Uživo!: Autobiografija

DOBRO DOŠLI NA PLANETU MELMAK


MNOGO PUTA sam se uverio u netačnost toga da je tamo negde bolje nego ovde kod nas. Da se odmah razumemo, u Srbiji ume da bude baš očajno, ali i na mnogim drugim mestima u belom svetu nije mnogo bolje, iako se to nama stalno čini. Upravo sam takav utisak poneo prilikom našeg prvog gostovanja u Švedskoj.
U tu skandinavsku zemlju otišli smo na poziv dobrog poznanika, Mladena Skoka. On nije bio estradni menadžer, ali je došao na zanimljivu ideju da Riblju čorbu predstavi našim iseljenicima, koji nikada nisu imali prilike da vide i čuju ovaj bend uživo.
Kada je JAT-ov avion sleteo u Malme, koji nam je bio prva destinacija u nizu, doživeli smo prvo veliko ružno iznenađenje. Naime, tamošnji granični policajci i carinici nimalo nisu bili blagonakloni prema petorici čupavih muzičara iz Jugoslavije. Da li su pomislili kako u njihovu zemlju pokušavamo da prokrijumčarimo široku lepezu narkotika ili je nešto drugo bilo u pitanju, tek, naš pregled i pregled našeg prtljaga bukvalno je trajao satima! Osećali smo se krajnje poniženo kada su nas smestili u specijalne kabine za pregled, zahtevajući da se tu skinemo u donje rublje! Vicko i like su očito bili najsumnjiviji, pošto im je naređeno da se skinu skroz. Do gole kože! Kada je tom mučenju najzad došao kraj i kada smo konačno mogli da uđemo na teritoriju Švedske, uvređenost, ljutnja i prezir prema njihovim službenim licima nikako me nisu napuštali. Kao i uvek u sličnim situacijama, čašica viskija ili votke mogla je da spere sve! Ali od tog pića nije bilo ni traga! Naime, na celoj teritoriji te države vlada klasična prohibicija! Prosto da ne poveruješ da nigde nije moglo da se popije alkoholno piće. Čak ni pivo! Skrušeno sam našeg domaćina Mladena pitao kako ovdašnji narod uopšte preživljava bez cirke, a on mi je ljubazno odgovorio kako se svako od njih na svoj način snalazi. Napomenuo mi je, onako uzgred, tajne kanale, kojim su boce žestokog pića ilegalno dopremane (krijumčarene) u Švedsku. I to je koštalo - papreno!
Zanimljiv je podatak da većina naših ljudi u toj zemlji ima male domaće destilerije, koje koriste da bi napravili votku samo za svoje potrebe.
Pošto se tamo mnogo radi, što podrazumeva da se glava ne diže od ponedeljka do petka, onda tih dana niko i ne razmišlja o alkoholu. Ali zato se subotom svi urokaju! To obično čine, bar kada je Malme u pitanju, na brodu koji ih vikendom odbaci do susedne Danske, tačnije do Kopenhagena, gde se alkohol toči u izobilju. Kada se - što na brodu, što na kopnu - propisno od pića ubiju ili unerede, onda se veselo vrate u rodnu zemlju, gde nastave da glumataju uzorne građane. Inače, Malme je danju, ali začudo i u večernjim satima, gotovo potpuno pust grad! Deluje avetinjski! Bora ga je odmah prekrstio u - Melmak, matičnu planetu simpatičnog Alfa, popularnog junaka iz istoimene TV serije. Pokušali smo u nekoliko navrata da šetamo njegovim prostranim ulicama, ali smo se toliko smorili da smo jednodušno zaključili da je korisnije provoditi vreme u Mladenovoj kući i pomalo sviruckati za svoju dušu, nego zujati sablasnim avenijama i bulevarima tog grada.
U Švedskoj smo inače imali više solidno posećenih koncerata. Publika nas je posmatrala pomalo zbunjeno, kao bend s druge planete, jer im u to vreme nije često dolazila muzička rokenrol ekspedicija iz rodne grude. Gradovi u kojima se sviralo bili su vrlo slični. U svima je vladala neka čudno depresivna atmosfera. U pokušaju da se bar malo zabavimo i opustimo, jedne večeri smo se uputili u diskoteku, smeštenu u najvećem švedskom hotelu iz lanca Skandik kraun. Domaćini su nam rekli da tu možemo dobiti žešće piće, ali da pripazimo na visoke cene. Odemo mi tamo, a obezbeđenje neće da nas pusti zbog neodgovarajuće odeće. Presvučemo se i zatim vratimo, ali nam ulaz opet iz istog razloga nije bio dozvoljen. Obučemo se mi onda ko da idemo na svadbu, što je najzad upalilo i urodilo plodom. U startu smo udarili po votki. Posle čašice-dve, neko od nas je bacio pogled na kartu pića. Ako tada nismo dobili infarkt, onda nam srčka stvarno nikada neće stati. Jedno pićence je koštalo kao ceo litar u fri šopu! Odmah smo izgubili svaku želju za provodom. Skupili smo nekako dovoljno novca, platili račun i pobegli odatle glavom bez obzira.
Na putu do kuće, na gotovo svakom uglu smo zaticali devojčice, ne starije od 15-16 godina, kako dušu povraćaju! Po obližnjim parkovima su ležali pijani mladi ljudi, tužno obeznanjeni od alkohola. Kućne destilerije sumnjivog porekla i kvaliteta uzimale su tako svoj danak. U Švedskoj se u tom razdoblju, očito, pilo sve i svašta! Od parfema i kolonjske vode, do čistog apotekarskog alkohola, verovatno pomešanog s nekim poluga-ziranim sokom.
Melmak je na početku poslednje dekade dvadesetog veka bio zaista pravo - čudo!

U APARTMANU HARISONA I POLA MAKARTNIJA


TU SKANDINAVSKU zemlju smo ponovo posetili tek nedavno, u proleće 2011. godine. U goste nas je pozvao Borin prijatelj Đura. Simpatičan i srdačan čovek, on je preko svoje estradne poslovnice uglavnom organizovao koncerte folk-izvođača. Izuzetno je cenio Boru i muziku Riblje čorbe. Nastojao je zato da poto-pošto dođemo u Švedsku, ne bismo li, kako je naglasio, bar malo „kultivisali“ ovdašnju omladinu.
- Krajnje je vreme da čuju pravu muziku i prave pesme, a ne samo one što nariču! - govorio nam je Đura.
Situacija na samom terenu bila je potpuno drugačija od one koju smo tu doživeli prethodni put. Tako, recimo, na aerodrom-skom graničnom prelazu švedski policajci i carinici nas nisu ni pogledali! Odsutno su nam udarili pečat u pasoš i bez reči nas pustili da kročimo u njihovu zemlju, poželevši nam pritom čak i prijatan boravak! Ulice Malmea su prosto vrvele od naroda! Slično Amsterdamu, stotine građana je vozilo bicikle, dok je širom velikih trgova uredno bilo parkirano na hiljade šarenih dvotočkaša. Grad je delovao izuzetno čisto i umiveno, s mnogo kafića i restorana po prostranim pločnicima. Šveđani su se oduvek ponosili čistom vodom koja ih okružuje, pa zato i slovi da je njihova voda za piće čistija nego bilo gde u Evropi. Upravo zbog te činjenice, flaširana voda se nigde ne prodaje, već svuda u velikim bokalima služe svoju česmovaču, u koju ubacuju kriške limuna, pomorandže ili krastavaca, što deluje veoma egzotično.
Kada smo onako izgladneli (i manje umorni) seli u restoran da ručamo, konobar nam je odmah doneo vinsku kartu. A u njoj, da ne poveruješ svojim očima, vina iz čitavog sveta. Cene su neznatno više, što je i normalno za jednu zemlju Evropske unije. Pošto smo konačno shvatili da je to neka druga Švedska, krenuli smo pešice do našeg hotela, gde nas je čekalo još jedno prijatno iznenađenje. Bili smo, naime, smešteni u samom centru Malmea, u ekstra luksuznom hotelu Mejfer, čiju su recepciju krasile fotografije najvećih svetskih zvezda pop i rok muzike, uključujući Tinu Tarner i Dejvida Gete. Saznajemo na recepciji da su svi oni bili gosti tog hotela, što je i te kako godilo našoj taštini. Pored apartmana u kome smo mi bili smešteni na zidu je stajala uramljena slika Pola Makartnija i Džordža Harisona, a ispod bilo nešto napisano na švedskom. Pitamo one na recepciji otkud baš tu, pored naše sobe, fotografija „liverpulskih čupavaca“?
- Znate, kada su Bitki prvi put održali koncert u Malmeu 1967. godine, odseli su upravo u našem hotelu. U prostranom predvorju su održali i konferenciju za štampu. Imamo ovde i te slike. Inače, bili su smešteni u dva velika apartmana na spratu.
Jedan od tih apartmana, u kome su spavali Pol i Džordž, bio je sada naš!
Nije loše biti u istoj sobi gde su boravile i legendarne „Bube“!
Neka se zna kakav je nivo onih najboljih!
* * *

Posle odličnog koncerta u Malmeu, avionom smo otišli u Stokholm. Taj grad sa stotinu mostova, koji presecaju morske kanale i rukavce, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Prelepe građevine kraljevskih obličja, pomešane s modernim hotelima, poslovnim četvrtima i tržnim centrima, upotpunjuju oduševljenje svakog posetioca i namernika. Primećujem da hiljade turista šetaju ili obeduju u mnoštvu restorana s različitim nacionalnim kuhinjama. U tako lepoj metropoli osećali smo se toliko dobro da smo to svoje pozitivno raspoloženje na najbolji mogući način preneli i na publiku, koja je masovno došla na naš koncert. Ta svirka je bila zaista fantastično posećena. Na naše ogromno iznenađenje, dečaci i devojčice koji su rođeni u Švedskoj, a čiji roditelji vuku korene iz naših krajeva, znali su sve tekstove naših pesama napamet! Od prve do poslednje!
Internet i kablovska televizija stvarno su pravo tehnološko čudo novoga veka.
Glasno i jasno su u horu pevali naše stare i nove pesme, pa sam stekao utisak kao da nastupamo, recimo, na beogradskom Bir festu. Razlika, u stvari, uopšte nije postojala. Bio je to, ruku na srce, u svakom pogledu topao i dirljiv koncert. Jedan od onih koji se dugo pamte.
Ushićenje i radost zbog uspeha ove mini-turneje po Švedskoj pokvarila je vest da je Mladen Skoko, čovek koji nas je davne 1989. godine prvi doveo u Švedsku, nedavno preminuo. Upravo zahvaljujući njemu, Riblja čorba je bila preteča tadašnjih jugoslovenskih rok bendova, koji su s vremenom masovno pohodili tu zanimljivu skandinavsku zemlju.
Nešto kasnije iste večeri, na after-partiju upriličenom u našu čast, popili smo po čašu sjajnog australijskog vina. Ono nas je za trenutak podsetilo na našu prvu posetu tom dalekom kontinentu, u leto iste one godine kada smo zahvaljujući Mladenovoj organizaciji prethodno prvi put stupili na švedsko tlo.
Toj australijskoj turneji posvetio sam dužnu i posebnu pažnju u poglavlju koje sledi.
Ona je to apsolutno zaslužila.

RIBLJA ČORBA POJAČANA DŽEJOM!


NA POČETKU KARIJERE ni sanjao nisam da ću sa svojim bendom jednoga dana imati turneju na nekom od svetskih kontinenata. Razmišljanja o koncertima uglavnom su mi se kretala u granicama moje tadašnje domovine, Jugoslavije. S vremenom se kod mene ta vrsta apetita ipak povećala, što je izvesno bilo povezano s raspadom države (SFRJ) i sve suženijim muzičkim tržištem
Srbije, doduše, nije mala, ali...
Gotovo preko noći smo poželeli da nastupimo i pred onima koji nas dotada nikada nisu videli i čuli. Slična razmišljanja, što je sasvim slučajna podudarnost, imali su i mnogi drugi rok bendovi u svetu. Recimo, eto, Rolingstounsi! Iako postoje već duže od pola veka, svirali su na budvanskom Jazu i beogradskom Ušću jer im je to, između ostalog, bio prvi dolazak u Crnu Goru i Srbiju. Imajući u prethodne dve decenije pred sobom pregršt sličnih primera, odluka da Riblju čorbu upoznaju svi oni koji to požele, bez obzira gde žive i rade na kugli zemaljskoj, bila je logična, ali i nama potrebna. Uostalom, posle odličnog iskustva u Švedskoj, ljudski je opravdano bilo nastaviti sa širenjem svojih vidika (i horizonata).
Riblja čorba je tako u Australiji gostovala čak pet puta! Svaki naš dolazak u tu daleku zemlju na svoj način je bio zanimljiv i specifičan. Od 1989. pa sve do 2009. godine živi smo svedoci koliko su se na tom kontinentu stvari promenile. Kad kažem promenile, onda mislim na ogroman napredak u standardu i opštem kvalitetu stanovnika Australije, kao i kada je reč o arhitekturi, tehnologiji i inovaciji.
Prvi naš tamošnji odlazak povezan je s pozivom jednog bračnog para, poreklom iz naših krajeva. Gospodin Žica i gospođa Dušanka su odlučili da nas domaćinski ugoste, a mi da upoznamo dotada nama nepoznato podneblje. Bila je to, u pravom smislu te reči, pionirska pustolovina u neistraženim prostorima koju su članovi Riblje čorbe hrabro nazvali australijskom turnejom. Mister Žica je s porodicom živeo u Sidneju, veoma dobro situiran. Bavio se privatnim biznisom. Prodavao je drvnu građu. Na ideju da organizuje koncerte Riblje čorbe, najpoznatijeg srpskog rok sastava, došao je sasvim slučajno. Na to su ga, u stvari, nagovorili prijatelji iz Srpskog nacionalnog centra Bonirig iz Sidneja, koji su u tome videli lepu priliku da se „naša mladež“ malo zabavi, ali i on ponešto da zaradi. Kako bi zabava bila bogatija, organizatori su odlučili da s nama zajedno nastupi i jedan - folk-izvođač! Taj potez je bio očekivan, s obzirom na to da među našima u Australiji fešta ne može da prođe bez veselog i razigranog kolceta. Izbor im je tada pao na mladog i dotada još nedovoljno afirmisanog Džeja Ramadanovskog. On je u to vreme imao objavljen debi-album, koji mu je solidno uradio bračni par Aleksandar - Futa Radulović i Marina Tucaković. Iz tog vremena ipak ostao je najviše upamćen po seriji fotografija na kojima je bio obučen kao mafijaš, dok je na glavi imao veliki beli šešir. Njemu je to, kao i nama, bila prva turneja po tom dalekom kontinentu. Zato je imao, kao uostalom i svi mi, malu frku zbog puta avionom koji će trajati 24 časa!
Za vreme leta, sećam se, bilo je dozvoljeno pušenje, dok se piće služilo u neograničenim količinama. Posle sletanja u Sidneju, JAT-ov vazduhoplov je više ličio na zadimljeni putujući bife nego na letelicu koja saobraća na liniji između dve svetske metropole. Dok sam tokom leta, prijatno zavaljen tamanio bočice francuskog belog vina, moja Jasmina, koju sam tom prilikom poveo sa sobom, izbrojala ih je na kraju ukupno - 22! Kada bih to isto uradio danas, verovatno bi mi pozlilo ili bi me neko smestio u - ludnicu.
Ruku na srce, loših navika sam se teško rešavao.
Tada mi je, doduše, u avionu bilo baš sve super! Filmovi, muzika, izvrsna hrana... I piće, naravno! Međutim...
Po sletanju u Sidnej, na svečanom ručku priređenom u prostorijama Srpskog nacionalnog centra, primetili smo reklamni plakat za naš koncert. Na njemu je velikim slovima bilo ispisano:
„PROTESTNI PESNIK I PEVAČ BORA ĐORĐEVIĆ I GRUPA RIBLJA ČORBA SA SPECIJALNIM GOSTOM DŽEJOM (ROM) -PEVAČ NARODNE MUZIKE“
Kada je Džej video taj plakat, sa osmehom je procedio:
- Čekaj, bre, šta je ovo, pa nisam ja Rimljanin nego Ciganin!
U Australiji smo tada imali četiri zakazana koncerta: dva u Sidneju i dva u Melburnu. Svirke nisu bile organizovane u sportskim halama ili dvoranama, već bih više te prostore opisao kao neku vrstu - banket sala! Tu se slušala muzika, mladi su igrali i ludovali, dok su stariji sedeli sa strane, pili i jeli ćevape!
Kad sam već kod ćevapa, ovde moram na naglasim da svaki put kada smo pristizali na taj daleki kontinent, prvo pitanje ljubaznih domaćina je glasilo:
- Jeste li umorni, hoćete da odemo na ćevape? Vodimo vas na najbolje ćevape u čitavoj Australiji!
A nama je, iskreno rečeno, ćevapa bilo preko glave! U Sidneju postoje na hiljade restorana kineske, tajlandske, vijetnamske ili indijske hrane, kao i nekih drugih egzotičnih zemalja, a oni bi odmah da nas fasciniraju - ćevapima! Naravno da ovim ni za pedalj ne želim da umanjim njihovu dobru nameru i veliku želju da na pridošle zemljake ostave najbolji mogući utisak, ali aman zaman...
Uostalom, nisu li srpska ljubaznost i gostoprimstvo nadaleko poznati u svetu?
Koncerti u banket salama su održani ovim redom: prvi u Srpskom nacionalnom centru u Bonirigu u Sidneju, drugi u Srpskom centru Srpske pravoslavne crkve Sveti arhiepiskop Stefan u Kizborou u Melburnu, a onda je opet na red došao Sidnej i Srpska narodna odbrana Barina Sent Kantli Vale, da bismo nastupe tada priveli kraju u Grand star u Orta Autoni u Melburnu.
Sale su bile prepune. Poseta je zaista bila fantastična. Atmosfera takođe. Doduše, publika nije znala baš sve pesme Riblje čorbe, ali većinu jeste. S obzirom na to da tada nije bilo interneta i kablovske televizije, svaka naša numera koju su horski otpevali predstavljala je pravo malo iznenađenje.
Džej je, opet, sa svoje strane sugestivno pevao i energično đuskao. Vrteo se na sceni kao čigra, skupljajući bakšiš u ogromnim količinama. Taj dodatni prihod je u našem slučaju izostao, zbog čega nam uopšte nije bilo krivo.
Dok su mladići i devojke ispijali pivo, njihovi roditelji su uglavnom cevčili viski i mezetili ćevape sa šopskom salatom. Bila je to ruralna, zanimljiva i živopisna slika, koju smo sa osmehom poneli sa sobom iz daleke Australije.
Što se samog smeštaja tiče, krov nad glavom su nam u svojim domovima ponudili sami domaćini, što će se kasnije pokazati kao ustaljen običaj na turnejama po Australiji. Suštinski, meni je to bilo sasvim u redu. Da bi izbegli pozamašne hotelske račune za spavanje i ishranu benda, smestili su nas u svoje ogromne kuće s milion soba, sa bazenima i teniskim terenima, što smo mi obilato koristili. Iskreno, ta varijanta je u svakom pogledu bila bolje od one hotelske!
Kroz Sidnej i Melburn tada smo bukvalno protrčali, jer je vremena bilo vrlo malo. Ipak, našlo se nekoliko sati za kupovinu, što ni za živu glavu nismo hteli da propustimo. Moja supruga Jasmina pogotovo.
Na avion smo, srećom, stigli tačno na vreme.
Kada smo se konačno vratili u Beograd, sačekalo me je jedno zaista lepo iznenađenje. Naime, naš video-klub Atlantis, koji je u to vreme počeo da radi punom parom, doneo nam je prihod u koji je teško bilo poverovati. Pošto smo se raspakovali i sredili malo utiske, tašta mi je predala kovertu nabreklu od para - zaradu od videoteke. U njoj je bilo, sećam se kao danas, ukupno - 10.000 nemačkih maraka! Poređenja radi, od te prve australijske turneje s Ribljom čorbom, zaradio sam „samo“ 4.000!
Ma kakav Sidnej, kakav Melburn, Beograd je bre zakon!

BAJAGA NAM SPASAVA AUSTRALIJSKU TURNEJU


NAREDNU TURNEJU po Australiji organizovao nam je Borin prijatelj Milojko! On je momak sa beogradskog asfalta, a tamo je otišao u potrazi za boljim životom. Bavio se svim i svačim. Dobro je zarađivao, ali je još bolje umeo da troši. Naročito u prostranim kockarnicama, kojih na tom kontinentu ima napretek.
Kada sam već kod kockarnica, moram da napomenem da smo jednom prilikom u Sidneju posetili Grand kasino, koji je inače veličine - omanjeg grada! U njemu se nalazi džinovski tržni centar, ekskluzivni restorani, hoteli... Mesta za kockanje izgledaju toliko privlačno da vam je na kraju prosto žao da izađete iz njih. Šarenilo, zgodne hostese koje vam neprestano nude piće i hranu gratis, zatim rasveta, muzika i uopšte cela ta atmosfera deluju toliko divno i ušuškano da uopšte nemate osećaj kako ste upravo potrošili i poslednji dolar iz džepa. Bez prebijene pare u novčaniku, ošamućeni zavodljivim šmekom kazina, na ulicu izlazite nasmejani i raspoloženi, svesni da je doživljeno, samo po sebi, u stvari - neponovljivo!
Dakle, Milojko, kod koga inače sve ide po principu „opušteno“, prvo je trebalo da nam pošalje garancije za vađenje viza. Tačnije, vize dobij amo u Beogradu, ali cela procedura za odobravanje radnih dozvola ide preko - Sidneja! Kada sve to stigne u australijski konzulat u Beogradu, onda nas oni pozovu i u roku od sat-dva pasoši su nam „istetovirani“ živopisnim pečatima.
Za specijalnog gosta te naše turneje, određen je - Bajaga! Naime, na njegovoj prvoj australijskoj turneji sa Instruktorima, Bora je bio njihov gost. Izveo je tom prilikom blok pesama Riblje čorbe, pa je sada došao red da se Bajagi to gostoprimstvo uzvrati. Bilo je predviđeno da on s nama otpeva desetak svojih numera. To će se s vremenom pokazati kao sasvim dobra kombinacija, jer publika na koncertima po ceni „normalne“ karte dobija dvostruki program! Ali od viza ni glasa. Svakodnevno zivkamo konzulat, ali željenog odgovora nema, pa nema. U stvari, niko ništa tamo ne zna, osim da potrebne garancije za vizu još nisu stigle. Približio se i dan polaska, a nas sve više počinju da hvataju panika i nervoza. Došli smo u situaciju da sve otkažemo, vratimo avionske karte...
Šta uopšte činiti?
Veče pred polazak na put, Milojko javlja da će vize u beogradski konzulat stići (tek) sutradan izjutra(?!). JAT-ov avion poleće u 13.00, a mi smo se u konzulatu ušančili već u 10.00. U narednih nekoliko sati odigraće se prava drama ne bismo li ipak spasli celu stvar. Naime, nas petorica iz benda „visimo“ u konzulatu s Bajaginim pasošem, dok on juri na aerodrom da prebaci prtljag i instrumente, spremne za čekiranje! U konzulatu dobijamo krajnje uznemirujuću informaciju - zbog vremenske razlike, vize iz Sidneja će u Beograd stići oko 12.00! Osetio sam kako počinjem da se tresem kao prut celim telom. Dok se pregledaju svi prispeli papiri i pasoši ispečatiraju, biće oko 13.00, kada bi već uveliko trebalo da budemo u avionu! Znači, gotovo je, pomislio sam u jednom trenutku, ne shvatajući zašto kod nas Srba sve što se radi obavezno i uvek mora biti praćeno vremenskim tesnacom?
U konkretnom i bezizlaznom slučaju sve je, znači, moralo da se ubrza, pomeri, odloži ili već ne znam ni sam šta!
A prvi koncert, predviđen za sutradan u Pertu, odavno je bio rasprodati
Zadivljujuće je kako se u tim trenucima Bajaga i Bora nisu predavali. Pao je dogovor da Bajaga na aerodromu svakako zaustavi naš avion na sat vremena, a da se naše stvari odmah smeste u prtljažnik aviona. Dotad, dva taksija, „najbrža u gradu“, čekaju kao zapete puške ispred australijskog konzulata, da nas posle obavljene administracije brzinom munje prevezu do aerodroma! Sve potrebne papire smo u rukama imali tačno u 13.00! Mokri do gole kože od znoja, što od trčanja, što od kidanja živaca, stižemo na odredište za oko pola sata. Celokupno letačko i zemaljsko osoblje JAT-a, strpljivo, korektno i s mnogo razumevanja čeka samo na nas. Nije bilo tako i sa onima koji su poštovali predviđeno vreme letenja. Ljuta i namrgođena lica sasvim su dobro odslikavala njihovu ozlojeđenost našim zakašnjenjem. Izvinjenja nisu mnogo pomogla. Neko je već uspeo da im složi priču o razlozima zbog kojih već duže od sata u avionu sede vezani za sedišta.,
Najzad ipak polećemo! Hvala ti, blagi bože! Zagledamo se u neverici!
Uspeli smo, iako je nešto ranije za sve nas to bila prava naučna fantastika.
Već sam ranije napomenuo da u slučaju Riblje čorbe, kada nešto krene onako kako ne treba, onda to može da potraje unedogled! Jednostavno, prva nevolja odmah počinje da se umnožava, pa se tako poteškoće nižu.
Posle dugog ali opuštajućeg leta, uz gomile bočica raznoraznog pića, u ranim popodnevnim satima prispeli smo u Pert. To je manji grad u odnosu na Sidnej i Melburn, ali izuzetno prijatan i lep, jer ima predivnu klimu i bujno rastinje. Taj prijatan utisak se tada oslonio na našu naknadnu euforiju što smo u „jednom komadu“ i na vreme prispeli na željeno odredište. Pogledom tražimo Milojka i njegove kompanjone, pošto smo već pomalo umorni od dalekog puta, pa bi nam vreo tuš i topao krevet sasvim dobro došli. Međutim, Milojka i njegovih drugara nigde nema! Niko nas nije sačekao, što je već bilo malo čudno, ali sebi nisam dozvolio da opet paničim. Ono od prethodnog dana bilo mi je sasvim dovoljno za neko vreme. Pokušavam da ga dobijem telefonom, ali se on, kao za inat, ne javlja. Sada nas, ipak, nervoza opet lagano uzima pod svoje. Tumaramo po aerodromu kao „gluve kučke“ i razmišljamo šta nam valja činiti. Da bi nevolja bila potpuna, niko od nas nije bio pri parama. A i zašto bi? Pa valjda smo u Australiju krenuli da ih zaradimo, a ne da ih iz Beograda nosimo i onda ovde trošimo. Prolaze minuti, a onda i sati dugi kao večnost. Polako ali sigurno počinje da nas mori i glad, a mi nemamo nikakav rezervni plan. Nikoga tu ne poznajemo, niti imamo kome da se obratimo!
Čini se da je Bajaga u tim trenucima bio najnervozniji, jer je u jednom trenutku izašao pred aerodromsku zgradu da zapalio cigaru. U neverici šta ga je to snašlo, iza sebe je odjednom začuo glas:
- E ćao, Bajaga, otkud bre ti ovde?
Kada se okrenuo, spazio je nekoliko momaka oslonjenih na taksi vozila. U ćaskanju koje je usledilo, saznao je da su to naši ljudi, Crnogorci, koji već godinama žive u Pertu i taksiraju. Posle srdačnog rukovanja i upoznavanja, pozvali su nas na piće. Jedva smo sačekali da se nekome izjadamo i ispričamo kakva nas je to nevolja zadesila.
Nije prošlo mnogo vremena, a ti momci su već preuzeli sve u svoje ruke. Odveli su nas na večeru i smestili u obližnji motel. Ujutro su došli po nas i odveli nas u grad na doručak. Pomogli su nam, ruku na srce, kao da su nam najrođeniji. Negde po podne se pojavio Milojkov čovek, inače menadžer za Pert, tvrdeći kako nas je iz Beograda očekivao - dan kasnije! Odnosno, sutradan! Tu je očito neko pobrkao lončiće, što nam tada i nije bilo toliko važno, jer smo odmah sve prethodno nastale poteškoće potisnuli duboko u drugi plan. Nismo, najblaže rečeno, imali više nerava za raspravu, objašnjenja i ubeđivanja. Potrošili smo ih uveliko u prethodnih 48 sati.
Naši novi prijatelji taksisti bili su nam dragi i specijalni gosti na prvom narednom koncertu. Kada smo se ponudili da im vratimo novac koji su potrošili na nas, nisu hteli ni da čuju. Ako kojim slučajem ti momci čitaju ove redove, još jednom im od srca hvala!
Što se tiče nastavka same turneje, sve je do kraja bilo super! Svirali smo u Pertu, Sidneju, Brizbejnu, Melburnu i Adelejdu. Meni je lično prijalo izvođenje Bajaginih pesama, koje su me odmah vratile u vreme našeg zajedničkog entuzijazma i mladalačke poletnosti. Ovome moram da dodam i činjenicu da su svi koncerti Riblje čorbe protekli izuzetno dobro. Zadovoljavajuće i zadivljujuće je delovalo saznanje da je publika ovoga puta znala i horski pevala sve do jedne naše pesme.
Tako je Riblja čorba, iz drugog pokušaja, osvojili i potpuno pokorila - Australiju!

AUSTRALIJA ILI
DOME, SLATKI DOME


PORED MILOJKA, turneje po australijskom kontinentu nam je organizovao i gospodin Dragan Radović, inače vlasnik kompanije Video-novosti iz Sidneja.
On inače ima akcije u srpskom radiju u tom gradu, a ima i prodavnicu ploča, audio i video kaseta, kompakt-diskova i de-ve-deova u Kabramati, predgrađu Sidneja. Očekivano je tu u pitanju bila žanrovski šarolika muzika s naših prostora. Pošto je tako stalno bio u dodiru s većim brojem izvođača iz Srbije, vremenom se opredelio da im organizuje nastupe po Australiji. U tome je bio više ili manje uspešan, ali je time sebi prokrčio put kao neko ko zna i ume da radi menadžerski posao. Inače, toliko je bio dobar i pošten čovek da mu i pored nekih organizacionih propusta niko nikada ništa nije zamerao. Tako je bilo i s Ribljom čorbom.
Nema nikakve sumnje da smo ipak najbolju turneju u poslednjih deset godina imali s koncertnim producentom - Nenadom Jovanovićem! On je, inače, „event manager“ sidnejske agencije Serbian National Defence Council, što bi u prevodu značilo Srpska narodna odbrana! Radi se o ozbiljno organizo-vanoj firmi koju odgovorno vode pravi profesionalci. Nenad se već na prvoj turneji koju je organizovao Ribljoj čorbi (2006) pokazao kao odličan menadžer, s kojim smo svi u grupi bili izuzetno zadovoljni. Kod njega sve može i ne postoji „ne može“, a u svemu tome ima svesrdnu pomoć i podršku supruge Mile. Ona je, između ostalog, bila zadužena za marketing i propagandu naše turneje po Australiji. Srpskog je porekla, ali rođena u Los Anđelesu, pa zato i poseduje onu urođenu američku poslovnost i tačnost, gde slučajnosti nikada nema mesta. Redosled nastupa je isplaniran do najsitnijih detalja, pa je turneja s njima protekla kao po loju. U organizacionom smislu, bili su to koncerti kakve smo samo mogli da poželimo - od ozvučenja, opreme i prevoza, pa sve do raskošnog keteringa postavljenog u garderobi. Uopšte, naš boravak u Australiji je bio - pun pogodak!
Uzgred, lično sam imao najviše razloga da se u Sidneju ose-ćam kao kod svoje kuće. Naime, moj dobar školski drug Vide Vitorović, s kojim sam išao u Jedanaestu beogradsku gimnaziju, a bio mi je i komšija na Lekinom brdu, odavno se oženio i nastanio u Sidneju. Naš susret posle toliko vremena, i hiljade kilometara daleko od Beograda, protekao je u neopisivoj nostalgiji, ali i živom podsećanju na trenutke koje smo proveli u našem kraju. On ima divnu ženu, Engleskinju Mišel. Njihovi sinovi Šon i Rajan vole - kakve li slučajnosti - baš muziku Riblje čorbe! Svaki put kada boravim u Australiji, mene u prelepoj kući ove porodice čeka gostinska soba s kupatilom i džakuzijem!
Vauuu!
U večernjim satima, u bašti njihovog prijatnog doma pravimo roštilj i do kasno u noć pijuckamo vino pričajući o svemu i svačemu.
S druge strane, u Melburnu Džindžer i Vicko imaju svog dobrog prijatelja Tibija, muzičara po vokaciji, koji je ujedno vlasnik odličnog tonskog studija, kompletnog ozvučenja i opreme neophodne za velike koncerte. On se takođe iskazao kao sjajan domaćin, uvek spreman da im u svemu izađe u susret. Inače, kod Tibija se ceo bend snabdeva instrumentima za turneju po tom kontinentu.
U Melburnu smo pak stekli divne zajedničke prijatelje, Gileta i Cecu. Oni nas redovno dočekaju kao svoje najmilije.
Bora je svog pajtosa pronašao u - Pertu! Zove se Aca. Rodom je iz Čačka, čime je samo potvrđeno nepisano pravilo kako se putevi ljudi iz tog šumadijskog grada uvek (i nezaobilazno) ukrste negde u belom svetu! Za nas je postalo nemoguće da iz njegove porodične kuće odemo tek tako, kao da smo slučajno malo navratili. Boravak kod Ace je postao naša stalna obaveza!
O obilascima restorana, znamenitosti, kockarnica ili tržnih centara sa svima koje sam ovde naveo, bolje ovom prilikom da ne pišem, jer bi mi za to bilo potrebno mnogo vremena i još više prostora.
Bora i ja u Melburnu, inače, najviše volimo da odsednemo u hotelu u Lajgon stritu, čiji je gazda naš čovek. Ime mu je Bob Musić. On je suštinski jedan veliki laf, spreman uvek da nas na tom mestu dočeka i isprati daleko iznad naših očekivanja. Lajgon strit je, za oni koji to ne znaju, najduža ulica u Melburnu, poznata po stotini restorana, načičkanih jednih pored drugih. Zastupljene su tu sve svetske kuhinje, a mi smo baš umeli da zaređamo, pa onda ne umemo da se obuzdamo. Francuski, italijanski i grčki restoran su samo neki od njih, u kojima smo, onako usput, probali najbolja vina koje mogu da ponude.
Ma Australija je baš zemlja kao stvorena za nas Srbe.
Na poslednjoj turneji u Melburnu svirali smo i u zgradi koja je pre mnogo godina bila - policijska stanica! Bio je to, nesumnjivo, kuriozitet svoje vrste. Nastup je bio zakazan u sali u kojoj se nekada obedovalo - što znači u klasičnoj pajkanskoj kantini - dok su nam garderobe bile ćelije! One su, naravno, uveliko već bile preuređene i koristile su se u druge svrhe. Ipak, Austra-lijanci su tu i dalje na prozorima držali gvozdene rešetke, a u samoj unutrašnjosti poljske krevete. Sve to je baš delovalo rustično i dozlaboga autentično! Sećam se da je taj ambijent Bora prokomentarisao u svom stilu:
- Ako u Srbiji nisu uspeli da me strpaju u zatvor, onda je Australijancima ovako to svakako pošlo za rukom!
Na početku poslednje turneje Riblje čorbe po Australiji, Bora je još na tamošnjem aerodromu ugledao veliki bilbord na kome je krupnim slovima bilo ispisano:
- ATRAKCIJA GODINE: PLIVAJTE SA AJKULAMA!!!
- To! - rekao je Bora kao iz topa - Već kol’ko sutra idem da se prijavim za druženje i ronjenje sa ajkulama!
Svi naši pokušaji da ga odvratimo od te sulude ideje nisu urodili plodom. Govorilo smo mu da je ta ideja skroz buđava i suluda i da se, s obzirom na svoje godine, izlaže opasnosti s još uvek nesagledivim posledicama. Međutim, ništa od svih tih upozorenja nije vredelo!
Iz nekog samo njemu poznatog prkosa, iskazao je nevero-vatnu upornost i tvrdoglavost.
- Hoću sa ajkulama i tačka! I to odmah! - bilo je poslednje što nam je na tu temu odbrusio.
Ceo taj avanturistički šou, ako se uopšte taj „cirkus“ može tako nazvati, sastoji se u tome da te prvo obuku u ronilačko odelo, a zatim gurnu u jedan džinovski bazen u kome već plivaju (da li gladne?)
- ajkule! Bože me sačuvaj! Najopasnija od svih je velika bela ajkula, koja ima bar stotinak oštrih zuba, nalik motornoj testeri.
Nisam siguran je li Bora u poslednjem trenutku možda nameravao i da odustane od svega, ali sam zato ubeđen da mu pri duši, neposredno pre uranjanja u bazen, nije bilo baš svejedno. Međutim, baš bih voleo da vidim nekoga ko bi mu stao na put kada on nešto naumi.
Pošto su mu navukli ronilačko odelo, smestili ga u kavez i spustili ga u vodu sa ajkulama, „zabava“ je mogla da počne. Gotovo sat vremena je Bora tako plivao sa ajkulama, dok smo ga mi slikali i iz sve snage bodrili s pristojne udaljenosti. Uopšte uzev, i danas mislim da sve to uopšte nije bila bezazlena igrarija. Jeste tu kavez sa čvrstim metalnim šipkama, mada se nikada pouzdano ne zna koliko one mogu da izdrže. Verovatno ne previše dugo, pošto budu pod stalnim udarima i pritiscima onih koji bi da te prožderu! Bora je hrabro istrajao i odbio sve „napade“ velike bele ajkule. Izašao je iz tog grotla nepovređen i možda u licu nešto bleđi nego obično. Kada su vlasnici te vodene atrakcije pitali Nenada Jovanovića ko je taj odvažni gospodin, on im je mirno odgovorio:
- To je pevač najpoznatije i najbolje srpske grupe, koja trenutno u Sidneju boravi zbog turneje po kontinentu.
- A je li taj bend započeo svirke po Australiji ili ih je završio?
- pitali su dalje znatiželjno.
- Ma neee! Turneja ovih dana tek treba da počne - saopštava im Nenad s ponosom u glasu.
- Gospodine, da smo to znali, savetovali bismo vam da njihov pevač sa ajkulama pliva tek kada te koncerte privedu kraju. Znate, za svaki slučaj! - rekli su zaprepašćenom Nenadu.
Baš su vodili lepu i utešnu konverzaciju, zar ne?
Neka je u tom tonu i nastave nekom drugom prilikom, ali bez nas!

NA MESTU PRVOG VELIKOG USPEHA


NOVI ALBUM Riblje čorbe u novoj postavi objavljenje 8. maja 1990. godine pod nazivom „Koza nostra“. Bila je to prva LP ploča sa Ilketom kao drugim gitaristom, ali i s nešto izmenjenom studijskom postavom. Iako smo taj materijal snimali u (proverenom) Studiju 5 PGP RTB, što bi u prevodu značilo da ništa nije trebalo menjati, uloga našeg producenta je prvi put pripala - Saši Habiću. On je iza sebe imao zavidno studijsko iskustvo i uspešan producentski opus s mnogim poznatim domaćim izvođačima. Pošto nam je na prethodnim albumima Kornelije - Bata Kovač svirao klavijature u svojstvu specijalnog gosta, jer nam je ujedno bio i producent, za ovu priliku je, naravno, trebalo da angažujemo drugog instrumentalistu. Izbor je pao na člana Bajaginih Instruktora, u ovom štivu već pomenutog Aleksandra - Sašu Loknera. Ne samo što je bio virtuoz na klavijaturama već je svoju kreativnost iskazivao i kao sjajan aranžer i kompozitor. On je, primera radi, neposredno doprineo da neke pesme Riblje čorbe na „Koza nostri“ dobiju pravu atmosferu, koju samo istinski majstori svog instrumenta umeju da podare matičnoj rok grupi.
Što se ostalih albumskih gostiju tiče, u Džindžerovoj numeri „Gde si u ovom glupom hotelu“, pevale su Gorica Popović, Sneža-na Jandrlić i Biljana Krstić. Nije potrebno posebno naglašavati da su sve tri solistkinje nekada bile članice Borinog sastava Suncokret.
Legenda jugoslovenske rok muzike Branimir - Džoni Štulić i ostali članovi njegove Azre bili su nam prateći vokali u pesmi ,,A1 Kapone“. Bora i Džoni su se, inače, oduvek lepo družili i međusobno veoma poštovali.
Što se samih LP numera tiče, uradili smo još jednu dobru obradu. U pitanju je bio veliki hit Caka Berija „Memphis, Ten-nessee“, u Borinom prevodu nazvan „Crna Gora, Bar“. Osim klasičnih političkih pesama „Tito je vaš“ i „Žikica Jovanović Španac“, na „Koza nostri“ se našla samo jedna prava ljubavna pesma - „Ja je gledam kako spava“.
Bilo je tu i nekoliko štos pesama, kao što su „Deca“, „Bejbi“ i „Hej, kako ti je sad“. Za naš jedanaesti album komponovao sam samo jednu numeru: onu koju je Bora „od srca“ posvetio čuvenom Milivoju Vatrogascu, koga sam detaljno opisao ovoj knjizi u poglavlju sa Edijem Grantom.
Omot za taj album je kreirao naš novi gitarista, like. Kada sam prelistavajući njegove radove ugledao i likovno rešenje za korice „Koze nostre“, zaključio sam kako je znatno bolji sa četkicom za slikanje nego s gitarom u ruci! Takav „suvi“ talenat kakav je like nikada u životu nisam sreo.
Pošto se ta LP ploča ubrzo našla u na tržištu, došao je za nas uobičajeni trenutak da što je moguće više sviramo nove pesme. Ne samo da bismo unapredili i onako dobru albumsku prodaju, već da te numere, kao i one prethodne, odmah uđu u narod!
Odlučili smo se, kao i uvek, i za veliki beogradski promotivni koncert. Po tom pitanju ni za pedalj nismo nameravali da odstupimo. Visok nivo prezentacije stalno je morao da se održava. Jednoglasno smo se složili da tu svirku održimo na stadionu Tašmajdan. Nekoliko razloga je bilo za izbor baš tog mesta. Kao prvo, uželeli smo se nastupa pod vedrim nebom. A kao drugo, Bora, Vicko i ja prema Tašu gajimo specifičan odnos, pošto smo na njemu 1. septembra 1979. godine otprašili svoj prvi veliki koncert u tadašnjoj Jugoslaviji.
Marketinški gledano, septembar je odličan termin za svirku na otvorenom u Beogradu. Svi su se vratili s mora, počela je škola, a i vremenski uslovi su još uvek povoljni. Pesma „ Al Kapo-ne“ je gotovo automatski posle izlaska „Koze no stre“ postala veliki radijski hit. Neprestano su se vrtele i numere „Crna Gora, Bar“ i „Gde si u ovom glupom hotelu“. U tako povoljnoj atmosferi i ambijentu kao stvorenom za velika dela, znali smo da će tašmajdanski koncert biti još jedan pun pogodak u našoj karijeri.
Bezmalo dvanaest godina od onog prethodnog, legendarnog koncerta, stadion Tašmajdan u srcu našega grada ponovo je pro-ključao u režiji Riblje čorbe. Iz 12.000 grla opet se zdušno orilo:
- Boro, majstore! Boro, majstore! Boro, majstore!
Pitao sam se da li je vreme stalo ili prebrzo prohujalo.
Ne znam, te večeri nisam imao odgovor ni na jedno od mnogih svojih pitanja. Bio sam srećan i zadovoljan, ali pomalo i zabrinut nepoznanicom koliko sve to još može da traje.
Odsvirali smo taj nastup u svom već prepoznatljivom maniru - dinamično, precizno i nadahnuto na talasu više nego raspoložene publike. Ilke je tada imao svoje prvo veliko vatreno krštenje s Ribljom čorbom. Nikada ranije nije svirao pred tako brojnom publikom.
Euforija je ponovo zavladala oko nas. Bili smo pred velikim vratima raja.
Divan je to osećaj, priznajem.
Uprkos sreći koja nas je sve obuzela, mračni oblaci su se, ipak, zlokobno nadvili nad Jugoslavijom. Naići će vreme u kome će naše mesto, predviđeno za idole i popularne, uspešne i opštepriznate, zauzeti neki drugi, manje vredni ljudi. Političari loših namera, čija lica ne odaju utisak da su u pitanju pošteni ljudi.
Posle proslave zbog uspešno održanog koncerta na „našem“ Tašmajdanu, nismo ni sanjali da će proći toliko godina da bi Riblja čorba ponovila taj rok spektakl.
Ali to je već neka druga, naredna priča.

OLIVER JE POSTAO I PRESTAO DA BUDE DEO BENDA


ODUVEK SAM SMISAO ŽIVOTA, između ostalog, pronalazio i u prijatnim iznenađenjima koja sam povremeno priređivao svojim najbližim. Nekada sam u tome uspevao možda više, a nekada manje, što je uglavnom bilo povezano s mojom materijalnom situacijom, kao i samim povodom.
Tako sam, recimo, dugo razmišljao kako da obrađujem moju Jasminu za njen rođendan (15. april) 1991. godine. S obzirom na to da se taj datum nekako podudarao i s navršenom decenijom našeg braka, osećao sam potrebu da ovoga puta to bude nešto - posebno! Specijalno! Ako se ima u vidu da sam u tom razdoblju s Ribljom čorbom sasvim solidno zarađivao, onda sam sebi mogao dozvoliti da je odvedem na romantičnu večeru u jedan elitni beogradski restoran i na licu mesta joj uručim rođendanski poklon. U beloj pravougaonoj koverti nalazio se vaučer za vikend u Rimu, što je Jasminu baš dirnulo i oduševilo. Pošto vize za Jugoslovene tada još uvek nisu bile potrebne, u Večni grad smo mogli da krenemo već posle nekoliko dana.
Taj vikend u Rimu nam je bio sjajan! Proveli bismo ga sigurno još lepše da nije bilo jednog događaja, koji će se u godinama koje slede toliko razrasti da će nam svima u Srbiji iz temelja promeniti živote. Kada sam tog jutra u našem hotelu, za doručkom, u jednom trenutku bacio pogled na uključeni televizor, imao sam šta i da vidim u vestima Televizije RAI-1. Ugledao sam, naime, vojnike JNA kako se razmeštaju na položaje oko nekog slovenačkog grada. U prvi mah sam pomislio da je reč o insertu iz nekog partizanskog filma, ali mi je tu iluziju u trenutku razbio usplahireni TV izveštač i neki naš vojnik s puškom nagotovs, koji na srpskom, gledajući pravo u kameru, kaže:
„Oni hoće da se otcepe, a mi im to ne damo!“
Nekoliko minuta nisam mogao da dođem sebi, niti da poverujem u ono što sam čuo i video! Pa do juče je sve bilo u kakvom-takvom redu!
A da mi nešto, ipak, onako usput nije promaklo?
Već tada sam pretpostavio da će se dogoditi neko žešće sranje, ali kao čovek pun optimizma nisam hteo da baksuziram i razmišljam negativno. Tačnije, počeo sam da se molim Bogu da te stvari nikako ne krenu po zlu. Na moje veliko razočaranje, Bog me ili nije čuo ili moji vapaji nisu bili dovoljno glasni i ubedljivi, pa zato i nisu uslišeni.
Kada smo se Jasmina i ja vratili u Beograd, na svakom koraku su se najčešće pominjale dve reći - građanski rat.
Ma to u Jugoslaviji nije moguće, čujem sebe kako se utešno ubeđujem i pritom dodajem kako smo svi mi vaspitavani i odgajani u duhu večitog i neslomivog bratstva i jedinstva!
Pa nećemo valjda, pomislih, doći u situaciju da zbog nekoliko idiotskih usijanih glava Riblja čorba više nikada ne zasvira u Zagrebu, Splitu ili Zadru?
Neka crna slutnja je lagano ali ipak sigurno počela da mi se uvlači pod kožu. U jesen iste godine, kada smo krenuli prema
Beču u nameri da snimimo novi album, počeo sam žestoko da sumnjam kako se tu ipak nešto veoma ružno sprema. Pre nego što nastavim da opisujem te događaje, vratiću se nakratko unazad kako bih ukazao na jedan, samo naizgled nevažan detalj.
Oliver Mandić, poznati i priznati domaći pop-rok muzičar, predložio je da nam se kao klavijaturista i provereni autor priključi na toj LP ploči. Ideja je bila odlična, jer su se Oliškina kreativnost i suptilnost idealno uklapale u nekoliko atraktivnih Borinih tekstova. Pošto smo ga oberučke prihvatili kao ravnopravnog člana benda, odmah smo zajedno s njim počeli da pripremamo sveži albumski materijal Riblje čorbe. Naš diskograf PGP RTS nije bio u mogućnosti da nas finansijski isprati, ali nam je zato prijatelj Zarije Bulatović Bula ponudio zanimljivo i spasonosno rešenje:
- Ponudite taj muzički projekat Beomedicini, preduzeću koje održava medicinsku opremu u celoj Jugoslaviji i koje je uvek raspoloženo za pravu saradnju - rekao nam je Bula i dodao kako je generalni direktor te ustanove njegov lični prijatelj.
Pored osnovne delatnosti, Beomedicina je imala nameru da formira „ćerkinsku“ firmu, koja bi se bavila izdavačkom delatnošću. Planirano je da se tu ubuduće objavljuju ploče, kasete, knjige, novine i druga izdanja. Novo preduzeće je uskoro dobilo ime po tada najpoznatijem majmunu u beogradskom zoološkom vrtu - Samiju. Šimpanza Sami je stekao veliku slavu osamdesetih, kada je u bar dva navrata uspeo da pobegne iz svog kaveza. Policija gaje čak jednom, s vatrenim oružjem u rukama, opkolila na Studentskom trgu, ali ga je najgoreg spasao dobri upravnik zoo-vrta Vuk Bojović. On je odbeglog šimpanzu uveo u svoj automobil i odvezao ga u nepoznatom pravcu. Neko se iz Beomedicine tada dobro setio da taj događaj sa Samijem iskoristi u marketinške svrhe za budući biznis. Tako je nedugo zatim, a uz podršku Vuka Bojovića, inače dugogodišnjeg prvog čoveka „Vrta dobre nade“, upriličena konferencija za štampu ispred šimpanzinog doma s rešetkama, gde je pompezno predstavljena nova izdavačka kuća - Samy.
Pošto para vrti gde burgija neće, Riblja čorba je ubrzo postala, bar na papiru, deo njihovog budućeg izdavačkog plana. Uvereni da smo rešili najvažniji problem na početku realizacije novog albuma, razmišljanja o snimanju LP ploče u Beču postala su naša realnost
Oliška nas je ubedio kako je najbolje da u gradu na lepom plavom Dunavu album uradimo u studiju Ambient House. U njemu je on već ranije radio i stekao sjajna iskustva. Imajući u vidu da su sve pesme bile spremne, materijal dobro uvežban, a pomenuti studio kaparisan, mogli smo mirno i orno da krenemo u glavni grad Austrije. Raspoloženje nam je u tom trenutku bilo na apsolutno željenom nivou, što je u prevodu značilo da svi jedva čekamo početak snimanja.
Do Beča smo planirali da idemo kolima. Sa Bulom i Borom sam na taj put krenuo jedne kasne jesenje večeri 1991. godine. Kako bismo prekratili dosadu i jednoličnost onoga što nas je čekalo do granice, nabavio sam viski marke sving i nekoliko flašica koka-kole. Boca tog žestokog pića je, inače, čudno dizajnirana. Dno joj je sa spoljne strane izvijeno polulučno, pa se postavljena na ravnu površinu „zanosi“ levo-desno, ali zato nikada neće pasti! Utisak o ambalaži svinga naročito je upečatljiv kada se malo više popije, jer tada uopšte niste sigurni da li vam se boca pred očima ljulja jer ste popili mnogo alkohola ili se zaista njiše?!
Pijuckamo mi tako viski s koka-kolom i vozimo se lagano prema Subotici kada odjednom pred nas banu vojna i saobraćajna policija. Energično palicom zaustavljaju sve automobile u tom pravcu, dok pored nas promiče nepregledna kolona
vojnih vozila. Prvo oklopna, a onda ona s lakšim naoružanjem - bestrzajni topovi, srednji i nešto manji topovi, koje inače za vreme služenja vojnog roka nikada nisam video. Onda je usledio prolaz teškog naoružanja i na kraju kamiona s vojskom u punoj ratnoj opremi.
Idu oni tako, idu, a kraj tog špalira se uopšte ne nazire!
- Jebote, šta je bre ovo? - pitamo se čudu, dok nam se dlanovi znoje od nervoze i podrhtavanja tla izazvanog vozilima s gusenicama. - Kuda li ide ovolika vojska s tolikim naoružanjem? Šta se, u stvari, ovde dešava? Treći svetski rat ili...?
Zaustavljamo se pored nekog seljaka na biciklu, koji zadivljeno gleda svu tu vojnu silu.
- Je li, zemljače, šta ovo sve znači? - postavljamo mu pitanje kroz poluotvoreni prozor naših kola
- Idu naši da biju ustaše! - odgovora nam on kao u transu i pritom nimalo ne obraća pažnju na nas.
U vozilu je trenutno zavladao muk! Svima nam je pao mrak na oči. Više mi se ne pije viski, a ni koka-kola, ne ide mi se za Beč, ne snima mi se nova LP ploča Riblje čorbe, više mi nije stalo ni do nastupa...
Nastavljamo tiho i bez reči. Prolazimo kroz Mađarsku prema Austriji, ali ne pričamo, pošto su svakog od nas očito crne misli uzele pod svoje. Pobogu, je li moguće da nam se ovo dešava?
Bula nas pomalo teši, ali nekako ni on nije siguran u ono što govori. Kao, ma biće sve u redu, to je samo prolazna frka, niko živ u Evropi više ne ratuje, pa neće ni ovde, na brdovitom Balkanu... A i dosta je vala bilo za vreme Drugog svetskog rata.
Kasnije, dosta kasnije, saznao sam da je ona silna naša vojska išla na - Vukovar!
Šimpanza Sami je uginuo 1992. godine. Nisam siguran je li sahranjen i gde. To je verovatno poznato samo njegovom dobrotvoru i zaštitniku Vuku Bojoviću.
Izdavačka kuća Samy je zbog neprofitabilnosti ugašena neku godinu kasnije.
Koliko samo u sebi ima istine ona narodna: „Što se grbavo rodi, priroda nikada ne ispravi“!

GOLE BABE I DEDE U BEČKOM BORDELU


SNIMANJE ALBUMA u Beču, po atmosferi i raspoloženju, mogao bih mirne duše da uporedim sa onim u ljubljanskom Tivoliju, gde smo radili LP ploču „Večeras vas zabavljaju muzičari koji piju“.
Znači, sve u svemu, bedak!
Bora je stalno bio loše raspoložen i veoma pijan! Ja sam ga u tome pratio u stopu i nimalo po tom pitanju nisam zaostajao.
Depresivna bečka atmosfera nas je potpuno psihički ubila. Boru i mene pogotovo.
On u jednom trenutku čak predviđa i - kraj postojanja Riblje čorbe!
Glasno razmišlja da se kao ljudi raziđemo i možda, ipak, za novo okupljanje sačekamo neka bolja vremena.
U takvoj situaciji, naziv albuma „Labudova pesma“ sasvim odgovara. Tačnije, to ime je najbolje odslikalo pravo stanje u samom bendu.
Dakle, došao je red da se diskografski oprostimo!
Ako bih se bar malo osvrnuo za sobom, onda i danas mogu da kažem kako je to bio jedan od najtežih trenutaka Riblje čorbe, ako ne i najteži. Tada sam u stvari potpuno shvatio pravo značenje reci - sunovrat!
U Beču smo bili smešteni u hotelu koji je više ličio na javnu kuću, nego na mesto u kome čovek može da obeduje i spava kada nije kod svoje kuće. Tu je u poslovnom smislu glavnu reč vodila grupa prostitutki, koje su izgledale kao karikature iz nekog lošeg stripa. Ostarele, iznurene, ružne, izborane, sa izgorelim i izblajhanim kosama, delovale su kao statistkinje u nekom drugorazrednom filmu strave i užasa. I uglavnom su sve bile - debele! Bez imalo stida ili pardona nosile su mini-suknje ili helanke u fluorescentnim bojama. Može li se uopšte zamisliti nagojena baba u metalik crvenim helankama i providnom majicom sa sisama do pupka! Bože me sačuvaj!
Mušterije su im bile uglavnom stariji muškarci iz nižeg društvenog sloja. Mi smo taj hotel ubrzo nazvali „penzoški bordel“, ali se tome nismo smejali, jer je sve bilo toliko tužno da se tužnije nije moglo zamisliti. U tom okruženju sam se baš osećao bez veze! I ne samo ja, već i cela naša ekipa.
U beznađu koje nam je Beč ponudio u tom, za nas „mračnom razdoblju“, u blizini hotela sam pronašao jedan dobar vinski podrum. Tu sam prvi put probao austrijski rizling, koji je na mene ostavio sasvim dobar utisak. Prodavao se u onim staklenim balonima od po pet litara, na kojima je rukom, na maloj beloj nalepnici, bilo ispisano „Tisch Wine“. Kupio sam ih nekoliko i pažljivo odneo u hotelsku sobu, gde sam po celu noć onda cirkao gledajući preda se u prazno! Tada sam, u stvari, i bio potpuno prazan!
U studio sam odlazio samo da odsviram svoje bas-deonice, a zatim se hitro vraćao u „penzoški bordel“, nastavljajući da cepam vino. Prvi put me od formiranja Riblje čorbe uopšte nije zanimalo kako će nam album zvučati, izgledati i koje će pesme biti na njemu. Suštinski, bilo mi je sasvim - svejedno!
Negde pred kraj snimanja, Jasmina je nakratko doputovala u Beč da me obiđe i kupi nešto odeće za malu Minu. Već prvo veče je primetila da je naš hotel u svakom pogledu malo čudan. U hodniku je, recimo, zatekla starijeg čoveka koji je ispred vrata neke sobe stajao potpuno - nag! Kao od majke rođen!
- Šta je ovo, pobogu? Neki deda go stoji tu, u hodniku!? -pitala me je supruga unezvereno i zabezeknuto.
Mirno i staloženo, sa čašom rizlinga u ruci, usput sam joj odgovorio:
- Ne brini, srećo. Sada će tu da dođe i gola baba!
Po povratku u Beograd, nezadovoljan saradnjom s novooformljenom diskografskom kućom Samy, čiji ljudi nisu poštovali deo ugovora vezan za pokrivanje troškova studija i boravka u Beču, Oliver Mandić je napustio naš LP projekat i pritom povukao sve svoje pesme sa albuma!
Da to kojim slučajem nije učinio, onda to sigurno ne bi bio - Oliver Mandić!
Na albumu je, tako, ostalo samo osam pesama. Nikada manje! Ipak, odmah se izdvojila obrada velikog hita Erika Bardona i Nju animalsa iz 1967. godine, „ When I Was Young“ („Kad sam bio mlad“). Ta numera je ubrzo postala jedna od vodećih himni Riblje čorbe. Na koncertima je redovno instrumentalno sviramo, dok je publika horski peva bez ijedne greške u tekstu i intonaciji!
„Labudova pesma“ je prvi album u opusu Riblje čorbe na kojem autorski nisam imao nijednu svoju kompoziciju. Iskreno,
zbog toga mi nikada nije bilo krivo, pošto mi je inače u vezi te LP ploče sve bilo loše, nekako maglovito i nestvarno. Mene je, ruku na srce, u to vreme brinulo samo jedno - da li će se bend zaista raspasti.
Pitanja u vezi s tim tih dana su se umnožavala progresivnom brzinom.
Je li to stvarni kraj Riblje čorbe?
Hoćemo li se u ovako tužnim okolnostima, posle toliko nezaboravnih godina, razići bez reći ili će biti i dodatnih objašnjenja?
Ako dođe do najgoreg, šta će ko od nas da radi?
Na Borine odluke inače već dugo nisam mogao da utičem. Kada malo bolje razmislim, nisam ni pokušavao. Zbog depresije i ravnodušnosti u koju sam tada upao, ili zbog nečeg drugog, tek, shvatio sam da se sudbinom nikada ne može upravljati. U krajnjoj liniji, verovao sam u ono čuveno Borino šesto čulo, prepuštajući mu da u ime svih nas donese - pravičnu odluku! Bila je to, verovatno, najgora moguća linija manjeg otpora u mom životu.
Ali bar je bila - moja!
U Zaječaru, na tamošnju tradicionalnu Gitarijadu, pristigli smo 28. avgusta 1992. godine. Bora je bio u vrlo lošem stanju. I psihički i fizički. Na pomolu je bila baš prava katastrofa! Čim je izašao na binu, prišao je mikrofonu i rekao:
- Ovo je zadnji Čorbin nastup!
Mi na sceni time nismo bili zatečeni. Ali...
Publika je od te Borine rečenice u prvi mah zanemela, a onda počela glasno i neprijatno da negoduje, zviždi... Ta negativa se onda lagano i sve snažnije pretvorila u one čuvene povike podrške, koji su redovno svih tih godina pratili nastupe Riblje čorbe:
- „Boro, majstore“, „Boro, majstore“, „Boro, majstore“.. .Usledio je zatim i: „Ne daj se, Boro“, „Ne daj se, Boro“, „Ne daj se, Boro“...
Kada smo svirku, s knedlom u grlu, nekako priveli kraju, pojma nisam imao je li to zaista bio naš poslednji nastup. Odmah posle silaska sa scene, na mnogobrojna pitanja novinara okupljenih oko nas nisam znao šta da kažem. Prvi put sam bio nemoćan da im išta saopštim.
Da li postojimo i nadalje ili ne?
Ostalo je sve nekako da visi u vazduhu.
Najzad, nešto kasnije, pao je dogovor da se malo presaberemo i o svemu razmislimo, pa da za mesec-dva donesemo konačnu odluku.
Baš solomonsko rešenje, zar ne?
Seli smo da o svemu popričamo sredinom januara 1993. godine.
Bora i ja, naravno, sami, u četiri oka.
Vidno se bolje osećao. Bio je mnogo svežiji, a samim tim i znatno raspoloženiji. Pomislio sam sa zadovoljstvom kako je njemu, u stvari, najviše prijala (ne)planirana pauza Riblje čorbe. Sedeo je tako Bora preko puta mene, posmatrao me i procenji-vao svaki moj pokret. Već takvo ponašanje mi je ukazivalo da je uspešno, baš kao i ja, prebrodio ličnu krizu, izazvanu svim onim dešavanjima oko nas.
- Vidi, Šomi, imam pesme za novi album, što je svakako dobra i najvažnija vest - rekao mi je Bora ozbiljno, glasom čoveka koji tačno zna šta govori. - Zaista mislim da nikako ne treba da stajemo. Bar ne sada. Imamo još mnogo toga da kažemo i dokažemo.
Nisam mu ništa tom prilikom odgovorio, već sam samo ćutke klimao glavom, ne želeći ničim da remetim trenutak svog velikog ushićenja, koji sam duboko u sebi tada hteo da sakrijem.
Znači, nastavljamo!
Već sutradan je u medijima osvanula njegova izjava, koju će i kasnije zbog male dvosmislenosti mnogi citirati:
„Čvrsto smo odlučili! Sviraćemo i radićemo dok god budemo mogli da stojimo na nogama!“
U leto iste godine, Bora je na zaječarskoj Gitarijadi na sceni javno ponovio te dve rečenice. Ovom prilikom su ih sa ovacijama dočekali isti oni naši fanovi koji su ga prošli put, na tom istom mestu, prvo izviždali, a zatim mu pružili bespogovornu podršku. Rokerska publika u Zaječaru je tako bila živi svedok Borine transformacije i njegove velike želje da ih ne izneveri.
Vojska poštovalaca Riblje čorbe na taj način je ostala uz nas kada je nama bilo najteže, ne dozvolivši nam da na brzaka napustimo domaću rok scenu.
Ako igde u ovoj knjizi oni zaslužuju jedno veliko hvala, onda je to sada i ovde u ovom trenutku!

KRISTIJAN REPUJE U PESMI „KRMENKO I KAMENKO“


KONAČNI RASPAD SFRJ, građanski ratovi, sankcije, inflacija, beda, nemaština, Dafina i Jezda....
Ovim sam verovatno obuhvatio većinu elemenata koji su dobrim delom „krasili“ moju Jugoslaviju devedesetih. Otišli smo, u stvari, bestraga i dođavola i - nazad!
Benzin se prodavao na ulici u plastičnim flašama od koka-kole, švepsa ili nekog drugog gaziranog pića. Plaćalo se isključivo u nemačkim markama, jer je dinar u toj meri doživeo devalvaciju da na tržištu nije vredeo - ni prebijene pare! Ako ne računam stotinak profitera i one koji su se snašli, u čitavoj zemlji su ljudi preko noći ostajali bez ijedne jebene kinte u džepu. Para, jednostavno, nema pa nema, a ako ih kojim slučajem i ima, bile su još uvek vruće, pošto su samo nekoliko sati ranije odštampane u kovnici novca! Prodavnice su postale priča za sebe. Najčešće prazne, s namirnicama koje ili niko neće da kupi ili koje nikome nisu potrebne. Čitavog života će mi ostati u pamćenju slika moje samousluge na Karaburmi, koja i nije bila baš bez ičega! U jednoj dugačkoj gondoli su unedogled bile poredane flaše mineralne vode, a u drugoj plazma keks! I to je sve. Ceo asortiman te samiške s dva proizvoda! Super!
Za šta se god odučili u tom užasnom i gadnom vremenu, svodilo se na isto!
Stiskanje i preživljavanje ili katastrofa i smrt?
Da bismo malo zaboravili na svakodnevne oskudice i nedaće, svim silama smo nastojali da iluziju pretočimo u stvarnost! Vežbali smo i stvarali pesme. Nove numere Riblje čorbe tako su još jednom bile spremne za snimanje, ali sada nismo imali - izdavača! Kako se većina Jugoslovena borila da volšebno dočeka samo sutra, nikome normalnom nije bilo do rokenrola. Ulaganje novca u studio, štampu, distribuciju... uopšte u LP ploču, bilo je ravno naučnofantastičnoj sumanutosti! S prosečnom platom u Srbiji od 10 nemačkih maraka, teško se moglo preživeti i nekoliko dana, a kamoli čitav mesec. Za kvalitetno urađen album je, opet, trebalo izdvojiti najmanje - 10.000 nemačkih maraka! To u našoj okolini niko živ nije imao. Čak ni u najdubljem šteku!
Izlaz iz bedaka se nekako uvek pronađe kada se čovek tome najmanje nada. Upravo se to desilo i Ribljoj čorbi u vezi s njenom novom LP pločom.
U pravom trenutku nam je pomogao Branko Milošević, vlasnik firme WIT (Western International Trade). On jeste bio veliki poštovalac muzike Riblje čorbe, ali sa izdavanjem ploča i kaseta nije imao nikakvog iskustva. Uostalom, bavio se trgovinom prehrambenim artiklima, gorivom, aluminijumom i drvnom građom. Branko, koga smo zbog nastalog prijateljstva oslovljavali sa „Bane Vestern“, odmah je pristao da nam pokrije sve troškove snimanja i izdavanja albuma, koji će se u prodaji pojaviti 12. decembra 1993. godine. Tom diskografskom projektu smo, adekvatno vremenu u kojem je nastao, dali naziv - „Zbogom, Srbijo“! Bila je to naša dvanaesta LP ploča.
Rad na tom albumu će nam, između ostalog, ostati u sećanju i po gostu u pesmi „Kremenko i Kamenko“. Njega je Bora lično angažovao da repuje jednu strofu. Reč je o Kristijanu Golubo-viću, žestokom momku sa beogradskog asfalta, koji u vremenu koje je sledilo nikako nije uspevao da pronađe svoj lični mir. Uvek se nekako nalazio ,,s druge strane barikade“, gde je ishod sukoba pravde i prava neizvestan i uvek na oštrici žileta. Uopšte uzev, kao čovek on je sasvim u redu, pa je njegovo kratko prisustvo u studiju svima ostalo u domenu krajnje zanimljivosti.
Sjajna Marija Mihajlović je na albumu „Zbogom, Srbijo“ otpevala sve prateće vokale, dok je beogradski bluzer Šojka odlično odsvirao usnu harmoniku, u pesmama gde je to bilo potrebno. Pošto smo s ranijim obradama hitova stranih autora (i izvođača) imali izuzetno pozitivno iskustvo, nastavili smo s tim dobrim običajem i na ovom albumu. Prvo smo se opredelili za tradicionalnu američku numeru „Zelena trava doma mog“ („The Green Green Grass Of Home“), koja je svetski proslavila Toma Džonsa ili „Tigra iz Velsa“. Druga je bila „Danas nema mleka“(„No Milk Today“) odličnog britanskog sastava iz šezdesetih, Herman’s Hemits. Najzad, našla se tu i prelepa balada „Tamna je noć“ („Tyomnaja noch“), koju je u originalnoj verziji, pod istim nazivom, uspešno svojevremeno interpretirao ruski pevač Mark Bernes.
Ploču „Zbogom, Srbijo“ snimali smo u zemunskom studiju Pink, čiji je tada vlasnik bio Željko Mitrović. To je, inače, onaj isti Željko bas-gitarista, koji je deceniju ranije u mojoj Kazahlanki s grupom Oktobar 1864. realizovao debi-album tog benda.
Šta ćeš, kolo sreće se baš nekada - okreće!
Našu dvanaestu LP ploču je, inače, obeležio jedan značajan personalni detalj. Na njoj se u ulozi klavijaturiste i koprodu-centa pojavio Vlada Barjaktarević. Detaljna priča o njemu kao muzičaru i uopšte ličnosti tek sledi!

KLAVIJATURISTA U BENDU I NIJE BAŠ NEKI GREH


VLADU BARJAKTAREVIĆA SAM UPOZNAO 1991. godine kao člana sastava Van Gog. Posle nekog koncerta s više izvođača, vraćali smo iz unutrašnjosti u Beograd iznajmljenim autobusom, a on je sedeo baš pored mene. Negde pri kraju razgovora, koji celim putem nije jenjavao, napomenuo mi je da u svako doba dana i noći mogu da ga pozovem ako zatreba neka pomoć u studiju. Dodao je još da već kao ton-majstor ima prilično iskustva, jer je prethodno radio sa grupom Oktobar 1864, dok je na albumima Karizme i Van Goga bio i snimatelj i producent.
On i ja smo prvu zajedničku saradnju ostvarili 1993. godine, u već pomenutom zemunskom Studiju Pink Željka Mitrovića, kada je nastala LP ploča „Tao“ beogradske pop pevačice Jazzy Bel. Vlada se na tom diskografskom projektu pojavio u ulozi programera, aranžera i snimatelja.
Bora je Vladu takođe upoznao u studiju. Nešto pre snimanja našeg albuma „Zbogom, Srbijo“, njih dvojica su kreirali muziku za pozorišnu predstavu „Tamna je noć“. On je i tada bio angažovan kao programer, aranžer i snimatelj, ali i kao klavijaturista. Pošto je ispalo sve onako kako treba, Bora me je pitao za mišljenje o njemu, uz predlog da nam se priključi u Pinku u radu na ploči „Zbogom, Srbijo“.
- Boki, obe ruke dižem za Vladu - bilo je sve što sam o njemu tada rekao u jednom dahu.
Ne samo da je na visokom nivou odsvirao sve albumske deonice na klavijaturama, već se na toj našoj LP ploči iskazao i kao veoma umešan (ko)producent. Pošto smo se vremenom s njim upoznali u svakom pogledu, pozvali smo ga u jednom trenutku da postane punopravni član Riblje čorbe. Tu ponudu je prihvatio s velikom i neskrivenom radošću, pa smo tako prvi put u istoriji postojanja benda imali - klavijaturistu! Ako se ne varam, Vicko protiv te opcije nije imao ništa protiv, uprkos svom ranijem ekstremnom stavu da stalnog muzičara na dirkama u grupi neće da vidi ni pod razno!
Vlada Barjaktarević je svoj prvi nastup s nama imao 20. februara 1994. godine, na koncertu koji smo održali u Bačkoj Palanci.
Iskreno, ako se ima u vidu da su nam se s vremenom balade namnožile u repertoaru, kao i da smo na gotovo svakom albumu imali za gosta klavijaturistu, onda je taj naš potez bio očekivan, razuman i sasvim opravdan. Znam da se s tim možda nikada neće složiti oni ortodoksni fanovi Riblje čorbe, ali mi realno nikada muzički nismo bili posvećeni i usmereni samo prema jednoj ciljnoj grupi, već smo nastojali da broj poklonika Riblje čorbe bude što veći. U tome smo po mom skromnom mišljenju apsolutno uspeli, pa iz tog razloga na klavijaturistu u Ribljoj čorbi ne treba gledati kao na neki smrtni greh! Uostalom, na živim nastupima nam je često nedostajao zvuk „kiborda“, koji smo s Vladom konačno rešili na pravi način.
Albumom „Zbogom, Srbijo“ nismo uspeli da prevaziđemo neke opšte (i lične) poteškoće, na koje su bitno uticale političke i državne budale, kao i usijane glave! Snimajući tu LP ploču, uložili smo i dali sve najbolje od sebe, uključujući veliki entuzijazam i ogromnu kreativnu energiju.
Nije mali broj onih koji su smatrali da je s realizacijom ploče „Zbogom, Srbijo“ verovatno trebalo da sačekamo. Radilo se ipak o izuzetno teškim godinama, kada narodu u Srbiji nije bilo ni do čega, a kamoli da sluša nove pesme Riblje čorbe.
Teške godine za rok muziku na našim prostorima su, na žalost, tek bile pred nama.

DRAGAN I MILOŠ SU MOJA NAJLEPŠA I NAJTUŽNIJA PRIČA


ODUVEK SAM VOLEO druženje s ljudima izvan benda. Ne samo da sam tako proširivao krug prijatelja već sam tako od svakog mogao da čujem neku zanimljivost ili čak ponešto i naučim.
Jasmina i ja smo u jednom razdoblju počeli intenzivno da se družimo s režiserom Draganom Kresojom, najviše zahvaljujući njegovom sinu Milošu, koji je inače redovno posećivao naš video-klub Atlantis. Kako su oni stanovali u Staroj Pazovi, Miloš je svaki Draganov dolazak u Beograd koristio da navrati do nas. U početku, kao član kluba, a onda i kao naš provereni saradnik!
Pošto je i Miloš otvorio videoteku u Staroj Pazovi, često smo razmenjivali filmove. Uz to, preko prijatelja iz inostranstva nabavljao je i najnovije rok koncerte na video-trakama, čime je znatno doprineo kvalitetnom upotpunjavanju moje zbirke. Dragan je, opet, imao stan u Rimu i često je tamo boravio. Svaki put kada je dolazio iz Italije, obavezno mi je poklanjao živu svirku nekog svetskog benda na video-kaseti. On je inače od našeg prvog susreta ostavio na mene baš sjajan utisak. Nije bilo nikakve nedoumice da je Dragan Kresoja veliki i pravi profesionalac, vrhunski intelektualac, sjajan režiser i izuzetno drag čovek. Imao je urođenu sposobnost da nepogrešivo proceni kako treba pristupiti nekom projektu, ali i bez greške do najsitnije pojedinosti razraditi njegovu realizaciju. To je inače, po mom skromnom mišljenju, odlika umnih i pametnih ljudi, koje uvek i samo razmišljaju - svojom glavom! Ako se pogledaju njegovi filmovi „Još ovaj put“, „Kraj rata“ i „Oktoberfest“, onda je sasvim jasno zašto sam ga opisao baš tim recima. Naše drugarstvo je proticalo bez i jednog sukoba ili povišenog tona.
Miloš je od svog oca nasledio najbolje osobine, pa je saradnja s njim bila pravo zadovoljstvo za mene. Plenio je poslovnošću i odgovornošću, i oko sebe širio svoju šarmantnu mladalačku lucidnost.
Ono što me je posebno kod njega fasciniralo bila je savršena informisanost o svemu što se dešavalo u svetu muzike i filma. S Milošem ste o tim oblastima satima mogli da pričate, a da vam iz stotinu razloga koncentracija ne padne ni za pedalj. Doduše, od njega se to možda i moglo očekivati, jer je bio pretplaćen na većinu inostranih časopisa specijalizovanih za - film i muziku!
Jasmina ga je jednom od milja prozvala - Milošica, te smo ga onda tako i oslovljavali.
Prilikom jedne od poseta našem video-klubu, Miloš je uzbuđeno pričao kako Dragan sprema novi film, u kome će glavnu ulogu tumačiti Dragan Bjelogrlić. Pare za produkciju već su bile obezbeđene, scenario potpuno spreman i već se ulazilo u skoru realizaciju. Kada mi je sve to saopštio u jednom dahu, sledila je - za mene - ona glavna vest! Predložio me je za autora muzike tog filma. Malo je reći da sam bio više nego iznenađen, jer se time nikada u životu nisam bavio, niti sam ikada u tom pravcu razmišljao. Znao sam samo da je reč o specifičnoj muzičkoj oblasti, u kome se note i slika, po nekom nepisanom pravilu, stapaju u - jednu umetnost! Iskreno, od same pomisli da bi trebalo da kreiram filmsku muziku, hvatala me je ozbiljna trema, ali ne i panika.
Nije prošlo mnogo vremena, a Dragan me je pozvao na razgovor i tom prilikom mi ponudio da budem jedan od kompozitora muzike za njegov novi film. Imajući u vidu da će u ćelu tu priču biti uključeno još nekoliko autora, prihvatio sam se posla s velikim elanom i još većom odgovornošću. Jedini uslov vezan za taj moj angažman uopšte se nije odnosio na honorar koji bi trebalo da dobijem, već angažovanje saradnika za navedeni studijski rad. Izbor je pao na Vladu Barjaktarevića, koji će biti zadužen za programiranje i snimanje.
Premijera filma „Pun mesec nad Beogradom“ održana je u Sava centru. Kao jedan od autora filmske muzike, na sceni sam se prvi put u karijeri poklonio publici koja nije imala mnogo dodirnih tačaka s Ribljom čorbom i rokenrolom uopšte. Za mene je to stvarno bilo nezaboravno iskustvo.
Vrhunac našeg drugovanja bio je, ipak, koncertni film Riblje čorbe, koji je Dragan Kresoja režirao na našem nastupu u prepunoj Hali Pionir. To se odigralo 3. aprila 1994. godine, na samom početku promotivne turneje za album „Zbogom, Srbijo“. Na tom, uslovno rečeno povratničkom nastupu u Beogradu, mislim da nikada nismo bili toliko dobri. Iako je (pre)teško objasniti razliku između dve sjajne svirke, lično zaista ne pamtim da smo ikada ranije delovali toliko sigurno i - moćno! Dokaz za to je i snimljeni video-film pod imenom - „RIBLJA ČORBA LIVE - POVRATAK LEGENDI!“
Premijera je održana već narednog meseca, tačnije 19. maja, u Dvorani kulturnog centra u Beogradu. Zvuk i slika s tog koncerta u Pioniru bili su - fenomenalni! Prisutni u krcatoj bioskopskoj dvorani su imali utisak da se baš nalaze ispred bine gde Riblja čorba praši li, praši. Posle projekcije, publika nas je, kao aktere te rok storije „uživo“, nagradila dugim i toplim aplauzom, dok je Dragan Kresoja za filmsko majstorstvo doživeo ovacije.
Video-kasetu s pomenutim koncertnim filmom na tržište je odmah izbacio Bane Vestern i njegova firma WIT. Prodaja, nažalost, nije išla onako kako se to očekivalo. Bilo je to ipak najteže razdoblje devedesetih u Srbiji, kada se nije imalo za hranu, pa se o kupovini dobrog video-koncerta najpopularnije domaće rok grupe uopšte nije moglo razmišljati. Uprkos toj činjenici, video-film „Riblja čorba Live - Povratak legendi“, ostao je zauvek važan dokument u istoriji mog benda.
Ujedno, pesmu „Tamna je noć“ u našem izvođenju, Dragan je iskoristio kao lajtmotiv za istoimeni film, koji se u bioskopima pojavio 1995. godine. Ovaj režiser je na veliko platno perfektno preneo dramu o ratnim vremenima u Beogradu, gde se depresivna pesma „Tamna je noć“ idealno uklopila u tu potresnu vizuelnost. To kinematografsko delo Dragana Kresoje se s velikim uspehom prikazivalo u domaćim bioskopima, kao i na međunarodnim filmskim festivalima širom Evrope.
Posle tolikog privatnog i poslovnog druženja, postali smo s Kresojama gotovo nerazdvojni. To bi izvesno potrajalo unedogled da se gorka sudbina jednog kobnog dana nije umešala i nametnula nam svoj najgori mogući scenario.
To jutro 7. novembra 1996. godine se ni po čemu nije razlikovalo od prethodnih. Ustajem iz kreveta, silazim u kuhinju i uobičajeno uzimam šolju čaja, kao i sveže Večernje novosti. Na naslovnoj strani - velike slike Dragana i Miloša.
Počinje pomalo da mi se vrti u glavi, a i hvata me nesvestica.
Tu je i fotografija srušenog helikoptera. Moji najdraži prijatelji su poginuli. U jednom trenu su nestali!
Prvi put u životu, u svojoj 43. godini, doživljavam tako veliku ličnu tragediju, jer onih do kojih mi je toliko stalo više nema! Zar je moguće da su Dragan i Milošica mrtvi!
Čekaj, možda je to samo neki ružan san?
Ta pomisao je ipak sasvim kratko trajala.
Helikopter kojim su leteli pripremajući materijal za jedan dokumentarni film srušio se pod nerazjašnjenim okolnostima kod Ratnog ostrva, nedaleko od beogradskog Ušća. Obrušio se u reku. Dragan i Miloš nisu uspeli dovoljno brzo da otkopčaju sigurnosne pojaseve. Njihovi životi su se u jednom trenu ugasili u hladnoj Savi.
Srbija je tako zauvek ostala bez dva divna čoveka. I sjajna umetnika.
Nikada ih neću prežaliti.
Praznina i ožiljak zbog gubitka ostali su u meni do današnjih dana.
I u Ribljoj čorbi, naravno.

O VREMENU KADA JE GLAVA BILA „U TORBI“


KADA TI U GODINAMA SUNOVRATA i depresije, kakve su inače u Srbiji bile (i nikada se ne ponovile) devedesete, ostane u sećanju nešto lepo, onda to ne treba zadržati samo za sebe, već ga valja izneti na svetlost dana i vredi ga s nekim podeliti. Uostalom, nije li sticanje prijatelja nešto najvrednije što ti se može dogoditi u deceniji tragedije, koja nas je sve u zemlji zadesila?
A ostalo je od svega toga nešto malo, možda i nešto više, ali je svakako - ostalo!
U tom kontekstu nikada neću zaboraviti naše koncerte u Kninu i uopšte Republici Srpskoj. Te svirke Riblje čorbe, u mestima gde se najčešće ne zna šta donosi sutrašnji dan, redovno su bile ispunjene jakim osećanjima i velikom nadom da će biti bolje. Naši nastupi u Republici Srpskoj svima su značili mnogo više od same muzike. To su, u stvari, bila svojevrsna hodočašća Riblje čorbe u ratom okupirane teritorije, gde smo uvek dočekivani kao heroji! Tačnije, stanovnicima pomenutih krajeva rok koncerti su donosili veru da im u životu, možda, nije sve tako crno i izgubljeno. Iako im je glava neprestano bila u torbi, oni su u gostovanjima Riblje čorbe pronalazili neku novu i čudesnu snagu za opstanak na svojim ognjištima. Uz pesmu i muziku, bar za trenutak su zaboravljali rat i stradanja. Pevalo se i veselilo, kao da se već narednog trenutka neće začuti rafalna paljba neprijatelja ili se neće otići na liniju vatre, odakle nebrojeno puta nije bilo povratka. Njihova tužna lica i bistre oči pune bola, jada i suza, ostala su tako na svoj način u mom pamćenju - zauvek!
U tom razdoblju sam, svakako, bio pomalo zatečen „ratno-domoljubivom“ numerom frontmena zagrebačkog Filma Jure Stublića - ,,E moj druže beogradski“! On ju je tih nesretnih godina čak s ponosom objavio na svom albumu „Hrana za golubove“. O njemu, doduše, nikada nisam imao neko konkretno mišljenje, ali sam navedenom pesmom ipak bio iznenađen, pošto sam naivno smatrao kako mi jugoslovenski muzičari treba da budemo izvan svađa i razmirica koje su sa obe strane podstakli suludi političari na visokim položajima.
Ovde ću izneti samo deo te Stublićeve „nezaboravne“ pesme:
E moj druže beogradski, Slavonijom sela gore,
E moj druže beogradski, ne može se ni na more!
Pustit ću ti metak prvi, vi budite uvijek prvi,
Drugi ću ti oprostiti, treći će me promašiti!
A ja neću nišaniti i Bogu ću se moliti
Da te mogu promašiti, ali ću te pogoditi!

Uopšte uzev, baš kao i meni, Bori je oduvek teško padala ljudska nekorektnost, profiterstvo svake vrste, pretnja ili ruganje narodu kojem neko pripada, što je sasvim ispravno i na mestu. Iz tog razloga je namensku numeru „zagrebačkog kolege“ shvatio veoma lično. Tačno sam znao da preko pesme ,,E moj druže beogradski“ neće preći baš tako lako, pa je iz tog razloga, u svom prepoznatljivom maniru, ali s mnogo više stila, šarma i odmerenosti, poslao Stubliću „demarš“ pesmom - ,,E moj druže zagrebački“! Time ga je, bar po tom pitanju, zauvek ućutkao! Evo i dela tih Borinih stihova.
Dobre maćke zagrebaćke,
bile su nam ko igraćke,
e moj druže zagrebaćki,
sve je bilo skroz - jebaćki!

Ali vratimo se opet onim našim ljudima u Kninu i Srpskoj krajini, koji će 1995. godine u samo jednom danu, u akciji „Oluja“ hrvatskih „branitelja“, doživeti egzodus nezabeležen u novijoj istoriji čovečanstva.
Do tih predela smo se, inače, uglavnom probijali koridorom, doživljavajući povremeno i neverovatne tragikomične situacije. U nekim trenucima smo, tako, bili prinuđeni da u vozilu baš vojnički zalegnemo, pošto je iznad naših glava fijukala smrtonosna rafalna paljba! Da to nismo doživeli (i preživeli), onda mi ne bismo bili članovi Riblje čorbe, već muzičari iz tamo nekog drugog - Filma!
Koncerti u samom Kninu svakako će nam ostati u najlepšoj uspomeni, jer su nas svaki put u tom drevnom gradu prihvatali kao deo svoje velike porodice. Iz tog vremena datira i jedno naše divno druženje sa članovima grupe Minđušari. S tim bendom iz Knina godinama nas je povezivalo iskreno prijateljstvo, koje bi bilo preteško objasniti jednostavnim recima.
Lenko je bio gitarista i pevač Minđušara, Miki je svirao bas-gitaru, a Neša bubnjeve.
S tim rok triom je Riblja čorba imali niz veoma uspešnih nastupa širom eks-Jugoslavije.
Zauvek smo, svako na svoj način, ostali tako povezani jednim vremenom, u kome nije bilo sreće, ali jeste bilo drugarstva i zadovoljstva, pošto smo bili - zajedno!

KANADU SU POSETILI SRPSKI ROLINGSTOUNSI


SVI KOJI SE BAVE muzikom, bez obzira na žanr, nastoje da u tom domenu umetnosti budu - neko i nešto! A kako to izgleda na Zapadu, u velikom svetu šou-biznisa, saznao sam 1995. godine, prilikom prvog gostovanja Riblje čorbe u Kanadi. Bilo je to još uvek razdoblje ratnog previranja na prostorima bivše Jugoslavije, pa je svaki izlazak iz „raspadajuće države“ bio premija za sebe. A još ako se dospe u onaj „truli kapitalizam“, onda te sreća zaista snažno prigrli i neko vreme te ne ispušta iz ruku.
Bele limuzine od po petnaest metara, snabdevene šampanjcem i kavijarom, luksuzni hoteli sa danonoćnom sobnom uslugom, koja ispunjava svaku želju, ketering u garderobi koji podrazumeva najskuplja vina, špansku pršutu, švajcarske sireve... Bio je to samo delić glamura koji nas je, posle one jugoslo-venske stvarnosti, snažno zapljusnuo, pomalo zaneo i prijatno ošamutio. Dobro, u kanadskom blagostanju se nismo osećali kao neki „uljezi“, ali me je naše prisustvo u tom sjaju neobično podsetilo na bajkovitu priču o „Alisi u zemlji čuda“. Lako je (i brzo) navići se na dobro, pa nam tako nije trebalo mnogo vremena da se novonastalom okruženju prilagodimo! Sve ono što smo dotad gledali na „šarolikom“ MTV-u, u jednom dahu smo neposredno doživeli na severnoameričkom tlu, najviše zahvaljujući velikoj popularnosti Riblje čorbe među našim ljudima, koji daleko od svoje domovine već duže vreme tamo žive i rade.
Iskreno, dotad pojma nisam imao koliko je ljudi od početka ratnih sukoba u Jugi emigriralo u Kanadu, ali sam nešto kasnije shvatio da ta brojka nikako nije mala. Mnogi su tamo zbrisali da bi izbegli regrutaciju, neki da bi se samo sklonili od nametnutih stradanja, ali je najviše bilo onih obrazovanih i vrhunskih intelektualca koji su tako sebi i svojima hteli da obezbede egzistenciju.
Kada smo dobili poziv od našeg poznanika Dragana Šaponjića Šaponje da nastupimo u Torontu, nismo mnogo razmišljali. Ponudu smo oberučke prihvatili. Njegova firma Fenixpromotions već se bavila organizovanjem koncerata, pa je u tom poslu već stekao dragoceno iskustvo. Osim toga, Šaponja je procenio da će poseta toj svirci Riblje čorbe biti - sjajna! Između ostalog i zato, kako je napomenuo, što će našim ljudima, koji su trenutno u Kanadi, taj događaj značiti mnogo više od običnog koncerta. Videti i čuti omiljeni bend iz zavičaja, evocirati pritom uspomene i pokrenuti osećanja koja uvek donosi muzika Riblje čorbe, osećaj je koji je verovatno nemoguće opisati.
Kanadske vize nije bilo lako dobiti, jer se Savezna Republika Jugoslavija (SRJ) nalazila pod strogim sankcijama Ujedinjenih nacija (UN). Na daleki put se spremala čitava naša mala ekspedicija, koju su osim nas šestorice sačinjavale još tri supruge - Borina Dragana, Džindžerova Jasna i moja Jasmina. Za muški deo te ekipe trebalo je pribaviti potvrde iz vojnog odseka i policije: od prvih da ne izbegavamo poziv za regrutaciju rezervista, a od drugih da nismo osuđivani ili krivično gonjeni. Međutim, tu se potrebna vizna papirologija ni izbliza nije završavala. Morali smo, naime, da nabavimo uredno ispečatiran dokaz o svom socijalnom statusu, zatim da smo članovi udruženja muzičara, da redovno izmirujemo porez, da nismo bolesni. Sve u svemu, nimalo naivno niti jednostavno!
Kada smo konačno ubedili kanadsku administraciju u Beogradu da smo po svim njihovim stavkama ispravni i pošteni ljudi, na osnovu čega su nam u pasoše udarili glomazni vizni pečat, našli smo se pred novim problemom - trebalo je pronaći međunarodni let za Toronto! JAT i Aerodrom Beograd nisu dolazili u obzir, jer su letelice zbog pomenutih sankcija bile prizemljene, a terminali jedva da su i radili. Ali ako se Srbi odluče za nešto, onda nema te sile i zabrane koja će ga u tome sprečiti. Uostalom, nije nam prvi put da se u sličnim situacijama snalazimo kako znamo i umemo. Tako smo za taj let preko okeana karte kupili od bugarske avio-kompanije Balkan, koja na toj vazdušnoj liniji saobraća iz Sofije. Do glavnog grada te susedne države vozili smo se kombijem bezmalo punih deset sati, što vremenski skoro iznosi kao i let do Toronta! Auto-put od Beograda preko Niša i nije bio baš toliko loš, ali malo dalje do granice i kasnije - da bog sačuva!
Poprilično izmrcvareni i već poumorni, nekako smo pristigli do sofijskog aerodroma, koji me je izgledom podsetio na seosku autobusku stanicu. Tu nas je sačekalo još jedno u nizu neprijatnih iznenađenja. Ne samo da nam avio-karte nisu bile ažurirane već naših imena uopšte nije bilo na spisku putnika! Pritom, o tome nigde nismo mogli da dobijemo nikakvu informaciju. Svi su slegali ramenima i pravili se ludi. Niko da nam pomogne. Već smo svi bili pred vratima opšte panike kada smo najzad uočili jednu veliku zelenu tablu, sličnu onim u školskim učionicama. Na njoj je neka babuskera kredom ispisivala polaske letova avio-kompanije Balkanl Međutim, time još uvek nismo resili administrativne poteškoće, s obzirom na to da nas još uvek nigde nije bilo među onima koji treba da putuju preko okeana. U jednoj od kancelarija te turističke agencije omogućili su nam (samo) jedan informativni telefonski razgovor, ne bismo li sami rešili neprijatnu situaciju. Prema nama su tako zauzeli stav kao da ne idemo u „obećanu Kanadu“, već smo zbog nečega ukebani i smešteni u lokalnu policijsku stanicu! Svaku ukazanu šansu, ipak, vredelo je pametno iskoristiti, mada nevoljama nema kraja kada Riblja čorba krene nekud izvan Srbije. Plastični telefonski aparat, nekoliko puta oblepljen selotejpom, raspadao mi se u ruci svaki put kada bih okrenuo brojčanik! Ta agonija trajala je dugo, kao večnost. Najzad, kada smo već pomislili da ćemo onim istim kombijem nazad u Beograd, kao da nas je odozgo pogledao sam Svevišnji! Nadležni šalterski službenik Balkana obavestio nas je da je faks s našim imenima stigao u Sofiju u zadnji čas!
Konačno smo mogli malo da odahnemo, pošto je bugarski avio-prevoznik prema našem odredištu poleteo koliko-toliko na vreme. Otkada smo, puni entuzijazma i ushićenja, krenuli iz Beograda, pa do trenutka kada se letelica odvojila od piste, prošlo je već gotovo punih - 24 sata! Bilo je zaista neverovatno čime smo sve bili izloženi u tom samo jednom danu.
Posle prijatnog leta i sletanja na američko tlo, opet smo bili suočeni s problemom. Naime, kanadska granična policija uopšte nije delovala oduševljeno grupom rok muzičara iz Srbije koji sa sve suprugama nameravaju da uđu u njihovu zemlju. Pretpostavljam da im je imigranata iz Jugoslavije već odavno bilo - preko glave! Zamolili su nas da se smestimo u jednu od njihovih specijalnih prostorija, gde bismo proveli neko vreme dok se valjanost naših dokumenata za boravak u Kanadi detaljno ne proveri. Da bi se uverili kako nemamo nameru da kod njih ostanemo zauvek, obavili su sa svakim od nas pojedinačno i opširne razgovore. Lična uveravanja i objašnjenja o cilju posete Kanadi nisu bila dovoljna, bez obzira na apsolutnu ispravnost dokumenata koje smo doneli sa sobom. Sa dozom sumnje i opšteg nepoverenja gledali su na dozvole za naš dugo najavljivani koncert u Torontu. Pošto su nas toliko kinjili, saopštili su nam da uprkos dobroj volji, nažalost, ne mogu odmah da nam izdaju radne vize, već ćemo za njih morati da dođemo - sutradan! A do tada... nalevo krug i...
Malo je reći da sam tom njihovom odlukom bio zblanut. Nisam mogao da verujem da nas teraju nazad u Sofiju, ne bismo li 24 sata kasnije opet leteli za Toronto, gde bismo verovatno po tom pitanju opet bili suočeni s neizvesnim epilogom.
- Pa ko će, bre, sve to da plati, a o maltretiranju i da ne govorim - čujem sebe kako iznervirano vičem, dok mi mrak lagano pada na oči.
U jednom trenutku Bora i ja odlučujemo da ipak pokušamo nemoguće! Zakucali smo na vrata glavnog immigration officera. Onako besni, ljuti i poprilično razočarani, odmah smo krenuli u - ofanzivu:
- Kako je moguće da nas ne puštate da uđemo u Kanadu? Pa nismo mi neki kriminalci s Balkana, već članovi najpoznatijeg i najboljeg rok benda u Jugoslaviji. Osim toga, imamo uredne vize, organizatora koncerta koji jamči za nas, imamo novac, smeštaj, povratne karte, sve... I publiku koja nas tako željno ovde već mesecima očekuje!.
- Čekajte malo, gospodo, čekajte - mirni nam se obraća ojficer. - A ko kaže da vas ne puštamo u Kanadu? Samo trenutno nismo u mogućnosti da vam izdamo radne vize, ali one će biti gotove sutra pre podne. Nije čak potrebno da zbog njih svi dolazite na aerodrom, već je dovoljno da vaš promoter navrati do nas. Overeni papiri, koje će potpisati nadležni službenik, čekaće ga upravo na ovom mestu!
Da li je to što čujemo stvarnost ili još jedna njihova smicalica? Pošto smo još neko vreme bili zatečeni i u neverici obrtom situacije, lagano smo počeli da shvatamo pravi smisao službe-nikovih reči. Izgubljenu nadu zamenilo je - ushićenje! Znači, uspeli smo, iako nam se dugo činilo da nećemo, jer je sve visilo o koncu sudbine.
Pošto smo zahvalili službeniku i srdačno se pozdravili s njim, carinu sa instrumentima prošli smo bez većih poteškoća. Najzad smo se dokopali i aerodromske zgrade, gde nas je sa širokim osmehom dobrodošlice očekivao - Šaponja! Taman kada smo s njim krenuli u opuštajući razgovor, na licu mesta je sledilo još jedno, ali ovoga puta prijatno iznenađenje! Veliki broj TV ekipa sa upaljenim kamerama, mikrofonima i reflektorima, uz desetine foto-reportera, sjatilo se oko nas. Blicevi su sevali sa svih strana, dok nam snažna svetlost kamera nije dozvoljavala da od čuda razrogačimo oči! Na stotine fanova Riblje čorbe poželelo je naše autograme. Uzbuđeni Šaponja nas neprestano grli i ljubi, a onda čujem kako glasno kaže:
- Dobro došli u Kanadu - srpski ROLINGSTOUNSI! Na te reči nas je gomila slučajnih prolaznika znatiželjno zagledala, pitajući se da li su u toj gužvi možda nešto važno propustili. Uopšte uzev, teško je bilo poverovati i opisati ono šta nas je tamo snašlo. Pitanje koje se samo po sebi tada postavljalo bilo je odakle toliko ludilo za Ribljom čorbom u Torontu.
Dok čekamo odgovor, izlazimo napolje praćeni velikom grupom novinara, foto-reportera i obožavalaca. Bila je to prava i nezaboravna - „čorbomanija“! U našem slučaju, ona je tek na tom mestu počela. Ispred aerodromske zgrade čekala nas je limuzina veličine omanje lađe (!), sa uniformisanim šoferom koji nam otvara vrata! Na kolima je, sa obe strane, lepim velikim slovima bilo ispisano - „RIBLJA ČORBA“! Bele svilene zastavice na obodima limuzine živahno su se vijorile sa zaštitnim znakom benda - logom kostura ribice! Opušteno se smeštamo u udobne kožne fotelje limuzine, dok Šaponja iz malog frižidera vadi rashlađeni šampanjac moet i kristalne čaše za sve prisutne.
- Ovo je za dobar početak - svečano izgovora Šaponja. -Tek toliko da se malo opustite. Hoću da vam boravak u Kanadi ostane u neizbrisivom sećanju! Živeli!
Boravili smo u samom centru Toronta, u superluksuznom hotelu For sizons. Sa šesnaestog sprata smo imali predivan pogled na grad, koji sa ogromnim poslovnim zgradama u večernjim satima blešti kao svemirski brod! Umorni, ali zadovoljni, zaspali smo kao bebe. Podelili smo tom prilikom sa Šaponjom neskriveno uzbuđenje zbog sutrašnjeg velikog koncerta, za koji su karte već nedeljama bile rasprodate!
Pa dobro, neka se zna kada „srpski Rolingstounsi“ dođu Kanadi u zvaničnu posetu!

PROPISNO POKISLI ISPOD NIJAGARINIH VODOPADA


PRVI I NAJVEĆI kanadski koncert Riblja čorba je održala u dvorani Verhaus. Ona se ubraja među najatraktivnije dvorane tog tipa u Torontu. Mnogi veliki svetski bendovi su posle „stadion-skih“ nastupa, uz znatno skuplju ulaznicu, svirali na tom mestu za svoje najvernije fanove. U Verhausu su, između mnogih, koncert držali i ovde mnogo puta pomenuti, slavni - Rolingstounsi!
Preko dve hiljade poštovalaca muzike Riblje čorbe još je u ranim večernjim satima napunilo dvoranu do kraja! Pošto karata na blagajni odavno više nije bilo, ispred dvorane je ostalo bar još nekoliko stotina naših obožavalaca, nudeći čitavo malo bogatstvo za ulaznicu koja bi im omogućila da nas vide i čuju uživo.
Kada smo se popeli na binu, ugledali smo brojne natpise: „Dobro došli“, „Čorba je naš bend“, „Boro, mi te volimo“, i sve u tom stilu. Uz gromoglasne ovacije iz publike, dočekani smo bučno i frenetično, da se oko nas neko vreme ništa nije moglo čuti. Bora, obučen u belu majicu na kojoj je bila odštampana parola „101% SERBIAN“, bio je izuzetno raspoložen i u očito u velikoj formi. Pevao je sjajno, pričao viceve i recitovao stihove, čime je prisutne dodatno zabavljao. Posle svake pesme dvoranom se orilo: „Boro, majstore“ i „Čorba, Čorba“!
Atmosfera u dvorani je bila fenomenalna, a ozvučenje i rasveta na najvišem mogućem nivou. Sve to nam je davalo ogroman podstrek i nadahnuće za svirku, koja je pred sam kraj prerasla u pravi muzički spektakl! Pre nego što smo ušli u sam koncertni finiš, s tavanice se u publiku spustilo na hiljade šarenih balona, koje je Šaponja pripremio kao specijalno iznenađenje. Srpski ROLINGSTOUNSI, nego šta!
Na scenu smo se vraćali još tri puta na bis. Bilo bi ih i mnogo više, s obzirom na to da niko svoja mesta u sali nije napuštao, glasno zahtevajući svirku plus. Ali mi smo već odavno po tom pitanju iskusno znali kada nastup treba privesti kraju.
Posle koncerta, u garderobi nas je čekao ketering kakav vero-vatno očekuje one najveće svetske rok zvezde. Šaponji sam se jednom ranijom prilikom poverio kako najviše volim italijanska bela vina, pa se on svesrdno potrudio da tom prilikom samo za mene nabavi - fraskati superiore i pino griđo. Iskapio sam ih do dna s posebnim uživanjem, što je sigurno uticalo da se od sadržaja te večeri ničega više ne sećam, uprkos činjenici da su se u produžetku večeri obišla dva najveća noćna kluba u Torontu.
Izjutra je bio organizovan odlazak na razgledanje Nijagarinih vodopada, najveće turističke atrakcije Kanade. To je za sve nas bio veliki događaj. Uostalom, svetska čuda, što oni svakako jesu, ne viđaju se baš svaki dan. Posle slikanja i šetnju uz vodopade, odlučili smo se za još jednu malu pustolovinu. Turističkim brodićem Maid of the Mist došli smo ispod samog mesta odakle se voda u ogromnim količinama obrušava, posmatrajući tako izbliza moć snažnih slapova. Na ulasku u pomenuti brodić svako od nas je na poklon dobio plavu providnu kabanicu s kapuljačom, kako se od miliona sićušnih kapljica ne bismo pokvasili.
Uzgred, na kraju smo bili propisno mokri, kao pokisli miševi!
Iako je ceo taj događaj trajao jedva petnaestak minuta, zbog jedinstvenosti ga, verujem, niko nikada neće zaboraviti.
Na ručak smo otišli u obližnji Skajlon, toranj s restoranom na vrhu s koga se vidi živopisni pejzaž što se pruža unedogled. Naš šofer Deni je, inače, sve vreme strpljivo u blizini čekao u beloj limuzini s natpisima Riblja čorba da nas odmah prebaci do naredne destinacije. A takvih je bilo zaista sijaset, koje je veoma pažljivo odabirao naš srdačni domaćin Šaponja.
Uobičajeno, poslednji dan boravka bio je rezervisan za obilazak najvećeg tržnog centra u Kanadi, Itonsa. Naše supruge su za samo nekoliko sati na tom privlačnom mestu uspele da spiskaju veći deo naše koncertne ,,gaže“ iz Toronta.
Posle svečane oproštajne večere, sutradan je sledio stvarno dirljiv oproštaj. Mnoštvo naših prijatelja i fanova došlo je na aerodrom da nas isprati. Opet su se tu našle TV ekipe i brojni foto-reporteri.
- Još jedno piće za srećan put... - predložio je Šaponja, što smo mi zdušno prihvatili.
Ovoga puta je za sve poručio po bladi meri.
- To je najbolji lek protiv mamurluka - objašnjava nam Šaponja i dodaje kako takođe dobro osvežava!
Prema aerodromskom izlazu do aviona nikako nismo mogli da krenemo posle samo jednog pića! Pošto smo odradili još nekoliko rundi, u poslednji čas smo ipak odlučili da se ukrcamo u bugarsku letelicu. Nije da nam se ostajalo, nego...
Bili smo zaista prepuni divnih utisaka. Ohrabreni neverovatnim uspehom koncerta u Torontu, odmah smo počeli da pravimo planove o budućoj kanadsko-američkoj turneji.
Za Riblju čorbu ona će doći mnogo ranije nego što smo očekivali.
A i ruku na srce, zaslužili smo je!
Dok je naš avion hvatao visinu, pogledao sam nadole i promrmljao:
- Dobro, vidimo se uskoro ponovo!
Pošto smo sleteli na sofijski aerodrom, jedva smo uspeli da se smestimo u kombi koji je trebalo da nas preveze do Beograda. To uopšte nije bilo tako jednostavno, pogotovo ako se ima u vidu da su naše supruge u tržnom centru Itons dobro napunile već krcate kofere i pritom, onako usput, još ponešto dokupile. Srećom, kombi je bio nešto malo veći i komforniji.
Posle nekoliko sati vožnje, još uvek dobro raspoloženi i pod svežim utiscima, najzad stižemo i do bugarsko-jugoslovenske granice. Na tom prelazu, na svoj užas, zatičemo neopisivu gužvu. Kolona vozila i kamiona odužila se nekoliko kilometara.
- Šta li je sada ovo, da se ne dešava nešto strašno, možda neka nesreća ili ne daj bože... - u čudu se pitamo i lagano postajemo svesni kako se, ipak, vraćamo svojim kućama, u Jugoslaviju.
Uskoro dobijamo i pravu informaciju - carinici i granični policajci gledaju na televiziji fudbalsku utakmicu Bugarska-Nemačka i ne pada im na pamet da ikoga propuste dok se meč ne završi!
Nazdravlje.
Još proročanski saznajemo da ako Bugari pobede, onda će biti dobro, jer će se administracija obaviti za pet minuta. U suprotnom, svi smo - nadrljali! Satima će nas drndati i kinjiti, a možda i skidati do gole kože.
Prošli smo, na kraju, sasvim solidno. Bugari i Švabe su igrali - nerešeno!
Tako je Balkan, na samo sebi svojstven način, uputio „toplu“ i „srdačnu“ dobrodošlicu svojoj Ribljoj čorbi, koja je samo nekoliko noći ranije koncertno - „pokorila Toronto“!

S BOROM I BAJAGOM U MUZIČKOJ KUĆI ALEKSIĆ


BILE, NE PONOVILE se te devedesete prošloga veka u Jugoslaviji, čija je „zlatna“ sredina bila nešto najgore što se događalo svima nama, pa i rok muzičarima. Riblja čorba u tom pogledu nije bila izuzetak. Onaj koncert u Torontu 1995. godine jeste bio za uživanje, pamćenje i podsećanje, mada je vremenom sve više dobijao obrise nekog davno odsanjanog sna. Na domaćem terenu su carevale ekonomske sankcije i nemaština, pa su na tržištu manje-više samo dobro prolazili „Slobini i Mirini izvođači“, kojima - na svu sreću, bez obzira na našu novčanu agoniju - Riblja čorba nikada nije pripadala. U životu je to značilo da nismo režimski bend i da za nas nikada nema tezge!
I u tako teškoj finansijskoj situaciji nisam se predavao, već sam se odlučio za još jedan (mali) privatni biznis: da formiram „gitar-šop“ - prodavnicu gitara i pribora za gitare. Iako sam očekivao da s tim poslom zaradim neku crkavicu za život, otvaranje „butika s gitarama“ za mene je bilo izazov i pružalo mi je veliko lično zadovoljstvo. Oduvek sam se, baš kao i tada, trudio da spojim korisno s lepim, da budem svoj na svome, a to znači u muzičkim vodama. Sličnih radnji u to vreme nije bilo previše u Beogradu. Imajući u vidu da svojim imenom i prezimenom iza takvog dućana stoji baš Miša Aleksić iz Riblje čorbe, početna ideja je bila da muzičari iz čitave zemlje svrate na to mesto po neophodne potrepštine za svoje instrumente i u jednom lepom okruženju, uz kafiću i sok, dobiju još poneki koristan savet.
Prostrani lokal sam iznajmio u tržnom centru Skadarlija, u Skadarskoj ulici, u neposrednoj blizini najgušćeg beogradskog saobraćaja. Opremio sam ga divno i po svom ukusu, kako to inače ja već znam, postavljajući na bleštave stalke najatraktivnije žičane instrumente. Pre nego što sam zvanično počeo s radom, u dnevnom Blicu je izašao jedan članak pod naslovom: „Od muzike se ne živi“!
Taj tekst dosta slikovito objašnjava situaciju u kojoj su se tih godina muzičari nalazili. U pomenutom napisu je dalje pisalo: „Bob Marli je radio u fabrici. Rod Stjuart je bio grobar, a Sting profesor. Posle su postali slavni i bogati. A kod nas?“
Od rokenrola se u Jugoslaviji zaista uglavnom loše ih u najboljem slučaju prosečno živelo. Izuzimajući ogromne tiraže ploča pojedinih autora i njihove unapred rasprodate koncerte, gotovo svi ostali su manje ih više - životarili! U okolnostima koje su uticale da jugoslovenske republike postanu državice, tržište se bitno smanjilo, pa se „životarenje“ domaćih pop i rok bendova pretvorilo u „preživljavanje“. Sastavi nastupaju za dnevnice fizičkih radnika ih za brašno i kantu masti! Prodaja albuma je, kao pojam robnog prometa, bezmalo potpuno ugašena. Nije li zato bavljenje još jednim „normalnim“ poslom postalo moranje na našoj muzičkoj sceni? S koje se god strane odgovor pojavio, uvek je bio potvrdan.
Sećam se da je svojevremeno Srđan Marjanović imao jedan od prvih privatnih butika u Beogradu. On i danas, doduše, ima svoju radnju, koja se uspešno bavi servisiranjem svih vrsta telefona. Što se muzike tiče, još uvek joj nije okrenuo leđa. Članovi legendarne Yu-grupe bolje su zarađivali iznajmljujući muzičku opremu nego što su dobijali od samih nastupa. Dejan Cukić je već dugo u vodama novinarstva i prevodilaštva, dok su Radomir Mihajlović Točak, Petar Jelić i Madam Piano (Ljiljana Rančić) honorarno davali časove gitare, odnosno pevanja, ne bi li sebi obezbedili egzistenciju. Takođe, mnogi poznati rokeri su na radiju i televiziji bili muzičkih urednici, bavili se diskografijom ili producentsko-snimateljskim poslom. Vladimir Janković Džet, Srđan Gojković Gile, Dragan Ilić Ilke (Generacija 5), Vlada Marković, pokojni Milan Delčić, Aca Seltik (Aleksandar Petrović)... To su samo neki od mnogih koji su u karijeri iz „moranja“ pravili profesionalne iskorake.
Vratio bih se sada, ipak, sebi i onom čime sam se bavio mimo angažmana u Ribljoj čorbi. U ovoj knjizi je već detaljno opisan moj privatni biznis. Bio sam, znači, vlasnik tonskog studija Kazablanka i video-kluba Atlantis, pa je na redu bila - Muzička kuća Aleksićl Time sam konačno ispunio još jedan svoj dečački san. Maštanje da jednoga dana budem okružen desetinama gitara, pojačalima i gomilom pribora za njih, postalo je - stvarnost! Nadohvat ruke su mi se, najzad, nalazili najbolji instrumenti, zahvaljujući tome što sam pažljivo odvajao teško zarađenu kintu u poseban štek. Neopisivo je lep osećaj imati u rukama, kada god to poželiš, neki od tih instrumenata vrhunskog kvaliteta, na kojima onda možeš da sviraš koliko hoćeš.
U početku sam kao prodavca u gitar šopu angažovao Mikija, basistu kninskih Minđušara, ali pošto zbog bendovskih obaveza to radno mesto nije mogao na duže da zadrži, kao zamenu je predložio svog rođaka - Mišu Radujka. Moj imenjak je bio sjajan momak, mada je imao jednu ozbiljnu manu - nije svirao gitaru! Okružen instrumentima, uz moju i pomoć drugih
muzičara, on je za nekoliko meseci, ipak, sasvim solidno savladao osnovne harmonije i hvatove na gitari. Godinu dana kasnije postao je sasvim dobar gitarista. Mislim da mu to i nije bilo baš tako teško, jer se u Muzičkoj kući Aleksić više sviralo i „džemo-valo“ nego što se prodavalo i trgovalo!
Zvanično otvaranje mog „butika za gitare“ upriličeno je 23. februara 1996. godine. Okupio se na toj promociji silan i ugledan svet, željan da se, između ostalog, neposredno uveri u otvaranje radnje ekskluzivnih instrumenata kada mu vreme nije. Još kada se tome doda da su prisutne zvanice ljubaznošću čelnih ljudi iz Trgovinsko-poslovnog centra BIP „Skadarlija pod krovom“ bile suočene sa izuzetno bogatim posluženjem, onda je čudo tog dana u Beogradu bilo zaista potpuno!
Riblja čorba je, inače, upravo u tom razdoblju završila snimanje dva studijska kompakt-diska, koji će nešto kasnije iste godine biti objavljeni pod nazivom „Ostalo je ćutanje“ i „Njihovi dani“. Otvaranje ove prodavnice gitara i pribora za gitare bilo je idealna prilika za predstavljanje naših novih pesama.
Ovde sam, doduše, prinuđen da napomenem kako je album „Njihovi dani“ objavljen kao samostalni projekat - Bore Đorđevića! Pesme s tog njegovog diska nismo ovom prilikom puštali okupljenima, već smo ih samo najavili, dok su se numere sa albuma „Ostalo je ćutanje“ besomučno vrtele za vreme cele žurke. Tada smo od novinara i mnogobrojnih gostiju dobili i prve komplimente za novi materijal, čime je ovaj događaj dobio još jedan veliki plus u našim očima.
- Hvala svima što ste u ovolikom broju uveličali naše trostruko slavlje: prezentaciju novih pesama Riblje čorbe, zatim numera Bore Čorbe i na kraju otvaranje moje radnje s muzičkim instrumentima - rekao sam obraćajući se prisutnima svečanim glasom. - Moram posebno da naglasim da su mi se večeras ispunili snovi iz mladosti. Otkad znam za sebe maštao sam da imam svoj lokal u kojem ću 24 sata biti okružen instrumentima, drugarima, prijateljima i kolegama muzičarima. Sve mi se to u jednom srećnom trenu noćas ostvarilo! Evo, preko-puta te moje radnje je jedan simpatičan kafić, u kojem imam otvoren račun, pa svako od vas tu može da navrati na čašicu razgovora i mali džem-sešn. Predlažem sada da Bora i svečano preseče crvenu vrpcu, čime bi zvanično označio početak rada Muzičke kuće Aleksić. U nastavku ovog predstavljanja, od srca vam želim sve najbolje.
Bora je povereni zadatak obavio ozbiljno i otmeno, objasnivši svima usput kako mu baš leži taj stari komunistički manir.
- Sve je ovo u redu i po utvrđenom protokolu, ali se pitam gde su, bre, ovde devojke u narodnim nošnjama s jastučićem od pliša na koji su položene makaze? - u svom stilu je Bora javno ukazao na organizacioni „propust“, što je dodatno unelo dobro raspoloženje u okupljene goste. Za „ostvareni i pokazani trud“, poklonio sam mu stalak za gitaru, pozvavši ga pritom da prisutne upozna sa svojom novim hitom „Baba Jula“. Reč je o numeri koja se našla na njegovom disku „Njihovi dani“. Bora se malo premišljao, ali se onda obratio prisutnima:
- „Baba Julu“ će svi imati prilike da čuju kada album bude izašao, a to je za jedno desetak dana. Ovo je samo delimična najava „svežeg“ materijala, koji će biti objavljen u produkciji VIT mjuzik. Prva prava promocija planirana je za 4. mart. Sud o kvalitetu pesmama prepuštam, kao i uvek do sada, publici. Ona će, u stvari, reći da li su pesme dobre ili ne, mada lično mislim da niko neće biti razočaran. Po mom mišljenju, sve numere su lepe. I naslovna, i „Džigi Bau“, i „Ljubomorko“, i obrada velikog hita Džona Lenona... Na kraju još moram da istaknem da će oni koji budu želeli da čuju „Njihove dane“, taj disk najverovatnije morati da nabave - tajnim kanalima!
Bora je tom izjavom do daske zaintrigirao javnost, pogotovo onu režimsku, što će se kasnije pokazati sasvim produktivnim.
Navedeno slavlje uveličao je i moj kum - Bajaga! Poželeo mi je mnogo prodatih gitara i za koju godinu čitav lanac gitar-šopo-va u čitavoj Srbiji. Njegovo pojavljivanje je, očekivano, izazvalo veliku zainteresovanost medija, pa su tako već sutradan u svim dnevnim novinama osvanule fotografije na kojima Bora, Bajaga i ja sviramo gitare u novootvorenoj radnji. Izveštači su se prosto utrkivali da objave vest kako je stara postava Riblje čorbe opet na jednom (i istom) mestu! Naravno da je sve to bio samo dobar marketinški trik, potkrepljen još i informacijom kako smo tom prilikom napravili (samo) jedan zajednički „unplugged session“.
Posle obilnog posluženja i litara popijenog BIP-ovog piva, društvo se lagano razišlo. Svako je otišao na svoju stranu. Ostao sam u svom novom poslovnom prostoru sasvim sam. Nastojao sam na licu mesta da saberem utiske i napravim neke nove planove.
Iako je Srbiju okovala do tad neviđena ekonomska kriza, nadu u bolje sutra nikome nisam dozvolio da mi uništi. Optimista s pokrića ili bez njega, svejedno - to je ostala nekakva moja životna deviza.
Uopšte tada nisam bio opterećen zaradom ili poslovnim angažmanom s velikim brojem cifara. Sve cifre su se, pod naletom inflacije orkanske snage, u to vreme već uveliko množile ispisane na srpskim papirnatim novčanicama.
Neopisiva je sreća imati svoj lokal s gitarama u centru grada, ali meni je svirka u Ribljoj čorbi ipak u mom muzičkom životu bila i ostala na prvom mestu.
Kada već pišem o aktivnostima članova Riblje čorbe izvan matičnog benda, onda posebnu pažnju zaslužuje bubnjar Miroslav Milatović Vicko.
Dugo se znamo. Još iz vremena kada smo zajedno s gitaristom Rajkom Kojićem bili u postavu grupe SOS, tačnije u njenoj poslednjoj fazi, pred formiranje Riblje čorbe. Upravo to razdoblje našeg zajedništva daje mi za pravo da kažem kako je Vicko, pre svega, supertalentovani muzičar, koji je i mimo naše grupe uspešno gradio ambicioznu solo karijeru.
Kao veliki ljubitelj (i poznavalac) hard-roka, uvek je muzički imao šta da ponudi. Prvo Ribljoj čorbi, pa tek onda drugim izvođačima, čime njegova profesionalna lojalnost nikada nije dolazila u pitanje. Odmah posle odsluženju vojnog roka Vicko je 1986. godine odlučio da snimi debi solo album, koji autorski samostalno potpisuje. Kao producenta, angažovao je Kornelija - Batu Kovača. Na toj LP ploči će se prvi put čuti i kako peva! Sve gitarske linije su mu odsvirali Miodrag Živadinović Mićko i Dragan Deletić Delta, dok je bas-deonice poverio Draganu Gaji-ću Gaji. Zanimljivo je da bubnjeve na tom albumu nije svirao on, već Zoran Radovanović Baki, što najbolje pokazuje koliko je Vicko ozbiljno i duboko uronio u taj diskografski projekat. Baki će nešto kasnije postati član Generacije 5, kada je njihov originalni bubnjar Slobodan Đorđević Boža (ili Boban) otišao da živi u Los Anđelesu. Ta LP ploča, pod nazivom ,,U ritmu srca malog dobošara“ i u produkciji PGP RTB, ugledala je svetlost dana oktobra iste godine u kojoj je i njegova Riblja čorba objavila album „Osmi nervni slom“.
Drugi solistički izlet u svojoj diskografiji beleži bezmalo čitavu deceniju kasnije, kada je 1995. godine snimio disk u svojstvu vođe i pevača simpatičnog alternativnog benda Indijanci. Muzički pravac kojim se taj sastav kretao, inovatorski je nazvao ,,hevi-prc-rok“ ili u prevodu - tvrdi rok sa erotskim tekstovima! Sa Indijancima je i naredne godine na tom polju bio aktivan, objavivši svoj treći solo album - „Ne može biti veselije“! Izdavač je bio Haj-faj centar.
Zbog obaveza prema Ribljoj čorbi, Vicko nije bio u mogućnosti da se sa Indijancima druži na duže staze, pa je tu grupu definitivno raspustio 1998. godine. Međutim, njegov kreativni duh nije mu dozvoljavao da miruje, zbog čega je ubrzo ostvario saradnju s multimedijalnim umetnikom Šabanotijem. Na ukupno dva albuma koje je snimio sa ovim pevačem, Vicko svira sve instrumente i komponuje svu muziku. Istoga leta se njih dvojica pojavljuju na „Mediteranskom muzičkom festivalu“ u Budvi, gde s Vickovom duhovitom pesmom ,,Bu“ ostvaruju sasvim solidan plasman (njegovi su i muzika i tekst).
Vredan pomena je njegov album posvećen deci. Zamišljeno je da svaku pesmu otpeva drugi izvođač, pa se tako zahvaljujući Vicku našla na okupu domaća rok elita: Bora, Bajaga, Inspektor Blaža, Đule Van Gog, Dejan Cukić, Đorđe David i mnogi drugi. Sve numere tog divnog kompakt-diska komponovao je baš Vicko, a i tekstove je on napisao. Nazvao ga je „Vicko: Dečaci o devojčicama“, predstavljajući na njemu veoma prijatnu, šarmantnu, lepršavu i zabavnu muziku. Taj album je izašao u produkciji televizijskog Kanala D, gde je kao ilustracija tih Vickovih pesama urađen i veći broj namenskih spotova.
Verovatno vođen velikim uspehom pomenutog diska name-njenog „klincima i klincezama“, on već duže vredno priprema još jedan sličan album, koji će odsvirati i otpevati učenici Roke-nrol akademije za muzičke talente Master blaster, gde Vicko trenutno u slobodno vreme radi kao predavač i učitelj veštine bubnjarskog umeća.
Gitarista Rajko Kojić je još jedan član prve postave Riblje čorbe koji je objavio svoj solo album. Bolje reći - mini-album, jer je ta Rajkova ploča sadržala samo četiri pesme. On je sve komponovao, dok su tekstovi autorsko delo Bore i Bajage. Zanimljiv je podatak da Rajko uopšte nije želeo da na toj mini LP ploči učestvuje bilo ko iz Riblje čorbe, što je iz ugla autonomnosti bilo sasvim u redu. Tako je tu bubnjeve svirao Vladimir Golubović Vlajko, bas Nenad Stefanovič zvani Neša Japanac, a klavijature Laza Ristovski. Boru kao pevača ipak nije mogao da zaobiđe, pa mu je ovaj u velikoj meri vokalom „obojio“ taj solistički projekat, objavljen oktobra 1983. godine u produkciji PGP RTB. Album je, inače, nazvao „Ne budi me bez razloga“ po naslovnoj numeri, koju su radio-stanice besomučno puštale. Bio je to bukvalno Rajkov hit na prvu loptu.

NEPONOVLJIVA PRIČA O DŽIGI BAU


NAJSREĆNIJI TRENUTAK u mojoj muzičkoj karijeri oduvek je bio vezan za objavljivanje novog albuma. Taj svečani tren označava da se jedan veliki posao uspešno završio i da može da se započne naredni. Tako je bilo i sa diskom „Ostalo je ćutanje“, koji se na tržištu pojavio u maju 1996. godine. Bio je to drugi album Riblje čorbe sa etiketom producentske kuće WIT LTD. I njega smo, kao i onaj prethodni „Zbogom, Srbijo“, realizovali u tonskom studiju zemunskog Pinka. Pošto smo s tehničke strane bili zadovoljni kvalitetom prethodnog projekta, onda je nastavak saradnje s tim studiom i njegovim vlasnikom Željkom Mitrovićem bio za nas logičan.
Na kompakt-disku „Ostalo je ćutanje“ imao sam samo jednu, ali pravu pesmu! Nazvana je - „Džigi Bau Story“ („Priča o Džigi Bau“). Za one koji to možda nisu znali, Džigi Bau je, u stvari, nadimak Dušana Ivanovića Dudeta, nekadašnjeg boksera prosečne klupske vrednosti, inače Borinog prijatelja i dobrog poznanika iz kafane Toza Grk, smeštene pri vrhu palilulske pijace u Beogradu. Čitava Džigijeva biografija maestralno je smeštena u Borinim stihovima „Džigi Bau Story“. Sa obzirom na to da je reč o veteranu u piću, nije bilo nikakve sumnje da je u navedenom kraju stekao veliku popularnost. Meni je ostao u sećanju kao uvek raspoložen i duhovit čovek, koji je mogao da popije neverovatne količine različitog pića, a da pritom ostane na nogama! Džigi je neko vreme obavljao funkciju potpredsednika POP-a (Partija običnih pijanaca), koju je Bora u svojstvu predsednika lično osnovao kao alternativu onim ozbiljnim političkim strankama u Srbiji. A kada je Bora prestao da konzumira alkohol, jednoglasno je po kratkom postupku smenjen s tog „visokog položaja“. Na njegovo mesto je odmah ustoličen baš - Džigi Bau!
Dušan Ivanović, alias Džigi Bau, preminuo je nažalost 27. januara 2009. godine i tada je Partija običnih pijanaca prestala da postoji. Kao uspomenu na njega i celu tu priču, negde u svom stanu čuvam partijsku knjižicu POP-a. U njoj je, u rubrici „šta pije“, crno na belo zabeleženo: ruska votka, belo vino. U koloni „omiljena kafana“ stoji: kućni pijanac!
Na albumu „Ostalo je ćutanje“, snimljene su i dve obrade stranih autora. Pesma „Ljubomorko“ u stvari je „Jelaous Guy“ Džona Lenona, dok numera „Gnjilane“ pripada švajcarskom muzičaru Polu Hoferu. Tu se, između ostalih, našla i pesma „Odlazi od mene, ubico, idi“, koja je korišćena za pozorišnu predstavu „Moskva-Petuški“. Bora je uz moju pomoć kom-ponovao muziku za taj komad, koji se neko vreme igrao pred prepunom salom na sceni Ateljea 212. U toj numeri su pevale Borine koleginice iz grupe Suncokret, Snežana Jandrlić, Biljana Krstić i Gorica Popović.
Iako smo najviše „tipovali“ na pesmu „Džigi Bau Story“, zbog čega smo je u redosledu i stavili kao broj numeru jedan, najveći hit albuma „Ostalo je ćutanje“ postala je „Gastarbajterska pesma“! Nastala je zahvaljujući lucidnom Borinom zapažanju svega što se događa našim ljudima u zemljama u koje su otišli trbuhom za kruhom. Na taj način smo došli do numere koja će vremenom postati himna Riblje čorbe na koncertima izvan Srbije. I danas je nezamislivo da nastupamo „tamo daleko“, a da ne izvedemo „Gastarbajtersku pesmu“. Njenom velikom uspehu doprineo je i video-spot, koji smo uradili po Borinom scenariju. Iako u taj dodatni posao nije uloženo mnogo novca, jer spontanost i lična kreacija umeju da nadoknade nedostatak para, taj naš duhoviti spot se na satelitskim kanalima emitovao sa ogromnim uspehom, jer je pre svega bio namenjen svim Srbima na privremenom radu u inostranstvu.
Pored ženskih pratećih vokala iz Suncokreta, album „Ostalo je ćutanje“ imao je još nekoliko gostiju. Tako je, recimo, harmoniku u „Gastarbajterskoj pesmi“ odsvirao Dušan Suvajac iz grupe Legende, dok je Marija Mihajlović preuzela neke manje vokalne deonice. Miodrag Alabanda je svirao violinu, a Neša Petrović (Neša Saks) saksofon.
Paralelno s našim novim kompakt-diskom, Radio Bijeljina je objavila Borin solo album „Njihovi dani“. Muziku je uglavnom komponovao Bora, izuzev legendarne numere Duška Jakšića „Beograde, Beograde“ i „Zabela“, čiji je autor bio Vicko. Programiranje svih matrica uradio je klavijaturista Vlada Barjaktarević, dok su svi gitarski pasaži Džindžerovo delo. Snimanje tog kompakt-diska je delimično obavljeno u zemunskom Pinku, a većim delom u studiju Veselina Maldanera Vese na obodu Košutnjaka. Vesa je, inače, godinama bio saradnik Nikole Karaklajića i još uvek je zaposlen u Radio Beogradu kao muzički urednik. Studio je otvorio početkom devedesetih i s dosta uspeha su u njemu nastale mnoge ploče izvođača narodne muzike.
Pošto je album „Njihovi dani“ bio koncipiran kao politički projekat, Bora s njim nije želeo da opterećuje Riblju čorbu. Iza tog kompakt-diska, pored svih oštrih kritika tadašnjeg srpskog establišmenta, Bora je hrabro stao samostalno! U TV emisiji „Nekad i sad“, koja se emitovala posle 5. oktobra 2000. godine na Trećem kanalu RTS-a, izjavio je da je taj album definitivno išao ispred svog vremena i da je samo pukim slučajem sačuvao živu glavu. Objašnjavajući tu vrstu svoje „sreće“, dodatno je istakao kako je u to vreme izbegao čak dva naručena atentata, čiji mu naručioci nisu ostali nepoznati, ali ih tom prilikom nije pomenuo.
Ranije pomenuta „Baba Jula“, koja je nedvosmisleno asocirala na profesorku Mirjanu Marković, suprugu tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića, već je naredne godine (1997) postala udarna pesma građanskih protesta usmerenih protiv tadašnje aktuelne srpske vlasti. Hiljade ljudi širom zemlje je svakodnevno tu numeru pevalo zahtevajući neophodne političke promene. One su došle (i prošle) gotovo četiri godine kasnije, ali je „Baba Jula“ zauvek ostala pesma narodnog bunta i nezadovoljstva, čije trajanje nikada ničim nije ograničeno.
Verovatno nije naodmet da se baš na ovom mestu naglasi kako kompakt-disk „Njihovi dani“ nije bio prvi album koji je Bora solistički realizovao izvan Riblje čorbe. Prethodno su to bili diskografski projekti „Arsen & Bora Čorba Unplugged ’87“ i „Bora priča gluposti“ (1988). O njegovim literarnim delima, što se odnosi i na zbirke pesama, nekom drugom i boljom prilikom.
U proleće 1996. godine krenuli smo na još jednu međunarodnu turneju. Odrednica nam je ovoga puta bila Nemačka! U toj zemlji smo se našoj dijaspori predstavili uz pevače Nedu Ukraden i Miroljuba Brzakovića Brzog. Koncerte smo imali u Štut-gartu, Berlinu, Ludvigzburgu, Ulmu i Minhenu. Po povratku u Beograd naš gitarista Zoran Ilić like je otišao na Adu Bojanu.
Otišao je tamo na kraći odmor uz dogovor da će se vratiti pred naše već dogovorene svirke u Republici Srpskoj. Međutim, u međuvremenu je zaključio da mu je na moru lepše nego s nama, jer je odlučio da započetu pauzu produži još neko vreme, o čemu nas uopšte nije obavestio.
Riblja čorba nikada nikoga nije čekala, a još manje molila da joj se pridruži, pa smo zato u Republiku Srpsku otišli bez Ilketa. Kada smo se krajem tog leta s njim ponovo nakratko videli, dogovorili smo prijateljski rastanak. To je već bio uobičajen stav prema svima koji više nisu hteli s nama da budu u istom muzičkom društvu.
Poslednji Ilketov studijski album s Ribljom čorbom bio je „Ostalo je ćutanje“. Njegove deonice na budućim koncertima očekivano je preuzeo klavijaturista Vlada Barjaktarević. On se, uostalom, već pune dve godine nalazio u stalnoj postavi našega benda. U svemu tome je bilo i neke čudne simbolike, koju je teško na pravi način objasniti. Ilke je otišao, a Vlada još sa „Zbogom, Srbijo“ došao i - ostao! Svako od njih dvojice je krenuo svojim putem. Ilke umetničkim, a Vlada muzičkim.
Nije li to, na kraju krajeva, najpoštenije?
Riblja čorba je od jeseni 1996. nastavila s radom u sastavu: Bora Đorđević, Miša Aleksić, Vidoja Božinović Džindžer, Miroslav Milatović Vicko i Vlada Barjaktarević. Odvažna je to bila petorka, koja je tačno znala šta joj dalje valja činiti.
Ilketa nisam video, evo, sada će skoro punih petnaest godina! Čuo sam da predaje umetnost u jednoj školi i da je za sobom ostavio profesionalno bavljenje muzikom. Nadam se da mu je vreme kad je svirao gitaru u Ribljoj čorbi ostalo u trajnoj uspomeni kao lepa životna priča.
Nama iz benda sigurno jeste!

POVRATAK OPTIMIZMA


O MENADŽERIMA sam u ovoj knjizi već pisao i objasnio čime se ti estradni vukovi bave i služe u borbi za (uvećanu) zaradu. Takođe sam naglasio da je Riblja čorba u svom dugogodišnjem radu sarađivala sa korektnim menadžerima koji su ugovore o uzajamnoj saradnji ispoštovali do poslednjeg slova. Nažalost, takvih je u karijeri Riblje čorbe bilo veoma malo! Gotovo da bi se mogli pobrojati na prstima jedne ruke.
Bez menadžera se svakako ne može; oni mogu bendu da nanesu užasnu štetu. Ali s druge strane, oni i te kako umeju da budu od velike koristi. Pored uobičajenog ugovaranja koncerata, obezbeđuju neophodne sponzore za snimanje albuma, spotova i za promotivne turneje. Iz ličnog iskustva znam da su veoma vešti u pregovorima s diskografskim kućama, gde je zadobijanje dobrih i povoljnih uslova za realizaciju novog albuma uvek ravno podvigu!
Sve pozitivno što sam o menadžerima naveo dobili smo u Dragoslavu - Ganetu Pecikozi. Kroz godine zajedničke saradnje i druženja postao nam je veliki prijatelj, a često umem da kažem i - šesti član naše grupe.
Svoj muzički put Gane je započeo u Sarajevu kao bubnjar većeg broja tamošnjih pop i rok sastava. Svirao je sa Simbolima, Čistim zrakom, Bosanskim loncem, Kodom, Teškom industrijom, Transportom... Predvodio je i grupu TAO, sastavljenu od tada najboljih studijskih muzičara Sarajeva, među kojima su bili Sanin Karić, Nikša Bratoš, Miro Asotić, Joško Gujinović, Vlatko Plevneš... Kao bubnjar sa zavidnim studijskim rejtingom, snimio je širom bivše Jugoslavije preko 250 singl i LP ploča. Aktivno je svirao sve do 1988. godine, kada je s postavom TAO besprekorno odradio turneju Zdravka Čolića „Ti si mi u krvi“, posle koje je odlučio da se potpuno posveti menadžerskom poslu. O tome mi je jednom prilikom pričao:
- Stalno su oni iz orkestra mene gurali da u njihovo ime pregovaram o ovome ili onome sa organizatorima svirke, iako sam bio samo običan bubnjar! Tako sam, recimo, na turneji Zdravka Čolića po Makedoniji bio prinuđen da uz saglasnost ostalih iz sastava objavim „obustavu rada“ dok nam se ne isplate honorari koje smo na prethodnim koncertima pošteno zaradili. U toj odluci sam bio toliko čvrst i odlučan da nisam popustio čak ni na molbu samoga Čolića. Kada smo posle mnogo natezanja dobili čitavu svotu, zatražio sam da nam onda odmah na ruke daju i novac koji nam sleduje na kraju te turneje, jer sam opravdano smatrao da će nas posle svega - zavrnuti! Ponovo su usledili dugi pregovori, pretnje, psovke i povišen ton, koji su u konačnom ishodu opet rezultirali u našu korist. Tada mi je prišao menadžer Velibor Džarovski Džaro, inače glavni organizator tih nastupa Zdravka Čolića, koji mi je ljutito, ali i sa željom da me pred drugima ponizi, ozbiljnim glasom rekao: „Slušaj ti, Gane! Nisi ti nikakav bubnjar! Ti si, bre... Ti si, bre - menadžer! Pravi menadžer. I ništa više“! Kada smo tu Čolićevu turneju priveli kraju, odbacio sam palice i stvarno počeo da se bavim menadžerskim poslom. Džarin proročki govor je tako, na moju veliku sreću, na najbolji način urodio plodom.
Nije se Gane bavio samo muzikom. Interesovanje je vremenom proširio i na mnoga druga umetnička izražavanja. U svom Sarajevu je, tako, osnovao prvo privatno pozorište, zatim dečju školu glume, koju je uspešno vodila Kaća Čelan, a sve u sklopu kluba Koliba. Pošto je izbio građanski rat na prostorima SFRJ, klub je na njegovu veliku žalost prestao s radom, a on se 1994. godine pred nastalim ratnim haosom nastanio u Beogradu. U srpskoj prestonici nije sedeo skrštenih ruku, već je od Tapira formirao sastav Tap 011, čiji je bio i producent i menadžer. Nešto kasnije, nastavio je da radi i posluje samostalno u okviru svoje Muzičke fabrike, koja i danas zastupa veći broj umetnika različitih žanrova.
Riblja čorba i Gane su započeli saradnju 1997. godine, pošto je prethodno gotovo tri meseca ubeđivao Boru kako će upravo on menadžerski voditi naše poslove bolje od svih drugih. Nije to bilo baš najbolje vreme za rokenrol u Srbiji, ali ipak nešto povoljnije u odnosu na ono prethodno razdoblje. Tako je predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević, recimo, da bi odobrovoljio nezadovoljne građane širom zemlje posle neuspešne izborne krađe na lokalnom nivou, najzad prepustio opoziciji vlast u većini naših gradova.
Pošto se Riblja čorba zbog „Baba Jule“ i još nekih pesama već duboko nalazila u vodama opozicije, došli smo na ideju da preduzmemo „Veliku turneju po slobodnim gradovima Srbije“. Kao njen simbol, imali smo na raspolaganju svoju čuvenu riblju kost, koja je za tu priliku dizajnirana da liči na srpski grb - sa četiri ocila! Gane je sve organizovao onako kako se samo poželeti može, uključujući i goste koje smo imali na svakom od tih koncerata - Babe, Vickove Indijance i grupu Aleluja. Ne treba posebno da naglašavam da su svi naši nastupi bili odlično posećeni, čak znatno više nego što smo očekivali. Riblja čorba je tim povodom svirala u Čačku, Užicu, Somboru, Novom Sadu, Kikindi, Nišu, Kragujevcu, Trsteniku, Zrenjaninu, Subotici, Šapcu, Kraljevu, Pančevu, Jagodini i Bečeju. Štampali smo i veliki broj majica s imenima tih gradova. Delili smo ih besplatno svojim vernim fanovima. Džinovske reklamne plakate i hiljade flajera ukazivali su na svu ozbiljnost te rokenrol akcije.
Uz ogromnu, za tu priliku specijalno dizajniranu binu, postavljeno je veoma kvalitetno ozvučenje, moćna rasveta, raskošni pirotehnički efekti... Sve je bilo toliko na visokom profesionalnom nivou da bi neupućeni pomisli kako se u Srbiji živi normalno, da normalnije ne može. Naša namera je ipak bila samo da Srbija bar za trenutak zaboravi na nemaštinu i svoju sumornu svakodnevnicu.
Iza cele te dosta složene turneje organizaciono je stajao Gane, dok je čitava administrativna papirologija išla preko mog tek osnovanog preduzeća Mina. Ne treba zaboraviti da je reč o vremenu u kome Gane još uvek nije imao registrovanu firmu koja bi legalno realizovala sve te estradne aktivnosti. Posete su, kao što rekoh, bile odlične. Ali zbog niskih cena ulaznica, kao i tekućih organizacionih troškova, zarada je bila zanemarljiva. Jedni novac koji smo uopšte tada videli i podelili, uleteo nam je u kasu posle dva rasprodata koncerta na beogradskom Tašmajdanu (31. maja i 1. juna 1997). Ta dvodnevna svirka na našem već tradicionalnom bunjištu, predstavljala je u stvari veliku završnicu jedne izuzetne turneje, preduzete u ime trijumfa nad višegodišnjom Miloševićevom naopakom politikom.
Ovde bih napomenuo da je Riblja čorba ranije već imala jedno malo iskustvo sa svirkom namenjenom onima koji su se izborili za promene i slobodu. Naime, januara 1990. godine našli smo se među onim domaćim bendovima koji su svirkom zdušno podržali krvavo rušenje režima rumunskog diktatora Nikolaja Čaušeskua. Tada smo u Temišvaru, gde je inače bila okosnica revolucionarnog preobražaja u toj zemlji, održali jedan od onih koncerata za koje verujem da je mnogobrojnim posetiocima, među kojima su bili i stanovnici tamošnjih srpskih zajednica, ostao u prijatnom i nezaboravnom sećanju.
Uz Ganeta je iste godine Riblja čorba u svoje redove regrutovala još jednog momka koji će kao stalni član tehničke ekipe postati nerazdvojni deo našeg kompaktnog tima.
Radi se o Milošu Đuriću, koji će zbog neverovatne sličnosti s glumcem Tomom Halceom, briljantnim u ulozi Volfganga Amadeusa Mocarta u filmu „Mocart“ Miloša Formana, dobio nadimak - Amadeus! Ogromno iskustvo je stekao kao binski tehničar na koncertima Lakih pingvina, Bajage i Instruktora, EKV-a, Van Goga, Generacije 5, Yu-grupe, Partibrejkersa, Električnog orgazma... Zbog sposobnosti da na sceni odreaguje u trenutku kada je članovima grupe neophodna pomoć s instrumentima, pojačalima, ili je potrebna zamena žice i da se otkloni kvar, Mišu Amadeusa smo primili u stalni radni odnos kada Riblja čorba krene na svoje velike turneje.
Nema nikakve sumnje da smo s njim pored bine, na našim svirkama, bili znatno bezbrižniji i opušteniji.
Iste te „koncertno-opozicione“ godine još jednom smo posetili Kanadu. Ohrabreni ranijim velikim uspehom koji smo postigli u Torontu, Šaponja i njegov Fenix promotions organizovali su Ribljoj čorbi drugu posetu toj divnoj zemlji. Ovoga puta su bila predviđena tri nastupa: u Montrealu, Torontu i u Vankuveru. Iako dobra poseta nije izostala, naš uspeh iz 1995. godine je, ipak, ostao - neponovljiv! Odmah smo shvatili da koncerti u dijaspori, jednostavno, nemaju smisla ako se održavaju relativno često. U slučaju da nemaš novi album, hitove i scenski nastup, kao i da u odnosu na tvoje prethodno gostovanje nije proteklo bar tri ili četiri godine, onda ne razmišljaj da se našima „tamo daleko“ uopšte pojavljuješ na oči. Taj nepisani recept smo primenili tek kasnije i nikada u njegovoj realizaciji nismo pogrešili.
Iste godine (1997) posrećilo nam se da još jednom nastupimo izvan granica Srbije. Svirali smo - u Londonu! Za mene je to, posle Beograda, najlepši grad na svetu. U prethodnom delu knjige sam u više navrata pisao koliko sam samo često odlazio u London i koliko u stvari sečem vene da bih uopšte otputovao u taj centar sveta. Uvek kada bih zaradio neku dobru kintu, Jasmina i ja bismo malo skoknuli do Londže, pošto boljeg i lepšeg mesta za kupovinu, kako to bar ona tvrdi, nigde na planeti Zemlji nema.
Ovoga puta smo spojili lepo i korisno. U klubu Zlatni papagaj, u srcu Londona, na Lester skveru, održali smo tada jedan ali vredan koncert pun snažnih osećanja i dobrih vibracija. Naime, prvi put su se od raspada Jugoslavije na jednoj svirci Riblje čorbe okupili ljudi iz svih naših bivših republika. Bilo je tu i Srba i Hrvata i Bosanaca i Makedonaca... Svi đuskaju i pevaju „Lutku sa naslovne strane“, kao da su u svom rodnom gradu i kao da još uvek živimo u samo jednoj državi, ma kako se ona zvala.
Dan posle tog nastupa smo s našim dugogodišnjim prijateljem Branislavom - Brajanom Rašićem na poznatim londonskim turističkim lokacijama napravili predivan set fotografija, koje su odmah preplavile srpsku štampu.
Posle uspešne turneje po „oslobođenim“ gradovima Srbije, dva rasprodata koncerta na Tašmajdanu, nadahnutih svirki u Kanadi i Londonu, počeo je nekako da mi se vraća optimizam da za Riblju čorbu i srpski rokenrol, možda i nije baš sve - izgubljeno!
Međutim, do tih „boljih dana“ morali smo da sačekamo još malo.
Ako su četiri godine uopšte za nekoga malo ili kratko razdoblje!

S „JEZERDŽIJOM“ DIVCEM NA SCENI


POSLE Švedske, Australije, Kanade i Nemačke, na red je došlo to da Riblja čorba pokuša „osvajanje“ i američke teritorije. Za tako nešto smo se osećali sposobnim i motivisanim, jer smo planski, između ostalog, nastojali da se i nadalje predstavimo onima koji nas dotad nikada nisu čuli i videli.
Riblja čorba je prvu turneju po SAD preduzela početkom oktobra 1998. godine. S obzirom na ono iskustvo iz Kanade, od pre godinu dana, s velikim i neskrivenim optimizmom smo očekivali mnogo od tih prekookeanskih svirki. Ta nadanja su se, nažalost, izjalovila, jer je onaj pravi trijumf izostao!
Kasnije, odlazeći u Ameriku u godinama koje su sledile, shvatili smo da organizovanje velikih koncerata u Americi nimalo nije jednostavno. Tamošnji gradovi s našim stanovništvom su toliko veliki da ih je reklamno veoma teško, da ne kažem nemoguće pokriti. Ovo tim pre što tamo medija na srpskom jeziku ili nema ili postoje samo u naznakama. Ta prepreka se mogla prevazići tek sa znatnijim grananjem interneta i mobilne telefonije. Korišćenjem banera na sajtovima namenjenim našoj dijaspori i zahvaljujući SMS porukama, oglašavanje nastupa naših izvođača na tom kontinentu bitno je olakšano. Druga poteškoća s kojom smo bili suočeni za vreme našeg prvog gostovanja po većim američkim gradovima odnosila se na dovoz i odvoz onih koji su nameravali da posete naš koncert! Zaista je bilo otežano pokrenuti ljude da iz udaljenih krajeva i predgrađa prevale na stotine kilometara kako bi prisustvovali nastupu Riblje čorbe. U Americi su, inače, razdaljine između gradova i u okviru gradskih područja toliko velike, da smo i sami bili prinuđeni na višesatno putovanje od hotela u kome smo smešteni do dvorane u kojoj sviramo.
Da se na ovom mestu u knjizi odmah razumemo. Ovo što sada iznosim nikako ne treba shvatiti kao traženje opravdanja ili alibija za nešto slabiju posetu našim koncertima nego što se očekivalo na toj turneji. S druge strane, činjenica je da u SAD postoji samo jedan grad u kome je Riblja čorba uvek imala rasprodat koncert: Čikago. U njemu smo redovno imali zapaljivu atmosferu kao na nekom od onih velikih koncerta u bivšoj Jugoslaviji.
Neko će možda zlurado zaključiti kako je to normalno i razumljivo! Jer Čikago je daleko najveći srpski grad izvan same Srbije. Međutim, šta onda reći za Los Anđeles ili Njujork, gde je isto tako nastanjeno na hiljade naših ljudi? Ti multimilionski gradovi su toliko prostrani da avionski let iznad Los Anđelesa, recimo, traje bezmalo - sat vremena!
U Americi je inače sve tako veliko!
Gradovi, automobili, tržni centri... Veliki restorani, velike porcije hrane i pića, veliki (čitaj: debeli) ljudi... Evropljani se u tako prostranom okruženju zaista osećaju pomalo otuđeno, mada se mora priznati da i takva Amerika funkcioniše - besprekorno. U tom kontrastu izvesno je da se mi s Balkana sasvim dobro snalazimo, a i prija nam taj sjaj i bogatstvo s kojima se na svakom koraku susrećemo u toj stvarno džinovskoj zemlji.
U tim i takvim okolnostima je, znači, gotovo nemoguće pokrenuti i motivisati srpske gastarbajtere da posete bilo čiji koncert posle više sati u automobilu ili metrou. U suprotnom, bila bi to neka vrsta čistog mazohizma!
Prvom američkom turnejom Riblje čorbe bili su obuhvaćeni Njujork, Los Anđeles i Čikago. Da bi se uštedelo na hotelu i dnevnicama, organizatori obično „upakuju“ dve-tri svirke u jedan ili najviše dva vikenda, tako da vremena za razgledanje gradova i upoznavanja njegovih znamenitosti u tom mestu gotovo da i nema. Kroz Njujork smo se, tako, odmah po dolasku provozali i iz kola bukvalno sagledali veličinu Velike jabuke. U narednih dva-tri sata smo odmarali u hotelu, da bismo onda otišli u koncertnu dvoranu.
Svirali smo dvorani Udruženja za etičku kulturu, blizu Central parka na Menhetnu. Taj koncertni prostor nije bio previše veliki, jedva za nekoliko stotina ljudi, pa ga zato i nije bilo teško napuniti. Čudilo me je da ipak u Njujorku za tu priliku nije obezbeđena neka veća dvorana, što tumačim ili opreznošću organizatora da neće biti dovoljno posetilaca ili da su se unapred zadovoljili skromnijom deobom ponuđenog kolača. Sam koncert je bio dobar. U produžetku večeri poprilično smo se napili s nekolicinom prijatelja koji žive u Njujorku, pa smo se tako šlogirani i umorni ranim jutarnjim avionom uputili za Los Anđeles. Taj let nam je svima teško pao, jer je trajao duže od šest sati, a od posluženja smo dobili samo jednu jabuku! Izgledala je kao iz nekog crtanog filma: crvena kao krv, glatka, sjajna i veoma pravilnog oblika. A ukus? Apsolutno nikakav. Imao sam utisak da jedem parče tvrdog kartona.
Već na putu do losanđeleskog hotela osetio sam da smo u gradu stvorenom za uživanje i dobar provod. Topla klima, čist vazduh, miris okeana, palme, otvorene bašte atraktivnih kafića i luksuznih restorana, prelepe preplanule devojke, svi hoteli s bazenima, široki, čisti i umiveni bulevari prepuni tropskog zelenila... Čista perverzija! U Los Anđelesu čovek zaista ne zna u šta pre da gleda, jer gde god baciš pogled, dah ti prosto zastaje.
U L. A. sam se zaista zatreskao na prvi pogled!
Riblja čorba je trebalo da svira u klubu Soho. I na tom mestu se okupilo trista-četiristo ljudi, i tim brojem su organizatori opet bili zadovoljni. Koncert je zaista bio odličan. Dragi gost na njemu nam je bio proslavljeni srpski košarkaški as Vlade Divac, inače tadašnji centar Lejkersa. Pred kraj nastupa naš „jezerdžija“ se popeo na binu i zajedno s Borom otpevao nekoliko naših pesama, uključujući u legendarnu „Lutku sa naslovne strane“. Taj duet nam je svima ostao u nezaboravnom sećanju.
Pomeranje vremenskih zona i putovanja bez odmora učinila su svoje. Dva naredna dana smo u Gradu anđela više prespavali nego što smo ga obilazili i uživali u njegovim čarima. Pošto nas je čekao i veliki koncert u Čikagu, detaljnije razgledanje L.A., odlazak na utakmicu Lejkersa i sve ostalo u vezi s tim gradom iz snova ostavili smo za neku drugu priliku. Tačnije, za naredno gostovanje Riblje čorbe u famoznom Los Anđelesu i Holivudu.
U Kongresnom teatru u Čikagu, u najlepšoj pozorišnoj dvorani u koju sam ikada kročio, održali smo koncert za pamćenje. Konačno smo bili u velikoj dvorani, u koju se jedva smestilo nešto više od dve hiljade naših fanova. U dobrom raspoloženju i predivnoj atmosferi publika nam uopšte nije dozvoljavala da siđemo sa scene. Posle tri bisa, svirku uspešno privodimo kraju. Taj koncert je u svakom pogledu bio jedan od najboljih u našoj karijeri. U garderobi smo zatim primili na desetine naših obožavalaca, kojima su autogram i slikanje s nama bili znak prestiža među svojima u Čikagu.
Ni taj grad nismo stigli da obiđemo onako kako smo to želeli. Sve nekako brzo dođe i još brže prođe. Nismo se čestito ni okrenuli oko sebe, a već je došao trenutak za povratak u Beograd.
Prva američka turneja Riblje čorbe protekla je obećavaj uče i s našom neskrivenom željom da je za godinu ili dve ponovimo. Odlučili smo da tada podrobnije upoznamo gradove u kojima sviramo, ali i da osetimo svu onu blagodet koju donosi taj „ozloglašeni truli kapitalizam“!

TRI PUTA PREKO BARE DO „OBEĆANE ZEMLJE“


ORGANIZACIJU KONCERATA Riblje čorbe u Americi uvek je pratio jedan veliki i skoro nerešiv problem. Reč je o nedostatku menadžera koji bi se na tom kontinentu u najvećoj mogućoj meri posvetio turneji najboljeg srpskog rok benda i profesionalno se usredsredio na nju. Drugim recima, prema Ribljoj čorbi se, po mom mišljenju, nisu odnosili na nivou koji zahteva njen rejting i ugled kakav na svakom koraku objektivno uživa.
Nama je taj deo posla u SAD uglavnom obavljao Petar Jovanović, poznatiji po nadimku - Pera Tesla. On je, inače, vlasnik lokalne radio-stanice i kompanije Tesla Broadcasting. Suštinski, Pera Tesla je pošten čovek, ali s obzirom na to da najčešće radi sa okorelim „tezgarošima“ iz oblasti narodne muzike, koji uglavnom pevaju po tamošnjim restoranima, onda je od njega teško bilo očekivati da se ozbiljnije lati organizacije koncerata grupe kakva je Riblja čorba. Pored Pere Tesle, na američku turneju su nas vodile još dve kompanije - Pro-Tex i Lucic Enterprises
INC. Hronološki gledano, Riblja čorba je do danas preko okeana svirala u tri navrata i to:
- 2001. godine: Njujork, Čikago, Klivlend, Las Vegas, Feniks, San Hoze i Los Anđeles;
- 2003. godine: Orlando, Voterlu, Njujork, Las Vegas, Milvoki i Čikago;
- 2006. godine: Detroit, Klivlend, Jutika, Čikago, San Marko, Dalas, Sent Pitsburg i Orlando.
Nema nikakve sumnje da smo mnogo putovali i još više videli. Obišli smo gotovo pola Amerike. Svirke Riblje čorbe su, kao i uvek kada smo mi u pitanju, bile visokog kvaliteta, a poseta manje ili više prosečna! Ono što je ipak krasilo svaku od tih naših prekookeanskih turneja, bili su redovno rasprodati koncerti u Čikagu. Od svih nastupa Riblje čorbe u „našem Čikagu“, izdvojio bih onaj iz 2003. godine, pošto je tada bio primenjen zanimljiv i dosta neobičan programski koncept za naše ljude u dijaspori.
Naime, u nedelju 25. maja pomenute godine napravljen je veliki rokhepening na crkvenom imanju ispred manastira Sveti Sava, u delu Čikaga koji se zove Libertivil. Ta rok fešta je zaista bila sjajno zamišljena, kao neka vrsta celodnevnog piknika, na kojem se pored dobre muzike uživa i u mnoštvu naših specijaliteta s roštilja, kao i velikom izboru srpskog i američkog piva. Osam sati svirke su popunili sastavi Virus, Fatamorgana, Artan i Ultimatum, da bi negde oko deset uveče, kao glavna zvezda programa, nastupila Riblja čorba. Svirali smo nešto duže od dva časa, pa su se prisutni kućama razišli daleko iza ponoći.
Za taj koncert pod otvorenim nebom obezbeđena je velika i prostrana bina, vrhunsko ozvučenje i jaka rasveta. Više hiljada naših ljudi, među kojima je bilo i dosta Amera, zahtevalo je dogodine u isto vreme reprizu tog rok piknika, koji je u svakom pogledu ispunio sva očekivanja domaćina.
Nažalost, uprkos velikom nastojanju i silnim željama, tako uspešan rok hepening u Čikagu više nije ponovljen. Radilo se tu, ipak, o izuzetno zahtevnom poduhvatu, koji nalaže besprekorno rešenje za više oblasti, a to u Americi već ima svoju (visoku) cenu. Mada, ko zna...
Posle svake američke turneje, postajali smo - bogatiji! Ne u finansijskom smislu, već u sticanju novih prijatelja. Novac kao što su dolari, evri ili dinari, dođe i prođe, a drugari i to oni pravi, ostaju za sva vremena.
U Los Anđelesu, inače, živi nekoliko naših starih prijatelja, koje smo upoznali još u vreme kada nam se svima država zvala - SFRJ (Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija). Većina od njih su kolege muzičari, recimo Slobodan - Sloba Svrdlar i Dragan Deletić Delta, s kojima je Vicko davne 1982. godine sarađivao na hevi-metal projektu Ratnici. U tom gradu svetske muzike i filma već dugo živi i kao uspešan stomatolog radi Slobodan - Boban Đorđević, koga mnogi zovu i Boža. On je pritom odličan bubnjar i jedan od osnivača popularnog beogradskog benda Generacija 5.
U Čikagu smo, s druge strane, ostvarili pregršt novih prijateljstava. Tu pre svega mislim na Acija Marsenića, koji je kao gitarista grupe T.O.N. nastupao na našim koncertima u tom gradu. Sa Acijem smo se u toj meri zbližili da bi on naš dolazak u Čikago bez posete njegovom domu doživeo kao ličnu uvredu bez presedana. Kasnije, on i njegovi čikaški drugovi neće propustiti nijedan veliki koncert Riblje čorbe u Beogradu. Ima li zaista većeg dokaza iskrenog prijateljstva?
Nikako u ovom nabrajanju ne bih smeo da preskočim Ranka, bubnjara grupe Your Mothers Lovers, koja je takođe nastupala na našim američkim svirkama. On je, slično Aciju, prisustvovao većini najznačajnijih svirki Riblje čorbe u Srbiji.
Tamo preko bare sklopili smo veliko prijateljstvo i sa Igorom, Dragim, Stivenom, Džonijem...
Ma ima ih zaista dosta i svi su nam zaista podjednako dragi.
Sa obzirom na to da su interesovanja svih pravih muzičara, među koje ubrajam i sebe, uglavnom vezana za struku kojom se bave, ovom prilikom moram da priznam da je za vreme naše druge američke turneje najsnažniji utisak na mene ostavila Rokenrol kuća slavnih i muzej (The Rock and Roll Hali oj Fame and Museum) u Klivlendu, u državi Ohajo. U nju smo ušli besplatno, jer smo kao ozbiljan rok bend iz Srbije glavnom menadžeru muzeja poklonili naš poslednji kompakt-disk. To je ujedno bila naša propusnica za ulazak u hram rokenrola. Uzgred rečeno, omot tog kompakt-diska Riblje čorbe naći će se uramljen na zidu jedne od prostorija muzeja, gde su okačene slike i korice albuma svih muzičkih grupa i pojedinaca koji su ikada došli da posete Rokenrol kuću slavnih i muzej, a pritom se profesionalno bave muzikom.
Na samom ulazu u to rokenrol svetilište posetiocima se stavlja do znanja značaj rokenrola, koji nam, između ostalog, „...u svim svojim formama daje mikrofon da komuniciramo sa svetom. Samo on ima tu moć da spoji različite nacionalnosti i generacije, da izabere svetske vođe i da pomera narode. Osim rokenrola, nijedna druga umetnost nema tu društvenu dimenziju i tako velik značaj. Ovaj muzej postoji da sakupi, sačuva i prikaže snažan uticaj rok muzike na svet u kome živimo“.
Možda ovaj tekst treba prihvatiti i kao neku vrstu podsetnika ili uputstva pre nego što se kroči u muzejske odaje i započne obilazak. Jedno poslepodne, odvojeno za tu posetu, ispostavilo se nedovoljno da bi se prošlo kroz celu istoriju anglo-američke popularne
muzike, koja uključuje i razgledanje velikog broja zanimljivih izložbi sa eksponatima, kao i video, odnosno filmskih projekcija.
I to, naravno, ne bi bilo sve.
Tu su postavljene stotine instrumenata neprocenjive vrednosti. Od gitara Džimija Hendriksa, Erika Kleptona i Dvejna Almana, do džinovskog kompleta bubnjeva Džona - Bonza Bonama i saksofona Luisa Džordana. Fascinantna scenska odeća kralja rokenrola Elvisa Prislija izložena je u jednoj prostoriji u svim varijacijama. U drugoj muzejskoj sobi su verodostojno prikazane sve transformacije imidža Dejvida Bouvija, a u trećoj kompletna scena s nastupa Alisa Kupera, sa sve giljotinom i zmijama nadohvat ruke!
Od posebno urađenih izložbi, koje se tematski menjaju kroz vreme, posebno nas je privukla „Priča o Bitlsima“, zatim „Priču
o ženama u roku“, pa onda „O pesmama koje su oblikovale rok“ i „Priča - Revolucionarni rok: grupa Kleš“, odnosno postavka eksponata pod jedinstvenim nazivom „Želim da te uzdignem - psihodelična era: 1965-1969“.
U velikoj i modernoj bioskopskoj dvorani muzeja prikazivali su se spotovi Majkla Džeksona u tri dimenzije, dok je u nešto manjim salama pažnju posetilaca privlačila video-projekcija o životima pomalo zaboravljenih velikana popularne muzike -Nila Sedaka, Marvina Geja, Otisa Redinga, Vilsona Piketa... Lično, najviše sam bio oduševljen delom muzeja u kojem su bile fotografije, pisma, lični predmeti i instrumenti s posvetom. Na jednoj je pisalo: „Džon Lenon: život i rad“.
S koliko je samo topline i poštovanja sve to prikupljano i smešteno na samo jednom mestu. U Klivlendu.
Jednom rečju, sve je tu bilo savršenstvo!
Na izlazu smo pokupovali mnoštvo suvenira - majice, bedževe, nalepnice i priveske za ključeve sa slikama muzeja, kao sećanje na dan kada smo se kao nikada pre toga osećali da pripadamo jednoj zaista velikoj i divnoj profesiji.
Znači, ne radimo ovaj posao uzaludno.
Opijeni tim prelepim iskustvom, Bora i ja smo primetili kako bi bilo lepo da i u Beogradu postoji sličan muzej, mada bi eksponatima bio vezan za jugoslovenski rokenrol.
Možda i to dođe na red jednog dana...

HOLIVUDSKI SJAJ I CARSTVO GITARA


POSLE NEKOLIKO POSETA Los Anđelesu, nedvosmisleno sam došao do zaključka da mi se taj grad, od svih drugih u Americi, ubedljivo najviše dopada. Pored muzike, koja je bila i ostala moja najveća ljubav, onda druga, filmska, upravo je u Los Anđelesu ozbiljno ugrozila onu - prvu! Kako nijedno osećanje tog tipa zaborava nema, onda se očekivalo da se moja naklonost prema sedmoj umetnosti probudi baš u - Los Anđelesu i njegovom (uslovnom) predgrađu Holivudu.
Tu, na licu mesta, u svojevrsnom filmskom bulevaru, možete uporediti svoje otiske šaka ili stopala sa, recimo, otiscima Harisona Forda, Merilin Monro, Džona Vejna i s bar još stotinu najvećih holivudskih zvezda. U Univerzalovim studijima omogućeno je upoznavanje s magijom stvaranja filmske umetnosti, dok poseta Kodak teatru deluje kao boravak na drugoj planeti Sunčevog sistema, jer se upravo tu svake godine dodeljuje prestižni Oskar!
Naravno da je u Los Anđelesu najfascinantnije što glumce s velikog platna svakodnevno srećete uživo, na ulici, u restoranu, kafiću, kolima ili diskoteci. Tako sam, na primer, u bašti restorana hotela u kom smo odseli „pravio društvo“ za stolom Džejmsu Vudsu, koji je opušteno pio kafu i čitao novine. U teretani koju drži jedan moj prijatelj, isprobavao sam neke sprave, dok je u sali do moje Šeron Stoun marljivo vežbala „trbušnjake“. Prelazeći ulicu dok je na semaforu treperilo zeleno, mahnuo sam Robertu de Niru, koji mi je otpozdravio s podignuta - tri prsta!
Naši prijatelji, koji već duže žive u tom rajskom gradu, skrenuli su nam pažnju da susret s poznatim filmskim, pozorišnim ili TV licem nije u tom gradu nikakva retkost, a još manje čudo. Podsetili su nas da su i oni ljudi od krvi i mesa, te da je i njima šetnja po gradu ili ispijanje pića na javnom mestu potpuno normalna pojava.
Sve to što kažu zaista jeste tačno, ali kako u to ubediti i jednog pravog i velikog filmofila kao što sam ja?
To je, najblaže rečeno, apsolutno nemoguće, zar ne?
Najveća prodavnica gitara na svetu nalazi se upravo u - Los Anđelesu! Teško je to mesto uporediti s bilo kojim dotad viđenim gitar-šopom. U poseti toj neverovatnoj „crkvi instrumenata“, društvo su mi pravili Vicko i Džindžer.
Hiljade najlepših instrumenata tu nam je bilo nadohvat ruke, a mogli smo i da sviramo i isprobavamo ih dokle želimo. Taj jedinstveni (i neponovljivi) osećaj me je neodoljivo podsetio na onaj kakav bi moralo imati dete izgubljeno u džinovskoj prodavnici igračaka, kome uopšte ne pada na pamet kako brižni roditelji, možda, već satima tragaju za njim. Slično tome, ali bez „brižnih roditelja“, proveli smo u toj veličanstvenoj prodavnici instrumenata sate i sate, a mogli smo slobodno i da zanoćimo u tom „carstvu gitara“. Sve ono što smo imali prilike da vidimo na slikama ili u katalozima, u časopisima ili na koncertima najpoznatijih svetskih rok i pop grupa, nalazilo se u Gitar centru Los Anđelesa.
Tom prilikom isprobao sam jedan fender presižen, bas iz 1954. godine, čija je cena bila 18.000 dolara. Drugi, fender džez bas iz 1960. godine, koji košta 30.000 dolara, nisam uzeo u ruke iz bojazni da ga kojim slučajem ne oštetim, pošto bih onda za njega morao da rintačim pola karijere!
Sve u svemu, što bi Džindžer rekao:
- Ovo stvarno nije humano. Prosto da se čovek razboli!
U najvećoj prodavnici gitara na našoj planeti nismo ništa kupili, ali smo se zato divno proveli. Toliko je ta prodavnica ostavila na nas jak utisak da smo već sutradan u nju nameravali opet da se vratimo, ali na našu žalost - nismo! Jednostavno, događaji koji su sledili uskratili su nam to veliko zadovoljstvo.
Međutim, nije bilo šanse da nam ta prilika izmakne već naredni put.
Jednom prilikom posle koncerta u Čikagu, „Aci i ostali luđaci“, kako smo zvali naše američko-srpske ortake, odveli su nas u jedan simpatičan bluz klub. U dve male sale svirala su dva različita, ali odlična benda, oba sastavljena isključivo od crnih muzičara. Moram da napomenem da je taj prostor imao izgled zapuštenog podruma, koji naši muzičari, navikli na raskošno opremljene kafiće ili splavove, verovatno ne bi ni pogledali, a kamoli ušli u njega da zasviraju. Međutim, taj bluz klub je posedovao jednu izuzetno specifičnu toplinu, atmosferu i neverovatan filing. Oba sastava su svirala isključivo izvorni bluz Znači, onaj pravi, od čijeg ti kvaliteta ostaje samo da se smrzneš!
U polumraku zadimljenih prostorija, uz mnogo alkohola i trave, svaki zaljubljenik u taj muzički žanr osećao se kao u raju. Dok sam znatiželjno posmatrao prisutne bluz zanesenjake, pažnju mi je privukao jedan pozamašni tip, koji je stojeći pored mene za šankom nešto pijuckao. Odmah sam ga, u trenu prepoznao. Bio je to američki glumac Brajan Deni, koga se svi sećamo kao korpulentnog i okrutnog šerifa iz filma Rambo (First Blood). Kako imam urođenu potrebu da komuniciram sa onima koje ne poznajem, predstavio sam mu se i, uz stisak ruke, stekao na taj način novog drugara u Americi. Rekao sam Brajanu da dolazim iz Srbije, gde sam odgledao više njegovih filmova u kojima je na mene ostavio sjajan utisak. Iskreno je bio iznenađen koliko sam upućen u ono što on radi, pa me je u znak zahvalnosti i pažnje ponudio vinom. Mene ne treba previše nagovarati da se prihvatim čaše, pa je zato posle prve pristigla druga, treća i ostale ture. Do kraja večeri nije mi dozvolio da platim čak nijedan (kontra) krug!
- Ti si moj frend iz Srbije, koji voli film i dobar bluz! Večeras si moj gost! - saopštio mi je Brajan posle još jednog uzaludnog pokušaja da mu ljubaznost bar malo uzvratim.
Ostalo mi je u glavi nejasno kako se to veče završilo, ali zato mogu da jamčim da je Brajan Deni odličan glumac i još bolji - domaćin!

DRAMA NA AERODROMU U VANKUVERU


OVU PRIČU O GOSTOVANJIMA Riblje čorbe preko okeana moram da dopunim jednim (umalo tužnim) događajem, koji je na svoj način, bar za mene, obeležio našu veoma uspešnu turneju po Kanadi 2003. godine. Reč je o klasičnoj situaciji apsurda, koja me je zadesila u Vankuveru pošto smo već odsvirali poslednji koncert u nizu.
Prethodno nešto moram da naglasim. Naime, posle onog istorijskog (i premijernog) koncerta u Torontu 1995. godine, kao i narednog (manje uspešnog) iz 1997. godine, kada smo nastupali još i u Montrealu i Vankuveru, usledila je zatim i svirka Riblje čorbe u organizaciji kompanije - Pro-Tex (2000). Menadžerski nas je u ime te firme prevodio Mario Mijatović, koji već dugo živi i radi u Torontu. S njim smo se za vreme te turneje toliko sprijateljili da smo organizaciju i svakog sledećeg gostovanja po Kanadi isključivo vezivali za njegovu menadžersku firmu. S profesionalne strane, kod Marija je sve funkcionisalo besprekorno - od trenutka kada se prijavimo za kanadsku radnu vizu, preko avio-prevoza (uvek najbolje kompanije), pa sve do same organizacije koncerata sa besprekorno dobrim ozvučenjem, rasvetom i binskom opremom. Hoteli u kojima smo tom prilikom boravili priča su za sebe. Opšte je poznato kako se svi menadžeri iz petnih žila trude da nauštrb članova benda i njihove ekipe - prištede, kako na smeštaju, tako i na ishrani. To kod našeg Marija nikada nije bio slučaj. Riblja čorba je u njegovoj režiji uvek odsedala u objektima koji su pripadali nizu velikih i svetski poznatih hotela, kao što su Hilton, Meriot ili Šeraton. Lično, to ne smatram nekim većim hirom, jer, kako Bora kaže, Riblja čorba nikada u tom pogledu nije pripadala razmaženim sastavima. U karijeri smo spavali i po najvećim rupama, bez kupatila, tople vode i s velikim brojem buba-rusa, među prljavim čaršavima i zamašćenim ćebadima. Ali kad si na putu duže od mesec dana i prelaziš hiljade kilometara dnevno, dobar hotelski smeštaj i te kako ume da prija.
Dakle, pod Marijevom komandnom palicom svirali smo u Torontu, Vindzoru i Vankuveru (2000), zatim Montrealu, Otavi, Kičeneru, Kalgariju i Edmontonu (2001), pa onda u Vindzoru, Torontu i Vankuveru (2003), odnosno Vankuveru, Vindzoru, Edmontonu, Kalgariju i Torontu (2005) i najzad Vajnonu (2008). Prilično mnogo i uspešno, što doduše niko i ne poriče.
Međutim, hajde da se sada vratimo onom događaju najavljenom na početku ovog poglavlja, koji je po mnogo čemu ispao - i tragičan i komičan!
Poslednji koncert na turneji iz 2003. godine održali smo, kako sam već napomenuo, u Vankuveru. Taj grad na zapadnoj kanadskoj obali je, kako tvrde turistički stručnjaci, jedno od najboljih mesta za život na planeti Zemlji. S tim mišljenjem bih se uopšteno složio. Ovo tim pre što nam je tamo nastup bio zakazan u luksuznoj diskoteci, smeštenoj u samom centru te metropole. Red ispred blagajne kluba, koji je počeo da se stvara još u ranim večernjim satima, ukazivao je da će to biti rasprodat koncert, sa atmosferom kakvu mi najviše volimo. Taj osećaj me nije prevario, pošto smo svirkom na prisutne ostavili toliko dobar utisak da su nas odmah pitali za reprizu.
U klubu smo ostali do ranih jutarnjih sati, družeći se s našim zemljacima, mladićima i devojkama, čije je zanimanje za dešavanja u Beogradu i Srbiji bilo daleko iznad naših očekivanja. Najzad, pošto smo već ispili nekoliko boca votke Smirnof, krenuli smo u hotel da se ipak malo odmorimo, jer nas je čekao kasni jutarnji let za Toronto, a onda i put do Beograda.
Poprilično bunovni zbog neprospavane noći, okupljamo se na recepciji hotela i pozivamo dva taksija da nas odbace do aerodroma. Čim su stigli, ubacujem kofer u već dosta popunjeni gepek, zbog čega svoje dve bas-gitare, fender i jamahu, stavljam na tablu iza zadnjih sedišta. U panici da ne zakasnimo, neprestano sam požurivao taksistu, koji je zaista davao sve od sebe, ali je očito imao poteškoća da se probije do našeg odredišta kroz saobraćajnu gužvu.
Nekako ipak stignemo do aerodroma, gde počnemo panično da izbacujemo stvari iz gepeka. Kao bez duše otrčao sam prema šalteru za čekiranje avio-karata, pošto je vreme za tako nešto uveliko procurelo. Ostatak benda je pokušavao da pronađe slobodna kolica za prtljažnik kako bismo na njih poredali stvari i instrumente. Kada im je to konačno uspelo, svi su se s pasošima u rukama poredali ispred šaltera za čekiranje, držeći ispred sebe kolica s prtljagom.
A onda sam doživeo nervni slom!
Na kolicima s prtljagom uopšte nije bilo mojih bas-gitara!
Kroz glavu mi prvo prolazi talas neke odvratne vrućine, a zatim počinjem da se grozničavo tresem. Od glave do pete!
Da li da se ubijem sada ili odmah!
Ni sekundu nije bilo one utešne rečenice:
„Maaa mora da su tu negde, možda ispred aerodromske zgrade!“
Ili:
„Verovatno su spuštene s druge strane kolica, pa ih zato sa ove ne vidim!“
Ne. Nije tu bilo ama baš nikakve nedoumice. Izgubio sam ih - zauvek! Ali ne znam gde?
Odjednom, u glavi poče da mi se odmotava film. U onoj velikoj žurbi, izvukao sam iz gepeka taksija kofer, ali ne i dragocene instrumente! Na njih sam potpuno zaboravio! A baš sam ih lepo smestio iznad uzglavlja zadnjih sedišta automobila.
I šta sada da radim?
Ne, neću se sigurno ubiti!
Počinjem brzo da razmišljam, tražeći pravo rešenje za nastali problem.
Momci iz benda pokušavaju da me smire i pritom predlažu da nazovemo naš hotel. Oni tamo će već umeti da uđu u trag mom taksiju i broju tog vozila. Drugi predlog je bio da pozovemo opšte informacije, dođemo do brojeva taksi službe i tako probamo da pronađemo kola s mojim bas-gitarama. Koliko uopšte ima tih taksi firmi u Vankuveru? Neko je onda rekao kako treba otkazati odlazak u Toronto, sve dok se moji instrumenti ne pronađu.
A kada bi onda bio naredni let?
Sve mi to, kao kroz neku izmaglicu, prolazi kroz glavu. Da bih malo smirio živce i razbistrio misli, izlazim lagano ispred aerodromske zgrade. Nikako sebi ne mogu da oprostim takvu nemarnost. Zar je posle toliko godina bavljenja muzikom baš to meni moralo da se dogodi? Da u nekom prokletom taksiju izgubim te divne instrumente? Svoje ljubimice? I to posle nebrojenih kilometara koje sam prevalio po čitavom prokletom svetu?
Dok mi se smenjuju bes i strepnja, osećam i kako mi oči malo vlaže, ali stežem zube i ne dozvoljavam sebi da u očajanju zaplačem. Negde u džepu pantalona pronalazim vizitkartu hotela. Snishodljivo objašnjavam recepcionaru šta me je zadesilo, ali do mene ne dolaze reci koje bih voleo da čujem.
- Žao mi je, ali nemamo običaj da vodimo evidenciju o brojevima taksi vozila naših gostiju - bilo je sve što mi je ljubazni glas hotelskog portira saopštio.
Jebote, Mišo, a šta ćemo sada da radimo?
Odjednom, dok još uvek stojim napolju pored telefonske govornice, slomljen i izbezumljen, ispred mene se zaustavlja - žuti vankuverski taksi! Iz njega, kao neka vrsta fatamorgane u pustinji bez vode, izlazi nasmejani vozač s moje dve gitare u rukama. Tu scenu posmatram beslovesno i potpuno oduzet, kao da je reč o nečemu što se mene uopšte ne tiče, niti mi se dešava. Snažno trljam očne kapke i tako konačno malo dolazim sebi.
- A, tu ste! - iznenađeno mi prilazi taksista i veselo mi se obraća - Gitare sam pozadi primetio tek kad sam izašao na autoput. Dok sam se okrenuo i vratio na aerodrom... Trebalo mi je vremena. Nadam se, gospodine, da ne kasnite na avion?
- Ne, ne. Hvala vam mnogo - počeh da mucam hrapavim glasom, dok iz novčanika drhtavom rukom izvlačim novčanicu od deset dolara i pružam je vozaču.
- E bolje da sam zadržao gitare! - šeretski se nasmeja taksista i, namigujući mi, strpa dobijenu novčanicu u džep. - I, gospodine, srećan vam put!
- Srećan put i vama... - u jednom dahu izvalih nečuvenu glupost.
Dugo sebi kasnije nisam mogao da oprostim što toj poštenjačini nisam dao mnogo veću svotu novca. Ostali iz Riblje čorbe zezali su me kako sam se „stiso“ i da sam na tom primeru pokazao „kolika sam u stvari stipsa“! Nije mi previše pomoglo pravdanje i uveravanje kako nemam „zmiju u džepu“, već da jednostavno, od prevelikog stresa, tada stvarno nisam znao šta radim.
I danas, posle toliko godina, smatram da sam tom (ne)prili-kom imao više sreće nego pameti. U Beograd sam se tako vratio sa svojim najdražim instrumentima, koje za vreme leta preko Atlantika nisam ispuštao iz ruku!
Često umemo da kažemo prijateljima kako nam je neki neprijatan događaj oduzeo pet ili deset godina života! Ne znam koliko sam ih ja onoga dana na vankuverskom aerodromu tačno izgubio, ali da sam ih izgubio, u to uopšte ne treba sumnjati.
Nije li i to, možda, takođe deo rokenrola kojim se bavim?

DVA NENADA I BAJAGINA PESMA


RIBLJA ČORBA JE U KARIJERI menjala diskografe. Ne baš kao čarape, ali smo ih ipak menjali. Najduže smo sarađivali sa beogradskom producentskom kućom PGP RTB (kasnije PGP RTS). Objavili su čak devet naših albuma, od kojih je bar pet doživelo vrtoglave i za većinu domaćih rok bendova nedostižno visoke tiraže. Isti diskograf je avgusta 2011. godine na tržište plasirao „Riblja čorba boks set“ - zbirku od dvanaest kompakt-diskova.
Po jednu LP ploču su nam izdali zagrebački Jugoton i Samy iz Beograda, a čak dve beogradski WIT. A onda su u taj diskografski niz Riblje čorbe ušetala dva Nenada - Raičević i Čajić, sa svojim Haj-faj centrom).
Upoznao sam ih krajem 1997. godine kao vlasnike male diskografske kuće s velikim ambicijama. Namera im je bila da pod etiketom svoje firme objave sva značajnija imena domaće pop i rok muzike. Za narodnu muziku se nisu zanimali, prevashodno zato što nijedan privatno nije voleo tu vrstu muzike. Jednom prilikom su mi nezvanično priznali da se ne bi osećali prijatno kao izdavači nečega što im privatno nikako ne leži.
Nisam detaljnije upućen kako je njihov Haj-faj centar poslovao u godinama saradnje s nama, ali samo zato primetio da su u tom razdoblju od male kancelarije na Dorćolu, u kojoj smo se prvi put sreli, preko lepih poslovnih prostorija u Cvijićevoj ulici, dosta brzo dogurali do velelepne zgrade u Ulici Laže Dokića na Zvezdari. U tom objektu je Haj-faj centar bio smešten u izuzetno luksuznom prostoru, koji me je neodoljivo podsećao na najuspešnije londonske diskografe! Prostrani hodnici i divno nameštene kancelarije ukrašeni velikim uramljenim slikama i zlatnim pločama grupa i solista čije su albume objavljivali, zatim uređaji za kompletnu proizvodnju i štampanje ce-de i de-ve-de izdanja, onda posebni magacinski prostori... Sve je to uticalo na predivan ambijent, koji kod namernika uopšte ne izaziva nedoumicu po pitanju biznisa kojim se Raičević i Čajić tu bave. S vremenom su otvorili i čitav lanac svojih prodavnica u samom centru Beograda. U Knez Mihajlovoj ulici čak dve!
Haj-faj centar, nažalost, već godinama više ne postoji!
Moja pretpostavka je da velika kriza u diskografskoj industriji nije mogla na ovim prostorima da zaobiđe ni tu firmu za izdavanje „nosača zvuka i slike“.
Do mene su, osim navedenog uzroka, dolazile mnoge nepro-verene informacije o razlozima zbog kojih taj diskograf nije mogao da preživi. Jedni su uporno tvrdili kako su apetiti Raičevića i Čajića postali nerealni i megalomanski, što se mnogima u deobi diskografske teritorije Srbije nimalo nije dopalo. Drugi su ovu dvojicu zaljubljenika u muzičko stvaralaštvo i izdavaštvo doživljavali kao ljude koji političkim putem nameravaju da preuzmu PGP RTS, pošto im se prethodno isti plan sa BK saundom izjalovio.
Teško je reći šta je od svega ovoga istina, ali da su Raičević i Čajić imali određenih poteškoća na više strana, to niko ne poriče.
Dok je Riblja čorba živo sarađivala sa Haj-faj centrom, poteškoće ni u kom smislu nismo osećali. Za ono što se događalo posle toga, ne postoji pouzdana priča. To što je ovaj simpatični i svakako veoma motivisani diskograf prestao da radi vremenom je preraslo iz prave priče u klasično nagađanje i kuloarsku špekulaciju!
Prvi poslovni kontakt sa Haj-faj centrom ostvarili smo inicijativom Raičevića i Čajića. Ponudili su nam objavljivanje dvostrukog kompakt-diska uživo sa svirke na Tašmajdanu iz 1997. godine. Moram da napomenem da je taj materijal sniman neposredno sa miksete koja je služila za ozvučavanje koncerta, pa za nekim dodatnim tonskim intervencijama nije bilo nikakve potrebe. Kako smo ga odsvirali i otpevali, tako se i našao na ce-deu!
Ohrabreni dobrom prodajom tog izdanja, koje se pojavilo u vremenu kada se iz Srbije još uvek nije povukao talas užasne krize i nemaštine, vlasnici Haj-faj centra su nam ponudili saradnju na duže staze! Tačnije, dva ili tri studijska albuma u narednih nekoliko godina. Pristali smo, ali se za njih ipak nismo vezali takozvanim ekskluzivnim ugovorom, bez obzira šta taj izraz tačno podrazumevao. Tada smo, u stvari, samo prihvatili da naredni album Riblje čorbe, koji ćemo nazvati „Nojeva barka“, objavimo pod etiketom tog diskografa.
Moram priznati da su nam Raičević i Čajić za realizaciju „Nojeve barke“ omogućili odlične uslove za rad. Imali smo, pre svega, neograničeno vreme za snimanje u Studiju O našeg drugara Olivera Jovanovića. Zatim su nam organizovali veliku i predivnu promociju u beogradskoj diskoteci XL, a onda su i finansirali visokobudžetnu video-ekranizaciju naše pesme „Princ“. Sva ta ulaganja su doprinela da „Nojeva barka“ bez većih poteškoća dostigne za to vreme fenomenalan tiraž - 50.000 prodatih primeraka. To je za 2000. godinu, ruku na srce, bila zaista velika i čudesna brojka. Ostvareni uspeh je bio tim veći ako se zna da su u tom razdoblju pirati već uveliko carevali diskografskim tržištem Srbije uzduž i popreko.
Što se samog albuma tiče, zadovoljstvo mi je da naglasim kako je Bajaga, posle više od decenije i po, ponovo komponovao muziku za Riblju čorbu. Na Borin tekst, njegova pesma „Gde si“ zvučala je sjajno i ubrzo se našla u samom vrhu svih domaćih top-lista. Pored te numere, na „Nojevoj barci“ su se izdvojile još dve pesme - naslovna, koju je komponovao Vicko i koja je s vremenom postala nezaobilazni deo našeg aktuelnog koncertnog repertoara, kao i Džindžerov „Princ“. Reč je prelepoj baladi u najboljem maniru Riblje čorbe. Na tom disku se našao i moj „Pevač“, koji nikada nisam čuo ni na jednoj radio-stanici, niti smo ga ikada „slikali“ za neku TV emisiju. Tu numeru Riblja čorba ne izvodi čak ni na svojim svirkama. „Pevač“ je, izgleda, bio moj najveći autorski promašaj, bez obzira što i danas smatram da ta pesma i nije baš toliko loša da bi se nalazila potpuno u zapećku.
Naš naredni album objavljen je u produkciji Haj-faj centra - ili „Dva Nenada“, kako smo iz zezanja prozvali tu izdavačku kuću - a nazvali smo ga „Pišanje uz vetar“. Od tri studijska kompakt-diska, koliko smo ih ukupno snimili za navedenog diskografa, ovaj je ostvario daleko najveći komercijalni i medijski uspeh.
Radili smo ga (opet) Studiju O, dugo i marljivo, od početka septembra pa sve do kraja oktobra 2001. godine. Ton-majstor je bio naš klavijaturista Vlada Barjaktarević, a muzički producent Milan Popović zvani Pop. Dizajn omota i sve fotografije na njemu su (opet) delo Jugoslava Vlahovića.
Veliki broj specijalnih gostiju prodefilovao je kroz Studio O za vreme snimanja „Pišanja uz vetar“. Možda čak najviše u celokupnom diskografskom opusu Riblje čorbe. Recimo, orkestar trubača Bobana Markoviča, koji su muzički prisutni u pesmama „Po livadi rosnoj“ i „Hoću, majko, hoću“, brojao je čak - jedanaest članova! Kad ih već na ovom mestu pominjem, obaveza mi je da pomenem jednu malu anegdotu vezanu za ove simpatične Rome. U pauzi snimanja sam im, naime, ponudio nešto da pojedu, a oni su nekako stidljivo sebi u bradu promrmljali kako bi i mogli nešto da stave u usta.
- Hoćete li da svakom od vas donesem po picu, pošto ovde u blizini, odmah iza ugla, postoji sasvim dobar italijanski restoran - pitam ih onako domaćinski.
Nekoliko minuta su se snebivali, a onda počeše između sebe da se domunđavaju, gurkaju, šapuću i smejulje. Meni već pomalo nelagodno, pa im zato nešto glasnije ponudu ponavljam:
- Alo, majstori, jeste li svi za piću?
Jedan krupni momak, onaj što u orkestru svira trombon, odvažno istupi pred mene kao neki njihov predstavnik i obrati mi se:
- Pa vidi, brate... Može ta pica, ako baš navaljuješ, ali kada bi na nju moglo da se stavi malo pečenja. Onako po naški, malo praseće, malo jagnjeće, a može odozgo i po neki lep ćevap... Ne bi mi tu imali ništa protiv!
Hteo sam tada da umrem od smeha, jer sam odmah ukapi-rao koliko je moj predlog bio neprimeren. To bi bilo isto kao kada bih na saboru u Guči, umesto jagnjića i prasića koji se uz bleh-muziku pod šatrom okreću na ražnju, pridošlim gostima ponudio - suši ili neki kineski specijalitet! Momcima iz Bobanovog orkestra ubrzo sam doneo nekoliko ovala mešanog roštilja i posle takvog ručka svirali su trista na sat!
Pored njih, bio je tu i mali gudački orkestar Sveti Đorđe, zastupljen u pesmama „Duša nije na prodaju“ i „Čiviluk“. U numeri „Zašto sam otišao bluz“, gitaru je svirao pokojni Zoran Božinović, Džindžerov rođeni brat. Veliki doprinos uspehu albuma „Pišanju uz vetar“ dali su trombonista Kojot iz grupe Eyesburn, Marija Mihajlović i Dejan Cukić kao prateći vokali, ali i glumac Josif Tatić, koji nam je svoj glas pozajmio u pesmi „Čekajući čoveka“.
Glumac Nikola Đuričko i književnica Mirjana Bobić-Moj-silović bili su nam dragi gosti u spotu pesme „Ljubav ovde više ne stanuje“, dok smo za numeru „Hoću, majko, hoću“ kadrove snimili u Nišu, u saradnji sa svim zaposlenima Gradske čistoće u tom gradu. Borin scenario za tu video-prezentaciju podrazumevao je veći broj kontejnera za đubre u kojima bend svira, zatim povorku od desetak kamiona Gradske čistoće i stotine radnika s metlama, lopatama, grabuljama i ostalim alatkama za čišćenje. Scene te parade po ulicama Niša posmatralo je na hiljade njegovih žitelja. Jedna fotografija s tog snimanja već je sutradan osvanula na naslovnoj strani „Večernjih novosti“.
Album „Pišanje uz vetar“, kao i sve ostalo što je išlo uz njega, objavljeno je 2001. godine. Bio je to u neku ruku naš muzički i vizuelni doprinos novom veku, u koji smo ulazili tako gordo, ponosito i sa uzdignutim čelom.
Nadahnuto i veoma slikovito.
Poslednji studijski album za Haj-faj centar Riblja čorba je realizovala u jesen 2003. godine. Radilo se o dvostrukom kompakt-disku pod nazivom „Ovde“, koji se u prodaji pojavio iste godine i, nažalost, ni izdaleka nije ponovio uspeh „Pišanja uz vetar“.
Bora je, između ostalog, zahtevao da se na njemu nađu i pesme „Zašto uvek kurcu sviram“ i „Pičkin dim“, što je izazvalo poprilično negodovanje naših izdavača. Oni su, sa svoje strane verovatno opravdano, uporno tvrdili kako će roditelji braniti deci da kupuju album s takvim tekstovima i da će zato taj naš ce-de neslavno propasti! U tom natezanju smo na kraju, ipak, pronašli kompromisno rešenje, koje je podrazumevalo izdanje sa dva diska! Sve numere će biti na jednom, a one dve „bezobrazne“ odvojeno, na drugom.
Na onom „normalnom“ se, pored drugih, našla i kompozicija koja će u neku ruku postati zaštitni znak albuma „Ovde“. Radi se o pesmi „Poslednja pesma o tebi“, za koju smo odličan demo-snimak uradili još u Čikagu za vreme naše američke turneje. Već tada smo znali da u rukama imamo zaista veliki hit i da će ta numera nadživeti sve ostale pesme sa albuma „Ovde“. Kompozicija „Sto godina samoće“, koju sam uradio za taj disk nije doživela neki veći uspeh, iako smatram da je Bora za nju napisao jedan od svojih najboljih tekstova u karijeri. Tu numeru, inače, prati odličan aranžman i (neskromno) još bolja muzika.
S tehničke strane, album „Ovde“ je realizovala kompletna prethodna studijska ekipa. Pevački smo tom prilikom bili malo pojačani zahvaljujući Bilji Krstić, Željku Saviću, Bajagi, Dejanu Cukiću i Đorđu Davidu.
Od Nenada Raičevića i Nenada Čajića, kao i njihovog Haj-faj centra, rastali smo se prijateljski. Na kraju smo, kao pravi drugari, poželeli jedni drugima sve najbolje u životu i poslu kojim se bavimo.
E sada, zašto među srpskim diskografima odavno nema više Haj-faj centra, a Riblja čorba i dalje nesmanjenom žestinom diše punim plućima, pitanje je na koje odgovor čekam sve ove godine!

AKADEMSKI MUZIČAR U NAŠIM REDOVIMA


IZ SVEGA ONOGA ŠTO SAM dosada ovde napisao, realno bi mogao da se izvuče zaključak kako Riblja čorba nikada nije bila - „zatvoreni bend“! Ako je neko imao nešto pametno da nam ponudi, dobrodošao je. Ako nema, opet je dobrodošao. Bora, Vicko i ja nismo menjali članove grupe da bismo tek tako nešto promenili, već su to više bile - iznuđene rokade! Uvek smo se nekako držali onog nepisanog pravila koje je Bora u Bajaginom slučaju javno i jasno postavio izgovorivši legendarnu rečenicu:
- Svako ima pravo da ide gde misli da će mu biti bolje!
S druge strane, novi muzičari u Ribljoj čorbi, koji su ne samo „podmlađivali“ bend već su uvek sa sobom donosili nešto pozitivno, morali su da ispune određene kriterij ume, o čemu sam u ovoj knjizi već dosta puta pisao.
Upravo je to bio slučaj i s našim novim klavijaturistom Nikolom Zorićem Nidžom.
Debitovao je baš na albumu „Ovde“, poslednjem koji je Riblja čorba objavila pod pokroviteljstvom Haj-faj centra. On je najmlađi instrumentalista koji je ikada nogom kročio u okvire Riblje čorbe. Kada smo Vicko, Rajko i ja onog leta 1978. godine pregovarali s Borom da nam se pridruži, posle čega je sastav dobio ime koje i danas nosi, Nidža se nije bio ni - rodio! Uopšte uzev, kada je zvanično promovisan u novog člana grupe, pomenuti podatak nikome nije smetao, jer je u najmanju ruku bio - simpatičan!
Nidža je karijeru započeo u Beogradu 1997. godine, priključivši se sastavu Kazneni prostor. U više navrata su nastupali u Beogradu, najčešće u Domu omladine i SKC-u, kada njegovo umeće na klavijaturama nije ostalo nezapaženo. Neko vreme je zanemario rok svirke pošto se posvetio pevanju u horu Braća Baruh. S tim vokalnim društvom je proputovao čitavu Evropu. Studirao je zatim FMU (Fakultet muzičke umetnosti) i bio veoma posvećen klaviru. Vremenom je Nidža stekao diplomu te visokoškolske ustanove. On ne samo da je akademski obrazovan, već ima i zvanje mastera teorije muzike i muzičke pedagogije!
Kako je Nidža uopšte dospeo u Riblju čorbu?
Odgovor bi bio - jednostavno! Mesto mu je velikodušno ustupio naš dotadašnji klavijaturista, snimatelj i producent Vladimir - Vlada Barjaktarević! U nekom nevezanom telefonskom razgovoru u leto 2002. godine, Vlada mi je onako uzgred napomenuo kako mu je putovanja i turneja već malo - preko glave!
- Iskreno, namera mi je da se ubuduće posvetim studijskom radu, mada bih se u bendu svakako zadržao sve dok ne pronađete odgovarajuću zamenu za mene - dodao je još Vlada tom prilikom.
Korektno i pošteno, nema šta!, bilo je sve što sam posle tog razgovora pomislio ostavljajući lagano telefonsku slušalicu na njenu viljušku.
Riblja čorba je 1. septembra 2002. godine održala veliki humanitarni koncert na Rudniku, na tamošnjem rukometnom stadionu. Sav prihod je bio namenjen postavljanju krova na Crkvi Svetog Georgija. Bila je to zaista veličanstvena svirka, u kojoj su pored nas učešće uzeli Bajaga i Instruktori, Neverne bebe, Bjesovi, sastav Đorđa Davida, Sve ili ništa, Blaža i Kljunovi i mnogi drugi. S Vladom smo dogovorili da mu to bude poslednji nastup s nama, jer smo se nalazili vrlo blizu toga da donesemo konačnu odluku o novom klavijaturisti Riblje čorbe.
Nikola Zarić Nidža je u našu grupu došao ipak preko veze!
Kako?
Njegov otac Miško Zorić je, naime, godinama svojim kombijem, uvek kada je to bilo potrebno, prevozio Riblju čorbu. On je u jednom trenutku čak podigao i kredit da bi kupio nov kombi marke ford kako bi nam poboljšao uslove putovanja. Miško je, inače, divan čovek, pravi prijatelj i veliki šmeker! Dugo smo se slagali i sarađivali kako se samo poželeti moglo.
Sećam se da smo jednom prilikom imali nastup u Valjevu, negde 2001. godine, kada je Miško bio sprečen da nas vozi, pa se za volanom kombija našao njegov sin Nidža! Onako usput, da bi prekratio vreme, vodio sam s njim pomalo policijski razgovor. Malo-pomalo, saznao sam tako da studira muzičku akademiju, da svira klavir i da obožava rokenrol. Nije mi trebalo mnogo vremena da shvatim kako pred sobom imam dobrog, vaspitanog i vrednog momka.
Iver očito ne pada daleko od klade, pomislio sam tada u jednom trenutku, imajući u vidu njegovog oca Miška, koji pomenutom prilikom nije hteo da nas ostavi na cedilu i bez prevoza, već je u svom rođenom sinu pronašao šofersku zamenu za sebe.
Negde pred kraj tog leta 2002. godine, pozvao sam Miška ne bih li u još malo pronjuškao u vezi sa Nidžom. Tom prilikom sam uglavnom dobio odgovore koje sam i očekivao.
- Ako kojim slučajem uđe u redove Riblje čorbe, nabaviće najbolje klavijature koje trenutno postoje na tržištu, pa će tako, pored fakulteta koji pohađa bez većih problema, u potpunosti biti spreman da se posveti bendu - rekao mi je Miško tonom nekoga ko u potpunosti zna šta govori.
Nidža se tog septembarskog prepodneva nalazio na svom fakultetu, gde je polagao neki ispit kada mu je zazvonio mobilni telefon. Posle obaveznog: - Halo, jasno je čuo moj nalog:
- Budi danas po podne ispred Doma narodne skupštine, jer ćeš s Ribljom čorbom nešto kasnije biti na sceni!
U prvi mah je pomislio kako ga zezam, ali kada se iste večeri našao na bini s nama, nije prosto mogao da veruje šta ga je to snašlo.
Nikola Zarić Nidža je svoj prvi nastup, kao ravnopravni član Riblje čorbe, imao 7. septembra 2002. godine, pred više od 100.000 ljudi u Beogradu, na izbornom mitingu DSS (Demokratska stranka Srbije). Znam da mu nimalo nije bilo lako. A i kako bi? U novom bendu, prvi put pred tolikim svetom, na sceni okružen poznatim licima, ali ipak bez sviračke rutine u svom debitantskom i dotad najvažnijem javnom nastupu. Uprkos tome, ponašao se kao pravi profesionalac! Kao muzičar kome baš takvi koncerti služe kako bi stekao neophodno iskustvo. I vremenom, zaista ga je stekao!
Tog septembarskog dana Nidža je, u stvari, položio čak dva ispita. Pre podne na fakultetu, a po podne kod - Riblje čorbe!
Čestitam!
Tek nedavno nam je priznao da na tom prvom koncertu s Ribljom čorbom nije znao ni šta radi, ni gde se nalazi, niti kako je uopšte odsvirao ono što se tada od njega zahtevalo i očekivalo. U međuvremenu, to jest do trenutka stvaranja ovog teksta, on je s nama nanizao više od tri stotine koncerata. I uvek je sve bolji, pa je to samo razlog više što ga ne bih menjao ni za milion dolara, baby!

TRILOGIJA I „KIOSK EPIDEMIJA“


NEOGRANIČENE SU MOGUĆNOSTI da se na srpskom tržištu plasira, a onda i proda kompakt-disk sa muzikom. Pored redovnih CD šopova, koji kod nas vremenom lagano odumiru, ali ih ipak tu i tamo još uvek ponegde ima, album se može ponuditi samoposlugama, robnim kućama, prodavnicama mešovite robe, radnjama s telefonima... Varijanta da se muzički kompakt-disk uvali uz još nešto s vremenom je kod nas baš uzela maha.
Dobro se sećam, recimo, kako se do jednog albuma Zdravka Čolića moglo doći samo ako ste klijent neke banke ili koristite usluge određenog telefonskog operatera, dok se kompakt-disk Željka Joksimovića mogao nabaviti isključivo uz kupovinu određenog - deterdženta!
Novinski kiosci i trafike su, u tom kontekstu, postale s vremenom priča za sebe. Pretvorile su se, u stvari, u svojevrsne (samo)usluge u malom, jer su pored redovne i periodične štampe tu bili izloženi sokovi, kafa, keks, prezervativi, žvake, gumice za kosu, olovke, loptice za pingpong, karte za gradski prevoz i igranje, duvan i cigarete, dopune za mobilne telefone, knjige, ljubavni i krimići jeftinog literarnog sadržaja, de-ve-de izdanja sa igranim i porno-filmovima... Malo je trebalo pa da se na tim mestima krene i s viršlama sa senfom; inače su ti kiosci volšebno nestali sa beogradskih pločnika.
Novinarnice u širem smislu te reći su, znači, toliko postale prenatrpane svim i svačim da je štampa, kao njihov osnovni artikal, doživela da se na nju gleda kao na nekakav - višak! Zapostavljena i kao da je sve manje potrebna.
U tim lokalima je tako, između ostalog, početkom 2005. godine zabeležena i prva pojava - albuma! Prodavali su se u nekoliko varijanti. Najčešće su se uvaljivali uz dnevne novine, nedeljne časopise ili ilustrovane mesečnike. Doduše, u novinskim kioscima i trafikama muzika na kompakt-disku se mogla naći i bez tih „dodataka“! Tačnije, samostalno. Upravo tu okolnost je Riblja čorba nameravala da iskoristi. Ljudi su, naime, što je i najšašavije, u tim lokalima po vrlo smešnim cenama kupovali najnovije albume popularnih pevača i grupa. Baš zbog toga su počele da kolaju epske priče o davno zaboravljenim tiražima, ostvarivanim osamdesetih godina prošlog veka. U razgovorima se najčešće pominjala mogućnost strašne prodaje - od pedeset, pa i sto hiljada kompakt-diskova! Bili bi, navodno, upakovani u skromne i jeftine kartonske omotiće, što je popularnim izvođačima delovalo pomalo ponižavajuće. Ali ko te još ovde pita za korice i dizajn albuma, kada je valjda važnije da narod kupuje i sluša tvoju muziku!
Napaljeni do daske saznanjem o renesansi tiraža domaćih albuma, jednoglasno donosimo „epohalnu odluku“ da se i mi upustimo u tu „kiosk avanturu“. Vagajući i procenjujući predloge koje smo imali na stolu, naš menadžer Gane iznosi mišljenje kako bismo mogli sami da isfinansiramo snimanje i izdavanje novog kompakt-diska Riblje čorbel
Fantazija, zar ne?
Da razjasnimo njegovu ideju.
Prvo: naš naredni album će se prodavati samo u trafikama i novinskim kioscima, po izuzetno niskoj ceni, kako bi taj kompakt-disk bio svakome dostupan. Pošto takvih objekata u Srbiji ima nekoliko hiljada, s pravom se može očekivati sjajna proda.
Drugo: uz taj kompakt-disk ljudima bismo možda mogli da poklonimo majicu, kapu ili šal s našim logom, što bi za fanove Riblje čorbe predstavljalo pravu svetkovinu. Od te dobre ideje smo lako odustali, jer niko od nas nije bio ozbiljno spreman da se izloži dodatnom ulaganju. U tom trenutku još uvek nismo napravili predračun troškova snimanja i produkcije albuma, nabavke praznih kompakt-diskova, štampanje samog diska i omota, marketinga...
Bora u jednom trenutku izbacuje sasvim novu kreativnu zamisao:
- Neka se taj album zove „Trilogija“ i neka se u prodaji pojavi na tri zasebna kompakt-diska u fazama od po četiri meseca! Trako će ljubitelji Riblje čorbe u jednoj kalendarskoj godini kompletirati našu trilogiju!
Genijalnost tog predloga se, pored ostalog, delimično oslanjala i na činjenicu da bismo tako svih dvanaest meseci bili aktuelni. Vremenska rupa između pojavljivanja diskova omogućila bi nam snimanje spotova, koji bi reklamno najavljivali svako od CD izdanja „Trilogije“. Ujedno, nije li to i sjajan marketinški potez, čiji je cilj promocija onoga što je Riblja čorba u relativno kratkom razdoblju ostvarila u studiju?!
Sve je bilo odlično isplanirano, realizovano i objavljeno pod etiketom Ganetove firme M-faktori, ali se u praksi prodaja preko trafika i novinskih kioska pokazala kao - potpuni promašaj! Sve bajke o vrtoglavim tiražima, koje smo čuli od mnogih „pametnjakovića“, pokazale su se samo kao prazne priče za malu decu.
Ako je nekome bila namera da od nas napravi klince, onda mu sve opraštam!
Ali ako je neko hteo da nas snažno povuče za nos, onda je u tome sigurno uspeo i na tome nikako ne mogu da mu čestitam.
Ispostavilo se da je cela ta „kiosk epidemija“ bila utemeljena samo na trenutnom trendu, koji je tada stvarno palio (uglavnom) u istočnoj Evropi. Međutim, u Srbiji taj štos nije imao nikakve šanse za uspeh, a još manje da se napravi nekakav ose-tniji komercijalni bum!
Nije nam trebalo mnogo vremena da u celosti ukapiramo svu manjkavost tog diskografskog muzičkog biznisa u koji smo uložili sate i sate snimanja, kao i nedelje neprestanog pakovanja skoro čitavih godinu dana.
U čemu je bila osnovna greška?
Vlasnici lanaca trafika i novinskih kioska, na našu žalost, uopšte nisu bili zainteresovani za prodaju „Trilogije“ jer su i sami na lageru imali stotinu drugih proizvoda. To se isto odnosi i na same prodavce. U mnogim slučajevima oni nisu čak ni znali da među robom imaju naš novi kompakt-disk, a kamoli da su ga izložili na neko vidnije mesto. Njihova velika „motivisanost“, kao i veća marža pri prodaji drugih artikala, našoj „Trilogiji“ su, najblaže rečeno, došli glave!
Svi te pumpaju da štampaš što je moguće veći tiraž kako bi „pokrili“ tržište ćele Srbije, a to je prosto bilo nemoguće. S druge strane, u čitavom tom lancu trafika i novinskih kioska vlada potpuna dezorijentacija po pitanju plasmana. Paradoks svoje vrste dogodio se u Jagodini, Paraćinu, Kruševcu ili Kragujevcu, gde su ukupno stigla dva-tri naša kompakt-diska, dok je Brusu ili Ljigu, u istoj nedeljni, isporučeno fantastičnih sto komada! Dobar primer u tom smislu primećen je u Novom Sadu. Taj grad je veoma brzo ostao bez ijednog novog albuma Riblje čorbe, da bi naredna količina pristigla tek za - mesec dana!
Nema šta, potpuno ludilo!
Kakva država, takva i...
Kao sumanuti narezali smo 100.000 diskova „Trilogije“, ne bi li u celoj Srbiji do njega mogli da dođu poštovaoci muzike Riblje čorbe. U naznačenom i dogovorenom roku, dobij amo izveštaj da je remitenda (povraćaj neprodate robe) čak - 48.000 primeraka! Od te količine pola je bilo zaboravljeno u nekakvom magacinu i zato nikada nije ugledalo svetlost trafika i novinskih kioska. Baš super, nema šta! Tako nam se i desilo da smo jednog dana osvanuli s gomilom kompakt-diskova koje niko neće, jer su u međuvremenu „pirati“ savršeno odradili svoj deo posla. Ostalo nam je, znači, da ih uz kupljenu ulaznicu za koncert poklanjamo onima koji su došli u neku halu ili dvoranu da nas gledaju i slušaju uživo. Bolje i to nego da nam stoje kod kuće i hvataju prašinu - da ne kažem zjala!
A to sve košta li košta!
I to mnogo! I iz našeg je džepa, naravno!
Kad shvatiš da si upao u duboku zamku, onda ti u stvari iz nje povratka nema.
A i ono što si prodao nikako, bre, da naplatiš ili da uteraš taj dug ni posle godinu dana! Kada ti se dogodi, onda shvatiš da si do guše u žešćim govnima!
Priznajem ovom prilikom da je od svih nas Gane najviše nadrljao! U tom finansijskom debaklu pretrpeo je najveću štetu. Uložio je novca u „Trilogije“ više nego svi mi zajedno. Uostalom, firma M-faktori, čiji je on vlasnik, zvanično je bila izdavač ta tri naša kompakt-diska. Jednom smo mu svečano obećali da ćemo mu pokriti deo uloženih sredstava, ali tek kada u Srbiju dođu bar malo bolja vremena za rokenrol. Gane nam je na to samo šeretski odgovorio:
- Neka hvala, momci. Dok ta „bolja vremena“ dođu, vaš Gane će već uveliko biti u penziji!
Srećom po nas, ali i po Ganeta, njegov odlazak sa domaće menadžerske scene ,,u mirovinu“ još je dosta daleko!
„Trilogija“ je, inače, obuhvatala tri kompakt-diska, od kojih je svaki imao poseban naziv, omot i pesme. Upakovali smo ih u omot veličine nekadašnje maksi-singl ploče. Tako smo mogli da na kartonskoj imitaciji singla odštampamo tekstove svih numera sa albuma. Kompakt-disk s muzikom unutra takođe je bio u malom kartonskom omotu, koji je imao isti dizajn kao i spoljašnje korice.
Ovo objašnjavam iz prostog razloga što znam da postoji veći broj fanova „Riblje čorbe“ koji dugo i pažljivo prate naš opus, a da „Trilogiju“ nikada nisu imali prilike da vide. Kada smo, najzad, stavili tačku na tu neslavnu diskografsku pustolovinu Riblje čorbe, čitav taj albumski materijal poklonili smo diskografskoj kući Siti rekords, koja je to onda objavila. U toj produkciji sve je izdato na jednom kompakt-disku, u običnom plastičnom pakovanju i s novim omotom.
Koliko mi je poznato, „Trilogija“ je u novom pakovanju imala sasvim zadovoljavajuću prođu u specijalizovanim muzičkim prodavnicama.
Nije naodmet da baš ovde istaknem da je prvi kompakt-disk „Trilogije“ nazvan „Nevinost bez zaštite“ i da se na njemu nalaze četiri pesme. Dve numere s tog izdanja - „Jedini način“ i „Sponzori“ - postale su deo našeg redovnog koncertnog repertoara.
Ime drugog kompakt-diska je „Devičanska ostrva“. Sadrži ukupno pet pesama. S tog dela „Trilogije“ izdvojile su se kompozicije „Bilo je žena“ i naslovna, „Devičanska ostrva“.
Na kraju, treći kompakt-disk je poneo naziv „Ambasador loše volje“. I na njemu se našlo pet pesama, od kojih je najveći hit postao „Prezir“.
Čitava „Trilogija“ je nastala u Studiju O već pomenutog Olivera Jovanovića. On je ovom prilikom bio ton-majstor, a Milan Popović Pop producent.
Njemu sam, inače, pomagao u muzičkoj produkciji „Trilogije“, pa sam iz tog razloga na njenom omotu i potpisan kao - koproducent!
Naš klavijaturista Nikola Zorić Nidža je na sva tri kompakt-diska ovog albumskog seta bio asistent snimatelja, što će mu kasnije znatno koristiti jer je upravo na „Trilogiji“ sjajno izučio zanat!
Ovu (ne)slavnu priču bih završio samo jednim zaključkom: pored dosta muka koje smo imali oko samog izdavanja „Trilogije“, to je u svakom pogledu veoma kvalitetan trostruki album. Šaren po tematici i sjajno odsviran, taj materijal krase dobre pesme i još bolja produkcija. Dve pesme s „Trilogije“ su se našle u domaćem igranom filmu „Uslovna sloboda“. Njenom producentu i glumcu Tihomiru - Tiki Arsiću one su se odlično uklopile u tu filmsku priču. U Belanovici, na mestima gde se film snimao, uradili smo čak i spot za pesmu „Prezir“. Tu kompoziciju ćemo, s velikim simfonijskim orkestrom kojim je Nidža dirigovao, uspešno i u velikom stilu izvesti 2006. godine u prepunoj beogradskoj Areni. Zvučala je zaista moćno!
Strašno mi je krivo što većina numera s naše „Trilogije“ još uvek nije dospela do pravih diskofila i uopšte slušalaca. Međutim, kako pesme Riblje čorbe imaju trajniju vrednost, za tako nešto nikada neće biti kasno!

BORINE PESME POSVEĆENE JEDNOJ ŽENI


SVAKA NAŠA NOVA PLOČA, od prve do poslednje, iščekivala se sa ogromnim i neskrivenim zanimanjem javnosti. Ako bih danas pokušao da objasnim tu pojavu, čini se da u tome ne bih uspeo, zato što nisam siguran - kuda bi me to, u stvari, odvelo!
Međutim, u nekoj rekapitulaciji diskografije Riblje čorbe, čini mi se da nijedan njen album nije izazvao toliku medijsku pažnju kao „Minut sa njom“ Za analitičare hroničare rok muzike, to je bio naš osamnaesti studijski album, koji je početkom 2009. godine objavio Siti rekords i koji se od svih prethodnih razlikovao po temama i motivima. Bora je, naime, većinu (ljubavnih) pesama, koje su se našle na „Minut sa njom“, posvetio svojoj sadašnjoj supruzi Aleksandri.
Upoznali su se i na prvi pogled zavoleli za vreme naše američke turneji 2006. godine i od tada su gotovo nerazdvojni. Od prethodne supruge Dragane, s kojom je bio u braku pune tri decenije, sporazumno se razveo početkom 2007. godine. Neposredno posle rastanka od Bore, Gaga je, nažalost, tragično preminula, što je svima u bendu veoma teško palo. Uz Boru, ona se godinama nije odvajala od nas.
Da li zbog tako isprepletanih okolnosti, koje u samo jednom trenutku čoveku donesu uravnotežen odnos radosti i tuge, ili je reč o nekoj drugoj vrsti pomešanih osećanja, tek, album „Minut sa njom“ medijski se pokazao intrigantnijim nego što smo, posle toliko godina rada, mogli da očekujemo.
Jednom prilikom smo vlasniku Televizije Pink Željku Mitro-viću, inače svom dugogodišnjem poznaniku i prijatelju, prikazali demo-snimke s pesmama koje će se naći na tom našem budućem kompakt-disku. Nije krio oduševljenje kvalitetom numera, komentarišući pritom da Bora odavno nije bio toliko pesnički sentimentalno nadahnut.
- Novi album će vam odlično proći kod publike, videćete -rekao je Željko, koji retko greši u toj vrsti procene.
Za realizaciju tog kompakt-diska dobili smo neograničeno vreme i termine u SSL studiju Pink, koji izvesno pripada najboljima te vrste u Srbiji. Uostalom, iz njega izlaze snimci na nivou bilo koje druge svetske produkcije. Na samom materijalu smo radili mirno, lagano i opušteno, s mirisom i ukusom neke posebne otmenosti, kako to inače priliči bendu našeg renomea.
„Minut sa njom“ je u svakom pogledu - ljubavni album, na kome preovlađuju setne balade. Samo su tri pesme nešto tvrđeg zvuka - „Krilati pegazi“, Vickova kompozicija, i „moja Razmažena devojčica“, dok rokersko-buntovnička „Radiću šta god hoću“ u potpunosti autorski pripada Bori.
S obzirom na to da je izdavač našeg kompakt-diska bio Siti rekords, a da se pomenuti tonski studio nalazio u samoj zgradi TV Pink, snažna (i neophodna) podrška te medijske kuće nije nam manjkala. Naprotiv. Za vreme snimanja smo, recimo, u više navrata davali (ekskluzivne) TV intervjue, a povremeno na „Ružičastoj televiziji“ predstavljali i nove pesme. Na taj način je
Riblja čorba utrla put albumu „Minut za nju“ i ujedno najavila još jedan veliki uspeh u svojoj karijeri.
Prvi put se na nekoj našoj ploči u ulozi ton-majstora pojavio Goran Šimpraga Šime, dok je Milan Popović Pop zadržao prethodni status producenta. Jugoslav Vlahović i njegov sin Jakša zajedničkim snagama su uradili dizajn za omot albuma „Minut sa njom“. Što se gostiju tiče, ovoga puta smo saradnju ostvarili samo s pevačem Đorđem Davidom, koji je u numeri „Krilati pegazi“ angažovan za izvođenje pratećih vokala.
Ekipa Televizije Pink realizovala nam je dva namenska špota, koja su na odgovarajući način pratila izlazak našeg novog kompakt-diska. Video-zapisi su urađeni za pesme „Muško od plaste-lina“ i „Radiću šta god hoću“. Scenario za oba je (opet) napisao Bora, a režirao ih je Aref Zabi, mladi i vrlo talentovani umetnik koji se i sam bavi muzikom. Svira gitaru i ima svoj bend. On se zaista svojski potrudio i na kraju uspeo da iz svega, uprkos skromnim finansijskim sredstvima, izvuče najveći mogući kvalitet. Mislim da bi njegov primer mogli da slede i mnogi drugi „veliki i genijalni“ tvorci spotova, pošto se pokazalo da i nije baš sve u količini novca, koga najčešće nema, već u individualnoj kreativnosti. Neko to, jednostavno, u sebi ima, a neko je za to uskraćen. Kod Arefa te kreativnosti i te kako ima.
„Radiću šta god hoću“ je definitivno himna Riblje čorbe namenjena generaciji XXI veka. Nezaobilazna je na našim koncertima, koji uvek počinju tom pesmom. Izuzetno mi je krivo što nismo imali para da uradimo i spot za pesmu „Gde li je ljubav“, koja je po mom mišljenju najveći hit kompakt-diska „Minut sa njom“. Pored te pesme, izdvojio bih još i numeru „Orfej“, koju sam komponovao zajedno s Borom.
Drago mi je što u ovoj knjizi priču o studijskim albumima Riblje čorbe - u nadi da nijedan nisam preskočio i tako ga nenamerno oštetio - završavam baš s pesmom - „Minut sa njom“! Između ostalog, zato što je upravo taj kompakt-disk vratio moj bend na stazu njegovih najvećih uspeha.
Već duže vremena mnogi me pitaju kada ćemo ponovo ući u studio radi snimanja narednog, devetnaestog albuma Riblje čorbe?! Delimično diplomatski, a delimično demagoški, moj odgovor na to pitanje je uvek bio isti:
- Već imamo nekoliko dobrih novih pesama, a ostale su još uvek u pripremi!
Iskreno, mislim da su uvek za ono što u diskografskom opusu Riblje čorbe sledi najvažniji bili (i ostali) Borini tekstovi! On ih i ovoga puta ima dovoljno, negde oko trinaest, a priveo je kraju i muziku za nekoliko pesama. Ostalo je da svaki član sastava uradi muziku na Borine stihove za koje oseti da mu najviše leže. To je inače kod nas uobičajeno u redosledu poteza pre kompletiranja albumskog materijala koji treba da snimimo.
Ja tačno znam koje će biti moje numere, ali priču o tome ostavljam za neku drugu priliku, za koju sam siguran da će je biti. Pa zar nisam tek sa počeo?!

ŠOU JE NAJZAD MOGAO DA POČNE


KADA JEDAN rok bend, kao što smo to mi, pregura (prvih) dvadeset godina svog postojanja, onda uopšte ne treba tražiti dodatne razloge za njegovu dalju egzistenciju na muzičkoj sceni. Najbolja potvrda za to jeste broj obožavalaca, koja u tome ili podržava rok sastav ili mu je - okrenula leđa. Riblja čorba u tom pogledu pripada onim prvima i, srećom, nikada u tome nije imala poteškoća, bez obzira na njene uspone i povremene padove u karijeri.
Kada su se početkom novog veka građanski ratovi i nemiri u mojoj zemlji konačno završili, a NATO agresor najzad prestao da je bombarduje, demokratske promene kao da su jedva čekale da preplave Srbiju! Naopaka i pogrešna politika Slobodana Miloševića, kao i on sam, zauvek su dospeli tamo gde su i zaslužili - na istorijskom stubu srama, gde im se neprestano sudi. Naravno da ništa nije moglo preko noći! Krhka i nejaka, sloboda koja se tek ispilila - sa očekivanim vrlinama i manama - hvatala je na svakom koraku lagani zamajac.
Situacija s rokenrolom nije se preterano razlikovala u odnosu na druge segmente našega društva. Doduše, nesporno je poletela i hvatala visine o kojima je prethodne decenije mogla samo da sanja. Koncerti su bili posećeniji, a i diskografija je iz dubokog minusa krenula prema pozitivnoj nuli.
Srbija je zaista nastojala da zaboravi muke kroz koje je godinama prolazila, mada to uopšte nije bilo ni lako, a ni jednostavno. Pogotovo ne na početku XXI veka, kada je euforija zbog ostvarenog cilja nadjačala realnost i zdravo rasuđivanje. Vreme pravog opuštanja u čitavoj zemlji je stidljivo, ali sigurno dolazilo. U tome je, bez lažne skromnosti, Riblja čorba imala „(ruko)vodeću funkciju“, što se moglo sasvim dobro primetiti kod mladih ljudi, koji su u sve većem broju bili zainteresovani za našu muziku (i zabavu uopšte). Rola koja nam je u tom smislu poverena i koju smo s velikim ozbiljnošću i zadovoljstvom prihvatili, podrazu-mevala je obavezu i određenu odgovornost. S obzirom na to da u karijeri nikada od toga nismo bežali, odmah smo se prihvatili velikog posla. Već sredinom juna 2002. godine preduzeli smo novi veliki beogradski koncert Riblje čorbe. Menadžer Gane je mudro predložio da svirku održimo u prostoru gde bend do tada nikada nogom nije kročio. Opredelili smo se za Omladinski stadion na staroj Karaburmi, gde inače OFK Beograd kao domaćin već duže od pola veka igra svoje ligaške utakmice.
Mesto je bilo odlično! Stadion je blizu centra grada, te se podrazumeva da su linije javnog prevoza dobre. Prostrane tribine pružaju dovoljno prostora i mogu da prime više hiljada posetilaca. Sama travnata površina terena omogućava idealan smeštaj više od 15.000 gledalaca. Kada već pominjem teren fudbalskog stadiona, onda moram da naglasim da je za organizatora svaki koncert na njemu prava noćna mora! Posle nekoliko sati provedenih u skakanju, jurcanju, konzumiranju pića, hrane i duvana, kao i svega onoga što se događa ispred bine na rokenrol svirci, površina koja je isključivo predviđena za fudbalsku igru više nije nizašta.
Pošto su dugi i naporni pregovori s rukovodstvom kluba uspešno završeni, korišćenje tog sportskog objekta konačno nam je odobreno i on nam je bio na raspolaganju.
Naš rok šou u demokratskoj Srbiji je mogao da počne!
Muzički program na stadionu OFK Beograd započeo je već u ranim popodnevnim satima, kada su se na sceni redom pojavile grupe Abonos, Kaktus Džek, Kraljevski apartman, Đorđe David band, Bjesovi, 357, Rok dinosaurusi, Blaža i Kljunovi i Sve ili ništa... Mi smo se na binu popeli dva sata pre ponoći i namera nam je bila da tim koncertom, između ostalog, privedemo kraju promotivnu turneju našeg albuma „Pišanje uz vetar“.
Atmosfera je bila odlična, a ambijent te prelepe junske večeri - sjajan. Svirali smo nadahnuto, poletno i veoma motivisano. Pružili smo sve najbolje što je Riblja čorba tada znala i umela. Negde pred kraj nastupa upriličen je višeminutni vatromet, koji je veličanstveno parao nebo iznad našeg Beograda. Oko 20.000 naših vernih pristalica je bilo, bar je to moj utisak, prezadovoljno onim što je čulo i videlo. Među njima se, okružen neupadljivim obezbeđenjem, nalazio i tadašnji predsednik SR Jugoslavije gospodin Vojislav Koštunica.
Sve to zajedno je učinilo da nam ta rokenrol fešta ostane u nezaboravnoj uspomeni.
U režiji našeg menadžera Ganeta Pecikoze Riblja čorba je 2004. godine, u koncertnom prostoru koji je za nju opet bio potpuno nov, obeležila 25 godina (neprestanog) postojanja. Opredelili smo se da slavljeničku svirku održimo na - beogradskom
Ušću! Do tada na tom mestu niko nije nastupao, čak ni onda kada je Sloba tu, pored simboličnog spomenika „Večitog plamena“, držao neki od svojih čuvenih „mitinga ili kontramitinga“. Detaljna procena je pokazala da se uz ogromne organizacione napore i zahvate, taj prostor može osposobiti za veliki koncert. Pošto je reč o parku koji je čitavom dužinom uz veoma prometan kolovoz, nužno je bilo izgraditi dugu i specijalnu zaštitnu žičanu ogradu, kao i prolaz za kamione i druga vozila. Tačnije, morala se napraviti sasvim nova infrastruktura, bitno drugačije namene od postojeće (zatečene).
Za početak, na Ušću je instaliran džinovski agregat za struju, a u narednim nedeljama i sve ostalo što je bilo potrebno za održavanje rok spektakla. Osvanula je tako jednoga dana velika i prostrana bina pokrivena ogromnim tendama, postavljeni su kiosci s pićem i hranom, štandovi sa svim i svačim, dodatna rasveta za publiku, VIP lože i bezbednosni punktovi, šatori za prvu medicinsku pomoć... Pokretne ve-ce kabine...
Sve u svemu, urađen je veliki posao.
Da bi sam događaj imao karakteristike velikog spektakla, Gane je predložio programsko „pojačanje“, odnosno dvostruku proslavu - dve i po decenije rada Riblje čorbe i dve decenije od formiranja „Zabranjenog pušenja“.
Pored nas i grupe koju predvode Nele (Nenad Janković ili dr Nele Karajlić) i Kusta (Emir Kusturica), učešće na koncertu koji je trajao čitavih dvanaest sati uzelo je još dvadesetak bendova iz zemlje i inostranstva. Osim ogromnog odziva publike, njihovog dobrog raspoloženja i zaista sjajne svirke, ovaj rokhepening pod otvorenim nebom biće upamćen i po besprekornoj organizaciji. Sve je išlo toliko dobro da se bolje nije moglo zamisliti ili, kako je to neko lepo primetio, događaj je protekao kao po loju!
Doduše, taj koncert je obeležio i jedan - manji - incident!
Kada su se članovi Zabranjenog pušenja popeli na binu i započeli svoj deo nastupa, započelo je spontano negodovanje u publici. U početku tiho, a onda sve glasnije. Razlog za to je bio njihov repertoar, sastavljen od pesama grupe No smoking orkestra, a ne starih hitova Zabranjenog pušenja, koje je publika još jednom željno očekivala da čuje. Opredeljenje Neleta i Kuste da na beogradskom Ušću izvode samo kompozicije koje su nastale u kasnijoj fazi rada ovog benda, s kojima su inače na turnejama po svetu nizali osetan uspeh, ispostavilo se kao pogrešno! Njihove razočarane pristalice su ih izviždale, upućujući im reči pogrde, a onda je prema sceni poletelo nekoliko boca i limenki. U takvoj situaciji, bend No smoking orkestra je učinio jedino što je mogao - pametno su prekinuli nastup i prepustili binu nama.
Kao i uvek u Beogradu, Riblja čorba je apsolutno opravdala sva očekivanja. Više od 30.000 ljudi, koliko ih se okupilo na prvom „srpskom Vudstoku“, kako su već sutradan mnogi domaći mediji nazvali tu rokenrol feštu, uživalo je i pevalo s nama svaku izvedenu numeru. U opštem oduševljenju nastalom zbog gromoglasne podrške prisutnih, euforično sam preko scene zavrljačio delove svoje bas-gitare, koju sam prethodno skroz razbio.
Publika je to pošteno zaslužila!
Veliki vatromet na samom kraju ove jednodnevne rok svetkovine izazvao je dodatni osećaj istinskog spektakla, koji se mnogima možda dešava samo jednom u životu.
Prostrana površina Ušća postala je u tim ranim jutarnjim satima 4. jula 2004. godine deo neke druge i mnogo lepše istorije našeg Beograda.

ROK-GLADIJATORI U PREPUNOJ ARENI


STVARNO SE MOŽE ZAKLJUČITI da je u prvoj deceniji XXI veka aktivnost Riblje čorbe dosegla izuzetno visoke standarde! U tome je Gane sve više (i češće) vodio glavnu reč. Na njegovu inicijativu smo, uostalom, počeli da razmišljamo o pohodu na najveći zatvoreni koncertni prostor na Balkanu i njegovom osvajanju - o beogradskoj Areni.
Od srpskih bendova tu je pre nas svirao samo Bajaga sa Instruktorima. Kako sam lično prisustvovao tom odličnom (rasprodatom) koncertu, o Areni sam kao dvorani stekao zaista sjajan utisak. Pružala je, pre svega, odlične tonske i vizuelne uslove.
Ta velelepna i prostrana hala je imala samo jednu manu - cenu!
Da bismo je iznajmili, bilo je potrebno uložiti čitavo malo bogatstvo. S obzirom na to da je sponzore u Srbiji vrlo teško ili skoro nemoguće pronaći, troškove organizacije tog koncerta bili smo prinuđeni da snosimo sami. Ako se zna da je za punu
Arenu potrebno vrhunsko ozvučenje, najjača rasveta, obimna pirotehnika i opsežna reklamna kampanja, a da Riblja čorba zbog svog statusa i ugleda ne može da ide ispod tog zacrtanog nivoa, onda je sasvim jasno da smo bili na mukama! Troškovi koncerta su, naime, u jednom trenutku toliko narasli da nam se od te cifre dizala kosa na glavi.
Iznosili su fantastičnih - 100.000 evra!
Au! Baš malo mnogo!
Može li se uopšte zamisliti rok koncert za koji vam je neophodna navedena suma novca, a da svi zajedno iz benda, uključujući i menadžera, nemaju šanse da na gomilu skupe ni njen deseti deo! Čak ni kada bi ih okrenuli naglavačke!
Pod navedenim uslovima upustiti se u organizovanje tako zahtevne svirke kakvu Arena podrazumeva, hrabrost je svoje vrste, nema šta!!!
A onda još Bora dosipa so na živu ranu idejom kako bi gosti na toj svirci mogli da nam budu simfonijski orkestar i veliki hor!
- Spektakla radi - ozbiljan je Bora u svom predlogu.
Kad kažem ,,so na živu ranu“, onda pod tim podrazumevam još jedno desetak hiljada evra preko pomenutog čarobnog iznosa, koliko nam je uopšte bilo potrebno da bismo zakoračili u Arenu. Međutim, kako to obično biva u Ribljoj čorbi, Borina zamisao uvek sa sobom nosi neku specifičnu težinu, pa je zato redovno i jednoglasno prihvatamo.
Imaćemo u Areni i orkestar i hor, pa šta bude, nek bude!
Dinamika kojom su se prodavale ulaznice za taj naš koncert u Areni, nije obećavala ništa dobro. Gane Pecikoza nije od onih menadžera koji se pre svirke na blagajni raspituju u stilu: „Kako stvari stoje? Je l’ idu karte?“
Međutim, ovoga puta se, ipak, radilo o „skupom“ kolaču zvanom nastup Riblje čorbe u beogradskoj Areni. Basnoslovno ulaganje ga je nateralo da od tog svog nepisanog pravila načini mali izuzetak.
„Nekoliko dana uoči svirke imao sam informaciju da je otišlo negde oko 3.500 ulaznica“, pričao mi je Gane kasnije. „Iako uvek sve gledam s lepše strane, tada sam pomislio kako je na pomolu, ipak, veliki debakl i finansijski krah! Po prirodi nisam paničar, pa sam zato navedenu procenu zadržao samo za sebe.“
Da bi ohrabrio sebe i nas, javio nam je kako će u Areni biti bar 6.000 ili 7.000 posetilaca, što je već bilo (uslovno) malo podnošljivije. Uvidevši da je vrag odneo svaku šalu, Bora je posle nekog vremena rekao da postoji i njegov plan ,,B“!
„Slušajte, znam kako da napunimo Arenu“, važno nam se obratio. „Gane, pod hitno u svim medijima da objaviš kako je ovo poslednja i oproštajna svirka Riblje čorbe. Kada narod to čuje, navaliće kao lud da nas vidi na baj-baj svirci!“
Gane se, koliko se sećam, na te reći samo nasmejao i nije poslušao Boru. Osetio je on tada nešto što mi ostali nismo. To se za koncert ispostavilo kao spasonosno, pošto su karte za svirku Riblje čorbe 24 sata pre nastupa u Areni bile - razgrabljene!
Riblja čorba je 10. marta 2007. godine održala koncert u beogradskoj Areni za anale! S nama su na sceni bili Simfonijski orkestar RTS-a i Akademski hor Obilič AKUD Branko Krsmanović, kojim je dirigovao maestro Vojkan Borisavljević. Svetio je tom prilikom režirao italijanski pozorišni reditelj Klaudio Del Monako, a kompletnu tehničku podršku smo dobili od novosadskog studija Berar.
Koncert je započeo spektakularno!
Bora je s našim prijateljima bajkerima izašao na binu na motoru i uz zaglušujuću buku jakih mašina krenuli smo u prve akorde pesme „Ostaću slobodan“. Sve do „Prezira“, koji je repertoarski u redosledu bio poslednji i koji je s velikim orkestrom i horom zvučao kao da silazi pravo s neba (!), koncert je imao izuzetno visok ritam i sve vreme se kretao uzlaznom putanjom. Bora je bio u vrhunskoj formi. Pevao je bolje nego ikada u karijeri, što je sigurno uticalo da i mi svirački preva-ziđemo samo sebe.
Uostalom, koliko smo stvarno na toj svirci bili moćni i „strašni“, potvrda se može pronaći na de-ve-de izdanju koje je Siti rekords objavio pod nazivom „Gladijatori u BG Areni“!
Ah, da!
Umalo nešto veoma važno da zaboravim.
Automatski brojači su na ulazima Arene zvanično pokazali koliko je ljudi s plaćenim ulaznicama te večeri posetilo koncert Riblje čorbe.
Brojčanik se zaustavio na - 19.980!
Ma ljudi moji, da li je to moguće! Pa to je: REKORD BEOGRADSKE ARENE!!!
Ovde se, naravno, priča o tom našem trijumfalnom nastupu na najuglednijem mestu u Beogradu nikako ne završava. Bar ne kada se radi o posetiocima i ulaznicama! U trenutku kada se ova brojka pojavila na onom zvaničnom brojčaniku o poseti našem koncertu, ispred Arene je ostalo više stotina ljudi sa uredno kupljenim kartama.
- Više nikoga ne smemo da pustimo unutra, jer će u suprotnom biti ugrožena bezbednost onih koji su već u Areni - objašnjava šef obezbeđenja dvorane našem menadžeru Ganetu, koji ga samo mirno posmatra.
Kako je došlo do promene te njegove (neopozive) odluke, pa su na kraju svi bili smešteni u dvoranu, Gane mi nikada nije otkrio. Tek, ni danas mi nije jasno da je toliko sveta stalo u Arenu, koja se u slučaju Riblje čorbe pokazala kao tesna!
Rekord po broju posetilaca u beogradskoj Areni je, tako, u razmaku od samo desetak minuta, oboren - dva puta!
Neka se i to zna!
Za svaki slučaj!

DAJEŠ DA TE VOLE GLUMCI, REŽISERI...


KADA SMO ODLUČILI da trideseti rođendan Riblje čorbe proslavimo svirkom u Areni, uhvatila nas je veća frka pred pitanjem na koje nismo imali valjan odgovor - hoćemo li ponoviti onaj uspeh od pre dve godine?
Menadžer Gane izlazi pred nas sa idejom da taj koncert, koji je po jubileju istorijski značajan za celokupnu srpsku rokenrol scenu, koncepcijski mora da bude potpuno različit od svih dosad održanih u Beogradu. To je praktično podrazumevalo svirku koja bi obuhvatila sve što je Riblja čorba u protekle tri decenije odsvirala, uključujući i one pesme koje su možda zaboravljene ili koje smo poslednji put izvodili pre deset ili dvadeset godina.
Pod pritiskom predstojećih obaveza nismo gubili vreme, već smo se odmah bacili na sređivanje liste koncertnih numera. А ко bi to bolje mogao da uradi od fanova Riblje čorbe? Niko, naravno! Posredstvom svog sajta, sproveli smo svojevrsnu internet anketu među poštovaocima naše muzike. Bili smo sigurni
da će umeti demokratski da odrede repertoar svog omiljenog benda na njegovom rođendanskom nastupu.
Tom prilikom smo postavili sledeća pitanja:
- Šta biste od Riblje čorbe voleli da čujete?
- Koja vam je omiljena pesma Riblje čorbe?
- Da li postoji neki hit Riblje čorbe koji smo negde zaturili ili pesma s koje treba skinuti „prašinu“ i odsvirati je u novom ruhu?
Rezultat glasanja na zadatu temu statistički je izgledao ovako:
- Čak 25.000 ljubitelja Riblje čorbe je učestvovalo u navedenoj anketi.
- Posle opsežnog pregleda svega što smo tom prilikom dobili kao predlog, bili smo prinuđeni da koncertnu set-listu proširimo s nekoliko starih hitova, među kojima su se našle i numere „Rokenrol za kućni savet“, „Nemoj da ideš mojom ulicom“, „Volim, volim, volim žene“, „ Al Kapone“...
Glas naroda se mora slušati.
Ovo je bila odluka većine.
Riblja čorba je oduvek nastojala da poštuje osnovna načela drage joj demokratije, pred čijim se najvećim ispitom upravo sada našla.
Ovo probno povezivanje sa našim fanovima pružilo nam je i odgovor na jedno zanimljivo pitanje. Naime, u zadatoj rubrici - pesma koja se nalazi na nekoj našoj ploči, a nikada je nismo svirali uživo - ubedljivu je pobedu odnela kompozicija „Rekla je“ sa albuma „Pokvarena mašta i prljave strasti“.
Oni kojima je do Riblje čorbe najviše stalo, rekli su svoje! I tako će biti!
Nama je ostalo samo da njihove odluke (i želje) sprovedemo u koncertno delo.
Pošto je predviđeni koncert u Areni, osim same proslave tri decenije od nastanka grupe, trebalo da bude i najava našeg novog albuma „Minut sa njom“, tom prilikom smo izveli čak šest pesama s tog kompakt-diska. U neku ruku je to možda bio i presedan, pošto se obično u takvim prilikama odsviraju dve ili najviše tri numere, koje publika dotad nikada nije imala prilike da čuje. Međutim, kako smo pucali od samopouzdanja i pritom bili apsolutno sigurni u kvalitet novih pesama, nismo hteli da kalkulišemo. U toj proceni se pokazalo da nismo omanuli ni za pedalj!
Uostalom, onaj ko slavi rođendan uvek je u pravu! Zar ne?
S vizuelne strane, Gane je za tu svirku Riblje čorbe u Areni veoma studiozno osmislio jedan neobičan sadržajni trik. Na mega video-bimu, postavljenom na sceni iza nas, za vreme svirke smenjivale su se slike svih omota naših albuma, objavljenih u protekle tri decenije karijere Riblje čorbe. Bila je to svojevrsna video-retrospektiva, za koju verujem da je mnoge vratila u neka, ne samo muzički srečnija vremena. Svaku izvedenu pesmu je, tako, pratio odgovarajući fotos korice ploče iz vremena kad je nastala.
Bora je bio zadužen za koncertni scenario. To je podrazume-valo da se obraća publici i najavljuje goste u gotovo svakoj od naših numera. Osim članova Riblje čorbe, na bini je stalno bio i vokalni trio D, koji su sačinjavali Dubravka, Dajana i Dušan.
Inače, u zavisnosti koja se pesma izvodi, dešavanja na sceni za vreme tog našeg rođendanskog koncerta su, uopšte rečeno, bila više nego zanimljiva.
Tako smo, recimo, u kompoziciji „Minut sa njom“ imali plesni par (Vlada i Milica), koji je kao i na omotu istoimenog albuma, u kristalnoj kugli, igrao valcer dok su pahuljice snega padale po njima... Zatim smo za pesmu „Volim, volim, volim žene“ angažovali igračku grupu pod nazivom - Mulen ruž i dobrovoljke. U pitanju je bilo dvadesetak obnaženih devojaka, koje su u samo donjem rublju istrčale na binu i zatim plesale u ritmu muzike, dok je muški deo publike izbezumljeno od sreće skakao ispred bine. Od silnih bliceva, koji su za vreme te numere neprestano sevali, trebalo mi je bar neko vreme da povratim nešto jasniju sliku ispred i oko sebe... Dok smo „prašili“ pesmu „Amsterdam“, prvaci Slovenije u žongliranju Blaž i Matijaž su demonstrirali čitav arsenal vratolomija, uključujući i obavezno gutanje i bljuvanje vatre... Imali smo zatim na bini i pravu bračnu ponudu, pošto je jedan mladić svojoj devojci poklonio verenički prsten i pred prepunom Arenom javno je zaprosio. To se sve događalo za vreme izvođenja numere „Bože koliko je volim“... Najzad, pre nego što smo krenuli s pesmom „Pogledaj dom svoj, anđele“, predstavnici Kluba navijača Riblje čorbe, koji inače broji više od 2. 000 članova, svečano su Bori predali poklon - litografiju „Belog anđela“!
Bio je to iskren i za sve u dvorani dirljiv koncertni trenutak.
Ipak, ne postoji veće priznanje od onoga koje se zasluži od publike! Iz čistog ubeđenja tvrdim da svako od nas muzičara živi za trenutak kada će mu se na otvorenoj sceni pljeskati. Pravi umetnik uvek nastupa sa uživanjem, ali je zadovoljstvo potpuno tek pošto se stekne naklonost onih koji stoje (ili sede) ispred vas.
Tako je i Riblja čorba, na slavljeničkom koncertu povodom tri decenije postojanja, dočekala svojih najznačajnijih „pet minuta“ u prepunoj Areni. To se dogodilo odmah posle uvodnih stihova legendarne „Lutke sa naslovne strane“. Bora je tu pesmu započeo svima poznatim tekstom: „Daješ da te vole glumci, režiseri...“
A onda je dvadeset hiljada glasova, kao po nekoj čudesnoj zapovesti, zdušno prihvatilo melodiju i tekst te numere i zapevalo iz sve snage.
Mi smo sa svirkom odmah stali i pustili njih da rade ono što žele.
Publika je „Lutku sa naslovne strane“ izvela sama!
Bez ijedne greške!
Bez Borine pomoći!
To je i zaista bila „fotokopija“ onog uzvišenog čina, kada smo Bora i ja zajednički zaplakali na tašmajdanskom koncertu 1978. godine. Već tada nam je bilo jasno šta se u stvari dešava, ali smo pustili vremenu da to glasno kaže i pokaže.
Sada, posle trideset godina karijere Riblje čorbe, najzad smo bili svesni koliko nas ljudi vole i uopšte poštuju našu muziku.
Tog 31. oktobra 2009. godine svima su u božanstvenom ambijentu Arene uzavrela osećanja.
Bora je stegnutog grla, baš kao i ja, na ivici suza, nekoliko sati pred svoj 57. rođendan, jedva te večeri smogao snage da na kraju tog čudesnog koncerta iz snova izgovori samo nekoliko reći u mikrofon:
- Niko nema ovakve ljude!

UMESTO EPILOGA ILI... ... A ŠTA JE BILO POSLE?


S NESKRIVENIM PONOSOM mogu da zaključim kako je Riblja čorba, bez ikakvih zastoja, nastavila da svira i kada je prevalila - tridesetu! Tako je to s nama i danas, kada upravo pišem ove redove. Svaki naš koncert donosi nova dešavanja, nove pustolovine i nove zgode (ili nezgode). Svako putovanje je priča za sebe. Neprestano upoznajemo nove ljude i taj krug naših prijatelja sve je veći. I ta činjenica je kapital Riblje čorbe.
Za sam kraj ovoga štiva, za koje čvrsto verujem da će imati i svoj hronološki nastavak, izdvojio bi pet naših koncerata, čija mi specifičnost nalaže da ih obavezno pomenem i opišem. Svi su održani 2010. ili 2011. godine.


Diseldorf (Nemačka)

Početak našeg koncerta u Diseldorfu zamišljen je malo drugačije nego oni ranije. Naime, u tamošnjoj srpskoj pravoslavnoj crkvi postavili smo veliki video-bim, na kojem ćemo svi iz benda, zajedno sa hiljadu naših gastarbajtera, koliko ih inače može stati u crkvenu banket salu, pratiti prvu utakmicu naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu u fudbalu u Južnoj Africi 2010. godine. Bio je to meč Srbija-Gana. Bilo je predviđeno da posle utakmice Riblja čorba za prisutne održi koncert posvećen početnoj (i očekivanoj) mondijalskoj pobedi „orlova“.
Sve je bilo savršeno organizovano. Zbog dimenzija video-bima stekli smo utisak da se nalazimo neposredno na fudbalskom stadionu i uživo posmatramo taj fudbalski duel. Naši svet je na utakmicu (u crkvenoj sali!) došao s nacionalnim obeležjima - sa zastavicama, šalovima i kapama, ali i trubama, vuvuzelama... Navijalo se sve u šesnaest! Za vreme prvog poluvremena i u pauzi pred drugi deo meča pilo se pivo, grickale se semenke i kikiriki, kao da smo na tribinama nekog fudbalskog stadiona. Iako su se naši igrači mučili, gol u protivničkoj mreži se željno očekivao. Raspoloženje je stvarno bilo na visini, pa se zato i moglo očekivati da će se ono kasnije, uz skandiranje: „Srbija! Srbija“, preneti i na naš koncert.
Ali...
Još jednom smo se suočili sa onim - prvo skoči pa reci hop!
Pukli smo od Gane ko dečje zvečke! Izgubili smo s minimalnih, ali sramnih 1:0! Pregazili nas tamo neki Afrikanci ko plitak potok!
I šta se onda desilo u Diseldorfu, u srpskoj pravoslavnoj crkvi?
Ništa! Tačnije, krajnje razočarani, ljudi su neko vreme neutešno sedeli bez ijedne reči. Bilo je očigledno da više nikom nije stalo do naše svirke i slavlja. Posle jedno desetak minuta, razišli su se tužno i utučeno svojim kućama.
A šta smo mi tada mogli da radimo nego da se po sistemu udri brigu na veselje latimo instrumenata i nekolicini mlađih srpskih rokera odsviramo nekoliko utešnih tura. Bilo je tu i neke sitne dece, koja su razdragano trčkarala po prostranoj i praznoj sali crkve
U toj opštoj sumornosti, jedino nam je bilo drago što je legendarni bubnjar Bijelog dugmeta Dragan - Điđi Jankelić, koji je tada bio naš dragi gost, negde pred kraj svirke rekao da prašimo ko ludi i da imamo neprevaziđenu energiju!
Hvala ti, Điđi, za taj kompliment!


Ohrid (Makedonija)
A kad sam već kod Bijelog dugmeta, nadovezao bi se na koncert koji smo u okviru manifestacije „Pivo fest“ održali nedavno u Ohridu.
Kada smo tog leta prispeli na jedno od najlepših i najvećih jezera bivše Jugoslavije, uverili smo se da taj lepi i drevni grad vrvi od turista. Veliki broj mladih ljudi, pristiglih iz svih delova Makedonije, ali i iz Srbije, Bugarske ili Albanije, došao je tu da se zabavi i dobro provede na fešti piva i muzike. Na tonskoj probi primećujemo da je festivalski prostor, s velikim brojem šankova i pivskih brendova, zaista lepo sređen. Nešto niže, ispod te površine, nalazi se stadion fudbalskog kluba Ohrid. Sa bine, na kojoj je predviđeno da te večeri nastupimo, mogu se sasvim dobro pratiti dešavanja na tribinama zapadne strane stadiona. Dok se nešto dogovaramo o redosledu pesama, odjednom čujem glasnu muziku sa stadiona, koji je od nas udaljen jedva stotinak metara.
- Izvini, a šta je sada ovo? - zapanjeno pitam momke iz organizacije festivala, bacajući zabrinut pogled u pravcu odakle dolazi taj zvuk.
- Ma nije to ništa. U stvari, večeras je tamo zakazan koncert grupe Kad bih bio Bijelo dugme, u kojoj pevaju tri pevača tog sastava, Bebek, Alen i Tifa - objašnjavaju mi nehajno, iako im je zbog toga očigledno malo neprijatno.
- Čekaj, bre, kako to večeras? - nastavljam zbunjeno s pitanjima - A šta je s našim koncertom?
- S vašim...? Ma to je u redu! Vi svirate ovde, znači na „Pivo feštu“, a oni tamo na stadionu! Mala je nevolja samo što su obe svirke zakazane u isto vreme. Međutim, vi ste u prednosti i znatno boljoj situaciji, jer je naše ozvučenje jače od njihovog i udara im pravo u leđa! - odgovoriše mi momci osmehujući se zadovoljno.
Iskreno, nisam mogao da poverujem u ono što čujem. Zamišljao sam šta se sve te večeri može dogoditi, mada će se kasnije ispostaviti da je upravo bilo onako kako su mi oni momci nagovestili.
Dva benda su kao na znak, u istom času, grunula iz sve snage sa ogromnim ozvučenjem na obe strane. U naredna dva sata tonski smo se stalno poklapali, sudarali i besomučno tukli za prednost u zvuku. Kada izvodimo balade, tačno čujemo šta oni sviraju, a kada mi zatim krenemo sa svojim „udaračkim“ numerama, onda njihova publika uopšte ne čuje šta oni tamo na sceni pevaju i muziciraju.
Celo večeri smo tako jedni drugima „majku majčinu“. Zaista je to bilo pravo i opšte ludilo, u kome mi sigurno nismo izvukli deblji kraj. S koncerta Riblje čorbe u Ohridu svi su svojim kućama otišli prezadovoljni. Je li isti slučaj bio i s publikom Bijelog dugmeta, nisam baš siguran, jer se nastup Bebeka, Alena i Tife završio nešto ranije nego naš. A ko na bojnom polju ostane zadnji...
Taman kada sam pomislio kako sam s Ribljom čorbom u karijeri prošao i sito i rešeto, naišla je ta svirka u Ohridu. Posle toliko godina bavljenja muzikom, slobodno mogu da kažem kako mi se nešto slično nikada nije dogodilo.
Još samo da se setim ko je ono rekao da se čovek uči dok je živ?!


Jarkovac (Srbija)
Prijatelji našeg prvog gitariste Rajka Kojiča, koji je preminuo posle duge bolesti 11. aprila 1997. godine, predložili su nam da posle trideset godina od našeg prvog nastupa u Jarkovcu, gde je Rajko rođen, ponovo održimo koncert u tom mestu. S pomešanim osećanjima tuge, sete i uzbuđenja, prihvatili smo tu ideju bez ikakvih uslova. Svirku bismo nazvali ,,U sećanje na Rajka“ i održala bi se u školskom dvorištu na dan seoske slave.
Bajagi sam odmah predložio da nam se pridruži, što je on rado prihvatio sa željom da s nama odsvira i nekoliko Rajkovih pesama.
Čim smo tog popodneva stigli u Jarkovac, otišli smo pravo na malo seosko groblje, gde je Rajko sahranjen i gde mu je podignut spomenik na lepo uređenom grobu. Na njemu je i divna Rajkova slika, na kojoj je on u beloj košulji i crnom sakou. Ta fotografija je nastala u vreme izlaska našeg debi-albuma. Na spomeniku piše:
- Ovde leži Radislav Rajko Kojić, gitarista popularne Riblje čorbe.
Svako od nas je dugo i ćutke gledao u onu Rajkovu sliku, evocirajući uspomene na vreme koji je proveo s nama u bendu.
U prepunom školskom dvorištu održali smo koncert koji će Bori ostati u sećanju kao jedan od najtežih u karijeri. Već posle druge pesme, ozvučenje potpuno prestaje da radi! Borin vokal se „vraća“ posredstvom jedne kutije sa bas-zvučnikom! On herojski i do kraja izdržava sve napore, pevajući puna dva sata iz petnih žila, ne bi li ga publika bar malo čula. Kada se koncert završio, Bora nam je promuklim glasom priznao da uprkos trajnom kvaru ozvučenja nijednog trenutka nije pomišljao da prekine koncert.
- Pevao bih i bez mikrofona, da je trebalo... - rekao je Bora umorno ali zadovoljno.
Na tom koncertu je dogovoreno da se prvom narednom prilikom u Jarkovcu podigne Rajkova statua i to s njegovom čuvenom „koska“ gitarom u rukama.
On je to, svi smo se složili, u svakom smislu zaslužio.
Bio je i ostao, u svakom pogledu, jedan od najvećih srpskih gitarista.


Sremski Karlovci (Srbija)
Grožđebal je jedna od najposećenijih (i najlepših) fešti u Vojvodini, koja svake godine u Sremskim Karlovcima okuplja na desetine hiljada ljudi željnih provoda i dobre zabave. Bilo je predviđeno da Riblja čorba nastupi jedne subote uveče, kada se očekivala najveća poseta, pogotovo što će pre nas pevati legendarni Haris Džinović.
Čitav bend je sa svim tehničarima krenuo iz Beograda u popodnevnim časovima, izuzev Bore koji je tada sa suprugom Sandrom bio u Novom Sadu na ručku s prijateljima. Dogovorili smo se da se u Sremskim Karlovcima nađemo kod bine, negde oko devet uveče, s obzirom na to da je naša svirka planiran tek za 22.30.
Sve je bilo lepo osmišljeno, ali niko nije predvideo samo jednu sitnicu!
Potpun kolaps u saobraćaju!
Na svim putevima prema Sremskim Karlovcima stvorila se neopisiva gužva!
Naš kombi se tako satima probijao pravcem zakrčenim vozilima, napredujući metar po metar brzinom puža. Na prilazima gradu, kolone vozila su bile nepregledne! Sa obe strane puta ljudi su u kilometarskim redovima pristizali peške na Trg Branka Radičevića, gde je Haris već uveliko započeo svoj deo programa.
Do svečane bine smo, najzad, dospeli nepun sat pre vremena kad je trebalo da nastupimo. Mogli smo da odahnemo i da se opustimo, jer smo usput bili ubeđeni da ćemo debelo zakasniti.
Nisam predugo ostao miran, jer čim mi pred koncert zazvoni mobilni telefon s Borinom identifikacijom, onda me sigurno očekuje nekakva loša i krajnje šokantna vest!
Ni ovoga puta nije bilo drugačije. Čujem ga kako mi priča:
- Hej, Šomi, pokušavam da te dobijem već sat vremena, ali su veze u kolapsu. U kolima sam sa Sandrom na izlazu iz Novog Sada, ali je ispred nas poduža kolona automobila, koja se pritom ne pomera, niti joj se nazire kraj. Uopšte ne znam šta da radim, a još manje kako da stignem na svirku!
Borin problem mi je bio razumljiv i potpuno jasan, ali organizatore Grožđebala to uopšte nije zanimalo. Riblju čorbu hoće da vide na sceni u sat kad je to određeno satnicom i kvit! Neko mi još, onako usput, napominje da koncert direktno prenosi Radio-televizija Vojvodina i da nikakvo kašnjenje ne dolazi u obzir! Znači, početak našeg nastupa mora da bude tačno u minut ili ćemo u suprotnom biti „skraćeni za glavu“!
Polako ali sigurno obliva me hladan znoj i počinje da mi igra u stomaku. Gane je, kao i uvek, delovao prilično pribrano i hladnokrvno. I on razmišlja šta da se preduzme. Minuta je sve manje, a do početka svirke nije ostalo više od pola sata...
Padaju i prvi predloži kako da izađemo iz ovog što se napravilo.
Bi li vredelo da zamolimo novosadsku policiju da krene ispred Bore i napravi mu prolaz? Ideja nije bila loša, ali je odmah i odbačena, jer nijedno vozilo zbog saobraćajnog haosa ne može iz tog pravca da se probije ni desetak metara, a kamoli do Bore, za koga se i ne zna gde je.
A policijski helikopter? To jeste nekakvo rešenje, ali za sletanje te letelice nema slobodne livade kilometrima ukrug. Čini se, u stvari, da ni muva ne bi imala gde da aterira od tolikog sveta, a o helikopteru da se i ne govori!
A onda je neko od naših tehničara predlaže zanimljivo rešenje - da pozovemo u pomoć naše prijatelje bajkere! Motocikl! Da, to je možda jedina moguća opcija. Iz ličnog iskustva znam koliko su vešti u provlačenju između prepreka. Podsećaju na vidre, koje bez obzira na zamke uvek stignu do cilja. Sada je već bilo sasvim jasno da su nam bajkeri jedina nada i da samo oni mogu da se probiju do Bore, onda da se s njim ,,u sedlu“ hitro vrate do nas, u Sremske Karlovce.
Odmah smo krenuli u realizaciju srpske (ne)moguće misije. Pozvali smo drugare iz Novoga Sada, koji na motorima treba samo da potraže žuti ševrolet aveo sa Borom i Sandrom. Njega istoga trena tada treba staviti na mašinu i zatim ga brzinom munje dovesti tačno do bine na Trgu Branka Radičevića, u centru Sremskih Karlovaca! Samo to i ništa više! Kako će to uraditi, prepustili smo njima! Sandra može da sačeka i doveze se kasnije, kada se gužva malo raščisti, a to će verovatno biti posle koncerta!
Petnaest minuta pre nego što je sa instrumentima trebalo da budemo na sceni, Sandra mi mobilnim telefonom javlja da je Bora konačno na motoru i da je krenuo prema nama.
- More, ima taj da stigne, videćete, makar se motocikl pod njim pretvorio u helikopter! - hrabri me Gane, ali mu ja u tom trenutku, dok Boru ne ugledam pred sobom, ne verujem baš previše.
U 22.25 voditelj Grožđebala se - po mom mišljenju, nekako hitrije nego prethodnog puta - penje na scenu i najavljuje:
- Dame i gospodo, Riblja čorbal
Pedeset hiljada grlatih ljubitelja grožđa, vina i muzike počinje da skandira:
- Boro, majstore! Boro, majstore! Boro, majstore!
Vicko, Džindžer, Nidža i ja stojimo pored bine i bez reći se gledamo. Svi smo nešto bleđi u licu nego obično.
Onaj voditelj programa silazi sa scene. Opet mi se čini - brže nego ranije.
A onda...
Gomila sveta ispred bine odjednom se u čudu razmače kako bi propustila motor koji iz sve snage „vrišti“. Ma ne vrišti, nego - urla!
I nas četvorica počinjemo da vrištimo i urlamo, jer je na dvotočkašu glavom i bradom - Bora!
Stiže on još da se s nekima iz publike rukuje i ljubi...
Oduševljenje lagano dostiže vrhunac, a ispred scene kao da se formira vulkansko grotlo.
Motor polako klizi do stepenica koje vode na binu, a Bora onda lagano silazi s motocikla, pozdravlja se s bajkerom i šmekerski uzima akustičnu gitaru. Nasmejan, srećan i zadovoljan, staje pred mikrofon i počinje: „Ravnodušan prema plaču...“
Riblja čorba je još jedan svoj nastup počela na vreme. U 22.30!
Tačno u minut!
Riblja čorba je profesionalni rok bend, koji svoje obaveze uvek izvršava u zakazanom terminu. Da je kojim slučajem drukčije, ne bismo mogli da trajemo, niti bismo opstali ni jedan jedini dan, a kamoli trideset i više godina! I to u kontinuitetu, bez prestanka!
Bajkerima i ovoga puta upućujem jedno veliko - hvala!



Beograd (Srbija)
Na Bir festu, koji se već nekoliko godina održava na beogradskom Ušću, naš koncert je po policijskim procenama pratilo 200.000 ljudi!
Policiji u ovakvim prilikama treba verovati!
Bila je to najveća poseta nekom nastupu Riblje čorbe od njenog nastanka.
Kada sam se popeo na binu i ugledao beskonačnu masu ljudi ispred sebe, noge su mi se odsekle. Zar se posle tolikih svirki kod mene pojavila trema?
Međutim, netragom je nestala odmah posle prve pesme.
Odsvirali smo taj koncert, neskromno je reći, baš - besprekorno! Opušteno, ali kao i uvek krajnje motivisano, kao da smo na nekoj privatnoj žurci sa svojim najvatrenijim obožavaocima. Publika nas je nagradila pozivima na dva bisa.
Uobičajeno i dovoljno!
Bože dragi, pomislio sam sišavši tada sa scene, kada sam prvi put uzeo gitaru u ruke, je li mi ikada palo na pamet da ću jednom nastupiti pred 200.000 duša koje su pohrlile da čuju muziku u čijoj kreaciji učestvujem sa svih svojih deset prstiju?!
Odgovor nisam sačekao, već sam se u tom trenutku jednostavno prepustio nekim magičnim osećanjima, koja su u talasima, slično morskoj plimi, počela da me obuzimaju, nezadrživo nadirući u sva moja čula.
Ne mogu da kažem da sam ispunio svoje snove.
Nikada u svom životu nisam otišao baš toliko daleko u maštanju.
Bezbroj puta u karijeri su mi govorili:
- Najčudnije od svega je koliko ste u stvari vi momci iz Riblje čorbe normalni ljudi!
Pišući ovu knjigu, ponekad se i ja zapitam kako je moguće da sam posle svega proživljenog ostao normalan.
Mislim da su moje ženske, Jasmina i Mina, najzaslužnije za to. Naravno, kao i naša velika uzajamna ljubav.
Zato ovu knjigu i posvećujem njima.

O AUTORU


Miroslav Aleksić, poznatiji kao Miša, rođen je u Beogradu 16. avgusta 1953. godine. Gotovo ceo svoj profesionalni vek posvetio je rokenrolu. Svirao je u nekoliko manje afirmisanih sastava, ali i u poznatoj grupi SOS, u stvari prethodnici Riblje čorbe. Jedan je od osnivača te grupe, koja će s vremenom izrasti u domaćeg gorostasa rok muzike, čija je slava daleko prevazišla granice svoje domovine.
Miša Aleksić se uspešno bavio, u više navrata, i privatnim biznisom, ali mu je Riblja čorba zauvek bila i ostala najvažnija.
Srećno je oženjen Jasminom, s kojom ima ćerku Minu.
Prema njegovim sopstvenim recima, Riblja čorba je tek prevalila svoje prve 33 godine postojanja.
Ovo je njegovo prvo književno delo.