Naše nezaboravljene priče - Toni Parsons

First topic message reminder :



Ponekad se može odrasti za samo jednu noć.

Datum je 16. avgust 1977. Toga dana, kada je umro Elvis Prisli, Teri se vratio iz Berlina kupajući se u svetlosti prijateljstva s legendarnom rok zvezdom Dagom Vudom. Ali Dag baca oko na Terijevu devojku, tajanstvenu mladu fotografkinju Misti. Hoće li Terijeva ljubav preživeti ovu vrelu letnju noć?
Rej je jedini novinar popularnog muzičkog časopisa Novine koji odbija da se podšiša i prestane da nosi zvoncare. A preti mu i otkaz, pa on utehu pronalazi u naručju starije žene. Ali u gradu je, samo te noći, Džon Lenon i Rej veruje da će sačuvati posao ako uspe da dobije intervju od povučenog Bitlsa. Mogu li Džon Lenon i gospođa Braun da spasu mladićevu dušu?
Leon beži od bande zvane Dagenamski psi, kojoj se nije dopao jedan njegov članak. Krijući se u disko klubu „Zlatni rudnik“, Leon upoznaje Rubi – kraljicu plesa iz svojih snova. Ko će ove noći prvi pronaći Leona – Dagenamski psi ili prava ljubav?
Naše nezaboravljene priče je roman o veri u večitu mladost, o seksu, ljubavi i rokenrolu, o snovima mladosti u čeonom sudaru sa svetom odraslih. Toni Parsons vraća se svojim korenima u ovoj duboko ličnoj knjizi – u priči koju je dugo čekao da ispriča.

Uhvatili su se za ruke i krenuli Merilebon Roudom; desno od njih prve ptice pevale su u Ridžent parku, a zora je upravo počinjala da boji nebo. Otpratiće je do vrata. To je bio plan, iako nije smatrao da treba raspravljati o tome. Leon će se postarati da ona stigne kući. Živa i bezbedna. Zdrava i čitava.
Požalio je što nema novaca za hotel. Zar ne bi bilo divno da imaju para za hotel pa da se prosto zavuku u krevet i ostanu tako čitav dan? Da se ljube i maze i krešu dok im ne ponestane snage? Zar ne bi bilo divno imati malo para, za promenu? Ali ako ne može ponovo u krevet s njom, može makar da je otprati kući.
Ali odmah iza velike kupole Muzeja madam Tiso pored njih stade ford kortina pun mladića. Leon ih pogleda s gađenjem. Bili su to momci kakvi mu uvek govore da će mu razbiti glavu.
„Maco, hoćeš da te odvežemo?”
„Kuda ideš, dušo? U Akton? Iling? Grinford?”
Rubi pogleda Leona, gotovo izvinjavajući se. Grinford, da. Ona ide u Grinford, vraća se svom stvarnom životu.
Bili su mu depresivno poznati - skraćeni rukavi na majicama ispod kojih se vide bledi mišići, kosa i dalje ošišana na šiške u polovnom stilu Roda Stjuarta, kratke kožne jakne koje deluju za broj premale. Ali nisu delovali naročito pijano. A Leon nije mogao poreći da idu njenim putem. To nije mogao da porekne.
„U redu je”, reče mu Rubi i dotače ga po mišici. Zvučala je pomalo tužno i veoma umorno. „Neće mi oni ništa nažao učiniti. Odvešće me kući i zatražiće mi broj telefona. Ja ću im dati neki izmišljeni. U redu, mili?”
On klimnu glavom, ne usuđujući se da progovori.
Iza kupole muzeja pomolilo se sunce. Posle noćašnje oluje bilo je zapanjujuće videti zaslepljujuće sunce avgustovske zore koje je podsećalo da je još leto. Obasjavalo je Leonovu novu plavu kosu. Onda je dodirnu - ponosila se delom svojih ruku i on je morao da se osmehne. Prvi put u životu izgledao je otprilike dobro. Možda i bolje nego dobro.
„Pa”, reče on. „Izvini zbog - znaš. Zbog svega.”
„Ne, lepo sam se provela”, reče ona. Zaista je topla i mila, pomisli Leon. Lepa je, i čvrsta, ali on se primio na njenu toplinu i ljupkost. Nasmejala se, a Leon pomisli - lepi, njima je tako lako. „Bilo je... drugačije”, osmehnula se.
Momci su je strpljivo čekali u kolima.
„I ja sam se lepo proveo”, reče Leon. Nije mogao da opiše šta mu znači ova noć - kako se izgubio u njoj, u muzici i seksu. Nije umeo da to složi u reči. Prvi put u životu reči su ga izdale.
„A i dobro igraš”, reče ona.
„Ma daj”, reče on.
„Ozbiljno”, nije odustajala. „Samo treba da se... šta ja znam. Da se malo opustiš.”
Onda nebo ispuniše zvuci, u prvi mah nalik novoj oluji, ali bili su glasniji od svega što je Leon ikada čuo, bučniji od svake oluje, i pojačavali su se sve dok im se nisu našli tačno iznad glave. On pogleda gore i vide novi avion, onaj što liči na ogromnu belu pticu, konkord, samo godinu dana star; vitak kao raketa, sijao je belo i zlatno na jutarnjem nebu, gubeći visinu dok se spremao za sletanje zapadno od grada, nedaleko od njene kuće. Bio je prelep.
Kad je spustio pogled, ford je kretao, a Rubi mu je mahala kroz zadnji prozor. I on je njoj mahnuo, znajući da je zaista mislio ono što je rekao u postelji, ono što je rekao usred vreline i ludila, kada reći važe samo taj jedan trenutak. Leon je voli.
Zaista je voli, nije to bila samo priča za seks. Voli je iako je ne poznaje. Kako je to uspeo? Kako možeš da voliš nekoga koga ne poznaješ?
Imao je dvadeset godina i to mu je bilo lako.

TRINAEST


„Treba da ga ostaviš”, reče joj Rej.
Ovo nije njegov način. On je kul. Tri godine u Novinama naučile su ga da je to jedini način. Moraš biti kul kad ti nije stalo, i treba da budeš kul kad ti je stalo. Ali ovo je bilo nešto drugo. S njom nije mogao da bude kul.
„Tog tvog prokletog muža”, reče. „Gospodina Ljubavnog Mišića.”
Ona se učtivo nasmešila i on shvati da je uzalud. Kuda bi pošla? S njim? Za sat-dva on neće imati ni posao. Video je sebe njenim očima - glupi klinac što još živi s roditeljima, pogubljen nakon jedne noći dobrog seksa. Ali teško je okrenuti leđa životu kakav ona vodi. Čak je i Rej toliko znao.
Skrenula je pogled s njegovog lica na sve svetlije nebo, lako se osmehujući. „Ne izgleda kao da je noćas bilo oluje, zar ne?”, reče.
Sedeli su u njenom lotusu elan u Hajd parku, pored krivine na jezeru gde se Serpentajn susreće s Long Voterom. Sunčeva svetlost tekla je kroz veliko drveće i prelivala vodu rastopljenim zlatom. S druge strane Serpentajna video se mali drveni dok oko koga su se zbili plavobeli čamci.
„Mogli bismo jednom da dođemo na veslanje”, reče ona. „Godinama nisam veslala.”
Posmatrali su dvadeset konja iz kasarne Dvorske konjice kako lenjo kloparaju širokom peskovitom stazom, s jahačima u punim uniformama, sjajni grudni oklopi, crveni spartanski ogrtači, beli konjski repovi što poskakuju na belo-zlatnim kacigama. Pa ipak, vojnici su očigledno bili van dužnosti, nemarno su zevali, trljali sanjive oči i razgovarali među sobom. Bio je to lep trenutak. Ali nešto je teralo Reja da ga pokvari.
„Mislim”, reče, „ako si zaista toliko nesrećna, ako si stvarno nesrećna kao što kažeš, zašto se prosto ne razvedeš?”
„Ti baš želiš da i dalje pričaš o tome?”, reče ona, sada bez osmeha.
„Da”, reče on. „Ima da pričam i da pričam o tome. Ne govorim uopšte o tebi i meni. Govorim da treba da se spaseš. Da odeš što dalje iz te kuće u kojoj nema ni trunke ljubavi.”
Ćutala je, i dalje posmatrajući jezero, a Rej nije znao da li razmišlja o razvodu ili o veslanju. Nije besneo samo na nju. Bio je besan i na sebe. Trebalo bi da sedi s Džonom Lenonom, a ne s nekom udatom ženom kojoj je muž prebogat da bi ga ostavila.
„Nije to tako lako”, reče ona najzad. „Ljudi se nekako zaglave jedno s drugim. Ne znam kako to da objasnim.” Potisnula je zevanje i on vide da je veoma umorna. Zatresla je glavom. „Teško je prekinuti. Teško je suočiti se sa svim tim promenama. Plašiš se nepoznatog, mislim. Plašiš se da ostaneš sam.”
Nije znao šta da kaže. Sve što je znao o braku naučio je od svojih roditelja. Što je verovatno značilo da ne zna ništa. Pokušao je da zamisli zašto su njegovi otac i majka nekada voleli jedno drugo i zašto se to promenilo. Nemoguće je to ikada saznati, pomisli Rej, ali, iako je mrzeo svog oca, mogao je da shvati zašto su njegovu majku privukli očeva snaga, telesna sigurnost, muževno držanje. Žene izgleda vole ta sranja.
A kako je majka mogla znati da će se ta snaga zgrušati u urlanje, zastrašivanje i nasilje? Da će sve ono što je volela kod njega postati oružje upereno protiv nje i njihove dece? Ko bi to mogao da predvidi? Ova žena pored njega, žena koju je ubeđivao da ostavi muža - i njih dvoje mora da su se jednom voleli, sigurno su u početku ludovali jedno za drugim. Ljudi se menjaju. To je sada shvatao. Menjaju se na nezamislive načine.
Reju nije bilo teško da uvidi zašto je njegov otac zavoleo njegovu majku. Svi dokazi videli su se na onim nasmešenim crno-belim fotografijama s njihovog venčanja - svetla prefinjena lepota majčine mladosti, i ta dirljiva nežnost kojom je zračila, gotovo detinja ranjivost kakva nepogrešivo budi zaštitničke nagone kod muškaraca kakav je njegov otac, toliko staromodan da je češljanje smatrao ženskastim (treba da uređuješ kosu prstima dok sva ne opadne).
Ali i majka se promenila tokom godina, a promene je ubrzala i pooštrila smrt Rejevog starijeg brata. Devojačka mekota preobrazila se u nekakvu plašljivost, u neurozu cimanja zavesa i beskrajnog boravljenja u kuhinji, u strah od života. Ljubav prema domu pretvorila se u neku vrstu agorafobije. Reju se činilo da su razlozi zbog kojih su se njegovi roditelji zaljubili jedno u drugo isti oni zbog kojih sada teraju jedno drugo u ludilo. Možda je svaki brak takav. Nije tačno da ubiješ stvari koje voliš. Mnogo je verovatnije da one ubiju tebe. A može li on da zamisli kako njegova majka napušta njegovog oca? Naravno da ne može. Kuda bi otišla?
„Ali ne voliš ga”, reče Rej; sada je zvučao besno i nije mogao to da spreči. „I on svakako ne voli tebe, zar ne? Ne vidim kako bi mogao, ako te voli, da ti pokloni tu... stvar.”
„Rekla sam ti - prestara sam za garsonjere i otrcane stančiće”, reče ona. „Neko ti krade mleko iz hladnjaka. Svađe oko toga ko će oprati rublje. Zvuci kresanja odozgo. Neko na spratu sluša posrani Višboun eš. Probala sam sve to. Pre deset godina.”
Rej nije probao ništa od toga. „ A koliko ti je uopšte godina?”, upita.
„Danas tačno dvadeset osam.” Iskusan osmeh. „Prestara sam za tebe.”
Srce mu klonu. Sve je uzalud. „Ali premlada za ono što imaš" reče gorko.
Uznemirio se, raspalio je samog sebe za svađu, gadila mu se pomisao da će se ona vratiti tom životu - velikoj kući, skupim kolima, mužu koji umesto srca ima novčanik. Činilo mu se da bi mogao da se oprosti s njom samo ako padnu neke oštre reči. Ali, neće dozvoliti da se ova noć tako završi.
„Nemoj da si toliko besan na njega”, reče ona blago. „Šta misliš, ko plaća za sve? Ko mi kupuje odeću, ko mi je kupio ova kola, krevet u kom si noćas bio? Osim toga - sviđaš mu se. Rekao mi je.”
Pomislio je na bend njenog muža. Prepuni stadioni za bezbol na Srednjem zapadu luduju - Auuu! Rokenrol! - da čuju njihov smućkani ritam i bluz. Dobri su, pomisli Rej. Ništa naročito. Dobar klupski bend, gromoglasno reklamiran, koji puni stadione klupskim rokenrolom. Ništa više. A Rej pomisli na njihovog menadžera, koji je uvek bio ljubazan prema njemu, ali je na kraju samo još jedan karijerista iz diskografske industrije koji je slučajno bio u pravom klubu kad je naišla prava grupa. Nikad se neću oženiti, odluči Rej. Brak ti ukrade tebe samog.
„Ti misliš da si ništa”, reče Rej. „Ali ja mislim da si divna.”
Gledala ga je neko vreme, a onda mu spustila brz poljubac na usne.
„Hajde”, rekla je i izašla iz kola. Uzela ga je za ruku, pa su sišli do pristana, preko trave još klizave i svetlucave od apokaliptične kiše koja je pala u noći kad je umro Elvis.
Bilo je prerano da unajme čamac, ali su se saglasili da im niko neće mnogo zameriti ako pozajme jedan nakratko. Kikoćući se, obuće mokre od trave, plašeći se da ne padne u jezero, Rej otetura do oštrog kraja čamca - ona ga je uporno zvala pramac - a ona je sela okrenuta njemu licem i gurnula vesla u izlizane metalne prstenove.
Otisnuli su se, klizeći krenuli po mirnoj staklastoj vodi, a ona zavesla sporim lenjim pokretima. Bila je dobra. Morao je to da prizna. Veslala je bolje nego što bi on to uspeo. Smešili su se jedno drugom i nije bilo potrebe za recima. Nekoliko crnih labudova ih je pratilo sve dok nije postalo jasno da im neće obezbediti doručak; onda su se odvojili i vratili na obalu, sklopljenih krila.
Sunce je već zaslepljujuće sijalo, a Rej je iz daljine čuo kako prigušena buka saobraćaja s Bejsvoter Rouda i Park Lejna najavljuje novi dan. Ali Hajd park kao da je još spavao, pokriven hiljadama nijansi zelenog.
Kad su stigli do sredine jezera, ostavila je vesla i pustila čamac da pluta. Rej je vukao rukom kroz vodu dok se čamac lenjo okretao u polukrugu; prvo je pokazivao na jug prema spomeniku princu Albertu, a onda se okrenuo prema statui Petra Pana na zapadnoj obali.
Rej ju je gledao kako vuče zlatnu burmu sa srednjeg prsta leve ruke; mrštila se od napora nekoliko sekundi, a onda ju je svukla preko zgloba.
Držala je prsten palcem i kažiprstom desne ruke, zamišljeno ga posmatrala kao da ne shvata sasvim otkud on tu. Onda ga je bacila što je dalje mogla.
Burma pade u vodu s tihim pljuskom od kog su se labudovi na tren uznemirili, zalepršali krilima ka čamcu, a onda se okrenuli shvativši da to nije ništa.

Dok se vozio liftom na dvadeset prvi sprat, Leon je u glavi sastavljao članak.
Leni i Rifenštali. Glupo ime za glup bend. Leonu nije bilo žao što je propustio njihov nastup. Ništa ne može biti bolje od susreta s Rubi i igranja uz Štetu s Rubi i seksa s Rubi u vreći za spavanje. Ništa ne bi moglo biti bolje ove noći, prve noći u životu kad se osećao kao da je pobegao iz sopstvene kože.
Leon uđe u redakciju. Zora je tekla kroz prozore, a on opazi svetlo u sobi za preslušavanje. U njoj je sedeo Skip Džons, okružen uspravnim opušcima i pločama.
„Imaš duvan?”, upita Skip gledajući negde iznad Leonovog ramena.
Leon potraži po džepovima, uvek malo nervozan u Skipovom prisustvu, i izvadi zgužvanu kutiju. Još je imao nekoliko cigareta. Uz talas ponosa shvati kako nije imao mnogo prilike da puši.
„Ludilo”, reče Skip gledajući kutiju, a onda nakratko pogleda Leonovo lice. Leon mu pruži kutiju, ali vide da Skipu nešto nije u redu s rukama. Toliko su se tresle da je ispustio cigaretu koju je izvukao, pa je stegao šake da ih smiri dok je Leon dizao cigaretu s prljavog i izbušenog tepiha. Obojica su se pravili da se ništa nije desilo.
„Gledao si nekoga noćas?”, upita Skip.
Leon upali dve cigarete, povuče dim iz obe i jednu pruži Skipu. „Trebalo je da napišem prikaz svirke Leni i Rifenštala”, reče Leon. „Ali, pravo da ti kažem, bio sam sprečen.”
Skip je proučavao vrh cigarete. Ruke su mu još drhtale, ali izgleda da ih je smirilo to što drže marlboro. „Šta te je sprečilo?”
„Upoznao sam devojku”, reče Leon. „Upoznao sam divnu devojku. Neverovatnu devojku.”
Skip se stidljivo osmehnu. „Pa, ja sam propuštao svirke i iz gorih razloga. Ne brini. Stariji momci imaće pune ruke posla zbog Elvisa. Neće ni videti da nema tvog prikaza.”
„O, mislim da ću ga ipak napisati”, reče Leon i iskezi se. „Ali nemoj nikome da kažeš.”
Skip kao da se zabrinuo. „Ludilo”, reče, zvučeći zabrinuto.
„Biće sve u redu”, reče Leon, uveravajući više sebe nego njega. „Video sam Leni i Rifenštale mnogo puta i uvek su bili sranje. Zašto se uopšte i piše o takvom bendu? Gomila foliranata. Oni neće promeniti svet, zar ne?”
Leon je govorio sa svojom uobičajenom potpunom samouverenošću, ali u sebi je bio zbunjen. Pomislio je na Rubi i Ivlina „Šampanj” Kinga, i na to kako se osećao kad je najzad prikupio hrabrost da zaigra. Odlazak u Luišam prošle sedmice pokazao mu je kojim putem treba da krene - u borbu protiv fašizma, u posvećenost, u buđenje masa. Ali prošla noć nagoveštavala je da su mase mnogo budnije nego što će on sam ikada biti.
„Skipe, misliš li da ljudi mogu da vole crnačku muziku i da ipak budu rasisti?”
Skip Džons slegnu ramenima. „Ne znam, drugar. Na nesreću, da, pretpostavljam - ljudi mogu da vole crnu muziku i da mrze crne ljude - ali možda neće ako je slušaju dovoljno.” Skip pažljivo spusti ostatak cigarete na filter pored ostalih. „Hej, želiš da zauzmeš stav. Ako ti nije stalo sa - koliko ti je godina? Dvadeset? - onda neće nikad. I dobro je ubaciti te sitnice i crtice u Novine. Jebi ga, drugar. Nacisti su pravo sranje.”
Leon pomisli na lica izobličena od mržnje u Luišamu. Na potpuni, sveobuhvatni prezir s druge strane. Na iscereno sieg heil i nacističke pozdrave. Koji od njih je njen otac?
„Ali to će uvek biti samo sitnice i crtice”, reče Skip. „Da je ovo Dejli vorker niko ga ne bi kupovao, niko se ne bi oglašavao, a ti, drugar, prodavao bi ga na uglovima i ispred fabričkih kapija. I, iskreno, broj kupaca bio bi veoma ograničen.” On protrlja oči i provuče prste kroz masnu kosu u stilu Kita Ričarda. „Muzika ne postoji da spase svet”, reče Skip Leonu, i te reči pogodiše ga kao udar groma. „Muzika postoji da spase tvoj život.”
Skip se osmehnu; izgledao je iznureno, ali ruke su mu mnogo manje drhtale. Leon shvati da mora uskoro da prione na pisanje ako želi da završi pre nego što ostali dođu u redakciju. Ali voleo je da priča sa Skipom. Iako još nije bio sasvim siguran u to šta da očekuje od muzike, i šta da svet očekuje od njega, nekako se osetio bolje.
Ali jutro se brzo primicalo, pa Leon pozdravi Skipa, reče da če se videti kasnije, ode za svoj sto, uvuče papir formata A4 u crvenu plastičnu pisaću mašinu „valentajn” i zabulji se u prazan list. A onda stade da razmišlja.
Mnogo štošta ga je ozlojeđivalo kod Leni i Rifenštala - njihovo poigravanje nacističkim simbolima, njihovo licemerno ozbiljno scensko držanje, drndave pesme od tri akorda prerušene u nešto duboko. Ali ono što ga je zaista dovodilo do besa bilo je njihovo snishodljivo samozadovoljstvo. Ako znaš da je Leni Rifenštal bila reditelj filma Trijumf volje, tog slavljenja parade nacističkog režima od kog ti se ledi krv u žilama, onda možeš da budeš u njihovom krdu. Ako te je taj podatak promašio, onda ne možeš. Leon poče da kuca.
Jesi li čuo za Trijumf volje, dragi čitaoče? Nastup Leni i Rifenštala u „Crvenoj kravi” u mokri utorak uveče bio je trijumf drkadžija.
Nije vrhunski, ali je prijatno uvredljivo. Sunce je već jako sijalo kroz venecijanere i mutno staklo; Leon je žmirkao, a um i telo odjednom su mu postali svesni da su budni čitavu noć. Leon se osveži vrelom crnom kafom iz automata. Nije prestao da kuca sve dok nije završio svoj pokolj od 500 reči. Onda je ustao od stola, protegao bolne udove i ostavio članak na stolu Kevina Vajta.
Na putu do lifta pogledao je kroz prozor sobe za preslušavanje. Skip je sedeo oslonjen glavom na sto, lica okrenutog od vrata, okružen starim opušcima i novim pločama.
Činilo se da spava, pa se Leon nije pozdravio s njim.

Rej izađe iz parka i krenu na istok Ulicom Oksford. Sunce mu je sijalo pravo u lice i peklo mu oči izlazeći iznad bednog komada betona Senter Pointa. Preko noći porazbijano staklo krčkalo mu je pod nogama poput leda.
Dan se rađao, ali noćne vojske još su bile napolju - zaostali noćnici što se vuku kućama, radnici vampirske smene umornih očiju delili su smećem zasute ulice s prvim ranoraniocima što su krenuli na posao.
Rej ubrza korak, želeći da raščisti svoj sto u Novinama pre nego što počne radni dan. Pomešalo mu se to što nije pronašao Džona Lenona i susret sa ženom koja ne može da ostavi muža. Osećao se kao da mu je neko išutirao srce niz ulicu, ali nije bio siguran šta ga je najjače šutnulo. Kad bi samo mogao da bude s njom. Da je samo pronašao Džona Lenona. Kad bi makar jednu stvar mogao da uradi kako treba.
Sada je prekasno. Noć je umrla i nestala i nije mu preostalo ništa drugo osim da uzme ono nekoliko uspomena koje je sakupio za tri godine - promotivnu majicu Emilu Haris, kasetu na kojoj je njegov intervju s Džeksonom Braunom, fotografiju veličine 16x12 koju je snimila Misti, na kojoj se Rej stidljivo smeši pored Džemsa Tejlora - i izgubi se pre nego što bude morao da se oprašta. To bi mu zaista slomilo srce. Oproštaj s Terijem, s Leonom i sa starim životom. Bez oproštaja, pomisli. Samo ću otići.
Prodavnice na Ulici Oksford privremeno su sakrile sunce i odjednom je mogao jasno da vidi. Pred njim su veseli momci obrijanih glava gurali i zajahivali jedan drugog. Bili su sređeni po poslednjoj nostalgičnoj modi - ošišani na jedinicu, košulje „Ben Šerman”, uske bele naramenice, „sta-pres” pantalone i uglancane martinke. Viđali su se svuda po gradu - novi skinhedsi koji se nikad neće odreći majica „Vivijen Vestvud” i pantalona s lancima. Rej skrenu ka kolovozu, nameravajući da ih obiđe u širokom luku.
Video je da prema njima ide jedan klinac, Azijat, s naočarima i plastičnom „adidas” torbom. Usledilo je nekoliko šaljivih pozdrava, neko je zapevao: Oh, doktore, u nevolji sam, Teško meni, oh teško meni! i odjednom je torba mladog Azijata bila kod njih, bacali su je jedan drugome, klinac je trčkarao tamo-amo dok su ga s lakoćom izbegavali. Zlatni pečatni prstenovi na njihovim rukama svetlucali su na suncu.
Torba mora da se otvorila, j er je u sledećem trenutku Rej video da je prijavi pločnik prekriven dečkovim bednim stvarima. Sendviči umotani u aluminijumsku foliju, knjiga pod naslovom Kompjutersko programiranje za početnike. Klinac se spustio na ruke i kolena i skupljao stvari, a skinsi, kojima je igra već dosadila, bacili su mu torbu nasred puta i šutirali umotane sendviče.
„Mislili su da je gotovo”, vikao je jedan udarivši u sendvič tako jako da se folija počepala, a kriške belog hleba, čedarskog sira i paradajza razletele se na sve strane. „Tek sada je gotovo!”
Još su bili dobro raspoloženi, oponašali su sportske komentatore i Pitera Selersa, a raspoloženje im se promenilo tek kad je Rej prošao pored njih ne mogavši nikako da zadrži jezik za zubima. Podigao je Kompjutersko programiranje za početnike s otiskom čizme broj četrdeset pet na korici, i pružio je klincu. Ti srećni skinsi - oni su sve što prezire.
„Što ga ne ostavite na miru?”
Odmah su se bacili na njega. Mlatarajući pesnicama, zamahujući nogama, tako su se razjarili da su Reja snažni udarci samo očešali ili potpuno promašili, pa u početku nije mnogo bolelo. Onda mu jedan od njih uhvati glavu nekakvim zahvatom, a Rej oseti miris znoja i losiona posle brijanja „haj karate”, i opazi klinca kako uzima svoju torbu trenutak pre nego što bi je veliki crveni autobus broj 73 zgazio.
Onda je mladi Azijat pobegao, a Rej je ležao na leđima, čizme su ga pogađale u rebra i u glavu, sada precizno, bolelo je, a on se sklupčao na pločniku, pokrio oči i jaja i stenjao od bola. Onda su se odmakli, naglo kako su i počeli.
Kad je otvorio oči, Rej je video Terija kako zamahuje postrance nogom i pogađa stomak ukrašen plavo-belom kariranom košuljom „Ben Šerman" Oko njega su stajala tri skinsa. Teri pogodi jednog desnicom u lice i u zaletu udari drugog u dupe. Onda su pobegli, vičući preko ramena kako je Teriju bolje da pazi kuda ide, da će ga njihova braća ubiti, a Rej vide da su to obične male ništarije, razmetljiva i pakosnici, da nemaju više od šesnaest godina, bedne pokvarene siledžije koji ustuknu čim im neko uzvrati.
Ipak, Teri je na njega ostavio silan utisak, pa je zapanjeno odmahivao glavom dok ga je prijatelj podizao na noge.
„Ko te to naučio, jebote...?”, započe Rej.
Reči su mu zamrle u grlu jer je Teri zauzeo pozu svog idola - u bokserskom stavu, raširenih nogu, izbačenog levog ramena, ali ruku opuštenih, ne stisnutih u pesnice, iskosa je posmatrao bekstvo čopora skinsa pomerajući glavu levo-desno, polako, zmijski, kao da pati od lakog nervnog poremećaja - i Rej shvati da zna odgovor na svoje pitanje i pre nego što ga je izgovorio.
Brus Li.
Brus Li je Terija naučio kako se to radi.

Teri je došao kaprijem.
Bio je loš vozač, stezao je volan kao da je pojas za spašavanje, stalno je krivudao, ili preblizu sredine puta, tako da su drugi vozači uznemireno trubili, ili do ivičnjaka, u koji su točkovi forda ponekad udarali uz škripu gume i metala.
Ali Rej je već bio toliko iscrpljen da je dremao na suvozačkom sedištu dok je iz radija dopirala nova pesma jutarnjeg programa. Dancing Queen grupe ABBA, rekoše „Maljave pahuljice”, i bila je puna energije i mladalačke nostalgije, kao da je reč o nekom klincu koji već propušta nekakvo zlatno doba. Najbolji provod u životu - ooo, ooo. Teri pređe preko izbočine na putu i Rej se uz trzaj probudi. Očekivao je da vidi sumorne tornjeve Južne obale, ali stigli su negde u sporedne ulice Vest Enda, tik severno uz Marbl Arč, gde su se arapski kafei i restorani protezali u nedogled.
„Jesmo li stigli?" upita Rej.
Teri zaustavi kola. „Prvo nešto moram da obavim.”
Bili su ispred hotela. Rej protrlja oči i shvati da je to „Blank" do kog je sinoć svratio već na početku potrage. Činilo mu se tako davno.
Rej je gledao Terija kako polako ide ka glavnom ulazu a zatim nestaje u predvorju. Mora da je na trenutak zaspao, jer se trgnuo od zvuka protivpožarnog alarma i video Terija kako izlazi kroz glavna vrata hotela.
Na pola puta do kola Teri je stao i čekao, ispružene desne ruke koju kao da je nekako posekao. Uskoro su gosti počeli da kuljaju iz hotela, zapanjeno trepćući na blistavom suncu, kao živi mrtvaci probuđeni iz bezvremenskog dremeža, ne znajući kuda da krenu, u pidžamama, napola odeveni i u onakvim belim mantilima za kupanje kakvi su ležali razbacani po Terijevoj garsonjeri.
Onda su se pojavili Misti i Dag Vud, prošli su kroz vrata i krenuli ka Teriju, a on je samo stajao i pokušavao da zaustavi krv.
Misti je bila u beloj haljini od sinoć, ali je prebacila mantil za kupanje preko ramena, a motorističke čizme nosila je u ruci. Dag je izašao bosonog, nag od pojasa naviše; šlic kožnih pantalona bio mu je raskopčan, lice upalo od godina zloupotrebe, ali telo mišićavo i čvrsto.
Više nego ikada, pomisli Rej, Dag liči na leš upravo preminulog Čarlsa Atlasa.
A onda Rej zaboravi na Terija i njegove nevolje s devojkom, jer je jedna sitna žena u donjem delu trenerke i kose nalik na crni stog sena brzo prošla kroz vrata predvorja, a iza nje je išao čovek orlovskog lica s okruglim naočarima s okvirom od žice, viši nego što je Rej očekivao, ali nezaboravan i izuzetan. Rej je to lice poznavao bolje nego svoje rođeno. Lice Džona Lenona.
I nekako, uprkos tome što se gotovo skamenio od umora, straha i ljubavi, Rej izađe iz kola.

„Za tebe, Dag”, reče Teri; reči su mu zastajale u ustima odjednom sasvim suvim od nervoze, besa i stravičnog bola. Nije mogao ni da je pogleda. „Od Skipa.”
Teri pruži ruku, dlanom nadole, a Dagove oveštale crte razvukoše se u osmeh gmizavca. Zgrabio je Terijevu pesnicu kao da su najbolji prijatelji na celom belom svetu, a Teri mu ispusti tablete u šaku.
Onda je povukao ruku. Nije mogao da podnese da dodiruje matoro đubre.
„Sačuvaću ih za ‘Rejnbou’”, reče Dag misleći na svirku u Finsberi parku kasnije te večeri, na vrhunac svoje turneje. „Zahvali Skiperu u moje ime.”
Teri klimnu glavom, trudeći se iz sve snage da mu bezizrazno lice takvo i ostane. Onda se Dag obrati njoj, nehajno koliko j e to samo moguće uveravao j u j e da j e sve u redu s kartama za „Rejnbou”, Teriju pred nosom.
„Terijevo ime biće na spisku”, govorio je. „Važi za dve osobe.”
Dag zevnu i protegnu se kao stari mačor, kao da je noć bila naporna, a on se sad sprema na spavanje. Ljude su već puštali natrag u hotel, pa se Dag oboma osmehnuo u znak pozdrava s nekakvom ogavnom intimnošću.
Kao da nas poseduje, jebote, pomisli Teri.
Gledali su ga kako odlazi.
„Uzela sam ti ovo”, reče Misti skidajući hotelski mantil za kupanje s ramena.
Teri zatrese glavom. „Ne skupljam to više.”
Ona se iznenadi.
„Mislim, šta ima tako posebno u njima?”, reče Teri i dozvoli sebi da je pogleda. Natera sebe da je pogleda. „Svako živi ih je koristio, zar ne?”
Ona nemoćno uzdahnu. „Nemoj samo da pobenaviš.”
„Ne benavim.”
Ona zakoluta mutnim očima. „Ništa se nije desilo, okej?”
Reči ga izdadoše. Zajedno dve sekunde. „Odjebi, droljo”, reče.
Ona se trgnu. „Teri - nisam spavala s njim, okej?”
On odmahnu glavom. „Ne verujem ti.”
Gomila se topila. Ona tek tada primeti ford kapri.
„Jesu li to kola mog oca?”
On pogleda kola, očekujući da če videti Reja. Ali njegovog prijatelja nije bilo.
„Lažljivice prokleta”, reče i okrenu se.
Ona ga uhvati za mišicu.
„Slušaj - nije hteo ništa, u redu? A nisam ni ja htela. U redu, Teri? Samo smo pričali celu noć.” Mistine oči zadobiše sanjarski izraz. „Odnosno, dok se nije onesvestio.”
Teri joj okrenu leđa. Ali stao je. Želeo je da čuje. Želeo je da joj veruje. Želeo je da sve bude kao pre.
Misti je blebetala, razbacivala se imenima, još omamljena od doživljaja. „Razgovarali smo o Bajronu, o Džimu Morisonu, o Ničeu. Zapravo je bilo očaravajuće. Mora imati haos u sebi onaj što će roditi zvezdu koja pleše. Dag ima mozak velik kao planeta.”
Teri frknu. „Aha, i kurac kao u magarca.”
Ona ga pogleda onim svojim ledenim pogledom. „Pa, ti o tome znaš više nego ja.” Onda se osmehnula. „Rekao mi je nešto, i to mi je bilo baš tužno - rekao je Više volim drogu nego žene.”
Teri se zagleda u nju. Dag je tačno to rekao i njemu. I bilo je istina - on je takav. Dag Vud je stara škola. Kresnuće bilo šta i progutaće bilo šta. Ali, radije će progutati bilo šta nego kresnuti bilo šta. Možda zato što je u ovom svetu teže doći do droge nego do žena. A možda zato što se od droge oseća bolje.
Teri je odmah bez ikakve sumnje znao dve stvari. Misti govori istinu. A Dag Vud je gotov. Ne kao što je Bili Blicen gotov. Dag će verovatno doživeti sto godina. Ali ipak je gotov.
Teriju je bilo gotovo žao što mu je dao ona sredstva za čišćenje.

Svi su bili tako ljubazni. To je prenerazilo Reja. Kad je preživeo onih prvih nekoliko parališućih sekundi, kad je samo znao da treba da otvori usta i razgovara s Džonom Lenonom, svi kao da su davali sve od sebe da mu olakšaju.
U početku su bili samo njih dvoje, taj veličanstveni, blaćeni par, muškarac i žena koji su pokazali Reju kakav brak može da bude. Gotovo stidljivo su stajali ispred „Blanka" dok je on teturao ka njima. U magli, u snu, napet kao struna od umora i uzbuđenja, shvatajući da je sve to stvarnost, da se zaista događa.
Rej izgovori ime sa znakom pitanja - Džone? - kao da su stari prijatelji, kao da ga Rej poznaje celog života - a, naravno, tako se i osećao - zatim reče svoje ime - Rej Kili - i ime svog časopisa - Novine - a Džon, taj čovek, Džon Lenon glavom i bradom, reče kako odavno čita Novine, još otkad je grupa tek počinjala - grupa! Rej je znao na koju grupu misli! - i kako su nekoliko puta svirali na godišnjim koncertima za pobednike nagradnih igara Novina sve dok ih ludilo nije odvelo drugim putem.
A Joko mu se smešila, i Džon se smešio, a Rej nije tačno znao šta dalje da radi, ali onda se pojavila nekakva pomoćnica, ne iz diskografske kuće, nego neka stalna pomoćnica koja im olakšava put kroz svet, i bila je umorna i iscrpljena, ali Džon je pozvao Reja na šolju čaja, i Rej je mislio - kako je svet divan.
Ovo je njegov svet, i ovo je njegovo vreme u kom klinac iz muzičkog časopisa može tek tako da priđe najvećoj rok zvezdi na svetu i onda ode da se malo zeza s njim.
I Rej vide da je sve to stvarnost - taj osećaj zajedništva koji je okusio na igralištu kad su pevali pesme Bitlsa, svet u kom se osećanja dele. To je stvarnost. Nije sranje, nije predstava za mase. Sve što je čuo o muzici je istina.
Prolazeći predvorjem hotela „Blank" Rej je bio svestan zapanjenih pogleda - kako li je to? Kad zure u tebe gde god se pojaviš? - a Joko ga je pitala nešto o grupi B52, tom novom američkom bendu o kom Rej nije znao ništa. Teri bi im sve prosuo kao iz rukava, ali to zapravo nije bilo bitno jer ovo nije takmičenje, ne moraš da se pretvaraš da si kul ili sveznalica. Rej je prosto mogao da bude onakav kakav jeste. Dok su se vozili liftom do najvišeg sprata - Džon, Joko, Rej i žena koja je bila neka vrsta lične sekretarice - Rej je osećao kako u njemu raste potpuno nova i nepoznata radost koja je u zaborav potisnula nervozu, strah i nelagodu što ne ume da odgovori na pitanja Joko Ono o B52. Pružio je ruku i Džon Lenon ju je stegao. I Rej je znao da je bio u pravu što je verovao u muziku. Sve vreme je bio u pravu što je verovao.
A onda se našao u njihovoj hotelskoj sobi - mada je više izgledala kao u kući, uopšte nije ličila na hiljade muzičarskih soba koje je Rej video. Pružala se u nedogled. Imala je klavir.
A onda je seo na kauč preko puta Džona, toplog i nasmejanog, srećnog što će razgovarati o muzici s ovim klincem, s ovim čudnim dečkom koji odbija da se ošiša. Joko je sedela pored njega, s tim ogromnim crnim plastom sena na licu, ali to je bilo u redu, to se očekivalo, a stalna pomoćnica telefonom je poručivala čaj, i Rej je to mogao da napravi, jer je zapravo to uradio stotinama puta ranije, i za to je živeo, živeo je za muziku, za ono najbolje u svom životu, ono jedino što je uvek imalo savršenog smisla.
I evo ga - glas Džona Lenona - govorio je istim glasom kojim je i pevao - zabavan, mudar, pun duše, blag i podrugljiv, baš kako treba. Razgovarali su - kako je Rej uopšte mogao da misli da neće imati o čemu? A posle nekog vremena, baš kad su spustili čaj pred njih, Džon Lenon se nagnuo napred i pritisnuo dugme start na Terijevom diktafonu.
„Treba da uključiš tu spravu, Rej”, reče Džon Lenon. „Čoveče, ne bih želeo da izgubiš posao.”
Iza šanka u kafeu čuo se radio. Leon je to shvatio tek dok je brojao novčiće da plati čaj i sendvič sa slaninom.
„...preplavljeni ljudima drugačije kulture”, govorio je neobični novi glas. Ženski glas, nekako providno veštački, a ipak neodoljivo uverljiv. Glas u isto vreme veštački i pravi. „Naša politika nije da zanemarujemo narodne brige.” Zvocavo, oštro, ubedljivo. „Naša politika je da ih rešavamo.”
Leonu pade vilica. Zurio je u radio, čak i kad je pesma Don’t Go Breaking My Heart zamenila ženin glas.
„Ko je to?”, upita Leon žudeći da sazna.
Iza šanka je stajao debeli muškarac u ispranoj majici sa znakom Srebrnog jubileja. „Elton Džon i Kiki Di”, reče.
„Ne, ne - ona žena. Žena koja je govorila. Ona koja je rekla da smo preplavljeni.”
Debeljko pruži Leonu sendvič. „Megi Tačer”, reče. Pogledao je radio s neskrivenim divljenjem. „I vreme je bilo da neko ustane u našu odbranu”, reče čovek u majici sa znakom Srebrnog jubileja.
Leon stegnu sendvič kao u šoku. Nije ovo predvideo. Nije video šta se primiče. Važnost velikih političkih stranaka kao da se topila poslednjih godina, a dok je on prodavao Crvenu maglu, prisustvovao antinacističkim skupovima i skakao uz Kleš, jedva da je svojim radarom opazio ženu koja je već osamnaest meseci na čelu Konzervativne stranke. A i zašto bi?
Leon je smatrao da je svakodnevna vlast nevažna, i da će uvek biti nevažna. Zamišljao je da će se bitka za budućnost odlučivati na ulicama.
Ali dok je stezao svoj sendvič, odjednom je video alternativnu budućnost u paralelnom kosmosu, budućnost u kojoj su glavne političke snage govorile narodu - ili makar većem delu naroda - tačno ono što želi da čuje o useljavanju, sindikatima, redu i zakonu, štednji i čišćenju kuće.
Nisu to urlatori skinhedsi, sieg heil i nacističke maštarije. Ništa tako preterano. Samo drugačiji valjak koji gazi sve pred sobom. A bio je potpuno ubeđen da bi Rubin tata veselo glasao za vlasnicu onog istovremeno lažljivog i iskrenog glasa, glasa koji kao da je stvoren da govori u ime nacije. Kako to Leon nije predvideo? Kako je bio tako slep?
A onda je odjednom imao preče brige. U kafe je u pratnji svojih batinaša ušao Džunior.
Na sve jačem svetlu dana Dagenamski psi pružali su grotesknu sliku. Traljavi domaći pirsinzi na licima, sve te zihernadle zabodene u noseve, usne i obraze, razne mrlje od piva, krv i štroka na grudima majica bez rukava, potpuno razmazana šminka. Na surovom jutarnjem suncu tri tetovirane suze ispod Džuniorovog desnog oka izgledale su kao da ih je lemilicom načinio majmun.
Kafe je bio prepun građevinskih radnika koji su trpali u stomake obilan masni engleski doručak pre nego što krenu na posao. Čvrstih ljudi koji bi obično sebi dopustili pokoji podrugljiv osmeh kad vide nakaze koje u poslednje vreme idu ulicama. Ali čak i oni su spuštali pogled na kajganu i crvene stolnjake kad su Dagenamski psi prolazili pored njih.
„Neću nikakve nevolje”, reče pristalica Megi Tačer iza šanka, a Leon pomisli da zvuči kao barmen iz vesterna.
„Izađi”, reče Džunior Leonu.
Leon polako ustade, ostavi netaknut sendvič sa slaninom, i krenu za njima iz kafea. Niko se nije usudio da ga pogleda, osuđenika na smrt.
Na ulici se Džunior okrenu Leonu; Psi levo od njega, Psi desno od njega, užasno bratstvo ružnih izbušenih skotova.
Džunior uhvati Leonovu glavu, gotovo s ljubavlju, a zatim ga zgrabi za uši. Zatim mu tresnu lice u vetrobransko staklo najbližih kola. Šok je gotovo bio veći od bola, mada se Leonu činilo da se bol udvostručava sa svakom sekundom. Nešto mu je puklo na čelu i nešto toplo i vlažno curilo mu je niz obrve. Kad mu je glava uz trzaj poletela unazad, Leon vide da mu je Džunior udario glavom u staklo mnogo lepih kola. Zlatni bjuik, sav od peraja, hroma i crno-belih presvlaka. Kao nešto iz pesme Badija Holija, pomisli Leon, ili kao kola kakva bi Elvis kupio od svog prvog honorara od Sema Filipsa. Glava ga je bolela kao da ga je udario konj.
„Smešni ste mi”, reče Džunior i dalje stežući Leona za uši. „Vi drkadžije iz srednje klase u Novinama. BUNTOVNICI BEZ KITE, je li? Znači, ja nemam kitu, tako misliš?”
„Govorio sam metaforično”, zadahta Leon. Bol, neizreciv, sve jači, otežavao mu je da jasno misli.
Na Džuniora ova izjava nije ostavila utisak.
„Misliš da možeš da pričaš šta hoćeš i nikom ništa. Misliš da si u nekakvom studentskom debatnom klubu. Misliš...”
Prekide ga neki visoki glas; dopirao je niotkuda. „Jesu to tvoja kola, drugar?”
Džunior se okrenu da pogleda govornika, ne puštajući Leonove uši. Bio je to najveći tediboj kog je Leon ikada video. Samo je zinuo od čuda kad ga je prepoznao. Glavom i bradom Tič, div među tedsima.
Okruživalo ga je desetak njegovih saplemenika masnih ćuba, mladih tedsa u cvetu nasilnosti, i svi su odmeravali pogledima Dagenamske pse.
„Šta?‘ ‘, reče Džunior, prekinutog toka misli.
Tič je govorio iznenađujuće blagim glasom. Kao Elvis u jednoj od svojih verskih pesama. There Will Be Peace in the Valley, recimo.
„Pitam - jesu to tvoja kola, drugar?”
I dalje vrlo smiren, ali pokazuje vetrobran zlatnog bjuika. Leonova glava ostavila je na staklu krvavu mrlju.
Džunior odmahnu glavom. „Ja idem autobusom”, reče. „Nisu to moja kola.”
Planina od teda klimnu glavom, naizgled zadovoljna odgovorom. Tič se okrenu, pogleda svoje prijatelje i razmeni s njima ledeni osmeh pre nego što se ponovo okrenuo Džunioru.
„Znam da to nisu tvoja kola, siso tetovirana”, reče Tič. „ZATO ŠTO SU TO MOJA KOLA, JEBOTE!”
Onda Tič zamahnu mesnatom desnicom, a Džunior polete, pa pade raširenih ruku i nogu. Kao kad je Džordž Forman zviznuo Džoa Frejzera, pomisli Leon, udarcem koji je digao Besnog Džoa u vazduh u vreloj jamajkanskoj noći. Džunior pusti Leonove uši.
Tič je trenutak-dva zurio u Džuniora prućenog po tlu, kao da posmatra nešto u šta je zgazio, a onda spusti cipelu broj četrdeset osam s gumenim đonom. Džunior poče da zavija, iskolačenih očiju.
Tedsi su napali prvi, poleteli su na Pse s uvežbanim besom svog ratničkog plemena i oterali ih na put, nateravši kolica s mlekom da zaševrdaju i oborivši gajbu neobranog; pala je i razbila se. Ali Psi su brzo uzvratili, imali su iskustva iz brojnih okršaja na turnejama; naviknuti da se bore na neravnom terenu, uskoro su našli oslonac na prosutom mleku i razbijenom staklu.
Leon otpuza na laktovima i kolenima, okružen uzvitlanim martinkama i cipelama gumenih đonova, kroz bare krvi, mleka i stakla, dok mu je u ušima još odzvanjao zapovednički, umiljati glas gospođe Tačer.
„...preplavljeni... preplavljeni... preplavljeni ljudima drugačije kulture... ”
Ustao je i skočio na platformu autobusa u prolazu, uhvativši se za dršku tako da mu je ruka gotovo izletela iz ramena. Ne obazirući se na kondukterove grdnje, popeo se na sprat i zagledao kroz zadnji prozor; tapkajući posekotinu iznad obrve gledao je kako bitka između bandi, koja se sada proširila preko cele ulice, polako nestaje u daljini.
Psi su izveli impresivan protivnapad, ali nadmoćna borbena sposobnost tedsa bila je odlučujuća. Tič je držao dvojicu Pasa za vratove. Leon je gledao kako im udara glavom o glavu kao da su činele. Džunior se puzeći udaljavao, sada s pravim suzama na licu. Nestao je pod gomilom tedsa. Onda je autobus skrenuo levo na most Blekfrajers i bitka je nestala.
Autobus je prešao reku, a Leon je zurio u kupolu Katedrale svetog Pavla ne videći je, bled i uzdrhtao od osećanja koja su pretila da ga savladaju.
„Preplavljeni... preplavljeni... preplavljeni... naša politika nije da zanemarujemo narodne brige... naša politika je da ih rešavamo.”
Tresao se jer je upravo za dlaku izbegao opasne batine.
I zato što je upravo video budućnost.

ČETRNAEST


Ozbiljnog saobraćaja nije ni bilo.
Mladić za volanom ford kaprija mogao je da nagazi gas vozeći na jug prema reci - jurio je dugačkom Ulicom Ridžent, oštro skrenuo levo oko Erosa na trgu Pikadili, zatim krenuo Hejmarketom i gotovo pravom linijom sve do Embankmenta.
„Možeš li malo da usporiš?" upita Misti.
Teri skrenu da ne udari u lotus elan. „Dosta ti je uzbuđenja za jednu noć?”
Povećao je brzinu i proleteo kroz crveno svetlo. U njemu je ključao bes. Na neki način bilo bi mu lakše da su se Misti i Dag razvalili od karanja. Onda bi sve bilo jednostavno. Onda bi bilo gotovo.
Ali šta da radiš kad ti devojka provede noć razgovarajući o Ničeu, Bajronu i prvom albumu Dorsa s drugim muškarcem? Teri nije tačno znao šta treba da učini. Sve više je osećao da je život mnogo zamršeniji nego što je zamišljao, i mučio se da ostane u toku.
„Hoćeš li da usporiš?”, reče ona tim hladnim čeličnim tonom kojim je mogla da govori kad poželi. „Kola čak i nisu tvoja.”
„A šta će tvoj stari da učini? Da me tuži?”
„Teri" reče ona. „Oh, Teri. Baš ne kapiraš, je l’ da?" Izgovorila je ovo veoma polako, kao da je čitave svetlosne godine ispred njega. „Trudna sam.”
Zabuljio se u nju, pitajući se je li to šala, ili trik, ili laž, ali ona je gledala pravo napred kroz vetrobran kola svog tate, i u trenu je sve dobilo smisao.
Setio se pilula prve noći. Pilula koje više nije smela da uzima, i setio se njihovog viteškog stava prema sprečavanju trudnoće, nehaja i nemara dvoje napaljenih mladih.
Kratko su porazgovarali o kondomima, ali paket od tri činio im se tako smešno staromodnim, kao iz pedesetih, i na kraju su se smejali samoj pomisli. Kondomi su nestali s ograničenom prodajom banana, Bilijem Fjurijem i hula-hopom.
Tucali su se tako mesecima, i pošto se ništa nije desilo verovali su da se nikad i neće desiti. I onda se desilo. Sad se desilo. Dete. Nije nikad ni razmišljao o tome. Ta mogućnost mu nikad nije prošla kroz glavu. To je nešto iz drugačijih, odraslih života. Dete.
Vrisnula je, a Teri okrenu glavu tačno na vreme da vidi kako policijski auto staje da propusti staru gospođu u morisu majnor koja se pojavila iz sporedne ulice. Nagazio je kočnicu, a onda praktično ustao, podigao se sa sedišta, policijska kola jurila su ka njima uz škripu guma, a Misti je vrištala. Teri zadrža dah, čekajući sa suzama u očima udar metala i stakla.
Dete, mislio je. Beba.

Sudar se nije dogodio. Ford kapri je vrišteći stao na nekoliko centimetara od branika čuvara zakona. Uz urlikanje guma dva pajkana su se već okretala da vide koji im se to manijak zamalo nije zabio u dupe.
Teri je sedeo za volanom i hvatao vazduh, pokušavao sve da prihvati - dete - i gledao policajce kako izlaze iz kola i kreću ka njemu. Znao je da će ga zaustaviti i pretresti. I znao je da nema vremena da sakrije drogu koju nosi. Pogledao je Misti i nasmejao se. Dete. Jedan pajkan proturi glavu kroz Terijev prozor. Bili su kao onaj par na aerodromu, stariji i mlađi.
Naredili su mu da izađe iz kola. Onda su mu dali da duva u balon, rekli su mu da duva jače, da duva kako treba. Bilo je neutralno. Onda su ga naterali da isprazni džepove, pa je jedan čitao vozačku dozvolu dok ga je drugi prepipavao. Celofanska kesica s amfetamin-sulfatom bila je u džepu na grudima sakoa mrtvog čoveka. I promašili su je.
„Gospodine”, reče mlađi pajkan, „mogu li da vas upitam zašto vozite kao jebena budala?”
Teri zatrese glavom. Svet kao da se promenio. Nije mogao to da opiše rečima, ali činilo se da se svet zauvek promenio. Ili makar jedan njegov mali deo.
„Upravo sam saznao da ću postati otac”, reče. Pustio je da mu se reči slegnu, da popune prostor između njih. Pajkani se zgledaše. „Skrenuo sam pogled s puta - skrenuo sam pogled s puta na nekoliko trenutaka.”
Pajkani spustiše glave da pogledaju Misti, svu stidljivu i plavokosu na suvozačkom sedištu, a onda ponovo pogledaše Terija.
„Divna cura”, reče stariji pajkan i pruži ruku. „Čestitam.”
Mlađi pajkan pljesnu Terija po leđima. „Sećam se kad je meni moja gospođa saopštila”, nasmejao se dok je stariji gnječio Terijeve prste. „Samo što se nisam zadavio kukuruznim pahuljicama.”
Onda su se oba pajkana smešili, smejali i tapšali Terija po leđima, pa su otišli misleći malo bolje o svetu, ili možda o mladima. Kao da su, pomisli Teri, upravo saznali da mlađa pokolenja nisu nimalo različita od ranijih, uprkos čudnim frizurama i odeći iz dobrotvornih prodavnica. I možda su u pravu.
Ali Teri je gledao Mistino bezizrazno lice sa sve većom zebnjom, dok mu je nešto prvi put prolazilo kroz glavu.
Šta ako to nije njegovo dete?

Parkirali su se u sporednoj ulici, sedeli pored Kleopatrine igle i gledali čamce na vodi. Toranj u kom su Novine bio je najviša zgrada na horizontu.
„Mladi smo”, reče ona. „Da imamo dete.”
„Tako je”, reče on. Sada među njima nije bilo ničeg ružnog. Bila je samo ova veza, ova neverovatna veza među njima, kao da su više od ljubavnika, i više od prijatelja. Kao da nikada neće biti ovako bliski ni sa kim drugim.
„To je velika odgovornost”, reče ona.
„Znam”, reče on. „Ogromna odgovornost. Dete. Gospode.”
Misti se nakostreši. „I ja neću biti majka koja sedi kod kuće, pravi džem ili šta god da one rade po čitav dan.”
On se od srca nasmeja. „To je sigurno.”
Misti se opusti. „Ali to ne mora ništa da promeni”, reče, sada uzbuđena, i to je pomoglo i Teriju da se uzbudi. „I kakvo divno iskustvo - doneti novi ljudski život na svet!”
Sada su se zajedno smejali. „Zamisli kako će da izgleda, Misti. Malo od tebe, malo od mene. Izmućkano.”
Ona se odjednom ponovo uozbilji. „Neću da ga se otarasim, Teri. Ne želim pobačaj. Naravno, ja branim ženino pravo na izbor i sve, ali jednostavno ne želim da ga se rešim.”
On odmahnu glavom. „Ne”, reče, „ne, to bi bilo grozno.” Već je voleo njihovo dete.
Onda su oboje neko vreme sedeli ćutke. Neka čarolija obavila je dan, i oni su sedeli pokraj reke i osećali je, pokušavali da shvate šta sve to znači. Njihovo dete.
„Ovo ne mora ništa da promeni”, reče Misti trudeći se da dokuči kako će sve izgledati. „Možemo da ga nosimo sa sobom. Na posao. Kad idemo na svirke.”
Teri razmisli o tome mršteći se. Usredsređen. Trudio se da bude odgovoran tata. „Možda bi trebalo da mu stavimo vatu u ušice. Da ih zaštitimo dok još, znaš, rastu.”
Misti zamišljeno klimnu glavom. „To je stvarno dobra ideja. Vatu u uši.” Nasmejala se, a lice kao da joj se ozarilo. „A šta ako bude devojčica?”
Teri se takođe nasmeja, uze Mistine ruke i poljubi ih. „Šta ako bude dečak?”
Onda su oboje dugo ćutali, puštajući da se sve slegne, gledajući čamce na reci ali ne videći ih zapravo, i osećajući vrelinu sunca koje je izgrevalo nad njihove odrasle živote.

Leon je držao svoj drugi sendvič sa slaninom i uživao u trenutku.
Uprkos svim izgledima nekako je uspeo da upozna devojku svojih snova, napiše prikaz nastupa benda iz ružnog sna i izbegne najgore batine u životu.
Sve u svemu, nije to bila loša noć.
Kad je pobegao iz bitke između tedibojsa i Dagenamskih pasa, iskočio je iz autobusa kod Londonskog zida, u srcu finansijske četvrti koja se već punila muškarcima u odelima i njihovim pomoćnicama. Leon je išao između njih i mislio - šta je ono Engels rekao o odnosima muškarca i žene u klasičnoj porodici? Nešto o tome kako je muškarac buržoazija, a njegova žena proletarijat. Pa, Fridrih, stari moj druže, mislio je Leon, u londonskom Sitiju je upravo tako.
Ne želeći da jede sendvič sa slaninom tako blizu srca kapitalizma, Leon ode na istok, Ulicom Carterhaus do pijace mesa Smitfild. Odlučio je da će radije pojesti svoj doručak u kafeu punom pravih radnika nego pored gomile beskičmenih mastiljara koji srkuću slab čaj i grickaju tost sa sirom i turšijom.
Teri ga je jednom poveo u Smitfild, kad je pokušao da pozajmi novac od svog oca, i Leonu se pijaca mnogo dopala.
Gotovo u samoj senci Engleske banke i Berze smestila se pijaca puna znojavih grlatih ljudi koji po celu noć vuku životinjske leševe velike skoro kao oni sami, a onda odlaze da progutaju krigle piva i ogromne porcije pržene hrane u bezbrojnim masnim kafeima i zadimljenim pabovima oko Smitfilda pre nego što oteturaju kući i sruče se u postelju. To je pravo mesto, mislio je Leon trudeći se da ne dira krvavi ožiljak na čelu.
Pijaca se zatvarala, a mali kafe koji je Leon odabrao bio je prepun nosača u prijavim belim mantilima koji su praznili tanjire s prženim jajima, slaninom, pasuljem, kobasicama i tostom.
Dobri, pošteni radnici na kraju radnog dana, mislio je Leon toplo - pravi narod! - iako mu se, naravno, nije dopadalo što se cere nad slikama devojaka koje pokazuju bujne grudi na stranicama tabloida. Zastao je držeći sendvič na pola puta do usta, a pogled mu odluta do novina koje je držao čovek pored njega, i klinačkog osmeha iznad ženstvenog tela Mendi, stare šesnaest godina, iz Kenta. Ono ga je podsetilo na dirljivu gipkost Rubinog tela u vreći za spavanje, pa je osetio u sebi leptire ljubavi i žudnje.
Pitao se hoće li je videti za vikend.
Pitao se hoće li je ikad više videti.
Pitao se može li da se nadmeće sa Stivenom.
Leon spusti sendvič na tanjir i promrmlja izvinjenje posežući rukom pored postarijeg portira da uzme preliv HP. Podigao je gornju krišku sendviča i pogledao slaninu, isprženu do hrskave smeđe boje, smeštenu na maslac koji se već istopio i upio u debeli komad hleba „majčin ponos”. U stomaku mu je krčalo, bio je gladan kao vuk posle naporne noći, voda mu je išla na usta.
Onda je protresao bocu sosa što je jače mogao i - pošto je poklopac bio samo prislonjen, a ne zavrnut - hitac smeđeg sosa polete kroz vazduh kao nešto lansirano u svemir iz Kejp Kanaverala. Sos pade na sto tačno iza Leona, a po zapanjenim uzdasima u kafeu znao je da mesto sletanja nije nimalo povoljno.
Leon se okrenu i vide nosača s nasiljem u očima i sosom na obrijanoj glavi. Bio je širok koliko i visok, s mišicama debelim i čvorastim od četvrt veka nošenja teškog tereta.
Leon je mišice video sasvim jasno jer je nosač, ustajući sa sedišta i ne trudeči se da obriše sos što mu je kapao u oči, zavrnuo rukave krvlju isprskanog belog mantila.
Tada je Leon Pek prestao toliko da brine za radničku klasu.

Terijev otac postao je starac.
Teri ga je kroz prozor prednje sobe gledao kako dolazi ulicom, posmatrao ga je kako se vraća kući iz noćne smene, i stari je izgledao kao da za sobom vuče teret godina.
Izmožden poslom, izmoren brigom za sina, iscrpljen nemilosrdnim napornim godinama. Starac u četrdesetoj, ili pedesetoj ili koliko već ima.
Terijeva mama nasmešila se sinu kad su čuli ključ u bravi. Pokazala je da svi treba da budu veoma tihi, sve troje. A onda se stari pojavio na vratima, još u belom mantilu i kapi kao iz Legije stranaca, žmirkajući u svoju ženu, svog sina i sinovljevu devojku, mladu Misti.
„Pogodi šta ima novo?”, reče Terijeva mama kao da je to čuvala veoma dugo. „Pogodi šta ima novo, deda!”
Da, njegov otac je izgledao prastaro ovih dana. Ali kad je čuo novost i shvatio je, njegovo dobro, umorno lice ozarilo se osmehom. Teri je znao da će taj osmeh starom trajati godinama.

Urednikova kancelarija bila je prepuna, ali jedino što se čulo bilo je metalno škljocanje kalema na Terijevom kasetofonu i pevuckavi glas Džona Lenona.
„Prošao sam kroz mnogo tripova - makrobiotika, Mahariši, Biblija... sve što ti gurui kažu jeste - Upamti ovaj trenutak. Ti Si Ovde.”
Urednik je grcao. Bio je to trenutak za kakav je Kevin Vajt živeo. Svi će poludeti kad ovo čuju. Momci iz Ulice Flit lupaće im na vrata.
„Raspad benda... Brajanova smrt, Polova izdaja... Ringo snima najbolji solo album...”
Kevin Vajt listao je Rejeve rukom ispisane beleške tresući glavom, a osmeh mu se polako širio licem. Lenon je i dalje govorio. Bio je odličan pripovedač. I činilo se da oseća potrebu da izbaci sve to iz sebe, da sve prizna. Ispovest mu je bila sjajna, govorio je o svim ludim tripovima kao da je prvi put, kao da je poslednji put.
„Bili smo prilično prljavi... izvan Liverpula, kad smo išli dole na jug u kožnoj odeći, i šefovi plesnih dvorana nisu nas baš voleli... smatrali su da izgledamo kao banda siledžija. Zato je moralo biti kako je Epstajn rekao: ‘Slušajte, ako obučete odela...’ A svi su želeli dobro odelo, znaš, Reje? Lepo, elegantno crno odelo, čoveče... Voleli smo mi kožu i džins, ali želeli smo da nosimo dobra odela van scene. ‘Važi, čovek, nosiću odelo.’ Brajan nam je bio posrednik, predstavnik. Primetićeš još jednu čudnu pojavu u životu - možda sam to negde pročitao - da samostvoreni ljudi obično imaju nekog obrazovanog pored sebe, da se nosi s ostalim obrazovanim ljudima... Hoćeš još čaja? Sigurno?”
„Ti znaš šta imaš ovde, Reje, a?”, reče Vajt. „Svetsku ekskluzivni.”
Rej klimnu glavom, slabašno se smešeči. Odjednom je bio izmožden. Činilo mu se da bi mogao da spava hiljadu godina. Želeo je da se sklupča pod čiste čaršave s njom - s gospođom Braun, mada više nije mislio o njoj kao o gospođi Braun. Sada je bila Liz - njeni roditelji su na prvom sastanku otišli da gledaju Elizabet Tejlor u filmu Nacionalna Velvet - zato što sada više nije bila samo tuđa žena, zato što je to njeno ime. Liz. Lepo joj stoji.
A onda je progovorila Joko.
„Nisam ja neko ko želi da spali Mona Ližu. To je velika razlika između nekih revolucionara i mene. Oni misle da moraju da spale Društvo. Ja ne. Ja kažem - napravite od Mona Lize nešto, recimo majicu. Promenite joj vrednost.”
„Pretvorite Mona Ližu u majicu”, zakikota se Vajt. „Ovo mi se sviđa.”
Je li intervju dobar? Rej nije znao da kaže. Pretvaranje Mona Lize u majicu - to su samo besmislene brbljarije, zar ne? To je čista glupost. Ali desilo se. To je važno. I na kraju je sve bilo tako lako. I svi su bili tako ljubazni. I, gledano iz sadašnjeg trenutka, delovalo je savršeno prirodno prići najvećoj rok zvezdi sveta, predstaviti se, a onda sesti i razgovarati. Svet u kom se osećanja dele - i Džon Lenon veruje u to.
Rej Kili prišao je Džonu Lenonu s ljubavlju u očima - ponizno, kao obožavalac, kao istinski vernik. Kako bi njegov heroj mogao da ga odbije? I Lenon je bio ljubazan. Bio je mnogo ljubazniji nego što je morao.
„Ne može na naslovnu”, reče jedan stariji momak ne uspevši da potisne gađenje u glasu.
Otkako se dečko pojavio s intervjuom, Kevin Vajt ponašao se prema Reju Kiliju kao prema razmetnome sinu, ali ostalim starijim momcima kao da je bilo čudnovato nelagodno, kao da je Rej stekao nekakvu prednost nad njima.
Urednik klimnu glavom. „Bilo koje druge sedmice ovo bi išlo na naslovnu”, reče Vajt gotovo izvinjavajući se. „Ove sedmice - pa, može biti samo jedna naslovna strana.”
„Mislio sam da stavimo Elvisa iz pedeset šeste”, reče drugi stariji momak kuckajući olovkom po beležnici. „Neki od klasičnih snimaka Alfreda Verthajmera. ‘Memfis fleš’ u punom sjaju. Naslov - PAMTITE GA OVAKVOG. Poslednja reč kurzivom.”
Vajt zamišljeno klimnu glavom.
„Juče je Elvis bio ugojena bruka koja je trajala dvadeset godina predugo”, reče. „Nije bio isti posle vojske, bla bla bla. Danas je rokenrol mučenik, kulturno božanstvo, besmrtnik. I smrt nam ga je prerano uzela.”
„To je surovo”, reče Rej.
„To je šou-biznis”, isceri se jedan momak. Traka se vrtela.
„Naša tajna je u tome što živimo kao Romeo i Julija. I, znaš, divno je za takav naš uticaj to što je svako nečiji par. Svi mi živimo u parovima. A ako se parovi u svetu poistovete s nama i ako naše ideje prodru u njih, koliki je to procenat stanovništva
„Ovaj...”
Rej se trgnu na zvuk sopstvenog nesigurnog glasa.
„Ti znaš šta imaš ovde, zar ne?”, upita ga Vajt spuštajući s ljubavlju ruku na diktafon. „Posao za ceo život. Doživotni posao. Ti si novinar koji je intervjuisao Džona Lenona usred Leta mržnje.” Vajt se ponosno osmehnu Reju, kao da je sve vreme verovao u njega. „Dobijaćeš besplatne ploče i u četrdesetoj. Razmisli o tome.”
Rej je osećao pogled svih očiju u prostoriji, i njihovu zavist. To je bilo ono što su želeli - to je bilo ono što je i on želeo sinoć. Obećanje da cirkus nikada neće otići iz grada. Možda samo zbog nervne iscrpljenosti, ali nije se radovao koliko je očekivao.
Besplatne ploče u četrdesetoj... Zašto je potišten kad to pomisli?
Ovo je jedini posao koji je ikada želeo, zato što nikad nije ličio na posao. Pa ipak, pomisao da će doseći sredovečne godine među ovim zidovima ispunila ga je užasom. Možda zato što mu se spava, što mu se očajnički spava. A možda zato što je njegovo pokolenje, i ono pre njegovog, učinilo mladost toliko posrano važnom da je pomisao na starenje bila nezamisliva. Čak i kad dobijaš besplatne ploče u četrdesetoj.
„Život je suviše kratak”, reče Džon Lenon, a onda se začuo škljocaj kad je traka istekla. „Život je suviše kratak”, i onda je nestao.
Onda je u kancelariju uletela Vajtova sekretarica. Radila je nešto što nikako nije trebalo raditi u redakciji Novina, gde se iznad svega očekuje da budeš kul.
Plakala je.
„Skip”, reče.

Kroz smrvljeni krš Kovent Gardena probijali su se zeleni pupoljci, kao da obećavaju lepše godišnje doba, ili kao rani predznak nadolazećeg nereda, napada stare divljine.
Ne, pomisli Teri Vorbojs. Nazovimo to boljim vremenima. U to mora da se veruje.
Stajao je ispred „Zapadnog sveta”. Klub je danju izgledao sasvim drugačije. Svega nešto bolji od rupe u zidu, ugašeni neonski znak tmuran i prljav. Izgledao je kao da je zatvoren već godinama, a ne svega nekoliko sati.
Odjednom Teri opazi zgužvanu priliku sklupčanu u vratima. Crveno-belo-plavi sako sad je bio u ritama. Brejnijak zažmirka u Terija kao da se upravo probudio iz začaranog sna.
„To je to?”, upita.
„Aha”, klimnu Teri glavom. „Mislim da je to to, Brajane.”
Teriju je klub već nedostajao. Razmišljao je o noćima kad je prolazio kroz ova vrata i silazio u podrum prepun zvukova dok mu spid juri venama, a iz tame se pomaljaju lica starih prijatelja i lepih neznanaca.
Misti je otišla u Novine da odnese uredniku fotografije neke snimke Daga Vuda, i to je bilo dobro, pošto je Teriju trebalo vremena da razmisli. Pre nego što se sve promeni.
Misti je rekla da dete neće promeniti ništa. Teri je smatrao da će dete promeniti sve. Ali ono što se nikada neće promeniti, mislio je stojeći ispred „Zapadnog sveta”, jeste ono što oseća prema toj devojci. Neće prestati da je želi, a dete će ih povezati još čvršće. Sve ostalo moraće da se zadovolji drugim mestom.
Znao je da neće dolaziti u „Zapadni svet" onoliko često koliko je dolazio u prošlosti. Ne samo da se publika menjala dok se svet nove muzike i zabave širio da prekrije opštinska naselja i daleke gradove. I grupe su se menjale.
Bendovi su kao ajkule - moraju da se kreću ili će umreti. Ne možeš doveka da sviraš u klubu kakav je „Zapadni svet”.
Pogledao je plakate sledećih gostujućih atrakcija i shvatio da ne zna nijedan od tih bendova, a i ne zanima ga naročito ni da ih čuje.
Bendovi s kojima je i sam počeo otišli su svojim putem. Poslednje godine vladalo je pravo drugarstvo - dani amfetamina, novih prijateljstava i otvaranja čitavog sveta. Svako je bežao iz sopstvene fabrike džina. Sada su svi namestili nove zube, šmrkali kokain i vodali sa sobom telohranitelje. Bendovi koje je znao i voleo ili su zaostali na putu ili su postajali slavni i menjali se u borbi da ostanu slavni. A i Teri se menjao.
Iz džepa sakoa mrtvog čoveka izvadio je kesicu amfetamin-sulfata koju su pajkani promašili. Zatim ju je bacio što je dalje mogao u pustoš ispred vrata „Zapadnog sveta”.
Brejnijak podiže pogled, onjuši vazduh, pa najednom izgubi zanimanje.
Teriju se činilo da je ono zbog čega su dolazili ovamo bilo bolje pre godinu dana. Tog vrelog leta sve je i počelo. Nisu mogli da dočekaju da to vreme prođe i da njihovi istinski životi počnu.
Ali sada je video da je to bilo to - to posebno vreme kad si mogao da uđeš u klub i čuješ Kleš kako prži London Burning, ili Džem kako svira Away from the Numbers, ili Džonija Tandersa i Hartbrejkere kako izvode Chinese Rocks, i da znaš da si na pravom mestu, u središtu vasione, kad si mogao da dođeš svake večeri i čuješ odličan bend koji još ništa nije snimio, kad si mogao da odvedeš kući devojku čijeg se imena ujutru ne bi sećao, i kad nije bilo nijedne devojke bez koje ne bi mogao da živiš. To kratko vreme kad je on bio onaj Majlerov slobodni čovek u Parizu.
Nije znao koliko je sve bilo dobro u to vreme. Ili je možda uvek bilo tako, a sreću opaziš tek kada postane prošlost. Svi su sada imali više - bendovi su imali ugovore za snimanje ploča, novinari su imali karijere, a on je imao devojku koju je želeo od prvog trenutka kada ju je ugledao.
Pa ipak, nekako se činilo da niko nije srećan kao što je bio pre godinu dana. Po glavi mu se motao delić jedne pesme, nečije parčence - Larkin? - sa časova književnosti od pre pet-šest godina, kad je gledao oblake kako plove nebom iznad igrališta i slušao samo s pola uha. Sada je shvatio da ta pesma govori o njemu.
Oženio se njome da drugog ne nađe.
Sada ona danima ni iz kuće da izađe.

Teri je gledao Brejnijaka kako polako ustaje i tetura preko pustoši Kovent Gardena, zaboravljena prilika u, kako se činilo, iscepanoj staroj zastavi. Građevinci su počeli da rade. Cementirali su njihovo voljeno izbombardovano mesto. Sve će se ovo promeniti. Sve.
Sunce je izgrejalo nad drugačijim svetom i Teri više nije mogao da jurca kao glupavi balavac. Već je voleo njihovu bebu. Ali to ga je navelo da pomisli kako više nikada neće otići da čuje neki bend glave pune hemikalija i spreman na sve. To ga je i te kako spustilo na zemlju.
Ipak, svratio je u pekaru u Ulici Nil, kupio punu kesu peciva i krenuo ka jugu, prstima i zubima već kidajući topli beli hleb što miriše najbolje na svetu; stomak mu se bunio, ali se ipak nekako prisetio kakva je hrana, a kad je stigao na reku, kesa svežeg peciva bila je prazna, a on shvati da se osmehuje.

PETNAEST


Teri ulete u sobu za preslušavanje pun vesti za Skipa - o detetu, o tome kako život može da ti se izmeni za jednu noć, o osveti kao jelu koje se najbolje služi s laksativima.
Ali umesto Skipa zatekao je Misti kako pije čaj iz automata s visokom sredovečnom gospođom. Gospođa je bila ljubazna i ljupka i Teriju se učini da ju je već negde video.
„Ovo je Skipova majka”, reče Misti i brzim zabrinutim pogledom okrznu gospođu. „Skip - Skipu nije dobro.”
Teri odmahnu glavom, ne shvatajući. To su još bili dani kada je mislio da će živeti večito. „Sta mu se desilo?”
„U bolnici je”, reče Misti. „Misle da je imao udar.”
Gospođa kao da je pognula glavu nad plastičnom čašom. Teri je divlje buljio u Misti. Nije znao o čemu ona to priča. Ništa nije razumeo. „Udar? Kakav - kao srčani napad?”
Misti udahnu.
„Bolničari kažu da je možda imao moždano krvarenje”, reče. „Izliv krvi iz oslabele arterije u mozak. Ako preživi prvih desetak dana, biće sve u redu.”
Teri zakorači ka njima, ne nalazeći reči. Dovoljno iznenađenje bilo je otkriće da Skip ima mamu. Mogućnost da će njegov heroj možda umreti bila je nezamisliva.
Kako sopstveno telo može tako da te izda? Kako to može da se desi bez ikakvog upozorenja? Gde je tu pravda? Kome možeš da se žališ?
„Ja ne bih bio ovde da nije bilo Skipa”, reče, i to je zvučalo bedno nedovoljno da iskaže svoja osećanja - koga je briga da li je on tu ili nije? Kome je to važno? Ali gospođa se osmehnu i klimnu glavom.
„Šef želi da vas vidi”, reče Misti. „Obojicu.”
Teri se okrenu i vide Leona na vratima, bledog od šoka i nespavanja. Jedno oko bilo mu je napola zatvoreno i ljubičasto. Na čelu je imao krvavi ožiljak. A kosa mu je bila zlatna.
Teri uze Leona za mišicu i izađe iz sobe, sa strepnjom gledajući prijatelja. „Gospode, Leone - šta ti se desilo?”
„Išao sam da đuskam”, reče Leon i Teri se i preko volje nasmeši. Munuo je Leona laktom i osetio kako ludi neprikladni smeh kipti u njemu.
„Išao si da đuskaš, a?”
„Aha, išao sam da đuskam.” Leon se osmehivao.
„Jesu li te Psi ukebali?”
Leon se još šire osmehnu. „Ne. Tedsi su ukebali njih.”
Teri zadovoljno klimnu glavom. „A Skip? Šta će biti sa Skipom?”
„Ne znam”, reče Leon i otrgnu mu se. Teri mu spusti ruku na rame.
„Skip će biti dobro”, reče. „Mora. Tek mu je - koliko on uopšte ima godina?”
Leon pognu glavu i Teriju se za trenutak učinilo da njegov prijatelj ne razmišlja o pitanju, nego o člancima uz koje su obojica odrastali - Skip Džons priča o svojim pustolovinama s Kitom Ričardsom, Igijem Popom, Dagom Vudom, Luom Riđom, Džimijem Pejdžom i Njujorškim lutkama, o tome kako je Skipova mukotrpno stečena mudrost nekako opstajala uporedo s nezasitim apetitima, o tome kako je Skip cepao pretenciozne bendove na komadiće i slavio dobru muziku svojom opuštenom, devičanskom prozom. Teri je gledao Leona kako misli o Skipu i znao je da je Skip bolji novinar nego što će on ikada biti.
„Skipu je dvadeset pet”, reče Leon.
U nekoliko koraka stigli su do kancelarije Kevina Vajta. Urednik je zurio kroz prozor u saobraćaj na reci. Rej je stajao pored njega. Okrenuli su se kad je Teri pokucao na otvorena vrata. Vajt ih je pokretom ruke pozvao da uđu, a Rej se nasmešio. Dok su ulazili, Teri se setio kad su njih trojica poslednji put bili zajedno, krijući se od tedsa u razrušenoj zgradi. Sinoć. Pre čitavog jednog života.
„Šefe, nas trojica idemo u bolnicu”, reče Teri. „Moramo da vidimo Skipa.”
Vajt nestrpljivo odmahnu glavom. „Ne brinite vi za Skipa”, reče. „Tamo se dobro brinu o njemu. Ozdraviće on. A mi moramo da spremimo važan broj.”
„Važan broj?" reče Teri. „Važan broj? Skip je u bolnici, imao je cerebralni kakoseonodođavolazove, a ti pričaš o važnom broju?”
Vajt nije rekao ništa, samo ih je posmatrao, a tišina ispuni kancelariju. Kad je progovorio glas mu je bilo veoma tih.
„Vi ste, momci, malko prestari za tu šiparačku pobunu, zar ne?”, reče gledajući Terija kao da je nekakav razmetljivi prostak s brajtonske plaže na Bankarski praznik 1965. „Čuo sam za ono što si napravio u ‘Blanku’.” Teri ne reče ništa, ali nešto u Vajtovim očima natera ga da spusti pogled na cipele. Mrzeo je kad se Vajt ljuti na njega. Urednik progovori mekšim glasom. „Ubuduće ne donosi lične nevolje na posao. U redu?”
Teri klimnu glavom. „Važi.”
Vajt pogleda Leona. „A sam bog zna gde si ti bio prošle noći.”
„Bio sam da igram”, reče Leon, ali njegov urednik se ne osmehnu.
„Pogledaj se na šta ličiš”, reče Vajt odmahujući glavom.
„Ali - mislio sam da mi treba da budemo divlji”, reče Leon. „Mislio sam da smo rokenrol časopis.” Obuzimala ga je sve jača ozlojeđenost. „Mislio sam - mislio sam da u tome i jeste stvar!”
Teri primeti da je Vajtov sto prekriven slikama mladog Elvisa Prislija. I prvi put vide da je Elvis bio lep.
„Misliš da se o tome radi, Leone?”, govorio je Vajt. „Da dolazite na posao nakon probdevene noći, da se zezate po ulicama? Možda je tako nekad bilo. Možda je rokenrol bio mlad i divalj - nekada. Ali pogledajte se”, reče pokazujući glavom Leona i Terija. „Sada vam je to samo izgovor da ne odrastete.”
„Šta se desilo s anarhijom?" upita Leon.
„ Aha”, umeša se Teri želeći da drži prijatelju stranu, spreman da primi udar urednikovog besa. „Ja sam mislio da je anarhija bes.”
Ali Vajt im se samo nasmešio. „Ne zasmejavajte me”, reče. „Da je Džoni Roten pravi anarhista, sedeo bi u nekom pabu u Finsberi parku s prstom u dupetu. Ne bi potpisivao ugovore za snimanje ploča s Ričardom Branson om.” Urednik rezignirano zatrese glavom. Imao je skoro trideset godina i dosadila su mu bila ta sranja. Teriju je to bilo jasno. Umorio se od raspravljanja s njima. „Momci, moraćete da odlučite da li ćete ozbiljno prihvatiti ono što ovde radimo ili ste samo veseli amateri. Jer, u muzičkoj industriji više nema mesta za vesele amatere. Ako je to ono što želite, idite pa pišite fanzin.”
„Šefe, govoriš kao neki matori biznismen”, reče Leon tiho. Nije želeo da se svađa s Vajtom. Voleo ga je. „Ali ja znam da ti Novine znače više od toga. Znam da ti je stalo do časopisa. Siguran sam u to.” Leon se pobednički osmehnu. „Isti si kao mi.”
„Vremena su se promenila”, reče Vajt, a Teri pomisli kako njihov urednik izgleda umornije i od njega i od Leona. „Nismo više samo na korak od andergraund štampe. Ovo je posao. Imamo oglašivače, upravu, pretplatnike - sva ta sranja za odrasle. Bili su mi sinoć ovde, u posranim odelima - žalili su se zbog koriščenja droga, zbog glasne muzike, zbog svih tih novinara koji lunjaju naokolo kao da su bend. Žalili su se na vas. Nema besplatne žurke. Više ne. Zato će, kad ozdravi, Skip otići na produženi odmor.”
Sva trojica su se zabezeknula.
„Skip se ne vraća?”, upita Teri.
„Skip mora da se odmori”, reče Vajt. „Mora na dug odmor.” Teri i Leon se zgledaše. Rej pusti da mu kosa padne preko očiju. „Slušajte - znam ja koliko volite Skipa. I ja ga volim. Naravno da ga volim. Ko mu je dao prvi pravi posao? Ko ga je zadržao iako je plašio stare gospođe iz Seoskih tema? Ali Skip ne bi mogao ovako doveka. Pokušava da održi korak s Kitom Ričardsom? Skida se s droge u sobi za preslušavanje? Mislite da tipovi u odelima to ne primećuju?”
„Ne mogu da verujem da Skip neće biti ovde”, reče Teri gledajući Reja. Ali Rejevo lice nije govorilo ništa. Kao da mu je urednik već sve objasnio. Teri je gledao svog prijatelja kako sklanja kosu s očiju.
„Znate li šta uskoro dolazi?”, upita Vajt. „Dolaze osamdesete. Razmislite malo o tome.” Teri razmisli malo o tome. Ali nije mogao da zamisli osamdesete. Bile su nezamislive. Onda se Vajt iskezi kao luđak, prvi put veseo, i pokaza palcem na Reja. „Znate li s kim je ovaj momak uradio intervju za nas?”
Teri i Leon zurili su trenutak-dva u Reja, a onda su mu prišli, tapšali ga po leđima, smejali se zajedno s njim i čestitali mu.
„Prema tome, Rej piše o Lenonu za sledeći broj”, reče Vajt. „Teri, šta ti radiš za nas?”
Teri je pokušao da dobije na vremenu. Nije ni razmislio o čemu bi pisao za sledeći broj.
„Pa, mislio sam da razgovaram s Bilijem Blicenom. Da od njega dobijem...”
„Zaboravi”, prekinu ga Vajt. „Gotovo je s tim. Svima su se smučili džankiji plemenitog srca. To se izlizalo, a muzika im je loša. Ja ću ti reći šta ćeš da radiš - sledeče nedelje radićeš singlove, a one druge nedelje šaljem te u Šefild. Kanalski pacovi su na turneji. Povedi Misti. Reci joj da napravi mnogo slika Pasa kako šize i razbijaju klub.”
Teri ne progovori ni reč, ali njegovo lice reklo je sve. O Kanalskim pacovima, o Dagenamskim psima, o Misti u blizini takvih likova.
Vajt klimnu glavom kao da se slaže s tim. „Hoćeš da pošaljem nekog drugog?”, upita ravnim tonom.
Teri je shvatio da su dani kad je pisao o prijateljima okončani. „Ne, ja ću”, reče.
„Dobro”, reče Vajt.
„A ja?”, upita Leon.
Vajt je kopao po papirima na stolu sve dok nije našao ono što je tražio. Leon je prepoznao svoj prikaz.
„Leni i Rifenštali u ‘Crvenoj kravi’”, reče Vajt zamišljeno klimajući glavom. „Dobra svirka?”
Leon slegnu ramenima. „Uobičajeno. Kraftverk za budale. Sve piše u članku, šefe. Oni baš nisu otrov po mom ukusu.”
„Odličan članak, Leone”, reče Vajt. „Smešan, uvredljiv - i dugačak tačno koliko treba. Odličan posao.”
Leon sinu. Jedna reč pohvale od Kevina Vajta i svi su se oraspoložili. „Hvala, šefe.”
„Samo što svirke nije bilo”, reče Vajt, a Leon oseti kako mu srce silazi u pete. „Leni je javila da je bolesna. Juče je vadila živac kod zubara.”
Urednik baci članak u korpu i obrisa ruke. Zatim pogleda Leona. „Nisu sinoć svirali u ‘Crvenoj kravi’.”
Rej i Teri buljili su u Leona, odjednom svesni sopstvenog disanja. Znali su da nemaju pravo žalbe. U redakciji Novina možeš da uradiš gotovo sve. Ali ako napišeš prikaz svirke koje nije bilo, i ako te uhvate, možeš samo da pokupiš stvari iz stola.
I onda da odeš.
„Žao mi je, Leone”, reče Vajt tužno. „Napisao si nekoliko dobrih članaka za nas. Pobrinuću se da dobiješ sve moguće preporuke.”
Teri zagrli Leona i ne reče ništa. Video je suze u očima svog prijatelja i žabo mu prste u lopaticu. A video je i zapanjenost na Rejevom licu. Leon obori glavu.
Neko je tiho pokucao na vrata. Mršav momak s crvenim šiškama koje su mu padale preko krupnih, jako našminkanih očiju, ukliza u sobu noseći svežanj otkucanih listova. Bio je mlađi od svih njih. Mlađi čak i od Reja.
„Analiza koju si tražio”, reče Vajtu vedro se osmehujući. „Uticaj Berlina na Bouvija i Bouvijev uticaj na sve ostalo.”
Kad je namazani dečko izašao, Teri se zagleda u urednika.
„Ko ti je, jebote, ovaj pederčić?”, upita ga.
„To je novi momak”, reče urednik.

Njih trojica sedeli su u „Treviju" i pili bezbrojne šolje čaja. Teri i Rej kradomice su gledali Leona, ne znajući šta da kažu. Kad bi neko od njih pomerio noge, dotakao bi ispod stola kartonsku kutiju u kojoj su bile stvari iz Leonovog stola. Ovo im nikada nije palo na pamet. Da će jednog dana doći kraj.
Leon je osećao da treba nešto da kaže. Kao kad je bio u „Zlatnom rudniku”, kad je di-džej objavio da je umro Elvis pa se prolomilo ono užasno klicanje. Prosto je morao nešto da kaže. Pitao se odakle to, ta potreba da progovori. Pitao se da je nije nasledio od oca.
„Samo želim... znate”, mucao je. „Hoću samo da kažem - bilo je divno.” Oči mu se ponovo napuniše suzama. „Najbolje u mom životu. Rad u Novinama. I rad s vama dvojicom...”
Rej se ujede za usnu i zagleda u svoju šolju. Ali Teri udari dlanovima o sto, oštro posmatrajući Leona.
„Sranje”, reče besno. „Pusti Viru Lin19 - Srešćemo se ponovo i ta sranja. Ovo ništa ne menja. Leone - ti odlaziš - ovo ništa ne menja.” Teri šmrknu i obrisa oči prljavim prstima. „Znaš li šta će biti danas?” Jarosno se osmehnuo. „Danas če biti najbolji dan na svetu. Najbolji dan na svetu.”
Teri popi malo čaja i izloži im svoj plan. Uskoro mu se pridružio Rej, a zatim i Leon. Nisu osećali potrebu da govore o tome, ali bilo je sasvim jasno - neće dozvoliti da Leonov otkaz okonča ono što če postati njihovo poslednje veliko prijateljstvo.
Provešće jutro u „Raf trejdu”, tražeći nove ploče i fanzine i razgovarajući s vlasnicima, dvojicom momaka, o novoj muzici. Onda će po podne možda otići u studio „Proba proba” u Kamden Taunu, gde svi znaju Terija, i gde će možda vežbati Sabvej sekt ili Kleš, pa će svi da govore uglas, o muzici, politici i devojkama, i olajavaće druge bendove i muzičke časopise, biće spida i džointa za one koji žele, a piva za sve, i biće baš kao na početku. U nekom trenutku čak će možda nešto i da pojedu, da nadoknade sve one obroke koje su propustili. A kad padne noć, prepiraće se oko toga kuda da idu.
Teri otvori Novine na strani sa živim nastupima. Pogledao je Leona i osmehnuli su se jedan drugom. Teri ga munu i nasmeja se.
„Pogledaj sve ovo”, reče.
Dag Vud nastupa u klubu „Rejnbou” u Finsberi parku. To bi bilo zanimljivo. Naročito ako je Dag zaista sačuvao Skipove laksative za nastup. A Elvis Kostelo nastupa u „Nešvilu”, na uglu Kromvel Rouda i Nort End Rouda, ulaznica jedna funta. Edi i Hot rods su u „Markiju” - jedna funta na vratima, funta i dvadeset za članove. Sloter i Dogsi u „Roksiju”, Kovent Garden, Ulica Nil 41-43 - prateća grupa Proširene vene. Bend Toma Robinsona svira u klubu „Nada i sidro” u Izlingtonu. A Seks pistols su na tajnoj turneji, bez oglašavanja - upravo su imali nastup u Vulverhemptonu, u „Lafajetu”, pa su klinci pisali Novinama žaleći se na previsoku cenu ulaznica od funte i po. Šuškalo se da će Pistolsi pred zoru ponovo svirati u „Zelenoj pozornici”.
„Pa, šta želite da vidite?" upita Rej.
„Hajde da vidimo sve”, reče Teri. Leon se nasmeja gledajući ostalu dvojicu kako prave raspored, razmišljaju o tehničkim problemima obilaska svih svirki. Voleo ih je kao braću koju nikada nije imao.
„Računam da bismo mogli da stignemo na sve”, reče Rej. „Iako ćemo možda morati da propustimo Proširene vene u ‘Roksiju’.”
„Taj novi dečko”, reče Teri oponašajući drkanje desnom šakom, a Leonu zahvalnost ispuni srce. „Ma daj. Sve je o Bouviju već napisano milion puta.”
Leon je zurio u sto. To više nije imalo mnogo veze s njim. Mala kartonska kutija pod nogama podsećala ga je da je van igre. Osećao se kao da je nešto krenulo naopako i da on to nikako neće moći da popravi. Ali pomislio je na nastupajući dan i raspoloženje mu se podiglo.
Onda je došla Misti. Leon je shvatio da ona želi da popriča s Terijem nasamo, i posle nekoliko nelagodnih trenutaka Teri izađe s njom, a onda naiđe jedan od starijih momaka, čudnovato pun poštovanja. Želeo je da porazgovara s Rejem o njegovom članku o Lenonu kako bi predvideli mesto za njega, a Leon reče u redu je, pustite vi mene, pa je srkutao čaj dok je Rej pričao sa starijim momkom o članku, ali duboko u duši je znao da njegovi prijatelji, koliko god želeli da budu s njim celog najboljeg dana na svetu, moraju da budu negde drugde.
Onaj stariji momak je otišao, a Ten i Misti su se vratili, ali nekako se ono što su zvali vajbom promenilo. Platili su račun i otišli. Nisu više govorili o nastupajućem danu.
Ispred kafea su zastali, vetar je duvao oko tornja kao i uvek, kao da ih tera da nastave. Misti je sela za volan očevog automobila parkiranog na pešačkom prelazu s upaljenim motorom, a zvuk Radija Jedan orio se kroz otvorene prozore. Di-džej je govorio kako će se u prva dvadeset četiri sata od Elvisove smrti prodati dva miliona njegovih ploča. Zvali su to najboljim danom na svetu.
„Šteta što je ova nedelja toliko puna”, izvinjavao se Rej. „Ovaj broj je važan, to je sve.”
„U redu je”, reče Leon. Nije želeo da im bude krivo. Nije želeo da diže veliku galamu. Ne bi podneo njihovu preteranu ljubaznost. „Čućemo se, važi?”
„Možemo ovo da obavimo neki drugi put”, reče Teri. „Imamo sve vreme sveta. Je li tako?”
Teri zagrli Leona, a onda ga pusti i grubo odgurnu. Rej stidljivo spusti ruku Leonu na rame. Leon pokuša da se osmehne. Gledali su se trenutak-dva, ne znajući tačno šta če biti dalje. Onda se odjednom začu automobilska sirena - akordi iz Marša pukovnika Bogija. Svi su se okrenuli i pogledali Misti koja je čekala za volanom kaprija.
Nasmešila se i mahnula, nestrpljiva da krene.

„Znači, tvoj tata uopšte nije advokat?”, reče Teri.
Sedeli su u kolima njenog oca ispred njene kuće, za koju se ispostavilo da je opštinska kuća na brdu iznad oveštalog zaleđa Kings Krosa.
Prednje dvorište - možda je nekada bilo vrt - nije se videlo od rezervnih delova za kola. Nekoliko pocrnelih auspuha, jedan mastan motor, usamljeno suvozačko sedište, zarđala ljuštura starog mini-kupera bez točkova. Tutnjava voza ispunjavala je vazduh poput ptičje pesme.
„Advokat ne bi vozio ford kapri”, reče Misti odsutno. Onda pogleda Terija sa, kako mu se činilo, beskrajnom nežnošću. „Ti ništa ne znaš, zar ne?”
To je bilo tačno. Tako ga je lako prevariti. Evo ga, treba da postane otac, a ne zna ništa. Ali, uči.
„A šta onda radi?”, upita Teri. „Tvoj stari?”
Iz nekog razloga očekivao je da će reći - isto ono što i tvoj, nosač je u Smitfildu. Potpuno smo isti, i od početka smo bili isti. Ali kazala je: „On je mehaničar. Samostalni. Mali privrednik.”
On razmisli o tome. Sve u šta je verovao u vezi s njom - kuća puna Baha i knjiga, lagodan život pun privilegija, vaspitanje sa skijanjem i konjičkim klubovima - zahtevalo je da se o tome ponovo razmisli. Mnogo štošta što mu se dopadalo kod nje brzo je iščezavalo.
„Odakle ti to?”, upita je. Pitao se kako to da nazove. „Taj izmišljeni život?”
Misti uzdahnu. „Iz Kosmopolitena, valjda. Svi ti lepi ljudi koji žive divne živote. I iz Sandej tajmsa - naročito iz dodatka u boji. I od svih onih koje sam upoznala u šestom razredu, kad su moji pravi prijatelji napustili školu s petnaest godina.” Zamišljeno je klimnula glavom. „I od ljudi koje sam upoznala u Novinama.”
On još nije shvatao. „Ali mene nisi morala da lažeš.”
Ona se nasmeja. „Naravno da sam morala. Nisam to učinila ni zbog tebe ni zbog bilo koga drugog. Činila sam to zbog sebe. Lagala sam da bih se osećala bolje. Hoćeš li da uđeš? Da ih upoznaš?”
On je uze za ruke. „Ali, ne želim više da lažemo. Ne ako ćemo imati dete. Ne ako ćemo da obavimo sve kako treba.”
Misti je posmatrala otpad razbacan po prednjem dvorištu. „Možda samo ako lažemo s dobrim razlogom”, reče najzad. „Možda samo ako lažemo da ne bismo povredili jedno drugo.” Nasmešila se i prešla mu prstima po licu. „Tako je to u braku”, rekla mu je.

Mistin otac se nasmejao i pljesnuo Terija po leđima. „Zabavljao si se i sada moraš da platiš za to”, reče.
Bio je to krupan čovek u prsluku, s gustim majmunskim krznom po leđima. Sipao je piće u dve prljave čaše. Ne slušajući Terijevo promrmljano odbijanje, gurnuo mu je čašu u ruku.
„Znam kako se osećaš - njena majka je bila u četvrtom mesecu kad smo stali pred oltar.” Podigao je čašu. „Do dna.”
Teri postupi kako mu je rečeno i iskapi viski, osećajući kako ga pali sve do martinki. Zavrtelo mu se u glavi. Mala otrcana kuća bila je prepuna slika Isusa i Marije. Činilo se da su svuda, u svakoj niši, na zidovima, po okviru kamina. Hristos se uvija na krstu, Marija ruku sklopljenih u molitvi. Sve te slike patnji i čistote. Teri spusti ruku na oznojeno čelo, osećajući da viski otpočinje sa svojom mračnom čarolijom.
„Ti si jedno srećno kopile”, zadahta Mistin otac brišući usta nadlanicom. „Mene je ženin brat isprebijao kao niko u životu, iako sam nameravao da učinim ono što je red.” Mahnuo je čašom prema tri smrknuta muškarca koji su posmatrali Terija sa sofe. Mistina braća, dva starija i jedan mlađi. Opaka bratija, pomisli Teri.
„Izgleda da ćeš se ti lako izvući”, zaključi njen tata. Onda je prešao na posao. „Mogu tebi i Meri jeftino da obezbedim za svadbu salu Doma izviđača.”
Teri pomisli - Meri?
„I znam jednog čoveka u mesnom ‘Vinčesterskom vinu’ da obezbedi piće, a onda ti i Meri možete da se doselite ovamo kod nas dok vam opština ne nađe neki lep stančić.”
Sve je smislio. Teriju grunuše suze na oči. Delimično od viskija, delimično od šoka koji je doživeo otkrivši istinu o Mistinoj porodici, a delimično od toga što je celu noć probdeo uzimajući drogu i prolazeći kroz pustolovine. Ali uglavnom zato što ga je iznenada obuzeo osećaj da mu neko oduzima život.
Ova porodica nije ličila na njegovu. Njegova majka bi poludela kad bi neko oborio baštenskog patuljka u njihovom prednjem dvorištu, a kamoli kad bi ga prekrio masnom utrobom napuštenih automobila. Terijevi roditelji živeli su u sopstvenoj kući, ne u opštinskoj. A Terijev otac, uprkos svojoj spoljašnjosti tvrdog muškarca, provodio je vikende negujući ruže, a ne rasklapajući ford eskort. Ovi ljudi, Mistina porodica, nalazili su se s druge strane radničke klase. Primali su novac na ruke, bili su malo bolji od unajmljene radne snage, dovijali su se na sve načine, bilo ih je previše na premalom prostoru. A Teri je jedinac.
Mistina braća izgledala su kao podmukle seljačine što skaču gore-dole, odjednom se pojavljuju na svim mestima koja Teri voli i sve ih upropaštavaju. Još su nosili dugu kosu! Ističe 1977, a oni još nose dugu kosu! I to ne kao Rej, koji veruje u drugačiji način života, nego zato što su i suviše glupi i lenji da se promene. Ta kosa - Teri je prosto ustuknuo. Zbog takve frizure bi pre pet godina dobili batine. Šiške, šljampave zvoncare i rastegljive majice kratkih rukava, tako pripijene da su im štrčale te odvratne bradavice. Njihova mršava lica iskrivljena od žvakanja gume nestajala su iza skrame Terijevih ponižavajućih suza.
„Oho!”, nasmeja se najmanji. „Sad će pizda da se rasplače!”
„Dosta toga”, lanu Mistin otac; iako se činilo da njegova zapovest nema nikakvog uticaja na Mistinog mlađeg brata, svakako je Terija naterala da poskoči. „On je sada član porodice - ili će uskoro postati - i ponašaćemo se prema njemu kako je red. Ajde, vas trojica - dođite. Pružite pizdi ruku.”
Niko se nije ni makao.
Očevo lice odjednom pocrvene od besa. „Rukujte se s pizdom!”, naredio je iskolačivši upaljene oči.
Braća stadoše u red da se rukuju s Terijem.
„Bog te blagoslovio”, promrmlja najstariji brat gotovo iščupavši Teriju ruku iz ramena svojom mesnatom šapom. Teri mu ošamućeno stegnu ruku, i suviše izgubljen da bi osetio bol.
„Bog te blagoslovio”, ponovi srednji brat stežući Teriju ruku tako jako da su mu prsti zakrckali kao orasi na Božić.
„Bog te blagoslovio”, reče najmlađi brat, očeša Terijev dlan i hitro povuče ruku mrmljajući ispod glasa, „ako samo popreko pogledaš moju sestru Meri, ubiću te, jebote.”
Teri je shvatio da će do kraja svog boravka na Zemlji biti poznat kao Pizda. Šta da kupimo Pizdi za rođendan? Šta će Pizda da pije? Je l’ Pizda dolazi za Božić? Najzad je razumeo zašto je devojkama - ženama - taj izraz uvredljiv. Nije ni čudo da je Misti uletela u zagrljaj Džermejn Grir kad je odrasla među svim ovim pizdama.
Misti i njena majka uđoše u sobu noseći čaj i kolačiće od đumbira. Njena majka bila je vitka srceparajuća plavuša s mekim irskim naglaskom. Teri joj je pomogao da posluži čaj i kolačiće, već napola zaljubljen u nju. Želeo je da je spase odavde. Želeo je da i njega neko spase odavde.
„Pa”, reče zamišljeno Mistin otac, usta punih kolača. „Oni su se lepo zabavili, majko.”
Iako se Teri učtivo osmehivao pijuckajući vreli slatki čaj i trepćući da otera suze, u sebi je mislio - a ne ne ne.
Nisam se ja još lepo zabavio.

Nove frizure još nisu stigle u Grinford. Svi su još želeli da izgledaju kao neko koga su videli na televiziji ili na slikama.
Leon virnu kroz zamagljeni prozor salona „Kosa danas" i vide svet uvojaka Fare Foset, činija za puding kakvu nosi Perdi20, razdeljaka po sredini Eni Hol, šiški Džejn Fonde iz filma Klut i hladnih trajni Kevina Kigena.
Pomoću instrumenata složenih poput hirurškog pribora - uvijača iz kojih izbija para, usijanih četvorokrakih viljušaka i svih onih jajastih svemirskih šlemova iznad glava što srkuću neskafu - kosa je vučena, uvrtana i iznad svega spaljivana.
Miris se osećao na ulici - kosa prvo oprljena, a onda učvršćena oblacima lepljivog namirisanog laka.
Leon posegnu u džep kožne jakne i napipa medaljon svetog Kristofera. Kad se oprostio s Terijem i Rejem, otišao je na Vest End i uhvatio samog sebe kako zuri u izlog velike draguljarnice „Ratner” na kraju Avenije Saftsberi, posmatra sveca zaštitnika putnika na srebrnom lančiću i razmišlja - oh, to bi joj se dopalo. U tom trenutku rado bi pristao da ceo život provede tako - tražeći stvari koje bi joj se svidele.
Odmah je spazio Rubi.
Stajala je iza stolice u kojoj je sedela devojka s frizurom kao Suzan Partridž iz serije Porodica Partridž - duga kosa s razdeljkom na sredini, blago uvijena u visini bradavica. Slušao se Radio Jedan - Toni Blekbern priča, Karli Sajmon peva.
U salonu je bilo i nekoliko muškaraca - radili su ili su im skraćivali i doterivali pažljivo nameštene uvojke za vikend - veselih momaka s kovrdžama kao u Dejvida Eseksa, paunskim pramenovima Roda Stjuarta i belačkim afro frizurama. Leon je posmatrao jednog od njih, onog zgodnog momka koji je zasmejavao sve domaćice, onog s ćubom Klinta Istvuda; išao je po salonu noseći bocu laka za kosu kao da drži veliki purpurni falus.
Rubi i obožavateljka Sjuzan Partridž razgovarale su gledajući jedna drugu u ogledalu, tako da je Leon dva puta video kako zgodni tip lako ljubi Rubine usne - jednom u ogledalu i jednom uživo - kao da je neophodno da mu sipaju so na ranu, ko da inače ne bi shvatio poruku.
„Stive?”, povika neko dok se Leon okretao stežući svetog Kristofera u šaci. „Hoćeš li ovde normalan ili ekstra jak?”

„Čekaj malo”, reče Rejev mlađi brat, iskolačenih očiju. „Daješ mi ih? Poklanjaš mi svoju zbirku ploča?”
Rej gurnu rezervne farmerke u ranac. Pogledao je Robija i osmehnuo se. Želeo je da pokloni bratu ploče zato što odlazi i zato što je samo njih imao da mu da. Ali nije to mogao da mu kaže.
„Mogu da nabavim sve ploče koje želim”, reče Rej. „Samo nemoj da ih ostavljaš van omota, važi? Znam da to stalno radiš.”
„Nikad to ne radim”, pobuni se Robi skačući uzbuđeno s noge na nogu. „Zapravo to nikad u životu nisam uradio.”
Bele čarape, gaćice, Terijev diktafon. Nekoliko majica koje mu nije kupila mama. Pošto ostavlja ploče, nije imao mnogo da pakuje.
„Ti imaš dve ploče i stalno ih ostavljaš van omota”, reče Rej, ali sada blago. „Oh, zaboravi - sada su tvoje. Radi s njima šta hoćeš.”
„Paziču ih”, reče Robi s poštovanjem držeći album Let it Bleed. „Dobro ću ih čuvati.”
Rej povuče uzicu ranca i zabaci ga na rame. „Samo nemoj da ih uništiš čim izađem iz kuće.”
„Mogu li da dobijem i tvoj krevet?" upita Robi.
Rej klimnu glavom. „Spavaj gde hoćeš, Robe”, reče i oseti da mu se odjednom steglo grlo. Želeo je da odmah ode. Ipak, stajao je i gledao brata kako razgleda ploče.
Trideset puta trideset centimetara, moraš da ih držiš obema rukama i onda samo njih vidiš ispred sebe. Ploču držiš kao bebu, ili ljubavnicu, ili umetničko delo. Robi je listao zbirku u nekakvom omamljenom čuđenju, kao arheolog koji premeće po rukama nezamisliva blaga faraonove grobnice. Stonsi, Sticky Fingers, s Vorholovim omotom, slika farmerki s pravim patent zatvaračem. Led Cepelin III, bez teksta na omotu, samo slika starog farmera s naramkom granja na leđima, a kad otvoriš omot vidiš sliku zida razorene kuće, a u pozadini oblakoderi sežu uvis dok se stari svet ruši.
Revolver i Rubber Soul i Imagine - Džonova glava izgubljena u oblacima - i ploče koje je Rej gotovo zaboravio - First Steps grupe Fejsis, iz vremena kad je Rod još svirao s Džonom Pilom, Dilanov Highway 61 Revisited i Blue Džoni Mičel - Rej je nekada ležao u krevetu s tom pločom na jastuku i sanjao kako ljubi njene jagodice - i Harvest Nila Janga. Zatim Hendriksovi najveći hitovi, Kinksi i Lovin Spunful - iz vremena kad se trudio da ostane u toku, pa je kupovao sve što je propustio, kad mu se u glavi vrtelo od saznanja koliko ima sjajne muzike na svetu. Rej je zavideo svom bratu što je taj osećaj još pred njim.
A onda je Robi počeo da vadi ploče kojih se Rej sada stideo - Band on the Run grupe Vings, Mudi bluz i njihov album Days of the Future Passed i Chicago Transport Authority grupe Čikago. Ali ničija zbirka ne može večito da ostane kul. I nikad ne znaš šta ćeš prerasti, nikad ne bi pomislio da će se The Hangmans Beautiful Daughter grupe Inkredibl string bend jednog dana otrčati, dok će Tupelo Honey Vana Morisona uvek zvučati sjajno.
Čučnuo je pored Robija i uzeo Easy Rider setivši se dana kad mu ga je mama kupila. Onda je pogledao Robija kako kleči pored njega sa Sgt Peppers Lonely Heart Club Band u rukama i shvatio da njegov brat plače.
„Nemoj da ideš”, reče Robi.
„Eh”, reče Rej i spusti dečaku ruku na rame da ga uteši. „Moram da idem, Robe.”
„Ali ako odeš, ostaću sam.”
Rej čvrsto zagrli brata; obojica su klečali, okruženi pločama. „Nećeš nikada biti sam”, reče. „Sada više ne.” Odvojili su se. Robi obrisa nos rukavom školske najlon-košulje. „A ti ćeš doći kod mene. U London. Kad još porasteš. Važi?”
Njegov brat klimnu glavom, trudeći se da bude hrabar, a Rej izađe iz sobe u kojoj je živeo kao dečak i ode do kraja hodnika, do vrata sobe svog starijeg brata. Kuća mu se već činila premalom da se u njoj proživi čitav život.
Majka ga je čekala u podnožju stepenica, suvih očiju. Pružila mu je mali zgužvani paket umotan u aluminijumsku foliju.
„Riblja pašteta”, objasnila mu je.
„Hvala ti, mama.”
Osećao je da mu otac seta u dnevnoj sobi, taj tvrdi čovek koji se oduvek osećao nezgodno okružen sitnicama koje je majka posvuda smeštala - beli španski bik, pepeljara s natpisom Pozdrav iz Frintona i zeleno-beli model hongkonškog feribota Starferi. Rej je mislio da ode ne pozdravivši se s njim, ali nešto ga natera da otvori vrata. Video je starog u neobično krutoj uniformi Metropolitenske policije.
Rejev otac pruži ogromnu šaku, Rej je prihvati na jedini način koji je znao, onako kako bi uhvatio devojku za ruku u zadnjem redu bioskopa, i vide da se njegov otac trgnuo od tihog gađenja pre nego što je povukao ruku. Rej shvati da su njihovi pokušaji uljudnog zvaničnog ponašanja nekako uvek gori od svađe.
Onda se sa sprata začula buka. Onaj prljavi kašljavi rif električne gitare, a onda pevač koji je zvučao kao da ispira grlo šljunkom. Očevo lice naoblači se od besa i odvratnosti.
„Kakva je to galama, do đavola?”
„To su Fejsis, tata”, nasmeja se Rej. Za trenutak se zamišljeno zagledao u tavanicu. „Zvuči kao pesma To je sve što ti treba. Vidimo se.”
Kola su ga čekala na ulici, a oko njih su se okupila neka deca iz susedstva, dečaci i devojčice, svi u zvoncarama izlizanih poruba od pustolovnih igara, prljavim od masti bicikala. Svi su stajali na dužnom odstojanju od žutog lotusa elan, kao da se auto spustio s druge planete.
„Smanji to!”, čuo je oca kako urla dok mu je ona otvarala suvozačka vrata, ali Roni, Rod i momci kao da su postali još glasniji.

To su bili poslednji dani stopiranja.

Kamiondžije i trgovački putnici koji nikad nisu čuli za Keruakov roman Na putu nudili bi vožnju mladiću bez para i podignutog palca samo radi društva, ili da bi učinili neko dobro delo na ovom opakom svetu.
Tako je Leona gore na Severnom kružnom putu pokupio šleper s naftom koji je išao čak u Aberdin, a vozač mu je pričao kako Englezi kradu škotsku naftu, baš kao što su ta lopovska engleska kopilad oduvek krala sve što požele, ukrali bi novčić mrtvacu iz usta da ih pustiš, a kad su prešli čitavu ogromnu oblast severnog Londona, ostavio je Leona na pola Finčli Rouda rekavši mu da pazi na kola i da se čuva kradljivih pokvarenih Engleza.
Leon se popeo uzbrdo do Hempsteda punog zelenila i velikih kuća, ulicama u kojima je odrastao, prošao kroz Vilidž i preko Hita gde je travu dva leta zaredom sunce spržilo do žutila, i ispod sebe ugleda rasprostrt čitav London.
Skvot je do sada nestao. Sada kad su sudski izvršitelji ispraznili kuću, uradiće ono što uvek čine - iščupaće vodovodne cevi i razvaliće toalete. Ima još skvotova, na hiljade, ali leto je bilo na izmaku, a Leon je znao da će se skvoterima nekonformističke guzice uskoro smrzavati, da će spavati u vrećama obučeni u vetrovke i šinjele, i da će im biti suviše hladno da misle. Leon više nije imao petlju za to.
Zato je otišao tamo kuda svaki mladić ode kad nema gde drugde. Preko Hita, preko ograde oko Kenvuda, pored velike bele kuće, a onda u Predgrađe, na tihe čiste ulice svog detinjstva.
Svoj ključ je bacio, pa je morao da kuca. Vrata mu je otvorila majka, još u kućnoj haljini. Otac je sedeo za velikim drvenim stolom za doručak, okružen novinama, sokom od narandže, kafom, pecivom. Sa stereo uređaja čuje se Sheep May Safely Graze. Leon oseti miris prave kafe i tosta. Zavrtelo mu se u glavi.
„Sta ti se desilo?”, upita ga majka posmatrajući sve - izbledelu modricu od prošle nedelje, posekotinu na čelu koju mu je napravio Džunior, masnicu na oku od nosača polivenog sosom.
„Bio je u Luišamu”, reče ponosno njegov otac. „Vražje siledžije!”
„Daj da ti stavimo nešto na to”, reče majka.
Uprkos Leonovom opiranju, donela je kesu smrznutog graška „oko sokolovo" i naterala ga da je stavi na modrice. Roditelji su s nekakvim blagonaklonim veseljem gledali Leona kako slobodnom rukom trpa u usta pecivo i komade dimljenog lososa. Nisu se sećali da je imao takav apetit.
„Nisam čitao tvoju rubriku”, reče Leon brišući nadlanicom mrvice s usta. Progutao je malo crne kafe. Nije pamtio kad je poslednji put pio kafu, a da nije bila ona u koju samo dodaš vrelu vodu. „Šta misliš o onoj Tačerki?”
„Nema šanse”, reče njegov otac uvereno. „U ovoj zemlji? Pored Benija Hila, lepotica s treće strane i viceva o taštama? Britanci nikad neće glasati za ženu.”
„Pa, ne znam”, reče majka. „Mislim da bi baš bilo lepo da dobijemo ženu za predsednika vlade.”
„Još malo pa ćeš spaliti grudnjak”, nasmeja se otac.
Leonovi roditelji još su se smejali kad se on svukao i legao u krevet u svojoj staroj sobi, izbezumljen od umora toliko da su zidovi igrali oko njega.
Bilo je istovremeno prijatno i smešno ponovo se naći među tim zidovima iz detinjstva, prekrivenim slikama svega za čim je ludovao, što je prerastao i čega se sada stideo - Ajkula, Džimi Pejdž, Džimi Grivs - i ludom bibliotekom u kojoj su Galeb Džonatan Livingston i Kapital stajali rame uz rame s Pričama Entonija Bakridža o zgodama i nezgodama dva vesela dečaka po imenu Dženings i Darbišir u pripremnoj školi Lindsberi kort - Dženings polazi u školu, Dženings i Darbišir, Hvala Dženingsu - i tridesetak drugih - šta je na kraju bilo s Dženingsom? Leon je voleo Dženingsa, hteo je da bude Dženings - Ta pastirska pita koju smo upravo pojeli bila je supersonična, odlična, ali školski džem je fuj, običan... biti novi dečak je prilično fuj, ali navići ćeš se na to kad provedeš ovde koliko i mi. Zapravo blesavo, ali u tom trenutku to nije bilo važno jer - oh, Rubi - čaršavi su bili mekani i čisti, a roditelji su ga primili natrag bez ružne reči, bez ikakvih pitanja, kao da nije ni odlazio, kao da nije bacio ključ od kuće, i Leon je znao da će biti tako dok su živi, nikad ga neće oterati, a i nije se osećao previše rđavo što spava pod jorganom sa slikom iz filma Ajkula, jer je bio tako umoran, preplavljen - preplavljen... preplavljen... preplavljen umorom, oči mu se sklapaju i zna da će san doći čim spusti glavu na jastuk. Tako je i bilo.
I tako je Leon zaspao, muškarac u dečačkoj sobi, sveti Kristofer hladio mu je kožu na grudima, a kad se probudi čekaće ga dug, dug put.

KODA
1977 - DRUGA DEVOJKA, DRUGA PLANETA




ŠESNAEST


Teri je voleo da pripada. Sad je to shvatio.
Pripadao je svom časopisu, pripadao je njoj. To je bilo dobro. Radovao se što nije otpušten. Bio je srećan što nisu raskinuli. Znao je da se ženi sledećeg meseca, znao je da će sledeče godine postati otac - i ništa ga od toga nije plašilo. Osećao je da pripada toj ženi, tom nerođenom detetu i ovom svetu.
Ali ponekad su Novine delovale kao svaki drugi posao na kom ti uvek neko stariji govori šta da radiš; nisu se mnogo razlikovale od fabrike džina, osim što u fabrici nije moglo tako slobodno da se divlja. A ponekad mu je Misti zaista išla na nerve.
Sedeli su okrenuti jedno drugom u vozu broj 125 i čekali da krene, a Misti je naglas čitala džepno izdanje romana Plamen ljubavi koje je upravo kupila kod „V. H. Smitsa”. A Teri je shvatio da suprotnost ljubavi nije mržnja. Suprotnost ljubavi je iznerviranost.
„Slušaj ovo”, reče ona. „Ušla je kroz francuski prozor i odjednom osetila njegove snažne, muževne, prljave prste na taftu svoje haljine. Vrtlar Majls klečao je pred njom i preklinjao je očima teških kapaka.” Misti se zacereka. „Zadahtala je kad je poljubio porub njene haljine. ‘Valeri’, rekao je, ‘zar ne shvataš koliko je ovo veliko?’”
Grupa poslovnih ljudi uteturala je u vagon mirišući na prženu dimljenu slaninu i jurnula ka bifeu. Gladno su odmeravali Misti. Teri ih besno pogleda. Ona ništa nije primetila. I suviše je uživala u Doris Hardman.
„Nijedan muškarac - a ponajmanje taj drznik ser Timoti - nije dostojan ni da ti poljubi te pozlaćene papučice.” Sada se smejala tako jako da je jedva izgovarala reči. Zatresla je glavom, očiju iskolačenih od neverice. „Zar ovo nije prosto prekrasno? Zar ti se ne sviđa? Pročitaću sve što je napisala, potpuno je luda.”
Teri se učtivo osmehnu. Bilo je smešno - to je shvatio - ali, je li zaista toliko smešno koliko se njoj čini? Ne namerava valjda da pročita čitavu knjigu naglas? Zar će ovako biti sve do Šefilda? Zar će ovako biti sledećih pedeset godina?
Jedva da je to priznavao, ali odjednom je sve postalo malko drugačije. Sa Misti, a i u Novinama. Uzeo je da lista poslednji broj. Bio je dobar. Onakav od kakvog mu je srce lupalo jače dok je bio tamo, u carstvu čitalaca, dok je putovao u grad da kupi Novine dan ranije, zajedno sa svim ostalim istinskim vernicima.
Na koricama mladi Elvis u svem svom nauljenom sjaju. Čitave stranice pohvala, sećanja i razmišljanja nekih starijih momaka. Rejev intervju s Lenonom. I onaj novi dečko koji je iskidao Daga Vuda u komadiće jer je stari roker veći deo svirke u klubu „Rejnbou” proveo iza pojačala, čučeći s pantalonama oko članaka, stežući stomak i ječeći.
I - ko bi to pomislio? - dnevničko sećanje na bend po imenu Elektrik baget, na momke koji su nosili italijanska odela, svirali sintetičku plesnu muziku i govorili kako im je dosta politike i kako žele samo da prave pop muziku i novac. Brejnijak je najzad napravio svoj bend i svi su mislili da su oni sledeča hit grupa. Čudno kako vreme leti - nisu više Seks pistols najsjajnija zvezda na nebu novih bendova, nego Šik. Kako brzo nova muzika - i sve novo - postaje staro. Šuška se čak da će Brejnijak popraviti zube. Ali Teri je zatvorio Novine osećajući kako ga, čudno, ništa od svega ovoga nije dotaklo.
Razlog za to delimično je bio grubi, detinjasti stil većine tekstova - jedan od starijih momaka uporedio je Elvisa s Džejem Getsbijem, „junakom izuzetnog romana Skota Ficdžeralda Veliki GetsbiKao da ikome treba govoriti ko je Džej Getsbi, i kao da ikoga treba poučiti da je taj roman jedan od najvećih u istoriji. Kao da smo svi mi, mislio je Teri, gomila priglupih balavaca koje stariji treba da obrazuju. U Novinama nije bilo nijednog članka Skipa Džonsa. Teriju je uvek nešto nedostajalo ako u časopisu nema Skipovog imena. Radovao se što se Skip oporavlja. Ali bez njega su Novine bile gotovo obične.
„Njegove velike šake bile su gotovo suviše snažne da bi im se oduprla”, kikotala se Misti. „Njegova usta poput stege prionuše na njene pupoljku slične usne.” Pogledala je Terija. „Kako usta mogu da budu poput stege, kravo glupa?" Slegnula je ramenima. „Pa dobro... Osetila je njegovu želju kako raste u njoj - to je mala frojdovska omaška, njegova želja raste u njoj - a on je odjednom podiže mišićavim rukama i odnese do kreveta koji ih je iščekivao. ‘Do vraga, Valeri!’, povikao je hrapavim glasom. ‘Zašto da čekamo još čitavu godinu?’A ona je znala u svom uzlepršanom srcu da ga njena uzdržanost samo još jače raspaljuje.”
Pravi razlog za Terijevo neraspoloženje bio je taj što je prvi put ugledao kraj čitave te priče o muzici. Mislio je da se muzika menja. Ali nije bilo samo to. Muzika je umirala.
Jedan od njegovih najboljih prijatelja je najuren, a drugi odjednom kao da ima pravi posao, čvrstu budućnost, karijeru odraslog. Reja su poslali u Njujork da razgovara sa Springstinom. Njegov povratak je potpun.
Ali za Terija se taj život primicao prirodnom kraju - kao da je to samo njegova verzija odlaska na univerzitet ili stupanja u vojsku. Uđeš kao dečak, a izađeš kao muškarac. Odrastao. Ili makar na putu da odrasteš.
Okreneš se oko sebe, a svi bendovi su novi, malo mlađi od tebe, i ne dopadaju ti se baš koliko su ti se dopadali bendovi s kojima si se zezao u početku, bendovi koji se sada muče da snime drugi album, ili pokušavaju da osvoje Ameriku, ili se svađaju među sobom, ili preteruju s drogom. Odjednom, samo da bi delovao zainteresovano, moraš malo da glumiš.
A lica po klubovima i na svirkama takođe se menjaju. Sada je svake večeri kad izlazi bio potpuno svestan da više ne poznaje svakoga. Poznata lica su iščezavala.
Dan nakon katastrofe u „Zapadnom svetu" Bili Blicen se vratio u Njujork. Ministarstvo unutrašnjih poslova ga je deportovalo jer nije imao urednu radnu dozvolu. Legenda kaže da je Bili stigao kući u Bruklin s gitarom punom iranskog heroina koji je ispod cene prodao svom mlađem bratu, klincu koji do tada nije ni džoint popušio. Teri nije mogao da zna, dok je sedeo u vozu s Misti, da Bilija svega dve-tri godine dele od susreta s bolešću za koju niko još nije čuo.
A šta je bilo sa svim onim momcima i devojkama koje je Teri poznavao leta 1976? Gde su svi nestali? U drogu i nervne slomove? U brakove i decu? U prave poslove i rani odlazak u krevet? Nikad neće saznati.
Znao je da će mu sve ono lepo nedostajati. Nedostajaće mu silasci niz klupska stepeništa u svet buke, raspoloženje što raste s muzikom i spidom, znoj ispod sakoa kupljenog u dobrotvornoj prodavnici i sveobuhvatan osećaj pripadanja svemu tome. Ali nije mogao više da se zavarava. Život kakav je vodio bliži se kraju.
Pokušao je da se seti šta je ono Skip rekao. Znao je da je bilo nešto o tome kako svaka umetnost ima svoj trenutak. Kao što je džez imao svoj trenutak. Kao što je slikarstvo imalo svoj trenutak. Skip je rekao da verovatno više nikad neće biti drugog Majlsa Dejvisa, i da svakako neće biti drugog Pikasa. Skip je rekao kako muzika nikad neće biti tako dobra kao ona muzika koju su voleli, i tako nam je ostao samo još jedan umirući umetnički oblik koji će uskoro biti spreman za muzej.
Ali ako njihova muzika umire, zar neće i oni umreti s njom? Muzika je bila srce njihovog sveta otkako Teri pamti. Njihova muzika je bila više od zvučnih zapisa - bila im je mašina za održavanje života od detinjstva, kroz pubertet do ove navodne zrelosti. Možda će svi morati da nađu nešto drugo za šta će živeti, a muzika će samo postati nešto čemu će se vraćati s vremena na vreme, kao sećanje na nekoga koga su izgubili.
Dok je čekao da voz krene iz stanice, Teri se smatrao srećnim što ima ženu koju voli i dete na putu, malu sopstvenu porodicu. Sve će biti lakše posle venčanja, zar ne?
„Osetila je kako ljubav prema njemu plamti u njoj. On je bio sve što želi i sve što će joj ikada biti potrebno. Njeno mlado telo drhtalo je od uzbuđenja samo korak udaljenog od greha. Uskoro će postati njegova žena i biće njegova zauvek.”
Teri ode do bifea da potraži čaj i sendviče sa slaninom. Kad se vratio, praznih ruku, Misti je ostavila knjigu i zamišljeno gledala kroz prozor.
„Štrajkuju”, reče Teri. „Prokleta zemlja. Neko bi trebalo nešto da preduzme.”
Ali ona ga nije slušala. Nije marila za sendviče i štrajk Britanske železnice.
„Šta misliš da je bolje?”, upitala ga je. „Da se nikad ne promeniš - da zauvek budeš ista osoba kakva si bio kao klinac - ili da prerasteš sve to i otmeno stariš?”
„Mi nikad nećemo ostariti”, nasmeši se Teri. „Izmisliće lek protiv starosti dok dođe naše vreme.”
Ona gurnu Doris Hardman u torbu, zatim zastade opazivši nešto, pa izvuče ružičaste lisice od veštačkog krzna.
„Sećaš se ovoga?”, reče kao da će lisice dozvati natrag tople uspomene. Ali Teri je pamtio samo luckaste igre čija pravila nije znao.
Gledao ju je kako zatvara jedan obruč lisica oko ručnog zgloba i divi im se kao da su najlepša narukvica iz „Ratnerovog” izloga. Onda, s nekakvim nestašnim izrazom na licu, pruži ruku preko stola koji ih je razdvajao i zakopča drugi obruč Teriju oko ruke.
„Sećam se”, reče Teri.
Misti prsnu u smeh. „Pitam se šta bi na ovo rekla Doris Hardman”, reče. „Možeš li da poveruješ da milioni običnih žena pune glave tim glupostima?”
Teri klimnu glavom. „Skini to, hoćeš?”
Misti potraži ključ po torbi. Onda poče grozničavije da traži, a njemu je trebalo prilično vremena da shvati da se ona ne šali. Zurio je u ružičasti obruč oko zgloba, a onda je skrenuo pogled. Voleo ju je, ali ponekad ga je dovodila do ludila. Je li to prava ljubav? Ili je nešto drugo? Da li u pravoj ljubavi zaista ima mesta za toliko nerviranja? Ili je to ljubav neke niže vrste, ljubav koja se već gasi?
Sada kad je znao da će svakako biti s ovom devojkom - ženom - do kraja života, nekako su mu nedostajale sve ostale koje je poznavao. I nije mogao a da se ne pita šta bi bilo da je ostao s nekom od njih.
Nedostajala mu je Sali, nedostajali su mu njena dobrota i pristojnost, i to što nije ličila ni na koga s kim je odrastao. Nedostajala mu je njena gusta crna kosa, nedostajale su mu njene oči boje rastopljene čokolade, i nedostajalo mu je njeno vitko zlatasto telo u vreći za spavanje tokom noćne smene. Nedostajala mu je njena otvorenost i nedostajalo mu je njeno prijateljstvo. Nedostajalo mu je to što nikada nije spominjala dušegupku muške tiranije.
A nedostajala mu je čak i Grejs Fjuri, uprkos neobičnosti i užasu njenog boravka u njegovom stanu, zato što su je svi želeli i zato što voli kad devojke u sebi imaju nešto divlje.
Teri bi mogao biti srećan s bilo kojom od njih. Makar neko vreme. Svaka je na svoj način bila izuzetna žena i svima se dopadao. Možda više nego što se dopadao Misti. Jer, znao je da i on nju nervira. To što nekog voliš ne znači da ti se taj neko i dopada.
I pitao se koliko mi zapravo možemo da odaberemo osobu s kojom ćemo završiti, a koliko to zavisi od čistog slučaja. To je velika nevolja kad nekog voliš. Ima mnogo drugih koje bi mogao voleti, kad bi bio pravi trenutak, kad bi imao prilike i kad ne bi već bio obećan nekom drugom. Sve to deluje tako nasumično.
Ali Teri je izgradio svoje snove oko devojke koja sada sedi pred njim, a u njoj raste beba, i on te snove mora da sledi. Onda mu je ona namignula, osmehnula se, i on postade svestan starih osećanja, oseti kako rastu u njemu, snažnija nego ikada. Možda će na kraju ipak sve biti kako treba. Možda hoće. Podigao je pogled kad se začula pištaljka, znajući da je, ovako ili onako, sada prekasno da se stane. Pištaljka ponovo zviznu.
Voz se cimnuo napred i krenuo iz stanice, dragulji gradskih svetala uskoro sn iščezli u mekom sutonu žitnih polja, i oni su se vozili na sever, u ostatak leta, još vezani lisicama, kao Sidni Poatje i Toni Kertis, begunci iz zatvora u filmu Prkosni, ili kao nevesta i mladoženja na svadbenoj torti.

1 Akronim od engl. Country, Bluegrass and Blues, što je skraćeno ime legendarnog kluba na Menhetnu slavnog po nastupima izvođača ovih vrsta muzike. Puno ime kluba glasilo je Country, Bluegrass and Blues and Other Music for Uplifting Gormandizers (Kantri, blugras, bluz i ostala muzika za razvedravanje proždrljivaca). (Prim. prev.)
2 Erik Morkamb (Eric Morecambe, pravo ime John Eric Bartholomew, 1926-1984) i Erni Vajz (Ernie Wise, pravo ime Ernest Wiseman, 1925-1999), verovatno najomiljeniji komičarski par Velike Britanije, velike zvezde kabarea, radija i televizije. (Prim. prev.)
3 Nem.: Pažnja! Sada napuštate Zapadni Berlin. (Prim. prev.)
4 Jimmy Hill (1928), slavni britanski sportski komentator i fudbalski radnik, poznat i po isturenoj donjoj vilici. (Prim. prev.)
5 Edvard Hit (Edward Heath, 1916-2005), britanski političar, član Konzervativne stranke, premijer Velike Britanije 1970-1975. (Prim. prev.)
6 Inok Pauel (Enoch Powell, 1912-1998), kontroverzni britanski političar, član Konzervativne stranke, otvoreno zastupao ograničavanje useljavanja u Englesku i protivio se Evropskoj uniji. (Prim. prev.)
7 John Peel (1939-2004), legendarni radijski voditelj prvog programa BBC-ja, veliki popularizator pop i rok muzike. (Prim. prev.)
8 Lik iz humorističke serije BBC-ja Dok nas smrt ne rastavi, simbol kukavice, podlaca, rasiste, antisemite i ženomrsca; igrao ga je glumac Voren Mičel (Warren Mitchell). (Prim. prev.)
9 Džems Leonard Kalahan (James Leonard Callaghan, 1912), britanski laburistički političar, poslanik i predsednik vlade 1976-1979. (Prim. prev.)
10 Alan Džon Persival Tejlor (Alan John Percival Taylor, 1906-1990), profesor istorije na Oksfordu, kolega i prijatelj pisca K. S. Luisa, nazivan „poslednjim liberalnim istoričarem Zapada”. (Prim. prev.)
11 Junak istoimene priče Vašingtona Irvinga koji je prespavao dvadeset godina. (Prim. prev.)
12 Nem.: opšti kulturni, moralni i intelektualni duh vremena. (Prim. prev.)
13 Maks Jasgur (Max Yasgur, 1920-1973) bio je vlasnik farme na kojoj je 1969. održan festival Vudstok. (Prim. prev.)
14 Harold Moris Makmilan (Harold Maurice Macmillan, 1894-1986), britanski premijer 1957-1963, popularan zbog energičnosti, poboljšanja domaćih prilika i jasne spoljne politike. (Prim. prev.)
15 Kavaljeri (cavaliers) bili su pristalice kralja, a okrugloglavci (roundheads) pristalice parlamenta u građanskom ratu u Engleskoj u XVII veku. (Prim. prev.)
16 Lik iz američke humorističke serije Srećni dani, motociklista i mehaničar, večito u kožnoj jakni; iako neobrazovan, on uspeva da bude mudar, plemenit, privlačan i omiljen. Jedna od ikona pop kulture sedamdesetih godina XX veka. Igrao ga je glumac Henri Vinkler (Henry Winkler). (Prim. prev.)
17 Misti (misty) na engleskom znači zamagljeno, fogi (foggy) maglovito, smogi (smoggy) prekriveno smogom. (Prim. prev.)
18 Michael Parkinson (1935), izuzetno popularni britanski sportski izveštač, televizijski voditelj, novinar i pisac. (Prim. prev.)
19 Ledi Vira Lin (Dame Vera Lynn, pravim imenom Margaret Welch, 1917), britanska pevačica, slavna po svojim nastupima za britanske trupe tokom Drugog svetskog rata, zbog čega ju je kraljica Elizabeta II nagradila plemićkom titulom, poznata i kao „Vojnička nevesta”. (Prim. prev.)
20 Perdi (Purdey) - junakinja engleske TV serije Novi osvetnici plavokosa seksi saradnica Džona Stida; tumačila ju je glumica Džoana Lamli (Joanna Lumley). (Prim. Prev.)