Ubistvo na plaži-Džejms Paterson, Piter De Jong

First topic message reminder :



Leta 2003. godine, dogodila su se tri brutalna i tragična ubistva u Istočnom Hemptonu, u bogatoj priobalnoj zajednici na Long Ajlendu, kao i dva povezana ubistva u Njujorku. Posvećeno im je bezbroj novinskih članaka, kako u samom Njujorku, tako i na državnom nivou.
Međutim, brutalnost počinjenih ubistava je s vremenom bledela u poređenju s tenzijama i društvenim potresima u Hemptonima, koji su nastupili pred samo suđenje i u toku njega.
Ovo je priča o gorepomenutim događajima, sagledana iz nekoliko različitih perspektiva. Ne treba smetnuti s uma da ljudi često lažu, posebno u današnje vreme, i da pravi domet njihovih laži može da prevazilazi našu moć rasuđivanja.

58. Kejt


„L. I. saunds“, gde Tomov nećak Šon radi otkako je sišao sa svoje spasilačke stolice, jedna je od retkih radnji i dalje otvorenih u Ist Hemptonu, a ja nemam pojma zašto je to tako.
U devet sati uveče, tačno su dve osobe u dobro osvetljenoj, skučenoj prostoriji. Šon stoji napred, kraj kase, dok njegova jedina potencijalna mušterija pretura po pregradama. Šon je zgodan mladić s dugom, plavom kosom. Zapravo, on mnogo više liči na Toma nego na Džefa.
Prelećem pogledom preko radnje. Ova prodavnica će zauvek imati posebno mesto u mome srcu. Sve dok nisu podigli šoping centar u Bridžhemptonu, ovo je bila jedina radnja s muzikom u krugu od pedeset kilometara. S posterima Hendriksa, Dilana i Lenona okačenim po zidovima, kao i s fanatičnim prodavcima koji su propovedali o večnoj razlici između dobre i grozne muzike, ulazak unutra je bio ozbiljan poput ulaženja u crkvu.
Šon se smeši za dobrodošlicu dok ja ulazim pod svetlost sijalice. Pušta neki omamljujući CD koji ne prepoznajem.
Druga mušterija, visoki, mršavi tip koji nosi naočare s metalnim okvirom, baca letimičan pogled na mene, a zatim ga brzo sklanja. Ništa se ne menja. Tip se bliži pedesetoj, ali ima trapavu samouverenost jednog osamnaestogodišnjaka. On kreće unazad po alfabetu, pa ja počinjem s drugog kraja i srećna idem od AC/DC-ja preko Clash-a do Fleetwood Mac-a.
Kada ode, uzimam reizdanje albuma Rumors 16 i odnosim ga do kase.
- Klasika - kaže Šon.
- Dopada ti se? Bila sam sigurna da ćeš misliti da je previše ženski i slabašno.
- Šta to govoriš, Kejt? Puštao sam ga pre sat vremena. Ja i maca s razrokim okicama nismo mogli da ga se naslušamo.
- Takođe, i naslov deluje nekako odgovarajuće - kažem mu.
- Sad te ne kapiram.
- Znaš, da li si čuo neko?
Šon deluje pomalo razočarano, ali ne znam da li je to zbog teme ili zbog mog pokušaja da budem duhovita.
- Je l’ to ono zbog čega si ovde?
- Jeste, Šone.
- Misliš informacija o Fajferu, Valku i Ročiju? - pita me Šon.
- Ili bilo šta što bi moglo da pomogne da razumemo zašto bi neko želeo da ih ubije.
- Čak i kad bih znao - nisam siguran da li bih ti i rekao.
- Zato što su ti rekli da ne govoriš.
Šon me posmatra kao da sam ga upravo uvredila na najgori mogući način. - Baš me briga za to sranje. Ali ovi momci su bili moji ortaci i oni sada ne mogu da budu ovde da se odbrane.
- Mi samo pokušavamo da ukapiramo ko ih je ubio, Šone. Ako si im prijatelj, mislim da bi i ti želeo to da znaš.
- Poštedi me pridika, Kejt - kaže Šon. A zatim izbacuje jedan od onih dražesnih Danlivijevskih osmeha. - Dakle, kupićeš ovaj CD ili si samo traćila moje vreme?
- Kupujem.
Uzimam svoj CD i krećem ka tamnoj tezgi nekoliko vrata niže, gde skidam celofan s njega dok izlazim na elegantnu ulicu i na hladan, mirišljav vazduh. Ist Hempton je jedan od najlepših gradova koji se mogu videti. Ljudi su ti koji mogu biti ružni pokatkad.
Iza tezge je poštansko sanduče. Gledajući izbliza, vidim da nisam jedini kupac diskova kome je ovo prvo zaustavljanje nakon kupovine. Plava površina sandučeta prekrivena je stotinama sitnih, upravo skinutih naslova CD-ova, i sada je Rumors deo ovog montažnog grafita.
Rumors je sada čak mnogo bolji od onoga kako ga se ja sećam i kada stižem do Makove kuće, ostajem u kolima na prilazu sve dok ne čujem celu stvar do kraja.
Kada sam konačno unutra, Mak hrče na kauču u dnevnoj sobi i zvonjava mog mobilnog telefona ga uopšte ne uznemirava.
Šon je, i šapuće. - Čuo sam nešto, Kejt, i to od ljudi kojima verujem, da su poslednjih nekoliko nedelja Fajf, Valko i Roči pušili krek. Letos je krek ovde bio sveprisutan, posebno na Bič roudu. Navodno, sva trojica su se bila navukla. Jednom, kada to probaš, za vikend od nule skočiš na stotku. To je sve što znam. Pa, kako ti se dopao CD?
- Savršen je. Hvala ti. Za sve, Šone.
Prekidam vezu i okrećem se ka svom usnulom domaćinu. Zahvalna što se Mak još nije ni mrdnuo, povlačim ćebe kojim je pokriven do njegove brade i krećem na sprat. Dakle, priča se da su mrtvi momci bili navučeni na drogu. Pitam se, da li je to istina.

59. Tom


Poziv od mog nećaka Šona izgleda da probija frustrirajući ćorsokak ovog slučaja, jer se već sledećeg popodneva osamnaestogodišnji Džarvis Maloni penje uz škripave stepenice ka našoj kancelariji. On je prvi posetilac ove nedelje i Vingo je van sebe od radosti, da ne spominjem i da se sav baca na Džarvisa.
- Znam nešto što bi moglo i da ništa ne znači - kaže nam. - Ali mi je trener rekao da bi odmah trebalo sve da vam ispričam.
Svakoga leta, naselje Ist Hempton iskazuje svoju zahvalnost za priliv trošadžijski nastrojenih posetilaca organizovanjem napada armije tinejdžera koji naplaćuju kazne za parkiranje. Obučeni u braon pantalonice i bele majice, oni grabe uzduž i popreko glavnih ulica, obeležavajući kredom gume, iščitavajući datume na registracijama i inspekcijskim nalepnicama, ispisujući kazne i, u suštini, prikupljajući lovu za grad. Džarvis, okrugloglavi srednjoškolski maturant, takođe i igrač odbrane srednjoškolskog tima američkog fudbala u Ist Hemptonu, bio je član prošlogodišnje pešadije, i kada konačno uspevamo da skinemo Vinga s njega, on počinje da priča šta mu je na duši.
- Oko devet sati uveče te subote kada su ubijeni Fajfer, Valko i Roči, napisao sam kaznu za kola parkirana na Džordžika biču. U stvari, ispisao sam dve kazne - jednu zbog neispravne propusnice za plažu za 2003. i drugu zbog nedostatka nalepnice za emisiju štetnih gasova. Jedino zbog čega mi je ovo ostalo u mislima je sam auto - kestenjasti porše 911 sa sedam stotina pređenih milja na brojaču.
- Sledećeg dana, blejao sam sa svojim ortakom koji radi prepodnevnu smenu. Imali smo malo takmičenje oko toga ko je napisao kaznu boljim kolima i - ja poentiram sa ovim poršeom. On, međutim, kaže i ja sam mu napisao kaznu, na istom tom mestu, rano narednog jutra. To znači da je auto bio tu cele noći, odmah kraj mesta gde su tela pronađena. Kao što sam i rekao, to verovatno ništa ne znači, ali trener kaže da bi trebalo da vam to prenesem.
Još dok Džarvis odlazi, krećem kolima ka sedištu Gradske policije. I najmanji prekršaj ovde da se desi, sve je podeljeno na dva dela. Patrola Hemptonske policije je nadležna za puteve od Sauthemptona do Montoka, ali je Gradska policija odgovorna za sve što se dešava unutar samog naselja i kao što se i da pretpostaviti, dva odeljenja se ne podnose do besvesti.
Miki Porter, šef Gradske policije, moj je drugar. Za razliku od Hemptonske policije, koja je sklona da sebe doživljava veoma ozbiljno, Porter - visoki tip s velikim, crvenim brkovima - ne pretvara se da je junak neke kriminalističke serije. Pri tom, nema problem sa mnom i Kejt što zastupamo Dantea.
Posle napada 11. septembra, Gradska policija je, poput svih odeljenja širom zemlje, dobila od Biroa državne bezbednosti moćan kompjuter vredan pedeset hiljada dolara. Kroz trideset sekundi, Miki na svom ekranu ima registraciju našeg poršea - njujorške tablice, IZD235, registrovane na mog pajtosa s plaže Morta Zimela, odnosno na njegovu adresu na Menhetnu, Park avenija br. 850.
Bingo.
Pa, ne sasvim.
- Iako je registracija na Zimela - kaže Porter - prilično sam siguran da je jedina osoba koja je to vozila zapravo njegova ćerka Tereza. - On klizi mišem naniže niz ekran i dodaje: - Pogledaj, Tereza Zimel, osamnaest godina. Jedne nedelje u avgustu zaradila je tri kazne, od toga dve za brzu vožnju.
- Šta bi ti očekivao ako bi dao auto od sto hiljada dolara jednoj osamnaestogodišnjakinji?
- Na Bič roudu, porše 911 je honda sivik - odgovara Porter. - Čin roditeljske odmerenosti. Osim toga, Tesa nije uobičajeni tinejdžer.
- Manekenka je, je l’ tako? Izlazila je s nekim tipom iz „Gans en rouzis-a“?
- „Ston templ pajlots" zapravo, ali bio si blizu. Predivna devojka. Bila je na naslovnoj stranici Voga sa četrnaest i glumila zavodnice u par tinejdžerskih filmića. Od tada je malo-malo na lečenju od zavisnosti.
- Sranje je kada si bogat i lep.
- Ne bih znao. Samo sam lep.
- Onda mi veruj. Dakle, Miki, ja moram da vidim ovu devojku. Ma šta da je razlog, ona je bila na mestu zločina.


60. Tom


U razgovoru s Mikijem još sam uvereniji da moram da razgovaram s Terezom što pre. Pre nego što ona uradi nešto loše sebi ili neko odluči da uradi nešto loše njoj. Ipak, ne očekujem od Mikija izveštaj već na pola mog puta nazad u Montok.
- Tome, imaš sreće. Tereza Zimel se upravo vratila u grad nakon ture u „Beti Ford“ 17 klinici. Požuri, možda možeš da je uhvatiš dok je još uvek „čista“. Kako čujem, zamenila je svoju heroinsku zavisnost zavisnošću od vežbanja. Svaki dan provodi u velnes centru.
- Prava reč je potčinjenost.
- Ozbiljno mislim, Tome. Devojka je zavisna od pilatesa koji košta hiljadu dolara na dan.
Petnaest minuta kasnije već sam u velnes centru posmatrajući Terezino vežbanje kroz ovalni zelenkasti prozor.
Pet ženskih pratilaca je ravnomerno raspoređeno na podu. Onoliko koliko ja mogu da zaključim, sve su u gotovo savršenom pokretu, ali nijedna ne može ni da se približi očajničkoj koncentraciji Tereze Zimel.
Gledajući njen napor, žalim što sam je ismevao. Umesto da sedi kod kuće i žali samu sebe, ona bukvalno baca svoje demone na strunjaču i razbija ih jednog za drugim.
Obaveštavanje klijenta da je vreme isteklo uvek je delikatan trenutak u uslužnoj industriji, pa instruktor završava njenu skupocenu sesiju jednim glasnim uzimanjem vazduha i čestitkama na postignutom.
Žene se pridižu, uzimaju svoje stvari i spokojno klize napolje iz prostorije.
Sve osim Tereze, koja se razvlači na strunjači kao da je isprepadana mogućnošću da bude ostavljena sama sa sobom i sa svim svojim vremenom. Zapravo, deluje rasterećeno dok joj se ja predstavljam.
- Siguran sam da si čula za ubistva na plaži prošlog leta - kažem joj. - Ja zastupam mladića koji je optužen da ih je počinio.
- Dante Halivil - odgovara Tereza. - Nije ih on ubio.
- Kako to znaš?
- Jednostavno znam - izgovara kao da je taj odgovor ulebdeo u njenu predivnu glavu poput poruke u boci.
- Ovde sam jer je tvoj auto te večeri bio parkiran nedaleko od te plaže.
- I ja sam umalo umrla te noći - kaže Tereza. - Ili je to ipak bila noć kada sam spasena. Bila sam tako dobra, ali sam te večeri izašla i snabdela se. Na parkingu sam se našla sa svojim dobavljačem. Uradila sam se na ćebetu na plaži. Spavala tamo cele noći.
- Videla nešto? Čula?
- Ne. To je i poenta, zar ne? Sledećeg jutra sam ispričala tati i, dvanaest sati kasnije, ponovo sam bila na rehabilitaciji.
- Od koga si kupila?
- Kao da je i bilo izbora - odgovara Tereza.
Ne želim da zvučim previše nestrpljivo, iako sam na ivici. - Kako to misliš?
- Postoji samo jedna osoba od koje se možeš snabdeti na Bič roudu. Tako je otkad ja pamtim.
- Ima li on neko ime?
- Samo nadimak. Loko. Kao ludi.

61. Kejt


Pet minuta pošto smo uzleteli sa isthemptonskog heliodroma, tip koji sedi pored mene baca pogled na zakrčeni saobraćaj, koji se ispod nas vuče ka zapadu na Putu 27, i upućuje mi jedan blistavi osmeh. - Volim da uhvatim helikopter za povratak u grad - kaže. - Sat pošto sam trčao na plaži, ja sam već u svom apartmanu na Petoj aveniji i pijuckam martini. Vikend je tako potpuno ispunjen.
- A još je slađe kada mučenici dole mile milimetar po milimetar, zar ne?
- Uhvatili ste me da virim - odgovara uz šeretski osmeh. U kasnim je četrdesetim, preplanuo i utegnut, obučen u uniformu za putovanja više klase - naborane farmerke, večernja bela košulja i džemper od kašmira. Na njegovom ručnom zglobu je platinasti sat „Patek Filip“; na golim stopalima italijanske mokasine.
- Petnaest sekundi i potpuno ste me prozreli. Većini ljudi je potreban bar jedan sat. - Pruža mi ruku i izgovara: - Roberto Nunjez, drago mi je.
- Kejti. I meni je drago što vas upoznajem, Roberto.
U stvari, ja sam i pre ovoga znala njegovo ime i da poseduje „Sautameriken investment butik“, kao i da je prvi komšija Morta Zimela u Hemptonima. Nakon što nas je Tomova rasprava sa Zimelovim telohraniteljima naučila koliko je teško razgovarati s tipovima s Bič rouda, pozvala sam Eda Jurkeviča, brata moje cimerke sa studija prava. Kao pilot helikoptera, Ed je nedavno prestao da transportuje hitne isporuke između Bagdada i Faluđže kako bi razvozio milijardere između Menhetna i Hemptona.
Prošle nedelje sam mu poslala mejl sa imenima onih koji su nastanjeni na Bič roudu i upitala ga da li može da me ubaci kraj nekog od njih na četrdesetominutni let vredan tri i po hiljade dolara, ukoliko naravno bude bilo mesta. Zvao me je ovog popodneva i rekao da budem na južnom kraju aerodroma u pet do sedam uveče. - I nemoj da dođeš ni minut ranije ukoliko ne želiš da upropastiš svoju masku.
Deset narednih minuta Roberto se sujetno muči da nekako uhvati i prikaže čudo bivanja Robertom. Poseduje bar šest kuća, lamborgini i majbah, neprekidno je pod stresom upravljanja „skromnim malim carstvom", a želja koja raste svakim novim danom jeste da sve to odbaci zbog „jednostavnijeg, istinskijeg" života.
Dobro je to uvežban monolog i kada ga završava, smeje se stidljivo kao da je otkrovenje konačno okončano i kaže: - Na tebe je red, Kejt. Čime se ti baviš?
- Bože, plašila sam se toga. Tako mi je neprijatno. Pokušavam da uživam u životu, čini mi se. Pokušavam da pomognem drugima da i oni uživaju malo više. Vodim nekoliko fondacija - jedna pomaže deci iz sirotinjskih kvartova da obezbede školarine za pripremne škole. Druga uključuje letnji kamp za istu takvu vrstu ugrožene dece.
- Dobročiniteljka! Kako je to samo impresivno.
- Barem preko dana.
- A kada sunce zađe? Uzgred, sviđa mi se to što nosiš.
Nakon Edovog poziva, imala sam samo toliko vremena da otrčim do prodavnice u Bridžhemptonu i kupim crnu lakost haljinicu na bretele, tri broja manju.
- Uobičajeni poroci, bojim se. Zar ne mogu da osmisle nešto novo?
- Altruista i nestašna. Zvuči savršeno.
- Kad već pričamo o savršenstvu, da li znaš gde bi jedan izmučeni filantrop mogao da pribavi malo ekstazija?
Roberto skuplja svoje usne na sekund i pomišljam da sam ga izgubila. Ali, hej, on želi da bude moj prijatelj, zar ne?
- Pretpostavljam od iste osobe koja snabdeva svime što ti može zatrebati u ovim krajevima. Okrutno preskupi Loko. Iznenađen sam da već nisi njegov klijent. Kako čujem, on ima veoma uređeni monopol nad trgovinom skupocenim drogama i veoma je posvećen da ga održi. Uz to, i njegov nadimak. S druge strane, krajnje je diskretan i pouzdan. Podmiruje i lokalnu policiju, pa nema razloga za strah u vezi s tim.
- Zvuči kao veoma upečatljiv dasa. Jesi li ga ikad sreo?
- Ne, a i nameravam da tako ostane. Ali daj mi svoj broj i imaću nešto za tebe narednog vikenda.
Ispod nas, autoput ka Long Ajlendu nestaje u „Midtaun" tunelu i, sekund kasnije, sve što ide s donjeg Menhetna izvire s druge strane.
- Zašto ti meni ne bi dao svoj broj? - kažem mu. - Pozvaću te u subotu popodne.
Prelazimo Menhetn po širini za jedan njujorški minut i helikopter se spušta na majušnu cementnu traku između Vest sajd autoputa i reke Hadson.
- Radujem se tome - odgovara Roberto, pružajući mi svoju posetnicu. Na njoj stoji - Roberto Nunjez, ljudsko biće. Bože svemogući!
- U međuvremenu, postoji li neka šansa da te ubedim da mi se pridružiš na martiniju? Moj batler pravi izuzetne - dodaje.
- Večeras ne.
- Ne voliš martini?
- Obožavam ih.
- Šta je onda u pitanju?
- Ja jesam dekadentna dobročiniteljka, Roberto, ali nisam laka.
On se smeje. Tako sam zabavna devojka - onda kada želim to da budem.

62. Tom


Otprilike u isto vreme kada Kejt hvata svoju gvozdenu pticu za Menhetn, ja se stiskam u majušnoj stolici četvrtog razreda škole u Amagansetu, koja miriše na kredu i kiselo mleko.
Poput nje, i ja imam ulogu da odigram i, iskreno govoreći, nisam siguran da mi je to neki napor.
Dok se privikavam na scenu, još odraslih ljudi ulazi u učionicu i sabija se u malene stolice. Uprkos bogatstvu većine od njih, nema ničega od uobičajenog držanja. Predsedavajući zatvara vrata i daje mi znak, pa ja izlazim ispred svih i pročišćavam svoje grlo.
- Moje ime je Džon Smit - izgovaram - i ja sam alkoholičar.
Gomila žamori sa samoprepoznavanjem i podrškom, dok ja iznosim poznatu priču.
- Otac mi je dao prvu čašu piva kada sam imao jedanaest godina - izgovaram ono što je zapravo istina. - Sledeće noći, izašao sam sa svojim ortacima i neverovatno se napio. - Takođe istina, ali nadalje malo pojačavam stvari.
- Delovalo je toliko savršeno da sam narednih dvadeset godina proveo pokušavajući da oživim taj osećaj. To se nikada nije dogodilo, ali kao što znate, nije me pokolebalo u pokušajima.
Ponovo žamor i klimanja glavom s razumevanjem i, zapravo, možda ja i pripadam ovamo - teško da sam model trezvenosti. Međutim, pokušavam da ne mislim o tome, već da nastavim svoju predstavu.
- Pre šest godina, moja žena me je napustila i ja sam završio u bolnici. Tada sam otišao na svoj prvi sastanak i, hvala Bogu, odonda sam mnogo trezveniji. Međutim, u poslednje vreme, moj život i posao su postali daleko stresniji. - Pretpostavljam da neki od ljudi u prostoriji znaju za mene ili za posao o kome im pričam, ali Amaganset je potpuno drugi svet u odnosu na Montok, a ja, konkretno, ne prepoznajem nikoga.
- Nekoliko poslednjih nedelja osećam da lagano klizim ka provaliji, pa sam zato došao ovamo večeras - kažem, što je na neki način takođe istina. - Teško mi je da priznam, ali potrebna mi je mala pomoć.
Dok se sastanak privodi kraju, stičem čitavu družinu novih prijatelja, a nekolicina njih se razvlači na parkingu nakon svega. Oni ne žele da odu odavde i da odmah budu sami. Zato su naslonjeni na svoja vozila i razmenjuju lovačke priče. A kako su muškarci - muškarci, to prerasta u pravo takmičenje.
Kada jedan opisuje kako su ga dva policajca izvela iz porodilišta onog jutra kada mu je rođen sin, drugi ga nadmašuje - ili poklapa - svojim onesvešćivanjem na očevoj sahrani. Zapravo, počinjem da se osećam kao neko razuman.
- Čime si se ti trovao - pita me sivobradi holivudski producent, koji poseduje jednu od kuća na Bič roudu. Hvata me nespremnog.
- Konkretno? - uzvraćam mu kupujući vreme, dok sumanuto pretresam svoj mozak.
- Aha, konkretno - kaže brekćući, izazivajući salvu smeha.
- „Beli Rusi“ - izbacujem. - Znam da deluje smešno, ali tako nije bilo. Prelazio sam i po dve boce votke za noć. A kod tebe?
- Spucavao sam po tri hiljade dolara nedeljno, a jedan od problema je bilo i moje ja to sebi mogu da priuštim.
- Snabdevao si se kod Loka? - pitam ga i, čim to izgovorim, znam da sam prešao neku vrstu linije.
Iznenada, parkiralište se utišava, a producent me strelja pogledom. Koprcajući se, izgovaram: - To pitam jer je to jebeni ludak od koga sam se snabdevao.
- O, zaista? - kaže producent, skliznuvši ka meni s haube svog crnog rejndž rovera. - Onda smesta izbaci svoju priču. Jesi li alkos ili džanki?
- Džanki - odgovaram, gledajući naniže u beton. - Ne poznajem vas, momci, pa sam izmislio ono sranje oko pića.
- Dođi ovamo - kaže mi.
Ako će da traži tragove na mojim rukama, gotov sam, ali nemam izbora.
Prilazim malo bliže njegovim kolima i za vreme koje mi deluje kao pun minut, on bulji u moje oči. Zatim se odgurava od svoga auta, grabi me za ramena i zabija svoju sivu bradu u moje grlo.
- Momče - kaže - ako ja mogu da ih pobedim, možeš i ti. I ne približavaj se ni blizu tog seronje Loka. Kako čujem, on je bio taj koji je pobio onu decu na plaži prošlog leta.


63. Tom


Sledećeg jutra, Kejt i ja u kancelariji ređamo svoje zabeleške poput ribara koji izbacuju svoj ulov na montočkom pristaništu. Za mesec dana kopanja - nešto malo po površini, a uglavnom besramno podmuklog - uspeli smo da zakomplikujemo slučaj protiv Dantea na nekoliko načina. Prema Kejtinom mišljenju, svaka nova nedoslednost bi trebalo da olakša stvaranje sumnje oko toga šta se zapravo dogodilo te noći.
- Za tužilaštvo, sve će se ovo svesti na strah od mladih crnaca - kaže mi. - Dakle, sada bar lako možemo da udarimo po stereotipu. Ukoliko je tačno ovo što imamo, onda su se par nedelja pre svoje smrti beli momci gadno uvalili. I oni se nisu radili kokom ili ekstazijem ili pilulama, već krekom, najcrnačkijom drogom iz geta. A zatim, tu je i taj misteriozni diler, Loko.
- Šta ćemo da radimo sada? - pitam je.
- Pokušaćemo da potvrdimo ono što imamo. Da tražimo dalje. Da tražimo Loka. Ali u međuvremenu, takođe ćemo i da podelimo ono što imamo.
- Da podelimo?
Kejt vadi iz svoje sportske torbe belu kutiju za cipele i spušta je na sto. Sa istim ritualnim senzibilitetom kao i samuraj koji otpakuje svoju sablju, ona vadi jednu starinsku kutiju s vizitkartama. - Ovde su telefoni svih najvažnijih novinara i urednika u Njujorku - kaže mi. -To je najdragocenija stvar koju sam ponela sa sobom iz „Volmarka, Rida i Blandela".
Ostatak dana Kejt provodi s telefonom u ruci, nabacujući Danteovu priču jednom glavnom uredniku za drugim, počevši od ubistava i hapšenja pa do njegovog porekla i predstojećeg suđenja.
- Ovaj slučaj ima sve - najpre kaže Betsi Hol iz Venitifera, a zatim i uredniku Grejdonu Karteru. - Slavne ličnosti, kriminalci, milijarderi. Tu su i rasa i klasno pitanje, i jedna osamnaestogodišnja buduća NBA zvezda, suočena sa smrtnom kaznom. A sve se ovo dešava u Hemptonima.
Zapravo, to i jeste velika priča, i pre nego je došao kraj popodnevu, mi smo u pregovorima sa bar šest najvećih časopisa koji vape za ekskluzivnim pristupom i Danteu i nama.
- Mačka je puštena iz džaka - kaže Kejt nakon poslednjeg razgovora i pošto je zatvorila svoju kutiju. - Od sada, Bože, pomozi nam.

TREĆI DEO
Gore i dole po Hemptonima




64. Rejborn


Kada treba da sređim neke stvari, ja ne idem kod doce na kauč kao Toni Soprano. Jednostavno, odlutam u park Fort grin i sednem naspram nedokučivog metuzalema među šahovskim majstorima po imenu Ezekijel Vitaker. Na taj način mogu da mislim umesto da pričam, i da sedim napolju umesto da budem zatvoren u sobi sa senkama.
Više mi odgovara, posebno ovog nedeljnog popodneva tokom miholjskog leta, kada poslednje tamno lišće nežno šuška u ovom bruklinskom parku.
- Ti si na potezu - kaže Zeki nestrpljivo čim moja pozadina dosegne kamenu klupu. Za Zekija, vreme je novac, isto kao i psihijatru. Njegovo lice deluje kao da je isklesano u tvrdom drvetu, a dugački, elegantni prsti odaju nekadašnjeg emigranta - berača voća. On i ja, mi već godinama ovako igramo na svežem vazduhu, pa ja znam da mi posao svakako neće biti u mislima.
Međutim, kada mu posle samo deset minuta ščepam topa pred njegovim nadutim nosom, jednostavno moram da likujem zbog toga.
- Siguran si da si sasvim u redu, burazeru? - pitam ga. - Prehlada? Grip? Alchajmer?
Trebalo je da držim jezik za zubima jer, naravno, moje misli tako napuštaju tablu i lebde nazad ka poslu i imenu prikucanom na prljavoj crnoj tabli u policijskoj stanici. Umesto da se skoncentrišem na to kako bih mogao da ojačam svoju poziciju na šahovskoj tabli i da naučim ovog starog jarca toliko potrebnoj poniznosti, ja mislim na Menija Rodrigeza. Rodrigezovo nerazjašnjeno ubistvo me već nedeljama izjeda. Svaki put kada uđem u stanicu, njegovo ime me opominje s table.
Ni na sekund nisam progutao priču koju su plasirale novine o navodnoj svađi između ,,Gloka“ i „Kold graunda“. Činjenica jeste da su reperima glave previše usijane da bi bili dobre ubice, a ovaj ubica za sobom nije ostavio ni traga. Ne samo to, već je Rodrigez, koji je pokupio klopu i istrčao na kišu da bi ubacio novčiće u parkingmetar, bio previše nisko u hijerarhiji da bi bio ma čija logična meta.
Rodrigez je bio potrčko ili kako mi - majstori šaha - volimo da kažemo, pion, i dok ja o tome promišljam, Zeki se pruža preko table s preciznošću džeparoša da bi zbacio moju kraljicu s njenog položaja.
- Uzmi je, Zeki, kučka mi se ionako nikada nije dopadala.
Pobeda je sada van svake rasprave, teško da će biti i remi, pa tabla deluje kao velika, zarđala gvozdena zamka koja samo čeka da se sklopi na mom dupetu. Da sam imao ikakvog ponosa, predao bih, ali ovamo sam svejedno došao da bih razmišljao o Rodrigezu, pa teram Zekija da zaradi svoj novac dok ja pokušavam da zaradim svoj. Dok to činim, Zeki razbija moje redove kao što je Šerman prošao kroz Džordžiju. 18 On izbacuje mog poslednjeg lovca, zatim i konja, i kada moj top pada povrh svih ostalih žrtava, on izgovara: - Pretpostavljam da više ne moraš da brineš za moje pogoršano stanje, Koni.
- To je olakšanje.
Kraj je brz, ali ne i preterano milosrdan i, kao i uvek, podseća me na nekakvu latino rumbu - šah, šah, šah, šah-mat.
Nevoljno otvaram svoj novčanik i Zekiju pružam dvadeseticu, ali se ipak osećam bolje negoli nedeljama pre, jer konačno imam ideju ko je možda ubio Menija Rodrigeza.

65. Rejborn


Mrzim da zovem „Lešinara“ Krausa za vikend, ali ne toliko da to i ne učinim. Saglasan je da se doveze iz Kvinsa i dok ja ulećem u ograđeni parking iza mrtvačnice, on je već tamo, sedeći prekrštenih nogu na haubi svog volvoa. Izuzev upaljene cigarete koja visi s njegovih usana, Kraus izgleda kao mali Buda.
- Hvala ti što si došao - kažem mu.
- Čuvaj svoju zahvalnost, Koni. Ženina rodbina se uvalila još u petak uveče. Molio sam se da pozoveš.
Suncem obasjani parking zamenjujemo prolazom sa krem linoleumom na podu, koji je čak i tiši nego što je uobičajeno. Idemo ka Krausovoj kancelariji, gde mi on čita Rodrigezov balistički izveštaj.
Kada je završio, kažem mu: - A sada mi učini uslugu, Krausi, pa se priseti izveštaja Majkla Vokera.
Voker je tinejdžer koga smo pronašli ubijenog u svom krevetu, tri bloka dalje, mesec dana ranije. Mislim da su ta dva slučaja možda povezana. Znam da ima površnih sličnosti među njima, ali treba mi nešto konkretnije i rečitije od činjenice da su, suštinski, obojica ubijeni tokom noći iz neposredne blizine i u istom kraju.
Medutim, dok Krausi iščitava dve liste s tipovima oružja, kalibrima metaka i tome slično, ništa se ne poklapa. Čak su i oblik i izrada prigušivača drugačiji.
- Nema takođe ni neke logike - kaže Krausi. - Hoću reći da nije teško zaključiti zašto bi Voker, glavnoosumnjičeni za trostruko ubistvo, popio svoju kaznu. Ali kurir koji nikada nije bio ni u kakvoj vrsti nevolje? To je nešto lično ili ko zna šta već.
- A možda je i sve toliko različito da mora da su povezani.
Svako od nas grabi po izveštaj, pa ih nanovo iščitavamo u dubokoj, depresivnoj tišini, kakva se ni pod prisilom ne bi mogla naći nigde drugde sem u mrtvačnici, u nedelju popodne.
Nijedan od nas ne može da pronađe ni najmanji detalj vredan razgovora i to se konačno pretvara u mrtvačku tišinu, toliko duboku da zaglušuje, pa izlazimo nazad na sunce i u naše nazoviživote.

66. Tom


Ponedeljak je uveče i Kejt i ja idemo do „Barnsa" da proverimo nove januarske časopise. Kao i svaki medijski znalci, uzimamo primerke Venitifera, Njujorka i Njujorkera, i ubacujemo ih u moja kola.
„Kod Sema" dobijamo sto u zadnjem delu i po njemu širimo svoj bleštavi plen s luksuznim, sjajnim naslovnim stranicama koje blistaju poput metalnih ramova na izlozima. Kejt uzima Njujork, a meni prosleđuje Venitifer. Sa 188. strane Dante me posmatra kroz zatvorske rešetke. Fotografija je jeziva, jer su uhvaćeni Danteova mladost i strah, takođe i lažna hrabrost koja pokušava da sve to prikrije.
U svim časopisima njegovo lice je osvetljeno da bi njegova koža delovala tamnije. Rasa i Hemptoni su dobitna kombinacija za kioske sa štampom i oni ih naglašavaju koliko god je to moguće.
Povrh svega ostalog, nekako je lepo biti ovde s Kejt. Gotovo kao zajednički izlazak. Čitav naredni sat mi iščitavamo svoje magazine i prosleđujemo ih jedno drugom, prekidajući samo da uzmemo po zalogaj pite sa artičokama i slaninom ili po gutljaj hladnog piva. Članak u Njujorkeru, praćen pročišćenom crnobelom fotografijom na kojoj Dante izgleda kao igrač ili kakva pop zvezda, prilično je kratak, ali tekstovi Dominika Dana u Veniti feru i Pita Hamila u Njujorku imaju svaki bar po deset hiljada reči, i oba su korektna, čak i blagonaklona prema Danteu. Svaka ključna tačka koju je Kejt nametnula tokom razgovora telefonom, od rasizma preko preterane revnosti optužbe pa do glasina o zloupotrebi droga od strane žrtava, prerasla je u stilizovani, uglačani otisak. Videti sve to, rašireno na stolu, pogotovo jer je štošta tek nešto više od glasine, pomalo je suviše moćno.
Još više je preterana količina prostora data „hrabrom paru mladih lokalnih branilaca iz Montoka", koji su doneli hrabru odluku da zastupaju momka optuženog da je ubio njihove stare drugare.
Nisam imao pojma da ćemo Kejt i ja biti toliko važan deo ove priče.
Dan nas opisuje kao „crvenokosu Džeki i razbacanog Džona Kenedija" i piše da je „čak i Danlivijev pas, boston-terijer Vingo, neverovatno fotogeničan“. Po Hamilovim rečima, „hemija među njima nije umišljena. U svojim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama, njih dvoje su bili u vezi više od pet godina.“ I Veniti fer i Njujorker su stavili našu istu zajedničku fotku, snimljenu nakon pobede Sent Džona 1992. godine.
- Dobro je što nas u gradu svi već mrze - kažem - jer ovo je gore od svih neprijatnosti.
Plaćamo i odvezujemo Vinga od klupe kraj izlaza. Vingo deluje kao neko ko se sasvim dobro prilagodio iznenadnoj slavi, ali ga uznemirava gadan miris paljevine u vazduhu. Dok hodamo ka parkingu iza restorana, vatrogasni kamion isthemptonskog odeljenja proleće kraj nas.
Smrad postaje sve gori i, kada zaokrenemo iza ugla bele kamene zgrade, vidimo da je ono što su lokalni vatrogasci upravo ugasili zapravo moj auto. Ili bar ono što je ostalo od njega.
Svi prozori su razbijeni, krov strgnut, a na vozačkom sedištu je raskvašena, ugljenisana gomila bleštavih časopisa.


67. Tom


Bilo u centru Bagdada ili u centru Ist Hemptona, spaljena školjka vozila prikiva pogled, čak i kada su zadimljeni ostaci tvoji. Neko vreme Kejt, Vingo i ja nepomično buljimo u to. Kada nam postaje hladno, vraćamo se do Sema, gde uzimamo par „Mejkers mark“ viskija na ledu, a ja pozivam Klarensa.
- Gomila seljačina iz kraja - kaže Klarens dok se zajedno vraćamo do mesta paljevine i gde on vidi šta je ostalo od mog nekada fensi kabrioleta.
Zatim se svi potrpamo u njegov veliki žuti kombi i on nas vozi do Makove kuće u Montoku.
- Tom je voleo taj stari auto - kaže Kejt - ali uopšte ne deluje previše uznemireno. Moram da priznam - gotovo sam impresionirana.
- Hej, to je ipak samo auto. Stvar - odgovaram povlađujuće zarad još malo Kejtinog poštovanja.
Istina je, ma kako i sam bio iznenađen, da me je veoma malo briga za auto. Štaviše, gledajući ga kako gori na parkingu, osećao sam da je to nekako pravično.
Čim smo izašli na drum Klarens se smračio, i njegovo lice i držanje još uvek pokazuju užasan uticaj Danteovog hapšenja i predstojećeg suđenja.
- Klarense, možda ne deluje tako - kažem mu - ali stvari se polako okreću u našu korist.
- Kako si do toga došao?
- Oni časopisi koji gore na mom prednjem sedištu su ispunjeni člancima koji će nam pomoći da dobijemo ovaj slučaj. Čak će i moj automobil napraviti sjajnu predstavu i otvoriće ljudima oči da vide šta se ovde dešava.
Međutim, ništa što ja kažem ne očitava se na Klarensovom licu. Kao da je sav optimizam koji je mogao da prikupi i zadrži tokom svog teškog života postao izobličen kao puka koještarija.
Ovog januarskog ponedeljka uveče, naselje Dič plejns je tiho i mračno. Ali nikako ne i Makova gajba! Osvetljena je kao novogodišnja jelka, a kada mi stajemo, Mak stoji na ulazu u svome jednobojnom dronjavom negližeu. Dva policijska vozila upravo odlaze.
- O, ne! - viče Kejt i izleće iz kola. Ali Mak, koji svoj štap za hodanje drži u jednoj a viski u drugoj ruci, neće ni da čuje za tako nešto.
- To je apsolutno ništa, draga devojko - kaže joj. - Samo kamenčić bačen kroz prozor. U mojim godinama, zahvalan sam za svaku pažnju koju mogu da dobijem.
Uprkos Makovom protestovanju, insistiram da Vingo ostane s njima dvoma. Kučence blage naravi koje nije srelo nikoga koga nije htelo da lizne i nije neki pas čuvar, ali će bar da napravi nekakvu buku.
Zatim se vraćam u kola s Klarensom. - Čuo si šta je taj govnar Mak rekao Kejt na verandi? - Prelazim na svoj najbolji irski dijalekt: -„Ništa strašno, draga devojko. Samo kamenčić." To je ista besramna fora kao moja priča za kola pre desetak minuta. Taj kučkin sin muva moju devojku, Klarense, i obojica imamo istu strategiju.
- Bolje obrati pažnju na matorog jarca - kaže Klarens gotovo se smejuljeći. - Čujem da se dobrano snabdeo vijagrom. Preko interneta kupuje na gomile.
- To čak ni izbliza nije duhovito.


68. Tom


Ne dopada mi se da ostavim Kejt kod Maka, ali ona insistira da će joj biti okej, da će oni biti okej. Stvar je u tome što želim da Kejt večeras bude kod mene. Već neko vreme se tako osećam i pomalo sam odlepio, ali večeras je sve posebno zbog onoga što se dogodilo.
Čudan je osećaj ući u svoju kuću i ne čuti kako Vingo jurca duž dugačkog, mračnog hodnika, ne čuti kloparanje njegove ogrlice o metalnu činiju, niti njegov jezik kako iz nje srče vodu.
Tišinu bez psa prati i neodređeni, metalni miris koji ne mogu sasvim da prepoznam. Neprijatan, poput sasušenog znoja. Možda sam to ja. Dan je bio dug.
Pratim hodnik ka kuhinji, uzimam pivo i blenem kroz staklena klizna vrata u zadnje dvorište. I dalje ne brinem previše zbog svojih kola, ali me količina mržnje i neprijateljstva u gradu prema Kejt i meni obara, pogotovo zato što uviđam da to nikuda ne vodi.
Imam dve mogućnosti: kauč i nešto katodne svetlosti ili vertikalno zadovoljstvo vrelog tuša. Odlučujem se za tuš i, dok hodam nazad ka svojoj spavaćoj sobi, ponovo me zaustavlja isti metalni miris u hodniku.
Ovaj put je čak još jači, pa pretpostavljam da ipak nisam ja u pitanju.
A onda shvatam šta je u pitanju. To je miris straha, jer posle toga krcka daska na podu, tkanina se naglo razmrdava i jedan nagli pokret kojim me velika pesnica udara posred lica.
Krv počinje da šiklja iz mog nosa i sila udarca baca me unazad na nekoga ko stoji iza mene. On me takođe udara. Moj lakat izvlači groktaj iz tog đubreta i narednih pola minuta traje usijani haos od letećih pesnica, laktova i kolena. Ovo je moja kuća, moj hodnik i, iako brojčano nadjačan, dopadaju mi se moji izgledi, sve do momenta kada počinjem da padam.
Na podu sam, primajući udarce u glavu i rebra, sve dok se jedan glas ne probije kroz bol. „Dosta je, kad vam kažem. Dosta je.“
Ali ne znam sa sigurnošću da li ja to zaista čujem, ili to umišljam, ili se molim za to.

69. Kejt


Sa uznemirenim Vingom koji se razlajava iz kola, nije baš da je neophodno, ali ja ipak hvatam kariku napravljenu od metala i triput jako udaram o Tomova ulazna vrata.
Osam je izjutra i Tom mora da je u kući, ali ni Vingov lavež niti moja uporna lupnjava ne dobijaju odgovor. Pretpostavljam da mora da je pod tušem.
Vozilo za vuču je dopremilo na prilazni put ono što je ostalo od Tomovih kola, pa Vingo i ja obilazimo oko sagorele školjke idući ka zadnjem dvorištu.
Zadnja vrata na zastakljenoj verandi su zaključana, ali sasvim dobro mogu da vidim unutrašnjost kuće. Stolica u dnevnoj sobi je oborena na pod. Takođe i polica s knjigama.
Pozivam Tomov mobilni telefon i, kako mi se javlja njegova govorna pošta, počinjem da paničim, ali tada s druge strane kuće Vingo laje kao da goni lisicu.
Otrčavam tamo i pronalazim ga kako zavija u maloj garaži ispod kuhinje.
Vrata su ostavljena otvorena. Unutra su dve dronjave stolice na rasklapanje i buđavi suncobran. Ponovo pozivam Tomov mobilni, ali kao i prvi put, nemam ništa više sreće.
Nisam najavila Tomu da planiram da ga pokupim, pa umesto da provalim ili da odmah zovem policiju, prepuštam se nadi da je dogovorio da ga Klarens poveze. Guram Vinga nazad u kola i letim ka našoj kancelariji u Montoku.
Sa svime što mi se mota po glavi i sa oštrim jutarnjim suncem koje mi bije pravo u oči, umalo da udarim biciklistu koji žestoko pedala po ivici puta.
Tek kada Vingo oduševljeno zakevće i cimne me za rukav, ja u retrovizoru vidim da je čovek na biciklu Tom. Kočim kao ludak i naglo se vraćam unazad.
Olakšanje mi je ogromno, ali to traje samo dok ne vidim njegovo lice. Jedno oko je potpuno zatvoreno, drugo jarkoljubičasto. Na vratu i po ušima su mu modrice i poderotine, a iskrzana rana ide preko jedne obrve.
- Dva tipa su me sačekala kada sam stigao kući - kaže Tom. - Hoću reći četiri tipa.
- Zvao si policiju?
- Ne vidim svrhu. Kao što je i Mak rekao, to je pre svega simbolična stvar.
- Nije dobra ideja da budeš razlupane glave svakih par meseci. Potresi mozga mogu biti opasni, Tome.
- Tom? Tako se zovem?
- Nije smešno.
- Ne, baš je smešno.
- Zapravo je veoma smešno.
- S godinama sam sve bolji, Kejt, priznaj to.
- Sam sebi si ostavio previše prostora za napredak.
Zaustavljam se kod Barnijeve apoteke zarad sredstva za dezinfekciju, sterilnog zavoja, trake i poveza. Kada smo stigli u kancelariju, čistim mu rane. Činim sve što mogu da podsetim sebe da je ovo klizav teren i da nisam preuzela slučaj da bih još jednom završila s Tomom Danlivijem. Ali pored svega, čini mi se da sam ipak budala, jer se takođe pitam koliko je pametno biti kivan na nekoga zbog njegovih postupaka kada je bio dvadesetdvogodišnjak, i da li igde postoji uputstvo koje reguliše kazne za loše ponašanje.

70. Tom


Sledećeg dana Kejt u kancelariji zapisuje neke izjave koje smo uzeli oko njujorškog stana u kome se Dante skrivao. Za to vreme, ja uzimam izveštaj o poluautomatskom pištolju kalibra 45, koji je pronađen iza restorana u noći Danteove predaje. Na neki način, ovo je najubedljiviji dokaz kojim tužilaštvo raspolaže.
Pa kako ga možemo iskoristiti?
Izveštaj uključuje pet crnobelih fotografija pištolja dimenzija 20x25 cm i ja ih raspoređujem po stolu. Prema forenzičarima safoškog okruga, na dršci je bio jedan set otisaka koji savršeno odgovara Majklu Vokeru; balistički testovi su pokazali da je ovo oružje kojim su ubijene sve četiri žrtve. Dante se, međutim, kune da nikada ranije nije video ovaj pištolj.
„Uopšte ne liče“, Dante mi je rekao prilikom našeg prvog, iscrpljujućeg sastanka u Riverhedu. „Majklov pištolj je bio mali, prost, kao igračka. Ovo je pravi pištolj. Duplo veći i skroz druge boje. Bio si tamo, brate.“
Istina. Stajao sam pored Vokera dok je držao pištolj prislonjen uz Fajfovu glavu i ukoliko neko može da ga precizno opiše, onda bi to trebalo da budem ja. Ali uopšte ga nisam pogledao, zapravo je i cela poenta u tome što ga uopšte nisam video, jer sam samo tako bio u stanju da ga ubedim da ga spusti. Pravio sam se kao da pištolj ne postoji, kao da smo mi samo dva razumna momka koji razgovaraju subotom izjutra.
Međutim, okolnosti pod kojima je pištolj pronađen, posebno su sumnjive. - Ako Dante ubija Majkla u Bruklinu onda kada kažu da ga je ubio - izgovaram pola za sebe, pola za Kejt - on ima koliko poželi vremena da se otarasi oružja kojim je počinjeno ubistvo. Može da ga baci u đubre bilo gde u Bed-Staju ili da ga zafrljači u Ist river. Umesto toga, zadržava ga kod sebe da bi ga se u poslednji čas otarasio iza restorana u Sauthemptonu.
- Koje je ime na policijskom izveštaju? - pita Kejt.
- Ne prepoznajem ga - odgovaram pokušavajući da pročitam potpis na dnu. - Nešto kao Linkoln. Ime počinje na h. Možda je Hari.


71. Tom


Narednik za pultom kaže mi da je u pitanju policajac po imenu Lindgren, ne Linkoln, i da mu je ime Hjugo, a da ove nedelje radi noćnu smenu.
Nakon što smo zaključali našu kancelariju, Kejt i ja se upućujemo ka zgradi policijske stanice koja podseća na baraku. Tumaramo kraj zadnjeg ulaza, nadajući se da ćemo uhvatiti Lindgrena dok dolazi na posao.
Budan sam već poslednjih dvadeset sati i u meni nema više bogzna čega. Zapravo, samleven sam do srži, ali i dalje to ne delim sa svojom partnerkom.
- Kada završimo s ovim - kažem, istežući noge i gledajući na svoj kasio sat - mislim da ćemo stari Vingo i ja da istrčimo jedan krug. Pomaže nam da zaspimo.
- Tome, toliko sereš da to već zastrašuje.
- Ništa preterano, laganih dvadeset do dvadeset i pet kilometara u patikama po pesku.
Jedan stari džip stiže i moj bivši ortak po imenu Džon iskače iz njega. Zatim se u svojoj hondi pojavljuje i Majk Karuso, još jedan bivši pajtos. U ovom trenutku, bivši opisuje većinu mojih prijatelja, pa oba pandura zure kroz nas kao da smo od stakla.
Sledeći automobil koji pristiže na parkiralište je sjajni, srebrni datsun z.
- Prilično brzo za zaradu od nekih trideset-četrdeset hiljada godišnje - kažem.
- Kako znaš koliko zarađuje? - pita me Kejt.
- Samo ću reći, da kojim slučajem upravnik pravne škole Sent Džon nije bio ljubitelj basketa, moguće je da bih i ja upravo pristizao na posao.
- Policajac Lindgren? - obraćam mu se, a zdepasti muškarac braonkaste kose se zaustavlja. - Možemo li da porazgovaramo par minuta?
- To je sve što imam. Već kasnim.
Predstavljam nas, a zatim Kejt preuzima.
- Ta anonimna dojava u vezi s pištoljem - započinje Kejt - da li je bila direktno na vas ili preko centrale?
- Direktno na mene - odgovara Lindgren.
- Je li to normalno? Da anonimna dojava bude upućena direktno na određenog policajca?
- Kako ja mogu da znam šta je normalno? Na šta vi to ciljate?
- Ja pokušavam da pripremim odbranu za svog klijenta, policajče Lindgren. Prilično standardna procedura. Zašto ste zauzeli taj odbrambeni stav? Šta je ovde u pitanju? Jesam li nešto propustila?
Posmatranje Kejt kako bez po muke rastura Lindgrenovu ljušturu svakako će mi biti jedan od najboljih doživljaja današnjeg dana.
- Ono što hoću da kažem jeste - nastavlja - zar nije čudno da je onaj ko zove i zna s kim priča toliko uznemiren da zataji svoj identitet?
Lindgren pomera svoj ton sa agresivnog na snishodljiv. - Ne, naprotiv. Onaj koji zove čini nešto što deluje zastrašujuće - postaje uklučen u slučaj ubistva i moguće je da sebi stvara opasne neprijatelje. Zato svako policijsko odeljenje u SAD-u ima posebnu liniju za dojave.
- Ali osoba koja je zvala nije koristila posebnu liniju. Zvala je vas direktno.
- Možda me je on znao iz viđenja. Možda se osećao sigurnije ako mene zove. Ko to zna, do đavola? U svakom slučaju, deco, to bi bilo sve od mene. Neki od nas moraju da rade da bi preživeli.
- Dakle, ta osoba je bila muškarac - kaže Kejt. - Rekli ste on.
- Jesam li? - kaže Lindgren i bukvalno prolazi kroz nas idući ka pozadini policijske stanice.
Pet minuta kasnije - dok me Kejt ostavlja kod moje kuće - srebrni mini kuper je već parkiran kraj ostataka mog jaguara. Dok iskačem iz Kejtinih kola, vozač izlazi iz minija. Šta je sada?
Dvadesetpetogodišnjak, Indus ili možda Pakistanac i, ako vas zanima ta vrsta opisa, neverovatno privlačan.
- Iskreno se izvinjavam ako vas bilo kako uznemiravam - kaže mi posetilac koji se predstavlja kao Amin. - Poslat sam od strane mog poslodavca da vam oboma uručim pozivnice i, kakva sreće po mene, oboje sam vas pronašao odjednom.
- Kako si znao ko smo mi?
- Svi znaju za vas dvoje, gospodine Danlivi.
Amin nam predaje dve koverte napravljene od hartije jednake ... nemam pojma, možda kašmiru. Naša imena su našarana preko njih tamnozelenim rukopisom.
- Mogu li da pitam za ime tvog poslodavca?
- Naravno - kaže Amin sa uvežbano mirnim izrazom lica. - Stiven Spilberg.

72. Loko


Ako DG namerava da me tera da ga čekam svaki put kada se nalazimo da raspravimo o poslu, onda ja to isto treba da uradim ljudima ispod sebe. Kako bi inače znali gde im je mesto u lancu ishrane?
Pa, iako vidim policajca Lindgrena na klupi iza „Ist dek“ motela, kružim oko bloka i čekam da se panduru ohlade pete. To je ono što DG radi meni, zar ne?
Lindgren je zbog ovoga mrzovoljniji nego inače, pa kada ja konačno sedam kraj njega u senku, on se čak i ne trudi da podigne pogled sa svog časopisa Gans & amo.
- Pre bih te držao za nekoga ko čita Haus end garden ili O.
- Kasniš.
- To je bilo neizbežno - kažem mu. - Zbog čega si napunio gaće?
- Halivilovi advokati, pre svega. Presreli su me prošle noći kod stanice. Ta slinava kučka s prestižnom školom sveg me je ispresecala.
- U vezi sa čim?
- Zašto je dojava za pištolj došla direktno na mene a ne preko centrale.
Smejem se, ali uopšte nije smešno. - Ona samo tumara u mraku.
- Ne mislim da je tako. Oni su nešto nanjušili i voleo bih da znam šta ćemo da uradimo povodom toga.
- Ništa. Očekuješ od mene da ubijem nekoga svaki put kada tebi srce zalupa? Ako si brižan tip, trebalo je da se držiš policijskog priručnika i da se kloniš dilerskog šljama kao što sam ja. Pruži mi ruku.
- Ti si peder ili šta već? - kaže Lindgren i grohotom se nasmeja.
- Ne da ja znam. Otvori šaku.
Ne bi trebalo da si prodavac droge ako ne veruješ u lekovitu moć savremene farmakologije, pa kada Hjugo otpušta svoje prste, ja punim njegov dlan gomilom slatkih belih vikodina.
- Ovi mali drugari će ohladiti tvoje usijano dupe.
- Mislim da imamo ozbiljan problem - kaže Lindgren. - I mislio sam da bi ti želeo da budeš prvi koji to zna. Ali prihvatiću drugačije mišljenje.
Nakon toga, Lindgren spušta dva vikodina na svoj jezik, stavlja ostatak u džep svoje košulje i čvrstim korakom odlazi da se bori protiv zločina u Hemptonima.

73. Tom


Mišljenja sam da je ovo ono što se naziva kulminacijom, što svakako i jeste. Konačno, to je i preko potrebna pauza za Kejt i mene.
Amin nas pozdravlja kao da smo stari ortaci i vodi nas kroz neprekidan niz prostranih, vazdušastih odaja, ukrašenih slikama Pikasa i Poloka koje čak i ja prepoznajem. Zatim smo ponovo napolju na kaldrmisanoj terasi s beskrajnim pogledom na jezero Džordžika. Prelistavao sam časopise sa fotkama palata na duplerici, ali izgleda da se prave stvari nikada i ne fotografišu, jer jer je ovo daleko izvan svega toga.
Mali koktel na terasi je u punom zamahu i u trenutku kada mi ulazimo, Stiven Spilberg, koji deluje mnogo prijatnije bez svoje bejzbol kape, napušta obližnje društvance.
- Tome! Kejt! Sjajno je što vas konačno upoznajem - kaže, kao da su najneverovatnije okolnosti ovo predugo odlagale, idući ka nama između konobara koji nose šampanjac i ostrige.
- I mi se isto tako osećamo, Stivene - Kejt se kliberi tako da mi uopšte nije jasno šta je ovim htela da kaže.
- Za nova prijateljstva onda - odgovara joj - i, naravno, za uspešnu odbranu Dantea Halivila. - Njegove svetle, pripite oči svetlucaju dok mi ispijamo prvi gutljaj njegovog šampanjca. Kada kažem ,,njegovog“, to mislim bukvalno, jer ga on proizvodi u svom vinogradu u severnoj Kaliforniji.
Par metara dalje, ispred tročlanog džez orkestra peva predivna crnkinja u haljini dugoj do poda. „Baš na vreme, srela sam te baš na vreme“ i vazduh je ispunjen zvonkim žamorom. Ipak, očigledno je poput zulufa na Spilbergovoj bradi da smo Kejt i ja u centru pažnje.
A zatim Stiven - sada se već oslovljavamo po imenu - podiže jednu ruku kao da se upravo setio svojih obaveza domaćina i kaže: - Dođite! Dozvolite mi da vas predstavim. - Pratimo ga sa oboda do centra društva, gde ugodno veče ubrzano klizi ka Zoni sumraka.
- Džordže i Džulijana - kaže Stiven - voleo bih da vas upoznam s Kejt i Tomom. - Sada nam ne preostaje ništa drugo nego da ispijemo pićence sa Džordžom Klunijem i Džulijanom Mur, koji su oboje toliko naelektrisani kao da su upravo na vrućoj TV stolici kod Letermana, Lena ili Džona Stjuarta. Taman kad smo se malo opustili, vreme je da upoznamo Klajva Ovena i Kejt Vinslet, Džuliju Roberts, Meta Dejmona i Ešli Džad. Jedino neprepoznatljivo lice s kim se upoznajemo pripada Alanu Šejlsu, koji je dobio oskare za pisanje scenarija.
Na terasi ima desetak gostiju, ali su oni znatan deo holivudske A-liste. Nemoguće je da su se tektako zadesili u Hemptonima ovog vikenda, pogotovo u ovo doba godine. Kada već nisam odoleo a da ne postavim to pitanje, Stiven odgovara: - Pokupio sam ih avionom za večeras.
Pola sata kasnije odvedeni smo na drugu terasu, gde je postavljen sto i gde naredna dva sata Kejt i ja naizmenično odgovaramo na pitanja o nama samima, našem poreklu i slučaju. Nagađam da smo im zabavni, hit ovoga meseca koji je Spilberg, kaprica radi, odlučio da podeli sa svojim ortacima.
Ali ni to baš nema previše smisla. Ovi glumci i glumice su njegovi poznanici iz profesije, kolege, a ne pajtosi. A zašto svi oni tako napregnuto bulje u Kejt i mene, i prate svaku našu reč kao da će narednog jutra morati da polažu test o nama? Kunem se da ne umišljam, ali kako ja izgovorim nešto o slučaju, primećujem da Kluni i Dejmon preklapaju svoje ruke kao što ja to činim i da ih zatim spuštaju u svoje stolice sa istom opuštenošću.
Da li je to nešto što glumci rade nesvesno ili mi se rugaju? Ili možda oboje? A zatim mi se oči otvaraju. Film o našem slučaju je već u fazi preprodukcije. Stiven je potpisao, ali je sve drugo još uvek raspoloživo. Ono šta Džordž i Džulijana, Džulija i Kejt i Klajv rađe na ovom glamuroznom okupljanju jeste audicija.
Da igraju nas.

74. Kejt


Svi posetioci popravne ustanove Riverhed dočekuju se s gostoprimljivim plakatom:


DAVANJE NOVCA, HRANE ILI BILO KOJE DRUGE PROKRIJUMČARENE ROBE
ZATVORENICIMA JE PREKRŠAJ KAŽNJIV
SA DO GODINU DANA U ZATVORU.
AKO BUDETE UHVAĆENI U POKUŠAJU KRIJUMČARENJA U OVU USTANOVU,
OSTAĆETE OVDE.



Tom i ja smo do sada ovuda prošli nebrojeno puta, ali ovog jutra Tom me gurka i nakašljava se.
- Kako god - odgovaram mu.
Pet minuta kasnije, nakon što smo istresli svoje novčiće i ključeve, prošli kroz detektor za metal i kroz sve kontrolne punktove, ponovo smo u malenoj sobi za advokate koja je postala naša druga kancelarija.
Međutim, ovo neće biti uobičajeni radni dan, i kada Dante ulazi u sobu, prstom mu pokazujem na stolicu ispred uključenog laptopa, koji je inače s moje strane stola. I zatim zatvaram vrata za sobom.
- Dante - kažem mu nežno - znamo da je tvoj rođendan u nedelju, pa ti priređujemo malu žurku.
Dok Dante na lice nabacuje osmeh zahvalnosti i iznenađenja koji neću zaboraviti i da živim sto godina, Tom mu spušta slušalice na glavu. Pritiska dugme na kompjuteru, a ja gasim svetla.
„Srećan rođendan, Dante!!!“, prelazi preko ekrana u hip-hop ritmu i Dante sa uživanjem lupka stopalom o pod. Prilično je amaterski. Kao autori, Tom i ja smo to sjajno izveli, jer nakon što smo posrtali po Spilbergovom dvorištu pre par nedelja, zaključili smo da bi i Danteu prijao mali odmor od realnosti.
Nakon rođendanske čestitke, potpuno novi, još neprikazani film sa Džejmijem Foksom, koji smo nabavili uz znatnu pomoć svojih novih najboljih drugara, ispunjava ekran kompjutera, a Dante, još malo pa osamnaestogodišnjak, smeje se poput deteta kakvo i jeste. Dok ide uvodna špica, otvaram svoju poslovnu tašnu i pružam Danteu važna pravna dokumenta. Strogo uzevši, to baš i nije sasvim istina. Ono što mu stavljam u ruke zapravo je mala tuba s kokicama. Pročitala sam obaveštenje. Znam da je ovo prekršaj, ali, šta je film bez kokica?
Dva sata kasnije, kada se naša predstava približava kraju, Tom poslednji put pritiska dugme na kompjuteru. Među nebrojenim stvarima od kojih je Dante nepravedno odvojen čitavih sedam meseci jeste i takmičenje u zakucavanju na „01 star“ utakmici NBA bge. Više ne. Prošle noći smo ga prebacili sa interneta na moj laptop i narednih petnaest minuta posmatram kako Dante i Tom klimaju glavama i šapuću pronicljive komentare poput „Gnusno!“, „Bolesno!“ i „Apsurdno!“.
Ne sećam se kada sam se poslednji put ovako dobro zabavila i shvatam da je moj ceo svet unutar ove sobe.

75. Dante


Nisam mislio da je to moguće. Ne u ovoj crnoj rupi. Ne dok hodam niz dugačak, prljavi tunel, sa zglobovima i člancima u lancima, pritvoren zbog nečega što nisam uradio.
Ali, zapravo, dobro se osećam. Umesto da razmišljam o tome koliko je sve ovo sjebano i o slomljenom srcu moje bake u njenoj prikolici, ja razmišljam o onome šta su Kejt i Tom uradili ovog jutra. Od toga mi je toplo oko srca.
Pretpostavljam da svako živi najviše u svojoj glavi u odnosu na ma koje drugo mesto. Ako ti je glava u dobrom okruženju, onda ne smeta previše ako ostatak i nije. Prvi put otkako sam upao ovamo vreme ne doživljavam kao kamen koji treba da kotrljam s početka na kraj svakog dana. Osećam da može da prođe samo od sebe.
Tunel kojim me vode nazad u moju ćeliju ide nekih dvesta metara do stepeništa koje vodi naviše, u moj blok. Zbog neobičnosti ovog jutra, tek na pola puta primećujem da je čuvar po imenu Luis nekako tih danas. Šta mu je? Luis je veliki brbljivac koji uvek želi da sve glasno komentariše i da mi priča o svim svojim favoritima iz školskih dana u osamdesetim i devedesetim, ali ovog jutra, kada sam ja baš raspoložen za priču, on ćuti kao zaliven. Kapiram da mora da je gadno biti zatvorski ključar.
- Moram do kupatila - kaže Luis. - Ostaviću te ovde na minut.
- Kako god. Ne žuri mi se.
Luis kači lanac koji vezuje moj ručni zglob na cev koja se pruža duž zida i kada ugledam izraz njegovog lica dok ulazi u kupatilo, kockice mi se u trenu sklapaju. Kapiram šta se dešava.
Zatim čujem teške korake kako se žurno približavaju iz udaljenog kraja hodnika.
Pokušavam da dohvatim dugme požarnog alarma na zidu udaljeno metar i po od mene, ali kako me je Luis zakačio za cev, ne mogu da ga dosegnem. Onda pokušavam i da otkinem cev sa zida, ali ne mogu ni da je mrdnem, ma koliko da je cimam.
Glas iz obližnje ćelije viče „Trči, mlado momče! Trči!“ Ali kako mogu da trčim kada su mi i ruke i noge u lancima? Prekasno je za to. Ne mogu čak ni da ščepam aparat za gašenje požara sa zida. Odgovor mora da je negde u mojoj glavi. Odgovor mora da je tu negde i bolje je da brzo stigne.
Bat koraka je sve jači i kada pogledam niz hodnik, vidim da su poslali crnog brata da obavi posao. Velikog brata. Ispunjava koridor poput metroa koji se približava kroz tunel.
Sada već mogu da mu vidim i lice - nije neko koga sam video ranije - i nešto sjajno je u njegovoj desnoj ruci.
Mogu da načinim samo tri koraka, što je dovoljno da dohvatim vrata od kupatila, ona iza kojih se sada krije Luis, čekajući da se sve završi i da uključi zvono za uzbunu.
Ne udaram po vratima kao očajnik koji će verovatno da umre. Lupkam veoma nežno svojim kolenima, kao neko ko je upravo izvršio ubistvo, i šapućem izmenjenim glasom: - Luise, gotovo je.
Zatim se odmičem na drugu stranu vrata, veoma brzo. Počinjem i da se molim, takođe.
Moj ubica je na manje od tri metra od mene, dovoljno blizu da vidim da i on deluje prestrašeno. A meni je potrebno da on vidi da nisam ništa manji od njega, sa izbačenim pesnicama koje mu govore da neću pasti bez borbe. Zbog toga se on zaustavlja na sekundu, ali samo na sekundu.
Zatim čini još jedan korak, s nožem isturenim ispred sebe poput koplja. Kidiše na mene s bodežom baš u momentu kada se otvaraju vrata kupatila i, dok ja eskiviram naniže, Luis se pojavljuje.
Ubica je toliko preneražen da mi to daje vremena da se uspravim iz čučnja i da ga, držeći spojene pesnice, udarim pravo ispod brade. Svom snagom ga dohvatam i to ga baca u nesvest, a sklepani bodež uz kloparanje pada na pod kraj njegovih nogu.
Čak i okovanih šaka i stopala mogu da dohvatim nož i ubijem napadača koga su poslali da ubije mene, ali bez obzira na to šta neki ljudi misle, ja nisam nikoga ubio i ne planiram da sada počnem s time.

76. Rejborn


Činjenica da u forenzičkim izveštajima nema ničega što povezuje ubistva Majkla Vokera i Menija Rodrigeza, pomaže mi da misli na neko vreme držim podalje od ova dva mrtva čoveka. A zatim ponovo počinjem da šizim. Pozivam Vinsa Mihena. Vins, koji vodi odeljenje s dokaznim materijalom, daje mi broj telefona osobe koja je pokupila Rodrigezovo srebrno raspeće, prazan novčanik i zapakovani ajpod.
Broj pripada dvadesettrogodišnjoj konobarici po imenu Moril Entonses i, par sati kasnije, sastajem se s njom u modernom kubanskom restoranu u Noliti, slušajući Morilinu životnu ispovest o njoj i Meniju.
Ovaj put je neuporedivo tužnije nego inače. Ne samo zato što su Moril i Meni imali slatku ćerkicu od osamnaest meseci, već što je ona zaista verovala u momka. A momak je, izgleda, i bio vredan tog verovanja.
- Meni je bio talentovan - kaže Moril, čija je karamel koža iste boje kao i kolač koji spušta kraj moje kafe. - Ali nikako nije uspevao da uhvati priliku.
- Zato je bio u „Kold graundu" - nastavlja. - Meni je bio umetnik, ali je za džabe radio kao potrčko. Pa čak ni toliko. Kupovao je sendviče i kafe ponekad i za svoje pare, sve u nadi da će mu neki moćni producent dati koji minut svog dragocenog vremena. I šta se dešava kada producent konačno prihvati da čuje njegovu pesmu? Meni dobija metak u glavu veče pre toga, uhvaćen usred neke besmislice s kojom nema nikakve veze.
- Kakvaje bila pesma? Poslednja? - pitam je.
- „Arroz con Frijoles" - „Pirinač i pasulj“. Ta pesma je bila vredna. Zaista.
- Šta znači tvoje ime na španskom, Moril? 19
- U Kolumbiji, odakle sam, Moril je poput Meri ili Marte.
Pijuckam svoju kafu s mlekom i pregledam slike Kube koje vise po zidovima - predivne, ukrašene ulice ispunjene velikim američkim kolima iz pedesetih sa zadnjim spojlerima u obliku peraja. Puštam Moril da odluči kada će se njena priča završiti i tako prolazi još desetak minuta pre nego što joj postavim pitanje zbog koga sam i došao ovamo.
- Moril, znam da ovo možda zvuči sumanuto, ali, da li je Meni provodio vreme u Hemptonima?


77. Rejborn


Sada se osećam kao da možda idem i preko granice svojih mogućnosti.
Sledećeg jutra, umesto da vozim do svoje stanice u Bruklinu, krećem Grand central autoputem ka Nordern stejtu i pratim znake koji vode ka Istern long ajlendu. Dva sata kasnije, lagano klizim pod senkama najvećih i najstarijih brestova koje sam ikada video u nekom gradiću Ist Hemptona.
Pošto sam ovde prvi put, ubacujem svoj taurus između glanc novog poršea i blistavocrvenog ferarija, i idem da bacim pogled unaokolo.
Glavna ulica je kao iz Diznilenda. Samo sam na dva sata od Bed-Staja, ali se osećam kao da sam na nekoj ekspediciji Nacionalne geografije, kao da sam Darvin na Galapagosu. Kupio bih notes i beležio svoje utiske, ali nema gde da se kupi.
Jedine stvari koje su ovde na prodaju su kašmir, kafa i nekretnine. Do vraga, ovde ima više agencija za prodaju nekretnina nego piljara u Bruklinu. U dva bloka ih brojim sedam, sve u belim kućicama s tremom i sa slatkim, privlačnim imenima poput Devlin Maknif i Braun Heris Stivens.
Međutim, ništa nije slatko na cenama okačenim ispod crnobelih fotografija veličine dvadeset puta dvadeset i pet centimetara, poput onih koje Kraus drži u svojoj mrtvačnici. Dvadeset miliona za nešto grandiozno, četiri miliona za nešto fino i devet stotina i pedeset hiljada dolara za baraku na sedamdesetak kvadrata zemlje. Da li je to moguće?
Kada se umorim od hodanja, overavam „bodegu“ 20 pod imenom „Golden pir kafe“ gde su svi iza kase, gle čuda, hispano, kao u pravoj bodegi. Odabiram jednu od šest vrsta kafe i parče krempite od četiri dolara, pa ih zajedno nosim na klupu ispred kafea.
Kafa je daleko bolja nego što sam navikao, kolač razbija moje uobičajene tvinkije, 21 a i svetlost je nekako posebna. Međutim, ovde lova sipa iz praktično svega, pa ne mogu da kažem šta je do grada, a šta do novca. Umesto da trošim svoje vreme razbijajući glavu oko ovoga, dodeljujem sebi pauzu i provodim narednih desetak minuta ogrejan sunčevim zracima, osmehujući se devojkama koje prolaze pored mene, iznenada se prisećajući da je život prekratak za bilo šta drugo.


78. Rejborn


Policijska stanica u Ist Hemptonu nije toliko idilična kao šetalište kraj Golden pira. Na moje razočaranje, i izgleda kao policijska stanica - tmurna i šćućurena, prenatrpana i smrdljiva. Tri nabildovana detektiva irskog tipa guraju se u jednoj prostoriji. Giavni detektiv, najmlađi od četvorice, dobio je svoju malu kancelariju veličine omanjeg ormara.
- Osećaj se kao kod kuće - kaže detektiv Van Buren i baca stvari s jedne stolice na pod. - Treba da se prebacimo u novo sedište kroz dve godine.
Nisam očekivao previše ljubaznosti, pa je uopšte i ne dobijam. Samo tipična pandurska sranja. Ko želi posetu pandura iz velikog grada koji će na njega gledati kao na nekog pandura u pokušaju? Međutim, Van Buren je poput bilo kog drugog mladog i ambicioznog detektiva, i nema ničeg lažnog u telima poslaganim u njegovom dvorištu.
- Ovde sam - kažem - jer sam mesec dana nakon upucavanja Majkla Vokera istraživao ubistvo Menija Rodrigeza, repera, koji je takođe upucan. Juče sam saznao da je i on takođe visio na Vilsonovom imanju. To čini pet mrtvih tela povezanih s Vilsonovim igralištem.
- Početna petorka - izbacuje Van Buren i ja moram da se nasmejem, jer mislim da mi on može pomoći da nešto postignem.
- Jedna cela mrtvačka postava - odgovaram mu.
- Verovatno bi trebalo da razgovarate s nekim iz Odeljenja za ubistva okruga Safok. Nakon prvih par nedelja, oni su preuzeli vodstvo nad šouom Sautholda. Ali, s obzirom da ste došli čak dovde, biće mi drago da vas odbacim do Vilsonovog imanja.
Ostavljam svoj crni, izlupani taurus na parkiralištu i ulazim u Van Burenov crni, izlupani kraun vik, pa se vozimo kroz veći deo grada. Uskoro smo u kraju zbog kojeg Glavna ulica izgleda kao projektna maketa.
- Iza ove žive ograde - priča Van Buren - nalazi se Sajnfeldovo imanje. Ščepao ga je od Bilija Džoela za pedeset i šest miliona. Malo gore, ovim putem nalevo, nalazi se mesto gde je Marta Stjuart nekada živela.
- Sve je to veoma zanimljivo, ali gde ovde žive crnci?
- Još malo, pa smo stigli do Vilsonove kuće - kaže Van Buren, skrećući na posebno širok državni put po imenu Bič roud.
Van Buren otvara policijski zapečaćenu bravu na rustičnoj drvenoj kapiji, pa mi skrećemo na dugačak prilazni put koji vodi ka okeanu. Košarkaški teren je takođe zapečaćen, ali Van Buren ima ključ i od njega.
- Jesi li ti prvi razgovarao s Vilsonom? - pitam ga.
- Ne.
- Neko od drugih detektiva?
- Niko nije razgovarao s Vilsonom.
- Tri lokalna momka su smaknuta na njegovom travnjaku. Još jedna preminula osoba iskrsava nakon toga i niko ne misli da je neophodno da se razgovara s Vilsonom?
- Aaa, ne. Mi se ovde ne bavimo problemima na taj način.
Gledam okolo po imanju, ali osim spektakularnog pogleda na okean, nema baš bogzna šta da se vidi, niti da se zabeleži.
Na kraju, Van Buren i ja stojimo na verandi ogromne kuće koja je, kako kaže, na prodaju.
- Trenutno sam malo u stisci s lovom - kažem mu.
Van Buren se smeje i zapravo se sasvim dobro slažemo s obzirom na okolnosti.
- Postoji jedno ime koje je iskrslo - konačno progovara. - Lokalni diler koji sebe naziva Loko.
Klimam, češkajući se po glavi. - Pričao si s Lokom?
- Niko nije bio u stanju da ga pronađe.
- Smetalo bi ti da ja probam?


79. Rejborn


Šta nije u redu sa ovom sjebanom slikom? Pre tri dana sam cunjao po Hemptonima. Sada sam u centru Njujorka, na rukama i kolenima na podu rasturenog kombija za nadgledanje, osmatrajući ulaz u zgrađu u bruklinskom Vilijamsburgu, gde se uzima trava za poneti.
Čim sam se vratio u grad, okrenuli smo se ka mreži džanki doušnika da vidimo šta možemo da saznamo o dileru po imenu Loko.
Ime nije ništa značilo nekolicini nižerazrednih potkazivača, ali smo saznali da se svakog poslednjeg ponedeljka u mesecu glavni diler iz Hemptona dovozi da dopuni svoje zalihe od Kolumbijaca, koji vode svoj posao sa isporukama u Južnom Vilijamsburgu.
Mesto se zove „Suzis vok“ i za poslednja dva sata, koliko posmatram zadnji ulaz, dobro sam osmotrio čitavu paradu tetoviranih tipova u crnim, uskim pantalonicama i retro patikama kako ulaze i izlaze. Sećate li se kada su umetnički nastrojena bela deca poput Hemingveja išla u Pariz da bi pisala romane? E pa, sada džankiji iz Pariza dolaze u Vilijamsburg da bi osnovali rok bend.
Kancelarija okružnog tužioca nadgleda Kolumbijce već mesecima, snima im razgovore i radi u potpunoj tajnosti. Zato ne smemo ni da privirimo kod Suzi. Sve što su nam dopustili da uradimo je da posmatramo mesto u potrazi za Lokom. Ukoliko uopšte Loko postoji.
Ako ga spazimo, možemo da ga pratimo nazad do autoputa za Long Ajlend i da ga privedemo zbog saobraćajnog prekršaja ili tako nečeg.
To sve, ukoliko se Loko uopšte pojavi.
Već satima nisam video ni jednog nedžankija da dolazi na Suzina vrata, a kolena me već ubijaju. Kada ugledam nezgrapnog hasidskog Jevrejina kako se vrzma zarad nedopuštenog fiksa komadom nekošer svinjetine - pretpostavljam da svi imamo nešto za šta nas mogu uhapsiti - proglašavam dan protraćenim i pratim ga unutra.
Nakon celodnevnog zurenja u „Suzis vok“, umirem za porcijom pržene svinjetine.

80. Loko


Ponedeljkom, kada idem da pokupim robu, ostavljam tahou kod kuće i uzimam rentakar.
„Vikendaši", koji ih ne zadužuju sve do narednog petka, dovoljno su velikodušni da mi ostave da biram od čitave flote vozila na železničkoj stanici. Danas izbor pada na deset godina stari, prljavobeli akord, toliko sveprisutan da je praktično neprimetan. Tridesetak sekundi pošto sam otvorio bravu i upalio ga na žice, već sam na putu ka Kruklinu. 22
Panduri imaju svoju mrežu uhoda, a imam je i ja. Zapravo, u pitanju je ista mreža. Ja samo plaćam malo više i igram daleko prljavije.
Kažu mi da je „Suzis vok" pod brižnom pažnjom u poslednje vreme. Nešto kao da je previše pandura koji se motaju oko voka, 23 pa kada stignem tamo, kružim oko bloka nekoliko puta da proverim kakva je situacija.
Prilikom prvog kruga, sve mi deluje sasvim zadovoljavajuće.
Drugi put primećujem beli kombi parkiran pomalo previše prikladno s druge strane ulice. Treći put mogu da vidim da su zatamnjena stakla na kombiju znatno novija u odnosu na izlupanu karoseriju.
Da imam inteligenciju ispišanog mekušca ili trunku kriminalne discipline, okrenuo bih se i otišao svojim putem, ali proveo sam tri sata šminkajući se i oblačeći kostim, pa jedva da i prepoznajem sam sebe s ovom pegavosivom bradom i loknicama koje vise sa strane. Dakle, parkiram se par stotina metara dalje, stavljam crni šešir širokog oboda i oblačim vrećastu crnu jaknu, pa se peške zapućujem ka „Suzis voku“.
Znam da je moja maska košer, jer na četiri bloka do Suzi dva tipa obučena poput mene pozdravljaju me na hebrejskom, dok me slatka mala hasidska mama pogleda ispod oka.
Unutar Suzi, moj čovek Dijego nestrpljivo šetka ispred svoje male kancelarije u zadnjem delu.
- Šalom - kažem mu.
- Šalom i tebi, moj prijatelju - odgovara Dijego, nervozno gledajući na svoj sat.
- Kada kažem šalom, ja zaista i mislim šalom. Ne kažem ga tek tako.
To privlači Dijegovu pažnju i on sa znatiželjom zuri u mene, pre nego što jedva primetan osmeh pređe preko njegovih usana.
- Loko? - prošapuće.
- To bi trebalo da je tačno, moj prijatelju.
Iza zatvorenih vrata, naša razmena je obavljena sa žustrom efikasnošću. Dvadeset hiljada za Dijega i njegove ljude, sto hiljada dolara vredna roba za mene. Droga je zapakovana u male kartonske kutije i metalne posude za naručivanje hrane, s gomilom menija zakačenih odozgo.
I to je sjajna stvar, jer čim zakoračim kroz vrata gotovo da se sudaram s velikim crnim tipom, čije vozilo i crna jakna vrište natpisom „Njujorška policija".
- Dobra klopa? - pita me.
- Najbolja - odgovaram mu i nastavljam da hodam. Ne dopuštam sebi čak ni da pogledam u retrovizor, sve dok moja narudžbina i ja nismo na autoputu izvan Vilijamsburga.
- Lo-ko - vrištim na vetrobran ukradenog akorda. - Ti si car!

81. Tom


Petak je, samo par dana pre početka suđenja Danteu Halivilu, a prvi autobusi ispunjeni demonstrantima pristižu u Ist Hempton već posle zore. Ovdašnji ljudi će tek da shvate značaj ovog slučaja, njegove posledice na nacionalnom nivou.
Autobusi nisu fensi, zgodni, doterani i klimatizovani modeli koji izbacuju čudno obučene ljude s Menhetna na starinska stajališta duž Puta 27. Ovo je gegajuća armada zarđalih školskih autobusa, davno penzionisanih modela i ulubljenih kombi vozila. Na stotine ih je i dolaze s dalekog severa poput Nju Hempšira ili iz južnjačkih gradova poput Penhendla na Floridi.
Nalik srednjovekovnim trupama koje vrše opsadu, zaustavljaju se odmah izvan Ist Hemptona. Rano pridošli ispunjavaju polje prekoputa stanice Geti, a kada više ne mogu tu da stanu, demonstranti se raštrkavaju po majušnim ulicama južno od autoputa koje idu ka vodi.
U podne, kolona duga kilometar i po, s dvanaest ljudi u svakom redu, umarširava u grad, pa su dva centralna bloka Ist Hemptona, gde uobičajeno može da se hoda nedeljama pre nego što se naleti na crnu osobu, preplavljena s trideset hiljada uglavnom crnih demonstranata - muškaraca, žena i dece.
Oni mašu rukom ispisanim tablama na kojima piše OSLOBODITE DANTEA HALIVILA! i ZAUSTAVITE LINČOVANJE NAŠIH TINEJDŽERA! Oni su sve ono što ljudi u Ist Hemptonu nisu - bučni, nesvesni sebe i ljuti.
Gomila maršira kraj hitro zatvorenih izloga Kašmir Hemptona, Kouča i Ralfa Lorena. Skreću levo na Njutaun lejn i u redovima prolaze pored Kalipsa, Skupa i Om joge pre nego što stignu do srednje škole.
Tamo, izbezumljena policija i tek pristigla Nacionalna garda sprovode ih u park preko puta ulice.
Niska bina je postavljena unutar terena za softbol u daljem uglu polja od osamdesetak kvadrata, na kojoj prečasni Marvin Šilds, u sjajnom, troredom belom odelu, uzima mikrofon u ruke.
- Nema pravde! - dere se Šilds.
- Nema mira! - odgovara na hiljade glasova kao jedan.
- Ne čujem vas - viče prečasni stavljajući jednu savijenu šaku na svoje uvo.
- Nema mira!
- Šta kažete?
- Nema mira!
- Ovog jutra je ovde s nama veoma poseban gost - izgovara Šilds. - Čovek koji je lično dokazao da je i nekada i sada naš prijatelj, čovek koji sada radi u kancelariji u mom komšiluku u Harlemu, bivši predsednik Sjedinjenih Država, gospodin Bil Klinton!
Predsednik Klinton se uzgegava na scenu uz zaglušujuću buku i ceo minut se smeje i odmahuje, ugodno, kao da je u svom zadnjem dvorištu, a ne ispred ogromne, uglavnom crne gomile. Zatim jednom rukom grli prečasnog Šildsa, a drugom uzima mikrofon.
- Dobro došli u Hemptone, svi vi - kaže. - Ovde je lepo, zar ne?


82. Tom


Bil Klinton još uvek govori kada me Kejt uzima za ruku i odvlači odavde. Nije je briga ni da ceo Ist Hempton sada izgori do temelja. Mi moramo da pripremimo veliku odbranu u slučaju ubistva i čeka nas još toliko posla.
Put do Montoka je toliko prazan kao da je istočni kraj Long Ajlenda upravo evakuisan. Vožnja s Kejt priziva sećanja na naše zajedničke dane kada smo bili mlađi. Obično smo se sve vreme držali za ruke i zato ja sada želim da dohvatim njenu ruku. Ali, naravno, to ne činim, zbog čega se osećam još gore. Kada stižemo u Montok, na parkingu ispred naše kancelarije nema ni jednih kola.
Praćena neuobičajenom tišinom, Kejt priprema fascikle za svakog svedoka koga bismo mogli pozvati pred sud, a ja isprobavam prvu rundu naše uvodne izjave. U jednom trenutku, ona me blago grli. Ne pravim neku frku oko toga, iako ne želim da ikad prestane.
Istorijska važnost ovoga dana me inspiriše, pa rečenice i pasusi počinju da kuljaju iz mene. Kejt je, pak, na ivici snage. Dok vraća nazad predloge za svedoke, polovina je precrtana, a ostatak oivičen zabeleškama. - Biće to zaista moćno, Tome - pruža mi ohrabrenje.
Zahvalan zbog merila daleko viših od mojih, ispisujem list za listom, i sve dok se auto ne zaustavi na praznom parkingu ispred zgrade, nemam nikakvu predstavu koliko je sati. Iznenada primećujem da je poslepodne odavno prošlo i da je s druge strane našeg jedinog prozora mrak. Zapravo, još malo pa je deset sati uveče.
Vrata vozila se otvaraju i uz tresak zatvaraju, a zatim teški koraci kloparaju uz usko stepenište. Zvuči kao da dolaze tri ili četiri osobe i, na osnovu krckanja, sve su krupne i verovatno muškarci.
Hvatam se za bejzbol palicu, ali je zadržavam ispod stola i gledam ka Kejt. Ona mi uzvraća nervozan osmeh i sleže ramenima, ali blesak u njenim očima kao da govori „Daj je ovamo!“.


83. Tom


Glava koja se pomalja kroz vrata ne pripada nekom lokalnom pijanom klipanu. U pitanju je Kalvin Kols, sveštenik riverhedskih baptista. Kalvin je bio ovde već nekoliko puta u proteklih par meseci i sada se izvinjava zbog kasne posete, dok druga dva impresivna crnca, obojica u tamnim odelima, ulaze za njim u sobu. Glave sve trojice maltene kače niski plafon.
Kols se trapavo smeje i predstavlja nam svoje pratioce, kao da je to neophodno. Jedan je prečasni Marvin Šilds, drugi Roni Montgomeri, kočoperni crni advokat koji je postao slavan nakon dobijanja oslobađajuće presude za bivšu bejzbol zvezdu Lorenca Luisa, optuženog da je ubio svoju ženu.
- Imam veoma uzbudljive novosti - kaže prečasni Šilds, istupajući napred i preklapajući moje šake svojim rukama. - Nakon malo ozbiljnog ubeđivanja i uvrtanja ruku, gospodin Montgomeri je velikodušno prihvatio da besplatno preuzme odbranu Dantea Halivila.
- Suđenje počinje za par dana - kaže Kejt, mirnim glasom i užarenih očiju.
Roni Montgomeri odgovara snishodljivim osmehom. - Očigledno, zatražiću odlaganje suđenja - kaže. - I nema razloga da ne verujem da ću ga dobiti.
- Da li ste razgovarali s Danteom? - konačno progovaram.
- Želeo sam da prvo dođem ovamo - kaže Montgomeri - iz profesionalne kurtoazije.
Moritgomeri razmatra našu skromnu kancelariju, zaključujući sleganjem ramena šta ona sugeriše o našem neodgovarajućem statusu za ovako važan slučaj i o našim šansama na predstojećem suđenju.
- Znam da imate najbolje namere i siguran sam da ste žestoko radili. Oboje ste dobrodošli da ostanete kao pomoć u prelaznoj fazi. Međutim, oboje ste ovde van svoje lige, a Dante Halivil zaslužuje mnogo više.
Kada nam Montgomeri servira još jedan snishodljiv osmeh, nekako mi je žao što sam spustio palicu za bejzbol.


84. Tom


Sledećeg jutra, kada Kejtina džeta ulazi na parking pored popravne ustanove Riverhed, crni mercedes Ronija Montgomerija ga napušta. Ovo je kraj našeg puta. Ovo je nešto kao poslednji dan na poslu, kada nalaziš svoju zamenu da već sedi na tvojoj stolici, čisteći tvoj sto.
Ali Kejt i ja se držimo našeg ustaljenog rasporeda. Parkiramo se na svom mestu, razmenjujemo prijatne pozdrave s Majkom i Bilijem na prijemnici, i ostavljamo satove i ključeve u ormarić broj 1924.
Po svoj prilici poslednji put, Šila, jedini ženski čuvar u delu zatvora pod maksimalnim obezbeđenjem, koja nekako ovde radi već dvadeset i tri godine, prati nas kroz kliznu čeličnu kapiju u čistilište sobe za advokate. Dante, koji se upravo sreo s Montgomerijem, već je unutra.
Gleda u pod i kaže: - Moramo da razgovaramo.
Kejt i ja tonemo u svoje stolice iza malog metalnog stola. Grizem se za jezik i čekam sekiru da padne. Ovako odvratno se već dugo nisam osećao.
- Upravo me je posetio Roni Montgomeri - kaže Dante. - Brat koji je oslobodio bejzbol igrača Lorenca Luisa.
- Navratio je do naše kancelarije prošle noći - kaže Kejt.
- Onda pretpostavljam da već znate da se ponudio da preuzme slučaj. Rekao je da nije izgubio suđenje poslednjih petnaest godina.
- Moguće da je istina - odgovara Kejt.
- Rekao je i da je ovo najvažnija odluka koju ću ikada doneti. Da porazmislim o tome neko vreme.
- Šta si mu ti rekao?
- Vreme je isteklo, gospodine Montgomeri. Već sam izgubio ovde deset meseci. Znam šta mi je činiti.
- A to je? - pitam ga.
- Morate da razumete da ovo nije ništa lično. Odeća Lorenca Luisa je bila umazana krvlju njegove žene. Kada je došla policija, on se zaključao u kupatilo, uzeo tridesetak pilula za spavanje i dozivao svoju mamu. Montgomeri ga je ipak oslobodio.
- To je bio jedinstven slučaj - kaže Kejt - ali nećemo ovo doživeti kao nešto lično.
- Sigurni ste?
- Boga mu, Dante, šta si mu rekao?
- Rekao sam mu hvala, ali ne, brate. Sviđaju mi se advokati koje imam. Mislite da sam lud? - kaže Dante upirući svoj srednji prst ka Kejt i smejući se kao da ju je upravo gadno nasamario. - Ako uzmem Montgomerija, svi će, uključujući i porotu, pretpostaviti da sam kriv kao Lorenco Luis. Uz to, kapiram da je Montgomeri imao prilično sreće s tri doživotne robije na onom drugom slučaju. Kejt, je l’ ti to plačeš zbog mene, devojko?

85. Kejt


Danteova baka Mari naginje se glavom ka meni i traži moju ruku, koju joj zahvalno pružam.
- Hvala ti, Gospode, na izobilju koje ćemo upravo da primimo - izgovara. - Hvala ti na snazi da izdržimo ovo užasno, užasno mučenje i, najviše od svega, hvala ti na obezbeđivanju ovako posvećenih advokata kao što su Tom i Kejt. Blagoslovi ovaj obrok, o Gospode, i molim te u svome srcu, drži na oku moga unuka Dantea. Moga nevinog unuka. Amin.
Subota uveče, dva dana pre početka suđenja, a svi prijatelji koji su Tomu i meni preostali sede za stolom u Maklinovoj trpezariji. Tu su samo Mak i Mari, Tomov brat Džef i nećak Šon, Klarens i njegova žena Vernel, pa ima dovoljno mesta i za ruke i za noge.
- Za isto ovo vreme naredne godine - kaže Mak podižući čašu i, kao i uvek, pokušavajući da popravi raspoloženje - kada će Dante sedeti pored nas i nakon što se najede, pričati nam gotovo neverovatne pripovesti o Šaku i Kobiju, Amaru i Lebronu. 24
Lista gostiju za večeru je kratka, ali sto jeca pod retko viđenom kombinacijom tradicionalnih kuhinja Irske i Kariba. Nakon gotovo pune godine u izolaciji, društvo mi znači mnogo više od same hrane. Međutim, i hrana je takođe sjajna. Usred smo ozbiljnog prejedanja kada se zvono Tomovog mobilnog telefona prolomi kroz sobu. - Bolje da odgovorim - kaže.
Vadi telefon iz svog džepa i podiže jednu ruku u znak izvinjenja, dok se krv razliva po njegovom licu.
- Treba da pustimo Foks njuz - obraća se svima.
Polovina nas je već u dnevnoj sobi s desertom u ruci, a ostatak se prebacuje i okreće stolice ka Makovom prastarom televizoru. Šon pronalazi šesnaesti kanal taman dok se slika prebacuje na reportera uživo.
- Javljam se uživo iz Kvinsa - kaže doterana plavuša - direktno naspram pravne škole Sent Džon na kojoj je diplomirao Tom Danlivi, kobranilac Dantea Halivila u velikom slučaju ubistva. Prema dokumentima, upravo pribavljenim od strane Foksa, Danlivi, košarkaška zvezda ove škole, primljen je na pravni fakultet uprkos ocenama čitav poen nižim od prijemnog minimuma.
- Kakva vest - kaže Maklin frkćući.
- Uprkos diplomiranju među poslednjih pet u svojoj generaciji - nastavlja reporterka - Danlivi je zaposlen u bruklinskom javnom pravobranilaštvu, gde je dobio osrednje ocene. Najozbiljnija optužba je, pak, da je 1997. godine Danlivi unajmio nekoga da polaže pravosudni ispit umesto njega. Prema kopijama testa koje poseduje Foks i koje su proučili nezavisni stručnjaci za rukopis, Danlivijev test, na kom je postigao zapanjujuće dobar rezultat za studenta s njegovim ocenama, uradio je neko ko je dešnjak. Danlivi, dva puta proglašen za najboljeg amaterskog igrača u Americi, jeste levak. Ukoliko je sve ovo istina, Dante Halivil, koji se suočava s mogućom najstrožom kaznom i čije suđenje počinje kroz četrdeset i osam sati, poverio je svoj život u ruke nekoga ko čak i nije advokat.

86. Tom


U devet sati uveče sledeće večeri, smrknuti asistent sudije Vrhovnog suda okruga Safok Ričarda Rotstajna poziva rukom mene, Kejt i državnog tužioca Dominika Jolija da uđemo u sudijinu dobro opremljenu kancelariju, gde sedamo za dugačak sto od mahagonija.
Joli, brbljivi političar od karijere s punom glavom sedih dlaka, pravi par dosetljivih bockanja priče radi, ali kada vidi da nismo preterano raspoloženi, odustaje od napora i kreće da lista svoj Tajms. O Dominiku Joliju znam ovoliko - daleko je pametniji nego što izgleda i retko gubi suđenja.
Kada sudija Rotstajn zakorači unutra, noseći istočnjačko odelo i belu košulju s dugmićima, njegove prodorne crne oči i dugačak oštar nos govore mi da sam ja upravo tip tupavog irskog sportiste kakve ne podnosi.
Preskačući kurtoazne pozdrave, okreće se ka Joliju i pita ga: - Kakav je stav vaše kancelarije po ovom pitanju, Dominik?
- Nismo imali vremena da dovoljno razmotrimo optužbe - odgovara - ali ne mislim da je to nešto važno. Kakvu god odluku ovaj sud doneo, ona treba da bude van svake kritike. Ako odbrana ostane, ostavljamo mogućnost podnošenja žalbe. Imenovanje novog branioca će zahtevati odlaganje postupka, ali je bolje da se to vreme potroši sada, negoli da se vraćamo nazad i sve radimo ispočetka.
- Zvuči razumno - kaže Rotstajn i okreće svoj pogled na mene. - Danlivi?
Spreman sam da se branim svom snagom i nemam nikakvu nameru da zbog bilo čega padam na kolena. - Poštovani sudijo, ocene iz škole i s posla su to što jesu - kažem bez razmišljanja. - Ali sam siguran da ste se u svojoj karijeri susretali s bar nekolicinom izvanrednih advokata koji uopšte nisu bili briljantni studenti prava. Koliko ja znam, okružni tužilac je jedan od njih.
Ohrabren naznakom osmeha u Rotstajnovim očima, plovim napred.
- Tako da je jedina ozbiljna optužba protiv mene ona da sam uzeo nekoga da polaže pravosudni ispit umesto mene, što je potpuna neistina. Ovde je rendgenski snimak moje leve šake, napravljen noć uoči testa, a ovo je zapisnik o mome dolasku u hitnu službu bolnice Sent Vinsent 5. aprila 1997. godine. Te večeri sam igrao probnu utakmicu u „Kavezu" u Vilidžu i doživeo težak pad. Mogao sam da dobijem odlaganje zbog onesposobljenosti, ali sam proveo mesece pripremajući ga i, iskreno, u tom trenutku, uopšte nisam bio siguran da li želim da budem advokat. Odlučio sam da radim test desnom rukom i da pustim da rezultat odluči umesto mene.
- Vi mi govorite da ste položili pravosudni ispit pišući pogrešnom rukom, Danlivi?
- Ja nemam pogrešnu ruku. Koristim ih obe.
- U redu za zaokruživanje, ali šta je bilo s pisanjem eseja?
- To je istina - kažem gleđajući ga pravo u oči. - Uzmite ili ostavite.
- Sad ćemo da vidimo - kaže Rotstajn i preko stola mi dobacuje pravnički notes. Zatim se naginje unazad i naslepo vadi jednu od knjiga s police.
- Imao si sreće, Danlivi - Džojsov Uliks. Izdiktiraću ti prvu rečenicu, ti je tu zabeleži desnom rukom najbrže što možeš. Spreman?
- Prošlo je sedam godina otkako sam ovo radio poslednji put.
- Šta te briga? Ti nemaš pogrešnu ruku. Spreman?
- Aha.
- „Stameni, punački Bak Maligan" - Rotstajn izgovara sa zadovoljstvom - „pojavio se na vrhu stepeništa, svečano noseći zdelu sapunice na kojoj prekršteno behu položeni ogledalce i britva." 25
Žvrljam najbrže što mogu i, gurnuvši je preko stola, vraćam nazad beležnicu.
- Sada znam zašto ste tako dobro prošli s desnom, Danlivi - kaže Rotstajn, kome se osmeh sa očiju preselio i na tanke usne. - Vaš rukopis je bolji od moga. Uzgred, obavio sam par telefonskih poziva danas popodne i ispada da su ove glasine krenule iz kancelarije Ronija Montgomerija. Sutra ujutru se vidimo na sudu.
- Ali, cenjeni sudijo - kaže Joli.
- I tebe ću tada videti takođe, Dominik.

87. Kejt


Iznuren testom u Rotstajnovom kabinetu, Tom polako vozi moja kola kroz Riverhed prema autoputu Sanrajz. Niko od nas dvoje ne progovara.
Pun mesec osvetljava put i nešto od te svetlosti pada na prednje sedište, gde Tomova ruka miruje na naslonu za ruke između nas.
Da budem iskrena, oduvek su mi se dopadale Tomove snažne šake s teškim, izbačenim venama koje idu od njegovih izubijanih prstiju do zgloba. Tokom dvodecenijske košarkaške karijere, svaki prst je bio toliko puta lomljen da više ni jedan nije prav. Oni su postali neka vrsta reljefne mape njegovog života, otkrivajući sve kroz šta je prošao.
Bez razmišljanja polažem svoju ruku na njegovu.
Tomova ruka odskače i on zuri u mene, skamenjen. A zatim, isto tako brzo, okreće se na drugu stranu. Zašto sam to uradila? Zaista nisam sigurna. Možda zbog hrabrosti i šarma koje je pokazao pridobijajući Rotstajna i još jednom izvlačeći pobedu iz šešira, ili možda zbog svega kroz šta smo prošli u poslednjih godinu dana. Ili sam jednostavno želela da to uradim još mesecima unazad.
Ali ja ne žalim zbog toga, i da bih pokazala Tomu da to nije bilo slučajno, već da je to bio namerni napad ludila, uvijam svoje prste među njegove.
Narednih pola sata automobil je ispunjen veoma drugačijom vrstom tišine. - Pokupiću te u pola osam - jedino je što Tom izgovara tokom celog puta, ali dok se zaustavlja ispred Makove kuće osećam se kao da smo pričali satima.
- Dobro se naspavaj noćas - kažem mu i iskačem iz kola. - Bio si odličan, Tome. Ponosna sam na tebe.
Na to se Tom smeje na način koji nisam videla još otkako smo bili deca.

ČETVRTI DEO
Hladna igra




88. Kejt


U osam sati i petnaest minuta izjutra izduženo parkiralište ispred sudskog kompleksa „Artur M. Kromarti" našlo se pod najezdom medija. Kamioni TV stanica zauzimaju prvih šest redova, najbližih samoj sudnici; debeli crni kablovi pružaju se po asfaltu u svim mogućim pravcima.
Reporteri medijskih i kablovskih kuća, nehajno izgužvani ispod struka, a besprekorno obučeni i doterani iznad, lica prekrivenih šminkom, stoje unutar kruga zažareno bele, veštačke svetlosti i šalju svoje prve izveštaje.
Tom i ja se provlačimo kroz ovaj haos i parkiramo se. Zatim žustro hodamo u pravcu ulaza u kompleks, žureći da bezbedno uđemo unutra pre nego nas ščepa novinarska rulja.
Naš trenutak dolaska je odličan, jer je baš tada na meti svake kamere na parkingu elegantni crnac koji dramatično stoji na stepeništu suda. Dok se proguravamo iza njih, vidim da je to niko drugi do T. Smiti Vilson. Nagađam da se konačno pojavio da oda svoje poštovanje.
Unutra se više od tri stotine posmatrača sabija u četrdesetak redova, podeljenih na dva dela duž sredine sudnice. Danteova podrška, među kojima su neki stigli čak iz Kalifornije, popunjava levu polovinu prostorije. Na desnoj su oni koji su putovali daleko manje kako bi podržali porodice žrtava. Većinu njih znam čitav svoj život.
Okružujući podeljenu publiku, stoji barem pedesetak policajaca i, u ovoj prilici, to ne deluje kao dovoljna garancija. Pripadnici Šerifove kancelarije stoje rame uz rame duž prednjeg i bočnih zidova, iza porote i sa obe strane sudijskog postolja.
Osim među novinarima u prva dva reda, postoji svega par izuzetaka u ovoj rasnoj šemi sedenja. Jedan je Maklin, osamdesetogodišnji izuzetak od svih pravila. On prkosno sedi između Mari i Klarensa, i žali se na čoveka koji pokušava da ga pomeri. Delujući isto tako tvrdo sede i Džef i Šon, jedan red iza njega.
Tom, energično preturajući po hrpi fajlova, jedva da i podiže pogled kada dvanaest porotnika i dve zamene dostojanstveno zauzmu svoja mesta.
Ali, nijedno od nas ne može da ignoriše glasan uzdah kada Dante, u pratnji dva okružna šerifa, ulazi u sudnicu. On nosi jeftinu plavu jaknu i pantalone, oboje bar za broj manje, jer je u zatvoru porastao za koji centimetar. Gleda u pod sve dok ne sedne između nas.
- Ljudi, dobro ste? - Dante nas pita najtišim glasom koji mogu da zamislim da izlazi iz njegovog ogromnog tela.
- Nismo samo dobro - odgovaram mu. - Mi smo najbolji! I spremni smo.
I najmanji Danteov osmeh, kada se pojavi, nema cenu.
S dvadeset minuta zakašnjenja prema rasporedu, oštar nazalni glas sudskog službenika konačno se prolama kroz sudnicu. - Čujte i počujte! Sve osobe koje imaju posla pred Vrhovnim sudom okruga Safok i časnim sudijom Ričardom Rotstajnom sada će ustati!

89. Tom


Tužilac okruga Safok Dominik Joli gura unazad svoju stolicu za stolom za tužbu, a zatim pažljivo stavlja naočare za čitanje u kožnu futrolu. Tek nakon što ih je bezbedno smestio u unutrašnji džep sakoa svog novog sivog odela, on konačno ustaje i suočava se s dva reda porotnika.
- Dame i gospodo, tokom narednih nekoliko nedelja slušaćete o hladnokrvnom ubistvu četvorice mladih muškaraca koje se dogodilo prošlog leta. Pre nego što se ovo suđenje završi, država će van svake sumnje dokazati da je optuženi koji sedi s moje leve strane, Dante Halivil, pažljivo i s predumišljajem planirao i izvršio sva četiri gnusna zločina. Dokazaćemo da je u prva tri ubistva gospodin Halivil delovao zajedno s Majklom Vokerom, a da je, jedanaest dana kasnije, to isto oružje okrenuo i na svog najboljeg prijatelja i saučesnika.
Joli je sakupio dosta svog vremena provedenog u sudnici i to se može čuti u njegovom odmerenom načinu govora. Dok opisuje „pištolj i kapu, i sve ostale dokaze koji okrivljenog smeštaju na oba mesta zločina", ja bacam pogled unazad prema podeljenom moru lica koja zure sa suprotnih strana sudnice. Skeniram izraze na licima Džefa, Šona, Klarensa i Maka, kao i mučno izdržavanje na Marinom licu.
- Ubistvo je suviše nežna reč - urliče Joli i to me vraća nazad na njegov govor. - Daleko preciznija reč, jedina reč koja može da uhvati i prikaže užas ovih zločina jeste egzekucija.
Dok se Joli stišava, gledam oko sebe za još jednim delićem podstreka, ovaj put u redu s novinarima i prvorazrednim advokatima koje su mediji dovukli da bi im bili glavni komentatori.
Iza Alana Deršovica u zbrčkanom odelu i Gerija Spensa u opšivenoj kožnoj jakni sedi Roni Montgomeri. Na sekund se gledamo oči u oči.
Ovaj trenutak me podseća na Sesila Feldersona, ortaka s kojim sam grejao klupu tokom svog kratkog igranja za timbervulvse. Prema Sesilovim rečima, koji je čuvao svoju srdžbu kao da je zlato, „Najgora stvar od svih, stvar od koje ti stoji najveća moguća knedla u grlu, jeste kada moraš da slušaš nekog tipa da ti govori ’Lepo sam ti rekao.’“ Jednim oholim pogledom na nas i našu majušnu kancelariju, Montgomeri me je otpisao kao amatera i gubitnika, beznadežno zakopanog u svojoj rupi. Sada je na meni ili da dokažem da je on bio u pravu i da, na ovaj ili onaj način, slušam o tome dok sam živ, ili mogu da dokažem da on nije u pravu i da ućutkam i njega i sve ostale. Ustajem sa svoje stolice.

90. Kejt


Nisam sigurna ko je trenutno nervozniji, Tom ili ja, ali nekako mi se čini da bih to mogla biti ja. Ovo je to, veće i važnije suđenje nego što bi ijedno od nas ikada trebalo da ima tokom karijere, a pogotovo upravo sada.
- Dame i gospodo - kaže Tom okrećući lice ka poroti. - Ja imam samo jedan zahtev za svakoga od vas ovog jutra, ali je to mnogo teže negoli što zvuči. Tražim od vas da slušate. Koliko god da treba pravdi da stigne do osamnaestogodišnjaka koji sedi iza mene, ja zahtevam od vas da za to vreme slušate oštre, otvorene i kritičke misli.
Tom je bio pozeleneo tokom vožnje dovde i za celo jutro nije rekao više od desetak reči, ali njegovo zagonetno lice je iznenada čvrsto stegnuto. - Jer, ukoliko to uradite, ukoliko samo budete slušali, tužba će se srušiti poput kule od karata.
- Javni tužilac okruga Safok upravo vam je rekao da je ovo završen slučaj i da on ima čitavu planinu dokaza protiv Dantea Halivila. Dame i gospodo, ništa ne može biti dalje od istine. Ne samo da Dante Halivil nije imao nikakav motiv da počini ta ubistva, već je imao ogroman podstrek da ih ne učini.
- Proteklih šest godina Dante Halivil je usredsredio svu svoju raspoloživu energiju, talenat i odlučnost na to da postane vrhunski srednjoškolski košarkaš u zemlji. Koliko god da je taj cilj bio nedostižan, on je u tome uspeo. Dante Halivil je u tome bio toliko uspešan da su mu profesionalni lovci na talente garantovali da će, kad god poželi da se prijavi na izbor za ulazak u NBA ligu, biti u samom vrhu odabranih, a možda čak i broj jedan. Odrastajući pod ekstremno teškim okolnostima, okružen članovima porodice koji su pravili jedan katastrofalni izbor za drugim, Dante nikada nije digao ruke od svoje namere. Ni jednom, sve do ovih lažnih optužbi, Dante nije bio ni u kakvom sukobu sa zakonom, bilo u srednjoj školi u Bridžhemptonu, bilo u svom kraju.
- Pa, dakle, da li bi sada, kada je toliko blizu ostvarenju svojih snova, počinio takve samouništavajuće zločine? Odgovor je - ne bi. Ne može biti prostije. On to ne bi učinio.
- Dame i gospodo, odabir vas kao porotnika je bio slučajan, ali sledećih nekoliko nedelja mogle bi biti najvažnije u vašim životima. Budućnost ovog ljudskog bića je u vašim rukama. Ne samo život jednog nevinog osamnaestogodišnjaka, već život jednog istinski izuzetnog mladog čoveka. A i Dante i vi ćete do kraja svojih života morati da živite s vašom odlukom,
- Neko jeste ubio te mladiće na Bič roudu. Takođe i u apartmanu u Bruklinu. Ubio ih je hladnokrvno. Ko god da je počinio te užasne zločine, u jednom trenutku će biti uhvaćen i doveden pred pravdu, ali ta osoba nije i nije mogla biti Dante Halivil.
- Zato od vas tražim da slušate pažljivo, bez strasti i kritički prema svemu što će vam biti predstavljeno u ovoj sudnici. Ne dozvolite nikom drugom, do vas samih, da odluči da li je tužba jaka ili slaba. Ja verujem da vi to možete i da ćete postupiti tako. Hvala.
Dok se Tom okreće od porote, tri stotine tela se pomera u svojim stolicama. Uz to meškoljenje, gotovo da može da se oseti iznenađenje, koje kreće od sudije Rotstajna u njegovoj propovedaonici, pa ide sve do poslednjeg policajca s pivskim stomakom naslonjenog uza zid. Ovaj neiskusni advokat, sa osrednjim diplomama i usranim ocenama, ume da se ponaša u sudnici.


91. Kejt


Tom seda, a Melvin Hauard, Jolijev asistent, ustaje. Hauard je zgodan, mršav muškarac u kasnim tridesetim godinama, s fino oblikovanom crno-belom bradom i starinskim naočarima sa žičanim ramom. On je takođe i afroamerikanac, i ništa od svega ovoga nije slučajno.
Iz istih razloga iz kojih se moja stara kancelarija odlučila za mene da pomognem Rendiju Kejnu da se odbrani od optužbi za seksualno uznemiravanje svojih ženskih radnika, tužba je odabrala crnog čoveka, sa uglađenom pojavom profesora na fakultetu, da goni Dantea Halivila. Ovaj odabir je pokušaj da se poroti uputi poruka da ovaj slučaj nije rasne, već kriminalne prirode, da bi ovo izopačeno ubistvo trebalo da zgrozi koliko belce toliko i crnce.
A samo zato što je ova strategija toliko očigledna, ne znači da neće raditi.
- Kao dopuna slušanju - započinje Melvin Hauard, dok na veliki pano direktno ispred porote lepi fotografiju u boji veličine trideset sa trideset i pet centimetara - bojim se da ćete takođe morati i da posmatrate.
On polagano kači još tri fotografije, a kada se odmakne od panoa, porotnici se odguravaju unazad u svojim stolicama, pokušavajući da budu što je dalje moguće od tih slika mrtvaca.
- Ovo su fotografije sve četiri žrtve uzete s mesta zločina i vaša je obaveza pod zakletvom da ne skrećete pogled s njih.
Uhvaćena belom svetlošću blica, koža žrtava je bela kao u duhova; usne su plavosive; poderani, spaljeni obrubi gde su meci ušli na čela su narandžasti; obilna količina krvi koja je istekla niz oči i obraze, preko brade i dalje niz okovratnike majica je tamnokestenjasta, toliko tamnocrvena da deluje gotovo crno.
- Ovaj čovek ovde, s rupom od metka među očima, jeste Erik Fajfer. Imao je dvadeset i tri godine i pre nego što ga je optuženi ubio 30. avgusta, bio je profesionalni surfer.
- Ovaj mladi čovek je Robert Valko, takođe dvadeset i tri godine. Dok su ostala deca išla na koledž i u biznis škole, on je deset sati dnevno grabio lopatom. Rezultat njegovog znoja i rada je uspešna kompanija za uređenje vrtova koju poseduje zajedno sa svojim ocem, Ričardom Valkom.
- A ovo je Patrik Roči, dvadeset i pet godina, slikar koji je plaćao svoje račune radeći noću kao barmen. Njegovo prijatno ponašanje je kod svakoga ko bi ga upoznao izazivalo trajnu naklonost.
- Konačno, ovo je Majkl Voker, i bez obzira na to šta se sve o njemu može reći, imao je sedamnaest godina i išao je u srednju školu.
- Ne skrećite pogled. Žrtve to nisu mogle. Ubica i njegov pomagač im to nisu dozvoljavali. Zapravo, ubica je sadistički uživao u postizanju toga da svaka od četiri žrtve vidi tačno šta joj se dešava, jer su svi ubijeni s tolike blizine da im je cev pištolja spržila kožu na čelu.
- A ubica je postigao tačno to što je želeo, jer vi i dalje možete da vidite šok, strah i bol u njihovim očima.
- Za deset godina, učestvovao sam u jedanaest slučajeva ubistava, ali nikada još nisam video ovakve fotografije s mesta zločina. Nikada pre nisam video ovakve egzekucije u glavu. Nikada nisam video ni ovakve oči. Dame i gospođo, nemojte da pretpostavljate da je ovo uobičajeni horor. Ovo je nešto veoma drugačije. Ovo je kako zlo izgleda izbliza.
Tada se Melvin Hauard okreće od porote i zuri direktno u Dantea.

92. Tom


Ovog zagušljivog ranojunskog jutra, s temperaturom koja se približava trideset petom podeoku Celzijusove skale, država započinje svoju potragu za pravdom pozivajući kao svedoka Mami Ričardson, bivšu devojku Artisa Lafontena, dilera droge. Mami je bila kraj košarkaškog terena kada su se Fajf i Dante zakačili. Ona je sve to videla.
Krupna, lepa devojka u ranim tridesetim, Mami je bila jedna od najupečatljivijih osoba na Vilsonovom imanju prošlog leta, i dok oštri zraci svetlosti upadaju kroz jedini prozor sudnice, ona ulazi u prostor za svedoke u odelu s pantalonama krem boje, koje ispunjava do pucanja.
- Usmeriću vašu pažnju na trinaesti avgust prošle godine, gospođice Ričardson. Da li se sećate gde ste bili tog popodneva?
- Posmatrala sam košarkašku utakmicu na imanju Smitija Vilsona - kaže Ričardsonova treperavim glasom, koji odaje uzbuđenje očiglednog uživanja u svojoj kratkoj ulozi.
- Možete li nam reći ko je igrao na toj utakmici?
- Mladi momci iz Bridžhemptona protiv starije ekipe iz Montoka.
- Da li je to bila prijateljska utakmica?
- Ne bih tako rekla. Na način na koji su oba tima krenula, pre bi se pomislilo da je to poslednja utakmica NBA finala.
- Gospođice Ričardson, imate li ikakvu ideju zašto bi lagana vikend utakmica bila toliko napeta?
- Prigovor! - izbacuje Kejt. - Svedok nije čitač misli.
- Prihvata se.
- Gospođice Ričardson, da li su svi igrači tima iz Bridžhemptona bili afroamerikanci?
- Aha - odgovara Ričardsonova.
- A tim iz Montoka?
- Belci.
- Koja je ekipa dobila utakmicu, gospođice Ričardson?
- Beli momci.
- A šta se zatim dogodilo, gospođice Ričardson?
- Tada je započela nevolja. Neki od tipova iz Montoka su počeli da se razmeću. Jednom od momaka iz Bridžhemptona se to nije dopalo. Odgurnuo je nekoga. Oni su mu uzvratili. Pre nego što je iko uspeo da stiša strasti, jedna od žrtava i optuženi su se žestoko pošibali.
- Pošibali su se? - pita Hauard, izigravajući nerazumevanje.
Ričardsonova baca pogled na njega - Znate već, tukli su se.
- Koliko ste daleko sedeli od igrališta, gospođice Ri-čardson?
- Bliže nego što sam sada udaljena od porote.
- Otprilike, koliko je veliki bio Erik Fajfer?
- Malo preko sto osamdeset centimetara, i mršav. Do sedamdeset i pet kila, maksimum.
- Veoma dobro zapažate stvari, gospođice Ričardson. Prema zapisniku istražnog sudije, Erik Fajfer je bio visok tačno sto osamdeset centimetara i težio je sedamdeset i četiri kilograma. A optuženi?
- Svako to može da vidi, on je dosta veći od njega.
- Dvesta pet centimetara i sto petnaest kilograma, da budemo tačni. Kako je Erik Fajfer prošao u tuči?
- Taj mršavi beli tip je umeo da se bije. Bacio je Dantea na zemlju.
- Šta se zatim dogodilo?
- Majkl Voker, jedan od Danteovih saigrača, otrčao je do svojih kola i vratio se s pištoljem. Koji je stavio nad glavu Erika Fajfera.
- Koliko je daleko držao pištolj od glave Erika Fajfera?
- Pritisnuo ga je skroz uz glavu. Kao na onim slikama što ste ih pokazali.
- Prigovor! - zaurla Kejt poput navijača koji viče na sudije zbog pogrešne odluke. - Časni sude, svedok je očigledno bio navođen i nema ni prava niti znanja da izjednačava ono što je videla sa fotografijama napravljenim na mestu zločina. Ovo je osnov za neispravan sudski postupak.
- Porota će zanemariti poslednje zapažanje gospođice Ričardson, koje će biti izbrisano iz stenograma.
Fiauard nastavlja. - Šta se zatim dogodilo, gospođice Ričardson?
- Voker je spustio pištolj.
- Da li je Majkl Voker rekao bilo šta?
- Prigovor, časni sude - kaže Kejt naglašeno razdražena. - Ovo nije ništa drugo nego rekla-kazala.
- Odbija se - odgovara Rotstajn.
- Šta je rekao Majkl Voker, gospođice Ričarđson?
- Ovo sranje nije gotovo, belče. Ni izbliza nije gotovo.
- Nemam više pitanja, časni sude - kaže Hauard, a Kejt već skače iz svoje stolice.


93. Tom


Naginjem se skroz ka Danteu, smatrajući da mu je potrebno malo ohrabrenja. - Ovo neće biti toliko zabavno kao što je Mami mislila - kažem mu.
- Gospođice Ričardson, od čega vi živite? - započinje Kejt.
- Trenutno sam nezaposlena.
- A prošlog leta? Šta ste radili u to vreme?
- Takođe sam bila nezaposlena.
- Dakle, malo ste duže nezaposleni nego baš u ovom trenutku, gospođice Ričardson. Tačno, koliko dugo?
- Tri i po godine.
- Delujete bistro i naočito, ni na koji način ometeno. Postoji li neki konkretan razlog zašto niste bili u mogućnosti da nađete posao?
- Prigovor, časni sude!
- Usvaja se.
- Da li ste tog popodneva došli sami na imanje gospodina Vilsona?
- Došla sam sa Artisom Lafontenom.
- Kakav je bio vaš odnos s gospodinom Lafontenom?
- Bila sam mu devojka.
- Da li ste u to vreme bili svesni činjenice da je gospodin Lafonten proveo dvanaest godina u zatvoru na osnovu dve odvojene presude za trgovinu drogom?
- Znala sam da je bio zatvoren, ali ne i zbog čega.
- Zaista? A da li ste znali da je, prema policijskim izveštajima, vaš bivši momak bio, a i dalje je, jedan od najvećih dilera drogom?
- Nikada ga nisam pitala od čega živi.
- Niste bili radoznali da saznate kako čovek bez očiglednog zaposlenja može da vozi ferari vredan četiri stotine hiljada dolara?
- Ne baš - odgovara Ričardsonova glasom koga je odavno napustilo treperenje.
- Da li ste u vezi u ovom trenutku, gospođice Ričardson?
- Ne baš.
- Zar niste u odnosu s Roskom Hjuzom?
- Izlazimo pomalo.
- Da li ste svesni toga da je i on služio kaznu za trgovinu drogom?
- Ne pitam za detalje.
- Ali ja pitam, gospođice Ričardson, pa, da li mi možete reći, viđate li se isključivo s dilerima drogom ili samo veći deo vremena?
- Prigovor! - povika Hauard.
- Usvaja se - kaže Rotstajn.
Mami Ričardson je upravo vešto diskreditovana kao svedok, ali i ona može sebe bar malo da odbrani.
- Zašto? - pita ispravljajući ramena ka Kejt i stavljajući ruke na svoje pozamašne bokove. - Želite da i vama nabacim jednog?


94. Tom


Sledeći na redu je detektiv Van Buren. Zauzima svoje mesto i, između ostalog, kaže da je stanica primila poziv u kome se tvrđilo da neko ko odgovara Danteovom opisu ubacuje beretu kalibra 45 u kontejner iza restorana „Princes dajner“. Nakon Barnijevog svedočenja, Rotstajn daje pauzu od sat vremena za ručak, ali je kameni trg ispred sudnice toliko užaren i bez senke da je, uprkos anemičnoj klimi unutar sudnice, masi laknulo da se vrati na svoja sedišta.
Čim su se umirili, Melvin Hauard odskače od svog stola i prilazi poroti sa povelikom plastičnom kesom u svakoj ruci.
- Država - kaže Hauard - prilaže ovome sudu kao dokaz beretu kalibra 45, otkrivenu iza „Princes dajnera“ u Sauthemptonu dvanaestog septembra rano izjutra. Ubuduće, nazivaćemo je dokaz A. Takođe, i crveni košarkaški kačket Majami hita, otkriven četiri dana kasnije u ulici Makdonou broj 838 u Bruklinu, nadalje poznat kao dokaz B.
Hauard zatim poziva drugog pripadnika najboljih iz Ist Hemptona, policajca Hjuga Lindgrena.
- Policajče Lindgren, da li ste bili na dužnosti onog jutra kada se optuženi predao?
- Nisam bio ođređen da radim tog dana, ali sam dobio poziv da dođem. Stigao sam u policijsku stanicu odmah nakon Van Burena i Gedesa.
- Da li ste imali pristup bilo kom delu poverljivog razgovora optuženog sa detektivima?
- Da, raspravi o pištolju. Ja sam ga doneo iz „Princes dajnera".
- Ispričajte nam o tome, molim vas.
- Oko pola šest izjutra - pet i trideset tri da budem tačan - anonimni poziv je upućen u stanicu i bio je usmeren na moj sto. Osoba koja je zvala izvestila je da je nekoliko časova ranije videla čoveka kako odbacuje oružje u kontejner iza „Princes dajnera".
- Da li je ta osoba opisala pomenutog čoveka?
- Jeste. Osoba koja je zvala rekla je da je čovek izrazito visok i da je afroamerikanac.
- Šta ste vi zatim uradili?
- Dovezao sam se do restorana s kolegom Ričardom Hjumom. Oružje smo pronašli u đubretu.
- Da li je to ovo oružje koje ste pronašli toga jutra?
- Da, to je.
Kada Hauard obavesti Rotstajna da nema više pitanja, Kejt ustaje da se još jednom suoči s našim starim ortakom Lindgrenom.
- Prema rečima optuženog, kao i prema vremenu na računu, u koje vreme je Dante Halivil bio u restoranu toga jutra? - pita ga ona.
- Između pola tri i dvadeset tri do tri izjutra.
- A u koje ste vreme vi stigli do policijske stanice?
- Nešto malo posle pet.
- Dakle, osoba koja je zvala, ko god ona bila, čuvala je informaciju puna tri sata?
Lindgren sleže ramenima i mršti se. - Ljudi oklevaju da budu upetljani u tako nešto.
- Ili je možda osoba koja je zvala samo čekala da vi stignete u stanicu, policajče Lindgren. Zašto je, boga miloga, to tako bilo? Hmmm?
A Dante mi šapuće: - Đavolski je dobra.
Da, zaista jeste.

95. Kejt


Sledećeg jutra, Melvin Hauard, koji strpljivo i prilično vešto, kamen po kamen, gradi ovaj slučaj za državu, postavlja dr Evalda Olsona u prostor za svedoke.
Olson, putujući forenzičar, putuje zemljom od suda do suda nudeći svoje ekspertsko svedočenje svakome ko je voljan da podmiri račun. Stiže sa svojom ličnom video-opremom i sa asistentom koji sve kontroliše preko laptopa. Tek nakon što je Olson potrošio gotovo čitav sat prolazeći kroz sve sveže objavljene članke i citate, zamenik tužioca usmerava njegovu pažnju na slike.
- Doktore Olson, možete li nam nešto reći o fotografiji na levoj strani?
- To je uvećani prikaz pronađenog zrna kalibra 45, koji je ušao i izašao iz lobanje Patrika Ročija - kaže Olson, visok, povijen muškarac, ljigavom jednoličnošću.
Kada ispriča sve što ima da se kaže o metku, započinje o bereti i o svim testovima koji su izvedeni unutar njene cevi.
- Fotografije s desne strane - kaže mašući svetlošću iz crvenog lasera - otisci su uzeti s beretine cevi. Kao što možete da vidite, belezi na cevi se u potpunosti podudaraju sa onima na metku.
- Što nas upućuje - na?
- Upućuje nas na to da je metak koji je ubio Patrika Ročija ispaljen iz pronađenog pištolja.
- Na osnovu svojih dvadeset godina rada kao forenzičara, dr Olson, koliko ste sigurni da je ovo oružje kojim je izvršen zločin?
- U potpunosti sam siguran - kaže Olson. - Cev i meci su savršeno podudarni.
U podne, Rotstajn milosrdno određuje pauzu za ručak, ali već sat kasnije Olson nastavlja tamo gde je stao, s tim što ovaj put prolazi kroz podjednako iscrpljujuću priču o otiscima pronađenim na dršci pištolja.
- Kao što možete da vidite - kaže Olson - komplet otisaka uzetih sa drške je u potpunosti podudaran sa kasnije uzetim otiscima s desne Vokerove ruke.
- Doktore Olson, ima li ikakve sumnje da otisci uzeti s pronađenog pištolja ne pripadaju Majklu Vokeru?
- Svaki otisak je jedinstven, gospodine Hauard. Ovi ne mogu da pripadaju nikome drugom osim Majklu Vokeru.
Hauard zatim podiže dokaz B, crveni kačket Majami hita, pronađen u apartmanu u Bruklinu gde je Voker ubijen. On pita Olsona da uporedi dva dodatna kompleta otisaka prikazanih na monitoru.
- Otisci s leve strane, doktore Olson - pita Hauard - kome oni pripadaju?
- Oni su uzeti od optuženog Dantea Halivila.
- A otisci s desne strane?
-To je identičan komplet otisaka, skinut sa oboda košarkaškog kačketa pronađenog u apartmanu gde je ubijen Majkl Voker.
- Ponovo, doktore Olson, možete li nam bez ostatka potvrditi da ovi otisci pripadaju isključivo optuženome?
- Ovi otisci ne mogu da pripadaju nikome drugom sem Danteu Halivilu.
Kada je optužba stigla na cilj, Olson se takođe dogegao do cilja poput kornjače koja uvek sustigne zeca - za šest sati.
Toliko dugo da se čuju uzdasi razočaranja kada se Tom odbacuje od svoje stolice.
Moja lična osećanja su mnogo gora. Uopšte nismo planirali da ispitujemo Olsona. Tom nepromišljeno uleće u to.
- Doktore Olson, niko ne sumnja da je pištolj pronađen iza „Princes dajnera" oružje kojim su izvršena ubistva. Pitanje je, zapravo, ko je pucao iz njega? Postoji li ikakav fizički dokaz, šta god, što povezuje optuženog s tim oružjem?
- Ne. Jedini otisci ostavljeni na tom pištolju pripadaju Majklu Vokeru.
- Što se tiče tih otisaka pronađenih na pištolju, onih koji pripadaju Majklu Vokeru, kakav je njihov kvalitet?
- Veoma dobar. Najvišeg su kvaliteta.
- Na skali od jedan do deset?
- Devet, možda čak i deset - kaže Olson s ponosom u glasu. Možda je malo previše gledao seriju „Mesto zločina“.
- Da li vam ne izaziva malo sumnje, doktore Olson, da na pištolju koji je bio pažljivo očišćen postoji jedan čitav komplet otisaka, i da je svaki pojedinačan otisak u savršenom stanju?
Sada, po prvi put tokom proteklih sati, publika je zaista budna i puna pažnje.
- Ne u ovom slučaju - kaže Olson.
- Ali, vi ste u prošlosti, koliko je meni poznato bar u dve prilike, zaključili da su otisci pronađeni na oružju kojim je počinjeno ubistvo, prema vašim rečima, „previše dobri da bi bili pouzdani". To je bio vaš zaključak u procesu Država Rod Ajlend protiv Džona Pola Njuporta. Da li je to istina?
- Jeste, ali to nije moj zaključak o ovim otiscima ovde.
- Odbrana nema više pitanja.
Publika i dalje žagori kada sudija Rotstajn proglašava prekid današnje sesije, ali bilo da jeTomov visokoriskantni dvominutni manevar uspeo ili nije da podrije šestosatno svedočenje, mi nemamo vremena da mozgamo o tome.
Nakon što nas Dante oboje zagrli i pošto ga šerifi sprovedu nazad u njegovu pritvorsku ćeliju, asistent tužioca nam uručuje dopis.
Upravo su dodali Danteovu osamnaestogodišnju rođaku Niki Robinson na svoju listu svedoka.
Niki je bila među gledaocima koji su videli kako Voker podiže pištolj na Fajfera, ali je optužba već utvrdila šta se dogodilo nakon utakmice. Tako da odluka da pozovu Niki da svedoči nema nikakvog smisla.
A kada optužba načini potez koji ja uopšte ne razumem, potpuno sam prestrašena.

96. Tom


Kada Niki Robinson, pogleda okrenutog na drugu stranu, prođe kraj našeg stola i zauzme stolicu za svedočenje, jutarnja publika se mreška od iščekivanja. Da budem iskren, Kejt i ja smo mnogo više naoštreni od gledalaca. Niki radi kao spremačica u lokalnom servisu za čišćenje. Motala se po imanju Smitija Vilsona - ali šta još? Zašto je ona sada pozvana?
- Gospođice Robinson - kaže Melvin Hauard - možete li nam, molim vas, reći u kakvoj ste vezi sa optuženim?
- Dante je moj rođak - kaže Robinsonova klonulim mladalačkim glasom.
- A da li ste bili na utakmici kod Smitija Vilsona onog popodneva?
- Stigla sam tamo baš pre nego što je izbila tuča i pre nego što je Majkl Voker izneo pištolj.
- Da li ste odmah zatim otišli?
- Ne, gospođine.
- Šta ste radili?
- Razgovarala sam sa Erikom Fajferom - odgovara Robinsonova glasom koji postaje još nejasniji.
- Da li ste se tada prvi put sreli?
- Viđala sam ga i ranije.
- Da li ste dugo pričali tog poslepodneva?
- Ne. Ja čistim za „Mejdston interiors“ i morala sam da idem da sredim jednu kuću. Erik me je pitao da li može da ide sa mnom. Da pliva u bazenu dok ja radim. Rekla sam mu da je to u redu.
- Dakle, vas dvoje ste zajedno otišli?
- Stavio je svoj bicikl u moj prtljažnik.
- Šta se dogodilo kada ste stigli u kuću koju je trebalo da čistite?
- Erik je ostao kraj bazena. Ja sam otišla da radim. Kuća nije bila u lošem stanju. Vlasnik je gej, a gej ljudi su obično čistunci.
- Šta se zatim dogodilo?
- Čistila sam usisivačem glavnu spavaću sobu - kaže Niki glasom koji je sveden na šapat - i nešto me je nateralo da se okrenem. Erik je stajao odmah iza mene. Go. U prvom trenutku sam bila toliko šokirana da nisam primetila nož u njegovoj ruci.
Cela sudnica sada zuri u Robinsonovu, a Rotstajn lagano prelazi rukom preko svog čekića. Oklevam da pogledam u Kejt, a posebno prema Danteu. O čemu se ovde radi?
- Šta ste onda uradili, Niki?
- Vrisnula sam - odgovara boreći se sa suzama. - Potrčala sam i pokušala da se zaključam u kupatilu. Ali Erik je zgrabio kvaku. Bio je veoma jak za svoju građu.
- Znam da vam je ovo bolno - kaže Hauard pružajući joj maramicu. - Šta se zatim desilo?
- Silovao me je - kaže Niki Robinson sićušnim, izmučenim glasom.
Glava Robinsonove zatim pada na njene grudi, a prvi put otkako je suđenje počelo, obe strane u sudnici su podjednako potresene. U razmaku od nekoliko sekundi, jedna žena zaurla „Lažljivice!", a druga vrišti „Lažljiva kučko!“ Svaka ima svoj razlog za takav bes.
- Još jedan takav ispad - povika sudija Rotstajn pokušavajući da obuzda svoju sudnicu - i narediću da se isprazni sala.
Pa ipak, prolazi još bar jedan minut pre nego što Hauard upita: - Šta se dogodilo nakon što ste silovani?
- Podigla sam se s poda. Završila svoj posao. Ne znam zašto. Šok, pretpostavljam. Onda sam napustila kuću.
- Kuda ste otišli, gospođice Robinson?
- Krenula sam prema kući. Ali sam sve više i više bivala uznemirena. Otišla sam do terena iza srednje škole. Dante i Majkl su bili tamo. Rekla sam im šta se dogodilo. Da me je Fajfer silovao.
- Kako je Dante reagovao?
- Potpuno je poludeo. Urlao je i besneo okolo. I on i Majkl.
- Tišina! - ponovo viče Rotstajn, tek malo umirujući sudnicu.
- Šta ste pomislili kada ste čuli za ubistva, gospođice Robinson?
- Da sam ja za sve kriva - odgovara Robinsonova zureći u svoje krilo. - Nisam uopšte smela da dozvolim da Fajfer dođe u kuću. Najviše od svega, nije uopšte trebalo da to ispričam Danteu i Majklu Vokeru.
Dante se naginje ka meni. - Ona laže, Tome. Izmislila je čitavu ovu stvar. Do poslednje reči.

97. Kejt


Dok Rotstajn maše svojim čekićem popud džokeja koji šiba ubledelog konja pred sam cilj, Tom ispisuje Lindgren na parčetu papira. Kliza mi ga preko stola pre nego što ustanem iz stolice. Već sam ispred svedoka.
- Gospođice Robinson, mi svi ovo čujemo po prvi put. Najblaže rečeno, mi smo time ophrvani. I zbunjeni. Možete li nam ponovo reći zašto ste sada odlučili da istupite?
- Isus - kaže Niki, a zatim zastaje kao da pušta da to obuzme sve prisutne. - Javio mi se u snu i rekao mi da je moja dužnost da kažem šta se dogodilo.
- Da li Isus često dolazi u vaše snove, Niki? - pitam je, izazivajući dovoljno podrugljivog smeha da Rotstajn još malo izlupa svoj sto.
- To je bilo prvi put.
- Aha. Ali zašto ste ovoliko dugo čekali da istupite? I zašto ste to sada učinili?
- Bila sam uplašena. Nisam želela da povredim svog rođaka. Ali je Isus rekao da treba da kažem ono što znam.
- Da li ste otišli u bolnicu posle silovanja?
- Ne.
- Zaista? Da li ste uopšte posetili doktora?
- Ne.
- Niko vas nije pregledao?
Robinsonova odmahuje glavom, a ja kažem: - Nisam čula vaš odgovor, gospođice Robinson.
- Ne, nijedan doktor me nije pregledao.
- Zar niste bili uplašeni da ćete zaraditi neku seksualno prenosivu bolest ili da ćete zatrudneti? - pitam je.
- Bila sam na pilulama za kontracepciju.
- I niste bili zabrinuti zbog neke seksualno prenosive bolesti?
- Zapravo ne.
- Dakle, apsolutno nikome u to vreme niste rekli o tom događaju. Nikome. Ne postoji policijski izveštaj, nema medicinskog izveštaja, a nakon silovanja ste dovršili čišćenje kuće. Dakle, ne postoji ni najmanji dokaz, čak ni slučajni dokaz, koji bi podržao ili potvrdio vašu priču.
- Prigovor - viče Hauard.
- Koje je vaše pitanje, zastupnice? - pita me sudija Rotstajn.
- Kada ste pre dva dana odlučili da istupite - pošto vas je Isus posetio - kome ste se prvo obratili?
- Pozvala sam policijsku stanicu Ist Hemptona.
- I konkretno, s kim ste razgovarali?
- S policajcem Lindgrenom.
Sada mi već misli lete na sve strane, ali svejedno pokušavam sa: - Gospođice Robinson, da li ste bili hapšeni u poslednje vreme? Recimo, u poslednjih nekoliko meseci?
- Jesam, gospođo. Zbog posedovanja.
- Posedovanja droge?
- Aha.
- I ko vas je uhapsio?
Niki Robinson gleda čas levo, čas desno, svuda, samo ne u mene, ali iz ovoga ne može da se izvuče. - Policajac Lindgren - odgovara.
Glasni, besni glasovi eksplodiraju sa svih strana i sudiji Rotstajnu nije preostalo ništa drugo nego da konačno ispuni svoju pretnju i isprazni sudnicu.

98. Loko


Mala Niki je napravila pravi šou na stolici za svedoke. Ko bi ikada mogao da pomisli da kurvica sve to nosi u sebi? Ali, pošto ju je oštroumna Kostelova navela da izbaci Lindgrenovo ime i sopstveno hapšenje, sve je otišlo do đavola, a Rotstajn je ispraznio sudnicu i objavio prekid za danas.
Svi su izmileli u vrelo dvorište i da nije bilo dve stotine pandura, sada bi ovde izbile demonstracije. Atmosfera se toliko zakuvala i postala gadna da je Rotstajn odložio raspravu za dodatnih dvadeset i četiri časa.
Zato se tek u četvrtak izjutra svi ponovo pakujemo u sudnicu. Rotstajn mora da misli da smo u suštini svi mi deca, jer nam drži ozbiljno slovo o važnosti uređenog sudstva u slobodnom društvu.
Zatim se obraća gospođici Kostelo, koja poziva Mari Skot na svedočenje. Ovo bi trebalo da bude dobro. Skotova je Danteov ključni svedok, njegova voljena baka.
Jedan pogled na nju i ja jasno vidim da je ona jedna od onih bogobojažljivih, ispravnih žena koju uvek gledate na televiziji kada se neke tragedije dogode. Znate na koji tip mislim, na one koje svoju bedu drže na okupu ma kakva neverovatna stvar da se upravo desila.
Ona nije nikakva mladica, ali su joj leđa prava kao daska. A po sporom hodu kojim se primiče da bi dala zakletvu, pomislili biste da je ovde da primi posebno priznanje od Džordža Buša.
- Kakav je vaš odnos sa optuženim, gospođo Skot? - pita je Kostelova.
- Ponosna sam što mogu da kažem da je ovaj mladi čovek moj unuk - odgovara Skotova izbacujući svoj snažan glas po sali.
- Koliko dugo je Dante živeo s vama?
- Pet godina, čim je njegova majka počela da služi svoju kaznu gore na severu. Danteov otac je već bio preminuo u to vreme.
- Daklle, vi ste gajili Dantea još od kada je bio dečak?
- Tako je, i sve do ovih lažnih optužbi on nikada nije upao ni u najmanju nevolju. Nijednom.
Pitanje koje mi uvek dođe u glavu kada vidim ženu poput Mari jeste - zašto su, ako je njeno sranje tako lepo upakovano, sva njena deca ispala tako loša? Čak i ako je s Danteom uradila pravu stvar, kako je to onda njena ćerka završila u zatvoru? Taj prava-sam-svetica stav mora da ih je odveo na drugu stranu.
- Da li je on kod vas imao svoj prostor? - pita Kostelova.
- Nas dvoje smo sami, tako da je on imao svoju sobu.
- Možete li nam je opisati, Mari?
- Ništa luksuzno. Imao je krevet koji mu je bio prilično mali, ali i sto pravih dimenzija i policu s knjigama na zidu. Nismo mogli da priuštimo kompjuter, ali ga je on koristio u školi.
- Šta je sve bilo na tim policama na zidu? - pita je Kostelova.
- Na jednom zidu su bile uobičajene stvari jednog srednjoškolca - knjige i diskovi. Druga polica je čuvala njegove košarkaške stvari. On ju je zvao svojim „zidom snova“, jer je taj prostor bio posvećen njegovom snu da zaigra u NBA ligi. Naravno, nikada ju je nije tako zvao već samo ,,ta liga“.
Sve je ovo izuzetno uzbudljivo, ali kuda mi to idemo, bakice?
- Šta je sve činilo taj zid, Mari?
- Tu se nalazilo pet polica. Okolo su bili njegovi trofeji sa utakmica najvećih zvezda i s letnjih kampova, kao i nagrade za najboljeg srednjoškolskog igrača okruga Safok dve godine zaredom.
- A šta je bilo unutra?
- Tu je čuvao svoje košarkaške kačkete. Imao je svih trideset, po jedan za svaki tim u ligi, jer je to bilo za momenat zbog koga je živeo, za trenutak kada će u toj dvorani u Njujorku prozvati Dantea Halivila, a on će da došeta do bine i stavi na glavu jedan od tih kačketa.
- Da li je ikada nosio te kačkete van kuće, Mari? - pita je Kostelova.
- Nikada! - odgovara Skotova toliko glasno da celokupna sudnica oseća bes u njoj, a ja ne treba da pogledam u policajca Lindgrena da bih znao da se sada znoji kao svinja.
- On nikada nije nosio te kačkete i tačka! Ti kačketi nisu za nošenje. Oni su za snove. Naručivao ih je poštom, vadio iz njihovih kutija i postavljao na police, ali ih nikada nije nosio. Bio je sujeveran. Nijedan nije želeo da stavi sve dok ga ne pozovu na binu i sve dok ne sazna za koji će tim zaigrati.
Mrzim da to priznam, ali Lindgren je u pravu. Ta kučka Kostelo nam se previše približila.
- Koliko dugo nakon ubistava je jedinica odeljenja za ubistva okruga Safok došla do vaše kuće?
- Sledećeg popodneva.
- Šta su radili?
- Pretraživali Danteovu sobu, fotografisali je, uzimali otiske. Zatim su sve ogradili trakom. Ja i dalje ne mogu da uđem u unukovu sobu. Do dana današnjeg.
- Da li su oni prvi iz policije koji su došli u vašu kuću, Mari?
- Ne. Tog jutra je jedan policajac iz odeljenja u Ist Hemptonu sam došao. Rekao je da traži Dantea i pitao da li može da baci pogled na njegovu sobu.
Otprilike sada nešto me probada duboko u stomaku.
- Da li ste ga pustili unutra, Mari?
- Da, gospođo. Znala sam da Dante nema nikakve veze sa ovim zločinima, pa nisam videla da će to nešto da škodi. Zapravo, mislila sam da će biti od pomoći da policija vidi da je on nevin.
- Da li ste sa ovim policajcem išli zajedno u Danteovu sobu?
- Ne, pustila sam ga da bude unutra nasamo. On je to tako želeo.
Gomila sada tutnji toliko glasno da Rotstajn podiže jednu ruku pod crnom odorom. Što i ne menja previše situaciju.
- Koliko je dugo policajac bio unutra?
- Nije dugo - kaže Mari. - Ne više od par minuta.
- Ali dovoljno dugo da s police uzme Danteov Majami hit kačket? - pita je Kostelo.
Tri stvari se sada dešavaju u istom trenutku - publika eksplodira; okružni tužilac urla „Prigovor!", a glas Skotove svom silinom probija sve to sa ,,Da, gospođo!"
- Izbrišite poslednje pitanje i odgovor iz zapisnika - Rotstajn se obraća stenografu, a zatim se okreće ka kučki-pametnici. - Gospođice Kostelo, smatrajte sebe upozorenom.
- Mari, da li se sećate koji je policajac došao u vašu kuću toga jutra?
- Da, sećam se. Naravno da sam zapamtila ko je on.
- Koje je njegovo ime?
- Hjugo Lindgren.
- Hjugo Lindgren - izgovara Kostelova kao da je i sama zapanjena. - Isti policajac, koji je tek tako dobio anonimnu dojavu za pištolj kod „Princes dajnera" i poziv od Niki Robinson, takođe je, neometano, proveo nekoliko minuta u Danteovoj sobi? Da li je ovo vaše svedočenje pod zakletvom, gospođo Skot?
- Da - odgovara Skotova. - U potpunosti je tako. Hjugo Lindgren.
Sada je već publika, bar ona na mojoj strani, spremna da spali sudnicu do temelja, bez obzira na to šta Rotstajn pričao o građanskoj odgovornosti.
Ali je Kostelova ta, a ne Rotstajn, koja uspeva sve da ućutka. Upravo u ovom trenutku ona raspamećuje sve, ukijučujući i mene.
- Mari Skot će biti naš jedini svedok, časni sudijo - izgovara Kostelova, netremice gledajući čas u sudiju, čas u porotu. - Gospođa Skot je ovim sve rekla. Odbrana završava sa svojim dokazima.
Obe strane sudnice, skamenjene objavom Kostelove, tonu u tišinu i, dok kibiceri počinju da u redovima odlaze pokunjeni i zbunjeni, sve me ovo podseća na plati-i-gledaj naslovnu borbu koja se prerano završila. Ali, znate šta još? Ta kučka je prepametna.
Moguće je da je ovim upravo ukrala pobedu.

99. Tom


Sledećeg jutra, kada se publika dovukla nazad u sudnicu, sa svakog lica se može pročitati napetost. Ona ispunjava ovu prostoriju. Nakon užasno vrele nedelje i klimatizacije koja je tek nešto više od zvučnog efekta, ova neprovetrena kutija zaudara na isušeni znoj i vonj tela. Dok hodam ka svojoj stolici uz Kejt, znoj mi se sliva niz leđa.
Odluka da Dantea ne izvedemo kao svedoka je proračunat rizik, ali izlaganje prestrašenog tinejdžera na milost i nemilost tužiocu, deluje daleko rizičnije. I pored svega, time smo još više pritiska ostavili za moju završnu reč. Žvrljam par poslednjih zabeleški kada sudski izvršitelj povika: „Svi ustanite!"
Mnogo brže nego inače, sudija Rotstajn zakoračuje u prostoriju, penje se na svoje mesto i okreće se ka meni.
- Gospodine Danlivi - izgovara, a ja ustajem da se poslednji put suočim s porotom.
- Dame i gospodo, kada sam stajao pred vama na početku ovog procesa, moj jedini zahtev je bio da ne prihvatate ništa što čujete, sve dok to ne prođe kroz rešeto vašeg prosuđivanja. Znam da ste to i uradili, zato što sam sedeo i posmatrao vas kako to činite i zato što u vašim očima ja sada mogu da vidim dejstvo tog napora. Na tome vam hvala. Ovog jutra ćemo još jednom ispitati optužnicu, i to poslednji put, i proučiti njihov svaki nazovi dokaz, jedan po jedan.
Moj lice je već celo u znoju, i dok brišem svoje čelo i otpijam gutljaj vode jedini zvuk koji se čuje u celoj prostoriji je mumlanje te beskorisne klime.
- Kada sam počeo da radim za Dantea, mislio sam da je ovo jedan tragičan slučaj nevinog tinejdžera koji se našao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Sada shvatam da loša sreća nema ništa s tim što su Dante Halivil i Majkl Voker bili na imanju Smitija Vilsona u noći kada su ubijeni Erik Fajfer, Robert Valko i Patrik Roči.
- Dante i Majkl su namamljeni na to mesto kako bi mogli da budu namešteni za ta ubistva. To je jedino objašnjenje koje ima smisla.
- Kako su tačno Dante i njegov najbolji prijatelj završili te noći na Vilsonovom petnaest miliona dolara vrednom imanju? Kada se Dante predao, policiji je ispričao da je primio poziv u pet sati popodne, a mi znamo da je rekao istinu, jer listinzi pokazuju da je tačno u pet sati i jedan minut primio poziv koji je trajao osamdeset i tri sekunde. Poziv je stigao s javne govornice koja se nalazi kraj brvnare s morskom hranom po imenu „Klem bar“ u Nejpigu.
- Osoba koja je zvala predstavila se kao Erik Fajfer. Pozvao je Dantea da dođe do Vilsonovog imanja, kako bi mogli da ohlade glave i ostave tu naduvanu frku za sobom. Dante, s obzirom na to da je dobra osoba koja se potpuno isto osećala u vezi te glupe tuče - oko koje je optužba besramno nadigla dževu i napravila mini rasne nerede - smesta se složio da se sretne s Fajferom kasnije te večeri. Takođe, izgleda da je i Majkl Voker želeo da kupi marihuanu. Dante se s tim složio.
- Ali, osoba koja je zvala, dame i gospodo, nije bila Erik Fajfer. To je bio neko ko se predstavio kao Erik Fajfer.
- Da je Erik Fajfer bio taj koji je zvao, on bi koristio svoj mobilni telefon. On nije morao da ide van svoje uobičajene rutine i da poziva preko telefona koji ne može da bude povezan s njim, jer on nije imao šta da krije. Međutim, onaj koji je zvao i koji je nameštao Danteu i Majklu ova ubistva, itekako je imao šta da krije. Zato je, dakle, iskoristio javnu govornicu.
- Taj poziv - izgovaram i pravim pauzu dovoljnu samo da ponovo obrišem svoje vlažno lice - bio je samo prvi od nekoliko koraka koje su prave ubice načinile kako bi okrivile Dantea, ali je, svakako, bio najvažniji. On je doveo Dantea i Majkla na to mesto i, čim su ubice čule da su oni stigli, ubili su ta tri mlada čoveka.
- Sada ubice imaju Dantea i Majkla na mestu zločina, ali im to nije bilo dovoljno. Oni otkrivaju - verovatno pomoću veze u policijskoj stanici - gde se Majkl Voker krije. Ubijaju ga istim oružjem koje su koristili da ubiju Fajfera, Valka i Ročija. Nakon što su uzeli Vokerove savršene otiske na ovom pištolju, oni čuvaju pištolj sve do Danteove predaje.
- Čim čuju da se Dante na svom povratku iz grada te noći zaustavljao u „Princes dajneru", oni ostavljaju pištolj tamo. S još jednim telefonskim pozivom - ili nazovianonimnom dojavom policajcu Hjugu Lindgrenu - oni otkrivaju da je pištolj u kontejneru. Kako je sve ovo prikladno!
- Dame i gospodo, da li iko od vas još koristi javne govornice? Da li neko od vas nema mobilni telefon? Međutim, u ovom slučaju, dva ključna poziva su obavljena preko javne govornice. I oba su učinjena iz istog razloga - da se onome ko je zvao ne može ući u trag.
- Razmislite ozbiljno o tome šta vam je tužilaštvo ispričalo. To nema nikakvog smisla. Da je Dante ubio ta tri mlada čoveka, zatim, da je istim pištoljem ubio i svog najboljeg prijatelja, imao bi dovoljno vremena da se otarasi tog pištolja. Da je, kao što optužba podržava, on sam putovao iz Louer Ist Sajda do Bruklina, ubio Vokera, a zatim se vratio u Louer Menhetn, mogao je da se ratosilja pištolja ma gde duž tog puta. Umesto toga, prema navodima optužnice, on ga je zadržao do poslednjeg časa. A zatim ga je nehajno odbacio na javnom mestu.
- Otisci Majkla Vokera na pištolju. I ta priča pada u vodu. Da je Dante ubio Vokera, obrisao bi sve otiske pre nego što se otarasi pištolja. On ne bi mogao da brižljivo odstrani svoje a da ostavi Vokerove otiske.
- Hajde sada da malo pričamo o Majami hit kačketu, jer su tu stvarne ubice napravile nekoliko grešaka. Pošto ubice nisu mogle da imaju Danteove otiske na pištolju, odlučili su da jedan od njegovih kačketa ostave na mestu zločina. Međutim, kako bi ubice mogle da znaju da su kačketi na Danteovoj polici tu iz simboličnih razloga, da nikada nisu bili nošeni, da je Dante mislio da bi bila loša sreća da stavi bilo koji od kačketa pre odabira igrača za NBA ligu? Nisu mogle.
- Zato su ostavili kačket koji nema tragova Danteovog znoja ili ulja za kosu iznutra. Na mestu zločina ostavili su kačket koji nikada nije bio nošen. Da se Dante te noći uputio da ubije svog najboljeg prijatelja, da li bi izabrao najsjajniji i najcrveniji kačket u svojoj kolekciji? A za godinu dana tužilaštvo nije uspelo da pronađe nijednu osobu, ni jednu jedinu, koja je te noći na ulicama Njujorka videla čoveka visokog dvesta i pet centimetara s bleštavocrvenim kačketom. Naravno da nisu uspeli. On nije bio na ulici te noći.
- Pa, šta se onda zaista dogodilo? Ko su prave ubice?
- Neki pojedinac ili grupa povezani s trgovinom drogom, koja se tako bestidno odvijala na imanju gospodina Vilsona prošlog leta, ubili su tu trojicu mladića. Za to su prikladno okrivili Dantea Halivila. Ubili su takođe i Majkla Vokera, ali su tokom izvršavanja svega toga načinili ozbiljne greške. Ubice ih gotovo uvek i načine.
- Kačket - koji Dante nije nikada nosio, na mestu zločina. Pištolj - ostavljen u kontejneru na način koji nema nikakvog smisla. I zatim, najveća pogreška - previše su se oslonili na jednog korumpiranog pandura.
Na to, cela prostorija poče da se vrpolji, pogotovo muškarci u plavome koji stoje rame uz rame duž četiri zida.
- Da li su zaista očekivali da ćemo da poverujemo da je slučajnost to što je isti policajac, koji je primio nazovianonimnu dojavu za pištolj u kontejneru, takode dobio i poziv od Niki Robinson, kada je ona istupila sa svojom besmislenom izmišljotinom o silovanju? I to je isti policajac koji ju je uhapsio zbog posedovanja droge? I to je isti policajac koji je ostavljen nasamo u Danteovoj sobi sa svim onim kačketima? Molim vas.
- Međutim, od svih grešaka koje su ubice načinile, jedan proračun se ispostavio tačnim - a to je da će policija lako poverovati da bi crni tinejdžer, pa čak i onaj bez ikakve nasilničke prošlosti i s perspektivom da bude na vrhu izbora za NBA ligu, sve to odbacio, jer je izgubio nebitnu rekreativnu utakmicu i dobio nekoliko udaraca. Zašto? Zato što je to ono što crni tinejdžeri rade, zar ne? Oni odlepe bez ikakvog razloga.
- Od početka ovog suđenja optužba je terala svoje pričom o rasi. Pričali su vam o košarkaškoj utakmici u kojoj je, bože mi oprosti, jedan tim bio sastavljen od crnih igrača, a drugi od belih. Pobrinuli su se da čujete reči isprepadanog tinejdžera: ,,Ovo nije gotovo, belče!“ Sve ovo je tu, jer je u srži optužbe pretpostavka da su crni tinejdžeri toliko krhki i nesigurni da ih bilo šta može odvući u ubilačku akciju.
- Ja poznajem Dantea Halivila i ne postoji ništa krhko u njegovoj ličnosti i u njegovom karakteru. Kada se njegov stariji brat odao kriminalu, on je ostao u školi i radio na svojoj igri. Kada je njegova majka izgubila bitku sa zavisnošću od droge, on je ostao u školi i radio na svojoj igri, a sada, ima tome gotovo godinu dana, zakucan je u zatvoru maksimalnog obezbeđenja zbog zločina koji nije počinio.
- U ovom slučaju, kao i u tolikim drugim, rasa nije ništa drugo do dimna zavesa. Znam da nećete dozvoliti da budete zbunjeni i odvedeni na pogrešan put. Vi ćete posmatrati optužbu kao ono što ona zaista jeste. Zato što ne postoji ni jedan pouzdan dokaz koji povezuje Dantea sa ovim ubistvima, vi ćete doći do jedinog mogućeg zaključka - a to je da tužba nije dokazala ništa van svake sumnje.
- A zatim će vaš predstavnik izgovoriti dve reči koje Dante Halivil čeka da čuje godinu dana - nije kriv.
- Ako to ne učinite, onda pomažete ubicama da se izvuku i s petim ubistvom, ubistvom jednog izvanrednog mladog čoveka, mog veoma dobrog prijatelja po imenu Dante Halivil.

100. Kejt


Tom iznemoglo pada u svoju stolicu, a porotnici bezizražajno bulje u njega. Petoro od njih su afroamerikanci, a osam su žene, ali pričati o rasi je riskantno, posebno poroti koja je uglavnom bela.
Hauard ne može da dočeka da nam to naplati. - Dame i gospodo, moje ime je Melvin Hauard. Imam pedeset i dve godine i, koliko mi je poznato, crnac sam sve to vreme.
- U Alabami, odakle su moji poreklom, moje bake i deke su bili unuci robova, a kada su se moji roditelji rodili, crni ljudi nisu smeli da koriste iste toalete s belcima, niti da jedu u istim restoranima. Ali ništa od te sramne istorije nema ni promil veze s Danteom Halivilom, niti sa ovim suđenjem, i gospodin Danlivi to zna.
Tom nije ni rekao da ima. Zapravo, on je rekao sasvim suprotno, ali Hauard to svejedno izokreće, čineći šta god misli da će mu završiti posao. Ali, sve to ima itekakve veze za dvanaest ljudi u vrlim stolicama, a kada se zagledam u njihove oči, ne uspevam da išta pročitam. Ponosna sam na sve što je Tom uradio, ali sam takođe i nervozna.
- Rasa i korumpiranost policije? - upita Hauard sarkastično. - Zvuči poznato, zar ne? Ma gde sam ja to već čuo ranije ? - A zatim osmotri kraj novinarskog reda gde sedi Roni Montgomeri i tu zadrža svoj podrugljivi pogled.
- A da, sada se sećam. To je bilo u tabloidnom procesu stoleća, suđenju Lorencu Luisu optuženom za ubistvo. Otprilike, jedina stvar koja ovde nedostaje je vickasti mali slogan „Ako je kačket previše crven, njihov slučaj će biti smrvljen!“
- Ali, koliko ljudi danas i dalje misli da je Lorenco nevin? Čak ni njegovi ortaci s golfa u Arizoni. Zato ne dozvolite da budete nasamareni kao ta porota, dame i gospodo, osim ako ne želite da budete upamćeni na isti taj način.
- Sada je trenutak za vas da prozrete besmislice i umišljene teorije zavere, i da se usredsredite na dokaze. Za početak, imamo oružje kojim su počinjena ubistva sa otiscima Majkla Vokera svuda po njemu, otkriveno kraj restorana u Sauthemptonu tri sata pošto se Dante Halivil tu zaustavio. Iako je odbrana veoma uporno pokušavala da ga navede na svoju vodenicu, dr Evald Olson, jedan od najboljih forenzičara u zemlji, posvedočio je da ti otisci mogu pripadati isključivo Majklu Vokeru i da je to pištolj iz koga su ubijena sva četiri mladića.
- Dozvolite mi da sada nešto kažem o višestruko odlikovanom policijskom službeniku Ist Hemptona po imenu Hjugo Lindgren. - U Riverhedu svaka druga familija ima rođaka koji je ili policajac ili čuvar u zatvoru, pa se Hauard sada direktno obraća njihovoj zaštitničkoj lojalnosti.
- Neodgovorno povlačeći njegov ugled po blatu, oni su ne samo osporavali policajca koji je zaslužio sedamnaest pohvala za svojih devet godina u službi, već su time obeležili i sve druge policajce i zatvorske čuvare koji svakodnevno rizikuju svoje živote kako bismo svi mi mogli bezbedno da vodimo svoje živote.
- Prema rečima odbrane, dokaz za zaveru je to što je jedan policajac toliko upleten u svaki detalj najvećeg slučaja sa ubistvima u Ist Hemptonu za poslednjih stotinu godina. Dobri policajci poput Lindgrena provedu čitavu svoju karijeru čekajući slučaj poput ovog. Toliko je prirodno da on postane potpuno zaokupljen njime. A ne zaboravite, policijsko odeljenje u Ist Hemptonu je jedna mala jedinica, pa to što je jedan policajac nekoliko puta uključen u tok istrage jednog slučaja, teško da je sumnjivo. Za mene je iznenađujuće što se njegovo ime nije češće pojavljivalo.
- Odbrana je, iz sveg svog očaja, izrekla i nekoliko drugih stvari koje jednostavno nisu istina i treba ih ispraviti.
- Jedna je da je sumnjivo to što je dojava za pištolj došla iz javne govornice kraj „Princes dajnera". Možda većina od nas sada ima mobilni telefon, ali šta ako je osoba koja je zvala, u stvari, dostavljač koji u restoranu radi noćnu smenu za minimalnu nadnicu? Ne mogu svi sebi da priušte mobilni telefon. Druga je nagoveštaj da je pištolj pronađen nakon što je okrivljeni ispričao policiji kuda je išao te večeri da jede i da je on, zapravo, dobrovoljno izneo taj podatak. Nijedno od ovoga nije istina. Lindgren nije bio ni blizu prostorije gde se odvijalo isleđivanje, a policija je saznala da je Halivil bio na večeri nakon što je pištolj pronađen.
- Imajte na umu, takođe, da je jedina osoba koja smešta ovog policajca u Danteovu sobu zapravo Danteova baka, Mari Skot. Mari Skot je, moguće je, veoma dobra žena - siguran sam da jeste - i ona se zaklela da će ovom sudu reći istinu, samo istinu i ništa osim istine, tako joj Bog pomogao. Ali ona je takođe i ljudsko biće, a ko od nas može sa potpunom sigurnošću da kaže da ne bi uradio ili rekao nešto čime bi spasao život svoga najbližeg, svoje krvi?
Hauard se znoji bar onoliko koliko i Tom, ali zaustavlja se samo da bi popio gutljaj vode.
- Postoji, takođe, jedan važan deo ovog slučaja koji odbrana čak nije ni pokušala da obezvredi ili dovede u sumnju, a to je da je ujutro, pre nego je došlo do ubistava, Majkl Voker uzeo pištolj iz Danteovih kola, doneo ga na košarkaški teren T. Smitija Vilsona i prislonio ga na glavu jedne od žrtava, Erika Fajfera. Kao što vam je i svedok ispričao, on ne samo da je uperio pištolj u Erika Fajfera, već je sam vrh cevi stavio na njegovo čelo, a svi ste videli one grozne fotografije, pa znate koliko blizu glavama žrtava je ubica držao pištolj dok je ispaljivao metke u njih. A pre nego što je Voker privremeno spustio taj pištolj, najavio je: „Ovo sranje nije gotovo, belče. Ni izbliza nije gotovo." Pre stvarnog ubistva, to je bila poslednja proba kojoj je prisustvovalo četrnaestoro muškaraca i žena.
- Dame i gospodo, ovo je veoma jednostavan slučaj. Imate dvojicu okrivljenih na mestu zločina; imate oružje kojim je zločin izvršen sa otiscima prstiju jednog od njih; imate kačket sa otiscima prstiju koji povezuje okrivljenog s drugim mestom zločina. I na kraju, zahvljujući hrabrosti Niki Robinson, imate i snažan motiv - osvetu za brutalno silovanje.
- Želim da se svima vama zahvalim na usredsređenosti i posvećenosti koje ste do sada pokazali. Unapred vam hvala i na onome što je preostalo, a to je skoncentrisanost da ovaj posao privedete svrsi. Vaša utakmica je na samom kraju, dame i gospodo. Molim vas, ne skrećite pogled s lopte. Dante Halivil je kriv za ubistvo. Ako cenite svoju bezbednost i bezbednost onih koje najviše volite, nipošto ga ne oslobađajte.


101. Kejt


Nekoliko tihih minuta posmatrači oklevaju u svojim sedištima poput filmofila koji iščitavaju imena sa odjavne špice. - Volimo te, Dante - uzviknu Mari dok dvojica šerifa prilaze stolu odbrane da ga odvedu. - Još malo pa je gotovo, dušo.
- Aha - dobacuje s vrata tip u radnom odelu poprskanom bojom - i onda si spržen!
Tom i ja se rukujemo s Danteom, čije ruke i dalje drhte; šerifi mu odmah stavljaju lisice i sprovode ga ka čeličnom kavezu od lifta koji će ga spustiti u pritvoreničku ćeliju u podrumu. Na suprotnoj strani prostorije, drugi par šerifa prati porotu kroz druga vrata i vodi ih do autobusa koji ih čeka. Autobus će ih odvesti pola kilometra niz put u „Ramada in“, gde će provesti vikend na jedanaestom spratu, odvojeni jedni od drugih i od ostatka sveta.
Nakon što porotnički autobus odlazi, Tom i ja tiho klizimo kroz ista zadnja vrata i proguravamo se preko parkirališta do mesta gde je Klarens ostavio svoj taksi.
Dok kroz zadnji izlaz odlazimo u žutom karavanu, reporteri TV stanica i drugi novinari nas i dalje čekaju ispred sudnice. Dok oni shvate šta se događa, mi smo na pola puta prema Sanrajz autoputu.
Nijedno od nas ne izgovara ni reč tokom povratka kući. Iscrpljenost je jedan razlog, ali je to uglavnom zbog stidljivosti ili tako nečega. Iznenada ponovo sami zajedno, nismo sasvim sigurni kako da se ponašamo. Zapravo, ja razmišljam o starim danima, onda kada smo bili mlađi.
Tokom naše završne srednjoškolske godine Tom i ja smo se gledali bukvalno svaki dan - večni blejači s plaže. Bilo je gotovo isto tokom koledža, a ja sam odlazila na takoreći svaku Tomovu utakmicu kod kuće kada je bio na Sent Džonu. Zato je raskid bio toliki šok za mene. I dalje ne znam da li sam to prebolela.
Bilo kako bilo, kada se Tom zaustavi na prilazu za Maklinovu kuću i kada ja brzo izletim iz kola, mogu da vidim razočaranje u njegovim očima.
I ja to isto osećam, ali toliko sam mrtva umorna da moram da stignem do sobe pre nego što se srušim. Otkopčavam svoju suknju pre nego što i stignem do vrha uskog stepeništa, navlačim zastore i bacam se u krevet.
Olakšanje, što sam se konačno našla u vodoravnom položaju između čistih belih čaršava, traje jedan minut. Moj mozak zatim uključuje premotavanje filma i ponovno puštanje, pa još jedno preispitivanje započinje. Da li je Tom morao da spominje rasu? Da li smo bili u pravu što Dantea nismo izveli kao svedoka? Zašto sam ja bila toliko meka prema Niki? Trebalo je da je iseckam na komadiće. Koliko smo se zaista bili napeli kada nismo uspeli da pronađemo Loka? Koga mi zezamo misleći da možemo da dobijemo ovaj slučaj?
A zatim san, najlepši poklon koji neko može sebi da podari, konačno spušta tamnu zavesu.
Kada se ponovo uspravim u krevetu, probuđena nečim što zvuči kao detlić koji kucka o prozorsko staklo, pola četiri je izjutra. Spavala sam više od devet sati.
Zatim se čuje još jedno klik na staklu, pa još jedno klik i ja ustajem iz kreveta i grogirana prilazim prozoru.
Tapkam prema zavesama, sa ono malo snage ih povlačim nagore, a nešto proleće pokraj moga lica prema plafonu.
U zadnjem dvorištu, s biciklom položenim kraj nogu i spreman da baci još jedan oblutak ka prozoru, stoji jedini dečak koji je ikada slomio moje srce.
Kada Tomovo lice iznenada pozeleni, shvatam da sam gola.

102. Tom


Kako može jedan bivši NBA igrač da promaši cilj veličine vrata udaljen manje od pet metara? Kamenčić odskače od fasade, pogađa ivicu oluka i prizemljuje se kraj mojih nogu.
Vadim još jedan majušni komadić Makovog prilaznog puta iz svog džepa i pokušavam ponovo. Ovaj put zapravo i pogađam prozor, a zatim ga ponovo pogađam.
Pitam se, koliko će još direktnih pogodaka biti neophodno, a tada se senke pokrenuše i na prozoru se pojavi Kejt, kojoj mesečina obasja njena pegava ramena i gole grudi. Nakon nekoliko beskrajno dugih sekundi, ona stavlja prst na svoje usne i nasmeja se, a ja ponovo mogu da udahnem vazduha, bar dok se zadnja vrata lagano ne otvore i ona bosonoga iskorači napolje u isečenom šortsu i Led cepelin majici.
Na vrhovims prstiju prolazimo pored usnulog fotoreportera Nešenel inkvajera koji spava u iznajmljenoj tojoti, a zatim se peške spuštamo sredinom glavne ulice uspavanog Montoka prema plaži. Svoje cipele ostavljamo ispod klupe iza „Ist deka“ i provlačimo se kroz dine.
Pesak je vlažan i hladan, a mesečina izgleda poput belog tepiha prostrtog prema nama preko lakih, penušavih talasa.
Pre nego što se plaža skroz suzi, pronalazim mesto pored stena da raširim prekrivač, a Kejt me gura na njegovu sredinu. Ona zuri u moje oči. Njene oči, tek probuđene, izgledaju tako golo i predivno, a vetar joj mota crvenu kosu oko lica.
- Ko si ti, Tome?
- Mislio sam da je suđenje zaključeno.
- Zaista, Tome - izgovara Kejt i deluje kao da će zaplakati.
- Osoba koja se promenila. Osoba koja je pravila greške. One su sada iza mene.
- Zašto bih ja u to poverovala?
- Zbog toga što je cela ova stvar bila podjednako i zbog tebe i zbog Dantea. Zbog toga što sam zaljubljen u tebe još od svoje petnaeste godine, Kejt.
- Ne izgovaraj stvari koje ne misliš, Tome. Molim te. Dovoljna sam naivčina da u njih i poverujem. Drugi put. I dalje se sećam kada si me pozvao telefonom kako bi mi rekao da me nisi voleo. Bio si tako hladan. Možda se toga ne sećaš.
- Aaaa, Kejt, ako ne postoji način da ponovo zadobijem tvoje poverenje - kažem joj s bolnim očajanjem koje mi se podiže uz grlo - bolje mi to kaži odmah, jer ne znam šta više mogu da uradim. Tada, znaš o čemu je zapravo bilo reči? Osećao sam se da te ne zaslužujem.
Možda je očaj umom glasu ono što je ubeđuje. Nisam siguran, ali ona povlači moj vrat i ljubi me u usta.
- Upozoravam te - šapuće mi na uvo - zezni me ponovo i odgovaraćeš Maklinu. Voliš li me, Tome?
- Kejt, znaš da te volim.
Ona povlači svoju majicu preko glave, a šorts joj pada na stopala. Sa tim belim, pegavim ramenima i sa crvenom kosom, Kejt izgleda lepše nego žena koja na nekoj slici stoji u školjci. Jednu ruku spuštam na nju i kada dotaknem maleni, srebrni krug provučen kroz njenu levu bradavicu, usta joj se naglo otvaraju, a glava joj pada unazad od uzbuđenja.
- Kada si nabacila ovaj pirsing? - šapućem dodirujući je ponovo.
- Na koji misliš, Tome?