Knjiga opsena - Pol Oster

Treperava svetlost jedog nemog filma uspeva da prene profesora Dejvida Zimera iz mrtvila dana koje provodi nakon pogibije svoje porodice u avionskoj nesreći. Dok pratimo razrešenje misterije vezane za nestanak Hektora Mana, komičara, „krivca“ za to što Zimer ipak odustaje od suicidnih misli, istovremeno bivamo uvučeni u vrtlog metanarativnog tkiva Osterovog dela. Sa svakim poglavljem, zajedno s piscem, tragamo za odgovorima na večita pitanja o smislu, o prirodi umetnosti, o novim počecima. Knjiga opsena, naravno, ne nudi konačne odgovore, ali oni, čak i da postoje, ionako nisu bitni. Bitno je traganje i uživanje u njemu. Smeštena negde između igre detekcije koju srećemo u Njujorškoj trilogiji, i elemenata bildungsromana koje nam nudi Mesečeva palata, Knjiga opsena urađena je po već oprobanom osterovskom receptu koji, pre svega, nudi dobru i pitku priču uz koju ćete lako savladati čak i strah od letenja.

Čovek ne živi uvek samo jedan, isti život. On ima mnogo života, čiji se krajevi nadovezuju jedan na drugi, i u tome leži uzrok njegove nesreće.

– Šatobrijan



1

SVI SU MISLILI da je mrtav. Kada sam 1988. objavio knjigu o njegovim filmskim ostvarenjima, o Hektoru Manu niko ništa nije čuo već šezdeset godina. Izuzev nekolicine istoričara i zaljubljenika u stare filmove, vrlo je malo ljudi znalo da je on uopšte i postojao. Duplo ili ništa, poslednja od komedija srednje metraže koju je snimio na kraju ere nemog filma, počela je da se prikazuje 23. novembra, 1928. Dva meseca kasnije, bez ijedne reči pozdrava, bilo prijateljima ili saradnicima, bez pisma u kome bi nekoga obavestio o svojim namerama, izašao je iz iznajmljene kuće na Nort Orindž Drajvu i niko ga više nikada nije video. Njegov plavi desoto bio je parkiran u garaži; dozvola za zakup imanja važila je još tri meseca; stanarina je bila plaćena u potpunosti. U kuhinji je bilo hrane, u baru viskija, a u fiokama u spavaćoj sobi nije nedostajao nijedan komad Hektorove odeće. Prema pisanju Los Anđeles herald ekspresa, od 18. januara, 1929, izgledalo je kao da je samo nakratko izašao i da će se svakog trenutka vratiti. Ali, nije se vratio, i od tog časa Hektor Man kao da je nestao s lica zemlje.
Nekoliko godina nakon njegovog nestanka kružile su razne priče i glasine o tome šta mu se dogodilo, ali nijedno od tih nagađanja ničemu nije vodilo. Ona najverovatnija - kako je počinio samoubistvo ili da je stradao kao žrtva neke prljave igre - nisu mogla niti da budu dokazana, a ni osporena, jer telo nikada nije nađeno. Ostali opisi Hektorove sudbine bili su maštovitiji, optimističniji, više u duhu romantičnog konteksta jednog takvog slučaja. Prema jednom, vratio se u rodnu Argentinu i postao vlasnik malog provincijskog cirkusa. Prema drugom, priključio se komunističkoj partiji i pod lažnim imenom radio je kao organizator među mlekarskim radnicima u Atiki, u državi Njujork. Prema nekim je, opet, zbog ekonomske krize, lutao zemljom kao skitnica, besposlen. Da je Hektor bio veća zvezda, priče bi nesumnjivo potrajale. Nastavio bi da postoji kroz ono što se o njemu priča i postepeno bi se pretvorio u jedan od onih simboličnih likova koji nastanjuju niže sfere kolektivnog sećanja, kao predstavnik mladosti i nade, i vražijeg obrta sudbine. Ali, ništa od toga nije se dogodilo jer, činjenica je, u trenutku kada se njegova karijera okončala, Hektor je tek počeo da ostavlja trag u Holivudu. Stigao je suviše kasno da bi u potpunosti iskazao svoj talenat, a nije ostao dovoljno dugo da ostavi trajan utisak o tome ko je on ili šta sve ume. Prošlo je još nekoliko godina i, malo-pomalo, ljudi su prestali da razmišljaju o njemu. Negde 1932, ili ’33, Hektor je već pripadao izumrlom svetu, i ukoliko je uopšte o njemu ostalo nekakvog traga, bilo je to u vidu uzgredne napomene u nekoj opskurnoj knjizi koja više nikoga nije zanimala. Filmovi su sada bili ozvučeni, a svetlucave neme predstave iz prošlosti behu zaboravljene. Nije više bilo klovnova, ni pantomimičara, nije bilo lepih, smelih devojaka koje igraju u ritmu nečujnih orkestara. Bili su mrtvi tek nekoliko godina, ali već su doživljavani kao preistorijski, poput stvorenja koja su lutala zemljom dok su ljudi još živeli u pećinama.
U mojoj knjizi nema mnogo podataka o Hektorovom životu. Nemi svet Hektora Mana bio je studija o njegovim filmovima, a ne biografija, i svi oni malobrojni podaci koje sam ubacio, o njegovim aktivnostima van platna, poticali su iz standardnih izvora: filmskih enciklopedija, memoara, istorija ranog Holivuda. Knjigu sam napisao u želji da podelim svoje oduševljenje Hektorovim radom. Za mene je priča o njegovom životu bila sekundarna, i umesto da se upustim u nagađanja o tome šta mu se možda desilo a šta ne, držao sam se detaljne analize samih filmova. S obzirom na to da je rođen 1900, i da ga od 1929. niko nije video, nikada mi nije ni palo na pamet da je Hektor Man još uvek živ. Mrtvaci se ne pomaljaju iz svojih grobova, a po mom mišljenju, samo je mrtav čovek mogao toliko dugo ostati skriven.
Prošlog marta bilo je jedanaest godina otkako je knjiga objavljena u izdanju Pensilvanijskog univerziteta. Tri meseca kasnije, baš kada su počeli da se pojavljuju prvi prikazi u filmskim revijama i akademskim časopisima, u mom sandučetu našlo se jedno pismo. Koverat je bio veći i više u obliku kvadrata nego oni koji se obično mogu kupiti, i kako je bio napravljen od čvrstog, skupocenog papira, najpre sam pomislio da je reč o pozivnici za venčanje ili vesti o rođenju. Moje ime i adresa bili su ispisani preko prednje strane elegantnim, vitičastim rukopisom. Ukoliko taj rukopis nije pripadao profesionalnom kaligrafu, svakako je pripadao nekome ko je verovao u vrline lepog rukopisa, nekome ko se školovao u starim akademijama za ceremonijal i lepo ponašanje. Marka je nosila oznaku Albukerkija, Nju Meksiko, ali se po povratnoj adresi na poleđini videlo da je pismo napisano negde drugde - pod pretpostavkom da takvo mesto zaista postoji, i pod pretpostavkom da je grad s takvim imenom stvaran. Od početka do kraja, stajalo je: Blu Stoun ranč, Tiera del Suenjo, Nju Meksiko. Možda sam se i nasmejao kada sam ugledao te reči, sad se više ne sećam. Nikakvog imena nije bilo, i dok sam otvarao koverat da bih pročitao poruku koja se u njemu nalazila, uhvatio sam trag mirisa parfema, slabašni dašak lavandinog ulja.
Dragi profesore Zimer, stajalo je. Hektor je pročitao vašu knjigu i voleo bi da vas upozna. Da li bi vas zanimalo da nas posetite? Iskreno vaša, Frida Speling (supruga Hektora Mana).
Pročitao sam ga šest ili sedam puta. Potom sam ga spustio, otišao u drugi kraj sobe, vratio se. Kada sam ponovo uzeo pismo, nisam bio siguran da li će reči i dalje biti tu. Ili, ukoliko bi bile, da li će to biti iste reči. Pročitao sam ga još šest-sedam puta, i zatim, još uvek sumnjajući u sve, odbacio sam ga kao neslanu šalu. Trenutak kasnije, bio sam prepun sumnje, a odmah potom počeo sam da sumnjam u te sumnje. Razrađivanje jedne misli podrazumevalo je razmišljanje u suprotnom pravcu od nje, i dok ta druga misao još nije uništila onu prvu, javila bi se treća koja je pobijala onu drugu. Kako nisam znao šta bih drugo mogao, seo sam u kola i odvezao se do pošte. Sve adrese u Americi nalazile su se u imeniku mesnih brojeva, i ukoliko Tiere del Suenjo nije bilo u njemu, mogao sam da bacim pismo i zaboravim na sve. Ali, bila je. Našao sam je u prvom tomu na strani 1933, između Tijera Amarilas i Tijeras, pravi grad s poštom i vlastitim petocifrenim brojem. To i dalje nije značilo da pismo nije lažno, ali ovo mu je bar pružalo kakvu-takvu verodostojnost, i kada sam se vratio kući znao sam da ću na njega morati da odgovorim. Preko takvog pisma ne sme se preći. Čim ga pročitate, znate da ćete razmišljati o njemu do kraja života, ukoliko se ne potrudite da napišete odgovor.
Nisam sačuvao primerak svog pisma, ali sećam se da sam ga napisao rukom i da sam se potrudio da bude što kraće; ograničio sam ono što sam imao da kažem na samo nekoliko rečenica. Bez puno razmišljanja prihvatio sam uravnotežen, kriptičan stil pisma koje sam primio. Osećao sam da sam tako manje izložen, da pred onim ko je smislio ovu igru neću ispasti tolika budala - ukoliko je zaista bila reč o igri. Moj odgovor je, s manjim odstupanjima, glasio ovako: Draga gospođo Speling, naravno da bih želeo da upoznam Hektora Mana. Ali kako mogu biti siguran da je živ? Koliko ja znam, njega više od pola veka niko nije video. Molim vas da mi pošaljete neke detalje. Uz dužno poštovanje, Dejvid Zimer.

PRETPOSTAVLJAM DA svi mi želimo da verujemo u nemoguće, u to da su čuda moguća. Ako se uzme u obzir da sam ja autor jedine knjige ikada napisane o Hektoru Manu, verovatno bi bilo logično pomisliti kako ću ugrabiti prvu priliku da poverujem da je on živ. Ali ja za tako nešto nisam bio raspoložen. Bar mi se činilo da nisam. Moja knjiga je nastala iz velike tuge, i sada kada sam je završio, tuga je još uvek bila tu. To što sam pisao o komediji bio je tek izgovor, neobičan lek koji sam gutao svakog jutra više od godinu dana u ludoj nadi da će mi otupeti bol koji sam osećao iznutra. U nekoj meri i jeste. Međutim, Frida Speling (ili ko god da se predstavljao kao Frida Speling) to nije mogla znati. Nije mogla znati da su 7. juna 1985, samo nedelju dana pre desete godišnjice našeg braka, moja žena i dva sina stradali u avionskoj nesreći. Možda je videla da je knjiga posvećena njima (Za Helen, Toda i Marka - u znak sećanja) ali njoj ta imena nisu ništa značila, a čak i da je pretpostavila koliko su ona značila piscu, nije mogla znati da su predstavljala sve ono što je njegovom životu davalo smisao - i da je u onom trenutku kada su trideset šestogodišnja Helen, sedmogodišnji Tod i četvorogodišnji Marko umrli, najveći deo njega umro zajedno s njima.
Putovali su za Milvoki da posete Helenine roditelje. Ja sam ostao u Vermontu da ispravim zadatke i zaključim ocene za semestar koji se upravo završio. To mi je bio posao - profesor komparativne književnosti na koledžu Hempton u Hemptonu, Vermont - i morao sam to da uradim. Obično smo išli svi zajedno, dvadeset četvrtog ili dvadeset petog, ali Heleninom ocu su upravo operisali tumor na nozi i zajednički dogovor bio je da ona i dečaci krenu što je moguće ranije. Zbog toga smo u poslednjem trenutku morali da obavimo određene pregovore s Todovom školom da bi ga pustili da izostane s nastave poslednje dve nedelje drugog razreda. Upravnica nije bila rada da dozvoli tako nešto, ali imala je razumevanja i na kraju je popustila. To je nešto o čemu sam razmišljao posle nesreće. Samo da je odbila našu molbu, Tod bi onda morao da ostane kod kuće, sa mnom, i ne bi poginuo. Tako bi barem jedno od njih bilo pošteđeno. Barem jedno od njih ne bi palo s visine od deset hiljada metara, i ja ne bih ostao sam u kući koja je predviđena da u njoj živi četvoro ljudi. Naravno, bilo je i drugih stvari, drugih mogućnosti o kojima sam razmišljao i kojima sam mučio sebe, i kao da me to hodanje slepim kolosecima nikada nije zamaralo. Sve je bilo deo toga, svaka karika u lancu uzroka i posledica činila je ključni deo horora - od tumora u nozi moga tasta preko vremenskih prilika na Srednjem zapadu te nedelje, do telefonskog broja agenta koji je rezervisao avio-karte. Što je najgore od svega, ja sam taj koji je po svaku cenu hteo da ih vozi u Boston da bi mogli da stignu na direktan let. Nisam želeo da krenu iz Burlingtona. To bi podrazumevalo let u dvomotorcu s osamnaest mesta do Njujorka da bi uhvatili avion za Milvoki, i rekao sam Helen kako ne volim te male avione. Suviše su opasni, kazao sam, i nisam mogao da podnesem pomisao na to da ona i dečaci krenu takvim avionom bez mene. Te tako i nisu - da bi me lišili briga. Otputovali su velikim i ono što je užasno u vezi s tim jeste da sam žurio da ih tamo odvezem. Saobraćaj je toga jutra bio gust, i kada sam konačno došao u Springfild i stigao na Mes Pajk, morao sam da vozim preko dozvoljene brzine da bismo na vreme stigli na Logan.
Veoma slabo se sećam onoga što mi se dešavalo tog leta. Nekoliko meseci živeo sam u mutljagu od bola gušenog alkoholom i samosažaljenja, retko sam se роmerао iz kuće, gotovo da se nisam ni trudio da nešto pojedem, da se obrijem, ili da se presvučem. Većina mojih kolega bila je odsutna do polovine avgusta tako da nisam morao da se nosim s brojnim posetama, da trpim mučne protokole vezane za saučešće zajednice. Oni su naravno bili dobronamerni, i kad god bi neko od mojih prijatelja svratio uvek bih ga pozvao da uđe, ali njihovi suzni zagrljaji i duga, neugodna tišina nisu mi puno pomagali. Shvatio sam da mi je bolje kad sam sam, lakše sam vario dane u mraku sopstvene glave. Ako nisam bio pijan i opružen na kauču u dnevnoj sobi ispred televizora, vreme sam provodio u tumaranju po kući. Odlazio bih u dečije sobe i sedeo na podu okružen njihovim stvarima. Nisam bio u stanju da razmišljam o njima neposredno niti da ih prizovem u sećanje na neki svestan način, ali dok bih sklapao njihove slagalice, ili dok bih se igrao njihovim lego kockama gradeći svaki put sve složenije barokne strukture, osećao sam da ponovo ulazim u njih - da nastavljam s njihovim malim fantomskim životima ponavljajući pokrete koje su oni nekada činili, dok su još imali tela. Čitao sam Todove knjige bajki i sredio kolekciju bejzbol sličica. Markove plišane životinje raspoređivao sam po vrstama, boji, veličini, menjajući sistem svaki put kad bih ušao u sobu. Tako su nestajali sati, čitavi dani utapali su se u zaborav, a kada to više ne bih mogao da podnesem, odlazio sam u dnevnu sobu i sipao sebi još jedno piće. U onim retkim prilikama kada nisam onesvešćen ležao na kauču, obično bih spavao na Todovom krevetu. U mome sam uvek sanjao da je Helen kraj mene, i kad god bih posegao prema njoj, prenuo bih se iz sna u divljačkom grču, ruke su mi se tresle, borio sam se za vazduh kao da se davim. Nisam mogao da uđem u našu spavaću sobu kada padne mrak ali sam u njoj provodio puno vremena tokom dana, pred Heleninim garderoberom. Dodirivao sam njenu odeću, raspoređivao sam njene jakne i džempere, skidao sam haljine sa vešalica i slagao ih po podu. Jednom prilikom sam obukao jednu od njih, a jednom sam odenuo njeno rublje i našminkao se njenom šminkom. Bilo je do iskustvo koje mi je pružilo veliko zadovoljstvo, ali posle dodatnog eksperimentisanja, otkrio sam da je parfem još efikasniji od ruža i maskare. Činilo se da je još bolje oživljava, da njeno prisustvo osećam duže. Srećna okolnost bila je u što sam joj za rođendan, u martu, poklonio novo pakovanje Šanela 5. Ograničio sam se na male količine dva puta dnevno, pa sam uspeo da mi bočica potraje do kraja leta.
Uzeo sam slobodno čitavog tog semestra, ali umesto da odem i potražim pomoć psihologa, nastavio sam da tonem. Do kraja septembra i početka oktobra trošio sam više od pola flaše viskija svake večeri. On mi je pomagao da prigušim osećanja ali me je u isto vreme lišavao i bilo kakvog osećaja za budućnost, a kada čovek nema čemu da se nada to je isto kao da je mrtav. Ne jednom hvatao sam sebe kako sanjarim o tabletama za spavanje i ugljen monoksidu. Nikada nisam otišao dovoljno daleko da bih nešto i preduzeo, ali kad god se prisetim tih dana, shvatam koliko sam bio blizu toga. Tablete su se nalazile u ormariću s lekovima, i već sam tri ili četiri puta skidao bočicu s police; već sam u šaci držao pregršt pilula. Da je to potrajalo, sumnjam da bih imao snage da se oduprem.
Eto u kakvoj sam se situaciji ja nalazio kada je Hektor Man neočekivano ušetao u moj život. Nisam imao pojma ko je on, nikada se nisam čak ni susreo s njegovim imenom, no jedne večeri, baš pred početak zime, kada je drveće najzad ogolelo a prvi sneg pripretio da će pasti, na televiziji sam video insert iz jednog od njegovih filmova koji me je naterao da se nasmejem. To možda ne zvuči kao nešto bitno, ali, od juna, to je bilo prvi put da sam se nasmejao bilo čemu, i kada sam osetio kako mi neočekivani grč podiže grudi i počinje da mi protresa pluća, shvatio sam da još uvek nisam stigao do dna, da još uvek postoji deo mene koji želi da nastavi sa životom. Od početka do kraja trajao je možda tek nekoliko sekundi. Taj smeh se ne bi mogao opisati ni kao posebno glasan, ni kao suzdržan, ali iznenadio me je, a sudeći po tome što nisam pokušao da ga potisnem, i po tome što me nije bilo stid zbog toga što sam zaboravio na svoju nesreću tokom tih nekoliko trenutaka dok je Hektor Man bio na ekranu, bio sam prisiljen da zaključim da u meni postoji nešto na šta nisam ni pomišljao, nešto više od smrti same. Ne govorim o nekakvoj nejasnoj intuiciji ili sentimentalnoj čežnji za nečim što je moglo biti. Empirijskim putem došao sam do otkrića i ono je nosilo sav teret matematičkog dokaza. Ako sam u sebi već imao taj smeh, onda bi to značilo da nisam u potpunosti otupeo. Značilo je da se ipak nisam sasvim odvojio od sveta tako da do mene ništa ne bi moglo da dopre.
Mora da je bilo nešto posle deset. Bio sam ukotvljen na svom uobičajenom mestu na kauču, s čašom viskija u jednoj i daljinskim upravljačem u drugoj ruci, i nesvesno menjao kanale. Na emisiju sam naišao nekoliko minuta pošto je počela, ali nije mi trebalo dugo da shvatim da je reč o dokumentarcu o komedijama iz doba nemog filma. Sva poznata lica bila su tu - Čaplin, Kiton, Lojd - no film se bavio i nekim komičarima za koje nikada ranije nisam čuo, manje poznatim glumcima poput Džona Banija, Lerija Semona, Lupina Lejna i Rejmonda Grifita. Pratio sam gegove s nekom vrstom odmerenog odstojanja, ne obraćajući preterano pažnju na njih, ali ipak dovoljno privučen da ne promenim kanal. Do Hektora Mana u emisiji se stiglo nešto kasnije, a prikazan je samo jedan insert: dvominutni kadar iz Pripovedačeve priče, koji se odigravao u banci i u kome je Hektor igrao vrednog službenika. Ne mogu da objasniim zbog čega me je privukao, ali bio je odeven u belo letnje odelo, s tankim crnim brčićima, stajao je za stolom i brojao novac koji je na gomili bio na njemu, radeći to s takvom furioznom prilježnošću, takvom brzinom i maničnom koncentracijom, da nisam mogao da odvojim pogled od njega. Na spratu, u direktorovoj kancelariji, radnici su postavljali nove podne daske. Na drugom kraju prostorije, lepa sekretarica sedela je za stolom i lakirala nokte zaklonjena velikom pisaćom mašinom. U početku se čini da Hektora ništa ne može omesti da svoj zadatak obavi u rekordnom vremenu. A zatim, postepeno, kratki mlazovi drvene prašine počinju da padaju po njegovom sakou, i ubrzo nakon toga, pogled mu pada na devojku. Jedan elemenat odjednom se pretvara u tri, i od tog trenutka ritam radnje počinje da se odvija u trouglu rad, taština, i pohota: trud da nastavi s prebrojavanjem novca, napor da zaštiti svoje omiljeno odelo, i potreba da ostvari kontakt s devojkom. Hektorov brk se svakog časa izvijao od zaprepašćenja, kao da je time želeo da naglasi ono što se događalo, uz prigušeni krik ili mrmljanje. Težište nije u tolikoj meri bilo na haosu i slepstiku koliko na tempu i karakteru, na elegantno orkestriranoj mešavini stvari, tela i misli. Svaki put kada se zabroji morao je da krene ispočetka, a to ga je samo teralo da radi duplo brže nego ranije. Svaki put kada bi podigao glavu prema plafonu da vidi odakle pada prašina, činio je to upravo u onom deliću sekunde kada bi radnici popunili prazninu novom daskom. Svaki put kada bi pogledao prema devojci, ona je gledala na drugu stranu. I pored svega toga, Hektor je nekako uspevao da ostane pribran i nije dopuštao da te sitne neprijatnosti unesu sumnju u smisao onoga što radi niti da naruše njegovo dobro mišljenje o sebi samome. Možda to i nije bila najneverovatnija komična scena koju sam video, ali okupirala je moju pažnju sve dok se nisam potpuno uneo, a negde kod drugog ili trećeg Hektorovog tika s brkom, počeo sam da se smejem, zapravo počeo sam da se smejem naglas.
Glas spikera pratio je radnju, ali ja sam bio isuviše ponesen scenom koju sam gledao tako da nisam uhvatio sve što je rečeno. Nešto o Hektorovom tajanstvenom odlasku s filmske scene, čini mi se, i činjenicu da je bio jedan od poslednjih značajnih komičara nemog filma. Do dvadesetih godina dvadesetog veka, najuspešniji i najoriginalniji klovnovi već su se prebacili na dugometražne filmove, a kvalitet kratkih komičnih filmova pretrpeo je drastičan pad. Hektor Man u ovaj žanr nije uneo ništa novo, čuo se glas spikera, ali priznat je kao nadaren gegmen s neverovatnom kontrolom tela, kao neko ko je bio zapažen iako se pojavio kasno i ko bi možda i postigao značajan uspeh da mu se karijera nije tako iznenada okončala. U tom trenutku odlomak se završio i počeo sam pažljivije da slušam komentare. Ekranom je minulo još nekoliko fotografija glumaca iz komedija a glas je žalio nad gubitkom velikog broja ostvarenja iz ere nemog filma. Čim je zvuk ušao na film, nemi filmovi ostavljeni su da trunu u skladištima, spaljivani su, bacani na đubrišta, na stotine dela nestalo je zauvek. Ali, nada još uvek postoji, čuo se glas spikera. Stari filmovi se s vremena na vreme pojave, a poslednjih godina imali smo i nekoliko neverovatnih otkrića. Uzmimo recimo slučaj Hektora Mana, nastavljao je glas. Do 1981, na čitavom svetu bila su sačuvana samo tri njegova filma. Tragovi preostalih devet mogli su se naći zatrpani među odabranim sekundarnim izvorima - novinskim izveštajima, prikazima savremenika, fotografijama sa snimanja, sinopsisima ali sami filmovi smatrali su se izgubljenim. A onda je, decembra te godine, anonimna pošiljka stigla u kancelarije Sinematek fransez u Parizu. Poslata je negde iz centralnog dela Los Anđelesa, i u njoj se nalazio gotovo netaknuti primerak Džamping Džeka, sedmog od dvanaest Manovih filmova. U nepravilnim razmacima tokom naredne tri godine, osam sličnih pošiljki stiglo je na adrese glavnih filmskih arhiva širom sveta: u Muzej savremene umetnosti u Njujorku, Britanski filmski institut u Londonu, Istman haus u Ročesteru, Američki filmski institut u Vašingtonu, arhivu Pacifik filma u Berkliju, i još jedan u Sinematek u Parizu. Do 1984. godine celokupan opus Hektora Mana bio je raspodeljen između ovih šest institucija. Svaka pošiljka dolazila je iz drugog grada, iz mesta međusobno veoma udaljenih kao što su Klivlend i San Dijego, Filadelfija i Ostin, Nju Orlins i Sijetl, a kako ni u jednoj uz filmove nije bilo nikakvog pisma niti poruke, bilo je nemoguće otkriti darodavca, niti se mogla stvoriti neka teorija o tome ko je on i gde živi. Tako je samo stvorena još jedna tajna vezana za život i karijeru Hektora Mana, čitao je dalje spiker, ali učinjena je velika usluga zbog koje je filmska zajednica bila zahvalna.
Mene tajne i enigme nisu privlačile, ali dok sam nastavio da sedim gledajući izjave zahvalnosti na kraju programa, palo mi je na pamet da bih možda želeo da pogledam te filmove. Njih dvanaest raštrkano je u šest različitih gradova Evrope i Amerike i, ako bi neko hteo sve da ih pogleda, bilo bi mu potrebno ne baš malo vremena. Ne manje od nekoliko nedelja, pretpostavljao sam, možda čak mesec, mesec i po. U tom trenutku poslednje što sam mogao da predvidim bilo je da ću na kraju pisati knjigu o Hektoru Manu. Prosto, tragao sam za nečim čime bih se bavio, za nečim što bi me angažovalo na jedan bezazlen način, sve dok ne budem spreman da se opet vratim na posao. Protraćio sam gotovo pola godine gledajući kako propadam, i znao sam da ću, ako tako budem nastavio, zasigurno umreti. Nije mi bilo bitno kakva vrsta zadatka je u pitanju, niti da li ću od njega imati neke koristi. Što god da sam izabrao u tom trenutku bilo bi nasumično, ali te noći sam dobio ideju, i na osnovu dvominutnog inserta iz filma i malo smeha, odabrao sam da putujem po svetu i gledam komedije iz doba nemog filma.
Nisam neki naročit filmofil. Književnost sam počeo da predajem kao svršeni student, u dvadeset i nekoj, i od tog vremena čitav moj rad odnosio se na knjige, jezike, pisanu reč. Preveo sam nekoliko evropskih pesnika (Lorku, Elijara, Leopardija, Mišoa), pisao sam prikaze za časopise i novine, i objavio sam dve knjige kritika. Prva, Glasovi iz ratne zone, predstavlja studiju iz politike i književnosti i bavi se delima Hamsuma, Selina i Paunda u odnosu na njihovu profašističku delatnost tokom Drugog svetskog rata. Druga, Put za Abisiniju, knjiga je o piscima koji su se odrekli pisanja, jedna meditacija na temu ćutanja. Rembo, Dešajel Hamet, Lora Rajding, Dž. D. Selindžer, i drugi - pesnici i romanopisci retkog dara koji su, iz ovog ili onog razloga, prestali da pišu. U vreme kada su Helen i dečaci poginuli, nameravao sam da napišem novu knjigu o Stendalu. Ne bi se moglo reći da sam imao nešto protiv filmova, međutim, nikada mi nisu bili preterano važni, i nijednom za petnaest godina koliko predajem nisam osetio potrebu da govorim o njima. Dopadali su mi se koliko i svima - kao način odvraćanja pažnje, oživljeni crteži, razbibriga. Koliko god da su kadrovi ponekad bili lepi ili hipnotički, nikada me nisu ispunjavali u onoj meri u kojoj su to činile reči. Imao sam osećaj da je previše dato, da je premalo ostavljeno mašti gledaoca, a paradoks je bio u tome da, što su filmovi vernije simulirali stvarnost, to su više izneveravali predstavu o svetu - koji se nalazi koliko oko nas toliko i u nama samima. Zbog toga sam, nekako više instinktivno, skloniji crno-belim slikama nego onima u boji, nemim filmovima pre nego zvučnim. Film je vizuelni jezik, sredstvo da se ispriča priča tako što se slike projektuju na dvodimenzionalno platno. Dodatkom zvuka i boje stvorena je iluzija treće dimenzije, ali su time u isto vreme slike lišene svoje čistote. One više ne moraju da obavljaju sav posao, i umesto da film postane savršen hibridni medijum, najbolji od svih mogućih svetova, zvuk i boja oslabili su jezik koji je trebalo da osnaže. Te noći, dok sam posmatrao Hektora i ostale komičare kako defiluju mojom dnevnom sobom u Vermontu, palo mi je na pamet kako sam svedok jedne mrtve umetnosti, potpuno disfunkcionalnog žanra koji nikada više neće biti korišćen. No i pored svih promena koje su se od tog vremena desile, njihova dela bila su nova i živa baš kao onda kada su prvi put prikazana. Upravo zbog toga što su razumeli jezik kojim govore. Izumeli su sintaksu oka, gramatiku čistog pokreta, i izuzev kostima i automobila i starinskog nameštaja koji se nalazio u pozadini, u njima ništa nije moglo da zastari. Bila je to misao pretočena u radnju, ljudska volja izražena pomoću ljudskog tela, i stoga su bili večiti. Najveći broj nemih komedija gotovo da se uopšte nije trudio da ispriča priču. One su bile kao pesme, kao prepričavanje snova, bile su nalik zakučastoj koreografiji duha, a kako su bile mrtve, verovatno su se u mnogo dubljem smislu obraćale nama nego što je to bio slučaj s publikom njihovog vremena. Posmatrali smo ih s ove strane ogromnog klanca zaborava, i upravo ono što nas je razdvajalo jeste ono zbog čega su bile toliko privlačne: njihova nemost, odsustvo boje, njihov grozničav, ubrzan ritam. To su bile prepreke zbog kojih je nama gledanje bilo otežano, ali u isto vreme to je oslobađalo slike tereta predstave. Stajale su između nas i filma i samim tim više nismo morali da se pretvaramo da posmatramo stvarni svet. Taj ravni ekran bio je svet, i postojao je u dve dimenzije. Treća dimenzija nalazila se u našim glavama.
Nije bilo ničega što bi me sprečilo da spakujem svoje stvari i krenem koliko sutradan. Tog semestra sam bio slobodan, a sledeći je počinjao tek polovinom januara. Mogao sam da radim šta mi se prohte, da odem kud me noge nose, a činjenica je bila da sam ukoliko bi mi usfalilo vremena, mogao da produžim i posle januara i posle septembra, posle svih januara i septembara, koliko god to želim. U tome je bila ironija mog apsurdnog i jadnog života. Onog trenutka kada su Helen i dečaci poginuli, ja sam postao bogat čovek. Prvi deo stigao je od polise životnog osiguranja koju su Helen i mene ubedili da kupimo ubrzo pošto sam počeo da radim u Hemptonu - da vam savest bude mirna, rekao je čovek koji nam ju je prodao i zbog toga što je išla uz zdravstveno osiguranje koledža i nije puno koštala, svakog meseca uplaćivali smo neku skromnu sumu i ne razmišljajući o tome. Nisam se ni setio da imamo polisu kad je avion pao, ali manje od mesec dana kasnije, na mojim vratima pojavio se čovek i predao mi ček na nekoliko stotina hiljada dolara. Kratko vreme nakon toga, aviokompanija nagodila se s porodicama žrtava, i kao neko kome je u nesreći stradalo troje, dobio sam džek-pot odštetu, džinovsku utešnu nagradu zbog slučajne smrti i nepredvidljivog božijeg dela. Helen i ja smo se uvek borili da preživimo od moje fakultetske plate i povremenih honorara koje je ona dobijala za svoje nezavisno pisanje. U bilo kom trenutku, dodatnih hiljadu dolara predstavljalo bi neverovatnu razliku. Sada sam imao i stotinu puta toliko, a da mi nije ništa značilo. Kad su čekovi stigli, polovinu novca poslao sam Heleninim roditeljima koji su mi zahvalili na tom gestu i poslali ga povratnom poštom uveravajući me da ga ne žele. Kupio sam novu opremu za igralište za Todovu osnovnu školu, poklonio sam knjige i bazen s peskom Markovom zabavištu u vrednosti od dve hiljade dolara, ubedio sam svoju sestru i njenog muža nastavnika muzičkog da prime znatan gotovinski iznos iz Samrtnog fonda Zimerovih. Da je u mojoj familiji bilo više ljudi kojima bih mogao da dam novac, to bih i učinio, ali moji roditelji više nisu bili živi, a Debora mi je jedina sestra. Umesto toga, istresao sam još jedan pun džak za osnivanje stipendije na koledžu Hampton koja će nositi Helenino ime: Stipendija za putovanje Helen Markam. Ideja je bila sasvim prosta. Svake godine biće dodeljena nagrada u gotovini jednom studentu završne godine koji postigne uspeh iz humanističkih nauka. Novac treba da bude upotrebljen za putovanje, ali izuzev toga nikakvih drugih pravila nije bilo, nikakvi zahtevi nisu morali da budu ispunjeni. Dobitnika bi odabirao odbor promenljivog članstva sastavljen od profesora s različitih katedara (istorije, filozofije, engleskog i stranih jezika), i sve dok bi stipendija bila korišćena za put u inostranstvo, njen dobitnik ili dobitnica mogao je s novcem da čini šta mu je volja, bez ikakvih pitanja. Da bi se to pokrenulo bila je potrebna ogromna suma novca, ali koliko god velika ona bila (iznosila je četiri godišnje plate), tek je donekle okrnjila ukupnu količinu mog bogatstva, i čak i nakon što sam se rešio različitih iznosa na različite načine koji su po meni imali nekog smisla, i dalje sam imao toliko novca da nisam znao šta bih s njim. Bila je to groteskna situacija, taj mučni višak bogatstva, a svaka para bila je obezbeđena krvlju. Da nisam iznenada promenio plan, verovatno bi se sve završilo tako što bih poklanjao novac sve dok ga više ne bi bilo. Ali jedne sveže novembarske noći, utuvio sam sebi u glavu da i sam malo proputujem, a bez neophodnih sredstava nikada ne bih uspeo da ostvarim jednu tako impulsivnu nameru. Sve do tada za mene novac nije predstavljao ništa drugo do mučenje. Sada sam ga posmatrao kao melem, kao lek kojim ću se zaštititi od terminalnog sloma duha. Živeti po hotelima, hraniti se po restoranima bila je skupa stvar, ali sada bar nisam morao da brinem o tome da li mogu sebi priuštiti ono što želim. Očajan i nesrećan kakav sam bio, istovremeno sam bio i slobodan čovek, i zbog toga što sam imao zlato u džepovima, mogao sam sam da određujem uslove te slobode.
***

DO POLOVINE filmova mogao sam da dođem ako od svoje kuće kolima krenem do mesta gde se nalaze. Ročester je bio udaljen šest sati vožnje na zapad, a Njujork i Vašington bili su na jugu otprilike pet sati da se pokrije prvi deo ture, zatim još pet za drugi. Odlučio sam da počnem od Ročestera. Zima se bližila i što više budem odlagao svoj odlazak, šanse da me uhvate mećave i zaleđeni putevi, da ostanem zaglavljen u nekom kijametu, bile su sve veće. Sledećeg jutra pozvao sam Istman Haus da bih se raspitao o tome kako bih mogao da pogledam filmove iz njihove zbirke. Pojma nisam imao kako čovek ugovara tako nešto i da ne bih zvučao baš kao neznalica, kad sam se predstavio rekao sam da sam profesor na koledžu Hempton. Nadao sam se da će ih to impresionirati tako da me ozbiljno shvate a ne da pomisle kako im se iznebuha javlja neki ludak, što sam i bio. O, rekla je žena s druge strane žice, pišete knjigu o Hektoru Manu? Zvučalo je kao da na to pitanje postoji samo jedan mogući odgovor, i nakon male pauze, promrmljao sam ono što je očekivala da će čuti. Da, rekoh, tako je, upravo tako. Pišem knjigu o njemu i trebalo bi da pogledam filmove zbog svog rada.
I tako je projekat otpočeo. Dobro je što se to desilo dovoljno rano jer, čim sam video filmove u Ročesteru (Džokej klub i Njuškalo) shvatio sam da nije u pitanju samo traćenje vremena. Hektor je posedovao sav talenat i veštinu koje sam se nadao da ima, i ako su preostalih deset filmova na visini ova dva, onda svakako zaslužuje da neko o njemu napiše knjigu, zaslužuje priliku da bude ponovo otkriven. Odmah od početka, ja Hektorove filmove nisam samo gledao već sam ih i izučavao. Da nije bilo telefonskog razgovora sa ženom iz Ročestera, nikada mi ne bi sinulo da odaberem taj pristup. Moj prvobitni plan bio je daleko jednostavniji i sumnjam da bi mi držao pažnju dalje od Božića ili početka godine. A sada se ispostavilo da pregledanje Hektorovih filmova nisam završio sve do sredine februara. Na osnovu stare zamisli, sve filmove trebalo je da pogledam samo jednom. Sada sam ih gledao mnogo puta, i umesto da poseta arhivu potraje samo nekoliko sati, zadržao sam se danima, puštao sam filmove na raznim projektorima, gledajući Hektora po čitava prepodneva i popodneva u cugu, premotavao sam trake sve dok sam oči uspevao da držim otvorene. Pravio sam beleške, konsultovao literaturu, i pisao iscrpne komentare detaljano analizujući rezove i uglove kamere, svetlo, sve aspekte svih scena do sasvim sporednih elemenata i do god nisam bio sasvim spreman nisam kretao dalje, do god se ne bih sa svakim milimetrom filma saživeo toliko da ga znam napamet.
Nisam se pitao da li sve to što radim uopšte nešto vredi. Imao sam svoj posao, i jedino što mi je bilo važno jeste da ga se držim i da se postaram da ga privedem kraju. Znao sam da je Hektor sporedna figura, tek jedan od mnogih osrednje uspešnih, ali to me nije sprečilo da se divim njegovom radu i da uživam u njegovom društvu. Pravio je film mesečno tokom jedne godine, i to sa tako malim sredstvima, toliko nižim od količine novca potrebne da se snime vratolomne scene i kadrovi koji ostavljaju bez daha, toliko karakteristični za neme komedije, da je pravo čudo kako je uopšte išta uspeo da napravi, a kamoli dvanaest savršeno gledljivih filmova. Prema onome što sam pročitao, Hektor je u Holivudu počeo kao rekviziter, scenski radnik, i ponekad statista, dogurao je do sporednih uloga u nekoliko komedija, a šansu da režira i glumi u glavnoj ulozi u svojim filmovima pružio mu je čovek po imenu Simor Hant. Hant je bio bankar iz Sinsinatija koji je, u želji da ostvari prodor u filmskoj industriji došao u Holivud početkom 1927. i osnovao sopstvenu producentsku kuću, Kaleidoskop pikčers. Prema svim raspoloživim podacima, Hant je bio galamdžija i prevarant koji o snimanju filmova nije znao ništa, a o tome kako se vode poslovi još i manje. (Kaleidoskop je nakon godinu i po propao. Optužen za prevaru na berzi i proneveru, Hant se obesio рrе nego što je slučaj dospeo na sud.)
S manjkom sredstava, manjkom ljudstva, uz Hantovo neprekidno uplitanje, Hektor je ipak iskoristio priliku i pokušao da iz nje izvuče maksimum. Naravno, nisu postojali scenariji niti pripremljene scenografije - samo Hektor i dvojica geg-majstora, Endrju Marfi i Žil Blaustin. Na licu mesta su improvizovali, snimali su na pozajmljenim setovima, s iscrpljenim ekipama i polovnom opremom. Nisu sebi mogli da priušte da slupaju desetak automobila, niti da grla stoke nateraju u stampedo. Nije bilo rušenja kuća, a zgrade nisu letele u vazduh. Nije bilo ni poplava, orkanskih vetrova, egzotičnih predela. Statisti su bili preskupi i, ukoliko neka zamisao nije valjala, luksuza da se scena ponovo snimi na kraju filma nije bilo. Sve je moralo da proradi iz prve, nije moglo biti nikakvog predomišljanja. Gegovi po narudžbini: smeh tri puta u minuti, pa sve ispočetka. Uz sve nedostatke ovakve organizacije, Hektora kao da su podsticala ograničenja na koja je nailazio. Iako je ono što je radio bilo skromnog opsega, posedovalo je toplinu koja je držala pažnju i terala vas da reagujete. Bilo mi je jasno zašto su filmski stručnjaci poštovali njegovo delo, ali i zbog čega ono nije izazivalo veće ushićenje. On nije napravio nikakav prodor u novo, i sada, pošto su njegovi filmovi mogli da se vide, bilo je belodano da nema potrebe za pisanjem nove istorije nemog filma. Hektorovi filmovi predstavljali su skroman doprinos umetnosti, ali nisu bili zanemarljivi, i što sam ih više gledao sve su mi se više dopadali zbog svog dostojanstvenog i prefinjenog duha, zbog iščašenog i ganutljivog manira njihove glavne zvezde. Kao što sam ubrzo otkrio, do sada niko nije video sve Hektorove filmove. Poslednji su se pojavili tek nedavno, i još uvek se niko nije odvažio na poduhvat da obiđe čitav krug muzeja i arhiva da bi ih pogledao. Ukoliko uspem da ostvarim svoj plan, biću prvi.
Pre nego što sam pošao iz Ročestera, pozvao sam Smitsa, dekana fakulteta na Hemptonu, i rekao mu kako bih želeo da odsustvujem još jedan semestar. Na početku je donekle negodovao tvrdeći kako su moji kursevi već najavljeni u katalogu, ali onda sam ga slagao i kazao mu da sam na psihijatrijskom lečenju, i on se izvinio. Bilo je to prilično kvarno, ali u tom momentu borio sam se za svoj život, i nisam imao snage da mu objašnjavam zbog čega mi je gledanje nemih filmova odjednom toliko važno. Sve se završilo srdačnim ćaskanjem i on mi je na kraju poželeo sreću, pa iako smo se obojica pretvarali da se vraćam na jesen, mislim da je osetio kako izmičem, kako sam okrenut nečemu drugom.
Pogledao sam Skandal i Vikend na selu u Njujorku, zatim sam otišao u Vašington da bih video Pripovedačevu priču i Duplo ili ništa. Za ostatak putovanja rezervisao sam karte u agenciji na Djupont serklu (vozom do Kalifornije, brodom do Evrope), ali sledećeg jutra, u nastupu suludog junaštva, poništio sam rezervaciju i odlučio da pođem avionom. Bila je to čista ludost, no posle tako uspešnog početka nisam želeo da izgubim zalet. Nema veze što ću sebe primorati na tu jednu stvar za koju sam rekao da više nikada neću učiniti. Nisam smeo da usporim tempo i ukoliko je to podrazumevalo rešenje problema s farmakološke strane, bio sam spreman da progutam koliko god treba sedativa. Žena iz Američkog instituta za film dala mi je ime jednog lekara. Mislio sam da će naš susret trajati svega nekoliko minuta. Ja bih mu rekao za šta su mi potrebne tablete, on bi mi prepisao recept, i to bi bilo to. Na kraju krajeva, strah od letenja uobičajena je pojava - neće biti potrebe da mu ispričam o Helen i dečacima, da pred njim ogolim svoju dušu. Jedino što sam želeo bilo je da na nekoliko sati isključim svoj centralni nervni sistem, a kako takvih lekova nema u slobodnoj prodaji, njegova jedina funkcija je da mi da parče papira na kome će se nalaziti njegov potpis. Ali ispostavilo se da je doktor Sing temeljan čovek, i dok mi je merio pritisak i slušao srce, postavio mi je toliko pitanja da sam se u njegovoj ordinaciji zadržao čitavih četrdeset pet minuta. Bio je previše inteligentan da me ne bi čačkao i malo-pomalo istina je izašla na videlo.
Svi ćemo umreti, gospodine Zimer, kazao je. Zbog čega mislite da će se vama to desiti u avionu? Ukoliko verujete u ono što nam statistike govore, mnogo su vam veće šanse da umrete sedeći kod kuće.
Nisam rekao da se plašim da umrem, odgovorio sam, rekao sam da se plašim da uđem u avion. Tu ima razlike.
Ali ukoliko se avion ne bi srušio, zašto biste brinuli?
Zbog toga što ne verujem više sebi. Bojim se da ću izgubiti kontrolu, a ne bih želeo da napravim scenu.
Ne razumem vas.
Zamišljam kako se ukrcavam u avion i, još pre nego što sednem na svoje mesto, jednostavno odlepim.
Odlepite? U kom smislu? Mislite mentalno?
Da. Doživim nervni slom ispred stotinu nepoznatih ljudi i izgubim glavu. Poludim.
I šta zamišljate da činite u tom stanju?
Zavisi. Ponekad vrištim. Ponekad napadnem ljude. A ponekad pojurim u pilotsku kabinu i probam da zadavim pilota.
Dа li vas neko spreči u tome?
Naravno. Navale na mene i obore me na pod. Ubiju me od batina.
Kada ste se poslednji put potukli, gospodine Zimer?
Ne sećam se. Kad sam bio dete, valjda. Možda sa jedanaest, dvanaest godina. U školskom dvorištu. Branio sam se od nekog siledžije.
I zbog čega mislite da biste sada zapodenuli tuču?
Ni zbog čega. Jednostavno osećam to. Ukoliko bi me nešto isprovociralo, mislim da ne bih mogao da se suzdržim. Svašta bi moglo da se dogodi.
Ali, zašto u avionu? Zašto se ne plašite da ćete izgubiti kontrolu na zemlji?
Zbog toga što su avioni bezbedni. To svi znaju. Avioni su bezbedni, brzi, efikasni, i čim se dignete u vazduh ništa više ne može da vam se dogodi. Eto, zato se plašim. Ne zato što mislim da ću poginuti već zbog toga što znam da neću.
Da li ste ikada pokušali da izvršite samoubistvo, gospodine Zimer?
Nisam.
Da li ste ikada razmišljali o tome?
Naravno da jesam. Ne bih bio ljudsko biće da nisam.
Da li ste zato došli? Da biste dobili recept za nešto fino i moćno da vam pomogne da se rešite muka?
Ono što bih ja želeo, doktore, nije smrt već zaborav. Lekovi će me uspavati, i dogod budem bez svesti, neću morati da razmišljam o onome što radim. Biću tamo, a i neću biti tamo, i dogod ne budem osećao da sam tamo, biću zaštićen.
Zaštićen od čega?
Od sebe. Od užasa što mi se ništa neće desiti.
Očekujete da ćete imati miran i ugodan let. I dalje ne shvatam zašto biste se plašili toga.
Jer su šanse na mojoj strani. Uzleteću i sleteću bezbedno, i kada budem stigao tamo kuda sam pošao, izaći ću iz aviona živ. Odlično, reći ćete, ali čim to budem uradio, pljunuću na sve ono u šta verujem. Uvrediću mrtve, doktore. Tragediju ću pretvoriti u nemanje sreće. Shvatate li sada? Reći ću mrtvima kako su umrli uzalud.
Shvatio je. Nisam o tome naširoko pričao, ali ovaj doktor je imao delikatan, prefinjen um, i bio je u stanju da ostatak sam prokljuvi. Dž. M. Sing, diplomat Kraljevskog lekarskog koledža, specijalista interne medicine u Univerzitetskoj bolnici Džordžtaun, sa svojim strogim britanskim akcentom i prerano proređenom kosom, odjednom je shvatio ono što sam pokušavao da mu kažem u toj maloj kabini s bleštavim svetlima i blistavim metalnim površinama. Još uvek sam bio na stolu za pregled, zakopčavao sam košulju i gledao u pod (nisam želeo da ga pogledam, da rizikujem poniženje zbog suza), i upravo tada, nakon nečega što se činilo kao duga i čudna tišina, on mi je stavio ruku na rame. Žao mi je, kazao je. Iskreno mi je žao.
Bilo je to prvi put za poslednjih nekoliko meseci da me je neko dotakao i to me je uznemirilo, bilo mi je odurno što sam postao predmet tolikog sažaljenja. Ne treba mi vaše sažaljenje, doktore, rekao sam. Samo mi dajte tablete.
Ustuknuo je uz jedva vidljivu grimasu, a zatim je seo na stolicu u uglu. Kad sam se upasao video sam kako je izvukao blok s receptima iz džepa svog belog mantila. Učiniću vam to, ali pre nego što odete, molim vas da još jednom razmislite. Mislim da imam neku predstavu o tome kroz šta prolazite, gospodine Zimer, i oklevam da vas stavim u poziciju zbog koje ćete osetiti takav bol. Znate, može se putovati i na druge načine. Možda bi za vas bilo najbolje da za sada izbegavate avione.
Već sam razmislio o tome, kazao sam mu, i ipak sam doneo ovakvu odluku. Razdaljine su jednostavno prevelike. Moja sledeća stanica je Berkli u Kaliforniji, a posle toga idem u London i Pariz. Vozom se na Zapadnu obalu putuje tri dana. Pomnožite to sa dva zbog povratka, pa dodajte još deset dana za prelazak Atlantika tamo i nazad, reč je o najmanje šesnaest izgubljenih dana. Šta da radim sve to vreme? Da blejim kroz prozor i upijam pejzaže?
Kad biste malo usporili možda i ne bi bilo tako loše. Pomoglo bi vam da malo smanjite pritisak.
Ali pritisak je ono što mi je potrebno. Ako sada popustim, raspašću se. Raspršiću se na hiljadu raznih strana, i nikada više neću biti u stanju da se sredim.
Bilo je nečeg toliko napetog u načinu na koji sam ovo izrekao, nečeg tako iskrenog i suludog u boji mog glasa, da se doktor skoro nasmešio ili je bar delovalo da pokušava da prikrije osmeh. E to već ne možemo dopustiti, zar ne? rekao je. Ako ste baš tako namerni da letite, neka vam bude, letite. Ali postarajte se da to bude samo u jednom pravcu. Uz ovu neobičnu opasku, on iz džepa izvadi olovku i našara niz nerazumljivih oznaka u blok. Izvolite, kazao je pošto je iscepio list i stavio mi ga u ruku. Vaša karta za Avio Ksanaks.
Nikad čuo.
Ksanaks. Moćan, veoma opasan lek. Samo ga uzmite kako je prepisano, gospodine Zimer, i pretvorićete se u zombija, biće bez svesti, obamrlu telesinu. S njim možete leteti preko kontinenata i okeana i garantujem vam da nećete imati pojma kada ste se odvojili od zemlje.
Sledećeg dana popodne bio sam u Kaliforniji. Manje od dvadeset četiri sata posle toga, ušao sam u prostoriju za pojedinačne projekcije arhiva Pacifik filma da bih pogledao još dve komedije Hektora Mana. Ispostavilo se da je Tango zbrka jedna od njegovih najiskričavijih, najluđih produkcija; Dom i ognjište jedna od najpažljivije rađenih. Uz ove filmove proveo sam više od dve nedelje, svakoga dana dolazio sam tačno u deset i čak u vreme kada arhiv nije radio (tokom novogodišnjih i božičnih praznika), nastavio sam da radim u svojoj hotelskoj sobi, čitao sam knjige, sređivao beleške da bih se pripremio za sledeću etapu svog putovanja. Sedmog januara, progutao sam još nekoliko čarobnih tableta doktora Singa i odleteo pravo iz San Franciska za London - šest hiljada milja neprekidnog leta Katatonija ekspresom. Ovoga puta bila mi je potrebna jača doza i čim sam se ukrcao, uzeo sam još jednu tabletu. Trebalo je da znam šta će se dogoditi kad se ne pridržavam uputstva lekara, međutim pomisao na to da bih mogao da se probudim usred leta bila je toliko zastrašujuća da sam umalo zaspao zauvek. U mom starom pasošu postoji pečat po kome se vidi da sam u Veliku Britaniju ušao osmog januara, ali ja se ne sećam ni da sam sleteo, ni da sam prošao kroz carinsku kontrolu, ne sećam se ni kako sam stigao do hotela. Probudio sam se u nepoznatom krevetu devetog januara, i tu se moj život nastavlja. Nikada ranije nisam tako potpuno izgubio pojam o tome šta se dogodilo.
Ostala su još četiri filma Kauboj i Gospodin Niko u Londonu; Džamping Džeks i Rekviziter u Parizu - i shvatio sam da je ovo moja jedina prilika da ih pogledam. Uvek sam mogao ponovo da odem u američke arhive ukoliko bi mi to bilo potrebno, ali ponovljeno putovanje do BFI i Sinemateke nije dolazilo u obzir. Nekako sam uspeo da se dokopam Evrope, ali snage da ponovim nemoguće svakako nisam imao. Zbog toga sam, na kraju, ostao u Londonu i Parizu mnogo duže nego što je bilo neophodno - nekih sedam nedelja kad se sve sabere, pola zime proveo sam zakopan poput neke sumanute, podzemne zveri. Do tada sam bio pedantan i savestan, ali sada je projekat dospeo do višeg nivoa intenziteta, do usredsređenosti koja se graničila s opsesijom. Na površini, moj cilj bio je da izučim filmove Hektora Mana i ovladam njima, ali istina je da sam učio kako da se skoncentrišem, vežbao sam se tome da razmišljam o jednoj jedinoj stvari. Bio je to život monomanijaka, ali jedino tako sam mogao da živim, a da se ne raspadnem na najsitnije delove. Kad sam se u februaru konačno vratio u Vašington, najpre sam posledice ksanaksa prespavao u aerodromskom hotelu, a zatim sam, odmah ujutro, uzeo svoja kola s parkinga i odvezao se u Njujork. Nisam bio spreman da se vratim u Vermont. Ako hoću da napišem knjigu, moraću negde da se zavučem, i od svih gradova na svetu, delovalo mi je da će me Njujork najmanje nervirati. Proveo sam pet dana tragajući za stanom na Menhetnu, ali ništa nisam našao. Bilo je to vreme uspona Vol Strita, dobrih dvadeset meseci pre kraha berze ’87, pa su zakupi i podzakupi jedva mogli da se nađu. Na kraju sam prešao most i došao na Bruklin Hajts gde sam iznajmio prvo što su mi pokazali, jednosoban stan u ulici Pijerpont koji se upravo tog jutra pojavio na tržištu. Bio je skup, oronuo, čudno opremljen, ali bio sam presrećan što sam ga našao. Za jednu sobu sam kupio madrac, za drugu sto i stolicu, i zatim sam se uselio. Zakup je bio na godinu dana. Tekao je od prvog marta - toga dana počeo sam da pišem knjigu.

2

РRЕ NEGO ŠTO se pojavi telo, tu je lice, a pre lica, tu je tanka crna linija između Hektorovog nosa i gornje usne. Ta razigrana linija iščekivanja, metafizički konopac za preskakanje, nemirna nit koja potpuno menja izraz lica, brkovi su bili seizmograf Hektorovih unutrašnjih stanja, i ne samo što su umeli da nasmeju, govorili su i o čemu Hektor razmišlja, u punom značenju te reči, omogućavali su pristup mehanizmu njegovog razmišljanja. I drugi elementi učestvovali su u tome - oči, usta, pažljivo odmereno teturanje i saplitanje - ali brci su bili sredstvo komunikacije i mada su govorili jezikom bez reči, njihova izvijanja i podrhtavanja bila su jasna i razumljiva poput poruke otkucane morzeovom azbukom.
Ništa, od toga ne bi bilo ostvarivo bez intervencije kamere. Tu prisnost brka koji govori stvorio je objektiv. U različitim trenucima u svim Hektorovim filmovima ugao se naglo menjao a umesto širokog ili srednjeg plana došao bi total. Hektorovo lice ispunjavalo je platno, i dok sve reference na spoljašnji svet nestaju, brk postaje centar sveta. Počinje da se pokreće, i zbog toga što Hektor poseduje takvu veštinu da kontroliše sve ostale mišiće na licu, izgleda kao da se brkovi pomeraju sami od sebe, kao neke životinjice koje poseduju sopstvenu svest i volju. Usne se u uglovima blago izvijaju, nozdrve se jedva vidljivo rašire, ali dok brkovi čine svoje sumanute kretnje, lice je gotovo sasvim nepomično, i u miru tog lica, kao u ogledalu, gledalac vidi svoj odraz, zbog toga što je upravo u tim trenucima Hektor najubedljivije i najpotpunije čovek, odraz onoga što smo svi mi kada ostanemo sami sa sobom. Te totale on koristi za kritičke osvrte u priči, za trenutke najveće napetosti i iznenađenja, i oni nikada nisu duži od četiri-pet sekundi. Kad se pojave, sve ostalo staje. Brkovi otpočinju svoj solilokvij, i u tih nekoliko dragocenih trenutaka radnja ustupa mesto razmišljanju. Iščitavamo sadržaj Hektorovih misli kao da je slovima ispisan preko ekrana, i pre nego što slova nestanu, shvatamo da ona nisu ništa manje vidljiva od neke zgrade, klavira ili pite koja je završila na nečijem licu.
Kada su u pokretu, brkovi su sredstvo kojim se izražavaju misli svih ljudi. Kada miruju, tek su nešto više od ukrasa. Oni označavaju Hektorovo mesto u svetu, pokazuju tip osobe koji bi trebalo da predstavlja, i određuju ga u očima drugih - ali pripadaju samo jednom čoveku, i po tome što je reč o neverovatno tankim i masnim brčićima, ni u jednom trenutku ne postavlja se pitanje o tome ko je taj čovek. On je južnoamerički dendi, latinski ljubavnik, tamnoputi razvratnik kroz čije vene protiče uzavrela krv. Dodajte tome i kosu zalizanu unazad i večito belo odelo, pa će efekat biti nepogrešiva mešavina raskoši i sjaja. Takva je poruka koju nose te slike. Značenja se otkrivaju na prvi pogled, i zbog toga što u ovom svetu zamki prepunom otvorenih šahtova i cigara koje eksplodiraju, jedna stvar neumitno vodi drugoj, čim ugledate čoveka koji ulicom hoda u belom odelu, znate da će ga to odelo uvući u neku nevolju.
Posle brkova, odelo predstavlja najvažniji elemenat u Hektorovom repertoaru. Brkovi su veza s njegovim unutrašnjim bićem, metonimija za htenja, promišljanja i mentalne oluje. Odelo oličava njegov odnos prema društvu, u svoj svojoj blistavosti bele bilijarske kugle, naspram sivog i crnog koji ga okružuju, ono služi kao magnet za oči. Hektor to odelo nosi u svakom filmu, i u svakom filmu postoji barem jedan poduži geg na račun nevolja kojima se izlaže da bi sačuvao njegovu čistoću. Blato i mašinsko ulje, sos za špagete i melasa, pepeo i voda iz bara - pre ili kasnije, svaka tečnost tamne boje i svaka materija tamne boje prete da zaprljaju prvobitno dostojanstvo Hektorovog odela. Odelo je njegov najveći ponos, i on ga nosi s uglađenošću i kosmopolitskim držanjem čoveka koji je tu da impresionira. Svako jutro, kao što vitez ulazi u svoj oklop, on ga navlači pripremajući se za sve bitke koje mu društvo sprema za taj dan, i nijednom ne zastaje da shvati kako je efekat koji postiže upravo obrnut od onoga što mu je namera. Ne biva zaštićen od potencijalnih udaraca, već postaje meta, središnje mesto svih mogućih nevolja na pedeset metara unaokolo. Belo odelo je simbol Hektorove ranjivosti; zbog njega šale koje mu svet priređuje poprimaju izvestan patos. Uporan u svojoj elegantnosti, držeći se ubeđenja da ga odelo pretvara u privlačnog i poželjnog muškarca, Hektor svoju sopstvenu taštinu izdiže do nečega s čim je publika u stanju da saoseća. Dok ga gledate kako otresa čestice nevidljive prašine sa sakoa dok zvoni na vrata svoje devojke u Duplom ili ništa, ne vidite prizor samoljublja: svedok ste izmučene samosvesti. Belo odelo pretvara Hektora u gubitnika. Publika je na njegovoj strani, a kada glumac jednom uspe u tome, dalje može da radi šta mu se prohte.
Bio je previše visok da biste ga nepogrešivo doživeli kao klovna, previše lep za ulogu naivnog nespretnjakovića poput drugih komičara. Sa svojim tamnim, izražajnim očima, pravilnog nosa, Hektor je izgledao kao glumac za glavne uloge u drugorazrednim filmovima, samoprecenjeni romantični junak koji je zabasao na snimanje pogrešnog filma. Izgledao je kao odrasla osoba, a samo prisustvo takve osobe protivilo se ustaljenim pravilima komedije. Smešni ljudi trebalo je da su niski, loše građeni i debeli. Oni su bili đavolci i klovnovi, budale i otpadnici, deca prerušena u odrasle ili odrasli dečijeg uma. Setite se Arbaklove detinje zaobljenosti, bleskastog, stidljivog osmeha i našminkanih, ženskastih usana. Setite se kako mu, kad god ga neka devojka pogleda, kažiprst uleti u usta. Zatim preletite spisak pomagala i opreme koja je uobličila karijere priznatih majstora: Čaplinove skitnice s velikim cipelama i pohabanim odelom; Lojdovog neustrašivog Milkitosta s naočarima rožnatog okvira; Kitonove budale spljoštenog šešira i bezizražajnog lica, Lengdonovog idiota s tenom belim kao kreda. Svi su oni neprilagođeni, i zbog toga što nijedan od ovih likova ne predstavlja pretnju, zbog toga što prema njima ne osećamo zavist, navijamo da pobede neprijatelje i osvoje devojku. Jedini je problem što nismo baš sasvim sigurni da li će znati šta treba da rade kad se nađu nasamo s devojkom. Kada je o Hektoru reč, takve sumnje nam ne padaju na pamet. Kada on namigne devojci, šanse su više nego pola-pola da će i ona njemu namignuti. A kada to učini, sasvim je jasno da nijedno od njih ne misli na brak.
Ipak, smeh ni u kom slučaju nije zagarantovan. Hektor nije ono što bi se moglo nazvati mio lik, i nije neko koga po svaku cenu sažaljevate. Ukoliko uspe da stekne naklonost publike to je zbog toga što nikad ne zna šta je dosta. Vredan i druželjubiv, savršeno otelovljenje I homme moyen sensuel, on nije u tolikoj meri u raskoraku sa svetom koliko je žrtva okolnosti, čovek neiscrpnog talenta za prizivanje nesreće. Hektor u svojoj glavi uvek ima plan, zna svrhu onoga što čini, a ipak uvek se nađe nešto što osujeti njegov put do cilja. Njegovi filmovi obiluju bizarnim događanjima, neverovatnim mehaničkim kvarovima, predmetima koji odbijaju da se ponašaju onako kako bi trebalo. Čoveka s manje samopouzdanja porazile bi ove prepreke, ali, izuzmemo li povremene scene očaja (rezervisane za monolog brkova), Hektor se nikada ne žali. Prsti mu bivaju pričkinuti u vratima, ujedaju ga pčele, kipovi mu padaju na nogu, i on svaki put samo pređe preko svih nevolja i nastavlja svojim putem. Počinjete da se divite njegovoj postojanosti, duševnom miru koji ga obuzme dok se suočava s neprilikom, ali ono što drži pažnju jeste način na koji se kreće. Hektor će vas očarati jednim od hiljadu različitih gestova kojima raspolaže. Okretan i spretan, s nonšalancijom koja ide do ravnodušnosti, on prelazi svoj životni put prepun prepreka bez ikakvog traga nesigurnosti ili straha, zasenjuje publiku veštim izmicanjem udarcima, zaletima dostojanstvenim plesnim koracima, pocupkivanjem i piruetama. Obratite pažnju na to nervozno dobovanje prstima, pažljivo tempiranje teških uzdaha, blagi naklon glavom u stranu kada primeti nešto neočekivano. Ova minijaturna akrobatika u funkciji je lika, ali isto tako uživamo dok je posmatramo i samu po sebi. Čak i kada mu se lepljiva traka za hvatanje muva zalepi za đon, ili kada ga dečak koji baca laso iz kuće uhvati (i sveže mu ruke uz telo), Hektorovo kretanje je neobično graciozno i dostojanstveno, i ni u jednom trenutku kod njega ne postoji sumnja u to da neće uspeti da izmakne sudbini čak i kada ga na sledećem uglu čeka nova nevolja. Nažalost po njega, naravno, ali u tome i jeste komika. Nije bitno to koliko si vešt da izbegneš nevolju već kako se nosiš s njom kada te sustigne.
Hektorovi likovi su najčešće na samom dnu društvene lestvice. Oženjen je samo u dva filma (Dom i ognjište i Gospodin Niko), i izuzev uloge privatnog detektiva u Njuškalu, i putujućeg mađioničara u Kaubojima, naporno radi za druge, na bednim, loše plaćenim poslovima. Konobar je u Džokej klubu, šofer u Vikendu na selu, putujući trgovac u Džamping Džeku, instruktor plesa u Tango zbrci, bankarski službenik u Pripovedačevoj priči, obično glumi mladog čoveka na početku životnog puta. Njegovi izgledi daleko su od toga da obećavaju, ali on nikada ne odaje utisak gubitnika. U njemu ima previše ponosa za tako nešto, i dok ga gledate kako s puno sigurnosti i stručnosti obavlja svoje poslove, uviđate da je reč o osobi kojoj je suđeno da uspe. S tim u skladu, najveći broj Hektorovih filmova završava na jedan od dva načina: ili osvaja devojku, ili svojim herojskim delom privlači pažnju svog gazde. A ukoliko je gazda suviše glup da to uvidi (bogati i moćni obično su predstavljani kao budale), devojka će videti šta se dogodilo i to će samo po sebi biti dovoljna nagrada. Kad god postoji izbor između ljubavi i novca, ljubav uvek ima poslednju reč. Recimo, u ulozi konobara u Džokej klubu, Hektor uspeva da uhvati kradljivca ogrlice dok istovremeno uslužuje nekoliko stolova pijanih gostiju na banketu u čast avijatičarke Vande Meknun. Levom rukom udara lopova flašom šampanjca; desnom u isto vreme servira desert, i zbog toga što tom prilikom čep izleće iz flaše i glavni konobar bude poprskan litrom „vev klikoa”, Hektor gubi posao. Ali nema veze. Hrabra Vanda je očevidac Hektorovog poduhvata. Dotura mu broj telefona, i u poslednjoj sceni oni se zajedno penju u avion i odlaze pod oblake.
Nepredvidljiv u svom ponašanju, prepun oprečnih težnji i želja, Hektorov lik je previše složeno predstavljen da bismo bili opušteni u njegovom prisustvu. On nije tip lika iz poznatih registara, i na svaku za nas logičnu radnju dolazi jedna koja nas zbuni i izbaci iz ravnoteže. Ispoljava sva nastojanja ambicioznog i vrednog emigranta, čoveka rešenog da prevaziđe teškoće i pronađe sebi mesto u američkoj džungli, a opet samo jedan pogled na lepu ženu dovoljan je da ga skrene s puta, da razveje njegove pažljivo smišljene planove. Hektor u svakom filmu igra istu vrstu lika, međutim ne postoji ustaljeni redosled stvari po važnosti, nikad se ne zna šta će mu sledeće dunuti. On je istovremeno i populista i aristokrata, senzualista i salonski romantik, čovek doslednih, do sitničavosti razrađenih manira koji nikada ne okleva da načini neki grandiozan potez. Daće i poslednju paru prosjaku na ulici, ali neće ga motivisati sažaljenje ili saosećajnost koliko poetičnost samog tog čina. Ma koliko da vredno radi, ma koliko da prilježno obavlja bedne, često besmislene zadatke koji su mu dodeljeni, stiče se utisak Hektorove distanciranosti, kao da se sam sebi ruga i da u isto vreme sam sebi čestita. Deluje kao da živi u svetu ironične zbunjenosti, da u njemu živi ali i da ga s velike udaljenosti posmatra. U svom možda najsmešnijem filmu koji nosi naslov Rekviziter, suprotstavljene tačke gledišta on pretvara u objedinjujući princip haosa. Bio je to deveti kratki film u nizu, i u njemu Hektor glumi upravnika jedne male, siromašne pozorišne trupe. Družina se zaustavlja u gradu Višbon Fols jer tri dana zaredom treba da igra komad Prosjaci nisu izbirljivci, ljubavnu farsu čuvenog francuskog dramskog pisca Pjera Sen Žan de la Pjera. Kada otvore prikolicu da bi istovarili rekvizitu i uneli je u pozorište, otkriju da je nema. Šta im je činiti? Bez nje komad ne može da se odigra. Potrebno je opremiti čitavu spavaću sobu, a da i ne pominjemo nekoliko važnih predmeta: pištolj, dijamantsku ogrlicu, pečeno prase. Zavesa se diže u osam sledeće večeri, i ukoliko se čitava scenografija do tada ne pribavi, od posla nema ništa. Reditelj trupe, pompezni razmetljivac s maramom oko vrata i monoklom na levom oku, zaviri u prikolicu i istog trenutka pada u nesvest. Sve je u Hektorovim rukama. Nakon nekoliko kratkih ali odlučnih komentara brkovima, on mirno odmeri situaciju, ispravi svoje besprekorno belo odelo i baca se na posao. U devet i po minuta koji slede film postaje ilustracija dobro znanog Prudonovog anarhističkog načela: svaka svojina je krađa. U nizu kratkih, suludih epizoda, Hektor se rastrči po gradu i krade rekvizitu. Vidimo ga kako presreće jednu isporuku nameštaja za robnu kuću, i odlazi sa stolovima, stolicama, lampama - koje popakuje u svoj kamion i žurno odvozi u pozorište. Krišom uzima escajg, čaše i čitav servis za ručavanje iz hotelske kuhinje. Pomoću lažne narudžbine za lokalni restoran dokopa se zadnjeg dela mesare i na ramenu iznosi pečeno prase. Te večeri, na privatnoj zabavi za glumce na koju su pozvani najugledniji građani, uspeva da iz opasača šerifu izvuče pištolj. Nešto kasnije, vešto otkopča kvačicu na ogrlici koju nosi jedna gojazna, sredovečna žena koja pada na zavodničku moć Hektorovog šarma. Nikada nije bio toliko prefrigan kao u ovoj sceni. Iako preziremo njegovo simuliranje, gnušamo se licemerja njegove strasti, doživljavamo ga i kao junačkog prestupnika, idealistu koji se žrtvuje za dobrobit cilja. Ograđujemo se od njegove taktike ali se istovremeno molimo da mu krađa pođe za rukom. Predstava se mora odigrati, i ako Hektor ne uspe da makne ogrlicu, nikakve predstave neće biti. Ne bi li još više usložio ovaj zaplet, Hektor hvata pogled lepotice grada (koja je i šerifova kći) i dok nastavlja sa svojim ljubavnim napadom na matoru veštičaru, počinje da očijuka s mladom damom. Na sreću, Hektor i njegova žrtva stoje iza neke plišane zavese. Ona je raširena do polovine prolaza koji odvaja ulazni deo od dnevne sobe, a Hektor i žena stoje tako da on, kada malo nagne glavu ulevo, ima pogled ka dnevnoj sobi dok ona ostaje zaklonjena iza zavese. Dakle, dok Hektor može da vidi devojku, i devojka vidi Hektora, ona ne vidi da kraj njega stoji žena. To omogućava Hektoru da se istovremeno ustremi ka oba svoja cilja - ka lažnom zavođenju i pravom zavođenju - i zbog toga što ih veštim rezovima i uglovima kamere suprotstavlja, svaki od elemenata čini onaj drugi smešnijim nego da je jedini. To predstavlja suštinu Hektorovog stila. Njemu jedna šala nikada nije dovoljna. Čim uspostavi neku situaciju, njoj dodaje još nešto, pa onda nešto treće, a tamo gde je to moguće čak i četvrto. Hektorovi gegovi se otvaraju poput muzičke kompozicije, kao susticanje različitih razvojnih linija i glasova, i što je veći broj glasova u interakciji, to svet postaje sve nestabilniji i nesigurniji. U Rekviziteru Hektor golica vrat ženi iza zavese, igra ’sad me vidiš sad me ne vidiš’ s devojkom u sobi, i konačno uspe da joj skine ogrlicu kada se konobar u prolazu spotakne o kraj ženine haljine i niz njena leđa joj prospe pun poslužavnik s pićem - što je Hektoru taman dovoljno da otkači kopču. Uspeo je u svojoj nameri - ali uz pomoć puke slučajnosti, još jednom ga je spasla buntovna nepredvidljivost stvari.
Sledeće večeri zavesa se podiže i predstava doživljava ogroman uspeh. Mesar, vlasnik robne kuće, šerif i debela žena sede u publici, i još dok se glumci klanjaju i šalju poljupce oduševljenoj publici, narednik stavlja Hektoru lisice na ruke i odvodi ga u zatvor. Ali Hektor je srećan i ne pokazuje ni trunku kajanja. Spasao je stvar i čak ni pretnja gubitkom slobode ne može mu umanjiti osećaj trijumfa. Svako ko je upoznat s Hektorovim teškoćama vezanim za snimanje filmova, mora Rekvizitera čitati kao parabolu o njegovom životu dok je imao ugovor sa Simorom Hantom i mukama s Kaleidoskop pikčersom. Kada je protiv vas svaka karta u špilu, jedini način da pobedite jeste da prekršite pravila. Molite, zajmite, kradete, pa ako vas i uhvate u tome, bar ste propali kao borac.
Ovo radosno zanemarivanje posledica poprima tamniji ton u Hektorovom jedanaestom filmu naslovljenom kao Gospodin Niko. Vreme mu je tada već ponestajalo, i sigurno je znao da čim ugovor bude ispunjen, njegovoj karijeri preti kraj. Dolazio je i zvuk. Bila je to neumitna životna činjenica, izvesnost koja će uništiti sve ono što je bilo pre, a umetnost kojom se Hektor toliko trudio da ovlada, više neće postojati. Čak i kada bi preradio svoje ideje tako da se uklope u novu formu, njemu to ništa ne bi značilo. Hektor je govorio s jakim španskim akcentom, i onog trenutka kada bi na platnu otvorio usta, američka publika bi ga odbacila. U filmu Gospodin Niko dopustio je sebi izvesnu gorčinu. Budućnost je bila siva, a nad sadašnjošću su se nadvili Hantovi finansijski problemi. Iz meseca u mesec, šteta po aktivnosti Kaleidoskopa bivala je sve veća. Budžet je smanjen, plate nisu isplaćivane, a zbog visokih kamata na kratkoročne zajmove Hantu je neprekidno bio potreban gotov novac. Pozajmljivao je od svojih distributera na ime buduće zarade na blagajnama, a kada je nekoliko takvih dogovora propalo, bioskopi su počeli da odbijaju da prikazuju njegove filmove. To je bio period u kome je Hektor snimio svoja najbolja dela, ali tužna je činjenica da je sve manje i manje gledalaca moglo da ih vidi.
Gospodin Niko je odgovor na brige koje su se nagomilavale. Negativac u priči zove se C. Lester Čejs, i čim shvatite poreklo ovog čudnog, konstruisanog imena, teško da ćete promašiti da je on metafora za Hanta. Ako hant1 prevedete na francuski dobijete chasse; izbacite li drugo s dobijete chase.2 Ako dalje raščlanite ime Simor na si i mor,3 a uvidite da ime Lester može biti skraćeno na Les, odnosno C. Les - seeless - 4 onda dokazi postaju prilično uverljivi. Ni u jednom Hektorovom filmu ne postoji lik koji je toliko zao. Njegova je namera da uništi Hektora i liši ga identiteta, a svoj plan će sprovesti u delo ne tako što će mu pucati u leđa ili što će mu zabiti nož u srce, već što će ga prevarom naterati da popije čarobni napitak od kog se postaje nevidljiv. A to je upravo ono što je Hant učinio s Hektorovom filmskom karijerom. Pomogao mu je da dospe na platno, a zatim ga onemogućio u tome da bude viđen. Hektor u filmu ne nestaje, ali čim popije napitak više niko ne može da ga vidi. On je još uvek pred našim očima, ali ostali likovi iz filma su slepi za njegovo prisustvo. Skače gore-dole, maše rukama, skida odeću u prometnoj ulici ali sve to niko ne primećuje. Kada viče ljudima u lice, njegov glas se ne čuje. On je duh od krvi i mesa, čovek koji to više nije. Još uvek živi na svetu, ali svet za njega više nema mesta. Život mu je oduzet ali niko nije toliko uljudan ili pažljiv da ga ubije. On je jednostavno izbrisan.
To je jedini film u kome je Hektor dodelio sebi ulogu bogataša. U njemu on ima sve što čovek može da poželi: prelepu ženu, dvoje male dece, ogromnu kuću s puno posluge. Početni kadrovi prikazuju Hektora dok doručkuje sa svojom porodicom. U njima ima nekih vedrih momenata s elementima slepstika, koji se vrte oko mazanja butera na tost i osom koja sleti na teglu s džemom, ali namera ovakve naracije je da nam predstavi sliku srećne porodice. Sprema nas na gubitke koji će se dogoditi, a bez tih osvrta na Hektorov privatni život (savršen brak, savršena deca, sloga i sklad u najrapsodičnijoj formi), zlo koje predstoji ne bi imalo isti efekat. Ovako, očajni smo zbog onoga što se Hektoru desi. On se uz poljubac oprašta sa svojom ženom, i onog trenutka kada se okrene od nje i napusti kuću, ulazi naglavce u noćnu moru.
Hektor je osnivač i predsednik jednog prosperitetnog koncerna bezalkoholnih pića, korporacije Fizi Pop. Čejs je njegov zamenik i savetnik, navodno njegov najbolji prijatelj. Međutim, Čejs ima ogromne kockarske dugove i zelenaši ga proganjaju da im plati ono što je dužan, inače mu se ne piše dobro. Dok se Hektor ulazeći ujutro u svoju kancelariju pozdravlja sa zaposlenima, Čejs u susednoj prostoriji razgovara s dvojicom ljudi grubijanskog izgleda. Ne brinite, kaže im. Dobićete novac do kraja nedelje. Do tada ću ja preuzeti vođenje kompanije, a ona vredi milione. Uterivači se slože da mu ostave još malo vremena. Samo, ovo ti je poslednja prilika, lažu mu. Još jedno odlaganje i mirisaćeš cveće odozdo. Oni izlaze. Čejs briše znoj s čela i ispušta dug uzdah. Zatim uzima neko pismo iz prve fioke svog stola. Nakratko ga pogleda i čini se da je veoma zadovoljan. S pakosnim kezom na licu, presavija ga i stavlja u unutrašnji džep odela. Točkovi se očigledno pokreću, ali mi nemamo pojma kuda će sve to odvesti.
Rez na Hektorovu kancelariju. Čejs ulazi, nosi nešto što liči na veliki termos i zamoli Hektora da proba novi ukus. Koji mu je naziv? pita Hektor. Džezmatez, odgovara Čejs, i Hektor klima u znak odobravanja, zadivljen tom lako pamtljivom rečju. Ništa ne sumnjajući, Hektor dopušta da mu Čejs obilato naspe taj novi napitak. Dok Hektor uzima čašu, Čejs uz ogromnu pažnju, sa sjajem u oku posmatra kako će opasna smeša postići svoj efekat. U srednjem planu Hektor diže čašu prema usnama i uzima mali gutljaj oklevajući. Nos mu se nabora od negodovanja, oči su širom otvorene, brk poskoči. Ton je u potpunosti komičan, ali ipak, dok ga Čejs tera da nastavi i Hektor drugi put diže čašu da ponovo proba, zlokobna implikacija reči džezmatez postaje sve jasnija. Hektor uzima još nekoliko gutljaja pića. Cokne usnama, nasmeši se Čejsu, a zatim protrese glavom kao da hoće da kaže da ukus baš i nije dobar. Ne primećujući gazdinu kritiku, Čejs gleda na sat, pruža desnu ruku i počinje da odbrojava sekunde od jedan do pet. Hektor je zbunjen. Ipak, pre nego što uspe bilo šta da kaže, Čejs stiže do petog i poslednjeg sekunda, i iz čista mira, bez ikakvog upozorenja, Hektor pada u svoju stolicu i udari glavu o sto. Naša pretpostavka je da ga je piće oborilo, da je privremeno izgubio svest, ali dok Čejs stoji i posmatra ga hladnim, bezizražajnim očima, Hektor počinje da nestaje. Prvo mu nestaju ruke, lagano blede i gube se s ekrana, zatim trup, i na kraju glava. Nestaje deo po deo sve dok se čitavo njegovo telo u potpunosti ne izgubi. Čejs izlazi iz prostorije i zatvara vrata za sobom. U hodniku, naslonjen na vrata, zastaje da bi likovao zbog svog trijumfa. Tekst glasi: Zbogom Hektore. Drago mi je što smo se upoznali.
Čejs odlazi. Čim on napusti kadar, kamera se sekund-dva zadrži na vratima, a zatim, sasvim lagano, počinje da snima kroz ključaonicu. Reč je o veoma lepom snimku, punom tajanstva i iščekivanja, i dok se otvor sve više širi, zauzimajući sve veći prostor na platnu, ulazimo ponovo u Hektorovu kancelariju. Trenutak kasnije smo u njoj, i zbog toga što očekujemo da je zateknemo praznu, potpuno smo nepripremljeni za ono što nam kamera otkriva. Vidimo Hektora naslonjenog glavom na sto. Još uvek je u nesvesti ali ponovo je vidljiv, i dok pokušavamo da pojmimo taj iznenadni, čudesni obrt, zaključujemo samo jedno. Napitak je prestao da deluje. Upravo smo videli kako Hektor nestaje, i ako sada ponovo možemo da ga vidimo, to samo znači da je piće bilo slabije nego što smo mislili.
Hektor počinje da se budi. Teši nas taj znak života, vraća sigurnost. Pretpostavljamo da je poredak u vasioni uspostavljen i da će sada Hektor rešiti da se osveti Čejsu i da će ga raskrinkati kao zlikovca. Dvadesetak sekundi kasnije izvešće jednu od svojih najsjajnijih, najoštrijih komičnih scena. Poput nekoga ko pokušava da se izbori s teškim mamurlukom, ustaje sa stolice, sav ošamućen i dezorijentisan, i počinje da tumara po sobi. Tome se smejemo. Verujemo u ono što vidimo svojim očima, i zbog toga što mislimo da je s Hektorom opet sve u redu, ovaj spektakl s klecavim kolenima i posrtanjima nas zabavlja. Međutim, on u jednom trenutku odlazi do ogledala koje stoji na zidu i sve se ponovo menja. Želi da se pogleda. Da popravi kosu i namesti kravatu, ali kada pogleda u ovalni oblik sjajnog stakla, u njemu ne nalazi svoj lik. On nema odraz. Opipava se da bi se uverio da zaista postoji, da bi potvrdio da ima šta da dodirne, ali kada ponovo pogleda u ogledalo i dalje se ne vidi. Hektor je zbunjen ali ne paniči. Možda nešto nije u redu s ogledalom.
Izlazi na hodnik. Sekretarica prolazi kraj njega noseći gomilu papira u rukama. Hektor joj se osmehne i mahne joj prijateljski, ali ona kao da ga ne primećuje. Hektor sleže ramenima. U tom trenutku, iz suprotnog pravca dolaze dva mlada službenika. Okrenuvši se prema njima Hektor pravi grimasu. Zareži na njih. Isplazi jezik. Jedan od službenika pokazuje prema vratima Hektorove kancelarije. Da li je gazda stigao? pita. Ne znam, odgovara mu drugi. Nisam ga video. Dok on izgovara te reči Hektor, naravno, stoji tačno naspram njega, dvadesetak centimetara od njegovog lica.
Scena se premešta u dnevnu sobu u Hektorovoj kući. Njegova žena nervozno hoda gore-dole, naizmenično krši ruke i briše suze. Nema sumnje da je već saznala vest o Hektorovom nestanku. Ulazi Čejs, ozloglašeni C. Lester Čejs, tvorac đavolje zavere da se opljačka Hektorova imperija bezalkoholnih pića. Pretvara se da teši sirotu ženu tapkajući je po ramena i odmahuje glavom u lažnom očajanju. Iz unutrašnjeg džepa sakoa vadi tajanstveno pismo i daje joj ga, odjašnjavajući da ga je našao na Hektorovom stolu tog jutra. Rez na ubačeni snimak pisma u krupnom planu. Mila moja, pisalo je. Molim te oprosti mi. Doktor kaže da bolujem od neizlečive bolesti i da mi je ostalo još dva meseca života. Da bih te poštedeo agonije, odlučio sam da sada sve okončam. Ne brini za firmu. S Čejsom ona je u dobrim rukama. Uvek ću te voleti. Hektor. Laž i prevara ubrzo počinju da deluju. U sledećem kadru vidimo kako pismo isklizne iz ženine ruke i odleluja na pod. Za nju je sve to previše. Svet se okrenuo naglavce i sve u njemu se srušilo. Ne prođe ni sekunda i ona se onesvesti.
Kamera je prati kako pada na pod a slika njenog nepomičnog, opuštenog tela razliva se u krupnom planu u Hektorov lik. On je izašao iz kancelarije i počinje da luta ulicama pokušavajući nekako da shvati čudo i užas onoga što mu se dogodilo. Da bi dokazao kako zaista više nema nade, zaustavlja se na prometnoj raskrsnici i skida sa sebe odeću. U donjem vešu otpleše nešto, hoda na rukama, prodefiluje s istrćenom stražnjicom kroz saobraćajnu gužvu, i kada niko ne obrati pažnju na njega, navuče svoju odeću i produži dalje. Posle toga, Hektor kao da se miri sa sudbinom. Ne bori se protiv stanja koje ga je snašlo već pokušava da ga shvati, i umesto da pokuša da pronađe način da ponovo postane vidljiv (tako što će se, recimo, suočiti s Čejsom, ili što će pronaći protivotrov od koga će ponovo postati vidljiv), upušta se u niz čudnih i nepredvidljivih eksperimenata, u istragu o tome ko je on i šta je od njega postalo. Neočekivano - iznenadnim, munjevitim pokretom ruke obara šešir s glave jednog prolaznika. Tako znači stoje stvari, kao da kaže sebi. Za sve oko sebe može se biti nevidljiv, ali i dalje postoji interakcija sa spoljašnjim svetom. Približava se još jedan prolaznik. Hektor pruža nogu i sapliće ga. Da, njegova hipoteza je u svakom slučaju ispravna, ali to ne znači da treba prestati s ispitivanjima. Zagrejan za ono što je sebi zadao, podiže porub na haljini jedne žene i izučava njene noge. Neku drugu ženu ljubi u obraz, a treću u usta. Precrtava slova na saobraćajnom znaku na kome piše ’stop’, i trenutak kasnije jedan motocikl udara o prikolicu kamioneta. Prišunja se iza leđa dvojici muškaraca, pa ih gurka u leđa i udara po nogama dok ih ne natera na svađu. Ima nečeg okrutnog i detinjastog u ovim šalama, ali one su isto tako zabavne za gledanje, svaka od njih je činjenica koja osnažuje dokaz. Potom, dok Hektor s trotoara podiže loptu koja je zalutala prema njemu, dešava mu se drugo važno otkriće. Kada nevidljiv čovek uzme u ruke neki predmet, on nestaje iz vida. Ne lebdi u vazduhu; usisan je u prazninu, u isto ono ništavilo koje okružuje i samog čoveka; u trenutku kada uđe u tu jezivu sferu, on nestaje. Dečak koji je izgubio loptu dojuri do mesta na kome je mislio da se zaustavila. Zakoni fizike kažu mu da lopta treba da bude tu ali nije. Dečak je zbunjen. Kada to vidi, Hektor spušta loptu na tlo i odlazi. Dečak pogleda dole, kad, vidi čuda, lopta je sada tu, pred njegovim nogama. Šta se to pobogu dogodilo? Epizoda završava krupnim planom dečakovog zbunjenog lica.
Hektor skreće iza ugla i počinje da korača sledećim bulevarom. Skoro istoga trena, suočen je s odvratnim prizorom od koga čoveku krv proključa. Ugojen, elegantno obučen muškarac krade primerak Morning kronikla s tezge slepog dečaka. Nema sitno i zato što žuri, zbog toga što nema kada da usitni novčanicu, jednostavno uzima jedne od novina i odlazi. Hektor, ljutit, pojuri za njim i kada čovek stane kod sledećeg ugla, Hektor mu krade novčanik. Ovo je istovremeno i smešno i uznemirujuće. Ni najmanje nam nije žao njegove žrtve, ali smo šokirani činjenicom da je Hektor s takvom smelošću uzeo zakon u svoje ruke. Čak i kada se vraća do tezge i daje novac slepom dečaku, nas to ne smiruje u potpunosti. Odmah nakon što ukrade novčanik pomislimo kako će Hektor zadržati novac za sebe, i u tom malom, mračnom trenu shvatamo da on novčanik nije ukrao da bi ispravio nepravdu već prosto zbog toga što zna da mu niko ništa ne može. Njegova velikodušnost je tek nešto malo više od naknadne ideje. Za njega je sada sve moguće, i on više ne mora da poštuje pravila. Može da čini dobro ukoliko to želi, ali isto tako može da čini i zlo, a u tom trenutku mi nemamo predstavu kakvu odluku je doneo.
U kući, njegova žena leži bolesna u krevetu.
Na poslu, Čejs otvara sef i uzima debeo svežanj berzanskih obveznica. Seda za sto i počinje da ih broji.
U međuvremenu, Hektor se sprema da počini prvi teži zločin. Ulazi u zlataru i pred desetak svedoka koji ga ne vide, naš izbrisani mračni junak prazni staklene vitrine smireno puneći svoje džepove satovima, ogrlicama i prstenjem. U isto vreme deluje i kao da se zabavlja ali i da je udubljen u ono što radi, i svoj posao obavlja uz mali, jedva primetan osmeh na uglovima usana. Sve to deluje kao hladnokrvan, planiran čin i, na osnovu dokaza koji nam se nalaze pred očima, ne preostaje nam ništa drugo nego da zaključimo da je Hektor postao zao.
Izlazi iz radnje. Bez ikakvog objašnjenja, prvo što čini jeste da priđe kanti za smeće koja stoji uz ivičnjak. Zavlači ruku duboko u nju i izvlači jednu kesu. Očigledno je da ju je sam tu stavio, i mada u kesi nečega ima, mi ne znamo šta je to. Kad se vrati do radnje, otvori kesu i počne da posipa neku praškastu materiju po trotoaru, potpuno smo zbunjeni. To bi mogla biti prašina; mogao bi da bude pepeo; možda barut; ali šta god da je u pitanju nema nikakvog smisla to što je Hektor razbacuje po tlu. Za veoma kratko vreme vidimo tanku crnu liniju koja se proteže od radnje do ivičnjaka ulice. Pošto je posuo trotoar, Hektor nastavlja svoj posao po putu. Dok prelazi ulicu eskivira automobile, zaobilazi razne zaprege, odskače levo i desno da se spase nesreće, i nastavlja da prazni onu kesu sve više ličeći na nekog ludog farmera koji pokušava da zaseje seme. Linija se sada proteže duž čitave avenije. Dok se Hektor penje na trotoar preko puta, gde i dalje nastavlja da pravi svoju liniju, odjednom nam sine. On pravi trag. Još uvek ne znamo kuda taj trag vodi, ali dok otvara vrata zgrade do koje je došao i nestaje u njoj, počinjemo da sumnjamo kako nam se sprema još jedna podvala. Za njim se vrata zatvaraju i ugao se naglo menja. Posmatramo široki plan zgrade u koju je Hektor upravo ušao: sedište korporacije Fizi Pop napici.
Posle toga, radnja se ubrzava. U smenjivanju brzih retrospektivnih scena, šef zlatare otkrije da je radnja opljačkana, izlazi na trotoar i zaustavlja policajca, i tada mu, žurnim, uspaničenim pokretima objašnjava šta se dogodilo. Policajac baca pogled prema tlu, primećuje tamnu liniju na trotoaru, i zatim je pogledom prati sve do zgrade Fizi Popa koja se nalazi na drugoj strani ulice. Ovo liči na trag, kaže on. Hajde da vidimo kuda vodi, kaže šef, i njih dvojica kreću u pravcu zgrade.
Rez na Hektora. On se sada kreće hodnikom i pažljivo povlači završne poteze na tragu. Stiže do vrata jedne kancelarije, i dok poslednje čestice prašine istresa iz kese na prag, kamera se podiže da bismo videli šta piše na vratima: C. Lester Čejs, potpredsednik. Upravo u tom trenutku, dok je Hektor još uvek u čučećem položaju, vrata se širom otvaraju i izlazi Čejs lično. Hektor u poslednjem trenutku uspeva da se izmakne - pre nego što se Čejs saplete o njega - i zatim, dok se vrata zatvaraju on sklizne unutra gegajući se poput patke. Čak i dok se melodrama bliži vrhuncu, Hektor ne odustaje od brojnih gegova. Dok je sam u kancelariji na Čejsovom stolu vidi raširene berzanske akcije. Sakupi ih, marljivim pokretima poravna njihove ivice, i stavi ih u sako. Potom, u nizu brzih, odsečnih pokreta, iz spoljašnjeg džepa počinje da vadi dragocenosti, stavljajući na Čejsov sto pregršt ukradene robe. Kada tom brdu doda i poslednji prsten, Čejs se vraća, trlja ruke i izgleda neobično zadovoljan samim sobom. Hektor korakne unazad. Njegov posao je sada obavljen, i sve što mu preostaje jeste da vidi kako će njegov neprijatelj dobiti ono što je zaslužio.
Vrtoglavom brzinom smenjuju se neverica i zaprepašćenje, pravda i nepravda. Najpre, zbog nakita Čejs ne obraća pažnju na to da su akcije nestale sa stola. Tu je izgubio vreme, i kada najzad kopajući kroz svetlucavu gomilu shvati da papira nema, već je prekasno. Vrata se širom otvaraju i unutra uleću policajac i šef radnje. Nakit je identifikovan, slučaj rešen, a lopov uhapšen. Nije važno što je Čejs nevin. Trag je vodio do njegovih vrata i uhvaćen je na delu, s robom. On se, naravno, buni, pokušava da pobegne kroz prozor, svoje napadače gađa flašama Fizi pop sokova, ali nakon ludih scena jurnjave u kojima se pojavljuju pendrek i bajonet, najzad biva savladan. Hektor sve to posmatra sumornim, nezainteresovanim pogledom. Čak i kada Čejsu stave lisice na ruke i izvedu ga iz kancelarije, Hektor ne likuje u svojoj pobedi. Njegov plan je sproveden do savršenstva, ali kakvog dobra je to njemu donelo? Dan se lagano bliži kraju, a on je i dalje nevidljiv.
Ponovo izlazi i počinje da hoda ulicama. Bulevari u centru grada su opusteli, i čini se kao da je jedino Hektor ostao u njemu. Šta je s gužvom i gungulom koje su ga ranije okruživale? Gde su automobili, i pešaci koji su se tiskali trotoarom? U trenutku se zapitamo da čini nisu obrnule smer. Možda je Hektor opet vidljiv, pomislimo, ali su zato svi drugi nestali. I onda, niotkuda, jedan kamion projuri kroz baru. Kapi vode odskaču s asfalta i kvase sve u vidokrugu. Hektor je potpuno mokar, ali kada se kamera okrene da bismo videli štetu, Hektorovo odelo je i dalje besprekorno. Trebalo bi da to bude smešnо, ali nije, i time što je tu scenu namerno načinio takvom da ne bude smešna (dug, tužan pogled prema odelu; razočaranje u očima kada vidi da nije isprskan od blata), ovaj jednostavni trik menja raspoloženje filma. Kada padne noć, vidimo ga kako se vraća kući. Ulazi, penje se uz stepenice do drugog sprata, i ulazi u dečiju sobu. Devojčica i dečak spavaju svako u svom krevetu. Seda kraj devojčice, proučava nekoliko trenutaka njeno lice, i zatim podiže ruku da je pomiluje po kosi. Baš kada treba da spusti ruku da je dodirne ipak zastane jer iznenada uviđa bi nju taj dodir mogao probuditi, i ako se probudi u mraku i vidi da nema nikoga, uplašiće se. Reč je o emotivnoj sceni, i Hektor je igra svedeno i jednostavno. Izgubio je pravo da pomiluje sopstvenu ćerku, i dok ga gledamo kako okleva i zatim sklanja ruku, imamo priliku da iskusimo svu snagu kletve bačene na njega. U tom malom gestu ruke koja se zadržava u vazduhu, iznad dečije glave - shvatamo da je Hektor sveden na ništa.
Nalik duhu, on ustaje i izlazi iz sobe. Ide hodnikom, otvara jednu vrata i ulazi. To je njegova spavaća soba, i tu je njegova žena, njegova Voljena, koja spava u njihovom krevetu. Hektor zastaje. Ona se prevrće levo-desno, zbacuje prekrivač, u grču je zbog nekog zastrašujućeg sna. Hektor prilazi krevetu i pažljivo namešta pokrivače, uspravlja jastuke i gasi lampu na noćnom stočiću. Njeni trzaji se polako smiruju, i ubrzo potom ona pada u čvrst, miran san. Hektor se odmakne, pošalje joj mali poljubac, i zatim sedne u fotelju u kraj kreveta. Čini se kao da namerava tu i da ostane preko noći, da bdi poput nekog dobrog duha. Čak i ako ne sme da je dodirne, ili da joj se obrati, može je zaštititi i okrepiti se njenim prisustvom. Ali nevidljivi ljudi nisu imuni na iscrpljenost. Imaju tela baš kao i svi ostali, i kao i svi ostali i oni moraju da spavaju. Hektorovi kapci postaju teški. Drhtavo se spuštaju i podižu, otvaraju i zatvaraju, pa iako se nekoliko puta trgne iz dremeža, očigledno je da gubi bitku. Trenutak kasnije se i predaje.
Ekran se zatamnjuje. Kada se slika ponovo pojavi, vidimo da je jutro, i da dnevno svetlo ulazi kroz zavese. Rez na Hektorovu ženu koja još uvek spava u krevetu. Zatim rez na Hektora koji spava u fotelji. Njegovo telo je izuvijano u nemogućem položaju, u komičnom spletu razbacanih udova i savijenih zglobova, i zbog toga što smo nepripremljeni za prizor ovog usnulog čoveka-perece, počinjemo da se smejemo, a s tim smehom ponovo se menja i atmosfera filma. Voljena se budi prva, i dok otvara oči i uspravlja se u krevetu, izrazi njenog lica nam sve kazuju - menjaju se od radosti preko neverice do opreznog optimizma. Skače iz kreveta i pojuri prema Hektoru. Dodirne mu lice (koje je spušteno unazad preko rukohvata fotelje), a njegovo telo počinje da se grči kao pod visokim naponom, poskakuje u tom spletu ruku i nogu sve dok na kraju ne dođe u uspravan položaj. Potom otvara oči. Nevoljno, kao da se ne seća da je nevidljiv, on joj se nasmeši. Poljube se, ali upravo u trenutku kada im se usne dodirnu, on zbunjeno ustukne. Je li zaista tu? Da li su čini prestale da deluju? Dodiruje svoje lice, prelazi rukama preko grudi, a zatim pogleda ženu u oči. Vidiš li me? pita je. Naravno da te vidim, odgovara ona, i dok joj se oči pune suzama, naginje se i ponovo ga ljubi. Ali Hektor nije uveren u to. Ustaje iz fotelje i korača do ogledala koje visi na zidu. Dokaz je u ogledalu, i ukoliko bude video svoj odraz, znači da je košmaru došao kraj. Sasvim je jasno da je postao vidljiv, ali ono što taj trenutak čini prelepim jeste sporost njegove reakcije. Na sekund-dva izraz na njegovom licu ostaje neizmenjen, i dok pomno posmatra oči čoveka koji sa zida zuri u njega, čini nam se da vidi nekog neznanca, da se susreće s likom koji nikada ranije nije sreo. Zatim, dok se kamera približava zbog krupnijeg plana, Hektor počinje da se osmehuje. Prožet snagom ledene bezizražajnosti, taj osmeh pokazuje nešto više od samog ponovnog otkrića svoje ličnosti. On više ne posmatra starog Hektora. Sada je neko drugi, i koliko god da podseća na ono što je nekada bio, ponovo je stvoren, potpuno promenjen, i pojavljuje se kao novi čovek. Osmeh se širi, sve je blistaviji, sve zadovoljniji zbog lica koje je zatekao u ogledalu. Oko njega počinje da se zatvara krug, i uskoro ne vidimo ništa drugo do nasmejane usne i brkove iznad njih. Brkovi se nekoliko sekundi pomeraju, a zatim se krug postepeno sužava i biva sve uži. Kada se zatvori, kraj je filma.
Ispostavilo se da se i Hektorova karijera okončala tim osmehom. Ispunio je uslove ugovora i snimio još jedan film, ali Duplo ili ništa ne može se računati kao novo delo. Kaleidoskop tada samo što nije bankrotirao, i nije bilo dovoljno novca da bi se uradila još jedna potpuno nova produkcija. Hektor je iskoristio odbačen materijal iz ranijih filmova i spojio ih u antologiju gegova, padova i slepstik improvizacija. Bila je to genijalna operacija spasavanja, ali na osnovu nje se ništa nije moglo saznati izuzev onoga što zapažamo kao Hektorov dar za montažu. Da bismo pravilno procenili njegov rad, film Gospodin Niko treba smatrati njegovim poslednjim radom. Reč je o meditaciji o vlastitom nestajanju, pa i pored svih dvosmislenosti i skrivene sugestivnosti, i pored svih moralnih dilema koje postavlja i na koje odbija da da odgovor, to je u osnovi film o patnjama bića. Hektor traži način da se oprosti od nas, da kaže zbogom svetu, i da bi to učinio, mora ukinuti sebe u sopstvenim očima. Postaje nevidljiv, a kada čarolija najzad prestane da deluje i kada ga ponovo možemo videti, on ne prepoznaje sopstveno lice. Vidimo ga onako kako on sebe vidi, i u tom pomalo sablasnom udvostručavanju perspektiva, posmatramo ga kako se suočava s činjenicom vlastitog nestanka. Duplo ili ništa. To je fraza koju je izabrao za naslov svog sledećeg filma. Te reči ni izbliza nemaju veze bilo s čim što se pojavljuje u osamnaestominutnoj papazjaniji akrobacija i podvala. One se odnose na scenu s ogledalom iz filma Gospodin Niko, i onog trenutka kada Hektor razvuče svoj neverovatni osmeh, nakratko vidimo kakva ga budućnost očekuje. Dopušta sebi da bude ponovo rođen tim osmehom, ali više nije ista osoba, to više nije Hektor Man koji nas je nasmejavao i zabavljao u protekloj godini. Vidimo da se pretvorio u nekoga koga ne poznajemo, i pre nego što prihvatimo tog novog Hektora, on nestaje. Krug se zatvara oko njegovog lica i tama ga proguta. Trenutak kasnije, prvi i jedini put u bilo kojem od njegovih filmova, preko ekrana je ispisana reč KRAJ, i to je poslednji put da ga je iko video.

3

KNJIGU SAM NAPISAO za manje od devet meseci. Rukopis je imao nešto više od tri stotine kucanih strana, i svaka od njih za mene je predstavljala borbu. Ako sam i uspeo da ga završim, to je zbog toga što nisam radio ništa drugo. Radio sam sedam dana u nedelji, sedeći za stolom deset do dvanaest sati dnevno, i ako izuzmemo kratke izlete do ulice Montagju radi snabdevanja papirom, mastilom i trakama za mašinu, gotovo da i nisam izlazio iz stana. Nisam imao ni telefon, ni radio, ni televizor, niti bilo kakav društveni život. Jednom u aprilu, i zatim još jednom u avgustu, otišao sam na Menhetn da bih u biblioteci konsultovao neke knjige, ali se inače nisam micao iz Bruklina. Isto tako, međutim, ja zapravo i nisam bio u Bruklinu. Bio san u knjizi, a knjiga je bila u mojoj glavi, i dogod sam se držao svoje glave, mogao sam da nastavim da pišem. Ličilo je to na život u tapaciranoj ćeliji, ali od svih života koje sam tog trenutka mogao da živim, jedino je ovaj imao nekog smisli. Nisam bio u stanju da se vratim u svet, a znao sam da bih, ako tako nešto pokušam pre no što budem spreman, bio zdrobljen. I tako sam se zavukao u taj stančić i dane provodio pišući o Hektoru Manu. Bio je to spor, možda čak i besmislen posao, ali posao koji jc punih devet meseci zahtevao svu moju pažnju, a zahvaljujući tome što sam njime bio prepiše zauzet da bih mislio o bilo čemu drugom, verovatno me je spasao od toga da ne poludim.
U aprilu sam pisao ljudima sa Smitsa i zamolio ih da mi produže odnustvo u zimskom semestru. Još sam neodlučan u pogledu svojih dugoročnih planova, kazao sam, ali ukoliko se stvari drastično ne promene u nekoliko narednih meseci, ja sam verovatno završio s predavanjima - ako ne zauvek, ono za duže vreme. Nadao sam se da će mi oprostiti. Nije bila reč o tome da sam izgubio interesovanje, već prosto nisam bio siguran da će me noge držati kad budem ustao i pokušao da se obratim studentima.
Postepeno sam počeo da se navikavam na to da sam ostao bez Helen i dečaka, ali to nije značilo da sam učinio nekakav napredak. Nisam znao ko sam, nisam znao šta želim, i sve dok ne budem našao način da opet živim s ljudima, biću neko polubiće. Sve vreme dok sam pisao knjigu, svesno sam odlagao razmišljanje o budućnosti. Nekakav razuman plan bio bi da ostanem u Njujorku, da kupim nešto nameštaja za stan koji sam iznajmio, i da tu počnem novi život, ali kada je došao trenutak da preduzmem sledeći korak, odlučio sam da to ipak ne učinim i vratio sam se u Vermont. Tada sam bio pri kraju poslednje korekture rukopisa, spreman da otkucam završnu verziju i da ga predam izdavaču, kada mi je nenadano palo na pamet kako je zapravo Njujork ta knjiga, i kako čim je budem završio treba da odem odatle. Vermont je verovatno bio najgore mesto koje sam mogao da odaberem, ali bio je to poznat teren, i znao sam da ću kad se vratim ponovo biti blizu Helen, da ću opet disati isti vazduh koji smo disali dok je ona bila živa. Bila je to utešna pomisao. Nisam mogao da se vratim u staru kuću u Hamptonu, ali bilo je i drugih kuća u drugim gradovima, i dogod budem ostao u toj oblasti, moći ću da nastavim svoj sumanuti usamljenički život i neću morati da okrenem leđa prošlosti. Još nisam bio spreman da zaboravim. Prošla je tek godina i po i želeo sam da moj bol i dalje traje. Jedino što mi je bilo potrebno bio je još jedan projekat, još jedan okean u koji bi valjalo zaroniti.
Na kraju sam u gradiću Zapadni T, dvadeset pet milja zapadno od Hamptona, kupio kuću. Bila je to smešna mala prizemna kuća, neka vrsta skijaške brvnare, s itisonima od zida do zida i električnim kaminom, a njena ružnoća bila je toliko ekstremna da se graničila s lepotom. Nije imala ni šarma ni osobenosti, niti bilo kakvih ljupko izvedenih detalja da bi se čovek prevario da pomisli kako bi jednom mogla da postane dom. Bila je to bolnica za žive mrtvace, usputna stanica za mentalno ugrožene, i boraviti u tim bezizraznim, obezličenim prostorijama značilo je shvatiti da je svet zapravo iluzija koju svakoga dana treba iznova izmišljati. Uprkos svim arhitektonskim nedostacima, međutim, dimenzije te kuće učinile su mi se idealnim. Nije bila tako velika da se čovek izgubi u njoj, niti premalena, da se oseća stešnjeno. Imala je kuhinju sa svetlarnicima na tavanici; na nešto nižem nivou dnevnu sobu s jednim velikim prozorom i dva prazna zida dovoljno velika da se uz njih smeste police za moje knjige; na spratu iznad dnevne sobe bila je lođa, i tri spavaće sobe istovetne veličine: jedna za spavanje, jedna za rad, i jedna za odlaganje stvari koje se više nisam usuđivao da pogledam, ali nisam mogao da se nateram ni da ih pobacam. Bila je to kuća prave veličine i oblika za nekoga ko namerava da živi sam, a dodatnu je prednost imala u tome što je bila potpuno izolovana. Smeštena negde na pola puta uz planinu i okružena čestarima breza, omorika, i jasenova, do nje se moglo doći samo jednim blatnjavim putem. Ako nisam želeo nikoga da vidim, nisam morao. Što je još važnije, ni mene niko nije morao da vidi.
Uselio sam se prvih dana 1987. godine, i u sledećih šest nedelja posvetio se praktičnim stvarima: gradnji polica za knjige, postavljanju peći na drva, prodaji automobila i kupovini kamioneta s pogonom na sva četiri točka. Planina je bila opaka u vreme snegova, a pošto je sneg padao bezmalo sve vreme, bilo mi je potrebno nešto čime ću moći da se penjem i silazim a da se svaki izlazak ne pretvori u pustolovinu. Unajmio sam vodoinstalatera i električara da poprave cevi i žice, okrečio zidove, nabavio drva za zimu, te kupio kompjuter, radio, i telefon sa faksom. U međuvremenu, Nemi svet Hektora Mana lagano se probijao kroz zakučaste kanale akademskog izdavaštva. Za razliku od drugih knjiga, naučnoistraživačke knjige ne prihvata ili odbacuje jedan urednik. Primerci rukopisa šalju se raznim stručnjacima za dotičnu oblast, i ništa se ne može raditi dok ti ljudi ne pročitaju rukopis i ne pošalju svoje izveštaje. Honorari za takva dela su minimalni (u najboljem slučaju nekoliko stotina dolara), a pošto su recenzenti obično profesori koji su prezaposleni predavanjima i pisanjem vlastitih knjiga, taj proces neretko ume da se otegne. Ja sam na odgovor čekao od sredine novembra do kraja marta. Do tada sam se već toliko bio zauzeo drugim poslom, da sam i zaboravio da sam poslao rukopis. Bilo mi je drago što će ga prihvatiti, naravno, drago mi je bilo što sam stekao nekakav dokaz vrednosti vlastitog truda, ali ne mogu da kažem da mi je to previše značilo. Možda je to bila dobra vest za Hektora Mana, dobra vest za tragače za starim filmovima i poznavaoce stvaralaštva čoveka s crnim brčićima, ali otkako je to iskustvo ostalo iza mene, sve ređe sam i pomišljao na njega. U onim retkim prilikama kada bih to učinio, činilo mi se kao da je knjigu napisao neko drugi.
Sredinom februara, stiglo mi je pismo od druga sa studija, Aleksa Kronenberga, koji je u međuvremenu postao predavač na Kolambiji. Poslednji put sam ga video na opelu Helen i dečacima, i mada od tada nismo nijednom razgovarali, još sam ga smatrao pouzdanim prijateljem. (Njegovo pismo saučešća bilo je pravi uzor rečitosti i saosećanja - bilo je lepše od svih pisama koja sam primio.) Ovo pismo započeo je izvinjenjem zbog toga što mi se nije ranije javio. Često je mislio na mene, rekao je, a od drugih je načuo da sam otišao iz Hemptona i proveo nekoliko meseci u Njujorku. Rekao je da mu je žao što mu se nisam javio. Da je znao da sam tamo, bilo bi mu neizmerno drago da se vidimo. Upotrebio je upravo te reči - neizmerno drago - fraza tipična za Aleksa. Kako god bilo, pisao je na početku narednog pasusa, nedavno je od izdavačke kuće Kolambija juniversiti pres dobio ponudu da postane urednik jedne nove edicije knjiga, pod nazivom Biblioteka svetskih klasika. Jedan čovek neskladnog imena, izvesni Dekster Fajnbaum, diplomac mašinstva na Kolambiji 1927. godine, ostavio im je u zaveštanje četiri i po miliona dolara s namenom pokretanja te edicije. Zamisao mu je bila da priznata remek-dela svetske književnosti budu objavljena zajedno, u istovetnoj opremi. Trebalo je da tu bude uključeno sve, od Majsterа Ekharta do Fernanda Pesoe, a u onim slučajevima gde bi postojeći prevodi bili neprihvatljivi, naručili bi se novi. To je sulud poduhvat, pisao je Aleks, ali postavili su me za glavnog urednika, i uprkos ogromnoj količini dodatnog rada (više i ne spavam), moram da priznam da radim s uživanjem. Fajnbaum je u svom testamentu napravio spisak prvih sto naslova za koje je želeo da budu objavljeni. Među tim knjigama su i Šatobrijanovi Memoari s onu stranu groba. Još nisam pročitao tu prokletu knjižurinu, tih dve hiljade strana, ali se sećam šta si mi rekao jedne noći 1971. godine negde na kampusu u Jejlu - možda negde blizu onog malenog trga ispred Bajneka - i sada ću ti to ponoviti. „Ovo je”, rekao si (držeći prvi tom francuskog izdanja i mašući njime), „najbolja autobiografija ikad napisana.” Ne znam da li si i dalje istog mišljenja, ali verujem da ne moram da te podsećam da otkako je knjiga 1848. godine objavljena, postoje samo dva celovita prevoda. Jedan je objavljen 1849, a drugi 1902. godine. Krajnje je vreme da neko uradi novi prevod, zar ne? Ne znam da li te još uvek zanima prevođenje knjiga, ali ako je odgovor potvrdan, voleo bih da pristaneš da ovu prevedeš za nas.
Imao sam telefon. Nije da sam očekivao da će me iko pozvati, ali sam smatrao da bi trebalo da ga imam za slučaj neprilika. Tamo u planini nisam imao suseda, pa sam želeo da ako mi se sruši krov ili zapali kuća, mogu da pozovem pomoć. Bio je to jedan od mojih retkih ustupaka stvarnosti, nevoljno priznavanje da ja nisam jedina osoba preostala na ovom svetu. U uobičajenim okolnostima, Aleksu bih odgovorio pismom, ali sam se, kada sam tog popodneva otvarao poštu, zatekao u kuhinji, pa mi je telefon bio pri ruci, na pultu, na pola metra od mene. Aleks se nedugo pre toga bio preselio, pa su njegova nova adresa i broj bili ispisani odmah ispod potpisa. Bilo je preveliko iskušenje ne iskoristiti sve to, pa sam podigao slušalicu i pozvao ga.
Telefon s druge strane žice zazvonio je četiri puta, a onda se uključila automatska sekretarica. Sasvim neočekivano, snimljenu poruku izgovarao je dečiji glas. Posle tri-četiri reči, prepoznao sam da taj glas pripada Aleksovom sinu. Džejkob je tada morao imati negde oko deset godina, pošto je bio otprilike godinu i po stariji od Toda - odnosno, godinu i po stariji no što bi bio Tod, da je ostao u životu. Dečakov glas je rekao: Sad smo kod devete baze. Sve su zauzete, a dva igrača su ispala iz igre. Rezultat je četiri prema tri, moj tim gubi, a ja sam na potezu. Ako odigram dobro, pobeđujemo. Krećem. Zamahujem. Niska lopta. Bacam palicu i krećem u trk. Igrač u drugoj bazi uspeva da pokupi loptu, baca je prvom, i ja ispadam. Da, tako je, narode, ispao sam. Džejkob je van igre. Kao i moj otac, Aleks; moja majka, Barbara; i moja sestra, Džuli. Čitava porodica trenutno je van igre. Molim vas, ostavite poruku posle zvučnog signala, pa ćemo vas pozvati čim obiđemo baze i vratimo se kući.
Bila je to simpatična besmislica, ali me je ozbiljno uzdrmala. Kada se nakon poruke oglasio signal, nisam znao šta da kažem, pa nam, da ne bih ostavio da se traka okreće u tišini, spustio slušalicu. Nikada nisam voleo da razgovaram s tim spravama. Od njih me je uvek obuzimala usplahirenost i nelagoda, ali mi je Džejkobov glas izazvao vrtoglavicu i izmakao mi tlo pod nogama, bacivši me u stanje sasvim blisko očajanju. Previše je sreće bilo u tom glasu, previše smeha slivalo se preko rubova tih reči. I Tod je nekada bio veseo i bistar dečačić, ali on sada nije imao osam i po godina - imao je sedam, i imaće sedam i onda kada Džejkob postane odrastao čovek.
Dao sam sebi nekoliko minuta, a onda ponovo pokušao. Sada sam znao šta da očekujem, i kada je poruka po drugi put krenula, udaljio sam slušalicu od uha da ne bih morao da je saslušam. Činilo se da traje čitavu večnost, ali kada ju je zvučni signal konačno prekinuo, ponovo sam prineo telefon uhu i počeo da govorim. Aleks, rekao sam. Upravo sam pročitao tvoje pismo, i želim da te obavestim da sam raspoložen da uradim taj prevod. S obzirom na dužinu knjige, ne treba da računaš na gotov rukopis za manje od dve do tri godine. No pretpostavljam da si toga ionako svestan. Ovde se još nisam sasvim smestio, ali kad naučim da koristim kompjuter koji sam kupio prošle nedelje, počeću s radom. Hvala ti na ponudi. Već neko vreme tražim sebi nekakav posao, i mislim da ću u ovome uživati. Sve najbolje Barbari i deci. Nadam se da ćemo uskoro imati priliku da porazgovaramo.
Nazvao me je iste večeri, istovremeno zatečen i srećan zbog mog pristanka. Bio je to pucanj naslepo, rekao je, ali ne bih se osećao lepo da nisam najpre tebe pitao. Ne mogu rečima da ti iskažem koliko mi je drago.
Drago mi je što ti je drago, rekoh.
Reći ću im da ti sutra pošalju ugovor. Tek da sve to ozvaničimo.
Kako god ti kažeš. Samo da znaš da sam već smislio kako da prevedem naslov.
Memoires d’outre-tombe. Memoari s onu stranu groba .
Meni to zvuči malo nezgrapno. Nekako previše doslovno, a istovremeno teško za razumevanje.
A kako si ti mislio?
Memoari jednog pokojnika.
Zanimljivo.
Nije loše, je l’ da?
Ne, uopšte nije loše. Baš mi se dopada.
Važno je to što ima smisla. Šatobrijanu je trebalo trideset pet godina da napiše tu knjigu, a izrazio je želju da ne bude objavljena pre no što istekne pedeset godina od njegove smrti. Ona je doslovno ispisana glasom pokojnika.
Ali, nije proteklo pedeset godina. Knjiga je objavljena 1848, te iste godine kada je umro.
Mučile su ga finansijske teškoće. Posle revolucije 1830. godine, njegova politička karijera bila je okončana, i on je zapao u dugove. Madam Rekamije, njegova ljubavnica u prethodnih desetak godina - da, ta madam Rekamije - nagovorila ga je da organizuje privatna čitanja tih Memoara pred malom, probranom publikom u njenom salonu. Mislila je da će na taj način pronaći izdavača spremnog da Šatobrijana isplati unapred, da mu da novac za delo koje neće moći da bude objavljeno još mnogo godina. Taj plan je propao, ali su reakcije na knjigu bile izuzetno povoljne. Memoari su postali najslavnija nedovršena, neobjavljena, nepročitana knjiga u istoriji. Ali je Šatobrijan i dalje bio u besparici. Zbog toga je madam Rekamije smislila novi plan, i taj je imao uspeha - makar delimično. Osnovano je deoničarsko društvo, i ljudi su kupovali deonice prava na rukopis. Menice na reči, pretpostavljam da se to tako moglo nazvati, kao kad se oni u Vol Stritu kockaju s cenama soje i kukuruza. Šatobrijan je zapravo založio tu autobiografiju da bi finansirao svoju starost. Veliki deo novca dali su mu odmah, što mu je omogućilo da isplati poverioce, i da do kraja života ima siguran godišnji prihod. Bio je to izvanredan poslovni ugovor. Jedini problem nastao je zbog toga što je Šatobrijan nastavio da živi. Deoničarsko društvo oformljeno je kada je bio negde usred svojih šezdesetih, a poživeo je do osamdesete. Do tada su deonice nekoliko puta menjale vlasnike, a prijatelji i poštovaoci koji su na početku uložili novac bili su odavno nestali. Šatobrijan je dospeo u posed gomile tuđinaca. Njih je jedino zanimao prihod, i što je on duže živeo, to su više priželjkivali njegovu smrt. Bio je to nejaki starac obogaljen reumom, madam Rekamije bila je gotovo slepa, a svi njegovi prijatelji bili su odavno mrtvi. No on je nastavio da prerađuje rukopis do samog kraja.
Kakva vesela priča.
Da, pa i nije baš preterano zabavna, ali zato ću ti reći da je stari vikont umeo da napiše đavolski dobru rečenicu. Aleks, to je neverovatna knjiga.
Dakle, hoćeš da kažeš da nemaš ništa protiv da naredne dve ili tri godine svog života provedeš s tim mračnim Francuzom?
Upravo sam proveo godinu dana s jednim komičarem iz doba nemog filma, pa mislim da sam spreman za promenu.
Nemog filma? Nisam čuo ništa o tome.
Čovek po imenu Hektor Man. Jesenas sam završio knjigu o njemu.
Znači da si imao posla. Dobro je to.
Morao sam nešto da radim. Pa sam se odlučio za to.
Kako to da ja nisam čuo za tog glumca? Nije da sam baš stručnjak za film, ali to mi ime ne znači ništa.
Niko za njega nije čuo. On je moj lični komičar, dvorska luda koja nastupa samo za mene. Tokom dvanaest ili trinaest meseci, svaki svoj budni trenutak proveo sam s njim.
Hoćeš da kažeš da si se stvarno družio s njim? Ili je to samo retorička figura?
S Hektorom Manom niko se nije družio još od 1929. godine. On je mrtav. Mrtav koliko i Šatobrijan i madam Rekamije. Mrtav kao onaj Dekster kako-ono-beše.
Fajnbaum.
Mrtav kao Dekster Fajnbaum.
Dakle, proveo si godinu dana gledajući stare filmove.
Ne baš. Proveo sam tri meseca gledajući stare filmove, a onda sam se zaključao u jednu sobu i proveo devet meseci pišući o njima. To je verovatno nešto najčudnije što sam u životu učinio. Pisao sam o stvarima koje više nisam mogao da vidim, a trebalo je da ih predstavim kroz čisto vizuelnu prizmu. Čitavo to iskustvo ličilo je na halucinaciju.
A šta je sa živima, Dejvide? Provodiš li dovoljno vremena i s njima?
Najmanje što mogu.
Očekivao sam takav odgovor.
Prošle godine sam u Vašingtonu razgovarao s čovekom po imenu Sing. Doktor Dž. M. Sing. Izvanredna osoba, i zaista sam uživao u druženju s njim. Učinio mi je veliku uslugu.
Viđaš li se i sada s nekim lekarom?
Naravno da ne. Ovo što sada nas dvojica pričamo, najduži je razgovor koji sam od tada vodio bilo s kim.
Trebalo je da mi se javiš dok si bio u Njujorku.
Nisam mogao.
Još nemaš ni četrdeset godina, Dejvide. Znaš, život nije završen.
Zapravo, četrdeset punim sledećeg meseca. U Medison Skver Gardenu biće organizovana velika žurka, i nadam se da ćete ti i Barbara moći da dođete. Čudi me da još niste dobili pozivnicu.
Svi su zabrinuti zbog tebe, to je sve. Ne bih da se namećem, ali kada se neko do koga ti je stalo ponaša na takav način, nije lako samo sedeti i posmatrati. Voleo bih da mi pružiš priliku da ti pomognem.
Već si mi pomogao. Ponudio si mi novi posao i zahvalan sam ti na tome.
To je posao. Ja govorim o životu.
Zar tu ima neke razlike?
Ti si baš tvrdoglav mazgov, da znaš.
Reci mi nešto o tom Deksteru Fajnbaumu. Taj je čovek, na kraju krajeva, moj dobrotvor, a ja ne znam ništa o njemu.
Baš nećeš da razgovaramo o ovome, je li tako?
Kao što je govorio onaj naš stari prijatelj u pošti: radije ne bih.
Niko ne može da živi bez drugih ljudi, Dejvide. To je jednostavno nemoguće.
Možda i jeste. Ali niko рrе mene nije bio ja. Možda sam ja prvi koji će moći.
***

IZ UVODA u Memoare jednog pokojnika (Pariz, 14. aprila 1846; prerađeno izdanje 28. jula):
Kako nisam u mogućnosti da predvidim trenutak svoje smrti, a pošto je u mojim godinama svaki dan više čista blagodet, ili pre patnja, osećam se obaveznim da ponudim nekoliko reči objašnjenja.
Četvrtog septembra, imaću sedamdeset osam godina. Krajnje mi je vreme da napustim ovaj svet koji sve brže napušta mene, i učiniću to bez žaljenja.
Nevesela nužnost, koja me steže oko vrata otkad znam za sebe, primorala me je da prodam svoje Memoare. Niko ne može ni da zamisli koliko sam propatio zbog toga što sam bio prisiljen da prodam svoj nadgrobni spomenik, ali tu poslednju žrtvu dugujem svečanim obećanjima koja sam dao i doslednosti svoga ponašanja... Nameravao sam da ih kao zaveštanje ostavim madam Šatobrijan. Ona bi ih odaslala u svet ili sklonila, već prema svome nahođenju. U ovom trenutku više no ikad, verujem da bi ovo drugo rešenje bilo bolje...
Ovi Memoari ispisani su u različitim periodima i u raznim zemljama. Iz tog razloga, nalazim da je bilo neophodno da dodam prologe sa opisima mesta koja su mi bila pred očima i osećanja koja sam gajio u srcu prilikom svakog ponovnog otpočinjanja priče. Tako se promenljivi oblici moga života međusobno prepliću. Katkad mi se događalo da u trenucima lišenim briga govorim o tegobnim danima; ili da se, opet, u danima patnji prisećam perioda sreće. Moja mladost upliće se u moju starost, ozbiljnost mojih poznih godina zatamnjuje i čini tužnijim godine moje nevinosti, zraci moga sunca koji se ukrštaju i međusobno stapaju od trenutka njegovog izlaska do trenutka zalaska, stvaraju u mojim pričama neku vrstu pometnje ili, ako hoćete, neku vrstu tajanstvenog jedinstva. Moja kolevka unekoliko podseća na moj grob; moj grob na moju kolevku; moje patnje postaju zadovoljstva, a moja zadovoljstva patnje; a sada, kada sam dovršio čitanje ovih Memoara, više nisam siguran jesu li oni proizvod mlađanog duha, ili ostarele sede glave.
Ne mogu znati da li će takav spoj čitaocu biti prijatan ili neprijatan. Ja tu ne mogu ništa da učinim. To proishodi iz moje promenljive sreće, iz nedoslednosti moje sudbine. Njene su me bure često umesto s tablicom za pisanje ostavljale sa stenom na koju sam bio izbačen.
Bilo je nagovaranja da dozvolim da neki delovi ovih Memoara budu objavljeni za mog života, ali draže mi je da govorim iz dubine groba. Tako će glasovi koji se javljaju u mojoj priči imati u sebi nečeg svečanog zbog toga što dolaze iz grobnice. A ako sam na ovom svetu patio dovoljno da bih u onom drugom bio pretvoren u srećnu sen, onda će i zrak Elizijuma baciti blagotvornu svetlost na ove moje poslednje slike.
Ovi Memoari za mene imaju poseban značaj. Svetom Bonaventuri bilo je dopušteno da nastavi pisanje svoje knjige i posle smrti. Ja se takvoj blagodeti ne mogu nadati, ali bih voleo da makar u neki ponoćni sat uskrsnem da bih uneo ispravke u tekst...
Ako mi je neki deo ovog posla prijao više od drugih, onda je to onaj koji se odnosi na moju mladost - na najskriveniji kutak moga života. U njemu sam morao da iznova oživim svet znan samo meni samom, i dok sam tumarao po tom iščezlom carstvu, sretao sam samo tišinu i uspomene. Od svih ljudi koje sam poznavao, koliko ih je danas živih?
...Ako umrem izvan Francuske, zahtevam da se moje telo ne donosi natrag u rodnu mi zemlju dok ne protekne pedeset godina od pokopa. Neka moji zemni ostaci budu pošteđeni svetogrdne autopsije; neka niko ne istražuje moj beživotni mozak i ugaslo srce da bi pronašao tajnu moga bića. Smrt ne otkriva tajne života. Pomisao na leš koji putuje poštom ispunjava me užasom, ali se suve i natrule kosti lako prenose s jednog mesta na drugo. Biće ih lakše nositi na tom poslednjem putovanju, nego meni dok sam ih vukao za života, pritisnut bremenom svojih nedaća.

RAD NA OVIM stranicama otpočeo sam sledećeg jutra, nakon svog razgovora sa Aleksom. Bio sam u prilici da počnem, zbog toga što sam posedovao primerak knjige (dvotomno Plejadino izdanje u redakciji Levajana i Mulenijea, sa raznim varijantama pojedinih delova, beleškama, i dodacima), a držao sam ga u rukama i na samo tri dana рге no što je stiglo Aleksovo pismo. Ranije iste nedelje, dovršio sam postavljanje novih polica za knjige. Svakoga sam dana po nekoliko sati otpakivao knjige i ređao ih na police, i negde usred tog zamornog posla, naleteo sam na Šatobrijana. Godinama pre toga nisam zavirio u Memoare, ali toga jutra, u haosu moje dnevne sobe u Vermontu, okružen praznim, prevrnutim kutijama i kulama od nerazvrstanih knjiga, instinktivno sam ih ponovo otvorio. Prvo na šta mi se spustio pogled bio je jedan kratki odeljak u prvom tomu. U njemu Šatobrijan priča o tome kako je juna 1789. godine pravio društvo jednom bretonskom pesniku prilikom izleta u Versaj. Bilo je to na manje od mesec dana pre zauzimanja Bastilje, i negde na pola te posete spazili su Mariju Antoanetu kako prolazi sa svoje dvoje dece. Pogledavši me uz osmeh, uputila mi je onaj isti otmeni pozdrav kojim me je darivala, i onoga dana, kad sam joj bio predstavljen. Nikada neću zaboraviti taj njen pogled, koji će ubrzo prestali da postoji. Kada se Marija Antoaneta smešila, oblik njenih usana bio je tako jasan da mi je (strašne li pomisli!) sećanje na taj osmeh omogućilo da prepoznam vilicu te kraljevske kćeri kad je glava te nesrećne žene bila otkrivena prilikom ekshumacije 1815. godine.
Bila je to žestoka slika od koje zastaje dah, pa sam nastavio da razmišljam o njoj i kada sam zatvorio knjigu i stavio je na policu. Odrubljena glava Marije Antoanete, otkopana iz jame s ljudskim ostacima. U tri kratke rečenice, Šatobrijan proputuje dvadeset šest godina. Prelazi put od mesa do kosti, od bogatog života do anonimne smrti, a u provaliji između to dvoje počiva iskustvo čitavog jednog pokoljenja, one neispričane godine terora, zverstava i ludila. Taj me je odeljak prenerazio, dirnuo me tako kako me tokom prethodnih godinu i po dana nikakve reči nisu dirnule. A onda, samo tri dana posle mog slučajnog susreta s tim rečenicama, stiglo mi je Aleksovo pismo i na neki način dovršilo misao koju nisam bio u stanju da dovršim. U prošlosti nikada nisam bio od onih koji veruju u mistična bulažnjenja. Ali kada neko živi onako kako sam ja tada živeo, potpuno zatvoren u sebe i bez želje da pogleda išta od onoga što ga okružuje, ugao posmatranja počinje da se menja. Jer, činjenica je da je Aleksovo pismo bilo poslato u ponedeljak devetog, a da sam ga ja primio u četvrtak dvanaestog, tri dana kasnije. Što je značilo da sam ja tu knjigu, u vreme dok mi je on u Njujorku pisao o njoj, u Vermontu držao u rukama. Ne želim da pridajem preveliki značaj toj povezanosti, ali nisam mogao a da je ne protumačim kao nekakav znamen. Bilo je to kao da sam nešto sasvim nesvesno zatražio, i da mi je želja iznenada bila ispunjena.
Tako sam ponovo prionuo na posao. Zaboravio sam Hektora Mana i počeo da razmišljam isključivo o Šatobrijanu, uronjen u obimnu hroniku jednog života koji s mojim nije imao nikakve veze. To mi se i najviše dopadalo u vezi s tim poslom: ta distanca, jasna distanca između mene i onoga što sam radio. Lepo je bilo ulogoriti se na godinu dana u Americi dvadesetih godina; ali još je lepše bilo provoditi svoje dane u Francuskoj osamnaestog i devetnaestog veka. Na mojoj maloj planini u Vermontu padao je sneg, no ja na to gotovo da nisam obraćao pažnju. Boravio sam u Sen Malou i Parizu, u Ohaju i na Floridi, u Engleskoj, u Rimu i Berlinu. Veliki deo posla bio je mehaničke prirode, a pošto sam bio sluga teksta a ne njegov tvorac, iziskivao je dugačiju vrstu energije od one koju sam ulagao u pisanje Nemog sveta. Prevođenje pomalo podseća na ubacivanje uglja. Zahvatate ga i ubacujete u peć. Svaka reč je jedan grumen, a svaka lopata nova rečenica, i ako imate snažna leđa i dovoljno energije za osam ili deset sati neprekidnog rada, onda možete da održavate jaku vatru. Sa gotovo milion reči pred sobom, bio sam spreman da radim onoliko dugo i predano koliko bude bilo neophodno, čak i ako je to podrazumevalo da ću morati da spalim čitavu kuću.
Tokom najvećeg dela te prve zime, nisam odlazio nikuda. Jednom u deset dana, odvezao bih se u Grend Junion u Bretlborou da kupim hranu, no to je bilo jedino čime sam narušavao svoju rutinu. Bretlboro je bio podaleko od mog puta, ali sam računao da ću ako se odvezem tih dodatnih trideset kilometara moći da izbegnem mogućnost da naletim na nekog poznatog. Ljudi iz Hemptona obično su išli u kupovinu u drugi Grend Junion, tek nešto severnije od koledža, pa su izgledi da bi se neko od njih mogao pojaviti u Bretlborou bili sasvim mali. To, međutim, nije značilo da se tako nešto ne može dogoditi, pa mi se uprkos obazrivom planiranju, ta strategija na kraju osvetila. Jednog popodneva u martu, dok sam u kolica stavljao toalet-papir, iznenada su me saterali u ugao Greg i Meri Telefson. To je dovelo do poziva na večeru i, premda sam učinio sve da se nekako izvučem, Meri je nastavila da balansira s datumima sve dok mi nije ponestalo izmišljenih izgovora. Dvanaest večeri kasnije, odvezao sam se do njihove kuće na rubu kampusa u Hemptonu, otprilike na kilometar od mesta gde sam živeo sa Helen i dečacima. Da su tu bili samo njih dvoje, ne bi mi sve to predstavljalo toliko iskušenje, ali su se Greg i Meri potrudili da pozovu još dvadeset ljudi, a ja nisam bio pripremljen na toliku gužvu. Svi su oni, naravno, bili prijateljski raspoloženi i većini je verovatno bilo drago što me vide, no ja sam se osećao neprijatno, nelagodno, i kad god bih zaustio da nešto kažem, na kraju bih shvatio da sam rekao pogrešnu stvar. Nisam više bio u toku s hemptonskim tračevima. Svi su pretpostavljali da ću želeti da čujem sve o najnovijim intrigama i neprijatnostima, razvodima i vanbračnim vezama, unapređenjima i kolegijalnim nesuglasicama, ali je meni sve to uistinu bilo nepodnošljivo dosadno. Umakao bih iz nekog razgovora i, trenutak kasnije, našao bih se okružen drugom grupom ljudi zaokupljenih nekim drugim, ali sličnim razgovorom. Niko nije bio toliko netaktičan da bi spomenuo Helen (ljudi iz akademskog sveta previše su uljudni da bi im se dogodilo tako nešto), pa su se stoga svi držali naizgled neutralnih tema: najnovijih vesti, politike, sporta. Nisam imao pojma o čemu razgovaraju. Duže od godinu dana pre toga nisam zavirio u novine, pa je iz mog ugla delovalo kao da govore o događajima koji su se odigrali u nekom drugom svetu.
Prijem je počeo tako što su se svi zajedno muvali po prizemlju, ulazili u sobe i izlazili iz njih, okupljali se u grupe na po nekoliko minuta a onda se razilazili da bi u drugim prostorijama stvarali nove grupe. Išao sam iz dnevne sobe u trpezariju pa u kuhinju a otuda opet u jednu malu sobu i u jednom trenutku Greg je uspeo da me uhvati i tutne mi u šaku viski sa sodom. Prihvatio sam bez razmišljanja, a pošto sam bio uznemiren i osećao se neprijatno, ispio sam ga za dvadeset četiri sekunde. Bila je to prva kap alkohola koju sam popio posle više od godinu dana. U vreme dok sam radio istraživanje o Hektoru Manu umeo sam da podlegnem iskušenjima različitih minibarova po hotelima, ali sam se kad sam prešao u Bruklin i počeo da pišem knjigu zarekao da ću prestati da pijem. Nisam naročito žudeo za pićem kad mi nije bilo pri ruci, ali sam znao da me samo nekoliko trenutaka slabosti deli od mogućnosti da sebi stvorim gadan problem. U to me je uverilo moje ponašanje posle avionske nesreće i, da se nisam na vreme pokupio i napustio Vermont, verovatno ne bih ni poživeo dovoljno dugo da prisustvujem prijemu kod Grega i Meri - a još manje bih se našao u situaciji da se pitam zašto sam se kog đavola uopšte vraćao.
Pošto sam ispio piće, otišao sam do bara da uzmem novo, ali sam ovog puta odbacio sodu i u čašu dodao samo led. Kod trećeg sam zaboravio na led i jednostavno sipao sebi piće bez ičega.
Kada je večera bila spremna, gosti su se poredali oko trpezarijskog stola, napunili tanjire hranom, a onda se raštrkali po ostalim delovima kuće da potraže stolice. Ja sam završio na sofi u maloj sobi, uklješten između naslona za ruku i Karin Miler, vanrednog profesora na odseku za germanistiku. Koordinacija mi je u tom trenutku već bila pomalo uzdrmana i, dok sam sedeo s tanjirom salate i goveđeg paprikaša nesigurno smeštenim na kolenu, okrenuo sam se da uzmem piće sa naslona sofe (gde sam ga spustio pre no što sam seo), i čim sam uzeo čašu, ona mi je iskiiznula iz ruke. Četvorostruka doza „Džonija Vokera” pljusnula je Karin za vrat, a trenutak kasnije, čaša je zveknula o njenu kičmu. Ona je skočila a kako i da ne skoči? - i kada je to učinila srušila je svoj tanjir s paprikašom i salatom, koji ne samo da je moj tanjir s treskom srušio na pod, već je i licem nadole završio na mom krilu.
Nije to bila neka velika katastrofa, no ja sam već bio popio previše da bih bio svestan toga, pa sam tako s pantalonama iznenadno natopljenim maslinovim uljem i košuljom isprskanom sosom, odlučio da sve to shvatim kao uvredu. Ne sećam se šta sam rekao, ali znam da je bilo surovo i uvredljivo, pri tom i potpuno nezasluženo. Trapava kravo. Mislim da sam to rekao. A možda sam rekao i glupa kravo, ili glupa, trapava kravo. Koje god reči da sam izrekao, one su izražavale gnev kakav se nikad i ni pod kakvim okolnostima ne sme pretvarati u reči, ponajmanje onda kada ih može čuti puna soba nervoznih, napetih univerzitetskih profesora. Verovatno nije potrebno isticati da Karin nije bila ni glupa ni trapava, a još manje je podsećala na kravu: bila je to privlačna, vitka žena u poznim tridesetim godinama, koja je držala kurseve o Geteu i Helderlinu, a prema meni oduvek pokazivala samo izuzetno poštovanje i ljubaznost. Samo nekoliko sekundi pre tog neprijatnog događaja, pozvala me je da održim predavanje na jednom od njenih časova, i baš sam se nakašljavao i spremao se da joj kažem da ću morati da razmislim, kad se to piće prolilo. Za to sam ja bio jedini krivac, a ipak sam se istog trenutka okrenuo i svu krivicu svalio na nju. Bio je to odvratan ispad, još jedan dokaz da još nisam spreman da budem pušten iz kaveza. Karin mi je pristupila prijateljski, ona mi je zapravo ponudila obazrive, krajnje suptilne nagoveštaje da je spremna i za prisnije razgovore na različite teme, a ja, koji gotovo dve godine pre toga nisam dotakao ženu, reagovao sam na te gotovo neprimetne znake tako što sam zamislio, na grub i vulgaran način svojstven čoveku s previše alkohola u krvi, kako bi ona izgledala bez odeće. Da li sam se zbog toga tako svirepo obrecnuo na nju? Da li je moje gađenje nad samim sobom bilo toliko veliko da sam morao da je kaznim zbog toga što je u meni upalila iskru seksualnog uzbuđenja? Ili sam potajno znao da ona zapravo i ne pokušava tako nešto, i da je čitava ta mala drama moja izmišljotina, trenutak požude izazvane blizinom njenog toplog, namirisanog tela?
Da sve bude još gore, nisam osetio ni tračak žaljenja kada je zaplakala. Tada smo već oboje bili na nogama, i kada sam opazio da Karinina donja usna podrhtava i da joj se uglovi očiju pune suzama, osetio sam zadovoljstvo, bezmalo slavljeničku radost nad sveopštim zaprepašćenjem koje sam izazvao. Tada se u toj prostoriji nalazilo još šestoro ili sedmoro ljudi i svi su se na Karinin prvi iznenađen vrisak okrenuli prema nama. Bučni zveket tanjira privukao je na prag sobe još nekoliko gostiju, tako da je one moje ogavne reči čulo bar tuce svedoka. Posle toga nastala je potpuna tišina. Bio je to trenutak kolektivnog zaprepašćenja, i u narednih nekoliko sekundi niko nije znao šta bi trebalo da kaže ili učini. U tom kratkom intervalu preneraženosti i neizvesnosti, Karinina povređenost pretvorila se u gnev.
Nemaš prava da tako razgovaraš sa mnom, Dejvide, rekla je. Šta misliš, ko si ti?
Srećom, među onima koji su se pojavili na pragu bila je i Meri, i рrе no što sam uspeo da načinim još veću štetu, ona je uletela u sobu i dograbila me za ruku.
Nije Dejvid tako mislio, rekla je obrativši se Karin. Je li da nisi, Dejvide? Bila je to jedna od onih stvari koje čoveku izlete u trenutku.
Poželeo sam da joj se na grub način usprotivim, da kažem nešto čime ću dokazati da stojim iza svake reči koju sam rekao, ali sam oćutao. Za to sam morao da upotrebim svu svoju samokontrolu, ali Meri se toliko potrudila da izgladi stvar, da sam jednim delom svesti shvatio da će mi biti žao ako joj stvorim nove neprilike. Ipak, nisam se ni izvinio, niti pokušao da išta popravim. Umesto da kažem ono što sam poželeo da kažem, istrgao sam ruku iz njenog stiska i izišao iz sobe, a potom prošao kroz dnevnu sobu dok su me moje bivše kolege ćutke posmatrale.
Otišao sam pravo na sprat do Gregove i Merine spavaće sobe. Nameravao sam da zgrabim svoje stvari i nestanem, ali mi je jakna bila zatrpana velikom gomilom kaputa na krevetu, pa nisam mogao da je pronađem. Posle kratkog prekopavanja, počeo sam da bacam kapute na pod, nastojeći da sistemom eliminacije olakšam sebi potragu. Baš kada sam bio u pola posla - više je kaputa bilo na podu nego na krevetu - u sobu je ušla Meri. Meri je bila oniska žena okruglog lica, kovrdžave plave kose i rumenih obraza, i kad je stala na prag s rukama na bokovima, shvatio sam da je izgubila strpljenje sa mnom. Osetio sam se kao dete koje iščekuje majčinu grdnju.
Šta to radiš? upitala je.
Tražim svoju jaknu.
Ona je dole u plakaru. Zar se ne sećaš?
Mislio sam da je ovde.
Dole je. Greg ju je smestio u plakar kad si stigao. Ti si mu lično pronašao vešalicu.
Onda u redu. Potražiću je dole.
Meri, međutim, nije imala nameru da me tako lako pusti. Ušla je još nekoliko koraka u sobu, sagnula se da dohvati jedan kaput, i ljutito ga bacila na krevet. Zatim je podigla drugi, pa je i njega bacila na krevet. Nastavila je da sakuplja kapute i, svaki put kada bi neki od njih tresnula na krevet, prekinula bi samu sebe usred rečenice. Ti su kaputi bili kao znaci interpunkcije - iznenadne crtice, na brzinu ispisane tri tačke, energični znaci uzvika - i svaki od njih lomio je njene reči kao kakva sekira.
Kad siđeš dole, rekla je, hoću da se... izviniš Karin... ne zanima me ako ćeš morati i da klekneš... i zamoliš je za oproštaj... Svi sad pričaju o tome... i ako mi to ne učiniš, Dejvide... nikada te više neću pozvati u ovu kuću.
Pre svega, ja nisam ni želeo da dođem, odgovorio sam. Da nisi toliko navaljivala, ne bih ni došao ovamo da ti vređam goste. Mogla si da imaš uobičajeno dosadan i mlak prijem.
Tebi je potrebna pomoć, Dejvide... Ja imam na umu šta si sve preživeo... ali strpljenje ne traje večno... Treba da odeš do lekara pre no što upropastiš sebi život.
Živim onakav život kakav mogu da živim. On ne podrazumeva odlaske na prijeme u tvoju kuću.
Meri je bacila na krevet i poslednji kaput, a onda je, bez nekog vidljivog razloga, iznenada sela i zaplakala.
Slušaj, seronjo, rekla je tiho. I ja sam je volela. Možda si ti bio njome oženjen, ali Helen je bila moja najbolja prijateljica.
Grešiš. Meni je bila najbolja prijateljica. A ja njoj najbolji prijatelj. To s tobom nema nikakve veze, Meri.
To je označilo kraj razgovora. Bio sam toliko nemilosrdan prema njoj, toliko nepokolebljiv u odbacivanju njenih osećanja, da nije više mogla da kaže bilo šta. Kada sam izašao iz sobe, sedela je okrenuta leđima, klimala glavom napred-natrag i gledala u kapute.

DVA DANA POSLE tog prijema, od izdavačke kuće Univerziteta Pensilvanija stiglo je obaveštenje da žele da objave moju knjigu. Tada sam već bio odmakao gotovo sto stranica s prevodom Šatobrijana, a kada je godinu dana kasnije objavljen Nemi svet Hektora Mana, imao sam za sobom još hiljadu dvesta stranica. Shvatio sam da ću ako nastavim u tom ritmu, kroz sedam ili osam meseci imati gotovu prvu verziju. Uz još malo vremena za prerade i predomišljanja, za manje od godinu dana mogao sam Aleksu da predam gotov rukopis.
Ispostavilo se, međutim, da je ta godina potrajala svega tri meseca. Odvalio sam još dvesta pedeset strana, stigavši do poglavlja o padu Napoleona u dvadeset trećoj knjizi (jadi i čuda su blizanci, oni se rađaju zajedno), a onda, jednog vlažnog i vetrovitog popodneva na početku leta, pronašao sam u svom poštanskom sandučetu pismo Fride Speling. Priznajem da sam isprva bio oduševljen, no kada sam poslao odgovor i malo razmislio o svemu, uspeo sam da ubedim sebe da je u pitanju prevara. To nije značilo da sam pogrešio što sam joj poslao odgovor, ali sada kada sam obavio svoj deo posla, pretpostavio sam da će se naše dopisivanje tu i okončati.
Devet dana kasnije, ponovo mi se javila. Ovoga puta iskoristila je ceo list papira, a u vrhu stanice nalazio se plavi memorandum s njenim imenom i adresom. Znao sam koliko je jednostavno napraviti lažne papire za ličnu korespondenciju, ali zašto bi se neko toliko trudio da odigra ulogu nekog za koga ja nikada nisam čuo? Ime Fride Speling nije mi značilo ništa. Ona je mogla biti supruga Hektora Mana, ali je isto tako mogla biti i umno poremećena osoba koja sama živi u kolibi u pustinji, samo što više nije imalo smisla poricati da je reč o stvarnoj osobi.
Dragi profesore, pisala je. Vaše sumnje su savršeno razumljive, i nimalo me ne iznenađuje to što niste skloni da mi poverujete. Jedini način da saznate istinu jeste da prihvatite poziv koji sam vam uputila u svom poslednjem pismu. Doletite do Tijere del Suenjo i upoznajte Hektora. Ako vam kažem da je posle svog odlaska iz Holivuda 1929. godine napisao i režirao veći broj filmova i da je voljan da vam ih prikaže ovde na ranču možda će vas to namamiti da dođete. Hektoru je skoro devedeset godina, i zdravlje mu je sve lošije. Njegov testament nalaže mi da uništim sve kopije i negative filmova u roku od dvadeset četiri časa posle njegove smrti, a ja ne znam koliko će još on izdržati. Molim Vas, javite se što pre. U iščekivanju Vašeg odgovora, srdačno Vaša, Frida Speling (supruga Hektora Mana).
Ni ovog puta nisam dozvolio da me ponese ushićenje. Moj odgovor je bio kratak, zvaničan, možda čak pomalo i grub, ali želeo sam da pre no što se upustim u bilo šta, saznam da li joj se može verovati. Želim da vam verujem, napisao sam, ali moram imati dokaz. Ako očekujete da doputujem čak do Nju Meksika, moram da budem siguran da su vaše izjave verodostojne i da je Hektor Man zaista živ. Kad moje sumnje budu sasvim otklonjene, dolazim na ranč. S tim što moram da vas upozorim da ja ne putujem avionom. Iskreno vaš, D. Z.
Nije bilo nikakve sumnje da će se ponovo javiti - izuzev u slučaju da sam je uplašio. Ako je tako, onda će prećutno priznati da me je obmanula, i priča će biti završena. Nisam očekivao ovaj drugi ishod, ali šta god da je htela, trebalo je da ubrzo saznam istinu. Ton njenog drugog pisma bio je usplahiren, gotovo preklinjući, i ako je ona zaista bila osoba za koju se predstavljala, onda neće gubiti vreme, već će mi se smesta ponovo javiti. Ćutanje će značiti da sam prozreo njen blef, ali ako odgovori - a očekivao sam da će svakako odgovoriti - pismo će stići brzo. Onom poslednjem trebalo je devet dana da stigne do mene. Ako sve bude isto (bez nepredviđenih zadržavanja, bez grešaka pošte), računao sam da će sledeće stići čak i brže.
Iz sve snage sam se trudio da ostanem spokojan, da se držim svoje rutine i napredujem s Memoarima, ali bez uspeha. Misli su mi previše lutale, i bio sam suviše napet da bih mogao da im posvetim potrebnu pažnju i, pošto sam nekoliko dana zaredom s mukom održavao dnevnu kvotu, na kraju sam proglasio moratorijum na taj рrоjekat. Sutradan sam se rano ujutro uvukao u plakar u rezervnoj spavaćoj sobi i izvukao svoje stare fascikle s građom o Hektoru, koje sam po završetku knjige bio popakovao u kartonske kutije i sklonio. Bilo je ukupno šest kutija. U pet njih bile su zabeleške, skice, i prvobitne verzije mog rukopisa, ali je ona poslednja bila puna svakovrsne dragocene građe: isečaka, fotografija, dokumenata na mikrofilmu, fotokopiranih članaka, vesti iz nekadašnjih trač-rubrika; bio je tu svaki odštampani komad papira do koga sam uspeo da dođem, a koji se ticao Hektora Mana. Dugo nisam zavirio u te papire, a pošto sada nisam imao šta da radim osim da čekam da mi se Frida Speling ponovo javi, odneo sam kutiju u radnu sobu i proveo ostatak nedelje prekopavajući po njoj. Mislim da nisam očekivao da ću saznati bilo šta što već nisam znao, ali mi je sadržaj te kutije do tada već bio poprilično iščileo iz svesti, pa sam osetio da zaslužuje da ga ponovo pogledam. Najveći deo informacija koje sam tada uspeo da prikupim bio je nepouzdan: članci iz žute štampe, budalaštine iz časopisa za obožavaoce, delovi reportaža sa snimanja, prepuni hiperbola, pogrešnih pretpostavki, i očiglednih neistina. Ipak, dogod sam imao na umu da ne treba da verujem u ono što čitam, smatrao sam da tim čitanjem neću načiniti nikakvu štetu.
Hektor je bio tema četiri novinska portreta napisana u periodu između avgusta 1927. i oktobra 1928. godine. Prvi je objavljen u Kaleidoskopovom mesečniku Bulitin, glasilu Hantove nedavno osnovane filmske kompanije. Bilo je to zapravo obaveštenje za štampu povodom ugovora koji su potpisali sa Hektorom, a pošto se o njemu u tom trenutku malo toga znalo, imali su odrešene ruke da izmisle bilo kakvu priču koja bi odgovarala njihovim ciljevima. Bili su to poslednji dani holivudskog latinskog ljubavnika, period neposredno nakon smrti Rudolfa Valentina, kada su tamnoputi, egzotični stranci još uvek značajno privlačili publiku, pa je Kaleidoskop pokušao da unovči taj fenomen najavivši Hektora rečima: Senjor Slepstik, južnoamerički srcolomac sa komičnom žicom. Da bi osnažili tu tvrdnju, izmislili su mu zanimljiv spisak uspeha, čitavu jednu karijeru koja je navodno prethodila njegovom dolasku u Kaliforniju: nastupe u mjuzik-holovima u Buenos Airesu, duge turneje po Argentini i Brazilu s vodviljskim programom, niz velikih filmskih hitova snimljenih u Meksiku. Predstavljajući Hektora kao već formiranu zvezdu, Hant je mogao da sebi stvori ugled čoveka koji ima njuh za talente. Nije on bio tek nekakav novajlija u tom poslu, već promućurni i preduzimljivi gazda studija, koji je svoje suparnike nadmudrio u nadmetanju za sticanje prava na uvoz poznatog stranog zabavljača i njegovo predstavljanje američkoj publici. Bilo je lako podmetnuti takvu laž. Niko, na kraju krajeva, nije mario za ono što se zbivalo u drugim zemljama, a s tolikim imaginarnim mogućnostima na raspolaganju, zašto robovati činjenicama?
Šest meseci kasnije, u februarskom broju Fotopleja ponuđen je trezveniji pogled na Hektorovu prošlost. Do tada je već bilo prikazano nekoliko njegovih filmova i, pošto je širom zemlje raslo zanimanje za njegov rad, potreba za preoblikovanjem njegovog ranijeg života nesumnjivo je bila umanjena. Priču je napisala Brigid O’Falon, stalna novinarka lista, a već po njenim komentarima o Hektorovom prodornom pogledu i gipkoj mišićavosti u prvom pasusu, odmah postaje jasno da joj je jedina namera bila da o njemu govori laskave stvari. Očarana njegovim jakim španskim akcentom, a ipak puna hvale za njegov tečni engleski, ona mu postavlja pitanje otkud mu nemačko ime. Veoma prosto, odgovara Hektor. Moji roditelji bili rođeni u Nemačkoj, a isto i ja. Svi smo emigrirali u Argentinu kad ja sam bio mala beba. S njima kod kuće pričao sam nemački, u školi španski. Engleski tek posle, kad došao sam u Ameriku. Još nije mi baš dobar. Potom ga gospođica O’Falon pita koliko dugo je tu, i Hektor odgovara: tri godine. To je, naravno, u suprotnosti sa informacijama objavljenim u Kaleidoskopovom Biletinu, a u daljem toku priče, onom o poslovima koje je obavljao po dolasku u Kaliforniju (kondukter u autobusu, prodavač usisivača, kopač kanala), Hektor nigde ne spominje rad u šou biznisu. Toliko o veličanstvenoj karijeri kojom je stekao slavu u Latinskoj Americi.
Nije nimalo teško odbaciti preterivanja Hantovog propagandnog odeljenja, ali to što su ona potpuno zanemarivala istinu, ne znači da je priča iz Fotopleja bila iole pouzdanija ili verodostojnija. U martovskom broju časopisa Pikčergoer, novinar po imenu Rendal Sims piše o tome kako je posetio Hektora na snimanju filma Tango zbrka i pritom sa zaprepašćenjem shvatio kako ta argentinska mašina za smeh govori besprekoran engleski, s jedva primetnim akcentom. Kad ne biste znali odakle potiče, mogli biste se zakleti da je odrastao u Sandaskiju, država Ohajo. Sims je to izrekao kao kompliment, ali njegovo zapažanje otvara neprijatna pitanja o Hektorovm poreklu. Čak i ako čitalac prihvati da je Hektor detinjstvo proveo u Argentini, ostaje utisak da se u Ameriku preselio znatno ranije no što je nagovešteno u drugim člancima. U sledećem pasusu, Sims navodi ove Hektorove reči: Bio sam nevaljao dečak. Roditelji su me izbacili iz kuće kad mi je bilo šesnaest godina, i od tada se više nisam osvrtao unatrag. Na kraju sam se zaputio na sever i obreo se u Americi. Od samog početka, imao sam na umu samo jednu misao: uspeti na filmu . Čovek koji izgovara ove reči ni po čemu ne liči na onog koji je mesec dana ranije razgovarao s Brigid O’ Falon. Da li je on to iz vica za Fotoplej govorio s onim jakim akcentom, ili je Sims namerno izvitoperavao istinu, ističući Hektorov tečni engleski da bi producente ubedio u njegove mogućnosti na polju zvučnog filma, u predstojećim mesecima i godinama? Možda su njih dvojica imali neki dogovor povodom tog članka, ili je možda neko treći platio Simsu možda Hant, koji je tada već bio u teškim novčanim nedaćama. Da li je moguće da je Hant pokušavao da uveća Hektorovu tržišnu vrednost da bi njegove usluge prodao nekoj drugoj filmskoj kompaniji? To nije moguće saznati, ali kakvi god da su bili Simsovi motivi, i ma koliko da je iskrivljeno Brigid O’Falon zabeležila Hektorove izjave, ta su dva članka međusobno nepomirljiva, uprkos svim opravdanjima koje bi bilo moguće pronaći za dvoje novinara.
Poslednji Hektorov intervju objavljen je u oktobarskom broju časopisa Pikčer plej. Sudeći po onome što je ispričao B. T. Barkeru - ili bar po onome što Barker želi da poverujemo da mu je ispričao - čini se sasvim verovatno da je naš junak i sam doprineo stvaranju te pometnje. U ovoj verziji, njegovi roditelji potiču iz grada Stanislava na istočnoj granici Austrougarske imperije, dok je Hektorov maternji jezik poljski, a ne nemački. U vreme kada je imao dve godine oni odlaze u Beč, ostaju tamo šest meseci, a onda prelaze u Ameriku, gde provode tri godine u Njujorku i jednu na srednjem zapadu pre no što se ponovo pokupe i nastane se u Buenos Airesu. Tu Barker prekida. Hektora pitanjem gde su to živeli na srednjem zapadu, i ovaj mirno odgovara: Sandaski, Ohajo. Samo šest meseci pre toga, Rendal Sims spomenuo je Sandaski u svom članku za Pikčergoer - ne kao Stvarno mesto, već kao metaforu, kao tipičan američki gradić. Sada Hektor prisvaja taj grad i stavlja ga u svoju priču, možda samo zbog oštre i treperave muzike sadržane u tim rečima. Sandaski, Ohajo, odzvanja nekako prijatno, uz dve simetrične trostruke sinkope koje nose u sebi svu snagu i preciznost valjano skovane pesničke fraze. Otac mu je, prema njegovim rečima, bio inženjer, specijalista za mostogradnju. Majka, najlepša žena na svetu, bila je plesačica, pevačica, i slikarka. Hektor ili je oboje obožavao i bio je lepo vaspitan, pobožan dečak (za razliku od nevaljalca iz Simsovog članka), a pre njihove tragične smrti u jednoj nesreći s čamcem, kada je njemu bilo četrnaest godina, imao je namere da krene očevim stopama i postane inženjer. Iznenadni gubitak roditelja promenio je sve. Od trenutka kada je ostao siroče, kaže, sanjao je samo o tome da se vrati u Ameriku i tamo otpočne novi život. Bilo je potrebno da se dogodi čitav niz čuda da bi se to ostvarilo, ali sada kad se vratio, uveren je da je oduvek želeo da živi upravo ovde.
Neke od tih izjava možda su i bile istinite, možda tek mali broj njih, možda nijedna. To je njegova četvrta verzija vlastite prošlosti, i premda sve one imaju neke zajedničke elemente (roditelji koji govore nemački ili poljski, vreme provedeno u Argentini, emigriranje iz starog u novi svet), sve ostalo podložno je promenama. U jednom prisećanju je nadmen i praktičan; u drugom, bojažljiv i sentimentalan. Kod jednog novinara je mangup, kod drugog pokoran i pobožan momak; odrastao je u izobilju, odrastao je u bedi; govori s jakim akcentom, govori bez akcenta. Kad se sve te protivurečnosti stave na gomilu, ne dobija se ništa, tek portret čoveka s toliko različitih ličnosti i porodičnih istorija da se sve svodi na gomilu fragmenata, slagalicu čiji se delovi više ne mogu povezati. Na svako postavljeno pitanje, on daje drugačiji odgovor. Reči naviru iz njega, ali on ostaje odlučan u nameri da nikada istu stvar ne kaže dva puta. Deluje kao da nešto krije, kao da čuva nekakvu tajnu, a ipak tu svoju maglu stvara tako elegantno i s takvim vrcavim humorom, da to kao da niko i ne primećuje. Za novinare je neodoljiv. Zasmejava ih, zabavlja ih malim mađioničarskim trikovima, tako da oni ubrzo prestaju da od njega traže činjenice, i prepuštaju se čarima predstave. Hektor nastavlja s programom, vrtoglavo se krećući od kaldrmisanih bečkih bulevara do milozvučnih ravnica Ohaja, tako da na kraju počinjete da se pitate da li je reč o igri obmane ili tek ne baš o spretnom nastojanju da se razbije dosada. Možda su njegove laži bezazlene. Možda on ne pokušava nikoga da prevari, već samo traži način da se zabavi. Intervjui, na kraju krajeva, umeju da budu dosadni. Kad vam svi postavljaju ista pitanja, možda morate da izmišljate nove odgovore tek da biste ostali budni.
Ništa tu nije bilo sigurno, ali posle pretresanja te gomile prevarantskih prisećanja i izmišljenih anegdota, shvatio sam da sam otkrio bar jednu, ne previše važnu činjenicu. U prva tri intervjua, Hektor izbegava da spomene gde je rođen. O’Falonovoj na to pitanje odgovara - Nemačka; Simsu na isto pitanje kaže - Austrija; ni u jednom od ta dva slučaja, međutim, ne daje nikakve detalje: ni mesto, ni grad, ni oblast. Samo se u razgovoru s Barkerom malčice otvara i popunjava neke praznine. Grad Stanislav nekada jeste bio deo Austrougarske, ali posle raspada imperije i po okončanju rata, bio je predat Poljskoj. Poljska je za Amerikance daleka zemlja, mnogo dalja od Nemačke, a pošto je Hektor činio sve ne bi li umanjio značaj činjenice da je stranac, čudno je što je naveo taj grad kao svoje rodno mesto. Jedini mogući razlog za tako nešto, činilo mi se, bio je taj što je to bilo istina. Nisam mogao da potvrdim tu sumnju, ali ne bi imalo nikakvog smisla da je slagao. Poljska mu nikako nije mogla biti od pomoći i, ako je nameravao da smisli sebi lažno poreklo, zašto bi je uopšte spominjao? Bila je to omaška, trenutni pad koncentracije, i istog trena kad Barker čuje te nepažnjom izgovorene reči, Hektor pokušava da popravi počinjenu štetu. Ako se suviše naglašeno predstavio kao stranac, sada će tu grešku ispraviti isticanjem svojih američkih akreditiva. Dovodi sebe u Njujork, grad doseljenika, i potom stavlja tačku putovanjem u srce Amerike. Tada se u priči pojavljuje Sandaski, država Ohajo. Ime mu dospeva niotkuda, priseća ga se iz članka napisanog o njemu šest meseci ranije, i on ga baca u lice B. T. Barkeru koji ništa ne sumnja. Dobro mu je poslužilo. Novinar je naveden na pogrešan trag i, umesto da nastavi da postavlja pitanja o Poljskoj, on se udobno zavaljuje u fotelju i počinje da se zajedno s Hektorom priseća polja lucerke na srednjem zapadu.
Stanislav se nalazi malo južnije od reke Dnjestar, na pola puta između Ljvova i Černovica u Galiciji. Ako je Hektor tu proveo detinjstvo, onda su postojali svi razlozi za pretpostavku da je Jevrejin. Činjenica da je u toj oblasti bilo mnogo jevrejskih naselja nije bila dovoljna da bi me ubedila, ali ako je dovedemo u vezu s činjenicom da se njegova porodica odselila iz tc oblasti, argument postaje sasvim ubedljiv. Taj deo sveta napuštali su upravo Jevreji, i počev od ruskih pogroma osamdesetih godina devetnaestog veka, stotine hiljada iseljenika čiji je maternji jezik bio jidiš raspršilo se po Zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama. Mnogi od njih otišli su i u Južnu Ameriku. Samo u Argentini, na početku dvadesetog veka, do Prvog svetskog rata, broj stanovnika jevrejskog porekla povećao se sa šest hiljada na više od sto hiljada. Nema nikakve sumnje da je toj statistici doprineo i Hektor sa svojom porodicom. Da nije bilo tako, teško da su mogli da dospeju u Argentinu. U tom istorijskom trenutku, iz Stanislava u Buenos Aires putovali su isključivo Jevreji.
Bio sam ponosan na svoje malo otkriće, no to ne znači da sam pomišljao kako je preterano važno. Ako je Hektor zaista nešto krio, i ako je to nešto zaista bila vera u kojoj je rođen, onda je to što sam otkrio tek najbanalnija vrsta društvenog licemerja. U to vreme u Holivudu nije bilo zločin biti Jevrejin. Bilo je to jednostavno nešto što se radije nije spominjalo. Džolson je tada već bio snimio Džez pevača, a brodvejska pozorišta bila su prepuna onih koji su dobro plaćali da bi gledali Edija Kantora i Fani Brajs, da bi slušali Irvinga Berlina i braću Geršvin, da bi aplaudirali braći Marks. Jevrejsko poreklo moglo je predstavljati teret za Hektora. Moguće je da je patio zbog toga, moguće je da se i stideo, ali mi je bilo teško da zamislim da bi zbog toga bio ubijen. Svuda je i uvek, naravno, moguće pronaći fanatika koji u sebi ima dovoljno mržnje da ubije Jevrejina, ali onaj ko to čini želi da se za njegov zločin zna, želi da taj zločin upotrebi kao primer kojim će zastrašiti druge, a kakva god da je bila Hektorova sudbina, jedina pouzdana činjenica jesta ta da njegovo telo nikada nije pronađeno.
Od dana kada je Hektor potpisao ugovor s Kaleidoskopom do dana kada je nestao, proteklo je svega sedamnaest meseci. Mada je reč o kratkom periodu, pošlo mu je za rukom da za to vreme stekne određeni ugled, pa je početkom 1928. njegovo ime već počelo da se pojavljuje u hronikama holivudskog društvenog života. Tokom svojih putovanja uspeo sam da u različitim mikrofilmskim arhivama iskopam dvadesetak takvih članaka. Svakako da ih je bilo još dosta koji su mi promakli, da i ne govorimo o onima koji su bili uništeni, no koliko god da su takva spominjanja bila oskudna i nedovoljna, ipak su pužala dokaz da Hektor nije bio neko ko je voleo da kad padne mrak ostane kod kuće. Viđan je po restoranima i noćnim klubovima, na prijemima i filmskim premijerama, i skoro svaki put kad bi mu se ime pojavio u štampi, išlo je uz opisne detalje koji su isticali njegov užareni magnetizam, njegove neodoljive oči, ili lice od čije lepote zastaje dah. Ovo je važilo naročito za tekstove koje su pisale žene, ali bilo je i muškaraca koji su podlegali njegovom šarmu. Jedan od njih, koji je pisao pod imenom Gordon Flaj, usudio se čak da izrazi svoje mišljenje tvrdnjom da Hektor samo traći svoj talenat na komedije i da bi trebalo da se usmeri ka dramskim ulogama. Za čoveka s izgrađenim osećajem za estetske proporcije, pisao je Flaj, prosto je uvredljivo da gleda kako elegantni senjor Man, s takvim profilom, neprestano dovodi u opasnost svoj nos nalećući na zidove i ulične stubove. Publika će dobiti više ako se on okani takvih akrobacija i počne da se ljubi s lepoticama. Nesumnjivo je da ima puno mladih glumica koje bi rado odigrale takvu ulogu. Iz svojih izvora saznajemo da je Ajrin Flauers već učestvovala na nekoliko audicija, ali i da se čini da je prelepi gaučo bacio oko na Konstansu Hart, sve popularniju zvezdu filma Snaga i moć. S nestrpljenjem iščekujemo rezultate probnog snimanja.
Novinari su Hektora, međutim, najčešće tek ovlaš primećivali. Nije on još bio materijal za veliku priču, bio je tek jedan od mnogih perspektivnih početnika, i u više od polovine tekstova do kojih sam uspeo da dođem on je tek imenom spomenut - obično u društvu neke žene, koja takođe ostaje samo ime. Hektor Man viđen je u Federd Nestu sa Silvijom Nunan. Hektor Man se noćas pojavio na plesnom podijumu kluba Gibraltar u paru sa Mildred Svejn. Hektor Man srdačno razgovarao sa Alis Dvajer, jeo ostrige s Poli Makraken, držao se za ruke s Dolores Sent Džon, ušunjao se u bar s Fionom Mar. Sve u svemu, izbrojao sam imena osam različitih žena, ali ko zna s koliko njih je još izlazio te godine? Moja saznanja bila su ograničena na članke koje sam uspeo da pronađem, pa ih je umesto osam lako moglo biti dvadeset, možda čak i više.
Kada su se sledećeg januara pojavile vesti o Hektorovom nestanku, u njima je malo pažnje bilo posvećeno njegovom ljubavnom životu. Samo tri dana pre toga, Simor Hant se obesio u svojoj spavaćoj sobi, i umesto da pokuša da iskopa dokaze o kakvoj upropašćenoj romansi ili tajnoj vezi, policija je usredsredila svoje napore na Hektorove loše odnose s korumpiranim bankarom iz Sinsinatija. Verovatno je mogućnost postojanja veze između ta dva skandala bila suviše primamljiva. Posle Hantovog hapšenja, objavljena je Hektorova izjiva u kojoj on izražava olakšanje zbog toga što Amerikanci još poseduju osećaj za pravdu. Anonimni izvor, opisan kao jedan od Hektorovih bliskih ličnih prijatelja, rekao je kako je Hektor pred nekoliko ljudi izjavio: To je jedna najobičnija protuva. Izigrao me je za nekoliko hiljada dolara i pokušao da mi uništi karijeru. Drago mi je što je dospeo iza brave. To je i zaslužio, i ja ga nimalo ne žalim. Kroz tekstove u štampi provlačile su se i glasine da je Hektor bio taj koji je Hanta otkucao vlastima. Zastupnici takve teorije tvrdili su da su posle Hantove smrti njegovi saradnici uklonili Hektora da bi sprečili da nova otkrića procure u javnost. Pojedine su verzije čak smelo nagoveštavale da Hantova smrt nije bila samoubistvo, već ubistvo obavljeno tako da izgleda kao samoubistvo - prvi korak u složenoj zaveri kojom su njegovi prijatelji iz podzemlja pokušali da izbrišu tragove svojih zločina.
Bilo je to mafijaško čitanje događaja. Takav pristup u Americi dvadesetih godina svakako je delovao sasvim prihvatljivo, ali bez leša koji bi podržao tu hipotezu, policijska istraga počela je da tapka u mestu. Štampa je u prvih nekoliko nedelja davala podršku, objavljujući priče o Hantovim poslovima i uplivu sveta kriminala u filmsku industriju, ali pošto između Hektorovog nestanka i smrti njegovog bivšeg producenta nije mogla biti uspostavljena neopoziva veza, novinari su počeli da tragaju za drugim motivima i objašnjenjima. Sve ih je kopkala vremenska blizina ova dva događaja, ali je nelogično bilo pretpostaviti da je jedan prouzrokovao drugi. Činjenice koje se dodiruju ne moraju nužno biti i povezane činjenice, iako njihova međusobna blizina navodi na pomisao da su povezane. Sada, pošto je istragu trebalo usmeriti u drugim pravcima, ispostavilo se da su se mnogi tragovi već ohladili. Dolores Sent Džon, u nekoliko članaka spomenuta kao Hektorova verenica, tiho se iskrala iz grada i vratila u dom svojih roditelja u Kanzas. Novinarima je trebalo još čitavih mesec dana da je pronađu, a kada im je to konačno pošlo za rukom, ona je odbila da razgovara s njima, rekavši da je još uvek suviše potresena Hektorovim nestakom da bi mogla da im da smislenu izjavu. Njen jedini komentar glasio je: Moje srce je slomljeno, i to je bio poslednji put da se oglasila u javnosti. Privlačna mlada glumica koja se pojavila u pet-šest filmova (među kojima su i Rekviziter i Gospodin Niko, u kojima je igrala šerifovu kći, odnosno Hektorovu ženu), naprečac se odrekla karijere i nestala iz sveta šou biznisa.
Žil Blaustin, pisac skečeva koji je radio s Hekorom na svih dvanaest njegovih filmova za Kaleidoskop, izjavio je novinaru časopisa Verajati da su on i Hektor zajedno pripremali niz scenarija za zvučne komedije i da je njegov saradnik bio izvanredno raspoložen. Viđao se s njim svakodnevno počev od sredine decembra, i za razliku od svih ostalih koji su u intervjuima govorili o Hektoru, on je o njemu nastavljao da govori u sadašnjem vremenu. Istina je da se ta stvar s Hantom okončala na prilično neprijatan način, priznavao je Blaustin, ali nije samo Hektor bio kivan na Kaleidoskop. Svako od nas je tu dobio po nosu, a ako je on izvukao najdeblji kraj, ne treba sad zbog toga sumnjati u njega. Pred njim je budućnost, i onog trenutka kada je njegov ugovor s Kaleidoskopom bio okončan, on se okrenuo drugim stvarima. U radu sa mnom ulagao je veliki trud, veći no što sam ja ikada video da ulaže, i um mu je bio sav usplamteo od novih ideja. U trenutku kada je nestao, naš prvi scenario bio je gotovo završen bila je to urnebesna komedija pod naslovom Tačka i crta i bili smo pred potpisivanjem ugovora s Harijern Konom iz Kolambije. Snimanje je trebalo da počne u martu. Trebalo je da Hektor režira i odigra malu ali upečatljivu, nemu komičnu ulogu i, ako vam se čini da je neko takav istovremeno planirao da se ubije, onda ne znate ništa o Hektoru. Apsurdno je i pomisliti da bi on mogao da oduzme sebi život. Možda mu ga je oduzeo neko drugi, ali to bi značilo da on ima neprijatelja, a sve vreте koliko sam ga poznavao, nikada nisam video da se bilo kome zamerio. Taj čovek je pravi laf, i ja volim da radim s njim. Možemo mi sad ovde čitav dan da nagađamo šta se dogodilo, ali sve govori da je on negde živ, da mu je usred noći došlo jedno od onih njegovih šašavih nadahnuća, i da je jednostavno otperjao nekud da malo bude sam. Svi tvrde da je mrtav, ali mene ne bi iznenadila kada bi Hektor sada ušao kroz ova vrata, bacio šešir na stolicu, i rekao: „Okej, Žil, a sad da se bacimo na posao.”
U Kolambiji su potvrdili da su s Hektorom i Blaustinom pregovarali o ugovoru za tri filma, uključujući Tačku i crtu, uz još dve komedije. Ništa još nije bilo potpisano, ali su u studiju očekivali da će uslovi biti dogovoreni tako da obe strane budu zadovoljne i da će s radošću primiti Hektora u porodicu. Blaustinove reči, zajedno s izjavom iz Kolambije, ukidale su mogućnost da je Hektorova karijera dospela u ćorsokak, što su pojedini tabloidi uporno navodili kao mngući motiv za samoubistvo. Činjenice su, međutim, pokazivale da Hektorova perspektiva nipošto nije bila mračna. Ona pometnja u Kaleidoskopu nije poljuljala njegov duh, kako je pisalo u Los Anđeles rekordu 18. februara 1929. godine, a pošto se nije pojavilo nikakvo pismo ili poruka koji bi podržali pretpostavku da je Hektor oduzeo sebi život, teorija o samoubistvu počela je da uzmiče pred gomilom sumanutih nagađanja i prenagljenih zaključaka: o neuspelim otmicama, o čudnovatim nesrećama, o natprirodnim događajima. U međuvremenu, policija je tapkala u mestu kada je reč o povezanosti sa Hantom, i mada su tvrdili da prate nekoliko tragova koji dosta obećavaju (Los Anđeles dejli njus, 7. marta 1929), nikada se nisu pojavili novi osumnjičeni. Ako je Hektor i bio ubijen, nije bilo dovoljno dokaza da iko bude osumnjičen za taj zločin. Ako se sam ubio, onda razlog za to niko nije mogao da dokuči. Nekoliko cinika nagovestilo je da njegov nestanak nije ništa drugo do potez sračunat na publicitet, jeftina dosetka koju je smislio Hari Kon iz Kolambije da bi skrenuo pažnju na svoju novu zvezdu, i da bi se svakog dana moglo očekivati čudesno ponovno pojavljivanje. To je još i imalo nekakvog uvrnutog smisla, ali kako su dani prolazili a Hektor se nije vraćao, ispostavilo se da je i ta teorija pogrešna koliko i sve ostale. Svako je imao neko svoje mišljenje o tome šta se dogodilo s Hektorom, ali zapravo niko nije znao ništa. A ako je i postojao neko ko je znao, taj neko nije se oglašavao.
O tom slučaju naveliko se pisalo otprilike mesec i po dana, ali je onda zanimanje počelo da opada. Nije bilo novih otkrića o kojima bi se pisalo, niti novih mogućnosti koje je trebalo ispitati, tako da je štampa na kraju usmerila pažnju ka drugim stvarima. Krajem proleća, Los Anđeles igzeminer objavio je prvu od nekoliko priča nastalih u nepravilnim vremenskim razmacima u narednih nekoliko godina, a prema kojima je Hektora navodno neko prepoznao u nekom neverovatnom, dalekom mestu - bila su to takozvana viđenja Hektora - no to su uglavnom bile tek kratke vesti, mali tekstovi za popunu prostora negde u dnu stranice sa horoskopom, neka vrsta dežurne šale za poznavaoce prilika u Holivudu. Hektor u Atiki, država Njujork, kao sindikalni vođa. Hektor na pampasima sa svojim putujućim cirkusom. Hektor među beskućnicima. Marta 1933. godine, Rendal Sims, onaj novinar koji je pet godina ranije intervjuisao Hektora za Pikčergoer, objavio je u nedeljnom dodatku Herald ekspresa članak pod naslovom Šta se dogodilo s Hektorom Manom? Najavljivani su tu novi detalji o tom slučaju, no osim nagoveštaja očajničkog i zapetljanog ljubavnog trougla u koji je Hektor možda bio umešan a možda i nije, radilo se u suštini o rezimeu članaka objavljenih u losanđeleskim listovima u toku 1929. godine. Sličan članak, iz pera osobe po imenu Debni Strejhorn, pojavio se u jednom broju Kolijersa iz 1941. godine, a u knjizi ogavnog naslova Holivudski skandali i misterije autora Frenka K. Klebalda, objavljenoj 1957. godine, Hektorovom nestanku bilo je posvećeno jedno kratko poglavlje, za koje se nakon pomnijeg ispitivanja ispostavilo da je gotovo od reči do reči prepisan Strejhornov članak. Možda je tokom godina bilo još članaka i poglavlja o Hektoru, ali ja za njih nisam znao. Imao sam samo ono što se nalazilo u kutiji, a to što se nalazilo u kutiji bilo je sve što sam uspeo da nađem.

4

PROTEKLO JE dve nedelje, a Frida Speling se nije javljala. Očekivao sam pozive usred noći, preporučena pisma, telegrame, faksove, očajničke molbe da smesta pohitam bolesnom Hektoru, ali posle četrnaest dana njenog nejavljanja, izgubio sam svaku nadu. Ponovo sam postao skeptičan, i malo-pomalo, vratio sam se tamo gde sam bio i ranije. Vratio sam kutiju u orman, i pošto sam još nekih nedelju ili deset dana proveo tako naduren, ponovo sam se prihvatio Šatobrijana i bacio na posao. Bespotrebno sam izgubio gotovo mesec dana, no ako izuzmemo mali talog razočaranja i gađenja, uspeo sam da iz glave potisnem razmišljanja o Tijeri del Suenjo. Hektor je ponovo bio mrtav. Umro je 1929. godine, ili prekjuče. Nije više ni bilo važno koja je od te dve smrti bila stvarna. On više nije pripadao ovom svetu, i ja više nikada neću dobiti priliku da se sretnem s njim.
Ponovo sam se zatvorio u sebe. Vreme se neprestano kolebalo, bivalo dobro i loše naizmenično. Nakon jednog ili dva blistavo sunčana dana, usledile bi mahnite oluje; stravične pljuskove smenjivalo je kristalno plavo nebo; vetar je duvao pa prestajao da duva, magla se rastvarala u vedrinu. Kod mene na planini uvek je bilo nekoliko stepeni hladnije nego dole u gradu, ali bilo je i popodneva kada sam mogao da izađem samo u majici i kratkim pantalonama. Drugih večeri sam, opet, morao da založim vatru i navučem na sebe tri džempera. Juni se pretvorio u juli. Do tada sam već radio nekih deset dana bez prestanka, postepeno sam se vratio u stari ritam, prionuo sam na posao koji se, činilo mi se, bližio kraju. Jednog dana, odmah iza prazničnog vikenda, završio sam posao ranije i odvezao se u Bretlboro u kupovinu. Proveo sam četrdesetak minuta u Grend Junionu, a potom, pošto sam kese stavio u prikolicu kamioneta, reših da se još malo zadržim i pogledam neki film. Bio je to iznenadni hir, nešto što me je u momentu spopalo dok sam stajao na parkingu, zgrčen i znojav na poznopopodnevnom suncu. Bio sam obavio posao za taj dan, i nije bilo razloga da menjam planove, nije bilo razloga da žurim kući ukoliko to ne želim. Do bioskopa Lečis na Glavnoj ulici stigao sam upravo kada je trebalo da počnu najave novih filmova pred projekciju u šest sati. Kupio sam koka-kolu i kesu kokica, našao mesto u sredini poslednjeg reda, i odgledao jedan od nastavaka Povratka u budućnost. Ispostavilo se da je bio istovremeno i besmislen i zabavan. Posle bioskopa, odlučio sam da svoj izlazak produžim time što ću večerati u korejskom restoranu koji se nalazio s druge strane ulice. Tamo sam već jednom ranije jeo, i prema vermontskim standardima, hrana u njemu nije bila nimalo loša.
Proveo sam dva sata sedeći u mraku, a kada sam izašao iz bioskopa, vreme se opet promenilo. Bila je to još jedna od tih naglih pramena: oblaci su se valjali, temperatura je pala na desetak stepeni, vetar je počeo da duva. Nakon vedrog, sunčanog dana, u to vreme trebalo je da se svetlo koliko-toliko zadrži na nebu, ali sunce je nestalo pre sutona, a dug letnji dan pretvorio se u vlažno, sveže veče. Kiša je već počela da pada kada sam prešao ulicu i ušao u restoran, i dok sam se smeštao za jedan od stolova u prednjem delu i naručivao hranu, gledao sam kako napolju oluja sakuplja snagu. Jedna kesa se podigla sa tla i zaletela u izlog „Semove prodavnice vojne odeće”; prazna konzerva soka odzveketala je niz ulicu prema reci; kišni meci tukli su po trotoaru. Večeru sam počeo porcijom kimšija čiji sam svaki drugi zalogaj spirao gutljajem piva. Bila je to ljuta stvar koja je pržila jezik, i kada sam prešao na glavno jelo, nastavio sam da komade mesa umačem u pikantni sos, što znači da sam i dalje pio pivo. Sigurno sam popio bar tri flaše, možda četiri i, kada sam platio račun, bio sam malo opušteniji no što je trebalo. Bio sam dovoljno trezan da držim pravac dok hodam, dovoljno trezan za lucidne misli o prevodu, ali ne i dovoljno trezan da bih vozio.
Ipak, nemam nameru da okrivim pivo zbog onoga što se desilo. Refleksi su mi možda bili malo usporeni, ali bilo je tu i drugih činilaca i čisto sumnjam da bi se sve drugačije završilo i kada bih pivo izostavio iz jednačine. Kad sam izašao iz restorana kiša je i dalje pljuštala i, kada sam pretrčao tih nekoliko stotina metara do gradskog parkinga, bio sam mokar do gole kože. Nije mi puno pomoglo ni to što sam petljao s ključevima dok sam ih vadio iz džepa svojih mokrih pantalona, a još manje je bilo od koristi kada sam ih, pošto sam konačno uspeo da ih izvadim, istog trenutka ispustio u baru. Zbog toga što sam morao da kleknem da ih potražim po mraku samo sam izgubio dodatno vreme, i kada sam najzad ušao u kamionet, bio sam mokar kao neko ko se upravo obučen istuširao. Možete da krivite pivo, ali krivite i tu vlažnu odeću i vodu koja mi je kapala u oči. Neprestano sam morao upravljač da pridržavam jednom rukom da bih drugom brisao čelo, a ako toj otežavajućoj okolnosti dodate i činjenicu da je sistem za odmagljivanje stakala bio loš (što je značilo da sam, onda kada nisam brisao čelo, istu ruku koristio da bih brisao zamagljeno vetrobransko staklo), a potom još i dodatni problem s defektnim brisačima (kao da su ikad ispravni?), uslovi su te noći bili takvi da teško da bi ko mogao da garantuje bezbednu vožnju do kuće.
Ironija je bila u tome što sam ja svega toga bio svestan. Iako sam drhtao u mokroj odeći, nestrpljiv da što pre stignem do kuće i presvučem se u nešto toplo, ipak sam se svesno trudio da vozim što je moguće sporije. Pretpostavljam da me je to i spaslo, ali je isto tako to moglo biti i razlog zbog koga je došlo do nesreće. Da sam vozio brže, verovatno bih bio pažljiviji, bolje bih pratio krivine na putu, ali nakon nekog vremena, misli su počele da mi lutaju tako da sam na kraju zapao u jednu od onih dugih, besmislenih meditacija koje kao da se javljaju samo onda kada se sami vozite kolima. U ovom slučaju, ako se dobro sećam, reč je bila o zbrajanju efemernih radnji svakodnevnog života. Koliko sam vremena u poslednjih četrdeset godina proveo vezujući pertle na cipelama? Koliki broj vrata sam otvorio i zatvorio? Koliko sam puta kinuo? Koliko sam sati potrošio tražeći zaturene stvari? Koliko sam puta udario prst na nozi, lupio glavu, ili trepnuo pa mi je nešto ušlo u oko? Doživljavao sam to kao sasvim prijatnu vežbu i nastavljao sam da proširujem spisak dok sam mokrim putem vozio kroz mrak. Negde na dvadeset milja od Bretlborоа, na otvorenom putu između gradića T - i Zapadni T -, samo tri milje od odvajanja koje vodi prema kolskom putu do moje kuće, ugledao sam oči neke životinje kako sijaju u mraku. Sekund kasnije, video sam da je to pas. Stajao je otprilike dvadeset, trideset metara ispred mene, mokro i namučeno stvorenje koje tumara kroz noć, i nasuprot onome što većina pasa radi kada se izgubi, nije išao pored već je trčkarao posred puta - ili malo više na levu stranu, i tako se našao tačno na sredini moje trake. Skrenuo sam da ga ne bih udario i istog trenutka stao na kočnicu. To, po svoj prilici, nisam smeo da učinim, ali pre no što sam uspeo da sprečim sebe u tome, već sam napravio grešku, jer kako je put bio vlažan i klizav zbog kiše, gume su proklizale. Prešao sam preko žute linije i pre nego što sam uspeo da se vratim na pravac, vozilo se žarilo u stub kraj puta.
Imao sam vezan pojas, ali sam od trzaja udario levim ramenom o volan, a kako su sve namirnice odjednom poletele iz kesa, konzerva soka od paradajza je odskočila i pogodila me pravo u bradu. Celo lice me je vraški bolelo, nadlaktica mi je pulsirala, ali još uvek sam mogao da savijem ruku, da zatvaram i otvaram usta, pa sam zaključio da ništa nije slomljeno. Trebalo je da mi zbog toga bude lakše, da budem srećan što sam prošao bez težih povreda, ali nisam bio raspoložen da razmišljam o tome koliko sam dobro prošao niti kako je sve moglo da se završi. I ovo je bilo dovoljno loše, i bio sam ljut na sebe što sam slupao vozilo. Jedan far bio je razbijen; branik zgužvan; prednji deo haube ulubljen. Motor je i dalje radio ali kada sam pokušao da krenem unazad, video sam da su prednji točkovi zaglavljeni u blatu. Bilo mi je potrebno dvadeset minuta kopanja po blatu i kiši da bih oslobodio kamionet, a posle toga sam već bio previše mokar i iscrpljen da bih se petljao s raščišćavanjem namirnica razbacanih po unutrašnjosti vozila. Stoga sam jednostavno seo za volan, vratio se na put, i krenuo. Kasnije sam otkrio da sam vožnju do kuće dovršio s paketićem smrznutog graška zaglavljenim ispod stražnjice.
Kada sam se zaustavio pred kućom već je prošlo jedanaest. Drhtao sam od hladnoće, bolele su me vilica i ruka, i bio sam silno rasrđen. Uvek očekuj neočekivano, kažu ljudi, ali kada se to neočekivano i dogodi, onda vam nije ni na kraj pameti da bi se moglo dogoditi još jednom. Bio sam sasvim nepripremljen, i pošto sam u trenutku kad sam izlazio iz kamiona još razmišljao o onom psu i onom stubu, još pretresao detalje udesa, nisam primetio automobil parkiran s leve strane kuće. Svetlost farova nije prešla preko tog dela dvorišta, i kada sam ugasio motor i isključio svetla, oko mene je zavladao potpuni mrak. Kiša je oslabila, ali je još sipila, a svetla u kući bila su pogašena. Pošto sam verovao da ću se vratiti pre zalaska sunca, pri odlasku nisam upalio svetlo iznad ulaznih vrata. Nebo je bilo crno. Zemlja je bila crna. Stazu do kuće pronašao sam po sećanju i osećaju, ali nisam video ni prst pred nosom.
U južnom Vermontu bilo je uobičajeno ostavljati kuću otključanu, ali ja nisam tako postupao. Brižljivo sam zaključavao vrata prilikom svakog izlaska. Bio je to ritual koga sam se tvrdoglavo pridržavao, čak i kada sam izlazio na svega pet minuta. Sada, dok sam drugi put te noći petljao s ključevima, shvatio sam koliko su takve meге predostrožnosti bile glupe. Pošlo mi je za rukom da se zaključam izvan sopstvene kuće. Ključevi su mi već bili u ruci, ali ih je na privesku bilo šest, a ja nisam imao pojma koji je pravi. Naslepo sam tapkao po vratima, u nastojanju da pronađem bravu. Kada sam je pronašao, nasumice sam odabrao jedan od ključeva i uspeo da ga uguram u ključaonicu. Ušao je do pola, a onda se zaglavio. Trebalo je da pokušam s drugim, ali da bih to učinio, morao sam najpre da izvadim onaj prvi. To je iziskivalo znatno više petljanja no što sam pretpostavljao. U poslednjem trenutku, baš kada sam iz proreza vadio poslednji zarez, ključ se malo pomerio, i privezak mi je iskliznuo iz ruke. Zvecnuo je lupivši o drvene stepenice, a onda odskočio ko zna kuda u noć. Tako sam putovanje okončao onako kako sam ga i započeo: na sve četiri, uz prigušene psovke, u potrazi za svežnjem nevidljivih ključeva.
Proveo sam u takvom položaju ne više od dve-tri sekunde, kada se u dvorištu upalilo svetlo. Podigao sam pogled, instinktivno okrenuvši glavu prema svetlosti, i pre no što sam stigao da se uplašim, čak i pre no što sam uspeo da shvatim šta se događa, primetio sam parkirani automobil - automobil koji nije imao šta da traži na mom posedu - i ženu koja je iz njega upravo izlazila. Otvorila je veliki crveni kišobran, zalupila vrata za sobom, i svetlo se ugasilo. Da li vam je potrebna pomoć, upitala je. Uspravio sam se na noge, i toga časa upalilo se još jedno sjetio Žena mi je osvetlila lice baterijskom lampom.
Ko ste sad pa vi, koji moj, upitao sam.
Mene ne poznajete, odgovorila je, ali poznajete osobu koja me je poslala.
To mi nije dovoljno. Recite mi ko ste, ili ću pozvati policiju.
Zovem se Alma Grund. Čekam ovde već pet sati gospodine Zimer i morala bih da porazgovaram s vama.
A koja vas je to osoba poslala?
Frida Speling. Hektoru je veoma loše. Ona želi da vas o tome obavesti i zamolila me je da vam kažem da nije ostalo puno vremena.

UZ POMOĆ njene baterijske lampe pronašli smo ključeve, i kada sam otvorio vrata i ušao u kuću, upalio sam svetla u dnevnj sobi. Alma Grund je ušla za mnom - oniža ženica srednjih do kasnih tridesetih godina, odevena u plavu svilenu bluzu i sive pantalone šivene po meri. Smeđa kosa srednje dužine, visoke potpetice, tamnocrveni ruž, i velika kožna tašna obešena preko ramena. Kad je ušla na svetlost, primetio sam da na levoj strani lica ima beleg. Bila je to purpurna mrlja veličine pesnice, dovoljno duga i široka da bi podsećala na mapu neke imaginarne zemlje: izrazita šara depigmentacije koja joj je prekrivala više od pola obraza, počev od ugla oka do vilice. Kosa joj je bila podšišana tako da sakrije najveći deo belega, a glavu je držala nekako čudno nagnutu da joj se kosa ne bi pomerala. Bilo je to stečeno držanje, navika usvojena kroz život obeležen svešću o sebi, i to joj je davalo izgled nekako nespretne i ranjive osobe, držanje stidljive devojke kojoj je draže da gleda u tepih nego da se susretne s vašim pogledom.
Bilo koje druge noći verovatno bih bio voljan da razgovaram s njom - ali ne i te noći. Bio sam previše razdražen, previše rastrojen svim onim što se do tada dešavalo, pa sam jedino želeo da skinem sa sebe mokru odeću, okupam se u toploj vodi, i odem na spavanje. Kada sam upalio svetla u dnevnoj sobi, zatvorio sam vrata za sobom. Sada sam ih ponovo otvorio i uljudno je zamolio da ode.
Dajte mi samo pet minuta, rekla je. Mogu sve da objasnim.
Ne volim kad mi ljudi neovlašćeno ulaze na imanje, rekoh, kao što ne volim ni kad me prepadaju usred noći. Ne biste voleli da vas izbacim odavde, zar ne?
Tek tada je podigla pogled ka meni, iznenađena žestinom koju sam ispoljio, zastrašena gnevom pritajenim u mome glasu. Mislila sam da želite da se vidite s Hektorom, rekla je, i dok je izgovarala te reči načinila je još nekoliko koraka ka unutrašnjosti kuće, udaljivši se od vrata za slučaj da odlučim da svoju pretnju sprovedem u delo. Kada se ponovo okrenula ka meni, mogao sam da vidim samo njenu desnu stranu. Iz tog ugla izgledala je drugačije i primetio sam da ima fino oblikovano, okruglasto lice, s vrlo glatkom kožom. Ne tako neprivlačna, na kraju krajeva; možda gotovo ljupka. Oči su joj bile tamnoplave, i u njima se ogledala neka hitra, nervozna inteligencija, koja me je pomalo podsećala na Helen.
Više me ne zanima šta Frida Speling ima da kaže, rekoh. Predugo me je pustila da čekam, pa sam morao i te kako da zapnem da bih to nadoknadio. Više nemam želju da odem tamo. Prevelike nade. Preveliko razočaranje. Nemam ja energije za tako nešto. Što se mene tiče, ta priča je završena.
Pre no što je uspela da mi odgovori, svoj kratki napad okončao sam agresivnim završnim udarcem. Idem da se okupam, rekoh. I očekujem da kad završim kupanje više nećete biti ovde. Molim vas budite toliko ljubazni da pri odlasku zatvorite vrata.
Okrenuo sam joj leđa i krenuo prema stepeništu, rešen da je do kraja ignorišem i operem ruke od tog posla. Kada sam bio negde na pola stepeništa, čuo sam njene reči: Napisali ste sjajnu knjigu, gospodine Zimer. Imate pravo da saznate čitavu priču, a potrebna mi je i vaša poraoć. Ako me ne budete saslušali, desiće se grozne stvari. Samo me pet minuta saslušajte. To je sve što tražim.
Borila se za svoju stvar na krajnje melodramatičan način, ali nisam hteo da dopustim da to utiče na mene. Kad sam stigao do vrha stepenica, okrenuo sam se i obratio joj se iz lođe. Ne dam vam ni pet sekundi, rekao sam. Ako želite da razgovarate sa mnom, javite se sutra. Ili, još bolje, napišite mi pismo. Telefonski razgovori mi ne idu najbolje. Potom sam, ne potrudivši se ni da sačekam njenu reakciju, ušao u kupatilo i zaključao vrata za sobom.
Zadržao sam se u kadi petnaest ili dvadeset minuta. Tome treba dodati još tri ili četiri minuta koliko sam potrošio na brisanje, pa još dva za pregledanje lica u ogledalu, te novih šest ili sedam za oblačenje čiste odeće, tako da sam verovatno ostao gore gotovo čitav sat. Nikuda nisam žurio. Znao sam da će ona biti tu i kada ponovo budem sišao niz stepenice, i još sam bio gadno raspoložen, još sam kipteo od nagomilane ratobornosti i neprijateljstva. Nisam se uplašio Alme Grand, ali me je uplašio vlastiti bes, i više nisam znao šta sve zapravo nosim u sebi. Setio sam se onog izliva gneva na zabavi kod Telefsonovih prošlog proleća, ali sam se posle toga bio povukao u samoću, i bio sam izgubio naviku da razgovaram sa strancima. Jedina osoba s kojom sam u tom trenutku umeo da se ponašam bio sam ja sam - no ja više i nisam bio stvarna osoba, i nisam istinski bio živ. Bio sam neko ko se tek pretvara da je živ, mrtvac koji provodi svoje dane prevodeći knjigu drugog mrtvaca.
Krenula je s lavinom izvinjenja, gledajući me odozdo iz prizemlja dok sam stupao na lođu, molila me je da joj oprostim nepristojno ponašanje i objašnjavala koliko joj je žao zbog toga što mi je tako banula bez upozorenja. Nije ona od onih koji se noću motaju oko tuđih kuća, rekla je, i nije htela da me uplaši. Kada mi je u šest sati pokucala na vrata, još je sijalo sunce. Pogrešno je pretpostavljala da ću biti kod kuće, i ako je tolike sate provela u dvorištu, bilo je to samo zato što je verovala da ću se svakog trenutka vratiti.
Kada sam sišao niz stepenice i ušao u dnevnu sobu, primetio sam da se u međuvremenu očešljala i stavila novi sloj ruža za usne. Sada je delovala pribranije manje zapušteno, manje nesigurno i već kada sam koraknuo ka njoj i ponudio je da sedne, osetio sam da nije ni izbliza onako zastrašena kako sam ja pretpostavljao.
Odbijam da vas saslušam pre no što mi odgovorite na neka pitanja, rekao sam. Ako budem zadovoljan vašim odgovorima, daću vam priliku da govorite. Ako ne, zamoliću vas da odete, s tim da vas više nikad ne vidim. Jasno?
Želite li duge odgovore ili kratke odgovore?
Kratke odgovore. Što kraće.
Samo mi recite odakle da počnem, i daću sve od sebe.
Prvo što želim da znam jeste zašto mi Frida Speling nije odgovorila na pismo.
Dobila je vaše drugo pismo, ali baš kada je sela da vam odgovori, dogodilo se nešto što ju je sprečilo da nastavi.
Čitavih mesec dana?
Hektor je pao niz stepenice. U jednom delu kuće, Frida je sedela za pisaćim stolom s olovkom u ruci, a u drugom je Hektor koračao prema stepenicama. Prosto je jezivo koliko su se ta dva događaja poklopila. Frida je napisala tri reči - Dragi profesore Zimer - i tog trenutka se Hektor spotakao i pao. Slomio je nogu na dva mesta. Napuklo mu je nekoliko rebara. Zadobio je gadan otok na glavi. Na ranč je došao helikopter, pa su ga prebacili u bolnicu u Albukerki. Za vreme operacije dok su mu nameštali nogu, imao je srčani udar. Premestili su ga na odeljenje za kardiologiju, a onda je, baš kada se učinilo da počinje da se oporavlja, navukao upalu pluća. Nekoliko nedelja stanje je bilo sasvim neizvesno. Tri ili četiri puta, pomislili smo da ćemo ga izgubiti. Jednostavno je bilo nemoguće pisati, gospodine Zimer. Previše se toga događalo, pa Frida nije mogla da misli ni na šta drugo.
Da li je još u bolnici?
Juče je stigao kući. Jutros sam poletela prvim avionom, sletela u Boston oko pola tri, i dovezla se ovamo iznajmljenim automobilom. To je brže nego napisati pismo, zar ne? Jedan dan umesto tri ili četiri, možda čak pet. Za pet dana, Hektor bi možda već bio mrtav.
Zašto me niste jednostavno pozvali telefonom?
Nisam htela da rizikujem. Sasvim ste lako mogli da mi spustite slušalicu.
A zašto je vama do svega toga stalo? To je moje sledeće pitanje. Ko ste vi i zašto ste uključeni u ovo?
Poznajem ih čitav život. Veoma su mi bliski.
Nećete mi valjda reći da ste njihova kći, ne?
Ja sam kći Čarlija Grunda. Možda se tog imena ne sećate, ali sigurna sam da ste se s njim već sreli. Verovatno ste ga videli na desetine puta.
Kamerman.
Tako je. On je snimio sve Hektorove filmove za Kaleidoskop. Kada su Hektor i Frida odlučili da ponovo počnu da snimaju filmove, napustio je Kaliforniju i prešao da živi na ranču. Bilo je to 1940. godine. Mojom majkom oženio se 1946. godine. Tamo sam rođena, tamo sam odrasla. Meni je to mesto važno, gospodine Zimer. Sve što jesam potiče otuda.
I nikada niste odlazili odatle?
U petnaestoj godini otišla sam na školovanje u internat. Potom na koledž. Posle toga, živela sam u velikim gradovima. Njujork, London, Los Anđeles. Udavala sam se i razvodila, radila razne poslove, štošta sam u životu radili.
Ali sada živite na ranču.
Vratila sam se рrе otprilike sedam godina. Tada mi je umrla majka, pa sam otišla kući na sahranu. Posle toga, odlučila sam da ostanem. Čarli je umro koju godinu kasnije, ali ja sam još tu.
I čime se bavite?
Pišem Hektorovu biografiju. Radim to već šest i po godina, ali sada sam se primakla kraju.
Malo-pomalo, sve to počinje da ima smisla.
Naravno da ima smisla. Nisam valjda prešla četiri hiljade kilometara da bih sad nešto krila od vas, nije li tako?
To je sledeće pitanje. Zašto baš ja? Od svih ljudi na svetu, zašto ste odabrali baš mene?
Zato što mi je potreban svedok. U knjizi govorim o stvarima koje niko drugi nije video, pa će moje tvrdnje biti neuverljive ako ne budem imala još jednu osobu da me podrži.
Ali ne moram ja da budem ta osoba. To bi mogao biti bilo ko. Na svoj obazrivi, zaobilazan način, upravo ste mi saopštili da ti pozni filmovi postoje. Ako ima još Hektorovih dela koja bi trebalo videti, bolje bi bilo da se obratite nekom filmskom stručnjaku i zamolite ga da ih pogleda. Vama treba autoritet koji bi garantovao za vas, neko ko je ugledan u toj oblasti. Ja sam puki amater.
Možda i niste profesionalni filmski kritičar, ali ste stručnjak za komedije Hektora Mana. Napisali ste izuzetnu knjigu, gospodine Zimer. Niko nikada neće napisati bolju knjigu o tim filmovima. To delo stavlja tačku.
Do tog trenutka, svu svoju pažnju bila je usmerila ka meni. Dok je sedela na sofi, a ja koračao tamo-amo pred njom, osećao sam se kao tužilac koji unakrsno ispituje svedoka. Prednost je bila na mojoj strani, a ona me je, dok je odgovarala na pitanja, gledala pravo u oči. Sada je, odjednom, spustila pogled na svoj ručni sat i počela da se vrpolji, pa sam osetio da je raspoloženje narušeno.
Kasno je, reče.
Pogrešno sam protumačio da tom primedbom želi da kaže kako je umorna. U postojećim okolnostima, to mi je delovalo kao smešna, i sasvim besmislena izjava. Pa vi ste ovo započeli, rekoh. Nećete valjda sad da me otkačite? Tek se zagrevamo.
Sada je pola dva. Avion iz Bostona poleće u sedam i petnaest. Ako krenemo u narednih sat vremena, možda ćemo i stići.
O čemu vi to?
Ne mislite valjda da sam došla u Vermont da malo proćaskamo, zar ne? Vodim vas sa sobom u Nju Meksiko. Mislila sam da ste shvatili.
Mora da se šalite.
To je dug put. Ako imate još pitanja, rado ću vam odgovoriti usput. Do trenutka kad stignemo tamo, znaćete sve što i ja znam. Obećavam.
Suviše ste inteligentni da biste mogli pomisliti da ću biti spreman na tako nešto. Ne sada. Ne usred noći.
Morate. Dvadeset četiri sata posle Hektorove smrti, ti će filmovi biti uništeni. A on je možda već mrtav. Možda je umro danas dok sam ja putovala ovamo. Zar ne shvatate, gospodine Zimer? Ako ne krenemo odmah, možda neće biti dovoljno vremena.
Zaboravljate šta sam rekao Fridi u svom poslednjem pismu. Ja ne letim avionom. To se protivi mojim religioznim uverenjima.
Ne rekavši ni reč, Alma Grand zavuče ruku u tašnu i iz nje izvadi malu belu papirnu kesu. Na njoj su bili otisnuti neki plavo-zeleni znaci, a ispod njih bilo je ispisano nekoliko redova. S mesta na kome sam stajao, mogao sam da razaznam samo jednu reč, no to je bila i jedina reč koja mi je bila potrebna da bih pogodio šta je u kesi. Apoteka.
Nisam zaboravila, reče. Ponela sam malo ksanaksa, da vam olakšam put. Vi koristite taj lek, je li tako?
Otkud to znate?
Napisali ste veličanstvenu knjigu, ali to ne znači da smo smesta mogli da vam poklonimo poverenje. Morala sam da malo pronjuškam naokolo da bih vas proverila. Obavila sam neke telefonske razgovore, napisala neka pisma, pročitala vaša druga dela. Znam kroz šta ste sve prošli, i veoma mi je žao - veoma mi je žao zbog onoga što se dogodilo vašoj ženi i sinovima. To mora da je bilo užasno za vas.
Niste imali prava na to. Odvratno je čeprkati tako po nečijem životu. Upadnete ovamo da biste me zamolili za pomoć, a onda se okrenete i saopštite mi ovako nešto? Zbog čega bi trebalo da vam pomognem? Smučili ste mi se.
Frida i Hektar mi ne bi dozvolili da vas pozovem da nisu saznali ko ste. Morala sam to da učinim zbog njih.
Ne prihvatam to objašnjenje. Ne prihvatam, jebi ga, ništa od svega što ste ispričali.
Mi smo na istoj strani, gospodine Zimer. Ne bi trebalo da vičemo jedno na drugo. Trebalo bi da radimo zajedno kao prijatelji.
Nisam ja vama prijatelj. Nisam ja vama ništa. Vi ste utvara koja je usred noći zabasala ovamo, i sad hoću samo da se vratite otkud ste došli i ostavite me na miru.
To ne mogu. Moram da vas povedem sa sobom, i moramo odmah da krenemo. Molim vas, nemojte me primoravati da se poslužim pretnjama. To je tako glup način.
Nisam imao pojma o čemu govori. Bio sam dvadeset centimetara viši od nje i najmanje dvadeset pet kilograma teži - krupan čovek na rubu strpljenja, neznana masa koja bi svakog trena mogla pribeći nasilju - a ona je meni spominjala nekakve pretnje. Ostao sam na svom mestu kraj peći i posmatrao je. Delilo nas je nekih tri-četiri metra, i baš u času kada je ustala sa sofe, na krov se sručila nova lavina kiše, zazvečavši o crep kao gomila kamenja. Ona je na taj zvuk poskočila, pa se obazrela po sobi usplahirenim, zbunjenim pogledom, i u tom trenutku ja sam znao šta će uslediti. Ne umem da objasnim kako sam to osetio, ali kakva god da me je vidovitost ili vančulna spoznaja obuzela kada sam video taj njen pogled, shvatio sam da ona u tašni ima pištolj, i znao sam da će u naredne tri-četiri sekunde zavući ruku u tu tašnu i izvući pištolj.
Bio je to jedan od najuzvišenije uzbudljivih trenutaka u mom životu. Bio sam na pola koraka ispred stvarnosti, na pedalj-dva izvan granica sopstvenog tela, i kada se sve odigralo baš onako kako sam pomislio, osetio sam se kao da mi je koža postala prozirna. Više nisam zauzimao prostor, već sam se rastapao u njemu. Sve što je bilo oko mene istovremeno je bilo u meni, i trebalo je samo da pogledam u sebe da bih video svet.
U ruci je držala pištolj. Bio je to mali posrebreni revolver s bisernom drškom, više no upola manji od onih pištolja na kapisle kojima sam se kao dečak igrao. Kad se okrenula prema meni i podigla ruku, primetio sam da joj šaka drhti.
Ovo ne liči na mene, rekla je. Ja ne radim ovakve stvari. Zamolite me da ga sklonim i skloniću ga. Ali sada moramo da krenemo.
Bilo je to prvi put da je neko uperio pištolj u mene, i prosto sam se začudio koliko sam se lagodno osećao, koliko sam prirodno prihvatio sve mogućnosti koje su postojale u tom trenutku. Jedan pogrešan pokret, jedna pogrešna reč, i mogao sam da poginem bez ikakvog razloga. Trebalo je da me ta pomisao uplaši. Trebalo je da me natera da pokušam da pobegnem, ali nisam osetio takvu želju, niti bilo kakvu nameru da sprečim ono što se upravo događalo. Preda mnom se otvorila ogromna i užasavajuća lepota, i moja jedina želja bila je da nastavim da gledam u nju, da nastavim da gledam u oči te žene s čudnovatim dvostrukim licem dok smo tako stajali u toj sobi, slušajući kišu koja je nad nama lila i tutnjala kao deset hiljada doboša, plašeći demone noći.
Samo napred, pucajte, rekoh. Učinićete mi veliku uslugu.

Te su mi reči izletele iz usta pre no što sam shvatio da ću ih izreći. Zazvučale su mi grubo i strašno, kao nešto što bi mogla izgovoriti samo rastrojena osoba, ali kada sam ih čuo, shvatio sam da nemam nameru da ih povučem. Dopale su mi se. Prijala mi je njihova neposrednost i iskrenost, njihov odlučan, nedvosmislen pristup dilemi s kojom sam bio suočen. No uprkos svoj hrabrosti koju su mi te reči podarile, ni danas nisam siguran šta su zapravo značile. Da li sam ja to nju molio da mе ubije, ili sam tražio način da je od toga odvratim i tako sprečim da budem ubijen? Jesam li zaista želeo da ona povuče obarač, ili sam pokušavao da je dograbim za ruku i nateram da ispusti pištolj? Tokom proteklih jedanaest godina mnogo sam puta pretresao ta pitanja, ali nikada nisam uspeo da dođem do konačnog odgovora. Znam samo to da nisam bio uplašen. Kada je Alma Grand izvukla taj revolver i uperila ga u moje grudi, umesto da me zastraši, to me je opčinilo. Shvatio sam da meci u tom pištolju sadrže u sebi misao koja mi nikada ranije nije pala na um. Svet je bio prepun rupa, malenih pukotina besmisla, mikroskopskih procepa kroz koje je misao mogla da prođe i, kada biste jednom dospeli na drugu stranu neke od tih rupa, bivali ste oslobođeni sami sebe, slobodni od vlastitog života, slobodni od vlastite smrti, slobodni od svega što vam je pripadalo. Te noći sam u svojoj dnevnoj sobi naišao na jednu od takvih pukotina. Pojavila se preda mnom u obliku pištolja, i kada sam ušao u taj pištolj, postalo mi je svejedao da li ću iz njega izaći. Bio sam savršeno spokojan i savršeno neuračunljiv, savršeno spreman da prihvatim ono što je taj trenutak nudio. Trenuci takve ravnodušnosti sasvim su retki, a pošto je može ostvariti samo neko ko je spreman da odbaci ono što je, ona zaslužuje poštovanje. U onima koji se u nju zagledaju, ona izaziva strahopoštovanje.
Sećam se svega što se zbivalo do tog časa, do trenutka kada sam izgovorio te reči i nekoliko sekundi posle toga, ali sled događaja posle toga prilično mi je zamagljen. Znam da sam viknuo na nju, udario se po grudima i glasno je izazvao da povuče obarač, ali da li sam to učinio pre no što je počela da plače ili posle toga, nešto je čega ne mogu da se setim. Kao što se ne sećam ničega što je ona rekla. To verovatno znači da sam uglavnom govorio ja, ali su reči iz mene tada već kuljale tako brzo da sam jedva i znao šta govorim. Najvažnije je to da je ona bila prestrašena. Nije očekivala da ću preći u protivnapad, pa sam, kada sam podigao pogled s pištolja i ponovo je pogledao u oči, shvatio da ona nema hrabrosti da me ubije. Njeno držanje bilo je čisti blef i detinjasto očajanje, i čim sam krenuo ka njoj, odmah je spustila ruku na bok. Iz grla joj se oteo čudnovat glas - nekakav prigušeni, ugušeni dah, neki neodredivi zvuk negde između jauka i jecaja - i dok sam nastavljao da je napadam porugama i teškim uvredama, znao sam - i to apsolutno, bez ijednog tračka sumnje - da pištolj nije napunjen. I opet, ne tvrdim da znam otkuda mi je pristigla ta spoznaja, ali u trenu kad sam video kako spušta ruku, znao sam da mi se ništa neće desiti, i poželeo sam da je kaznim zbog toga, da je nateram da plati zato što se pretvarala da jeste nešto što nije.
Govorim o sekundama, o čitavom životu svedenom na nekoliko sekundi. Napravio sam korak, pa onda još jedan korak, i odjednom sam se našao kraj nje, uvrtao joj ruku i otimao pištolj iz nje.Tu je već prestala da bude anđeo smrti, no ja sam sada poznavao ukus smrti i u mahnitosti onih nekoliko sekundi koje su usledile, učinio sam nešto sumanuto, luđe od svega što sam učinio u svom životu. Tek da joj dokažem istinitost svojih reči. Tek da joj pokažem da sam jači od nje. Istrgao sam joj pištolj, udaljio se metar-dva unazad, a onda ga uperio sebi u glavu. U njemu, naravno, nije bilo metaka, ali ona nije znala da ja to znam, pa sam poželeo da svoje znanje upotrebim tako da je ponizim, da joj pokažem čoveka koji se ne boji da umre. Ona je to započela, a ja sam hteo da dovršim. Tada je već vrištala, sećam se, i sada čujem kako je vrištala i preklinjala me da to ne činim, ali mene više ništa nije moglo sprečiti.
Očekivao sam da čujem škljocaj, propraćen možda kratkim odjekom udara praznog burenceta. Stavio sam prst na obarač, uputio Almi Grand osmeh koji je verovatno izgledao groteskno i mučno, i počeo da povlačim. O, bože, zavrištala je. O, bože, ne činite to. Povukao sam, ali se obarač nije pomerio. Pomislio sam da je zaglavljen, ali kada sam spustio pištolj da ga bolje pogledam, konačno sam uvideo u čemu je stvar. Pištolj je bio zakočen. Meci su bili u njemu, ali je bio zakočen. Zaboravila je da ga otkoči. Da nije bilo te omaške, jedan od onih metaka završio bi u mojoj glavi.

SELA JE NA SOFU i nastavila da plače, lica zagnjurenog u šake. Nisam znao koliko će to trajati, ali sam pretpostavljao da će, kada se malo pribere, ustati i otići. Zar je imala drugog izbora? Malo je nedostajalo da zbog nje raznesem sebi mozak i, sada kada je bila poražena u tom mučnom sukobu dveju volja, nisam mogao ni da zamislim da će imati hrabrosti da mi posle svega kaže još nešto.
Stavih pištolj u džep. Čim sam prestao da ga dodirujem, osetio sam kako se ludilo lagano povlači iz mog tela. Ostao je samo užas - nekakav vreli, opipljivi odjek, sećanje u desnoj ruci na pokušaj da povuče obarač, na čvrsti metal pritisnut o moju slepoočnicu. Za to što sada na njoj nije zjapila rupa trebalo je da zahvalim samo svojoj gluposti i sreći, pošto je tada jedini put u mom životu sreća odnela pobedu nad glupošću. Samo je malo nedostajalo da se ubijem. Niz neprijatnih događaja najpre mi je ukrao život a potom mi ga vratio, a u međuvremenu, u onom malenom procepu između ta dva trenutka, moj život se promenio.
Kad je na kraju Alma ponovo podigla glavu, suze su joj još tekle niz obraze. Šminka joj se bila razlila, ostavivši crne cik-cak linije preko središta onog belega, pa je izgledala tako razbarušeno, tako rastrojeno od posledica katastrofe koju je sama sebi stvorila, da sam gotovo osetio sažaljenje prema njoj.
Idite da se umijete, rekao sam. Izgledate užasno.
Dirnulo me je to što nije ništa rekla. Bila je to žena koja je verovala u reči, koja je imala poverenja u svoju sposobnost da se iz svakog škripca izvuče pričom, no kada sam joj to naredio, samo je ćutke ustala sa sofe i učinila ono što sam joj rekao da učini. Tek bledi trag osmeha, jedva primetno sleganje ramenima. Kada je izašla i otišla u kupatilo, osetio sam koliko je strašno bila poražena, koliko je satrvena bila onim što je učinila. Sasvim neobjašnjivo, taj prizor njenog odlaska iz sobe dirnuo je nešto u meni. Nekako je okrenuo tok mojih misli, i u tom prvom malenom blesku saosećanja i prijateljskog osećanja, doneo sam iznenadnu, potpuno neočekivanu odluku. Ako je takvim stvarima uopšte moguće određivati granice, verujem da je ta odluka bila početak priče koju sada pokušavam da ispričam.
Dok je bila u kupatilu, otišao sam do kuhinje da potražim mesto na kome bih sakrio pištolj. Pošto sam pootvarao i pozatvarao ormariće iznad sudopere, a potom proverio još nekoliko fioka i aluminijumskih posuda, odlučio sam se za odeljak zamrzivača u frižideru. Bilo je to moje prvo iskustvo s pištoljem, pa nisam bio siguran da li ću moći da ga ispraznim a da ne izazovem nove nevolje, i zato sam ga netaknutog stavio u zamrzivač, zaglavivši ga ispod kese s pilećim mesom i kutije raviola. Želeo sam jedino da tu stvar negde sklonim. No kada sam zatvorio vrata, shvatio sam da nisam osećao naročito snažan poriv da je se i otarasim. To ne znači da sam imao ikakvih planova da taj pištolj ponovo upotrebim, ali mi se dopadala pomisao da mi bude blizu, te sam rešio da ga, dok mu ne nađem bolje mesto, ostavim u zamrzivaču. Svaki put kad otvorim ta vrata, setiću se šta mi se dogodilo te noći. Biće to moj tajni podsetnik, spomenik mom bliskom susretu sa smrću.
Dugo je ostala u kupatilu. Kiša je do tada bila prestala pa sam odlučio da, umesto da sedim i čekam je, počistim onaj nered u kamionetu i unesem namirnice. Za to mi je trebalo nešto manje od deset minuta. Kad sam završio sa sklanjanjem hrane, Alma je još bila u kupatilu. Prišao sam vratima da oslušnem, već pomalo zabrinut, pitajući se nije li tamo ušla s namerom da učini nešto prenagljeno i sumanuto. Pre no što sam izašao iz kuće, čulo se kako voda teče u umivaonik. Čuo sam do kraja odvrnute slavine, a kada sam prilikom izlaska prošao pored tih vrata, čuo sam kroz taj šum i njene jecaje. Sada voda više nije tekla, i nije se čuo nikakav zvuk. To je moglo da znači da se isplakala i da se spokojno češlja i stavlja šminku pred ogledalom. A moglo je značiti i to da već hladna leži na podu, zgrčena od dvadeset pilula ksanaksa u stomaku.
Pokucah. Pošto nije bilo odgovora, pokucao sam ponovo i upitao je da li je sve u redu. Dolazim, rekla je, eto me za minut, a onda posle duže pauze, glasom koji kao da se borio da uhvati dah, rekla mi je da se izvinjava, da joj je žao zbog svega ružnog što se dogodilo. Рrе bi umrla nego da ode iz kuće a da joj prethodno ne oprostim, rekla je, moleći me za oproštaj, ali čak i ako ne budem spreman na to, ona će otići, u svakom slučaju će otići, i više me nikad neće uznemiriti.
Stajao sam kraj vrata i čekao. Kada je izašla, oči su joj imale onaj podbuo, naduven izgled kao posle dugog napada plača, ali joj je kosa ponovo bila na mestu, a puder i ruž najvećim delom su uspeli da sakriju crvenilo. Htela je da prođe kraj mene, no ja sam ispružio ruku i zaustavio je.
Prošlo je dva, rekao sam. Oboje smo iscrpljeni, i potrebno nam je malo sna. Možete da prenoćite u mom krevetu. Ja ću spavati dole, na sofi.
Bila je toliko postiđena, da nije smogla hrabrosti da podigne glavu i pogleda me. Ne razumem, rekla je, obrativši se podu, a pošto joj nisam odmah odgovorio, rekla je ponovo: ne razumem.
Noćas niko ne ide nikuda, rekoh. Ni ja, ni vi. Sutra možemo da porazgovaramo o sutra, ali sada ćemo ostati ovde.
Šta to znači?
Znači da je do Nju Meksika dug put. Bolje je da krenemo sveži ujutro. Znam da žurite, ali nekoliko sati neće puno toga promeniti.
Mislila sam da želite da odem.
Želeo sam. Ali sam se sada predomislio.
Tada je malo podigla glavu, pa sam video koliko je potresena. Ne morate da budete ljubazni prema meni, rekla je. Ne tražim to od vas.
Ne brinite. Razmišljam o sebi, ne o vama. Pred nama je dug dan, i ako se smesta ne bacim u krevet, neću moći da držim oči otvorene. Moram da budem budan da bih saslušao sve što imate da mi ispričate, zar ne?
Nije valjda da hoćete da kažete da ćete poći sa mnom. Nije valjda da to hoćete da kažete. Nije moguće da hoćete da kažete tako nešto.
Ne mogu da smislim ništa drugo za sutra. Zašto da ne pođem?
Nemojte mе lagati. Ako me vi sada lažete, mislim da to ne bih mogla da podnesem. Slomili biste mi srce.
Trebalo mi je nekoliko minuta da je ubedim da zaista nameravam da pođem. Taj preokret je jednostavno bio previše neverovatan da bi ona mogla da ga prihvati, pa sam svoje reči morao da ponovim nekoliko puta рrе no što je pristala da mi poveruje. Naravno, nisam joj ispričao sve. Nisam se upustio u tumačenje mikroskopskih pukotina u kosmosu ili iskupljujuće moći privremenog ludila. Bilo bi to preteško, pa sam se stoga ograničio na to da joj kažem da je moja odluka lične prirode i da nema nikakve veze s njom. Oboje smo se loše poneli, rekao sam, i dodao da sam za ono što se dogodilo i ja odgovoran isto koliko i ona. Nema krivice, nema opraštanja, nema razračunavanja oko toga ko je šta kome učinio. Neće biti ni suvišnih reči o tome, a rečima sam na kraju uspeo da joj dokažem da imam svoje razloge da se sretnem sa Hektorom, i da idem isključivo radi sebe samog.
Usledili su naporni pregovori. Alma je rekla da ne može da prihvati moju ponudu za spavanje. Već mi je bila pričinila dosta neprilika, a povrh svega, bio sam izmožden od onog udesa na autoputu. Bio mi je potreban odmor, a neću se nimalo odmoriti ako se cele noći budem prevrtao i tumbao na sofi. Uporno sam tvrdio da će mi tamo biti sasvim dobro, ali ona nije htela ni da čuje za tako nešto, pa smo se tako natezali, i svako je hteo da ispadne predusretljiv prema onom drugom, u toj šašavoj komediji naravi koja se odigravala manje od jednog sata nakon trenutka u kome sam joj istrgao pištolj iz ruke i umalo ispalio sebi metak u glavu. Bio sam, međutim, previše iscrpljen da bih se dugo raspravljao, pa sam na kraju dopustio da bude po njenom. Doneo sam joj posteljinu i jastuk, sručio ih na sofu, i potom joj pokazao gde se isključuje svetlo. To je bilo sve. Rekla je da će sama namestiti čaršav, i pošto mi je zahvalila sedmi put u poslednja tri minuta, otišao sam na sprat u svoju sobu.
Neosporno je da jesam bio umoran, ali kada sam se zavukao ispod pokrivača, nisam uspeo lako da zaspim. Ležao sam i posmatrao senke na tavanici, a kada je to prestalo da mi bude zanimljivo, okrenuo sam se na bok i osluškivao slabašne zvuke Alminog kretanja po sobi u prizemlju. Alma, ženski rod prideva almus, koji znači izdašan, obilan. Na kraju se ugasila svetlost koja je dopirala ispod mojih vrata, i čuo sam zvuk opruga na sofi dok se Alma gnezdila da provede noć. Posle toga, mora da sam malo dremao, pošto se ne sećam da se išta dogodilo do trenutka kad sam u pola četiri otvorio oči. Video sam koliko je sati na električnom časovniku koji je stajao kraj kreveta, i pošto sam bio ošamućen, u onom međustanju između sna i buđenja, tek sam nejasno shvatio da sam otvorio oči zato što se toga časa Alma zavukla u krevet pored mene i stavila mi glavu na rame. Dole je tako pusto, rekla je, ne mogu da spavam. Učinilo mi se da to savršeno ima smisla. Znao sam sve o nesposobnosti da se zaspi, i pre no što sam se dovoljno probudio da bih mogao da je upitam šta radi u mom krevetu, već sam je bio zagrlio i počeo da je ljubim u usta.
***

KRENULI SMO sutradan, malo pre podneva. Alma je želela da vozi, pa sam se ja stavio u ulogu suvozača i obavljao navigacione zadatke, govorio joj gde da skrene i na koji autoput da se uključi, dok je ona vozila plavi iznamljeni dodž prema Bostonu. Na tlu je još bilo tragova oluje - palih grana, mokrog lišća zalepljenog za krovove automobila, a na jednom travnjaku ležao je oboreni jarbol za zastavu - ali je nebo ponovo bilo vedro, pa smo se čitavim putem do aerodroma vozili po sunčanom vremenu.
Ni ona ni ja nismo rekli ništa o onome što se prethodne noći dogodilo u mojoj spavaćoj sobi. To je sedelo s nama u kolima kao tajna, kao nešto što je pripadalo svetu malih odaja i noćnih misli, te se nije smelo izlagati dnevnoj svetlosti. Spomenuti ga značilo bi izložiti ga riziku da bude uništeno, pa zato nismo išli dalje od povremenih pogleda kradom, kratkih osmeha, ruke nemarno položene na tuđe koleno. Otkud sam mogao da pretpostavim šta Alma misli? Bilo mi je drago što se uvukla u moj krevet, i bilo mi je drago što smo proveli te sate zajedno u tami. No to je bila samo jedna noć, i nisam imao pojma šta će se s nama dalje događati.
Poslednji put kada sam vozio na aerodrom Logan, bio sam u kolima s Helen, Todom i Markom. Poslednje jutro njihovih života proveli smo na istim ovim putevima kojima smo sada putovali Alma i ja. Bio je to isti put, do poslednje krivine; milju po milju, i oni su se vozili istom stazom. Sa autoputa 30 na međudržavni 91; sa 91 na Mas Pajk; sa Mas Pajka na 93; sa 93 kroz tunel. Jedan deo mene radovao se tom ponavljanju. Delovalo je to kao neki lukavo smišljen vid kazne, kao da su bogovi odlučili da ne smem imati budućnost pre no što se vratim u prošlost. Nekakva pravda je, dakle, nalagala da svoje prvo jutro s Almom provedem na isti način kao svoje poslednje jutro sa Helen. Trebalo je da uđem u kola i vozim do aerodroma, i trebalo je da vozim petnaest ili dvadeset kilometara iznad dozvoljene brzine da bismo stigli na vreme za avion.
Setio sam se kako su se dečaci prepirali na zadnjem sedištu, i kako se u jednom trenutku Tod pružio i udario svog mlađeg brata u mišicu. Helen se okrenula da ga podseti kako mu ne priliči da zlostavlja jednog četvorogodišnjaka, pa se naš stariji sin nabusito požalio kako je Marko prvi počeo i stoga dobio ono što je i zaslužio. Ako te neko udari, rekao je, imaš pravo da mu uzvratiš udarac. Na šta sam ja odgovorio, izrekavši time svoju poslednju roditeljsku primedbu u životu, da niko nema prava da udara manjeg od sebe. Ali Marko će uvek biti manji od mene, rekao je Tod. To znači da nikad neću smeti da ga udarim. Eto, rekoh, zadivljen logičnošću te primedbe, život je ponekad nepravedan. To što sam rekao bilo je glupo, i sećam se da je Helen prasnula u smeh kad sam izgovorio tu groznu banalnost. Bio je to njen način da mi saopšti da je od četvoro ljudi koji toga jutra sede u kolima, Tod onaj koji najbolje ume da razmišlja. Naravno, složio sam sе s njom. Svi su oni bili vispreniji od mene, i nikada ni na trenutak nisam pomišljao da bih mogao da se merim s njima.
Alma je bila dobar vozač. Dok sam sedeo i posmatrao je kako prelazi iz leve u srednju traku i vraća se, prestižući sve na šta bismo naišli, rekao sam joj da je lepa.
To je zato što gledaš u moju dobru stranu lica, reče. Da sediš na ovom mestu, verovatno ne bi to rekao.
Jesi li zato želela da voziš?
Kola su iznajmljena na moje ime. Ne bi trebalo da ih vozi iko drugi.
A sujeta s tim nema nikakve veze.
Za to je potrebno neko vreme, Dejvide. Nema potrebe da preterujemo, kad ne moramo.
Znaš, meni ne smeta. Već se privikavam.
Ne verujem. Bar za sada. Nisi me ni gledao dovoljno dugo da bi znao šta osećaš.
Rekla si da si bila udata. Očito da ti to nije smetalo da muškarcima budeš privlačna.
Volim muškarce. Posle nekog vremena, i oni zavole mene. Možda i nisam ludovala koliko neke druge devojke, ali imala sam dovoljno iskustva. Kad provedeš sa mnom dovoljno vremena, prestaješ to da primećuješ.
Ali ja volim da gledam taj beleg. Čini te drugačijom, pošto ne ličiš ni na jednu drugu. Ti si jedina osoba koju sam u životu sreo, a da liči samo na sebe.
Tako je govorio i moj otac. Pričao mi je kako je to naročit dar od Boga, i kako me čini lepšom od svih drugih devojaka.
Jesi li mu verovala?
Ponekad. A ponekad sam se osećala kao prokleta. To je, na kraju krajeva, ipak nešto ružno, i dok si dete pretvara te u laku metu. Neprestano sam mislila kako ću jednoga dana moći da se otarasim toga, kako će neki lekar obaviti operaciju i učiniti da izgledam normalno. Svaki put kad sam noću sanjala sebe, obe strane mog lica bile su iste. Glatke i bele, savršeno simetrične. To je trajalo negde do moje četrnaeste godine.
Učila si kako da živiš s tim.
Možda, ne znam. Ali negde u to vreme nešto mi se dogodilo, i moj način razmišljanja se promenio. Za mene je to bilo veliko iskustvo, prekretnica u životu.
Neko se zaljubio u tebe.
Ne, nego mi je neko poklonio knjigu. Te godine za Božić, majka mi je kupila antologiju američkih pripovedaka. Klasične američke priče, velika knjiga u zelenom platnenom povezu, i u njoj se na četrdeset šestoj strani nalazila priča Beleg, Natanijela Hotorna. Sećaš li se te priče?
Slabo. Mislim da je nisam čitao još od srednje škole.
Ja sam je tokom šest meseci čitala svakoga dana. Hotorn ju je napisao za mene. Bila je to moja priča.
Naučnik i njegova mlada nevesta. Tako počinje, zar ne? On pokušava da joj ukloni beleg s lica.
Crveni beleg. S leve strane lica.
Nije ni čudo što ti se priča dopala.
Dopala je slaba reč. Postala sam opsednuta njome. Ta priča me je živu pojela.
Taj beleg izgledi kao ljudska šaka, je l’ tako bešc? Sad počinjem da se sećam. Hotorn kaže da izgleda kao otisak šake pritisnute uz njen obraz.
Ali male. Otisak je veličine pigmejske šake, šake deteta.
Ona ima taj mali nedostatak, ali mimo toga njeno lice je savršeno. Poznata je kao izuzetna lepotica.
Džordžijana. Do svoje udaje za Ajmlera, ona to čak i ne posmatra kao nedostatak. On je taj koji je nauči da počne da ga se gnuša, koji je okreće protiv nje same i probudi u njoj želju da ga odstrani. Za njega, to nije tek nedostatak, nešto što uništava njenu fizičku lepotu. Njemu je to znak neke unutrašnje iskvarenosti, mrlja na Džordžijaninoj duši, znamen greha i smrti i propadanja.
Znak smrtnosti.
Ili jednostavno onog što nazivamo ljudskim. To je ono što ga i čini tako tragičnim. Ajmler odlazi u laboratoriju i počinje da eksperimentiše s eliksirima i napicima, pokušava da pronađe formulu koja bi mu pomogla da izbriše tu užasnu mrlju, a nedužna Džordžijana pristaje na sve to. To je ono što je najstrašnije u svemu. Ona želi da je on voli. To je jedino do čega joj je stalo, i ako je uklanjanje belega cena koju treba da plati za njegovu ljubav, spremna je da radi toga stavi svoj život na kocku.
I onda on nju na kraju ubije.
Ali ne pre no što beleg iščezne. To je veoma važno. U poslednjoj sekundi, baš pre no što će umreti, beleg joj iščezne s obraza. Nestaje, beleg potpuno nestaje, i tek tada, upravo u tom trenutku, nesrećna Džordžijana umire.
Taj beleg je njeno ja. Kad on nestane, s njim nestaje i ona.
Ne možeš ni da pretpostaviš šta mi je ta priča značila. Bez prestanka sam je čitala, bez prestanka razmišljala o njoj, i malo-pomalo počela sam sebe da sagledavam onakvu kakva jesam. Drugi ljudi nosili su svoju ljudskost u sebi, a ja sam svoju nosila na licu. U tome je bila razlika između mene i svih ostalih. Meni nije bilo dopušteno da sakrijem ko sam. Svaki put kada bi me neko pogledao, gledao je pravo u moju dušu. Nisam ja bila ružna devojka - to sam znala - ali sam isto tako znala i to da će me uvek određivati ta purpurna mrlja na licu. Nije bilo svrhe da pokušavam da je se otarasim. Ona je bila središnja činjenica moga života, i želeti da ona nestane bilo bi isto što i težiti samouništenju. Znala sam da nikada neću steći neku običnu sreću, ali kada sam pročitala tu priču shvatila sam da posedujem nešto što je gotovo podjednako dobro. Znala sam šta ljudi misle. Trebalo je samo da ih posmatram, da proučavam njihove reakcije kada ugledaju levu stranu mog lica, pa da zaključim da li se nekome može verovati ili ne. Taj beleg bio je test njihove ljudskosti. Njime se merila vrednost njihovih duša, i svaki put kada bih se ozbiljno potrudila, mogla sam da ih do kraja prozrem i saznam ko su. Negde oko šesnaeste ili sedamnaeste godine, već sam savršeno podesila tonsku viljušku. To ne znači da nisam pravila i greške u proceni ljudi, ali sam najčešće bila u pravu. Jednostavno nisam uspevala da se obuzdam.
Kao noćas.
Ne, ne kao noćas. To nije bila greška.
Umalo se nismo međusobno poubijali.
Moralo je tako. Kad dospeš u vremenski tesnac, sve se ubrzava. Mi nismo mogli sebi da dozvolimo luksuz formalnog upoznavanja, rukovanja, diskretnog razgovora uz piće. Moralo je da bude burno. Kao kada se dve planete sudare na rubu kosmosa.
Nemoj mi reći da se nisi bojala.
Bila sam nasmrt preplašena. Ali, znaš, ja u sve ovo nisam uletela naslepo. Morala sam da budem spremna na sve.
Rekli su ti da sam lud, je l’ da?
Niko nikada nije upotrebio tu reč. Najjači izraz koji je iko upotrebio bio je nervni slom.
A šta ti je na sve to rekla tvoja tonska viljuška?
Odgovor na to pitanje već znaš.
Strepela si od mene, zar ne? Stravično si strepela od mene.
Nije to bilo samo to. Jesam se bojala, ali sam istovremeno bila i uzbuđena, gotovo sam drhtala od sreće. Gledala sam te, i na nekoliko trenutaka učinilo mi se da gledam sebe samu. To mi se nikada pre toga nije dogodilo.
Dopalo ti se.
Bila sam oduševljena. Toliko sam bila izgubljena, da sam pomislila da ću se rasprsnuti na komade.
I sada mi veruješ.
Ti me nećeš izneveriti. A neću ni ja tebe. Oboje to znamo.
Šta još znamo?
Ništa više. Zato sada i sedimo zajedno u ovim kolima. Zato što smo isti, i zato što ne znamo ništa drugo, pod milim bogom.
Stigli smo na let za Albukerki dvadeset minuta ranije. U idealnoj situaciji, uzeo bih ksanaks pre no što bismo stigli do Holiouka ili Springfilda, ili najdalje do Vustera, ali sam bio toliko zaokupljen razgovorom s Almom koji nisam želeo da prekidam, da sam to neprestano odlagao. Kada smo se provezli pored znakova za izlaz 495, shvatio sam da je već postalo besmisleno uzeti lek. Pilule su bile u Alminoj torbi, ali ona nije pročitala uputstvo na etiketi. Nije znala da ih treba popiti sat ili dva unapred da bi imale učinak.
Isprva mi je bilo drago što sam izdržao. Svaki bogalj drhti na pomisao da odbaci štaku, ali ja sam mislio da ako uspem da preturim taj let preko glave a da se ne raspadnem od plača ili mahnitog buncanja, možda ću od toga postati bolji. Ta me je pomisao držala još dvadeset ili trideset minuta. A onda, kad smo se primakli periferiji Bostona, shvatio sam da više i nemam izbora. Vozili smo se duže od tri sata, a još nismo bili počeli da razgovaramo o Hektoru. Pretpostavljao sam da ćemo u kolima pričati o njemu, ali ispostavilo se da smo vodili razgovor o mnogim drugim stvarima, stvarima o kojima je nesumnjivo trebalo porazgovarati pre svega ostalog, ništa manje značajnim od onog što nas je čekalo u Nju Meksiku, i pre no što sam postao svestan toga, prva polovina puta bila je gotovo okončana. Sad više nisam smeo da zaspim. Morao sam da ostanem budan da bih saslušao priču koju je obećala da će mi ispričati.
Sedeli smo u prostoru blizu izlaza za ukrcavanje. Alma me je upitala da li želim da uzmem pilulu, i tada sam joj rekao da neću popiti ksanaks. Samo me drži za ruku, rekao sam, i biće u redu. Dobro mi je.
Držala me je za ruku, i neko vreme smo se ljubakali naočigled ostalih putnika. Bio je to čisti, adolescentski samozaborav - i to ne samozaborav moje adolescencije, već neke druge za kojom sam oduvek čeznuo - a doživljaj pri ljubljenju sa ženom na javnom mestu bio mi je tako nov, da nisam imao vremena da razmišljam o mukama koje su me čekale. Dok smo se ukrcavali u avion, Alma mi je brisala ruž s obraza, tako da gotovo i nisam primetio kada smo prešli prag i ušli. Koračanje kroz središnji prolaz između sedišta nije mi predstavljalo problem, kao ni smeštanje na sedište. Nisam se uznemirio ni kada je došao trenutak da pričvrstim sigurnosni pojas, a još manje onda kada su motori zagrmeli punom snagom i kada sam na koži osetio vibracije aviona. Sedeli smo u prvoj klasi. Na meniju je pisalo da ćemo za večeru imati piletinu. Alma, koja je sedela kraj prozora levo od mene - što znači da mi je opet bila okrenuta dobrom stranom lica - uzela je moju ruku u svoju, podigla je ka usnama, i poljubila.
Jedina greška koju sam počinio bila je u tome što sam zatvorio oči. Kada se avion odvojio od terminala i počeo da rula pistom, poželeo sam da ne gledam kako uzlećemo. Bio je to, osećao sam, najopasniji trenutak, i računao sam da ću, ako uspem da preživim prelazak sa zemlje u nebo, ako jednostavno zanemarim činjenicu da više nismo u dodiru s tlom, možda imati izgleda da preživim i ono ostalo. Pogrešio sam, međutim, utoliko što sam želeo da se od toga sklonim, da se izdvojim iz tog događaja u trenutku kada se zbivao. To bi iskustvo svakako bilo bolno, ali je mnogo gore bilo odvojiti se od tog bola i povući se u školjku vlastitih misli. Svet sadašnjosti je nestao. Nisam video ništa, ništa mi nije moglo odvući misli tako da ne podlegnem svom strahu, i što sam duže držao oči zatvorene, to sam strašnije sagledavao ono što su moji strahovi želeli da gledam. Oduvek sam žalio zbog toga što nisam poginuo s Helen i dečacima, ali nikada nisam dopustio sebi da do kraja zamislim šta su proživeli u tim poslednjim trenucima pre no što se avion srušio. Sada sam, zatvorenih očiju, čuo dečake kako vrište, i video Helen kako ih drži u naručju, kako im govori da ih voli, kako šapuće kroz krike sto četrdeset osmoro drugih ljudi, i kada sam je video kako drži dečake u naručju, slomio sam se i zajecao.
Pokrio sam lice šakama, i dugo, predugo ridao u svoje slane, smrdljive dlanove, nemoćan da otvorim oči i prestanem. Na kraju sam osetio Alminu ruku na zatiljku. Nisam znao koliko je dugo bila tu, ali nastupio je trenutak kada sam počeo da je osećam, a posle izvesnog vremena shvatio sam da mi ona drugom rukom prelazi preko leve mišice, da me vrlo nežno miluje, onim istim blagim i ritmičkim pokretom kojim majka teši ojađeno dete. Čudno, ali onog časa kada sam postao svestan te misli, svestan činjenice da sam sebi prizvao tu misao o majkama i deci, zamislio sam da sam se preselio u telo svoga sina Toda, i da me to teši Helen, a ne Alma. Taj osećaj potrajao je svega nekoliko sekundi, ali je bio izuzetno moćan, ne kao tvorevina mašte već kao nešto stvarno, kao istinski preobražaj koji me je pretvorio u nekog drugog, i kada je taj utisak počeo da bledi, onaj najgori deo svega što mi se dogodilo iznenada je bio okončan.

5

POLA SATA kasnije, Alma je počela da govori. Tada smo već bili na visini od deset hiljada metara, jedrili nad ko zna kojom bezimenom oblasti u Pensilvaniji ili Ohaju, a ona je bez prestanka govorila čitavim putem do Albukerkija. Posle sletanja usledila je kratka pauza, da bi se priča nastavila kada smo ušli u njen automobil i otpočeli dvoipočasovno putovanje do Tijere del Suenjo. Provezli smo se niz nekoliko pustinjskih autoputeva dok se kasno popodne pretvaralo u sumrak a potom sumrak u noć. Koliko se sećam, priča se prekinula tek kada smo stigli do kapije ranča - a čak ni tada nije bila sasvim dovršena. Govorila je gotovo sedam sati, ali nije bilo dovoljno vremena da sve smesti u priču.
Ispočetka je govorila na preskok, hitro se kretala napred-natrag između prošlosti i sadašnjosti, pa mi je trebalo malo vremena da se saberem i pohvatam hronologiju događaja. Sve je to napisano u njenoj knjizi, rekla je, sva imena i datumi, sve najvažnije činjenice, pa nije bilo potrebno prepričavati detalje Hektorovog života pre nestanka - bar ne tog popodneva u avionu, pošto ću narednih dana i nedjelja imati prilike da sam pročitam knjigu. Važno je bilo ono što se ticalo Hektorove sudbine kao čoveka koji se skriva, godina koje je proveo u pustinji pišući i režirajući filmove koji nikada nisu prikazani publici. Ti filmovi bili su razlog zbog koga sam sada s njom putovao u Nju Meksiko, i koliko god da je bilo zanimljivo saznati da je Hektor rođen kao Hajim Mandelbaum - na jednom holandskom parobrodu usred Atlantika - to nije bilo tako strašno važno. Nije bilo važno to što mu je majka umrla kad mu je bilo dvanaest godina, ili to što je njegovog oca, stolara koga politika uopšte nije zanimala, nasmrt pretukla antiboljševička, antisemitska rulja tokom Tragične nedelje u Buenos Airesu 1919. godine. To je dovelo do Hektorovog odlaska za Ameriku, premda ga je otac i pre toga neko vreme nagovarao da emigrira, pa je kriza u Argentini samo ubrzala odluku. Nije imalo svrhe nabrajati dvadesetak poslova kojima se bavio po prispeću u Njujork, a još manje pričati o tome šta mu se događalo po dolasku u Holivud 1925. godine. Dovoljno sam znao o tome šta je i kako radio kao pomoćni radnik, radnik na scenografiji, ponekad marginalni epizodista u gomilama izgubljenih i zaboravljenih filmova, tako da smo u priči mogli da preskočimo te godine; dovoljno sam znao i o njegovim zapetljanim odnosima sa Hantom da bih se njima ponovo bavio. To iskustvo, rekla je Alma, ogadilo je Hektoru rad na filmu, ali nije bio voljan da digne ruke, i sve do noći četrnaestog januara 1929. godine, nije ni pomišljao da će ikada morati da ode iz Kalifornije.
Godinu dana pre no što je nestao, Brigid O’Falon uradila je s njim intervju za časopis Fotoplej. Stigla je u njegovu kuću na Nort Orindž Drajvu jedne nedelje oko tri po podne, a u pet su već bili zajedno na podu, valjali se i tražili jedno drugom pukotine i udubljenja na telu. Hektor je umeo da se tako ponaša sa ženama, rekla je Alma, i malo je verovatno da je to bilo prvi put da je svoje zavodničke moći iskoristio za brzo i odlučno osvajanje. O’Falonova je imala svega dvadeset tri godine, bila je to vedra katolikinja iz Spokejna, koja je diplomirala na Smitu i vratila se na Zapad da napravi karijeru u novinarstvu. Igrom slučaja, Alma je takođe diplomirala na Smitu, pa je upotrebila svoje tamošnje veze da se domogne primerka spomen-knjige iz 1926, godine. Na osnovu fotografije Brigid O’Falon malo se toga moglo zaključiti. Oći su joj postavljene previše blizu, rekla je Alma, brada joj je preširoka, a ta paž-frizura ne slaže joj se najbolje s crtama lica. Ipak, imala je u sebi i nešto živahno, neku vragolastu i duhovitu iskru skrivenu u pogledu, nekakav vedri unutrašnji polet. Na fotografiji iz predstave Bura u izvođenju dramske sekcije Koledža, uhvaćena je usred scene, u liku Mirande, odevena u tanki beli ogrtač i s belim cvetom u kosi, i Alma je zaključila da lepo izgleda u toj pozi, majušno biće uskiptelo od života i energije - otvorenih usta, ispružene ruke, u trenutku dok izgovara neki stih. Kao novinarka, O’Falonova je pisala stilom tipičnim za to vreme. Rečenice su joj bile oštre i krepke, a umela je da svoje članke obogati duhovitim uzgrednim zapažanjima i veštim poigravanjem rečima, što joj je pomoglo da brzo napreduje u časopisu. Članak o Hektoru predstavljao je izuzetak, pošto je bio daleko ozbiljniji, i prožet otvorenim divljenjem prema onome na koga se odnosio više, nego bilo koji od njenih tekstova koje je Alma imala prilike da pročita. Ono o postojanju jakog naglaska, međutim, bilo je tek malčice preterano. Brigid O’Falon ga je malo začinila zarad komičnog efekta, ali je u stvari Hektor u to vreme zaista tako govorio. Njegov engleski se s godinama popravio, ali je dvadesetih još zvučao kao neko ko je netom sišao s broda. Možda se on jeste dočekao na noge u Holivudu, ali je koliko juče bio samo još jedan zbunjeni stranac, koji je stajao na doku sa čitavim svojim imetkom strpanim u kartonski kofer.
Tokom nekoliko meseci posle tog intervjua, Hektor je nastavio da luduje s nebrojenim lepim i mladim glumicama. Voleo je da ga s njima viđaju u javnosti, i voleo je da spava s njima, ali nijedna od tih vezica nije potrajala. Brigid O’Falon je bila inteligentnija od drugih žena koje je poznavao, i čim bi mu dosadila najnovija igračka, Hektor bi po pravilu pozvao Brigid i zatražio da se ponovo vide. Između početka februara i kraja juna, posećivao je njen stan u proseku jednom ili dva puta nedeljno, a na sredini tog perioda, najvećim delom aprila i maja, provodio je s njom ništa manje do svaku drugu ili treću noć. Bilo je sasvim nesporno da mu je stalo do nje. Kako su meseci prolazili, među njima se razvila prijatna intimnost, no dok je manje iskusna Brigid to shvatala kao znak večne ljubavi, Hektor se nikada nije zavaravao razmišljanjima da su njih dvoje išta više do bliski prijatelji. On je u njoj gledao drugara, seksualnog saveznika, osobu od poverenja, no to nije značilo da ima bilo kakve namere da joj predloži brak.
Ona je bila novinarka, i svakako je znala čime se Hektor bavio onih noći kada nije spavao u njenom krevetu. Dovoljno je bilo da otvori jutarnje novine da bi pratila njegove poduhvate, da bi se nahranila tračevima o njegovim najnovijim simpatijama i flertovima. Premda je najveći broj tih priča o njemu bio neistinit, bilo je više nego dovoljno dokaza koji su u njoj mogli probuditi ljubomoru. Brigid, međutim, nije bila ljubomorna - ili bar nije pokazivala da je ljubomorna. Kad god bi Hektor nazvao, spremno ga je prihvatala u zagrljaj. Nikada nije govorila o drugim ženama, i pošto ga nije optuživala, ili grdila ili molila da promeni ponašanje, njegova naklonost prema njoj samo se povećala. Takav je bio Brigidin plan. Bila je potpuno opčinjena njime, i umesto da ga prisiljava da donese preuranjenu odluku o njihovom zajedničkom životu, odlučila je da bude strpljiva. Pre ili kasnije, Hektor će prestati da jurca unaokolo. To mahnito ženskarenje postaće mu nezanimljivo. Počeće da se dosađuje; izbaciće to iz svog sistema; progledaće. A kada se to dogodi, ona će biti tu za njega.
Tako je kovala planove razborita i dovitljiva Brigid O’Falon, i neko vreme se činilo da će uspeti da ulovi svog čoveka. Hektor je, upetljan u različite sporove sa Hantom, boreći se sa zamorom i obavezom da svakog meseca izbaci novi film, postao manje sklon da svoje noći traći po džez-klubovima i ilegalnim točionicama, da troši energiju na besmislena zavođenja. Brigidin stan postao mu je utočište, a mirne noći koje su tamo provodili pomagale su mu da održi ravnotežu u glavi i preponama. Brigid je bila oštar kritičar, a pošto je u filmski posao bila bolje upućena od njega, on je sve više počinjao da se oslanja na njene sudove. Ona je zapravo bila ta koja mu je predložila da pozove Dolores Sent Džon na audiciju za ulogu šerifove kćeri u Rekviziteru, njegovom narednom filmu. Brigid je pre toga nekoliko meseci proučavala njenu karijeru, pa je po njenom mišljenju ta dvadesetjednogodišnja glumica imala potencijala da postane sledeće veliko ime, nova Mejbel Normand ili Glorija Svanson, nova Norma Talmadž.
Hektor je poslušao njen savet. Kada je Dolores Sent Džon nekoliko dana kasnije ušla u njegovu kancelariju, on je već bio odgledao nekoliko njenih filmova i bio je rešen da joj ponudi posao. Brigid je bila u pravu što se tiče njene darovitosti, ali ništa od onoga što mu je ispričala, niti išta od onoga što je video u njenim ranijim filmovima, nije pripremilo Hektora na to da će ga njena pojava potpuno pokoriti. Gledati nekoga u nemom filmu bilo je jedno; sasvim je druga stvar bila rukovati se s tom osobom i pogledati je u oči. Možda su druge glumice na filmskoj traci delovale upečatljivije, ali u stvarnom svetu zvuka i boje, u materijalnom, trodimenzionalnom svetu pet čula i četiri elementa i dva pola, on nikada do tada nije sreo osobu koja bi se mogla uporediti s ovom. Nije reč o tome da je Dolores Sent Džon bila lepša od drugih žena, niti o tome da mu je tokom dvadeset pet minuta koliko su proveli zajedno tog popodneva rekla išta značajno. Ako ćemo sasvim iskreno, delovala je čak pomalo tupavo, u najboljem slučaju prosečno inteligentno, ali je u njoj bilo nečeg pomamnog, neke životinjske energije koja joj se širila po koži i zračila iz njenih pokreta, tako da nije mogao da skine pogled s nje. Oči koje su mu uzvraćale pogled bile su one najbleđe, sibirskoplave boje. Koža joj je bila bela, a kosa tamnocrvena, gotovo boje mahagonija. Za razliku od kose većine Amerikanki u junu 1928. godine, njena je bila duga, i padala joj je do ramena. Neko vreme su ćaskali ni o čemu posebnom. Potom joj je Hektor, bez ikakvog uvoda, saopštio da je uloga njena ukoliko je želi, i ona je prihvatila. Nikada pre toga nije radila u geg-komediji, rekla je, pa se radovala takvom izazovu. Potom je ustala iz fotelje, rukovala se s njim, i izašla iz kancelarije. Deset minuta kasnije, dok mu je njen lik još plamteo u svesti, Hektor je zaključio da je Dolores Sent Džon žena kojom želi da se oženi. Prepoznao je u njoj ženu svog života, i ako se bude ispostavilo da ga ona neće, onda se nikada neće oženiti nekom drugom.
Ulogu u Rekviziteru odigrala je dobro, izvršavala je sve što je Hektor od nje tražio, i čak dodavala tome sopstvene lucidno smišljene detalje, no kada je pokušao da s njom potpiše ugovor za svoj novi film, ona ga je odbila. Bila joj je ponuđena glavna uloga u filmu Alana Dvona, i to je jednostavno bila suviše dobra prilika da bi je odbacila. Hektor, za koga se verovalo da poseduje neku čaroliju u ophođenju sa ženama, s njom je bio nemoćan. Nije uspevao da pronađe reči da se izrazi na engleskom, a kad bi dospeo do na sam rub odluke da joj obelodani svoje namere, povukao bi se u poslednjem trenutku. Strahovao je da će je, ako kaže nešto pogrešno, zaplašiti i tako zauvek upropastiti svoje izglede. U međuvremenu, i dalje je po nekoliko noći nedeljno provodio u Brigidinom stanu, a pošto njoj nikad nije ništa obećao, pošto je imao slobodu da zavoli koga god poželi, nije joj rekao ništa o Dolores. Kada je snimanje Rekvizitera krajem juna bilo okončano, Dolores je otišla na snimanje u planine Tehačapi. Četiri nedelje je radila na tom Dvonovom filmu, i za to vreme Hektor joj je napisao šezdeset sedam pisama. Smogao je hrabrosti da joj na papiru kaže ono što nije umeo da joj kaže u oči. Ponovio je to bezbroj puta, i premda je u svakom pismu to saopštavao na drugi način, poruka je uvek bila ista. Dolores je isprva bila zbunjena. Potom se osetila polaskanom. Potom je počela nestrpljivo da iščekuje pisma, da bi na kraju shvatila da ne može da živi bez njih. Kada se početkom avgusta vratila u Los Anđeles, saopštila je Hektoru da je njen odgovor „da”. Da, ona ga voli. Da, postaće njegova žena.
Datum venčanja nije odmah utanačen, ali spominjali su januar ili februar - što je Hektoru ostavljalo dovoljno vremena da ispuni obaveze iz ugovora sa Hantom i smisli svoj sledeći potez. Nastupio je trenutak kada je morao da porazgovara s Brigid, no on ga je neprestano odlagao, nikako ne uspevajući da natera sebe da to obavi. Govorio je kako ostaje da radi noću s Blaustinom i Marfijem, kako provodi vreme u studiju za montažu, kako odlazi na snimanja, kako ga sprečavaju vremenski uslovi. Između početka avgusta i sredine oktobra, izmislio je na desetine izgovora da izbegne taj susret, ali i dalje nije uspevao da natera sebe da potpuno raskine s njom. Čak i kada ga je Dolores Sent Džon potpuno opčinila, nastavio je da posećuje Brigid jednom ili dva puta nedeljno, i svaki put kada bi prekoračio prag njenog stana, upao bi u istu staru udobnu klopku. Bilo je sasvim moguće optužiti ga da je kukavica, naravno, ali je isto tako bilo moguće reći da je on čovek koga muče dileme. Možda se još uvek kolebao da li da se oženi Dolores. Možda nije bio sasvim spreman da ostavi Brigid. Možda je bio rastrzan između dve žene i osećao da su mu obe neophodne. Krivica zna da natera čoveka da postupa suprotno svojim interesima, ali i žudnja ume da učini to isto, a kad se krivica i žudnja ravnomerno pomešaju u čovekovom srcu, takav čovek sklon je da čini neobične stvari.
Brigid O’Falon nije ništa sumnjala. U septembru, kada je Hektor uzeo Dolores Sent Džon da igra ulogu njegove žene u filmu Gospodin Niko, čestitala mu je na pametnom izboru. Čak i kada su sa snimanja procurele glasine o tome da između Hektora i glavne glumice postoji posebna bliskost, nije se nepotrebno uzbunila. Hektor je voleo da flertuje. Večito se zaljubljivao u glumice s kojima je snimao, no kada bi se snimanje završilo i kad bi se svi razišli kućama, brzo ih je zaboravljao. U ovom slučaju, međutim, priče su se nastavile. Hektor je već bio prešao na Duplo ili ništa, svoj poslednji film za Kaleidoskop, a Gordon Flaj je u svojoj rubrici šuškao o tome kako svadbena zvona samo što se nisu oglasila za izvesnu dugokosu sirenu i njenog udvarača, komičara s brčićima. Tada je već bila sredina oktobra, pa je Brigid, kojoj se Hektor nije javljao prethodnih pet ili šest dana, pozvala telefonom studio za montažu i zamolila ga da te noći navrati do njenog stana. Nikada pre toga nije od njega zatražila ništa slično, pa je on otkazao planiranu večeru sa Dolores i otišao do Brigid. Tamo joj je, suočen s pitanjem na koje je tokom poslednja dva meseca neprestano odlagao odgovor, konačno rekao istinu.
Hektor je očajnički priželjkivao nešto presudno, neku erupciju ženskog gneva posle koje bi se oteturao na ulicu i svršio sve jednom za svagda, ali ga je Brigid jednostavno gledala dok joj je saopštavao novosti, potom je duboko udahnula, i rekla kako nije moguće da on voli Dolores. Nije moguće zato što voli nju. Tako je, rekao je Hektor, on nju zaista voli, uvek će je voleti, ali je činjenica da će se oženiti Dolores. Tada je Brigid počela da plače, ali ga i dalje nije optuživala za izdaju, nije se zalagala za sebe niti gnevno vikala kako se strašno ogrešio o nju. Ogrešio se o sebe, rekla mu je, i kad jednom shvati kako ga niko nikada neće voleti kao ona, on će joj se vratiti. Dolores Sent Džon je stvar, rekla je, a ne osoba. Ona jeste svetlucava i opojna stvar, ali je ispod kože prosta i plitka i glupa, i ne zaslužuje da mu bude žena. Tu je Hektor trebalo da joj nekako odgovori. Trenutak je zahtevao da izrekne neku okrutnu, delotvornu primedbu koja bi zanavek uništila sve njene nade, ali mu je Brigidin jad delovao suviše snažno, njena odanost delovala mu je suviše snažno, i dok ju je slušao kako izgovara svoje kratke, zadihane rečenice, nije uspevao da natera sebe da izgovori takve reči. U pravu si, odgovorio je. To verovatno neće potrajati više od godinu-dve. Ali ja moram kroz to da prođem. Moram da je dobijem, a kada se to dogodi, sve ostalo će krenuti svojim tokom.
Na kraju je tu noć proveo u Brigidinom stanu. Ne zato što je mislio da će im to išta koristiti, već zato što ga je preklinjala da tu ostane poslednji put, a on nije mogao da joj kaže ne. Sledećeg jutra, iskrao se pre no što se probudila, i od tog trenutka, njegov život počeo je da se menja. Ugovor s Hantom bio je okončan; počeo je da s Blaustinom radi na filmu Tačka i crta, planovi za venčanje poprimali su konačan oblik. Tokom naredna dva i po meseca, Brigid mu se nije javljala. Njeno ćutanje bilo mu je pomalo neprijatno, ali je zapravo bio odveć zaokupljen Dolores da bi previše razmišljao o tome. Ako je Brigid nestala, to je samo zato što je ona osoba od reči i što je suviše ponosna da bi mu stajala na putu. Sad kad je jasno obznanio svoje namere, ona se povukla da bi ga ostavila da sam potone ili zapliva. Ako uspe da zapliva, verovatno je nikada više neće videti. Ako potone, ona će se verovatno pojaviti u poslednjem trenutku i pokušati da ga izvuče iz vode.
Takva razmišljanja o Brigid svakako su umirila Hektorovu savest, umirilo ga je to što ju je pretvorio u nekakvo više biće koje ne oseća bol kad ga bodu noževima, koje ne krvari kad je ranjeno. No u odsustvu bilo kakvih proverljivih činjenica, zašto se ne prepustiti razmišljanju o onome što nam odgovara? Želeo je da veruje da joj je dobro, da hrabro nastavlja da živi. Primetio je da su u Fotopleju prestali da izlaze njeni članci, no to je moglo da znači da trenutno nije u gradu ili da je pronašla drugi posao negde drugde, a on u tom času nije želeo da razmotri nijednu od onih mračnijih mogućnosti. Tek kada se ponovo pojavila (tako što mu je u novogodišnjoj noći gurnula pismo ispod vrata) shvatio je koliko je bedno obmanjivao sebe. Dva dana pošto ju je on u oktobru napustio, ona je u kadi presekla sebi vene na rukama. Da voda nije prokapala u stan ispod, vlasnica zgrade ne bi otključala vrata, i Brigid bi pronašli prekasno. Ambulantnim kolima odvezli su je u bolnicu. Posle nekoliko dana uspela je da se izvuče, ali ostala je duhovno skrhana, kako je napisala, bila je sva pogubljena i neprestano je jecala, pa su doktori odlučili da je zadrže na posmatranju. To je dovelo do dvomesečnog boravka u odeljenju za umobolne. Bila je spremna da ostatak života provede tamo, i to samo zbog toga što joj je kao jedini cilj u životu ostalo da pronađe neki način da se ubije, pa joj je bilo svejedno gde se nalazi. A onda, baš kad se pripremala za novi pokušaj, desilo se čudo. Odnosno, pre bi se moglo reći da je tada saznala za jedno čudo koje se dogodilo još ranije, i s kojim je živela tokom poslednja dva meseca. Kad su joj lekari potvrdili da je to stvarnost, a ne neka njena izmišljotina, prestala je da priželjkuje smrt. Mnogo godina pre toga bila je prestala da veruje u Boga, rekla je. Poslednji put se ispovedila još u srednjoj školi, ali kada je toga jutra ušla medicinska sestra da joj preda rezultate testa, osetila se kao da je Bog pritisnuo svoje usne na njene i ponovo joj udahnuo život. Bila je trudna. To se dogodilo te jeseni, u onoj poslednjoj noći koju su proveli zajedno, i sada je u sebi nosila Hektorovu bebu.
Kad su je otpustili iz bolnice, odselila se iz svog dotadašnjeg stana. Imala je nešto ušteđevine, ali ne i dovoljno da bi nastavila da plaća iznajmljivanje a da se ne vrati na posao - a to sada nije bilo moguće, pošto je već bila dala otkaz u časopisu. Pronašla je nekakvu jevtinu sobu, pisalo je dalje u pismu, prostoriju s gvozdenim krevetskim ramom i drvenim krstom na zidu i kolonijom miševa ispod podnih dasaka, ali nije htela da mu kaže naziv hotela niti u kome je gradu. Svaki pokušaj da je potraži bio bi mu uzaludan. Prijavila se pod lažnim imenom, a imala je nameru da ostane pritajena još neko vreme, da bi mu postalo nemoguće da pokuša da je nagovori da izvrši pobačaj. Bila je donela odluku da toj bebi dozvoli da živi, i bio Hektor voljan da se oženi njome ili ne, ona je bila rešena da postane majka njegovog deteta. Pismo se završavalo rečima: Sudbina nas je spojila, mili moj, i ma gde ja odsad bila, uvek ćeš biti sa mnom.
Potom je ponovo usledilo ćutanje. Proteklo je još dve nedelje, a Brigid se držala svog obećanja i ostala sakrivena. Hektor nije Dolores rekao ništa o Brigidinom pismu, ali je znao da su mu svi izgledi da se njome oženi verovatno uništeni. Nije više mogao da razmišlja o njihovom budućem zajedničkom životu a da pri tom ne razmišlja i o Brigid, da ne muči sebe zamišljanjem svoje bivše ljubavnice kako usamljena leži u hotelu punom buva u nekom bednom kvartu, kako lagano uteruje sebe u ludilo, dok u njoj raste njegovo dete. Nije želeo da ostavi Sent Džonovu. Nije želeo da se odrekne sna o tome kako će se svake noći uvlačiti kraj nje u postelju i uz svoju golu kožu osećati to glatko, uzbudljivo telo, ali ljudi snose odgovornost za svoje postupke, i ako se to dete rodi, onda neće moći da pobegne od onoga što je učinio. Hant se ubio jedanaestog januara, ali Hektor nije više razmišljao o Hantu, i kada je dvanaestog čuo tu vest, nije osetio ništa. Njemu je bila važna jedino budućnost, a budućnost je iznenada postala neizvesna. Moraće da raskine veridbu sa Dolores, ali nije mogao to da učini pre no što se Brigid ponovo pojavi, a pošto nije znao gde da je nađe, nije mogao da učini ništa, nije mogao da se pomeri s mesta uz koje ga je prikovala sadašnjost. Kako je vreme odmicalo, sve se više osećao kao čovek kome su stopala prikucana za pod.
Četrnaestog januara uveče, u sedam sati je završio rad s Blaustinom. Dolores ga je očekivala na večeri u svojoj kući u Topanga Kenjonu u osam. Hektor bi svakako stigao tamo znatno ranije, ali je na putu imao problem s kolima, i kada je završio zamenu gume na svom plavom desotu, već je bio izgubio tri četvrti sata. Da nije bilo te probušene gume, događaj koji je izmenio tok njegovog života možda se ne bi ni odigrao, pošto je upravo tada, dok je on klečao u tami kraj bulevara La Sienega i počinjao da diže prednji deo automobila, Brigid O’Falon pokucala na vrata kuće Dolores Sent Džon, a u trenutku kada je Hektor okončao taj posao i ponovo seo za volan, Dolores Sent Džon već bila slučajno ispalila metak kalibra trideset dva u levo oko Brigid O’Falon.
Tako je bar ona sama to predstavila, a sudeći po preneraženom i užasnutom pogledu koji ga je dočekao kada je ušao na vrata, Hektor nije imao razloga da u to posumnja. Nije znala da je pištolj napunjen, rekla je. Dao joj ga je njen agent kada se tri meseca ranije preselila u tu usamljenu kuću. Trebalo je da joj posluži kao zaštita, a kada je Brigid počela da joj govori sve one sumanute besmislice, da bulazni o Hektorovoj bebi i svojim presečenim venama i rešetkama na prozorima ludnice i krvi iz Hristovih rana, Dolores se prepala i zamolila je da ode. Brigid je, međutim, to odbila, i nekoliko minuta kasnije počela je da optužuje Dolores kako joj je ukrala čoveka, da joj preti suludim ultimatumima i da je naziva đavolom, bludnicom, i bednom vašljivom kurvetinom. Do pre samo šest meseci, Brigid je bila privlačna novinarka Fotopleja, s ljupkim osmehom i izoštrenim smislom za humor, ali sada je bila s uma sišla, opasna osoba, teturala se po sobi i jecala iz sveg glasa, pa Dolores nije više htela da podnosi njeno prisustvo. Tada se setila tog revolvera. Nalazio se u srednjoj fioci pisaćeg stola u dnevnoj sobi, na manje od tri metra od mesta na kome je stajala, te je ona otišla do pisaćeg stola i otvorila srednju fioku. Nije imala nameru da povuče obarač. Jedina pomisao bila joj je ta da će možda sam pogled na pištolj biti dovoljan da zaplaši Brigid i natera je da ode. No kada ga je izvukla iz fioke i uperila ga kroz sobu, ta stvar joj je opalila u ruci. Nije se čuo neki posebno glasan zvuk. Tek maleno plop, rekla je, a onda je Brigid čudno jeknula i srušila se na pod.
Dolores je odbila da s njim pođe u dnevnu sobu (suviše je to strašno, rekla je, ne smem da je pogledam), pa je tako on ušao sam. Brigid je ležala s licem nadole na ćilimu ispred sofe. Telo joj je bilo toplo, i krv je još uvek isticala iz zadnjeg dela njene lobanje. Hektor ju je okrenuo, i kada je ugledao njeno uništeno lice i rupu na mestu gde joj se nekada nalazilo levo oko, iznenada mu je zastao dah. Nije mogao da je gleda i diše istovremeno. Da bi ponovo prodisao, morao je da pogleda u stranu, a kada je to učinio, više nije mogao da natera sebe da je ponovo pogleda. Sve je propalo. Sve je smrvljeno u paramparčad. I to nerođeno dete u njoj, takođe mrtvo. Na kraju je ustao i izašao u hodnik, gde je u plakaru pronašao neko ćebe. Kad se vratio u dnevnu sobu, pogledao ju je poslednji put, osetio kako se dah u njemu ponovo grči, a onda raširio ćebe i prebacio ga preko njenog malenog, tragičnog tela.
Prvo što mu je palo na um bilo je da ode u policiju, ali Dolores se toga uplašila. Kako će zazvučati njena priča kad budu počeli da je ispituju o tom pištolju, rekla je, kad je prisile da dvanaesti put prođe kroz taj neverovatni sled događaja i nateraju da objasni zbog čega dvadesetčetvorogodišnja trudnica leži mrtva na podu dnevne sobe? Čak i ako joj poveruju, čak i ako budu voljni da prihvate objašnjenje da je pištolj slučajno opalio, taj će je skandal upropastiti. S njenom karijerom biće gotovo, kao i s Hektorovom, uostalom, a zašto da njih dvoje pate zbog nečeg što nije bilo njihova greška? Trebalo bi da pozovu Redžija, rekla je - misleći na Redžinalda Doza, njenog agenta, upravo onu budalu koja joj je dala taj pištolj - i ostave njemu da se za sve pobrine. Redži je promućuran, on zna sve fazone. Ako poslušaju Redžija, on će izmozgati način da im spase glave.
Hektor je, međutim, znao da njemu spasa više nema. Ako o tome progovore biće to skandal i javno poniženje; ako ne progovore, naći ćc se u još goroj nevolji. Mogli bi da ih optuže za ubistvo, a kad slučaj jednom dospe na sud, niko živi neće poverovati da je Brigidina smrt bila slučajna. Birajte zatvor. Hektor je morao da donese odluku. Morao je da donese odluku za oboje, a nije postojala nijedna ispravna odluka. Zaboravi Redžija, rekao je. Ako Dos sazna šta je učinila, imaće je u šaci. Puziće pred njim na kolenima do kraja života. Ne bi tu više bilo mesta ni za koga drugog. Izbor se, dakle, svodio na mogućnost da uzmu telefon i sve ispričaju policiji, ili da ne ispričaju nikom. A ako se odluče za ovo drugo, moraće sami da se pobrinu za leš.
Znao je da će goreti u paklu zbog toga što je rekao, kao što je znao i to da nikada više neće videti Dolores, ali je svejedno to rekao, a onda su se bacili na posao i obavili to. Nije to više bilo pitanje dobra i zla. Trebalo je učiniti ono što će u tim okolnostima biti najmanje štetno, sprečiti da još jedan život bude besmisleno uništen. Seli su u Doloresin krajsler i odvezli se u planine do na otprilike sat vremena severno, s Brigidinim telom u prtljažniku. Leš je još bio umotan u ćebe, koje je, opet, bilo uvijeno u ćilim, a u prtljažniku se nalazio i ašov. Hektor ga je pronašao u baštenskoj šupi iza kuće, i njime je iskopao rupu. Zaključio je da joj, ako ništa drugo, duguje makar toliko. On ju je, na kraju krajeva, izdao, a zanimljivo je bilo to što je nastavila da mu veruje. Brigidine priče nisu na nju imale nikakvog uticaja. Ona ih je otpisala kao buncanje, kao sumanute laži koje je ispričala jedna ljubomorna, nervno rastrojena žena, pa je čak i kada joj je dokaz jasno bio poturen pod ljupki nosić, odbila da ga prihvati. Možda je, naravno, u pitanju bila taština, čudovišna taština koja na svetu ne vidi ništa izuzev onoga što želi da vidi, ali je u isti mah to mogla biti i prava ljubav, ljubav tako slepa da je Hektor jedva mogao i da zamisli kakav mu to gubitak upravo predstoji. Nije potrebno napominjati da nikada nije uspeo da sazna šta je od to dvoje bilo u pitanju. Kada su se te noći vratili sa svog groznog zadatka u brdima, on je otišao kući svojim kolima i nikada je više nije video.
Tada je Hektor nestao. Ostavio je sve izuzev odeće koju je imao na sebi i gotovine u novčaniku i, u deset sati sledećeg jutra, već je putovao na sever, vozom za Sijetl. Sa izvesnošću je očekivao da će biti uhapšen. Kad bude prijavljen Brigidin nestanak, neće proteći mnogo vremena pre no što neko dovede u vezu ta dva iščeznuća. Policija će poželeti da ga ispita, i tada će krenuti u ozbiljnu potragu za njim. Hektor se, međutim, varao što se toga tiče, baš kao što se varao što se tiče svega ostalog. On je bio taj koji je nestao i, još neko vreme, niko nije ni primetio da je nestala i Brigid. Niје više bila zaposlena, nije imala stalnu adresu, a pošto se te nedelje na početku 1929. godine više nije vratila u svoju sobu u hotelu Ficvilijam Arms u centru Los Anđelesa, recepcionar je odneo njene stvari u podrum i sobu izdao nekom drugom. Nije tu bilo ničeg neobičnog. Svakog časa poneko nestane, a soba ne može da zvrji prazna, kad postoji neko ko je spreman da plati da bi je iznajmio. Čak i da se recepcionar ozbiljno zabrinuo i pozvao policiju, ni oni tu ne bi mogli ništa da učine. Brigid je bila prijavljena pod lažnim imenom, a kako tragati za nekim ko ne postoji?
Dva meseca kasnije, njen otac se javio telefonom iz Spokejna i porazgovarao s losanđeleskim detektivom po imenu Rejnolds, koji je nastavio da radi na tom slučaju sve do odlaska u penziju 1936. godine. Dvadeset četiri godine posle toga, konačno su otkopane kosti kćerke gospodina O’Falona. Iskopao ih je buldožer na gradilištu novog stambenog naselja na rubu Sajmi Hilsa. Poslali su ih u laboratoriju za sudsku medicinu u Los Anđeles, ali je Rejnoldsova dokumentacija tada već bila ko zna gde, i više nije bilo moguće identifikovati osobu kojoj su kosti pripadale.
Alma je znala za te kosti zbog toga što joj je deo zadatka bio da zna za njih. Hektor joj je ispričao gde su zakopane, i kada je početkom osamdesetih posetila to stambeno naselje, porazgovarala je s dovoljno ljudi da bi dobila konačnu potvrdu da su kosti zaista bile pronađene na tom mestu.
Tada je već i Dolores Sent Džon bila odavno mrtva. Kada se posle Hektorovog nestanka vratila u dom svojih roditelja u Vičiti, izdala je saopštenje za štampu i povukla se iz javnog života. Godinu i po dana kasnije, udala se za lokalnog bankara po imenu Džordž T. Brinkerhof. Imali su dvoje dece, Vilu i Džordža Juniora. Godine 1934, u vreme kada starije dete još nije bilo napunilo tri godine, Dolores Sent Džon je jedne noći dok se po teškom novembarskom pljusku vraćala kući izgubila kontrolu nad vozilom. Udarila je u telefonski stub i od siline sudara izletela kroz vetrobransko staklo, pri čemu je presekla karotidnu arteriju na vratu. Prema izveštaju s policijske autopsije, iskrvarila je na smrt ne dolazeći svesti.
Dve godine kasnije, Brinkerhof se ponovo oženio. Kada mu je Alina 1983. godine pisala da bi ga zamolila za intervju, njegova udovica je odgovorila da je prethodne jeseni umro od oboljenja bubrega. Deca su, međutim, bila živa, i Alma je porazgovarala s oboje - s jednim u Dalasu, Teksas, a s drugim u Orlandu, Florida. Nisu joj mnogo toga ponudili. Oboje su u to vreme bili suviše mali, rekli su. Majku su poznavali s fotografija, ali je se uopšte nisu sećali.

KADA JE HEKTOR ujutro petnaestog januara ušao u njujoršku Sentral Stejšn, nije više imao brkove. Prerušio se tako što je uklonio svoju najprepoznatljiviju odliku, pretvorivši svoje lice u sasvim drugo lice jednostavnim činom oduzimanja. Oči i obrve, čelo i kosa začešljana unazad takođe su mogli nešto da kažu osobi koja je gledala njegove filmove, ali ubrzo pošto je kupio kartu, Hektor je pronašao rešenje i za taj problem. U međuvremenu, rekla je Alma, pronašao je i novo ime.
Do ulaska u voz 921 za Sijetl imao je još jedan sat. Stoga je odlučio da ubije vreme odlaskom u stanični restoran na kafu, ali čim je seo za šank i počeo da udiše mirise slanine i jaja koji su se pržili na tiganju, spopala ga je mučnina. Ubrzo se obreo u muškom toaletu gde je četvoronoške, zaključan u jednoj od kabina, izbljuvao u šolju sadržaj svog stomaka. Sve je pokuljalo iz njega, sve one odvratne zelene tečnosti i zgrudvani komadići nesvarene mrke hrane, uzdrhtali otpad stida i straha i gađenja, a kada je napad minuo, Hektor se srušio na pod i dugo ostao tu da leži, mučeći se da uhvati dah. Glava mu je bila naslonjena na stražnji zid, i iz tog ugla ugledao je nešto što bi mu inače promaklo. Na zavijutku vodovodne cevi odmah iza klozetske šolje, neko je ostavio kapu. Hektor ju je izvadio iz skrovišta i zaključio da je reč o radničkoj kapi, krutoj stvarčici načinjenoj od vunenog tvida s malim šiltom spreda - ne previše različitoj od kape kakvu je i sam jednom nosio, u vreme kada je još bio novajlija u Americi. Hektor ju je okrenuo da bi se uverio da u njoj nema ničega, da nije previše prljava ili opoganjena da bi mogao da je stavi. Tada je ugledao ime vlasnika ispisano mastilom duž zadnje strane unutrašnje kožne trake: Herman Leser. To se Hektoru učinilo kao dobro ime, možda čak kao odlično ime, a u svakom slučaju kao ime ništa gore od bilo kog drugog. Pa on i jeste bio her Mar, zar ne? Ako sebi nadene ime Herman, moći će da promeni identitet a da ne odbaci sasvim svoje ja. To jeste bilo značajno: otarasiti se samog sebe za druge, ali za samog sebe pamtiti ko si u stvari. Ne zato što je to želeo, već upravo zato što to nije želeo.
Herman Leser. Neki bi to izgovarali Leser, a drugi bi ga čitali kao Luzer. U oba slučaja, smatrao je Hektor, pronašao je ime kakvo zaslužuje.
Kapa mu je po veličini izuzetno odgovarala. Nije bila ni preširoka ni pretesna, a imao je taman dovoljno prostora da navuče rub preko čela i pokrije prepoznatljivo iskošene obrve, zasenči silovitu bistrinu pogleda. Posle oduzimanja, dakle, usledilo je sabiranje. Hektor minus brkovi, a potom Hektor plus kapa. Te dve računske operacije su ga poništile, pa je toga jutra, kada je izašao iz muškog toaleta, izgledao kao bilo ko, kao niko, kao pljunuti gospodin Niko glavom i bradom.
U Sijetlu je živeo narednih šest meseci, pa se preselio u Portland na godinu dana, a onda se vratio na sever, u Vašington, gde je ostao do proleća 1931. godine. U početku, pokretao ga je samo strah. Hektor je osećao da bežanjem spasava sebi život, i u danima neposredno nakon nestanka, ambicije mu se nisu razlikovale od želja bilo kog kriminalca: svaki dan u kome je uspeo da izbegne hapšenje, bio je uspešno proveden dan. Svakog jutra i popodneva, čitao je o sebi u novinama, pratio napredovanje istrage da bi video koliko su blizu da ga pronađu. Zbunjivalo ga je ono što se pisalo, zgražavalo ga to koliko su se malo trudili da shvate ko je on. Hant je tu bio gotovo beznačajan, a ipak je svaki članak počinjao i završavao se s njim: mahinacije na berzi, fiktivna ulaganja, holivudsko poslovanje u svoj svojoj crvljivoj slavi. Brigidino ime uopšte nije spominjano, a pre no što se Dolores vratila u Kanzas, niko se nije potrudio da porazgovara čak ni s njom. Iz dana u dan, pritisak je opadao, pa mu je posle četiri nedelje bez značajnih otkrića i sa sve manje prostora u štampi, panika popustila. Njega niko nije sumnjičio ni za šta. Mogao je da se vrati kući ako poželi. Trebalo je samo da se ukrca u voz za Los Anđeles, i da ponovo nastavi svoj život tačno tamo gde je stao.
Hektor, međutim, nije otišao nikuda. Više od svega želeo je da se ponovo nađe u svojoj kući na Nort Orindž Drajvu, da sedne na osunčani trem s Blaustinom, da piju ledeni čaj i doteruju završne detalje na Tački i crti. Snimanje filmova bilo je ravno životu u delirijumu. Bio je to najteži, najzahtevniji posao koji je iko ikada smislio, i što mu je bio teži, to je više uživao u njemu. Učio je pravila igre, lagano ovladavao složenim detaljima posla, i bio je ubeđen da bi uz još samo malo vremena uspeo da postane istinski dobar u tome. Bilo je to jedino što je oduvek želeo za sebe - da bude dobar upravo u toj jednoj stvari. Samo je to želeo, i stoga je to bilo jedino što sebi više nikada neće dopustiti da radi. Ne možeš da oteraš nedužnu devojku u ludilo, da učiniš da zatrudni s tobom, da zakopaš njen leš dva metra u zemlju, i da očekuješ da nastaviš sa svojim pređašnjim životom. Čovek koji je uradio ono što je on uradio treba da bude kažnjen. Ako ga ne kazni svet, onda će morati da kazni sam sebe.
Iznajmio je sobu u pansionu blizu Pajk Plejs Marketa, a kada je konačno potrošio novac iz novčanika, pronašao je posao kod jednog lokalnog trgovca ribom. Ustajao je svakog jutra oko četiri, istovarivao kamione u izmaglici zore, slagao gajbe i burad dok mu je vlaga Pjudžit Saunda ledila prste i uvlačila se u kosti. Potom bi, posle kratkog predaha uz cigaretu, rasporedio krabe i ostrige po komadima leda, i predavao se različitim poslovima što su se svakoga dana ponavljali: zveket ostriga kad padnu na vagu, smeđe papirne kese, otvaranje ostriga kratkim, smrtonosnim jataganom. Kad nije bio na poslu, Herman Leser čitao je knjige iz biblioteke, vodio dnevnik, i nije razgovarao ni sa kim ukoliko na to nije bio bespogovorno primoran. Cilj mu je bio, rekla je Alma, da se muči pod strogim režimom koji je sam sebi nametnuo, da učini da mu bude što je moguće neprijatnije. Kada mu je takav rad postao suviše lak, preselio se u Portland, gde je pronašao posao kao noćni čuvar u jednoj fabrici buradi. Posle žamora natkrovljene pijace, tišina sopstvenih misli. U njegovim odlukama nije bilo ničeg unapred određenog, objasnila je Alma. Njegova pokora bila je neprekidni nedovršeni posao, a kazne koje je sebi nametao menjale su se prema tome šta bi mu se u određenom trenutku činilo da mu najviše nedostaje. Čeznuo je za društvom, žudeo da ponovo bude sa ženom, želeo je glasove i tela oko sebe i upravo se zbog toga zazidao u praznu fabriku, upinjući se da ostvari najviši mogući stupanj samoporicanja.
Krah berze dogodio se u vreme dok je bio u Portlandu, i kada je fabrika buradi Komstok sredinom tridesetih prestala s radom, Hektor je ostao bez posla. Do tada već je bio iščitao nekoliko stotina knjiga, počevši od klasičnih romana iz devetnaestog veka, o kojima su oduvek svi pričali, no koje se on nikad do tada nije potrudio da pročita (Dikens, Flober, Stendal, Tolstoj), da bi se onda, kada je osetio da je ušao u štos, vratio na nulu i odlučio da se sistematski sam obrazuje. Hektorovo znanje bilo je bezmalo ništavno. Školu je napustio u šesnaestoj godini, i niko se nikada nije pomučio da mu objasni da Sokrat i Sofokle nisu ista osoba, da je Džordž Eliot žena, ili da je Božanstvena komedija zapravo pesma o životu posle smrti, a ne nekakava bulevarska farsa u kojoj se svaki od likova na kraju venča s pravom osobom. Njega su oduvek pritiskale okolnosti, pa nije imao vremena da brine o takvim stvarima. Sada je, odjednom, imao na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Utamničen u svom privatnom Alkatrazu, proveo je te godine robije učeći novi jezik na kome je mogao da razmišlja o uslovima svog opstanka, da sagleda smisao neprekidnog, nemilosrdnog bola u vlastitoj duši. Po Alminim rečima, strogost takvog duhovnog treninga postepeno ga je pretvorila u drugačiju ličnost. Naučio je kako da posmatra sebe sa distance, da vidi sebe najpre kao čoveka među drugim ljudima, potom kao zbirku slučajnih čestica materije, i konačno kao trun prašine i što se više udaljavao od svog porekla, rekla je ona, to se više približavao sticanju istinske ljudske veličine. Pokazao joj je svoje dnevnike iz tog perioda i, pedeset godina nakon svega, Alma je mogla da iz prve ruke oseti agoniju njegove svesti. Nikada nisam bio više izgubljen no sada, izrecitovala mi je, navodeći jedan odeljak po sećanju, nikada nisam bio ovoliko usamljen i uplašen - a opet, nikada se nisam više osećao živim. Te reči bile su napisane manje od jednog sata po njegovom odlasku iz Portlanda. Onda je, kao da je još malo razmislio, ponovo seo i u dnu stranice dodao još jedan pasus: Sada razgovaram samo s mrtvima. Jedino njima verujem, jedino me oni razumeju. Baš kao oni, i ja živim bez budućnosti.
Pročulo se da se u Spokejnu može pronaći posao. Drvare su, navodno, tražile ljude, a pričalo se i da kampovi drvoseča na istoku i severu unajmljuju radnu snagu. Hektora ti poslovi nisu zanimali, ali je jednog popodneva ubrzo po zatvaranju fabrike buradi slučajno čuo dva čoveka kako razgovaraju o takvim mogućnostima, pa mu je to dalo ideju i, kada je počeo da o njoj razmišlja, više nije mogao da joj odoli. Brigid je odrasla u Spokejnu. Majka joj je već bila umrla, ali je njen otac još bio tamo, a imala je i dve mlađe sestre. Od svih muka koje je Hektor mogao da smisli, od svih jada koje je sebi mogао da nanese, ništa nije bilo gore od pomisli da će otići u grad u komе oni žive. Ako slučajno bude spazio gospodina O’Falona i dve devojke, saznaće kako izgledaju, i njihova će mu se lica javljati u svesti svaki put kad pomisli na to kakvo im je zlo naneo. Zaslužio je takvu patnju, osećao je to. Imao je obavezu da ih učini stvarnim, da ih u svom sećanju učini isto onoliko stvarnim koliko je to bila sama Brigid.
Još uvek poznat po boji kose kakvu je imao kao dečak, Patrik O’Falon bio je već dvadeset godina vlasnik i poslovođa Redove sportske radnje u centru Spokejna. Tog jutra kada je stigao, Hektor je pronašao jeftini hotel dva bloka zapadno od železničke stanice, platio unapred za jednu noć, a onda otišao da potraži tu radnju. Pronašao ju je za pet minuta. Pre toga nije razmišljao o tome šta će uraditi kad tamo stigne, ali je iz opreznosti smatrao da će biti najbolje da ostane napolju i pokuša da vidi O’Falona kroz izlog. Hektor nije znao da li ga je Brigid spomenula u nekom od svojih pisama kući. Ako jeste, onda će porodica znati da on govori s jakim španskim akcentom. A što je još važnije, u tom slučaju su svakako obratili posebnu pažnju na njegov nestanak 1929. godine, a sad kad se i Brigid već gotovo dve godine vodi kao nestala, možda bi oni bili jedini ljudi u Americi koji su uspeli da dokuče vezu između ta dva slučaja. Trebalo je samo da uđe u radnju i progovori. Ako O’Falon zna ko je Hektor Man, onda će se u njemu već posle tri-četiri rečenice verovatno probuditi sumnja.
O’Falona, međutim, nigde nije bilo na vidiku. Kada je Hektor priljubio nos o staklo, pretvarajući se da razgleda komplet štapova za golf u izlogu, jasno je ugledao unutrašnjost radnje, i koliko je iz tog ugla mogao da razazna, u njoj nije bilo nikoga. Nije bilo mušterija, niti prodavca za tezgom. Bilo je još rano tek je bilo prošlo deset ali je na vratima pisalo OTVORENO, i umesto da ostane usred ulične gužve i rizikuje da privuče pažnju, Hektor promeni plan i odluči da uđe. Ako otkriju ko je, pomisli, neka mu bude.
Vrata su zvecnula kada ih je otvorio, a gole podne daske zaškripale su mu pod nogama dok je koračao prema tezgi u zadnjem delu prostorije. Nije to bila velika prostorija, ali su police bile krcate robom, i činilo se da tu ima svega što bi jedan poklonik sporta mogao da poželi: štapova za pecanje i kalemova, gumenih peraji i guma za plivanje, sačmara i lovačkih pušaka, reketa za tenis, rukavica za bejzbol, lopti za ragbi, košarkaških lopti, obloga za ramena i kaciga, cipela s klinovima i cipela s kramponima, različitih postolja za loptice za golf, čunjeva za kuglanje, tegova i medicinskih lopti. Dva niza pravilno raspoređenih potpornih stubova pružala su se duž čitave radnje, a na svakom od njih stajala je uramljena fotografija Reda O’Falona. U vreme kada su te fotografije snimljene bio je mlad, i na svakoj od njih bio je zaokupljen nekom sportskom aktivnošću. Na jednoj je imao na sebi odeću za bejzbol, na drugoj opremu za ragbi, ali je na većini trčao u oskudnoj odeći atletičara. Na jednoj fotografiji, fotoaparat ga je uhvatio u punom trku, s obe noge u vazduhu, đva metra ispred najbližeg takmaca. Na drugoj je bio snimljen kako se rukuje s čovekom odevenim u frak i cilindar, primajući bronzanu medalju na Olimpijskim igrama 1904. godine u Sent Luisu.
Kada se Hektor približio tezgi, iz stražnje prostorije pojavila se jedna mlada žena, koja je brisala ruke peškirom. Gledala je nadole, glava joj je bila malo nagnuta u stranu, no premda joj je lice najvećim delom bilo skriveno, nešto u njenom hodu, u povijenim ramenima, nešto u načinu kako je peškirom trljala prste, učinilo je da se oseti kao da gleda Brigid. Tokom nekoliko sekundi, učinilo mu se kao da prethodnih devetnaest meseci nije ni postojalo. Brigid više nije bila mrtva. Otkopala je samu sebe, noktima prokrčila sebi put iz smeća kojim je prekrio njeno telo, i sada je bila tu, netaknuta i ponovo živa, bez metka u mozgu i rupe na mestu oka, radila je kao prodavačica u radnji svoga oca u Spokejnu, država Vašington.
Žena je prošla pored njega, zastavši samo da bi položila peškir preko jedne neotvorene kutije, a čudnovatost sledećeg trenutka ogledala se u tome što čak i onda kada je podigla glavu i pogledala ga u oči, iluzija nije iščezla. Imala je i Brigidino lice. Bili su to to ista vilica i ista usta, isto čelo i ista brada. Kada mu se časak kasnije osmehnula, video je da je i osmeh isti. Tek kada mu je prišla na metar i po razdaljine počeo je da zapaža razlike. Lice joj je bilo prekriveno pegama, što s Brigidinim licem nije bio slučaj, a oči su joj bile tamnije zelene. Bile su, uz to, i više rastavljene, tek za nijansu dalje od korena nosa, i ta mala promena u njenim crtama produbila je sveopšti sklad njenog lica, učinila ju je čak za nijansu lepšom no što je nekada bila njena sestra. Hektor joj je uzvratio osmeh, a kada je stigla do tezge i obratila mu se Brigidinim glasom, rekavši izvolite, prestao je da se oseća kao da će se svakog trena bez svesti stropoštati na pod.
Rekao joj je da traži gospodina O’Falona, i upitao da li će moći da porazgovara s njim. Nije ni pokušao da sakrije akcenat, pa je reč mister izgovorio s produženim završnim r, a onda se nagnuo bliže njoj, da joj na licu potraži znak nekakve reakcije. Nije se desilo ništa, ili se bar razgovor nastavio kao da se ništa nije desilo, i u tom trenutku Hektor je shvatio da ga je Brigid zadržala u tajnosti. Bila je odgajena u katoličkoj porodici, i mora biti da je prezala od pomisli na mogućnost da svojim sestrama i ocu saopšti kako spava s čovekom koji je veren s drugom ženom, i da taj čovek, čiji je penis obrezan, nema nameru da raskine veridbu da bi se njome oženio. U tom slučaju, verovatno nisu znali ni da je bila trudna. Niti da je prerezala sebi vene u kadi; niti da je provela dva meseca u bolnici razmišljajući o boljim i delotvornijim načinima da se ubije. Čak je bilo moguće i to da je prestala da im piše pre no što se Dolores Sent Džon uopšte i pojavila na sceni, u vreme kada je još imala dovoljno samopouzdanja da bi verovala da će sve ispasti onako kako se ona nadala.
Hektorov um je tada već radio punom parom, hrleći u nekoliko pravaca istovremeno, i kada je žena za tezgom rekla da je njen otac te nedelje odsutan iz grada, da je poslom otputovao u Kaliforniju, Hektor je osetio da zna o kakvom je poslu reč. Red O’Falon otišao je u Los Anđeles da i s policijom porazgovara o svojoj nestaloj kćeri. Nagovarao ih je da ozbiljnije porade na slučaju koji se vuče već previše meseci, i ako ne bude zadovoljan njihovim odgovorima, unajmiće privatnog detektiva da počne istragu od početka. Do đavola s troškovima, verovatno je rekao svojoj kćeri u Spokejnu pre no što je krenuo. Treba učiniti nešto pre no što bude prekasno.
Ta kći iz Spokejaa rekla je kako ona samo zamenjuje oca u radnji dok je on odsutan, ali ako Hektor ostavi svoje ime i broj telefona, ona će mu preneti poruku kad se u petak vrati. Nema potrebe, rekao je Hektor, navratiće on ponovo u petak, a onda, iz učtivosti, ili možda zato što je želeo da. na nju ostavi dobar utisak, zapitao ju je da li je baš sve povereno njoj. Činilo mu se da tu ima previše posla za samo jednu osobu, rekao je.
Trebalo je da tu bude troje ljudi, odgovorila je, ali je stalni prodavač toga jutra javio da je bolestan, a magacioner je prošle nedelje otpušten zato što je krao rukavice za bejzbol i prodavao ih u pola cene klincima iz svog kraja. Ako ćemo pravo, rekla je, zbilja se osećala pomalo izgubljeno. Čitava večnost je protekla otkako je poslednji put pomagala u radnji, i više nije razaznavala razliku između gvozdenog i drvenog štapa za golf, a jedva da je umela da koristi i kasu a da ne pritisne devet pogrešnih tipki i zabrlja s računom.
Čitav iskaz bio je izuzetno prijateljski i neposredan. Kao da uopšte nije oklevala da mu se poveri na taj način, i u produžetku razgovora Hektor je saznao da je ona bila odsutna tokom poslednje četiri godine, da se školovala za učiteljicu na nečem što je ona nazivala Stejt, a što je, ispostavilo se, bio vašingtonski Stejt koledž u Pulmanu. Diplomirala je u junu, i sada se vratila kući da živi s ocem, s namerom da otpočne karijeru kao učiteljica četvrtog razreda u osnovnoj školi Horas Grili. Nije mogla da poveruje kakva ju je sreća poslužila, rekla mu je. Bila je to škola koju je kao devojčica i sama pohađala, a i njoj i dvema njenim mlađim sestrama u četvrtom razredu predavala je gospođa Nirgard. Gospođa N. je tu predavala četrdeset dve godine, i njoj se učinilo kao svojevrsno čudo to što je njena stara učiteljica otišla u penziju baš kad je ona krenula da traži posao. Za manje od šest nedelja, stajaće za katedrom u onoj istoj učionici u kojoj je kao desetogodišnja učenica sedela svakoga dana, i zar to nije čudno, rekla je, zar život ponekad nije neobičan?
Da, vrlo neobično, rekao je Hektor, vrlo čudno. Sada je znao da razgovara s Norom, najmlađom od O’Falonovih devojaka, a ne s Dirdri, onom koja se u devetnaestoj udala i otišla da živi u San Francisku. Posle tri minuta provedena s njom, Hektor je zaključio da Nora nimalo ne liči na svoju pokojnu sestru. Spolja možda i jeste podscćala na Brigid, ali nije imala ništa od njene napete, pronicljive energije, ništa od njene ambicioznosti, ništa od njene izoštrene, prodorne inteligencije. Ova devojka bila je mekša, zadovoljnija sobom, naivnija. Sećao se kako ju je Brigid jednom opisala kao jedinu od sestara O’Falon u čijim venama teče prava krv. Dirdri je sazdanaod sirćeta, rekla je, a Nora je sva od toplog mleka. Njoj je trebalo dati ime Brigid, rekla je, po svetoj Brigid, zaštitnici Irske, jer ako je ikada postojala osoba rešena da se posveti životu ispunjenom samožrtvovanjem i dobrim delima, onda je to bila njena sestrica, Nora.
Još jednom se Hektor spremio da se okrene i ode, i još jednom gа je nešto zadržalo. U glavi mu se rodila nova ideja - potpuno sumanut poriv, toliko rizičan i samoubilački da ga je zaprepastilo to što je uopšte pomislio na tako nešto, a kamoli to što je imao nerava da to i sprovede u delo.
Nema dobitka bez rizika, rekao je Nori, osmehujući se kao da se pravda i sležući ramenima, ali je razlog njegovog jutrošnjeg dolaska to što je želeo da od gospodina O’Falona zatraži posao. Čuo je za to s tim magacionerom i poželeo da sazna da li je radno mesto još uvek slobodno. Baš čudno, rekla je Nora, to se desilo tek pre neki dan, pa još nisu stigli da daju oglas za posao. Nameravali su da to učine tek kad joj se otac vrati s puta. E, pa, glasine se brzo šire, rekao je Hektor. Da, to je verovatno tačno, odgovorila je Nora, ali zbog čega bi on uopšte želeo da postane magacioner? To je posao za one koji nisu niko i ništa, za izdržljive ljude ograničenih umova i lišene ambicija; on svakako može da pronađe i nešto bolje. Ne mora da znači, reče Hektor. Vremena su teška, i u današnje vreme svaki posao od koga može nešto da se zaradi dobar je posao. Zašto mu ne bi pružili priliku? Bila je sama u radnji, i on je znao da bi joj dobro došla nečija pomoć. Ako joj se bude dopalo kako radi, možda bi mogla ocu da kaže koju lepu reč o njemu. Šta na to kaže gospođica O’Falon? Jesu li se dogovorili?
Herman Leser proveo je u Spokejnu manje od sata, a već je imao novi posao. Nora mu je stegla ruku, smejući se drskosti njegovog predloga, a onda je Hektor svukao jaknu (jedini čestit odevni predmet koji je posedovao) i bacio se na posao. Pretvorio se u noćnog leptira, i preostali deo dana proveo lepršajući oko vrele, upaljene sveće. Znao je da mu se svakog trena mogu zapaliti krila, ali što je bliže prilazio vatri, to je više osećao da time ispunjava svoju sudbinu. Te noći zapisao je u dnevnik: Ako hoću da spasim sebi život, onda moram prići do na tik da ga uništim.

PROTIVNO SVIM početnim izgledima, Hektor je tu ostao skoro godinu dana. Najpre kao magacioner u stražnjoj prostoriji, potom kao glavni knjigovođa i pomoćnik poslovođe, radeći kao neposredno podređeni samom O’Falonu. Nora je rekla kako njen otac ima pedeset tri godine, ali kada se narednog ponedeljka Hektor upoznao s njim, učinio mu se stariji, možda čak kao šezdesetogodišnjak, možda i kao stogodišnjak. Kosa nekadašnjeg sportiste više nije bila riđa, nekada gipki torzo nije više bio u tako dobrom stanju, a zbog reume u kolenu povremeno je hramao. O’Falon se pojavljivao u radnji svakoga jutra tačno u devet, ali ga rad sasvim očigledno nije zanimao, i po pravilu je odlazio oko jedanaest ili pola dvanaest. Ako bi mu noga bila raspoložena za to, odvezao bi se do kluba izvan grada i odigrao partiju golfa s dvojicom-trojicom svojih drugara. Ako ne, onda bi se natenane prepustio ranom ručku u Blubel Inu, restoranu koji se nalazio tačno preko puta, da bi potom otišao kući i proveo popodne u spavaćoj sobi, čitajući novine i pijući irski „džejmson” viski iz boca koje je svakog meseca uspevao da prokrijumčari iz Kanade.
Nikada nije kritikovao Hektora niti se žalio na njegov rad. Niti ga je ikada pohvalio. O’Falon je svoje zadovoljstvo izražavao tako što nije govorio ništa, a ponekad, kad bi se zatekao u nekom od svojih velikodušnijih raspoloženja, pozdravio bi Hektora jedva primetnim klimanjem glave. Nekoliko meseci među njima nije bilo nikakvog kontakta većeg od toga. Hektoru je to isprva smetalo, no kako je vreme prolazilo naučio je da to ne prima lično. Taj čovek je živeo u carstvu neme okrenutosti sebi, neprekidnog otpora svetu, i činilo se da lebdi kroz dane bez ikakvog drugog cilja do da svoje sate iskoristi što je moguće bezbolnije. Nikada nije gubio nerve, osmeh bi mu se retko oteo. Bio je čestit i povučen, odsutan čak i onda kada je bio prisutan, i ni prema sebi nije pokazivao više saosećanja ili simpatije no prema bilo kom drugom.
Onoliko koliko je O’Falon prema njemu bio zatvoren i ravnodušan, Nora je bila otvorena i zainteresovana. Ona je, na kraju krajeva, zaposlila Hektora, i nastavila je da se oseća odgovornom za njega, s tim što se prema njemu naizmenično ponašala čas kao prema prijatelju, čas kao prema štićeniku, a čas kao prema objektu za ispoljavanje humanosti. Kada joj se otac vratio iz Njujorka a glavni knjigovođa oporavio od borbe sa herpesom, prestala je potreba za Norinim uslugama u radnji. Bila je zaokupljena pripremama za predstojeću školsku godinu, posetama starim školskim drugovima, nastojanjem da sačuva pažnju nekoliko mladića, ali je do kraja leta uvek pronalazila vremena da u rana popodne navrati u radnju i proveri kako se Hektor snalazi. Radili su zajedno svega četiri dana, ali mi za to vreme uspostavili tradiciju deljenja sendviča sa sirom u magacinu za vreme polučasovne pauze za ručak. No ona je nastavila da mi vraća s tim sendvičima, pa su tih pola časa i dalje provodili u razgovoru o knjigama. Za Hektora, naprednog autodidakta, bila je to prilika da nešto nauči. Za Noru, tek pristiglu s koledža i odlučnu u nameri da život posveti podučavanju drugih, bila je to prilika da prenese znanje jednom bistrom i nezasitom studentu. Hektor je toga leta krčio sebi put kroz Šekspirova dela, i Nora je zajedno s njim čitala drame, pomagala mu s rečima koje nije razumeo, objašnjavala pojedine istorijske detalje ili pozorišne konvencije, ispitivala psihologiju i motivaciju likova. Tokom jedne od tih njihovih magacinskih sesija, dok se mučio s izgovorom reči Thou ow’st u trećem činu Lira, Hektor joj je priznao koliko se stidi svog naglaska. Nikako ne uspeva da nauči taj prokleti jezik, rekao je, i večito će zvučati kao budala kad progovori pred ljudima kao što je ona. Ona je na Stejtu imala časove prakse iz terapije govora, rekla je, i postoje konkretni lekovi, praktične vežbe, i tehnike za poboljšanje. Ako je spreman da prihvati izazov, ona može da mu obeća da će se otarasiti tog naglaska, da će iz svog jezika odstraniti svaki trag španskog. Hektor ju je podsetio da nije u mogućnosti da plaća takve časove. Ko je uopšte spominjao novac, odgovorila je Nora. Ako je on spreman da radi, Nora je spremna da pomogne.
Kada je u septembru počela školska godina, nova učiteljica četvrtog razreda prestala je da dolazi u vreme pauze za ručak. Umesto toga, radila je sa svojim učenikom uveče, sastajala se s nim svakog utorka i četvrtka od sedam do devet u salonu kuće O’Falonovih. Hektor se hvatao u koštac s kratkim i i e, šuškavim th, bezubim r. Nemi vokali, dentalni plozivi, labijalne fleksije, frikativi, nepčane okluzije, foneme. Vrlo često nije imao pojma o čemu to Nora govori, ali se činilo da vežbe daju rezultate. Njegov jezik počeo je da proizvodi zvuke kakve nije stvarao nikada ranije, i na kraju, nakon devet meseci truda i ponavljanja, uznapredovao je do stadijuma u kome je postajalo sve teže zaključiti gde je rođen. Možda i nije zvučao kao Amerikanac, ali nije zvučao ni kao sirovi, neobrazovani doseljenik. Dolazak u Spokejn možda je bio jedna od najgorih grešaka koje je Hektor u životu podnio, ali od svega što mu se tamo dogodilo, Norini časovi izgovora imali su verovatno najdublji i najtrajniji učinak. Njihov se uticaj osećao u svakoj reči koju je izgovorio tokom narednih pedeset godina, pa su tako ti časovi ostali u njemu do kraja života.
O’Falon je utorkom i četvrtkom obično ostajao u svojoj sobi na spratu, ili bi uveče otišao da igra poker s prijateljima. Jedne večeri početkom oktobra, usred časa zazvonio je telefon, pa je Nora otišla u predsoblje da se javi. Nekoliko minuta razgovarala je s čovekom sa centrale, a onda, napetim i uzrujanim glasom, pozvala oca i rekla mu da je s druge strane žice Stegman. Nalazi se u Los Anđelesu, rekla je, i želi razgovor na naš račun. Da li da prihvati ili ne? O’Falon reče kako će smesta sići. Nora zatvori klizna vrata između salona i predsoblja da bi ocu obezbedila privatnost, ali je O’Falon do tada već bio pripit, pa je govorio dovoljno glasno da Hektor razazna ponešto od njegovih reči. Ne baš sve, ali dovoljno da shvati da poziv nije doneo dobre vesti.
Deset minuta kasnije, klizna vrata ponovo se otvoriše, i O’Falon se dovuče u salon. Na nogama je imao par izlizanih kožnih papuča, a tregeri su mu, spušteni s ramena, visili oko kolena. Nije imao ni mašnu ni kragnu, a da bi održao ravnotežu morao je da se uhvati za ivicu stočića od orahovine. Nekoliko narednih trenutaka, obraćao se isključivo Nori, koja je sedela kraj Hektora na sofi u sredini sobe. Sudeći po pažnji koju je obratio na Hektora, student njegove kćeri mogao je biti i nevidljiv. O’Falon ga nije ignorisao, niti se pretvarao da ovaj nije tu. Jednostavno ga nije primetio. A Hektor, koji je do najtananije nijanse razumeo razgovor koji je usledio, nije se usudio da ustane i ode.
Stegman je odlučio da digne ruke, rekao je O’Falon. Mesecima je radio na tom slučaju i nije pronašao ni najmanji trag koji bi nešto obećavao. Sad mu je dosta, rekao je. Ne želi više da im uzima novac.
Nora je upitala oca kako je na to reagovao, i O’Falon reče kako mu je kazao da ako mu je već toliko neprijatno da im uzima novac, zašto onda svaki put zove na njihov račun? A onda mu je rekao da bedno radi svoj posao. Ako Stegman ne želi time da se bavi, potražiće nekog drugog.
Ne, tata, odgovorila je Nora, grešiš. Ako Stegman ne može da je pronađe, onda ne može niko. On je najbolji privatni detektiv na Zapadnoj obali. Tako je rekao Rejnolds, a Rejnolds je bio čovek kome su mogli verovati.
Do đavola s Rejnoldsom, reče O’Falon. Do đavola sa Stegmanom. Mogu oni da pričaju šta god hoće, ali on neće odustati.
Nora zatrese glavom, a oči joj se napuniše suzama. Vreme je da se suoče s činjenicama, rekla je. Da je Brigid živa, napisala bi im pismo. Nazvala bi telefonom. Obavestila bi ih gde se nalazi.
Kurac bi nazvala, rekao je O’Falon. Više od četiri godine nije im napisala pismo. Ona je raskinula s porodicom, i to je bila činjenica s kojom je trebalo da se suoče.
Nije raskinula s porodicom, reče Nora. Već s njim. Njoj je Brigid pisala sve vreme. Dok je bila na školovanju u Pulmanu, pisma su joj stizala svake tri-četiri nedelje.
O’Falon, međutim, nije hteo to da sluša. Nije više želeo da o tome raspravlja i, ako ona neće da stane uz njega, onda će nastaviti sam i do vraga s njom i do vraga s njenim mišljenjem. Rekavši to, O’Falon je ustao od stola, na trenutak-dva nesigurno se zanjihao trudeći se da povrati ravnotežu, a onda oteturao iz sobe.
Hektor nije trebalo da prisustvuje tom prizoru. On je bio tek magacioner, nikakav intimni prijatelj, i nije mu priličilo da čuje privatni razgovor između oca i kćeri, nije imao prava da sedi u sobi dok mu se šef tetura u pijanom, rastrojenom stanju. Da ga je Nora tog trenutka zamolila da ode, ta bi priča bila zauvek okončana. Ne bi čuo ono što je čuo, ne bi video ono što je video, i ta tema nikada više ne bi bila spomenuta. Trebalo je samo da ona izgovori jednu rečenicu, da ponudi ma kakav klimav izgovor, i Hektor bi ustao sa sofe i poželeo im laku noć. Nora, međutim, nije imala dara za prikrivanje. Kad je O’Falon izašao iz prostorije, oči su joj još bile pune suza, i sada kad je zabranjena tema konačno bila obelodanjena, zašto skrivati išta više?
Nije njen otac oduvek bio takav, rekla je. Kad su ona i njene sestre bile male, bio je drugačija osoba, a sada ga je bilo teško prepoznati, teško je bilo setiti se kakav je bio nekada u prošlosti. Red O’Falon, Munja sa Severozapada. Patrik O’Falon, muž Meri Dej. Tatica O’Falon, pravi car u životu svojih devojčica. Ali kad pomislim na ovih poslednjih šest godina, rekla, je Nora, kad pomislim šta je sve preživeo, možda i nije čudno što mu se najbolji prijatelj zove Džejmson - to je onaj turobni nemi tip koji s njim živi u sobi na spratu, zarobljen u ovim silnim bocama ćilibarske tečnosti. Prvi udarac predstavljala je smrt njene majke, koja je u četrdeset četvrtoj godini umrla od raka. Već je i to bilo dovoljno strašno, rekla je, ali su nemile stvari nastavile da se događaju, jedan porodični potres smenjivao je drugi, udarac u stomak smenjivao je udarac u lice, i malo-pomalo to je uništilo sve u njemu. Manje od godinu dana posle sahrane, Dirdri je zatrudnela, a kada je odbila prisilno venčanje koje joj je otac obezbedio, on ju je izbacio iz kuće. To je i Brigid okrenulo protiv njega, rekla je Nora. Njena najstarija sestra tada je bila na završnoj godini na Smitu, živela je čak tamo na drugom kraju zemlje, ali kad je čula šta se dogodilo, napisala je ocu pismo kojim mu je saopštila da nikada više neće s njim progovoriti ni reč ako ne dozvoli Dirdri da se vrati kući. O’Falon je odbio da tako postupi. On plaća Brigidino školovanje, i šta ona misli, ko je ona da mu govori šta da radi? Potom je ona sama platila školarinu za poslednji semestar, a onda se, pošto je diplomirala, zaputila pravo u Kaliforniju s namerom da postane pisac. U Spokejn nije navratila čak ni u posetu. Bila je tvrdoglava kao njen otac, rekla je Nora, a Dirdri je bila dvaput više tvrdoglava nego njih dvoje zajedno. Sad više nije bilo važno to što je Dirdri udata i što je rodila još jedno dete. I dalje je odbijala da govori sa ocem, baš kao i Brigid. U međuvremenu, Nora je otišla na koledž u Pulman. Redovno je održavala vezu s obema sestrama, ali je Brigid bila vrednija u pisanju, i retko bi prošlo mesec dana a da Nora ne dobije bar jedno pismo od nje. A onda, negde na početku Norine druge godine, Brigid je prestala da piše. Isprva se nije činilo da bi to trebalo da bude nekakav znak za uzbunu, ali nakon tri ili četiri meseca neprekinutog ćutanja, Nora je napisala pismo Dirdri i upitala je da li je ona u poslednje vreme imala ikakvih vesti od Brigid. Kad je Dirdri odgovorila da šest meseci nema glasa od nje, Nora je počela da brine. Porazgovarala je sa svojim ocem, pa se jadni O’Falon, u očajničkoj želji da učini nešto dobro, skrhan osećajem krivice zbog svega što je učinio dvema svojim starijim kćerima, odmah obratio losanđeleskoj policiji. Slučaj je dodeljen detektivu po imenu Rejnolds. Istraga je otpočela gotovo istog trena, i za nekoliko dana ustanovljeno je mnogo ključnih činjenica: da je Brigid dala otkaz u časopisu, da je pokušala da izvrši samoubistvo i završila u bolnici, da je bila trudna, da se odselila iz stana ne ostavivši novu adresu, da je zaista nestala. Koliko god da su mračne bile te vesti, koliko god da je bilo potresno razmišljati o tome na šta te činjenice upućuju, izgledalo je kao da Rejnolds tek što nije otkrio šta joj se dogodilo. A onda se, malo-pomalo, trag ohladio. Protekao je jedan mesec, pa tri meseca, pa osam meseci, a Rejnolds više nije mogao da saopšti bilo šta novo. Razgovaraju sa svima koji su je poznavali, rekao je, čine sve što je moguće, ali kada su u praćenju stigli do Ficvilijam Armsa, udarili su glavom o zid. Nezadovoljan takvim stajanjem u mestu, O’Falon je odlučio da malo pogura stvari i da zatraži usluge privatnog detektiva. Rejnolds je preporučio čoveka po imenu Frenk Stegman, i O’Falonova nada se ponovo probudila na neko vreme. Živeo je samo za taj slučaj, rekla je Nora, i svaki put kada bi Stegman prijavio ma i najneznatniju novu vest, najsićušniji nagoveštaj nekakvog putokaza, njen bi se otac ukrcao u voz za Los Anđeles, putujući i preko noći ako je trebalo, i već sledećeg jutra zakucao bi na vrata Stegmanove kancelarije. Stegmanu je, međutm, sada ponestalo ideja, i bio je spreman da odustane. To je Hektor i sam čuo. Zbog toga je i pozvao telefonom, rekla je, dodavši da ne može da mu zameri zbog toga što želi da digne ruke. Brigid je mrtva. Ona je to znala, Rejnolds i Stegman su to znali, ali je otac i dalje odbijao da to prihvati. Za sve je krivio sebe i, ako izgubi razlog za nadu, ako više ne bude mogao da zavarava sebe da će na kraju ipak pronaći Brigid, neće više moći da živi sam sa sobom. Sasvim prosta stvar, rekla je Nora. Otac bi umro. Takav bi bol za njega bio prevelik, pa bi se jednostavno skršio i umro.

POSLE TE NOĆI, Nora je nastavila da mu sve govori. Bilo je razumljivo to što je želela s nekim da podeli svoje muke, ali od svih ljudi na svetu, od svih mogućih kandidata koji su joj stajali na raspolaganju, taj posao je dobio Hektor. On je postao Norina osoba od poverenja, čuvar informacija o vlastitom zločinu i, svakog utorka i četvrtka uveče, kada bi seo kraj nje na sofu i počeo da se probija kroz još jedan čas, osećao je kako mu se još jedan delić mozga raspada u glavi. Život je san koji sanjamo u bunilu, zaključio je, a stvarnost neutemeljeni svet izmišljotina i opsena, mesto na kome se sve što čovek zamisli ostvaruje. Znali on kо je Hektor Man? Nora mu je jedne noći zaista postavila to pitanje. Stegman sad ima novu teoriju, rekla je, i dva meseca pošto se povukao iz svega, privatni detektiv je prošlog vikenda pozvao O’Falona telefonom i zatražio još jednu priliku. Otkrio je da je Brigid objavila jedan članak o Hektoru Manu. Jedanaest meseci kasnije, Man je nestao, pa se on zapitao da li je slučajno to što je Brigid nestala u isto vreme. Šta ako postoji veza između ta dva nerazrešena slučaja? Stegman nije mogao da obeća nikakve konkretne rezultate, ali je makar imao nešto na čemu je mogao da poradi, i želeo je da uz O’Falonovo dopuštenje isprati taj trag. Ako bi uspeo da ustanovi da je Brigid nastavila da se viđa s Manom posle tog članka, možda bi bilo nekog razloga za optimizam.
Ne, rekao je Hektor, nikada nije čuo za njega. Ko je taj Hektor Man? Ni Nora nije znala mnogo o njemu. Neki glumac, rekla je. Snimio je nekoliko nemih komedija pre nekoliko godina, ali ona nije gledala nijednu. Dok je bila u koledžu, nije imala vremena da odlazi u bioskop. Ne, rekao je Hektor, ni on sam ne ide često. To košta, a uz to je jednom negde pročitao da filmovi kvare oči. Nora je dodala da se kao kroz maglu seća da je čula za taj slučaj, ali ga u to vreme nije naročito pažljivo pratila. Po Stegmanovim rečima, Man je nestao pre skoro dve godine. A zbog čega je otišao, zapitao je Hektor. To niko nije pouzdano znao, rekla je Nora. Jednostavno je nestao jednoga dana, i od tada se više nikad nije oglasio. To ne uliva preveliku nadu, zaključio je Hektor. Čovek ne može toliko dugo da ostane sakriven. Ako ga do sada nisu pronašli, to verovatno znači da je mrtav. Da, verovatno, složila se Nora, a verovatno je i Brigid takođe mrtva. No, postoje izvesne glasine, nastavila je, pa Stegman želi da ih proveri. Kakve glasine, pitao je Hektor. Da se možda vratio u Južnu Ameriku, rekla je Nora. Otuda je i bio poreklom. Brazil, Argentina, nije mogla tačno da se seti iz koje zemlje, ali to je zbilja neverovatno, zar ne? Šta je tu neverovatno, pitao je Hektor. To što je Hektor Man slučajno poreklom iz istog dela sveta kao i on. Kolika je bila mogućnost za tako nešto? Ona zaboravlja da je Južna Amerika velika, rekao je Hektor. Južnoamerikanaca ima svuda. Da, zna ona to, rekla je, ali svejedno, zar ne bi bilo neverovatno da je Brigid otišla tamo sa njim? Veselila ju je sama pomisao na to. Dve sestre, dva Južnoamerikanca. Brigid na jednom mestu sa svojim, a ona na drugom sa svojim.
Sve to ne bi bilo tako strašno da mu ona nije bila toliko draga, da se jedan deo njega nije zaljubio u nju još onog prvog dana kad su se sreli. Hektor je znao da je to previše, da bi čak i razmatranje mogućnosti da je dirne predstavljalo neoprostiv greh, a ipak je nastavio da dolazi njenoj kući svakog utorka i četvrtka uveče, umirući pomalo svaki put kad bi sela kraj njega na sofu i ugnezdila svoje dvadesetdvogodišnje telo u tamnocrvene jastučiće od velura. Bilo bi tako jednostavno pružiti ruku i pomilovati je po vratu, preći joj šakom preko mišice, okrenuti se prema njoj i obasuti poljupcima pege na njenom licu. Koliko god da su groteskni povremeno bili njihovi razgovori (Brigid i Stegman, propadanje njenog oca, potera za Hektorom Manom), suzbijanje ovih poriva padalo mu je još teže i koristio je svaki delić svoje snage da ne pređe granicu. Posle dvočasovnog mučenja, često bi pravo sa časa pohitao ka reci, prepešačio bi čitav grad da stigne do malenog kvarta sačinjenog od ruševnih kuća i dvospratnih hotela gde je bilo moguće kupiti ženu na dvadeset ili trideset minuta. Jadan mu je bio taj izlaz, ali drugih rešenja nije bilo. Nepune dve godine pre toga, najprivlačnije žene Holivuda borile su se da uskoče u krevet sa Hektorom. Sada je on plaćao za to u mračnim uličicama Spokejna, trošeći polovinu svoje nadnice za nekoliko minuta olakšanja.
Nikada mu nije palo na pamet da bi Nora mogla išta da oseća prema njemu. Bio je sav jadan, bio je čovek o kome nije vredelo ni razmišljati i, ako je Nora bila voljna da mu posveti toliko svog vremena, bilo je to samo zato što ga je žalila, zato što je bila mlada i strastvena osoba koja je sebe zamišljala kao spasiteljku izgubljenih duša. Sveta Brigid, kako ju je nazvala njena sestra, mučenica u porodici. Hektor je bio nagi afrički urođenik, a Nora američka misionarka koja se probila kroz džunglu da bi mu život učinila boljim. Nikada nije sreo nekog tako iskrenog, tako prepunog nade, tako nesvesnog mračnih sila koje deluju u svetu. Ponekad se pitao nije li jednostavno glupa. U drugim trenucima učinilo bi mu se da ona poseduje jedinstvenu, retku mudrost. A u nekim trećim, opet, kada bi se okrenula ka njemu s onim usredsređenim i tvrdoglavim pogledom, pomislio bi da će mu srce prepući. Bio je to suštinski paradoks te godine koju je proveo u Spokejnu. Nora mu je život činila nepodnošljivom, a opet je Nora bila jedino zbog čega je živeo, jedini razlog da se ne pokupi i ne ode.
Polovinu vremena provodio je u strahu da će joj sve priznati. Onu drugu polovinu provodio je obuzet strahom da će ga uhvatiti. Stegman je pratio trag Hektora Mana tri i po meseca pre no što je ponovo odustao. Tamo gde je zastala policija, zastao je i privatni detektiv, no to nije značilo da je Hektorov položaj postao imalo bezbedniji. O’Falon je tokom te jeseni i zime nekoliko puta odlazio u Los Anđeles, i sasvim je verovatna bila pretpostavka da mu je prilikom neke od tih poseta Stegman pokazao fotografije Hektora Mana.
Šta ako je O’Falon primetio sličnost između svog vrednog magacionera i nestalog glumca? Početkom februara, nedugo nakon povratka sa svog poslednjeg putovanja u Kaliforniju, O’Falon je počeo da posmatra Hektora nekako drugačije. Činilo se da je odnekud postao oprezniji, nekako više ljubopitljiv, pa Hektor nije mogao da se ne zapita da li ga to Norin otac vreba. Posle nekoliko meseci ćutanja i jedva suzbijanog prezira, stari je odjednom počeo da obraća pažnju na ubogog dizača kutija koji je crnčio u stražnjoj prostoriji njegove radnje. Ravnodušno klimanje glavom smenili su osmesi, a s vremena na vreme, bez ikakvog posebnog razloga, potapšao bi svog nameštenika po ramenu i upitao ga kako je. Još je upadljivije bilo to što je O’Falon počeo da dočekuje Hektora na vratima prilikom njegovih dolazaka na večernje časove. Rukovao bi se s njim kao da je dobrodošao gost, a onda bi, pomalo nespretno, ali s očitom dobrom voljom, ostao tu još koji časak da kaže koju reč o vremenu pre no što bi se povukao u svoju sobu na spratu. Kod svakog drugog čoveka, takvo ponašanje bilo bi smatrano normalnim, golim minimumom kakav zahtevaju pravila lepog ponašanja, ali je u O’Falonovom slučaju bilo krajnje zbunjujuće, i Hektor mu nije verovao. Previše je toga bilo stavljeno na kocku da bi bilo naivno protraćeno zarad nekoliko učtivih osmeha i prijateljskih reči, i što je duže trajala ta lažna ljubaznost, to je Hektor više strahovao. Sredinom februara, osetio je da su mu dani u Spokejnu odbrojani. Bila mu je postavljena klopka i morao je da bude spreman da u svakom trenutku odmagli iz grada, da odjuri u noć i nikada se više ne pojavi pred njima.
A onda se desilo još nešto. Baš u vreme dok je Hektor planirao da Nori izrecituje svoj oproštajni govor, O’Falon ga je jednog popodneva saterao u ugao magacina i upitao da li bi ga zanimala povišica. Goins je dao otkaz, rekao je. Pomoćnik poslovođe spremao se za preseljenje u Sijetl, gde će voditi štampariju svog zeta, pa je O’Falon želeo da što pre popuni to radno mesto. Znao je da Hektor nema nikakvog iskustva kao prodavač, ali ga je posmatrao, kako je rekao, držao ga je na oku dok se bavio svojim poslom, pa mu po njegovom mišljenja neće trebati mnogo da se uputi u taj novi posao. Biće tu više odgovornosti i radno vreme će biti duže, ali će mu plata biti duplo veća od sadašnje. Da li želi da malo razmisli, ili je spreman da prihvati? Hektor je bio spreman da prihvati. O’Falon mu je stegao ruku, čestitao na unapređenju, a onda mu je rekao da je do kraja dana slobodan. No baš kada je Hektor krenuo da izađe iz radnje, O’Falon ga pozva natrag. Otvori kasu i uzmi novčanicu od dvadeset dolara, reče mu šef. A onda pođi u Preslerovu galanterijsku radnju i kupi sebi novo odelo, nekoliko belih košulja, i dve-tri leptir-mašne. Od sada ćeš raditi pred ljudima, pa treba da izgledaš najbolje što možeš.
Praktično posmatrano, O’Falon je preneo rukovođenje svojim poslovima na Hektora. Dao mu je zvanje pomoćnika poslovođe, ali je činjenica da Hektor zapravo nije bio ničiji pomoćnik. Dobio je zaduženje da vodi radnju, a O’Falon, koji je zvanično bio poslovođa vlastite prodavnice, nije upravljao ničim. Red je u radnji provodio premalo vremena da bi se bavio sitnicama i, kada je jednom shvatio da taj preduzimljivi stranac-skorojević može da odgovori obavezama novog položaja, gotovo da je potpuno prestao da se trudi da dolazi. Bio je već toliko umoran od posla da nije nikada naučio ni ime svog novog magacionera.
Hektor je briljirao u ulozi stvarnog poslovođe Redove sportske radnje. Posle godinu dana izolacije u fabrici buradi Portland i samotnog zatočeništva u O’Falonovom magacinu, radosno je prigrlio priliku da se ponovo nađe među ljudima. Radnja je bila nešto kao malo pozorište, a uloga koju je u njemu dobio suštinski je bila ona ista koju je igrao i u svojim filmovima: Hektor kao revnosni sitni službenik, kao skockani činovnik s leptir-mašnom. Jedina razlika ogledala se u tome što je on sada bio Herman Leser, i tu je ulogu morao da odigra kako je red. Bez padanja na tur i sudaranja sa stvarima, bez kreveljenja iz slepstika i bez udaraca u glavu. Njegov posao bio je da ubeđuje, da nadgleda račune, i da ističe vrline sporta. Niko mu, međutim, nije naredio da sve to radi s turobnim izrazom lica. Ponovo je pred sobom imao publiku i mnogobrojne rekvizite, i kada je u tom poslu izgradio rutinu, glumački instinkt mu se vratio u nezadrživom naletu. Osvajao je mušterije svojim brbljarijama, očaravao ih demonstriranjem upotrebe bejzbol-rukavica i tehnikama pecanja, na mušicu, zadobijao njihovu vernost spremnošću da cenu spusti za pet, deset, ili čak petnaest procenata. Novčanici su 1931. godine bili tanki, i sportovi su predstavljali ne preterano skupu razbibrigu, dobar način da se ne razmišlja o onome što čovek sebi ne može da priušti, pa je Redova radnja nastavila da dobro posluje. Dečaci vole da se igraju loptom bez obzira na okolnosti, a odrasli ljudi nikada neće prestati da zabacuju udice u reku i ispaljuju metke u tela divljih životinja. Povrh svega, da ne zaboravimo, bili su tu i dresovi. Ne samo za timove lokalnih srednjih škola i koledža, već i za dve stotine članova Kuglaške lige rotari kluba, deset ekipa Katoličkog košarkaškog udruženja, kao i oprema za tridesetak amaterskih bejzbol timova. O’Falon je deceniju i po ranije stekao monopol na tom tržištu, pa su porudžbine stizale svake sezone, precizno i redovno kao mesečeve mene.
Jednog utorka uveče sredinom aprila, kada su Hektor i Nora završili svoj čas, ona se okrenula ka njemu i saopštila mu da je primila jednu bračnu ponudu. Ta izjava došla je niotkuda, bez ikakve veze bilo s čim što joj je prethodilo, i nekoliko sekundi Hektor nije bio siguran da li ju je dobro čuo. Takva izjava obično je bivala propraćena osmehom, možda čak i smehom, ali Nora se nije osmehnula, i nije zazvučala ni najmanje srećno zbog toga što može s njim da podeli tu vest. Hektor je zapita ko je taj mladi srećnik. Nora zavrte glavom, a onda se zagleda u pod, igrajući se rubom svoje plave pamučne haljine. Usne počeše da joj se pokreću, ali pre no što je uspela da išta kaže, naglo je ustala sa sofe, rukom pokrila usta, i istrčala iz salona.
Nestala je pre no što je on uspeo da shvati šta se zbilo. Nije bilo dovoljno vremena čak ni da vikne za njom, a kada je čuo Noru kako trči uz stepenice, a onda i tresak s kojim su se zatvorila vrata njene spavaće sobe, shvatio je da ona te večeri više nema nameru da silazi. Čas je bio završen. Trebalo bi da ode, rekao je sebi, ali proteklo je nekoliko minuta, a on se nije pomakao sa sofe. Na kraju se u prostoriji pojavio O’Falon. Bilo je tek prošlo devet, pa je Red bio u svom uobičajenom noćnom stanju, premda ne toliko da bi bio nesposoban da održava ravnotežu. Zapiljio se u Hektora, i duže no ikada ranije ostao zagledan u svog pomoćnika poslovođe, odmeravajući ga odozgo nadole dok mu se u dnu usana pomaljao jedva primetan, nekako iskrivljen osmeh. Hektor nije mogao da razazna da li je to osmeh sažaljenja ili poruge. Izgledalo je, odnekud, kao i jedno i drugo u isti mah, kao neka vrsta saosećajnog prezira, ako je tako nešto moguće, i Hektora je to uznemirilo, kao znak nekog rastućeg neprijateljstva koje je O’Falon prikrivao mesecima. Na kraju je Hektor ustao i upitao: da li se to Nora udaje? Njegov šef se kratko, sarkastično nasmeja. Otkud, do đavola, ja to da znam, reče. Što je ne pitaš sam? A onda se, zagroktavši kao da reaguje na sopstveni smeh, O’Falon okrete i izađe iz sobe.
Dve večeri kasnije, Nora se izvinila zbog svog ispada. Rekla je da joj je sada bolje, i da je kriza prošla. Odbila ga je, i to je to. Slučaj je zaključen: o tome više ne treba brinuti. Albert Svini je fina osoba, ali je još dečak, a njoj je malo dosta dečaka, posebno bogatih dečaka koji žive od očevog novca. Ako se ikada bude udala, udaće se za muškarca, za nekoga ko ume da se probija kroz život i da brine o sebi. Hektor joj reče kako ne treba da osuđuje Svinija zbog toga što ima bogatog oca. Nije on za to kriv, a osim toga, čega tu ima lošeg ako je čovek bogat? Ničeg, reče Nora. Ona samo ne želi da se uda za njega, to je sve. Brak je nešto što je zauvek, i ona neće reći da dok se ne pojavi onaj pravi.
Nori se ubrzo vratilo raspoloženje, ali se činilo da su Hektorovi odnosi s O’Falonom ušli u novu, neugodnu etapu. Do preokreta je došlo prilikom onog obračuna u salonu, s onim dugim pogledom i kratkim, podrugljivim smehom, i posle te noći Hektor je osetio da je ponovo pod nadzorom. Prilikom obilazaka radnje, O’Falon se više nije uključivao u posao ili usluživanje mušterija. Umesto da pomogne ili da bar sedne za kasu kad nastane gužva, samo bi se posadio na stolicu iza staklene vitrine s teniskim reketima i rukavicama za golf i ćutke čitao jutarnje novine, svaki čas podižući pogled s onim otrovnim osmehom u uglu usana. Činilo se da svog pomoćnika posmatra kao zabavnog kućnog ljubimca ili igračku na navijanje. Hektor mu je zarađivao dosta novca, ostajao i po deset i jedanaest sati dnevno da bi on mogao da živi u svojoj lažnoj penziji, ali sav taj trud kao da je O’Falona učinio još nepoverljivijim prema njemu, još podozrivijim. Sklon opreznosti, Hektor se pretvarao da to ne primećuje. Nije ništa strašno ako te neko smatra preterano revnosnom budalom, razmišljao je, a možda nije preterano strašno ni ako počne da te zove „mučačo” ili „el senjor”, ali se s nekim takvim ne treba preterano zbližavati, a kad god uđe u prostoriju, valja prisloniti leđa uza zid.
Ali kada te pozove u svoj klub, sa željom da mu se pridružiš u partiji golfa, jednog vedrog nedeljnog jutra na početku maja, onda nećeš reći ne. Niti ćeš odbiti njegov poziv na ručak u Blubel Inu, i to ne jednom već dvaput u samo jednoj nedelji, pri čemu će oba puta izričito zahtevati da poručuješ najskuplja jela. Dokle god ne zna tvoju tajnu, dokle god ne sumnja u razlog tvog boravka u Spokejnu, možeš da podnosiš pritisak njegovog neprekidnog nadzora. Naučio si to da podnosiš upravo zato što si zaključio da je druženje s njim nepodnošljivo, zato jer ga žališ što je postao takva ruina, zato što svaki put kad mu u glasu prepoznaš onu ciničnu ojađenost, znaš da si i sam delimično odgovoran za njeno prisustvo.
Do njihovog drugog ručka u Blubel Inu došlo je jedne srede popodne, krajem maja. Da je bio pripremljen za ono što će se dogoditi, Hektor bi verovatno reagovao drugačije, ali ga je posle dvadeset pet minuta besmislenog razgovora, O’Falon uhvatio na prepad. Te večeri, kada se vratio u svoj pansion na drugom kraju grada, Hektor je u svoj dnevnik zapisao da je za njega čitav kosmos promenio oblik u samo jednom trenu. Sve mi je promaklo. Sve sam pogrešno razumeo. Nebo je zemlja, sunce je mesec, reke su planine. Posmatrao sam pogrešan svet. A onda je, dok su mu događaji od tog popodneva još bili sveži u sećanju, od reči do reči zabeležio tok svog razgovora s O’Falonom.
Onda, Lesere, iznenada ga je zapitao O’Falon, reci mi kakve su ti namere.
Ne razumem šta me pitate, odgovorio je Hektor. Ovde preda mnom je jedna divna šnicla i imam krajnje ozbiljne namere da je pojedem. Da li je to ono za šta me pitate?
Bistar si ti momak, mučačo. Znaš ti na šta mislim.
Izvinite, gospodine, ali to s namerama me malo zbunjuje. To baš ne razumem.
Mislim na dugoročne namere.
A, da, sad shvatam, mislite na budućnost, na moja razmišljanja o budućnosti. Mogu pouzdano da kažem da mi je jedina namera da nastavim kao do sada. Da nastavim da radim za vas. Da činim sve što mogu za radnju.
I šta još?
Ništa drugo, gospodine O’Falon. Govorim iz srca. Pružili ste mi veliku priliku, i hoću da je do kraja iskoristim.
A šta misliš, ko me je nagovorio da ti pružim tu priliku?
To ne znam. Oduvek sam mislio da je to bila vaša odluka, da ste vi taj ko mi je dao priliku.
Bila je to Nora.
Gospođica O’Falon? Nikada mi to nije rekla. Nisam imao pojma da je ona zaslužna. Njoj već toliko puno dugujem, a sad izgleda da sam još više zadužen.
Zar ti uživaš da je gledaš kako pati?
Gospođica Nora pati? Zbog čega bi ona uopšte patila? Ona je jedna izuzetna vesela devojka i svi joj se dive. Znam da joj porodični jadi teško padaju - kao i vama gospodine - ali ako izuzmemo to što povremeno lije suze za svojom odsutnom sestrom, viđam je isključivo u živahnom i čilom raspoloženju.
Ona je jaka. Trudi se da tako deluje.
Žao mi je što to čujem.
Prošlog meseca prosio ju je Albert Svini, i ona ga je odbila. Šta misliš, zašto? Otac tog momka je Hajram Svini, senator, najmoćniji republikanac u ovoj oblasti. Mogla je da narednih pedeset godina proživi kao bubreg u loju, a rekla je ne. Šta misliš, zašto, Lesere?
Rekla mi je da ga ne voli.
To je tačno. Zato što voli nekog drugog. A šta ti misliš, ko je ta osoba?
Nisam u mogućnosti da odgovorim na to pitanje. Ne znam ništa o osećanjima gospođice Nore, gospodine.
Ti nisi peder, je l’ da, Hermane?
Molim, gospodine?
Peder. Peško.
Naravno da nisam.
Zašto onda ne učiniš nešto?
Vi govorite u zagonetkama, gospodine O’Falon. Ne uspevam da shvatim.
Umoran sam, sinko. Ostala mi je samo još jedna stvar zbog koje živim, i kad se za to pobrinem, želeću samo da pandrknem u miru. Ako budeš hteo da mi pomogneš, spreman sam da napravimo dogovor. Reci jednu reč, amigo, i sve je tvoje. Radnja, posao, sve živo.
Dа li mi vi to nudite radnju na prodaju? Ja novca nemam. Nisam u situaciji da sklapaju takve poslove.
Banuo si u radnju prošlog leta moleći za posao, a sad si glavni. Ti to dobro radiš, Lesere. Nora je, što se tebe tiče, imala pravo, i ja joj neću stajati na putu. Neću ja više nikom stajati na putu. Što god poželi, to će dobiti.
Zašto neprestano spominjete gospođicu Noru? Mislio sam da je ovo poslovna ponuda.
I jeste. Ali samo ako mi učiniš još jednu stvar. Pritom ne tražim od tebe nešto što i ti sam ne želiš. Vidim ja kako se vas dvoje gledate. Ti samo treba da učiniš korak.
O čemu vi to, gospodine O’Falon?
Zaključi sam.
Ne mogu, gospodine. Zaista ne mogu.
Nora, budalo. Ti si taj u koga je zaljubljena.
Ali ja sam niko i ništa. Nemoguće je da me Nora voli.
To možda ti misliš, a možda i ja, ali obojica grešimo. Toj devojci se srce cepa, i neka sam proklet ako ostanem da je skrštenih ruku gledam kako pati. Već sam izgubio dvoje dece, i to mi se neće još jednom desiti.
Ali ja ne smem da se oženim Norom. Ja sam Jevrejin, i tako nešto je zabranjeno.
Kakav Jevrejin?
Jevrejin. Postoji samo jedna vrsta Jevrejina.
Veruješ li u Boga?
Kakve to ima veze? Ja nisam isti kao vi. Dolazim iz jednog drugog sveta.
Odgovori mi na pitanje. Veruješ li u Boga?
Ne, ne verujem. Verujem da je čovek mera svih stvari. I dobrih i loših.
U tom slučaju pripadamo istoj veri. Isti smo, Lesere. Jedina razlika je u tome što se ti bolje od mene razumeš u novac. To znači da ćeš biti u stanju da brineš o njoj. A to je sve što želim. Ostaneš li da brineš o Nori, ja mogu mirno da umrem.
Stavljate me u težak položaj, gospodine.
Ne znaš ti šta je težak položaj, hombre. Imaš da je zaprosiš do kraja meseca, ili ću da te otpustim. Razumeš? Otpustiću te, a onda ću te šutom u dupe za svagda ispratiti iz ove proklete države.

HEKTOR MU JE prištedeo trud. Četiri sata pošto je napustio Blubel In, zatvorio je radnju poslednji put, a onda se vratio u sobu i počeo da pakuje stvari. U toku večeri u jednom trenutku pozajmio je od svoje stanodavke pisaću mašinu „andervud” i na jednoj stranici otkucao pismo Nori, potpisavši ga u dnu inicijalima H. L. Nije smeo da rizikuje da joj ostavi uzorak svog rukopisa, ali nije mogao ni da ode bez objašnjenja, bez neke izmišljene priče kojom bi objasnio svoj iznenadni, tajanstveni odlazak.
Rekao joj je da je oženjen. Bila je to najveća laž koju je mogao da smisli, ali je sve u svemu bila manje okrutna od otvorenog odbacivanja. Njegova žena u Njujorku se razbolela, pa mora da pohita tamo da se pobrine za nju. Nora će biti preneražena, naravno, ali kad jednom shvati da za njih dvoje nikada nije ni bilo nade, da joj je Hektor bio nedostupan od samog početka, moći će da se bez trajnih ožiljaka oporavi od razočaranja. O’Falon će verovatno prozreti prevaru, ali čak i ako stari uspe da prokljuvi istinu, malo je verovatno da će je podeliti s Norom. Njemu je bilo stalo da zaštiti osećanja svoje kćeri, pa zašto bi mu onda zasmetao odlazak te nedostojne ništarije koja je uspela da zadobije njenu naklonost? Biće mu drago da se otarasi Hektora, i malo-pomalo, kad se prašina konačno slegne, mladi Svini počeće ponovo da navraća i Nora će se prizvati pameti. U svom pismu, Hektor joj je zahvalio na neizmernoj ljubaznosti koju je prema njemu pokazala. Nikada je neće zaboraviti, rekao je. Ona je blistav duh, žena iznad svih ostalih, i samo to što ju je poznavao tokom tog kratkog perioda koji je proveo u Spokejnu, trajno je izmenilo njegov život. Sve je to bilo istina, a istovremeno i laž. Svaka rečenica bila je laž, a opet je svaka reč bila napisana s ubeđenjem. Sačekao je do tri sata ujutro, a onda je otišao do njene kuće i gurnuo pismo ispod ulaznih vrata - baš kao što je njena pokojna sestra, Brigid, u sličnom poduhvatu dve i po godine ranije, gurnula pismo ispod vrata njegove kuće.

SUTRADAN JE U Montani pokušao da se ubije, rekla je Alma, a tri dana kasnije u Čikagu pokušao je to još jednom. Prvi put, gurnuo je revolver sebi u usta; drugi put, pritisnuo je cev uz levo oko - ali ni u jednom od ta dva navrata nije smogao snage da ide do kraja. Uzeo je sobu u hotelu na Saut Vabašu, na rubu Kineske četvrti, i posle drugog neuspelog pokušaja, izašao je u oznojanu junsku noć, tražeći neko mesto da se aapije. Ako uspe da ulije dovoljno alkohola u svoj sistem, smatrao je, to će mu dokraja noći dati hrabrosti da skoci u reku i utopi se. Takav mu je bar bio plan, ali nedugo pošto se zaputio u potragu za bocom, naleteo je na nešto delotvornije od smrti, delotvornije od jednostavnog prokletstva za kojim je tragao. Zvala, se Silvija Mirs i, pošto se prepustio njoj, Hektor je shvatio da može da nastavi da se ubija bez obaveze da u nekom trenutku dovrši taj posao. Ona ga je naučila kako da pije vlastitu krv, ona mu je otkrila zadovoljstva proždiranja vlastitog srca.
Naleteo je na nju u jednoj krčmi u ulici Raš, gde je stajala kraj šanka dok se on spremao da naruči svoje drugo piće. Nije izgledala bog zna kako, ali cena koju je navela bila je toliko pristupačna da je Hektor pristao na njene uslove. Ionako će biti mrtav pre kraja ove noći, a ima li ičeg prikladnijeg nego da svoje poslednje sate na ovom svetu provede s kurvom?
Povela ga je preko ulice u sobu u hotelu Vajt Haus, i kada su završili posao u krevetu, upitala ga je da li bi želeo da sve to još jednom ponovi. Hektor je odbio, objasnivši da nema novca za još jednu turu, ali kada mu je rekla da mu neće ništa dodatno naplatiti, slegnuo je ramenima i rekao zašto da ne, a onda se po drugi put popeo na nju. Taj „bis” je ubrzo bio okončan novom ejakulacijom, i Silvija Mirs se osmehnula. Pohvalila je Hektorov nastup, a onda ga upitala šta misli, ima li snage za još jednom. Ne baš odmah, rekao je Hektor, ali ako mu da pola sata, verovatno neće biti nikakvih problema. To nije dovoljno dobro, rekla je. Ako bude mogao za dvadeset minuta, počastiće ga još jednom, ali će morati da bude spreman već za deset. Bacila je pogled na sat kraj noćnog stočića. Deset minuta od ovog trenutka, rekla je, počevši da meri kada je velika kazaljka prošla dvanaest. Takav je dogovor. Deset minuta da počne, a onda još deset da dovrši posao. Ali ako usput smekša u bilo kom trenutku, moraće da joj plati i za ovaj poslednji put. Takva je bila kaznena mera. Tri puta po ceni za jedan, ili da plati sve što je dotad bilo. Dakle, šta namerava. Hoće li odmah da ode, ili veruje da može da uspe pod pritiskom?
Da se nije smešila dok je postavljala to pitanje, Hektor bi pomislio da nije normalna. Kurve ne pružaju usluge besplatno, niti stavljaju na ispit muškost svojih mušterija. Time su se mogle baviti one čija je struka bičevanje i one koje potajno mrze muškarce, ali Silvija Mirs mu je izgledala kao rumena, prostosrdačna cura, i više se činilo da pokušava da ga namami da učestvuje u igri, nego da ga muči. Ne, to zapravo i nije bila baš igra, već eksperiment, naučno ispitivanje kopulacione izdržljivosti njegovog već dva puta iscrpljenog drugara. Da li je moguće vaskrsavati mrtve, kao da ga je pitala i, ako jeste, koliko puta? Nagađanja su isključena. Da bi se obezbedili pouzdani rezultati, proučavanje je trebalo izvesti u strogim laboratorijskim uslovima.
Hektor joj je uzvratio osmeh. Silvija je ležala na krevetu s cigaretom u ruci - smirena, opuštena, savršeno samouverena u svojoj nagoti. Šta ona time dobija, poželeo je Hektor da sazna. Pare, rekla je. Puno para. Dobar vic, reče Hektor. Najpre se nudi za badava, a onda u istom dahu priča o tome kako će se obogatiti? Nije li to glupo? Nije glupo, reče ona, već pametno. Tu se mogu zaraditi pare, i ako uspe da ga podigne u narednih devet minuta, onda će joj pomoći u tome.
Ugasila je cigaretu i počela da ga miluje po telu, da mazi svoje grudi i prelazi dlanovima preko stomaka, da prelazi prstima preko unutrašnjih delova butina, da dodiruje stidne dlačice, vulvu i klitoris, da širi noge pred njim i otvara usta i prelazi jezikom preko usana. Hektor nije ostao imun na te klasične podsticaje. Lagano ali postojano mrtvac je počeo da se pomalja iz groba, i kada je primetila šta se događa, Silvija Mirs je vragolasto zagugutala iz grla, jednoličnim produženim tonom koji kao da je sadržao odobravanje i ohrabrenje. Lazar je ponovo prodisao. Okrenula se na stomak, promrmljala niz opscenih reči i zastenjala glumeći uzbuđenje, a onda podigla stražnjicu i naredila mu da uđe u nju. Hektor nije bio potpuno spreman, ali se kada je prislonio penis uz skerletne nabore njenih stidnih usana, ukrutio dovoljno da može da prodre u nju. Na kraju se ispostavilo da mu nije ostalo previše, ali je ipak osim znoja iz njega izašlo još nešto, dovoljno makar kao dokaz, i kada je konačno skliznuo s nje i utonuo u čaršave, ona se okrenula i poljubila ga u usta. Sedamnaest minuta, rekla je. Uspelo mu je da to obavi tri puta za manje od jednog sata, a to je sve što je tražila. Ako je voljan, ona je spremna da ga uzme za partnera.
Hektor nije imao pojma o čemu to ona govori. Zato mu je objasnila, a kada i dalje nije razumeo šta to pokušava da mu kaže, objasnila mu je ponovo. Postoje ljudi, rekla je, bogataši iz Čikaga, bogataši s čitavog Srednjeg zapada, koji su spremni da plate dobre pare da bi gledali drage ljude kako se jebu. Ah, reče Hektor, ti misliš na seksi filmove, porno filmove. Ne, odgovorila je Silvija, ne mislim na ta foliranja. Mislim na predstave uživo. Na pravu jebačinu pred pravim ljudima.
Ona se već neko vreme bavi time, rekla je, ali je prošlog meseca njen partner bio uhapšen prilikom jedne neuspele provale. Jadni Al. Ionako je previše pio, pa mu se teško dizao. Čak i da nije samog sebe izbacio iz posla, verovatno je već bilo krajnje vreme da počne da mu traži zamenu. U proteklih nekoliko nedelja, tri ili četiri kandidata preživela su test, ali niko od njih nije mogao da se meri sa Hektorom. Dopada joj se njegovo telo, rekla je, dopada joj se njegova kita, a smatra i da je stravično lepog lica.
A, ne, rekao je Hektor. On neće pokazivati lice. Ako joj je stalo da rade zajedno, on će nositi masku.
Nije to bila preterana osetljivost. Njegovi filmovi nekada su bili popularni u Čikagu, pa nije smeo da rizikuje da ga prepoznaju. Ispunjavanje preuzetih obaveza bilo bi i samo po sebi dovoljno težak zadatak, a smatrao je da će biti potpuno neostvarljiv ako bude morao da ga obavlja obuzet strahom, ako svaki put kad izađe pred publiku bude morao da strepi da li će ga neko pozvati po imenu. To je njegov jedini uslov, rekao je. Ako mu dozvoli da sakrije lice, onda neka računa na njega.
Silvija Mirs je postala sumnjičava. Pokazivao bi svetu svog đoku, ali da nikom ne dopusti da vidi ko je on? Da je muško, rekla je, ponosila bi se onim što on ima. Želela bi da svi saznaju da to pripada njoj.
Ali oni neće ni dolaziti da gledaju njega, reče Hektor. Zvezda programa biće ona, i što manje publika razmišlja o tome ko je on, to će vrelija biti njihova predstava. Kad stavi masku, više neće imati svoju ličnost, neće imati osobenosti, ničega što bi se mešalo s fantazijama muškaraca koji će ih posmatrati. Ne žele oni da gledaju njega kako tuca nju, rekao je, već žele da zamišljaju kako je tucaju oni sami. Ako bude anoniman, pretvoriće se u mašinu muške požude, u predstavnika svakog muškarca u publici ponaosob. Stameni gospodin Jebač, koji rastura nezasitu ledi Jebušu. Bilo ko, pa dakle svako. Ali samo jedna žena, rekao je, uvek i isključivo samo jedna žena, a njeno ime je Silvija Mirs.
Silvija Mirs je prihvatila obrazloženje. Bila je to njena prva lekcija iz taktike šou biznisa i, premda nije mogla da razume sve što joj je Hektor ispričao, dopalo joj se kako je zvučalo, dopalo joj se to što je hteo da ona bude zvezda. Kad ju je nazvao ledi Jebuša, glasno se nasmejala. Gde je naučio da tako govori, upitala ga je. Nikad još nije srela čoveka koji je umeo da učini da nešto zvuči toliko pogano i toliko lepo u isti mah.
Imaju jadi i svojih dobrih strana, rekao je Hektor, namerno govoreći tako da ne može sasvim da ga razume. Ako čovek odluči da legne u grob, može li poželeti bolje društvo od strastvene žene? Tako će umirati sporije, i sve dok je njegovo telo spojeno s njenim, može da živi od zadaha vlastite pokvarenosti.
Silvija se ponovo nasmeja, nemoćna da shvati smisao Hektorovih reči. Njoj je to zvučalo kao Biblija, kao reči propovednika i putujućih evangelista, ali je Hektor svoju kratku pesmu o smrti i propadanju izrekao tako spokojno, s tako ljubaznim i prijateljskim osmehom na licu, da je ona pomislila da je u pitanju šala. Ni u jednom trenutku nije naslutila da joj on upravo ispoveda svoje najskrivenije tajne, da je pred njom čovek koji je četiri sata pre toga seo na krevet u svojoj hotelskoj sobi i po drugi put te nedelje prislonio napunjen pištolj sebi uz mozak. Hektoru je bilo drago zbog toga. Kada je po njenom pogledu zaključio da ga ne razume, pomislio je kako je imao sreće što je nabasao na ograničenu, tupavu prostitutku. Bez obzira na to koliko će vremena provoditi s njom, znao je da će uvek kada su zajedno zapravo biti sam.
Silvija je tek bila prešla dvadesetu, bila je to seljančica iz Južne Dakote koja je u šesnaestoj godini pobegla od kuće, da bi se godinu dana kasnije obrela u Čikagu, i počela da radi na ulici onog meseca kada je Lindberg preleteo Atlantik. Nije u njoj bilo ničeg posebnog, ničeg što bi je izdvojilo među hiljadama drugih prostitutki u hiljadama drugih hotelskih soba u tom istom trenutku. Blajhana plavuša okruglog lica, s tamnosivim očima i ostacima ožiljaka od bubuljica na obrazima, držala se s izvesnim kurvinskim osećanjem stila, ali nije u njoj bilo magije, nije bilo nikakve privlačnosti kojom bi postigla da se iko za nju zainteresuje na duže vreme. Vrat joj je bio prekratak u odnosu na telo, sitne dojke bile su pomalo opuštene, a oko bokova i butina već je imala mali sloj sala. Dok su ugovarali uslove svog sporazuma (podela para u odnosu šezdeset-četrdeset, što je Hektor doživeo kao izuzetnu velikodušnost), on se iznenada okrenuo u stranu, shvativši da neće moći da dovede stvar do kraja ako nastavi da gleda u nju. Šta je bio, Herm, upitala ga je, da ti nije zlo? Dobro mi je, reče Hektor, očiju i dalje uprtih u drugi kraj sobe, u mesto na zidu s koga je počeo da otpada malter. Nikada se u životu nisam bolje osećao. Toliko sam srećan da bih mogao da otvorim prozor i počnem da vrištim kao ludak. Eto, toliko se dobro osećam, mala moja. Lud sam, prosto sam lud od radosti.
Šest dana kasnije, Hektor i Silvija imali su svoju prvu javnu predstavu. Između tog prvog angažmana s početka juna i poslednje predstave, koju su održali sredinom decembra, zajedno su nastupili, prema Alminom proračunu, nekih četrdeset sedam puta. Radili su uglavnom u Čikagu i okolini, ali bilo je ponuda za angažman čak i iz Mineapolisa, Detroita, i Klivlenda. Nastupali su na raznim mestima, od noćnih klubova do hotelskih apartmana, od magacina i bordela do poslovnih zgrada i privatnih kuća. Najveća publika pred koju su izašli brojala je oko sto gledalaca (na jednoj muškoj žurci u gradu Normal, u Ilinoisu), dok je najmanju činio samo jedan (što se ponovilo nekoliko puta, uvek za istog čoveka). Program se razlikovao u zavisnosti od želja naručilaca. Ponekad su Hektor i Silvija igrali prave male komade, s kostimima i dijalozima, a ponekad bi samo ušetali nagi i ćutke počeli da se tucaju. Sadržaj predstava zasnivao se na najkonvencionalnijim erotskim fantazijama, a najbolje nastupe obično su imali pred malobrojnom ili srednje brojnom publikom. Najpopularnija je bila predstava sa medicinskom sestrom i pacijentom. Ljudima se izgleda dopadalo da gledaju Silviju kako skida uštirkanu belu uniformu, a po pravilu su aplaudirali kad bi počela da odmotava zavoje sa Hektorovog tela. Popularan je bio i Skandal u ispovedaonici (koji se okončavao tako što je sveštenik napastvovao časnu sestru), kao i nešto složenija predstava o dve raskalašne osobe koje se sreću na maskenbalu u predrevolucionarnoj Francuskoj. Gotovo u svim slučajevima, publiku su sačinjavali isključivo muškarci. Veći skupovi obično su bili prilično bučni (momačke večeri, rođendanske proslave), dok su manje grupe obično posmatrali bez glasa. Bankari i advokati, poslovni ljudi i političari, sportisti, berzanski posrednici, i predstavnici dokone bogataške klase: svi su posmatrali kao omađijani. Ne tako retko, bar po dvojica-trojica njih raskopčali bi pantalone i počeli da masturbiraju. Dvoje ljudi, bračni par iz Fort Vejna, Indijana, koji su unajmili duet za privatnu predstavu u sopstvenom domu, čak su se tokom programa svukli i počeli sami da vode ljubav. Silvija Mirs je imala pravo, uverio se Hektor. Odvažnost da se ljudima pruži ono što žele mogla se odista dobro naplatiti.
Iznajmio je mali ali funkcionalan stan na Nort Sajdu, i od svakog zarađenog dolara, odvajao je po sedamdeset pet centi u dobrotvorne svrhe. Ubacivao je novčanice od deset i dvadeset dolara u kutiju za priloge u Crkvi svetog Antonija, slao anonimne donacije Kongregaciji B’nai Avraham, i davao neizrecive količine sitnog novca slepim i kljastim prosjacima koje je susretao na pločnicima u svom kraju grada. Četrdeset sedam održanih predstava, značilo je da su u prošeku držali nešto manje od dve predstave nedeljno. Ostajalo mu je, dakle, pet slobodnih dana, i Hektor ih je provodio u osami, učauren u stanu, čitajući knjige. Njegov svet bio se rascepio nadvoje, rekla je Alma, a njegov duh i telo prekinuli su međusobno opštenje. Bio je istovremeno egzibicionista i pustinjak, mahniti razvratnik i samotni monah i, ako je uspeo da toliko dugo preživi s takvim protivurečnostima u sebi, bilo je to samo zato što je želeo da mu duh potpuno otupi. Prestao je da se trudi da bude dobar, prestao je da veruje u vrline samoporicanja. Njegovo telo preuzelo je kontrolu nad njim, i što je manje mislio o tome šta mu radi telo, to je uspešnije obavljao taj posao. Alma je zapazila da tokom tog perioda nije pisao dnevnik. Jedini zapisi bile su kratke škrabotine u kojima je bilo zabeleženo gde je i kada nastupio sa Silvijom - stranica i po za šest meseci. Alma je to shvatila kao znak da se bojao da razmisli o sebi, da se ponašao kao čovek koji je pokrio sva ogledala u kući.
Nelagodnost je osetio samo prilikom prvog nastupa, tačnije pre prvog nastupa, kada još nije znao da li je dorastao poslu. Srećom, prva predstava bila je zakazana za samo jednog gledaoca. To je stvar činilo nekako podnošljivijom - pokazivati se na nekako privatan način, pred samo jednim parom očiju, umesto pred pedeset ili sto. U ovom slučaju, taj par očiju pripadao je Arčibaldu Pirsonu, sedamdesetogodišnjem penzionisanom sudiji koji je živeo sam u trospratnoj tjudorskoj kući u Hajlend Parku. Silvija je pre toga jednom već bila tamo s Alom, pa je, kada su dogovorene večeri ušli u taksi i krenuli prema svom odredištu a predgrađu, upozorila Hektora da će predstavu verovatno morati da izvedu dva, možda čak i tri puta. Matori je silno napaljen na nju, rekla je. Zove već nedeljama, očajnički traži da čuje kada će mu ponovo doći, pa je malo-pomalo uspela da podigne cenu na dve i po stotke po kresanju, dvostruko u odnosu na prošli put. Nisam ja naivna kad je reč o lovi, ponosno je izjavila. Ako budemo umeli s ovim starkeljom, Hermi, on bi mogao da postane naš rudnik zlata.
Ispostavilo se da je Pirson stidljiv i nervozan starac - tanak kao šilo, bujne i uredno začešljane sede kose i ogromnih plavih očiju. Za tu priliku odenuo je zeleni somotski smoking, i dok je uvodio Hektora i Silviju u dnevnu sobu, neprestano se nakašljavao i gladio šakama prednji deo smokinga, kao da se oseća nelagodno u toj kicoškoj odeći. Ponudio ih je cigaretama, pićem (što su oboje odbili), a onda najavio da ima nameru da njihovu predstavu proprati muzikom s gramofonske ploče sa snimkom Bramsovog Gudačkog seksteta broj jedan u b-molu. Silvija se zakikotala kad je čula reč sekstet, ne uspevši da shvati da se izraz odnosi na broj instrumenata u komadu, ali sudija nije ništa rekao na to. Pirson je pohvalio Hektorovu masku - koju je ovaj navukao na lice pre no što je ušao u kuću i rekao da je vrlo privlačna, da je to pametno odabran detalj. Verujem da ću uživati, rekao je. Čestitam ti na izboru partnera, Silvija. Ovaj je neizmerno privlačniji od Ala.
Sudija je voleo jednostavnost. Nisu ga zanimali izazovni kostimi, strastveni dijalozi, ili izveštačeno dramatični prizori. Želeo je samo da gleda njihova tela, rekao je, i kada je uvodni razgovor bio okončan, uputio ih je u kuhinju da se svuku. Dok su bili odsutni, on je pustio muziku, pogasio svetiljke, i upalio sveće na pet-šest mesta u sobi. Bilo je to pozorište bez pozorišta, sirovo predstavljanje samog života. Trebalo je da Hektor i Silvija uđu u sobu nagi, a onda da se na jednom persijskom ćilimu bace na posao. Eto dokle je sezala teatralnost. Hektor će voditi ljubav sa Silvijom, a kad nastupi trenutak klimaksa, povući će se s nje i ejakulirati joj na grudi. To je ono najvažnije u svemu, rekao je sudija. Ključni trenutak je onaj u kome će štrcnuti sperma, i što duže bude putovala kroz vazduh, to će on biti srećniji.
Kada su u kuhinji poskidali odeću, Silvija je prišla Hektoru i počela da ga rukama miluje po telu. Poljubila ga je u vrat, zadigla masku i poljubila ga u lice, a onda uzela u šaku njegov mlitavi penis i počela da ga miluje dok nije očvrsnuo. Hektoru je bilo drago što se setio maske. Zbog nje se osećao manje ranjivim, manje se stideo toga što se pokazuje pred tim starcem, ali je i dalje bio nervozan, pa je s radošću dočekao toplinu Silvijinog dodira, cenio je to što je nastojala da mu razbije tremu. Možda ona i jeste bila zvezda programa, ali je znala da uspeh predstave počiva na njemu. Hektor nije, kao ona, imao mogućnost da odglumi; on nije mogao da se jednostavno prepusti pokretima glumljenog zadovoljstva i da se pretvara da u tome uživa. Morao je da na kraju predstave isporuči nešto stvarno, i ako svemu ne bude pristupio s istinskim ubeđenjem, neće imati nikakvih izgleda da do tog cilja stigne.
Ušli su u dnevnu sobu držeći se za ruke, dvoje nagih divljaka u džungli ogledala s pozlaćenim okvirima i sekreterima u stilu Luja petnaestog. Pirson je već bio zauzeo svoje mesto na suprotnom kraju prostorije: smestio se u široku kožnu fotelju koja kao da ga je čitavog progutala i učinila da izgleda još tanji i sparušeniji no što je zapravo bio. S njegove desne strane stajao je gramofon, na čijem se disku vrteo Bramsov sekstet. S leve mu je bila niska polica od mahagonija, pokrivena lakiranim kutijama, statuetama od žada i drugim komadima skupog porcelana. Bila je to prostorija puna imenica i nepokretnih predmeta, enklava misli. Ništa u takvom okruženju nije moglo delovati neskladnije od erekcije koju je Hektor sa sobom uneo - neskladnije od spektakularnih glagola koji su odjednom počeli da vrcaju na nepuna tri metra od sudijine fotelje.
Ako je starac i uživao u prizoru koji je posmatrao, nije pokazivao vidljive znake zadovoljstva. Dva puta je tokom predstave ustao da bi promenio ploču, ali ako izuzmemo te kratke, mehaničke prekide, sve vreme je ostao u istom položaju, sedeći na svom kožnom prestolu s jednom nogom prekrštenom preko druge i s rukama na krilu. Nije se dodirivao, nije raskopčao pantalone, nije se osmehivao, nije davao glasa od sebe. Tek na satnom kraju, kada se Hektor otrgao od Silvije i kada je došlo do željene erupcije, učinilo se da se iz sudijinog grla začuo tih, drlitav šum. Gotovo nalik na jecaj, pomislio je Hektor - a opet, gotovo nalik ni na šta.
To je bilo prvi put, rekla je Alma, ali postojao je i peti i jedanaesti i osamnaesti put i još šest puta povrh toga. Pirson je postao njihova najvernija mušterija, i redovno su se vraćali u tu kuću u Hajlend Parku da bi se povaljaii po ćilimu i pokupili novac. Silviju ništa nije moglo da usreći tako kao novac, shvatio je Hektor, i za dra-tri meseca od tih nastupa je zaradila toliko da je mogla da prestane da uslužuje mušterije u hotelu Vajt Haus. Nije sve išlo njoj u džep, ali čak i kada bi predala pedeset procenata čoveku koga je nazivala svojim zaštitnikom, prihod joj je bio dva ili tri puta veći nego ranije. Silvija je bila neobrazovana devojka sa sela, polupismena prostakuša koja se izražavala s mnoštvom gramatičkih grešaka i pogrešno upotrebljenih reči, ali se ispostavilo da ima zdrav smisao za vođenje poslova. Ona je bila ta koja je ugovarala datume, pregovarala s mušterijama, i starala se o svim praktičnim stvarima: prevozu na posao i s posla, iznajmljivanju kostima, pribavljanju novih narudžbina. Hektor nikada nije morao da brine o ma kom od tih detalja. Silvija bi ga pozvala da mu kaže kada i gde imaju sledeći nastup, i on je imao samo da je sačeka da dođe taksijem i pokupi ga u njegovom stanu. To su bila neizgovorena pravila, granice njihovog međusobnog odnosa. Radili su zajedno, kresali se, zarađivali su novac zajedno, ali se nikada nisu potrudili da postanu prijatelji, i osim u onim prilikama kada je trebalo da probaju novi scenario, viđali su se samo prilikom nastupa.
Sve vreme, Hektor je pretpostavljao da je sa njom bezbedan. Nije postavljala pitanja, niti zabadala nos u njegovu prošlost, a za šest i po meseci koliko su radili zajedno, nikada nije primetio da je zavirila u novine, a još manje da je bila sklona da porazgovara o najnovijim vestima. Jednom je, na neki posredan način, usput spomenula onog glumca iz nemih filmova koji je pre nekoliko godina nestao. Kako se ono zvao, upitao ju je, pucnuvši prstima kao da pokušava da se seti, no kada je Silvija odgovorila jednim od onih svojih praznih, ravnodušnih pogleda, Hektor je to shvatio kao znak da nije upoznata s tim slučajem. U jednom je trenutku, međutim, neko po svoj prilici porazgovarao s njom. Hektor nikada nije saznao ko je to bio, ali je sumnjao na Silvijinog momka - njenog takozvanog zaštitnika, Bigija Loua, grmalja od sto dvadeset kilograma, koji je u Čikagu počeo kao izbacivač iz sala za igranke, a sada je radio kao noćni upravnik hotela Vajt Haus. Možda ju je Bigi naveo na to, puneći joj glavu pričama o brzoj zaradi i pouzdanim metodama za isterivanje para, a možda je Silvija sve smislili sama, u nastojanju da od Hektora izvuče još koji dolar za sebe. Kako god bilo, pohlepa ju je uzela pod svoje i, kada je Hektor shvatio šta ova smera, jedino što mu je preostalo bilo je da pobegne.
Desilo se to u Klivlendu, manje od nedelju dana рrе Božića. Tamo su otputovali vozom, na poziv bogatog proizvođača guma, potom su okončali svoju tačku u ulozi francuskih raspusnika pred tridesetak muškaraca i žena (koji su se u domu tog industrijalca okupili da bi učestvovali u privatnoj orgiji priređivanoj jednom u šest meseci), da bi se na kraju obreli na zadnjem sedištu limuzine svog domaćina, na putu ka hotelu gde je trebalo da odspavaju nekoliko sati pre povratka u Čikago sledećeg popodneva. Upravo su bili dobili rekordnu nagradu za svoj rad: hiljadu dolara za samo jednu, četrdesetominutnu predstavu. Trebalo je da Hektorov deo bude četiri stotine dolara, ali kada je prebrajala novac gumarskog magnata, Silvija je svom partneru dala samo dvesta pedeset.
To je dvadeset pet procenata, reče Hektor. Duguješ mi još petnaest.
Ja ne mislim tako, odgovorila je Silvija Mirs. Ovo ti sleduje, Herm, i da sam na tvom mestu, bila bih presrećna.
Je li? A čemu dugujem ovu iznenadnu promenu fiskalne politike, draga Silvija?
Nije to ništa fizikalno, dečko. To su dolari i centi. Sad su mi se skockale neke stvari i, ako nećeš da krenem da lajem po celom gradu, pristaćeš da se spustiš na dvajes’ pet. Nema više četr’es. Bilo pa prošlo.
Jebeš se kao princeza, dušo. U seks se razumeš bolje no ijedna žena koju znam, ali ti dosta toga nedostaje kad treba mućnuti glavom, zar ne? Hoćeš li novi dogovor, nema problema. Sedi i reci šta imaš. Ali nemoj da menjaš pravila, a da me prethodno nisi pitala.
Važi, gospon Holivud. Onda imaš da prestaneš da nosiš masku. Ako to uradiš, možda ću da razmislim još jednom.
Shvatam. Znači u tom grmu leži zec.
Kad neko neće da pokaže lice, to znači da ima neku tajnu, je l’ tako? A kad neka cura shvati kakva je to tajna, onda je to druga priča. Ja sam rukovanjem overila dogovor sa Hermom. Samo što Herm ne postoji, je l’ tako? On se zove Hektor, i zato moramo sve ispočetka.

MOGLA JE ONA da počinje ispočetka do mile volje, ali ne s njim. Kada se limuzina nekoliko sekundi kasnije zaustavila ispred hotela Kujahoga, Hektor joj je rekao da će o tome porazgovarati ujutro, rekao je da želi da prespava, da još malo razmisli o svemu pre no što donese odluku, ali i da je siguran da mogu da nađu rešenje kojim će oboje biti zadovoljni. Potom ju je poljubio u ruku, kao što je činio svaki put posle predstave - napola podrugljiv, a napola kavaljerski gest koji se pretvorio u njihov stalni način opraštanja. Po trijumfalnom osmehu koji joj se razlio preko lica kada je podigla ruku ka njegovim ustima, Hektor je shvatio da ona nema pojma šta je učinila. Ona ga nije ucenila da joj da veći procenat, već je jednostavno raskinula dogovor.
Otišao je u svoju sobu na sedmom spratu i narednih dvadeset minuta stajao je pred ogledalom pritiskajući cev pištolja uz desnu slepoočnicu. Malo mu je nedostajalo da povuče obarač, rekla je Alma, manje no prethodna dva puta, ali kada ga je snaga volje ponovo izdala, spustio je pištolj na sto i izašao iz hotela. Bilo je pola pet ujutro. Otišao je do Grejhaundovog autobuskog depoa dvanaest blokova severno i zatražio kartu za sledeći polazak - ili onaj prvi posle toga. Onaj u šest sati išao je na istok, prema Jangstaunu, a onaj u šest i pet išao je u suprotnom pravcu. Deveta stanica na autobusu prema zapadu bio je Sandaski. Bio je to onaj grad u kome nije proveo detinjstvo, a kada se setio koliko mu je lepo njegovo ime nekada zvučalo, Hektor je odlučio da krene tamo - tek da proveri kako izgleda njegova imaginarna prošlost.
Bilo je jutro 21. decembra 1931. godine. Sandaski je bio udaljen stotinak kilometara, i on je vožnju najvećim delom prespavao, probudivši se tek kada je dva i po sata kasnije autobus stigao na drugi terminal. U džepovima je imao jedva nešto više od trista dolara: onih dvesta pedeset od Silvije Mirs, još pedeset koje je ubacio u novčanik pre no što je dvadesetog krenuo iz Čikaga, i ostatak od desetice koju je razmenio prilikom kupovine autobuske karte. Ušao je u stanični restoran i za doručak naručio specijalnu ponudu: jaja sa šunkom, tost, pržen krompir i sok od pomorandže, uz neograničenu količinu kafe. Dok je ispijao treću šolju, upitao je čoveka za pultom šta bi u gradu vredelo videti. Rekao je da je samo u prolazu, i da ne veruje da će ikada više ponovo tuda proći. Nije Sandaski bogzna šta, reče mu čovek. To vam je obična varošica, znate, ali da sam na vašem mestu, otišao bih da vidim Sedar Point. Tamo je zabavni park. Imate tobogane i razne zabavne vožnje, Žapčevu železnicu, karusel, sve živo. Tamo je, uzgred, Knut Rokni izmislio ono dodavanje unapred, ako volite ragbi. Sada je zatvoreno, pošto je zima, ali možda bi vredelo svratiti.
Čovek za pultom nacrtao mu je na papirnoj salveti mali dijagram, ali je Hektor, umesto da po izlasku sa stanice skrene desno, skrenuo levo. Tako je stigao u ulicu Kemp umesto na aveniju Kolambas, a onda je, da upotpuni grešku, kod Vest Monroa skrenuo na zapad umesto na istok. Tek kada je stigao do ulice King, shvatio je da je krenuo u pogrešnom pravcu. Poluostrva nigde nije bilo na vidiku, a umesto pred toboganima i velikim točkovima s kabinama, našao se pred sumornim predelom prekrivenim zapuštenim fabrikama i praznim magacinima. Hladno, sivo vreme koje je pretilo snegom, i olinjali tronogi sivi pas kao jedini živi stvor u okruženju od sto metara.
Hektor se okrenuo i krenuo natrag putem kojim je stigao, i u času kada se okrenuo, rekla je Alma, obuzela ga je potpuna slabost, tako silna i neumoljiva iscrpljenost, da je bio primoran da se nasloni na zid jedne zgrade, da ne bi pao. S jezera Iri duvao je hladan vetar, i premda je na licu osećao njegove udare, nije bio siguran da li je taj vetar stvaran ili je samo plod njegove mašte. Nije znao koji je mesec, koja godina. Nije mogao da se seti svog imena. Cigle i kaldrma, njegov dah koji je hrlio u vazduh pred njim, i tronogi pas koji je othramao iza ugla i nestao mu iz vidokruga. Bila je to slika njegove vlastite smrti, kako je kasnije shvatio, portret razrušene duše, i mnogo godina kasnije, pošto je uspeo da se sabere i krene dalje, jedan deo njega ostao je tamo, stajao je u pustoj ulici u Sandaskiju, država Ohajo, očajnički hvatajući dah dok mu je život oticao iz tela.
U pola jedanaest, bio je na aveniji Kolambas, i probijao se kroz gomilu zaokupljenu božičnim kupovinama. Prošao je pored bioskopa Vorner Bradersa, pored salona za manikir Ester Ging, i Kapocijeve obućarske radnje, video ljude kako ulaze u Krezgis, Montgomeri Vord i Vulvorts, i izlaze iz njih, čuo usamljenog Deda Mraza iz Vojske spasa kako zvoni mesinganim zvoncem. Kada je naišao na Komeršal Benking, odlučio je da uđe i razmeni dve svoje pedesetice za svežanj novčanica od pet i deset i jednog dolara. Bila je to beznačajna transakcija, ali u tom trenutku nije mu padalo na um ništa drugo što bi mogao da učini, pa je umesto da nastavi da hoda ukrug, zaključio da možda i nije tako glupo skloniti se s te zime, makar i na pet minuta.
Sasvim neočekivano, banka je bila puna klijenata. Ljudi i žene stajali su u dugačkim redovima ispred četiri šaltera zaklonjena rešetkama i poređana duž zapadnog zida. Hektor je stao na kraj najdužeg reda, drugog od vrata. Samo tren pošto je on zauzeo svoje mesto, u red s njegove leve strane stala je jedna mlada žena. Izgledalo je da nema mnogo više od dvadeset godina, a na sebi je imala vuneni kaput s krznenim okovratnikom. Pošto u tom trenutku nije imao pametnijeg posla, Hektor je krajičkom oka krenuo da je proučava. Imala je divno, zanimljivo lice, zaključio je, s visokim jagodicama i skladno izvajanom bradom, a dopao mu se i zamišljen, samodovoljan pogled koji je otkrio u njenim očima. U neko drugo, ranije vreme, smesta bi počeo da razgovara s njom, ali sada mu je bilo dovoljno da je jednostavno posmatra, da razmišlja o telu skrivenom ispod tog kaputa i zamišlja misli koje se roje u toj njenoj ljupkoj, neodoljivoj glavi. U jednom trenutku, ona je nehotično pogledala u njegovom pravcu i, kada je primetila kako pomno zuri u nju, uzvratila mu je pogled uz kratak, zagonetan osmeh. Hektor je klimnuo glavom, uzvrativši joj osmeh kratkim smeškom, i samo časak kasnije njen izraz lica se promenio. Oči su joj se suzile i nekako zbunjeno, ispitivački namrštile, pa je Hektor shvatio da ga je prepoznala. Nije bilo nikakve sumnje: ta žena je gledala njegove filmove. Njegovo lice bilo joj je poznato, i mada nije mogla da se seti ko je on, bilo je sigurno da joj neće biti potrebno više od trideset sekundi da dođe do odgovora.
To mu se u prethodne tri godine dogodilo nekoliko puta, i uvek je uspevao da umakne pre no što bi ona druga osoba uspela da počne da ga zapitkuje. Međutim, baš u trenutku kada je to nameravao da učini još jednom, u banci je nastao pravi pakao. Ona mlada žena stajala je u redu koji je bio najbliži ulazu, i pošto je i dalje bila delimično okrenuta prema Hektoru, nije primetila da su se vrata iza nje otvorila i da je kroz njih utrčao čovek s crveno-belom maramom na licu. U jednoj ruci nosio je praznu kesu za smeće, a u drugoj napunjen pištolj. Bilo je lako uočiti da je pištolj napunjen, rekla je Alma, pošto je pljačkaš odmah po ulasku ispalio hitac u tavanicu. Svi na pod, viknuo je, svi na pod, i dok su prestravljeni klijenti sprovodili njegovo naređenje u delo, on je ispružio ruku i ščepao osobu koja se nalazila odmah ispred njega. Sve je to bilo isključivo stvar rasporeda, arhitekture, topografije. Mlada žena koja je stajala s Hektorove desne strane bila je najbliža ulazu, pa je stoga ona bila ta koju je ščepao, da bi joj potom uperio pištolj u glavu. Niko da se nije makao, upozorio je, niko da se nije makao inače ću ovoj curi da prosviram mozak. Odsečnim i silovitim pokretom, izbacio ju je iz ravnoteže i počeo da je gura i vuče prema šalterima. Levom rukom obuhvatio ju je otpozadi oko ramena; kesa za smeće visila mu je iz stisnute pesnice, a pogled iznad marame bio je sumanut, rastrojen, zažaren od straha. Nije Hektor za to vreme doneo nikakvu svesnu odluku o svom narednom postupku, ali čim je kolenom dotakao pod, odmah je ponovo ustao. Nije imao nikakvu nameru da ispadne heroj, a još manje nameru da učini da bude ubijen, ali šta god da je osećao u tom trenutku, to nije bio strah. Gnev, možda, uz nemalu zabrinutost zbog toga što će reskirati devojčin život, ali ne i strah za sebe. Važan je bio ugao pristupa. Kad jednom načini korak, više neće biti vremena da stane ili promeni pravac, ali ako u punom trku jurne na tog čoveka, i ako na njega naleti s prave strane - s one na kojoj je bila kesa za smeće - ovaj će neizbežno morati da se okrene od devojke i uperi pištolj u njega. Bila je to jedina prirodna reakcija. Ako divlja zver jurne na vas niotkuda, onda zaboravljate na sve drugo osim nje.
Do tog je trenutka Hektor mogao da priča, rekla je Alma. Mogao je da govori o tome šta se dešavalo do tog časa, do trenutka kada je jurnuo prema tom čoveku, ali se nije sećao da je čuo kako je pištolj opalio, nije se sećao metka koji mu je probio grudi i bacio ga na pod, nije se sećao Fride kako se oslobađa iz čovekovog zagrljaja. Frida je iz svog položaja bolje mogla da vidi šta se dogodilo, no pošto je bila obuzeta nastojanjima da se istrgne iz čovekovog zagrljaja, i ona je propustila dosta od događaja koji su usledili. Videla je Hektora kako se srušio na pod, videla rupu koja se stvorila na njegovom mantilu i krv koja je iz nje šiknula, ali joj je onaj čovek izmakao iz vida, i nije primetila njegov pokušaj da umakne. Pucanj joj je još zvonio u ušima, a pošto su toliki ljudi oko nje vrištali i urlali, nije čula tri dodatna pucnja koje je radnik obezbeđenja banke ispalio tom čoveku u leđa.
Oboje su, međutim, bili sasvim sigurni što se tiče datuma. Taj dan im se urezao u svest, i kada je Alma pogledala mikrofilmove starih brojeva Sandaski ivning heralda i klivlendskog lista Plejn diler, kao i još nekih ugašenih i postojećih lokalnih listova, uspela je da sama sklopi ostatak priče. KRVOPROLIĆE NA AVENIJI KOLAMBAS, POGINUO PLJAČKAŠ BANKE, HEROJ PREBAČEN U BOLNICU, pisalo je u nekima od naslova. Čovek koji umalo nije ubio Hektora zvao se Deril Noks, a bio je poznat i pod nadimkom Ludi Noks - dvadeset sedmogodišnji bivši automehaničar za kojim je u četiri države bila izdata poternica zbog niza pljački banaka i oružanih prepada. Novinari su složno slavili njegovu smrt, s posebnim osvrtom na preciznu ruku čuvara - koji je uspeo da ispali odlučujući hitac baš u trenutku kada je Noks bio na vratima - ali najviše ih je zanimala Hektorova hrabrost, koju su veličali kao najlepšu demonstraciju neustrašivosti viđenu u ovim krajevima u poslednjih nekoliko godina. Devojka je već bila prežaljena, navedene su reči jednog od očevidaca. Da taj momak nije potegao bika za rogove, ne smem ni da pomislim gde bi ona sada bila. Devojka je bila Frida Speling, stara dvadeset dve godine, različito opisivana kao slikarka, kao skorašnji diplomac koledža Bernard (sic) i kćer pokojnog Tadeuša P. Spelinga, istaknutog bankara i dobrotvora iz Sandaskija. U čitavom nizu novinskih članaka, izražavala je zahvalnost čoveku koji joj je spasao život. Bila je tako prestrašena, rekla je, tako uverena da joj se bliži smrt. Molila se za njega da se oporavi od povreda.
Porodica Speling ponudila se da plati troškove lečenja tog čoveka, ali se u prvih sedamdeset dva sata činilo da je malo verovatno da će se Izvući. Bio je bez svesti kada je dospeo u bolnicu, i posle takvih povreda i gubitka krvi, davani su mu sasvim mali izgledi da će izbeći opasnosti od šoka i infekcije, da će otuda izaći živ. Lekari su mu odstranili uništeno levo plućno krilo, izvadili komadiće rasprsnutog metala zarivene u tkivo oko srca, a onda ga ponovo zašili. Tako se na kraju ispostavilo da je Hektor ipak pronašao svoj metak. Nije imao nameru da se to dogodi na takav način, rekla je Alma, ali je neko drugi učinio za njega ono što sam nije bio u stanju, a ironijom sudbine i Noks je zabrljao. U svom susretu sa smrću, Hektor nije umro. Jednostavno je zaspao, a kada se probudio posle dugog sna, zaboravio je da je ikada želeo da se ubije. Bolovi su bili preteški da bi mu dopustili da razmišlja o nečem tako zapetljanom. Čitavo telo mu je gorelo iznutra i jedino o čemu je mogao da razmišlja bilo je kako da sledeći put udahne vazduh, kako da nastavi da diše a da se ne rasprsne u plamenu.
Isprva su imali tek sasvim ovlašnu predstavu o tome ko je on. Ispraznili su mu džepove i pregledali sadržinu novčanika, ali nisu pronašli vozačku dozvolu, niti pasoš, niti bilo kakav dokument za identifikaciju. Jedini predmet na kome je bilo upisano njegovo ime bila je članska karta Nort Sajd ogranka čikaške biblioteke. Na njoj je pisalo H. Leser, ali nije bilo adrese niti telefonskog broja, ničeg što bi ukazalo na to gde živi. Prema navodima u novinskim člancima objavljenim posle pucnjave, policija u Sandaskiju činila je sve ne bi li otkrila još nešto o njemu.
Frida je, međutim, znala ko je on - ili je bar mislila da zna. Školovala se na koledžu u Njujorku, i kao devetnaestogodišnja studentkinja druge godine, 1928. godine je odgledala šest ili sedam komedija Hektora Mana. Nisu nju nimalo zanimale slepstik komedije, ali su njegovi filmovi davani zajedno s drugima, kao deo programa s crtanim filmovima i filmskim novostima prikazivanim pre glavnog filma, pa se dovoljno upoznala s njegovim izgledom da bi znala ko je kada ga je ugledala. Kada je u banci spazila Hektora, na trenutak ju je zbunilo to što nije imao brkova. Prepoznala je lice, ali nije mogla da mu prikači ime, i pre no što je uspela da se seti ko je taj čovek, Noks se stvorio iza nje i uperio joj pištolj u glavu. Proteklo je dvadeset četiri sata pre no što je uspela da ponovo počne da razmišlja o njemu, ali kada je užas zbog blizine smrti lagano počeo da se povlači, rešenje joj je došlo u blesku iznenadne, nepokolebljive uverenosti. Nije bilo važno to što se taj čovek navodno zvao Leser. Ona je 1929. godine pratila vesti o njegovom nestanku, i zaključila je da ako nije mrtav, kako je većina ljudi verovala, onda svakako živi pod drugim imenom. Tačno je da je bilo besmisleno to što se pojavio baš u Sandaskiju, država Ohijo, ali toliko je toga u životu bilo besmisleno, a ako su zakoni fizike propisivali da svaka osoba na svetu zauzima određeni prostor - što je značilo da se svako mora nalaziti negde zašto onda to negde - ne bi moglo biti Sandaski, dižava Ohajo? Tri dana kasnije, kada se Hektor probudio iz kome i počeo da razgovara s lekarima, Frida ga je posetila u bolnici da mu se zahvali za ono što je učinio. Nije mogao mnogo da priča, ali i ono malo što je rekao nosilo je neopoziva obeležja stranog naglaska. Taj glas joj je razbio sve nedoumice i, kada se pre odlaska nagnula i poljubila ga u čelo, znala je bez ijednog tračka sumnje da joj je život spasao Hektor Man.

6

ISPOSTAVILO SE da sam sletanje podneo lakše no uzletanje. Bio sam se pripremio za strah, za još jedan mahniti napad nedolične obamrlosti i duhovne oduzetosti, no kada nam je kapetan poručio da se pripremimo za sletanje, osetio sam se neobično staloženo, spokojno. Mora biti da postoji razlika između uzletanja i sletanja, zaključio sam, između gubitka dodira sa zemljom i povratka na čvrsto tlo. Jedno je bilo zbogom, a drugo dobrodošlica, a možda su počeci podnošljiviji od svršetaka, pomislio sam, ili sam može biti otkrio (sasvim jednostavno) da mrtvima nije dozvoljeno da zavrište na vas više od jednom dnevno. Okrenuh se ka Almi i stegoh joj mišicu. Upravo je uplovljavala u rane stadijume Hektorove ljubavi s Fridom, bila je prošla onu noć kada se on slomio i sve joj priznao, a potom je sledio Fridin upečatljivi odgovor na tu ispovest (Onaj metak ti donosi oproštaj, rekla je; ti si meni vratio život, sada ja tebi vraćam tvoj), ali kada sam joj spustio ruku na mišicu, Alma je iznenada zaćutala, zastavši usred rečenice, usred misli. Osmehnula se, pa se nagnula napred i poljubila me - najpre u obraz, pa u uho, a onda pravo u usta. Stvarno je pala pred njegovim čarima, a i on pred njenim, reče. Ako ne povedemo računa, i nama će se desiti to isto.
Svakako su i te reči nešto promenile - pomogle mi da se manje bojim, da manje smekšam iznutra, ali kako je prikladno, na kraju krajeva, bilo to što je glagol pasti povezao te dve rečenice u koje je stala čitava moja životna priča iz poslednje tri godine. Jedan avion padne s neba, i svi putnici poginu. Jedna žena padne pred čarima muškarca, i on pred njenim, i ni u jednom trenu dok avion pada nijedno od njih dvoje ne pomisli na smrt. U vazduhu, dok se zemlja u našem poslednjem okretu vrtela pod nama, shvatio sam da mi Alma daje mogućnost drugog života, da preda mnom postoji još nešto, ako budem imao hrabrosti da krenem ka tome. Slušao sam muziku mašina koje su promenile tonalitet. Buka u kabini postala je glasnija, zidovi su podrhtavali, a onda, gotovo kao u nekoj primisli, točkovi aviona dotakli su tlo.
Malo je potrajalo dok nismo nastavili put. Trebalo je sačekati da se otvore hidraulična vrata, proći kroz terminal, zastati u muškom i u ženskom toaletu, potražiti telefon da bismo pozvali ranč, kupiti vode za putovanje do Tijere del Suenjo (Pij koliko god možeš, rekla je Alma; visine su ovde varljive, a ne bi valjalo da dehidriraš), pročešljati parking u potrazi za Alminim „subaru” pikapom, i na kraju poslednji put zastati da bismo nasuli gorivo pre polaska na put. Nikad pre toga nisam bio u Novom Meksiku. U normalnim okolnostima, blenuo bih u okolne predele, pokazivao prstom stenje i kaktuse bolesnog izgleda, zapitkivao kako se zove ova planina ili onaj skvrčeni žbun, no bio sam previše zaokupljen Hektorovom pričom da bih se sada petljao s takvim stvarima. Alma i ja prolazili smo kroz neke od najupečatljivijih predela Severne Amerike, no po utisku koji su na nas ostavljali, bilo je isto kao da smo sedeli u sobi s ugašenim svetlima i navučenim roletnama. Kasnije ću još nekoliko puta putovati istim putem, ali se ne sećam gotovo ničeg što sam video na tom prvom putovanju. Kad god pomislim na vožnju u Alminim izubijanim žutim kolima, jedino čega se sećam jeste zvuk naših glasova njenog glasa i mog glasa, mog glasa i njenog glasa i opojnosti vazduha koji me je oblivao kroz pukotinu na prozoru. Sam predeo, međutim, ostaje nevidljiv. Mora da je bio tamo, no sada se pitam jesam li se ijednom potrudio da ga pogledam. Ili, ako jesam, dali sam možda bio odveć zaokupljen drugim stvarima da bih mogao da registrujem ono što vidim.
U bolnici su ga zadržali do prvih dana februara, rekla je Alma. Frida ga je svakodnevno posećivala, a kada su lekari konačno rekli da je dovoljno ojačao da može da ide, nagovorila je majku da mu dozvoli da se oporavlja u njihovoj kući. Još je bio u lošem stanju. Trebalo je dodatnih šest meseci da počne da se kreće kako valja.
A da li je Fridina majka to prihvatala? Šest meseci je strašno dug period.
Bila je uzbuđena. Frida je u to vreme bila prilično divlja, bila je jedna od onih osvešćenih devojaka-boema odraslih krajem dvadesetih, i prema mestu Sandaski, država Ohajo, osećala je samo prezir. Spelingovi su uspeli da prežive berzanski slom s netaknutih osamdeset procenata svog bogatstva - što je značilo da su i dalje pripadali onom što je Frida volela da naziva najuži krug visoke buržoazije srednjeg zapada. Bio je to skučeni svet zadrtih republikanaca i praznoglavih žena, čija se glavna zabava sastojala od neveselih igranki u kantri klubu i dugih, zatupljujućih večerinki. Jednom godišnje, Frida bi stisla zube i došla kući za božični raspust, podnoseći ta čemerna zbivanja za ljubav majke i oženjenog brata Frederika, koji je i dalje tamo živeo, sa ženom i dvoje dece. Drugog ili trećeg januara, odjurila bi natrag u Njujork, zaklinjući se da se više nikad neće vratiti. Te godine, naravno, nije išla ni na kakve zabave i nije se vratila u Njujork. Te godine se zaljubila u Hektora. Njena majka je smatrala da je dobro sve što Fridu može da zadrži u Sandaskiju.
Znači li to da nije imala primedaba ni na brak?
Frida je dugo bila neskriveni buntovnik. Jednoga dana pre one pucnjave samo je saopštila majci da planira da se preseli u Pariz i da verovatno nikada više neće kročiti u Ameriku. Zato je toga jutra bila u banci - da sa svog računa podigne novac za kartu. Poslednje što je gospođa Speling ikad očekivala da čuje s usana svoje kćeri bila je reč brak. U svetlu tog čudesnog preokreta, kako je mogla da ne prigrli Hektora i poželi mu dobrodošlicu u porodicu? Fridina majka ne samo da se nije protivila, već je sama i organizovala venčanje.
I tako Hektorov život, na kraju kajeva, počinje u Sandaskiju. Ime grada izvuče odnekud ni iz čega, ispriča o njemu gomilu laži, a onda učini da se te laži obistine. Vrlo čudnovato, zar ne? Hajim Mandelbaum postaje Hektor Man, Hektor Maa postaje Herman Leser, a onda? U koga se pretvara Herman Leser? Da li je on uopšte znao ko je?
Ponovo je postao Hektor. Tako ga je Frida zvala. Tako smo ga svi zvali. Pošto su se venčali, Hektor je ponovo postao Hektor.
Ali ne Hektor Man. Ne bi on bio tako lakomislen, ne bi valjda?
Hektor Speling. Uzeo je Fridino prezime.
Au.
Ma, šta „au”. Sasvim praktična stvar. Nije više hteo da bude Leser. To ime bilo je simbol svega što mu je u životu krenulo naopako, i ako je već hteo da uzme drugo ime, zašto to ne bi bilo ono koje je pripadalo ženi koju je voleo? Ne bi se reklo da se ikada pokajao. Ostao je Hektor Speling duže od pedeset godina.
Kako su se obreli u Nju Meksiku?
Za medeni mesec su se odvezli na zapad i odlučili da tu ostanu. Hektor je imao dosta problema s disanjem, a ispostavilo se da mu suv vazduh prija.
Tamo je u to vreme bilo na desetine umetnika. Mejbel Dodž sa svojima u Taosu, D. H. Lorens, Džordžija O’Kif. Da li je i to imalo neke veze?
Ni najmanje. Hektor i Frida živeli su u drugom delu države. Nikada se nisu ni sreli s tim ljudima.
Tamo su se preselili 1932. godine. Juče ste rekli da je Hektor ponovo počeo da snima filmove 1940. Šta se zbivalo u međuvremenu?
Kupili su četiristo jutara zemlje. Cene su u to vreme bile neverovatno niske, pa ne verujem da su za čitav posed platili više od nekoliko hiljada dolara. Frida je poticala iz bogate porodice, ali nije imala mnogo sopstvenog novca. Tek malo nasledstvo od bake - deset ili petnaest hiljada dolara, tako nešto. Majka se neprestano nudila da joj plaća račune, no Frida nije prihvatala njenu pomoć. Previše ponosna, previše svojeglava, previše nezavisna. Nije htela da samu sebe doživi kao parazita. Stoga ona i Hektor nisu bili u mogućnosti da unajme gomilu radnika da im sagrade kuću. Ni arhitektu, ni preduzimača - za takve stvari nisu imali para. Srećom, Hektor je znao šta radi. Od oca je naučio stolarski zanat, izrađivao je scenografiju za filmove, pa im je to njegovo iskustvo omogućilo da troškove smanje na minimum. Kuću je projektovao sam, a onda su je on i Frida sagradili manje-više sopstvenim rukama. Bila je to vrlo jednostavna nastamba. Koliba od ćerpiča, sa šest soba, jednospratna. Jedinu pomoć pružila su im tri brata Meksikanca, nezaposleni nadničari s periferije. U prvih nekoliko godina nisu imali ni struju. Vodu su, naravno, imali, vodu su morali da imaju, ali im je trebalo nekoliko meseci da je pronađu i počnu da kopaju bunar. Bio je to prvi korak. Posle toga, odabrali su mesto za kuću. Potom su iscrtali planove i otpočeli gradnju. Za sve to je trebalo vremena. Nisu se tek tako doselili i smestili. Bilo je to pusto i divlje mesto, i morali su da sagrade sve od temelja.
A onda? Kada je kuća konačno bila dovršena, čime su tada počeli da se bave.
Frida je bila slikarka, pa se vratila slikarstvu. Hektor je čitao knjige i nastavljao da vodi dnevnik, ali je uglavnom sadio drveće. To je postalo njegova glavna preokupacija, posao kojim se bavio tokom nekoliko narednih godina. Iskrčio je nekoliko jutara zemlje oko kuće, a onda je, deo po deo, postavio složeni sistem za podzemno navodnjavanje. To mu je omogućilo da stvori baštu, a kad je bašta počela da napreduje, dao se u posao s drvećem. Nikada ih nisam sve prebrajao, ali mora da je bilo dve ili tri stotine stabala. Pamukovac i kleka, vrba i jasika, bor i beli hrast. Tamo su pre toga rasli samo juka i kadulja. Hektor je stvorio malu šumu. Videćeš je i sam kroz nekoliko sati, ali za mene, to je jedno od najlepših mesta na svetu.
To je poslednje što bih od njega očekivao. Hektor Man, odgajivač biljaka.
Bio je srećan. Verovatno srećniji no ikad u životu, ali je s tom srećom došao i nedostatak svake ambicije. Jedino što ga je zanimalo bilo je da brine o Fridi i obrađuje svoje parčence zemlje. Posle svega što je proživeo prethodnih godina, činilo mu se da je to dovoljno, da je i više nego dovoljno. Još je okajavao svoj greh, shvatate. Samo što više nije pokušavao da uništi sebe. Čak i sada, on o tom drveću govori kao o svom najvećem ostvarenju. Boljem od filmova, kaže, boljem od svega što je ikada uradio.
Na koji način su zarađivali novac? Ako su bili u takvoj oskudici, kako su uspevali da prežive?
Frida je imala prijatelje u Njujorku, i mnogi od tih prijatelja imali su značajna poznanstva. Oni su joj pronalazili poslove. Ilustrovanje dečijih knjiga, crtanje za časopise, raznorazne honorarne poslove. To nije donosilo mnogo, ali im je pomagalo da opstanu.
Što znači da je svakako imala nekog talenta.
Ovde je reč o Fridi, Dejvide, ne o nekakvoj bogatoj pozerki. Ona je posedovala ogroman dar, istinsku strast za stvaranje umetnosti. Jednom prilikom mi je rekla da smatra da ne nosi u sebi dovoljno toga da bi postala velika slikarka, ali je onda dodala da bi, da nije upoznala Hektora tada kada ga je upoznala, verovatno provela čitav život u nastojanjima da to postane. Već godinama nije slikala, ali još uvek vraški dobro crta. Tečne, gipke linije, izvanredan osećaj za kompoziciju. Kada je Hektor ponovo počeo da snima filmove, ona mu je radila crteže kadrova, kreirala scenografiju i kostime, i pomagala oko ukupnog izgleda filmova. Bila je integralni deo čitavog poduhvata.
I dalje ne razumem. Živeli su tim krajnje oskudnim životom tamo u pustinji. Kako su došli do para da počnu sa snimanjem filmova?
Umrla je Fridina majka. Imanje je vredelo preko tri miliona dolara. Frida je nasledila polovinu, dok je druga polovina otišla njenom bratu Frederiku.
To objašnjava izvor novca, zar ne.
U to vreme, nije to bila mala suma.
I danas je to dosta para, ali ne svodi se ta priča samo na novac. Hektor je obećao da više nikada neće raditi na filmu. To si mi ispričala pre nekoliko sati, a sad eto ga gde ponovo režira filmove. Šta ga je nagnalo da se predomisli?
Frida i Hektor imali su sina. Tadeuš Speling II, ime je dobio po Fridinom ocu. Skraćeno Tedi, ili Ted, ili Tedika - svakojako su ga zvali. Rodio se 1935, a umro 1938. godine. Jednoga jutra u bašti njegovog oca ubola ga je pčela. Zatekli su ga kako leži na zemlji, sav podnaduo i otečen, i kada su ga dovezli do lekara, udaljenog pedesetak kilometara, bio je već mrtav: Zamislite kako je to delovalo na njih.
Ja to mogu da zamislim. Ako išta mogu da zamislim, onda mogu to.
Izvini. Glupo je što sam to rekla.
Ne treba da se izvinjavaš. Ja samo hoću da kažem da znam o čemu govoriš. Nije potrebna neka mentalna gimnastika da bi se razumela takva situacija. Ted i Tod. Ne bi moglo biti sličnije, zar ne?
Ipak...
Bez ipak. Samo nastavi...
Hektor je bio slomljen. Proteklo je nekoliko meseci u koji mi nije radio baš ništa. Sedeo je u kući; gledao je u nebo kroz prozor spavaće sobe; proučavao svoje nadlanice. Ne bi se moglo reći da i Fridi nije bilo teško, ali on je bio toliko krhkiji od nje, tako nezaštićen. Ona je bila dovoljno čvrsta da shvati da je dečakova smrt bila nesrećan slučaj, da je umro zato što je bio alergičan na ubod pčele, ali je Hektor na to gledao kao na neku vrstu božje kazne. Pre toga je bio i suviše srećan. Život je prema njemu najpre bio predobar, a sada su ga suđaje naučile pameti.
Filmovi su bili Fridina zamisao, zar ne? Pošto je nasledila novac, nagovorila je Hektora da se vrati poslu.
Manje-više. On je bio na rubu nervnog sloma pa joj je bilo jasno da mora da se umeša i preduzme nešto. Ne samo da bi spasla njega, već da bi spasla svoj brak, da bi spasla vlastiti život.
I Hektor je na to pristao.
Ne odmah. No onda je zapretila da će ga ostaviti, pa je konačno popustio. Bez prevelikog otpora, moram da dodam. Deset godina je samo sanjao o uglovima kamere, osvetljenju, idejama za priče. Bilo je to jedino što je želeo da radi, jedina stvar na svetu koja je za njega imala smisla.
A šta je bilo s njegovim obećanjem? Kako je opravdao to što je prekršio zadatu reč? Po onome što si mi o njemu ispričala, ne shvatam kako je mogao to da učini.
Učinio je to s teškom mukom - a onda je sklopio ugovor sa đavolom. Ako drvo padne u šumi i niko ne čuje taj pad, da li je onda bilo ikakvog zvuka? Hektor je do tada već bio pročitao dosta knjiga, i znao je sve filozofske trikove i argumente. Ako neko snimi film koji niko neće videti, postoji li onda taj film ili ne? Eto kako je opravdao svoj postupak. Snimaće filmove koji nikada neće biti prikazani publici, snimaće filmove zarad čistog zadovoljstva snimanja filmova. Bio je to čin zadivljujućeg nihilizma, a ipak se od tada postojano pridržavao pogodbe. Zamislite da ste svesni da nešto radite dobro, tako dobro da bi svet osetio prema vama strahopoštovanje kad bi mogao da vidi vaša dela, a da ih vi krijete od sveta. Bila je potrebna velika koncentracija i samodisciplina da bi se postupalo tako kako je postupao Hektor - a povrh svega i zrnce ludila. I Hektor i Frida su, pretpostavljam, pomalo ludi, ali postigli su nešto izuzetno. Emili Dikinson je pisala u tajnosti, ali je pokušavala da objavi svoje pesme. Van Gog je pokušavao da proda svoje slike. Koliko ja znam, Hektor je prvi umetnik koji je svoje delo stvarao sa svesnom, unapred donetom odlukom da ga uništi. Tu je i Kafka, naravno, koji je Maksu Brodu naložio da spali njegove rukopise, ali kada je nastupio odsudni trenutak, Brod nije mogao to da učini. Frida, međutim, jeste. Tu nema nikakve dileme. Dan nakon Hektorove smrti, ona će odneti njegove filmove u baštu i sve ih spaliti - svaku traku, svaki negativ, svaki kvadrat koji je ikad snimio. To je sasvim sigurno. A vi i ja bićemo jedini svedoci.
O koliko filmova je ovde reč?
Četrnaest. Jedanaest celovečernjih od devedeset minuta ili dužih, i još tri kraća od jednog sata.
Ne verujem da je nastavio da se bavi komedijama, zar ne?
Izveštaj iz antisveta, Balada o Meri Vajt, Putovanja u Skriptorijum, Zaseda kod Stending Roka. To su neki od naslova. Ne zvuče preterano komično, je l’ da?
Ne, ne bih to nazvao standardnim urnebesnim komedijama. Ali nisu ni previše sumorni, nadam se.
Zavisi kako definišeš tu reč. Za mene oni nisu sumorni. Ozbiljni, da, često i veoma čudnovati, ali ne i sumorni.
Šta za tebe znači čudnovati?
Hektorovi filmovi su krajnje intimni, prigušeni, nimalo razmetljivog tona. No kroz njih se uvek provlači i određena dimenzija fantastičnog, neka čudna vrsta poezije. On je narušio mnoga pravila. Činio je stvari kakve se ne očekuju od filmskih reditelja.
Kao na primer?
Koristio je, recimo, pripovedački glas. Pripovedanje se u filmovima smatra slabošću, pokazateljem da slike ne funkcionišu, ali se Hektor u velikom broju svojih filmova oslanjao na pripovedanje. U jednom od njih, Istoriji svetlosti, nema nijedne reči dijaloga. Od početka do kraja, samo neprekidno pripovedanje?
Šta je još radio pogrešno? Namerno pogrešno, hoću da kažem.

Bio je izvan komercijalnih zamki, što je značilo da može da radi bez ograničenja. Hektor je svoju slobodu koristio za istraživanje stvari koje drugi sineasti nisu smeli ni da dotaknu, posebno tokom pedesetih i šezdesetih godina. Naga tela. Naturalistički seks. Rađanje deteta. Uriniranje, defekacija. Te scene isprva deluju pomalo šokantno, no takav utisak brzo nestaje. One su, na kraju krajeva, prirodan deo života, samo što nismo navikli da ih vidimo na filmu, pa stoga nekoliko sekundi sedimo i zapažamo to. Hektor nije to posebno isticao. Kad jednom shvatite šta je sve moguće u njegovim delima, ti takozvani tabui i trenuci eksplicitnih prizora stapaju se sa celinom priča. Na izvestan način takve su scene za njega predstavljale neku vrstu zaštite - za slučaj da neko pokuša da odnese neku od rolni. Morao je da se obezbedi da njegove filmove niko neće moći da prikaže.
A tvoji roditelji su se s tim saglasili.
Bio je to pionirski, uradi-sam-poduhvat. Hektor je napisao, režirao i montirao te filmove. Moj otac ih je osvetljavao i snimao, a po završetku snimanja, on i moja majka obavljali su sav posao u laboratoriji. Obrađivali su snimljeni materijal, sekli negative, miksovali zvuk i nadgledali sve, do trenutka stvaranja završne rolne.
I to baš ovde na ranču?
Hektor i Frida pretvorili su svoj posed u mali filmski studio. Radove su otpočeli maja 1939, a okončali marta 1940. godine, stvorivši sebi samosvojan kosmos, privatni prostor za snimanje filmova. U jednoj zgradi bila je smeštena prostorija za snimanje zvuka, zajedno s dodatnim prostorijama za stolarsku radionicu, radionicu kostima, garderobe i odvojenim skladištima za scenografiju i kostime. Druga zgrada služila je za postprodukciju. Nisu smeli da rizikuju i šalju svoje filmove u kakvu komercijalnu laboratoriju, pa su sagradili sopstvenu. Zauzela je jedno krilo. U drugom su bili soba za montažu, projekciona soba i podzemno skladište za rolne filma i negative.
Sva ta oprema svakako nije bila jeftina.
Uređivanje svega toga koštalo ih je preko sto pedeset hiljada dolara. No imali su dovoljno para za to, a većinu stvari trebalo je kupiti samo jednom. Nekoliko kamera, ali samo jedna mašina za montažu, jedan par projektora, i jedan optički štampač. Kad su dobili ono što su želeli, počeli su da rade u okvirima strogo kontrolisanog budžeta. Fridino nasledstvo donosilo je kamatu, a glavnicu su koristili krajnje štedljivo. Radili su s malo sredstava. Morali su da rade na taj način, ako su hteli da rastegnu novac i učine da potraje.
A Frida se starala o scenografiji i kostimima.
Uz još neke stvari. Bila je, takođe, i Hektorov asistent montaže, a tokom snimanja filmova, preuzimala je bilo koji od nekoliko različitih poslova. Koscenarista, majstor svetla, pomoćnik kamermana - što god je bilo neophodno određenog dana, u određenom trenutku.
A tvoja majka?
Moja Fej. Moja divna, voljena Fej. Bila je glumica. Došla je na ranč 1945. godine da bi odigrala ulogu u jednom filmu i zaljubila se u mog oca. Tada je još bila u ranim dvadesetim. Igrala je u svakom filmu koji su snimili posle toga, mahom glavne ženske uloge, ali je pomagala i na drugim frontovima. Šila je kostime, oslikavala scenografiju, savetovala Hektora oko scenarija, radila s Čarlijem u laboratoriji. Zato je to i bila tako velika pustolovina. Tu niko nije radio samo jednu stvar. Svi su bili uključeni i svi su na poslu provodili neverovatno veliki broj sati. Meseci i meseci napornog snimanja, meseci i meseci postprodukcije. Snimanje filmova je spor, složen posao, a kako je tako malo njih nastojalo da uradi toliko mnogo, napredovali su pedalj po pedalj. Obično im je trebalo po dve godine za okončanje jednog projekta.
Shvatam zbog čega su Hektor i Frida želeli da budu tamo - ili bar delimično shvatam, silno se trudim da shvatim - ali me zbunjuju tvoja majka i otac. Čarli Grund je bio darovit snimatelj. Izučavao sam njegov rad, znam šta je radio s Hektorom 1928. godine, i ne vidim nikakvog smisla u tome što se odrekao karijere.
Otac mi se tada bio upravo razveo. Bilo mu je trideset pet, skoro trideset šest godina, i još uvek mu nije bilo pošlo za rukom da se uvrsti među vodeće holivudske direktore fotografije. Nakon petnaest godina u tom poslu, i dalje je radio na B-filmovima - onda kada je uopšte imao posla. Vesterni, kriminalistički filmovi, serijali za decu. Imao je Čarli izuzetan talenat, ali je bio povučena osoba, neko kome kao da nikada nije bilo sasvim prijatno u vlastitoj koži, pa su ljudi njegovu stidljivost često pogrešno shvatali kao oholost. Neprestano su mu izmicali dobri poslovi, i posle izvesnog vremena to je počelo da utiče na njega, da mu nagriza samopouzdanje. Kada ga je prva žena napustila, na nekoliko meseci je otišao do đavola. Previše je pio, prepustio se samosažaljenju, zapustio posao. I baš u tom trenutku Hekor ga je poznao - baš kada je bio u toj bedari.
To još uvek ne objašnjiva zašto je pristao. Niko ne snima filmove a da ne želi da ih drugi vide. To se jednostavno ne radi. Zašto bi iko, u takvom slučaju, uopšte stavljao film u kameru?
Bilo mu je svejedno Znam da vam je teško da poverujete, ali njemu je jedino bio važan rad. Rezultati su bili sekundarni, gotovo beznačajni. Takvi su mnogi ljudi iz filmskog sveta, posebno oni koji su ispod crte, fizički radnici, težaci. Oni uživaju u obavljanju zadataka. Vole da se dočepaju opreme i nateraju je da radi za njih. Nema to nikakve veze s umetnošću ili idejama. Ima veze sa željom da se nešto radi i da to ispadne kako valja. Imao je moj otac svojih uspona i padova u filmskom poslu, ali je umeo da pravi filmove, a Hektor mu je pružio priliku da ih pravi a da pritom ne brine o poslu. Da je u pitanju bio bilo ko drugi, sumnjam da bi mu se pridružio. Ali moj otac je voleo Hektora. Uvek je govorio da je rad s njim u Kaleidoskopu obeležio najsrećniju godinu njegovog života.
Mora da se zaprepastio kada ga je Hektor pozvao. Protekne više od deset godina, i odjednom se s druge strane žice oglasi mrtav čovek.
Pomislio je da neko želi da ga nasamari. Jedina druga mogućnost objašnjenja bila je ta da je razgovarao s duhom, a pošto moj otac nije verovao u duhove, poručio je Hektoru da se jebe i zalupio mu slušalicu. Hektor je morao da ga pozove još tri puta pre no što je odlučio da prihvati ponudu.
Kada je to bilo?
Krajem trideset devete. Novembra ili decembra, ubrzo pošto su Nemci okupirali Poljsku. Početkom februara, otac se već nastanio na ranču. Do tada je već bila spremna Hektorova i Fridina nova kuća, pa se on preselio u staru, u kolibicu koju su sagradili u vreme kada su stigli tamo. Tamo sam živela s roditeljima u vreme svog odrastanja, a tamo živim i sada - u toj šestosobnoj kući od ćerpiča, pod senkom Hektorovog drveća, gde pišem svoju sumanutu i beskrajnu knjigu.
A šta je s drugim ljudima koji su došli na ranč? Dovođeni su glumci, kao što si rekla, a tvom ocu je svakako bila potrebna izvesna tehnička pomoć. Nemoguće je snimiti film sa svega četvoro ljudi. To čak i ja znam. Možda bi i mogli sami da obave pripremu snimanja i postprodukciju, ali ne i samo snimanje. A kad jednom počnete da dovodite ljude spolja, kako razrešavate takvu situaciju? Kako ih naterati da ćute?
Ispričate im kako rade za nekog drugog. Pretvarate ste da vas je unajmio neki ekscentrični milioner iz Meksiko Sitija, čovek koji je toliko zaljubljen u američke filmove, da je u američkoj divljini sagradio sopstveni studio i unajmio vas da za njega snimate filmove - filmove koje nikada neće odgledati niko izuzev njega samog. Takav je dogovor. Ako dođete na ranč Blu Stoun da biste radili na snimanju filma, činite to sa svešću o tome da će vaše delo videti publika koju čini jedna jedina osoba.
To je potpuno blesavo.
Možda i jeste, ali je mnogo ljudi progutalo tu priču.
Trebalo bi biti istinski očajnik, pa poverovati u tako nešto.
Nisi se previše družio s glumcima, je li tako? To su ti najveći očajnici na svetu. Devedeset procenata njih je nezaposleno, i ako im se ponudi posao uz pristojnu zaradu, ne postavljaju previše pitanja. Jedino što žele jeste prilika za rad. Hektor nije ganjao velika imena. Nisu ga zanimale zvezde. Želeo je samo sposobne profesionalce, a pošto je pisao scenarije za mali broj likova - ponekad tek dve ili tri uloge - nije ih bilo preteško naći. Dok bi završio jedan film i pripremio se za rad na sledećem, već je tu bila nova gomila glumaca među kojima se moglo birati. Nikada, ako ne računamo moju majku, nije dva puta upotrebio istog glumca.
No dobro, hajde da zaboravimo sve ostale. Šta je s tobom? Kada si ti prvi put čula za ime Hektor Man? Poznavala si ga kao Hektora Spelinga. Koliko ti je bilo godina kada si shvatila da su Hektor Speling i Hektor Man jedna te ista osoba?
Znala sam to oduvek. Na ranču smo imali sve Kaleidoskopove filmove, i kao dete sam ih svakako odgledala bar pedeset puta. Onoga časa kada sam naučila da čitam, shvatila sam da je Hektorovo prezime Man, ne Speling. Pitala sam oca o tome, i on mi je rekao da je Hektor u mladosti glumio pod pseudonimom, no pošto je sada prestao da se bavi glumom, prestao je i da ga koristi. Meni je to zvučalo kao savršeno prihvatljivo objašnjenje.
Mislio sam da su ti filmovi izgubljeni.
Gotovo da je bilo tako. Po svemu sudeći, tako je i moralo biti. No baš kada je Hant nameravao da objavi da je bankrotirao, dan ili dva pre no što su izvršitelji došli da mu oduzmu imovinu i zapečate vrata, Hektor i moj otac provalili su u prostorije Kaleidoskopa i ukrali filmove. Negativi nisu bili tamo, ali su uspeli da se domognu rolni svih dvanaest komedija. Hektor ih je poverio na čuvanje mom ocu, a dva meseca kasnije Hektor je otišao. Kada se otac 1940. godine preselio na ranč, poneo je filmove sa sobom.
Kako je Hekor to doživeo?
Ne razumem. Kako je trebalo da doživi?
To ja tebe pitam. Je li mu bilo drago ili nije?
Bilo mu je drago. Naravno da mu je bilo drago. Ponosio se tim malim filmovima, i radovalo ga je što su ponovo kod njega.
Zbog čega je onda toliko oklevao da ih ponovo pošalje u svet?
Zašto misliš da je tako postupio?
Ne znam, pretpostavljao sam...
Mislila sam da shvataš. To sam bila ja. Ja sam to učinila.
Sumnjao sam u tako nešto.
Zašto onda nisi nešto rekao?
Mislio sam da nemam prava. Ako je to trebalo da bude tajna.
Nemam ja nikakvih tajni pred tobom, Dejvide. Sve što znam, želim da i ti znaš. Zar ne shvataš? Poslala sam te filmove nasumice, i pronašao si ih baš ti. Ti si jedina osoba na svetu koja ih je sve pronašla. To nas pretvara u stare prijatelje, zar ne? Možda se i jesmo juče prvi put sreli, ali zapravo radimo zajedno već godinama.
Izvela si sjajan trik. Razgovarao sam s restauratorima gde god sam bio, i niko od njih nije imao pojma ko si. Kad sam bio u Kaliforniji, ručao sam s Tomom Ladijem, upravnikom Arhiva Pacifik Film. Bilo je to poslednje mesto koje je primilo jednu od tajanstvenih kutija Hektora Mana. U vreme kada im je stigla, ti si već nekoliko godina radio na tome i vest se već bila pronela. Tom je rekao da se nije potrudio ni da ga otvori. Odneo ga je pravo u ef-bi-aj da provere otiske prstiju, ali ih na kutiji nije bilo - ni jednog jedinog. Nisi ostavila trag.
Nosila sam rukavice. Kad sam se već toliko trudila da sačuvam tajnu, nisam htela da dozvolim sebi da zabrljam na jednoj takvoj sitnici.
Pametna si ti devojka, Alma.
Još kako sam pametna. Ja sam najpametnija devojka u ovim kolima i čik dokaži da nisam.
Samo, kako si mogla da opravdaš to opsedanje Hektora? Trebalo je da tu odluku donese on, ne ti.
Najpre sam porazgovarala s njim. Zamisao je bila moja, ali nisam počela da je ostvarujem dok mi on nije dao zeleno svetlo.
Šta je rekao?
Slegnuo je ramenima. A onda mi se osmehnuo. Nema veze, rekao je. Učini što god hoćeš, Alma.
Dakle, nije te sprečio, ali ti nije ni pomogao. Nije učinio ništa.
Bilo je to novembra osamdeset prve, pre skoro sedam godina. Tek sam se bila vratila na ranč zbog majčine sahrane, i bio je to težak trenutak za sve nas, početak kraja, na neki način. Nisam to lako primila. Priznajem. Imala je tek pedeset jednu godinu kada smo je položili u zemlju, i nisam bila spremna za to. Satiruće. To je jedina reč koju umem da smislim: satiruća tuga. Kao da se sve u meni pretvorilo u prah. Svi ostali su tada već bili tako stari. Podigla sam pogled i odjednom shvatila da je s njima gotovo, da je veliki eksperiment okončan. Mome ocu bilo je osamdeset godina, Hektoru osamdeset jedna, i kad sledeći put podignem pogled, nikoga od njih više neće biti. To je na mene delovalo neverovatno snažno. Svakoga jutra odlazila sam u projekcionu sobu da gledam majku u njenim starim filmovima, a kada sam izlazila otuda napolju bi već bio mrak a ja sam ridala iz sveg glasa. Posle dve tako provedene nedelje, odlučila sam da odem kući. U to vreme sam živela u Los Anđelesu. Radila sam u jednoj nezavisnoj filmskoj kompaniji, i bila sam im potrebna na poslu. Bila sam spremna da krenem. Već sam bila pozvala avionsku kompaniju i rezervisala kartu, ali u poslednjem trenutku - doslovno, u poslednjoj noći koju sam provela na ranču Hektor me je zamolio da ostanem.
Da li ti je spomenuo neki razlog?
Rekao je da je spreman da govori, i da mu je potreban neko da mu pomogne. Nije mogao da to obavi sam.
Hoćeš da kažeš da je knjiga bila njegova zamisao?
Sve je poteklo od njega. Meni samoj tako nešto nikada ne bi palo na pamet. A i da jeste, ne bih s njim povela razgovor o tome. Ne bih se usudila.
Ponestalo mu je hrabrosti. To je jedino objašnjenje. Ili mu je bilo ponestalo hrabrosti ili je postao senilan.
To sam i ja mislila. Ali, pogrešila sam, a i ti sada grešiš. Hektor se predomislio zbog mene. Rekao mi je da imam prava da znam istinu i obećao je da će mi, ako budem bila voljna da ostanem i da ga saslušam, ispričati čitavu priču.
U redu, to mogu da prihvatim. Ti si član porodice, i sada kad si odrasla, zaslužuješ da saznaš porodične tajne. Samo, na koji se način jedna lična ispovest pretvara u knjigu? To što će se on pred tobom rasteretiti je jedno, ali knjiga je namenjena svetu, i čim svoju priču ispriča svetu, njegov život postaće besmislen.
Samo pod uslovom da je živ u vreme objavljivanja knjige. A on to neće biti. Obećala sam da je nikome neću pokazati pre njegove smrti. On je meni obećao istinu, a ja njemu to.
A zar ti ni u jednom trenutku nije palo na pamet da te on iskorišćava? Ti napišeš tu knjigu, dobro, i ako sve krene kako valja, knjiga će biti prihvaćena kao značajna, ali istovremeno Hektor nastavlja da živi kroz tebe. Ne zahvaljujući svojim filmovima koji više neće ni postojati - već zahvaljujući onome što si ti napisala o njemu.
Moguće je, sve je moguće. S tim što mene njegovi motivi zaista ne zanimaju. Možda je bio podstaknut strahom, taštinom, nekim okasnelim nastupom kajanja, ali mi je ispričao istinu. Jedino je to važno. Teško je reći istinu, Dejvide, a Hektor i ja smo dosta toga proživeli zajedno tokom ovih poslednjih sedam godina. Sve mi je stavio na raspolaganje - sve svoje dnevnike, sva svoja pisma, svaki dokument do koga je mogao da dođe. U ovom trenutku, ja čak i ne razmišljam o objavljivanju. Bez obzira na to da li će biti objavljena ili ne, pisanje ove knjige je najznačajnije iskustvo u mom životu.
Gde je u svemu tome Fridino mesto? Da li je pomagala vama dvoma, ili ne?
Nije joj bilo lako, ali je davala sve od sebe u nastojanju da se uklopi u svet. Ne verujem da se slaže s Hektorom, ali ne želi ni da mu stoji na putu. Zapetljano je to. Sve u vezi s Fridom je zapetljano.
Koliko ti je vremena trebalo da odlučiš da počneš da šalješ Hektorove stare filmove?

To se desilo još na samom početku. Tada još nisam znala da li smem da mu verujem, pa sam to predložila kao neku vrstu testa, da proverim da li je iskren prema meni. Da je odbio, ne verujem da bih ostala. Bilo mi je neophodno da žrtvuje nešto, da mi pokaže da je dobronameran. On je to shvatio. Nikada nismo o tome opširnije porazgovarali, no on je shvatio. Zato i nije učinio ništa da to spreči.
Što još uvek ne dokazuje da je bio iskren prema tebi. Vratila si u opticaj njegove stare filmove. Čega lošeg ima u tome. Ljudi ga se sada sećaju. Jedan šašavi profesor iz Vermonta čak je napisao i knjigu o njemu. Ništa od svega toga, međutim, ne menja priču.
Kad god bi mi nešto ispričao, ja sam to proveravala. Išla sam u Buenos Aires, pratila sam trag kostiju Brigid O’Falon, iskopavala stare novinske članke o oružanoj pljački banke u Sandaskiju, razgovarala s više od deset glumaca koji su tokom četrdesetih i pedesetih radili na ranču. Nema nikakvih razmimoilaženja. Neke ljude, naravno, nije bilo moguće pronaći, a za druge se ispostavilo da su već mrtvi. Žil Blaustin, na primer. I dalje ne znam ništa o Silviji Mirs. No zato jesam išla u Spokejn i razgovarala s Norom.
Ona je još živa?
I te kako. Ili je makar bila pre tri godine.
I?
Udala se za čoveka po imenu Faradej 1933. godine i ima četvoro dece. Ta deca izrodila su joj jedanaestoro unučadi, i baš u vreme moje posete, trebalo je da zahvaljujući jednom od te unučadi, postane prababa.
Fino. Ne znam zašto to kažem, ali drago mi je što to čujem.
Petnaest godina je predavala četvrtom razredu, a onda su je postavili za direktora škole. Tu dužnost je obavljala sve do 1976. godine, kada je otišla u penziju.
Drugim rečima, Nora je ostala Nora.
Imala je sedamdeset i nešto godina u vreme kada sam ja otišla tamo, ali je još uvek delovala kao ona ista osoba koju mi je Hektor opisao.
A šta je s Hermanom Leserom? Da li se sećala njega?
Zaplakala je kad sam spomenula njegovo ime.
Kako to misliš zaplakala?
Lepo, oči su joj se napunile suzama i suze su joj krenule niz obraze. Plakala je. Na isti način kao što plačemo ti i ja. Isto onako kao što svi plaču.
Blagi bože.
Toliko se potresla i zbunila, da je morala da ustane i izađe iz sobe. Kad se vratila, stegla me je za ruku i izvinila se. Poznavala ga je davno, rekla je, ali nikada nije prestala da misli o njemu. On joj je bio u mislima svakoga dana tokom poslednje pedeset četiri godine.
Sad izmišljaš.
Ne izmišljam. Da nisam bila tamo, ni sama ne bih poverovala. Ali tako je bilo. Sve se dogodilo baš onako kako je Hektor ispričao. Kad god pomislim da me je nešto slagao, ispostavi se da je rekao istinu. To je ono što njegovu priču čini tako neverovatnom, Dejvide. To što mi je ispričao istinu.

7

TE NOĆI NA nebu nije bilo meseca. Sećam se da sam, kad sam izašao iz automobila i stupio na tlo, rekao sebi: Alma ima crveni ruž za usne, kola su žuta, i noćas na nebu nema mesečine. U tami iza glavne zgrade, nejasno sam razaznavao obrise Hektorovog drveća - golema trupla senki koje su treperile na vetru.
Knjiga Memoari jednog pokojnika počinje odeljkom o drveću. Uhvatio sam sebe kako, dok smo se približavali ulaznim vratima, razmišljam o tome nastojeći da se setim svog prevoda trećeg pasusa Šatobrijanove dve hiljade strana duge knjige, one koja počinje rečima: Ce lieu me plait; il a remplace pour moi les champs paternels, a završava se sledećim rečenicama: Privržen sam svom drveću. Pisao sam mu elegije, sonete i ode. Nema među njim nijednog drveta koje nisam odnegovao vlastitim rukama, koje nisam oslobodio crva što mu je napao koren ili gusenice koja mu se zakačila za lišće. Svako od njih znam po imenu, kao da su mi deca. Ono je moja porodica. Druge i nemam, i nadam se da ću umreti u njihovoj blizini.
Nisam očekivao da ću ga videti te noći. Kad se Alma javila s aerodroma, Frida joj je rekla da će Hektor verovatno već spavati u vreme kada stignemo na ranč. Još se nekako drži, rekla je, ali i dodala da ne veruje da će biti spreman da razgovara sa mnom pre sledećeg jutra - ako uopšte uspe da potraje dotle.
Jedanaest godina kasnije i dalje se pitam šta bi se dogodilo da sam zastao i okrenuo se рrе no što smo stigli do vrata. Šta bi bilo da sam, umesto što sam prebacio ruku Almi preko ramena i krenuo pravo prema kući, na trenutak zastao, pogledao drugu stranu neba, i otkrio kako nas obasjava krupni okrugli mesec? Da li bi i dalje bilo istina ako se kaže da na nebu te noći nije bilo meseca. Ako se nisam potrudio da se okrenem i pogledam iza sebe, onda da, to bi ostalo istina. Ako nisam video mesec, onda ga tamo nije ni bilo.
Ne kažem ja da se nisam potrudio. Držao sam oči otvorene, nastojao da upijem sve što se zbivalo oko mene, ali nema sumnje da sam dosta toga i propustio. Dopadalo vam se to ili ne, ja umem da pišem samo o onome što sam čuo i video - ne i o onome što nisam. To nije toliko priznavanje nedostatka, koliko objava metodologije, isticanje principa. Ako nisam video mesec, onda ga nije ni bilo tamo.
Manje od minut po našem ulasku u kuću, Frida me je već vodila ka Hektorovoj sobi na drugom spratu. Bilo je vremena tek za ovlašni pogled, za najkraći mogući prvi utisak - njena kratko podšišana seda kosa, čvrstina stiska prilikom rukovanja, iscrpljenost u njenim očima - i pre no što sam uspeo da kažem bilo šta od onoga što se očekivalo da kažem (hvala što ste me primili, nadam se da mu je bolje), obavestila me je da je Hektor budan. Voleo bi da se odmah s vama vidi, rekla je, i već sledećeg trenutka gledao sam joj u leđa dok me je vodila uz stepenice. Nije tada bilo vremena za bilo kakva zapažanja o kući - izuzev utiska da je velika i jednostavno nameštena, s mnogo crteža i slika na zidovima (možda Fridinim, a možda i ne) niti za razmišljanje o neverovatnoj osobi koja je otvorila vrata, čoveku toliko sićušnom da ga čak nisam ni primetio dok se Alma nije sagnula i poljubila ga u obraz. Frida je ušla u sobu sekund kasnije, i premda se sećam da su se dve žene zagrlile, ne mogu da se setim da li je Alma bila kraj mene dok smo se peli uz stepenice. Tu joj, čini mi se, svaki put izgubim trag. Tražim je u mislima, ali nikad ne uspevam da je pronađem. U trenu kada stižem na vrh stepeništa, ni Fride, neizbežno, više nema. Nije se to moglo tako odigrati, ali tako ja to pamtim. Svaki put kad vidim sebe kako ulazim u Hektorovu sobu, uvek ulazim sam.
Ono što me je najviše zaprepastilo, čini mi se, bila je jednostavna činjenica da on ima telo. Nisam, siguran da sam, dok ga nisam video kako tamo leži u krevetu, ikada potpuno verovao u njegovo postojanje. Bar ne kao u autentičnu osobu, ne na način na koji sam verovao u Almu ili sebe, ne na način na koji sam verovao u Helen ili čak Šatobrijana. Prenerazilo me je kad sam shvatio da Hektor ima ruke i oči, nokte i ramena, vrat i levo uvo - da ga možete dodirnuti, da nije imaginarno biće. Toliko dugo je bio u mojoj glavi, da je izgledalo sumnjivo da može da postoji bilo gde drugde.
Koščate šake posute staračkim pegama; kvrgavi prsti i debele, istaknute vene; opušteno meso ispod brade; poluotvorena usta. Kad sam ušao u sobu, ležao je na leđima s rukama prebačenim preko pokrivača, budan ali nepomičan, zagledan u tavanicu u nekoj vrsti transa. No kada se okrenuo prema meni, video sam da su te oči Hektorove oči. Izbrazdani obrazi, naborano čelo, resasto grlo, pramenovi sede kose - a ipak sam to lice prepoznao kao Hektorovo lice. Bilo je proteklo šezdeset godina otkako je nosio brkove i belo odelo, ali još nije bio sasvim nestao. Jeste ostario, beskrajno ostario, ali je deo njega još bio tu.
Zimere, reče. Sedi kraj mene, Zimere, i ugasi svetlo.
Glas mu je bio slabašan i zagušen šlajmom, bila je to tiha tutnjava uzdaha i poluartikulisanih reči, ali bio je dovoljno glasan da razaznam njegove reči. Ono r na kraju mog imena bilo je lako zakotrljano, a kada sam pružio ruku i isključio svetiljku na noćnom stočiću, zapitao sam se ne bi li mu bilo lakše da nastavimo na španskom. Kad sam ugasio svetlo, međutim, video sam u udaljenom uglu sobe još jednu svetiljku - stajaću lampu s papirnim abažurom - i ženu koja je sedela u fotelji kraj te lampe. Ustala je onog trenutka kada sam je pogledao, a ja mora da sam malo poskočio kad je to učinila - ne samo zato što sam bio iznenađen, već i zato što je bila sićušna, sićušna kao i onaj čovek koji je u prizemlju otvorio vrata. Ni on ni ona nisu mogli biti mnogo viši od metar i dvadeset. Učinilo mi se da sam iza sebe začuo Hektorov smeh (tiho šištanje, pravi šapat od smeha), a onda mi je žena ćutke klimnula glavom i izašla iz sobe.
Ko je to, upitah.
Ne uzbuđuj se, reče Hektor. Zove se Končita. Ona pripada porodici.
Nisam je primetio, to je sve. Iznenadila me je.
Ovde živi i njen brat Huan. To su maleni ljudi. Čudnovati maleni ljudi koji ne umeju da govore. I zavisimo od njih.
Hoćete li da isključim i ovo drugo svetlo?
Ne, to je u redu. Nije tako naporno za oči. Ovako mi je dobro.
Seo sam na stolicu kraj kreveta i nagnuo se napred, potrudivši se da se postavim što je moguće bliže njegovim ustima. Svetlo s druge strane sobe nije bilo jače od svetlosti sveće, ali mi je bilo dovoljno da vidim Hektorovo lice, da ga gledam u oči. Iznad postelje lebdeo je bledi sjaj, žućkasti vazduh pomešan sa senkama i tamom.
Uvek je prerano, reče Hektor, ali ja se ne bojim. Čovek kao ja treba da bude uništen. Hvala ti što si tu, Zimere. Nisam očekivao da ćeš doći.
Alma je bila vrlo ubedljiva. Odavno je trebalo da je pošaljete do mene.
Dobro si me prodrmao, drugar. Isprva nisam mogao da prihvatim to što si uradio. Sada mi se čini da mi je drago.
Ništa ja nisam učinio.
Napisao si knjigu. Ko zna koliko puta pročitao sam tu knjigu i ko zna koliko puta pitao sam se zbog čega si odabrao mene? Šta ti je bio cilj, Zimere?
Umeli ste da me nasmejete. U tome je jedino objašnjenje. Silom ste otvorili nešto u meni, i posle toga postali ste mi izgovor da nastavim da živim.
To ne piše u tvojoj knjzi. U njoj se odaje priznanje mojim starim delima s brkovima, ali ništa ne govoriš o sebi.
Nemam običaj da govorim o sebi. Od toga se osećam nelagodno.
Alma je spominjala velike jade, neizreciv bol. Ako sam ti pomogao da podneseš taj bol, to je možda najbolje što sam u životu učinio.
Želeo sam da umrem. Pošto sam saslušao sve što mi je Alma ispričala ovog popodneva, zaključujem da vi s tim u vezi već imate određena iskustva.
Alma je dobro uradila što ti je to ispričala. Ja sam smešan čovek. Bog se puno puta našalio sa mnom, i što više znaš o tome, bolje ćeš razumeti moje filmove. Jedva čekam da čujem šta imaš da kažeš o njima, Zimere. Tvoje mišljenje veoma mi je važno.
Ja ne znam ništa o filmu.
Ali ti izučavaš tuđa dela. Pročitao sami te knjige. Tvoje prevode, tvoje tekstove o pesnicima. Nije slučajno to što si proveo godine baveći se Remboom. Ti znaš šta znači okrenuti leđa nečemu. Divim se čoveku koji može da razmišlja na takav način. Zbog toga mi je značajno tvoje mišljenje.
Do sada ste opstajali bez ičijeg mišljenja. Otkud ta iznenadna potreba da saznate šta drugi misle?
Otud što nisam sam. Ovde žive i drugi ljudi i ja ne smem da mislim samo na sebe.
Koliko sam ja čuo, vi i vaša supruga ste oduvek radili zajedno.
Da, to je tačno. Ali treba uzeti u obzir i Almu.
Biografija?
Da, knjiga koju piše. Posle smrti njene majke, zaključio sam da joj to dugujem. Alma poseduje tako malo toga, i učinilo mi se da vredi da napustim neke od svojih ideja o samom sebi da bih joj pružio priliku za život. Počeo sam da se ponašam kao otac. Nije to najgore što mi se moglo dogoditi.
Mislio sam da je njen otac Čarli Grand.
Bio je. Ali i ja sam njen otac. Alma je dete ovog mesta. Ako uspe u tome da moj život pretvori u knjigu, možda će joj krenuti dobro. Ako ništa drugo, to je zanimljiva priča. Glupa možda, ali ne i lišena zanimljivih trenutaka.
Kažete da više ne marite za sebe, da ste digli ruke.
Nikad i nisam mario za sebe. Zašto bi mi smetalo da se pretvorim u primer drugima? Možda će ih to nasmejati. Bio bi to dobar ishod - naterati ljude da se ponovo smeju. Ti si se nasmejao, Zimere. Možda će i drugi početi da se smeju zajedno s tobom.
Tek smo se zagrevali, tek smo počinjali da ulazimo u razgovor, ali pre no što sam uspeo da smislim odgovor na Hektorovo poslednje zapažanje, Frida je ušla u sobu i dotakla me po ramenu.
Mislim da bi sada trebalo da ga pustimo da se odmori, rekla je. Možete da nastavite razgovor sutra ujutro.
Sneveselilo me je što sam bio prekinut na takav način, ali situacija mi nije dopuštala da protestujem. Frida mi je dala manje od pet minuta s njim, a on me je već bio pridobio, već me je naterao da ga zavolim više no što sam mislio da je moguće. Ako jedan samrtnik može da ispolji takvu snagu, rekoh sebi, kakav li je tek bio u punoj snazi.
Znam da mi je nešto rekao pre no što sam izašao iz sobe, ali ne mogu da se setim šta je to bilo. Nešto jednostavno i ljubazno, ali mi tačne reči u ovom času izmiču. Nastaviće se, mislim da je to rekao, ili možda Vidimo se sutra, Zimere, banalna fraza koja nije značila ništa posebno važno - izuzev, možda, da je još verovao da pred njim postoji neka budućnost, ma kako kratka ona bila. Kad sam ustao iz fotelje, on je pružio ruku i stegao me za mišicu. Toga se sećam. Sećam se hladnog, kandžastog dodira njegove šake, i sećam se da sam pomislio: ovo se zaista događa. Hektor Man je živ, i njegova ruka me sada dodiruje. Sećam se i da sam potom rekao sebi da treba da zapamtim kakav je bio dodir te ruke. Ako ne poživi do jutra, biće to jedini dokaz da sam ga video živog.
Posle tih prvih grčevitih minuta, nastupio je spokoj koji je potrajao nekoliko sati. Frida je ostala na drugom spratu, u fotelji u kojoj sam ja sedeo za vreme svoje posete Hektoru, dok smo Alma i ja sišli u kuhinju - prostranu, jarko osvetljenu prostoriju kamenih zidova, s kaminom, i sa dosta starih aparata za koje se činilo da su proizvedeni početkom šezdesetih. Tamo mi je bilo prijatno, i prijalo mi je da sedim za dugim drvenim stolom pored Alme i osećam kako mi dodiruje mišicu na onom istom mestu koje je trenutak ranije dotakao Hektor. Dva različita gesta, dva različita sećanja - jedno preko drugog. Koža mi je postala palimpsest prolaznih osećaja, a svaki od slojeva nosio je zapis o onom što jesam.
Večera se sastojala od nasumičnog skupa toplih i hladnih jela: čorba od sočiva, kobasica, sir, salata, i boca crnog vina. Jelo su nam poslužili Huan i Končita, ti čudni maleni ljudi koji ne umeju da govore, i premda ne želim da poreknem da su me donekle činili nervoznim, bio sam odveć zaokupljen drugim stvarima da bih im posvetio ikakvu istinsku pažnju. Bili su blizanci, rekla je Alma, i počeli su da rade za Hektora i Fridu kada im je bilo osamnaest godina, pre više od dve decenije. Zapazio sam njihova savršeno oblikovana minijaturna tela, njihova gruba seljačka lica, njihove živahne osmehe i upadljivu srdačnost, ali mi je bilo zanimljivije da posmatram Almu kako s njima razgovara gestovima nego da posmatram njih kako se obraćaju njoj. Privuklo me je to što je Alma tako tečno govorila jezik znakova, to što je umela da isporuči rečenicu sa svega nekoliko hitrih savijanja i okreta prstima, a pošto su to bili Almini prsti, želeo sam da ih posmatram. Noć je odmicala, na kraju krajeva, i trebalo je da ubrzo krenemo na spavanje. Uprkos svemu ostalom što se upravo događalo, to je bila tema o kojoj sam u tom trenu najradije razmišljao.
Sećaš se ona tri brata Meksikanca? upitala je Alma.

Onih koji su pomogli da se sagradi prvobitna kuća.
Braća Lopez. U toj porodici bilo je i četiri devojke, a Huan i Končita su najmlađa deca treće sestre. Braća Lopez izradila su najveći deo scenografije za Hektorove filmove. Imali su ukupno jedanaest sinova, a moj otac je petoricu ili šestoricu njih obučio za filmske tehničare. Oni su činili ekipu. Očevi su izrađivali scenografiju, a sinovi su radili kao pomoćnici snimatelja i šarferi, snimatelji zvuka i rekviziteri, majstori svetla i električari. Tako je to išlo godinama. Često sam se igrala s Huanom i Končitom dok smo bili deca. Oni su mi bili prvi prijatelji u životu.
Konačno, Frida je sišla niz stepenice i priključila nam se za kuhinjskim stolom. Končita je kraj sudopere upravo prala tanjir (stajala je na hoklici, i svojim telom sedmogodišnjakinje radila sa spretnošću odrasle osobe), i čim je spazila Fridu, uputila joj je dug, upitan pogled, kao da očekuje uputstva. Frida klimnu glavom, i Končita odloži tanjir, obrisa ruke krpom za posuđe i izađe iz sobe. Niko nije izgovorio ni reč, ali bilo je jasno da odlazi na sprat da bi sedela uz Hektora, i da su ga nadgledali u smenama.
Po mojoj računici, Fridi Speling je tada bilo sedamdeset devet godina. Na osnovu opisa koje sam čuo od Alme, bio sam pripremljen za žestoku osobu - krajnje otvorenu, zastrašujuću ženu, lik veći od života - ali je osoba koja je te večeri sela uz nas bila prigušena, tiha, gotovo sasvim suzdržanog ponašanja. Nije imala ruž na usnama, niti šminku, nije se potrudila da bilo šta učini sa svojom kosom, ali je ipak bila ženstvena, ipak je bila lepa na neki prigušen, bestelesan način. Nastavio sam da je posmatram i počeo da osećam da je ona jedna od onih retkih osoba kod kojih duh na kraju odnosi pobedu nad materijom. Starost ne uspeva da umanji takve ljude. Oni stare, ali to ne menja njihovu suštinu i, što duže žive, to potpunije i jasnije otelovljuju sami sebe.
Oprostite zbog ove pometnje, profesore Zimer, reče. Došli ste u nezgodnom trenutku. Hektor je imao teško jutro, ali kad sam mu rekla da ste vi i Alma na putu ovamo, izričito je zatražio da ostane budan. Nadam se da ga to nije previše iscrpio.
Lepo smo porazgovarali, rekoh. Mislim da je srećan što sam došao.
Možda srećan nije baš prava reč, ali nešto oseća, nešto vrlo snažno. Izazvali ste popriličnu uzbunu u ovoj kući, profesore, sigurna sam da ste svesni toga.
Pre no što sam uspeo da joj odgovorim, Alma se umešala u razgovor i pomenila temu. Jeste li se čuli sa Hajlerom? upitala je. Disanje mu ne zvuči dobro, da znate. Mnogo je gore no što je juče bilo.
Frida uzdahnu, pa pređe rukama preko lica - iscrpljena od premalo sna, od previše uznemirenosti i brige. Neću da zovem Hajlera, reče (obrativši se više sebi nego Almi, kao da ponavlja raspravu kroz koju je pre toga prošla desetak puta), pošto Hajler jedino zna da kaže dovedite ga u bolnicu, a Hektor ne želi da ide u bolnicu. Njemu je dosta bolnica. Naterao me je da obećam, i ja sam mu dala reč. Gotovo je s bolnicama, Alma. Čemu onda zvati Hajlera?
Hektor ima upalu pluća, reče Alma. On ima samo jedno plućno krilo, i sad već jedva diše. Zato bi trebalo da pozovete Hajlera.
On želi da umre kod kuće, reče Frida. To mi je u poslednja dva dana ponavljao svakog sata, i ja neću da mu se suprotstavim. Dala sam mu reč.
Sama ću ga odvesti u Sent Džozef, ako ste vi previše umorni, reče Alma.
Ne bez njegovog dopuštenja, odvrati Frida. A s njim sada ne možemo da razgovaramo, pošto spava. Pokušaćemo ujutro, ako hoćeš, ali neću to da učinim bez njegovog dopuštenja.
Dok se razgovor dveju žena nastavljao, podigao sam pogled i video da Huan sedi na hoklici ispred štednjaka, i prži jaja u tiganju. Kad je dovršio spremanje hrane, prebacio ju je na tanjir i preneo do mesta na kome je sedela Frida. Jaja su bila vrela i žuta, pušila su se s plavog porcelana u kovitlacu pare - kao da im je miris postao vidljiv. Frida ih je na tren pogledala, ali kao da nije shvatila šta je to pred njom. Za nju je to mogla biti gomila kamenja, ili ektoplazma koja je pala iz svemira, ili ne i hrana, a čak i ako je razaznala da je u pitanju hrana, nije imala nameru da je stavi u usta. Samo je sipala, sebi čašu vina, ali je otpila tek jedan mali gutljaj i odložila čašu. Vrlo otmenom kretnjom, odgurnula je čašu, a onda je, drugom rukom, odgurnula i jaja.
Nezgodan trenutak, obratila mi se. Nadala sam se da ću moći da porazgovaram s vama, da vas malo upoznam, ali izgleda da to neće biti moguće.
Uvek postoji sutra, rekoh.
Možda, reče ona. Trenutno, razmišljam samo o ovom trenutku.
Trebalo bi da legneš, Frida. Kad si poslednji put odspavala?
Ne sećam se. Prekjuče, čini mi se. Noć pre tvog polaska.
E, pa, sad sam se vratila, reče Alma, a tu je i Dejvid. Ne moraš sama sve da radiš.
Ne radim sve, odvrai Frida, niti sam radila. Mali ljudi bili su mi od ogromne pomoći, ali ja moram da budem tamo da bih razgovarala s njim. Sada je već preslab da bi mogao da mi da znak.
Odmorite se malo, reče Alma. Ja ću ostati s njim. Možemo Dejvid i ja zajedno.
Nadam se da mi nećeš zameriti, reče Frida, ali osećaću se mnogo bolje ako ti večeras ostaneš ovde u kući. Profesor Zimer može da spava u kolibi, ali bih volela da ti budeš na spratu sa mnom. Za slučaj da se nešto desi. Je li to u redu? Već sam naložila Končiti da namesti krevet u velikoj gostinskoj sobi.
U redu, kaza Alma, ali Dejvid ne mora da spava u kolibi. Može da ostane sa mnom.
O, oglasi se Frida, potpuno zatečena. A šta na to kaže profesor Zimer?
Profesor Zimer je saglasan s takvim planom, rekoh.
O, ponovo izusti Frida, i prvi put otkako je ušla u kuhinju, ona se nasmeja. Bio je to veličanstven osmeh, pun čuđenja i zaprepašćenja, i dok je gledala čas u moje, čas, u Almino lice, osmeh je nastavljao da raste. Bože, reče, vas dvoje baš brzo radite, zar ne? Ko bi to očekivao?
Niko, zaustio sam da kažem, no pre no što sam uspeo da izgovorim te reči, zazvonio je telefon. Bio je to bizaran prekid razgovora, a pošto je nastupio tako brzo pošto je Frida izgovorila reč to, učinilo se da između ta dva događaja postoji neka veza, da se telefon oglasio kao neposredna reakcija na tu reč. To je potpuno narušilo raspoloženje, ugasilo onu veselu ozarenost koja se do tog časa širila preko njenog lica. Frida ustade, i dok sam je posmatrao kako hoda prema telefonu (koji je visio na zidu pored otvorenog dovratka, pet do šest koraka desno od nje), shvatio sam da je smisao tog poziva u tome da joj saopšti da joj nije dopušteno da se osmehne, da su osmesi zabranjeni u kući smrti. Bila je to suluda pomisao, no to nije značilo da me moja intuicija vara. Baš sam nameravao da izgovorim reč niko, i kada je Frida podigla slušalicu i upitala ko je to, ispostavilo se da s druge strane nema nikoga. Halo, rekla je, ko je to? - i pošto joj niko nije odgovorio na pitanje, postavila ga je još jednom, a onda spustila slušalicu. Okrenula se prema nama ojađenog lica. Niko, rekla je. Niko, u vražju mater, niko.

HEKTOR JE UMRO nekoliko sati kasnije, negde između tri i četiri ujutro. Alma i ja smo u trenu kada se to desilo spavali, nagi pod pokrivačima u krevetu u gostinskoj sobi. Vodili smo ljubav, razgovarali, ponovo vodili ljubav, i ne umem da kažem kada su nas tela konačno izdala. Alma je u dva dana dva puta proputovala preko čitave zemlje, prevezla je na stotine milja putujući ka aerodromima i odlazeći s njih, a ipak je uspela da se podigne iz dubina sna kada nam je Huan pokucao na vrata. Ja nisam. Prespavao sam svu tu buku i metež i na kraju shvatio da sam sve propustio. Posle godina nesanice i noći bez počinka, konačno sam čvrsto zaspao, i to se desilo upravo u noći kada je trebalo da ostanem budan.
Otvorio sam oči tek u deset sati. Alma je sedela na rubu postelje, milovala me po obrazu, šaputala mi ime spokojnim ali odlučnim glasom, i čak kada sam obrisao paučinu s očiju i podigao se na lakat, još deset ili petnaest minuta nije mi saopštila vest. Tome su prethodili poljupci, a za njima i vrlo intiman razgovor o stanju naših osećanja, potom mi je uručila šolju kafe i dozvolila mi da je popijem do dna pre no što je počela. Do danas joj se divim zbog toga što je imala dovoljno snage i discipline za tako nešto. Time što nije odmah počela da govori o Hektoru, poručivala mi je da neće dozvoliti da se udavimo u ostatku priče. Mi smo već bili započeli vlastitu priču, a njoj je ona bila značajni iste koliko i ona druga, koja je bila čitav njen život, čitav njen život do trenutka kada je upoznala mene.
Bilo joj je drago što sam sve prespavao, rekla je. To joj je pružilo priliku da neko vreme ostane sama i da se malo isplače, da pregura ono najgore pre no što počne dan. Biće to težak dan, nastavila je, težak i prepun događaja dan za nas oboje. Frida je bila na ratnoj stazi, jurišala je na svim frontovima, spremala se da sve spali što je brže moguće.
Mislio sam da imamo dvadeset četiri sata, rekoh.
I ja sam tako mislila. Ali Frida kaže da to mora da se obavi unutar dvadeset četiri časa. Ozbiljno smo se posvađale oko toga pre no što je otišla.
Otišla? Hoćeš da kažeš da nije na ranču?
Bio je to neverovatan prizor. Deset minuta pošto je Hektor umro, Frida je već držala telefonsku slušalicu, i razgovarala s nekim u mrtvačnici Vista Verde u Albukerkiju. Zamolila ih je da što pre pošalju kola. Stigli su ovamo oko sedam, pola osam, što znači da su do sada verovatno već stigli tamo. Ona planira da danas kremira Hektora.
Može li to da učini? Zar ne morate prethodno da obavite mnoštvo formalnosti?
Jedino što joj je potrebno jeste umrlica. Kad lekar pregleda telo i kaže da je Hektor umro prirodnom smrću, biće slobodna da učini što joj je volja.
Mora da je sve vreme to imala na umu. Samo što ti nije rekla.
To je groteskno. Mi ćemo biti u projekcionoj sobi i gledati Hektorove filmove, a Hektorovo telo biće u nekakvoj peći, i pretvaraće se u gomilicu pepela.
A onda će se ona vratiti, pa će se i filmovi pretvoriti u pepeo.
Imamo svega nekoliko sati. Neće biti dovoljno vremena da ih sve pogledamo, ali možda ćemo uspeti da vidimo dva ili tri ako odmah počnemo.
To baš i nije mnogo, je l’ da?
Bila je spremna da ih sve spali još ovog jutra. Uspela sam da je bar od toga odgovorim.
Govoriš kao da je sišla s uma.
Muž joj je umro, i prvo što treba da uradi jeste da uništi njegova dela, da uništi sve što su zajedno stvorili. Ako zastane da razmisli, neće uspeti da to obavi. Naravno da je sišla s uma. Obećala mu je to pre skoro pedeset godina, a danas je dan kada obećanje treba da sprovede u delo. Da sam ja na njenom mestu, poželela bih da to svršim što brže mogu. Da svršim s tim - i da se potom slomim. Zato joj je Hektor dao svega dvadeset četiri sata. Želeo je da joj ne ostane vremena za naknadna razmišljanja.
Tu Alma ustade, i dok je koračala kroz sobu i podizala roletne, ja sam se iskrao iz kreveta i obukao. Bilo je tu još na stotine stvari koje je trebalo reći, ali morali smo da ih odložimo dok ne odgledamo filmove. Dok je Alma povlačila roletne, sunce je nadiralo kroz prozore i ispunjavalo sobu zaslepljujućim sjajem poodmaklog jutra. Bila je u farmerkama, sećam se, i belom pamučnom džemperu. Nije imala ni cipela ni čarapa, a vrhovi njenih ljupkih nožnih prstiju bili su obojeni crveno. Uzdao sam se u Hektora da će zbog mene ostati živ, da će mi podariti niz sporih, kontemplativnih dana na ranču, gde neću raditi ništa, već samo gledati njegove filmove i sedeti s njim u tmini njegove staračke sobe. Bilo je teško odabrati razočaranje, zaključiti koje je osujećenje gore: da li to što više nikada neću moći da razgovaram s njim - ili to što sam znao da će ti filmovi biti spaljeni pre no što dobijem priliku da ih sve odgledam.
Na putu ka prizemlju prošli smo kraj Hektorove sobe, i kada sam pogledao unutra video sam male ljude kako skidaju čaršave s kreveta. Soba je sada bila potpuno gola. Nije više bilo predmeta kojima su bile prekrivene površine komode i noćnog stočića (bočice s pilulama, čaše, knjige, termometri, ubrusi), i osim ćebadi i jastuka razbacanih po podu, ništa nije nagoveštavalo da je tu pre samo sedam časova umro jedan čovek. Zatekao sam ih baš u trenutku kada su nameravali da skinu donji čaršav. Stajali su na suprotnim stranama kreveta, ruku podignutih u vazduh, i spremali se da istovremeno povuku dva gornja ugla. Pokret je morao da bude usklađen zato što su bili tako mali (glave jedva da su im provirivale iznad madraca), i kad se čaršav istog trena kao talas podigao s kreveta, primetio sam da je posut različitim mrljama i izbledelim mestima, poslednjim intimnim znacima Hektorovog prisustva na svetu. Svi mi umiremo prolivajući mokraću i krv, useravamo se kao novorođenčad, davimo se u vlastitoj pljuvački. Sekund kasnije, čaršav je ponovo bio poravnat, a gluvonema služinčad krenula je da korača duž kreveta, krećući se od vrha ka dnu, tako da se čaršav presavio nadvoje a onda bešumno pao na pod.
Alma mi je pripremila sendviče i piće da ih ponesemo u projekcionu salu. Kad je otišla u kuhinju da napuni izletničku korpu, ja sam krenuo da tumaram po prizemlju, razgledajući umetnička dela na zidovima. Mora da je samo u dnevnoj sobi bilo tridesetak slika i crteža, i još desetak u predsoblju: svetle, talasaste apstrakcije, pejzaži, portreti, skice načinjene perom i mastilom. Ništa nije bilo potpisano, ali se činilo da je sve to delo jedne osobe, što je značilo da je taj umetnik verovatno bila Frida. Zastao sam ispred malog crteža okačenog iznad komode s gramofonskim pločama. Znao sam da neće biti dovoljno vremena da sve razgledam, pa sam se usredsredio na taj i zanemario sve ostale. Bio je to pogled odozgo na neko malo dete: dvogodišnje dete opruženo na leđima, zatvorenih očiju, očigledno usnulo u kolevci. Papir je bio požuteo i malo se krunio na ivicama, a kada sam primetio koliko je star, sa sigurnošću sam osetio da je dete na slici Ted, Hektorov i Fridin pokojni sin. Gole, slobodne ruke i noge; goli torzo; debela pamučna pelena prikačena pribadačom; nagoveštaj ograde kolevke odmah iznad temena. Linije su izgledale kao da su povučene hitro, u trenu - kovitlac treperavih, pouzdanih poteza, verovatno povučenih za manje od pet minuta. Pokušao sam da zamislim taj prizor, da se prebacim natrag u trenutak kada je vrh olovke prvi put dotakao hartiju. Majka sedi kraj svog deteta utonulog u kratak popodnevni san. Ona čita knjigu, ali kad podigne pogled i ugleda dete u tom nezaštićenom položaju - glave zabačene unatrag i malo okrenuto na stranu - vadi iz džepa olovku i počinje da ga crta. Pošto nema papira, koristi poslednju stranicu knjige, koja je slučajno prazna. Kad dovrši crtež, ona istrgne stranicu iz knjige i skloni je nekud ili je ostavi tu gde je i zaboravi na nju. A ako je zaboravi, proteći će godine pre no što ponovo otvori knjigu i otkrije izgubljeni crtež. Tek će tada istrgnuti krtu stranicu iz korica, uramiti je, i okačiti na zid. Nije bilo načina da saznam kako se to moglo odigrati. To se možda zbilo pre četrdeset godina, a možda i prošlog meseca, ali ma kad da je naišla na taj crtež svog sina, dečak je već bio mrtav - možda odavno, možda duže no što sam ja bio živ.
Kad se vratila iz kuhinje, Alma me je uzela za ruku i povela me iz dnevne sobe u susedni hodnik s belim gipsanim zidovima i crvenim škriljčanim podom. Hoću nešto da ti pokažem, rekla je. Znam da imamo malo vremena, ali ovo neće potrajati duže od minut.
Otišli smo do kraja hodnika, prošavši usput pored dvoja ili troja vrata, i onda zastali ispred poslednjih. Alma odloži korpu s hranom i izvadi iz džepa svežanj ključeva. Na toj alki sigurno je bilo petnaest ili dvadeset ključeva, ali ona odmah uze tačno onaj koji je htela i gurnu ga u bravu. Hektorova radna soba, reče. Ovde je proveo više vremena no igde drugde. Ranč jeste bio njegov svet, ali ovo je bilo središte tog sveta.
Soba je bila prepuna knjiga. Bilo je to prvo što sam primetio kad sam ušao - to koliko je tamo bilo knjiga. Tri od četiri zida bila su prekrivena policama od poda do tavanice, a svaki pedalj tih polica bio je krcat knjigama. Bilo je još manjih i većih gomila knjiga na stolicama i stolovima, na ćilimu, na radnom stolu. Knjige u tvrdom i mekom povezu, nove knjige i stare knjige, knjige na engleskom, španskom, francuskom i italijanskom. Dugi drveni radni sto bio je smešten u sredini prostorije - blizanac stola koji je stajao u kuhinji, a među naslovima kojih se sećam bio je i Moj poslednji uzdah, Luisa Bunjuela. Pošto je knjiga ležala otvorena licem nadole ispred stolice, zapitao sam se da li ju je Hektor možda čitao onoga dana kada je slomio nogu - što je bio i poslednji dan kada je uopšte boravio u svojoj radnoj sobi. Poželeh da je podignem i vidim gde je stao, ali me Alma ponovo uze za ruku i povede ka policama u najdaljem uglu sobe. Mislim da će ti ovo biti zanimljivo, reče. Pokazala je ka nizu knjiga nekoliko pedalja iznad njene glave (ali tačno u nivou mojih očiju), i ja primetih da su sve to bile knjige francuskih pisaca: Bodlera, Balzaka, Prusta, La Fontena. Malkice ulevo, reče Alma, i kad sam pomerio pogled ulevo tražeći po hrbatima knjiga šta je to želela da mi pokaže, iznenada sam primetio poznatu zlatno-zelenu boju dvotomnog Plejadinog izdanja Šatobrijanovih Memoires d'outre-tombe.
Ne verujem da je to trebalo išta da mi znači, ali jeste. Šatobrijan nije bio nepoznat pisac, ali me je dirnulo saznanje da je Hektor pročitao tu knjigu, da je i on jednom ušao u onaj isti lavirint sećanja kojim sa ja tumarao tokom poslednjih osamnaest meseci. Bila je to, nekako, još jedna dodirna tačka, još jedna karika u lancu slučajnih susreta i neobičnih simpatija koje su mе od početka privukle njemu. Izvukao sam iz police prvi tom i otvorio ga. Znao sam da je trebalo da smo Alma i ja već krenuli za svojim poslom, ali nisam mogao da odolim porivu da pređem rukama preko nekoliko stranica, da dotaknem neke od reči koje je Hektor čitao u tišini svoje sobe. Knjiga se slučajno otvorila negde u sredini, i ja primetih da je jedna rečenica bila bledo podvuče na olovkom. Les moments de crise produisent un redoublement de vie chez les hommes. Trenuci krize kod muškaraca stvaraju dvostruku vitalnost. Ili možda, jezgrovitije: muškarci počinju da žive punim životom tek kad su priterani uza zid.

POHITALI SMO U toplo letnje jutro sa svojim sendvičima i hladnim napicima. Samo dan ranije, vozili smo se kroz metež oluje u Novoj Engleskoj. Sada smo bili u pustinji, koračali pod nebom bez oblaka, udisali razređeni vazduh koji je mirisao na kleku. S desne strane video sam Hektorovo drveće, i dok smo se probijali duž ivice bašte, zrikavci su se oglašavali u visokoj travi. Naokolo su rasli hajdučka trava, buhača i bročika. Osećao sam potpunu napregnutost čula, neku vrstu sumanute odlučnosti, zbrkano stanje straha, iščekivanja i sreće - kao da imam tri svesti, i kao da sve tri deluju istovremeno. U daljini se uzdizao divovski zid planina; negde ponad naših glava kružio je soko; jedan plavi leptir sleteo je na kamen. Manje od sto metara po izlasku iz kuće, već sam osetio znoj na čelu. Alma pokaza prstom ka dugoj, jednospratnoj zgradi od ćerpiča s napuklim betonskim stepenicama, pred kojom je rastao korov. Tu su spavali glumci i tehničari za vreme snimanja filmova, reče, ali su prozori sada bili zabravljeni, a voda i struja isključene. Kompleks za postprodukciju bio je smešten pedeset metara dalje, ali meni je pažnju privukla zgrada koja se nalazila iza toga. Studio za snimanje zvuka bio je ogromna, prostrana kocka beline koja je svetlucala na suncu, i u tom okruženju delovala mi je pre kao avionski hangar ili garaža za kamione, nego kao mesto za snimanje filmova. Mahinalno, stegoh Almu za ruku, pa isprepletoh prste s njenim. Šta ćemo prvo da pogledamo? upitah.
Unutrašnji život Martina Frosta.
Zašto baš taj, a ne neki drugi?
Zato što je najkraći. Moći ćemo da ga odgledamo do kraja, a ako se Frida ne vrati kad završimo, preći ćemo na sledeći najkraći. Nisam umela da smislim drugi način da tome pristupimo.
Ja sam kriv. Trebalo je da dođem ovamo pre mesec dana. Nećeš poverovati koliko se glupo osećam.
Fridina pisma nisu bila preterano predusretljiva. Na tvom mestu, i ja bih oklevala.
Nisam mogao da prihvatim činjenicu da je Hektor živ. A onda, kad sam je prihvatio, nisam mogao da prihvatim činjenicu da umirе. Ti filmovi su tu bili godinama. Da sam smesta krenuo, mogao sam da ih sve odgledam. Mogao sam da ih pogledam po dva ili tri puta, da ih naučim napamet, da ih svarim. A sada grčevito pokušavamo da vidimo samo jedan. To je apsurdno.
Nemoj se ljutiti na sebe, Dejvide. Meni je trebalo nekoliko meseci da ih ubedim da treba da dođeš na ranč. Ako je iko kriv, onda sam to ja. Ja sam bila prespora. Ja sam ta koja treba da se oseća glupo.
Alma otvori vrata jednim od onih svojih ključeva, i čim smo kročili preko praga i ušli u zgradu, temperatura je pala za deset stepeni. Klima-uređaj je bio uključen, i ako ga nisu držali uključenog sve vreme (u šta sumnjam), to je značilo da je Alma tog jutra već dolazila ovamo. To je delovalo kao beznačajna činjenica, no pošto sam nekoliko trenutaka o tome razmislio, osetio sam neizmerno snažan talas sažaljenja prema njoj. Videla je Fridu kako odlazi s Hektorovim telom u sedam ili pola osam, a onda, umesto da se popne na sprat i probudi me, ona je otišla u zgradu za postprodukciju i uključila klima-uređaj. Tokom naredna dva i po sata, sedela je tu sama i oplakivala Hektora dok se zgrada postepeno rashlađivala, pošto nije mogla da se ponovo susretne sa mnom pre no što se isplače. Mogli smo te sate da provedemo gledajući neki od filmova, no ona nije bila spremna da počne, pa nam je tako jedan deo dana kliznuo kroz prste. Alma nije bila čvrsta. Bila je hrabrija no što sam mislio da jeste, ali čvrsta nije bila, i dok sam je kroz prohladni hodnik pratio ka projekcionoj sali, konačno sam shvatio koliko će taj dan biti užasan za nju, koliko je već do tada bio užasan.
Jedna vrata s leve strane, jedna s desne, ali nije bilo vremena da otvorimo bilo koja, nije bilo vremena da uđemo i porazgledamo sobu za montažu ili studio za zvuk, nije bilo vremena čak ni da proverimo da li je oprema još tu. Na kraju hodnika, skrenuli smo ulevo, potom prošli niz još jedan hodnik s golim zidovima od cigle (bledoplavim, sećam se), a onda kroz jedna dvostruka vrata ušli u malu projekcionu salu. Bila su tu tri reda tapaciranih stolica sa sedištima na sklapanje - otprilike osam do deset njih u jednom redu, a pod je bio blago nagnut. Platno je bilo pričvršćeno uza zid, bez bine ili zavese ispred - pravougaonik od neprozirne bele plastike sa sitnim rupicama prevučen sjajnim, oksidnim slojem. Iza nas je bila projekciona kabina, isturena iz stražnjeg zida. Svetlo u njoj bilo je upaljeno, a kada sam se okrenuo i podigao pogled, prvo što sam primetio bilo je da su tu dva projektora - i da je u svaki od njih stavljena rolna filma.
Izuzev nekoliko datuma i brojeva, Alma mi nije puno ispričala o tom filmu. Unutrašnji život Martina Frosta bio je četvrti film koji je Hektor napravio na ranču, rekla je, i kada je marta 1946. godine dovršio snimanje, radio je na njemu još pet meseci pre no što je na privatnoj projekciji dvanaestog avgusta prikazao konačnu verziju. Film je trajao pedeset jedan minut. Kao i svi ostali Hektorovi filmovi, Martin Frost je snimljen u crno-beloj tehnici, ali se razlikovao od drugih po tome što je mogao biti opisan kao komedija (ili kao film s komičnim elementima) i kao takav bio jedini od njegovih poznih filmova koji je imao ikakve veze s njegovim srednjemetražnim slepstik filmovima iz dvadesetih godina. Odabrala ga je zbog dužine, rekla je, no to nije značilo da nije dobar za početak. Njena majka je u tom filmu odigrala svoju prvu ulogu za Hektora, i ako to i nije bilo njihovo najambicioznije zajedničko delo, verovatno je bilo najdopadljivije. Alma na tren pogleda u stranu. Potom, pošto je duboko udahnula, okrete se ka meni i dodade: Fej je u to vreme bila toliko živa, tako puna života. Nikada mi neće dosaditi da je gledam.
Čekao sam da nastavi, no to je bio njen jedini komentar, jedino zapažanje koje je ličilo na nekakvo subjektivno mišljenje. Posle još nekoliko trenutaka tišine, ona otvori izletničku korpu i iz nje izvadi beležnicu i hemijsku olovku, opremljenu baterijskom lampom za pisanje u mraku. Za slučaj da poželiš nešto da zapišeš, reče. Dok sam prihvatao te predmete iz njenih ruku, ona se naže napred i poljubi ше u obraz - tek kratko cmok, poljubac srednjoškolke - a onda se okrete i pohita ka vratima. Dvadeset sekundi kasnije, začuo sam nekakvo kuckanje. Podigoh pogled, i ugledah je kako mi maše iz zastakljene projekcione kabine. Otpozdravih joj mahanjem - možda sam joj čak poslao i poljubac - a onda, baš dok sam se smeštao u središnje sedište u prvom redu, Alma priguši svetla. Do završetka filma nije više silazila.

TREBALO MI JE malo vremena da se uključim, da razaznam šta se događa. Radnja je bila snimljena s tako beskompromisnim realizmom, tuko skrupuloznom pažnjom za detalje svakodnevnog života, da sam propustio da uočim čaroliju utkanu u samo središte priče. Film je počinjao kao bilo koja druga ljubavna komedija, i tokom prvih dvanaest ili petnaest minuta Hektor se pridržavao otrcanih konvencija žanra: slučajan susret između muškarca i žene, nesporazum koji ih razdvoji, iznenadni preokret i eksplozija žudnje, potonuće u delirijum, pojavljivanje poteškoća, borba sa sumnjom i prevladavanje sumnje - što će sve dovesti (ili sam bar ja tako mislio) do trijumfalnog razrešenja. Tada, međutim, negde oko trećine priče, shvatih da sam pogrešio. Uprkos sveukupnom izgledu, lokacija na kojoj se film odigravao nije bila Tijera del Snenjo niti Blu Stoun Ranč. Ona je bila smeštena u glavi jednog čoveka - a žena koja je ušetala u tu glavu nije bila prava žena. Bila je duh, stvorenje rođeno u mašti tog čoveka, efemerno biće poslato sa zadatkom da postane njegova muza.
Da je film bio snimljen ma gde drugde, možda ne bih tako sporo hvatao radnju. Bliskost predela remetila mi je pažnju, i u prvih nekoliko minuta morao sam da se borim protiv utiska da posmatram neku vrstu složenog, znalački urađenog kućnog filma. Kuća u filmu bila je Hektorova i Fridina kuća; vrt je bio njihov vrt; put je bio njihov put. Čak je i Hektorovo drveće bilo tu - izgledalo je mlađe i čvršće nego danas, možda, ali ipak, bilo je to ono isto drveće kraj koga sam prošao na svom putu ka postprodukcionoj zgradi pre nepunih deset minuta. Tu je bila i soba u kojoj sam spavao prethodne noći, stena na kojoj sam video leptira kako sleće, kuhinjski sto za kojim je Frida sedela kada je ustala da podigne slušalicu. Sve dok na ekranu preda mnom nije počeo film, sve to je predstavljalo stvarnost. Sada, u crno-belim slikama iz kamere Čarlija Granda, te stvari bile su pretvorene u elemente jednog fiktivnog sveta. Trebalo je da ih posmatram kao senke, ali se moj um sporo prilagođavao. Svaki put iznova, video sam ih kao ono što jesu, ne kao ono što je trebalo da budu.
Početna špica krenula je u tišini, bez muzike u pozadini, bez zvučnih signala koji bi gledaoca pripremili za ono što sledi. Niz kartica s belim slovima na crnoj podlozi isticao je najvažnje činjenice. Unutrašnji život Martina Frosta. Scenario i režija: Hektor Speling. Igraju: Morbert Stajnhaus i Fej Morison. Kamera: Č. P. Grand. Scenario i kostimi: Frida Speling. Ime Stajnhaus nije mi značilo ništa, a kada se nekoliko trenutaka kasnije glumac pojavio na platnu, bio sam siguran da ga nikada ranije nisam video. Bio je to visok, suvonjav tip star oko trideset pet godina, oštrog, pronicljivog pogleda i lako proređene kose. Ni posebno lep ni posebno herojske pojave, već simpatičan, ljudski, s dovoljno zbivanja na licu da nagoveste izvesnu duhovnu aktivnost. Prijalo mi je da ga posmatram, i nisam mogao da ne poverujem njegovoj glumi, ali mi je to bilo znatno teže kada je reč o Alminoj majci. Ne zato što nije bila dobra glumica, niti zato što sam se osetio izneverenim (izgledala je ljupko, ulogu igrala izvanredno), već jednostavno zato što je bila Almina majka. To je nesumnjivo doprinelo osećaju izmeštenosti i zbunjenosti koji me je bio obuzeo na početku filma. Jeste to bila Almina majka, ali Almina majka u mladosti, petnaest godina mlađa od Alme u ovom trenutku - i nisam mogao a da ne tražim u njoj nagoveštaje njene kćeri, tragove sličnosti između njih dve. Fej Morison je bila tamnija i viša od Alme, neporecivo lepša od Alme, ali su im tela bila sličnog oblika, sličan im je bio i pogled, način naginjanja glave, kao i boja glasa. Ne želim da kažem da su bile iste, ali bilo je dovoljno paralela, dovoljno genetskih odjeka da sam mogao da zamislim da gledam Almu bez onog belega, Almu pre no što sam je upoznao, Almu kao devojku od dvadest dve-tri godine - koja kroz svoju majku proživljava neku alternativnu verziju svog života.
Film počinje laganim, metodičnim švenkom kroz unutrašnjost kuće. Kamera prelazi preko zidova, lebdi iznad nameštaja u dnevnoj sobi, i na kraju zastaje ispred vrata. Kuća je bila prazna, kaže nam glas iz pozadine, a trenutak kasnije vrata se otvaraju i ulazi Martin Frost, s koferom u jednoj ruci i kesom s namirnicama u drugoj. Dok nogom zatvara vrata za sobom, glas iz pozadine nastavlja. Tri godine sam pisao roman, i osećao sam se umorno, bio mi je potreban odmor. Kada su Spelingovi odlučili da odu da provedu zimu u Meksiku, ponudili su mi da za to vreme budem u njihovoj kući. Hektor i Frida bili su mi bliski prijatelji, i oboje su znali koliko me je ta knjiga iscrpla. Pomislio sam da će mi nekoliko nedelja u pustinji prijati, pa sam tako jednog jutra seo u kola i dovezao se iz San Franciska do Tijere del Suenjo. Nisam imao nikakvih planova. Želeo sam samo da budem tamo i ne radim ništa, da malo živim životom kamena.
Dok slušamo Martinovu naraciju, vidimo ga kako tumara različitim delovima kuće. Odnosi namirnice u kuhinju, ali onog trena kada kesa dotakne pult, prizor se rezom premešta u dnevnu sobu, gde ga zatičemo kako razgleda knjige na policama. Kad posegne rukom za jednom od knjiga, skačemo na sprat u spavaću sobu, gde Martin otvara i zatvara fioke radnog stola, odlaže svoje stvari. Jedna fioka se uz tresak zatvara, i trenutak kasnije on sedi na krevetu, oprobavajući udobnost madraca. Montaža je oštra, delotvorno orkestrirana, urađena u kombinaciji krupnih i srednjih planova u nizu malo pomerenih uglova, različitih tempa, i s malim vizuelnim iznenađenjima. Uobičajeno bi se u pozadini takve sekvence mogla očekivati muzika, no Hektor se lišava instrumenata u korist prirodnih zvukova: škripanja krevetskih okruga, Martinovih koraka na popločanom podu, šuštanja papirne kese. Kamera se usredsređuje na kazaljke sata, i dok slušamo poslednje reči uvodnog monologa (Želeo sam samo da budem tamo i ne radim ništa, da malo živim životom kamena), slika počinje da se zamagljuje. Potom usledi tišina. Na tren ili dva, čini se kao da se sve prekinulo - glas, zvuci, slike - a onda, veoma naglo, scena se premešta napolje. Martin šeta po bašti. Odmah za širokim sledi krupni plan; Martinovo lice, a onda lagano razgledanje onog što ga okružuje: drveće i žbunje, nebo, vrana koja se smešta na granu pamukovca. Kad ga kamera ponovo pronađe, Martin čuči i posmatra povorku mrava. Čujemo vetar kako nadire kroz drveće, otegnut šištav zvuk, tutnjav kao zvuk talasa. Martin podiže pogled, zaklanja oči od sunca, i ponovo rez s njega prelazi na novi deo okruženja: stenu po kojoj mili gušter. Kamera sa pomeri pedalj-dva naviše, i u vrhu slike vidimo oblak kako plovi iznad stene. Ali otkud sam mogao da znam? kaže Martin. Nekoliko sati tišine, nekoliko udisaja pustinjskog vazduha, i odjednom mi se u glavi začela ideja za priču. Tako to izgleda uvek biva s pričama. U jednom trenutku nema ničega. A već u sledećem, ona je tu, već se smestila u vama.
Kamera prelazi s krupnog plana Martinovog lica na široki plan drveća. Vetar ponovo počinje da duva, i dok lišće i grane podrhtavaju pred tim naletom, zvuk se pojačava u titrav, dahu sličan talas damara, lebdeći žamor uzdaha. Taj kadar traje tri ili četiri sekunde, duže no što očekujemo. Deluje nekako čudno ezoterično, i samo tren pre no što ćemo se zapitati šta bi takvo neobično isticanje moglo da znači, kamera nas naglo vraća natrag u kuću. Prelaz je oštar i iznenadan. Martin sedi za stolom u jednoj od soba na spratu i udara po pisaćoj mašini. Čujemo zveckanje tipki, gledamo ga kako radi na svojoj priči iz puno različitih uglova i s različitih udaljenosti. Izgledalo je da neće biti duga, kaže on. Dvadeset pet ili trideset stranica, najviše četrdeset. Nisam znao koliko će mi vremena biti potrebno da je napišem, ali sam odlučio da ostanem u toj kući dok je ne dovršim. Bio je to novi plan. Napisaću priču, i neću je ostavljati dok je ne dovršim.
Tu se slika zatamni. Kad se radnja nastavi, već je jutro. Krupni plan lica prikazuje Martina kako spava, glava mu počiva na jastuku. Sunce navire kroz proreze roletni, i dok ga gledamo kako otvara oči i pokušava da ustane, kamera se povlači unatrag da bi otkrila nešto što ne može biti istina, nešto što prkosi zakonima zdravog razuma. Martin nije proveo noć sam. S njim je u krevetu jedna žena, i dok kamera nastavlja da se povlači dublje u sobu, vidimo je kako spava pod pokrivačima, sklupčana s jedne strane i okrenuta prema Martinu - leva ruka opušteno joj je prebačena preko njegovih grudi, a duga crna kosa razliva joj se preko susednog jastuka. Dok postepeno izranja iz svog mrtvila, Martin opaža nagu ruku opruženu preko njegovih grudi, potom shvata da ta ruka pripada jednom telu, a onda se uspravlja u sedeći položaj, pri čemu deluje kao neko ko je upravo doživeo strujni udar.
Uznemirena tim iznenadnim pokretima, mlada žena jekne, zagnjuri glavu u jastuk, pa otvori oči. Isprva se čini da ne primećuje Martinovo prisustvo. Još ošamućena, još u nastojanju da se probije do svesnog stanja, ona se okrene na leđa i zevne. Kad raširi ruke, levom šakom očeše Martinovo telo. Sekundu ili dve ne događa se ništa, a onda, sasvim lagano, ona sedne, pogleda Martinovo zbunjeno i užasnuto lice, pa vrisne. Trenutak kasnije, odbaci prekrivače i skoči s kreveta, pa jurne kroz sobu kao pomahnitala od straha i neprijatnosti. Ne sebi nema ničega. Ni konca, ni krpice, čak ni nagoveštaja senke koja bi nešto sakrila. Divna u svojoj nagoti, s golim grudima i golim trbuhom potpuno izloženim kameri, ona hita prema objektivu, grabi kućni haljetak s naslona stolice, i žurno gura ruke u rukave.
Razjašnjavanje nesporazuma potraje neko vreme. Martin, ništa manje ozlojeđen i uznemiren no njegova tajanstvena partnerka iz postelje, klizne iz kreveta i navuče pantalone, a potom je upita ko je ona i šta radi tu. Ona se na to pitanje izgleda uvredi. Ne, odgovori mu, ko je on, i šta on radi tu? Martin ne može da veruje. Ma šta pričate? kaže joj. Ja sam Martin Frost - s tim što se to vas uopšte ne tiče - i ako mi smesta ne kažete ko ste, pozvaću policiju. Sasvim neobjašnjivo, ona se na njegov iskaz zaprepasti. Vi ste Martin Frost? upita ga. Onaj pravi Martin Frost? Sad sam vam rekao, kaže Martin, postajući svakog časa sve razdražljiviji, treba li da ponovim? Stvar je u tome što vas ja poznajem, odgovara mlada žena. U stvari, nije baš da vas poznajem, ali znam ko ste. Vi ste Hektorov i Fridin prijatelj.
U kakvoj ste vi vezi s Hektorom i Fridom? pita je Martin, a kada mu ona saopšti da je Fridina nećaka, on je i treći put pita kako joj je ime. Kler, kaže ona konačno. Kler i šta još? Ona na tren okleva, pa kaže, Kler... Kler Martin. Martin gadljivo frkne. Šta je ovo, kaže, nekakva šala? Šta ja tu mogu, kaže Kler. Tako se zovem.
A šta vi ovde radite, Kler Martin?
Frida me je pozvala.
Kad joj Martin odgovori izrazom neverice, ona podigne sa stolice svoju tašnu. Nekoliko sekundi pročeprka po joj, pa izvuče ključ i pokaže ga Martinu. Vidite? kaže. Frida mi ga je poslala. To je ključ od ulaznih vrata.
Sve više iznerviran, Martin zavuče ruku u džep i izvadi istovetan ključ, te ga ljutito pokaže Kler - zamahavši joj njime tačno pred nosom. A zašto je onda Hektor meni poslao ovaj? kaže.
Zato... odgovara Kler, uzmičući pred njim, zato... što je on Hektor. A Frida je meni poslala ovaj zato što je ona Frida. Njih dvoje oduvek rade takve stvari.
U Klerinim rečima postoji neoboriva logika. Martin dovoljno dobro poznaje svoje prijatelje da bi znao da su savršeno u stanju da se na ovaj način ukrste. Pozivanje dvoje gostiju u kuću istovremeno upravo je ono što bi se od Spelingovih moglo očekivati.
Utučenog izgleda, Martin počinje da korača po sobi. To mi se ne dopada, kaže. Došao sam ovamo da budem sam. Imam da radim, a ako ste vi tu, to znači... pa, to znači da nisam sam, je li tako?
Ne brinite, kaže Kler, neću vam smetati. I ja sam došla ovamo da radim.
Ispostavlja se da je Kler studentkinja. Sprema ispit iz filozofije, kaže, i mora da pročita puno knjiga, zadatke za čitav semestar mora da sabije u dve-tri nedelje. Martin je skeptičan. Šta će lepim devojkama filozofija? kao da kaže svojim pogledom, a onda počinje da je ispituje o studijama, pita je koji koledž pohađa, pita je za ime profesora koji joj predaje, naslove knjiga koje mora da pročita, i tome slično. Kler se pretvara da ne primećuje uvredu utkanu u ta pitanja. Pohađa Berkli, Kalifornija, kaže. Ime njenog profesora je Norbert Stajnhaus, a naziv kursa je Od Dekarta do Kanta: Temelji modernog filozofskog istraživanja.
Obećavam da ću biti veoma tiha, kaže Kler. Preseliću svoje stvari u drugu spavaću sobu, i nećete ni znati da sam ovde.
Martinu ponestaje argumenata. U redu, kaže, nevoljno popuštajući pred njom, ja ću se vama sklanjati s puta, vi ćete se sklanjati meni. Jesmo li sklopili sporazum?
Jesu. Čak se i rukuju da to potvrde, i kad Martin izađe iz sobe da bi otpočeo rad na svojoj priči, kamera se malo zanjiše, pa lagano zastane na Klerinom licu. To je jednostavan ali upečatljiv kadar, naš prvi pogled na nju opuštenu, i pošto je ostvaren tako strpljivo i tečno, osećamo da kamera ne nastoji da nam otkrije Kler spolja, već želi da uđe u nju i pročita joj misli, da je pomazi. Ona prati Martina pogledom, gleda ga dok izlazi iz sobe, i samo tren pošto kamera zastane ispred nje, čujemo kako se brava na vratima uz škljocaj zatvara. Izraz Klerinog lica ostaje nepromenjen. Zbogom, Martine, kaže ona. Glas joj je tih, tek nešto jači od šapata.
Ostatak dana Martin i Kler provode radeći svako u svojoj sobi. Martin sedi za stolom u radnoj sobi, kuca na mašini, gleda kroz prozor, nastavlja da kuca, mrmlja sebi u bradu čitajući reči koje je napisao. Kler, u farmerkama i majici sasvim nalik na studentkinju, opružena je na krevetu sa Principima ljudskog znanja Džordža Berklija. U jednom trenutku, zapažamo da je ime tog filozofa krupnim slovima ispisano na njenoj majici: BERKLI - što je slučajno i naziv njene škole. Treba li to nešto da znači, ili je jednostavno u pitanju neka vrsta vizuelne igre rečima? Dok kamera pravi rezove iz jedne sobe u drugu, čujemo Kler kako naglas čita sebi: A čini se da nije ništa manje očigledna i to da različita osećanja ili ideje utkani u smisao, ma kako bili pomešani ili kombinovani, ne mogu postojati drugačije nego u umu koji ih opaža. I opet: Pored toga, možemo primetiti da postoji velika razlika između prave vatre i ideje vatre, između nečijeg snevanja ili zamišljanja da je opečen, i istinske opekotine.
Kasno popodne, začuje se kucanje na vratima. Kler nastavlja da čita, ali kada se začuje novo, glasnije kucanje, ona odlaže knjigu i poziva Martina da uđe. Vrata se otvore nekoliko pedalja, i Martin proviri u sobu. Izvinite, kaže. Jutros sam bio malo neljubazan prema vama. Nije trebalo da se tako ponašam. Izvinjenje je kruto i trapavo, ali izrečeno s takvom nelagodom i oklevanjem, da Kler ne može da odoli a da se ne nasmeje s radošću, čak i s nekom vrstom sažaljenja. Ostalo joj je još jedno poglavlje, kaže. Zašto se ne bi kroz pola sata sastali u dnevnoj sobi da popiju piće? Dobra ideja, kaže Martin. Kad su već tako silom upućeni jedno na drugo, red je da se ponašaju kao civilizovani ljudi.
Radnja se premešta u dnevnu sobu. Martin i Kler otvorili su bocu vina, ali Martin i dalje deluje nervozno, kao da nije sasvim siguran šta da čini s tom neobičnom i privlačnom studentkinjom filozofije. U nespretnom pokušaju da bude duhovit, on pokaže na njenu majicu i kaže, je l’ tu piše Berkli zato što čitate Berklija? Kad počnete da čitate Hjuma, hoćete li obući majicu na kojoj piše Hjum?
Kler se smeje. Ne, ne, kaže, te reči se različito izgovaraju. Ber-kli i Bar-kli. Ovo prvo je koledž, ovo drugo čovek. Znate vi to. To svako zna.
Isto se piše, kaže Martin. Dakle, u pitanju je ista reč.
Isto se piše, kaže Kler, ali su to dve različite reči.
Kler zausti da još nešto kaže, ali namah zastane, pošto iznenada shvati da se Martin šegači s njom. Lice joj se razvuče u širok osmeh. Pružajući čašu, ona zamoli Martina da joj sipa još pića. Napisali ste priču o dva lika s istim imenima, kaže ona, a ja vas ovde podučavam principima nominalizma. Biće da je to od ovog vina. Više ne razmišljam jasno.
Dakle, pročitali ste tu priču. Mora da ste jedna od šest osoba u kosmosu koje znaju za nju.
Pročitala sam sva vaša dela, odgovara Kler. Oba romana i zbirku priča.
Ali ja sam objavio samo jedan roman.
Upravo ste dovršili drugi, zar ne? Jedan primerak rukopisa dali ste Hektoru i Fridi. Frida mi ga je pozajmila, pa sam ga pročitala prošle nedelje. Putovanja u Skriptorijum. Mislim da vam je to najbolje delo do sada
Do tog trenutka, sva suzdržanost koju je Martin mogao da oseća prema njoj gotovo je u potpunosti razorena. Ne samo da je Kler produhovljena i inteligentna osoba, ne samo da je prijatnog izgleda, već poznaje i razume njegova dela. On naspe sebi još jednu čašu vina. Kler počinje da govori o strukturi njegovog poslednjeg romana, i dok sluša njena pronicljiva ali laskava zapažanja, Martin se zavaljuje u fotelju i smeši se. Prvi put od početka filma, taj zamišljeni, večito ozbiljni Martin Frost je razoružan. Drugim rečima, kaže on, gospođica Martin ima povoljno mišljenje. O da, kaže Kler, sasvim neporecivo. Gospođica Martin ima povoljno mišljenje o Martinu. To poigravanje s imenima vraća ih na ono Berk-kli/Bar-kli izmotavanje, i Martin još jednom pita Kler da mu objasni smisao reči na njenoj majici. Šta je u pitanju? kaže. Čovek ili koledž? I jedno i drugo, odgovara Kler. Tu piše ono što želite da pročitate.
U tom trenutku, u oku joj blesne vragolasti sjaj. Nešto joj je sinulo - misao, poriv, iznenadno nadahnuće. Ili možda, kaže Kler, dok spušta čašu na sto i ustaje s kauča, to ne znači baš ništa.
Da bi to i pokazala, ona svlači majicu i spokojno je baca na pod. Ispod nje ima samo čipkasti crni prslučić - komad odeće koji bi se teško mogao očekivati na tako revnosnoj studentkinji ideja. No i to je, naravno, ideja, i sada kada ju je sprovela u delo tako odvažnim i odlučnim pokretom, Martin može samo da zuri u nju. Ni u najluđim snovima nije mogao da zamisli da će se stvari tako brzo odigrati.
Pa sad, kaže, to je jedan od mogućih načina otklanjanja zabune.
Jednostavna logika, odvraća Kler. Filozofski dokaz.
A ipak, nastavlja Martin, progovorivši posle duge pauze, otklanjanjem jedne vrste zabune, vi samo stvarate drugu.
O, Martine, kaže mu Kler. Ne treba da se zbunjujete. Pokušavam da budem što je moguće jasnija.
Postoji tanka linija između privlačnosti i nasrtljivosti, između situacije u kojoj se bacate na nekog i one u kojoj dopuštate da priroda obavi svoje. U ovoj sceni, koja se završava upravo izgovorenim rečima (Pokušavam da budem što je moguće jasnija), Kler uspeva da istovremeno zajaši obe strane. Ona zavodi Martina, ali to čini na tako inteligentan, lagan način, da nam ni u jednom trenu ne pada na pamet da preispitamo njene motive. Ona ga želi zato što ga želi. To je tautologija žudnje, i umesto da nastavi da raspravlja o beskonačnim nijansama takve premise, ona smesta kreće u lov. Svlačenje majice nije vulgarna objava njenih namera. To je trenutak na uzvišen način ostvarene mudrosti, i od tog časa nadalje, Martin zna da je sreo nekog sebi ravnog.
Ubrzo se nađu u krevetu. Krevet je onaj isti u kome su se sreli tog jutra, s tim što ovog puta ne žure da se razdvoje, da pobegnu od dodira i utrče u odeću. Gotovo provaljuju vrata, hodajući i grleći se u isti mah, a kada se sruše na krevet u smušenom spletu ruku i nogu i usana, ne ostaju nam nikakve sumnje o tome kuda će ih to hvatanje i dahtanje odvesti. Godine 1946, filmske konvencije nalagale su da se scena tu okonča. Kad bi muškarac i žena počeli da se ljube, od režisera se očekivalo da napravi rez iz spavaće sobe ka vrapcima koji uzleću, talasu koji udara o obalu, vozu što juri kroz tunel - ma kojoj od nekoliko uobičajenih slika za simboličko predstavljanje telesne strasti, zadovoljenje požude - ali Nju Meksiko nije bio Holivud, pa je Hektor mogao da ostavi kameru da radi koliko mu se god htelo. Odeća spada, vide se naga tela, Martin i Kler počinju da vode ljubav. Alma je imala pravo kada me je upozorila na postojanje erotskih trenutaka u Hektorovim filmovima, ali je pogrešila što je mislila da će me oni šokirati. Ja sam tu scenu doživeo kao prilično prigušenu, bezmalo zajedljivu u banalnosti svojih namera. Osvetljenje je diskretno, tela su išarana senkama, a sve to ne traje više od devedeset ili sto sekundi. Hektor ne želi toliko da nas uzbudi ili zagolica, koliko da nas natera da zaboravimo da mi to gledamo film, i u trenutku kada Martin počne da klizi usnama niz Klerino telo (preko njenih grudi i duž obline njenog desnog boka, preko stidnih dlačica do mekanog unutrašnjeg dela butine), mi želimo da poverujemo da je tako. I ponovo, ne čuje se ni ton muzike. Jedini zvuci koje čujemo jesu zvuci disanja, šuštanja čaršava i ćebadi, krevetskih opruga, vetra koji napolju, u nevidljivoj tami, nadire kroz grane drveća.
Sledećeg jutra, Martin ponovo počinje da nam priča. Kroz montažu koja ukazuje da je proteklo pet ili šest dana, govori nam o napredovanju priče koju piše i o svojoj sve jačoj ljubavi prema Kler. Vidimo njega samog za pisaćom mašinom, vidimo Kler samu s knjigama, vidimo njih dvoje zajedno na više različitih mesta u kući. Pripremaju večeru u kuhinji, ljube se na sofi u dnevnoj sobi, šetaju kroz baštu. U jednom trenutku, Martin čuči na podu kraj radnog stola, umače četku u kofu s bojom, i polagano ispisuje slova H-J-U-M na jednoj beloj majici, kasnije, Kler je odevena u tu majicu, sedi u turskom sedu na krevetu i čita knjigu sledećeg filozofa sa svog spiska, Dejvida Hjuma. Te malene vinjete ispresecane su nasumičnim krupnim planovima raznih predmeta, apstraktnim detaljima bez očigledne veze s onim što govori Martin: posuda s vodom koja ključa, oblačić dima iz cigarete, par belih zavesa koje lepršaju u udubljenju poluotvorenog prozora. Para, dim, i vetar - katalog bezobličnih, nematerijalnih stvari. Martin opisuje idilu, trenutak zaustavljene i savršene sreće, a ta povorka snolikih slika prolazi platnom, kamera nam poručuje da ne treba da verujemo u površinski izgled stvari, da treba da sumnjamo u ono što nam vlastite oči dokazuju.
Jednog popodneva, Martin i Kler sede za ručkom u kuhinji. Martin je usred neke priče koju joj priča (A onda sam mu rekao, ako mi ne veruješ, pokazaću ti. I onda sam zavukao ruku u džep i...) kad se začuje zvonjava telefona. Martin ustaje da podigne slušalicu, i čim izađe iz kadra, kamera promeni ugao i zastane na Kler. Vidimo kako joj do tada radosno prisan izraz lica postaje brižan, možda čak i uspaničen. Pozvao je Hektor, izdaleka, iz Kuernavake, i premda ne čujemo njegove reči, Martinovi komentari su dovoljno jasni da bismo shvatili šta govori Hektor. Izgleda da se prema pustinji kreće nekakav talas hladnog vazduha. Peć je ostala isključena, i ako temperatura padne nisko kao što se očekuje, Martin će morati da je proveri. Ako nešto ne bude u redu, treba pozvati Džima, Džima Fortunata iz firme Fortunato vodovod i grejanje.
Stvar je sasvim obična, ali Kler je, dok sluša njihov razgovor, sve više uznemirena. Kad Martin konačno spomene Hektoru njeno ime (Baš sam pričao Kler o opkladi koju smo sklopili kad sam prošli put bio ovde), Kler ustane i izjuri iz sobe. Martina iznenadi njen nagli odlazak, no to iznenađenje je ništavno u poređenju s onim koje usledi trenutak kasnije. Kako to misliš, kojoj Kler? kaže on Hektoru. Kler Martin, Fridina nećaka. Nije potrebno da čujemo Hektorov odgovor da bismo znali šta kaže. Jedan pogled na Martinovo lice dovoljan je da shvatimo da je Hektor upravo rekao Džimu da nikada nije čuo za nju, da nema pojma ko je Kler.
U tom trenutku, Kler je već napolju, trkom se udaljava od kuće. Kroz niz hitrih, preciznih rezova, vidimo Martina kako istrčava kroz vrata i juri za njom. On doziva Kler, ali Kler nastavlja da trči, i on uspeva da je sustigne tek posle desetak sekundi. Pruža ruku i otpozadi je hvata za lakat, okrene je i natera da stane. Oboje su ostali bez daha. Grudi im se nadimaju, pluća hvataju vazduh, nijedno od njih dvoje nije u stanju da progovori.
Konačno Martin kaže: Šta se to događa, Kler? Reci mi, šta se događa? Pošto mu Kler ne odgovara, on se naginje napred i viče joj u lice: Moraš mi reći!
Čujem te, kaže Kler pribranim glasom. Ne moraš da vičeš, Martine.
Upravo sam saznao da Frida ima jednog brata, kaže Martin. On ima dvoje dece, i slučajno su obojica dečaci. Tu su, dakle, dvojica nećaka, Kler, ali nijedna nećaka.
Nisam znala šta drugo da uradim, kaže Kler. Morala sam da pronađem način da mi poveruješ. Mislila sam da ćeš nakon dan-dva i sam da shvatiš - i da to onda više neće biti važno.
Šta da shvatim?
Do tog trenutka, Kler je delovala zbunjeno, manje ili više skrušeno, ne toliko posramljeno zbog svoje prevare, koliko razočarano zbog toga što je raskrinkana. No kada Martin izjavi da ništa nije znao, njen izgled se menja. Sada deluje istinski zaprepašćeno. Zar stvarno ne shvataš, Martine? kaže. Zajedno smo nedelju dana, i kažeš da još ne shvataš?
Sasvim je jasno da ne shvata - kao ni mi. Vedra i lepa Kler pretvorila se u zagonetku, i što više govori, sve smo manje u stanju da je pratimo.
Ko si ti? pita Martin. Šta kog đavola radiš ovde?
Oh, Martine, kaže Kler, najednom na rubu plača. Nije važno ko sam.

Naravno da je važno. Veoma je važno.
Ne, mili moj, nije.
Kako možeš to da kažeš.
Nije važno zato što me voliš. Zato što me želiš. To je ono što je važno. Sve ostalo je ništa.
Slika počinje da bledi s Kler u krupnom planu, i pre no što je smeni novi prizor, iz daljine čujemo slabašne zvuke tipki Martinove pisaće mašine. Polako se izoštrava novi prizor, i dok ekran postepeno postaje svetliji, zvuk pisaće mašine sve nam je bliži, kao da se od spolja premeštamo u unutrašnjost kuće, hodamo uz stepenice, i približavamo vratima Martinove sobe. Kad se u fokusu konačno pojavi novi prizor, čitav ekran prekriven je ogromnim, tesno uokvirenim kadrom Martinovih očiju. Kamera nekoliko trenutaka ostaje u tom položaju, a onda se, dok glas iz pozadine nastavlja priču, povlači unatrag, otkrivajući Martinovo lice, Martinova ramena, Martinove ruke na tipkama pisaće mašine, i konačno Martina koji sedi za radnim stolom. Bez zastajanja u svom kretanju unatrag, kamera izlazi iz sobe i počinje da putuje niz hodnik. Nažalost, kaže Martin, Kler je bila u pravu. Jesam je voleo, i jesam je želeo. Ali kako da volite nekoga kome ne možete da verujete? Kamera zastaje ispred Klerinih vrata. Kao po nekoj telepatskoj zapovesti, vrata se širom otvore - i već smo unutra, krećemo se prema Kler koja sedi za toaletnim stočićem, pred ogledalom, i na lice stavlja šminku. Telo joj je odeveno u crni satenski kombinezon, kosa podignuta u labavu punđu, zadnji deo vrata otkriven. Kler je bila drugačija od svih žena, kaže Martin. Bila je od svih jača, više od svih neobuzdana, pametnija od svih. Čitavog života čekao sam na susret s njom, a onda, kada smo se našli, ja sam se uplašio. Šta je to krila od mene? Kakvu je to strašnu tajnu odbijala da mi saopšti? Jedan deo mene smatrao je da bi trebalo da se iz toga izvučem - da se jednostavno spakujem i odem pre no što bude prekasno. A drugi deo mene mislio je: ona to mene iskušava. Ako ne prođem test, izgubiću je.
Krejon, maskara, rumenilo za obraze, puder, ruž. Dok Martin izgovara svoj zbunjeni, duboko intimni monolog, Kler nastavlja da radi pred ogledalom, preobražavajući se iz jedne vrste žene u drugu. Nestaje ona temperamentna muškarača, a umesto nje pojavljuje se blistava, prefinjena zavodnica s aurom filmske zvezde. Kler ustaje od stola i uvlači se u uzanu crnu večernju haljinu, smešta stopala u par cipela sa štiklama od osam centimetara, i već jedva uspevamo da je prepoznamo. Izgleda zanosno: samosvojna, samouverena, pravo otelovljenje ženske moći. S lakim osmehom na usnama, još jednom proveri svoj izgled u ogledalu i potom izađe iz sobe.
Rez nas odvodi u hodnik. Kler kuca na Martinova vrata i kaže: Večera je spremna, Martine. Čekaću te dole.
Rez, trpezarija. Kler sedi za stolom, čeka Martina. Već je sipala aperitive; vino je otvoreno; sveće upaljene. Martin ćutke ulazi u sobu. Kler ga pozdravlja toplim, prijateljskim osmehom, ali Martin se ne obazire. Deluje obazrivo, nekako neraspoloženo, kao da ne zna kako bi trebalo da se ponaša.
Pošto sumnjičavo odmeri Kler, odlazi do mesta postavljenog za njega, povlači stolicu, i krene da sedne. Stolica deluje čvrsto, ali čim se Martin na nju spusti, ona se raspadne na tuce delova. Martin se sruči na pod.
Preokret je urnebesno smešan, potpuno neočekivan. Kler prasne u smeh, ali Martinu sve to nije nimalo zabavno. Posednut na stražnjicu, on unezveren kipti od povređenog ponosa i ogorčenja, i što mu se duže Kler smeje (ne uspeva da se obuzda; to je jednostavno previše smešno), to on deluje smešnije. Bez ijedne reči, Martin se lagano podiže na noge, šutira u stranu delove slomljene stolice, i na njeno mesto postavlja drugu. Ovog puta seda oprezno, i kad se konačno uveri da je stolica dovoljno jaka da ga izdrži, on obraća pažnju na hranu. Dobro izgleda, kaže. To je očajnički pokušaj da sačuva dostojanstvo, da proguta svoju nelagodnost.
Kler izgleda kao da joj je njegovo zapažanje neverovatno prijalo. Lica ozarenog novim osmehom, ona se nagne ka njemu i pita: Kako napreduje tvoja priča, Martine?
U tom trenutku, Martin u ruci drži krišku limuna i sprema se da je iscedi na šparogu. Umesto da odmah odgovori na Klerino pitanje, on stisne limun između palca i srednjeg prsta - i sok mu štrcne u oko. Martin bolno vrisne. Još jednom, Kler prasne u smeh, i još jednom, njenom nadurenom heroju to nije ni najmanje zabavno. On umače salvetu u čašu s vodom i počinje da se gladi po oku, u nastojanju da se oslobodi bola. Deluje poraženo, potpuno je ponižen ovim novim ispoljavanjem nespretnosti. Kad konačno odloži salvetu, Kler ponovi pitanje.
Dakle, Martine, kaže ona, kako napreduje tvoja priča?
Martin gotovo da to više ne može da podnese. Odbijajući da odgovori na Klerino pitanje, on je gleda pravo u oči i kaže: Ko si ti, Kler? Šta radiš ovde?
Nimalo uznemirena, Kler mu uzvraća osmehom. Ne, kaže, najpre ti odgovori na moje pitanje. Kako ti napreduje priča?
Martin izgleda kao da se sprema da prasne. Razjaren njenim izbegavanjima odgovora, on jednostavno zuri u nju i ne progovara.
Molim te, Martine, kaže Kler. Veoma je važno.
Boreći se da se obuzda, Martin sarkastično promumla u stranu manje sa željom da se obrati Kler, a više u vidu razmišljanja naglas: Stvarno hoćeš da znaš?
Da, stvarno hoću da znam.
U redu... u redu, reći ću ti kako napreduje. Ta priča... (na trenutak razmišlja)... ta priča (nastavlja da razmišlja)... zapravo, sasvim dobro napreduje.
Sasvim dobro... ili veoma dobro?
Hmmm... (razmišlja)... veoma dobro. Rekao bih da napreduje veoma dobro.
Vidiš?
Šta bi trebalo da vidim?
Oh, Martine. Naravno da vidiš.
Ne, Kler, ne vidim. Ne vidim ja ništa. Ako hoćeš da znaš istinu, potpuno sam izgubljen.
Jadni Martine. Ne treba da budeš tako strog prema sebi.
Martin joj se slabašno osmehne. Dospeli su u neku vrstu pat-pozicije, i u jednom trenutku ne postoji više ništa što bi se moglo reći. Kler se s užitkom posvećuje hrani. Jede s očiglednim uživanjem, kušajući ukus svoje kulinarske tvorevine malim, opreznim zalogajima. Mmmmm, kaže. Nije loše. Šta ti misliš, Martine?
Martin podigne viljušku da uzme zalogaj, ali baš u trenu kada se sprema da stavi hranu u usta, on baci pogled prema Kler, privučen nežnim uzdasima zadovoljstva koji dopiru iz njenog grla, i pošto mu je pažnja trenutno skrenuta s onog čemu bi trebalo da se posveti, zglob mu se okrene nekoliko stepeni niže. Dok viljuška nastavlja putovanje prema njegovim ustima, s nje počinje da kaplje tanak trag umaka za salatu, koji klizne niz prednji deo njegove košulje. Martin to isprva ne primeti, no kada otvori usta i kad mu se pogled vrati ka podignutom zalogaju, on iznenada shvati šta se događa. Tada skoči unatrag i ispusti viljušku. Isuse! vikne. Opet sam zabrLjao!
Kamera načini rez ka Kler (koja i treći put prasne u smeh) a onda zastane na njoj praveći krupni plan. Kadar je sličan onom kojim se okončala scena u spavaćoj sobi s početka filma, no tamo je Klerino lice bilo nepomično dok je posmatrala Martina kako izlazi, a sada je razdragano, kipti od veselja, izražava nešto što deluje kao gotovo transcendentna radost. U to vreme bila je tako živa, rekla je Alma, tako puna života. Nijedan drugi trenutak u priči ne sažima u sebi taj osećaj punoće i života, kao ovaj. Na nekoliko sekundi, Kler je pretvorena u nešto neuništivo, u otelovljenje čiste ljudske ozarenosti. Tada slika počinje da se rastvara, da se gubi na potpuno crnoj pozadini, i premda Klerin smeh potraje još nekoliko časaka, i on počinje da se gubi i nestaje u nizu odjeka, nepovezanih dahtaja, sve daljeg odzvanjanja.
Usledi poduža tišina, i tokom sledećih dvadeset sekundi, platnom dominira jedna jedina noćna slika: mesec na nebu. Prolaze oblaci, vetar šušti u drveću pod njima, ali u suštini pred našim očima je samo mesec. Prelaz je sasvim čist i delotvoran, pa na nekoliko sekundi zaboravljamo bučne komične ludorije iz prethodne scene. Te noći, kaže Martin, doneo sam jednu od najznačajnijih odluka u životu. Odlučio sam da više ne postavljam nikakva pitanja. Kler me je pozivala da se preobratim, i odlučio sam da prestanem da na nju vršim pritisak, da jednostavno zatvorim oči i skočim. Nisam imao pojma šta me čeka tamo dole, no to nije značilo da ne bi vredelo rizikovati. I tako sam nastavio da padam... a onda, nedelju dana kasnije, baš kad sam počinjao da mislim da više ništa nikada ne može krenuti naopako, Kler je izašla u šetnju.
Martin sedi za stolom u svojoj radnoj sobi na spratu. Podiže pogled s pisaće mašine da bi pogledao kroz prozor, i dok se ugao menja da bi prešao u njegovu vizuru, u dugom kadru odozgo vidimo Kler kako sama šeta po bašti. Onaj hladni talas očigledno jeste naišao. Kler nosi šal i kaput, ruke su joj u džepovima, a zemlja je posuta lakim snežnim pahuljama. Kad se kamera vrati na Martina, on i dalje gleda kroz prozor, nesposoban da odvoji oči od nje. Još jedna promena ugla, i još jedan kadar sa Kler, koja je sama u bašti. Ona načini još nekoliko koraka, a onda se, bez upozorenja, sruši na tlo. Pad je zastrašujuće upečatljiv. Bez posrtanja ili ošamućenosti, bez postepenog klecanja kolena. Između jednog koraka i onog sledećeg, Kler strmoglavo i potpuno izgubi svest, a po tome kako ju je snaga iznenadno, nemilosrdno izdala, izgleda kao da je mrtva.
Kamera zumira s prozora, dovodeći u prednji plan Klerino nepomično telo. Martin ulazi u kadar: u trku, zadihan, izbezumljen. Pada na kolena i prihvata njenu glavu rukama, tražeći kakav znak života. Tu više ne znamo šta da očekujemo. Priča se prebacila u drugi registar, i samo minut pošto smo se do suza ismejali, eto nas usred napete, melodramske scene. Kler konačno otvori oči, no proteklo je već dovoljno vremena da znamo da to nije oporavak, već produženo pogubljenje, znamenje onog što će doći. Ona podiže pogled prema Martinu i smeši se. To je, nekako, spiritualan osmeh, unutrašnji osmeh, osmeh nekoga ko više ne veruje u budućnost. Martin je poljubi, pa se sagne, uzme Kler u naručje, i krene da je nosi prema kući. Učinilo se da joj je dobro, kaže. Tek laki nastup nesvestice, pomislili smo. Ali sledećeg jutra, Kler se probudila s jakom groznicom.
Rez, Kler u postelji. Neprestano nadnet nad njom kao kakva negovateljica, Martin joj meri temperaturu, kljuka je aspirinima, tapka joj čelo vlažnim peškirom, kašikom joj nudi čorbu. Nije se žalila, nastavlja on. Koža joj je bila vrela na dodir, ali se činilo da je dobro raspoložena. Posle izvesnog vremena, oterala me je iz sobe. Vrati se svojoj priči, rekla je. Radije ću ostati ovde s tobom, kazao sam joj, ali se Kler na to nasmejala, i s komičnim, napućenim izrazom lica pripretila da će, ako se istog trena ne vratim svome poslu, iskočiti iz kreveta, strgnuti sa sebe svu odeću, i bez ičega na sebi istrčati napolje. A od toga joj neće biti bolje, zar ne?
Trenutak kasnije, Martin sedi za radnim stolom, kuca novu stranicu svoje priče. Zvuk je sada naročito intenzivan - tipke klepeću mahnitim ritmom, snažni stakato sav kipti od aktivnosti - no tada se ton utiša, pretvori u bezmalo potpunu tišinu, i opet je tu Martinov glas. Vraćamo se u spavaću sobu. Vidimo, jedan za drugim, niz vrlo detaljnih krupnih planova, prizore mrtve prirode malenog sveta oko Klerine bolesničke postelje: čašu vode, ivicu zatvorene knjige, termometar, ručku na fioci noćnog stočića. Sledećeg jutra, međutim, kaže Martin, groznica se pogoršala. Rekao sam joj da ću uzeti slobodan dan, dopadalo se to njoj ili ne. Sedeo sam kraj nje nekoliko sati, i negde oko sredine popodneva, učinilo se da joj postaje bolje.
Kamera skače unatrag na široki plan sobe, i ona je tu, sedi u krevetu, izgleda kao ona stara, živahna Kler. Šaljivo ozbiljnim glasom, ona naglas čita Martinu odlomak iz Kanta: ... stvari koje vidimo nisu same po sebi ono što vidimo... tako da bi, ako odbacimo svoj subjekt ili subjektivnu formu svojih čula, sva svojstva, svi odnosi objekata u prostoru i vremenu, čak i sami prostor i vreme, iščezli.
Čini se da se sve vraća u normalne okvire. Pošto je Kler na putu oporavka, Martin se sledećeg dana vraća svojoj priči. Predano radi dva ili tri sata, a onda prekida rad da bi obišao Kler. Kad uđe u spavaću sobu, ona čvrsto spava, ušuškana pod gomilom prekrivača i ćebadi. U sobi je hladno - dovoljno hladno da Martin prilikom izdisaja vidi pred sobom sopstveni dah. Hektor ga je upozorio na grejanje, ali je Martin očito zaboravio da se za to pobrine. Toliko se šašavih stvari dogodilo posle tog telefonskog poziva, da mu je Fortunatovo ime svakako iščilelo iz svesti.
U sobi, međutim, postoji i kamin, a kraj ognjišta je mala gomila drva. Martin počinje da priprema vatru, radeći što može tiše, da ne bi uznemirio Kler. Kad se plamen razgori, on krene da razmešta cepanice žaračem, pa jedna od njih slučajno isklizne ispod ostalih. Buka naruši Klerin san. Ona se promeškolji, tiho jekne bacakajući se pod prekrivačima, a onda otvori oči. Martin se okrene na svom mestu kraj vatre. Nisam hteo da te probudim, kaže. Izvini.
Kler se osmehuje. Izgleda slabašno, kao da je iz nje iščilela sva snaga, kao da je jedva svesna. Zdravo, Martine, prošapuće. Kako je moj divni čovek?
Martin prilazi postelji, seda, i spušta ruku na Klerino čelo. Sva goriš, kaže.
Dobro mi je, odgovara ona. Odlično se osećam.
Ovo je već treći dan, Kler. Mislim da bi trebalo da pozovemo lekara.
Nema potrebe. Samo ti meni daj još koji aspirin. Za pola sata biću kao nova.
Martin istrese iz bočice tri aspirina i pruži joj ih zajedno s čašom vode. Dok Kler guta tablete, Martin kaže: Ne valja to. Zaista mislim da bi trebalo da te pregleda lekar.
Kler pruža Martinu praznu čašu, i on je odlaže natrag na sto. Reci mi šta se događa u priči, kaže mu ona. Od toga će mi biti bolje.
Treba da se odmaraš.
Molim te, Martine. Samo deo.
Pošto ne želi da je razočara, ali ni da je iscrpljuje, Martin svodi svoj rezime na svega nekoliko rečenica. Mrak je, kaže. Nordstrum je izašao iz kuće. Ana je već krenula, ali on to ne zna. Ako ona uskoro ne stigne, on će upasti u zamku.
Hoće li ona uspeti?
To i nije važno. Važno je to što se uputila prema njemu.
Ona se zaljubila u njega, zar ne?
Na neki svoj način, jeste. Ona zbog njega izlaže svoj život opasnosti. To jeste neki vid ljubavi, zar ne?
Kler ne odgovara. Martinovo pitanje ju je snažno pogodilo, i previše je dirnuta da bi mogla da odgovori. Oči joj se napune suzama; usne joj drhte; s lica joj blista izraz snažnog ushićenja. Izgleda kao da je dosegla neko novo razumevanje sebe same, kao da joj iznenada čitavo telo odiše svetlošću. Koliko ti je još ostalo? pita ga.
Dve ili tri stranice, kaže Martin. Gotovo sam pri kraju.

Ispiši ih sada.
Mogu da sačekaju. Napisaću ih sutra.
Ne, Martine, napiši ih sada. Moraš sada da ih napišeš.
Kamera na trenutak-dva zastaje na Klerinom licu, a onda, kao da je podstaknut snagom njene zapovesti, Martin ponovo sedi za radnim stolom i kuca. Tim prizorom počinje niz kratkih rezova između dvoje junaka. Od Martina se vraćamo do Kler, potom od Kler Martinu, i u prostoru od deset jednostavnih kadrova, konačno nam postane jasno, konačno shvatimo šta se zbiva. Tada se Martin vrati u spavaću sobu, i u narednih deset kadrova konačno i on uspeva da shvati.
1. Kler se previja na postelji, mučena bolovima, bori se da ne pozove u pomoć.
2. Martin stiže do dna stranice, izvlači je iz mašine, i uvlači novu. Ponovo počinje da kuca.
3. Vidimo kamin. Vatra se gotovo ugasila.
4. Krupni plan Martinovih prstiju, koji kucaju.
5. Krupni plan Klerinog lica. Slabija je nego prethodni put, više se ne bori.
6. Krupni plan Martinovog lica. Za stolom je, kuca.
7. Krupni plan kamina. Tek poneki ugarak koji se žari.
8. Martin u srednjem planu. Ukucava poslednju reč u svojoj priči. Kratka pauza. Potom izvlači list iz mašine.
9. Srednji plan Kler. Ona lako uzdrhti - a onda, izgleda, umre.
10. Martin stoji iza radnog stola, sakuplja stranice rukopisa. Izlazi iz radne sobe, u ruci drži dovršenu priču.
11. Martin ulazi u sobu, smeši se. Baca pogled na krevet, i trenutak kasnije osmeh mu nestaje s lica.
12. Srednji plan Kler. Martin seda kraj nje, stavlja joj ruku na čelo, i ne izaziva nikakvu reakciju. Pritisne uho na njene grudi - opet bez odgovora. Obuzet sve većom panikom, baca rukopis u stranu i počinje obema rukama da trlja njeno telo, očajnički se trudeći da je zagreje. Ona je mlitava; koža joj je hladna; prestala je da diše.
13. U kadru je kamin. Vidimo žar koji se gasi. Kraj ognjišta više nema cepanica.
14. Martin odskoči s kreveta. Grabeći usput rukopis, on jurne kroz sobu i zaleti se prema kaminu. Deluje izgubljeno, unezvereno od straha. Ostalo mu je da obavi samo još jednu stvar - i to mora da obavi sada. Bez oklevanja, Martin gužva prvu stranicu svoje priče i baca je u ognjište.
15. Krupni plan ognjišta. Papirna lopta sleti u pepeo i plane. Čujemo Martina kako gužva sledeću stranicu. Trenutak kasnije, u pepeo sleti nova lopta i zapali se.
16. Rez na krupni plan Klerinog lica. Očni kapci počinju da joj podrhtavaju.
17. Martin u srednjem planu, kleči kraj ognjišta. Grabi novi list, gužva ga, i baca. Izbija novi plamen.
18. Kler otvara oči.
19. Radeći što brže može, Martin nastavlja da gužva listove i baca ih u vatru. Jedan po jedan, svi se razgore, svaki od njih pali onaj sledeći, dok plamen postaje sve jači.
20. Kler se uspravlja u sedeći položaj. Zbunjeno trepće; proteže ruke; ne pokazuje nikakve tragove bolesti. Vratila se iz mrtvih.
Postepeno dolazeći svesti, Kler počinje da gleda po sobi, i kad ugleda Martina kako ispred kamina mahnito gužva rukopis i baca ga u vatru, deluje preneraženo. Šta to radiš? kaže. Pobogu, Martine, šta to radiš?
Otkupljujem tvoj život, odgovara on. Trideset sedam stranica za tvoj život, Kler. To je najbolji posao koji sam u životu sklopio.
Ali ne možeš to da učiniš. To se ne sme.
Možda. Ali ja to ipak činim, zar ne? Promenio sam pravila. Kler je skrhana, samo što nije brižnula u plač. O, Martine. Ti i ne znaš šta činiš.
Ne obazirući se na Klerine primedbe, Martin nastavlja da loži vatru svojom pričom. Kad stigne do poslednje stranice, okreće se prema Kler s pobedničkim izrazom u očima. Vidiš, Kler? kaže. To su samo reči. Trideset sedam stranica - i ništa osim reči.
On seda na krevet, i Kler ga grli. Njen gest je iznenađujuće silovit i strastven, i prvi put od početka filma, Kler deluje uplašeno. Ona ga želi, i ne želi ga. Ushićena je; i užasnuta. Ona je ta koja je od početka bila jača, ona na čijoj su strani bili sva hrabrost i samouverenost, ali sada kada je Martin rešio zagonetku svoje začaranosti, ona deluje izgubljeno. Šta sad da radimo? kaže. Reci mi, Martine, šta za ime boga da radimo.

Pre no što Martin uspe da joj odgovori, prizor se premešta van kuće. Vidimo kuću s udaljenosti od petnaestak metara, smeštenu tako usred pustoši. Kamera se pomeri naviše, pa krene udesno, i zastane uperena u grane velikog pamukovca. Zavlada mir. Nema vetra; ni dašak se ne probija kroz granje; ne pomera se nijedan list. Protekne deset sekundi, protekne petnaest sekundi, a onda, veoma naglo, ekran se zamrači i film je završen.


8

NEŠTO KASNIJE tog istog dana, ta kopija Martina Frosta biće uništena. Verovatno bi trebalo da smatram sebe srećnim zbog toga što sam je video, što sam prisustvovao poslednjoj projekciji tog filma na Blu Stoun ranču, ali jedan deo mene voleo bi da Alma tog jutra uopšte nije uključila projektor, da nisam video nijedan kadar tog elegantnog i neodoljivog malog filma. Sve bi to bilo sasvim nevažno da mi se film nije dopao, da sam mogao da ga odbacim kao lošu ili nevešto ispričanu pričicu, ali ova priča vrlo upadljivo nije bila loša, upadljivo nije bila nevešta, i sada kad sam znao šta će otići u nepovrat, shvatio sam da sam proputovao preko dve hiljade milja da bih učesvovao u jednom zločinu. Kada je Unutrašnji život tog julskog popodneva nestao u vatri zajedno s ostalim Hektorovim delima, doživeo sam to kao tragediju, kao kraj ovog prokletog sveta.
Bio je to jedini film koji sam pogledao. Nije bilo dovoljno vremena da vidim još jedan, a s obzirom na to da sam Martina Frosta pogledao samo jednom, bilo je dobro što mi je Alma prethodno dala beležnicu i olovku. U takvoj tvrdnji nema ničeg protivurečnog. Možda mi je bilo žao što sam uopšte video taj film, ali činjenica je da sam ga video, i sada kada su se te reči i slike uvukle u mene, bio sam srećan zbog toga što je postojao način da ih zadržim. Beleške koje sam načinio tog jutra pomogle su mi da se prisetim detalja koji bi mi u protivnom iščileli, da film i posle toliko godina živo sačuvam u svojoj svesti. Jedva da sam i gledao u papir dok sam pisao - dok sam škrabao mahnitom telegrafskom stenografijom koju sam razvio kao student - i premda je veliki deo tog teksta bio na granici nečitljivog, na kraju sam uspeo da dešifrujem oko devedeset ili devedeset pet procenata svega. Bilo je potrebno nekoliko nedelja velikog truda da načinim prepis, ali kada mi se u rukama našao konačni ispis dijaloga i kada sam priču razbio na numerisane scene, stvorio sam mogućnost da ponovo uspostavim kontakt s tim filmom. Da bih to postigao, neophodno je da potonem u neku vrstu transa (što znači da se to ne može uvek), no ako se dovoljno snažno usredsredim i ubacim u odgovarajuće raspoloženje, reči zaista uspevaju da mi dočaraju slike, i tada imam osećaj kao da ponovo gledam Unutrašnji život Martina Frosta - ili bar kratke odlomke iz tog filma, u svakom slučaju, zaključane u projekcionoj sali moje lobanje. Prošle godine, kada sam počeo da se poigravam idejom da napišem ovu knjigu, nekoliko puta sam otišao na konsultacije sa hipnotizerom. Prvi put nije se dogodilo ništa značajnije, ali su naredne tri posete donele zapanjujuće rezultate. Preslušavanjem magnetofonskih zapisa sa tih sesija, uspeo sam da popunim neka prazna mesta, da prizovem veliki broj stvari koje su počinjale da nestaju. Na našu korist ili štetu, svejedno, čini se da su filozofi bili u pravu. Ništa što nam se dogodi nikada nije izgubljeno.
Projekcija je završena nekoliko minuta posle podneva. Alma i ja smo do tada već ogladneli, oboma nam je bio potreban kratak odmor, pa smo umesto da odmah zaronimo u novi film, izašli u hodnik s našom izletničkom korpom. Bilo je to neobično mesto za piknik - utaborili smo se na prašnjavom linoleumu i posvetili se svojim sendvičima sa sirom ispod niza treperavih fluorescentnih svetiljki - ali nismo hteli da gubimo vreme tražeći neko bolje mesto izvan zgrade. Razgovarali smo o Alminoj majci, o drugim Hektorovim delima, o čudnovato prijatnoj mešavini uvrnutog humora i ozbiljnosti u filmu koji je upravo bio završen. Filmovi umeju da nas navedu da poverujemo u svakovrsne besmislice, rekoh, ali u ovom slučaju i ja sam naseo. Kad se Kler u završnoj sceni vratila u život, zadrhtao sam, osetio sam se kao da prisustvujem istinskom čudu. Martin je spalio svoju priču da bi spasao Kler iz mrtvih, ali je tu isto tako i Hektor izbavljao Brigid O’Falon, i Hektor je tu spaljivao vlastite filmove, i što se više stvari udvajalo na takav način, to sam ja dublje ponirao u film. Šteta što ne možemo još jednom da ga pogledamo, rekoh. Nisam bio siguran da li sam dovoljno pomno gledao vetar, da li sam dovoljno obratio pažnju na drveće.
Mora biti da sam brbljao duže no što je trebalo, pošto su se, onog časa kada je Alma najavila naslov sledećeg filma koji smo nameravali da pogledamo (Izveštaji iz antisveta), negde u zgradi s treskom zalupila jedna vrata. Mi smo u tom trenutku upravo ustajali - otirali mrvice s odeće, otpijali poslednje gutljaje ledenog čaja iz termosa, spremali se da se vratimo u salu. Čuli smo zvuk tenis-patika kako tapkaju po linoleumu. Nekoliko trenutaka kasnije, na kraju hodnika pojavio se Huan, a kada je nekakvim polukasom krenuo prema nama - više trkom nego korakom - oboje smo shvatili da se Frida vratila.
Sledećih nekoliko trenutaka, mene kao da više nije bilo tu. Huan i Alma su razgovarali ćutke, užurbanim nizom znakova šakama, hitrim pokretima ruku, i prenaglašenim odrečnim kretnjama i klimanjem glave. Nisam shvatao šta govore, ali dok su u letu razmenjivali replike, uviđao sam da Alma postaje sve više usplahirena. Kretnje su joj postale oštre, ratoborne, bezmalo agresivne u poricanju onoga što joj je Huan saopštavao. Huan je raširio ruke u stav predaje (nisam ja kriv, kao da je govorio, ja sam samo glasnik), ali se Alma još jednom ustremila na njega, i na to su mu se oči zatamnile izrazom neprijateljstva. Udario je pesnicom svoj dlan, a onda se okrenuo i prstom pokazao na moje lice. To više nije bio razgovor. Bila je to svađa, a predmet te svađe iznenada sam postao ja.
Nastavio sam da gledam, da pokušavam da shvatim o čemu govore, ali nisam uspevao da prodrem u taj kod, nisam uspevao da onome što sam video dam neki smisao. Onda se Huan okrenu da ode, i dok je marširao niz hodnik na svojim zdepastim, majušnim nogama, Alma mi je objasnila šta se dogodilo. Frida se vratila pre deset minuta, reče. Želi da počne odmah.
Bilo je užasno brzo.
Hektor će biti kremiran tek u pet tog popodneva. Ona nije htela da toliko dugo dreždi u Albukerkiju, pa je odlučila da se vrati kući. Pepeo namerava da preuzme sutra ujutro.
A o čemu ste onda ti i Huan raspravljali? Nisam imao pojma šta se zbiva, ali pokazivao je prstom na mene. Ne dopada mi se kad ljudi pokazuju prstom na mene.
Razgovarali smo o tebi.
To sam shvatio. Ali kakve ja veze imam s Fridinim planovima? Ja sam samo gost.
Mislila sam da si shvatio.
Ja ne razumem jezik znakova, Alma.
Ali primetio si da sam ljuta.
Naravno da jesam. Samo i dalje ne znam zašto.
Frida ne želi da si tu. Sve je ovo i suviše privatno, kaže, i ovo nije pravi trenutak za tuđince.
Hoćeš da kažeš da me ona izbacuje s ranča?
Ne s toliko mnogo reči. Ali suština jeste u tome. Želi da sutra odeš. Planira da te ostavimo na aerodromu kada sutra ujutro krenemo za Albukerki.
Ali upravo je ona ta koja me je pozvala. Zar se ne seća toga?
Hektor je tada bio živ. Sad više nije. Okolnosti su se izmenile.
Pa, možda i ima pravo. Ja sam ovamo došao da bih gledao filmove, je li tako? Ako više nema filmova koje bih mogao da gledam, onda verovatno nema ni razloga da ostanem. Uspeo sam da pogledam jedan. A sada mogu da odgledam preostale kako gore u plamenu, i onda da se izgubim.
Upravo tako. No ona ne želi ni da tome prisustvuješ. Po onom što mi je Huan upravo ispričao, ti ne treba da imaš ništa s tim.
Oh. Sad shvatam zašto si izgubila strpljenje.
Nema to nikakve veze s tobom, Dejvide. To se tiče mene. Ona zna da želim da i ti budeš tamo. Jutros smo razgovarali o tome, a ona je sada prekršila obećanje. Toliko sam popizdila da bih mogla da je raspalim pesnicom posred lica.
A gde bi trebalo da se ja sakrijem dok su svi ostali na tom roštiljanju?
U mojoj kući. Rekla je da možeš da ostaneš u mojoj kući. Ali porazgovaraću s njom. Nateraću je da se predomisli.
Nemoj da se mučiš. Ako me ne želi ovde, ne mogu da zahtevam poštovanje svojih prava i dižem galamu, je li tako? Ja i nemam nikakvih prava. Ovo je Fridin posed, i moram da postupim po njenom nalogu.
Onda ni ja neću da idem. Neka spali te proklete filmove s Huanom i Končitom.
Naravno da ćeš ići. To je poslednje poglavlje tvoje knjige, Alma, i moraš da budeš tamo i vidiš kako će se sve odigrati. Moraš da isteraš stvar do kraja.
Htela sam da i ti budeš tamo. Neće biti isto ako ti ne budeš uz mene.
Četrnaest kopija i negativa napraviće strašnu vatru. Puno dima, veliki plamen. Uz malo sreće, moći ću to da vidim s prozora tvoje kuće.

NA KRAJU se ispostavilo da i jesam video vatru, mada sam video više dima nego plamena, a pošto su prozori u Alminoj kućici bili otvoreni, više sam mirisao no što sam gledao. Celuloid u plamenu imao je oštar, prodoran miris, a hemikalije su nastavile da se osećaju u vazduhu i dugo nakon što se dim razišao. Prema onome što mi je Alma ispričala te večeri, njih četvoro su duže od jednog sata izvlačili filmove iz podzemnog skladišta. Potom su nabacali kutije na ručna kolica i preko kamenitog da odvezli ih do jednog prostora odmah iza prostorija za snimanje zvuka. Uz pomoć novina i kerozina, upalili su vatre u dva limena bureta - jednu za kopije i jednu za negative. Oni stari, od nitrata, goreli su lako, ali filmove iz perioda posle 1951. godine, snimljene na čvršćem, teže zapaljivom materijalu od triacetata, bilo je teže upaliti. Bili su primorani da razmotavaju rolne i bacaju ih u vatru jednu po jednu, rekla je Alma, a to je potrajalo mnogo duže no što je iko očekivao. Pretpostavljali su da će završiti negde oko tri, ali su u stvari radili do šest.
Ja sam te sate proveo sam u njenoj kući, trudeći se da ne budem ogorčen zbog toga što sam prognan. Pred Almom sam se držao kao da je sve u redu, ali sam zapravo bio ljut isto koliko i ona. Fridino ponašanje bilo je neoprostivo. Ne možete pozvati nekog u svoj dom, a onda mu kad se pojavi otkazati poziv. A ako to i učinite, onda mu makar ponudite objašnjenje sami, a ne posredstvom gluvonemog sluge, koji tu poruku prenosi nekom drugom a pritom na vas pokazuje prstom. Znao sam da je Frida potresena, da proživljava dan prepun bura i nepodnošljivih jada, ali koliko god da sam želeo da za nju pronađem opravdanja, nisam mogao a da se ne osećam povređeno. Šta ja tu uopšte radim? Zašto su slali Almu u Vermont da me silom dovuče ovamo ako ne žele da me vide? Na kraju krajeva, Frida je napisala ta pisma. Ona je bila ta koja me je pozvala da dođem u Nju Meksiko i odgledam Hektorove filmove. Po Alminim rečima, trebalo joj je nekoliko meseci da ih ubedi da me pozovu. Ranije sam pretpostavljao da se Hektor opirao takvoj zamisli i da su na kraju Alma i Frida uspele da ga nagovore. Sada, posle osamnaest sati provedenih na ranču, počinjao sam da pomišljam da sam pogrešio.
Da se nisu prema meni poneli na tako uvredljiv način, verovatno i ne bih o svemu tome još jednom razmislio. Kada smo Alma i ja završili razgovor u zgradi za postprodukciju, pokupili smo ostatke svog ručka i otišli do njene kolibe, smeštene na malenom brežuljku, tristotinak metara udaljenom od glavne zgrade. Alma je otvorila vrata, i tu kraj naših nogu, odmah uz ivicu praga, našla se moja putna torba. Toga jutra bio sam je ostavio u gostinskoj sobi one druge kuće, a sada ju je neko (verovatno Končita), po Fridinom nalogu doneo ovamo i spustio na pod Almine kuće. To mi je delovalo kao ohol, nadmen gest. I ponovo sam pokušao da to otpišem smehom (fino, rekao sam, bar neću morati sam da se mučim), no ispod te neozbiljne primedbe, ključao sam od besa. Alma je otišla da se pridruži ostalima, i u sledećih petnaest-dvadeset minuta ustumarao sam se po kući, ulazio u sobe i izlazio iz njih, nastojao da se obuzdam. Ubrzo sam začuo kloparanje kolica u daljini, zveket metala koji se tare o kamen, neprekidan zvuk naslaganih limenih kutija s rolnama koje su se međusobno sudarale i vibrirale. Svakog trenutka trebalo je da počne spaljivanje. Otišao sam u kupatilo, svukao odeću, i do kraja odvrnuo slavine u kadi.
Dok sam se natapao u vreloj vodi, nakratko sam pustio misli da mi lutaju, i lagano razmatrao činjenice onako kako sam ih ja shvatao. Potom, pošto sam ih ispremetao i osmotrio iz drugačijeg ugla, pokušao sam da te činjenice uskladim s događajima koji su se zbili tokom poslednjeg sata: Huanovim ratobornim dijalogom s Almom, Alminim svadljivim odgovorom na Fridinu poruku (prekršila je obećanje... mogla bih da je raspalim pesnicom po licu), mog progonstva s ranča. Bilo je to čisto spekulativno rezonovanje, ali kada sam ponovo počeo da mislim o onom što se dogodilo prethodne noći (Hektorova ljubazna dobrodošlica, njegova iskrena želja da mi prikaže svoje filmove) i onda sve to uporedio s onim što se dogodilo posle, počeo sam da se pitam nije li Frida zapravo sve vreme bila protiv moje posete. Nisam zaboravljao da me je ona pozvala u Tijera del Suenjo, ali možda je ta pisma napisala protiv svoje volje, povinovavši se Hektorovim zahtevima posle više meseci svađa i rasprava. Ako je zaista bilo tako, onda to što me je proterala sa svog poseda nije predstavljalo iznenadnu pramenu raspoloženja. To je jednostavno bilo nešto za šta je sada, posle Hektorove smrti, dobila priliku.
Do tada, posmatrao sam ih kao ravnopravne partnere. Alma mi je prilično opširno pričala o njihovom braku, i ne jednom mi je palo na pamet da su im motivi možda bili različiti, da njihovo razmišljanje nije bilo savršeno usklađeno. Njih dvoje su 1939. godine sklopili sporazum da počnu da prave filmove koji nikada neće biti prikazani publici, i oboje su prihvatili ideju da sva njihova zajednička dela na kraju treba da budu uništena. Takvi su bili uslovi Hektorovog povratka filmu. Bila je to brutalna zabrana, a ipak je samo žrtvovanjem jedine stvari koja bi njegovom radu dala smisao - zadovoljstva da ga podeli s drugima - mogao da opravda svoju odluku da uopšte počne to da radi. Ti su filmovi, dakle, bili neka vrsta pokore, priznanje da je njegov udeo u slučajnom ubistvu Brigid O’Falon greh koji nikada ne može dobiti oproštaj. Ja sam komičan tip. Bog se mnogo puta našalio sa mnom. Jedna vrsta kazne ustupila je mesto drugoj, i u zapetljanoj, mazohističkoj logici svoje odluke, Hektor je nastavio da otplaćuje dugove Bogu u koga je odbijao da veruje. Metak koji mu je probio grudi u onoj banci u Sandaskiju omogućio mu je da se oženi Fridom. Sinovljeva smrt omogućila mu je da se vrati snimanju filmova. Ni u jednom od ta dva slučaja, međutim, nije bio oslobođen odgovornosti za ono što se dogodilo u noći četrnaestog januara 1929. godine. Ni fizička patnja izazvana Noksovim hicem, niti duševna patnja izazvana Tedovom smrću, nisu bile dovoljno strašne da ga razreše greha. Snimanje filmova, to da. Iscedi u njih svaku kap svoje darovitosti i energije. Radi na njima kao da ti od toga zavisi život, a onda, kad ti se život okonča, postaraj se da budu uništeni. Zabranjeno ti je da za sobom ostaviš bilo kakav trag.
Frida se složila sa svim tim, no to za nju nije moglo biti isto. Ona nije počinila nikakav zločin; nju nije pritiskalo breme krivice; nju nije progonilo sećanje na to kako u prtljažnik automobila stavlja mrtvo telo jedne devojke i potom ga sahranjuje u kalifornijskim planinama. Frida je bila nedužna, a ipak je prihvatila Hektorove uslove, ostavivši po strani sve svoje ambicije da bi se posvetila stvaranju dela čiji je središnji cilj bilo ništavilo. Bilo bi mi lakše shvatljivo da ga je posmatrala sa distance - da je povlađivala Hektoru u njegovim opsesijama, možda, da ga je sažaljevala zbog njegove paranoje, a da je pri tom odbijala da postane deo mehanike samog poduhvata. Ali Frida je bila njegov saučesnik, njegov najistrajniji branitelj, i od samog početka bila je do guše u svemu tome. Ne samo da je nagovorila Hektora da ponovo počne da snima filmove (zapretivši da će ga napustiti ako to ne učini), već je čitava operacija bila finansirana njenim novcem). Šila je kostime, crtala knjige snimanja, rezala traku, osmišljavala scenografiju. Ne radi se tako predano na nečemu ako ne uživate u tome, ako ne osećate da vaši napori imaju neku vrednost - samo, kakvu li je to radost mogla pronaći u tome da sve te godine provede u službi ničega? Hektor je, zarobljen u svom psiho-religioznom sukobu između čežnje i samoporicanja, mogao makar da sе uteši mišlju da ono što radi ima nekakav smisao. On nije pravio filmove da bi ih uništio već uprkos tome. Bile su to dve odvojene radnje, a najbolje od svega bilo je to što neće morati da bude prisutan u trenutku odigravanja ove druge. On će već biti mrtav kad njegovi filmovi budu bačeni u plamen, i već će mu biti sasvim svejedno. Za Fridu, međutim, te dve radnje verovatno su bile delovi iste stvari, dva koraka u jedinstvenom, celovitom procesu stvaranja i uništenja. Sve vreme, ona je bila ta kojoj će pripasti zadatak da kresne šibicu i svrši s njihovim delima, i ta je misao s godinama svakako narastala u njoj sve dok nije nadjačala sve drugo. Malo-pomalo, ta se misao pretvorila u samostalan estetski princip. Premda je nastavljala da s Hektorom radi na filmovima, mora da je osećala da to više nije rad na stvaranju filmova. Bio je to rad na stvaranju nečega da bi se to nešto potom uništilo. U tome se ogledao taj rad, i sve dok svi dokazi o njemu ne budu uništeni, taj rad neće postojati. Počeće da postoji tek u trenutku svog poništenja - a onda, kad se dim raziđe u vreli dan u Novom Meksiku, više ga neće biti.
Bilo je nečeg jezivog i lepog u toj zamisli. Shvatao sam koliko je za Fridu ona morala biti zavodljiva, a opet, kad sam jednom dopustio sebi da je pogledam Fridinim očima, da osetim punu snagu te ekstatičke negacije, shvatio sam i zbog čega je Frida želela da me se otarasi. Moje prisustvo kaljalo je čistom tog trenutka. Trebalo je da filmovi umru devičanskom smrću, da ih рrе toga nije video niko iz spoljašnjeg sveta. Nije valjalo već i to što mi je bilo dopušteno da odgledam jedan od njih, ali sada kada je trebalo tačku po tačku sprovesti u delo Hektorovu poslednju volju, mogla je da zahteva da se ceremonija obavi onako kako je on to oduvek zamišljao. Ti su filmovi bili rođeni u tajnosti, pa je trebalo da u tajnosti i nestanu. Tuđincima neće biti dozvoljeno da posmatraju, i mada su Alma i Hektor u poslednjem trenutku pokušali da me uvedu u taj intimni krug, Frida je nastavila da me posmatra isključivo kao tuđina. Alma je bila deo porodice, pa je stoga i bila miropomazana za ulogu zvaničnog svedoka. Ona je bila, da tako kažemo, dvorski istoričar, i kada umre i poslednji pripadnik generacije njenih roditelja, preostaće samo sećanja zabeležena u njenoj knjizi. Meni je bila namenjena uloga svedokovog svedoka, nezavisnog posmatrača dovedenog zato da bi potvrdio tačnost svedokovih izjava. Mala je to bila uloga u tako velikoj drami, a Frida me je povrh svega još i izbacila iz scenarija. Po njenom mišljenju, ja sam od samog početka bio sasvim nepotreban.
Sedeo sam u kadi dok se voda nije ohladila, da bih se potom umotao u par peškira i zadržao tu još dvadeset ili trideset minuta - obrijao se, obukao, očešljao. Prijalo mi je da budem u Alminom kupatilu, da stojim među tubama i teglicama kojima su bile oivičene police ormarića s lekovima, koje su se tiskale na vrhu male drvene komode kraj prozora. Crvena četkica u svom prorezu iznad umivaonika, ruževi u svojim zlatnim i plastičnim kutijicama, četkica maskare i olovka za oči, kutija tampona, aspirini, konac za čišćenje zuba, kolonjska voda „šanel 5”, apotekarska bočica antibakterijskog sredstva. Svaka od tih stvari bila je znak intimnosti, simbol samoće i razmišljanja o sebi. Ona je gutala te pilule, utrljavala kreme u kožu, provlačila četke i češljeve kroz kosu, i svakog je jutra dolazila u ovu prostoriju i stajala pred ovim istim ogledalom u koje sam ja sada gledao. Šta sam uopšte znao o njoj? Gotovo ništa, a ipak sam bio siguran da ne želim da je izgubim, da ću kad sutradan ujutro napustim ranč biti spreman i da se borim da bih je ponovo video. Moj problem predstavljalo je neznanje. Bilo mi je potpuno jasno da u tom domu postoje nesuglasice, ali nisam dovoljno poznavao Almu da bih mogao da u potpunosti odmerim stupanj njenog gneva spram Fride, a pošto to nisam mogao, nisam znao ni do koje bi mere trebalo da brinem zbog svega što se zbivalo. Prethodne noći, posmatrao sam ih zajedno za kuhinjskim stolom, i tada nijc bilo ni traga bilo kakvog sukoba među njima. Sećao sam se zabrinutosti u Alminom glasu, Fridine učtivo iskazane želje da Alma prenoći u glavnoj zgradi, osećaja rodbinske povezanosti. Nije bilo neobično da se tako bliske osobe obrecnu jedna na drugu, da u nekom prenapetom trenutku kažu stvari zbog kojih će kasnije zažaliti ali je Almin izliv gneva bio izuzetno snažan, sav uzavreo od pretnji nasiljem kakvc su (prema mom iskustvu) među ženama retke. Toliko sam popizdila, da bih mogla da je raspalim pesnicom posred lica. Koliko često jc ona izgovarala tako nešto? Da li je bila sklona takvim neodmerenim, hiperboličkim izjavama, ili je to predstavljalo zaokret u njenim odnosima s Fridom, iznenadnu provalu nakon mnogo godina tihog neprijateljstva? Da sam znao više, ne bih ni morao da postavljam takvo pitanje. Shvatio bih da je Almine reči trebalo uzeti za ozbiljno, da je i sama njihova neobuzdanost pokazivala da stvari već počinju da se otimaju kontroli.
Završio sam posao u kupatilu, i onda nastavio svoje besciljno putovanje po kući. Bilo je to malo, kompaktno boravište, čvrsto sagrađeno, pomalo nespretno projektovano, no uprkos skučenosti tog prostora, činilo se da Alma živi samo u jednom njegovom delu. Jedna od stražnjih prostorija bila je potpuno pretvorena u skladište. Uz jcdan zid i polovinu drugog bile su poslagane kartonske kutije, a po podu je bilo razbacano desetak odbačenih predmeta: stolica bez jedne noge, zarđali tricikl, pedeset godina stara pisaća mašina, crno-beli portabl-televizor s otkinutim zečjim ušima, nekoliko prepariranih životinja, jedan diktafon, i nekoliko delimično potrošenih konzervi s bojom. Sledeća soba bila je potpuno prazna. Bez nameštaja, bez ležaja, čak i bez sijalice. Velika, gusta paukova mreža njihala se u jednom uglu tavanice. U njoj su bile zarobljene tri-četiri mrtve muve, ali su im tela bila toliko sasušena, toliko svedena na skoro bestežinske trunke prašine, da sam zaključio da je pauk poodavno napustio tu mrežu i otpočeo posao negde drugde.
Ostale su mi kuhinja, dnevna soba, spavaća i radna soba. Želeo sam da sednem i počnem da čitam Alminu knjigu, ali sam osećao da nemam prava da to činim bez njene dozvole. Do tada je već bila ispisala više od šeststo stranica, ali su te stranice još bile u obliku prve verzije, a ako vas pisac izričito ne zamoli za mišljenje o delu na kome upravo radi, onda ne smete da virite. Alma mi je pre toga pokazala rukopis (Evo čudovišta, rekla je), ali nije spomenula nikakvo čitanje, a ja nisam hteo da svoj život s njom otpočinjem izdajom poverenja. Zato sam krenuo da ubijam vreme razgledanjem svega ostalog u četiri sobe koje je ona nastanjivala, pregledanjem hrane u frižideru, odeće u plakaru u spavaćoj sobi, te zbirke knjiga, ploča i video-traka u dnevnoj sobi. Saznao sam da pije obrano mleko i koristi neslani buter, da voli plavu boju (mahom u tamnim nijansama), i da ima raznovrstan ukus kad je reč o književnosti i muzici - devojka po mojoj meri. Dešiel Hemet i Andre Breton; Pergolezi i Mingas; Verdi, Vitgenštajn i Vijon. U jednom uglu, pronašao sam sve knjige koje sam objavio u vreme dok je Helen još bila živa - dva toma kritičkih napisa, četiri knjige prevedenih pesama - i shvatio da ih nikada izvan svoje kuće nisam video svih šest zajedno. Na drugoj polici, bila su dela Hotorna, Melvila, Emersona i Тоrоа. Izvukao sam izbor Hotornovih priča u džepnom povezu, pronašao priču „Beleg”, i pročitao je ispred same police na hladnom popločanom podu, pokušavajući da zamislim kako se Alma osećala kada ju je čitala kao devojčica. Baš kad sam se primicao kraju (Trenutne okolnosti za njega su bile odveć zahtevne; nije uspeo da vidi dalje od maglovitog opsega vremena...), prvi put sam osetio miris kerozina koji je počeo da dopire kroz prozor u zadnjem delu kuće.
Od tog mirisa sam malo pošašavio, pa sam smesta ustao i ponovo krenuo da hodam. Ušao sam u kuhinju, popio čašu vode, a onda produžio u Alminu radnu sobu, gde sam deset-petnaest minuta hodao ukrug, boreći se sa snažnom željom da pročitam njen rukopis. Ako već nisam mogao da učinim ništa da bih sprečio da Hektorovi filmovi budu uništeni, pokušao sam makar da shvatim zašto se to događa. Nijedan od odgovora koji su mi do sada bili ponuđeni nije se ni primakao objašnjenju. Dao sam sve od sebe u nastojanju da shvatim argumente, da prodrem u način mišljenja koji ih je doveo u tako neveseo i nemilosrdan položaj, ali sad kad su vatre bile popaljene, sve mi se odjednom učinilo apsurdno, besmisleno, užasno. U toj knjizi bili su odgovori, u toj knjizi bili su razlozi, u toj knjizi bilo je poreklo zamisli koja je dovela do ovog trenutka. Sedoh za Almin radni sto. Rukopis se nalazio tik uz računar, s leve strane - ogromna gomila listova pritisnuta kamenom koji je trebalo da ih spreči da se raspu. Sklonio sam kamen, a ispod njega je pisalo: Alma Grand,Drugi život Hektora Mana. Okrenuh list, i sledeće na šta sam naišao bio je epigraf iz pera Luisa Bunjuela. Odlomak je poticao iz knjige Moj poslednji uzdah, one iste na koju sam tog jutra naišao u Hektorovoj radnoj sobi. Nešto kasnije, počinjao je odlomak, predložio sam da negativ spalimo na trgu Tertr na Monmartru, i svakako bih, da se ostatak grupe složio, učinio to bez oklevanja. U stvari, i danas bih bio spreman da to učinim; mogu i da zamislim golemu lomaču u mom malom vrtu, plamen u koji odlaze svi moji negativi i sve kopije mojih filmova. Ništa se time ne bi promenilo. (Začudo, međutim, nadrealisti su odbacili moj predlog.)
To je na neki način razbilo čaroliju. Tokom šezdesetih i sedamdesetih gledao sam nekoliko Bunjuelovih filmova, ali mi je njegova autobiografija bila nepoznata, pa mi je trebalo nekoliko trenutaka da razmislim o onome što sam upravo pročitao. Podigao sam pogled, i pošto sam sebi odvratio pažnju s Alminog rukopisa - ma kako kratko - dobio sam vremena da se saberem, da se zaustavim pre no što krenem dalje. Vratio sam prvi list na mesto, a zatim pokrio naslov kamenom. Kad sam to uradio, pomerio sam se napred u stolici, promenivši položaj da bih mogao da vidim nešto što pre toga nisam zapazio: zelenu sveščicu koja je ležala na stolu, na sredini prostora između rukopisa i zida. Bila je veličine školske sveske, a po pohabanom omotu, kao i po urezima i zasecima duž hrpta, zaključio sam da je prilično stara. Dovoljno stara da bi bila jedan od Hektorovih dnevnika, rekoh sebi - a ispostavilo se da i jeste upravo to.
Narednih nekoliko sati proveo sam u dnevnoj sobi, sedeći u prastaroj fotelji i držeći na krilu svesku, koju sam dva puta iščitao od početka do kraja. Imala je ukupno devedeset šest stranica, koje su pokrivale približno godinu i po dana od jeseni 1930. do proleća 1932. godine - počev od zapisa u kome je opisan jedan od Hektorovih časova engleskog s Norom, a zaključno s odlomkom koji je govorio o jednoj noćnoj šetnji u Sandaskiju, nekoliko dana pre no što će Fridi priznati svoju krivicu. Ako sam i gajio ikakve sumnje u pogledu priče koju mi je Alma ispričala, raspršilo ih je ono što sam pročitao u tom dnevniku. Hektor je u vlastitim iskazima bio onaj isti Hektor o kome je ona govorila u avionu, ona ista napaćena duša koja je pobegla sa severa, potom se umalo nije ubila u Montani, Čikagu, i Klivlendu, stupila u ponižavajuću šestomesečnu vezu sa Silvijom Mirs, onaj isti čovek koji će potom biti ranjen u jednoj banci u Sandaskiju, i preživeti. Rukopis mu je bio sitan, nečitak, često je precrtavao delove rečenica i preko njih pisao olovkom, mnoge reči pisao je pogrešno, pravio mrlje od mastila, a pošto je pisao s obe strane lista, nije uvek bilo lako razaznati šta je napisao. Meni, je, međutim, to pošlo za rukom. Malo-pomalo, mislim da sam uspeo sve da savladam, a svaki put kada bih odgonetnuo novi pasus, činjenice su se slagale s onim iz Almine priče, detalji su se poklapali. Iskoristivši beležnicu koju mi je ona dala, prepisao sam nekoliko značajnijih zapisa, i to od reči do reči, da bih imao tačan tekst onoga što je Hektor rekao. Među tim zapisima bio je i njegov poslednji razgovor s Redom O’Falonom u Blubel Inu, nesrećno razračunavanje sa Silvijom Mirs na zadnjem sedištu limuzine sa šoferom, kao i onaj iz vremena koje je proveo u Sandaskiju (živeći, po otpuštanju iz bolnice, u kući Spelingovih), kojim se sveska završavala:
31/3/32. Noćas šetao F-inog psa. Živahno stvorenjce zvano Arp, po onom umetniku. Onom dadaisti. Ulica je bila pusta. Svud uokolo magla, bilo je gotovo nemoguće videti gde se nalazim. Možda je padala i kiša, ali u kapljicama tako sitnim da su delovale kao para. Osećaj da više nisam na zemlji, da hodam kroz oblake. Primakli smo se jednoj uličnoj svetiljki, i odjednom je sve počelo da treperi, da svetluca u onoj tami. Čitav jedan svet od tačkica, stotine miliona tačkica svetlosnog odraza, veoma čudno, veoma lepo, statue od osvetljene magle. Arp je vukao povodac, njuškao. Produžili smo dalje, stigli do kraja bloka, skrenuli iza ugla. Još jedna ulična svetiljka, i tu mi je, kad sam načas zastao da bi Arp podigao nogu, nešto privuklo pažnju. Nekakav sjaj na trotoaru, grudvica svetlosti koja je zatreperila iz senke. Imala je u sebi plavu nijansu duboko plavu, kao plavetnilo F-inih očiju. Čučnuo sam da bolje pogledam i video da je u pitanju kamen, možda nekakav dragulj. Mesečev kamen, pomislio sam, ili safir, ili možda jednostavno komad brušenog stakla. Dovoljno malen da bi bio prsten, ili privezak otpao s kakve ogrlice ili narukvice, izgubljena minđuša. Najpre mi je palo na pamet da ga poklonim F-inoj nećaci Dorotei, Fredovoj četvorogodišnjatoj kćeri. Maloj Doti. Оna često navraća. Voli svoju baku, voli da se igra s Arpom, voli F. Prekrasan mali vilenjak, luda za sitnicama i ukrasima, vazda odevena u šašave kostime. Rekao sam sebi: pokloniću taj kamen Doti. Stoga se sagnuh da ga podignem, ali onog časa kad sam prstima dotakao taj kamen, shvatio sam da to nije ono što sam mislio da jeste. Ovo je bilo nešto mekano, i raspalo se kada sam ga dodirnuo, raspršilo u vlažnu, sluzavu masu. To što sam smatrao kamenom bio je ugrušak ljudske pljuvačke. Neko je tuda prošao, ispraznio usta na trotoar, i pljuvačka se skupila u lopticu, u glatku, višestraničnu loptu od mehurića. Zbog svetla koje je kroz nju sijalo, i zbog odraza tog svetla koji su joj davali onu raskošnu plavetnu nijansu, izgledala je kao čvrst predmet. Čim sam uvideo svoju grešku, trgnuo sam ruku kao da sam se opekao. Naglo mi se smučilo, preplavilo me gađenje. Prsti su mi bili prekriveni pljuvačkom. To možda i nije tako strašno kad je reč o sopstvenoj pljuvački, ali je odvratno kad ona potiče iz usta nekog neznanca. Izvadio sam maramicu i obrisao prste što sam bolje mogao. Kad sam završio, nisam mogao da se nateram da maramicu vratim u džep. Noseći je u ispruženoj ruci, otišao sam do kraja ulice i bacio je u prvu kantu za smeće.
Tri meseca nakon dana kada su ove reči bile ispisane, Hektor i Frida su se venčali u dnevnoj sobi kuće gospođe Speling. Za medeni mesec odvezli su se u Nju Meksiko, kupili nešto zemlje, i odlučili da se tamo nastane. Sada sam shvatio zašto su odlučili da svoj dom nazovu Blu Stoun ranč. Hektor je taj kamen pre toga video, i znao je da on ne postoji, da će život koji će njih dvoje sebi izgraditi biti utemeljen na iluziji.
Spaljivanje je okončano oko šest sati, ali se Alma vratila u kolibu tek nešto pre sedam. Napolju je još bio dan, ali je sunce počinjalo da zalazi, i sećam se kako se kuća ispunila sjajem nedugo pre no što će se ona pojaviti na vratima: dugačka koplja svetlosti doletala su kroz prozore, poplava zlatnog i purpurnog sjaja koja se raširila u svaki kutak sobe. Bio je to moj tek drugi zalazak sunca u pustinji, i bio sam nepripremljen za nalet takve svetlosti. Premestio sam se na sofu, okrenuvši se u suprotnom smeru da bih otklonio zaslepljenost, ali svega nekoliko minuta pošto sam se tu premestio, začuo sam iza sebe okretanje brave u vratima. U sobu je pokuljalo još svetlosti: pruge crvenog, tečnog sunca, plima bleštavila. Okrenuo sam se, štiteći oči od sunca, i u otvorenom dovratku stajala je Alma, gotovo nevidljiva, nematerijalni obris kroz čije je vrhove kose prodirala svetlost, biće u plamenu.
A onda je zatvorila vrata, i mogao sam da joj vidim lice, da je pogledam u oči dok je koračala kroz dnevnu sobu i prilazila sofi. Ne znam šta sam u tom trenutku očekivao od nje. Suze, možda, ili gnev, ili neki prejak izliv osećanja, ali je Alma delovala upadljivo spokojno, ne toliko u kovitlacu emocija, koliko iscrpljena, potpuno lišena energije. Obišla je sofu s desne strane, očito ne mareći za to što mi pokazuje beleg na levoj strani svog lica, i ja shvatih da je to tada učinila prvi put. Nisam znao treba li to da smatram nekakvim prelomnim trenutkom, ili da sve protumačim kao znak popuštanja pažnje, simptom zamora. Sela je kraj mene ne rekavši ni reč, i naslonila mi glavu na rame. Ruke su joj bile prljave, majica umrljana pepelom. Zagrlio sam je obema rukama i držao je tako neko vreme, ne želeći da je opterećujem pitanjima, da je prisiljavam da govori kada joj nije bilo do toga. Na kraju sam je zapitao da li se oseća dobro, i kada je rekla, da, dobro mi je, shvatio sam da ne želi da priča tome. Žao joj je što je toliko potrajalo, rekla je, ali izuzev nekih objašnjenja za to kašnjenje (iz kojih sam i saznao za burad, kolica i ostalo), tokom preostalog dela noći jedva da smo se i dotakli te teme. Kad je sve bilo gotovo, rekla je, otpratila je Fridu do glavne zgrade. Malo su porazgovarate o poslovima za sutrašnji dan, a onda je uz pomoć pilule za spavanje poslala Fridu na počinak. Već u tom trenutku htela je da se odmah vrati ovamo, ali je telefon u kolibi bio nepouzdan (nekad je radio, a nekad ne), pa je umesto da s njim oprobava sreću, pozvala s telefona u glavnoj zgradi da bi mi rezervisala kartu za jutarnji let za Boston. Avion je trebalo da poleti iz Albukerkija u osim i četrdeset sedam. Do aerodroma je bilo dva i po sata vožnje, i pošto Frida svakako neće moći da ustane dovoljno rano da nas tamo odveze na vreme, jedino rešenje bilo je da mi naruči kombi. Želela je da me sama odveze, da me lično isprati, ali je trebalo da sa Fridom bude u kapeli u jedanaest, a kako da dva puta stigne do Abukerkja pre jedanaest sati. Računica se nije slagala. Čak i ako bi krenula sa mnom već u pet, ne bi mogla da se vrati i potom ponovo stigne tamo za manje оd sedam i po sati. Kako da postignem nešto što ne mogu da postignem rekla je. Nije to bilo retoričko pitanje. Bila je to izjava o njoj samoj, priznavanje jada. Kako do đavola da postignem nešto što ne mogu da postignem? A onda se, zarivši mi lice u grudi, iznenada slomila i zaplakala.
Strpao sam je u kadu, i u narednih pola sata sedeo sam kraj nje na podu, trljao joj leđa, ruke i noge, grudi i lice i šake, kosu. Potrajalo je dok nije prestala da plače, ali malo-pomalo, učinilo se da terapija proizvodi željeni učinak. Zatvori oči, rekao sam joj, ne pomeraj se, ne govori ništa, samo se rastvori u vodi i pusti da otploviš. Duboko me je dirnulo to kako se spremno pokoravala mojim nalozima, kako joj nije bilo nimalo neprijatno što je naga. Tada sam prvi put video njeno telo na svetlu, ali Alma se ponašala kao da mi ono već pripada, kao da smo već prošli stadijum u kome se o takvim stvarima još uvek govori. Opustila mi se u rukama, predala se toplini vode, bezuslovno se predala ideji da sam ja taj koji brine o njoj. Nije bilo nikog drugog. Živela je u toj kolibi prethodnih sedam godina, i oboje smo znali da joj je vreme da krene dalje. Doći ćeš u Vermont, rekao sam. Živećeš tamo sa mnom dok ne dovršiš knjigu, i svakog dana ću ti prirediti novo kupanje. Ja ću raditi na svom Šatobrijanu, ti na svojoj biografiji, a dok se odmaramo od rada, kresaćemo se. Kresaćemo se u svakom kutku kuće. Priređivaćemo trodnevne festivale kresanja u dvorištu i u šumi. Kresaćemo se dok nam ne dozlogrdi, a onda ćemo se vraćati poslu, i kad završimo posao, otići ćemo iz Vermonta nekud drugde. Kud god ti kažeš, Alma. Spreman sam da razmotrim svaku mogućnost. Sve dolazi u obzir.
Bilo je brzopleto reći tako nešto u takvim okolnostima, izreći tako krajnje vulgaran i neobuzdan predlog, ali bilo mi je ostalo malo vremena, a nisam hteo da odem iz Nju Meksika a da ne znam na čemu smo. Zbog toga sam preuzeo rizik i odlučio da isteram stvar do kraja, iznevši svoj stav na najgrublji, najplastičniji način koji sam umeo da smislim. Almi odajem priznanje zbog toga što nije ustuknula. Kad sam počeo, oči su joj bile zatvorene, i dražala ih je zatvorene do kraja mog govora, ali sam u jednom trenutku primetio da joj u uglovima usana titra osmeh (mislim da se pojavio onog časa kada sam prvi put upotrebio reč kresanje), i što sam joj duže govorio, to je, činilo mi se, osmeh postajao širi. Kad sam završio, međutim, nije rekla ništa, a oči su joj ostale zatvorene. Dakle? rekoh. Šta misliš? Mislim, odgovorila je lagano, da ako sada otvorim oči, ti možda nećeš biti tu.
Da, rekoh, shvatam šta hoćeš da kažeš. S druge strane, ako ih ne otvoriš, nikada nećeš saznati jesam li tu ili nisam, je li tako?
Ne verujem da imam dovoljno hrabrosti.