Toni Parsons - Čovek i dečak

First topic message reminder :



Hari Silver ima sve što može da poželi: prelepu ženu, divnog sina, odličan posao na medijima – ali jedne noći, on sve to odbacuje. Potom Hari mora da počne da uči šta je suština ljubavi i života.

Neke situacije koje treba da izbegnete tokom priprema za svoj najvažniji rođendan, onaj koji označava da ste sasvim odrasli – trideseti.
Avantura s koleginicom s posla.
Grozničavo kupovanje luksuznih stavri koje sebi ne možete da priuštite.
Da vas ostavi žena.
Da ostanete bez posla.
Da odjednom postanete samohrani roditelj.
Ako se primičete tridesetoj, šta god radili, izbegnite sve gore navedeno.

Dvadeset devet

Poranio sam deset minuta, ali Đina je već bila tamo i srkutala espreso za stolom za dvoje u dnu kafea.
Malo je oslabila od svog tog sušija i sašimija, i nosila je odeću koju nikada nisam video na njoj
- neku vrstu dvodelnog poslovnog kostima šivenog po meri. Žena iz poslovnog sveta.
Podigla je pogled i videla me, a ja sam odmah mogao da bez greške kažem da je to Đina - pomalo nepravilan osmeh, blede plave oči - ali malo starija i mnogo ozbiljnija nego što sam pamtio. Ista žena, pa ipak izmenjena na način koji nisam mogao da zamislim.
“Hari”, rekla je ustajući. Nervozno smo se nasmešili jedno drugom, pitajući se da li je ispravno poljubiti se ili rukovati se. Nijedno nije izgledalo baš kako treba. Umesto toga, potapšao sam je po ruci, a ona se trgla kao da ju je pogodio blagi strujni udar. To nas je, izgleda, izvuklo iz neprijatne situacije.
“Dobro izgledaš”, rekla je i sela, smešeći se sa učtivošću kojom se nikada nije gnjavila u starim danima.
I ona je dobro izgledala - na njenom savršenom licu mogla se videti devojka kakva je bila i žena kakva će postati. Neki ljudi sa godinama izgledaju sve bolje, a neki sve gore. A ima i ljudi poput Đine, za kojima ljudi počnu da se okreću dok su još deca i nikada ne prestanu.
Ali kao i svi lepi ljudi, Đina nikada nije volela preterane komplimente, očigledno smatrajući da znače da je njena vrednost samo spoljašnja. Pretpostavljao sam da još uvek tako oseća.
“I ti dobro izgledaš”, rekao sam, ne želeći da preteram. “Kako je Pat?”
“Vrlo dobro”, nasmejao sam se, a ona se nasmejala sa mnom, čekajući nastavak. Umesto toga prišao nam je konobar i pitao nas može li da nam nešto donese, pa smo pauzirali dok smo poručili još dva espresa. Kada je otišao, razgovarali smo o našem sinu.
“Malo je porastao, kladim se”, reče ona.
“Svako, izgleda, misli da džiklja kao iz vode. Možda ja to ne primećujem jer ga viđam svaki dan.”
“Naravno”, reče ona. “Ali kladim se da ću ja primetiti razliku. Mislim, nisam ga videla par meseci.”
“Četiri meseca”, rekoh. “Ma nema toliko.”
“Od letos. To je četiri meseca, Đina. Od jula do oktobra. Izračunaj.”
Kako je mogla da misli da je prošlo samo mesec-dva? Zapravo je prošlo više od četiri. A meni se činilo i mnogo više.
“Koliko god”, reče pomalo drsko. “Pričaj mi o Patu. Jedva čekam da ga vidim.”
Šta se promenilo? Pogledao sam po kafeu, pokušavajući da zapazim šta se promenilo otkako je Đina otišla u Japan. Iznenadila me je činjenica da se kafe nije nimalo promenio.
Bilo je to jedno od onih mesta koja pokušavaju da unesu duh Pariza na glavne ulice Londona - bio je tu veliki pocinkovani šank, tabla sa nažrvljanim vrstama vina, gomila novina na velikim drvenim držačima i grupice stolica i stolova napolju na pločniku. Čak su i svoj pravi engleski

doručak zvali nekako francuski.
To je bio običan kafe u susedstvu i mogli bi da prođete pored njega a da uopšte i ne obratite pažnju. Ali za nas je bio značajan. Đina i ja smo dolazili ovamo pre nego što se Pat rodio, onih davnih dana kada smo bili toliko bliski da nismo osećali potrebu da razgovaramo. A ne možete s nekim biti bliži od toga.
“U školi ide dobro”, rekoh. “To je promena. Obdanište je počelo da biva noćna mora, a u školi je našao društvo i sve je kako treba.”
“Zašto je obdanište bilo noćna mora?” upitala je zabrinutim glasom.
“Nije voleo da bude ostavljen. To je bila samo faza kroz koju je prolazio. Faza za koju sam mislio da će da traje dok ne napuni osamnaest.”
“Ali sprijateljio se sa tim dečakom u školi?”
“Sa devojčicom”, rekoh. Bilo mi je čudno da o Sidinoj kćerki razgovaram sa njom. “Pegi.” “Pegi”, reče Đina osluškujući.
“Njen tata je Englez”, rekoh, “a majka joj je Amerikanka. Iz Hjustona.”
“I još uvek luduje za Ratovima zvezda?”, nasmešila se. Pegi nije mnogo zanimala Đinu. “Još uvek Luk Skajvoker i Han Solo po ceo dan?”
“Da”, rekao sam. “To se nije promenilo. Ali počeo je da voli i druge stvari.” “Koje?”
“Pa, voli muziku”, nasmejao sam se. “Voli gangster rep. Znaš, ono gde stalno laju kako će da te upucaju u glavu svojom stvarčicom.”
Lice joj se smračilo. “Voli da sluša tu muziku, je li?” “Da.”
“I ti mu dopuštaš, je li’”
“Aha”, rekoh. “Jednostavno mu dopuštam.” Malo sam se nadrndao - ponašala se kao da ja nisam razmišljao o tome, kao da sam ga puštao da gleda porniće ili šta ja znam. “To je samo nešto kroz šta prolazi. Verovatno čini da se oseća čvršćim nego što jeste. Pat je vrlo milo, nežno dete, Đina. To mu nimalo ne škodi. Ne vidim ga umešanog u pucnjavu iz kola. Svako veče je u krevetu u devet.”
Videlo se da ne želi da se raspravlja sa mnom. “I šta još?”
“Pušta me da mu perem kosu. Sam se kupa u kadi. Nikada se ne buni kada je vreme za spavanje.
Ume sam da veže pertle. Ume da gleda na sat. A počinje i da čita.”
Što sam više mislio, sve sam više shvatao koliko je Pat porastao za protekla četiri meseca. Đina se smešila s nekom vrstom mešavine ponosa i žaljenja. Bilo mi je neprijatno zbog nje. Sve je to propustila.
“Zvuči kao pravi mali čovek”, rekla je. “Treba da ga vidiš s kravatom.”
“Nosi kravatu?”
“U školu. Uveli su uniforme jer su neka deca dolazila u Polo trenerkama i markiranim stvarima.
Smatrali su to štetnim. Stoga mora da nosi košulju i kravatu.” “Mora da tako izgleda prilično staro.”
Nije izgledao staro - obučen kao činovnik zapravo je izgledao mlađi nego ikada. Ali mrzelo me je da to objašnjavam Đini.
“A šta je s tobom?”, upitao sam. “Koliko ostaješ u gradu?”
“Ostajem za stalno”, reče ona. “Sa Japanom je gotovo. Za mene i za svakog drugog. Dani kada je neki nosati belac mogao da ode na Istok zbog avanture i šestocifrene plate su prošli. Nema mnogo

posla za prevodioce kada se kompanije ruše na nos. Otišla sam pre nego što su me oterali.” Vedro se nasmešila. “I tako - evo me ovde”, reče. “I, prirodno, želim Pata.”
Želela je Pata? Je li htela da kaže da želi da ga vidi? Da ga odvede u zoološki vrt i kupi mu igračku veličine hladnjaka? Šta je htela da kaže?
“Znači, ne nameravaš da živiš u Japanu?” - “Bio si u pravu, Hari. Čak i da balon nije pukao, nikada Pat i ja ne bismo mogli da živimo u stanu velikom kao naša soba za goste. Želim da ga vidim”, rekla je. “Što je pre moguće.”
“Naravno”, rekao sam. “Idem po njega popodne kod mame i tate. Možeš da ga sačekaš kod kuće.”
“Ne”, reče. “Ne bih kod kuće. Ako ti ne smeta, sačekaću vas u parku.”
Glupo od mene što sam predložio sastanak kod kuće, jer, naravno, to više nije bila Đinina kuća. I dok sam gledao blistavi verenički prsten na mestu gde je nekad bila jednostavna burma, shvatio sam da sam propustio stvarno veliku promenu u našim životima od leta naovamo.
Pat je sada živeo sa mnom.

Moj stric Džek je došao kod mojih roditelja.
Za razliku od tetke Etel, prve susetke, stric Džek mi je stvarno bio stric - brat moga tate, čvrst, žilav čovek koji je pušio krijući cigaretu u savijenom dlanu, kao da je štiti od snažnog vetra, čak i kad bi sedeo u nečijoj dnevnoj sobi i umakao keks od đumbira u čaj.
Stric Džek je uvek bio u odelu i kravati, a neka blistavo uglancana limuzina bila bi parkirana napolju. A na suvozačevom sedištu Škorpija, Bimera iz serije od pet komada, velikog Mercedesa ili već tako nečeg, ležala bi njegova šoferska kapa.
Stric Džek je bio vozač. Vozao je poslovne ljude tamo-amo, između njihovih kuća i kancelarija i na sve londonske aerodrome. Izgleda da je više vremena provodio čekajući nego vozeći i uvek sam ga zamišljao kako visi pored dolaznog terminala Getvika ili Hitroua, sa pljugom u savijenom dlanu i čita Glasnik trka.
Stric Džek je bio kockar, kao svi iz tatine porodice, i dok mi se smešio prilazeći kući, činilo mi se da se sva moja sećanja na njega vrte oko opklada ove ili one vrste.
U našoj kući su se igrale partije karata svakog Praznika poklona16. Putovalo se na trke pasa u Sautend i Romford, gde bismo moji rođaci i ja skupljali velike ružičaste tikete za klađenje koje su bacili baksuzni kladioci. Čak i ranije, dok mi je baka bila živa, sećam se da je kladioničar dolazio u njenu kuću na Ist Endu da uzme njenu malu svakodnevnu opkladu na konje. Kada su to kladioničari prestali da posećuju male stare dame?
Imali su još jednog brata, najmlađeg - Bila, koji se iselio u Australiju kasnih sedamdesetih, ali u mojoj glavi su braća Silver i dalje bila na okupu - udarajući po viskiju o Božiću i po crnom pivu o venčanjima, plešući stare plesove sa svojim ženama u koje su se zaljubili još kao šiparci, igrajući na Badnje veče poker sa devet karata sve do sitnih sati uz Tonija Beneta i pesmu Neznanci u raju koja se vrtela na gramofonu.
To je bila porodica mog oca - porodica muškaraca, pronicljivih, čvrstih Londonaca koji su bili slabi prema deci i svojim vrtovima u predgrađu, muškaraca koje su stare fotografije uvek pokazivale u uniformi, kockara i pijanaca, iako ni u jednom nisu terali dalje od lakog opuštanja, muškaraca koji su voleli svoje porodice i smatrali posao samo neprijatnom dužnošću preuzetom radi izdržavanja tih porodica, muškaraca koji su se ponosili time što znaju kako svet funkcioniše. Znao sam da je stric Džek došao sa razlogom.
“Video sam te na televiziji pre neko veče”, reče stric Džek. “Kad su bile one nagrade. Sedeo si

za stolom u smokingu. Izgleda da je valjan mladić, taj Imon Fiš.” “Dobar je on dečko”, rekoh. “Kako si ti, striče Džek?”
“Dobro sam”, reče. “Ne mogu da se požalim.” Uzeo me je za mišicu i privukao bliže. “Ali šta je s tvojim tatom? Čuo sam kako se bori za vazduh čim ustane iz stolice. A sada je ispričao kako je bio kod nekog šarlatana i kako mu je ovaj rekao da je sve u redu.”
“On je dobro?” “Tako kaže.”
Tata je bio u zadnjem vrtu i igrao se loptom sa mamom i Patom. Njih dvoje su bili umotani u debele kapute i šalove, ali tata je bio samo u majici kratkih rukava, kao da se ponosi svojim čvrstim, mišićavim telom, zamrljanim tetovažama i izbledelim ožiljcima. Dok je uvlačio majicu u pantalone za trenutak sam ugledao veliki ožiljak, rumenu zvezdu na njegovoj slabini i shvatio da još ima moć da me šokira.
“Tata? Bio si kod lekara?”
“Baš tako”, reče on. “Zdrav kao ribica.” “Stvarno? A šta je sa disanjem?”
“Ne bi smeo da puši, zar ne?” reče moja mama, ali sam video da joj je lakše što su starog pustili kući samo ga udarivši po prstima. “Lekar mu je rekao da se mane Old Holborna.”
“Malo je kasno za to”, zakikota se tata, uživajući u svojoj ulozi usamljenog bundžije u savremenom svetu žvakanja zrnevlja i ishrane bez masti. “Bobi Čarlton”, reče šutnuvši loptu u zimski kostur ružinog žbunja. Pat ode da je donese.
“I lekar je stvarno rekao da je to jedino što ne valja kod tebe?”, upitao sam ga. Moj tata zagrli Pata.
“Mogu ovako još dvadeset godina”, rekao je braneći se. “Znaš šta - nameravam da doživim da se ovaj mališan oženi.”
Pat pogleda mog oca kao da je ovaj poludeo. “Ja se nikada neću oženiti”, reče.

Zaboravio sam da kažem Đini da je naučio da vozi bicikl.
Zaboravio sam da joj kažem da je povučeni četvorogodišnjak koji se vozikao oko bazena na biciklu sa pomoćnim točkovima postao samopouzdan petogodišnjak koji jurca po parku sa viteškim nemarom prema svojoj bezbednosti.
Zato je Đina, kada je videla Pata kako vozi prema ljuljaškama i vrteškama pored kojih nas je čekala, raširila ruke i nasmejala se, glasno, sa oduševljenjem i čuđenjem.
“Tako si velik!” uzviknula je uzdrhtalim glasom dok je širila ruke prema njemu.
Pre nego što se odvojio od mene ugledao sam mu izraz lica. Smešio se - ali ne glatkim, uvežbanim osmehom na koji sam navikao, ne osmehom Dejvida Nivena punim blistavog, plitkog šarma koji je čuvao za nepoznate i uveravanje mene da je sve u redu.
Pat je video Đinu i nasmešio se ne razmišljajući, nasmešio se istinski.
Onda se našao u majčinim rukama, kapuljača jakne mu je spala sa glave dok ga je podizala sa sedišta bicikla, ona je plakala i lila mu suze po temenu i videlo se da im je kosa potpuno iste boje, iste sjajne žute nijanse.
“Dovešću ga kući za par sati”, doviknu Đina, a Pat je polako krenuo biciklom. Đina mu je stavila ruke na ramena i govorila mu nešto na šta je on klimao glavom.
“Vodi računa na tom biciklu, Pat”, viknuo sam. “Nemoj prebrzo da voziš, važi?” Nisu me čuli.

Trideset

Moj otac je lagao.
Bio je kod lekara. Ali po završetku pregleda mu nisu rekli da se obuče, da je zdrav kao dren, da je u odličnom stanju za muškarca svojih godina, ali da bi mogao - udarac po prstima i drugarsko šarlatanovo namigivanje - da malo smanji svoje smotane cigarete.
Možda mu je lekar rekao da se ne može znati koliko mu je još ostalo. A možda mu je rekao da te stvari mogu da se vuku godinama. Ali vrlo je malo verovatno da je lekar opšte prakse izvukao svoju HNS kristalnu kuglu i rekao mom starom da će doživeti venčanje svog unuka.
Ta stvar koja je rasla u mom ocu otišla je predaleko za tako nešto.

Majka me je po prvi put u životu pozvala na posao.
Otišao je u bolnicu. Odeljenje intenzivne nege, rekla je glasom koji se slomio na tim trima kliničkim, savremenim rečima.
Spremao je baštenski nameštaj koji je uvek stajao napolju do sredine zime, slagao u garažu plave platnene stolice i prugasti suncobran za plažu za sledeće proleće, kada je odjednom ostao bez daha, sasvim bez daha, a to je bilo užasavajuće, potpuno užasavajuće, rekla je, i ona je pozvala hitnu pomoć ali nije mislila da će stići na vreme. Na vreme da ga spasu.
“Ama šta je bilo?”, upitao sam, i dalje ne shvatajući, i dalje nesposoban da pojmim da svet može postojati bez mog oca.
“Pluća”, reče majka, a glas joj se pretvorio u bolesni, drhtavi šapat. “Tumor.”
Tumor na njegovim plućima. Nije mogla da kaže reč, nije mogla da imenuje onu stvar koja mu je krala sam vazduh koji je udisao, i ta strašna, užasavajuća reč ostala je da visi između nas na telefonskoj liniji, kao da bi, ako je ne izgovorimo, nestala.
Zapravo nije morala da kaže tu reč. Najzad sam počeo da shvatam.

Bolnica je bila moderna, ali usred velikih livada.
To je bilo ono važno u kraju u kome sam odrastao. To je bilo ono važno u predgrađima. Iz betonske džungle do velikih otvorenih polja mogli ste da stignete kratkom vožnjom kolima. Zbog ovih polja - ili polja sličnih ovim - moj otac je pre čitavog životnog veka doveo svoju porodicu ovamo.
Kada sam stigao, majka je bila u čekaonici. Zagrlila me je i sa nekim očajničkim optimizmom rekla mi da ju je lekar uverio da mnogo može da se učini za oca.
Onda je otišla po njega, po lekara Indusa koji joj je doneo te sjajne vesti, a kada se vratila, dovela ga je pred mene. Bio je još uvek dovoljno mlad da mu majčina vera u njegove sposobnosti bude pomalo neugodna.
“Ovo je moj sin, doktore”, rekla je. “Budite dobri pa mu recite kako može mnogo da se učini za mog muža, molim vas.”
“Rekao sam vašoj majci da su postupci protiv bolova u naše vreme vrlo razvijeni”, reče on. “Protiv bolova?”, upitao sam.
“Možemo na mnogo načina da pomognemo vašem ocu da lakše diše, da bolje spava i da mu olakšamo bolove koje trpi.”

Doktor mi je ispričao o masci za kiseonik koju je otac već koristio. Nešto uvijenije je govorio o koristi dobrog noćnog sna i upotrebi efikasnih sredstava protiv bolova.
“Govorite o tabletama za spavanje i morfijumu?”, upitao sam ga. “Da”, odgovorio je.
Moglo je mnogo da se učini, ali sve su to bili postupci koji bi mom ocu samo smanjili neugodnosti. Samo su kontrolisali simptome onoga što je raslo u njemu. Ni od čega ne bi ozdravio.
Mogli su da uteraju više vazduha u njegova jadna, beskorisna pluća, mogli su da uvedu njegovo iscrpljeno telo na neko vreme u nesvesticu i mogli su da mu upumpaju dovoljno opijata - da mu zamagle mozak i učine ga slepim za nepodnošljive bolove.
Moglo je mnogo da se učini. Takođe, ništa nije moglo da se učini. Moj otao je umirao.

Seli smo pored njega i gledali ga kako spava.
Bio je uspravljen u svom bolničkom krevetu. Providna maska za kiseonik bila mi je razapeta preko nosa i usta, izrasla mu je jednodnevna brada, njemu koji je uvek voleo da bude dobro umiven i glatko izbrijan.
Pored njega je bila metalna kutija sa dugmetom za pozivanje pomoći, a ispod njega plastični čaršav, a te sitnice zarivale su mi se u srce i nagonile me na plač. Već je izgledao bespomoćno poput novorođenčeta.
Bio je u sobi sa još sedmoricom bolesnika - uglavnom starih, mada su dvojica bila mlađa od mene - i svi su bolovali od iste stvari.
Možda je kod njih bila u drugim delovim tela, možda je bila u različitim stepenima razvoja, možda će se neki od njih vratiti kući, a neki neće nikada. Ali svi su imali istu stvar u sebi, tu stvar koju nismo mogli da imenujemo, moja majka i ja.
“Znao je, je l’ da?” upitao sam je. “Sve vreme je znao, mogu da se kladim.”
“Mora da je znao od početka”, reče majka. “Otišao je na preglede kada je počeo da gubi dah - naterala sam ga da ode - i rekao mi je da je sve u redu.”
“Nisam znao”, rekao sam, zapanjen što su moji roditelji i dalje imali tajni preda mnom. “Nisam znao da je išao na bilo kakve preglede.”
“Nismo ti rekli jer nam se činilo da nema smisla se brineš. Imao si dovoljno briga sa Patom.
Osim toga, bilo mu je dobro. Tako je rekao.”
“Ali nije mu bilo dobro”, rekoh ogorčeno, poput malog dečaka koji cvili to nije pošteno, to nije pošteno. “Nije mu dobro već duže vreme.”
“Sigurno je znao od početka.” Majčine oči nisu napuštale njegovo lice dok je govorila. “Razgovarala sam sa jednom od sestara i ona mi je rekla da postoji takozvano postepeno otkrivanje - ne kažu ti sve loše vesti odjednom osim ako ih ne nateraš, ako ne zahtevaš da znaš šta ne valja.”
“A on je sigurno hteo da zna”, rekoh, potpuno ubeđen. “Sigurno ih je naterao da mu kažu.” “Da”, reče majka. “Naterao ih je da mu kažu.”
“Zašto je onda krio toliko dugo?”, upitao sam je, unapred znajući odgovor. “Sigurno je bio svestan da ćemo kad-tad saznati.”
“Štitio nas je”, reče ona.
Majka uze njegove ruke u svoje i prinese ih svom obrazu, a ja skrenuh pogled, bojeći se da bih mogao da puknem videvši koliko ga još uvek voli.
“Štitio nas je”, ponovila je.

Tako je, mama. Branio nas je od najgoreg što ovaj svet ima da ponudi, poštedeo je svoju porodicu od nešto jada koji ju je čekao, štitio nas je.
Radio je ono što je radio oduvek.

“Toliko mi je žao zbog tvog tate, Hari”, reče Đina. “Stvarno mi je žao - uvek je bio tako ljubazan prema meni.”
“Bio je lud za tobom”, rekao sam i skoro dodao da mu je naš raskid slomio srce, ali uspeo sam da se uzdržim na vreme.
“Volela bih da ga posetim u bolnici”, reče ona. “Ako nemaš ništa protiv. Ni tvoja mama.” “Naravno”, rekao sam, ne znajući šta da joj kažem kada je već postalo jasno da ne želi posete,
da mu je dovoljno teško da podnosi sopstveni bol, a kamoli da bude svedok bola svih ostalih. Ali nisam to mogao da kažem Đini, a da ne zvuči kao da želim da je otkačim.
“Hoće li Pat ići da ga vidi?” Udahnuo sam duboko.
“Pat želi da ga vidi”, rekoh, “ali tata je trenutno previše bolestan. Ako dođe do nekog poboljšanja, onda možda. Ali sada bi za obojicu to bilo previše.”
“Šta si mu rekao?”
“Da je deda bolestan. Mnogo bolestan. Kako da kažeš petogodišnjaku da njegov deda, koji za njega misli da je nešto najbolje na svetu - umire? Kako se to radi? Ja ne znam.”
“Treba da razgovaramo o Patu”, reče ona. “Znam da ovo nije najbolji trenutak i iskreno mi je žao zbog onoga kroz šta prolaziš sa svojim tatom. Ali treba da znaš da želim Pata natrag što je pre moguće.”
“Želiš Pata natrag?”
“Tako je. Ne moramo da ponavljamo stare svađe, zar ne? Ne vodim ga u inostranstvo. Vratila sam se u London. Ričard i ja tražimo kuću negde u kraju. Pat neće morati ni da promeni školu.”
“Kako je stari Ričard, đavo ga odneo?” “Dobro.”
“Još uvek je polurastavljen?”
“Sada je trajno rastavljen. Žena mu se vratila u Ameriku. Znam da to izgleda malo preuranjeno, ali razgovaramo o tome da se venčamo.”
“Kada?”
“Čim se razvedemo.” Kako sam se smejao.
“Jebote”, rekoh. “Venčaćete se čim se razvedete? Nije li ljubav divna stvar?”
Đina i ja nismo ni načeli temu mehanizma razvoda. Mnogo smo razgovarali o raskidu, ali nismo pričali o papirologiji.
“Molim te, Hari”, reče ona, a tračak leda joj zazvoni u glasu. “Ne budi prost.” Zatresao sam glavom.
“Misliš da možeš da se vratiš u naše živote i nastaviš tamo gde si stala, Đina? Misliš da možeš da dobiješ Pata samo zato što se pokazalo da azijsko privredno čudo zapravo uopšte nije čudesno?”
“Dogovorili smo se”, reče ona, odjednom besna kako je nikada nisam video. “Sve vreme si znao da će Pat da živi sa mnom. Bilo da sam ostala u Tokiju ili se vratila ovamo, uvek sam nameravala da ga uzmem. Zašto misliš da imaš prava da ga zadržiš?”
“Zato što je srećan sa mnom”, rekao sam. “I zato što mogu da se brinem o njemu. Mogu. U početku nije bilo sjajno, ali naučio sam, znaš? Popravio sam se i sada je sasvim dobro. A on je

srećan tu gde je sada. Ne treba da bude sa tobom i nekim tipom, nekim jebenim tipom kog si pokupila u baru Ropongi.” Usta su joj imala izraz kakav nisam pamtio od ranije.
“Ja volim Ričarda”, reče. “I hoću da Pat raste sa mnom.”
“Mi ih ne posedujemo, znaš? Ne posedujemo svoju decu, Đina.”
“U pravu si - ne posedujemo svoju decu. Ali moj advokat će tvrditi da, pod uslovom da su sve stvari jednake, dete treba da bude s majkom.”
Ustao sam i bacio par novčića na sto.
“A moj advokat će tvrditi da ti i Ričard možete da idete u pičku materinu”, rekao sam. “Moj advokat će - kada ga budem angažovao - takođe tvrditi da dete treba da bude sa roditeljem koji je više u stanju da se brine o njemu. A to sam ja, Đina.”
“Ne želim da te mrzim, Hari. Ne uči me da te mrzim.”
“Ne želim da me mrziš. Ali, zar ne vidiš šta se dogodilo? Naučio sam da budem pravi roditelj.
Ne možeš samo tako da se vratiš i da mi sve to oduzmeš.”
“Neverovatno”, reče ona. “Brineš se o njemu mesec-dva i misliš da možeš da zauzmeš moje mesto?”
“Četiri meseca”, rekoh. “I ne pokušavam da zauzmem tvoje mesto. Samo sam našao svoje.”

Sid me pogleda jednom i reče mi da me vodi na večeru. Nisam bio gladan, ali sam pristao jer sam bio premoren za rasprave. A i zato što sam hteo nešto da je pitam.
Poljubio sam Pata i ostavio ga da gleda Pokahontas sa Pegi. Bjanka se turobno muvala po kuhinji, trpajući u usta jednu po jednu žvakaću gumu, pošto joj nije bilo dozvoljeno da puši u stanu.
“Tvojim ili mojim kolima?”, upita Sid.
“Mojim”, odgovorio sam, pa smo se odvezli u mali indijski restoran između Gornje ulice i Liverpulskog puta. Traka kojom sam zalepio rasečeni krov kola osušila se, počela da pucketa i da se raspada, pa je na kraju lepršala kao brodska jedra na snažnom vetru.
Pogled na hranu me je odbijao, pa sam nevoljno gurkao pileći tikka masala po tanjiru, osećajući se kao da sve ispada iz žiže.
“Jedi ono što voliš, dušo”, reče Sid. “Samo ono što ti se jede. Ali ipak pokušaj da pojedeš nešto, važi?”
Klimnuo sam, zahvalno se smešeći ovoj neverovatnoj ženi koja je izgubila svog tatu kada je bila upola mlađa od mene i gotovo sam je pitao, tada i tamo, ali sam ipak odlučio da se držim svog plana i pitam je na kraju večeri. Da, najbolje je držati se plana.
“Ne moramo večeras da gledamo onaj film ako ti se ne gleda”, reče ona. “Nije važno. Možemo da radimo šta god želiš. Možemo jednostavno da pričamo. Ili da ne radimo ništa. Ne moramo ni da pričamo.”
“Ne, hajde da ga pogledamo”, rekao sam, pa smo se odvezli u Soho da vidimo italijanski film koji se zvao Bioskop Paradizo, o prijateljstvu dečaka i starog operatera u lokalnom bioskopu.
Sid je obično bila dobra u izboru filmova za koje je znala da će mi se dopasti ako im dam ikakvu priliku, filmova sa podnaslovima i bez zvezda, o kojima pre par godina ne bih ni razmišljao.
Ali prema ovom sam se hladio kako se primicao kraju, kada stari operater, oslepeo u požaru u bioskopu, kaže dečaku sa Bambijevim očima, sada tinejdžeru, da ode iz njihovog sela i nikada se ne vrati.
Dečak, Toto, odlazi, postaje slavan filmski reditelj i vraća se u selo tek posle trideset godina, na sahranu starog Alfreda, operatera koji ga je naučio da voli film i onda ga poslao u svet.
“Zašto je Alfredo poslao dečaka u svet zauvek?”, pitao sam Sid dok smo šetali kroz gužvu Stare

ulice Kompton. “Zašto nisu bar nekako ostali u kontaktu? Način na koji mu je rekao da ide, dečaku kog je poznavao od rođenja, izgledao je surov.”
“Zato što je Alfredo znao da Toto nikada neće pronaći ono što traži u tom malom mestu”, nasmeši se Sid, srećna da govori o tome. “Morao je da se otme u slobodu kako bi naučio ono što je Alfredo već znao. Život nije ono što viđaš u filmovima - život je mnogo teži.” Uzela me je za ruku i nasmejala se. “Volim kada razgovaramo o takvim stvarima”, reče.
MGF je stajao na velikom parkingu na kraju ulice Džerard, one iza vatrogasne stanice na Aveniji Šaftsberi, na parkingu Kineske četvrti. Ušli smo u kola, ali nisam uključio motor. “Želim da živimo zajedno”, rekao sam. “Ti i Pegi i ja i Pat.” Te oči koje sam voleo izgledale su zaista iznenađeno.
“Da živimo zajedno?”
“Tvoj stanje premali za sve nas”, rekoh. “Zato je najbolje da se preselite kod nas. Šta kažeš?” Zbunjeno je zatresla svojom veličanstvenom glavom.
“Imao si zaista težak period”, rekla je. “Sa svojim tatom. Sa Đinom. Stvarno si se namučio.” “To nema nikakve veze sa ovim”, rekao sam. “Pa, možda malo. Možda čak i mnogo. Ali to nije
sve. Znam šta osećam prema tebi i mislim da ti otprilike isto osećaš prema meni. Želim da budemo zajedno.”
Osmehnula se i ponovo zatresla glavom, ovoga puta čvršće. “Ne, Hari.” “Ne?”
“Izvini.” “Zašto ne?”
Pitanje je bilo besmisleno, onakvo kakvo bi postavilo dete. Ali morao sam da pitam.
“Zato što želiš nekoga čiji je život manje složen od mog”, rekla je. “Nekog ko nema dece. Ko nema podsetnika na prošlost. Znaš da je tako. Sećaš li se kako si se osećao na Patovom rođendanu? I ti i ja znamo da za nas nema budućnosti.”
“Ja to uopšte ne znam”, rekoh.
“Misliš da želiš nekoga ko će ljubavlju promeniti tvoj život. Ali ti zapravo ne želiš ljubav, Hari.
Ne bi ti znao šta da radiš sa ljubavlju. Ti želiš romansu.”
Njene reči su bolele utoliko više što su bile rečene sa ogromnom nežnošću. U njima nije bilo gneva ni zlobe. Kao da me je zaista žalila.
“I to je u redu”, rekla je. “Takav si i to je na mnogo načina dobro. Ali ne bi nam bilo dobro zajedno jer je nemoguće postići da srca i cveće traju zauvek. Ne ako su tu deca. Naročito kada nisu tvoja.”
“Moglo bi”, bio sam uporan.
“Ne”, reče ona. “Završili bismo tačno tamo gde ste završili ti i Đina. A ja to ne želim. Ne mogu da prolazim kroz sve to - ne sa Pegi. Slatke besmislice su u redu. Romansa je u redu. Ali ja želim nekoga ko će da mi masira stopala kad ostarim i ko će da mi kaže da me voli čak i ako budem zaboravljala gde su mi ključevi. To je ono što želim. I - iskreno mi je žao - ne mislim da je to ono što ti želiš.”
Posegnula je da mi dodirne lice, ali sam se okrenuo, pitajući se gde sam sve ovo već čuo. Sedeli smo ćutke u podzemnom parkingu, sa celom težinom Kineske četvrti iznad naših glava.
“Mislio sam da ne želiš da Pegi bude povređena gledajući te u kratkim vezama”, rekoh.
“Bolje da vidi to nego dugu vezu koja se raspada”, reče ona. A Pat i Pegi će i dalje biti drugovi.
I dalje će te viđati. Ali ovako ćemo i ti i ja biti pošteđeni bola.” “Ovako?”, upitao sam. “Zvučiš kao da okončavaš stvar.”
“Ne okončavam”, reče ona. “A mi možemo i dalje da budemo prijatelji. Ali, videla sam te na

rođendanskoj proslavi tvog sina i shvatila da Pegi i ja nismo ono što želiš. Zapravo nismo.”
“Znam šta znači kada žena kaže da ćete ostati prijatelji”, rekoh. “To znači - zatvori vrata kad izađeš. To znači, zar ne?”
“Nemoj da ti bude mnogo krivo, Hari”, reče ona. “Ljudi raskidaju svaki dan. Nije to kraj sveta.”

Glavna stvar u vezi s rakom je da uvek može da prevaziđe najgora očekivanja. Ima nečeg pornografskog u sposobnosti raka da potuče ljudsku maštu. Kakvu god novu odvratnost rak smisli da vas njome muči i maltretira, uvek sutra može da bude još gore.
Moj otac je bio pun morfijuma, njegova koža više nije bila boje žive kože, a pluća su mu se čak i sa maskom za kiseonik, mučila i napinjala da udahnu to jadno malo kiseonika što prosto nije bilo dovoljno.
Ponekad bi mu se magla u očima razbistrila, ta magla izazvana bolovima i sredstvima protiv bolova, a kad bi se razbistrila, video sam žaljenje i strah u tim očima punim suza i bio ubeđen da je to to, da je to kraj, da je to sigurno kraj.
“Volim te”, rekao sam mu, uzimajući ga za ruku i govoreći mu te reči koje mu nikada ranije nisam rekao.
A rekao sam to jer sigurno gore ne može da bude - ali bilo je još gore, to je ono u vezi s rakom, uvek nadmaši najgore trenutke.
I tako sam sutradan ponovo došao u to pretrpano odeljenje, sedeo pored njegovog kreveta i držao ga za ruku i opet sam - ovoga puta plačući još više - ponovo rekao svom ocu da ga volim.

Treći deo: Pogodi šta?


Trideset jedan

Imon se smrzao.
Ne biste to primetili da ste ga gledali iz jeftinog sedišta studijskog gledališta, sa svim tim kamerama i osobljem koji zaklanjaju vidik. Ne biste to videli ni da ste ga gledali preko televizije, da vam je televizija samo još jedan glas koji bruji u dnevnoj sobi i da vam ova emisija nije toliko važna u životu koliko je meni.
Ali ja sam video na jednom od tih monitora kako se gubi i znao sam da taj trenutak uvek može da nastupi, bilo da ste proveli pred kamerama šezdeset godina ili šezdeset sekundi. Trenutak kada idiot, scenario i probe ne znače ništa. Trenutak kada se izgubite.
“Budući da potičem iz Kilkamija, zapanjen sam svim tim razvodima ovde”, rekao je, a onda trepnuo dvaput, dok mu je panika prekrivala lice. “Vrlo zapanjen...”
Buljio je u to crno oko sa crvenim svetlom iznad, oko koje ne prašta, zanemeo. Nije to bila samo zaboravljena poenta. To je bio potpuni slom vere, kao u hodača po konopcu koji pogleda dole i vidi svoje sopstveno telo smrskano na zemlji daleko, daleko ispod. U publici se neko zakašljao. Tišina kao da je šumela Imonovim počupanim nervima.
“Hajde, hajde, ti to možeš”, šaputao sam, a on je trepnuo, udahnuo i u trenu ponovo bio na konopcu.
“Ovde i ovih dana, kada žena sretne muškarca, ona pomisli: Da li je ovo muškarac sa kojim bih želela da moja deca provode vikende?”
Publika se nasmejala i Imon se skotrljao u bezbednost sa druge strane. Ispričao je sledeći vic, i dalje drhteći od užasa, veoma se trudeći da ne pogleda dole.


“To se događa”, rekao sam vodeći ga u tihi ugao zelene sobe. “Baš kada misliš da si najbolji u ovom poslu i da je trema nešto što se događa drugima, tada se dogodi.”
Imon je cuclao svoje pivo.
“Ne znam mogu li ovo da radim, Hari. Ne znam mogu li da izađem tamo svake nedelje znajući da postoji mogućnost da mi se um iznenada zatvori.”
“Samo moraš da naučiš da živiš sa saznanjem da mozak može da ti potpuno stane dok te gledaju milioni ljudi.”
“Jebi se.”
“Ti to možeš.”
“Ali stvar je u sledećem - ne mogu. Možda izgledam samopouzdano i kočoperno onom narodu tamo kod kuće, ali to je sve poza. To nije stvarno, Hari. Ja povraćam u garderobi pre emisije. Budim se u tri ujutru jer sam sanjao da me svi gledaju, a da sam izgubio glas. Ne mogu. Previše sam nervozan.”
“Nisi nervozan”, rekoh mu. “Uzbuđen si.” “A zašto povratim dušu pre emisije?”
“Uzbuđen si. Treba da izađeš tamo i zabavljaš naciju. Prirodno je da si uzbuđen. Ko ne bi bio?” “A šta je sa ružnim snovima?”

“To nisu nervi. To je uzbuđenje. Nauči voditeljsku mantru i stalno je ponavljaj - Ja nisam nervozan, ja sam uzbuđen.”
“Ja nisam nervozan”, reče Imon. “Ja sam uzbuđen.” “Tako je.”
Prišao nam je neko sa kobasicom u testu u jednoj ruci i čašom belog vina u drugoj i rekao Imonu da mu je ovo najbolja emisija koju je uradio.
“Hoćeš pravo piće?”, upitao me je.

“Žao mi je, gospodo”, reče izbacivač, crnac veličine građevinskog kontejnera, tonom od kojeg smo se osetili kao dva javna klozeta. “Obavezna je korporacijska odeća.”
“Korporacijska odeća?” rekoh. “Odela. Kravate. Poslovno odelo.”
Ali drugi izbacivač, belac veličine građevinskog kontejnera, prepoznao je Imona. “U redu je, Kris”, reče i podiže crveni somotski konopac. “Kako si, Imone?”
Osmesi na sve strane. Uđite, uđite. Ja i moj slavni ortak uđosmo u pomrčinu kluba i odjednom sam bio trezan kao nikada.
Duž celog šanka bile su prelepe polugole devojke - ne, više tričetvrt gole, ili devet desetina gole
- vrpoljeći se, mešajući i igrajući ispred lica poslovnih ljudi u stolicama, kojima su obrve bile obasute kapima znoja, a trbušasta tela paralisana od požude i piva. Sve devojke su nosile pojaseve za čarape na pola bedara. Pojasevi su bili načičkani novčanicama od deset i dvadeset funti.
“Ne uzbuđuj se previše”, reče Imon. “Sva penetracija ti je u novčaniku.”
Sišli smo u donji deo gde je nasmešena crnkinja u nekakvoj maloj beloj pački pozdravila Imona po imenu. Povela nas je do stola pored scene na kojoj su se druge devojke, odevene samo u cipele visokih potpetica i konac za zube umesto donjeg rublja, trljale uz i niz šipke.
One su - kao i njihove oskudno odevene sestre koje su mučile sredovečne poslovne ljude po celoj sali - plesale uz pesmu jedne od onih američkih pevačica čije ime ne mogu da upamtim, one koja se naglas hvališe da je u isto vreme i kučka i ljubavnica. Neka od novih pesama. Shvatio sam da su pesme koje znam uglavnom stare pesme.
Pojavila se boca šampanjca. Rekao sam Imonu da želim pivo, ali on mi je rekao da za ovim stolom možemo da dobijemo samo šampanjac. Na mestu gde smo sedeli šampanjac je bio obavezan.
Prišla nam je jedna izvajana plavuša u nekoj vrsti večernje haljine za jednokratnu upotrebu.
Nasmešila mi se kao da je tragala za mnom celog života. “Ja sam Venus. Želiš li ples?”
Neka ide dođavola. Ples bi mi verovatno prijao.
“Naravno”, rekao sam, ustao i počeo da skakućem unaokolo s noge na nogu, izvodeći onaj bedni izgovor za ples koji gajimo u našoj zemlji. Bilo mi je lepo. Ta pesma o tome kako je ona kučka i ljubavnica odjednom i nije bila tako loša.
“Ne”, reče Venus nestrpljivo. Čuh da govori birmingemskim naglaskom. “Ne ti da igraš. Ti samo da sediš tu.”
Pokazala je na omamljene poslovne ljude koji su ćutke žudeli u svojim stolicama po celoj sali dok su se devojke saginjale, namigivale im između njihovih nogu i svojim savršenim bradavicama gotovo se češale o popucale vene njihovih alkoholičarskih noseva. “Ja igram za tebe, važi? Ti sedi tu i gledaj. Nema pipanja. Jedna pesma za 10 funti. Najmanje.”
“Možda kasnije”, rekao sam, seo i progutao malo šampanjca. Venus nestade.
“Opusti se, Hari”, osmehnu se Imon. “Ti nisi nervozan, ti si uzbuđen,” Pljesnuo me je po ramenu

i zaurlao. “Volim te, đubre jedno. Kako si jebote?”
“Blistavo”, rekoh. “Stari mi je na odeljenju za rak, a žena - moja bivša žena - hoće starateljstvo nad našim sinom.”
Pogledao me je, istinski zabrinut, što nije bilo lako s visokom čašom šampanjca u ruci i golim razigranim devojkama koje su posvuda vrvele.
“Kako ti je tata?”
“Stabilizuje se”, rekoh. “Tako to doktori zovu. To znači da nema vidljivog pogoršanja. Ako ostane ovako, možda bi mogao da dođe kući. Ali neće se vratiti kući da ozdravi.”
“Da igram za tebe, Imone?” upita mlada Azijatkinja sa kosom do struka.
Bila je jedina Azijatkinja u klubu. Bilo je nekoliko crnkinja, ali devojke su uglavnom bile plavuše, neke od rođenja, a neke od farbe. Sve je pomalo ličilo na listanje Plejboja. Ovo je bilo mesto u kom plavuše vladaju svetom.
“Kasnije”, reče Imon okrećući se ka meni dok je mlada Azijatkinja nestajala u pomrčini. “Žao mi je zbog tvog tate, Hari. A to što tvoja bivša igra đonom, to je baš sranje. Ali, razvedri se, bedniče jedan.” Iskapio je šampanjac i nasuo još. “Makar imaš Sid. Ona je sjajna devojka.”
“To je gotovo”, rekoh.
“Želiš li ples?” upita me jedna pneumatska plavuša.
“Ne, hvala”, rekoh. Otišla je ne shvativši to lično. “Ja i Sid - imamo mi naše probleme.” “Probleme?” reče Imon. “Na onoj dodeli ste izgledali kao da je sve u redu.”
“Bilo je sve u redu dok smo bili sami nas dvoje. Ali ona ima dete. A i ja imam dete. I oni su sjajna deca. Ali to znači da ona ima bivšeg muža, a ja bivšu ženu. I sve je tako - šta ja znam - tako pretrpano.”
“I to je vaš problem?”
“Pa, najveći problem je to što me je otkačila. A otkačila me je zato što sam depresivan zbog te gužve. I zato što misli - glupo zvuči - da ja želim nekakvu savršenu ljubav. I možda je u pravu. Ona je mogla da se nosi sa stvarima onakvima kakve su bile. Ali, iz nekog razloga, ja nisam mogao.”
“Zato što si romantik, Hari”, reče Imon. “Zato što veruješ starim pesmama. A stare pesme te ne spremaju za stvaran život. One te čine alergičnim na stvaran život.”
“Šta fali starim pesmama? U starim pesmama bar niko ne tvrdi da je mudro biti kučka i ljubavnica.”
“Ti si zaljubljen u ljubav, Hari. Zaljubljen si u ideju ljubavi. Sid je super devojka - ali ono što je čini zaista posebnom je to što ne može biti tvoja. To je ono što te zaista privlači.”
To nije bilo tačno. Nedostajala mi je. Naročito mi je nedostajao način na koji me je grlila kad spavamo. Većina ljudi okrene leđa svojim partnerima čim je vreme za spavanje. Ali, ne i ona. Grlila me je, privijala se i trudila da se stopimo u jedno. To je smešno, znam, to je neostvariv san. Ali to je san koji me je naučila da sanjam. A pomisao da više nikada nećemo tako da spavamo bila je nepodnošljiva.
“Ona je posebna”, rekoh.
“Pogledaj oko sebe”, reče Imon, pokušavajući da mi napuni čašu. Stavio sam ruku na nju. Ne pijem mnogo i već sam bio pod gasom. “Šta vidiš? Stotinak devojaka?”
Pogledao sam oko sebe. Po rubovima sale gde su devojke u suknjicama čekale sa svojim lampama i poslužavnicima, desetine devojaka su dizale talase po klubu. Desetine drugih su se ljuljale u ritmu ispred poslovnih ljudi koji su kradomice gledali i kezili se kada bi prolazile ili sedeli stidljivo i - da, da - baš kao pred svetinjom kada bi jedan od njih kupio ples.
Tako nas je lako popaliti, mislio sam, nesposoban da zamislim ijednu ženu kako se topi - dok u

isto vreme poseže za novčanikom - na prizor muškog dupeta.
Gledajući lica ljudi koji su gledali sve to savršeno žensko meso - meso čvrsto od mladosti i vežbi, meso ponegde doterano rukom hirurga - bilo je lako zamisliti da je biti muškarac isto kao biti lancem vezan za seoskog idiota.
“Jedna... dve... tri...” poče Imon, ostavivši šampanjac kada je počeo sa brojanjem, “... osam... devet...deset...”
“Tako je”, rekoh. “Možda sto devojaka.”
“One su posebne, Hari. Toliko posebnih devojaka da ne mogu ni da ih prebrojim. Svet je pun posebnih devojaka.”
“Nisu poput Sid,” rekoh.
“Kurac nisu”, reče Imon. “Veliki debeli dlakavi kurac, Hari.” Ispraznio je čašu, pokušao da je ponovo napuni i naoko se iznenadio otkrićem da je boca prazna. Poručio je novu i stavio mi ruku na rame. “Ti to voliš, Hari. Voliš svu tu patnju. Zato što je to lakše nego zaista živeti sa ženom.”
“Pijan si.”
“Možda sam pijan, Hari, ali poznajem žene. Ti možda poznaješ televiziju - i neka te Bog voli i čuva jer poznaješ televiziju, jer si spasao moju kilkamijsku kožu više nego jednom - ali ja poznajem žene. I znam da bi ti promenio mišljenje o Sid kada bi živeo s njom sledećih sedam godina. Zato što smo mi muškarci takvi.”
“Ne svi.”
“Svi”, reče on. “Stare pesme ti to ne kažu. Stare pesme govore o pronađenoj ljubavi i izgubljenoj ljubavi. O herojskoj ljubavi, o večitoj ljubavi, o slatkoj i o gorkoj ljubavi. Ali ne govore o ljubavi koja stari i postaje dosadna. O tome se ne pišu pesme.”
“Pišu se, jebote!” viknuo sam.
“Želiš li ples?” upita me neka prilika u providnoj spavaćici. “Ne, hvala”, rekoh. “Gde ode naša ljubav, Više mi ne šalješ cveće, Izgubio si to ljubavno osećanje - pišu se tovari pesama o ljubavi koja se ohladila.”
“Ali prave ih da zvuče herojski”, reče Imon. “A nije tako. Glupo je i dosadno. Pogledaj oko sebe, Hari, samo pogledaj po ovoj sali - zašto bi ijedan muškarac želeo da se smiri pored jedne žene? Nismo tako načinjeni.”
“Ti nisi tako načinjen”, rekoh. “A to je zato što misliš samo o svom malom zloćku i o tome da ga gurneš u što je moguće više rupa.”
“Ne o zloćku, Hari.”
“Izvini, Imone. Insistiram. O svom malom zloćku.” “Nije zloćko, Hari. Seme. Svoje seme.”
“U redu, tvoje seme.”
Azijska devojka sa kosom do struka nam je prišla i sela Imonu u krilo. Spustila je čedan poljubac na njegov neobrijani obraz.
“Ja sam Mem”, reče mi i ja rekoh: “Hari”, i rukovasmo se kao da ćemo da raspravljamo o nekom poslu. Čudno, ali u ovoj sali punoj ustajalog duvanskog dima, golog mesa i sredovečnih snova bilo je mnogo formalnosti, bilo je mnogo rukovanja i predstavljanja i vizit-karti neupadljivo pružanih zajedno s gotovinom.
Takav je bio duh mesta - muškarci su bili polaskani verujući da zbilja imaju šanse, kao da ove devojke očajnički žude da ih izvedu na večeru u neki govnjivi lažni francuski restoran kada mogu da svakog muškarca pretvore u lični aparat za gotovinu jednim bljeskom oka, pokretom kukova i nekom novom pesmom o tome kako je to biti kučka i ljubavnica.

Mem poče da igra za Imona. Dok je svlačila haljinu preko glave i polako pokretala svoje čvrsto sitno telo ispred njegovog lica, video sam kako je ta mala Azijatkinja - odakle je bila? Indonežanka? Tajlanđanka? - uspela da se održi ovde na planeti plavuša.
“To je kao Hitrou Ekspres”, reče Imon. “O čemu koji kurac pričaš?” pitao sam.
“O Hitrou Ekspresu”, reče Imon. “O vozu za aerodrom. Nisi primetio? Odmah izvan stanice Padington prolaziš pored ogromnog dvorišta punog sjajnih, novih-novcijatih automobila. A malo dalje duž pruge je još jedno dvorište - ali ovo je nakrcano zarđalim, trulim, izgorelim kolima, natrpanim jednima preko drugih kao đubre, što i jesu.”
“Mislim da gubim nit, Imone”, rekoh. “Hoćeš da kažeš da je život nalik na Hitrou Ekspres?” “Hoću da kažem da su veze kao ta kola”, reče on, prelazeći dlanom preko Meminih mladih
zlatnih bedara, uprkos strogom pravilu da nema pipanja. Indonežansko bedro? Tajlandsko bedro? “Sve započnu sjajne i nove i izgledaju kao da će trajati večito. A završe kao olupine.”
“Ti si đavo”, rekoh ustajući. “A ja sam pijan.” “Oh, ne idi, Hari”, molio je.
“Idem da uzmem svog klinca od roditelja”, rekoh. “Hoću da kažem, od majke.”
Poljubio sam ga u obraz i rukovao se sa Mem - zbog nečega se to činilo kao pravilan način opraštanja, a ne da poljubim Mem i rukujem se sa Imonom. Na pola puta do vrata setio sam se gde sam ranije čuo to ime.
I znao sam da Imon nije u pravu. Ako uvek čezneš, uvek žudiš, ako nikad nisi zadovoljan, nikad srećan sa onim što imaš, onda završiš još usamljeniji i izgubljeniji nego neki jadni blenta poput mene koji veruje da su stare pesme napisane o samo jednoj devojci.
Muškarci koji tucaju šta stignu nisu slobodni. Nisu stvarno slobodni. Završe porobljeniji nego bilo ko jer nikada ne mogu da prestanu da sumnjaju da su žene koje žele iste poput njih. Jednako okovane, jednako neverne, jednako spremne da krenu dalje ili izvedu malo skretanje, baš kao junakinja jedne od novih pesama.
Bio je ispred kluba, čekao je u senci zajedno sa ostalim momcima igračica. Nekako sam znao da će biti tu.
I znao sam da će izgledati kao i svi ostali, uprkos sjaju kola - ili, u njegovom slučaju - velikog BMW motocikla - parkiranih na pločniku. Nisu izgledali srećno. Nijedan od momaka nije izgledao srećno.
Stajali su iza taksista koji su nudili vožnju. Taksisti su razgovarali jedan sa drugim i obraćali se ljudima koji su izlazili iz kluba - treba li vam taksi, gospodine? kuda idete? deset funti do Ajlingtona?
- ali momci igračica su bili ćutljivi, mirni i usamljeni. Izgledali su kao da misle da su im se snovi ostvarili, ali da su time dobili samo ljubomoru i gađenje.
Video sam ga kako čeka, iako on mene nije video, video sam ga kako se kuva u noći skupa sa ostalim turbo-napunjenim pastuvima.
Džim Mejson, zgodni bivši, čeka svoju Mem da završi sa poslom za noćas.

Trideset dva

Vreme za posete postalo je besmisleno. Budni sati mog oca zavisili su isključivo od plime i oseke bola i morfijuma.
Dešavalo se da sedimo pored njega celo jutro i da on prespava našu posetu - ukoliko se taj drogama natopljeni odmor u bolničkom krevetu može počastvovati imenom sna. A onda bi opijati oslabili i on bi se, neposredno pre nego što tumor počne da ga muči, probudio i razgovarao sa nama očiju vlažnih od patnje i neizdržive tuge. Ja sam čekao taj trenutak.
Pred zoru se promeškoljio, oblizujući jezikom ispucale usne i trgao me iz mog isprekidanog sna. Tišinu u odeljenju remetilo je samo hrkanje starca u drugom krevetu od njegovog. Pomogao sam tati da sedne i nakvasio mu usne sa nekoliko bednih kapi vode.
Kada je počeo da hvata dah - sada je stalno hvatao dah - pomogao sam mu da stavi masku za kiseonik na lice i držao ga za ruke dok je očajnički pokušavao da udahne nešto vazduha. Tako malo vazduha, tako malo vode. Cepao mi je srce pogled na ono na čemu se održavao.
Skinuo je masku, lice mu se trzalo u agoniji i ja sam ponovo pomislio kako nas niko ne upozorava na taj bol. Još uvek nisam mogao da ocenim šta je gore - videti ga u tim užasnim patnjama ili uma otupelog od morfijuma, nesličnog samom sebi. Bol je gori, rekoh sebi. Gledati ga u bolovima je gore.
Okrenuo je oči ka meni, beznadežno odmahujući glavom, a onda skrenuo pogled.
Uzeo sam ga za ruku i čvrsto je držao, znajući da mu duh klone. On je bio hrabar čovek, ali nije mogao da se bori protiv te tuge koja je navirala usred noći, protiv tuge koja je rađala osećaj da više ništa neće biti kako treba.
Niko nas ne upozorava ni na tugu. Za bol smo makar napola spremni. Kod agonije umirućih od raka možemo da nagađamo, ali sa svom tom fizičkom patnjom dolazi i osećaj gubitka koji nikakva količina morfijuma ne može da uguši.
“Najgora stvar je”, prošaputa moj otac u tami, “saznanje šta sve propuštaš. Ne mislim na stvari koje se još nisu dogodile - Patova svadba, ti koji konačno možeš da se skrasiš - nego na ono što uzimaš zdravo za gotovo. Da gledam kako Pat vozi bicikl, da mu pričam priče, da ga ljubim za laku noć. Da ga gledam kako jurca po bašti sa onim njegovim blesavim svetlosnim mačem. Sve te male stvari koje znače više nego išta.”
“Još ti možeš da se vratiš kući”, rekoh i dalje se držeći za slamku nade, jer to je ono što radimo, zato što nema druge stvarne mogućnosti, držimo se za slamku života čak i kad je on pun muka. “Možda ćeš da radiš sve te stvari, a da i ne primetiš.” Ali on je već bio izvan samozavaravanja. Ili zavaravanja mene.
“Nedostaje mi moj vrt. Tvoja majka. Njeno kuvanje. Tvoje televizijske emisije.”
Bio sam polaskan i bilo mi je neugodno što moj rad stavlja u istu klasu sa svojom ženom, svojim unukom i svojim vrtom. A malo sam se i stideo - stideo zato što nisam više učinio tokom dana koje smo imali, što se nisam više trudio da ga očaram i osvojim njegovo odobravanje. Par televizijskih emisija i rasturen brak. To je bilo to.
Ali tu je uvek bio Pat. Znao sam da voli svog unuka više od svega na ovom svetu. Bilo je kao da je Pat moj jedini istinski dar njemu.

Moj otac je poželeo da sedne. Pritisnuo sam metalnu kutijicu koja je upravljala njegovim krevetom i ona je zabrujala kroz tišinu odeljenja dok mu se leđa nisu uspravila. Onda se nagnuo napred i za kratko se oslonio na mene dok sam mu smeštao jastuk iza leđa. Neobrijano lice bilo je grubo na koži mog obraza.
Stari mirisi Old Spajsa i Old Holborna nestali su, a zamenili su ih bolnički mirisi, mirisi bolesti i hemikalija. Ovde nije bilo duvana, ni losiona za brijanje. To je sada bilo za njim.
I dalje mi je bilo čudno da mu fizički pomažem. Neporeciva činjenica očeve snage bila je toliko veliki deo mog detinjstva i moje mladosti da je, sada kada je ta snaga nestala, izgledalo da se svet ruši, da je neki neizmenjivi zakon prirode bez mnogo ceremonija jednostavno oboren.
I po prvi put sam video da ta snaga nije bila razlog što ga volim.
Uvek sam verovao da je njegova čvrstina - ta čvrstina nekadašnjeg sveta potvrđena i oličena u njegovom ordenu - razlog što je za mene heroj.
Sada, dok sam mu pomagao da srkne vode ili da sedne u svom bolničkom krevetu, shvatio sam da ga volim iz istih razloga iz kojih su ga voleli moja majka i moj sin.
Zbog njegove nežnosti, zbog njegovog saosećanja i zbog hrabrosti koja nema nikakve veze sa fizičkom smelošću.
“Nemoj da kažeš majci, ali mislim da se neću vratiti kući.” “Ne govori tako, tata.”
“Mislim da neću. Osećam to. I voleo bih da vidim Pata.” “Naravno.”
Nije rekao poslednji put. Nije morao. Osim toga, ima stvari koje su suviše bolne da bi se glasno izgovorile. Ali, znali smo da govori o smrti.
“Ako ti nemaš ništa protiv”, reče. “Ako misliš da ga to ne bi previše uznemirilo. Ti treba da odlučiš. Ti si mu otac.”
“Dovešću ga kada sledeći put budem došao. Sada pokušaj malo da odspavaš, tata.” “Nisam umoran.”
“Samo odmori oči.”

Pat je izašao iz škole sa tamnokosim dečakom koji je razmahivao olupanom kutijom za užinu sa slikom Godzile. “Hoćeš li da gledaš Ratove zvezda kod mene?” upita ga Pat. “Široki ili uski kadar?”
“Široki.”
“Važi.”
“Može li, tata?”
Tragao sam po glasnoj, nasmejanoj hordi za poznatim licem za koje sam znao da će jedino biti smireno i sabrano u cičavoj najezdi u 3 i 30. Za jednom smeđookom devojčicom sa kutijom za užinu sa slikom Pokahontas. Ali nije je bilo.
“Gde je Pegi?” upitao sam.
“Pegi danas nije došla”, reče Pat. “Može li Čarli sa nama?” Nema Pegi? Pogledao sam Čarlija. Čarli je pogledao mene. “Može, što se mene tiče”, rekoh, “ali moram da se dogovorim sa Čarlijevom mamom.”
Pat i Čarli počeše da viču i smeju se i guraju jedan drugog. Oštra ivica Godzila kutije za užinu udarila me je po kolenu. Pegi mi je već nedostajala.

Otvorio sam ulazna vrata i na njima je stajala Sali, oprezno vireći u mene kroz masne pramenove.

“Mislio sam da te nikada više neću videti”, rekoh. “Došla sam da se izvinim.”
Pozvao sam je da uđe.
Na sofi, Pat i Čarli su se svađali oko Ratova zvezda. Čarli je želeo da premotaju ljubavne scene i prisećanja i da idu pravo na bitke. Pat - uvek čistunac - želeo je da gledaju film od početka do kraja. Sali proturi glavu kroz vrata da pozdravi Pata, a potom smo otišli u kuhinju.
“Razmišljala sam, reče ona.” I shvatila sam kako je bilo glupo od mene što sam pustila Stivove prijatelje u kuću.”
“Bilo bi korisnije da si o tome razmislila na vreme.”
“Znam”, reče, a njene, pitome oči su virile prema meni kroz zavesu od kose. “Izvini. Bila sam prosto - ne znam kako da kažem - toliko srećna što ga ponovo vidim.”
“Pa, to razumem”, rekoh. “I moje srce poskoči kad god vidim Stiva.” “Ti ga ne voliš”, reče. “Rugaš se.”
“Kako to inače ide? Mislim, ti i Stiv?”
“Gotovo je”, reče. Dok su joj se oči punile suzama bilo mi je vrlo žao ovog bolno stidljivog deteta. “Opet mi je dao nogu. Čim je dobio šta je hteo.”
“Žao mi je”, rekao sam. “Tačno je da Stiv nije moje omiljeno ljudsko stvorenje, ali znam da se tebi sviđao. Koliko imaš godina? Petnaest? “
“Šesnaest.”
“Upoznaćeš nekog drugog. Neću ti reći kako ti u tvojim godinama ne znaš šta je ljubav, pošto ne verujem da je to istina. Ali, srešćeš nekog novog. To ti obećavam.”
“U redu je”, reče šmrčući mehur u nosu. Dodao sam joj komad kuhinjskog ubrusa i ona se glasno useknu. “Nema veze. Htela sam samo da se izvinim za onu noć. I da ti kažem da se to, ako mi daš još jednu priliku da ti čuvam malog, neće više ponoviti.”
Gledao sam je pažljivo, znajući da bi mi nešto dodatne pomoći oko Pata dobro došlo. Stara mreža podrške je nestala. Tata je bio u bolnici. Sid je otišla. Čak je i Bjanka počela da mi nedostaje. Ostali smo samo mama i ja i ponekad nam je bilo prenaporno.
“Primljena si”, rekoh. “Treba mi dadilja.” “Dobro”, nasmeši se Sali. “Jer meni treba novac.” “Još živiš sa Glenom?”
“Aha. Ali sam, kao, trudna.” “Gospode, Sali. Je li to dete Stivovo?” “Nije bilo nikog drugog.”
“I šta je Stiv rekao na vest da će postati otac?”
“Nije bio oduševljen. Mislim sa su njegove tačne reči bile - odjebi i crkni. Hoće da ga se oslobodim.”
“A ti želiš da ga zadržiš?”
Mislila je o tome jedan trenutak. Samo jedan trenutak. “Mislim da bi to bilo dobro”, reče. “Uvek sam želela nešto samo moje. Nešto što bih mogla da volim i što bi volelo mene. A ova beba, ova beba će me voleti.”
“Tvoj tata zna za ovo, je li?”
Klimnula je. “To je dobra stvar kada imaš oca koji nikada nije prestao da bude hipik”, reče. “Ne uznemirava se preterano ovakvim stvarima. Bio je vrlo miran kada su mi sa trinaest godina napumpali stomak. Tinejdžerska trudnoća ga ne brine, iako mislim da je malo iznenađen što ne želim abortus.”

“Ali kako ćeš da izdržavaš to dete, Sali?” “Čuvajući Pata.”
“To ti neće biti dovoljno.”
“Snaći ćemo se”, reče, a ja po prvi put nisam zavideo mladalačkoj ubeđenosti. Žalio sam je. “Ja i moja beba.”
Sali i njena beba.
Snaći će se ona, ali samo uz državu koja glumi oca jer Stiv nije sasvim dorastao zadatku. Pitao sam se zašto se trudim da plaćam porez. Mogao bih jednostavno da gurnem pare u Salina kolica i tako izbegnem posrednika.
Gospode. Sada sam stvarno počeo da zvučim kao moj stari. “Beba nije isto što i plišani meda, Sali, rekoh. “Ona ne služi samo da je maziš i da ti bude lepo. Jednom kada dobiješ dete, više nisi slobodna. Ne znam kako da ti to objasnim. Ali to je kao da ti deca poseduju tvoje srce.”
“Ali to je ono što želim”, reče ona. “Da nešto poseduje moje srce.” Odmahnula je glavom, nežno, grdeći me. “Govoriš o tome kao da je nešto ružno.”

Glen je došao po nju i upravo su odlazili kada je stigao Marti da popriča o dogovorima za svoje venčanje. Baš sam hteo da ih upoznam, ali Glen i Marti se pozdraviše kao stari prijatelji. Onda sam se setio. Upoznali su se na mom venčanju.
I tako sam skuvao još kafe dok su se oni prisećali emisija Top of the Pops iz slavnih sedamdesetih, kada je Marti bio fanatični gledalac svakog četvrtka uveče, a Glen kratko vreme bio učesnik. Sali ih je gledala sa prezrivim osmehom rane mladosti. Tek kada su Glen i Sali otišli Marti mi je rekao da ima teškoća sa spavanjem.
“Svako se tako oseća”, rekoh. “Prirodno je da pre nego što se oženiš osećaš neke sumnje.” “Ne brine mene ženidba”, reče on. “Brinem za emisiju. Jesi li čuo išta?”
“Šta, na primer?”
“Neke glasine da emisiji neće biti produžen ugovor za sledeću godinu?”
“Tvojoj emisiji? Šališ se. Nikada neće odbaciti Šou Martija Mena. Kako bi mogli?”
“Naravno da bi mogli. Priča se da emisije sa ljudima izumiru.” Marti tužno odmahnu glavom. “To je nevolja današnjeg sveta, Hari. Ljudima je muka od ljudi.”

“Muškarci umiru ranije od žena”, reče moj novi advokat. “Mi dobijamo rak češće nego žene. Češće vršimo samoubistva nego žene. Veća je verovatnoća da ćemo ostati bez posla nego žene.” Njegovo glatko, punačko lice izbora se osmehom, kao da je sve to bila velika šala. Zubi su mu bili sitni i oštri. “Ali iz nekih razloga koje nikad nisam uspeo da shvatim, gospodine Silver, žene se smatraju žrtvama.”
Najdžela Batija preporučila su mi dva momka iz emisije, šef rasvete i tonski urednik, koji su obojica prošli kroz zamršene razvode tokom prošle godine.
Čovek za koga se govorilo da je i sam imao jedan ili dva zamršena razvoda, Bati, uživao je ugled fanatika muških prava. Za njega je cela priča o dugotrajnoj muškoj nezaposlenosti, raku prostate i muškarcima koji odlaze u garažu i uključuju motor bila mnogo više od reklame - to je bio jedini ispravan put, nova religija koja je čekala da se rodi.
Uprkos njegovom niskom rastu, komotnom obimu struka skrivanom dobro skrojenim odelima, i naočarima poput dna boce za mleko, Bati je delovao kao profesionalni bokser. Već sam se bolje osećao, znajući da je u mom uglu.
“Upozoravam vas da zakon ne daje prednost ocu u ovakvim slučajevima”, rekao je. “Zakon bi

trebalo da daje prednost detetu. U teoriji on to i čini. Teorijski, dobrobit deteta je glavno merilo. Ali u praksi nije.” Pogledao me je zlim, gnevnim očima.
“Zakon daje prednost majci, gospodine Silver. Tokom generacija politički ispravnih sudija, dobrobit deteta bila je podređena dobrobiti majke. Upozoravam vas na ovo pre nego što počnemo.”
“Učinite sve što možete”, rekoh. “Učinite sve što možete da dobijem starateljstvo nad svojim sinom.”
“To se više ne zove starateljstvo, gospodine Silver. Iako mediji i dalje rutinski izveštavaju o bitkama za starateljstvo, od Zakona o deci iz 1989. godine roditelj više ne može da dobije starateljstvo nad svojim detetom. Njemu se dodeljuje smeštaj deteta. Vi želite odluku o smeštaju u vašu korist.”
“Zar želim?” Bati klimnu.
“Smeštaj je zamenio starateljstvo kao način da se ukloni konfrontacijska priroda odluke gde će dete živeti. Smeštaj ne oslobađa nijednu drugu osobu roditeljskih odgovornosti. Zakon je izmenjen kako bi bilo jasno da dete nije imovina koja se može dobiti ili izgubiti. Pod uslovima odluke o smeštaju, dete živi sa vama. Ali dete ne pripada vama.”
“Ne kapiram”, rekoh. “Kakva je razlika između pokušaja da se dobije smeštaj i bitke za starateljstvo?”
“Baš nikakva”, nasmeši se Bati. “Oboje je konfrontirajuće. Na nesreću, mnogo je lakše izmeniti zakon nego ljudsku prirodu.”
Pregledao je papire koji su ležali na stolu, klimajući sa odobravanjem.
“Razvod će biti prilično jednostavan. A meni se čini da vam sa sinom ide prilično dobro, gospodine Silver. Da li mu je dobro u školi?”
“Sasvim dobro.” “Viđa majku?”
“Ona može da ga vidi kad god poželi. Ona to zna.”
“Pa ipak ga želi natrag”, reče Najdžel Bati. “Ona želi smeštaj.” “Tako je. Ona želi da on živi sa njom.”
“Da li je ona u suživotu?” “Šta?”
“Da li vaša bivša žena ima dečka, gospodine Silver? Dečka koji živi sa njom?”
“Da”, rekoh, zahvalan što degradira Đinine odnose sa Ričardom na nešto tako grubo kao što je suživot, zahvalan što veliki dijamantski prsten na srednjem prstu njene leve ruke ne znači Najdželu Bariju ama baš ništa. “Živi sa nekim tipom kog je upoznala u Tokiju.”
“Da raščistimo ovo”, reče on. “Ona je otišla i ostavila vas sa sinom?”
“Pa, manje-više, da. Zapravo je povela Pata - našeg sina - sa sobom kada je otišla kod svog oca.
Ali, ja sam ga uzeo i doveo ga kući kada je otišla u Japan.”
“Znači, napustila je bračni dom i, svesno i namerno, ostavila dete vašoj brizi”, reče Najdžel Bati. “A sada se vratila u grad i odlučila da se neko vreme igra majke.”
“Kaže da je shvatila koliko ga voli.”
“To ćemo još da vidimo”, reče moj advokat.

Trideset tri

Gubio je na težini. Moj otac nikada u životu nije bio mršav, ali sada su mu obrazi upali, a koža ispod brade mu je visila u labavim, neobrijanim naborima. Sve više i više izgledao je kao neko koga ne prepoznajem.
Čak su i njegove mišice izgubile svoju nekadašnju mesnatu snagu, a one tetovaže koje su objavljivale njegovu odanost mojoj majci i Komandosima izbledele su kao fotografije iz prethodnog veka.
Meso je nestajalo i kosti su se prilikom svake posete sve više videle, virile su kroz kožu koja je gubila preplanulost, za koju sam zapanjeno shvatio da verovatno više nikada neće videti sunca.
Ali on se smešio.
Sedeo je u krevetu i smešio se. I to je bio pravi osmeh - nije se smešio pokušavajući da bude hrabar, ne usiljenim ili nategnutim osmehom, nego osmehom čistog zadovoljstva pri pogledu na svog unuka.
“Zdravo, dušo”, reče moj tata dok je Pat prilazio krevetu ispred mene, majke i strica Džeka. Moj otac je podigao desnu ruku, onu u koju je intravenski pristup bio zaboden u venu na zglobu. “Vidi u kakvom je stanju tvoj deda.”
Pat je u kolima strica Džeka bio pun života - uzbuđen što je nagrađen posebnim postupkom i što ne mora tog dana u školu, ushićen što se vozi na zadnjem sedištu limuzine umesto na suvozačevom sedištu oštećenih sportskih kola. Ali sada je ćutao, oprezno je prilazio krevetu i mršavom, neobrijanom liku svog dede.
“Dođi”, reče moj otac glasom promuklim od osećanja, pružajući slobodnu ruku, a Pat se uspe na krevet i položi glavu na njegove jadne, skršene grudi. Grlili su se u tišini.
Nismo mogli da znamo hoće li moj otac biti budan kada dođemo. Bilo je moguće da će bolovi biti toliko jaki da će ga napuniti opijatima dok mi budemo tražili mesto za parkiranje i da će Pat videti svog dedu izgubljenog i nesvesnog u nekoj morfijumskoj magli. Ili kako se bori za vazduh, sa maskom za kiseonik preko nosa i usta, očiju vlažnih od bola i straha. Ili, iako to nije rekla, mrtvog.
Sve je to bilo moguće, štaviše verovatno, i u kuhinji svog doma moja majka je besnela i plakala zbog mogućnosti da izložimo Pata nekoj od tih strašnih stvari.
Ja sam je zagrlio i uveravao da će sve biti u redu. I pogrešio sam. Nije sve bilo u redu - Pat je bio šokiran i pometen pogledom na svog dedu izjedenog bolešću kako propada u bolničkom krevetu u tom odeljenju punom samrtnika - onakvih kakve nikada ne vidite na televiziji ili na filmu, onih samrtnika koji su puni patnje, droga i tuge za svim što nestaje. Ja nisam bio pripremljen za realnost smrti i nije bilo razloga za verovanje da će petogodišnjak odrastao na Ratovima zvezda biti išta bolje pripremljen.
Ne, nisam bio u pravu. Ali to je bilo neophodno. Moj otac i moj sin morali su da se vide. Morali su da se uvere da veza među njima i dalje postoji i da će uvek postojati. Da će ljubav među njima uvek biti tu. Morali su da se uvere da rak to ne može da ubije.
I nekako sam znao - jednostavno sam znao - da moj otac neće biti obeznanjen narkoticima, niti će se gušiti kada Pat dođe.
Nije bilo razumnog objašnjenja zašto sam verovao da do toga neće doći kada mu stigne unuk.

Nije bilo logično. Možda je bilo jednostavno budalasto, ali sam svim srcem verovao da će moj tata da zaštiti Pata od najgoreg. I dalje sam verovao da je jedan deo njega nepobediv. Nisam mogao da prestanem da verujem.
“Hoćeš li uskoro kući?” upita Pat.
“Moram da sačekam i vidim”, reče otac. “Da vidim šta doktori kažu. Da vidimo hoće li dedi biti bolje. Kako je u školi?”
“Dobro.”
“A bicikl? Kako je stari Blubel?” “Dobro.”
“Zabavnije je bez pomoćnih točkova.” “Jeste”, nasmeši se Pat. “Ali, nedostaješ mi.”
“I ti meni nedostaješ”, reče otac i jako ga zagrli. Patova plavokosa glava je ležala na njegovoj prugastoj plavoj pidžami, kakvu kod kuće nikada ne bi obukao.
Onda mi je klimnuo.
“Vreme je da krenemo”, rekao sam.
To se moj otac opraštao od svog voljenog unuka. Uspravljen u bolničkom krevetu, okružen ljudima koji ga vole, pa ipak potpuno sam. Jesmo li proveli tamo pet minuta ili sat? Nisam znao. Ali znao sam da želi da ga ostavimo.
I tako smo ostavili mog oca da se bavi maskom za kiseonik, zgrčen i neobrijan, izgledajući starije nego što sam mislio da će ikada izgledati, sa mladom bolničarkom koja je hitro čavrljala podno njegovog kreveta.
Ovo, na samom kraju, bilo je najgore od svega. Užasna i potpuna izolovanost smrti, strašna usamljenost neizlečive bolesti. Niko nas ne upozorava na to.
Sa dahom koji ga napušta i bolom koji mu se pridružuje, ostavili smo ga u pretrpanom odeljenju NHS sa zimskim suncem koje prodire kroz velike neoprane prozore i majmunskim brbljanjem dnevnog televizijskog programa u pozadini. Ostavili smo ga. Na kraju je to bilo sve što možemo da učinimo.
Dok smo se vraćali do kola Pat se borio sa suzama, ljutit - ne, besan - na nešto što nije umeo da imenuje. Pokušao sam da ga utešim, ali nije želeo da bude utešen.
Moj sinje izgledao kao da je prevaren.

Ispred Sidine kuće bio je kamion za selidbe.
Nije to bio jedan od onih velikih kamiona koje možete da napunite sadržajem celog porodičnog života, jedan od onih masivnih kamiona koji mogu da ponesu klavire i pohabani nameštaj koje previše volite da biste ih bacili zajedno sa svim đubretom nakupljenim tokom godina. Ovaj je bio iz jedne od onih firmi za selidbe koje se oglašavaju na zadnjim stranama časopisa, podoban za malu porodicu koja ima malo prtljaga.
Gledao sam kako dva mladića u majicama smeštaju dečji krevet u dno kamiona. Iako su Sid i Pegi živele na najvišem spratu, momci su izgledali kao da im je ovo jedan od lakših poslova.
Pegi se pojavila na ulaznim vratima, vukući za sobom punjenu igračku veličine hladnjaka.
Pogledala me je svojim mirnim smeđim očima, nimalo iznenađena što me vidi.
“Vidi šta imam”, rekoh pokazujući nasmešenu mušku lutku u svetlucavim srebrnim pantalonama i nečemu što je ličilo na grimizni smoking. To je bila Barbi promenjenog pola.
“Disko Ken”, reče ona uzimajući ga.
“Zaboravila si ga kod mene”, rekoh. “Mislio sam da ga možda želiš natrag.”

“Hvala ti”, reče ona, ta divno vaspitana devojčica. Onda se Sid stvori iza nje, sa gomilom knjiga u rukama.
“Vidi šta mi je Hari doneo”, reče Pegi. “Disko Kena. Tražila sam ga.”
Sid joj reče da ode u svoju sobu i proveri da nešto nije zaboravila. Pegi ostavi punjenu igračku veličine hladnjaka na pločniku i nestade u kući, i dalje stežući Disko Kena.
“A ti?” rekoh. “Jesi li ti nešto zaboravila?” “Nisam”, reče ona. “Mislim da sam sve ponela.”
Dvojica momaka prođoše pored nas vraćajući se u kuću. “Seliš se, a nisi mi rekla?” upitah. “I ti si mi neki prijatelj.”
“Htela sam da ti kažem. Samo - ne znam - ovako je lakše. Za sve.” “Tražio sam te u kafeu.”
“Dala sam otkaz.” “Rekoše mi.”
“Selimo se na drugi kraj grada. Na Noting Hil.” “ U Zapadni London?”
“Gospode, zašto si toliko šokiran, Hari. Ja sam Amerikanka. Selidba sa jednog kraja grada na drugi nije za mene toliko potresna koliko bi bila za tebe. Slušaj, žao mi je, ali stvarno sam u gužvi. Šta želiš? Ne verujem da si došao ovamo samo da vratiš Disko Kena.”
“Disko Ken je delimičan razlog”, rekoh. “Ali hteo sam takođe i da ti kažem da grešiš.” “U čemu?”
“U vezi sa nama. Grešiš u vezi sa nama. Ako se raziđemo, onda će to biti kraj sveta.” “Oh, Hari.”
“Tako je. Znam da ne veruješ u pravog, u pravu osobu za nekoga na celom svetu, ali ja verujem. Ti si učinila da poverujem, Sid. I u svakom slučaju, nije važno u šta verujemo. Nama je dobro zajedno. To radi. Razmišljao sam o tome. Za mene više nema prilike za pravu stvar - ti si to, moja poslednja prilika za sreću, a čak i da postoji druga, ne bih je želeo. Kao što je Olivija Njutn Džon rekla Džonu Travolti, ti si onaj koga želim. “
“Zar nije bilo obrnuto? Zar nije Džon Travolta to rekao Oliviji Njutn Džon?” “Moguće je.”
“Hari”, reče ona. “Treba nešto da znaš. Vraćam se Peginom tati. Džim i ja ćemo da pokušamo ponovo.”
Blenuo sam u nju dok su momci pronosili kauč između nas. “Jedva”, reče jedan od njih. Vratili su se natrag u kuću. “Oprosti”, reče ona.
“Ali, da li ga voliš?”
“On je otac moje devojčice.” “Ali, da li ga voliš?
“Hajde, Hari ti si onaj koji uvek kuka nad raspadom porodice. Ti si onaj koji se uvek žali na to kako je teško nadmetati se sa krvlju, na sve zamršene, polomljene komadiće onoga što zoveš šugavim savremenim svetom. Trebalo bi da ti je drago zbog mene. Trebalo bi da mi poželiš sve najbolje.”
“Ali moraš da ga voliš, Sid. Ništa od ovoga nema značaja ako ga ne voliš. Da li ga voliš?”
“Da. U redu? Volim ga. Nikada nisam ni prestala da ga volim. I želim da pokušam još jednom, jer je ostavio svoju devojku, tajlandsku striptizetu i obećao mi da toga više neće biti. Cele te stvari sa bambusima.”
“Ona nije striptize ta. Ona je igračica.”
“Šta god”, reče ona. “Ali Pegi je oduševljena što ćemo pokušati ponovo. Čak i ako me mrziš,

trebalo bi da ti je drago zbog nje.”
“Ne mrzim te. Ne bih mogao nikada da te mrzim.” “Onda te molim da mi poželiš sreću.”
“Želim ti sreću”, rekoh, a čak sam to nekako i mislio. Zaslužila je da bude srećna. Kao i Pegi.
Hitro sam je poljubio u obraz. “Samo ne reci da te ne poznajem, važi?”
Ostavio sam ih da nastave sa selidbom. Sve što bih sada rekao zvučalo bi prazno i sebično, kao da bi te reči imale svrhu samo da je nateraju da mi se vrati.
Ipak, dok se spremala da se vrati svom mužu, uvideo sam ograničenja porodice koja živi zajedno. Sada sam shvatio da su mama, tata i deca sjajna stvar.
Ali, ako se ne volite, onda možete da živite i sa Disko Kenom.

“Dobili smo odgovor od druge strane”, reče Najdžel Bati. “Vaša bivša žena kaže da vam je ostala verna tokom vašeg braka, a da ste vi počinili preljubu sa koleginicom sa posla.”
“Pa, tako je”, rekoh. “Ali, to je bila samo jedna burna noć. Ne kažem da je to ništa, ali...” “Ona takođe tvrdi da je vaš sin zadobio tešku povredu glave dok je bio pod vašim staranjem.”
“Šta to ima da znači? To zvuči kao da sam ga prebio ili tako nešto. Pao je, u redu? Došlo je do nesreće u obližnjem parku. Pao je u prazan bazen za plivanje i razbio glavu. Možda sam mogao da to sprečim. Možda je trebalo bolje da pazim. Da li ona stvarno misli da o tome nisam razmišljao i razmišljao? Ali bar sam bio tu, sa njim. Ona je jela tempuru sa svojim dečkom u Tokiju.”
Advokat se pažljivo zagleda u papire pred sobom.
“I ona izgleda veruje da ne sprovodite odgovarajuću roditeljsku kontrolu nad onim što vaš sin gleda i sluša.”
“To je prosto ludo.”
“Dopušteno mu je da gleda filmove sa nasiljem bez nadzora, kaže ona. Video trake sa sadržajem za odrasle. I kaže da je tokom poslednje posete otkrila da on poseduje muzičku traku koja sadrži pesme profane prirode, sadržaja za odrasle.”
Osetio sam kako mi lice crveni od besa. “Ta jebena... jebena...”
Nisam mogao da pronađem reč. Nije bilo dovoljno snažne reči. Najdžel Bati se glasno nasmeja, kao da sam najzad počeo da shvatam.

Trideset četiri

“Mogu li da vidim orden?”, upitao sam. “Naravno da možeš”, reče moja majka.
Otišla je do komode na kojoj je stajao stereo uređaj. Čuo sam je kako pretura po dokumentima o osiguranju, bankovnim izveštajima i svim tim papirima iz jednog životnog veka.
Vratila se sa malom pravougaonom kutijom nešto tamnijom od boje vina, ali ne sasvim crnom. U njoj je, srebrni orden, ne sasvim čist, ležao na grimiznom somotu. Orden mog oca.
Traka ordena bila je bela i plava, dve široke uspravne bele pruge sa jednom uskom uspravnom belom koja je delila plavu pozadinu. “Za izuzetnu službu” pisalo je na ordenu pored slike Kraljeve glave.
Unutar poklopca kutije stajalo je ime prizvođača, ispisano na beloj svili - “Po imenovanju”, pisalo je iznad Kraljevskog ukaza, “Dž. R. & Sin, Ltd. Ulica Konduit, London.” Setio sam se kako mi je, kao detetu, ime te firme - da li još postoji, hoću li je naći tamo ako je potražim? - izgledalo kao drugi deo teksta.
Pažljivo sam ga izvadio, iznenađen težinom očevog ordena u tridesetoj kao što sam bio i kao

dete.


“Pat je voleo da se igra tatinim ordenom”, nasmejala se majka. “Dali ste Patu da se igra ovim?”, upitah s nevericom.
“Voleo je da ga kači na mene”, osmehnula se. “Morala sam da izigravam princezu Lejlu na kraju

filma.”
“Leia, mama. Ona je princeza Leia.”
Upravo je prošla ponoć i mi smo se umorili od sedenja pored njegovog bolničkog kreveta, ali smo bili isuviše uznemireni da bismo zaspali, pa smo otišli na dobru šolju čaja. To je i dalje bilo rešenje moje majke za sve.
Otišla je da pristavi čajnik, a ja sam držao orden u ruci i razmišljao kako su me igre kojih sam se igrao u detinjstvu pripremale da budem muškarac poput mog oca, i poput njegovog oca pre njega - borac, muškarac koji je ljubio neke uplakane žene za zbogom, oblačio uniformu i odlazio u rat.
Sećajući se igara kojih smo se igrali na poljima i ulicama mog detinjstva, činilo mi se da su bile nešto više od dečje zabave koja slavi muške vrline - činilo se da nas pripremaju za sledeći rat, za našu Normandiju, Denkerk ili Monte Kasino.
Moja generacija se igrala sa oružjem-igračkama - ili štapovima koji su bili puške, ili prstima koji su bili pištolji, sve je moglo da odglumi pištolj - i niko nije smatrao da je to nezdravo ili neukusno. Ali jedini ratovi koje smo videli kao deca bili su mali ratovi, televizijski ratovi, stvarni i preteći za neborce koliko i video igre.
Moja generacija, poslednja generacija dečaka koji su se igrali oružjem-igračkama, bila je srećnija nego što je bila svesna. Nije nas čekao rat kada odrastemo. Nismo imali Japance niti Nemce da se s njima borimo.
Naše žene, s njima smo se borili, mi iz generacije muškaraca blagoslovene mirom. A sudovi za razvode su bili bojišta naših prljavih malih ratova.
Video sam ožiljke po telu mog oca dovoljno puta da znam da rat nije film sa Džonom Vejnom.

Ali muškarci koji su preživeli - i koji su se vratili manje-više u jednom komadu - našli su nekoga da ga vole do kraja života. Šta je bilo bolje? Rat i savršena ljubav? Ili mir i ljubav koja je stizala u ratama od pet, šest ili sedam godina? Ko je zaista imao sreće? Moj otac ili ja?
“Voleo si tu devojku, zar ne?”, upita me mama vraćajući se iz kuhinje sa po jednom šoljom koja se pušila u svakoj ruci. “Tu ženu, hoću da kažem - Sid. Mnogo si je voleo.”
Klimnuo sam.
“Voleo bih da smo ostali zajedno. Kao ti i tata. To ovih dana izgleda nemoguće.”
“Suviše si bolećiv prema prošlosti”, reče ona, ne bez nežnosti. “Misliš da je sve bilo tamno pivo i ruže. Ali bilo je mnogo teže.”
“Ali ti i tata ste bili srećni.”
“Jesmo, bili smo”, reče ona, a oči joj odlutaše negde gde nisam mogao da je pratim. “Bili smo srećni.”
I ja sam bio srećan - mislio sam.
Kada mislim na svoje detinjstvo, mislim na neki vreli avgust - na sam početak meseca kada se dugi, šestonedeljni raspust još u svoj slavi pruža ispred mene i znam da će biti vožnji kolima do pabova u provinciji, gde će moj otac i moji stričevi igrati pikado i donositi meni i mojim rođacima, zaigranim napolju, limunade i čips, gde će se naše majke smejati snimcima dece za drvenim stolovima, odvojene od muškaraca koliko i muslimanke.
Ili na neki drugi praznik - Božić, kasno uveče, sa stričevima i strinama koji puše i piju u sobi za kartanje, sa fudbalom za muškarce i dečake na Praznik poklona na maglovitom Apton Park stadionu.
Ili na odlazak na more za Bankarski praznik, sa ogromnom ružičastom šećernom vatom na štapićima, mirisom mora i prženog luka, ili na trke pasa na kojima bi se moja mama uvek kladila na psa broj šest jer je volela boje i dopadalo joj se kako crveni broj stoji na pozadini belih i crnih pruga.
Bio sam zahvalan za to detinjstvo u predgrađu - za one uspomene na vožnje kolima, skromno kockanje i jednodnevne izlete - jer je izgledalo kao detinjstvo prepuno života i ljubavi, dobro vreme za odrastanje, vreme kada je Bobi Mur igrao za Vest Hem, izbor Mis sveta bio na televiziji, a moja mama i moje strine nosile mini suknje.
Iako je detinjstvo mog sina bogatije u materijalnom pogledu, takođe je trpelo i otupljujući bankrot razvoda.
Sa svom diplomatskom veštinom i emotivnim oklopom koje petogodišnjak može da smogne, on je sada rikošetirao između svoje majke i njenog dečka i svog oca i njegovog teško ranjenog srca. Video rekorder na zadnjem sedištu besnog auta bio je mala nadoknada za to.
Činilo mi se da Đina i ja - i milioni parova poput nas - nismo ostavili neko naročito nasledstvo sledećoj generaciji.
“Među nama je išlo jer smo učinili da ide”, reče majka. “Jer smo želeli da uspe. Jer - čak ni kada smo bili bez para, čak ni kada nismo mogli da dobijemo dete - nismo bacili peškir. Moraš da se boriš za svoj srećan kraj, Hari. On ti neće samo tako pasti u krilo.”
“Misliš da se ja nisam borio za svoj srećan kraj? Misliš da nisam bio dovoljno borac? Ne kao tata?”
Bio sam radoznao da otkrijem šta je mislila. Nekada sam, kao mlad i kočoperan momak, mislio da moji roditelji ne poznaju život van svog dobro održavanog vrta i pregrejane dnevne sobe. Više nisam tako mislio o njima.
“Mislim da si i te kakav borac, Hari, ali da ponekad prebiješ samog sebe. Ne možeš biti isti kao tvoj otac - ovo je drugi svet. Gotovo da je i drugi vek. Ti moraš da biješ drugačije bitke i da ne

očekuješ da će ti neko prikačiti orden na grudi. Sam brineš o detetu - misliš li da bi tvoj otac to mogao? Volim ga više od života, ali to bi za njega bilo previše. Ti treba da budeš jak na drugačiji način. Ti treba da budeš drugačija vrsta čvrstog momka.”
Stavio sam orden natrag u kutiju, a telefon je zazvonio.
Majčine oči poleteše ka časovniku, pa nazad ka meni, pune suza. Bilo je tek prošlo četiri ujutru i ovo je mogao da zove samo stric Džek iz bolnice.
Oboje smo znali.
Čvrsto smo se zagrlili, telefon je i dalje zvonio u predvorju. Zvonio i zvonio.
“Trebalo je da budemo tamo s njim”, reče majka, kao što će reći mnogo puta u danima, nedeljama i godinama što dolaze. “Trebalo je da budemo tamo.”
Evo kako izgleda srećan kraj, mislio sam gorko. Provedeš sa nekim ceo život i onda, ako ode pre tebe, osećaš se kao da si izgubio sve udove.
Moja generacija - koja jebe unaokolo, sjebava i odjebava - biće makar pošteđena saznanja kako tačno izgleda ova naročita amputacija. Pod pretpostavkom da ne izgradimo sopstvene srećne krajeve.
Podigao sam slušalicu i stric Džek mi je saopštio da mi je otac umro.

Ujutru sam otišao do Pata čim sam ga čuo kako tapka prema kutiji sa igračkama koju su moji roditelji držali u drugoj spavaćoj sobi, u onoj u kojoj je Pat uvek spavao kad bi bio tu, u sobi koja je nekada bila moja.
Podigao je sa kutije igračaka pogled ka meni, držeći u svakoj ruci po figuricu iz Ratova zvezda, očiju još otečenih od sna. Podigao sam ga, poljubio njegovo slatko lice i seo na krevet, držeći ga na krilu.
“Pat, tvoj deda je noćas umro.” Trepnuo je tim plavim očima.
“Deda je bio dugo bolestan i sada više ne mora da pati”, rekoh mu. “Sada je miran. Možemo zbog toga da budemo srećni, zar ne? Njega više ništa ne boli. On više nikada neće osećati nikakav bol.”
“Gde je on sada?” Ovo me je oborilo.
“Pa, njegovo telo je u bolnici. Kasnije ćemo ga sahraniti.” Shvatio sam da ne znam ništa o birokratiji smrti. Kada će oni da preuzmu njegovo telo iz bolnice? Gde će ga čuvati do sahrane? I ko su tačno oni?
“Sada smo tužni”, rekao sam. “Ali, jednog dana bićemo zahvalni zbog dedinog života. Shvatićemo da smo imali sreće - ja sam imao sreće što mi je bio otac, a ti si imao sreće što ti je bio deda. Obojica smo imali mnogo sreće. Ali danas ne možemo da budemo srećni. Suviše je rano.”
Pat klimnu, vrlo poslovno. “Još je u bolnici?” “Njegovo telo je u bolnici. Ali njegov duh je otišao.” “Šta je to njegov duh?”
“To je iskra života koja je činila tvog dedu čovekom kakav je bio.” “Gde je otišla?”
Udahnuo sam vazduh.
“Neki ljudi misle da duh odlazi u nebo i živi zauvek. Neki misle da samo nestane i onda čovek spava zauvek.”
“U šta ti veruješ?”
“Ja mislim da duh živi”, rekoh. “Ne znam da li je na nebu ili negde drugde, na nekom mestu o

kojem ne znam ništa. Ali duh ne umire tek tako. On živi. Makar samo u srcima ljudi koje volimo.” “I ja u to verujem”, reče moj sin.

Sa isečenim krovom MGF-a koji je škripao kao pocepano jedro na oštrom vetru, polako sam vozio glavnom ulicom malog grada u kom sam odrastao, ne prepoznajući ga.
Posvuda su radnje i mali kafei koje sam poznavao pretvoreni u agencije za nekretnine ili delove nekog velikog lanca. Nije čudo što Englez očajnički želi da maše zastavom svetog Đorđa, kako bi se podsetio da su naši koreni duboki i definisani kao i koreni Iraca i Škota. Ovo je bio moj rodni grad. Ali, mogao je da se nalazi bilo gde.
Nisam video ništa poznato sve dok nisam pronašao svog strica Džeka u loži Crvenog lava, paba koji je očigledno bio jedini deo glavne ulice zaštićen nezvaničnom uredbom o očuvanju. Sedeo je u oblaku duvanskog dima, krio pljugu u dlanu i pio mineralnu vodu ispod hrastovih greda i konjske opreme.
“Žao mi je zbog tvog tate, Hari.” “Hvala, striče Džek.”
“Hoćeš li jednu od ovih? Ili da to obavimo?” “Hajde da to obavimo.”
Stric Džek je bio na mojoj strani dok sam se petljao sa birokratijom smrti. Još sam bio otupeo od nespavanja i u šoku od saznanja da moga oca više nema, ali izborano, duvandžijsko prisustvo mog strica Džeka mi je sve umnogome olakšalo.
Odvezli smo se MGF-om u bolnicu i na prijemnom odeljenju preuzeli jadnu kesicu sa stvarima mog oca.
Njegov novčanik sa unukovom slikom, njegove naočari za čitanje, njegovu veštačku vilicu.
To je bilo sve što je ostavio, a predato mi je bez sentimentalnosti i saučešća. Zašto bi oni tugovali za njim? Ili sa mnom? Oni nisu poznavali mog oca. Krenuli smo dalje.
Iz nekih tajnih administrativnih razloga morali smo da prijavimo smrt u malom gradu u kojem nikada nisam bio, iako mi je sa svojim prodavnicama Burger Kinga, Bodi Šopa i agencijama za nekretnine bio depresivno poznat.
Kao deo velike povorke života i smrti, stali smo iza mladog para koji je prijavljivao rođenje svoje bebe, a ispred starice koja je prijavljivala smrt svoga muža. Pitao sam se zašto Najdžel Bati toliko kuka što muškarci umiru pre svojih partnera. Kakvo je olakšanje ne morati doći na ovo mesto, kakvo je olakšanje ne biti proklet da nastaviš da živiš sam.
Na kraju smo se vratili u moj rodni grad da posetimo pogrebnika. To mesto se, kao i pab, nije izmenilo u mom sećanju - napijanje i umiranje, dva večita znaka engleskih glavnih ulica.
Sa svojim sumračnim izlogom u kom su stajali beli nadgrobni spomenici poređani po hektarima crne svile, zavod, taj butik za ožalošćene, uvek je, dok sam bio mali, izgledao zatvoren, a tako je izgledao i sada. Kada sam bio mali i tek otkrivao da neću živeti večito, obično sam brzim korakom prolazio pored ovog mesta. Sada sam ušao unutra. I bilo je sve u redu. Stric Džek mi je lako oslonio ruku na rame i ja sam sabrano porazgovarao sa pogrebnikom o detaljima sahrane, kao da mi se to događa svaki dan. Sa umrlicom kod sebe, izgledalo nam je potpuno prirodno da razgovaramo sa ovim trezvenim starcem o očevoj sahrani. Jedini zaista čudan trenutak bio je kada je pogrebnik, gotovo izvinjavajući se, izvukao sjajni katalog. Trebalo je da odaberem kovčeg za svog oca.
To je bio katalog kao i svaki drugi - ukusno snimljen, lepo predstavljen - i pogrebnik me je nežno poveo kroz njega, počevši sa najjeftinijim, jednostavnim primercima od borovine, prema samom vrhu najskupljih modela, velikih kovčega od tvrdog drveta obrubljenih satenom i ukrašenih

velikim mesinganim ručkama.
Moj prvi poriv bio je da uzmem najskuplji - neka ide sve, ništa nije suviše dobro za mog oca. Ali drugi poriv je rekao da je najskuplji kovčeg previše nakinđuren da bi moj otac u njemu zauvek počivao.
Oklevao sam, pa rekao pogrebniku da ćemo uzeti drugi najskuplji kovčeg. Kada smo stric Džek i ja izašli na ulicu, bio sam zadovoljan svojim izborom.
“Tvoj stari bi dobio napad u onom besnom kovčegu”, iskezi se stric Džek.
“U najskupljem?”, nasmeših se. “Da, pomislio sam da bi to bilo malo previše.”
“Zlatne ručke i crveni somotski opšiv!” zakikota se stric Džek. “Više je ličio na francuski jebarnik nego na kovčeg.”
“Okretanje u grobu i sve to”, smejao sam se. “Tačno znam šta bi rekao da smo uzeli taj najskuplji - Šta ti misliš ko sam ja? Prokleti Napoleon?”
Čuo sam njegov glas.
Nikada više neću čuti njegov glas. Uvek ću ga čuti.

Trideset pet

“Dve patke dolaze u hotel”, reče Imon. “U najbolji hotel u Kilkamiju. Sjajan vikend za patke. Ali - ne, slušajte - odu one u svoju sobu i otkriju da nemaju kondome. Nema problema, kaže patak, pozvaću sobnu uslugu da nam donese nekoliko. Pozove on sobnu uslugu. Malo kasnije pojavi se dečko sa kondomima i kaže - hoćete li da vam ih stavim na račun, gospodine? A patak odgovori - Šta ti misliš, da sam ja, možda, neki pervertit?”
Imon skide mikrofon sa stalka u potpunoj tišini. Kasnije će se nasnimiti smeh.
“Bilo mi je žao tog patka”, reče idući preko scene i izgledajući nekako vedrije nego obično, ispred publike koja je bila privlačnija nego obično. “Zato što u Kilkamiju nema pravog seksualnog vaspitanja. Moj tata mi je rekao da muškarac treba da bude gore, a žena dole. Zato smo, tokom moje prve ozbiljne veze, moja devojka i ja spavali u krevetima na sprat. Vidite, tamo odakle ja dolazim, seks je nasledna pojava - ako vaši mama i tata nisu imali seks, sva je prilika da ga ni vi nećete imati.”
Vratio je mikrofon na stalak, smešeći se prema svetlu. “Srećom, sada sam dobar ljubavnik - ali to je samo zato što mnogo radim sam. Hvala vam i laku noć!”
Publika je divlje aplaudirala dok je Imon prelazio na bočni rub scene, gde mu je prelepa devojka sa tablom za pisanje i slušalicama pružila bocu piva. Onda se savio kao pokošen, spustio se na jedno koleno, sa sve bocom piva u ruci, okrenuo se napola i pobljuvao se u kofu sa peskom - pravu kofu sa peskom, ne imitaciju.
“Seci, seci”, rekao je reditelj.
Otrčao sam na scenu, čučnuo pored Imona i stavio mu ruku na ramena koja su se tresla. Mem je stajala pored mene, očiju razrogačenih od brige, neprepoznatljiva u odeći.
“Ne plaši se, Imone “, rekoh. “To je samo reklama za pivo.” “Ne bojim se”, reče slabo. “Uzbuđen sam.”

Ja nisam bio uzbuđen. Bio sam uplašen. Vrlo uplašen.
Moj otac - telo mog oca - leži kod pogrebnika. I ja ću ga videti.
Pogrebnik je spomenuo mogućnost da vidim telo - pogled na dragu osobu kako počiva, rekao je tiho, ponosan na ovu uslugu koja se nije posebno naplaćivala - i ovaj sastanak, ovaj moj poslednji sastanak sa ocem, poprimio je u mojoj glavi nemoguće dimenzije.
Kako ću se osećati kada budem video čoveka koji mi je podario život kako leži u kovčegu? Hoću li pući? Hoću li podneti pogled na svog velikog zaštitnika kako čeka da ode u grob? Nisam mogao da se razuverim da će to biti previše, da ću se slomiti i raspasti, da će godine biti izbrisane i da ću opet postati dete koje jeca.
Kada ga budem video kako leži tamo, surova činjenica njegove smrti biće van svih preostalih sumnji i neverice. Mogu li to da podnesem? To sam želeo da saznam. Naučio sam da stvaranje deteta čoveka ne čini odraslim. Mora li čovek da sahrani svog oca pre nego što se oseti zaista odraslim?
Stric Džek me je čekao u loži starog Crvenog lava. Majka je odmahnula glavom i okrenula se kada sam je pitao da li želi da pođe sa mnom. Nisam je krivio. Ali, morao sam da saznam da li mogu da živim sa saznanjem da sam sada sam.

Ne sam, naravno. I dalje sam imao majku, koja je spavala sa svetlima upaljenim u spavaćoj sobi preko cele noći, užasnuta što je tamo sama prvi put u životu. Imao sam i Pata koji je skakutao između radosti što ponovo vidi Đinu i tuge u sopstvenoj kući, tuge koja je davila. Bila je tu i Sid - tamo negde, izgubljena u nekom drugom delu grada, deleći život sa nekim drugim čovekom.
Ali sa očevom smrću jedan deo mene se osetio samim - najzad i zauvek.
Čak i kada su odnosi između nas bili zategnuti, uvek je bio moj štit, moj čuvar, moj najveći saveznik. Čak i kada bismo se sporečkali i svađali, čak i kad bih ga razočarao i izneverio, uvek sam bio ušuškan saznanjem da će uvek učiniti sve za mene. Sada je sve to nestalo.
Stric Džek ugasi svoju smotanu cigaretu i iskapi mineralnu vodu. Otišli smo do pogrebnika, ne govoreći mnogo, mada mi je stric Džek, kada smo ušli i kada je malo zvono objavilo naš dolazak, stavio ruku na rame. Stric nije baš mnogo želeo da vidi telo svog brata. Činio je ovo zbog mene.
Pogrebnik nas je očekivao. Uveo nas je u predvorje koje je izgledalo poput neke vrste garderobe. Sa obe strane visile su teške zavese, podeljene uzduž u nekoliko posebnih delova. Udahnuo sam i zadržao vazduh dok je on povlačio jednu zavesu da otkrije mog oca u kovčegu.
Samo što to nije bio moj otac. Više ne. Njegovo lice - jedino što se videlo kroz odškrinuti poklopac kovčega - imalo je izraz kakav nikada ranije nisam video. Nije izgledalo smireno ili usnulo, niti kao bilo koji od tih utešnih klišea smrti. Njegovo lice bilo je prazno. Nije imalo više nikakve veze sa njim, bilo je lišeno identiteta kao što je bilo lišeno bola i iscrpljenosti. Bilo je kao da kucate na vrata, a kod kuće nema nikoga. I više od toga - kao da ste pred pogrešnom kućom. Iskra koja je mog oca činila čovekom iščezla je. Znao sam sa potpunom ubeđenošću da je njegova duša otplovila. Došao sam da vidim svog oca, da ga vidim po poslednji put. Ali, tamo ga nisam zatekao.
Želeo sam da vidim Pata. Želeo sam da ga čvrsto stegnem i da mu kažem da je sve ono u šta smo se mnogo trudili da verujemo - istina.

Trideset šest

Obično bih ostajao u kući, daleko od prozora, gledajući kroz salone kako srebrni ‘audi’ klizi ulicom tražeći malo mesta za parkiranje. Ali danas sam izašao kada sam video da dolaze - ta sada poznata kola sa poznatim oblicima unutra.
Patova plavokosa glava na zadnjem sedištu, gleda nadole u neku novu stvarčicu koju je dobio. Đina na suvozačevom sedištu, okrenuta da razgovara sa njim. A na vozačevom mestu, taj nezamislivi Ričard, polurastavljeni čovek, opušten i samopouzdan za volanom, kao da je vozanje Đine i Pata po gradu najprirodnija moguća stvar.
Nikada nisam progovorio sa njim. Nikada nisam video ni da izlazi iz kola kada su mi vraćali Pata. Bio je tamnokos, mesnat i nosio je naočari - kombinacija koja uspeva. Zgodan na način Klarka Kenta. Odmah ispred kuće bio je mali prazan prostor. Gledao sam ga kako stručno parkira ‘audi’, kopile jedno.
Obično bi Đina pokucala na vrata, pozdravila se sa mnom i poljubila Pata za doviđenja. Primopredaja je obavljana sa minimumom učtivosti, što je bilo otprilike sve što je svako od nas uspevao da smogne. Ipak trudili smo se. Ne zbog nas, nego za dobro našeg deteta. Ali danas sam ih čekao ispred ulaznih vrata. Ona nije delovala iznenađeno.
“Zdravo, Hari.” “Zdravo.”
“Vidi šta imam!”, reče Pat, mašući novom igračkom - nekakvim namrgođenim plastičnim kosmonautom sa neizmerno velikom laserskom puškom - dok je prolazio pored mene u kuću.
“Žao mi je zbog tvog tate”, reče Đina zastavši sa druge strane kapije. “Hvala.”
“Zaista mi je žao. On je bio najpažljiviji čovek kog sam ikada srela.” “Bio je lud za tobom.”
“I ja sam bila luda za njim.” “Hvala ti za Patovu igračku.”
“To mu je Ričard kupio kod Hemlija.”
“Dobri stari Ričard.”
Probola me je pogledom. “Bolje da krenem.” “Mislio sam da ne voliš da se Pat igra oružjem.”
Odmahnula je glavom i kratko se zasmejala, onim smehom koji govori da uopšte nije smešno. “Ako zbilja želiš da znaš, verujem da na svetu ima dovoljno nasilja i bez podsticanja dece da misle kako je oružje oblik lake zabave. U redu? Ali on je želeo pušku.”
“Neću ga predati, Đina.”
“To će da odluče advokati. A mi ne bi trebalo...”
“Promenio sam svoj život da bih brinuo o svom sinu. Uzeo sam povremeni posao. Naučio sam da organizujem stvari po kući, sve ono o čemu nikad ranije nisam morao da mislim. Da ga hranim, da ga oblačim, da ga stavljam u krevet. Da odgovaram na njegova pitanja, da budem tu kada je tužan ili preplašen.”
“Sve ono što sam ja manje-više radila godinama.”

“Upravo to želim da kažem. Naučio sam kako da vodim brigu o našem detetu - onako kako si ti o njemu vodila brigu. A sad se ti vraćaš i kažeš mi da je gotovo.”
“Bio si dobar poslednjih par meseci, Hari. Ali, šta hoćeš? Orden?”
“Ne treba mi orden. Nisam učinio ništa više od onoga što je trebalo da učinim. Znam da to nije ništa naročito. Ali ti očekuješ previše od mene, Đina. Naučio sam kako da Patu budem pravi otac - morao sam, u redu? Sada hoćeš da se pravim kao da se to nije desilo. A to ne mogu. Kako da to uradim? Reci mi kako.”
“Ima li problema?”, upita Ričard izlazeći iz Audija.
Znači, ipak ima noge.
“Vrati se u kola, Ričarde”, reče Đina. “Jeste, vrati se u kola, Ričarde”, rekoh ja. Vratio se u kola, trepćući iza naočara.
“Treba da odlučiš šta zaista želiš, Đina. Sve vi treba da odlučite.” “O čemu govoriš?”
“Ja se zdušno zalažem za to da muškarci budu odgovorni za svoju decu. Zdušno se zalažem da rade svoj deo posla u podizanju svoje dece. Ali ne možeš imati i jare i pare. Ne možeš očekivati od nas da uzmemo učešća u roditeljstvu i zatim jednostavno odstupimo kada vi to zaželite, kao da smo poput naših očeva, kao da je sve to ženski posao. Seti se toga kada sledeći put budeš posetila svog advokata.”
“I ti se seti nečega!, Hari.” “Čega to?”
“I ja ga volim.”

Pat je sedeo na podu svoje sobe, usred razbacane pune kutije igračaka. “Jesi li se lepo proveo, dušo? je l’ ti bilo zabavno s mamom i Ričardom?”
Zvučao sam smešno živahno, poput voditelja kviza kada je u igri stvarno velika nagrada, ali bio sam odlučan da se Pat ne oseća loše zbog ovih novih dogovora. Nisam želeo da se oseća kao da me izdaje svaki put kada ode da se zabavlja sa majkom i njenim dečkom. Ali nisam želeo ni da se dobro provodi.
“Bilo je dobro”, reče on. “Ričard i mama su se malo posvađali.” Sjajne vesti.
“Zašto, dušo?”
“Uprljao sam sladoledom sedište njegovih glupih kola. Rekao je da ne bi trebalo da jedem sladoled u kolima.”
“Ali, tebi se Ričard dopada?” “Nije loš.”
Osetio sam ubod sažaljenja prema tom čoveku koga nisam poznavao. Ne veliki. Jedan sasvim mali. Ali ipak, ubod. Uloga koju je odabrao delovala je kao nemoguć deo igre. Ako pokuša da Patu bude otac, sigurno neće uspeti. A ako pokuša da mu bude samo prijatelj i to će svakako biti nekakav neuspeh. Ali Ričard je makar imao izbora.
Ko je pitao Pata da li želi da jede sladoled na zadnjem sedištu tog srebrnog Audija?

Sid se zaposlila u jednom od onih dizajniranih azijskih restorana koji su počeli da se pojavljuju svuda po gradu, u jednom od onih mesta koja služe tajlandske riblje kolače, japanske soba knedle i hladne vijetnamske prolećne valjuške kao da potiču iz istog mesta, kao da se ceo kontinent pretvorio

u jednu ogromnu kuhinju Zapada. Bio je svetao i beo, pun uglačanog drveta i blistavog hroma, kao umetnička galerija ili zubarska ordinacija.
Gledao sam s ulice kako Sid spušta dva tanjira sa nečim što je ličilo na vreli malajski kari od kraljevskih škampi pred dve devojke koje su se smešeći zahvalile.
Kao i ostale tamošnje konobarice, nosila je uštirkanu belu kecelju, crne pantalone i belu košulju. Kosa joj je bila kraća nego što sam ikad video - bila je gotovo dečačka, prešla je sa bubija F. Skota Ficdžeralda na bitls frizuru samo jednim odlaskom kod frizera. Znao sam da kada žena odseče kosu to znači nešto važno, ali nisam mogao da se setim šta.
Otišla je u dno sale, rekavši usput mladom crncu za šankom nešto što ga je nasmejalo, pa nestala u kuhinji. Seo sam blizu izloga restorana i čekao da se ponovo pojavi.
Bilo je prošlo tri i restoran je bio skoro prazan. Osim mene i dve devojke koje su jele svoje začinjene škampe, jedini gosti bila su trojica dobro nahranjenih poslovnih ljudi po čijem stolu su bile naredane boce suvog vina Asaši. Mlada konobarica je stavila jelovnik na moj sto baš kada je Sid ponovo banula na kuhinjska vrata.
“Kada svršavate?”, upita je jedan od onih.
“Mislite kako?”, reče ona i okrenu se dok su oni pucali od smeha. Najzad me je videla. Polako je prišla mom stolu.
“Šta biste želeli?”
“Kako bi bilo da provedemo ostatak života zajedno?” “To nemamo. Hoćete li knedle?”
“Važi. Imate li tvrde?”
“Judon? Naravno. Služimo judon knedle u bistroj supi sa škampima, ribom, šitake gljivama i svim tim dobrim stvarima.”
“Zapravo nisam baš gladan. Ali ovo je igra slučaja, zar ne? Da naletimo ovako jedno na drugo.” “Svakako, Hari. Kako si saznao da radim ovde?”
“Nisam. Ovo je četrdeset drugo mesto koje sam obišao u poslednjih nekoliko dana.” “Stvarno si lud.”
“Lud za tobom.”
“Samo lud. Kako ti je tata?” “Sahrana je sutra.”
“Bože! Žao mi je. Je li Pat dobro?” Udahnuo sam vazduh.
“Bili su vrlo bliski, to znaš. Za njega je to veliki gubitak. Ne znam - nekako se bori. Kao i moja majka. Biće mi drago kada pogreb bude za nama.”
“Vreme posle sahrane može da bude najgore, jer svi odu kući i život se nastavlja. Osim, naravno, za tebe. Mogu li nekako da ti pomognem?”
“Možeš.”
“Kako?”
“Da mi dozvoliš da te otpratim do kuće.”

“Treba da prestaneš da me uhodiš”, reče ona dok smo hodali tihim belim ulicama Noting Hila. “To mora da prestane.”
“Sviđa mi se tvoja frizura.” Uhvatila je rukom jedan pramen.
“Nije dobro za tebe i nije dobro za mene”, reče.

“Oh, pa ne znam. Ne izgleda tako loše.” “Znaš o čemu govorim.”
“Želim da budemo porodica.”
“Mislila sam da mrziš takve porodice - one koje su pune tuđe dece i bivših partnera. Mislila sam da žudiš za jednostavnim životom.”
“Ne želim jednostavan život. Želim život s tobom. I Pegi. I Patom. I možda s našim detetom.” “Jedna od onih porodica? U kojoj se tvoje dete i moje dete tuku s našim detetom? Ti bi to mrzeo.
Zaista bi mrzeo tako nešto, Hari. Izdržao bi - pa, ne znam koliko bi izdržao.”
“Ne bih nikada mogao da mrzim svoj život ako ga živim s tobom. Slušaj, moj tata je na ruci imao tetovažu, reči ispisane ispod jednog od onih dugačkih, uskih komandoskih noževa. Pisalo je - Ujedinjeni ćemo pokoriti. To je ono što osećam o nama.”
“Tetoviraćeš se?” “Neću.”
“Stupaš u vojsku?”
“Kažem da će, ako budemo zajedno, sve biti u redu. Ne znam kakva će to vrsta porodičnog života biti - zato što nikada ranije nije bilo ovakve porodice. Ali znam da će biti bolja od bilo kakve porodice kakvu bismo mogli da imamo razdvojeni. Samo razmisli o tome, važi?”
“Naravno, Hari. Raspraviću to sa svojim mužem večeras tokom večere.” Stali smo ispred stare bele kuće izdeljene u stanove pre četrdeset godina. “To je to, Hari”, reče ona.
A onda je Džim s rukom u gipsu odjednom izleteo na vrata, „ urlajući:” Dalje od moje žene, kopile jedno!” Vešto je napravio pun krug na jednoj nozi i njegova motoristička čizma mi je eksplodirala u usta. Zateturao sam se unazad, iskidanih i krvavih desni, nogu pretvorenih u puding. Odmah su mi dve stvari postale jasne.
Džim je znao ponešto o borbenim veštinama. I ponovo je pao sa motora.
Odbio sam se o neke kante za smeće i podigao pesnice dok mi je prilazio, ali Sid stade između nas, a on je zajaukao od bola hvatajući se za slomljenu ruku.
“Ostavi ga na miru! Ostavi ga na miru!”, vikala je na njega.
“Pazi na moju slomljenu ruku, jebote!” zaurlao je na nju. Ali pustio ju je da ga odvede do vrata.
Okrenuo se da zareži na mene.
“Ako ponovo vidim to tvoje lice”, rekao je, “ostaćeš bez zuba.” “Ne bi mi bilo prvi put.”
Nisam mu objasnio kako me je komšijski pas oborio na lice kada sam imao pet godina. Ne bi zvučalo baš impresivno.
Vratio se u kuću držeći se za gips.
Mora da su živeli u prizemlju, jer sam čuo nešto što je zvučalo kao Pegi koja plače. Sid se okrenula i pogledala me.
“Molim te, Hari, ostavi me na miru.”
“Samo razmisli o onome što sam ti rekao”, procedio sam kroz otečene i krvave usne. “Molim te da razmotriš moju ponudu.”
Odmahnula je glavom i - znam da je glupavo - osetio sam da počinjem da joj se zaista dopadam. “Ti baš ne odustaješ, je li?”
“Nasledio sam to od oca”, rekoh.
Onda je zatvorila vrata velike bele kuće i vratila se svom životu.

Trideset sedam

Na kilometar i po od naše porodične kuće nalazi se mala crkva na brdu.
Kada sam kao dečak lutao tokom blistavih letnjih noći onuda gde nisam smeo da lutam, ponekad bih se ušunjao na groblje pored ove crkve, pio jabučni sirup, davio se slatkišima i gledao kroz teleskopski nišan drugarove vazdušne puške kalibra 0,22.
Nismo mi bili tako kočoperni kao što smo izgledali. Na najmanji zvuk - vetar u krošnjama, šuštanje lišća po hladnim nadgrobnim pločama, krckanje prastarih dasaka u crkvi - moj drugar i ja panično bismo pobegli, užasnuti da se mrtvi spremaju da nam se prikažu. A sada će mog oca tu da sahrane.
Probudio sam se na zvuk bicikla raznosača novina, Miror je grubo upao u poštansko sanduče, iz kuhinje se čulo tiho brujanje radija. Za trenutak, između sna i jave, sve je izgledalo samo kao još jedan običan dan.
Ali posle doručka smo obukli svoje sumorne uniforme ožalošćenih, moj sin i ja, obojica neobični sa crnim kravatama i belim košuljama, pa smo seli na pod moje nekadašnje sobe i preturali po kutijama starih fotografija, tešeći se slikama mog tate, njegovog dede.
Vreme je poteklo unazad, paralo se. Našli smo vedre slike u boji mog tate sa Patom - otvaraju božićne poklone, Pat vozi svoj bicikl Blubel, još sa pomoćnim točkovima, Pat kao nemoguće plavokosi mališan, Pat kao usnula beba u naručju svog nasmešenog dede.
I mnoge slike čija je boja već bledela - moji tata i mama sa Đinom i sa mnom na našem venčanju, ja kao namršteni šiparac sa svojim tatom, čvrstim pedesetogodišnjakom, zagrljeni u našem zadnjem vrtu - ponosan na svoj vrt, ponosan na mene - i još dalje unazad, ja kao trapavi jedanaestogodišnjak sa roditeljima, još mladim, na grupnom snimku sa venčanja nekog rođaka.
I sežući čak u početak sećanja i dalje - moje crno-bele fotografije kao kratko podšišanog deteta sa tatom i konjima u Dolini Solzberi, još jedna tatina crno-bela fotografija kako se smeje podižući me na nekoj vetrovitoj plaži, i slike u sivim tonovima tate u uniformi i mojih roditelja na njihovom venčanju.
Nije bilo tatinih slika kao deteta ili bebe. Znao sam da je to prosto zato što su bili suviše siromašni da bi imali aparat, ali izgledalo je kao da je njegov život započeo tek sa našom malom porodicom.
U prizemlje je počelo da stiže cveće. Pat i ja smo stali na prozor sobe mojih roditelja, u prednjem delu kuće i gledali kako ga cvećar istovara iz svog kombija. Uskoro su u celofan umotani buketi prekrili ceo prednji travnjak, a ja sam mislio na princezu Dajanu i more cveća koje je zapljusnulo crnu ogradu kraljevskih palata. Za cvećara je to bio samo još jedan posao, i to prvi toga dana, ali izgledao je istinski potresen.
“Voleo bih da sam poznavao ovog čoveka”, čuo sam ga da kaže majci i znao sam da tako i misli.

Nasmejali smo se kada je kovčeg stigao pred crkvu. Bio je to očajnički smeh, jedan od onih koji služe kao brana protiv suza za koje se bojite da nikada neće stati ako im se dozvoli da krenu, ali ipak smeh.
Pratili smo kovčeg u staru crkvu, moja majka, moj sin i ja, ali iz nekog razloga četiri nosača

zastala su na ulazu. Iako je išla između mene i Pata, majka je nastavila da hoda, gledajući u zemlju. Stala je tek kada je jako udarila glavom u ivicu kovčega svoga muža.
Zateturala se unazad držeći se za čelo, tražeći krv na prstima, a onda me je pogledala i oboje smo se nasmejali. Oboje smo čuli njegov glas, taj glas iz starog Londona, pun umorne ljubavi: “Šta to radiš, ženo?”
Onda smo ušli u hladovinu crkve i bilo je kao da smo zakoračili u san, san u kome su se svi koje je ikada poznavao - rodbina, prijatelji porodice, nekadašnji i sadašnji susedi, ljudi sa kravatama Korpusa Kraljevskih komandosa koje je sreo kao mladić, a kojima je sada sedamdeset - sakupili po poslednji put. Redovi i redovi njih. Neki su zaplakali na prizor očevog kovčega.
Nas troje seli smo u prvi red. Nekada bi nas troje značilo moji roditelji i ja. Sada smo to bili moja majka, moj sin i ja. Njihove glave bile su pognute, zagledane u kamene ploče poda, smeh ih je napustio, ali ja sam gledao sveštenika dok je počinjao citatom Knjige proroka Isaije: “Raskovaće mačeve svoje na raonike, i koplja svoja na srpove, neće dizati mača narod na narod, niti će se više učiti boju.”
Propoved je govorila o dobrom vojniku koji je postao čovek mira - ratnik koji je naučio da bude muž koji voli, nežan otac, pažljiv sused. Videlo se da je mnogo radio na svom govoru, da je razgovarao sa mojom majkom i mojim stričevima i tetkom Etel, prvom susetkom koja mi nije bila prava tetka. Ali sveštenik nije nikada upoznao mog oca, tako da nije zaista mogao da opiše njega i njegov život.
Tek kada je stara pesma koju je moja majka izabrala odjeknula kroz prepunu crkvu morao sam da stegnem srce i osetio sam svu težinu našeg gubitka.
Ta stara pesma me je dirnula više od himni, propovedi, dobronamernih fraza ili lica svih ljudi koje je poznavao. Sinatrin glas, vrlo mlad, vrlo čist, bez onog samozadovoljstva i cinizma njegovih kasnijih godina. Uzdigao se i grmeo u maloj crkvi.
Moja majka se nije pomerila, ali sam osetio kako je čvršće stegla Pata, kao da se plaši da ne odleti u neko drugo mesto i vreme, negde u usamljenu budućnost gde će moći da spava samo sa upaljenim svetlima u spavaćoj sobi ili negde u izgubljenu, neponovljivu prošlost.
Jednog dana
Kada mi bude teško, Kada svet bude hladan, Osetiću sjaj
Samo misleći na tebe
I na to kako si izgledala večeras.
I čuo sam glas svog oca kako se žali na izbor, glas pun čuđenja prema toj ženi koja je delila život sa njim, ali koja nikada nije prestala da ga zapanjuje.
“Ne ranog Sinatru, ženo! Ne te pospane devojačke stvari koje je snimio za Kolumbiju! Ako već moraš da odabereš Sinatru, onda uzmi nešto sa jednog od albuma Kapitola iz pedesetih - Jedan za moju malu, Anđeoske oči, U sitne jutarnje sate - neku od velikih salonskih pesama. Ali ne te rane stvari! I šta fali Dinu Martinu? Ionako sam Dina uvek više voleo.”
Bila je to istina. Očev ljubimac bio je Din Martin. Sinatra je, koliko god da ga je cenio, ipak bio malo previše gladak i romantičan za mog oca. Mnogo više je cenio tvrdu sredinu Dina Martina. Ali, naravno, pesma nije bila izbor mog oca. Izabrala ju je majka. Nije bila o tome kako je on sebe video. Bila je o tome kako ga je ona videla, znala, volela.
Ali ti si divna!
S tako toplim osmehom

I tako mekim obrazom Ne ostaje mi ništa Osim da te volim
Upravo takvu kako izgledaš večeras.
Pogrebnikovi ljudi su poneli očev kovčeg iz crkve - pažljivo, pažljivo - prema groblju. A mi smo ih pratili, zaslepljeni ritualima smrti, do poslednjeg groba u strmom polju nadgrobnih spomenika.
Sveže iskopana jama bila je na kraju dugog niza grobova i jednog dana, kada ova crkva vidi još mnogo pogreba, biće teško naći počivalište mog oca jer će biti u središtu šume spomenika, samo jedan među mnogima. Danas je moj otac bio poslednji pristigli na ovo mesto večnosti. Lako je danas bilo naći njegov grob.
A tamo je bio i njegov nadgrobni kamen - beo i nov, sa očevim epitafom uklesanim crnim slovima na gornjem delu, ostavljajući mesta za drugi natpis - za njegovu ženu, moju majku, Patovu baku - da se ukleše jednog dana.
PATRIK VILIJEM ROBERT SILVER, DSM17, pisalo je - ime iz dana kada su obične porodice davale svojoj deci onoliko imena koliko su mogli da upamte, onoliko imena koliko su deca mogla da ponesu, a ispod datuma njegovog rođenja i smrti, voljeni SUPRUG, OTAC I DEDA.
Sveštenik je govorio - pepeo pepelu, prah prahu, dođite, blagoslovena deco Oca moga, primite kraljevstvo za vas pripremano od postanja sveta - ali ja sam čuo samo delić jedne od starih pesama, pesme koja traži od nekoga da se nikada, nikada ne promeni.
Stajali smo na ivici otvorenog groba, ispred mnogobrojnih ožalošćenih. Neke nisam poznavao. Neke sam znao čitavog svog života. Pa ipak, lica koja sam poznavao izmenila su se - pamtio sam nasmejane stričeve i zgodne strine u njihovim srednjim godinama, dobrim godinama novih kola, svetle odeće i letnjh dana na obali, kada su im deca rasla ili možda već bila odrasla.
Sada su ta lica bila starija nego što sam ikada očekivao da će biti, a samopouzdanje njihovih tridesetih i četrdesetih nekako se sa godinama iskralo. Došli su na pogreb mog oca, prvog iz njihove generacije koji je otišao, pa im se njihova sopstvena smrt odjednom sigurno učinila vrlo stvarnom. Plakali su za njim, a takođe i za samima sobom.
U daljini sam video polja po kojima sam jurcao kao dečak, tamnosmeđa u ovo zimsko doba i pravougaona kao igrališta, oivičena žilavim golim drvećem.
Da li se deca još uvek igraju po tim neravnim poljima? Nekako mi se činilo da nije tako. Ali ja sam pamtio svaki blistavi potok, svaku blatnu jamu, nepokretno jezerce u gustom žbunju i sve farmere koji su nas jurili. Mene i moje drugove, tu gradsku decu sa prigradskim životima.
Ovde gore nije bilo znakova obližnjih građevinskih parcela i tržnih centara. Sve što ste ovde gore mogli da vidite bila su polja. Ovde gore je mesto izgledalo poput sela.
Zato je moj otac utekao iz grada. Ova polja po kojima sam se igrao kao dečak - o njima je moj otac sanjao, a sada će biti sahranjen među njima.
Svuda unaokolo se čuo plač - glasniji, nekontrolisan, prožetiji bolom - i ja sam podigao pogled i video suze na licima onih koje volim. Braće mog oca. Naših suseda. Moje majke i moga sina.
A ja sam stajao tamo suvih očiju i gledao kako spuštaju očev kovčeg u sveže iskopan grob. Jednom rukom čvrsto sam grlio mjku, koja je zagrlila svog uplakanog unuka, a drugu ruku sam zavukao duboko u džep svog crnog odela i u pesnici čvrsto stezao orden mog oca kao da ga nikada neću pustiti.

Trideset osam

“Svet se menja”, reče Najdžel Bati. “Nisu više sedamdesete. Ovo nije Kramer protiv Kramera. U sporovima oko smeštaja zakon i dalje daje prednost majci - i uvek će. Ali postoji narastajuća svest o tome da nisu samo muškarci loši roditelji.”
“Mrzim i samu pomisao da će moj sin rasti pored nekog drugog tipa”, rekoh više za sebe nego advokatu. “Mrzim pomisao da će biti u istoj kući s nekim ko se zapravo uopšte ne zanima za njega. S nekim koga zanima samo njegova majka.”
“To se neće desiti. Bez obzira šta ona kaže - ostavila vas je obojicu. A ti si vrlo dobro brinuo o svom sinu dok je bio pod tvojim starateljstvom. Bez obzira šta ona priča svom advokatu.”
“Ne mogu da verujem da želi da me prikaže nemarnim. Da je igrala čisto, mogao bih da je poštujem. Ali ovo - od ovoga mi krv ključa, znaš šta mislim, Najdžele?”
“Znam.”
Moj advokat za mene više nije bio gospodin Bati. Sada je bio Najdžel. Ispričao mi je svoju priču.
Pre sedam godina oženio se Francuskinjom koju je sreo dok je radila za jednog advokata u Londonu. Skrasili su se ovde i godinu dana posle venčanja dobili bliznakinje. Ali kada im se brak pre dve godine raspao, njegova žena - uskoro bivša žena - zaključila je da želi da se vrati u Francusku. Uz odobrenje Apelacionog suda dobila je dozvolu da odvede njihove dve kćeri iz zemlje. Najdžel Bati ih od onda nije video.
“I tako su moja deca završila izgubivši jednog roditelja i bez sumnje prezirući onog drugog”, rekao je. “Zahvaljujući nekom glupom dupetu od sudije koji misli da je majka jedini roditelj koji se računa. A u mom slučaju nema ničeg posebnog - mnogi očevi su izgubili dodir sa svojom decom zato što žene s kojima su se oženili žele da ih kazne.”
Puštao sam zvuke saosećanja. Bilo je kasno veče i čistačice su se motale pored njegove prazne kancelarije na Vest Endu. Sedeo je na svom stolu i piljio u zakrčeni saobraćaj na Hanoverskom trgu.
“Mojoj deci bi svakako bilo bolje sa oba roditelja. Ali, ako to odbacimo - nemogući zadatak da im se omogući da zadrže oba roditelja - onda je potreban izvestan stepen kompromisa. A rasprave o smeštaju nemaju veze sa kompromisom. I ne vode se oko toga šta je najbolje za dete. Trebalo bi, ali nije tako. One se bez razlike vode oko toga šta je majka odlučila da želi.”
Skinuo je naočari i protrljao oči.
“Iako se zakon trudi da iščupa žaoku iz rasprava o smeštaju, uvek je to za jednog roditelja pobeda, a za drugog poraz. Tako mora da bude. Muškarac je obično onaj koji gubi. Ali - a to je promena do koje je došlo tokom poslednjih dvadeset godina - ne uvek. A ovu raspravu možemo da dobijemo. Zaslužujemo da je dobijemo.”
“Ali ona ga zaista voli.” “Šta?”
“Đina voli Pata. Znam da ga voli.”
Najdžel uze da pretura neke papire po stolu, gotovo kao da mu je neprijatno umesto mene. “Nisam siguran da je to ovde bitno, znaš?”, reče.

Gledao sam ih sa prozora. Đina je izašla sa suvozačevog sedišta Audija i otvorila Patu zadnja vrata - rekao mi je da je Ričard namestio bravu za decu, a zatim ga je, čučnuvši na pločnik tako da su bili iste visine, zagrlila obema rukama, stiskajući njegovu plavokosu glavu o svoj vrat, grabeći poslednje sekunde s njim pre nego što mi ga vrati.
Đina se muvala oko vrata kola - više nismo mogli da razgovaramo, ali će čekati da me vidi pre nego što uđe - i dok sam gledao Pata kako trči stazicom ka našim vratima, sjajnih očiju, znao sam da zaslužuje da bude voljen koliko je voljeno svako dete na svetu.
Nešto kasnije, igrao se na podu sobe svojim igračkama. “Pat?”
“Da?”
“Ti znaš da se mama i ja sada ne slažemo najbolje?” “Ne razgovarate jedno sa drugim.”
“To je zato što smo trenutno u svađi.”
Ćutke je udario Luka Skajvokera o stranu Milenijumskog sokola. Seo sam pored njega na pod.
Nastavio je da udara Luka. “Mi te oboje mnogo volimo. Ti to znaš, zar ne?” Nije govorio.
“Pat?”
“Valjda.”
“I oboje želimo da živiš sa nama. Gde bi ti više voleo da živiš? Sa mnom?” “Aha.”
“Ili sa mamom?” “Aha.”
“Ne možeš i sa njom i sa mnom. To razumeš, je li? Ne možeš sa oboje. Više ne.” Prišao mi je i ja sam ga zagrlio.
“Teško je, zar ne, dušo?” “Teško je.”
“Ali oko toga se svađamo. Ja želim da ostaneš ovde, a tvoja mama želi da budeš kod nje. Sa njom i Ričardom.”
“Aha, ali šta je sa mojim stvarima?” “Šta?”
“Sve moje stvari. Sve su ovde. Šta ako odem da živim tamo - šta ćemo sa mojim stvarima?”
“To neće biti problem, dušo. Možemo da prenesemo tvoje stvari. Ne treba da brineš o tome.
Važno je gde ćeš živeti. A ja želim da ostaneš ovde.” Pogledao me je. Đinine oči.
“Zašto?”
“Zato što je to najbolje za tebe”, rekoh, i dok su reči još izlazile, upitao sam se da li je to zaista tačno.
Promenio sam se u poslednjih šest meseci, tokom kojih sam se sam brinuo o Patu. Imonova emisija je služila samo da otplaćuje hipoteku, ne da dokazuje moju vrednost meni samom ili bilo kome drugom. Posao više nije bio središte moje vasione. Središte moje vasione bio je moj dečak.
Kada sam osećao ponos, strah, čuđenje ili bilo šta što me je podsećalo da sam živ, to više nije bilo ni zbog čega što se desilo u studiju. To se događalo jer je Pat naučio da veže pertle, ili jer su ga maltretirali u školi, ili jer je rekao ili učinio nešto što bi me ispunilo ljubavlju, nešto što bi me podsetilo da je moj sin najlepši dečak na svetu. Ako ode, osećaću se kao da sam sve izgubio.
“Želim samo ono što je najbolje za tebe”, rekoh, pitajući se po prvi put da li zbilja želim ono što

je najbolje za njega ili ono što je najbolje za mene.

“Tvoj tata i ja smo je gledali u Paladijumu kada je imala osamnaest godina”, reče moja majka. “Zvali su je Devojka iz Tigrovog zaliva.” Njene plave oči se raširiše od uzbuđenja - zašto nikada ranije nisam primetio koliko su plave? Na svetlosti Albert Hola oči moje majke su sijale kao nešto iz Tifanijevog izloga.
Iako su većinu večeri provodili kod kuće, moji roditelji su izlazili otprilike svakih šest meseci - na koncert Tonija Beneta u Rojal Festival Holu, na obnovu mjuzikla Oklahoma! ili Momci i lutkice na Vest Endu - i zato sam ja sada poveo majku na koncert u Albert Hol. Na njenu ličnu večitu ljubimicu - devojku iz Tigrovog zaliva.
“Širli Besi!”, reče moja majka.
Vukli su me na koncerte Širli Besi dok još nisam dovoljno porastao da se pobunim. Ali u to doba njena publika nije bila ni blizu ovoliko mešovita kao što je bila masa koja nas je dočekala unutar Albert Hola.
Nemoguće zgodni mladići sa uzbečkim kapicama i počupanim obrvama sedeli su na svojim mestima isto kao i temeljni postariji parovi iz londonskih predgrađa, muškarci odeveni zvanično, u stilu društvenih klubova, u blejzere, žene sa onim naročitim smrznutim Margaret Tačer-frizurama kakve generacija moje majke namešta za večernje izlaske.
“Nisam znao da je stara Širli toliko popularna kod gej ljudi”, rekoh. “Mislim da to ima smisla - momci vole tu kombinaciju sjaja šou-biznisa i lične tragedije. Ona je naša Džudi Garland.”
“Kod gej ljudi?”, reče moja majka, zapanjena. “Kakvih gej ljudi?”
Pokazao sam joj mladiće u modelima Versaće i Prada koji su se tako očigledno izdvajali iz vune i poliestera publike iz predgrađa.
“Svuda oko tebe, mama.”
Kao na znak, mladić odmah pored majke - tip manekena koji je prosto bio previše lep da bi bio heteroseksualan - ustade i zavrišta uzbuđeno dok je orkestar svirao uvodne taktove pesme Dijamanti su večiti.
“Volimo te, Širli! Ti si čudesna!”
“Dakle, ovaj nije gej”, šapnu mi mama, potpuno ozbiljna.
Nasmejao sam se, zagrlio je i poljubio u obraz. Uzbuđeno se nagnula napred kada se Širli Besi pojavila na vrhu scenskih stepenica - u večernjoj haljini koja je blistala poput vilinskog svetla, ruku ekstravagantno podignutih.
“Kako to uspevaš, mama?” “Kako uspevam, šta?”
“Kako uspevaš da nastaviš nakon što je tata otišao? Mislim, provela si s njim ceo život. Ne mogu ni da zamislim kako je pokušavati da se zatvori tolika rupa.”
“Pa, ne može da se preboli, naravno. Nikada se ne preboli. Nedostaje mi. Usamljena sam.
Ponekad sam preplašena. I još spavam sa upaljenim svetlom.”
Pogledala me je. Širli Besi je koračala rubom scene pod grmljavinom aplauza i kišom buketa.
Da, ona je stvarno bila naša Džudi Garland.
“Ali moraš da naučiš da nastaviš”, reče majka. “To je deo toga, zar ne?” “Deo čega?”
“Deo onoga što čini ljubav prema nekome. Kada zaista nekoga voliš. Kada nekoga zaista voliš onda ga ne doživljavaš samo kao produžetak samog sebe. Ne voliš ga samo zbog samog sebe.”
Majka se okrenula prema sceni. U mraku Albert Hola video sam da joj se plave oči sijaju od

suza.
“Ljubav je kada znaš kada da pustiš”, rekla mi je.

Trideset devet


“Ti si lud!”, reče Najdžel Bati. “Hoćeš dobrovoljno da predaš dete? Predaćeš ga svojoj bivšoj ženi, a mogli bismo da je potučemo, jebote? Njoj će se ovo dopasti - jasno ti je, zar ne?”
“Ne činim to zbog nje”, rekoh. “Činim to zbog njega.”
“Znaš li koliko bi muškaraca želelo da je na tvom mestu? Znaš li koliko muškaraca viđam u kancelariji - odraslih muškaraca koji plaču, Hari, jebote - koji bi dali sve što imaju da zadrže svoju decu? Koji bi dali svoje desno jaje za to? A ti ga jednostavno ostavljaš.”
“Ne, ne ostavljam ga. Ne predajem se. Ali znam koliko voli da bude sa Đinom, iako se trudi da to ne pokaže, jer misli da će me povrediti ili da će biti izdajnik ili tako nešto. Ili će ponovo uspostaviti nekakvu vezu, ili će ona postati neko koga viđa vikendima. Vidim da se to već događa.”
“Čija je to krivica?”
“Znam da si razočaran, Najdžele. Ali ja samo mislim na svog malog.”
“Misliš li da je ona mislila na njega kada je otišla? Misliš li da je mislila na njega u taksiju za Hitrou?”
“Ne znam. Mislim samo da su detetu potrebna dva roditelja. Čak i detetu čiji su roditelji razvedeni. Naročito detetu čiji su roditelji razvedeni. Činim ono što mogu da bi bilo tako.”
“Šta je sa tipom sa kojim ona živi? Tim Ričardom? Ne znaš ništa o njemu. Ti ćeš sav srećan njemu da predaš svog sina?”
“Ja ne predajem Pata nikome. On je moj sin i uvek će biti moj sin. Ja sam njegov otac i uvek ću biti njegov otac. Ali moram da pretpostavim da Đinin ukus kada su u pitanju muškarci nije sasvim bedan.”
“Mislim da je ona potpuno poludela, ako mene pitaš. Ti znaš šta će se dogoditi, zar ne? Postaćeš jedan od onih vikend-tata - sedećeš u Pica Ekspresu nedeljom popodne trudeći se da smisliš šta da kažeš tom neznancu koji je nekada bio tvoj sinčić?”
“Pat i ja nikada nećemo biti takvi.” “Nemoj da se kladiš.”
“Ne kažem da je to ono što bih želeo. Ali zar ne vidiš? Sjebavamo svoje živote opet i opet i uvek naša deca moraju da plate račun. Uđemo u sledeću vezu, uvek počinjemo ispočetka, uvek mislimo da imamo još jednu priliku da sve bude kako treba, a deca iz svih tih rasturenih brakova plaćaju cenu. Ona - moj sin, tvoje kćeri, milioni poput njih - nose rane koje traju doživotno. To mora da prestane.” Slegnuo sam bespomoćno, znajući da sam mu se zgadio. “Ne znam, Najdžele. Samo se trudim da budem dobar otac.”
“Predajući svog sina.”
“Čini mi se da je to najmanje što mogu da učinim.”

“Uredićemo stvari tako”, rekao sam Patu, “što ćeš moći da ostaviš u našoj kući onoliko svojih stvari koliko želiš. Tvoja soba će uvek biti tvoja soba. Niko je neće nikada ni pipnuti. A moći ćeš da se vratiš kad god poželiš. Na dan, preko noći, zauvek.”
“Zauvek?”, upita Pat gurajući Blubela pored mene. Glas mu je bio veoma tih.

“Živećeš sa svojom majkom. Ali niko ne može da te natera da živiš tamo. Oboje ćemo se brinuti za tebe. I oboje želimo da budeš srećan.”
“Više se ne svađate?”
“Prestali smo da se svađamo, zato što te oboje volimo i oboje ti želimo sve najbolje. Ne kažem da se nikada nećemo ponovo svađati. Ali trudimo se, znaš?”
“Da li se ponovo volite?”
“Ne, dušo. To vreme našeg života je prošlo. Ali oboje volimo tebe.” “Gde ću da spavam kod mame?”
“Ona za tebe sprema novu sobu. Biće super - moći ćeš da razbacaš svoje igračke iz Ratova zvezda svuda po podu, da puštaš hip-hop i da izluđuješ susede.”
“I niko neće smeti da pipne moju staru sobu?” “Niko.”
“Čak ni ti?” “Čak ni ja.”
Stigli smo u park. Pred nama se pružao asfaltni put koji je zavijao oko jezera. Ovde je voleo da vozi bicikl toliko brzo da su labudovi poletali sa jezera kada bi ga videli da dolazi. Ali Pat nije ni pokušao da sedne na bicikl.
“Meni se sada sviđa”, reče i to me je iskidalo. “Sviđa mi se kako je sada.”
“I meni”, rekoh. “Volim da ti pravim doručak ujutru. I volim da te vidim popodne, kada razbacaš sve svoje igračke po podu. I volim kada naručimo kinesku hranu ili picu i zajedno na sofi gledamo film. I kada idemo zajedno u park. Volim sve te stvari.”
“I ja. I ja to volim.”
“I opet ćemo sve to da radimo, važi? Niko ne može da nas spreči. Ovo nikada neće prestati. Neće, sve dok ti ne postaneš vrlo veliki dečak koji želi da izlazi sa svojim društvom i da ostavi svog starog tatu na miru.”
“To će biti nikad.”
“Ali pokušaćeš, važi? Da živiš sa mamom, mislim. Jer, ona te mnogo voli i ja znam da i ti nju voliš. To je dobro. Radujem se što volite jedno drugo. Iako sam tužan što odlaziš, to nije kraj ničemu. Možeš da se vratiš kad god poželiš. Zato pokušaj da budeš srećan s mamom, važi?”
“Važi.”
“I, Pat?”
“Šta?”
“Ponosan sam što si moj sin.”
Bacio je bicikl i došao mi u zagrljaj, pritiskajući lice o mene, preplavljujući me onim što je izgledalo kao njegova sušta suština. Punio je moja čula - njegova zamršena čupa plave kose, njegova neverovatno glatka koža, taj Patov miris prljavštine i šećera. Moj lepi sin, mislio sam osećajući so naših suza.
Hteo sam još mnogo da kažem, ali nisam pronalazio reči. Nije to savršeno, hteo sam da kažem. Nikada neće biti savršeno. Nisam toliko glup da to ne znam. Ali, kako stvari stoje, ovo je verovatno najbolje što možemo da učinimo. Nije savršeno. Zato što si ti bio jedina savršena stvar u mom životu.
Moj lepi dečače. Moj lepi dečače. Moj lepi dečače.

Đina je povela Pata u njegovu novu spavaću sobu, a ja sam stajao usred njihovog stana sa

kutijom igračaka iz Ratova zvezda u rukama, osećajući se izgubljeno kao nikada u životu. “Hajde, pusti to meni”, reče Ričard.
Dao sam mu kutiju i on je stavi na sto.
Nespretno smo se smešili jedan drugom. Nisam ga takvim zamišljao - bio je povučeniji, pažljiviji, ne tako otresit kao što sam mislio.
“Ovo je veliki dan za Đinu”, rekao je. “Veliki dan za sve nas”, rekao sam ja.
“Naravno”, dodade hitro. “Ali Đina - pa, kao što znate, ona je Vaga. Kuća, porodica - to je za nju sve.”
“Tačno.”
Nije bio sasvim siguran šta očekujem. Ali to ne znači da nije pomalo kurcoglav, naravno. “A Pat?”, upitao je. “Koji je on znak?”
“Molim Pospremite Moju Sobu”, rekoh.
Đina izađe iz Patove nove sobe i nasmeši mi se. “Hvala ti što si pomogao da ga preselimo.” “Sve je u redu.”
“I hvala ti za sve”, reče i samo za tren sam prepoznao Đinu koja me je volela. “Znam koliko ti on znači.”
“Ljubav je kada znaš kada da pustiš”, rekao sam joj.

Nisam ga video. Skrenuo sam MGF na glavni put i odjednom je crni taksi zaševrdao da me izbegne, trubeći, škripeći gumama, a vozačevo lice se krivilo od besa. Glave su se okretale da vide idiota u sportskim kolima isečenog krova.
Stao sam na ivičnjak i sedeo duboko dišući, trudeći se da stavim svoje srce pod nekakvu kontrolu dok se saobraćaj talasao oko mene. Ruke su mi se tresle. Stezao sam volan dok mi zglobovi nisu pobeleli i drhtanje prestalo.
Onda sam polako krenuo kući, vozeći preterano pažljivo, jer sam znao da mi je um na nekom drugom putu, da stalno mislim na crno-bele fotografije oca i sina ugledane jednom u albumu i na deo neke stare pesme o tome kako je biti stranac u raju.
“Dakle, tata”, rekao sam naglas, žudeći da porazgovaram sa mojim starim, zaista imajući potrebu da saznam šta misli, “jesam li učinio pravu stvar?”

Četrdeset

Čuli smo crkvu pre nego što smo je ugledali.
Veliki crni Dajmler skrenuo je levo u ulicu Farington, i dok smo se truckali uskim dugim prolazom prema reci zvonila su zvona za Martija i Sioban.
Ponovo smo skrenuli levo na mali Trg Klerkenvel i crkva kao da je ispunila veliko plavo nebo. Na zadnjem sedištu limuzine Marti se nervozno vrpoljio u svom žaketu, bacajući poglede na zvanice kojima je deljeno cveće na ulazu u crkvu.
“Da napravimo par krugova?”, upita on. “Da ih pustimo da malo čekaju?” “To radi mlada, Marti. Ne ti.”
“A jesi li siguran da si poneo...” Pokazao sam mu dve burme.
Klimnuo je.
Nismo imali ništa drugo da radimo nego da to obavimo.
Izašli smo iz Dajmlera, zvona su bila toliko glasna da nije moglo da se misli ni o čemu osim o njima. Marti je otkopčavao i zakopčavao svoj žaket sve vreme dok smo se peli širokim kamenim stepenicama u crkvu smešeći se i klimajući ljudima koje smo poznavali, pa čak i onima koje nismo poznavali. Na pola puta Marti se sapleo o nešto i morao sam da ga pridržim za ruku.
Marti podiže lutku muškarca od livene plastike, visoku dvadesetak santimetara. Imala je na sebi sako blede grimizne boje, svetlucave srebrne pantalone i belu satensku košulju. Ili je nosio pojas za novac ili je na stomaku imao debele zavoje. Izgubio je jednu belu cipelicu.
“Dakle, ko bi ovo koji moj trebalo da bude?”, reče Marti. “Liberači18?” “Nije to Liberači”, rekoh mu uzimajući lutku od njega. “To je Disko Ken.”
Sa suncem koje je sijalo iza nje kroz zamrljane prozore, jedna devojčica dolete do nas kroz prolaz, pridržavajući svoj šešir koji je bio iste boje kao i njena žuta svečana haljina.
“Pegi”, rekoh.
“Disko Ken”, reče ona uzimajući ga od mene. “Svuda sam ga tražila.”
Pojavila se Sid i gledala me ispod oboda velikog crnog šešira. Bio joj je malo prevelik. Možda ga je kupila pre nego što je odsekla kosu.
“Biću unutra”, reče Marti. “Na oltaru.” “Pred oltarom”, ispravio sam ga. “Valjda znam gde ću da budem”, reče. “Srećno”, nasmeši mu se Sid.
Gledali smo ga kako odlazi, a zatim smo jedan dug trenutak gledali jedno drugo. “Nisam očekivao da ću te videti ovde”, rekoh.
“Ja sam sa mladine strane.”
“Naravno. Sioban te stvarno voli. I - kako ide?” “Dobro, dobro. Stvarno dobro. A kako je Pat?”
“Sada živi sa Đinom. Izgleda da je sve u redu. Videćeš ga kasnije.” “Pat će da dođe?”, upita Pegi.
“On je paž.”

“Dobro”, reče Pegi i pobeže nazad u crkvu.
“Da li je srećan?” upita Sid. Znao sam da joj je zaista stalo i poželeo sam da je zagrlim.
“Bilo je malo problema u početku s njenim dečkom. On je pomalo neobičan. Ne voli kada ga Pat udara po glavi svojim svetlosnim mačem. Stalno mu govorim - nemoj, Pat, nemoj. Ako ćeš već da ga udariš, gađaj ga u oči.”
Odmahnula je glavom i osmehnula se. “Šta bi ti bez svojih malih šala, Hari.” “Ne znam.”
“Ali, viđaš ga?”
“Stalno. Svakog vikenda i jednom tokom nedelje. Još se nismo dogovorili kako ćemo za raspust.”
“Sigurno ti nedostaje.”
“Isto je kao da je stalno tu. Ne umem to da objasnim. Čak i kad ga nema, osećam ga svuda oko mene. Kao da se tamo gde je on bio stvorila velika rupa. Njegovo odsustvo snažno je koliko i njegovo prisustvo.”
“I kada odu, i dalje su u srcu. To je roditeljstvo.” “Valjda. Kako je Džim?”
“Ne znam. Nije išlo. Bila je greška uopšte pokušavati.”
“Pa, pokušala si zbog Pegi.” Bar sam se nadao da je pokušala zbog Pegi. Nadao sam se da nije to učinila jer ga i dalje voli onako kako ga je nekada volela. “Vredelo je pokušati zbog Peginog dobra.”
“Misliš?” “Svakako.”
Pokazala je na Dajmler koji je sporo prošao pored crkve. Na zadnjem sedištu bili su žena odevena u belo i nervozni sredovečni muškarac. Automobil je nestao iza ugla.
“Bolje da uđemo.”
“Pa, vidimo se kasnije. Možemo da podelimo predjelo.” “Zbogom, Hari.”
Gledao sam je kako odlazi da zauzme mesto sa mladine strane crkve, držeći obod šešira kao da bi mogao da odleti. Onda se Pat stvorio pored mene i povukao me za rukav, obučen u neku vrstu mornarskog odela. Izgledao je zgodno, na neki mornarski način. Zagrlio sam ga, a Đina i Ričard su stupili na crkvene stepenice.
“Rekao sam ti da nećemo moći da se parkiramo tako blizu crkve”, reče on. “Ali, parkirali smo se, zar nismo?” reče ona. “Ili sam nešto propustila?”
Prestali su sa zvocanjem kada su me ugledali, ćutke su uzeli cveće od jednog razvodnika i produžili u crkvu.
Nasmešio sam se Patu.
“Sviđa mi se tvoje novo odelo. Kako ti je u njemu?” “Grebe me.”
“Pa, izgledaš sjajno.”
“Ne volim odela. Suviše me podsećaju na školu.”
“Mislim da si u pravu. Odela suviše podsećaju na školu.” Dolaziš za vikend?” On klimnu.
“Šta bi hteo da radimo?”
Razmišljao je za trenutak. “Nešto dobro.”

“I ja. Hajde da ovog vikenda radimo nešto dobro. Ali sada imamo posla, zar ne?” “Mi smo paževi.”
“Ti si možda paž, ali ja sam kum. Hoćemo li na venčanje?” Slegnuo je ramenima i nasmešio se. Moj lepi dečak.
Kročili smo u crkvu - mirisala je na ljiljane, bila je sveža i mračna, osim traka žućkastog svetla koje su dopirale kroz drevne prozore, žene su nosile šešire - a Pat je potrčao ispred mene, kuckajući potpeticama novih cipela po kamenim pločama.
Gledajući ga kako trči prema Martiju koji nas je čekao kod oltara, osetio sam ubod sreće i tuge u isto vreme.
Ne znam. Nekako mi je bilo kao da je Pat već svoj čovek.

Sveštenik je bio visok, mlad i nervozan, jedan od onih dobroćudnih momaka iz boljih provincijskih kuća koje Engleska crkva šalje u stambene blokove grada. Adamova jabučica mu je skakutala gore-dole dok je govorio o Sudnjem danu kada će se otkriti tajne svakog srca.
Gledao je u Martija, prikivao ga pogledom, postavljao pitanja kao da je zaista očekivao iskrene odgovore - hoćeš li je voleti, tešiti, poštovati i pomagati u bolesti i zdravlju i, zanemarivši sve druge, ostati sa njom dok vas smrt ne rastavi?
A ja sam mislio o Martijevom dugom nizu usputnih sparivanja koja su bez razlike završavala u nedeljnim novinama, kada bi žene koje je hitro smuvao i još hitrije odbacio shvatile da spavanje s njim nije prvi korak u karijeri u industriji zabave.
I gledao sam Sioban kako stoji pored svog oca, njeno bledo irsko lice bilo je mirno ispod sve te bele čipke i - mada nije bilo ni vreme ni mesto - nisam mogao da ne pomislim na njenu slabost prema oženjenim muškarcima i buntovnim momcima koji se vezuju za drveće. Ali kao da ništa od toga danas nije bilo važno. Ni zapanjene bivše ljubavnice koje su ogovarale Martija, ni sve supruge koje su svojevremeno potisnule Sioban na gorko drugo mesto. Sve je to sada bilo iza njih.
Danas su oboje izgledali iskupljeni, obnovljeni tim obećanjima ljubavi i odanosti i polaganjem zakletvi vernosti - iako sam bio prilično ubeđen da Marti nema blagog pojma šta je to vernost i kako se zapravo treba zakleti na vernost. Osećao sam da su mi oboje izuzetno dragi.
Kao da me je napustio svaki cinizam. Zato što sam i ja ovo hteo. To je bilo sve što sam želeo.
Da volim i pazim.
Okrenuo sam se da kradomice bacim pogled na pastvu. Sid je zurila u sveštenika ispod oboda svog šešira. Mogao sam da vidim samo Pegino teme. Pat je uhvatio moj pogled i nasmešio mi se i ponovo sam pomislio kako je on sjajan klinac. Namignuo sam mu i okrenuo se svešteniku koji je govorio o ostajanju u savršenoj ljubavi i mira.
Dok je sveštenik postavljao svoja pitanja, morao sam i ja neka da postavim sebi. Na primer - da li bih zbilja mogao da budem pozitivna stvar u Peginom životu? I da li zaista mislim da bih dobro podizao devojčicu znajući zasigurno da nikada nećemo imati onu opuštenost krvne veze? Jesam li dovoljno dobar čovek da podižem tuđe dete? I šta je sa Sid? Da li bismo mogli da ostanemo zajedno duže od uobičajenih pet, šest ili sedam godina? Da li bi se jedno od nas - gotovo sigurno ja - jebalo unaokolo, sjebalo i odjebalo? Da li stvarno verujem da je naša ljubav dovoljno velika i dovoljno jaka da preživi u šugavom savremenom svetu? Dakle, da li? Da li? Da li?
“Da”, rekao sam glasno, i po prvi put u životu Marti me je pogledao kao da sam lujka.
* * *
Kucnuo sam srebrnom kašičicom po čaši za šampanjac i ustao da održim kumovski govor.
Svi ti rođaci, prijatelji i kolege su me gledali, zadovoljni posle svadbenog doručka i spremni da

budu pogolicani. Spustio sam pogled na svoje beleške.
To su uglavnom bili vicevi koje je Imon nažvrljao na poleđini dopisnica. Sada su mi delovali potpuno beskorisno.
Udahnuo sam i započeo.
“Jedan od naših velikih mislilaca je rekao: Lutaš kroz vreme i život nije ubav, onda dođe nepoznati, ime mu je ljubav Napravio sam dramsku pauzu. “Platon? Vitgenštajn? Dekart? Ne, bila je to Nensi Sinatra. I imala je pravo, stara Nensi. Život je zaista tmuran i prazan bez nepoznatog. Zapravo, kada razmislim o tome, još je gori.”
Nisu imali pojma o čemu ja to kog đavola pričam. Mislim da nisam ni ja. Protrljao sam bolne slepoočnice. Usta su mi bila suva. Popio sam malo vode, ali su i dalje bila suva.
“Gori, mnogo gori”, mucao sam, pokušavajući da dokonam šta želim da kažem. Nešto o tome kako je važno da Marti i Sioban zauvek upamte kako su se osećali danas. Nešto o nezaboravu.
Pogledao sam Sid preko prepune dvorane, nadajući se nekom znaku ohrabrenja, ali ona je buljila u ostatke svog deserta. Pegi i Pat su jurcali između stolova. Neko se nakašljao. Beba je zacvilela. Masa je postajala nemirna. Neko je otišao da nađe kupatilo. Bacio sam hitar pogled na beleške.
“Čekajte, imam ovde još koječega”, rekoh. “Ima jedan vic o tome kako ljubav počinje kada se izgubite u nečijim rukama, a završava kada se rukujete izgubljeno.”
Nekoliko pijanih ujaka se zacereka.
“I jedan o mladom i neiskusnom bračnom paru koji je otišao kod lekara da im demonstrira seksualni čin.”
Pripita tetka se zakikota.
“Lekar je vodio ljubav sa mladom i upitao mladoženju ima li pitanja. A ovaj reče - da, koliko puta treba da je dovedem?”
Zaradio sam smeh. Imon se ponosno nasmešio. Osećao sam, ipak, kako mi dopisnice klize između prstiju. Beleške mi više uopšte nisu trebale. Nisam mogao da ih upotrebim.
“Zapravo sam hteo da kažem da se nadam - da znam - da će Sioban i Marti upamtiti da život bez ljubavi uopšte nije život. To je rekla Nensi Sinatra. I da, ako nađete nekoga da ga volite, ne treba nikada da ga pustite da ode. To sam rekao ja.”
Podigao sam čašu i nazdravio Martiju i Sioban. Sid je podigla pogled ka meni, a zatim se sagnula i sakrila iza šešira.
“Dame i gospodo, momci i devojke, molim vas da podignete čaše i ispijete zdravicu za ovaj predivni par.”
Imon me je zgrabio kada sam silazio sa scene. “Ovo je bilo sjajno”, rekao je. “Samo sledeći put ubaci par viceva o mladoženji koji trti ovcu.”

Tek kada je počela muzika shvatio sam da je nikada nisam video kako pleše.
Nisam imao pojma da li je izvrsna plesačica - kao njena imenjakinja - ili, iako umiljata, ima dve leve noge.
Nisam znao da li se okreće i klizi sa neizmernom gracioznošću ili samo stoji i pravi one trapave polukorake i pita se šta će s rukama. Nisam znao da li pleše kao Sid Čeris ili kao Sid Džejms. Ali nije me ni bilo briga.
Videti Sid kako pleše očajno steglo bi mi srce kao i da je vidim da pleše izvrsno. Samo sam hteo da ja plešem s njom.
Disk-džokej je pustio Probudi me pre nego što kreneš i bilo je nečega u trapavoj euforiji te

stare pesme što je napunilo podijum.
Marti i Sioban su plesali divlje i naizgled opasno, mladoženjino lice je postalo predinfarktno crveno dok je pokušavao da podigne mladu. Imon je stajao na jednom mestu kao ukopan i bacao ruke unaokolo kao da je pacoliki na Ibici, a ne svat u Klerkenvelu. Mem se uvijala oko njega, pućila se, mešala i izgledala bezobrazno, izvodeći jedini ples koji je znala.
Đina se smejala sa Patom i pljeskala rukama dok je izvodila ples koji je upravo izmislila, a koji se sastojao od nekih čudnih malih skokova kojima ga je okretala oko sebe. Ričard je sporo plesao sa jednom od deveruša. Moja majka je plesala valcer sa sveštenikom.
A tu je bila i Sali, sada u odmakloj trudnoći. Premeštala se s noge na nogu na neki ironičan način, jer ovo je bila muzika od koje su se starci ponovo osećali mladi.
Bio je tu i Glen, zatvorenih očiju je mahao rukama kao da luduje u blatu Vudstoka. Odjednom je sve izgledalo kao savršena žurka. Jer, Glen je plesao potpuno isto kao Imon.
Ali nisam mogao da vidim Sid i Pegi.
Kada je Marti spustio Sioban da bi došla do daha, dotakao sam je po ruci i viknuo preko glasa Džordža Majkla:
“Sioban, gde je Sid?”
“Morali su da krenu ranije da bi uhvatili avion. Idu u Ameriku.” “Na koliko?”
“Zauvek. Zar ti nije rekla?”

Ostavio sam MGF na visokom ivičnjaku autoputa, negde zapadno od zelenog predgrađa Osterli Park. Par dana kasnije sam pokušao da nađem to mesto u vodiču, ali bilo je predaleko od grada da bi bilo se našlo na karti. Bilo je kao da sam ga ostavio na kraju sveta. Ili na početku.
Ali bilo je jasno da kolima neću stići na vreme. Saobraćaj se na putu za Hitrou nije pomerao. Pa ipak, na svakih par sekundi neki avion bi, velik poput prekookeanskog broda, poleteo u nebo iznad moje glave. To nije bilo dobro. MGF više nije mogao da mi pomogne.
Izašao sam iz kola i shvatio da nemam pojma kojom kompanijom putuju. Virdžin Atlantik je poletao sa terminala 3, ali Britiš Ervejz je bio na terminalu 4. Nisam imao vremena da odem na oba. Koji će biti? Da li tipujem na Ričarda Bransona ili na omiljenu svetsku kompaniju?
Potrčao sam duž autoputa, avioni su - urlali iznad mene plavim nebom, a repovi mog žaketa su leteli za mnom.


Na kraju je ispalo da nije ni bilo važno koji let su uzele. Dok sam stigao u salu za polaske, svi dnevni letovi za Ameriku već su odleteli.
Gužva se smanjivala. Oni koji putuju bili su u vazduhu. Oni koji su ih ispraćali bili su na putu kućama. Pored ulaza za međunarodne polaske, teško se znojeći u žaketu, sagnuo sam glavu i uzdahnuo. Zakasnio sam.
Tada sam ga video na podu, čovečuljka u grimiznom sakou. Disko Ken. Podigao sam ga. Srebrne pantalone bile su mu prljave. Izgubio je i drugu cipelu.
A onda su Sid i Pegi stajale ispred mene, i dalje držeći aerodromske propusnice u rukama, s koferima pokraj nogu. Još su bile u svečanim haljinama.
“Odličan govor”, reče Sid.
“Zar ne misliš da je trebalo da bude tradicionalniji? Šta misliš, da li je trebalo da - znaš -

ubacim nešto o mladoženji i ovci?” “Ne, bilo je dobro.” “Propustila si avion.” “Namerno.”
Odmahnuo sam glavom u neverici. “To si ti”, rekao sam. “Nego šta”, rekla je.
Pegi uze Disko Kena od mene i pogleda naviše u Sid, kao da se pita šta je sledeće.

Rano uveče, crni taksi je mileo natrag prema gradu. Sid se zagledala u prve solitere duž Vestveja, izgubljena u mislima, a Pegi mi je spavala u naručju.
Ovo dete je ponekad umelo da izgleda tako odraslo, tako samopouzdano i sigurno. Ali sada, dok mi je sedela na krilu, oslanjajući mi lako glavu na grudi, kao da nije imala težine. Kao da je još bila beba, sa celim svojim životom pruženim ispred sebe, životom koji još traga za svojim oblikom.
Promeškoljila se u snu kada je čula sladoledžijin kombi kako zvoni negde na beskrajnim ulicama zapadnog Londona. Više od ptičje pesme i procvalih pupoljaka, ovo je bio znak da su hladni i mračni dani konačno završeni. Uskoro će proleće, sigurno, čim je ding-dong čovek negde na ulici.
Sa zadnjeg sedišta taksija nisam mogao tačno da vidim u kojoj smo od tih mirnih prigradskih ulica koje se protežu na sve strane. Ali zvuk tog zvonceta odjekivao mi je u glavi kao sećanje na detinjstvo ili kao san o venčanim zvonima.

Endnotes

1 Edvard Hit (Edward Heath) premijer Velike Britanije 1970-1974. (prim.prev.)
2 Igra reči; Martijevo prezime Men (Mann) i “čovek” (man) izgovaraju se isto. (prim.prev.)
3 SAS - akronim od Special Antiterrorist Service (Specijalna antitero-ristička jedinica), elitna jedinica armije Velike Britanije, vrlo angažovana u Severnoj Irskoj. Južni Armo (South Armagh), okrug na jugoistoku Seveme Irske, najtvrđe uporište IRA-e. (prim.prev.)
4 BAFTA - akronim od British Academy for Film And Television Art (Britanska akademija za filmsku i televizijsku umetnost). (prim.prev.)
5 (jap) - stranac, pripadnik bele rase. (prim.prev.)
6 Bankarski praznik (Bank Holiday) u Velikoj Britaniji neradni dan za banke, škole i druge državne ustanove, obično ponedeljak, a tokom godine ih proglašava vlada, (prim.prev.)
7 Na engleskom govornom području Dik (Dick) je uobičajeni nadimak od imena Ričard (Richard). Dik (dick) je takođe i vulgarni izraz za penis, (prim.prev.)
8 NHS - akronim od National Health Service (Nacionalna zdravstvena služba), (prim.prev.)
9 Old Spajs (Old Spice, doslovno stari začin) - čuvena stara marka muške toaletne vode. Old Holborn (Old Holborn, Stari Holborn) -vrsta duvana. (prim.prev.)
10 Prezime Fiš (Fish) na engleskom znači riba. (prim.prev.)
11 Henri Kisindžer (Henry Kissinger), američki diplomata, savetnik za nacionalnu bezbednost i sekretar za spoljne poslove u vladama predsednika Niksona, tvorac mnogih važnih promena u odnosima SAD sa svetom, (prim.prev.)
12 Limunac (Limey) je podsmešljiv američki naziv za Engleze. Nastao je u XVIII veku, kada su engleski mornari počeli da jedu limunove kako bi sprečili nastajanje skorbuta, bolesti koja je tada harala po brodovima. Limun je, inače, u englesku mornaricu uveo Džejms Kuk. (prim.prev.)
13 Siti (City), najstroži centar Londona i sedište većine njegovih poslovnih i političkih aktivnosti, (prim.prev.)
14 Izraz au pair (fr) — doslovno kao ravnopravna, označava devojke koje dolaze u strane zemlje da uče jezik, a izdržavaju se radeći po kućama, čuvajući decu i sl. (prim.prev.)
15 U romanu Prohujalo sa vihorom (ali ne i u fimu), Skarlet već ima dvoje dece kada se udaje za Reta, po jedno od svakog svog prethodnog muža. (prim.prev.)
16 Praznik poklona (engl. Boxing Day, doslovno Dan kutija), prvi radni dan posle Božića, zvanični praznik u Engleskoj i Kanadi, kada se daju pokloni zaposlenima, poštarima, mlekadžijama itd. (prim.prev.)
17 DSM (engl) Distinguished Service Order - Orden za izuzetnu službu. U Velikoj Britaniji je običaj da se u službenim prilikama uz ime navode i ordeni koje imenovani nosi. (prim.prev.)
18 Liberači (Liberace, pravo ime Wladziu Valentino Liberace, 1919-1987), američki pijanista poljskog porekla, poznat po ekstravagantnom odevanju i nastupima, (prim.prev.)

Toni Parsons je rođen u siromašnoj porodici u londonskom Ist Endu. Kada mu je bilo dvadeset godina zaposlio se u fabrici za proizvodnju džina. Potom je postao muzički novinar i pratio je eksploziju panka i novog talasa. Tokom sedamdesetih bio je muzički kritičar u NME, jednom od najuticajnijih muzičkih listova u Britaniji. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads i Ramones načinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske. Parsons je dobijao nagrade za svoj novinarski rad u listovima GQ i Elle tokom osamdesetih. Devedesetih je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u emisiji BBC-ja Late Review.

Nakon razvoda od prve žene dodeljeno mu je starateljstvo nad njihovim četvorogodišnjim sinom. Parsons je sin bivšeg marinca kojem je dodeljen Orden za izuzetnu službu tokom Drugog svetskog rata, što je drugo po važnosti odlikovanje u britanskoj vojsci. Ta dva odnosa – sa sinom koga je sam podizao i sa pokojnim ocem koga je obožavao – čine okosnicu i srž njegovog prvog romana Čovek i dečak koji je doživeo ogroman uspeh u Engleskoj i samo za prva dva meseca prodat je u tiražu od 750.000 primeraka.

Parsons je jedan od najpoznatijih pisaca u Engleskoj. Jedan po jedan je njegov prvi triler kojim je započeo serijal romana o detektivu Maksu Vulfu.