Ulica svile - Režin Deforž

First topic message reminder :



Po povratku iz Argentine, Lea Delmas saznaje da je trudna i na Montijaku se ona i Fransoa Tavernije venčavaju. Dan posle venčanja, na zahtev francuskog predsednika Vensana Oriola, Fransoa odlazi na misiju u Indokinu radi obnove dijaloga s vijetnamskim predsednikom Ho Ši Minom. Posle porođaja, Lea se na ulici susreće s nacistima, koji je prepoznaju i žele da je ubiju; stoga i ona odlazi u Indokinu, s namerom da pronađe muža. Posle mnogo mučnih događaja i neprilika, Fransoa uspeva da se susretne s Ho Ši Minom. Ali za mirovne pregovore je već kasno.

Pošto se iskrcala u Sajgonu, Lea se zapućuje na sever, jer su joj kazali da je Fransoa tamo. Posle plovidbe zalivom Ha Long u društvu jednog mladog mešanca, Tavernijeovog druga iz detinjstva, Lea stiže u Hanoj. Tu je prima mladićeva porodica, a njegova sestra Lijen tajno je zaljubljena u Leinog muža. Tavernijeu Francuzi nisu ukazali poverenje, a vijetminovci ga hapse, ali on ipak uspeva da pobegne. Kada je saznala za njegovo bekstvo, Lea mu kreće u susret...

30.


Tavernijea nije probudilo zelenkasto svetlo koje je dopiralo kroz pukotine bambusovog zastora, već hladnoća. Otvorio je oči, sav preznojen, ali su mu zubi cvokotali.
„Imali ste baš jak napad groznice“, kazao je Tevene, koji ga je posmatrao i žvakao šibicu.
Samo mi je još to trebalo!, pomisli Tavernije.
Uspeo je da se ispravi i poče da pretura po džepovima košulje, tražeći dragoceni kinin; izvukao je neki sivkasti prah.
„Ni ja ga više nemam“, gunđao je Tevene. „Zatražio sam od čuvara da vam pošalje seoskog lekara. No nije se pojavio... Gle, mi o vuku...“
Neka glava sa šlemom od lišća pojavila se na vrhu lestvica. Čovek je nosio dve posude s pirinčem u jednoj ruci, a u drugoj je držao neko hrapavo voće, koje je spustio ispred zarobljenika. „Jesi li doneo tablete?“
Dao je znak da nije razumeo.
„Do vraga!“, povika Tevene i gurnu svom drugu posudu s pirinčem.
Jutro i dan su protkali u čekanju. Fransoa nije mogao da jede i stalno je drhtao. Uveče je došao neki oficir. Tevene je Tavernijea skoro odneo do kolibe u kojoj su bili prethodnog dana. Oko stola su bili isti ljudi.
„Sedite, gospodo“, kazao im je čovek s naočarima.
Seli su na niske klupice, tako da su im glave jedva virile preko stola, što ih je stavljalo u podređen položaj.
„Izgledate loše, gospodine Tavernije.“
„Dajte nam kinin“, zatražio je Tevene.
„Poručnice, imamo malo lekova, pa ih čuvamo za naše vojnike...“
„Prema konvencijama, trebalo bi da nas lečitel“
„Ja sam taj koji treba da primenjuje konvencije. Mi smo ionako samo varvari, to i mislite o nama, zar ne?“
Tevene je slegnuo ramenima.
„Zar nije tako, poručnice?“
Jednim udarcem noge prevrnuo je sto.
„Ako vi tako kažete.“
„Straža!“
Jedan od stražara brzo utrča.
„Ovaj čovek nam ne ukazuje poštovanje, poučite ga.“
Udarac u stomak ga je presavio, a drugi, u bradu, zaneo mu je glavu. Ali pre no što je stražar shvatio šta se događa, odleteo je iz kolibe. Izleteo je legionar, brz kao munja; jurio je prema džungli.
„Nemojte ga ubiti, želim ga živog“, vikao je pukovnik, a zatim se zamislio.
Tavernije se s ogromnim naporom izvio i izbegao njegov udarac.
„Pseto francusko!“, povikao je oficir i udario ga pištoljem po glavi.
Kada se osvestio, noge i ruke su mu bile vezane. Kroz izmaglicu groznice koja ga je tresla, čuo je nekakvo jecanje. Krv mu je slepila očne kapke, pa je jedva progledao. Koliba je bila prazna.
Kad je pala noć, strpali su ga u neku vrstu bambusovog kaveza, u kom nije mogao ni da se opruži ni da stoji. Skinuli su mu veze. Sklupčan i grozničav, proveo je noć u bunilu, tresući ceo kavez. U zoru je počela kiša, i pljuštala je do uveče. U jednom trenutku su ga iz otupelosti prenuli strašni krici: u susedni kavez su strpali čoveka koji je izgledao kao kip od blata. Fransoa je pokušao da mu se obrati, ali mu iz grla nije izašao nikakav zvuk. Opet se svalio bez svesti, ne osećajući kišu koja ga je natapala.
Svanuo je naredni dan. Jak bol ga je dozvao svesti i naterao ga da se okrene. Deca od pet ili šest godina, naoružana zaoštrenim bambusovim štapovima, zabavljala su se bockajući ga i uživala u njegovom jecanju.
Tavernije se osećao kao bik koga bockaju banderiljama. Napravio je strašnu grimasu, što je onu decu nagnalo da cičeći pobegnu.
„Tačno je da izgledate kao strašilo“, kazao je čovek iz drugog kaveza.
„Pa ni vi niste mnogo bolji“, odgovorio je s mukom.
Fransoa je, malo-pomalo, došao sebi. Činilo mu se da mu temperatura spada i da je napad groznice prošao. Trebalo je sakupiti snagu... Nije znao koliko dugo su ga bili ostavili bez lekova, u njegovom sopstvenom izmetu, na milost i nemilost insektima. Prošla je i druga noć.
Kad je svanulo, Fransoa je, mada još slab, osetio da je prezdravio.
„Tevene! Čujete li me?“
Ovaj se valjda onesvestio, jer je buncao cele noći. Prošao je momak sa dva vedra vode.
„Daj vode!“, viknuo je Fransoa i pokazao na vedro. Čovek je prišao.
„Vode!“, opet je pokazao na vedro.
Mladić se osvrtao; svi su spavali. Dohvatio je nekakvu konzervu i zahvatio vodu.
„Brzo!“
Fransoa je zgrabio konzervu i žedno pio.
„Hvala“, kazao je na vijetnamskom, vraćajući mu konzervu.
Tevene je i dalje nepomično ležao.
Selo se polako budilo. Prolazile su žene s tovarima na glavi, grupa boraca je radila gimnastičke vežbe, čopor crnih svinja je otrčao u šumu, a za njima mali svinjar. Pukovnik je šetkao ispred velike kolibe. „O, do vraga!“
Tevene se osvestio.
„Do vraga, moja noga!... Tavernije... Jeste li tu?“
„Jesam.“
„Koliko dugo sam u tom kavezu?“
„Ne znam, izgubio sam predstavu o vremenu. Mislim oko dva dana...“
„Dva dana! Pa dobiću gangrenu... Ugazio sam u jednu od tih prokletih zamki...
Stavljaju šiljke u njih; treba mi lekar... Upomoć!... Pomozite!“
„Šta je? Što tako vičete?“, zabrinuo se mladi vojnik koji je dojurio na tu dreku. „Lekar, treba mi lekar.“
„Pitaću.“
Vojnik je otrčao prema velikoj kolibi. Ubrzo se vratio s dvojicom drugova.
Jedan od njih se nagnuo nad Tevenea.
„Šta je to? Za ime sveta!“
Taj glas... Fransoa se okrenuo ka onome koji je govorio, ali mu je video samo leđa.
„Vadite ga odatle, treba da ga operišem.“
„Vi ste lekar?“, pitao je Tevene.
„Jesam. Kada se to desilo?“
„Pre dva ili tri dana.“
„Zaboga! Požurite!“
„Ali, doktore...“
„Nema tu ali! Otvorite taj kavez i nosite ga u ambulantu!“
Lekar se okrenuo, a Fransoa je osetio da mu se srce steže: znači, pridružio se vijetminovcima.
„Haj...“, prošaputao je.
Nekoliko sekundi su se gledali. Nije trebalo pokazivati da se znaju...
„Nosite i tog drugoga. Brzo, poslušajte!“
Fransoa oseti da ga vade iz kaveza. Bio je sav ukočen od nekretanja i nije mogao da stoji.
„Okači mi se o leđa“, šapnuo je Haj... „Dolazim, idi pomozi drugovima!“, viknuo je vojniku.
„Svuda smo te tražili; da sam čekao... Otkad si tu?“
„Mislim da sam tu oko nedelju dana.“
„Znaš li da je Lea u Hanoju?“
„Lea?“
„Ima već više od tri meseca kako je došla u Indokinu da te traži.
„Kako je ona?“
„Vrlo je dobro. Ona je hrabra žena. Kod mene je, s Lijen i mojom decom. Fuong je ovde sa mnom, upravo smo stigli. Ovo mi je prvi susret s ratom i nalećem baš na tebe!“
„Moraš nam pomoći da pobegnemo!“
„To će biti teško, ne znam kraj. Pazi, evo pukovnika...“
„Doktore, kud nosite tog čoveka?“
„Ranjen je, druže, treba da ga lečim!“
„Otkad brinemo za francuske pse isto kao za naše hrabre borce, druže doktore?“
„Ja sam lekar i dužnost mi je da lečim sve ranjenike, prijatelje i neprijatelje.“
Na ulazu u ambulantu je bila prava gužva. Među njima je stajao i neki mlad čovek, sa okruglim naočarima debelih stakala, s bradicom, u tamnoplavoj odeći. „Druže pukovniče, drug doktor je u pravu, obavezuje ga Hipokratova zakletva.“ Fransoa nije čuo odgovor pukovnika, koji se besno udaljio.
Zarobljenici nisu ranije uočili tu kolibu, kamufliranu bambusom. Na slamaricama je ležalo dvadesetak ranjenika. Nekažena se naginjala nad jednim od njih, a kad se okrenula i uspravila, Fransoa je prepoznao Fuong.
„Mrtav je“, rekla je mužu.
U tom trenutku je prepoznala čoveka koga je Haj pažljivo položio na slamaricu. U očima joj zaiskri zloba. Nikada nije prihvatila njihovo prijateljstvo, ne samo zato što je bila ljubomorna, već i zato što ju je Fransoa previše podsećao na francusku krv u venama čoveka koga je volela. Ona je dugo pokušavala da se bori protiv te ljubavi, i prebacivala je sebi zbog nje, mada je njen otac, Ngujen Van Dong, odobrio njenu udaju za unuka Le Dang Doana. Njih dvojica su znali za tu njenu netrpeljivost, mada nisu o tome govorili niti su joj pridavali mnogo pažnje. Otkako se vratio u porodicu Rivijer, Fransoa se prema njoj ponašao potpuno ravnodušno. Sada mu je trebalo vremena da ublaži posledice svoga nehotičnog nemara.
„Fuong, dođi ovamo!“
Odevena u kratku jaknu i crne pantalone, kose pokupljene ispod crne beretke, ona priđe.
„Ne govori nikome ništa!“, šapnuo joj je.
Zloban osmeh joj iskrivi usne.
„On je neprijatelj našeg naroda!“
„Ne lupetaj, on je moj prijatelj.“
„Moj baš i nije.“
Haj ju je zgrabio za ruku.
„Ako kažeš da ga znamo, izlažeš opasnosti ne samo njega već i nas. Misli na našu decu!“
Izgleda da je to delovalo.
„Bolničarko, donesite zavoje i kinin.“
Fuong je izašla, ni ne pogledavši Tavernijea.
„Neće ona ništa reći“, kazao je Haj, nastojeći da ubedi samog sebe.
Neki mršavi mladić zaplašenog izgleda, u beloj bluzi, ušao je u sobu.
„Pozabavi se njime i skini mu tu prljavštinu s nogu“, pokaza Haj na Tavernijea. „Šta ćemo s drugim Francuzom? Noga mu ne izgleda dobro.“ Tevene je na slamarici gubio svest.
„Stavite ga na sto“, kazao je doktor.
Dva zašiljena bambusa su mu kroz obuću skroz rasekla stopalo i zglob. Haj je imao muke da mu skine cipelu, a s njom su otišli i komadi kože i mesa. Zapahnuo ih je strašan smrad. Bol je bio tako jak da se Tevene osvestio urlajući.
Fransoa se pridigao i došao do operacionog stola. Ono što je video bilo je tako mučno da se okrenuo i povratio. Fuong se vratila i zapušila rukom nos.
„Potraži mi hloroform i instrumente“, kazao je Haj.
Otrčala je da ih donese.
Haj je rasekao nogavicu i sad je proučavao nogu. Ranjenik se žestoko trzao na svaki dodir.
„Moraću da je amputiram.“
„Nemojte, doktore, ne to!“
Fransoa ga je s mukom prisiljavao da ostane na mestu.
„Nemojte, doktore, ne to! Ne to!“, nastavio je ovaj da urla.
„Zar ne možeš da to izbegneš?“
„Pokušaću...“
Haj je dotakao jedan od mišića na listu noge. Tavene je odskočio od stola i onesvešćen pao natrag.
„Tako će biti bolje za njega“, promrmlja Haj i uze hirurške instrumente. To je kazao i doktor Lin, mislio je Fransoa.
Fuong je legionaru pritisnula na nos vatu sa hloroformom.
Radili su u tišini, a smrad i vrućina su bili nesnosni. Fransoa je mislio da tome nema kraja. Vrtelo mu se u glavi i osetio je da polako pada u nesvest.
Kad se osvestio, ležao je, previjen, na čistoj slamarici. Kraj njega je neka devojka čitala pri svetlu uljane lampe. Podigla je pogled i nasmešila se kad je videla da se osvestio.
„Javiću doktoru“, kazala je.
Vratila se s Hajem posle nekoliko minuta.
„Uplašio si me... Pomislio sam da si imao srčani napad!“
„Kako je Tevene?“
„Nije baš sjajno. Ali je veoma žilav. Rane nisu tako strašne kao što je izgledalo.
Ako se ne razvije gangrena, možda će sačuvati nogu. Hoće da te vidi.“
„Sada?“
„Kazao sam mu da ni tebi nije dobro, a on je rekao da ga nije briga i da mu to duguješ.“
„A gde je?“
„Odvojio sam ga u susednu kolibu.“
„Pa šta čekamo, hajdemo! Pomozi mi!“
„Već stavljam glavu u torbu što ti pomažem... Ali prijatelj si mi, pa nemam izbora.“
„Hvala ti.“
Silazio je iz kolibe uz Hajevu pomoć. Na izlazu je stražar uperio oružje u njih.
„Sve je u redu, ostani tu, ja ću se pobrinuti za sve.“
Na podu kraj Tevenea gorela je uljana lampa. On je disao teško i isprekidano. Haj mu je izmerio puis i iskrivio lice, pa izvuče špric iz torbe.
„Daću mu injekciju.“
Fransoa spusti ruku Teveneu na vrelo rame. On otvori oči i pogleda ga, začudo, bistrim pogledom: na izubijanim usnama mu je lebdeo osmeh.
„Izgleda da dobro znate tog Vijetnamca...“
„To mi je drug iz detinjstva.“
„Baš ste čudni. Ja se neću izvući... nemojte ništa da mi pričate, gubimo vreme... ne želim da me te žuće sahranjuju, učinite to vi... stavite mi krst na grudi i izgovorite molitve... Nije da u to mnogo verujem... ali neću da me sahrane kao psa... zakunite mi se... Ako to ne učinite, kazaću da je doca vaš drugar...“
„Bitango! Umesto što trabunjate o sahrani, slušajte me pažljivo. Doca kaže da ima šanse da se izvučete.“
Ranjenik je pogledom lutao od Tavernijea do Haja.
„Je li istina... ne kažete to tek onako?“
„Istina je, ali morate da mirujete. Sutra ćemo znati više“, kazao je Haj.
„Ostao bih s njim.“
„Kako želiš. Stražaru, vežite zatvorenika. Izvini, stari.“
Kad su Haj i stražar otišli, Fransoa se opružio kraj Tevenea.
„Kako ste?“
„Nisam loše. Mislite li zbilja da ću se izvući?“
„Haj je odličan lekar. Pokušajte da spavate.“
Tevene se zasmejao i napravio bolnu grimasu.
„Prava ste dadilja. Nisam na to navikao, nemam ni oca ni majke... Moja je porodica Legija, i njoj dugujem sve u životu; da nije nje, svakako bih bio razbojnik... prijavio sam se u Marselju, sa osamnaest godina... posle nedelju dana već sam bio u Sidi Bel Abesu... Moji su se zapovednici ponosili... Sve je posle išlo brzo... Tunis... Libijska pustinja... u Bir Hakejmu sam bio u specijalnim patrolnim jedinicama. Legionari su nadgledali minska polja oko Bir Hakejma i Gazale...
Kenig nas je zvao ’pustinjski profesionalci’...“
Njegov isprekidani glas je zvučao gordo dok se prisećao događaja iz tog doba.
„Borili smo se kao lavovi protiv Romela i njegovih... Pobili smo ih više od hiljadu... neki kažu da je to bilo uzalud... ali ja mislim da je to, ipak, bio početak kraja rata u Africi... Tri meseca posle toga kraj mene je poginuo legionar knez Dmitrij Amilahvari... tada sam prvi put zaplakao, i ne samo ja... Nikada više nismo čuli: ’Navalite, ne ubija svaki metak!’... S njim sam izgubio jedinog brata i oca za koje sam znao... Uh, baš sam žedan...
Tavernije je zahvatio vodu iz vedra kraj lampe.
„Hvala...“
Dugo je ćutao, sklopljenih očiju.
„Odmarajte se!“
Tevene ga je zgrabio za ruku.
„Obećajte da ćete uraditi ono što sam tražio, ako...“
„Kunem se, stari moj.“
Kada se Fransoa narednog dana probudio, legionar je još spavao. I pored velike brade i uboja, izgledao je bolje; probudio se tek po podne.
„Zar nisam umro?“, pitao je otvorivši oči.
„Još nisi na redu“, kazao je Haj pošto je pogledao ranu. „Kazao sam da vam daju supu s malo mesa.“
„Doktore, pa vi me tovite!... Tetoše me Vijetnamci... To još nisam video u ovom prokletom životu. No možda hoćete da me zalečite kako biste me posle lepše iseckali?...“
„Ne lupetajte, Tevene, već slušajte šta vam se kaže.“
„Imate pravo, treba da se oporavim.“
Fransoa je uveče odveden natrag u svoju kolibu. Haj je sedeo ispod lestvica i pušio. Dao je znak malom vojniku da se udalji, a prijatelju da sedne kraj njega: pružio mu je paklo cigareta. Dugo su ćutali.
„Čuje se buka neke mašine“, kazao je Fransoa.
„To je štamparija.“
„Štamparija?...“
„Da, ima ih mnogo u državi. Uglavnom su podzemne i često se premeštaju.“
„Pa šta se štampa u njima?“
„Sve, od novčanica do izveštaja, saopštenja za narod i za našu vojsku, dokumenata o naoružanju, uputstava za napade i postavljanje zaseda, čak i pesama.“
„Pričaj mi o Lei.“
„Došla je s Kijenom, nekoliko dana posle dedine smrti...“
„Zar je mudri Le Dang Doan umro?... To me veoma rastužuje. Kako je Lijen?“
„Dobro, koliko to može biti. Neće da ide iz Hanoja. Bernar i njegova porodica su, valjda, do sada već otišli u Francusku.“
„Šta je Kijen radio s Leom?“
„To će ti ona reći kad se budete videli.“
„Moraš nam pomoći da pobegnemo.“
„Molim te da ne pričaš o tome. Već sam sumnjiv što vas lečim.“
„Pa obavljaš svoju lekarsku dužnost.“
„To sam kazao i ženi... Stražaru, postaraj se za zarobljenika!“
Haj je ustao i otišao u susret pukovniku i narodnom komesaru. Njih trojica su se okrenuli i odšetali.

31.


Nedelja, dan posle koncerta, bila je lepa. I pored priprema za put, Ženevjev je odlučila da poslednji put prisustvuje misi u katedrali svetog Žozefa, zajedno s Matildom i Leom.
To je ranije inače bila prilika za elegantne Francuskinje i Vijetnamke da odmeravaju nove kostime iz Pariza ili vezenu vijetnamsku odeću i šešire. Sada je bilo manje koketerije, a više vere.
Ulica Bornija Deborda i Ulica misije bile su prepune bicikl-rikši, automobila, džipova i običnih bicikala. Između vozila su se gurale žene u crnom, noseći decu u naručju.
Katedrala prečasnog Pinjijea, izgrađena krajem devetnaestog veka na granici evropske i vijetnamske četvrti, gledala je svojim visokim sivkastim zvonicima na mali trg s niskim kućama i bronzanim bistama Bogorodice zaštitnice. Dok je zvonjava odjekivala, ljudi su se gurali, sudarali se u gužvi, smejali se i dozivali, dogovarali se, vojnici su se pozdravljali, kaluđerice su okupljale oko sebe siročiće iz sirotišta. Bez obzira na brojne uniforme, činilo se da je rat negde daleko...
U natrpanoj crkvenoj lađi odjeknuo je zvuk orgulja. Mnoštvo Vijetnamaca je zauzelo klupe i stolice, stajali su i sa strane, a neki su čak i čučali ili klečali na podu. Lica okrenuta prema oltaru delovala su grozničavo. Izgledalo je da je taj pobožni duh obuzeo i civile i vojnike. Na tom svetom mestu svi su bili ujedinjeni u molitvi, pa im se Lea skoro nevoljno pridružila. Posle mnogo vremena odjednom su joj navrle na usne reči iz bezazlenih molitvi, naučenih u detinjstvu: „Bože, zaštiti Fransou, pomozi da se uskoro sretnemo, štiti moje dete i Šarla, sve koje volim, pomozi da se ovaj rat završi. Amin!“
Ženevjev je ustala i, kao i većina prisutnih vernika, otišla da se pričesti. Neko se uvukao u klupu kraj Lee.
„Numaj!“
„Bila sam sigurna da ćete doći na misu i zbog toga sam ubedila mamu da me pusti. Moram nešto da vam kažem kada izađemo. Nastojte da ostanemo same. Kazaću mami da sam se s vama dogovorila da odemo u Van Mije, Hram književnosti ili Pagodu gavranova, kako je Francuzi zovu. Slažete li se?“
Ne sačekavši odgovor, Numaj se spuštenog pogleda i sklopljenih ruku zaputila ka oltaru.
Mala licemerka!, mislila je Lea.
Kao što je i bilo planirano, Ženevjev se vratila da se pakuje.
Majku su joj zadržali obožavaoci, pa je mlada violinistkinja uspela da se izvuče i pođe s Leom. Popele su se u bicikl-rikšu. Vozač je napravio zaokret, ali nije čuo tramvaj koji je dolazio.
„Gluv je!“, huktala je Numaj, pa odjednom povika: „Stanite, stigli smo, sačekajte nas!“
Zaštitnik hrama je bio Konfučije, a izgradio ga je Le Taj To, te je postao i zvanično svetilište dinastije Le, a zatim i tonkinske dinastije Ngujen. Kad ju je Kijen doveo da ga vidi i strpljivo joj objašnjavao značenje svih detalja u svakom od pet dvorišta, dugo su stajali pod starim stablima manga, pred kamenjem obeleženim zvezdama i pred imenima pobednika na književnim takmičenjima; obišli su i bazene u kojima je kreketalo na stotine sićušnih žaba; sedeli su na ogradi i palili mirisne štapiće ispred Konfučijeve statue i ispred kipova njegovih učenika. Masa sveta zakrćila je kapiju Daj Tan. Lea se tada naslonila na jedan od četiri crveno lakirana drvena stuba, ispred pozlaćenog oltara pred kojim su gorela mirisna ulja i videle se figure ždralova na leđima kornjača, i osetila da je obuzima neobičan mir.
Sada, kad je ovamo došla s Numaj, osećala je samo neku neodređenu zabrinutost. Sele su na ogradu bazenčića i prijateljski se zgledale.
„Jeste li nekome pominjali naš razgovor?“
„Naravno da nisam.“
„Hoćete li da mi pomognete?“
„Da se pridružite vijetminovcima?“
„Ne znam da li su to vijetminovci, ali želim da se pridružim onima koji se bore za slobodu naše zemlje!“
Kako je samo strasno to kazala...
„Onda bi trebalo da se obratite Lijen pre nego meni.“
„Ne smem. Lijen me zna od ranog detinjstva i u vezi je s mojim roditeljima; mogla bi im reći šta nameravam.“
„Ne verujem da bi ona to uradila. Ne znam je baš dobro, ali mislim da nije sposobna za izdaju.“
„Možda ste u pravu...“
Numaj je neko vreme ćutala i bacala kamenčiće u vodu.
„Upoznala sam kontrabasistu ijednu pevačicu iz opere, koji su u pokretu Kaodaj. I oni žele da se pridruže vijetnamskim borcima.“
„Kaodaisti?“
„To su pripadnici religije koja je osnovana 1926. godine, a utemeljio ju je prorok Ngo Van Čije; to je mešavina hrišćanstva, budizma, islama, hinduizma i taoizma... što se smejete?“
„Stanite!... Uh, oprostite...“
„Možemo da pređemo na ti, ako hoćeš. Meni bi to bilo draže.“
„I meni bi bilo draže. Htela sam samo da te pitam: zar ti ta mešavina svega i svačega ne deluje kao zbrka? Samo nedostaje judaizam!“
„Nemoj da se rugaš! Moji prijatelji zbilja veruju u to.“
„Kao da ljudi nemaju već dovoljno religija da ratuju zbog njih!“
„Što si to kazala?“
„Zato što ljudi u ime vere čine najgore zločine.“
„To ne znam, o svemu tome ne znam dovoljno. Kaodaisti su u vezi s duhovima i primenjuju rituale poštovanja predaka, poste i čedni su. Dive se poznatim ličnostima kao što su Jovanka Orleanka, Dekart, Viktor Igo, ali i Šekspir i Lenjin...“
„Zar ti se ne čini da je to veoma čudna mešavina?“
„Znači, nečeš da mi pomogneš...“
„Nisam to kazala! Izvini, ali mi ti kaodaisti ne deluju dovoljno ozbiljno...“
Numaj je bacila kamenčić pravo na malu žabu. Ova zakreketa i skoči u vodu. Mlada violinistkinja je zaobišla bazenčić, namrgođena, i utonula u mračne misli.
Lei je bilo žao devojke.
„Kako misliš da ti pomognem?“, doviknula joj je.
Numaj se trkom vratila, a lice joj je blistalo.
„Samo treba da me izvučeš iz kuće.“
„A kada?“
„Večeras. Kazaću mami da želiš da čuješ Bahovu Partitu broj 3...“
„A šta posle toga?“
„Doći ćeš na stanicu oko deset sati. Ja ću te čekati s prijateljima. Mogu li da računam na tebe?“
Na drugoj strani bazena Lea je ugledala neko stvorenje među kornjačama. „Ne treba da ostajemo ovde“, kazala je i ustala. „Ovde je suviše pusto.“
„Mogu li da računam na vas?“, ponovo je pitala Numaj.
„Možeš, mada mislim da bi mogla još malo da razmisliš.“
Numaj je zapalila još nekoliko štapića i nekoliko puta se naklonila pred Konfučijevim oltarom.
Lea je izašla i sela ispred ulaza u hram, kraj žbuna ošišanog u obliku ždrala. I dalje je imala osećaj da je neko posmatra... ali nije nigde nikoga videla. Najzad joj se Numaj pridružila.
„Vraćajmo se, brzo, zakasnićemo na ručak!“ Bicikl-rikša ih je strpljivo čekala.
* * *

„Čekali smo samo vas pa da sednemo za sto“, kazala je Lijen, koja ih je dočekala. „Jeste li se lepo prošetale?“
„Tetka Lijen, je li istina da će Matilda putovati avionom?“, vikala je Trak uletevši u trpezariju sa sestrom.
„Jeste, dušo, ona s roditeljima odlazi u Francusku.“
„Hoću i ja da idem u Francusku! Hoću da putujem avionom!“
„To nije moguće, vaši roditelji su ovde...“
„Ona može da ide zato što je bela, zar ne! A mi ne možemo jer nismo bele?“ Na lepom Lijeninom licu se ukaza tuga.
„Ne pričajte koješta. Mi smo ovde porodica i volimo se...“
„Ja ne volim Matildu! Ima okrugle oči i kosu boje meseca. Ni mama je ne voli.“
Lijen je čučnula kraj devojčice i podigla joj uzbuđeno lice. Zbilja je bilo teško zamisliti da je to troje dece u srodstvu. Blistava crna kaciga od kose, kakvu su imale Trak i Ni, bila je u potpunoj suprotnosti s Matildinim bledim tenom, zbog kog je ten njenih rođaka delovao još zagasitije.
„Istina je da ste različite, a ipak vam u venama teče ista krv. Deda vas je veoma voleo, sve tri; tvoje ponašanje bi ga rastužilo. I ja sam tužna zbog toga...“ Lepe kose oči se napuniše suzama.
„Oprosti, tetkice Lijen, ne želim da te rastužujem, kao ni dedu. Ali... toliko bih volela da putujem avionom, kao Matilda!“
„Obećavam ti da ćeš uskoro i ti tako putovati“, kaza Lijen i poljubi dete. „Sada brzo peri ruke, treba da ručamo.“
Ručak, mada odličan, protekao je uglavnom u tišini, jer je svako od njih bio suviše utonuo u sopstvene misli da bi se trudio da održi razgovor za stolom. Lijen je, srca stegnutog posle bratovog odlaska, osećala da je ostala sama; Lea se pitala zbog čega je Numaj tako rešena da beži; Bernar je sebi prebacivao što nije imao hrabrosti da se priključi francuskoj vojsci i da se bori protiv komunizma; Ženevjev se nadala da neće odgoditi let i da će u Francuskoj najzad biti bezbedna; Matilda se radovala susretu s bakom i dedom u Francuskoj; Trak je sanjarila o putovanju avionom; Ni je bila mala gurmanka, pa se navadila na čokoladnu penu, za koju je njihov kuvar bio pravi majstor.
Posle ručka su se razišli po sobama da se malo odmore.


Bilo je oko pet po podne kad se Numaj pojavila na njihovim vratima s majkom. Gospođa Fam se stalno žalila na životne uslove u Hanoju, pričala o odgovornosti koju njen muž ne oseća, o ćerki koja je stalni izvor briga, o vijetminovcima koji zagorčavaju život poštenim ljudima, o francuskoj vojsci koja ne čini bogzna šta da se s njima obračuna... Lijen je uljudno slušala tu bujicu reči; Numaj nije ni otvorila usta.
„Vaša snaha je u pravu što se vraća u Francusku; trebalo bi i vi da pođete. Ne shvatam što ljudi ostaju ovde ako ne moraju.“
„Pa upravo je tako sa mnom, gospođo, ja ne mogu drugačije“, reče Lijen blagim, odmerenim glasom. „Volim i očevu zemlju, ali se samo ovde, u majčinoj domovini, osećam kao kod kuće...“
„Posle života u Francuskoj meni ova zemlja deluje nekako strano.“
„Mama! Kako možeš to da kažeš?“
„Pa baš je tako, kćeri, osećam se kao strankinja“, potvrdila je ona izazivački.
„Molim vas...“, mrmljala je Lijen.
Nastade neprijatna tišina.
„Treba da krenem, imam još dosta posla“, kazala je gospođa Fam i ustala. „Hvala na lepoj užini.“
„Mama, gospođa Tavernije će poći s nama, obećala sam joj da ću odsvirati Partitu broj 3.“
„Pa lepo, tako ćeš barem malo vežbati. Izvinite što smo vam smetale...“
* * *

Lea i Numaj su se gurale u jednoj rikši, dok se gospoda Fam vozila zasebno.
Čitave porodice, sve u svečanoj odeći, šetale su se kraj malog jezera. Uz ivice staze naređale su se prodavačice supe, hlepčića i voća i nudile svoju robu. Devojke u tunikama živih boja i s rukavicama na rukama dostojanstveno su promicale sa suncobranima u jednoj ruci, dok su drugom upravljale biciklima. Na Trgu Negrije jedna grupa vojnika je usporila hod i skrenula u Ulicu svile. Neki besednik se popeo na bure i gnjavio prolaznike.
„Šta to priča?“, pitala je Lea.
„Da svi Vijetnamci treba da se pridruže borbi za slobodu.“
„Izgleda da nije ubedio prolaznike.“
„Boje se doušnika francuske policije. Ovakva javna okupljanja su strogo zabranjena. Učesnici bi morali biti veoma hrabri.“
„Kada si poželela da se priključiš borcima?“
„Ubrzo posle povratka. Mama me je odvela u posetu nekim rođacima i starim prijateljima. Svima su očevi, sinovi, braća ili muževi odležali po francuskim zatvorima 1945. i 1946. godine. Nisu svi bili vijetminovci, ali su se svi borili za nezavisnost. Mnogi preživeli su otišli u partizane. Jedan mladić, koji je u borbi izgubio ruku, otvorio mi je oči, opisavši mi sve užase francuskih zatvora za političke zatvorenike, koji postoje već pedeset godina. Sve te patnje su mi delovale kao velika nepravda. To nisam mogla da prihvatim. U Lionu smo bili solidarni s Francuzima, i moji roditelji i ja, i radovali smo se zajedno s njima kada su neprijateljske snage poražene i dok su hapsili saradnike okupatora. Zašto ovde nije tako? Zašto su oslobodioci Pariza i Strazbura zaboravili na svoje ideale kada su došli ovamo?“
Šta je Lea mogla odgovoriti? Razumela je i suviše dobro šta je Numaj govorila. U školi su ih obmanjivali tvrdnjom da su udaljene kolonije francuska teritorija. Govorili su o carstvu, o osvajanjima, o domorocima koje su spasli paganstva i doneli im zapadnu civilizaciju. Zar nisu i previše hvalili junačke istraživačke podvige Lioteja i Galijenija, žrtvovanje Pjera de Fukoa, samopregorni rad misionara i časnih sestara? Kada je imala devet godina, i ona sama je pričala da će ići da preobraća male Afrikance ili Kineze i da će se za to radije žrtvovati nego da odustane. Nikada nije shvatala prave motive kolonizacije, jer nikada o tome nije mnogo ni razmišljala. Nekoliko meseci u Indokini joj je otvorilo oči. Zašto moramo da se nađemo u nekoj situaciji da bismo je shvatili?, zapitala se.
„Stanujem kod Citadele, kod bake po ocu. Skoro smo stigle.“
Bicikl-rikša se zaustavila u Ulici maršala Foša, ispred nekih ruševina.
„Kroz jedan sat ćeš doći po gospođu u Bulevar Anrija Orkanskog, kod prodavnice ptica. Tu ćeš je čekati. Jesi li razumeo?“
„Razumeo sam, biću tamo.“
Numaj je otvorila usku kapiju i povela Leu kroz uzan i mračan hodnik. Stigle su u dvorište, gde su neke žene prale rublje na česmi.
„Zdravo, Numaj, majka ti se već vratila“, kazala je visoka starica s lakiranim zubima.
Stan porodice Fam se sastojao od tri sobe. Numaj je imala zasebnu sobu - da bi mogla da vežba - što je bilo prilično neuobičajeno. Baka je spavala u trpezariji, koja je služila i kao salon, a kuvala je u čađavoj kuhinjici. Numaj je baku pozdravila sklopivši ruke, i naklonila se pred oltarom predaka, pa je odvukla Leu u svoju sobu.
„Ja ću da sviram, a ti uzmi kofer iz ormana.“
„Težak je celu tonu. Šta si to spakovala?“
„Knjige, partiture...“
„Bolje je da to ostaviš ovde...“
„Misliš?“
„Svakako! Treba da poneseš osnovne stvari: rublje, lekove, novac i nešto jednostavne i udobne odeće.“
„Ti mi preberi stvari“, kazala je Numaj, izvlačeći violinu iz futrole.
Lea je veoma brzo i precizno pretresla kofer, izabrala neke stvari i zapakovala ih, leđa okrenutih Numaj, koja je naizgled ravnodušno svirala. Divna muzika preplavi sobu. Zaklopila je kofer i osvrnula se. Ugledala je pun zamah mlade violinistkinje kako svira taj težak muzički komad.
Koliko li je ta začaranost trajala?... Ni sama nije znala to da kaže kada je muzika utihnula. Neko je pokucao i vratio ih u stvarnost.
„Numaj, smrkava se, gospođa Tavernije treba da se vrati...“
„Hvala, mama. Vidi“, rekla je Lei, pokazujući neka vrata iza zastora, „ta vrata izlaze na drugo dvorište, koje gleda na Ulicu Anrija Orleanskog, a tamo te čeka rikša. Idi na glavna vrata, pa se ovuda vrati po moj kofer. Naći ćemo se u deset na stanici.“
Pošto se pozdravila s bakom, mamom i tatom svoje male prijateljice, koja ju je srdačno izljubila, Lea je izašla na trg pred Citadelom. Na ulici je stajala rikša, tačno ispred prodavnice ptica. Lea je ušla na mračno stepenište i pipajući došla do vrata, ispred kojih su stajali kofer i kutija s dragocenom violinom.


„Poslaću ti rikšu“, kazala je Numaj.
To je valjda bila ta, koja je čekala pred kućom Rivijerovih. Lea je ušla, a vozač je brzo okretao pedale kroz mračne ulice. Svetiljke prodavača supe, koji su stajali na raskrsnicama, osvetljavale su noć. Bulevar Gambeta je bio pust. Lea je stiskala violinu uza se i nije se osećala nimalo prijatno.
Na loše osvetljenoj stanici ljudi su se dremajući zbili u grupu; unaokolo su kružile rikše i hodali vojnici u crnom. Predvorje stanice je bilo prazno. Lea je sebi čestitala što se obukla kao Vijetnamka i što je skupila kosu pod turban. Sela je na kofer, držala kutiju s violinom i čekala.
„Šta li ja uopšte radim ovde? Da me Fransoa vidi...“ Na tu pomisao se rastužila. Voz je ušao u stanicu, a časovnik je pokazivao deset i trideset.
„Tu si! Plašila sam se da ćeš odustati. Mama nikako da legne... Evo mojih prijatelja: Koj i njegova sestra Kije.“
Kako su samo bili mladi! Teško je bilo zamisliti te mlade ljude u džungli, s puškom ili nožem u ruci.
„Voz polazi“, kazao je Koj. „Požurimo! Numaj nam je ispričala kako ste mnogo učinili za nju: zahvaljujemo vam u ime revolucije...“
Kad je čula tu teatralnu izjavu, Lea samo što nije prasnula u smeh.
Na peronu su se okupili putnici s prtljagom: bilo je tu korpi s povrćem ili živinom; svi su se gurali da što pre uđu u voz. Koj je bez ustezanja gurnuo nekog starca, a on zamalo nije pao na šine. Ne mareći za manire, Numaj se bacila Lei u naručje. Srdačno su se zagrlile. Lea je opet ugledala Saru kako se udaljava dok ona stoji na stanici, i odjednom oseti strah.“
„Nemoj da se treses! Hvala ti za sve. Neću te zaboraviti...“
„Požuri, Numaj!“, vikali su prijatelji. Devojka je ušla u kupe. Nagnula se kroz prozor i nešto tutnula Lei u ruku.
„Uzmi, doneće ti sreću! Imam ga od rođenja.“
Lokomotiva zazvižda, izbaci kolut crnog dima i krenu ispuštajući belu paru.
Lea je dugo gledala za vozom.
Neki službenik joj dade znak, ali ga nije razumela. Valjda ju je molio da ode. Ispred stanice je nije čekala rikša. Osvrtala se unaokolo, prilično zbunjena.
„Dođite ovamo...“
Mada ga nije videla, znala je da je to Điau, pa je krenula za glasom. Čudovište je bilo kraj nekih kolica.
„Ne treba da se muvate sami ovuda, može biti veoma opasno.“
„Otišla mi je rikša!“
„Znam, naći ću vam drugu, ali treba nešto da vam kažem. Sagnite se da nas ne vide. Imam vesti o vašem mužu...“ Jedva je prigušila krik.
„Ćutite i slušajte!... Zarobili su ga vijetminovci...“
„Ali zbog čega?“
„To ne znam. Čim saznam, javiću vam. Moj doušnik kaže da nije nemoguće da pobegne. To je pitanje novca.“
„Koliko?“
„Ni to ne znam. Čim saznam, kazaću vam. Sad se vratite kući. Evo, stiže rikša.“
„Je li zdrav?“
„Penjite se. Bio je ranjen, ali nije opasno.“ Zatim je kazao vozaču: „Vozi tamo kuda sam ti kazao da je odvedeš.“


Lea je ušla u kuću Rivijerovih osećajući da joj srce bije kao ludo. Čim je ušla, primetila je opštu užurbanost. Lijen se - sva raščupana i crvena u licu - pojavila na vratima čim je čula da neko ulazi.
„Gde ste bili? Svuda smo vas tražili.“
„Izasla sam malo na vazduh.“
„Na vazduh? To je bilo neverovatno neoprezno.“
„Šta se desilo?“
„Haj je sreo Fransou...“
Znači istina je, ušli su mu u trag!
„Nećete se valjda onesvestiti?“
„Neću“, reče i sruši se na pod.

32.


Zahvaljujući Hajevoj nezi i boljoj hrani, Fransoa i Tevene su uspeli da prikupe malo snage.
Legionar je, protivno svim očekivanjima, uspeo da izbegne infekciju. Stalno je mislio samo na bekstvo, i gnjavio je time svog drugara i sapatnika svaki put kada bi uspeli da se vide.
Narodni komesar je dva puta ispitivao Tavernijea i kazao mu da je od pukovnika čuo da je Ho Ši Minu stigao izaslanik. Trebalo je sačekati izaslanikov povratak da bi se zarobljenikova sudbina rešila.
Poštose Fransoa oporavio, Haj se trudio da ga izbegava. Fransoa je bio svestan opasnosti u koju je doveo prijatelja i bio mu je zahvalan, pa je prihvatio njegovo ponašanje.
Sati i dani su se vukli nesnosno sporo. Ujutru je dolazio neko od mladih vojnika da mu skine veze s nogu i da mu donese lopticu pirinča umotanu u lišće, ponekad i neko voće ili činiju supe. To je bilo čitavo dnevno sledovanje. Uspeo je da ih izmoli da ga puste da se umije iz nekog rezervoara kod ambulante, a zatim bi se ispružio ispod jednog drveta, mada ga je neko od vojnika terao da im stalno nešto priča da bi bili sigurni da je još tu. Kada bi se vratio u kolibu, čekanje se nastavljalo. Zabavljao se posmatrajući seoske poslove kroz proreze na bambusovim zastorima. Toga nije bilo mnogo, jer su se stanovnici uglavnom raštrkali po džungli. Rano ujutru su đaci išli u školu, glasno galameći, kao i svi đaci na svetu, a zatim su prolazile žene, koje su nosile vodu i poslužavnike sa pirinčem, a onda bi se borci vraćali iz noćnih pohoda. Posle bi sve bilo mirno, do večeri.
Jednoga jutra, kada se vratio iz male šetnje i sa umivanja, Fransoa je zatekao na slamarici primerak Iluminacija Artura Remboa, izdanje Merkur de Fransa Iz 1914. godine. Prelistao je knjižicu. Crvenom olovkom je bio podvučen tekst s naslovom DEMOKRATIJA:


Zastava kreće u gnusan predeo, i naš žargon guši jeku doboša.
U središtima mi ćemo hraniti najbezočniju prostituciju. Istrebićemo logične pobune.
U zemlje zabiberene i raskvašene! - u službi najčudovišnijeg industrijskog i vojnog iskorišćavanja.
Do viđenja ovde, bilogde. Regruti dobre volje, mi ćemo imati zversku filozofiju; za nauku neznalice, za komfor razvratnici; crkavanje za svet koji ide. To je pravi marš. Napred, put!2


Je li taj odlomak uopšte bio namenjen njemu? Crvena olovka je izbledela. Nije važno, mislio je Fransoa, prekratiću vreme čitanjem.
Noću mu je san prekidalo muklo režanje tigrova, trk jelena i mravojeda, jurnjava makakija, pa bi uzeo da pročita poneku stranicu knjige. Zatim je sanjario o Lei. Otkako je saznao da je ona u Indokini, postala mu je prava opsesija. Sećanje na njihove zagrljaje ga je morilo, telesno i duševno. Remboovi stihovi koje je naučio kao dete sada su mu se vraćali u odlomcima. U kojoj li je to pesmi bilo?...


Oh! ispio bih, rad,
Jagodin miris što ti rubi Tu rascvetanu put!
Nasmej se kad te kradom ljubi
Lahorov blagi skut;


Mi ćemo ići, zar ne


Doći ćeš, doći! jer te volim U lepoj šetnji toj.


Jednoga dana su avioni nadletali šumu. Granje drveća je nagomilano tako da zakloni čistinu. Fransoa do tada nije shvatio genijalnost njihove strategije. S visine, piloti nisu mogli ništa da primete. Počeo je da misli na bekstvo, više no ikada.
Dan posle preletanja aviona pomogao je nekoj iscrpljenoj ženi da ponese pretežak teret. Uveče je jedan od Vijetnamaca došao po njega kako bi im pomogao da podignu jednu kolibu. Zauzvrat je dobio činiju supe. Narednih nekoliko dana je bilo isto. Četvrtog dana je sreo Haja.
„Kaži da si opet bolestan i traži da te dovedu u ambulantu“, šapnuo mu je u prolazu.
Kad je pala noć, Tavernijea su, presavijenog od bolova, doveli u ambulantu.
„Šta mu je?“
„Izgleda da ima bolove u stomaku.“
„Pa šta je jeo?“
„Ne znam, doktore.“
„Dobro, ostavi nas.“
Kada je mladić izašao, Haj je rekao:
„Nastavi da igraš tu komediju!“
„Jao, doktore, boli me!“
„Pukovnik nije poslao glasnika, kao što je kazao. To je gadan tip i niko u logoru ga ne voli. Samo čeka priliku da te ubije. Viči malo...“
„Ajaoj!“
„Mi smo na trideset kilometara od Lang Sona, barem toliko je rastojanje u pravoj liniji. Tamo je Treći korpus. Viči još malo!“
„Jao, dosta!“
„Mogao bi rekom Ki Cung stići u Lang Son. Do reke ima samo tri sata hoda. Obeležio sam put do tamo, kao onda kad smo se igrali lova na blago. Sećaš li se? Ne skreći s puta, svuda ima zamki. Naći ćeš korpu u žbunju, stavio sam u nju nešto hrane. Budi oprezan na reci i motri na brzake, oni su opasni. Moraš stići pre zore. Gledaj da uništiš sva moja uputstva i sopstvene tragove.“
„Hvala, Haje. No ne želim da idem bez Tevenea.“
„Znao sam da ćeš to reći... Predvideo sam i to, on će poći s tobom.“
Bio je suviše ganut da bi kazao ijednu reč, već je gledao u prijatelja pogledom koji je sve govorio.
„On zna gde će ti se pridružiti“, rekao je Haj.
„Kada da krenemo?“
„Odmah. Zvaću stražara i naložiću mu da mi donese torbu iz bolnice. Tada ćeš pobeći.“
„A šta ćeš ti?“
„Ne brini za mene. Samo se nadam da Tevene može da hoda. Viči opet!“
„Ajoooj!“
„Stražaru, zarobljenik je veoma bolestan, daću mu injekciju. Donesi mi torbu iz bolnice, brzo!“ Zatim je tiho nastavio: „Evo ti lekovi i novac. Nazuj sandale i uzmi mačetu i sat. Sada brzo beži prema školi. Kad vidiš moju sestru i decu, poljubi ih umesto mene. Beži sad, brate!“
Fransoa se udaljio stegnutog srca. Na oko sto metara od sela našao je Tevenea, čija je ranjena noga bila umotana u voštano platno, vezano iznad kolena. Koristio je neku podeblju batinu da se na nju oslanja pri hodu.
„To vam je zbilja pravi prijatelj“, kazao mu je umesto pozdrava.
Našli su čamac tamo gde im je bilo naznačeno. Nekoliko puta su skoro zalutali u džungli. Teveneova toljaga je bila zgodna za brisanje tragova. Haj je dobro izračunao, trebalo im je tri sata do reke.
Krečnjačke stene su se uzdizale sa obe strane reke pod tamnim nebom, na kome je sijao blistav mesec, igrajući žmurke sa čudnim oblacima. Vukla ih je brza struja, s kojom se Fransoa borio pomoću nekakvog sklepanog vesla. Ubrzo su prošli deo reke s brzacima, pa su plovili lagano, kao po površini jezera. U daljini su, na drugoj obali, videli odsjaje dve vatre, koje su ukazivale na prisustvo ljudi. Prijatelji ili neprijatelji? Za Fransou i Tevenea i jedni i drugi su bili opasni. Kako će ih prihvatiti u Lang Sonu kad ih vide u ritama i bez dokumenata?
Ponovo su zašli u brzake, a nebo je bilo vedrije. Dok su se borili s bujicom, predstavljali su idealnu metu. Obale nisu više bile stenovite, već obrasle gustim rastinjem, ne mnogo visokim. Brzaci su bili sve jači; trebalo je pristati i izvući čun na obalu. Nosili su ga iznad glave i hodali obalom, posrćući kad bi zapeli za korenje. Miris bilja nadjačao je miris vode. Neko huktanje ih navede da stanu. Stali su i načuljili uši da odrede izvor tog zvuka. Mislili su da je dobro što su izašli na obalu. Čudni zvuk se pojačavao, a onda postao zaglušujući. Na mesečini je prizor koji su ugledali delovao nestvarno.
„Tvoj prijatelj nas je mogao upozoriti na ovo“, gunđao je Tevene.
Skupili su se ispod čuna kao ispod nekakvog krova i posmatrali vrtloženje vode koja se obrušavala u veliki vodopad. Posle nekog vremena su se pridigli i nastavili da hodaju. Kad su došli do mirnijeg toka, nastavili su plovidbu.
Predeo se menjao. Nije više bilo džungle, oštrih stena ni vodopada, a brda su nestala: ušli su u dolinu Lang Son. Fransoa se setio stranica podvučenih u Iluminacijama, gde su opisani pohodi Fransisa Garnijea, admirala Kurbea i generala De Negrijea. Anri Rivijer, kapetan broda i učen čovek, prijatelj Floberov i Aleksandra Dime Sina, bio mu je omiljeni lik. „Crni paviljoni“ su mu odrubili glavu i u kutiji od lakiranog drveta, zajedno s rukama, zakopali je ispod jednog puta kojim je prolazilo mnogo ljudi - u znak prezira, da bi svi oni gazili po njemu. Kasnije, za vreme svog prvog boravka u Indokini, Fransoa je otišao do Papirnog mosta, mesta poslednje borbe poznatog dramaturga. U to vreme je u kolonijalnim osvajanjima video samo dokaz francuske slave i veličine. Druženje s Vijetnamcima ga je ohladilo i smanjilo njegovo oduševljenje. I bez dokaza o velikim progonima stanovništva, bio se u više navrata sukobio sa zlonamernim i ratobornim Francuzima u Indokini...
Nebo se menjalo, zora nije bila daleko. Pojavile su se prve kolibe predgrađa, usnule i utopljene u izmaglicu; psi su lajali. Najednom zaokretu reke videli su nekakve ruševine. Prošli su pored ostataka pagode koja je, izgleda, služila kao električna centrala. Tu i tamo se iz dimnjaka vio dim i lelujao u susret slabom jutarnjem svetlu, koje je dopiralo od kineskih brda i najavljivalo zoru. Začuli su se pevci. Reka je opet pravila nagli zaokret. Odjednom su ugledali metalni železnički most. Zaglavili su se među otpacima, nagomilanim oko nosača mosta. Sišli su i utonuli u blato do kolena.
Iz daljine se začuo zvuk trube. Šunjali su se obalom, zaklanjali se iza raznog otpada, blatnjavih nogu, posrćući i teško se krećući prugom. Tevene je jedva hodao. Sa svih strana su bile šine. Na ruševinama su podignute nove zgrade. Videli su i bioskop, ostatke teniskih terena pune đubreta i korova, neki sumnjivi hotel i krčme iz kojih je dopirao miris supe, zatim ostatke neke pagode koji su se - nekim čudom - još držali, i trošnu železničku stanicu. Na obali je bila uobičajena gomila Azijaca. Zastali su, nastojeći da ugledaju neko francusko lice. Ušli su u stanicu da vide ima li, začudo, vozova za Hanoj. Dva vojnika su pošla ka njima. Fransoa je zaustio da nešto kaže.
„Pustite mene da govorim“, presekao ga je legionar. „Kaplare, ja sam poručnik Tevene iz Trećeg puka, a ovo je Tavernije, civil. Vodi nas do Majke grickalice.“
„Odmah, poručnice.“
U malom bistrou je vlasnica, zajedno sa svojim pomoćnicama, delila vojnicima čaj, boce pirinčane rakije i supu. Pre nego što su progovorili ijednu reč s vojnicima, Tavernije i Tevene su u jednom dahu sručili po činiju supe.
„Da li ovom oblašću još komanduje pukovnik Viker?“, pitao je Tevene pošto je glasno podrignuo.
„Da, poći će s nama za Kao Bang.“
„Za Kao Bang?... Pa onda i ja idem s vama!“
„Šta vi radite ovde, poručnice?“
Na vrata je upravo ušao oficir niskog rasta, mršav i nervozan. Zaboravivši na ranjenu nogu, Tevene pokuša da ustane, ali se zatetura i svali na stolicu.
„Oprostite, komandante, ali ta prokleta rana...“
„Ne mrdaj! Radujem se što te vidim, makar i s povredom. Posle onog napada smo te dugo tražili. No bio si nestao, a životinje... Mislili smo da nisi hteo da im padneš živ u ruke, a ti se evo pojavljuješ. A ko je ovo?“
„Zarobili su ga kada i mene, bio je u konvoju. Zajedno smo pobegli. Mogu samo reći da mi je spasao život.“
„Ja sam komandant Santom“, rekao je oficir i uspravio se da ne bi zaklonio ni centimetar svoje visine. „Hvala vam, stari moj. Naš poručnik je tvrda glava i ima gadnu narav, ali ga svi volimo.“
„Bilo mi je zadovoljstvo, komandante“, kazao je s podsmehom. „Kako mogu da stignem u Hanoj?“
„Klause, dođi ovamo!“, dreknuo je Santoni.
„Da, komandante?“
„Trguješ li još sa onim Kinezom iz Krojačke ulice?... Odgovori!“
„Manje-više, komandante.“
„E pa dobro, odvešćeš... kako se zovete?“
„Tavernije.“
,,E pa odvešćeš ga do svog Kineščića da mu nađe automobil za Hanoj.“
„Trebaće nam propusnica, komandante.“
„Dobro, Ortega će ti je dati. Tavernije, drago mi je što sam vas upoznao.“
Izašao je uzdignute glave, pre nego što je Fransoa stigao da mu odgovori.
„On je dobar, i dopao si mu se. Komandant Santoni nije bilo ko; uvek je na čelu ispred svojih ljudi. Bio je više puta ranjen u Libiji, a među prvima se spustio padobranom u Tonkin. Zna ovu zemlju kao svoj džep.“
„Pošto žurim, drugi put ćeš mi ispričati njegove podvige...“
„Hoću još nešto da ti kažem, pre nego što odeš. Hajde da izađemo.“
„Što ne možeš da mi kažeš ovde?“
„Nemoj da raspravljaš sa mnom.“
Oslonjen na onaj štap i skakućući na zdravoj nozi, izašao je iz bistroa. Fransoa je pošao za njim i čekao. Legionar je najzad progovorio:
„Imao sam teškoća pre nego što sam se izvukao iz onog sela... Žena tvog druga me je uhodila. Svaki put kad je doktor dolazio da te obiđe, ona ga je krišom pratila. Jednog dana su se posvađali i video sam da ju je on ošamario, ali se nije smirila. Mislim da je sredio naše bekstvo iz straha da će te ona prijaviti. One večeri kad smo pobegli, pojavila se u kolibi s pričom kako hoće da mi proveri zavoj, a zatim je otišla. To je bilo ono vreme kad je vojnik obično dolazio da me veže. Znao sam da te večeri neće doći, doktor mi je to kazao, i to je bio znak za bekstvo. Desetak minuta kasnije se već smrklo i ja sam se išunjao iz kolibe. Stigao sam već do izlaza iz sela kad sam video da me neko prati. Stao sam i sačekao; bila je to ta žena...“
Fransoa je shvatio.
„Nisam imao izbora... ona bi vikala... video sam joj to u očima...“
„I kako si je ubio?“
Tužno je pokazao ruke.
„Mogao sam i da ti ne kažem... možda ti to ne bi nikada ni saznao. Ne sviđa mi se što sam to učinio... ali je bilo ona ili mi... Mnogo mi je žao zbog tvog prijatelja... nisi mi bio simpatičan, ali si se dobro pokazao... zato neću da te lažem.“
Fransoa je ćutao, poražen. Mislio je na Haja, koji traži Fuong i nalazi je mrtvu. Prijatelj mu to nikada neće oprostiti. Kako bi mogao poreći svoje učešće u njenom ubistvu?
Došao je Klaus.
„Možemo da odemo do Kineza kad god hoćete.“
„Hajdemo onda“, kazao je Tavernije i poslednji put bacio pogled na poručnika.


Dva dana kasnije Fransoa je državnim putem br. 1 krenuo za Hanoj, u kamionetu u kome je bio i sin Čao Hana. U kamionskoj prikolici bilo je desetak Kineza. Saobraćaj je bio veoma gust. Prošli su pored vojnog konvoja, punog mladih regruta. Neko vreme čekali su u Fu Lang Tuongu pre nego što su se ukrcali na trajekt preko reke Tuong. U Bak Ninu je bilo još gore: na reci Kau je bilo toliko brodića i splavova da se po njima reka mogla prepešačiti.
Fransoa je s cigaretom u ustima hodao obalom, mračno raspoložen; čekao je ukrcavanje. Njegovu radost što će uskoro videti Leu pokvarilo je razmišljanje o Haju i njegovom bolu. Stao je kraj neke tezge i naručio čaj.
Oko njega je bila velika gužva; ljudi su se, natovareni svim i svačim, gurali u tišini. Delovali su malodušno. Uglavnom su to bile žene, starci i deca, a bilo je malo ljudi u punoj snazi. Nekoliko ranjenika se snalazilo kako je znalo i umelo. Bataljon Senegalaca je napravio veliku gužvu. Legionari su čekali na obali i pili pivo. Iz daljine mu je vozač, Kinez, mahao da dođe, jer ubrzo treba da se ukrcaju. Fransoa ustade, ali ga neki Vijetnamac naglo gurnu i potrča prema reci.
Od udarca je posrnuo i uhvatio se za tezgu s povrćem. Pomorandže, mango i dinje se razleteše na sve strane. Trgovac je skupljao svoju robu, a neki Senegalac primeti šta se događa. Fransoa je ležao s licem u blatu.
„Poručniče, poručniče!“
„Što se toliko dereš, Ahmede?“
„Tamo, poručnice, eno ga.. jedan belac...“
„Šta jedan belac?“
„Ima nož u leđima, poručnice!“
„Pa što odmah ne kažeš, budalo!“
Poručnik je požurio do Tavernijea. Mala gomila ih je okružila mašući rukama, dok je sin Čao Hana glupavo zurio u svog putnika.
„Zovite majora“, povikao je poručnik. „Poznajete li ga?“ pitao je Kineza.
Ovaj je samo klimnuo glavom.
„Je li neko video šta se desilo?... Naravno“, kazao je, pošto su sve badavadžije ćutale. „Majore, stigli ste! Pregledajte ovog čoveka, molim vas. Razmaknite se malo...“
Lekar je pažljivo pridigao Tavernijea i skinuo mu košulju.
„Nije ozbiljno, imao je sreće, oštrica je skliznula u stranu“, kazao je i izvukao bodež. „Gle, evo dolazi sebi. Ne mrdajte! Treba da se odmarate nekoliko dana.“ Dezinfikovao mu je ranu, a zatim ga širokim zavojem omotao preko grudi.
„Šta mislite?“, upitao je poručnik.
„Ništa. Jeste li ih pitali?“
„Nisu ništa videli, kao što možete i pretpostaviti. Napisaću izveštaj. Kako se zovete?“
„Nije potrebno, poručnice, samo gubite vreme; ja takođe. Hvala vam...“
„Ali...“
„Oprostite, ali žurim i ne bih hteo da zadržavam vozača. Mogu li dobiti taj nož?“
„To je čudno oružje“, kazao je major i dao mu ga. „Vidite, ručka je izgravirana, a i na oštrici su neki čudni urezi... kao na nožu za žrtvene obrede... dao sam vam injekciju protiv tetanusa. Idite lekaru i nemojte se naprezati.“
„Obećavam. Hvala, doktore, hvala, poručnice.“
Fransoa se oslonio Kinezu o rame i stigao do kamioneta, gde se onesvestio. Pre toga je stigao samo da kaže: „Brzo, treba da požurimo!“
Osvestio se na trajektu, koji je bio pretovaren, pa je plovio veoma sporo. Na drugoj obali reke vladala je potpuna zbrka. Trebala su im dobra dva sata da se izvuku iz gužve. U kabini kamioneta, mada su prozori bili otvoreni, vladala je nesnosna vrućina. Stigli su i do Crvene reke. Tu je bila tolika gužva, i to ispred poznatog Mosta Pola Dumea, da je Fransoa odlučio da nastavi pešice, bez obzira na Kinezovo negodovanje.
Taj most je nekada bio železnički, a sada je, preplavljen automobilima, biciklima i pešacima, ličio na pukotinu koja se otvorila u Crvenom moru da bi Jevreji pobegli od faraona. Ljudi na mostu su toliko žurili kako bi nekud stigli da se nisu plašili ni mogućnosti da padnu u vodu.
Fransoa je hodao stegnutih zuba, čelo mu se znojilo pod bezobličnim šeširom, bio je prljav, neobrijan, odeće prekrivene blatom i krvlju. Hodao je oko kilometar kad je video da ga obilaze samo pešaci i biciklisti. Neki veliki kamion se zaglavio na sredini mosta i prekinuo saobraćaj.


Lea je bila nestrpljiva i svakog dana je čekala nove vesti o Tavernijeu. Poslednje vesti su bile da je stigao u Lang Son. Mada ju je Lijen ubeđivala da to ne čini, ona je ipak rešila da pođe tamo. Smestila se u neki ogroman kamion koji se bio zaputio u taj grad. Da bi udobnije putovala, opet se odenula kao Vijetnamka i stavila na glavu veliki slamni šešir, a dokumenta i novac je nosila ispod odeće. Od prtljaga je imala samo mali zavežljaj.
Điau je pošao za njom; podvukao se pod kamion, a da to nije ni znala. Nasred mosta kamion se zaglavio; putnici su sišli da ga poguraju. Lea se izvukla iz gužve i pošla ka vijaduktu. Na sredini pruge je bila najmanja gužva.
Hodala je napred, u želji da pronađe Fransou i okonča svoj košmar.
Hodala je osećajući kako joj niz leđa silaze žmarci, i samo je mislila na to kako će ga pronaći, zagrliti, i kako će otići i zaboraviti na sve te patnje i sve mrtve u zemlji koju je zavolela, ali za koju nije mogla ništa učiniti.
Neka Vijetnamka je išla prugom, sama između tračnica.
U susret joj je dolazio čovek, posrćući po neravninama i zanoseći se u stranu.
Vetar je odneo ženi šešir i kosa joj je zavijorila.


Onaj čovek zastade... žena je išla ka njemu... potrčala je... O, kako brzo trči... čovek je pojurio... pao... pridigao se i ponovo potrčao... oboje utonuše u neku izmaglicu... nisu se videli dobro, tek obrisi prema nebu... kao da su iznad Crvene reke bili sami... ruke im se dodirnuše, prepleše... srca su im tukla... niz lica, koja su sijala od sreće, potekle su im suze...
KRAJ

IZJAVE ZAHVALNOSTI


Autorka zahvaljuje na saradnji, najvećim delom nenamernoj, sledećim ličnostima i institucijama:


Žozefu Algariju, Arhivu za savremenu istoriju, Arhivu časopisa Mond, admiralu Tijeriju d’Arženlijeu, Vensanu Oriolu, Eduaru Akselaru, Anriju Babijobu, Reneu Bajlu, Rejmonu Barkanu, Žan-Liku Bareu, Žaku Bealu, generalu Bofru, Patrisu de Beeru, Ervanu Bergou, Žanu Bertolinu, Ivu Brehereu, Žan-Žaku Bekleru, generalu Marselu Bižearu, Leonu Blumu, Megi Bodar, Lisjenu Bodaru, komandantu Žilberu Bodinijeu, Roberu Bonafuu, Gabrijelu Boneu, Polu Bonekareru, Žoržu Borneu, Žoržu Budarelu, Polu Burdeu, Fransoi Brošu, Marku Brijninu, R. P. Ivu Brijaniku, Buj Lamu, generalu Žoržu Bujisu, Vilfredu Buršetu, Tomasu Kapitenu, Luju Kaputu, Žoržu Šafaru, Giju de Šapmonu, Šantali Šavaf, Žoržu Kondominau, francuskom Crvenom krstu, Žaku Dalozu, Šarlu Daneju, Dang Van Vijetu, ŽanPolu Danou, Adrijenu Dansaru, Pjeru Darkuru, admiralu Žanu Dekou, Žan-Klodu Demarijou, Eli Denoa de Sen-Mark, Rožeu Delpiju, Žaku Despuešu, Eriku i Gabrijeli Dero, Maji Destrem, Filipu Devijeu, Žaku Din-Frevilu, Klodu Dilongu, Duong Din Kueu, Doan Trong Trujenu, Rolanu Dorželeu, Žaku Durnu, Žaku Dojonu, Žoržeti Elgij, Izabeli Ešragi, Žanu d’Esmeu, J. N. For-Bigeu, Pjer-Rišaru Feraju, generalu Žan-Žilijenu Fondeu, Fransoi Fonvijej-Alkijeu, Šarlu Furniou, Kristijani Furnije, Mišelini Furke, Filipu Frankiniju, generalu Šarlu de Golu, Andreu Godelu, Maksu Godronu, Žoržu Gotijeu, Klodu Glajmanu, Fernanu Ginjonu, Abriju Gurdonu, Stefanu Granšavenu, generalu Ivu Grau, vojnom lekaru Polu Grovenu, Morisu Gronijeu, Luju Grou, Lidiji Hamel, Filipu Hediju, Danijelu Hemeriju, Žan-Mišelu Hertrihu, Hong Tije Sonu, Hong Kvok Vijetu, Ho Ši Minu, Ho Dak Dijemu, Rožeu Holendru, Žanu Ugronu, Žoržu Jovlefu, Polu Izoaru, Polu Žandelu, Anriju de Kerilisu, Žanu Lakutiru, P. B. Lafonu, Kristijanu Legreu, Žozefu Lanijelu, Rožeu Laroku, Žanu Larte-Giju, maršalu Žanu de Latru, Žaku le Buržoau, Le Duanu, Žoržu Lefevru, Le Kan Kiju, generalu Alenu le Reju, Le Ti Nam Tujeu, Le Van Luongu, Le Van Vijenu, maršalu Filipu Leklerku, Koleti Ledanoa, Ž. Legranu, Anriju Lerneu, Arnou de Lide-Kerku, Piteru Mek Donaldu, Tomu Mengoldu, pukovniku Maršanu, Marselu Maršalu, Reneu Mariju, generalu Žaku Masiju, Suzani Masi, Klodu Morijaku, Fransoi Morijaku, Žozeu Majanu, Toboru Mendeu, Pjeru Mendesu Fransu, Andre-Fransoi Mersijeu, Pjeru Mesmeru, Marku Melou, Šarlu Mejeu, Pjeru Mikelu, Fransoi Misofu, Fransoi Miteranu, Bernaru Moaneu, Vensanu Monteju, Žaku Mordalu, Reneu Morou, Polu Misu, Ngujen Ko Čaču, Ngujen Long Bangu, Ngujen Tan Vinu, Univerzitetskom istraživačkom centru socijalista, Filipu Kuenuelu, Ivoni Panjije, Kristini Paskel-Rago, Džonu Peniketu, Fam Ngok Čaču, Fam Van Dongu, Fam Tan Vinu, Rožeu Piku, Filipu de Pirezu, Žan-Pjer Pisardiju, Žanu Pugeu, Žaku Rafael-Lejgeu, Raulu Ravonu, Reneu Remonu, Žanu Renalu, Žanu Reju, Madleni Rifo, Luju Rubou, Pjeru Ruseu, Žilu Roju, Alenu Rušiou, Stanislasu Rulijeu, Rolanu Saduenu, Sen-Oberu, Alberu de Sen-Žilijenu, Žanu Senteniju, Filipu Senteniju, generalu Raulu Salami, Rejmonu Salu, Pjeru Šenderferu, Pjeru Seržanu, Stanislasu, Žaku Sijanu, Pjeru Tajtongeu, Andreu Telijeu, Tu Trang-Gasparu, Oliveru Todu, Eleni Turner, Tran Ti Tuku, S. E. Tri Ngok Taju, Truong Din Hoeu, Truong Maj Hoau, Rožeu Vandenbergeu, Van Geirtu, Žaku M. Verneu, generalu A. Vezineu, P. Vjejaru, Andreu Violiju, generalu Vo Ngujen Dapu, Vu Kanu, Irvinu M. Volu, Pjeru Vjazemskom.


1 Le Trille du diable Đuzepea Tartinija; Sonate 1 en sol mineur - Johana Scbastijana Baha (BWV1001); Tzigane Morisa Ravela. (Prim, prev.)
2 Svi citati iz dela Artura Remboa: Sabrana poetska dela, preveo Nikola Bertolino, Paideia, 2004. (Prim, prev.)