Karlos Fuentes-Adam u raju

First topic message reminder :



moćna priča o ljubavi i strasti, kriminalu i korupciji, mafiji i politici.
Veliki majstor je napisao politički triler, prvi takav roman u svom opusu. Na pozornici romana Adam u raju promiču slike Meksika i slike Evrope, tajkuni i političari, tajne službe i organizovani kriminal.
Arhipelag je objavio jedno od prvih svetskih izdanja ovog Fuentesovog romana.
Glavni junak romana Adam Gorospe, novopečeni bogataš, priča o svom društvenom usponu i o svetu u kome se odjednom našao, kao i o sprezi velikog novca, ozbiljne mafije i visoke politike, pripremajući zaplet dostojan najuzbudljivijih krimi romana. Fuentes iznutra i sa ogromnom snagom prikazuje i nevidljive i brutalne mehanizme savremene moći. Pričajući o tome kako je, neočekivano i za samog sebe i za druge, postao bogat, ne prezajući ni od jednog sredstva, junak romana Adam u raju ispisuje veliku povest savremenog sveta.
Nad uzbudljivim događajima u ovom romanu, nesvakidašnjim zapletima i preokretima, kao i ukrštenim pričama o ljubavi i strasti, kriminalu i politici, u Fuentesovom romanu stoji pitanje koje se kao neki lajtmotiv provlači kroz čitav roman: Kako zaustaviti propast u koju ide čitava zemlja?

30.


VESTI O KOMETI
U večitoj raspravi o kometama, pobožni Guemes (napokon je otkrio svoje ime) iznosi da je svaki prolazak asteroida bio proročanski znak: 1965. početak kraja IRP\'7b12\'7d i predsednička nadmoć; 1957. kometa nagoveštava kraj „meksičkog čuda” i gubitak revolucionarnih iluzija; da ne govorimo 1910: nakon Revolucije, Madera ulazi u glavni grad, potresi, prolazi kometa; 1908. stari diktator Porfirio Dijas posmatra prolazak komete s kule Ćapultepek, koja najavljuje da je Meksiko zreo za demokratiju, i nazdravlja; 1852. prolazak komete se poklapa s krajem diktature Santa Ane i početkom oslobodilačke revolucije; 1758. svetlost komete najavljuje buduću revoluciju nezavisnosti; 1682. vicekralj La Lagune, vojvoda De Paredes, naređuje da se na malom trgu El Volador izvrši vešanje Antonija Benavidesa, prekookeanskog gusara koji je okončao svoj život na suvom, samo zato što je uzeo sumanuti nadimak „El Tapado”,\'7b13\'7d što dokazuje da svaka prošlost određuje budućnost; 1607. Luis Velasko, sin, po drugi put je imenovan za vicekralja Nove Španije; zabranio je ropstvo Indijanaca, ali je potukao crnačke divljake kraj Rio Blanka koji su bili pod komandom Jange, mada ih ubrzo pomilovao i poklonio im novi grad San Lorenso de los Negros, u Verakrusu: ovoga puta, kometa je proslavila dobru vladu, izjavljuje Guemes; međutim, 1553. kometa se podudara sa strahovitom poplavom Meksiko Sitija, pokazujući da svojim prolaskom slavi sreću ali nagoveštava i nesreću; a 1531. (pobožni čovek dolazi do vrhunca u svom izlaganju) pojavile su se zajedno kometa i Devica: došao je kraj paganizmu; moj gospodine don Visarone, jeste, pobedila je vera, odgovorio je naučnik, Visaron, koji nije hteo da ostane u senci otkrivši, poput vernika, svoje ime, jeste, samo što je 1508, u vreme kada u Meksiku hrišćanstvo još nije bilo na pomolu, moj gospodine don Guemese, prošao meteor praćen munjama i iskrama, požarom astečkih hramova, nemirnim talasima koji su uzburkali naše vode, vetrom koji je zapevao zajedno s bolnim Ljoroninim vapajima koja je svake noći hodala ulicama grada zapomažući, joj, deco moja, joj, deco moja...
– To je dokaz za sve što sam rekao: najava Hristovog dolaska – uzvikuje vernik.
– To je zamka, velika varka – smeje se Visaron. – Šta povezuje sve komete? Kažem vam: to nije ni istorija, to je fizika. Kometa je u Sunčevoj elipsastoj orbiti. Sastavljena je od leda i stene. Proizvodi gasoviti omotač. Dužina njenog repa iznosi više miliona kilometara. Izbacuje sitne iskre. Kometa je Sunčevo delo. Ipak, ona nije odraz Sunčeve svetlosti. Odražava Sunčevo zračenje, i to je nešto drugo, ona emituje sopstvenu svetlost. Prolaznu svetlost, moj dobri gospodine. Kometa ispari blizu sunca. Prestaje da postoji.
– Ali podudara se sa istorijskim događajima, to je vidljiva manifestacija poklapanja vere sa činjenicama...
– Vi ste taj koji dovodi u vezu istoriju sa čudom, čudo s kometom. Shvatite to: svake godine se pojavi devet kometa. Šta mi to govorite? O čemu vi pričate?
Ništa, nego vrtlar Adama Gorospea (ja sam taj, pripovedač), peva dok radi:
„Kometo, da si znala / To što si najavljivala /Nikada se ne bi pojavila / Nebom svetlela / Nisi kriva ti / Niti Bog koji te je poslao.”

31.


Tražim s koje strane da napadnem Gongoru i jedan običan poziv mi daje rešenje.
Mali mešanac dolazi mi u posetu, ko zna s kakvom opakom namerom. Ja se sastajem s jednim od mojih savetnika kojeg sam zamolio da ostane kako bih Gongori ukazao da među nama nema tajni. To što on želi da mi kaže, neka mi kaže pred svedocima. Gotovo je sa sitnim dvorskim intrigama, te da li ćemo obojica da vladamo, te ko će biti broj jedan a ko broj dva, te da li je broj jedan zaklon broja dva, te da li ćemo se odnositi jedan prema drugom ravnopravno, jedino što sam ja, kao civilno lice, pogodniji za šefa države nego jedno vojno lice, svršeno je s militarizmom, predsednik treba da bude običan građanin, i tako dalje, i tako dalje.
Kao što sam rekao, zamolio sam jednog službenika da ostane u kancelariji kada Gongora dođe. Da vidimo da li će se usuditi da mi predloži suludu ideju u prisustvu trećeg lica.
Liliputanac ulazi i pretvara se da mu nije drago što je prisutna druga osoba.
– Don Diego Osorio – predstavljam mog saradnika. – Don Adam Gongora.
Ovaj ga pozdravi jednim „dobar dan” kao da ispraća mog saradnika, koji, postupajući po mojim uputstvima, ponovo seda bez obzira na očigledno negodovanje Adama Gongore. Tajac.
Moj saradnik nudi Gongori cigaretu. Gongora odbija. Moj saradnik prinosi cigaretu ustima i ispruživši ruku da vidi da li funkcioniše, pali svoj upaljač blizu Gongorinog lica.
Plamen jedva da je okrznuo Gongorino sitno lice. Gongora počinje da viče.
Krik jeze, agonije, užasa, egzorcizma, straha, straha, straha.
Čovečuljak ustaje. Ne može da izbegne pokret: pruža ruke kao da želi da se zaštiti od bezazlenog plamička upaljača.
To je figura terora.
Gledam ga. Gledamo se.
Gongora u svojim očima odaje bes zbog toga što je viđen u stanju nemoći. Moj saradnik gasi upaljač. Razume moj pogled. Razume moje pokrete. Ponovo pali napravicu. Igra se njome. Na jedan prećutni znak s moje strane, približava je otvoreno Gongorinom licu. Gongora me gleda sa ogromnom mržnjom. Pruža ruku. Ne ustručava se da sam ugasi uzrok svog užasa. Skriva ruku. Prekriva oči drugom rukom. Potpuno gubi strpljenje. Okreće nam leđa. Brzo izlazi iz kancelarije. Moj saradnik ponovo stavlja crne naočare koje je ljubazno skinuo kako bi izgledao normalno pred Gongorom. Hvala, Dijego.
Ali, zašto i dalje svi nose crne naočare?

32.


Opisana scena vratila mi je, gospodo, poverenje za koje sam strahovao da sam ga izgubio usled svih peripetija koje sam ovde opisao. Izgledalo je kao da se sve događalo sa ciljem da me zbuni. Crne naočare mojih službenika. Romantični preporod moje jadne Prisile. Pojava pretećeg vojnika Adama Gongore.
A povrh svega, moja nesrećna veza sa Ele.
Ovo poslednje me najviše brine. U stanju sam da ne primećujem svoje saradnike, suprugu, frigidne ljubavnice; u stanju sam da ne hajem ni za šta izuzev za Ele.
Prepirem se sam sa sobom: Da li treba da se dogovorim sam sa sobom pre nego što se vratim Ele i kažem joj samo ono što mogu da kažem samom sebi?
Ili treba da rizikujem i prepustim se spontanom susretu sa Ele, samo da bih joj rekao, nag, poput prvog čoveka prvog dana: Adam i Ele?
Čitaoče, ti koji me pratiš, ni ja sam sada ne bih znao da razaznam ta dva trenutka. Mešaju se u mojoj duši. S razlogom, zato što zaista predstavljaju samo jedan trenutak i govoreći rečnikom toreadora stigao je trenutak istine.
Ele: ti si me prihvatila kao ponosnog čoveka. Prihvataš to zato što znaš, za razliku od većine, da se moj ponos ne zasniva na nadmenosti ili narcizmu. Što se ostalog tiče, ne znam da li jedno od nas dvoje zaslužuje naziv ponosan. Nadmenost je samo isprazna poza pred drugima. Ne izlazi iz duše nadobudnog, i ima samo jedan cilj: da oduševi druge, da ih ponizi, nadmaši (a ponekad, da prikrije njihovu sopstvenu prazninu).
Poznato nam je već da je Narcis čovek zaljubljen u sopstveni odraz. Da li možemo upravo s njima da se poistovetimo, ljubavi? S mladim i lepim čovekom koji je osuđen da se ne vidi, već da bude samo viđen. To je posledica njegovog porekla: bogovi su ga nagradili ljubavlju prema svemu i za sve, izuzev ljubavlju prema samom sebi. Narcis je osuđenik koji, iako ima sve, nema ništa. Zbog toga je njegov jedini ljubavnik Eho. Čisto ponavljanje tuđeg krika.
Sam je, Ele, a njegov glas je odjek drugog eha. A njegov ljubavnik, Narcis, nosi stari zavet da ostari pod uslovom da nikada ne vidi samog sebe. On nije svestan da je to božanska povlastica, stariti i stariti, ali nikada ne videti odraz protoka vremena. Osećati se starim možda, ali se nikada ne videti starim.
Cena je ne voleti nikoga. Biti voljen ali ne voleti. Biti voljen od strane eha, običnog odjeka. Zašto ne mogu da vidim niti volim, kada svi kažu da sam toliko lep? Zašto me samo odjek voli? Ko sam ja?
Ele, ti to znaš: Narcis nije ni nadmen, ni ponosan, samo je radoznao i zbog svoje radoznalosti žalostan, videvši svoj odraz u brzoj rečnoj vodi. Zaljubljuje se u sopstveni lik. Postaje sopstveni zatočenik, svog lika, svog odraza. Zamisli Narcisov očaj, Ele, kada otkriva lepotu a ne može da je poseduje zato što je lepota samo odraz u vodi a taj odraz je upravo on, Narcis, neuhvatljiva i nedodirljiva tečnost...
Ponos je manifestacija časti. To je najsebičniji vid časti, možda ćete se složiti, ali ne i manje važan: častan čovek može da bude i ponosan, mada častan čovek može da bude skroman i uvek sam se pitao da nije skromnost drugi, prerušeni oblik, ponosa. Skromnost koja ide do te mere da postaje poniznost može da skriva đavolski ponos koji samo čeka svoju priliku da se manifestuje, ogoljen ali s repom đavola.
To kažem da bih pokazao Eli ne samo osećanje sopstvene vrednosti nego i vrednosti mog seksualnog partnera.
Da bismo se podsetili na našu vezu, koliko svako od nas mora da popusti?
A možda nije stvar u popuštanju, bar ne preteranom, nego o dopuštanju, neznatnom, nemom, bez ikakvog osećanja pobede ili poraza kroz čin zbližavanja, ljubavne pokrete, ponašanje koje poručuje „ovde se ništa nije dogodilo” (znajući da se nešto dogodilo) i hajde da ostane sve kao i uvek?
Možda izostavljam sitnice i očigledne stvari: Ele i ja se volimo. Ele i ja smo jedno drugom potrebni. Ele je u svađalačkom zanosu rekla da to nije tačno, da Ele ima prošlost, sopstveni život, da joj nisam potreban. Ja njoj nikada nisam rekao nešto slično. To mi sada ne daje za pravo da se predstavljam kao uvređena strana. Treba da shvatim dobru stranu deljenja kao i lošu stranu gubljenja.
Ne znam da li zavaravam samog sebe nastojeći da sve to objasnim nadmenom ili narcisoidnom potrebom. Možda se previđanje ove opasnosti ogleda u postojanom spontanom ponašanju, ukoliko je postojanost izraz prećutnog obožavanja voljene osobe a ne prostog navaljivanja na osobu koju želimo, a ona nas ne želi. Verujem da je moj stav ispravan.
Kako da saznam to? Ne zavaravam se. Jedino da stavim sebe u težak položaj i stanem pred Ele i da priznam šta se dogodilo ali da ne tražim oproštaj, računajući na to da Ele, koliko i ja, želi da se ponovo volimo zato što znamo sve jedno o drugom.
Postoje ljubavi koje su moguće pod uslovom da jedan o drugom znaju veoma malo. Ta osećanja mogu biti prolazni zanos ili dugotrajno događanje, zato što otkrivanje partnera traje čitav jedan život. Do sada je moja veza sa Ele napredovala zato što osećam da sve dotle dok znam puno stvari, puno stvari mogu da tvrdim i potvrdim. Da li me je ova spoznaja dovela do toga da se nepravedno poigram sa Elinom ljubavlju?
„Moramo da prestanemo da se viđamo izvesno vreme”, ne shvatajući da su moje reči bile suvišne: sve što me je u jednom trenutku dovelo do toga da ih izgovorim kako bih zaštitio Ele i spasio našu vezu od političkih i porodičnih uticaja, od pretnji koje se gomilaju kao oblaci – Gongora, Prisila, Abelardo, zločinci, nepravde, nesigurnost, Henaro Ruvalkaba, Ćaćaća, Viboron, moj tast, Božje dete iz ulice Insurhentes, moji saradnici sa sunčanim naočarima koje nose danju i noću, sve je to ispalo na kraju bezvredno, lažno, prolazno.
A zamalo da unište našu ljubav.
Da li ću moći da je povratim?
P.S.2:
Pozvao sam Abelarda u njegovu kancelariju na televiziji. Odgovorili su mi: – Ne radi više ovde. – Zašto? – Ne bih znao da vam kažem. – Gde se nalazi? – Ko zna.

33.


Sada znam tajnu Adama Gongore: plaši se vatre. On ne zna moju. Nikada me neće videti nagog. Krećem sa opsadom protiv njega dok sumnje opsedaju mene. Zašto želim da uništim Gongoru kada mi čini uslugu i zabavlja Prisilu, podmlađuje je i pridobija – to je sposobnost koju sam ja odavno izgubio. Ah, kada bi jedina uloga drugog Adama bila da čini ono što ovaj Adam ne želi niti može (da se Prisila opet u njega zaljubi), ostavio bih ga na miru.
Loše je što je Gongora ne samo Prisilin ljubavnik nego je takođe čuvar reda, a red koji štiti predstavlja poveću laž: osuđuje nevine i štiti krivce. Kako da ne, zatvara sitne prestupnike, kao i bogataše i preduzetnike. Međutim, ne pipa, ni u snu, one istinske, velike trgovce drogom, uvoznike oružja, ucenjivače i otmičare.
Nije lako sve ovo prihvatiti zato što javno mnjenje, željno događaja, pozdravlja akciju, bilo kakvu, akciju radi akcije, a šta god da kažu, Gongora poziva masovne manifestacije ljudi obučenih u belo koji traže kažnjavanje zločinaca. Gongora im pruža zadovoljstvo tako što hapsi bednike i usput po kojeg milionera. Za primer. A osiromašena srednja klasa? Odlazi u Gorospeviljas.
Činjenica je da istinski zločinci nisu ni taknuti, a druga činjenica je da mi shvatanje svega toga nudi mogućnost da delujem, ali da delujem protiv Gongore, čije prosto i idiotsko udvaranje Prisili moja gospođa ne bi opravdala.
Pada mi na pamet da mu napravim neku smicalicu kako bih ga razoružao.
Odlučujem se da se pravim kao da sam idiot. Pozivam Gongoru u moju kancelariju i kažem mu da se slažem s njegovim planom: da vidimo da li možemo da dobijemo vlast sa Adamom (sa mnom) u predsedničkoj fotelji i Adamom (njim) kao predstavnikom moći iza trona.
Gongora se smeje kriveći usta poput Dika Čejnija.
– Stvarno, imenjače – kažem mu dok se približavam paklenom zadahu. – Istina je da se moja žena Prisila zaljubila u vas.
Poželeo sam da mogu da fotografišem Gonogorino lice: glumi iznenađenost, istinsko zadovoljstvo, ima tikove poput crnomanjastog tenora. Iskreno oprezan.
– Nemojte reći. Stvarno?
– Kad vam kažem, ja neću biti taj koji se isprečuje između vas...
– Šta kažete?
– Ne. Problem je moj tast, don Selestino Olgin.
– Problem?
– Problem.
Gongorin smeh je strahovito veličanstven.
– Za mene problem ne postoji. Je l’ tako?
– Don Seles je pravi katolik i veoma ponosit.
– To je dobro.
– To je loše. Nikada ne bi dopustio da se njegova ćerka razvede.
– Kako vi to znate?
– Zato što sam pokušao.
– Poznato mi je da Prisila nije zadovoljna vama. Je l’ tako?
– Nisam ni ja zadovoljan njome. Eto, tu smo. Problem je što moj tast ne bi dozvolio razvod. „Brak je zauvek”, ima običaj da kaže, „brak jedino smrt može da razori...”
Duga pauza.
– Jeste li videli, Gongora, sobu pokojne donja Rosende, Prisiline majke?
– Prisila mi je učinila uslugu da...
– Da li ste svesni kulta braka koji zagovara don Seles? Da li ste svesni da nikada neće dozvoliti razvod sopstvenoj kćeri?
– Kako da ne. Ponekad prolazi kroz sobu dok pijem čaj s Pris...
– „Idi od mene, Satano, jer odavde nećeš ništa dobiti.”
– Baš to – Gongora je želeo da me zarobi svojim mutnim pogledom, ali je samo razrogačio oči. – On to glasno govori. Na šta se on odnosi?
– Dobri moj gospodine Gongora: naš zajednički neprijatelj, dakle, zove se don Selestino Olgin.
– Vaš tast – kaže Gongora kaže nesmotreno, a to ga je Prisila zarazila. – Je l’ tako?
– Pa nije, valjda, vaš – prekidam Gongorinu zanesenost.
– Da vidimo, da vidimo – naginje se moj imenjak, a ja, kao da to ne želim, palim šibicu pred njegovim licem
P.S.3:
Abelardo mi šalje poruku. Ručak, sutra u pola tri u Belingauzenu.

34.


Pitam se, usred ove rastuće napetosti između istine i laži, između komedije i drame, da li se to što radim pretvara u ono što moram da radim, samo da bih sačuvao porodicu, hranu, krov nad glavom i posede na kojima i za koje sam stvorio – shvatam – moje bogatstvo.
Zato što to nije lična sposobnost niti je nešto beznačajno. Vidim šta se dešava. Fizičko prisustvo Adama Gongore je dokaz onoga što se dešava i dovodi me u opasnost da izgubim ličnost.
Kako?
Možda tako što radim suprotno od onoga što on radi.
A to me odbija. Postaje mi jasno da moram da obmanem Gongoru da bih ga pobedio, pod jedan, detinjastim razlozima koje sam upravo naveo. Ali pod dva, tako brutalnim postupcima da ni sam Gongora ne može da ih nadmaši, pa čak ni da ih oponaša.
Naša zemlja je zemlja novopečenih bogataša. Možda su još u kolonijalnom periodu sveštenstvo i zemljoposednici podelili kolač u zamenu za prepun sto. Međutim, dolaskom Nezavisnosti, sto je ostao bez nogu. Bez zaštite španske krune, nova republika se pretvorila u Rosario de Amosok, u Donnybrook, u chienlit,\'7b14\'7d u bordel, ili što bi rekli Argentinci, u quilombo,\'7b15\'7d u orkestar čija je jedina muzika ujednačeni takt drvene noge diktatora Santa Ane. Huares i liberali potukli su konzervativce, Maksimilijanovu imperiju i francuske okupatore. Meksiko se, od tada, bori da pomiri red i pokret, institucije i napredovanje. Kažem u sebi, i prosjake, milionere koji su u doba mog detinjstva bili siromasi u odnosu na današnje milionere, ali ovi žive u jednom sasvim drugačijem društvu, veoma velikom, od preko sto miliona stanovnika koji se bore da napreduju i zauzmu svoje mesto pod suncem, bilo na lep bilo na ružan način.
Advokat sam i investitor. Poznajem sve vrste doktora, pravnika, arhitekata, profesora, naučnika, novinara, preduzetnika, tu i tamo po nekog političara koji služe na čast državi. Poznati su mi, isto tako, i večiti obredi nacionalnog podmićivanja koji se penju i padaju s najvišeg na najniži položaj, sa sokola na zmiju, s lava na kojota. U tom prelivanju uticaja, namigivanja i nuđenja „onoga što ne može da se odbije” novac predstavlja veliki ili mali zalogaj. Od podmićivanja policajca do podmićivanja ministra. A onaj, samo da te ne dovede do svratišta. A ovaj, samo da ga ti ne dovedeš to svratišta. Ah, do đavola!
Ne: najgora, najperverznija i najstrašnija je nova vrsta kriminalaca, koja malo po malo bespravno prisvaja moć, prvo u pograničnoj zoni, zatim u unutrašnjosti, neki počinju kao nepismeni policajci, postaju zatim obrazovani političari, sve to bez ličnog zalaganja: odakle dolaze ovi novi kriminalci? Niti su seljaci, niti radnici, niti pripadnici srednje klase. Pripadaju nekoj posebnoj klasi: klasi kriminalaca, rođenoj poput Venere, iz morske pene, iz pene jednog toplog piva ispijenog u nekoj bednoj kafani. To su kometina deca. Podmićuju, zavode, ucenjuju, prete i završe tako što zagospodare jednim gradom, Federalnom Državom, a jednog dana čitavom zemljom...
Ponekad, da bismo sačuvali ono što je dobro, moramo da pribegnemo najgorem, a to je jako loše.
A to je sada mene zadesilo.
Dame i gospodo, nalazim se između potrebe i nužde. Postoji razlika. Ono što je potrebno može da se odloži. Nužno, ne može. Po meni, potrebno je bolje društvo; pravednije. Da bi se to postiglo, nužda mi nameće brutalnu akciju da uklonim i poništim Adama Gongoru.
Čovečuljak sa zadahom mi pruža priliku, a da to nisam ni tražio. Duboko u meni, nešto me je upozoravalo: Gongora je veoma pametan. A možda se samo pravi da je pametan.
Pravio se.
Savršeni plan drugog Adama (Gongore that is) sastoji se u postepenom osvajanju praznog ili napuštenog političkog prostora od strane lokalnih vlasti. On ih brzo zauzima koristeći državnu silu. Kada vlade oslabe zbog kriminala, trgovine oružjem i opojnim drogama ili zbog čistog i običnog odsustva autoriteta, Gongora zapoveda naoružanim ljudima da obilaze javne zgrade, postavlja mitraljeze na balkonima i pokušava – plašim se toga – da raspusti Kongres, da satera uza zid nevine i sitne prestupnike, da oslobodi najopasnije i s njima oformi jednu, zašto da se ne kaže, fašističku vojsku.
Da li je to odgovor na zla koje ovde navodim? Bunilo ili razum? Da li pretpostavljam ili predviđam?
Koliko je toga što stvarno znam, a koliko je toga što pretpostavljam? Recimo da viđeno i predviđeno dele istinu. Jedino što mi Gongora, gladan moći, i to kvalifikovane moći, promiče kroz grane cvetnog hrama, lepšeg od Tonancintla, i sprovodi u delo zločin kojim, odjednom, jednim pucnjem ubija dve ptice.
Upravo tu zakazuje njegova inteligencija, zasenjena ljubavlju.
Nakon razgovora sa mnom, veruje da je otkrio moju slabu tačku. Misli da mrzim svoga tasta don Selesa Kralja Biskvita. Samo je tast prepreka između Gongore i Prisile, sjedinjenih, i između Prisile i mene, razdvojenih. Don Seles ne želi da čuje za razvod, „dalje od mene” i tako dalje.
Zbog svega toga, Gongora je spreman da ukloni don Selesa kako bi udovoljio sebi i meni.
Međutim, savršeni zločin ne postoji. Gongora to ne zna. Ja znam. U tome je razlika između jednog obrazovanog čoveka (mene, glavom i bradom, izvinite me) i jednog prostog neznalice kao što je Gongora (običnog magarca koji svira flautu i diriguje orkestrom).
Evo zločinačkog plana.
Gongora naređuje svom uhodi Viboronu, koji je nedavno, na Gongorin zahtev, pušten iz zatvora, da ubije don Selesa dok ovaj, bezbrižno i halapljivo, obavlja nedeljni obilazak svojih poslastičarnica. Međutim, Viboron, umesto da ubije don Selesa, ubija nepoznatog pekara koji kao i gazda obavlja isti obilazak, i shvativši svoju grešku, on obmanjuje Gongoru da je ubio don Selesa, zahtevajući od Gongore da ispuni svoje obećanje i oslobodi ga for good, zauvek, ozloglašenog zatvora u San Huanu de Aragonu.
Don Gongora, u crnom odelu, dolazi u kuću na Lomas Virejesu da izjavi saučešće svojoj pretpostavljenoj devojci, odnosno mojoj supruzi Prisili. Zaprepašten je što na ulaznim vratima ovog katoličkog doma ne primećuje znake žalosti i skoro da ga je udarila kap kada je na vratima ugledao don Selestina Olgina, živog i zdravog i s neprijateljskim izrazom na licu.
– Uđite, melezu – obrati se bez imalo pristojnosti zbunjenom Adamu Gongori. – Hajdete, ohladiće se čaj i nemojte da ga prolijete na tepihe. Zaista su persijski.

35.


Odlazim na ručak sa Abelardom Olginom u Belinghauzenu. On je rezervisao sto za četvoro koji ćemo zauzeti samo nas dvojica na najvišem delu restorana, gde možemo da gledamo i budemo viđeni, ali ne možemo da čujemo niti da budemo slušani. (Vlasnik ne želi da podeli restoran na odgovarajuće separee za goste koji puše.)
Ima nečeg novog kod Abelarda. Nečeg gorućeg, reklo bi se. On je oduvek bio elegantan mladić. Sada sija od elegancije. To me šokira. To nije uobičajeno za njega. Njegova odmerenost u don Selesovoj kući izgleda da je nestala, potisnuta čudesnim sjajem. Zaključujem da rad na televiziji utiče na izgled i ne obraćam više pažnju na to. Međutim, odmah mi pada na um da su mi u kompaniji rekli da više ne radi tamo.
– Promenio si posao? – pitam ga bez okolišanja.
– Nisam – smeje se. – Posao je promenio mene.
Složio sam izraz lica u stilu „pričaj mi”.
On se baca u opširno izlaganje koje na izvestan način daje širinu njegovoj sposobnosti književnog pripovedanja. Upoznao sam mlade pisce koji lutaju izgubljeno, bez određenog cilja, koji u početku nemaju mnogo uspeha, sve dok jednog dana ne shvate da književnost nije njihov srećni tiket iako im književna retorika daje krila da odlete u druga gnezda, manje zahtevna, ali unosnija.
Abelardovo izlaganje ima veze sa stanjem u Republici, a to mi je poznata tema kao i vama ukoliko ste pročitali ove stranice. Idemo bez određenog cilja. Izgubili smo veru u sve. Vlada nema nikakav cilj. Partije se međusobno svađaju i ništa ne predlažu. Skupština je mesto za popodnevni dremež, za napade na govornicu i širenje natpisa. Mnoge državne vlade su kontrolisane od strane narkodilera ili su pod nadzorom oružanih snaga Adama Gongore. Preplašeni turisti više ne dolaze. Cena nafte pada. Granica: nema više iseljenika a u Meksiku niko ne nudi posao iako je sve zrelo za izgradnju ili obnovu: putevi, luke, brane, razvoj tropskog područja, poljoprivreda, urbane sredine...
Ja samo potvrđujem. On ide još dalje, pokušavajući da da odgovor na večito društveno pitanje: šta činiti?
Na rubu sam da dam odgovor, slučaj za slučajem, industrija, trgovina, i tako dalje.
On me prekida s izvesnom bezazlenošću, s neznatnom dozom prezira.
– Samo programi, još programa, Adame. Svi su nam poznati. Sve je ostalo na pola. Dobre namere osujećene zbog nedostatka volje, lakomosti, prezira. Ako već imam svoje, zašto da se brinem za ostale...? Tako misli moj otac, nemoj mi reći da nisam u pravu.
Gleda me pomalo ružno.
– A ti, Adame?
Odgovaram mu da sam ja advokat i poslovni čovek koji stvara bogatstvo i omogućava posao, štednju i penziju, ja...
Ponovo me prekida:
– A duša, Adame? Duh ove države?
Zapravo, ne znam kako da mu odgovorim. Već sam rekao šta sam imao. Ja verujem u ulaganja, rad, napredak, šta...?
– A duša? – uporan je Abelardo. – Šta će biti s našom dušom?
Odgovor je težak i ne mogu odmah da mu ga dam. Odugovlačim.
Duša... Hajde... Biće dana... Večnost, zar ne?
Međutim, situacija u mojoj kući je postala neodložna.
Reč je o Prisili, Abelardovoj sestri, ćerki don Selestina, Gongorinoj ljubavnici (nevinoj?), mojoj supruzi pred Bogom i pred ljudima.
Pade mi na um da, upleten u slučaj koji ovde opisujem, nisam video nasamo moju ženu, kojoj se Gongora previše udvara i koja ne zna za moje brige. Pretpostavljam da će se stvari tako nastaviti sve dok ne dođe do prirodnog kraja. Jedino što mi se danas popodne Prisila dražesno suprotstavlja.
– Da li si zapanjen što volim tako ružnog čoveka?
– Nisam – odgovaram joj mirno. – Ružni obično imaju više sreće od lepih, uprkos spoljašnjem izgledu.
– Rumba je prijatnija od sona – nastavlja nepovezano žena.
– Šta pričaš? Budi malo jasnija, za...
– Da volim ružnog čoveka, prljavog. Da sam sita tvoje lepote. Sve je kod tebe čisto, oprano, u Halisku se bezbrižno voli,\'7b16\'7d prava podrška...
– Ma hajde – pokušavam da prekinem tu besmislenu predstavu.
– Ja sam pobednica! Idem tropskom stazom!
– Ti si bedna kučka – izletelo mi je.
– Ponovo sam Kraljica proleća! Kantinflas!\'7b17\'7d
– Pa, kao što kaže pesma, uvelo lišće se kovitla u zaboravu...
– Ne možeš više da izađeš sa mnom na kraj – Prisila se šepuri poput pauna. – Hej, na velikom ranču, hej, gde bejah živeo ja...
– Zar ne shvataš da te Gongora samo iskorišćava?
– Voli me. Kaže da bi voleo da budem njegova pinjata.\'7b18\'7d
– Da te razbije.
– Ne, nego da me napuni slatkišima.
– I da te udari.
– Stojim na palubi moje karavele, a dušu mi je kormilo zarobilo. Marsovci su već stigli... voli me.
– Voli te da bi mene srozao, a ubio tvog oca. Probudi se, draga moja, probudi se: pogledaj, već je svanulo.
Neka električna tenzija postoji između nje i mene čim se približimo jedno drugom, a ona ne zna da li da se vrati unazad ili da mirno stane ispred mene i zbog toga izlazi pevajući nacionalnu himnu...
– Zavodi te da bi izvukao tajne, manipuliše tobom, a posle će te odbaciti kao prljavu maramicu na...
– Zavidniče! Na putu za Guanahato!
– O čemu ti to?
– Ružni je veći kavaljer. Ružni je moćniji. Ružni me voli.
– A ti?
– Prepoznaješ da sam zaljubljena u mojim divnim očima boje žada.
Šta da joj odgovorim?
Da li mogu da joj otkrijem da Gongora pokušava da ubije don Selestina Olgina? Da li mogu da joj kažem da glupander nije uspeo u pokušaju i da je ubio jadnog prodavca kolača koji je išao istim putem kao don Seles?
Ne činim to zato što znam da mi ne veruje.
Ne činim to zato što znam da joj don Seles ne bi dopustio razvod.
Ne činim to zato što shvatam da mali smrad drugi put neće pogrešiti, pošto u prvom pokušaju nije uspeo da ubije don Selesa kako bi se oženio Prisilom.
Moram da požurim.
Stvari propadaju i plašim se da će se sve okončati pogubno. To mi nagoveštava naš vrtlar Ksokojcin Pereda, videvši ga kako neutešno cmizdri dok izvršava – zato što je vrlo revnostan – svoje obaveze hodajući iza kosilice za travu koja se kreće od uzvisine kuće mog tasta prema odvodnom kanalu ne hajući što pod našim nogama raste trava i počivaju mrtvi...
– Šta vam je, don Ksokojcine? – stavljam ruku na njegovo rame i dotičem starinu.
– Ništa don Adame, ništa – odgovara uobičajeno tužnog lica na šta se sada nadovezuje druga, novija seta.
– Hajde, ispričajte mi.
– Ksokojotito – drhti. – Ksokojotito.
– Vaš unuk? – pitam znajući uzrok.
– To nije moguće, gospodine.
– Kako? Zar vaš unuk nije vaš unuk?
– Ne, kažem jeste, bio je moj unuk... Bio je moj unuk – plače.
– Ksokojcine, smirite se. Šta se dešava?
Ne zaustavlja se. Pomera kosilicu s jedne strane na drugu i primorava me da ga pratim.
Priča mi: pozvali su ga da prepozna leš svoga unuka Ksokojonsita Perede Ramosa u obližnjem kaznenom domu Aragona. Bilo je poređano oko dvadeset leševa, kako bi ih rođaci preuzeli. Svaki mrtvac, s jednim kartončićem za identifikaciju privezanim za palac na levoj nozi.
– Na levoj nozi?
– Svi do jednog, gazda. Tamo je bio moj unuk Ksokojonsito bez ičega, samo u gaćama.
– Zar vam ništa nisu rekli?
– Jesu: da su bili gerilci uhvaćeni u švercu droge i ubijeni u Mićoakanu i vraćeni svojim porodicama u Meksiko.
– Šta je radio vaš unuk u Mićoakanu?
– Joj, gospodine, Ksokojonsito nikada nije bio u Mićoakanu...
– Onda...?
– Bio je sa mnom na proslavi rođendana svoje sestrice na dan kada su rekli da je bio u Mićoakanu.
– Onda...?
– Čiste laži, don Adame. Mom unuku su prikačili tuđu krivicu. Niti je bio u Mićoakanu niti je bio gerilac, svakoga dana je popravljao stari nameštaj u svojoj radionici!
Sećam se da je u Kolumbiji postojao slučaj takozvanih „lažnih pozitivaca”, odnosno izvansudskih pogubljenja mladih koji su predstavljani kao gerilci sa ciljem, statistički smrtonosnim, da se pokaže da oružane snage delotvorno deluju protiv gerilaca. Kada se nisu hapsili gerilci, nameštani su leševi nevinih mladića i predstavljani kao „gerilci” – pošto su bili veoma siromašni mladići, vraćali su ih njihovim porodicama. Ko bi se bunio? Ko bi nešto zahtevao? Nije to učinio ni moj vrtlar.
– Samo neka mi vrate mog pokojnika biće mi dovoljno, don Adame.
Ne znam da li sam doživeo otkrovenje ili su se, jednostavno, poređale kockice koje su mi razjasnile da je Gongori bilo neophodno da opravda svoje nameštenje jednom količinom leševa, svejedno što je reč o nevinim mladićima. Kada bih tome dodao – mozak mi radi brzo – kažnjavanje nevinih ljudi koji pripadaju srednjoj klasi i uobičajenim bezbožnicima-pajacima, kurvama i pederima, uličnim sviračima, i tako dalje, kao što su sitni lopovi, lenjivci i prosjaci – došao sam do zaključka da, bez obzira na to što Gongora zatvara taj strašni svet, koji je poput ljudi u San Huanu de Aragonu i žena u Santa Katiti, on, zapravo, ne čini ništa da u korenu saseče kriminal: odavao je utisak, birao žrtve „odabrane”, davao im pravo na javno mišljenje i ostavljao netaknutim kriminalne organizacije, njihove šefove i njihove...
U mozgu mi je sinulo, shvatio sam šta treba da učinim kako bih uništio Gongoru.
A to nešto je bilo mnogo perverznije od bilo kojeg čina koji bi Gongori mogao da se pripiše.
Jedino što sam ja radio sa ciljem da ostvarim pravdu.

36.


Teško da bi moj šurak Abelardo Olgin mogao da mi odbije uslugu. Odgodili smo razgovor koji se završio pitanjem: „A duša?” ali je obećao da ćemo ga ponovo započeti odgovorom: „Duša je...”
Kažem da Abelardo ne može da mi zatvori vrata, ne znam da li zbog toga što je uvek mogao da računa na samo jedino prijateljstvo – moje – u neprijateljskoj kući njegovog oca ili zato što sam pratio svaki njegov korak otkako je izašao iz porodičnog zatvora u Lomasu Virejesu, okušavši spisateljsku sreću, razgovarajući s don Rodrigom Polom i krenuvši kao pisac televizijskih serija, a sada...
Zakazao mi je sastanak u jednom restoranu i pričao mi o duši. Ja sam mu se obratio na televiziji gde su mi rekli: „Ne radi više ovde.”
Kada je otišao od kuće, imao sam nameru da mu poklonim najnoviji model mobilnog telefona Palm Pre kako ne bih izgubio vezu s jedinim pametnim članom u toj porodici ludaka. Palm Pre je smartphone, pametni telefon izrađen od strane trista inženjera sa ciljem da pobedi u nadmetanju mobilne telefonije. Uspeo je. Sreća je da se u Meksiku još ne prodaje, što mi daje mogućnost da razgovaram u tajnosti bez zvaničnih ili nezvaničnih smetnji. Odlučujem da delim svoj Palm Pre sa Abelardom. Ne razmišljam o posledicama.
– Zovem te da potvrdim jedan sastanak. Mislim da ti i ja treba da razgovaramo.
– Ti i ja i ona – odgovara mi.
– I ona – prihvatam samo tako, ne prija mi još tajni pored mojih. – Gde?
– U Zoološkom vrtu u Ćapultepeku.
Poslednji put sam bio u zoološkom vrtu kad sam bio dete, a prolazim pored njega svakoga dana na putu između kuće u Virejesu i posla u Reformi. Toliko davno da se ne sećam prodornih i snažnih životinjskih mirisa koji su me zapahnuli na ulazu u pošumljeni deo.
Zaboravio sam ubitačni miris, miris nad mirisima, velegradskog zoološkog vrta.
Shvatam da je to miris svih životinja koje ovde žive jedna pokraj druge, odvojene, kako od javnosti tako i od drugih životinja, rešetkama, pregradama i kanalima, ali i granicama koje su takođe nesavladive. Vrlo dobro znam da ima mnogo životinja koje napadaju druge životinje kako zbog nagona tako i iz potrebe: velike jedu male. A velike – gorile, medvedi, lavovi, tigrovi – žive zajedno. Međutim, one bi nas napale, mada nismo mali, nego drugačiji, dvonošci, kaže se razumni i, u svakom slučaju, pričljivi. Da nas samo mogu videti.
Zato što smo, pre svega, radoznali. Dolazimo u zoološki vrt i gledamo ih. Nekima bacamo kikiriki. Pred nekima pravimo grimase. Imitiramo riku. Veselo se češemo poput majmuna. Mašemo rukama kao da su ptičja krila, i shvatamo da samo mi posmatramo ptice i zveri. Oni ne. Nikada nas ne gledaju. Mi ih ne interesujemo. A još smo mi njihovi tamničari. Tigar se kreće s lakoćom. Od njegovog pokreta podrhtava vazduh. Hoda ćelijom kao da nema nikoga živog dok on prolazi.
Stvar je u tome što me naspram velikog kaveza za tigrove čeka par.
Prepoznajem Abelarda.
Ženu koja je s njim, ne.
Ona mi okreće leđa, zadivljeno posmatrajući tigra. Abelardo mi pruža ruku. Žena se okreće da me pogleda. Ja ne mogu da je vidim. Gusti veo prekriva obrise njenog lica. Neprobojni veo; ne dopušta da se bilo šta vidi, a njen glas probija se kao kroz zavesu dok mi saopštava svoje ime.
– Sagrario Gvadalupe, vama na raspolaganju.
Sagrario Gvadalupe ili Gvadalupe Sagrario? Zašto je toliko rasprostranjen običaj po kojem se prezime navodi pre krštenog imena? Ili naopako, zašto se meša alfabetski redosled s telefonskim imenicima?
Sagrario Gvadalupe. Gvadalupe Sagrario.
Sva u crnom. Nije samo koprena. Prvo upada u oči odeća nalik monaškom ogrtaču ili, bolje rečeno, crnini, ili bolje rečeno, da, monaškoj mantiji, crne čarape, crne cipele bez potpetice. Jedino je ruke odaju, bez rukavica. Ruke stare žene. Koščate ruke, na kojima se ističu veoma plave i izbačene žile, artritični prsti, koji uzimaju moju ruku i odmah je puštaju, plašeći se da dodir ne oda sve što je skriveno.
Gledamo životinje. Ima ih preko tri hiljade u Zoološkom vrtu u Ćapultepeku. To je grad za sebe.

37.


VESTI
Nastavlja se javna diskusija o kometama. Naučnik Visaron iznosi nam podatke o istoriji ove pojave vraćajući se u doba Aristotela, koji je prvi pominje, opisujući je kao „plameno iščekivanje”. Nije nam poznato da li bi umesto reči „iščekivanje” bilo tačnije reći „nada” za šta se zalagao sveštenik Guemes nastojeći da fizičkoj pojavi da duhovno obeležje.
Doktor Visaron navodi pojedinosti iz naučne istorije kometa i počinje od Stagiranina, ali ga sveštenik prekida ukazujući da česta pojavljivanja komete predstavljaju znak Božanstva, uvređenog zbog nekog zemaljskog razloga koji ugrožava božanski projekat. Naučnik pita, kakve veze ima božanski projekat s ranijim Njutnovim objašnjenjem: zar kometa nije samo uobičajena i česta fizička manifestacija koju nazivamo „gravitacionim privlačenjem”? U kojim vremenskim periodima se pojavljuje kometa, pita zatim božiji čovek. Svakih šezdeset pet godina. Ista kometa? A zar to nije dokaz nebeskog plana? To ste vi rekli, zaključuje čovek od nauke: nebeski plan, božiji plan. Zar to nije isto, sveštenik pokušava da ima poslednju reč.
Policija Države Teksas u SAD hapsi i pljačka radnike emigrante koji se vraćaju u Meksiko noseći svoje lepo zarađene dolarčiće ili one koji odlaze u banku da ih ulože na račun. Duž puteva, policijski redari zaustavljaju emigrante i optužuju ih za ilegalni rad. Ukoliko radnik traži da ga odvedu u policijsku stanicu da se utvrdi a) da ima radnu dozvolu ili b) da se vraća u Meksiko i ne misli da se vrati ili c) da ga prijave kod gazde a njega ostave na miru ali se u svakom slučaju d) policajci oglušuju o razloge, nastoje da ne razumeju, da ne govore španski, i u krajnjem slučaju nude f) – Izaberi. Tvoj novac ili zatvor. Nisam ilegalac. – Ali izgledaš tako. – Imam sve po propisu. – Odaje te izgled, a ovde se vodi računa o izgledu. Pay up!
Državne vlasti Gerera obaveštene su o hapšenju austrijskog turiste Leonarda Kakabsa ili Kakasa, optuženog za ubistvo mlade Sofije Galves, prodavačice ljubavi u kolonijalnom gradu Taksku. Pomenuti Leonardo je već bio privođen pre nedelju dana, kada su ga optuživali za ubistvo druge prodavačice ljubavi iz Takska, Sofije Derbes, zvane „La Pinta”. Suočen sa činjenicama koje se odnose na smrt takozvane „La Pinte”, sudija je shvatio da bi zatvaranje jednog tako mladog i lepog čoveka kao što je Leonardo zbog ubistva jedne prostitutke doprinelo lošem glasu Takska i ugrozilo turizam. Nakon oslobađanja, austrijski državljanin je odmah počinio isti zločin. Nakon ponovnog hapšenja, izjavio je da su mu se pomenute prodavačice ljubavi, odmah nakon pružanja svojih usluga, podsmevale i rugale njegovom imenu, praveći nedolične igre rečima. Međutim, Kakabsa ili Kakasa je rekao da nije to izazvalo njegovu kriminalnu radnju, nego navaljivanje obeju prostitutki da ga zovu „Nemcem”, bez obzira na to što je Leonardo austrijske nacionalnosti. Ovoga puta, lokalni sudija nije imam drugog izbora te ga je osudio, žaleći zbog štete koju će ova odluka naneti turizmu Takska. „Šta je važnije?”, pitao se magistrat, „kazniti jednog zločinca ili uništiti turizam, kao glavni izvor prihoda u Taksku?” Odgovor je dao sam Leonardo ili Leonard Kakabsa ili Kakasa, izjavljujući da je ubijanje prostitutki bilo za njega navika koju je stekao još u mladosti, podstaknut osećajem gađenja i neukrotive pravde. „Ubijao sam i ubijaću i dalje”, izjavio je neobjašnjivi subjekat pošto je predat vlastima njegove zemlje u skladu sa sporazumom o ekstradiciji između Meksika i Austrije.
Dodatna beleška: Stigavši u Beč, pomenuti Kakabsa ili Kakasa molio je za milost da ga odvedu u kapelu Kapucinske crkve u austrijskoj prestonici kako bi klekao pred grobnicom Maksimilijana Habzburškog, imperatora Meksika tokom XIX veka, pokraj Eglonove grobnice, vojvode od Rajhštata i sina Napoleona i Marije Lujze od Austrije, sina – Maksimilijana imperatora Ferdinanda i Sofije i potomka nasledne linije (incestne, takođe) Španskih i austrijskih habzburgovaca, napuljskih burbona i vitelsbahskih bavara. Upitan zbog čega to želi, Kakasba ili Kakasa objasnio je da su njegovi postupci u Meksiku bili samo način da se osveti za streljanje Maksimilijana od strane divljih Meksikanaca. Bečke vlasti, otkrile su prilikom ispitivanja osuđenog subjekta još dva slučaja nerazjašnjenog zločina, koji su takođe imali veze s prodavačicama ljubavi koje su se zvale „Sofija”. Nedavna istraga otkriva da se Leonardova majka takođe zvala „Sofija”. Leonarda posmatraju dvojica priznatih psihijatara (iako su u javnosti poznati pod imenima Vihtimaher i Beservizer, Bitni i Sveznalica) u zatvoru u Varingerštraseu.
Kasnija beleška: U poslastičarnici u Buenos Ajresu smeštenoj u ulici Las Eras, skoro na uglu sa Anćorenom.
Tomas Eloj Martines priča o slučaju Kakasba ili Kakasa kao da je reč o nekom romanu, Serhio Ramires, nikaragvanski pisac, prekida uobičajenu krutost jednim neočekivanim, širokim i zadovoljnim osmehom. Kakasba nije Kakasa, već Sakasa, smeje se. Zatim priča da je u Nikaragvi živeo neki mitoman koji je poludeo zbog rodoskrnavljenja koja određuju prezimena nekolicini građana – zašto ima toliko Ćamorosa, Koronela, Somoze?\'7b19\'7d
Nije u pitanju krvno srodstvo, objašnjava Serhio, reč je o tome da su u Nikaragvi prezimena ono što se koristi za imena svetaca u drugim zemljama: garantuju postojanje, sigurnost koje dobijaju krštenjem. Zbog toga je nemoguće znati da li je Sakasa bio od „Sakasovih” ili neki mitoman koji potiče od El Blufa koji je prvo silom uzeo ime nikaragvanske „aristokratije” kako bi prikrio bezbrojne vragolije, kao što su:
Pisanje lažnih rukopisa Rubena Darija, a zatim njihovo spaljivanje pred javnošću, što izaziva kolektivni bes publike koja u Dariju vidi smisao postojanja Nikaragve: siromašne zemlje, bogatog pesnika. Bio je zatvoren zbog nepoštovanja i ubrzo oslobođen.
Treba zahtevati da se nikaragvanskim diktatorima guzice obeleže gvozdenim žigom – jednim gotskim D – iz dva razloga: za njih bi to bio znak razlikovanja; za javnost, slovo za identifikaciju. Somoza je Sakasi dao supu od sopstvene čokolade ili, još bolje, kakao koji se ne deli: poslao ga je da žigoše zadnjice slovom I od imbecila, dok je Sakasa protumačio da je reč o I od imperije. Da se zna...
Delio je deci molitvenike sa iskinutim stranicama iz časopisa Playboy, mameći stroge i relaksirajuće osmehe u vreme službe. Sveštenici su oduzeli molitvenike i sklonili ih u podrume da bi ih s vremena na vreme gledali. Sakasa se hvalio da je iskvario ne samo decu i njihovu zdravu radoznalost već popove i njihovo nezdravo uzdržavanje. Želeo je da bude poznat – zabeležio je Ramires – kao Sakasa Oslobodilac.
Znači, umešao se Tomas Eloj, tvoj Sakasa je naš Sikaski, jedan lukavi kriminalac iz Buenos Ajresa, čiji trik se sastojao u tome što je ostajao na mestu zločina, nemog i bistrog pogleda, glumeći da je običan posmatrač ubistva koje je on počinio a policija nije sumnjala u njega zato što nikada nije bežao, uvek je bio tamo. Vojna diktatura ga je, u određenom trenutku, iskoristila kao savršenog ubicu: ubijao je ali je ostajao. Na kraju, žrtva je bivala optužena za zločin a Skaski se penjao na skali, uprkos svemu, jer je njegova tehnika učinila da bude prisutni zločinac, vidljiv i samim tim nevin.
Međutim, spasao se. Video sam ga kako večera ovde u Visente Lopesu.
– Naravno. Prijavio je zločince vojnog režima. Dao je sve podatke i dokaze. Sopstvene šefove je poslao u zatvor.
– A sada, Tomase Eloje.
– Sedi za stolom i sa setom gleda preko, u groblje na Rekoleti, žaleći se što nijedna njegova žrtva nije tamo, među oligarhijskim grobnicama napravljenim preko krava i žitnica, nego su u panteonu u La Ćakariti...
– Tamo gde počivaju Karlos Gardel i Eva Peron.
– Sikaski ne podnosi konkurenciju.
– Reci mi, Tomase Eloju, da li je tvoj Sikaski moj Sakasa?
– Reci mi, Serhio, da li je tvoj Nikaragvanac Sakasa bečki Kakabsa?
– Reci mi, Tomase Eloju, da li je Kakabsa Kakasa, ubica meksičkih kurvi?
– Reci mi, Serhio, da li u književnosti možeš da dokažeš nečiji identitet kao u filmu: taj gospodin koji kaže da je Domingo Sarmijento, da li je on u stvarnosti glumac Enrike Murinjo?
– Nije: Raskoljnikov može biti Piter Lor ili Pjer Blanšar, ali ni Lor ni Blanšar ne mogu biti Raskoljnikov. Oni predstavljaju sliku. Raskoljnikov predstavlja reč, slog, ime, književnost...
– Da li književnost zamišljamo a film samo gledamo?
– Ne: književnosti dajemo sliku kakvu želimo.
– A filmu?
– Jedino kada ugasimo svetla i zatvorimo oči.
– Jedan sladoled od karamela.
– U Argentini se ne kaže „karamel”.
– „Maks, donesi mi karamel”, molila je carica Šarlota u svom bunilu, sećajući se istovremeno svoga muža (za kojeg je uvek verovala da je živ) i meksičke poslastice (koju
niko nije imao milosti da joj donese).
– A sve to, kakve veze ima s romanom Adam u raju koji sada čitaš?
– Svakakve i nikakve. Asocijativne misterije književnosti.
– Da li je to potreba da se odloži rasplet?
– Nema raspleta. Ima teksta. Čitalac smišlja rasplet.
– Da li čitalac ponovo stvara ili izmišlja roman?
– Dobar roman izmiče iz piščevih ruku. Štaviše...
– Dokle si stigao u romanu?
– U romanu Adam u raju? Do onog dela u kojem se Adam Gorospe i njegov šurak Abelardo Olgin igraju kviza o boksu.
– Šta kažu?
– Pročitaću ti:
„Ko je ustanovio pravila u boksu?
Džek Brouton oko 1747, a markiz od Kvinsberija 1867...
Ko je bio prvi profesionalni bokser?
Neki engleski Jevrejin Danijel Mendosa. Tada se još nisu koristile rukavice.
Ko ih je prvi upotrebio?
Već pomenuti Džek Brouton. Međutim, rukavice je, zapravo, uveo u boks engleski bokser, Džim Mejs.
Za razliku od njega, Džon Salivan je više voleo da se bori golim šakama.
U društvenom smislu, čemu služi boks?
Usponu. Od irskog neznalice do italoameričkog kvarta ili od crnačkog roba do...
Džo Luis, šampion od 1937. do 1949.
Završio je kao portir, bez dinara u džepu ali sa ušima poput karfiola.
Šurače, da li je moguće preusmeriti porast društvenog kriminala na boks?
Kad već govorimo o borbi: filipinski šampion u boksu 1923. zvao se Pančo Vilja.
1923: iste godine je ubijen naš Pančo Vilja.
Nemoj da se zanosiš, šurače. Ako se boriš bez rukavica, ne smeš da pomeraš stopala.”

38.


Ele me zove. U njenom glasu prepoznajem očaj, ne razumem. Hrlim užurbano. Moji saradnici me gledaju (ili ne, ko zna) iza njihovih crnih naočara. Šofer me ostavlja kod Belinghauzena, u ulici London, skoro na uglu sa ulicom Insurhentes. Moj uobičajeni put. Niko ne sumnja. Usporavam korak dok iz Londona skrećem u ulicu Oslo. Ne treba da delujem užurbano. Ali ni kao rasejani mlakonja. Nadam se da me neće prepoznati; da me neće zaustaviti.
Stižem do ulaznih vrata Eline zgrade. Vadim ključ. Nema potrebe. Ulaz je otvoren. Penjem se kamenim stepeništem do drugog sprata, do mesta gde živi Ele.
Događa se isto: sva vrata otvorena.
Nema potrebe da uđem i pogađam, vidim nered.
Ništa nije na svom mestu. Lampe leže na podu, srušene. Tepisi neuredno umotani. Stolice izvrnute. Fotelje umrljane nekom mutnom i smrdljivom tečnošću. Slomljena vaza. Televizijski ekran sija u prazno. Zidovi kao da su izgrebani noktima.
A iz sobe dopire bespomoćni, tihi, očajnički, isprekidani jecaj.
Trčim da zagrlim Ele. Ona je u kućnoj haljini. Poluzakopčanoj. Sedi na ivici kreveta, plače. Grlim Ele.
Ušli su razvalivši vrata, naoružani, ne znam kakvim oružjem, ne razumem se u to, ali je bilo smrtonosno oružje, preteće oružje, sakrila sam se u kupatilo drhteći od straha, ali oni nisu tražili ništa od mene, samo su vikali kroz vrata dok nisu sve preturili i slomili, nisu me povredili, nisu me videli, kunem ti se, kunem ti se, vikali su, rekli su da će tebi jako nauditi, da ti poručuju da ih više ne uznemiravaš, da ne ubijaš žive, da se čuvaš zato što nije bitno da li će tvoj tast živeti ili umreti, već da li si ti živ ili mrtav, živahan, tako su rekli, da se ne praviš pametan, Adame, da ih ne udaraš ispod kaiša, da zaboraviš na tvog tasta i da brineš o sebi, to je samo upozorenje; malo smo ga potapšali po guzici, za početak, to je samo upozorenje, prvi poziv, prvi poziv...
Zagrlio sam Ele i oboje smo shvatili da ćemo, šta god da se desi, ostati zajedno. Udaljavanje koje je nastalo poslednjih nekoliko nedelja pretvorilo se u pauzu, neophodan predah za osvežavanje i jačanje naše veze. Da li smo za ovu uslugu dužni da zahvalimo Gongorinoj policijskoj brutalnosti; što smo opet zajedno? Zagrlio sam Ele razmišljajući brzo: a) Gongora je bio van sebe zato što nije ubio don Selesa i samim tim nije mogao da dobije obožavanu Prisilu zahvaljujući gubitku oca; b) samo da nema dogmatičnog katolicizma don Selesa, Prisila bi se već razvela od mene; c) pod uslovom da se razvede od mene, pristaće na sudbinu koja je gora od smrti: na bračni život sa užasnim Adamom Gongorom; d) ubistvo Kralja Biskvita je propalo zbog greške u prepoznavanju; e) krivac za grešku bio je oslobođeni zločinac zvani Viboron koji je u civilu registrovan kao Gustavo Uerta Metju; f) Viboron je dodao prezime „Metju” po majci, radi maske, a njegova majka, pralja iz Oksake, čije je prezime Mateos, u početku je poricala da je Viboronova majka, odmah zaplakavši zbog sinovljeve iskvarenosti, smatrajući to posledicom odlaska iz sela u glavni grad; g) Gongorini sledbenici krenuli su s državnom i međunarodnom istragom kako bi pronašli odbeglog Viborona, a Gongora se zaklinje da njega niko ne izdaje i da je greška ravna izdaji; h) zatvorenica Ćaćaća, koja služi kaznu u zatvoru u Santa Katiti, izjavila je da ne zna gde se nalazi skrovište njenog ljubavnika Viborona; i) prethodno mora biti tačno, zato što Ćaćaća, uprkos grubom ispitivanju, nije promenila pesmu: ne znam, ne znam, ne znam i neka se nosi u materinu; j) izgubivši svaki Viboronov trag, Gongora se vratio u Gorospeovu aveniju; k) don Selestinova smrt, olakšala bi put ka razvodu Gorospea i Prisile, i venčanju Prisile i Gongore, k1) Gorospeovom smrću Prisila bi postala udovica i njena fatalna veza s Gongorom bila bi moguća; l) prema tome, Gorospe mora umreti; m) ali pre toga mora da pati; n) šta treba da se učini da bi Gorospe patio?; o) treba proveriti šta radi kada nije na poslu, o1) vraća se kući, o2) jede u restoranima u Ružičastoj zoni i u centru, o3) šeta obližnjim ulicama Reforme; p) pratite ga tokom njegovih šetnji: kuda ide?; r) postupićemo po naređenju, šefe: tajno odlazi u neki stan u ulici Oslo, skoro na uglu sa X; s) ko živi tamo?; s) osoba koja tamo živi odaziva se na ime „Ele”; s1) „Ele”, šta?; s2) samo „Ele”; t) naređenje: uđite u Elin stan, lomite, napravite nered, zaplašite, malo je maltretirajte; u) neka Gorospe to shvati kao blagovremeno upozorenje.
– To je bilo samo upozorenje – rekla je Ele u mom naručju.
Ćutao sam.
Ele je tražila odgovor:
– Upozorenje za šta?
Ja sam rekao:
– Vrlo neugodno.
Dvostruko upozorenje, objasnio sam joj nakon što smo vodili ljubav.
Upozorenje protiv moje ličnosti. Ako se ne razvedem od Prisile, pretvoriće mi je u udovicu. Isuse! A tebe, tebe će pre toga ubiti da bi me naterali da još više patim. Marija i Josife!
A tu se stvar ne završava. Osim pojedinosti iz privatnog života, Gongora uklanja čoveka čija mu moć ide na živce, čoveka – mene – kojem se Gongora poveravao, predlažući mu prljave igre moći. Čoveka – mene – koji je shvatio (zahvaljujući nezamenjivoj pomoći vrtlara Ksokojoćina) da Gongora krivotvori spisak umrlih naređujući da se ubiju nevini mladići pre nego što ih prikaže kao osumnjičene gerilce. Čoveka – čiji glas čujete – koji je obavešten da Gongora hapsi nevine, a ponekad samo ponekog krivca, prikazuje i jedne i druge, pridobijajući narod kao garant pravde, a u međuvremenu zatvara pripadnike srednje klase koji imaju problema s hipotekom, kao i ponekog milionera tek da začini čorbu i uspava narod.
– On je genije!
– Ali ti si još veći genije, moja ljubavi.
– Šta mi savetuješ?
– Slušaj me. I ne pomišljaj da govorim kao povređena osoba.
– Najvažnija stvar, Ele: da li su te videli?
– Nisu. Sakrila sam se u kupatilo. Vikali su mi.
– Da li si ti vikala?
– Šta ti pada na pamet? Pretili su mi. Nisu me videli. Ne znaju tvoju tajnu.
– Jedino ti, ljubavi moja, znaš moju tajnu.
– Niko te više nije video nagog, zar ne?
– Jeste. Ali ta kurva je davno umrla.

39.


Idem u pravcu prema kojem me vode Abelardo Olgin i dama pod koprenom koja je rekla da se zove „Sagrario Gvadalupe, vama na usluzi”.
– Kuda idemo?
– Mojoj kući – kaže žena zavijena u crno od glave do pete.
– Da li je daleko? – pitam, plašeći se da se ne izlažem javno zbog okolnosti koje sam
opisao.
– Nije, blizu je – mrmlja tajanstvena gospođa.
Ona mi ne predstavlja misteriju, već put kojim nas troje idemo.
– Ne brinite, don Adame. Nećemo izaći izvan šume.
Zaista je tako. Par me je odveo do gustog drvoreda, do mesta koje sam prepoznao kao „šumu slepih”.
– Zatvorite oči – skoro je naredila Sagrario Gvadalupe.
– Još bolje, udiši mirise – ublažio je Abelardo.
Zaista, zatvorenih očiju osetio sam miris čempresa i trave, ruže i taksodijuma, koji se odjednom pretvaraju u mahovinu i tamu, vlagu i starost. Jedna vrata metalnog zvuka zatvorila su se iza nas. Išao sam napred na slepo, sve dok Sagrario nije naredila Abelardu, skini mu povez.
Otvorio sam oči u nekoj kamenoj prostoriji. Tamo je sve bilo neprobojno, poput velike tajne ćelije usred središta Meksiko Sitija i moje slikovite šume. Nismo mnogo hodali. Nismo mogli biti daleko od zoološkog vrta, niti od same tvrđave. Jedino što se ovde gubio osećaj „šume” i „tvrđave” kao da je pritisnut metalnom masom. Verovatno smo bili – pogađam, avanturistički – u nekoj pećini unutar šume, na tajnom mestu usred najprometnijeg parka u gradu.
Abelardo i Sagrario su me pridržavali za ruke, kao da ću pasti, kao da me okružuje provalija... Odvezao sam povez, uvređen, zbog ovog nepotrebnog opreza. Nisam znao gde sam. Znao sam da sam negde. Moja ličnost ne podnosi podršku. Gde god da me je par vodio, znao bih da se održim na nogama, čvrsto, zaštićen od bilo kakvog iznenađenja. Ja sam pravi muškarac.
A kakvo me iznenađenje očekuje.
Prostor ispred mene bio je osvetljen a u njegovoj sredini, izdignut iznad malog oltara, pojavilo se dete koje je Ele opisala, dečak od deset, jedanaest godina, s belim štapom i oreolom od plavih kovrdža. Veoma učtivo dete:
– Dobrodošli, gospodine.
Dete je ulivalo strah. Ne samo zbog njegove iznenadne pojave upravo ovde, u utrobi Tvrđave Ćapultepek, nego zbog savršene sličnosti sa objavljenom slikom u novinama i Elinim opisom. Dakle, čitav izgled „prirodnosti” izvan javne propovedaonice bio je skriven u tajnom prostoru. Kao što je Ele rekla, dete je bilo obasjano, i gledalo me je, kao što je to Ele primetila ranije, dostojanstveno i s ljubavlju, velikom ljubavlju pomešanom s velikim dostojanstvom – „i zrncem pretnje”, kako je Ele rekla.
Smirio sam se i, sećajući se šta mi je Ele ispričala, usudio sam se da upitam Sagrario:
– A krila? Šta je bilo s krilima?
Dete se smejalo i okrenulo mi leđa: nije imalo krila. Sagrario je zadrhtala, približila se, zakačila je detetu krila na leđima, ono je dopustilo da ga sređuju, Sagrario se vratila na svoje mesto pored Abelarda a dete je reklo:
– Nema potrebe, majko. Ja sam samo dete iz škole, nisam Bog.
– Šta hoćeš od mene? – iskoračio sam ispred mojih čuvara.
– Ja ne dajem naređenja, gospodine. Ja sam obično dete. Idem u školu. Pitajte moju majku. Ona zna.
– Ali ti javno pričaš da slušaš neko unutrašnje naređenje, naređenje srca – setio sam se
Ele.
Dete je skinulo periku s plavim loknama, otkrivajući kovrdžavu crnu kosu.
– Ja sam samo običan đak – ponovio je iz mračne dubine tvrđave koju samo on osvetljava. – Nikome se ne rugam, gospodine.
– Varaš kada se pojaviš pred svetom, praviš se da si neko drugi, neki glasnik? – napao sam brzo mladog glasnika, ne znam čega, nečega... Možda Boga?
– Ja sam ovaj i onaj svet – rekao je jednostavno. – Ja sam dete koje ide u školu. Takođe sam Božiji glasnik koji treba da upozori...
– Na šta da upozoriš? – pokušao sam da savladam nestrpljenje koje se osećalo u mom glasu. – Na šta?
– Približava se čas – rekao je tako dobrodušno.
– Čas čega, dete?
– Čas duše.
– Koji je to čas?
– Upravo ovaj.
– Šta je to duša?
– Nemoj da kažeš, nemoj ništa da kažeš! – viknula je Sagrario užasnutim glasom. Užasnutim zbog čega? Da će dete reći istinu, da će reći laž, ili još gore, neku glupost? – Nemoj ništa da kažeš!
Dečak je nastavio nepokolebljivo.
– Činim ono što moram da učinim.
– Ko te šalje? – navaljivao sam ponovo.
– Niko.
– Zašto radiš to što radiš?
– Nemam drugog izbora... – dete kao (kao) da je uzdahnulo i nestalo kao što se pojavilo: u tišini.

40.


Moji kontakti u svojstvu advokata i preduzetnika u globalnoj eri (svetskoj, međunarodnoj) dovode me u dodir s vladama i kompanijama, ali takođe i s političkim i bezbednosnim snagama. Imam poslove u obe Amerike, na Dalekom Istoku i u obe Evrope. A koristim reč obe zbog toga što smatram da zajednica Evrope između Istoka i Zapada još nije, zapravo, oživela. Razmislite: Demokratska Republika Nemačka je postojala od 1945. do 1988. kao spoljni saveznik i susedna država Moskve: tamo, na liniji koja ide od Baltičkog mora do Drezdena, započinjala je sovjetska imperija, a njena izvidnica – njeno ostrvo – bio je Berlin, stara prestonica Rajha podeljenog na četiri bloka (ruski, britanski, francuski i severnoamerički) nakon završetka oružanog sukoba i na samo dva (Istočni i Zapadni) nakon njegovog zamrzavanja. Upravo su se 1989, nakon rušenja sovjetske hegemonije, ujedinile dve Nemačke, mada je trebalo vremena da se „zajednica” učvrsti. Jedan deo, onaj zapadni, bio je uveliko jedna od vodećih industrijskih sila u Evropi i svetu. Drugi, istočni, bio je zaostao, pod uticajem moći u Moskvi (Demokratska Republika bila je satelit koliko i Bugarska) i zbog zastarelih industrijskih politika iz drugih epoha, ovekovečenih svetim pismom istorijskog materijalizma, kao da istorija ne postoji.
Stvar je u tome da su, a ovo je bitno za priču u kojoj me čitalac sledi, brojne institucije komunističkog režima preživele nakon njegovog pada, nastavile da postoje, ponekad vegetirajući, ponekad postavši zastrašujuće preduzimljive uprkos tome što su ukinute. Ove poslednje, koristile su obaveštajnu službu i represiju, koje su bile ukinute dolaskom demokratije, ali produžene tradicijom pokoravanja. Ova, naravno, nije nastala u DRN ili u SSSR. Doseže do nastajanja Rajha a njeno najstrašnije ostvarivanje ispoljilo se tokom nacističkog režima: Služba bezbednosti, RSNA ili Bezbednosna služba Rajha, usisala je tajnu državnu policijsku službu, Gestapo, koja je u vreme komunističke republike bila zamaskirana pod skraćenicom STASI, koja, uprkos nastojanjima, nije mogla da prikrije pod prihvatljivim birokratskim plaštom sve vidove špijunaže, potkazivanja i moći Trećeg Rajha.
Ja sam to znao – to je bilo svima poznato – iako se nikada nisam nepravedno okoristio o svoju tajnu službu. Sada, pošto sam silom suočen sa situacijom koju sam ovde opisao i sa izazovima (svake vrste) zlobnika Adama Gongore, nisam imao drugog izbora nego da pribegnem mojim germanskim vezama. U Meksiku nisam mogao da računam niti na policiju niti na vojsku, ne zbog funkcija koje sam propisno obavljao nego – još gore – zbog bezbroj netačnih činjenica.
Zbog toga sam naredio da se dovede opasna grupa, toliko opasna da nijedna legalna organizacija u Nemačkoj – bilo da je sadašnja ili nekadašnja – nije mogla da je prihvati u praksi ili da je zakonski opravda. Ne usuđujem se da dam ime te tajne organizacije, čak ni njenu skraćenicu. Neka čitalac ima na umu da njeni članovi nisu – nisu mogli biti – članovi represivnih grupa koje sam pomenuo. Nije im to bilo potrebno. Nosili su u sebi okrutnost koja se čeličila obuzdavanjem. Bili su poput orlova u kavezu očekujući da se otvore vrata zoološkog vrta kako bi izleteli da siluju, ubijaju, da se u letu ustreme protiv označenog neprijatelja najopasnijim oružjem koje im ovaj pruža. Njegova velika maska bila je sposobnost da ume da se savija pred gospodarem, velikim gospodinom, zaštitnikom svih podviga grupe. Tačno je, izgledali su poput zveri sputanih mutnom i uznemiravajućom odanošću gospodaru, šefu koji je moćniji od njih i zbog toga dostojan poslušnosti. Suvišno je reći da u jednom demokratskom društvu obnovljivih moći, sličan führer nije bio moguć. Otuda nepoželjna bespomoćnost, desoeuvrement ili dokolica ovih nervoznih Sigfrida koji su dovoljno pametni da se ne uortače s grupicama obrijanih glava i crnih sakoa, mladim gangsterima koji će u starosti završiti kao pekari, a tu, naravno, ne mislim na mog tasta.
Napadačka grupa – tako ću, dakle, zvati „Sigfride”, jer je kraće – više je volela da bude u senci, u rezervi, stupajući u akciju jedino kada se od njih akcija zahtevala.
To je moj slučaj. Objasnio sam to preko Palm Prea, šifrovanim rečima, Berlinu i Frankfurtu. U Nemačkoj su smatrali da je jako dobro da se ovi psi napadači povremeno puštaju, naročito kada im dugi periodi mira i blagostanja uskrate mogućnost za akciju i kada nema unutrašnjih ili spoljašnjih neprijatelja.
Da su izvršavali zadatke, na pojedinačne molbe, u Iraku i Palestini, u Pakistanu i Maleziji, to sam znao. Sigfridi su, prema tome, bili jedina sposobna snaga koja može da dokrajči one koji vladaju nasiljem u Meksiku, mog imenjaka Gongoru, odbeglog Viborona i družinu.
Rekao sam „orlovi”. Rekao sam „zveri”. Setio sam se posete Zoološkom vrtu u Ćapultepeku. Trebalo je da kažem tigrovi – dočekao sam ih na aerodromu u Toluki – zato što i vazduh podrhtava – video sam kako gaze životinje i seljake na putu – gde god prođu ne ostavljaju ništa živo za sobom. Poput tigrova, Sigfridi su bili čist nagon. Za razliku od tigrova, Sigfridi su imali pamćenje.

41.


Čitalac će primetiti da se sve uklapa za kraj mog pripovedanja, kao u horu. Gongora upada u moj lični život na dva načina. Zavodi Prisilu. Napada Ele. Minira, takođe, moj život u javnosti. Stvara situaciju u kojoj mi ništa ne odgovara. Njegova politika napadanja i zavođenja koja priliči srednjoj klasi – kažnjava jedne ali zadovoljava druge – dovodi do represije ljudi bez značaja i ugleda, do rasprostiranja „lažnih pozitivaca” – nevinih i poniznih momaka ubijenih sa ciljem da dokažu da Gongora deluje kako bi nas upozorio – Vlade odlaze, oružje ostaje.
Razumem to i zbog toga naručujem da se dovede odred nemačkih Sigfrida pod komandom Zakarijasa Vernera, romantičnog pesnika koji objavljuje stihove i tako prikriva svoj pravi poziv, špijunažu i nasilje.
Kažem da razumem sve to, ali ne razumem nezgodu na putu, malo skretanje koje mi je nametnuo, neočekivano, moj šurak Abelardo Olgin. Šta se dogodilo ovom mladom čoveku, Prisilinom bratu, don Selestinovom sinu? Kako je to dobro-dete postalo propali-pesnik, pisac-televizijskih-novela...?
Ne znam kako da to tačno objasnim pošto mi sada, nakon što me je predstavio Svetom detetu s raskrsnice Insurhentesa i Kintana Roe, Abelardo zakazuje novi sastanak u Sanbornsu u ulici Insurhentes.
Sedam naspram njega i čekam kafu sa ukusom mastila koju služe Meksikanci da bi izbegli razvodnjenu kafu koju naručuju Amerikanci.
Osmehujem mu se. Dopada mi se. Lud je. Ali me iznenađuje.
– Adame, šurače, treba mi lova.
Nameštam izraz simpatičnog rođaka koji, ipak, zahteva objašnjenje. Vrlo dobro znam da od svog oca, Kralja Biskvita, neće dobiti ni centa i znam da nije mogao da zadrži radno mesto i zaradi platu. Ponovo ga srećem u katakombi u Ćapultepeku... ali neću da unapred
dajem sud. Šta će mu novac?
– Adame, ti si video šta se dešava.
– Šta se dešava?
– Sve se ruši, šurače. Ništa nije usklađeno. Bezbedonosne snage stvaraju samo još veći nered. Nema autoriteta. Zločinci ismevaju vladu. Zločinci ponovo uzimaju vladu, tamo gde mogu. Potpuno su isti kao Al Kapone, zahtevaju poslušnost ili smrt. Postepeno prisvajaju državu.
– Moguće je. Ko zna. Šta mi predlažeš?
Mislim da Abelardo pada u trans. Gleda u nebo sa Sanbornsa (kao da postoji nebo iznad Sanbornsa), i umesto da naruči švajcarski kolač od kukuruza, nudi mi astečki kolač: Meksiko je država koja je zaljubljena u propast, svi revolucionari završavaju loše, kontrarevolucionari samo zataškavaju poraz, postoji jedna ogromna prevara u svemu tome, šurače, ponekad verujemo da će nas jedino revolucionarno nasilje spasti, ponekad verujemo da je jedino lažni kontrarevolucionarni mir naš spas, pogledaj šta se dešava, koristimo nasilje bez revolucije, mir bez sigurnosti, demokratiju bez nasilja, lažno svedočenje, Adame, kako izaći iz toga?
– Kako?
– Preko duha.
– Objasni mi – prikrivam sumnjičavost.
– Sve propada – uporan je Abelardo – sve je pod velom sumnje, država, partije, sama demokratija, na sve smo neotporni, na drogu, zločin, nekažnjeno nasilje, šta može da nas spase?
– Šta?
– Duša.
– Kako?
Kao i uvek, nastavlja s određenom dozom iskrenog ushićenja, skoro pobožnog: duša, pobožni duh naroda, ono što nas je uvek spasavalo: vera, poštovanje vere, njenih simbola, svetih ljudi.
– Svetih? – tražim utočište u preteranom skepticizmu, ne želeći da uvredim Abelrda.
– Video si ga. Sveto dete. U to se stvarno može verovati, pored tolikih prevara i laži. Pogledaj kako okuplja ljude na raskrsnici svakog popodneva. Pogledaj kako se narod okuplja i ostavlja iza sebe sve što nam preti, šurače.
Neka čitalac ne posumnja. Dajem protivne razloge. Ko nam garantuje da Sveto dete ni od čega može da se suprotstavi i porazi sva zla zemlje?
– Devica od Gvadalupea – odgovara Abelardo.
Pokušavam da ne dajem značaja ovom odgovoru. Podsećam ga na raspravu između ateističkog naučnika don Huan Antonija Visarona i pobožnog don Fransiska de Guemesa. Abelardo mi odgovara da ovo stavlja na probu postojanost religijskih tema. Da li neko još priča o horskoj pevačici Mariji Konesi, „Beloj Mačkici”? Da li se neko seća predsedničke kandidature generala Arnulfa R. Gomesa? A ko se, hajde da idemo još dalje, seća kada se osnovalo naselje El Rosario u Sinaloi? Kada se prvi put kovalo zlato u Kovnici novca? Kada smo dobili bitku u La Limonadi, eh, šurače, da je u zemljotresu od 28. juna 1957. pao Anhel od Nezavisnosti? Da komete redovno proleću meksičkim nebom, 1965, 1910, 1852...? (Više ga ne slušam: opet sam zarobljen među Soraidinim butinama, proživljavam najveći užas svake muškarčine: da bude uškopljen, makar to bilo i u trenutku zadovoljstva...)
– A Devica od Gvadalupea nikada zaboravljena, Adame, šurače, prisutna je u svim zaboravima.
Osmehujem se.
– Ali ne postoji. To je sujeverje.
– Postoji. Pogledaj ulicu, Adame.
Na uglu ulice Insurhentes i Kinatana Roe ljudi počinju da se okupljaju u iščekivanju uobičajenog pojavljivanja Svetog deteta. Ono stiže tačno na vreme, otvarajući prolaz među cenjenom gomilom. Jedino što nije sam. Hoću da kažem, dolazi u pratnji.
Prepoznajem je po crnoj odeći, od glave do pete izuzev staračkih ruku i pospanog pogleda. Dete se penje na klupu da propoveda.
Žena se penje s njim.
– To je moja majka – objavio je dečak.
Žena je skinula crnu haljinu, bila je crna i ljupka, ogrnuta u plavo ćebe na zvezde, sklopljenih ruku za molitvu, obučena u belo... Starih ruku.
Niko nije uzviknuo, čudo, čudo, zato što se čuda, Sančo, retko događaju i zbog toga ih treba proveriti dugim saslušanjima, istraživanjima i sumnjama u prevaru pre nego što javno izjavimo: ovo što ste videli je opus sensibile, koje preleće preko prirode zato što je delo Boga koji ovako odlučuje da se ispolji, a nije ishod neznanja naroda, koji se prilikom dečakovog pojavljivanja sa svojom majkom zadivljuje i ushićuje, ali mu takođe treba vremena da to ispolji kao da se dvoumi između toga da li da za pravo bezbožniku Visaronu ili verniku Guemesu u svakodnevnim raspravama preko medija.
Međutim, svaka sumnja nestaje u trenutku kada dete od deset, jedanaest godina podiže svoju majku, podiže je u vazduh i drži je tako, iznad svoje glave, dok se masa komeša, uzvikuje, zatim viče:
– Čudo! Čudo!
A Abelardo, pokraj mene u jednoj kafeteriji, pokazuje svoju pekarsku i racionalnu lozu, objašnjavajući:
– Kada su čuda u pitanju, njih ne možeš da pripišeš prirodi, već Bogu, a Bog nije priroda niti poštuje društvena pravila. Bog deluje neposredno, da li me razumete, ne glumeći prirodne uzroke.
– Onda? – izgovaram rastućom podozrivošću.
– Pojava Deteta i Device zahteva ne samo veru, šurače, nego i novac. Lova. Šuška. Pesosi i sentavosi za propagandu. Na nesreću, to ne daje Bog.
Gleda me, ne poričem, s izvesnom ljubavlju.
– Zbog toga nam je potrebno da nam pomogneš. Šurače.

42.


Tako su mi se, čitaoče, stvari složile, stavljajući na probu moju sposobnost izvršavanja. Dobro, daću malo novca Abelardu da može da izdržava Dete i Majku. Jedino što moja prvenstvena aktivnost nije usredsređena na manifestaciju u Insurhentesu.
Stiže komandos Sigfrid letom Frankfurt-Sao Paolo-Kankun-Toluka. Sve je spremno za njih. Oružje. Uputstva. Uniforme.
Rade brzo. Rade delotvorno. Maske – gas-maske i maske koje štite od svega i svačega – zaklanjaju im lice. Skoro su svi Sigfridi visoki i plavokosi, kao što samo vagnersko ime govori. Neki su izuzetno niski, skoro kao kepeci, a među sobom se oslovljavaju imenom Alberih, ali su pod nadzorom grupe.
A grupa radi.
Imaju tačan spisak meksičkih zločinaca. Njihovih kuća. Njihovih porodica. Starih i mladih. Staraca i dece. Žena.
Rade brzo. Rade grubo.
Kidnapuju stare.
Kradu decu.
Ubijaju muškarce.
Sigfridi ostavljaju za sobom reku krvi i bol u porodicama velikih zločinaca. Niko se ne spasava. Niko nema povlastica. Ni najveći. Ni najmlađi. U toku nekoliko nedelja postali su siročići, udovci, bez dece.
Jezivo je, priznajem.
Ovo dete osvanulo je obešeno o telegrafsku banderu!
Ovaj starac je nađen zadavljen u bazenu u svojoj kući.
Objavljuje se da je ova žena bila oteta – zauvek, vama na usluzi. For good. Für immer.
Nema zločinca koji u poslednje dve nedelje nije osetio zločin na sopstvenoj koži.
Pogrebi se ređaju jedan za drugim poput karnevala smrti.
Groblja se pune.
Niko ne prepoznaje Sigfride.
Možda je vlada.
Možda se bande međusobno ubijaju.
Možda su u pitanju osvete.
Možda se svađaju oko teritorije, novca, naplate.
Upravo sada, upravo sada kažem Abelardu, računaj na novac, računaj, šurače, ali neka Sveto Dete objavi sa svog oltara na raskrsnici ulica Insurhentes i Kinatana Roe da nije, da nije vlada, da se ne ubijaju međusobno, da nisu osvete među ljudima.
– To je osveta neba! Anđeli su sišli da zavedu pravdu! Nemojte nikoga kriviti! Božije proviđenje deluje! Čujte glas Boga! Verujte u božanski mač!
Više se niko ne divi Bogu koji se pokazuje na delu, pravedan, bezopasno okončavši s porodicama zločinaca koji su do juče otimali, ubijali, tražili novac za decu koju su unapred ubili, a sada su oni ti koji umiru, koji su ubijeni i nemaju ni centa da spreče strašnu akciju Sigfrida: smrt svake vrste. Prava apokalipsa.
Kada vidim Adama Gongoru obešenog za noge, poput psa, na telegrafskoj banderi preko puta moje kuće, osećam da sam ispunio koristan zadatak. Dakle: udarila mu je moć u glavu.
Kada vidim moju suprugu Prisilu kako gleda kroz prozor svoje sobe i ispušta vrisak užasa (nečujan iza stakla) videvši Gongoru pretvorenog u pinjatu, jedva da mogu da prikrijem zadovoljstvo.
Kada vidim kako don Selestino, moj tast, Kralj Biskvita, izlazi iz kuće, ne pogledavši Gongorin leš, počinjem da cenim starčevu ličnost: zbog nečega je vredelo živeti pod njegovim krovom otkako sam se oženio njegovom ćerkom, matori jarac, moj tajni drugar, moj dvojnik ali ne i moj brat!
Dok sedim u restoranu i predajem koverat Abelardu kao prilog kako bi Dete i Devica i dalje nastupali, pomišljam da je to veoma, veoma dobro upotrebljen novac.
Kada pogledam niz ulicu i vidim Sveto Dete i Devicu kako obmanjuju moju zemlju, još jednom, kao i vekovima unazad, zahvaljujem na velikoj zabavi vere, na milenijumskoj obmani koja obavezuje većinu da na kolenima otpuzi do Bazilike od Gvadalupea, a manjinu da drži slike Device u sobi, i ponekoga da traži oproštenje za počinjene grehe.
Moji saradnici su skinuli tamne naočare.
A kada se vratim u Elinu kuću i skinem se sa Ele i pred Ele, jedino moja ljubavnica i ja, i niko više, znamo da nemam pupak.
Ja sam prvi čovek.

43.


Kada je don Ksokojocin, moj vrtlar, otišao da se prošeta Zoološkim vrtom Ćapultepeka, približio se kavezu sa orlom i sažalio se. Velika i snažna dnevna ptica grabljivica, orao nad orlovima, krilato tropsko čudovište s pernatim nogama, očajnički se vrteo u oskudnom prostoru. Don Ksokojocin, čovek iz naroda i čovek od poverenja, osetivši tugu zbog zatočene ptice i iskoristivši večernju osamu (u to doba dana on šeta ulicama), otvorio je jednim zamahom noža (ovim oružjem se brani od opasnosti grada) vrata kaveza i upravo tada je video da tamo leži, nepokretna – mrtva? – jedna velika zmija.
Orao je izleteo iz zatvora, ne zahvalivši vrtlaru, raširio čitavih dvesto dva centimetra svojih gigantskih krila i odleteo u potragu za beskrajnim vazdušnim prostranstvom, za dnevnim nebeskim svodom, u planinske visine, daleko od pesticida, daleko od grada bez vazduha...
Don Ksokojocin je uzeo zmiju i odneo je svojoj kući, u nadi da će je oživeti.
Zaboravio je da otvori tigrov kavez. Životinja je režala preteći.
Sledećeg dana, prošla je ista kometa kao one godine...

O piscu


Karlos Fuentes (1928), romansijer, pripovedač, dramski pisac i esejista.
Jedan je od najznačajnijih meksičkih i hispanoameričkih pisaca, kao i jedan od najvažnijih pisaca savremene svetske književnosti.
Fuentes je autor više od dvadeset knjiga proze, među kojima su i slavni romani: Smrt Artemija Kruza (1962), Sveto mesto (1967), Terra nostra (1975), Stari Gringo (1985), Dijana (1996), Godine s Laurom Dijaz (2000), Srećne porodice (2006).
Najvažnije knjige eseja: Argumenti Latinske Amerike (1963), Latinska Amerika: Rat sa prošlošću (1985), Ja i drugi (1988), Novo vreme za Meksiko (1994), Protiv Buša (2004).
Romani, priče i eseji Karlosa Fuentesa prevedeni su na sve veće svetske jezike.
Fuentes je poslednjih godina napisao čitav niz eseja i esejističkih knjiga posvećenih najaktuelnijim pitanjima savremene politike, društva, kulture, ekologije ili medija.
Po Fuentesovim romanima snimljeno je nekoliko filmova.
Autor je nekoliko filmskih scenarija.
Fuentes je dobio veliki broj književnih nagrada, među kojima su: Nagrada „Romulo Galjegos”, Nagrada „Alfonso Rejes”, meksička Nacionalna nagrada za književnost, Servantesova nagrada i Nagrada Princa od Asturije, Nagrada „Grinsan Kavur”, Nagrada „Pikaso”, Nagrada Španske kraljevske akademije, Nagrada „Galilej”, Nagrada „Don Kihot od Manče”.
U izdanju Arhipelaga objavljen je Fuentesov roman Srećne porodice.

\'7b1\'7d Refren poznate meksikanske narodne pesme. – Prim. prev.
\'7b2\'7d Sol na španskom znači Sunce. – Prim.prev.
\'7b3\'7d Luna na španskom znači Mesec. – Prim. prev.
\'7b4\'7d Naselje Gorospe. – Prim.prev.
\'7b5\'7d Igra reči: lepa se na španskom kaže mona. Međutim, španska imenica mono, a znači majmun, majmunica. – Prim. prev.
\'7b6\'7d Pridev trajinero, a u prevodu na srpski znači šofer. – Prim. prev.
\'7b7\'7d Henaro Ruvalkaba. korumpirani advokat, švercer drogom, ubica i simbol kriminala i nasilja današnjeg Meksika. Pominje se u Fuentesovom romanu Volja i sreća (2008). – Prim. prev.
\'7b8\'7d Iz perioda vladavine Porfirija Dijasa. – Prim. prev.
\'7b9\'7d Latinoamerička balada La vereda tropical. – Prim. prev.
\'7b10\'7d Stih iz meksičke nacionalne himne. – Prim. prev.
\'7b11\'7d Kelvinator je američka fabrika za proizvodnju frižidera i zamrzivača. – Prim. prev.
\'7b12\'7d Institucionalna revolucionarna partija u Meksiku. – Prim. prev.
\'7b13\'7d Tapado,-a: zakopano blago. – Prim. prev.
\'7b14\'7d Maskenbal. – Prim.prev.
\'7b15\'7d Javna kuća. – Prim. prev.

\'7b16\'7d Stih iz meksičke pesme. – Prim. prev.
\'7b17\'7d Fortino Mario Alfonso Moreno Rejes (1911-1993), poznatiji kao Kantinflas meksički glumac i komičar. – Prim. prev.
\'7b18\'7d Pinata – rođendanski lonac koji visi s plafona, napunjen slatkišima i poslasticama. – Prim. prev.

\'7b19\'7d Atanasio Somoza, nikaragvanski diktator. – Prim. prev.