Bora je kao tekstopisac na „Buvljoj pijaci“ potvrdio svoju dominantnost na domaćoj rok sceni, dok smo se mi svirački pokazali što smo bolje mogli. U pojedinim pesmama smo nastojali donekle da eksperimentišemo, što se na kraju idealno uklopilo u zanimljiva harmonska i melodijska rešenja. I Džonovi producentski zahvati odisali su inovacijama.
Već na prvo slušanje „Buvlja pijaca“ deluje zanimljivo, čudno i iznenađujuće, što smo ocenili kao naš veliki korak napred. Posle drugog i trećeg preslušavanja, sve je mnogo jasnije.
- Dobro je, nismo ušli u kliše, ne ponavljamo se, a čvrsto smo ostali svoji... - naglašavao sam u jednom novinskom intervjuu.
Što se samih numera s „Buvlje pijace“ tiče, što se više „vrte“, to više ulaze u uvo i pod kožu. Dokaza za to je bilo i previše. Evo, na primer, pesme „Kako je lepo biti glup“. Lično sam bio protiv toga da muzika za tu numeru bude previše jednostavna i naivna, čak i banalna. Smatrao sam da bi ona sjajno zvučala u hard-rok maniru. Probali smo, ali nije baš išlo, pa smo je na kraju snimili prosto, lepršavo i „na prvu loptu“. Odmah će se ispostaviti da je ta pesma postala prvi pravi veliki hit sa albuma „Buvlja pijaca“. Zatim numera „Pravila, pravila“. Uradili smo je u fazonu potpuno nekarakterističnom za Riblju čorbu. Jedna bas-figura ispraćena bubnjevima ponavlja se unedogled, kao kada gramofonska ploča počinje da „preskače“, dok Bora melodijskom linijom formira strofe i refren. Posle samo nekoliko meseci, ta numera se toliko puta mogla čuti na svim radio-stanicama da je najzad svima - dojadila! Postala je, jednostavno, istinski hit, a da na nju uopšte nismo ozbiljnije računali. Onda se tu našla i pesma „Dobro jutro“, koja je preko noći, bez ikakve dodatne reklame, postala klasičan „evergrin“ domaće rok muzike. Tu pesmu smo zajedno komponovali Bajaga i ja, kao i glasovitu numeru „Neću da živim u bloku 65“. Bora i ja smo u tandemu za „Buvlju pijacu“ komponovali žestoku „Ja ratujem sam“, u kojoj smo ostvarili predivan spoj teksta i muzike. To je bila prava „rokačina“, kako smo u to vreme zvali pesme u kojima vladaju snažni gitarski rifovi.
Naš četvrti album je dostigao cifru od „samo“ 250.000 pro-datih kopija. U odnosu na „Mrtvu prirodu“, „Buvlja pijaca“ je zabeležila znatan tiražni pad, ali za jugoslovenske prilike je to i dalje bila brojka za poštovanje. Među nama uopšte nije bilo panike, niti nam se uključio alarm zbog navedenog „podbačaja“. Svesni koliko je „Mrtva priroda“ medijski bila eksploatisana, u dobrom i lošem kontekstu, pravo je čudo da smo „Buvlju pijacu“ uopšte prodali u četvrt miliona primeraka. U toj činjenici smo pronašli dovoljno razloga za zadovoljstvo i novo slavlje. Za Ribljom čorbom je u tom trenutku ipak ostalo jedno preteško razdoblje, kao uostalom i za svakog od nas ponaosob.
Naravno da smo znali da će uvek postojati dežurni kritičari i dušebrižnici, koji će u svakom našem potezu pokušavati da pronađu dlaku u jajetu i od nje praviti „slučaj“ za naslovne strane. To je, jednostavno, postao društveni manir i trend tog posttitovskog vremena. Posle prethodnog iskustva, sada smo bili spremni na sve i svašta. Na svaku vrstu ataka ili provokacije. Zato smo i mirno dočekali prvu „otrovnu strelu“, koja je odapeta iz pravca lista „Komunist“. U tom indoktriniranom jednopartijskom biltenu osvanuo je 1983. godine tekst grupe „zabrinutih“ vojnika garnizona u Štipu:
„Javljamo se uredništvu povodom jedne pesme Riblje čorbe koja nas je zainteresovala i koja, po našem mišljenju, sadrži veoma štetne stihove. Niko ne negira vrednost tog benda, naprotiv, mislimo da je to najpopularniji jugoslovenski rok sastav. Međutim, smatramo da Bora Đorđević neke tekstove piše besmisleno i štetno, kao na primer:
’Kosa gori ispod šlema, valjamo se po prašini, niko od nas pojma nema, da smo davno u mašini!’“
Mnogi u „vojnom vrhu“ složili su se da je Bora i ovoga puta preterao, pa su hitno zahtevali da se u najmanju ruku trajno zabrani emitovanje te pesme na svim radio-stanicama. Bora je, s druge strane, sasvim prisebno odgovorio na sve slične optužbe:
- Riblja čorba je uvek pevala o opštim problemima na svoj način. Uz to, bili smo jednostavni i iskreni. Ljudi su to osetili. Iskrenost je neuništiva kategorija, zar ne?!
Kada je reditelj Mića Miloševič uvrstio skoro sve pesme sa albuma „Buvlja pijaca“ u jedan od nastavaka serijala filmova „Tesna koža“, u kome briljira Nikola Simić u glavnoj roli, svima je postalo jasno da je bilo kakva primedba na Borin račun u stvari jedna velika besmislica! Hiljade ljudi su punile bioskope da bi videle taj film, da bi iz bioskopa izlazile pevušeći refren pesme „Kako je lepo biti glup“.
Nismo imali mnogo vremena da se bavimo preostalim niskim, sitnim i usputnim podmetačinama, jer smo se usredsredili na nove obaveze. Pred nama je bila nova jugoslovenska turneja i bar stotinak koncerata. Zagrevanje za onaj veliki beogradski, koji smo već uveliko i temeljito pripremali, započelo je nešto manjim brojem promotivnih nastupa, uglavnom po Hrvatskoj. Da ironija bude veća, te svirke je organizovala Hrvatska estrada, koja je u stvari bila glavna ispostava Saveza boraca Scena revolucije! Tako je to kada ti sudbina namesti situaciju u kojoj se same po sebi kockice skockaju, a da pritom ne mrdaš ni malim prstom leve ruke.
Muzicirali smo uglavnom u sportskim dvoranama, koje su očekivano i unapred bile rasprodate. Na svakom od tih koncerata tražila se „karta više“, što je samo bila još jedna potvrda vitalnosti i nesalomivosti Riblje čorbe. Time smo dobili snažan vetar u leđa pred koncert u našem Beogradu, koji od uzbuđenja i želje da se dokažemo prosto nismo mogli da dočekamo. U detalje smo pripremali niz iznenađenja, za koja smo znali da će nas na duže vreme održati u samom vrhu jugoslovenske rok scene.
Zaista, ništa ne prija tako kao uspeh i njegove silne lovorike.

HLEBA I IGARA UZ VELIKE MERE ODBRANE I ZAŠTITE


SVA ONA MEDIJSKA HAJKA i turbulencije koje smo, srećom, bez većih oštećenja hrabro pregrmeli u prethodnih godinu dana, naterali su nas da odlučno krenemo u obračun sa onima koji su bili zagovornici teorije kako je Riblja čorba na izmaku snaga! Tačnije, da smo izgubili veliki deo ranije popularnosti i da više nemamo onako „čvrsto navijačko jezgro“, koje nam je na početku karijere bilo glavna uzdanica. U dnevnoj analizi aktuelnih domaćih rok zbivanja, neki dokoni novinari su svoje viđenje naše propasti potkrepljivali, između ostalog, prepolovljenim tiražom „Buvlje pijace“ u odnosu na „Mrtvu prirodu“. Prema onih 250.000 prodatih kopija našeg četvrtog albuma odnosili su se, znači, kao prema - tricama i kučinama! Sitnica! E to nisu baš najbolje procenili i ta im je računica izmakla, glasno smo sebe bodrili.
Bora i ja smo, planirajući novi beogradski koncert, bili ube-đeni da Riblja čorba ne samo da nije izgubila fanove već da ih je i višestruko uvećala s nadolazećim pokolenjima. Što se tiče prolaznih slabosti benda, koje su više bile plod krajnje neprincipijelnosti nekih medija, nego naše onemoćalosti, gledali smo na njih s logičnim pitanjem - zar usponi i padovi nisu uobičajeni za svaku rok grupu na svetu? Poseta koncertima i prodaja albuma ume da varira i kod najvećih. Mi se, stvarno, uopšte nismo osećali kao neko ko gubi tlo pod nogama, kako su nas neki opisivali. Naprotiv. Imali smo novu LP ploču, nekoliko sjajnih hitova na njoj i velike ambicije da napravimo svirku koja će se u Beogradu dugo pamtiti i prepričavati!
Ovo poslednje - da će se pamtiti - navelo nas je da u početku „pucamo“ na nešto veliko. Kako se u više navrata pokazalo da publika obožava spektakularne rok događaje, što podrazumeva širom otvorenu „kesu“, čvrsto smo odlučili da štednje ni ovoga puta neće biti! Koncert u koji se ulaže uvek nam se višestruko isplaćivao! Ne možda kroz novac, već u onom umetničkom i duhovnom smislu kada smo svirkom i atmosferom bili oduševljeni, što suštinski nema cenu. Bezbroj puta smo dokazali da u tom smislu nismo ziheraši i defanzivci, već odvažan bend, spreman za akciju i dokazivanje. Dobro smo znali da u Beogradu nema mesta skromnosti, ali ni prepotentnosti, već našoj pameti i ulogu, koji će nas obogatiti i zahvaljujući kom ćemo postati imućni u više pogleda.
Pitanje svih pitanja, koje smo tada sebi postavili, glasilo je -gde ćemo da sviramo?
Već sam ranije napomenuo da je Riblja čorba uvek nastojala da prva „provali“ neko mesto gde bi moglo dobro da se muzicira. Nikada nismo bili skloni povratku u prethodne prostore. Tako je bilo i ovoga puta. Odluka je bila da koncert održimo u najvećoj hali Beogradskog sajma. To je ona hala 1, sa ogromnom kupolom, u kojoj su šezdesetih godina prošloga veka održavane čuvene gitarijade. Ambicija nam je zaista bila velika, „zalogaj“ još veći, ali ako nam upali, u šta nismo sumnjali, onda smo se zaista svima onima majke naj...
Sve u svemu, pred nama je bio izazov neslućenih razmera, koji smo tražili i na kraju ga - dobili!
Taj prostor nam je delovao „svemirski“ beskonačno, s gotovo neograničenim kapacitetom. Tu je moglo da stane blizu 15.000 ljudi. Akustika nije bila dobra, jer ima mnogo staklenih površina, mada se taj nedostatak mogao „zalečiti“ angažovanjem jakog ozvučenja i pravih stručnjaka, koji će moći da naprave savršen zvuk. U jednom razgovoru s Vladom Jankovićem Džetom, legendarnim basistom Crnih bisera, a kasnije urednikom „Hita Beograda 202“, saznali smo da je upravo on 1967. godine sa svojim bendom bio akter pomenute gitarijade.
- Hala je bila prepuna - pričao mi je Džet - Koristili smo binson ozvučenje, koje je bilo od nekih 200 vati. I kunem ti se, sve se dobro čulo!!!
U Jugoslaviji su tada postojala samo dva razglasa koja su mogla da „pokriju“ Sajam. Jedan je bio iz Zagreba, a drugi iz Ljubljane. Mi smo se odlučili za zagrebačku varijantu. Vlasnik je bio Braca Radović, koga smo često angažovali na turnejama. S njim smo se uopšte uzev odlično slagali, uključujući i to što smo pronašli zajednički jezik kada su finansije u pitanju. Osim toga, na Bracinom ozvučenju je radio jedan od najboljih tonaca u zemlji, Željko Radočaj. S velikim zadovoljstvom mogu da kažem da je on i danas veoma aktivan kada je reč o ozvučavanju koncerata.
Veći deo rasvete takođe je dopremljen iz Zagreba, dok je manji, sa šest „topova“, iznajmljen iz Sava centra. Taj deo posla je u našem slučaju uvek osmišljavao naš stalni saradnik i tehničar Nedeljko Vucelja zvani Buki, koji je to radio još iz doba grupe SOS.
Pirotehniku je besprekorno sredio legendarni Dule Piros, čuven po majstorski obavljenim zahvatima u desetini partizanskih filmova. Pored konfeta i dimnih bombi, planiran je spektakularan dim na pozornici, pa je za tu priliku (kao i uvek) iz pančevačke azotare dopremljeno 400 kg suvog leda. Neko iz organizacije se dosetio da bismo mogli pred kraj koncerta zasuti gledalište stotinama raznobojnih balona. Ideja je bila dobra i odmah prihvaćena, ali je otpala varijanta s publikom, jer je bilo komplikovano kačiti mreže s balonima po stropu hale. Ostalo je da se baloni bacaju samo po pozornici. Problem je bio, naravno, naduvati stotinak balona, pa smo angažovali fanove benda, kao i članove užih i širih porodica da - duvaju! Svi koji su naduvali preko pedeset balona (i usput izgubili vazduh na nekoliko dana) dobij ali su - besplatne ulaznice za koncert!
Poseban zahvat je bio izrada pozornice. Zbog geometrije dela hale gde se planiralo postavljanje bine, bilo je prilično složeno napraviti je a da zadovolji mnoge kriterijume. Na kraju, bina je bila impozantna. Zajedno s krilima za ozvučenje, bila je široka 30 m, duboka 15 m, a visoka 3 m. Za barijeru je korišćena takozvana „policijska ograda“, koju je u to vreme imao samo SUP, a oni su tu vrstu „gvozdene zaštite“ iznajmljivali za ozbiljan novac. Morali smo je imati, jer u suprotnom ne bismo dobili odgovarajuće dozvole za taj koncert.
Najzad, dobijena je i posebna dozvola policije, pošto se Centroturist obavezao da će obezbediti redarsku službu kakva nije angažovana ni na fudbalskim utakmicama. Da bi skupili planiranih četiri stotine redara, morali su da zovnu razna sportska društva, članove udruženja penzionisanih policajaca, omladinske i druge zadruge, udruženje rezervnih vojnih starešina ili kako se to već zvalo... Uglavnom, tako su obezbeđeni civilni redari, a svih iz „odbrane i zaštite“, uz povećan broj regularnih policajaca, bilo je u zastrašujućem broju. Čak se tu našlo i nekoliko milicionera na konjima, koji su patrolirali duž staze uz Savu.
Kao i uvek u takvim prilikama, Bora je dobio zaduženje da osmisli „radni“ naziv za taj koncert. Kako mu mašte i ideja nikada nije nedostajalo, ubrzo je pronašao sjajno rešenje. Saopštio nam ga je u kombiju, prilikom povratka s neke manje „tezge“.
- Znam, pronašao sam... - govorio je slično Arhimedu kad je otkrio silu potiska u vodi. - Tu svirku ćemo nazvati „HLEBA I IGARA“. To je ono što sada narodu treba. Umesto slova „I“, na plakatima će biti nacrtan naš zaštitni znak, „riblja kost“!
Niko od nas u skučenom kombiju, budući šćućureni među instrumentima, pojačalima i ozvučenjem, nije komentarisao to Borino oduševljenje. Ne zato što se nismo slagali ili smo imali neku sugestiju i primedbu, već zato što smo bili svesni genijalnosti imena našega koncerta u hali 1 Beogradskog sajma.

VICKOVO ŠIŠANJE I BORINA NULARICA


SUBOTA, 9. april 1983. godine. Osvanula je lepa, sunčana i tiha. Baš kako priliči i pristoji velikom bendu i njegovom dugo očekivanom velelepnom nastupu u prostoru nalik svemirskom brodu, za koji smo se svi zdušno opredelili.
Kako bismo doprineli veličini samoga događaja, angažovali smo i specijalne goste. Prvo je pred publiku izašla grupa D,Boys, sastavljena od (samo) dvojice članova - Miška i Peđe, koji su lepršavom i opuštenom pop muzikom ostavili sasvim korektan utisak. Pored njih, pozvali smo i Divlje anđele, mladi sastav na početku karijere s već nekoliko pristojnih hitova. Najzad, bio je tu i legendarni beogradski roker Zoran Miščević sa svojim podmlađenim Siluetama. Zoki je na tom istom mestu, bezmalo dve decenije ranije, toliko „zapalio“ publiku na Sajmu da danima od nasrtljivih obožavateljici nije smeo da prošeta gradom. Čim bi kročio na ulicu, neko bi se bacio na njega s makazicama u rukama s ciljem da mu odseče plavi uvojak. Za uspomenu, naravno,
i dugo sećanje. Koliko je meni poznato, tu vrstu popularnosti i slave na jugoslovenskim prostorima više niko nije doživeo.
U svojoj ,,Ex Yu rock enciklopediji“, publicista i rok kritičar Petar Janjatović je povodom našeg koncerta na Sajmu iskreno napisao:
„Ideja za sajmište bila je Borina, budući da je bio sentimentalno vezan za taj prostor. Kao klinca, tu ga je na jednu od čuvenih gitarijada odveo novinar Peca Popović. Posle šesnaest godina pauze na Sajam je ponovo ušao rock. U želji da taj prostor obnovi, Bora je maltene sam sa Mišom Aleksićem organizovao tu svirku. Potrudili su se da naprave najveću binu koja je do tada viđena u Jugoslaviji, a nju je pratilo adekvatno i kvalitetno svetio i ozvučenje“.3
Petar je u jednom bio potpuno u pravu. Kao što sam već prethodno napomenuo, na tom koncertu nimalo nismo želeli da štedimo. Hteli smo, jednostavno, da sve bude najbolje, najkvalitetnije i najveće. I najspektakularnije, naravno. Troškovi kompletne produkcije premašili su projektovanih 10.000 pro-datih ulaznica, koliko nam je inače bilo potrebno za pokriće svih koncertnih rashoda. Moram da naglasim da tada sponzore nismo imali i da smo pokriće tog svog „rasipništva“ zasnivali baš na prodaji onih 10.000 ulaznica! Nije li to, u krajnjoj liniji, tržišno najpoštenije!? Ulažeš, rizikuješ, a onda si ili sa štitom ili na njemu! Uostalom, ne rade li to tako i menadžmenti mnogih drugih svetskih bendova?
Da bismo do kraja pojačali reklamu, pored uobičajenih medijskih aktivnosti štampali smo i 100.000 malih letaka s najavom koncerta; njih je Bora zajedno s našim prijateljem i pilotom Zoranom Modlijem bacao iz aviona nadletajući Beograd i okolinu. Nikada pre toga Riblja čorba nije koristila taj vid propagande što će se jednoga dana nazvati marketingom! Dosta pre koncerta na Sajmu Bora se kladio s drugarima iz kraja da ćemo premašiti onu famoznu cifru od 10.000 prodatih karata. U slučaju da ne bude tako, javno je obećao da će se odmah ošišati do glave!
Kasnije, dosta kasnije, manija klađenja će Boru skroz uzeti pod svoje. Koreni te pasije očito se nalaze u „secanju“ s momcima iz komšiluka pred naš sajamski koncert. Samo, opklade koje su u njegovom slučaju usledile bezmalo dve decenije posle one prve nisu bile tako naivne i detinjaste, već su poprimile ozbiljan karakter - pogađanje rezultata fudbalskih utakmica (sa sve dojavama), na kojima je Bora prvo diplomirao, pa magistrirao i na kraju doktorirao!
Nego kada već pomenuh šišanje, nije naodmet reći da smo pred svirku na Sajmu imali u planu i sređivanje frizura. Naš prijatelj Steva frizer dobio je zaduženje da za nepuna četiri minuta, koliko inače traje pesma „Nemoj srećo, nemoj danas“, ošiša Vicka onako kratko, po vojnički! Razlog za to je bio sasvim jasan. Naš bubnjar se spremao da ode tamo gde smo Bora, Rajko i ja već bili - na odsluženje redovnog vojnog roka.
Sama svirka ko svirka, protutnjala je Sajmom! Bio je zaista pravi spektakl! Sve što smo poželeli to smo i ostvarili. A kada na sceni, ispred i izvan nje sve funkcioniše onako kako treba, onda kod muzičara zadovoljstvu kraja nema. Taj koncert smo stvarno odsvirali u velikom stilu. Tačno je da smo na samom početku imali nekih manjih poteškoća s tonom, jer nismo navikli na tako negostoljubive uslove što se akustike tiče, ali je taj kiks-saund brzo otklonjen, pa smo „prašeći“ iz sveg raspoloživog oružja posao priveli kraju s najvišom mogućom ocenom.
Neposredno pre tog beogradskog koncerta boravio sam nakratko u Londonu, gde sam išao u šoping specijalno zarad odeće za sajamsku svirku. Za tu priliku sam obukao široke pantalone i majicu, zatim metalne kaiševe i „military“ prsluk, iscepane starke i rasta znojniče... Izgledao sam kao da sam tog trenutka iskoračio iz izloga nekog butika u Karnabi stritu.
Uzgred, u celoj svojoj karijeri vodio sam uvek računa o svom imidžu i onome što nosim. Nikada, recimo, nisam sebi dozvolio da budem u istoj odeći za omot novog albuma i na tekućoj turneji. Uostalom, taj rokerski autfit nije toliko skup, a pruža široku lepezu mogućnosti za oblačenje, što sam ja obilato i redovno koristio. Vizuelni utisak mi je s vremenom postao opsesija posebne vrste.
Odmah po završetku svirke, koja je trajala blizu 120 minuta, zapaženo je da smo u bekstejdžu na Sajmu napravili trijumfalnu žurku. Ljudi iz organizacije koncerta (Centroturist) doneli su nam velike količine hrane i pića. Te večeri smo očekivano zaglavili do - jutra! Ta vrsta oduška nam je, posle svega, baš bila potrebna.
A sutradan, kada smo počeli da svodimo koncertnu računicu prihoda i rashoda, usledilo je bolno otrežnjenje. Odvažnost bez kalkulisanja nas, nažalost, nije ovoga puta nagradila. Prodato je nešto više od 8.000 karata, mada je s pozivnicama, besplatnim ulaznicama i specijalnim gostima u hali 1 beogradskog Sajma bilo preko 10.000 ljudi. Taj koncert nam je, znači, doneo finansijski minus, koji je Centroturist džentlmenski obećao da će pokriti u celosti.
Bora je dato obećanje, kao i uvek, ispunio bez i jedne izgovorene reči. Iako ga niko od prijatelja iz kraja nije „pritiskao“, ošišao se na „nularicu“! Tako to rade ljudi čistoga obraza i čvrstog karaktera, među kakve se on svakako ubraja.
Bora je sa svežim imidžom već u narednom broju nedeljnika TV novosti osvanuo na naslovnoj strani. Gotovo obrijane glave, s nakrivljenom beretkom, u crnoj kožnoj jakni i pantalonama, delovao je kao najsuroviji svetski roker. Na sebi je imao još gomilu minđuša i lanaca različitih veličina i boja, što je samo doprinelo njegovom okorelom rok izgledu. Vauuu... Uzvuknuo sam glasno, zadivljeno gledajući u taj njegov fotos, u kome nije bilo ama baš ničeg lošeg. Naprotiv.
I za promenu.
S druge strane, izostala je osetnija i značajnija pobeda nad našim dežurnim dušmanima, koju smo svi u sebi priželjkivali. Oni su možda i likovali, ali mi nismo imali razloga ni za kakvu tugu. Na svoj način smo se osećali opušteno i sasvim dobro, baš kao pobednici, koji dobijenoj bici nikada nisu gledali u zube.
Posle koncerta u hali 1 beogradskog Sajma, Riblju čorbu je te 1983. godine očekivalo još mnogo važnoga posla, što je trebalo valjano odraditi.

BAKSUZNA DETELINA SA SVE ČETIRI LISTA


RETKI SU MUZIČARI u Jugoslaviji kojima je pošlo za rukom da naplate svoj diskografski rad. Ta oblast autorskih prava povremeno je funkcionisala korektno, ali nikada idealno, pa su iz tog razloga mnogi ostajali kratkih rukava i bez brda para, koje bi im od prodaje ploča izvesno pripale, recimo, u Engleskoj ili Americi. Nikada mi zaista neće biti jasno zašto je ta oblast u našem (muzičarskom) slučaju ostala nedorečena i nikada do kraja regulisana? To pitanje sam prvi put postavio 1983. godine, kada sam dobio svoju početnu diskografsku kintu. Bila je to uplata na žiro račun, kako se tada zvao lični račun u banci, na koji je inače stizala lova od honorara. Umalo tada nisam pao u nesvest od količine para, pošto je sama svota bila stvarno -ogromna! Dobio sam je, naime, od izvođačkih i autorskih prava za album „Mrtva priroda“.
Honorari su se tada isplaćivali ili tromesečno ili polugodišnje, u zavisnosti od firme koja treba da te isplati. Kada bih precizno izneo podatak koliko sam od navedene LP ploče tačno dobio, negde bih sigurno pogrešio. Ovako, biće sasvim dovoljno ako kažem da sam svu kintu od prodaje „Mrtve prirode“ spiskao na kupovinu novog automobila! Do poslednje pare!
Kada sam jednom prilikom o tome razgovarao sa Džonom Mekojem, zanimljiva priča se nametnula sama po sebi. Pošto sam mu otvoreno priznao na šta sam „skrljao“ pare dobijene od tantijema za „Mrtvu prirodu“, koja je u to vreme već uveliko prevalila pola miliona prodatog tiraža, delovao je prilično iznenađeno, pa me je verovatno zbog toga neposredno i pitao:
- Dobro, u redu, a šta si uradio sa ostatkom novca, ako nije tajna?
- S kojim, bre, ostatkom, pa rekoh ti da sam za sve pare kupio skup automobil - odgovorim mu iskreno.
- Vidi, Mišo, ne znam kako to kod vas funkcioniše, ali da si u Engleskoj kojim slučajem prodao 500.000 LP ploča, mogao bi da kupiš kuću u Londonu! - kaže mi Džon mirno me gledajući pravo u oči.
- Eee, sad ga ti pretera. Kuću! - s nevericom u glasu nastavljam s njim taj dijalog.
- Varaš se, uopšte ne preterujem. Da je svakom članu benda od prodaje albuma diskografska kuća dala samo po jednu funtu, svako od vas bi sada na računu imao po pola miliona funti! - sa uobičajeno neodoljivim smeškom na licu zaključuje Mekoj veoma prostu računicu.
O tolikoj sumi para nikada nisam ozbiljno razmišljao, pošto sam već s dobijenom bio prezadovoljan. Uostalom, nastavio sam sebe dalje da tešim, kada sam prvi put gitaru uzeo u ruke, nije mi na pamet padalo da ću se od rok muzike toliko obogatiti, a kamoli da ću od nje uopšte moći da živim. O nekom blagostanju bolje da i ne govorim. Mene je tada još uvek držala ogromna ljubav prema roku, a ne mogućnost da od njega zgrnem čitav džak para.
Kada sam se oženio i počeo da planiram porodicu, želeo sam samo da mi taj posao priušti pristojan život, da se ne lišavam sasvim običnih stvari. S obzirom na to da su Jasmini i meni u mladosti naši roditelji pružili lep i udoban život, nikada nismo bili besni ili željni neke nedostižne raskoši. Živeli smo skromno i mirno, u moderno opremljenoj kući Jasminine majke, putovali s vremena na vreme u inostranstvo, najčešće u London, odlazili u Grčku na odmor... Pa šta još očekivati od profesije rok muzičara u Jugoslaviji?
Kada sam dobio onaj novac od prodatog tiraža „Mrtve prirode“, osećao sam se lagodno i prijatno. Kao pravi milioner! Jasmina i ja smo se zajednički odlučili za kupovinu novih kola. Izbor je pao na alfa romea, pošto sam se još kao klinac ložio na dizajn i izgled automobila ove ugledne italijanske automobilske kompanije. Generalni predstavnik u našoj zemlji za prodaju alfice, kako smo tepali tim kolima, nalazio se u Ljubljani. Njegovo zastupništvo za Jugoslaviju bilo je povereno slovenačkoj firmi Avtomontaža. U njihovom beogradskom predstavništvu dobio sam prospekt alfe sprint 1,5, koja je izgledala baš onako kako je, po mom mišljenju, i trebalo da izgleda. Za tako nešto postoji obično samo jedna reč - super! Iako uz nju nije bilo neke dodatne opreme, bez većih poteškoća sam uspeo da se uklopim u cenu pomenutog modela. Za nešto više od toga para nismo imali. I ovo je za mene bilo ostvarenje dečačkih snova. Posle uplate za model koji je naznačen na slici u prospektu, Jasmina i ja smo se uputili u Ljubljanu, kako bismo preuzeli automobil i dovezli ga kući.
Čim smo pristigli u predstavništvo Avtomontaže, ljudi su nas izuzetno ljubazno primili i odmah uputili u veliki salon „Alfa romeo“, gde su bili izloženi najnoviji modeli tih italijanskih kola. Zamolili su nas sednemo i malo sačekamo ili da vreme ubijemo razgledajući automobile u salonu, dok se ne obavi papirološka procedura.
Onako bez neke ambicije i konkretnog cilja, Jasmina i ja krenusmo u laganu šetnju među Alfine modele, od kojih nam je tu i tamo zastajao dah. Za oko su nam ipak posebno zapala jedna kola, postavljena nasred izložbenog prostora, uzdignuta još i na postolje. Bio je to novi tip alfe, planiran za narednu godinu, tek dovezen sa sajma automobila u Milanu. Metalik zelena alfa sprint, sedišta sportska, drveni, mahagoni volan i ručica menjača, aluminijumske felne... Sve našminkano - do bola! Jasmina je u jednom trenutku prokomentarisala kako lepša kola nikada nije videla.
- Jebiga, ko zna koliko košta ova životinja od kola - pomirljivo i utešno joj dobacujem.
Nekako baš u tom trenutku pojavio se u salonu naš prodavač i pozvao nas u svoju kancelariju, čime sam ja potpuno odagnao misli o malopre viđenom lepotanu. Razgovor s nama je počeo pomalo zbunjeno i oprezno, sa očitom nelagodom u glasu..
- Gospodine Aleksiću, imamo jedan predlog za vas... Pa ako se slažete... Nemamo na lageru onaj tip alfe koji ste želeli... Ponudili bismo vam umesto njega alfa romeo sprint, model za sledeću sezonu, kvadrifoljo verde (detelina sa četiri lista). Dobili smo samo jedan primerak iz Italije, koji je upravo bio tamo na sajmu. Nismo voljni da ga sada vraćamo u Italiju. On je, doduše, skuplji od onoga koji ste vi uplatili, mada mi ne bismo od vas tražili da doplatite. Ako vam odgovara... Izvinite sada što je ispalo tako, ali...
- Dobro, a recite mi gde je taj auto, da ga ipak malo pogledamo? - obraćam mu se s malo opreza u glasu.
- Pa, eno ga u središtu salona, na onom postolju, bili ste pre dva-tri minuta pored njega - kaže nam prodavač gotovo očajnički ali sa optimizmom, dok se Jasmina i ja zabezeknuto i bez reči gledamo. U grlu osećam knedlu, vilica mi se ukočila, a grlo osušilo.
- Aaa, mislite onaj tamo - nehajno ću rukom prema salonu. - Pa ako nemate ništa drugo... Može, može... A je l' bismo mogli odmah da ga uzmemo, mislim odvezemo odavde za Beograd...?
- Ma naravno, pa auto ste platili - gotovo radosno uzviknu onaj prodavač.
Kada smo najzad seli u svoj novi auto i s probnim tablicama krenuli prema Beogradu, skoro do kuće nismo mogli da pove-rujemo šta nas je snašlo. Toliko sreće pri nekoj kupovini nikada u životu nismo imali. Mašina potpuno nove alfice tutnjala je autoputem kao da vozim formulu 1! Nisam mogao prebrzo da je vozim zbog ograničenja, a pritom je auto bio još nov i nerazrađen, ali sam zato sasvim dobro osetio kako bih, bez većih poteškoća, brzinomer mogao da naguram do 220! To, u stvari, nije bila mašina, već prava pravcata - aždaja!
Posle nekoliko meseci šepurenja i paradiranja s tek pristiglim automobilom, sa alfom sam imao i - prvi udes! Kretao sam se Kapetan Mišinom prema Ulici cara Dušana i od pozamašnog platana, koji i danas stoji na istoj toj raskrsnici, nisam video tramvaj iz pravca Kalemegdana. Zveknuo me je sleva. Pošto je bezdušno jurio, kao da mu život od toga zavisi, gurao je po šinama alficu i mene bar desetak metara.
U to vreme nije u zemlji bilo servisa koji bi kola mogao da mi vrati u prvobitno stanje, pa sam zato vozom otišao do Trsta i odande dovukao sve što je bilo potrebno, uključujući i originalnu boju, kako bi moja lepotica na četiri točka povratila prvobitni sjaj.
Nije prošlo ni dva-tri meseca od te opravke, kada me jednog jutra na raskrsnici Krfske i Dimitrija Tucovića tresnuo čovek koji je, upravljajući stojadinom, bezglavo projurio kroz crveno svetio. Išao je velikom brzinom, jer mu se valjda (kao i uvek) nekud žurilo, pa se besprizorno zario u desno krilo moje alfe i tako mi razvalio pola motora na kolima.
Opet sam se istim povodom našao u vozu za Trst, odakle sam za novo servisiranje svojih kola u Beograd doneo na stotine delova. Popravka je obavljena uz ogroman trošak, koji je ovoga puta pao na teret osiguravajućeg društva. Ista kompanija se spasonosno pokazala i prilikom moje naredne saobraćajke. Devojka koja je vozila fiću, na raskrsnici Vlajkovićeve i Majke Jevrosime, znači u samom centru grada, nije se zaustavila na znak STOP, pa mi je tako u punoj brzini odvalila pola levog krila!
Da li je potrebno da opet kažem ono - voz, Trst, delovi, boja, servis...
Nisam više imao snage da čekam novi sudar! Sada već pomalo obeshrabren, mezimca zvanog alfica prodao sam jednom Jasmininom rođaku. Kada je trebalo da me isplati, upitao me je da li da mi novac položi na štednu knjižicu Ljubljanske banke, jer je i on na računu kod iste banke imao stranu valutu. Nisam imao ništa protiv.
Samo nekoliko meseci kasnije država je proglasila „bankrot devizne štednje“! Pare sa štednih knjižica nisu mogle da se podignu, već su obećane obveznice! Kakva država, takva i finansijska politika!
Novac dobijen od autorskih prava za album „Mrtve prirode“ tako je završio u gomili bezvrednih papira.
Ko zna zašto je to dobro, mislio sam, tešeći se pritom onom narodnom: „Kako došlo, tako i otišlo!“
Iluzije koje se čoveku javljaju mogu ponekada biti čudno ohrabrujuće.
Znam da je od svih automobila ovoga sveta ipak najvažnije da ni u jednoj od tih nesreća nisam bio povređen. Nimalo! Mojoj metalik zelenoj alfi sprint, nažalost, nije pomogla ni detelina sa četiri lista, koja je tako gordo stajala na pločici pored naziva modela na zadnjoj strani automobila.
Ruku na srce, bila su to baksuzna kola.
Bila, ne povratila se!

PESMA „BESNI PSI“ I ČETIRI AMBASADE


KAKO JE SAMO MUDRO i pametno neko iznedrio poslovicu: „Krčag ide na izvor dok se ne razbije“!
Čini se da se s Ribljom čorbom upravo to dogodilo posle objavljivanja petog albuma „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“ U rekapitulaciji čitave karijere ta LP ploča je u stvari predstavljala početak naglog pada rejtinga Riblje čorbe, do tada najpopularnije jugoslovenske rok grupe. Nisu drugi bili toliko bolji i uspešniji od nas, nego smo mi sami popustili. Postali smo slabi i - ranjivi!
Nagomilalo se tu previše loših okolnosti da bi nešto tek tako moglo da prođe lako, bezbolno i bez ikakvih posledica. Akumulirana negativna energija neposredno je, u našem slučaju, uticala na tadašnji redosled povlačenja pogrešnih poteza, posle čega je usledilo opšte razočaranje. U rascvetalu i romantičnu muzičku baštu Riblje čorbe opasno su zatim zakoračili alkohol, narkotici i drugi poroci koji uvek idu prisno uz ove.
Odluka da novu LP ploču snimamo i objavimo u produkciji zagrebačkog Jugotona bila je isključivo Borina! Mi smo ga, doduše, u tome podržali, jer su iz PGP RTB na našu adresu počela da stižu ultimativna ograničenja. Te muzika treba da vam bude ovakva, te tekstovi pesama moraju da prođu procenu specijalne (cenzorske) komisije, te ne razmišljajte više o stranom snimatelju, producentu i miksu tamo negde u Londonu, te ovoga puta ćete imati manje termina u studiju... Bora je pritom u nekoliko navrata za novine rekao kako mu više ne pada na pamet da trpi „robovlasnički ugovor i režim“ matičnog PGP RTB.
Jugoton se odličnom ponudom brzo ubacio u tu diskografsku igru i na tu udicu smo se sasvim lako upecali. Bila je to, iskreno rečeno, ponuda koju nismo mogli da odbijemo. A malo nam je proradila i taština, u stilu: „Eto, otimaju se o nas, još uvek smo, znači, veliki...“. Tako kao da smo želeli PGP-u da udarimo malo - čežnju!
S druge strane, zaista smo dobili sjajne uslove za rad. Album smo snimali u odličnom ljubljanskom studiju Tivoli. Za Kornelija Batu Kovača opredelili smo se i kad je reč o producentu i kao za specijalnog gosta na klavijaturama. Namera nam je bila da nešto od „mirisa i ukusa“ s prethodnog albuma zadržimo i na ovom. Tonskog snimatelja je Bata doveo iz jednog londonskih studija, u kome su njih dvojica ranije sarađivali. Zvao se Bob Pejnter i delovao je veoma simpatično. Jugoton nam je, povrh svega, platio i miksovanje albuma u Londonu! S tehničke strane bili smo prezadovoljni, kao i sa one druge, pošto smo za vreme boravka u Ljubljani imali sve plaćeno. Od hotelskih usluga, preko hrane i pića, do redovnih dnevnica.
Ipak, kada danas o svemu tome malo bolje razmislim, nedvosmisleno mi se nameće zaključak da smo u celu tu varijantu uleteli - bezglavo! Bili smo, pre svega, uzdrmani sumnjama u sopstvene mogućnosti. Depresivna atmosfera se, tako, sama po sebi nametnula od samoga početka. Januar, hladno, Ljubljana sumorna i bez tračka sunca na nebu... kilometrima daleko od kuće, prijatelja, porodica... od Beograda! U Ljubljani gotovo nikoga nismo poznavali. Izostalo je tako ono naše čuveno opu-štanje u društvu „sa strane“. Upućene jedne na druge u okviru benda, sve nas je pritegla nekakva depresija. A kada je to tako, živci umeju da popuste, izgovori se glasno ono što se inače ne bi reklo ni šapatom i tako sve redom.
Okrećući se tako sve više samome sebi, lagano sam počeo da se zatvaram u lični začarani krug, u kome sam utehu pronalazio u - alkoholu! Žestoka pića, štok ili vekija romanja, sve češće su mi pravili društvo pre i posle spavanja. Jeo sam vrlo slabo, a kako uopšte nisam bio sklon gojenju, uskoro sam se pretvorio u - avet!
U studiju je vladao potpuni - bedak. Radili smo uglavnom po podne i noću. Bata nije bio za to da snimamo do kasno uveče, jer je tvrdio da svima tada pada koncentracija.
Svi smo primetili da je Rajko u tom razdoblju sa svojom devojkom iz Beograda povremeno počeo da koristi heroin. Ko je koga navukao na to zlo teško je odgonetnuti i pritom biti realan. U Ljubljani mu je bila potrebna neka zamena za taj opasni opijat. Alternativu za „hors“ pronašao je u sirupu protiv kašlja Sanotus, koji je u sebi imao kodeina. Reč je o sintetičkom narkotiku, koji se u medicini koristi kao sredstvo za umirenje. U Sloveniji je mogao da se kupi u slobodnoj prodaji, pa je tako u jednom trenutku ispraznio sve tamošnje apoteke, skladišteći ga u ogromnim količinama u svojoj hotelskoj sobi. I ja sam probao taj sirup; nalio sam se s pola bočice, posle čega sam se osećao umrtvljeno i veoma pospano. Ako ga eventualno konzumiraš sa alkoholom, što sam takođe jednom učinio, onda sasvim gubiš orijentaciju i ne znaš gde si u stvari.
Vicka, koje tada bio u vojsci, na albumu „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“ menjao je Vlada -Vlajko Golubović, koga smo upoznali još u postavi Borinog Suncokreta. Vlajko će se kasnije pridružiti Bajaginim Instruktorima pozitivne geografije, što mu je verovatno bio najbolji potez u karijeri. Meni samom je Vicko na snimanju zaista mnogo nedostajao. Navikao sam se na njega više nego što sam to mogao i da pretpostavim. Dugo smo se znali i družili, još iz vremena one druge formacije grupe SOS. To prisno prijateljstvo nastavilo se u Ribljoj čorbi, gde smo prethodnih sedam godina bili ritam sekcija za diku i ponos benda. Vlajko je bio odličan bubnjar, ali smo privatno bili dva sveta, što se konačno potvrdilo na snimcima albuma „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“.
Bora je tada bio u svojoj „najmračnijoj“ fazi pisanja tekstova. Publicista i rok kritičar Petar Janjatović je korektno ilustrovao Borino emotivno stanje iz tog razdoblja, a ono će zatim lako preovladati i na celoj toj našoj LP ploči.
- Bora je na „Muzičarima“ nanizao seriju gorkih i depresivnih tekstova, u kojima su dominirale konstrukcije tipa „obožavam ilovaču“, onda „oko mene su, u stvari, licemeri i govnari“, kao i dželati, streljanje, giljotina, vešala, krastave žabe i otrovne zmije. U pesmama „Ravnodušan prema plaču“, „Džukele će me dokusuriti“, „Gluposti“, i „Besni psi“ Bora je prolio litre žuči i jada, baveći se najcrnjom stranom ljudskog života.
Kada smo već kod pesme „Besni psi“, ovde odmah moram nešto da napomenem, kako kasnije ne bih zaboravio. Naime, po objavljivanju ploče „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“, ambasade tri arapske zemlje uložile su protest zbog „pogrdnih“ reči u pomenutoj numeri. Njihovoj pozornosti nije izmakla Borina aluzija kojom je arapske studente izjednačio sa - besnim psima! Protestovala je zatim i ambasada Zaira, mada ostaje nejasno gde su se u navedenoj Borinoj pesmi oni prepoznali. Možda u onom stihu koji govori o negativnim elementima, pošto se većina afričkih crnaca po svetu tada bavila „valjanjem“ dopa.
Ovoga puta međunarodna hajka (za promenu) na Boru i Riblju čorbu rezultirala je zvaničnim saopštenjem Republičkog ministarstva za kulturu, u kome se zahtevalo da se na koncertima „Besni psi“ ne izvode!
- U redu je, na scenu ćemo onda izvoditi pitome pse! - reago-vao je Bora u svom prepoznatljivom stilu. On će nešto kasnije rok kritičaru Petru - Peci Popoviću, povodom te zabrane, ispričati:
- Najapsurdniji skandal je izbio kada su se četiri arapske zemlje žalile SSIP-u (Savezni sekretarijat za inostrane poslove - prim. aut.). Radilo se o pesmi „Besni psi“, koja počinje slikom Tašmajdanskog parka, u čijoj blizni inače stanujem. Ja, jednostavno, napišem samo ono što tu vidim: Idu grčki šverceri, šetaju arapski studenti, pojavljuju se krimosi i besni psi! Onda stigne žalba da ja izjednačavam pse i Arape. Došli su i zamolili me da je ne pevam na koncertu. Nisam je ni pevao, jer uopšte nije dobro prolazila kod publike!
Na ovom mestu bih se ipak ponovo pozabavio onim što se događalo na snimanju albuma „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“. Dok smo obitavali u Ljubljani, u beogradskim medijima nije bilo nijedne reci o našem novom LP projektu. Stekao sam utisak da nas čak deo štampe i bojkotuje. Razlog tome bi mogao da bude što smo iz PGP RTB „preleteli“ u hrvatski Jugoton, koji se u Srbiji s pravom gledao kao suparnička muzička kuća. Ipak smo mi, ruku na srce, dugo bili „na pojilu“ tog beogradskog diskografa, i on je nesumnjivo zaslužan za naš zvezdani uzlet. Sada kada smo ga „izdali“ i na neki način mu okrenuli leđa, čekaj da vidiš kako to izgleda kada javnost pojma nema da ti tamo negde u Ljubljani snimaš novu LP ploču. Znatno veći problem od toga je ipak bila veoma ozbiljna situacija u samoj Ribljoj čorbi.
Pošto je odsvirao svoje gitarske deonice, Rajko se pokupio u iznenada otišao za Beograd. Ni s kim se nije pozdravio, niti je za taj postupak dao bilo kakvo objašnjenje. Za nas je to bio snažan i bolan udarac, bez obzira što niko glasno o tome nije hteo da se izjašnjava. Čak se i sam Bata našao u čudu, primećujući da je atmosfera u grupi na ivici cunamija.
Ako se ovome doda da se nas petorica za vreme boravka u Ljubljani skoro nismo ni družili, onda je potpuno jasno da se Riblja čorba opasno ljuljala na ivici ambisa. Svako od nas je bio zaokupljen nekim svojim ličnim problemima, povređenim egom ili sitnicama koje nisu imale veze sa životom. Rad u studiju na novom albumu kao da nas se uopšte nije doticao.
Turneja, koja je uobičajeno za Riblju čorbu trebalo da promoviše našu tek objavljenu LP ploču, započela je - katastrofalno! Poluprazne dvorane, „tanka" reklama, pesme se slabo ili uopšte ne vrte na radio-stanicama, niko nas ne zove na televiziju da se „slikamo", nema ni nekih ozbiljnih intervjua... Čak nam je osam koncerata otkazano zbog slabog odziva publike, što se Ribljoj čorbi nikada ranije nije desilo. Jugoton je sa svoje strane činio sve. Tako su u okviru pojačane propagande odlučili da objave singl s dve albumske numere - „Kad hodaš" i „Priča o Žiki Živcu". Trebalo je spasti ono što se spasti može.
U toku same turneje saznali smo da je LP ploča „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju" ukupno prodata u samo 60.000 kopija! Za neke početnike možda to i ne bi bilo tako loše, ali za nas je to bukvalno bio poražavajući podatak.
Kako izgleda dotaći dno? Je li to isto ono što smo tada osetili u sebi ili možda može još dublje?
I danas kada razmišljam o tom razdoblju Riblje čorbe, manje su me pogađali naši loši rezultati na svim poljima od samih priča kako ćemo se sigurno raspasti! Znao sam da to ne dolazi u obzir, ali kome to da kažem i dokažem? Neki mi se više ne javljaju na telefon, drugi na ulici okreću glavu, treći se prave da me ne poznaju... A sve su to bili likovi koji bi doskora bili presrećni da sa mnom sednu u Šumatovac ili Union, kako bismo popili kafu.
Nisam imao baš najjasniju viziju i ideju šta i kako dalje, mada je bilo više nego očigledno da velike turbulencije u grupi tek predstoje.

RAJKO I BAJAGA SU BILI DVA RAZLIČITA SLUČAJA


U PROFESIJI, baš kao i u životu, naiđe trenutak rastanka ili odvajanja, kada svako od nas bira put kojim će ići dalje. Ono što je prethodno bilo i što se do tada postiglo ostavlja se za sobom i s vremenom pripadne istoriji. Nekome ta situacija donosi olakšanje, drugome bol i tegobe, dok treći uopšte ne razmišljaju o tome. U meni su tog leta 1984. godine, kada je Riblja čorba prestala da postoji u originalnoj postavi, preovladala mešovita osećanja. Ono što sam sasvim pouzdano znao ticalo se činjenice da odlazak Momčila Bajagića Bajage i Rajka Kojića iz benda ništa više ne može da spreči i da posle toga u Ribljoj čorbi nikada neće biti isto kao što je bilo pre tih dešavanja.
Zašto su Bajaga i Rajko istupili iz grupe teško je objasniti čak i sa ove vremenske udaljenosti. U njoj su postigli sve što su do tada mogli da postignu, uključujući učešće u snimanju visokotiražnih albuma i na najposećenijim rok koncertima na domaćoj muzičkoj sceni. Jedno je ipak bilo sigurno - potpuno su različiti razlozi što su napustili bend. U stvari, to su bile dve sasvim odvojene priče. Iz tog razloga, hajde da se prvo pozabavim dešavanjima s Rajkom, koga sam, uostalom, upoznao pre Bajage.
Božji putevi su ponekada čudni, najčešće nepredvidivi i teško objašnjivi. Iz rodnog Jarkovca je u Beograd stigao kao zdrav i mlad muzičar, željan dokazivanja karakterističnog za mladiće iz unutrašnjosti. Pronašao je sebe u najboljem obliku svirajući u grupi SOS, iz koje je nastala Riblja čorba. Većinu svojih ambicija s početka karijere je ostvario, a u nekim segmentima čak ih je i prevazišao. Snove je definitivno pretočio u stvarnost. Dospeo je tako na neki svoj vrh, na koji se uvek lakše dolazi, a mnogo se teže tamo opstaje. Čini se da je upravo sa ovim drugim imao poteškoća, koje je od nas ili vešto krio, ili mi, jednostavno, nismo bili dovoljno spretni da mu pomognemo da održi životnu ravnotežu.
Godinu dana pre nego što se zauvek odvojio od nas, Raj-kov život je dobio jednu novu, ružnu i tužnu dimenziju. Već sam pomenuo njegovu beogradsku devojku, koja je bila žešće navučena na hors. On se gotovo neprimetno udaljio od svoje Riblje čorbe i sve češće pripadao tom njenom svetu. Postao je narko-ovisnik, a da toga možda i nije bio svestan. Doduše, hoću da verujem da je povremeno i znao u šta se upušta, ali kao da nije imao snage da se tome odupre u meri koja je za to bila potrebna. Bez obzira na našu bliskost s njim, od nas on nikada ništa nije tražio. Ni savet, ni pomoć, ni bilo šta što bi ga skrenulo s puta u nepovrat, pa ga je zato hors vremenom i uzeo potpuno pod svoje.
Bilo je poznato da su članovi Riblje čorbe izričito bili protiv teških droga. Rajku smo iz tog razloga hiljadu puta drugarski sugerisali da se mane đavoljeg posla! Da će mu hors upropastiti zdravlje i karijeru, a njegovima i nama uzrokovati nenadoknadivi gubitak.
On je u početku odricao da mu to stvara ikakve poteškoće u svakodnevnom životu, da bi nam nešto kasnije čvrsto obećao kako će sigurno bataliti dop i vratiti se starom dobrom pivu. Nažalost, od svih tih zaklinjanja nije ostalo ništa. Iskazao je ličnu slabost prema nemani, koja se u njegovom slučaju nikako nije predavala.
Polako ali sigurno Rajko je sve više zapostavljao bend. Sviranje gitare, kojem je tako umeo sve da podredi i za šta znam da je živeo, postalo je u njegovom slučaju sekundarno. Na prvom mestu mu je bilo da se „sredi“, kako bi onda, po sopstvenom priznanju, mogao normalno da bitiše. Profesionalne obaveze prema Ribljoj čorbi ili uopšte nije ispunjavao ili ih je obavljao traljavo i polovično. Neprestano je izostajao s televizijskih snimanja, gostovanja u radio i TV emisijama, a o redovnim konferencijama za štampu da i ne govorim. Bili smo nebrojeno puta prinuđeni da medijima izmišljamo najrazličitije razloge zašto on nije trenutno s nama. Na poslednjoj zajedničkoj turneji, često bi između dva nastupa skoknuo do devojke u Beograd, da bi onda jedva na vreme stizao na koncert. Bora je u više navrata imao ozbiljne razgovore s njim na tu temu, upozorivši ga da bend takvo ponašanje nema nikakvog razloga više da trpi. Rajko je uvek i za sve imao opravdanje ili objašnjenje, koje se redovno završavalo njegovim još jednim obećanjem u nizu:
- Nemoj da brineš, biće zaista sve u najboljem redu!
Nažalost, ne samo da ništa nije bilo u redu već je s Rajkom postajalo sve gore.
Bora je, posle mnogo muka i ličnih nedoumica, bio primoran da mu saopšti da je zbog takvog odnosa prema bendu privremeno isključen iz Riblje čorbe! Naglasio mu je tom prilikom da će ga odmah vratiti u postavu kad prestane s horsom i počne da se ponaša normalno, kao nekada u stara dobra vremena, kada smo ga iz milošti zvali Rajica. Bez ikakvog pogovora, čak možda i sa olakšanjem, Rajko je tu odluku prihvatio uz optimistično predviđanje da če nam se sigurno posle „nekog vremena“ ponovo pridružiti, jer će s njim biti sve u redu.
Rajko nikada više nije zasvirao s nama. Nije teško pogoditi zašto!
Storija o Bajagi na ovom mestu u knjizi ima potpuno drugačiju dramaturgiju i konotaciju u odnosu na onu Rajkovu.
U to vreme je on uporedo s Ribljom čorbom promovisao svoj simpatični i prvi samostalni pop album „Pozitivna geografija“. Ta LP ploča je zaista fantastično primljena kod publike, pa je za kratko vreme dosegla tiraž od 100.000 prodatih primeraka. Snaga tog Bajaginog albuma bile su pesme, koje su sve odreda postale hitovi. Ubrzo po objavljivanju te LP ploče, oformio je bend Instruktori pozitivne geografije, s kojim je održao odlično posećen koncert u beogradskom Domu sindikata. Taj njegov solo projekt imao je neverovatnu medijsku podršku, pa vrtoglavi uspeh nije imao šanse da izostane. Svakodnevno je dobijao pozive za žive nastupe, koje je sada trebalo da uskladi sa obavezama prema Ribljoj čorbi.
Pošto u julu i avgustu nije bilo ničega opipljivog u planu, Bajaga je sa svojim Instruktorima u leto 1984. godine prihvatio nekoliko svirki na radnim akcijama. Prethodno je sa Emom i još nekoliko prijatelja otišao na ostrvo Mljet, gde je nameravao da se malo odmori i osveži pred nastupe koji su ga tek očekivali.
Bora i ja u međuvremenu nismo sedeli skrštenih ruku, već smo uveliko dogovarali svirke Riblje čorbe u Grčkoj. Dva prebogata Grka, inače vlasnici više hotela na Halkidikiju, došla su u Beograd s konkretnom ponudom visoke novčane vrednosti.
Ideja im je bila da bend ima nekoliko nastupa u njihovim hotelima, u kojima letuje veliki broj stranaca, ali i jugoslovenskih državljana. Odlično se sećam koliko su ta dvojica Grka delovala poslovno i ljubazno za vreme posete i boravka u Borinom i Gaginom stanu kod Tašmajdana. Doneli su, između ostalog, gomilu poklona za sve nas. Borinim i Gaginim klincima su u ruke još tutnuli po sto dolara!
Baš fini i uviđavni neki ljudi, pomislio sam i već video ceo bend kako sa ženama uživa u grčkom moru i to „all inclusive“! Naravno, uz to bi sledio pozamašan honorar!
Pošto smo pregovore bez ikakvih poteškoća priveli kraju, Bajagi sam po ranijem dogovoru odmah poslao telegram:
Ugovorili smo Grčku. Velika lova. Javi se,
Miša
On mi se zaista uskoro javio i objasnio da je Boru već upoznao s nastupima koje je ranije zakazao i dogovorio sa Instruktorima. Takođe mi je, onako usput, napomenuo kako bi ga bilo blam da svira po hotelima, kao da Riblja čorba tezgari, a ne da je veliki i ozbiljan domaći rok bend! Iskreno, zbog takvog njegovog stava bio sam ljut kao puška! Pošto sam Bori preneo Bajagine opservacije, prepustio sam mu i da donese konačnu odluku o tome.
Da napomenem još, u grupi smo inače na taj način donosili mnoga ključna rešenja. Prvo bismo zajedno u razgovoru razmotrili nastalu okolnost, procenjujući je sa svih strana kao i eventualne posledice. Pre konačne odluke i bilo kakvog suda dobro bismo još jednom o svemu razmislili i sve izvagali. Takav redosled pri izboru najpoželjnijeg rešenja smatrao sam našim velikim i posebnim ljudskim kvalitetom. Najzad, pošto je Borin stav imao specifičnu i odlučujuću težinu, na njemu je i bilo da se opredeli za onu ili ovu varijantu, koja bi bila najbolja za sve nas. Imao je pritom, kao vokalni solista i frontmen Riblje čorbe, veliko poštovanje kao lider benda. U sličnim nedoumicama kao što je bila ova u vezi s Grčkom i Bajagom, nismo hteli da budemo uhvaćeni u zamku - „mnogo babica, kilava beba“! Uostalom, kroz godine zajedničkog življenja nedvosmisleno sam zaključio da Bora uglavnom nije vukao pogrešne poteze. Kao da je posedovao, baš kao i dan-danas, neku ludu intuiciju pri proceni „krizne“ situacije. „Šesto čulo“ ili „vidovitost“? Najbolji odgovor na to pitanje dala je sama karijera Riblje čorbe, koja uspešno traje evo već više od tri decenije.
A što se tiče daljeg opstanka Bajage u našem bendu, neki su tvrdili kako je u novinama, navodno, dok je boravio na moru, pročitao neku Borinu dvosmislenu izjavu:
„... Svako ima pravo da ide gde misli da će mu biti bolje!“ Je li ta kap, istrgnuta iz konteksta, prelila čašu? Kako god da je odgovor glasio, iluzorno je bilo očekivati da će se bendovska „ljubav“ nastaviti! Bajaga, jednostavno, posle toga više nije bio član Riblje čorbe. Daleko od Beograda, negde na prelepom Mljetu, sa Emom i nekolicinom članova Instruktora, odbio je da nam se pridruži zbog obaveza prema novooformljenoj grupi. Šta je trebalo još da uradimo pa da rešimo taj nesklad? Po mom mišljenju, ništa. Bajaga je tako sam sebe uklonio iz postave Riblje čorbe.
Je li on izbačen iz sastava ili je sam napustio bend, raspravljalo se kroz medije više od godinu dana, mada korice te priče za mnoge ni danas nisu zauvek sklopljene. Naravno, sam taj čin uopšte za nas više nije bio bitan. A i zašto bi?
Meni je u čitavoj karijeri taj trenutak od svih drugih daleko najteže pao. Hoću da verujem da ni Bajagi nije bilo mnogo lakše. Posle toliko godina provedenih sa iskrenim prijateljima i vrsnim kolegama, on je pred sobom imao nov velik izazov.
Ostao sam, tako, u Ribljoj čorbi bez dobrog ortaka. Najboljeg. S Bajagom sam se, inače, najviše i privatno družio. Bili smo nerazdvojni. Prihvatio se i da mi bude kum. U tih šest godina mnogo toga smo zajedno prošli i doživeli. Podjednako snažno uživali i tugovali. Neki toliko ne prevale preko glave ni za šezdeset godina zajedništva!
Doduše, na trenutke sam tada pomišljao kako će se sve to u Ribljoj čorbi nekako srediti i vratiti na ono što je nekada bilo. Doći će i biti ponovo s nama Rajica i Baki, kako sam inače Bajagu samo ja zvao. Bićemo opet ona ista dobra ekipa.
Što je vreme više odmicalo, shvatao sam da moj optimizam nema realnog pokrića. Jedino što sam tada znao i čvrsto odlučio bilo je da Riblja čorba treba i mora dalje da ide i bez Rajka i bez Bajage. Tu nije bilo mesta polemici ili naknadnoj raspravi.
Rajko zbog svog promenljivog karaktera i nemogućnosti da se odupre porocima više nije imao šanse da bude deo benda, dok Bajagi ponos ne bi dozvolio da se vrati svojoj prirodnoj i matičnoj muzičkoj kući. Okrenuo bi nam leđa čak i ako bi mu solistička karijera krenula nizbrdo ili, ne daj bože, ostao bez gole kinte. Zbog tako čvrstog stava, čini mi se da sam venčanog kuma počeo s vremenom još više da cenim.
Narednih meseci sam, osamljen među četiri zida, vrteo svoj sopstveni film unazad. Sećao sam se velikih i malih zajedničkih koncerata, putovanja, snimanja, provoda, žurki...
Živo sam se prisećao onih dana koje sam provodio kod Bajage komponujući nove pesme za Riblju čorbu, preslušavajući ploče koje su nam se dopadale ili gledajući na video-rikorderu koncerte najmoćnijih svetskih bendova.
Zavesa je konačno počela da se spušta. Bilo je i vreme. Od prošlosti i u prošlosti ne može se živeti. Pošto sam to razdoblje svoga života konačno priveo kraju, sve ono za sobom sam lepo i pažljivo upakovao, ušuškao i nežno odložio u kutiju sa uspomenama.
U karijeri moje Riblje čorbe sada kreće neki novi početak.
Bogami, i treba! Kucnuo je čas za tako nešto.

PRISTIŽE DŽINDŽER, A ZA NJIM...


ČINJENICA JE DA BORA, baš kao ni ja, generalno ne voli da menja članove benda i da su i meni i njemu međuljudski odnosi u grupi jedna od hitnijih stavki u životu. Kako smo gotovo preko noći ostali bez Bajage i Rajka, a do nastavka rada Riblje čorbe nam je bilo stalo više nego ,,’leba da jedemo“, bili smo prinuđeni da smesta pronađemo nova „personalna“ rešenja. To nije bilo ni lako ni jednostavno, ali je u nama proradio neki inat da se bezuslovno uhvatimo ukoštac s tim problemom, pošto je više od polovine medija najavljivalo konačan raspad našega benda, na šta mi - ruku na srce - nismo ni pomišljali. Kako bismo dokazali vitalnost i nesalomivost, bacili smo se na posao da dođemo do muzičara s kojima bismo upotpunili postavu i nastavili tamo gde smo za trenutak zastali.
Od samog početka sam u glavi nekako „zacrtao“ da prvi gitarista u bendu mora biti Vidoja Božinović Džindžer, koji je prethodno svirao u Rok mašini. Naravno, pod uslovom da on to i prihvati. Iskreno, nijedan drugi gitarista mi tada nije bio u pameti, pa sam zato svoju zamisao odmah saopštio
Bori. On je bez pogovora pristao i pritom na svoj letargični način rekao:
- Džindžer bi bio odlično rešenje za bend!
Tih dana sam tako dobio „radni zadatak“, koji je podrazume-vao ozbiljan razgovor sa Džindžerom o njegovom angažmanu. Naš prvi susret u četiri oka odigrao se u jesen 1984. godine, kada sam ga bez mnogo okolišanja upitao da li bi „kao Rajkova zamena“ pristupio Ribljoj čorbi. Saopštio sam mu da je sve to privremenog karaktera i da bi pre bilo kakve konačne odluke bilo poželjno da probamo i uverimo se kako sve teče. Sedeli smo u bašti jedne kafane kod Bulevara revolucije i bilo je očito da je Džindžer mojom ponudom bio pomalo iznenađen. Posle desetak minuta, malo s nevericom u glasu, rekao mi je da hoće, ali da nije baš siguran kako će s njim Riblja čorba funkcionisati. Delovao je u tim trenucima osetno suzdržano, čak možda i nesigurno prema svemu tome, mada sam ga ja kao čovek koji tačno zna šta radi umirivao recima da će na kraju sigurno sve biti u redu.
- Ma videćeš, uklopićeš se u bend bolje i brže nego što očekuješ - nastavio sam sugestivno da ga obrađujem, čvrsto veru-jući da ćemo u njemu dobiti veliko instrumentalno pojačanje. Ispostaviće se da me taj osećaj nije prevario.
Pošto sam iz čistog ubeđenja Džindžera na velika vrata doveo u redove Riblje čorbe, ničemu nisam dozvoljavao da mi se taj već ostvareni plan bilo čime poremeti. Dosta kasnije postavio sam sebi jednostavno pitanje - zašto mi je tada do ovog gitariste toliko bilo stalo? Razloge za to nisam dugo tražio.
Prvo, što je možda bilo i presudno, njegovo gitarsko umeće je prosto plenilo svakoga ko je bar jednom imao priliku da ga čuje. Bio sam ubeđen da se radi o vanserijskom instrumentalisti. Brze i atraktivne solo deonice bile su Džindžerov zaštitni znak. Takođe, njegov stil krase tačno i uvek do kraja odsvirane deonice, pritom pedantne i ritmički besprekorne. Uvek sam prezirao gitariste koji nešto „brljaju“ u želji da im soliranje bude što efektnije. Ubacuju masu prljavih i neodgovarajućih tonova ne bi li prikupili jeftine poene kod publike. To kod Džindžera nikada nije bio slučaj.
Drugo, ono što je Rajka kao sjajnog gitaristu krasilo, Džin-džer je imao u izobilju. Reč je o njegovom veličanstvu - tonu!
Samo veliki gitaristi znaju da nameste „boju“ svog instrumenta da zvuči onako kako pesma to zahteva. Džindžer je umeće da ton svoje gitare prilagodi pesmi doveo do vrhunca! On to, blago rečeno, radi maestralno. Njegova gitara će zvučati, ako je to potrebno, plemenito, nadahnuto, inspirativno... Razarajuće, žestoko, masivno... Suptilno, nežno, i na kraju toplo. U tome je različitost i veličina rasnih gitarista.
Što se tiče trećeg razloga za upornost da Džindžera učlanim u Riblju čorbu, dovoljno je reći da je on mlađi brat Zorana Božinovića, jednog od najvećih bluz i rok gitarista na našim prostorima. S Pop mašinom je Zoran ostavio neizbrisiv trag u jugoslovenskoj rok muzici. To mi je govorilo da je Džindžer instrumentalno imao od koga da nauči sve ono što ga će ga u karijeri krasiti. Osim toga, lično sam bio slab na sve što je dolazilo iz „kuhinje“ zvane Pop mašina, jednog od mojih najomiljenijih rok sastava svih vremena.
Četvrti i ujedno poslednji razlog za Džindžerov dolazak u Riblju čorbu odnosio se na stilsko opredeljenje, koncept i viziju benda u kome treba da sviram. Naime, neprestano sam nastojao da budemo rokenrol sastav, koji svoju popularnost stiče pre svega čvrstom i beskompromisnom svirkom. Ako je to bilo neophodno, svirali smo mi i na akustičnim instrumentima, zatim sa gudačkim orkestrima, trubačima i simfonijskim orkestrima... Ali Riblja čorba je na prvom mestu bila rok sastav, čije je opredeljenje bio i ostao - stameni zvuk! Za tako nešto bio nam je potreban gitarista čiji su uzori bili majstori gitare kao što su Hendriks, Klepton ili Geri Mur.
E to je bio i moj Džindžer!
Za Vidoja Božinovića Džindžera prvi put sam čuo 1977. godine, kada je postao član Pop mašine. U toj postavi je nastupao s rođenim bratom Zoranom Božinovićem, koji je u tom bendu svirao gitaru i pevao. U Pop mašini su te godine još svirali basista Dušan - Duda Petrović i bubnjar Dušan - Đuka Đukić, dok je Robert Nemeček kao osnivač, basista i vođa tog benda tada bio na odsluženju vojnog roka. Moram priznati da ih u navedenoj postavi bez Nemečeka nikada uživo nisam slušao, mada znam da su za PGP RTB snimili jedan singl s numerama „Moja pesma“ i „Uspomena“. Iste godine se Pop mašina pojavila i na „Pop paradi“ u zemunskoj hali Pinki, gde je nastao veoma zanimljiv materijal pretočen koji mesec kasnije u koncertni album. Pored Pop mašine, na tim snimcima se pojavljuju grupe Tajm, Parni valjak, Drugi način, Zlatni prsti, Demoni i Tač.
Pošto Zoran ni uz Džindžerovu pomoć nije uspeo duže da zadrži tu ekipu na okupu, načuo sam da se mlađi od dvojice braće Božinović prvo obreo u sastavu Dah, koji je predvodio gitarista Zlatko Manojlović s bratom Goranom na klavijaturama, a zatim se nakratko oprobao u grupi Opus orguljaša Miveta Okrugića.
Ipak, Džindžer je pravo gitarsko umeće pokazao tek početkom 1980. godine, kada je formirana Rok mašina. Čim se vratio iz vojske, Nemeček nije sedeo skrštenih ruku, već je svom novom bendu uz bubnjara Vladana Dokića priključio i opasan gitaroški tandem u liku i delu braće Božinović, Zorana i Vidoja Džindžera. Tu sjajnu postavu Rok mašine imao sam prilike da gledam u Hali sportova na Novom Beogradu, kada je pre njih svirala Generacija 5. S potpuno novim pristupom zvuku gitare, Rok mašina je na tom koncertu do kraja uspela da osvoji publiku, bacivši ih bukvalno u potpuni delirijum! Ono što mi je odmah zapalo za oko bilo je da grupa deluje žestoko i čvrsto, kao Pop mašina neku godinu ranije, ali sada mnogo modernije, prodornije i svežije s jednom solo-gitarom više. Zoran i Džindžer su imali odlično aranžmanski urađene deonice s dve gitare u intervalima. Zvučali su zaista perfektno. „Američki“! Džindžer mi je posle pričao da su mu Allman Brothers Band kao rodonačelnici sviranja gitara u „dva glasa“ oduvek bili pri srcu. U istom trenutku sam shvatio na koga me je te večeri podsetila Rok mašina, pošto su zvučali baš kao i njihove starije američke kolege. Možda čak i malčice bolje!
Nešto kasnije, Dokića je na bubnjevima zamenio Boban -Bo Đorđević iz Generacije 5, koja je tada iz meni nepoznatog razloga pauzirala. Tako pojačana, Rok mašina je imala jednu fenomenalnu svirku u Hali Pionir, kada su možda bili i najbolji. U toj formaciji, rekao bih i na nekom svom vrhuncu!
Jugodisk je objavio dva albuma Rok mašine: prvi nazvan po grupi, a drugi (mini LP) zvao se „Izrod na granici“. Ovu drugu ploču i danas imam u svojoj zbirci. Sećam se da sam, kad sam je nabavljao, bio veoma razočaran saznanjem da je baš pred njen izlazak grupa zauvek prestala da radi. Da se to nije dogodilo, Džindžera verovatno nikada ne bih pozvao da bude deo nove Riblje čorbe.
Drugi gitarista, koji bi praktično došao na Bajagino mesto, predstavljao nam je veliki problem. U jednom trenutku sam predložio Bori da još jednom pokušamo da vratimo Bajagu u grupu. Iako mi je okrenuo leđa i ozbiljno me povredio odlazeći iz Riblje čorbe bez ikakvog objašnjenja, Bajaga je i dalje u mojim mislima imao status najboljeg druga. Uostalom, vezivao nas je specifični prijateljski odnos, a i naše supruge su kao prijateljice bile takoreći nerazdvojne. Podsećanja radi, Bajaga mi je i ven-čani kum, a kum ipak nije dugme! Dugo mi je bilo teško da uopšte zamislim Riblju čorbu bez njegovog prisustva. Delom profesionalno, a mnogo više privatno.
Poslednji pokušaj da Bajagu opet privučem našem bendu učinio je na moju molbu naš zajednički prijatelj Aleksandar - Saša Gajović, koga smo svi u bendu, uključujući i samog Bajagu, izuzetno poštovali kao vrsnog poznavaoca rok muzike, odličnog novinara i - možda najvažnije - čoveka koji je uvek bio spreman sve da učini za dobrobit beogradske rok scene.
Možda je najbolje da na ovom mestu u knjizi Saša opiše to poslanje, pošto tom njegovom pokušaju nisam prisustvovao.
„Nisam bio iznenađen tadašnjim telefonskim pozivom Miše Aleksića. Kao novinar Politike ekspres, događanja u Ribljoj čorbi i oko nje pomno sam pratio, ekskluzivno objavljujući sve ono što je bilo vezano za njen ’poljuljani’ dalji status. Kako sam od sebe uvek zahtevao pouzdanu, a nikako neproverenu i senzaciona-lističku informaciju, ugled mojih tekstova bio je na zavidnom mestu u jugoslovenskim muzičkim krugovima. Da li zbog toga ili već nečeg drugog, tek, pomenuti telefonski razgovor koji je Miša pokrenuo uzrokovao je da mi se adrenalin uzburka. Iskreno, prva pomisao mi je bila kako želi da mi saopšti još neku vruću’ vest o Ribljoj čorbi, ali sam se ovoga puta prevario.
- Ćao, Sale, šta radiš? - bile su prve Mišine reči. - Slušaj, nešto mi ovih dana pade na pamet, pa bi možda bilo zgodno da se vidimo na nekoj kafići.
Sećam se da sam tih dana zbog obilja zaduženja u Politici ekspres i dodatnih obaveza koje uz to idu bio do guše u poslu, mada me je, naravno, kopkalo o čemu to Miša namerava da priča sa mnom. Pošto nismo mogli da uklopimo slobodno vreme da se sretnemo ni u naredna tri-četiri dana, odlučio je da mi svoju zamisao saopšti odmah, dok smo još bili na telefonskoj vezi.
- Ti znaš šta se sve ovoga leta događalo s Ribljom čorbom... Znaš, ono s Rajkom i Bajagom... Doveli smo Džindžera, ali nam treba još jedan gitarista, pa sam pomislio da bi ti možda mogao, ako si voljan, malo da založiš svoj autoritet i poraz-govaraš s Bajagom da se on eventualno vrati u bend! On sada stanuje tu kod tebe, u Kosovskoj, odmah pored hotela Union; neće biti teško da zakažeš sastanak da mu objasniš neke stvari... Pa, ako je voljan da se dogovorimo, tu smo... Ne, ja nikako ne bih mogao zbog toga da mu zakucam na vrata. Jesmo kumovi, ali... Bilo bi mi to nekako ponižavajuće, blamaža...Nego ako si ti spreman da pomogneš, svi bismo ti bili veoma zahvalni... Evo sam odluči... Ali ako već odeš do njega, svakako mi molim te javi kako je to proteklo...
Kako nikad u životu nikome nisam odmagao, već samo pomagao, ozbiljno sam se prihvatio Vrućeg krompira koji mi je isporučen. Mišu sam veoma cenio, pre svega zbog njegovog oca Jove, legende Radio Beograda, a onda i zbog svega ostalog što je radio na domaćoj muzičkoj sceni. U njegovom prisustvu sam se uvek, baš kao i danas, lepo osećao. Uvek smo imali pregršt zanimljivih tema o kojima smo mogli da pričamo, što je inače karakteristično za ljude rođene u samom centru Beograda.
U odnosima nastalim između Riblje čorbe i Bajage (i Rajka) nisam želeo da se stavljam ni na čiju stranu. Iskustvo mi je govorilo da postoje situacije u kojima je najbolje biti po strani, pažljivo pratiti razvoj dešavanja i ne mešati se neposredno u nastali sukob. Upravo je tako bilo između Riblje čorbe i njenih „nestašnih“ muzičara. Na pomenuti stav me je, između ostalog, upućivao novinarski renome koji sam imao u uglednom dnevnom listu kakav je tada bio list Politika ekspres.
S druge strane, ta neutralnost mi je davala sasvim dobru diplomatsku’ poziciju pred predstojeće pregovore, kojima bi se, po mom dubokom ubeđenju, u Ribljoj čorbi nešto trebalo srediti.
Kada sam se već sutradan čuo s Bajagom, činilo se da naš susret prihvata s neskrivenom zadovoljstvom. Podrška mu je tada očito bila potrebna. Tome u prilog govori i činjenica da nije želeo da se vidi sa mnom negde napolju, u kafani ili u hotelu Union, koji mu je bio u blizini, već baš kod njega, kod kuće! Kada sam istog popodneva pristigao kod Bajage, vrata mi je otvorila Ema, s kojom je on već dugo živeo zajedno. Njen raz-oružavajuće iskren i širok osmeh oduvek mi je godio. Ovom prilikom sam ga protumačio kao znak dobrodošlice u njihov stan, u koji su se kao podstanari uselili neku nedelju ranije. Slika koju sam zatekao odmah pošto sam kročio u prostrano predsoblje pokolebala je moju ubeđenost u uspeh misije što mi je poverena. U jednoj sobi, Bajaga je bio u društvu Dejana Cukića i Nenada - Neleta Stamatovića, bivših članova grupe Bulevar, za koje se nedvosmisleno pretpostavljalo da su podržali Bajagu da napusti Riblju čorbu. Njih trojica su s lepšim polovinama bili zajedno na moru u trenutku kada je Bajaga otkazao poslušnost Bori i Miši, odbivši da im se pridruži na unosnoj svirci u Grčkoj. Cukić i Stamatović su inače već bili u Bajagnim Instruktorima pozitivne geografije, uvidevši u tome valjda nekakvo svoje profesionalno rešenje u trenutku kada više nisu imali svoj bend. Tačnije, verujem da im je Bajaga u tim trenucima značio ’svetlost na kraju tunela, i tu im se ništa nije moglo zameriti.
Nisam želeo da Cukić i Stamatović primete koliko sam razočaran njihovim prisustvom, već sam se sa obojicom uobičajeno pozdravio i posle nekoliko kurtoaznih rečenica zamolio Bajagu da se malo izdvojimo radi privatnog razgovora. On kao da je jedva čekao da se osamimo u predvorju, gde sam mu odmah nagovestio razlog svog dolaska. Govorio je tiho, nešto jače od šapata, verovatno da ga ona dvojica u sobi ne bi čuli:
- Sale, cenim to što pokušavaš, ali ja sam podvukao crtu ispod Riblje čorbe i mislim da mi nema povratka.
- Misliš ili si siguran? - upitao sam ga hvatajući se za slamku, koja je nagoveštavala da možda i nije sve sasvim gotovo.
- Ma neee... Nikada ne reci nikada. Sve je ipak otišlo predaleko da bi moglo biti kao nekada. Evo i ta Borina izjava u novinama kako svako treba da ide tamo gde misli da mu je bolje, baš me je onako... - govori mi Bajaga, bacajući povremeno pogled na zatvorena vrata sobe u kojoj su sedeli Cukić i Stamatović. Bio je očito malo zbunjen, možda čak i zaplašen mogućnošću da oni eventualno saznaju o čemu razgovaramo.
- Čekaj malo, Momčilo - (oduvek sam ga zvao njegovim pravim imenom, a nikada nadimkom), jesi li ti svestan šta gubiš? - obraćam mu se pomalo očinski. - Hej, nije to tamo neka prašnjava grupa, sačinjena od nekih netalentovanih muzikanata, to je pre svega Riblja čorba! Tvoj sastav! Uostalom, mislim da bi ti u tandemu sa Džindžerom u svakom pogledu doživeo procvat. Možeš li uopšte da zamisliš kako biste vas dvojica, visoki i tanani, delovali na sceni? Momčilo, to bi bio haos iza koga bi svako želeo da stane. Ja prvi... Razmisli bar malo.
- Džindžera kao gitaristu veoma cenim, sjajan je, ali šta je s Rajkom? - prosto mu izlete to pitanje, na koje nisam imao odgovor.
- Rajko je tu gde je, možda će se u dogledno vreme i vratiti u bend, ali sada si ti važan - pokušavam delimično da impro-vizujem, ne bih li došao do neke logično povezane rečenice.
- Da, Sale, ali kakva je perspektiva Riblje čorbe čijim se pesmama zbog Borinih tekstova zabranjuje emitovanje? - usledilo je još jedno Bajagino pitanje na koje nisam imao pravi odgovor. - Želim da mi se numere ’vrte’, da se sve albumske pesme ’vrte’, a ne samo poneke, dok se one druge bespotrebno ’čvare’ na tamo nekom vinilu.
- Tvoje nedoumice kao dobrog autora, što ti svakako jesi, potpuno razumem, ali za neke stvari u Ribljoj čorbi moraš i sam da se izboriš - kažem mu lagano, oduševljen brzinom kojom sam se setio da mu bar malo oponiram.
- S Borom po tom pitanju nema dogovora, on je u grupi zakon, Miša je drugačiji, nekako prilagodljiviji i popustljiviji... - zamišljeno će opet Bajaga.
- Vidi, Momčilo, sada je ipak najvažnije da se ti lepo vratiš u Riblju čorbu, da onda sednete i dogovorite se o svemu, a za kasnije će se već pronaći bolja rešenja. Pa nije valjda došlo do toga da ne možete zajedno čak ni da sednete za isti sto? - kao da ga malo prekorno savetujem, osećajući kako je moja misija na pragu pobede, pogotovo što smo lagano počeli da ustajemo.
- Sale, druže, hvala ti na ovom razgovoru. Pozdravi Mišu i reci mu da ću se vratiti u Riblju čorbu samo ako u njoj odmah ponovo bude mesta za Rajka! To je moj jedini ali ultimativni uslov! Rajko me je doveo u bend, toliko mu bar sada dugujem...
Tu je ovome našem razgovoru bio kraj. Znao sam već tada da Rajko nikada više neće zasvirati s Ribljom čorbom, što se onda automatski odnosilo i na Bajagu.
Na rastanku sam se pozdravio s Cukićem i Stamatovićem. Dok smo Bajaga i ja razgovarali, njih dvojica kao da nisu ni reći progovorili. Iz sobe u kojoj su sedeli samo se povremeno čuo Emin zvonki glas. Neću da verujem da su prisluškivali naš razgovor, da su nekako Bajagu čuvali kao ’taoca’ ili jamca neke svoje dalje perspektive u muzici, mada je tada sve bilo moguće. Ne znam čak ni jesu li po mom odlasku komentarisali ovu posetu Bajagi. Ako i jesu, on mi to nikada nije rekao.
Iste večeri sam se javio Miši sa informacijom koju je on tako željno iščekivao. Nije ga iznenadila.
I danas se ponekad pitam jesam li bio poslednji koji je svojim naivnim i romantičnim entuzijazmom pokušao da spreči Bajagin definitivni odlazak iz Riblje čorbe. Ili je to svima, osim Miši, bilo svejedno?
Kako god odgovor na postavljeno pitanje glasio, ubeđen sam da bi Bajaga i Džindžer bili muzički tandem snova! I ne samo kada je reč o domaćoj pop i rok sceni.
Koristim, takođe, ovu priliku da na ovom mestu zahvalim Miši Aleksiću što mi je omogućio da ispričam ovaj detalj iz biografije Riblje čorbe, detalj za koji verujem da je zanimljiv, a dosada nije bio poznat široj javnosti.

PRISTIŽE I ČUTURA, A ZA NJIM...


POŠTO NIJEDNA VARIJANTA koja je uključivala Bajagu nije više imala realnog osnova, odlučili smo da ozbiljno krenemo u potragu za drugim gitaristom. Vreme je odmicalo brže nego što nam se to činilo, a Ribljoj čorbi kao da su točkovi počeli da se vrte u mestu.
Najpre je Bora u nekoliko navrata pregovarao s gitaristom Zoranom Dašićem Dašom o mogućnosti da nam se pridruži. Čak smo malo i probali s njim, ali je on uprkos želji da nam pomogne otvoreno izrazio bojazan da grupa neće još dugo postojati. Bora, opet, sa svoje strane nije hteo da uvlači Dašu u neizvesnost, već ga je savetovao da oformi sopstveni sastav i tako krene svojom muzičkim putem. Kao gest dobre volje, Bora mu je tada podario nekoliko svojih pesama, pa je kasnije čak i nastupio na jednom „Beogradskom proleću“ sa svojim Legendama, koje će s vremenom napraviti ozbiljnu i veliku karijeru. U međuvremenu se s Dašom i okumio, pošto mu je krstio najstarijeg sina.
Pošto je tako još jedna mogućnost otišla u nepovrat, počeli smo da razmišljamo o klavijaturisti. Sećam se da mi je ta kombinacija i ranije padala na pamet, kada me je već pomenuti Gajović jednom prilikom upoznao s mladim klavijaturistom Aleksandrom - Sašom Loknerom, koji je neko vreme bravuroznim muziciranjem predvodio trio Potop. Susreli smo se s njim na nekoj njihovoj svirci u Skadarliji, ali su pregovori odmah pali u vodu pošto mi je Lokner sa žaljenjem priznao da već sutradan mora da obuče vojničku uniformu. Pet ili šest godina kasnije Lokner će postati glavna muzička uzdanica Bajaginih Instruktora. Pa dobro, kada već tada nije mogao sa mnom, onda je kao vrsni instrumentalista pripao mom kumu, što ja već tumačim kao prst sudbine.
Inače, Vicko se najviše protivio da Riblja čorba ikada u svojim redovima ima klavijaturistu. Tvrdoglavo utemeljenje za takav stav gradio je na ubeđenju da mi nismo i nikada ne treba da budemo pop sastav, već grupa koja bi trebalo da nastavi da neguje čvrst zvuk, čiji smo istrajni pregaoci već godinama bili.
- Ljudi, neophodan nam je isključivo rok gitarista, nikako šminker za klavirom - uporno je tvrdio Vicko.
Svesrdno sam ga u tome podržao, jer je bio apsolutno u pravu. Uostalom, metalni ton me je i nadalje magično privlačio, a ne tamo neki sintisajzeri i korgovi.
- Dobro, znamo šta nećemo, a znamo i šta hoćemo, ali gde da pronađemo to što želimo? - upitao sam glasno sve članove Riblje čorbe na našem redovnom orkestarskom sastanku. Odgovora nije bilo, mada smo bili svesni da narednih dana potraga za drugim gitaristom mora da bude mnogo intenzivnija, ozbiljnija i konkretnija.
Nikola Čuturilo Čutura je postao najmlađi član Riblje čorbe od njenog osnivanja. Bio je čak dve godine mlađi od Bajage, ali sa znatno većim sviračkim iskustvom od njega. Čutura je u muzičkoj biografiji „nanizao“ mnogo bendova pre nego što je postao naš član. U njima je svirao s manje ili više uspeha, ali je svirao stalno. Karijeru je započeo u grupi Kredit, da bi se kao gitarista preko Džakarte, Lakih pingvina, Paviljona i Bicikla pridružio 1982. godine jednoj od postava Silueta legendarnog Zorana Miščevića. S tim sastavom se pojavio na promotivnom nastupu Riblje čorbe, održanom na Beogradskom sajmu, kada su se Siluete u svojstvu specijalnih gostiju uzele učešća na našem koncertu „Hleba i igara“. Tada Čuturu ni po čemu nisam zapazio, pošto je nesalomivi Miščević bio u prvom planu. Međutim, na jednoj drugoj svirci nije mogao da izmakne mojoj pažnji. On je tada bio u grupi Zamba, odličnom bendu stilski orijentisanom prema „novom talasu“, čiji su zvuci već uveliko preplavili domaću muzičku scenu. Zamba je u neku ruku bio i super-sastav, u kome su tu pored Čuture svoje mesto pronašli sjajni instrumentalisti - basista Bogdan Dragović, gitarista Aleksandar Radulović Futa i bubnjar Predrag Jakovljević Bata. Sve te momke sam lično poznavao, jer smo se privatno često nalazili i družili. Inače, nova publika je sasvim dobro prihvatila „Udarac nisko“, album prvenac ove grupe.
Međutim, kada smo ga pozvali da se priključi Ribljoj čorbi, Čutura više nije svirao u Zambi. Taj bend je napustio pošto ga je Srđan Gojković Gile pozvao da im se pridruži u Električnom orgazmu. Čutura je u jesen 1984. godine postao novi gitarista našega benda.
Zašto smo se opredelili za Nikolu Čuturila Čuturu? Tačnije, kako je uopšte došlo do toga da naš izbor padne baš na njega?
Pošto smo izvesno vreme proveli u potrazi za nekim ko bi u tandemu sa Džindžerom svirao još jednu gitaru u Ribljoj čorbi, došli smo do zajedničkog zaključka da bi „drugi instrumentalista“ trebalo osetno da doprinese i našem moćnom zvuku i vizuelnom imidžu, kome smo oduvek pridavali veliki značaj. Čutura je oba uslova apsolutno ispunjavao. Pritom, pevao je odlično, što je Bori zaista mnogo značilo. Gitaru je, inače, svirao sasvim dobro i konkretno. Nije bio neki virtuoz, što se takođe uklapalo u viziju buduće Riblje čorbe, s obzirom na to da je Džindžer već bio zadužen za tu vrstu sviračkog dometa. Na sceni je delovao veoma privlačno, što nije bilo beznačajno ako se zna da je trebalo da stoji na „Bajaginom mestu“.
Već sam napomenuo da nam je prilikom odabira novih članova benda bilo veoma važno kakvi su kao ljudi po karakteru. Džindžer je prema tim kriterijumima zauzimao izuzetno visoko mesto. Uostalom, bio je rođeni brat Zorana Božinovića, pa nije bilo šanse da bude neka zloća ili podmukli namćor. U vezi s njim sam tu bio sasvim opušten.
Čutura mi se, s druge strane, činio nadmen, hladan i dosta uobražen. Posle prvog zajedničkog nastupa pod vedrim nebom na Obedskoj bari u leto 1983. godine, za istim stolom su se u restoranu našli članovi Riblje čorbe i Zambe. Večeralo se, pilo i živo pričalo. Vicevi, zezanje, smeh i tako to. Sedeo sam preko puta Čuture, koji je bio potpuno odsutan i gotovo nezainteresovan za ono što se dešavalo oko njega. Skoro da i nije učestvovao u našoj zajebanciji. Kasnije, kada smo razmišljali o njemu kao drugom gitaristi, plašio sam se tog njegovog osobenjaštva, koje bi grupi nepotrebno donelo negativnu energiju.
Na našu sreću, toj vrsti straha nije bilo mesta. One letnje večeri u kafani posle koncerta, Čutura je verovatno bio zauzet rešavanjem nekih ličnih problema, pa je zato bio onako povučen i autističan. Kasnije sam uvideo da je on, u stvari, veliki emotivac, ali izuzetno pozitivan i duhovit lik, spreman da u svoje okruženje uvek unese dobre i vedre vibracije.
Kada smo ga pozvali da se priključi Ribljoj čorbi, ponudu je - slično Džindžeru - prihvatio nešto suzdržano. Kako će sve to ići, da li će se uklopiti, hoće li zvučati kako treba... bila su to samo neka od njegovih normalnih pitanja. Dobro, možda sam ja jedini nenormalan muzičar Riblje čorbe koji je od početka rada u novom sastavu uvek bio siguran da će s vremenom sve doći na svoje mesto. Za tako nešto kao da sam imao šesto čulo.
Tako, nije bilo ama baš nikakvog razloga da ponovo ne prašimo kao na početku karijere. Ono u šta, ipak, nisam bio siguran bilo je hoćemo li povratiti svoju raniju, neverovatnu popularnost. Ona se poslednje godine vidno poljuljala, ali ne i izgubila, pošto je Riblja čorba i nadalje bila veliki jugoslovenski bend. U tom smislu nam je očajnički bila potrebna nova ploča! Ploča koja će zvučati snažno, čvrsto i jedinstveno, kao prethodna najbolja izdanja Riblje čorbe, koja su nas s vremenom proslavila. Albumi „Pokvarena mašta i prljave strasti“ i „Mrtva priroda“ bili su sasvim dobri primeri naših tadašnjih želja. Najzad, bili smo svesni da nam treba nešto čime bismo zapušili usta zlonamernicima, koji su nas već odavno medijski sahranili.
Posle prvih zajedničkih proba u Domu omladine, optimizam je prosto proključao u nama. Džindžer i Čutura su davali sto odsto od svojih mogućnosti. Bilo je više nego očigledno da se koliko god mogu trude kako bi sve to s novom postavom Riblje čorbe pošto-poto uspelo. Na naše oduševljenje, njih dvojica su počeli i privatno da se druže, kako bi kao dvojac s gitarama još bolje funkcionisali. Vežbali su čak i odvojeno od Bore, Vicka i mene, pošto im je očito bila namera da naše pesme što bolje „upakuju“ u svoj fazon. Veliki entuzijazam i ljubav prema muzici idealno su se kod njih pomešali sa osećanjem da pripadaju bendu u čiji trijumf veruju iz ličnih ubeđenja. Džindžer i Čutura su od samog početka rada s nama prihvatili članstvo u Ribljoj čorbi kao moralnu i ljudsku obavezu, što je kod Bore, Vicka i mene izazvalo poštovanje, prijatan i lep osećaj. Obojici i danas mogu samo da čestitam na hrabrosti i upornosti koju su pokazali u trenucima kada je grupi realno bilo najteže u njenoj burnoj istoriji.
Kada grupu zadese turbulencije i potresi, kao što su se to upravo nama dogodilo posle odlaska Rajka i Bajage, onda publika na taj bend gleda s neskrivenim oprezom i nekim sitnim nepovere-njem. Iz redova Riblje čorbe su istupila dva ključna člana, što će kod njenih pristalica izazivati razumljivi osećaj kako to više nije to! Ovo tim pre što Džindžer i Čutura za širu javnost i nisu bila neka poznata rokenrol imena. Da bismo razrešili neke nedoumice i proverili trenutni rejting benda, opet smo se odlučili za „anonimno“ pojavljivanje, slično onome od pre nekoliko godina, kada smo se probranima u Dadovu predstavili kao hotelski bend „Zlatni valovi Dunava“. Tada smo promovisali nove pesme sa albuma „Pokvarena mašta i prljave strasti“, koji je tek trebalo da pojavi. Pošto smo sada već imali nekoliko spremljenih numera za narednu LP ploču, nije postojao razlog za odlaganje još jednog našeg javnog nastupa. Džindžeru i Čuturi su bolje legle nove pesme, što je bilo sasvim razumljivo, pošto smo na njima zajedno radili, mada su obojica ranijem repertoaru Riblje čorbe udahnuli neku novu snagu. Kao sa iskusnim gitaristima, s njima smo očekivali dobro i brzo uklapanje u dobar film sa starim manirima.
Iskreno, u tom razdoblju nam je veću glavobolju zadavala nepoznanica pod kojim ćemo se imenom pojaviti i gde.
Naziv „novog benda“ je, naravno, osmislio Bora. Zvaćemo se Debeli Bogoljub i ljuti tezgaroši, što nije imalo nikakve veze sa gospodinom Bogoljubom Karićem, koji je kao basista s braćom svirao u sastavu Plave zvezde. Dobro, pošto smo tako problem sa imenom rešili, naredno pitanje koje se nametnulo bilo je - a gde ćemo održati taj inkognito koncert?
U Domu omladine Beograda (DOB)!
Kao opredeljenje na prvu loptu, to i nije bio loš izbor, jer smo i onako tamo svakodnevno vežbali. Najzad, u to vreme je Dom imao lep običaj da u julu i avgustu organizuje „Beogradsko leto“, kad su se iz dana u dan tamo smenjivala kulturna dešavanja različitih stvaralaca. Muziciranje bendova iz čitave Juge je kod ljubitelja pop i rok muzike imalo toliko dobru prođu da su se svirke često produžavale i u mesec kada bi već uveliko započela školska godina. Tako je na poslednjoj programskoj večeri, na samom kraju septembra, trebalo da nastupi malo poznati bend Debeli Bogoljub i ljuti tezgaroši, o kome niko ništa nije znao. Mi smo tu svirku i samo ime sastava, opravdano, držali u najstrožoj tajnosti, koja je bukvalno bila na nivou državne tajne! Zato je naše pojavljivanje na bini izazvalo pravi šok među posetiocima „Beogradskog leta“. Svi su te večeri u Dansing sali DOB-a bili zatečeni i iznenađeni, ali srećni i povlašćeni što im se ukazala prilika da koncertno prvi čuju (i vide) novu postavu Riblje čorbe.
Bora se sve vreme nastupa zezao kako smo mi zaista bend Debeli Bogoljub i ljuti tezgaroši, najavljujući naše pesme kao sasvim sveže tezgaroške hitove! Posle prvog zaprepašćenja, prisutni su lagano počeli dolazili k sebi i počeli da skandiraju i traže da izvedemo numere Rokenrol za kućni savet, Volim žene, Lutka sa naslovne strane i Ostani đubre do kraja. Prihvatili smo sve njihove želje, pošto smo svirku i onako šaljivo sagledavah kao „pevanje po narudžbini“ ih ,,a što ne bi moglo“!
Džindžer i Čutura su bih prezadovoljni svojim prvim zajedničkim nastupom, jer su na stvarno visokom nivou srećno probili led. Ubuduće će im sve biti mnogo lakše, što se dokazalo već na narednom koncertu Riblje čorbe.
Moj bend je tako okrenuo novu strancu svoje istorije, koja će trajati... i trajati!

KVALITET KOJI SE ČUJE I NIKADA NE JENJAVA


U SKLOPU KUĆE u kojoj sam živeo s Jasminom u Pribojskoj ulici, na Karaburmi, imali smo jednu garsonjeru od nekih tridesetak kvadrata, koju smo iznajmljivali njenim rođacima. Kada su se oni 1984. godine odselili, hteli smo taj prostor ponovo da izdamo, ali ja sam došao na ideju da ga mnogo korisnije upotrebimo.
U to vreme u Beogradu je postojao veliki broj mladih rok grupa kojima je vredelo pomoći. Sviralo se i snimalo na sve strane. Međutim, jedno pitanje se samo po sebi nametalo svima njima - kako i na koji način svoje pesme predstaviti diskografskoj kući? Neki snimak, kakav-takav, morao se uraditi da bi se tek onda muzičkoj produkciji i njenim urednicima ponudio na preslušavanje i konačno odlučivanje.
Danas je sve to mnogo jednostavnije. Jednim pritiskom na kompjuterski miš može se snimiti gomila pesama, ali u vremenu o kome pričamo ne samo da toga nije bilo već je bio gotovo nerešiv problem kako doći do solidno napravljenog snimka.
Moglo se, doduše, nešto od toga uraditi na probama pomoću kasetofona, u prostoriji gde bend vežba. Međutim, takvi tonski zapisi imali su gomilu nedostataka - vokal se teško razaznavao, a instrumenti su zvučali kao da im ton prolazi kroz neispravnu tonsku miksetu koja se raspada. Opet, ako bi se grupa odlučila da napravi snimke u profesionalnom studiju, to je onda mnogo koštalo, a neizvesnost hoće li se ploča objaviti postajala je realna. Možete li uopšte da zamislite gomilu ulaganja u snimak iza koga nijedan diskograf ne želi da stane?!
Sve opisano je bilo samo jedan od razloga što su tada demo-studiji počeli da niču kao pečurke posle kiše. Finansijski su bili pristupačni, a ni snimci, uprkos skromnim kapacitetima, nisu bili toliko loši. Kada govorim o kapacitetima, onda tu pre svega mislim na magnetofon za snimanje, koji je imao najviše osam kanala. U mnogim situacijama to je bilo sasvim dovoljno, pogotovo ako se ima u vidu da su, recimo, Stounsi i Bitlsi prve svoje singlove radili na samo - dva kanala! Oni od 16 ili 24 kanala bili su skupi i predstavljali su pravi dobitak na lutriji. Ovako, s malo ulaganja, od demo-snimanja se mogao očekivati relativno brz povratak novca.
Naziv „demo“ tu je veoma bitan, jer konačni snimak koji izađe iz takvog studija sasvim je solidnog kvaliteta, ali nije za ploču. To je, u stvari, dobar informativni tonski zapis, s kojim svaki bend bez blama i nedoumice može da se pojavi pred diskografom. Najzad, ukoliko vam kriterijumi i nisu toliko visoki, uz malo „šminke“ i dodatnog miksa takav snimak bi ipak mogao da završi i na ploči!
Moj drug Mračko, koji je pored toga što se aktivno bavio muzikom bio i izuzetno vešt stručnjak za uređenje studija, predložio mi je da pomenutu garsonjeru na Karaburmi pretvorimo u mali studio! Meni se ta ideja u samom početku dopala, između ostalog i zato što to nije bila neka veća investicija, a i od Jasmine sam za tako nešto dobio zeleno svetio, uz dodatno upozorenje da bi s komšijama (zbog preglasnog rokenrola!) svaku raspravu na tu temu trebalo izbeći. Taj njen oprez sam u potpunosti prihvatio, što je podrazumevalo da će tu morati malo tiše da se svira. Mračko mi je, s druge strane, jamčio da se izvan studija ni muva neće čuti!
Šta nam je sve za taj poduhvat bilo potrebno? Pre svega gomila staklene vune, kao najboljeg materijala za izolaciju zvuka, kao i velika količina lamperije, kojom bi ceo taj prostor bio obložen. Znali smo da je drvo odlično za kvalitet zvuka, pa je kompletan studijski prostor, osim ve-cea, bio uokviren time. Na pod smo stavili deblji itison, koji nije dozvoljavao nikakvo odzvanjanje ili podrhtavanje. Na kraju smo i prozore izolovali debelim trakama, a onda na njih navukli plišane zavese. Kao šlag na tortu, postavili smo i rasvetu s malim reflektorima u raznim bojama, pa smo tako dobili toplo i prijatno mesto za rad. Navedeni angažman je ipak bio tek početni korak u realizaciji sveukupne ideje, pošto je sledilo ono glavno: tehnika!
Kada sam kao svaki temeljit čovek stavio na papir sve ono što mi je trebalo za studio i kada sam ispod toga podvukao crtu, pokazalo se da je reč o pozamašnoj svoti. Toliko novca kod sebe nisam imao, jer je to ipak bilo vreme kada su se oko dalje sudbine Riblje čorbe ozbiljno lomila koplja. Nedoumica po tom pitanju bilo je i previše. Album „Muzičari koji piju“ slabo se prodavao, a sve češće smo bili suočeni i s masovnim otkazivanjem koncerata.
Dobro, a šta sada?
Odgovor je ubrzo došao odakle ga možda i nisam očekivao. Naime, Rajkov predlog da zajedno uđemo u posao sa studiom delovao mi je razumno i - spasonosno. Nameravao je da obezbedi bar polovinu para za kupovinu tehnike. Meni je taj predlog delovao zaista zanimljivo, pogotovo što je Rajko oduvek voleo studijski rad i stalno je nešto petljao s tehnikom i opremom. Postigli smo i dogovor o nazivu našeg demo-studija. Ime Kazablanka je dobio po prvoj pesmi s našeg debi-albuma. Odmah pošto smo detaljno utvrdili planove, prionuo sam na svoj zadatak. Po dogovoru, trebalo je da kupim magnetofon i monitore za studio (zvučne kutije). Tačno sam znao gde ću taj deo studijske opreme nabaviti po najpovoljnijim uslovima. U (mom) Londonu, kod Tome and Co., sve je moglo da se kupi po sjajnoj ceni. Toma mi je, kao starom prijatelju, spustio cenu ispod svih zacrtanih kriterijuma, ali je i tako snižena za mene opet bila velika. Isporučio mi je za to vreme najkvalitetniji magnetofon u toj kategoriji: tascam, model 38 sa osam kanala i trakom od pola inča. Za studijske monitore sam uzeo kutije tannoy, koje su bile merna jedinica za kvalitet zvuka. Dobro se sećam da sam pri povratku, plativši carinu i prevoz opreme, bukvalno ostao bez prebijene pare u džepu! Da bi Kazablanka započela s radom, bilo je potrebno još mnogo elemenata, za šta tada nisam imao ni kinte. Znači, sve je još moralo da čeka!
Na moju veliku žalost, Rajko je zbog poteškoća s narkoticima, koji su ga konačno odvojili i od Riblje čorbe, odustao i od našeg zajedničkog posla sa studiom. Ostao sam tako poprilično usamljen u sjajno sređenom malom prostoru, u kome su stajali samo magnetofon tascam i dva velika studijska monitora i ništa više! Pobogu, šta ću s tek započetim poslom?
U pomoć mi je, kada sam se tome najmanje nadao, pritekao Dragan - Dadi Stojanović, odličan beogradski bluz-gitarista, koji je bio, kako će se ispostaviti, čak i u nekim rodbinskim odnosima s mojom Jasminom. Dadi se dosta bavio studijskim radom. Kao odličan tonac, imao je sasvim solidnu opremu, baš onu koja je meni tako silno nedostajala. Za celih pet minuta smo se dogovorili, posle čega je sve oko Kazablanke nastavilo da se kreće u željenom pravcu. On je ubrzo u studio ubacio sve ono neophodno kako bi mogli da počnemo sa snimanjem. Dadi je sebi dodelio rolu snimatelja, a meni šefa marketinga, što je podrazumevalo da na sva zvona objavim početak rada najboljeg demo-studija u gradu.
Nije naodmet naglasiti da je s njegovim trident miks-pultom od dvanaest kanala, efektima i procesorima, među kojima su bili korus eho, digitalni reverb jamaha R 1000“, digitalni dilej jamaha, mikrofoni sur i nojman, studijski prostor na Karaburmi delovao moćno i za to vreme impresivno.
Bilo je tu još mnogo toga neophodnog za snimanje, što je bilo zanemarljivo prema mom ogromnom ushićenju Kazablankom! Posle toliko porođajnih muka, odisala je velikim optimizmom i pozitivnim vibracijama. Nedostajali su joj možda samo još Bogart i Bergmanova, mada su u tim okolnostima i njihovi posteri bili sasvim dovoljni.

„CARTE BLANCHE“ ŽELJKA MITROVICA


DADIJEVU RASPODELU POSLA u Kazablanci shvatio sam veoma ozbiljno, pa sam svim snagama nastojao da opravdam povereni mi status. Tako sam za početak štampao nalepnice s logom studija, koji se sastojao od osam malih VU-metara i naziva KAZABLANKA, ispisanog velikim slovima, dok je iznad bilo naznačeno: „Kvalitet koji se čuje!“ Takođe sam dao i nekoliko oglasa u dnevnim novinama s cenom svih studijskih usluga. Tarifa je po satu snimanja bila više nego prihvatljiva.
Pošto je Dadi u muzičkim krugovima važio za izuzetno strpljivog i profesionalnog tonca, a ja bio jamstvo da će snimci koji izađu iz Kazablanke biti zadovoljavajućeg kvaliteta, mladi bendovi su navalili toliko da smo ubrzo bili prinuđeni da rezer-višemo sate i da pravimo raspored. U muzičko opredeljenje i pesme samih grupa nisam se previše mešao, ali sam zato uvek bio spreman da na licu mesta dam neki koristan savet ili prihvatljiv predlog. Zanimljivo je da su mahom svi sastavi voleli da čuju moje mišljenje, naročito kada bi priveli snimanje kraju. Nikada nisam krio zadovoljstvo kvalitetom snimaka i odsviranih numera, koje su stilski bile veoma različite. Kroz Kazablanku su tako protrčali pankeri, rokeri, bluzeri, hevi-metalci, pop bendovi, akustičari... Ali nikada, što je zanimljivo, narodnjaci! Njima tu nije bio zabranjen pristup, ali su oni naš studio, pretpostavljam, okarakterisali kao - rokerski! To njihovo ubeđenje verovatno se stvorilo zbog mene, kao suvlasnika studija; smatrali su da u Kazablanci ne bi postigli zvuk koji karakteriše njihov koncept muziciranja - dugmetara plus visokotonci! Meni je lično zbog toga bilo drago, jer sam kroz godine rada u studiju upoznao mnogo mladih i talentovanih muzičara, s kojima se i danas čujem. Neki se od njih više ne bave muzikom, ali s mnogo zanosa, lepih reči i zadovoljstva pričaju o svojim prvim iskustvima u svetu rok muzike, koji su bili vezani baš za naš tonski studio. Tada sam, između ostalih, upoznao i momka s kojim sam se stvarno vrlo sprijateljio. Reč je Vladici Saviću iz Petrovca na Mlavi. On je, kao i većina klinaca tih osamdesetih godina, imao svoju grupu čije je ime bilo Akvarijum. Vladica je bio pevač, a njegov bend veoma dobar i perspektivan. Moju pažnju su privukle njihove zanimljive pesme, u kojima su dominirali sjajni tekstovi, nastali baš iz Vladičinog pera. Izraženom inteligencijom i smislom za poeziju, on je definitivno odudarao od svih frontmena koji su ikada snimali u Kazablanci. Vaspitanjem, životnim stavovima i opštom kulturom prosto je plenio, baš kao i pogledima na muzički svet kojim je bio okružen. Jednog dana je Akvarijum snimao neku numeru u kojoj su se pojavili problemi s bas-gitarom. Užasno je „fercovala“ - krčala i zujala - jer su joj magneti bili na izdisaju. Momci iz sastava su s pravom bili očajni. Prevalili su toliki put iz Petrovca i Požarevca do Beograda da bi im bas-gitara sada bila pred „rikavelom“, a pritom nisu imali alternativni instrument. Vladica je u trenutku beznađa rekao Dadiju da će me zamoliti za „malu“ uslugu! Da im pozajmim svoju bas-gitaru! Pomalo profesionalno hladno, Dadi mu je odgovorio kako Miša Aleksić nikome živome ne da je svoju „muzičku alatku“ za rad u studiju, jer su u pitanju skupi instrumenti, koji lako mogu da se oštete. Uprkos tom upozorenju, on je ipak odlučio da zakuca na moja vrata, jer je verovatno procenio da nema šta da izgubi.
Posle izvesnog vremena, pojavio se u Kazablanci s mojim fenderom, kramerom, i ibanezom u rukama. Držao je moje bas-gitare i glasom koji je podrhtavao od uzbuđenja prisutnima saopštio:
- Miša mi je dao tri svoje gitare i rekao da isprobamo koja nam najviše odgovara za snimanje.
Dadi je bio potpuno zblanut i s osmehom je rekao:
- Biće od vas nešto. Čestitam!
Od drugih grupa koje su prošle kroz naš studio, ovom prilikom bih spomenuo samo neke koje su mi ostale u trajnom sećanju. Pre svih Šlogirani karanfil, zatim Crveni, Aja Sofija, Banana, Radio bluz bend, Zamba...
Sigurno je najzanimljivije reći da je i legendarni Oktobar 1864. svoj prvi demo-snimak napravio baš u Kazablanci. Ta odlična grupa je nastala 1984. godine, u vreme kad smo otvorili tonski studio, da bi joj se godinu dana kasnije priključila sjajna pevačica Tanja Jovićević. Vođa benda je bio gitarista Goran Tomanović, a u prvoj njihovoj postavi je bas-gitaru svirao Željko Mitrović, današnji vlasnik Televizije Pink. On je tada u Kazablanci napravio demo-snimak, koji će s vremenom postati jedan od najvećih hitova Oktobra 1864, pesmu „Carte Blanche“. Već u to vreme se moglo osetiti da je u pitanju kvalitetan bend s neslućenim potencijalom. Takođe, ovde moram da dodam da je Željko bio (i ostao) odličan bas-gitarista i koliko znam, ne napušta ga ljubav prema tom četvorožičnom instrumentu. Nekoliko godina kasnije, u Zemunu je napravio svoj tonski studio, koji je nazvao Pink. Sve posle toga je deo istorije ovog uspešnog biznismena.
Na Dadijevu i moju veliku žalost, uprkos nesumnjivom entuzijazmu i sasvim dobrom prometu, Kazablanka finansijski nije mogla duže da izdrži. Osnovni problem (i pitanje) bilo je kako naplatiti usluge snimanja mladim bendovima koji ionako nemaju para. Kada demo-bend počne da snima, snima se dok ima kinte, pa se tako često dešavalo da se na pola snimanja stane jer su im džepovi prazni. Često smo dolazili u situaciju da zbog nedostatka love sastavi u zalog ostavljaju svoje gitare, pojačala, zvučne kutije, činele ili timpane, uz čvrsto obećanje (a s njihovim uverenjem da će ga ispuniti) da će se po njih vratiti čim im kapne prvi dinar od već ugovorene gaže. U većini slučajeva, ovi (uglavnom jeftini) instrumenti su zauvek ostajali u našem vlasništvu. Tako smo u jednom trenutku Dadi i ja imali pun studio polovnih instrumenata i svakim danom je ta gomila bila sve veća, a da od toga nismo imali nikakve koristi. S vremenom su napušteni instrumenti u Kazablanci sve manje i vredeli. Ponekada smo ih prodavali u bescenje, ne bismo li bar malo pokrili režijske i troškove popravki ili kupili nove magnetofonske trake.
Kada smo u jednom trenutku podvukli crtu i napravili bilans pravog stanja našeg demo-studija, zaključak je bio više nego poražavajući, pošto je zarada bila jedna velika nula!
Za utehu, imali smo za sobom jedno divno i veliko iskustvo, utemeljeno na ogromnom entuzijazmu i strahovitoj ljubavi prema muzici. Od toga se ipak nije moglo dalje živeti.
Kada smo tri godine kasnije (1987) zauvek prestali s radom, Dadi je rešio da u svom stanu napravi pravi, veliki profesionalni studio, sa skupom opremom i 24-kanalnim magnetofonom. On me je pitao imam li nešto protiv da se njegov novi studio zove kao i onaj prethodni u kome smo počeli, Kazablanka. Naravno da nisam imao ništa protiv. Bilo mi je čak i drago, jer sam tako očuvao uspomenu na Rajka, s kojim sam prvobitno planirao Kazablanku i kojoj smo uostalom zajedno i dali to ime.
Pored toga što radi u studiju, Dadi danas svira u odličnom bluz bendu Zona B. Na taj način je spojio svoje dve najveće ljubavi iz mladosti - studijski rad i bluz!
Ja sam nešto kasnije uspešno i veoma dobro prodao svoj magnetofon taskam 38 i zvučne kutije tanoj. Dobijenim novcem sam odmah kupio veliki Soni televizor i dva video-rikordera soni betamaks. Za početak mog novog „biznisa“, koji sam imao u planu, navedena video-oprema bila mi je sasvim dovoljna.
Riblja čorba mi je, naravno, i dalje bila najvažnija! Njena tadašnja aktivnost mi je vremenski dozvoljavala da se bavim dodatnim poslićima, kojih je uvek bilo napretek. Tačnije, sebe sam već uveliko tada navikao da nikada ne sedim skrštenih ruku i da čekam da mi nešto padne s neba.
Rad, rad i samo rad, govorio je tako pametno Vladimir Iljič Lenjin!
Ja sam slušao i poslušao.

POGLEDAJ DOM SVOJ, ANĐELE, PODRAZUMEVA - SVE!


POŠTO VIŠE NIJE IMALO nikakvog smisla da se osvrćem za sobom i tražim one koji više nisu želeli ili nisu mogli da budu s nama u bendu, odlučno sam se posvetio onome što me je čekalo s Ribljom čorbom. Imalo smo novi, sveži tandem gitarista i sada je trebalo zasukati rukave i krenuti u narednu avanturu. Jedna od njih je bila i buduća LP ploča.
Iako je „Istina“ trebalo da bude naš „povratnički“ album, a pesme na njemu ono sa čim će sastav hrabro ući u borbu za izgubljene pozicije na domaćoj rok sceni, okolnosti nam u tom pogledu nisu baš bile naklonjene. Na kraju smo se teško ali ipak uspešno izborili za realizaciju tih planova, najviše zahvaljujući luđačkoj upornosti i velikoj veri u sopstvene mogućnosti.
Sa obzirom na to da smo sada u bendu imali dvojicu vrsnih rok gitarista, svirku smo odmah podigli na jedan viši, čvršći i „siroviji“ nivo. Namera nam je bila da to bude neka druga Riblja čorba. Rokerskija, snažnija i progresivnija. Muzika koju smo spremali za „Istinu“ delovala je znatno beskompromisnije u odnosu na prethodnu LP ploču. Muzika za pesmu „Ajde beži“ bila je moje sopstveno delo, dok smo Čutura i ja zajednički uradili „Neću da te volim“. Džindžerov kompozitorski debi u bendu i na tom albumu zabeležen je numerom „Verno pseto“. Vicko je komponovao „Disko mišić“, dok je ostale numere Bora kreirao potpuno samostalno. Dok smo pripremali „Istinu“, grupu je obuzelo neko optimističko raspoloženje, koje će se s vremenom pretvoriti u svojevrsnu euforiju. Osetila se tu neka pozitivna energija, koja baš dugo nije krasila diskografski rad Riblje čorbe.
Taj album je, ipak, definitivno obeležila jedna pesma, koja je za ovaj sastav možda i najznačajnija u karijeri. Ta numera mirne duše može da ponese epitet i himne srpskog rokenrola, pošto su je slušaoci „Hita 202“ Radio Beograda izabrati prvo za hit 1985. godine, a februara 1990. godine i za hit decenije!
Reč je o kompoziciji „Pogledaj dom svoj, anđele“.
Bora je tu pesmu napravio u jednom dahu i u pravom trenutku, kada je Riblja čorba kao grupa gotovo bila otpisana. Malo je ko verovao u njega i njegovu magiju, snagu i moć da napiše numeru koja će nadmašiti sve one prethodne i postati zaštitni znak Riblje čorbe. Tako, recimo, na pitanje glavnog i odgovornog urednika časopisa Rok Petra - Pece Popovića: „Kada bi morao da se opredeliš za samo jednu stvar iz svega što si radio, koja bi to kompozicija bila?“, Bora je bez premišljanja spremno odgovorio:
„To je svakako pesma ’Pogledaj dom svoj, anđele’. Ona podrazumeva sve! Ali znači i jednu veliku satisfakciju. Da nije bilo te numere, ne bi bilo više ni Riblje čorbe. Kada su Bajaga i Rajko otišli, nastao je proces naše opšte sahrane. To je ujedno bila prva pesma koju je vežbala nova postava. Čim smo je snimili, znao sam šta imamo u rukama. Ni za pedalj se nisam prevario u proceni njene značajnosti. Kad su mi u Jugotonu saopštili da ta numera iz stotinu razloga ne može da se nađe ploči, odlučno sam rekao: „Ma ne dolazite u obzir!“ Stavio sam je odmah pod mišku, vratio se u PGP RTB i oni su je prihvatili, iako je i njima ona bila pomalo škakljiva! I danas, posle tolikog vremena, uživam dok je pevam. Bila je izabrana za radijski hit godine i hit decenije! Dva puta je emitovana na MTV-u, a legendarni Đorđe Marjanović ju je u više navrata u Rusiji uzastopce pevao kao molitvu na nekim koncertima! ’Pogledaj dom svoj, anđele’ mi je predstavljala i nadalje mi predstavlja znatno više od same pesme. Ona takođe označava i moj zaokret u pisanju tekstova. Postao sam tu malo čudniji, slobodniji i drugačiji nego u ostalim numerama.“4
Nedoumice zaista više nije bilo. Pesma „Pogledaj dom svoj, anđele“ ubrzo nam je vratila domete i status, koji su se u našem slučaju opasno poljuljali na jugoslovenskom muzičkom nebu. Potpuno se slažem s Borom kada kaže da bi, da te pesme nije bilo, Riblja čorba zauvek bila upokojena! Iz tog razloga nismo želeli ni za tren da gubimo vreme, pa smo odmah počeli da snimamo spot za taj mega-hit. Snimili smo ga u Pozorištu na Terazijama, a uradio ga je reditelj Miša Vukobratovič, inače kasnije upravnik navedenog teatra. On je živi nastup benda kombinovao s dokumentarnim, crno-belim snimcima, koje je dobio na korišćenje iz Jugoslovenske kinoteke. Spot deluje veoma impresivno i u dva navrata ga je emitovala ugledna muzička TV stanica MTV. Uzgred, 1985. godine MTV nije imao regionalnu ekspozituru, kao danas, već je bio globalna televizija najvišeg nivoa. Samim tim, emitovanje Riblje čorbe na MTV-u je za nas i Vukobratovića predstavljalo veliko priznanje.
Pesma „Pogledaj dom svoj, anđele“ postaće u godinama koje su nadolazile naša ključna kompozicija, kojom redovno završavamo koncerte. I danas, pre nego što izađemo na bis, odsviramo tu pesmu, koja kao veliko finale, uz pirotehničke i svetlosne efekte, donosi jako i naglašeno osećanje. Prema njoj jednostavno niko nikada nije ostao ravnodušan. Naprotiv. Veoma često se zaliva suzama, koje se teško mogu objasniti.
Kao što je Bora još napomenuo, „Istina“ je prvo ponuđena zagrebačkom Jugotonu, s obzirom na to da smo prethodni album izdali za tu diskografsku kuću. Međutim, pojavio se tu sijaset problema vezanih za tekstove numera, pa smo bili prinuđeni da potražimo drugog izdavača. Zanimljivo je da su nas slične poteškoće pratile sve do početka XXI veka, kada su se diskografi najzad dozvali pameti i postali tolerantni prema našim rimama, uviđajući pritom svu Borinu genijalnost kao tekstopisca. Tako smo tek tada mogli da snimimo sve što je on zamislio, a da se pritom ne plašimo cenzure i zabrana emitovanja.
Nije naodmet reći da je programski savet zagrebačkog Jugotona (1985) čak na četiri pesme od devet ponuđenih gledao kao na krajnje problematične - „Snage opozicije“, „Pogledaj dom svoj, anđele“, „Alo“ i „Dvorska budala“. Pošto nismo nameravali da popustimo i savijamo kičmu, bez mnogo premišljanja smo se vratili u naše staro jato, u PGP RTB. Opet, po mišljenju odgovornih u toj producentskoj kući, na „Istini“ nije mogla da se pojavi samo pesma „Snage opozicije“. Tim povodom je tada za medije Bora izjavio:
»U Jugotonu su bili mnogo stroži, zabranili su nam četiri pesme, zbog čega smo se mi ozbiljno naljutili i rešili da odmah pređemo u PGP RTB... Tu već nije bilo mnogo vremena za ubeđivanje. I, šta sam mogao? Odustao sam od pesme ’Snage opozicije’! Generalno rečeno, kompromise mrzim i prezirem: nema ničeg sem istine jedine, nema kompromisa ni zlatne sredine. Ali eto, ponekad čoveka iznenade i sopstvene reakcije. Najsmešnija u svemu tome je činjenica što je ta numera pre toga u više navrata i na više mesta bila javno objavljivana i emitovana!“
Sve ostale ponuđene pesme sa „Istine“ prošle su strogu cenzuru PGP RTB. Doduše, Bora je tada pristao na još jedan ali minoran ustupak. Naime, u pesmi „Alo“ zamenio je stih „Sa planine šakal zavija, tamo je Jugoslavija“ stihom „Ja iz dalekih predela posmatram tuđa nedela“.
Sve u svemu, da nije tragično, bilo bi svakako smešno!

POSLEDNJI ALBUM SA DŽONOM MEKOJEM


PRE NEGO ŠTO SMO UŠLI u studio da snimamo novi album, Bora je mesec-dva ranije gostovao na ploči Bijelog dugmeta i sa Goranom Bregovićem i Mladenom Vojičićem Tifom otpevao polovinu teksta (koji je sam napisao) za pesmu „Pediculis Pubis“. Ideja o „uzvratnoj poseti“ zato se nametnula sama po sebi. Bregović je, naime, sada trebalo da otpeva nešto za našu LP ploču. Vicko je komponovao muziku, a Bora uradio duhovit tekst za pesmu „Disko mišić“, koja je u stvari bila klasična parodija na disko-hitove toga vremena. Brega je s velikim zadovoljstvom prihvatio poziv da vokalno obogati tu numeru, koja je predstavljala i neku vrstu preteče sadašnjeg repa. Meni je lično bilo veoma drago što na jednom albumu Riblje čorbe imamo Bregovića kao gosta, jer sam ga oduvek kao umetnika veoma poštovao i cenio.
„Istina“ je, ujedno, bila naša poslednja LP ploča na kojoj smo sarađivali s nama dragim producentom Džonom Mekojem. Evidentno je bilo da para od prodaje albuma više nema. Bar ne kao nekada. Posle „Mrtve prirode“ i „Buvlje pijace“, tiraži Riblje čorbe su se poprilično srozali! Uprkos toj vrsti nemaštine, naš dobri Džon nam je izašao u susret i „Istinu“ odradio za dnevnice, putne troškove i mali honorar!
Možda je na ovom mestu u knjizi pravi trenutak da mu duboko zahvalim za sve ono što je učinio za Riblju čorbu. A učinio je mnogo! Znatno više nego što smo mu ikada uzvratili. Navedeni ustupak nam je, tako, učinio zbog izuzetnih odnosa koje smo vremenom uspostavili, pa tek onda iz ljubavi prema muzici i našem načinu muziciranja. Džon je u duši bio i opstao pravi roker, a i nekako mu je prijala naša svirka. Tekstove nije razumeo, ali je zato za svaku snimljenu pesmu želeo da čuje prevod, kako bi tačno znao u kom raspoloženju njegov producentski rad treba da se kreće.
Prethodni album Riblje čorbe („Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“), dogurao je s vremenom do broja od 100.000 prodatih primeraka. Na naše ogromno zadovoljstvo, „Istina“ je, pre svega zahvaljujući numeri „Pogledaj dom svoj, anđele“, to i premašila. Do kraja 1985. godine već je dostigla tiraž od 105.000 kopija. Ona se tako tržišno uklopila u naš dotadašnji diskografski trend. Naime, u opusu Riblje čorbe, uz sve tekuće poteškoće i turbulencije, nijedan naš do tada objavljeni album nije zabeležio slabiju prođu od te magične cifre - od 100.000 primeraka!
„Istinu“ smo snimali u beogradskom studiju Akvarijus, smeštenom u ulici malo iznad okretnice na Slaviji. Možda su tu, u odnosu na Studio 5 PGP RTB, uslovi rada bili nešto skromniji, ali su se uprkos tome za njega rado odlučivali Oliver Mandić, Zdravko Čolić, Slađana Milošević, grupa Zana i mnogi drugi. Verovatno zbog specifične prisne i dobre atmosfere. Producent nam je bio već pomenuti Džon Mekoj, dok su se za tonskom miksetom našli Ratko Ostojić (inače vlasnik Akvarijusa) i Goran Vejvoda.
Baš kad smo počeli snimanje, zadesio me je veliki peh. Razboleo sam se od infektivne žutice. I pored toga što je lekarski konzilijum sa infektivne klinike zahtevao da ostanem na bolničkom lečenju, taj sam predlog sa indignacijom odbacio. Jednostavno, ne volim miris bolnice, njen režim i jednolično okrečene bele zidove. Pošto u porodici, pored moje sestre od tetke Vesne, koja je inače doktor medicine, postoji i dobro obučeno medicinsko osoblje, na svoju odgovornost sam odlučio da tu neprijatnost pregrmim kod kuće, uz strogu dijetu i lekove. Kako je za izlečenje od žutice najvažnija dijetalna ishrana, supruga i tašta su mi pružile odličnu potporu i negu. Posle samo tri nedelje nekako sam uspeo da se izvučem iz postelje i stanem na svoje noge, doduše malo klecave zbog iscrpljenosti.
Do Akvarijusa sam se, još nedovoljno oporavljen, dovezao taksijem. Trebalo je da odsviram bas deonice. Bio sam u najvećoj mogućoj meri motivisan da svoje iz cuga otprašim. Kada su me moji iz benda, zajedno sa ostalima u studiju, spazili na ulaznim vratima onako malaksalog i žutog u licu poput nekog Kineza, s beonjačama zbog kojih su mi oči više ličile na dva limuna, toliko su se uplašili da se ne zaraze da su se istog trena u komandnoj sobi s tehnikom - zaključali! Narednih nekoliko dana su tako sa mnom razgovarali isključivo preko mikrofona i tonskih slušalica. Svi su od mene zazirali i bežali kao da je reč o nosiocu smrtonosnog virusa! Potpuno sam i izolovan, satima sam sedeo u gluvoj sobi, kao u nekoj vrsti karantina, snimajući bas-gitaru. Onako mršav, više sam ličio na gomilu kostiju u vreći od ljudske kože, nego na muzičara koji je tako veselo umeo da skakuće po bini. Užas! Bolest je stvarno i uzela svoj danak, ali mi je zato podarila mnogo vremena, koje sam ležeći kod kuće iskoristio da vežbam numere za „Istinu“. Zato mi samo snimanje nije predstavljalo nikakvu poteškoću. Sve je išlo kao po loju. Pesmu za pesmom nizao sam bez ijedne greške, pa je
Mekoj u jednom trenutku prokomentarisao kako bolje sviram sa žuticom nego bez nje! U šali mi je još dobacio:
- Mišo, voleo bih da zadržiš nešto od ove čvrstine i inata u svirci i kad ozdraviš. Onda ćeš biti kompletan hard rok basista!“ Omot za „Istinu“, kako se i očekivalo, uradio je Jugoslav Vla-hović. Na prednjoj strani je bila stilizovana slika dela Ćele-kule, spomen-kosturnice u kojoj umesto nekoliko lobanja proviruju glave članova Riblje čorbe. Ta Vlahovićeva kreacija će posle izlaska ploče biti predmet oštre kritike istorijskog muzeja iz Niša, gde je inače sazidana Ćele-kula. Naravno, u pitanju je bilo „skrnavljenje jednog istorijskog spomenika“. Iako je ta konstatacija po novinama izazvala polemike u akademskim krugovima, povlačenja tiraža albuma ili menjanja slike na omotu ipak nije bilo. Je li to bio znak da država i društvo nezaustavljivo ulaze u neka nova, liberalnija i svakako bolja vremena? Mislim da je odgovor na postavljeno pitanje svakako potvrdan.

PRERANO NAS OTPISAŠE DUŠMANI I ZULUMĆARI


UPRKOS ZDRAVSTVENOM BOLJITKU, nedovoljno oporavljen od iscrpljujuće i podmukle bolesti, nisam se usudio da krenem na mini-turneju koju je Riblja čorba preduzela februara iste godine. Ovo tim pre što su svirke bile zakazane po manjim mestima u Bosni, gde spoljna temperatura nije prelazila dvadeseti podeljak. U minusu, naravno! Sale su uglavnom bile nezagrejane, pa smo često u njima nastupali u debelim jaknama i gojzericama na nogama. Pećnik, Donja Mahala, Matuzići i Tišina su destinacije gde je basista Yu-grupe Žika Jelić tada svirao bas-gitaru umesto mene. Svakako da mi je bilo krivo što nisam mogao da osetim kako grupa zvuči u novoj postavi, ali su me svi ubeđivali da je ipak najhitnije da potpuno ozdravim i budem sposoban da se pojavim na velikim koncertima, čija se realizacija u dogledno vreme planirala.
Prva veća svirka na koju sam, presrećan posle preležane žutice, krenuo s neskrivenim elanom i još većim entuzijazmom, još jednom je bio - Zagreb! Centar za kulturnu delatnost iz
Zagreba i Studentski kulturni centar iz Beograda organizovali su manifestaciju pod nazivom „BG-ZG... BOLJE VAS NAŠLI“. Osnovna ideja te akcije bio je princip reciprociteta. Naime, u nekoliko dana je u Beogradu prvo trebalo da gostuju zagrebačke grupe, a onda prestonički bendovi sve to isto, ali u obrnutom smeru. Riblja čorba se tada pojavila u legendarnom Kulušiću, u nedelju 3. marta 1985. godine. Pre nas su nastupali sastavi Duh Nibor, Partibrejkersi i Tunel. Bez lažne skromnosti, bili smo glavne zvezde tog programa. U dupke punom Kulušiću napravili smo potpuni haos! Publika nas je dočekala i ispratila u histeriji oduševljenja! Takvu reakciju obožavalaca viđao sam samo u dokumentarcima s nastupa Bitlsal Opravdano smo tom prilikom imali tremu, jer smo uglavnom izvodili repertoar s još ne objavljene „Istine“. Sa čak dva bisa, u uzavreloj atmosferi koju je teško bilo opisati, naša svirka je bila pun pogodak! Posle koncerta, publika je navalila na našu garderobu, razvalila vrata i pocepala nam majice! Skinuli su nam zatim znojnice, oteli kape i još poneki deo odeče. Popularnost se najčešće ne može kon-trolisati. Bio je to ujedno, u neku ruku, još jedan dokaz koliko zagrebačka publika voli da vidi i čuje beogradsku Riblju čorbu.
A naš Beograd? Pred više od 5.000 ljudi, održali smo nešto kasnije sjajan šou u Hali sportova na Novom Beogradu. Bio je to naš nastup iz inata onima koji su smatrali da je vreme ovoga sastava prošlo.
- Dušmani i zulumćari nas ipak prerano otpisaše, zar ne? -glasno sam komentarisao protekle svirke u Zagrebu i Beogradu.
Džindžer i Čutura su tako imali svoje prvo pravo i veliko vatreno krštenje. Ispit zrelosti u sviranju u Ribljoj čorbi položili su s najvećom mogućom ocenom. Bez razloga se strahovalo da posle Rajka i Bajage nećemo biti ono što smo nekada bili. Bend je zvučao odlično. Nikada bolje, rekao bih. Obojica gitarista su nam donela toliko željene čvrstine u svim sviračkim elementima da smo se Vicko, Bora i ja osećali sasvim slobodno i opušteno. Uzgred, nove pesme su prihvaćene sa ovacijama.
„Povratničku“ 1985. godinu završili smo kao udarni bend na rok večeri festivala MESAM u Hali Pionir. Odsvirali smo nekoliko pesmama i onda nastup u velikom stilu priveli kraju našom novom himnom: „Pogledaj dom svoj, anđele“.
Pod svetlošću upaljača i šibica, prostor ispred nas bio je sablastan. Taj dodatni vizuelni utisak znatno je doprineo zaključku kako ta pesma zvuči baš - nebeski!

KAKO SMO PREŽIVELI OSMI NERVNI SLOM!


NIŠTA TOLIKO NE PRIJA kao postignuti uspeh! Opravdanost tih reci osetili smo gotovo odmah posle objavljivanja albuma „Istina“ i pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“, kao i promotivnih svirki. Osećaj da smo opet na talasu koji će nas odvesti na vrh jugoslovenske pop-rok scene neopisiv je i prosto neodoljiv! Uprkos tom zadovoljstvu, nismo se prepustili euforiji i zavaravanju da će sve s vremenom samo po sebi doći na svoje mesto. Prethodno gorko iskustvo, kada su nas jedni otpisali, a drugi sahranili, navelo nas je na oprez, ali i dodatni angažman. Riblja čorba se zbog učinjenih nepravdi nikada nikome nije svetila, ali nije ni zaboravljala, što je generalno gledano sasvim ljudski! Zar ne?
S povoljnim vetrom u leđa, koji su nam dali „Istina“ i „Pogledaj dom svoj, anđele“, nastojali smo da svaki takav trenutak pretočimo u našu pokretačku snagu i da tako nagomilanu energiju onda iskoristimo na pravi način. Cilj nam je bio i ostao isti - potpuni povratak na ranije pozicije u domaćim okvirima. A to je značilo sam vrh! To je moglo da se ostvari, između ostalog, i - novom LP pločom!
Ako smo albumom „Istina“ i pesmom „Pogledaj dom svoj, anđele“ napravili korak od sedam milja, onda smo narednom LP pločom „Osmi nervni slom“ to klatno nadirućeg uspeha doveli do najviše tačke! Ne samo što su uz novi album verni fanovi Riblje čorbe konačno mogli da odahnu i uvere sve neverne Tome da je kriza u bendu daleka prošlost već smo brzinom munje sticali sasvim nove poklonike.
Ali hajde da krenemo redom.
Odmah u početku da razjasnim sam naziv albuma. Mnogo se raspravljalo i spekulisalo zašto baš - „Osmi nervni slom“? Jedina prava istina jeste što smo pre te LP ploče objavili šest studijskih albuma i jedan album uživo. Na redu je, znači, bilo nešto pod rednim brojem - osam! Imajući u vidu da smo pored uobičajenih porođajnih muka za svaki od naših albuma bili izloženi i nizu drugih situacija koje su nas bukvalno dovodile pred „nervni slom“, o čemu sam delimično pisao u prethodnom delu ove knjige, konačno je red došao i na - OSMI NERVNI SLOM!
Da bi utisak upravo takvog „nervnog sloma“ bio potpun, pobrinuo se naš drugar i slikar Vladeta Andrić, koji nam je poklonio maestralan rad na kojem je u SF maniru prikazana eksplozija ljudske glave. Ta slika se toliko dobro uklopila u ideju našeg budućeg albuma da smo trenutno odlučili da baš ona krasi naslovnu stranu omota te ploče. Bio je to ujedno prvi album Riblje čorbe na kom Jugoslav Vlahović nije uradio prednje korice, ali jeste dizajnirao sva ostala rešenja za „Osmi nervni slom“. Posle svega, moje lično mišljenje jeste da vizuelni identitet te LP ploče pripada rangu najboljih svetskih rok albuma, koji u Americi, recimo, imaju izuzetnu cenu i umetničku vrednost.
Što se studija i produkcije tiče, odlučili smo da se vratimo u našu staru bazu - u Studio 5 PGP RTB. U tom prostoru smo se dobro osećali, baš kao kod svoje kuće. U ušuškanosti koju nudi Petica, dobre vibracije su se lako ostvarivale, što se i te kako moglo osetiti na snimcima odatle. Uostalom, svaki muzičar će se složiti sa mnom da u atmosferi i ambijentu koji ti prija uvek zvučiš čistije, opuštenije i pozitivnije. Jednom rečju - (naj)bolje! Kasnije preslušavanje tih snimaka najčešće izaziva nevericu i čuđenje u sopstvenu kreaciju.
Za „Osmi nervni slom“ angažovali smo i stari-novi produ-centsko-snimateljski tim. Kornelije - Bata Kovač je bio zadužen za produkciju, a Tahir Durkalić za snimateljsko-tehnički deo posla. Termini u studiju su bili, kako je to jednom Bora na opisao, pomalo - „raštrkani“! Jedan dan četiri sata snimanja, a sutradan onda šest, pa zatim slede dan ili dva pauze, da bismo u naredna dva dana u Petici proveli čitava četiri sata u kontinuitetu, posle čega bismo opet imali dan pauze... Zbog tih „cikcak“ deonica u studiju, silno vreme smo trošili na nameštanje zvuka instrumenata, u eksperimentisanju s većim brojem pojačala, zvučnih kutija i efekat pedala, a sve u nastojanju da dobijemo zadovoljavajući ton u određenu numerama. Bori je, ruku na srce, sve to poprilično išlo na živce! On se ponekada u studiju oseća kao lav u kavezu! Uvek je napregnut i nestrpljiv dok iščekuje početak snimanja svojih vokalnih deonica. Kada se rad na matricama, s gitarama, basom, bubnjevima ili klavijaturama otegne unedogled, onda on prosto poludi, jer shvata da pevanje još uvek nije ni na vidiku. Ovde moram da naglasim da su i Džindžer i Čutura kao vrsni instrumentalisti bili veoma zahtevni i vrlo određeni po pitanju onoga što treba da odsviraju na albumu. Po mom mišljenju, to je za svaku pohvalu, jer smo upravo zbog njihove pedantnosti dobili zvuk iz snova. Navedena okolnost u vezi s našim gitaristima tim je značajnija ako se ima u vidu da se numere na „Osmom nervnom slomu“ stilski dosta međusobno razlikuju. Tačnije, ta LP ploča je veoma šarena, ali
u pozitivnom smislu. Na njoj se, tako, našla hit pesma „Nemoj da ideš mojom ulicom“, zatim prelepe balade „Prokleto sam“ i „Sutra me probudi“, a onda i prave hard-rok numere „Južna Afrika ’85“, „Ljuti rokenrol“, „Cava“ i „Tu nema boga nema pravde“ Tom nizu pesama raznolikog opredeljenja priključili smo i „zajebantsku“ numeru „Crno je dole“, kao i odličnu Džindžerovu kompoziciju „Jedan čovek“, koju bih mirne duše mogao da svrstam i u domen džez-roka. U toj pesmi je, inače, sjajan solo imao naš poznati saksofonista Jovan Maljoković, koji i danas niže uspehe s matičnim Salsa bendom. U već pomenutoj baladi „Prokleto sam“, prateće vokale je divno otpevala skopska glumica Ana Kostovska, koja je u to vreme bila članica grupe Bastion. Ona stvarno ima izuzetne glasovne mogućnosti, pa smo svi bili oduševljeni kako joj je zajedno s Borom legao taj sporać.
Ipak, po mnogo čemu se jedna pesma na „Osmom nervnom slomu“ izdvojila od ostalih. U godinama koje će doći, ona je bila i ostala nezaobilazni deo našeg obimnog repertoara. Uvek je očekivana i dočekivana na koncertima Riblje čorbe u posebnom raspoloženju. U mnogim intervjuima, u kojima sam proteklih trideset i više godina imao prilike da učestvujem, redovno su mi postavljali isto pitanje:
- Koja vam je numera Riblje čorbe najdraža?
Moj odgovor je uvek bio isti i do danas se nije izmenio:
- „Amsterdam“!!!
Ne samo zbog svoje konceptualne specifičnosti već iz još hiljadu razloga ta pesma zaslužuje posebnost i odvojeno poglavlje u ovoj knjizi, pošto je reč o kompoziciji koja je daleko pre-vazišla okvire naše zemlje.

VELIKI EDI GRANT U RIBLJOJ ČORBI


VELIKE, ZNAČAJNE I ZANIMLJIVE STVARI uvek nam se događaju nekako iznenadno i mimo svih naših planova. Upravo je takav slučaj s pesmom „Amsterdam“.
Sve je počelo sredinom prohladnog decembra 1985. godine, kada mi je Bora pročitao tekst pesme „Amsterdam“. Bio je to, u stvari, deo našeg uobičajenog rituala, pošto se on svojim stihovima prvo „poveravao“ meni, pa tek onda svima ostalima. Taj svoj običaj, možda i zbog nekog uroka, zadržao je i do današnjih dana. Iako o tom činu nikada konkretno nismo pričali, pretpostavljam da je Bora u meni naslutio nekoga ko će na najbolji mogući način proceniti i razumeti snagu njegovih rima, odnosno onoga što kroz našu muziku namerava tekstom da saopšti javnosti. Tu vrstu bezrezervnog poverenja doživljavam kao najiskreniji vid našeg odnosa, koji svakako iskače iz domena obične kolegijalnosti, drugarstva ili prijateljstva. Kraj tolike vere u moj sud, tu uslovnu prisnost koja vlada između nas dvojice nikada nisam izneverio, svestan da je to jedan od ključnih stubova uspeha Riblje čorbe.
Tekst „Amsterdama“ mi je odmah dočarao slike tog grada u kome sam boravio u više navrata. Poseduje jednu specifičnu atmosferu i lepo ga je doživeti, pogotovo kad je čovek mlad (ili se bar tako oseća). Borina pesma o njemu je duhovita, vedra i pozitivna, a upravo je takva i ta holandska metropola. Bez mnogo premišljanja Bori sam predložio da na njegov tekst odmah napišem muziku, zaključivši „skromno“ da to od mene niko bolje neće umeti da uradi. Uostalom, s već oblikovanom idejom, pojavio mi se i filing koji bi ta numera u sebi trebalo da nosi. Kada smo „Amsterdam“ prvi put odsvirali na probi, svima je bilo jasno da je to to! Nikakve dodatne intervencije i korekcije nisu bile potrebne. U svakoj strofi smo uz Borin vokal dodavali po neki instrument ili efekat, kako bi u gradaciji atmosferu podigli do neba, a refren pritom naslonili kao dečju guzu na noši. „Amsterdam“ je bez ikakve rasprave predstavljao naš veliki i pun pogodak! Hit nad hitovima, o čemu tada nismo želeli previše da talasamo, bar dok se ne pojavi na vinilu.
A onda je u odnosu na prethodni mesec naišao još hladniji januar 1986. godine. Glava uvučenih u zimske jakne, Bora i ja smo ćutke cupkali ispred Petice ne bismo li se bar malo zagrejali dok ne pristignu ostali. U tom, kako nam se činilo, beskrajnom iščekivanju, pogled mi je u jednom trenutku pao na već pomalo oštećeni reklamni plakat, zalepljen na obližnjem zidu.
- Hej, Boki, vidi ovo! U Beogradu gostuje Edi Grant. To je onaj što je u grupi The Equals nekada pevao „Baby Come Back“. Ima koncert u Pioniru. Hoćeš da idemo da ga gledamo? - rekao sam više da prekratim vreme nego što sam žudeo da slušam Granta.
- Obavezno! - čujem kako mi Bora kroz zube i nekako nevoljno odgovora.
- Dobro, a šta misliš da ga dovedemo u studio da čuje neku našu pesmu... Ili možda čak nešto i otpeva s nama? To bi delovalo baš efektno i idealno za reklamu našeg albuma - nastavljam s pitanjima i odgovorima, ne bih li s njim održao razgovor i tako odagnao misli o hladnoći koja mi se sve više uvlačila u kosti.
Bora mi u prvom trenutku ništa nije rekao, ali se nasmešio. Za one koji ga ne poznaju, ovom prilikom ću samo pojasniti da je kod njega velika razlika kada se nasmeje i kada se nasmeši. U prvom slučaju bi značilo da je izvaljena neka glupost, a u drugom da je zaintrigiran i da mu je tako neki crv ubačen u glavu. Pošto se nasmešio, nisam hteo da ga pritiskam i saznam šta mu je u pameti. Pustio sam da tišina ovlada među nama, da bi mi se on onda ozareno ali ozbiljno obratio:
- Da, da, da... „Amsterdam“! Neka otpeva on s nama sam kraj pesme. Ili možda da još nešto dodam... Ne znam, mada mislim da bi to zaista bila opasna fora!
Tu se negde čitava priča o Ediju Grantu tada završila. Više kao maštanje, a manje kao realnost. Međutim, one Borine reci nikako mi nisu izlazile iz glave. Ideja o angažovanju Granta za našu novu LP ploču baš me je zagrejala. Dan pred njegov beogradski koncert, kada je Grant i stigao u Beograd, zatekao me je u razmišljanju kako tu veliku muzičku zvezdu da privolimo našem malom carstvu! Bora je, kao i uvek u kriznim i rizičnim situacijama po bend, imao svoju neverovatnu viziju o svemu.
- Slušaj, Šomi - obratio mi se Bora nadimkom koji je u grupi samo on koristio - krećemo u ozbiljnu u akciju. Glavni i odgovorni za ovdašnje dovođenje Granta je Radomir Krkić Krle (direktor tadašnje diskografske kuće Jugodisk, koja je objavljivala ploče Edija Granta u Jugoslaviji - prim. aut.). Hvataj ga za gušu i dogovori neki sastanak. Pripremiću mu komplet naših ploča i moju knjigu, kako bi shvatio da je reč o sastavu sa specifičnom težinom, a ne nekim tamo... Vidi, plan je sledeći. Zamolićemo ga da posle koncerta svrati onako malo do našeg studija i čuje „Amsterdam“. Ne mora on ništa da peva, samo da je presluša, bar u prvom trenutku. Pripremiću mu i tekst na engleskom, pa ako mu se dopadne, tu smo. Može odmah da stane pred mikrofon. More, samo da uđe u studio, a onda... Ako je normalan, shvatiće šta pred sobom ima i tada će sve biti okej... Šta misliš?
U tom trenutku ništa nisam mislio. Osetio sam samo da se malo znojim, ali tako je to kada treba prionuti na velika dela! „Amsterdam“ sa Edijem Grantom je to svakako bio.
U rokenrol biznisu, koji sam dotada sasvim solidno savladao, dobra organizacija, upornost i zalaganje dovode te do pola obavljenog posla. U ovom slučaju mi uopšte nije bio problem da lako prevalim tu zacrtanu deonicu, ali u tim trenucima nisam baš bio siguran u uspeh zamišljene misije.
Hoće li veliki Edi Grant pristati da se na trenutak druži s nama i pozabavi našim pesmama? Neizvesnost u meni je pojačavala činjenica da je on u stvari ogromna zverka u muzičkom svetu. U okvirima mešavine regea i roka, koju je on maestralno izvodio, njegova pozamašna popularnost bila je odmah iza silnog Boba Marlija. Milioni prodatih ploča, rasprodate turneje, kuće na Barbadosu, u Americi i Engleskoj... sve to zbog izuzetno visokog muzičkog statusa na globalnom nivou. Svi ti podaci su mi ulivali poštovanje prema ovom umetniku, kao i određeni strah za naš plan, o čemu nisam želeo da pričam ni s rođenom ženom Jasminom.
Međutim, ako se ne potrudiš i ne probaš, kako ćeš znati da li bi uspeo?
Koristim na ovom mestu u knjizi priliku da Krletu iz Jugodi-ska od srca zahvalim, pošto je u početku svesrdno podržao naš projekat u vezi sa Edijem Grantom. Prilikom susreta iskreno nam je obećao da će učiniti sve kako bi ga ubedio da navrati do Petice.
Za početak, Krle nam je ugovorio upoznavanje s Grantom u hotelu Interkontinental, gde je ovaj sa svojom ekipom odseo.
Predstavio nas je kao članove najpoznatijeg i najboljeg jugoslovenskog rok sastava, koji je kao i on prodao milion ploča (tu Krle nije omašio niti ga slagao). Takođe je napomenuo da smo širom svoje zemlje i sveta održali stotine izuzetno posećenih koncerata (za Jugoslaviju, Krle je rekao istinu, ali za svet nije). Zatim je Boru opisao kao sjajnog vokalnog solistu i rok pesni-ka, uz šta je Grantu poklonio knjigu Borinih pesama s posvetom i set naših albuma. Primetio sam da je Grant posebno bio zadivljen Borinim štivom, jer je na Zapadu malo pevača koji objavljuju svoje knjige poezije! Najzad, uz čvrst i odlučan stisak ruke, rekao nam je da će posle svirke u Pioniru, ako ne bude previše umoran, svakako svratiti do našeg studija. Delovao je u najmanju ruku zainteresovano!
Koncertu Edija Granta smo svi prisustvovali. Hala je odavno bila rasprodata, pa je sat pre početka već izgledala krcato. To je uslovilo veoma dobru atmosferu, u kojoj se Grant snalazio kao riba u vodi. Pevački izuzetno raspoložen, dokazao je tom prilikom da mu gitara kao instrument sasvim dobro leži. U više navrata se presvlačio, uvek sasvim u belu, crvenu ili crnu kožu, što je i onako oduševljene posetioce u Pioniru dovelo do transa. Grantove numere su se te večeri masovno pevale - od „Living on a Frontline“ do neizbežne „Baby Come Back“.
Ceo koncert smo pratili iz obližnjeg bekstejdža, smeštenog sa strane, nestrpljivo očekujući da se sve završi. Namera nam je bila da se, odmah pošto se upale radna svetla u Pioniru, došunjamo do svlačionice, kako bismo mu čestitali na sjajnom nastupu i podsetili ga na naš dogovor. Iako je u hodniku koji vodi do Grantove garderobe vladala neopisiva gužva, nekako smo uspeli da ga vidimo i nakratko pozdravimo.
To, na naše veliko zadovoljstvo, nije bio i naš poslednji susret sa ovim odličnim muzičarem. Naime, nešto kasnije, Kod Šace, u jednom od najuglednijih beogradskih restorana tog vremena,
Jugodiskje upriličio večeru za uglednog gosta i članove njegovog pratećeg sastava. Dok se za stolovima raspoloženje popravljalo iz časa u čas, Bora i ja sedimo kao na iglama. Počinjemo već ozbiljno da sumnjamo u realizaciju onoga što smo tako pažljivo i brižljivo zamisli. Uz to, Grant je već delovao pomalo umorno, bezvoljno i dezorijentisano.
Dobro, šta se dalje dešavalo? Svi znamo da je na kraju naš ogroman trud u vezi sa Edijem Grantom urodio plodom. A do tada... Nastavak tog našeg živopisnog doživljaja ispričaće sam Bora u trećoj epizodi televizijskoj serijala o Ribljoj čorbi, koji je povodom njenih tri decenije (i tri godine) rada osmislio i snimio novinar Dušan Vesić.
„Ovakva je situacija bila - počinje o tome svoju besedu Bora pred TV kamerama - Grant ne pije i ne puši, ne vozi se avionom, vegetarijanac je i ne duva. Mi spremili naše dve ’radodajne drugarice’ i ako zatreba, kao neku vrstu specijalne ’zasede’, smestili ih u pozadinu Petice. Diler s travom ipak čeka u studiju. Sve je spremno za gos’n Edija Granta. Tu je i Kornelije, kao i cela ekipa, uključujući i čoveka iz PGP RTB. Svi su tu, znači, na tri-četiri... A mi, eto, sedimo Kod Šace i večeramo. S vrata Grant viče, u stvari onaj njegov viče: ’Ništa od snimanja!’ Kao mnogo se pušilo u sali, pa je gos’n Grant malo promukao. Onako sav nervozan, udarim po lozi i počnem stvarno da se već nerviram... Počnem baš da se nerviram! I negde posle otprilike sedam deci tog žestokog pića, priđem gos’n Grantu, a ovi njegovi zaviču: ’Ne, ne... Nikako!’ Ja uopšte ne obraćam pažnju na njih, već se usredsređujem na Edija kome kažem: ’Gos’n Grante, u redu je, ne treba da pevate, ništa... Samo da znate, tamo u studiju jedno tridesetak ljudi čeka samo na vas, ali nema potrebe, s obzirom na to da ste promukli, da pevate. Dođite, samo im kažite ’dobro veče’ i to će biti sasvim u redu. Grant mi tada bez trunke oklevanja reče: ’Važi’! Naša drugarica Slađana Milošević, koja je takođe bila tu na večeri, bitno mi je olakšala situaciju recima: „Ma, Boro, nema frke, dovešću ga ja, idi ti samo do studija.“ Ja stvarno odem tamo, kad... Sve je to u redu, svetska zvezda dolazi, ali na ulazu u studio sedi - Laza portir!“
Ovde ću za trenutak da prekinem Borinu priču kako bih objasnio šta se u stvari dešavalo u trenutku kada se Grant, sa Slađanom i ostalom svitom, pojavio u predvorju Petice. Naime, Laza, čuvar studija, ili vatrogasac, kako ga je Čutura inače jednom prozvao, isprsio se trepćući ispred Granta i ekipe. Verovatno u šoku, kao da je u tamnoputom muzičaru prepoznao neku avet, stajao je tako nekih tridesetak sekundi potpuno zbunjeno. A onda je izgovorio antologijsku rečenicu, koju smo mi u Ribljoj čorbi kasnije godinama, uz urnebesan smeh, neprestano prepričavali.
- Ovaj! - kaže Laza glasno, upirući kažiprst u pravcu Grantovih grudi. - Ovaj nikako ne može u studio! Prvo, nije na spisku. Drugo, stranac je. I treće, crnac je, pobogu!
Sada je došao red da mi budemo u šoku! Zanemeli i u neverici, pustili smo tišinu da za trenutak ovlada hodnikom punim ljudi ispred Petice. Bora je prvo kao rak pocrveneo, a onda i pobeleo. Prišao je Laži, zgrabio ga za revere sakoa i svom snagom ga gurnuo u stranu. Dok se spremao za konačni obračun s revnosnim službenikom naše diskografske kuće, lagano smo prošvercovali Granta u studijski prostor, upoznali ga s našim timom koji ga je satima strpljivo čekao da se pojavi.
Ali hajde da se opet vratim Borinom opisu i verziji tog događaja:
„... A meni, osećam iznutra, počinju da padaju na oči najteže roletne! A i ona loza krenula da tutnji u meni... Sve se nekako skupilo... Hej, toliko uloženi trud, a onda neki Laza... Uhvatim ja tako njega ovako i ovako, uhvatim ga i dignem ga... I... onda ga jednostavno bacim! Grant je u međuvremenu ušao u studio i čuo ono šta treba da čuje. Samo je na kraju rekao: ’Pa ovo je svetski hit!’ Ostalo je bilo lako. Sva sreća da je šef Laže portira bio normalan i pametan čovek, koji kao i svi u PGP RTB žive od onog što Riblja čorba snima i prodaje, pa mu u Peticu nije poslao dodatno pojačanje, što je ovaj urlajući od besa i nemoći bar pola sata zahtevao. O tome, doduše, tada nisam imao nikakva saznanja, jer sam već bio unutra, u studiju. A tamo je Grant otpevao jednom, ispričao nekom liku nešto što je trebalo da ispriča i onda rekao: ’Da ponovim ovo, ovde mi je malo glas... Znate... Malo sam promukao...!’
A ja, sedeći sav u znoju za miks-pultom, iz petnih žila vičem: ’Ne! Ne! Nikako ne ponavljaj, bilo je odlično!’“
Ceo taj događaj s Grantom i oko njega odličan je siže za stvaranje filmskog scenarija, koji bi verovatno u realizaciji bez većih poteškoća pronašao svog sponzora i finansijera.
Zanimljivim detaljima svakako pripada i onaj da sam sve vreme pažljivo posmatrao i procenjivao ponašanje Edija Granta. Posmatrao sam ga i upijao svaki njegov korak otkada je ušao u komandnu sobu (prostorija s tehnikom), pa sve do trena kada je otpevao onu svoju tako prepoznatljivu deonicu za „Amsterdam“. On je prvo dobro osmotrio studio i pretpostavljam da je bio prijatno iznenađen tehnikom koju je u to vreme posedovao Studio 5 PGP RTB. Drugo, kada smo mu pustili „Amsterdam“, strpljivo i potpuno usredsređen, do kraja je preslušao numeru, i to bez ijedne izgovorene reci. Kada se pesma završila, samo je tiho zaključio: „Ovo je svetski hit!“ Odmah je zatražio tekst koji treba da otpeva u „gluvoj sobi“. Sve je izveo - iz prve! Niko iz naše ekipe - Bata, Tahir... ni ostali - nije imao ni sekund vremena da namešta boju tona za Grantov glas. Za time, najblaže rečeno, uopšte nije bilo potrebe. Kada je izgovorio prvu reč rime, u studiju smo se svi do jednog - smrzli! Ta boja glasa, ta punoća, ta toplina... To je nešto sa čime se čovek rodi! Jednostavno neopisivo. S punim pravom, ličnom i moralnom odgovornošću, spremno mogu da tvrdim kako Edi Grant vredi svaki milion dolara koji je u životu zaradio. On je pre svega vrhunski pevač i muzičar, pravi umetnik, što na svetskom muzičkom tržištu treba i da ima svoju cenu!
Kada je priveo kraju svoju vokalnu deonicu, mirno je izašao iz „gluve sobe“ i zamolio nas da čuje kako to zvuči. Pitao nas je treba li ipak sve da ponovi, jer mu se glas nije učinio baš najbolji. Uglas smo svi povikali: „NE, NE, nikako! Sjajno je bilo!“ Onda je on prišao našem producentu Korneliju - Bati Kovaču, čiju je studijsku funkciju prilikom predstavljanja očito odlično zapamtio, i upitao ga:
- Šta mislite, je li ovo bilo u redu?
To Grantovo pitanje upućeno Bati bilo je najveći mogući dokaz koliko je on u stvari veliki profesionalac. Producent je za svakog muzičara izuzetno bitan. On je šef parade i nezamenljivi šraf u mehanizmu stvaranja muzičkog proizvoda. Uostalom, muzički producent u studiju na kraju odlučuje da li sa bilo kog aspekta snimku nešto nedostaje ili je sve kako treba. Bata je tom prilikom hladnokrvno, kako to on inače ume (godine iskustva su iza njega), veoma ljubazno odgovorio:
- Odlično ste otpevali i ništa ne brinite. U miksu ćemo napraviti pravi odnos i pesma će tek onda zazvučati besprekorno.
Edi Grant je zatim svima zahvalio na ljubaznosti i sa svojom svitom krenuo iz studija.
Zbog događaja koji su prethodili Grantovom pevanju numere „Amsterdam“, napolju sam očekivao policijsku patrolu, koja će nas sve potrpati u maricu i sprovesti kod dežurnog istražnog sudije. Iskreno, zbog toga mi je bilo baš svejedno. Sad su mogli i da me uhapse i da mi stave na ruke lisice otpozadi i da me biju!
Ništa mi nije bilo važnije od činjenice da smo Edija Granta imali u Ribljoj čorbi!

PRVI I NAJDRAŽI „ZLATNI GRAMOFON“


POSLE VELIKE KOLIČINE ALKOHOLA i očekivano neprospavane noći, lepe vesti su obeležile već naredni dan. Politika ekspres je preko ćele strane objavila članak o Grantovom gostovanju na snimanju našeg novog albuma. Veliki naslov iznad članka je glasio: „PLANETARNI HIT“.
I ostale novine su se ubrzo oglasile, utrkujući se ko će više i šire opisati učešće poznate svetske zvezde u našoj pesmi. U jednom tabloidu je čak objavljeno kako su se Bora i Edi zajednički zapili, obilazeći nekoliko gradskih kafana! U drugom je pisalo kako Edi namerava da angažuje Boru kao kompozitora za jednu pesmu na budućoj LP ploči. Svi su se ipak zdušno složili da ćemo Granta sigurno pozvati da bude gost na jednom od narednih koncerata Riblje čorbel
Spot za „Amsterdam“ uradio je Miša Vukobratović, koji je po tom pitanju već postao stalni deo našeg proširenog tima. Znalački je iskoristio naš studijski nastup, kombinujući ga sa insertima iz jednog manje poznatog Grantovog špota. Moj imenjak je veoma vesto uspeo da sinhronizuje tekst koji on izgovara u „Amsterdamu“ sa slikom iz tog njegovog špota. Tako je ispalo da Grant na licu mesta zaista peva našu numeru. Spot je zaista bio dobar i svi jugoslovenski televizijski centri su ga besomučno emitovali po nekoliko puta na dan.
Tako smo na „Osmom nervnom slomu“, pored pesme „Nemoj da ideš mojoj ulicom“, kao hit na prvu loptu imali i mega hit „Amsterdam“, ali i pesmu „Južna Afrika ’85“ („Ja ću da pevam“), koju je publika izvrsno prihvatila. Kada već pominjem tu numeru, moram na ovom mestu u knjizi da napravim jednu malu digresiju.
Naime, sledećeg leta (1987), Jasmina i ja smo, po našem starom dobrom običaju, turistički skoknuli malo do Londona. Pošto smo sa Džonom Mekojem ostali u izuzetno prijateljskim odnosima, javili smo mu se iz hotela i on nas je odmah pozvao kod sebe u goste. Inače, Džon sa suprugom Lindom živi - na brodu! To je prilično masivno plovilo, ukotvljeno u jednom rukavcu (ili kanalu) reke Temze. Iskreno, prilično smo se namučili dok smo pronašli Džonovu „adresu“, ali smo zato tu proveli jedno nezaboravno i prijatno veče, kako i dolikuje kada se posete prijatelji. Njegov brod je, uzgred budi rečeno, potpuno opremljen za normalan život, sa svim prostorijama koje ima jedan prijatan i udoban stan. Sedite, recimo, u dnevnoj sobi, pijuckate piće i slušate muziku, a pritom se lagano ljuljuškate, kao da ste na nekom od onih novobeogradskih splavova.
Pošto Džon nije imao prilike da čuje naš novi album, prvi posle tri uzastopna koje je kao producent uradio s Ribljom čorbom, izuzetno gaje zanimalo kakve su pesme i, naravno, kako to one (bez njega) zvuče. Dok su Jasmina i Linda na palubi ćaskale uz čaj, mi smo uz viski s tri kocke leda preslušavali celu našu svezu LP ploču. Džon ništa nije komentarisao dok se i poslednja pesma na albumu nije odvrtela. A onda mi je ozbiljno saopštio:
- Odlična ploča! Zaista odlična. Imate čak i jednu pesmu koja bi mogla da bude hit i ovde, u Engleskoj. Sa engleskim tekstom, siguran sam da bi kod nas mogla da bude baš velika stvar.
- A na koju to kompoziciju misliš? - pitam ga, ubeđen da će sigurno reći „Amsterdam“ i ponosan zbog toga.
Džon je nemo lagano prišao gramofonu, a iglu sigurnom rukom namestio na numeru broj dva.
- Na ovu! - izgovorio je glasom čoveka koji tačno zna šta tvrdi, ne gledajući pritom u mom pravcu.
Bila je to pesma „Ja ću da pevam“!
Na njega je, eto, ta numera ostavila, kako on kaže, najbolji, najdublji i najsnažniji utisak, jer poseduje odličan gitarski rif, koji ćelu melodiju uvodi u zaista moćan refren. Gledano sa svih strana, harmonski i vokalno, „Ja ću da pevam“ deluje izuzetno moćno! Naročito kada se odsluša nekoliko puta. Ideja s rimom:
„Ja ću da pevam,
makar i promuklo,
ja ću da pevam,
kud puklo da puklo...“

bila je još jedan Borin pun pogodak! Za žive svirke idealan. Već sam pred sobom imao viziju kako publika u transu s rukama u vazduhu peva pomenuti refren. Džon je, kao i uvek, debelo bio u pravu. Tu numeru smo koncertno izvodili dugo godina sa izuzetno velikim uspehom.
Ali da se vratim sada na „Amsterdam“. Šta nam je, u stvari, donela ta pesma? Šta je Ribljoj čorbi doneo Edi Grant? Ruku na srce - odista mnogo! Krenulo je sa deset hiljada prodatih karata u sarajevskoj Skenderiji na „Rok uranku“ 8. marta 1986. godine. Na toj manifestaciji sam dobio plaketu: MIŠI ALEKSIĆU
- BORCU ZA ROCK AND ROLL! Baš lepo i uopšte mi ne zvuči feministički!
Nešto kasnije iste godine, 21. marta, Riblja čorba je rasprodala Halu Pionir do daske i održala koncert za - pamćenje! Osam hiljada naših fanova uglas je pevalo sve naše nove pesme
- „Nemoj da ideš mojom ulicom“, „Ja ću da pevam“, „Prokleto sam“, „Amsterdam“... Napravili smo tako pravi, veliki i trijumfalni comeback. Posle Beograda, sledila je rasprodata turneja po čitavoj zemlji - Kragujevac, Niš, Leskovac, Skoplje, Gostivar, Bitolj, Prilep, Priština, Titograd, Titovo Užice, Požarevac, Zaječar, Svetozarevo, Goražde, Kraljevo, Zrenjanin, Ivanjica, Mladenovac, Ada, Zagreb, Čakovec, Ljubljana, Rijeka, Zadar, Split, Kikinda, Temerin, Novi Sad, Loznica, Zvornik, Bugojno, Livno, Pucarevo, Banjaluka, Bihać, Prijedor, Sanski Most, Šabac, Subotica, Mostar, Posušje, Čapljina, Maribor, Murska Sobota, Novo Mesto, Bački Petrovac, Velika Plana, Vršac, Ruma, Apatin i Temerin. I na kraju, naravno, još jednom - Beograd!
Ovoga puta smo uzeli učešća na finalnoj večeri uglednog festivala MESAM, koji se održavao krajem godine, u decembru. Riblja čorba je tada bez prave konkurencije proglašena najboljom grupom sezone, zašta nam je uručena prigodna plaketa.
Ja sam na istoj manifestaciji dobio „Zlatni gramofon“, name-njen autoru hita godine. Ovoga puta je to ubedljivo bio moj „Amsterdam“.
Navedeni diskografski trofej nije, doduše, od zlata, već od najobičnijeg bakra, i težak je kao osrednji tučak. Jednom sam ga spustio na neku staklenu policu, koja je pod njim pukla u paramparčad!
Svako priznanje koje dobiješ za svoj rad lepo je. Naročito za pesmu u koju smo ja, Bora i momci iz benda uložili toliko napora i truda. Tačno je da taj „Zlatni gramofon“ nije od zlata, ali za mene i te kako jeste i veoma sam ponosan na njega.
Najzad, „Osmi nervi slom“ je prodat u tiražu od 170.000 primeraka!
Fantazija!
Tek toliko da se zna i ne zaboravi, a za ostalo ćemo već umeti nekako da se snađemo.

NAIVNI MUZIČARI S MNOGO PARA


NIJE BILO nikakve nedoumice da smo zahvaljujući albumu „Osmi nervni slom“ ponovo bili tamo gde nam je na domaćoj rok sceni objektivno i bilo mesto: u samom vrhu, naravno. Sada smo ipak mogli malo da predahnemo, pogotovo posle tako naporne i uspešne sezone. Svež i okrepljujući dah bio nam je preko potreban kako bismo nastavili tempom koji nas je doveo do rok mesta broj 1 u zemlji. Od 18. januara pa sve do 14. decembra 1986. godine praktično nismo stali! Prvu promotivnu svirku održali smo u Smederevskoj Palanci, a poslednju u Beogradu. Nanizali smo tako preko sto koncerata, što je bilo na najvišem mogućem nivou što se tržišne potražnje tadašnje Jugoslavije tiče.
Meni samom najviše su prijali letnji nastupi na jadranskoj obali, gde smo povremeno mogli sebi da priuštimo poneko kupanje i sunčanje. Tu morsku turu smo započeli u junu svirkama u Rovinju i okolini, a nastavili je u Puli i Vonjanima. Nekoliko dana kasnije već smo bili u Kotoru, Herceg Novom i Dubrovniku, da bi onda nakratko skoknuli do kontinentalnog dela naše domovine, u Trebinje i Mostar, odakle smo zatim produžili dalje magistralom pored obale.
Kad već pominjem tu turneju iz 1986. godine, želim da u ovom delu knjige opišem jedan događaj koji našim gitaristima i nije baš ostao u najlepšoj uspomeni. Naime, posle više koncerata u Istri, odlučili smo da (kraću) pauzu iskoristimo za obilazak Trsta, inače nama najdražeg „srpskog“ grada u Italiji, bar kada je u pitanju kupovina. Svi smo jednodušno zaključili da bi bila prava šteta ne iskoristiti mogućnost da obnovimo garderobu novim farmericama, majicama ili parfemima, kada smo već tu, u komšiluku, a džepovi i konkretno počeli da se pune šuškavim „kekama“!
U taj živopisni i lepi grad na Jadranu pristigli smo negde pre podne, po predivnom vremenu. Ažurno nebo, bez ijednog oblačka, nagoveštavalo je dan kao stvoren za nabavku novih krpica! Trst je leti uvek pun turista, uglavnom našeg sveta, koji besomučno na sve strane vuku tone kesa punih najrazličitije robe. Već na prvom koraku osetili smo da tu vlada prava šoping-groznica, a i kako ne bi kada ti se pruža prilika da nabaviš sve što poželiš - od igle do lokomotive!
Parkiramo mi tako kombi na velikom placu u centru grada i krenemo lagano u obilazak šarolikih radnji, od kojih oči nikako da odvojimo. U jednoj od sporednih uličica za trenutak smo zastali da kupimo sladoled, posle čega smo stali na obližnjem uglu da malo uživamo u toplom morskom vazduhu. Iznenada, baš tu ispred nas, zaustavi se veliki beli kombi. To vozilo je, u stvari, bilo klasičan furgon, što podrazumeva da napred ima prostranu kabinu, dok je široki zadnji deo bez prozora bio predviđen za prevoz robe ili nekog građevinskog materijala. U jednom trenutku su se otvorila dvokrilna zadnja vrata tog kombija, iz kojih iskočiše dva tamnoputa Italijana; jedan nam odmah priđe, kao da se već dugo poznajemo povodom nekog ranije obavljenog posla.
- Brzo, brzo ako hoće, kožne jakne, jeftino, brzo... Ide policija za nama! - obraća nam se tiho pridošlica, koja pritom unezvereno gleda levo-desno, kao da ga iz tih pravaca vreba neka veća opasnost.
Bacamo zainteresovane poglede u unutrašnjost kombija, gde zapažamo da je ceo taj prostor ispunjen uredno složenim jaknama na pokretnim nosačima za vešalice. Nalazilo se tu bar stotinak jakni, različitih boja, svaka u najlon kesi, vojnički spakovane jedna pored druge.
Gledamo se onako zbunjeno i nije nam baš najjasnije šta onaj želi od nas, niti šta nam sada valja raditi. Osetivši da nismo ravnodušni prema onome što vidimo, a u nameri da nam razbije svaku nedoumicu, onaj Italijan nam se opet drugarski obraća:
- Brzo, kožne jakne, ispod ruke. Povoljno, ekstra povoljno, ako hoće, nosi! Ali brzo, policija je tu!
- Dobro, a koliko para za komad? - prvi se Čutura odvažio da pita.
- Sto maraka, ako hoće, odmah nosi - Italijan odgovara nervozno, zagledajući ponovo naokolo, kao da mu je policija zaista za petama.
- Dobro, daj meni dve! - odlučno će Čutura.
- I ja ću dve! - nadovezuje se odmah i Džindžer.
Onaj drugi Italijan uskoči hitro u kombi, skide sa vešalice četiri jakne, smota ih zajedno, dok su Džindžer i Čutura onom prvom izbrojali četiri stotine maraka.
- Brzo, mora bezi, eno je tamo policija! - povikaše sada obojica Italijana uglas. Gurnuše zatim Čuturi u ruke četiri jakne u najlonima, uzeše pare, uleteše u kombi, zalupiše vrata i pritisnuše gas. Dok si rekao britva, nestali su iz našeg vidokruga u vidu lastinog repa.
Svi smo osetno bili u panici zbog strogih karabinjera, koji su - stekli smo utisak - svakog časa odnekud mogli da se pojave i oduzmu robu kupljenu na crno. Utrčali smo zato u najbliži kafić, seli u mračniji deo lokala, naslonivši se na jakne kako ih niko ne bi primetio. Naručili smo piće i čekali da nagoveštena opasnost prođe. Pošto se niko od uniformisanih u dogledno vreme nije pojavljivao, mirno sam izašao napolje i zaključio da je vazduh potpuno čist! Pošto sam svoja umirujuća zapažanja preneo ostalima, krenuli smo sa skrivenim plenom prema našem kombiju. Udobno smešteni u njemu, u opuštenoj i veseloj atmosferu, došao je trenutak da se uverimo u kvalitet kožnih jakni, kupljenih za smešnu cenu od po samo sto maraka. Imajući u vidu da se u to vreme u Trstu nije mogla naći kožna jakna ispod petsto, pa i hiljadu maraka, sasvim je na mestu bila konstatacija da su se Čutura i Džindžer ovajdili.
To zadovoljstvo je, nažalost, trajalo veoma kratko. Tačnije, sve dok Džindžer iz kese nije izvadio - jaknicu! Bila je veličine za osmogodišnje dete, a veliko je pitanje da li bi i ono moglo da je obuče. Usledilo je zatim šokantno saznanje da je sašivena od najjeftinijeg skaja i da od kože tu nema ni traga! I ostale tri su bile za decu, male, smešne i od čistog skaja!
- Jebem ti prevarante... I ono, brzo, policija i sve to. - siktao je Čutura od besa.
- Uporno pokušavam da se setim nekih klinaca iz bliže i dalje rodbine da im za uspomenu poklonim jakne kupljene u Trstu - čujem kako tu podvalu pomirljivo ali praktično komentariše Džindžer. - Međutim, čini mi se da nemam nikoga, a i ove su jakne baš nekako male...
Malo je trebalo da i ja kupim dve dečje jaknice od skaja, za 200 DM. U poslednji čas sam se zaustavio, jer sam u džepu imao poduži spisak robe koju mi je naručila čitava rodbina. Sva sreća da mi niko od njih nije naručio kožnu jaknu. U suprotnom...
I danas kada vidim Džindžera u kožnoj jakni, ne propustim da je opipam i pitam ga:
- Je li, Džile, je l’ ti ovo iz Trdže?

BEZ GOSTIJU NA PLOČI, A I KOJI ĆE NAM ĐAVO!


TAČNO JE DA SMO sa albumom „Osmi nervni slom“ postigli veliki uspeh i da su nam opet bila otvorena vrata raja, ali smo i pored toga nastojali da se i nadalje, bez zastoja i pauze, krećemo napred! Rasprodata promotivna turneja po zemlji i krcata Hala Pionir u Beogradu u tom pogledu su za nas bili obaveza više. Uostalom, kada nešto dobro krene, onda to treba iskoristiti na najbolji način, prepuštajući se trijumfu i lovorikama, koji su najčešće nezaustavljivi. Međutim, nismo s druge strane dozvolili da nas jedan od tih talasa ponese u neželjenom pravcu, već smo kreativnosti, koja je prosto buktala u nama, dozvolili da odradi svoje. U našem slučaju, to je značilo da je na vidiku još jedan album Riblje čorbel
Ako se ne varam, svirke na kojima smo predstavljali „Osmi nervni slom“ još nismo priveli kraju, a Bora je već imao gotove tekstove za novu LP ploču. Dodatni pritisak da naredni album mora da bude pun pogodak nije nam bio problem, bez obzira što je teškom mukom osvojenu poziciju na vrhu domaće rok scene tek trebalo učvrstiti. Zato nismo bezglavo žurili kako bismo što je moguće pre snimili nove pesme, a nije nam bila ni želja da novim albumom ugušimo još uvek aktuelni „Osmi nervni slom“, koji se i dalje sasvim dobro prodavao.
Tek stvorene numere su posle kraćeg vremena ipak počele žestoko da nas „žuljaju“, pa smo jednodušno odlučili da ih pustimo da „prodišu“. U Studio 5 PGP RTB smo tako ušli 26. decembra 1986. godine i započeli realizaciju devete LP ploče Riblje čorbe. Kako nismo skloni promenama radi samih promena, Kornelija - Batu Kovača smo zadržali kao producenta. Njegovim radom smo, inače, bili veoma zadovoljni, pa nije bilo nikakve potrebe da menjamo člana pobedničke ekipe. Sa „Osmim nervnim slomom“, mi smo se u svakom pogledu osećali kao pobednici!
Što se snimatelja tiče, prvi put smo za taj deo posla angažovali čak dvojicu saradnika - Radeta Ercegovca i Zorana Ivkovića. Novi ljudi, nova i sveža krv. Obojica su sa sobom doneli neki elan i motivaciju, koju ranije nismo prepoznavali.
U mirnoj, sasvim opuštenoj i pozitivnoj atmosferi, rad u studiju je išao toliko dobro da smo prvi put u karijeri bili lišeni onih „nervnih slomova“ bez kojih nijedno snimanje ploča Riblje čorbe nije moglo da prođe. Kompletan materijal, pripremljen za rezanje, bio je već gotov početkom februara. Nazvali smo ga -„Ujed za dušu“. Iako smo nasnimili dvanaest pesama, odlučili smo da na vinil stavimo - deset! Dve su bile višak, pošto nam se nikako stilski nisu uklapale u novi LP koncept. Kako nismo nameravali da ih se tek tako lišimo, odlučili smo se za jedan marketinški trik, koji nikada do tada kod nas nije korišćen. Naime, dve dodatne pesme - „Nesrećnice, nije te sramota“ i „Zašto kuče arlauče“ - objavljene kao singl, poklonjene su prvoj hiljadi najbržih kupaca albuma „Ujed za dušu“! Ovaj poslovni potez Riblje čorbe u svakom pogledu se pokazao izuzetnim.
Neopisive gužve ispred prodavnice PGP RTB u Makedonskoj ulici najbolja su potvrda dobro osmišljenog prodajnog štosa. Najverniji fanovi Riblje čorbe nisu tako propustili priliku da se dokopaju raritetnog singl izdanja, pa je prvih hiljadu kopija „Ujeda za dušu“ planulo za manje od jednog prepodneva (radnog) dana.
Početak prodaje tog našeg novog albuma (s poklon singlom) najavljen je za 16. februar 1987. godine u svim sredstvima javnog informisanja. Dobro se sećam da su me ranije izjutra toga dana probudili neki prijatelji i rekli da hitno dođem do prodavnice PGP RTB.
- A zašto? Šta se tamo tako važno dešava ovako rano? - upitao sam ih još uvek sanjiv.
- Ma ne pitaj ništa, nego odmah sedaj u kola i dolazi ovamo - rekli su mi bez dodatnih objašnjenja.
Kada sam se približio zgradi Politike, samo stotinak metara od centralne poslovnice našeg diskografa, imao sam šta i da vidim. Veliki broj mladića i devojaka strpljivo je čekao u redu, koji se protezao od prodavnice PGP RTB, zatim uz ćelo Politikino zdanje, pa sve do obližnjeg restorana Šumatovad Najlepše u tom neponovljivo-predivnom prizoru na kom sam dugo napajao oči bilo je saznanje da još niko od njih nije čuo nijednu novu našu pesmu, ali su zato svi bili sigurni da je Riblja čorba opet snimila dobru LP ploču. A „Ujed za dušu“ je zaista bio - odličan album!
Tekstualno, muzički i producentski - sve je apsolutno i besprekorno postavljeno na svoje mesto. Od ponuđenih numera, odmah su se na „prvo slušanje“ izdvojile pesme „Svirao je Dejvid Bouvi“, „Kada padne noć (upomoć)“, „Zadnji voz za Čačak“, „Lud sto posto“ i „Član mafije“. Političkih tema tu skoro da i nije bilo, osim ako se izuzme rečita ali duhovita Borina aluzija na Savez komunista, opisana u pesmi „Član mafije“!
Zbog nje mu je zvanično jednom bio zabranjen pristup u Centar Sava, gde je na nekoj manifestaciji od svih naših novih numera baš nju odlučio da otpeva. Naravno, kao i uvek u takvim situacijama, podigla se medijska prašina, a i napisana je prijava sudiji za prekršaje na Novom Beogradu... Od svega toga, Riblja čorba je imala velike reklamne koristi, pošto se „Ujed za dušu“ prodavao kao alva. Uzgred, desetak dana posle navedene frke Bora je opet bio pozvan da se pojavi na sceni Sava centra, gde je trebalo da mu se uruči nagrada za neko njegovo delo. Uprkos izrečenom embargu i oštrom protivljenju direktora dvorane, on je pred publiku izašao hrabro i dostojanstveno, ali sa flasterom na ustima! Urnebesan smeh u dvorani i ovacije koje je tada dobio, najbolji su pokazatelj šta običan narod misli o Bori i njegovoj satiričnoj poeziji.
Inače, Riblja čorba je na „Ujedu za dušu“ prvi put na nekom svom albumu posegla za obradom jednog stranog hita. U pitanju je bila pesma „Last Train to Clarksville“ Nila Dajmonda, koju je svojevremeno sa ogromnim uspehom izvodila američka grupa The Monkees. U Borinom prepevu ta pesma je nazvana „Zadnji voz za Čačak“. Za potrebe „Ujeda za dušu“, s njim sam zajedno uradio muziku za „Svirao je Dejvid Bouvi“, dok sam „Lud sto posto“ komponovao samostalno.
Uz sve ono dobro što je vezano za ovaj album Riblje čorbe, kuče što u zubima drži otkinuto parče Meseca, čiji obris šija visoko iznad oblaka, bilo je još jedno odlično idejno rešenje za omot našeg dizajnera Jugoslava Vlahovića. Na tim koricama je bilo zapisano: „Na ovoj ploči nema gostiju. Koji će nam!“
U vreme snimanja „Ujeda za dušu“ mnogo se pričalo o našoj saradnji sa Edijem Grantom, pa se iz tog razloga poprilično nagađalo i spekulisalo o našim narednim koracima u tom pravcu. Bilo je napisa da smo zvali onog ili ovog muzičara, kao i da ćemo snimanje albuma najverovatnije zbog ,,XY gosta“ završiti u Londonu ili Njujorku! Pobogu, pomislio sam samo u jednom trenutku, kako nas samo površno ili slabo poznaju. Cilj nam je ipak bio da dođemo do dobrih i jednostavnih pesama, koje ćemo sasvim iskreno i otvoreno ponuditi svima onima koji vole muziku Riblje čorbe. Evo šta je tim povodom Bora izjavio u časopisu „Rok“ marta 1987. godine:
„... Neki su pomerili suštinu stvari, od muzike prema medijskoj senzaciji, što je vrlo ružno i pogrešno. Prestali su da prave pesme. Počeli su da preteruju u produkcijskim zahtevima. Mi smo odlučili da na ovoj ploči narodu vratimo muziku. Da pravimo numere od tri minuta, koje će ljudi pevati i koje će nama prijati. To je suštinski najvažnije, a ne ko će na našoj ploči gostovati. .. Odsviraš ono šta imaš, pa onda to jeste ili nije lepo. Nema tu nikakve filozofije. A ovde, danas, ljudi samo misle kako će nekog da zajebu i izvataju na brzaka, da li će im ovaj ili onaj biti gost, da li će se čuti doboš ili se neće čuti...!“
Bora je baš u ovom intervjuu bio veoma jasan. Pogodio je u samo središte! Ništa tu više nije trebalo da se doda niti oduzme.
Što se koncertnih aktivnosti tiče, što je nama po mnogo čemu bilo i ostalo prioritet svoje vrste, moram da naglasim kako su 1986. i 1987. godina predstavljale najplodonosnije razdoblje nove postave Riblje čorbe. Ako su s Rajkom i Bajagom 1981. i 1982. godina protekle u znaku najvećeg broja održanih i rasprodatih koncerata, onda su to sa Džindžerom i Čuturom bile upravo te dve pomenute sezone (’86. i ’87). Broj naših koncerata u narednih 24 meseca uvek je premašivao brojku od po sto nastupa, za koje se, na naše ogromno zadovoljstvo, redovno potraživala karta više! Kao bend, bili smo toliko usvirani i uvežbani da su ti koncerti, bez obzira gde ih održavali, uvek predstavljali pravi praznik rokenrola. Za nas nije postojala mala i velika svirka. O svakoj od njih smo vodili posebno računa, pogotovo o kvalitetu zvuka i svetla. Na sceni smo pritom nastojali da pružimo najviše od sebe. Nismo štedeli i ni u čemu nismo oskudevali, što je definitivno uticalo na naš mir i spokojstvo.
Kada smo za 10. april 1986. godine zakazali veliki promotivni koncert albuma „Ujed za dušu“ u hali 1 Beogradskog sajma, bili smo ubeđeni u svoj veliki trijumf. Izostala je ona briga i panika kroz koje smo tako mučno i s grčem u stomaku prolazili 1983. godine, kada smo na tom istom mesu organizovali svirku „Hleba i igara“. Izostale su i opklade oko broja posetilaca i Borino šišanje na nulu. Izostale su organizacione poteškoće oko bine, ozvučenja, redara, obezbeđenja, marketinga... Zanimljivo je da je od prethodnog koncerta Riblje čorbe u tom prostoru prošlo tačno četiri godine i to skoro u dan (9. april). Znači, 48 meseci kasnije, posle istrajnog rada, velike borbe i sizifovske upornosti, dočekali smo trenutak kada smo bez većih problema prodali svih 20.000 ulaznica!
Samo desetak nedelja posle te svirke u hali 1 Beogradskog sajma, zabeležili smo još jedan rekord u opusu benda. Naime, na svečanosti povodom otvaranja Univerzijade u Zagrebu, Riblja čorba je 19. jula otprašila svoj program na stadionu Maksimir pred više od 60.000 ljudi! To je najveći broj posetilaca pred kojim smo se do tada pojavili. Iskreno ću ovde priznati kako sam pred taj koncert na prepunom Maksimiru imao jaku tremu! Za ostale iz grupe, ne znam. Generalno, nisam štroca, ali ovoga puta je baš bilo mesta zortu. Osećaj je tada zaista bio nestvaran. Trebalo je doživeti ogroman stadion s krcatim tribinama, koje prosto ključaju. Prvo što sam pomislio kada sam se popeo na binu bilo je: ,,Au, znači ovako su Led cepelin svaki dan!“
Bio sam tada pod utiskom intervjua sa Džimijem Pejdžom, koji se s kompanjonima upravo vratio s turneje po Americi, gde su održali veliki broj koncerata na stadionima kapaciteta i do sto hiljada posetilaca! Nastup Riblje čorbe na zagrebačkom Maksimiru održao se pred nešto manjim brojem gledalaca, ali je u svakom drugom pogledu verovatno bio na nivou grupe Led cepelin. Doživeli smo ovacije fantastične publike, koja je za moj ukus ipak bila malo predaleko od nas, smeštena na tribinama. Nekako mi više prijaju manji, prisniji prostori, gde se lakše komunicira sa onima neposredno ispred scene, jer nam se nalaze nadohvat ruke!
Najzad, negde pred kraj te godine, svirali smo i u - Parizu! Te posttitovske dekade se putovalo, ali se malo ili skoro uopšte nije sviralo izvan granica Jugoslavije. Osim Graca, gde smo bili kao gosti Radio Beograda, jedino smo još imali koncert u suse-dnoj Bugarskoj. I to je, uglavnom, bilo sve. Ovoga puta nam je KUD Mladost organizovao nastup u dvorani pariskog Mutalite. Poseta je bila prilično (ne)očekivana. Došlo je da nas vidi i čuje više od hiljadu naših gastarbajtera, koji uopšte nisu bili ljubitelji rokenrola. Kad to kažem, mislim na naše ljude u dijaspori, koji su uglavnom upućeni na izvođače narodne muzike. S tog pariskog koncerta najviše mi je u sećanju ostala večera na koju su nas ljubazni domaćini odveli odmah posle nastupa. Nasred Šanzelizea, u srcu Pariza, posetili smo restoran Alzas, gde su na meniju bili isključivo plodovi mora. Na velikom pladnju punom leda, konobari su iznosili školjke, lignje, hobotnice, rakove, ribu... Gastronomski ugođaj je bio fascinantan. Uz sve to, pili su se beli šardone i crni bordo. Na kraju obilnog obeda, izneli su i ovale sa desetinama najfinijih vrsta sireva. Na kraju je poslužen i tradicionalni francuski konjak. Pili smo Martel, grickali sireve i uživali u onome što smo ostvarili.
- Ovako Led cepelin svaki dan? Ma malo sutra se ovako provode.

„BARSKI LJETOPIS“ U KNJAŽEVOJ BAŠTI


OD KADA SMO SE Bora Đorđević i ja odlučili na saradnju, u potpunosti sam stajao iza onoga što on radi, bespogovorno podržavajući njegovu pesničku slobodu i način izražavanja. Svaki pisac, pesnik ili umetnik, što Bora svakako jeste, prolazi kroz najrazličitije životne i kreativne faze. Pesme koje je u Ribljoj čorbi napisao sasvim su dobar odraz onoga što je u datom trenutku osećao. Stvarnost nikada nije ulepšavao, niti u kritici preterivao. Mera koju ima u procenjivanju apsolutno je uravnotežena s karakterom koji poseduje. On inače prezire svaku vrstu „lakiranja“ vremena u kome živi. Poezija mu odiše najiskrenijim osećanjima, bez obzira da li se temelji na buntu ili kritici. Najčešće je nadahnuće dobijao u društvenim događanjima i previranjima, u državi i njenoj politici, to jest njenim akterima. Bilo šta da je od toga u pitanju, lične stavove je iznosio iz najdubljeg ubeđenja, što se primećuje u tekstovima koje potpisuje.
Zato je Bora Đorđević za mene najveći rok pesnik na ovim prostorima. To srećom nije samo moje mišljenje. Naprotiv! Poštuju ga, cene i vole gde god da se pojavi.
Nikada mu se nisam mešao u stihove, mada je on to ponekada možda očekivao od mene. Dozvoljavam mogućnost da je rimama nameravao povremeno da me isprovocira, ne bih li mu rekao kako je u oštrini reći malo preterao, zbog čega ćemo svi u Ribljoj čorbi nadrljati i dugoročno ispaštati. Ako je to hteo, onda priznajem da sam ga izneverio, jer mu tu želju nisam ispunio. Ne zato što nemam svoje ja ili sam sklon diplomatskoj popustljivosti da bih ,,u kući“ očuvao red i mir, već zato što za tako nečim uopšte nije bilo potrebe.
Znam da je Bori moja podrška, makar ona bila i prećutna, mnogo značila. Već sam u prethodnom delu ove knjige naglasio kako je naš odnos u tom smeru bio znatno više od samo - drugarskog i prijateljskog! Takođe sam već izneo na svetlost dana kako je Bora prvo meni poveravao šta je napisao, pa tek onda ostalima. To poverenje u moj sud o njegovim pesmama zaista nema cenu.
Za Boru su oni koji ga nedovoljno poznaju govorili da je „angažovani pesnik“, „disident“, „stihoklepac“ ili „majstor“. Za one druge, koji misle svojom glavom, on je bio i ostao srpski rok pesnik broj jedan! Upravo zbog toga me je i pogodila afera koju je imao jula 1988. godine u Crnoj Gori, kada smo još uvek živeli u onoj Titovoj Jugoslaviji. Taj skandal ga, da čovekne poveruje, umalo nije odveo na duže iza rešetaka!
A kako je sve počelo?
Bora je tog 7. jula 1988. godine, oko 22 časa ispred restorana Knjaževa bašta u Baru, održao svoje veće poezije u okviru književnih susreta „Barski ljetopis ’88“. Ta manifestacija je bila tada posvećena srpskom dramskom piscu Aleksandru - Aci Popoviću. Bora je kao gost bio pozvan da iz svojih zbirki pesama „Ravnodušan prema plaču“, i „Hej, Sloveni“ pročita nekoliko stihova, odrecituje neku novu pesmu koja još nije objavljena i da eventualno ispriča još ponešto. Komandir tamošnje stanice milicije Lazar Ševaljević, koji se tu zatekao sasvim slučajno, „zgrožen“ onim što je čuo, nedvosmisleno je izveo zaključak kako je Bora „vređao patriotsko-socijalistička osjećanja okupljenih građana“! Iz tog razloga je odmah presavio tabak i napisao prijavu koja je i inicirala suđenje. Evo u najkraćem kako je u knjizi „Bolja prošlost“ taj slučaj opisao novinar, rok kritičar i publicista Petar Luković:
„Dok je u Baru, jula 1988, Bora Đorđević govorio svoje stihove u svojstvu pozvanog i poznatog gosta, klasno promućurni milicionar u elegantnoj plavoj uniformi odjednom je otkrio da su mu rime nešto sumnjive i da se njima nasrće na ustavni poredak zemlje, vređa lik slavnog revolucionara i revidiraju konačno donete istorijske ocene na AVNOJ-evskim principima! Istreniran da ono što vidi i čuje i zapiše, predstavnik zakona je hladnokrvno popunio prijavu za otvaranje sudskog postupka i tako se automatski učlanio u klub samozvanih kri-tičara-amatera, željnih da definitivno i neopozivo stave tačku na delo Bore Đorđevića!
Suđenje Bori Đorđeviću je održano u decembru iste godine, u sali Marksističkog centra u Baru. ’Okrivljeni’ je suočen sa napred definisanom tužbom, a onda je komandir milicije pročitao stihove iz Borinih pesama ’Jugoslavijo’, ’Prava istina o hvatanju Draže Mihailovića’ i ’Crni mercedes’! U svoju odbranu, Bora je izjavio da se ne oseća krivim i da se ne kaje ni zbog jedne izgovorene reči, jer reči na umetnički način iskazuju njegove misli. Upitao se da li je to suđenje bacanje prašine u oči, po principu: ne mislite na gladne stomake, ne štrajkujte, a sada se, evo, sudi Bori Đorđeviću! ’Sve što sam govorio u Baru’, izjavio je tada Bora, već je izdato i štampano. Prodato je više od 50.000 kaseta. Zbirka pesama ’Hej, Sloveni’, štampana u preko 20.000 primeraka, koja već uveliko doživljava i treće izdanje, ne samo da nije zabranjena već je i oslobođena poreza na promet, što znači nije šund! Nastupao sam na večerima poezije širom Crne Gore i niko nije bio ’povrijeđen! Da li to znači da u Baru žive osetljiviji ljudi nego u drugim gradovima Crne Gore i Jugoslavije? Ako treba, hajde da pozovemo svih 50.000 ljudi koji su kupili kasete i knjigu, pa neka oni kažu da li su im uvređena patriotska osećanja!’
Nakon petnaestominutnog većanja sudija Nino Pejaković je saopštio Bori Đorđeviću da je postupak protiv njega obustavljen. Bora je, znači, opet bio slobodan čovek.“
Dušan Prelević Prele, legendarni beogradski muzičar i kolumnista, boem i pisac, osvrnuo se svojim ubitačnim tekstom na ovoj događaj u časopisu Pop-rok 1989. godine. Taj njegov komentar je kasnije u knjizi o Ribljoj čorbi preneo publicista Mirko Jakovljević:
„Za mene lično, najsimpatičnije je izgledalo pokušavanje suđenja Bori Đorđeviću. Ej bre, ćela zemlja se pljuje sa svih strana, a oni bi da sude rokeru i gulanferu?! Kao, svojim tekstovima je vređao osećanja (patriotska) građana!!! To što nam se preti prstom i pesnicom, što nas opanjkavaju po belom svetu oni koji su zasrali stvar, nikom ništa! Razapnimo Boru! Smetalo im je pominjanje crnih mercedesa! Pa što ih onda nisu prefarbali? To su bili isti oni koji su „POSTUPILI PO NAREĐENJU“. Srećom, sudija u Baru, mlad i razborit čovek, oglušio se o to „naređenje“ i pustio goluba da odleprša kući. Pravilno, druže sudac! Zbog toga predlažem da dotičnog sudiju izaberemo za ROKERA broj 1 proteklog leta! Kakva nam je rok produkcija, pravih konkurenata on zapravo i nema! Dobro, malko sam preterao! Nisu ni rokeri bili baš toliko loši. Ko god uspe u ovo teško vreme da skuca ploču, zaslužuje pohvale. Danas smo daleko od pevanja. Jedino pevanje koje se čuje je kukanje u horu. Stiže sa juga ove lepe Srbije. Ali mnogi antisluhisti ne žele da čuju melodiju...! Sudija iz Bara je čovek godine. Bori ostaje da avionu zakrpi krila i da nastavi lebdenje.“
Iako su mnogi prijatelji Riblje čorbe uporno govorili da će se sve dobro završiti i da će Bora biti oslobođen, meni uopšte nije bilo svejedno. Kroz istoriju grupe su nas često napadale neke društvene strukture. Doduše, uglavnom nekim bezveznim pismima, kritikama ili saopštenjima za medije. Ovo je bilo nešto sasvim drugo. Bilo je to, u stvari, pravo suđenje i to po veoma opasnim stavkama optužnice.
Da bismo malo „olabavili“ i bili manje zabrinuti, kao i da razmišljanja preusmerimo u pozitivnom pravcu, počeli smo malo da se zezamo na Borin račun i račun predstojećeg sudskog postupka u Baru. Kao, recimo, izvlačimo šibicu ko će mu od nas u zatvor doturiti turpiju za struganje zatvorskih rešetaka, zakamufliranih kolačima! Sećam se da je u opticaju bio i predlog da se pošalje i kašika kojom bi se u ćeliji kopao tunel za bekstvo iz ćuze!
A menadžeri ko menadžeri! Utrkivali su se da što više podignu tenziju oko suđenja kako bi Riblja čorba profitirala na toj marketinškoj ujdurmi. Neki su naše svirke nameravali da reklamiraju kao poslednje pred Borin odlazak u zatvor! Mediji su se, sa svoje strane, potrudili da objave fotomontažu Bore iza žice i šipki.
Sve je to bila lepa i divna šala, ali kada si u sudnici i kada ti sudija kaže: „Optuženi, molim vas ustanite“, onda svakoj zajebanciji u tom smislu dođe kraj.
Kada je sve privedeno kraju, kada je Bora skinuo jedno stvarno teško breme sa svojih umetničkih pleća, niko od nas nije bio euforičan. Oslobađajuća presuda u Baru, ma kako očekivana, dočekana je pre svega s velikim olakšanjem, ali ne i slavljenički. Osećao sam se nekako umorno, isceđeno i pomalo slomljeno. Sva je sreća što smo iste večeri imali zakazani koncert u Titogradu, u hali Morača. Pred šest hiljada obožavalaca održali smo žestok koncert za pamćenje. Bora mi je posle svirke prišao i tiho mi se poverio: „Šorni, da su me osudili, u svojoj rodnoj zemlji više ne bih imao šta da tražim!“
Riblja čorba je i dalje stalno na putu i svom autobusu, kojim uporno grabi dalje. Samo ponegde zastanemo da dospemo gorivo.
Ovo s Borinim sudskim postupkom bila je upravo jedna takva, usputna stanica, na koju više niko od nas ne želi da se vrati. Oni koji to ipak možda žele, srećno im bilo!

DECENIJE DOSLEDNOSTI I JOŠ PONEČEGA


AKO SE IZUZME ružna epizoda vezana za sudski postupak koji je sproveden protiv Bore, ta 1988. godina je u svakom drugom pogledu bila za nas izuzetno uspešna. Lično sam procenio da je ta sezona, na neki način, bila i kruna karijere Riblje čorbe u aktuelnoj (novoj) postavi. S obzirom na to da se to razdoblje podudarilo sa desetogodišnjicom postojanja benda, odlučili smo se na proslavu koja bi obuhvatila novi album, objavljivanje Borine zbirke pesama i još jedan veliki koncert u hali 1 Beogradskog sajma.
Ali hajde opet da krenemo nekim redom.
Producent Kornelije - Bata Kovač i snimatelj Vlada Negovanović apsolutno su opravdali poverenje, realizujući našu jubilarnu, desetu LP ploču na najvišem mogućem nivou. Naziv smo urimovali - „Priča o ljubavi obično ugnjavi“. Kompletno smo je studijski uradili u staroj dobroj Petici PGP RTB. Kreirali smo tako još jedan zaista odličan album. Džindžer i Čutura, kao provereni gitarski dvojac, već uveliko su funkcionisali kao jedan! Bilo je dovoljno da međusobno izmene samo jedan pogled, pa da trenutno ukapiraju šta ima valja odsvirati. Bora, Vicko i ja smo, posle punih deset godina zajedničkog „pregalaštva“, takođe disali istim plućima, pa je ponuđeni kvalitet na novoj LP ploči bio i očekivan i logičan. Kao tim smo, uopšte uzevši, toliko delovali skladno i sigurno da sam često tu našu sinhronizovanost upoređivao sa fudbalerima koji posle nekoliko godina provedenih u istom klubu pas-igru mogu da sprovedu - zavezanih očiju!
„Priča o ljubavi obično ugnjavi“ sadrži, pre svega, veći broj sjajnih numera, od kojih bih (neskromno) izdvojio svoju „Celu noć te sanjam“, kao i „Kaži ko te ljubi dok sam ja na straži“, urađenu u tandemu s Borom. Najveći hit na tom albumu je ipak bio „Avionu slomiću ti krila“, koji je bez premca najbrže od svih drugih pesama prihvaćen među fanovima Riblje čorbe. Na dobar prijem je naišla i numera „Oko mene“.
Interesantan podatak je da je „Avionu slomiću ti krila“ repri-zno postao ogromni hit i deset godina kasnije, za vreme agresije NATO snaga na Srbiju 1999. godine. Kada je kod mesta Buđa-novci protivgradnom raketom oboren onaj čuveni američki „nevidljivi“, inače ponos ratnog vazduhoplovstva SAD, televizijske stanice su se utrkivale u puštanju snimaka na kojima se vide delovi oborene letelice, s muzičkom podlogom - pesmom „Avionu slomiću ti krila“. Postala je to, nažalost, svojevrsna himna u najmračnijem razdoblju naše novije istorije. Ali s druge strane, neki novi klinci su se tako, iako još nisu bili rođeni kada je ta pesma izvorno nastala, upoznali s jednim od najvećih hitova svih vremena na ovim prostorima. Postoje mnogi načini da se nekoj numeri produži vek trajanja. Nama se, eto, mimo nečije volje, nametnuo taj sumorni događaj, zahvaljujući kom je pesma „Avionu slomiću ti krila“ postala nezaobilazan segment stalnog koncertnog repertoara Riblje čorbe.
Na našoj deset LP ploči meni se još dopala i numera „Prošlosti“, koja poseduje zanimljiv harmonski obrt i fantastičnu atmosferu. Vredna pomena je svakako i Džindžerova pevljiva pesma „Znam te“ („Drugoga voli“), mada če on vrh svog kompozitorskog rada dostići na narednom albumu, o čemu će kasnije dosta biti reci.
U opštu privlačnost albuma „Priča o ljubavi obično ugnjavi“ idealno se uklopila i grafika Jugoslava Vlahovića, koja je tako dobro krasila prednju stranu korica. „Štipaljka“ s muškom i ženskom glavom u tom razdoblju je postala baš popularna među tinejdžerima, koji su je uramljenu kupovali po beogradskim galerijama slika. Pravi raritet na njoj bio je svojeručni Borin potpis. Ima ih, koliko znam, jedva desetak.
Prodaja LP ploče „Priča o ljubavi obično ugnjavi“, počela je sasvim dobro. Snažan vetar u leđa smo još uvek imali od „Osmog nervnog sloma“, pa se ta povoljnost iskoristila u najvećoj mogućoj meri. Već na toj promotivnoj turneji tiraž albuma je premašio 50.000 primeraka, da bi se naredne godine zaustavio na 105.000 prodatih kopija.
Ako je Bijelo dugme imalo pesmu „Doživeti stotu“, mi smo mirne duše mogli da pevušimo pesmu - „Prebaciti stotku“!
Za tako dobru prođu našeg desetog albuma svakako je najzaslužnija uspešna preduzeta turneja, ali i nekoliko izazova s kojima je bend bio suočen u to vreme. U tom pogledu bih na prvo mesto stavio Borinu zamisao da Riblja čorba održi koncert na platou ispred Hrama Svetog Save u Beogradu. Ta svirka je trebalo da bude naš lični doprinos u završetku izgradnje hrama, što je za taj poduhvat podrazumevalo i neophodne donacije. Pored nas, učešće su potvrdili Đorđe Balašević, Ekatarina Velika, Piloti i još nekoliko bendova.
Sve je bilo dobro isplanirano, uključujući i štampanje plakata sa odgovarajućim nazivom koncerta - „Pogledaj dom svoj, anđele“! Koncert je zakazan za nedelju 9. oktobra, za šta je Bora dobio blagoslov i samog patrijarha srpskog, njegove svetosti gospodina Germana. On ga je lično i primio u Patrijaršiji, čime je plemeniti cilj tog velikog muzičkog događaja prihvaćen s najvišeg duhovnog mesta.
Nažalost, gradski SUP nije bio voljan da izda neophodnu dozvolu za održavanje te svirke, pa je iz bezbednosnih razloga ova lepo zamišljena akcija pala u vodu. Prava šteta, čije razmere u prvi mah nisu mogle jasno da se odrede. Posle toga za sve je bilo malo kasno.
Uporedo sa albumom „Priča o ljubavi obično ugnjavi“, u knjižarama se pojavila Borina zbirka pesama „Prvih deset godina je najteže“. U njoj su objavljeni svi stihovi Riblje čorbe. Dakle, od „Lutke sa naslovne strane“, pa sve do „Avionu slomiću ti krila“. To Borino štivo je zabeležilo osetni tiražni uspeh. U neku ruku je to bila i svojevrsna enciklopedija Riblje čorbe!
Najzad, tu za nas značajnu 1988. godinu završili smo trijumfalnim nastupom u hali 1 beogradskog Sajma. Koncert jeste bio promotivne prirode, ali je ujedno označio i početak proslave desetogodišnjice postojanja grupe. Reklamna kampanja je protekla u znaku više propagandnih slogana: „RIBLJA ČORBA: Deset doslednih godina“, zatim „Svaki deseti Jugosloven ima LP ploču Riblje čorbe“ ili „Svaki treći Jugosloven video ih je na koncertu“. Na centralnom i udarnom plakatu neskromno je bio odštampan podatak: „Sve u svemu: 15 dijamantskih, 34 platinasta, 71 zlatan i 144 srebrna diskografska trofeja - to može samo ČORBA“!
Na impresivnoj bini, sa ozvučenjem i rasvetom s kojom se ne bi postidela nijedna svetska rok grupa, održali smo slavljenički koncert pred više od 15.000 posetilaca. Obeležili smo tako svoj jubilej na najlepši mogući način.
Posle koncerta, uz velike količine alkohola, bučno i baš kako treba proslavili smo rođendan benda i odličnu svirku. Tada sam bio ubeđen da će ova postava Riblje čorbe još dugo da gazi, žari i pali.
Međutim, ne svojom krivicom, žestoko sam u toj proceni omanuo!

RASKRŠĆE PO ČUTURI


NAŠ GITARISTA Nikola Čuturilo Čutura je paralelno s radom u Ribljoj čorbi pisao muziku i tekstove za druge izvođače, što u bendu nikome nije smetalo. Naprotiv. Bora je, recimo, bio ponosan na njega. U razdoblju koje je proveo s nama u grupi, Čutura je stekao iskustvo i rutinu u komponovanju i pisanju stihova. Dosta toga je muzički naučio od svih nas pomalo. Od Bore, recimo, kako uopšte nastaju pesme.
Oduvek sam cenio njegovu nadarenost za svirku i melodiju, ali me je najprijatnije iznenadio njegov talenat za rok poeziju. Uradio je nekoliko izuzetno kvalitetnih tekstova za Dejana Cukića, Yu-grupu i Kerber. Dok smo radili na novom (desetom) albumu, Čutura je objavio svoju prvu solo LP ploču - „Devet lakih komada“. Taj njegov prvenac je zabeležio solidnu prodaju, poguran između ostalog i činjenicom da ju je snimio gitarista Riblje čorbe! Na krilima tog početnog diskografskog uspeha 1989. godine je na tržište ploča izbacio i drugi samostalni album - „Raskršće“. Sve to je verovatno rezultiralo njegovom odlukom da nas definitivno napusti! Da zauvek ode iz benda.
Tu odluku je Čutura saopštio Bori i meni na sastanku koji smo održali u restoranu Tašmajdan septembra 1989. godine. Rekao nam je da se više ne oseća dobro u Ribljoj čorbi, da je na neki način kreativno sputan i da jednostavno ima potrebu da nastavi svojim sopstvenim muzičkim putem. Bora je na to (očekivano mirno) rekao kako nikada nikoga u grupi nije primoravao da radi nešto što mu ne prija, poželevši mu još tom prilikom uspeha u budućem radu.
Pošto smo već ranije zakazali koncert na ,,Yu-rock maratonu“ 14. oktobra u sarajevskoj Zetri, zamolio sam Čuturu da bude s nama na toj svirci, koja je za sve nas veoma važna. Vremena da u tako kratkom roku pronađemo odgovarajuću zamenu nije bilo ni truna! Osim toga, Riblja čorba je u postavi sa Džindžerom i Čuturom tada zvučala zaista moćno, pa nam je bilo malo bez veze da sada okrnjeno nastupamo na „gostujućem terenu“, gde smo sigurno računali na osvajanje sva tri boda! Čutura je bez pogovora pristao da se pojavi s nama u Zetri, ali i gde god to još bude potrebno, sve dok se ne snađemo.
- Cilj mi je da sa svima vama ostanem u dobrim odnosima, jer smo imali toliko lepih zajedničkih godina, kojih ću se zauvek i s velikim zadovoljstvom uvek sećati - iskreno nam je na kraju pomenutog razgovora saopštio Čutura.
Urednik i redaktor moje knjige Aleksandar - Saša Gajović u vezi s ovom epizodom između Čuture i članova Riblje čorbe izneo je jedan manje poznati detalj:
„Čutura je neposredno pre sastanka s Mišom i Borom u restoranu Tašmajdan svratio do redakcije Pop-roka, čiji sam tada bio glavni i odgovorni urednik, otkrivši mi gde se i s kojom namerom u tom trenutku uputio. Iskreno, nisam bio iznenađen njegovom odlukom, pošto je već dosta toga otvoreno uradio kako bi bezbedno iskoračio iz Riblje čorbe. Priznao mi je da mu je u bendu postalo ’tesno’ i da se oseća dovoljno sposobno da nastavi kao solista. Pokušaj da ga suočim sa činjenicom da je dva albuma, ipak uradio kao gitarista Riblje čorbe, a da će naredne snimati bez te (silne) potpore, ne bih li ga tako bar za trenutak odvratio od ideje da napusti bend, nije urodio plodom. On je, u stvari, očito već dugo u sebi imao formiran stav o svom narednom koraku u karijeri. Uz zahvalnost što je tako važnu i ličnu odluku prvo saop-štio meni, obećao sam mu punu podršku i poželeo puno sreće.
- Biće ti potrebna bar onoliko koliko i božja pomoć - dobacio sam mu na kraju, pomislivši kako, eto, posle Bajage nisam uspeo da sprečim odlazak još jednog člana iz Riblje čorbe.“
Posle koncerta u Zetri, Čutura više nije bio član Riblje čorbe.
Nije bilo ružnih reči, svađa, rasprava i iznošenja prljavog veša u javnosti, koji su u Srbiji inače karakteristični u takvim situacijama. Bio je to, u neku ruku, „sporazumni razvod braka“. Hoću da verujem da se Čutura tada iz ubeđenja i pun entuzijazma opredelio da pokuša samostalno, dok smo mi, sa znatno manje elana i poletnosti, bili prinuđeni da opet tražimo novog gitaristu. Srećom, u bendu smo ipak imali Džindžera, koji je svojim instrumentalnim umećem objektivno držao osnovni zvuk Riblje čorbe. Nekoliko narednih nedelja nam je proteklo u rešavanju „večite“ dileme - klavijaturista ili još jedan gitarista. Ostalo je da u najkraćem mogućem roku rešimo probleme i donesemo konačnu odluku.
Čutura i ja smo se posle rastanka retko viđali. Ponekada na nekom koncertu, promociji ili na nekom drugom javnom skupu. Izgubili smo kontakt, pošto je svako od nas imao svoja (preča) posla. Onda je on napustio Srbiju i otišao da živi u Londonu. Tamo je, kako su mi drugi rekli, radio i svirao više za sebe, a manje za druge. Džindžer je, u stvari, s njim bio i ostao u stalnom prijateljskom odnosu, što je i normalno za novajlije koje su u gotovo istom trenutku postali članovi slavne Riblje čorbe. Dosta vremena su provodili zajedno, vežbajući i družeći se, što je s vremenom preraslo u iskreno prijateljstvo.
Prilikom jednog našeg boravka u Londonu, kada smo imali koncert u klubu Zlatni papagaj na Lester skveru, Čutura je došao da nas pozdravi, pozivajući nas da sutradan svratimo u pab gde je s bendom nastupao. Naravno da smo otišli, popili po pivo i odslušali dva bloka svirke njegovog benda. Delovali su sasvim dobro; uglavnom su izvodili rok standarde, mada mi je cela ta atmosfera u kojoj dvadesetak pijanih Engleza galami i priča o fudbalu, ne obazirući se uopšte na muziku, bila pomalo mučna i tužna. Tada sam prvi put pomislio kako je Čutura napravio loš korak kada je otišao iz Riblje čorbe. Koliko je on samo još mogao da pruži bendu i bend njemu! Ali bio je to ipak samo njegov izbor, koji u svakom pogledu treba poštovati.
Sudbina nas je spojila mnogo, mnogo kasnije. Čutura je 2010. godine postao član Upravnog odbora Udruženja rok, pop i zabavne muzike Srbije. Godinu dana ranije izabran sam na mesto predsednika tog UO. Često smo se tim povodom viđali na sastancima i evocirali uspomene na snimanja i zajedničke turneje s Ribljom čorbom.
Inače, kada se iz Londona s porodicom konačno vratio u Srbiju, odlučio je da se ozbiljno posveti muzici. Učestvovao je 2007. godine u radu na kompakt-disku „Drvo života“ klavijaturiste Laže Ristovskog, koji je, nažalost, neposredno posle toga preminuo. Dok ovo pišem, Čutura se odlučio da snimi povratnički album, na kome bi trebalo da mu gostuje Bora. U međuvremenu nastupa i sa Električnim orgazmom, u kojem je svirao negde na početku karijere.
U svakom pogledu, čime god da se bavi, od srca mu uvek želim mnogo uspeha.

KAKO JE KAZABLANKA POSTALA - ATLANTIS!


MNOGO TOGA se te 1988. godine zanimljivog dešavalo! Kako meni lično, tako i Ribljoj čorbi, što na ovom mestu zaslužuje sasvim poseban osvrt
Prvo, Jasmina i ja smo čvrsto doneli odluku da pokrenemo jedan zajednički biznis, koji bi više vodila ona nego ja, jer sam zbog stalnih obaveza prema bendu imao posla preko glave.
U pitanju je bila videoteka!
Sklonost i odanost prema kinematografiji kod mene se nalazila samo stepenik ispod muzike, a Jasmini odmah iza književnosti. Zbog obostrane strasti i ogromnog zanimanja za sedmu umetnost, logično je bilo da joj se kroz video-klub posvetimo onako kako to ona zaslužuje - s mnogo neskrivene ljubavi, žara i radosti.
Filmovi na video-kasetama su tek počeli da pristižu u Jugoslaviju i uglavnom su se tada preuzimali s televizija. Tačnije, presnimavani su direktno s TV programa na trake velikih i robusnih video-rikordera, kao što je to recimo - betamaks! U vremenu o kome govorim, aktuelna su bila dva velika sistema video-tehnologije - BETA i VHS! Na moju žalost, video-kasete VHS formata, po mom mišljenju osetno lošijeg kvaliteta, pobe-dile su BETA format. Ali video-industrija je tako odlučila, ne ostavljajući nimalo prostora nekoj polemici.
Pošto je basista Pop mašine Robert Nemeček tada boravio na privremenom radu u Londonu, u prodavnici muzičke opreme Tome Radulovića u Kenvej roudu, dogovorili smo se da nam on odande šalje filmove, a da ih mi onda ovde prevodimo i titlujemo. Kanala za dostavljanje robe bilo je napretek, a najčešće posredstvom poznanika koji se iz britanske prestonice vraćao u Beograd.
Hit filmovi sa odličnim kvalitetom slike, prevedeni na srpski, mogli su da budu pun pogodak za ovdašnje klijente, gladne upravo ovakve zabave.
U Beogradu su u to vreme postojale samo dve videoteke, koje su poslovale s velikim brojem dobrih (i istitlovanih) filmova. Jedna je bila M Milutina - Miška Ranđelovića, a druga Zvonko Zvonka Đorđevića. Krajem osamdesetih je bilo teško, da ne kažem nemoguće, dobiti dozvolu za rad video-kluba. Država uopšte nije prepoznavala niti razumela takvu vrstu (uslužne) delatnosti. Iz tog razloga smo s još nekoliko entuzijasta pribavili (ne)važeću dozvolu, koja je trebalo da nam omogući formiranje biznisa s filmovima na video-trakama. Taj tako potreban papir, propisno pečatom overen i uredno delovodnikom ažuriran, dobili smo u Udruženju muzičara narodne i zabavne muzike Čubura. Na osnovu tog dragocenog dokumenta, polako smo pripremali teren za puštanje u promet filmova na video-kasetama. Naravno da je postojala mogućnost da nam u svako doba dana ili noći bane finansijska ili tržišna inspekcija i zabrani svaku dalju delatnost, ali tada o tome niko od nas nije ozbiljno razmišljao.
Opština Palilula, na čijoj se teritoriji nalazi Jasminina kuća sa onom čuvenom garsonjerom koja je nekada bila preuređena u tonski demo-studio Kazablanka, a sada i u video-klub, ozbiljno je započela sa razmatranjem naših zahteva - izdavanje dozvola za otvaranje samostalnih radnji, koje bi iznajmljivale video-kasete sa filmovima!
Mi smo navedeni prostor (garsonjeru) već uveliko prilagodili novoj nameni i strpljivo čekali (raz)rešenje iz opštine! U međuvremenu smo ubacili police za kasete, pult, kompjuter, televizor, video-rikorder, odgovarajuću rasvetu... U iščekivanju zelenog svetla iz palilulske uprave prihoda, Jasmina i ja smo vredno prevodili filmove dobijene od Nemečeka. Besane noći smo provodili uz kompjuter i titl mašinu, pa je uskoro prvih sto kaseta (filmova) bilo potpuno spremno da se nađe u sveže obojenim policama našeg budućeg video-kluba.
Jednog lepog dana, usledio je pismeni poziv da dođemo u opštinu. Uplašeni mogućnošću da od celog posla neće biti ništa, dočekalo nas je ipak najlepše moguće iznenađenje. Komitet za privredu i finansije SO Palilula u Beogradu, po zahtevu Aleksić Jasmine iz Beograda, Pribojska br. 15, doneo je 05. 07. 1988. godine - REŠENJE: Odobrava se Aleksić Jasmini iznajmljivanje video-kaseta građanima i presnimavanje. Ime radnje: VIDEO-KLUB ATLANTIS. Bože, kakvo smo samo olakšanje tada osetili.
S ponosom mogu da kažem da je to bilo jedno od prvih odobrenja te vrste u Srbiji.
Naših stotinak filmova je odmah stavljeno na police, dok je postavljena zelena svetleća reklama na kućnoj fasadi jasno ukazivala čime se to sada Aleksići bave. Učlanjivanje u video-klub obavljalo se brzinom svetlosti, pa je za kratko vreme Atlantis na spisku imao preko hiljadu stalnih posetilaca. Broj kaseta koje smo imali na raspolaganju uskoro se popeo na dve stotine, pošto smo ustanovili da je nedovoljno imati samo po jedan primerak filma, već da ga je bilo neophodno presnimiti u dve, tri ili više kopija, ako je reč o nekom svetskom hitu.
Ovde moram da pomenem i jedan zanimljiv podatak.
Naime, preko nedelje smo zadovoljavajućom dinamikom iznajmljivali kasete jednom ustaljenom krugu klijenata, koji je otprilike brojao njih pedesetak. Ali subotom, sačuvaj me bože! Već oko šest uveče svi rafovi su bili - ispražnjeni! Tako smo taj dan nešto ranije mogli da završimo posao. Dešavalo nam se često da prijateljima, koji u večernjim satima navrate do kluba, dajemo video-filmove iz naše sopstvene zbirke kako se kućama ne bi vraćali praznih ruku. Ponekada su mušterije pred zatvaranje videoteke uzimale poslednje kasete s polica, iako uopšte nisu nameravale da gledaju baš te filmove. Glad za tom vrstom razbibrige bila je zaista - ogromna! Ako se ne varam, jednom prilikom mi je Jasmina napomenula kako niko nikada nije pitao koliko košta iznajmljivanje jednog filma na kaseti. Kao da je samo bilo važno izaći iz video-kluba s kasetom pod miškom. To je, opet, u neku ruku uvek značilo malu pobedu za naše članove, pogotovo ako je na kaseti bio film koji su želeli.
Mi smo svoj novi posao vodili veoma temeljno, brižno i predano. Svakog meseca smo štampali informator sa spiskom filmova koji su se tek pojavili. Svaki naslov u tom katalogu je bio potkrepljen odgovarajućom fotografijom i kratkim sadržajem. Uz to, pravili smo i top-liste najgledanijih filmova, nabavljali iz Londona postere i reklamne plakate aktuelnih hitova. Na kraju godine štampali smo u luksuznom povezu specijalno izdanje sa svim filmovima, i s dužnim poštovanjem ga poklanjali svim članovima našeg video-kluba.
Bila je to lepa pažnja s naše strane, zar ne?
* * *

Videoteke su za kratko vreme počele naprečac da osvajaju Beograd. Otvarale su se na svakom koraku.
Najčešće su svi jedni od drugih presnimavali filmove lošeg kvaliteta! Radili su uglavnom na divlje. Posao sa iznajmljivanjem kaseta s filmovima kao da se odjednom oteo kontroli. Samo kod nas na Karaburmi je zime 1989. godine niklo bar deset video-klubova! Besprizorno i bez ikakvog blama uzimali su od nas „robu“, kopirali je i odmah stavljali u promet po znatno nižoj ceni. Nikada zbog toga nismo intervenisali, niti smo bilo koga ikada prijavljivali.
A mogli smo!
Pogotovo kada smo došli na ideju da malo proširimo svoj tek stasali posao.
U garaži naše kuće na Karaburmi napravljen je pravi mali studio za presnimavanje video-kaseta. Spojili smo dvanaest od ušteđevine tek kupljenih video-rikordera i započeli s masovnim umnožavanjem filmova, koje smo ponudili videotekama širom Jugoslavije. Pošto je taj biznis ubrzano krenuo uzlaznom putanjom, nekoliko ozbiljnih beogradskih video-klubova je krenulo s „master“ filmskim kopijama (sa američkih top-listi) i to s prevodom na srpski jezik. Odmah smo se opredelili da ih kupujemo, hitro i u što većem broju umnožimo na tuđe ili svoje kasete, a onda distribuiramo svima koji to želeli. Pored Srbije, narudžbe smo dobijali iz Bosne, s Kosova, iz Crne Gore...
S vremenom smo bili prinuđeni da pojačamo kapacitete, pa smo nabavili još dvanaest video-rikordera, čime se brojka tih mašina popela na ukupno 24! Nekoliko momaka je ubrzano prošlo obuku rukovanja presnimačima, što i nije bila neka mudrost, ali je sasvim dobro odslikavala zahtevnost tržišta za „robom koju smo proizvodili“. Uskoro smo, zbog velike potražnje, bili prinuđeni da zaposlimo - dodatnu radnu snagu. U studiju se tako radilo u - tri udarničke smene! Kao u pravoj fabrici ili dragstoru! U našoj nekadašnjoj garaži, koja je poprimila sasvim nov i raskošan izgled, snimalo se zaista - punom parom! U poslednjoj fazi rada imali smo čak 36 video-rikordera, 4 televizora i 1.000 „master“ kaseta s filmovima.
Uporedo sa igranim filmovima, formirana je i zbirka s rok koncertima. Bili su originalni, koje sam lično kupovao u Londonu. Nije bilo svetske grupe čiju svirku na kaseti nisam imao u - šteku! U Atlantis je s vremenom počela da dolazi neka nova, meni draža klijentela, koju je zanimala samo muzika na video-trakama. Za te kasete sam izdvajao čitavo bogatstvo, pošto su u Londonu to bili najtraženiji i najskuplji zapisi u video-obliku. Kolekcija tog sadržaja je u jednom trenutku narasla na preko pet stotina naslova!
Zadivljujuće, zar ne?
Posao oko presnimavanja filmova, muzike i svega onoga što se moglo presnimiti, razgranao se do neslućenih granica! Poštari su nam svakodnevno donosili hrpe kaseta sa zahtevom umnožavanja od svega po malo (ili mnogo). Posle samo nekoliko meseci, na našu adresu su kasete dopremane u vrećama i to - poštanskim kombijem! Jednom mi je njihov službenik, ulazeći u naš studio, šokiran onim što je ugledao, zaprepašćeno rekao:
- Komšija, nisam znao da vi ovde imate rudnik od kaseta!
Vrhunac tog biznisa smo Jasmina i ja doživeli 1990. godine. Do tada je sve zaista išlo kao po loju. Sa filmovima i muzikom na video-kasetama, koji su izlazili iz našeg studija, otvarali smo svakoga meseca na desetine klubova širom Jugoslavije. Što se tiče samog iznajmljivanja kaseta u Atlantisu, doživeli smo mali pad, uglavnom zbog sve veće nelojalne konkurencije na domaćem video-tržištu. Međutim, imajući u vidu da je naš klub uvek prvi imao titlovanu kopiju sa američke top-liste i original kasete, osvedočeni filmofili iz čitavog Beograda voleli su da dolaze kod nas. Za to vreme, „konkurencija“ je uglavnom nudila brljotine, na kojima ni majka rođenog sina ne bi prepoznala u roli glavnog filmskog junaka.
Najzad, nije naodmet istaći kako smo u te dve godine rada Atlantisa zarađivali više nego od koncerata a Ribljom čorbom!
E da je samo to moglo da potraje... Ali nije!

BILO JE LEPO DOK JE TRAJALO


NE TREBA BITI previše pametan da bi se zaključilo kako je ceo video-biznis tih godina bio zasnovan na klasičnoj pirateriji!
Kopiranje, presnimavanje, umnožavanje, prevođenje i stavljanje u promet tako „obrađenog“ materijala u formatu kasete, bilo je lišeno svake regulative po pitanju autorskih i srodnih prava. Nije bilo videoteke na ovim prostorima, uključujući i Atlantis, koja nije radila po principu - kako smo mi to u šali govorili - Robina Huda i njegove družine iz Šervuda. Znači, otimaj od bogatih i podaj sirotinji! Bogati su u ovom slučaju bili proizvođači i distributeri stranih filmova, a sirotinja vlasnici video-klubova, koji su te iste filmove presnimavali i stavljali u slobodan promet za naše građanstvo.
Nekoliko velikih (uglavnom beogradskih) video-klubova odjednom se otisnulo u legalne distributerske vode. Počeli su da otkupljuju autorska prava za filmove od inostranih kompanija i izbacuju original (titlovan) proizvod namenjen gledaocu kao krajnjem korisniku. Te kasete su, pre svega, imale zakonsku podlogu. Kad su se kupovale, uz njih se dobijao sertifikat i dozvola za iznajmljivanje. Kako se taj vid produkcije širio Srbijom kao požar, tako je narastao i pritisak na video-klubove da od jugoslovenskih distributera kupuju originale!
Naravno, tu nikakvo presnimavanje više nije dolazilo u obzir.
Silne tržišne inspekcije su se razmilele sa zadatkom da oduzmu svaku piratsku video-kasetu zatečenu u videoteci, a njenom vlasniku izreknu strogu prekršajnu kaznu. Zaplena video-kaseta i zatvaranje videoteka začas su postale uobičajena pojava. Krenulo se i s prvim policijskim intervencijama, čiji je cilj bio sprečavanje rada video-studija za umnožavanje nelegalnog video-materijala.
Jasmina i ja smo se, u svetlu novih događanja, prestrojili i počeli u Atlantisu da iznajmljujemo isključivo originalne video-kasete, kupljene od domaćih distributera. Međutim, da bi jedan video-klub kako-tako mogao pozitivno da posluje, svakog meseca je morao da se kupi „paket“ s velikim brojem legalnih naslova. Pritom, to uopšte nije bilo jeftino. Hit filmovi su prodavani po tako visokim cenama da je bilo potrebno bar njih pedeset da iznajme svaki kako bi se isplatio. Samo se tako mogao pokriti primarni trošak. A gde su u svemu tome izdaci za samu firmu, koji podrazumevaju plate zaposlenih, plaćanje struje, telefona, obaveznog poreza, reklame...
Ceo posao je ubrzo spao na puko preživljavanje, mada ni to nije moglo da ide unedogled.
Tačno je da se dobro zarađivalo, ali se takođe i mnogo ulagalo, naročito u plejere, televizore, rikordere, kasete... Sve u svemu, lepo se živelo, ali je tome u jednom trenutku morao da dođe kraj. Trebalo je najzad podvući crtu!
Najčudnije, najapsurdnije i svakako najžalosnije u svemu tome bilo je samo saznanje da silna tehnika, koju smo nabavljali po paprenoj ceni, u trenutku (ras)prodaje nije imala nikakvu vrednost!
Kako došlo, tako i otišlo - zaključio bi neko ko je samo površno upućen u sve to s video-biznisom. Ali ruku na srce, nije baš tako kako to možda deluje na prvi pogled.
Verujte mi na reč, pošto znam šta govorim.
Ćela priča o videoteci Atlantis, koja pokriva jedno zanimljivo razdoblje mog života, svakako zahteva i svoj epilog. Kada samo najzad, nerado, Opštinskom odeljenju za privredu i finansije Opštine Palilula napisali pismo u kome tražimo da zbog nerentabilnog poslovanja izbriše iz registra video-klub Atlantis Jasmine Aleksić, bilo nam je zaista veoma teško. Čak smo se nosili mišlju da taj naš zahtev ima privremeni karakter, pa ako se neke stvari promene i krenu nabolje, zašto opet ne bismo imali svoju videoteku. To vreme, na našu žalost, nikada više nije došlo.
U godinama koje su sledile, kablovski TV sistemi, DVD izdanja, internet i ostalo video-klubove su zauvek smestile u istoriju i zasluženu penziju.
Meni je lično od svega najviše žao one moje zbirke od petsto video-kaseta sa originalnim rok koncertima. Završila je kod jednog mog prijatelja, gitariste i muzičara iz Skoplja. Platio mi je za njih 1.000 maraka, uz obećanje da u svako doba dana i noći mogu da ih presnimim za sebe.
Znači, 1.000 maraka! Dobro! Najiskrenije, ta suma novca mi je u situaciji u kojoj sam se nalazio, baš kao i svi iz moje generacije koja je devedesetih po budžacima kupovala benzin u flašama za koka-kolu, predstavljala pravo malo bogatstvo! Međutim, ispada kako svaki skupo plaćeni video-koncert dajem čoveku za tričave - dve marke!
Šta sam Bogu skrivio i doživeo u svojoj zemlji Srbiji!?!
Posle niza neprospavanih noći, nerviranja i pokušaja da sebi odgovorim na neka pitanja, utehu sam tada pronašao u nadi da će jednom doći bolje vreme, u kome ću moći da obnovim svoju dragocenu muzičku kolekciju, u kojoj su dominirali koncerti Dip parpl, Blek sabat, Led cepelin... Tako sam se, bez suza ali stisnutih zuba, oprostio i od Elvisa, Bitlsa, Stonsa...
Hiljadarka je u to vreme ipak bila - hiljadarka!
Kada smo Jasmina i ja konačno zatvorili Atlantis, resili smo da damo oglas i prodamo sve kasete s filmovima iz naše videoteke. Prvo smo svojim bivšim članovima prodavali filmove pojedinačno. Onda smo veću količinu pokušali da uvalimo nekim još uvek postojećim video-klubovima. Kako ta vrsta prodaje nije išla kako smo želeli, zadužili smo neke momke da ih iznesu na buvljak. Pošto je i to išlo traljavo, krenuli smo da poklanjamo.
Na kraju, kako bismo se što pre oslobodili nečega što je vremenom postalo teret, napunili smo kasetama dve velike plastične vreće. Jednu smo poklonili Domu za nezbrinutu decu. U toj gomili su uglavnom bili crtaći, bajke, komedije... Drugi naramak, s (pre)ostalim filmovima, odneo sam najvernijem članu Altantisa Aci Aikidu, koji je taj nadimak dobio kao zaslužni majstor aikida.
Posle gotovo dve pune godine, u našoj kući nisam više imao nijednu video-kasetu.
Sve je bilo lepo dok je trajalo.
Došao je trenutak za nešto drugo, možda još lepše u mom životu.

VANZEMALJAC U NAŠOJ SREĆNOJ PORODICI


JEDNOM JE i to moralo da dođe na red.
Postao sam ponosni otac jedne prelepe Mine.
Međutim, pre toga, ta moja storija je imala svoju specifičnu dramatičnost, bez koje bi mi život bio jednoličan i uopšte ne bi imao smisla
Kada smo se Jasmina i ja upoznali, a zatim i venčali pošto sam odslužio vojni rok u Koprivnici, nismo baš često razgovarali, niti temeljnije planirali proširenje naše male porodice. Smatrali smo da će se to jednostavno desiti samo od sebe i da ćemo tada, posle godinu ili dve zajedničkog života, postati srećni roditelji nekog slatkog klinca ili klinceze. Ali kako je vreme odmicalo, na tom planu se ništa nije dešavalo. Doduše, priznajem da sam u tim prvim godinama našeg braka bio više nego zaokupljen Ribljom čorbom i da je Jasmina zajedno sa mnom prolazila kroz većinu uspeha i padova benda. Uvek kada je to bilo moguće, verno me je pratila kroz karijeru, što je prava sreća ako se zna da se mnoge poteškoće lakše rešavaju udvoje. Za taj njen trud zauvek sam joj ostao dužan!
Pošto se u prvih sedam godina bračne zajednice nismo ostvarili kao roditelji, počeli smo ozbiljno da sumnjamo kako s nama nešto nije kako treba. Da sve bude zanimljivije, s vremenom sam baš postao opterećen željom za detetom, pa sam tako u odgovorima na neka pitanja došao na pomisao kako su, možda, godine rokenrola i Riblje čorbe bespoštedno uzele danak. Tu sam pre svega pomislio na neprekidan život na točkovima pun akcije i alkohola, u kojima su noći najčešće zamenile dane. U tako žestokom ritmu življenja, teško je bilo pronaći potreban mir i spokoj za ostvarivanje porodice.
Uz stručne konsultacije i veliku podršku našeg prijatelja, poznatog beogradskog ginekologa profesora Živanovića, odlučili smo da obavimo sve pretrage neophodne da saznamo jesmo li sposobni da postanemo roditelji. Kada smo uz veliko olakšanje dobili potvrdu da je s nama ipak sve u najboljem redu, dobili smo savet da „malo stanemo na loptu“ i uz više odmora i zdravijeg života krenemo u realizaciju svog sna.
Hvala bogu, već posle nekoliko meseci drugačijeg životnog režima i uopšte odnosa prema našem cilju, stigla je divna i dugo očekivana vest - Jasmina je ostala u drugom stanju! Bili smo presrećni, ali i pomalo suzdržani. Isuviše dugo smo čekali na tu informaciju da bismo bili euforični. Uz lekarski savet da normalno uživamo u svojim svakodnevnim životima, opušteno smo čekali naš - dan de!
On se dogodio 2. oktobra 1989. godine u 22 časa i 45 minuta. Jasminu sam nešto ranije tog dana, posle jakih trudova, smestio u beogradsko porodilište u Ulici Narodnog fronta. Kako mi je bilo glupo da visim pred tom zgradom dok ljudi bulje u mene, otišao sam kući i čekao! Prolazili su sati, dugi kao večnost, a telefon se nije oglašavao. Sedeo sam tako u tmini potpuno sam u svojoj sobi, ne skidajući pogled s telefonskog aparata na malom noćnom stočiću. Boga sam molio da zazvoni i donese mi lepu vest. To se najzad i desilo nešto pre ponoći, kada sam saznao da sam konačno postao otac jedne majušne i preslatke devojčice.
- Obe su dobro. I mala i Jasmina - čuo sam glas iz telefonske slušalice.
Dok sam i nadalje pomalo omađijan sedeo, od silnog uzbuđenja mi se zavrtelo u glavi. U sebi sam imao pomešana osećanja - sreće i zabrinutosti, što je baš bilo čudno. Pitao sam se, između ostalog, je li s Jasminom sve u redu, pošto se porodila carskim rezom, kao i da li je moja tek rođena devojčica potpuno zdrava.
U takvom razmišljanju me je zatekla Jasminina mama Dobrila, koja mi je prinovu prva čestitala, da bi se za njom na vratima našega stana pojavio i moj otac Jova. Široko se osmehujući, kako to samo on ume, uneo je bocu viskija, koju smo odmah otvorili nazdravljajući jedni drugima. Popili smo po čašicu-dve, posle čega sam legao u krevet, ali nisam mogao da spavam. Jedva sam dočekao jutro da pozovem bolnicu i raspitam se kada mogu da vidim bebu.
U porodilište sam kao doktor Aleksić ušao preko veze, obu-kavši pritom beli mantil. Otišao sam do Jasmininog kreveta, zagrlio je i poljubio. Fizički je još uvek bila slaba od operacije, ali joj se na licu ocrtavala beskrajna sreća. Iako neki tvrde kako trudnice posle porođaja padnu u depresiju, moja Jasmina je delovala potpuno - suprotno.
A onda je dežurna sestra rekla da dođem na hodnik i sačekam.
Uskoro se pojavila s jednom velikom kiflom potpuno umotanom u pelenu. Samo je iz povoja malo virila glavica. Kada ju je stavila ispred mene, bio sam skroz smeten. Imala je crnu, mekanu i gustu kosiću, krupne oči koje su me gledale s velikom znatiželjom. Ličila mi je na malog vanzemaljca! Taj trenutak i taj neverovatni prizor pred sobom nikada u životu neću zaboraviti.
Tim svojim krupnim, široko otvorenim okicama gledala me je u nedoumici i kao da je tog trenutka razmišljala: „Mamu sam već upoznala, ovo mora da mi je ćale!“
Dok se dobro ušuškana udaljavala, sigurna u naručju medicinske sestre, prvi put sam tek tada postao svestan da sam stvarno postao otac. Velika kifla je bila moje najslađe dete. Moja ćerka Mina Aleksić.
I 22 sata od rođenja, osećaj da je izgledala krasno i bajno nije izbledeo.
Danas, posle 22 godine, ona je izrasla u lepu i pametnu devojku, na koju smo Jasmina i ja izuzetno ponosni. Tačnije, kada god je pogledamo, srce nam je zaista puno!

HOTEL ROK BEND S NOVIM GITARISTOM


AKO SMO SE POSLE Bajaginog i Rajkovog odlaska baš zlopatili da im pronađemo odgovarajuće zamene, onda smo Čuturino napuštanje benda mnogo lakše prebrodili. Najbolji dokaz za to je podatak da smo već za doček nove 1999. godine svirali u - novoj postavi! Taj personalni problem smo, znači, rešili bezmalo za mesec dana! Ali pre nego što tom događaju posvetim dužnu pažnju, moram ovde nešto drugo da objasnim.
Naime, Riblja čorba je (samo) iz ekonomskih razloga prvi put u karijeri prihvatila ponudu da nastupi u nekom hotelu za - doček Nove godine!
Reč je o beogradskom hotelu Jugoslavija.
Organizatori su, naime, došli na zanimljivu ideju da u „najluđoj noći“ spoje rok i folk izvođače. Na taj način je gostima, koji su se odlučili na takav novogodišnji provod, ponudili zaista bogat muzički program. Prvo su, naravno, svirali narodnjaci, ne bi li malo razgalili posetioce, koji su ubrzo radi đuskanja i kolceta ostavljali tanjire pune hrane i dopola ispijene čaše alkohola. A onda smo se mi popeli na binu i počeli iz sve snage da prašimo. Mlađa publika je odmah skočila na noge, došla do bine i uz uobičajeno njihanje zapevala naše pesme. S obzirom na to da su rokenrol klinci, u odnosu na one starije u Firmiranoj odeći, kao i one s perikama ili slušnim aparatima, bili tu u apsolutnoj manjini, nije bilo ni traga oduševljenju tako agresivnom repertoaru. Žestoka rok grupa na snazi od 1.000 vati u zatvorenom prostoru baš ponekada ume da bude - milozvučna, zar ne?
Ljubazni domaćini hotela Jugoslavija odmah posle prvog bloka su nas zamolili da se malo opustimo i predahnemo uz ,,iće i piće“, kao i da se previše ne opterećujemo onim što bismo eventualno svirali u narednoj turi. Za zabavu će se te novogodišnje noći, kako su nam još naglasili, pobrinuti drugi: narodnjaci! Nama će, naravno, dogovorena gaža do poslednje pare biti isplaćena.
- Znate, a i gosti se ovde nekako bolje osećaju bez tog vašeg rokenrola i mase decibela - dobacili su nam onako usput.
Na tom nastupu u hotelu Jugoslavija, s nama je na sceni prvi put bio novi gitarista - Zoran Ilić like. U bend je dospeo „preko debele veze“, pošto je bio Džindžerov kum. Ideja da like u sastavu zameni Čuturu prihvaćena je oberučke. Bili smo, pre svega, uvereni da Džindžer u grupu nikada ne bi doveo nekoga ko bi loše uticao na dalji rad Riblje čorbe. Nama su gotovo uvek međuljudski odnosi u samom bendu i profesionalno ponašanje bili u ravni sa instrumentalnim umećem. S druge strane, like nam je sasvim odgovarao po muzičkoj definiciji. On je bio pravi roker, zdravih životnih stavova i razmišljanja. Prethodno je svirao u beogradskoj grupi Bezobrazno zeleno i imao sasvim solidno sviračko i scensko iskustvo. Od korektnog gitariste, nama u sastavu ništa više nije trebalo. Popuniti zvuk Riblje čorbe, što se od Ilketa prevashodno očekivalo, možda nekome deluje periferno, ali ta uloga u našem bednu nikada nije imala status šušte epizode. Uostalom, u više navrata sam isticao kako već imamo jednog virtuoza i genija na gitari, Džindžera. Drugi nam uopšte nije bio potreban.
like je, opet, definitivno pripadao umetničkim svetu. Sjajno je crtao i slikao. Generacijski smo se takođe dobro uklapali, pa nije postojao nijedan razlog da u najkraćem mogućem roku ne postane član Riblje čorbe.
Džindžer je s njim vežbao odvojeno od nas trojice. Svakodnevno mu je pokazivao harmonije, radio na solo deonicama i ostalim finesama kojih je bilo napretek u našim pesmama. Posle samo nekoliko zajedničkih proba, repertoar mu je sasvim dovoljno legao kako bismo mogli da ugovaramo veće nastupe.
Nedavno je, komentarišući razne postave Riblje čorbe, naš dugogodišnji saradnik, koga sam već ovde ranije pominjao, Nedeljko Vucelja Buki izveo jedan zanimljiv zaključak:
- Ilketu je baš „upala kašika u med“ kada je ušao u Riblju čorbu. Možda ne u finansijskom smislu, jer je bend u svojoj karijeri najviše zarađivao u prvih deset godina postojanja. Ali zato je like bio tu kada je sastav počeo da nastupa izvan granica naše domovine, po čitavom svetu. Posle samo mesec dana otkako je postao punopravan član sastava, krenulo se na svirke po Švedskoj. Redali su se koncerti u Malmeu, Geteborgu, Helsingborgu, Stokholmu... Pa onda, iz Švedske pravo za - Australiju! Kasnije su sledile turneje po Austriji, Nemačkoj i Kanadi. Takvi događaji su san svakog muzičara koga poznajem! A poznajem ih dosta!
U godinama koje su nailazile, gostovanja u inostranstvu su nam značila više od samoga života! Razlog je bio veoma jednostavan. Jugoslavija je prestala da postoji, a Srbija je ušla u rat, sankcije, glad i bedu. Ali o tome nešto kasnije.
Svaka promena uvek donosi nešto novo. Tako je bilo i sa Ilketom kao našim novim gitaristom. Uneo je u nas neku svežinu, koja se vrlo dobro uklopila u već postojeći entuzijazam benda. Imali smo zaista lepe planove za budućnost. Sviralo se, a bogami i komponovalo, s velikim elanom. Novi album je već bio na vidiku i on će po mnogo čemu ravnopravno stajati sa onom našom „zlatnom LP serijom“, koju je po mom mišljenju časno i gordo predvodio - „Osmi nervni slom“!