7. Hari Poter i Relikvije Smrti

First topic message reminder :



Posljednja knjiga serije o Hariju Poteru nudi brojne odgovore o tajnama glavnih likova: o samom Hariju, Ronu i Hermioni, ali o Dambldoru, Voldemoru i mnogim drugim. U pitanju je zaključna knjiga koja nudi mnoštvo zanimljivih uvida pisanih specifičnim nostalgičnim lirizmom o temama kao što su ljubav, čast, hrabrost i vjera. Dž. K. Roling je napisala maestralnu završnicu koja će svojim neočekivanim obrtima, uzbudljivom i napetom radnjom, još jednom oduševiti sve one koji su, kroz prethodnih šest knjiga, zavoljeli najpoznatijeg dječaka čarobnjaka na svijetu.

23. Palata Melfojevih


Hari se osvrnu ka drugim dvoma, sada svedenim na puke obrise u tmini. Video je Hermionu kako upire svoj štapić, ne prema spolja, već ka njegovom licu. Zatim prasak propraćen bleskom bele svetlosti, i on se sruči u agoniji, obnevideo. Osećao je kako mu lice ubrzano otiče pod rukama, dok su ih opkoljavali teški koraci.

– Diž’ se, gamadi.
Nepoznate ruke grubo povukoše Harija s tla. Pre nego što je uspeo da ih zaustavi, neko mu je pretresao džepove i iz njih izvadio štapić od crnog gloga. Hari se uhvati za svoje nepodnošljivo bolno lice, koje nije mogao da prepozna pod prstima, zategnuto, naduveno i podbulo, kao da je pretrpeo neku gadnu alergijsku reakciju. Oči su mu bile svedene na proreze kroz koje jedva da je video. Naočare su mu spale dok su ga izvlačili iz šatora. Mogao je da razazna samo mutna obličja četiri ili pet ljudi koji su se rvali s Ronom i Hermionom, izvlačeći i njih napolje.
– Skidaj – se – s nje! – vikao je Ron. Začu se nepogrešivi zvuk pesnice koja udara u meso: Ron zahropta od bola a Hermiona vrisnu: – Ne! Pusti ga, pusti ga!
– Tvoj dečko će proći mnogo gore ako se nalazi na mom spisku – reče jezivo

poznat hrapav glas. – Ukusna curo... kakva poslastica... obožavam meku kožu...

Hariju se prevrnu stomak. Znao je ko je to: Fenrir Suri, vukodlak kome je bilo dozvoljeno da nosi smrtoždersku odoru u zamenu za njegovu najamničku svirepost.
– Pretražite šator! – reče drugi glas.
Harija baciše licem na tlo. Tup udarac mu reče da je i Ron bačen kraj njega. Čuli su korake i lomljavu. Dok su pretraživali, ljudi su bacali stolice po šatoru.
– A sad, da vidimo koga smo to uhvatili – reče likujućim glasom Suri iznad njih, i Harija prevrnuše na leđa. Zrak svetlosti štapića pade na njegovo lice, a Suri se nasmeja.
– Moraću krem-pivom da sperem mučninu. Šta je bilo s tobom, ružni?

– Rekoh – i Hari dobi udarac u dijafragmu zbog kojeg se presamiti od bola – šta je bilo s tobom?

– Uboden – promrmlja Hari. – Uboden sam.
– Aha, tako i izgleda – reče drugi glas.
– Kako se zoveš? – zareža Suri.
– Dadli – reče Hari.
– A ime?
– Ja... Vernon. Vernon Dadli.
– Proveri spisak, Šugavko – reče Suri, a Hari ga ču kako se pomera u stranu da osmotri Rona. – A ti, Riđi?
– Sten Stranputica – reče Ron.
– Jes’ đavola – reče čovek zvani Šugavko. – Znamo mi Stena Stranputicu, taj nam je par puta pomogao.
Začu se još jedan udarac.
– Ja sab Bardi – reče Ron, a Hari je mogao po zvuku da proceni da su mu usta puna krvi. – Bardi Vidli.
– Vizli, je li? – hrapavo će Suri. – Znači, iako nisi Blatokrvni, u rodu si s izdajicama svoga roda. A najzad, tvoja zgodna mala drugarica... – Harija podiđoše žmarci od žudnje i slasti u njegovom glasu.
– Polako, Suri – reče Šugavko, nadglasavši zlobne poklike ostalih.
– A, neću je još ujesti. Videćemo da li će se brže setiti svog imena nego Barni. Ko si ti, curice?
– Penelopa Klirvoter – reče Hermiona. Zvučala je prestrašeno, ali ubedljivo.
– Koji ti je Krvni status?
– Polukrvna – reče Hermiona.
– To se lako dâ proveriti – reče Šugavko. – Al’ svi mi deluju i dalje k’o da su hogvortskog uzrasta...
– Nabustili smo – reče Ron.
– Napustili, je li, Riđi? – reče Šugavko. – Pa ste odlučili da odete na kampovanje?

I pride, k’o veli, da se malo zabavite, pa ste uzeli ime Mračnog gospodara u usta?

– Ne ba se zababimo – reče Ron. – Sbučajdo.
– Slučajno? – Ponovo se začu podrugljiv smeh.
– Znaš li ko je imao običaj da rado izgovara ime Mračnog gospodara, Vizli? – zareža Suri. – Red Feniksa. Da li ti to ime nešto znači?
– Dne.
– E pa, oni ne ukazuju Mračnom gospodaru poštovanje kakvo zaslužuje, pa je ime stavljeno pod Tabu. Tako smo ušli u trag nekolicini članova Reda. Videćemo. Vežite ih sa druga dva zatvorenika!
Neko cimnu Harija za kosu, odvuče ga malo dalje, gurnu u sedeći položaj a zatim poče da ga vezuje leđa uz leđa s nekim drugim ljudima. Hari je i dalje bio poluslep, gotovo da ništa nije bio u stanju da vidi svojim naduvenim očima. Kada je čovek koji ga je privezao najzad otišao, Hari prošaputa ostalim zatvorenicima.
– Da li neko još uvek ima štapić?
– Ne – odgovoriše Ron i Hermiona s obe njegove strane.
– Ja sam kriv za sve. Ja sam rekao ime, žao mi je...
– Hari?
Bio je to nov, ali poznat glas, i došao je direktno iza Harija, od osobe koja je bila vezana s Hermionine leve strane.
– Din?
– Ti si! Ako saznaju koga su uhvatili...! To su Otimači, oni traže samo one koji su pobegli iz škole da ih zamene za zlato...
– Nije loš ulov za jednu noć – govorio je Suri, kad je par cokula promarširao kraj Harija i oni začuše još lomljave iz šatora. – Blatokrvni, odbegli goblin i tri pobegulje. Jesi li im već jednom proverio imena na spisku, Šugavko? – zagrme on.
– Aha. Nema ovde nikakvog Vernona Dadlija, Suri.
– Zanimljivo – reče Suri. – Vrlo zanimljivo.
On čučnu kraj Harija koji kroz neznatne proreze između svojih naduvenih kapaka vide lice prekriveno prljavom, sivom dlakom i brkovima, sa šiljatim smeđim zubima i krastama u uglovima usana. Suri je mirisao isto kao i one noći na vrhu tornja gde je Dambldor umro: na zemlju, znoj i krv.
– Znači, tebe ne traže, je li, Vernone? Ili se nalaziš na tom spisku pod drugim imenom? U kojoj si kući na Hogvortsu?
– Sliterin – automatski reče Hari.
– Čudno kak’ svi misle da mi to hoćemo da čujemo – rugao se Šugavko iz senki. – Al’ nijedan ne mož’ da nam rekne gde se nalazi njihov dnevni boravak.
– U tamnici je – reče Hari razgovetno. – Ulazi se kroz zid. Puna je lobanja i sličnih stvari i nalazi se pod jezerom, pa je svetlo skroz zeleno.
Zavlada kratak tajac.
– Vidi, vidi, izgleda da smo zaista uhvatili malog sliterinca – reče Šugavko. – E

pa, dobro po tebe, Vernone, jerbo nema mnogo Blatokrvnih sliterinaca. Ko ti je otac?

– Radi u Ministarstvu – slaga Hari. Znao je da će se cela njegova priča urušiti i pri najmanjoj istrazi, ali s druge strane, ionako je imao vremena samo dok mu lice ne poprimi normalan oblik, pre nego što se sâm oda. – Odsek za magijske nesreće i katastrofe.
– Znaš šta, Suri – reče Šugavko. – Mislim da tamo i ima neki Dadli.
Hari jedva da je mogao da diše: da li će uspeti da se izvuku iz ovoga samo srećom, pukom srećom?
– Vidi, vidi – reče Suri, a Hari je osetio blag prizvuk strepnje u tom bezobzirnom glasu, i znao je da se Suri upravo pita da li je zaista upravo napao i svezao sina zvaničnika iz Ministarstva. Srce mu je snažno lupalo ispod konopaca koji su mu stezali rebra. Ne bi ga začudilo da Suri može da ga vidi. – Ako govoriš istinu, ružni, nemaš razloga da se bojiš puta u Ministarstvo. Očekujem čak da će nas tvoj otac i nagraditi zato što smo te pokupili.
– Ali – reče Hari suvih usta – ako nas samo pustite da...
– Hej! – začu se povik iz unutrašnjosti šatora. – Suri, pogledaj ovo!
Ka njima dojuri mračna silueta, a Hari pri svetlosti njihovih štapića vide srebrni sjaj. Pronašli su Grifindorov mač.
– Vrrrrlo lepo – reče Suri zahvalno, uzimajući ga od svog saputnika. – O da, zaista vrlo lepo. Deluje kao da je goblinske izrade. Odakle vama ovako nešto?
– Pripada mom ocu – slaga Hari, nadajući se unatoč svemu da je isuviše mračno da bi Suri mogao da razazna ime koje je ispisano odmah ispod balčaka. – Pozajmili smo ga da isečemo drva za potpalu...
– Ček’ malo, Suri! Vid’ ovo, u Proroku!
Čim je to Šugavko rekao, ožiljak, koji mu je bio rastegnut preko naduvenog čela, Harija strahovito zabole. Jasnije no što je uspevao da razazna bilo šta oko sebe, on vide visoku kulu, sumornu tvrđavu, zift crnu i zastrašujuću. Voldemorove misli opet postadoše oštre poput britve: klizio je ka džinovskoj zgradi prožet čudnovatim osećajem euforične ali smirene svrhovitosti...
Tako blizu... tako blizu...
Uz ogroman napor volje, Hari zatvori svoj um pred Voldemorovim mislima, vraćajući se nazad ka mestu gde je sedeo, privezan za Rona, Hermionu, Dina i Griphuka u tmini, slušajući Surog i Šugavka.
– „’Ermiona Grejndžer“ – govorio je Šugavko – „Blatokrvna za koju se zna da putuje s ’Arijem Poterom.“
Harijev ožiljak tinjao je u tišini, ali je on ulagao nadljudske napore da ostane prisutan, da ne sklizne u Voldemorov um. Čuo je škripu čizama Surog kad je kleknuo ispred Hermione.
– Znaš šta, curice? Ova slika baš prokleto liči na tebe.
– Nisam! Nisam to ja!

Hermionino prestrašeno cičanje bilo je gotovo isto kao i priznanje.

– „... za koju se zna da putuje s Harijem Poterom“ – tiho ponovi Suri.
Nad ceo prizor nadvio se zlokoban mir. Harija je ožiljak strahovito boleo, ali se iz petnih žila odupirao privlačnoj sili Voldemorovih misli: nikada mu do sada nije bilo toliko važno da ostane pri svojoj čistoj svesti.
– E pa, ovo sve menja, zar ne? – prošaputa Suri.
Niko nije progovarao: Hari je osetio da ih banda Otimača ukočeno posmatra, i Hermioninu ruku kako drhti kraj njegove. Suri ustade i načini nekoliko koraka ka mestu gde je Hari sedeo, a zatim ponovo čučnu ne bi li se pomnije zagledao u njegove izobličene crte lica.
– Šta ti je to na čelu, Vernone? – upita on nežno, ispunivši svojim kužnim dahom Harijeve nozdrve dok je prljavim prstom pritiskao zategnuti ožiljak.
– Ne dodiruj ga! – povika Hari. Nije mogao da se suzdrži, činilo mu se da će mu pripasti muka od bola.
– Mislio sam da nosiš naočare, Poteru? – prodahta Suri.
– Ja sam video naočare! – zaurla jedan od Otimača koji je čučao u pozadini. – Bile su naočare u šatoru, Suri, čekaj samo...
I nekoliko trenutaka kasnije Harijeve naočare nabijene su mu nazad na lice. Otimači su se sada zbijali oko njih, zagledajući u njega.
– Jeste, on je! – zareža Suri. – Uhvatili smo Potera!
Svi zakoračiše nekoliko koraka unazad, zatečeni onim što su učinili. Hari, koji se još uvek borio da ostane prisutan u sopstvenoj bolnoj glavi, nije mogao da smisli ništa što bi rekao: fragmenti vizija probijali su mu se kroz površinu svesti...
... klizio je oko visokih zidova crne tvrđave...
Ne, on je Hari, vezan i bez štapića, u smrtnoj opasnosti...
... podižući pogled naviše ka najgornjem prozoru najviše kule...
Bio je Hari, i oni su prigušenim glasovima odlučivali o njegovoj sudbini...
... vreme je da poleti...
– ... u Ministarstvo?
– Do đavola s Ministarstvom – zareža Suri. – Oni će prigrabiti sve zasluge, a nas neće ni pomenuti. Ja kažem da ga odvedemo pravo kod Znate-Već-Koga.
– ’Oćeš li ga prizvati? Ovde? – reče Šugavko, zvučeći zadivljeno i prestrašeno.
– Ne – zareža Suri – ja nemam... kažu da koristi kuću Melfojevih kao bazu. Odvešćemo dečaka tamo.
Hari je mislio da zna razlog zašto Suri nije prizvao Voldemora. Iako je vukodlaku dozvoljeno da nosi smrtoždersku odoru kada im je potreban, samo je Voldemorov uzan krug bio žigosan Mračnim znakom: Suri nije bio dostojan te najviše časti.

Bol u Harijevom ožiljku ponovo se rasplamsa.
... i on se uzdiže u noć, leteći pravo ka prozoru na samom vrhu kule...
– ... potpuno sigurni da je to on? Jer ak’ nije, Suri, mrtvi smo.

– Ko je ovde glavni? – zagrme Suri, prikrivajući trenutak slabosti. – Ja kažem da je to Poter, a on plus njegov štapić, to je dvesta hiljada galeona tu pred nama! Ali ako si prevelika kukavica da pođeš sa mnom, ili bilo ko od vas, onda je to sve za mene, a ako budem imao sreće, daće mi pride i devojku!

... prozor je bio tek tanani prorez u crnoj steni, nedovoljan da čovek kroz njega prođe... s njegove druge strane videla se kosturasta figura, sklupčana ispod ćebeta... mrtva, ili samo spava?
– U redu – reče Šugavko. – U redu, idemo! A šta s ostalima, Suri, šta da radimo s njima?
– Ma najbolje da ih sve povedemo. Imamo dvoje Blatokrvnih, to je još deset galeona. Daj mi i mač. Ako su to rubini, onda je i to pravo malo bogatstvo.
Zatvorenici su podignuti na noge. Hari je čuo Hermionino prestrašeno ubrzano disanje.
– Zgrabite ih, i to čvrsto. Ja ću Potera! – reče Suri, ščepavši punu šaku Harijeve kose. Hari oseti njegove duge, žute nokte kako mu grebu skalp. – Na tri! Jedan... dva...
tri...
Oni se Prebaciše, povukavši zatvorenike sa sobom. Hari se otimao, pokušavajući da se oslobodi stiska Surog, ali bilo je beznadežno: Ron i Hermiona bili su tesno priklješteni s obe njegove strane, nije mogao da se odvoji od grupe, a dok mu je dah pod pritiskom napuštao telo, ožiljak ga još bolnije zapeče...
... kako se provukao kroz procep na prozoru poput zmije i spustio, lako kao dim, u sobu koja je ličila na ćeliju...
Zatvorenici tresnuše jedni o druge kada su sleteli na seoski puteljak. Harijevim očima, koje su i dalje bile naduvene, trebalo je nekoliko trenutaka da se priviknu na promenu, a zatim primeti dveri od kovanog gvožđa u podnožju dugačkog prilaza. Osetio je tanan trzaj olakšanja. Najgore se još nije dogodilo: Voldemor nije bio tu. On je, znao je Hari, pošto je pokušavao da se odupre viziji, na nekom čudnom mestu, poput tvrđave, na samom vrhu tornja. Koliko li će Voldemoru trebati da dođe do ovog mesta kad bude saznao da je Hari tu, to je već bila druga stvar...
Jedan od Otimača odjuri do kapije i protrese je.
– Kako da uđemo? Zaključano je, Suri, ne mogu da... majku mu!
On hitro skloni ruke u strahu. Gvožđe se krivilo, izvijalo, oblikujući od svojih apstraktnih spirala i navoja strahovito lice, koje progovori zvečećim, odjekujućim glasom: – Navedite svrhu posete!
– Imamo Potera! – pobednički zagrme Suri. – Zarobili smo Harija Potera! Kapije se otvoriše.
– Hajde! – reče Suri svojim ljudima, te gurnuše zatvorenike kroz kapije i dalje prilazom, između visokih živica koje su im prigušivale korake. Hari spazi avetinjski belo obličje iznad sebe i shvati da je u pitanju albino paun. Posrtao je, a Suri bi ga dizao na noge. Sada se teturao postrance, vezan leđa uz leđa za ostalo četvoro

zatvorenika. Zatvorivši svoje nadute oči on dopusti da ga bol u ožiljku obuzme na trenutak, u želji da sazna šta to Voldemor radi, da li je već saznao da je Hari uhvaćen...

... suvonjava figura se promeškoljila ispod svog tankog ćebeta i okrenula ka njemu, otvarajući oči utisnute u lobanjoliko lice... krhki čovek ustade, i upravi svoje upale oči u njega, Voldemora, a zatim se nasmeši. Nije imao većinu zuba...
– Znači, došao si. I mislio sam da hoćeš... jednog dana. Ali tvoje putovanje bilo je uzaludno. Nikada ga nisam ni imao.
– Lažeš!
Dok je Voldemorov gnev pulsirao u njemu, Harijev ožiljak pretio je da eksplodira od bola, te on otrgnu svoj um i vrati ga nazad u sopstveno telo, boreći se da ostane prisutan dok su zatvorenike gurali preko pošljunčenog prilaza.
Sve ih obasja svetlost.
– Šta je ovo? – reče ledeni ženski glas.
– Ovde smo da vidimo Onog Koji Se Ne Sme Imenovati! – zakrešta Suri.
– Ko si ti?
– Znaš me! – u vukodlakovom glasu čula se ozlojeđenost – Fenrir Suri! Uhvatili smo Harija Potera!
Suri zgrabi Harija i okrenu ga ka svetlu, nateravši ostale zatvorenike da se odgegaju u krug.
– Znam da je naduven, gospo, al’ to je on! – oglasi se Šugavko. – Ak’ pogledate malko bliže, možete da mu vidite ožiljak. A ova ovdi, vidite li curicu? To je Blatokrvna koja je putovala sa nji’, gospo. Nema sumnje da je to on, a imamo i njegov štapić pride! Evo, gospo...
Hari spazi Narcisu Melfoj kako proučava njegovo naduveno lice. Šugavko joj pruži štapić od crnog gloga. Ona podiže obrve.
– Uvedite ih unutra – reče ona.
Harija i ostale gurali su i šutirali uza široke kamene stepenice, u predvorje ispunjeno portretima.
– Pođite za mnom – reče Narcisa, vodeći ih kroz hodnik. – Moj sin, Drako, kod kuće je za uskršnje praznike. Ako je to Hari Poter, on će ga prepoznati.
Salon je bio zaslepljujuć nakon tmine napolju. Čak i maltene zatvorenih očiju Hari je mogao da razazna veličinu te prostorije. S tavanice je visio kristalni luster, a na tamnoljubičastim zidovima nalazilo se nekoliko portreta. Kada Otimači gurnuše zatvorenike u sobu, dve figure ustadoše s fotelja ispred ukrašenog mermernog kamina.

– Šta je ovo?
Do Harijevih ušiju dopre stravično poznat, otegnut glas Lucijusa Melfoja. Sada je već paničio: nije video nikakav izlaz, a kako mu je strah rastao bilo mu je sve lakše da otkloni Voldemorove misli iako ga je ožiljak i dalje pekao.
– Kažu da su uhvatili Potera – začu se Narcisin hladni glas. – Drako, dođi ovamo.

Hari se nije usuđivao da gleda direktno u Draka, već ga je osmotrio krajičkom oka: silueta malčice viša od njega, koja se uzdigla iz fotelje, dok mu je lice bilo bleda i špicasta mrlja pokrivena beloplavom kosom.

Suri ponovo natera zatvorenike da se okrenu kako bi postavio Harija tačno ispod lustera.
– Pa, dečače? – promuklo će vukodlak.
Hari je stajao naspram ogledala iznad kamina, velikog i pozlaćenog, s kitnjasto izvijenim okvirom. Kroz proreze očiju spazio je svoj odraz po prvi put otkako su napustili Ulicu Grimold.
Lice mu je bilo ogromno, sjajno i ružičasto, a Hermionin urok potpuno mu je izobličio crte lica. Crna kosa mu je padala do ramena, a tamna mladalačka brada prekrivala vilicu. Da nije znao da je to on, upitao bi se ko to nosi njegove naočare. Odlučio je da ne progovara, jer bi ga glas svakako odao. A ipak je i dalje izbegavao da pogleda Draka u oči kada mu je ovaj prišao.
– Pa, Drako? – reče Lucijus Melfoj. Zvučao je pohlepno željno. – Je li to on? Da li je to Hari Poter?
– Nisam... nisam siguran – reče Drako. Držao se podalje od Surog, i činilo se kao da se boji da pogleda Harija u oči jednako koliko se i Hari bojao da pogleda njega.
– Ali pogledaj ga pažljivo, vidi! Priđi bliže!

– Drako, ako mi budemo ti koji će predati Potera Mračnom gospodaru, sve će nam biti opro...
– E sad, gospodine Melfoj, nadam se da nećete zaboraviti ko ga je zapravo uhvatio? – reče Suri pretećim glasom.
– Naravno da ne, naravno da ne! – reče Lucijus nestrpljivo. I sâm je došao do Harija, prišao mu toliko blizu da je Hari mogao da vidi inače opušteno, bledo lice i do najsitnijeg detalja svojim naduvenim očima. S tim licem poput naduvene maske, Hari se osećao kao da gleda kroz rešetke kaveza.
– Šta ste mu to uradili? – upita Lucijus Surog. – Otkud to da je u ovakvom stanju?

– Nismo mi.
– Meni ovo liči na Ubodni urok – reče Lucijus.

– Ima ovde nečeg – prošaputa on – mogao bi da bude ožiljak koji je rastegnut...

Drako, dođi ovamo i pogledaj kako valja! Šta misliš?
Hari vide Drakovo lice izbliza, odmah pokraj lica njegovog oca. Bili su neverovatno slični, osim što je njegov otac sada bio gotovo van sebe od uzbuđenja, dok je Drako imao nevoljan, gotovo prepadnut izraz na licu.
– Ne znam – reče on i ode do kamina odakle ih je posmatrala njegova majka.
– Bolje bi nam bilo da smo sigurni, Lucijuse – dobaci Narcisa suprugu svojim ledenim, prodornim glasom. – Potpuno sigurni da je to zaista Poter, pre nego što

prizovemo Mračnog gospodara... kažu da je ovo njegovo – ona je pomno odmeravala štapić od crnog gloga – ali nimalo ne liči na opis koji nam je Olivander dao... ako grešimo, ako prizovemo ovde Mračnog gospodara ni zbog čega... sećaš se šta je uradio Rouliju i Dolohovu?

– A šta je s Blatokrvnom, onda? – zareža Suri. Hariju se umalo tlo izmače pod nogama kad su Otimači ponovo naterali zatvorenike da se zarotiraju, kako bi svetlo sada padalo na Hermionu.
– Čekaj – oštro će Narcisa. – Da... da, ona je bila kod Madam Aljkavuše s Poterom! Videla sam njenu sliku u Proroku! Pogledaj, Drako, zar to nije ona Grejndžerova?
– Ja... možda... aha.
– Ali, onda je ovo mali Vizli! – povika Lucijus, koračajući oko svezanih zarobljenika ne bi li osmotrio Rona. – To su oni, Poterovi prijatelji... Drako, pogledaj ga, zar to nije sin Artura Vizlija, kako se beše zove...?
– Aha – ponovi Drako, leđima okrenut zatvorenicima. – Moguće.
Iza Harija se otvoriše vrata salona i odatle progovori ženski glas, od kojeg Harijev strah još više naraste.
– Šta je ovo? Šta se dogodilo, Cisi?
Belatriks Lestrejndž polako obiđe zatvorenike i zastade s Harijeve desne strane, zureći u Hermionu svojim upalim očima.
– Ali – reče ona tiho – zar nije ovo ona mala Blatokrvna? Ovo je Grejndžerova?
– Da, da, to je Grejndžerova! – povika Lucijus. – A kraj nje mislimo da je Poter! Poter i njegovi prijatelji, najzad uhvaćeni!
– Poter – zakrešta Belatriks i odmaknu se, ne bi li bolje odmerila Harija. – Jesi li siguran? Pa, onda moramo odmah obavestiti Mračnog gospodara!
Ona zasuka svoj levi rukav: Hari vide Mračni znak utisnut u meso njene ruke i znao je da se sprema da ga pipne, da prizove svog voljenog Gospodara...
– Ja sam se spremao da ga pozovem! – reče Lucijus i njegova šaka se sklopi oko Belatriksinog zgloba, sprečivši je da dodirne Znak. – Ja ću ga dozvati, Bela, Poter je doveden u moju kuću i stoga je pod mojom vlašću...
– Tvojom vlašću! – podrugljivo će ona, pokušavajući da istrgne šaku iz njegovog stiska. – Ti si svoju vlast izgubio kada si ostao bez štapića, Lucijuse! Kako se samo usuđuješ! Sklanjaj ruke s mene!
– Ovo nema nikakve veze s tobom, nisi ti zarobila dečaka...
– Izvinite, gospodine Melfoj – ubaci se Suri – ali mi smo ti koji su uhvatili Potera, i mi ćemo uzeti zlato...
– Zlato! – nasmeja se Belatriks, i dalje pokušavajući da se otrese svog zeta, slobodnom rukom preturajući po džepu u potrazi za štapićem. – Uzmi svoje zlato, prljavi strvinaru, šta će meni zlato? Ja tražim samo čast njegovog... njegovog...
Ona prestade da se opire, zaustavivši svoje tamne oči na nečemu što Hari nije

mogao da vidi. Ushićen zbog njene kapitulacije, Lucijus odbaci njenu ruku u stranu i pocepa sopstveni rukav...
– STANI! – vrisnu Belatriks. – Ne dodiruj ga, svi ćemo nastradati ako Mračni gospodar sada dođe!
Lucijus se ukoči, držeći kažiprst iznad sopstvenog Znaka. Belatriks napusti Harijevo suženo vidno polje.
– Šta je to? – začu njeno pitanje.
– Mač – zahropta jedan od Otimača van vidokruga.
– Daj mi ga.
– Nije vaš, gospo, moj je, jerbo sam ga ja našao.
Začu se tresak a zatim blesnu crvena svetlost: Hari je znao da je Otimač upravo
Ošamućen. Začuše se besni pokliči njegovih saboraca: Šugavko isuka svoj štapić.
– Kakvu to igru igraš, ženska glavo?
– Ošamuti – vrisnu ona. – Ošamuti!
Nisu joj bili dorasli, iako su bila četvorica na nju jednu: ona je, što je Hari dobro znao, bila izuzetno sposobna veštica, bez i trunke savesti. Svi popadaše u mestu, svi izuzev Surog, koji je bio primoran da klekne, raširenih ruku. Krajičkom oka Hari spazi Belatriks kako se obrušava na vukodlaka, čvrsto stežući Grifindorov mač u ruci, voštanog izraza lica.
– Odakle ti ovaj mač? – prošaputa ona Surom dok mu je izvlačila štapić iz mlitavog stiska.
– Kako se samo usuđuješ – režao je on, sposoban da pomera samo usta i primoran da gleda nagore u nju. On iskezi svoje šiljate zube. – Pusti me, ženo!
– Gde ste našli ovaj mač? – ponovi ona, mašući mu njime u lice. – Snejp ga je poslao u moju riznicu u Gringotsu!
– Bio je u njihovom šatoru – zareža Suri. – Puštaj me, rekoh!
Ona mahnu štapićem i vukodlak skoči na noge, ali je delovao i suviše oprezno da bi joj prišao. Odšunjao se iza obližnje fotelje, zarivši svoje prljave, zakrivljene nokte u njen naslon.
– Drako, izbaci ovaj ološ napolje – reče Belatriks, pokazujući na onesvešćene ljude. – Ako nemaš petlje da ih sam dokrajčiš, ostavi ih u dvorištu meni za kasnije.
– Kako se samo usuđuješ da se Draku obraćaš kao... – poče Narcisa besno, ali Belatriks vrisnu: – Umukni! Situacija je ozbiljnija no što bi mogla i da zamisliš, Cisi! Imamo veoma ozbiljan problem!
Ona zastade, pomalo zadihana, gledajući naniže u mač, ispitujući njegov balčak. A zatim se okrenu ka nemim zatočenicima.
– Ako je ovo zbilja Poter, ne smemo mu nauditi – promrmlja ona, više za sebe nego drugima. – Mračni gospodar želi lično da se otarasi Potera... ali ako sazna...
moram... moram da znam...
Ona se ponovo okrenu ka svojoj sestri.

– Zatvorenici moraju biti smešteni u podrum dok ja smislim šta da radim!

– Ovo je moja kuća, Bela, ti ne izdaješ naređenja u mojoj...
– Učinite to! Ne shvatate u kakvoj smo opasnosti! – zakrešta Belatriks: delovala je zastrašujuće, pomahnitalo. Iz njenog štapića pokulja tanak mlaz vatre i progore rupu u tepihu.
Narcisa je na trenutak oklevala, a zatim se obrati vukodlaku.
– Suri, odvedi ove zatvorenike u podrum.
– Čekaj – reče Belatriks oštro. – Sve osim... osim Blatokrvne.

– Ne! – povika Ron. – Možete mene da uzmete, uzmite mene! Belatriks ga udari po licu. Šamar je odjeknuo celom prostorijom.

– Ako ona umre tokom ispitivanja, tebe ću uzeti sledećeg – reče ona. – Izdajica svoje krvi isto je što i Blatokrvni, bar što se mene tiče. Odvedi ih dole, Suri, i pobrini se da ne mogu da pobegnu, ali nemoj ništa više da im radiš... za sada.
Ona baci Surom njegov štapić. A zatim iz svoje odore izvuče kratak srebrni nož. Njime preseče Hermionine veze, odvojivši je od ostalih zarobljenika, a zatim je odvuče za kosu do sredine prostorije dok je Suri naterao ostale da se odvuku ka obližnjim vratima, u mračan hodnik, držeći pred sobom ispružen štapić, odašiljući njime nevidljivu i neodoljivu silu kojom ih je gurao.
– Misliš da će me pustiti da uzmem malo one curice kad završi s njom? – pevušio je Suri, dok ih je gurao niz hodnik. – Mislim da ću dobiti koji griz, šta ti kažeš, Riđi?
Hari oseti kako Ron drhti. Gurnuli su ih niza strme stepenice, i dalje vezane leđa uz leđa i uz opasnost da se okliznu i polome vratove. U dnu su se nalazila masivna vrata. Suri ih otključa udarcem štapića, a zatim ih prisili da uđu u memljivu i ustajalu prostoriju, gde ih ostavi u potpunom mraku. Odjekujuć tresak zatvaranja vrata još nije sasvim zamro kada se užasan, dug krik prolomi baš iznad njih.
– HERMIONA! – zaurla Ron, i poče da se uvija i koprca ispod konopaca koji su ih svezivali, tako da se Hari zatetura. – HERMIONA!
– Ućuti! – reče Hari. – Umukni, Rone, moramo da smislimo način da...
– HERMIONA! HERMIONA!
– Moramo da smislimo plan, prekini da urlaš... moramo da se otarasimo ovih konopaca...
– Hari? – začu se šapat u tami. – Rone? Jeste li to vi?
Ron je prestao da viče. Negde blizu njih začu se kretanje, a zatim Hari spazi senku kako im se primiče.
– Hari? Rone?
– Luna?
– Da, ja sam! O ne, nisam želela da vas uhvate!
– Luna, možeš li da nam pomogneš da se oslobodimo ovih konopaca? – reče Hari.

– A da, pretpostavljam... ima tu jedan stari ekser koji koristimo ako nam treba da

nešto razbijemo... samo trenutak...

Hermiona ponovo kriknu iznad njih, a začuše i Belatriks kako vrišti, ali su njene reči bile nerazaznatljive, jer Ron ponovo povika: – HERMIONA! HERMIONA!
– Gospodine Olivander? – začu Hari Lunu kako govori. – Gospodine Olivander, da li je kod vas ekser? Možete li samo malo da se pomerite... mislim da je bio pokraj krčaga s vodom...
Vratila se u roku od nekoliko sekundi.
– Moraćete da mirujete – reče ona.
Hari oseti kako ona počinje da kopa po zategnutim naborima konopca, pokušavajući da razdreši čvorove. Odozgo začuše Belatriksin glas.
– Pitaću te ponovo! Odakle vam ovaj mač? Odakle?
– Našli smo ga – našli smo ga – MOLIM VAS! – ponovo zavrišta Hermiona. Ron se otimao snažnije no ikada i zarđali ekser okrznu Harijev zglob.
– Rone, molim te miruj! – prošaputa Luna. – Ne vidim šta radim...

– U mom džepu – reče Ron. – U mom džepu se nalazi Ugasivač, i pun je svetlosti! Nekoliko sekundi kasnije začu se kliktanje i svetlosne kugle koje je Ugasivač

usisao iz lampi u šatoru poleteše podrumom: pošto nisu bile u prilici da se pridruže svojim izvorima, prosto su ostale da vise tu, poput sićušnih sunaca, obasjavši podzemnu prostoriju. Hari vide Lunu, čije su krupne oči ispunjavale njeno belo lice, kao i beživotno obličje Olivandera, štapić-majstora, sklupčano na podu u uglu.
Izvijajući se u stranu, on vide ostale zatvorenike: Dina i goblina Griphuka, koji jedva da je bio pri svesti, na nogama su ga održavali konopci kojima je bio vezan za ljudska bića.
– O, tako je mnogo lakše, Rone – reče Luna i poče ponovo da cepa njihove sveze.

– Ćao, Din!

– Lažeš, prljava Blatokrvna, a ja to znam! Bila si u mojoj riznici u Gringotsu! Reci istinu, reci istinu!
Još jedan užasan vrisak...
– HERMIONA!
– Šta ste još uzeli? Šta još imate? Reci mi istinu, inače ću te, kunem se, rasporiti ovim nožem!
– Eto!
Hari oseti konopce kako popuštaju i padaju pa se, trljajući zglobove, okrenu i spazi Rona kako trči po podrumu gledajući u nisku tavanicu, tražeći neka vratanca. Din, modrog i krvavog lica, reče Luni: – Hvala – i ostade u mestu, tresući se, ali je Griphuk pao na pod, ošamućen i dezorijentisan, crnomanjastog lica prekrivenog mnogobrojnim rasekotinama i modricama.
Ron je sada pokušavao da se Prebaci bez štapića.
– Nema izlaza, Rone – reče Luna, posmatrajući njegove jalove napore. – Podrum

je potpuno osiguran od bekstva. I ja sam u početku pokušavala. Gospodin Olivander je ovde veoma dugo, i on je sve pokušao.
Hermiona je ponovo zavrištala: taj zvuk prođe kroz Harija kao fizički bol. Jedva svestan od užasnog probadanja u ožiljku, i on stade da jurca po podrumu, opipavajući zidove u potrazi za ko zna čime, znajući duboko u srcu da je to beskorisno.

– Šta ste još uzeli, šta još? ODGOVORI MI! KRUCIO!
Hermionini krici odjekivali su duž zidova iznad njih, Ron je gotovo jecao dok je pesnicama lupao o zid, a Hari, u krajnjem očajanju, zgrabi Hagridovu vrećicu oko svog vrata i stade grčevito da prebira po njoj: izvadio je Dambldorovu skrivalicu i protresao je, ni sam ne znajući čemu se nada – ništa se ne dogodi; mahnuo je slomljenim polovinama Feniksovog štapića, ali su i one bile beživotne – komadić ogledala svetlucajući pade na pod i on spazi sjaj najsvetlije plave...
Dambldorovo oko gledalo je u njega iz ogledala.
– Pomozite nam! – povika on ka njemu u mahnitom očajanju. – Nalazimo se u podrumu Palate Melfojevih, pomozite nam!
Oko trepnu i nestade.
Hari nije bio sasvim siguran ni da je zaista bilo tu. Iskretao je krhotinu ogledala pod svim mogućim uglovima, ali u njemu nije video odraz ničeg drugog osim zidova i tavanice njihove tamnice, iznad njih Hermiona je vrištala strašnije no ikad, a Ron je kraj njega urlao: – HERMIONA! HERMIONA!
– Kako ste ušli u moju riznicu? – čuli su Belatriksin krik. – Da li vam je onaj prljavi goblin u podrumu pomogao?
– Sreli smo ga tek večeras! – jecala je Hermiona. – Nikada nismo bili u vašoj riznici... to nije pravi mač! To je kopija, samo kopija!
– Kopija? – kreštala je Belatriks. – Da, baš ću u to da poverujem!
– Ali, možemo to lako da saznamo! – začu se Lucijusov glas. – Drako, dovedi goblina, on će moći da nam kaže da li je mač pravi ili nije!
Hari jurnu duž podruma do mesta gde je Griphuk ležao sklupčan na podu.
– Griphuk – prošaputa on u goblinovo šiljato uvo – moraš da im kažeš da je mač lažan, ne smeju da znaju da je to onaj pravi, Griphuk, molim te...
Čuo je nekoga kako silazi niza podrumske stepenice. Sledećeg trenutka s druge strane vrata začu se Drakov glas.
– Odmaknite se. Stanite uza zid preko puta vrata. Ne pokušavajte ništa ili ću vas ubiti!
Uradili su kao što im je zapoveđeno: dok je brava škljocala, Ron pritisnu Ugasivač u svom džepu i svetla se sjuriše natrag u njegov džep, ponovo obavivši podrum tminom. Vrata se širom otvoriše a na njih ulete Melfoj, bled i odlučan, štapića ispruženog ispred sebe. Zgrabio je malog goblina za mišku i krenuo unazad, vukući Griphuka za sobom. Vrata se zalupiše a istog trenutka podrumom odjeknu glasno krc.

Ron stisnu Ugasivač. Tri svetlosne lopte ponovo poleteše kroz vazduh iz njegovog

džepa, osvetlivši Dobija, kućnog vilenjaka, koji se upravo prebacio među njih.

– DOB...!
Hari udaru Rona po ruci ne bi li ga sprečio da viče, a Ron užasnuto shvati svoju grešku. Preko tavanice iznad njih čuli su se koraci: Drako je vodio Griphuka do Belatriks.
Dobijeve ogromne oči nalik teniskim lopticama razrogačiše se. Drhtao je od stopala pa sve do vrhova ušiju. Vratio se u kuću svojih starih gospodara, i bilo je očigledno da je prestravljen.
– Hari Poteru – ciknu on, tananim drhtavim glasom – Dobi je došao da vas spasi.
– Ali kako si..?
Užasan krik zagluši ostatak Harijeve rečenice: Hermionu su ponovo mučili. On pređe na najvažnije stvari.
– Možeš li da se Prebaciš izvan ovog podruma? – upita on Dobija, koji klimnu glavom, landarajući ušima.
– A možeš li da povedeš i ljudska bića sa sobom?

– U redu. Dobi, hoću da zgrabiš Lunu, Dina i gospodina Olivandera i da ih odvedeš... odvedi ih u...
– Kod Bila i Fler – reče Ron. – Školjkoliba u okolini Tinvorta!

– A zatim se vrati – reče Hari. – Možeš li to da uradiš, Dobi?

– Naravno, Hari Poteru – prošaputa maleni vilenjak. On odjuri do gospodina Olivandera, koji jedva da je bio pri svesti. Zgrabio je štapić-majstora za ruku, a zatim pružio drugu ruku Luni i Dinu, ali se oni ne pomeriše.
– Hari, hoćemo da ti pomognemo! – prošaputa Luna.
– Ne možemo da te ostavimo ovde – reče Din.
– Idite, oboje! Videćemo se kod Bila i Fler.
Dok je Hari to progovarao, ožiljak zapeče jače no ikad, i na trenutak on spusti pogled, ne na štapić-majstora, već na drugog čoveka, koji je bio podjednako star, podjednako mršav, ali mu se prezrivo smejao.
– Ubij me onda, Voldemore, rado ću dočekati smrt! Ali moja smrt neće ti doneti ono za čim tragaš... ima toliko toga što ti ne razumeš...
Osetio je Voldemorov bes, ali kad Hermiona ponovo kriknu, on ga isključi, vrativši se u podrum i užas vlastite sadašnjosti.
– Idite! – preklinjao je Hari Lunu i Dina. – Idite! I mi ćemo za vama, samo idite! Oni se uhvatiše za vilenjakove ispružene prste. Začu se još jedno glasno krc i

– Šta to bi? – povika Lucijus Melfoj iznad njihovih glava. – Da li ste čuli? Kakva je to buka iz podruma?
Hari i Ron se zagledaše.

– Drako.... ne, zovi Crvorepa! Reci njemu da proveri!

Koraci pređoše preko sobe iznad njih, a zatim nastade muk. Hari je znao da ljudi u salonu osluškuju da čuju buku iz podruma.
– Moraćemo nekako da ga oborimo – prošaputa on Ronu. Nisu imali izbora: čim neko uđe u sobu i primeti odsustvo troje zatvorenika, biće gotovi. – Ostavi upaljena svetla – dodade Hari, i kada začuše kako neko silazi niza stepenice s druge strane vrata, stadoše uza zid s obe njihove strane.
– Odmaknite se – začu se Crvorepov glas. – Odmaknite se od vrata. Ulazim.
Vrata se širom otvoriše. Delić sekunde Crvorep je piljio u naizgled prazan podrum, okupan jarkom svetlošću tri minijaturna sunca koja su lebdela u vazduhu. A zatim se Hari i Ron baciše na njega. Ron zgrabi Crvorepovu ruku kojom je držao štapić i usmeri je uvis. Hari mu rukom prekri usta, prigušivši mu glas. Borili su se u tišini: Crvorep je iz štapića izbacivao varnice a srebrnom šakom zgrabio je Harija za grkljan.
– Šta je bilo, Crvorepu? – povika Lucijus Melfoj odozgo.
– Ništa! – odazva se Ron, relativno dobro imitirajući Crvorepov šištav glas. – Sve je u redu!
Hari je jedva disao.
– Hoćeš li da me ubiješ? – procedi Hari, pokušavajući da skloni metalne prste sa grla. – Nakon što sam ti spasao život? Duguješ mi, Crvorepu!
Srebrni prsti se opustiše. Hari to nije očekivao: zapanjeno se oslobodio njihovog stiska, držeći i dalje šaku preko Crvorepovih usta. Video je kako se sitne, vodnjikave oči pacovlikog čoveka šire od straha i iznenađenja: činilo se da je i on šokiran kao i Hari zbog ovog što je njegova šaka učinila, zbog tog sićušnog milosrdnog impulsa koji je ispoljila, i poče još snažnije da se bori, kao da pokušava da poništi taj trenutak slabosti.
– A ovo ćemo mi uzeti – prošaputa Ron, izvukavši Crvorepov štapić iz njegove druge ruke.
Petigru ostade bez štapića, bespomoćan, zenica raširenih od užasa. Pogled mu je skrenuo s Harijevog lica na nešto drugo. Njegovi sopstveni srebrni prsti neumoljivo su se primicali njegovom sopstvenom grlu.
– Ne...
Ne zastavši ni da razmisli, Hari pokuša da odvuče tu šaku unazad, ali ona se nije dala zaustaviti. Srebrna alatka koju je Voldemor podario svom najkukavičkijem sluzi okrenula se protiv svog Razoružanog i beskorisnog vlasnika. Petigru je nagrađen za svoje oklevanje, za svoj trenutak sažaljenja. Bio je zadavljen pred njihovim očima.
– Ne!
I Ron je pustio Crvorepa, te su zajedničkim snagama on i Hari pokušavali da sklone stisnute metalne prste s Crvorepovog grla, ali bezuspešno. Petigru je poplaveo. – Relašio! – reče Ron, uperivši štapić ka srebrnoj ruci, ali ništa se ne dogodi.

Petigru pade na kolena, a istog trena iznad njih Hermiona ispusti užasavajuć krik. Crvorepove oči se izvrnuše na pomodrelom licu, on se poslednji put trgnu a zatim umiri.

Hari i Ron se pogledaše, ostaviše Crvorepovo telo na podu iza sebe, a zatim potrčaše uza stepenice nazad u mračni hodnik koji je vodio do salona. Oprezno su se šunjali duž njega, sve dok nisu došli do vrata salona, koja su bila odškrinuta. Sada su jasno mogli da vide Belatriks kako s visine gleda na Griphuka koji je držao Grifindorov mač u svojim dugoprstim šakama. Hermiona je ležala podno Belatriksinih nogu. Gotovo se nije micala.
– Dakle? – reče Belatriks Griphuku. – Da li je ovo pravi mač?
Hari je čekao, zadržavši dah, opirući se peckavom osećaju u ožiljku.
– Ne – reče Griphuk. – Lažan je.
– Jesi li siguran? – prodahta Belatriks. – Sasvim siguran?
– Da – reče goblin.

– Dobro je – reče ona i laganim trzajem štapića napravi još jednu duboku rasekotinu na goblinovom licu, a on uz krik pade kraj njenih stopala. Ona ga šutnu u stranu. – A sada – reče ona, trijumfalnim glasom – pozvaćemo Mračnog gospodara!

I ona podvrnu rukav i kažiprstom dodirnu Mračni znak.
Istog trena, Hari oseti kao da mu je ožiljak rasečen. Njegovo pravo okruženje je nestalo: bio je Voldemor, a koščati čarobnjak pred njim bezubo mu se smejao. Ražestilo ga je prizivanje koje je osetio – upozorio ih je, rekao im je da ga ne dozivaju ni zbog čega drugog izuzev zbog Potera. Ako su pogrešili...
– Ubij me, onda! – zahtevao je starac. – Nećeš pobediti, ne možeš pobediti! Taj štapić nikada, nikada neće biti tvoj...
A Voldemorov gnev prekipe: blesak zelene svetlosti ispuni tamnicu a krhko staro telo polete iz svog tvrdog kreveta, zatim beživotno pade nazad na njega, a Voldemor se ponovo okrenu ka prozoru jedva obuzdavajući svoj bes... ako nemaju dobar razlog što ga prizivaju nazad, osetiće njegovu odmazdu...
– A mislim – reče Belatriksin glas – da možemo da se otarasimo Blatokrvne. Suri, ako je želiš, tvoja je.
– NEEEEEEEEEEEEEEE!
Ron ulete u salon. Belatriks se zaprepašćeno osvrnu. Okrenula je svoj štapić ka Ronu...
– Ekspeliarmus! – zagme on, uperivši Crvorepov štapić ka Belatriks, i njen polete kroz vazduh a uhvati ga Hari, koji je utrčao za Ronom. Lucijus, Narcisa, Drako i Suri okrenuše se ka njima. Hari povika: – Ošamuti! – i Lucijus Melfoj pade na ognjište. Iz Drakovog, Narcisinog i Fenrirovog štapića poleteše zraci svetlosti. Hari se baci na pod, otkotrljavši se iza kauča ne bi li ih izbegao.
– STANITE ILI ĆE ONA UMRETI!

Dahćući, Hari proviri iza kauča. Belatriks je pridržavala Hermionu, koja je izgleda bila u nesvesti, a svoj kratki srebrni nož prislonila je uz njeno grlo.
– Bacite štapiće – prošaputa ona. – Bacite ih, ili ćemo otkriti koliko joj je tačno prljava krv!
Ron je ukrućeno stajao, stežući Crvorepov štapić. Hari se uspravi, i dalje držeći Belatriksin.
– Rekoh, bacite ih! – zakrešta ona, pritisnuvši sečivo na Hermionino grlo: Hari vide kako se po oštrici formiraju kapljice krvi.
– U redu! – povika on i baci Belatriksin štapić na pod kraj svojih nogu. Ron isto učini s Crvorepovim. Obojica podigoše ruke u visinu ramena.
– Odlično! – likovala je ona. – Drako, pokupi ih! Mračni gospodar dolazi, Hari Poteru! Bliži ti se smrt!
Hari je i sâm to znao. Njegov ožiljak je plamteo od bola i mogao je da oseti Voldemora kako leti nebom negde daleko, preko mračnog i olujnog mora, i uskoro će biti dovoljno blizu da se Prebaci do njih, te Hari nije video nikakav izlaz odatle.
– A sada – reče Belatriks nežno, dok je Drako hitao ka njoj sa štapićima – Cisi, mislim da bismo morali ponovo da vežemo ove male heroje, a Suri neka se pobrine za gospođicu Blatokrvnu. Sigurna sam da ti Mračni Gospodar neće uskratiti devojku, Suri, nakon svega što si učinio večeras.
Na te reči začu se čudna škripa odozgo. Svi podigoše pogled na vreme da vide kako kristalni luster podrhtava, a zatim, uz još glasniju škripu i zloslutno zveckanje, poče da pada. Belatriks je bila tačno ispod njega. Ispustivši Hermionu, ona se uz vrisak baci u stranu. Luster tresnu o pod uz prasak kristala i lanaca, padajući preko Hermione i goblina, koji je i dalje stezao Grifindorov mač. Sjajni komadići kristala poleteše u svim pravcima: Drako se presamiti, šakama pokrivši svoje krvavo lice.
Dok je Ron pritrčavao da izvuče Hermionu iz krša, Hari odluči da rizikuje: skočio je preko obližnje fotelje i istrgao tri štapića iz Drakovog stiska, uperio sva tri u Surog i povikao: – Ošamuti! – Trostruka čin odbaci vukodlaka sve do plafona, a zatim ga uz tresak baci na pod.
Dok je Narcisa odvlačila Draka što dalje od opasnosti, Belatriks skoči na noge, raščupana, mašući srebrnim nožem, ali Narcisa uperi svoj štapić ka vratima.
– Dobi! – vrisnu ona, tako da se čak i Belatriks ukopa u mestu. – Ti! Ti si bacio luster...?
Sićušni vilenjak docupka u prostoriju, uperivši svoj drhtavi prst u svoju bivšu gospodaricu.
– Ne smete da povredite Harija Potera – ciknu.
– Ubij ga, Cisi! – zakrešta Belatriks, ali se začu još jedno glasno krc te i Narcisin štapić polete kroz vazduh i pade u drugi kraj prostorije.
– Prljavi mali majmune! – prodra se Belatriks. – Kako se usuđuješ da otmeš veštici štapić, kako se samo usuđuješ da se usprotiviš svojim gospodarima?

– Dobi nema gospodara! – zaciča vilenjak. – Dobi je slobodan vilenjak, i Dobi je došao da spasi Harija Potera i njegove prijatelje!
Od bola u ožiljku Hari je obnevideo. U magnovenju je bio svestan da imaju samo nekoliko trenutaka, sekundi pre nego što im se Voldemor pridruži.
– Rone, hvataj... i IDI! – viknu on, bacivši mu jedan od štapića, a zatim se sagnu da izvuče Griphuka ispod lustera. Prebacivši preko ramena goblina koji je stenjao i dalje stežući mač, Hari zgrabi Dobija za ruku i okrenu se u mestu ne bi li se Prebacio.

Dok se okretao u tmini, uspeo je da baci poslednji pogled na salon: na blede, ukočene siluete Narcise i Draka, na crvenu mrlju koja je predstavljala Ronovu kosu i srebrnu munju, kad je Belatriksin nož preleteo preko prostorije ka mestu na kome je on nestajao...
Kod Bila i Fler... Školjkoliba... kod Bila i Fler...
Nestao je u nepoznato. Mogao je samo da ponavlja ime odredišta i nada se da će to biti dovoljno da ga odvede tamo. Bol u čelu ga je probadao a težina goblina pritiskala. Osećao je sečivo Grifindorovog mača kako ga udara po leđima. Dobijeva šaka se trgnu u njegovoj. Pitao se da li to vilenjak pokušava da preuzme kontrolu, da ih odvuče u pravom smeru i stiskanjem prstiju proba da mu stavi do znanja da mu to odgovara...
A onda udariše o čvrsto tlo i namirisaše slan vazduh. Hari pade na kolena, pusti Dobijevu ruku i pokuša da Griphuka nežno spusti na zemlju.
– Jeste li dobro? – upita on kada se goblin promeškolji, ali Griphuk samo zacvile. Hari se žmireći osvrnu oko sebe kroz tminu. Činilo se da se nedaleko od njih, pod

širokim zvezdanim nebom, nalazi neka koliba i učini mu se da vidi neko kretanje ispred nje.
– Dobi, da li je ovo Školjkoliba? – prošaputa, stežući dva štapića koja je doneo od Melfojevih, spreman da se bori ako dođe do toga. – Da li smo stigli na pravo mesto? Dobi?
On se osvrnu. Mali vilenjak stajao je nekoliko stopa od njega.
– DOBI!
Vilenjak se jedva primetno zaklati, dok mu se u širokim, sjajnim očima video odraz zvezda. On i Hari istovremeno spustiše pogled na srebrnu dršku noža koja je štrčala iz vilenjakovih zadihanih grudi.
– Dobi – ne – UPOMOĆ! – zagrme Hari ka kolibi, ka ljudima koji su se tamo kretali. – UPOMOĆ!
Nije znao niti ga je bilo briga da li su to čarobnjaci, Normalci, prijatelji ili neprijatelji. Jedino su ga se ticale ta mračna mrlja koja se širila preko Dobijevih grudi i njegove mršave ruke koje je pružao prema Hariju molećivog pogleda. Hari ga uhvati i položi postrance na hladnu travu.
– Ne, Dobi, nemoj da umreš, nemoj da umreš...
Vilenjak ga pronađe pogledom a usne mu zadrhtaše od napora dok je pokušavao

da oblikuje reči.

– Hari... Poter...
A zatim, nakon kratkog drhtaja, vilenjakovo telo ostade potpuno nepomično, a oči mu postadoše tek velike, staklaste kugle posute svetlom zvezda koje nisu mogle da vide.

24. Štapić-majstor


Kao da je tonuo u neki stari košmar. Na trenutak je ponovo klečao kraj Dambldorovog tela u podnožju najviše kule na Hogvortsu, ali je zapravo zurio u sitno telo sklupčano na travi, probodeno Belatriksinim srebrnim nožem. Harijev glas je i dalje ponavljao: – Dobi... Dobi... – iako je znao da je vilenjak otišao na mesto odakle on ne može da ga dozove.

Posle minut-dva shvatio je da su ipak stigli na pravo mesto, jer tu su bili Bil i Fler, Din i Luna, okupljeni oko njega dok je klečao nad vilenjakom.
– Hermiona? – reče on naglo. – Gde je ona?
– Ron ju je odneo unutra – reče Bil. – Biće joj dobro.
Hari ponovo spusti pogled na Dobija. Ispružio je ruku i izvukao oštro sečivo iz vilenjakovog trupa a zatim skinuo svoju jaknu i njome pokrio Dobija kao ćebetom.
Negde u blizini more se obrušavalo na stene. Hari je slušao šum talasa dok su ostali pričali, raspravljajući o stvarima koje ga nisu interesovale, donoseći odluke. Din je odneo povređenog Griphuka u kuću, a Fler je žurno krenula za njima. Bil je sada predlagao kako da sahrane vilenjaka. Hari se složio, ne znajući ni sâm šta

govori. Pri tom je gledao u sitno telo pod sobom a ožiljak ga je pekao i boleo, i u jednom kutku svog uma, koji kao da je gledao kroz pogrešan kraj teleskopa, on vide Voldemora kako kažnjava one koje su ostavili za sobom u Palati Melfojevih. Njegov gnev bio je stravičan, no Harijeva tuga za Dobijem kao da ga je umanjila, tako da je nalikovao dalekoj oluji koja do Harija dopire preko nepreglednog, tihog okeana.

– Hoću to da uradim kako valja – bile su prve reči koje je Hari potpuno svesno izgovorio. – Ne magijom. Imate li ašov?
I nedugo zatim se bacio na posao, sâm, kopajući grob na mestu koje mu je Bil pokazao, na samom kraju bašte, između dva grma. Kopao je s gnevnom žustrinom, uživajući u fizičkom radu, diveći se njegovoj nemagičnosti jer je osećao da je svaka kap njegovog znoja, svaki žulj, zapravo dar vilenjaku koji im je spasao živote.
Ožiljak mu je plamteo, ali on je gospodario svojim bolom. Osećao ga je, ali je bio i odvojen od njega. Najzad je naučio da ga kontroliše, naučio je da zatvori svoj um pred Voldemorom, savladao je ono što je Dambldor želeo da ga Snejp nauči. Baš kao što nije bio u stanju da zaposedne Harija dok je bio skrhan bolom zbog Sirijusa, tako Voldemor nije mogao svojim mislima da prodre do njega ni sada, dok je oplakivao Dobija. Činilo se da žalost i bol drže Voldemora podalje... mada bi Dambldor, naravno, rekao da je u pitanju ljubav...
Hari je kopao sve dublje i dublje kroz tvrdu, hladnu zemlju, podredivši svoj bol znoju, odričući se bola u ožiljku. U tmini, gde su mu jedino društvo bili zvuk sopstvenog disanja i nemirno more, vratiše mu se stvari koje su se zbile kod Melfojevih, stvari koje je čuo, i u toj tmini u njemu procveta spoznaja...
Nepromenljivi ritam njegovih ruku pratio je tok njegovih misli. Relikvije...
Horkruksi... Relikvije... Horkruksi... a ipak, nije više osećao u sebi onu čudnu, goruću, opsesivnu čežnju. Gubitak i strah su je ugasili: osećao se kao da ga je neko šamaranjem razbudio.
Hari je sve dublje i dublje uranjao u grob, znao je gde je Voldemor noćas bio i koga je ubio u najvišoj ćeliji u Nurmengardu, a znao je i zašto...
A mislio je i na Crvorepa, mrtvog zbog malog, podsvesnog impulsa milosti...
Dambldor je to predvideo... šta je još znao?
Hari je izgubio osećaj za vreme. Znao je samo da je tmina malo posvetlela kad su mu se pridružili Ron i Din.
– Kako je Hermiona?
– Bolje – reče Ron. – Fler brine o njoj.
Hari je imao spreman odgovor na njihovo pitanje zašto jednostavno nije stvorio savršen grob svojim štapićem, ali nije mu bio potreban. Uskočili su u rupu koju je načinio s ašovima u rukama, i zajedno su radili u tišini sve dok im se rupa nije učinila dovoljno dubokom.
Hari još čvršće umota vilenjaka u svoju jaknu. Ron je seo na ivicu groba i skinuo svoje cipele i čarape, koje je stavio na vilenjakove bose noge. Din je dao vunenu

kapu, koju je Hari pažljivo stavio na Dobijevu glavu, prekrivši mu šišmišolike uši.

– Trebalo bi da mu zatvorimo oči.
Hari nije čuo ostale dok su dolazili kroz tamu. Bil je nosio putni ogrtač, a Fler veliku belu kecelju u čijem je džepu Hari prepoznao bočicu kostorasta. Hermiona je bila umotana u pozajmljenu kućnu haljinu, bleda i nesigurnog hoda. Kada je došla do njega, Ron je zagrli. Luna, ušuškana u jedan od Flerinih kaputa, čučnu i nežno stavi prste na vilenjakove kapke, spuštajući ih preko njegovog staklastog pogleda.
– Eto – reče ona nežno. – Sada izgleda kao da spava.
Hari spusti vilenjaka u grob, namestivši njegove krhke udove tako da izgleda kao da se spokojno odmara, a zatim se pope napolje i poslednji put pogleda u maleno telo. Prisilio je sebe da se ne rasplače setivši se Dambldorove sahrane i nizova zlatnih stolica, ministra magije u prvom redu, deklamovanja Dambldorovih dostignuća, velelepnosti bele mermerne grobnice. Osećao je kako Dobi zaslužuje podjednako veličanstvenu sahranu, pa ipak, vilenjak je počivao tu, između dva grma u nevešto iskopanoj rupi.
– Mislim da bi trebalo da kažemo nešto – oglasi se Luna. – Ja ću prva, u redu? I kad su svi uprli pogled u nju, ona se obrati mrtvom vilenjaku na dnu groba.
– Mnogo ti hvala, Dobi, što si me spasio iz onog podruma. Nije pošteno što si morao da umreš, kad si bio tako dobar i hrabar. Uvek ću pamtiti ono što si učinio za nas. Nadam se da si sada srećan.
Ona se okrenu i pogleda u Rona s iščekivanjem, a on pročisti grlo i prigušenim glasom reče: – Da... hvala, Dobi.
– Hvala – promrmlja Din.

– Zbogom, Dobi – reče. Nije mogao ništa drugo da kaže, ali Luna je već sve rekla umesto njega. Bil podiže svoj štapić i gomila zemlje kraj groba podiže se uvis i uredno pade u raku u maloj, crvenkastoj gomili.

– Neće vam smetati ako ostanem ovde neko vreme? – upita on ostale.
Promrmljali su neke reči koje nisu dopirale do njega. Osetio je nežno tapšanje po leđima a potom se svi lagano odvukoše nazad do kolibe, ostavivši Harija samog kraj vilenjaka.
On se osvrnu oko sebe: duž oboda bašte nalazilo se krupno belo kamenje, uglačano morem. Uze jedan od najvećih i položi ga, poput jastuka, na mesto na kom je Dobi sada počivao. Zatim u džepu potraži štapić.
Bila su dva. Zaboravio je, smeo s uma. Nije mogao da se seti čiji su. Kao kroz maglu se sećao da ih je istrgao iz nečije ruke. Izabrao je kraći od dva štapića, koji mu je ugodnije ležao u ruci, i uperio ga u kamen.
Polako, po njegovim promrmljanim uputstvima, na površini kamena pojaviše se duboke brazde. Znao je da je Hermiona mogla to da izvede mnogo preciznije, a verovatno i brže, ali želeo je da sâm obeleži to mesto, kao što je želeo sâm i da iskopa

grob. Kada je Hari ponovo ustao, na kamenu je pisalo:

Ovde počiva Dobi, Slobodni Vilenjak.

Gledao je još nekoliko sekundi u svoju rukotvorinu, a zatim se udalji, dok ga je ožiljak još uvek pomalo peckao a um mu bio preplavljen svim onim stvarima koje su mu nadošle u grobu, ideje koje su u tmini poprimile obličja, idejama opčinjavajućim i zastrašujućim.

Kad je on ušao u maleno predvorje svi su sedeli u dnevnoj sobi, pogleda uprtih u Bila, koji je govorio. Soba je bila u svetlim bojama, lepa, s ognjištem u kom je jarko plamtela vatra. Hari nije hteo da raznosi blato po tepihu, pa je stajao na vratima, osluškujući.
– ... sreća što je Džini bila na raspustu. Da je bila na Hogvortsu, mogli su da je otmu pre nego što bismo uspeli da dođemo do nje. Sada znamo da je i ona bezbedna.
On se osvrnu i spazi Harija kako stoji na ulazu.
– Sve sam ih evakuisao iz Jazbine – objasni on. – Preselio sam ih kod Mjurijel. Sad kad Smrtožderi znaju da je Ron s tobom, sigurno će se ustremiti na porodicu...
Nemoj da se izvinjavaš – dodade, spazivši Harijev izraz lica. – Ionako je bilo pitanje vremena, tata to već mesecima govori. Mi smo najveća porodica krvnih izdajica koja postoji.
– Kako su zaštićeni? – upita Hari.
– Povereničkom čini. Tata je Čuvar tajne. A isto smo uradili i s ovom kolibom. Ovde sam ja Čuvar tajne. Niko od nas ne može da ide na posao, ali to sada nije najvažnije. Kada Olivander i Griphuk budu bolje, i njih ćemo prebaciti kod Mjurijel. Ovde baš nema mnogo mesta, ali kod nje ima na pretek. Griphukove noge zarastaju, Fler mu je dala kostorast: verovatno ćemo moći da ih prebacimo za sat-dva...
– Ne – reče Hari a Bil se zapanji. – Obojica su mi potrebna ovde. Moram da popričam s njima. Važno je.
Bio je svestan autoriteta sopstvenog glasa, ubeđenja, osećanja svrhovitosti koji se javio u njemu dok je kopao Dobijev grob. Sva lica se okrenuše ka njemu, zbunjeno ga gledajući.
– Idem da se operem – reče Hari Bilu, pogledavši svoje ruke, još prekrivene blatom i Dobijevom krvlju. – A onda moram da ih vidim, smesta.
On uđe u malenu kuhinju i zaputi se ka sudoperi ispod prozora koji je gledao na more. Duž horizonta pomaljala se zora, sedefastoružičasta i bledozlatna, dok se on prao, iznova sledeći tok misli koje su ga obuzele u mračnoj bašti...
Dobi nikada neće moći da im kaže ko ga je poslao u podrum, ali Hari je znao šta je video. Prodorno plavo oko posmatralo ga je iz komadića ogledala, a zatim je došla pomoć. Ovde, na Hogvortsu, pomoć će uvek biti pružena onima koji je zatraže.
Hari osuši ruke ne obazirući se na lepotu prizora s druge strane prozora, niti na

žamor iz dnevne sobe. Pogledao je preko okeana i ovog jutra se osetio bližim no ikad samoj srži svega.
A ožiljak ga je i dalje pekao, i znao je da je i Voldemor nadomak otkrića. Hari je shvatao, a opet i nije. Instinkti su mu govorili jedno, mozak sasvim drugo. Dambldor u Harijevim mislima se smeškao, odmeravajući Harija preko vrhova svojih prstiju, spojenih kao u molitvi.
Dao si Ronu Ugasivač. Njega si razumeo, pružio si mu način da se vrati...
A razumeo si i Crvorepa... znao si da negde duboko u njemu postoji iskra žaljenja...
A ako si znao njih... šta si onda znao o meni, Dambldore?
Da li je potrebno da znam, ali ne i da tragam? Da li si znao koliko će mi to teško pasti? Da li si mi zato sve toliko otežao? Da bih imao vremena to da shvatim?
Hari je stajao potpuno nepomično, staklastog pogleda, posmatrajući mesto gde se jarki zlatni rub zaslepljujućeg sunca izdizao iznad horizonta. A zatim spusti pogled na svoje čiste ruke i na trenutak se iznenadi kada vide da u ruci drži krpu kojom se obrisao. On je odloži i vrati se u predvorje, i dok je to činio oseti kako mu ožiljak ljutito pulsira a umom mu blesnuše, letimično poput odraza vilin-konjica koji leti iznad vode, obrisi zgrade koju je vrlo dobro znao.
Bil i Fler su stajali u podnožju stepenica.
– Moram da razgovaram s Griphukom i Olivanderom – reče Hari.
– Ne – reče Fler. – Moraćeš da sašekaš, ’Ari. Opojica su pofređeni, umorni...
– Žao mi je – reče on potpuno smireno – ali ne može da čeka. Moram odmah da pričam s njima. Nasamo – i pojedinačno. Hitno je.
– Hari, šta se do đavola zbiva? – upita Bil. – Pojaviš nam se ovde s mrtvim kućnim vilenjakom i poluonesvešćenim goblinom, Hermiona izgleda kao da su je mučili, a Ron odbija da mi bilo šta kaže...
– Ne smemo da vam kažemo šta radimo – reče Hari odsečno. – Ti si član Reda, Bile, znaš da nam je Dambldor poverio zadatak. Ne smemo da pričamo o tome ni s kim drugim.
Fler se nestrpljivo oglasi, ali je Bil ne pogleda. Piljio je u Harija. Njegovo lice išarano ožiljcima bilo je teško pročitati. Najzad, Bil reče: – U redu. S kim ćeš prvo da pričaš?
Hari je oklevao. Znao je šta zavisi od njegove odluke. Više nije bilo vremena, morao je odmah da odluči: horkruksi ili relikvije?
– Griphuk – reče Hari. – Prvo ću da pričam s Griphukom.
Srce mu je bubnjalo kao da je trčao i upravo preskočio ogromnu prepreku.
– Ovde gore, onda – reče Bil, i povede ga.
Hari je prešao nekoliko koraka pre nego što je stao i osvrnuo se za sobom.
– Trebaćete mi i vas dvoje! – viknu on Ronu i Hermioni, koji su napola skriveni čučali na vratima dnevne sobe.

Oboje kročiše na svetlo, s čudnim olakšanjem na licima.

– Kako si? – upita Hari Hermionu. – Bila si sjajna... smisliti onu priču dok te je onako povređivala...
Hermiona se slabašno nasmeši, a Ron je stegnu u zagrljaj jednom rukom..
– Šta sada radimo, Hari? – upita on.
– Videćeš. Hajde.
Hari, Ron i Hermiona pođoše za Bilom uza strme stepenice do malenog hodnika.
U njemu su bila troja vrata.
– Ovde – reče Bil, otvarajući vrata svoje i Flerine sobe. I ona je imala pogled na more, sada obasjano zlatnim sjajem svitanja. Hari priđe prozoru, okrenu leđa veličanstvenom prizoru i sačeka, prekrštenih ruku, s ožiljkom koji je pekao. Hermiona sede na fotelju kraj komode; Ron na naslon za ruke.
Bil se ponovo pojavi, noseći malog goblina, kojeg onda pažljivo položi na krevet. Griphuk zahvalno zahropta i Bil izađe, zatvorivši vrata za sobom.
– Žao mi je što sam te izvukao iz kreveta – reče Hari. – Kako su ti noge?
– Bolno – odgovori goblin. – Ali zarastaju.
I dalje je čvrsto držao Grifindorov mač, čudnog izraza lica: napola prkosnog, napola zaintrigiranog. Hari primeti goblinovu žućkastu kožu, duge tanke prste i njegove crne oči. Fler mu je skinula cipele: duge noge su mu bile prljave. Bio je veći od kućnog vilenjaka, ali ne mnogo. Njegova obla glava bila je mnogo veća od ljudske.

– Verovatno se ne sećaš... – poče Hari.
– ... da sam ja bio goblin koji ti je pokazao put do tvoje riznice kada si prvi put posetio Gringots? – reče Griphuk. – Sećam se, Hari Poteru. Ti si veoma čuven, čak i među goblinima.
Hari i goblin su se gledali, odmeravali. Harija je ožiljak i dalje peckao. Želeo je što brže da završi ovaj razgovor s Griphukom a u isto vreme se bojao da ne načini neki pogrešan potez. Dok je tražio najbolji način da uobliči svoj zahtev, goblin prekinu tišinu.
– Sahranio si vilenjaka – reče, neočekivano zlobno. – Posmatrao sam te s prozora susedne spavaće sobe.
– Da – reče Hari.

– Ti si neobičan čarobnjak, Hari Poteru.

– Kako to misliš? – upita Hari, rasejano trljajući ožiljak.
– Iskopao si grob.
– Pa?
Griphuk mu nije odgovorio. Hariju se činilo kao da mu se ruga što se ponaša kao Normalac, no nije mu bilo važno da li Griphuk odobrava Dobijev grob ili ne. Spremio se za napad.
– Griphuk, moram da te zamolim...

– Takođe si spasio goblina.

– Molim?
– Doveo si me ovde. Spasio si me.
– Pa, nije ti žao, koliko sam shvatio? – reče Hari, pomalo nestrpljivo.
– Ne, Hari Poteru – reče Griphuk i jednim prstom poče da uvrće svoju retku, crnu bradicu – ali ti si vrlo čudan čarobnjak.
– Aha – reče Hari. – E pa, Griphuk, potrebna mi je pomoć, a ti možeš da mi je pružiš.
Goblin ga ni na koji način nije podsticao niti ohrabrivao, već je nastavio da se mršti na Harija kao da u životu nije video ništa slično njemu.
– Moram da provalim u riznicu u Gringotsu.
Hari nije želeo to da kaže na tako grub način. Reči su mu se otele kad mu se ožiljak na trenutak ispunio bolom i kad je ponovo video obrise Hogvortsa. Čvrsto je zatvorio um. Morao je prvo da se pozabavi Griphukom. Ron i Hermiona zurili su u Harija kao da je poludeo.
– Hari... – poče Hermiona, ali je Griphuk preseče.
– Da provališ u riznicu u Gringotsu? – ponovi goblin, bolno se trznuvši dok je menjao položaj na krevetu. – To je nemoguće.
– Ne, nije – usprotivi mu se Ron. – Već je jednom izvedeno.
– Aha – reče Hari. – Istog onog dana kada smo se upoznali, Griphuk. Na moj rođendan, pre sedam godina.
– Dotična riznica tada je bila prazna – obrecnu se goblin, i Hari shvati da Griphuka, iako je napustio Gringots, i dalje vređa sama pomisao da njene bezbednosne mere mogu biti probijene. – Njena zaštita je bila minimalna.
– E pa, riznica u koju mi moramo da uđemo nije prazna, a prilično sam siguran da ima vrlo moćnu zaštitu – reče Hari. – Pripada Lestrejndžovima.
On vide Hermionu i Rona kako zapanjeno razmenjuju poglede, ali biće dovoljno vremena da im sve objasni nakon što mu Griphuk bude dao svoj odgovor.
– Nemate nikakve šanse – reče Griphuk odsečno. – Baš nikakve šanse. „A ako u riznice naše zađeš, u želji da tuđe blago nađeš...“
– „Budi upozoren, lopove...“ aha, znam, sećam se – reče Hari. – Ali ne pokušavam nikakvo blago da uzmem, ne pokušavam da uzmem ništa za vlastitu blagodet. Veruješ li mi?
Goblin ga popreko pogleda, a Harija ožiljak u obliku munje poče da peče, ali je on to ignorisao, odbijajući da prihvati njegov bol i njegovo dozivanje.
– Ako postoji čarobnjak kome bih poverovao da ne traži ličnu dobit – najzad reče Griphuk – to bi bio ti, Hari Poteru. Goblini i vilenjaci nisu navikli na zaštitu niti na poštovanje kakvo si ti iskazao ove noći. Makar ne od nosilaca štapića.
– Nosilaca štapića – ponovi Hari: taj izraz mu je čudnovato odzvanjao u ušima dok ga je ožiljak i dalje pekao, Voldemor usmeravao svoje misli ka severu, a on sâm

izgarao od želje da ispita Olivandera u susednoj sobi.

– Pravo nošenja štapića – reče goblin tiho – već dugo je kamen spoticanja između čarobnjaka i goblina.
– Pa goblini mogu da izvode magiju i bez štapića – reče Ron.
– To je nebitno! Čarobnjaci odbijaju da podele tajne pravljenja štapića s drugim magijskim bićima, uskraćuju nam mogućnost da proširimo svoje moći!
– Pa ni goblini neće da dele svoju magiju – reče Ron. – Nećete da nam kažete kako da pravimo mačeve i oklope onako kako vi to činite. Goblini umeju da rade s metalom na način koji čarobnjaci nikada...
– To nije važno – reče Hari, primetivši kako je Griphuk počeo da menja boju. – Ovde nije reč o čarobnjacima protiv goblina ili bilo kojih drugih magijskih stvorenja...
Griphuk se zlurado nasmeja.
– Ali jeste, baš je to u pitanju! Dok Mračni gospodar postaje sve moćniji i moćniji, tvoja rasa se sve više uzdiže nad mojom! Gringots pada pod čarobnjačku upravu, kućne vilenjake ubijaju, a ko od nosilaca štapića protestuje?
– Mi! – reče Hermiona. Uspravila se u fotelji, bistrog pogleda. – Mi protestujemo! A mene progone baš kao i bilo kog goblina ili vilenjaka, Griphuk! Ja sam Blatokrvna!
– Ne zovi sebe... – promrmlja Ron.
– Zašto ne bih? – reče Hermiona. – Blatokrvna sam i ponosim se time! U ovom novom poretku ja nemam ništa viši položaj nego ti, Griphuk! Ja sam ta koju su izabrali da muče tamo kod Melfojevih!
Dok je to govorila, razgrnula je kućnu haljinu oko vrata da pokaže tanak skerletnocrven rez na grlu koji joj je Belatriks napravila.
– Da li si znao da je Hari taj koji je oslobodio Dobija? – upita ona. – Da li si znao da se mi već godinama zalažemo za oslobađanje kućnih vilenjaka? (Ron se s nelagodom vrpoljio na naslonu za ruke Hermionine fotelje.) – Ne možeš ti želeti da Znaš-Već-Ko bude potučen više nego što mi to želimo, Griphuk!
Goblin se zagleda u Hermionu s istom onom znatiželjom koju je pokazivao spram Harija.
– Za čime tragate u riznici Lestrejndžovih? – upita on iznenada. – Mač koji je tamo pohranjen je lažan. Ovaj je pravi. – On ih sve redom osmotri. – Mislim da to već znate. Tražili ste da lažem zbog vas dok smo bili tamo.
– Ali lažni mač nije jedina stvar koja se nalazi u toj riznici, zar ne? – upita Hari. – Možda si tamo video još neke stvari?
Srce mu je lupalo silnije no ikad. On udvostruči napore da ignoriše pulsiranje svog ožiljka.
Goblin je ponovo uvrtao svoju bradicu oko prsta.
– Protivno je našem kodeksu časti da govorimo o tajnama Gringotsa. Mi smo čuvari velelepnih blaga. Imamo dužnost prema predmetima koji su nam povereni na

staranje, a koji su tako često naših ruku delo.

Goblin pomiluje mač a njegove crne oči lutale su od Harija do Hermione, pa do Rona, a zatim nazad na Harija.
– I suviše ste mladi – reče on najzad – da se borite protiv toliko njih.
– Hoćeš li nam pomoći? – reče Hari. – Nemamo nikakve šanse da provalimo unutra bez pomoći goblina. Ti si nam jedina šansa.
– Ja ću... razmisliti o tome – bio je Griphukov izluđujuć odgovor.
– Ali... – poče ljutito Ron, no Hermiona ga munu u rebra.
– Hvala ti – reče Hari.
Goblin se nakloni svojom velikom, oblom glavom u znak saglasnosti, a zatim protegnu svoje kratke noge.
– Mislim – reče on, razmetljivo se ušuškavši u Bilov i Flerin krevet – da je kostorast završio s delovanjem. Možda ću sada najzad biti u stanju da spavam. Oprostićete mi...
– Da, naravno – reče Hari, ali pre nego što je izašao iz prostorije on se nagnu napred i uze Grifindorov mač koji je ležao pokraj goblina. Griphuk se nije bunio, ali se Hariju dok je zatvarao vrata za sobom učinilo da je video ozlojeđenost u goblinovim očima.
– Mali skot – prošaputa Ron. – Uživa da nas drži u neizvesnosti.
– Hari – šapnu Hermiona, obojicu ih odvukavši dalje od vrata, nasred još uvek mračnog predvorja – da li si rekao ono što mi se čini? Da je u riznici Lestrejndžovih pohranjen jedan horkruks?
– Da – reče Hari. – Belatriks se prestravila na pomisao da smo bili tamo, bila je potpuno van sebe. Zašto? Šta je mislila da smo videli, šta je mislila da smo još uzeli odatle? Nešto za šta se uplašila da Znate-Već-Ko ne sazna.
– Ali mislila sam da tragamo za mestima gde je Znaš-Već-Ko bio, mestima gde je obavio nešto važno? – reče Ron, zblanuto. – Da li je on ikada bio u riznici Lestrejndžovih?
– Ne znam ni da li je ikada bio u Gringotsu – reče Hari. – Gotovo da nije imao zlata dok je bio mlađi, pošto mu niko ništa nije ostavio. Mada je sigurno video banku spolja, još kad je prvi put otišao u Dijagon-aleju.
Harijev ožiljak je pulsirao, ali ga je on ignorisao. Hteo je da Ron i Hermiona saznaju za Gringots pre nego što popričaju s Olivanderom.
– Mislim da bi zavideo svakom ko ima ključ od riznice u Gringotsu. Mislim da bi to smatrao pravim simbolom pripadnosti čarobnjačkom svetu. A ne zaboravite, imao je poverenja u Belatriks i njenog muža. Oni su mu bili najodanije sluge pre nego što je pao, i krenuli su u potragu za njim nakon što je nestao. Rekao je to one noći kada se povratio, čuo sam ga.
Hari protrlja ožiljak.
– Doduše, ne verujem da bi rekao Belatriks da je u pitanju horkruks. Ni Lucijusu

Melfoju nije rekao istinu o dnevniku. Verovatno joj je rekao da je u pitanju njemu izuzetno drag predmet, i zamolio je da ga smesti u svoju riznicu. Najbezbednije mesto na svetu za sve što želiš da sakriješ, reče mi Hagrid... izuzev Hogvortsa.

Kada je Hari završio s pričom, Ron zavrte glavom.
– Ti ga zaista razumeš.

– Samo deliće njegove svesti – reče Hari. – Samo deliće... voleo bih da sam makar toliko mogao da razumem Dambldora. Ali videćemo. Hajde, sad – do Olivandera.
Ron i Hermiona su delovali zbunjeno ali impresionirano idući za njim kroz malo predvorje gde zakucaše na vrata preko puta Bilove i Flerine sobe. Začuše slabašan odgovor: – Uđite!
Štapić-majstor je ležao na jednom od dva istovetna kreveta, onom daljem od prozora. Duže od godinu dana bio je zatočen u podrumu i, Hari je i to znao, mučen u više navrata. Bio je sasušen, kosti lica su mu vidno štrčale kroz žućkastu kožu. Njegove krupne srebrne oči činile su se ogromnim u utonulim dupljama. Šake koje su počivale na ćebetu mogle su da pripadaju i nekom kosturu. Hari sede na prazan krevet, kraj Rona i Hermione. Odavde se nije videlo izlazeće sunce. Soba je gledala na baštu povrh litice i sveže iskopan grob.
– Gospodine Olivander, žao mi je što vas uznemiravam – reče Hari.
– Dragi moj dečače – Olivanderov glas beše tanan. – Spasio si nas. Mislio sam da ćemo umreti onamo. Nikada... nikada neću moći da ti se... dovoljno zahvalim.
– Drago nam je što smo to učinili.
Harijev ožiljak je brideo. Znao je, bio je siguran da gotovo nema vremena da pre Voldemora stigne do njegovog cilja, ili bilo kako pokuša da ga osujeti. Osetio je kako ga hvata panika... a ipak, doneo je odluku time što je odlučio da prvo porazgovara s Griphukom. Glumeći smirenost koju nije osećao, posegnu u kesu koju je nosio oko vrata i iz nje izvadi dve polovine svog slomljenog štapića.
– Gospodine Olivander, potrebna mi je pomoć.
– Sve što treba, sve – reče štapić-majstor slabašno.
– Možete li da popravite ovo? Da li je moguće?
Olivander ispruži drhtavu ruku i Hari stavi dve jedva povezane polovine na njegov dlan.
– Zelenika i Feniksovo pero – reče Olivander drhtavim glasom. – Jedanaest inča. Fin i savitljiv.
– Da – reče Hari. – Možete li...?
– Ne – prošaputa Olivander. – Žao mi je, veoma mi je žao, ali štapić koji je pretrpeo ovoliko oštećenje ne može se popraviti nijednim sredstvom za koje ja znam.
Hari je bio spreman da to čuje, ali ga je svejedno pogodilo. Uzeo je nazad polovine štapića i vratio ih u kesu oko svog vrata. Olivander je zurio u mesto gde se do maločas nalazio skrhani štapić i nije podigao pogled sve dok Hari iz džepa nije

izvadio dva štapića koja je doneo od Melfojevih.

– Možete li da ih identifikujete? – upita Hari.
Štapić-majstor uze prvi štapić i prinese ga svojim izbledelim očima, prevrćući ga svojim zglavkastim prstima, blago ga povijajući.
– Orah i zmajev srčani nerv – reče on. – Dvanaest i tri četvrt inča. Nesavitljiv. Ovaj štapić je pripadao Belatriks Lestrejndž.
– A ovaj?

– Glog i jednorogova dlaka. Tačno deset inča. Umereno gibak. Ovo je bio štapić Draka Melfoja.
– Bio? – ponovi Hari. – Zar nije i dalje njegov?
– Možda i nije. Ako ste ga vi oduzeli...
– ... jesam...
– ... onda možda pripada vama. Naravno, važan je način uzimanja. A mnogo zavisi i od samog štapića. Međutim, uopšteno govoreći, ukoliko je štapić osvojen, i njegova odanost će se promeniti.
U sobi zavlada tišina izuzev udaljenog morskog šuma.
– Pričate o štapićima kao da imaju osećanja – reče Hari – kao da mogu da razmišljaju.
– Štapić bira čarobnjaka – reče Olivander. – Nama koji proučavamo nauku o štapićima oduvek je bar toliko bilo jasno.
– Ali neko ipak može da koristi i štapić koji ga nije izabrao? – upita Hari.
– O da, ako ste iole dobar čarobnjak moći ćete da kanališete svoju magiju kroz bilo koji instrument. Međutim, najbolji rezultati uvek će biti tamo gde postoji najjači afinitet između čarobnjaka i štapića. Te veze su kompleksne. Početna privlačnost, a zatim i zajednička potraga za iskustvom: štapić uči od čarobnjaka, čarobnjak od štapića.
More je nadolazilo i povlačilo se. Bio je to žaloban zvuk.
– Uzeo sam ovaj štapić od Draka Melfoja silom – reče Hari. – Mogu li ga bezbedno koristiti?
– Mislim da možete. Vlasništvo štapića uređeno je suptilnim zakonitostima, ali pokoreni štapić uglavnom će se podrediti svom novom gospodaru.
– Znači li to da bih ja mogao da koristim ovaj? – upita Ron izvukavši Crvorepov štapić iz džepa i pruživši ga Olivanderu.
– Kesten i zmajski srčani nerv. Devet i četvrt inča. Krt. Bio sam primoran da načinim ovaj štapić nedugo nakon što su me kidnapovali, za Pitera Petigrua. Da, ako ste ga osvojili, vrlo je verovatno da će slušati vašu volju i da će to činiti valjano, bolje nego neki drugi štapić.
– A da li to onda važi za sve štapiće? – upita Hari.
– Mislim da važi – odgovori Olivander, uperivši svoje izbuljene oči u Harijevo

lice. – Postavljate dubokoumna pitanja, gospodine Poteru. Nauka o štapićima je kompleksna i misteriozna grana magije.
– Znači, nije neophodno ubiti prethodnog vlasnika da bi se polagalo pravo na vlasništvo nad štapićem? – upita Hari.
Olivander proguta knedlu.
– Neophodno? Ne, ne bih rekao da je neophodno ubiti.
– Ipak, postoje legende – reče Hari, a dok mu je srce ubrzavalo bol u ožiljku postajao je jači. Bio je siguran da je Voldemor odlučio da sprovede svoju ideju u delo. – Legende o štapiću – ili štapićima – koji je prelazio iz ruke u ruku ubistvima.
Olivander je prebledeo. Bio je bledosiv naspram snežnobelog jastuka, a oči su mu bile ogromne, zakrvavljene i razrogačene od straha, kako se činilo.
– Mislim da je u pitanju samo jedan štapić – prošaputa on.
– A Znate-Već-Ko je zainteresovan za njega, zar ne? – upita Hari.
– Ja... kako? – zagrakta Olivander, molećivo gledajući u Rona i Hermionu, tražeći pomoć. – Kako to znate?
– Hteo je da mu kažete kako da zaobiđe vezu između naših štapića – reče Hari. Olivander je delovao prestravljeno.
– Mučio me je, morate to da shvatite! Bolna kletva, ja... nisam imao drugog izbora sem da mu kažem ono što znam, ono što sam nagađao!
– Razumem – reče Hari. – Rekli ste mu za identična jegra? Rekli ste mu da treba samo da pozajmi štapić nekog drugog čarobnjaka?
Olivander je bio užasnut, paralisan svime što Hari zna. On polako klimnu glavom.

– Ali nije uspelo – nastavi Hari. – Moj štapić je pobedio i pozajmljeni štapić. Znate li zašto?
Olivander odmahnu glavu isto onako polako kao što je maločas klimnuo.
– Ja... nikada nisam čuo za tako nešto. Vaš štapić je te noći izveo nešto jedinstveno. Povezanost jezgra-blizanaca neverovatno je retka, ali zašto bi vaš štapić polomio pozajmljeni štapić, zaista ne znam...
– Pričali smo o onom drugom štapiću, štapiću koji ide iz ruke u ruku ubistvima. Kada je Znate-Već-Ko shvatio da je moj štapić izveo nešto čudno, došao je da vas upita za taj dugi štapić, zar ne?
– Kako to znate?

– Da, pitao je – prošaputa Olivander. – Želeo je da sazna sve što bih mogao da mu kažem o štapiću koji se naizmenično zvao Smrtoštap, Štapić sudbine ili Starozovni štapić.

Hari pogleda postrance u Hermionu. Ona je delovala zapanjeno.
– Mračni gospodar – reče Olivander, prigušenim i prestrašenim tonom – oduvek je bio prezadovoljan štapićem koji sam mu načinio: tisovina i Feniksovo pero, trinaest i po inča; sve dok nije otkrio povezanost jezgra-blizanaca. Sada traga za drugim, još

moćnijim štapićem, verujući da je to jedini način da pokori vaš.

– Ali uskoro će saznati, ako već ne zna, da je moj slomljen tako da se ne može popraviti – reče Hari tiho.
– Ne! – izusti Hermiona, zvučeći prestrašeno. – Ne može to da sazna, Hari, kako bi...?
– Priori inkantatem – reče Hari. – Ostavili smo tvoj štapić i štapić od crnog gloga kod Melfojevih, Hermiona. Ako ih ispitaju kako valja, ako ih nateraju da rekonstruišu čini koje su nedavno bacali, videće da je tvoj štapić slomio moj, videće da si neuspešno pokušala da ga popraviš, i shvatiće da sam ja od tada koristio štapić od crnog gloga.
Ono malo boje što je povratila otkako su došli u kolibu nestalo joj je s lica. Ron prekorno pogleda Harija, i reče: – Nećemo sada da brinemo o tome...
Ali gospodin Olivander se ubaci.
– Mračni gospodar ne traga više za Starozovnim štapićem samo radi vašeg uništenja, gospodine Poteru. Namerio se da ga poseduje zato što veruje da će ga on učiniti istinski neranjivim.
– Pa hoće li?
– Vlasnik Starozovnog štapića uvek mora da strahuje od napada – reče Olivander
– ali pomisao na Mračnog gospodara u posedu Smrtoštapa je, moram priznati... vrlo impresivna.
Hari se iznenada seti kako nije bio siguran, kad je prvi put video Olivandera, da li mu se uopšte svideo. Čak i sada, nakon što ga je Voldemor bio utamničio i mučio, činilo se da Olivandera pomisao da će taj mračni čarobnjak imati taj štapić u svom posedu opčinjava isto koliko ga i odbija.
– Vi... vi znači zaista mislite da taj štapić postoji, gospodine Olivander? – upita Hermiona.
– O, da – reče Olivander. – Da, moguće je ući u trag kuda je sve štapić putovao kroz istoriju. Naravno, postoje određene praznine, i to velike, kada bi štapić nestao s vidika, privremeno izgubljen ili skriven, ali bi se uvek ponovo pojavio. Ima određene sebi svojstvene odlike koje oni koji znaju mnogo o nauci štapića mogu da prepoznaju. Postoje pisana svedočanstva, neka od njih malo poznata, koja smo ja i drugi štapić-majstori pomno proučavali a koja zvuče autentično.
– Znači vi... vi ne mislite da je u pitanju bajka ili mit? – upita Hermiona s poslednjim tračkom nade.
– Ne – reče Olivander. – A da li mora da pređe iz ruke u ruku ubistvom, to već ne znam. Njegova prošlost je krvava, ali je to možda i zato što je u pitanju tako poželjan predmet, koji rasplamsava strasti među čarobnjacima. Neizmerno moćan, opasan u pogrešnim rukama, a ujedno i predmet koji neverovatno fascinira sve nas koji proučavamo moć štapića.
– Gospodine Olivander – reče Hari – Vi ste rekli Znate-Već-Kome da je

Starozovni štapić kod Gregoroviča, zar ne?

Olivander je još više prebledeo, ukoliko je to uopšte bilo moguće. Delovao je avetinjski dok je gutao knedlu.
– Ali kako... kako vi...?
– Nije važno kako znam – reče Hari, na tren sklopivši oči od buktećeg bola u ožiljku, i nekoliko sekundi osmotri prizor glavne ulice u Hogsmidu, još uvek mračne pošto se nalazila mnogo severnije od njih. – Vi ste rekli Znate-Već-Kome da je štapić kod Gregoroviča?
– Bila je to glasina – prošaputa Olivander. – Glasina od pre mnogo, mnogo godina, davno pre nego što ste rođeni! Verujem da joj je sâm Gregorovič kumovao. Možete i sami da vidite koliko bi to bilo dobro za posao: da se pročuje da proučava i reprodukuje svojstva Starozovnog štapića!
– Da, shvatam – reče Hari. On ustade. – Gospodine Olivander, samo još jedna stvar a onda ćemo vas pustiti da se odmorite. Šta znate o relikvijama Smrti?
– O... o čemu? – upita štapić-majstor, delujući krajnje zbunjeno.
– Relikvijama Smrti.
– Bojim se da ne znam o čemu govorite. Da li ovo i dalje ima nekakve veze sa štapićima?
Hari se zagleda u njegovo upalo lice i poverova da se Olivander ne pretvara. Zaista nije znao za relikvije.
– Hvala vam – reče Hari. – Mnogo vam hvala. Sada ćemo vas pustiti da se malo odmorite.
Olivander je delovao slomljeno.
– Mučio me je! – prodahta. – Bolna kletva... nemate pojma koliko....
– Imam – reče Hari. – Zaista imam. Molim vas, odmorite se bar malo. Hvala vam što ste mi sve ovo rekli.
On povede Rona i Hermionu niza stepenice. Hari na trenutak spazi Bila, Fler, Lunu i Dina kako sede za kuhinjskim stolom, sa šoljama čaja pred sobom. Svi podigoše pogled kada se Hari pojavio na vratima, ali im on samo klimnu glavom i produži u baštu, a Ron i Hermiona pođoše za njim. Crvenkasta gomila zemlje koja je prekrivala Dobija ležala je pred njima i Hari joj priđe, dok je bol u njegovom ožiljku bivao sve snažniji i snažniji. S nadljudskim naporom se odupirao vizijama koje su mu se nametale, ali znao je da neće morati još dugo da im se odupire. Vrlo brzo će popustiti, jer će morati da proveri je li njegova teorija ispravna. Mora da istrpi još samo jedan kratak napor, kako bi mogao da objasni Ronu i Hermioni.
– Gregorovič je nekada davno imao Starozovni štapić – reče on. – Video sam Znate-Već-Koga kako pokušava da mu uđe u trag. Kada je pronašao Gregoroviča, otkrio je da više nije kod njega: ukrao mu ga je Grindelvald. Kako je Grindelvald otkrio da je štapić bio kod Gregoroviča, ne znam – ali ako je Gregorovič bio dovoljno glup da sam proširi glasine o tome, verovatno mu to nije bilo toliko teško.

Voldemor se nalazio pred kapijom Hogvortsa. Hari ga je video kako stoji tamo, kao i fenjer što mu se u praskozorje, klateći se, primiče sve bliže i bliže
– A Grindelvald je upotrebio Starozovni štapić da postane moćan. Na vrhuncu njegove moći, Dambldor je spoznao da je jedini koji ga može zaustaviti, i izazvao je Grindelvalda na dvoboj, pobedio ga i uzeo Starozovni štapić.
– Dambldor je imao Starozovni štapić? – reče Ron. – Ali... gde je on sada?
– Na Hogvortsu – reče Hari, boreći se da ostane s njima u bašti povrh litice.
– Pa hajdemo onda! – reče Ron brzo. – Hari, idemo da ga uzmemo pre njega!
– Prekasno je za to – reče Hari. Nije mogao da se suzdrži, pa se uhvati za glavu, pokušavajući da joj pomogne da se odupre. – Zna gde je. Već je tamo.
– Hari! – reče Ron besno. – Koliko već znaš za to... zašto smo gubili vreme? Zašto si prvo pričao s Griphukom? Mogli smo da odemo... i dalje možemo da odemo...
– Ne – reče Hari, i pade na kolena u travu. – Hermiona je u pravu. Dambldor nije želeo da ga posedujem. Nije želeo da ga uzmem. Želeo je da nađem horkrukse.
– Nepobedivi štapić, Hari! – ječao je Ron.
– Ne treba da... treba da pronađem horkrukse...
I sada je sve bilo hladno i mračno: sunce je jedva izvirivalo iznad horizonta dok je klizio kraj Snejpa, uz zemljište ka jezeru.
– Ubrzo ću ti se pridružiti u zamku – reče on, svojim piskavim, ledenim glasom. – Sada me ostavi.
Snejp se nakloni i zaputi nazad stazom, dok se njegov crni ogrtač vijorio za njim. Hari je koračao polako, čekajući da Snejpova silueta nestane. Ne bi bilo dobro da Snejp, niti bilo ko drugi, vidi kuda se zaputio. Ali na prozorima zamka nije bilo svetala, a on je umeo da se učini nevidljivim... i istog trena baci na sebe Razočaravalačku čin koja ga sakri čak i od sopstvenog pogleda.
On produži dalje, duž obale jezera, posmatrajući siluetu voljenog mu zamka, njegovog prvog kraljevstva, njegovog nasleđa...
I najzad je vide, kako baca odraz po mračnoj vodi. Bela mermerna grobnica, nepotrebna mrlja na poznatom mu predelu. Ponovo oseti onaj nalet kontrolisane euforije, onaj opojni osećaj smisla u uništenju. Podigao je stari tisov štapić: baš prikladno da ovo bude njegov poslednji veliki čin.
Grobnica se prepolovi od vrha do dna. Prekriveno obličje bilo je dugačko i mršavo kao i za života. On ponovo podiže štapić.
Pokrov spade na tlo. Lice je bilo prozirno, bledo, upalo, a ipak gotovo savršeno očuvano. Ostavili su mu naočare na prelomljenom nosu: osetio je bezmalo zluradu podrugljivost. Dambldorove ruke bile su prekrštene preko grudi, a on je ležao priklješten ispod njih, sahranjen zajedno s njim.
Da li je stara budala zamišljala da će mermerna grobnica ili smrt zaštititi štapić? Zar je mislio da će se Mračni gospodar bojati da oskrnavi njegov grob? Paukolike šake se ustremiše i izvukoše štapić iz Dambldorovog stiska, a dok ga je uzimao iz

njegovog vrha buknu mlaz varnica. Trepereći nad mrtvim telom svog prethodnog vlasnika, konačno je bio spreman da služi novog gospodara.

25. Školjkoliba


Bilova i Flerina koliba, okrečenih zidova s uzidanim školjkama, uzdizala se na litici iznad mora, pravi mali osamljeni raj. Kad god bi Hari ušao u kolibicu ili njenu baštu začuo bi neumoljivo udaranje i povlačenje talasa nalik disanju nekog džinovskog usnulog stvorenja. Sledećih dana najveći deo vremena provodio je bežeći iz prepune kolibe, pod raznim izgovorima, željan da s vrha litice posmatra nebeski svod, široku i praznu pučinu i da na licu oseti dodir hladnog, slanog vetra.

Harija je i dalje plašila dalekosežnost vlastite odluke da se ne utrkuje s Voldemorom oko štapića. Nije se sećao da je ikad ranije izabrao nečinjenje. Stalno su ga mučile sumnje, sumnje koje Ron nije mogao a da glasno ne izrazi kad god bi se zatekli zajedno.
– Šta ako je Dambldor želeo da razjasnimo taj simbol na vreme, ne bismo li se dokopali štapića? – Šta ako to što si razjasnio značenje tog simbola znači da si ujedno i „dostojan“ da se dokopaš relikvija? – Hari, ako je to zaista Starozovni štapić, kako ćemo, do đavola, uspeti da dokusurimo Znaš-Već-Koga?
Hari nije znao šta da odgovori: ponekad se pitao nije li bila čista ludost da i ne

pokušaju da spreče Voldemorov upad u grobnicu. Nije mogao zadovoljavajuće da odgovori ni zašto je bio protiv toga: svaki put kad bi pokušao da rekonstruiše unutrašnje pobude koje su ga navele da tako odluči, one su mu izgledale sve neubedljivije.

Čudno je bilo i to što ga je Hermionina podrška zbunjivala jednako koliko i Ronove sumnje. Prisiljena da se pomiri s tim da je Starozovni štapić stvaran, ona je tvrdila da je to zao predmet i da ga je Voldemor oteo na gnusan način, koji za njih nije ni dolazio u obzir.
– Ti to nikada ne bi mogao, Hari – stalno je ponavljala. – Ne bi mogao da provališ u Dambldorov grob.
Ali pomisao na Dambldorov leš plašila je Harija daleko manje nego mogućnost da je pogrešno razumeo namere živog Dambldora. Osećao je da i dalje tapka u mraku. Izabrao je svoj put, ali se stalno osvrtao unazad, pitajući se nije li pogrešno shvatio putokaze, da nije, možda, trebalo da izabere dugačiji put. S vremena na vreme ponovo bi ga obuzeo gnev prema Dambldoru, silovit poput talasa što su se obrušavali o greben ispod kolibe, gnev što mu Dambldor nije ništa objasnio pre nego što je umro.

– Ali, da li je on mrtav? – reče Ron trećeg dana njihovog boravka u kolibi. Ron i Hermiona upravo su zatekli Harija kako zuri preko zida koji odvaja baštu kolibe od litice; bilo bi mu milije da ga nisu našli, pošto nije imao želje da se priključi njihovoj raspravi.
– Da, jeste, Rone, molim te, ne počinji ponovo!
– Pogledaj činjenice, Hermiona – reče Ron, obraćajući joj je se preko Harija, koji je i dalje zurio u horizont. – Srebrna košuta. Mač. Oko koje je Hari video u ogledalu...
– Hari priznaje da mu se oko možda pričinilo! Zar ne, Hari?
– Možda i jeste – reče Hari, ne pogledavši je.
– Ali ne misliš da ti se pričinilo, zar ne? – upita Ron.
– Ne, ne mislim – reče Hari.
– Eto vidiš! – brzo reče Ron, pre nego što je Hermiona mogla da se ubaci. – Ako to nije bio Dambldor, kako onda objašnjavaš to što je Dobi znao da smo u podrumu, Hermiona?
– Ne mogu da objasnim... ali možeš li ti da objasniš kako nam ga je Dambldor poslao ako leži u svom grobu na Hogvortsu?
– Otkud znam, mogao je da bude njegov duh!
– Dambldor se ne bi vratio kao duh – reče Hari. Ma koliko malo stvari pouzdano znao o Dambldoru, barem je u to bio siguran. – On bi produžio dalje.
– Kako to misliš „produžio dalje“? – upita Ron, ali pre nego što je stigao bilo šta da kaže, glas iza njih reče: – ’Ari?
Fler je izašla iz kolibe i duga srebrnasta kosa vijorila joj se na povetarcu.
– ’Ari, Grrrip’uk bi hteo da poraskofara s tobom. Eno ga u najmanjoj spafaćoj sobi, kaše da ne šeli da ga neko drugi šuje.

Očigledno joj se nije dopadalo što je goblin šalje da prenosi poruke; izgledala je iznervirano dok se vraćala natrag u kućicu.
Griphuk ih je čekao, kao što im je Fler i rekla, u najmanjem od tri sobička u kolibi, u kojem su spavale Hermiona i Luna. Navukao je crvene pamučne zavese da zakloni svetlo, oblačno nebo, što je sobici davalo vatreni sjaj koji je odudarao od ostatka prozračne i svetle kolibe.
– Doneo sam odluku, Hari Poteru – reče goblin, sedeći skrštenih nogu na niskoj stoličici, trupkajući svojim dugim mršavim prstima po naslonima za ruke. – Mada će gringotski goblini to smatrati podlom izdajom, odlučio sam da ti pomognem...
– Sjajno! – reče Hari, osetivši kako mu je laknulo. – Griphuk, hvala ti, zaista smo...
– ... ali u zamenu – reče Goblin strogo – za odgovarajuću nadoknadu.

– Koliko tražiš? Imam zlata.

– Neću zlatnike – reče Griphuk. – Imam i ja zlato. Njegove crne oči zablistaše. Nisu imale beonjače.
– Želim mač. Mač Godrika Grifindora.

– Izvini – reče Hari. – To ne možeš da dobiješ.

– E pa, onda – reče Goblin meko – imamo problem.
– Možemo ti dati nešto drugo – reče Ron žustro. – Kladim se da Lestrejndžovi imaju gomilu blaga, možeš da izabereš, čim uđemo u riznicu.
Nije trebalo to da kaže. Griphuk se zajapuri od srdžbe.
– Nisam ja lopov, momče! Ne želim da otimam blago koje mi ne pripada!
– Taj mač je naš...
– Nije – reče goblin.
– Mi smo grifindorci, a on je pripadao Godriku Grifindoru...
– A pre nego što je dospeo u Grifindorove ruke, čiji je bio? – zahtevao je goblin da zna, pridižući se.
– Ničiji – reče Ron. – Napravljen je specijalno za njega, zar ne?
– Ne! – vrisnu goblin, cepteći od besa i uperi svoj dugi prst u Rona. – Opet vaša čarobnjačka nadmenost! Taj mač je pripadao Ragnuku Prvom, kome ga je Godrik Grifindor oduzeo! To je izgubljeno blago, remek-delo goblinskog rukotvorstva! On pripada goblinima! Taj mač je cena moje usluge; uzmite ili ostavite!
Griphuk ih je besno odmeravao. Hari se zagleda u drugo dvoje a zatim reče: – Moramo da porazgovaramo o ovom, Griphuk, ako ti ne smeta. Možeš li da nas pričekaš nekoliko minuta?
Goblin klimnu glavom, sav mrzovoljan.
Dole, u praznoj dnevnoj sobi, Hari priđe kaminu, skupivši veđe, pokušavajući da smisli šta da učini. Iza njega Ron progovori: – On nas zamajava. Ne smemo da mu

dozvolimo da dobije taj mač.

– Je li to istina? – upita Hari Hermionu. – Da li je Grifindor ukrao taj mač?
– Ne znam – reče ona nesigurno. – Istorija čarobnjaštva često preskače pojedine stvari koje su čarobnjaci uradili drugim magičnim vrstama, ali koliko ja znam, nigde se ne spominje da je Grifindor ukrao mač.
– Biće da je i to jedna od onih goblinskih priča – reče Ron – o tome kako čarobnjaci stalno pokušavaju da im smeste zvrčku. Verovatno bi trebalo da budemo još i srećni što nije tražio štapić nekog od nas.
– Goblini i te kako imaju razloga da budu kivni na čarobnjake, Rone – reče Hermiona. – Prema njima se u prošlosti surovo postupalo.
– A ni goblini nisu baš male plišane zeke, je l’ tako? – reče Ron. – Pobili su mnoge naše. I oni su se prljavo borili.
– Ali svađa s Griphukom oko toga čija je rasa nepoštenija i agresivnija njega neće nimalo smekšati da nam pomogne, zar ne?
Nastade tajac, dok su pokušavali da smisle kako da zaobiđu taj problem. Hari pogleda kroz prozor na Dobijev grob. Luna je pored nadgrobne ploče stavljala teglu s buketom despića.
– U redu – reče Ron, a Hari se okrenu ka njemu. – A šta kažeš na ovo? Reći ćemo Griphuku da nam je mač potreban dok ne uđemo u riznicu i da ćemo mu ga odmah posle toga dati. Tamo je onaj lažnjak, je l’ da? Zamenićemo ih, i daćemo mu lažni.

– Rone, on bi ih razlikovao bolje no mi! – reče Hermiona. – On je jedini shvatio da je došlo do zamene.
– Dabome, ali možemo da zbrišemo pre nego što ukapira...

– To je – reče ona tiho – nečuvena podlost. Da ga zamolimo za pomoć, a onda ga izradimo? I posle se pitaš, Rone, zašto goblini ne vole čarobnjake?
Ronu se uši zacrveneše.
– Dobro, de! To je bilo jedino što mi je palo na pamet! Šta ti onda predlažeš?
– Moramo da mu ponudimo nešto drugo, podjednako dragoceno.
– Sjajno. Idem samo da uzmem još jedan od naših drevnih mačeva goblinske izrade, a ti ga umotaj u ukrasni papir i stavi mašnicu.
Ponovo zavlada tajac. Hari je bio siguran da goblin neće prihvatiti ništa drugo osim mača, čak i da imaju nešto isto toliko vredno da mu ponude. A opet, taj mač im je bio neophodno, jedino moćno oružje u borbi s horkruksima.
Na trenutak je skopio oči i osluškivao šum mora. Nije mu bila prijatna pomisao da je Grifindor možda ukrao mač: uvek se ponosio time što je grifindorac; Grifindor je bio branitelj čarobnjaka normalskog porekla, čarobnjak koji se sukobio s ljubiteljem Čistokrvnih, Sliterinom.
– Možda laže – reče Hari, ponovo otvorivši oči. – Griphuk. Možda Grifindor nije uzeo mač. Otkud znamo da je goblinska verzija istorije ona prava?

– Kakve to veze ima? – upita Hermiona.

– Utiče na to šta ja mislim o tome – reče Hari. On duboko uzdahnu.
– Reći ćemo mu da će dobiti mač pošto nam pomogne da upadnemo u riznicu – ali ćemo voditi računa da mu ne govorimo precizno kada će ga dobiti.
Ron se polako naceri. Hermiona je, međutim, izgledala uznemireno.
– Hari, ne možemo...
– Moći će da ga dobije – nastavi Hari – nakon što ga mi budemo upotrebili da uništimo sve horkrukse. Pobrinuću se da ga tada dobije. Održaću reč.
– Ali to može da potraje godinama! – reče Hermiona.
– Ja znam to, ali on ne mora. To neće biti laganje... ne sasvim.
Hari je pogleda u oči s mešavinom prkosa i stida. Setio se reči koje su bile ugravirane poviše ulaza u Nurmengard: Za Opšte dobro. Odmah je odagnao tu pomisao. Jesu li uopšte imali izbora?
– Ne dopada mi se to – reče Hermiona.
– Ni meni – priznade Hari.
– E pa, ja mislim da je ideja genijalna– reče Ron, ponovo ustavši. – Hajde da mu kažemo.
Kad su se ponovo obreli u majušnoj sobi, Hari mu iznese svoj predlog, brižljivo pazeći da ga izloži ne nudeći određeni rok za predaju mača. Dok je govorio, Hermiona je namršteno gledala u pod: pomalo se srdio na nju, bojeći se da bi mogla da im pokvari plan. Međutim, Griphuk nije video ni čuo nikog osim Harija.
– Hari Poteru, daješ li mi reč da ćeš mi dati Grifindorov mač ukoliko ti pomognem?
– Da – reče Hari.
– Rukujmo se, onda – reče Goblin, pružajući mu ruku.
Hari je uhvati i protrese. Pitao se da li te crne oči vide bilo kakvu sumnju u njegovim vlastitim. Zatim ga Griphuk pusti, pljesnu šakama i reče: – Dakle, da počnemo!
Sve je bilo isto kao da ponovo planiraju provalu u Ministarstvo. Rešili su da to rade u najmanjem sobičku, koji je, prema Griphukovom zahtevu, stalno bio u polumraku.
– Samo sam jednom bio u riznici Lestrejndžovih – reče im Griphuk – onda kada su mi naredili da stavim unutra lažni mač. To je jedna od najdrevnijih odaja. Najstarije čarobnjačke porodice drže svoje blago na najdubljem nivou gde su riznice najveće i najzaštićenije...
Satima su bili zatvoreni u sobici veličine ostave. Dani su se polako sabirali u nedelje. Nailazili bi na problem za problemom, koje bi pokušavali da reše, među kojima i taj da je njihova zaliha višesokovnog napitka bila gotovo iscrpljena.
– Jedva ima dovoljno za jednog od nas – reče Hermiona naginjući gust,

blatnjavomutan napitak sparam svetlosti lampe.

– Biće dovoljno – reče Hari, koji je ispitivao Griphukovu rukom iscrtanu mapu najdubljih prolaza.
Ni drugi stanari Školjkolibe nisu mogli da ne primete da se nešto zbiva, sad kad su se Hari, Ron i Hermiona pojavljivali samo za obroke. Niko nije postavljao pitanja, mada je Hari za stolom često primećivao kako ih Bil sve troje posmatra, zabrinut i zamišljen.
Što su duže vremena provodili skupa, Hari je sve više uviđao da mu se goblin ne dopada mnogo. Griphuk je bio neočekivano krvožedan, smejao se pri pomisli na patnju nižih stvorenja i čini se da je uživao razmišljajući o tome da će možda morati da povrede druge čarobnjake da bi se domogli riznice Lestrejndžovih. Hari je bio ubeđen da i drugo dvoje dele istu odbojnost, ali nisu o tome raspravljali: Griphuk im je bio neophodan.
Goblin je preko volje obedovao s ostalima. Čak i kad su mu se noge oporavile, i dalje je zahtevao da mu donose poslužavnik s hranom u sobu, kao još uvek slabašnom Olivanderu, sve dok Bil, posle Flerinog izliva srdžbe, nije otišao na sprat da mu kaže da više neće moći da ga poslužuju u sobi. Posle toga Griphuk bi im se obično pridružio za pretrpanom trpezom, mada je odbijao da jede istu hranu kao oni, tražeći, umesto toga, komade sirovog mesa, korenje i razne gljive.
Hari se osećao odgovornim: uostalom, on je taj koji je insistirao da goblin ostane u Školjkolibi da bi mogao da ga ispituje. Njegovom greškom je cela porodica Vizli morala da ode u ilegalu, i zbog njega Bil, Fred, Džordž i gospodin Vizli nisu mogli više da rade.
– Žao mi je – reče on Fler jedne vetrovite aprilske večeri dok im je pomagao da pripreme večeru. – Nikad mi nije bila namera da se svi vi nosite s ovime.
Ona je upravo naložila noževima da iseckaju odreske za Griphuka i Bila, koji je, otkad ga je Suri napao, više voleo krvavo meso. Dok su noževi iza nje seckali, njen pomalo iznerviran izraz malo smekša.
– ’Ari, spasio si šifot mojoj sestrri, to ti neću zaborafiti.
Pošteno govoreći, to nije bilo istina, ali je Hari odlučio da je ne podseća kako Gabrijela nikad nije ni bila u pravoj opasnosti.
– U svakom slučaju – nastavi Fler, uperivši štapić u lončić sa sosom na štednjaku, koji smesta poče da vrije – gospodin Olifander odlasi fečerras kod Mjurri’el. To će snatno da nam olakša stvar. Taj goblin – ona se malo smrači kad ga pomenu – može da se preseli dole, a ti, Ron i Din mošete da usmete njegofu sobicu.
– Ne smeta nam ni da spavamo u dnevnoj sobi – reče Hari, koji je znao da bi se Griphuk uvredio kad bi morao da spava na kauču, a za njihov plan bilo je ključno da Griphuk bude zadovoljan. – Ne brini se za nas. – A kad ona pokuša da se usprotivi, on nastavi: – Uskoro ćemo ti se i mi skinuti s vrata; Ron, Hermiona i ja. Nećemo još dugo morati da ostanemo ovde.

– Kako to misliš? – reče ona mršteći se, štapića uperenog u kaserolu koja je sada lebdela u vazduhu. – Narafno da ne smete da odete, ofde ste besbedni!
Dok je to govorila veoma je ličila na gospođu Vizli, i njemu je bilo drago što su se u tom trenutku otvorila vrata zadnjeg ulaza. Uđoše Luna i Din, kose vlažne od kiše napolju, ruku punih granja za potpalu.
– ... i majušne ušice – govorila je Luna – kao kod nilskog konja, kaže tata, samo ljubičaste i kosmate. A ako hoćeš da ih pozoveš, moraš da pevušiš: više vole valcer nego brze ritmove...
Osećajući, očevidno, malu nelagodu, Din u prolazu slegnu ramenima prema Hariju, prateći Lunu do kombinovane trpezarije-dnevne sobe, gde su Ron i Hermiona postavljali trpezu. Ugrabivši priliku da izbegne dalje Flerino ispitivanje, Hari zgrabi dva krčaga soka od bundeve i pođe za njima.
– ... a ako ikad dođeš u našu kuću, moći ću da ti pokažem taj rog, tata mi je pisao o njemu ali ga još nisam videla, pošto su me Smrtožderi pokupili iz Hogvorts ekspresa, tako da nisam ni stigla kući za Božić – govorila je Luna dok su ona i Din ponovo raspirivali vatru.
– Luna, rekli smo ti – dobaci joj Hermiona. – Taj rog je eksplodirao. I potiče od raznosoroga, a ne od zgužvanorogih snorkaka...
– Ne, to je nesumnjivo snorkakov rog – reče Luna smireno. – Tata mi je rekao. Možda se dosad reparirao, oni se sami oporavljaju, znaš.
Hermiona odmahnu glavom i nastavi da stavlja viljuške na sto kad stiže Bil, vodeći gospodina Olivandera niza stepenice. Štapić-majstor je još uvek izgledao krajnje lomno i držao se za Bilovo rame, dok ga je ovaj pridržavao noseći veliki kofer.
– Nedostajaćete mi, gospodine Olivander – reče Luna, prišavši starcu.
– I ti meni, dušo – reče Olivander, potapšavši je po ramenu. – Bila si mi neopisiva uteha na onom užasnom mestu.
– Dakle, au revoir, gospodine Olifander – reče Fler, poljubivši ga u oba obraza. – Pitam se mošete li fi da mi učinite i ponesete paket Bilofoj tetki Mjurri’el? Nisam stigla da joj fratim njenu tijaru.
– Biće mi čast – reče Olivander uz blag naklon – to je najmanje čime mogu da vam se odužim za vaše ljubazno gostoprimstvo.
Fler izvadi izlizanu plišanu kutiju i otvori je da je pokaže štapić-majstoru. Pri svetlosti nisko spuštene lampe blistala je i svetlucala tijara.
– Mesečevo kamenje i dijamanti – reče Griphuk koji se neopaženo uvukao u prostoriju a da ga Hari nije ni primetio. – Izradili su je goblini, rekao bih?
– A platili su je čarobnjaci – reče Bil tiho, a goblin ga prostreli pogledom koji beše i skriven i drzak.
Jak vetar navaljivao je na prozore kolibe kad se Bil i Olivander zaputiše u noć. Ostali se zguraše oko stola, lakat uz lakat, nemajući maltene gde da se okrenu, i

počeše s obrokom. Vatra je šuškala i pucketala iza rešetke kamina pored njih. Fler se, primetio je Hari, samo igrala s hranom, pogledajući kroz prozor svakih par minuta. Međutim, Bil se vratio pre nego što su stigli da završe predjelo, a duga kosa bila mu je razbarušena od vetra.

– Sve je u redu – Olivander je zbrinut, mama i tata vas pozdravljaju. Džini vam šalje poljupce. Fred i Džordž dovode Mjurijel do ludila, i dalje iz njenog zadnjeg sobička vode onaj biznis putem Sovine pošte. Obradovala se kad je dobila tijaru natrag. Kaže da je pomislila da smo je ukrali.
– Oh, tako je charmante, ta tfoja tetka – reče Fler naprasito, zamahnuvši štapićem, od čega se prljavi tanjiri istog trena podigoše i naslagaše u hrpu koja je lebdela u vazduhu. Ona ih prihvati i odlučnim korakom izjuri iz sobe.
– I moj tata je napravio tijaru – oglasi se Luna. – Mada bih, doduše, pre rekla da je kruna.
Ron uhvati Harijev pogled i naceri se. Hari je znao da se ovaj setio smešne kape koju su videli kad su posetili Ksenofila.
– Da, pokušava da rekonstruiše izgubljenu dijademu Rejvenkloove. Misli da je najzad identifikovao većinu glavnih elemenata. Dodavanjem krila tintilića uspeo je da postigne sasvim...
Začu se tresak iz pravca ulaznih vrata. Svi se okrenuše ka njima. Fler izjuri iz kuhinje, delujući preplašeno: Bil skoči na noge, štapića uperenog u vrata. Hari, Ron i Hermiona učiniše isto. Griphuk nečujno skliznu pod sto i iščeze s vidika.
– Ko je? – odazva se Bil.
– To sam ja, Remus Džon Lupin! – začu se glas preko zavijajućeg vetra. Hari zadrhta od straha: šta se desilo? – Ja sam vukodlak, oženjen Nimfadorom Tonks, a ti, Čuvar tajne Školjkolibe, rekao si mi njenu adresu i rekao mi da dođem u slučaju nužde!
– Lupin – promrmlja Bil, otrča do vrata i silovito ih otvori.
Lupin se sruči preko praga. Bio je bled kao krpa, zaogrnut plaštom, a njegova proseda kosa bila je skroz zalizana vetrom. Uspravio se, pogledao po prostoriji, da bude siguran ko je tamo, i zatim glasno povika: – Dečak je! Nazvali smo ga Ted, po Dorinom ocu!
Hermiona vrisnu.
– Šta...? Tonks... Tonks se porodila?
– Da, da, porodila se! – povika Lupin. Za stolom se začuše razdragani usklici i uzdasi olakšanja. Hermiona i Fler uglas vrisnuše: – Čestitamo! – a Ron reče: – Bokca mu, beba! – kao da nikad nije čuo za tako nešto.
– Da... Da... dečak – ponovi Lupin, koji beše pomalo ošamućen vlastitom srećom. Zakorači prema stolu i zagrli Harija. Kao da se ona scena u podrumu Ulice Grimold nikad nije ni desila.
– Bićeš mu kum? – reče, dok je puštao Harija iz zagrljaja.

– J... ja? – promuca Hari.

– Ti, da, naravno... Dora se u potpunosti slaže, nema niko bolji...
– Ja... da... boga mu...
Hari je bio preplavljen radošću, zadivljen i očaran. Sad Bil odjuri da iznese vino, a Fler je ubeđivala Lupina da im se pridruži na čašici.
– Ne mogu dugo da ostanem, moram natrag – reče Lupin, smešeći im se svima: izgledao je godinama mlađi nego što ga je Hari ikad video. – Hvala, hvala ti, Bile.
Bil im uskoro svima napuni pehare. Ustadoše i podigoše ih uvis da nazdrave. – Za Tedija Remusa Lupina – reče Lupin – velikog čarobnjaka u povoju!
– Na koga najfiše liči? – raspitivala se Fler.
– Ja mislim da liči na Doru, a ona misli da liči na mene. Nema mnogo kosice. Bila je crna kad se rodio, ali kunem se da se pretvorila u riđkastu za samo sat vremena. Možda će već biti plavušan dok se vratim. Andromeda kaže da je Tonksina kosa počela da menja boju istog dana kad se rodila. – On iskapi svoj pehar. – Pa, dobro, de, još samo jedan – dodade smešeći se kad Bil krenu da ga ponovo napuni.
Vetar je šibao malu kućicu, vatra je iskrila i pucketala, i Bil uskoro otvori još jednu bocu vina. Lupinova novost ih je sve otrgla od njih samih, na kratko ih izvukla iz opsadnog stanja: vesti o rađanju novog života bile su blagotvorne. Iznenadna atmosfera slavlja nije doticala izgleda samo goblina, i posle nekog vremena on se ponovo iskrade u sobu u kojoj je sada sâm boravio. Hari je bio ubeđen da je on jedini to primetio, kad spazi Bilov pogled kako prati goblina uza stepenice.
– Ne... ne... zaista moram da se vratim – reče Lupin najzad, odbivši još jedan pehar vina. Ustade i ponovo nabaci putni plašt na sebe. – Doviđenja, doviđenja...
pokušaću ovih dana da vam donesem neke slike... i njima će biti drago kad čuju da sam vas video...
On pričvrsti ogrtač i oprosti se, zagrlivši žene i rukujući se s muškarcima, a onda, još uvek nasmejan, vrati se u olujnu noć.
– Kum, Hari! – reče Bil kad pođoše zajedno u kuhinju, pomažući da se raščisti sto.

– Kakva čast! Čestitam!
Dok je Hari odlagao prazne pehare koje je doneo, Bil zatvori vrata za njima, prigušivši raspričane glasove ostalih koji su nastavili da slave i u Lupinovom odsustvu.
– Hteo sam, zapravo, da porazgovaramo nasamo, Hari. Nije bilo lako pronaći priliku kad je koliba puna ljudi.
Bil je oklevao.
– Hari, ti nešto smeraš s Griphukom.
To je bila tvrdnja a ne pitanje, i Hari nije ni pokušao da je porekne. Samo je u iščekivanju gledao u Bila.
– Poznajem gobline – reče Bil. – Radio sam u Gringotsu otkad sam otišao s Hogvortsa. Imam prijatelje među goblinima, ukoliko uopšte može da postoji

prijateljstvo između čarobnjaka i goblina ili, barem, gobline koje dobro poznajem i koji mi se sviđaju. – Bil je ponovo oklevao. – Hari, šta želiš od Griphuka i šta si mu obećao za uzvrat?

– To ti ne mogu reći – reče Hari – Izvini, Bile.
Kuhinjska vrata iza njih se otvoriše. Fler je pokušavala da unese hrpu praznih pehara.
– Sačekaj – reče joj Bil. – Samo trenutak. Ona izađe i on ponovo zatvori vrata.
– Onda moram ovo da ti kažem – nastavi Bil. – Ako si sklopio bilo kakvu pogodbu s Griphukom, a pogotovo ako ta pogodba uključuje neka blaga, moraš da budeš izuzetno oprezan. Goblinske predstave o vlasništvu, isplati i otplati nisu iste kao ljudske.
– Kako to misliš? – upita Hari.
– Govorimo o drugačijem soju bića – reče Bil. – Dogovori između čarobnjaka i goblina vekovima su narušavani – ali to i sâm znaš iz Istorije magije. Krivica leži na obe strane, ne bih se usudio da tvrdim da su čarobnjaci bili nevini. Međutim, pojedini goblini veruju, a oni iz Gringotsa su možda najskloniji tome, da se čarobnjacima ne sme verovati kad je reč o pitanjima zlata i blaga, da nemaju obzira prema svojini goblina.
– Ja poštujem... – poče Hari, ali Bil odmahnu glavom.
– Ne shvataš, Hari, niko ko nije živeo s goblinima to ne može da razume. Za gobline je pravi i istinski gospodar svakog izrađenog predmeta njegov tvorac, a ne kupac. Svi predmeti goblinske izrade su, u očima goblina, s punim pravom njihovi.
– Ali ako su kupljeni...
– ... onda ih smatraju iznajmljenim onome ko je platio. Međutim, ne mogu nikako da se pomire s tim da se predmeti goblinske izrade prenose s čarobnjaka na čarobnjaka. Video si Griphukovo lice kad je tijara blesnula ispred njegovih očiju. On to ne odobrava. Verujem da i on, kao svi najnepopustljiviji u njegovoj vrsti, smatra da bi trebalo da bude vraćena goblinima kad prvobitni vlasnik umre. Naš običaj da čuvamo predmete goblinske izrade i predajemo ih od čarobnjaka do čarobnjaka bez dodatnog plaćanja za njih je gotovo jednak krađi.
Harija obuzeše zle slutnje. Pitao se da li Bil pogađa i više nego što pokazuje.
– Samo hoću da kažem – reče Bil, spustivši ruku na vrata koja vode u dnevnu sobu

– da moraš voditi računa šta obećavaš goblinima. Bilo bi manje opasno provaliti u Gringots, nego ne ispuniti obećanje dato goblinu.
– Dobro – reče Hari kad Bil otvori vrata – dabome. Hvala. Imaću to na umu.
Dok su on i Bil išli da se priključe ostalima, pade mu na um uvrnuta misao, rođena bez sumnje kao posledica vina koje je popio. Izgleda da je bio na putu da postane podjednako nesmotren kum Tediju Lupinu kao što je njemu bio Sirijus Blek.

26. Gringots


Planovi su skovani, a pripreme su bile gotove. U najmanjoj spavaćoj sobi, na okviru kamina, u staklenoj bočici bila je smotana dugačka, gruba crna vlas kose (uzeta sa džempera koji je Hermiona nosila u Palati Melfojevih).

– A pride ćeš koristiti njen lični štapić – reče Hari, pokazujući glavom u pravcu štapića od orahovine – stoga kapiram da ćeš biti prilično ubedljiva.
Kad ga je podigla, Hermiona kao da se uplašila da će je štapić možda ubosti ili ugristi.
– Mrzim ovu stvar – reče prigušenim glasom – stvarno mrzim. Osećaj je potpuno pogrešan, ne radi mi kako valja... kao da je on zapravo delić nje.
Hari nije mogao da se ne seti kako mu Hermiona nije verovala da mu je štapić od crnog gloga odvratan, i kako ga je ubeđivala da umišlja stvari kada je primetio da ne radi onako dobro kao njegov, i rekla mu da prione na vežbanje. Ipak, odlučio je da joj radije ne ponovi njen vlastiti savet; veče uoči njihovog planiranog napada na Gringots, osećao je, nije trenutak da joj se suprotstavlja.
– Pomoći će ti, verovatno, da se bolje uživiš u njenu ličnost – reče Ron. – Zamisli

šta je sve taj štapić uradio!

– Upravo to hoću da kažem! – reče Hermiona. – Ovo je štapić koji je mučio Nevilove mamu i tatu i još ko zna koliko ljudi? Ovo je štapić koji je ubio Sirijusa!
Hari nije razmišljao o tome: pogledao je štapić i u njemu se pojavila surova težnja da ga zgrabi i preseče nadvoje Grifindorovim mačem, koji je bio prislonjen uza zid pored njega.
– Nedostaje mi moj štapić – reče Hermiona ojađeno. – Volela bih da je gospodin Olivander mogao i meni da napravi još jedan.
Tog jutra je gospodin Olivander poslao Luni nov štapić. U tom trenutku još je bila napolju, u travnjaku iza kuće, i isprobavala njegove moći na poznom popodnevnom suncu. Din, koji je izgubio svoj štapić u sukobu s Otimačima, gledao ju je poprilično smrknuto.
Hari spusti pogled na glogov štapić koji je jednom pripadao Draku Melfoju. Bio je iznenađen, ali i polaskan, kad je otkrio da ga ovaj sluša barem onoliko koliko ga je slušao Hermionin štapić. Setivši se šta je gospodin Olivander rekao o tajnim putevima štapića, Hari pomisli da zna u čemu je Hermionin problem: nije zadobila poslušnost štapića od orahovine jer ga nije lično otela od Belatriks.
Vrata se otvoriše i pojavi se Griphuk. Hari se nagonski maši za balčak mača, privukavši ga k sebi, ali istog časa zažali zbog toga: videlo se da je goblin to primetio. Da bi prikrio tu nesmotrenost, reče: – Obavili smo i poslednje pripreme, Griphuk. Rekli smo Bilu i Fler da sutra odlazimo i da ne moraju ustajati da nas isprate.
U tome su bili neumoljivi, jer bi Hermiona trebalo da se preobrazi u Belatriks pre nego što krenu, a što manje Bil i Fler budu znali ili sumnjali šta njih troje nameravaju da učine, tim bolje. Takođe su im objasnili da se neće vratiti. Pošto su one noći kada su ih Otimači uhvatili izgubili Perkinsov stari šator, Bil im je pozajmio drugi. Sada je taj bio spakovan u torbicu s perlama, koju je, Hari je bio zaprepašćen kad je to čuo, Hermiona bila zaštitila od Otimača na najjednostavniji mogući način – uguravši je sebi u čarapu.
Mada je znao da će mu nedostajati Bil, Fler, Luna i Din, a da i ne spominje udobnost doma u kojoj su uživali nekoliko poslednjih nedelja, Hari se posvetio onome što će se desiti kada pobegnu od skučenosti Školjkolibe. Bio je umoran od neprestanog opreza da ga ne prisluškuju, umoran od stalnog zatvaranja u tu malenu, mračnu sobu. A više od svega, želeo je da se oslobodi Griphuka. Ipak, Hari i dalje nije imao odgovor na pitanje kako i kada će uspeti da se rastanu s goblinom a da mu prethodno ne daju Grifindorov mač. Bilo im je nemoguće da smisle kako će to da izvedu pošto goblin nikad nije duže od pet minuta ostavljao Harija, Rona i Hermionu nasamo. – Mogao bi mojoj majci da drži časove – mumlao je Ron kad god bi se goblinovi dugi prsti pojavili na ivici vrata. Imajući Bilovo upozorenje na umu, Hari nije mogao da izbegne pomisao da ih Griphuk drži pod prismotrom kako bi

predupredio moguću prevaru. Hermiona se s tolikom žestinom odupirala nameri da prevare Griphuka da je Hari odustao od pokušaja da iskoristi njeno znanje u iznalaženju najboljeg načina za to. U retkim trenucima kad bi se oteli Griphukovom nadzoru, ni Ron nije mogao da smisli ništa bolje od: – Moraćemo nekako da improvizujemo, druže.

Te noći Hari je loše spavao. Ležeći budan do ranih jutarnjih sati, setio se kako se osećao noć uoči upada u Ministarstvo magije, i sećao se svoje tadašnje odlučnosti, gotovo ushićenja. Sada ga je morila zebnja, neprestana sumnja: nije mogao da se otrese straha da će sve poći naopako. I dalje je stalno sebi ponavljao da je njihov plan dobar, da Griphuk zna s čim se suočavaju, da su dobro pripremljeni za sve teškoće s kojima bi mogli da se susretnu, a ipak je osećao nelagodu. Jednom ili dvaput čuo je Rona kako se meškolji, i bio je siguran da je i on budan, ali pošto su delili dnevnu sobu s Dinom, Hari nije progovarao.
Kada je najzad došlo šest sati, osetio je pravo olakšanje što mogu da se iskradu iz svojih vreća za spavanje, obuku u polumraku i odšunjaju napolje u baštu, gde je trebalo da se nađu s Hermionom i Griphukom. Zora je bila ledeno hladna, ali pošto je bio maj, gotovo da nije bilo vetra. Hari pogleda uvis u zvezde, koje su i dalje bledo svetlucale na tamnom nebu, i oslušnu more koje je zapljuskivalo liticu: nedostajaće mu taj šum.
Kroz crvenu zemlju na Dobijevom grobu klijali su mali zeleni izdanci. Dogodine će humka biti prekrivena cvećem. Beli kamen na kom je bilo utisnuto vilenjakovo ime već je počelo da nagriza vreme. Sada je Hari shvatao da nisu mogli da nađu bolje mesto gde će Dobi da počiva, ali ga je bolela pomisao da ga ostavljaju. Pogledavši u grob, ponovo se zapitao kako je vilenjak znao gde treba da dođe da bi ih spasao. Odsutno je prstima premetao kesicu koju je i dalje nosio oko vrata, kroz koju je mogao da oseti oštru krhotinu ogledala u kom je bio ubeđen da je ugledao Dambldorovo oko. A onda ga škripa vrata koja se otvaraju nagna da se okrene.
Preko travnjaka je ka njima žurno koračala Belatriks Lestrejndž u pratnji Griphuka. U hodu je uvlačila malu perlastu torbicu u unutrašnji džep stare odore koju su poneli iz Ulice Grimold. Mada je Hari savršeno dobro znao da je to Hermiona, nije mogao da ne zadrhti od gnušanja. Bila je viša od njega, a duga crna kosa talasala joj se niz leđa, dok ga je gledala svojim oholim očima podbulih kapaka. Ali kada je progovorila, kroz Belatriksin tihi glas čuo je Hermionu.
– Ima odvratan ukus, gore od gurdikorena! U redu, Rone, dođi da sad tebe sredimo...
– Važi, ali ne zaboravi, ne volim suviše dugačku bradu...
– O, zaboga, nije važno hoćeš li biti zgodan...
– Ma ne radi se tome, nego mi smeta! Ali mi se sviđalo kad mi je nos bio malo kraći, potrudi se da to uradiš isto kao što si uradila prošli put.
Hermiona uzdahnu i lati se posla, mrmljajući nešto sebi u bradu dok je

preobražavala pojedine delove Ronove spoljašnjosti. Trebalo je da on dobije potpuno nov identitet, a uzdali su se da će biti zaštićen zlokobnom aurom kojom je Belatriks zračila. Za to vreme, Hari i Griphuk trebalo bi da budu sakriveni ispod Nevidljivog ogrtača.

– Evo – reče Hermiona – kako ti se čini, Hari?
Bilo je jedva moguće naslutiti Rona ispod njegove maske, a i to, pomisli Hari, samo zbog toga što ga dobro poznaje. Ronova kosa bila je sada duga i talasasta, imao je gustu, dugačku smeđu bradu i brkove, kratak, širok nos i kosmate obrve, i nije imao pege.
– Nije baš moj tip, ali će poslužiti – reče Hari. – Idemo li, onda?
Sve troje baciše poslednji pogled na Školjkolibu, koja je, mračna i tiha, počivala pod izbledelim zvezdama, a zatim se okrenuše i zakoračiše prema određenoj tački, odmah iza ozidane ograde, gde je prestajalo dejstvo Povereničke čini i odakle su mogli da se Prebace. Kad su izašli kroz kapiju, Griphuk prozbori.
– Mislim da bih sad mogao da se popnem, Hari Poteru?
Hari se sagnu i goblin mu se uzvera na leđa, sklopivši šake oko Harijevog vrata. Nije bio težak, ali Hariju nije prijao goblinov dodir niti iznenađujuća snaga s kojom se držao za njega. Hermiona izvadi Nevidljivi ogrtač iz perlaste torbice i prebaci ga preko obojice.
– Savršeno – reče ona, povijajući se da proveri Harijeva stopala. – Ništa se ne vidi. Hajdemo.
Hari se okrenu u mestu, s Griphukom na ramenima, svom snagom se usredsredivši na Probušeni kotao, krčmu u kojoj se nalazio ulaz u Dijagon-aleju. Goblin ga stegnu još čvršće kad upadoše u stešnjujuću tminu, a nekoliko sekundi kasnije Harijeva stopala se dočekaše na trotoar i on, otvorivši oči, ugleda Čering kros. Pored njih su užurbano promicali Normalci, potištenog jutarnjeg izraza lica, nesvesni postojanja male krčme.
Gostionica Probušeni kotao bila je maltene pusta. Tom, pogrbljeni bezubi krčmar, brisao je čaše iza šanka: par veštaca koji su razgovarali prigušenim tonom u udaljenom uglu ugledaše Hermionu i povukoše se nazad u senku.
– Madam Lestrejndž – promrmlja Tom, a kad Hermiona prođe pored njega pokorno pognu glavu.
– Dobro jutro – reče Hermiona, a dok se Hari šunjao kraj nje, noseći Griphuka na krkače ispod Ogrtača, vide da Tom deluje iznenađeno.
– Isuviše si učtiva – šapnu Hari Hermioni na uvo kad izađoše iz krčme u malecno zadnje dvorište. – Moraćeš da se ponašaš prema ljudima kao da su ološ.
– U redu, u redu!
Hermiona izvuče Belatriksin štapić i kucnu ciglu u neupadljivom zidu ispred njih. Odjednom cigle počeše da se izvijaju i obrću: u središtu se pojavi rupa, koja je postajala sve veća i veća, da bi se najzad pretvorila u lučni prolaz koji je vodio u

usku kaldrmisanu ulicu koja beše Dijagon-aleja.

Bilo je tiho, radnje tek što su počele da se otvaraju te napolju nije bilo gotovo nijednog kupca. Vijugasta kamenita ulica bila je znatno drugačija od prometnog mesta koje je Hari pre mnogo godina posetio pred početak svog prvog polugodišta na Hogvortsu. Bilo je više zamandaljenih radnji nego ikad, mada je od njegove poslednje posete osvanulo nekoliko novih preduzeća posvećenih Mračnim veštinama. S mnogih postera izloženih u mnogobrojnim izlozima u Harija je zurilo njegovo vlastito lice, uvek potpisano s Nepoželjni Broj 1.
Nekolicina odrpanih ljudi sedela je šćućurena na dovracima. Čuo ih je kako stenju, obraćajući se retkim prolaznicima i proseći zlatnike, tvrdeći da su zaista čarobnjaci. Jedan je imao krvavi zavoj preko oka.
Dok su hitali ulicom, prosjaci su bacali pogled na Hermionu. Izgledalo je kao da se tope pred njom, navlačeći kapuljače preko lica i bežeći što su brže mogli. Hermiona ih je radoznalo gledala sve dok se čovek s krvavim zavojem ne dotetura pravo ispred nje.
– Moja deca! – zaurla, pokazujući na nju. Glas mu je bio hrapav, piskav i zvučao je uzrujano. – Gde su moja deca? Šta im je uradio? Ti to znaš, ti to znaš!
– Ja... ja zaista... – promuca Hermiona.
Čovek se naglo baci na nju, pokušavajući da je dohvati za grlo, ali istog trena, uz tresak i prasak crvene svetlosti, bi odbačen leđima na tlo, onesvešćen. Kraj njega je stajao Ron, još uvek isukanog štapića, s izrazom zaprepašćenja vidljivim ispod njegove brade, a grupica naizgled imućnih prolaznika, prikupivši skute svojih odora, odmah pojuri lakim kasom u želji da napusti poprište.
Njihov dolazak u Dijagon-aleju nije mogao biti upadljiviji. Hari se na trenutak zapita nije li bolje da se odmah vrate i pokušaju da smisle drukčiji plan. Međutim, pre nego što su stigli da se okrenu i posavetuju, iza njih se začu povik:
– Vidi, vidi, madam Lestrejndž!
Hari se osvrnu, a Griphuk ga još čvršće stegnu oko vrata. U susret im je koračao visok, mršav čarobnjak s krunicom guste prosede kose, dugog oštrog nosa.
– To je Travers – prosikta goblin Hariju na uvo, ali Hari u tom trenutku nije mogao da se seti ko je Travers. Hermiona se uspravi na svoju punu visinu i reče, s najvećim mogućim prezirom: – A šta ti hoćeš?
Travers zastade u hodu, očito uvređen.
– I on je Smrtožder! – dahtao je Griphuk, a Hari se pomeri postrance da prenese Hermioni tu informaciju na uvo.
– Samo sam hteo da te pozdravim – reče Travers hladno – ali ako moje prisustvo nije poželjno...
Hari mu najzad prepozna glas: Travers je bio jedan od Smrtoždera koji su bili prizvani u Ksenofilovu kuću.
– Ne, naprotiv, Traverse – brzo reče Hermiona, pokušavajući da prikrije grešku. –

Kako si?

– Pa, priznajem da sam iznenađen što te vidim da se šetkaš naokolo, Belatriks.
– Zaista? A zašto? – upita Hermiona.
– Pa – nakašlja se Travers – čuo sam da su stanovnici Palate Melfojevih u kućnom pritvoru... posle... ovaj... bekstva.
Hari požele da Hermiona ostane hladnokrvna. Ako je to istina i ako Belatriks ne sme da se pojavljuje u javnosti...
– Mračni gospodar prašta onima koji su mu oduvek verno služili – reče Hermiona, veličanstveno imitirajući Belatriksin najprezriviji ton. – Možda baš i nema toliko poverenja u tebe, Traverse, koliko u mene.
Mada je Smrtožder delovao uvređeno, sada se činio manje podozrivim. Bacio je pogled na čoveka koga je Ron nešto ranije Ošamutio.
– A čime te je ovaj uvredio?
– Nije bitno, neće se ponoviti – reče Hermiona hladno.
– Neki od Obeštapićenih mogu da budu nezgodni – reče Travers. – Sve dok samo prose i mole ne smetaju mi, ali prošle nedelje jedna od njih me je, zamisli, molila da se zauzmem za nju u Ministarstvu. „Ja sam veštica, gospodine, ja sam veštica, dopustite da vam dokažem!“ – reče, kreštavo je imitirajući. – Kao da bih joj dao moj štapić... ali čiji ti štapić – upita Travers radoznalo – trenutno koristiš? Čuo sam da je tvoj...
– Moj štapić je tu – reče Hermiona hladno, podižući Belatriksin štapić. – Ne znam kakve si to glasine slušao ali, nažalost, pogrešno si obavešten.
Travers kao da je bio malo zatečen time i, umesto da odgovori, okrenu se prema Ronu.
– Ko ti je taj prijatelj? Ne prepoznajem ga.
– To je Dragomir Despard – reče Hermiona. Odlučili su da je izmišljeni stranac najbolja maska za Rona. – Jedva govori engleski, ali su mu bliske težnje Mračnog gospodara. Doputovao je čak iz Transilvanije da se upozna s našim novim režimom.
– Zaista? Drago mi je, Dragomire!
– I mene drago! – reče Ron, pruživši mu ruku.
Travers ispruži dva prsta i rukova se s Ronom kao da se plaši da će se isprljati.
– Pa otkud ti i tvoj... ah... simpatični prijatelj tako rano u Dijagon-aleji? – upita Travers.
– Moram da posetim Gringots – reče Hermiona.
– Ah, avaj, i ja – reče Travers. – Zlato, prljavo zlato! Ne možemo bez njega a, opet, priznajem da se gnušam nužnog nam ortakluka s našim dugoprstim prijateljima.
Hari oseti kako se Griphukove šake na trenutak stežu oko njegovog vrata.
– Hoćemo li? – reče Travers, pokazavši Hermioni da pođe.
Hermiona nije imala kud već pođe ukorak s njim, i zaputi se vijugavom kaldrmom prema mestu gde je snežnobeli Gringots nadvisivao ostale radnjice. Ron je pogrbljeno

išao iza njih, a Hari i Griphuk su ga pratili.

Podozrivi Smrtožder bilo je poslednje što im je trebalo, a najgore od svega bilo je to što, budući da je Travers išao tik uz onu za koju je verovao da je Belatriks, nije bilo nikakvog načina da Hari komunicira ni s njom ni s Ronom. Prebrzo su stigli do podnožja mermernih stepenica koje su vodile do velikih bronzanih vrata. Kao što ih je Griphuk već upozorio, livrejisani goblini koji su obično stajali s obe strane ulaza zamenjeni su dvojicom čarobnjaka koji su imali dugačke, tanke zlatne šipke.
– Ah, sonde savesnosti – teatralno uzdahnu Travers – tako primitivne, a ipak tako delotvorne!
I uputi se uza stepenice, klimnuvši glavom čarobnjacima sleva i zdesna, koji podigoše zlatne šipke i prevukoše ih gore-dole duž čitavog njegovog tela. Te sonde su, Hari je to znao, otkrivale prikrivajuće čini i skrivene magične predmete. Znajući da ima svega nekoliko sekundi, Hari uperi Drakov štapić na jednog pa na drugog stražara, dvaput promrmljavši: – Konfundo. – Čim bi ih pogodile kletve, svaki od stražara malčice bi se trgnuo, ali Travers, koji je kroz bronzana vrata gledao u predvorje, nije to ni primetio.
Hermionina duga crna kosa talasala se oko nje dok se penjala uza stepenište.
– Jedan trenutak, madam – reče stražar – podigavši sondu.
– Ali upravo si to uradio! – reče Hermiona, Belatriksinim zapovedničkim, arogantnim glasom. Travers se osvrnu, podigavši obrve. Stražar beše zbunjen. Zurio je u svoju tanku, zlatnu sondu, a onda u svog kolegu, koji blago ošamućenim glasom reče: – Aha, upravo si ih proverio, Marijuse.
Hermiona odjezdi napred, s Ronom pored sebe, dok su Hari i Griphuk nevidljivo kaskali za njom. Kad prođoše preko praga Hari se osvrnu: oba čarobnjaka češkala su se po glavi.
Dva goblina stajala su ispred unutrašnjih, od srebra napravljenih vrata, na kojima je bila pesmica koja potencijalne lopove upozorava na odmazdu. Hari je pogleda i iznenada mu pred očima iskrsnu kao britva oštra uspomena: kako stoji na ovom istom mestu, onog dana kada je napunio jedanaest godina i proveo najlepši rođendan u životu, a Hagrid stoji pored njega govoreći: – Kao š’o rekoh, bijo bi lud ak’ pokušaš da i’ opljačkaš . – Tog dana Gringots mu je izgledao kao čudesno mesto, očaravajuće skladište pronađenog blaga za koje nije ni znao da ga poseduje, niti je mogao da sanja da će se jednom ovamo vratiti da krade... Ali kroz nekoliko sekundi obreše se u prostranom mermernom predvorju banke.
Za dugim pultovima radili su goblini, sedeći na visokim stolicama bez naslona, uslužujući prve dnevne mušterije. Hermiona, Ron i Travers zaputiše se prema jednom starom goblinu koji je lupom ispitivao debeo zlatan lanac. Hermiona pusti Traversa da ide ispred nje pod izgovorom da Ronu tumači znamenitosti ove sale.
Goblin baci u stranu novčić koji je držao i reče za sebe: – Leprikonski – a zatim pozdravi Traversa, koji mu prosledi majušan zlatan ključić, a ovaj ga odmah ispita i

vrati mu ga.

Hermiona istupi pred njega.
– Madam Lestrejndž! – reče goblin, očigledno zaprepašćen. – Bože moj! Čime...
čime vam danas mogu pomoći?
– Hoću da uđem u moju riznicu – reče Hermiona.
Stari goblin kao da se malo lecnu. Hari pogleda naokolo. Ne samo da je Travers zastao, posmatrajući šta će se desiti, već je i nekolicina drugih goblina odvratila pogled od onog što su radili i zagledala se u Hermionu.
– Imate li... identifikaciju? – upita goblin.
– Identifikaciju? Ja... nikad mi još nisu tražili identifikaciju! – reče Hermiona.
– Znaju! – prošaputa Goblin Hariju na uvo. – Sigurno su ih upozorili da bi mogao da dođe neki uljez!
– Poslužiće i vaš štapić, madam – reče goblin. On ispruži pomalo drhtavu ruku i Hari u istom trenutku, užasnut, shvati da su gringotski goblini upozoreni da je Belatriksin štapić ukraden.
– Učini to sad, učini sad – šaputao je Griphuk Hariju na uvo – baci Kontrolišuću kletvu!
Hari podiže glogov štapić, uperi ga u starog goblina i prošaputa, po prvi put u životu: – Imperio!
Oseti kako mu ruku prožima nekakav čudan osećaj, osećaj peckave topline koja kao da je dolazila pravo iz njegove glave, idući niz žile i vene i povezujući ga sa štapićem i kletvom koju je upravo bacio. Goblin uze Belatriksin štapić, ispita ga izbliza, a onda reče: – Aha, napravili su vam nov štapić, madam Lestrejndž!
– Šta? – reče Hermiona – Ne, ne, to je moj...
– Novi štapić? – reče Travers, ponovo prilazeći pultu. Goblini naokolo i dalje su posmatrali. – Ali kako, koji štapić-majstor ga je napravio?
Hari je reagovao bez razmišljanja: uperivši štapić u Traversa, ponovo je promrmljao: – Imperio!
– A da, vidim – reče Travers, spustivši pogled na Belatriksin štapić – da, vrlo lep. A da li te dobro služi? Lično smatram da je svakom štapiću potrebno malo da se razradi, a ti?
Hermiona ga je gledala potpuno zbunjeno, ali na ogromno Harijevo olakšanje prihvatila je bizaran zaokret u njegovom ponašanju bez komentara.
Stari goblin iza tezge pljesnu rukama a jedan mlađi mu priđe.
– Potrebni su mi zvekači – reče on goblinu, koji odmah odjuri i trenutak kasnije se vrati s kožnom vrećicom, reklo bi se punom zveckavog metala, koju predade svom starešini. – Dobro, dobro! Pa, ako biste bili ljubazni i pošli za mnom, madam Lestrejndž – reče stari goblin, skočivši sa svoje stolice i nestajući s vidika – povešću vas do vaše riznice.
On se pojavi iza pulta, veselo cupkajući ka njima, a sadržaj vrećice i dalje je

zveckao. Travers je sada potpuno mirno stajao u mestu, razjapljenih usta. I Ron je, zbunjeno posmatrajući Traversa, skretao pažnju na taj čudni fenomen.
– Čekajte... Bogrode!
Još jedan goblin dotrča iz pulta.
– Imamo uputstva – reče, naklonivši se Hermioni – oprostite, madam Lestrejndž, ali postoje specijalna naređenja u vezi s riznicom Lestrejndžovih.
On nešto žurno došapnu Bogrodu u uvo, ali ga goblin pod Zapovedničkom kletvom odgurnu.
– Svestan sam instrukcija. Madam Lestrejndž želi da poseti svoju riznicu... vrlo stara porodica... stari klijenti... ovuda, moliću...
I dalje zveckajući, stušti se prema jednim od mnogih izlaznih vrata ove sale. Hari se osvrnu ka Traversu, koji je i dalje bio prikovan u mestu, delujući neprirodno odsutno, i odmah donese odluku: uz blag trzaj štapićem dozva Traversa da pođe s njima krotko hodajući njihovim tragom sve dok ne stigoše do vrata i uđoše kroz njih u grub kameni prolaz osvetljen rasplamsalim bakljama.
– Imamo problem, nešto sumnjaju – reče Hari, kad se vrata za njima zalupiše i on skinu Nevidljivi ogrtač. Griphuk skoči s njegovih leđa. Ni Travers ni Bogrod nisu bili ni najmanje iznenađeni što se pred njima neočekivano pojavio Hari Poter. – Oni su pod dejstvom Kontrolišuće čini – dodade on, u odgovor na Hermionina i Ronova zbunjena raspitivanja o Traversu i Bogrodu, koji su sada obojica stajali s tupim izrazima lica. – Mislim da je nisam izveo dovoljno snažno, ne znam...
A kroz glavu mu prolete još jedna uspomena, na pravu Belatriks Lestrejndž koja urla na njega, onda kada je prvi put pokušao da upotrebi Neoprostivu kletvu: „Moraš da ih zaista i misliš, Poteru!“
– Šta ćemo sad? upita Ron. – Da li da izađemo, dok još možemo?
– Ukoliko uopšte možemo – reče Hermiona, osvrnuvši se prema vratima što vode u glavnu salu, iza kojih se ko zna šta dešavalo.
– Kad smo već došli dovde, predlažem da nastavimo – reče Hari.
– Dobro! – reče Griphuk. – Dakle, potreban nam je Bogrod da upravlja vagonetom, ja više nemam ta ovlašćenja. Ali neće biti mesta za čarobnjaka.
Hari uperi štapić u Traversa.
– Imperio!
Čarobnjak se okrenu i žustrim korakom se zaputi mračnim šinama.
– Šta ga to teraš da radi?
– Da se sakrije – reče Hari i uperi štapić u Bogroda, i on zviznu da prizove mali vagonet koji šinama doklopara do njih iz tame. Dok su se ukrcavali u njih, Bogrod napred s Griphukom, Hari, Ron i Hermiona stešnjeni pozadi, Hari beše siguran da je čuo neku viku kako dopire iz velike sale iza njih.
Vagonet krenu uz trzaj, postepeno ubrzavajući: projuriše pored Traversa, koji je pokušavao da se uvuče u procep u zidu, a zatim vagonet poče da zavija i skreće

lavirintskim prolazima, sve vreme klizeći naniže. Od kloparanja vagoneta po šinama Hari nije mogao ništa da čuje: kosa mu je lepršala dok su krivudali između stalaktita, jureći sve dublje u zemlju, ali se neprestano osvrtao. Kao da su za sobom ostavili džinovske tragove: što je više mislio o tome, sve mu je gluplje izgledalo to što se Hermiona prerušila u Belatriks, što je ponela sa sobom Belatriksin štapić za koji Smrtožderi znaju ko ga je ukrao...

Sada su već zašli dublje nego što je Hari ikad sišao u Gringots. Naglo su skrenuli u punoj brzini, i ugledali pred sobom, na nekoliko sekundi odstojanja, vodopad koji se prelivao preko šina. Hari začu Griphuka kako viče: – Ne! – ali nisu mogli da zakoče: proleteli su kroz njega. Hariju se usta i oči ispuniše vodom. Nije ništa video niti je mogao da diše. A zatim se, uz užasno teturanje, vagonet zanese i svi ispadoše iz njega. Hari začu kako se vagonet razbija u paramparčad čim je udario u zid prolaza, začu Hermionu kako nešto vrišti, a zatim oseti kako klizi nežno ka tlu, kao u bestežinskom stanju, bezbolno se prizemljivši na pod šljunkovitog prolaza.
– J... Jastučna čin – promuca Hermiona dok joj je Ron pomagao da ustane: a Hari, na svoj užas, vide da ona više nije Belatriks; stajala je tu, u prevelikoj odori, mokra do gole kože, potpuno nalik na sebe samu. Ron je ponovo bio crvenokos i bez brade. Shvatili su to i sami zagledavši se jedno u drugo, opipavajući vlastita lica.
– Slap lopovske propasti! – reče Griphuk, pridigavši se na noge i osvrnuvši se unazad ka vodi koja je šibala po šinama, i koja je, Hariju je sad to bilo jasno, bila više od obične vode. – Spira sve čarolije, sve vrste magijskog skrivanja! Znaju da su uljezi u Gringotsu, uključili su odbrambene mere protiv nas!
Hariju nije promaklo da Hermiona proverava ima li još uvek kod sebe torbicu s perlicama i žurno zavuče ruku pod jaknu da bude siguran da nije izgubio Nevidljivi ogrtač. Zatim se okrenu i vide Bogroda kako zbunjeno odmahuje glavom: izgleda da je Slap lopovske propasti poništio Kontrolišuću kletvu.
– Potreban nam je – reče Griphuk – ne možemo da uđemo u riznicu bez gringotskog goblina. A potrebni su nam i zvekači!
– Imperio! – ponovi Hari. Glas mu odjeknu kamenim prolazom i on ponovo prepozna u sebi isti onaj opojni osećaj prevlasti kako mu struji od mozga do štapića. Bogrod se još jednom potčini Harijevoj volji, a zbunjeni izraz na njegovom licu zameni izraz učtive nehajnosti, dok je Ron hitao da pokupi kožnu vrećicu s metalnim instrumentima.
– Hari, mislim da čujem kako neko dolazi! – reče Hermiona, uperi Belatriksin štapić u vodopad i vrisnu: – Protego! – Videše Zaštitnu čin kako preseca tok začarane vode dok je letela uz tunel.
– Dobro si se toga setila – reče Hari. – Vodi nas, Griphuk!
– Kako ćemo da izađemo odavde? – upita Ron, kad peške pohitaše kroz pomrčinu za goblinom, dok je Bogrod išao njihovim tragom dahćući kao kakvo staro pseto.
– Hajde da o tome brinemo kad budemo morali – reče Hari. Napregnuto je

osluškivao: umišljao je da čuje nekakvo zveckanje i kretanje u blizini. – Koliko još imamo do tamo, Griphuk?
– Ne mnogo, Hari Poteru, ne mnogo...
A zatim skrenuše iza ćoška i ugledaše ono na šta je Hari bio pripremljen ali što ih je ipak sve nagnalo da zastanu.
Džinovski zmaj privezan velikim lancem za tlo ispred njih sprečavao je pristup u nekoliko najdubljih riznica na tom mestu. Zmajeva krljušt već je bila izbledela i ljuspasta usled dugog utamničenja pod zemljom. Oči su mu bile mlečnoružičaste, a oko obe zadnje noge nosio je teške bukagije čiji su lanci bili povezani s ogromnim klinovima zabijenim duboko u kameni pod. Njegova velika šiljasta krila, pripijena uz trup, mogla bi, komotno, da natkrile celu odaju kad bi ih raširio, a kad je okrenuo prema njima svoju ružnu glavu on riknu tako snažno da se kamenje zatrese, otvori čeljust i bljunu vatreni snop koji ih natera da pojure nazad u prolaz.
– On je poluslep – dahtao je Griphuk – ali je zbog toga još mahnitiji. Ipak, imamo način da ga kontrolišemo. Naučio je šta ga čeka kad se oglase zvekači. Daj mi ih.
Ron dodade vrećicu Griphuku, a goblin izvadi izvestan broj malih metalnih instrumenata koji su, kad se protresu, glasno i zvonko zveketali, poput minijaturnih čekića koji udaraju po nakovnju. Griphuk ih razdeli: Bogrod krotko prihvati svoj.
– Znate šta treba da radite – reče Griphuk Hariju, Ronu i Hermioni. – Kad čuje njihovo zvečanje, očekivaće da oseti bol: povući će se a Bogrod mora da stavi svoj dlan na vrata riznice.
Ponovo skrenuše iza ugla, mašući zvekačima, a buka koju su pravili odjekivala je duž kamenih zidova tako strahovito pojačana, da je unutrašnjost Harijeve lobanje vibrirala od tog zvečanja. Zmaj ispusti još jedan hrapavi urlik, a onda uzmače. Hari vide da drhti, a kad su mu se približili spazi ožiljke nanete žustrim udarcima sečiva poviše čeljusti, te pretpostavi da su ga naučili da čim čuje zvekače oseti strah od vrelog mača.
– Nateraj ga da pritisne šaku na vrata! – požurivao je Griphuk Harija, koji ponovo uperi štapić u Bogroda. Stari goblin se povinova, pritisnuvši dlan na drvo, a vrata riznice se rastopiše i ukaza se otvor nalik na pećinu, od poda do plafona pretrpan zlatnim novčićima i peharima, srebrnim oklopima, kožama čudnovatih stvorenja, ponekih i sa dugačkim bodljama, drugih s oklembešenim krilima, napicima u draguljima ukrašenim čuturicama i lobanjom koja je još uvek nosila krunu.

– Traži, brzo!– reče Hari kad se sjuriše u riznicu.
Opisao je Ronu i Hermioni pehar Haflpafove, ali ako je u riznicu smešten neki drugi, nepoznat horkruks, on ne bi znao kako izgleda. Međutim, pre nego što je stigao da pogleda po prostoriji, iza njih se začu prigušen zveket. Vrata su se ponovo zatvorila, zaključavši ih u riznici i oni utonuše u potpunu tminu.
– Nije važno, Bogrod će moći ponovo da nas oslobodi! – reče Griphuk, kad Ron preneraženo uzviknu. – Osvetlite svoje štapiće već jednom! I požurite, imamo vrlo

malo vremena!

– Lumos!
Hari svojim svetlećim štapićem obasja riznicu: njegov sjaj pade na svetlucave dragulje i on vide lažni Grifindorov mač položen na dugačkoj polici, izukrštan lancima. Ron i Hermiona takođe osvetliše štapiće i sada su ispitivali hrpe predmeta koji su ih okruživali.
– Hari, da nije ovo možda...? Aaaaaah!
Hermiona bolno vrisnu, a Hari uperi štapić u nju taman na vreme da vidi kako joj pehar ukrašen dragim kamenjem ispada iz ruku. Ali kad je pao, razdelio se i pretvorio u kišu pehara, tako da je trenutak kasnije, uz užasno tandrkanje, čitav pod bio prekriven identičnim peharima koji su se kotrljali u svim pravcima. Bilo je nemoguće razlikovati koji je od njih onaj prvobitni.
– Opekao me je! – ječala je Hermiona, sisajući svoje plikovima prekrivene prste.
– Dodali su Udvajajuću i Vatrenu kletvu! – reče Griphuk. – Sve što dodirnete opeći će vas i umnogostručiti se, ali će kopije biti bezvredne – a ako nastavite da dodirujete blago, na kraju ćete umreti zdrobljeni pod težinom blaga koje se stalno uvećava!
– U redu, ništa da niste dirnuli! – reče Hari očajnički, ali još to nije ni izgovorio kad Ron slučajno stopalom gurnu jedan od popadalih pehara a ovaj se rasprsnu u još dvadesetak novih, dok je Ron cupkao u mestu, cipele polunagorele od kontakta s vrelim metalom.
– Stoj mirno, ni makac! – reče Hermiona, uhvativši se za Rona.
– Samo gledajte naokolo – reče Hari. – Upamtite, pehar je mali i zlatan, s ugraviranim jazavcem, ima dve drške... a ako to ne vidite, potražite naokolo simbol Rejvenkloove, orla...
Oni usmeriše štapiće u svaki budžak i pukotinu, oprezno se okrećući u mestu. Bilo je nemoguće ne očešati se o nešto: Hari izli na pod pravi slap lažnih galeona, koji se pridružiše peharima, i sad gotovo da i nije bilo mesta gde da spuste nogu, a svetlucavo zlato tinjalo je od vreline, tako da je u riznici postajalo vrelo kao u pećnici. Svetlost iz Harijevog štapića prelazila je preko štitova i goblinskih šlemova poređanih po policama koje su se uzdizale do plafona. Podizao je snop svetlosti što je više mogao dok iznenada nije ugledao predmet od kog mu srce poskoči a ruka zadrhta.

– Eno ga, tamo gore!
Ron i Hermiona takođe uperiše svoje štapiće u njega, tako da je mali zlatni pehar sada bio trostruko osvetljen: pehar koji je pripadao Helgi Haflpaf, a zatim prešao u vlasništvo Hepsibe Smit, kojoj ga je ukrao Tom Ridl.
– Kako ćemo se, do đavola, popeti gore a da ništa ne dotaknemo? – upita Ron.
– Asio, pehar! – vrisnu Hermiona, koja je, u svom očajanju, očigledno zaboravila šta im je Griphuk pričao dok su planirali upad.
– Nema svrhe, nema svrhe! – zareža goblin.

– Pa šta ćemo onda? – upita Hari, zureći u goblina. – Ako želiš mač, Griphuk, moraćeš da nam pomogneš više nego... stani! Mogu li da dotaknem ove predmete mačem? Hermiona, daj ga ovamo!

Hermiona poče da pretura ispod odore, izvadi torbicu s perlama, pročeprka po njoj nekoliko trenutaka, a onda izvuče blistavi mač. Hari ga prihvati za balčak s rubinima i dodirnu vrhom oštrice obližnju srebrnu bocu, koja se ne umnoži.
– Kad bih samo mogao da provučem vrh mača kroz dršku... ali, kako ću da se popnem gore?
Polica na kojoj je počivao pehar bila je izvan njihovog domašaja, čak i Ronovog, koji je bio najviši. Iz začaranog blaga dizali su se talasi vreline, i Hariju se znoj slivao niz lice i leđa dok se naprezao smišljajući način da se popne do pehara. A zatim začu zmajsku riku sa suprotne strane ulaza u riznicu a zvuk zvekača postajao je sve glasniji.
Sad su zaista bili u zamci: nisu imali drugi izlaz, osim kroz vrata, a činilo se da je horda goblina već nadomak njih s druge strane. Hari pogleda u Rona i Hermionu, i vide užas na njihovim licima.
– Hermiona – reče Hari kad zvečanje postade još jače – moram da se popnem tamo gore, moramo da ga se rešimo...
Ona podiže štapić, uperi ga u Harija i prošaputa: – Levikorpus.
Naglo povučen za članak svoje noge i uzdignut uvis, Hari udari u viteški oklop a oklopne replike prasnuše iz njega kao telesa u belom usijanju, ispunjavajući ionako pretrpan prostor. Vrišteći od bola, Ron, Hermiona i dva goblina behu odbačeni u stranu, na druge predmete koji takođe počeše da se umnožavaju. Napola zatrpani pod sve većim talasom usijanog blaga, koprcali su se i vikali dok je Hari i dalje pokušavao da progura vrh mača kroz dršku pehara Haflpafove, da ga navuče na oštricu.
– Impervius! – vrisnu Hermiona pokušavajući da zaštiti sebe, Rona i gobline od užarenog metala.
A onda strašan krik natera Harija da ipak pogleda dole: Ron i Hermiona bili su do pojasa utonuli u blago, boreći se da zadrže Bogroda da ne sklizne ispod plime koja se dizala, ali je Griphuk potpuno potonuo, i sada su se videli samo vrhovi nekoliko njegovih dugih prstiju.
Hari ščepa Griphuka za prste i povuče ih. Sav u opekotinama, goblin postepeno poče da izranja, jaučući od bola.
– Liberakorpus! – povika Hari iz sveg glasa, i on i Griphuk se s treskom spustiše na površinu narastajućeg blaga a mač iskliznu iz Harijeve ruke.
– Držite ga! – vrisnu Hari, boreći se s bolom od vrelog metala na koži, dok se Griphuk ponovo peo na njegova leđa, rešen da pobegne od narastajuće mase usijanocrvenih predmeta. – Gde je mač? Navukao sam pehar na njega!
Zveket s druge strane vrata postajao je zaglušujuć... bilo je prekasno...

– Tamo!

Griphuk ga je, međutim, prvi spazio, Griphuk je bio taj koji se bacio za njim, i u deliću sekunde Hari shvati da goblin nikad nije ni očekivao da će oni održati reč. Čvrsto stežući šakom pramen Harijeve kose da ne upadne u uzburkano more usijanog blaga, Griphuk dohvati balčak mača i zaljulja ga visoko iznad Harijevog dohvata.

Majušni zlatni pehar, nataknut drškom na sečivo mača, polete uvis. Hari skoči, zajedno s goblinom koji mu je i dalje jahao na leđima, uhvati ga i, mada je osećao kako mu peče živo meso, nije ga ispuštao, čak ni kada su se bezbrojni haflpafovski pehari rasprsnuli iz njegove pesnice, padajući po njemu poput kiše, upravo u trenutku kad se vrata riznice ponovo otvoriše i on poče nezadrživo da klizi niz sve veću lavinu ognjenog zlata i srebra koje sa sobom ponese njega, Rona i Hermionu u spoljnu odaju.

Gotovo nesvestan bola od opekotina koje su mu prekrivale telo i nošen bujicom umnožavajućeg blaga, Hari gurnu pehar u džep i podiže ruku da uzme mač, ali Griphuk beše nestao. Skliznuvši s Harijevih ramena u pogodnom trenutku, pronašao je zaklon u gomili goblina koji su ih opkolili, mašući mačem i vrišteći: – Lopovi! Lopovi! Upomoć! Lopovi! – I nestade u gomili koja im se sve više približavala, svi s bodežima u šakama, a oni ga prihvatiše ne postavljajući nikakva pitanja.
Klizajući se po vrelom metalu, Hari se na jedvite jade uspravi na noge i shvati da moraju da se probiju ako žele da izađu.
– Ošamuti! – vrisnu on, a Ron i Hermiona mu se pridružiše: zraci crvene svetlosti poleteše u gomilu goblina i neki popadaše, ali su drugi i dalje jurišali i Hari ugleda nekoliko čarobnjačkih stražara kako u trku nailaze iza ćoška.
Privezani zmaj ispusti urlik i plamena lavina izli se po goblinima: čarobnjaci pobegoše, povijenih glava, istim putem kojim su došli, a Hari iznenada dobi nalet inspiracije ili, bolje reći, ludila. Pokazujući štapićem u pravcu debelih okova kojima je zver bila prikovana za pod, on vrisnu: – Relašio!
Okovi se raskinuše uz glasan tresak.
– Ovuda! – povika Hari i, još uvek izbacujući Ošamućujuće čini ka goblinima koji su navirali, potrča ka slepom zmaju.
– Hari... Hari... šta to radiš? – kriknu Hermiona.
– Ustajte, penjite se, hajde...
Zmaj još uvek nije shvatio da je slobodan: Harijevo stopalo otkri izbočinu njegove zadnje noge, i on se uzvera na zmajeva leđa. Krljušt mu je bila čvrsta kao čelik: kao da ga nije ni osetio. On ispruži ruku: Hermiona se pope, Ron se uzvera iza njih i trenutak kasnije zmaj postade svestan da više nije u lancima.
Propeo se uz riku: Hari se zakači kolenima, uhvativši se što je čvršće mogao za nazubljenu krljušt kad neman raširi krila, odbacujući vrišteće gobline u stranu kao da su kegle, i vinu se u vazduh. Hari, Ron i Hermiona, priljubljeni uz zmajeva leđa, očešaše tavanicu dok je ovaj leteo prema izlazu iz tunela, a bodeži kojima su ga goblinski progonitelji gađali odbijali se od njegovih krila.

– Nikad nećemo izaći, prevelik je! – vrisnu Hermiona, ali zmaj raširi čeljust i ponovo poče da bljuje vatru raznevši tunel, čiji se pod i tavanica raspukoše i urušiše. Ogromnom snagom zmaj poče uz pomoć kandži da se vere ka vrhu krčeći sebi put. Hari čvrsto zatvori oči da se zaštiti od vreline i prašine: zaglušen odronjavanjem kamenja i zmajevom rikom, jedva se održavao na njegovim leđima, očekujući da ga svakog trenutka strese sa sebe. Zatim začu Hermionu kako vrišti: – Defodio!

Pomagala je zmaju da proširi prolaz, rušeći tavanicu dok se uspinjao uvis, ka svežijem vazduhu, što dalje od kreštavih i zvečećih goblina: Hari i Ron učiniše isto što i ona, probijajući tavanicu svojim kopajućim činima. Prošli su pored podzemnog jezera i velika gmizava režeća neman kao da konačno oseti slobodu i prostor iznad sebe, dok su prolaz iza njih ispunjavali zmajev šiljati rep, velike stene, džinovski slomljeni stalaktiti, a zveket goblina bivao sve prigušeniji, dok im je zmajev plamen omogućavao neometano napredovanje...
Najzad, kombinovanom snagom njihovih čini i zmajeve sirove snage, izbiše iz tunela u mermerno predvoje. Goblini i čarobnjaci zavrištaše i pojuriše u zaklon, a zmaj je konačno imao dovoljno prostora da raširi krila: okrenuvši svoju rogatu glavu u pravcu svežeg spoljašnjeg vazduha koji se osećao oko ulaza, on uzlete, i s Harijem, Ronom i Hermionom koji su se i dalje čvrsto držali za njegova leđa, probi se kroz metalna vrata, ostavljajući ih iskrivljena i izvaljena iz šarki kako se teturao kroz Dijagon-aleju, i najzad se vinu u nebo.

27. Poslednje skrovište


Nisu nikako mogli da upravljaju njime: zmaj nije video kuda ide, a Hari je znao da, ako bi se naglo okrenuo ili obrnuo u vazduhu, ne bi uspeli da se zadrže na njegovim širokim leđima. Ipak, dok su se sve više uspinjali a London se pod njima rastvarao kao kakva mapa sivila i zelenila, Harija obuze osećanje zahvalnosti zbog bekstva koje mu se činilo nemogućim. Čvrsto čučeći zveri za vratom, svom snagom se držao za krljušti nalik metalu, a hladan povetarac blažio je njegovu opečenu i plikovitu kožu dok su zmajeva krila mlatila vazduhom poput lopata vetrenjače. Iza njega, da li od razdraganosti ili od straha, Ron je neprekidno i na sav glas psovao, a Hermiona je, činilo se, jecala.

Posle nekih pet minuta Hari nadvlada trenutni strah da će ih zmaj zbaciti, jer ovaj kao da nije ni nameravao ništa drugo nego da pobegne što dalje od svoje podzemne tamnice, ali pred njima je i dalje bilo prilično zastrašujuće pitanje: kada i kako će da sjašu s njega? Nije imao pojma koliko dugo zmajevi mogu da lete a da se ne prizemlje, ni kako bi ovaj zmaj, koji jedva vidi, mogao da odredi dobro mesto da se spusti. Stalno je gledao naokolo, umišljajući da oseća kako ga ožiljak pecka...

Koliko će vremena proći pre nego što Voldemor sazna da su provalili u riznicu Lestrejndžovih? Koliko će proći dok gringotski goblini ne obaveste Belatriks? Koliko brzo će ovi ustanoviti šta je odneto? A zatim, kad otkriju da nedostaje zlatni pehar? Voldemor će konačno saznati da tragaju za horkruksima...

Čini se da je zmaj žudeo za hladnijim i svežijim vazduhom: ravnomerno je leteo uvis, sve dok nisu počeli da proleću kroz paučinaste hladne oblake a Hari prestao da razaznaje male obojene tačkice što behu automobili koji se slivaju u prestonicu ili iz nje. Leteli su i leteli, preko pejzaža izdeljenog na zelene i smeđe površine, preko puteva i reka koji su vijugali predelom kao isprepletane mat i sjajne ukrasne trake.
– Šta misliš, za čime traga? – doviknu Ron dok su jezdili sve dalje na sever.
– Nemam pojma – odgovori mu Hari. Šake su mu se ukočile od hladnoće ali nije se usuđivao da popusti grčeviti stisak. Već neko vreme pitao se šta će da rade ako ispod sebe ugledaju obalu, ako se zmaj zaputi preko otvorenog mora? Bilo mu je hladno i sav je utrnuo, a uz sve je bio gladan i žedan. Pitao se kada je zver poslednji put jela? Sigurno će joj ubrzo biti potrebna neka hrana? A šta ako tada shvati da ima tri jestiva ljudska bića na svojim leđima?
Sunce se spuštalo sve niže na nebu koje je postajalo modroplavo a zmaj je i dalje leteo, varoši i gradovi ispod njih nestajali su s vidika, dok se njegova džinovska senka nadnosila preko tla kao veliki, crni oblak. Od napora da se održi na zmajevim leđima, Harija je boleo svaki delić tela.
– Da li umišljam – povika Ron, posle dužeg ćutanja – ili gubimo visinu?
Hari pogleda nadole i vide tamnozelene gore i jezera, s bakrenastim odsjajem u sumrak. Dok je žmirio preko zmajevog boka, predeo kao da je bivao sve krupniji i detaljniji, i on se zapita nije li zmaj, po odsjaju odbijene svetlosti, intuitivno osetio da je tu negde voda.
Zmaj je leteo sve niže, u velikim spiralnim krugovima, zaputivši se, izgleda, ka jednom od manjih jezera.
– Ja sam za to da skočimo kad se dovoljno spusti! – pozva Hari ostale. – Pravo u vodu, pre nego što shvati da smo ovde!
Oni se složiše, Hermiona pomalo bojažljivo, i Hari je sada već video kako se odraz zmajevog širokog, žutog stomaka talasa po površini vode.
– SAD!
Skliznuo je preko zmajevog boka i stropoštao se, nogama nadole, ka površini jezera. Visina je bila veća nego što je procenio i tresnuo je u vodu svom težinom, uronivši kao kamen u ledeni zeleni svet ispunjen trskom. Odrazio se nogama ka površini vode, izronio dahćući, i ugledao talasiće koji su se kružno mreškali od mesta gde su Ron i Hermiona pali. Zmaj kao da ništa nije primetio: već je bio petnaestak metara dalje, kidišući nisko iznad površine jezera da bi pokupio vodu svojom izranjavljenom njuškom. U trenutku kad su Ron i Hermiona izronili iz dubine jezera na površinu, grcajući i hvatajući dah, zmaj odlete dalje, snažno mašući krilima i najzad

slete na udaljenu obalu.

Hari, Ron i Hermiona zaplivaše ka suprotnoj obali. Jezero izgleda nije bilo duboko: uskoro su se više probijali kroz trsku i blato no što su plivali, i najzad se, skroz natopljeni vodom, zadihani i iscrpljeni, skljokaše na klizavu travu.
Hermiona se srušila kašljući i dršćući. Mada bi najradije legao i zaspao, Hari ustade, izvuče štapić i poče da baca uobičajene zaštitne čini oko njih.
Kada je završio, priključio se drugim dvoma. Po prvi put ih je jasno video otkad su pobegli iz riznice. Oboje su imali bolne crvene opekotine svuda po licu i rukama, a odeća im je bila mestimično oprljena. Pravili su bolne grimase dok su sipali kapljice esencije od jasenka po svojim mnogobrojnim ranama. Hermiona dodade bočicu Hariju, a onda izvuče tri flašice soka od bundeve koje je ponela iz Školjkolibe i čistu, suvu odeću za sve troje. Presvukoše se a onda stadoše žudno da ispijaju sok.

– Pa, dobra stvar je – reče najzad Ron, koji je sedeo i posmatrao kako mu koža na rukama zarasta – to što smo se domogli horkruksa. Loša je...
– ... što nemamo mač – procedi Hari kroz stisnute zube, dok je kroz rupu na farmerkama kapao jasenak na bolnu opekotinu.
– Nemamo mač – ponovi Ron. – Prevrtljivi mali izdajica...
Hari izvadi horkruks iz džepa vlažne jakne koju je upravo svukao, i položi ga na travu ispred njih. Svetlucajući na suncu, privlačio im je poglede dok su ispijali sok iz bočica.
– Ovoga puta bar ne moramo da ga nosimo, to bi delovalo skroz uvrnuto da ga teglimo oko vrata – reče Ron, brišući usta nadlanicom.
Hermiona pogleda preko jezera ka udaljenoj obali, gde je zmaj i dalje pio vodu.
– Šta misliš, šta će biti s njim? – upita ona. – Hoće li biti dobro?
– Zvučiš kao Hagrid – reče Ron. – To je zmaj, Hermiona, može sam da brine o sebi. Trebalo bi da se brinemo za sebe.
– Kako to misliš?
– Pa, ne znam kako da ti ovo saopštim – reče Ron – ali mislim da su možda primetili da smo provalili u Gringots.
Sve troje počeše da se smeju, a kad su jednom krenuli, bilo im je teško da se zaustave. Harija su bolela rebra, bio je ošamućen od gladi, ali legao je na travu ispod rumenog neba i smejao se dok ga grlo nije zabolelo.
– Ali zaista, šta ćemo da radimo? – reče Hermiona najzad, štucnuvši, i uozbilji se.

– Saznaće, zar ne? Znaš-Već-Ko će shvatiti da znamo za njegove horkrukse?
– Možda će biti i suviše preplašeni da bi mu rekli? – reče Ron optimistično. – Možda će da zataškaju...
Nebo, miris jezerske vode i zvuk Ronovog glasa iščezoše: Hari odjednom oseti razdiruć bol u glavi, nalik udarcu mača. Stajao je u loše osvetljenoj sobici, a čarobnjaci poređani u polukrug oko njega gledali su ga, dok je na podu klečala sitna figura koja se tresla.

– Šta si to rekao? – Glas mu je bio piskutav i hladan, ali su u njemu plamteli bes i strah. Jedina stvar od koje je strepeo... ne, to ne može biti istina, nije moguće...
Goblin je drhtao, bojeći se da pogleda u crvene oči visoko iznad njegovih.
– Ponovi to! – promrmlja Voldemor. – Ponovi!
– G-Gospodaru – promuca goblin, crnih očiju razrogačenih od užasa – G-Gospodaru moj... po-pokušali s-smo d-da ih z-zaustavimo... uljezi, Gospodaru... pro-provalili s-su... u r-riznicu Lestrejndžovih...
– Uljezi? Kakvi uljezi? Mislio sam da Gringots ima načine da otkrije uljeze? Ko su oni?
– Bio... bio je to... onaj d-dečak P-Poter i dvoje s-saučesnika...
– I šta su odneli? – reče, povisivši ton dok ga je obuzimala užasna zebnja. – Reci mi! Šta su odneli?
– M-mali zlatni p-pehar, G-Gospodaru...
Iz grla mu se, kao da nije njegov, ote užasan krik besa, neprihvatanja, bio je kao lud, pomahnitao, to ne može biti istina, nemoguće, niko nikad nije saznao za to: kako je uopšte moguće da je dečak otkrio njegovu tajnu?
Starozovni štapić sevnu kroz vazduh i prostorijom pokulja zelena svetlost, goblin koji je klečao se prevrnu, mrtav, a čarobnjaci koji su to posmatrali razbežaše se pred njim, prestravljeni: Belatriks i Lucijus Melfoj gurali su ostale u stranu u trci prema vratima, a štapić je i dalje zamahivao i zamahivao, i svi koji su zaostali bili su pobijeni, svi odreda, zato što su mu doneli tu vest, zato što je saznao za zlatni pehar...

Jurcao je tamo-amo, sâm među mrtvima, a oni su promicali pored njega poput vizije: njegova blaga, njegovi čuvari, njegova uporišta besmrtnosti... dnevnik je uništen a pehar ukraden; šta ako, šta ako je dečak znao i za ostale? Da li je mogao da sazna, da li je već nešto preduzeo, da li je ušao u trag i drugima? Da li Dambldor stoji iza svega toga? Dambldor, kome je oduvek bio sumnjiv, Dambldor, usmrćen po njegovom vlastitom naređenju, Dambldor, čiji je štapić sada postao njegov a koji ga je ipak sustizao i iz javnog poniženja smrti, preko tog dečaka, dečaka...
Ali da je dečak uništio neki od njegovih horkruksa on, Lord Voldemor, sigurno bi to znao, osetio? On, najveći čarobnjak od svih, najmoćniji, on, koji je ubio Dambldora i još toliko beznačajnih, bezimenih ljudi: nije valjda moguće da Lord Voldemor ne bi znao ukoliko bi on sâm, najvažniji i najdragoceniji od svih, bio napadnut, osakaćen?

Istina, nije osetio ni kad je onaj dnevnik uništen, ali mislio je da je to stoga što nije imao telo koje bi to osetilo, budući manje od duha... ne, ostali su sigurno bezbedni... mora da su ostali horkruksi netaknuti...
Ali on to mora da zna, mora biti siguran... Šetkao je po sobi, šutnuvši u stranu goblinovo truplo u prolazu, a u uzavrelom umu slike su mu se mutile i ponovo se rasplamsavale: jezero, koliba i Hogvorts...
Malo trezvenije glave, on obuzda svoj gnev: kako bi dečak uopšte mogao da sazna da je sakrio onaj prsten u straćari Ispijenih? Niko nikad nije saznao da je on u

srodstvu s Ispijenima, prikrio je tu povezanost, nikad nisu povezali ta ubistva s njim:

barem je prsten, nesumnjivo, na sigurnom.
I kako bi dečak, ili bilo ko, mogao da sazna za pećinu ili da probije njenu zaštitu? Pomisao da bi neko mogao ukrasti medaljon bila je apsurdna...
Što se tiče škole: samo je on znao gde je na Hogvortsu pohranio horkruks, jer je on jedini proniknuo u najdublje tajne tog mesta...
A tu je još uvek i Nagini, koja sada mora da bude u blizini, više je neće slati da izvršava njegove naredbe, ostaće pod njegovom zaštitom...
Ali da bi bio siguran, sasvim siguran, mora da se vrati u svako od tih skrovišta, mora da udvostruči zaštitu oko svakog horkruksa... biće to zadatak kog će, baš kao i potrage za Starozovnim štapićem, morati da se lati sasvim sâm...
Koji najpre da obiđe, koji je u najvećoj opasnosti? Ponovo ga obuze stari osećaj nesigurnosti. Dambldor je znao njegovo srednje ime... Možda je Dambldor njega povezao s porodicom Ispijenih... njihov napušteni dom je, možda, najmanje sigurno od svih skrovišta, moraće prvo tamo da ode...
Jezero, sasvim nemoguće... mada je postojala slabašna mogućnost da je Dambldor možda saznao za neka njegova prošla nedela, preko sirotišta.
A Hogvorts... no znao je da je njegov horkruks tamo siguran, nemoguće je da Poter uđe i u Hogsmid a da ga ne otkriju, kamoli u školu. Ipak bi bilo dobro da upozori Snejpa na mogućnost da će dečak pokušati da uđe u zamak... da kaže Snejpu zbog čega bi se dečak vratio bilo bi, naravno, glupo. Bila je kobna greška što je verovao Belatriks i Melfoju. Nisu li njihova glupost i nemarnost dokaz da je nesmotreno ikad ikome verovati?
Stoga će najpre posetiti straćaru Ispijenih, i povesti Nagini sa sobom: neće se više odvajati od zmije... I on oštrim korakom izađe iz sobe kroz predvorje u mračnu baštu gde je voda u fontani poskakivala. Dozvao je zmiju nemuštim jezikom, a ona je dogmizala do njega da mu se pridruži kao dugačka senka...
Hari otvori oči, naglo se prebacivši u sadašnjost: ležao je na obali jezera pred zalazak sunca, a Ron i Hermiona su ga gledali. Sudeći po njihovim zabrinutim pogledima i stalnom bubnjanju ožiljka, njegov iznenadni izlet u Voldemorovu svest nije prošao nezapaženo. S mukom se pridigao, dršćući, pomalo iznenađen što je još mokar do kože, i ugledao pehar kako nevino leži na travi ispred njega, i jezero, modroplavo, mestimično zlatasto pod zalazećim suncem.
– On zna. – Posle Voldemorovog piskavog kreštanja, njegov rođeni glas zvučao mu je čudno i duboko. – On zna i upravo kreće da proveri gde su drugi horkruksi, a poslednji – sad je već skočio na noge – nalazi se na Hogvortsu. Znao sam. Znao sam.
– Šta?

– Ali šta si video? Otkud znaš?

– Video sam kako je otkrio da nema pehara, bio... bio sam u njegovoj glavi, on

je... – Hari se seti ubijanja – on je ozbiljno besan, ali i uplašen, ne shvata kako smo saznali, a sada ide da proveri da li su i ostali na sigurnom; najpre prsten. Misli da je Hogvorts najbezbedniji, pošto je tamo Snejp, i jer je teško da iko tamo uđe a da ne bude otkriven. Mislim da će taj poslednji proveriti, ali bi ipak mogao tamo da stigne kroz nekoliko sati...

– Jesi li video gde na Hogvortsu? – upita Ron, takođe ustavši.
– Ne, usredsredio se na to da upozori Snejpa, nije razmišljao o tome gde se tačno nalazi...
– Čekaj, čekaj! – vrisnu Hermiona kad vide da je Ron ponovo podigao horkruks a Hari izvukao Nevidljivi ogrtač. – Ne možemo tek tako da odemo, nemamo nikakav plan, moramo da...
– Moramo da krenemo – reče Hari odlučno. Žudeo je za snom, i jedva čekao da se zavuče pod novi šator, ali je to sada bilo nemoguće. – Zar ne shvatate šta će da uradi kad shvati da su prsten i medaljon izgubljeni? Šta ako premesti hogvortski horkruks na neko drugo mesto, ako zaključi da tamo nije dovoljno bezbedno?
– Ali kako ćeš da uđeš?
– Idemo u Hogsmid – reče Hari – pa ćemo nešto već smisliti, kad ispitamo kakvo je obezbeđenje oko škole. Dođi ispod ogrtača, Hermiona, hoću da se ovoga puta držimo zajedno...
– Ali nećemo moći svi...
– Biće mračno, niko neće ni primetiti naša stopala.
Preko crne vode odjekivao je lepet ogromnih krila: zmaj se napio vode i poleteo uvis. Na trenutak su zaustavili pripreme da bi ga posmatrali kako se uspinje sve više i više, crn na nebu koje se brzo mračilo, sve dok nije nestao iznad obližnje planine. Zatim Hermiona stupi napred i zauze svoje mesto između njih dvojice. Hari je navukao ogrtač što je niže mogao i oni se skupa okrenuše u mestu i propadoše u gnječeću tminu.

28. Izgubljeno ogledalo


Harijeva stopala dodirnuše put. Ugledao je bolno poznatu hogsmidsku Visoku ulicu – mračne ulaze u radnje i obrise crnih planina iza sela, kao i krivinu puta ispred njih koji je vodio u Hogvorts, i svetlo koje se rasipalo kroz prozore Tri metle, i teška srca se seti, sa svirepom preciznošću, kako se ovde spustio, pre nepunih godinu dana, pridržavajući očajnički malaksalog Dambldora. Sve to mu je prošlo kroz glavu trenutak nakon prizemljenja – a onda, baš kad je olabavio stisak oko Ronove i Hermionine ruke, to se desilo.

Vazduhom se prolomi krik nalik Voldemorovom kad je saznao da mu je pehar ukraden: razdirao je svaki živac Harijevog tela, i on odmah shvati da ga je izazvala njihova pojava. Čim je pogledao drugo dvoje ispod ogrtača, vrata Tri metle se otvoriše i tuce zakukuljenih i zaogrnutih Smrtoždera izlete na ulicu, isukanih štapića.
Hari steže Rona za zglob šake kad ovaj podiže štapić. Bilo ih je previše da bi ih Ošamutili: i sâm pokušaj tako nečeg odao bi njihov položaj. Jedan od Smrtoždera zamahnu štapićem i krik zamuknu odjekujući i dalje po udaljenim brdima.
– Asio Ogrtač! – zagrme jedan od Smrtoždera.

Hari uhvati nabore svog Ogrtača, ali ovaj nije ni pokušao da pobegne. Prizivajuća čin nije delovala na njega.
– Znači nisi pod svojim pokrivačem, je li, Poteru? – vrisnu Smrtožder koji je pokušao da izvede Prizivajuću čin, a onda doviknu svojim kolegama: – Raširite se naokolo. Tu je.
Šestorica Smrtoždera pojuriše ka njima: Hari, Ron i Hermiona uzmakoše što su brže mogli u najbližu bočnu ulicu i Smrtožderi ih promašiše za nekoliko pedalja. Čekali su u tami, osluškujući bat trčećih koraka koji su išli tamo-amo uz snopove svetlosti iz smrtožderskih štapića rasutih po ulici.
– Hajde da odemo! – prošaputa Hermiona. – Da se smesta Prebacimo!
– Sjajna ideja – reče Ron, ali pre nego što je Hari stigao da odgovori, Smrtožder povika: – Znamo da si tu, Poteru, i nema šanse da pobegneš! Pronaći ćemo te!
– Bili su spremni za naš dolazak – prošaputa Hari. – Bacili su tu čin da im dojavi kad stignemo. Pretpostavljam da su bacili nešto i da nas zadrže, da nas uhvate u zamku...
– Šta je s dementorima? – dozva ga drugi Smrtožder. – Hajde da ih malo pustimo s uzice, oni će ga brzo naći!
– Mračni gospodar ne dozvoljava da ga usmrti bilo čija ruka sem njegove...
– ... a dementori ga neće ubiti! Mračni gospodar želi Poterov život, a ne dušu. Biće mu lakše da ga ubije ako ga oni prethodno poljube!
Začuše se zvuci slaganja. Harija obuze strah: moraće da prizovu Patronuse da bi odbili dementore, što bi ih smesta odalo.
– Moraćemo da pokušamo da se Prebacimo, Hari! – šapnu Hermiona.
Nije još to ni izgovorila kad on oseti kako ulicom počinje da se prikrada neprirodna hladnoća. Svetla u okolini kao da odmah behu usisana, čak i zvezde iščezoše. U mrkloj pomrčini osetio je kako ga Hermiona hvata za ruku i zajedno se okrenuše u mestu.
Vazduh kroz koji je trebalo da krenu kao da je postao čvrst: nisu mogli da se Prebace. Smrtožderi su dobro bacili svoje čini. Hladnoća je sve dublje prodirala u Harijevo telo. On, Ron i Hermiona povukoše se u bočnu ulicu, napipavajući put duž zida, trudeći se da se ne oglase. A onda se, iza ugla, klizeći bešumno, pojaviše dementori, desetak i više njih, vidljivi samo zato što su bili satkani od tmine gušće od svog okruženja, s ugalj-crnim ogrtačima i krastavim, istrulelim šakama. Da li su mogli da osete strah u svojoj blizini? Hari je u to bio siguran: izgledalo je da sada brže dolaze, dahćući uz onaj otegnut i hroptav šum koji je mrzeo, okusivši očajanje u vazduhu, nadvijajući se nad njima...
Podigao je štapić: ma šta da se desi, ne može i neće da dozvoli da se izloži dementorovom poljupcu. Pomislio je na Rona i Hermionu kad je prošaputao: – Ekspekto patronum!
Srebrni jelen iskoči iz njegovog štapića i baci se u juriš. Dementori se raštrkaše, a

negde izvan njihovog vidokruga začu se pobedonosan krik.

– To je on, tamo dole, video sam njegovog Patronusa, bio je to jelen!
Dementori su se povukli, zvezde su ponovo počele da iskaču po nebu, a koraci Smrtoždera postajali su sve jači, ali pre nego što je Hari, uspaničen, uspeo da smisli šta da uradi, začu se škripa reze u blizini, vrata na levoj strani uske uličice se otvoriše, a jedan grub glas reče: – Poteru, ovamo, brzo!
Poslušao je bez oklevanja: i njih troje sjuriše se kroz otvorena vrata.
– Popnite se na sprat i ne skidajte Ogrtač, samo tiho! – promrmlja visoka figura, prošavši pored njih na ulicu i zalupi vrata za sobom.
Hari nije imao pojma gde su, ali je sada, pri titravoj svetlosti jedne jedine sveće, ugledao prljavu, strugotinama posutu gostionicu Veprova glava . Pojuriše iza šanka kroz sledeća vrata, koja su vodila na klimavo drveno stepenište, uz koje se popeše što su brže mogli. Stepenice su izlazile u dnevnu sobu s otrcanim tepihom i malim kaminom iznad koga je visio velik naslikan portret plavokose devojke koja je zurila pravo u sobu s izvesnom sladunjavom nezainteresovanošću.
Povici s ulice dopirali su i dovde. I dalje skriveni pod Nevidljivim ogrtačem, prikradoše se garavom prozoru i pogledaše dole. Njihov spasilac, u kome Hari sada prepozna krčmara iz Veprove glave, bio je jedina osoba bez kapuljače.
– Pa šta? – vikao je on na jednog od zakukuljenih. – Pa šta? Poš’ljete dementore u moju ulicu, a ja ću da pošaljem Patronusa na nji’! Neću da i’ vidim u blizini, rek’o sam vam, neće moći!
– To nije bio tvoj Patronus! – reče Smrtožder. – To je bio jelen, on je Poterov Patronus!
– Jelen! – zagrme krčmar i izvuče štapić. – Jelen! Budalo jedna... Ekspekto patronum!
Nešto krupno i rogato iskoči iz štapića: pognute glave izjuri prema Visokoj ulici i izgubi se s vidika.
– To nije ono što sam video... – reče Smrtožder, mada ne sasvim ubeđeno.
– Prekršen je policijski čas, čuo si buku – reče jedan od njegovih saboraca krčmaru. – Neko je protivno naređenju bio na ulici...
– Ako budem ’teo da pustim mačku napolje, pustiću je, i baš me briga za vaš policijski čas!
– Ti si aktivirao Ječeću čin?
– Pa šta i da jesam? ’Oćete li me strpati u Askaban? Da nećete možda da me ubijete zato što sam promolio nos ispred sopstvenog ulaza! Učinite to onda ako baš ’oćete! Ali se nadam, za vaše dobro, da niste pritisnuli svoj mali Mračni znak i prizvali ga. Neće mu se dopasti što ga baš sad prizivate ovamo radi mene i moje stare mačke, zar ne?
– Ne brini za nas – reče jedan od Smrtoždera. – Brini za sebe, što kršiš policijski čas!

– A gde ćete vi, druškani, da valjate vaše napitke i otrove ako mi zatvore krčmu? Šta će onda biti s vašim poslićima?
– Je l’ ti to pretiš...?
– Ja držim jezik za zubima, zato i dolazite ovde, je l’ da?
– Ipak tvrdim da je Patronus kog sam video bio jelen! – povika prvi Smrtožder.
– Jelen? – zagrme krčmar. – To je jarac, glupane!
– Dobro de, pogrešili smo – reče drugi Smrtožder. – Ali prekršiš li još jednom policijski čas, nećemo biti tako popustljivi!
Smrtožderi žurno odšetaše u pravcu Visoke ulice. Hermiona odahnu, izvuče se ispod Nevidljivog ogrtača i sede na klimavu stolicu. Hari navuče zavese do kraja a onda i sâm zbaci Ogrtač sa sebe i Rona. Mogli su da čuju krčmara odozdo kako ponovo stavlja rezu na vrata, a zatim se penje uza stepenice.
Harijevu pažnju privuče nešto na kaminu: malo, pravougaono ogledalo nasađeno navrh njega, tačno ispod devojčinog portreta.
Krčmar uđe u sobu.
– Budale proklete – reče on osorno, gledajući ih naizmence. – Šta vam bi da dođete ovamo?
– Hvala – reče Hari – ne možemo dovoljno da vam se zahvalimo. Spasli ste nam život.
Krčmar frknu. Hari mu priđe i pogleda ga u lice, pokušavajući da pronikne šta se krije iza duge, kovrdžave, žicastosede kose i brade. Nosio je naočare. Iza prljavih stakala bile su prodorne, blistavoplave oči.
– Vaše oko sam viđao u ogledalu.
U sobi nastade muk. Hari i krčmar se pogledaše.
– Vi ste poslali Dobija.
Krčmar klimnu glavom i okrenu se da potraži vilenjaka.
– Mislio sam da će bit’ s vama. – ’De ste ga ostavili?
– Mrtav je – reče Hari. – Ubila ga je Belatriks Lestrejndž.
Krčmarevo lice ostade nepromenjeno. Posle nekoliko trenutaka reče: – Žao mi je što to čujem. Sviđao mi se taj vilenjak.
Okenuo se i počeo da pali lampe gurkajući ih svojim štapićem, ne gledajući ni u jednog od njih.
– Vi ste Aberfort – reče Hari gledajući u čovekova leđa.
Nije hteo ni da potvrdi niti da porekne, već se sagnu da pripali vatru u kaminu.
– Odakle vam ovo? – upita Hari, došetavši se do Sirijusovog ogledala, potpuno istovetnog onom koje je sâm slomio pre gotovo dve godine.
– Kupio ga od Mandangube pre neki’ godinu dana – reče Aberfort. – Albus mi je rek’o šta je to. Pokušav’o sam da te držim na oku.
Ron ispusti usklik iznenađenja.
– Srebrna košuta! – reče ushićeno. – Jeste li i to bili vi?

– O čemu ti to? – upita Aberfort.

– Neko nam je poslao Patronusa u obliku košute!
– S tom pameću mog’o bi da budeš Smrtožder, sinko. Nisam li upravo dokazao da je moj Patronus jarac?
– Oh – reče Ron. – Dabome... pa, gladan sam! – dodade u svoju odbranu, kad stomak poče da mu strahovito zavija.
– Ima se hrane – reče Aberfort i izađe iz sobe, da bi se nekoliko trenutaka kasnije pojavio s ogromnom veknom hleba, sirom i kalajnim krčagom medovine, koje im je postavio na stočić ispred kamina. Navališe halapljivo da jedu i piju, i neko vreme nije se čulo ništa osim pucketanja vatre, zveckanja pehara i mljackanja.
– Dakle – reče Aberfort kad su se najeli do pucanja, dok su Hari i Ron sedeli sanjivo srozani u stolice. – Moramo da razmislimo koji je najbolji način da vas izvučemo odavde. To se noću ne može, čuli ste šta se dešava ako se bilo ko smuca noću po selu: Ječeća čin je bačena, i oni će se za tili čas sjatiti ka vama, kao drvobrižnik* na kalašturičina* jaja. Ne verujem da ću drugi put uspet’ da im poturim jarca za jelena. Sačekajte dok svane, da prođe policijski čas, a onda ponovo navucite Nevidljivi ogrtač i krenite peške. Izađite iz Hogsmida, pravo u brda i odande ćete moći da se Prebacite. Možda vidite i Hagrida. Otkad su pokušali da ga uhapse krije se tamo u pećini s Gropom.
– Mi ne odlazimo – reče Hari. – Moramo da uđemo u Hogvorts.
– Ne budi glup, dečače. – reče Aberfort.
– Moramo – reče Hari.
– Ono što morate – reče Aberfort, naginjući se ka njima – jeste da odete što dalje odavde.
– Vi ne razumete. Nema više vremena. Moramo da uđemo u zamak. Dambldor...
hoću reći, vaš brat... želeo je da...
Na trenutak svetlost iz kamina učini zamrljana stakla Aberfortovih naočara neprozirnim, sjajnim i gotovo belim, i Hari se seti slepih očiju džinovskog pauka Aragoga.
– Moj brat Albus je želeo mnogo toga – reče Aberfort – a dok je sprovodio svoje veličanstvene zamisli drugi ljudi bi po pravilu bivali povređeni. Beži iz ove škole, Poteru, beži iz ove zemlje, ako možeš. Zaboravi mog brata i njegove mudre šeme. Otišao je tamo gde ništa od ovog više ne može da ga povredi, i ti mu ništa ne duguješ.

– Ne razumete – ponovo će Hari.
– Ah, nije valjda? – reče Aberfort tiho. – Misliš da ne razumem svog rođenog brata? Misliš da si poznavao Albusa bolje nego ja?
– Nisam tako mislio – reče Hari, čiji je mozak već radio usporeno zbog iscrpljenosti i prezasićenosti jelom i vinom. – Stvar je... on mi je poverio jedan zadatak.
– Ma šta kažeš! – reče Aberfort. – Lep zadatak, nadam se? Prijatan? Lak? Nešto

što se dâ očekivati od nekvalifikovanog čarobnjačkog deteta da je u stanju da uradi a da se ne prenapregne preko svojih moći?
Ron se smrknuto nasmeja. Hermiona ih je napeto gledala.
– N... nije lako, ne – reče Hari. – Ali moram da...
– „Moraš“? Zašto „moraš“? On je mrtav, zar ne? – reče Aberfort grubo. – Pusti to, momče, pre nego što mu se i ti pridružiš! Spasavaj sebe!
– Ne mogu.
– Zašto ne?
– Ja... – Hari oseti da je nadvladan. Nije mogao to da objasni, pa umesto toga zauze odbramben stav. – Ali i vi se borite, vi ste u Redu Feniksa...
– Bio sam – reče Aberfort. – Red Feniksa je gotov. Znaš-Već-Ko je pobedio, gotovo je, i svako ko se pretvara da je drugačije sâm sebe zavarava. Ovde nikad više nećeš biti bezbedan, Poteru, i suviše te žarko želi. Idi iz ove zemlje, sakrij se, spasavaj se. A biće bolje da i njih dvoje povedeš sa sobom. – On uperi palac u Rona i Hermionu. – I oni će biti u opasnosti dok su živi, sad kad svi znaju da sarađuju s tobom.
– Ne mogu da odem – reče Hari. – Imam zadatak...
– Prepusti ga nekom drugom!
– Ne mogu. To moram ja da uradim. Dambldor mi je sve objasnio...
– O, zar jeste? I sve ti je rekao, bio je iskren prema tebi?

Hari je svim srcem želeo da kaže „da“, ali ta jednostavna reč prosto nije mogla da pređe preko njegovih usana. Izgleda da je Aberfort znao na šta misli.
– Poznavao sam svog brata, Poteru. Naučio je da bude tajanstven još od malih nogu. Tajne i laži, tako smo odrasli, a Albus je za to... bio prirodno nadaren.
Starčeve oči odlutaše do portreta devojke iznad kamina. Bila je to, zapazi Hari kad bolje pogleda, jedina slika u sobi. Nije bilo fotografije Albusa Dambldora, niti bilo koga drugog...
– Gospodine Dambldor – reče Hermiona pomalo sramežljivo – je li to vaša sestra Arijana?
– Da – reče Aberfort šturo. – Čitala Ritu Skiter, je l’, gospoj’ce?
Čak i pri crvenkastom odsjaju vatre bilo je jasno da je Hermiona pocrvenela.
– Elfijas Dužd nam ju je spomenuo – reče Hari, pokušavajući da poštedi Hermionu.
– Taj matori papan – promrmlja Aberfort, potegnuvši još gutljaj medovine. – Verov’o je da iz svake pore mog brata isijava sunce, vala baš. Doduše, i mnogi drugi su to isto mislili, uključujući, kako vidim, i vas troje.
Hari je i dalje ćutao. Nije hteo da iznosi svoje sumnje i nedoumice o Dambldoru oko kojih je mesecima lupao glavu. Doneo je svoju odluku dok je kopao Dobijev grob. Odlučio je da nastavi vijugavom, opasnom stazom koju mu je Albus Dambldor naznačio, da se pomiri s tim da mu nije rečeno sve što je hteo da zna i da jednostavno

veruje. Nije imao želje da sve ponovo preispituje, nije želeo da čuje ništa što bi ga skrenulo od tog cilja. Susreo je Aberfortov pogled, koji je toliko upadljivo ličio na bratovljev: jarkoplave oči ostavljale su istovetan utisak da rendgenski snimaju predmet svog interesovanja, i Hari pomisli da Aberfort pogađa njegove misli i da ga zbog toga prezire.

– Profesoru Dambldoru je bilo mnogo stalo do Harija – reče Hermiona tihim glasom.
– Ma nije nego? – reče Aberfort. – Čudno je koliko je ljudi do kojih je mojem bratu bilo veoma stalo na kraju završilo u gorem stanju nego da ih je pustio na miru.
– Kako to mislite? – upita Hermiona gotovo bez daha.
– To se tebe ne tiče – reče Aberfort.
– Ali to što ste rekli je vrlo ozbiljna tvrdnja! – reče Hermiona – Da li... da li možda mislite na svoju sestru?
Aberfort se zagleda u nju. Usne su mu se micale kao da žvaće reči koje zadržava. Zatim odjednom progovori.
– Kad je moja sestra imala šest godina divljački su je napala tri normalska dečaka. Videli su je kako izvodi magiju, špijunirali je kroz živu ogradu bašte iza kuće. Bila je dete, nije mogla da se obuzda, baš kao nijedan čarobnjak ili veštica tog uzrasta. Valjda ih je uplašilo ono što su videli. Silom su se probili kroz živicu, i pošto nije umela i njima da pokaže taj trik, malo su se zaneli pokušavajući da zaustave malu nakazu u tome da ga sama izvodi.
Pod svetlošću kamina Hermionine oči izgledale su ogromne. Ronu kao da je bilo pomalo muka. Aberfort ustade, visok kao i Albus, iznenada zastrašujuć u svom gnevu i silini svog bola.
– To ju je uništilo, to što su joj uradili; nikad više nije bila kako treba. Nije mogla da koristi magiju, ali nije mogla ni da je se oslobodi: to ju je izjedalo iznutra i dovelo je do ludila. Kad ne bi uspela da ga kontroliše, prasnulo bi iz nje i povremeno je umela da bude čudna i opasna. Ali je uglavnom bila slatka, preplašena i bezopasna.

– A moj otac je otišao do skotova koji su joj to uradili – reče Aberfort – i napao ih. Zbog toga su ga zatvorili u Askaban. Nikad nije rekao zašto je to učinio, jer da je Ministarstvo znalo šta se desilo s Arijanom, zauvek bi je zatvorili u Sent Mungo. Smatrali bi je ozbiljnom pretnjom Međunarodnom statutu o tajnosti, tako neuravnoteženu, s magijom koja bi prasnula iz nje kad god više ne bi mogla da je obuzda.
– Morali smo da se pobrinemo da bude bezbedna i skrivena. Preselili smo se, razglasili da je bolesna, a majka se brinula o njoj, trudeći se da je čini mirnom i srećnom.
– Ja sam joj bio miljenik – reče, a dok je govorio kroz njegove izborane crte lica i zamršenu bradu kao da se nazirao razbarušeni školarac. – Ne Albus: kad god je bio kod kuće bio je u svojoj sobi, čitao knjige i brojao nagrade, dopisujući se s

„najznačajnijim imenima magije toga doba“ – porugljivo se osmehnu Aberfort. – On nije želeo da se bakće s njom. Mene je najviše volela. Mogao sam da je nateram da jede za moju ljubav, kad ne bi htela za majčinu, mogao sam da je smirim kad god bi je spopao neki od njenih nastupa besa, a kad je bila mirna pomagala bi mi da nahranim koze.

– A onda, kada joj je bilo četrnaest... znate, nisam bio tu – reče Aberfort. – Da sam bio, mogao sam da je smirim. Uhvatio ju je jedan od njenih napada, a majka više nije bila tako mlada i... bio je to nesrećan slučaj. Arijana nije mogla da se kontroliše. A majka je nastradala.
Hari oseti užasnu mešavinu sažaljenja i odbojnosti. Nije hteo ništa više da čuje, ali je Aberfort nastavio da govori i Hari se pitao koliko dugo nije o tome progovorio, da li je čak ikada i govorio o tome.
– To je stavilo tačku na Albusov put oko sveta s malim Duždom. Nji’ dvojica došli su kući na majčinu sahranu, a potom je Dužd produžio sam dalje, a Albus se skrasio kao glava porodice. Ha!
Aberfort pljucnu u vatru.
– Ja ću je paziti, rekao sam mu to, nisam mario za školu, ostao bih kod kuće i brinuo o njoj. Rekao mi je da moram da završim školu i da će on preuzeti brigu umesto majke. To je srozalo gos’n Genijalca, ne dobijaju se nikakve nagrade za brigu o vlastitoj poluludoj sestri, sprečavanje da ne digne kuću u vazduh svaki drugi dan. Ali išlo mu je dobro prvih nekoliko nedelja... sve dok nije došao on.
Aberfortu se ote jedan nedvosmisleno opak pogled.
– Grindelvald. Najzad je moj brat dobio priliku da razgovara sa sebi ravnim, s nekim ko je briljantan i talentovan kao on što je bio. I čim su počeli da kuju planove o novom čarobnjačkom poretku i traganju za relikvijama, ili šta god da ih je već zanimalo, briga o Arijani postala je sporedna. Bili su to veličanstveni planovi za dobrobit čarobnjačke zajednice, i kakve ima veze što je jedna devojčica zanemarena, kad je Albus radio za opšte dobro?
– Al’ je meni posle nekoliko nedelja bilo dosta svega, vala. Uskoro je trebalo da se vratim na Hogvorts, pa sam im rek’o, oboj’ci, pravo u lice, kao sad tebi – Aberfort pogleda u Harija kome nije trebalo mnogo mašte da ga zamisli kao tinejdžera, žilavog i besnog, kako se suprotstavlja svom starijem bratu. – Rek’o sam mu, bolje ti je odma’ da odustaneš. Ne možeš da je seljakaš, nije u stanju to da istrpi, ne možeš da je povedeš sa sobom, gde god to u svojim mudrim govorancijama planirao da ideš, pokušavajući da skrpiš sebi sledbenike. To mu se nije dopalo – reče Aberfort, a oči mu na tren zakloni odsjaj vatre na staklima naočara: one ponovo nakratko postadoše bele i nalik slepačkim. – Grindelvaldu se to uopšte nije svidelo. Razbesneo se. Rekao mi je da sam glup k’o točak, da stojim na putu i njemu i mom briljantnom bratu... kako ne shvatam, kad oni promene svet, nećemo više morati da skrivamo moju sirotu sestru, kad povedu čarobnjake da izađu iz ilegale, a Normalcima pokažu gde im je

mesto.

– I tu smo se sporečkali... ja sam izvukao štapić i on je izvukao svoj, a najbolji prijatelj mog brata izveo je na meni Bolnu kletvu... Albus je pokušavao da ga zaustavi, a onda smo sva trojica zapodenula boj i praštalo je i sevalo na sve strane, a ona to nije mogla da podnese...
S Aberfortovog lica nestade boje, kao da je bio smrtno ranjen.
– ... mislim da je želela da pomogne, ali nije znala šta radi i ne znam koji je od nas to učinio – mogao je biti bilo koji – i odjednom je bila mrtva.
Čim je to izgovorio glas mu otkaza i on se sruči u najbližu stolicu. Hermioni suze obliše lice, a Ron preblede gotovo kao i Aberfort. Hari nije osećao ništa osim odbojnosti: želeo je da to nije čuo, priželjkivao da može to da izbriše iz svog uma.
– Tako... tako mi je žao – prošaputa Hermiona.
– Nestala – hroptao je Aberfort. – Nestala zauvek.

– Naravski, Grindelvald je zbris’o. Već je imao lep dosije u svojoj zemlji i nije želeo da mu još i Arijanu stave na dušu. A Albus je bio slobodan, zar ne? Oslobođen balasta koji je njegova sestra predstavljala, slobodan da postane najveći čarobnjak našeg...

– Nikad nije bio slobodan – reče Hari.
– Molim? – reče Aberfort.
– Nikad – reče Hari. – One noći u kojoj je nastradao, tvoj brat je popio napitak koji mu je pomutio um. Počeo je da vrišti, moleći nekoga ko nije bio tu: „Nemoj da ih povrediš, nemoj da ih povrediš, molim te... povredi mene umesto njih.“
Ron i Hermiona se zagledaše u Harija. Nikad im nije pričao pojedinosti o tome šta se zbilo na ostrvcetu usred jezera: događaji nakon što su se on i Damblador vratili na Hogvorts potpuno su to bacili u zasenak.
– Mislio je da je ponovo tamo s vama i Grindelvaldom, znam da jeste – reče Hari, setivši se Dambldorovog cviljenja i molbi. – Mislio je da gleda Grindelvalda kako povređuje vas i Arijanu... to je za njega bilo pravo mučenje, da ste ga videli tada, ne biste rekli da je bio slobodan.
Aberfort se pravio da je zadubljen u proučavanje sopstvenih kvrgavih i žilama izbrazdanih šaka. Posle kraćeg predaha, reče: – Kako možeš da budeš siguran, Poteru, da moj brat nije mnogo više mario za opšte dobro nego za tebe? Kako možeš da budeš siguran da i ti nisi neko potrošan, baš kao moja mlađa sestra?
Hari oseti kako ga nešto ledeno probija oko srca.
– Ne verujem. Dambldor je voleo Harija – reče Hermiona.
– Što mu onda nije rekao da se sakrije – dobaci Aberfort. – Što mu nije rekao: brini o sebi, evo kako ćeš da preživiš?
– Zbog toga što – reče Hari pre nego što je Hermiona stigla da odgovori – ponekad čovek mora da razmišlja o nečem važnijem od vlastite sigurnosti! Ponekad

mora da se razmišlja o opštem dobru! Ovo je rat!

– Imaš svega sedamnaest godina, momče!
– Punoletan sam, i nastaviću da se borim iako ste vi odustali!
– Ko kaže da sam odustao!
– „Red Feniksa je gotov“ – ponovi Hari. – „Znaš-Već-Ko je pobedio, gotovo je, i svako ko se pretvara da je drugačije sam sebe zavarava.“
– Nisam rekao da se meni to dopada, ali je to istina!
– Ne, nije – reče Hari. – Vaš brat je znao na koji način može da dokrajči Znate-Već-Koga, i preneo je to znanje na mene. Nastaviću i dalje da pokušavam, sve dok ne uspem – ili dok ne umrem. Ne mislite valjda da ja ne znam kako bi ovo moglo da se završi. Znam to već godinama.
Očekivao je da će Aberfort da mu se podsmehne ili da to osporava, ali nije. Samo se namrštio.
– Moramo da uđemo na Hogvorts – ponovo reče Hari. – Ako ne možete da nam pomognete, sačekaćemo do zore, ostavićemo vas na miru i pokušaćemo sami da pronađemo način da uđemo. Ako možete da nam pomognete... onda je sad pravi trenutak da nam to kažete.
Aberfort je i dalje bio prikovan za stolicu, i zurio u Harija očima tako neobično nalik bratovljevim. Najzad pročisti grlo, ustade, obiđe mali sto i priđe Arijaninom portretu.
– Znaš šta treba da uradiš – reče.
Ona se nasmeši, okrenu i odšeta, ali ne onako kako to ljudi u portretima obično čine, uz bočne ivice rama, već kroz nešto nalik na dugačak tunel naslikan iza nje. Posmatrali su njenu tananu figuru kako se udaljava sve dok je najzad nije progutala tmina.
– Ovaj... šta...? – poče Ron.
– Trenutno postoji samo jedan način da se uđe – reče Aberfort. – Moraš da znaš da su zatvorili sve stare prolaze, i to s oba kraja, dementori su svuda oko spoljašnjih zidova imanja, redovne patrole unutar same škole, tako bar kažu moji izvori. Mesto nikad nije bilo bolje čuvano. Kako uopšte misliš da nešto učiniš kad tamo uđeš, dok Snejp budno motri a Kerouovi su mu pomoćnici... No, to je već tvoja briga, zar ne? Kažeš da si spreman da umreš?
– Ali šta...? – zausti Hermiona, mršteći se na Arijanin portret.
Na kraju naslikanog tunela ponovo se pojavi mala bela tačkica i sad se Arijana vraćala prema njima, postajući sve veća i veća što se više približavala. Ali sada je još neko bio s njom, neko viši od nje, ko je uzbuđeno hramao. Kosa mu je bila duža nego što ju je Hari ikad video: na licu je imao nekoliko dubokih posekotina, a odeća mu je bila pocepana i iskrzana. Dve figure postajale su sve krupnije, dok ceo portret ne ispuniše njihove glave i ramena. Zatim se cela slika otvori u stranu, poput nekakvih malih vrata, i pred njima se ukaza ulaz u pravi tunel. A iz njega, zarasle kose,

izbrazdanog lica i u iskidanoj odori, izvera se Nevil Longbotom, koji zaurla od oduševljenja, skoči s kamina i vrisnu: – Znao sam da ćeš doći! Znao sam, Hari!

29. Izgubljena dijadema


– Nevile... šta... kako...?

Ali Nevil je primetio Rona i Hermionu, i stade i njih da grli s usklicima oduševljenja. Što je više gledao u Nevila, sve mu je gore izgledao: jedno oko mu je bilo naduveno, sa žuto-crvenim podlivima, na licu je imao tragove kandži, a njegov zapušten izgled govorio je da živi izgnanički. Ipak, njegovo isprebijano lice blistalo je od sreće kad se odvojio od Hermione i ponovo rekao: – Znao sam da ćete doći! Stalno sam govorio Šejmusu da je samo pitanje vremena!
– Nevile, šta se desilo s tobom?
– Šta? Ovo? – odmahnuvši glavom, Nevil ne htede da se osvrće na svoje povrede.

– Ovo nije ništa. Šejmus je gore prošao. Videćete. Hoćemo li, onda, da krenemo? Ah
– okrenu se on Aberfortu: – Abi, možda je još nekoliko ljudi na putu.
– Još nekoliko? – ponovi zloslutno Aberfort. – Kako to misliš, još nekoliko, Longbotome? Zaveden je policijski čas, a na celo selo je bačena Ječeća čin!
– Znam, zato će se Prebaciti pravo u tvoju krčmu – reče Nevil. – Samo ih pošalji ovim prolazom kad stignu, važi? Mnogo ti hvala.

Nevil pruži ruku Hermioni i pomože joj da se uzvere na kamin pa u tunel. Za njom pođe Ron, a zatim Nevil. Hari se obrati Aberfortu.
– Ne znam kako da vam zahvalim. Spasli ste nam život, dvaput.
– Tak’ što ćete se brinuti o njima – reče Aberfort osorno. – Možda neću biti u prilici da i’ spasim i treći put.
Hari se pope na kamin i uđe u rupu iza Arijaninog portreta. S druge strane nalazile su se uglačane kamene stepenice: izgledalo je kao da taj prolaz postoji godinama. Mesingane lampe visile su sa zidova a zemljani pod bio je utaban i gladak. Dok su koračali, njihove senke lelujale su po zidovima kao lepeze.
– Koliko dugo postoji ovaj prolaz? – upita Ron kad su krenuli. – Nema ga na Banditovoj mapi, zar ne, Hari? Mislio sam da postoji samo sedam prolaza do škole i iz nje?
– Sve su ih zamandalili još pre početka školske godine – reče Nevil. – Više nema šanse nijednim od njih da se uđe, pošto su kletve bačene na ulaze, a Smrtožderi i dementori čekaju na izlazima. – On poče da hoda unatraške, radosno se smešeći, upijajući ih očima. – Ali manimo se toga... je li istina? Da li ste provalili u Gringots? Da li ste pobegli na zmaju? To je glavna stvar, svi pričaju o tome; Kerou je prebio Terija Buta zato što je to viknuo u Velikoj sali za večerom!
– Da, istina je – reče Hari.

– Šta ste uradili sa zmajem?

– Oslobodili ga u divljini – reče Ron. – Hermiona je htela da ga zadržimo kao kućnog ljubimca...
– Ne preteruj, Rone...
– Ali šta ste radili sve vreme? Ljudi govore da ste samo u bekstvu, Hari, ali ja ne mislim tako. Verujem da ste nešto smerali.
– U pravu si – reče Hari – ali reci nam šta se zbiva na Hogvortsu, Nevile, ništa nismo čuli.
– Malo je... pa, to zaista više nije onaj stari Hogvorts – reče Nevil a osmeh mu se topio s lica dok je to izgovarao. – Jeste li čuli za ono dvoje Kerouovih?
– Dvoje Smrtoždera koji ovde predaju?
– I ne samo predaju – reče Nevil. – Oni su zaduženi za celokupnu disciplinu. I baš vole da kažnjavaju, ti Kerouovi.
– Kao Ambridžova?
– Jok, ona deluje pitomo u odnosu na njih. Drugi nastavnici bi trebalo da nas prijavljuju Kerouovima ako bilo šta pogrešimo. Doduše, oni to ne rade, kad god mogu da izbegnu. Vidi se da ih mrze koliko i mi.
– Taj tip, Amikus, predaje ono što je nekad bilo Odbrana od Mračnih veština, samo što su to sad samo Mračne veštine. Od nas se očekuje da izvodimo Bolnu kletvu na učenicima kojima je određena kaznena nastava...

– Šta?

Uzvik Harija, Rona i Hermione jednoglasno odjeknu hodnikom.
– Jašta – reče Nevil. – Tako sam ovo zaradio – on pokaza na naročito dubok ožiljak na obrazu. – Odbio sam to da uradim. Neki, međutim, to rado prihvataju. Kreb i Gojl to obožavaju. Prvi put da su u nečemu najbolji.
– Alekto, Amikusova sestra, predaje Proučavanje Normalaca, koje je obavezno za sve. Svi moramo da slušamo njena objašnjenja da su Normalci kao životinje, glupi i prljavi, da su naterali čarobnjake da se kriju u ilegali i da su strašno zlobni prema njima, i kako se upravo ponovo uspostavlja prirodan poredak stvari. Ovo sam zaradio

– on pokaza još jednu posekotinu na licu – zato što sam je pitao koliko normalske krvi u sebi imaju ona i njen brat.
– Bokca mu, Nevile – reče Ron – baš si našao kad da budeš lajav.
– Da si je samo čuo – reče Nevil. – Ni ti ne bi istrpeo. Stvar je u tome što pomaže kad im se ljudi usprotive, to svima uliva nekakvu nadu. Uvek bih primetio kad si ti to radio, Hari.
– Ali poslužio si im kao oštrač za noževe – reče Ron, blago se trgnuvši kad su prošli pored lampe i kad su se Nevilove ozlede još reljefnije ocrtale.
Nevil slegnu ramenima.
– Nema veze. Ne žele da prosipaju previše čiste krvi, tako da će nas samo malčice mučiti ako previše brbljamo, ali nas neće ubiti.
Hari nije znao šta je gore: stvari koje im je Nevil pričao, ili prozaičan ton kojim im je to saopštavao.
– Jedini koji su u stvarnoj opasnosti jesu oni čiji prijatelji i rođaci spolja zadaju probleme. Njih uzimaju kao taoce. Stari Kseno Lavgud previše je talasao u Cepidlaki, pa su izvukli Lunu iz voza dok se vraćala kući za Božić.
– Nevile, ona je dobro, videli smo je...
– Aha, znam, uspela je da mi pošalje poruku.
On izvadi zlatan novčić iz džepa i Hari prepozna jedan od onih lažnih galeona koje su članovi Dambldorove armije koristili da šalju poruke jedni drugima.
– Ovi su sjajni – reče Nevil smešeći se Hermioni. – Kerouovi nikad nisu provalili kako komuniciramo, i to ih je izluđivalo. Imali smo običaj da se noću šunjamo i pišemo grafite po zidovima: Dambldorova armija, Regrutujemo nove članove i tako to. Snejp je to mrzeo.
– Imali ste običaj? – reče Hari koji je primetio da govori u prošlom vremenu.
– Pa, što je vreme više odmicalo bilo nam je sve teže – reče Nevil. – Izgubili smo Lunu za Božić, Džini se nije ni vraćala posle Uskrsa, a nas troje smo bili nekakve kao vođe. Izgleda da su Kerouovi znali da ja stojim iza mnogih stvari, pa su počeli žestoko da me pritiskaju, a onda je Majkl Korner uhvaćen dok je oslobađao prvake koje su bacili u lance pa su ga gadno mučili. To je većinu prestrašilo.
– Ma nemoj – promrmlja Ron kad prolaz poče da savija uzbrdo.

– Dabome, pa pošto više nisam smeo da pozivam ljude da prođu isto što i Majkl, batalili smo takve podvige. Ipak smo nastavili da se borimo, izvodili smo ilegalno neke akcije sve do pre nekoliko nedelja. Tada su, valjda, zaključili da postoji samo jedan način da me zaustave, i krenuli su na moju baku.

– Šta su uradili? – rekoše Hari, Ron i Hermiona uglas.
– Dabome – reče Nevil, pomalo dahćući jer je uzbrdica u prolazu postajala sve teža. – Pa, znate kako oni razmišljaju. To im je upalilo, otimanje klinaca da bi njihovu rodbinu prisilili da se ponaša kako treba, i valjda je bilo samo pitanje vremena kad će da krenu i obratno. Stvar je u tome – nastavi, a Hari se zapanji kad je video da se on ceri – da su u slučaju moje bake zagrizli zalogaj krupniji no što su mogli da sažvaću. Stara mala veštica koja živi sama, pomislili su valjda, nema potrebe da pošalju nekog moćnijeg. U svakom slučaju – Nevil se nasmeja – Douliš je i dalje u Sent Mungu, a baka je u bekstvu. Poslala mi je pismo – on pljesnu šakom po gornjem džepu odore – u kome mi poručuje da se ponosi mnome, da sam pravi sin svojih roditelja i da samo nastavim tako.
– Super – reče Ron.
– Dabome – reče Nevil sav srećan. – Samo što su, kad su shvatili da ne mogu da me se dokopaju, zaključili da Hogvorts ipak može i bez mene. Ne znam da li su planirali da me ubiju ili me pošalju u Askaban, ali, bilo kako bilo, znao sam da je vreme da nestanem.
– Ali – reče Ron, potpuno zbunjen – zar ne... zar nismo krenuli nazad na Hogvorts?

– Naravno – reče Nevil. – Videćete. Stigli smo.
Skrenuše iza ćoška a ispred njih se ukaza kraj prolaza. Malo stepenište vodilo je do nekih vrata, istih kao ona skrivena u Arijaninom portretu. Nevil ih otvori i provuče se kroz njih. Čim je krenuo za njim, Hari začu kako Nevil doziva neke nevidljive ljude: – Vidite ko je ovde! Zar vam nisam rekao?
Kad se Hari uvuče u prostoriju iz prolaza, začu se cika i vriska...
– HARI!
– To je Poter, to je POTER!
– Rone!
– Hermiona!
Pred očima mu iskrsnuše mnoštvo šarenih draperija, lampi i mnoga lica. Već sledećeg trenutka, njega, Rona i Hermionu sa svih strana okruži više od dvadeset ljudi, grleći ih, tapšući ih po leđima, mrseći im kosu i rukujući se s njima: kao da su osvojili prvenstvo u kvidiču.
– U redu, u redu, smirite se! – pozva ih Nevil, a kad gomila uzmaknu Hari je mogao da osmotri svoje okruženje.
Nije uopšte prepoznao odaju. Bila je ogromna, nalik unutrašnjosti neke izuzetno raskošne kućice na drvetu, ili možda potpalublju nekog džinovskog broda. Raznobojni viseći kreveti bili su okačeni o plafon i balkon koji se protezao duž mračnih, drvetom

obloženih zidova bez prozora, prekrivenih jarkim draperijama: Hari vide zlatnog grifindorskog lava izvezenog na skerletnoj pozadini, crnog jazavca Haflpafa na žutoj i bronzanog orla Rejvenkloa, na plavoj. Samo srebrno-zelene boje Sliterina nisu bile prisutne. Bilo je tu krcatih polica s knjigama, nekoliko metli prislonjenih uza zidove, a u uglu se nalazio veliki drveni radio.

– Gde smo mi?

– U Sobi po potrebi, naravno! – reče Nevil. – Samu je sebe nadmašila, zar ne? Kerouovi su me proganjali, i znao sam da imam samo jednu šansu da se sakrijem. Uspeo sam da prođem kroz vrata, i evo šta sam zatekao! Doduše, nije baš ovako izgledala kad sam stigao, bila je mnogo manja. U njoj je bio samo jedan ležaj i samo grifindorske oznake. Ali kad su počeli da pristižu članovi DA, sve se više širila.
– A Kerouovi ne mogu da uđu unutra? – upita Hari, osvrnuvši se da vidi vrata.
– Ne – reče Šejmus Finigan, koga Hari nije prepoznao dok ovaj nije progovorio: Šejmusovo lice bilo je u modricama i naduveno. – To je pravo skrovište, dok god neko od nas boravi ovde ne mogu da dođu do nas, vrata neće da se otvore. Sve zahvaljujući Nevilu. On stvarno razume ovu Sobu. Moraš da joj tražiš tačno ono što ti je potrebno... na primer: „Neću da u nju kroči nijedan pristalica Kerouovih“, i ona će ti to učiniti! Samo moraš da se potrudiš da zaobiđeš sve začkoljice! Nevil je pravi čovek za to!
– U stvari je krajnje jednostavno – reče Nevil skromno. – Bio sam ovde dan i po, i postajao sam sve gladniji; poželeo sam da dobijem nešto za jelo, i tada se otvorio prolaz prema Veprovoj glavi. Otišao sam kroz njega i sreo Aberforta. On nas snabdeva hranom jer, iz nekog razloga, Soba jedino to ne može da obezbedi.
– Da, pa, hrana je jedan od izuzetaka Gampovog zakona elementarnog Preobražavanja – reče Ron, na opšte zaprepašćenje.
– Dakle, krijemo se ovde skoro dve nedelje – reče Šejmus – a kad god zatreba, ona sama napravi još visećih kreveta, čak je izniklo i vrlo lepo kupatilo otkako su devojke počele da se pojavljuju...
– ... i pomislile kako bi im dobro došlo da se okupaju, da – dopuni ga Lavander Braun, koju Hari do tog trenutka nije primetio. Kad je malo bolje pogledao, prepoznao je mnoga znana mu lica. Tu su bile obe bliznakinje Patil, kao i Teri But, Erni Makmilan, Entoni Goldstajn i Majkl Korner.
– Nego, recite nam šta je bilo s vama – reče Erni. – Bilo je raznih glasina, pokušavali smo da vas pratimo preko emisije Čuvari Potera. – On pokaza na radio. – Niste zaista provalili u Gringots?
– Jesu! – reče Nevil. – A istina je i za zmaja!
Začu se mali aplauz i nekoliko uzvika. Ron se nakloni.
– A šta ste to tražili? – upita žustro Šejmus.
Pre nego što je bilo ko od njih stigao da izvrda odgovor na to postavivši neko svoje pitanje, Hari oseti kako ga ožiljak u obliku munje užasno boli i peče. Čim je

žurno okrenuo leđa radoznalim i radosnim licima, Soba po potrebi nestade i sad je stajao u nekoj oronuloj kamenoj straćari, nekoliko istrulelih dasaka patosa pod njegovim nogama bilo je razvaljeno, iskopana zlatna kutija ležala je otvorena i prazna pokraj rupe, a u glavi mu je vibrirao Voldemorov krik besa.

Krajnjim naporom uspeo je da se nekako iščupa iz Voldemorovog uma i vrati tu gde je stajao, u Sobi po potrebi, jedva se održavajući na nogama, dok mu se s lica cedio znoj a Ron ga pridržavao.
– Jesi li dobro, Hari? – govorio je Nevil. – Hoćeš li da sedneš? Verovatno si umoran, zar ne?
– Ne – reče Hari. Pogledao je Rona i Hermionu, pokušavajući da im bez reči saopšti da je Voldemor upravo saznao za gubitak još jednog horkruksa. Vreme je brzo otkucavalo: ako se Voldemor odluči da sledeći poseti Hogvorts, propašće im šansa.

– Moramo da nastavimo – reče on, a po njihovom izrazu lica vide da su shvatili.
– Pa šta ćemo onda da radimo, Hari? – upita Šejmus. – Kakav je plan?
– Plan? – ponovi Hari. Pokušavao je da se svom snagom volje odupre da ne bi ponovo podlegao Voldemorovoj jarosti: ožiljak ga je i dalje pekao. – Pa, ima nešto što mi – Ron, Hermiona i ja – moramo da uradimo a zatim ćemo otići odavde.
Niko se više nije smejao niti dobacivao. Nevil je izgledao zbunjeno.
– Kako to misliš „otići odavde“?
– Nismo došli da ostanemo – reče Hari, trljajući ožiljak ne bi li smirio bol. – Moramo nešto važno da uradimo...
– Šta to?
– Ne-ne mogu da vam kažem.

– Zašto ne možete da nam kažete? To ima neke veze s borbom protiv Znaš-Već-Koga, zar ne?
– Pa, da...
– Onda ćemo vam pomoći.
Ostali članovi Dambldorove armije klimnuše glavama, neki oduševljeno, drugi smrtno ozbiljno. Nekoliko njih ustade sa stolica da pokaže spremnost za trenutnu akciju.
– Vi ne razumete. – Hariju se učini da je tu rečenicu izgovorio mnogo puta u poslednjih nekoliko sati. – Ne... ne možemo da vam kažemo. Moramo to da uradimo...
sami.
– Zašto? – upita Nevil.
– Zato što... – U očajničkoj težnji da odmah počne da traži nestali horkruks, ili bar da nasamo porazgovara s Ronom i Hermionom o tome odakle će početi da traže, Hariju je bilo teško da se sabere. Ožiljak ga je i dalje pekao. – Dambldor je nama troma poverio jedan zadatak – reče oprezno – ali nam je rečeno da ne smemo nikom da kažemo... hoću reći, želeo je da to mi uradimo, samo nas troje.

– Mi smo njegova Armija – reče Nevil. – Dambldorova armija. Svi smo zajedno u tome, trudili smo se da se ne ugasi dok ste vas troje bili u toj vašoj...
– Nismo baš bili na izletu, druže – reče Ron.
– Nisam ni rekao da jeste, ali ne vidim zašto ne možete da nam se poverite. Svi koji su u ovoj sobi bore se, i svi su ovde zato što Kerouovi tragaju za njima. Svako od prisutnih dokazao je da je odan Dambldoru – odan tebi.
– Čujte – poče Hari ne znajući šta će da kaže, ali to više nije ni bilo važno: istog časa otvoriše se vrata tunela iza njega.
– Dobili smo tvoju poruku, Nevile! Zdravo, vas troje, pomislila sam da mora da ste ovde!
Bili su to Luna i Din. Šejmus zagrme od oduševljenja i potrča da zagrli svog najboljeg prijatelja.
– Ćao, svima! – reče Luna presrećno. – O, baš je sjajno vratiti se ovde!
– Luna – reče Hari rastreseno – šta ti radiš ovde? Kako si...?
– Ja sam poslao po nju – reče Nevil, podižući lažni galeon. – obećao sam njoj i Džini da ću ih obavestiti ako se vas troje vratite. Svi smo verovali da će, ukoliko se vratite, to značiti revoluciju. Da ćemo da zbacimo Snejpa i Kerouove.
– Naravno da to znači to – reče Luna vedro. – Zar ne, Hari? Potući ćemo ih i izbaciti s Hogvortsa?
– Saslušajte me – reče Hari, uz sve veću paniku. – Žao mi je, ali nismo se zbog toga vratili. Moramo nešto da uradimo, a onda...
– Ostavićete nas u ovom haosu? – upita Majkl Korner.
– Ne! – reče Ron. – Ono što radimo biće svima od koristi na kraju, radi se o tome da pokušavamo da se otarasimo Znate-Već-Koga...
– Onda pustite i nas da pomognemo! – ljutito reče Nevil. – Hoćemo i mi da budemo deo toga!
Iza njih se ponovo začu buka i Hari se okrenu. Srce mu pretrnu. Džini se upravo spuštala kroz rupu u zidu, a odmah za njom uđoše Fred, Džordž i Li Džordan. Džini uputi Hariju blistav osmeh: zaboravio je, ili možda nikad nije ni bio potpuno svestan toga koliko je lepa, ali mu nikad nije bilo manje drago što je vidi.
– Aberfort postaje pomalo džangrizav – reče Fred, podigavši ruku u odgovor na nekoliko bučnih pozdrava. – Hoće da drema, a njegova krčma se pretvorila u železničku stanicu.
Hari zinu. Odmah iza Lija Džordana pojavi se Harijeva bivša devojka, Čo Čang. Ona mu se nasmeši.
– Dobila sam poruku – reče ona, držeći svoj lažni galeon i odšeta da sedne pored Majkla Kornera.
– Kakav je plan, Hari? – reče Džordž.
– Nema plana – reče Hari i dalje smeten iznenadnom pojavom svih tih ljudi, nesposoban da sve to pojmi dok ga ožiljak tako bolno peče.

– Aha, znači usput ćemo improvizovati, je li? Takav plan najviše volim – reče Fred.
– Moraš da zaustaviš ovo! – reče Hari Nevilu. – Što si ih sve pozvao ovamo? Ovo je sumanuto...
– Borimo se, zar ne? – reče Din, vadeći svoj lažni galeon. – Poruka glasi da se Hari vratio i da idemo u borbu! Mada ću morati da nabavim štapić...
– Nemaš štapić...? – poče Šejmus.

– Zašto oni ne mogu da pomognu?

– Šta?
– Mogu da pomognu. – On spusti glas i reče, tako da ga ne čuje niko osim Hermione koja je stajala između njih. – Ne znamo gde je. Moramo brzo da ga nađemo. Ne moramo da im kažemo da je to horkruks.
Hari pogleda Hermionu, koja promrmlja: – Mislim da je Ron u pravu. Mi ne znamo gde da tražimo, potrebni su nam. – A kad vide da nije ubedila Harija, dodade:
– Ne moraš sve sâm da radiš, Hari.
Hari stade brzo da razmišlja, dok mu je ožiljak brideo i dalje, a glava pretila da će opet da se rascepi. Dambldor ga je upozorio da nikome sem Ronu i Hermioni ne govori za horkrukse. Tajne i laži, tako smo odrasli, a Albus je za to... bio prirodno nadaren... Da li se on to pretvara u Dambldora, čuvajući svoje tajne u grudima, bojeći se da u bilo koga ima poverenja? Ali Dambldor je verovao Snejpu, i do čega je to dovelo? Do ubistva na vrhu najviše kule...
– U redu – reče on tiho ovom dvoma. – Važi – obrati se svim prisutnim u sobi a buka odmah zamuče: Fred i Džordž, koji su izvaljivali štosove zabavljajući one oko sebe, naprasno zaćutaše i svi su odjednom bili u stanju pripravnosti, uzbuđeni.
– Moramo nešto da pronađemo – reče Hari. – Nešto... što će pomoći da svrgnemo Znate-Već-Koga. To se nalazi ovde, na Hogvortsu. Možda je pripadalo Rejvenkloovoj. Da li je iko čuo za neki sličan predmet? Da li je iko nabasao na neku stvar s orlom na sebi, na primer?
Pogledao je pun nade u malu grupicu rejvenkloovaca, Padmu, Majkla, Terija i Čo, ali umesto njih odgovori mu Luna, koja je sedela na naslonu Džinine stolice.
– Pa ima ona njena izgubljena dijadema. Pričala sam ti o tome, sećaš li se, Hari? O izgubljenoj dijademi Rejvenkloove. Moj tata pokušava da napravi istu takvu.
– Da, Luna – reče Majkl Korner, prevrćući očima – ali izgubljena dijadema je izgubljena. U tome i jeste stvar.
– Kad je izgubljena? – upita Hari.
– Pre mnogo vekova, kažu – reče Čo, a Hari se obeshrabri. – Profesor Flitvik kaže da je dijadema nestala zajedno sa samom Rejvenkloovom. Mnogi su je tražili, ali – ona se obrati svojim drugarima rejvenkloovcima, tražeći podršku – niko nikad nije naleteo ni na kakav trag, zar ne?

Svi odmahnuše glavom.

– Izvini, ali šta je dijadema? – upita Ron.
– To je neka vrsta krune – reče Teri But. – Smatralo se da je ta što je pripadala Rejvenkloovoj imala magična svojstva, da je povećavala mudrost onoga ko je nosi.
– Da, tatini levci za propastance...
Ali Hari je preseče.
– I niko od vas nije video ništa nalik tome?
Svi ponovo odmahnuše glavama. Hari pogleda u Rona i Hermionu i na njihovim licima, kao u ogledalu, vide vlastito razočaranje. Predmet koji je toliko dugo izgubljen, i to očito bez traga, nije bio baš dobar kandidat za horkruks skriven u zamku... Međutim, pre nego što je stigao da sroči novo pitanje, Čo ponovo progovori.

– Ako želiš da vidiš kako je ta dijadema navodno izgledala, Hari, mogu da te povedem u dnevni boravak da ti pokažem. Nalazi se na glavi statue Rejvenkloove.
Harija ponovo zapeče ožiljak: na trenutak se Soba po potrebi zaleluja ispred njega, i on umesto nje ugleda mračne obrise kopna kako promiču ispod njega i oseti ogromnu zmiju obavijenu oko svojih ramena. Voldemor je ponovo leteo, da li ka podzemnom jezeru, ili ovamo, ka zamku, to već nije znao: u svakom slučaju, vreme im je gotovo isteklo.
– U pokretu je – reče on tiho Ronu i Hermioni. Pogledao je u Čo, a zatim ponovo u njih. – Čujte, znam da to nije nešto za početak, ali idem da pogledam tu statuu, makar da saznam kako izgleda dijadema. Čekajte me ovde i pazite, znate... da onaj do vas...

bude bezbedan.
Čo ustade, ali Džini reče prilično oštro. – Ne, Luna će da odvede Harija, zar ne, Luna?
– Ooo, da, baš bih volela – reče Luna presrećno, a Čo ponovo sede, pomalo razočarana.
– Kako ćemo da izađemo? – upita Hari Nevila.
– Ovuda.
On povede Harija i Lunu u ćošak, gde se mali plakar otvarao i izlazio pravo na strmo stepenište.
– Svaki dan izlazi na neko drugo mesto, tako da nikad ne mogu da ga pronađu – reče. – Nevolja je samo što ni mi nikad ne znamo kuda vodi i gde ćemo završiti kad izađemo. Budi oprezan, Hari, noću hodnicima uvek idu patrole.
– Nema problema – reče Hari. – Eto nas brzo.
On i Luna požuriše uza stepenište, koje je bilo dugačko, osvetljeno bakljama, i naglo je skretalo na neočekivanim mestima. Najzad naiđoše na nešto nalik na čvrst zid.
– Dođi ispod – reče Hari Luni, izvukavši Nevidljivi ogrtač i prebaci ga preko njih dvoje. Zatim blago pritisnu zid.
Na njegov dodir zid se istopi i oni iskliznuše na drugu stranu: Hari se osvrnu i

vide da se odmah učvrstio iza njih. Stajali su u mračnom hodniku: Hari povuče Lunu nazad u senku, stade nespretno da čeprka po kesici oko svog vrata, i izvuče Banditovu mapu. Približivši je nosu, pretraži je i najzad pronađe svoju i Luninu tačkicu.
– Sad smo na petom spratu – šapnu joj, posmatrajući Filča u hodniku ispred kako se udaljuje. – Dođi, ovuda.
Oni se odšunjaše dalje.
Hari se ranije često noću šunjao zamkom, ali nikad mu srce nije tuklo tako brzo, nikad mu nije toliko značio bezbedan prolazak kroz to mesto. Hari i Luna prolazili su preko mesečinom obasjanih četvrtastih površina na podu, pored viteških oklopa čije su kacige škripale od jeke njihovih mekih koraka, zalazili za ćoškove iza kojih nisu znali šta može da vreba, proveravajući Banditovu mapu kad god bi naišli na tračak svetlosti, i dvaput zastavši da propuste duha a da ne skrenu pažnju na sebe. Očekivao je da će svakog časa naići na neku prepreku: najviše se bojao Pivsa i pri svakom koraku naprezao je sluh ne bi li čuo prve nagoveštaje da im se poltergajst približava.

– Ovuda, Hari – prodahta Luna, uhvativši ga za rukav i povukavši prema spiralnim stepenicama.
Peli su se u krug, sitnim vrtoglavim zavojima. Hari nikad nije bio gore. Najzad stigoše do vrata. Nije bilo ni kvake ni ključaonice: ničeg izuzev ravne ploče od starog drveta i bronzanog zvekira u obliku orla.
Luna ispruži bledu šaku koja je izgledala sablasno tako lebdeći u vazduhu nevezana za ruku ili telo. Kucnula je jedanput, što je u toj tišini Hariju zazvučalo kao gruvanje topa. Odjednom se orlovski kljun otvori, ali umesto ptičjeg poja, jedan mek, prijatan glas upita: – Šta je starije, Feniks ili plamen?
– Hmmm... šta ti misliš, Hari? – reče Luna, delujući zamišljeno.
– Šta? Zar nema obične lozinke?
– A ne, moraš da odgovoriš na pitanje – reče Luna.
– Šta ako pogrešiš?
– Onda moraš da sačekaš da naiđe neko ko će da pogodi – reče Luna. – Na taj način nešto naučiš, shvataš?
– Jeste... ali problem je što mi ne možemo sebi da priuštimo da bilo koga čekamo, Luna.
– Da, shvatam na šta misliš – reče Luna ozbiljno. – Pa dobro, onda mislim da odgovor glasi da krug nema početak.
– Dobro rasuđivanje – reče glas i vrata se raskriliše.
Pust rejvenkloovski dnevni boravak bio je prostrana, kružna prostorija, prozračnija od svih koje je Hari video na Hogvortsu. Graciozni lučni prozori probijali su zidove, presvučene plavom i bronzanom svilom. Danju su rejvenkloovci imali spektakularan pogled na okolne planine. Tavanica je bila u obliku kupole i oslikana zvezdama, čiji su odblesci svetlucali na ponoćnoplavom tepihu. Bili su tu i stolovi, stolice i police za knjige, a u niši naspram vrata stajala je visoka statua od belog

mermera.

Na osnovu poprsja koje je video u Luninoj kući, Hari prepozna Rovinu Rejvenklo. Skulptura je bila postavljena pokraj vrata koja su vodila, nagađao je, u spavaonice na spratu. Zaputi se hitrim korakom pravo prema mermernoj ženi, a ona kao da mu je uzvraćala pogled, s ispitivačkim poluosmejkom na licu, divna, ali i pomalo zastrašujuća. Na glavi joj je bila krhka krunica izvedena u mermeru. Nije se mnogo razlikovala od tijare koju je Fler nosila na svom venčanju. Na njoj su bile sitno ugravirane reči. Hari se izvuče iz ogrtača i pope se na postolje Rejvenkloove da ih pročita.
– „Od mudrosti bez premca većeg blaga nema.“
– Što znači da si ti skroz švorc, tupane – reče kikotav glas.
Hari se okrenu, skliznu s postolja i sruči se na pod. Povijena figura Alekto Kerou stajala je ispred njega, i dok je Hari podigao štapić, ona zdepastim kažiprstom pritisnu lobanju sa zmijom kojom je bila žigosana na podlaktici.

30. Otpuštanje Severusa Snejpa



U trenutku kad je njen prst dodirnuo Znak, Harija ožiljak divljački opeče, zvezdana prostorija iščeze s vidika i sada je stajao na steni ispod litice, dok se more obrušavalo oko njega a u srcu mu pobedonosno odzvanjalo: imaju dečaka.

Glasno tras vrati Harija tamo gde je stajao: dezorijentisan, podiže štapić, ali je veštica ispred njega već počela da pada licem ka zemlji. Tako je tvrdo lupila o tlo da je staklo u vitrinama za knjige zazveckalo.
– Nikad nikog nisam Ošamutila, izuzev na vežbama u DA – reče Luna, zvučeći blago znatiželjno. – Bilo je bučnije nego što sam zamišljala.
I naravno, tavanica poče da podrhtava. Trčeći, odzvanjajući koraci s druge strane vrata koja su vodila u spavaonice postajali su sve jači: Lunina kletva probudila je rejvenkloovce koji su gore spavali.
– Luna, gde si? Moram da se sakrijem ispod Ogrtača!
Lunina stopala pojaviše se niotkuda. On joj brzo priđe a ona spusti Ogrtač i skroz ih prekri u trenutku kad se vrata otvoriše i bujica rejvenkloovaca, u spavaćicama i pidžamama, preplavi dnevni boravak. Kad ugledaše Alekto kako leži u nesvesti,

začuše se krici iznenađenja. Polako su se okupili oko nje, divlje zveri koja je svakog trenutka mogla da se probudi i napadne ih. Zatim jedan odvažni prvak dotrča do nje i gurnu joj zadnjicu svojim nožnim palcem.

– Mislim da je možda mrtva! – povika radosno.
– O, vidi! – prošaputa Luna sva srećna kad su se rejvenkloovci sjatili oko Alekto.
– Drago im je!
– Da... sjajno...
Hari sklopi oči i dok mu je ožiljak pulsirao on izabra da ponovo utone u Voldemorov um... kretao se tunelom u prvu pećinu... odlučio je da se, pre nego što dođe, uveri da li je medaljon bezbedan... ali to mu neće oduzeti mnogo vremena...
Začu se lako kucanje na vratima dnevnog boravka, i svi rejvenkloovci stadoše kao ukopani. S druge strane Hari začu mek, prijatan glas koji je poticao od zvekira u obliku orla: – Kuda odlaze iščezli predmeti?
– Otkud znam, bre? Zaveži! – zareža neotesan glas za koji je Hari pretpostavio da pripada bratu Kerouove, Amikusu. – Alekto? Alekto? Jesi li tu? Jesi li ga uhvatila? Otvaraj vrata!
– ALEKTO! Ako dođe a mi se nismo dokopali Potera... je l’ ’oćeš da prođemo isto kao i Melfojevi? ODGOVORI MI! – grmeo je Amikus, drmusajući vrata svom snagom, ali se ona i dalje nisu otvarala. Rejvenkloovci uzmaknuše, a neki od najstrašljivijih potrčaše uza stepenice nazad u krevet. A onda, baš kad je Hari počeo da se pita da li sâm da razvali vrata i Ošamuti Amikusa pre nego što Smrtožder bude u stanju bilo šta da preduzme, iza vrata odzvoni jedan drugi, vrlo poznat glas.
– Smem li da pitam šta to radite, profesore Kerou?
– Pokušavam... da prođem... kroz ova prokleta... vrata! – uzviknu Amikus. – Id’ po Flitvika! Nek’dođe i smesta ih otvori!
– Ali zar nije vaša sestra unutra? – upita profesorka Mek Gonagal. – Zar je nije profesor Flitvik pustio da uđe, nešto ranije večeras, shodno vašem hitnom zahtevu? Možda ona može da vam otvori? Tako nećete morati da razbudite pola zamka.
– Ne javlja se, matora babuskero! Ti ih otvori! Bah! ’Ajde, smesta!
– Svakako, ako želite – reče profesorka Mek Gonagal strahovito ledenim glasom. Začu se nežno kuckanje zvekirom i prijatni glas ponovo postavi pitanje: – Kuda odlaze iščezli predmeti?
– U ništavilo, što će reći, svukud – odgovori profesorka Mek Gonagal.
– Lepo rečeno – uzvrati orlovski zvekir i vrata se raskriliše.
Čim Amikus upade preko praga mašući štapićem, nekoliko preostalih rejvenkloovaca otrča uza stepenice. Povijen kao i njegova sestra, imao je bledo, krofnasto lice i sitne oči, koje smesta spaziše Alekto nepomično prućenu po podu. Ote mu se krik gneva i straha.
– Šta su joj uradili, štenad nijedna? – vrisnu. – Sve ću i’ mučim Bolnom kletvom dok mi ne kažu ko je to uradio... i šta će reći Mračni gospodar? – kriknu on stojeći

iznad svoje sestre, lupajući se pesnicom po čelu. – Nismo ga se dočepali, a oni su je ubili!
– Samo je Ošamućena – reče nestrpljivo profesorka Mek Gonagal sagnuvši se da pregleda Alekto. – Biće u redu.
– Ma vraga hoće! – povika Amikus. – Neće vala kad je se Mračni gospodar dočepa! Zeznula se i pozvala ga, osetio sam kak’ me Znak peče, i on misli da smo u’vatili Potera!
– „U’vatili Potera“? – reče profesorka Mek Gonagal oštro. – Kako to mislite „u’vatili Potera“?
– Rek’o nam je da bi Poter mog’o pokušat’ da uđe u toranj Rejvenklo i da ga pozovemo ak’ ga uhvatimo!
– Što bi Hari Poter pokušavao da uđe u kulu Rejvenklo? Poter pripada mojoj kući! Ispod neverice i besa, Hari oseti u njenom glasu prizvuk ponosa, i preplavi ga

osećanje nežnosti prema Minervi Mek Gonagal.
– Rečeno nam je kak’ bi mog’o doć’ ovde! – reče Kerou. – Nem’ pojma zašto, šta znam?
Profesorka Mek Gonagal ustade i prelete celu odaju svojim prodornim očima. Oči joj dvaput prođoše preko mesta gde su stajali Hari i Luna.
– Možemo sve da svalimo na klince – reče Amikus, a na prasećem licu iznenada mu se stvori prepreden izraz. – Da, to ćemo d’ uradimo. Reć’ ćemo da su klinci sačekali Alekto u zasedi, oni odozgo – on pogleda uvis prema zvezdanoj tavanici iznad koje su se nalazile spavaonice – i reć’ ćemo da su je naterali da pritisne Znak i zato j’ dobio lažnu uzbunu... Nek’ nji’ kazni. Par klinaca manje-više, nema razlike!
– Izuzev razlike između istine i laži, hrabrosti i kukavičluka – reče profesorka Mek Gonagal, koja beše prebledela – razlike, najkraće rečeno, koju vi i vaša sestra izgleda niste u stanju da cenite. Ali da nešto odmah raščistimo: nećete svoju nesposobnost svaliti na učenike Hogvortsa. Ja vam to neću dozvoliti.
– Šta reče?
Amikus krenu napred sve dok nije bio preteće blizu profesorki Mek Gonagal, i unese joj se u lice. Ona nije htela da ustukne, već ga je odmeravala s visine, kao nešto odvratno što je zatekla na dasci klozetske šolje.
– Uopšte se ne radi o tome ’oćeš li ti nešto da dozvoliš il’ ne, Minervo Mek Gonagal. Tvoje vreme je prošlo. Mi smo sad ovde vlas’, a ti moš’ il’ da me podržiš il’ će da platiš ceh.
I on joj pljunu u lice.
Hari zbaci Ogrtač sa sebe, podiže štapić i reče: – Nisi to smeo da uradiš.
Dok se Amikus okretao, Hari povika: – Krucio!
Smrtožder bi odignut od poda. Uvrtao se u vazduhu kao davljenik, bacakajući se i urličući od bola, a onda se, uz krckanje i zveket razbijenog stakla sruči na vitrinu s knjigama i zgužva se tupo na podu.

– Sad mi je jasno na šta je Belatriks mislila – reče Hari kome je krv udarila u glavu. – Moraš stvarno to da misliš.
– Poteru! – prošapta profesorka Mek Gonagal, pritisnuvši rukom srce. – Poteru...
ti si ovde! Šta... kako...? – borila se da se pribere. – Poteru, to je bilo nepromišljeno!
– Pljunuo vas je – reče Hari.
– Poteru... to je bilo vrlo... vrlo galantno od tebe... ali zar ne shvataš...?
– Da, shvatam – uveravao ju je Hari. U izvesnom smislu, njena panika ga je umirivala. – Profesorka Mek Gonagal, Voldemor je na putu ovamo.
– O, zar nam je sad dozvoljeno da izgovaramo to ime? – upita Luna ljubopitljivo, zbacivši sa sebe Nevidljivi ogrtač. Pojava još jednog otpadnika bila je previše za profesorku Mek Gonagal, koja se zatetura unazad i sruši u najbližu stolicu, hvatajući se za kragnu svoje stare karirane kućne haljine.
– Mislim da nema nikakve razlike kako ćemo ga zvati – reče Hari Luni. – On već zna gde sam.
U udaljenom kutku svog uma, u delu povezanom s ljutitim, plamtećim ožiljkom, Hari vide Voldemora kako brzo plovi preko mračnog jezera u avetinjskom zelenom čamcu... samo što nije stigao do ostrva gde se nalazio kameni sud...
– Moraš da bežiš – prošaputa profesorka Mek Gonagal. – Odmah, Poteru, što brže možeš!
– Ne mogu – reče Hari. – Moram najpre nešto da uradim. Profesorka, da li znate gde je dijadema Rejvenkloove?
– Di-dijadema Rejvenkloove? Naravno da ne... zar nije već stolećima izgubljena?
– Ona se malo uspravi u stolici. – Poteru, to je suludo, zaista suludo, da dođeš u ovaj zamak...
– Morao sam – reče Hari. – Profesorka, ovde je sakriveno nešto što ja treba da pronađem, a to bi mogla biti ta dijadema... kad bih samo mogao da porazgovaram s profesorom Flitvikom...
Začu se komešanje i zveckanje stakla. Amikus je dolazio k svesti. Pre nego što su Hari ili Luna stigli bilo šta da učine, profesorka Mek Gonagal ustade, uperi štapić u ošamućenog Smrtoždera i reče: – Imperio!
Amikus ustade, priđe svojoj sestri, pokupi njen štapić, a onda se poslušno dovuče do profesorke Mek Gonagal i predade joj ga zajedno sa svojim. Zatim leže na pod pored Alekto. Profesorka Mek Gonagal ponovo zaljulja štapić i dugačak sjajan srebrni konopac iskoči niotkuda i obavi se kao zmija oko Kerouovih, čvrsto ih privezavši jedno uz drugo.
– Poteru – reče profesorka Mek Gonagal, ponovo se okrenuvši ka njemu, prezrivo zanemarujući nepriliku Kerouovih – ako Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati zaista zna da si ovde...
Dok je to govorila Harija obuze bes gotovo nalik fizičkom bolu, bol u ožiljku mu se rasplamsa, i na trenutak je gledao u sud čiji se napitak sad izbistrio i video da

ispod površine nema zlatnog medaljona...

– Poteru, da li ti je dobro? – reče neki glas i Hari se povrati: grčevito je stezao Lunino rame da ne bi pao.
– Vreme ističe, Voldemor se približava. Profesorka, ja postupam po Dambldorovim naređenjima, moram da otkrijem šta je to što je hteo da pronađem! Ali moramo što pre da izvedemo učenike odavde, dok budem pretraživao zamak... jer ja sam taj koga Voldemor hoće, ali se uopšte neće obazirati na to koliko će usput života odneti, ne sada... – Ne sada kad zna da napadam horkrukse, dovrši Hari rečenicu u svojoj glavi.
– Ti postupaš po Dambldorovim naređenjima? – ponovi ona, s čuđenjem. Zatim se uspravi u svoj svojoj visini.
– Obezbedićemo školu protiv Onog Koji Se Ne Sme Imenovati dok ti tražiš... dok tražiš taj predmet.
– Da li je to izvodljivo?
– Mislim da jeste – reče profesorka Mek Gonagal suvo. – Znaš, mi nastavnici smo prilično dobri u magiji. Sigurna sam da ćemo moći da ga zadržimo neko vreme ako svojski prionemo. No, naravno, moraćemo nešto da preduzmemo u vezi s profesorom Snejpom...
– Dozvolite mi...
– ... a ako Hogvortsu predstoji opsada, s Mračnim gospodarem pred vratima, zaista bi bilo preporučljivo da izvedemo što više nevinih ljudi napolje. Ali dok je Flu-mreža pod prismotrom a Prebacivanje unutar školskog imanja nemoguće...
– Postoji način – reče Hari brzo i ispriča joj za prolaz koji vodi u Veprovu glavu.
– Poteru, reč je o stotinama učenika...
– Znam, profesorka, ali ako se Voldemor i Smrtožderi usredsrede na granice škole neće ih zanimati ko se Prebacuje iz Veprove glave.
– Biće da si u pravu – složi se ona. Uperi štapić u Kerouove i preko njihovih svezanih tela pade srebrna mreža, steže se oko njih i podiže ih u vazduh, ispod zlatno-plave tavanice, gde ostadoše da se praćakaju kao dve ogromna, ružna morska stvora. – Dođi. Moramo da upozorimo ostale glavešine kuća. Bolje da se ponovo pokrijete Ogrtačem.
Ona se odlučnim korakom zaputi prema vratima i usput podiže štapić. S njegovog vrha prhnuše tri srebrne mačke s prugama oko očiju nalik naočarama. Dok su profesorka Mek Gonagal, Hari i Luna žurno silazili, Patronusi su elegantno hitali ispred njih, ispunjavajući spiralno stepenište srebrnastim svetlom.
Trčali su hodnicima, a jedan po jedan Patronus ih je napuštao; kućna haljina profesorke Mek Gonagal šuštala je po podu dok su Hari i Luna jurili iza nje ispod Ogrtača.
Spustili su se još dva sprata niže kad se njihovim koracima pridruži još jedan par tihih koraka. Hari kome je ožiljak i dalje brideo prvi ih je čuo: dodirnuo je kesu oko

vrata da uzme Banditova mapu, ali pre nego što ju je izvadio, izgleda da je i Mek Gonagalova postala svesna da imaju društvo. Zastala je, podigavši štapić, spremna za dvoboj i rekla: – Ko je tamo?

– Ja sam – reče dubok glas.
Iza viteškog oklopa iskorači Severus Snejp.
Na njegovo pojavljivanje Hari uzavre od mržnje: zaboravio je na pojedinosti Snejpovog lika pored mnoštva njegovih zločina, zaboravio je na njegovu masnu, crnu kosu što visi kao u resama oko mršavog lica, na beživotan i hladan pogled njegovih crnih očiju. Nije nosio garderobu za spavanje, već je bio odeven u uobičajen crni plašt, i takođe je držao štapić spreman za borbu.
– Gde su Kerouovi? – upita on tiho.
– Verovatno tamo gde si im i rekao da budu, Severuse – reče profesorka Mek Gonagal.
Snejp zakorači još bliže i pogledom prošara po vazduhu oko profesorke Mek Gonagal, kao da zna da je Hari tu. Hari takođe podiže štapić, spreman da ga napadne.
– Imao sam utisak – reče Snejp – da je Alekto uhvatila nekog uljeza.
– Stvarno? – reče profesorka Mek Gonagal. – A otkud ti taj utisak?
Snejp malčice iskrenu levu ruku gde mu je na koži bio utisnut Mračni znak.
– O, pa naravno – reče profesorka Mek Gonagal. – Zaboravila sam da vi, Smrtožderi, imate privatne kanale komuniciranja.
Snejp se napravi da je nije čuo. Očima je i dalje parao vazduh oko nje i postepeno joj se približavao, naizgled nesvestan šta radi.
– Nisam znao da je noćas na tebe red da patroliraš hodnicima, Minerva.
– Da li ti to smeta?
– Pitam se šta li te je izvuklo iz postelje u ove sitne sate?
– Pomislila sam da sam čula neku buku – reče profesorka Mek Gonagal.
– Stvarno? Ali sve je mirno.
Snejp je pogleda u oči.
– Jesi li videla Potera, Minerva? Jer ako jesi, moram da insistiram...
Profesorka Mek Gonagal se okrenu brže nego što je Hari mogao da zamisli. Njen štapić šibnu kroz vazduh, i u deliću sekunde Hari pomisli da će se Snejp srušiti, bez svesti, ali brzina njegove Zaštitne čini bila je tolika da je izbacila Mek Gonagalovu iz ravnoteže. Ona zamahnu svojim štapićem prema baklji na zidu i ona polete iz svog držača: Hari, koji se upravo spremao da baci kletvu na Snejpa, bi prisiljen da povuče Lunu i skloni je s puta padajućim plamenovima, a oni se pretvoriše u vatreni prsten koji ispuni hodnik i polete poput lasa na Snejpa...
Zatim vatra nestade a pojavi se ogromna crna guja, koju Mek Gonagalova s praskom pretvori u dim, no koji se za tili čas ponovo formira i očvrsnu da bi se pretvorio u roj letećih bodeža: Snejp ih izbeže tako što se zakloni iza oklopa i bodeži se uz zvečeću jeku zabiše, jedan po jedan, u metalne grudi...

– Minerva! – reče neki piskav glas, a Hari se osvrnu i dalje štiteći Lunu od letećih čini, i spazi profesore Flitvika i Mladicu kako u spavaćicama dotrčavaju hodnikom ka njima dok je krupni profesor Pužorog dahtao na začelju.

– Ne! – ciknu Flitvik, podižući štapić. – Nećeš više nikoga ubiti na Hogvortsu! Flitvikova čin pogodi oklop iza kog je Snejp pronašao zaklon, i on uz čangrljanje
ožive. Snejp pokuša da se oslobodi ruku koje su ga gnječile i odbaci ga tako da prolete kroz vazduh prema njegovim napadačima: Hari i Luna morali su hitro da se sagnu i sklone u stranu kad on tresnu o zid i rasparča se. Kad Hari ponovo podiže pogled, Snejp je bežao koliko ga noge nose, Mek Gonagalova, Flitvik i Mladica grmeli su za njim; Snejp se baci kroz vrata neke učionice i trenutak kasnije Hari začu kako Mek Gonagalova kriknu: – Kukavice! KUKAVICE!
– Šta se desilo, šta se desilo? – upita Luna.
Hari je podiže na noge i oni potrčaše hodnikom, vukući za sobom Nevidljivi ogrtač, u pustu učionicu gde su profesori Mek Gonagalova, Flitvik i Mladica stajali pored razbijenog prozora.
– Iskočio je – reče profesorka Mek Gonagal kad Hari i Luna utrčaše u prostoriju.
– Hoćete reći da je mrtav? – Hari dotrča do prozora, ne obazirući se na Flitivkove i Mladicine uzvike zaprepašćenja zbog njegovog iznenadnog pojavljivanja.
– Ne, nije mrtav – reče Mek Gonagalova ogorčeno. – Za razliku od Dambldora, imao je štapić pri sebi... a izgleda da je naučio i nekoliko trikova od svog gospodara.
Uz trzaj užasa Hari u daljini ugleda ogromno, šišmišoliko obličje kako leti kroz tamu prema zidu koji je oivičavao školsko imanje.
Iza njih se začuše teški koraci i snažno brektanje: Pužorog ih je upravo sustigao.
– Hari! – prodahta on, masirajući svoja ogromna prsa ispod smaragdnozelene svilene pidžame. – Dragi moj dečače... kakvo iznenađenje... Minerva, molim te, objasni mi... Severus... šta...?
– Naš direktor je uzeo kraći odmor – reče profesorka Mek Gonagal, pokazujući na snejpoliku rupu u prozoru.
– Profesorka! – povika Hari, s rukama na čelu. Mogao je da vidi jezero puno inferijusa kako promiče ispod njega i da oseti kako avetinjski zeleni čamac udara u podzemni dok, a Voldemor iskače iz njega s ubilačkim namerama...
– Profesorka, moramo da zamandalimo školu, on već dolazi!
– U redu. Onaj Koji Se Ne Sme Imenovati dolazi – reče ona drugim nastavnicima. Mladica i Flitvik zinuše od iznenađenja. Pužorog ispusti dubok hroptaj. – Poter mora da obavi neki posao u zamku po Dambldorovim naređenjima. Dok Poter radi to što treba, mi moramo da postavimo sve moguće vrste zaštite oko ovog mesta.

– Shvataš, naravno, da ma šta uradili nećemo moći doveka da se odupiremo Znaš-Već-Kome? – cijuknu Flitvik.
– Ali možemo da ga usporimo – reče profesorka Mladica.
– Hvala, Pomona – reče profesorka Mek Gonagal, i dve veštice razmeniše

poglede sumornog razumevanja. – Predlažem da postavimo osnovne zaštite oko ovog mesta, a onda da okupimo učenike i nađemo se u Velikoj sali. Većinu ćemo morati da evakuišemo, mada nekima od punoletnih, ukoliko požele da ostanu i bore se, treba pružiti šansu.

– Važi – reče profesorka Mladica već brzajući prema vratima. – Vidimo se u Velikoj sali kroz dvadeset minuta, zajedno s učenicima iz moje kuće.
I kad se trkom izgubila s vidika, čuli su kako mrmlja: – Otrovna pipkulja. Đavolja zamka. I mahune snargalufa... da, volela bih da vidim kako će Smrtožderi s njima da se izbore.
– Ja mogu da dejstvujem i odavde – reče Flitvik i, mada se jedva video, on isuka svoj štapić kroz razbijeni prozor i poče da mrmlja vrlo složene inkantacije. Hari začu čudnu tutnjavu, kao da je Flitvik oslobodio sile vetra po školskom imanju.
– Profesore... – reče Hari prilazeći malom majstoru čini – profesore, žao mi je što vas prekidam, ali ovo je važno. Da li možda znate gde je dijadema Rovine Rejvenklo?
– ... Protego horibilis... dijadema Rejvenkloove? – zaskiča Flitvik. – Malo dodatne mudrosti nikad nije na odmet, Poteru, ali teško mogu da zamislim koliko bi nam ona koristila u ovoj situaciji!
– Samo sam hteo da kažem... da li znate gde je? Jeste li je ikad videli?
– Video? Niko je živ nije video od pamtiveka! Davno je izgubljena, dečače!
Hari oseti očajničko razočaranje pomešano s panikom. Šta je onda horkruks?
– Srešćemo se s tobom i tvojim rejvenkloovcima u Velikoj sali, Filijuse! – reče profesorka Mek Gonagal, dajući znak Hariju i Luni da je prate.
Upravo su stigli do vrata kad Pužorog prozbori.
– Časti mi – brektao je, prebledeo i preznojen dok su mu morževski brkovi podrhtavali. – Kakav belaj! Nisam uopšte siguran da li je to mudro, Minerva. On će pronaći način da se probije unutra, i svi koji pokušavaju da ga uspore izlažu se najvećem riziku...
– Očekujem i tebe i tvoje sliterince kroz dvadeset minuta u Velikoj sali – reče profesorka Mek Gonagal. – Ako želiš da odeš sa svojim učenicima, nećemo te zaustavljati. Ali ako iko od vas pokuša da sabotira naš otpor, ili potegne oružje na nas u ovom zamku, onda ćemo se, Horacije, boriti na život i smrt.
– Minerva! – reče on zaprepašćeno.
– Došlo je vreme da kuća Sliterin pokaže kome je odana – prekide ga profesorka Mek Gonagal. – Idi i probudi svoje učenike, Horacije.
Hari nije sačekao da vidi Pužoroga kako muca: on i Luna otrčaše za profesorkom Mek Gonagal, koja je već zauzela položaj u sredini hodnika i podigla štapić.
– Piertotum... o, za boga miloga, Filč, ne sad...
Na vidiku se upravo pojavio vremešni domar, hramljući i izvikujući: – Učenici izvan kreveta! Učenici u hodnicima!
– I treba da budu, budaletino neopevana! – povika Mek Gonagalova. – Idi radi

nešto korisno! Nađi Pivsa!

– P-Pivsa? – promuca Filč kao da nikad ranije nije čuo to ime.
– Da, Pivsa, budalo, Pivsa! Zar se nisi neprestano žalio na njega, barem u poslednjih četvrt veka? Idi i odmah ga dovedi ovamo!
Filč je očigledno mislio da je profesorka Mek Gonagal sišla s uma, ali odšepa, pogrbljenih leđa, i mrmljajući nešto sebi u bradu.
– A sad... piertotum lokomotor! – povika profesorka Mek Gonagal.
A statue i viteški oklopi duž čitavog hodnika skočiše sa svojih postolja, a po ječećem čangrljanju i treskanju na spratovima iznad i ispod njih, Hari shvati da su i njihovi saborci po celom zamku isto postupili.
– Hogvorts je u opasnosti! – povika profesorka Mek Gonagal. – Čuvajte granice zamka, štitite nas, obavite svoju dužnost prema našoj školi!
Zvekećući i krešteći, horda pokretnih skulptura protrča poput stampeda pored Harija: neke behu male, druge veoma krupne i upečatljive. Bilo je i životinja, a zveckavi viteški oklopi mahali su mačevima i buzdovanima na lancima.
– A sad, Poteru – reče Mek Gonagalova – ti i gospođica Lavgud mogli biste da se vratite svojim drugarima i dovedete ih u Veliku salu... ja ću probuditi ostale grifindorce.
Kad su stigli na vrh sledećeg stepeništa, razvojiše se: Hari i Luna odjuriše natrag do skrivenog ulaza u Sobu po potrebi. U trku se susretoše s gomilom učenika obučenih u putne ogrtače preko pidžama, koji su hrlili u Veliku salu, predvođeni nastavnicima i asistentima.
– Eno ga Poter!
– Hari Poter!
– To je bio on, kunem se, upravo sam ga video!
Ali Hari se nije osvrtao i najzad stigoše do ulaza u Sobu po potrebi. Hari se
nasloni na začarani zid, koji se otvori da ih propusti, i on i Luna sjuriše se niza strmo
stepenište.

– Št...?
Kad se soba ukaza pred njima, Hari preneražen skliznu nekoliko stepenika naniže. Bila je prepuna, krcatija nego kad je maločas bio tu. U njega su gledali Kingsli i Lupin, kao i Oliver Drvce, Kejti Bel, Anđelina Džonson i Alisija Spinet, Bil i Fler, kao i gospodin i gospođa Vizli.
– Hari, šta se događa? – upita Lupin, sačekavši ga u podnožju stepenica.
– Voldemor dolazi, postavljaju barikade po školi... Snejp je zbrisao... Šta radite svi vi ovde? Kako ste saznali?
– Poslali smo poruke ostatku Dambldorove armije – objasni Fred. – Ne očekuješ valjda da će da propuste ovakav provod, Hari, a DA je obavestila Red Feniksa, i sve je krenulo kao lavina.
– Šta ćemo najpre, Hari? – doviknu Džordž. – Šta se dešava?

– Evakuišu mališane i svi se sastaju u Velikoj sali da se organizuju – reče Hari. – Borićemo se.
Začu se velika tutnjava i žurba u dnu stepenica, koja je Harija sabila uza zid: kraj njega su protrčavali izmešani članovi Reda Feniksa, Dambldorove armije i Harijevog starog kvidičkog tima, svi isukanih štapića, na putu u glavni deo zamka.
– Hajde, Luna – doviknu joj Din prolazeći pored nje i pružajući joj slobodnu ruku. Ona je prihvati i pođe za njim uza stepenice.
Gomila se proredila, još je samo grupica ostala dole u Sobi po potrebi, i Hari im se pridruži. Gospođa Vizli se rvala s Džini. Oko njih su stajali Lupin, Fred, Džordž, Bil i Fler.
– Ti si maloletna! – vikala je gospođa Vizli na svoju kćerku dok je Hari prilazio.
– Neću to da dozvolim! Dečaci da, ali ti, ti ideš kući!
– Neću!

– Ja sam u Dambldorovoj armiji...

– ... tinejdžerskoj bandi!
– Tinejdžerskoj bandi koja se sprema da ga zaustavi, što se niko drugi nije usudio da uradi! – reče Fred.
– Ona ima šesnaest godina! – povika gospođa Vizli. – Nije dovoljno zrela! Šta vama dvojici bî da je povedete sa sobom...
Fred i Džordž su izgledali pomalo postiđeno.
– Mama je u pravu, Džini – reče Bil nežno. – Ti ne možeš. Svi maloletni moraće da odu, to je jedino ispravno.
– Ne mogu kući! – povika Džini, a u očima joj zablistaše gnevne suze. – Cela moja porodica je ovde, ne mogu da ostanem sama tamo i čekam, a da ne znam i...
Po prvi put se njene oči susretoše s Harijevim. Gledala ga je preklinjuće, ali on odmahnu glavom i ona se s gorčinom okrete od njega.
– Dobro – reče, zureći ka ulazu u tunel koji vodi do Veprove glave . – Sad ću se pozdraviti s vama i...
Začu se komešanje i tup udarac: još neko je iskočio iz tunela, izgubio ravnotežu i pao. Dovukao se do najbliže stolice, pogledao naokolo kroz naherene naočari rožnatog okvira i rekao: – Jesam li zakasnio? Je li počelo? Tek sam sad saznao, pa sam ja... ja...
Persi zamuckujući ućuta. Očigledno nije očekivao da će naleteti na veći deo svoje porodice. Trenutak ogromnog čuđenja prekide Fler, koja se okrenu ka Lupinu, rekavši, očito u više nego providnoj nameri da prekine napetost: – I... kako fam je mali Tedi?

Lupin zatrepta, zatečen. Tajac među Vizlijevima stezao se poput leda.
– Ja... ovaj, da... dobro je! – reče Lupin glasno. – Da, Tonks je s njim... kod njene majke.
Persi i ostali Vizlijevi i dalje su zurili jedni u druge, sleđeni.

– Evo, imam i sliku! – povika Lupin, izvlačeći fotografiju iz jakne i pokaza je Fler i Hariju, koji ugledaše majušnu bebu s ćubicom jarkotirkizne kose, kako maše debelim pesnicama ka foto-aparatu.

– Bio sam budala! – zagrme Persi tako glasno da Lupin umalo ispusti fotografiju. – Bio sam idiot, bio sam nadmeni bilmez, bio sam...
– Ministrouvlakač, izrod, vlastoljubivi moron – reče Fred.

– Da, jesam!

– Pa, nisi mogao poštenije da priznaš – reče Fred, pruživši mu ruku.
Gospođa Vizli zaplaka. Dotrča, odgurnu Freda i maltene udavi Persija zagrljajem, a on ju je tapšao po leđima, pogleda prikovanog za svog oca.
– Izvini, tata – reče Persi.
Gospodin Vizli hitro zatrepta, a onda i on pohita da zagrli sina.
– Kako si se dozvao pameti, Pers? – raspitivao se Džordž.
– Ima već neko vreme kako se dozivam – reče Persi, brišući vlažne oči ispod naočara krajičkom svog putnog plašta. – Ali morao sam da pronađem način da se izvučem, a u Ministarstvu to baš i nije tako lako; sve vreme trpaju izdajice u zatvor. Uspeo sam da se povežem s Aberfortom, a on me je pre desetak minuta obavestio da će Hogvorts da se bori – i eto me.
– Pa, od naših asistenata se i očekuje da preuzmu vođstvo u ovakvim prilikama – reče Džordž, imitirajući Persijevo najpompeznije ponašanje. – Hajdemo gore da se borimo, inače će svi dobri Smrtožderi biti već zauzeti.
– Dakle, ti si sad moja snaha? – reče Persi, rukujući se s Fler kad žurno krenuše uza stepenice s Bilom, Fredom i Džordžom.
– Džini! – zareža gospođa Vizli.
Iskoristivši trenutak pomirenja, Džini je i sama pokušavala da se išunja uza stepenice.
– Moli, šta kažeš na ovo – reče Lupin. – Zašto Džini ne bi ostala ovde, bar će biti na mestu zbivanja i znati šta se događa, ali neće biti u samoj bici?
– Ja...
– To je dobra ideja – odlučno reče gospodin Vizli. – Džini, ostani u ovoj Sobi, jesi li me razumela?
Džini se izgleda nije mnogo svidela ta ideja, ali je popustila pod očevim neobično oštrim pogledom i klimnula glavom. Gospodin i gospođa Vizli i Lupin takođe pođoše stepenicama.
– Gde je Ron? – upita Hari. – Gde je Hermiona?
– Mora da su već otišli u Veliku salu – dobaci mu gospodin Vizli preko ramena.
– Nisam video da su prošli pored mene – reče Hari.
– Pričali su nešto o nekom kupatilu – reče Džini – nedugo pošto si otišao.
Hari žurno pređe preko sobe do otvorenih vrata koja su vodila iz Sobe po potrebi,

i proveri kupatilo iza njih. Bilo je prazno.

– Jesi li sigurna da su rekli kupa...
Ali u tom trenutku ožiljak poče da ga peče i Soba po potrebi iščeze: gledao je kroz visoku kapiju od kovanog gvožđa, s krilatim veprovima na stubovima s obe strane, zagledan preko mračnog zemljišta u zamak čija su sva svetla gorela. Nagini mu je ležala obešena preko ramen?. Bio je skroz obuzet tim hladnim, surovim osećajem svrhovitosti koje prethodi ubistvu.

31. Bitka za Hogvorts


Začarana tavanica Velike sale bila je mračna i posuta zvezdama, a ispod nje su četiri dugačka stola svake kuće bila načičkana razbarušenim učenicima, nekim u putnim ogrtačima, drugim u kućnim haljinama. Tu i tamo zasjale bi sedefastobele figure školskih duhova. Sve oči, i žive i mrtve, bile su uperene u profesorku Mek Gonagal, koja im se obraćala s uzdignutog podijuma u pročelju sale. Iza nje se stajali preostali nastavnici, uključujući i beličastog kentaura, Firenzija i članove Reda Feniksa koji su došli da se bore.

– ... evakuaciju će nadgledati gospodin Filč i Madam Pomfri. Asistenti, kad vam dam znak, organizovaćete vašu kuću i odvesti svoje štićenike, u kolonama, do mesta za evakuaciju.
Mnogi učenici delovali su skamenjeno. Međutim, dok je Hari išao duž zidova pogledom pretražujući grifindorski sto da nađe Rona i Hermionu, Erni Makmilan za haflpafovskim stolom ustade i povika: – A šta ako mi hoćemo da ostanemo i borimo se?
Začu se mestimičan aplauz.

– Ako si punoletan, možeš da ostaneš – reče profesorka Mek Gonagal.

– Šta je s našim stvarima? – povika devojka s rejvenkloovskog stola. – Našim kovčezima, sovama?
– Nemamo vremena da pokupimo lične stvari – reče profesorka Mek Gonagal. – Važno je da bezbedno izađete odavde.
– Gde je profesor Snejp? – uzviknu devojčica sa sliterinskog stola.
– On je, da upotrebim prost izraz, šmugnuo – odgovori profesorka Mek Gonagal uz burno klicanje grifindoraca, haflpafovaca i rejvenkloovaca.
Hari je išao ivicom sale, pored grifindorskog stola, i dalje tražeći Rona i Hermionu. Dok je prolazio, mnoga lica su se okretala ka njemu i šaputala za njim.
– Već smo stavili zaštitu oko zamka – govorila je dalje profesorka Mek Gonagal – ali neće dugo držati ukoliko je ne pojačamo. Moram da vas zamolim, stoga, da se krećete brzo i tiho, i da činite ono što vam vaši asistenti...
Ali njene poslednje reči zamreše jer salom odjeknu neki drugi glas. Bio je piskav, hladan i prodoran: nije se moglo odrediti odakle dopire. Kao da je izvirao iz samih zidova. Kao i čudovište kojim je jednom upravljao, mogao je vekovima da bude uspavan u njima.
– Znam da se spremate za borbu. – Među učenicima se prolomiše krici, neki se čvrsto uhvatiše jedni za druge, užasnuto se osvrćući naokolo u potrazi za izvorom tog glasa. – Vaši napori su uzaludni. Ne možete me potući. Ne želim da vas ubijem. Veoma poštujem nastavnike na Hogvortsu. Ne želim da prolivam magijsku krv.
U Velikoj sali zavlada tajac, onaj što pritiska bubne opne, naizgled pretežak da bi ga zidovi zadržali.
– Dajte mi Harija Potera – reče Voldemorov glas – i nikome neću nauditi. Dajte mi Harija Potera, i ostaviću školu nedirnutu. Dajte mi Harija Potera, i bićete nagrađeni.
– Imate vremena do ponoći.
Tišina ih sve ponovo proguta. Odjednom se sve glave okrenuše, sve oči kao da odjednom pronađoše Harija da bi ga sleždile u prodornom pogledu hiljade nevidljivih zraka. Zatim sa sliterinskog stola ustade jedna figura, i on prepozna Pensi Parkinson u trenutku kad ova podiže drhtavu ruku i vrisnu: – Ali eno ga! Eno ga Poter! Neka ga neko ščepa!
Pre nego što je Hari stigao bilo šta da kaže, nastade opšte komešanje. Grifindorci ispred njega ustadoše, svi licem okrenuti ne prema Hariju, već prema sliterincima. Zatim ustadoše haflpafovci, a gotovo u istom trenutku i rejvenkloovci, svi leđima okrenuti Hariju, gledajući umesto toga u Pensi, a Hari, zapanjen i ushićen, vide kako se svuda oko njega pojavljuju štapići, isukani ispod ogrtača ili iz rukava.
– Hvala, gospođice Parkinson – odsečno reče profesorka Mek Gonagal. – Vi ćete prvi napustiti Salu s gospodinom Filčom. A za vama i ostali iz vaše kuće.
Hari začu škripu stolica, a zatim zvuk sliterinaca koji su u gomili izlazili na drugoj

strani Sale.

– Rejvenkloovci, za njima! – povika profesorka Mek Gonagal.
Četiri stola su se polako praznila. Sliterinski sto bio je potpuno pust, ali je izvestan broj starijih rejvenkloovaca ostao u stolicama dok su njihovi drugari odlazili. Još više haflpafovaca je ostalo, a polovina grifindoraca sedela je na svojim mestima, nateravši profesorku Mek Gonagal da se spusti s nastavničkog podijuma ne bi li naterala maloletne da odu.
– Apsolutno ne, Krivej, idi! I ti, Piks!
Hari požuri do Vizlijevih, koji su sedeli svi skupa za grifindorskim stolom.
– Gde su Ron i Hermiona?
– Zar ih nisi našao...? – poče gospodin Vizli zabrinuto.
Ali prekide rečenicu jer u tom času Kingsli zakorači na podijum da bi se obratio onima koji su ostali.
– Imamo još pola sata do ponoći, tako da moramo brzo da delamo! Hogvortski nastavnici i Red Feniksa dogovorili su se oko borbene strategije. Profesori Flitvik, Mladica i Mek Gonagal povešće grupe boraca do tri najviše kule – Rejvenklo, Astronomske i Grifindor – odakle će imati dobar pregled i odlične položaje za bacanje čini. U međuvremenu, Remus – on pokaza na Lupina – Artur – pokaza na gospodina Vizlija, koji je sedeo za grifindorskim stolom – i ja povešćemo grupice na imanje oko škole. Biće nam potreban neko da organizuje odbranu tajnih hodnika koji vode u školu...
– ... Zvuči kao posao za nas – povika Fred, pokazujući na sebe i Džordža, a Kingsli mu klimajući glavom odobri.
– U redu, vođe dođite ovamo i podelićemo trupe!
– Poteru – reče profesorka Mek Gonagal, hitajući ka njemu, dok su učenici preplavili podijum, gurajući se da saznaju svoje pozicije, slušajući uputstva: – Zar ti ne bi trebalo da nešto tražiš?
– Šta? O – reče Hari – o, da!
Gotovo je zaboravio na horkruks, skoro da je zaboravio da se ova bitka vodi da bi on mogao da ga potraži: neobjašnjivo odsustvo Rona i Hermione načas je iz njegove glave izbrisalo svaku drugu pomisao.
– Pa idi, Poteru, idi!
– Da... evo...
On oseti na sebi kako ga pogledi prate dok je istrčavao iz Velike sale u Ulaznu dvoranu, još uvek krcatu učenicima koji su se evakuisali. Pustio je da ga povuku sa sobom uz mermerne stepenice, ali kad je stigao gore pojurio je jednim pustim hodnikom. Nije mogao da razmišlja od straha i panike. Pokušao je da se smiri, da se koncentriše na pronalaženje horkruksa, ali misli su mu se mahnito i neplodno rojile kao ose uhvaćene ispod izvrnute čaše. Bez Rona i Hermione koji bi mu pomogli, nije bio u stanju da uobliči svoje zamisli. Usporio je, zastavši na polovini jednog praznog

hodnika, seo na postolje koje je njegova statua napustila i izvadio Banditovu mapu iz vrećice okačene oko vrata. Nigde nije video ni Ronovo ni Hermionino ime, mada je gusta gomila tačkica koje su se sad probijale do Sobe po potrebi mogla, pomisli on, da ih prikrije. Vratio je mapu nazad, pritisnuo šakama lice i sklopio oči, pokušavajući da se koncentriše...

Voldemor je pomislio da ću otići do kule Rejvenklo.
Eto je: čvrsta činjenica, polazište. Voldemor je postavio Alekto Kerou u rejvenkloovski dnevni boravak, a za to je postojalo samo jedno objašnjenje: Voldemor se plašio da Hari već zna da je njegov horkruks povezan s tom kućom.
Ali jedini predmet koji je mogao da poveže s Rejvenklovom bila je izgubljena dijadema... kako može dijadema da bude horkruks? Kako je moguće da je Voldemor, sliterinac, pronašao dijademu koja je izmakla oku generacija rejvenkloovaca? Ko bi mogao da mu kaže gde da traži, kad niko živ nije video dijademu još od pamtiveka?
– Niko živ...
Hari ponovo otvori oči skrivene prstima. Skoči s postolja i probi se nazad putem kojim je došao, sada se hvatajući za slamku. Zvuk stotina ljudi koji marširaju prema Sobi po potrebi postajao je sve glasniji dok se ponovo približavao mermernim stepenicama. Asistenti su izvikivali uputstva, pokušavajući da vode računa o učenicima iz svojih kuća. Masa se na sve strane gurala i Hari primeti Zaharija Smita kako se probija kroz prvake ne bi li stigao do pročelja reda, mlađi đaci su tu i tamo plakali, dok su stariji očajnički dozivali drugare ili braću i sestre...
Hari primeti sedefnobelu figuru kako nisko lebdi kroz Ulaznu dvoranu ispod sebe, i viknu što je jače mogao kroz galamu:
– Nik! NIK! Moram da pričam s tobom!
Probio se kroz nadolazeći talas učenika i najzad stigao do podnožja stepenica gde je Skoro Obezglavljeni Nik, duh grifindorske kule, zastao da ga sačeka.
– Hari! Dragi moj dečače!
Nik uhvati Harijeve šake obema svojim: Hari se oseti kao da ih je zaronio u ledenu vodu.
– Moraš da mi pomogneš, Nik. Ko je duh rejvenkloovske kule? Skoro Obezglavljeni Nik izgledao je iznenađeno i pomalo uvređeno.
– Siva Dama, naravno, ali ako ti trebaju usluge duha...
– Mora da bude ona... znaš li gde je?
– Da vidimo...
Nikova glava se zaklimata na okovratniku dok se vrteo tamo-amo, zavirujući preko glava nadirućih učenika.
– Eno je tamo, Hari, mlada žena duge kose.
Hari pogleda u pravcu Nikovog ispruženog prozirnog prsta i spazi visoku utvaru, koja primeti da je Hari gleda, podiže obrve i polako se udalji kroz obližnji zid.
Hari potrča za njom. Kad je prošao kroz vrata hodnika u kome je nestala vide je

na samom kraju prolaza, kako i dalje glatko klizi, sve dalje od njega.

– Hej... sačekajte... vratite se!
Ona zastade, lebdeći nekoliko pedalja od tla. Hari je i očekivao da bude prelepa, sa svojom do pojasa dugom kosom i ogrtačem do peta, ali delovala je i oholo i gordo. Kad joj je prišao blizu, prepoznao je u njoj duha kraj kojeg bi ponekad prošao hodnikom ali s kojim nikad nije progovorio ni reč.
– Vi ste Siva Dama?
Ona klimnu glavom ali ne progovori.
– Duh kule Rejvenklo?
– Tako je.

– Molim vas, potrebna mi je pomoć. Moram da saznam sve što možete da mi kažete o izgubljenoj dijademi.
Usne joj se iskriviše u hladan osmeh.
– Bojim se – reče ona, okrenuvši se da ode – da ti ne mogu pomoći.
– ČEKAJTE!
Nije hteo da viče, ali su gnev i panika pretili da ga skroz obuzmu. Dok je ona lebdela pred njim pogledao je na sat: petnaest minuta do ponoći.
– Ovo je hitno – reče žustro. – Ako je ta dijadema na Hogvortsu, moram da je nađem, brzo.
– Nisi ti prvi učenik koji žudi za dijademom – reče ona prezrivo. – Generacije i generacije učenika gnjavile su me s tim...
– Ovde se ne radi o dobijanju boljih ocena! – povika Hari na nju. – Radi se o Voldemoru... o Voldemorovom porazu... ili vas možda to ne zanima?
Nije mogla da pocrveni, ali njeni prozirni obrazi postadoše neprozirniji, a glas topliji kad odgovori: – Naravno da me... kako se usuđuješ da insinuiraš...?
– Pa pomozite mi onda!

– Ne... ne radi se o... – zamuca. – Dijadema moje majke...

– Vaše majke?

– Dok sam bila živa – reče kruto – bila sam Helena Rejvenklo.

– Vi ste njena kćerka? Ali onda sigurno znate šta se desilo s dijademom?
– Iako dijadema daruje mudrost – reče, ulažući vidan napor da se pribere – sumnjam da bi znatnije povećala vaše šanse da pobedite čarobnjaka koji sebe naziva Lord...
– Zar vam nisam upravo rekao, ne želim da je nosim! – reče Hari žustro. – Nemam vremena da vam objašnjavam... ali ako vam je stalo do Hogvortsa, ako želite da vidite Voldemorov kraj, morate mi reći sve što znate o toj dijademi!
I dalje je stajala nepomično, lebdeći u vazduhu, zagledana u njega, a Harija

ophrva beznađe. Naravno, da je išta znala, već bi rekla Flitviku ili Dambldoru, koji su joj sigurno postavili isto to pitanje. Odmahnuo je glavom i već je hteo da se okrene i pođe nazad, kad ona progovori tihim glasom.

– Ukrala sam dijademu od moje majke.
– Vi ste.. šta?
– Ukrala sam dijademu – ponovi Helena Rejvenklo šapatom. – Htela sam da budem pametnija, važnija od moje majke. Pobegla sam s dijademom.
Nije znao čime je uspeo da zadobije njeno poverenje, niti je pitao; samo je slušao, pomno, to što priča. – Moja majka, kažu, nikad nije priznala da je dijadema nestala, već se pretvarala da je i dalje kod nje. Prikrivala je svoj gubitak i moju užasnu izdaju čak i od ostalih osnivača Hogvortsa.
– A onda se moja majka razbolela... smrtno. Uprkos mojoj podlosti, očajnički je želela da me još jednom vidi. Poslala je čoveka koji me je dugo voleo, mada sam ja s prezrenjem odbijala njegovo udvaranje, da me pronađe. Baron je oduvek bio temperamentan muškarac. Besan zbog mog odbijanja, ljubomoran na moju slobodu, on me je probo bodežom.
– Baron? Hoćete da kažete...
– Krvavi Baron, da – reče Siva Dama i razgrnu plašt koji je nosila da mu pokaže jednu tamnu ranu na svojim belim grudima. – Kada je video šta je uradio, obuzelo ga je kajanje. Uzeo je oružje kojim mi je oduzeo život i iskoristio ga da ubije sebe. Svih ovih vekova nosi svoje lance kao čin pokajanja... kao što i treba – dodade s gorčinom.

– A... a dijadema?
– Ostala je tamo gde sam je sakrila kada sam čula da Baron tumara šumom prema meni. Skrivena unutar šupljeg drveta.
– Šupljeg drveta? – ponovi Hari. – Kakvog drveta? Gde je to bilo?
– U jednoj šumi u Albaniji. Usamljeno mesto za koje sam verovala da je daleko od dohvata moje majke.
– U Albaniji? – ponovi Hari. Iz cele te nevezane priče počinjao je čudesno da se pomalja smisao, i on sada shvati zašto mu je ispričala ono što je poricala Dambldoru i Flitviku. – Već ste nekome ispričali tu priču, zar ne? Nekom drugom učeniku?
Ona sklopi oči i klimnu glavom.
– Nisam... imala pojma... laskao mi je. Izgledalo je da... da razume... da saoseća sa mnom...
Da, pomisli Hari, Tom Ridl bi svakako razumeo težnju Helene Rejvenklo da poseduje čudesne predmete na koje ne polaže pravo.
– Pa niste ni prva ni poslednja osoba od koje je Voldemor izmamio tajnu – promrmlja Hari. – Umeo je da bude vrlo šarmantan kad hoće...
Tako je, znači, Voldemor uspeo da izmami od Sive Dame mesto gde je počivala izgubljena dijadema. Otputovao je do te zabačene šume, i vratio dijademu s njenog skrivenog mesta, možda čim je napustio Hogvorts, pre nego što je počeo da radi kod

Bordžina i Berksa.

Nisu li, uostalom, iste te osamljene albanske šume poslužile kao izvrsno sklonište kada je, mnogo kasnije, Voldemoru zatrebalo mesto da se pritaji, neuznemiravan, na deset dugih godina...
Ali pošto je već postala njegov dragoceni horkruks, dijadema nije ostavljena u tom prostom drvetu... ne, dijadema je tajno vraćena svom pravom domu, i mora da ju je Voldemor tamo stavio...
– ... one noći kada je tražio posao! – Hari glasno dovrši svoju misao.
– Molim?
– Sakrio je dijademu u zamku one noći kada je Dambldora zamolio da ga pusti da predaje! – reče Hari. Glasno izrekavši tu rečenicu mogao je u potpunosti da je pojmi.
– Mora da je sakrio dijademu dok se peo u Dambldorovu kancelariju, ili se vraćao iz nje! A i dalje je imalo smisla da pokušava da dobije taj posao jer bi mu se tad ukazala prilika da ukrade i Grifindorov mač – hvala vam, hvala!
Hari je ostavi da i dalje lebdi, krajnje zbunjena. Dok je skretao iza ugla vraćajući se u Ulaznu dvoranu, pogledao je na sat. Bilo je pet minuta do ponoći i mada je znao šta je poslednji horkruks, nije bio nimalo bliži otkriću gde je...
Generacije i generacije učenika nisu uspele da pronađu dijademu. To je navodilo na pretpostavku da ona nije u kuli Rejvenklo – ali ako nije tamo, gde je? Koje je to skrovito mesto Tom Ridl otkrio unutar hogvortskog zamka, a za koje je verovao da će zauvek ostati tajno?
Izgubljen u grozničavim razmišljanjima, Hari skrenu iza ugla kad se prozor s njegove leve strane razbi i otvori uz zaglušujuć tresak i lomljavu stakla. Hari odskoči u stranu u trenutku kad kroz prozor ulete džinovsko telo i tresnu o zid naspram prozora. Iz mase koja je upravo pristigla odvoji se nešto krupno i krznavo, i baci se na Harija.

– Hagride! – povika Hari, odbijajući Fenga, nasrtljivog lovačkog psa u trenutku kad se ogromna bradata pojava uspravi na noge.
– Hari, tu li s’! Tu si!
Hagrid se sagnu, podari Hariju brz, kostoloman zagrljaj, a onda odjuri natrag do razbijenog prozora.
– Sjajan si, Gropi! – čulo se da viče kroz rupu u prozoru. – Eve me za minut, a ti bud’ dobar!
Iza Hagrida, Hari u mračnoj noći vide odbleske svetlosti u daljini i začu čudan, oštar krik. Pogleda na sat: bila je ponoć. Bitka je počela.
– Sto mu muka, Hari – prodahta Hagrid – to j’ to, je l’? Došlo j’ vreme za boj?
– Otkud ti, Hagride?
– Čuo sam Znaš-Već-Koga čak i u našoj pećini – reče Hagrid sumorno. – Glas se pronosi, zar ne? „Imate do ponoći da mi date Potera.“ Znao sam da mora da si ovdi, znao sam š’a mož’ da se zbiva. Dole, Feng! I tak’ smo došli da vam s’ i mi priključimo, ja i Gropi i Feng. Probil’ se kroz ogradu pored šume, Gropi nas je nosao,

Fenga i mene. Reko’ mu da me spusti kod zamka, pa me je turio kroz prozor, bog da gi sačuva! Nisam baš tak’ mislio, al’... ’de su Ron i Hermiona?
– To ti je – odgovori Hari – stvarno dobro pitanje. Hajdemo.
Požuriše zajedno hodnikom dok je Feng tumarao za njima. Hari je čuo komešanje po okolnim hodnicima: trčeće korake, uzvike, a kroz prozor spazi još odblesaka po mračnom imanju.
– Gdi smo krenuli? – brektao je Hagrid, trupkajući Hariju za petama, od čega je patos podrhtavao.
– Ne znam tačno – reče Hari, opet nasumice skrenuvši – ali Ron i Hermiona mora da su ovde negde.
Prve žrtve bitke već su ležale rasute po hodniku ispred njih: dva kamena gargojla, koji su obično čuvali ulaz u zbornicu, smrskana su urokom koji je doleteo kroz još jedan razbijeni prozor. Njihovi ostaci slabašno su se micali po podu i kad Hari preskoči jednu od njihovih odlomljenih glava, ova slabašnim glasom jauknu: – Tako je, ne obazirite se na mene... pustite me da ležim ovde i da se raspadam...
Njegovo ružno kameno lice iznenada podseti Harija na mermerno poprsje Rovine Rejvenklo u Ksenofilovoj kući, koja nosi onu ludačku kapicu... a zatim na skulpturu u kuli Rejvenklo, s kamenom dijademom preko belih uvojaka...
Kad je stigao do kraja hodnika, Hari se seti i trećeg kamenog obličja: ružnog starog vešca na čiju je glavu on lično stavio periku i izubijanu staru tijaru. Hari se umalo ne spotače kad mu kroz telo prostruja šok vreo poput vatroviskija.
Znao je, konačno, gde se horkruks nalazi, i čeka na njega...
Tom Ridl, koji ni u koga nije imao poverenja i uvek je sve radio sam, verovatno je bio dovoljno nadobudan da pretpostavi kako je on, i jedino on, proniknuo u najdublje tajne Hogvortsa. Naravno da ni Dambldor ni Flitvik, ti uzorni učenici, nikad nisu kročili na to posebno mesto, ali je on, Hari, svojevremeno zabludeo s puta dok je bio u školi – eto, najzad, tajne koju su samo on i Voldemor znali, koju Dambldor nikad nije otkrio...
Prenu ga profesorka Mladica, koja protutnja kraj njega u pratnji Nevila i još šest drugih učenika, koji su svi odreda imali štitnike za uši i nosili nešto nalik velikim sadnicama u saksijama.
– Mandragore! – u trku dobaci Nevil preko ramena Hariju. – Ispaljivaćemo ih preko zidina – neće im se dopasti!
Hari je najzad znao kuda da ide: ubrzao je a Hagrid i Feng su galopirali za njim. Prolazili su pored niza portreta a kraj njih su trčkarale zadihane figure sa slika, čarobnjaci i veštice s nabranim okovratnicima i u starinskim pantalonama, u oklopima i ogrtačima, uguravajući se jedni drugima u platna, izvikujući vesti iz drugih delova zamka. Kad su stigli do kraja hodnika, čitav se zamak zatrese, i Hari je znao, čim je džinovska vaza razneta sa svog postolja strahovitom silinom, da je pogođena vradžbinama mnogo zlokobnijim od onih koje koriste nastavnici i Red.

– Sve j’ u redu, Feng, sve j’ u redu! – viknu Hagrid, ali je veliki lovački pas zbrisao čim su se krhotine porcelana razletele vazduhom poput šrapnela i Hagrid se dade u trk za prestrašenim psom, ostavljajući Harija samog.

Napredovao je kroz prolaze koji su se tresli sa štapićem na gotovs, a pored njega je, čitavom dužinom hodnika, jurio mali naslikani vitez, Ser Kadogan, idući od portreta do portreta, sve vreme zveckajući svojim oklopom i ohrabrujuće kličući, dok je za njim kaskao njegov mali debeli poni.
– Hvalisavci i nitkovi, psine i bitange, isteraj ih, Hari Poteru, isprati ih kako valja!
Hari u trku skrenu za ugao i nabasa na Freda i grupicu učenika, među njima i Lija Džordana i Hanu Abot, kako stoje pored još jednog praznog postolja, čija je statua zaklanjala ulaz u tajni prolaz. Isukanih štapića osluškivali su pred prikrivenom rupom.

– Baš lepa noć za ovako nešto! – povika Fred, kad se zamak ponovo zatrese a Hari protrča pored njega, i ushićen i prestrašen u isti mah. Proleteo je još jednim hodnikom, a onda se odasvud pojaviše sove i Gospođa Noris, koja je siktala i pokušavala da ih udari svojim šapama, bez sumnje da bi ih vratila na njihovo mesto...

– Poteru!
Aberfort Dambldor stajao je blokirajući hodnik ispred njega, držeći štapić na gotovs.
– Već mi je nekoliko stotina dece protutnjalo kroz krčmu, Poteru!
– Znam, evakuišemo se – reče Hari. – Voldemor...
– ... napada jer te nisu predali, dabome – reče Aberfort. – Nisam gluv, čulo se u celom Hogsmidu. A nikom od vas nije palo na pamet da zadržite nekoliko sliterinaca kao taoce? Decu Smrtoždera koju ste upravo poslali na bezbedno? Ne bi li bilo pametnije da ste ih zadržali ovde?
– To ne bi zaustavilo Voldemora – reče Hari – a ni tvoj brat nikad ne bi učinio tako nešto.
Aberfort frknu i odjuri u suprotnom smeru.
Tvoj brat nikad ne bi učinio tako nešto... pa, to je istina, pomisli Hari, ponovo potrčavši: Dambldor, koji je toliko dugo branio Snejpa, nikad ne bi koristio đake kao taoce...
A onda kliznu iza poslednjeg ćoška i, s uzvikom u kojem su se mešali olakšanje i bes, ugleda njih: Rona i Hermionu, čije su ruke bile prepune ogromnih, krivih prljavožutih predmeta, a Ron je još imao i metlu pod miškom.
– Gde ste, do đavola, bili? – povika Hari.
– U Dvorani tajni – odgovori Ron.
– Dvorani... molim? – reče Hari, nestabilno se zaustavivši ispred njih.
– Zahvaljujući Ronu, to je Ronova ideja! – reče Hermiona bez daha. – Zar nije genijalno! Bili smo tamo kad si nas ostavio i rekla sam Ronu, čak i ako pronađemo drugi horkruks, kako ćemo da ga se rešimo? Još uvek se nismo otarasili pehara. A

onda se on setio toga! Baziliska!

– Šta...?

– Nečeg čime bismo se oslobodili horkruksa – prosto će Ron.
Harijev pogled pade na predmete koje su Ron i Hermiona stezali u rukama: bili su to veliki, iskrivljeni očnjaci, shvati on tada, istrgnuti iz lobanje mrtvog Baziliska.
– Ali kako ste ušli tamo? – upita on, podigavši pogled s očnjaka na Rona. – Za to morate da govorite nemuštim jezikom!
– I govorio je! – prošaputa Hermiona. – Pokaži mu, Ron!
Ron ispusti užasan, prigušen siktav glas.
– To je isto što si i ti uradio da otvoriš medaljon – reče on Hariju izvinjavajuće. – Skinuo sam ga tek iz nekoliko pokušaja, ali – on skromno slegnu ramenima – na kraju smo ušli unutra.
– Bio je fantastičan! – reče Hermiona. – Fantastičan!
– Pa... – Hari se trudio da ih prati. – Pa...
– Pa, sredili smo još jedan horkruks – reče Ron i ispod jakne izvuče izubijane ostatke pehara Helge Haflpaf. – Hermiona ga je probola! Mislio sam da treba ona to da uradi. Ona još nije imala to zadovoljstvo.
– Genijalno! –vrisnu Hari.
– Nije to ništa – reče Ron, mada je delovao vrlo zadovoljan samim sobom. – Pa, šta ima novo kod tebe?
Čim je to izgovorio začu se eksplozija iznad njihovih glava: sve troje pogledaše nagore dok je prašina padala s tavanice i začuše krik u daljini.
– Znam kako dijadema izgleda i znam gde je – reče Hari, govoreći kao bez daha. – Sakrio ju je onde gde i ja onaj stari udžbenik iz Napitaka, gde su svi vekovima krili svoje stvari. Mislio je da je jedini koji je to otkrio. Dođite.
Zidovi su se ponovo zatresli, a on povede oboje natrag kroz tajni ulaz pa niz stepenice u Sobu po potrebi. Bila je skoro prazna, osim tri žene: Džini, Tonks i starije veštice s moljcima izjedenim šeširom, koju Hari odmah prepoznade kao Nevilovu baku.
– Ah, Poteru – reče ona britko, kao da ga je čekala – ti možeš da nam kažeš šta se zbiva.
– Da li su svi dobro? – upitaše Džini i Tonks jednoglasno.
– Kol’ko znamo, jesu – reče Hari. – Ima li još dece u prolazu ka Veprovoj glavi? Znao je da Soba neće moći da se preobrazi dok god je neko koristi.
– Ja sam poslednja prošla tuda – reče gospođa Longbotom. – Zapečatila sam ga, mislim da nije mudro da ga ostavimo otvorenim sad kad je i Aberfort napustio krčmu. Jeste li videli mog unuka?
– Bori se – reče Hari.
– Naravno – reče ponosito stara dama. – Izvinite, idem da mu pomognem. Iznenađujućom brzinom, ona otkasa prema kamenim stepenicama.

Hari pogleda u Tonks.

– Zar ti ne bi trebalo da si s Tedijem kod tvoje majke?
– Nisam mogla tek tako da sedim ne znajući šta... – Tonks je izgledala rastrzano. – Ona će ga paziti... jesi li video Remusa?
– Planirao je da povede grupu boraca na školsko imanje...

– Džini – reče Hari – žao mi je, ali i ti moraš da odeš. Samo nakratko. Zatim možeš ponovo da se vratiš.
Džini je bila prosto oduševljena vešću da mora da napusti svoje utočište.
– A zatim se ponovo vrati! – dobaci joj on, dok je trčala uza stepenice za Tonks. –

Moraš da se vratiš!
– Čekaj malo – oštro će Ron. – Zaboravili smo nekog!
– Koga! – upita Hermiona.
– Kućne vilenjake, biće da su svi dole u kuhinji, zar ne?
– Misliš da im kažemo da se bore? – zapita Hari.
– Ne – reče Ron ozbiljno. – Mislim da moramo da im kažemo da odu. Ne želimo da i ostali prođu kao Dobi, zar ne? Ne možemo im narediti da umru za nas...
Začu se čangrljanje kad baziliskovi očnjaci ispadoše iz Hermioninih ruku. Doletevši do Rona, ona mu se obesi oko vrata i poljubi ga pravo u usta. Ron baci očnjake i metlu koje je držao i uzvrati tako strasno da je Hermionu odigao s poda.
– Da li je baš pravi trenutak? – upita Hari slabašno, a kada se ništa ne desi osim što su on i Hermiona još čvršće stezali jedno drugo i ljuljali se u mestu, on povisi ton:
– EJ! Ovde se vodi rat!

– Znam, druže – reče Ron, koji je izgledao kao da ga je bladžerka upravo pogodila u glavu. – Što će reći: sad il’ nikad, je l’ tako?
– Pusti sad to, šta ćemo s horkruksom? – povika Hari. – Zar ne možete da se...
suzdržite dok se ne dokopamo dijademe?
– Da... u pravu si... izvini... – reče Ron, i on i Hermiona odmah krenuše da skupljaju očnjake, oboje crveni u licu.
Bilo je očito, čim su sve troje stupili u hodnik na spratu, da se za tih nekoliko minuta koje su proveli u Sobi, situacija u zamku ozbiljno pogoršala: zidovi i tavanica tresli su se gore nego ikad, vazduh je bio pun prašine, a kroz najbliži prozor Hari vide eksplozije zelene i crvene svetlosti u samom podnožju zamka i shvati da Smrtožderi svakog časa mogu da uđu. Pogledavši dole, Hari ugleda džina Gropa kako baza naokolo, mlateći nešto što mu je ličilo na kamenog gargojla odlomljenog s krova, razdraženo ričući.
– Nadajmo se da će da zgazi nekog od njih – reče Ron, kad iz blizine odjeknuše novi krici.
– Samo dok nije neko od naših! – reče jedan glas. Hari se okrenu i vide Džini i

Tonks, obe isukanih štapića na susednom prozoru, kome je nedostajalo nekoliko okana. Dok ih je gledao, Džini odasla dobro naciljan urok u gomilu boraca ispod prozora.

– Bravo, devojko! – zagrme figura koja je kroz prašinu trčala ka njima i Hari ponovo ugleda Aberforta, vijoreće sede kose, kako predvodi grupicu učenika pored njih. – Čini se da će da probiju Severne bedeme, doveli su i oni svoje džinove!
– Jesi li video Remusa? – doviknu Tonks za njim.
– Borio se s Dolohovim – povika Aberfort – otad ga nisam video.
– Tonks – reče Džini – Tonks, sigurna sam da je u redu...



– Biće dobro – reče Hari, mada je znao da su to prazne reči. – Džini, odmah se vraćamo, samo se sklanjaj s puta, čuvaj se... hajdemo! – reče on Ronu i Hermioni, i oni ponovo odjuriše do dela zida iza koga je Soba po potrebi čekala da ispuni naredbu sledećeg ko uđe.

Potrebno mi je mesto gde se nalazi sve što je skriveno, preklinjao je Hari u glavi i posle njihovog trećeg prolaska kraj zida, pred njima se stvoriše vrata.
U trenutku kad su prešli preko praga i zatvorili vrata za sobom, jeka bitke zamre: sve beše tiho. Nalazili su se u prostoriji veličine katedrale koja je ličila na grad i čiji visoki zidovi behu napravljeni od predmeta koje su hiljade davnašnjih đaka tu sakrile.

– I nije nikad shvatio da ovde može bilo ko da uđe? – upita Ron, čiji je glas odzvanjao u tišini.
– Mislio je da je jedini – reče Hari. – Šteta za njega što sam svojedobno i ja morao da krijem stvari... ovuda – dodade – mislim da je ovde dole...
Prošao je pored prepariranog trola i Nestajuće vitrine, koju je Drako Melfoj prošle godine popravio s tako užasnim posledicama, a onda je malo oklevao, gledajući uzduž i popreko redove nabacane starudije: nije mogao da se seti kuda dalje...
– Asio dijadema – ciknu Hermiona u očajanju, ali ništa ne poleti kroz vazduh prema njima. Činilo se da, baš kao ni riznica u Gringotsu, ni ova soba ne predaje svoje skrivene predmete tako lako.
– Hajde da se podelimo – reče Hari njima dvoma. – Potražite kamenu bistu starca koji nosi periku i tijaru! Stoji na komodi i sigurno je tu negde...
Oni odjuriše okolnim prolazima. Hari je čuo korake kako odjekuju oko visokih kamara nabacane starudije, boca, šešira, starih sanduka, stolica, knjiga, oružja, metli, palica...
– Tu je negde u blizini – promrmlja Hari za sebe. – Tu negde... tu negde...
Zalazio je sve dublje i dublje u lavirint, tražeći predmete koje bi prepoznao sa svog prethodnog izleta u ovu sobu. Dah mu je glasno odzvanjao u vlastitim ušima, a onda zadrhta iz dubine duše: eto je, pravo ispred njega, stara ispucala komoda u koju

je bio sakrio svoj stari udžbenik iz Napitaka, a na njoj stari kameni veštac boginjavog lika koji je na glavi nosio prašnjavu, staru periku i nešto nalik drevnoj bezbojnoj tijari.

Već je ispružio ruku, iako je bio udaljen dva-tri metra, kad glas iza njega reče: – Stani, Poteru.
On se naglo zaustavi i okrenu. Kreb i Gojl stajali su iza njega, rame uz rame, štapića uperenih pravo u Harija. Kroz mali razmak između njihovih podrugljivih lica spazi Draka Melfoja.
– Taj štapić koji držiš, Poteru, moj je – reče Melfoj, isturivši štapić između Kreba i Gojla.
– Ne više – dahćući reče Hari, stežući još čvršće svoj glogov štapić. – Ko pobedi, njemu pripada, Melfoju. Ko ti je pozajmio taj?
– Moja majka – reče Drako.
Hari se nasmeja, mada u toj situaciji nije bilo ničeg smešnog. Nije više mogao da čuje ni Rona ni Hermionu. Izgleda da su se u potrazi za dijademom udaljili van dometa glasa.
– Pa kako to da vas trojica niste s Voldemorom? – upita Hari.
– Bićemo nagrađeni – reče Kreb: glas mu je bio iznenađujuće mek za tako krupnu osobu. Hari ga maltene nikad ranije nije ni čuo da govori. Kreb se smeškao kao malo dete kome su obećali punu kesu slatkiša. – Ostali smo ovde, Poteru. Rešili da ne odemo. Odlučili da te privedemo njemu.
– Dobar plan – reče Hari podrugljivo. Nije mogao da veruje da je bio tako blizu i da će ga osujetiti Melfoj, Kreb i Gojl. Počeo je polako da uzmiče ka mestu gde je horkruks nahereno stajao povrh biste. Kad bi samo mogao da ga se dočepa pre nego što počne borba...
– Pa kako ste ušli ovamo? – upita, pokušavajući da ih zamajava.
– Celu prošlu godinu sam maltene živeo u Sobi skrivenih stvari – reče Melfoj krutim glasom. – Znam kako se ulazi.
– Smo se krili ispred u hodniku – zagrokta Gojl. – Sad samo da izvedemo Raz’čaravalačke čini! A ondak si ti – licem mu se razli glupav kez – banuo pravo pred nas i rek’o da tražiš tu dije-damu! Šta je dije-dama?
– Hari? – iznenada odjeknu Ronov glas iza zida s Harijeve leve strane. – Ti to pričaš s nekim?
Kreb ošinu štapićem po vazduhu u pravcu petnaestak metara visokog brda starog nameštaja, polomljenih kovčega, starih knjiga i odora i nerazaznatljivog otpada i povika: – Disendo!
Zid poče da se zanosi, a onda se sruši na susedni prolaz gde je Ron stajao.
– Rone! – povika Hari kad negde izvan vidokruga Hermiona vrisnu i Hari začu kako se bezbrojni predmeti stropoštavaju na pod s druge strane zida koji je gubio ravnotežu. Uperio je štapić u bedem, vrisnuo: – Finite! – i on se smiri.

– Ne! – povika Melfoj, zadržavajući Krebovu ruku kad ovaj pokuša da ponovi svoju kletvu. – Ako uništiš sobu, možeš da pokopaš tu dijademu!
– Kak’e to veze ima? – reče Kreb, otimajući se da se oslobodi. – Mračni gospodar ’oće Potera, kog’ je briga za nekak’u dije-damu?
– Poter je došao ovamo da je uzme – reče Melfoj, loše prikrivajući nestrpljenje zbog tupoglavosti svojih drugara – tako da to sigurno znači...
– „Sigurno znači“? – Kreb se okrenu ka Melfoju s neskrivenom svirepošću. – Koga je briga šta ti misliš? Ne primam više tvoje naredbe, Drako. Ti i tvoj ćale ste gotovi.
– Hari? – ponovo doviknu Ron s druge strane zida od otpada. – Šta se dešava?
– Hari? – imitirao je Kreb. – Šta se deša... ne, Poteru! Krucio!
Hari se bacio ka tijari. Krebova kletva ga promaši, ali pogodi kamenu bistu, koja polete uvis. Dijadema se vinu u vazduh, a onda pade i iščeze s vidika u gomili predmeta na kojima je bista počivala.
– STANI! – povika Melfoj Krebu a glas mu odjeknu ogromnom prostorijom. – Mračni gospodar ga želi živog...
– Pa? Ne ubijam ga, je li? – zaurla Kreb, odgurnuvši Melfojevu ruku koja ga je sputavala. – Ali ako mogu, ubiću ga. Mračni gospodar ga ionako želi mrtvog, kakve ima vez...?
Zrak skerletnog svetla promaši Harija za nekoliko pedalja: Hermiona je upravo bila izletela iz hodnika iza njega i poslala Ošamućujuću čin pravo ka Krebovoj glavi. Promašila ga je samo zato što ga je Melfoj odgurnuo s puta.
– To je ona Blatokrvna! Avada kedavra!
Hari vide Hermionu kako se baca u stranu i bes zbog toga što je Kreb pokušavao da je ubije potisnu sve drugo iz njegove glave. On izbaci Ošamućujuću čin na Kreba, koji se izmače s njenog puta, izbivši Melfoju štapić iz ruke. Štapić se otkotrlja s vidika ispod brda polomljenog nameštaja i kutija.
– Nemojte da ga ubijete! NEMOJTE DA GA UBIJETE! – zaurla Melfoj na Kreba i Gojla, koji su obojica ciljali u Harija. Oklevali su delić sekunde, i to je Hariju bilo sasvim dovoljno.
– Ekspeliarmus!
Gojlu štapić izlete iz ruke i nestade u hrpi predmeta iza njega, a on tupavo poskoči u mestu, pokušavajući da ga dohvati. Melfoj odskoči izvan domašaja Hermionine druge Ošamućujuće čini, a Ron, koji se iznenada pojavio na kraju prolaza, ispali silovitu Svezujuću kletvu koja Kreba promaši za dlaku.
Kreb se obrnu i ponovo zaurla: – Avada kedavra! – Ron iskoči s vidika da izbegne zrak zelene svetlosti. Obeštapljeni Melfoj šćućurio se iza ormana s tri noge kad Hermiona jurnu ka njima, usput pogodivši Gojla Ošamućujućom čini.
– Tu je negde! – doviknu joj Hari, pokazujući na hrpu otpada u koju je upala stara tijara. – Potraži je dok ja odem da pomognem R...

– HARI! – kriknu ona.

Gromoglasna, ustalasala buka iza njega momentalno ga upozori. Okrenu se i vide kako i Ron i Kreb trče koliko ih noge nose kroz prolaz iza njega.
– Voliš to vruće, ološu? – grmeo je Kreb u trku.
Ali izgleda da nije mogao da kontroliše ono što je uradio. Plamenovi neprirodne visine širili su se za njima, ližući ivice zidina od otpada, koji su se krunili i ugljenisali čim bi ih plamen dodirnuo.
– Agvamenti! – razdera se Hari, ali mlaz vode koji je izleteo iz vrha njegovog štapića pretvori se u paru.
– BEŽI!
Melfoj ščepa Ošamućenog Gojla i odvuče ga za sobom; Kreb ih sve sustiže, sada posve užasnut; Hari, Ron i Hermiona jurili su za njim, gonjeni vatrom. To nije bila obična vatra: Kreb je upotrebio kletvu za koju Hari nikad nije čuo. Kad su skrenuli za ugao plamenovi nastaviše da ih ganjaju kao da su živi, misleći, namerni da ih ubiju. Sada je vatra mutirala, oblikujući ogroman čopor vatrenih nemani: plamteće guje, himere i zmajevi uzdizali su se, padali i ponovo uzdizali, a vekovni krš kojim su se hranili bio bi izbačen uvis, pravo u njihove nazubljene čeljusti, i odbačen njihovim stopalima punim kandži pre nego što bi najzad sagoreo u paklenom plamu.
Melfoj, Kreb i Gojl iščezli su s vidika: Hari, Ron i Hermiona stadoše kao ukopani. Ognjena čudovišta su ih opkoljavala, približavajući se sve bliže i bliže, šibajući kandžama, rogovima i repovima, a vrelina je bila neprobojna kao i zid oko njih.
– Šta da radimo? – vrištala je Hermiona preko zaglušujuće huke vatre. – Šta da uradimo?
– Drži!
Hari zgrabi par glomaznih metli iz najbliže hrpe otpadaka i dobaci jednu Ronu, koji privuče Hermionu na nju iza sebe. Hari prebaci nogu preko druge metle, snažno se odrazi o tlo i oni se vinuše u vazduh, promašivši za koju stopu rogati kljun plamteće grabljivice koja je škljocala čeljustima ka njima. Dim i vrućina postajali su neizdrživi: ispod njih, kletvom prizvana vatra proždirala je prokrijumčarene predmete generacija progonjenih učenika, dokaze hiljada zabranjenih eksperimenata, tajne bezbrojnih duša koje su tražile pribežište u toj sobi. Hari nigde unaokolo nije video ni traga od Melfoja, Kreba i Gojla: nadneo se što je niže mogao tik iznad divljajućih plamtećih čudovišta da ih potraži, ali tamo nije bilo ničeg sem vatre: kakva užasna smrt... Nikad im to nije poželeo...
– Hari, bežimo odavde, bežimo! – povika Ron, mada je kroz crn dim bilo nemoguće videti gde su vrata.
A zatim Hari začu tanak, sažaljiv ljudski vapaj iz samog središta užasa, usred grmljavine proždirućeg plamena.
– Previše... je... opasno! – zaurla Ron, ali Hari napravi zaokret u letu. Zahvaljujući

naočarima koje su mu pružale makar malu zaštitu od dima, pogledom je preletao preko vatrene stihije ispod sebe, tražeći neki znak života, ud ili lice koje još nije ugljenisano kao drvo...

A onda ih ugleda: Melfoja s rukama oko onesvešćenog Gojla, obojicu nasađene navrh krhke kule od ugljenisanih đačkih klupa, i Hari poče da ponire. Melfoj ga vide kako dolazi i podiže jednu ruku, ali čim ju je Hari ščepao shvatio je da nema svrhe: Gojl je bio i suviše težak, a Melfojeva ruka, sva u znoju, odmah iskliznu iz Harijeve...

– AKO UMREMO ZBOG NJIH, UBIĆU TE, HARI! – zagrme Ronov glas, i kada se ogromna plamteća himera ustremi na njih on i Hermiona izvukoše Gojla na njihovu metlu i podigoše se još jednom uvis, lelujajući se i krivudajući dok se Melfoj verao iza Harija.
– Vrata, idi na vrata, vrata! – vrištao je Melfoj Hariju na uvo i Hari ubrza, prateći Rona, Hermionu i Gojla kroz ustalasani crni dim, jedva dišući: a svugde oko njih oni poslednji predmeti koje proždirući plamen još nije zahvatio poleteše nagore kad ih nemani proklete vatre hitnuše visoko u znak slavlja: pehari i štitovi, svetlucave ogrlice i stara, izlizana tijara...
– Šta to radiš, šta to radiš? Vrata su tamo! – vrisnu Melfoj, ali Hari napravi oštar zaokret i sjuri se naniže. Dijadema je usporeno letela, obrćući se i svetlucajući dok je padala u ždrelo razjapljene guje, a onda je se on dokopa, natakavši je oko svog ručnog zgloba...
Kad se guja bacila na njega, Hari joj za dlaku izmače, vinu se uvis i onda polete pravo ka mestu gde su se, molio se u sebi, nalazila otvorena vrata: Ron, Hermiona i Gojl behu iščezli, Melfoj je vrištao i tako se čvrsto držao za Harija da ga je zabolelo. Tada Hari kroz dim ugleda pravougaoni otvor u zidu, i usmeri metlu ka njemu, a trenutak kasnije pluća mu ispuni svež vazduh i oni se najzad sudariše sa zidom u hodniku iza tog prolaza.
Melfoj ničice pade s metle, boreći se za dah, kašljući i povraćajući. Hari se otkotrlja u stranu i pridiže: vrata Sobe po potrebi iščezla su a Ron i Hermiona su zadihani sedeli na podu pored Gojla, koji je i dalje bio u nesvesti.
– K-Kreb – krkljao je Melfoj, čim je bio u stanju da govori. – K-Kreb...
– Mrtav je – reče Ron grubo.
Nastupi tajac u kom se čulo samo dahtanje i kašljanje. Zatim zamak protrese niz uzastopnih prasaka, a pored njih progalopira veličanstvena povorka prozirnih figura na konjima, s vlastitim glavama koje su krvožedno vrištale ispod ruku. Hari se jedva zadrža na nogama dok je Hajka obezglavljenih tutnjala kraj njih i osvrnu se oko sebe: svuda oko njega bitka je i dalje bila u punom jeku. Čuo je i druge krike, ne samo one koje su ispuštali uzmičući duhovi. Prože ga panika.
– Gde je Džini? – reče oštro. – Bila je ovde. Trebalo je da se vrati u Sobu po potrebi.
– Bokca mu, ceniš da će soba i dalje da funkcioniše posle onakvog požara? – upita

Ron, ali i on ustade na noge, trljajući grudi i gledajući levo-desno. – Da se podelimo i potražimo...?
– Ne – reče Hermiona i sama se pridižući. Melfoj i Gojl i dalje su beznadežno ležali prućeni po podu hodnika; nijedan nije imao štapić. – Hajde da se ne razdvajamo. Ja sam za to da krenemo... Hari, šta ti je to na ruci?
– Šta? A, da...
On skide dijademu sa zgloba ruke i podiže je. I dalje je bila vruća, crna od čađi, ali kad je pogledao izbliza bio je u stanju da razazna sitne reči urezane na njoj: Od mudrosti bez premca većeg blaga nema.
Činilo se da iz dijademe kaplje neka tamna katranasta tečnost, slična krvi. Iznenada Hari oseti da ta stvar silovito vibrira, a zatim se raspada u njegovim rukama, i dok se to događalo učini mu se da čuje tanan krik bola, koji nije dopirao iz podnožja zamka već od predmeta koji se upravo rasparčao među njegovim prstima.
– Mora da je to Zveroganj! – zacvile Hermiona, uperivši oči u raskidane komadiće tijare.
– Molim?
– Zveroganj: ukleta vatra. To je jedna od supstanci koje uništavaju horkrukse, ali se nikad, baš nikad ne bih usudila da je primenim, i suviše je opasna. Kako je Kreb znao kako da...?
– Mora da je to naučio od Kerouovih – reče Hari smrknuto.
– Šteta što nije pazio kad su pominjali kako se ona zaustavlja, je li – reče Ron, čija je kosa, kao i Hermionina, bila oprljena a lice garavo. – Da nije pokušao da nas ubije, bilo bi mi čak i žao što je mrtav.
– Ali zar ne shvataš? – prošaputa Hermiona. – To znači da ako još samo uspemo da se dokopamo zmije...
Ali ne izusti misao do kraja jer se začu vika i galama, i nepogrešiva buka dvoboja ispuni hodnik. Hari se osvrnu i pretrnu: Smrtožderi su prodrli u Hogvorts. Fred i Persi su se upravo pojavili na vidiku uzmičući unazad, obojica u borbi s maskiranim ljudima pod kapuljačama.
Hari, Ron i Hermiona pohitaše napred da im pomognu: iz svih pravaca dopirali su zraci svetlosti, a muškarac koji se borio s Persijem brzo uzmače: zatim mu kapuljača skliznu i oni ugledaše visoko čelo i prošaranu kosu...
– Zdravo, ministre! – uzviknu Persi, poslavši sledeći urok pravo u Glupsijea, koji ispusti štapić i stade prstima da steže grudi kroz odoru, očito obuzet nekim užasnim osećajem. – Jesam li vam spomenuo da dajem ostavku?
– Ti se šališ, Pers! – povika Fred, kad se Smrtožder s kojim se borio sruši pod težinom tri različite Ošamućujuće kletve. Glupsije je pao na tlo, a iz tela su mu izbijale sićušne bodlje: činilo se da se pretvara u nekakvog morskog ježa. Fred razdragano pogleda u Persija.
– Ti se zaista šališ, Pers... Mislim da te nisam čuo da se šališ otkad si bio...

Vazduhom se prolomi eksplozija. Stajali su zajedno u grupi, Hari, Ron, Hermiona, Fred i Persi, dva Smrtoždera pokraj njihovih nogu – jedan Ošamućen, drugi Preobražen – i u tom deliću sekunde, kad se činilo da je opasnost bar privremeno uminula, ceo svet kao da se odjednom rascepio. Hari oseti kako leti kroz vazduh i jedino je uspeo da što čvršće stegne taj mali komad drveta koji mu je bio jedino oružje, i da zaštiti glavu rukama: čuo je krike i vrisku svojih drugova ne znajući šta im se to desilo...

A zatim se svet iznova pojavi, ispunjen bolom i polumrakom: bio je napola pokopan u ostacima hodnika koji je bio poprište užasnog napada: hladan vazduh mu stavi do znanja da je ta strana zamka razneta, a nešto vrelo i lepljivo po obrazima reče mu da obilno krvari. Zatim začu užasan krik od kog mu se sledi krv u žilama, vrisak koji je izražavao agoniju koju nikakav plamen niti kletva ne mogu da prouzrokuju i on ustade, klateći se u mestu, još prestrašeniji nego što je bio tog dana, uplašen možda kao nikad u životu...
I Hermiona se borila da se uspravi među ruševinama, a na tlu su tri riđokosa muškarca bila na gomili tamo gde je zid eksplodirao. Hari je stezao Hermioninu ruku dok su teturali i spoticali se preko kamenja i drvenarije. – Ne... ne... ne! – neko je vriskao. – Ne! Frede! Ne!
Persi je svom snagom drmusao svog brata, a Ron je klečao pored njih dok su Fredove oči slepo zurile, a na licu mu je još uvek bio urezan avetinjski trag njegovog poslednjeg osmeha.

32. Starozovni štapić




Bio je smak sveta, pa zašto onda bitka nije prestala, zamak utihnuo od užasa, a svi borci spustili oružje? Harijev um je bio u slobodnom padu, nekontrolisanom sunovratu, nesposoban da pojmi nemogućnost svega toga, jer Fred Vizli ne može biti mrtav, dokazi koji su mu sva njegova čula pružala mora da su lažni...

A zatim pored rupe u raznetom zidu škole pade nečije telo, a iz tame ka njima poleteše kletve, udarajući o zid iza njihovih glava.
– Dole! – povika Hari kad kletve ponovo proleteše kroz noć: on i Ron zgrabiše Hermionu i povukoše je na pod, ali Persi je ležao preko Fredovog tela štiteći ga od novih povreda, i kada Hari povika: – Persi, hajde, moramo da idemo! – on odmahnu glavom.
– Persi! – Hari vide tragove suza kako brazdaju Ronovo garavo lice u trenutku kad je zgrabio svog starijeg brata za ramena i povukao ga, ali se ovaj nije pomerao. – Persi, ne možeš ništa da učiniš za njega! Moramo da...
Hermiona vrisnu a Hari, okrećući se, nije morao da pita za razlog. Čudovišni pauk veličine omanjeg automobila pokušavao je da se popne kroz ogromnu rupu u zidu:

jedan od Aragogovih potomaka priključio se bici.

Ron i Hari uglas uzviknuše, a njihove čini pogodiše čudovište i odbaciše ga unazad, s nogama koje su grozno mlatarale po vazduhu, i ono nestade u tami.
– Doveo je prijatelje! – povika Hari ostalima, gledajući kroz rupu u zidu koji su kletve raznele preko ivice zamka: još džinovskih paukova pelo se uz građevinu, oslobođeno iz Zabranjene šume u koju su sigurno prodrli Smrtožderi. Hari ih je odozgo gađao Ošamućujućim činima, oborivši čudovište predvodnika na njegove srodnike, i oni se skotrljaše niz zgradu i nestadoše s vidika. A zatim tik iznad Harijeve glave proleteše nove kletve, tako blizu da oseti kako mu se od njihove siline odiže kosa.
– Idemo, ODMAH!
Gurnuvši Hermionu ispred sebe s Ronom, Hari se sagnu i pokuša da podigne Fredovo telo uhvativši ga ispod pazuha. Persi, shvativši šta Hari pokušava da uradi, prestade da se drži za telo i pomože mu. Čučeći da bi izbegli kletve koje su letele ka njima sa zemlje, oni zajedno odvukoše Freda u stranu.
– Evo – reče Hari, i staviše ga u nišu gde je doskoro stajao stari oklop. Nije mogao da podnese da gleda Freda i sekund duže no što je to bilo neophodno i, postaravši se da telo bude dobro skriveno, on pođe za Ronom i Hermionom. Melfoj i Gojl su nestali, ali na samom kraju hodnika, koji je sada bio pun prašine, šuta koji se odronjavao sa zidova i stakla koje je davno napustilo okvire prozora, vide veliki broj ljudi kako trče napred-nazad, mada nije mogao da prosudi jesu li prijatelji ili neprijatelji. Zašavši za ugao, Persi zagrme poput bika: – RUKVUDE! – i otrča u pravcu visokog čoveka koji je gonio nekoliko učenika.
– Hari, ovamo! – vrisnu Hermiona.
Odvukla je Rona iza jedne tapiserije. Činilo se da se rvu, i u jednom sumanutom trenutku Hari pomisli da se ponovo grle, a onda vide da Hermiona pokušava da obuzda Rona, da ga spreči da ne otrči za Persijem.
– Slušaj me... SLUŠAJ, RONE!
– Hoću da pomognem... hoću da ubijam Smrtoždere...
Lice mu je bilo izobličeno, garavo od prašine i dima, i tresao se od besa i bola.
– Rone, jedino mi možemo ovo da okončamo! Molim te... Rone... treba nam zmija, moramo da ubijemo zmiju! – reče Hermiona.
Ali Hari je znao kako se Ron oseća: potraga za još jednim horkruksom ne bi mogla da mu pruži zadovoljenje osvete. I on sâm je želeo da se bori, da kazni ljude koji su ubili Freda, želeo je da pronađe ostale Vizlijeve, a najviše je želeo da se uveri, da bude siguran, da Džini nije... ali nije smeo da dopusti toj pomisli da mu se uobliči u umu...
– Borićemo se! – reče Hermiona. – Moraćemo, da bismo se domogli zmije! Ali ne smemo sada da izgubimo iz vida šta bi trebalo da r-radimo! Jedino mi ovo možemo da okončamo!

I ona je plakala, brišući lice o pocepan i oprljen rukav dok je govorila, nekoliko je puta duboko, jecajuće udahnula ne bi li se smirila, a onda se, još uvek čvrsto stežući Rona, okrenula prema Hariju.

– Moraš da saznaš gde je Voldemor, jer će zmija biti kod njega, zar ne? Učini to, Hari – pogledaj u njega!
Zašto mu je to bilo tako lako? Zato što ga je ožiljak već satima pekao, čeznući da mu pokaže Voldemorove misli? Po njenoj zapovesti on sklopi oči i istog časa krici, eksplozije i svi neskladni zvuci bitke počeše da se stišavaju, sve dok nisu postali udaljeni kao da je stajao daleko, daleko od njih...
Nalazio se usred puste ali neobično poznate prostorije, sa tapetima koji su se ljuštili sa zidova i zabarikadiranim prozorima, svim izuzev jednog. Zvuci napada na zamak bili su prigušeni i daleki. Jedini nezagrađen prozor pokazivao je daleke odbleske svetlosti iz pravca gde se nalazio zamak, ali je, izuzev svetlosti jedne jedine uljane lampe, unutrašnjost sobe bila mračna.
Prevrtao je štapić prstima posmatrajući ga, misli prikovanih za Sobu u zamku, tajnu Sobu koju je samo on pronašao, Sobu za koju ste, kao i za Dvoranu, morali da budete pametni, lukavi i ljubopitljivi da biste je otkrili... bio je uveren da dečak neće naći dijademu... iako je Dambldorova marioneta već dogurala mnogo dalje no što je ikada mogao da zamisli... predaleko...
– Gospodaru – reče jedan glas, očajan i promukao. On se okrenu: u najdaljem uglu sedeo je Lucijus Melfoj, u dronjcima, još uvek noseći na sebi tragove kažnjavanja kome je podvrgnut nakon dečakovog prošlog bekstva. Jedno oko bilo mu je zatvoreno i naduveno. – Gospodaru... molim vas... moj sin...
– Ako je tvoj sin mrtav, Lucijuse, to nije moja krivica. Nije došao da mi se priključi, kao ostali sliterinci. Možda je odlučio da se udruži s Harijem Poterom?
– Ne... nikada – prošaputa Melfoj.
– Bolje bi ti bilo da je tako.
– Zar... zar se ne bojite, Gospodaru, da Poter ne nastrada od nečije tuđe ruke, umesto od vaše? – upita Melfoj, drhtavim glasom. – Zar možda ne bi bilo... oprostite mi... mudrije da opozovete ovu bitku, uđete u zamak i l-lično ga potražite?
– Ne pretvaraj se, Lucijuse. Želiš da bitka prestane da bi otkrio šta je s tvojim sinom. A ja ne moram da tragam za Poterom. Pre nego što se ova noć okonča, Poter će sâm doći k meni.
Voldemor ponovo spusti pogled ka štapiću u svojim prstima. Mučio ga je... a sve što muči Lorda Voldemora mora da se sredi...
– Idi i dovedi mi Snejpa.
– Snejpa, G-Gospodaru?
– Snejpa. Smesta. Treba mi. Potreban mi je da... obavi izvestan zadatak. Idi. Prestrašen, saplićući se kroz pomrčinu, Lucijus napusti prostoriju. Voldemor je i
dalje stajao na istom mestu, prevrćući štapić među prstima, zureći u njega.

– To je jedini način, Nagini – prošaputa on i osvrnu se, a velika, debela zmija sada se graciozno uvijala u vazduhu, unutar začaranog, zaštitnog prostora koji joj je napravio: svetlucave, providne lopte, nečeg između šljaštećeg kaveza i terarijuma.

Uz krik, Hari se vrati i otvori oči. Istog trena uši mu napadoše krici i povici, gruvanje i buka bitke.
– On je u Vrištećoj kolibi. Zmija je s njim, ima oko sebe neku magičnu zaštitu. Upravo je poslao Lucijusa Melfoja da pronađe Snejpa.
– Voldemor sedi u Vrištećoj kolibi? – reče Hermiona zgranuto. – Čak se... čak se i ne bori?
– Misli da nema potrebe da se bori – reče Hari. – Misli da ću ja njega da pronađem.
– Ali zašto?
– Zna da tragam za horkruksima, i drži Nagini uz sebe – očigledno je da ću morati da odem k njemu da bih joj se približio...
– Tako je – reče Ron, šireći ramena. – Baš zato i ne smeš da ideš, jer on to želi i očekuje. Ti ostani ovde i brini se za Hermionu, a ja idem da je sredim...
Hari prekinu Rona.
– Vas dvoje ostanite ovde, ja ću otići pod Ogrtačem i vratiću se čim...
– Ne – reče Hermiona – ima mnogo više smisla da ja uzmem Ogrtač i...
– Nemoj da ti je palo na pamet – zareža Ron na nju.
Ali pre nego što je Hermiona stigla da kaže išta više od: – Rone, ja sam podjednako sposobna... – tapiserija koja je pokrivala stepenište na kom su stajali se pocepa.
– POTERU!
Dva maskirana Smrtoždera stajala su pred njima, ali pre nego što su stigli da podignu štapiće, Hermiona povika: – Gliseo!
Stepenice pod njihovim nogama se spljoštiše u tobogan i ona, Hari i Ron sjuriše se niz njih, ne mogavši da kontrolišu svoju brzinu, i toliko brzo da su Ošamućujuće čini Smrtoždera proletele daleko iznad njihovih glava. Projurili su kroz dugu skrivajuću tapiseriju na dnu i sleteli na pod, udarivši u zid naspram nje.
– Duro! – povika Hermiona, uperivši svoj štapić u tapiseriju i začuše se dva glasna, mučno krckava zvuka kad se tapiserija pretvori u kamen, a Smrtožderi koji su ih gonili tresnuše o nju.
– Sklanjajte se! – povika Ron, i on, Hari i Hermiona smesta se prisloniše uz vrata kada kraj njih protrča krdo galopirajućih školskih klupa, predvođenih profesorkom Mek Gonagal u trku. Činilo se da ih nije primetila: kosa joj se rasplela a na obrazu je imala duboku posekotinu. Kad je zašla za ugao, oni začuše njen poklič: – JURIŠ!
– Hari, stavi Ogrtač – reče Hermiona. – Ne obaziri se na nas...
Ali ga on prebaci preko sve troje. Iako su bili krupni, sumnjao je da će iko videti njihova bestelesna stopala kroz prašinu koja je ispunjavala vazduh, odronjavajuće

kamenje, odbleske čini.

Strčali su niza sledeće stepenište i zatekli se u hodniku prepunom čarobnjaka koji su vodili dvoboje. Portreti s obe strane boraca bili su krcati likovima koji su vrištali savete i ohrabrenja, dok su se Smrtožderi, neki s maskama a neki bez, borili s učenicima i nastavnicima. Din je osvojio sebi štapić u obračunu s Dolohovim, a Parvati s Traversom. Hari, Ron i Hermiona istovremeno podigoše štapiće, spremni za napad, ali su borci jurcali naokolo takvom brzinom da je bila velika verovatnoća da će povrediti nekog od svojih ukoliko budu odaslali kletve. I dok su stajali tu, spremni, čekajući priliku da delaju, začu se glasno: – Jupiiiiiii! – i Hari, podigavši pogled, vide Pivsa kako leti nad njima, bacajući mahune snargalufa na Smrtoždere, čije bi glave iznenada prekrile migoljeće, zelene čaure nalik debelim crvima.
– Aaaah!
Pregršt čaura pade na Ogrtač iznad Ronove glave. Ljigavo, zeleno korenje je protivno logici lebdelo u vazduhu dok je Ron pokušavao da ga se otrese.
– Tamo je neko nevidljiv! – povika maskirani Smrtožder, pokazujući prstom na njih.
Din iskoristi trenutak Smrtožderove nepažnje, i obori ga Ošamućujućom čini. Dolohov pokuša da mu uzvrati, a Parvati ga pogodi Svezujućom kletvom.
– IDEMO! – viknu Hari, i on, Ron i Hermiona čvrsto obmotaše Ogrtač oko sebe i jurnuše, pognutih glava, kroz središte bitke, klizajući se po baricama snargalufovog soka, ka vrhu mermernog stepeništa koje je vodilo u Ulaznu dvoranu.
– Ja sam Drako Melfoj, ja sam Drako, na vašoj sam strani!
Drako je bio na prvom spatu, i preklinjao nekog drugog maskiranog Smrtoždera. Hari Ošamuti Smrtoždera dok su prolazili: Melfoj se osvrnu, ozarenog lica, da vidi svog spasioca, a Ron ga udari kroz Ogrtač. Melfoj pade unazad preko Smrtoždera, raskrvavljene usne, potpuno unezveren.
– A ovo je drugi put večeras da smo ti spasili život, ti dvolično đubre! – povika Ron.
Po stepenicama i u Dvorani vodilo se mnoštvo dvoboja, a Hari je video Smrtoždere dokle god mu je pogled sezao: Jakslija, blizu ulaznih vrata, u borbi s Flitvikom, maskiranog Smrtoždera u dvoboju s Kingslijem, tik uz njih. Učenici su trčali na sve strane, neki noseći ili vukući povređene prijatelje. Hari odasla Ošamućujuću čin ka maskiranom Smrtožderu, i promaši ga, ali umalo pogodi Nevila koji se niotkuda pojavio noseći u rukama otrovnu pipkulju, koja se radosno obavi oko najbližeg Smrtoždera i poče da ga privlači.
Hari, Ron i Hermiona pojuriše niz mermerno stepenište: s njihove leve strane rasprsnu se staklo i sliterinski peščanik koji je beležio poene kuće rasu svoje smaragde na sve strane, te su se ljudi u trku klizali i saplitali. Kada su stigli do prizemlja, dva tela padoše s balkona iznad njih i sivo mutno obličje, za koje Hari pomisli da je životinjsko, četvoronoške projuri preko Dvorane da zarije zube u jednog

od palih.

– NE! – vrisnu Hermiona i uz zaglušujuć prasak iz njenog štapića Fenrir Suri bi odbačen s drhtavo meškoljećeg tela Lavander Braun. On udari u mermernu ogradu stepeništa i teturavo se pridiže na noge. A zatim mu kristalna kugla, uz jarki beo blesak i prasak, pade povrh glave i on se sruči na pod, ne mičući se.
– Imam još! – zakrešta profesorka Treloni preko ograde balkona – još, za svakog ko hoće! Evo....
I uz pokret nalik teniskom servisu, ona izvuče još jednu ogromnu kristalnu loptu iz svoje torbe, mahnu štapićem kroz vazduh i natera kuglu da projuri kroz predvorje i izleti kroz prozor. Istog trena, teška drvena vrata padoše i mnoštvo džinovskih paukova probi se u Ulaznu dvoranu.
Krici užasa zaparaše vazduh: borci se razbežaše, i Smrtožderi i hogsvortovci, a crveni i zeleni zraci svetlosti poleteše ka navirućim čudovištima koja su drhtala i propinjala se, strašnija no ikada.
– Kako da izađemo? – povika Ron nadglasavajući se s kricima, ali pre nego što su Hari ili Hermiona stigli da odgovore, sve troje behu odgurnuti u stranu: Hagrid je tutnjao niza stepenice mašući svojim cvetnoroze kišobrančićem.
– Nemo’te ih povredit’, nemo’te ih povredit’! – vikao je.
– HAGRIDE, NE!
Hari zaboravi na sve ostalo: izlete ispod Ogrtača, trčeći pognuto ne bi li izbegao kletve koje su osvetljavale celu Dvoranu.
– HAGRIDE, VRATI SE!
Ali nije bio ni na pola puta ka Hagridu kad se to desi: Hagrid nestade među paukovima i, uz veliko komešanje, gnusno se rojeći, oni se povukoše pod naletom čini, odvlačeći Hagrida zakopanog između sebe.
– HAGRIDE!
Hari začu kako ga neko zove po imenu, da li prijatelj ili neprijatelj, nije ga bilo briga: trčao je niz ulazne stepenice ka mračnom zemljištu, a pauci su se gamižući udaljavali sa svojim plenom, i on uopšte nije mogao da vidi Hagrida.
– HAGRIDE!
Učinilo mu se da vidi ogromnu ruku kako maše iz središta horde paukova, ali kad potrča za njima, put mu prepreči monumentalno stopalo, koje se sručilo odozgo iz tame i zatreslo tlo pod njegovim nogama. On podiže pogled: pred njim je stajao džin, visok desetak metara, glave skrivene senkama, dok mu je svetlo koje je dopiralo kroz vrata zamka osvetljavalo samo dlakave potkolenice veličine debla. Brutalnim, gipkim pokretom on proturi svoju masivnu pesnicu kroz jedan od gornjih prozora, i Harija zasu kiša stakla nateravši ga da uzmakne i nađe zaklon ispred ulaznih dveri.

– Gospode...! – ciknu Hermiona, kad ona i Ron sustigoše Harija i podigoše pogled ka džinu koji je sada pokušavao da zgrabi ljude kroz prozor iznad njih.
– NEMOJ! – povika Ron, uhvativši Hermionu za ruku kad ona podiže štapić. –

Ošamutiš li ga, srušiće pola zamka...

– HAGER?
Grop dobaulja iza ugla zamka. Tek tad je Hari shvatio da je Grop zaista zakržljali džin. Gargantuovsko čudovište koje je pokušavalo da zdrobi ljude na gornjim spratovima osvrnu se i ispusti gromoglasan krik. Kamene stepenice zadrhtaše kad se on teškim koracima zaputi ka svom omanjem rođaku, a Gropova kriva usta se raširiše pokazujući žute zube veličine cigli kad se njih dvojica divljački baciše jedan na drugog poput lavova.
– BEŽITE! – zaurla Hari. Dok su se džinovi rvali noć se ispuni užasnim kricima i udarcima, i on zgrabi Hermionu za ruku i sjuri se niza stepenice do tla, s Ronom za petama. Hari nije gubio nadu da će pronaći i spasiti Hagrida. Trčao je tako brzo da su već bili na pola puta prema šumi kad ih nešto zaustavi.
Vazduh oko njih se zaledi: Hariju se dah smrznu u grudima. Iz tmine su izbijale siluete, kovitlajuća obličja zgusnutog crnila, krećući se u velikom talasu ka zamku, zakukuljenih lica i hroptavog daha...
Ron i Hermiona se pribiše uz njega a zvuci borbe iznenada postadoše prigušeni, umrtvljeni, jer se na noć spustila tišina kakvu su samo dementori mogli da donesu...
– Hajde, Hari! – reče Hermionin glas s velike udaljenosti: – Patronusi, Hari, hajde!
Podigao je štapić, ali ga je već prožimalo tupo beznađe: Freda više nema, a Hagrid sigurno umire, ako već nije mrtav. Koliko ih je još poginulo za koje i ne zna...
osećao se kao da mu je duša već napola napustila telo...
– HARI, HAJDE! – vrisnu Hermiona.
Klizeći ka njima, stotine dementora je kidisalo, isisavajući sve na svom putu ka Harijevom očajanju, koje je za njih bilo kao kakva obećana gozba...
On vide Ronovog srebrnog terijera kako proleće kroz vazduh, slabašno treperi i nestaje. Video je Hermioninu vidru kako se u vazduhu uvija i bledi, a sopstveni štapić mu zadrhta u ruci i on gotovo požele dobrodošlicu nadolazećem zaboravu, obećanju ništavila, neosećanja...
A zatim iznad Harijeve, Ronove i Hermionine glave proleteše srebrni zec, vepar i lisica: dementori ustuknuše pred jurišajućim stvorenjima. Iz tmine izroni još troje ljudi i stade kraj njih, ispruženih štapića, i dalje održavajući svoje Patronuse: Luna, Erni i Šejmus.
– Tako je – reče Luna ohrabrujuće, kao da su ponovo u Sobi po potrebi i da je ovo tek obična vežba čini za DA. – Tako je, Hari... hajde, seti se neke srećne uspomene...
– Srećne uspomene? – reče on, ispucalog glasa.
– Svi smo još uvek tu – prošaputa ona – i dalje se borimo. Hajde, sad...
Zaiskri srebrna varnica, koja se zatim pretvori u treperavo svetlo, a onda, uz najveći napor koji je Hari ikada uložio, iz vrha njegovog štapića iskoči jelen. Zagalopirao je napred i tada se dementori sasvim razbežaše, noć istog časa ponovo

postade blaga, ali zvuci okružujuće borbe ponovo im odjeknuše u ušima.

– Nemam reči da vam se dovoljno zahvalim – reče Ron drhtavim glasom, okrećući se ka Luni, Erniju i Šejmusu – upravo ste nam spasili...
Uz riku i zemljotresno podrhtavanje, još jedan džin dotetura se kroz tminu iz pravca Šume, mlatarajući toljagom većom nego svako od njih ponaosob.
– BEŽITE! – ponovo povika Hari, ali njima nije ni trebalo reći: svi se razbežaše, i to baš na vreme jer je već sledeće sekunde nepregledno stopalo tog stvorenja palo tačno na mesto gde su stajali. Hari se osvrnu: Ron i Hermiona su ga sledili, ali je drugo troje ponovo iščezlo u vihoru bitke.
– Mlatarajuća vrba – reče Hari. – Idemo!
Nekako je sve uspeo da ogradi u svom umu, sabije u mali prostor u koji sada nije mogao da gleda: misli o Fredu i Hagridu, strepnju za sve ljude koje je voleo, raštrkane po zamku i van njega, sve će to morati da sačeka jer je trebalo da pohitaju, da stignu do zmije, kao i do Voldemora, pošto je to, kao što je Hermiona rekla, jedini način da sve okončaju...
Trčao je, napola verujući da može da pobegne i od same smrti, ne obazirući se na snopove svetlosti koji su parali tminu svud oko njega, kao ni na zvuke jezera koje se uzburkalo poput mora, škriputanje Zabranjene šume iako je noć bila bez vetra. Trčao je brže no ikada u životu zemljištem koje kao da se i samo diglo na ustanak, i prvi je spazio veliko drvo, Vrbu koja je šibajućim granama nalik bičevima čuvala tajnu u svom korenju.
Hari uspori, dahćući i šišteći, obilazeći izvan domašaja Vrbinih mlatarajućih grana, čkiljeći kroz tminu ka njenom debelom stablu, pokušavajući u kori starog drveta da uoči jedan jedini čvor koji bi ga paralizovao. Ron i Hermiona ga sustigoše, Hermiona toliko zadihana da nije mogla ni da govori.
– Kako... kako ćemo da uđemo? – prodahta Ron. – Vidim... vidim mesto... da nam je samo... ponovo tu Krukšenks...
– Krukšenks? – prošišta Hermiona, presamićena, stežući grudi. – Jesi li čarobnjak ili nisi?
– A... da... aha...
Ron se osvrnu oko sebe, a zatim uperi svoj štapić u grančicu na tlu i reče: – Vingardium leviosa! – Grančica odskoči sa zemlje, uvrćući se u vazduhu kao zahvaćena naletom vetra, a zatim polete kroz Vrbine zloslutno klateće grane pravo ka deblu. Pogodila je mesto blizu korenja i migoljeće drvo se istog časa umiri.
– Savršeno! – prodahta Hermiona.
– Čekajte.
Jedan trenutak pun sumnje, dok su treska i buka bitke ispunjavali vazduh, Hari je oklevao. Voldemor je želeo da on to učini, želeo je da mu sâm dođe... da li on to sada vodi Rona i Hermionu pravo u zamku?
Ali zatim se na njega obruši okrutna i bolna stvarnost: jedini način da napreduju

jeste da ubiju zmiju, zmija je bila kod Voldemora, a Voldemor se nalazio na kraju ovog tunela...
– Hari, idemo, samo ti uđi! – reče Ron, gurajući ga napred.
Hari se ugura u zemljani prolaz skriven među korenjem drveta. Sada je prolaz bio mnogo tešnji nego kada su prošli put ušli u njega. Tunel je imao nisku tavanicu: pre četiri godine morali su da se sagnu da bi prošli kroz njega, a sada im nije preostalo ništa drugo nego da puze. Hari je krenuo prvi, osvetljenog štapića, iščekujući svakog časa da naiđe na prepreke, ali nisu naišli ni na jednu. Kretali su se u tišini, Hari pogleda uprtog u lelujavi zrak svetlosti štapića koji je stezao u pesnici.
Najzad tunel poče da ide uzbrdo, i Hari spazi tračak svetlosti pred sobom.
Hermiona ga cimnu za članak.
– Ogrtač! – prošaputa. – Stavi Ogrtač!
On pruži ruku iza sebe a ona mu gurnu nagužvanu klizavu tkaninu u slobodnu šaku. S teškom mukom ga navuče preko sebe i promrmljavši: – Noks! – ugasi svetlost svog štapića i nastavi dalje na rukama i kolenima, što je tiše mogao, naprežući sva čula, očekujući da ga svakog trena otkriju, da čuje leden prodoran glas, da vidi blesak zelenog svetla.
A zatim začu glasove koji su dopirali pravo iz sobe pred njima, blago prigušeni jer je tunel pred njima bio blokiran, kako se činilo, nekim starim sandukom. Jedva se usuđujući i da diše, Hari priđe tik uz otvor i proviri kroz tanan procep koji je ostao između sanduka i zida.
Soba s druge strane bila je jedva osvetljena, ali je mogao da razazna Nagini kako se uvija i migolji poput vodene zmije, bezbedna u svojoj začaranoj, šljaštećoj kugli koja je lebdela u vazduhu. Video je ivicu nekog stola i dugoprstu belu šaku koja se igra štapićem. Zatim Snejp progovori, a Hariju srce poskoči: Snejp je bio tek nekoliko centimetara od mesta gde je on skriven čučao.
– ... Gospodaru, njihov otpor popušta...
– ... i to čak i bez tvoje pomoći – reče Voldemor, svojim piskavim, prodornim glasom. – Ma koliko bio vešt čarobnjak, Severuse, ne verujem da bi tvoj doprinos bio od nekog značaja. Nadomak smo uspeha... nadomak.
– Pustite me da pronađem dečaka. Dopustite mi da vam dovedem Potera. Znam da mogu da ga pronađem, Gospodaru. Molim vas.
Snejp prođe kraj procepa, a Hari malo ustuknu, ne skidajući pogled s Nagini, pitajući se postoji li neka čin kadra da probije zaštitu koja je okružuje, ali ničeg nije mogao da se seti. Jedan neuspeo pokušaj, i odao bi svoj položaj...
Voldemor ustade. Hari je sada mogao da ga vidi, njegove crvene oči, pljosnato, zmijsko lice, a njegovo bledilo blago je svetlelo u polumraku.
– Imam jedan problem, Severuse – reče Voldemor umilno.
– Gospodaru? – reče Snejp.
Voldemor podiže Starozovni štapić, držeći ga nežno i odmereno, poput dirigentske

palice.

– Zašto neće da mi radi, Severuse?
U tišini, Hariju se učini da čuje zmiju kako tiho sikće dok se uvija i ispravlja, ili je to možda Voldemorov piskavi suglasnik i dalje šištao kroz vazduh?
– G-Gospodaru? – reče Snejp tupo. – Ne razumem. Vi... izveli ste izuzetnu magiju s tim štapićem.
– Ne – reče Voldemor. – Izveo sam svoju uobičajenu magiju. Ja jesam izuzetan, ali ovaj štapić... nije. Nije mi otkrio obećana čudesa. Ne osećam nikakvu razliku između ovog štapića i onog koji sam nabavio od Olivandera pre toliko godina.
Voldemorov ton bio je zamišljen, smiren, ali Harijev ožiljak poče da bridi i pulsira: bol mu se skupljao u čelu i mogao je da oseti kako u Voldemoru raste onaj kontrolisani gnev.
– Nikakvu razliku – ponovi Voldemor.
Snejp nije progovarao. Hari nije mogao da mu vidi lice: pitao se da li je Snejp osetio opasnost, pokušava li da pronađe prave reči da umiri svog gospodara.
Voldemor poče da se kreće po prostoriji: Hari ga na par trenutaka izgubi iz vida, dok se ovaj šetkao, govoreći istim onim odmerenim tonom dok su bol i gnev u Hariju rasli.
– Dugo sam i naporno razmišljao, Severuse... znaš li zašto sam te dozvao iz bitke? I na trenutak Hari spazi Snejpov profil: oči su mu bile uprte ka zmiji u njenom

začaranom kavezu.
– Ne, Gospodaru, ali molim vaše dopuštenje da se vratim. Dopustite mi da pronađem Potera.
– Zvučiš kao Lucijus. Nijedan od vas dvojice ne razume Potera kao ja. Njega ne treba pronalaziti. Poter će mi sâm doći. Vidiš, ja znam njegovu slabost, njegovu jedinu veliku manu. Neće moći da podnese da gleda kako ostali oko njega ginu, znajući da se sve to zbiva njega radi. Želeće to da zaustavi po svaku cenu. Sâm će doći.

– Ali, Gospodaru, možda ga slučajno ubije neko drugi a ne vi...
– Naređenja koja sam izdao mojim Smrtožderima bila su savršeno jasna. Zarobiti Potera. Ubiti njegove prijatelje – što više njih, to bolje – ali ne ubiti i njega.
– Ali želeo sam da porazgovaram o tebi, Severuse, a ne o Hariju Poteru. Ti si mi bio veoma dragocen. Veoma dragocen.
– Moj Gospodar zna da ja samo želim njemu da služim. Ali... pustite me, i pronaći ću vam dečaka, Gospodaru moj. Dopustite mi da vam ga dovedem. Znam da mogu...
– Rekao sam ne! – reče Voldemor, i kad se ponovo okrenu Hari na tren vide blesak njegovih crvenih očiju, njegov ogrtač šibnu kroz vazduh uz zvuk nalik gmizanju zmije, a on u svom plamtećem ožiljku oseti Voldemorovo nestrpljenje. – Ono što me trenutno brine, Severuse, jeste šta će se dogoditi kada se najzad susretnem s dečakom!

– Gospodaru, to svakako nije sporno, zar ne...?
– ... ali nešto jeste sporno, Severuse. Nešto jeste.

Voldemor stade i Hari jasno vide kako ponovo počinje da provlači Starozovni štapić kroz svoje bele prste, zureći u Snejpa.
– Zašto su oba štapića koja sam koristio omanula kad su bila usmerena protiv Harija Potera?
– Ja... ne znam na to da vam odgovorim, Gospodaru.
– Ne znaš?
Gnevno probadanje prolete poput šiljka kroz Harijevu glavu: on gurnu sebi pesnicu u usta da bi sprečio svoj bolni vrisak. Sklopio je oči i odjednom postade Voldemor, zagledan u Snejpovo bledo lice.
– Moj tisov štapić bi učinio sve što od njega zatražim, Severuse, osim da ubije Harija Potera. Dvaput nije uspeo. Olivander mi je na mukama rekao za identična jezgra, rekao mi da uzmem drugi štapić. To sam i učinio, ali se Lucijusov štapić raspao u sukobu s Poterovim.
– Ja... nemam nikakvo objašnjenje, Gospodaru.
Snejp više nije gledao u Voldemora. Njegove tamne oči netremice su posmatrale migoljeću zmiju u njenoj zaštitnoj lopti.
– Potražio sam treći štapić, Severuse. Starozovni štapić, Štapić sudbine, Smrtoštap. Uzeo sam ga od njegovog prethodnog gospodara. Uzeo sam ga iz groba Albusa Dambldora.
Snejp sada pogleda u Voldemora, a lice mu beše kao posmrtna maska. Bilo je mermerno belo i tako mirno da je, kad je progovorio, bio pravi šok da ima nekog živog iza tih praznih očiju.
– Gospodaru... pustite me da odem po dečaka...
– Celu ovu dugu noć, nadomak pobede, presedeo sam ovde – reče Voldemor, glasom neznatno jačim od šapata – pitajući se i pitajući zašto Starozovni štapić odbija da bude ono što bi morao biti, zašto odbija da me služi kao što legenda kaže da mora služiti svog pravog vlasnika... i mislim da sam došao do odgovora.
Snejp ne progovori.
– Možda ga već znaš? Ti si, ipak, mudar čovek, Severuse. Bio si mi dobar i veran sluga, i žalim zbog ovog što mora da usledi.
– Gospodaru...
– Starozovni štapić ne može valjano da me služi, Severuse, jer ja nisam njegov pravi gospodar. Starozovni štapić pripada čarobnjaku koji je ubio njegovog prethodnog vlasnika. Ti si ubio Albusa Dambldora. Dogod ti živiš, Severuse, Starozovni štapić neće moći da bude istinski moj.
– Gospodaru! – pobuni se Snejp, podigavši svoj štapić.
– Nema drugog načina – reče Voldemor. – Moram da ovladam ovim štapićem, Severuse. Ako pokorim štapić, najzad ću pokoriti i Potera.
I Voldemor zamahnu Starozovnim štapićem kroz vazduh. On ništa ne učini Snejpu, koji na delić sekunde pomisli da je pomilovan: ali onda Voldemorova namera postade

jasna. Zmijski kavez se kotrljao kroz vazduh, i pre nego što je Snejp stigao da uradi išta osim da vikne, on mu obavi glavu i ramena, a Voldemor progovori nemuštim jezikom.

– Ubij.
Začu se užasan vrisak. Hari vide kako sa Snejpovog lica nestaje ono malo boje što mu je preostalo, kako bledi i crne mu se oči šire dok mu se zmijski očnjaci zarivaju u vrat a on uzalud pokušava da odgurne začarani kavez od sebe. Najzad mu kolena popustiše, i on pade na pod.
– Žalim zbog ovoga – reče Voldemor ledeno.
Okrenuo se. U njemu nije bilo tuge, niti kajanja. Bilo je vreme da napusti ovu kolibu i preuzme kontrolu, sa štapićem koji će mu se sada u potpunosti povinovati. Uperio ga je u svetlucavi kavez u kom je držao zmiju, i on ponovo odlete uvis, pustivši Snejpa, koji pade postrance na pod, i iz čije je rane na vratu šikljala krv. Voldemor izjuri iz sobe ne osvrnuvši se, a velika zmija odlebde za njim u svojoj ogromnoj zaštitnoj kugli.
Vrativši se ponovo u tunel i u sopstveni um, Hari otvori oči: pustio je sebi krv grizući zglobove prstiju i obuzdavajući se da ne vrisne. Sada je ponovo gledao kroz tanki procep između sanduka i zida, posmatrajući stopalo u crnoj čizmi kako se grči na podu.
– Hari – prošaputa Hermiona iza njega, ali on je već uperio svoj štapić ka sanduku koji mu je blokirao pogled. Ovaj se za pedalj podiže uvis i tiho odlebde u stranu. Što je tiše mogao, Hari se uvuče u sobu.
Nije znao zašto to čini, zašto prilazi umirućem čoveku: nije znao šta da oseća kad je video Snejpovo belo lice i prste koji su pokušavali da zaustave krvarenje iz rane na vratu. Hari skide Nevidljivi ogrtač i pogleda dole u čoveka kog je mrzeo, čije su se razrogačene crne oči usmerile ka Hariju dok je pokušavao da progovori. Hari se nagnu nad njim, a Snejp ga zgrabi za odoru i privuče ga bliže.
Užasan klokotav hropac napusti Snejpovo grlo.
– Uzmi... ga... Uzmi... ga...
Iz Snejpa je kuljalo još nešto osim krvi. Srebrnastoplavo, ni gasovito ni tečno, kuljalo mu je iz usta, ušiju i očiju, a Hari je znao šta je u pitanju, ali nije znao šta da radi...
Hermiona mu tutnu u ruke bočicu stvorenu ni iz čega. Hari podiže srebrnastu supstancu i ubaci je svojim štapićem u nju. Kad je bočica bila puna do vrha, a Snejp prebledeo kao da u njemu više nema ni kapi krvi, njegov stisak na Harijevoj odori popusti.
– Pogledaj... me... – prošaputa.
Zelene oči susretoše se s crnim, ali narednog trenutka kao da u dubini mračnog para očiju nešto nestade, ostavljajući ih ukočenim, tupim i praznim. Šaka koja je držala Harija sruči se uz tresak na pod i Snejp se više nije micao.

33. Prinčeva priča



Hari je ostao da kleči kraj Snejpa, zureći u njega, sve dok odjednom piskavi, ledeni glas ne progovori tako blizu njih da Hari skoči na noge, čvrsto stežući bočicu u rukama, pomislivši da se Voldemor vratio u sobu.

Voldemorov glas odjekivao je sa zidova i prozora, i Hari shvati da se on obraća Hogvortsu i okolnoj oblasti, da ga stanovnici Hogsmida i svi oni koji se još uvek bore u zamku takođe čuju tako jasno kao da stoji kraj njih, dišući im za vrat, udaljen za dužinu smrtonosnog udarca.
– Borili ste se – reče hladni, kreštavi glas – junački. Lord Voldemor ume da ceni hrabrost.
– A ipak ste pretrpeli teške gubitke. Ako nastavite da mi se opirete, svi ćete umreti, jedan po jedan. Ja ne želim da se to dogodi. Svaka prolivena kap magične krvi šteta je i grehota.
– Lord Voldemor je milostiv. Naređujem svojim silama da se smesta povuku.
– Imate jedan sat. Dostojanstveno se oprostite od svojih mrtvih. Pobrinite se za svoje ranjenike.

– Sada se obraćam direktno tebi, Hari Poteru. Dopustio si da tvoji prijatelji umiru umesto tebe, umesto da se suočiš sa mnom. Čekaću te jedan sat u Zabranjenoj šumi. Ako po isteku tog sata ne budeš došao kod mene, ako mi se ne predaš, bitka se nastavlja. I tada ću se lično upustiti u nju, Hari Poteru, pronaći ću te i kazniti svakog čoveka, ženu i dete koji su pokušali da te sakriju od mene, sve do jednog. Jedan sat.

I Ron i Hermiona su grozničavo odmahivali glavama, gledajući u Harija.
– Ne slušaj ga – reče Ron.
– Biće sve u redu – reče Hermiona mahnito. – Hajde... hajde da se vratimo u zamak, ako je on otišao u Šumu, moraćemo da smislimo novi plan...
Ona baci pogled na Snejpovo telo, a zatim odjuri do ulaza u tunel. Ron pođe za njom. Hari pokupi Nevidljivi ogrtač a zatim spusti pogled na Snejpa. Nije znao šta da oseća, osim šoka zbog načina na koji je Snejp ubijen i razloga iz kog je to učinjeno...

Provukli su se nazad kroz tunel, ne oglašavajući se, a Hari se pitao čuju li i Ron i Hermiona još uvek Voldemorov odzvanjajući glas u ušima, kao on što ga čuje.
Dopustio si da tvoji prijatelji umiru umesto tebe, umesto da se suočiš sa mnom. Čekaću te jedan sat u Zabranjenoj šumi... jedan sat...
Po travnjaku ispred zamka bili su razbacani mali smotuljci. Do zore je preostalo još samo nekih sat vremena, a ipak je bio mrkli mrak. Njih troje požuriše prema kamenom stepeništu. Jedna jedina klompa, veličine omanjeg čamca, ležala je napuštena pred njima. Nije bilo traga ni glasa ni Gropu ni njegovom napadaču.
Zamak je bio neprirodno tih. Sada nije bilo blesaka svetlosti, niti eksplozija, vriske i pokliča. Kamene ploče Ulazne dvorane bile su prekrivene krvlju. Svuda po podu još uvek su bili razbacani smaragdi zajedno s komadićima mermera i rascepkanog drveta. Deo ograde stepeništa bio je raznet.
– Gde su svi nestali? – prošaputa Hermiona.
Ron ih povede u Veliku salu. Hari se zaustavi na vratima.
Više nije bilo stolova kuća, a prostorija je bila prepuna. Preživeli su stajali u grupicama, zagrljeni. Madam Pomfri i nekoliko pomagača brinuli su se o povređenima na izdignutoj platformi. Među ranjenicima je bio i Firenzi. Iz slabine mu je liptala krv i drhtao je ležeći, ne mogavši da se pridigne.
Mrtvi su bili položeni u niz u sredini Sale. Hari nije mogao da vidi Fredovo telo jer ga je okruživala njegova porodica. Džordž mu je klečao pored uzglavlja, gospođa Vizli mu se bacila na grudi, tresući se, a gospodin Vizli je nju gladio po kosi dok su mu niz obraze lile suze.
Ne uputivši Hariju ni reč, Ron i Hermiona produžiše. Hari vide Hermionu kako prilazi Džini, čije je lice bilo naduveno i crveno, i grli je. Ron se pridruži Bilu, Fler i Persiju, koji prebaci ruku preko Ronovih ramena. Dok su Džini i Hermiona prilazile ostatku porodice, Hari je imao dobar uvid u tela koja su ležala kraj Freda: Remus i Tonks, bledi, nepomični i spokojni, naizgled usnuli pod mračnom, začaranom tavanicom.

Velika sala kao da se udaljavala, postajala sve manja, skupljala se, dok je Hari uzmicao s vrata. Nije mogao da diše. Nije bio u stanju da podnese da pogleda ostala tela, da vidi ko je još umro radi njega. Nije mogao da podnese da se priključi Vizlijevima, nije smeo da ih pogleda u oči, kad bi, da se odmah na početku predao, Fred možda još bio živ...

Okrenuo se i potrčao uz mermerne stepenice. Lupin, Tonks... čeznuo je da ništa ne oseća... priželjkivao da može sebi da iščupa srce, nutrinu, sve što je u njemu vrištalo...

Zamak je bio potpuno prazan; činilo se da su se čak i duhovi priključili oplakivanju u Velikoj sali. Hari je trčao bez zaustavljanja, stežući kristalnu bočicu sa Snejpovim poslednjim mislima, i nije usporio sve dok nije stigao do kamenog gargojla koji je čuvao direktorovu kancelariju.
– Lozinka?
– Dambldor! – reče Hari bez razmišljanja jer je njega čeznuo da vidi, i na njegovo iznenađenje gargojl skliznu u stranu, otkrivajući spiralno stepenište.
Ali kad je Hari uleteo u kružnu kancelariju, zatekao je promenu. Portreti koji su visili naokolo po zidovima bili su prazni. Nijedan direktor niti direktorka nisu ostali da ga vide. Izgleda da su svi odjurili, hitajući kroz slike koje su pokrivale ceo zamak, kako bi mogli jasnije da vide šta se zbiva.
Hari je obeshrabreno gledao u prazan Dambldorov ram, koji je visio tačno iznad direktorske fotelje, a zatim mu okrenu leđa. Kameno Sito-za-misli ležalo je u plakaru gde se oduvek nalazilo: Hari ga odnese na sto i usu Snejpova sećanja u široku posudu s runskim oznakama duž ivice. Bekstvo u nečiji tuđ um biće blaženo olakšanje... ništa što mu je Snejp ostavio ne bi moglo da bude gore od njegovih vlastitih misli. Uspomene su se kovitlale, srebrnobele i čudnovate, i Hari bez oklevanja, nehajno, kao da će to ublažiti njegovu očajnički bolnu tugu, uroni u njih.
Padao je naglavačke pri sunčevoj svetlosti, a stopala mu dodirnuše toplo tlo. Kada se uspravio, video je da se nalazi na gotovo napuštenom dečjem igralištu. Udaljenim pejzažem dominirao je jedan ogroman dimnjak. Dve devojčice su se ljuljale napred-nazad, a mršavi dečak ih je posmatrao iz žbunja. Njegova crna kosa bila je preduga, a odeća tako neusklađena da se to činilo namernim: prekratke farmerke, ofucan, prevelik kaput, koji je možda pripadao nekom odraslom, i čudna majica nalik radničkoj bluzi.

Hari priđe bliže dečaku. Snejp je izgledao kao da nema više od devet-deset godina, žućkast, sitan, suvonjav. Na njegovom mršavom licu videla se neskrivena požuda dok je posmatrao mlađu od dve devojčice kako se ljulja sve više uvis u odnosu na svoju sestru.
– Lili, nemoj! – vrisnu starija od njih.
Ali devojčica se pustila s ljuljaške na samom vrhuncu njene uzlazne putanje, i poletela uvis, bukvalno poletela, vinuvši se u nebo uz grohotan smeh i, umesto da se sruši na asfalt igrališta, jezdila je kroz vazduh, poput akrobate na trapezu, ostajući gore predugo, i najzad sletela s prevelikom lakoćom.

– Mama ti je rekla da to ne radiš!

Petunija zaustavi svoju ljuljašku vukući pete sandala o tlo, uz škripav, krckav zvuk, a zatim poskoči, s rukama na kukovima.
– Mama je rekla da ne smeš to da radiš, Lili!
– Ali dobro sam – reče Lili, još uvek se kikoćući. – Tunija, vidi ovo. Vidi šta umem.
Petunija se osvrnu oko sebe. Igrališe je bilo pusto izuzev njih i, mada devojčice to nisu znale, Snejpa. Lili je uzela cvet koji je pao s grma iza kog je Snejp čučao. Petunija krenu ka njoj, vidno rastrzana između radoznalosti i neodobravanja. Lili je sačekala da Petunija priđe dovoljno blizu da bi jasno videla, a zatim otvori dlan. Na njemu je ležao cvet, otvarajući i zatvarajući latice, kao nekakva bizarna, mnogousta ostriga.
– Prestani! – zakrešta Petunija.
– Ništa ti ne radi – reče Lili, ali sklopi šaku oko pupoljka i baci ga nazad na zemlju.
– To nije normalno – reče Petunija, ali je pogledom pratila pad cveta na zemlju i zadržala se na njemu. – Kako to radiš? – dodade, a u glasu joj se jasno čula čežnja.
– To je očigledno, zar ne? – Snejp više nije mogao da se obuzda, već je iskočio iz žbunja. Petunija ciknu i otrča nazad ka ljuljaškama, ali Lili, iako je očito bila prepadnuta, ostade gde je i bila. Snejp kao da je zažalio zbog svog nastupa. Kad je pogledao u Lili, žućkaste obraze obli mu tupo rumenilo.
– Šta je očigledno? – upita Lili.
Snejp je odisao nervoznim uzbuđenjem. Bacivši pogled na udaljenu Petuniju, koja se sada motala oko ljuljaški, on stiša glas i reče: – Znam šta si.
– Kako to misliš?
– Ti si... ti si veštica – prošaputa Snejp. Ona je delovala uvređeno.
– To nije lepo da se nekom kaže!

– Ne! – reče Snejp. Sad je postao još rumeniji i Hari se pitao zašto ne skine taj groteskno prevelik kaput, sem ukoliko se plašio da otkrije radničku majicu ispod njega. Lepršao je za devojčicama, delujući smešno šišmišoliko, nalik svom starijem ja.

Sestre su ga odmeravale, ujedinjene u svom neodobravanju, svaka se držeći za po jedan stub od ljuljaške, kao da je to bezbedno skrovište u igri šuge.
– Ali jesi – reče Snejp Lili. – Ti jesi veštica. Posmatram te već neko vreme. Mada nema ničeg lošeg u tome. Moja mama je veštica, a ja sam čarobnjak.
Petunijin smeh ga preseče kao leden tuš.
– Čarobnjak! – kreštala je, povrativši hrabrost sad kad se oporavila od šoka zbog njegovog iznenadnog pojavljivanja. – Znam ja ko si ti. Ti si onaj mali Snejp! Oni žive

u Preljinom sokaku kod reke – reče ona Lili, a po njenom tonu bilo je očigledno da tu adresu nije smatrala nekom naročitom preporukom. – Zašto si nas špijunirao?
– Nisam špijunirao – reče Snejp, kome je postajalo vruće i neprijatno, a na jarkom suncu se videlo da mu je kosa prljava. – Ionako ne bih tebe špijunirao – dodade zajedljivo – ti si Normalka.
Iako Petunija očigledno nije razumela tu reč, teško da je mogla da ne shvati taj ton.

– Lili, hajde idemo! – reče piskavo. Lili smesta posluša svoju sestru, popreko gledajući Snejpa dok je odlazila. Stajao je i posmatrao ih kako izleću kroz kapiju igrališta, i Hari, jedini koji je ostao da ga gleda, prepozna Snejpovo gorko razočaranje, i shvati da je Snejp već neko vreme planirao taj trenutak, i da je sve pošlo naopako...
Scena se rastopi i, pre nego što je Hari došao k sebi, ponovo se uobliči oko njega. Sada se nalazio u malom šumskom čestaru. Video je osunčanu reku kako se presijava između stabala. Senke koje je drveće bacalo pravile su svežu, zelenu hladovinu. Dvoje dece sedelo je u turskom sedu jedno naspram drugoga na zemlji. Snejp je sada bio skinuo svoj kaput. Njegova radnička bluza delovala je manje čudnovato pri ovom slabom svetlu.
– ... a Ministarstvo može da te kazni ako izvodiš magiju van škole, stignu ti pisma.

– Ali ja sam već izvodila magiju van škole!
– Mi smo još uvek bezbedni. Još nismo dobili čarobne štapiće. Kad si mali i ne možeš da se suzdržiš, progledaju ti kroz prste. Ali kad napuniš jedanaest godina – on značajno klimnu glavom – i počnu da te obučavaju, onda moraš da budeš pažljiv.
Zavlada kratak tajac. Lili je uzela palu grančicu i mahala njome kroz vazduh, a Hari je znao da ona zamišlja kako njime ostavlja trag iskri. Zatim baci grančicu, nagnu se ka dečaku i reče: – To je stvarno, zar ne? Nije neka šala? Petunija mi kaže da me lažeš. Petunija kaže da Hogvorts ne postoji. Stvarno je, je l’ da?
– Stvarno je za nas – reče Snejp. – Ne i za nju. Ali mi ćemo dobiti pisma, ti i ja.
– Sigurno? – prošaputa Lili.
– Sto posto – reče Snejp, i njegova pojava, čak i s loše ošišanom kosom i čudnom odećom, izgledala je vrlo impresivno dok se uzdizao pred njom, pun samopouzdanja u vezi sa svojom sudbinom.
– A da li će ga zaista doneti sova? – prošaputa Lili.
– Obično je tako – reče Snejp. – Ali ti si normalskog porekla, pa će neko iz škole doći to da objasni tvojim roditeljima.
– Da li to ima neke veze, ako si normalskog porekla?
Snejp je oklevao. Njegove crne oči, vedre pri zelenkastoj pomrčini, pređoše preko njenog bledog lica i tamnoriđe kose.
– Ne – reče. – To nema nikakve veze.
– Dobro je – reče Lili, opustivši se: bilo je jasno da ju je to zabrinjavalo.
– Ti si puna magije – reče Snejp. – Video sam to. Stalno sam te posmatrao...

Glas mu utihnu: nije ga slušala, već se opružila po lisnatom tlu i sad je gledala u pokrov od lišća iznad njih. On ju je posmatrao požudno kao i na igralištu.
– Kako stoje stvari kod tebe kući? – upita Lili. Između njegovih očiju useče se mala bora.
– Dobro – reče.
– Više se ne svađaju?
– O da, svađaju se – reče Snejp. Zgrabio je pregršt lišća i krenuo da ih cepka, očito nesvestan šta radi. – Ali još malo i više neću biti tamo.
– Zar tvoj tata ne voli magiju?
– On maltene ništa ne voli – reče Snejp.
– Severuse?
Snejpove usne izviše se u mali osmeh kad je izgovorila njegovo ime.
– Da?
– Ispričaj mi ponovo za dementore.
– Zašto te oni interesuju?
– Ako upotrebim magiju van škole...
– Ne bi te zbog toga dali dementorima! Dementori su za ljude koji rade veoma loše stvari. Oni čuvaju čarobnjački zatvor, Askaban. Ti nećeš završiti u Askabanu, previše si...
On ponovo pocrvene i ponovo stade da cepka lišće. A zatim slab šuškav zvuk iza leđa natera Harija da se osvrne: Petunija, koja se krila iza drveta, izgubila je ravnotežu.
– Tunija! – reče Lili, s prizvukom iznenađenja i dobrodošlice, ali Snejp odmah skoči na noge.
– Ko sad špijunira? – povika. – Šta ’oćeš?
Petunija je bila bez daha, zbunjena što je otkrivena. Hari je video kako smišlja nešto uvredljivo da mu uzvrati.
– Šta si to obukao? – reče ona, pokazujući na Snejpove grudi. – Maminu bluzu? Začu se krc: grana iznad Petunijine glave pade. Lili vrisnu: grana potkači Petuniju

po ramenu, i ona se otetura unazad i briznu u plač.
– Tunija!
Ali Petunija je bežala. Lili se ustremi na Snejpa.
– Jesi li ti to učinio?
– Ne – delovao je istovremeno i prkosno i uplašeno.
– Jesi! – Ona je uzmicala od njega. – Jesi! Povredio si je!
– Ne... nisam!
Ali ta laž nije ubedila Lili: uputivši mu još jedan popreki pogled, ona otrča iz čestara za svojom sestrom, a Snejp je delovao očajno i zbunjeno...
A zatim se scena preobliči. Hari se osvrnu oko sebe: nalazio se na peronu devet i tri četvrtine, a kraj njega je stajao Snejp, pomalo pogrbljen, pokraj žene žućkastog,

kiselog lica koja je strašno podsećala na njega. Snejp je zurio u četvoročlanu porodicu nedaleko od njih. Dve devojčice stajale su malo izdvojeno od svojih roditelja. Lili kao da je nešto molila svoju sestru. Hari im priđe bliže da oslušne.

– ... žao mi je, Tunija, žao mi je! Slušaj... – ona uhvati sestru za ruku i čvrsto je stegnu, iako je Petunija pokušavala da je izvuče. – Možda kad odem tamo... ne, saslušaj me, Tunija! Možda kad budem bila tamo, možda ću moći da odem do profesora Dambldora i ubedim ga da se predomisli!
– Ne – želim – da – idem! – reče Petunija i istrže ruku iz sestrinog stiska. – Misliš da želim da idem u neki tamo glupi zamak da učim kako da postanem...
Njene blede oči pogledom pređoše duž perona preko mačaka koje su mjaukale u naručju svojih vlasnika, sova koje su lepršale i huktale jedna drugoj iz kaveza, preko učenika, od kojih su neki već bili u dugim crnim odorama i unosili kovčege u skerletnocrveni parni voz ili se pozdravljali veselim povicima nakon letnje pauze.
– ... misliš da želim da budem... nakaza?
Kad je Petunija uspela da istrgne ruku Liline oči se ispuniše suzama.
– Ja nisam nakaza – reče Lili. – Ružno je što si mi to rekla.
– Tamo ideš – reče Petunija s uživanjem. – U posebnu školu za nakaze. Ti i onaj klinac Snejp... vas dvoje ste čudaci, eto šta ste. Dobro je što ste odvojeni od normalnih ljudi. To je radi naše bezbednosti.
Lili baci pogled prema svojim roditeljima, koji su se radosno osvrtali po peronu, upijajući ovaj prizor. Zatim se osvrnu ka svojoj sestri a glas joj beše tih i žustar.
– Nisi mislila da je to škola za nakaze kad si pisala direktoru i molila ga da te primi.
Petunija se zacrvene.
– Molila? Nisam molila!
– Videla sam njegov odgovor. Bio je veoma ljubazan.
– Nisi smela da pročitaš... – prošaputa Petunija. – To je moje lično... kako si samo mogla...?
Lili se odade krišom bacivši pogled ka mestu gde je Snejp stajao u blizini. Petunija ispusti preneražen krik.
– Onaj dečak ga je našao! Ti i taj dečak ste se šunjali po mojoj sobi!
– Ne... nismo se šunjali... – sada je Lili bila u defanzivi. – Severus je video koverat i nije mogao da poveruje da je neki Normalac uspeo da kontaktira Hogvorts, to je sve! Kaže da sigurno postoje čarobnjaci koji su na tajnom zadaku u poštanskoj službi, koji se brinu za...
– Izgleda da čarobnjaci svuda zabadaju nos! – reče Petunija, prebledevši sada isto koliko je maločas porumenela. – Nakazo! – razdere se na svoju sestru i ljutito ode do mesta gde su stajali njihovi roditelji...
Prizor se ponovo rastoči. Snejp je hitao kroz hodnik Hogvorts ekspresa dok je ovaj kloparao seoskim predelima. Već se presvukao u svoju školsku odoru, i možda je

prvi put bio u prilici da skine svoju užasnu normalsku odeću. Najzad je zastao ispred kupea u kojem je grupica dečaka bučno razgovarala. Šćućurena na sedištu kraj prozora sedela je Lili, lica pritisnutog uz prozorsko staklo.

Snejp otvori vrata kupea i sede preko puta Lili. Ona baci pogled na njega, a zatim se ponovo zagleda kroz prozor. Plakala je.
– Neću da pričam s tobom – reče ona suzdržanim glasom.
– Zašto nećeš?
– Tunija me m-mrzi. Zato što smo videli ono pismo od Dambldora.
– Pa šta?

– Pa ona mi je sestra!

– Ona je samo... – Na vreme se zaustavio. Lili, koja je bila i suviše zauzeta brisanjem suza da ih niko ne bi primetio, nije ga čula.
– Ali mi idemo! – reče on, ne mogavši da obuzda ushićenje u svom glasu. – To je to! Krenuli smo na Hogvorts!
Ona klimnu glavom brišući oči i, uprkos sebi, napola se osmehnu.
– Bolje bi ti bilo da si u Sliterinu – reče Snejp, ohrabren time što se malo razvedrila.
– Sliterinu?
Jedan od dečaka koji je delio kupe s njima, a koji do tog trenutka nije pokazao nikakvo interesovanje za Snejpa i Lili, osvrnu se na tu reč i Hari, čija je pažnja dotad bila potpuno usredsređena na dvoje kraj prozora, spazi svoga oca: mršav, crnokos kao i Snejp, ali je ostavljao taj neuhvatljiv dojam da su se o njemu dobro brinuli, čak ga i obožavali, što je Snejpu tako upadljivo nedostajalo.
– Ko to hoće da bude u Sliterinu? Mislim da bih radije napustio školu, zar ti ne bi?

– upita Džejms dečaka koji je leškario na sedištima naspram njih i, trgnuvši se, Hari shvati da je to Sirijus. Sirijus se na to nije nasmešio.
– Cela moja porodica bila je u Sliterinu – reče on.
– Bokca mu – reče Džejms – a delovao si mi kao dobar tip!

– Možda ću baš ja da prekinem tradiciju. Gde bi ti išao, da možeš da biraš? Džejms podiže nevidljivi mač.
– „Grifindor, gde hrabri u srcu obitavaju!“ Kao moj tata.
Snejp ispusti kratak nipodaštavajuć zvuk. Džejms se okrenu ka njemu.
– Imaš li neki problem s tim?
– Ne – reče Snejp, iako je njegov blago podrugljiv kez govorio drugačije. – Ako bi radije da budeš mišićav nego pametan...
– A gde se ti nadaš da ćeš završiti, s obzirom na to da nisi ni jedno ni drugo? – ubaci se Sirijus.
Džejms se grohotom nasmeja. Lili se uspravi, poprilično rumena i s negodovanjem

pogleda prvo u Džejmsa pa u Sirijusa.

– Hajde, Severuse, da nađemo neki drugi kupe.
– Uuuuuuuu...
Džejms i Sirijus imitirali su njen nadmen glas. Džejms pokuša da saplete Snejpa dok je ovaj prolazio kraj njega.
– Vidimo se, Slinavuse! – začu se njegov glas kad se vrata kupea zalupiše...
A prizor se ponovo rastopi...
Hari je stajao tik uz Snejpa dok su gledali u svećama osvetljene stolove kuća,
prepune ushićenih lica. A zatim profesorka Mek Gonagal reče: – Evans, Lili! Posmatrao je svoju majku kako stupa drhtavim nogama i seda na rasklimani
tronožac. Profesorka Mek Gonagal joj spusti Šešir za razvrstavanje na glavu, i nepunu sekundu nakon što je dodirnuo tamnocrvenu kosu, Šešir povika: – Grifindor!
Hari začu kako se Snejpu ote tanan hroptaj. Lili skinu Šešir, dodade ga profesorki Mek Gonagal, a zatim požuri ka razdraganim grifindorcima, ali dok je išla osvrnula se ka Snejpu a na licu joj je titrao tužan osmejak. Hari vide Sirijusa kako se pomera duž klupe da joj oslobodi mesto. Ona ga osmotri, i izgleda prepozna iz voza, te prekrsti ruke i odlučno mu okrene leđa.
Prozivka se nastavila. Hari je posmatrao Lupina, Petigrua i svog oca kako se priključuju Lili i Sirijusu za grifindorskim stolom. Najzad, kad je još samo desetak učenika ostalo da se razvrsta, profesorka Mek Gonagal prozva Snejpa.
Hari pođe s njim do tronošca, posmatrajući ga kako stavlja sebi Šešir na glavu. – Sliterin! – povika Šešir za razvrstavanje.
I Severus Snejp se premesti na suprotan kraj Sale, daleko od Lili, ka mestu odakle su ga sliterinci bodrili, gde ga Lucijus Melfoj, s asistentskom značkom koja mu se blistala na grudima, potapša po leđima dok je sedao kraj njega...
A prizor se promeni...
Lili i Snejp išli su preko dvorišta zamka, očigledno se raspravljajući. Hari požuri da ih sustigne, da oslušne. Kad je došao do njih, shvatio je koliko su oboje viši: čini se da je prošlo nekoliko godina od njihovog Razvrstavanja.
– ... mislio sam da smo prijatelji? – govorio je Snejp. – Najbolji prijatelji?
– Jesmo, Sev, ali ne sviđaju mi se neki ljudi s kojima se motaš! Žao mi je, ali prezirem Ejvorija i Malsibera! Malsiber! Šta vidiš u njemu, Sev? Jeziv je! Znaš li šta je pokušao da uradi Meri Makdonald pre neki dan?
Lili je stigla do stuba i naslonila se na njega, podigavši pogled ka mršavom, žućkastom licu.
– To nije bilo ništa – reče Snejp. – Samo se zezao, ništa više...
– Bila je to Mračna magija, a ako je tebi to smešno...
– A šta je s onim stvarima kojima se Poter i njegovi pajtaši bave? – odbrusi Snejp. Ponovo je dobio boju, ne mogavši, čini se, da suzbije svoje gnušanje.
– Kakve sad Poter ima veze s bilo čim? – reče Lili.

– Iskradaju se noću. Ima nešto čudno u vezi s onim Lupinom. Gde to stalno idu?

– Bolestan je – reče Lili. – Oni kažu da je bolestan...
– Jednom mesečno, baš kad je pun mesec? – reče Snejp.
– Znam za tvoju teoriju – reče Lili i zazvuči hladno. – Zašto si uopšte toliko opsednut njima? Šta se tebe tiče šta oni rade noću?
– Samo pokušavam da ti pokažem da nisu tako bajni kao što svi misle da jesu.

– Ipak, oni ne koriste Mračnu magiju. – Ona utiša glas. – A ti si krajnje nezahvalan. Čula sam šta se desilo pre neku noć. Išao si da se šunjaš kroz onaj tunel kod Mlatarajuće vrbe, a Džejms Poter te je spasio od onoga što se tamo dole nalazi, šta god da je...

Snejpovo celo lice se izobliči i on procedi: – Spasio? Spasio? Misliš da je izigravao heroja? Samo je spasavao svoju glavu i svoje prijatelje! Nećeš valjda – neću ti dozvoliti da...
– Dozvoliti? Nećeš mi dozvoliti?
Liline jarkozelene oči postale su prorezi. Snejp se odmah ispravi.
– Nisam mislio... samo neću da od tebe prave budalu – sviđaš mu se, sviđaš se Džejmsu Poteru! – te reči kao da su mu se otele protiv njegove volje. – A on nije...
Svi misle... Velika kvidička zvezda... – Snejpova ogorčenost i neodobravanje činili su ga nerazgovetnim, a obrve na Lilinom čelu su se sve više i više izdizale.
– Znam da je Džejms Poter arogantni skot – reče ona, presekavši Snejpa. – Ne treba ti da mi to kažeš. Ali ono što Malsiber i Ejvori smatraju smešnim čisto je zlo. Zlo, Sev. Ne shvatam kako možeš da se družiš s njima.
Hari je sumnjao da je Snejp uopšte i čuo njene zamerke na račun Malsibera i Ejvorija. Čim je uvredila Džejmsa Potera, celo njegovo telo se opustilo, i dok su se udaljavali u Snejpovom koraku bio je primetan novi polet...
A prizor se rastoči...
Hari je ponovo posmatrao Snejpa, koji izlazi iz Velike sale nakon što je završio svoje O.Č.N. iz Odbrane od Mračnih veština, posmatrao ga je dok je izlazio iz zamka i nehotice dolutao do mesta gde su Džejms, Sirijus, Lupin i Petigru sedeli zajedno. Ali Hari se ovoga puta držao na rastojanju jer je znao šta se zbilo nakon što je Džejms podigao Severusa u vazduh i rugao mu se. Znao je šta je učinjeno i rečeno, i nije mu pričinjavalo nikakvo zadovoljstvo da to ponovo vidi. Posmatrao je kako se Lili priključila grupi i stala u Snejpovu odbranu. Izdaleka je čuo Snejpa kako joj, ponižen i gnevan, dobacuje tu neoprostivu reč: – Blatokrvna.
Prizor se promeni.
– Izvini.
– Ne interesuje me.
– Izvini!
– Ne troši uzalud pljuvačku.

Bila je noć. Lili, koja je nosila spavaćicu, stajala je prekrštenih ruku ispred portreta Debele Dame na ulazu u grifindorsku kulu.
– Izašla sam samo zato što mi je Meri rekla da si pretio da ćeš prespavati ovde.
– Jesam. I bih. Nisam hteo da te nazovem Blatokrvnom, samo mi se...
– Omaklo? – u Lilinom glasu nije bilo sažaljenja. – Prekasno je. Godinama sam pronalazila izgovore. Niko od mojih prijatelja ne može da shvati zašto uopšte i pričam s tobom. Ti i tvoji dragoceni prijatelji Smrtožderi – vidiš, čak i ne poričeš! Čak i ne poričeš da to nameravate da budete! Jedva čekate da se priključite Znaš-Već-Kome, je li?
On otvori usta, ali ih potom zatvori ne progovorivši.
– Više ne mogu da se pretvaram. Ti si izabrao svoj put, ja sam izabrala moj.
– Ne... slušaj, nisam hteo da...
– ... da me nazoveš Blatokrvnom? Ali ti sve ostale mog porekla zoveš Blatokrvnim, Severuse. Zašto bih se ja razlikovala?
Bio je na ivici da progovori, ali se ona uz prezriv pogled okrenu i pope nazad kroz otvor iza portreta...
Hodnik se rastopi, a sledećem prizoru je trebalo malo duže da se uobliči: Hariju se činilo da leti kroz komešajuće oblike i boje, sve dok se njegovo okruženje nije opet učvrstilo, i sada je stajao povrh usamljenog i hladnog brda u tmini, dok je vetar zviždao kroz grane retkog drveća bez lišća. Odrasli Snejp je dahtao, okrećući se oko sebe, čvrsto stežući štapić u ruci, čekajući nešto ili nekoga... njegov strah je zarazio i Harija, iako je znao da ne može biti povređen, te se i on osvrtao preko ramena, pitajući se šta to Snejp čeka...
A zatim zaslepljujuć, nazubljen zrak bele svetlosti prolete kroz vazduh: Hari pomisli da je u pitanju munja, ali Snejp je pao na kolena a štapić mu je izleteo iz ruke.
– Nemojte da me ubijete!
– To mi nije bila namera.
Zvuk Dambldorovog Prebacivanja mora da je zaglušilo zavijanje vetra među granama. Stajao je pred Snejpom dok mu se odora vijorila oko njega, a lice bilo odozdo osvetljeno svetlom koje je bacao njegov štapić.
– Dakle, Severuse? Kakvu to poruku Lord Voldemor ima za mene?
– Nema... nema poruke... ovde sam po sopstvenom nahođenju!
Snejp je kršio ruke: delovao je pomalo ludački, sa svojom neurednom crnom kosom koja mu se vijorila oko lica.
– Ja... dolazim s upozorenjem... ne, zahtevom... molim vas...
Dambldor mahnu štapićem. Iako su lišće i granje i dalje leteli kroz noćni vazduh kraj njih, na mesto gde su on i Snejp stajali oči u oči spusti se tišina.
– Kakav to zahtev jedan Smrtožder može da ima za mene?
– P-Proročanstvo... predviđanje... Trelonijeva...
– Ah, da – reče Dambldor. – Koliko si toga preneo Lordu Voldemoru?

– Sve... sve što sam čuo! – reče Snejp. – Zato... iz tog razloga... on misli da je u pitanju Lili Evans!
– Proročanstvo se nije odnosilo na ženu – reče Dambldor. – Govorilo je o dečaku rođenom krajem jula...
– Znate na šta mislim! On misli da se odnosi na njenog sina, hoće da je pronađe...
da ih sve pobije...
– Ako ti ona toliko znači – reče Dambldor – svakako će je Lord Voldemor poštedeti? Zar ne možeš da tražiš milost za majku u zamenu za sina?
– Jesam... pitao sam ga...
– Gadiš mi se – reče Dambldor, a Hari nikada u životu nije čuo toliki prezir u njegovom glasu. Snejp kao da se malo skupi. – Znači ne tiču te se smrt njenog muža i deteta? Oni mogu da umru, samo da ti dobiješ šta želiš?
Snejp ništa ne reče, već je samo gledao naviše u Dambldora.
– Sakrijte ih sve, onda – zahropta. – Sklonite je – njih – na sigurno. Molim vas.
– A šta ćeš mi dati zauzvrat, Severuse?
– Z-zauzvrat? – Snejp zaprepašćeno zinu u Dambldora, a Hari je očekivao da će protestovati, ali nakon jednog dugog trenutka on reče: – Bilo šta.
Brdo izbledi i Hari se nađe u Dambldorovoj kancelariji, a nešto u njoj ispuštalo je užasan zvuk, poput ranjene životinje. Snejp je sedeo presavijen u stolici a Dambldor je smrknuto stajao nad njim. Nakon par trenutaka Snejp podiže lice, i on vide čoveka koji je proživeo stotinu godina patnje otkako je napustio ono zaraslo brdašce.

– Mislio sam... da ćete... da je sklonite na... sigurno...
– Ona i Džejms imali su poverenja u pogrešnu osobu – reče Dambldor. – Slično tebi, Severuse. Zar se nisi nadao da će je Lord Voldemor poštedeti?
Snejpovo disanje sada je postalo plitko.
– Njen dečak je preživeo – reče Dambldor.

– Njen sin živi. Ima njene oči, iste njene oči. Siguran sam da se sećaš oblika i boje očiju Lili Evans, zar ne?
– NEMOJTE! – zagrme Snejp. – Nestala... Mrtva...
– Da li je to kajanje, Severuse?
– Želeo bih... želeo bih da sam ja mrtav...
– A ko bi od toga imao ikakve koristi? – reče Dambldor ledeno. – Ako si voleo Lili Poter, ako si je istinski voleo, onda je tvoj put već iscrtan.
Činilo se da Snejp proviruje iz izmaglice bola, i trebalo mu je veoma dugo da do njega dopru Dambldorove reči.
– Kako... kako to mislite?
– Znaš kako i zašto je poginula. Postaraj se da to ne bude uzalud. Pomozi mi da zaštitim Lilinog sina.
– Njemu nije potrebna zaštita. Mračni gospodar je nestao...

– ... Mračni gospodar će se vratiti, a Hari Poter će biti u strahovitoj opasnosti kada se to dogodi.
Zavlada dug tajac i Snejp polako povrati kontrolu nad sobom, ovlada sopstvenim disanjem. Naposletku reče: – U redu. U redu. Ali nikada... nikada mu ne recite, Dambldore! Ovo mora ostati između nas! Zakunite se! Ne mogu da podnesem...
pogotovu Poterov sin... hoću da mi date svoju reč!
– Da ti dam svoju reč da nikada neću otkriti ono najbolje u tebi? – Dambldor uzdahnu, spustivši pogled na Snejpovo divljačno, izmučeno lice. – Ako insistiraš...
Kancelarija se rastoči, ali se istog trena ponovo uobliči. Snejp se šetkao levo-desno pred Dambldorom.
– ... osrednji, arogantan, baš kao i njegov otac, odlučan da krši pravila, raduje se svojoj slavi, traži pažnju i drzak je...
– Vidiš ono što očekuješ da vidiš, Severuse – reče Dambldor, ne dižući pogled s primerka Preobražavanja danas. – Drugi nastavnici mi kažu da je dečak skroman, dopadljiv i umereno talentovan. Meni lično je vrlo simpatično dete.
Dambldor okrenu stranicu, i ne podigavši pogled reče: – Drži Kvirela na oku, hoćeš li?
Ponovo vrtlog boje, i onda se sve smrači, a Snejp i Dambldor su stajali udaljeni na nekoliko koraka u Ulaznoj dvorani dok su poslednji zaostali posetioci Božićnog bala prolazili kraj njih idući na spavanje.
– Dakle? – promrmlja Dambldor.
– I Karkarofov Znak postaje sve tamniji. Uspaničio se, boji se odmazde. Znate koliko je pomogao Ministarstvu nakon pada Mračnog gospodara. – Snejp iskosa pogleda u Dambldorov profil slomljenog nosa. – Karkarof namerava da beži ukoliko Znak počne da peče.
– Je li? – reče Dambldor nežno, dok su Fler Delaker i Rodžer Dejvis kikoćući se nailazili iz pravca okolnog imanja. – A da li si ti u iskušenju da mu se pridružiš?
– Ne – reče Snejp, crnih očiju uprtih u siluete Fler i Rodžera koje su se udaljavale od njih. – Ja nisam takva kukavica.
– Ne – složi se Dambldor. – Ti si daleko hrabriji čovek od Igora Karkarofa. Znaš, ponekad mi se čini da Razvrstavamo prerano...
On se udalji, ostavivši Snejpa s bolnim izrazom na licu...
A sada je Hari ponovo stajao u direktorovoj kancelariji. Bila je noć, a Dambldor je klonulo sedeo u fotelji nalik prestolu iza stola, očito polusvestan. Desna ruka mu se klatila preko ivice, garava i opečena. Snejp je mrmljao inkantacije, uperivši štapić u zglob šake, dok je desnom rukom sipao pehar pun gustog zlatnog napitka u Dambldorovo grlo. Nakon nekoliko trenutaka Dambldorovi kapci zatreperiše i otvoriše se.
– Zašto – reče Snejp, bez okolišanja – zašto ste stavili taj prsten? Nosi sa sobom kletvu, sigurno ste to shvatili. Zašto ste ga uopšte i dodirnuli?

Prsten Mervolodomosa Ispijenog ležao je na stolu pred Dambldorom. Bio je naprsnut. Kraj njega je ležao Grifindorov mač.
Dambldor napravi grimasu.
– Ja... bio sam budala. Podlegao sam iskušenju.
– Kakvom iskušenju?
Dambldor mu ne odgovori.
– Čudo je što ste uopšte uspeli da se vratite ovamo! – Snejp je zvučao besno. – Taj prsten je u sebi nosio neizmerno moćnu kletvu, možemo samo da se nadamo da ćemo je zadržati. Za sada sam uspeo da zarobim kletvu u samoj šaci...
Dambldor pridiže svoju ugljenisanu, beskorisnu šaku i ispitivački je pogleda s izrazom lica osobe kojoj su pokazali nekakvu zanimljivu retkost.
– Veoma si dobro postupio, Severuse. Šta misliš, koliko mi je još preostalo? Dambldorov ton bio je ležeran, kao da je pitao za vremensku prognozu. Snejp je
oklevao, a zatim rekao: – Ne mogu da procenim. Možda godinu dana. Takva čin ne dâ se zauvek zadržati. Proširiće se, kad-tad, to je jedna od onih kletvi koje s vremenom jačaju.
Dambldor se nasmeši. Vest da ima manje od godinu dana života kao da ga se malo, ili čak nimalo doticala.
– Srećan sam, izuzetno srećan, što imam tebe, Severuse.
– Da ste me samo malo ranije pozvali, mogao sam više da učinim, da vam kupim još vremena! – reče Snejp ljutito. Spustio je pogled na slomljeni prsten i mač. – Zar ste mislili da ćete slamanjem prstena razbiti i kletvu?
– Nešto slično... biće da sam bio van sebe, svakako... – reče Dambldor. Uz znatan napor on se uspravi u stolici. – Pa, dobro, to stvari čini mnogo lakšim.
Snejp je delovao krajnje zbunjeno. Dambldor se nasmeši.
– Mislim na plan koji Lord Voldemor plete oko mene. Njegov plan da me siroti dečak Melfojevih ubije.
Snejp sede u stolicu u kojoj je Hari tako često bio, preko puta Dambldorovog stola. Hari je video da želi da kaže još nešto na temu Dambldorove uklete šake, ali da ovaj uljudno odbija dalju diskusiju na tu temu. Mršteći se, Snejp reče: – Mračni gospodar ne očekuje da Drako uspe. Ovo je samo kazna za Lucijusove nedavne neuspehe. Sporo mučenje za Drakove roditelje da ga posmatraju kako posrće i plaća cenu neuspeha.
– Ukratko, nad dečakom je proglašena smrtna kazna kao i nada mnom – reče Dambldor. – No pretpostavljam da će taj zadatak, nakon Drakovog neuspeha, pripasti tebi?
Usledi kratak tajac.
– Verujem da je takav plan Mračnog gospodara.
– Lord Voldemor predviđa trenutak u bliskoj budućnosti kada mu više neće biti potreban špijun na Hogvortsu?

– Veruje da će škola uskoro biti u njegovim rukama, da.

– A ako mu zaista padne šaka – reče Dambldor, gotovo uzgred, kako se činilo – imam tvoju reč da ćeš učiniti sve što je u tvojoj moći da zaštitiš učenike Hogvortsa?
Snejp kruto klimnu glavom.
– Dobro. A sada: tvoj glavni prioritet biće da otkriješ šta je Drako naumio. Prestrašeni tinejdžer je opasan kako po sebe tako i po druge. Ponudi mu pomoć i vođstvo, trebalo bi da to prihvati, dopadaš mu se...
– ... mnogo manje otkako je njegov otac u nemilosti. Drako krivi mene, smatra da sam uzurpirao Lucijusov položaj.
– Svejedno, pokušaj. Manje me je briga za sebe no za slučajne žrtve bilo kakvih planova koji bi dečaku mogli da padnu na pamet. Naposletku, naravno, postoji samo jedna stvar koju možemo da učinimo da bismo ga spasili od gneva Lorda Voldemora.

Snejp podiže obrve i upita sarkastičnim tonom: – Nameravate li da mu dopustite da vas ubije?
– Nipošto. Ti moraš da me ubiješ.
Zavlada dug tajac, koji je prekidao samo čudan krckav zvuk. Feniks Foks glodao je komad sipine kosti.
– Hoćete da to odmah učinim? – reče glasom prepunim ironije. – Ili biste želeli nekoliko trenutaka da sastavite sebi epitaf?
– Oh, ne još – reče Dambldor, smešeći se. – Verujem da će se pravi trenutak sâm vremenom ukazati. Ako uzmemo u obzir ono što se večeras zbilo – on pokaza na svoju sasušenu šaku – možemo biti sigurni da će se to dogoditi u narednih godinu dana.

– Ako vam ne smeta da umrete – reče Snejp grubo – zašto ne pustite Draka da to učini?
– Duša tog dečaka još nije toliko oštećena – reče Dambldor. – Ne želim da bude rastrzana zbog mene.
– A moja duša, Dambldore? A moja?
– Samo ti možeš znati da li će tvojoj duši nauditi da pomogneš jednom starcu da izbegne bol i poniženje – reče Dambldor. – Tražim od tebe tu poslednju veliku uslugu, Severuse, jer smrt sigurno dolazi po mene kao što je sigurno da će Čadlijski topovi ovu godinu završiti poslednji na tabeli. Moram da priznam da bih radije želeo brz, bezbolan kraj umesto otegnute i aljkave rabote koja bi usledila ukoliko bi, na primer, Suri bio umešan – čujem da ga je Voldemor regrutovao? Ili draga Belatriks, koja voli da se igra s hranom pre nego što je pojede.
Njegov ton je bio ležeran, ali su njegove plave oči prodirale kroz Snejpa kao što su često prodirale i kroz Harija, kao da je duša o kojoj su raspravljali njemu vidljiva. Najzad Snejp ponovo osorno klimnu glavom.
Činilo se da je Dambldor zadovoljan.
– Hvala ti, Severuse...
Kancelarija nestade, a sada su Dambldor i Snejp zajedno koračali kroz pusto

imanje oko zamka u suton.

– Šta to radite s Poterom, sve te silne noći koje provodite zatvoreni zajedno? – naglo upita Snejp.
Dambldor je delovao iznureno.
– Zašto? Nije valjda da pokušavaš da mu zadaš još kaznene nastave, Severuse? Momak će uskoro više vremena provoditi na kaznenoj nastavi nego van nje.
– Isti je kao i njegov otac...
– Po izgledu možda, ali po srži, prirodi, mnogo je više nalik svojoj majci. Provodim vreme s Harijem zato što imam neke stvari da raspravim s njim, informacije koje moram da mu poverim pre nego što bude prekasno.
– Informacije – ponovi Snejp. – Njemu verujete... a meni ne.
– To nije pitanje poverenja. Moje vreme je, kao što obojica znamo, ograničeno. Stoga je neophodno da dečaku dam dovoljno informacija da učini ono što mora.
– A zašto ja ne mogu da dobijem te iste informacije?
– Ne volim da sve svoje tajne stavljam u istu korpu, pogotovu ne u korpu koja previše vremena provodi landarajući na ruci Lorda Voldemora.
– Što činim po vašem naređenju!
– I to izuzetno dobro činiš. Nemoj misliti da potcenjujem stalnu opasnost kojoj sebe izlažeš, Severuse. Davati Voldemoru naizgled vredne informacije a pri tom najvažnije zadržavati za sebe jeste posao koji ne bih poverio nikome sem tebi.
– A ipak se mnogo više poveravate dečaku koji nije sposoban za Oklumenciju, čija je magija osrednja i koji ima direktnu vezu s umom Mračnog gospodara!
– Voldemor strahuje od te veze – reče Dambldor. – Ne tako davno osetio je tek delić toga šta tačno znači deliti um s Harijem. Bio je to bol kakav nikada nije iskusio. Neće ponovo pokušati da zaposedne Harija, u to sam siguran. Ne na taj način.

– Ne shvatam.
– Duša Lorda Voldemora, oštećena toliko koliko jeste, ne može da podnese blizak kontakt s dušom poput Harijeve. Poput jezika na smrznutom čeliku, poput mesa u plamenu...
– Duše? Govorili smo o umovima!
– U slučaju Harija i Lorda Voldemora govoriti o jednom znači govoriti i o drugom.
Dambldor se osvrnu oko sebe da se uveri da su sami. Sada su bili blizu Zabranjene šume, ali nigde oko njih nije bilo ni žive duše.
– Nakon što me ubiješ, Severuse...
– Odbijate da mi sve kažete, a ipak od mene očekujete tu malu uslugu! – zareža Snejp, i sada se na mršavom licu video pravi gnev. – Mnogo toga uzimate zdravo za gotovo, Dambldore! Možda sam se predomislio!
– Dao si mi reč, Severuse. A kad smo već kod usluga koje mi duguješ, mislio sam da si se složio da držiš našeg mladog prijatelja sliterinca na oku?

Snejp je delovao ljutito, buntovnički. Dambldor uzdahnu.

– Dođi u moju kancelariju večeras, u jedanaest, Severuse, i nećeš više moći da se žališ kako ti se ne poveravam...
Bili su ponovo u Dambldorovoj kancelariji, prozori su bili tamni, Foks je sedeo utihnuo a Snejp sasvim mirno dok se Dambldor šetkao oko njega, pričajući.
– Hari ne sme da zna, sve do poslednjeg trenutka, sve dok to ne postane neophodno, jer kako će inače imati snage da uradi ono što mora biti učinjeno?
– Ali šta to mora da učini?
– To je između Harija i mene. A sada, slušaj pažljivo, Severuse. Doći će trenutak, nakon moje smrti – ne raspravljaj se, ne prekidaj me! Doći će trenutak kada će se činiti da Lord Voldemor strahuje za život svoje zmije.
– Za Nagini? – Snejp je delovao zapanjeno
– Tačno tako. Ako dođe vreme kad Lord Voldemor prestane da šalje zmiju da obavlja zadatke za njega, i bude je držao na bezbednom kraj sebe, pod magijskom zaštitom, onda mislim da će biti bezbedno da se kaže Hariju.
– Šta da mu se kaže?

– Reci mu da se one noći kada je Lord Voldemor pokušao da ga ubije, kad je Lili stavila sopstveni život između njih poput štita, Ubitačna kletva odbila od Lorda Voldemora i komadić Voldemorove duše otcepio se od celine i prikačio se za jedinu živu dušu koja je preostala u toj razrušenoj kući. Delić Lorda Voldemora živi unutar Harija, i to je ono što mu daje moć da govori sa zmijama i vezu s Voldemorovim umom koju nikada nije razumeo. I dok god taj komadić duše, koji Voldemoru ne nedostaje, ostaje prikačen i zaštićen kod Harija, Lord Voldemor ne može da umre.

Hari ih je posmatrao kao da se nalaze na kraju dugačkog tunela, bili su mu tako daleko, a njihovi glasovi čudnovato su mu odzvanjali u ušima.
– Znači dečak... dečak mora da umre? – upita Snejp, potpuno smireno.
– I Voldemor to mora lično da učini, Severuse. To je od presudnog značaja.
Još jedna duga pauza. Zatim Snejp reče: – Mislio sam... sve ove godine... da ga štitimo zbog nje. Zbog Lili.
– Štitili smo ga jer je bilo neophodno da ga podučimo, odgajimo, da ga pustimo da sam oproba svoju snagu – reče Dambldor, još uvek čvrsto sklopljenih očiju. – U međuvremenu, veza između njih postaje sve jača, parazitski raste: ponekad sam mislio da i on sam u to sumnja. Ako ga poznajem, sigurno će srediti stvari tako da će, kad pođe u susret svojoj smrti, to zaista značiti Voldemorov kraj.
Dambldor otvori oči. Snejp je delovao užasnuto.
– Držali ste ga u životu samo da bi mogao da umre u pravom trenutku?
– Ne budi tako šokiran, Severuse. Koliko si ti muškaraca i žena posmatrao kako umiru?
– U poslednje vreme samo one koje ne bih uspeo da spasim – reče Snejp. On

ustade. – Iskoristili ste me.

– Što znači?
– Špijunirao sam za vas, lagao za vas, stavio sebe u smrtnu opasnost zarad vas. Sve to kako bih učinio da sin Lili Poter bude bezbedan. A sad mi kažete kako ste ga uzgajali kao prase za klanje...
– Ah, ovo je baš dirljivo, Severuse – reče Dambldor ozbiljno. – Da nisi ipak počeo da mariš za tog dečaka, posle svega?
– Za njega? – povika Snejp. – Ekspekto patronum!
Iz vrha njegovog štapića izlete srebrna košuta: dočekala se na pod, odskočila jedanput po kancelariji i izletela kroz prozor. Dambldor ju je posmatrao kako leti, a dok je njen srebrnasti sjaj bledeo on se okrenu ka Snejpu, a oči su mu bile pune suza.
– Posle sveg ovog vremena?
– Zauvek – reče Snejp.
A prizor se promeni. Sada Hari spazi Snejpa kako priča s Dambldorovim portretom iznad svoga stola.
– Moraćeš da daš Voldemoru tačan datum Harijevog odlaska od njegovih tetke i teče – reče Dambldor. – Ako to ne budeš učinio, izazvaćeš sumnju, pošto Voldemor veruje da si dobro obavešten. Međutim, moraš da im usadiš ideju o mamcima... to bi, smatram, trebalo da osigura Harijevu bezbednost. Probaj da Zbuniš Mandangusa Flečera. I, Severuse, ukoliko budeš prisiljen da sudeluješ u poteri, obavezno ubedljivo odglumi svoju ulogu... računam na tebe da ostaneš u Voldemorovoj milosti što je duže moguće, inače će Hogvorts pasti na milost i nemilost Kerouvih...
Sada je Snejp bio licem u lice s Mandangusom u nekoj nepoznatoj krčmi, Mandangusovo lice delovalo je čudnovato prazno, dok se Snejp mrštio od koncentracije.
– Predložićeš Redu Feniksa – mrmljao je Snejp – da koriste mamce. Višesokovni napitak. Identični Poteri. To je jedino što može da uspe. Zaboravićeš da sam ti ovo predložio. Predstavićeš to kao sopstvenu ideju. Da li si me razumeo?
– Razumeo sam – promrmlja Mandangus, odsutnog pogleda...
Sada je Hari leteo sa Snejpom na metli kroz vedru i mračnu noć: pratili su ga drugi zakukuljeni Smrtožderi, a pred njim su bili Lupin i Hari koji je zapravo bio Džordž... jedan Smrtožder krenu ispred Snejpa, uperivši svoj štapić pravo u Lupinova leđa...
– Sektumsempra! – povika Snejp.
Ali čin, namenjena šaci Smrtoždera, promaši i umesto toga pogodi Džordža...
A sledećeg časa, Snejp je klečao u Sirijusovoj staroj spavaćoj sobi. Suze su mu kapale niz njegov kukasti nos dok je čitao staro Lilino pismo. Na drugoj strani bilo je tek nekoliko reči:


ikada mogao da bude prijatelj s Gelertom Grindelvaldom. Meni se lično čini

da je razum polako napušta!

S ljubavlju,
Lili

Snejp uze stranicu s Lilinim potpisom i ljubavlju, i stavi ga u svoju odoru. Zatim pocepa na dva dela fotografiju koju je takođe držao u ruci, da bi zadržao deo na kom se Lili smejala, bacivši parče sa Džejmsom i Harijem nazad na pod, ispod komode s fiokama...

A sada je Snejp ponovo stajao u direktorovoj kancelariji kad Fineas Nigelus dotrča u svoj portret.
– Direktore! Kampuju u Dinovoj šumi! Blatokrvna...
– Nemoj da si upotrebio tu reč!
– ... ona mala Grejndžerova onda, pomenula je to mesto kad je otvarala torbicu a ja sam je čuo.
– Dobro je. Odlično! – povika portret Dambldora iza direktorove fotelje. – A sad, Severuse, mač! Ne zaboravi da mora biti stečen u situaciji izuzetne nužde i hrabrosti – i ne sme da zna da mu ga ti daješ! Ako Voldemor pročita Harijeve misli i vidi da ti radiš za njega...
– Znam – reče Snejp odsečno. Prišao je Dambldorovom portretu i gurnuo ga u stranu. On se otvori napred, otkrivši skrivenu šupljinu iza sebe, iz koje on izvuče Grifindorov mač.
– I dalje nećete da mi kažete zašto je toliko važno da Poteru dam mač? – reče Snejp, prebacujući preko svoje odore putni ogrtač.
– Ne, ne bih rekao – reče Dambldorov portret. – On će znati šta da učini sa njim. I, Severuse, budi veoma pažljiv, ne verujem da će ti biti naklonjeni kad se uzme u obzir nezgoda sa Džordžom Vizlijem...
Snejp se okrenu na vratima.
– Ne brini, Dambldore – reče on hladno. – Imam plan...
Snejp napusti prostoriju. Hari se izdiže iz Sita-za-misli i nekoliko trenutaka kasnije ležao je na tepihu na podu u potpuno identičnoj prostoriji: činilo se da je Snejp upravo zatvorio vrata za sobom.

34. Šuma, ponovo


Istina, konačno. Ležeći lica pritisnutog uz prašnjavi tepih kancelarije u kojoj je nekada mislio da se obučava tajnama pobede, Hari najzad shvati da nije predviđeno da preživi. Njegov zadatak je da mirno stupi u srdačno okrilje Smrti. Usput je trebalo da se otarasi preostalih Voldemorovih veza sa životom tako da, kad se najzad bude bacio pred Voldemora i ne podigavši štapić da se odbrani, kraj bude čist, a posao koji je trebalo da bude okončan u Godrikovoj dolini najzad bude dovršen: nijedan neće moći da živi, nijedan neće preživeti.

Osećao je kako mu srce žustro lupa u grudima. Baš čudno kako mu, pri ovoj zebnji od smrti, pumpa sve jače, hrabro ga držeći u životu. Ali moraće da prestane, i to uskoro. Otkucaji su mu odbrojani. Za koliko će još otkucaja imati vremena kad bude ustao i poslednji put prošao kroz zamak, pa preko školskog imanja u Šumu?
Užas ga je obuzimao dok je ležao na podu, dok je taj pogrebni doboš udarao u njemu. Hoće li ga umiranje boleti? U svim onim prilikama kada je mislio da će se to dogoditi pa ipak uspeo da pobegne, nikada zapravo nije razmišljao o samom činu: njegova želja za životom oduvek je bila mnogo jača od njegovog straha od smrti. A

ipak mu sada nije padalo na pamet da pokuša da pobegne, da utekne Voldemoru. Sad je sve bilo gotovo, znao je to, i preostao mu je još sâm taj čin: umiranje.
Da je samo mogao da umre one letnje noći kad je napustio Šimširovu ulicu broj četiri, kada ga je plemeniti štapić s Feniksovim perom spasio! Da je samo mogao da umre kao Hedviga, tako brzo da ni sâm ne zna šta se dogodilo! Ili da je mogao da se baci pred štapić da bi spasao nekog koga je voleo... sada je zavideo smrti svojih roditelja. Ovaj hladnokrvni hod ka sopstvenom uništenju zahtevaće drugačiju vrstu hrabrosti. Osetio je kako mu prsti malo drhte i pokuša da ih obuzda, iako tu nije bilo nikoga ko bi ga video: svi portreti na zidovima bili su prazni.
Polako, veoma polako, pridigao se i čineći to osetio se življim i svesnijim svog živog tela no ikada ranije. Zašto nikada ranije nije cenio čudo sopstvenog bića, svog mozga, nerava i lupajućeg srca? Sve to će nestati... ili će, makar, on nestati iz njih. Dah mu je bio spor i dubok, a usta i grlo bili su mu posve suvi, no bile su i oči.
Dambldorova izdaja bila je gotovo ništavna. Naravno da je postojao veći plan, samo što je Hari bio i suviše glup da ga uoči, sada je to shvatao. Nikada nije dovodio u pitanje sopstvenu pretpostavku da ga Dambldor želi živog. Sad je video da je njegov životni vek bio određen time koliko će potrajati dok se unište svi horkruksi. Dambldor je njemu predao dužnost njihovog uništavanja, a on je pokorno nastavio da polako kida spone koje su vezivale za život ne samo Voldemora nego i njega samog. Kako je to uredno, kako elegantno, ne traćiti uzalud živote već opasan zadatak poveriti dečaku koji je već obeležen za klanje, i čija smrt neće biti nesreća, već još jedan udarac Voldemoru.
A Dambldor je znao da Hari neće izvrdati, da će nastaviti sve do kraja, makar to bio i njegov kraj, jer se potrudio da ga upozna, zar ne? Dambldor je znao, kao i Voldemor, da Hari neće dozvoliti da neko drugi umre umesto njega sad kad otkrije da je u njegovoj moći da to spreči. Slike Freda, Lupina i Tonks koji leže mrtvi u Velikoj sali ponovo mu silovito proleteše kroz um, i on na trenutak ostade bez daha: Smrt je bila nestrpljiva...
Ali Dambldor ga je precenio. Nije uspeo: zmija je i dalje živa. Preostaće još jedan horkruks koji vezuje Voldemora za zemaljski svet, čak i pošto Hari bude ubijen. Istina, to je značilo da će nekome ipak olakšati posao. Pitao se ko bi to učinio... Ron i Hermiona bi znali šta treba da se uradi, naravno... biće da je zato Dambldor želeo da se poveri još dvoma... zato da, ako on ispuni svoju istinsku sudbinu malo ranije, oni mogu da nastave...
Te misli su, poput dobovanja kiše po hladnom prozoru, udarale po tvrdoj površini neporecive istine da on mora umreti. Ja moram da umrem. Kraj je neumitan.

Činilo mu se da su Ron i Hermiona negde daleko, u nekoj udaljenoj zemlji. Osećao se kao da se od njih davno rastao. Neće biti rastanaka, niti objašnjenja, u tome je bio odlučan. Ovo je put koji ne mogu zajedno da prevale, i svi pokušaji koje bi oni činili samo bi protraćili dragoceno vreme. Spustio je pogled na ulubljen zlatan sat

koji je dobio za sedamnaesti rođendan. Već je prošla gotovo polovina sata koji je im je Voldemor ostavio za njegovu predaju.
Ustao je. Srce mu je udaralo o rebra kao neka pomahnitala ptica. Možda je znalo da mu je preostalo još samo malo vremena, možda je odlučilo da vreme pre kraja ispuni otkucajima za ceo život. Dok je zatvarao vrata kancelarije nije se ni osvrnuo za sobom.
Zamak je bio prazan. Dok je sâm koračao njim osećao se poput duha, kao da je već umro. Ljudi iz portreta još uvek nisu bili u svojim okvirima. Celo mesto bilo je jezivo mirno, kao da su preostali krv i život bili koncentrisani u Velikoj sali, gde su bili nagurani mrtvi i ožalošćeni.
Hari preko sebe prebaci Nevidljivi ogrtač i spusti se sprat po sprat do prizemlja, sišavši naposletku niz mermerne stepenice u Ulaznu dvoranu. Možda se neki delić njega nadao da će ga osetiti, da će biti viđen, zaustavljen, ali Ogrtač je, kao i uvek, bio neprovidan, savršen, te se s lakoćom obreo kod ulaznih vrata.
A onda Nevil umalo nije naleteo na njega. On je bio jedna polovina dvojca koji je unosio telo s imanja. Hari spusti pogled i oseti još jedan tup udarac u stomaku: Kolin Krivej, iako maloletan, mora da se ušunjao nazad, baš kao što su to učinili i Melfoj, Kreb i Gojl. Izgledao je sićušan i u svojoj smrti.
– Znaš šta? Mogu ja sâm da ga ponesem, Nevile – reče Oliver Drvce, prebaci Kolina preko ramena poput vatrogasca i odnese ga u Veliku salu.
Nevil se na trenutak nasloni na okvir vrata i nadlanicom obrisa znoj sa čela. Izgledao je kao starac. Zatim se ponovo zaputi niza stepenice u tminu, po preostala tela.
Hari baci poslednji pogled na ulaz u Veliku salu. Ljudi su se kretali na sve strane, pokušavajući da uteše jedni druge, pijući, klečeći kraj mrtvih, ali nije mogao da vidi nikog od njemu dragih osoba, ni traga Hermioni, Ronu, Džini niti bilo kom Vizliju, a ni Luni. Osećao je da bi se drage volje odrekao ono malo vremena koje mu je preostalo samo da može poslednji put da ih vidi, ali da li bi onda ikada skupio snage da prestane da ih gleda? Bolje je ovako.
Spustio se niza stepenice i krenuo u tamu. Bilo je gotovo četiri izjutra, a Hariju se, po mrtvoj tišini školskog imanja činilo kao da ono zadržava dah, čekajući da vidi hoće li on učiniti ono što mora.
Hari priđe Nevilu, koji se nagnuo nad još jednim telom.
– Nevile.
– Pobogu, Hari, samo što me nije strefila srčka!
Hari je svukao Ogrtač: pomisao mu je došla niotkuda, rodivši se iz želje da se sasvim osigura.
– Gde si krenuo sasvim sâm? – upita Nevil sumnjičavo.
– Sve je to deo plana – reče Hari. – Moram nešto da obavim. Slušaj... Nevile...
– Hari! – Nevil je iznenada delovao prestrašeno. – Hari, ne nameravaš valjda da

se predaš?

– Ne – slaga Hari s lakoćom. – Naravno da ne... ovo je nešto drugo. Ali možda me neće biti neko vreme na vidiku. Znaš za Voldemorovu zmiju, Nevile? Ima ogromnu zmiju... zove je Nagini...
– Da, čuo sam... šta s njom?
– Mora biti ubijena. Ron i Hermiona to znaju, ali za slučaj da oni...
Stravičnost te pomisli na trenutak mu oduze dah, onemogućivši mu da nastavi da priča. Ali ponovo se pribrao: ovo je bilo od presudnog značaja, morao je da bude kao Dambldor, hladne glave, da se pobrine za rezervne opcije i druge koji će nastaviti plan. Dambldor je umro znajući da još troje ljudi zna za horkrukse. Sada će Nevil preuzeti Harijevo mesto: i dalje će troje znati tajnu.
– Samo za slučaj da su... zauzeti... a ti budeš u prilici...
– Da ubijem zmiju?
– Ubij zmiju – ponovi Hari.
– U redu, Hari. Jesi li ti okej?
– Dobro sam. Hvala, Nevile.
Ali kad je Hari pokušao da produži dalje, Nevil ga zgrabi za zglob.
– Svi ćemo nastaviti da se borimo, Hari. Znaš to?
– Da, ja...
Isti onaj osećaj gušenja odnese i kraj te rečenice, nije mogao da nastavi. Nevilu se to nije činilo čudnim. Potapšao je Harija po ramenu, pustio ga i produžio u potrazi za telima.
Hari ponovo prebaci Ogrtač preko sebe i produži dalje. Nedaleko odatle još se neko pomerao, nagnut nad telom ispruženim na zemlji. Došao je na nekoliko koraka od nje kad je shvatio da je u pitanju Džini.
Stao je u mestu. Čučala je nad devojčicom koja je šapatom dozivala svoju majku.
– U redu je – govorila je Džini. – Sve je u redu. Odnećemo te unutra.
– Ali ja hoću kući – prošaputa devojčica. – Neću više da se borim!
– Znam – reče Džini, a glas je izdade. – Sve će biti u redu.
Talasi hladnoće milovali su Harijevu kožu. Želeo je da vikne kroz noć, želeo je da Džini zna da je tu, hteo je da ona zna kuda se zaputio. Želeo je da ga spreče, odvuku nazad, pošalju kući...
Ali već je bio kod kuće. Hogvorts je bio njegov prvi i najbolji dom. On, Voldemor i Snejp, napušteni dečaci, svi su ovde pronaši dom...
Džini je sada klečala kraj povređene devojčice, držeći je za ruku. S neverovatnim naporom Hari natera sebe da produži. Učinilo mu se da se Džini osvrnula dok je prolazio kraj nje i zapitao se da li je osetila nekog kako hoda u blizini, ali nije progovorio, nije se osvrnuo.
Hagridova koliba nazirala se kroz tminu. Nije bilo svetala, niti zvuka Fengovog grebanja po vratima, iz želje da mu poželi dobrodošlicu gromkim lavežom. Sve te

posete Hagridu, sjaj bakarnog kotlića na vatri, mramorni kolači i džinovske larve, kao i njegovo ogromno, bradato lice, Ron koji povraća puževe, Hermiona koja mu pomaže da spasi Norberta...

Produžio je, i sada je stigao do ivice šume, te zastade.
Jato dementora klizilo je među drvećem. Mogao je da oseti njihovu jezu i nije bio siguran hoće li moći bezbedno da prođe kroz nju. Nije više imao snage za Patronusa. Nije bio u stanju da kontroliše sopstveno drhtanje. Umiranje, ipak, nije bilo lako. Bio mu je dragocen svaki trenutak u kom je udisao miris trave, hladan vazduh na njegovom licu: kad samo pomisli da ljudi imaju godine i godine, vremena na pretek, toliko vremena da im se i oduži, a on se očajnički hvatao za svaku sekundu. Istovremeno je mislio kako neće biti u stanju da produži i bio svestan da mora. Duga igra se završila, skrivalica je uhvaćena, bilo je vreme da se vazduh napusti...

Skrivalica. Njegovi otupeli prsti na trenutak pročeprkaše po kesi za vratom, i on je izvuče.
Otvaram se na svršetku.
Dišući ubrzano i teško, on se zagleda u nju. Sad kad je priželjkivao da vreme uspori što je više moguće, ono kao da je još više ubrzalo i ta spoznaja mu je došla tako naglo da je pretekla i samu misao. Ovo je svršetak. Ovo je taj trenutak.
Pritisnuo je zlatni metal na svoje usne i prošaptao: – Spreman sam da umrem. Metalna ljuska se otvori. On spusti svoju drhtavu ruku, izvuče Drakov štapić ispod

Ogrtača i promrmlja: – Lumos.
Crni kamen s krivudavom pukotinom po sredini stajao je između dve polovine skrivalice. Kamen vaskrsnuća napukao je duž vertikalne linije koja je predstavljala Starozovni štapić. Trougao i krug koji su predstavljali Ogrtač i kamen i dalje su bili razaznatljivi.
I bez potebe da razmišlja, Hari ponovo shvati: nije bilo važno hoće li ih vratiti,
pošto se spremao da im se pridruži. Nije ih dozivao k sebi: oni su dolazili po njega.
On sklopi oči i triput okrenu kamen u ruci. Znao je da se to dogodilo jer začu tiho kretanje oko sebe koje je nagoveštavalo krhka tela što stoje na zemljanom, grančicama prekrivenom tlu koje je spolja oivičavalo Šumu. Otvorio je oči i osvrnuo se oko sebe

Nisu bili duhovi, niti su bili od krvi i mesa, to mu je bilo jasno. Najviše su podsećali na Ridla koji je utekao iz dnevnika, tako davno, i postao gotovo opipljivo sećanje. Manje stvarni od živih tela, ali mnogo više od duhova, kretali su se ka njemu, a na svakom licu titrao je isti osmeh pun ljubavi.
Džejms je bio iste visine kao i Hari. Nosio je odeću u kojoj je umro, kosa mu je bila neuredna i nakostrešena a naočare pomalo naherene, kao gospodinu Vizliju.
Sirijus je bio visok, zgodan i mnogo mlađi no što ga je Hari video za života.
Koračao je graciozno i lako, s rukama u džepovima i osmehom na licu.
I Lupin je bio mlađi i mnogo manje ofucan, a kosa mu je bila gušća i tamnija. Delovao je srećno što se vratio na ovo poznato mu mesto, poprište brojnih

mladalačkih lutanja.

Lilin osmeh je bio najširi. Dok mu se približavala zabacila je svoju dugu kosu unazad, a njene zelene oči, toliko nalik njegovim, gladno su upijale njegovo lice, kao da nikada neće biti u stanju da ga se dovoljno nagleda.
– Bio si tako hrabar.
Nije mogao da govori. Upijao ju je pogledom i pomislio kako bi voleo da stoji tu i da je zauvek posmatra, kako bi mu to bilo sasvim dovoljno.
– Nadomak si cilja – reče Džejms. – Tako si bizu. Toliko se... ponosimo tobom.
– Da li boli?
To dečje pitanje otrglo se s Harijevih usana pre nego što je stigao da ga zaustavi.
– Umiranje? Nimalo – reče Sirijus. – Brže je i lakše od padanja u san.
– A on će želeti da to bude brzo. Želi da tome dođe kraj – reče Lupin.
– Nisam želeo da umrete – reče Hari. Te reči su mu izletele i protiv volje. – Bilo ko od vas. Žao mi je...
Obraćao se Lupinu više no bilo kome od njih, preklinjući ga.
– ... odmah nakon što ti se rodio sin... Remuse, žao mi je...
– I meni je žao – reče Lupin. – Žao mi je što ga nikada neću upoznati... ali će znati zašto sam umro i nadam se da će razumeti. Pokušavao sam da stvorim svet u kom će moći da proživi srećniji život.
Ledeni povetarac koji je, čini se, dopirao iz središta Šume podiže kosu s Harijevog čela. Znao je da mu oni neće reći da ide, da će to morati da bude njegova odluka.
– Ostaćete sa mnom?
– Sve do samog kraja – reče Džejms.
– Neće moći da vas vide? – upita Hari.
– Mi smo deo tebe – reče Sirijus. – Nevidljivi za bilo koga drugog.
Hari pogleda u svoju majku.
– Budite mi blizu – reče tiho.
I on krenu. Nije ga obuzela jeza dementora: prošao je kroz nju sa svojim saputnicima, a oni su mu bili poput Patronusa, i zajedno su kročili kroz staro drveće koje je raslo jedno uz drugo, isprepletanih grana, izobličenog i izuvijanog korenja. Hari je čvrsto obavio Ogrtač oko sebe u tmini, putujući sve dublje i dublje u Šumu, nemajući pojma gde je tačno Voldemor, ali uveren da će ga pronaći. Kraj njega, gotovo nečujno, koračali su Džejms, Sirijus, Lupin i Lili, a njihovo prisustvo ulivalo mu je hrabrost i bilo razlog što je bio u stanju da stavlja nogu pred nogu.
Um i telo su mu se sada činili čudnovato nepovezanim, kao da mu udovi rade bez ikakvog svesnog uputstva, kao da je putnik a ne vozač, u telu koje će uskoro napustiti. Mrtvi koji su išli kraj njega kroz Šumu činili su mu se mnogo stvarnijim od živih koje je ostavio u zamku: Ron, Hermiona, Džini i svi ostali bili su ti koji su mu se činili kao duhovi dok je posrtao i teturao se u susret kraju svog života, ka Voldemoru...

Tup udarac i šapat: još neko živo biće pomeri se kraj njega. Hari zastade pod Ogrtačem, čkiljeći naokolo, osluškujući, a njegovi otac i majka, Lupin i Sirijus takođe zastadoše.

– Tamo ima nekog – u blizini se začu grub šapat. – Ima Nevidljivi ogrtač. Da nije možda...?
Dve siluete izađoše iza obližnjeg drveta: štapići su im bleštali i Hari spazi Jakslija i Dolohova kako čkilje kroz tminu, pravo u mesto gde su Hari, njegovi roditelji, Sirijus i Lupin stajali. Očigledno nisu mogli ništa da vide.
– Sigurno sam nešto čuo – reče Jaksli. – Misliš da je neka životinja?
– Onaj fijuk Hagrid je ovde držao svakojake stvari – reče Dolohov, osvrćući se preko ramena.
Jaksli pogleda na sat.
– Vreme samo što nije isteklo. Poteru je prošao njegov sat. Neće doći.
– A bio je tako uveren da će se pojaviti! Neće biti srećan.
– Bolje da se vratimo – reče Jaksli. – Da čujemo kakav je sada plan.
On i Dolohov se okrenuše i pođoše dublje u Šumu. Hari ih je sledio, znajući da će ga odvesti tačno tamo gde je želeo. Bacio je pogled iskosa, a njegova majka mu se osmehnu dok mu otac ohrabrujuće klimnu glavom.
Išli su tek nekoliko minuta kad Hari spazi svetlo pred sobom a Jaksli i Dolohov zakoračiše na proplanak za koji je Hari znao da je mesto gde je nekad živeo čudovišni Aragog. Ostaci njegove ogromne mreže i dalje su bili tu, ali su roj njegovih potomaka oterali Smrtožderi, da se bore za njihov cilj.
Nasred proplanka gorela je vatra, a njeno treperavo svetlo padalo je na gomilu potpuno utihnulih, obazrivih Smrtoždera. Neki od njih su i dalje bili maskirani i zakukuljeni, dok su drugi pokazali lica. Dva džina, okrutnih, kao stena grubih lica, sedela su na obodu grupice, bacajući masivne senke preko celog prizora. Hari spazi Fenrira kako se šunja, glođući svoje dugačke nokte. Krupni plavušan Rouli brisao je svoju okrvavljenu usnu. Video je Lucijusa Melfoja, koji je delovao poraženo i užasnuto, i Narcisu, upalih očiju prepunih brige.
Svi pogledi bili su uprti u Voldemora, koji je stajao pognute glave, belih šaka sklopljenih pred sobom oko Starozovnog štapića. Kao da se molio ili nemo odbrojavao u svom umu, a Hariju, dok je mirno stajao na samoj ivici tog prizora, apsurdno pade na pamet dete koje odbrojava u igri žmurke. Iza njegove glave, i dalje se uvijajući i izvijajući, velika zmija Nagini lebdela je u svom svetlucavom začaranom kavezu, poput nekakvog čudovišnog oreola.
Kad se Dolohov i Jaksli pridružiše krugu, Voldemor podiže pogled.
– Nema ni traga od njega, Gospodaru – reče Dolohov.
Voldemorov izraz nije se promenio. Pri svetlosti vatre crvene oči kao da su plamtele. On polako provuče Starozovni štapić kroz svoje dugačke prste.
– Gospodaru...

Belatriks je progovorila: sedela je najbliže Voldemoru, raščupana, malo okrvavljenog lica, ali inače nepovređena.
Voldemor podiže ruku da je ućutka i ona ništa više ne reče, ali ga je posmatrala sa zanesenim obožavanjem.
– Mislio sam da će doći – reče Voldemor svojim piskavim, prodornim glasom, pogleda prikovanog na razigrani plamen. – Očekivao sam da dođe.
Niko nije progovarao. Činilo se da su prestrašeni koliko i Hari, čije se srce sada bacalo o rebra kao da namerava da pobegne iz tela koje se spremao da ostavi za sobom. Šake su mu se znojile dok je skidao sa sebe Nevidljivi ogrtač i nagurao ga sebi ispod odore, zajedno sa svojim štapićem. Nije želeo da dođe u iskušenje da se bori.
– Čini se da sam... pogrešio – reče Voldemor.
– Nisi.
Hari je to rekao što je glasnije mogao, svom silinom koju je smogao da prikupi: nije želeo da zvuči uplašeno. Kamen vaskrsnuća mu iskliznu iz otupelih prstiju i krajičkom oka vide svoje roditelje, Sirijusa i Lupina kako nestaju dok je stupao pod svetlost vatre. U tom trenutku mu se činilo da niko drugi nije važan sem Voldemora. Bila su tu samo njih dvojica.
Ta iluzija nestade brzo kao što je i došla. Džinovi zarikaše kad Smrtožderi skupa poskočiše, i začuše se mnogobrojni povici, krici iznenađenja, pa čak i smeh. Voldemor se ukoči u mestu, ali njegove crvene oči pronađoše Harija i posmatraše ga dok je on išao prema njemu, a između njih nije bilo ničeg izuzev vatre.
A zatim jedan glas povika:
– HARI! NE!
Okrenuo se: Hagrid je bio svezan za obližnje drvo. Njegovo masivno telo zatreslo je grane iznad njega dok se očajnički opirao.
– NE! NE! HARI, Š’A TO...?
– TIŠINA! – povika Rouli i uz trzaj štapića ućutka Hagrida.
Belatriks, koja je skočila na noge, željno je gledala čas u Voldemora čas u Harija, uzdrhtalih grudi. Jedino što se sada pomeralo bili su plamenovi i zmija, koja se uvijala i gmizala u svetlucavom kavezu iza Voldemorove glave.
Hari je osećao svoj štapić uz grudi, ali nije načinio nikakav pokret da ga izvuče. Znao je da je zmija i suviše dobro zaštićena, znao je da će ga, ako i uspe da uperi štapić ka Nagini, odmah potom pogoditi pedesetak kletvi. A ipak, Voldemor i Hari su se odmeravali, i sada Voldemor malko nagnu glavu u stranu, odmeravajući dečaka koji je stajao pred njim i izrazito neveseo osmeh iskrivi mu usta bez usana.
– Hari Poter – reče on, veoma nežno. Njegov glas mogao je biti tek deo pucketanja vatre. – Dečak koji je preživeo.
Niko od Smrtoždera nije se pomerao. Čekali su: sve je čekalo. Hagrid se batrgao, a Belatriks je dahtala, i Hariju neobjašnjivo na pamet pade Džini, njen žustar pogled i

dodir njenih usana na njegovim...

Voldemor podiže svoj štapić. Glava mu je i dalje bila nagnuta u stranu, kao u radoznalog deteta koje se pita šta će se dogoditi ukoliko nastavi. Hari pogleda u crvene oči i požele da se to desi sada, brzo, dok je još mogao da stoji, pre nego što izgubi kontrolu, pre nego što ga oda strah...
Video je usta kako se pomeraju, blesak zelenog svetla, a zatim sve nestade.

35. Kings kros


Ležao je licem naniže, slušajući tišinu. Bio je potpuno sam. Niko ga nije posmatrao. Nije bilo nikog drugog. Nije bio sasvim uveren da je i on sam tu.
Mnogo vremena kasnije, ili možda istog časa, sinulo mu je kako mora da još uvek postoji, mora da je nešto više od bestelesne misli jer je ležao, nedvosmisleno ležao na nekoj površini. Znači, posedovao je čulo dodira, a i ta stvar na kojoj je ležao takođe je postojala.
Odmah nakon što je došao do tog zaključka, Hari postade svestan činjenice da je go. Pošto je bio ubeđen u svoju potpunu samoću, to ga nije zabrinjavalo, već tek blago intrigiralo. Pitao se da li, pošto je u stanju da oseća dodir, može i da vidi. Otvarajući oči, otkrio je da ih ima.
Ležao je u jarkoj izmaglici, iako nije bila nalik nijednoj izmaglici s kojom se ranije susreo. Njegovo okruženje nisu skrivali oblaci pare već, pre, kao da se oblaci pare još nisu uobličili u okruženje. Pod na kojem je ležao kao da je bio beo, ni topao ni hladan, već prosto tu, tek nešto ravno i prazno na čemu je počivao.
Pridigao se u sedeći položaj. Činilo se da mu je telo nepovređeno. Dodirnuo je

svoje lice. Više nije nosio naočare.

Zatim kroz neuobličeno ništavilo koje ga je okruživalo do njega dopre zvuk: sićušno, meko udaranje nečega što se batrgalo, koprcalo i mlataralo. Bio je to žalostan zvuk, a ipak i blago nepristojan. Imao je nelagodan osećaj da prisluškuje nešto tajno, sramotno.
Po prvi put požele da je obučen.
Jedva da mu se uobličila ta želja u glavi, a kraj njega se pojavi odora. On je uze i navuče: bila je meka, čista i topla. Bilo je neverovatno kako se prosto stvorila, tek tako, čim ju je poželeo...
Ustao je, osvrćući se oko sebe. Da li se nalazi u nekakvoj velikoj Sobi po potrebi? Što je duže gledao, to je više toga bilo da se vidi. Velika staklena kupola na krovu svetlucala je pod suncem visoko iznad njega. Možda je u pitanju nekakva palata. Sve je bilo tiho i mirno, izuzev tih čudnih zvuka lupkanja i cviljenja koji su dopirali iz magle nedaleko od njega...
Hari se polako okrenu u mestu, a njegovo okruženje kao da se samo stvaralo pred njegovim očima. Širok otvoren prostor, svetao i čist, dvorana mnogo veća od Velike sale, s tom prozirnom staklenom kupolom iznad glave. Bila je posve prazna. On je bio jedina osoba tu, izuzev...
Ustuknuo je. Spazio je stvar koja je proizvodila te zvuke. Imala je oblik malog, golog deteta sklupčanog na tlu, sirove i grube kože, kao da je odrano, i ležala je dršćući ispod sedišta gde je ostavljena, neželjena, skrajnuta s vidika, boreći se da dođe do daha.
Bojao je se. Ma koliko bila sitna, krhka i ranjena, nije želeo da joj priđe. Ipak, polako se primicao, spreman da svakog trenutka uzmakne. Uskoro je stajao dovoljno blizu da može da je dodirne, a ipak nije mogao sebe da natera da to učini. Osećao se kao kukavica. Trebalo bi da je uteši, ali je se gnušao.
– Ne možeš mu pomoći.
Hitro se okrenuo. Albus Dambldor je hodao ka njemu, čio i uspravan, odeven u ponoćnoplavu odoru koja mu se vukla po tlu.
– Hari. – On raširi ruke, a obe šake su mu bile čitave, bele i nepovređene. – Ti divni dečače. Ti hrabri, hrabri čoveče. Hodi.
Zatečen, Hari ga je pratio kad se Dambldor zaputio dalje od mesta gde je odrano dete cvileći ležalo, vodeći ga do dva sedišta koja Hari prethodno nije primetio, smeštena malo dalje ispod te visoke, prozračne i svetle tavanice. Dambldor sede na jedno, a Hari utonu u drugo, zureći u lice svog starog direktora. Dambldorova duga srebrna kosa i brada, prodorno plave oči iza polumesečastih naočara, prelomljeni nos: sve je bilo kao što ga se sećao. A ipak...
– Ali vi ste mrtvi – reče Hari.
– O, da – reče Dambldor ležerno.
– Znači... i ja sam mrtav?

– Ah – reče Dambldor, još se šire osmehujući. – To je pravo pitanje, zar ne? Sve u svemu, dragi dečače, mislim da nisi.
Gledali su se, a starac se i dalje smešio.
– Nisam? – ponovi Hari.
– Ne – reče Dambldor.
– Ali... – Hari instinktivno podiže ruku ka ožiljku u obliku munje. Činilo se da nije bio tu. – Ali trebalo je da umrem – nisam se branio! Hteo sam da ga pustim da me ubije!
– I to je – uzvrati Dambldor – rekao bih, bilo od presudnog značaja.
Dambldor je sijao od sreće, poput svetlosti, poput vatre: Hari ga još nikada nije video tako potpuno, tako primetno zadovoljnog.
– Objasnite – reče Hari.
– Ali ti već znaš – reče Dambldor. Vrteo je palčeve.
– Pustio sam ga da me ubije – reče Hari. – Zar ne?
– Jesi – reče Dambldor, klimajući glavom. – Nastavi!
– Znači delić njegove duše koji je bio u meni...
Dambldor još žustrije nastavi da klima glavom, podstičući Harija, i dalje sa širokim ohrabrujućim osmehom na licu.
– ... da li je nestao?
– O, da! – reče Dambldor. – Da, uništio ga je. Tvoja duša je čitava i u potpunosti tvoja, Hari.
– Ali onda...
Hari se osvrnu preko ramena, ka mestu gde je malo, povređeno stvorenje drhtalo pod stolicom.
– Šta je to, profesore?
– Nešto čemu nas dvojica ne možemo pomoći – odgovori Dambldor.
– Ali ako je Voldemor upotrebio Ubitačnu kletvu – ponovo poče Hari – i ako ovoga puta niko nije umro da bi me spasao... kako to da sam još uvek živ?
– Mislim da znaš – reče Dambldor. – Razmisli. Priseti se šta je uradio, u svom neznanju, u svojoj pohlepi i okrutnosti.
Hari razmisli. Pustio je da mu pogled luta po okruženju. Ako je mesto gde su sedeli zaista bila nekakva palata, onda je bila krajnje čudna, sa stolicama poređanim u male redove i tu i tamo s ponekim gelenderom, a ipak su on, Dambldor i kržljavo stvorenje ispod stolice bili jedina bića tu. A zatim mu odgovor s lakoćom prelete preko usana, bez ikakvog truda.
– Uzeo je moju krv – reče Hari.
– Tačno tako! – reče Dambldor. – Uzeo je tvoju krv i od nje sebi izgradio živo telo! Tvoja krv teče njegovim venama, Hari, Lilina zaštita je unutar obojice! Vezao te je za život, sve dok i on živi!
– Ja živim... dok on živi? Ali mislio sam... mislio sam da je obrnuto! Mislio sam

da obojica moramo da umremo? Ili je to isto?

Pažnju mu privuče cviljenje i lupanje u agoniji stvorenja iza njih, i on se ponovo osvrnu ka njemu.
– Jeste li sigurni da ništa ne možemo da učinimo?
– Nema nikakve moguće pomoći.
– Onda mi... još toga objasnite – reče Hari, a Dambldor se nasmeši.
– Ti si bio sedmi horkruks, Hari, horkruks koji on nikada nije nameravao da napravi. Svoju dušu je toliko rastrgao i učinio nestabilnom, da se raspala kada je učinio ta neizreciva zlodela, ubistvo tvojih roditelja, pokušaj ubistva deteta. Ali ono što je pobeglo iz te sobe bilo je mnogo manje no što je znao. Za sobom je ostavio više od svog tela. Ostavio je deo sebe prikovan za tebe, nesuđenu žrtvu koja je preživela.

– A njegovo znanje ostalo je žalosno nepotpuno, Hari! Ono što Voldemor ne ceni, ne trudi se ni da pojmi. Voldemor ne razume, niti zna išta o kućnim vilenjacima i dečjim pričama, o ljubavi, odanosti i nevinosti. Ništa. Da svi oni imaju moć izvan njegove, moć van domašaja bilo kakve magije: to je istina koju nikada nije shvatio.
– Uzeo je tvoju krv verujući da će ga ojačati. Primio je u svoje telo mali deo vradžbine kojom te je tvoja majka obdarila kada je umrla za tebe. Njegovo telo održava u životu njenu žrtvu, i dok ta vradžbina postoji, postojiš i ti, a i Voldemorova jedina nada za sebe samog.
Dambldor se nasmeši Hariju, a ovaj se zagleda u njega.
– A vi ste sve ovo znali? Znali ste... sve vreme?
– Nagađao sam. Ali moja nagađanja su, uglavnom, bila ispravna – reče Dambldor veselo, i oni ostadoše da sede u tišini veoma dugo, kako mu se činilo, dok je stvorenje iza njih nastavljalo da cvili i drhti.
– Ima još – reče Hari. – Ima tu još. Zašto je moj štapić polomio onaj koji je Voldemor pozajmio?
– Što se toga tiče, ne mogu biti siguran.
– Onda nagađajte – reče Hari, a Dambldor se nasmeja.
– Hari, moraš da shvatiš da ste ti i Lord Voldemor zajedno putovali kroz dosad nepoznate i neispitane predele magije. Ali evo šta mislim da se zbilo, a to je bez presedana i ne verujem da bi bilo koji štapić-majstor ikada mogao to da predvidi niti da objasni Voldemoru.
– Kao što sada znaš, Lord Voldemor je, nenamerno, udvostručio vezu između vas kada se vratio u ljudsko obličje. Delić njegove duše i dalje je bio prikačen za tvoju i, misleći da će se time ojačati, primio je deo žrtve tvoje majke u sebe. Da je samo mogao da shvati preciznu i strahovitu moć te žrtve, verovatno se ne bi usudio ni da dodirne tvoju krv... ali da je to mogao da shvati, on ne bi bio Lord Voldemor i možda nikada nikoga ne bi ni ubio.
– Nakon što je napravio ovu dvostruku sponu, nakon što je isprepleo vaše sudbine čvršće no što su ijedna dva čarobnjaka u istoriji bila povezana, Voldemor je pokušao

da te napadne štapićem koji je imao isto jezgro kao i tvoj. I tad se, kao što znamo, dogodilo nešto veoma čudno. Jezgra su delovala na način koji Lord Voldemor, i ne znajući da je tvoj štapić blizanac njegovog, nije mogao da očekuje.

– Te noći on se mnogo više plašio no ti, Hari. Ti si prihvatio, čak i prigrlio mogućnost smrti, nešto što Lord Voldemor nikada nije bio u stanju da učini. Tvoja hrabrost je pobedila, tvoj štapić je nadjačao njegov. I kad si to učinio, nešto se zbilo između tih štapića, nešto što je ponovilo odnos između njihovih gospodara.
– Verujem da je te noći tvoj štapić primio u sebe nešto moći i svojstava Voldemorovog štapića, što će reći da je u sebi sadržao mali deo Voldemora. Stoga ga je tvoj štapić prepoznao kada te je progonio, prepoznao kao čoveka koji je istovremeno i rod i smrtni neprijatelj, te je odaslao malo njegove sopstvene magije protiv njega, magije mnogo moćnije od bilo čega što je Lucijusov štapić ikada izveo. Tvoj štapić je sada sadržao moć tvoje neizmerne hrabrosti i Voldemorove sopstvene smrtonosne veštine: kakve je šanse ona sirota Lucijusova grančica imala?
– Ali ako je moj štapić bio toliko moćan, otkud to da je Hermiona bila u stanju da ga polomi? – upita Hari.
– Dragi moj dečače, njegova čudesna svojstva bila su usmerena isključivo na Voldemora, koji se tako nepromišljeno petljao s najdubljim zakonima magije. Štapić je bio neprirodno moćan samo spram njega. Inače je bio štapić kao i svaki drugi...
doduše, siguran sam, vrlo dobar štapić – završi Dambldor blagonaklono.
Hari je sedeo zamišljen dugo, ili možda tek nekoliko trenutaka. Ovde je bilo vrlo teško biti siguran u stvari kao što je vreme.
– Ubio me je vašim štapićem.
– Nije uspeo da te ubije mojim štapićem – ispravi ga Dambldor. – Mislim da se možemo složiti da nisi mrtav... iako, doduše – dodade on, kao da se boji da ne ispadne neučtiv – ne umanjujem tvoje patnje, za koje sam siguran da su bile užasne.
– Ipak, trenutno se sjajno osećam – reče Hari, spustivši pogled na svoje čiste, besprekorne šake. – Gde smo to mi, tačno?
– Pa, to sam ja tebe hteo da pitam – reče Dambldor, osvrćući se oko sebe. – Gde bi ti rekao da smo?
Sve dok ga Dambldor nije upitao, Hari nije znao. A sada je, međutim, otkrio da ima spreman odgovor.
– Izgleda mi – reče on polako – kao stanica Kings kros. Samo mnogo čistija i prazna, a koliko vidim, nema ni vozova.
– Stanica Kings kros! – Dambldor se silno zakikota. – Bože blagi, zaista?
– A gde vi mislite da jesmo? – upita Hari, pomalo odbrambeno.
– Dragi dečače, pojma nemam. Ovo je, kako kažu, tvoja žurka.
Hari pojma nije imao šta to znači. Dambldor mu je išao na živce. Popreko ga je pogledao, a zatim se setio pitanja mnogo važnijeg od njihove trenutne lokacije.
– Relikvije Smrti – reče on i bilo mu je drago kad je video da su te reči zbrisale

osmeh s Dambldorovog lica.

– Ah, da – reče. Čak je delovao i pomalo zabrinuto.
– Dakle?
Po prvi put otkako je Hari upoznao Dambldora, po prvi put mu je manje delovao kao starac, mnogo manje. Izgledao je, na tren, kao mali dečak uhvaćen u nekom nestašluku.
– Možeš li mi oprostiti? – reče. – Možeš li mi oprostiti što ti nisam verovao? Što ti nisam rekao? Hari, samo sam se bojao da nećeš uspeti, kao što ja nisam uspeo. Strepeo sam da ćeš ponoviti moje greške. Tražim od tebe oproštaj, Hari. Znao sam, već neko vreme, da si ti bolji čovek od nas dvojice.
– O čemu vi to? – upita Hari, preneražen Dambldorovim tonom i iznenadnim suzama u njegovim očima.
– O relikvijama, relikvijama – promrmlja Dambldor. – Snu jednog očajnika!
– Ali one su stvarne!
– Stvarne i opasne, kao i mamac za budale – reče Dambldor. – A ja sam bio takva budala. Ali ti to znaš, zar ne? Pred tobom više nemam tajni. Ti znaš.
– Šta to znam?
Dambldor se okrenu celim svojim telom prema Hariju, a suze su mu i dalje sijale u veličanstveno plavim očima.
– Gospodar Smrti, Hari, gospodar Smrti! Da li sam, naposletku, bio imalo bolji od Voldemora?
– Naravno da jeste – reče Hari. – Naravno... kako uopšte možete i da pitate tako nešto? Nikada niste ubijali, ukoliko ste to mogli da izbegnete!
– Istina, istina – reče Dambldor, zvučeći kao dete koje traži ohrabenje. – A ipak, i ja sam tragao za načinom da pokorim Smrt, Hari.
– Ne na način na koji je to on činio – reče Hari. Nakon sveg besa koji je osećao prema Dambldoru, bilo je tako čudno sedeti tu, pod visokom lučnom tavanicom, i braniti Dambldora od njega samog. – Relikvije, ne horkruksi.
– Relikvije – promrmlja Dambldor – ne horkruksi. Tačno tako.
Zavlada tajac. Stvorenje iza njih je cvilelo, ali se Hari više nije osvrtao.
– I Grindelvald ih je tražio? – upita on.
Dambldor na trenutak sklopi oči a zatim klimnu glavom.
– To je ono što nas je, iznad svega, privuklo jednog drugom – reče on tiho. – Dva pametna, nadobudna momka sa zajedničkom opsesijom. On je želeo da dođe u Godrikovu dolinu, kao što sam siguran da si pogodio, zbog groba Ignata Peverela. Želeo je da istraži mesto gde je treći brat umro.
– Znači istina je? – upita Hari. – Sve to? Braća Peverel...
– ... bila su tri brata iz priče – reče Dambldor klimajući glavom. – O, da, rekao bih da jesu. Da li su sreli Smrt na usamljenom putu... mislim da je verovatnije da su braća Peverel prosto bili nadareni i opasni čarobnjaci kojima je pošlo za rukom da

stvore te moćne predmete. Priča da su to relikvije Smrti lično mi se čini kao legenda kakva je mogla da nikne oko takvih rukotvorina.
– Ogrtač je, kao što sada znaš, putovao kroz vekove, s oca na sina, s majke na kćer, sve do poslednjeg Ignatovog živog potomka, koji je, kao i Ignat, rođen u Godrikovoj dolini.
Dambldor se nasmeši Hariju.
– Ja?
– Ti. Pogodio si, znam, zašto je Ogrtač bio u mom posedu one noći kada su ti roditelji umrli. Džejms mi ga je pokazao tek nekoliko dana ranije. To je objasnilo toliko njegovih neotkrivenih mangupluka u školi! Gotovo da nisam mogao da poverujem šta vidim. Zatražio sam da ga pozajmim, da ga ispitam. Odavno sam već bio napustio svoj san da objedinim relikvije, ali nisam mogao da odolim, nisam mogao a da ga pobliže ne ispitam... Bio je to Ogrtač kakav nikada ranije nisam video, neizmerno star, savršen u svakom pogledu... a zatim je tvoj otac umro, i ja sam najzad u svom posedu imao dve relikvije!
Njegov ton bio je nepodnošljivo gorak.
– Ipak, Ogrtač im ne bi pomogao da prežive – brzo će Hari. – Voldemor je znao gde su moji mama i tata. Ogrtač ih ne bi učinio otpornim na kletve.
– Istina – uzdahnu Dambldor. – Istina.
Hari je čekao, ali Dambldor nije progovarao, stoga ga on podstaknu.
– Znači već ste digli ruke od potrage za relikvijama kada ste videli Ogrtač?
– O, da – reče Dambldor slabašno. Činilo se kao da pokušava da se natera da pogleda Harija u oči. – Znaš šta se zbilo. Znaš. Ne možeš me prezirati više no što sâm prezirem sebe.
– Ali ne prezirem vas...
– Onda bi trebalo – reče Dambldor. Duboko udahnu. – Znaš za tajnu bolesti moje sestre, znaš šta su oni Normalci učinili, šta je ona postala. Znaš kako je moj siroti otac tražio osvetu i platio ceh, umrevši u Askabanu. Znaš kako se moja majka odrekla sopstvenog života ne bi li brinula o Arijani.
– Prezirao sam sve to, Hari.
Dambldor je to izjavio smelo, hladno. Sada je gledao preko Harijeve glave, negde

daljinu.
– Bio sam nadaren, bio sam genijalan. Želeo sam da pobegnem. Želeo sam da sijam. Želeo sam slavu.
– Nemoj me pogešno shvatiti – reče on, a bol mu pređe preko lica tako da je ponovo izgledao prastar. – Voleo sam ih. Voleo sam svoje roditelje, voleo sam svog brata i sestru, ali bio sam sebičan, Hari, sebičniji no što ti, koji si izuzetno nesebična osoba, uopšte možeš i da zamisliš.
– I tako, kad mi je majka umrla a na mene spala odgovornost i briga o poremećenoj sestri i svojeglavom bratu, vratio sam se u svoje selo pun gneva i

gorčine. Zarobljen i neiskorišćen, mislio sam! A onda je, naravno, došao on...

Dambldor se ponovo zagleda pravo u Harijeve oči.
– Grindelvald. Ne možeš ni da zamisliš koliko su me njegove ideje obuzele, Hari, ispunile me plamom. Normalci prisiljeni na poslušnost. Trijumf nas čarobnjaka. Grindelvald i ja, veličanstvene mlade vođe revolucije.
– Oh, imao sam ja par skrupula. Umirivao sam svoju savest praznim rečima. Sve će to biti zarad opšteg dobra, a sva načinjena šteta stostruko će se isplatiti čarobnjacima. Da li sam u dubini duše znao šta je Gelert Grindelvald? Mislim da jesam, ali sam zatvarao oči. Ako bi naši planovi urodili plodom, svi moji snovi bi se obistinili.
– A u samoj biti naših planova behu relikvije Smrti! Kako su ga fascinirale, kako su nas obojicu fascinirale! Nepobedivi štapić, oružje koje bi nas dovelo na vlast! Kamen vaskrsnuća – za njega je, iako sam se ja pretvarao da to ne znam, to podrazumevalo vojsku inferijusa! Meni je, priznajem, to značilo povratak roditelja i skidanje odgovornosti s mojih pleća.
– A Ogrtač... nekako, nikada nismo mnogo raspravljali o Ogrtaču, Hari. Obojica smo mogli dovoljno dobro da se sakrijemo i bez Ogrtača, čija je prava magija, naravno, ta da se može koristiti za zaštitu i skrivanje i drugih a ne samo svog vlasnika. Mislio sam da, ukoliko ga ikada pronađem, može biti koristan za skrivanje Arijane, ali naše interesovanje za Ogrtač prevashodno je bilo popunjavanje trojstva, jer je legenda govorila da će onaj ko ujedini sva tri predmeta zaista biti gospodar Smrti, što smo mi shvatali da znači biti nepobediv.
– Nepobedivi gospodari smrti, Grindelvald i Dambldor! Dva meseca ludila, okrutnih snova i zapostavljanja jedina dva preostala člana moje porodice.
– A zatim... znaš šta se dogodilo. Stvarnost se vratila, u obliku mog neotesanog, neobrazovanog i beskrajno boljeg brata. Nisam želeo da čujem istinu koju mi je vikao u lice. Nisam želeo da čujem kako ne mogu da krenem u potragu za relikvijama s krhkom i neuravnoteženom sestrom na grbači.
– Svađa je postala tuča. Grindelvald je izgubio kontrolu. Ono što sam oduvek osećao u njemu, iako sam se pretvarao da to ne vidim, sada se užasno obistinilo. A Arijana... posle sve brige i pažnje moje majke... ležala je mrtva na podu.
Dambldor tiho zajeca, a zatim poče izistinski da plače. Hari ispruži ruku i bilo mu je drago što je u stanju da ga dodirne: čvrsto ga je stegao za ruku i Dambldor postepeno povrati kontrolu.
– No, Grindelvald je pobegao, što je svako osim mene mogao i da predvidi. Nestao je, sa svim svojim planovima o preuzimanju moći, šemama za mučenje Normalaca i snovima o relikvijama Smrti, snovima u kojima sam ga ja ohrabrivao i pomagao mu. Pobegao je, dok je meni preostalo da sahranim svoju sestru i naučim da živim s krivicom i užasnim bolom, cenom moje sramote.
– Godine su prošle. Pronosile su se glasine o njemu. Rekli su da je došao u posed

štapića neizmerne moći. Meni su, u međuvremenu, ponudili položaj ministra magije, ne jednom, već nekoliko puta. Naravno, odbio sam. Naučio sam da mi ne treba poveravati moć.

– Ali bili biste mnogo bolji, mnogo bolji od Fadža ili Skrimdžera! – izlete Hariju.
– Da li bih? – upita Dambldor ozbiljno. – Nisam toliko siguran. Dokazao sam, još kao veoma mlad, da je moć moja slabost i moje iskušenje. Čudna je to stvar, Hari, ali možda su za moć i vlast najbolji oni koji nikada nisu tragali za njima. Oni kojima je, poput tebe, nametnuto vođstvo, koji preuzimaju dužnost zato što moraju i, na sopstveno iznenađenje, otkriju da im dobro leži.
– Bio sam bezbedniji na Hogvortsu. Mislim da sam bio dobar nastavnik...
– Bili ste najbolji...
– Lepo od tebe, Hari. Ali dok sam se ja zanimao obučavanjem mladih čarobnjaka, Grindelvald je prikupljao vojsku. Govorili su da me se bojao, a možda i jeste, ali rekao bih mnogo manje nego ja njega.
– Oh, ne smrti – reče Dambldor kao odgovor na Harijev upitan pogled. – Ne onoga što je mogao da mi učini magijom. Znao sam da smo ravnopravni, te da sam ja čak možda i za nijansu veštiji. Ja sam se bojao istine. Vidiš, nikad nisam znao koji je od nas u onoj poslednjoj, užasnoj svađi zapravo bacio kletvu koja je ubila moju sestru. Možeš me nazvati kukavicom: i bio bi u pravu, Hari. Strepeo sam više od svega od saznanja da sam ja taj koji je izazvao njenu smrt, ne samo svojom arogancijom i glupošću, već da sam ja lično zadao udarac koji je ugasio njen život.
– Mislim da je i on to znao, mislim da je znao šta me plaši. Odlagao sam susret sa njim, sve dok najzad nije bilo previše sramotno tome se odupirati. Ljudi su umirali, a on je izgledao nepobediv, i ja sam morao da učinim ono što je bilo u mojoj moći.

– Pa, i sâm znaš šta se potom zbilo. Pobedio sam u dvoboju. Osvojio sam štapić. Još jedan tajac. Hari nije pitao da li je Dambldor ikada otkrio ko je Arijani zadao
smrtonosni udarac. Nije želeo da zna, a još manje da Dambldor mora da mu odgovori. Najzad je znao šta bi Dambldor video kad bi se pogledao u Ogledalu Ejnduž, i zašto je imao toliko razumevanja za Harijevu fasciniranost njime.
Dugo su sedeli u tišini, a jecaji stvorenja iza njih Harija više gotovo da i nisu uzbuđivali.
Najzad reče: – Grindelvald je pokušao da spreči Voldemora da se domogne štapića. Lagao je, znate, pretvarao se da ga nikada nije imao.
Dambldor klimnu glavom, gledajući naniže sebi u krilo, dok su mu se na kukastom nosu još uvek sijale suze.
– Kažu da je poslednjih godina svog života pokazivao znake kajanja, sâm u svojoj ćeliji u Nurmengardu. Nadam se da je to istina. Voleo bih da mislim da je osetio užas i sramotu onoga što je učinio. Možda je ta laž koju je izrekao Voldemoru bila njegov pokušaj da se iskupi... da spreči Voldemora da uzme relikviju...
– ... ili da ga spreči da provali u vašu grobnicu? – predloži Hari, a Dambldor

obrisa oči.

Nakon još jedne kratke pauze, Hari reče: – Pokušali ste da upotrebite Kamen vaskrsnuća.
Dambldor klimnu glavom.
– Kad sam ga otkrio, nakon svih onih godina, pohranjenog u napuštenom domu Ispijenih, relikviju za kojom sam najviše čeznuo, mada sam je u mladosti želeo iz sasvim drugačijih razloga, izgubio sam glavu, Hari. Potpuno sam zaboravio da je on sada horkruks, da prsten svakako nosi i kletvu sa sobom. Uzeo sam ga, stavio ga, i na tren zamislio da ću moći da vidim Arijanu i moju majku i oca, da im kažem koliko mi je silno žao...
– Bio sam budala, Hari. Nakon svih tih godina ništa nisam naučio. Nisam bio dostojan da ujedinim relikvije Smrti, iznova i iznova sam to dokazivao, a tu je bio i konačni dokaz.
– Zašto? – reče Hari. – To je bilo normalno! Želeli ste da ih ponovo vidite. Po čemu je to pogrešno?
– Možda jedan čovek u milion može da ujedini relikvije, Hari. Ja sam bio kadar da posedujem samo najopakiju od njih, najneizuzetniju. Bio sam kadar da posedujem Starozovni štapić i da se ne hvališem njime, niti da njime ubijam. Bilo mi je dozvoljeno da ga ukrotim i koristim jer sam ga uzeo ne radi svoje dobiti, već da spasim druge od njega.
– Ali Ogrtač sam uzeo iz radoznalosti i taštine, stoga kod mene nikada ne bi mogao da funkcioniše tako dobro kao što to čini kod tebe, svog pravog vlasnika. Kamen bih upotrebio u pokušaju da dovučem nazad one koji mirno počivaju, a ne da omogućim svoju žrtvu, kao što si ti učinio. Ti si dostojan toga da poseduješ relikvije.
Dambldor potapša Harija po ruci, a Hari podiže pogled ka starcu i nasmeši se. Nije mogao da se suzdrži. Kako je mogao da se i dalje ljuti na Dambldora?
– Zašto ste sve morali da učinite toliko teškim?

– Bojim se da sam računao s tim da će te gospođica Grejndžer usporiti, Hari. Bojao sam se da će tvoja usijana glava uspeti da uspostavi prevlast nad tvojim dobrim srcem. Bojao sam se da bi, ukoliko bi ti odmah bile predočene činjenice o tim primamljivim predmetima, možda zgrabio relikvije u pogrešnom trenutku i iz pogrešnih razloga, kao što sam to ja učinio. Ako bi došao u njihov posed, želeo sam da možeš da ih bezbedno poseduješ. Ti si pravi gospodar Smrti, jer pravi gospodar ne traži način da od Smrti pobegne. On prihvata da mora umreti, i shvata da postoje mnogo, mnogo gore stvari od umiranja.

– A Voldemor nikad nije znao za relikvije?
– Ne bih rekao, pošto nije prepoznao Kamen vaskrsnuća koji je pretvorio u horkruks. Ali čak i da je znao za njih, Hari, sumnjam da bi ga ijedna interesovala izuzev prve. Ne bi mislio da mu je potreban Ogrtač, a što se Kamena tiče, koga bi on

želeo da vrati iz mrtvih? On se boji mrtvih. On ne voli.

– Ali očekivali ste da krene u potragu za štapićem?
– Bio sam siguran da će pokušati, još otkako je tvoj štapić porazio Voldemorov na groblju u Malom Hengltonu. Isprva se uplašio da si ga pobedio superiornijom veštinom. Kada je kidnapovao Olivandera, međutim, saznao je za postojanje identičnih srži. Mislio je da to sve objašnjava. A ipak, ni pozajmljeni štapić nije se ništa bolje poneo protiv tvog! Stoga je Voldemor, normalno, umesto da se zapita šta je to u tebi što tvoj štapić čini tako jakim, koji to dar poseduješ a koji on nema, krenuo u potragu za jedinim štapićem za koji se pričalo da je u stanju da pobedi svaki drugi. Za njega je Starozovni štapić postao opsesija ravna njegovoj opsednutosti tobom. Veruje da Starozovni štapić otklanja njegovu poslednju slabost i čini ga istinski nepobedivim. Siroti Severus...
– Ako ste sa Snejpom planirali svoju smrt, znači da ste nameravali da Starozovni štapić završi kod njega, zar ne?
– Priznajem da mi je to bila namera – reče Dambldor – ali nije išlo onako kako sam zamislio, zar ne?
– Ne – reče Hari. – Taj deo nije najbolje prošao.
Stvorenje iza njih se trzalo i jecalo, a Hari i Dambldor su sedeli u tišini duže no ikad dotad. Nad Harija se tokom tih dugih minuta polako nadnosila svest o onome što će uslediti, poput snega koji meko pada.
– Moram da se vratim, zar ne?
– To zavisi od tebe.
– Imam izbor?
– O, da. – Dambldor mu se nasmeši. – Mi smo na stanici Kings kros, kažeš? Mislim da ćeš, ukoliko odlučiš da se ne vratiš, biti u stanju da se... recimo... ukrcaš u voz.
– A gde bi me on odvezao?
– Dalje – prosto odgovori Dambldor.

– Starozovni štapić je kod Voldemora.

– Istina. Starozovni štapić jeste kod Voldemora.
– Ali vi želite da se vratim?
– Mislim – reče Dambldor – da ako bi odlučio da se vratiš, postoji šansa da on zauvek bude dokrajčen. Ne mogu to da ti obećam. Ali ovo znam, Hari: ti imaš manje razloga da se bojiš povratka ovamo nego on.
Hari ponovo baci pogled na sirovu stvar koja je drhtala i grcala u senci ispod udaljene stolice.
– Ne sažaljevaj mrtve, Hari. Sažaljevaj žive, a iznad svega one koji žive bez ljubavi. Svojim povratkom možeš se postarati da manje duša bude oštećeno, manje porodica razoreno. Ako ti se to čini vrednim ciljem, onda ćemo se za sada oprostiti.

Hari klimnu glavom i uzdahnu. Napuštanje ovog mesta neće biti ni izbliza teško kao što je to bio odlazak u Šumu, ali ovde je bilo toplo, svetlo i mirno, a on je znao da se vraća nazad bolu i strahu od novih gubitaka. Ustao je, što učini i Dambldor, i jedan dugi trenutak su se gledali licem u lice.

– Recite mi samo još jednu stvar – reče Hari. – Da li je ovo stvarno? Ili se sve ovo događalo samo u mojoj glavi?
Dambldor se zadovoljno nasmeši, a njegov glas je odzvanjao glasno i prodorno u Harijevim ušima, iako se jarka izmaglica ponovo spuštala, zaklanjajući mu obličje.
– Naravno da se zbiva u tvojoj glavi, Hari, ali zašto bi, za ime sveta, to značilo da nije stvarno?

36. Greška u planu


Ponovo je ležao lica prislonjenog o tlo. Miris Šume ispunjavao mu je nozdrve. Mogao je da oseti čvrstu, hladnu zemlju pod svojim obrazom i šarkicu svojih naočara, koje su od pada gurnute u stranu, kako mu se useca u slepoočnicu. Svaki pedalj tela ga je boleo, a na mestu gde ga je Ubitačna kletva pogodila osećao je kao da ima modricu od nekog strahovitog udarca. Nije se pomerao, već je ostao tačno tamo gde je pao, leve ruke iskrivljene pod nezgodnim uglom, razjapljenih usta.

Očekivao je da će čuti pobedonosne i slavljeničke poklike zbog svoje smrti, ali vazduh su umesto toga ispunjavali samo užurbani koraci, šaptaji i zabrinuta mrmljanja.

– Gospodaru... Gospodaru moj...
Bio je to Belatriksin glas, a progovarala je kao da se obraća ljubavniku. Hari se nije usuđivao da otvori oči, ali je pustio druga čula da ispitaju njegovu nezavidnu situaciju. Znao je da mu je štapić još uvek skriven ispod odore jer ga je osećao pritisnutog između zemlje i svojih grudi. Blag jastučast osećaj u predelu stomaka govorio mu je da je i Nevidljivi ogrtač bio skriven od videla.
– Gospodaru...

– Dosta – reče Voldemorov glas.

Začu se bat novih koraka: nekoliko ljudi uzmicalo je s tog mesta. Očajnički želeći da vidi šta se to zbiva i zašto, Hari milimetar otvori oči.
Izgledalo je da se Voldemor diže na noge. Nekolicina Smrtoždera sklanjala se od njega, vraćajući se u gomilu koja je ispunjavala proplanak. Samo je Belatriks ostala, klečeći kraj Voldemora.
Hari ponovo sklopi oči i razmisli o onome što je upravo video. Smrtožderi su se skupili oko Voldemora, koji je, čini se, pao na zemlju. Nešto se zbilo kad je pogodio Harija Ubitačnom kletvom. Da se nije i sâm Voldemor srušio? Čini se da jeste. Obojica su nakratko pali u nesvest, i obojica su se sada povratili...
– Gospodaru, dozvolite mi da...
– Nije mi potrebna pomoć – reče Voldemor ledeno i, mada je nije video, Hari zamisli Belatriks kako povlači pruženu ruku. – Dečak... da li je mrtav?
Proplankom zavlada potpun tajac. Niko nije prišao Hariju, ali je osećao njihove koncentrisane poglede koji kao da su ga još dublje pritiskali na zemlju, i strepeo je da mu slučajno prst ili kapak ne zaigraju.
– Ti – reče Voldemor, i začu se prasak i kratak bolan krik. – Pregledaj ga. Reci mi da li je mrtav.
Hari nije znao ko je bio poslat da to potvrdi. Mogao je samo da leži tu, dok mu je srce izdajnički bubnjalo, i da čeka da bude pregledan, ali istovremeno je primetio, ma koliko malu utehu to predstavljalo, da je Voldemor zazirao od toga da mu priđe, da je Voldemor podozrevao da nije sve proteklo po planu...
Šake, mekše no što je očekivao, dodirnuše Harijevo lice, otvoriše mu kapak, spustiše mu se ispod majice do grudi i opipaše mu srce. Mogao je da čuje ženino ubrzano disanje, a njena duga kosa golicala mu je lice. Znao je da može da oseti ravnomerno udaranje života naspram njegovih rebara.
– Da li je Drako živ? Da li je u zamku?
Šapat je bio jedva čujan. Usne su joj bile na pedalj od njegovog uva, glava toliko pognuta da je svojom dugom kosom zaklanjala njegovo lice od posmatrača.
– Da – prodahta on.
Osetio je kako se šaka na njegovim grudima skuplja: zarila je nokte u njega. A zatim je povuče. Ustala je.
– Mrtav je! – povika Narcisa Melfoj okupljenim posmatračima.
I oni najzad uskliknuše, pobedonosno vičući, trupkajući nogama i kroz kapke Hari vide iskre crvene i srebrne svetlosti što u znak slavlja lete kroz vazduh.
I dalje se pretvarajući da je mrtav na tlu, shvatio je. Narcisa je znala da je jedini način da joj dozvole da uđe na Hogvorts i pronađe svog sina bio da uđe u sklopu osvajačke sile. Više je nije bilo briga da li je Voldemor pobedio.
– Vidite? – kreštao je Voldemor nadglasavši halabuku. – Hari Poter je nastradao od moje ruke, i nijedan živi čovek više ne može da me ugrozi! Gledajte! Krucio!

Hari je to očekivao: znao je da njegovom telu neće biti dozvoljeno da neukaljano ostane na Šumskom tlu, mora da bude podvrgnuto poniženju da bi dokazalo Voldemorovu pobedu. Bio je odignut u vazduh i bila mu je potrebna i poslednja trunka odlučnosti da ostane mlitavih udova, ali ipak, bol koji je očekivao nije se pojavio. Bačen je jednom, dvaput, triput u vazduh: naočare mu odleteše u stranu i oseti kako mu štapić malo klizi ispod odore, ali je ostao mlitav i beživotan, i kad je poslednji put pao na tlo proplankom odjeknu ruganje i vrištavo smejanje.

– A sada – reče Voldemor – idemo u zamak da im pokažemo šta se zbilo s njihovim junakom. Ko će tegliti telo? Ne... Čekaj...
Prolomi se još jedan nalet smeha i posle nekoliko trenutaka Hari oseti kako se zemlja pod njim trese.
– Ti ga nosi – reče Voldemor. – U tvojem naručju će biti baš upadljiv, zar ne? Podigni svog malenog prijatelja, Hagride. I naočare – stavite mu naočare – mora da bude prepoznatljiv.
Neko nabi Hariju naočare nazad na lice s namernom žestinom, ali ogromne šake koje su ga podigle uvis bile su izrazito nežne. Hari je osećao kako Hagridove ruke drhte od siline njegovih dubokih jecaja, i oblivale su ga krupne suze dok ga je Hagrid uljuljkivao u naručju. I Hari se nije usuđivao, ni pokretom niti rečju, da nagovesti Hagridu da još nije sve izgubljeno.
– Kreni – reče Voldemor, a Hagrid se zatetura napred, probijajući se među zbijenim drvećem kroz šumu. Grane su se kačile za Harijevu kosu i odeću, ali je on ležao umrtvljen, razjapljenih usta, sklopljenih očiju, a u tmini, dok su Smrtožderi svuda oko njih likovali a Hagrid slepo jecao, niko nije gledao njegov ogoljen vrat, da vidi bije li i dalje puls Harija Potera...
Dva džina išla su za Smrtožderima, rušeći sve što im je na putu: Hari je mogao da čuje drveće kako škripi i pada dok oni prolaze. Pravili su toliku buku da su ptice, krešteći, poletele ka nebu a zaglušile čak i dobacivanja Smrtoždera. Pobednička povorka marširala je ka čistini i nakon nekog vremena Hari je, na osnovu sve svetlije tmine na svojim sklopljenim kapcima, primetio da se drveće proređuje.
– PROKLETINJE!
Hagridov neočekivan urlik umalo nije naterao Harija da otvori oči. – Jeste l’ sad srećni š’o se niste borili, je li, gomilo kukavičkih drtina? Jeste l’ srećni š’o je Hari Poter m-mrtav...?
Hagrid nije mogao da nastavi, već ponovo briznu u plač. Hari se pitao koliko kentaura posmatra prolazak njihove povorke. Nije se usuđivao da otvori oči da pogleda. Neki od Smrtoždera su kentaurima dobacivali uvrede u prolazu. Malo kasnije, Hari po svežini vazduha oseti da su stigli do ivice Šume.
– Stani.
Hari pomisli kako je Hagrid sigurno bio prisiljen da se pokori Voldemorovom naređenju, pošto se blago zateturao. A sada ih na mestu gde su stajali obuze jeza i

Hari začu šaptavi dah dementora koji su patrolirali duž ivice šume. Oni ovoga puta neće nimalo uticati na njega. Spoznaja o sopstvenom opstanku gorela je u njemu kao talisman protiv njih, kao da ga jelen njegovog oca i dalje čuva u srcu.

Neko prođe blizu Harija, i Hari je znao da je to Voldemor jer je trenutak kasnije progovorio, magijski pojačanim glasom tako da se prolamao zemljištem, zaglušujući Harijeve bubne opne.
– Hari Poter je mrtav. Ubijen je dok je pokušavao da pobegne, pokušavao da spasi sebe dok vi polažete živote za njega. Donosimo vam njegovo telo kao dokaz da vašeg junaka više nema.
– Bitka je dobijena. Izgubili ste polovinu svojih boraca. Moji Smrtožderi su brojčano nadmoćniji, a Dečak Koji Je Preživeo je gotov. Nema više potrebe za ratom. Ko god bude nastavljao da pruža otpor, čovek, žena ili dete, biće pogubljen, kao i svi članovi njegove porodice. Izađite sada iz zamka, kleknite preda mnom i bićete pošteđeni. Vaši roditelji i deca, vaši braća i sestre živeće i biće im oprošteno, a vi ćete mi se pridružiti u novom svetu koji ćemo zajedno izgraditi.
Iz zamka i okoline dopirala je tišina. Voldemor mu je bio tako blizu da se Hari nije usuđivao da ponovo otvori oči.
– Hodi – reče Voldemor, a Hari začu kako on kreće napred i Hagrid beše primoran da ga sledi. Sada Hari tek neznatno otvori oči i vide Voldemora kako korača pred njim, noseći preko ramena veliku zmiju Nagini, koja je sada bila oslobođena iz svog začaranog kaveza. Ali Hari nije imao nikakvu mogućnost da izvuče štapić koji mu je bio skriven pod odorom a da ga ne primete Smrtožderi koji su marširali s obe njegove strane kroz tamu koja se polako razdanjivala...
– Hari – jecao je Hagrid. – O, Hari... Hari...
Hari ponovo sklopi oči. Znao je da se primiču zamku i napregnu uši ne bi li preko veselih glasova Smrtoždera i njihovih silnih koraka razaznao znake života onih iznutra.
– Stani.
Smrtožderi stadoše: Hari ih ču kako se ređaju u vrstu naspram otvorenih ulaznih vrata škole. Čak i kroz sklopljene kapke mogao je da vidi crvenkast sjaj koji je značio da na njega pada svetlo iz Ulazne dvorane. Čekao je. Svakog časa će ljudi zbog kojih je pokušao da umre spaziti njega, naizgled mrtvog, u Hagridovom naručju.

– NE!
Krik je bio još užasniji jer nikada nije očekivao niti sanjao da bi profesorka Mek Gonagal mogla da ispusti takav zvuk. U blizini je čuo smeh druge žene i znao je da Belatriks likuje nad očajanjem Mek Gonagalove. Ponovo je prožmirio, samo na sekund, i spazio kako se otvorena vrata ispunjavaju ljudima, dok su preživeli iz bitke izlazili na prednje stepenište da se suoče sa svojim osvajačima i lično se uvere u istinitost Harijeve smrti. Video je Voldemora kako stoji malo ispred njega, mazeći belim prstom Nagini po glavi. Ponovo je zatvorio oči.

– Ne!

– Ne!
– Hari! HARI!
Glasovi Rona, Hermione i Džini bili su gori nego krik Mek Gonagalove. Hari je više od svega želeo da se odazove, ali je ipak naterao sebe da nemo leži, a njihovi krici poslužili su kao okidač i cela skupina preživelih poče da vrišti i viče pogrde Smrtožderima, sve dok...
– TIŠINA! – vrisnu Voldemor i uz prasak i blesak bele svetlosti svima im nametnu tišinu. – Gotovo je! Hagride, položi ga pod moje noge, gde mu je i mesto!
Hari oseti kako biva spušten na travu.
– Vidite? – reče Voldemor, a Hari oseti kako korača napred-nazad odmah kraj mesta gde je ležao. – Hari Poter je mrtav! Da li sada shvatate koliko ste se obmanjivali? On nikada nije bio ništa više do dečak koji se oslanjao na to da će se drugi žrtvovati za njega!
– Pobedio te je! – povika Ron, a čin se prekide i branitelji Hogvortsa ponovo su vikali i vrištali, sve dok im drugi, još silniji prasak ponovo ne oduze glasove.
– Ubijen je dok je pokušavao da se išunja s imanja – reče Voldemor, a u glasu mu se osećalo da uživa u toj laži – ubijen dok je pokušavao sebe da spasi...
Ali Voldemor zaćuta: Hari začu koškanje, povik, zatim još jedan prasak, blesak svetlosti i bolni hroptaj. Tek je neznatno otvorio oči. Neko se otrgao iz gomile i pojurio na Voldemora: Hari vide siluetu kako udara o tlo, Razoružana, i Voldemora kako, smejući se, baca u stranu štapić svog izazivača.
– A ko je ovo? – reče svojim mekim zmijskim siktanjem. – Ko se to doborovoljno javio da nam demonstrira šta se zbiva s onima koji nastavljaju da se bore kad je bitka već izgubljena?
Belatriks se radosno osmehnu.
– To je Nevil Longbotom, Gospodaru! Dečak koji je Kerouvima zadavao onolike muke! Sin onih Aurora, sećate se?
– Ah, da, sećam se – reče Voldemor, s visine odmeravajući Nevila, koji se sada s teškoćom pridigao na noge, nenaoružan i nezaštićen, i stajao na ničijoj zemlji između preživelih i Smrtoždera. – Ali ti si Čistokrvan, zar ne, hrabri moj dečače? – upita Voldemor Nevila, koji je stajao sučeljen s njime, skupivši svoje prazne šake u pesnice.
– Pa šta i da jesam? – reče Nevil glasno.
– Pokazao si duh, hrabrost i plemenite si krvi. Bićeš veoma vredan Smrtožder. Potrebna nam je tvoja sorta, Nevile Longbotome.
– Pridružiću ti se kad se pakao zaledi – reče Nevil. – Dambldorova Armija! – povika on i začuše se poklici odgovora iz mase, koju Voldemorove ućutkujuće čini izgleda nisu bile u stanju da zadrže.
– Dobro onda – reče Voldemor, a Hari u svilenosti njegovog glasa oseti više

pretnje i opasnosti nego u najmoćnijoj kletvi. – Ako je to tvoj izbor, Longbotome, vraćamo se na prvobitni plan. Nek ti se obije – reče on – o glavu.
I dalje gledajući kroz trepavice, Hari vide Voldemora kako maše svojim štapićem. Nekoliko trenutaka kasnije, kroz jedan od razbijenih prozora zamka, nešto nalik izobličenoj ptici prolete kroz polumrak i slete u Voldemorovu ruku. On protrese ubuđali predmet držeći ga za njegov šiljati vrh, a on se zaklati, prazan i iskrzan: Šešir za razvrstavanje.
– U školi Hogvorts više neće biti Razvrstavanja – reče Voldemor. – Više neće biti kuća. Amblem, grb i boje mog plemenitog pretka, Salazara Sliterina, biće dovoljni za sve, zar ne, Nevile Longbotome?
On uperi štapić u Nevila, koji se umiri i ukruti, a zatim silom nabi Šešir na Nevilovu glavu, tako da mu je pao preko očiju. U masi koja ih je posmatrala začu se komešanje i Smrtožderi svi kao jedan podigoše svoje štapiće, držeći borce Hogvortsa na odstojanju.
– Nevil će nam sada demonstrirati šta se dogodi sa svakim ko je dovoljno budalast da mi se i dalje suprotstavlja – reče Voldemor i trzajem svog štapića učini da Šešir za razvrstavanje bukne u plamenu.
Krici zaparaše zoru i Nevil je plamteo, prikovan u mestu, ne mogavši da se pomeri, a Hari nije mogao više da izdrži: morao je da dela...
A zatim se istovremeno desi nekoliko stvari.
Začu se buka s dalekih oboda škole kad, sudeći po zvuku, stotinu ljudi izvan vidika pređe zidove i sjuri se ka zamku uzvikujući glasne ratne pokliče. Istovremeno, Grop se dotetura iza ugla zamka i povika: – HAGER! – Na njegov urlik odgovori rika Voldemorovih džinova: potrčali su ka Gropu poput kidišućih mužjaka slonova, nateravši zemlju da se zatrese. Zatim se začuše kopita i okidanje lukova, i strele počeše da padaju među Smrtoždere, koji rasturiše formaciju, iznenađeno vičući. Hari izvuče Nevidljivi ogrtač ispod svoje odore, prebaci ga preko sebe i skoči na noge u trenutku kad se i Nevil pokrenuo.
Jednim hitrim, gipkim pokretom Nevil se oslobodi Svezujuće kletve koja ga je držala: plamteći šešir spade s njega i on iz njegovih dubina izvuče nešto srebrno, sa svetlucavom drškom s rubinima...
Fijuk srebrnog sečiva nije se čuo od buke nadolazeće gomile i zvuka sukobljenih džinova, od stampeda kentaura, a ipak, kao da je privukao sve poglede. Jednim potezom Nevil odrubi velikoj zmiji glavu, koja se zavrte visoko u vazduhu, presijavajući se na svetlu koje je dopiralo iz Ulazne dvorane, a Voldemorova usta raširiše se u vrisku gneva koji niko nije mogao da čuje i telo zmije se uz tup udarac sruči na tlo pod njegovim nogama...
Skriven ispod Nevidljivog ogrtača, Hari baci Zaštitnu čin između Nevila i Voldemora pre no što je potonji uspeo da podigne svoj štapić. A zatim se prolomi Hagridov povik, nadjačavši sveopšte krike, riku i gromoglasno trupkanje džinova koji

se rvu.

– HARI! – vikao je Hagrid – HARI – GDE JE HARI?
Zavlada haos. Juriš kentaura raštrkao je Smrtoždere, svi su bežali pod obrušavajućim stopalima džinova, a pojačanje koje je stiglo ko zna odakle brujalo je sve bliže i bliže. Hari vide velika krilata stvorenja kako jezde oko glava Voldemorovih džinova, testrali i hipogrif Bakbik kopali su im oči dok ih je Grop pesničio i udarao. A sada su čarobnjaci, što branitelji Hogvortsa što Voldemorovi Smrtožderi, bili primorani da uđu nazad u zamak. Hari je bacao uroke i kletve na svakog Smrtoždera kog bi spazio i oni su padali, ne znajući šta ni ko ih je pogodio, a njihova tela izgazila bi masa koja se povlačila.
Harija, i dalje skrivenog ispod Nevidljivog ogrtača, masa ponese u Ulaznu dvoranu: tragao je za Voldemorom, i spazio ga na drugom kraju prostorije kako ispaljuje čini iz štapića dok je uzmicao u Veliku salu, i dalje kreštavo uzvikujući uputstva svojim sledbenicima dok je slao kletve na sve strane. Hari baci nove Zaštitne čini i Voldemorove nesuđene žrtve projuriše kraj njega u Veliku salu, gde se priključiše bici koja se već rasplamsala.
A onda se pojavi još više ljudi koji su jurili uz prednje stepenice i Hari spazi Čarlija Vizlija kako prestiže Horacija Pužoroga, koji je još uvek nosio svoju smaragdnu pidžamu. Činilo se da su se vratili u pratnji porodica i prijatelja svih hogvortskih učenika koji su ostali da se bore, zajedno s vlasnicima radnji i građanima Hogsmida. Kentauri Bejn, Ronan i Magorijan uleteše u Dvoranu uz glasan topot kopita, a vrata iza Harija koja su vodila do kuhinja bila su izvaljena iz šarki.

Kućni vilenjaci Hogvortsa nagrnuše u Ulaznu dvoranu, vrišteći i mašući satarama i mesarskim noževima, a na njihovom čelu, s medaljonom Regulusa Bleka koji mu je poskakivao na grudima, nalazio se Kričer, čiji je kreketavi glas bio razgovetan čak i kroz svu tu tutnjavu: – Borite se! Borite se! Borite se za mog gospodara, branioca kućnih vilenjaka! Borite se protiv Mračnog gospodara u ime hrabrog Regulusa! Borite se!
Sekli su i boli članke i cevanice Smrtoždera, a sitna lica bila su im prepuna zlobe i gde god da pogleda Hari je video Smrtoždere kako uzmiču pod prostom brojčanom nadmoći neprijatelja, kako padaju pogođeni činima, izvlače iz rana strele kojima ih vilenjaci bodu po nogama, ili naprosto pokušavaju da pobegnu, ali bi ih progutala nadolazeća horda.
No još nije bilo gotovo: Hari pohita između boraca, kraj zatočenika što su se opirali i ulete u Veliku salu.
Voldemor se nalazio u samom središtu bitke, udarao je i kosio sve u blizini. Hari nije mogao da ga dobro nanišani, ali se probi bliže njemu, još uvek nevidljiv, dok je Velika sala postajala sve krcatija pošto su svi koji su bili u stanju da hodaju nagrnuli unutra.
Hari spazi kako Džordž i Li Džordan obaraju Jakslija na pod, vide Dolohova kako

uz vrisak pada od Flitvikove ruke, vide Hagrida kako baca Voldena Maknera preko cele prostorije, kako ovaj udara u suprotan zid i onesvešćen klizi na pod. Video je Rona i Nevila kako obaraju Fenrira Surog, Aberforta kako Ošamućuje Rukvuda, Artura i Persija kako Glupsijea pribijaju za pod i Lucijusa i Narcisu Melfoj kako trče kroz masu, čak i ne pokušavajući da se bore, uzvikujući ime svoga sina.

Voldemor je sada istovremeno vodio dvoboj s Mek Gonagalovom, Pužorogom i Kingslijem, a na licu mu se ocrtavala hladna mržnja dok su oni trčali i saginjali se oko njega, ne mogavši da ga dokrajče...
I Belatriks se još uvek borila, nekih pedesetak metara od Voldemora i, baš kao i njen gospodar, istovremeno se borila s njih troje: Hermionom, Džini i Lunom, koje su se sve do jedne borile iz petnih žila, ali im je Belatriks bila ravna, a Harijevu pažnju odvrati Ubitačna kletva bačena na Džini i koja ju je promašila tek za nekoliko centimetara...
Promenio je pravac, trčeći sada prema Belatriks a ne prema Voldemoru, ali nije prevalio ni nekoliko koraka kad ga neko odgurnu u stranu.
– NEĆEŠ MOJU KĆI, KUČKO JEDNA!
Gospođa Vizli zbaci svoj ogrtač dok je trčala, oslobodivši ruke. Belatriks se okrenu u mestu, grohotom se smejući pojavi svog novog izazivača.
– SKLANJAJTE MI SE S PUTA! – povika gospođa Vizli trima devojčicama i uz zamah štapića upusti se u dvoboj. Hari je s užasom i ushićenjem posmatrao kako štapić Moli Vizli šiba i uvrće se, a osmeh Belatriks Lestrejndž nestaje i pretvara se u iskeženo režanje. Zraci svetlosti poleteše iz oba štapića, pod oko stopala veštica postade vreo i naprsnu. Obe žene su se borile na život i smrt.
– Ne! – vrisnu gospođa Vizli, kada nekoliko učenika pritrča, pokušavajući da joj pritekne u pomoć. – Nazad! Nazad! Ona je moja!
Sada je stotine ljudi stajalo uza zidove posmatrajući dve najžešće borbe, Voldemora s njegova tri protivnika i Belatriks s Moli, a Hari je nevidljiv stajao, rastrzan između dva sukoba, želeći da napadne ali i da zaštiti, ne mogavši da bude siguran da neće pogoditi nekog nedužnog.
– Šta će biti s tvojom decom kad te ubijem? – izazivala je Belatriks, sumanuta kao i njen gospodar, cupkajući dok su Moline kletve šibale oko nje. – Kad mamica ode isto kao i Fredi?
– Nikada... više... nećeš... dotaći... našu... decu! – vrisnu gospođa Vizli.
Belatriks se nasmeja, istim onim ushićenim smehom koji je ispustio njen rođak Sirijus kad se unazad stropoštao kroz Veo, i Hari iznenada postade svestan šta će se dogoditi i pre nego što se to zbilo.
Molina kletva prolete ispod Belatriksine ispružene ruke i pogodi je pravo u grudi, tačno u srce.
Belatriksin likujuć osmeh se ukoči, a oči kao da joj se izbečiše: na jedan kratak trenutak shvatila je šta se zbilo, a zatim pade ničice, gomila posmatrača zaurla, a

Voldemor vrisnu.

Hari se osećao kao da se okreće u usporenom vremenu: video je Mek Gonagalovu, Kingslija i Pužoroga kako bivaju odbačeni unazad, mlatarajući i koprcajući se u vazduhu, kad Voldemorov gnev usled gubitka njegovog poslednjeg, najboljeg zamenika eksplodira silinom bombe. Voldemor podiže štapić i uperi ga pravo u Moli Vizli.
– Protego! – zagrme Hari, Zaštitna čin proširi se posred Sale, Voldemor stade da se osvrće oko sebe, tražeći njen izvor, a Hari najzad svuče sa sebe Nevidljivi ogrtač.
Iznenađeni usklici, klicanje, sa svih strana povici: – Hari! – i – ŽIV JE! – istog časa behu ugušeni. Masa se uplaši i zavlada potpuni i nagli muk dok su se Voldemor i Hari gledali i počeli istovremeno da kruže jedan oko drugog.
– Ne želim da iko drugi pokuša da pomogne – reče Hari glasno, a u potpunoj tišini glas mu se prolamao kao zov trube. – Mora biti ovako. To moram da budem ja.
Voldemor zasikta.
– Poter to ne misli – reče on, razrogačivši svoje crvene oči. – To ne funkcioniše tako, zar ne? Koga ćeš danas upotrebiti kao štit, Poteru?
– Nikoga – prosto reče Hari. – Nema više horkruksa. Sad smo tu samo ti i ja. Dok jedan ne umre, drugi neće moći da živi, a jedan od nas će uskoro zauvek da nestane...
– Jedan od nas? – podrugljivo će Voldemor, a celo telo mu se zateže, i on se zapilji svojim crvenim očima, zmija koja se sprema za napad. – Misliš da ćeš to biti ti, je li, dečak koji je preživeo samo zahvaljujući slučajnosti i zato što je Dambldor povlačio konce?
– Znači bila je slučajnost što je moja majka poginula da bi me spasila, je li? – upita Hari. I dalje su obojica išla postrance, praveći taj savršen krug, održavajući ravnomerno odstojanje jedan od drugog, a za Harija nije postojalo ničije lice izuzev Voldemorovog. – Slučajnost što sam odlučio da se borim s tobom na onom groblju? Slučajnost što se večeras nisam branio a opet sam preživeo, i ponovo se vratio u borbu?
– Slučajnosti! – vrisnu Voldemor, ali i dalje nije napadao, a gomila posmatrača stajala je ukočeno kao da su se skamenili, i činilo se da među stotinama prisutnih u Sali niko nije disao izuzev njih dvojice. – Slučajnosti i sreća i činjenica da si se krio i slinio iza skuta mnogo većih muškaraca i žena, dozvolivši mi da ubijam njih umesto tebe!
– Večeras više nikoga nećeš ubiti – reče Hari dok su kružili i gledali se netremice u oči, zelene u crvene. – Nećeš moći da ubiješ nikog od njih, nikad više. Zar ne shvataš? Bio sam spreman da umrem da te sprečim da ubiješ ove ljude...
– Ali nisi!
– ... hteo sam, i to je bilo presudno. Uradio sam ono što je i moja majka učinila. Zaštićeni su od tebe. Zar nisi primetio kako se nijedna od čini koje si bacio na njih nije održala? Ne možeš da ih mučiš. Ne možeš da ih dodirneš. Ti ne učiš na svojim

greškama, Ridle, je li?

– Usuđuješ se da...
– Da, usuđujem se – reče Hari – ja znam stvari koje ti ne znaš, Tome Ridl. Znam mnogo važnih stvari koje ti ne znaš. Hoćeš da čuješ neke, pre nego što napraviš još jednu veliku grešku?
Voldemor nije progovarao, već se samo šunjao u krug a Hari je znao da mu je privremeno okupirao pažnju, da se suzdržava zbog daleke mogućnosti da Hari možda zaista i zna neku konačnu tajnu...
– Da li je ponovo u pitanju ljubav? – upita Voldemor podrugljivog izraza lica. – Dambldorovo omiljeno rešenje, ljubav, za koju je tvrdio da može da pokori čak i samu smrt, iako ga ljubav nije sprečila da padne s vrha Tornja i slomi se kao stara voštana skupltura? Ljubav, koja me nije sprečila da zgazim tvoju blatokrvnu majku poput bubašvabe, Poteru – a čini se da te sada niko više ne voli toliko da bi ovoga puta istrčao i primio moju kletvu. I šta će te onda sprečiti da umreš sad kad te napadnem?
– Samo jedna stvar – reče Hari, dok su i dalje kružili, obuzeti jedan drugim, dok ih je razdvajala samo ta poslednja tajna.
– Ako ljubav nije ta koja će te ovoga puta spasiti – reče Voldemor – mora da veruješ kako poseduješ magiju kakvu ja nemam, ili možda oružje moćnije od mog?
– Verujem i jedno i drugo – reče Hari i vide kako šok preleće preko zmijolikog lica, mada odmah zatim nestade. Voldemor poče da se smeje i taj zvuk beše mnogo strašniji od njegovog vrištanja: bez trunke radosti, sumanut, odjekivao je širom utihnule Sale.
– Ti misliš da znaš više magije od mene? – reče. – Od mene, od Lorda Voldemora, koji sam izvodio magiju o kojoj Dambldor nikada nije ni sanjao?
– O, sanjao je on o njoj – reče Hari – ali je znao više od tebe, znao je dovoljno da ne učini ono što si ti.
– Hoćeš reći da je bio slab! – vrisnu Voldemor. – I suviše slab da se usudi, i suviše slab da uzme ono što je moglo biti njegovo, što će biti moje!
– Ne, bio je pametniji od tebe – reče Hari – bolji čarobnjak, bolji čovek.
– Ja sam izazvao smrt Albusa Dambldora!
– Mislio si da jesi – reče Hari – ali si pogrešio.
Po prvi put, grupa posmatrača se uskomeša kad stotine ljudi duž zidova preneraženo uzdahnuše kao jedan.
– Dambldor je mrtav! – Voldemor ošinu tim rečima Harija, kao da će mu time zadati neizdrživ bol. – Njegovo telo se raspada u mermernoj grobnici na posedu zamka, video sam ga, Poteru, on se neće vratiti!
– Da, Dambldor je mrtav – reče Hari mirno – ali nisi ti izazvao njegovu smrt. Sâm je izabrao način svoje smrti, izabrao ga je mesecima pre nego što je umro, sve je dogovorio s čovekom za kog si mislio da je tvoj sluga.

– Kakav je ovo detinji san? – reče Voldemor, ali i dalje nije napadao a njegove crvene oči nisu se micale s Harijevih.
– Severus Snejp nije bio tvoj – reče Hari. – Snejp je bio Dambldorov, Dambldorov od trenutka kad si počeo da progoniš moju majku. A nikada to nisi shvatio zbog stvari koju ne možeš da razumeš. Nikada nisi video Snejpa da priziva Patronusa, Ridle, je li?
Voldemor mu ne odgovori. Nastavili su da kruže jedan oko drugog kao vukovi koji se spremaju da se rastrgnu.
– Snejpov Patronus bila je košuta – reče Hari – isti kao i moje majke, zato što ju je voleo gotovo čitavog svog života, još otkad su bili deca. Trebalo je da shvatiš – reče on, videvši kako se Voldemorove nozdrve besno šire. – Tražio ti je da joj poštediš život, zar ne?
– Žudeo je za njom, to je bilo sve – rugao se Voldemor – ali kad je više nije bilo, složio se da postoje druge žene, čistije krvi, dostojnije njega...
– Naravno da ti je to rekao – reče Hari – ali bio je Dambldorov špijun još od trenutka kad si joj zapretio, i od tada je radio protiv tebe! Dambldor je već umirao kad ga je Snejp dokrajčio!
– Nema veze! – zakrešta Voldemor, koji je svaku reč pomno upijao, ali sada ispusti kikot mahnitog smeha. – Nije važno da li je Snejp bio moj ili Dambldorov, ni kakve su sitne prepreke pokušali da mi stave na put! Uništio sam ih kao što sam uništio i tvoju majku, Snejpovu navodnu veliku ljubav! Oh, ali sad sve ima smisla, Poteru, i to na način koji ti ne bi ni mogao da razumeš!
– Dambldor je pokušavao da mi uskrati Starozovni štapić! Nameravao je da Snejp postane pravi gospodar štapića! Ali ja sam tamo stigao pre tebe, dečače – stigao sam do štapića pre nego što si uspeo da ga se dočepaš, shvatio sam istinu pre tebe. Ubio sam Severusa Snejpa pre tri sata, a Starozovni štapić, Smrtoštap, Štapić sudbine sada je zaista moj! Dambldorov poslednji plan je propao, Hari Poteru!
– Da, jeste – reče Hari. – U pravu si. Ali pre nego što pokušaš da me ubiješ, savetujem ti da razmisliš o svemu što si učinio... razmisli i probaj da prikupiš bar malo pokajanja, Ridle...
– Šta ti to znači?
Od svih stvari koje mu je Hari rekao, više od svakog otkrovenja ili izazova, Voldemora ništa nije šokiralo više od ovog. Hari vide kako mu se zenice sužavaju u tanke proreze, spazi da mu je koža oko očiju prebledela.
– To ti je poslednja šansa – reče Hari – jedino što ti je preostalo... video sam šta ćeš u suprotnom postati... budi čovek... pokušaj... pokušaj da se pokaješ...
– Kako se usuđuješ...? – ponovo će Voldemor.
– Da, usuđujem se – reče Hari – jer Dambldorov poslednji plan nije se meni obio o glavu, već tebi, Ridle.
Voldemorova šaka zadrhta na Starozovnom štapiću, a Hari čvrsto stegnu Drakov.

Čas će, znao je, kucnuti već za nekoliko trenutaka.

– Štapić te i dalje ne služi kao što bi trebalo jer si ubio pogrešnu osobu. Severus Snejp nikada nije bio pravi gospodar Starozovnog štapića. On nikada nije pobedio Dambldora.
– Ubio je...
– Da li me ti uopšte slušaš? Snejp nikada nije pobedio Dambldora! Njih dvojica su isplanirali Dambldorovu smrt! Dambldor je nameravao da pogine neporažen, kao poslednji pravi gospodar štapića! Da je sve prošlo po planu, moć štapića umrla bi zajedno s njim, jer mu nikada ne bi bila oduzeta!
– Ali, Poteru, onda Dambldor kao da mi je poklonio štapić! – Voldemorov glas podrhtavao je od zlobnog zadovoljstva. – Ukrao sam štapić iz grobnice njegovog poslednjeg gospodara! Uzeo sam ga protiv njegove želje! Njegova moć je moja!
– Ridle, ti i dalje ne shvataš, je li? Posedovanje štapića nije dovoljno! Držati ga, koristiti ga, to ga ne čini zaista tvojim. Zar nisi slušao Olivandera? Štapić bira čarobnjaka... Starozovni štapić je priznao novog gospodara pre no što je Dambldor umro, nekoga ko ga čak nije ni uzeo u ruke. Novi gospodar je Dambldoru oduzeo štapić protiv njegove volje nikada ne shvativši šta je zapravo učinio, niti da mu je najopasniji štapić na svetu podario svoju odanost...
Voldemorove grudi brzo su se dizale i spuštale, a Hari je osećao da se sprema kletva, osećao ju je kako raste u štapiću koji mu je bio uperen u lice.
– Pravi gospodar Starozovnog štapića bio je Drako Melfoj.
Na Voldemorovom licu na trenutak se pojavi tup šok, ali zatim nestade.
– Ali kakve to veze ima? – reče on nežno. – Čak i da si u pravu, Poteru, to nema nikakve veze kad smo ti i ja u pitanju. Ti više nemaš Feniksov štapić: naš dvoboj sad zavisi isključivo od veštine... a kad te ubijem, lako ću se pobrinuti za Draka Melfoja...

– Ali zakasnio si – reče Hari. – Propustio si svoju priliku. Ja sam te pretekao. Ja sam savladao Draka još pre nekoliko nedelja. Uzeo sam mu ovaj štapić.
Hari mahnu glogovim štapićem i oseti kako se svi pogledi u Sali okreću prema njemu.
– Znači, sve se svodi na sledeće – prošaputa Hari – da li štapić u tvojoj ruci zna da je njegov prethodni gospodar razoružan? Jer ako zna... ja sam pravi gospodar Starozovnog štapića.
Kroz začarano nebo iznad njih iznenada se probi crvenozlatni sjaj, u trenutku kad se rub zaslepljujućeg sunca pojavio preko ivice najbližeg prozora. Svetlo ih obojicu u isti čas pogodi u lice, a Voldemorovo se iznenada pretvori u plamteću mrlju. Hari začu piskavi glas kako krešti dok je i on uzvikivao svoju poslednju nadu ka nebesima, uperivši Drakov štapić:
– Avada kedavra!
– Ekspeliarmus!
Prasak je bio poput topovskog udara i zlatni plamenovi koji buknuše između njih,

u samom središtu kruga koji su opisivali koracima, označi mesto gde se čini sudariše. Hari vide Voldemorov zeleni zrak kako se susreće s njegovom čini, vide Starozovni štapić kako leti visoko, crn naspram svitanja, vrteći se preko začarane tavanice kao Naginina glava, obrćući se u vazduhu ka gospodaru kojeg nije hteo da ubije, koji je došao da ga najzad uzme kao svojeg. I Hari, s nepogrešivom veštinom Tragača uhvati štapić, dok je Voldemor padao unazad, raširenih ruku, a sužene zenice skerletnocrvenih očiju okretale su mu se naviše u dupljama. Tom Ridl pade na tlo s razočaravajuće običnom konačnošću, oronulog i sasušenog tela, praznih belih šaka, a zmijoliko lice bilo mu je prazno i neznajuće. Voldemor je bio mrtav, ubijen sopstvenom odbijenom kletvom, a Hari je stajao s dva štapića u ruci, zureći naniže u ljušturu svog neprijatelja.

Drhtava sekunda tišine zadrža trenutni šok: a zatim se oko Harija prolomi graja dok su krici, bodrenje i vika posmatrača parali vazduh. Žustro novorođeno sunce zaslepljivalo ih je kroz prozore dok su hrlili ka njemu, a prvi koji su do njega došli behu Ron i Hermiona, njihove behu ruke koje se obaviše oko njega, njihovi nerazgovetni poklici ga zaglušiše. A zatim su tu bili Džini, Nevil i Luna, zatim svi Vizlijevi i Hagrid, Kingsli i Mek Gonagalova i Flitvik i Sprautova, i Hari nije mogao da čuje ni reč onoga što su vikali, niti da razazna čije su ga sve šake hvatale, vukle, pokušavajući da zagrle neki delić njega, stotine njih se tiskalo, svi željni da dodirnu Dečaka Koji Je Preživeo, razlog zbog kog je sada sve napokon bilo gotovo...
Sunce se polako ali sigurno dizalo nad Hogvortsom, a Velika sala sijala je životom i svetlošću. Hari je postao neodvojiv deo pomešanih izliva slavlja i žaljenja, bola i radosti. Želeli su da bude tu s njima, njihov vođa i simbol, njihov spasitelj i vodič, a kao da nikome nije padalo na pamet da nije spavao i da je čeznuo za prisustvom tek nekolicine njih. Morao je da priča s ožalošćenima, da ih drži za ruke, prisustvuje njihovim suzama, prima njihovu zahvalnost, da čuje vesti koje su sada dolazile sa svih strana, kako je jutro odmicalo, da su se ljudi širom zemlje povratili iz Kontrolišućih kletvi, da Smrtožderi beže ili bivaju zarobljeni, da tog časa nevine u Askabanu puštaju na slobodu, i da je Kingsli Okovgrom imenovan za privremenog ministra magije...
Odneli su Voldemorovo telo i položili ga u dvoranu van Sale, dalje od tela Freda, Tonks, Lupina, Kolina Kriveja i pedeset drugih koji su umrli boreći se protiv njega. Mek Gonagalova je ponovo vratila stolove, ali više niko nije sedeo po kućama: svi su bili zbijeni zajedno, učitelji i đaci, duhovi i roditelji, kentauri i kućni vilenjaci, a Firenzi je ležao u ćošku, oporavljajući se, dok je Grop virio kroz razbijeni prozor a ljudi su mu ubacivali hranu u nasmejana usta. Nakon nekog vremena, iscrpljen i iznuren, Hari se našao na klupi kraj Lune.
– Da sam ja ti, želela bih malo mira i tišine – reče ona.
– Voleo bih da mogu – odgovori on.
– Ja ću im odvratiti pažnju – reče ona. – Upotrebi svoj Ogrtač.

I pre nego što je stigao da bilo šta izusti, ona povika: – Uuuuu, vidite, brbljavi odličnjak! – i pokaza kroz prozor. Svi koji su je čuli osvrnuše se, a Hari prebaci Ogrtač preko sebe i ustade.

Sada je mogao da se kreće kroz Salu bez smetnji. Spazio je Džini dva stola dalje. Sedela je glave položene na majčino krilo: biće kasnije vremena za razgovor, mnogih sati, dana, a možda i godina za priču. Video je Nevila, s Grifindorovim mačem kraj tanjira dok je jeo, okruženog grupicom srdačnih obožavatelja. Hodao je između stolova kad spazi troje Melfojevih, tesno zbijene, kao da nisu sigurni da li bi trebalo da budu tu ili ne, ali niko nije obraćao pažnju na njih. Gde god bi se osvrnuo video je okupljene porodice, i najzad spazi dvoje za čijim je prisustvom najviše čeznuo.

– Ja sam – promrmlja, čučnuvši između njih. – Hoćete li da pođete sa mnom?
Oni odmah ustadoše i on, Ron i Hermiona zajedno napustiše Veliku salu. Mermerno stepenište bilo je puno ogromnih rupa, deo ograde je nestao, a penjući se njime svakih par koraka naišli bi na krš i krvave mrlje.
Negde u daljini čuli su Pivsa kako leti kroz hodnike pevajući pobedničku pesmu koju je sam ispevao:

Uspeli smo, pobedismo, Poterko je Pravi

A Voldi se usmrdeo, vreme da se slavi!

– Baš ti pruža pravi dojam o dubini i tragediji cele stvari, zar ne? – reče Ron, otvorivši vrata da propusti Harija i Hermionu.
Sreća će doći, pomisli Hari, ali u ovom trenutku bila je prigušena iznurenošću, a patnja zbog gubitka Freda, Lupin i Tonks probadala ga je pri svakom koraku, poput fizičkog bola. A iznad svega osećao je čudesno olakšanje i želju za snom. Ali prvo je Ronu i Hermioni, koji su toliko dugo bili uz njega i koji su zaslužili da znaju istinu, dugovao objašnjenje. S velikim naporom im je prepričao šta je video u Situ-za-misli i šta se zbilo u Šumi, i još nisu ni stigli da izraze svoju preneraženost i čuđenje kad najzad stigoše do mesta gde su se zaputili, iako niko od njih nije pomenuo odredište.
Gargojl koji je čuvao ulaz u direktorovu kancelariju je u međuvremenu, otkad ga je poslednji put video, oboren u stranu. Stajao je nakrivljeno, delujući pomalo ošamućeno i Hari se pitao da li će uopšte biti u stanju da razazna lozinku.
– Možemo li da se popnemo? – upita on gargojla.
– Slobodno – zahropta statua.
Oni ga preskočiše i dođoše do spiralnog stepeništa koje se polako kretalo naviše poput pokretnih stepenica. Hari odškrinu vrata na samom vrhu.
Tek što je ovlaš spustio pogled na kameno Sito-za-misli na radnom stolu, gde ga je i ostavio, kad ga zaglušujuća buka natera da poskoči, pomislivši da su u pitanju kletve, Smrtožderi povratnici i ponovno rađanje Voldemora...
Ali u pitanju je bio aplauz. Svuda duž zidova, direktori i direktorke Hogvortsa

izražavali su mu stojeće ovacije. Mahali su svojim šeširima, a u nekim slučajevima i perikama, posezali u druge ramove da bi jedni drugima stegli ruke, plesali su i skakutali po stolicama na kojima su bili naslikani, Dilis Dervent je besramno jecala, Dekster Forteskju je mahao svojom trubicom za sluh, a Fineas Nigelus je vikao svojim piskavim ispucalim glasom: – I nek se zna da je i kuća Sliterin odigrala svoju ulogu! Da se naš doprinos ne zaboravi!

Ali Hari je video samo čoveka koji je stajao na najvećem portretu, tačno iza direktorove stolice. Suze su se slivale iza polumesečastih naočara i kapale u dugu srebrnu bradu, a ponos i zahvalnost koji su zračili iz njega ispuniše Harija istim onim spokojem kao i Feniksova pesma.
Najzad Hari podiže ruke i portreti utonuše u tišinu punu poštovanja, smešeći se, brišući oči i željno iščekujući da im se obrati. On, pak, svoje reči uputi Dambldoru, birajući ih veoma pažljivo. Ma koliko bio iscrpljen i obnevideo, morao je da načini još ovaj poslednji napor, da zatraži taj poslednji savet.
– Stvar koja je bila pohranjena u skrivalici – poče on – ispala mi je u Šumi. Ne znam tačno gde, ali neću je ponovo tražiti. Da li se slažete?
– Da, dragi moj dečače – reče Dambldor, dok su portreti njegovih kolega delovali zbunjeno i radoznalo. – Mudra i hrabra odluka, ali od tebe nisam ništa manje ni očekivao. Da li iko drugi zna gde je pala?
– Niko – reče Hari, a Dambldor zadovoljno klimnu glavom.
– Ipak, zadržaću Ignatov poklon – reče Hari, a Dambldor se ozari.
– Ali, naravno, Hari, tvoj je zauvek, sve dok ga ne preneseš dalje!
– A tu je i ovo.
Hari podiže Starozovni štapić, a Ron i Hermiona ga pogledaše s poštovanjem koje, čak ni u ovom zbunjenom i neispavanom stanju, Hariju nije bilo drago da vidi.
– Ne želim ga – reče Hari.
– Šta? – reče Ron glasno. – Jesi li ti pošandrcao?
– Znam da je moćan – reče Hari umorno. – Ali bio sam srećniji s mojim. Zato...
On pročeprka po kesi koja mu je visila oko vrata i izvuče dve polovine zelenike
koje su bile još uvek, jedva, povezane najtanjom niti Feniksovog pera. Hermiona je rekla da se ne može popraviti, da je oštećenje preveliko. Znao je samo da, ako to ne upali, ništa neće.
Položio je slomljeni štapić na direktorski sto, dodirnuo ga samim vrhom Starozovnog štapića i rekao: – Reparo.
Kad se njegov štapić ponovo zacelio, iz vrha mu pokuljaše crvene iskre. Hari je znao da je uspeo. Uzeo je štapić od zelenike i Feniksovog pera i osetio iznenadnu toplinu u prstima, kao da se i oni i štapić raduju što su ponovo sjedinjeni.
– Staviću Starozovni štapić – reče on Dambldoru, koji ga je posmatrao s ogromnom prisnošću i divljenjem – nazad odakle je i došao. Nek tamo počiva. Ukoliko umrem prirodnom smrću kao Ignat, njegova moć će biti poništena, zar ne?

Prethodni gospodar nikada neće biti poražen. To će biti njegov kraj.

Dambldor klimnu glavom. Oni se nasmešiše jedan drugom.
– Jesi li siguran? – upita Ron. Dok je gledao u Starozovni štapić u glasu mu se osećao tek tanani prizvuk čežnje.
– Mislim da je Hari u pravu – reče Hermiona tiho.
– Taj štapić sa sobom nosi više nevolja no što vredi – reče Hari. – A da budem iskren – on okrenu leđa naslikanim portretima, misleći sada samo na krevet s baldahinom koji ga je čekao u grifindorskoj kuli, i pitajući se da li će Kričer moći tamo da mu donese sendvič – imao sam već dovoljno nevolja za ceo život.

Epilog: Devetnaest godina kasnije


Činilo se da je jesen te godine došla sasvim iznenada. Jutro prvog septembra bilo je sveže i zlatno poput jabuke, i dok je mala porodica hitala preko bučnog druma ka velikoj, garavoj stanici, izduvni gasovi iz automobilskih auspuha i dah pešaka svetlucali su se poput paučina na hladnom vazduhu. Dva velika kaveza drmala su se povrh krcatih kolica koja su roditelji gurali. Sove u njima uvređeno su hučale, a riđokosa devojčica uplakano je išla za svojom braćom, stežući očevu ruku.

– Još malo pa ćeš i ti ići – reče joj Hari.
– Dve godine – šmrktala je Lili. – Hoću da idem sada!
Putnici su radoznalo zurili u sove dok je porodica krivudala između njih ka zidu koji je odvajao perone devet i deset. Preko halabuke koja ih je okruživala do Harija dopre Albusov glas: njegovi sinovi nastavili su raspravu koju su započeli u kolima.
– Neću! Neću biti u Sliterinu!
– Džejmse, prekini već jednom! – reče Džini.
– Samo sam rekao da bi mogao da bude – reče Džejms, kezeći se svom mlađem bratu. – Nema ničeg lošeg u tome. Mogao bi da bude u Slit...

Ali Džejms uhvati majčin pogled i ućuta. Petoro Poterovih približavalo se barijeri. Uputivši svom mlađem bratu blago ohol pogled preko ramena, Džejms uze kolica od svoje majke i potrča. Trenutak kasnije nestade.

– Pisaćete mi, zar ne? – smesta upita Albus roditelje, koristeći trenutno odsustvo svoga brata.
– Svakog dana, ako želiš – reče Džini.
– Ne svakog dana – brzo reče Albus. – Džejms kaže da većini dece pisma od kuće stižu jednom mesečno.
– Džejmsu smo prošle godine pisali triput nedeljno – reče Džini.
– A i nemoj da veruješ svemu što ti brat bude pričao o Hogvortsu – ubaci se Hari.
– Tvoj brat voli da se šali.
Oni zajedno poguraše druga kolica napred, prikupljajući brzinu. Kad su stigli do pregrade, Albus zažmuri, ali do sudara nije došlo. Umesto toga, porodica izbi na peron devet i tri četvrt, zaklonjen gustom, belom parom koja je kuljala iz skerletnog Hogvorts ekspresa. Kroz izmaglicu u kojoj je Džejms već nestao rojile su se nerazaznatljive siluete.
– Gde su? – upita Albus zabrinuto, čkiljeći ka zamagljenim obličjima kraj kojih su prolazili duž perona.
– Pronaći ćemo ih – uveravala ga je Džini.
Ali para je bila gusta i bilo je teško razaznati bilo čije lice. Odsečeni od svojih vlasnika, glasovi su zvučali neprirodno glasno. Hariju se učini da čuje Persija kako glasno razglaba o zakonodavstvu metli, te mu je bilo prilično drago što ima izgovor da ne staje da bi se pozdravio...
– Mislim da su to oni, Al – iznenada reče Džini.
Grupica ljudi izroni iz magle, stojeći kraj poslednjeg vagona. Lica su im postala razaznatljiva tek kada su im Hari, Džini, Lili i Albus prišli.
– Ćao – reče Albus, s neverovatnim olakšanjem.
Rouz, koja je već obukla svoju novu novcijatu hogvortsku odoru, nasmeši mu se.
– Jeste li se dobro parkirali? – upita Ron Harija. – Ja jesam. Hermiona nije verovala da ću moći da položim normalski vozački ispit, zar ne? Mislila je da ću morati da Zbunim ispitivača.
– Ne, nisam – reče Hermiona – imala sam puno poverenje u tebe.
– Istini za volju, i jesam ga Zbunio – prošaputa Ron Hariju, dok su zajedno unosili Albusov kovčeg i sovu u voz. – Samo sam zaboravio da pogledam u bočni retrovizor, a zaista, za to uvek mogu da koristim Natčulnu čin.
Nazad na peronu zatekli su Lili i Hjuga, Rouzinog mlađeg brata, kako živo diskutuju o tome u koje će kuće biti razvrstani kad najzad odu na Hogvorts.
– Ako ne budeš u Grifindoru, odreći ćemo te se – reče Ron – ali bez pritiska.
– Rone!
Lili i Hjugo se nasmejaše, ali su Albus i Rouz izgledali ozbiljno.

– Ne misli on to – rekoše Hermiona i Džini, ali Ron više nije obraćao pažnju na njih. Uhvativši Harijev pogled, on krišom klimnu ka tački nekih pedesetak metara dalje. Para se na trenutak proredila, i troje ljudi stajalo je u oštrom kontrastu spram kovitlave izmaglice.

– Vidi ko je to.
Drako Melfoj je stajao tamo sa svojom ženom i sinom, u crnom kaputu zakopčanom do grla. Kosa mu se malo povlačila, što je samo naglašavalo njegovu špicastu bradu. Njegov sin je ličio na Draka koliko i Albus na Harija. Drako vide da Hari, Ron, Hermiona i Džini zure u njega, odsečno im klimnu glavom i ponovo se okrenu u stranu.
– Znači to je mali Skorpijus – reče Ron sebi u bradu. – Potrudi se da budeš bolja od njega na svakom kontrolnom, Rozi. Hvala bogu te si nasledila majčinu pamet.
– Rone, za ime sveta – reče Hermiona, poluprekorno poluzabavljeno. – Ne pokušavaj da ih okrećeš jedne protiv drugih pre nego što su uopšte i pošli u školu!
– U pravu si, izvini – reče Ron, ali ne mogavši da se obuzda, dodade – ipak, Rozi, nemoj da si se previše sprijateljila s njim. Deka Vizli ti nikada ne bi oprostio kad bi se udala za Čistokrvnog.
– Hej!
Džejms se ponovo pojavio. Otarasio se svog sanduka, sove i kolica, i očito je bio pun novosti.
– Tedi je tamo – reče on bez daha, pokazujući preko ramena ka uskovitlanim oblacima pare. – Upravo sam ga video! I pogodite šta radi? Cmače se s Viktoar!
On podiže pogled ka odraslima, očevidno razočaran odsustvom reakcija.
– Naš Tedi! Tedi Lupin! Cmače našu Viktoar! Našu rođaku! A kad sam pitao Tedija šta to radi...
– Prekinuo si ih? – reče Džini. – Isti si kao Ron...
– ... rekao mi je da je došao da je isprati! A zatim mi je rekao da brišem! On se cmače s njom! – dodade Džejms, kao da brine da li se dovoljno jasno izrazio.
– Oh, bilo bi divno kad bi se uzeli! – prošaputa Lili ekstatično. – Tedi bi tada stvarno bio deo porodice!
– Već nam ionako dolazi na večeru četiri puta nedeljno – reče Hari. – Što ga prosto ne pozovemo da živi s nama i prebrinemo to već jednom?
– Da! – s entuzijazmom će Džejms. – Ne bi mi smetalo da delim sobu s Alom – Tedi može da dobije moju sobu!
– Ne – reče Hari strogo – ti i Al ćete da delite sobu samo kad budem želeo da srušim kuću.
Pogledao je na izubijani, stari sat koji je nekada pripadao Fabijanu Pruitu.
– Skoro će jedanaest, bolje se ukrcajte.
– Ne zaboravi da preneseš naše poljupce Nevilu! – reče Džini Džejmsu dok ga je grlila.

– Mama! Ne mogu profesoru da prenosim poljupce!

– Ali ti znaš Nevila...

– Van škole da, ali u školi je on profesor Longbotom, zar ne? Ne mogu da uđem na Herbologiju i da mu prenesem poljupce...
Odmahujući glavom na ove majčine gluposti, on dade oduška svojim osećanjima šutnuvši Albusa.
– Vidimo se kasnije, Al. Čuvaj se testrala.
– Mislio sam da su nevidljivi? Rekao si da su nevidljivi!
Ali Džejms se samo nasmejao, dozvolivši majci da ga poljubi, ovlaš je zagrlio oca, a zatim uskočio u voz koji se sve brže punio. Videli su ga kako maše, a zatim trči uz prolaz da pronađe svoje prijatelje.
– Ne treba da se brineš za testrale – reče Hari Albusu. – Oni su nežna stvorenja, nema ničeg strašnog u vezi s njima. A uostalom, nećete do škole ići kočijama, ići ćete čamcima.
Džini poljubi Albusa za rastanak.
– Vidimo se za Božić.
– Ćao, Al – reče Hari, dok ga je sin grlio. – Ne zaboravi da vas je Hagrid pozvao na čaj sledećeg petka. Ne kači se s Pivsom. Ne upuštaj se ni s kim u dvoboj dok ne naučiš kako. I ne daj Džejmsu da te zavitlava.
– A šta ako budem u Sliterinu?
Ovaj šapat je bio namenjen samo njegovom ocu, i Hari je znao da je samo trenutak polaska mogao da natera Albusa da otkrije koliko je dubok i iskren taj njegov strah.

Hari čučnu tako da je Albusovo lice bilo tek nešto iznad njegovog. Albus je jedini od troje Harijeve dece nasledio Liline oči.
– Albuse Severuse – reče Hari tiho, tako da niko sem Džini nije mogao da ga čuje, a ona je imala dovoljno takta da se pretvara da maše Rouz, koja je sada već bila u vozu – dobio si ime po dvojici direktora Hogvortsa. Jedan od njih bio je sliterinac i verovatno najhrabriji čovek kojeg sam ikad upoznao.
– Ali recimo da bude...
– ... onda će kuća Sliterin steći odličnog učenika, zar ne? Nama je svejedno, Al. Ali ako je tebi to važno, moći ćeš da izabereš Grifindor umesto Sliterina. Šešir za razvrstavanje uzima i tvoj izbor u obzir.
– Stvarno?
– Meni jeste – reče Hari.
Nikada to ranije nije rekao nijednom svom detetu, i video je čuđenje na Albusovom licu kad je to izgovorio. Ali sada su se vrata duž skerletnocrvenog voza zatvarala, a mutna obličja roditelja sjatila su se zarad oproštajnih poljubaca i podsećanja u poslednjem trenutku. Albus uskoči u kupe i Džini zatvori vrata za njim. Učenici su visili s prozora kraj njih. Činilo se da je veliki broj lica, što iz voza što

napolju, okrenut ka Hariju.

– Zašto svi zure? – želeo je Albus da zna, dok su se on i Rouz propinjali da vide druge učenike.
– Ne brini se ti zbog toga – reče Ron. – To je zbog mene. Ja sam strašno čuven. Albus, Rouz, Hjugo i Lili se nasmejaše. Voz je počeo da se kreće, a Hari je išao
kraj njega posmatrajući mršavo lice svoga sina, već ozareno od ushićenja. Hari je nastavio da se smeši i da maše, iako je bio pomalo žalostan, gledajući svog sina kako se klizeći udaljava...
Na jesenjem vazduhu nestade i poslednji tračak pare. Voz je zamakao za ugao.
Harijeva ruka i dalje je bila podignuta u znak oproštaja.
– Biće njemu dobro – promrmlja Džini.
Okrenuvši se da je pogleda, Hari rasejano spusti ruku i dodirnu ožiljak u obliku munje na svom čelu.
– Znam da hoće.
Harija ožiljak već devetnaest godina nije zaboleo. Sve je bilo u redu.