Stari grobovi - Toni Parsons

First topic message reminder :



Čak i najsrećnije porodice imaju mračne tajne zbog kojih bi neko bio u stanju da ubije...

„Spektakularno! Napeto i živopisno, brzo i autentično.“ Li Čajld

Pobijena porodica. Masovni ubica na samrti. Nestalo dete. Detektiv Maks Vulf lovi nemilosrdnog zločinca ulicama Londona.

Prvog dana nove godine članovi imućne porodica ubijeni su u bogataškom, dobro čuvanom naselju na severu Londona, a njihovo najmlađe dete je oteto.

Oružje ubistva, pištolj kojim se stoka omamljuje pre klanja, odvodi detektiva Maksa Vulfa u prašnjavi ugao Crnog muzeja Skotland Jarda posvećen ubici koji je još pre trideset godina prozvan Klaničar.

No, Klaničar je odrobijao svoje, sada je star i umire. Da li se zaista vratio u igru?

I da li je ubistvo ove srećne porodice bilo besmisleni izliv gneva, izopačena počast imitatora ili naručeni zločin smišljen da okrivi samrtnika?

Maks zna samo da mora pronaći nestalo dete i zaustaviti ubicu pre nego što uništi još jednu nedužnu porodicu – ili dok ne nađe put do vrata njegovog doma...

28

Nisam rekao Šarloti Gatling da su informacije od građana o Bredliju gotovo potpuno presušile. Luđa- ci, pakosnici i dobronamerni građani nastavili su dalje.
Bliznakinje stare pet godina nestale su iz parka na Noting Hilu dok su bile pod nadzorom dadilje Italijanke opsednute potrebom da tvituje. Dok je mlada Italijanka slala tvitove, devojčice su nestale. Njihovi roditelji radili su u Sitiju i nestanak njihove dece izazvao je u novinama svih vrsta brojne mudre napise o zaposlenim roditeljima, o ravnoteži između posla i roditeljstva i o prepuštanju dece neznancima.
Bredli Vud je bio stara vest.
Pošto su Vajtstounova i Renova još bile na bolovanju, pozornik Bili Grin i ja proveli smo naredni dan pregledajući preostale dojave o tome da je Bredli viđen. Slali smo uniformisane pozornike da pronalaze, saslušavaju i eliminišu. Tragali smo po bazama podataka. No sve je to bilo tanušno i nije me grizla savest kad sam ostavio Bilija Grina da nastavi sam dok se tama spuštala na Sevil rou.
Imao sam sastanak u Crnom muzeju.
Narednik Džon Kejn i ja stajali smo u tihom uglu Crnog muzeja posvećenom Klaničaru.
Ništa se nije promenilo. Posle tolikih napora, posle toliko teškog rada i rutinskih zadataka, posle silnog straha i krvi, ovde je sve bilo isto. Nisam tačno znao šta očekujem, ali vitrina je bila potpuno ista kao kad sam prvi put bio ovde, i to me je prenerazilo.
Pištolj za stoku sličan ručnoj bušilici i dalje je ležao na malom stolu za kartanje. Prastari novinski članak još je bio u prašnjavoj staklenoj vitrini, a požuteli papir raspadao se od starosti.
OBREDNI POKOLJ NA FARMI U ESEKSU
Klaničar pogubio oca i sinove u ponoćnom talasu smrti
Zločinac je juče osuđen na doživotni zatvor zbog ubistva jed- nog čoveka i tri njegova odrasla sina pištoljem koji se koristi za omamljivanje stoke…
Dve fotografije priložene uz članak bile su iste kao i pre. Krupnog privlačnog momka potpuno bezizraznog lica i s lisicama na rukama odvodio je uniformisani policajac. A porodica s četiri krupna muškarca smešila se pod božićnom jelkom.
„Hoćeš li ovo ažurirati?”, upitao sam čuvara Crnog muzeja. „Sada kad je Nokins mrtav?”
Džon Kejn je odmahnuo glavom. „Sada kad je priča o Klaničaru dobila srećan kraj? Mislim da neću. Ovde zapravo nije reč o njemu.” Pokazao je glavom mnogo veću i čistiju staklenu vitrinu u bli- zini. „Ovde je reč o njima.”
Lica su gledala u mene iz vitrine s natpisom NAŠE UBIJENE KOLEGE. Bile su to službene foto- grafije, snimci uobičajeni u Metu, pa ipak su oči tih ubijenih policajaca - muškaraca i žena - svetluca- le nestašno, a osmesi su titrali na usnama čvrsto stisnutim za fotografisanje.
Narednik Džon Kejn me je upitao: „A kakav je bio Piter Nokins na kraju?”

Razmislio sam.
„Raspao se”, rekao je. „Gledao me je kao da nikada u životu nikoga nije ubio.”
Narednik Kejn se gorko nasmejao. „Pa da, zatvori su puni potpuno nedužnih ljudi, zar ne?”
Krenuli smo kroz pusti Crni muzej, a Džon Kejn je usput gasio svetla. Ovo je verovatno najveća svetska zbirka oružja, ali ja sam zastao pred slikom žene koja nikada u životu nije uzela oružje u ruke. Mejzi Dos, viktorijanska služavka iz Belgravije osuđena zbog provale, a onda uništena zbog zločina koji nije počinila.
„Mejzi Dos”, rekao sam. „Šta je bilo s ljudima koji su joj smestili?”
„Koliko ja znam, svi su umrli u svojim posteljama”, rekao je narednik Džon Kejn. „Bila je to vrlo dobra obmana. Šta imaš na umu, Makse?”
„Narednika Salisa”, rekao sam. „Došao je s nama u stan u kom smo našli Nokinsa kao podrška iz mesne policije.” Odmahnuo sam glavom. „Nokins ga nije ubio, Džone. A nije bio naoružan pištoljem, nekom pucaljkom čiji meci lete na sve strane. Nokins je imao sačmaru dvanaesticu. A bio je toliko blizu da bi mu bilo lakše da upuca narednika Salisa nego zid. Pa ipak, promašio je. Zašto?”
Džon Kejn je slegnuo ramenima. „Ne znam, sinko. Možda se uplašio. Ubice nisu hrabre. Ubice su kukavice. Hoćeš da popijemo nešto i popričamo o tome? Ti uzmi trostruki espreso, ja ću čaj, pa ćemo da ogreznemo u greh.”
„Drugi put, Džone?”
„Imaš sudar, je li?”
„Da”, rekao sam. „Neku vrstu sudara.”

* * *

Potražio sam Džindžer Gonzales u Američkom baru hotela Savoj, ali nije bila tamo.
Potražio sam je u baru Koburg hotela Konot, u Rivoliju u Ricu, u Fumoaru u Kleridžisu, u Pro- menadi u Dorčesteru. Ali nije bila ni tamo.
Provezao sam se pored sedišta BBC-ja na Portland plejsu i video svetla na raskošnoj fasadi hote- la Langam. Taj hotel nije bio na njenom spisku, ali ja nisam znao je li mi dala potpun spisak.
Bar Artezijan u hotelu Langam mirisao je na novac. Na neupadljiv, nimalo razmetljiv novac. Ogromni prozori gledali su na ulicu i gostima ulivali osećaj radosti što su u ovoj sali punoj mekog svetla, smeha i raskošnih crevnih plišanih stolica koje mame da se dugo ostane.
Džindžer Gonzales je sedela za stolom do prozora i smešila se preko čaše šampanjca muškarcu preko puta. Kad se nagnuo da nešto naglasi, jasno sam mu video lice na svetlosti sveća.
Taj muškarac bio je Nils Gatling.
Seo sam za šank, leđima okrenut sali, i gledao ih u ogledalu. Prišao mi je šanker.
„Izvolite, gospodine.”
„Trostruki espreso.”
Video sam da se iznenadio i pogledao sam na sat. Bližila se ponoć.
„Neka bude dupli”, rekao sam.
„U redu, gospodine.” Bio je to dobar bar.
Nils Gatling i Džindžer Gonzales delovali su opušteno kao stari prijatelji. No tako ona radi. Mo- žda su se upoznali pre pet minuta.

Konobar mi je doneo kafu. Iskapio sam je dok je Nils Gatling iza mene otišao ka vratima. Džin- džer je ostala za stolom. Kad je videla da joj prilazim, oči su joj sevnule od besa. Onda se sabrala.
„Detektive Vulfe”, rekla je.
„Je li vaš prijatelj otišao?”, upitao sam je.
„Povukao se na počinak. Ima apartman na spratu.”
„Nils Gatling ima apartman u Langamu? Njegova porodica poseduje kuću na Trgu Ficroj! To je jedva nešto više od kilometar odavde. Zašto drži apartman u ovom hotelu?”
U njenom pogledu pojavilo se nešto slično sažaljenju. Zar zaista ne znam ništa o bogatašima?
„Zato što može”, odgovorila je. Seo sam na još toplu stolicu.
„Treba mi devojka”, rekao sam.
Kratko se nasmejala, kao da su svi muškarci ipak isti.
„Kakva devojka?”
„Dobrodušna”, rekao sam. „Mora da bude dobrodušna. To je vrlo važno. I pametna. Zaista pamet- na. S fakultetskom diplomom. Oh, i mora da bude veoma lepa.”
Džindžer Gonzales je ispila šampanjac i uzdahnula.
„Nije ni čudo što nemaš sreće u ljubavi”, rekla je.

* * *

Džindžer je poslala poruku, a onda smo čekali. Popio sam još jedan espreso, a ona još jednu čašu šampanjca. Prvi put otkako sam je upoznao delovala mi je lako pripito.
„Koliko dugo poznaješ Nilsa Gatlinga?”
„Neko vreme.”
Shvatio sam da ne želi da govori o tome. Zbog poverljivog odnosa s klijentom, pretpostavio sam.
Možda su podvodači po tome slični lekarima.
„Iznenađen si, detektive?”, upitala je.
Klimnuo sam glavom. „On je oženjen, zar ne?”, odvratio sam. Nasmešila se istinski vedro.
„A šta ti misliš da to znači? Bred Vud je bio oženjen, zar ne?”
„Jesi li tako upoznala Nilsa Gatlinga? Preko njegovog šuraka?” Brzo je odmahnula glavom.
„Zaboga, ne. Prvo sam upoznala starog Viktora Gatlinga. Glavu porodice.” Malo je oklevala.
„Viktor Gatling je bio prvi pravi muškarac kog sam upoznala pošto sam sišla s broda.”
„Prvi bogataš, hoćeš da kažeš?”, rekao sam.
„Hoću da kažem prvi čovek koji je znao kako da se ponaša u ovom svetu. Prvi koji je znao kako se postupa prema ženi. Bila sam veoma mlada. Dopadala sam mu se. A žena mu je bila nedavno umr- la.”
„I nije vam uspelo?”
„Nisam ja bila ono što mu je trebalo.”
„Šta mu je trebalo?”
„Da provodi vreme sa svojom porodicom. No ostali smo u kontaktu. Nilsa znam godinama. A ra- dila sam i za kompaniju, razumeš? Za Gatlingove domove.”

„Nisam znao da se baviš građevinarstvom. Pre bih te zamislio kao posrednika za nekretnine.”
„Kompanija ima mnogo klijenata za koje se treba postarati.”
„Kladim se da je tako.”
„Evo je.”
Zina je bila visoka i lepa i delovala je umorno. Ustao sam da se rukujem s njom. Nije sela. Osta- vio sam nešto para na stolu i izašli smo.
Bila je Rumunka, otkrio sam dok smo išli do kola, mada je naglasila da je otišla iz Bukurešta pre deset godina. Imala je dvadeset šest. U nekom drugom svetu bila bi poslovna žena ili majka.
Nisam zatražio da vidim njenu univerzitetsku diplomu.

* * *

Krenuli smo ka istoku.
Džindžer i Zina sedele su na zadnjem sedištu. Gledao sam ih povremeno u ogledalu, ali uglavnom sam samo slušao njihov tipični londonski razgovor na temu Gde ćemo da živimo. Koji delovi grada su dobri, koji će ući u modu, gde ima dobrih restorana i kafea, gde je bezbedno, gde je suviše opasno, gde je preskupo, gde je još pristupačno, gde je još jeftino.
„Razmišljam o Šordiču”, rekla je žena.
Nakašljao sam se. „A novac?” Nisam mislio na Šordič.
Zina je pogledala kroz prozor. Prolazili smo Liverpulskom ulicom. Poslednji pripiti službenici te- turali su se ka vozu za Eseks.
Džindžer me je lako dodirnula po ramenu.
„Možeš da mi platiš kasnije”, rekla je. „Gotovinom, kreditnom karticom ili bankovnim nalogom.
Ne misli sada o plaćanju. Znam da si pouzdan.”
Klimnuo sam glavom, pa smo se vozili u tišini još nekoliko kilometara.
„Stigli smo”, rekao sam.
Ispred bolnice Homerton nekoliko pacijenata uživalo je u cigaretama; umotani u bolničke mantile drhtali su od hladnoće. Jedan je uz sebe imao neku vrstu boce s kiseonikom.
Drugome su ruke bile otečene, što sam prepoznao kao sporedno dejstvo hemoterapije. Niko nas nije ni pogledao dok smo ulazili.
Policajac, podvodačica i prostitutka. Dobro smo se uklapali.
Kertisa Gejna bili su premestili u privatnu sobu. Zastali smo pred vratima i prvi put sam se upitao da li postupam ispravno.
„On još ima jake bolove”, rekao sam Zini. „I vrlo je besan. I utučen je. I zna da nikad neće proho- dati. Prema tome, neće…”
Zina me je lako cmoknula u obraz.
„Shvatam”, rekla je. „Ne brini. Dobro si postupio.”
Tiho je ušla u sobu i zatvorila vrata. Džindžer i ja smo pognuli glave i slušali kako se Gejn budi.
„…ko ste vi?”
Posegnuo sam za kvakom kad sam čuo uznemirenost u njegovom glasu. Džindžer mi je spustila ruku na mišicu i odmahnula glavom.
„Radile smo ovo i ranije”, rekla je tiho.

„Ali ja ne mogu ništa”, rekao je Gejn, a od srama u njegovom glasu kidalo mi se srce.
„Sve je u redu”, rekla mu je Zina. „Došla sam samo da te držim.”

* * *

Džindžer i ja smo ćutali sve dok nismo stigli do bolesnika od raka koji su pušili pred glavnim vrati- ma.
„Salamat po”, rekao sam. „Zaista to mislim, Džindžer. Hvala ti mnogo.”
„Govoriš tagalog.”
„Ja sam londonski policajac”, rekao sam. „Znam poneku reč iz pedeset različitih jezika.” Prešla mi je vrhom prsta po obrazu.
„Znaš li šta je gwapo?” upitala je. „To na tagalogu znači zgodan.”
„Znam šta je bola-bola”, odvratio sam. „To na tagalogu znači sereš.”
Nasmejala se.
„A šta ćemo s tobom, detektive? Hoćeš li da pozovem nekoga? Ili te neko čeka?” Bilo je već kasno.
Trebalo je da smenim gospođu Marfi.
„Neko me čeka”, rekao sam.

29

Gledao sam Skaut kako spava.
Sten se pojavio na vratima, onjušio vazduh i pogledao krevet pitajući se hoće li uspeti bez posle- dica da se zavuče i sklupča pored nje. Odmahnuo sam glavom pa je izašao za mnom. Veoma tiho sam zatvorio vrata.
Gospođa Marfi je oblačila kaput.
„Skaut želi haljinu”, rekla je.
Sten se popeo na kauč i slušao nas s velikim zanimanjem. Gospođa Marfi ga je počešala po vratu a on je blaženo sklopio oči.
„Haljinu?”, ponovio sam tupavo. Iza velikih prozora našeg tavana bleštala su svetla Smitfilda.
Kupola Katedrale Svetog Pavla ocrtavala se pod punim mesecom.
„Haljinu Lepotice”, rekla je gospođa Marfi. „Znaš - iz Lepotice i zveri?.”
Zatresao sam glavom, pomalo očajan. Nisam znao o čemu govori.
„Njena drugarica Mija, mala Australijanka, pravi žurku za princeze”, objasnila je gospođa Marfi.
To je za mene bio potpuno nov svet. Činilo mi se da sam se našao na pozornici i da jedini ne znam tekst.
„Šta ja treba da uradim?”, upitao sam gospođu Marfi.
„Treba da odeš na internet” odgovorila mi je. Tako sam i učinio.
Sten mi je spavao do nogu dok sam sedeo za kuhinjskim stolom pred laptopom i namršteno gledao vršnjakinje moje kćeri kako poziraju u balskim haljinama sa svilenkastim zlatnim karnerima. Shvatio sam da ću morati da se ispružim i za rukavice, cipele i tijaru.
Uhvatio sam sebe kako se kezim. Zar će Skaut stvarno ovo da nosi?
A onda me je zabolelo nešto i znao sam da je to usamljenost samohranog roditelja. Pojavila se ni- otkuda i prenerazila me silinom, kao potpuno neočekivan udarac u srce.
Ne moram samo ružne trenutke da preguram sam, pomislio sam. Nego i lepe.

* * *

„Roki je prkosan”, rekao je Fred. „Brz je. Ume da odabere trenutak. Snažan je. Sve je to dobro - ali bez prkosa ne vredi ništa.”
Stajali smo uz ring u Fredovoj dvorani i gledali Rokija kako rastura svog sparing partnera. Borio se s momkom lako-teške kategorije u otrcanoj majici i sa kacigom koja ima šipku preko lica. Te kaci- ge su načinjene da zaštite usta, ali Roki ju je udarao toliko jako i brzo da se razlabavila.
Sada sam video Rokijevu opaku stranu i shvatio sam da je dobro skrivena, duboko zakopana iza širokog opuštenog osmeha i šarma. Setio sam se kako me je gledao pravo u oči govoreći da ne zna jesu li ljudi sa farme Hrastovo brdo išli u Baštu. Bilo bi mi drago da ga protivnik dobro premlati.

No njegov sparing partner se mučio. Disao je sve teže, stopala su mu bila sve nezgrapnija, a u očima je imao izraz omamljene zbunjenosti. Roki mu je probio gard i očigledno se tome radovao. Sada sam jasno video njegovu opaku stranu.
Izveo je kombinaciju sedam udaraca. Direkt, desni kroše, levi kroše u trup, levi kroše u glavu, de- sni kroše, levi aperkat, direkt. Zatim se povukao, odmakao se na bezbednu udaljenost, a njegov pro- tivnik je očajnički krenuo ka njemu mlatarajući rukama i naleteo mu pravo na desnicu.
Bilo je nečeg mučnog u šteti koju je ta desnica izazvala. Uzdrmala mu je mozak koliko i telo i, mada momak nije pao, mada ga snažne noge nisu izdale, bio je to trenutak u kakvom se mi ljubitelji boksa upitamo šta mi to tačno volimo. Oglasilo se zvono i borci su se zagrlili uz snažan pljesak oku- pljenih oko ringa.
Fred mi se tužno iskezio. U njegovom klubu nema aplauza. Tu aplauzi nisu važni.
No, kako se Roki primicao prvom profesionalnom meču, njegovi treninzi privlačili su sve više gledalaca. Izazivao je uzbuđenje. Jedan novinar je nešto zapisivao. Dvojica fotografa su ga snimali - aparatima, ne telefonima. Bilo je ljudi koje nikada pre nismo viđali u dvorani - belaca u odelima i s kravatama, ljudi tvrdog pogleda i glatke kože bokserskih agenata.
Dopadala im se njegova priča, dopadao im se njegov stil i dopadao im se njegov prkos. Iako se van ringa to nije videlo, u borbi je pokazivao zlobu, surovost, a to će mu odlično poslužiti u odabra- noj karijeri.
„Doneće on nekome mnogo para”, rekao je Fred. „Nadam se da će zaraditi nešto i za sebe i svoju porodicu.”
Eho Nokins je sedela pored Rokija na stepenicama ringa dok je razgovarao s novinarom. Sedela je sasvim uz svog čoveka i svaki čas gladila dlanom oblinu stomaka kao da miluje bebu koja raste u njoj.
Farma Hrastovo brdo, pomislio sam. Tamo se venčavaju mladi.
Nisu ničim pokazivali da su svesni mog prisustva. Kad je intervju završen, prišli su mi.
„Znam da si ljut na mene”, rekao je Roki. „Zato što ti nisam rekao da smo radili u Bašti.”
„To si rekao kao da si zaboravio na moj rođendan”, odgovorio sam. „Reč je o nečemu veoma ozbiljnom.”
Roki je skidao zavoje sa šaka, odmotavao je crne znojave otrcane pamučne trake.
„Nevolja je u tome”, nastavio je, „što si ti u Piteru Nokinsu video ubicu. Ja sam u njemu video dobrog čoveka koji je okajao svoje grehe i pokušavao da stvori sebi dobar život.”
„Nevolja je u tome”, rekao sam mu, „što si prikrio informaciju tokom istrage ubistva. Nevolja je u tome što je to protivzakonito. Ometanje pravde. Ometanje policijske istrage. Još nije kasno da te privedem kao saučesnika u zločinu.”
„Ja sam pokušala da ti kažem istinu”, rekla je Eho prilazeći mi. „Ali tebe istina nije zanimala!” Navrle su joj suze i besno je iskrivila usta. „A njega sada više nema.”
Bespomoćno je zaplakala.
„Žao mi je”,rekao mi je Rokigrleći je. „Zbog svega. Iskreno mi je žao.” Odveo je Eho, a meni je zavibrirao telefon.
STZ-1, pisalo je, mada su Vajtstounova i Edi Ren još bile na bolovanju. Nisam ni znao da tamo još ima nekoga.
„Došla nam je jedna stara gospođa”, rekao mi je pozornik Bili Grin. „Kaže da je videla Bredlija Vuda sa NM u NV.”

Samo što se nisam nasmejao. Još neko je video neko dete s nepoznatim muškarcem u neidentifiko- vanom vozilu. „Zašto joj samo ne uzmeš izjavu?”
„Zato što mislim da govori istinu”, odgovorio je.

* * *

„Imam troje odrasle dece i sedmoro unučadi”, rekla je gospođa Margaret Dafi iz Stoua na Voldu.
„Baš lepo”, odgovorio sam.
Pogledala me je kao da bi mi rado iščupala grkljan.
„Ne pokušavam da ćaskam, mladiću”, rekla je. „Kažem vam da znam kako se deca ponašaju. Po- digla sam troje i provela sam dosta vremena s jednim unučetom kad mi se kći razvodila i preudavala. Umem da prepoznam dečja raspoloženja. Znam kad se dure, kad su umorna, a kad su preplašena. A nikada u životu nisam videla takvog dečaka. Zato sam uhvatila voz za London. Zato sam došla pravo kod vas umesto da traćim vreme sa seljačinama u mom kraju.”
Pogledala je oko sebe.
„Je li ovo soba za teške zločine?”
„Nije, ovo je soba za razgovore”, rekao sam. Onda sam pokazao pozornika Grina, koji je stajao uz vrata.
„Gospođo Dafi, kako bi bilo da mi ispričate tačno ono što ste rekli pozorniku Grinu?” Stara dama je toplo pogledala Bilija.
„Bio je veoma učtiv”, rekla je zadovoljno. „Ovaj vaš mladi Vilijam. Rekao mi je da treba da raz- govaram s nekim starijim po rangu.” Pogledala me je; još sam bio u znojavoj trenerci za boks, pa oči- gledno nisam ostavio povoljan utisak. „A to ste vi.”
Čekao sam.
„Pošto se trafika u mom susedstvu zatvorila, odlazim po jutarnje novine do benzinske stanice. Vo- lim da pročitam novine ujutru. Na stanici sam videla muškarca s detetom. Nikada u životu nisam vi- dela tako izgubljenog dečaka. Kao da mu se život pretvorio u san. Ili u noćnu moru.”
Gurnuo sam preko stola fotografiju Bredlija Vuda. Bio je to klasični snimak Bredlija kako se smeši u majčinom naručju i maše svojom omiljenom igračkom.
„Jeste li videli ovo dete, gospođo Dafi?”
„Dete koje sam videla je starije”, rekla je. „Kad je ova fotografija snimljena? Trebalo bi da ima- te svežije snimke. Deca mogu mnogo da se promene za svega mesec-dva, pozorniče.”
„Ja sam detektiv”, rekao sam i pokušao da ne uzdahnem. Još jedna luda. Još jedan fijuk. Ustao sam.
„Oh, duboko se izvinjavam, detektive”, rekla je stara gospođa kopajući po tašni. „Odgovor je - ne mogu pouzdano da tvrdim da je dete koje sam videla ovo dete s fotografije zato što je fotografija stara. No dečačić je ispustio ovo pre nego što ga je taj čovek odvukao u kola.”
Spustila je na moj sto petnaest centimetara visoku figuricu Hana Sola.
Bio je to klasični Han Solo - bela košulja, crni prsluk, kožne čizme. Kočoperni zapovednik Mile- nijumskog sokola. Uzeo sam figuricu i shvatio da ne dišem.
„A ovo je ista igračka, zar ne?”, rekla je gospođa Dafi.

* * *

Pritisnuo sam zvonce na vratima velike kuće na Trgu Ficroj. „Živ je”, rekao sam i pružio ruku.
Šarlota Gatling se zagledala u olupanog malog Hana Sola na mom dlanu. Uzela ga je. A onda me je poljubila.
Poljupci su bili nespretni, očajnički, usta nevešta, usne su nam se mimoilazile i onda nalazile. To- pli dah, bez reči.
Bile je vrela u mom zagrljaju. Ovaj trenutak toliko dugo je očekivan da se činilo da nikada neće doći.
Pa ipak, nastupio je - njeno lice uz moje, njena koža pod mojim prstima, njene ruke u mojoj kosi, divna činjenica njenog postojanja, ona odjednom puna nade, luda od nade, opijena nadom, steže me- đugalaktičkog svemirskog kauboja i pritiska mi ga u potiljak.
Uvela me je u kuću i zatvorila vrata.

30

Stajali smo u predvorju i ispričao sam joj sve što znam.
Reči su mi pokuljale iz usta punih njenog ukusa.
Telefonski poziv od pozornika Bilija Grina, gospođa Margaret Dafi iz Stoua na Voldu u sobi za razgovore stanice Centralni Vest end. Dete koje je videla i prepoznala na benzinskoj stanici. Ispušte- na igračka. Njen put do Londona da mi je stavi u ruke. I uverenost gospođe Dafi - potpuna ubeđenost
- da je to bio dečak iz vesti, mada stariji, i gospođa Dafi kao žena, majka i baka koja iz ličnog isku- stva zna da dete može naoko da odraste preko noći.
Onda sam nesvesno prešao na policijski žargon i rekao Šarloti da sam aktivirao HD preko siste- ma HOLMS2, uputstvo za hitno dejstvo zbog kog će osam jedinica otkazati slobodne dane, i brzu ak- ciju s ovlašćenjem mog starijeg istražitelja, detektiva višeg inspektora Vajtstounove, koja će svakom policajcu u zemlji staviti do znanja da je informacija potvrđena, a onda sam naglo ućutao i ponovio joj ono što je zaista važno.
„Bredli je živ”, rekao sam joj.
Šarlota je gledala figuricu Hana Sola u ruci, a onda klimnula glavom i prišla mi. Neko vreme nije bilo reči.
Nije bilo reči u predvorju kada me je uzela za ruku, nije bilo reči na stepeništu dok me je vodila na gornji sprat raskošne kuće na Trgu Ficroj, nije bilo reči u spavaćoj sobi dok smo se brzo svlačili u stanju stidljivog čuđenja, a kad su nam usne bile zauzete tražeći se i nalazeći, svakako nije bilo mesta za reči, i nije bilo nikakvih zvukova osim uzdaha i krikova dok smo vodili ljubav sa grozničavom ne- žnom žestinom a napolju se spuštala noć i soba je bila obasjana samo uličnim svetlima Ficrovije.
Nije bilo reči dok smo ležali prepleteni, preneraženi i zadihani, toliko bliski u trenutku kome ni- sam mogao da razaznam ni početak ni kraj.
Nežno sam je privukao sebi i poljubio joj usta, i mogao bih da ih ljubim zauvek obuzet strujanjem krvi, sve jačom vrućinom i neobuzdanom radošću u sebi. „Makse”, rekla je. „Ovo mi nije lako.”
„Razumem”, rekao sam ne želeći reči, osećajući da su nepotrebne.
Ponovo sam joj ljubio lice, rame, mišice, šake, uživajući u dodiru i ukusu, i tek tada sam video prugu beličastih ožiljaka oko levog ručnog zgloba, nepogrešivu narukvicu samoubica.
„Ne”, rekla je tiho, povukla ruku i sakrila je pod čaršav. „Ništa ti ne razumeš. AH dobar si, zar ne? Ti si dobar.”
Poljubila me je u nadlanicu. Suze su joj sijale u očima. Obuzimao me je strah.
„Nije zbog tebe”, rekla je, a ja sam se trgnuo.
Kad neko kaže: Nije zbog tebe, zapravo govori: Svakako je zbog tebe.
Ali ovog puta nije bilo tako.
„Kaži mi”, rekao sam, uz još poljubaca. „Veruj mi.” Nisam shvatao šta se dešava.
Nisam znao šta je krenulo naopako.
„Šta je bilo?” upitao sam je. „Reci mi zašto ti nije lako. Zato što meni deluje sasvim lako. Deluje

mi kao nešto najprirodnije i najispravnije na svetu.”
Nije me gledala. Mogla je da mi kaže ili da me gleda. Ali ne oboje.
„Nešto se desilo pre dosta godina” rekla je. „Kad sam bila mala. Posle mamine smrti.” Duboko je udahnula i sasvim polako izdahnula. „Sve se raspalo. Moj otac je pio - o, bože, koliko je samo pio.” Sada me je pogledala. „Nije znao šta se događa.”
Strepnja je rasla u meni.
Nešto tamno je ušlo u ovu kuću, u ovu sobu, u ovu postelju.
„Šta ti se dogodilo?”, upitao sam, a srce mi se steglo, omamljeno od mučnine, i odjednom sam znao šta joj se desilo.
Video sam da ponovo izvodi onaj pokret desnom rukom preko zgloba leve i shvatio sam da tako pokriva ožiljke koje je nanela sebi pre toliko godina.
„Bila si zlostavljana”, rekao sam, otupeo od šoka i tuge. Nije rekla ništa.
„Ko je to bio?” I dalje je ćutala.
Zato što je znala da bih ubio čoveka koji ju je zlostavljao. Ubio bih ga noćas.
„Kod kuće?”, upitao sam.
Lako je klimnula glavom. Ne gledajući me.
„Kod kuće. Da.”
„A Meri?”, upitao sam.
„Ona je prošla još gore.”
„Zato što je bila starija?” Nasmejala se.
Nikada nisam čuo toliko gorčine u smehu.
„Zato što je bila lepša”
Tišina je rasla između nas. Sada sam želeo da saznam sve. Želeo sam da čujem koliko je zaista bilo ružno.
„Da li ti se majka zbog toga ubila?” Odjednom se razbesnela.
„Moja majka se nije ubila. Pala je - pala je pod voz… moja majka…” Reči su utihnule, gnev je splašnjavao.
„Ko?”, upitao sam.
„Hajde da više ne govorimo o tome.” Poljubila me je. „Može li? Da budemo kao pre.” Zagrlila me je.
„Znaš li ko zlostavlja decu?”, upitao sam je. „Gotovo uvek članovi porodice. Gotovo bez izuzet- ka, statistike su jasne. Neznanci? Dešava se. -Ali ne tako često kao što ljudi misle. Obično je to neko od poverenja.” Zatresao sam glavom. „Ti govoriš o svom ocu.”
Zagnjurila je lice u jastuk.
„Ne”, rekla je tihim prigušenim glasom.
„Tvoja majka se ubila, zar ne?”
„Jeste.”
„Zašto se ubila?”

„Zašto se ljudi ubijaju? Zato što im je život nepodnošljiv.” Ustao sam iz kreveta.
„Žao mi je, Šarlota.”
To je bilo tačno. Bilo mi je žao zbog svega. Zbog njene majke, zbog njenog bola. I bilo mi je žao zbog onoga što moram sada da učinim.
Nisam bio siguran šta se tačno događa. Nisam znao šta to znači. Ali bio sam siguran da postoji neko s kim moram smesta da se vidim.
Pokupio sam svoju razbacanu odeću. Počeo sam da se oblačim. Ona je sela.
„Slušaj me, molim te”, rekla je. „Moj otac je bio dobar čovek.” Nastavio sam da se oblačim.
Ustala je iz postelje, uhvatila me za ruku i snažno me povukla.
„Slušaj me!”
Bio je to glas osobe naviknute da zapoveda, glas osobe od rođenja okružene poslugom.
„Ne možeš da odeš”, rekla je. „Ne ideš nikuda. Ne želim da odeš!”
„Ni ja ne želim da odem. Želim da ostanem s tobom. Želeo bih zauvek da ostanem s tobom. Ali moram da idem.”
„Ovo je privatno.”
Klimnuo sam glavom. Ali i dalje sam se oblačio. Oči su joj divljale od jada.
„Rekla sam ti, ali ne zato što sam htela da nešto učiniš! Rekla sam ti da bi razumeo.” To je bio trenutak kada sam mogao da ostanem.
„Moram da radim”, rekao sam.
Opsovala me je. „Ne smeš nikome da kažeš! Ne smeš ovo da upotrebiš!” Pokušao sam da je poljubim poslednji put.
Okrenula je glavu.
„Ne”
„Moram da idem.”
„Ako sada odeš, više se ne vraćaj.”
Čuo sam je kako plače dok sam silazio u prizemlje.
Han Solo je ležao na podu u predvorju. Uzeo sam ga i gurnuo u džep kožne jakne.
Onda sam izašao na Trg Ficroj i podigao okovratnik da se zaštitim od mračne oštre zime.

31

„Znam zašto je Meri Vud dolazila kod vas”, rekao sam doktoru Džou. „I znam šta se događalo u toj porodici. Ne mislim na Vudove. Mislim na porodicu Gatling.”
Bili smo u knjižari na Noting Hilu. Radno vreme je prošlo, ali knjižara je bila puna vedrih i vese- lih ljudi; pili su vino i čekali da im doktor Džo nešto kaže o knjizi koju je napisao. Nas dvojica smo se sklonih od gužve u tihi hodnik od knjiga. Inteligentni žagor dopirao je do nas. Ljudi su se radovali što je doktor Džo tu.
„Makse”, rekao je tiho, „Meri je dolazila kod mene iz istog razloga kao i svi ostali klijenti. Poku- šavala je da nauči kako da bude živa u ovom svetu.”
„Znam da je bila zlostavljana”, rekao sam. „Kad je bila mala.” Pomislio sam na narukvicu od ožiljaka koju je Šarlota nosila na levom ručnom zglobu, „i znam da joj je zato teško da bude živa u ovom svetu.”
Video sam po njegovom licu da je to istina.
„Ah, doktore Džo!”, zavapio sam. „Trebalo je da nam kažete.”
„Rekao bih vam da to ima veze s vašom istragom”, odgovorio je. „Ali nema veze. Čovek koji joj je to radio umro je pre nekoliko godina.” Malo je oklevao. „Merin trener. Njen instruktor skijanja.”
Odmahnuo sam glavom. „To nije tačno”, rekao sam. „Lagala vas je. Makar o tome. Zlostavljač je bio neko mnogo bliži porodici. Ista stara priča, doktore Džo. Zlostavljanje se odvijalo unutar porodi- ce.”
Video sam sumnju na njegovom licu.
„Zašto je prestala da dolazi kod vas?”, upitao sam ga.
„Ne znam.”
„Ja znam”, rekao sam mu. „Zato što je morala da uradi još nešto. Da sve učini podnošljivim. Mi- slim da je Meri odlučila da je vreme da prestane da razgovara s vama i da počne da razgovara sa za- konom. Nameravala je da kaže policiji da je bila zlostavljana. Mislim da je bila spremna. Bila je spremna da sve saopšti svetu. Ali ponekad su za to potrebne godine, zar ne? Da se nađu reči. Da se odaberu reči kojima ćete reći svetu da vas je neko zlostavljao. Ponekad to traje zauvek.”
„Tako je”, rekao je doktor Džo. „A ponekad i duže od toga. Kako znate sve to?”
„Nije zlostavljana samo Meri nego obe devojčice. I Šarlota. Kad im se majka ubila, stari ih je zlostavljao obe. Njihov otac. Viktor Gatling.”
„Ne”, rekao je on. „Grešiš, Makse. Meri je volela svog oca.”
* * *

Zalupao sam na vrata apartmana Nilsa Gatlinga u hotelu Langam gledajući na znak NE UZNEMIRA- VAJ.
Iz sobe se začuo ženski glas.
„Ostavite pred vratima!” Ponovo sam zalupao.

Vrata je otvorila Zina. Devojka koja je grlila Kertisa Gejna u bolničkoj postelji.
Iznenađeno smo se gledali. Šta sam očekivao? Da će ona zauvek grliti Kertisa Gejna? Možda se upravo ta laž kupuje.
Ušao sam za njom u hotelski apartman koji je delovao više kao dom.
Zina je bila pijana. Odvaljena od pića. I još nečega. Frfljala je govoreći mi da je on u drugoj sobi, a kućna haljina joj se otvarala.
U venama joj je strujao nekakav barbiturat. A onda sam video kesicu tableta na komodi. Male bele tablete s urezanim krstom.
Rohipnol.
Nils Gatling u kućnom mantilu ušao je u sobu.
„Hteo bih da porazgovaramo o vašoj sestri”, rekao sam.
Zastao je i odmerio me. Nije se uplašio. To je trebalo da me upozori, ali nisam se obazirao.
„Ja imam dve sestre”, rekao je. „O kojoj biste želeli da razgovarate, detektive?”
„Da porazgovaramo o onoj ubijenoj. Znam zašto je Meri išla na terapiju. Bila je zlostavljana u detinjstvu. I nameravala je to da objavi.”
Gledao me je trenutak-dva. A onda se nasmejao.
„Ne”, rekao je. „Vi samo mislite da ste otkrili razlog zbog kog je odlazila na terapiju. Vidite, mo- joj sestri bila je potrebna pomoć jer je bila rastrojena i jer je halucinirala. Bilo je pokušaja samoubi- stva. Imala je istoriju samopovređivanja.”
Video je sumnju na mom licu i nasmešio se.
„Moj zet je bio beskorisni crvić - ali nisam mu zavideo na bračnoj sreći. Meri je imala teških problema. Da je Piter Nokins nije ubio, verovatno bi sama sebi oduzela život. U mojoj porodici na- sledne su tri pojave - plava kosa, plave oči i paranoična šizofrenija.” Uzdahnuo je. „To je krst koji nosimo.”
Odmahnuo sam glavom.
„Da je Piter Nokins nije ubio, ja mislim da ona ne bi izvršila samoubistvo, nego bi progovorila. Otišla bi u policiju. Terapija je učinila što je mogla. Doktor Džo je učinio koliko je mogao. Ali njoj je bio neophodan završni čin.”
„Grozan izraz”, rekao je on.
„I možda je i pogrešan”, nastavio sam. „Ali ja sam video suviše žrtava. Njima je neophodno da istina izađe na videlo, inače ih izjeda kao rak. Vašoj sestri je bilo neophodno da se sazna istina jer ju je ono što se dogodilo živu izjedalo. Bila joj je neophodna pravda.”
„Govorila je ona. Mnogo je govorila. Satima je govorila umesto da trenira. Mislim da to sve ne- gde piše. Sve te ogavne laži. Sve te bolesne fantazije. I moja majka bila je takva. Sve žene u mojoj porodici patile su od takvih bolesnih fantazija.”
Žene u njegovoj porodici. Njegova majka. Njegove sestre.
Da, kladim se da su sve patile on nečega.
„Niko je nije slušao”, rekao sam. „Da, i toga sam se nagledao. Pokušala je da govori i niko je nije slušao. Onda je najzad - mnogo godina kasnije - bila spremna da pokuša ponovo.”
Neko je pokucao na vrata.
„Ostavite pred vratima!”

Kucanje se ponovilo.
Na licu Nilsa Gatlinga planuo je čist bes.
„Otvori vrata, kurvetino glupa!”, rekao je.
Zina se doljuljala u sobu. Pogledala ga je očima zamagljenim od droge.
„Otvori ih sam”, rekla je.
Koraknuo je ka njoj i udario je dlanom po licu. Zamahnuo je ponovo da je ošamari, ali ja sam ga uhvatio za ruku.
„U redu”, nasmejao se. „U redu.”
„Voli da me povređuje”, rekla je Zina sa crvenim otiskom dlana na beloj koži išaranoj mrljama i nesigurno prišla vratima. „Mnogo to voli. Samo tako mu se diže.”
Nasmešila se zbog svoje sićušne pobede. Ali Gatling se samo nasmejao.
„Dodirneš li je ponovo”, rekao sam mu, „slomiću ti ruku na tri mesta.” Nasmešio mi se.
„Vidi ga samo”, rekao je. „Branilac slabih.”
Pustio sam mu ruku. Ovo se otimalo kontroli. Morao sam da ga odvedem u stanicu. Moramo da snimimo razgovor s njim. Ako ostanemo ovde, poželeću da ga povredim.
Zina je stigla do vrata. Nismo videli konobara. Bio je to ogroman apartman. Vratila se gurajući kolica.
Šampanjac. Kofa s ledom. Dve čaše. Večera za jedno.
„Morate da pođete sa mnom u stanicu Centralni Vest end”, rekao sam mu. „Treba mi vaša izjava.
Bićete saslušani pod upozorenjem.”
„Samo malo.”
U ruci je držao šampanjsku bocu.
Nisam ga gledao. Izvadio sam telefon. Želeo sam da nas sve čeka spremno.
Udario me je u teme punom šampanjskom bocom. Srušio sam se na kolena. Boca me je pogodila u potiljak. Nešto je puklo, a to nije bilo staklo.
Zina je vrištala. Rebra su mi bila vlažna i ledeno hladna. Uhvatio sam se za platneni stolnjak na kolicima i povukao sa sobom kofu s ledom. Kockice su se razletele na sve strane.
Nešto mi je eksplodiralo u uhu. Shvatio sam da me je sigurno šutnuo.
Dok mi se krv slivala u oči, bol je odjednom buknuo posvuda - u čelu, u potiljku, u uhu. Gatling je razgovarao telefonom.
„Dođi odmah ovamo”, rekao je.
A onda me je, vrlo pažljivo, ciljajući vrhom cipele u krhku kost tik iznad uha, Nils Gatling šutirao dok nije naišla blagoslovena tama i odnela me.

* * *

Probudio sam se i zagledao se u Zinu.
Nisam se pomaknuo. Nisam imao predstavu je li nesvest trajala minut ili sat. Obuzela me je muč- nina kakva obično prati prekid u vremenu. Dobio sam gadne batine. Ah ne gadne kao devojka koja je pre deset godina napustila Rumuniju.
Sedela je u stolici, glava joj je mlitavo visila napred. Prednji deo majice bio joj je krvav ispod presečenog vrata.

„Bože… O, Gospode…”, izustio sam. Pokušao sam da ustanem.
Šon Nokins je stajao u blizini. Gledao me je.
„Sredi ga ovde”, rekao je ne skidajući pogled s mene.
„Neću”, odgovorio je Gatling. „Već moramo da se otarasimo kurve. Osim ako ne želiš oboje da ih ostaviš za sobaricu.”
U ruci je držao bocu vode. Malu bocu mineralne vode kakve ostavljaju u hotelskim sobama. Po- mogli su mi da se uspravim na kolena. Bila je to tako neočekivana dobrota da su mi suze zapekle oči od bedne zahvalnosti. Onda mi je Nokins zario prste u bradu i otvorio mi usta.
„Pij”, rekao je Gatling. Odmahnuo sam glavom. Promumlao sam nešto. Uneo mi se u lice.
„Jebi se”, uspeo sam da izgovorim.
„Otvori mu usta i drži ih otvorena.”
Nokins me je jednom krupnom šakom uhvatio za bradu, a drugom za nos. Vilica mi je škljocnula i razjapila se. Sipali su vodu. Grlo mi se zgrčilo, bljuvotina se dizala, gorka.
AH Nokins mi je zatvorio usta i bljuvotina mi se vratila niz grlo zajedno s vodom.
„Sačekaj dvadeset minuta”, rekao je Gatling. Soba se zanjihala.
Vreme je teklo isprekidano.
Želeo sam da legnem i spavam zauvek, ali obukli su me, navukli mi majicu s kapuljačom, prema- lu, a onda sam išao hodnikom, obuzet vrtoglavicom i mučninom, noge su mi popuštale, prijatelji su me pridržavali, uveli su me u teretni lift, veći i otrcaniji nego onaj kojim sam došao.
Izašli smo na zadnja vrata. Mladi hotelski radnik pušio je cigaretu.
„Previše je popio”, rekao je Gatling, a klinac se nasmejao i brzo sakrio cigaretu.
„Svi smo kroz to prošli”, rekao je.
Osetio sam da padam u dubok san. U san koji je predvorje smrti. Činilo mi se da sam popio samo vodu, jer kad se pomeša s nekom tečnošću, rohipnol nema ni miris ni ukus.
Potpuno se rastopi. A onda se i vi rastopite.
Dejstvo koje rohipnol ima na psihomotorno delovanje uma i mišića može se uporediti sa sredstvi- ma za smirenje samo ako shvatite da je rohipnol deset puta jači.
Silovatelji ga obožavaju.
Zato što pomoću njega mogu da vam rade šta god hoće.

32

Probudilo me je kuckanje čekića po prednjim zubima.
„Prvo ću mu izbiti sve zube”, govorio je Šon Nokins. „Onda ću mu za dvadesetak minuta odseći vrhove prstiju.” Malo je razmislio. „Za najviše pola sata.”
Vrh čekića opcrtao je grubi krug oko mog lica. Nokins ga je povukao preko mog čela, obraza i brade, a zatim na drugu stranu.
„Onda ću mu ukloniti lice”, rekao je. „Napraviću lep dubok zarez i sljuštiću mu kožu.” Okrenuo se. „Onda ćemo ga spaliti. Neće naći čoveka. Naći će samo izgorelo iseckano meso.”
Bio sam svestan da ne mogu da se maknem. U prvi mah sam pomislio da me sprečava izdajstvo uma i mišića. Onda sam shvatio da su me vezali za stolicu obmotavši me s dve- -tri rolne smeđe le- pljive trake.
U nekom trenutku mora da sam povraćao pošto mi je pruga žute žuči visila iz usta i lepila mi se za gole grudi.
Skaut, pomislio sam, ili rekao, ili možda povikao.
Rohipnol mi je napunio glavu gustom maglom i nisam umeo da odredim šta je stvarnost, a šta sam samo sanjao.
Ova nova soba bila je osvetljena, a svetla su bila prejaka da išta vidim. Na trenutak sam se zapi- tao jesam li umro i završio u nekom jarko osvetljenom kutku pakla.
„Bože, molim te” rekao sam. „O, molim te, Gospode…”
„Šta kaže?”
„Samo blebeće. Od rohipnola. Pobrljavio je.” Čuo sam zvona. Zvona iz hrama. Japanska zvona. Otvorio sam oči.
Bio sam u velikoj kući na Hajgejtu. Bio sam u Bašti.
Bio sam u visokom atrijumu u koji sam ušao pre čitave večnosti, u velikom belom otvorenom pro- storu sa zadnjim zidom od stakla. Mrlja od neuspelog požara još se crnela na jednom visokom zidu i polovini poda kuhinje i trpezarije. Dugački trpezarijski sto za dvanaest osoba još je stajao tu. Iza sta- klenog zida bio je samo mrak.
I nežni glas zvona iz japanskog vrta.
Nils Gatling je stajao na prozoru i gledao u telefon.
Nokins je moju odeću stavio u crnu kesu za smeće. Tek tada sam shvatio da sam nag.
Između nas je stajao stočić za kafu, a na njemu metalna kanta za benzin, čekić, testera i visoka vaza puna sveže ubranih krinova.
Um mi nije radio kako treba. Bilo je vrlo verovatno da se nikada neće ni oporaviti. Rohipnol ostaje u krvotoku osam sati, a ja ću do tada biti mrtav.
Nisam mogao da mislim. Nisam video kako treba. Nisam mogao da dišem bez iznenadnih talasa mučnine.
Ali jedno sam video.

Čoveka na prozoru.
I prvi put sam ga video jasno.
„Ne tvoj otac”, rekao sam Nilsu Gatlingu. „Ti.”
Nisam znao jesam li reči izgovorio ili samo zamislio, ali video sam bogatog momčića kako radi šta hoće dok mu otac gubi razum od tuge, dok mu se otac budi mamuran od pijanstva, dok mu otac žali što i sam nije mrtav.
Video sam Nilsa Gatlinga kako se šunja u sobe svojih sestara i radi šta mu padne na pamet, a nema nikoga da ga zaustavi.
I video sam Meri ubijenu zato što je najzad odlučila da se obrati policiji, da bi otkrila sve tajne, jer se na kraju sve tajne saznaju, čak i ako je za to potreban čitav život…
A shvatio sam da to nisam samo zamišljao kad je Nokins svezao veliku crnu kesu i prišao mi da mi ponovo kucne čekićem po prednjim zubima.
„Mnogo blebećeš za jednog mrtvaca.”
Uzeo je kantu i izlio mi smrdljivu tečnost po glavi, rukama i nogama. Zadah benzina terao me je na povraćanje.
„Pij, detektive”, rekao mi je Nokins. „Zato što ću ukresati šibicu u tvoj sledeći udisaj.” Već mi se činilo da osećam miris sopstvenog spaljenog mesa.
„Spaljivanje”, rekao je Gatling prezrivo, ne dižući pogled s telefona. „To je tvoje rešenje za sve, je li? Nema više vatre, Nokinse.”
To nije bio zahtev. To je bila zapovest i video sam izraz razočaranja na Nokinsovom licu. Voleo je vatru. I setio sam se farme na kojoj Klaničar nije ostavio otiske prstiju zato što ju je neko spalio.
„Želiš da on nestane, zar ne?”, rekao je Nokins. „Da ga nikad ne nađu? Vatra će onemogućiti da ga nađu.”
Gatling je pokazao crnu mrlju u kuhinji i trpezariji.
„To si već pokušao, zar ne? I kako ti je uspelo, moronu?”
„Tvoju ženu nisu zapalili susedi”, rekao sam Nokinsu. „Nije izgorela u neredima. To je sve sra- nje. Ti si je živu zapalio, zar ne? Šta je uradila da to zasluži?”
Video sam da mu se telo napelo, ali nije me pogledao.
„Hoćeš da on nestane, je li?”, rekao je Nokins.
„Postoji bolji način”, odgovorio je Gatling. Odjednom se sve uklopilo.
Pogledao sam Šona Nokinsa i video zapaljenu prikolicu u kojoj vrišti žena i setio sam se zatvor- skog dnevnika poseta u kom je pisalo da je Šonova žena posećivala Pitera svake sedmice, godinama.
I video sam da je kći Šona Nokinsa, dok mi je grebala lice, bila potpuno uverena da njen stric Pi- ter nije počinio zločin za koji je optužen. Nije verovala u to, nego je znala.
„U šta gledaš, svinjo?”, povikao je Nokins. Nasmešio sam mu se.
„Gledam čoveka čije su žena i kći spavale s njegovim bratom.” Podigao je čekić, s ubistvom ispisanim na licu.
„I zato si mu smestio”, rekao sam. Udario me je čekićem.
Pogodio me je u jagodicu i otkinuo mi komad mesa tik ispod oka.
Oborio sam glavu pokušavajući da obuzdam disanje, trudeći se da savladam bol. Mogao sam po-

novo da progovorim tek posle nekoliko minuta.
„Nilse?”, rekao sam.
„Šta je?”
Nije me gledao. Još je petljao s telefonom.
„Evo šta se dogodilo”, rekao sam. „Ovaj Šon Nokins trebalo je da ućutka tvoju sestru. Trebalo je da spreči Meri da sve izbrblja vlastima. To je vrlo omiljeno ovih dana. Vaskrsavanje starih seksual- nih zločina. Za stare seksualne zločine može da se dobije mnogo godina zatvora. Silovanje dece ne zastareva. Žrtve pronalaze glas. I pravdu. Najzad. Koja je bila zamisao? Da pobiješ čitavu porodicu kako bi izgledalo kao masovno ubistvo?”
Gatling se gotovo nasmešio.
„Uspelo je, zar ne?”
„Jesi li znao da je Šon silovao Meri? Kladim se da to nije bio deo plana, zar ne? Zato si mrzeo njenog muža. Niko ne srne da dodirne Meri osim tebe. Ali neko jeste, Nilse. Ovaj Šon Nokins ovde. Pitaj ga. Ta informacija nije nikad objavljena. Ali tačna je. Pitaj ga.”
U beloj prostoriji zavladala je tišina. Gatling je zurio u Nokinsa.
„Je li to istina?”
„Nije! Bednik samo pokušava da se izvuče…”
„Nilse?”, rekao sam.
„Šta je?”
„Gde je Bredli?”, upitao sam ga.
Počeo sam da dozivam dečaka po imenu.
„BREDLI! BREDLI! BREDLI!”
„Ućutkaj ga već jednom”, rekao je Gatling, a Nokins mi je besno zalepio traku preko usta. Onda mi je zalepio traku i preko nosa, očiju, ušiju. Lepio je sve dok nije potrošio svu traku.
I odjednom nisam mogao da dišem. Zatvorio mi je i usta i nos. Preterao je. Nije mi ostavio dovod vazduha. Želeo je da odmah umrem.
Pokušao sam da se smirim.
Shvatio sam da ne mogu da dišem na usta i da mi je nos uglavnom zapušen trakom, ali da mogu da uvlačim vazduh uglom jednog sinusa. To je bilo dovoljno. Jedno oko nije mi bilo potpuno zatvoreno, pa sam video usku traku sobe.
I tako sam video čuvara.
Bio je to mladi Nepalac, Gurka, verovatno bivši pripadnik vojske. Možda upravo onaj koji je bio ovde prvog dana istrage. Stajao je na kraju prilazne staze i nesigurno gledao kuću. Gatling i Nokins su razgovarali na prozoru prema vrtu. Nisu ga videli. On je i dalje gledao kuću.
Noge su mi bile vezane trakom iznad kolena, ali mogao sam da mičem potkolenice. Zamahnuo sam nogom prema visokoj vazi na stočiću za kafu. Promašio sam i udario risom u stočić. Bol mi je prostrujao kroz nogu i zgrčio mi testise. Progutao sam knedlu jer sam znao da ću se ugušiti ako budem povraćao.
Ponovo sam zamahnuo i ovog puta pogodio. Vaza je poletela i razbila se o ivicu stočića, a staklo, voda i sveži krinovi razleteli su se na sve strane.
Kroz svoj sićušni prozor u svet video sam čuvara kako prilazi stazom. Pozvonio je.
Nokins se nagnuo nad mene.

„Hteo sam brzo da te ubijem”, prošaputao je. „Ali sada ću to obaviti što sporije budem mogao.”
Zamahnuo sam nogom i udario u nešto tvrdo i ljudsko. Njegovi prsti su mi se žarili u vrat kao kandže i oborili mi glavu. Osetio sam hladan vazduh s otvorenih vrata i čuo žamor uljudnog razgovo- ra.
„Hvala vam najlepše”, govorio je Gatling. „Da, policija nam je prepustila kuću… Ja ću prenoćiti ovde, ali hvala vam na brizi.”
„Doviđenja, gospodine”, rekao je Gurka i otišao. Ulazna vrata su se zatvorila.
Čuo sam korake sa staze.
Vrata čuvarovog automobila su se otvorila i zatvorila. Onda su se kola odvezla. Došlo mi je da plačem.
Ostali smo sami u velikoj kući na vrhu najvišeg gradskog brda, a tišina je zvučala kao kraj sveta. Lažni trag, pomislio sam.
Piter Nokins bio je lažni trag. Piter Nokins bio je Mejzi Dos. I bio je savršen za tu ulogu.
„Sačekaj da čuvar ode”, rekao je Gatling. „Onda ćemo ga izneti na zadnja vrata.” Potapšao me je po glavi. Srce mi je divlje udaralo u grudima. Vazduha nije bilo dovoljno. Ni izbliza dovoljno.
Gušio sam se.
„Znam odlično mesto da ga zakopamo”, rekao je Gatling.

* * *

Zadnji zid Bašte bio je obrastao bršljanom.
Na jednom mestu bršljan je mogao da se pomeri i otkrije pešačku kapiju - tajna dvokrilna vrata čiju su prvobitnu namenu znali samo ljudi koji su već stotinama godina prah i pepeo.
No kad se bršljan povuče, skrivena kapija je obezbeđivala pristup u naselje, baš kao one noći kad je Nokins došao da pobije porodicu, baš kao što im je predstavljala put do groblja te noći kada su me odneli u carstvo mrtvih.
Odneli su me duboko u viktorijansku džunglu. Pokušavao sam da zamislim putanju. Kroza zid. Niz stepenice do Egipatske avenije. Desno ka - kuda? - ka Dikensovoj stazi. A onda levo i nizbrdo do Ugla utehe.
No um mi je i dalje bio slab i omamljen od rohipnola, obavijala me je magla droge, a kad su me grubo spustili na tlo, bio sam potpuno izgubljen.
Nisam video ništa. Sve je bilo potpuno mračno.
No čuo sam zvuke kopanja zemlje, a onda škripu i pucketanje starog drveta, istrulelog od vreme-

na.


Onda je naišao zadah groba i snažne ruke su me podigle.
„Hteo si da spavaš sa kurvom?”, rekao mi je Nils Gatling u uho. „Evo jedne s kojom ćeš spavati

zauvek.”
Onda sam čuo šuštanje i krckanje ljudskih kostiju kada su me spustili u sanduk.

33

Dosta je.
Spavaj sada. Sklopi oči.
Ne misli ni o čemu.
Sklizni u tamu, potpunu i neprekinutu, u jedino što ćeš ikada znati. Pusti svoj dah da obavi posao.
Pusti da se sve okonča.
Prigrli tamu i okončaj svoje patnje. Okončaj. Okončaj. Okončaj.
Bol me je oživeo.
Ne znam koliko dugo su čekali da se čuvarova smena završi, ali mislim da je bilo dosta dugo po- što je bol prosekao maglu rohipnola u mojoj glavi.
Dobio sam dosta batina, ali ovaj bol je poticao iz posekotine na jagodici koju mi je Nokins nači- nio čekićem.
Taj bol - žestoka žaoka sveže duboke posekotine na otečenom mesu - bio je dovoljan da razveje maglu taman toliko da shvatim da su me živog sahranili.
Vrisnuo sam.
Bacakao sam se kao pas sa polumrtvim pacovom u čeljustima, prastare kosti krčkale su, pucale i lomile se poda mnom, zarivale su mi se u telo, a traka oko ruku se razlabavila kao da nema moći na ovom strašnom mestu. Kidao sam je prstima, zubima, vukao sam je da nestane.
Trake je bilo mnogo, ali znao sam da sam stigao do kraja kad je počela da mi čupa kosu i kožu. Onda sam ležao i dahtao, a krov svemira bio je vlažno trulo drvo svega nekoliko centimetara iznad mog lica.
Ležao sam i disao, a tama oko mene bila je potpuna i sveobuhvatna. Onda sam počeo da udaram.
„Skaut”
Pomislio sam na nju i udahnuo. Pomisao na nju dala mi je snage. Mislio sam na nju i glasno izgo- varao njeno ime i zvuk imena moje kćeri punio me je besnom željom da živim.
Udarao sam onako kako sam učio da udaram mesecima, godinama, ne trošeći snagu uludo, nema snage za razbacivanje, dizao sam pesnice nekoliko centimetara do drvene tavanice, udarao - leva - desna - leva - desna - udarao sam a slabašni životinjski cvilež izbijao mi je iz usta sa svakim udar- cem - leva - desna - leva - desna - ah! - ah! - ah! - ah! - laktova zarivenih u trup kao da se štitim od udaraca koji oduzimaju dah i gori su od svakog udarca u lice - leva - desna - leva - desna - ah! - ah! - ah! - ah! - dok mi šake nisu prokrvarile pa sam morao da stanem, prevladam bol i dođem do daha.
Dok sam se odmarao, omotao sam komade trake oko pesnica, načinio sam nekakve rukavice s ko- jima ću udarati jače. Kasnije - posle čitavog sata, činilo mi se, a možda je proteklo svega nekoliko sekundi - počeo sam iznova.

I drvo je puklo. Škripa je zazvučala kao iznenadna grmljavina pa sam udarao još jače, ali to nije pomoglo jer pukotina nije porasla, a gubio sam snagu; ležao sam u grobu, znoj je izbijao iz mene, sla- ne suze su mi curile i pekle mi oči.
I primetio sam vazduh. Nije ga bilo mnogo.
Trošio sam ga.
Okrenuo sam se na bok, osetio nalet panike, pokušao sam da je obuzdam dišući sporije. No otkrio sam da ne mogu da ležim na boku. Nije bilo mesta. Sanduk mi to nije dozvoljavao. Hteo je da poči- vam na leđima i da tako počivam zauvek.
Glasno sam opsovao, zamahnuo nogom i osetio da je proletela kroz trulo drvo i zarila se u hladnu zemlju. Trebalo mi je prilično vremena da je izvučem. Tada sam shvatio da drvo samo što se nije ras- palo. Treba samo da ga udaram na pravi način. I moram to da obavim dok još imam vazduha.
Ali bio sam iscrpljen.
Zatvorio sam oči, mada je bilo svejedno jesu li otvorene ili zatvorene. Odmarao sam se koliko sam mogao. Kad sam osetio da me tama vuče, da mi šapuće da zaspim, da mi govori da sam dao sve od sebe i da je vreme za predah, naterao sam sebe na poslednji napor.
Nisam više mogao da udaram pesnicama jer su mi se zglavci pretvorili u krvavu kašu. Zato sam upotrebio oružje prljavih boraca.
Laktove. Kolena, čelo. Udaraj bilo čime. Udaraj svačim. Uleti u ludi ritam.
„Skaut! Skaut! Skaut!”
Stenjao sam sa svakim zamahom. Levi lakat u drvo - desni lakat u drvo - desno koleno - pa levo koleno - i najzad sam se odigao od tla u omamljenom trbušnjaku, a kosti poda mnom zabijale su mi se u leđa i polomile se kad sam raspalio čelom u drveno nebo.
Ništa nije pomoglo. Drvo je pucketalo i pucketalo, čak je i napuklo, ali ja sam ostao u grobu u kom ću počivati zauvek, potpuno iznemogao, i najzad sam se predao vrelim gorkim suzama.
Rekao sam glasno jednu reč.
„Skaut.”
I samo što nisam zaridao. A onda sam osetio pacova.
Uvukao se u moj mali drveni svet kroz rupu koju sam probio nogom. Skliznuo mi je između nogu i, odgovorivši na moj krik čistog užasa - prešao mi preko butine, dugački rep vijugao je preko moje gole kože kao neka bolesna zmija, i čuo sam kako zvekeće zubima blizu mog uha kao da je zastao da uživa u mirisu mog krvavog lica.
Ritao sam se, vrištao sam, bacakao sam se kao životinja na samrti koja je najzad shvatila da se bori za goli život.
Poklopac sanduka je pukao, škripnuo i raspao se.
I nebo se srušilo. Hladna tvrda zemlja padala mi je odozgo na grudi, pa na lice, a onda svuda. Či- tavo nebo ledeno od zime rušilo mi se odjednom u usta i u oči i punilo mi nozdrve.
Kopao sam zemlju polomljenim noktima. Grebao sam, rio i kopao. Zemlja je htela da me zatrpa. Nisam joj dozvoljavao. No težina sveta na meni, tog sveta zemlje, gušila me je. Borio sam se protiv nje, svestan da će, ako prestanem da se borim, nastupiti trenutak za umiranje. Pokušavao sam da usta- nem, a zemlja me je snažno pritiskala, sada sam se borio više nego što sam kopao, onako kako se očajnici bore, s bespomoćnom i prestravljenom žestinom, a zemlja je od zime bila toliko hladna i tvr-

da, i shvatio sam da više ne dišem, da se davim, da sam se zagrcnuo, usta punih zemlje, da mi se grlo zatvara, a srce i pluća spremaju se da mi prsnu.
Onda sam se uspravio u polusedeći položaj, teret sveta zemlje još me je tištao, ali više nije mo- gao da me zadrži. Osetio sam da mi je jedna ruka probila zemlju, udahnuo sam sveži hladni vazduh, a onda sam se izvukao uvis lomeći kosti pod sobom u prah.
Prsti su mi se probili u noć, onda jedna šaka, zatim mišica. Izvukao sam uvis teme, pa čelo, zatim lice, pljuvao sam zemlju i udisao vazduh, povraćao sam zemlju i ponovo je uvlačio, lepila mi se za jezik, zube i grlo, dahtao sam kao davljenik kad izroni poslednjom trunkom snage i odjednom sam le- žao, zadihan, krkljajući, poluzatrpan i poluslobodan, sve me je bolelo, grla, očiju i nosa još punih ze- mlje iz groba.
Živ.
Dva vatrena žuta oka piljila su u mene. Stari lisac išaran ožiljcima i ja zurili smo jedan u drugog u neverici. Onda je lisac otrčao. A ja sam zaspao. Ili sam se onesvestio. Ili je u meni još bilo dovolj- no rohipnola da se privijam uz tamu kao uz ljubavnicu.
Nisam se ni maknuo dok nisam zadrhtao od hladnoće i iznenada shvatio da ću se smrznuti ako se ne pomerim.
Praćen pogledima anđela bez lica izvukao sam se iz groba i otkrio da nikako ne mogu da stojim.
Baš nikako. Zaboravi na stajanje. Zato sam krenuo da puzim.
Vukući se polako napred, osećao sam grubo tlo pod kolenima i laktovima, pod podlakticama i li- stovima, a kako bol nije jenjavao, bilo mi je drago što se nešto lepljive trake zadržalo na mojim udo- vima i makar malo me štitilo.
Vukao sam se u nadi da će se noć završiti i da će stići pomoć. Ali noć je bila beskrajna, a pomoć nije dolazila. Kad više nisam mogao ni da puzim, legao sam, tresao se od hladnoće i cvileo kao ra- njena životinja.
Poslednje čega se sećam bio je spomenik ispred mene. Iz žbunja se uzdizala statua usnulog psa. Bio je ogroman, veličine automobila a ne psa, pa sam se zapitao da li je zaista tu ili je tvorevina mog sna. No to nije ni bilo važno.
Iza psa je stajala kamena ploča s rečima koje su sijale na umirućoj zimskoj mesečini.

TOM SEJERS PESNIČAR
PRVAK ENGLESKE
ROĐEN 1826. u PIMLIKU, BRAJTON, SASEKS.

„OVO JE MUŠKA IGRA I SAMO PRAVI MUŠKARCI TREBA DA JE IGRAJU.”

Zatvorio sam oči i onesvestio se s jednom rukom na psu Toma Sejersa.

34

„Gospode bože”, rekao je Roki. „Šta su ti to uradili?”
Bilo je ledeno hladno na Hajgejtskom groblju sat pre zore. Roki je istrčao iz magle, jer bokseri trče u to vreme kako pred borbu ne bi bili potpuno telesno iscrpljeni.
Podigle su me ruke, istovremeno snažne i nežne. Zurio sam u anđele bez lica u grmlju dok je Roki s mene skidao ostatke lepljive trake, oblačio me u trenerku, zakopčavao mi je do grla, spuštao me na tlo i mučio se da mi navuče donji deo. Pomogao mi je da ustanem, oslonio sam se na njega pa smo polako krenuli nizbrdo do kapije gde nas je čekao njegov stari beli kombi.
„Sevil rou broj dvadeset sedam”, rekao sam mu i ponovio kad nije reagovao. „Sevil rou broj dvadeset sedam. Stanica Centralni Vest end.”
„Ne”, rekao je.
Onda smo krenuli ka jugu, saobraćaj na Arčveju već se pojačavao, i možda sam zaspao, jer obila- zili smo severnu četvrt Anđeo kad sam pogledao njegovo lice i video da je namršteno dok je skretao na istok, prema Sitiju, 1st endu i Eseksu. Shvatio sam da je policijska stanica poslednje mesto na koje bi me Roki odvezao.
Opsovao sam ga jednom. Zato što me ne vozi gde ja hoću. Zbog svega što mi je prećutao. Sumor- no mi se osmehnuo i odmahnuo glavom, a ja sam sklopio oči znajući da mi je spasao život.
Onda sam zaspao.

* * *

Probudili su me zvuci skakutanja.
Kožni konopac šibao je kroz vazduh, sve brže i brže, a tanki đonovi bokserskih patika lako su do- dirivali tlo. Istegao sam telo, opipao gde me sve boli i pokušao da protegnem ruke i noge. Šakama sam dodirnuo zid. Krevet je bio majušan, kao i soba. Bila je to mala prikolica. U jednom uglu stajala je palica za bejzbol. Posegnuo sam da je uzmem.
„Ovde si bezbedan”, rekla je Eho.
Stajala je na vratima. Kao i uvek, bila je obučena za leto i provod - bele kratke pantalone, majica kratkih rukava koja joj nije pokrivala pupak s dragim kamenom, cipele s glomaznim visokim potpeti- cama. No delovala je starije, a sada se jasno videlo da je trudna.
„Ne treba ti ta palica”, rekla je, bez osmeha. „Roki im neće dozvoliti da te povrede.” Legao sam i pomislio kako su palice za bejzbol veoma precenjeno oruđe za ličnu odbranu.
„Šta ti se dogodilo?”
Udahnuo sam. Prema bledoj svetlosti napolju procenio sam da sam prespavao veći deo dana. Od ostataka rohipnola imao sam najgori mamurluk na svetu. No sećao sam se svega. I mogao sam jasno da mislim.
„Tvoj otac i Nils Gatling”, rekao sam. „Eto šta mi se dogodilo. Oni se poznaju, zar ne?”
Eho je slegnula ramenima. „Moj tata je godinama obavljao razne poslove za njega. Porodica Ga- tling ima nekretnine širom Londona. Moj stari je redovno zarađivao radeći za njih.”

Samo što se nisam nasmejao.
„I nisi mi to rekla?” kazao sam. „Ni Roki mi nije rekao?” Gledala me je netremice.
„Ti si zakon”, rekla je. „Trudimo se da zakonu ne kažemo ništa.” Onda joj je u očima sevnuo stari bes. „Ah ja sam pokušala da ti kažem za mog strica, zar ne? Rekla sam ti da je nevin. Ali nisi hteo da me slušaš.”
„Nećete ništa da nam kažete, ali hoćete da slušamo”, rekao sam. „Uviđaš i sama kako to može da izazove nevolje, zar ne?”
Uzdahnula je i smirila se.
„Moj otac i Nils Gatling”, rekla je. „Šta su uradili?”
„Učinili su uslugu jedan drugom. Eto šta su uradili. Gatling je želeo da ućutka svoju sestru. A tvoj otac je želeo da kazni svog brata.”
Video sam šok na njenom licu. Zaštitnički je milovala stomak i bebu koja raste u njoj.
Seo sam i pogledao kroz prozor. Roki je preskakao konopac, nag do pojasa. Zračio je vrhunskom formom i zapitao sam se kad ima prvu profesionalnu borbu. Trebalo bi da to bude uskoro.
„Zašto je Nils Gatling želeo da ubije sestru?”, upitala me je Eho.
„Želeo je da je spreči da kaže policiji za nekadašnje seksualno zlostavljanje. Da najzad otkrije užasne istine. Njeni muž i deca bili su usputne žrtve.”
Nije me pitala zašto je njen otac želeo da kazni svog brata. Nije morala.
„Znala si da ih Piter Nokins nije ubio jer je trideset prvog decembra uveče bio s tobom”, rekao sam. „Trebalo je da ti verujem. I mislim da bih ti verovao - da si mi rekla.” Pomislio sam na naredni- ka Salisa iz Totenhem Hejla i na izraz njegovog lica kad mu je sačmarica opalila pored lica. Pomislio sam na porodicu Berns, na oca i trojicu odraslih sinova i na ono što im je Piter Nokins uradio pošto su pokušali da ga kastriraju.
„Tvoj stric nije ubio Meri Vud i njenu porodicu”, rekao sam. „Ali ne bi se mogao nazvati nedu- žnim.”
Ogorčeno se nasmejala.
„Znači, nema kraja, je li?”, kazala je. „Moj stric je odrobijao svoje, ali nije zaboravljen?”
„Nije ako stigne u dovoljno novinskih naslova”, odgovorio sam. „Slava dolazi i prolazi. Zao glas ostaje zauvek.”
Primetio sam da ima svežu masnicu na oku i znao sam da je njen otac negde u blizini. Ponovo sam pogledao palicu za bejzbol. Precenjena je, ali je bolja nego ništa.
„Kada treba da se porodiš?”, upitao sam Eho.
„Krajem leta”, odgovorila je.
„Ko je otac?”
Brzo je zatresla glavom kada su se vrata prikolice otvorila i na njima se pojavio Roki. Zagrlio ju je oko struka i poljubio je u usta.
„Vratili su se”, rekao je. „Oni iza žice. Jedan me je gađao bocom pa sam ušao. Gadno je otkako se tvoj stric Piter ubio.”
Pogledao sam kroz prozor i video veliku grupu meštana okupljenu s druge strane ograde. Jedna jedina policajka stajala je među njima podignutih ruku i molila za mir.
„Šta hoće?”, upitao sam.
Roki se iskezio. „Isto što i uvek”, rekao je. „Hoće da nas oteraju. Jesi li ti dobro?”

Klimnuo sam glavom. „Hvala ti”, rekao sam. Zatim sam odmahnuo glavom. „Trebalo je da razgo- varaš sa mnom, Roki. Trebalo je da mi kažeš da si radio u Bašti. Trebalo je sve da mi kažeš. Jesi li ikada video Nilsa Gatlinga u društvu Šona Nokinsa?”
Slegnuo je ramenima i skrenuo pogled, i dalje ne želeći da oda ono što zna.
„Zaista je trebalo sve da mi kažeš”, rekao sam. „Trebalo je da mi kažeš šta znaš o Šonu Nokinsu.”
„Ja ne znam ništa o njemu”, odgovorio je. „Osim činjenice da je prokleti psihopata.”
„Nije samo to”, rekao sam. „Šon Nokins je ubica. A sada je gotov.”
Roki je klimnuo glavom i potpuno neuspešno pokušao da se nasmeši, a ja sam se iskreno ponadao da je dete koje Eho nosi njegovo. Odjednom je zavladala neugodna tišina. Roki nije mogao da me pita ko me je prebio, a ja nisam mogao s njim da razgovaram o bebi.
„Ne mogu da verujem da ste vas dvoje još ovde”, rekao sam. Modrica na oku mlade trudnice iz- gledala je sasvim sveže. „Tako blizu tvog oca”, rekao sam joj.
„To neće još dugo”, rekao je Roki. „Imam prvu profesionalnu borbu u petak. U Jork holu. Šest rundi protiv Srbina visokog metar osamdeset dva.”
Roki je bio toliko čvrst da je sijao. Borbena čvrstina, tako to zovu. Nisam sumnjao u to da je spreman za početak svog novog života.
„Srećno”, rekao sam i pokazao oboje. „Želim vam svu sreću.” Roki je ponosno gledao Eho.
„Kad pobedim u nekoliko mečeva, odselićemo se odavde”, rekao je. „Ovo nije život za boksera, da nikad ne zna kad se seli. Bokseru treba stabilnost. Treba mu rutina. Uzećemo stančić u Bilerikeju. Negde gde ima zelenila za dete, a da je blizu vozovima za London.”
Klimnuo sam glavom. To mi je zvučalo kao dobar plan.
Onda sam ustao, izvio ramena i proverio šta me sve boli. Nisam imao povreda koje bi me spreči- le da obavim ono što moram. Bolje da se odmah latim posla, pomislio sam.
„Učini mi još nešto”, rekao sam Rokiju. „Daću ti direktni broj detektiva višeg inspektora Patriše Vajtstoun u stanici Centralni Vest end. Želim da je odmah pozoveš i kažeš joj da sam uhapsio Šona Nokinsa zbog ubistva Meri Vud, Breda Vuda, Marlona Vuda i Pajper Vud. Možeš li to da upamtiš?”
Ćutali su.
Roki je pogledao Eho.
„Mogu”, odgovorio je.
Dao sam mu broj moje šefice.
Onda sam im klimnuo glavom i izašao iz njihove male prikolice. Još sam bio u trenerci koju mi je Roki navukao. Na grudima je pisalo TERETANA KRONK - DETROIT. Zakopčao sam je koliko sam mogao.
Bio sam blizu ulazne kapije farme, u delu logora s manjim prikolicama. Svetina iza ograde kao da je narasla. Potražio sam umirujući prizor plavih uniformi, ali video sam samo devojku koju sam gle- dao iz prikolice i njenog kolegu, mladića koji je stajao na kapiji i govorio u radio-predajnik na rame- nu. Izgledao je prestravljeno.
Parkirali su vozilo iza kapije. To je bila greška. Kola se parkiraju tako da označe tačku koju gra- đanstvo ne sme da pređe. Rđava je taktika ostaviti kola u logoru.
Odnekud iz blizine čuo sam zvuk razbijanja stakla i podrugljivo klicanje. Zatim još razbijanja sta-
kla.
Ubrzao sam. Hteo sam da ovo završim.

Video sam dim pre nego što sam ugledao Šona Nokinsa. Gusti crni dim izbijao je iz kontejnera pored njegove kuće.
Krici. Okrenuo sam se ka ogradi. Mladi pajkan se našao usred gužve. Sada je njegova koleginica užurbano govorila u radio, pozivajući pojačanje. Oslušnuo sam. Nisam čuo sirene. Gledao sam ih ne- koliko trenutaka, svestan da im je neophodna moja pomoć.
Ipak sam nastavio.
Još lomljave stakla. I mnogo glasniji povici kada je mala zapaljena boca eksplodirala na travnja- ku na kom sam prvog dana video konje. Ponovo sam zastao da vidim hoće li baciti još neki Moloto- vljev koktel. No, kad je nekoliko pivskih boca doletelo i bezopasno se razbilo o krov prikolice, na- stavio sam dalje.
Ulazna vrata kuće Šona Nokinsa bila su otvorena. Obišao sam kuću i stigao do zapaljenog kontej- nera. Nokins je sipao benzin iz plastične kante preko desetak crnih vreća za smeće koje je bacio u kontejner. Zapitao sam se šta je u tim kesama osim odeće koju je sinoć nosio.
Zapitao sam se je li Zina u nekoj kesi.
„Hapsim te zbog ubistva”f rekao sam mu, a on je podigao glavu i zabuljio se u mene kao da vidi mrtvaca. Prestravljeno je ustuknuo i zinuo od užasa.
„Ne”, rekao je poričući više moje postojanje nego svoje zločine. „Ne ti.”
„Ne moraš ništa da kažeš”, nastavio sam i pošao ka njemu kad se jedna boca razbila o kontejner, a druga se neoštećena odbila od krova njegove kuće.
Privio je kantu uz grudi kao da se brani od sablasti, a onda ga je zapaljena boca pogodila u rame, čuo se tihi prasak i Šon Nokins pretvorio se u vatrenu loptu.
Zateturao se ka meni, s glavom u plamenom oreolu, meso mu se već topilo, kosa mu je gorela, kosa i obrve prve su planule, usta su mu se iskrivila u krik, jednom rukom se uhvatio za ivicu kontej- nera, tela pogrbljenog u sveobuhvatnom bolu, lice mu je crnelo dok su crte nestajale.
Onda je valjda neka boca pogodila i mene jer sam u trenutku ostao omamljen, obuzela me je muč- nina, osetio sam oštar bol u potiljku, a razbijeno staklo zasvetlucalo je po Rokijevoj trenerci.
Šon Nokins mi je ležao do nogu.
Ležao je ničice, plamenovi su jenjavali, odeća mu je uglavnom izgorela i otkrila da mu je svaki centimetar kože zadobio boju, teksturu i smrad veoma prepečenog mesa.
Odmaknuo sam se, jednom rukom držao sam se za potiljak, a drugom sam pokrio usta. Nesigurno sam obišao kuću i uleteo u pravu bitku.
Meštani su provalili u logor.
Žitelji farme izlazili su iz prikolica i kuća da ih dočekaju. Bilo je muškaraca s olovnim cevima i žena s palicama za bejzbol, psi su lajali, a deca vrištala. Tik iza glavne kapije dve strane su se suko- bile kao srednjovekovne vojske, spojile su se u mučnom sudaru metala i mesa, razbijenog stakla i krvi.
Ono dvoje pozornika nisam nigde video, ali njihova kola preuzeli su meštani. Dva krupna mu- škarca u majicama s okovratnikom, veoma gojazna, s rđavim tetovažama, sredovečna, urlala su kroz prozore vozeći policijski automobil krivudavo preko urednih cvetnih leja i travnjaka.
Video sam Rokija i Eho na vratima njihove male prikolice. Ona je izvikivala jedno ime.
„Smoki! Smoki! Smoki!”
Zvala je svog psa.
Video sam njenog akitu, izludelog od straha, kako besno laje na travnjaku pored dečje ljuljaške.

Onda je Roki potrčao ka njemu, a ona dvojica u ukradenim kolima takođe su ga primetili i skrenuli ka njemu.
Roki je prvi stigao do psa. Pljesnuo je rukama i nešto mu naredio. Krupni akita u prvi mah ga nije poslušao, ali onda je pošao za njim. Roki se okrenuo dok su mu se policijska kola s dvojicom galam- džija primicala bliže svakog trenutka.
Nisu više krivudala.
Ciljala su u čoveka i psa kao projektil s termalnim navođenjem. Eho je stajala na vratima.
Njen pas je bio mnogo brži od Rokija pa ga je prestigao i uleteo u prikolicu već mašući repom od radosti, a Roki je bio blizu, gotovo je stigao kad se spotakao, pao i ostao nepomično da leži na kr- žljavom travnjaku farme Hrastovo brdo.
Policijska kola pregazila su mu ruke tik iznad laktova.
Video sam da mu se lice grči od bola, a onda je zaurlao na nebesa. Kola su skrenula, a ona dvojica luđački su se smejala.
Onda sam čuo sirene, okrenuo se prema kapiji farme i potrčao.

35

Uključio sam sirenu i rotaciju i krenuli smo po sumraku ka zapadu. Gusti saobraćaj auto-puta za Hi- trou topio se pred nama, zadnja svetla vozila pribijala su se uz ivičnjake da propuste moj BMW.
„Meri je govorila”, rekla je inspektorka Vajtstoun sa suvozačkog sedišta. Listala je tanki zeleni dosije koji je izgledao kao da je star dvadeset godina, ali nedirnut. „Kad joj je bilo šesnaest godina, Meri je otišla u mesnu policiju i dala zvaničnu izjavu o tome da je brat zlostavlja.” Zatvorila je dosi- je. „Niko joj nije poverovao. Niko je nije slušao.”
„Ovog puta bi joj verovali”, rekao sam. „Svet se promenio.”
„Nisu se čak potrudili ni da zature predmet”, rekla je Renova. „Je li tada njen otac iskoristio svoj uticaj?”
„Najtužnije je to što verovatno nije ni morao”, odgovorila je Vajtstounova. „Samo njegovo ime sigurno je bilo dovoljno.”
„Ali zašto je pobio čitavu porodicu?”, upitala je Renova. „Nils Gatling je želeo da ućutka sestru.
Zašto su ubijeni muž i deca? Zašto je mlađi sin otet?”
„To je bio deo obmane - da sve izgleda kao masovno ubistvo”, rekao sam. „Baš kao pištolj za stoku. Koji luđak bi upotrebio pištolj za stoku za masovno ubistvo? Neko ko je njime već ubijao.” Setio sam se onoga što mi je Džon Kejn rekao u Crnom muzeju. „Ljudi ubijaju onim što im je poznato. A obmana je bila dobra, Klaničar je delovao savršeno, naročito pošto mu je Meri Vud dala čašu li- munade i nasmešila mu se, a on počeo da sakuplja njene slike.”
„Znači, Nils Gatling i Šon Nokins dugo su se poznavali?”, rekla je Vajtstounova.
Klimnuo sam glavom. „Gatling ima nekretnine širom Londona, a Nokins neograničene izvore jef- tine radne snage. A kad je Nils shvatio da je Meri odlučila da se obrati policiji, sudbina joj je bila zapečaćena. Trebao mu je samo neko da prolije krv. A Šon Nokins je imao svoje razloge da smesti svom bratu Klaničaru.”
„Ali zašto je Meri odjednom čvrsto odlučila da progovori?”, upitala je Edi Ren. „Posle toliko godina? Zato što je želela pravdu? Zato što je želela da spase svoj brak? Zašto što je želela da sačuva razum? Zato što muškarci ne smeju s tim da se izvuku, bez obzira na to koliko je vremena prošlo?”
„Zbog svega navedenog”, rekao sam.
Pomislio sam na Šarlotu u mom naručju. Setio sam se kako je izgledala kada mi je rekla da se ne zanosim. Ovo mi nije lako, kazala je, a ja sam znao da je Meri zbog toga najzad odlučila da se obrati policiji. Zato što njen život ne bi bio kakav treba da bude dok god je surova i gorka prošlost vuče unazad, steže joj srce i sprečava je da voli, da veruje i da grli nekoga kako bi trebalo. Ovo mi nije lako, rekla je Šarlota, a ja sam znao da govori o strašnom bremenu žrtve, i upravo zato je Meri odlu- čila da objavi svetu šta joj je brat radio.
„Nils Gatling je želeo da ućutka sestru, a Šon Nokins je hteo da kazni brata”, rekla je Vajtstouno- va. „Ali jesmo li sigurni da je Piter Nokins imao ljubavnu pustolovinu sa Šonovom ženom i kćeri?”
Slegnuo sam ramenima. „Znam da je Eho provela novogodišnju noć sa svojim stricem Piterom i da ga je njena majka godinama posećivala u zatvoru. To je sve. Ne znam pouzdano šta su s njim radi-

le. Strastvene noći? Šolja čaja i zagrljaj? Nemam pojma, najiskrenije. Nema sumnje da je Piter No- kins bio izuzetno nasilan čovek - kad su Berns i njegovi sinovi pokušali da ga kastriraju, vratio se na farmu i pucao im u glavu pištoljem za stoku. Ali da je svet ostavio Pitera Nokinsa na miru, i on bi rado ostavio svet na miru. Nije ubio narednika Salisa kad je imao priliku. Da je neko naišao na Pitera Nokinsa kad mu je dobro, čak i da se samo ponašao prema njemu kao prema ljudskom biću, verujem da bi Piter bio ljubazan i dobar. No Šon Nokins je bio psihopata.”
„Šonova žena i kći nisu mogle da podnesu njegovu blizinu”, rekla je Vajtstounova. „Bio je opaki
nasilni skot i tukao je ženu. Takva žena - i takva kći - sigurno su potražile nekakav izlaz.”
„A ponekad ne treba tražiti predaleko”, rekla je Edi Ren. „U ovom slučaju, izlaz je bio u susednoj prikolici.”
Pogledao sam u ogledalo. Vozila koja su se pomerila uz bankinu ostala su tu da propuste naš kon- voj. Dva vozila specijalnih jedinica, patrolna kola i motocikli zaostajali su za mnom. Negde u koloni bila je i ekipa za istragu zlostavljanja dece.
„Moramo da se otarasimo ovog cirkusa pre nego što uđemo”, rekao sam. „Neka čekaju naš poziv.
Ne želim da prestrašimo dečaka.”
Osetio sam da su se Vajtstounova i Edi Ren zgledale. No nisu rekle ništa. Grad i predgrađa osta- vili smo za sobom i vozili se između valovitih brežuljaka i kuća od kamena boje meda.
Ušli smo u Donji Sloter.

* * *

U ograđenoj bašti vile mali dečak igrao se sam.
Bredli Vud je delovao starije i tamnije nego na svim fotografijama koje sam video, ali to se deša- va gotovo svoj nestaloj deci. Postarija domaćica Filipinka dremala je za baštenskim stolom sa gla- vom na rukama, a na stolu pred njom ležao je ajped. Nismo je probudili.
„Bredli?”, rekao sam i čučnuo da ga gledam u oči. „Mislim da je ovo tvoje.” Pružio sam mu plastičnu figuricu svemirskog kauboja.
„Han Solo”, rekao je uzimajući igračku. „Tražio sam ga.” Pogledao je Vajtstounovu i Edi Ren iza mene, kao da očekuje da vidi svoju majku, a mene je obuzeo talas čiste tuge. Šta sve ljudi rade, pomi- slio sam. Šta sve rade zbog onih nekoliko grčeva naslade, i šta sve preduzimaju da to sakriju.
„Bredli?”
„Molim?”
„Je li te neko povredio, sinko?” Razmislio je. Onda je odmahnuo glavom.
„Ti bi mi rekao da te je neko povredio, zar ne?”, upitao sam ga. Kratko je klimnuo glavom.
Verovao sam mu.
„Mogu li sada da idem kući?”, upitao je Bredli. „Ujka Nils mi stalno govori: Uskoro, uskoro.”
„Možeš sada da pođeš kući”, rekao sam. „I ne moraš nikome da kažeš doviđenja, u redu? Pođi s ovim tetama. Napolju vas čeka parkiran Milenijumski soko.”
Nasmešio mi se, sporo i sramežljivo, a ja sam u njegovom licu video njegovu majku, brata, se- stru, čitavu zlosrećnu porodicu.
Najviše sam video njegovu tetku.

Edi Ren mu je pružila ruku. „Ja sam Edi”, rekla je. „A sa mnom je uvek policijska sila.” Bredli se nesigurno nasmejao, ali uzeo ju je za ruku.
Pogledao sam kuću. Na vratima je stajao čovek obrijane glave. Nabildovane mišice zatezale su mu kratke rukave bele košulje, a pivski stomak mu je visio preko crnih pantalona. Telohranitelj kakvi se viđaju svuda po Londonu u poslednje vreme. Po svemu sudeći, sada ih ima i van grada. Povukao se u kuću pričajući u mobilni telefon.
Vajtstounova i ja gledali smo Edi kako odvodi dečaka oko kuće.
„Makse?”
„Molim?”
„Moram da te pitam - je li Šarlota Gatling znala da je dečak ovde?”
„Nije”, rekao sam potpuno uvereno. „Ona nikad ne dolazi ovamo. Za nju ovo nije dom, nego dvo- rana za mučenje. A srce joj se kidalo zbog Bredlijevog nestanka.”
„Ti znaš da će ekipa za istragu zlostavljanja dece morati da ga preda socijalnim službama?”
„To ne srne da se desi. Ne njemu. Zar nije već dovoljno izgubio?”
„Makse, neće ga dati nikome iz njihove sjebane porodice.”
„Onda ga odvedite njoj u London”, rekao sam. „Ti i Edi. Odvedite dečaka nekome ko ga voli. Neka se Šarlota kasnije bori za njega. Pametna je ona. Bogata je. Želi ga. Potrebni su jedno drugom. Ona će unajmiti najbolje advokate u Londonu. Molim te. Ne daj da Bredli ode starateljima.” Vajtstou- nova je razmislila. Kratko.
„Koja je njena adresa?”
Dao sam joj adresu kuće na Trgu Ficroj. A onda smo ušli u kuću.

* * *

Sa sprata se čula vika.
„Šta sam ti rekla?” vikala je žena s naglaskom iz zapadne provincije. „Šta sam ti rekla za prljanje kreveta?”
Vika. Šamari. Plač.
Ušli smo u ogromnu sobu.
Na krevetu sa stubovima ležao je starac. Na sebi je imao samo veliku pelenu.
Bio je to Viktor Gatling.
I Viktor Gatling je plakao.
Lio je gorke očajne suze. Pogledao me je u oči. Nisam stručnjak, ali procenio sam da je dementan najmanje deset godina. Na obrazu je imao crvenu mrlju.
Muškarac i žena stajali su pored kreveta, svako sa po jedne strane. Oboje su bili izopačeno debe- li, a tetovaže na njihovom drhtavom golom salu odudarale su od ove seoske raskoši.
Debeli je podigao ruku da ponovo udari Viktora Gatlinga, ali video je moje stisnute usne i to je bilo dovoljno da ga zaustavi. Debela je bila neopreznija. Uhvatila je starca za retku sedu kosu i sna- žno ga prodrmusala.
Onda se prkosno zagledala u moju šeficu.
„Šta hoćeš koji kurac, kučko ćorava?”, rekla je debela prskajući pljuvačkom.

Vajtstounova je uzela radio i rekla da joj odmah pošalju predstavnika socijalnih službi i uniformi- sane pozornike. Onda je krenula prema krevetu.
„Gospođo” rekla je debeloj. „Ja sam za vas detektiv viši inspektor Kučka.”

* * *

U kući je bilo mnoštvo kupatila.
Našao sam Nilsa Gatlinga u kupatilu glavne spavaće sobe na najvišem spratu kuće. Bio je u ka- šmirskom džemperu i gaćama. Noge su mu bile tanke i dlakave, a kad sam ga video poluobučenog, naježio sam se. Nadao sam se da će možda umreti kad me vidi vaskrslog iz groba na Hajgejtu. No samo me je pogledao s istim nekadašnjim prezirom.
„Skloni se, svinjo”, rekao je. Desnim palcem i kažiprstom držao je starinsku britvu. Naslonio je oštricu na ručni zglob. Nije zasekao kožu.
Nasmejao sam mu se.
„Samo napred”, rekao sam mu. „Nemoj da odustaneš zbog mene.”
Pogledao sam preko ramena. Niko drugi nije došao. Rado su ga prepustili samo meni.
„Ali presecanje vena na ručnom zglobu donosi vrlo sporu smrt”, rekao sam mu. „Moraš da ubrzaš strujanje krvi ili će te boleti više nego što možeš da istrpiš, draškane. Veruj mi. Topla voda je kori- sna. Kada s toplom vodom je sjajna. No moraš da presečeš nešto ozbiljno, venu ili arteriju, pa priti- sni jako. I ne seci popreko - to rade samo u filmovima i potpuno je pogrešno. Moraš da zasečeš uz- duž, od lakta prema šaci, inače ćeš preseći tetivu i nećeš moći da isečeš obe ruke. Bilo bi dobro da si hidriran - treba da popiješ vode koliko god možeš kako bi raširio krvne sudove da krv teče nesmeta- no i brzo. Popij litar-dva vode. Obične ili gazirane, svejedno je. Šta god više voliš. Ali načini duga- čak rez. Je li ti naoštrena ta britva? Meni deluje tupo. Trebalo bi da uzmeš nov žilet. Na kraju - ovo je vrlo važno, pa me slušaj pažljivo - uradi to brzo ili ćeš odustati. A najbolje bi bilo da isečeš obe ruke. Znači, zaseci jednu ruku, odmah prebaci žilet u drugu i ponovi. No treba prvo da zasečeš slabiju ruku. Ti si desnoruk, zar ne? Onda zaseci levu ruku desnom i onda promeni stranu. Ima samo još jed- na nevolja…”
Olizao je usne.
„Do sada još nisam sreo nasilnika koji nije kukavica”, rekao sam i bez žurbe mu prišao, okrenuo ga i namaknuo mu lisice. Bile su od crnog nerđajućeg čelika, sa šarkama, pa sam dobro pogledao nje- gove snežnobele ručne zglobove.
Na njima nije bilo ničega.
„Jedno ne razumem”, rekao sam. „Ostavio si dečaka u životu. Napujdao si Šona Nokinsa da ubije tvoju sestru, zeta i njihovo dvoje šiparaca. Ali Bredli je pošteđen i doveden ovamo. Zašto mu nisi re- kao da ih pobije sve?”
Osetio sam da Gatling drhti od besa.
„Šta ti misliš, da sam ja nekakva životinja?”, rekao je. „Ne bih nikada naudio tom detetu. Misliš li…”
Bilo je toga još, ali nisam imao živaca da ga slušam. Svaki opaki gad na svetu naći će dobre ra- zloge za svoju besmislenu svirepost. Ne moram to da slušam.
Čelične lisice su škljocnule iza leđa Nilsa Gatlinga. Cimnuo sam ih ka sebi pa se on zateturao unazad i našli smo se licem u lice. Oborio je glavu. Disao je isprekidano. Oči su mu sijale od samo-

sažaljenja.
„Jesi li gotov?”, upitao sam ga. „Meni se čini da si sasvim gotov.”
* * * Hrabrost mu se vratila kad smo izašli na auto-put.
Sedeo je na sopstvenim okovanim rukama na suvozačkom sedištu mojih kola, nagnut napred.
Elektronski signal je pištao jer Gatling nije bio vezan pojasom, ali nisam nameravao da mu ih skinem. Video sam kočoperni znalački kez na njegovom licu i čekao sam. Pogledao sam u ogledalo i nisam video ostatak našeg konvoja. Nekako sam izgubio ostale.
Nils Gatling se zacerekao za sebe.
Već se spustio mrak i saobraćaj u pravcu Londona bio je redak. S odsutnim zanimanjem gledao sam pokazivač brzine kako se pomera naviše, kao da to nema neke naročite veze sa mnom. Video sam natpis LONDON i žudeo da stignem kući.
Nils Gatling se pomerio na suvozačkom sedištu kao da mu je istovremeno krajnje zabavno i po- malo neudobno.
„Nisi valjda ozbiljno mislio da bi moju sestru zanimao neko kao što si ti?”, rekao je. Ćutao sam.
„Vidiš, kad počnu tako mlade - kao što sam ja počeo i s Meri i sa Šarlotom - potpuno se prome- ne”, rekao je. „Šteta se više ne može popraviti. I to je moja prednost nad tobom. I uvek ću biti u pred- nosti. Svaki put kad je poljubiš, osetićeš moju…”
Na putu je bilo crnog leda.
Crni led se slabo vidi jer uopšte nije crn - proziran je, bez mehurića vazduha, čist led, tanak sloj leda tako providan da se kroz njega vidi asfalt. Ali nije nevidljiv.
Uvežbano oko ume da ga opazi.
A ja sam ga opazio. Obučavan sam za to.
Ako naiđem na crni led, izgubim trenje i automobil počne neobuzdano da kliza, znao sam da će Nils Gatling najverovatnije proleteti kroz prednje staklo, odskakati stotinak metara po putu i slomiti vrat, a da ću ja zagnjuriti lice duboko u veliki udobni vazdušni jastuk.
Da ću mu zauvek začepiti usta.
Namerno sam skrenuo na crni led i BMW je opasno proklizao, zadnji deo mahao je tamo-amo kao dželatova sekira.
U jednom trenutku mogao sam da izbavim gada kroz vetrobransko staklo. Ali pustio sam da taj trenutak prođe.
Obavljao sam radnje na osnovu telesnog pamćenja.
Ne paniči. Ne koči.
Ne skreći previše.
Skreni u pravac klizanja.
Obuzdao sam kola, crni led odjednom je ostao za nama i našli smo se na glatkom asfaltu gledajući u svetla Londona.
Bio sam spokojan, svež i snažan.
Nils Gatling je dahtao od straha na suvozačkom sedištu i pitao se šta se to upravo dogodilo. Do

kraja puta nije više ni zucnuo.
Predao sam uhapšenika dežurnom naredniku stanice Centralni Vest end i odveli su ga u pritvorsku ćeliju. Onda sam uradio nešto u čemu me je gotovo sprečio crni led na auto-putu.
Otišao sam kući, svojoj kćeri.

* * *

Edi Ren mi je telefonirala dok sam nam spremao doručak. Našli su Nilsa Gatlinga u svitanje. Tokom noći je iscepao svoj kašmirski džemper na trake, svezao ih za rešetke ćelije i obesio se.
Mislim da sam očekivao taj poziv.
Zato što se siledžije i kukavice ponekad plaše da se ubiju, a ponekad nemaju hrabrosti da jedno- stavno ostanu živi.

36

Dani su bili sve topliji.
Poslednje nedelje u mesecu stajao sam na prozoru naše mansarde. Velika pijaca bila je mirna i tiha na dan odmora, a ja sam gledao kako mi se pred očima smenjuju godišnja doba.
Žestoki vetrovi kasnog marta duvali su nad kupolom Katedrale Svetog Pavla pa se činilo da se či- tavo nebo pomera. No dani su bili svetliji i činilo se da je duga zima najzad prošla. Nešto hladno i mračno povuklo se iz našeg grada i ponovo je bio prelep.
Dok su zvona katedrale oglašavala jutarnju službu, tako blizu da mi se činilo da zvone u našoj ku- hinji, spustio sam se na pod da uradim sto sklekova. Kad sam posle pedesetog morao da uzmem pre- dah i popijem trostruki espreso, Sten je podigao glavu u korpi i pogledao me s lakim iznenađenjem.
Tačno. Što zbog dugih radnih dana, što zbog rane od noža, malo sam se zapustio.
Propustio sam previše redovnih treninga s Fredom. No oni neće nikuda pobeći. Vreća, kruška, fo- kuseri i sparingovanje. Mnogo znoja i povremene kapljice krvi, uvek uz Džem, Kleš i Džejmsa Brau- na. Jedva sam čekao da se vratim u formu sa Fredom.
Telefonirao je da mi javi loše vesti. Rokijeve povrede iz sukoba na farmi Hrastovo brdo okonča- le su mu profesionalnu karijeru pre nego što je i počela. Poslednje što je Fred čuo bilo je da su se Roki i Eho preselili u Eseks, kao što su činila pokolenja Londonaca tražeći komad travnjaka koji mogu da nazovu svojim.
Bilo mi je žao što je Roki prestao da trenira. No bio je sa ženom koju voli. Čekali su dete. Imali su novi dom. Život se za njega nije završio. Tek je počinjao.
Za Rokija su treninzi možda bili prošlost, ali za običnog čoveka kao što sam ja nikad se ne zavr- šavaju. Torba s opremom bila mi je spremna jer me je Fred naučio da se po povratku kući iz teretane prvo spakuju stvari za sledeći trening.
Telo me je bolelo od dubokog umora žrtve stručnog batinanja. No nema dobrih razloga za mirova- nje. Postoje samo izgovori.
Uz gorki ukus espresa u ustima naterao sam se da uradim preostalih pedeset sklekova. Mlečna ki- selina stvarala mi se u mišićima, naterao sam srce i pluća da naporno rade, znao sam da su poslednji sklekovi - oni koji se nikome ne rade, oni koje je lako preskočiti jer se već uradilo dosta - upravo oni koji stvaraju stvarnu i trajnu snagu.
A morao sam da budem snažan, morao sam da budem u formi. Morao sam da budem zdrav. Srce, mišići i pluća ne smeju me nikada izneveriti.
Zato što Skaut čeka dugo odrastanje.
I zato što ću ja biti uz nju na svakom koraku.

* * *

Bilo je kasno popodne, dani su bili primetno duži, sunčaniji i topliji, a Sten i ja bili smo sami u za- padnom Smitfildu. On je njušio kante za smeće, čitao pseću poštu i ostavljao svoje poruke - Ja, Sten, prošao sam ovuda - a ja sam čitao izvod iz Olivera Tvista ispisan na kamenim stolicama, Dikensovu

himnu duhovima pijace mesa.
„Seljaci, mesari, pastiri, telali, dečaci, lopovi, dangube i skitnice sa samog dna mešali su se u gustoj masi… povici telala, vika, psovke i svađe na sve strane, zvonjava zvona i galama iz svake krčme…”
Ali Smitfild je sada bio pust.
Nosači su bili kod svojih kuća u predgrađima. Posetioci klubova ležali su ušuškani u posteljama.
A turisti su se okupljali oko zvonika Svetog Pavla.
Bilo je to prijatno, tiho vreme pa smo ostali sve dok meka prolećna svetlost nije počela da bledi i dok nije došlo vreme da odemo po Skaut kod njene drugarice.
Od Smitfilda do Mijinog doma u Pimliku ima pet kilometara, ali put prolazi kroz neke meni drage delove grada, pa smo Sten i ja odlučili da prošetamo.
Bio je divan dan. Sišli smo na reku i došli kejom čak do Big Bena, onda smo obišli Trg Parla- menta i skrenuli desno, pa pošli zaobilaznim putem kako bismo imali izgovor da prođemo kroz park Sent Džejms.
U parku sam je video. Na drugoj obali jezera.
Šarlota i Bredli izgledali su baš kao majka i sin. Grohotom su se smejali, bezuspešno pokušavaju- ći da puste jezerom glatkim kao staklo nekakav brod na navijanje.
Plavokosa žena u crvenom kaputu, obučena pretopio za ovo doba godine, i dečačić koji je gleda kao da mu je ona sve na svetu.
Podigla je glavu i videla me.
Izgovorio sam njeno ime i krenuo oko jezera ka njoj. Onda me je zaustavio ženski glas.
„Izvinite? Izvinite!”‘
Glas je bio toliko otmeno uštogljen da se njime mogao promešati koktel. Vlasnica tog glasa bila je od onih udovica iz Čelsija koje su davno kupile kuće i zadržale ih i pošto su se doselili bogati stranci iz Rusije, Kine i evrozone, i kad su kuće vlasnika koji lete samo prvom klasom pokupovali vlasnici privatnih aviona.
Čelsijska udovica, stara dobrih sedamdesetak godina, nosila je Ermeov šal i Hanterove cipele, a u ruci je držala povodac s narandžastom plastičnom koskom u kojoj su se krile kesice za prikupljanje psećeg izmeta. Zurila je u mene s učtivim gnevom i obuzela me je bezgranična toplina prema njoj. Ve- rovatno je preživela bombardovanje, poznavala sve konobare u restoranu Vilton i bila je deo Londo- na koji volim koliko i smitfildski nosači.
„Da li vi imate španijela kralja Čarlsa?”
„Da, gospođo. Zove se Sten”, odgovorio sam.
„Jeste li videli šta taj vaš Sten radi mojoj Lulu?”
„Lulu?”
„Mojoj labradorskoj pudli!”
Sten se mučio da se popne na potpuno ojađenu i utučenu pudlu. To je bilo jače od njega, a ja sam se setio da je jedan mudrac rekao da se zbog svog polnog nagona muškarci osećaju kao da su vezani okovima za manijaka.
„Izvinite”, rekao sam. „On se lako uzbudi. Samo je druželjubiv.”
„Druželjubiv? Druželjubiv, kažete? Ako ne možete da obuzdate svog psa, onda ga ne puštajte s

povoca.”
Imala je pravo. Zakačio sam Stena za povodac. A kad sam se ponovo okrenuo ka jezeru, žene u crvenom kaputu i dečaka sa brodićem više nije bilo.
I nedostajala mi je.
Sten i ja nastavili smo šetnju. Britanska zastava na jarbolu Bakingemske palate videla se iznad hrastova, platana i dudova koji su oživljavali, a ja sam znao da to znači dve stvari.
Kraljica je kod kuće.
A Šarlota Gatling me je naučila nazivima drveća.

* * *

Kad smo stigli, delili su poklone.
Soba je bila puna devojčica obučenih kao princeze. Bilo je Snežana, Malih Sirena, Lepotica i još nekih koje nisam prepoznao, a sve su treperile od previše šećera. Bilo je i nekoliko dečaka obučenih kao gusari, kauboji i Vikinzi.
„Skaut je malo uznemirena”, rekla je Mijina mama.
Našao sam je u tihom uglu, drhtave brade i vlažnih očiju. Na grudima haljine boje zlata imala je mrlju od rođendanske torte.
Uzeo sam je u zagrljaj i učinilo mi se da je previše topla pod teškom balskom haljinom. Mija je zaštitnički stajala uz nju s rukama na bokovima. Izgledala je besno.
„Ja sam rekla Hektoru”, kazala je. „Rekla sam mu da ostavi Skaut na miru.”
Pogledao sam po sobi. Sedmogodišnji gusar cerio se zamahujući plastičnom sabljom oko šesto- godišnje Pokahontas.
To je Hektor, pretpostavio sam.
Mijina porodica se okupila oko Skaut i pokušavala da je uteši. Oni su dobri ljudi, ali mi smo samo hteli da odemo kući.
Seli smo u crni taksi i za petnaest minuta stigli pred našu zgradu.
Posmatrao sam je svakog sekunda. Uzdahnula je, obrisala oči i smirila se. Kad smo stigli kući, presvukla se u farmerke i majicu i predala mi svoju zlatnu balsku haljinu. Nisam znao šta treba s njom da radim. Tek mnogo kasnije, kad sam je stavljao u krevet, nisam više mogao da odolim i postavio sam joj pitanje koje me je mučilo otkako sam došao po nju.
„Šta ti je Hektor rekao, Skaut?”
„Ništa.”
„U redu, anđele. Laku noć.”
Okrenuo sam se da ugasim svetio i njen glas me je zaustavio.
„Neukusan brak”, kazala je.
„Molim?”
„Hektor je rekao da ste ti i mama imali neukusan brak i da zbog toga jedino ja u razredu nemam mamu.”
Vratio sam se i seo na njen krevet.
„On ne zna šta govori”, rekao sam. „Samo ponavlja nešto što je čuo od svojih glupavih roditelja.
On je obični mali glupak sa plastičnom sabljom. Jesi li videla njegovu sablju?”
„Jesam.”

„Kakav je to gusar s plastičnom sabljom? Bezvezan, eto kakav. Ne brini zbog njega, Skaut. Ljudi će uvek pokušavati da te povrede. Ne daj im. Nikad im ne daj da te povrede.”
Zagrlio sam je i rekao joj da je volim. Onda sam izašao iz sobe i ugasio svetio. Pijaca preko puta već se budila. Ponedeljak ujutru čekao je na kraju noći. Zurio sam neko vreme u pijacu, a onda sam se vratio kod Skaut. Nisam upalio svetio.
„Skaut? Jesi li budna?”
„Jesam.”
„Nije on rekao neukusan brak. Glupan mali. Rekao je neuspešan brak.”
„U redu.”
„Rekao je neuspešan brak jer smo se mama i ja razveli. To se zove neuspešan brak. Tako se to kaže. Neuspešan brak.”
„Uredu.”
Glas joj je bio vrlo tih u mraku.
„Mogu li nešto da ti kažem, Skaut?”
„Naravno.”
„Nije to bio neuspešan brak. Tvoji roditelji su se razišli, ali nije to bio neuspešan brak, Skaut.” Obuzdavao sam disanje. Hteo sam da kažem ovo kako treba. To mi je bilo veoma važno.
A onda sam shvatio da je zapravo krajnje jednostavno.
„Završio se, ali nije neuspešan. To nije isto. A razlog si ti. Nije neuspešan jer si došla ti. Ti si se rodila, Skaut. A ti si najbolje što imam. Ti si jedino zaista dobro u mom životu, Skaut. Zbog tebe je svet bolji i brak iz kog je nastala takva devojčica nije neuspešan, Skaut. Nije išlo. Završilo se. I to je vrlo tužno. AH nije bilo neuspešno. I to zbog tebe”, rekao sam milujući je po kosi. „Zbog tebe, Ska- ut.”
Naravno, ona je već bila zaspala.

Piščeva Napomena

Kad sam bio momčić i još nosio kožnu jaknu i zimi i leti, svakog jutra idući na posao prolazio sam pored jednog učesnika Velike pljačke voza.
Ronald Kristofer Edvards zvani Baster bio je pripadnik bande koja je rano ujutru 8. avgusta 1963. presrela poštanski voz iz Glazgova za London. Kad sam krajem sedamdesetih godina prolazio pored njega na putu do redakcije časopisa NME, Baster Edvards je bio cvećar u Ulici Stamford is- pred železničke stanice Vaterlo.
No za mladog siromašnog klinca u jeftinoj kožnoj jakni Baster Edvards zauvek će biti učesnik Ve- like pljačke voza.
Baster je navodno kao deo plena dobio sto pedeset hiljada funti, a kad je potrošio novac i vratio se iz Meksika, osuđen je na petnaest godina zatvora. Odslužio je devet godina, a onda je otvorio tezgu sa cvećem ispred stanice Vaterlo.
Često sam mislio na Bastera pišući priču o Piteru Nokinsu, Klaničaru. Život i smrt obojice ovih ljudi - Baster je sebi oduzeo život, kao i Klaničar, plod moje mašte - pokazuju da se čak ni kažnjeni zločini nikada ne zaboravljaju, ne ako su dovoljno spektakularni. To sam naučio od Bastera Edvard- sa, pljačkaša voza i cvećara.
Kao što je Maks Vulf rekao Eho Nokins: „Slava dolazi i prolazi. Zao glas ostaje zauvek.”
Toni Parsons London, oktobar 2014.