Ubistvo na plaži-Džejms Paterson, Piter De Jong

First topic message reminder :



Leta 2003. godine, dogodila su se tri brutalna i tragična ubistva u Istočnom Hemptonu, u bogatoj priobalnoj zajednici na Long Ajlendu, kao i dva povezana ubistva u Njujorku. Posvećeno im je bezbroj novinskih članaka, kako u samom Njujorku, tako i na državnom nivou.
Međutim, brutalnost počinjenih ubistava je s vremenom bledela u poređenju s tenzijama i društvenim potresima u Hemptonima, koji su nastupili pred samo suđenje i u toku njega.
Ovo je priča o gorepomenutim događajima, sagledana iz nekoliko različitih perspektiva. Ne treba smetnuti s uma da ljudi često lažu, posebno u današnje vreme, i da pravi domet njihovih laži može da prevazilazi našu moć rasuđivanja.

103. Kejt


Odvratan je osećaj biti ovako srećan, čak uopšte srećan, dok Dante leži u zatvoru, a život mu je u rukama varljive porote. Ali, šta ja tu mogu da uradim? Ja sam samo ljudsko biće, a ljudi ne mogu da kontrolišu kako će se osećati, a ja se osećam srećno. A takođe mi je i užasno zbog te sreće.
Nedelja je popodne, a Tom i ja smo i dalje na onom prekrivaču s plaže, s tim što je on sada raširen na podu njegove dnevne sobe. Naslonjena sam na donji deo njegovog kauča s Njujork tajmsom u krilu, tražeći članke koje sam možda potcenila prelistavajući novine prvih nekoliko puta.
Tom sedi do mene čineći isto što i ja, a Vingo leži između nas, dremkajući, okrenut ka njemu. Nas troje ovako sedimo poslednjih četrdeset i osam časova, i uprkos težini presude koja visi nad nama i uprkos čvrsto navučenim zastorima zbog fotografa i TV ekipa koje kampuju s druge strane ulice, osećaj je kao da smo već godinama zajedno, a ne samo dva dana. Što, na neki način, svakako i jesmo. Trudim se da držim prošlost van svega ovoga, ali kada procuri, to su uglavnom dobre stvari a ne raskid. Proteklih deset godina su ga nekako pokorile, bar u nekoj manjoj meri, pa mi je i zbog toga draži.
Ustajem da umesto Exile on Main Street pustim Let it bleed, 26 dok Tom sklanja sudove u sudoperu i otvara konzervu za Vinga. Dok je Vingo obuzet hranom, Tom seda nazad i vrhom svoga stopala dodiruje vrh mog. To je sve što je potrebno da bismo počeli da napipavamo jedno drugo između nogu i skidamo svoju odeću.
Kao što sam i rekla, mi smo samo ljudi, ali se i pored toga loše osećamo. Ipak, olakšanje stiže kada u ponedeljak rano izjutra predvodimo novinarski karavan na putu do Riverheda.
Tomu i meni je dodeljena mala soba niz hodnik ispod kancelarije sudije Rotstajna. Ceo dan tu provodimo, preispitujući i po stoti put svaku strategijsku odluku i svako postavljeno pitanje, uveravajući jedno drugo, bez previše uspeha, da smo uradili pravu stvar. Od porote ne čujemo ni glas čitav dan i u pola šest popodne njih autobusom odvode nazad do „Ramada ina“, dok mi odlazimo nazad do poda Tomove dnevne sobe.
Utorak je isto tako spor.
Ista stvar i sa sredom.
Međutim, da budem iskrena, ja zaista uživam s Tomom.
U četvrtak ujutru naše nade uzleću kada porota zahteva transkripte Marinog svedočenja, a zatim splasnu kada popodne to isto traže i za Niki Robinson. Ja ponovo iščitavam njene transkripte kada Rotstajnov činovnik promalja svoju ćelavu glavu kroz vrata.
- Porota je donela presudu - izgovara.

104. Tom


Prvi koji stižu su Maklin i Mari, a Mari je toliko ispijena od pet dana neprekidne brige da se naslanja na jadnog Maka kao na potporu. Zatim dolaze roditelji Fajfera, Valka i Ročija, njihovi prijatelji, koji uleću unutra poput dobrovoljnih vatrogasaca koji odbacuju sve što su radili, samo da bi odgovorili na zvono za uzbunu.
Na samom suđenju sudnica je po sredini bila podeljena na Danteovu podršku i na ljude iz Montoka, ali s obzirom na to da su Danteovi ljudi većinom došli izdaleka, današnju publiku uglavnom sačinjavaju Montočani. Dantea zastupa jedna mala, ali čvrsta grupa ljutih pobornika - Klarens i Džef, Šon u majici s natpisom „Oslobodite Dantea“ i desetak - ili tako nešto - Danteovih prijatelja iz srednje škole i saigrača iz tima.
Kada je prostorija gotovo nabijena, novinari hrle unutra i popunjavaju za njih obeležene redove u prednjem delu.
Crtači samo što su namestili svoje priručne štafelaje kada Dantea po poslednji put unutra dovode s lisicama. Toliko je nervozan da jedva da može da nas pogleda u oči, pa kada sedne između nas i preklopi naše ruke svojim ispod stola, njegove šake su vlažne i tresu se. Takođe i moje.
- Drži se, ortak - šapućem mu. - Istina je na našoj strani.
Do pre sat vremena, kada su doneli odluku, porotnici su zahtevali da budu odvedeni nazad u svoje sobe kako bi se istuširali i presvukli. Sada, oni u koloni ulaze u sudnicu, u svojim najboljim nedeljnim odelima - muškarci u sakoima i pantalonama, žene u suknjama i bluzama. Čim su zauzeli svoja mesta, Stiven Spilberg i Džordž Kluni uleću unutra sa ekstravagantnim kašnjenjem, noseći svoja skupa ali svakodnevna odela. Svi posetioci sa A liste osim Šejlsa, scenariste, dolazili su tek povremeno, kako se suđenje naporno razvlačilo.
Ali, niko ne želi da propusti poslednjih deset minuta.


105. Tom


Iznenada, sve počinje da se prebrzo odigrava. Sudski izvršitelj uzviknu „Svi ustanite!“. Rotstajn se sjuri unutra i pope na svoje postolje, a predstavnica porote, tanušna gospođa u šezdesetim godinama s velikim plastičnim naočarima staje pred njega.
- Da li je porota donela odluku po sve četiri tačke optužbe? - upita Rotstajn.
- Jesmo, časni sudijo.
Dante gleda pravo ispred sebe, očiju fokusiranih na neku tajnu tačku unutar sebe samog, dok njegova mokra ruka pojačava stisak. Isto je i s Kejt.
- I, kako se izjašnjavate? - upita Rotstajn.
Kriomice bacam pogled na Marino izmučeno lice, a zatim, odvraćajući ga od nje, vidim daleko složeniju pojavu bruklinskog detektiva Konija Rejborna, koji sedi odmah iza nje. Pretpostavljam da ni on nije želeo da propusti izricanje presude.
- Po optužbi za ubistvo prvog stepena nad počivšim Erikom Fajferom - izgovara postarija predstavnica jakim i jasnim glasom - porota se izjašnjava da optuženi, Dante Halivil, nije kriv.
Moja ruka unutar Danteove oseća se kao da je uhvaćena u mašinu, dok se iza nas besni povici takmiče sa alelujama i aminima. Rotstajn daje sve od sebe da i jedne i druge umiri svojim čekićem.
- I po optužbi za ubistvo prvog stepena nad počivšima Patrikom Ročijem i Robertom Valkom - izgovara predstavnica - izjašnjavamo se da optuženi, Dante Halivil, nije kriv.
Sudnica se trese, a policajci se uspravljaju duž zidova. Deset sekundi stoji između Dantea i ostatka njegovog života.
- A koja je odluka porote po optužnici za ubistvo prvog stepena nad počivšim Majklom Vokerom? - pita Rotstajn.
- Porota se izjašnjava da optuženi Dante Halivil, nije kriv.
Sedokosa žena izgovara ove dve poslednje, oslobađajuće reči s naglašenom empatijom, ali i pre nego što izađe poslednji slog, prostorija puca napola. Mari i Klarens mora da se osećaju kao da su posmatrali Danteovo vaskrsenje iz mrtvih, a Fajferova mama, koja ispušta jedan užasan lelek, mora da se oseća kao da je gledala kako Erika ponovo ubijaju, ovaj put na njene oči. Slavljenje i proklinjanje, urlici i klicanje, sve je to previše blizu jedno drugoga, pa se prostorija zanosi nad ponorom nasilja.
Ali ništa od svega toga ne znači Danteu. On izleće iz stolice i povlači nas sa sobom dok u vazduh podiže svoje ogromne šake, zabacuje glavu unazad i grmi od sreće. Kejt dobija njegov prvi zagrljaj. Ja dobijam drugi, a zatim smo usred vlažne, vrele mase stisnutih tela koja skaču; zatim ceo taj vreli krug skače gore-dole i skandira.
-Halivil! Halivil! Halivil!
Dok se Kejt i ja iskobeljavamo taman toliko da stanemo kraj njih u sudnici, vidimo da ona već izgleda ispražnjeno poput Tajms skvera tri sata pošto se lopta spustila na Novu godinu. 27 Kejt i ja upadamo unutar falange šerifa koji okružuju Dantea i dok nas oni predvode do bočnog izlaza, moje oči se susreću sa Alanom Šejlsom, Spilbergovim scenaristom.
U ovom mahnitom trenutku, Dante, Šejls i ja smo sudbinski povezani. Dante je slobodan da ponovo zaigra košarku; posle proćerdane decenije, ja imam svoju karijeru; Šejlsov scenario će biti realizovan. Da je Dante osuđen, ne bi bilo nikakvog filma. A sada, iznenada, sva trojica imamo budućnost.

106. Kejt


Razdragane komšije i prijatelji pojavljuju se kod Mari sat vremena nakon izricanja presude, noseći sa sobom hranu i piće, ali slavlje zvanično ne počinje sve dok Dante - sa zapenušenim šampanjcem u jednoj i makazama u drugoj ruci - ne preseče žutu policijsku traku kojom je zapečaćena njegova soba pre gotovo godinu dana. Kada je strgnuto i poslednje lepljivo parčence, on i njegovi ortaci uleću unutra kao da su oslobodilačka vojska.
- Ovo je za mog prijatelja iz kraja, Danlivija - kaže Dante, oblačeći crno-plavi kačket Tomovog nekadašnjeg tima, Minesota timbervulvsa.
Zatim preostalih dvadeset i osam kačketa - kačket Majami hita je i dalje u plastičnoj kesi negde u Riverhedu - dobacuje svojoj ekipi i, tokom preostalog dela zabave, gde god da se okrenem, glanc-novi, bleštavi kačketi poskakuju nad tutnjavom.
Što se mene tiče, oči mi nisu bile suve ni deset minuta otkako je presuda doneta. Dovoljno mi je da vidim kako Mari zuri nagore u svog unuka, ili Toma i Džefa čvrsto zagrljene, ili olakšanje na Klarensovom iscrpljenom licu, pa da suze ponovo krenu da liju. Nakon nekog vremena više se i ne mučim da ih obrišem.
Maklin upravo sada lupa po kuhinjskom stolu i viče: - Mir u sudnici! Rekao sam, mir u sudnici! - U sobi zatim izbija gungula od zvižduka, mjaukanja i lupnjave nogama.
- Prepoznaje li neko ovo? - kaže mašući poznatom drvenom palicom, glasom kao da je u prednosti bar za nekoliko pića. - Samo ćemo reći da će suzdržani i konzervativni Rotstajn morati da pronađe nešto drugo čime će lupati po svojoj jadnoj klupi, jer ja nisam želeo da napustim sudnicu bez suvenira.
- Do đavola, Dante, ponosan sam na tebe - nastavlja Maklin. - Ne znam kako si se držao tako čvrsto, ali na osnovu onoga šta vidim na tvojoj babi, uopšte nisam iznenađen. Nadam se da ćeš jednog dana moći da se osvrneš na ovo sranje i da ćeš shvatiti da si nešto i dobio iz svega ovoga. Bilo šta. A sada, ja želim da čujem nešto od briljantne i predivne Kejt Kostelo.
Kada se svi u sobi okrenu ka meni i nazdrave mi, ja otvaram svoja usta da čujem šta će iz njih izleteti.
- Za Dantea! - izgovaram podižući svoj šampanjac. - I za tvoju predugo čekanu slobodu! I za Mari! I za vašu predugo čekanu slobodu! Toliko mi je laknulo što vas Tom i ja nismo izneverili. Oboje vas volim. - A zatim se ponovo gubim dok me Dante i Mari preotimaju svojim rukama.
- Ono što moj partner pokušava da kaže, Dante - izgovara Tom prihvatajući moju zdravicu kao ispušteni štapić - jeste da ćeš naš račun dobiti rano izjutra.
Emocijama ispunjene zdravice i slavlje nastavljaju se bez popuštanja. Odlazim na drugu stranu i stajem kraj Maklina i Mari, dok Tom izlazi napolje, kako bi se priključio lumperajki i plesu uz Autkest, Nelija, Džejmsa Brauna i Marvina Geja. Pola sata kasnije, prasak groma prolama se kroz radosnu graju, a oblaci koji su se gomilali celo poslepodne, počinju da se prosipaju.
Pljusak trkom šalje polovinu komšiluka nazad u zaklon Marine prikolice od celih pedeset i pet kvadrata. Ubrzo nakon toga, Tom, sa obrvom naboranom od brige, lupka me po ramenu.
- Šon je u pitanju. Izgleda da je mog nećaka upravo šutnula devojka. Nisam ni znao da ima neku, ali pretpostavljam da je imao, jer priča kojekakve ludosti.
- Treba da ideš da razgovaraš s njim?
- Tako mi se čini.
- Pa, onda mu prosledi i jedan zagrljaj od mene.
- Hoću. A kada se vratim, imam jedno iznenađenje.
- Nisam sigurna da sada mogu da podnesem još iznenađenja.
- Ovo je dobro. Obećavam - kaže Tom, a zatim pokazuje ka Maku i Mari. - Je l’ ja to haluciniram ili se ono dvoje drže za ruke?

107. Loko


Kada Mali genije prolazi iza zadnjeg dela ove vašljive prikolice i ide preko blatnjavog dvorišta, izgleda toliko drugačije da to u meni izaziva nepredvidljivi drhtaj duž kičme.
Kao da jedva mogu da ga prepoznam, a imam i taj grozan osećaj da, kada i on konačno stigne do Kostelinih kola gde ga čekam već četrdeset i pet minuta kao što je tražio, ni on mene neće prepoznati. Ili čak i da me prepozna, biće kao da smo samo poznanici i kao da poslednjih osam godina nije ni postojalo.
Mali genije je takvo lukavo đubre da je sve ovo verovatno bio njegov plan od samog početka. Ne mislim od ovog popodneva ili prošlog leta, mislim od pravog početka, pre osam godina, kada je došao u policijsku stanicu u Vilidžu u tri izjutra i položio kauciju za mene, pošto su me policajci priveli zbog prodaje trave na plaži. Ne znam šta je uradio, niti kako je to uradio, ali nekako je ubedio šefa policije da odbaci celu stvar, a sve je tako obavio do kraja da moji to nikada nisu saznali. Međutim, kad sada razmišljam o tome, kladim se da me namestio tim pandurima još u prvom trenutku, kako bi mogao da se pojavi i izvadi moje dupe napolje zbog čega mu ja i dugujem od samog početka.
Nedelju dana kasnije odveo me je kod Nikija i Tonija, i bio je poneo flašu vina od trista dolara, koje jedva da je i liznuo. Zato je moju čašu stalno dopunjavao i, tokom vožnje nazad, kada sam ja jedva uspevao i da sedim, izneo je, kako je on to nazvao, „mali skromni predlog". Trebalo je da batalim srednjoškolsku decu i da ih prepustim amaterima, a da umesto toga njemu pomognem da preuzme celokupnu hemptonsku trgovinu drogom. - To je smešna lova za ove budaletine - rekao je. - Osim toga, mi cele svoje živote buljimo u te bogataše. Vreme je da im se pridružimo u kantri klubu.
Imao sam svega sedamnaest godina tada, druga godina srednje škole. Šta sam znao? Ali Mali genije je tačno znao o čemu se tu radi, on je bio zadužen za razmišljanje, ja za fizikalisanje i, dok smo se okrenuli, lova je počela da pristiže u džakovima.
Mali genije je i oko toga bio mudar. Rekao je da ako počnemo da živimo kao makroi, panduri će za par meseci početi da njuškaju oko nas. Zato smo osam godina živeli poput monaha, ništa ne menjajući u svojim životima osim cifri na bankovnim računima koje je on otvorio na Antigvi i Barbadosu.
Od tada, sve je bila samo stvar istrajnosti u onome šta smo započeli ili, kako to Mali genije zove, „naša privilegija“.
Ni to nije bio nikakav problem. Nemilosrdnost je jedan od zaštitnih znakova Malog genija, odmah uz pronicljivo razmišljanje, mada pretpostavljam da ni ja nisam šeprtlja u tim stvarima, takođe. Ipak, da budem iskren, nemoguće je skapirati o čemu DG razmišlja - i oduvek je bilo tako.
Sada već lije kao iz kabla, ali DG lakim korakom ide kroz kišu, kao da je to upravo ono što mu je potrebno da ga očisti. Možda i jeste. Znam bolje od bilo koga drugog šta je sve spreman da uradi i da s time živi. Stajao sam kraj njega dok je slao metke u Fajfera, Valka i Ročija, dok su oni dozivali svoje mame do poslednjeg sekunda.
I to zbog čega? Zbog krađe hiljadu dolara vrednog kreka. I zbog nekog beznačajnog dilovanja. To je sve što je bilo. Više nestašluk nego krađa, s obzirom na to da su se sledećeg dana Fajf i Roči pojavili s lovom, plus kamata.
Ali DG mi nije dozvolio da uzmem pare. Rekao je da moramo da pošaljemo poruku. Snažnu poruku. To je bilo skroz ludački ali takođe i lukavo, jer on čeka sve dok ne dođe do tuče na Smitijevom terenu, gde Voker vadi svoj komad na Fajfera. Na taj način mi sve kačimo braći, a ja mislim - okej, možda i možemo da se izvučemo s ovim kao i sa svime ostalim.
Međutim, dok Mali genije otvara vrata kola, on deluje toliko izmenjeno i daleko da mi se čini kako mu staro ime više uopšte ne pasuje. I kada sklizne iza volana i uputi mi svoje hladno „Šta ima?“, ja se vraćam na ono kako sam ga zvao petnaest godina pre nego što se one noći pojavio u policijskoj stanici.
- Do đavola ako znam - kažem mu. - Šta ima kod tebe, Tome?
To mu privlači pažnju. Nekorišćenje stvarnih imena je čak izričitije od netrošenja para, pa pre nego što može da ukapira, šalje mi isti surovi pogled koji je uputio Fajferu, Valku i Ročiju baš pre nego što ih je ustrelio među oči. Zatim to prekriva osmehom i pitanjem: - Zašto me zoveš Tom, Šone?
- Zato što je žurka gotova, striko. Završili smo svoje.

108. Tom


- Možda ipak možemo da pronađemo neki izlaz iz svega ovoga - kažem paleći Kejtinu džetu i pažljivo nas izvlačeći unazad s blatnjave staze. Pošto je sav komšiluk u krugu od nekoliko kilometara na slavlju kod Mari, ulica je napuštena i, pod snažnom kišom, deluje još opustošenije nego obično. - Zbog čega si siguran da je sve gotovo, nećače? Šta se desilo?
- Rejborn se desio - kaže Šon. - Čim je presuda doneta, odjurio sam napolje, ali kada sam stigao do svojih kola, Rejborn je stajao kraj mene. Kučkin sin me je čekao. Mora da je trčao da bi stigao prvi, ali, ukoliko je teško disao, nije mi to dozvolio da vidim. Predstavio se. Rekao je da su od pre tri minuta slučajevi ubistava Erika Fajfera, Patrika Ročija, Roberta Valka i Majkla Vokera ponovo širom otvoreni, zajedno s nikad razjašnjenim ubistvom Menija Rodrigeza. Zatim se nasmejao i rekao mi da je jedini koga ima osumnjičenog za svih pet ubistava suludi narkodiler po imenu Loko. Kada sam ga pitao zašto to meni govori, Rejborn me je nežno pogledao i rekao: „Zato što sam prilično siguran da si ti on, Šone. Ti si Loko!“
Sada sam na Putu 41, ali kiša toliko jako pada da vozim ispod pedeset. Još više usporavam kada vidim zamandaljenu benzinsku stanicu i, čim je prođem, skrećem na još jednu napuštenu malu ulicu.
Gledam u Šona - i osmehujem mu se. - Pa, više ne treba da brineš zbog detektiva Rejborna.
- Zaista?
- Zaista. Došao je i mene da vidi. Danas popodne, u mojoj kući, odmah čim je Klarens pokupio Kejt i odveo je kod Mari. Rekao je da nije mogao da shvati kako sam toliko znao o ubistvima - da je pištolj namešten, za otiske, za lažni Fajferov poziv i da je Lindgren korumpiran. Onda je zaključio da mora da sam i ja takođe bio upetljan.
- I, šta si uradio?
- Hteo sam da ga upitam da li je ikada bio na Antigvi, na bilo kom od tih ostrva. Da li je ikada razmišljao o prevremenoj penziji? Ali sam znao da bi to bilo gubljenje vremena.
- Pa, šta jesi uradio? - pita Šon, gledajući na drugu stranu jer već zna šta je odgovor.
- Ono šta sam morao. A reći ću ti i ovo, tip je težak bar sto pet kila. Jedva sam ga ubacio u gepek.
- Sada ubijaš i pandure, Tome?
- Nisam imao mnogo izbora - kažem mu dok čujemo sirenu na jednom od isthemptonskih patrolnih vozila koje juri na sever, Putem 41 u pravcu Marine kuće.
- Zašto nisi pustio Dantea da pronađe advokata za sebe? Ili, ako si već morao da ponovo budeš velika zvezda, da budeš u centru pažnje sa svojom devojkom, zašto ga ne pustiti da izgubi?
Put, jedva vidljiv kroz kišu koja bukvalno udara, penje se kraj jedne napuštene prikolice.
- Pretpostavljam da nikada nisi čuo za nešto što se zove iskupljenje, nećače.
- Verovatno i ne.
- Prilika da ispraviš greške poput mojih dolazi jednom za ceo život.
- Zar nije malo kasno za to, striče?
- Na šta to misliš?
- Da poništiš prošlost? Kreneš ispočetka?
- Aaa, nikada nije kasno za iskupljenje, Šone.


109. Tom


Kiša sada toliko jako pada da čak i s brisačima koji mlataraju na najjačoj brzini, jedva mogu da vidim put. Da mislim da je ovo možda opasno, stao bih sa strane i sačekao da kiša prestane.
- I, šta ćemo da uradim s Rejbornom? - pita Šon, trudeći se da ne gleda u mene, na način na koji sam video da ljudi okreću glavu od preobraćenika.
- Sahranjujemo ga - kažem mu. - Na onom starom crnačkom groblju na vrhu brda. To mi se jedino čini ispravnim.
Popločani put postaje blatnjav. Veoma dobro ga poznajem. Nekako uspevam da ubodem otvor u žbunju veličine polovine odrasle osobe, i to kraj onoga što je ostalo od nekadašnjeg putokaza za „Nebesko baptističko groblje".
Provlačim se kroz otvor i idemo nagore, dok žbunje mlati po prozorima kola. Izbrazdano je i meko, ali idući veoma sporo i izbegavajući najgore delove, uspevam da popnem automobil na vrh uspona, gde se nalazi čistina obeležena desetinama skromnih ploča i nadgrobnih spomenika u krečnjaku.
Parkiram se kraj istrulele klupe, klimam glavom Šonu i mi snebivljivo iskoračujemo na pljusak. Dok se gnjecavo blato lepi za naše cipele, hodamo ka zadnjem delu kola.Teške kapi kiše se odbijaju o krov i prtljažnik dok Šon otvara hromiranu bravu, a zatim ide korak unazad, van domašaja elektronski kontrolisanog, plavog prtljažnika koji se lagano otvara. Unutra, međutim, jedino što se nalazi su Kejtina ćelava, istrošena rezervna guma i nešto baštenskog alata koji je pomalo koristila u Maldinovom dvorištu.
- Šta je ovo, jebote? - kaže Šon, okrećući se ka meni i brzo se hvatajući za moje ruke.
Već tada, međutim, moj pištolj je pripijen uz njega i dok on bulji u mene sa istim zapanjenim izrazom lica kakvo je pogrebnik morao da izbriše s Fajfa, Valka i Ročija, ja ga upucavam.
Mogu da kažem samo jedno. Šon ne cvili za majkom kao što su radili ostali momci. On mora da misli da sam ja njegova mama zbog načina na koji me drži i izgovara: - Tome? Šta to radiš, Tome?
Pucam još tri puta, a cev pištolja je toliko pripijena uz Šonove snažne grudi da sve to deluje kao prigušivač od mesa i krvi, pa zvuk ušuškanih pucnjeva jedva da doseže vlažno drveće. To ga ućutkava, ali oči su mu i dalje širom otvorene i izgleda kao da i dalje zuri u mene. Osećam Šonov pogled na sebi sve dok ne uzmem mali ašov iz gepeka i dok ne iskopam plitak grob. Zatim počinjem da nabacujem blato preko njegovog lica. Pronalazim drugo mesto da zakopam pištolj i nakon toga sam ponovo u kolima.
Obožavam da budem u parkiranim kolima kada kiša dobuje po krovu, pa zato neko vreme samo sedim tu i gledam kako spira prljavštinu s blatobrana, baš kao što sam i ja sprao Šona sa sebe. I znate šta? I dalje se osećam spasenim.

110. Kejt


Marina majušna dnevna soba je toliko natrpana ljudima da nekako sve to deluje kao plivanje u okeanu. Idete tamo gde vas talasi odvedu. Jedan tren slušam veoma zgodnog Džordža Klunija kako visokoumno klapara o američkom krivičnom pravosuđu, u drugom sam u emotivnom, intimnom razgovoru s Tomovim bratom Džefom, koji mi kaže da brine za Šona.
- On nije bio sasvim svoj otkako je suđenje počelo - kaže Džef. - Uznemiren, depresivan, ili tako nešto. A meni nikada nije rekao ni reč o bilo kakvoj devojci.
- Teške su to godine - kažem mu i pokušavam da ga ohrabrim, ali i pre nego što mogu da nastavim, kao da sam povučena nekom podvodnom strujom do tačke u uglu kraj Lusinde Voker, mame Majkla Vokera. Užasno je stajati u ovakvoj slavljeničkoj gomili s majkom ubijenog deteta, ali me Lusinda uzima za ruku.
- Bog vas blagoslovio, gospođice Kostelo - kaže mi. - Sačuvali ste još jedan nevini život od uništenja. Nikada nisam poverovala da je Dante ubio moga sina ili one ostale. Možda će se sada policija usredsrediti da pronađe stvarne ubice.
Dok Lusinda priča o Danteu i Mari, glavna vrata se otvaraju i Tom se poput klina probija kroz zbijenu zabavu. Kada mi pošalje osmeh preko sobe, moje srce odleće ka njemu. Plaši me da razmišljam o tome koliko blizu sam bila došla do toga da mu ne pružim drugu priliku. Da nije bilo ovog slučaja, možda nikada ne bih opet razgovarala s njim.
- Osećam se poput lososa koji se bori za svoj put uzvodno ka mrestilištu - kaže Tom dok mu znoj kaplje s nosa.
- Zadrži tu misao. Kako je Šon?
- U bedaku je više nego što sam ga ikada video. Tužan je, ali sam ga bodrio svojom pričom i tvojim zagrljajem. Kako si ti, Kejt? Kako je moja devojčica?
- Nisam imala predstavu da biti srećan može biti ovoliko iscrpljujuće.
- Šta kažeš na to da se nas dvoje malo izgubimo na neko vreme?
- Imaš li neko mesto na umu?
- U stvari i imam. Ali to je ono iznenađenje koje sam ti prethodno spomenuo.
Vodi me preko sobe ka Maku i Mari, a Mari me toliko snažno grli da krećem da se smejem.
- Pogledajte vas dvoje - kaže dok joj oči igraju od radosti. - Sve ste oduševili. S-V-E! Ceo svet!
- Mi? Šta je s vama dvoma? - odgovara Tom i kucka svoju pivsku flašu s Makovom čašom.
- Za parove - nazdravlja Maklin stavljajući svoju ruku oko Mari.
- Pa, ovaj par ide kući - kaže Tom. - Bio je ovo veličanstven dan, ali i veoma dugačak. Jedva možemo da stojimo.
Počasni gost je u kuhinji, okružen ortacima iz srednje škole koji ga ozareno gledaju s poštovanjem. Iako su svi istih godina kao Dante, izgledaju kao da su bar pet godina mlađi. Dante nam ne dozvoljava da napustimo kuću dok nam ih sve ne predstavi.
- Ovaj veliki tip - izgovara Dante pokazujući prstom na najtežeg dečka s njegove leve strane - to je Čarls Hol, Či-Hi. Ovo su braća Kati, a ovo je Bjuford, ali ga mi zovemo Bu. To su moji momci.
Tom i ja grlimo Dantea još jednom, a zatim odlazimo odatle. Zapravo, što više o tome razmišljam, više sam raspoložena za iznenađenje.


111. Kejt


Izvan kuće, gde je dvadeset stepeni hladnije, kiša deluje kao topao, prijatan tuš. Tom stavlja jednu ruku oko mene i vodi me preko dvorišta do mojih kola. Dok spuštam pogled ka blatnjavim gumama, Tom me snažno privlači k sebi i izgovara: - Samo moram da te poljubim, Kejt.
- Meni odgovara.
Ljubimo se na kiši, a zatim natopljeni ulećemo u kola. Tom me prikopčava napred i kreće u pravcu kuće ali, na Putu 27, skreće ka zapadu umesto ka istoku a, ako si ovde odrastao poput nas, to nije nešto što ćeš uraditi slučajno, bez obzira na to koliko jako pada kiša ili koliko si umoran. Kada ga pogledam tražeći objašnjenja, Tom mi odgovara ludačkim kliberenjem.
- Rekoh ti da imam iznenađenje.
- Daj da pogađam - kažem previše iscrpljena da bi me bilo briga. - Vikend na poluostrvu?
- Mnogo bolje.
- Stvarno? Siguran si da ne možeš da mi kažeš? Tako ću sada biti iznenađena.
- Kejt, da li smo se otkinuli od posla kao da smo radili decenijama? - pita me Tom i dalje se smejuljeći dok drži uperen pogled u kišu u pokretu.
- Otprilike.
- Da li smo uradili dobro za našeg klijenta?
- Moglo bi se tako reći.
- I da li mi veruješ?
- Znaš da ti verujem - kažem dodirujući Tomovo rame, i iznenada savladana toliko jakim osećanjima, ostajem bez teksta po n-ti put danas.
- Onda se zavali u sedište i uživaj. Zaslužila si to, savetnice.
Poput dobre devojčice, radim kako mi se kaže, i nakon nekog vremena čak uspevam i da zadremam. Kada otvorim oči, Tom se već odvojio na Put 495 i vozi niz mračni drum kraj zaraslih parkirališta i zatarabljenih kuća. Gde smo to mi sada? Dezorijentisana sam i izgubljena.
A zatim vidim znak za „Aerodrom Kenedi“.
- Tome?
Tom ne pruža ništa više od onog istog luckastog osmeha dok se prestrojava u traku za međunarodne odlaske i ne zaustavlja ispred terminala ,,Er Fransa".
- Da li si ikada bila u Parizu, Kejt?
- Ne.
- Nisam ni ja.
Osećam toliko različitih stvari, ali sve što mogu da izgovorim je: - Ko će da brine o Vingu?
- Maklin - odgovara. - Kako misliš da sam sve ovo dobio? - i pruža mi moj pasoš i elektronsku kartu u njemu.
- Idem da ostavim kola - kaže Tom kao da je to najobičnija stvar na svetu. - Srešćemo se na izlazu. - Ali ja ne mogu da se pomerim niti da prestanem da gledam u njega, osećam se kao da ga prvi put vidim.

112. Tom


Noćni let „Er Fransom" sleće u jedan posle podne po lokalnom vremenu i mi se probijamo kroz haos aerodroma „Šarl de Gol“. Bez prtljaga, na koji moramo da čekamo, prvi smo u redu kod imigracionih vlasti i bez muke prolazimo carinu. Nikada se nisam osećao toliko slobodno i lagodno u svom životu.
Pre jedanaest časova vozio sam kroz Kvins. Sada smo na zadnjem sedištu crnog fijata koji juri kraj saobraćajnih znakova na francuskom. Ostavljamo za sobom jednolični autoput i prelazimo na - kao s razglednice - pravu parisku ulicu s tri trake. Taksi silazi s velikog bulevara, nakratko tandrče preko kaldrme i zaustavlja se ispred malenog hotela na levoj obali Sene, koji sam preko interneta rezervisao prethodnog popodneva.
Naša soba još uvek nije spremna, pa peške idemo dva ulaza niže do kafeterije. Naručujemo kafe s mlekom i posmatramo užurbane ulice.
- Gde smo mi ovo, Tome? - pita me Kejt, skidajući je-zikom penu sa usana.
- U Parizu.
- Samo proveravam.
Pet minuta nakon što smo platili kafu, stojimo naslonjeni na kamenu balustradu i gledamo na mutnu Senu. Elegantne zgrade od krečnjaka, od kojih nijedna nije viša od pet spratova niti mlađa od pet stotina godina, oivičavaju suprotnu stranu reke. Ipak, najbolji deo svega ovoga je sjaj u Kejtinim očima.
Prelazimo most „Pont nef“ 28 i pratimo uputstva vratara za najbližu prodavnicu odeće. - Mogla bib da se naviknem na ovo - kaže Kejt.
Unutar Galerije Lafajet, dodeljujemo sebi po hiljadu evra svakome i razdvajamo se da kupimo stvari. Uzimam dva para pantalona, tri majice, džemper od kašmira i mokasine: sve ovo daleko je ozbiljnije od svega što sam ikada nosio. A ipak, ja nisam ista osoba kakva sam bio pre godinu dana ili čak pre dvadeset i četiri časa, pa zašto bih se onda isto oblačio?
- Nemate putnih torbi? - pita lepo obučena žena u sivom kompletu s pantalonama na recepciji našeg hotela.
- Komotni putnici - odgovara Kejt držeći u jednoj kesi sve što je kupila.
Lift veličine telefonske govornice podiže nas na treći sprat, gde naša soba, ispunjena antikvitetima, gleda na majušni trouglasti trg koji se zove La plas d leon. 29
Nosaču dajem preveliku napojnicu, zaključavam vrata i okrećem se na vreme da uhvatim Kejt koja gola pada u moje naručje.

113. Kejt


Pokušajte da nas ne mrzite, ali evo kakva je naša pariska svakodnevica. Tom ustaje u osam, kupuje Internešenel herald tribjun i nastavlja ka kafeu. Ja silazim sat kasnije i pomažem mu da dovrši šta je ostalo od kroasana i ukrštenica. Tom zatim zatvara oči, spontano otvara naš vodič i dozvoljava sudbini da odabere našu destinaciju za taj dan.
U ponedeljak je to bio Muzej Pikasa u kraju s prijatnim, vetrovitim ulicama po imenu Mare. U utorak smo se uspinjali strmim ulicama na vrh Monmartra. Ovog jutra šetamo ka jednom hotelu iz osamnaestog veka pretvorenom u muzej francuskog skulptora Rodena.
Gledamo moćnu, granitnocrnu figuru pisca Balzaka i čuvenog, nezgrapnog Mislioca, postavljenog na podijum, koji deluje užasno nabildovano za jednog intelektualca.
A iza njih, u uglu, nalaze se epska Vrata pakla, na koja je Roden potrošio svojih poslednjih trideset i sedam godina života. Sastoje se od dvoje masivnih, crnih vrata ispunjenih s više od dve stotine zgrčenih tela, od kojih svako proživljava svoju jezivu, večnu kaznu a, iz nekog razloga, Tom ne može da skine pogled s njih.
Toliko je prikovan da ga ostavljam kako bih švrljala po dvorišnim kamenitim stazicama, koje su oivičene s toliko različitih žbunova ruža koliko, čini mi se, u paklu ima grešnika. Tu je i jedna prazna klupica na suncu na koju sedam i zagledam se u mladu majku koja doji svoje čedo, kada me Tom pronalazi.
- Pa koliko si od onih smrtnih počinio, Tome?
- Sve njih.
- Vredni dečače.
Uzimamo po sendvič i čašu vina u baštenskom kafeu, a zatim lutamo okolnim krajem, u kome su mnoge raskošne kuće pretvorene u strane ambasade, s naoružanim čuvarima postavljenim ispred kapija. Koliko je sve ovo predivno i novo, vino i mišićavi, zgrčeni grešnici s Vrata tonu u moju glavu, pa ja odvlačim Toma nazad u našu sobicu.
U stvari, jedva mogu da čekam toliko dugo. Dok Tom petlja oko ključeva, ubacujem mu jezik u uvo i govorim mu koliko sam napaljena, pa čim smo s druge strane vrata, uvlačim ga u kupatilo i skidam ga ispred širokog ogledala. Bacam se na kolena među njegove noge i posmatram mu lice u ogledalu dok sisam njegov savršeni kurac.
- Da li je ovo greh, Tome?
- Mislim da nije.
- Zaista? Da li ja to onda nešto pogrešno radim?
- Ne, ti ništa ne radiš pogrešno. Ti sve radiš baš kako treba.
- Ne gledaj u mene, Tome. Gledaj u nas u ogledalu.
Nekoliko sati kasnije, u našem krevetu, Tom ječi na potpuno drugačiji način, a zatim mrmlja: „Nema krvi, nema krvi.“
Drmusam ga, prvo nežno, onda jače pa se njegove prestrašene oči treptajem otvaraju.
- Imao si noćnu moru, Tome.
- Šta sam govorio?
- Pričao si o krvi, Tome.
- Čijoj krvi? Kakvoj krvi?
- To nisi rekao.
- Da li sam spominjao bilo šta drugo? - pita me Tom očiju i dalje punih panike.
- Ne - kažem mu i on se smeje toliko slatko da moram ponovo da ga imam u sebi.

114. Tom


Ne usuđujem se da ponovo zaspim, ali Kejt nema tih problema.
Dok se ona budi, naše vreme rezervacije za večeru je odavno prošlo, pa grabimo u noć da vidimo šta možemo da nađemo. Dok prolazimo pokraj raznovrsnih, blistavo osvetljenih prozora, Kejt je nezamislivo ćutljiva, a ja ne mogu prestati da razmišljam o svojoj noćnoj mori i o onome što sam mogao da kažem u snu.
Ostavljamo bučni Sen Žermen zarad tiših, mračnijih ulica duž Sene. Kejt je sve vreme prilepljena za moju ruku i ne progovara ni reč.
Ako je nešto zaista inkriminišuće - o Šonu ili o drugima - izletelo iz mojih velikih usta, ne bi se jebala sa mnom na način na koji je, zar ne? Ali, ukoliko ja ništa nisam izgovorio, zašto se ona ponaša tako čudnovato i napeto?
Oboje umiremo od gladi, ali Kejt odbija jedan obećavajući lokal za drugim.
- Previše turistički.
- Previše trendi.
- Previše prazan.
Ovo nije ona. Želeo to ili ne, ja ne mogu da ignorišem mogućnost - od koje mozak obamire - da sam se odao.
A ako jesam, kako mogu da počistim za sobom u gradu koji jedva poznajem?
Konačno se zaustavljamo u jednostavnom bistrou nakrcanom lokalcima. Crnomanjasti gazda nas sprovodi do crvenog stočića pozadi, ali čak i ovde Kejt neće da me pogleda u oči. A zatim, zureći u svoje šake na krilu, napuklim glasom izgovara: - Tome, ima nešto o čemu moram da razgovaram s tobom.
Ne ovde. Ne pred svima - gde ništa ne mogu da učinim.
- Postoji nešto što sam i ja tebi nameravao da ispričam - kažem joj. - Ali moja glava kao da hoće da eksplodira. Previše buke. Možemo li da odemo na neko mirnije mesto, gde će biti lakše da se razgovara?
Izvinjavajući se gazdi, zakoračujemo nazad na ivičnjak i hodamo ka Luksemburškom parku.
Međutim, čak i u jedanaest sati uveče, prepuno je turista. Na otprilike svakih desetak metara po jedan ulični muzičar tambura nešto od Bitlsa ili se žongler dobacuje zapaljenim štapovima, a svaka prazna klupa je takođe i vidljiva sa šetališta.
Konačno, opažam praznu klupu u senci nekog visokog drveća. Nakon kratke provere da se osiguram da ne možemo biti viđeni, povlačim je u svoje krilo. I dalje ne verujući sasvim da je do ovoga došlo, gledam u Kejtine oči i jednu ruku stavljam na dno njenog tankog vrata.
- Tome?
- Šta je bilo, Kejt?
Moje srce lupa tako glasno da jedva mogu da čujem sopstvene reči. Bacam brz pogled preko njenog ramena da proverim da niko ne dolazi s glavne staze.
Cele večeri Kejt jedva da je mogla da pogleda u mene. Sada su njene oči poput lasera i ne skida ih s mene, kao da proučava moje oči kako bi iščitala reakciju na ono što će uskoro reći.
- Šta je bilo, Kejt? Šta je u pitanju? - pitam je i svoju drugu ruku privlačim njenom grlu.
- Želim da imam bebu, Tome - kaže mi. - Želim da imam tvoju bebu.
Ne znam da li da se smejem ili da plačem, ali Kejt, koja očajnički čeka odgovor, zuri u mene kao jelen uhvaćen u svetlost farova.
- Samo jednu? - šapućem ljubeći suze na njenim obrazima i spuštajući svoje drhturave ruke na njen struk. - Ja sam očekivao bar tri ili četiri.


115. Tom


Satima nakon naše prve sesije pravljenja bebe, mirno ležim na svojoj strani kreveta i gledam Kejt dok spava, a očaj od pre nekoliko sati zamenila je euforija. Ranije sam mrzeo da razmišljam o budućnosti. Sam sam sebe bacio u nokdaun u kome nisam imao o bogzna čemu da razmišljam. Sada sedim zadovoljniji od seronje koji je diplomirao kao prvi u klasi na Harvardskoj pravnoj školi.
Kejt i ja smo upravo dobili najveće suđenje za ubistvo u poslednjih deset godina. Mogli bismo da živimo i radimo ma gde u svetu, da budemo partneri u bilo kojoj pravničkoj kancelariji u zemlji, da pravimo par miliona dolara godišnje a da se pošteno i ne oznojimo. Ili možda, ako još nismo sasvim spremni da odmah uskočimo u amove, možemo još neko vreme da zujimo po Parizu. Da razvučemo svoje putovanje s jedne nedelje na nekoliko meseci. Iznajmimo apartman u Mareu. Natopimo se kulturom. Učimo o vinima.
Srećna žena je tako divan prizor, a Kejt deluje toliko zadovoljno, čak i dok spava. Ukoliko je odlučna da zasnuje porodicu, zašto da to i ne uradimo? Ja neću biti ništa mlađi. Možda ona može da ide na posao, a ja ću biti tata kod kuće, koji će učiti male blesane osnovama pre nego što bude suviše kasno, pa da nauče da vode loptu sa obe ruke pre nego što krenu u predškolsko.
Alarm sata na noćnom stočiću se oglasi, a digitalni zapis se prebaci na 6:03. Pažljivo se izvlačim iz kreveta i sa onom starom melodijom Džoni Mičel ukopanom u glavi - Bio je slobodan čovek u Parizu - odšunjavam se do kupatila nadajući se da prastare daske na podu neće zaškripati.
Dugo se tuširam vrelom vodom, a zatim i brijem. Oblačim svoje nove široke pantalone i raspakivam majicu upravo pristiglu iz hotelske praonice. Slobodan i lagodan.
Od svih stvari koje obožavam u vezi s Parizom, najviše volim jutra. Ne mogu da dočekam da zakoračim na mokre ulice i kupim svoj tribjun. Već mogu da osetim ukus ljuspastog kroasana i bogate, guste kafe.
S vrata bacam još jedan, poslednji pogled na Kejt, izgubljenu u svojim nedokučivim majčinskim snovima, i dok veoma nežno zatvaram vrata za sobom, ledena čelična cev revolvera pritiska zadnji deo moga vrata, a oroz je povučen unazad, što hvataju moje uši.
Pre nego što čujem Rejbornov glas kako izgovara: „Hvala ti što si me doveo u Pariz, Danlivi", mogu da omirišem njegov jeftini afteršejv. Zatim udara moje mokasine na stranu i baca me licem na pod, uvrće mi zglobove iza leđa i stavlja lisice. Svako može da bude opasan tip kad iza sebe ima šest žandarma sa izvučenim pištoljima.
Još uvek nisam rekao ni reč, jer ne želim da probudim Kejt. Želim da njen sladak san potraje još malo. Sjebano, kao što može da zvuči, ali i ja sam počeo da u to verujem, i da me Rejborn ili kogod drugi nije uhvatio, možda bih i uspeo da se izvučem s tim. Sve je ionako samo gluma, zar ne? Ako sam ja mogao da odglumim dovoljno dobrog advokata da spasem Danteovo dupe, glumljenje oca i muža bilo bi onda mačji kašalj.
Ali Rejborn ne haje mnogo za to.
- Tvoj nećak te poznaje bolje nego što misliš, opaki.
- Nosio je pancir, zar ne? - šapućem i dalje pokušavajući da ne pravim buku.
- Kako si to znao?
- Zato što je on mala kučka - kažem, mada znam i pravi razlog - jer nije bilo krvi. Nema krvi!
- Tri dana nakon što je ispuzao iz groba, predao se. Nije čak ni pokušavao da se nagodi. Samo je želeo da s nama podeli sve što je znao o svom čika-Tomiju - što se ispostavilo kao prilično mnogo.
Zašto neće da ućuti? Zar ne zna da Kejt spava? Kako nam se čini, ona već spava za dvoje. Ali, već je prekasno.
Vrata se otvaraju i Kejt iskoračuje u hodnik u svojoj Led cepelin majici. Njena gola stopala su na petnaest centimetara od moga lica, ali bi isto tako mogla da budu i petnaest kilometara - jer ja znam da ih više nikada neću dodirnuti.

EPILOG
Nakon pada




116. Tom


Teške cipele dnevnog čuvara odzvanjaju o nesnosne zidove od betonskih blokova koji su svuda oko mene. Minut kasnije čuje se kloparanje ključeva i zveket metalne prečage, a kada se koraci nastave, ja skačem sa svog metalnog kreveca širokog šezdeset centimetara. Kada garda zađe za poslednji ugao na putu do moje ćelije, ja već stojim kraj vrata.
Za sedam meseci koliko sam zatvoren u Riverhedu - na istom sam spratu na kom je i Dante ležao - nisam imao ni jednog posetioca, a jedina pisma koja sam primio jesu ona od detektiva Konija P. Rejborna iz bruklinskog Odeljenja za ubistva. Ako Koni želi da prokljuvi moj zločinački um, ja na to samo mogu da kažem okej.
S obzirom na to da su njegova pisma sve što imam od interakcije s ljudima, dajem sve od sebe da mu zadržim interesovanje, čak i ako treba da nešto kenjam o tome, u čemu sam, ako još niste primetili, veoma dobar.
Straža me odvodi do žicom ograđenog dvorišta na, prema federalnoj kazni određenih, dvadeset minuta nedeljnog vežbanja na otvorenom, oslobađajući moje zglobove kroz prorez na žičanoj ogradi kada sam konačno unutra, na sigurnom.
Na suprotnoj strani, braća trče gore-dole po jedinom terenu koji su ovde dobili, a njihova crna koža svetluca od znoja čak i na anemičnom decembarskom suncu.
Ja i dalje imam više nego dovoljno znanja da naučim ove tipove, ali mi ovde niko neće dozvoliti da igram basket u ovoj zajednici. Sve što imam od slobode je žulj od tapkanja lopte i sunce na zadnjem delu svoga vrata. Dok dajem sve od sebe da u tome i uživam, na suprotnom kraju dolazi do komešanja i neki zatvorenici su gurnuti unutra.
Ja sam u samici, odvojen od svih ostalih zatvorenika, otkako sam tako sjebao onog tipa pod tušem da ga i dalje hrane preko cevčice. Tako da upravo sada znam šta se dešava, a to zna i celo igralište, jer košarkaška lopta prestaje da odzvanja i celo mesto postaje mrtvački tiho. Za ovu bolesnu gamad ovo je bolje od kablovske televizije.
I ja se gotovo isto tako osećam. Prestrašen sam k’o u paklu, ali uzbuđeno-prestrašen. Niko nikada ne sazna celokupnu istinu o sebi, ali na mestima poput ovog otkriješ šta ti nedostaje, pa čak i više od Kejtine kože ili osmeha ili sna koji je ona držala u životu, nedostaje mi akcija, duvanje u kockice i njihovo kotrljajuće izbacivanje, a upravo sada one jure prema meni preko ograđenog cementa zatvorskog dvorišta.
Uspravljam se, naglašeno pokazujući zašto to činim, i pomeram se u ugao uz ogradu. Na taj način niko ne može da mi priđe s leđa, a samo jedan od njih mi može prići i napasti me.
Poslali su tri čoveka da obave posao. Tu je mesnati belac s gotovo pravim rukavima od zelenih tetovaža na obe ruke, kao i dva nabijena crnca.
Ja, međutim, ni u jednom trenutku ne skidam pogled s belca, jer znam da onaj u sredini nosi sečivo.
Oni su na pola puta od ostatka družine i brzo se približavaju, ali ja ne pomeram ni mišić, čak ni na licu. Dozvoljavam im da se približe, a zatim se sve u trenu menja. Žestoko svojim desnim stopalom udaram po čašici kolena brata s desne strane. Čuje se zvuk smrskavanja i urlik bola, pa sada, uprkos detelini sa četiri lista urezanoj na njegovom bicepsu, irski momčić se ne oseća toliko srećnim, zar ne?
Ali on je sledeći na redu i nema izbora. Svoju desnu ruku vadi iza svoga bedra i nožem kidiše na mene.
Kao da je u pitanju usporeni udarac, ja ga posmatram kako dolazi celom putanjom. Imam sasvim dovoljno vremena da okrenem i zgrabim njegov zglob i odbacim ga na drugog brata. Sada, ubijam boga u Šamroku 30 a istovremeno koristim njegovo telo kao štit od brata. Kada postane labav, uzimam sečivo domaće izrade iz njegove ruke i, dok dvorišna rulja žestoko trupka stopalima kao da je ovo neka organizovana borba, okrećem ga ka jedinom tipu koji još stoji, onome levo. Ogroman, koliki je, on se skamenjuje, odjednom bez ikakve žurbe da mi se približi.
Već me imaju za tri ubistva; još jedno neće napraviti neku razliku, ali zbog nečega oklevam - možda činjenica da u njegovim očima ima nešto od Rejborna - a u tom trenutku, četvrti tip, onaj koga uopšte nisam ni video jer je sve vreme izvan kaveza, provlači svoje ruke kroz mrežu. On mi otpozadi prerezuje grkljan.
- Ovo je od Maklina - izgovara glas iza mene.
Onda, kada vrela vlaga počinje da teče niz moj vrat, znam da je gotovo.
Padam na kolena, a zatim unazad, pitajući se šta je poslednja misao koju ću imati, poslednja stvar koju ću videti? Nije mi potreban sveštenik niti bilo ko drugi da me drži za ruku. Video sam Kejt kako stoji gola na plaži obasjana mesečinom. Igrao sam košarku u NBA ligi. Stigao sam do Pariza.
Sunce postaje sve sjajnije i sjajnije, i razbija se na hiljadu belih tačkica pre nego što se tačkice rastvore a veliki crni pravougaonik ne prekrije nebo. Iza njega dolazi užasavajući zvuk grebanja metala o metal, a zatim pravougaonik puca napola i postaje ona dvostruka vrata, Vrata pakla. A zatim, dok se poslednje kapi krvi cede iz mene, vrata se uz škripu otvaraju i dočekuju me dobrodošlicom kući.


117. Kejt


Parkiram se odmah uz Bič roud i čim otvorim vrata, Vingo izleće iz kola i trči na široku belu plažu. Njegovo celokupno pseće biće isijava srećom. Prazno prostranstvo vode i peska čini da se i ja bolje osećam. Upravo zbog toga i dalje dolazim ovamo svaki dan, čak i ovo popodne sredinom decembra, s temperaturom tek nešto iznad pet stepeni Celzijusovih.
Hodam osam stotina metara niz plažu sve dok ne pronađem ravno, osunčano parče naspram stena, nekako zaštićeno od udara vetra, gde razvijam svoje ćebe.
Ritmično propadanje izlomljenih talasa me smiruje i pomaže mi da se skoncentrišem, a za to mi je potrebna sva pomoć koju mogu da dobijem. Prošli su meseci otkako sam se vratila iz Pariza, ali se osećam kao da je to bilo juče i nemam predstavu šta treba da uradim da bih ponovo započela svoj život.
Izmoreni Vingo se uvija iza mene, a ja vadim svoj radio i nameštam ga na prenos kraja utakmice Majami hita i Boston seltiksa. Pošto su pobedili na posebnom izvlačenju krajem leta, seltiksi su angažovali Dantea za dvanaest miliona dolara, početni ugovor na tri godine, a on im se upravo odužio s dvadeset i dva poena, jedanaest skokova i četiri blokade. Zbog svoje raznovrsne igre danas popodne, intervjuisan je uživo s terena, pa čak i Vingo čuli svoje uši dok Danteov uzbuđeni glas izlazi iz mog majušnog tranzistora.
- Samo želim da se javno zahvalim svojoj baki Mari - kaže Dante. - I svojoj zemljakinji, advokatu i agentu, Kejt Kostelo. Volim vas obe i vidimo se uskoro.
- Čuješ li to, Vingo? Upravo sam dobila svoje prvo javno zahvaljivanje iz „Flit centra“ - kažem i onda milujem svoje slatko, verno kučence.
U daljini, jedan par zakoračuje na pesak i počinje da hoda prema nama duž linije vode. Polagano se kreću, klizeći niz vetar, i kako se približavaju, vidim da su to Maklin i Mari.
Vingo i ja ustajemo da im poželimo dobrodošlicu, ali nešto nije u redu, jer je Marino lice prošarano suzama.
- Šta nije u redu? - pitam ih i pre nego što mi se približe.
- Tom je mrtav - odgovara mi ona. - Ubijen je u zatvoru danas ujutro, Kejt. Mak ne razume zašto ja plačem, ali ćeš možda ti to shvatiti.
Nisam sigurna da li ja to shvatam, ali iznenada i ja plačem, snažno, kao da je neko pritisnuo prekidač, i dok se Mari i ja čvrsto držimo jedna za drugu, Maklin posmatra more i neugodno lupka po pesku.
- Šta je s vama dvema? Tip je bio lažljivo dilersko đubre i hladnokrvni ubica. Zaslužio je to desetinu puta.
- Znam ja sve to - odgovara Mari, zureći direktno u moje uplakane oči i brišući moje suze svojom maramicom. - Ali ipak. Pomogao je Danteu. Uradio je jednu dobru stvar.
- Tačno, ali pošto mu je smestio - kaže Mak, ali niko ga ne sluša.
Mari me poziva kod sebe, ali potrebno mi je da budem sama. Uprkos mojim suzama, težak teret je iznenada otišao i prvi put za toliko meseci, ja mogu jasno da razmišljam o budućnosti.
Vingo i ja se vraćamo da sedimo na ćebetu pod suncem i kada dođe vreme da ustanemo i odvučemo se nazad do kola, mislim da znam šta treba činiti.
Preseliću se u Portland ili Sijetl, gde me niko ne poznaje i gde nikoga nije briga za mene. Kupiću malenu kuću s verandom, možda i sa potočićem koji teče kroz dvorište, a na krov ću postaviti satelitsku antenu kako bih mogla da gledam sve Danteove utakmice.
A tada, kada se Vingo i ja smestimo u svoj novi kraj i kada sve uredim baš kako želim - sve da bude toplo i prijatno, prijaviću se na listu za usvajanje beba. Nije me briga da li je dete belo, crno, braon ili žuto, ili da li je iz Albanije, Čilea, Koreje ili Los Anđelesa, ali će biti jedan uslov oko koga neće biti pregovora. Beba mora da bude devojčica. Jer, iako znam da Tom Danlivi nije bio primer ni za šta drugo sem za sopstvenu uvrnutost, Vingo i ja smo završili svoje s muškarcima ljudske vrste.
- Zar nije tako, Vingo?

Beleška o autorima


Džejms Paterson čuveni je američki pisac trilera. Danas već čuven, kako po svojim dugim boravcima na vodeći top-listama najprodavanijih knjiga, tako i po milionskim tiražima, vrtoglavi uspeh otpočeo je romanom Prikrade se pauk, u kojem u vodi lik forenzičara Aleksa Krosa. Kros će biti glavni junak još nekoliko njegovih romana, koji su gotovo svi bili ekranizovani.


Piter de Jong je napisao bestseler romane Čudo na sedamnaestoj zelenoj (Miracle on the 17th Green) i Kuća na plaži (Beach House), zajedno sa Džejmsom Patersonom, a pisao je i za nekoliko nacionalnih časopisa. Živi u Njujorku.

1 Jedan od najstarijih proizvođača bicikala u SAD. (Prim.prev.)
2 Brat (engl. Brother) - u žargonu naziv za crnca, pogotovo za nekog posebno dragog i bliskog. (Prim.prev)
3 Džejmson (engl. Jameson) - čuvena marka viskija. (Prim.prev)
4 U originalu na engleskom „Save the Whales“. (Prim.prev)
5 Kings Hajvej (engl. Kings Highway) - bukvalno „Kraljevski auto-put", zbog čega se i neformalni tim s početka knjige naziva tim imenom. (Prim.prev)
6 Specifični način odabira i rangiranja novih košarkaša za američku NBA ligu. (Prim.prev.)
7 John's Pancake House (engl.) - Džonova kuća palačinki. (Prim. prev)
8 Kutija šibica (engl. Tinder Box) - lanac prodavnica za prodaju posebnih vrsta duvana u Americi. (Prim. prev)
9 Tradicionalna kineska hrana koju čini nekoliko manjih porcija barene i pržene hrane. (Prim. prev.)
10 Sunrise (engl.) - svitanje. (Prim. prev)
11 Price Wise (engl.) - pametna cena; lanac radnji s jeftinom robom u Njujorku.
12 Quien sabe, ay? (šp.) - Ej, ko li će to znati?
13 Consigliere (engl, takođe i originalno na italijanskom) - pravni savetnik, pogotovo onaj koji radi za mafiju. (Prim. prev)
14 Lakros je ekipni sport s gumenom loptom koja se dobacuje štapovima s pričvršćenom mrežicom na vrhu, a cilj je da se lopta ubaci u gol siičan hokejaškom; sport je posebno popularan na univerzitetima u SAD i Kanadi. (Prim.prev.)
15 Aluzija na slučaj „Votergejt", gde je insajder pod šifrovanim imenom „Duboko grlo“ (engl. Deep Throat) pokrenuo glasine koje su dovele do smene predsednika Niksona. (Prim.prev.)
16 Rumors (engl.) - govorkanja; naziv albuma grupe Fleetwood Mac iz 1977. godine. (Prim.prev.)
17 „Beti Ford" je elitni američki centar za lečenje bolesti zavisnosti, nazvan po supruzi 38. predsenika SAD, Džeralda Forda. (Prim.prev.)
18 Misli se na Vilijama Tekumseha Šermana, generala Unije tokom Američkog građanskog rata, koji je bio na čelu čuvenog marša kroz Severnu i Južnu Karolinu i Džordžiju, početkom 1865. godine, kojim su trupe Konfederacije bile prisiljene na potpunu predaju. (Prim. prev.)
19 Moril se na španskom piše Moreal, a ovde je postavljeno pitanje zapravo igra reči na engleskom More real, u značenju realnije, životnije. (Prim. prev.)
20 Bodega je tipična prodavnica hispano zajednice u SAD-u, mešavina klasične bakalnice i prodavnice alkoholnih pića, pogotovo vina. Ovde je naglašena ironija zbog razlike između tipične bodege i ove koja se bavi svim i svačim. (Prim. prev.)
21 Tvinki (engl. Twinkie), američki kolač od testa, ispunjen filom iznutra, neka vrsta kroasana. (Prim. prev.)
22 Kruklin (engl. Crooklyn), aluzija na Bruklin prema istoimenom filmu američkog reditelja Spajka Lija, koji se bavi svetom droge u Bruklinu (Prim. prev.)
23 Vok je posebna vrsta tiganja u kome se sprema tradicionalna hrana na Dalekom Istoku. (Prim. prev.)
24 Imena nekih od najvećih zvezda NBA lige. (Prim. prev.)
25 Džejms Džojs: Uliks (prevod: Zoran Paunović), CID, Podgorica 2001.
26 Nazivi dva albuma čuvene grupe Rolingstones. (Prim. prev)
27 Doček Nove godine na Tajms skveru u Njujorku smatra se jednim od najveličanstvenijih, a njegov sastavni deo je ogromna lopta koja se spušta s velike visine tačno u ponoć. (Prim. prev.)
28 Le Pont-Neuf (franc.) - „Novi most", sagrađen u Parizu krajem 16. i početkom 17. veka. (Prim.prev.)
29 La place de Leon (franc) - Trg lava. (Prim. prev.)
30 Šamrok (engl. Shamrock) - irski naziv za detelinu koja predstavlja njihov nacionalni simbol. (Prim. prev.)