Klub za vešanje - Toni Parsons

First topic message reminder :



OSUĐENI SU NA SMRT:
Član bande koji je zlostavljao devojčice.
Bogati pijani vozač koji je pregazio dete.
Propovednik mržnje koji poziva na ubistvo britanskih vojnika.

Bizarna suđenja i pogubljenja prenose se na internetu. Osvetnici su dovoljno drski da dozvole da se to odvija pred očima policije. Dok broj mrtvih raste i neredi plamte po usijanom gradu, detektiv Maks Vulf lovi bandu ubica koji sebe smatraju herojima.
I otkriva da žeđ za osvetom diše i njemu samom za vrat...

DVADESET OSAM


SKOČIO SAM IZ sna kad mi je telefon zavibrirao na stočiću pored kreveta i trzavo se okrenuo kao da ima svoju volju. Spustio sam noge na pod. Bilo je šest sati ujutru, a nebo je i dalje bilo gotovo crno. Dani su sve kraći.
S druge strane linije žena je plakala. Trebalo mi je malo vremena da shvatim da je to Alis Godard.
„Jednog će da puste! Pustiće ga na slobodu! Makse, ubio mi je muža i izaći će iz zatvora!“
„Lakše malo, Alis. Šta se dešava?“
Uspela je da mi ispriča. Jedan momak iz grupe koja je ubila Stiva Godarda pokušava da poništi presudu.
„Koji?“ upitao sam, mada sam već pretpostavljao koji.
„Onaj koji je snimao telefonom. Džed Blejk. Sećaš li ga se? Kaže... kaže da nije učestvovao, da s tim nema nikakve veze...“
Setio sam se sve trojice. Kukavica. Slabić. Siledžija. Bili su vrlo kočoperni u Sudnici broj jedan Old Bejlija, ali mnogo manje hrabri kad sam ih prvi put video u sobi za saslušanja stanice Centralni Vest end.
Video sam siledžiju praznog lica, okorelog i ravnodušnog, suviše glupog da shvati razmere onoga što je uradio. I video sam slabića kako piša u gaće na pomisao da će otići u zatvor.
Video sam i kukavicu - Džeda Blejka - kako kroz suze doziva majku, glave zarivene u šake kao da ne može da podnese pogled na sobu za saslušanja, i ponavlja da nije pipnuo gospodina Godarda ni pesnicom ni nogom, da je samo podigao telefon i uključio snimanje.
„Slušaj me, Alis. Meni se čini da mali gad Džed Blejk traži dozvolu za žalbu. Sudija je na procesu odlučio da su njih trojica zajedno počinili zločin, ali Blejkov advokat će verovatno izneti tvrdnju da je osuda njegovog branjenika manjkava jer nisu svi učestvovali u izvršenju.“ Reči su mi zastajale u grlu, ali morao sam da joj objasnim. „Zato što je Blejk samo snimao ono što se dogodilo, a nije učestvovao u prebijanju.“
Čuo sam je kako plače preko telefona. Tiho, svesna da ovo nije ružan san. Ovo je njen život. Progovorila je sitnim glasom. „Ali šta to znači? Neće valjda stvarno da izađe?“
„Alis, ako se bude žalio, ne znam kako će se to završiti. Ja nisam krivični advokat, a i da jesam, ne bih mogao da predvidim ishod. No ako Blejk traži mogućnost žalbe, mora da podnese obrazac o utemeljenosti žalbe u kom će izneti zamerke na presudu koje ima njegov advokat. Ako sudija prihvati taj obrazac, onda žalba ide pred Apelacioni sud na Strandu. A ako sudija odluči da je presuda neosnovana, može da izađe. Žao mi je.“
Žao mi je što ovaj svet ne želi da te ostavi na miru. Žao mi je što to ne mogu nikako da popravim.
Žao mi je što je tvoj muž nasmrt prebijen jer je branio svoju porodicu.
„Biću tamo s tobom“, obećao sam joj. „Ne moraš da prolaziš sama kroz sve to. Biću pored tebe u

sudnici.“
Ali već je bila prekinula vezu.
Izašao sam iz svoje sobe, stao uz velike prozore i gledao kako se sunce pomalja iznad krovova Smitfilda i Barbikana, kako prvi zraci trepere na kupoli Svetog Pavla i, nešto bliže, bronzanu statuu na krovu Old Bejlija, Pravdu s povezom preko očiju, raširenih ruku savršeno uravnoteženih terazijama u levoj i mačem u desnoj.
Iako povez koji Pravda nosi znači da ona sve odluke donosi nepristrasno i mudro, danas je njena pravednost delovala nasumično, besmisleno i svirepo.
Sten me je pažljivo posmatrao iz svoje korpe, i kad sam otišao do vrata da se obujem, prišao mi je, sjajnih okruglih očiju i radosno mašući repom. Sišli smo na ulicu. Španijel je bio tako opušten pored mene, a njegov stari kožni povodac toliko labav da se činilo da nam nije ni potreban. Prolazili smo pored restorana Smit iz Smitfilda kad je Sten odjednom pokušao da izleti na kolovoz.
Povodac se zategao, a crni taksi projurio je pored nas, na nekoliko centimetara od Stenove glave, besno trubeći.
Čučnuo sam i zagledao mu se u njušku. Dahtao je, ogromne crne oči bile su mu izbezumljene, a jezik ružičast kao kornvolska organska šunka visio mu je iz gubice. Njušio je jutarnji vazduh i uživao u nekom mirisu koji samo on može da razazna.
„Šta ti je, Stene? Gospode, mogao si da pogineš!“
Onda sam s druge strane ulice video ženu s patuljastom pudlicom. Pogledao sam Stena. Dahtao je još jače i nije me gledao. Zatresao sam glavom od neverice.
„I zbog toga samo što nisi poginuo?“, rekao sam. „Samo da bi onjušio kerušu?“ Primakao sam mu se, a on mi je liznuo nos da se izvadi. „Slušaj me. Ne teraj me da to uradim. Ne želim da te vodim kod veterinara, shvataš? Ne želim da te... počisti. Ali odvešću te ako nastaviš da se bacaš pod kola.“
Nisam razgovarao s njim do kraja šetnje. No dok je obavljao svoje jutarnje poslove u Zapadnom Smitfildu, a ja čitao odlomke iz Olivera Tvista ispisane na pločicama po klupama o tome kako je Bil Sajks vukao Olivera kroz pijacu mesa, Sten me je stalno kradomice gledao.
Kao da bih upravo ja morao da ga razumem.

Kad smo se vratili, Skaut je već ustala.
Još u pidžami, popela se na hoklicu i na prstima preturala po policama.
„Pravim ti doručak“, rekla je. „Džekson me je naučio da kuvam.“
„Šta praviš, Skaut?“
„Sendviče s tostom i džemom.“
„Dobro zvuči. Ne diraj grejače tostera.“ Podigla je obrve. „Znam.“
„Treba li ti pomoć, anđele?“
„Ne treba.“
„Raduješ li se što počinje škola pa ćeš videti sve drugarice?“
„Sada stvarno moram da se usredsredim.“
„Izvini.“
Skaut nam je spremala doručak, Sten se sklupčao u svojoj korpi, a ja sam izvadio plastične kese pune nove-novcate školske odeće, peglu i traku s nalepnicama s njenim imenom dugu kao svi dani detinjstva moje kćeri. Skaut Vulf, pisalo je. Skaut Vulf. Skaut Vulf. Skaut Vulf.

Oči su mi se odjednom zamaglile dok sam stajao tako s peglom i nalepnicama i novom školskom odećom i gledao Skaut kako obilno maže džem od jagoda po debelim kriškama smeđeg hleba. Sten je ustao i došao u kuhinju; oblizivao se, ispravno predviđajući da će uskoro komadići hleba padati s neba.
Obrisao sam oči nadlanicom i tupo zurio u nalepnice. Skaut Vulf, pisalo je. Skaut Vulf.
Svim srcem sam žudeo da Skaut i ja imamo pravu porodicu, zakrpljenu porodicu, obnovljenu porodicu, porodicu koja liči na sve druge porodice na svetu, porodicu u kojoj niko ne nedostaje, iz koje niko nije otišao i niko nije odlutao, i čeznuo sam za tom novom porodicom kako može samo onaj koji je staru porodicu izgubio.
Onda je došla gospođa Marfi u svom zelenom zimskom kaputu. Poželela nam je svima dobro jutro, Skaut, meni i Stenu, rekla nam da je jutros prvi put osetila jesenju hladnoću i blago mi uzela iz ruke peglu i nalepnice s imenom Skaut Vulf.
„Ja ću“, rekla je gospođa Marfi.
„Ja nisam vešt u tome“, rekao sam.
„Ne brini“, rekla mi je gospođa Marfi. „Tvoja kći te voli zbog tvog srca, a ne zbog kućnih poslova.“

DVADESET DEVET


„GDE JE MESTO zločina, Hiče?“, upitao sam.
Bilo je toliko rano da se pramenje jutarnje magle još vuklo po krovovima Mejfera. Svi smo stajali ispred ogromne mape Londona razapete preko čitavog zida Sobe za teške zločine broj jedan u stanici Centralni Vest end, Sevil rou dvadeset sedam.
Vajtstounova. Edi. Bili Grin. Tara Džouns. Doktor Džo. I istoričar ogromne jajaste glave, namršten od usredsređenosti.
„Ne može biti daleko“, rekao sam. „Kladim se da do tamo može da se stigne taksijem za deset funti. Gde su me odveli, Hiče?“
„Bio si negde ovde u mraku, Makse“, rekao je profesor Hičens i mahnuo velikom glavom prema mapi. Prstima umrljanim nikotinom pokazao je veliku zeleno-sivu površinu grada s deset miliona duša. „Dole, u ovom drugom Londonu koji postoji ispod površine. Piter Akrojd divno opisuje taj podzemni grad u knjizi Ispod Londona: ’Koračajte pažljivo po londonskim pločnicima jer gazite po koži’“ - sklopljenih očiju je naveo drage napamet naučene reči - „’po povesmu kamena koje prekriva reke i lavirinte, tunele i odaje, potoke i pećine, cevi i kablove, izvore i prolaze, grobnice i kanale, jeziva stvorenja koja nikada ne vide svetlost dana.’“
„Ali ovo je bilo stvarno“, pobunio sam se i dodirnuo ranu na vratu, opipao je preko grla do uha.
„To nije bio nekakav mitski podzemni svet. To nije bila maštarija. Ta prostorija je negde tamo. I neverovatno mi je da ne možemo da je pronađemo.“
„Ekipe za potragu još su dole“, rekla je Vajtstounova. „Psi su se divno proveli jureći pacove. No još nisu našli ništa, a načelnica će večeras obustaviti potragu.“ Moja šefica je zurila u mene. „Ja i dalje ne shvatam kako si uspeo da se izvučeš.“
„Ni ja“, odvratio sam.
„Ne razumem još nešto...“ Čekao sam.
„Zašto te nisu snimali?“, rekla je. „Zašto te nema na Jutjubu?“
„Možda su mislili da pristalice povratka smrtne kazne neće dobro prihvatiti ubistvo policajca“, rekla je Edi. „Izgubili bi pratioce na Tviteru da su ucmekali našeg Maksa. Neki ljudi izbrisali bi ih sa spiska prijatelja na Fejsbuku ili postavili peticiju na internetu. Možda su se plašili trolovanja.“
„Mislim da im nije naročito stalo do javnog mnjenja“, rekao sam. „Video sam crveno svetlo pre nego što je nastala gužva. Nameravali su sve da snime. Mislim da nemaju skrupula u vezi s ubistvom policajca. Misle da štitimo ljude koje oni mrze.“ Pogledao sam Hičensa. „Zaista nemaš predstavu o tome gde su me odveli?“
„Podzemni London je beskrajan, Makse“, rekao je. „To nije drugi grad - to je hiljadu gradova. Deset hiljada gradova. Šta tačno traže te ekipe dole? Hodnik koji nije korišćen sto godina? Znaš li koliko napuštenih stanica podzemne železnice ima u Londonu, Makse? Južni Kentiš Taun - zatvorena

dvadeset četvrte. Dom lordova - zatvorena trideset devete.
Severni kraj - napuštena devetsto šeste. Dole su dvadeset tri napuštene stanice i ko zna koliko kilometara pruge.“
„Tačno, ali većina tih stanica je mnogo dalje od stanice Britanski muzej.“ Kucnuo sam na Ulicu Čarterhaus na mapi. „Ovo je srce grada. Tara, ti si rekla da se u blizini izvode neki veliki građevinski radovi, zar ne?“
Pustila je film koji je Klub za vešanje postavio na internet one večeri kada je Abu Din pobegao. Prilike su bile u crnim senkama. No dok je kamera polako prelazila preko zida sa slikama mrtvih vojnika, preko srećnih, ponosnih mladih lica Sanginske šestorke, Tara je pojačala zvuk pozadinske buke.
„Ovo nije saobraćaj, zar ne?“
„Nije“, rekla je Tara posmatrajući liniju koja je gmizala i poskakivala po grafikonu na njenom laptopu. „Zato što ponekad prestaje. A saobraćajna buka nikad ne prestaje. I dalje mislim da se u blizini mesta ubistva gradi nešto veliko.“
„Ali čitav London je gradilište“, rekla je Edi.
„Ne grade se svuda ovakve zgrade“, odvratila je Tara. „Ovo nije renoviranje kuće za nekog ruskog oligarha u Hampstedu ili Čelsiju. Ovo zvuči kao veliko gradilište - možda šipovi za oblakoder. To sužava izbor, zar ne?“
Nasmešio sam joj se. „Svakako.“
Skrenula je pogled i zagrizla donju usnu dok smo ćutke slušali buku, a ona posmatrala grafikon. Nisam imao predstavu o tome kako je Tara uočila taj zvuk, ali meni se činilo da se bogovi bave kućnim popravkama.
„Tu se hiljade tona betona i čelika izlivaju pod zemlju, zar ne?“, rekla je Vajtstounova. „Moguće

je.“


Kad se film završio, okrenuo sam se profesoru Hičensu.
„Nešto što sam video ne pojavljuje se ni na jednom filmu“, rekao sam mu. „Kad smo išli u

prostoriju za vešanje, sproveli su me hodnikom koji se smanjuje. Obložen je istim pločicama kao ta prostorija. Belim pločicama memljivim od starosti. Belim pločicama toliko starim da se više ne mogu ni nazvati belima. Zelene su koliko i bele. Zidovi sobe za vešanje obloženi su tim pločicama, a i zidovi tog hodnika koji se smanjivao sa svakim korakom - bio je sve tešnji, a tavanica sve niža. Kao nešto iz ružnog sna. Ali bilo je stvarno. Jesi li čuo za tako nešto?“
Hičens je odmahnuo glavom.
„Najveća nevolja je u tome što ne znaš da li si, kad si izašao iz te prostorije, išao pravom linijom ili ukrug“, rekao je Hičens. „Prema tome, ne znamo da li je stanica na kojoj su te našli odmah pored te prostorije ili nekoliko kilometara dalje.“ Pogledao je Vajtstounovu. „Ne mogu dovoljno da naglasim veličinu podzemnog Londona. Svi ti zaboravljeni tuneli, hodnici kojih nema na mapama, napušteni prolazi - to su brojni geološki slojevi paralelnog Londona.“
„Hvala vam na pomoći, profesore“, rekla je Vajtstounova.
„Ma daj, Hiče“, rekao sam mu pokazujući zamrznutu sliku mesta zločina. „Pogledaj ovu sobu! Te pločice su stare najmanje jedan vek. Zar ti baš ništa ne govore?“
„Žao mi je što ne mogu više da pomognem“, rekao je profesor Hičens i dodirnuo usne prstima žutim od nikotina. Osetio sam da mi kosi ožiljak na vratu poigrava od nemoćnog besa. Onda sam mu protrljao dlanom ćelavu jajastu glavu da ga utešim.
„Sve je u redu, Hiče“, rekao sam.
Nisi ti jedini istoričar u gradu, pomislio sam.




Crni muzej je bio hladan i mračan.
Temperatura je niska kako bi se sačuvale mikroskopske čestice ljudskog tkiva još pričvršćene za neke izloške, stare i po sto četrdeset godina, a svetlost je prigušena kako predmeti ne bi izbledeli. Osim toga, najtajnija prostorija u Londonu pod slabim svetlom delovala je preteče.
Kad sam stigao u Sobu sto jedan Novog Skotland jarda, narednik Džon Kejn je završavao obilazak s grupom uniformisanih pitomaca policijske akademije Hendona.
„Daj mi nekoliko minuta, Makse.“ Stao sam iza grupe.
Mladići i devojke su bili vrlo ozbiljni. Metropolitenska policija Crni muzej, zvanično Muzej zločina - kako se sve češće naziva - smatra izvorom znanja. Muzej svakako govori o ljudskoj prirodi više nego što bilo ko želi da sazna.
Budući policajci gledali su visoku policu sa zbirkom posmrtnih maski, trodimenzionalnih gipsanih otisaka pogubljenih muškaraca i žena. Sve su bile tamnosmeđe, boje pregorelih zrna kafe, osim najstarijih, koje su od vremena potpuno pocrnele. Sve glave su bile glatke, a oči sklopljene. No to je bila jedina sličnost - posmrtne maske uzete su s lica mladih i starih, debelih i mršavih, muških i ženskih.
„Jesu li prave?“ upitao je momčić koji je izgledao kao da ne mora da se brije češće od jednom nedeljno.
„Sve su prave, ali neće vas ujesti“, rekao je Džon Kejn stojeći ispred grupe. „Uzete su s pokojnika neposredno pošto su pogubljeni zbog ubistva.“
Džon se nakašljao, a pitomci su otrgli pogled s jezivih maski da saslušaju njegov završni govor.
„Nadam se da ste uživali danas.“ Posmatrao ih je mudrim jasnim očima. „Kada stupite u Metropolitensku policiju, dobićete službene brojeve. Retko ko zna da se ti brojevi izdaju redom, još od samog osnivanja policije. Nadam se da ćete danas imati prilike da vidite izložbu posvećenu hrabrim muškarcima i ženama koji su položili život u službi. Svako od njih imao je službeni broj, baš kao što ćete imati i vi.
Prvi broj dat je pozorniku Vilijemu Atkinsonu hiljadu osamsto dvadeset devete. Bio je to broj jedan. Prvog dana službe, prvog dana rada Meta na londonskim ulicama, dvadeset devetog septembra te godine, pozornik Atkinson je otpušten zbog pijanstva na javnom mestu.“
Smeh. Narednik Kejn je dozvolio sebi ironičan osmejak.
„No ja sam siguran da ćete vi biti ponos Meta i uzor naraštajima koji će doći posle vas. Starajte se o sebi i jedni o drugima. Hvala vam i do viđenja.“
Nagradili su ga pljeskom.
Kad ih je ispratio do lifta, vratio se i zagledao se u moj vrat.
„Makse, ti si jedini čovek za kog znam da se posle vešanja prolepšao.“ Prvi put otkako se znamo kratko me je zagrlio. „Dobro došao kući. Da pristavim čajnik? Da li još štitite Mustafu kakosezvaše?“
„Abu Dina? Ne, neko odavde pazi na njega. Protivteroristički odsek, SO 15.“
„Znači, čoveka koji opravdava terorizam štite policajci koji nas štite od terorizma. Neko gore nema smisla za ironiju.“
Spustio je na svoj sto dve velike šolje čaja. Kao i uvek, na njegovoj je pisalo NAJBOLJI TATA NA SVETU. Na mojoj je stajalo NISU SVE LUTALICE IZGUBLJENE.
Otpio sam gutljaj. Čaj je bio jak i sladak. Džon Kejn mi je uvek i ne pitajući stavljao tri kašičice

šećera.
„Moram da saznam gde sam bio, Džone. Moramo da nađemo prostoriju u kojoj su obesili Mahmuda Iranija, i Hektora Velsa, i Darena Donovana...“
„I tebe.“
„I mene. Sve to odigralo se u istoj prostoriji. Na istom mestu. A niko u mojoj stanici nema nikakvu predstavu. Unajmili smo naučnika, profesora univerziteta, a ni on nema pojma.“
Džon je srknuo čaj.
„Ispričaj mi sve“, rekao je.
Tako sam i učinio. Sve sam mu ispričao. Od trenutka kada je beli kombi odvukao naoružane čuvare od Abu Dinove kuće pa do dolaska crnog kombija. Od nezamislivih grčeva mišića pogođenih strujom do tajanstvene vožnje na mesto zločina. Ispričao sam mu kako sam se borio za goli život.
Njemu sam rekao čak i ono što sam drugima prećutao. Osećao sam potrebu da se nekome poverim.
Rekao sam Džonu Kejnu kako sam prekinuo sopstveno vešanje.
„Čekaj malo. Imao si pištolj ?“
„Glok sedamnaest. Pripadao je jednom mom prijatelju, bivšem vojniku. Neću ti reći njegovo ime, ako nemaš ništa protiv.“
„Ne moram da znam njegovo ime, Makse. Ali bio si naoružan?“
„Uzeo sam pištolj od tog prijatelja jer me je brinulo šta bi s njim mogao da uradi, a poneo sam ga sa sobom u Abu Dinovu kuću te večeri jer sam smatrao da Klub za vešanje neće oklevati da me ubije kako bi se dočepao Abu Dina. Hteo sam posle da ga se otarasim, da ga bacim u Temzu s nekog mosta.“ Setio sam se mladog Stiva Godarda i njegovog noža. „Ili da ga spustim u neki slivnik“, dodao sam.
Oblio me je hladan znoj kad sam se setio kako sam držao pištolj u ruci i želeo sve da ih pobijem. Činilo mi se da sam prekršio dovoljno službenih pravila o vatrenom oružju da mi izvuku uši ili me bace u ćeliju. U sebi sam zahvalio nebesima što su pištolj pronašli naši ljudi.
„Da li je taj glok još kod tebe?“, upitao me je Džon.
„Nije.“
„Odlično.“
Pištolj ga više nije zanimao. Crni muzej je prepun vatrenog oružja. Narednik Džon Kejn niti se plaši pištolja niti im se divi.
„Onda si krenuo za njima“, rekao je.
„Tu sve postaje nejasno. Bili smo pod zemljom. A onda smo krenuli još dublje. Bio je potpuni mrak, stepenice su vodile u tunel koji izlazi u hodnike, velike kružne hodnike podignute da opsluže veliki broj ljudi. U prvi mah sve je ličilo na fudbalski stadion, delovalo je ogromno, kao da tuda treba da prolaze hiljade ljudi.“
„A ispostavilo se da je to napuštena stanica podzemne železnice.“
„Tako je, s nazivom Britanski muzej. Jesi li čuo za nju?“
Odmahnuo je glavom. „Ali London je pun napuštenih stanica podzemne železnice. Zatvaraju ih još od hiljadu devetstote. Koristile su se za vreme bombardovanja kao skloništa. Od tada ne. A tebe su našli ispred Britanskog muzeja, zar ne? To je sam centar grada, Makse.“
„Znam“, rekao sam. Neko vreme pijuckali smo čaj u tišini. Osetio sam nalet energije od šećera.
„Još nešto“, rekao sam. „Kad smo krenuli prema sobi za vešanje, poveli su me hodnikom nalik nečemu iz ružnog sna, iz neke bajke. Stalno se smanjivao. Kao u Alisi u zemlji čuda. Tavanica se spuštala, zidovi su se približavali, a na samom kraju morao sam da držim glavu pognutu i ruke

priljubljene uz telo.“
Lice narednika Džona Kejna odjednom je prebledelo.
„To je Prolaz mrtvih“, rekao je. „Postoji razlog što se hodnik sužava i tavanica spušta, Makse. Kada osuđenik zna da ga vode na vešala, počne divlje da se opire. Izbezumi se. Hodnik se smanjuje da bi se nad osuđenikom uspostavila telesna kontrola.“
Osetio sam da mi rana na vratu pulsira od navale krvi.
„Gde se nalazi Prolaz mrtvih?“, upitao sam ga.
„Gde se nalazio, misliš?“, odgovorio je. „Prolaz mrtvih nalazio se u zatvoru Njugejt. Ali, Makse,
Njugejt je sravnjen sa zemljom pre više od sto godina.“

TRIDESET


„PROLAZ MRTVIH NALAZIO se u zatvoru Njugejt“, rekao sam Vajtstounovoj vraćajući se do kola. „Ne daj profesoru Hičensu da ode. Stižem za pet minuta.“
Kratko rastojanje do naše stanice prešao sam pod sirenom i trepćućim svetlima, očekujući da ću zateći Sobu za teške zločine broj jedan grozničavu od uzbuđenja. Ali kad sam stigao, svi su me pogledali kao da je kraj običnog dugog radnog dana. Vajtstounova. Edi. Bili Grin. Tara. I profesor Hičens, koji je preko četiri radna stola raširio staru mapu Londona iscrtanu zlatnom i crnom bojom.
Vajtstounova mi se tužno nasmešila.
„Ovo je koska, Makse“, rekla je. „Žao mi je.“
„Šta je koska?“, upitala je Tara.
„Koska je lažni trag, kao kad baciš kosku psu da mu odvratiš pažnju“, rekao sam. „U ovom slučaju služi da istragu pošalje u pogrešnom pravcu. Ali...“
„Njugejtski zatvor više ne postoji“, rekao je Hičens. „Moraš to da shvatiš, Makse. Nemam pojma gde su te odveli, ali to nije Njugejt. Ovo je mapa Londona Čarlsa Buta iz hiljadu osamsto devedeset devete, takozvana ’mapa siromaštva’, prvobitno načinjena da pokaže oblasti u kojima vlada stalna nemaština. Crno pokazuje siromaštvo, zlato označava bogatstvo.“ Kucnuo je kažiprstom po središtu mape. „Šta ovde piše?“
Pogledao sam mapu. I video sam oznaku, između pijace mesa Smitfild i Katedrale Svetog Pavla, u samom srcu grada.
„Tamnica Njugejt“, pročitao sam.
„Tako je. Kao što vidiš, zatvor Njugejt jasno se vidi krajem devetnaestog veka. A sada pogledaj Butovu mapu siromaštva iz hiljadu devetsto treće, samo četiri godine kasnije.“
Razmotao je na prvi pogled gotovo istovetnu crno-zlatnu mapu Londona i raširio je preko prve.
„Nema Njugejta“, rekao sam. Hičens je klimnuo glavom.
„Zato što je Njugejt srušen do temelja godinu dana ranije“, rekao je. „Tamnica je tu stajala gotovo hiljadu godina, ali početkom dvadesetog veka sravnjena je sa zemljom. Na tom mestu sagrađen je Centralni krivični sud - Old Bejli. Bio je to duboko simboličan postupak. Jednu vrstu britanske pravde - srednjovekovnu, surovu, osvetničku - početkom novog veka zamenila je druga vrsta britanske pravde - savremena, poštena i pravedna.“
„Znači, od Njugejta ništa nije ostalo?“, upitala je Vajtstounova. „Baš ništa?“ Hičens je umotavao svoje mape.
„Preko puta Old Bejlija ima jedan odličan pab. Zove se Vijadukt. U podrumu paba je ono što je ostalo od ćelija Njugejta“, rekao je. „To su takozvane dužničke ćelije’, a primale su po dvadeset ljudi. Kažu da je smrad bio takav da bi se i konj zagrcnuo. Bio sam tamo i ti ostaci ne poklapaju se s opisom detektiva Vulfa. Zapravo, ne liče ni najmanje. Tvoj kolega iz Novog Skotland jarda bio je

potpuno u pravu, Makse. Tvoj opis savršeno odgovara hodniku njugejtske tamnice zvanom Prolaz mrtvih. Postepeno se sužava kako osuđenik ne bi mogao da se okrene i pobegne. Ali taj hodnik ne postoji već više od sto godina.“
Svi su me gledali nekako sažaljivo.
„Ali taj hodnik postoji“, rekao sam. „Video sam ga. Išao sam njime.“
„Unutrašnja arhitektura Njugejta dobro je dokumentovana“, nastavio je Hičens. „Taj zatvor su u prvu mapu Londona iz hiljadu petsto sedamdeset pete upisali Georg Braun i Franc Hogenberg. Više nego bilo šta drugo, Njugejt je predstavljao tradicionalnu britansku pravdu, surovu i nemilosrdnu. Prema tome, tvoji otmičari, ko god da su, dobro su znali šta rade. Tačno su znali na šta taj hodnik podseća.“ Gurnuo je mape u torbu i obrisao dlanovima oznojeno čelo. „Ali veruj mi - nisi bio u Njugejtu.“
„Hoću da pogledam taj pab“, rekla je Vajtstounova. „Tu krčmu Vijadukt.“
„Nema tamo ničega važnog“, rekao je Hičens, „a svakako ničega što...“
Vajtstounova je podigla ruku da ga ućutka i video sam čelično jezgro te neupadljive žene. Njen svet ovog leta se raspao, ali ona i dalje vodi istragu ubistva i želi da vidi podrum krčme.
To nije bio predlog.

Pola sata kasnije svi smo sišli u podrum krčme Vijadukt u Njugejtskoj ulici. Usečene u zidove bile su ćelije, možda prvobitno predviđene za držanje velikih životinja. Bile su hladne, mračne i zaudarale su na drevnu stravu. Pab iznad podruma bio je pun topline i radosti, svetlosnim godinama udaljen od ovog prastarog mesta užasa. Ćelije kao da su bile sazidane tako da priguše ljudske krike. Naježio sam se.
Vajtstounova i Edi su me gledale.
„Je li ti nešto poznato?“ upitala me je šefica.
„Nisu me ovamo doveli“, rekao sam. „Uopšte ne liči.“ Snuždio sam se. „Koska, kao što si i rekla.“
„Nema veze“, rekla je Vajtstounova i lako me potapšala po leđima. „U svakoj istrazi ima lažnih tragova, Makse, pa i u ovoj.“
Popeli smo se u pab. Bila je to lepa viktorijanska krčma s tavanicom od kovanog bakra koja je svemu davala topao crvenkasti sjaj. Posle smrdljivog vazduha u ćelijama činilo mi se da sam izronio. Spustio sam se u najbližu stolicu. Odjednom me je obuzeo umor.
„Mislim da smo zaslužili piće“, rekla je Vajtstounova. „Idem na šank.“
„Izbor svetlog piva je zaista izuzetan“, rekao je Hičens uzbuđeno.
Video sam kako se Tara Džouns išunjala napolje. Poručio sam gaziranu mineralnu vodu i trostruki espreso i izašao za njom. Gledala je u nebo. Pogledao sam gore i video mlečnobeli sjaj mesečine na kupoli katedrale.
„Divno, zar ne?“, rekao sam.
„Nisam gledala Svetog Pavla“, odvratila je. A onda sam video u šta je gledala.
Ogromni crni obrisi kranova ocrtavali su se naspram večernjeg neba, ogromne konstrukcije veće i od najviših blistavih tornjeva, dizalice koje grade oblakodere sutrašnjice.


Odvezao sam je kući. Niko nas nije ni pogledao kad sam joj ponudio prevoz do Kanonberija. No, u kolima je bila uzdržana, a kad sam joj dodirnuo mišicu samo je odmahnula glavom. „Ti ne želiš da budeš taj tip, Makse“, rekla je.
„Koji tip?“
„Cinični romantik. Tip kome je u mladosti slomljeno srce pa do kraja života ide od jedne do druge udate žene. Onaj koji ne ulaže ništa, ne rizikuje ništa, onaj koji za sobom ostavlja rasturene brakove, a najčešće i ne zna da ih je rasturio.“ Pogledala me je na trenutak. Nasmešio sam se njenom prelepom licu. Nije mi uzvratila osmeh. „Žene će ti prilaziti“, rekla mi je. „Razne žene. Nemoj da napraviš grešku i želiš samo ono što ne možeš da dobiješ. Nemoj da postaneš takav čovek, Makse. Ozbiljno to mislim. Bolji si od toga.“
Nasmejao sam se.
„Nemam pojma o čemu govoriš“, rekao sam.
No znao sam tačno o čemu govori i ona je to videla na mom licu.
Kad smo stigli do Trga Kanonberi, rekla mi je da je ostavim na uglu. Kazao sam joj da ću je odvesti do ulaznih vrata i nije se usprotivila. Naravno, znao sam da neću moći da je poljubim za laku noć pred njenom kućom.
Kad je krenula prilaznom stazom, vrata su se otvorila. Mogao sam da okrenem glavu, ali prisilio sam sebe da gledam. Njen muž se pojavio u svetlu s vrata, u košulji izvučenoj iz pantalona i s čašom vina u ruci, kao pravi uspešan bankar na kraju napornog dana, i video sam da su se poljubili. Nije to bio pravi poljubac, samo su se cmoknuli u usta. Bilo je topline u tome, bliskosti, čak i ljubavi - one tihe, neupadljive ljubavi koja dolazi s vremenom.
Ali nije bilo gladi.
Nije bilo ničega sličnog našem poljupcu s ukusom kafe u baru Italija.
Između nje i njenog muža vladalo je nešto potpuno drugačije.
Vrata su se zatvorila, a ja sam otišao kući i čitao o tamnici Njugejt dok se nebo nije zabelelo.
Čitao sam kako je zatvor sagrađen na obodu rimske tvrđave, kako je to mesto kažnjavanja nastalo u trenutku toliko nebitnom za istoriju da se niko nije setio da to zabeleži ili upamti.
Dok je iza prozora našeg tavana pijaca mesa vrvela svojim noćnim životom, čitao sam kako je Njugejt tokom vekova postajao središte nesreće, boleština i pokvarenosti, kako je neprestano rušen i obnavljan, kako je izgoreo do temelja u velikom požaru 1666. i ponovo se uzdigao poput bolesti koju je nemoguće iskoreniti.
Čitao sam o zloćudnoj vrsti tifusa nastaloj u prljavoj mračnoj utrobi Njugejta. Čitao sam o Robu Roju i Kazanovi koji su čamili tamo, o Robinu Hudu i Kapetanu Kidu koji su u Njugejtu skončali, o londonskoj svetini koja je čekala u redu da zaviri u užase Njugejta i jatila se da gleda javna pogubljenja, i o zgroženim posetiocima kao što je Čarls Dikens koji su Njugejt smatrali londonskim belegom večite sramote.
Dok je noćna tama bledela u mlečnobelu zoru, čitao sam kako je početkom dvadesetog veka Njugejt srušen ciglu po ciglu, kao da je grad želeo da odseče izraslinu koja mu je rasla na srcu gotovo hiljadu godina.
A kad je svanulo pravo jutro, jedno od onih hladnih vedrih jutara kada leto odjednom deluje kao san, obrijao sam se, istuširao, prošetao Stena, napravio Skaut doručak i sačekao da dođe gospođa Marfi.
Onda sam otišao u Old Bejli da čekam pravdu.

TRIDESET JEDAN


ČEKAJUĆI ALIS GODARD u Centralnom krivičnom sudu, gledao sam u veliki komad razbijenog stakla zariven u zid uz podnožje glavnog stepeništa.
Škrbavi komad stakla bio je veličine tanjira. Svetlucao je zlatom jesenjeg jutra iznad uobičajene vreve Old Bejlija. Zastupnici u perikama i togama, pravnici u crnom s kutijama dokaza, sudije, porotnici, svedoci i - uglavnom mlađi, siromašniji i tamnije puti od ostalih - optuženici u najboljim odelima ili sveže opranim trenerkama.
Makar sam mislio da je to komad stakla. Izgledao je kao komad stakla. Ali nisam shvatao kako je dospeo tu. Možda mi se privida. Obezbeđenje u ovom sudu jače je nego u bilo kojoj javnoj zgradi u zemlji. Zabranjeni su upotreba mobilnih telefona, unošenje torbi, hrane i pića. Kako je onda komad stakla završio u zidu?
„Potiče od napada automobila-bombe koji je IRA izvršila sedamdeset treće“, rekao je neko pored mene.
Pogledao sam ga. Bio je krupan i puštao je bradu. Na tamnom odelu je nosio bedž s imenom. ANDREJ VOZNIJAK, pisalo je. SUDSKI STRAŽAR.
Onda sam ga prepoznao.
Bio je to isti onaj stražar koji mi se isprečio na putu kad su se ubice Stiva Godarda olako izvukle. Bio je to onaj krupni muškarac koji me je sprečio da napravim glupost.
Pružio sam mu ruku i rukovali smo se.
„To je bilo pre nego što sam došao ovamo“, rekao je, „ali, koliko ja znam, IRA je napravila veliki metež. Jedan čovek je poginuo, a dvesta je ranjeno tog dana.“ Pokazao je glavom staklo zariveno u zid i gotovo se nasmešio. „Čuvamo ga u znak sećanja.“
„Nadajmo se samo da neće pasti nekom sudiji na periku“, rekao sam. Voznijak se nasmejao.
„Zariveno je prilično duboko“, rekao je. „Mislim da nema takve opasnosti.“
Voznijak je delovao pouzdano. Iako se u Centralnom krivičnom sudu vode najvažniji procesi u zemlji, veliki deo svakodnevice ovog suda čine postupci protiv organizovanih bandi. Sudski stražar u Old Bejliju mora biti mnogo snažniji nego prosečan policajac i raspolagati veštinama diplomate i izbacivača.
Preko Voznijakovog ramena video sam da na glavna vrata ulazi Alis Godard. Za njom su ušla njena deca, Stiven i Kiti. Video sam da svi izgledaju mnogo starije nego one večeri kad sam ih upoznao. Deca su naglo sazrela, a gospođa Godard je od tuge i šoka ostarila pre vremena. Mahnula mi je. Krupni stražar je još gledao komad stakla zariven duboko u zid Old Bejlija.
„Toliko dugo“, rekao je. „Da se zamisliš.“


Od tročlane bande ostao je jedan.
Džed Blejk, u svom najboljem odelu. Delovao je nervozno. Sedeo je na optuženičkoj klupi i po galeriji za posetioce tražio poznata lica. Bili su banda one večeri kada je Stiv Godard izgubio život. Kad su uhapšeni, kad su saslušavani i kad su optuženi, bili su banda.
Različiti skotovi, svakako. Kukavica. Slabić. Siledžija. Ali nesumnjivo banda. Delovali su kao banda kad smo ih doveli u stanicu i smestili svakog u posebnu sobu za saslušanja. Delovali su kao banda kad smo ih zvanično optužili. I kad su osuđeni za ubistvo iz nehata, delovali su kao banda. No sada je Džed Blejk na optuženičkoj klupi sedeo sam, željan da se povuče iz bande, a njegov zastupnik u togi, s perikom na glavi i naglaskom iz neke skupe škole, objašnjavao je da je reč o strašnoj sudskoj grešci.
Zato što oni nisu nikada bili banda, tvrdio je.
„Vaša visosti, nije bilo zajedničkog zločinačkog poduhvata“, govorio je advokat. „Moj klijent je mislio da ide s drugovima na fudbal u obližnji park. On nije učestvovao u ubistvu iz nehata. To je mladić besprekornog karaktera, Vaša visosti. Stav da se radi o zločinačkom udruživanju stekao se na osnovu činjenice da je moj klijent snimio napad.“
Sudija je namršteno preko naočara za čitanje pogledao uzdrhtalog momka na klupi. Na vratu Džeda Blejka bile su istetovirane usne. Nisam to nikada ranije video. Mislim da neće steći popularnost. Balavac će izgledati kao budala kad mu bude šezdeset.
„Shvatate li osnovu za žalbu koju iznosi vaš pravni zastupnik?“, upitao je sudija. Džed Blejk se prenuo iz misli. „Izvinite, gospodine? Šta ste me pitali, gospodine?“ Ljutnja je zaigrala na crvenom sudijinom licu.
„Mladiću, svim sudijama Centralnog krivičnog suda valja se obraćati s ’Vaša visosti’, bez obzira na to da li su sudije Visokog suda, oblasne sudije ili opštinske sudije. Jeste li razumeli?“
„Jesam... Vaša visosti.“
„U redu. Vaš zastupnik, gospodin Gilks, tvrdi da niste imali nameru da nanesete telesne povrede pokojnom gospodinu Godardu. U pravnoj praksi postoji izraz zajednički cilj - poznat i kao zločinačko udruživanje ili zajednička namera. Prema tom načelu, svi učesnici u zločinačkom poduhvatu krivično su odgovorni za sve posledice tog poduhvata. Na osnovu doktrine zajedničke namere, ako banda ubije čoveka, onda su svi pripadnici te bande odgovorni za njegovu smrt, bez obzira na to ko je zadao smrtni udarac.“
Džed Blejk je zinuo trudeći se da prati sudijine reči. Sudija je nastavio.
„Vi ste danas ovde jer ste zatražili odobrenje za podnošenje žalbe na presudu za ubistvo iz nehata na osnovu tvrdnje da niste bili član bande koja je to ubistvo iz nehata izvršila. Čime potkrepljujete tu tvrdnju?“
„Molim vas, Vaša visosti“, rekao je mladić i zaslinio. Čitav minut u sudnici se čuo samo njegov plač.
Sudija se nakašljao.
„Želite li čašu vode?“ upitao je.
„Ne, Vaša visosti.“
„Želite li da odredim petnaest minuta pauze?“
„Ne, Vaša visosti. Hvala vam, Vaša visosti. Vrlo ste ljubazni, Vaša visosti.“
Blejk je obrisao nos nadlanicom i hrabro se osmehnuo. Sudija se namrštio na njega preko naočara za čitanje.
„Šta ste radili ispred kuće gospodina Godarda?“

„Mislio sam da, ono, idemo da igramo fudbal, Vaša visosti.“ Pacovsko lice ušiljilo mu se od lukavosti. „Snimio sam sve samo zato što sam nešto petljao s telefonom kad je... taj čovek... izašao iz kuće. Uplašio me je, Vaša visosti. Video sam da mu je pukao film... ovaj, da je besan. Moji drugovi - gurkali su se, Vaša visosti. Samo smo se blesavili, Vaša visosti, zabavljali smo se! Samo smo se ludirali, Vaša visosti! Ne znam kako se to dogodilo. Sukob, Vaša visosti. Samo sam se skamenio. Nisam ga ni taknuo. Nisam ja. To su uradili moji drugovi, Vaša visosti. Osuđen sam potpuno nepravedno.“
Sudija je malo razmislio.
„Žalba je... osnovana“, rekao je.
Pogledao sam galeriju. Krupne istetovirane žene slavile su kao da su na fudbalskoj utakmici.
Blejkova majka, sestre, možda devojka.
Advokat se naduo od ponosa.
„Ovo nije pravedno, Makse, zar ne?“, rekla je gospođa Godard tiho.
Pogledao sam kameno lice njenog sina Stiva i suze njene kćeri Kiti. Onda sam pogledao nju. Kidalo mi se srce jer je čak i sada smatrala da treba da govori tiho.
„Nije“, rekao sam. „Nije pravedno.“

Stajao sam u podnožju glavnog stepeništa i gledao komad stakla zariven u zid.
Toliko dugo. Da se zamisliš.
Gužva u sudu je sada bila sve manja.
Ali ja sam i dalje stajao tu, zurio u ostatke starog rata, mučen nečim neodređenim i bezimenim.
Da se zamisliš.
Onda sam krenuo uz glavno stepenište Old Bejlija, ne znajući ni sam šta tražim.
Prošao sam kroz jedna vrata i našao se u velikoj, raskošno nameštenoj trpezariji. Bilo je postavljeno za obed za oko pedeset ljudi. S potpisanog portreta smešio mi se princ od Velsa.
A onda sam video teški crni gvozdeni zvekir, bez natpisa, ali prastar, pričvršćen za kvadratnu dasku potamnelu od vremena.
Zvekir zatvora Njugejt. Crn kao grob. Shvatio sam odakle stari izraz crn kao njugejtski zvekir. Gledajući u njega, shvatio sam - najzad sam istinski shvatio - da je tamnica Njugejt nekada stajala na istom ovom mestu.
Toliko dugo. Da se zamisliš.
Izašao sam baš kad je nekakav poslužitelj ulazio. „Mogu li da vam pomognem, gospodine?“, upitao me je, ali već sam prošao pored njega. Sišao sam niz stepenice i krenuo mermernim predvorjem Old Bejlija.
SAMO ZA OSOBLJE - pisalo je na jednim vratima. Ušao sam u dugačak hodnik s kancelarijama s jedne strane. Prošao sam pored njih gledajući unutra; video sam da su vrlo male, na trenutak sam opazio skrinsejvere na monitorima i ostatke obroka iz kafea pojedenih za stolom, video sam lica službenika mlitava od popodnevnog umora. Niko me nije ni pogledao. Iza svih kancelarija naišao sam na jedna neobeležena vrata. Nisu bila zaključana pa sam prošao kroz njih i niz stepenice sišao duboko u utrobu zgrade. Čuo sam neke mašine kako bruje i šište kao motori starog prekookeanskog broda. Stigao sam u staru kotlarnicu.
Podrum je obasjavalo iscrpljeno zeleno svetlo. U dnu sam video vrata bez natpisa. Bila su

zaključana.
„Je li sve u redu?“
Okrenuo sam se i video Andreja Voznijaka.
„Hteo sam samo nešto da proverim“, rekao sam sudskom stražaru. „Imate li ključ od ovih vrata?“
„Mogu da ga nađem.“
„Hvala vam.“
Vratio se za nekoliko minuta. Pomerio sam se u stranu da otključa vrata, a onda sam prošao i sišao niz još jedno stepenište. Svetla nije bilo osim onoga što je dopiralo iz kotlarnice. Ovde je bilo hladnije i iz koraka u korak sve mračnije. Osećao sam kako me težina grada pritiska. Čuo sam Voznijakove korake tik iza sebe.
Ušao sam u jednu davno napuštenu prostoriju.
„Šta je ovde?“, upitao sam.
„Skladište“, odgovorio je Voznijak. „Ali vrlo je vlažno pa tu ne držimo papire. Istrulili bi.“ Nastavio sam dalje kroz niz praznih soba; vlaga se pomaljala ispod oguljenog ispucalog maltera. A onda sam otvorio trošna drvena vrata i najzad video sobu koju poznajem.
Sobu s belim pločicama pozelenelim od starosti. Sobu oblika kocke.
Zaudarala je na trulež.
„Jeste li imali sreće?“, upitao je Voznijak. Mislio sam da govori o gospođi Godard.
„Dečko je dobio odobrenje da podnese žalbu“, rekao sam. „Tvrdi da nije reč o zločinačkom udruživanju.“
„Mislio sam na ono drugo“, rekao je Voznijak. „Na istragu ubistva. Jeste li s tim imali sreće?“
Soba je delovala kao da sam je video u snu. Sve je bilo malo drugačije nego što bi trebalo. Nije bilo kuhinjske hoklice. Stolice na koju su popeli Mahmuda Iranija. I Hektora Velsa. I Darena Donovana. I mene.
Nije bilo potpuno mračno. Zelena svetlost je prodirala odozgo iz kotlarnice. Pogledao sam po podu.
Nije bilo pištolja.
S tavanice nije visio konopac.
Znači, pogrešio sam. Ovo ne može biti mesto zločina. Previše sam razmišljao. Suviše sam se trudio.
„Mislio sam na ono drugo“, ponovio je Voznijak. „Na Klub za vešanje.“
„Naći ćemo ih“, rekao sam mu. „Ne mogu tek tako da se svete kako im padne na pamet.“
On se zasmejao. „Ali to nije osveta, zar ne? To je znak. Taj znak kaže: ’Ovo je i dalje naša zemlja. Ne može ovde niko da radi šta hoće. Nećemo to dozvoliti.“
„Može i tako da se posmatra.“
A onda sam video mutni sjaj čaure. Podigao sam je i pogledao je.
Potrošena čaura, pomislio sam. Ovo je pravo mesto.
Podigao sam je i okrenuo se da se nasmešim Voznijaku.
I tada sam video nešto što brada nije mogla sasvim da sakrije. Otiske svojih zuba na njegovom licu.

TRIDESET DVA


U DNU TE četvrtaste sobe obložene gnjilim pločicama bila su vrata, a ja sam znao šta je iza njih.
Ne, nisu to bila vrata, nego crni procep u zidu, taman dovoljan da se čovek kroz njega provuče.
Bez žurbe, ne gledajući krupnog stražara, prišao sam procepu i video hodnik.
Nisam ga sanjao.
Bio je to hodnik koji se sužava, čija se tavanica spušta.
„Prolaz mrtvih“, rekao je Voznijak. „Sužava se kako se žrtva ne bi izbezumila kad vidi vešala. Možete li zamisliti kako im je bilo dok slušaju graju svetine spolja, svesni kakve ih patnje čekaju? Prolaz mrtvih je bio iza zatvora. Prvobitno je povezivao tamnicu sa sudom. Postao je najzgodniji put za prebacivanje jadnika do vešala. Ali to je samo jedan u lavirintu tunela. Retko ko zna da je toliko Njugejta još ovde dole.“
„Video sam dovoljno“, rekao sam.
„Možda i previše“, odvratio je Voznijak i tiho zatvorio vrata.
Zeleno svetlo je i dalje prodiralo u sobu i prvi put sam primetio otvor za ventilaciju visoko na jednom zidu. No činilo mi se da udišem dah mrtvaca.
Sada sam pogledao Voznijaka.
„Njugejt je bio lepa pojedinost“, rekao sam. „Šteta što ga niko nije prepoznao. No ko još zna da ovde ima toliko ostataka.“
Nije se micao. Zakoračio sam ka njemu i stao tik van dohvata ruke.
Vreme i razdaljina, pomislio sam. Seti se boksovanja u smitfildskom klubu. Seti se svih tih napornih sati. Seti se Fredovih pouka.
„Samo da znaš“, rekao sam, „ti i tvoji prijatelji delujete kao potpuni luđaci jer prizivate obnovu
Njugejta.“
Ogorčeno se nasmejao.
„Mislim da delujemo kao poslednji razboriti ljudi“, rekao je. „Pogubili smo zlostavljača devojčica. Pogubili smo neodgovornog vozača koji je zgazio i ubio nedužnog dečaka. Pogubili smo smrdljivog nadrogiranog ubicu heroja koji se borio za svoju otadžbinu. I mi smo ludi? Ti štitiš te skotove. Držiš im sveću dok vrše zločine. Brineš za njihova ljudska prava dok nam oni siluju decu.“
„Zaveži“, rekao sam mu. „Uhapšen si zbog...“ Šutnuo me je u drugi kraj sobe.
Jednim savršeno izvedenim udarcem desnom nogom pogodio me je ispod pleksusa, izbio mi vazduh iz pluća, podigao me uvis i bacio me unazad.
Osećao sam se kao kad me je prvi put udario nogom neko ko zna šta radi.
Voznijak mi je prišao i podigao me za revere venčanog odela. Čuo sam kako se tkanina cepa i osetio da on podešava zahvat. Imam osamdeset kilograma. Bacio me je na sredinu sobe s lakoćom. Pantalone su mi se pocepale pozadi kad sam pao. Video sam ga kako dodiruje svoj rever.

Iza revera je izvadio starinski žilet. To je stara smicalica izbacivača. Ako ga neko zgrabi za revere, zažaliće.
Krenuo je ka meni.
Pokušao sam da se otkotrljam, ali uprkos stasu bio je brz i našao se nada mnom za tren oka. Video sam da drži žilet u desnoj ruci i podiže se na prste, čuo sam nečiji krik i shvatio da je moj, a onda se Voznijak srušio na mene kao bomba. Dok je padao, udario sam ga pesnicom u srce svom preostalom snagom. Vazduh mu je izleteo iz grudi i trgnuo se od šoka i bola.
Ali to ga nije zaustavilo.
Sranje, pomislio sam. Taj udarac je uvek delotvoran.
Spustio se svom težinom na mene, ali ne baš kako je nameravao. Jednim kolenom pritiskao mi je grudi, drugim mi je prikovao levo rame za tlo držeći i dalje žilet u desnoj ruci, ali telo mu se izvilo u stranu od mog udarca.
Povredio sam ga. Teško je disao. Znoj se slivao s njega i kapao mi na lice. Slobodnom rukom mi je pritiskao desnu mišicu, ali snaga ga je napuštala.
To je nevolja s krupnim ljudima. Lako se zamaraju.
„Kepecu“, rekao je dok sam se batrgao kao životinja u čeljustima veće zveri i mlatarao nogama.
„Zar ne znaš da bi trebalo da si na našoj strani? Zar ne vidiš da mi radimo tvoj posao? Zar si toliko glup...“
Oslobodio sam desnu ruku i zario mu palac u levo oko. I nisam ga izvukao. Voznijak se otrgnuo od mene s krikom, a ja sam skočio na noge i pokušao da ga udarim desnim đonom u koleno shvativši da se borim kao Džekson Rouz, da napadam oči i kolena, šutirao sam ga, pogađao sam ga u kost i mišić lista, u butinu, svuda osim u koleno.
No on se odmakao držeći ruku na očima, a ja sam krenuo na njega, i dalje zamahujući nogom. Udahnuo sam i naciljao.
Najzad sam pogodio, desnom nogom udario sam ga u koleno sa strane, noge su mu popustile, zaurlao je kao ranjeni medved i zamahnuo žiletom. Osetio sam da mi nešto oštro klizi preko čela, osetio sam vlagu i toplotu, ali još me nije bolelo; shvatio sam da me je isekao žiletom.
No bio je gotov. Kao i ja.
Pao sam na kolena, krv mi je liptala niz lice i po rukama kojima sam štitio oči, a Voznijak je skliznuo niz zid i ječeći opipavao koleno. Zurio sam u svoje šake, oslabele od gubitka krvi i šoka. Kad sam podigao glavu, video sam ga kako hramajući prolazi kroz procep tajne sobe.
Sigurno sam krenuo za njim jer sam bio svestan da idem Prolazom mrtvih i izlazim u široki niski tunel probijen pre mnogo vekova.
Našao sam kameno stepenište ka dubljoj utrobi grada i krenuo dole. Čuo sam da Voznijak ispred mene besno reži kao ranjena zver. Silazili smo sporo. Pogledao sam telefon, ali dole nije bilo signala. Bili smo u prošlosti.
Stepenica više nije bilo. Pozvao sam ga po imenu.
„Voznijače! Voznijače!“
No nastavio je dalje, a ja za njim, sve dublje u taj drugi grad, u zaboravljeni grad, u podzemni grad, stigli smo najzad do kraja drugog stepeništa. Video sam četiri jednaka lučna tunela, široka, ali niska, sagrađena da kroz njih prođe mnoštvo ljudi mrtvih već gotovo stotinu godina.
Došao sam do stanice s dva drvena perona sučeljena preko starih šina. Tu je, u velikom crvenom krugu, naziv stanice bio ispisan crnim slovima na beloj pozadini.


BLUMSBERI

Gledao sam Voznijaka kako hramajući izlazi s perona i nestaje u tami. Duboko u tunelu video sam svetlo. Približavalo se. Vijugalo je i skretalo u mraku. Gledao sam Voznijaka kako ide ka njemu, diva koji se sada jedva kretao.
Stao sam na ivicu perona i tu ostao i gledao ga kako iščezava u tami. Svetlo podzemnog voza jurilo je ka meni i, mada sam znao da neće stići na ovu napuštenu stanicu, shvatio sam da će doći do grmalja koji hrama u mraku.
„Voznijače!“
Nestao je, ali čuo sam voz kako vijuga, krivuda i juri ka svetlu, životu i nekoj stanici na kojoj ga čekaju redovni putnici i turisti, čuo sam besnu škripu čeličnih točkova kad je vozač pritisnuo kočnicu opazivši, prekasno, čoveka koji se vuče ka vozu kroz mrak.
Ali nisam ga video kako umire, a ako je ispustio neki zvuk, ja ga nisam čuo.

TRIDESET TRI


OSTACI TAMNICE NJUGEJT sada su bili mesto zločina.
Duboko u utrobi Old Bejlija naši ljudi su čekali duž perimetra koji je, po naređenju Pat Vajtstoun, počinjao od kotlarnice. Istražitelji mesta zločina, forenzičari i stručnjaci za geo-forenziku navlačili su bele kombinezone, maske i navlake za obuću čekajući znak starijeg istražitelja. Detektivski pripravnik Bili Grin pomagao je mladom uniformisanom pozorniku da postavi policijsku traku držeći dnevnik mesta zločina, spreman da upiše sve koji uđu i izađu.
U kvadratnoj sobi obloženoj memljivim pločicama Vajtstounova i ja smo stajali na plastičnim pločama. Njene oči iznad maske šarale su naokolo.
„Znači, ovo je bila pripremna ćelija“, rekla je. „U njoj su držali osuđenike pre nego što ih izvedu da ih obese.“ Skinula je naočari i obrisala ih. Mislila je na perimetar našeg mesta zločina. „Znam gde počinje“, rekla je, „ali ne znam gde treba da se završi.“
Jedna prilika u belom kombinezonu provukla se kroz procep prema Prolazu mrtvih. Pramen crvene kose pao je Edi Ren preko čela. Sklonila ga je.
„Poslednji tunel vodi odavde, iz Njugejta, do Crkve Svetog groba preko puta. Probijen je hiljadu osamsto sedme. Javna vešanja privlačila su mase - jednom je dvadeset osam ljudi poginulo kad se prevrnula tezga s pitama - pa su sagradili tunel da sveštenici ne bi morali da se probijaju kroz gužvu kako bi pružili poslednju utehu osuđenicima.“
„Iz tunela vodi najmanje jedno stepenište“, rekao sam ja. „Ali bio sam dole. Nema kraja.“ Vajtstounova je malo razmislila.
„Postavite drugi kraj perimetra na drugom kraju tunela“, rekla je Edi.
„Razumem.“ Edi se okrenula i nestala kroz Prolaz mrtvih. „Da kažem nadzorniku mesta zločina da ih pusti?“, upitao sam je.
„Daj mi minut“, odgovorila je Vajtstounova.
Znao sam koliko je taj prvi pogled važan svakom starijem istražitelju. Uprkos plastičnim pločama, kombinezonima i gumenim rukavicama, mesto zločina više nikad neće biti isto.
„Znači, niko ne zna za sve ovo?“, rekla je. „Neverovatno.“
„Nije zaštićeno“, rekao sam. „Naprosto se ovde nalazi - ćelija, Prolaz mrtvih - baš kao one ćelije u krčmi preko puta. Nema zakonske odredbe o spomeničkoj zaštiti. Nema plave table napolju. Sve ovo opstalo je pukom igrom slučaja. Nije otvoreno za turiste. Nije otvoreno ni za koga. Sumnjam da je više od šačice osoblja Old Bejlija ikada bilo ovde ili da čak zna za ovo. Jednog dana zameniće onu kotlarnicu i sve ovo će nestati bez galame i ceremonija. I nikome neće biti žao zbog toga jer se niko nikada nije ponosio Njugejtom. Ni pre ni sada. Upravo je obrnuto. Još otkako je Čarls Dikens posetio Njugejt hiljadu osamsto trideset šeste, ovo je mesto nacionalne sramote.“
„Savršeno mesto za ubistvo. Miris smrti oseća se u vazduhu. Koliko ljudi je obešeno u
Njugejtu?“

„Hiljadu sto šezdeset devet - ne računajući Mahmuda Iranija, Hektora Velsa i Darena Donovana.“
„Znamo li kako je Voznijak dolazio ovamo s ulice?“
„Zatražio sam od ekipa za potragu da se probiju do podzemnih garaža okolnih poslovnih zgrada.
Potrajaće, ali naći će prolaz.“
„Dobro si vodio ovu istragu, Makse“, rekla je.
Zurila je u krvavu mrlju na podu. Pored mrlje je bila krpica tkanine s mog venčanog odela.
„Imala si svojih briga“, rekao sam joj. „Kako je on? Kako je Džast?“
„Uskoro izlazi iz bolnice“, rekla je. „Vraća se kući.“
„Ja ću vas voziti“, rekao sam želeći da učinim nešto za njih dvoje, da popravim štetu, svestan da je to nemoguće. Osetio sam da mi lice plamti jer mi je jadno i nedovoljno delovala ponuda da odvezem Pat Vajtstoun i njenog sina s jednog kraja Holovejskog puta na drugi.
Ali ona mi se zahvalno nasmešila.
„To će nam mnogo pomoći, Makse“, rekla je. Onda je mahnula glavom ka vratima i perimetru iza vrata. „Neka uđu“, rekla je detektivka viša inspektorka Vajtstoun službenim tonom.

Sišli smo dublje u grad.
Obasjavajući put mobilnim telefonima, Vajtstounova i ja smo prošli kroz Prolaz mrtvih, sišli u podzemni tunel između Njugejta i Crkve Svetog groba, sišli niz kameno stepenište i pažljivo koračali kroz mrak dok nismo stigli do četiri istovetna lučna tunela i prošli kroz njih do dva drevna perona napuštene stanice podzemne železnice koja se nekada zvala Britanski muzej.
Duboko u tunelu videli smo svetla; hitna pomoć je skupljala ostatke Andreja Voznijaka.
„Ko je on bio?“, upitao sam. „Šta kažu gore u Centralnom krivičnom sudu?“
„Po svemu sudeći odlično je radio svoj posao“, odgovorila je Vajtstounova. „Bio je vrlo učtiv, ali nikome ne bi palo na pamet da mu se usprotivi.“
„Da“, rekao sam. „Zaustavio me je jednom. Posle presude u slučaju Godard. Kada samo što nisam napravio glupost. Glupost zbog koje bih gorko zažalio.“
„Rekli su mi da je bio tipičan stražar Old Bejlija. Znaš kakvi su oni. Zapravo su sjajni ljudi.
Ostaju mirni i pribrani pred svakojakim smećem koje im ulazi na vrata.“
„Rekao mi je da smo na istoj strani. Neposredno pre nego što je pokušao da mi iseče oko.“
„Imao je trideset devet godina, bio je samac, nikad se nije ženio, nije imao dece. Treće pokolenje poljskih doseljenika. Njegov deda je došao ovamo i stupio u Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo trideset devete.“
„Poljsko ratno vazduhoplovstvo. Bilo ih je osam i po hiljada. Najbrojniji strani učesnici u Bici za Britaniju.“
Duboko u tunelu videli smo svetla hitne pomoći, čuli smo dovikivanja i opazili srebrnasti odsjaj voza koji je uzeo život Andreju Voznijaku.
„Šta mu se dogodilo?“, upitao sam. „Kako je od sudskog stražara postao član Kluba za vešanje?
Razlog ne može biti samo to što je svakodnevno gledao razno ljudsko smeće.“
„Imao je devojku“, rekla je Vajtstounova. „Verenicu. Bila je druge vere. Voznijak je bio katolik i njena porodica se žestoko protivila vezi. Izbacili su je iz kuće, isključili su je iz nasledstva. Nazivali su je kurvom jer se zaljubila. Priti, tako se zvala. Napadnuta je kiselinom, mada niko nije odgovarao zbog toga. Jedan rođak joj je prišao kad se vraćala s posla i bacio joj kiselinu u lice.“
„Gospode bože.“

„Priti po svemu sudeći nije mogla da živi s tim. Sa svim tim. Ni s odvojenošću od porodice ni s licem koje joj je uništio član te porodice. Možda nije mogla da podnese izraz u očima Andreja Voznijaka. Sažaljenje. Tugu. Bes. Možda bi doktor Džo umeo to da ti objasni. Ja ne bih znala ni odakle da počnem. Znaš li šta je najveća laž u životu?“
„Kaži mi.“
„Da se sve dešava s nekim razlogom. To nije istina. Ponešto se dešava bez ikakvog razloga. Ponešto je - i to ono najbolnije - potpuno besmisleno. Ponešto nema nikakvog smisla i nikada ga neće ni imati.“
Činilo mi se da govori o sebi i svom sinu koliko i o Andreju Voznijaku i njegovoj verenici. Ćutao sam i slušao njeno disanje u tami. Onda je namestila naočari i nastavila sa svojom pričom.
„Voznijak se jedne večeri vratio kući i našao Priti obešenu. Bio je na odsustvu šest meseci. Vratio se na posao početkom leta, neposredno pre nego što su oteli i obesili Mahmuda Iranija. Znaš li da je Irani imao kćer?“
Nisam morao ni da razmislim.
„Ona je bila Voznijakova verenica“, rekao sam. „Priti.“
Vajtstounova je klimnula glavom. „A niko nije ni kažnjen za napad kiselinom na nju. Makar ne dok se Voznijak nije vratio s odsustva. Pretpostavljam da je sada neko kažnjen. Ali gde je našao ostale?“
Razmislio sam o tome.
„Našao ih je među ljudima kao što je on sam“, rekao sam. „Među ljudima koje je sistem izneverio. Među onima koje su lukavi advokati ponizili. Među svima kojima se gadilo da se skotovi izvlače s ubistvom.“
Svetla su nam se približavala.
Bila su bela i zaslepljujuća i osećali smo njihovu toplotu. Videli smo oznojena napeta lica muškaraca i žena koji su nosili užasni teret u kesama.
„Našao ih je u Old Bejliju“, rekao sam.

TRIDESET ČETIRI


GLEDAO SAM TARU Džouns kako ide kroz Sobu za teške zločine broj jedan. Posmatrao sam svaki njen korak. Nisam mogao da skinem pogled s nje. Mislio sam da će mi reći nešto o mom novom odelu. Mislio sam da će mi se kradomice osmehnuti. No samo je spustila debelu fasciklu na moj sto.
„Ovo će ti možda zatrebati“, rekla je.
Bio je to original biometrijske analize razgovora s Polom Vorbojsom i Barijem Vajlderom. Vratila se za svoj sto pognutih ramena, s kosom preko lica, kao da je nešto dragoceno već izgubljeno. Ali nisam mogao da dokučim šta.
„Vidi ovo, Makse“, rekla je Edi.
Na velikom zidnom monitoru pustila je doktoru Džou snimak otmice Abu Dina. Crno-beli snimak bezbednosne kamere prikazivao je mnoštvo ljudi kako kleči u sivoj vemblijskoj ulici. Abu Din je stajao pred njima okružen telohraniteljima i kažiprstom pokazivao uvis kao da predskazuje kišu.
„Želite li da premotam do dolaska kombija, doktore Džo?“
„Neka ide sve normalnom brzinom, molim vas“, rekao je forenzički psiholog. Sada smo svi gledali snimak. Edi i Bili Grin. Detektivka viša inspektorka Vajtstoun i ja. I Tara, podignute brade, šetajući pogledom od ekrana do usana doktora Džoa.
„Šta tačno tražimo, doktore Džo?“, upitala je Vajtstounova.
„Tražimo ono što nisu želeli da vidimo“, odgovorio je.
Iza mase sam video krupnog pozornika Rokasla kako stoji tačno ispred Filipa Maldinija u invalidskim kolicima, a iza mladića stajala je njegova sestra Pajper ruku oslonjenih na njegova ramena. Filip je držao plakat:

MOJA ZEMLJA - VOLI JE ILI JE OSTAVI.

A onda je sve počelo.
Pozornik Rokasl je potrčao očajnički vičući u radio na ramenu. Kolica Filipa Maldinija skliznula su na pločnik, a njegova sestra kao da je stala između brata i onoga što stiže ulicom. A onda je masa ustala.
Pokazivali su. Vikali. Preplašeno bežali.
Crni kombi je ušao u kadar; činilo se da cilja u masu, a onda je naglo skrenuo na pločnik da izbegne brata i sestru Maldini.
Tu je stao.
Masa se razbežala.
Abu Din je prstom pretio kombiju.
„Ne smeš da parkiraš ovde, drugar“, rekla je Edi i svi smo se nasmejali.
Smeh je utihnuo kad je iz kombija izašao Albert Pirpoint. A za njim još jedan Albert Pirpoint.

Maskirana lica osmotrila su ulicu. Na vrhu ekrana video sam pozornika Rokasla kako zove pojačanje ležeći na stomaku. Kad je okrenuo glavu prema ulici, ukazao se i treći Albert Pirpoint kako za volanom kombija turira motor.
„Zaustavite“, rekao je doktor Džo.
Edi je pritisnula dugme i slika se zamrznula.
U potpunoj tišini zurili smo u tri maske Alberta Pirpointa na ekranu. Onda je doktor Džo progovorio.
„Ove maske s likom Alberta Pirpointa imaju dvostruku svrhu“, rekao je. „Nisu samo simbolične. Da, Klub za vešanje smatra sebe otelotvorenjem pravde. Da, smatraju da pravedno kažnjavaju zlo. Da, smatraju sebe naslednicima Alberta Pirpointa. Sve to je tačno. Ali ove maske imaju i praktičnu svrhu. Na njih se usredsređujemo. Gledamo te maske. Skreću nam pogled. Ometaju nam čula. One su mamac.“
U STZ1 je ušao profesor Hičens. Spustio je motociklističku kacigu na svoj sto i odgegao se do aparata za kafu. Otišao sam do njegovog stola, uzeo kacigu i bacio je na njega iz sve snage. Pogodila ga je visoko u leđa i ispolivao se kapućinom.
„Makse, kretenu jedan!“ Onda sam mu se uneo u lice.
„Znao si“, rekao sam. „Znao si da je ono Njugejt, profesore. Glumio si pred nama, a znao si.
Znao si od samog početka!“
Odmicao se od mene iznenada preplašenog pogleda.
„Ne“, rekao je. „Ne!“
Edi Ren i Bili Grin su me uhvatili za mišice. Otrgnuo sam se.
„Ma daj, Hiče“, rekao sam. „Njugejt! Ljudski zoološki vrt. Dvorana užasa. Spomenik surovosti ovog velikog grada. ’Ogavni slivnik zverstva i pokvarenosti.’ Ma daj! Ti si jedan od vodećih istoričara grada, a tvrdiš da nisi znao da Njugejt i dalje postoji, da je živ zakopan ispod Old Bejlija? Ne verujem ti, profesore.“
„Znao si?“, upitala ga je Vajtstounova ledeno. „Je li to istina?“ Prešao je dlanom po košulji isprskanoj kafom.
„Nisam“, rekao je i zastao. „Nisam odmah...“ Vajtstounova je eksplodirala. „Gospode bože!“
„U početku je to delovalo neverovatno“, rekao je Hičens. „Nisam verovao da su zaista toliko drski. No Njugejt je zamenio Tajbern kao gubilište, pa je zamisao zapravo imala savršenog smisla.“
„Kad si shvatio?“, upitala ga je Vajtstounova, bela kao kreč od suspregnutog gneva.
„Od početka“, rekao sam ja. „Znao je od samog početka.“
„Nisam!“ usprotivio se on. „Ne od samog početka!“
„Ometao si ovu istragu“, rekla mu je Vajtstounova. Glas joj je bio jedva jači od šapata, ali nikada je nisam video toliko jarosnu. „Jedan član moje ekipe samo što nije izgubio život. Znaš li šta to znači, profesore? Ometao si istragu ubistva. Ometao si izvršenje pravde. Prikrivao si dokaze. Misliš li da bi izdržao tri godine robije, profesore Hičense? Ja nisam sigurna u to.“
U očima mu se sada video istinski užas. Ne strah da bih mogao da ga raspalim po njušci. Strah da će možda završiti u zatvoru.
„Nisam znao od početka, kunem se“, ponovio je. „Shvatio sam tek kada su oteli Abu Dina. Kad je pobegao, a na filmu smo videli slike Sanginske šestorke na tim zidovima... na zidovima...“
„Njugejta“, dovršio sam umesto njega. „Šta si imao od toga što si ćutao? Zašto si ćutao? Ko si ti da dozvoliš onim gadovima da dele pravdu?“

Video sam blesak besa u njegovim očima.
„A ko si ti da im to uskratiš? Pogledaj kakvo su smeće obesili. Mahmud Irani - zlostavljač dece koji je unakazio sopstvenu kćer! Hektor Vels - bogati bankar koji je pregazio dete sportskim kolima! Daren Donovan - narkos koji je okončao život ratnog veterana.“
Uhvatio sam ga za vrat. Koprcao mi se u šaci.
„Nisam učinio ništa loše“, zacvileo je. „Nisam vas lagao! Nisam nikad želeo da se tebi nešto desi, Makse!“
S mukom sam obuzdavao bes. Držao sam ga za revere i nisam ga puštao. Podigao je ruke da zaštiti lice. Video sam mu prste umrljane nikotinom. No nisam nameravao da ga udarim. I on je to znao.
Osmelio se zbog toga.
„Misliš da će ovo stati?“, rekao je. „Kad ih pohvatate? Nastaviće se. Zapalili su plamen koji neće zgasnuti dok ne pročisti ovu zemlju.“
Odjednom sam shvatio da osećam njegov miris. Dugogodišnji miris duvana i jeftine kolonjske vode. Podsetio me je na drugi miris, na cigarete bez filtera, parfem i žvakaće gume. Nasmejao sam se naglas.
„Kombi je mirisao na nešto“, rekao sam Vajtstounovoj. „Taj miris je bio nekako sladunjavo truo. Kao uvelo cveće. Kao gnjilo voće. Nešto gadno prikriveno nečim slatkim.“ Zagledao sam se u nju.
„A znam odakle potiče taj miris.“
„Šta hoćeš da kažeš?“, upitala me je Vajtstounova.
Pustio sam profesora Hičensa. Zaboravio sam na njega. Ali miris hiljada njegovih smrdljivih ručno smotanih cigareta i litara kolonjske vode kojima se prskao otključao mi je do malopre zaključana vrata. Iza tih vrata bio je oštri zadah cigareta, parfema i gume za žvakanje.
Udario sam rukom po debeloj fascikli koju mi je Tara donela.
„Dovedite ih“, rekao sam. „Pola Vorbojsa. Barija Vajldera. I Filipa Maldinija.“ Vajtstounova i Edi su se zgledale.
„Momka u kolicima?“, upitala je Vajtstounova.
„Svu trojicu. I to odmah. Ne tražim da ih uhapsimo. Želim da dođu dobrovoljno. Ali ako odbiju, želim da imamo moć da ih dovedemo.“
„A kako da to ostvarimo?“, upitala je moja šefica.
„Želim da ih svu trojicu proglasiš važnim svedocima. Vorbojsa, Vajldera i Maldinija. To je delotvorno, zar ne?“
Vajtstounova je odmahnula glavom, mada sumnjičavo, a ne u znak odbijanja. Samo stariji istražitelj može da imenuje važnim svedoke, a dužan je da svoju odluku unese u dosije istrage i pripremi se da na sudu iznese razloge za takvu odluku. Ako to krene naopako, delimično ili u potpunosti, neću stradati ja, nego stariji istražitelj naše ekipe.
„Pat“, rekao sam, „molim te da mi veruješ.“
Detektivka viša inspektorka Vajtstoun gledala me je nekoliko trenutaka, a onda je klimnula glavom. „U redu.“
Edi je pokazala profesora Hičensa. „Šta ćemo s njim, gospođo?“
„Sklanjajte mi ga s očiju“, rekla je Pat Vajtstoun.


Sat kasnije četiri člana naše ekipe bila su u Sobi za nadzor stanice Centralni Vest end.
Bila je to zamračena soba s velikim monitorom podeljenim na devet polja. Bezbednosne kamere su pokrivale čitav blok oko stanice. Jedna je nadzirala podzemnu garažu stanice, druga Ulicu Boji na severu, treća Ulicu Kliford na jugu. Tri kamere bile su okrenute ka Berlingtonskom parku, a tri su nadgledale Sevil rou - jedna ka severu, druga ka jugu, a treća je bila okrenuta naniže, ka stepeništu ispod velike plave svetiljke.
„Evo ih“, rekao je Grin.
Gledali smo Barija i Džin Vajlder kako stižu pred stanicu. Stali su ispod plave svetiljke, Džin Vajlder je besno pušila. „Šta tražimo?“, upitala je Vajtstounova.
„Samo gledaj“, rekao sam.
Stigao je crni taksi. Vozač je pomogao Pajper Maldini da izvuče kolica svog brata iz vozila. Filip Maldini je, sedeći u stolici, kratko klimnuo glavom Bariju Vajlderu.
„Da li vam Bari Vajlder i Filip Maldini deluju kao prijatelji?“
„Ne.“
„To je zato što se nikada do sada nisu videli“, rekao sam. „Posmatrajte sada Džin Vajlder i Pajper Maldini.“
Njih dve su razgovarale kao stare prijateljice.
Džin Vajlder je bacila opušak u slivnik i odmah izvadila novu cigaretu. Pajper Maldini joj je pripalila šibicom. Džin Vajlder ju je lako dodirnula po ruci.
„Da li vam deluju kao da se ne poznaju?“, upitao sam. Vajtstounova je zurila u mene.
„Šta hoćeš da kažeš, Makse?“
„Razlog za neslaganja u Tarinoj analizi nije bilo to što su Bari Vajlder i Pol Vorbojs krivi“, objasnio sam. „Čak ni to što su lagali. Razlog je to što nam ni Pol Vorbojs ni Bari Vajlder nisu rekli čitavu istinu.“
Sada su me svi gledali.
„Onaj kombi je mirisao na cigarete, parfem i žvakaću gumu“, rekao sam. „Mnogo cigareta bez filtera, obilne količine parfema i brdo gume za žvakanje. Doktor Džo je rekao da su nam maske odvlačile pažnju i imao je pravo. Zbog maski smo prevideli ono što je najočiglednije u Klubu za vešanje.“
Pajper Maldini i Džin Vajlder su se odjednom zagledale u kameru koja nadzire ulaz u stanicu.
„Troje od njih su žene“, rekao sam.

TRIDESET PET


NJIH ČETVORO JE čekalo ispred soba za saslušanja.
Džin Vajlder je grozničavo škrgutala zubima gledajući nas kako dolazimo hodnikom. U skučenom prostoru ispred niza soba za saslušanja samo što se nisam zagrcnuo od smrada cigareta bez filtera, parfema i žvakaće gume.
Pogledala me je u oči i videla da znam.
„Samo jedno ne razumem“, rekao sam.
Džin Vajlder se gorko nasmejala. „Mislim da ti mnogo štošta ne razumeš.“
Pogledao sam Pajper Maldini. Video sam da stiska usne shvativši da je gotovo. Možda je bilo gotovo u trenutku kad je Andrej Voznijak nestao pod točkovima voza. A možda bi nastavile dok ne ostane niko. To nikada nećemo saznati.
„Zašto Daren Donovan?“, upitao sam Džin Vajlder. „Imali ste dobrih razloga da mrzite Mahmuda Iranija, a imao ih je i Andrej Voznijak. Gospodin i gospođa Vorbojs imali su dobrih razloga da mrze Hektora Velsa; ubio im je unuka.“ Mahnuo sam glavom prema bratu i sestri Maldini; zgodni i tamnokosi, delovali su bledo pod svetlima policijske stanice. „Razumem i zašto biste mrzeli čoveka kao što je Abu Din“, rekao sam tiho. Onda sam se zagledao u gnevno lice Džin Vajlder. „Razumem čak i zašto mrzite mene - stao sam vam na put i gonio vas.“
Džin Vajlder je odmahnula glavom.
„Stvarno ništa ne shvataš. Veruj mi.“
„Džin“, rekao je njen muž. „Ne govori ništa.“
„Zaveži“, odvratila je ona. „Ne mrzimo te zato što si nas gonio. Mrzimo te jer si uvek na strani smeća. Štitiš ljude koji nam siluju kćeri jer ti je više stalo do njihovih ljudskih prava nego do dece. To je činjenica. Baš te briga. Ti ne kapiraš. Zaista ne kapiraš. Zato te mrzimo.“
Pogledao sam Pajper Maldini.
„Bilo vas je samo troje kad ste oteli Abu Dina“, rekao sam. „U početku sam mislio da je to zato jer su tebe, Pajper, svakodnevno viđali na ulici u Vembliju i da bi neki vernik mogao da te prepozna - čak i iza maske Alberta Pirpointa. Ali to nije razlog, zar ne?“
Pajper Maldini je i dalje ćutala. Njen brat se okrenuo u stolici da je pogleda. On nije znao, pomislio sam.
Nije znao do malopre.
„Vozila si beli kombi“, nastavio sam. „Ti nisi bila redovni vozač. Ali te večeri zadatak ti je bio da voziš, zar ne? I dobro si ga obavila.“
Odmahnula je glavom.
„Želim advokata“, rekla je.
„Trebaće ti“, rekla je Vajtstounova.
Džin Vajlder se smejala vadeći kutiju cigareta.

„Ovde je pušenje zabranjeno“, rekla joj je Edi. Džin Vajlder se nije ni osvrnula.
Zapalila je cigaretu, pohlepno uvukla dim i gledala me škiljeći kroz oblak.
„Ti stvarno moraš da pitaš zašto smo ubili tog smrdljivog narkosa“, rekla je i u čudu zavrtela glavom. „Zato što tvoj zakržljali pajkanski mozak ne može da shvati zašto bi neko želeo da ga ukloni - narkomana koji je opljačkao i praktično ubio starog ratnog veterana. Ne kapiraš, zar ne? Ne shvataš da je ova zemlja bolja bez tog skota, je li? Daren Donovan je umro jer je zaslužio da umre. Zato što su vaši zakoni suviše slabi da izađu na kraj s njim. Zato što su vaši sudovi pretrpani, advokati prepredeni, a policajci preopterećeni - siroti.“ S uživanjem je povukla dim. „Neko je morao da ga ucmeka“, nastavila je. „I to je pripalo nama. Zaslužio je da visi. Zar to nije dovoljan razlog?“
„Kako je to išlo?“, upitao sam. Pogledao sam Barija Vajldera. „Da li vam je Andrej Voznijak prišao kad ste bili na suđenju Mahmudu Iraniju u Old Bejliju?“
„Moj muž nema ništa s tim“, rekla je Džin Vajlder. „Ne uvlači ga u ovo, čuješ?“
„Da ga ne uvlačim?“, odvratio sam. „Nikoga nećemo izostaviti. Znaš li koja je kazna za zločinačko udruživanje radi ubistva u ovoj zemlji? Doživotna robija.“
„To su bile žene“, rekla je Pajper Maldini brzo, oslonjena jednom rukom na bratovljeva kolica.
„Samo žene. Od početka samo žene. Andrej je prišao Džin. Džin se obratila meni...“
„A Voznijak je doveo Dol Vorbojs“, rekao sam. „Gde je ona?“
„Njihov advokat nas je upravo obavestio da su i gospodin i gospođa Vorbojs uz dužno poštovanje odbili da dobrovoljno prisustvuju bilo kakvim razgovorima“, rekla je Edi Ren. „Primoravaju nas na teži način.“
„Verovatno su već na putu za aerodrom“, rekao sam. „Bili, proveri današnje letove za Španiju sa svih londonskih aerodroma. Ne daj im da se ukrcaju u avion.“
Bili je otrčao.
Pajper Maldini je stajala ispred brata, štitila ga je telom očajnički moleći Pat Vajtstoun.
„Da li me razumete?“, govorila je. „Od početka su učestvovali samo Andrej i žene. Samo mi žene. Uvek samo mi.“
„Zato što su naši muškarci slabići“, rekla je Džin Vajlder, a njen muž je oborio glavu. „Naši muškarci su suviše strepeli od svega što će im se desiti ako ih uhvate.“ Zgazila je opušak i odmah zapalila novu cigaretu.
Edi je rekla: „Pušenje je...“ Džin Vajlder je podigla ruku.
„Imam rak pluća, dušo“, izjavila je. „Neizlečiv. Raširio se svuda. Maligni tumori veći od tvojih sisa. Ne bojim se raka pluća. I ne bojim se smrti. Prema tome, zašto bih se plašila tebe, jebote? Zašto, kučko mala riđa?“
„Zato što sam ja mala riđa kučka“, odgovorila je Edi i koraknula napred, „koja te hapsi zbog ubistva.“
Džin Vajlder je nasrnula na nju i zamahnula pesnicom, ali je nije udarila jer je njen muž stigao da je uhvati za ruku. Pajper Maldini je vikala nešto Džin Vajlder, koju je Vajtstounova pokušavala da odvuče.
Na mladića u invalidskim kolicima niko nije obraćao pažnju.

Sat kasnije Pol Vorbojs je otvorio vrata svoje vile u Eseksu.

Kad god smo se videli, poslednji slavni londonski gangster bio je obučen ili za špansku plažu - kratke pantalone, havajska košulja, kožne sandale - ili za englesko igralište za golf - majica s okovratnikom, pantalone s faltama, patike.
No danas se obukao za venčanje.
Pol Vorbojs je bio u svečanom jutarnjem odelu. Crni žaket s lastinim repom, sive pantalone i prsluk blede boje limuna.
Bela košulja, plava kravata i beli karanfil u rupici na reveru. Cvet je bio svež, ali odelo, mada vrhunsko i skupo, delovalo je staro četrdesetak godina.
Kad me je video nasmešio se, očigledno iskreno.
„Zdravo, Makse.“
„Ideš na venčanje, Pole? Mislio sam da si na putu za aerodrom.“
,Ja ne bežim. Nikad nisam, nikad i neću.“
Pogledao je na trenutak Bilija Grina, a onda moj BMV parkiran na pošljunčanoj prilaznoj stazi.
„To je sve?“, rekao je. „Samo ti i ovaj mladić?“
„To je sve“, odgovorio sam.
„Mogao si da dođeš s naoružanom pratnjom“, primetio je Vorbojs.
„Nema potrebe, zar ne?“
Odmahnuo je glavom. „Nema potrebe. Ipak, hvala ti, Makse.“
„Andrej Voznijak je mrtav“, rekao sam mu. „Džin Vajlder i Pajper Maldini uhapšene su zbog ubistva Mahmuda Iranija, Hektora Velsa i Darena Donovana. Ostala je samo Dol Vorbojs. Ostala je samo tvoja žena.“
Pomerio se u stranu da nas propusti u kuću.
Iz hodnika je došao beli engleski bul-terijer. Imao je sitne crne oči sjajne od života, a čelo mu se spuštalo sve do nosa.
Onjušio mi je ruku kao poznaniku.
„Zdravo, Centre“, rekao sam mu. „Zdravo, druže stari.“
„Nisam znao do danas“, rekao je Pol Vorbojs.
Nisam mu odgovorio; osetio sam da mu se raspoloženje menja i video kako mu se preplanulo lice smračilo. Onaj bes koji mu je pomagao da se suprotstavlja Krejovima i Ričardsonovima pre pola veka ostao mu je blizu površine.
„Možeš da mi veruješ ili ne, baš me briga“, rekao je. „Dolin stari, moj pokojni tast, bio je taksista. Davao joj je da vozi njegov crni taksi gore-dole Volvortskim putem kad joj je bilo deset godina. Sedela je u toj crnoj grdosiji i jedva je videla išta preko volana, a njen stari se savijao od smeha na zadnjem sedištu.“ Toplo se nasmešio. „Vožnja po Londonu joj je u krvi. Poznaje ove ulice. Odlično vozi. I vozila ih je, Makse. Samo to. Gospode, dovoljno je stara da im svima bude baba. Ali bila im je vozač. Zbog onoga što je onaj skot Vels uradio Danijelu. Dve godine za ubistvo nedužnog dečaka!“ Zgrabio me je za mišicu; iako je već bio u poodmaklim godinama, osetio sam koliko je snažan i bilo mi je drago što je Bili sa mnom. „Dol je bila vozač. Rekao sam ti - to nije moj stil. Uopšte nije moj stil, Makse. Da sam hteo da ucmekam skota, ne bih uzeo konopac. Ona je samo vozila, Makse, to je sve.“
Potapšao sam ga po snažnoj mišici.
„Možemo o svemu tome da pričamo kasnije, Pole“, rekao sam blago, „ali sada moraš da me odvedeš kod nje.“
Stajali smo ćutke nekoliko trenutaka. Onda je Pol Vorbojs provukao prste kroz proređenu kosu i tužno se osmehnuo. Nije bilo svrhe da se opire.

„Ona vas čeka“, rekao je.
Krenuli smo za njim na sprat u spavaću sobu. Otvorio je vrata i videli smo Dol Vorbojs kako leži na krevetskom prekrivaču.
Bili je kriknuo.
Dol Vorbojs je bila u venčanici, sklopljenih očiju, i stezala je buket svežeg cveća na beživotnim grudima.
Brzo sam joj prišao i uhvatio je za ručni zglob. Koža joj je bila suva kao papir i veoma hladna.
Na noćnom stočiću su bile desetine bočica za pilule i poluprazna čaša crnog vina. Pročitao sam nalepnice tražeći joj puls. „Zolpidem. Zaleplon. Zopiklon.“
Dovoljno tableta za spavanje da bilo koga uspava zauvek.
Bili je zvao hitnu pomoć. Bio je još dovoljno mlad da veruje da za pomoć nikad nije kasno. No, jednom nam svima istekne vreme.
Pogledao sam Pola Vorbojsa. Gledao je ženu kojom se oženio pre mnogo godina.
„Prošlo je toliko godina“, rekao je, „a još može da stane u venčanicu.“

TRIDESET ŠEST


NIJE BILO GOTOVO.
Dva preživela člana Kluba za vešanje bila su u istražnom zatvoru Holovej, ponekad zvanom i Holovejski zamak, gde će ostati u odvojenim ćelijama dok ne počne suđenje u Centralnom krivičnom sudu, gotovo uvek zvanom Old Bejli.
Džin Vajlder i Pajper Maldini su mogle da izbegnu suđenje da su se izjasnile kao krive po svim tačkama optužnice, ali to se neće desiti - Kraljevsko tužilaštvo već nas je obavestilo da su obe izjavile da nisu krive. Džin Vajlder i Pajper Maldini su želele da izađu pred sud. Htele su, pretpostavljam, da kažu čitavom svetu zašto su ubile Mahmuda Iranija, Hektara Velsa i Darena Donovana. Kao i svi istinski vernici suočeni s krajem, sanjale su da će čitave vojske poći za njima.
Ova poslednja faza istrage značila je da će naša ekipa za istragu ubistva nekoliko meseci biti prikovana za radne stolove na najvišem spratu stanice Centralni Vest end. Mnogo se priča o takozvanom zlatnom satu posle ubistva. Pa, mi policajci između hapšenja i početka suđenja radimo najviše - tada prikupljamo i upoređujemo dokaze, jedemo na brzinu za stolom i ispijamo mora kafe.
Priprema dokumentacije tek je počela. Tužioci Krune dolaziće i odlaziti dok budu sastavljali slučaj. Policija traga, istražuje i hapsi, a Tužilaštvo sklapa slučaj tako da se održi na sudu. Tako je makar u teoriji. Prema tome, naša istraga nije bila gotova, ali smo je privodili kraju.
Zato sam ujutru posle hapšenja preživelih članova Kluba za vešanje ušao u STZ1 i zatekao Taru Džouns kako rasprema svoj sto.

Nije bilo nikoga drugog. Stao sam pred nju kad je sklonila sjajnu koprenu kose s lica, a burma joj blesnula zlatnim sjajem naspram crnog somota. Nije mi se nasmešila spuštajući fascikle u kartonsku kutiju.
„Da pođemo na kafu?“, rekao sam joj. „U bar Italija? U tvoj omiljeni bar?“
„I šta onda, Makse?“
„Ne znam“, odgovorio sam.
Tvoje usne, pomislio sam. Poljubac s ukusom kafe. Tvoje oči na mom licu. Tvoje ruke u mojima.
A onda još jedan trostruki espreso pre nego što se vratim na posao. Meni je to zvučalo dobro.
Posegnuo sam da joj dodirnem ruku odmah iznad lakta. Pošto je naglo zahladnelo, nosila je džemper i moji prsti su se očešali o kašmir. Nije uzmakla, ali upravo tada je ušao detektivski pripravnik Bili Grin, doviknuo nam veselo: „Dobro jutro svima“, bacio ranac na sto, izvadio sendviče koje mu je mama napravila i uključio kompjuter. Stajao sam tamo, zurio u Taru i u njenim očima video nešto pored čega nikad neću proći.
„Da ti ja kažem šta onda, Makse?“, rekla je glasom jedva jačim od šapata iako se Bili već nagnuo

napred i kao opčinjen gledao u monitor žvaćući mamin sendvič. „Ako dobijemo ono što želimo, to nas neće usrećiti.“
„Kako to misliš?“, upitao sam je iako sam tačno znao šta želi da kaže.
„Nema srećnog kraja, Makse. Šta god da uradimo. Kakve god laži da izgovorimo. Koga god da povredimo. Nama dvoma nije suđeno. I ti znaš da je tako.“
„Ja samo želim trostruki espreso“, rekao sam. „Ne bi valjda uskratila čoveku trostruki espreso?“ Odmahnula je glavom. „Ne bih to nikada učinila.“
„Ali prvo moram nešto da obavim. Sin Pat Vajtstoun danas izlazi iz bolnice. Hoćeš li da me sačekaš?“
Dodirnula mi je ruku i najzad se nasmešila. „Makse“, rekla je, „idi, molim te.“

Čekao sam pred glavnim ulazom Vitingtonove bolnice. Nije bilo nikoga osim čoveka upalih očiju u kućnom mantilu koji je sisao cigaretu kao da je u njoj jedini vazduh na planeti.
Očekivao sam da Pat i Džastin izađu s nekom vrstom odbora za ispraćaj, s grupom lekara i sestara, ali prošli su kroz velika staklena vrata sami. Džastin je nosio tamne naočari, a majka ga je vodila držeći ga lako za mišicu i nosila mali kofer i belu kesu iz apoteke. Sin je već dosegao majčinu visinu. Kretali su se pažljivo, kao na usporenom snimku, prilagođavali se novoj stvarnosti. Nisu mnogo govorili, a i to se ticalo samo praktičnih pitanja kao što su silazak niz bolničke stepenice i ulazak u moj veliki BMV X5 koji sam parkirao na lekarskom parkiralištu i nisam isključio motor za slučaj da moram da ga pomerim.
Onda sam ih odvezao kući. Od Vitingtonove bolnice na severnom kraju Holovejskog puta do njihovog dvosobnog stana u Izlingtonu na drugom kraju tog puta. Kako smo se primicali Endželu, radnje za kebab i prodavnice jeftinih drangulija su nestajale, a pojavljivali su se kafići i antikvarnice. Vozio sam. To je sve. To je bila sitnica. Štaviše, to nije bilo ništa. Želeo sam da učinim više.
Želeo sam da kažem Pat Vajtstoun nešto za šta bi mogla da se drži kad krene napred. No vozio sam ćutke i gledao na zadnjem sedištu šiparca s tamnim naočarima i njegovu majku svetle kose i s naočarima. Saobraćaj je milio, a njihovi novi životi prostirali su se pred njima.
Vajtstounova je pomogla Džastinu da ode u svoju sobu, a kad se vratila, rekao sam joj jedino što sam imao.
„Tara Džouns mi je pričala kako je to biti gluv“, rekao sam. „Kazala mi je da se uvek ponašala kao da je to poteškoća, a ne invalidnost.“ Odmahnuo sam glavom. „Znam da je to lakše reći nego učiniti, Pat.“
No ona je klimnula glavom. „Znam šta je htela da kaže. Čoveka ne mora da definiše ono najgore što ga je zadesilo. Koliko god bilo teško, to ne mora da bude cela priča.“ Nasmešila se. „Gledam ga, Makse, i on je još moj dečak. Još je to on. Moj Džastin. To se nije promenilo i nikada se neće promeniti. On je i dalje moj sinčić.“ Nasmejala se, skinula naočari i obrisala oči nadlanicom. „Ovo zvuči sladunjavo.“
„Zvuči istinito“, rekao sam joj.
Pokazao sam laptop na trpezarijskom stolu. „Mogu li nešto da ti pokažem?“
„Samo izvoli.“
Izašao sam na internet.
„Nešto sam razmišljao“, rekao sam. „Vidi.“
Na monitoru se pojavio logotip s dve prilike - ljudskom i psećom.

„U ovoj zemlji neko oslepi svakog sata“, rekao sam. „Ali služba za obuku pasa vodiča pomaže hiljadama ljudi - slepih i slabovidih ljudi - svake godine. Oni obučavaju pse - mešanci labradora i zlatnog retrivera su najbolji - i pas ostaje s gospodarom šest-sedam godina, a onda se povlači. Neki ljudi za života promene osam pasa. A ja mislim da biste ti i Džastin...“
„O tome ćemo svakako razmisliti, Makse.“
Spustio sam stranicu. Videli smo slike pasa, prelepih i krajnje ozbiljnih.
„Nećemo stati dok svaka slepa i slabovida osoba ne bude uživala istu slobodu kretanja kao svako drugi“, pročitao sam.
„Makse?“ Pogledao sam je.
„Učinio si dovoljno“, rekla je. Gledali smo jedno drugo.
I video sam da zna. Možda nije znala svaku pojedinost o onoj noći kada smo Džekson Rouz i ja došli u Endžel da se suočimo s vođom Kerogradskih momaka. Ali znala je dovoljno. Naravno da je znala. Detektivka viša inspektorka Pat Vajtstoun je najbolji detektiv za ubistva u stanici Centralni Vest end.
„Bićemo mi dobro“, rekla je i okrenula se prozoru. „Nas dvoje.“
Mahnuo sam glavom prema prozoru. Bio je to jedan od onih čudnovatih trenutaka kada grad deluje potpuno pusto.
„Ovo je dobar kraj“, rekao sam.
„Sada jeste“, kazala je Pat Vajtstoun.

Odvezao sam se nazad u stanicu jedva se odupirući porivu da uključim sirenu. Parkirao sam se pod velikom plavom svetiljkom ispred ulaza i, suviše nestrpljiv da čekam lift, otrčao uz stepenice sve do najvišeg sprata.
Ali STZ1 je bila prazna.
Pogledao sam telefon, ali poruka nije bilo. I to je bilo u redu. Radovao sam se što sam pošteđen poruke. Zapravo nije neophodna. Shvatio sam. Bilo je sve hladnije, senke su se produžile i uskoro će se svetla popaliti u velikim kućama na Trgu Kanonberi.
A Tara Džouns je već kod kuće.

TRIDESET SEDAM


LETO NAS JE napustilo.
U hodniku su čekale nove cipele za školu. Mojoj kćeri uniforma više nije bila smešno prevelika kao prošle godine i nisam morao da joj pomažem da se obuče. Ponovo je nastupio septembar, ali drugačiji od svih ostalih septembara.
„Mogu sama“, rekla je Skaut hrabro se boreći s dugmićima žute bluze. „Čak i čarape.“
Bilo je rano jutro i s prozora našeg tavana video sam kupolu Svetog Pavla okruženu netaknutim plavim nebom, ali dole na ulici smitfildskim nosačima je izbijala para iz usta.
Prvog dana školske godine počastili smo se doručkom u krčmi Smit iz Smitfilda - ja sam poručio ovsenu kašu s medom, a Skaut palačinke, oboje smo pili sok od grejpa, a ja sam uzeo i najbolji trostruki espreso izvan Sohoa. Onda smo otišli u školu šutirajući lišće i šišarke. Skaut je dva puta omotala Stenov povodac oko ruke, njemu je rep stajao uspravno, paperjast i razmetljiv kao paunovo perje, okrugle oči sijale su mu od iščekivanja, a njegova dlaka boje tamnog kestena bila je ista kao jesenje lišće.
Bilo je jasno da vreme prolazi, gotovo se osećao ukus vremena u svežem jutarnjem vazduhu, ali to je bilo prijatno.
Kad smo se Sten i ja oprostili od Skaut na školskoj kapiji, zapanjeno sam shvatio da više nije ni najmlađa ni najsitnija. Nasmejano je krenula u korak sa svojom drugaricom Mijom, a Sten je tužno cvileo gledajući je kako odlazi. Naravno, nije se ni osvrnula.

Dok smo se vraćali kući, Sten je nanjušio mešanku labradora i pudle koja je mokrila uz banderu s druge strane ulice i bez ikakvog upozorenja poleteo na kolovoz.
Cimnuo sam povodac da ga cvećarski kombi ne zgazi i čim smo stigli kući telefonirao sam njegovom veterinaru. On je legao na kauč i tužno me gledao kako razgovaram, glave oslonjene na prednje šape u klasičnoj pozi kavalir španijela.
„Žao mi je, Stene“, rekao sam spuštajući slušalicu, „ali šta mi drugo preostaje?“ Svet se okreće i ništa ga ne može zaustaviti.

„On je dobar kad ga pustimo s povoca“, rekla je Skaut veterinaru u petak uveče. „A dobar je i kad je na povocu. Samo...“ Zatresla je glavom i ućutala, pa smo nas troje ljudskih stvorenja gledali Stena na veterinarskom stolu. Skakao je da mi lizne lice, naslanjao mi se šapama na grudi očajnički žudeći da pokaže svoju bezuslovnu ljubav, pokušavajući da nam se umili čak i u ovom kasnom času, i dalje potpuno uveren da ga mogu poštedeti ove sudbine.

Veterinar se nasmejao, počešao Stena iza ušiju i dovršio rečenicu umesto Skaut.
„Samo što rasteš, zar ne, Stene?“
Veterinar, Kristijan, poznavao ga je još otkako je Sten bio štene. On ga je vakcinisao, čipovao, negovao ga kad smo brinuli da se razboleo od bronhitisa. Iako se plašio igala i mrzeo bilo kakvu telesnu neprijatnost, Sten se uvek radovao odlascima kod Kristijana. Dopadala mu se njegova pažnja, voleo je slatke zalogajčiće koje je dobijao na prijemnom pultu, uživao je u susretima s drugim psima i prizorima egzotičnih životinja kao što su mačke i hrčci.
Ali sada smo razgovarali o kastraciji i od same pomisli bilo mi je muka.
„Sterilizacija nije tako jednostavna kao što ljudi veruju“, rekao je Kristijan. „Svaki pas je slučaj za sebe. Nekima je neophodna. Nekima nije. Ako se obavi prerano, izmeniće pseću ćud. Ako se obavi prekasno, neće imati nikakvog uticaja na njegovu prirodu.“
Svi smo pogledali Stena. Nije me ostavljao na miru. Možeš da me spaseš od ovoga ako hoćeš,
kao da je govorio penjući mi se u naručje.
„Je li tvoj pas sterilisan, Kristijane?“, upitala je Skaut veterinara. On je namestio naočari.
„Nije“, odgovorio je. „Ali vi morate odlučiti šta je najbolje za Stena. Da li dovodi sebe u opasnost jer je dosegao polnu zrelost?“
Skaut i ja smo se zgledali.
Oboje smo dobro znali odgovor na ovo pitanje. Dogovorili smo se da ga dovedemo ponovo sutra ujutru.

Prošli smo kroz veliku kapiju pijace mesa i stigli do niza radnji na drugoj strani trga. Sve su bile zatvorene, ali iz jednog stana na spratu dopirali su svetlo i muzika.

MARFI I SIN
Kućni i industrijski vodovod i grejanje
„Verodostojni“ i „Pouzdani“

Popeli smo se stepenicama do stanova. Gospođa Marfi je otvorila vrata okružena decom, a oko nogu im se motao pas. Skaut i Sten su uleteli unutra kao da im je to druga kuća. Stan Marfijevih bio je pun kao i uvek, pa sam čuo kako svi pozdravljaju moju kćer i mog psa.
„Ući ćeš na šolju čaja“, prorekla je gospođa Marfi. „Svi su ovde. Veliki Majki, Mali Majki, Šivon i deca. Treba da vidiš Bebu Majkija kako hoda naokolo kao gospodar.“
„Voleo bih da uđem, ali žurim.“ Nezadovoljno se namrštila. „Na posao?“
„Kod Freda.“
„Brani se u svakoj prilici“, posavetovala me je gospođa Marfi.

Te večeri mi je očajnički bio potreban trening. Fred je to uočio i s radošću me gurao do krajnjih granica.
„Imaš sreće što treniraš“, rekao je sprovodeći me kroz svoj omiljeni ciklus vežbi. Deset trominutnih rundi udaranja u fokusere s deset trbušnjaka i dvadeset sklekova umesto minuta odmora.

Fred me je udarao po ušima ispucalim kožnim fokuserom kad god spustim gard, runde su prolazile dok se nisam zabrojao, dok se nisam toliko premorio da mi je gotovo pripala muka.
„Dobro ćeš spavati noćas“, rekao je Fred.
Obično je bilo tako, ali kad smo se vratili kući, kad je Skaut otišla da opere zube a ja gasio svetla, Sten me je posmatrao krupnim očima punim obožavanja, siguran da nam vikend ne donosi ništa osim zabave, uveren da ga neću izdati. Njegova ljubav i poverenje bili su toliko bezuslovni da me je obuzeo stid. Odvukao sam se u krevet slab od iscrpljenosti.
Pa ipak nisam mogao da zaspim.

Ujutru je Sten bio bolestan.
Izbacivao je sve što može na oba kraja. Obilno. Njegov kavez je bio uprljan telesnim izlučevinama iz svih otvora na telu. Smrdljiva tečnost zalepila mu se za korpu, ćebe i veličanstveno krzno. Sten je nepomično ležao u lokvi vodnjikave nečisti i s tupom nevericom zurio u Skaut i mene, nesposoban da shvati šta se dogodilo tokom noći.
Odneli smo ga u kadu i okupali ga. Kad smo očistili najveći deo prljavštine i on ponovo polako sticao svoj miris na biskvite, pozvao sam veterinara.
„O, jadni Sten“, rekla je ljubazna službenica. „Verovatno je nešto rđavo pojeo. Najbolje je da odložimo operaciju.“
Skaut ga je mazila u kadi. Bio je potpuno zbunjen od snažnog povraćanja i proliva. Delovao je potpuno utučeno i dvostruko manji jer je bio potpuno mokar. No gledao me je kako se cerim na vratima kupatila i onaj dobro poznati veseli sjaj odjednom je obasjao te oči slične crnim klikerima.
Hampsted Hit nas čeka.

Iako je bio septembar, ljudi su plivali u jezercetu.
Videli smo udaljene prilike kupača kako se smeju u lice hladnoći dok smo išli preko velikog talasastog Prajorovog polja; Sten je zaostajao da juri sitne ptice u visokoj travi i trčao je da nas sustigne kad ga Skaut pozove. Onda smo zašli u gustu šumu koja odvaja jezerca od najviše tačke Hampsted Hita, pa su mi Skaut i Sten prišli bliže. Mlada lisica pretrčala nam je put, odmerila nas i za tren oka nestala. Nastavili smo dalje, sve vreme uzbrdo, i iznenada izašli iz šume na Brdo parlamenta. Plavo nebo nas je okružilo, od prizora grada pod nama zastajao je dah, osećali smo se kao da čitav London pripada nama.
Telefon mi je zavibrirao.
EDI REN, pisalo je na ekranu.
„Zovem te zbog Abu Dina“, rekla je Edi. „Pogodi šta se desilo! Neko je upravo ucmekao tog skota.“

Subotnje popodne u Imperijalnom muzeju rata.
Muzej je bio prepun, ali dole u maloj Kerolinoj kancelariji u podrumu galama je zvučala daleko, kao sećanje starog vojnika na rat. Kerol je vešto okrenula svoja kolica ukrug i zatvorila vrata za nama. Na njenom laptopu su išle vesti stanice BBC.

„Imaš li nešto o Jedinicama za specijalne operacije u Avganistanu?“ upitao sam je.
„Nešto malo“, rekla je i zastala. „Ti znaš da su ti vojnici - oni pobijeni, Sanginska šestorka - bili pripadnici Kopnene vojske, a ne specijalci?“
„Znam.“
„I da je pristup svemu vezanom za specijalce ograničen, Makse?“
Klimnuo sam glavom. Gledali smo se nekoliko trenutaka. Onda je Kerol uzdahnula.
„Ne smeš ništa da izneseš“, rekla je.
Stavila je na sto debelu zelenu fasciklu s nalepnicom JSOVB i pristavila nam zidarski čaj - u Imperijalnom muzeju rata nema trostrukog espresa - vešto, mada bučno, manevrišući u kolicima po pretrpanoj kancelariji.
Listao sam fotografije pripadnika jedinica za specijalne operacije snimljene u Avganistanu. Video sam bezbrojne slike teško naoružanih boraca snimljene, kako se činilo, na površini Meseca, a na svima su lica bila nejasna. Neka su bila kompjuterski uvećana, neka zacrnjena, neka zamućena, a borci su bili u civilnoj odeći, u maskirnim uniformama ili u jaknama postavljenim krznom - kameniti teren delovao je vrelo ili ledeno, bez ičega između.
Gledao sam najsurovije predele na svetu, ali vojnici su delovali veselo kao ptičice i ponosno su pozirali držeći automatske puške u zemlji u kojoj kao da nikada neće nići ništa dobro.
Mnogi su imali brade, ali neki su bili glatko obrijani. Pijuckajući jaki slatki čaj, našao sam ga. Pozirao je iz profila, u majici i pantalonama s džepovima prepunim opreme, držeći pušku pod uglom od 45 stepeni.
Pročitao sam: „Ova fotografija je važna samo zbog oružja - to je automatski puškomitraljez M- 249 sa sklopivim kundakom i plastičnim okvirom od dvesta metaka. Vojnik je u civilnoj odeći.“
Gornja polovina lica bila mu je zacrnjena, ali videla su mu se nasmejana usta. Razmaknute zube mog najstarijeg prijatelja lako sam prepoznao.
„Jesi li video ovo?“, upitala me je Kerol.
Gledala je monitor svog laptopa. Plava svetla treperila su po neuglednoj vemblijskoj ulici.
Pozornici su postavljali policijsku traku.

BBC NAJNOVIJE VESTI: PROPOVEDNIK MRŽNJE PRONAĐEN MRTAV.

Kerol se okrenula u stolici da me pogleda.
„Je li to istina?“, upitala je. „Je li neko zaista ubio ovog gada?“
„Očigledno jeste“, odgovorio sam.
„Jesu li ga obesili?“ Zatvorio sam zelenu fasciklu.
„Ustreljen je“, rekao sam i otpio gutljaj čaja. „Jednim metkom u glavu i jednim u srce.“

PIŠČEVA NAPOMENA


Čudno, ali zatvor Njugejt još postoji. Tačno je da nije mnogo preostalo od najozloglašenijeg zatvora u zemlji, ali sve što je Maks Vulf otkrio - pripremna ćelija za osuđenike i Prolaz mrtvih čiji se zidovi primiču i tavanica spušta kao u hodniku iz ružnog sna - i dalje je zakopano duboko ispod Old Bejlija.
Ostaci Njugejta nisu zaštićeni zakonom ni konzervirani jer se niko ne ponosi najgorom londonskom tamnicom - osmovekovnom dvoranom užasa, ljudskim zoološkim vrtom, „sumornom osovinom oko koje se polako okreće britansko društvo“. Kao što Maks kaže, jednog dana i to će nestati u ludilu izgradnje, ali za sada je još tu. Samo siđite u podrum Old Bejlija. A onda nastavite dalje.
Što se tiče Alberta Pirpointa, čije je ime i sliku Klub za vešanje prisvojio, on je zaista bio državni dželat sredinom dvadesetog veka i obesio je četiristo trideset pet ljudi, među njima i dvesta dvoje nacista osuđenih za ratne zločine.
Pirpointu se s vremenom smrtna kazna zgadila, pa se povukao i radio kao krčmar. U svojoj autobiografiji je napisao: „Smrtnom kaznom, po mom mišljenju, ne postiže se ništa osim osvete.“
To je nesumnjivo tačno, ali - kao što je narednik Džon Kejn rekao Maksu Vulfu u Crnom muzeju:
„Malo osvete nikad nije naodmet.“

Toni Parsons
London, 2015.


O AUTORU


TONI PARSONS JE rođen u siromašnoj porodici u londonskom Ist endu. Kada mu je bilo dvadeset godina zaposlio se u fabrici za proizvodnju džina. Potom je postao muzički novinar i pratio je eksploziju panka i novog talasa. Tokom sedamdesetih bio je muzički kritičar u NME, jednom od najuticajnijih muzičkih listova u Britaniji. Njegovi intervjui s grupama kao što su The Clash, Sex Pistols, Blondie, Talking Heads i Ramones načinili su ga kultnom figurom među mladima Engleske. Parsons je dobijao nagrade za svoj novinarski rad u listovima GQ i Elle tokom osamdesetih. Devedesetih je postao jedan od najpoznatijih televizijskih komentatora u emisiji BBC-ja Late Review.
Nakon razvoda od prve žene dodeljeno mu je starateljstvo nad njihovim četvorogodišnjim sinom. Parsons je sin bivšeg marinca kojem je dodeljen Orden za izuzetnu službu tokom Drugog svetskog rata, što je drugo po važnosti odlikovanje u britanskoj vojsci. Ta dva odnosa - sa sinom koga je sam podizao i sa pokojnim ocem koga je obožavao - čine okosnicu i srž njegovog prvog romana Čovek i dečak koji je doživeo ogroman uspeh u Engleskoj i samo za prva dva meseca prodat je u tiražu od
750.000 primeraka.
Parsons je jedan od najpoznatijih pisaca u Engleskoj. Godine 2014. objavio je roman Jedan po jedan - njegov prvi triler kojim je započeo serijal o detektivu Maksu Vulfu.