Senke u raju - Remark

PROLOG


Kraj poslednjeg rata doživeo sam u Njujorku. Meni, bez zavičaja, koji sam jezikom te zemlje vladao samo veoma oskudno, kraj oko Pedeset sedme ulice bio je postao gotovo nov zavičaj.
Za mnom je bio jedan dug, opasan put, via doloroza svih onih koji su morali božati od Hitlerovog režima. Put muka vodio je iz Holandije, Belgije i severne Francuske u Pariz. Tu se on račvao. Jedan je vodio preko Liona na sredozemnu obalu, drugi preko Bordoa i Pirineja u Španiju, Portugal i lisabonsko pristanište.
Ja sam se na tom putu kretao kao mnogi drugi koji su bili umakli Gestapou. Međutim, ni u zemljama kroz koje su vodili naši putevi bekstva mi još nismo bili bezbedni, jer je samo mali broj među nama imao uredne vize ili isprave. Kad bi nas žandarmi uhvatili, bili smo hapšeni, osuđivani na zatvor i proterivani. Neke zemlje su svakako bile humane da nas ne prebace preko nemačke granice; tamo bismo stradali u koncentracionim logorima.
Samo mali broj begunaca je mogao da ponese uredne putne isprave, pa smo usled toga gotovo bez predaha bili u bekstvu. Bez dokumenata nigde nismo mogli legalno raditi. Većina je bila gladna, bedna i usamljena; zbog toga smo put naših lutanja nazivali via doloroza.
Naše stanice su bile pošte u malim gradovima i beli zidovi na ulicama. U poštama smo pokušavali naći post-restantne vesti od rodbine i prijatelja; zidovi i kuće po širokim ulicama bili su naše novine. Tamo smo nalazili kredom i ugljenom pisane zapise izgubljenih koji su tražili jedni druge, adrese, opomene, upute, kritike u prazninu, u vreme opšte ravnodušnosti, za kojom je uskoro trebalo da naiđe epoha nečovečnosti: rat, u kome su Gestapo i milicija, a često i žandarmi u svom lovu na nas nesrećnike svršavali zajednički posao.

I


Ja sam u Ameriku stigao teretnim brodom iz Lisabona pre nekoliko meseci, a engleski sam znao samo malo — toliko kao da su me polunemog i polugluvog izbacili ovamo sa neke druge planete. To je i bila druga planeta, jer se u Evropi vodio rat.
Pored toga, moja dokumenta nisu bila uredna. Ja sam, istina zahvaljujući mnogim čudima, imao urednu američku vizu sa kojom sam i ušao u zemlju; ali moja putna isprava je glasila na drugo ime, a ne na moje. Imigracioni organi su bili postali nepoverljivi, pa su me na Elis Ajlendu uhapsili. Onda su mi posle šest nedelja dali boravišnu dozvolu na tri meseca. Za to vreme trebalo je da pribavim ulaznu dozvolu za neku drugu zemlju. To mi je bilo poznato još u Evropi. Tamo sam već godinama na isti način tavorio — ne od meseca do meseca, već od dana do dana. Kao nemački emigrant, ja sam i inače od 1933. zvanično bio mrtav. A sada, što više tri meseca ne moram da bežim, bio je gotovo neshvatljiv san.
Već odavno mi više nije izgledalo čudno što imam drugo ime i što živim sa putnom ispravom jednog mrtvaca — naprotiv, činilo mi se zgodno. Putnu ispravu sam nasledio u Frankfurtu; čovek koji mi ju je poklonio upravo onoga dana kada je umro, zvao se Ros. Ja sam se, dakle, takođe zvao Ros Robert. Svoje pravo ime sam gotovo bio zaboravio. Covek može mnogo da zaboravi kada je u pitanju goli život.
Na Elis Ajlendu sreo sam jednog Turčina koji je pre deset godina već bio jednom u Americi. Nisam znao zašto ga sada nisu opet pustili da uđe, ali o tome ga nisam pitao. Suviše često sam doživljavao da su ljude proterivali jednostavno zato Što nisu spadali ni u jednu rubriku upitnika. Taj Turčin mi je dao adresu jednog Rusa, koji je boravio u Njujorku i koga je od ranije poznavao. Razume se, nije znao da li je onaj još u životu. Kad su me pustili na slobodu, ipak sam odmah otišao tamo. Bilo je sasvim razumljivo što sam to učinio; ta ja sam već godinama tako živeo. Ljudi u bekstvu morali su i dalje živeti sa slučajnostima i što su one neverovatnije, čoveku se čine tim normalnije. To su priče današnjice; one nisu donosile vedrinu, ali su se često završavale iznenađujuće povoljnije no što se očekivalo.
Rus je radio u jednom malenom, veoma oronulom hotelu u blizini Brodveja. Ime mu je bilo Meljikov, govorio je nemački i odmah me je prihvatio. Kao stari emigrant, odmah je video šta mi nedostaje: sklonište i rad. Sklonište je lako nađeno; on je imao drugi krevet koji je uneo u svoju sobu. Meni je sa turističkom vizom bilo zabranjeno raditi, za to bi trebalo imati drugačiju: ulaznu vizu snabdevenu brojem kvote. Morao sam, dakle, krišom raditi. To sam znao još iz Evrope i to mi nije naročito smetalo. A imao sam i još nešto para.
— Imate li neku pomisao od čega biste mogli živeti? — pitao me je Meljikov.
— U Francuskoj sam pri kraju živeo kao nalazač mušterija za trgovce sumnjivim slikama i lažnim starinama.
— Razumete li se nešto u to?
— Ne mnogo, ali ponešto od uobičajenih smicalica.
— Gde ste ih naučili?
— Dve godine sam bio u muzeju u Briselu.
— U službi? — pitao me je Meljikov iznenađen.
— Sakriven — odgovorio sam.
— Od Nemaca?
— Od Nemaca koji su bili zauzeli Belgiju.
— Dve godine? — pitao je Meljikov. — I nisu vas pronašli?
— Mene ne. Ali su pronašli čoveka koji me je sakrivao.
Meljikov me je posmatrao. — Vi ste umakli?
— Da.
— Da li ste nešto čuli o onom drugom?
— Ono uobičajeno. Odveli su ga u logor.
— Je li to bio Nemac?
— Belgijanac. Direktor muzeja.
Meljikov je klimnuo glavom. — Kako ste mogli da ostanete tako dugo neotkriveni? — pitao je zatim. — Zar nisu u muzej dolazili posetioci?
— Razume se. Preko dana sam bio zaključavan u podrumu u prostoriji za čuvanje stvari. Večerom je dolazio direktor, donosio mi jelo i za noć mi je otvarao moju skrivnicu. Ostajao sam u muzeju, ali sam mogao da iziđem iz podruma. Razume se, svetlost nisam smeo paliti.
— Jesu li drugi službenici znali za to?
— Ne. Prostorija za čuvanje stvari nije imala prozora. Morao sam da budem tih kada je neko dolazio u podrum. Najviše briga mi je zadavalo da ne kinem u nezgodnom trenutku.
— Jesu li vas na taj način otkrili?
— Ne. Nekome je bilo palo u oči to što je direktor uveče tako često ostajao u muzeju ili što bi se još jednom vraćao.
— Razumem — rekao je Meljikov. — Jeste li mogli čitati?
— Samo noću, leti i pri mesečini.
— Ali ste noću mogli hodati po muzeju i posmatrati slike?
— Dok su se mogle videti.
Meljikov se smejao. — Ja sam za vreme bekstva iz Rusije na finskoj granici morao jednom šest dana ležati pod skladištem drva jedne velike kuće. Kada sam se izvukao, mislio sam da je to bilo mnogo duže. Najmanje četrnaest dana. Ali onda sam bio mlad, a mladom čoveku vreme i inače sporije prolazi. Jeste li gladni? — dodao je bez prelaza.
— Da — rekao sam — čak veoma.
— Tako sam i mislio, čovek je uvek gladan kad ga puste na slobodu. Hajdemo u apoteku da jedemo.
— U apoteku?
— U drakstor. To je jedna od odlika zemlje. Tamo se može kupiti aspirin i jesti.
— Šta ste preko dana radili u muzeju, da ne biste poludeli? — pitao je Meljikov.
Bacio sam pogled duž reda ljudi koji su žurno jeli za dugačkim stolom, a pred sobom imali reklame i bočice lekova. — Šta ćemo jesti ovde? — uzvratio sam pitanjem.
— Hamburger. Pored krenviršli to je glavna hrana naroda. Biftek je suviše skup za običnog čoveka.
— Čekao sam veče. Koristio sam, razume se, svako sredstvo da ne počnem odmah misliti na opasnost u kojoj sam se nalazio. Od toga bih vrlo brzo poludeo. U tom pogledu sam se već malo bio izvežbao. Već nekoliko godina sam se potucao, od toga godinu dana bežanja po Nemačkoj. Klonio sam se svake misli da sam bilo šta pogrešno učinio. Kajanje nagriza dušu dublje od sode — ono je za mirna vremena. Francuski sam stalno ponavljao i sam sebi sam davao bezbrojne časove. Tada sam počeo noću da tumaram po muzejskim dvoranama, da posmatram slike i da ih urezujem u sebe. Uskoro sam ih sve upoznao. Zatim sam ih u svojoj odaji u tmini dana počeo zamišljati. Pri tom sam radio sistematski, slika za slikom, ne bez izbora i često mi je bilo potrebno mnogo dana za jednu jedinu sliku. U međuvremenu sam imao nastupe očajanja, ali sam stalno počinjao iznova. Da sam slike jednostavno posmatrao, očajanje bi mnogo češće nailazilo. Time što sam od toga napravio neku vrstu vežbe pamćenja, pružao sam sebi priliku da se popravim. Više nisam naletao na zid, peo sam se uza stepenice. Shvatate li to?
— Ostali ste u pokretu — rekao je Meljikov. — Imali ste cilj. To vas je štitilo.
— Čitavo jedno leto živeo sam sa Sezanom i sa nekoliko Degaa. To su naravno bile slike mašte i poređenja mašte. Ali uprkos tome to su bila poređenja, a time su ona postala izazivanje. Pamtio sam boje i kompozicije, a da boje nikada nisam video po danu. To su bili Sezani mesečine i Degai noći. Takve sam ih pamtio i upoređivao u njihovim vrednostima senke. U biblioteci sam kasnije našao knjige o umetnosti. Čučao sam pod prozorskim pervazima i proučavao ih. To je bio avetinjski svet, ali to je bio nekakav svet.
— Zar muzej nije bio pod stražom?
— Samo danju. Noću je bio zaključan. To je bila moja sreća.
— I nesreća čoveka koji vam je donosio hranu.
Pogledao sam Meljikova. — I nesreća čoveka koji me je bio sakrio — mirno sam odgovorio. Video sam da je on dobro mislio; nije hteo da mi uputi prekor. On je govorio samo o činjenicama, ništa dalje.
— Vi ne možete da počnete zarađivati svoje izdržavanje kao ilegalni sudoper — rekao je. — To je romantična nepravda i otkad postoje sindikati, ona je i prošla. Koliko dugo možete da živite, a da ne morate gladovati?
— Ne dugo. Koliko staje taj obed?
— Dolar i po. Otkako je rat, ovde je sve poskupelo.
— Rat? — rekao sam. — Ta ovde nije rat!
— O, da! — odgovorio je Meljikov. — Ponovo na vašu sreću. Ljudi su potrebni. Više nema besposlenih. Lakše ćete naći nešto.
— Posle dva meseca moram da odem odavde.
Meljikov se nasmejao i zažmirio svojim sitnim očima. — Amerika je vrlo velika i rat je. Opet na vašu sreću. Gde ste rođeni?
— Po pasošu koji imam, u Hamburgu. U stvari, u Hanoveru.
— Ni zbog jednog, ni zbog drugog neće vas moći proterati. Ali biste mogli zapasti u neki logor u internaciju.
Slegao sam ramenima. — Bio sam u jednom, u Francuskoj.
— Pa ste pobegli?
— Tačnije rečeno, jednog dana sam otišao. U opštem metežu poraza.
Meljikov je klimnuo glavom. — I ja sam bio u Francuskoj. U opštoj zbrci pobede koja je to bila samo teoretski, hiljadu devetsto osamnaeste. Bio sam došao iz Rusije preko Finske
i Nemačke. Na prvom talasu male seobe naroda. Ne čini li vam se da nam sada ne bi bilo naodmet malo votke?
— Naučio sam da rakiji ne verujem — izjavio sam. — Ona me je nekoliko puta dovela dotle da sam sebi isuviše poverujem. Dva puta sa gadnim ishodima — zatvor i gamad.
— U Španiji?
— Severna Afrika.
— Pokušajmo uprkos tome i treći put. Zatvori su ovde čisti. Imam votku u hotelu. Ovde se ništa ne dobija.
— Jeste li romantičar? — pitao je Meljikov.
— Ne veoma često. Policija romantičare hvata lakše no druge.
— Na to ipak nekoliko meseci ne treba da mislite.
— To je istina. Još se nisam navikao na to.
Otišli smo u Meljikovljev hotel, ali tamo nisam dugo izdržao. Nisam hteo ništa da pijem, niti sam hteo da sedim tamo na poderanom plišu, a Meljikovljeva soba je bila isuviše mala. Hteo sam još jednom da iziđem. Dovoljno dugo su me držali u zatvoru. Čak je i Elis Ajlend bio zatvor, iako udoban. Meljikovljeva primedba da za dva iduća meseca ne bih imao da se bojim policije, još uvek mi je bila u glavi. To je bilo neverovatno dugo vreme. — Dokle mogu da ostanem napolju? — pitao sam.
— Dokle hoćete.
— Kada ležete?
Meljikov je napravio nemaran pokret. — Ne pre zore. Sad imam da radim. Hoćete da tražite neku ženu? To u Njujorku nije tako jednostavno kao u Parizu. I malo je opasnije.
— Ne. Hoću malo da protumaram.
— Ženu ćete lakše naći ovde u hotelu.
— Ne treba mi.
— Jedna uvek treba.
— Ne danas.
— Vi ste ipak romantičar — rekao je Meljikov. — Zapamtite broj ulice i naziv hotela: Hotel „Rojben”. Čovek se u Njujorku lako snalazi, gotovo sve ulice ovde imaju brojeve, samo mali broj ima nazive.
„Kao ja”, mislio sam, „jedan broj sa nekakvim imenom. To je bila ugodna anonimnost; imena su mi nanela dovoljno teškoća.”

Vukao sam se po bezimenom gradu čiji se svetao dim dizao k nebu. Jedan mračan, vatren stub noću i jedan oblačan stub danju; nije li Gospod na sličan način u pustinji pokazao put prvom narodu emigranata? Prolazio sam kroz kišu reči, galamu, smeh i krike i to je gluvo udaralo o moje uši — razumevao sam samo galamu, ne i smisao. Svaki mi se čovek ovde, posle mračnih godina u Evropi, činio da je Prometej — onaj čovek u znoju koji je meni, zahvaćenom elektricitetom, kroz dućanska vrata preklinjući pružao ruku punu čarapa i ubrusa i nudio da kupim, kao i kuvar koji je na velikom tiganju pekao piće obasjan varnicama kao napolitanski bog. Pošto ih nisam razumevao, svi su oni bili u nekom blistavo simboličnom smislu lišeni svojih radnji. Na mene su delovali kao da stoje na kakvoj bini. Oni nisu bili samo kelneri, kuvari, vikači i prodavci, već istovremeno marionete koje su jedne s drugima igrale neku nerazumljivu igru iz koje sam ja bio isključen i čije sam samo konture zapažao. Bio sam u njihovoj sredini, a ipak nisam spadao među njih, bio sam udaljen nečim nevidljivim, ne nekakvim staklenim zidom, niti nekim rastojanjem, ne neprijateljstvom i ne tuđinstvom, već nečim što se samo mene ticalo i samo iz mene poticalo. Nejasno sam shvatao da je to samo jedan jedini trenutak i da se on takav nikada neće povratiti. On će sutra biti malo otrt — ne zato što bih ja svemu tome bliže prišao, naprotiv — bilo je mogućno da ja već sutradan započnem borbu ćutanjem, cenkanjem i patvorenjem i onim rojem polulaži od kojih se sastojao svaki dan, ali ove noći grad mi je pokazao svoje ravnodušno lice.
Odjednom sam saznao da ja ni sada, pošto sam prispeo na tu tuđu obalu, još nisam pregrmeo opasnost, da je ona, naprotiv, tek upravo počela. Ne ona spolja, već ona iznutra. Dugo sam bio zauzet onim prostim: preživeti, a u tome je u isto vreme ležala moja zaštita. To je bilo primitivno preživeti kao u panici kad brod tone i kada nema nikakvog drugog cilja, osim da se preživi. A sada, već od sutra, štaviše od ovoga časa, život će se preda mnom opet raširiti lepezasto, on će opet imati nekakvu budućnost, ali takođe i prošlost, prošlost koja bi me lako mogla uništiti ako je ne bih zaboravljao ili je ne bih mogao savlađivati. Odjednom sam shvatio da će led, koji se bio stvorio, još dugo vremena biti suviše tanak da bi se po njemu moglo hodati. Ja bih propao. To sam morao da izbegnem. Je li još jednom bilo to, kao ranije, onako kao jezik, nov, nepoznat, koji se preda mnom nalazio da bi se tumačio, je li to još jednom bilo ono: život, i nije li to bila izdaja, nije li to bilo ubistvo, dvostruko ubistvo voljenih mrtvaca?
Brzo sam se okrenuo i pošao natrag, zbunjen i duboko uzbuđen, više nisam gledao okolo, i bio sam skoro bez daha kada sam pred sobom ugledao hotel — ne širok i pravougaon i upadljiv kao drugi hoteli, već uzan i neupadljiv.
Prošao sam kroz vrata nagrđena ivicama od lažnog mermera i ugledao Meljikova kako u portirskoj loži dremucka u stolici za ljuljanje. On je otvorio oči koje su za trenutak izgledale kao bez kapaka, kao oči starog papagaja, a onda su postale plave i svetle.
— Igrate li šah? — rekao je i ustao.
— Kao svaki emigrant.
— Dobro. Idem da donesem votku.
Otišao je uza stepenice. Osvrnuo sam se okolo. Izgledalo mi je gotovo kao da sam došao kući. Ko nigde nema kuće, to lako oseti.

II


Moj engleski se brzo popravljao i posle četrnaest dana imao sam znanje petnaestogodišnjaka. Izjutra sam po nekoliko časova sa gramatikom sedeo u crvenom plišu hotela „Rojben”, a po podne sam tražio svaku moguću priliku za englesku konverzaciju. Pri tome se nisam stideo ni ustezao. Kada sam primetio da sam posle deset dana koje sam proveo sa Meljikovom dobio ruski naglasak, počeo sam se obraćati hotelskim gostima i službenicima. Jedno za drugim sam dobijao nemački, jevrejski, francuski i, na kraju, kada sam sasvim izvesno poverovao da sam u ženskoj posluzi i sobaricama naišao na prave Amerikanke, dobio sam težak bruklinski naglasak.
— Moraš da uspostaviš vezu sa nekom mladom Amerikankom — rekao je Meljikov, s kojim sam se u međuvremenu počeo oslovljavati sa ti.
— Iz Bruklina? — zapitao sam.
— Radije iz Bostona. Tamo se najbolje govori.
— Zašto ne s nekom učiteljicom iz Bostona? To bi bilo još ekonomičnije.
— Ovaj hotel je na žalost karavan-saraj. Tu lete akcenti kao tifusni bacili, a ti na žalost imaš dobro uho samo za ono krajnje i nimalo za ono normalno. Osećanja bi u tome možda pomogla.
— Vladimire — rekao sam. — Za mene se svet već i inače dovoljno brzo menja. Svakih nekoliko dana moje englesko ja postaje godinu dana starije, na moje žaljenje, a svet toga ja se oslobađa zanosa. Što više razumevam, tim više nestaje tajna. Još nekoliko nedelja i oba moja ja će se uravnotežiti. Tada će ono američko biti isto tako razočarano, kao i ono evropsko. Zato mi daj vremena! Takođe sa akcentima. Ne bih želeo da svoje drugo detinjstvo suviše brzo izgubim.
— Nećeš. Za sada imaš prvo duhovni horizont melanholičnih piljara. Piljara tamo na uglu, Anibala Balba. Ti već upotrebljavaš njegova frljanja na italijanski način; ona plivaju kao komadi mesa po tvojoj engleskoj minestrone.
— Ima li takođe normalnih, pravih Amerikanaca?
— Razume se. Ali Njujork je pristanište najezde emigranata, irskih, italijanskih, nemačkih, jevrejskih, jermenskih, ruskih i još tuce drugih. Kako se kaže kod vas: Ovde si čovek, ovde smeš to da budeš. Ovu zemlju su emigranti osnovali. Odbaci, dakle, svoje emigrantske komplekse niže vrednosti. Ovde si ti ponovo čovek. Ne više otkinut komad mesa prilepljen na pasošu.
Podigao sam oči sa šahovske table. — Tačno je to, Vladimire — rekao sam polako. — Videćemo koliko će to dugo trajati.
— Ti ne veruješ da će trajati?
— Kako bih mogao?
— Šta u stvari misliš?
— Da sve stalno postaje sve gore — rekao sam.


Neko se dogegao u predsoblje. Sedeli smo u polumraku i ja sam čoveka mogao videti samo netačno, ali njegovo čudnovato hramanje, u nekoj vrsti tročetvrtinskog takta, palo mi je u oči i neodređeno me je podsetilo na jednog poznanika. — Lahmane — rekao sam poluglasno.
Čovek je zastao i pogledao prema meni. — Lahmane! — ponovio sam.
— Ja se zovem Merton — rekao je čovek.
Upalio sam svetlost koja je očajno žuto i plavo kapala s jednog skromnog lustera na tavanici najgoreg jugend-stila. — Gospode, Robert — iznenađeno je uzviknuo. — Živ si? Mislio sam da si odavno mrtav!
— Ja sam to takođe mislio o tebi! Poznao sam te po tvom hodu.
— Po mom trofejskom hramanju.
— Po tvom valcerskom hodu, Kurte. Poznaješ li Meljikova?
— Razume se da ga poznajem.
— Stanuješ li, možda, ovde?
— Ne. Ali ponekad dođem ovamo.
— I sada se zoveš Merton?
— Da. A ti?
— Ros. Ime je još uvek isto.
— Tako se ljudi opet nalaze — rekao je Lahman uz ovlašan osmejak.
Oboje smo zaćutali. To je bio poznati trenutak zabune među emigrantima. Ljudi nisu znali do koje mere mogu da pitaju. Nije se znalo ko je bio mrtav.
— Jesi li čuo nešto o Kanu? — rekao sam potom.
I to je bila stara tehnika. Prvo se oprezno raspitivalo o ljudima koji nisu bili tako bliski.
— On je u Njujorku — odgovorio je Lahman.
— Zar i on? Kako je došao ovamo?
— Kako smo svi mi došli ovamo? Zahvaljujući stotini slučajnosti. Nijedan od nas nije bio na spisku onih istaknutih intelektualaca koje je trebalo spasti, a koji su sastavili Amerikanci.
Meljikov je ponovo uvrnuo svetlost i ispod tezge izvadio jednu bocu. — Američka votka — rekao je. — Slično kalifornijskom bordou ili burgunderu iz San Franciska. Ili rajnskom vinu iz Čilea. Salut. Jedno od preimućstava emigracije jest što se tako često ljudi moraju opraštati, a potom mogu slaviti ponovno viđenje. To čoveku daje iluziju dugog života.
Nismo odgovorili, ni Lahman, ni ja. Meljikov je poticao od jednog drugog pokolenja — od onog iz 1917. Ono što je nas još peklo, za njega je bilo postalo uspomena. — Salut, Vladimire — rekao sam konačno. — Zašto nismo svi rođeni kao jogi?
— Ja bih bio zadovoljan i time da nisam u Nemačkoj kao Jevrejin došao na svet — izjavio je Lahman-Merton.
— Vi ste prethodnica svetskih građana — odvratio je Meljikov ravnodušno. — Ponašajte se bar kao pioniri. Jednog dana će vam podići spomenik.
— Kada? — rekao je Lahman.
— Gde? — pitao sam. — U Rusiji?
— Na Mesecu — izjavio je Meljikov i otišao ka ploči sa brojevima da izda jedan ključ.
— Šaljivčina — rekao je Lahman gledajući za njim. — Radiš li za njega?
— Šta?
— Devojke. Ponekad malo morfijuma i slično. Opklade takođe, mislim.
— Jesi li zbog toga došao ovamo?
— Ne. Poludeo sam za jednom ženom. Zamisli to: ona ima pedeset godina, iz Portorika, katolikinja i ima samo jednu nogu. Druga joj je odsečena. Ima nešto s jednim Meksikancem. Meksikanac je podvodač. Za pet dolara on bi čak i nama obezbedio spavanje. Ali ona neće. Apsolutno neće. Veruje da iz oblaka posmatra bog. I noću. Rekao sam joj da je bog kratkovid; odavno. Ali ništa ne vredi. Međutim, novac prima. I obećava. A potom se smeje. O opet obećava. Šta veliš na to? Zar sam zbog toga došao u Ameriku? To je očajno!
Lahman je imao kompleks zbog toga što je hramao. Po njegovim pričama, on je ranije bio snažan ženskaroš. Neki esesovac koji je to bio čuo, dovukao ga je u Berlin-Vilmersdorf u lokal svog odreda da ga uškopi, ali ga je u tome — to je bilo 1934 — omela policija. Lahman je zadobio samo nekoliko ožiljaka i na četiri mesta polomljenu nogu i ona je rđavo zarasla. Tada je počeo hramati i više je voleo žene sa lakšim telesnim nedostacima. Sve mu je bilo svejedno, samo da su imale debele, tvrde zadnjice. U Francuskoj je pod najtežim uslovima jurio za ženama. Tvrdio je da je u Ruanu upoznao jednu ženu sa tri sise koje su se još nalazile na leđima. Venera Anadiomena za njega je bila, naprotiv, žalosna nakaza, pošto je dama iz Ruana za njegove oči sve imala spremno, a da se nije morao prevrtati. „Uz to kao kamen tvrda!” — govorio je sanjalački. „Vreli mermer!”
— Ti se nisi izmenio, Kurte — rekao sam.
— Čovek se nikad ne menja. Po hiljadu puta se zaklinje na to. Ponekad se to čini brižno, kada je čovek smrvljen, ali čim ponovo odahne, zaboravlja se. — Lahman je i sam odahnuo. — Je li to u stvari junaštvo ili idiotija?
Primetio sam na njegovom naboranom, sivom čelu graške znoja. — Junaštvo — rekao sam. — U našem položaju čovek se mora ulepšavati samo najboljim pridevima. Ko svoju dušu suviše često ispituje i inače uskoro nailazi na rešeto koje vodi u splačine prljavih kanala.
— Ti si takođe ostao isti — Lahman-Merton obrisa znoj zgužvanom maramicom. — Još uvek želja za omiljenom filozofijom, a?
— To ne mogu da ostavim. Smiruje me.
Lahman se spontano zasmejao. — To ti daje osećanje jevtine superiornosti, u tome je stvar.
— Superiornost ne može nikako da bude dovoljno jevtina. Lahman zatvori usta. — Ja treba da govorim — uzdahnuo
je zatim i iz džepa kaputa izvukao jedan paketić uvijen u svilenu hartiju. — Brojanice — rekao je. — Papa ih je lično osvetio. Pravo srebro i slonova kost. Misliš li da bi je to moglo omekšati?
— Koji papa?
— Pije! Koji bi inače?
— Benedikt XV bilo bi bolje.
— Šta? — Razdraženo me je pogledao. — Pa on je umro. Zašto?
— On bi imao više superiornosti. Mrtvaci je imaju više. I ne tako jevtine.
— Ah, tako! Takođe šaljivčina! Ja sam to zaboravio. Poslednji put kad sam te ...
— Stani! — rekao sam.
— Šta?
— Prestani, Kurte. Ne dalje!
— Pa lepo. — Lahman je za trenutak oklevao. A onda je nadvladala njegova potreba da saopšti. Razvio je svetloplavu svilenu hartiju. — Mali komad iz Getsimanskog vrta sa drveta na Maslinovoj gori. Original, sa pečatom i pismenom potvrdom. Ako tu ne popusti, a? — Gledao me je preklinjući.
— Sigurno. Nemaš li bocu vode iz Jordana?
— Ne, nemam.
— Napuni jednu.
— Šta?
— Napuni jednu. Napolju je slavina. Ubaci malo prašine da bi izgledala prava. To niko ne može da proveri. Ti već imaš overene brojanice i maslinove grančice, voda iz Jordana ne srne da izostane.
— Ali ne u boci od votke!
— Zašto ne? Speri etiketu. Boca izgleda vrlo orijentalno. Tvoja Portorikanka sigurno ne pije votku. U najboljem slučaju rum.
— Viski. Čudno, a?
— Ne.
Lahman je razmišljao. — Boca bi se morala zapečatiti, tada bi izgledala originalni ja. Imaš li crveni vosak?
— Šta još? Vize i pasoši? Otkuda mi crveni vosak.
— Katkad čovek ima najčudnije stvari. Ja sam godinama imao jedan papak od kunića...
— Možda Meljikov ima.
— Jasno. On stalno pečati paketiće. Kako nisam pomislio na to! — Lahman je odgegao napolje.


Zavalio sam se. Sasvim se bilo smračilo. Senke i aveti navališe kroz osvetljena vrata napolje, u veče. U ogledalu na suprotnoj strani bilo je izbledelo sivilo koje kao da je uzaludno htelo da se pretvori u malo srebra. Plišane fotelje su izgledale ljubičaste i za trenutak mi se učinilo kao da se na njima sasušila krv. Mnogo krvi. A gde li sam to bio video? Krv na leševima u jednoj malenoj, sivoj sobi, iza čijih prozora se sjajio snažan zalazak sunca koji je sve stvari u sobi učinio čudno bezbojnim, u nekakvoj mešavini sivog i crnog i tog tamnog crvenog i ljubičastog — sve, pa i lice ispred prozora koje se naglo okrenulo, dok ga je sunce na zalasku čitavo pogodilo, jedna polovina vatreno prelivena, druga u senci, a glas, malo saksonski obojen, iznenađujuće visok i piskav, koji je rekao: Dalje! Idući!
Okrenuo sam se i ponovo upalio svetlost. Godine su protekle dok sam ponovo mogao spavati bez svetlosti; a kada sam morao spavati, trzao sam se u groznim snovima. Još i sada sam nerado gasio svetlost i nerado sam spavao sam.
Ustao sam i izišao. Lahman je sa Meljikovom stajao u maloj portirskoj loži na ulazu. — Dobro je — rekao je pobednički. — Pogledaj samo! Vladimir ima jednu rusku paru, njome ćemo zapečatiti zapušač. Ćirilska slova! To mora da izgleda kao da su bocu punili grčki oci u nekom manastiru na Jordanu.
Video sam kako crveni vosak kaplje na zapušač, svetio crven pri svetlosti sveće koja je stojala na drvetu tu pored. „Šta li je sa mnom?" mislio sam. „Sve je to ipak prošlo! Ta ja sam se spasao! Tu napolju je život! Spašen! Ali da li sam bio spasen? Da li sam zaista umakao? Takođe i senkama?”
— Hoću još malo da izađem — rekao sam — glava mi je puna reći! Moram da je ispraznim. Servus!


Meljikov je bio stupio na dužnost kada sam se vratio. On je bio sve mogućno u isto vreme, ponekad dnevni portir, nekad noćni portir, a u međuvremenu takođe još i zamenik za niža pomoćna mesta. Trenutno je bio za nedelju dana noćni portir.
— Gde je Lahman? — upitao sam.
— Gore kod svoje obožavane.
— Veruješ li da će danas imati sreće?
— Ne. Ona će ga sa Meksikancem izvesti na večeru. On može da plati. Je Г on uvek bio takav?
— Da. Samo je imao više sreće. Svoju naročitu ljubav za bogalje i nakaze ima tek otkad je postao hrom, tvrdi on. Ranije je bio normalan. Možda ima neku tako nežnu dušu da bi se zastideo pred lepim ženama. Ko zna...
Video sam kako ulazi na vrata jedna senka. To je bila tanka, prilično visoka žena, sitna lica. Bila je bleda, imala je sivkaste oči i tamnoplavu kosu koja je pravila utisak kao da je obojena. Meljikov je ustao. — Nataša Petrovna — rekao je — kad ste se vratili?
— Pre dve nedelje.
Bio sam ustao. Žena je bila gotovo moje visine. Nosila je usko pripijeni kostim i izgledala tanka. Imala je brz način govora, a glas je bio malo suviše glasan i nekako hrapav. — Jednu votku? — pitao je Meljikov — ili viski?
— Votku. Ali samo jedan gutljaj. Moram opet da idem. Snimanje.
— Tako kasno?
— Čitavo veče. Snimatelj je samo uveče slobodan. Haljine i šeširi. Mali šeširi. Sićušni.
Tek sad sam video da Nataša Petrovna i sama nosi šešir; to je pre bila nekakva kapa, jedno crno ništa, koje je na njenoj kosi stajalo nakrenuto.
Meljikov je otišao da donese bocu. — Vi niste Amerikanac? — upitala je devojka.
— Ne. Nemac.
— Ja mrzim Nemce!
— I ja — odvratio sam.
Pogledala me je iznenađeno. — Ja to ne mislim lično.
— Ni ja.
— Ja sam Francuskinja. Vi to morate razumeti. Rat.
— Razumem to — rekao sam ravnodušno. Nije prvi put da me čine odgovornim za grehove režima u Nemačkoj. Vremenom su ljudi na to otupeli. Najzad, ja sam zbog toga u Francuskoj takođe odležao u jednom koncentracionom logoru, pa uprkos tome nisam mrzeo Francuze. Ali bilo je suvišno da to objašnjavam. Ako neko tako jednostavno može mrzeti ili voleti, treba mu pozavideti na primitivnosti.
Meljikov dođe sa bocom i tri vrlo male čaše i napuni ih. — Meni ne — rekao sam.
— Da niste uvređeni? — pitala je devojka.
— Ne. Samo ne bih hteo sada da pijem.
Meljikov se smeškao. — Zdravstvujte — rekao je i digao času.
— Dar bogova — reče devojka i naglo ispi svoju čašu.
Izgledao sam sebi prilično idiotski zato što sam odbio, ali tu
se više ništa nije moglo. Meljikov je podigao bocu.
— Još jednu, Nataša Petrovna?
— Mersi, Vladimire Ivanoviču. Dosta! Moram da idem. Au revoir.
Pružila mi je ruku. — Au revoir, Monsieur.
Stisak joj je bio snažan. — Au revoir, Madame.
Meljikov, koji ju je bio otpratio, vratio se. — Je Г te naljutila.
— Ne!
— Nemoj se sekirati. Ona svakoga najedi. Ali ne misli tako.
— Zar ona nije Ruskinja?
— Jest. Rođena u Francuskoj. A što?
— Ja sam jednom prilikom neko vreme živeo kod Rusa. Primetio sam da su žene smatrale za sport da kljucaju muškarce. Više od ostalih.
Meljikov se smejao. — No, no! Ali čega ima ružnog u tome da jednog muškarca malo izbace iz ravnoteže. Još uvek bolje nego da mu izjutra ponosito čisti dugmad na uniformi i čizme kojima on posle može da gazi ruke Jevrejčića!
Podigao sam ruke. — Milost! Izgleda da je danas za emigrante rđav dan. Bolje mi daj votku koju malopre nisam hteo.
— Dobro.
Meljikov osluškivaše. — Eto ih.
Koraci su se spuštali niza stepenice. Sada sam čuo jedan izvanredno zvonak, dubok ženski glas. To je bila Portorikanka sa Lahmanom. Išla je pred Lahmanom, ne brinući se da li i on ide. Ona nije hramala i nije se moglo primetiti da ima jedno veštačko stopalo.
— Idu po Meksikanca — šaptao je Meljikov.
— Siromah Lahman — rekao sam.
— Siromah? — odvratio je Meljikov. — On želi samo ono što nema!
Smejao sam se. — To je jedino što čovek uvek zadrži, je Г tako?
— Čovek je siromah tek onda kada više ništa ne želi.
— Nemoj — rekao sam. — Mislio sam da je čovek onda mudar.
— Ja o tome drukčije mislim. Šta je to upravo danas s tobom? Je l’ ti potrebna žena?
— Ne. Opšte opuštanje kada prođe opasnost — rekao sam smejući se. — Trebalo bi da znaš iz svoje mladosti.
— Mi smo jednako sedeli i nismo radili ništa. Ti se, naprotiv, ne brineš mnogo o drugim emigrantima.
— Ne želim da se podsećam.
— Je li to to?
— I ne želim da ulazim u nevidljivu zatvorsku atmosferu emigranata. Već je isuviše dobro poznajem.
— Hoćeš, dakle, da postaneš Amerikanac.
— Ne želim baš ništa da postanem, hteo bih da jednom najzad budem nešto. Ako mi se to dopusti.
— Krupne reći.
— Čovek mora sam sebe da hrabri — rekao sam. — Drugi to neće činiti.
Odigrali smo još jednu partiju šaha. Ja sam izgubio. A onda su se hotelski stanovnici postepeno vraćali i Meljikov je morao izdavati ključeve i nositi im u sobe boce i cigarete. Ja sam ostao da sedim. Šta se to zaista zbivalo sa mnom? Naumio sam da kažem Meljikovu da bih želeo da uzmem zasebnu sobu. Nisam znao tačno zašto, mi jedan drugom nismo smetali i Meljikovu je bilo svejedno da li ću ja stanovati kod njega ili ne. Ali odjednom mi se učinilo važnim da ponovo spavam sam. Na Elis Ajlendu morao sam ležati u dvorani sa drugima, a ni u francuskom koncentracionom logoru nije bilo drukčije. Znao sam da ću, kada ponovo budem sam u sobi, morati misliti na vremena koja bih više voleo da zaboravim. Ali to ništa nije pomagalo, one uspomene nisam mogao zauvek da izbegnem.

III


Braću Lovi upoznao sam onoga trenutka kada je kosa svetlost u čaroliji medene boje isticala radnje sa antikvitetima na desnoj strani avenije, dok su se prozori na drugoj strani već punili paučinom večeri. To je bio onaj trenutak u kome su one dobijale život — nestvaran život sa skrivenom svetlošću, varljiv, život one vrste kakav svakog dana dobija sat naslikan iznad optičarske radnje u trenutku kada se naslikano vreme poklopi sa stvarnim vremenom. Otvorio sam vrata radnje, riđokosi brat Lovi je izišao iz svog akvarijuma, zažmirio, kinuo, pogledao u blagu svetlost, još jednom kinuo i primetio me dok sam ja posmatrao kako se antikvarska radnja pretvara u Aladinovu pećinu.
— Lepo veče, jel’te? — rekao je tek onako.
Klimnuo sam glavom. — Imate ovu lepu bronzu.
— Lažna — odvratio je Lovi.
— Ona nije vaša?
— Što?
— Zato što kažete da je lažna.
— Kažem da je lažna zato što je lažna.
— Krupna reč — odvratio sam. — Za jednog trgovca.
Lovi je ponovo klimnuo i još jednom zažmirio. — Kupio
sam je kao lažnu. Mi ovde smo pošteni!
Ushitio sam se kombinacijom lažnog i poštenog u trenutku kada su ogledala počela da sjaje. — Vi ne verujete da bi ona uprkos tome mogla biti prava? — pitao sam.
Lovi je izišao iz vrata i posmatrao bronzu koja je ležala na jednoj američkoj stolici za ljuljanje. — Možete je dobiti za trideset dolara — izjavio je zatim. — Sa jednim podmetačem od tikovog drveta pride. Rezbareno!
Ja sam imao još nekih osamdeset dolara. — Mogu li je uzeti na nekoliko dana? — pitao sam.
— Možete je uzeti za ceo život, ako je platite.
— Ne može na probu? Na dva dana?
Lovi se okrenuo. — Ta ja vas ne poznajem. Poslednji put sam jednoj ženi, koja je ulivala poverenje, dao dve figure od majsenskog porculana da ponese. Na probu.
— I? Nestala je sa njima zauvek?
— Vratila se. Sa razbijenim figurama. Neki čovek, koji je nosio sanduče sa alatom, razbio joj ih je u ruci u prepunom autobusu.
— Nezgoda!
— Plakala je kao da je dete izgubila. Dvoje dece. Blizance. To je bio par. Šta smo mogli da radimo. Nije imala para da plati stvari. Bila ih je uzela samo na nekoliko dana da uživa u njima. I da za vreme jedne bridž-partije u svom stanu sekira njima neke prijateljice. Sve veoma ljudsko, šta velite? Šta smo mogli da uradimo? Da štetu zapišemo na dimnjaku. Vidite ...
— Bronza nije tako lako lomljiva. Naročito ne, ako je lažna.
Lovi me je oštro pogledao. — Vi u to ne verujete.
Nisam odgovorio. — Ostavite trideset dolara ovde — rekao je. — Možete stvar da zadržite nedelju dana i da je potom vratite. Ako hoćete da je zadržite i prodate, delimo zaradu. Kako vam izgleda?
— Predlog jednog derikože. Ali ga prihvatam.


Nisam bio siguran u svoju stvar, zbog toga sam prihvatio ponudu. Namestio sam bronzu u svojoj sobi u hotelu. Stariji Lovi mi je još rekao da potiče iz jednog muzeja u Njujorku i da je izbačena kao lažna. Te večeri sam ostao kod kuće. Kada se smrklo, nisam palio svetlost. Ležao sam na krevetu i posmatrao bronzu koja je stajala na prozoru. Za vreme provedeno u briselskom muzeju jedno sam bio naučio: da stvari progovore tek kada ih čovek dugo posmatra i da one koje odmah progovore nikada nisu najbolje. Za vreme noćnih tumaranja odnosio sam ponekada manje stvari u mračnu odaju za metle, da ih osetim. Tu su često bile i bronze, a pošto je muzej imao dobru zbirku ranih kineskih komada, ja sam sa odobrenjem moga zaštitnika redovno uzimao sa sobom u moju usamljenost po jedan komad. To sam mogao činiti zato što je on i sam često nosio komade kući radi proučavanja, i kada bi jedan nedostajao, izjavljivao je da se nalazi kod njega. Tako sam ja dobio izvesno osećanje za to kako se patina oseti. Osim toga, pošto sam u noćima mnoge časove proveo kraj vitrina, znao sam ponešto i o njihovom tkivu, iako im boju nikada u stvari nisam video pri punoj svetlosti. Ali kao što šlep bolje razvije čulo pipanja. tako sam i ja kod sebe tokom vremena izgradio nešto slično. Nisam doduše bio sasvim siguran u to, ali ponekad sam ipak bio siguran. Bronza se lepo pipala u radnji; konture i reljefi, iako su bili vrlo oštri, pa je to možda kod muzejskih eksperata govorilo protiv nje, nisu pravili utisak da su novi. Ali oni su bili takođe jasni i kada bih zatvorio oči i dugo ih i vrlo polako opipavao, pojačavao se utisak da su bili pravi. Znao sam jednu sličnu bronzu u Briselu, a o njoj su takođe tek bili pretpostavili da bi mogla biti kopija iz vremena Tanga ili Minga. Na kraju, Kinezi su već u doba Hana, oko Hristova rođenja, kopirali svoje bronze iz vremena Šanga ili Hua i zakopavali. Otuda je bilo teško kontrolisati patinu, ako ornamenti i liv ne bi pokazivali male nedostatke.
Ponovo sam postavio bronzu na prozor. Iz dvorišta je dolazila metalna galama kuhinjskih pomoćnika, lupa kanti za smeće i mekani, grleni glas crnca koji ih je iznosio. Vrata su se otvorila. Poznao sam konturu sobarice u osvetljenom četvorouglu i video kako se povukla. — Mrtvac!
— Glupost — rekao sam. — Ja spavam. Zatvorite vrata. Moja postelja je već razmeštena.
— Ta vi ne spavate! A šta je to? — Ona je ispitivački gledala bronzu.
— Noćni sud — odvratio sam. — Šta bi moglo da bude?
— Šta vi sve imate! Ali jedno vam kažem: sutra ujutru ja to ne iznosim! Ja ne! Radite to sami. Ovde u kući ima klozet sa vodom.
— Dobro.
Ponovo sam legao i zaspao, a da to nisam želeo. Kada sam se probudio, bila je duboka noć. Potrajalo je čitav trenutak dok sam se osvestio gde se nalazim. Tada sam pogledao bronzu i čvrsto sam verovao da sam ponovo u muzeju. Ustao sam i duboko disao. „Više nisam tamo”, rekao sam nečujno samom sebi, „umакао sam, ja sam slobodan, slobodan, slobodan”, a reč „slobodan” ponavljao sam u primitivnom Kue-ritmu, ponavljao sam je, sada čujno, ali tiho i prodorno, sve dok se nisam smirio. To sam često činio dok sam bio u bekstvu, kada bih se budio pometen. Posmatrao sam bronzu koja je poslednjim sjajem boje hvatala noćnu svetlost i odjednom sam osetio da je ona živa. To sada nije bio toliko oblik, koliko patina. Patina nije bila mrtva, ona nije bila nalepljena i nije bila veštački izazvana kiselinama na ohrapavljenoj površini; ona je bila rasla, veoma polako, vekovima, poticala je od vode u kojoj je ležala, od zemljinih minerala koji su se sa njom topili i verovatno je dolazila — traka svetloplavog koju je pokazivala pri podnožju dopuštala je da se to pretpostavi — od fosfornih jedinjenja koja su pre stotina godina bila nastala usled blizine nekog leša. Patina je imala slab sjaj koji su u muzeju pokazivale nepolirane Ku-bronze svojom poroznošću, poroznošću koja nije gutala svetlost kao što je to kod veštački obrađivanih bronzi, već ju je pre činila pomalo svilenom, više nalik na grubu sirovu svilu.
Ustao sam i stao na prozor. Dugo sam ostao tako, gotovo ne dišući, veoma tiho predan nekom posmatranju iz koga sam polako povlačio svaku misao.
Zadržao sam bronzu još dva dana, a onda sam ponovo otišao u Treću aveniju. Ovog puta je tamo bio drugi brat Lovi, koji je bio nalik na prvoga, samo malo elegantniji i sentimentalniji — ukoliko je to mogućno kod trgovca umetničkim predmetima.
— Vraćate bronzu? — pitao je i mašio se novčanika da bi mi dao trideset dolara.
— Ona je prava — odvratio sam.
Posmatrao me je blagonaklono. — Jedan muzej ju je odbacio.
— Ja smatram da je prava. Dolazim da vam je vratim da biste je mogli prodati.
— Vaš novac?
— To ćete mi platiti polovinom zarade. Tako je ugovoreno.
Lovi se mašio desnog džepa, izvadio novčanicu od deset dolara, poljubio je i gurnuo u levi džep. — Na šta vas smem pozvati? — pitao je.
— Zašto? Vi mi verujete? — rekao sam prijatno dirnut. Isuviše sam bio naviknut na to da mi niko ništa ne veruje; ni policajci, ni žene, ni inspektori imigracije.
— Ne — odvratio je Lovi mlađi veselo. — Samo sam se opkladio sa svojim bratom: pet dolara za njega da ćete bronzu doneti ako je lažna; deset dolara za mene, da ćete je vratiti čak i ako je prava.
— Vi ste optimista u porodici, izgleda mi.
— Profesionalni optimista. Moj brat je profesionalni pesimista. Na taj način delimo rizik u ovim teškim vremenima. Niko ne može sebi dopustiti da bude oboje u jednome. Kako bi bilo jednu crnu?
— Jeste li vi Bečlija?
— Da. Bečki Amerikanac. A vi?
— Bečlija po izboru i građanin sveta.
— Dobro. Da popijemo jednu crnu, tamo kod Eme. Amerikanci su spartanski narod što se tiče kafe. Oni je na mrtvo kuvaju ili je skuvaju ujutru za čitav dan. Ništa im ne smeta da je satima drže vrelu na vatri, umesto da je ponovo kuvaju. Ema to ne radi.
Prešli smo preko bučne ulice. Mašina za čišćenje ulica na sve strane je razbacivala mlazeve vode. Jedna ljubičasta kola za snabdevanje dečjim pelenama samo što nas nisu pregazila. Lovi se spasao gracioznim skokom. Primetio sam da nosi Iskovane cipele. — Niste li vi i vaš brat istih godina?
— Blizanci. Ali mi se zbog mušterija nazivamo Stariji i Mlađi. Moj brat je tri sata stariji. To njega i astrološki čini blizancem. Ja sam rak.


Nedelju dana docnije vratio se s puta vlasnik firme „Lu i komp.”, stručnjak za kinesku umetnost. On nije shvatao zašto je muzej bronzu smatrao veštačkom. — To nije neko veličanstveno parče — izjavio je. — Ali je nesumnjivo Ku bronza iz toga vremena. Pozni. Ku, prelaz ka Hanu.
— Koliko vredi? — pitao je Lovi Stariji.
— Ona bi na aukciji kod Park Bemeta donela četiri do pet stotina dolara, ali ne mnogo više. Kineske bronze su danas jevtine.
— Zašto?
— Zato što je sve jevtino. Bat. A nema mnogo skupljača kineskih bronza. Ja vam za to mogu dati trista dolara.
Lovi je vrteo glavom. — Ja mislim da je prvo moram ponovo ponuditi muzeju.
— Iz kog razloga? — pitao sam. — Ona je moja za polovinu.
— Možda za onih petnaest dolara, koliko ste platili za nju?
— To ne može da bude.
— Imate li bilo šta napismeno?
Zagledao sam se u njega. On je podigao ruku. — Trenutak рге no što počnete da vičete! To je važna pouka. Drugi put tražite da vam se sve napismeno da. I meni se slično dešavalo.
Ja sam i dalje posmatrao. — Otići ću u muzej i izjaviti da sam bronzu gotovo prodao. Kao što i jest. Ponovo ću je ponuditi muzeju, jer je Njujork jedno selo. Bar što se tiče trgovaca umetničkim predmetima. Nekoliko nedelja kasnije bi prozreli u čemu je stvar. Nama je muzej opet potreban. Zato ću tražiti vaš udeo.
— Koliko?
— Sto dolara.
— A koliko za vas?
— Polovina od onoga što se dobije preko toga. Jeste li saglasni?
— Za vas sve to može da bude šala — rekao sam — ali ja sam rizikovao gotovo polovinu svoje imovine.
Lovi Stariji se smejao. U ustima je imao mnogo zlata. — Osim toga vi ste sve to otkrili. Mogu takođe da zamislim kako se to desilo. Uzeli su u službu jednog mladog novog kustosa. On je hteo da pokaže da stari nije mnogo znao i da je kupovao lažne stvari. Ja vam nešto predlažem. Mi u svom podrumu imamo još mnogo stvari u koje se samo malo razumemo. Na kraju, čovek ne može sve da zna. Kako bi bilo ako biste vi te stvari pregledali? Za deset dolara dnevno — i sa premijama od uspeha, ako imate sreće?
— Je l’ to za bronzu mislite da je premija?
— Tako, pola i pola. To je naravno samo privremeno. Samu radnju mogu ja sa svojim bratom voditi. Jeste li saglasni?
— Saglasan — rekao sam i iz izloga pogledao na saobraćajnu vrevu. „Kako ponekada od straha dođe pomoć”, mislio sam bez preterivanja. U pitanju je samo to da čovek ostane opušten. Ako bi hteo da bude čvrst, bio bi povređen. „Život je kao lopta” ,mislio sam. „Ма gde bila, ona je u ravnoteži.”


— Pedeset megamrtvih — rekao je Lovi Stariji. — Sto. Samo masovnim ubijanjem svet je napredovao. — On je besno zagrizao cigaru. — Razumete li to?
— U Nemačkoj su ljudi jevtiniji — rekao sam. — U koncentracionim logorima su izračunali da jedan Jevrejin, sposoban za rad i mlad, vredi samo 1620 maraka. Njega izdaju za šest maraka dnevno nemačkoj industriji kao radnika roba — njegova ishrana u logoru određena je na šezdeset pfeniga dnevno. Daljih deset pfeniga: amortizacija odela. Prosečan vek života: devet meseci. To čini dobit od 1400 maraka. Povrh toga, racionalno unovčenje leša: zlatni zubi, ranija odeća, stvari od vrednosti, doneseni novac, kosa, sa odbitkom troškova stanovanja od dve marke, čini oko 1620 maraka dobiti. Od toga se odbijaju žene bez vrednosti i deca, gušenje gasom i spaljivanje staju okruglo šest maraka, isto u pogledu staraca, bolesnih itd. Prosečno još uvek 1200 maraka, široko računato.
Lovi je veoma prebledeo. — Je l’ to istina?
— Tako je bilo izračunato. Od strane nemačkih organa. Ali može se još malo promeniti. Teškoća nije u ubijanju. Čudnovato, teško je uklanjanje leševa. Potrebno je izvesno vreme dok leš izgori. Ukopavanje takođe nije jednostavno kada su u pitanju desetine hiljada, ako bi se to htelo uraditi uredno. Ima isuviše malo krematorijuma. Isto tako, spaljivanje se ne može uvek i noću vršiti. Tu su avioni. Jadnim Nemcima je već teško. Oni su pri tome ipak želeli mir, inače ništa drugo.
Šta?
— Dabome. Da je ceo svet učinio ono što je Hitler hteo, ne bi bilo rata.
— Šaljivčina — promrmljao je Lovi. — Prokleta šaljivčina! Gospodine, tu prestaju vicevi! — oborio je crvenu glavu. — Kako je sve to samo mogućno? Razumete li vi to?
— Ne. Ali zapovest skoro nikad nije krvava. Tako to počinje. Ko sedi za stolom, nema potrebe da uzima u ruke sekiru. — Pomalo sažaljivo sam pogledao malenog čoveka. — A uvek ima ljudi koji izvršavaju naredbe, naročito u Nemačkoj.
— Takođe i krvave?
— Naročito krvave, jer zapovest razrešava odgovornosti. Čovek se može, dakle, temeljno istutnjati.
Lovi prevuče rukom po lobanji. — Jeste li sve to doživeli?
— Da — rekao sam. — Voleo bih da nisam.
— A sada smo ovde — rekao je on. — U jednoj radnji u Trećoj aveniji, u jedno mirno popodne. Kako vam sve to izgleda?
— Nije kao rat.
— Ne mislim to. Što se tako nešto događa, a ostali pri tome sede, kao da to ne predstavlja ništa.
— Ostali pri tome ne sede. To je rat. Za mene svakako jedan čudan, nestvaran rat. Stvaran rat je samo u sopstvenoj zemlji. Sve ostalo je nestvarno.
— Ali ljudi se ubijaju.
— Mašta ne može da broji mnogo. Upravo samo do jedan. Do idućega pored jednoga.
Zvonce na radnji je zazvrjalo. Jedna žena u crvenoj haljini htela je da kupi jedan srebrn persijski pehar. Da li se on može upotrebiti kao pepeljara. Ja sam iskoristio priliku da se izgubim u podrum koji se provlačio ispod ulice. Mrzeo sam taj način razgovora. Izgledao mi je naivan i besciljan. Takvi su razgovori za ljude koji nisu prisutni, a verovali su da su nešto već učinili ako su se uzbudili. To su bili razgovori za ljude koji nisu bili u opasnosti. Kako je, naprotiv, podrum bio svež, kao podrum za zaštitu od napada iz vazduha sa udobnostima. Podrum za zaštitu od napada iz vazduha jednog kolekcionara. Prigušeno kao brujane aviona, odozgo je tutnjao šum automobila i treskanje kamiona. Međutim, po zidovima je visila tiha zamerka prošlosti.


Kasno uveče vratio sam se u hotel. Lovi Stariji mi je u uzburkanosti svog jednostavnog srca dao pedeset dolara predujma. On se svakako uskoro zatim pokajao, to sam primetio. Ali zbog ozbiljnosti našeg prethodnog razgovora ipak se nije usudio da to povuče. Tako sam od toga imao jednu neočekivanu korist.
Meljikova nisam zatekao u hotelu, umesto njega je došao Lahman. Bio je uzbuđen kao i uvek i preznojavao se.
— Je l’ sve bilo kako treba? — pitao sam ga.
— Šta?
— Voda iz Lurda.
— Voda iz Lurda? Ti misliš voda iz Jordana! Šta znači to — bilo kako treba? Takva stvar nije tako jednostavna. Ali napredujem. Uprkos tome: ta žena me zaluđuje! Stalno jedrim između Scile i Haribde. Tako nešto zamara.
— Scila i Haribda?
— Ta ti to znaš. Iz grčkih junačkih priča. Taj procep za mornara. Moram da igram, da, moram, inače sam propao. — Gledao me je očima progonjenoga. — Ako tu ženu uskoro ne dobijem, postaću impotentan. Ti znaš da imam težak kompleks. Snovi su se već opet pojavili. Budim se sav u znoju i vičući. Ti znaš da me je ta banda htela uškopiti. Makazama, ne nožem. I uza smeh! Ako uskoro ne budem spavao s tom ženom, sanjaću da su to uradili. To su strahoviti snovi. Kao da su java! Smeh sam čuo još i pošto sam skočio s kreveta.
— Pa spavaj sa jednom kurvom.
— To ne mogu. Za toliko sam već impotentan. Takođe ni sa jednom normalnom ženom. To su oni već postigli.
Lahman je načuljio uši. — Eto, ona dolazi. Idemo do „Blu Ribona”. Ona rado jede pečenje u sirćetu. Pođi sa nama! Možda ćeš moći uticati na nju. Ti umeš dobro da govoriš.
Čuo sam prijatan, zvonak glas sa stepenica. — Nemam vremena — rekao sam. — Ali možda ta žena takođe ima neki kompleks zbog svoje hromosti, isto kao ti zbog svojih ožiljaka.
— Misliš? — Lahman je već ustao. — Misliš li stvarno?
Ja sam to tek onako rekao, da bih ga utešio. Kada sam video koliko se uzbudio, proklinjao sam svoj neobuzdani jezik. Znao sam od Meljikova da ta žena živi s Meksikancem. Ali sada nije imalo šta više da se objašnjava. Lahman takođe nije više ništa čuo, on je odgegao.
Otišao sam u sobu, ali nisam upalio svetlost. Preko puta su neki prozori bili osvetljeni. Kroz jedan sam video čoveka kako oblači žensko rublje. Stajao je go i kosmat pred ogledalom i šminkao se. Tada je obukao svetloplave gaćice i stavio prsluče u koje je nagurao toaletnu hartiju. On se toliko uneo u to da je zaboravio da navuče zavesu na prozoru. Već sam ga nekoliko puta posmatrao, kao muškarac bio je sramežljiv, ali ipak prilično smeo čim obuče ženske haljine. Voleo je velike mekane šešire i večernje haljine. Policija je znala za njega, bio je registrovan kao neizlečiv. Posmatrao sam ga koji trenutak, a tada me je obuzela melanholija koja lako zavlada čovekom kad prisustvuje takvom prizoru, pa sam sišao dole da sačekam Meljikova.

IV


Lahman mi je dao adresu Harija Kana. O njegovim basnoslovnim delima čuo sam još u Francuskoj. On se kao španski konzul pojavio u Provansi u vreme kada je nemačka okupacija u toj oblasti bila završena i kada je francuski režim u Višiju postajao sve slabiji i slabiji prema zahvatima koje su Nemci svakodnevno činili. Kan se jednog dana pojavio u Provansi pod imenom Raul Ten je, sa španskim diplomatskim pasošem. Niko nije znao otkuda mu taj pasoš. Govorilo se da je pasoš francuski, popunjen španski, da je Kan vicekonzul bordoski; drugi su govorili da su videli da je to pravi španski pasoš. Kan nije ništa odavao, on se samo pojavljivao. Imao je kola sa diplomatskom oznakom na hladnjaku, elegantna odela i bestidnu hladnokrvnost. On se pojavljivao toliko sjajno da su čak i emigranti verovali da je sve istinito što se tiče njega. U stvari, verovatno ništa nije bilo tačno.
Kan je putovao po zemlji. Pikantno je u tome bilo što je on putovao kao predstavnik jednog drugog diktatora koji o tome ništa nije znao. Postao je legendarni dobročinitelj. Pošto su mu kola nosila diplomatsku oznaku, Kan je bio, bar u to vreme, donekle zaštićen. On je, doduše, izgledao jevrejski, ali to je sa visine pripisivao svojoj španskoj krvi i pravio je odmah ispade ako bi ga zadržali. Tako su esesovske patrole i nemački vojnici brzo postajali nesigurni i radije se povlačili no da se izlažu oštrom ukoru svojih pretpostavljenih. Kan je naučio da čovek imponuje jednom Nemcu ako ga izgrdi i on se toga držao. Španija i Franko su važili kao Hitlerovi prijatelji. Pošto svaka diktatura takođe u sopstvenim redovima proizvodi strah i nesigurnost, pre svega u onim podređenim, jer ona za sopstvena dela pravo čini subjektivnim i time opasnim, ako ona ne bi bila u saglasnosti upravo sa trenutnim, promenljivim pojmom, tako da je Kan koristio kukavičluk koji je zajedno sa surovošću logična posledica svake vladavine nasilja.
On je imao veze sa pokretom. Bilo je verovatno da su njegova sredstva otuda poticala, takođe kola i pre svega benzin. Kan ga je uvek imao dovoljno, dok je on inače bio veoma oskudan. Prenosio je letke i prve novine podzemlja, male pamflete, na dve strane. Znam za jedan slučaj kada ga je nemačka patrola zaustavila i htela da pretrese kola u kojima je prenosio pakete opasne literature. Kan je nadao takvu galamu da se patrola povukla, kao da je držala zmiju otrovnicu za rep. Kan, još nezadovoljan time, gonio ih je i žalio se kod iduće straže — pošto se, razume se, prethodno oslobodio paketa koji su ga teretili. Uspeo je toliko da se nadležni oficir izvinjavao zbog nespretnosti svojih ljudi. Kan ga je najzad napustio ublažen, sa falangističkim pozdravom, na koji mu je odgovoreno jednim muškim: hajl Hitler. Kan je tek docnije otkrio da je u kolima bio zaboravio još dva paketa sa pamfletima.
Kan je s vremena na vreme imao na raspolaganju takođe španske blanko pasoše. Pomoću njih je spasao život većem broju emigranata. Oni su mogli umaći preko granice u Pirineje. To su bili ljudi koje je tražio Gestapo. Kan je uspeo da ih prikriva u francuskim manastirima sve dok se nije pružila prilika da ih dalje pošalje. Znam za dva slučaja u kojima je sprečio vraćanje emigranata u Nemačku. U jednom, izjavio je naredniku da Španija ima naročiti interes za jednog uhapšenika, jer želi da ga zbog njegovog znanja jezika iškoluje kao kontraobaveštajca u Engleskoj, u drugom, radio je pomoću konjaka i ruma i potom zapretio stražaru da će ga potkazati što je dopustio da ga podmite.
Kada se više ništa nije čulo o Kanu, razleteli su se glasovi kao jato vrana. Svako je znao da se taj pohod od jednog čoveka mogao završiti samo smrću. Kan je i inače bio postao sve smeliji i bilo je tako kao da je upravo hteo da izaziva svoju sudbinu. Odjednom se smirilo. Ja lično sam pretpostavljao da je on od strane Nemaca u nekom koncentracionom logoru bio bičevan do smrti ili da je kao brav bio obešen o mesarske čengele — sve dok od Lahmana nisam čuo da je umakao.


Našao sam ga u radnji u kojoj se upravo prenosio na radiju govor predsednika Ruzvelta. Strahovita galama se kroz otvorena vrata širila na ulicu. Pred prozorom su stajali ljudi i slušali.
Pokušao sam govoriti sa Kanom. To je bilo nemogućno, morali bismo da vičemo. Sporazumevali smo se gestovima. On je sa žaljenjem slegnuo ramenima, pokazivao na radio i na slušaoce napolje i srne jao se. Razumeo sam: on je smatrao da je važno da se Ruzveltov govor čuje i nije hteo da zbog mene to propusti. Stao sam kraj prozora, izvadio cigaretu i slušao. Slušao sam govor političara koji se bio postarao da možemo doći u Ameriku.
Kan je bio džigljast čovek, crne kose i krupnih, sjajnih, crnih očiju. Bio je mlad, ne stariji od trideset. Lice mu nije pokazivalo ništa od prošlosti njegovog života, pre bi mogao biti pesnik, tako su misaone i otvorene bile te crte. Ali Rembo i Vijon su takođe bili pesnici; samo pesniku je moglo pasti na pamet sve ono što je on činio.
Zvučnik je odjednom zaćutao. — Izvinite — rekao je Kan — morao sam govor do kraja da čujem. Jeste li videli te ljude napolju? Jedan deo bi bio u stanju ubiti predsednika; on ima mnogo neprijatelja. Oni tvrde da je on Ameriku bacio u rat i čine ga odgovornim za američke gubitke.
— Za one u Evropi?
— Isto tako i za one na Pacifiku. Tamo su svakako Japanci preuzeli odgovornost. — Kan me je pažljivije pogledao. — Ne poznajemo li se mi odnekuda? Iz Francuske?
Objasnio sam mu moje teškoće. — Kada morate napolje? — upitao je.
— Za četrnaest dana.
— Kuda?
— O tome ne znam ništa.
— Meksiko — rekao je. — Ili Kanada. Meksiko je jednostavniji. Tamošnja vlada je ljubaznija, ona je prihvatila i španske izbeglice. Možemo se raspitati u poslanstvu. Kakve isprave imate?
Rekao sam mu. Jedan osmejak mu je izmenio lice. — Uvek isto — promrmljao je. — Vi hoćete da ostanete pri svom pasošu? — upitao je zatim.
— Moram. On predstavlja sve što imam. Ako priznam da nije pravi, strpaće me u zatvor.
— To možda više ne. Ali on vam takođe nije ni od kakve pomoći. Imate li kakav program za večeras?
— Razume se da nemam.
— Dođite po mene u devet sati. Potrebna nam je pomoć. Ima jedno mesto gde ćemo je naći.


***



Okruglo lice crvenih obraza, okruglih očiju i sa razbarušenom kosom iznad njih, sijalo je kao ljubazan mesec. — Roberte — rekla je Beti Stajn. — Gospode, otkuda vi ovde? I otkad ste tu? Zašto nisam ništa čula o vama? Ta mogli ste se javiti! Ali naravno vi ste imali i nešto bolje da radite, umesto da mislite na mene. Tipično, za ...
— Vi se poznajete? — upitao je Kan.
Nisam mogao zamisliti da neko ko je bio u seobi naroda nije poznavao Beti Stajn. Ona je bila emigrantska majka, kao što je pre toga u Berlinu bila mati onih glumaca, slikara i pisaca koji još nisu postigli uspeh. Imala je srce koje se prelivalo od prijateljstva — kada se ono cenilo. To je bilo prijateljstvo za sve, ono je bilo toliko obuhvatno da je imalo nečeg dobroćudnog tiranskog. Covek je ili pripadao njoj ili je bio protiv nje.
— Vidite da se poznajemo — rekao sam Kanu. — Nekoliko godina se nismo videli, a ona mi je već na vratima uputila prekore. Ona ne može ništa protiv svoje ruske krvi.
— Ja sam rođena u Breslavi — izjavila je Beti Stajn. — I još uvek sam ponosita na to.
— Čovek ima takve preistorijske predrasude — rekao je Kan ravnodušno. — Dobro je što se poznajete. Našem prijatelju Rosu potrebni su pomoć i savet.
— Ros?
— Ros, Beti — rekao sam.
— Je li on mrtav?
— Da, Beti. I ja sam ga nasledio.
— Razumem.
Objasnio sam joj svoj položaj. Odmah je pristala da nešto učini i sa Kanom je revnosno razmatrala mogućnosti, jer je on, kao junak, još uživao ovde veliko poštovanje. Za to vreme pogledao sam oko sebe. Soba nije bila velika, ali već je bila prilagođena Betinom karakteru. Na zidovima su bile fotografije pričvršćene drvenim ekserčićima, sve slike sa ushićenim posvetama. Čitao sam imena, neki od njihovih nosilaca bili su već mrtvi. Među njima su bila šestorica koji nisu izišli iz Nemačke, jedan koji se bio vratio. — Zašto vam je Forsterova slika isto tako u crnom okviru? — pitao sam. — Ta on je još živ.
— Zato što se vratio. — Beti se okrenula meni. — Znate li zašto se vratio?
— Jer nije Jevrejin i osećao je nostalgiju — rekao je Kan. — I nije znao engleski.
— Zato što u Americi nema ptičje salate — objavila je Beti pobedonosno. — To ga je učinilo melanholičnim.
Okolo prigušen smeh. Poznavao sam te poluironične, polu-očajničke šale emigranata. Bilo ih je isto tako i o Geringu, Gebelsu i Hitleru. — Zašto niste sliku jednostavno onda skinuli? — pitao sam.
— Zato što ga uprkos tome volim i zato što je veliki glumac.
Kan se smejao. — Beti je uvek nepristrasna — rekao je. —
Kad se sve to jednom okonča, ona će biti prva koja će kod naših ranijih prijatelja, koji su u međuvremenu u Nemačkoj pisali antisemitske knjige i postali oberšturmfireri, utvrditi da su oni to radili samo da bi spašavali Jevreje ili da bi sprečili gore! — Potapšao ju je po mesnatom potiljku. — Nije li tako, Beti?
— Ako drugi postanu svinje, ne treba mi da se ponašamo svinjski — odgovorila je Beti malo oštro.
— To je ono sa čim oni računaju — odvratio je Kan hladno. — Onako kao što će na kraju rata opet računati da će Amerikanci posle poslednjeg hica odmah ponovo slati vozove sa slaninom, maslom i mesom za jadne Nemce, koji su ih hteli samo uništiti.
— Šta mislite, šta bi Nemci uradili ako bi dobili rat? Takođe delili slaninu? — zapitao je neko i zakašljao se.
Ja nisam odgovorio; poznavao sam te razgovore u izobilju. I dalje sam razgledao slike.
— Betin spisak umrlih — rekla je jedna nežna, vrlo bleda žena koja je sedela na klupi ispod fotografija. — To tamo je Hasteneker.
Podsetio sam se na Hastenekera. Francuzi su ga zajedno sa svim emigrantima koje su mogli uhvatiti zatvorili u jedan koncentracioni logor. On je bio pisac i znao je da je propao ako ga Nemci uhvate. Znao je isto tako da bi koncentracione logore mogli pregledati činovnici Gestapoa. Kada su Nemci bili udaljeni samo još nekoliko časova, on je izvršio samoubistvo.
— Stara francuska nemarnost — rekao je Kan gorko. — Oni doduše ne misle tako, ali onaj drugi pri tome propadne.
Setio sam se da je Kan u jednom logoru naveo komandanta na to da otpusti petoricu emigranata. On ga je na to tako naveo da je taj čovek, koji je dotle svoju oficirsku čast kao neki štit držao pred svojom neodlučnošću, popustio i begunce, koji bi inače propali, noću pustio. To je bilo teže no inače, jer su u logoru bili takođe neki nacisti. Kan je prvo ubedio komandanta da mora da pusti naciste, inače bi ga uhapsio Gestapo ako bi se desilo da kontrolišu njegov logor. Potom je iskoristio otpuštanje nacista kao sredstvo protiv komandanta i izjavio da će sa tom stvari upoznati Viši. On je to nazvao „moralna učena u etapama”. To je upalilo.


— Kako ste izišli iz Francuske? — pitao sam Kana.
— Na način koji je onda bio normalan. Groteskan. Gestapo je malo-pomalo nanjušio. Jednog dana mi moja njuška više nije pomagala, isto tako više ne ni sumnjiva titula vicekonzula. Bio sam uhapšen i morao sam se svući. Hteli su na stari način da utvrde da li sam Jevrejin, da li sam obrezan. Izbegavao sam dokle god sam mogao, izjavio sam da su hiljade hrišćana obrezani. U Americi praktično gotovo svi muškarci. Što sam više tražio izgovora, lovci su se tim zadovoljnije keserili. Imali su me u rukama. Činilo im je zadovoljstvo da vide kako se koprcam. Konačno, kada sam očajan zaćutao, komandir, neki učitelj s naočarima, rekao je cinično: „А sada, ti prokleta jevrejska svinjo, svlači pantalone i pokaži svoju obrezanu rabotu! Onda ćemo je odrezati i tebi dati da je poždereš.” Njegovi podređeni, plavi ljudi lepog izgleda, oduševljeno su se smejali. Svukao sam se i oni su se gotovo zgranuli: ja nisam bio obrezan. Moj otac je bio prosvećeni Jevrejin i u umerenoj klimi nije smatrao taj običaj neophodnim.
Kan se smeškao. — Vi vidite trik. Da sam se odmah svukao, to ne bi napravilo veliki utisak. Ovako su bili neizmerno zbunjeni i malo u nezgodi: „Zašto to niste odmah rekli?” pitao je učitelj.
— Šta?
— Da niste taj?
Na sreću, dvojica nacista, koji su na moju inicijativu bili pušteni, došli su do te straže da bi ih vratili u Nemačku. Ponovo lakrdija bez koje bismo odavno bili mrtvi. Oni su se kleli u sve i svašta da sam im prijatelj. Ja sam za njih nešto bio učinio. To je urodilo plodom. Pošto sam ja sve više pretio i postajao ćutljiviji i pomenuo nekoliko imena, oni nisu učinili ono čega sam se bojao, nisu me predali nekom višem mestu. Bojali su se da ne budu ukoreni zbog nesporazuma. Tako su bili gotovo zahvalni kada sam obećao da od toga neću praviti pitanje i pustili su me da olakšan idem dalje. Otišao sam vrlo daleko, do Lisabona. Čovek treba da zna kada više ne srne ništa da rizikuje. Tu ima nekakvo osećanje slično prvom lakom napadu angine pektoris. Prethodno čovek ima jače smetnje, ali to osećanje je drukčije i vrlo je dobro kad ga posluša. Idući napad može da bude smrtonosan.
Sedeli smo u pomrčini u njegovom dućanu. — Je l’ to vaša radnja? — upitao sam.
— Ne. Ja sam ovde u službi. Dobar sam prodavač.
— To verujem.
Napolju je velegradska noć terala svoje, sa svetlostima i ljudima. Bilo je kao da nas neprozirno staklo štiti od nečega više, a ne samo od galame — sedeli smo kao u nekoj jazbini.
— U pomrčini cigareta ne prija — rekao je Kan. — Zar ne bi bilo sjajno ako u pomrčini čovek takođe ne bi više ni bol osećao.
— Oseća se više, jer se više plaši. Koga?
— Sebe samog. Mašta. Trebalo bi da se čovek boji samo drugih.
— Takođe mašta.
— Ne — rekao je Kan mirno. — To se verovalo do 1918. Od 1933. zna se da nije tako. Kultura je jedan tanak sloj, već kiša ga može sprati. Tome nas je poučio narod pesnika i mislilaca. On je važio kao visoko civilizovan. A prevazišao je Atilu i Džingis-kana. Jednim jedinim oduševljenim zaokretom u varvarstvo.
— Mogu li da upalim svetlost? — pitao sam.
— Upalite.
Gledali smo se trepćući kada nas je nemilosrdna svetlost zapljusnula.
— Čudnovato kuda čovek sve dospe — rekao je Kan dok je vadio češljić i povlačio razdeljak. — Ali glavna stvar je da čovek bilo gde pristane i nešto otpočne, ne čekati. Drugi... — i on je napravio pokret u daljinu — oni čekaju. Šta? Da se vreme zbog njih vrati? Jadni psi! A šta vi radite? Imate li već nešto kao zanimanje?
— Ja sam pomoćna snaga za odabiranje u jednoj radnji sa starinama.
— Gde? Druga avenija?
— Treća.
— Ista stvar. Nema izgleda. Pokušajte da otpočnete nešto svoje. Makar i kamenje prodavali. Ili ukosnice. Ja takođe radim još uzgredno. Za sebe.
— Hoćete li da postanete Amerikanac?
— Želeo sam da postanem Austrijanac, a onda Čeh. Na žalost Nemci su zauzeli obe zemlje. Onda sam hteo da postanem Francuz — isti rezultat. Sada sam radoznao da li će Nemci zauzeti i Ameriku.
— Želeo bih da znam preko koje granice će me baciti posle deset dana.
Kan je zavrteo glavom. — To još nije sigurno. Beti će vam pribaviti preporuke od strane trojice poznatih izbeglica. Fojhtvanger bi vam je takođe dao, ali njegova ne vredi mnogo. On stoji suviše ulevo. Amerika jest saveznik Rusije, ali ne dovoljno da bi odobravala komunizam. Hajnrih i Tomas Man su prva klasa, ali su preporuke Amerikanaca još bolje. Poznajem jednog izdavača koji bi hteo moje doživljaje da štampa kao knjigu. Ja ih nikada neću napisati, ali to mu mogu reći takođe još i posle dve godine. On se interesuje za emigrante. Traga, možda, za nekim poslom. Nešto tako, zajedno sa idealizmom, nekakva kombinacija koja se ne može obarati. Telefoniraću mu sutra. Reći ću da ste vi jedan od ljudi koje sam izvukao iz Gursa.
— Ja sam bio u logoru Gurs — rekao sam.
— Stvarno? Pobegli?
Klimnuo sam glavom. — Podmitio sam jednog stražara.
Kan je postao živahan. — To je dobro! Naći ćemo nekoliko svedoka za vas. Beti poznaje mnoštvo ljudi. Sećate li se nekoga ko je došao u Ameriku?
— Gospodine Kane — rekao sam. — Amerika je bila obetovana zemlja. U ono vreme nismo mislili o nečem toliko daleko od Gursa. A takođe nisam doneo nikakve hartije.
— Ništa za to. Nešto ćemo već pribaviti. Glavna je stvar da vam se boravak produži. Recimo za nekoliko nedelja. Ili meseci. Zato nam je potreban advokat, jer vremena imamo tako malo. Poznajemo dovoljno emigranata koji su bili advokati. Beti će to obezbediti. Ali što je nama potrebno, to je američki advokat, zbog vremena. Beti će i to tačno znati. Imate li novca?
— Za deset dana.
— To je vama samom potrebno. Moramo da skupimo koliko advokat traži. Neće biti toliko mnogo.
Kan se smeškao. — Za sada se emigranti još uzajamno pomažu. Nedaće su bolji lepak nego sreća.
Pogledao sam Kana. Njegovo bledo, iznureno lice delovalo je čudno osenčeno.
— Vi imate izvesno preimućstvo — rekao sam. — Što ste Jevrejin. Prema bednom programu tih ljudi tamo, vi ne spadate među njih. Ja se ne mogu dičiti tom čašću. Ja sam njihov.
Kan se okrenuo k meni. — Moj narod? — pitao je ironično. — Jeste li sigurni u to?
— A vi niste?
Kan me je ćuteći posmatrao. Bilo mi je neugodno. — Govorim besmislice — izjavio sam na kraju, tek da nešto kažem. — Jedno nema nikakve veze s drugim, verujem.
Kan me je još uvek posmatrao. — Moj narod... — rekao je potom i prekinuo. — Ja takođe počinjem da govorim gluposti. Hajdete. Učinimo nešto što nije jevrejski i ispijmo bocu rakije.
Nisam hteo da pijem, ali nisam mogao ni odbiti. Kan je delovao potpuno pribrano i mirno, ali isto tako mimo je delovao u Parizu Jozef Ber, dok sam ja bio suviše umoran da sa njim pijem ćelu noć, a ujutru sam ga našao obešenog u njegovoj bednoj hotelskoj sobi. Ljudi bez korena su bili vrlo labilni, a slučajnosti su kod njih igrale veliku ulogu. Da je Štefan Cvajg one večeri, kada su on i njegova žena oduzeli sebi život u Brazilu, mogao sa nekim govoriti ili bar telefonirati mu, to se možda ne bi desilo. Tako je on sedeo u tuđini među tuđincima, pa je osim toga napravio grešku da piše uspomene, umesto da ih se kloni kao kuge. One su ga nadvladale. Zato sam ih se i ja plašio, sve dok nisam mogao ništa uraditi. Znao sam da sam nešto morao i hteo uraditi i to je u meni ležalo kao neki težak kamen — ali za to je trebalo rat da prođe i ja da se vratim u Evropu.
Došao sam u hotel, koji mi se činio još bedniji no ranije. Seo sam u staromodni hol da čekam Meljikova. Nikoga nisam primećivao, dok nisam poverovao da čujem kako neko jeca. U jednom uglu, kraj suda sa lisnatim biljkama, sedela je neka žena. U nesigurnoj svetlosti posle jednog časa poznao sam Natašu Petrovnu.
Ona je verovatno čekala Meljikova. Plač mi je kidao živce. Malo sam bio pod alkoholom i trenutak sam pričekao, a tada sam otišao k njoj. — Mogu li što da učinim za vas? — pitao sam.
Ona nije odgovarala. — Da li se nešto desilo? — upitao sam.
Vrtela je glavom. — Po čemu bi trebalo da se nešto desilo?
— Zato što plačete.
— Zar bi to trebalo da znači da se nešto dogodilo?
Posmatrao sam je. — Ali ipak morate imati neki razlog što
plačete?
— Tako? — naglo je pitala neprijateljski.
Bado bih otišao, ali u glavi mi nije bilo bistro.
— Obično čovek ima neki razlog — rekao sam najzad.
— Tako? Zar se ne može plakati bez razloga? Zar sve mora da ima neki razlog?
Ne bih se začudio da je izjavila da samo za glupe Nemce uvek sve mora da ima neki razlog. Ja sam to čak i očekivao.
— Zar vi ne znate to? — umesto toga je upitala.
— Mogu da zamislim to.
— Vama to nije poznato?
Mogao sam joj reći da bih na žalost uvek imao isuviše razloga. Predstava da se plače bez razloga, samo usled svetskog bola ili životne sete. poticala je iz jednog nežnijeg stoleća. — Nikada nisam imao prilike za to — rekao sam.
— Prirodno da niste. Zašto biste i imali.
„Tu smo”, pomislio sam. „Belorusija napada.” — Izvinite — promrmljao sam i hteo sam da se izgubim. Još mi je samo nedostajao napad rasplakane žene.
— Znam — rekla je ogorčeno. — Rat je i smešno je plakati ni zbog čega. Ali ja plačem. Plačem i dok se bije stotinu bitaka.
Stao sam. — Razumem to. Kakve veze ima rat s tim? Iako negde stotinu hiljada ljudi gine, ako čovek poseče prst, zbog toga ne boli manje.
,,U koju svrhu govorim takvu glupost”, mislio sam. „Zašto ne pustim tu histeričnu ženu da se isplače do mile volje. Zašto ne odlazim?” Ali sam ostao, kao da je ona poslednji čovek, a tada sam saznao zašto: nisam hteo da budem sam.
— Sve je uzalud! — rekla je. — Sve, sve, pa ma šta mi radili! Moramo da umremo i niko neće umaći.
Mili bože! Još i to! — Tu ima razlike — rekao sam. — Čovek se izvuče za onoliko koliko umakne.
Ona nije odgovarala. — Hoćete li da popijete što? — pitao sam.
— Ne mogu da podnesem tu „koka-kolu” — odgovorila je.
— Kakva su to pića!
— Kako bi bilo s votkom?
Pogledala je. — Votka? Gde ima ovde votde, ako Meljikova nema tu? Gde je on uopšte? Zašto nije tu?
— To ne znam. Ali votku imam u sobi. Mogu je doneti.
— To je pametna misao — rekla je Nataša Petrovna. Onda je dodala, a to me je podsetilo na sve Ruse koje sam u svom životu poznavao: — Zašto vam ta misao već ranije nije pala na pamet?
Uzeo sam ostatak votke koju sam još imao i mimo volje sam se vratio. Možda će Meljikov uskoro doći i mogu pokušati da sa njim igram šaha sve dok se ne smirim. Od Nataše Petrovne nisam mnogo očekivao.
Dok sam stajao za njenim stolom izgledala je da je druga ličnost. Suze su nestale, lice je bilo napudrovano i ona se čak smeškala. — Kako to da volite votku? — pitala je. — U vašoj otadžbini se ona ne pije?
— Znam — odvratio sam. — U Nemačkoj se pije pivo i rakija. Ali ja sam moju otadžbinu zaboravio, pa ne pijem ni pivo, ni rakiju. Ali takođe nisam ni veliki potrošač votke.
— Šta onda pijete?
Kakav idiotski razgovor, pomislio sam i rekao: — Ono što upravo ima. U Francuskoj sam pio vino, kada sam ga dobio.
— Francuska — rekla je Nataša Petrovna. — Šta su Nemci načinili od nje?
— Nisam sudelovao u tome. U to vreme sam se nalazio u jednom francuskom koncentracionom logoru. Takođe kao neprijatelj.
— To ne razumem.
— Ni ja — odgovorio sam jetko. „То je bio začaran dan”, mislio sam. Opet sam se vrteo u krugu. Pri tome sam želeo samo da iziđem iz njega.
— Da li biste hteli još malo votke? — pitao sam. Mi zaista nismo imali šta jedno drugom da kažemo.
— Hvala. Bolje ne. Već pre toga sam prilično mnogo pila.
Ćutao sam. Osećao sam se bednim kao pas. Nekako između
svega, a ne spadam nigde.
— Vi ovde stanujete? — upitala je Nataša Petrovna.
— Da. Privremeno.
— Svako ovde stanuje privremeno. Ali neki onda ostanu zauvek.
— Mogućno. Jeste li i vi ovde stanovali?
— Da. Ranije. Više bih volela da nikad nisam otišla odavde i isto tako da nikada nisam došla ovamo, u Njujork.
Bio sam isuviše umoran da bih išao dalje. A već sam bio čuo o mnogim sudbinama, velikim i malim, da bih bio radoznao. Neko koji kuka zbog toga što je došao u Njujork, nije me zanimao. On spada u jedan drugi svet, svet senki.
Nataša Petrovna je ustala. — Moram da idem.
To me je za trenutak zbunilo. — Zar nećete da sačekate Meljikova. On će vrlo brzo doći.
— Ne verujem. Došao je Feliks, a on ga zamenjuje.
Ja sam sada takođe video malu, ćelavu glavu. Čovek je stajao pred vratima i pušio. — Hvala za votku — rekla je Nataša. Gledala me je svojim sivkastim, kao prozirnim očima. — Čudnovato je koliko malo ponekad može da bude od pomoći — rekla je — Dovoljan je samo jedan čovek koga uopšte ne poznajemo.
Klimnula mi je glavom i otišla. Bila je viša no što sam verovao. Koraci su joj odjekivali po drvenom podu glasno i energično, kao da bi htela svojim stopalima nešto da zgazi. Nisu nikako bili skladni sa vitkim, tankim stasom koji se pomalo njihao.
Zapušio sam bocu i kroz vrata otišao Feliksu, zameniku Meljikovljevom. — Kako je, Felikse? — pitao sam.
— Onako kako je — odvratio je i sa odbijanjem je pogledao na ulicu. — Kako bi drukčije.
Videvši ga kako mimo puši, osetio sam prema njemu divlji talas zavisti. Cigareta koja je gorela, odjednom je postala simbol svega mira u svetu. — Laku noć, Felikse — rekao sam.
— Laku noć. Hoćete li još nešto? Vode, cigareta?
— Ne, hvala, Felikse.
Otvorio sam vrata svoje sobe. Prošlost mi je bujicom pošla u susret, kao da me je čekala. Bacio sam se na postelju i gledao u sivi pravougaonik prozora. Bio sam bespomoćan, video sam mnoga lica, a neka već više nisam video, bezglasno sam vikao tražeći osvetu, a ipak sam znao da je to uzaludno, hteo bih nekoga da ugušim, nisam znao koga. Mogao sam jedino da čekam, a onda sam primetio da su mi ruke vlažne, da sam plakao.

V


Advokat me je pustio da čekam jedan sat. Pretpostavljao sam da je to stara taktika, da se klijent slomi. U meni se nije imalo šta slomiti. Vreme sam proveo na taj način što sam posmatrao dva klijenta u predsoblju. Jedan je žvakao gumu, drugi je pokušavao da sa sekretaricom zakaže sastanak, na jednu kafu u podne. Sekretarica mu se samo smejala. Imala je pravo. Taj čovek je imao veštačke zube i nosio mali brilijantski prsten na kratkom, debelom, malom prstu, na kome je nokat bio odgrizen. Prema sekretarici, između dve šarene štampane slike njujorških uličnih scena, visila je uokvirena tablica sa jednom rečju: Tink. Ja sam ovaj lapidarni izazov na razmišljanje već više puta primetio, u hodniku hotela „Rojben”. čak na neočekivanom mestu: pred toaletom. To je bilo nešto najpruskije što sam dotle video u Americi. Advokat je bio širokih ramena, široka pljosnata lica i nosio je zlatne naočari. Glas mu je bio iznenađujuće visok i on je to znao. Zato je pokušavao da ga učini dubljim no što je bio i govorio je vrlo tiho.
— Vi ste emigrant? — prošaputao je i gledao u pismo koje mu je morala napisati Beti.
— Da.
— Jevrejin, naravno.
Podigao je pogled dok sam ja ćutao. — Jevrejin? — ponovio je nestrpljivo.
— Ne.
— Šta? Vi niste Jevrejin?
— Ne — rekao sam začuđeno. — Zašto?
— Za Nemce koji hoće u Ameriku, a nisu Jevreji, ja ne radim.
— A zašto ne?
— To sigurno ne moram da vam objašnjavam, mister.
— Izvesno ne. Ali nisam morao čekati čitav sat da biste mi to saopštili.
— Gospođa Štajn mi nije napisala da niste Jevrejin.
— Izgleda da su nemački Jevreji tolerantniji no američki
— rekao sam zajedljivo. — Da bih vam uzvratio pitanje: Jeste li vi Jevrejin?
— Ja sam Amerikanac — odgovorio je advokat glasnije no ranije i odmah višim glasom. — Ja se ne zauzimam za naciste.
Smejao sam se. — Za vas je svaki Nemac nacista?
Glas mu je ponovo postao glasniji i viši. — U svakom Nemcu se krije bar jedan komadić naciste.
Ponovo sam se smejao. — I po komadić ubice u svakom Jevrejinu.
— Šta?
Glas se odjednom popeo u falset. Pokazao sam na tablicu koja je visila u kancelariji isto kao i u predsoblju, ovde, međutim, u zlatu: Tink! — Ili u svakom biciklisti — rekao sam.
— To je naime jedna stara šala iz 1919, kada se tvrdilo da su Jevreji bili krivi za rat, onda se odgovaralo: „I biciklisti.” Na pitanje: „Zašto biciklisti?” odgovaralo se: „Zašto Jevreji?” Ali to je bila 1919. Onda se u Nemačkoj još moglo misliti, iako sa teškoćama.
Očekivao sam da će advokat pozvati da me izbace. Umesto toga, na njegovom se licu odjednom pojavio širok osmeh i načinio lice još širim.
— Nije rđavo — rekao je dubljim glasom. — To još nisam znao.
— Ona je zastarela — odvratio sam. — Danas se puca, umesto da se prave šale.
Advokat se opet uozbiljio. — Mi imamo fatalnu slabost za šale — rekao je. — Uprkos tome, ostajem pri onome što sam tvrdio.
— A ja ostajem pri suprotnom.
— Možete li to i da dokažete?
— Bolje nego vi. Jevreji su Nemačku napustili zato što su morali: inače bi bili proganjani. Ali to još ne dokazuje da bi oni izišli da ih nisu progonili. Nejevreji, međutim, koji su Nemačku napustili, to su učinili zato što su mrzeli režim.
— Izuzev špijuna i njuškala — rekao je advokat suvo.
— Špijuni i njuškala uvek imaju prvorazredne isprave.
Advokat je preko toga jednostavno prešao. — Već sama činjenica što vi verujete da svi Jevreji ne bi bili protiv nacističkog režima, ne dokazuje li vaše antisemitsko opredeljenje? — pitao je.
— Možda. Ali među Jevrejima. Takvo gledanje, naime, nije moje. Ono potiče od mojih jevrejskih prijatelja.
Ustao sam. Bio sam sit glupe igre reči. Ništa ne zamara više no ako neko hoće nekome da pokaže kakva je on pametna glavica, naročito ako to nije.
— Imate li hiljadu dolara? — pitalo je široko lice.
— Ne — odgovorio sam kruto. — Nemam ni stotinu.
Pustio me je da stignem skoro do vrata. — Kako ste mislili
da platite? — pitao je zatim.
— Moji poznanici hoće da mi pomognu. Ali više volim da ponovo odem u neki koncentracioni logor, no da im zatražim tolike iznose.
— Jeste li već jednom bili u logoru?
— Da — odgovorio sam jetko. — Čak i u Nemačkoj. Ovde se oni nazivaju drugačije.
Sada sam očekivao da će mi taj pametnjaković objašnjavati da u koncentracionim logorima sede kriminalci i zločinci — što je tačno. Tada se ne bih mogao savladati. Ali za to mi se nije pružila prilika. Iza njega je nešto zazvrjalo, a jedan melanholičan glas je uzviknuo kuku-kuku — dvanaest puta. To je bio švajcarski sat kukavica; melodija koju još od detinjstva nisam bio čuo.
— Ala je lepo — rekao sam sarkastično.
— To je dar mojoj ženi — odvratio je advokat malo zbunjen. — Svadbeni dar.
Klonio sam se da ga pitam da li je i sat antisemitski.
Učinilo mi se, međutim, da sam zahvaljujući kukavici dobio jednog neočekivanog saveznika. Advokat je odjednom gotovo blago izjavio: — Učiniću za vas što mogu da učinim. Telefonirajte mi ovamo prekosutra pre podne.
— A honorar?
— O tome ću razgovarati sa gospođom Štajn.
— Bilo bi mi milije ako bih to znao.
— Pet stotina dolara — rekao je. — U ratama, ako hoćete.
— Verujete li da možete nešto postići?
— Izvesno odlaganje — da. A onda se mora dalje pregovarati
— Hvala — rekao sam. — Prekosutra ću telefonirati.
— Umetničko delo — nehotice sam rekao dok sam se u tesnom liftu kuće s uskim licem spuštao dole. Jedna žena sa lastinim gnezdom na glavi i sa obrazima sa kojih se prašio puder kada se lift naglo zaustavio, pogledala me je razjareno. Ja sam gledao mimo nje toliko nezainteresovan koliko sam samo mogao. Već sam bio naučio da žene u Americi lako pozivaju policiju. Tink! — stajalo je na tablici od mahagonija u liftu nad glavom sa zalepršanim žutim kovrdžama i nepokretnim leglom lasta.
Liftovi su me uvek činili nervoznim. Oni nisu imali drugi izlaz pa se iz njih teško moglo pobeći.
Kao mlad čovek voleo sam usamljenost. Za vreme godina bekstva i lutanja naučio sam da je se bojim. Ne samo zato što me je ona navodila na razmišljanje, a zatim brzo i na melanholiju, već i zato što je bila opasna. Onaj koji uvek mora da se krije, voli gomilu. Ona ga čini anonimnim. Nije upadljiv.
Izašao sam na ulicu i ona je bila kao zagrljaj hiljada anonimnih prijatelja. Ona je bila otvorena, puna vrata, izlaza, uglova i raskrsnica i pre svega ljudi, među kojima je čovek iščezavao.


***



— Mi smo mimo svoje volje, ali iz nužde, prihvatili mentalitet zločinaca — rekao sam Kanu, s kojim sam ručao u jednoj gostionici gde su se spremale piće. — Vi možda manje no mi ostali. Vi ste bili agresivni i uzvraćali ste udarce, mi drugi smo bili samo batinani. Verujete li da ćemo ikada izgubiti to?
— Strah od policije možda ne. On je i prirodan. Svaki pristojan čovek se plaši. To leži u greškama našeg društvenog poretka. Ali inače? To zavisi od svakog pojedinca. Ako igde postoji neko mesto da ga se oslobodimo, onda je to ovde. Ovu zemlju su osnovali emigranti. I ovde svake godine još hiljade dobijaju državljanstvo. — Kan se smejao. — Kakva zemlja! Ovde treba da odgovorite samo na dva pitanja sa „da” i svako vas smatra divnim čovekom. Volite li Ameriku? Da, to je najdivnija zemlja na svetu. Hoćete li da postanete Amerikanac? Da, po sebi se razume, i potapšaće vas po ramenu i naći da ste ispravni.
Mislio sam na advokata od koga sam dolazio. — Kukavica! — odvratio sam.
— Šta?
Ispričao sam Kanu poslednju epizodu moje posete. — Taj štrokavi Jehovin esaovac sa mnom je postupao kao sa gubavcem — izjavio sam.
Kan je bio van sebe od zadovoljstva. — Kukavica! — odvratio je. — Ali je on vama računao samo pet stotina dolara. To mu je bilo izvinjenje! Kakva je pica?
— Dobra. Kao u Italiji.
— Bolja nego u Italiji. Njujork je italijanski grad. Osim toga španski, jevrejski, mađarski, kineski, afrički, praskavi nemački.
— Nemački?
— I te kako! Od vežite se jedanput u Osamdeset šestu ulicu, tu kipti od mnogih hajdelberških pivnica, kafana „Hindenburg”, nacista, od nemačko-američkih gimnastičkih klubova, pevačkih društava sa „Živeo u pobedničkom kolu” i stolova za stalne goste sa crno-belo-crvenim, pazite, ne sa crno-crveno-zlatnim zastavicama...
— Nema kukastih krstova?
— Javno nema. Inače, Nemci u inostranstvu često su gori od onih tamo. Odsutnost tka zlatno tkivo sentimentalnosti oko voljene daleke otadžbine iz koje je Čovek svojevremeno otišao zato što nije bila nimalo prijatna — rekao je Kan podrugljivo. — Morate jednom da čujete kad se ovde počne sa patriotizmom, opijenošću pivom, rajnskim pesmama i sentimentalnošću prema fireru.
Gledao sam ga. — Šta je bilo? — pitao je Kan.
— Ništa — rekao sam mučno. — I toga ima ovde?
— Amerikanci su širokogrudi. Oni to ne primaju tako ozbiljno. Čak ni u ratu.
— U ratu — rekao sam. Opet nešto što nisam mogao shvatiti. Ovo je bila zemlja koja je od svojih ratova odvojena okeanima i polovinom sveta. Njene granice se nigde ne dodiruju sa neprijateljskim. Nije bila bombardovana. Niko nije pucao.
— Katovi su u tome da se susedne neprijateljske granice pređu — rekao sam. — Grde su one ovde? U Japanu i Nemačkoj. To čini rat tako nestvarnim. Vide se vojnici, ali ne ranjenici. Oni verovatno ostaju napolju. Ili ih nema?
— Ima pokoji. I mrtvih.
— I pored toga to je nestvarno. Kao da sve to nije istina.
— Istina je. I to kakva!
Pogledao sam na ulicu. Kan je tražio moj pogled.
— Je l’ to isti grad? — pitao je. — Sada kada već mnogo bolje govorite?
— Pre je on bio slika i pantomima. Sada je već reljef. Već ima visine i dubine. Govori i već se ponešto razume. Još ne mnogo, to doprinosi nestvarnosti situacije. Ranije je svaki vozač taksija bio sfinga i svaki prodavač novina svetska zagonetka. Još i sada je svaki kelner jedan mali Ajnštajn, ali Ajnštajn koga već razumem — ako ne govori baš o fizici i matematici. Opčaravanje ostaje sve dok nećeš ništa. Ako nešto hoćeš, počinju teškoće i čovek se stropoštava iz svojih filozofskih sanjarija na nivo zaostalog desetogodišnjaka.
Kan je poručio duplu porciju sladoleda. — Pistacije i limun — doviknuo je kelnerici. To mu je bila druga porcija. — Ovde ima sedamdeset dve različite vrste sladoleda — izjavio je sanjalački. — Ne u toj maloj čatrlji, već u Džonsonovim radnjama i drakstorima. Četrdesetak sam već probao. Ta zemlja je raj za uživaoce sladoleda. Srećom, ja sam nenasita sladoled-budala. Ova razumna zemlja čak i svojim vojnicima koji se na nekom atolu bore protiv Japanaca šalje brodove pune sladoleda i bifteka.
Pogledao je u kelnericu kao da mu je donela sveti gral. — Pistacije nemamo — rekla je. — Donela sam vam promincle i limun. O ke?
— O ke.
Kelnerica se smeškala. — Kako su žene ovde privlačne — rekao je Kan. — Prijatne kao sedamdeset dva sladoleda. Trećinu svoje zarade potroše na kozmetiku. Svakako inače ne bi našle zaposlenje. Vulgarne neophodnosti prirode ovde se široko ignorišu. Mladost je sve, a tamo gde je nema, ona se veštački dočarava. To takođe spada u njihovo poglavlje nerealnosti.
Slušao sam Kana mirno i opušteno. Razgovor je tekao. — Poznato vam je „Popodne jednog fauna” — rekao je Kan. — Ovo ovde je jedan drugi Debisi: popodne jednog uživaoca sladoleda. Nikada nam nije dovoljno takvih popodneva. Ona ispravljaju zgužvanu dušu. Ne nalazite li?
— Ja to doživljavam među starinama. Popodne kineskog mandarina pre usekovanja glave.
— Bolje da ste provodili popodneva s jednom američkom devojkom. Pošto samo polovinu možete da razumete, vraća vam se bez dalje mašte od misterije najranije nespretne mladosti. Svet što se ne može razumeti, tajanstveno je. Tu iskustvo ne oduzima od opčinjenosti, jer nedostaju reči, i imate mogućnost da ostvarite jedan mali ljudski san: još jednom proživeti komadić života sa znanjem koje donose godine i povraćenim sjajem mladosti. — Kan se smejao. — To nemojte propustiti! Svakog dana nešto od toga propadne. Sve više razumete i fascinacija postaje manja. Za vas su žene ovde još pojave Južnog mora, obavijene nepoznatim i tajnom — sa svakom novom rečju koju naučite, one za vas postaju pomalo više domaćice, Čistačice i slatkiš. Sačuvajte svoju mladost desetogodišnjaka koja vam je ponovo poklonjena. Brzo ćete ostareti, za godinu dana imaćete trideset četiri!
Kan je pogledao na sat i pozvao prstom kelnericu koja je nosila kecelju sa plavim prugama. — Poslednju porciju! Vanila!
— Imamo i badema.
— Onda badem! I malo maline! — Kan me je pogledao. — Ja takođe ostvarujem jedan san mladosti, ali jednostavniji no vi — da mogu jesti sladoleda koliko hoću. Ovde to mogu prvi put. To je za mene simbol slobode i bezbrižnosti. I to su stvari o kojima mi tamo više nismo pravilno mislili. Svejedno je kako se ovde do njih dolazi.
Žmirkao sam u prašnjavu svetlost ulice pune motora. Zujanje mašina i hrapavo klizanje guma pravili su monotonu buku koja je uspavljivala. — Šta biste hteli sada da radite? — upitao je Kan malo posle.
— Da ne mislim ni na šta — rekao sam. — Dok mogu.


Lovi Stariji je sišao k meni u podrum ispod ulice. Držao je jednu bronzu u rukama. — Šta mislite da je ovo?
— Šta može da bude?
— Ku bronza. Ili čak Šang. Patina dobro izgleda, jel’te?
— Jeste l’ kupili taj komad?
— Lovi se smejao. — To ne bih učinio bez vas. Neko ju je doneo. Čeka gore u radnji. Traži sto dolara za nju. To znači daje je za osamdeset. Izgleda mi jevtina.
— Suviše jevtina — rekao sam i posmatrao bronzu. — Je li taj čovek trgovac?
— Ne izgleda tako. Jedan mladić, tvrdi da je taj komad nasledio i da mu treba novac. Je li prava?
— To je kineska bronza. Ali ne iz doba dinastije Ku. Nije ni Han. Pre će biti Tang ili još novija. Sung ili Ming. Kopija iz doba Minga, prema jednom starom komadu. Nije kopirano naročito marljivo. Maske Tao-Ti su netačne, spirale takođe ne spadaju tu, one su se u toj vrsti primenjivale posle Hana. S druge strane, dekor je kopija Šanga: naliven, jednostavan, snažan. Ipak, maska proždrljivca i ornament popunjavanja morali bi biti mnogo jasniji i jači ako bi poticali iz istog doba. Osim toga, tu ima nekoliko zavojitih šara kakvih nema na stvarno starim bronzama.
— Ali patina! Ona je ipak vrlo lepa.
— Gospodine Lovi — rekao sam. — To je izvesno prilično stara patina. Međutim, ona nema malahitnu oblogu. Uzmite u obzir da su Kinezi već u Hanovo doba kopirali i zakopavali Sangove bronze — to daje dobru patinu, iako ona ne potiče iz doba Kua.
— Koliko vredi taj komad?
— Dvadeset ili trideset dolara; ali vi to znate bolje od mene.
— Hoćete li da pođete gore sa mnom? — pitao je Lovi dok su mu plave oči sevale kao u lovca.
— Moram li?
— Čini li vam to zadovoljstvo?
— Da jednog malog varalicu izobličim? Čemu? Verovatno da on to nije. Ko se stvarno razume nešto u arhaične kineske bronze?
Lovi mi je dobacio jedan brz pogled. — Nikakve aluzije, gospodine Rose!
Maleni, debeli čovek odmarširao je podrumskim stepenicama gore, krivonog i energičan. Stepenice su se ljuljale. Sa njih je padala prašina. Za trenutak su se videle samo lepršave pantalone i cipele, gornji deo čoveka već je bio u radnji. Izgledalo je kao da je Lovi Stariji zadnji deo veštačkog konja u varijeteu.
Posle nekoliko minuta noge su se ponovo pojavile. Bronza je takođe ponovo bila tu. — Kupio sam je — rekao je Lovi. — Za dvadeset dolara. Ming, na kraju, ipak nije rđav.
— Nikako — odgovorio sam. Znao sam da je Lovi bronzu kupio samo da bi mi pokazao da on ipak nešto razume. Ako ne nešto o bronzama, onda o poslu. Posmatrao me je.
— Koliko dugo imate još tu da radite? — pitao je.
— Ukupno?
— Da.
— To zavisi od vas. Želite li da idem?
— Ne, ne. Ali mi vas ne možemo večito tu držati. Vi ćete ovde uskoro biti gotovi. Šta ste bili ranije?
— Novinar.
— Ne možete li to ponovo da radite?
— Sa mojim engleskim?
— Vi ste već sasvim lepo naučili.
— Ali, gospodine Lovi! Ja još ne mogu ni pismo da napišem bez grešaka.
Lovi se počešao bronzom po ćelavoj glavi. Da je komad bio iz doba Cua, on to svakako ne bi učinio.
— Razumete li se takođe nešto u slike?
— Samo malo. Kao i u bronze.
On se smeškao. — Svakako bolje nego nimalo. Hoću malo da pogledam okolo. Možda je nekom od mojih kolega potrebna pomoć. Posao je, doduše, traljav, to vidite sa antikvitetima. Ali sa slikama je drukčije. Naročito sa impresionistima. Stare slike su u ovom trenutku mrtve. No, videćemo.
Lovi je ponovo otapkao uza stepenice. ,,Au revoir, podrume”, pomislio sam. „Ti si kratko vreme bio moj mračan zavičaj. Do viđenja, vi zlatne svetiljke iz kasnog 19. veka, vi šareni ukrasi iz 1890, vi nameštaji iz doba građanskog kralja Luja Filipa, vi persijske vaze, vi lake igračice iz grobova iz doba Tanga, vi terakotni konjići i svi vi nemi svedoci prohujalih kultura! Od srca sam vas voleo i među vama sam proveo svoju američku mladost od desete do petnaeste godine života! Ahoj i evoje! Kao nevoljni pripadnik jednog od najvašljivijih vekova pozdravljam vas ja, kasni gladijator bez oružja, u areni punoj hijena, šakala i vrlo malo lavova. Kao neko, ko se raduje životu dokle ga ne požderu.”
Poklonio sam se na sve strane, podelio blagoslov levo i desno i pogledao na sat. Moj radni dan je bio završen. Veče je nad krovovima stajalo crveno, a oskudne svetlosne reklame počele su bledo da sijaju. Iz restorana je dolazio prijatan miris masti i luka.


— Šta se događa? — pitao sam Meljikova u hotelu.
— Raul. Hoće da oduzme sebi život.
— Otkada?
— Od danas po podne. Izgubio je Kikija koji mu je već dve godine prijatelj.
— U tom hotelu se mnogo plače — rekao sam, dok sam prisluškivao tupo jecanje koje je u plišanu odaju dolazilo iz ugla u kome su bile biljke. — I uvek među palmama.
— U svakom hotelu se mnogo plače — izjavio je Meljikov.
— U „Ricu” takođe?
— U „Ricu” se plače kada kursevi na berzi padaju. Kod nas, kada čovek iznenadno postane svestan da je beznadno sam, mada to nije verovao.
— Je li Kikija pregazio auto?
— Gore. On se verio. Sa jednom ženom. To je tragedija za Raula. Da je propao sa nekim drugim homom, onda bi to ostalo u porodici. Ali jedna žena! To je večiti neprijateljski tabor. Izdajstvo. Greh protiv svetog duha. Gore nego mrtav.
— Jadni homoseksualci! Protiv konkurencije muškaraca i protiv konkurencije žena.
Meljikov se smeškao. — Raul je pre toga bio dao čitav niz značajnih izjava o tome kako mu žene izgledaju. Najjednostavnija među njima je bila: kao morski pas bez kože. Takođe o ukrasu dama, toliko obožavanom u Americi, o punim grudima, izjašnjavao se grubo. Najblaže je bilo „landarajuće kravlje vime izopačenih sisara”. Kad god bi zamišljao kako Kiki visi na nekoj od njih, Raul je urlao. Dobro što si došao. Moramo ga odvesti u njegovu sobu. Tu dole ne može da ostane. Pomozi mi. Taj čovek je težak dvesta funti.
Približavali smo se uglu sa palmama. — Evo ga, dolazi, Raule — prošaputao je Meljikov. Svaki čovek se može jednom prevariti. — Kiki opet dolazi. Priberite se.
Pokušali smo da ga podignemo. On se pričvrstio za mermerni sto i slinio. Meljikov ga je dalje nagovarao preklinjući. — Vi morate spavati, posle toga je sve bolje. On će opet doći, Raule. Ja sam češće video takve stvari. On će se vratiti.
— Umrljan! — škrgutao je Raul.
Dok smo ga podizali, stao mi je na nogu. Dve stotine funti. — Pazite, prokleta matora babo! — psovao sam.
— Šta?
— Da, vi se ponašate kao kakva ganutljiva, kafanska sestra!
— Ja matora baba? — rekao je Raul odjednom donekle normalan.
— Gospodin Ros ne misli to tako — stišavao je Meljikov.
— Da, ja to tako mislim!
Raul je protrljao oči. Gledali smo ga i očekivali histeričan krik. Umesto toga, rekao je tiho i smrtno uvređen: — Ja baba. Ja baba!
— To on nije rekao — slagao je Meljikov. — On je rekao: kao kakva baba.
— Tako se čovek napušta — izjavio je Raul i ustao bez naše pomoći.
Bez muke smo ga doveli do stepenica. — Nekoliko sati spavanja — rekao je Meljikov preklinjući. — Jedan ili dva „sekonala” i okrepljujući san. Posle toga dobra šolja kafe. Onda će sve izgledati mnogo jednostavnije.
Raul nije odgovarao. I mi smo ga ostavili, i ceo svet. — Zašto se mučite toliko oko tog debelog telca — pitao sam.
— On je naš najbolji kirajdlžija. Ima dve sobe i kupatilo.

VI


Besciljno sam lutao ulicama i plašio se da se ne vratim u hotel. Noćas sam sanjao i probudio se uz jedan krik. I ranije sam već ponekad sanjao kako me goni policija ili mi je došao stari san emigranata: da sam prebačen preko nemačke granice i da su me otkrili esesovci. Ali to su bili snovi očajanja zbog sopstvene gluposti što čovek dospe tamo. Iz njih se ponekada budi vičući, međutim, tada se otkrivalo da je ovo Njujork, s prozora se baci pogled na crveno ulično noćno nebo i opet se protegne: bio bi spasen. Ovaj san je bio drukčiji, neodređeniji, sastavljen od komada, žilav, mračan, s nezgodama i bez kraja. U njemu je bila jedna žena, pometena i vrlo bleda i bez glasa, pozivala u pomoć koju joj ja nisam mogao pružiti, tonula u tom žilavom škripcu nevolja, močvara i usirene krvi, prestrašenih, kao uzetih očiju upravljenih na mene, bela, vičući bez reči, sa crnom jamom otvorenih usta prema kojima se pela crna lepljiva masa, komande, munje, nekakav oštar glas sa saksonskim naglaskom, uniforme i užasan miris ubistva, raspadanje i vatra, otvorena vrata peći pune razbuktale vatre, nekakav čovek koji se kretao, samo još jednu ruku pokretao, jedan jedini prst, polako ga savijao i čovek koji ga je gazio, a onda odjednom krik koji je dolazio sa svih strana i odjekivao ...
Zastao sam pred jednim izlogom, ali ništa nisam video. Tek malo posle sam otkrio da se nalazim u Petoj aveniji, pred izlozima firme „Van Klif i Arpels”. Ne razmišljajući o tome, otišao sam dalje od Lovijeve radnje. Prvi put mi se podrum učinio kao zatvorska ćelija. Tražio sam ljude i široke ulice i stigao u Petu aveniju.
Zagledao sam se u jednu dijademu koja je bila pripadala kraljici Evgeniji od Francuske. U veštačkoj svetlosti sijala je brilijantima na crnom somotu. Kraj nje se nalazila jedna narukvica sa rubinima, smaragdima i safirima, na drugoj strani prstenje i soliteri. — Bi li želela da imaš tako nešto? — pitala je jedna žena u crvenom kostimu drugu.
— Danas se nose biseri — odgovorila je ova. — Visoka klasa nosi bisere.
— Veštačke bisere ili prave.
— I veštačke i prave. Biseri i crna haljina, to je elegancija visoke klase.
— Misliš da Evgeni ja nije bila visoka klasa?
— To su bila druga vremena.
— Ne bih imala ništa protiv da imam narukvicu — rekao je crveni kostim.
— Suviše šarena — odvratila je druga žena.
Pošao sam dalje. Zastajkivao sam pred duvandžinicama i prodavnicama obuće, pred radnjama sa porculanom i ogromnim izlozima modnih radnja i njihovim pijanstvom boja, svile, i mnoštvo ljudi je blenulo u njih. Gurao sam se među njih i blenuo i sam, prisluškivao i hvatao delove razgovora kao ožednela riba vodu, išao sam kroz čitavo večernje komešanje života i hteo da učestvujem u njemu, i da u njemu plivam kao i svi drugi, ali ja sam terao dalje, opasan trakom izbledele pomrčine, kao neki Orest, za kojim su tamo daleko vrištale furije.
Razmišljao sam da li da pokušan naći Kana, ali nisam želeo da govorim bilo s kim ko bi me podsećao na prošlost. Čak ni sa Meljikovim. Teško je osloboditi se sna. Snovi su se sa danom obično gubili, razbijali se, a kroz nekoliko sati možda još ostaje sve nepovezani je potamnelo sećanje, ali onda je s tim bilo gotovo. Ovaj je, međutim, tu seo i ostao. Ja sam ga gurao, ali on nije uzmicao. Ostala je neka pretnja, mračna i spremna ponovo da izbije.
U Evropi sam malo sanjao, isuviše sam bio zauzet time da preživim, a ovde sam verovao da sam umakao. More sa svojim šumom ostavilo je toliko mnogo prostora između svega da sam se dohvatio nade da je zamračeni brod, koji se kao avet kradom prošunjao između podmornica, takođe umakao drugim avetima. Ali sada sam znao da su aveti stigle sa njim. One su domilele tamo gde ih nisam mogao kontrolisati: u san i svet duhova koji se svake noći podiže bez temelja, a izjutra se ponovo raspada. One su, međutim, ostale kao lepljiv, mokar dim — u potiljku sam osećao hladno — kao dim, bljutav, sladunjav dim. Dim iz krematorijuma.
Obazreo sam se okolo. Niko me nije posmatrao. Slatki zamor lepe večeri zasvođavao se među kamenim frontovima sa hiljadama sjajnih prozorskih očiju. Dva, tri sprata visoko visio je niz zlatnih izloga jedan iznad drugog, sa vazama, slikama, krznima i sobama punim sjajnomrkog starog nameštaja i svilenih svetiljki. Ogromna prisnost građanštine sijala je sa svih strana; knjiga sa slikama jednog plemenitog boga dobroćudnog rasipništva koji je izgledalo da šapuće: Uzmite, uzmite! Dosta je.
Kakav mir! Kakva večernja šetnja sveže probuđenih iluzija, svenule ljubavi koja se ponovo uspravlja, nade, ponovo ozelenele pod blagom kišom milostivih laži, kakav čas bolesti ljudske veličine, želja i uspavane rezignacije, čas kada čak i generali i političari ne samo da veruju, već izvesno kratko vreme i osećaju da su i oni ljudi i da ne žive večito.
Kako sam se prilagodio toj zemlji koja šminka mrtvace, koja obožava mladost i šalje svoje vojnike da umru u zemlje koje ranije nikada videli nisu, niti su o njima znali gde se nalaze, ni zašto tamo dobrovoljno umiru. Prvi građani sveta u uniformi.
Zašto ne mogu da učestvujem u tome? Zašto sam večito pripadao onoj grupi ljudi bez otadžbine koji se bedno natucajući engleski, sa vrelim, nesigurnim srcem penju uz beskrajne stepenice i voze liftom i idu od sobe, do sobe, trpljeni, međutim ne voljeni, ali koji već vole zato što su ipak trpljeni?
Stajao sam pred „Danhilovom” radnjom sa lulama. Mrko plameni i tamno polirani ležali su simboli građanštine i sigurnosti, obećavajući večeri pune spokojnih razgovora, noći sa mirisom meda, ruma, sa „šag” duvanom još u kosi, a tu pored, u kupatilu tihi žamor jedne ne baš tanke žene, koja se spremala za noć i široku postelju. Koliko je ovo bilo drukčije od one do kraja ispušene, brzo ispušene cigarete tuđine, onih crnih „goloaza” koje su mirisale na strah a ne na ugodnost i mirnoću.
„Postajem sentimentalan na jedan strahovit način”, mislio sam. Kako je to bilo smešno! Jesam li postao jedan od bezbrojnih Ahasvera da bih sada jadikovao za toplom peći i parom pletenih papuča? Beznadnom džangrizavošću i otrcanim osećajima zaodenute dosade?
Odlučno sam se okrenuo i napustio radnje Pete avenije. Uputio sam se zapadu i kroz aleju varalica i komičnih pozorišta došao u ulicu gde su ljudi ćuteći sedeli na visokim pragovima pred kapijama, deca kao prljavi beli leptiri pred uskim kućama od mrkog kamena, odrasli umorni i bez teških briga, ako se moglo verovati pomrčini koja ih je štitila.
„Jedna žena”, mislio sam ukoliko sam se više približavao hotelu „Rojben”. Jedna žena, jedno glupo nasmejano živinče, žute kose i bedara koja se gibaju, žena koja ni o čemu ništa ne zna i ne postavlja nikakva druga pitanja osim da li pri sebi imaš dovoljno novca za nju i bocu jevtinog kalifornijskog burgundera i možda ruma u njemu, — i noć kod nje, u njenom stanu, tako da se nisi morao vraćati u hotel, te noći ne, baš te noći ne. Ali gde je ta žena, devojka, kurva? Ovde nisam bio u Parizu, a već sam naučio koliko je policija u Njujorku moralna za siromašne ljude — ovde se kurve nisu kretale po ulicama. Nisu se mogle raspoznati po kišobranima i preterano velikim tašnama, postojali su brojevi telefona, ali za to je trebalo vremena i znanje brojeva.
— Dobro veče, Felikse — rekao sam. — Je l’ Meljikova nema ovde?
— Danas je subota — odvratio je Feliks — moj dan.
Zasta. Subota, još i to! To sam bio zaboravio. Preda mnom je bila jedna duga, prazna nedelja, koje sam se odjednom uplašio. Imao sam još malo votke u sobi. Možda još nekoliko tableta za spavanje. Nehotice sam pomislio na debelog Raula. Još prošle večeri sam se sprdao sa njim. Sada mi nije bilo mnogo drukčije pri duši.
— Mis Petrovna je malo pre takođe tražila gospodina Meljikova — rekao je Feliks mimo.
— Je li već otišla?
— Ne verujem. Htela je da sačeka još nekoliko minuta.
Nataša Petrovna mi je dolazila u susret u oskudnoj svetlosti
plišane odaje. „Verovatno ne plače opet”, mislio sam i ponovo se čudio koliko je visoka. — Morate li opet fotografu? — upitao sam.
Ona je klimnula glavom. — Želela sam da popijem još jednu votku, ali Vladimir Ivanovič danas nije ovde. Zaboravila sam da je on danas slobodan.
— Imam votke — rekao sam brzo — mogu bocu da donesem dole.
— Nemojte se mučiti. Fotograf ima više no dovoljno. Htela sam samo malo da posedim ovde.
— Doneću bocu, za minut sam tu.
Ustrčao sam uza stepenice i otvorio vrata. Boca je zasijala na prozoru. Nisam pogledao ni desno ni levo, uzeo sam bocu i dve čaše. Na vratima sam se osvrnuo okolo. Ništa se nije videlo. Ni avet, ni duh. Postelja je bledo svetlucala u pomrčini. Zavrteo sam glavom zbog samog sebe i sišao dole.
Nataša Petrovna delovala je drukčije no što je bila u mom sećanju. Manje histerična i gotovo američki. Jedino je hrapav glas odavao izvestan trag naglaska, ali pre francuskog, ne ruskog, ukoliko sam ja to mogao da ocenim. Oko glave je nosila ljubičastu svilenu maramu kao kakav nevezani turban. — Za frizuru — rekla je. — Mi fotografišemo večernje haljine.
— Zbog čega volite da sedite ovde? — upitao sam.
— Rado sedim u hotelima. Nikada nije dosadno. Ljudi dolaze i odlaze. Pozdravljaju se ili opraštaju. To su najbolji trenuci u životu.
— Mislite?
— Oni su najmanje dosadni. Ono što je u međuvremenu...
— Načinila je jedan gest nestrpljenja. — Veliki hoteli su svi bezbojni. Svako isuviše krije svoje uzbuđenje. Ima se osećanje kao da u vazduhu leži nešto avanturističko, ali se pravo nikada ne vidi.
— Da li se ovde vidi?
— Više. Ovde se ljudi ne obuzdavaju. Ni ja. — Smejala se.
— Vi ste to videli. Osim toga, ja volim Vladimira Ivanoviča. On je kao kakav Rus.
— Pa zar on to nije?
— Čeh. Ali on je bio sve. Selo iz koga je došao ranije je bilo rusko, posle 1919. postalo je češko. Onda nemačko, kad su ga uzeli nacisti. Sada izgleda kao da bi opet trebalo da postane rusko — ili češko. Ili možda američko? — Smejala se i ustala. — Moram da idem. — Za trenutak je oklevala. — Zašto ne pođete sa mnom? Imate li kakav program?
— Ne. Ali zar me fotograf neće izbaciti napolje?
— Niki? Šta vam pada na pamet! Tu je mnoštvo ljudi. Jedan više ili manje, ne čini ništa. Tu ima i nekoliko Rusa. Sve je nekako boemski.
Shvatio sam zašto me vodi sa sobom. Htela bi da ono svoje ponašanje iz početka popravi. Ja u stvari nisam imao neku veliku želju da pođem s njom. Šta bih ja tamo? Ali večeras bih prihvatio sve, samo da ne moram sedeti u hotelu. Nasuprot Nataši Petrovnoj, on za mene nije bio mesto avanture. Ove noći baš nikako.
— Hoćemo li da uzmemo taksi? — pitao sam pred vratima. Ona se smejala. — U hotelu „Rojben” ne uzima se taksi.
Toliko još znam. Nije daleko donde. A tako lepo veče! Te njujorške noći! Ja nisam rođena za život na selu. Vi?
— To zaista ne znam.
— Niste nikada razmišljali o tome?
— Nikada — rekao sam. Kada sam mogao da imam takve luksuzne misli. Uvek sam se radovao što uopšte živim.
— Onda imate još neki cilj — odgovorila je Nataša Petrovna. Krenula je uz maticu pešaka kao kakva mala jedrilica, a njen profil pod ljubičastim turbanom delovao je kao profil figure Galiona koja se bori sa morem, mirna, uzdignuta na pramcu, poprskana penom i predana plovidbi. Išla je brzo, tako dugim korakom da joj je suknja izgledala tesna. Nije kaskala i duboko je disala. Palo mi je na pamet da prvi put u Americi idem s jednom ženom, i to sam osećao.


Dočekali su je kao dete koje je dugo bilo izgubljeno. Pola tuceta ljudi bilo je u ogromnoj, goloj sobi, osvetljenoj reflektorima i u kojoj su stajali pokretni, svetli zidovi. Fotograf i druga dva čoveka su je zagrili i poljubili, oblak iscepkanog razgovora se razbuktao, za vreme razgovora sam bio predstavljen, votka, skoč i cigarete nudili su se redom, ja sam se našao u jednoj naslonjači, malo po strani od te gužve i zaboravljen.
U naknadu za to preda mnom se razvijala jedna slika koju dotle nisam znao. Raspakovali su velike kartone sa haljinama, odneli ih iza jedne zavese i ponovo izneli. Započela je živa rasprava o tome šta prvo da se fotografiše. Pored Nataše Petrovne tu su bile još dve manekenke, jedna plava i jedna crnomanjasta, bile su vrlo lepe, sa visokim potpeticama i srebrnim cipelama.
— Prvo mantili — izjavila je jedna energična žena.
— Ne, prvo večernje haljine — protestovao je fotograf, sa kosom boje peska, tanak čovek koji je oko ruke nosio zlatan lanac. — Inače će se izgužvati.
— Ne morate ih oblačiti ispod mantila. Mantili se moraju vratiti, kao prvo. Naročito krzna. Firma čeka na to.
— Dakle, dobro! Prvo krzneni kepovi!
Nova rasprava kako da se fotografiše. Slušao sam to, a da nisam čuo. Veselo uzbuđenje i živost sa kojom je svako objašnjavao svoje poglede imalo je u sebi nečega od izvođenja na bini. Mogao sam tako slično da zamislim „San letnje noći” ili neki komad iz rokokoa, „Kavaljera s ružom” ili neku lakrdiju od Nestroja, samo što je ovde sve bilo od velike važnosti. Nadmetali su se u revnosti i otuda je to imalo čudnovate sličnosti sa baletom i bilo tako nestvarno. Svakog trenutka mogao se pojaviti Oberon duvajući u rog. Reflektori bi se odjednom sakupili na jednom belom zidu, pored koga su dovukli jednu ogromnu vazu sa veštačkim, riterskim mamuzama. Manekenka sa srebrnim, visokim potpeticama izišla je u krznenom kepu. Direktorka je doterivala i gladila, a dva reflektora, niža od ostalih, sinula su i žena se tada ukočila kao da će neko na nju pucati.
— Dobro! — viknuo je Niki. — Još jednom, darling!
Ja sam se zavalio. Bilo je dobro što sam pošao. Ništa bolje mi se nije moglo desiti.
— Sada Nataša — rekao je neko.
— Astraganska bunda.
Ona je odjednom stala tamo, tanka i čvrsta, uvijena u crnu, sjajnu bundu, sa nekakvom kapom na glavi od istog tankog, sjajnog krzna.
— Savršeno! — viknuo je Niki. — Ostani kako si!
Oterao je direktorku koja je htela nešto da menja. — Kasnije. Načinićemo više snimaka. Prvo one bez poze.
Reflektori sa strane tražili su sitno lice. Oči su delovale svetloplave i kao zvezde sijale na jakoj svetlosti koja je dolazila sa svih strana. — Sada — rekao je Niki.
Nataša Petrovna se nije ukočila kao druge dve manekenke. Ostala je da stoji kao da se ni pre toga nije kretala. — Dobro — izjavio je Niki. — A sada, otvorena bunda!
Ona ju je podigla kao da su to bila dva krila leptira. Bunda koja je dotle izgledala tako uzana, bila je u stvari vrlo široka, iznutra postavljena nečim belim sa sivim kvadratima. — Drži je tako — doviknuo je Niki. — Kao leptir, daleko isturenu. Dobro je!
— Kako vam se dopada ovde? — pitao je neko kraj mene.
To je bio bled čovek, crne kose, sa čudno sjajnim očima kao trešnje.
— Sjajno — rekao sam iskreno.
— Naravno, mi nemamo više stvari od „Balensijage” i od velikih francuskih modnih kreatora. To je na žalost posledica rata — rekao je čovek i tiho uzdahnuo. — Ali „Majnboher” i „Valentina” mogu se takođe pogledati, šta mislite?
— Sasvim — rekao sam, a da nisam znao o čemu govori.
— No, nadajmo se da će sve to uskoro proći i da ćemo opet dobiti prvorazredne materijale. One svile iz Liona.
Čovek je ustao, pozvali su ga. Nisam smatrao tako smešnim što je to bio jedan razlog da se rat mrzi, naprotiv: dok sam tako tamo sedeo, smatrao sam da je to jedan od najrazumnijih.
Slikane su večernje haljine. Odjednom je preda mnom stajala Nataša Petrovna. Nosila je belu dugačku i vrlo tesnu haljinu koja je ostavljala ramena slobodna. — Dosađujete li se mnogo? — pitala je.
— Ne, naprotiv — rekao sam malo zbunjen i gledao u nju. — Čak to ide dotle da počinjem da dobijam prijatne halucinacije. Verujem da sam dijademu koju nosite danas po podne video u izlogu „Van Klifa i Arpelsa”. Ali to je nemogućno.
Nataša se smejala. — Imate dobre oči.
— Je l’ to stvarno ta ista?
— Da. Časopis za koji snimamo uzeo ju je na poslugu. Jeste li pomislili da sam je kupila?
— Bog zna? Noćas mi sve izgleda mogućno. Nikada nisam video toliko haljina i krzna odjednom.
— Šta vam se najviše dopalo?
— Mnogo. Možda široki, dugački svileni kep koji ste vi oblačili. On bi mogao biti od „Balensijage”.
Okrenula se i oštro me pogledala. — On i jest od „Balensijage”! Jeste l’ vi špijun?
— Špijun? Za to me nikad nisu smatrali. Za koju zemlju?
— Za konkurenciju. Neku drugu firmu. Jeste li iz struke? Kako možete inače da znate da je kep od „Balensijage”.
— Nataša Petrovna — rekao sam svečano. — Kunem se da mi je još pre deset minuta ime „Balensijaga” bilo potpuno nepoznato. Verovao bih da je to neka marka automobila. Onaj bledi gospodin tamo mi ga je prvi put pomenuo. On je uostalom rekao da haljine od „Balensijage” više ne dolaze ovamo. Ja sam se ovim samo našalio.
— I pogodili ste! Kep je stvarno od „Balensijage”. Prenet ovamo u jednom bombarderu. U jednoj letećoj tvrđavi. Prošvercovan.
— Divna upotreba bombardera. Ako to postane uobičajeno, na pomolu je zlatna era.
— Tako, vi niste špijun! Upravo šteta. Ali izgleda da se sa vama mora biti oprezan. Vi brzo kombinujete. Imate li šta da pijete?
— Imam dovoljno, hvala.
Pozivali su nju. — Posle toga ćemo još svi izići na jedan sat. „Еl Moroko”. Tako je uobičajeno — rekla je u odlasku. — Hoćete li i vi?
Nisam mogao odgovoriti. Naravno, ja ne mogu ići, za tako nešto nemam para. To ću joj morati reći kasnije. Nije bilo prijatno. Ali ima još vremena. Za sada sam nastavio. Nisam hteo da mislim ni na sutra, ni na idući čas. Crnomanjasta manekenka koju su slikali u jednom dugačkom, zelenom platnenom mantilu, svukla je taj mantil da bi obukla drugi. Pod tim nije imala haljinu, već samo najnužnije rublje. To nikoga nije zanimalo. Verovatno su to svi gledali iz dana u dan. Neki muškarci su i inače bili homoseksualci. Crnomanjasta manekenka je bila vrlo lepa, imala je staloženu, laganu sigurnost žene svesne svojih draži i tome nije pridavala veliki značaj. Pogledao sam i Natašu Petrovnu dok je menjala haljine. Bila je bela i visoka i vitka, a put joj je imala nečeg mesečastog, što je podsećalo na bisere. Ona nije bila na isti način moj tip kao crnomanjasta, koju su zvali Šonja. Na sve to nisam mislio vrlo jasno, bilo je kao izbrisano, a isto tako nisam ni hteo da se pretvori u želje i poređenja. Bio sam mnogo radostan što nisam u hotelu. Svakako je bilo donekle čudnovato što sam sve te žene, koje sam jedva poznavao, ovde ipak video u toliko različitih situacija, kao da smo međusobno prisni. To je bila kao kakva slika, sa mnogim prozirnim bojama iznad jedne osnovne boje, koja se probijala svetlucajući i davala toplinu, iako izgleda da više nije tu.
Kad su kutije bile upakovane, rekao sam Nataši Petrovnoj da ne mogu da pođem u „Еl Moroko”. Čuo sam da je to najbolji noćni klub u Njujorku.
— A zašto ne? — pitala je.
— Nemam dovoljno para pri sebi.
— Pa vi ste budala! Mi smo svi pozvani! Verujete li da bih ja dopustila da vi to platite? — Smejala se svojim hrapavim glasom. Iako je to pomalo podsećalo na smeh kakvog žigola, odjednom sam imao tako prijatno osećanje kao da se nalazim među saučesnicima.
— Zar ne morate prethodno da vratite nakit?
— Sutra. To će uraditi časopis. Sada ćemo piti šampanjac.
Više se nisam bunio. Dan se neočekivano završio u mnogim profilima ironije i jednostavne zahvalnosti. Više se takođe nisam čudio kada smo stigli u jednu prostoriju „Еl Moroka”. Tu je jedan Bečlija svirao nemačke pesme, iako je Amerika sa Nemačkom vodila rat. Znao sam samo da to u Nemačkoj ne bi bilo mogućno. Uz to, u tom lokalu su sedeli mnogi oficiri. Izgledalo je kao da sam na nekom putu kroz pustinju naišao na oazu. Ja sam, doduše, povremeno prebrojavao svojih pedeset dolara, spreman da predam svoju imovinu ako mi to bude zatraženo, ali na to niko nije ni pomišljao. „То je mir”, razmišljao sam, „mir, koji ja ne poznajem, bezbrižnost koju nikada nisam mogao imati.” I to sam mislio bez zavisti. Bilo je dovoljno što toga još ima. Sedeo sam među stranim ljudima koji su mi bili bliži i ljubazniji no drugi koje sam bolje poznavao, sedeo sam kraj jedne lepe žene čija je pozajmljena dijadema svetlucala u svetlosti sveća, tu sam sedeo ja, mali parazit pred poklonjenim šampanjcem i bilo mi je kao da sam za jedno veče pozajmio jedan drugi život koji sam sutra morao vratiti.

VII


— Neće biti teško da vas smestimo u jednu umetničku galeriju — rekao je Lovi Stariji. — Rat vam ide naruku. Danas je oskudica u pomoćnim snagama.
— Izgledam sebi već kao nekakav ratni zabušant — odvratio sam jetko. — Uvek ponovo moram da čujem koje koristi imam od rata.
— Zar ih nemate? — Lovi se počešao po ćelavoj lobanji mačem jedne lažne figure svetog arhanđela Mihaila. — Da nije rata, vi ne biste bili ovde.
— To je tačno. Ali bez rata ne bi Nemci takođe bili u Francuskoj.
— Zar ne volite više da budete ovde, no u Francuskoj?
— Gospodine Lovi, to su nekorektna pitanja. I u jednoj i u drugoj zemlji izgledam sebi kao parazit.
Lovijevo lice se zasijalo. — Parazit, to je ono! To bih hteo da vam objasnim. Sa vašim statusom vi za sada ne možete dobiti službu u jednoj galeriji. Morate naći nešto slično onome što ste ovde imali. Na crno, jednom rečju. Tu sam sa jednim čovekom razgovarao kod koga ćete možda tako nešto dobiti. On je parazit. Bogat parazit. Takođe trgovac umetničkim stvarima. Trgovac slikama, ali parazit!
— Trguje li on lažnim slikama?
— Sačuvaj bože i sakloni! — Lovi je spustio lažnog svetog arhanđela Mihaila i seo na jednu Savon^plinu stolicu iz Firence, čiji je gornji deo bio pravi i koja je izdržala krupne opravke. — Trgovina umetničkim predmetima je zanimanje nemirne savesti — mudrovao je on. — Zarađuje se upravo novac koji bi trebalo da zaradi umetnik. Uvek se zaradi višestruko od onoga što je umetnik jedanput dobio. Sa starinama i umetničkim predmetima to i nije tako zlo. Zlo je sa „čistom umetnošću”. Setite se van Goga. On nikada nije mogao prodati i nikada nije imao dovoljno da jede. Danas na njegovim slikama trgovci zarađuju milione. Tako je oduvek bilo. Umetnik gladuje, trgovac kupuje zamkove.
— Verujete li da se trgovci pojedoše od kajanja?
Lovi je žmirkao. — Samo toliko što zarada nije još papreni ja. Trgovci umetničkim predmetima su čudan narod. Oni bi hteli ne samo da postanu bogati umetničkim delima, već često da i sami povrh toga budu na njihovom nivou, jer umetnik koji hoće nešto da im proda uvek je nekakva siromašna mrcina koja nema para za večeru. Superiornost čoveka koji mu može dati novac za večeru, je li vam jasno, šta velite?
— Čak suviše. Iako nisam umetnik. U to se razumem.
— Eto, to vam je. Umetnik uvek biva iskorišćen. Da bi sada bar napravili utisak da vole umetnost, od koje sjajno žive, i umetnika koga iskorišćuju, trgovci umetničkim predmetima imaju galerije. To znači da oni povremeno priređuju izložbe. To oni čine, prirodno, da bi zaradili novac na umetnicima koje su ugovorima privezali — ali isto tako da bi umetnika predstavili. To je njihovo prilično oskudno pretvaranje da nešto čine za umetnost.
— To su, dakle, paraziti umetnosti? — rekao sam s interesovanjem.
— To oni nisu! — izjavio je Lovi Stariji i zapalio cigaretu. — Oni bar još čine nešto za umetnost. Paraziti su trgovci koji prodaju, a da ne drže radnje i galerije. Oni iskorišćuju interesovanje koje drugi svojim izložbama pobude i pri tome nemaju nikakvih troškova. Oni prodaju iz svoga stana. Jedini trošak koji imaju, to je sekretarica. Kiriju za stan pri oporezivanju odbijaju kao troškove radnje, jer su njihove slike tamo okačene. U tom stanu čitava porodica živi veselo i besplatno. Dok mi drugi stojimo u radnji i imamo troškove i teškoće sa službenicima, parazit spava do devet sati, onda izdiktira pisma, a posle toga kao pauk čeka na kupce.
— Zar vi ne čekate na kupce?
— Ne tako luksuzno kao jedan pauk. Kao svoj sopstveni službenik. Ne kao kakav gusar!
— Zašto i vi ne postanete takođe parazit gospodine Lovi?
Gledao me je namrštivši čelo.
Shvatio sam da sam napravio grešku. — Iz moralnih razloga, jel’tе? — pitao sam.
— Gore. Iz finansijskih razloga. To gusarstvo može se upražnjavati samo kada se ima para. I dobre robe. Inače, čovek postaje agent i dovodi mušterije. Vrlo dobru robu.
— Da li gusar prodaje jevtinije? On ima manje troškova.
Lovi je gurnuo cigaru u jedan renesansni avan, ali ju je odmah potom izvadio, poravnao i pripalio. — Skuplje! — uzviknuo je. — U tome je stvar! A bogati glupači dopuštaju da ih prevare i veruju da kupuju povoljnije. Ljudi koji su teškim radom stvorili milione nasedaju tome. Kada se, na žalost, njihov snobizam i njihova društvena čast zagolica, oni naleću kao muve na lepak. — Lovijeva cigara je sevala kao vatromet. — Omot! — vikao je. — Recite nekom novopečenom milionaru da treba da kupi jednog Renoara — on će vas ismejati, jer veruje da je to nekakav bicikl! Recite mu, međutim, da jedan Renoar podiže njegov značaj u društvu, onda će odmah kupiti nekoliko. Razumete li?
Sa ushićenjem sam slušao. S vremena na vreme sam od Lovija dobijao ovu besplatnu nastavu iz praktičnog života, obično po podne, kad nije bilo mnogo posla ili uveče pre no što svršim poslove u podrumu. Danas je to bilo rano po podne.
— Znate li zašto vam dajem ovaj tečaj iz više trgovine slikama? — pitao je Lovi Stariji.
— Da bih se pripremio za rat u poslovnom životu. Onaj drugi već poznajem.
— Vi znate nešto o prvom, totalnom, svetskom ratu i verujete da je to neka novina. U poslovnom svetu, otkad se Zemlja okreće, ne postoji ništa drugo do totalni rat. Front je svuda. — Lovi Stariji se uspravio. — Slično kao u braku.
— Jeste li ženjeni? — pitao sam. Nisam voleo da vidim to kako se rat uvlači u bilo kakva glupa poređenja. On je bio isuviše s one strane svih poređenja, čak i onih ne glupih.
— Ja, ne! — odgovorio je Lovi Stariji, smrknuvši se odjednom. — Ali moj brat se nosi tom mišlju. Zamislite to! Tragedija. Hoće da se oženi jednom hrišćankom! To bi bila naša propast.
— Hrišćankom?
— No, da. Jedna hrišćanka sa hidrogen-superoksid čupercima oko ušiju, sa očima kao u haringe i njuškom koja od same požude za našim gorko ušteđenim bednim grošem ima četrdeset osam zuba. Za našim dolarima, mislim. Jedna veštačka plava hijena sa dva kriva desna stopala!
Zastao sam za trenutak da sebi jasno predstavim tu sliku.
— Jadna moja majka, da to može znati — nastavio je Lovi — prevrnula bi se u grobu, da nije bila spaljena pre osam godina.
Nisam stigao da razmišljam o tom darmaru. Jedna reč me je pogodila kao signalno zvono. — Spaljena?
— U krematorijumu. Bila je pobožna Jevrejka, rođena još u Poljskoj. Ovde je umrla. Znate...
— Znam — brzo sam rekao. — A vaš brat? Zašto da se ne oženi?
— Ali nikako hrišćankom! — bunio se Lovi. — U Njujorku ima više valjanih jevrejskih devojaka no ma gde drugde. Zar tu da ne nađe nijednu? Njima su prepuni čitavi delovi grada! Ali ne, on mora da probija svojom glavom. To je isto kao kad bi u Jerusalimu hteo da se oženi devojkom sa imenom Brunhilda.
Ja sam taj izliv ćutke saslušao. Čuvao sam se da Loviju ne skrenem pažnju na njegov obrnuti antisemitizam. Ovde je to isto kao sa ratom: više nije bilo šale, niti ironičnih poređenja.
Lovi se smirio. — Izvinite — rekao je. — Ponekad kafa u džezvi prekipi. Ali ja sam želeo sa vama da govorim o nečem drugom. O parazitima. Juče sam sa jednim parazitom govorio o vama. Njemu bi bio potreban jedan pomoćnik koji ima izvesna znanja o slikama. Ne toliko da bi taj i sam nešto naučio i da bi onda to dalje predavao konkurenciji. Nekoga, kao što ste vi, koji se radije sklanja, no da okolo priča. Treba da mu se predstavite. Večeras u šest sati. Ja sam zakazao u vaše ime. Slažete li se?
— Mnogo vam hvala — rekao sam iznenađen. — Zaista mnogo vam hvala.
— Nećete suviše zarađivati. Ali nije u pitanju početak, već mogućnosti, imao je običaj moj otac da kaže. Ovde... — Lovi je napravio pokret nad radnjom. — Ovde nemate nikakvih mogućnosti.
— Zahvalan sam za vreme provedeno ovde. I zahvalan sam što me dalje pomažete. Zašto upravo?
— To nikada ne smete pitati: zašto? — Lovi me je posmatrao. — Da, zašto? Mi inače nismo takvi čovekoljupci. Znate li zašto? Verujem, zato što ste vi tako bespomoćni!
— Šta? — rekao sam veoma iznenađen.
— To mora da bude ono — odvratio je Lovi i sam iznenađen. — A vi pri tom uopšte ne izgledate tako. Ali tako delujete. Moj brat je došao na tu ideju kada smo o vama govorili. Rekao je da biste vi imali sreće kod žena.
— Zar tako? — rekao sam polugnevno.
— Nemojte to uzeti ozbiljno. Objasnio sam vam kakav je nosorog moj brat u tom pogledu. Ali, otiđite onom gusaru. On se zove Silvers. Večeras.


Silvers nije imao nikakav znak na vratima. Stanovao je u privatnoj kući. Očekivao sam neku vrstu dvonožne ajkule. Umesto toga, video sam blagog, vitkog i skoro zazornog čoveka, vrlo dobro obučenog i uzdržijivog. Dao mi je viski sa sodom i oprezno me ispitivao. Onda je iz jedne sporedne prostorije doneo dve slike i postavio ih na nogare. — Koja vam se slika više dopada?
Pokazao sam na desnu. — Zašto? — pitao je Silvers.
— Zar se za to mora odmah imati neki razlog.
— Interesu je me. Da li znate od koga su slike?
— To su dva crteža od Degaa. Ta to može svako da vidi.
— Ne svako — rekao je Silvers uz čudnovato bojažljiv osmejak. — Neke moje mušterije ne mogu.
— A što onda kupuju?
— Da bi imali jednog Degaa kod sebe okačenog — rekao je Silvers melanholično.
Setio sam se lekcije Lovija Starijeg. Izgleda da je ona tačna. Ja sam Loviju verovao manje od polovine, on je naginjao preterivanjima, naročito onda kada nije bio siguran.
— Slike su emigranti, kao vi — izjavio je Silvers. — I one često stižu na čudna mesta. Da li se tu dobro osećaju, drugo je pitanje.
Doneo je dva akvarela iz susedne odaje. — Da li znate šta je ovo?
— To su Sezanovi akvareli.
Silvers je bio iznenađen. — Možete li mi takođe reći koji je bolji?
— Kod Sezana je svaki akvarel dobar — odvratio sam. — Skuplji će biti onaj levi.
— Zašto? Zato što je veći?
— Ne zbog toga. To je jedna poznija slika i već skoro kubistička. Vrlo lep pejzaž iz Provanse sa Mon Sen Viktoar. U Briselu, u muzeju, ima jedna slična.
Silversovo lice se izmenilo. Ustao je. — Gde ste ranije radili? — pitao je oštro.
Setio sam se Nataše Petrovne. — Nisam nigde radio — mirno sam odgovorio. — Ni kod kakve konkurencije i nisam špijun. Bio sam neko vreme u Briselu u muzeju.
— Kada?
— U vreme kada je bio pod okupacijom. Tamo sam bio sakriven, ali sam docnije mogao da pobegnem preko granice. Otuda potiču moja nevina znanja.
Silvers je ponovo seo. — U našem pozivu čovek ne može da bude nikad dovoljno oprezan — promrmljao je.
— Zašto? — pitao sam, radostan što neću morati da dajem dalja objašnjenja.
Silvers je nešto oklevao. — Slike su kao živa bića. Kao žene. Ne treba ih svuda okolo pokazivati, ako treba da sačuvaju svoje čari i svoju vrednost.
— Ali one su ipak zato napravljene?
— Možda, ali ja u to nisam sasvim siguran. Za trgovca je važno da ih ne poznaje svako.
— Čudnovato. Mislio sam da bi to podiglo cenu.
— Već odavno nije uvek tako. Slike koje se suviše pokazuju, nazivaju se stručnim jezikom „pregorele”. Nasuprot njima stoje „device”, koje su uvek bile u istoj ruci, u privatnoj svojini, i koje jedva da neko poznaje. One su skuplje. Ne zato što su bolje, već zato što tu dolazi još i uživanje poznavaoca i kolekcionara da otkriva.
— I on to plaća?
Silvers je klimnuo glavom. — Na žalost, danas ima deset puta više kolekcionara nego poznavalaca. Prava epoha kolekcionara, kada su kolekcionari u isto vreme bili i poznavaoci, završila se posle rata 1918. Sa svakom političkom i privrednom promenom dolazi i finansijska. Imovine se menjaju. One se gube, a nove nastaju. Stari kolekcionari prodaju, novi dolaze; oni često imaju novca, ali nisu poznavaoci. Da se postane poznavalac, potrebno je vreme, strpljenje i ljubav.
Slušao sam ga. U prostoriji obloženoj sivim somotom sa dvojim nogarima kao da je sebe uhvatila nestala tišina jednog mirnog doba. Silvers je stavio novu sliku na jedne od nogara. — Poznajete li to?
— To je Mone. Poljana makovog cveta.
— Dopada vam se?
— Divna je. Kakav mir. I kakvo sunce! Sunce Francuske.
— Možemo jednom da pokušamo — rekao je najzad. —
Ovde vam nisu potrebna velika znanja. Pouzdanost i ćutljivost su važniji. Kako bi bilo sa šest dolara dnevno?
Odjednom sam oživeo? — Za koje vreme? Pre podne ili posle podne?
— Pre podne i posle podne. Ali između, imate dosta vremena.
— To je otprilike onoliko koliko bolji kurir zarađuje. — Sada sam očekivao da će mi Silvers objašnjavati kako moje mesto i nije mnogo dalje. Ali on je bio suptilniji. On mi je izračunao koliko bolji kuriri zarađuju. To je bilo manje.
— To ne mogu da radim ispod deset dolara — rekao sam. — Imam dugova koje moram otplaćivati.
— Već?
— Za advokata koji radi na mojoj dozvoli za boravak.
Znao sam da je Silvers čuo to od Lovija, ali on se pravio kao da je to sramota i da sada opet mora da se razmisli da li me može uzeti. Grabljivica je najzad pokazala zube.
Sporazumeli smo se na osam, pošto mi je Silvers uz uzdržljiv osmejak napomenuo da ja, pošto radim na crno, neću platiti porez. Osim toga, ja ne govorim tečno engleski. Na toj tački sam ga uhvatio. Zato ja govorim francuski, izjavio sam, a to je u njegovoj radnji preimućstvo. Na to mi je odobrio osam dolara i obećao, ako budem imao uspeha, da još jednom možemo o tome razgovarati.


Kada sam stigao u hotel, pružala se neobična slika. U staromodnoj sobi gorelo je više svetiljki no obično. Čak i one koje je štedljiva direkcija obično gasila. Oko jednog stola u sredini bilo se okupilo interesantno, mešovito društvo. Predsedavao je Raul. Za uskom stranom stola, koji je na moje čuđenje, bio pokriven nečim belim i za kojim je služio kelner, on je čučao kao kakva ogromna, krastava žaba, u jednom šarenom, ogromnom odelu. Meljikov je sedeo pored njega; osim toga, tu je bio Lahman sa Portorikankom, Meksikanac sa ružičastom kravatom, skamenjenim licem i nemirnim očima. Jedan veoma plav mladić, koji je govorio basom, iako bi svako očekivao visoki sopran; dve devojke neodređenih godina, između trideset i četrdeset, čile, španski dražesne i crnomanjaste. A s druge strane Meljikova — Nataša Petrovna.
— Gospodine Rose! — viknuo je Raul. — Učinite nam čast!
— Šta je to sada? — pitao sam. — Masovni rođendan? Ili je neko izvukao veliki zgoditak?
— Sedite sa nama, gospodine Rose — odgovorio je Raul otežala jezika. — Jedan od mojih spasilaca — objasnio je plavom mladiću sa basom. — Stegnite jedan drugom ruku! To je Džon Bolton.
Imao sam osećanje kao da mrtvu ribu držim među prstima. Posle dubokog glasa, bio sam pripremljen na snažan stisak ruke. — Šta biste hteli da pijete? — pitao je Raul. — Sve što vam srce zaželi. „Koka-kolu”, „seven-ар”, „alborg”, „burbon”, raj skoč — ako hoćete čak i šampanjac. Šta ste ono rekli poslednji put dok mi se srce od žalosti cepalo. Sve protiče, kazali ste. Po nekom starom Grku, je l’te? Heraklit ili Demokrit ili Demokrat. Kako se na Sedmoj aveniji kaže: Ništa ne traje večito, najlepši Jevrejin postaje jadan. Koliko tačno. Ali drugi, mladi stasavaju. Dakle, šta hoćete da popijete? Alfonse! — pozvao je prstom kelnera kao kakav rimski imperator.
— Šta pijete? — pitao sam Natašu Petrovnu.
— Votku, šta drugo! — odgovorila je veselo.
— Votku — rekao sam Alfonsu.
— Duplu! — objasnio je Raul suznih očiju.
— Je li to tajna ljudskog srca, ljubav? — pitao sam Meljikova.
— To je tajna ljudske iluzije u kojoj svaka strana veruje da je onaj drugi njegov zarobljenik.
— Le coup de foudre — rekla je Nataša Petrovna. — Jednostrano!
— Šta radite tu u tom društvu?
— Slučaj — nasrne jala se. — I kako sjajan. Morala sam
jedanput da iziđem iz jalove monotonije zabave u „Koloni”-klubu. Ali ovo nisam očekivala.
— Opet ste krenuli fotografu?
— Danas ne. Zašto? Biste li i vi pošli?
To sam hteo upravo direktno da kažem, a onda sam ipak rekao: — Da.
— Najzad jedna jasna reč — odvratila je Nataša Petrovna.
— Salut.
— Salut.
— Salut, Salve, Salute — vikao je Raul i kucao se sa svima. Pokušao je čak pri tome da ustane, ali se skljokao, a lažna prestona fotelja u kojoj je sedeo, polomila se. Ta stara kuća, uza sve ostale svoje strahote imala je još i novogotski nezgrapan nameštaj.
Za vreme nazdravljanja prišao je Lahman.
— Večeras — šapnuo mi je — napiću Meksikanca.
— A ti?
— Podmitio sam Alfonsa. Meni donosi samo vodu Meksikanac veruje da sa mnom pije tekilu. Ima istu boju, naime nikakvu.
— Ja bih radije pio sa onom ženom — rekao sam — Meksikanac nema ništa protiv. Žena je ta koja neće.
Lahman je za trenutak postao nesiguran. — Ne mari ništa — rekao je potom prkosno. — To će već ići. Mora. Mora, razumeš li?
— Pij sa oboma — i sam sa sobom. Možda će ti u pijanstvu nešto pasti na pamet na šta trezan nikada ne bi pomislio. Neki ljudi su u pijanstvu neodoljivi.
— Ali tada ne bih imao ništa od toga. Onda ne znam ništa više. Onda bi bilo kao da to nikada nije bilo!
— Ako bi ti to mogao obrnuto da zamisliš, kao da je to bilo, a da ti o tome ne znaš više ništa.
— Ali slušaj, to bi bilo falsifikovanje! — protestovao je Lahman uzbuđeno. — Treba ipak ostati pošten!
— Jesi li pošten sa tekilom?
— Ja sam pošten prema sebi samom. — Lahman mi se nagnuo prema uvu. Dah mu je bio vreo i vlažan, iako je samo vodu gutao. — Dokučio sam da Inez ima samo ukrućeno stopalo, da nije amputirano. Onaj hromirani oslanjač ona nosi iz sujete.
— Ama Lahmane!
— To znam. Ti ne poznaješ žene. Moižda zbog toga neće? Da ne bih to otkrio.
Za trenutak sam bio zanemeo. Amore, amour, munja zablude, nada najdublje beznadnosti, bezbrižno čudo bele i crne mađije, zdravo! Poklonio sam se svečano. — Dragi Lahmane, u tebi pozdravljam zvezdani san ljubavi!
— Ah, ti sa tvojim šalama! Ja to mislim najozbiljnije.
Raul se požurio. — Gospodo — rekao je obliven znojem — živeo život. Mislim: dobro je što još živimo. Kada pomislim da sam još malopre hteo sebi da oduzmem život, mogao bih se ošamariti. Kakvi smo idioti kada verujemo da smo najplemenitiji.
Portorikanka je odjednom počela da peva. To je bila neka španska pesma, verovatno iz Meksika. Imala je sjajan glas, dubok i jak, dok je pevala, oči nije skidala sa Meksikanca. To je bila pesma o jednom tako vatrenom, prirodnom sladostrašću, gotovo žalopojna, direktna i bestidna i nevina, daleko od svakog razmišljanja i svake civilizacije, iz doba kada čovečanstvo još nije bilo upoznalo svoje najljudskije dobro, humor. Meksikanac nije micao nijedan mišić. Žena takođe, osim svojih usta i očiju. Gledali su se ne trepćući, a melodija se razli vala i razlivala. To je bila sjedinjenost a da se nisu dodirivali i svako je osećao da je to bilo ono. Video sam kako svi ćute dok je pesma lagano tekla — Raula i Džona, Lahmana i Meljikova i Natašu Petrovnu, sve ozbiljne i uzdignute iznad sebe samih, tom ženom koja nije videla ništa do Meksikanca i u njemu, u njegovom bednom žigolovskom licu život, a to nije bilo ni čudno ni smešno.

VIII


Imao sam tri slobodna dana pre no što sam stupio na dužnost. Prvoga dana sam šetao Trećom avenijom u časove koje sam tamo najviše voleo: kasno popodne, kada je u radnjama sa starinama vreme zastajalo, senke postajale plave i ogledala se budila. Iz restorana se počinjao širiti miris prženog luka i krompira, kelneri su pokrivali stolove, a jastozi, na svojim ledenim posteljama za mučenje u velikim prozorima „King ov de Si” pokušavali da pobegnu pomoću svojih makaza onesposobljenih šiljatim drvenim klincima. Nikada nisam mogao gledati njihova okrugla povijena tela bez lake groze, oni su me podsećali na odaje za mučenje u koncentracionim logorima naroda pesnika i mislilaca.
— Lovački šampion Rajha, Herman Gering, nikada ne bi dopustio tako što — rekao je Kan koga sam našao pred odeljenjem sa džinovskim morskim rakovima.
— Vi mislite na jastoge? — Rakovi su već raščerečeni na četiri dela.
On je klimnuo glavom. — Treći Rajh je čuven po svojoj ljubavi prema životinjama. Firerov ovčarski pas se zove Blondi i negovan je kao dete. Lovački šampion Rajha, pruski ministar predsednik itd., itd., Herman Herusker drži u svojoj Valhali sa plavušom Emi Zoneman jednog mladog lava kome je rado prilazio blagonaklono u starogermanskoj nošnji, sa starinskim lovačkim rogom od govečeta. A šef svih koncentracionih logora, Hajnrih Himler, nežno je voleo angorske kuniće.
— Otuda raščerečeni morski rakovi mogu da pokrenu ministra unutrašnjih poslova Rajha, Frika, na plodnu delatnost. Ali pazi, kao kulturan čovek i doktor on je već ukinuo giljotinu kao suviše čovekoljubivu i zamenio je starom sekiricom.
Možda će njegova iduća misao biti da Jevreje čereči kao džinovske morske rakove.
— Mi smo narod — rekao je Kan besno — čija iskonska neprevodiva reč glasi Gemxitlichkeit.
— Postoji još jedna iskonska tevtonska reč koja se isto tako ne nalazi ni u jednom drugom jeziku: Schadenfreude.
— Hoćemo li sada da prestanemo? — pitao je Kan. — Naš humor postaje mučan.
Pogledali smo se kao uhvaćeni đačići. — Da se čovek tako teško oslobađa — promrmljao je Kan.
— Je li to samo sa nama tako?
— Sa svima. Posle prvog površnog osećanja izbavljenja i nojevske politike zavlačenja glave u pesak, nailazi opasnost. I ona je utoliko veća, ukoliko se osećamo zaklonjenijim. Još je najbolje onima koji kao mravi posle nepogode istrajno počinju da grade — gnezdo, posao, porodicu, budućnost. A oni koji čekaju, u većoj su opasnosti.
— Čekate li i vi?
Kan me je ironično pogledao. — A zar vi ne čekate, Kose?
— Da — rekao sam posle kratkog zastoja.
— I ja. A upravo zašto?
— Znam zašto.
— Svako ima razloge. Bojim se samo da će se oni rasprštati kao voda na vreloj ploči štednjaka. Čim sve to jednom bude gotovo. Posle toga ćemo ponovo izgubiti nekoliko godina i opet ćemo morati početi iznova. Ostali su tada za toliko godina ispred nas.
— Pa šta s tim? — pitao sam povređen. — Život nije trka s preponama.
— Ne? — pitao je Kan.
— Ne, zbog konkurencije. Zar većina ne želi natrag?
— Verujem da to niko ne zna tačno. Neki se moraju vratiti. Glumci, zato što ovde ne mogu ništa da postanu, zato što nikada neće dovoljno dobro govoriti engleski. Pisci, jer ovde nemaju čitalaca. Ali kod većine razlog leži u nečem drugom. Nesavladana, bedna čežnja za zavičajem. Uprkos svemu! Da čovek povraća! Vi znate ko su u Nemačkoj bili najbolji rodoljubi? Jevreji. Oni su tu zemlju voleli jednom psećom sentimentalnom privrženošću.
Ćutao sam. Mislio sam da su Jevreji zemlju možda zato tako neizmemo voleli, što im nikad nisu dopuštali da se osećaju sasvim u svom domu. Laka nesigurnost nikada nije dopuštala da se njihova ljubav smiri. Za vreme kajzera su Jevreje svakako štitili, ali kasnije više ne. Uprkos tome je antisemitizam do 1933. bio mali i upravo je pre bio rabota vulgarnih i uspaljenih, nedoraslih neurotičara.
— To sa ljubavlju prema Nemačkoj ja sam doživeo — rekao sam. — U Švajcarskoj. Kod jednog trgovinskog savetnika, Jevrejina, kod koga sam hteo da prosim. Nije mi dao para. Ali umesto toga dobar savet da se vratim u Nemačku. Novine su lagale. A ako je nešto tačno, to su onda privremene grubosti koje se ne mogu zaobići. Tamo gde se delje, padaju šuške. Jevreji su za mnoge stvari i sami krivi. Kada sam mu rekao da sam i sam bio u koncentracionom logoru, izjavio mi je da je za to moralo biti razloga, a činjenica da su me pustili, bila je znak pravičnosti Nemaca.
— A zašto su vas pustili? — prekinuo me je Kan.
— Zato što nisam Jevrejin — rekao sam i sekirao se što sam to ispričao. — Ja sam izgrdio trgovinskog savetnika. On mi je odgovorio grdnjom da sam antisemita.
— Poznajem takav tip! — rekao je Kan smrknuto. — On nije čest, ali postoji.
— Čak i u Americi. — Pomislio sam na mog advokata. — Kukavica — rekao sam.
Kan se nasrne jao i odgovorio: kukavica! Do đavola svi idioti na ovom svetu.
— I naši sopstveni takođe.
— Prvo oni. Hoćemo li sada uprkos tome da pojedemo nekoliko rakova?
Klimnuo sam glavom. — Dopustite mi da ja vas pozovem.
Kad je čovek opet jednom u mogućnosti da to učini, to je osećanje koje podiže dušu. Smanjuje kompleks da je prosjak po navici. Ili plemeniti parazit, ako hoćete.
— Za smanjenje kompleksa krivice što je čovek u životu, koji nam je naša ljubljena otadžbina batinom ulila, ništa nije suviše dobro. Prihvatam poziv. Zato me pustite da platim bocu njujorškog rizlinga, da bismo neko kratko vreme bili kao ljudi.
— Zar mi to ovde nismo?
— Sa devet desetina. — Kan je izvukao jednu ružičastu hartiju iz džepa.
— Pasoš! — rekao sam pobožno.
— Isprava za neprijateljske 'strance — rekao je Kan. — Enemy alien — to smo mi ovde.
— Dakle, još uvek nismo punovredni ljudi — odvratio sam i otvorio ogroman jelovnik. — Hoćemo li ikada to biti.


Uveče smo otišli k Beti Stajn. Ona je održavala jedan berlinski običaj. Četvrtkom uveče je održavala prijem. Svako je mogao doći. Ko je imao novca, donosio je što je imao — bocu vina, cigarete ili kobasice. Tu je bio gramofon sa starim pločama, pesmama Riharda Taubera i starih opereta Kalmana, Lehara i Valtera Kola. Povremeno bi neki od pesnika ponešto pročitao, najviše se diskutovalo.
— Ona ima dobre namere — rekao je Kan. — Ali to je izložba leševa i živih mrtvaca. A da to ne znaju.
Beti je imala jednu staru svilenu haljinu iz godina pre Hitlera. Na haljini je bilo puno nabora, šuštala je, mirisala na prašak protiv moljaca i bila je ljubičasta. Njeni crveni obrazi, gvozdenosiva kosa i sjajne tamne oči, bili su kontrast uz njih. Pošla nam je u susret raširenih debelih ruku. Bila je tako srdačna da smo se bespomoćno smeškali. Izgledala nam je dirljivo i smešno i voleli smo je. Ponašala se tako kao da vreme posle 1933. ne postoji. Ono je moglo postojati drugih dana, ali četvrtkom ne. Četvrtkom se bilo u Berlinu, a Vajmarski ustav je još bio na snazi.
Velika soba u galeriji mrtvaca bila je prilično puna. Zatekli smo glumca Ota Vilera, koji je stajao u krugu obožavalaca. — On je osvojio Holivud! — rekla je Beti sva ponosna. — On se probio!
Viler je puštao da ga slave. — Kakvu je ulogu imao? — pitao sam Beti. — Otelo? Braća Karamazovi?
— Jednu ogromnu ulogu! Šta, ne znam. Ali on će sve tući! Budući Klark Gebl.
— Čari Loton — rekla je Betina nećaka, oronula, starija devojka, koja je sipala kafu. — Pre Čari Loton. Karakterni glumac.
Kan mi je dobacio podsmešljiv pogled. — Uloga ipak nije baš toliko velika, — rekao je zatim — niti je Viler bio u Evropi baš toliko veliki. Sećate li se priče o čoveku koji je u Parizu došao u jedan noćni klub ruskih emigranata. Sopstvenik je pokušao da mu imponuje. — „Taj portir tu”, rekao je, „ranije je bio general, kelner, grof, pevač, veliki knez, i tako dalje.” Gost je ćutao. Sopstvenik je najzad pokazao na malog jazavičara koga je gost doneo. „Kakav je to pas?” — pitao je učtivo. „Ovaj je”, odvratio je gost, „ranije u Berlinu bio veliki bernardinac.”
Kan se melanholično smeškao. — Viler je, međutim, stvarno dobio jednu malu ulogu. Igra nacistu u jednom drugorazrednom filmu. Jednog esesovca.
— Šta? Ta on je Jevrejin!
— Kakve to veze ima? Puteve Holivuda samo bog poznaje. A za Holivud, po svemu sudeći, esesovci izgledaju jevrejski. To je četvrti slučaj da se uloga esesovca poverava jednom Jevrejinu.
Kan se smejao. — Neka vrsta poetične pravičnosti. Gestapo posredno štiti obdarene Jevreje od gladovanja!
Beti je objavila da je doktor Grefenhajm ovo veće u Njujorku. Neki su ga poznavali, on je bio slavan berlinski lekar za ženske bolesti. Jedan pronalazak sprečavanja začeća bio je nazvan po njemu. On je uskoro zatim došao. Kan ga je poznavao. To je bio skroman čovek, tanak, sa tamnom bradicom.
— Gde radite? — upitao je Kan lekara. — Gde je vaša praksa?
— Praksa, — odvratio je Grefenhajm — još nisam položio ispit. To je teško. Da li biste vi mogli lako da ponovite maturu?
— Morate li to?
— Da. Sve još jedanput. I to na engleskom.
— Ali vi ste bili poznat lekar. Trebalo bi da vas poznaju ovde! Ako to ipak mora da bude, onda bi ispit trebalo da bude samo stvar formalnosti.
Grefenhajm je podigao ramena. — Ali to nije tako. Naprotiv, za nas je teži no za Amerikance. Znate kako je, lekari su samo po pozivu čovekoljubivi. Oni su, međutim, inače udruženi u saveze i klubove i štite svoju kožu. Oni ne puštaju da ljudi sa strane prodru. Zbog toga moramo naknadno da polažemo ispit. To nije lako na stranom jeziku. Meni je preko šezdeset.
Grefenhajm se smeškao izvinjavajući se. — Dobro bi bilo da sam učio strane jezike. Ali sa svima nama je slično. Moram takođe naknadno da odslužim jednu asistentsku godinu. Ipak, pri tome već dobijam bar hranu u bolnici i mogu tamo da stanujem.
— Recite samo istinu! — odlučno ga prekinu Beti — Kan i Ros to razumeju. Njega su, naime, pokrali. Pokrao ga je jedan mangup, emigrant.
— No, Beti...
— Da, bezobrazno pokrao. Grefenhajm je imao vrednu zbirku poštanskih maraka. Jedan deo je dao jednom prijatelju kada je ovaj pre više godina napustio Nemačku. Trebalo je da je on sačuva za njega. Ali kada je Grefenhajm došao, prijatelj nije više bio prijatelj. Tvrdio je da nije nikada ništa dobio od Grefenhajma.
— Stara priča — rekao je Kan. — Obično se, međutim, tvrdi da su stvari oduzete na granici.
— Taj je bio lukaviji. On bi time priznao da ih je dobio i Grefenhajm bi imao izvesno slabo pravo na povraćaj.
— Ne, Beti — rekao je Kan — on to ne bi imao. Vi niste imali nikakvu potvrdu, jel’te? — pitao je Grefenhajma.
— Naravno ne. Ta to je bilo isključeno. Tako nešto moralo se raditi poverljivo.
— Tom krmku je zato sjajno — frktala je Beti. — A Grefenhajm je morao gladovati.
— Gladovati upravo ne. Ali ja sam računao na to da ću time moći da platim svoje druge studije.
— Recite mi za koliko vas je opljačkao — zahtevala je Beti nemilosrdno.
— Pa — Grefenhajm se smejao zbunjeno — to su bile moje najrede marke. Šest, sedam hiljada dolara za njih bi platio svaki trgovac.
Beti, mada je priču već znala, ponovo razrogači svoje oči kao trešnje, čitava imovina. Koliko bi se dobra sa tim moglo učiniti!
— Još uvek bolje no da je pala nacistima u ruke — rekao je Grefenhajm izvinjavajući se.
Beti ga je gledala gnevno. — Večito ono: još uvek bolje! Ta stara emigrantska rezignacija! Zašto ne proklinješ život iz najveće dubine duše?
— Kakva korist od toga, Beti?
— Ponekada i sama postajem antisemita. Uvek to razumevanje i već upola praštanje! Verujete li da bi neki nacista isto tako postupao? On bi varalicu namrtvo isprebijao!
Kan je veselo i nežno posmatrao Beti koja je sa svojim ljubičastim naborima delovala kao rašepureni papagaj. — Ti si poslednja Makavejka, srdašce!
— Nemoj se smejati! Ti si to bar pokazao varvarima. Trebalo bi da me razumeš. Katkad bih mogla zadaviti. Uvek ta
skromnosti To trpljenje! — Beti me je ljutito gledala. — Šta velite na to? Da li vi sve to podnosite?
Nisam odgovorio. Šta se tu imalo odgovoriti. Beti se tresla, srne jala se samoj sebi i otišla drugoj grupi.
Neko je pustio gramofon. Čuo se glas Riharda Taubera. Pevao je jednu pesmu iz „Zemlje smeška”. — Sad počinje tuga za Kurfirstendamom — rekao je Kan. Obratio se Grefenhajmu. — Gde stanujete sada?
— U Filadelfiji. Tamo me je prihvatio jedan kolega. Možda ga poznajete: Ravik.
— Ravik? Iz Pariza? Naravno da ga poznajem. Nisam znao da je izišao. Šta radi on?
— Isto što i ja. On to samo lakše prima. U Parizu je bilo nemogućno polagati ispit. On smatra da je napredak što je to ovde mogućno. Meni je to teško. Ja govorim, na žalost, samo taj jedan prokleti jezik i osim toga prilično tečno grčki i latinski. Šta se može sa tim uraditi?
— Zar ne možete da sačekate dok sve prođe? Nemačka ne može dobiti rat, sada to svako zna. Onda se možete vratiti.
Grefenhajm je polako vrteo glavom. — To će biti poslednja iluzija koja nas lomi, da se možemo vratiti.
— Zašto ne? Kada sa nacistima bude svršeno?
— Sa Nemcima će možda biti svršeno, sa nacistima, ne. Nacisti su pali s Marsa i potčinili Nemačku — rekao je. — To veruju možda oni koji su Nemačku napustili 1933. Ja sam tamo bio još godinama. Slušao sam urlanje na radiju, neotesano, krvožedno vikanje na skupovima. To više nije bila jedna partija. To je bila Nemačka. — Slušao je gramofon, bilo je „Berlin ostaje Berlin”, pevali su pevači koji su u međuvremenu stigli u koncentracioni logor ili u emigraciju. Beti Štajn i neki drugi su slušali s ushićenjem, skeptički i čežnjivo. — Oni ne žele da se ikada vratimo tamo — rekao je Grefenhajm. — Niko. I nikoga.
Vratio sam se u hotel. Veče kod Beti Stajn učinilo me je melanholičnim. Mislio sam na Grefenhajma koji je pokušavao da stvori sebi novu egzistenciju. Čemu? Ženu je ostavio u Nemačkoj. Ona nije bila Jevrejka. Pet godina se odupirala pritisku Gestapoa i nije se razvela. Za tih pet godina je ta žena u cvetu postala nervozna olupina. Grefenhajm je svakih nekoliko nedelja bio odvođen na saslušanje. Žena i on su svakoga jutra od četiri do sedam drhtali; to je bilo vreme u koje su ga obično odvodili. Saslušanja su bila ponekad tek drugog dana ili posle nekoliko dana. U međuvremenu Grefenhajm je bio zatvaran u jednu ćeliju u kojoj su bili Jevreji. Oni su zajedno sedeli i oblivao ih je hladan znoj smrtnog straha. U tim časovima su postajali neko čudno bratstvo. Šaputali su među sobom i nisu ništa čuli. Osluškivali su spolja — samo spolja, odakle su dolazili koraci. Oni su bili bratstvo koje se pravilo kao da daje malo saveta koje je imalo i koje se u jednoj jezivoj naklonosti i odvratnosti gotovo mrzelo. Kao da je postojala samo jedna određena količina mogućnosti bekstva za sve njih zajedno i kao da svaki novi smanjuje izglede svakog pojedinca. Ponos nemačke nacije je ponekad izvlačio jednoga, ritao ga, udarao i psovao, dvadesetogodišnji divovi su smatrali nužnim da gone pred sobom jednog starog čoveka, srčanog bolesnika. Tada niko više u ćeliji nije govorio.
Ako zatim, često posle jednog sata, bace u ćeliju jednu krvavu gomilu mesa, ćutke su radili. Grefenhajm je toliko često bio tu, da je, kada bi ga opet odvodili, već bio naučio svoju uplakanu ženu da mu u odelo stavi nekoliko maramica; mogle bi mu ustrebati za previjanje. Nije se usuđivao da ponese zavoje. Jer samo previjanje je u ćeliji bilo radnja koja je zahtevala veliku hrabrost. Događalo se da ljude koji su to činili premlate zbog opstrukcije. Grefenhajm se sećao žrtava kada su ih dovlačili natrag. Jedva su se mogli kretati, ali neki su šaputali svojim glasom promuklim od vikanja i očima u koje se bila sklopila poslednja mogućnost izraza, tako da su one vrelo i sjajno gledale iz oguljenog lica — imao sam sreće, nisu me zadržali! — „Zadržati”, znači u podrumu biti gažen do umiranja ili u koncentracionom logoru biti oguljen i onda nateran na električnu žicu.
Grefenhajm se tako jedanput ponovo vratio. Svoju ordinaciju je odavno morao da ustupi jednom drugom lekaru. Njegov naslednik je za nju bio ponudio trideset hiljada maraka, a platio hiljadu — ona je vredela trista hiljada. Unteršturmfirer, rođak naslednikov, pojavio se jednog dana i Grefenhajma stavio pred izbor, da bude odveden u logor zato što je nedozvoljeno vodio praksu ili da primi hiljadu maraka, a da izda priznanicu na trideset hiljada maraka. Grefenhajm je znao šta je trebalo da radi. Najzad, žena je bila zrela za ludnicu. Ali ona se još uvek nije htela razvesti. Verovala je da je samo ona još štitila Grefenhajma da ne bude odveden u logor. Htela se razvesti samo ako Grefenhajm može da napusti zemlju. Želela je da zna da je on bezbedan. Onda se Grefenhajmu malo osmehnula sreća. Unteršturmfirer, koji je u međuvremenu postao oberšturmfirer, potražio ga je jedne noći. Bio je u civilu i posle izvesnog kolebanja izišao je sa predlogom da Grefenhajm izvrši pobačaj nad njegovom prijateljicom. On je bio oženjen, a njegova žena nije mnogo davala na nacional-socijalističke ideje, da je nužno imati što je mogućno više dece, čak ako bi ona poticala od dve ili tri valjane nasledne krvne linije. Ona je smatrala da je njena sopstvena krvna linija dovoljna. Grefenhajm se ustezao. Pretpostavljao je da je to zamka. Iz opreznosti je izjavio da je njegov naslednik također lekar i neka se oberšturmfirer njemu obrati. On mu je čak i rođak i njemu je — Grefenhajm je to obazrivo nagovestio — obavezan na veliku zahvalnost. Oberšturmfirer je to odbacio. — Ta mrcina neće — izjavio je. — Ja sam to onako izdaleka ispipavao! Ta svinja mi je održala jedan nacional-socijalistički govor o naslednoj masi, o naslednom dobru i toj gluposti. Eto, vidite šta je zahvalnost! Uz to sam ja tome čoveku pomogao oko njegove ordinacije! — Grefenhajm nije otkrio ni traga ironije u očima dobro uhranjenog oberšturmfirera. — Sa vama je ta stvar drukčija — dodao je. — Sa vama — sve ostaje među nama. Moj zet, strvina, pod datim okolnostima takođe ne bi ni ćutao. Ili bi me čitavog života ucenjivao. — Vi biste njega takođe mogli ucenjivati zbog zabranjene intervencije — usudio se Grefenhajm da odgovori. — Ja sam običan vojnik — odvratio je oberšturmfirer. — Ja se ne snalazim u takvim stvarima, a sa vama, doktorčiću, sve je to mnogo prostije. Mi se razumemo. Vi ne smete da radite, a ja ne smem da dopustim pobačaj; dakle, za obojicu nema rizika. Devojka će noću doći ovamo. Ujutru ide kući. U redu?
— Nije! — rekla je gospođa Grefenhajm s vrata. Ona je sva prestravljena prisluškivala i sve čula. Kao kakav propali duh stajala je na vratima i čvrsto se držala. Grefenhajm je skočio. — Pusti me! — rekla je žena.
— Sve sam čula. Ti nećeš ništa uraditi. Ništa pre no što dobiješ dozvolu za izlazak. To je cena. Pribavite je — obratila se oberšturmfireru. Ovaj je pokušao da joj objasni da to nije njegovo područje. Ona je ostala neumoljiva. On je pokušao da ode. Pretila mu je učenom; ona će ga otkriti kod njegovih pretpostavljenih. Ko bi joj poverovao? Našao bi se iskaz prema iskazu. Njegov prema njenom. Pokušao je s obećanjima; ona se u to nije upuštala. Prvo dozvola, pa onda pobačaj.
Tako je uspelo ono gotovo nemogućno. U haosu birokratije straha nalazila se ponegde i neka oaza. Devojka je došla, došla je otprilike posle dve nedelje, noću. Kad je sve prošlo, oberšturmfirer je izjavio Grefenhajmu da je on imao još jedan treći razlog da uzme njega; on ima više poverenja u jednog jevrejskog lekara nego u jednog glupaka od zeta. Grefenhajm je do kraja očekivao zamku. Oberšturmfirer mu je dao dvesta maraka honorara. Grefenhajm je odbio. Oberšturmfirer mu ih je strpao u džep. — Doktorčiću, to vam još može ustrebati!
— On je stvarno voleo devojku. Grefenhajm je bio toliko nepoverljiv da se nije oprostio od svoje žene. Verovao je da na taj način potkupljuje sudbinu. Da se oprostio, verovao je, vratili bi ga natrag. Prošao je. Sada je sedeo u Filadelfiji i kaje se što nije poljubio ženu. Nije se mogao osloboditi toga. O svojoj ženi više nikada nije čuo. To je takođe bilo i teško, uskoro zatim je izbio rat.


***



Pred hotelom „Rojben” stajao je „rols-rojs” sa šoferom. On je tu izgledao kao zlatna poluga u gomili pepela. — To je pravi pratilac za vas — rekao je Meljikov iz dubine plišane odaje. — Ja na žalost nemam vremena.
U uglu sam ugledao Natašu Petrovnu. — Je li taj impozantni „rols-rojs” napolju možda vaš? — pitao sam.
— Najmljen! — odvratila je ona. — Najmljen kao i haljine u kojima se slikam, kao i nakit. Ništa nije pravo na meni.
— Glas je pravi. I „rols-rojs” je takode pravi.
— Dobro. Ali ništa nije moje. Ja sam onda varalica pravim stvarima. Je li to bolje?
— To je mnogo opasnije — rekao sam.
— Ona traži pratioca — izjavio je Meljikov. — „Rols-rojs” ima samo za večeras. Sutra ga mora vratiti. Ne bi li hteo da jedne večeri kao hohštapler kliziš kroza svet?
Smejao sam se. — To radim već mnogo godina. Ali ne u autu. Ovo bi bilo nešto novo.
— Imamo i šofera — rekla je Nataša Petrovna. — I to u uniformi. Engleskog.
— Moram li da se presvučem?
— Razume se da ne. Pogledajte mene!
Presvlačenje bi mi takođe teško palo. Imao sam dva odela, a bolje je već bilo na meni.
— Hoćete li da pođete sa mnom? — pitala je Nataša Petrovna.
— Rado! — Ništa bolje nije moglo da naiđe da bih se oslobodio misli na Grefenhajma. — Izgleda mi da mi je današnji dan srećan — rekao sam. — Sam sebi sam dao tri dana odsustva, ali u takva iznenađenja nisam verovao.
— Možete li vi sami sebi da date odsustvo? Ja to ne mogu.
— Ni ja, ali menjam zaposlenje. Za tri dana ću biti agent, uramljivač slika i domaći momak kod jednog trgovca slikama.
— Takođe prodavač?
— Sačuvaj bože. To radi gospodin Silvers sam.
Nataša Petrovna me je gledala ispitivački jedan trenutak.
— Zašto ne biste mogli prodavati?
— Isuviše malo to razumem.
— Ne mora se ništa razumeti od onoga što se prodaje. Tad se štaviše bolje prodaje. To čoveku daje više slobode kada ne poznaje nedostatke.
Smejao sam se. — Otkuda znate sve to?
— Ja ponekad moram takođe da prodajem. Haljine i Šešire.
— Ponovo me je pogledala ispitivački. — Ali onda dobijem proviziju. I vi bi to trebalo takođe da tražite.
— Za sada uopšte ne znam da li je moje samo da počistim kuću i da donosim kafu mušterijama. Ili koktele.
Lagano smo se vozili ulicama, pred nama široka leđa šofera obučenog u rebrasto odelo i sa šarenom kapom. Nataša je pritisnula na dugme, a iz zida od mahagonija podigao se sto koji se polako spuštao. — Kokteli — rekla je i mašila se u jednu pregradu pod stolom u kojoj je bilo nekoliko čaša i boca. — Rashlađeni — izjavila je. — Najnovije. Mali ugrađeni hladnjak. Šta biste vi hteli? Votku, viski ili mineralnu vodu? Votku, zar ne?
— Razume se.
— Pogledao sam u bocu. — Ali to je prava, ruska. Otkuda ona ovde?
— Nektar bogova! Čak supernektar! Jedna od malo prijatnih posledica rata. Čovek čija su ovo kola ima nekakve veze sa spoljnom politikom. On mora često da putuje u Rusiju i Vašington. — Smejala se. — Nemojmo dalje pitati, nego uživajmo. To su mi dozvolili.
— Ali ne meni.
— Čovek čija su to kola zna takođe da se ja neću sama u njima voziti.
Votka je bila izvanredna. Sve što sam dosada pio, bilo je, naprotiv, suviše ljuto i preterano mirisalo na špiritus. — Još jednu? — pitala je ona.
— Zašto ne? — Odjednom je izgledalo da mi je sudbina da živim kao korisnik rata. U Ameriku sam pušten zato što je rat; posao sam našao zato što je rat; a sada pijem rusku votku, opet zato što je rat. — Parazit sam mimo svoje volje.
Nataša Petrovna me je gledala žmireći. — A zašto to niste sa voljom? Tako je mnogo prijatnije.
Vozili smo se duž Pete avenije, pored Centralnog parka.
— Ovde počinje vaša oblast — rekla je Nataša Petrovna.
Posle izvesnog vremena skrenuli smo u Osamdeset šestu ulicu. Ona je bila široka i američka i odjednom je podsećala na ulicu u nekom malom nemačkom gradu. Poslastičarnice, pivnice, radnje s kobasicama zakrčavale su put. — Govori li se ovde još nemački? — pitao sam.
— Koliko hoćete. Amerikanci su širokogrudi. Zbog toga nikoga ne hapse. Ne kao Nemci.
Nataša Petrovna se smejala. — Amerikanci takođe hapse ljude — rekla je. — Japance koji ovde žive. I Francuze i emigrante koji su tamo živeli.
— Verujem da se svuda hapse ne oni pravi, šta mislite?
— Može biti. Nacisti u ovoj ulici su u svakom slučaju slobodni. Ne bismo li mogli drugde da idemo?
Nataša Petrovna me je za trenutak ćutke gledala. — Inače ja nisam takva — rekla je potom zamišljeno. — Nešto me draži kod vas.
— Kako je to lepo. I kod mene je to tako sa vama.
Nije obratila pažnju na moj odgovor. — To je nešto kao skriveno samozadovoljstvo — rekla je. — Nešto zakorelo, čemu se ne može prići. Čovek se zbog toga jedi. Razumete li tako nešto?
— Dabome. I ja se zbog toga jedim. Ali zašto mi to govorite?
— Da bih vas najedila — odvratila je Nataša Petrovna. — Zbog čega bih inače? A ja? Šta vas draži kod mene?
Smejao sam se. — Ništa — rekao sam.
Ona se zgranula. Odmah sam se pokajao zbog onog što sam rekao, ali bilo je suviše dockan. — Prokleti Nemac — rekla je. Lice joj je bilo bledo, a gledala je mimo mene.
— Može vas zanimati da mi je Nemačka oduzela državljanstvo — odvratio sam i odmah se sekirao što sam i to rekao.
— Nije ni čudo! — Nataša Petrovna je kucnula o staklo. — Vozite u hotel „Rojben”.
— Izvinite, madam, u kojoj ulici? — pitao je šofer.
— Hotel gde smo se poslednji put zaustavili.
— Molim.
— Ne morate me odvesti do hotela — rekao sam. — Mogu ovde da iziđem. Na sve strane voze omnibusi.
— Kako hoćete. Ovde ćete se snaći.
— Stanite, molim! — rekao sam šoferu i izišao. — Hvala vam mnogo — rekao sam Nataši Petrovnoj. Ona nije odgovorila. Stajao sam u Osamdeset šestoj ulici u Njujorku i zagledao se u kafanu „Hindenburg” iz koje je odjekivala bleh-muzika. U kafani „Gajger” bio je izložen nemački domaći kolač. U susednom izlogu su visile krvavice. Oko mene su odzvanjali nemački zvuci. Za vreme svih ovih godina često sam sebi slikao kako bi to bilo kada bih se jednom vratio, ali to nisam nikada ovako zamišljao.

IX


Moj posao kod Silversa sastojao se isprva iz toga da napravim katalog svega što je on uopšte prodao i da fotografije koje je on za to davao snabdem natpisima o poreklu slika.
— Za stare slike postoje uvek teškoće u ekspertizi — izjavio je Silvers. — Ne zna se o svima odakle dolaze. Slike su kao aristokrati, čovek mora da bude u stanju da njihovu liniju predaka prati do onog čoveka koji ih je naslikao. I to mora da bude neprekinuta linija, od crkve X do kardinala A, od zbirke knezova Z konačno do magnata kaučuka Kabinovica ili do kralja automobila Forda. Tu nema vrdanja.
— Ali slika se ipak poznaje?
— Može se poznavati, ali fotografija je stvar tek kasnog devetnaestog veka. Isto tako nisu izrađeni ni primerci svih starijih slika da bi se mogle upoređivati. Tu smo često upućeni samo na pretpostavke. — Silvers se đavolski srne jao. — I na istoričare umetnosti.
Sređivao sam jedan paket fotografija. Odozgo su ležale mnoge fotografije Maneovih slika u boji. To su bile slike cveća malog formata, božuri u čaši sa vodom. Moglo se osetiti cveće i voda. Iz njih je izbijao neki čudan mir i neka energija i oni su bili čista tvorevina: kao da je slikar to cveće prvi put stvorio i da ga pre njega na ovom svetu nije bilo.
— Dopada li vam se ono? — pitao je Silvers.
— Divno je.
— Bolje od Renoarovih ruža tamo na zidu?
— Drugačije — rekao sam. — Kako se tu može govoriti o boljem!
— Može. Kada je čovek trgovac umetničkim predmetima.
— Maneove slike su trenutak stvaranja, Renoarove, trenutak života u procvatu.
Silvers je vrteo glavom. — Nije loše. Jeste li nekada bili književnik?
— Samo bedan novinar.
— Vi izgleda imate građe da pišete o slikama.
— Ja to isuviše malo razumem.
Silvers se ponovo đavolski nasmejao. — Mislite li da ljudi koji pišu o slikama više razumeju? Hoću da vam saopštim jednu tajnu. O slikama se uopšte ne može pisati. O umetnosti takođe ne. Sve što se o ovim stvarima piše, služi tome da prosveti skučene duhove. O umetnosti se ne može pisati. Ona se može samo osetiti.
Nisam ništa odgovorio.
— I prodavati, — rekao je Silvers — to je ono što ste vi pomislili.
— Ne — odgovorio sam istinito. — Ali zbog čega ste onda rekli da imam građe da o tome pišem? Zato što se o tome ne može pisati.
— Možda je to bolje no biti neki bedan novinar.
— Možda i nije. Možda je bolje biti bedan pošten novinar, nego neki naduvenko koji mlati fraze i piše o umetničkim delima.
Silvers se nasmejao. — Vi imate svojstvo mnogih Evropljana. Mislite u krajnostima. Ili je to svojstvo mladosti? Ali vi više niste tako mladi. Između vaše dve krajnosti leži hiljadu varijanata i nijansa. A osim toga, ni pretpostavke nisu tačne. Vidite, ja sam hteo da postanem slikar. I bio sam to. Bedni slikar sa svim zanosom. Sada sam trgovac umetničkim predmetima. Sa svim cinizmom koji ima jedan trgovac umetničkim predmetima. Jel’ tu nastalo nešto drugo? Jesam li izdao umetnost time što više nisam slikao rđave slike ili sam je izdao time što ih prodajem?
Silvers mi je ponudio cigaru. — Misli jednog letnjeg popodneva u Njujorku — rekao je. — Probajte jednom tu cigaru. To je najlakša „havana” koja postoji. Je l’ vi cigare pušite?
— Još nisam doterao dotle da bih umeo razlikovati. Pušio sam što mi dođe između prstiju.
— Ala ste vi srećan čovek!
Pogledao sam ga iznenađeno. — To je za mene novo. Nisam znao da se zbog toga može biti srećan.
— Znači još uvek stoji pred vama, probiranje, uživanje i zamor. Na kraju, ostaje zamor. Ukoliko se niže počne, utoliko duže traje dok se dotera do tog stepena.
— Vi mislite da bi se moralo početi kao varvarin?
— Ako se može.
Odjednom sam se nasekirao. Video sam dosta varvaistva. Ovo salonsko estetsko shvatanje nije mi bilo potrebno, ono je možda za mirnija vremena. Namirisano brbljanje nije mi godilo. Čak ni za osam dolara dnevno. Pokazao sam na gomilu fotografija. — Ovde je mišljenje prostija stvar no kod slika iz renesanse — rekao sam. — To je razlika od nekoliko stoleća. Dega i Renoar su živeli još do prvog svetskog rata, Renoar čak i posle njega.
— Uprkos tome ima već dovoljno njihovih lažnih slika.
— Da li neprekidna ekspertiza predstavlja neku sigurnost?
Silvers se smeškao. — To, ili osećanje. Moraju se videti
mnoge stotine slika. I stalno gledati. Tokom mnogih godina. Gledati, proučavati, upoređivati. I uvek ponovo gledati.
— Zvuči sasvim dobro — rekao sam. — Ali kako se dešava da toliko mnogo muzejskih direktora daju pogrešne ekspertize.
— Neki ih daju protivno onom što dobro znaju. Ali to se brzo raščuje. Drugi se jednostavno prevare. Zašto? Sad dolazimo do razlike između muzejskog direktora i trgovca. Muzejski direktor kupuje s vremena na vreme — ali za novac muzeja. Trgovac kupuje često — ali uvek za svoj sopstvenl novac. Zar vi ne mislite da to čini neku razliku? Ako trgovac da pogrešan sud, on gubi svoj novac. Muzejski direktor, međutim, ne gubi nijednu paru svoje plate. Njegov interes za sliku je akademski, interes trgovca je finansijski. Trgovac oštrije gleda, on više riziku je.
Posmatrao sam vrlo dobro odevenog čoveka. Njegova odela i obuća bili su iz Londona, njegove košulje su imale pariški šik. Bio je negovan i mirisao na francusku kolonjsku vodu. Posmatrao sam ga kao kroza staklo. Slušao sam ga, ali kao da je bio u nekoj drugoj kući. Izgledalo je da živi u jednom prigušenom svetu, u jednom svetu glavoseča i razbojnika, u to sam bio siguran — ali to je bio svet elegantnih i ne tako opasnih razbojnika i glavoseča. Sve što je on rekao, bilo je tačno — i uprkos tome ništa nije bilo tačno. Sve je bilo na jedan gotovo nestvaran način pomereno. Silvers je delovao smireno i vrlo superiorno, ali ja sam imao osećanje da se on svakog trenutka može preobraziti u jednog bezobzirnog poslovnog čoveka koji bi gazio preko leševa. Njegov svet je lebdeo u vazduhu. On je bio sagrađen od klobuka sapunice, lepo sročenih fraza jednog prisnog znanja o lunetničkim stvarima, o kojima je on ipak stvarno mogao razumeti samo cene — „jer onaj ko zaista voli stvari, taj ih ne prodaje”, mislio sam.
Silvers je pogledao na sat. — Da završimo za danas. Moram u klub.
Nisam se začudio što je morao da ide u klub. To je spadalo u nerealan život u staklenim baštama, kakav je on izgleda vodio, kako mi se činilo. — Mi ćemo jedan s drugim izići na kraj — rekao je i ispravio prevoj na pantalonama. Pogledao sam u njegove cipele. Sve što je imao na sebi bilo je za nijansu preterano negovano. Cipele su bile pomalo preterano šiljaste, takođe malo suviše svetle, boja odela bila je nešto malo preterano živa, a kravata šarena jedva nešto više nego što treba i preterano dobra. On je posmatrao moje odelo. — Nije li ono malo teško za leto u Njujorku?
— Mogu da svučem kaput, ako je suviše toplo.
— Ovde ne. Kupite jedan tropikal. Američka konfekcija je vrlo dobra. Ovde čak i milionari retko nose odela po meri. Kupite kod „Braće Brak”. Ako hoćete da kupite jevtinije, onda kod „Brauninga i Kinga”. Za šezdeset dolara tu ćete dobiti već nešto solidno.
Izvukao je paket novčanica iz džepa od kaputa. Još ranije sam bio primetio da nema novčanik. — Evo — rekao je i pruži jednu novčanicu od sto dolara. — Smatrajte to kao predujam.


Novčanicu od sto dolara osećao sam u džepu kao vreo kamen. Još je bilo vremena da se otide do „Brauninga i Kinga”. Išao sam Petom avenijom i u nemoj molitvi slavio Silversa. Ja bih novac zadržao i dalje nosio svoje ranije odelo, ali to nije bilo mogućno. Silvers bi posle nekoliko dana pitao. Međutim, posle svih tih predavanja o slikama kao najboljim predmetima za ulaganje kapitala, ja sam, ne kupivši nijednog Manea, udvostručio svoju imovinu.
Posle izvesnog vremena zavio sam u Pedeset četvrtu ulicu. Malo dalje nalazila se jedna mala cvećarska radnja u kojoj su se prodavale vrlo jevtine orhideje; one možda nisu više bile sasvim sveže, ali to se nije primećivalo. Pre nekoliko dana mi je Meljikov dao adresu radnje u kojoj je bila zaposlena Nataša Petrovna. U sukobu između protivurečnih misli nisam uspeo da dođem do neke odluke. Jednoga časa sam Natašu smatrao šovinističkom pomodarkom, u drugom sebe neotesanim praskalom. Sada je izgledalo da se bog umešao, a novčanica je bila dokaz za to. Kupio sam dve orhideje i poslao na Natašinu adresu. One su stajale samo pet dolara, a izgledale su skuplje, i to mi se sviđalo.
Kod „Brauninga i Kinga” našao sam jedno lako, sivo odelo na kome su se samo pantalone morale popraviti. — Do sutra uveče — rekao je prodavač.
— Zar ga ne mogu dobiti večeras?
— Već je dockan.
— Potrebno mi je hitno večeras — rekao sam.
Ono mi nije bilo potrebno hitno, ali sam odjednom hteo da ga imam što je brže mogućno. Mnogo je vremena prošlo otkada sam bio u mogućnosti da kupim novo odelo. I odjednom mi se glupački učinilo kao da bi to bio znak da je moj dug status emigranta bez državljanstva možda prošao, da bih mogao da se stalno nastanim i započnem mirno bitisanje kao malograđanin.
— Pokušajte da to omogućite — rekao sam.
— Da pogledam u radionici.
Stajao sam među redovima izmešanih odela i čekao. Redovi su izgledali kao da sa svih strana marširaju k meni, kao vojska automata kod kojih je najzad bio dostignut vrhunac savršenstva — potpuno isključenje čoveka. Kao kakav anakronizam šmugnuo je prodavač praćakajući se kroz neme redove. — Može se uraditi. Podignite odelo nešto pre sedam.
— Mnogo vam hvala.


Izišao sam na ulicu kroz prugu prašnjavog sunčevog zraka.
Išao sam duž Treće avenije. Lovi Stariji stajao je u izlogu i dekorisao. Ja sam u punom sjaju svog tropikala ostao napolju da stojim. Oči je iskolačio kao buljina u noći i jednim svećnjakom mi je dao znak da uđem. — Divno — rekao je. — Je l’ to već prvi plod vašeg rada kao višeg mangupa?
— To je plod predujma od čoveka kome ste me vi preporučili, gospodine Lovi.
Lovi se smejao. — Čitavo odelo. Gledaj.
— I nešto povrh toga. Silvers mi je preporučio braću Bruks. Ja sam izabrao skromnije.
— Izgledate kao hohštapler.
— Srdačno vam zahvaljujem. To i jesam.
— Izgleda da ste se već sjajno snašli — mumlao je Lovi dok je na komadu đenovske svile na zidu pričvršćivao jednog novonaslikanog divnog anđela iz 18. stoleća. — Čudo da vi uopšte još dolazite ovamo k nama, malim ptičarima.
Nemo sam ga posmatrao. Mali debeljko je bio ljubomoran, iako me je on sam preporučio Silversu. — Da li bi vam bilo milije da sam opljačkao Silversa? — pitao sam.
— Između opljačkati ga i ljubiti mu dupe postoji razlika!
— Lovi je namestio jednu francusku stolicu na kojoj je polovina noge bila originalna. Neko toplo osećanje je prostrujalo u meni. Bilo je proteklo mnogo vremena otkad sam poslednji put osetio da me neko voli, i da od mene ništa ne traži. To upravo nije bilo tako davno, smatrao sam kada sam o tome bolje razmislio. Svet je bio pun dobrih ljudi: to bi se primetilo tek kada je neko u teškoćama i delovalo kao izvesna nadoknada za pretrpljene teškoće. Čudnovata ravnoteža koja u trenucima očaja dopušta čak da se poveruje u nekog vrlo dalekog, bezličnog i automatskog boga sa dugmadima za uključivanje. Svakako samo u tom trenutku, pa ni tada ne dugo.
— Šta gledate tako? — pitao je Lovi.
— Vi ste valjan čovek — odvratio sam iskreno. — Kao otac!
— Šta?
— Ja to tako mislim. U jednom smešnom, neodređenom, višem smislu.
— Šta? — pitao je Lovi. — Vama je znači dobro. Vi lupate. Tandara-mandara! Zar vam se toliko dopada život kod tog parazita. — Obrisao je prašinu s ruku. — Tako nešto ne treba da radite, a? — Bacio je prljavi ubrus iza jedne zavese na gomilu uokvirenih japanskih rezbari ja. — Tamo je bolje no ovde?
— Ne — rekao sam.
— Tandara-broć!
— Drukčije, gospodine Lovi. Šta sve to mari kada su slike divne. One nisu paraziti.
— Nego žrtve — odvratio je Lovi Stariji odjednom miran.
— Zamislite kako bi njima bilo pri duši kada bi imale svesti! Gde se sve one ne prodaju kao roblje. Trgovcima oružjem, fabrikantima oružja, trgovcima bombama! Za svoj krvavi novac ti ljudi kupuju slike pune božanskoga mira. — Gledao sam Lovija. — Dakle, dobro — rekao je. — Ovaj rat je drukčiji, ali da li i za te gotovane? Oni hoće da zarade, za ili protiv, tu mažete reći šta hoćete. Oni bi i đavolu... — On je zastao.
— Eto Julijusa — prošaputao je. — Pravedni bože, u smokingu! Sve je propalo.
Lovi Mlađi nije bio u smokingu. On se pojavio u poslednjoj prljavoj sunčevoj svetlosti ulice medene boje, obavijen mirisom benzina i izduvnim gasovima, u običnom odelu za posete — tamnom marengo žaketu, prugastim pantalonama sa krutim šeširom i, na moje čuđenje, svetlosivim dedovskim kamašnama. Sa dirnutošću sam posmatrao kamašne, to nisam video od vremena pre Hitlera.
— Julijuse! — uzviknuo je Lovi Stariji. — Uđi ovamo; nemoj ići. Jedan savet: pomisli na svoju pobožnu majku!
Julijus je polako prešao preko praga. — Na majku sam mislio — izjavio je. — A ti me ne možeš načiniti ludim, ti jevreski fašisto!
— Julijuse, nemoj govoriti tako! Zar ti ja nisam uvek želeo najbolje? Pazio te kako to samo stariji brat može, negovao te kada si bio bolestan, ti...
— Ta mi smo blizanci — izjavio je Julijus — moj brat je, kao što sam vam rekao, tri sata stariji od mene.
— Tri sata mogu biti više od jednog života. Ti si uvek bio sanjalica, okrenut od sveta, ja sam uvek morao paziti na tebe, Julijuse, ti znaš to, uvek sam imao u vidu tvoje dobro, a sada odjednom postupaš sa mnom kao sa svojim dušmaninom.
— Zato što hoću da se ženim.
— Zato što hoćeš da se oženiš hrišćankom. Gledajte ga kakav je, gospodine Rose, da čovek zažali, kao da je goj i da se spremio da ide na trkalište. Julijuse, Julijuse, priberi se! Čekaj još! Hoće da podnese molbu kao neki trgovinski savetnik. Sipali su ti neki ljubavni napitak; seti se Tristana i Izolde i nesreće koja je otuda nastala. Svog rođenog brata već nazivaš fašistom, jer hoće da te sačuva od toga da se pogrešno oženiš. Uzmi jednu valjanu jevrejsku ženu, Julijuse.
— Neću da se oženim valjanom jevrejskom ženom. Hoću da se oženim ženom koju volim.
— Ljubav, guba, kakva reč! Pogledaj kako već sada izgledaš. Hoće da je zaprosi, gledajte ga, gospodine Rose!
— Na to ne mogu ništa da kažem — odvratio sam. — Ja takođe imam na sebi novo odelo, ono hohštaplersko, gospodine Lovi, sećate li se?
— To je bila šala!
Razgovor se vrlo brzo smirio. Julijus je povukao ono o jevrejskom fašisti i zamenio to cionistom, a odmah zatim porodičnim fanatikom. Lovi Stariji je u žaru diskusije napravio jednu taktičku grešku. Rekao je da se ja takođe bezuslovno ne bih oženio Jevrejkom. — Zašto ne? — odvratio sam ja. — Kada mi je bilo šesnaest godina, moj otac mi je već štaviše savetovao da se oženim Jevrejkom. Inače, mislio je, od mene sigurno neće biti ništa.
— Vidiš! — uzviknuo je Julijus.
Razgovor se ponovo rasplamsao. Ali Lovi Stariji je jedino svojom revnošću zadobio poene protiv liričara i sanjalice Julijusa. Nisam ništa drugo ni očekivao. Da je Julijus tvrdo bio rešen, on se ne bi još jednom pojavio u Trećoj aveniji u odelu za posete, već bi odmah odmarširao kući boginje sa žutim čupercima kose — obojenim, kako je verovao Stariji. Istina, nije baš rado pustio da ga brat nagovori da sa ponudom još pričeka. — Ne gubiš ništa — preklinjao ga je Lovi Stariji. — Ti samo jednostavno hoćeš još jednom da razmisliš.
— A ako se pojavi drugi?
— Neće se pojaviti drugi, Julijuse. Zar si trideset godina uzalud proveo ovde u radnji? Nismo li hiljadu puta tvrdili da jedna druga mušterija traži predmet i hoće da ga kupi, a to je uvek bila prazna smicalica? Ali, Julijuse, dođi sada i svući taj majmunski kaput!
— To neću — izjavio je Julijus neočekivano oštro. — Sada sam ga obukao i izlazim.
Lovi Stariji se plašio jedne nove nezgode. — Dobro, iziđimo — rekao je spremno. — Kuda ćemo ići? U bioskop? Tu se prikazuje jedan film sa Poletom Godar.
— Bioskop? — Julijus je uvređeno gledao svoj marengo žaket. U bioskopu tako nešto ne dolazi do izraza, tamo je mračno.
— Dobro, Julijuse. Pođimo da jedemo. Dobro da jedemo, prvoklasno da jedemo! Sa predjelom! Seckana pileća džigerica i na kraju, kao desert, melba od bresaka. Kuda hoćeš?
— U „Voazen” — rekao je Julijus odlučno.
Julijus Stariji je za trenutak progutao. — Dobro, dakle, u „Voazen”. — Obratio se meni. — Gospodine Rose, pođite sa nama. Vi ste se i inače već svečano obukli. Šta vam je u tom paketu?
— Moje staro odelo.
— Ostavite ga ovde. Kasnije ćemo ga uzeti.


Vratio sam se u hotel otprilike u deset sati. — Stigao je jedan paket za tebe — rekao je Meljikov. — Izgleda nekakva boca.
Raspakovao sam. — Gospode! — uzviknuo je Meljikov. — Prava ruska votka.
Tražio sam po paketu. Nije bila priložena nijedna reč. Samo boca. — Jesi li video da boca nije sasvim puna? — pitao je Meljikov. — To nisam ja. Tako je stigla.
— Znam — odvratio sam. — Nedostaju dve prilično velike čaše. Hoćemo li da počnemo? Kakav dan!

X


Svratio sam po Kana. Bili smo pozvani na svečanost kod porodice Frislender. — Otprilike isto kao ranije bar-micva, koja odgovara konfirmaciji kod protestanata — objasnio je Kan, — Frislenderovi su prekjuče dobili državljanstvo.
— Tako brzo? Zar se ne mora čekati pet godina dok se ne dobiju isprave?
— Frislenderovi su čekali pet godina. Oni spadaju u „talas snalažljivih”. Još pre rata su se iselili u Ameriku.
— Zaista snalažljivi — rekao sam. — Zašto nismo mi došli na tu ideju.
Frislenderovi su ljudi koji su imali sreću. Oni su deo svog novca još pre nacističkog vremena bili plasirali u Americi. Stari gospodin nije verovao ni Nemcima ni Evropljanima. On je ono što mu je preostalo uložio u američke akcije, naročito u „Ameriken Tel end Tel”. Tokom vremena one su sasvim lepo skočile. Jedino što je propustio bio je izbor pravog trenutka. On je deo svoga novca sklonio u Ameriku, ali samo onaj deo koji nije bio potreban za posao. Frislender je trgovao svilom i krznima i verovao je da je dovoljno pametan da sve brzo proda ako bi situacija zamirisala na požar. Ali je situacija zamirisala na požar dve godine pre uzimanja vlasti od strane nacista. Darmštatska i nacionalna banka, jedna od velikih nemačkih banaka, počela se odjednom ljuljati. Počela je navala na blagajne. Nemci nisu bili zaboravili plodnu inflaciju od pre deset godina. Tada se jedan bilion maraka bio stopio u četiri stvarne marke. Da bi sprečila slom, vlada je zaključila da blokira kase i sve novčane pošiljke u inostranstvo. Na taj način je htela da spreči da velike količine maraka budu pretvorene u stabilnije valute. To je bila demokratska vlada — ali ona je time izrekla, a da to nije ni znala, smrtnu presudu bezbrojnim Jevrejima i neprijateljima nacističke stranke. Blokada iz 1931. nije nikada bila ukinuta. Otuda, kada su nacisti došli, gotovo niko nije mogao svoj novac spasti prebacivanjem u inostranstvo. Ljudi su morali da se svega odreknu ili da ostanu pri svom novcu i da računaju s tim da izgube život. U krugovima nacionalsocijalističke partije to se smatralo najlepšom šalom otkad je sveta.
Frislender je u ono vreme oklevao. Nije se hteo svega odreći; osim toga, on je pao u neki čudan zanos, u koji su 1933. pali bezbrojni Jevreji: da je sve samo jedan prolazan period. Vika usijanih glava će uskoro prestati pošto se postigne ono što se htelo: vlast, a iz nje će proizići redovna vlada. Trebalo je izdržati nekoliko meseci, kao pri svakom prevratu. A tada će sve postati mirnije. Frislender je bio, pri svem svom poslovnom nepoverenju, vatren patriota. On nije verovao nacistima, ali zar nije bio još tu poštovani predsednik Bajha fon Hindenburg, feldmaršal i pruski stub prava i vrline?
Potrajalo je neko vreme dok se Frislender probudio iz svoga sna. To je trajalo sve dokle nije bio optužen za sva mogućna nedela, od prevara pa do silovanja maloletne učenice koju nikada nije bio video. Majka i kći su se zaklele da je optužba s pravom podignuta. Budalasti Frislender, gnevan i u veri u pravičnost nemačkog pravosuđa, koja je ušla u priču, odbio je pokušaj učene od strane majke, koja je želela pedeset hiljada maraka. Frislender je brzo stekao pouku pa je drugi pokušaj učene prihvatio. Jedan krivični sekretar, za kojim je stajao neki viši partijski rukovodilac, potražio ga je jedne večeri. Iznos učene je bio viši, ali zato je Frislenderu i porodici trebalo da bude data prilika da pobegnu. Na holandskoj granici je navodno u to bio posvećen jedan stražar. Frislender nije verovao i svake večeri je proklinjao sebe. Noću ga je proklinjala njegova žena. On je potpisivao sve što se od njega tražilo. Dogodilo se ono najneverovatnije. Frislender i njegova porodica bili su prebačeni preko granice. Prvo njegova žena i njegova kći. Kada je primio poštansku kartu iz Arnhajma, predao je ostatak svojih akcija. Tri dana docnije on je takođe bio u Španiji. Onda je počeo drugi čin tragikomedije. Frislenderov pasoš je istekao pre no što je mogao zatražiti američku vizu. Pokušao je da dobije i druge isprave. Uzalud. Pošlo mu je za rukom da dobije jedan iznos novca iz Amerike. Ali više nije mogao. Ostatak, a to je bio daleko veći deo, Frislender je bio tako sigurno uložio da je samo njemu lično mogao biti isplaćen. Očekivao je, naravno, da će lično blagovremeno biti u Njujorku. Sada mu je pasoš bio istekao i Frislender je postao milionar bez novca. Otišao je u Francusku. Vlasti su tada već bile nervozne i sa njim su postupale kao sa jednim od mnogih ljudi koji su iz straha za svoj život i da bi dobili boravišnu dozvolu pričali sve mogućno. Na kraju je na svoj istekli pasoš dobio vizu, jer je imao u Americi rođake koji su za njega jemčili.
Kada je iz sefa izvadio hrpu akcija, on je poljubio gornju i rešio se da promeni ime.


To je bio poslednji dan Frislendera i prvi dan Danijela Vorvika. On je iskoristio mogućnost da prilikom dobijanja državljanstva promeni ime. Ušli smo u osvetljeni veliki salon. Odmah se primetilo da je Frislender korisno upotrebio vreme u Americi. Svuda se osećalo bogatstvo. U trpezariji je bio postavljen veliki bife. Sto je bio prekriven kolačima, među njima dve torte, okrugle, sa natpisima: „Frislender” na jednoj i „Vorvik” na drugoj. Frislender-torta je imala ivicu od čokolade koja se sa nešto mašte mogla smatrati modifikovana crna ivica žalosti, dok je ona sa natpisom „Vorvik” imala, naprotiv, ružičastu marcipansku ivicu iz koje su svetlele ruže. — Zamisao moje kuvarice — rekao je Frislender ponosito. — Šta velite na to?
Njegovo crveno, široko lice sijalo je od zadovoljstva. — Frislender-tortu ćemo danas iseći i pojesti — izjavio je. — Druga ostaje čitava. To je neka vrsta simbolike.
— Kako vam je palo na pamet ime Vorvik? — pitao je Kan.
— Nije li to jedna poznata porodica iz Engleske?
Frislender je klimnuo glavom. — Upravo zbog toga! Ako
već mogu da biram ime, onda ovoga puta hoću da uzmem nešto pametno.
— Šta hoćete da pijete, gospodine Kane?
Kan ga je gledao. — Šampanjac! „Dom perinjon”. To ste dužni zbog svog imena.
Frislender je za trenutak bio zbunjen. — Tog, na žalost, nemamo, gospodine Kane. Ali imamo dobar američki šampanjac.
— Američki? Onda mi radije dajte čašu bordoa.
— Kalifornijski. Taj što imamo dobar je.
— Gospodine Frislendere, — objašnjavao je Kan strpljivo
— Bordo su, doduše okupirali Nemci, ali on se još uvek ne nalazi u Kaliforniji. Sa svojim nacionalnim osećanjem ipak ne morate odmah toliko da preterujete.
— Nije to. — Frislender se isprsio u svom smokingu. Nosio je na košulji dugmad od sitnih safira. — Na današnji dan nećemo da se podsećamo ni na šta staro. Mogli smo dobiti malo holandske klekovače, takođe nemačkog vina. Mi smo to, razume se, odbili, tamo smo isuviše propatili. Takođe u Francuskoj, zbog toga nismo poručili ni francuska vina. Osim toga, ona nemaju baš toliko bolji ukus. Sve je to reklama! Ali i mešano vino iz Čilea je prvoklasno.
— Vi vodite, dakle, osvetnički rat pićima?
— To je stvar ukusa. Ali priđite stolu, gospodo.
Išao je ispred nas.
— Ima, kao što vidite, takođe i bogatih emigranata — rekao je Kan — svakako vrlo mali broj. Sam Frislender je izgubio sve što je imao u Nemačkoj. Nekolicina drugih iz „talasa snalažljivih” odmah su počeli da rade i već su dobro napredovali. Onda ima tu najveći deo neodlučnih. Oni ulaze u službu, a ne znaju upravo da li će se vratiti ili ne. Osim toga, oni koji se moraju vratiti, jer ovde ne nalaze posao, to su oni u zimovniku.
— U koji talas računate mene? — pitao sam i dobro zagrizao jedan pileći batak sa aspikom u sosu od porto-vina.
— U kasni, u onaj koji se, kada dođe na red, već ukršta sa prvim koji se vraća. Ovde se sjajno kuva, zar ne?
— Je l’ sve to skuvano ovde u kući?
— Sve. Frislender je u Evropi imao sreće da mu je kuvarica bila Mađarica. Ona mu je ostala verna i nekoliko godina kasnije pošla za njim preko Švajcarske u Francusku, noseći nakit gospođe Frislender u želucu. Pojedine, vrlo lepe neuokvirene kamenove koje je gospođa Frislender bila blagovremeno predala. Pred prelazak granice Rozi ih je progutala u testu kolača. Uostalom to nije bilo potrebno, nju kao Mađaricu niko nije pretresao. Ona sada ponovo kuva. Biser!
Osvrnuo sam se okolo. Pred bifeom ljudi su stajali u dva reda.
— Jesu li sve to emigranti? — pitao sam.
— Ne, nisu svi. Gospođa Frislender neguje američki manir. Kao što čujete, porodica takođe govori samo engleski. Sa nemačkim naglaskom, ali engleski.
— Pametna misao. Kako bi ga inače naučili?
On se smejao. Na tanjim je imao ogroman komad svinjskog pečenja. — Ja sam slobodan mislilac — rekao je kada je primetio moj pogled — a crveni kupus je jedna od mojih...
— Znam — prekinuo sam ga. — Jedna od mnogih vaših omiljenih stvari.
— Čovek ga se ne može nasititi. Osobito kada se opasno živi. Nikada se ne dolazi na pomisao da se izvrši samoubistvo.
— Jeste li to ikad poželeli?
— Da. Jednom. Spasao me je miris pečene džigerice i luka. To je bio očajan položaj. Vi znate, život protiče u više slojeva, svi oni imaju svoje prelome. Većinom ne padaju zajedno. Tako jedan sloj drži druge koji su upravo prekinuti. Ako, međutim, svi prelomi jednom istovremeno naiđu, tada je najveća opasnost. To je vreme samoubistva bez vidljivog razloga. Tada me je spasao miris pečene džigerice i luka. Odlučio sam da to prethodno pojedem. Morao sam malo da čekam na to, popio sam čašu piva i započeo neki razgovor. Tako je jedno pridošlo drugom i ja sam ponovo normalno proradio. Vi mi verujete? To nije priča. Ispričaću vam jednu priču koja mi uvek pada na pamet kada čujem očajno kreketanje engleskog naših emigranata. To me veoma dira i podseća na jednu staru emigrantkinju, siromašnu, bolesnu i bez pomoći. Ona je htela da oduzme sebi život i to bi bila učinila, ali kada je htela da otvori gas, palo joj je na pamet da joj je učenje engleskog bilo teško i da je pre nekoliko nedelja osetila kako ga je sve bolje i bolje razumela. Odjednom je izgledalo šteta da to napusti. To malo engleskog bilo je sve što je imala i ona se zakačila za to i isplivala. Često moram da pomislim na nju kada čujem revnostan, marljiv, gadan engleski jezik početnika. To me dira. Čak i kod Frislendera. Komično ne štiti od tragičnog i tragično ne štiti od komičnog. Pogledajte tu divnu devojku koja tamo guta kolače od jabuka sa ulupanom pavlakom. Zar nije lepa?
Pogledao sam u tom pravcu. — Više no lepa — rekao sam zapanjen — tragično lepa. — Još jednom sam pogledao tamo.
— Ona je zanosna. Kad taj kolač od jabuka ne bi jela sa tolikom predanošću, bila bi jedna od retkih žena pred kojom bi čovek hteo da klekne, a da ne zna zašto. Kakvo divno lice! Ima li grbu ili zglavke kao u slona? Nešto ipak mora da bude što nije u redu s njom, ako je ta boginja zalutala Frislenderovima.
— Čekajte dok ustane — rekao je Kan oduševljeno. — Ona je savršena. Zglavkovi su joj kao u gazele. Kolena Dijanina. Telo nije suviše tanko. Ima pune, čvrste grudi. Koža bez nedostataka. Stopala besprekorna. Nema čak ni nagoveštaja žulja.
Prostrelio sam ga jednim pogledom. — Vi mi ne verujete? — rekao je. — To znam tačno. Osim toga, zove se Karmen. Ona je Greta Garbo i Dolores del Rio u jednome!
— I... — rekao sam radoznalo.
Kan se protegao. — Ona je glupa — odvratio je. — Ne jednostavno glupa, nego neopisivo. To što ona upravo čini s kolačem od jabuka je kod nje već izvanredan duhovni podvig. On je već iscrpljuje. Ona bi se posle toga morala upravo odmoriti. Da malo odspava. — Šteta — rekao sam bez ubeđenja.
— Fascinirajuće!
— Kako može da bude fascinirajuća tako velika glupost?
— Jer je tako neočekivana.
— Jedna statua je još gluplja.
— Statua ne govori. Ova govori.
— Šta govori?
— Najluđe stvari koje možete zamisliti. Ne kao kakva malograđanka, ne ni kao kakva domaćica. Savršena kravasta glupost. Viđao sam je ponekad u Francuskoj. Njena glupost je bila toliko za priču da ju je štitila kao neki čarobni veo. Jednom je došla u škripac. Bilo je krajnje vreme za nju da iščezne. Hteo sam da je povedem. Ona je odbila. Htela je prvo da se okupa i da se obuče. Onda je htela da ponese svoje haljine i ustezala se da pođe bez njih. Sve to za vreme dok je Gestapo nailazio. Ne bih se bio začudio da je htela još da ide frizeru. Na sreću, nije ga bilo. Ali htela je još da doručkuje. Najradije bih je lupio zemičkama po divnim ušima. Dobila je svoj doručak, a ja sam drhtao od nervoze. Zemičke i marmeladu koje nije pojela htela je da ponese. Onda je tražila komadić čiste hartije sve dok nismo čuli čizme Gestapoa. Ušla je u moja kola, bez žurbe. Toga jutra sam se zaljubio u nju.
— Odmah?
— Kad smo bili bezbedni. Ništa nije primetila. Bojim se da je čak isuviše glupa za ljubav.
— Krupna reč — rekao sam.
— Ponekad sam ponešto čuo o njoj. Kroza sve opasnosti je projedrila kao lepa, lena jedrilica. Bila je u neverovatnim situacijama. Nije joj se ništa dogodilo. Neka neopisiva bezazlenost razoružavala je čak i ubice. Verujem da nije bila ni silovana. Naravno, ovamo je stigla jednim od poslednjih aviona. Kada se u Lisabonu popela sa gomilom izbeglica koji su drhtali, mirno je rekla: „Zar ne bi bilo smešno kada bi se avion sada srušio u more?” Niko je nije linčovao. Još uvek se zove Karmen. Ni Berta, ni Rut, ni Elizabeta — ne, Karmen!
— Šta sada radi?
— Imala je sreću svete krave i odmah je dobila zaposlenje kao manekenka kod „Zaksa”, Peta avenija. Nije ga tražila, to bi bilo isuviše naporno. Dobila ga je na poklon.
— Zašto nije u filmu.
— Čak i za to je isuviše glupa.
— To je nemogućno!
— Nije samo glupa, takođe i nezainteresovana. Bez ambicija. Bez kompleksa. Divna žena.
Mašio sam se komada Frislenderove torte. Vorvikova je u međuvremenu bila sklonjena na drugi sto. Frislenderova je bila izvanredna — gorka čokolada, sa bademom odozgo, možda i simbolično. Mogao sam da razumem što je Karmen fascinirala Kana. Ono što je Kan postigao hrabrošću i prezirom smrti, Karmen je dobila na poklon od prirode. To je moralo da proizvede neodoljivo privlačnu snagu.
— Razumem vas, ali koliko dugo se može izdržati tako nešto?
On je načinio sanjalačko lice. — Za uvek! To je najveća pustolovina koja postoji.
— Šta?
— Najveća — ponovio je.
— Glupost? Čista glupost? Nije li dosadno?
— Nije. — Kan se takođe mašio Frislenderove torte. Odsekao je komad s početnim slovima „Fris”. — Zar se on nije mogao jednostavno nazvati Lander? — rekao je.
— Hteo je da počne sasvim iznova — odgovorio sam. — Ne jednostavno jedva promenjenim zadnjim delom svog starog imena. Sasvim pojmljivo.
— Kakvo ćete ime vi imati kada budete dobili državljanstvo?
— Ja ću napraviti šalu i kao pseudonim uzeti moje ranije ime. Moje pravo ime. Nešto sasvim novo.
— U Francuskoj sam sreo jednog zubnog lekara. On je na dan pre svog izlaska iz Nemačke, koji je već bio odobren, još jednom hitno bio pozvan u Gestapo. Očajan, oprostio se od članova svoje porodice. Svi su pretpostavljali da će biti odveden u koncentracioni logor. Međutim, on je bio saslušan samo povodom svog imena. Bilo mu je rečeno da on sa tim imenom kao Jevrejin neće moći da iziđe. On se zvao Adolf Dojčland. Pustili su ga da ode, kada je prihvatio da iziđe pod imenom Land. On bi izišao još i pod sasvim drugim imenima, govorio je u francuskom koncentracionom logoru.
Najzad smo došli i do kafe. Osećali smo se kao žderonje na jednoj slici Brojgela Starijeg. — Verujete li da se Frislenderovi principi upravljaju takođe protiv francuskog konjaka.
— On ima „fundator”. Portugalski ili španski. Pomalo sladak, ali nije loš.
Gospođa Frislender je ušla. — Sad je igranka, gospodo. Upravo ne bi trebalo — zbog rata — ali konačno samo jedanput se događa da se slavi ovakav dan. Jedna počasna mala igra ne nanosi nikome bol. Naši vojnici ovde upravo čekaju na to.
Videli smo nekoliko američkih vojnika. Oni su pripadali novom krugu poznanika Frslenderovih. Ćilim u dnevnoj sobi bio je uvijen, a gospođa Frislender, u plamenocrvenoj haljini, povela jednog mladog poručnika na gubilište. Poručnik se nerado odvojio od dvojice svojih drugova koji su još kašičicom jeli sladoled. Njih su, međutim, odmah po vele na igru dve devojke koje su jedna drugoj bile zapanjujuće slične. Devojke su bile lepe i vrlo živahne.
— To su bliznakinje Koler — objasnio je Kan — Mađarice. Jedna je došla pre dve godine i sa broda ju je odmah taksi odvezao jednom lekaru poznatom po svojim plastičnim operacijama. Šest nedelja kasnije ona se opet pojavila, obojena, sa jednim pravim, dva puta manjim nosem i divnim grudima.
Ona je prilikom prelaska saznala adresu i brzo radila. Kada je kasnije došla sestra, poveli su je sa broda i brzo odveli istom lekaru. Zli jezici su govorili: prerušena. U svakom slučaju i ona se pojavila takođe posle dva meseca ulepšana i karijera je počela. Sada treba da je stigla i treća sestra, koja ne želi da bude operisana. Isti zli jezici tvrde da su je bliznakinje negde zatvorile dok se ne povinuje.
— Da li su preduzimljive bliznakinje takođe operisale i svoja imena? — pitao sam.
— Ne. One tvrde da su u Budimpešti bile starovi. Ovde su u međuvremenu male zvezde za male uloge. Daleko će još doterati. Šaljive su i inteligentne. I Mađarice. One otelovljuju staru shemu: paprika u krvi.
— Smatram da je to sjajno. Smatram takođe da je sjajno i to što neko ovde još jednom može iznova da počne i da promeni sve što je dobio mimo svoje volje: lice, grudi i ekspertizu, kako je to Silvers zvao. Pa čak i ime. To je kao da su sjedinjeni maškare i izvor večite mladosti. Zloupotrebljeno odlazi s bujicom i tako se pojavljuje ono što treba da bude. Ja sam za Kolerove, Vorvikove i pustolovinu druge stvarnosti.
Prišao je Frislender. — Posle ima još i gulaš. Bozi ga sprema. Tako oko jedanaest. Zar ne igrate?
— Mi smo sa ovim stomakom igrali tango i carski valcer.
— Je l’ bilo dobro?
— Divno.
— To me raduje. — Frislender se nagnuo sa svojim vlažnim, crvenim licem. — Teško je to radovati se, znate li?
— Ali, gospodine Frislendere!
— Da. Postoji uvek nekakvo mračno osećanje koga se čovek nikada ne oslobađa. Nikada. Mislite li da je to bilo pravilno s mojim imenom, gospodine Kane? Ponekad u tome takođe imam jedno pomućeno osećanje.
— Ali to se tiče samo vas, gospodine Frislendere — rekao je Kan srdačno. On je mrzeo pretvaranje, pa je postajao ironičan čim bi primetio samo dašak toga — ali je odmah postajao čovečan kad bi osetio strah i nesigurnost. — A ako vam ono ne odgovara, onda ga još jednom promenite.
— Može li se to?
— U ovoj blagoslovenoj zemlji to je lakše no ma gde. Ovde se za to ima gotovo isto shvatanje kao na Javi. Ako na Javi nekome svoja sopstvena ličnost postane dosadna ili odvratna, onda on uzima drugo ime. Svako to smatra ispravnim i mnogi ovo ponavljaju po nekoliko puta u životu. Zašto bi čovek uvek za sobom vukao starog Adama kada je iz njega odavno izrastao? Čovek se i inače svakih sedam godina obnavlja, kažu lekari.
Frislender se smeškao umiren. — Vi ste blago, gospodine Kane! — On se oteturao od nas.
— Eno gde igra Karmen — rekao je Kan.
Pogledao sam prema njoj. Jedva se kretala. Opuštena, kao znamenje svih snova, ležala je u kosmičkoj melanholiji u rukama jednog visokog, riđeg narednika. Dok su sve oči okolo postale mlađe, ona je mislila — ako bih poverovao Kanu — o receptu kolača od jabuka.
— Obožavam tu kravu — rekao je Kan promuklo.
Nisam odgovorio. Gledao sam Karmen i gospođu Frislender i bliznakinje Koler sa njihovim novim grudima i gospodina Frislendera-Vorvika kome su pantalone bile malo kraće i osećao sam se tako lako kako se davno nisam osećao. „Možda je to zaista bila obetovana zemlja”, mislio sam, „možda je Kan imao pravo i čovek je tu mogao zaista promeniti svoju ličnost, a ne samo ime i lice, možda toga ima, iako je izgledalo nemogućno: ne zaboraviti ništa, a ipak sve obnoviti, uzvisiti se, dok ne prestane bol, to pretopiti, bez gubitka, bez izdaje, bez dezerterstva.”

XI


Naredne večeri zatekao sam pismo od advokata: moja boravišna dozvola bila je produžena za šest meseci. To je bilo nekakvo osećanje kao na ljuljašci, čas je čovek gore, a onda opet dole. Na to se moglo navići. Advokat mi je pisao da mu se javim idućeg prepodneva. Mogao sam da zamislim zbog čega.
Kada sam došao u bedan hotel, tamo se nalazila Nataša Petrovna.
— Čekate li Meljikova? — pitao sam malo pometen.
— Ne, čekam vas.
Smejala se. — Mi se toliko malo poznajemo, a imamo jedno drugom toliko mnogo da praštamo da je to upravo čudnovato. Kako stojimo jedno prema drugom?
— Sjajno — rekao sam. — U najmanju ruku izgleda da jedno drugom nismo dosadni.
— Jeste li već jeli?
U mislima sam brzo prebrojao novac. — Ne, još ne. Hoćemo li da idemo u „Lonšan”.
Ona me je ispitivački gledala. Imao sam na sebi novo odelo. — Novo! — rekla je a ja sam pratio njen pogled. Podigao sam cipele.
— Takođe nove. Verujete li da sam zreo za „Lonšan”?
— Sinoć sam bila u „Paviljonu”. Bilo je prilično dosadno. Leti bi trebalo da ima mogućnosti da se sedi napolju. U Americi to još nisu otkrili. Ovde nema ni kafana.
— Poslastičarnice.
Gledala me je sevajućim očima. — Da, za stare žene koje blago mirišu na uvelo lišće.
— Imam u sobi lonac segedinskog gulaša — rekao sam. — Dovoljno za šest jakih gurmana, spremila ga je kuvarica Mađarica. Već sinoć je bio izvanredan, sada je još bolji. Segedinski gulaš sa kimom i kupusom ima bolji ukus kad se podgreje no svež.
— Otkuda vam segedinski gulaš?
— Sinoć sam bio na jednoj svečanosti.
— Još mi se nije dogodilo da se sa jedne svečanosti kući donosi gulaš za šest osoba. Gde je to bilo? Kod... ?
Pogledao sam je prekorno. — Ne, ni u kakvom nemačkom restoranu koje toči pivo. Gulaš je mađarski, nije nemački. Privatno sam bio pozvan. Sa igrankom! — dodao sam da bih joj se osvetio zbog njenih misli.
— Tako, sa igrankom! Izgleda da valjano skitarate. — Nisam imao želju da me dalje saslušava. — Tamo je takav običaj — objasnio sam. — Usamljeni momci, koji stanuju u očajnim hotelskim rupama, dobijaju od čovekoljubive domaćice lonac preostalog gulaša da ponesu kući. Bilo ga je dovoljno za čitavu četu. U ratnom sastavu. Uz to smo jedan prijatelj i ja dobili krastavaca sa mirodijom i štrudle od trešanja. Bogovski obed. Ali na žalost, hladan je.
— Zar se ne može podgrejati?
— Gde? — rekao sam. — U sobi imam jedan mali električni rešo za kafu, to je sve.
Nataša Petrovna se smejala.
— Nadam se da u sobi nemate takođe još nekoliko izrezanih slika koje pokazujete svojim damama kada vas posećuju.
— Na to nisam još nikako mislio. Nećete li da pokušate sa „Lonšanom”?
— Ne. Vi ste isuviše primamljivo opisali svoj gulaš.
— Meljikov mora skoro da dođe — rekla je Nataša Petrovna. — On nam sigurno može pomoći. Hajdemo da prošetamo pola sata po gradu. Danas još nisam izlazila. Uz vaš gulaš ide i potreban apetit.
— Dobro.
Išli smo zajedno ulicama. Kuće su plivale u crvenkastoj svetlosti. Radnje su se zasijale. Nataša Petrovna mi je objasnila da ima nekakav kompleks cipela. Ne može da prođe mimo neke radnje sa cipelama. Čak ako ih je i pre jednog sata gledala, u povratku mora opet da ih pogleda, da li se nešto nije promenilo. — Ludo? Zar ne?
— A što?
— Ipak se ništa nije moglo promeniti. Ja sam upravo malopre sve to videla.
— Mogli ste nešto prevideti. Osim toga, sopstveniku je moglo pasti na pamet da ponovo dekoriše izlog.
— Posle zatvaranja radnje?
— A kada bi inače? Dok drži otvoreno, mora da prodaje.
Brzo me je pogledala. — Vi ste... — lupnula se po slepoočnici — stanite. Nekoliko puta mi se desilo da je stvarno bilo ponovo dekorisano. Znate kako: svi se u čarapama bezglasno miču tamo-amo po izlogu i ponašaju se kao da ne primećuju prolaznike koji zastaju.
Predstavila je to. — Kako je s modnim radnjama? — pitao sam.
— To je moj poziv. Toga sam sita preko dana.
Stigli smo blizu Kanove radnje. U međuvremenu sam nešto bio rešio. Hteo sam da zamolim Kana da mi pozajmi električni rešo. Na moje čuđenje on je još bio u radnji. — Trenutak — rekao sam Nataši Petrovnoj — ovde se nalazi rešenje problema koje imamo oko naše večere.
Otvorio sam vrata. — Dolazite kao poručeni! — rekao je Kan i mimo mene pogledao Natašu Petrovnu. — Zar nećete damu da uvedete?
— I ne pomišljam — odvratio sam. — Samo sam hteo da pozajmim vaš električni rešo.
— Sada?
— Sada.
— Ne mogu. I meni je potreban. Večeras je na radiju poslednje takmičenje u bokserskom prvenstvu. Očekujem Karmen na večeri. Svakog trenutka mora da naiđe. Već je u zakašnjenju tri četvrt sata. Srećom to ne mari ništa kad je u pitanju podgrejan gulaš.
— Karmen — rekao sam i pogledao Natašu koja je odjednom tako čudno dostojna žudnje stajala s druge strane izloga, kao da je udaljena stotinu kilometara. — Karmen — ponovio sam.
— Da. Zašto ne ostanete ovde? Možemo zajedno da jedemo, a onda da slušamo prenos meča.
— Sjajno — rekao sam. — Tu ima dovoljno za jelo.
— Čak je i gotovo.
— Ali gde ćemo da jedemo? Vaša soba je isuviše mala za četiri osobe!
— U radnji.
— U radnji?
Izišao sam k Nataši Petrovnoj, koja je još uvek bila toliko udaljena i kroz odsjaj svetlosti u izlogu pojavljivala se u sivoj i srebrnoj svetlosti. Kada sam stao pored nje, imao sam čudno osećanje da mi je bliža no malopre. „Nekakva iluzija svetlosti, senke i slike u ogledalu”, mislio sam idiotski.
— Pozvani smo na večeru — rekao sam. — I na boks-meč.
— A moj gulaš?
— I na gulaš — rekao sam.
— Kako?
— To ćete videti.
— Jeste li svuda po gradu posakrivali činije sa gulašem? — pitala je iznenađena.
— Samo na strateškim tačkama.
Video sam Karmen kako dolazi. Nosila je svetao kišni mantil bez šešira. Kan je izišao iz radnje. Zapazio sam kako Nataša kao munja brzo, ispitivački gleda Karmen. Karmen nije učinila to isto. Nije bila ni iznenađena. Crvenkasta večernja svetlost obojila je njenu crnu kosu, pa je izgledala kao oblak kane. — Ja sam malo zakasnila — objasnila je mirno. — Pa to nije ništa, jel’te? Kad je gulaš u pitanju. Jeste li poneli takođe i malo štrudle sa trešnjama?
— Štrudle sa trešnjama, štrudle sa urdom i štrudle sa jabukama — rekao je Kan.
— Danas pre podne stigao je paket iz nepresušne kuhinje Frislenderovih.
— Čak i votka — odvratila je Nataša Petrovna. — Kakav dan iznenađenja.
Gulaš je stvarno bio još bolji nego prethodnog dana. On je već i zbog toga bio bolji što smo ga jeli uz zvuke orgulja. Kan je pustio svoj radio-aparat, nije hteo ni u kom slučaju da propusti boks-meč, zbog toga što smo slušali već prethodni program. Dosta čudno, Johan Sebastijan Bah nije išao rđavo uz segedinski gulaš iako sam verovao da bi tu pre spadao Franc List. Normalan gulaš sa Bahom bio bi svakako nemoguć. Krastavce s mirodijom jeli smo prstima, a gulaš kašikama. Napolju se okupilo nekoliko prolaznika pred prozorom, hteli su da čuju prenos boks-meča i pri tom su istovremeno posmatrali nas. Oni su za nas bili ribe u akvarij umu, a mi verovatno to isto za njih.
Iznenada je neko snažno zakucao na vratima. Kan i ja smo poverovali da je policija. Ali bio je samo kelner od preko puta. On je doneo četiri dupla pića. — Ko ih je poručio? — pitao je Kan.
— Jedan gospodin s ćelom. Kad je video kroz prozor da pijete votku i da je boca gotovo prazna.
— Gde je on?
Kelner je slegnuo ramenima. — Te četiri votke su plaćene. Čaše ću uzeti kasnije.
— Tada donesite još četiri.
— Dobro.
Digli smo čaše prema nepoznatim ljudima napolju. U prigušenoj svetlosti reklama izbrojao sam najmanje pet ćela. Bilo je nemogućno poznati našeg dobrotvora. Mi smo zato učinili ono što se tako retko može, a najradije čini: podigli smo čaše uvis za i prema aponimnom čovečanstvu. Čovečanstvo je odgovorilo kucanjem prstima o prozor. Muzika sa orgulja se prekinula. Kan je još glasnije pustio radio i delio razne štrudle. Izvinjavao se što nije napravio kafu; sada se nije mogao peti gore da potraži kutiju s kafom. Prva runda je počela.


Borba je bila prošla. Nataša Petrovna se mašila svoje čaše s votkom. Kan je izgledao malo iscrpen. On se tokom rundi do kraja istrošio. Karmen je spavala, opuštena i mirna.
— Šta sam vam rekao — kazao je Kan.
— Pustite je neka spava — šaputala je Nataša. — Moram sada da idem. Mnogo hvala na svemu. Laku noć.
Izišli smo na mokru ulicu. — On sigurno hoće da ostane sam sa svojom prijateljicom.
— To ne znam tako tačno.
— Zašto ne bi? Ona je vrlo lepa. — Smejala se. — Neugodno lepa. Toliko lepa da se mogu dobiti kompleksi niže vrednosti.
— Jeste li zbog toga otišli?
— Ne. Zbog toga sam ostala. Ja volim lepe ljude. Iako me ponekad svakako čine žalosnom.
— Zašto?
— Jer ne ostaju lepi. Samo malom broju starost prija. Usled toga je po mogućstvu potrebno više nego samo biti lep.
Išli smo duž ulice. Uspavani izlozi bili su puni jevtinog modnog nakita. Nekoliko delikatesnih radnji bilo je još otvoreno. — Čudnovato — rekao sam. — Još nikada nisam razmišljao o tome kako je to kada se ostari. Verovatno sam bio toliko mnogo zaokupljen time da preživim, pa nisam nikada ni dospeo na to.
Nataša se smejala. — Ja ni o čemu drugom ne razmišljam.
— Ja ću to takođe činiti. Meljikov veli, to se nikada ne razume.
— Meljikov je oduvek bio star.
— Oduvek?
— Suviše star za žene. A to je starost, ili nije?
— Kada se to vrlo jednostavno shvati.
— Verujem da je to to. Sve ostalo je samo rezignacija sa lepim imenima. Vi ne mislite tako?
— Možda. Ne znam. Trenutno nisam u stanju* da sebi predstavim.
Dobacila mi je jedan od svojih brzih pogleda. — Pravo — rekla je zatim smeškajući se i uhvatila me za ruku.
Pokazao sam nalevo. — Tu ima jedna radnja s obućom. Još je osvetljena. Hoćemo li da je pogledamo?
— Moramo.
Prešli smo tamo. — Koliko je grad veliki! — rekla je. — Nikada ne prestaje. Volite li što ste u Njujorku.
— Vrlo.
— Zašto?
— Zato što mi se dopušta da budem tu. Prosto, zar ne?
Pogledala me je razmišljajući. — Ako je to dovoljno.
— Dovoljno je za malu sreću. Sreća primitivnog čoveka, sklonište i hrana.
— Je li to dovoljno? — upitala je.
— Dovoljno za početak. Pustolovine su bogato dosadne, ako postanu navika.
Nataša se smejala. — Sreća u kutku, jel’te? Kako vi lepo umete sebi nešto da naslikate. Ne verujem vam ni reći.
— Ni ja takođe. Ali me ponekad smiruje to što sm sebi takve izreke izgovaram.
Ponovo se smejala. — Da ne biste očajavali, jel’te? Oh, kako je meni to poznato!
— Kuda ćemo sada? — pitao sam.
— Veliki problem velikog grada. Svi lokali će uskoro postati dosadni.
— Kako stoji stvar sa „Еl Morokom’?
Ona mi je nežno stegla ruku. — Vi danas stalno o milionarskim lokalima — kao da ste kakav bogat fabrikant obuće.
— Moram da izvedem svoje novo odelo.
— Mene ne?
— Želim da izbegnem da odgovorim na to.
Otišli smo u malenu prostoriju „Моrока”, ne u onu veliku sa zvezdanom tavanicom i zebrastim sofama. U maloj je Karl Invald svirao bečke pesme.
— Šta biste želeli? — pitao sam.
— Jedan „moskou mjul”.
— A šta je to?
— To je moskovska mazga. Votka, pivo od đumbira i sok od limuna. Vrlo osvežavajuće.
— Ja ću takođe to da probam.
Nataša je povukla noge na sofu. Cipele je ostavila na podu.
— Nisam mnogo za sport — rekla je. — Ne kao Amerikanci. Ne umem ni da jašem, ni da plivam, ni da igram tenis. Volim da sedim na sofi i brbljivica sam.
— Šta ste još?
— Sentimentalna, romantična i odvratna. Jevtinu romantiku smatram neodoljivom. Ukoliko jevtinija, utoliko bolja. Kako prija „moskou mjul”?
— Izvanredno.
— A bečke pesme?
— Takođe.
— Dobro. — Ona se zadovoljno zavalila u svoj kutak sofe.
— Ponekad je apsolutno potrebno da čovek pusti da ga preplavi gorostasni talas sentimentalnosti u koji slavno potone svaka opreznost i svaki dobar ukus. Kasnije čovek može da strese vodu, osuši se i sit nasmeje. Hoćemo li?
— Ja to već činim. — Ona je imala nečega od mačke naviknute na igru, a ipak tužne. Sa svojim sitnim licem, sa mnogo kose i sivim očima, tako je i izgledala. — Odmah počinjemo — rekla je. — Ja sam nesrećno zaljubljena, užasno razočarana, usamljena, potrebna mi je uteha, ne želim više bilo šta da znam i stvarno ne znam zašto živim. Je li to dovoljno? — Uzela je jedan veliki gutljaj i gledala me s puno očekivanja.
— Ne — odvratio sam. — To su neugodne pojedinosti.
— Takođe i to da ne znam zašto živim.
— A ko to zna? A ako se zna, onda to čini od života samo još jedan zadatak marljivosti više. Želite li to?
Gledala je u mene. — Mislite li to pošteno?
— Naravno, ne. Mi govorimo besmislice. Nismo li hteli to?
— Ne sasvim. Onako, pola i pola.
Pijanista je prišao stolu i pozdravio Natašu. — Karl, — rekla je Nataša — molim vas, odsvirajte pesmu iz „Grofa od Luksemburga”.
— Vrlo rado.
Karl je počeo da svira. Pevao je vrlo dobro i bio odličan pijanista. — „Prijatelju dragi, ne poseži za zvezdama koje za nas u maglovitim daljinama...”
Nataša ga je ushićeno slušala. To je bila lepa melodija. Za tingl-tangl, a tekst je bio glup kao i uvek.
— Kako vam se dopada ovo? — pitala je Nataša.
— Malograđanski.
Zamislila se samo za trenutak. — Onda biste to morali voleti. Kao sreću u kutku koju ipak tako mnogo cenite. — „Lopuža je bila brža”, pomislio sam. — Morate li sve na mrtvo da kritikujete? — rekla je odjednom blago. — Zar se ne možete opustiti? Zar se toliko mnogo bojite?
Takvo pitanje u njujorškom noćnom klubu! Pri tom sam se jedio zbog sebe, jer je ona imala pravo. Ja sam kao kakav idol davao tipično nemačke odgovore, dok sam se zbog toga ipak gnušao. Samo je još nedostajalo da održim predavanje o mestima za zabavu, počev od drevnih vremena do novoga doba, s posebnim osvrtom na mesto za igranje i noćne klubove posle prvog svetskog rata. — Pesma me podseća na vreme davno pre rata — rekao sam zatim. — To je vrlo stara pesma, verujem da ju je moj otac još znao, a čini mi se ponekad i pevao. On je bio tanak čovek, sa ljubavlju za stare stvari, stare vrtove. Često sam slušao ovu pesmu. To je otužna operetska pesma; ali uveče, u mračnim vrtovima bečkih predgrađa i sela, gde se pod fenjerima, ispod visokih oraha i kestena toči novo vino, ona više nije otužna. Setna je, sa svećama, i tihom Šramelovom muzikom u mekoj noći. To više nije malograđanski, rekao sam tek onako. Odavno je već nisam čuo. A tu je bila još jedna druga pesma: „Tek kad bude gotovo, s muzikom i vinom”. To je bilo poslednje što se u ono vreme moglo čuti.
— Karl je sigurno zna.
— Radije bih da je više ne čujem. To je poslednja pesma pre no što su nacisti zauzeli Austriju. Posle toga su se pevali samo marševi.
Nataša je za trenutak ućutala. — Karl će onu drugu pesmu još nekoliko puta svirati. Ako hoćete, da mu kažemo da to ne čini.
— Pa on ju je upravo odsvirao.
— Kada sam ja ovde, svira je češće.
— Ali mi smo već bili jednom ovde. Tada je nisam čuo.
— Tada je bio slobodan. Neko drugi je svirao.
— Ja je slušam isto tako rado kao i vi.
— Stvarno? Zar ona nema žalosne uspomene za vas?
— Kako se uzme. Sve uspomene su na kraju žalosne, jer su one uvek vezane za prošlost, ako tako hoćete.
Nataša me je posmatrala. — Mislim da je sada vreme za jedan novi „moskou mjul”.
— Bezuslovno. — Posmatrao sam je. Ona je imala malo Karmenine tragične lepote, ali se zato njeno sitno lice vrlo brzo menjalo između žive inteligencije, gotovo vragolastog, kao štrcla brzog i agresivnog humora i nagle, iznenađujuće blagosti.
— Zašto me gledate tako? — pitala je odjednom sasvim budna i nepoverljiva. — Da li mi se nos sjaji?
— Ne. Razmišljam samo o tome zašto ste vi tako ljubazni prema kelnerima i klaviristima i tako agresivni prema svojim prijateljima.
— Zato što se kelneri ne mogu braniti. — Posmatrala me je. — Jesam li ja zaista tako agresivna? Ili ste vi samo preterano osetljivi.
— Mislim da sam ja preterano osetljiv.
Smejala se. — Vi to ne verujete. Niko ko to jest ne veruje. Verujete li to?
— Takođe i to.
Karl je po drugi put započeo pesmu iz „Grofa od Luksemburga”. — Opomenula sam vas — rekla je Nataša.
Nekoliko ljudi je ušlo i mahnuli su joj rukom. I ranije su je drugi već pozdravljali. Poznavala je vrlo mnogo ljudi, to sam već primetio. Odmah zatim došla su za sto dva čoveka i razgovarala s njom. Ja sam pri tom stajao i imao osećanje koje se ima kada neki mali avion dospe u bezvazdušni prostor. Više ništa nije bilo čvrsto, sve je lebdelo i padalo, i zidovi sa zelenim i plavim prugama, mnoge glave i prokleta muzika su se ljuljali — to je bilo kao neki poremećaj ravnoteže koji je naišao kao munja. Nije moglo biti od votke, takođe ni od gulaša, zato je gulaš bio isuviše dobar, a votke suviše malo. „Verovatno je to bila uspomena na Beč”, mislio sam ogorčeno, „na Beč i mog pokojnog oca koji nije dovoljno blagovremeno pobegao.” Gledao sam u klavir i u Karla Invalda, video sam mu ruke na dirkama, a jedva sam nešto čuo. Onda su se zidovi ponovo počeli smirivati. Disao sam duboko, imao sam osećanje kao da sam se vratio s nekog dalekog puta.
— Postaje suviše puno — rekla je Nataša Petrovna. — Pozorišta su se završila. Hoćemo li da idemo?
„Pozorišta su se završila”, mislio sam, „а noćni klubovi se oko ponoći pune milionarima i žigolima, rat je i ja čučim između njih.” To je bila smešna i nepravična misao, jer mnogi ljudi koji su sedeli za stolovima bili su u uniformi i sigurno nisu bili svi zabušanti, već je među njima bilo takođe i onih koji su došli na odsustvo sa fronta, ali meni toga trenutka nije bilo stalo do toga da budem pravičan. Gušio me je nekakav bespomoćan gnev.
Provukli smo se između smeha i pozdrava kroz uski hodnik u kome su se nalazili pisoari i garderobe. Ulica je bila topla i vlažna. Pred vratima je stajao niz taksija. Vratar je otvorio jedna vrata.
— Nije nam potreban — rekla je Nataša Petrovna. — Ja ne stanujem daleko odavde.
Ulica je bivala tamnija. Došli smo do kuće u kojoj je stanovala. Protegla se kao mačka. — Volim takve noćne razgovore o svemu i ničemu — rekla je. — Naravno, sve ono što sam vam rekla nije istina.
Svetlost ulične svetiljke padala joj je na lice. — Naravno da nije — odvratio sam, još uvek bespomoćan i srdit na sebe zato što sam se sažaljevao. Uhvatio sam je i poljubio je i očekivao sam da će me ljutito odgurnuti kao prostačkog plebejca. Ona to nije učinila, samo me je posmatrala nekim čudnim, mirnim pogledom, još jedan trenutak je postojala i onda ćuteći ušla u kuću.

XII


Došao sam kod advokata. Beti Stajn mi je dala sto dolara da bih mu platio prvi obrok. Pogledao sam sat-kukavicu i pokušao da se cenkam, ali advokat je ostao tvrd kao dijamant, nepomućen nikakvom sentimentalnošću. Išao sam toliko daleko da mu ispričam ponešto iz poslednjih godina. Znao sam da je on jedan deo već čuo, sve mu je to bilo potrebno da bi postigao produženje moje boravišne dozvole, ali sam mislio da nekoliko pojedinosti ne bi škodilo da bih kod njega stvorio blaže raspoloženje. Pet stotina dolara za mene je bio veliki dug. Beti Stajn mi je to savetovala. — Otkukajte mu nešto kako treba — rekla je. — Možda će pomoći. A osim toga, to je tačno. — Nije ništa koristilo. Advokat mi je objasnio da mi je učinio već poklon, njegov normalni honorar je znatno viši. Takođe i ukazivanje na emigranta bez sredstava je promašilo. Advokat me je ismejao.
— Takvih kao vi svake godine u Ameriku dođe preko sto pedeset hiljada. Ovde niste neki dirljiv izuzetak. Šta hoćete? Zdravi ste, jaki i mladi. Tako su počeli svi naši milionari. A kao što čujem, vi ste već izišli iz stadijuma sudopere. Vaš položaj nije rđav. Znate li vi šta je zlo? Biti siromašan, biti star, biti bolestan i biti Jevrejin u Nemačkoj! To je zlo! A sada, gud baj! Imam važnija posla. Idući obrok donesite na vreme.
Bio sam zahvalan što mi nije tražio poseban honorar za to što me je saslušao. Polako sam tumarao po gradu koji je ležao u veselom, poslovnom isparenju. Sunce je sijalo iza sjajnih oblaka. Automobili su sijali sveže oprani, a Centralni park je bio pun dečje galame. Kod Silversa sam video Pikasovljeve fotografije iz Pariza, koje su bile slične. Ljutnja na advokata je nestala, to je bila samo ljutnja zbog žalosne uloge koju sam igrao. On me je prozreo, i bio je u pravu. Nisam se mogao ljutiti ni na Beti koja mi je to savetovala. Bila je moja stvar da li ću njen savet poslušati ili ne.
Prošao sam kraj bazena sa morskim lavovima, oni su se takođe svetlucali na toplom suncu, kao polirane žive bronze. Tigrovi, lavovi i gorile bili su u svojim spoljašnjim kavezima. Bez počinka su šetali tamo-amo, očiju providnih, berilne boje, koje nisu videle ništa i sve. Gorile su se igrale i bacale ljuske od banana. Uzdržavao sam se svakog sentimentalnog sažaljenja. Umesto da izgledaju kao gladni tragači plena, koje su mučile muve i bolesti, te životinje su izgledale pre kao mirni, siti rentijeri za vreme jutarnje šetnje. Ako su strah i glad glavni pokretači prirode — ovde su životinje od toga bile slobodne, cena za to svakako je bila izvesna monotonija. Ipak, ko je znao kome je bilo draže jedno ili drugo? Životinje, kao i ljudi, imaju svoje navike kojih se čvrsto drže, a od navike je samo jedan korak do monotonije. Revolucije su uopšte retke. Morao sam pomisliti na Natašu Pelrovnu i na moju teoriju o sreći u kutku. Ona nije bila revolucionarna, a ja sam u sreću u kutku verovao samo kao kontrast. Međutim, mi oboje nismo pripadali nigde. Mi smo mlatarali krilima i ponekad smo se negde zadržali da bismo počinuli. Ali nisu li to činile takođe sve životinje bez mnogo uzbune?
Seo sam na terasu i poručio kafu. Imao sam pet stotina duga i četrdeset dolara imovine. Ali sam bio slobodan, zdrav i, kako mi je advokat bio objasnio, na prvom stupnju ka milionaru. Popio sam još jednu kafu i izgledao sam sebi kao u Luksemburškom parku u Parizu jednog letnjeg prepodneva. Tada sam se pravio kao da šetam, da policija ne bi obratila pažnju na mene. Danas sam zamolio jednog policajca koji je prolazio da mi da vatre da pripalim cigaretu i dobio sam je. Luksemburški park me je podsetio na pesmu o grofu od Luksemburga u „Moroku”. Ali kada sam je tamo slušao bila je noć, a sada je bilo svetlije, vetrovit dan. Danju je sve drukčije.


***



— Gde ste? Toliko dugo ste se zadržali! — rekao je Silvers. — Da platite advokata ne može da traje toliku večnost.
Bio sam iznenađen. On više nije bio negovan svetski čovek, u Šta ja nikada i nisam potpuno verovao. Danas je bio napregnut, nervozan, ne pokazujući to mnogo, hodao je po kući brzo i malo pognut. Čak mu se i lice bilo promenilo. Ovlašno prikrivena mekoća je bila nestala. „Eto sada čoveka koji je krenuo u pljačku”, pomislio sam. Neka vrsta salonskog leoparda koji je izdaleka ugledao divljač.
— To može još i duže da potraje, ako se ne može platiti.
Silvers je prešao preko toga. — Dođite sada, malo vremena imamo. Moramo slike drukčije rasporediti.
Otišli smo u prostoriju sa nogarama. Silvers je iz susedne odaje izneo dve slike i namestio ih. — Recite mi, ne razmišljajući, koju biste kupili.
To su opet bila dva Degaa, oba su predstavljala igračice. Obe uokvirene. — Hajde, hajde! — rekao je Silvers.
Pokazao sam na levu. — Ovu.
— Zašto? Ta ona je manje završena.
Slegao sam ramenima. — Više mi se dopada. Razloge vam otprve ne umem reći. Ta to i sami znate mnogo bolje no ja.
— Razume se da to znam bolje — odgovorio je Silvers nestrpljivo.
— Dođite, moramo obojica da uokvirujemo pre no što se mušterija pojavi.
Pokazao mi je mnoštvo praznih okvira u susednoj odaji. Ja sam ih izneo. — To su normalne veličine — promrmljao je. — Ovi ovde će biti kako treba. Nemamo više vremena da šećemo okvire.
Bilo je iznenađujuće koliko se slike promene kada se preko njih stave okviri. Jedna, koja je izgledala da u odaji visi malo razlepršana, odjednom je bila sakupljena. Slike su delovale završenije.
— Slike treba pokazivati samo u okviru — izjavio je Silvers. — Samo trgovci umetničkim stvarima ih mogu oceniti bez okvira. Čak ni direktori muzeja to ne razumeju uvek. Koji okvir biste vi uzeli?
— Ovaj ovde.
Silvers me je pogledao sa priznanjem. — Nemate rđav ukus. Ali mi ćemo uzeti jedan drugi. Ovaj ovde.
Gurnuo je igračice u širok i bogato ukrašen okvir. — Nije li taj malo suviše veliki za jednu sliku koja nije do kraja naslikana? — pitao sam.
— Naprotiv, on nikako ne može biti dovoljno raskošan, jer slika nije završena. Upravo zbog toga.
— Razumem. On pokriva.
— Podiže. On je toliko završen, da slika takođe deluje završeno. Okviri su vrlo važne stvari — poučavao je Silvers, nameštajući se ugodno u stolici. Češće sam već primetio da je voleo da se ponaša kao profesor. — Ima trgovaca umetničkim stvarima koji štede na okvirima. Oni veruju da mušterija to ne primećuje. Okviri su skupi, oni smandrljani, presovani i pozlaćeni gipsani okviri izgledaju, doduše, na prvi pogled pomalo slični dobrim okvirima, ali samo na prvi pogled.
Oprezno sam uglavio prvog Degaa u okvir. Silvers je izabrao okvir za drugu sliku. — Hoćete li ipak da pokažete oba? — pitao sam.
Smeškao se prepredeno. — Ne. Ali drugu sliku ću držati u rezervi. Nikad se ne zna šta se može desiti. Obe slike su apsolutne device. Nikad nisu bile pokazane. Mušterija koja danas dolazi htela je da se pojavi tek prekosutra. Stražnju stranu ne moramo lepiti; nemamo vremena za to. Savijte samo eksere da bi čvrsto držali.
Doneo sam drugi okvir. — Lepotica, jel’te? — rekao je Silvers. — Luj XV, bogat i obilan. Čini sliku vrednijom za pet hiljada dolara. Najmanje! Čak je van Gog hteo da mu slike budu prvorazredno uokvirene. Dega je svoje, svakako često, uokviravao belo namazanim letvama. Ali on je možda bio cicija.
„Moižda takođe nije imao dovoljno para”, pomislio sam. Van Gog sigurno nije imao dovoljno. On za života nije mogao prodati nijednu sliku i brat ga je oskudno pomagao. Slike su bile uokvirene. Silvers nije rekao da jednu vratim u susedni kabinet. — Drugu okačite u spavaćoj sobi moje žene.
Pogledao sam ga zapanjeno. — Vi ste pravilno razumeli — rekao je. — Poći ću sa vama, hajdete. — Gospođa Silvers je imala lepu, vrlo ženstvenu spavaću sobu. Nekoliko crteža i pastela bilo je okačeno između nameštaja. Silvers ih je posmatrao pogledom vojskovođe. — Da skinemo prvo taj Renoarov crtež i da okačimo tog Degaa. Renoara, umesto toga tamo iznad toaletnog stočića, a da iznesemo crtež Berte-Morizoa. Zavesu desno da privučemo do pola. Malo više... Tako, sada je svetlost dobra.
Bio je u pravu. Zlato polunavučene zavese davalo je slici milje i toplinu. — Strategija — rekao je Silvers — znači pola prodaje. Dođite.
Poučavao me je u strategiji. Slike koje je on hteo da pokaže ja sam imao da donesem u sobu sa nogarama. Kad bude kod četvrte ili pete slike, on će mi narediti da donesem Degaa iz kabineta. Tada bi trebalo da ga podsetim da je slika okačena u spavaćoj sobi gospođe Silvers. — Govorite francuski koliko god hoćete — izjavio je. — Ako vas pripitam o slici, svakako odgovorite na engleskom, da bi mušterija to takođe razumela.
Čuo sam kućno zvonce. — To je on — rekao je Silvers. — Čekajte tu gore dok vam zazvonim.
Otišao sam u kabinet u kome su stajale slike jedna pored druge na drvenim postoljima i seo na stolicu. Silvers je sišao dole da pozdravi svoga gosta. Kabinet je imao mali prozor sa mlečnim staklom i jakom rešetkom. Imao sam osećanje da sedim u zatvorskoj ćeliji u kojoj su promene radi bile smeštene slike za nekoliko stotina hiljada dolara, što je menjalo karakter ćelije. Mlečna svetlost me je podsećala na ćeliju u kojoj sam jednom u Svajcarskoj odležao četrnaest dana — zbog ilegalnog boravka bez hartija, uobičajeni prekršaj emigranata. Ta ćelija je bila isto ovako čista i uredna i ja bih rado u njoj odležao duže od četrnaest dana. Jelo je bilo dobro, a ćelija zagrejana. Ali posle dve nedelje, jedne burne noći, bio sam doveden u Anemas, na francuskoj granici, dobio sam cigaretu i udarac u leđa: — Marš u Francusku. I da se više nikada nisi pojavio u Švajcarskoj.
Mora biti da sam zadremao. Odjednom je zazvonilo zvonce. U susednoj odaji čuo sam Silversa kako govori. Ušao sam. Jedan težak čovek s velikim, crvenim ušima i sitnim svinjskim očima sedeo je tu. — Mesje Ros — pevao je Silvers — molim vas, donesite onaj svetli Sislejev pejzaž.
Doneo sam pejzaž i namestio ga. Silvers dugo nije rekao ništa, već je kroz prozor posmatrao oblake. — Sviđa li vam se? — pitao je potom sa dosadom. — To je Sislej iz najboljeg doba. Poplava — ono što bi svako voleo da ima.
— Đubre — rekla je mušterija s još većom dosadom no Silvers.
Trgovac se smeškao. — Takođe kritika — odvratio je prilično sarkastično. — Mesje Ros — obratio mi se na francuskom — odnesite tog divnog Sisleja.
Čekao sam jedan trenutak da mi Silvers kaže šta želi da mu se sada donese. Pošto to nije učinio, izišao sam sa Sislejem, ali sam čuo još Silversa kako kaže: — Danas niste raspoloženi, gospodine Kuperu. Odložimo to za drugi put. — „Prilično lukavo”, mislio sam u mlečnoj svetlosti moje komore, „sada je morao Kuper započeti.” Kada sam posle izvesnog vremena ponovo bio pozvan i donosio druge slike jednu za drugom, obojica su pušili Silversove cigare namenjene mušterijama, „partagas”. Tada je pala moja prva reč. — Taj Dega nije ovde, gospodine Silverse — rekao sam.
— Ali naravno, on je tu. On mora da bude tu.
Prišao sam, na pola sam mu se naklonio i prošaputao čujno: — Slika je gore, kod gospođe Silvers...
Divio sam mu se beskrajno. Ponovo je inicijativu prebacio Kuperu. Nije mi rekao da donesem sliku, takođe nije tvrdio da je slika namenjena njegovoj ženi ili da je njena. Pustio je da tema sasvim jednostavno otpadne.
Vratio sam se u svoju komoru i čekao. Činilo mi se da je Silvers uhvatio ajkulu na udici i nisam mogao reći neće li ajkula progutati Silversa. Svakako je Silversova pozicija bila povoljnija. Ajkula je u stvari mogla udicu samo da pregrize i da otpliva dalje. Bilo je isključeno da Silvers suviše jevtino prodaje. Ajkula je, međutim, činila zanimljive pokušaje. Pošto su vrata bila malo odškrinuta, čuo sam da se razgovor okrenuo privrednim prilikama i ratu. Ajkula je proricala najgore: berzanski slom, dugovi, novi rashodi, nove borbe, krize, čak i preteći komunizam. Sve će se srušiti. Gotov novac će biti jedino što će sačuvati vrednost. Naročito je podsećao na tešku krizu početkom tridesetih godina, ko je tada imao gotov novac, bio je kralj i sve je mogao kupiti upola cene, za trećinu, četvrtinu. Ajkula je zamišljeno dodala: — Luksuzne stvari, kao nameštaj, ćilime i slike, čak i za desetinu.
Silvers je, nedirnut ovim, ponudio konjak. — Docnije su te stvari ponovo skočile — rekao je. — A novac je pao. I sami znate da je novac danas upola vredan od ondašnjeg. On se nije ponovo popeo, a slike, naprotiv, petostruko i više. — Smejao se blagim, lažnim smehom. — Da, inflacija! Ona je otpočela pre dve hiljade godina i ide sve dalje i dalje. Stvarne vrednosti rastu, novac pada, tako je to.
— Zato ne bi trebalo nikada ništa prodavati — pobijala je ajkula ričući veselo.
— Kad bi se to moglo — odvratio je Silvers mirno. — Ja inače prodajem što je manje mogućno. Ali potreban je obrtni kapital. Pitajte moje mušterije. Ja sam njihov dobrotvor. Još pre kratkog vremena sam za dvostruku cenu ponovo kupio jednu igračicu od Degaa koju sam prodao pre pet godina.
— Od koga? — pitala je ajkula.
— To vam naravno neću reći. Da ii biste želeli da ja okolo trubim po kojim cenama vi kupujete kod mene?
— Zašto ne? — Ajkula je bila oštra numera.
— Drugi to nikako ne vole. Ja se moram upravljati po njima. — Silvers se nekako promeškoljio kao da ustaje. — Šteta što ovde ništa niste našli, gospodine Kuperu. No, možda drugi put. Naravno, cene ne mogu dugo da držim otvorene, to razumete?
Ajkula je takođe ustala. — Ne imađaste li još jednog Degaa koga ste mi hteli pokazati? — pitao je nemarno.
— A, onoga što je okačen u sobi moje žene? — oklevao je Silvers. Zatim sam čuo zvonce. — Je li moja žena u svojoj sobi?
— Ona je pre pola sata izišla.
— Onda donesite onoga Degaa koji je okačen pored ogledala.
— To će potrajati izvesno vreme, gospodine Silverse — rekao sam. — Juče sam morao da uglavim u zid jedan drveni klin, jer nije bilo dosta čvrsto. Slika je na njemu pričvršćena. Potrajaće nekoliko minuta.
— Ostavite onda — odvratio je Silvers. — Otići ćemo prosto gore. Šta mislite, gospodine Kuperu?
— Po meni, može.
Ponovo sam seo kao Fafner među blagom Rajngolda. Posle izvesnog vremena obojica su se vratili, a mene su poslali gore da skinem predmet i donesem ga dole. Pošto nije imalo šta da se radi, ja sam jednostavno sačekao nekoliko minuta. Kroz zadnji prozor koji je gledao prema dvorištu, video sam gospođu Silvers u kuhinjskom prozoru na drugoj strani. Napravila je jedan upitan gest. Ja sam žestoko vrteo glavom, vazduh još nije bio čist, gospođa Silvers je morala i dalje da ostane u kuhinji.
Doneo sam sliku u velursku sivu prostoriju sa nogarama i napustio sobu. Više ništa nisam mogao čuti od razgovora. Silvers je bio zatvorio vrata između dve sobe. Voleo bih da utvrdim kako će suptilno nagovestiti da bi njegova žena rado zadržala sliku za privatnu zbirku; bio sam siguran da će to učiniti tako da ajkula ne bude nepoverljiva. Prošlo je otprilike još pola sata, onda je Silvers ušao i oslobodio me iz luksuznog zarobljeništva. — Ovog Degaa ne moramo ponovo da okačimo — rekao je. — Sutra ga morate odneti gospodinu Kuperu.
— Čestitam.
Napravio je grimasu. — Šta se sve mora raditi. A taj čovek će se za dve godine iskidati od smeha kad bude video koliko su slike skočile.
Ponovio sam Kuperovo pitanje. — Zaista, zašto onda prodajete?
— Zato što to ne mogu pustiti. Ja sam kockarska priroda. Osim toga, moram da zarađujem. Uostalom, stvar sa pričvršćenom slikom nije bila rđava. Vi se razvijate.
— Ne bi li trebalo onda da dobijem veću platu?
Silvers je zažmurio. — Vi se malo isuviše brzo razvijate. Nemojte zaboraviti da kod mene dobijate besplatnu nastavu na kojoj bi vam pozavideo poneki direktor muzeja.


Uveče sam otišao Beti Štajn da se zahvalim za pozajmljeni novac. Zatekao sam je uplakanih očiju, u vrlo potištenom raspoloženju. Kod nje su bili neki njeni poznanici koji su je, po svemu sudeći, tešili. — Sutra mogu opet da dođem, ako danas smetam — rekao sam. — Hteo sam samo da se zahvalim.
— Za šta?
Beti me je gledala smeteno. — Za novac — rekao sam — koji sam odneo advokatu. Produžili su mi dozvolu. Mogu privremeno da ostanem ovde.
Briznula je u plač. — Šta se desilo? — pitao sam glumca Rabinoviča koji je uzeo Betinu ruku i govorio joj. — Zar ne znate? Moler je umro. Prekjuče.
Rabinovič mi je dao znak da više ne pitam. Odveo je Beti na jednu sofu i vratio se. On je igrao uloge surovih nacista u drugorazrednim filmovima, a bio je vrlo blag čovek. — Obesio se, — rekao je — Lipšic ga je našao. Mora da je bio mrtav jedan ili dva dana u svojoj sobi. Visio je na granatom lusteru. Sve svetiljke su gorele, takođe i na lusteru. Možda nije želeo da umre sam u pomrčini. Mora da se obesio noću.
Hteo sam da pođem. — Ostanite samo ovde — rekao je Rabinovič. — Što više ljudi ima kod Beti, tim bolje za nju. Ona ne može da bude sama.
Vazduh u sobi je bio ustajao i zagušljiv. Beti nije htela da otvori prozore. Iz jednog zagonetnog, atavističkog sujeverja, verovala je da bi mrtvacu učinila nešto ako bi žalost mogla da se raziđe u spoljnom vazduhu. Pre mnogo godina jednom sam čuo da se prozori otvaraju kada bi u kući ležao mrtvac da bi se duša koja luta po sobi oslobodila, ali nikada, da se zatvaraju da bi se žalost zadržala.
— Ja sam jedna glupa krava! — rekla je Beti i energično se useknula. — Trebalo bi da se priberem. — Ustala je. — Skuvaću vam kafu. Ili želite nešto drugo?
— Ništa, Beti, zaista ništa.
— Ipak. Skuvaću kafu.
Otišla je u kuhinju u svojoj zgužvanoj, šuškavoj haljini.
— Da li se zna neki razlog? — pitao sam Rabinoviča.
— Zar je potreban razlog?
Setio sam se Kanove teorije o prelomima u životu i o tome da je čovek bez korena osobito ugrožen. — Ne — rekao sam.
— On nije bio sasvim siromašan, to ne bi mogao da bude razlog. Takođe nije bio bolestan, otprilike pre dve nedelje Lipšic ga je video.
— Je li mogao da radi?
— Mogao je da piše. Ali ništa nije mogao objaviti. Već godinama nije mogao ništa da objavi — rekao je Lipšic.
— Pa tako biva sa mnogima. Samo to takođe ne bi mogao biti razlog.
— Je li ostavio nešto za sobom?
— Ništa. Pomodrela lica i zadebljala jezika visio je obešen o luster, a muve su milile po njegovim otvorenim očima. Već je izgledao užasno. Ovih toplih dana to ide brzo. Oči... — Lipšic se stresao. — Najgore je to što Beti hoće još jednom da ga vidi.
— A gde je sada?
— U jednom pogrebnom preduzeću koje se ovde zove Pogrebni dom. Tu se leševi doteruju. Jeste li već bili u takvoj ustanovi? Nemojte nikad ići tamo. Amerikanci su mlad narod, oni ne priznaju smrt. Umrli se doteruju, kao da spavaju. Mnoge takođe balsamuju.
— Ako ga doteraju... — rekao sam.
— Mi smo to takođe mislili, ali gotovo se ništa ne može učiniti. Toliko sredstava za ulepšavanje teško da ima. To je takođe suviše skupo. Umreti je suviše skupo u Americi.
— Ne samo u Americi — rekao je Rabinovič.
— U Nemačkoj nije — rekao sam.
— U Americi je to vrlo skupo. Već smo izabrali jedan skroman pogrebni zavod. Uprkos tome to staje, najjevtinije računato, nekoliko stotina dolara.
— Da ih je Moler imao, možda bi još bio u životu — izjavio je Lipšic.
— Možda.
Video sam da je red Betinih fotografija poremećen. Molerova slika nije više bila okačena među živima. Ona nije još imala crni okvir kao mrtvaci na drugoj strani, još je bila u svom starom zlatnom okviru. Ali Beti je oko nje prikopčala traku od jednog komada crnog tila. Moler je iz nje gledao smeškajući se i petnaest godina mlađi. To je bila slika iz mladosti, i na to se nije imalo šta reći, takođe ne ni na traku. Uprkos tome, u jednom trenutku mi je bilo kao da se to nikada ne može razumeti.
Beti je došla sa služavnikom i šoljama za kafu i sipala ju
je iz jednog ibrika ukrašenog cvetovima. — Tu ima šećera i šlaga — rekla je.
Svi su pili. Ja takođe. — Pogrebna svečanost je sutra — rekla je.
— Vi ćete takođe doći?
— Ako mogu. Već danas sam planirao da uzmem nekoliko časova slobodno.
— Svi njegovi poznanici moraju doći — odvratila je Beti odjednom ponovo uzbuđena, oštra. — Sutra u pola jedan. To je naročito tako uređeno da bi svi mogli doći.
— Ja ću takođe doći, razume se. Gde je to?
Lipšic mi je kazao ime. Ašerov pogrebni dom u Četrnaestoj ulici.
— Gde će biti sahranjen? — pitao je Rabinovič.
— Neće biti sahranjen. Biće spaljen. Krematorijum je jevtiniji.
— Šta?
— Biće spaljen.
— Spaljen — ponovio sam mehanički.
— Da. Pogrebni dom će to svršiti.
Beti je istupila. — On sada leži tamo, sam, među tuđim ljudima — jadikovala je. — Da je bar kod nas bio čuvan, među prijateljima, do sahrane. — Obratila se meni. — Šta biste još hteli da znate? Ko je za vas dao novac? Frislender.
— Frislender?
— Da, ko bi inače. Ali vi ćete sutra sigurno doći?
— Sigurno — rekao sam. Nije imalo šta drugo da se kaže.
Rabinovič me je dopratio do vrata. — Mi moramo da zadržimo Beti — šaputao je. — Ona ne srne da vidi Molera. Ne ono što je od njega ostalo. Bila je izvršena i obdukcija usled samoubistva. Beti o tome ništa ne zna. A vi znate da ona ima naviku da svoju volju naglo sprovede. Srećom, donela je kafu. Lipšic je u njenu šolju stavio tabletu za spavanje. Ona nije ništa primetila, zato smo svi popili kafu i hvalili je. Beti ne može da odoli pohvali; inače ne bi ništa pila. Bili smo pokušali sa pilulama za umirenje. Neće da ih uzme, veruje da bi to bila izdaja Molera. Isto onako kao sa zatvorenim prozorom. Možda ćemo uprkos tome moći krišom da ubacimo u njeno jelo još jednu tabletu. Sutra ujutru će biti najteže da je od toga odvratimo. Vi ćete takođe doći.
— Da. U pogrebni dom. A Moler će biti odnet u krematorijima.
Rabinovič je klimnuo glavom. — Gde je to? — pitao sam. — U pogrebnom domu?
— To ne verujem. Zašto?
— O čemu tako dugo govorite? — pitala je Beti iz sobe.
— Ona je nepoverljiva — šaputao je Rabinovič. — Laku noć.
— Laku noć. — On se preko polumračnog predsoblja, na čijim zidovima su visile fotografije „Romanske kafane” u Berlinu, vratio u zagušljivu sobu.

XIII


Te noći sam rđavo spavao, a ujutru sam iz hotela otišao rano — suviše rano za moju službu kod Silversa. Vozio sam se omnibusom od Pete avenije do stanice na raskrsnici ove i Osamdeset treće ulice da bih otišao u „Metropoliten” muzej. Još nije bio otvoren. Prošao sam kroz Centralni park iza muzeja, do Šekspirovog spomenika. Išao sam dalje, duž jezera i došao do Silerovog spomenika, koji je takođe čudno delovao. Možda je neki Nemac iz inostranstva pre više decenija to stvorio. Neki erotik ga je u jednom trenutku ulepšao. Crvenom bojom na njemu je bila nacrtana obilna, povijena ženska stražnjica, koju je neki čovek s naočarima od pozadi silovao. To nije bio nevešt crtež, ali je rđavo išao uz pisca „Jovanke Orleanke”. Tumarao sam dalje i jedan dostojanstven (ovek s punom bradom me je oslovio. Prvo sam pretpostavio da je to slikar, ali, kada je upitao da li sam već doručkovao, primetio sam da pred sobom imam homoseksualca-liričara, pa sam ga se otresao. U međuvremenu je došao čas da odem u muzej.
Već više puta sam bio tamo. On me je podsećao na vreme koje sam proveo u muzeju u Briselu — i, čudnovato, najviše na tišinu u njemu. Bezgranična mučna dosada prvih meseci tamo, monotona napregnutost, stalni strah onoga vremena da budem otkriven, koji je tek postepeno prešao u jednu vrstu fatalističke navike, sve je izgledalo da je potonulo ispod vidika. Ostala je samo neprijatna tišina, to da si iščupan iz svih veza, život u tihom jezgru nekog tornada, oko koga huči kovitlac bure, ali uvek prividno skriven u nekoj zavetrini u kojoj se nije lepršalo nikakvo jedro, niti se micalo.
Kada sam bio prvi put, plašio sam se da će se u meni nešto više probuditi, ali je bilo kao da me ovaj muzej u Njujorku skriva u istu zaštitnu tišinu. Ništa se nije micalo dok sam, ustručavajući se, koračao kroz prostorije. Mir koji je proisticao čak i iz strasnih uzbudljivih borbenih scena na zidovima i koji je imao nečeg naročito metafizičkog, nečega od nekakvog „iza svega” i „posle svega” — taj ogromni mir prošlosti, koji je bio mir upravo zato što je prošao, taj mir o kome je govorio prorok kada je rekao da se bog ne nalazi u oluji, već u tišini — taj prozirni mir sve je držao na svome mestu, on nije više puštao rat da bude tu, u toj ravni, ni da se više bori u prostoru, i izgledalo je da mene takođe štiti. Ja sam ovde, u tim prostorijama, odjednom imao beskrajno, čisto osećanje života, koje Indijci nazivaju samadhi i koje se ne zaboravlja više nikada, kada se, kao kakva vrletna fontana, jednom probilo između očiju i izgubilo se nad čovekom, svejedno da li ono ostaje ili ne. Ono što ostaje, to je odsjaj zasenjujuće iluzije sveta: da je život večit i da mi večito živimo, samo ako uspemo da zmijsku košulju svoga Ja skinemo i znamo da je smrt jedan preobražaj. Ja sam tu iluziju imao pre no što sam video „Toledo”, tmurni i uzvišeni pejzaž Grekov koji je bio okačen odmah do mnogo veće slike „Velikog inkvizitora”, dobrodušne praslike Gestapoa i svih mučitelja sveta. Nisam znao da li to stoji u nekakvoj vezi, ja sam u tom svetlom trenutku, da ništa i sve ima neke veze i da ta veza nije bila ništa drugo do nekakva ljudska štaka, jedna laž u jednoj i nekakva neshvatljiva istina u drugoj polovini. Ali šta je neshvatljiva istina bila drugo do neshvatljiva laž.
Nije to mene slučaj doveo u muzej. Molerova smrt me je uznemirila više no što sam očekivao. S početka me ona nije veoma dirnula, jer sam slične stvari u Francuskoj u bekstvu često doživljavao. Takođe je i Hasteneker, koji je, zahvaljujući aljkavoj francuskoj birokratiji, bespomoćno i besmisleno bio zadržan u koncentracionom logoru, kada su Nemci samo još nekoliko časova bili udaljeni, radije izabrao smrt, umesto da padne u njihove krvave ruke — ali to je pojmljiva panika u najvećoj opasnosti. Ovo je bilo drugačije. Ovde, čovek koji je bio spasen, nije hteo više da živi, a on nije bio tek bilo ko, on je za sve nas nešto značio. Hteo sam to da stresem kao jedan slučaj, ali me je pratilo i nije me ostavljalo na miru. Ovo je bio razlog što sam sada ovde i išao od slike do slike, dok nisam došao u dvoranu sa Grekovim slikama.
Pejzaž „Toleda” danas je delovao tmurno i tupo. To je možda zbog svetlosti, ali isto tako i zbog moje sopstvene tmurnosti. Ono pre nisam ništa tražio, danas sam bio došao da bi me pejzaž utešio — a to je bila upravo već jedna mala prevara. Umetnička dela nisu milosrdne sestre. Ko traži utehu, neka se moli bogu. I to je takođe autosugestija. Pejzaž nije govorio. On nije govorio ni o veličini, ni o vremenom životu, on je bio lep, miran i u sebi, upravo sada, kada sam u njemu tražio život da bih izbegao misao o smrti, sa svojom avetinjskom svetlošću imao je nečeg skeletskog, kao da se nalazi s one strane Aherona. Zato je, međutim, ogromna slika „Velikog inkvizitora”, kao nikada ranije, svetlela svojim hladnim crvenim bojama i očima koje su čoveka pratile ma kuda pošao, kao da se odjednom posle stoleća ponovo probudila u život. Bila je moćna i dominirala prostorijom. Nije bila mrtva. Ona neće nikada umreti. Mučenje je večito. Strah ostaje. Niko nije spasen. Odjednom sam znao ko je ubio Molera. Nisam očajavao zbog svog prvog doživljaja ovde. On je ostao. Drugi je, međutim, takođe ostao i on je bio najsnažniji ako čovek veruje da je spasen.
Išao sam dalje dok nisam došao u prostorije s kineskim bronzama. Voleo sam jednu plavu bronzu i jednu Solju boje jajeta koja je stajala u jednoj vitrini i prvo sam nju potražio. Nije bila pomerana kao zeleni, reckavi komadi iz vremena Kua koji su pripadali divnom oltaru što je stajao usred prostorije i čije su bronze sijale kao sad, sa svilenim sjajem starine povrh. Rado bih je koji minut držao u rukama, ali sve je to bilo u staklenim okvirima, i to iz dobrog razloga, jer i nevidljivi znoj na rukama bi mogao oštetiti te dragocene komade. Stajao sam malo i predstavio sam sebi da ih osećam. Bilo je čudno kako me je to smirilo. Visoka svetlost prostorija, sa lebdećom svetlošću, imala je ono što me je takođe u magičnom času toliko privlačilo radnjama sa starinama u Drugoj i Trećoj aveniji: tu je bilo zastalo vreme od koga sam toliko mnogo morao da proćerdam samo da bih ostao u životu.


Pogrebni zavod bio je doduše jevtin, ali zato uređen sa čitavim lažnim patosom, a to deluje tako da čoveku nekoliko dasaka ili jedna mrtvačka kola izgledaju dostojanstvenije Za mene je najgora bila diskretnost — ta diskretnost u crnom, svečani izrazi, ožalošćena lica, saksije sa šimširima na ulazu, orgulje za koje se znalo da je gramofon. Bilo je skoro izbavljenje kada je Beti odjednom zajecala divlje i glasno, sa svojim crvenim znojavim licem i mnogim crnim nabranim porubima.
Znao sam da sam nepravičan. Ali teško je u smrti izbeći patos i potajno osećanje potisnutog zadovoljstva što sami ne ležimo tamo u gadnom poliranom sanduku. To osećanje koje mrzimo, a koje ipak ne možemo izbeći, sve lako čini naopakim, preteranim i nepoštenim. Uz to je došlo da sam bio nervozan.
Bolna misao na krematorijum sve više i više me je uzbuđivala dok sam se polako približavao Četrnaestoj ulici. U međuvremenu sam doznao da pogrebni domovi, naravno, nemaju sopstvene krematorijume — to su imali samo nemački koncentracioni logori —, ali ta misao mi je ležala u glavi kao stršljen i nisam je mogao oterati. Bilo mi je dovoljno teško da se podsećam na to i bio sam rešio da odbijem ako bismo posle posmrtnog svečanog čina još morali da se vozimo na spaljivanje, kao što je to ranije bio slučaj u Evropi. Ne samo da odbijem — da jednostavno iščeznem.
Lipšic je govorio. Nisam slušao. Bio sam obuzet sparinom i jakim mirisom cveća na kovčegu. Video sam Frislendera i Rabinoviča. Došlo je nekih dvadeset do trideset ljudi. Polovinu ljudi sam poznavao; na nekima se videlo da su pisci i glumci. Tu su bile bliznakinje Koler, sa sjajnim kosama sedele su pored Frislendera i njegove žene. Kan je bio sam, nije bio zajedno sa Karmen, ona je sedela dve klupe ispred njega, a ja sam imao utisak da je ona za vreme Lipšicovog govora spavala. Sve je to bilo takođe u skladu sa uobičajenom nedoslednošću svake posmrtne svečanosti. Nešto što se nikada neće moći shvatiti bezglasno je zalupilo, pa su ljudi pokušavali da molitvama, zvukom orgulja i rečima to pretvore u shvatljivo, pri čemu se ono milosrdno i malograđanski falsifikuje.
Odjednom su četiri čoveka u crnim rukavicama stala kraj kovčega, uhvatila ga za ručke i podigla lako i brzo. Oni su u svojoj izvežbanosti podsećali na dželatske pomoćnike i prilično brzo odmarširali napolje na svojim gumenim donovima. To je bilo gotovo brže no što se moglo i zamisliti. Dok su prolazili pored mene, bilo mi je kao da mi se odjednom podiže želudac, a onda sam na svoje iznenađenje osetio da su mi oči bile vlažne.
Izišli smo napolje. Pogledao sam okolo, kovčeg je bio iščezao. Na izlazu našao sam se kraj Frislendera. Razmišljao sam da li je to trenutak da mu se zahvalim za pozajmicu.
— Hodite — rekao je. — Ovde su mi kola.
— Kuda? — pitao sam u zabuni.
— Do Beti. Ona je spremila nešto za jelo i piće.
— Nemam toliko vremena.
— Podne je, ne morate dugo ostati. Samo da vidi da ste tu. Vrlo je osetljiva na to. Svaki put, vi znate kakva je. Dođite.
Rabinovič, devojke Kolerove, Kan i Karmen vozili su se sa nama. — To je bila jedina mogućnost da je sprečimo da još jednom vidi Molera — izjavio je Rabinovič. — Rekli smo da će posle svečanosti svi doći k njoj. Ideja je Majerova. Ona je pala u zamku. Dobra domaćica u njoj, kakva je već decenijama, pobedila je. Ona je ustala u šest sati izjutra da bi kuvala. Rekli smo joj da su na toj vrućini predjela i hladna jela najbolja. Da se to pripremi, treba duže vremena, jer treba još i da se ohlade. Imala je posla do pre jednog sata. Hvala bogu. Kako Moler sada već mora da izgleda pri toj vrućini.
Beti nam je izišla u susret. Bliznakinje Koler su odmah sa njom otišle u kuhinju da pomažu. Na stolu je bio postavljen porculan. Strahovito staranje bilo je dirljivo i ubistveno. — To je ono što se kod primitivnih naroda naziva daća — objasnio je Rabinovič. — Uostalom, jedan prastari običaj...
Zanet, on je govorio naširoko o poreklu tog običaja u najstarijim vremenima čovečanstva. „Kakav Nemac”, mislio sam dok sam napola slušao njegova izlaganja i tražio mogućnost da odem. Bliznakinje Koler pojavile su se noseći velike služavnike pune sardine, pilećih džigerica. tunjevine i majoneza. Razdelile su tanjire. Video sam kako je Majer II, koji se ponekad pojavljivao kod Beti, krišom uštinuo jednu za stražnjicu, koja je svakako bila privlačna. Život je ponovo počeo da se kreće. To je grozno ili veličanstveno, prema tome kako se stvar uzme. Jednostavnije je da se smatra veličanstvenim.


Popodne sam proveo slušajući Silversove pouke. On je sa mnom vežbao trik u kome bih ja izjavio da jedne slike nema, iako se ona u stvari nalazila u kabinetu. Ona bi trebalo da je kod jednoga od Rokfelerovih, Fordovih ili Melonovih na razgledanju. — Vi ne možete da verujete kako to pali — izjavio je Silvers.
Snobizam i zavist su dva neocenjiva saveznika trgovca umetničkim stvarima. Isto onako kao što veću vrednost ima slika koja je jednom bila izložena u Luvru ili u „Metropoliten”-muzeju. Iako ona ipak ostaje ista slika, za niže slojeve kupaca umetničkih predmeta dovoljna je samo činjenica da se neki milionar za nju interesuje, pa da postane poželjnija.
— A oni kupci koji slike vole?
— Pravi skupljač? Takođe u izumiranju. Danas se skuplja da bi se novac uložio ili da bi se pribavio značaj u društvu.
— Ranije ne?
Silvers me je ironično pogledao. — U stabilnim vremenima manje, onda razumevanje umetnosti ima vremena da se razvije tokom jedne do dve generacije. Posle svakog rata dolazi do preslojavanja imovine, stare se gube, nove se obrazuju. Stare zbirke se raspadaju, novi bogataši hoće da postanu skupljači. Ne iz neutoljive ljubavi prema umetnosti. Otkud se može neki špekulant zemljištima ili fabrikant oružja tako naglo razviti? Ova pojava dolazi tek posle prvih nekoliko miliona. Većinom zato što žena više ne podnosi da nema jednog Monea, ako Džonsonovi već imaju dva. To je kao sa „kadilacima” i „linkolnima”. — Silvers se smejao svojim blagim grlenim smehom, koji je zvučao kao da mu u grudima klokoće neki izvor. — Jadne slike. One se preobražavaju u robove.
— Da li biste nekom siromašnom čoveku prodali jednu sliku za deo njene vrednosti zato što on tu sliku voli više no svoj život, ali nema para da je plati? — pitao sam.
Silvers je gladio bradu. — Bilo bi lako slagati i odgovoriti: da. Ali ja to ne bih učinio. Siromašan čovek može besplatno da ode u „Metropoliten”-muzej i da svakog dana do mile volje posmatra Rembranta, Sezana, Degaa, Engra i umetnost pet stoleća.
Ja nisam popuštao. — To možda ne bi bilo dovoljno. On bi želeo da sam ima jednu da bi joj se mogao diviti uvek, u svako doba, takođe noću.
— Onda neka kupi otiske pastela i crteža — odvratio je Silvers ravnodušno. — Otisci su danas toliko dobri da skupljači pogreše i kupuju ih kao originale.
Nije mu se moglo doskočiti. Ja to nisam ni želeo. Želeo sam samo da ne mislim na nešto drugo. Kada sam polazio od Beti, Karmen je odjednom rekla: — Siromah gospodin Moler! Sada gori u krematorijumu! — Idiotizam što ga još uvek označava kao gospodina dražio me je, ali to je bilo smešno — ono što je ostalo kao zubobolja, bio je krematorijum. To nije bila samo slika. Ovo mi je bilo poznato. Znao sam šta se dešava kada se mrtvac u vatri uspravlja kao da podnosi poslednji užasan bol, a lice se unakazi kidajući se, obavljeno plamenom izgorele kose. Znao sam kako izgledaju oči u vatri.
— Stari Openhajmer — nastavio je Silvers ugodno — imao je lepu zbirku, ali je sa njom imao nevolja. Dva puta su mu ponešto ukrali. Jednom mu je vraćeno, ali je slike morao visoko osigurati da bi bio zaštićen. Postale su mu suviše skupe. Osim toga, on ih je zaista voleo, a novac od osiguranja ne bi mu bio nikakva naknada. Iz straha od ovih krađa nije se više usuđivao da izađe iz kuće. Najzad je našao rešenje: sve je prodao jednom muzeju u Njujorku. Odjednom je bio slobodan, mogao je putovati kud je hteo, kad je hteo, imao je dovoljno para za sve svoje prohteve. A kada bi zaželeo da vidi svoje slike, odlazio je u muzej gde su se drugi ljudi brinuli oko osiguranja i krađa. On je sa visine i s prezirom gledao na sopstvenike i skupljače, kod kojih se ne zna da li su slike njihovi zarobljenici ili su oni zarobljenici svojih slika. — Silvers se opet smejao svojim grlenim smehom.
— Ideja nije loša!
Posmatrao sam ga sagorevajući od zavisti. Kakav odnegovan životi Uljuljkuje se sa nešto cinizma, ironije, u zdravom grubom poslu i u odsjaju vatri što su dolazile od agonije umetnosti, koje su ovde postajale udobna kaminska vatra. Ko je to razumevao, mogao je na tuđim vulkanima takođe kuvati svoje jelo i peći svoj file minjon. Kad bi se to moglo naučiti! Međutim, da li sam to zaista želeo. Nisam znao, ali danas sam to hteo. Bojao sam se da se vratim u svoju sivu hotelsku sobu.


Već sa ugla sam video „rols-rojs” kako stoji pred hotelom. Pošao sam brže da bih još sustigao Natašu Petrovnu. Kada čovek nešto veoma želi, to sam isuviše često doživljavao, to mu se u poslednjem trenutku izjalovi.
— Eto ga — rekla je Nataša kada sam ušao u plišanu odaju. — Da mu damo odmah jednu votku, ili je već suviše toplo za to?
— Trebalo bi da naučimo da pravimo „moskou mjul” — rekao sam. — Leta u Njujorku izgledaju kao leta u džinovskoj kuhinji. Drugačije no u Parizu.
— Danas sam opet hohštaplerka — izjavila je Nataša Petrovna. — „Rols-rojs” sa Šoferom je moj do jedanaest sati. Hoćete li da rizikujete da me još jednom izvedete?
Pogledala me je izazivački. Presavijao sam svoj novac.
— Kuda? — pitao sam.
Ona se srne jala. — Ne „Lonšan”. Povezimo se do Centralnog parka da pojedemo po jedan hamburger.
— Sa „koka-kolom”?
— Sa pivom, da bi se sačuvale vaše evropske navike.
— Dobro.
— Htela je mene takođe da povuče — rekao je Meljikov — ali ja sam pozvan kod Raula.
— Na pogrebnu svečanost ili na radosni obed? — pitala je Nataša.
— Na poslovan razgovor. Raul hoće da se iseli i uzme pod kinju stan. Hoće sa Džonom da bude buržujski. Ja treba da ga razuverim u to. Naredba šefa.
— Kog šefa? — pitao sam.
— Čoveka čiji je ovaj hotel.
— To zvuči kao da smo mi „Ric”. Ko je taj tajanstveni šef? Jesam li ga već video?
— Ne — odvratio je Meljikov kratko.
— Jedan gangster s porodicom — rekla je Nataša.
Meljikov se obazreo okolo. — Ne bi trebalo tako da govorite,
Nataša. To je nezdravo.
— Ja ga poznajem. Stanovala sam ovde. Debeo je, sunđerast, nosi suviše tesna odela i hteo je da spava sa mnom.
— Nataša Petrovna! — rekao je Meljikov oštro.
— Dobro, Vladimire, zbog vas. Govorimo o nečem drugom. Ali on je hteo da spava sa mnom.
— Ko to ne bi hteo, Nataša. — Meljikov se opet smeškao.
— Uvek onaj koji nije pravi, Vladimire. To je prokleta sudbina. Dajte mi još jednu malu votku. — Obratiia se meni. — Votka je ovde tako dobra zato što šef ima učešće u jednoj fabrici rakije. Zato je dobijamo čak i jevtinije. Takođe i zato što šef još uvek nije potpuno odustao od namere da spava sa mnom. On je isuviše strpljiv. U tome je njegova snaga.
— Nataša! — rekao je Meljikov.
— Dobro, hajdemo već. Ili hoćete još jednu gangstersku votku? — pitala me je.
Vrteo sam glavom.
— On radije čeka „rols-rojs”-votku — izjavio je Meljikov.
— Bolje uzmite ovde jednu — rekla mi je Nataša. — U „rols-rojsu” stoji, nekim neobjašnjivim udarom sudbine, samo boca šeri-brendija iz Kopenhagena. Mora da se sopstvenik vozila juče izvezao u šetnju sa nekom damom.
Izišli smo. Na ulici je stajao šofer i pušio. — Nećete li vi da vozite, gospodine? — pitao me je.
— Taj „rols-rojs”? Ne bih se usudio. Osim toga nemam vozačku dozvolu. I treće, ne umem da vozim.
— Kako je to lepo! Ništa dosadnije od jednog amatera trkačkog vozača!
Pogledao sam je. Izgleda da je dosada bila nešto čega se plašila. Voleo sam Natašu. Ona je bila sigurnost, zato je verovatno volela pustolovine koje sam ja mrzeo; one su dugo bile moj svakidašnji hleb. Suv hleb. Suv kao lisice na rukama.
— Hoćete li zaista u zoološki vrt?
— Zašto ne! Restoran još nije zatvoren. Sedite napolju i posmatrate klovnove, morske lavove. Tigrovi odlaze na spavanje. Golubovi sleću na stolove. Čak i veverice dolaze na terasu. Gde je čovek bliže raju?
— Verujete li da će elegantni šofer „rols-rojsa” biti zadovoljan ako mu za ručak ponudimo hamburger s mineralnom vodom? Alkohol verovatno ne srne da pije.
— Baš vi to znate! Loče kao žedan konj. Danas svakako ne. Mora da uzme svog gospodara iz pozorišta. A hamburgeri su mu strast. Moja takođe.
Bilo je vrlo tiho, tamo je bilo samo još malo ljudi. U drveću je visio suton. Mrki medvedi su se spremali na počinak. Samo su beli medvedi neprestano plivali gore-dole po svojim malim bazenima. Džon, šofer, po strani je jeo tri velika hamburgera premazana sosom od paradajza i kisele krastavce. Uz to je pio kafu.
— Šteta je što se noću ne može šetati po Centralnom parku — rekla je Nataša. — Za jedan sat to će biti opasno. Četvoronožne grabljive životinje tada odlaze da spavaju, a dvonožne se bude. Gde ste bili danas? Kod vaše životinje grabljivice slika?
— Da. On mi je na jednom Degau objasnio život. Svoj život. Ne život Degaa.
— Čudnovato koliko saveta čovek svuda može da dobije, jel’tе?
— Vi takođe?
— Stalno. Svako hoće neprekidno da me vaspitava i svako sve zna bolje od mene. I u tu gotovu mudrost čovek bi trebalo da veruje, da je sreća svuda kod kuće. Ali nije tako. Čovek je veliki u planovima — za druge.
Gledao sam je. — Nalazim da vama nije potrebno mnogo saveta.
— Potrebno mi je beskrajno mnogo. Ali mi oni ne koriste. Ja uprkos tome radim sve obrnuto. Neću da budem nesrećna, ali to jesam. Neću da budem sama, ali sam to uvek. Vi se sada smejete. Mislite da poznajem mnogo ljudi. To je tačno. Ali ono drugo je takođe tačno.
Izgledala je vrlo ljupko dok je u sutonu među poslednjim dozivima grabljivih životinja brbljala tu detinjastu glupost. Slušao sam je i imao sam odlično osećanje kao danas posle podne kod Silversa; koliko je neshvatljivo daleko taj život izgledao udaljen od moga. Njega su pokretala, kao i onaj drugi, jednostavna uzbuđenja, razumne nesreće i neshvatanje da sreća nije stanje, već talas u vodi, ali ni kod jednog nije vrebala u senci orestovska obaveza osvete, neka mračna nevinost, neko gušenje u krivici i neki svežanj Erinija koje su stražarile nad uspomenom. Koliko su bili srećni i vredni zavisti sa svojim uspesima, svojim umornim cinizmom, svojim duhovitim šalama i svojim bezazlenim nesrećama, u kojima je gubitak u novcu ili ljubavi već bio granica. Svi su sedeli preda mnom kao ukrasne ptice nekog drugog stoleća i cvrkutali. Kako bih voleo da budem jedan od njih, da zaboravim i da sa njima cvrkućem.
— Čovek gubi hrabrost — rekla je Nataša. — Veruje da se može navići na razočaranja. To nije tačno. Ona svaki put sve više bole. Ona bole tako da se čovek uplaši. To je kao da se svaki put više opeče. I svaki put sporije zarasta. — Naslonila je glavu na ruku. — Ne želim da se još koji put opečem.
— Kako hoćete da postignete to? — pitao sam. — Da odete u manastir?
Načinila je jedan nestrpljiv pokret. — Čovek ne može da pobegne od samog sebe.
— Ipak, može se. Jednom. Ali se otuda ne može vratiti — rekao sam i mislio na Molera kako je usamljen u Njujorku jedne vrele noći visio o lusteru — u svom dobrom odelu i čistoj košulji na koju nije bio stavio kravatu, kao što mi je Lipšic ispričao. Kravata bi gušenje učinila mučnim, mislio je. Ja u to ne bih verovao. Izgledalo mi je kao da neko ko se vozi železnicom, veruje da će brže stići ako po hodniku Seta tamo-amo. Rabinoviča je ta tema dražila, sa neličnom radoznalošću naučnika hteo je da o tome naširoko raspravlja. Ja sam tada bio otišao.
— Pre nekoliko dana ste mi izjavili da ste nesrećni — rekao sam. — A onda ste mi posle toga kazali da to nije tačno. Ide li to tako brzo kod vas? Ala ste vi srećni!
— Nijedno nije bilo tačno. Jeste li zaista tako naivni? Ili me ismevate?
— Ni jedno ni drugo nije tačno? — rekao sam. — Naučio sam da nikoga ne ismevam i naučio sam da prvo verujem u sve što mi se kaže. To uprošćava mnoge stvari.
Nataša me je gledala sa sumnjom. — Vi ste čudni — rekla je zatim. — Govorite kao star čovek. Jeste li želeli nekada da postanete sveštenik?
Smejao sam se. — Nikada.
— Ponekad tako delujete. Zašto ne ismevate druge ljude? Vi ste toliko ozbiljni, i humor bi vam dobrodošao! Ali Nemci...
Odmahnuo sam rukom. — Znam. Nemci nemaju humora. To je čak tačno.
— A šta imaju umesto toga?
— Schadenfreude. Nemačka reč koja se ne može prevesti. Isto što vi označavate kao humor: druge ismevati.
Za trenutak je bila zbunjena. — Pogođeno, profesore. Ala sve vi temeljni!
— Kao kakav Nemac — rekao sam smejući se.
— I ja sam nesrećna. Ili prazna. Ili sentimentalna. Ili opečena. Ne razumete li to?
— O, da.
— Ima li toga i kod Nemaca?
— Bilo je. Ranije.
— Kod vas takođe?
Kelner je prišao stolu. — Šofer pita da li može da poruči porciju sladoleda. Vaniliju i čokoladu.
— Dve — rekao sam.
— Sve vam se mora izvlačiti iz usta — rekla je Nataša Petrovna nestrpljivo. — Ne možemo li mi najzad jednom da vodimo pametan razgovor? Vi ste takođe nesrećni?
— Ne znam. Nesrećan je nekako blaga reč.
Gledala me je dirnuto. Što se više smrkavalo, to su joj oči bivale svetlije. — Onda nam se upravo ništa ne može desiti — rekla je konačno gotovo bojažljivo. — Oboje se nalazimo u škripcu.
— Ništa se ne može dogoditi — potvrdio sam. — Mi smo oboje opečena deca i pakleno oprezna.
Došao je kelner s računom. — Mislim da se ovde zatvara — rekla je Nataša.
Za trenutak sam osetio staru paniku. Nisam hteo večeras da budem sam i bojao sam se da Nataša hoće već da ide.
— Zar nemate kola sve dok se pozorišta ne zatvore? — pitao sam.
— O, da. Hoćemo li se dotle provozati okolo?
— Vrlo rado.
Ustali smo. Terasa i zoološki vrt bili su sasvim prazni. Pomrčina sa crnim zastavama visila je u drveću. Moglo se imati osećanje da je čovek na nekom seoskom trgu gde su se u bunaru tiho pljuskajući se kupali morski lavovi kao crnačka deca, a dalje su bile staje za bivole i zebue.
— Je li to već čas kada Centralni park postaje opasan?
— To je prvo čas tipova koji kradimice posmatraju i perverznih. Oni se prikradaju klupama na kojima se ljube ljubavni parovi. Čas džeparoša, nasilnika i zločinaca dolazi docnije, kada se potpuno smrači. Isto tako i čas bandi koje okolo skitaju.
— Zar policija ne može ništa da uradi protiv toga?
— Ona se vozi putevima i ima patrole, ali park je ogroman i svuda se može sakriti. Šteta. Bilo bi lepo kada bi leti bilo drugačije. Sada se nema čega bojati; mi nismo sami.
Uhvatila me za ruku: „Sada se nema čega bojati, mi nismo sami”, mislio sam i osećao je pored sebe. Pomrčina nije bila opasnost; ona je štitila i ćutala i imala tajni koje su iz nje zračile kao uteha. Osetio sam gotovo bezimenu nežnost, nežnost koja još nije imala ime, još nije bila ni za koga vezana, koja je lebdela slobodno kao dah u kasnoj letnjoj večeri, a ipak je već bila blaga prevara. Ona nije bila čista, već mešavina raznih osnova, u njoj je bilo straha i strepnje da bi se prošlost ponovo mogla podići, pri tome je bilo kukavičluka i želje da se još ne propadne u onom tajanstvenom međuvremenu bespomoćnosti koja vreba, a koja se nalazi između spasenja i bekstva, što je bilo slepo pipanje po njoj, ono koje se hvata svega što izgleda kao skrivenost. Osećao sam stid zbog toga, ali sam se površno tešio time što ni Nataša takođe nije bila mnogo drukčija, što je ona takođe bila kao biljka koja se hvatala za najbliže, ne pitajući mnogo i bez suviše velikog poštenja. Nije htela da bude sama u jednom poremećenom periodu svoga života, a ni ja sam nisam to takođe više želeo. Sa svim tim skrivenim osnovama lebdela je oko nas ta topla, laka nežnost koja izgleda da je tako bezopasna zato što još nije imala nikakvo ime i što nije poznavala bol koji zgrabi kao orlovska kandža, pa joj se zbog toga tako lako predajemo.
— Obožavam te — rekao sam iznenadno, na moje sopstveno iznenađenje i mimo svoje volje dok smo koračali kroza zasvođeni drvored sa žutim fenjerima koji je vodio u Petu aveniju, a pred nama je bila široka šoferova senka. — Ne poznajem te, a obožavam te, Nataša — ponovio sam i primetio da sam je prvi put oslovio sa ti.
Okrenula se k meni. — To nije tačno — odvratila je. — Lažeš i to nije istina. Ali uprkos tome reci, dobro je čuti tu rečenicu.


Probudio sam se, ali je malo potrajalo dok sam sebi mogao razjasniti da sam sanjao. Tek postepeno sam počeo raspoznavati tamnije konture svoje sobe, svetlije konture prozora i slabašan sjaj crvenkaste njujorške noći. To je bilo žilavo, sporo buđenje kao da se moram izvlačiti iz gliba u kome bih se gotovo udavio.
Osluškivao sam. Verovatno sam vikao. Uvek sam vikao kad sam sanjao taj san, a dok bih se iz njega povratio, svaki put je dugo trajalo. Sanjao sam da sam nekoga ubio i zakopao u jednom vrtu obraslom u korov kraj potoka, da su ga posle dužeg vremena pronašli, da se neka nevolja došunjala do mene i da će me uhvatiti. Nikada nisam znao tačno da kažem da li sam to ubio ženu ili čoveka. Takođe nisam znao zbog čega sam to učinio, a izgledalo mi je isto tako kao da sam još u snu zaboravio da sam to učinio. Tim neprijatniji je bio užas i duboka preneralženost koji su me pratili dugo posle buđenja, kao da je san ipak bio istina. Noć i nagla preplašenost su razvalili sve zaštitne ograde koje sam oko sebe bio sagradio. Okrečena prostorija u krematorijumu sa kukama za vešanje i mrljama po nijma, koje su poticale od glava u grču koje su otrle kreč, ponovo je bila tu u sparnoj noći, a skeletna ruka na podu, koja se još micala i krupan glas koji je naređivao: „Gazi! Hoćeš li, smrdljiva mrcino, da gaziš? Hajde ili ću te ohladiti! Tebe, svinju, ćemo još i obesiti, ali lagano, s uživanjem!” Ponovo sam čuo glas i gledao hladne, podrugljive oči i po stoti put sam sebi rekao da bi me on ubio kao sobnu muvu, kao što je i desetine drugih zatvorenika sa zadovoljstvom poubijao, da to nisam bio učinio, čekao je samo na to da oklevam. Uprkos tome osećao sam kako je svaki put iz mojih pazuha curio znoj i ja sam kao i uvek stenjao, bespomoćno i skoro da povraćam. Taj debeo glas i te sadističke oči morali su da budu ugašeni. „Mere”, mislio sam. Egon Mere. Docnije su me pustili na slobodu u jednom od onih toliko protivrečnih spopadaja režima, jer nisam bio Jevrejin, i pobegao sam. Holandska granica nije bila daleko; poznavao sam je i imao sam pomoć, ali sam znao da će mi se to lice pojaviti još jednom pre no što umrem.
Sedeo sam na svom krevetu, visoko zgrčenih nogu, kao iznutra ukočen u toj kratkoj letnjoj noći. Sedeo sam tako i mislio na sve ono što sam želeo da zatrpam i zakopam, i opet iznova, da to nije bilo mogućno i da se moram vratiti, da pre toga ne smem skončati i da iz užasa i očajanja učinim kraj, onako slično kao Moler. Morao sam da ostanem u životu i da se spasem, a bilo je svejedno čega bih se mašio. Znao sam da noć sve čini dramatičnijim i da vrednosti i pojmove uveličava, ali ja sam uprkos tome sedeo i osećao avetinjsko krilo kajanja, bespomoćnog besa i žalosti. Sedeo sam tako, noć je postala siva, razgovarao sam sa sobom kao s kakvim detetom, čekao sam dan, a kada je on došao, bio sam slomljen, kao da sam se čitavu noć s nožem u ruci borio protiv jednog beskrajnog zida od crne vate koja nije bila oštećena.

XIV


Silvers me je poslao Kuperu, čoveku koji je bio kupio igračicu od Degaa. Trebalo je da mu odnesem sliku i da mu pomognem da je okači. Kuper je stanovao na četvrtom spratu jedne kuće u Park aveniji. Očekivao sam da će me na vratima prihvatiti sluga, ali Kuper me je lično primio u košulji. — Uđite — rekao je. — Trebaće nam vremena da nađemo mesto za tu zelenoplavu damu. Hoćete li viski? Ili više volite kafu?
— Hvala, rado pijem kafu.
— Ja ću viski. Na ovoj vrućini jedino pametno.
Nisam protivrečio. Stan je bio veoma hladan, u njemu je bio lak grobni vazduh veštački rashlađenih i provetrenih prostorija. Kuperova glava je u njemu sijala kao zreo patlidžan. To je još bilo pojačano nameštajem, francuskim, Luj XV, gotovo sve optočeni ili pozlaćeni komadi, kitnjast, pomešan sa malim italijanskim foteljama, jednom dražesnom, malom, žutom venecijanskom komodom. Na prekrivenim zidovima bili su okačeni francuski impresionisti.
Kuper je skinuo hartiju sa Degaa i metnuo ga na stolicu. — To je bila prevara sa slikom, jel’tе? — pitao je. — Silvers je tvrdio da ju je poklonio svojoj ženi i da će ona napraviti lom kada dođe kući! Kakav blef!
— Jeste li je vi zbog toga kupili? — odvratio sam.
— Naravno da ne. Kupio sam je zato što sam želeo da je imam. Znate li vi koliko je Silvers tražio za nju?
— Pojma nemam.
— Trideset hiljada dolara.
Kuper me je gledao ispitivački. Odmah sam znao da laže i da hoće da me ispita. — Šta velite? — rekao je. — Mnogo novca, zar ne?
— Za mene bi to bilo mnogo novca.
— Kako? Šta biste vi za nju platili?
Smejao sam se. — Baš ništa.
— Zašto ne? — pitao je Kuper vrlo brzo.
— Nemam para za to. Između mene i ničega trenutno se nalazi oko trideset pet dolara.
Kuper nije popuštao. — Šta biste platili kad biste imali novca za to?
Imao sam osećanje da sam za jednu kafu dovoljno bio ispitan. — Sve što bih imao — odvratio sam. — Vi treba samo da date da se vaše slike procene i onda biste znali kako je oduševljenje za umetnost u isto vreme dobar posao. Boljeg posla nema. Verujem da bi vam je Silvers rado ponovo otkupio sa visokom zaradom.
— Mangup! Da bi mi je nedelju dana kasnije ponudio sa pedeset procenata povišenja.
Kuper je pućkao kao ćuran kad se najede — zadovoljan i više ne izazivački. — Dakle, gde ćemo da okačimo igračicu?
Prošli smo kroza stan. Za to vreme su Kupera pozvali na telefon. — Osmotrite samo okolo — doviknuo mi je. — Možda ćete već naći neko mesto.
Stan je bio namešten istančanim ukusom. Kuper je morao vrlo mnogo da razume ili je imao odlične savetnike, verovatno i jedno i drugo. Vodila me je jedna devojka. — Ovde je spavaća soba gospodina Kupera — rekla je — tu bi još bilo mesta.
Iznad širokog kreveta u mladalačkom stilu bio je okačen šumski pejzaž sa jednim jelenom koji riče i nekolikim košutama, a napred se nalazio izvor. Zanemeo, posmatrao sam gadnu petljavinu od dela. — Je li gospodin Kuper ovo sam slikao? — pitao sam potom. — Ili je nasledio od svojih roditelja.
— To ne znam. On to ima od kada sam ja ovde. Divno, zar ne? Tako verno prirodi!
— To je ono. Vidi se para pred jelenovom gubicom. Je li gospodin Kuper lovac?
— Nije, koliko ja znam.
Osvrnuo sam se okolo i otkrio preko puta jedan Cimov venecijanski pejzaž. Skoro su mi suze potekle od dirnutosti što sam otkrio Kuperovu tajnu. Tu, u svojoj spavaćoj sobi nije morao da zauzima pozu. To je bilo ono što je on zaista voleo. Sve ostalo je bilo površinski sloj, posao i možda čak izvesna sklonost, ko bi to mogao znati i ko bi to hteo. Ali onaj jelen koji riče, to je bila strast, a ova sentimentalna studija o Veneciji, to je bila romantika.
— Hajdemo dalje — rekao sam devojci. — Ovde je sve tako da bi to čovek samo uznemirio. Ima li gore još prostorija?
— Gore je potkrovlje i jedan mali salon.
Povela me je sprat više. Iz sobe za rad čuo sam Kupera kako osornim glasom urla zapovesti u telefon. Bio sam silno radoznao da li je radna soba bila nameštena slično spavaćoj: jedan drugi jelen koji riče ne bi bio neskladan.
Zastao sam u vratima koja vode na terasu. Dole se prostirao Njujork u sparnoj letnjoj žezi kao kakav afrički grad sa oblakoderima, koliko se moglo videti. Na horizontu se naslućivalo more. Ovo je bio grad od kamena i čelika i delovao onim što i jest: nije nastajao postepeno niti organski rastao, nije imao patine stoleća, već su ga odlučno i brzo sagradili odlučni ljudi koji nisu bili ometani tradicijama i čiji vrhovni zakon nije bila lepota već celishodnost, što će reći opet jedna nova, odvažna, antiromantična, antiklasična, moderna lepota. „Čovek treba da vidi Njujork odozgo”, mislio sam, „ne odozdo, vrata ispruženog gore ka oblakoderima. Oni su odozgo delovali mirno, kao žirafe u krdu zebra, gazela i džinovskih kornjača.” Čuo sam Kupera kako se brekćući vukao uza stepenice. — Jeste li našli neko mesto?
— Tu — rekao sam i pokazao na terasu. — Ali sunce bi je uskoro razorilo. Jedna igračica nad tim gradom, to bi bilo nešto. Možda u salonu odmah ovde? Na zidu okrenutom od sunca.
Ušli smo unutra. Salon je bio vrlo svetao, sa belim zidovima i nameštajem presvučenim šarenim pamučnim platnom. Na jednom stolu stajale su tri kineske bronze i nekoliko igračica iz doba Tanga. Pogledao sam Kupera. Šta li je osećao? Ne bi li on pre želeo da ima tri kondira umesto Ku-bronzi, a porculanske patuljke umesto igara u terakoti? — Tamo — rekao sam. — Na zidu iza bronzi. Zelenoplava patina bronzi ima isti ton kao lepršave suknjice igračica. — Kuper se zagledao i još uvek je brektao. Držao sam sliku prema zidu. — Onda se mora napraviti rupa u zidu — rekao je konačno. — A kada se slika docnije skine, ostaje rupa.
— Onda možete tu da okačite isto tako neku drugu sliku — rekao sam i začuđeno posmatrao Kupera. — Osim toga, rupa se može tako zagipsati da se ne primeti. — Kakva cicija! Ali on je na taj način verovatno napravio svoje milione. Čudnovato, ali to me nije sekiralo, u spavaćoj sobi jelen koji riče mirio me je sa svačim. Za Kupera je sve ostalo u njegovom stanu bilo pomalo neprijateljsko, a on to nije potpuno razumevao. Isto toliko koliko je upravo razumevao da za to treba izdati dosta novca. To je i bio razlog zbog koga me je hteo iskušati. On nije pouzdano poznavao kombinaciju umetnost-novac i u tome se čak podudarao s pravim ljubiteljima.
Kuper se najzad opredelio. — Ali napravite malu rupu.
— Najmanju mogućnu. Pogledajte ove dve kukice: treba im samo jedan tanak ekser pa će ipak držati veliku sliku.
To sam brzo završio. Kuper je ostao nepoverljiv. Ja sam, međutim, iskoristio vreme da posmatram kineske bronze i da ih uzmem u ruku. Odmah sam osetio blagu toplinu patine koja je istovremeno izgledala hladna. To su bile vrlo lepe bronze i one su mi davale naročito osećanje mračnog doma, bile su tako savršene da nisu odavale ništa drugo, već samo to da su savršene, to neopisivo osećanje koje čovek ima jednoga trenutka kada shvati da je ta neumorna, bujna horda, koja je kratko vreme lutala po zemljinoj lopti, uspela stvoriti nešto što se može označiti kao iluzija „večnosti”.
— Razumete li se nešto u to? — pitao je Kuper.
— Malo.
— Koliko vrede? — pitao je gotovo odmah i ja bih ga mogao zagrliti, toliko je bio onakav kakav je i unapred je čovek mogao videti šta hoće.
— One se ne mogu platiti.
— Šta? Kako? One predstavljaju bolji predmet za ulaganje kapitala no slike?
— To ne, — odvratio sam i odmah postao oprezan da ne bih Silversa udario s boka — ali one su vrlo lepe. Boljih nema ni u muzeju „Metropoliten”.
— Zaista? Gle, gle, gle! Nekakav mangup mi ih je jednom naturio.
— Vi baš imate sreće.
— Mislite? — srne jao se kao šest ćurana i ispitivački me gledao. Verovao sam da je razmišljao da li da mi da kakvu napojnicu, ali onda je odustao. — Hoćete li još malo kafe?
— Hvala.


Vratio sam se Silversu i podneo mu izveštaj. — Ta matora derikoža — izjavio je Silvers. — On to uvek pokušava kada mu nekoga pošalju. Rođeni okazioni kupac. Počeo je sa kolicima na jedan točak punim starog gvožđa, a onda je prodavao vozove pune starog gvožđa. Docnije je ušao u poslove s oružjem. U pravo vreme. Pred rat. Revnosno je isporučivao oružje i staro gvožđe u Japan. Za svakog Degaa koga on kupi, mora nekoliko stotina ili hiljada ljudi da izgube život.
Nikada nisam video Silversa tako jetkog. Poređenje sa Degaom bilo je naravno lažno, ali uprkos tome ostalo mi je u glavi. Laži imaju veću sposobnost istrajnosti no istine. — Zašto mu onda prodajete ponešto? — pitao sam. — Niste li vi onda sukrivac?
Silvers se smejao, još uvek besan. — Zašto? Zato što prodajem. Ja svoj posao ne mogu da obavljam kao jedan kveker! I sukrivac? U čemu? U ratu? Smešno!
S mukom sam pokušavao da ga umirim, to je zato što sam hteo logički da mislim! Tako nešto dovodi uvek do nesporazuma.
— Ne podnosim te trgovce smrću — rekao je Silvers najzad smirenije. — Ipak! Uzeo sam mu pet hiljada dolara više no što sam sliku bio taksirao, trebalo je da mu zaračunam još pet hiljada više!
Doneo je sebi viski i sodu. — Hoćete li i vi jednu?
— Hvala. Već sam kafe suviše pio.
„Takva treba da bude osveta”, mislio sam. „U brojevima! Kada bi se to moglo, čovek bi se izvukao iz čitavog mračnog gliba svoje prošlosti.” — Vi to sigurno možete da nadoknadite — rekao sam. — On će možda uskoro opet doći. Ja sam mu rekao da bi drugi Dega sa onim koga je kupio činio divan par i da ja, ali to je samo moj lični ukus, ovoga koji je još ovde smatram umetnički gotovo još interesantnijim.
Silvers me je gledao zamišljeno. — Vi se razvijate! Hajde da se kladimo. Ako Kuper u roku od mesec dana opet dođe zbog Degaa, dobićete sto dolara.


Pred hotelom „Plaza” iznenada sam ugledao Natašu. Ona je prelazila preko trga sa razgranatim drvećem u pravcu Pedeset devete ulice. To je prvi put da sam je ugledao po danu. Išla je brzo, malo pognuta, krupnim koracima, i nije me videla.
— Nataša — rekao sam kada sam bio blizu nje. — Da li razmišljaš koju dijademu za večeras da pozajmiš od „Van Klifa i Arpelsa?”
Za trenutak je bila iznenađena. — A ti? — odvratila je. — Jesi li ukrao jednoga Renoara od gospodina Silversa da bi platio svoj račun u „Moroku”?
— U tome je razlika — uzdahnuo sam. — Ja mislim na pozajmice, a ti odmah na pljačku. Ti ćeš više postići u životu.
— Ali zato će on možda biti kraći. Hoćeš li sa mnom, da jedemo?
— Gde?
— Hoću da te pozovem — rekla je smejući se.
— To ne ide. Za žigola sam već suviše star. A takođe imam isuviše malo šarma.
— Ti ga uopšte nemaš, ali svejedno je. Pođi sa mnom i pusti svoje moralne sumnje. Mi svi ovde jedemo u abonmanu. Niko ne plaća pre kraja meseca. O tvom dostojanstvu su se, dakle, pobrinuli. Osim toga, htela bih da se nađeš sa nekim. Jedna stara dama. Vrlo bogata, hoće da kupi slike. Pričala sam joj o tebi.
— Ali Nataša! Ta ja ne prodajem slike!
— Ti ne, ali Silvers. A ako mu dovedeš mušteriju, daće ti proviziju.
— Šta?
— Proviziju. To je uobičajeno. Zar ne znaš da polovina ljudi živi od uzajamnih provizija?
— Ne.
— Onda to moraš da naučiš. A sada hajde. Gladna sam. Ili se plašiš?
Gledala me je izazivački. — Vrlo si lepa — rekao sam.
— Bravo.
— Ako nešto bude od provizije, moraš poći sa mnom na kavijar i šampanjac.
— Bravo. Saglasna. Je li onda najzad dovoljno učinjeno za tvoju etiku?
— Dovoljno. Sada se samo još plašim mesta.
— Toliko drugačiji od drugih ti baš nisi — rekla je Nataša.
Restoran je bio prilično pun. Imao sam osećanje da dolazim
u nekakav elegantan kavez sa leptirima, čavkama i papagajima. Kelneri su se vijali okolo. Nataša je, kao i uvek, poznavala mnogo ljudi.
— Verujem da poznaješ pola Njujorka — rekao sam.
— Glupost. Poznajem besposličare i ljude koji se bave modom. Kao i ja. Da se ponovo ne bi plašio mesta, da pojedemo letnji meni.
— Letnji meni je lep naziv.
Ona se smejala. — To je drugo ime za dijetu. Čitava Amerika jede po nekoj dijeti.
— Zašto? Ovde svi izgledaju prilično zdravi.
— Da se ne bi ugojili. Amerika pati od opsesije mladosti i vitkosti. Svako želi da ostane mlad i vitak. Ovde se ne pita za godine. Dostojanstveni savetnik, koga su u staroj Grčkoj visoko poštovali, u Americi bi bio uklonjen u starački dom. — Nataša je pripalila cigaretu i namignu mi. — Sada nećemo da govorimo o tome kako najveći deo sveta gladuje. Ti bi ipak to hteo, ili ne?
— Nisam tako zao kao što ti izgleda. Nisam mislio na to.
— No, no!
— Mislio sam na Evropu. Tamo se još ne gladuje tako mnogo, ali imaju mnogo manje za jelo.
Posmatrala me je poluzatvorenih očiju. — Ne misliš li da bi za tebe bilo sasvim dobro da manje misliš na Evropu? — pitala je.
Bio sam iznenađen što je primetila. — Pokušavam da ne mislim na nju.
Ona se smejala. — Eno dolazi stara bogata gospođa.
Očekivao sam krupnu nadu venu afričku zmijurinu koja bi odgovarala Kuperu. Umesto toga, došla je jedna ljupka osoba, sa srebrnim kovrdžama i rumenim obraščićima, o kojoj bi se moglo pretpostaviti da je oduvek bila pažena i negovana i da nikad nije izašla iz svog bića-lutke. Imala je oko sedamdeset godina, a bez natezanja je izgledala kao od pedeset. Kod nje je čak i starost delovala kao ovlaš zgužvana svilena hartija u koju je bila uvijena. Ona se videla samo na vratu i rukama. Oko vrata je zbog toga nosila neku vrstu ogrlice od četiri niske bisera jedne nad drugom, koje su mnogo pokrivale, a ženu činile još ljupkijom i sitnijom.
Interesovala se o Parizu i ispitivala me. Klonio sam se da joj bilo šta pričam o svom tamošnjem životu, ponašao sam se kao da tamo nije rat. Posmatrao sam Natašu i pričao o Seni, o ostrvu Sen Luj, Keju de Gran Ogisten, o letnjim popodnevima u Luksemburgu i večerima na Jelisejskim poljima i u Boa. Nije mi bilo teško govoriti o tome jer sam posmatrajući Natašu primetio kako su joj oči postajale nežnije.
Uskoro je stiglo jelo i posle nepunog sata gospođa Vimper se oprostila. — Hoćete li sutra po podne u pet sati doći da me uzmete? — pitala me je. — Potom možemo da odemo u galeriju Silvers.
— Rado — i hteo sam još nešto da kažem, ali Nataša me je gurnula nogom ispod stola, pa sam ućutao.
Nataša se smejala. — Bilo je bezbolno, je li? Hteo si joj naravno objasniti kako ti za Silversa samo otvaraš sanduke, zar ne? Nije nužno. Ovde ima mnogo ljudi koji se bave time da daju savete bogatim bespomoćnim ljudima i da ih vode trgovcima umetničkim predmetima sa kojima su povezani.
— Agenti! — rekao sam.
— Savetnici — odvratila je Nataša. — Ljudi vredni poštovanja, koji od razbojničkih trgovaca umetničkim predmetima štite jadne, bespomoćne milionare. Hoćeš li ići k njoj?
— Da — rekao sam.
— Bravo!
— Iz ljubavi prema tebi.
— Dva puta bravo.
— Otvoreno da priznam, i inače bih išao tamo. Potkupljiviji sam no što misliš.
Ona je lako pljeskala rukama. Postepeno postaješ gotovo dražestan.
— Čovek, je li? I u tvojoj klasifikaciji?
— Još ne sasvim. Ali spomenik koji se već kreće.
— Sve je išlo tako iznenađujuće brzo. Gospođa Vimper ne zna ništa o meni.
— Govorio si o stvarima koje ona voli: Pariz, leto u Boa, Sena u jesen, kejovi, knjižare tamo...
— Ali ni reči o slikama.
— To joj se naročito dopalo. Bilo je mudro od tebe. Ništa o poslu.
Išli smo sasvim ugodno duž Pedeset četvrte ulice. Osećao sam se veselo i lako. Zastali smo pred jednom radnjom sa starinama. U njoj su bile izložene egipatske ogrlice. Svetlele su tirkizno plavo, a kraj njih je stajao jedan veliki ibis. Iz aukcionog lokala „Savoja” dolazili su ljudi noseći ćilime. Bilo je lepo osetiti život. Koliko je mogla da bude udaljena jedna noć!
— Hoću li te večeras ponovo videti? — upitao sam.
Ona je klimnula glavom.
— U hotelu?
— Da.
Vratio sam se istom ulicom. Sunce je bilo prašnjavo. Mirisalo je na izduvne gasove, a vazduh je bio vreo. Zastao sam pred aukcionom kućom „Savoja” i najzad ušao unutra. Prostorija je bila upola puna i vladalo je neko dremljivo raspoloženje. Aukcionar je stajao na nekakvoj govornici i izvikivao ponude. Aukcija ćilima je bila prošla i sada su se licitirale figure svetaca. Donosili su ih na jednu binu i postavljali, jednu za drugom; to je delovalo gotovo kao da se pripremaju za neko novo mučenje. Neke su bile još uvezane i na bini su bile raspakivane. Sve je bilo vrlo jevtino, šarene figure se nisu mnogo tražile. U ratnim vremenima sveci se pre stavljaju u zatvor. Ponovo sam izišao i posmatrao izloge. Među teškim renesansnim komadima nameštaja stajale su dve kineske bronze, jedna je bila kopija iz doba Minga, to se lako moglo videti, ali druga je mogla biti prava. Patina je bila rđavo i možda čak suviše obrađena, uprkos tome je na njoj bilo nečega što je izgledalo pravo. Izgledalo mi je da je neko ko nije dobro razumevao bronzu držao za kopiju i da je pokušao da je prefalsifikuje. Vratio sam se u polutaman lokal i umolio sam da mi daju katalog iduće aukcije. Bronze su bile navedene bez podataka o dobu. Među kalajnim posuđem, mesinganim predmetima i ostalim jevtinim stvarima. One bi, međutim, stajale samo malo, jer se na jednoj tako bezazlenoj aukciji nisu mogli očekivati veći trgovci.
Napustio sam aukciju i pošao niz Pedeset četvrtu ulicu ka Drugoj aveniji. Otuda sam zavio desno i išao dalje, dok nisam došao u kraj braće Lovi. Razmišljao sam o tome da sam kupim bronzu i da je potom preprodam Loviju Starijem. Bio sam siguran da je on nije zapazio među kalajnim posuđem i teškim komadima nameštaja. Onda sam mislio na Natašu i na ono veče kada me je u „rols-rojsu” dovela u hotel. Ja sam se naglo bio oprostio, a pri kraju vožnje sam bio veoma ćutljiv jer sam razmišljao kako da pobegnem iz luksuznog vozila.
Detinjast razlog je bio da moram hitno da iziđem. Pošto je to u Njujorku bilo beskrajno mnogo teže no u Parizu, pokušao sam da izdržim, ali zato nisam više imao vremena za veliko opraštanje. Nataša je zbunjeno gledala za mnom, a ja sam se, pošto sam se malo olakšao, veoma jedio na sebe i vevorao sam da sam opet sve zabrljao. A onda, idućeg dana, upravo činjenica što sam radije hteo da trpim i izdržim, umesto da šofera upravim ka najbližem hotelu i Natašu ostavim da čeka u autu, izgledala mi je kao znak suprotan romantici, a ja sam to smatrao, doduše, glupim, ali takođe ipak kao znak naklonosti i usled toga sam osetio neočekivanu nežnost. Kada sam stigao pred Lovijevu radnju, sada sam na to ponovo mislio sa istom nežnošću. Video sam Lovi ja Mlađeg kako stoji između dve belo obojene fotelje stila Luj XVI i sanjalački gleda na ulicu, malo sam se trgao, odrekao se svog prvog samostalnog posla, i ušao.
— Kako je, gospodine Lovi? — pitao sam oprezno, ravnodušno, da ne bih tog romantičara bilo na šta podstakao.
— Dobro! Brat mi nije ovde. On jede po jevrejski, vi to znate! Ja ne — dodao je blistajući blago. — Ja jedem po američki.
Blizanci Lovi su me podsećali na originalne sijamske blizance, jedan od njih je bio trezvenjak, drugi pijanica. Pošto su imali isti krvotok, to je nesrećni trezvenjak morao da podnosi ne samo pijanstva, već posle njih isto tako i mamurluke svog pijanog brata. Kao i uvek, trpela je vrlina. Tako je kod Lovija jedan bio ortodoksan, drugi slobodouman Jevrejin.
— Našao sam jednu bronzu — rekao sam. — Dolazi na jednu jevtinu aukciju.
Lovi Mlađi je odbio rukom. — Recite to mome bratu fašisti, sada nemam nikakvog smisla za posao. Kod mene je sada biti il’ ne biti. — Okrenuo se k meni s jednom odlukom: — Recite pošteno, šta mi savetujete: da se ženim ili da se ne ženim?
To pitanje je bilo zamka, ja sam bilo sa da ili sa ne mogao samo da izgubim. — Šta ste vi astrološki? — odvratio sam pitanjem.
— Šta?
— Kada ste rođeni?
— Kakve to veze ima? Dvanaestoga jula.
— Tako sam i mislio. Vi ste rak. Veoma osetljivi, volite porodicu, umetnički.
— Treba li da se ženim?
— Rakovi se teško odvajaju. Čvrsto se drže dok im ne otkinu pipke.
— Ala je to grozna slika.
— Slika je samo simbolična. Rečeno jezikom psihoanalitičara, to znači: dok im ne otkinu polne organe.
— Samo? — viknuo je Lovi. — Pustimo to! Prosto je jasno: Treba li da se oženim?
— U katoličkoj Italiji ja bih vam savetovao: ne. U Americi je to jednostavnije: mažete se razvesti.
— Ko govori o razvodu? Ja govorim o ženidbi.
Moja jevtina šala da je to gotovo isto, bila mi je prišteđena.
Isto tako i jevtin savet da onaj ko to pita, treba namere da se i okane. Čovek se ženi ili ne ženi. U radnju je ušao Lovi Stariji blistajući od teškog jevrejskog jela.
Mlađi brat mi je dobacio pogledom da ćutim. Klimnuo sam glavom.
— Šta radi parazit? — pitao je Lovi Stariji ljubazno.
— Silvers? Upravo mi je dobrovoljno dao povišicu plate.
— I može. Koliko? Dolar mesečno?
— Sto.
— Šta?
I jedan i drugi Lovi su me pogledali. Prvi se pribrao Stariji.
— Trebalo je da vam da dvesta — rekao je zatim.
Divio sam mu se, a nisam hteo da izostanem za njim. — To je i učinio — odvratio sam. — Ali ja sam to odbio. Nalazim da još ne vredim toliko. Posle godinu dana možda.
— S vama se nikada ne može razumno razgovarati — mumlao je Lovi Stariji.
— Ipak — rekao sam. — Kada su u pitanju bronze.
Upoznao sam ga s mojim otkrićem. — Vi ćete ih moći izlicitirati za mene. Svako će je smatrati lažnom.
— A ako je lažna?
— Onda smo se mi prevarili. Ili biste želeli da vas osiguram protiv gubitka?
— A zašto ne? — smejao se Lovi. — Sa vašim dohotkom!
— Ja je mogu i sam kupiti. To je jednostavnije — rekao sam razočaran. Očekivao sam malo više zahvalnosti od tog tipa. Kao i uvek, zabluda. — Kakva je bila čorba od sočiva? — pitao sam.
— Čorba od sočiva? Otkud znate da sam jeo čorbu od sočiva?
Pokazao sam na rever njegovog kaputa gde je bila prilepljena jedna polovina isceđenog zrnceta od sočiva. — Isuviše teško u ovo godišnje doba, gospodine Lovi. Izlažete se opasnosti da vas udari kap. Zbogom, gospodo!
— Vi ste čovekoljubiva stoka, gospodine Rose — odvratio je Lovi Stariji jetko. — Vi razumete Salu! Koliko visoko se može ići za bronzu?
— Pogledaću je još koji put.
— Dobro. Ja to ne znam. Kada je dva puta pogledam, bratija tamo već besni. Poznaju me. Vi ćete mi još reći tačno?
— Razume se.
Već sam bio na vratima kada je Lovi Stariji viknuo za mnom — To sa Silversom ipak nije tačno, jel’te?
— Jest! — rekao sam. — Ali imam bolju ponudu od Rozenberga.
Nisam izmaknuo ni deset koraka, a već sam se pokajao. Ne iz moralnih razloga, već iz sujeverja. U životu sam već mnogo kaišarskih poslova napravio s dobrim bogom, u koga sam uvek počinjao da verujem kada sam bio u nekom opasnom položaju — slično borcima s bikovima. Oni pre borbe u svom skloništu u areni nameste statuu bogorodice, kite je cvećem, mole joj se i daju velika obećanja, sveće, službe božje, pobožan život, više nema tekile i tako dalje. A kad se borba svrši, bogorodica se nemarno baca u kofer sa prljavim dronjcima, cveće se proda, obećanja zaborave i izvlači boca tekile — do iduće borbe s bikovima, kada se sve ponavlja. Moji kaišarski poslovi s dobrim bogom bili su istoga kalibra. Ali osim toga ponekad je bilo još izvesno suptilnije sujeverje, koje dugo nisam imao, jer nije počivalo na tome da neku opasnost odagna, već pre na tome da neko očekivanje ne otera. Zastao sam. Iz jedne radnje sa udicama gledale su me ispunjene štuke oko kojih su bili položeni u krugu konci za udice. „Da se neko očekivanje ne otera, čovek ga mora prvo imati”, mislio sam i odjednom mi je bilo jasno da sam iz istih razloga Lovijima bio prepustio svoj maleni posao. Nisam hteo da oraspoložim za sebe samo boga, koji je odjednom ponovo ispružio svoju dremljivu glavu iznad krovova kuća, već takođe i sudbinu, jer je bilo nastupilo nešto u šta više nisam verovao: da sam nešto očekivao i da sam se nečem nadao, a da to nije bilo nešto razumno, uhvatljivo, već nešto što se pre moglo obeležiti kao toplina i što mi je dalo srećno osećanje da još nisam potpun automat. Sva ostala klišea, srčani napadi, bolovi pri disanju i gušenje padala su mi na pamet i ona su ovog minuta bila prava i zasenjena neočekivanim, dvostrukim životom, onim mojim i onim bez imena.

XV


Kada sam idućeg jutra Silversu saopštio želju gospođe Vimper, on se ponašao sa potcenjivanjem. — Vimper, Vimper? Kada hoće da dođe? U pet sati? Ne znam da li ću biti ovde.
Tačno sam znao da taj leni krokodil nije imao šta drugo da radi do da čeka mušterije i da pije viski. — Dobro — rekao sam — odložimo to dok ne budete imali vremena.
— Ah, dovedite samo gospođu ovamo — odvratio je nemarno. — Uvek je jednostavnije kad čovek to odmah svrši.
„Dobro”, mislio sam. „То mi daje mogućnost da po podne pogledam bronzu u ‚Savoji’ ako se za vreme podnevnog prekida ne bude mnogo kupaca muvalo okolo.”
— Da li vam se dopao nameštaj kod Kupera? — pitao je Silvers.
— Veoma. Mora da ima odlične savetnike.
— To je tačno. On lično ne razume ništa.
Ja sam mislio da Silvers takođe ništa ne razume, osim one uske oblasti francuskih impresionista. Nije imao razloga da tako bezmemo bude ponosit na to, to je posao isto onako kao što su oružje i staro gvožđe Kuperov posao. Tako posmatrano, Kuper je čak imao preimućstvo — on je osim toga imao još divan nameštaj, dok je Silvers imao samo postavljene sofe, postavljene fotelje i pravolinijski, prozaičan, moderan, masovan nameštaj.
Mora da je pogodio moje misli. — Bilo bi mi lako da svoju kuću uredim nameštajem kasnog 18. veka — rekao je. — To ne činim zbog slika. Čitava ta barokna i rokoko tričarija samo odvraća. Darmar iz preživelih vremena! Šta će moderni ljudi sa tim?
— Kod Kupera je to drukčije — odvratio sam. — On slike ne mora prodavati. Može da ih rasporedi oko sebe.
Silvers se smejao. — Ako bi on zaista hteo da ih rasporedi oko sebe, morao bi između njih da postavi mašinske puške i lake topove. To bi bilo prikladnije.
Ponovo sam otkrio laku mržnju koju je gajio prema Kuperu. Slično sam primetio već sa drugim mušterijama. Silversova tako očigledno nameštena dobroćudnost bila je samo tanak sloj koji je prikrivao, kao kod jevtino pozlaćenog bakra, gde se posle malo struganja pojavljivao donji sloj. Verovao je da svoje mušterije prezire pošto ih učini prezrivim. Ono što je proizlazilo, pre je bilo to da im je zavideo. Sam sebe je ubeđivao da mu njegov cinizam održava slobodu, ali to je bila jevtina sloboda i ona je bila jednaka slobodi službenika da grdi svoga starešinu kada ovaj to ne čuje. Iako je on imao svojstvo mnogih jednostrano obrazovanih ljudi, da se šali na račun svega što nije razumevao, to ugodno svojstvo ga nije u potpunosti štitilo, kao što nije bilo ni pravo. Iz svega toga ponekad je iznenađujuće izvirivao neurotičan pustahija. To ga je meni činilo zanimljivim. Njegove druge, slatke propovedi bile su podnošljive samo dok su sadržavale nešto novo, a onda su postajale dosadne. Praktična životna veština mogla je brzo da draži na zevanje.
U podne sam otišao u aukcionu radnju „Savoja” i molio da mi pokažu bronzu. Bilo je malo ljudi, jer toga dana nije bilo aukcije. Velika prostorija je dremljivo rasipala svoju slabu svetlost, bila je prepuna nameštaja i predmeta iz 16. i 17. veka. Po zidovima su bili nagomilani novi tovari ćilima a među njima oružje, mačevi, stare sablje i oklopi. Morao sam misliti na Silversa i njegovu primedbu o Kuperu, a onda o tome šta sam ja lično mislio o Silversu. Kao što je Silvers kod Kupera, tako sam ja kod Silversa izišao iz nezainteresovane, objektivne uloge posmatrača u kritiku i subjektivnost. Nisam više bio posmatrač kome je u osnovi sve svejedno — pre mi je izgledalo da sam ja lično ušao u arenu. Sudelovao sam i osećao odvratnost koju ranije nisam osećao. Shvatio sam da je to zbog naklonosti, koju ranije takođe nisam osećao. Ponovo sam se osećao uključenim u naizmeničnost života, više nisam bio po strani, zaposlen samo time da preživim, gotovo neprimetno je naišlo nešto novo, nešto što je kao kakva tutnjava izdaleka moju lažnu bezbednost sada činilo ne tako sigurnom. Sve se malo klatilo. Bio sam na pragu da opet uzmem udela, a to nije dolazilo iz mozga, ovo sam jasno osećao. Bilo je primitivnije i imalo nečega od proste odvratnosti čoveka prema svim ostalim ljudima, odvratnosti prema takmičarima o ženu. Stajao sam na prozoru aukcione radnje sa bronzom u ruci, iza mene je zjapila dvorana sa dronjcima prašnjave prošlosti, ali ja sam posmatrao ulicu na kojoj se Nataša mogla pojaviti svakog trenutka i osećao slabo uzbuđenje koje je učinilo da budem nepravičan prema Silversu i koje bi me oteralo u dalje nepravičnosti, osećao sam ih u svojim rukama, to je bilo u vezi sa Natašom i odjednom sam znao da ponovo hoću nešto što je izlazilo iz okvira proste želje: preživeti i što se doticalo lavirinta emocija iznad kojih su nemo visile fatamorgane i gde je pravo bilo jedan od najbeznačajnijih principa.
Spustio sam bronzu. — Nije stara — rekao sam čoveku koji mi ju je bio doneo, starom čuvaru, masne kose, koji je žvakao gumu i kome ništa nije bilo ravnodušnije od mog mišljenja. Bronza je bila stara, ali ja sam, uprkos svom novom stanju, imao dovoljno prisustva duha da se uzdržim i to ne rastrubim. Polako sam išao ulicom dok nisam došao preko puta restorana u kome sam sa Natašom bio jeo. Nisam ušao unutra, ali sam imao osećaj da je ulaz jedva primetno bio svetliji no ostali pored njega, iako je susedni pripadao firmi „Bakarat”, koja je od kristala i stakla sva sijala.


Otišao sam po gospođu Vimper. Ona je stanovala u jednoj kući u Petoj aveniji. Došao sam taćno, ali je izgledalo da se ona ne žuri. Kod nje nisam video nikakve druge slike osim nekoliko Romnija i Rojsdala. — Da li je suviše rano za jedan „martini”? — pitala me je.
Video sam da jedan stoji pred njom. Izgledalo je kao votka.
— Je li to votka-„martini”? — pitao sam.
— Votka-„martini? Šta li je to? Ovaj ovde je od džina i sasvim malo vermuta.
Objasnio sam joj da sam u hotelu „Rojben” naučio da se mesto džina može uzeti takođe votka.
— To je smešno. Moramo jednom da probamo. — Gospođi Vimper su se zanjihale kovrdže i pritisnula je za zvonce. — Džone — rekla je sluzi koji je ulazio. — Imamo li votke u kući?
— Da, gospođo.
— Onda za gospodina Rosa pomešajte jedan „martini” sa njom. Votke umesto džina.
Okrenula se k meni. — Francuskog vermuta ili italijanskog? Sa ili bez maslinke?
— Francuskog vermuta i bez maslinke. Takvog sam ga upoznao. Ali nemojte se zbog mene mučiti. Popiću takođe jedan džin-„martini”.
— Ne, ne! čovek treba uvek nešto da nauči kad može. Napravite i jedan za mene, Džone. Hoću da ga probam.
Video sam da je stara dama ispičutura i nadao sam se samo da će dovoljno trezna stići do Silversa.
Džon je doneo čaše. — Čin, čin — rekla je gospođa Vimper veselo i požudno ispila.
Ja sam prvim gutljajem ispio pola čaše. — Dobro! — izjavila je. — To moramo ovde da uobičajimo, Džone. Valjano prija.
— Vrlo dobro, gospođo.
— Od koga ste dobiti taj recept? — pitala me je.
— Od nekoga ko nije želeo da odmah miriše na alkohol. On to sebi nije mogao da dopusti, pa je tvrdio da od votke ne miriše.
— Zaista ne? Ala je smešno! Jeste li proverili to? Jel’to tačno?
— Mogućno. Za mene to nikada nije bilo važno.
— Ne? Nemate li nikoga za koga je to važno?
Smejao sam se. — Ljudi koje poznajem i sami svi rado piju.
Gospođa Vimper me je gledala iskosa odozdo kao ptica. — To je dobro za srce — rekla je neposredno. — Isto tako i za glavu, to razbistruje. Hoćemo li oboje da uzmemo još po pola čaše? Za srećan put?
— Rado — rekao sam, iako mi se nije pilo i predviđao sam čitav niz po pola čaše za srećan put. Ali bio sam iznenađen. Gospođa Vimper je ustala kada smo ispili čašicu za srećan put i zazvonila. — Jesu li kola napolju, Džone?
— Da, gospođo.
— Dobro. Onda hoćemo li da posetimo gospodina Silversa?
Zajedno smo napustili kuću.
Ušli smo u jedan velik crn „kadilak”. Smešno, ali ja nisam mislio na to da bi gospođa Vimper uzela svoja sopstvena kola, nego sam već razbijao glavu gde je u ovom kraju najbliža taksi-stanica. Džon je sa nama izišao iz kuće da bi nas vozio. Našao sam da moj napredak sa automobilima nije rđav — jedan „rols”, jedan „kadilak'’, i jedan i drugi sa vozačima, za tako kratko vreme, protiv toga se ne može ništa reći. Video sam takođe jedan mali ormarić za automobile, sličan onome u rols-rojsu” i ne bih se začudio ako bi gospođa Vimper ponovo dočarala čašicu za srećan put, ali ona to nije učinila. Umesto toga, ona je sa mnom razgovarala o Francuskoj i Parizu na jednom prilično rogobatnom, američkom francuskom jeziku, u koji sam ja odmah ušao. jer mi je to bez muke donosilo preimućstvo za koje sam verovao da mi može biti potrebno kod Silversa.
Očekivao sam da će me Silvers uskoro otpustiti da bi pustio u igru svoj sopstveni šarm. Ali gospođa Vimper me je još neko vreme zadržala. Najzad sam izjavio da hoću da napravim dva votka-„martinija”. Gospođa Vimper je zapljeskala rukama. Silvers me je prekorno pogledao, on je svakako računao s jednim skočem i sve drugo je smatrao varvarskim. Objasnio sam mu da je lekar gospođi Vimper zabranio skoč viski i krenuo sam u kuhinju. Uz pomoć kuvarice našao sam najzad bocu votke.
— Tako nešto pijete posle podne? — pitala je suvonjava kuvarica.
— Ja ne. Mušterije.
— Trebalo bi da se stide!
Bilo je čudnovato koliko sam često okrivljavan zbog grešaka drugih ljudi. Ja sam ostao na kuhinjskom prozoru, a kuvaricu sam poslao Silversu sa „martinijem” i skočem. Napolju na prozoru čučali su golubovi. Njujork ih je bio pun kao i Venecija, toliko da su bili pitomi, leteli svuda okolo i pravili gnezda. Čelom sam osetio svežinu prozorskog okna. „Gde li ću jednom skončati?” — mislio sam. Kuvarica se vratila.
Ponovo sam otišao na svoju osmatračnicu, u prostoriju sa slikama i video da je Silvers u međuvremenu izneo nekoliko malih Renoara. Čudio sam se tome, on je inače voleo da pokaže da ima pomoćnika.
Posle izvesnog vremena on je ušao. — Vi ste zaboravili svoj koktel. Dođite.
Gospođa Vimper je ispila svoju čašu. — A, tu ste — rekla je. — Već ste izneverili? Ili se plašite svojih sopstvenih „martinija”?
Sedela je uspravno i lutkasto, samo joj ruke nisu bile mekane i male. Bile su tanke, tvrde i koščate. — Šta mislite o ovom malom Renoaru? — pitala je.
To je bila mrtva priroda sa cvećem, iz 1880. — Divan je — odvratio sam. — Biće nam teško da ponovo nađemo jednog sličnog ako se ovaj proda.
Gospođa Vimper je klimnula glavom. — Hoćemo li po još jednu vrlo malu čašicu za srećan put? U danima kao što je ovaj, moja migrena mi zadaje mnogo muka. S jedne strane trigeminus, grozno. Lekar kaže da jedino što koristi, to je malo bistrog alkohola. Proširuje krvne sudove. Šta sve čovek ne mora da čini radi zdravlja.
— Razumem to — rekao sam. — I ja sam nekoliko godina imao neuralgiju trigeminusa. To veoma boli.
Gospođa Vimper me je toplo pogledala, kao da sam joj učinio kakav kompliment. Vratio sam se u kuhinju. — Gde je votka? — pitao sam.
— Moglo bi se otići u manastir — odvratila je kuvarica. — Ona stoji tamo. Oni bar još ne drže nikakvu dijetu.
— O, da. Kaluđeri su bili prvi u tome. I to strogu dijetu.
— Od čega su onda tako debeli?
— Zato što ne jedu ono pravo.
— Treba da se stidite što ismevate jednu prostu ženu u njenom očajanju. Zašto sam naučila da kuvam ako to posle ne smem? Bila sam kuvarica za paštete u Džokej-klubu u Beču, gospodine! A sada ovde smandrljam salatu bez zeitina, a komad maslaca se smatra kao cijankalijum. O jednoj pristojnoj „zaher”-torti ni da se progovori! To ovde važi kao izdaja zemlje.
Izgubio sam se sa dva „martinija”. Gospođa Vimper ih je već čekala. — Suviše velike ste napravili — rekla je i jednim gutljajem ispila čašu. — Onda do sustra. U pet. Gospodin Silvers mi je rekao da biste sliku vi lično okačili kod mene.
Izveli smo je napolje. „Martiniji” se na njoj nisu mogli primetiti. Odveo sam je do kola. U vrelom vazduhu osećao se prvi dah večeri. Toplota je između kuća stajala kao blok nevidljivog želea, ali je lišće na drveću počinjalo suvo da šumi, kao da su to bile palme.
Vratio sam se. — Gospođa Vimper — rekao je Silvers namerno. — Zašto mi niste to odmah rekli? Razume se da je poznajem.
Zastao sam. — To sam vam rekao — odvratio sam.
On je odmahnuo: — Vimpera ima mnogo. Niste mi kazali da je u pitanju gospođa Andre Vimper. Ja je odavno poznajem. No, ne mari ništa.
Bio sam zapanjen. — Nadam se da mi to nećete zameriti — rekao sam sarkastično.
— Zašto bih vam to zamerio? — odvratio je Silvers.
— Ipak, ona je očigledno nešto kupila.
Izgledalo je kao da Silvers tera neku muvu. — To se još nikako ne zna. Te stare dame bezbroj puta vraćaju slike i na kraju su okviri pokvareni, a one ne kupe ništa. Taj posao nije tako jednostavan kao što vi mislite. — Silvers je zevao — Vreme je da završimo. Čovek se umori na vrućini. Do sutra. Sklonite još slike.
On je otišao. Ja sam gledao za njim. „Kakav mangup”, mislio sam. „Hoće verovatno da mi zakine proviziju tvrdeći da mu nisam doveo novu mušteriju, već samo jednu staru, koju je on već odavno poznavao.” Uzeo sam ona tri Renoara koje je on bio pokazivao i odneo ih u sobu za slike.


— „Rols-rojs”! — rekao sam kada sam stigao za ugao. Stajao je sa šoferom i bio sam srećan. Razmišljao sam o tome kuda bih večeras mogao da odvedem Natašu i nisam znao šta da učinim. Svuda je bilo suviše toplo. „Rols-rojs” je bio rešenje.
— Hohštapleraj me prati izgleda kao senka — rekao sam.
— Imaš li kola opet do svršetka pozorišta?
— Duže — izjavila je Nataša. — Do ponoći. U ponoć mora da stoji pred „Е1 Morokom”.
— Ti takođe?
— Nas dvoje.
— Gospođa Vimper ima „kadilak” — rekao sam. — Ima li ona možda takođe „rols-rojs”? Ili imaš neku novu mušteriju za Silversa?
— To ćemo još videti. Kako je išlo s gospođom Vimper?
— Sasvim lako. Kupila je jednog vrlo lepog Renoara. Prikladan je za njen dom lutaka.
— Dom lutaka — rekla je Nataša i smejala se. — Ta lutka, koja izgleda kao da ume samo da otvara oči i da se bespomoćno smeje u svet, predsednica je dva velika društva. I ona tamo nije samo lutka. Ta zna stvari.
— Stvarno?
— Ti ćeš još doživljavati čuda sa ženama u Americi.
— Zašto sa ženama u Americi? Meni je dovoljno čuda s tobom, Nataša.
Na moje zaprepašćenje, ona je pocrvenela do korena kose.
— Ona su ti dovoljna? — promrmljala je. — Mislim da te moram češće slati ženama kao što je gospođa Vimper. Vraćaš se sa iznenađujućim rezultatima.
Ja sam se smeškao. — Da se izvezemo do Hadsona — rekla je Nataša. — Prvo do keja sa prekookeanskim brodovima, a onda duž Hadsona, do Mosta Džordža Vašingtona i dalje, duž vode dok ne dođemo do neke male krčme koja nam se dopadne. Danas nekako želim male krčme i mesečinu i rečne brodove. U stvari bih radije želela s tobom da se odvezem u Fontenblo da je rat svršen, ali tamo bi mi kao ljubavnici jednog Nemca ošišali kosu, a tebe kao državnog neprijatelja stavili uza zid. Ostanimo, dakle, pri hamburgerima i „кока-koli” u ovoj čudnoj zemlji. — Naslonila se na mene. Osetio sam njenu kosu i njenu svežu toplinu. Uvek je delovala kao da se nikad neće oznojiti, čak i u ovim vrelim danima. — Jesi li bio dobar novinar? — pitala je.
— Ne. Drugorazredni.
— I sada više ne možeš da pišeš?
— Za koga? Ja ne znam dovoljno engleski. Već odavno ne mogu više da pišem.
— Ti si onda kao klavirista bez klavira.
— To bi se moglo tako nazvati. Je li ti tvoj nepoznati dobrotvor ostavio nešto za piće?
— Pogledaćemo. Ti ne voliš da se govori o tebi?
— Ne osobito.
— To mogu da razumem. Takođe ne o tvom sadašnjem zanimanju? Kao agent i kurir?
Nataša je otvorila ormanić s bocama. — Vidiš, mi smo senke — rekla je. — Čudne senke prošlosti. Hoće li ikada biti drugačije? To je poljska votka! Kako li je došao do nje? Poljska više nikako ne postoji.
— Ne — odvratio sam gorko. — Poljska više ne postoji. Ali poljska votka je preživela. Treba li se smejati tome ili plakati?
— Treba je piti, dragi.
Izvadila je dve čaše i napunila. Votka je bila vrlo dobra, čak i hladna. U ugrađenom ormariću bila je i pregrada za hlađenje. — Dve senke u jednom „rols-rojsu” — rekao sam.
— Sa hladnom poljskom votkom. Nazdravlje, Nataša!
— Bi li mogao da postaneš vojnik? — pitala je. — Ako bi zaželeo.
— Ne. Niko ne želi da me ima. Ovde sam neprijateljski stranac i moram da budem zadovoljan što me ne strpaju u neki koncentracioni logor. Ti si u pravu, ja nisam ni riba, ni meso, ali tako mi je bilo isto i u Evropi. Ovo je već raj. Jedan raj senki, ako hoćeš, odvojen od svega što je drugima važno, a meni još važnije. Jedan raj da se prezimi, ako hoćeš. Haj nedobrovoljnog posmatrača. Ah, Nataša! Govorimo o onome što nam je preostalo! O noći, o zvezdama, o iskri života koja u nama još treperi, a ne o uspomeni. Pogledaj mesec! Putnički brodovi luksuznih linija su postali transportni parobrodi za vojsku. A mi stojimo iza gvozdenih ograda onoga što se naziva istorija sveta i moramo bespomoćno i besciljno čekati i u novinama da čitamo vesti o pobedama i gubicima i bombardovanim zemljama, pa dalje čekati i opet svakog jutra ustati i piti kafu i čekati, kod Silversa i gospođe Vimper, dok se u svetu krv penje, svakog dana po santimetar više. Da, ti si u pravu, to je bedna parada senki.
Gledali smo na kejove. Ležali su gotovo prazni u zelenoj svetlosti. Samo nekoliko brodova je bilo privezano, sivi kao gvožđe, niski i neosvetljeni. Ponovo smo ušli. — Tamo lete moji glupi i nesavremeni snovi — rekla je Nataša. — Moja sentimentalnost takođe. Oprosti mi.
— Ja tebi da oprostim? Kakve čudne misli imaš! Ti treba meni da oprostiš za površnosti koje sam govorio. Iz toga već vidiš kakav sam rđav novinar bio! Kako je voda svetla. Pun mesec!
— Kuda biste sada hteli da se odvezete, gospođo? — pitao je vozač.
— Do Mosta Džordža Vašingtona. Polako.
Neko vreme smo ćutali. Prebacivao sam sebi zbog svojih idiotskih nezgrapnosti. Ponašam se kao čovek koga sam u „Moroku” video kako lije gorke suze nad sudbinom Francuske i koji je to sigurno pošteno mislio. Ali etiketa žalosti je stroža od etikete radosti. To je delovalo smešno. Ja sam uzaludno razbijao glavu o tome kako bih mogao da iziđem iz svoje slepe ulice.
Nataša se naglo okrenula k meni. Oči su joj zračile. — Kako je to lepo. Voda i mali šlepovi, a tamo most!
Ona je davno zaboravila šta je pre toga bilo. To sam već nekoliko puta primetio. Bila je brza i takođe je brzo zaboravljala, to je bilo vrlo srećno za slona kao što sam ja, sa žilavim pamćenjem za nezgode i rđavim za radosti. — Obožavam te — rekao sam. — Ovde, sada, pod tim mesecom, kraj te reke koja se uliva u more u kome se ogledaju stotine hiljada razbijenih meseca. Obožavam te i čak se usuđujem da besplodno upotrebim prastara klišea i da kažem da Vašingtonov most visi nad nemarnim Hadsonom kao dijadema i da bih ja hteo da to bude stvarno dijadema, a da sam ja Rokfeler ili Napoleon IV ili vlasnik „Van Klifa i Arpelsa”. Veoma detinjasto, ali to je bilo nužno.
— Kako detinjasto? Zar ti je uvek potrebno reosiguranje? Ili zaista ne znaš koliko takvih detinjarija žene mogu lako da podnesu?
— Ja sam rođena kukavica koja uvek ponovo mora da smogne hrabrosti.
Poljubio sam je. — Zažalio sam što nisam naučio voziti auto — rekao sam.
— Ta to možeš svakog dana.
— Voziti jedan „rols-rojs”. Onda bismo mogli čuvara pristojnosti da ostavimo pred nekom pivnicom. Izgledam sebi kao da se nalazim u Madridu; uvek u pratnji neke dadilje.
Ona se smejala. — Ta on nam nimalo ne smeta. Ne zna nemački i ni reči francuski osim: madam.
— On nam ne smeta? — pitao sam.
Ona je za trenutak zaćutala. — Darling, ta to je nesreća velikog grada — promrmljala je. — Čovek gotovo nikada nije sam.
— Kako se onda ovde dobijaju deca?
— Bog će znati!
Zakucao sam na pregradno staklo. — Hoćete li, molim, da stanete tamo, kod onog malog parka? — pitao sam šofera. Pružio sam mu kroz prozor banknotu od pet dolara. — Onda otiđite, molim, negde na večeru. I ponovo dođite po nas posle jednog sata.
— Vrlo dobro, gospodine.
— Pazi ga! — rekla je Nataša.
Izišli smo i videli kako kola iščezavaju u pomrčini. Istog trenutka kroz otvoren prozor iza parka razlegla se galama muzičkog automata. Park koji je bio vrlo mali, bio je pun boca od „koka-kole”, kantica od piva i kutija od sladoleda.
— Mir velikog grada! — rekla je Nataša. — A šofer dolazi tek posle jednog sata!
— Mogli bismo da šetamo po obali.
Ona je pokazala na gomilu ljudi koja je zevala tražeći svežinu. — Da šetamo? U ovim cipelama?
Naglo sam dugačkim korakom zakoračio na ulicu i mahnuo rukom kao vetrenjača. U uličnoj svetlosti poznao sam uglasti hladnjak jednog „rols-rojsa”. Na Hadzonu ih nije bilo tako mnogo, to je morao biti šofer koji je bio okrenuo.
Bio je on. Više nije bio uznemirivatelj, bio je spasitelj. Natašine oči su blistale od prigušenog smeha. — A šta sada? — rekla je. — Gde možemo da jedemo?
— Napolju je svuda užasno — rekao je šofer. — U „Blu-Ribonu” je sveže. Pečenje sa sirćetom je prvorazredno.
— Pečenje sa sirćetom? — rekao sam.
— Pečenje sa sirćetom! — ponovio je on. — Prvorazredno.
— Neka sam proklet, ako u Njujorku jedem pečenje sa sirćetom ili kiseo kupus — rekao sam Nataši. — To bi bilo kao kad bismo uzvikivali živeo Hitler. Hajdemo u Treću aveniju, tamo ima puno lokala.
— U „King ov de Si”, gospodine? — rekao je.
— U „King ov de Si”! On ima klimatske uređaje.
— Kiseo kupus, — objašnjavala je Nataša — da bismo stvar u tom nacionalnom sporu pravilno postavili, jest alzaško jelo!
— Alzas je dugo vremena pripadao Nemačkoj.
— Mi se ne možemo odvojiti od politike. Vozite natrag u Treću aveniju. Okean je za sada još neutralan.
Propustio sam da to osporim; bilo bi suviše jednostavno. Najzad, i sam sam došao ovamo sa ugašenom svetlošću. idući krivudavo, da bih izbegao podmornice. Šta bi još bilo neutralno, kada ni sam bog to više nije. I on se pre svake bitke ustremljuje s jedne službe božje na bojnom polju na drugu?
U „King ov de Si” našli smo Kana. On je tamo bio poslednji gost koji je jeo. Sam je sedeo pred činijom punom ogromnih ostataka morskih rakova zaboravivši na sebe. — Čovek sa mnogo hobija — rekao sam Nataši. — On je svet načinio zbirkom hobija i na taj način se održava.
— Nije rđavo.
— Hoćete li, posle rakova, sladoled? — pitao sam Kana.
— To sam jednom probao. Nije mi prijalo. Više hobija se mora držati razdvojeno.
— Vrlo mudro.
Spustili smo se na stolice kao posle dugog putovanja. Zaključio sam da Natašu ne vodim u „Еl Moroko”. Ne bih hteo da upoznam još više njenih prijatelja.

XVI


U podne sam otišao Kanu. Pozvao me je na ručak. Otišli smo u jedan kineski restoran. Kan je veoma voleo kineska jela. Ovu sklonost je stekao u Parizu, ali Pariz je prema Njujorku bio oskudan. Čajna Taun bio je čitav jedan gradski deo Njujorka.
Autobusom smo se vozili do ulice Mot. Restoran se nalazio u podrumu i do njega se moralo spuštati nekolikim stepenicama. — Čudnovato je koliko se malo Kineskinja viđa u Njujorku — rekao je Kan. — One su ili skrivene u svojim kućama, ili su Kinezi rešili pitanje partenogeneze. Viđa se dovoljno dece, ali žena malo. A Kineskinje su, međutim, najdivnije žene na svetu.
— U romanima.
— U Kini — rekao je Kan.
— Jeste li bili tamo?
— Da. 1930. Dve godine.
— I vratili ste se? Zašto?
Kan se smejao da se tresao. — Nostalgija!
Poručili smo račiće pržene na zeitinu. — Kako je Karmen? — pitao sam. — Ona izgleda kao mešavina između Polinežanke i Kineskinje vrlo svetle puti. Vrlo tropski i tragično.
— Ona je rođena u Pomeraniji, u Rigenvaldu. Tako nešto se događa. Srećom, bila je Jevrejka, to joj je pomoglo da savlada taj kompleks.
— Ona izgleda kao da je iz Timbuktua, Honkonga ili Papitija.
— Duhovno je ona iz Kecšenbroda. Zasenjujuća mešavina. Mogu otprilike da zamislim kako ćete vi u jednoj određenoj situaciji reagovati ili šta mislite. Kod Karmen to ne mogu. Ona mi je toliko izuzetno čudna da nikada ne znam šta misli ili kako će se ponašati. Ona nije, kao što vi mislite, romantična mešavina iz Jokohame, Kantona i Ostrva začina — ona potiče iz mnogo daljeg kraja. Sa mesečevog kratera, iz pra-predela čiste gluposti, jednostavnosti ili prostote, a mi ostali smo put ka njoj odavno izgubili. Ona je uvek nova, kao prvoga dana. Žena u svom savršenstvu. Ona se ni od čega ni najmanje ne muči; nikada nije u sumnji; tu je i time je zadovoljna. Hoćete li da poručite još jednu porciju račića? Divni su.
— Dobro.
— Glupost je dragoceno dobro — rekao je Kan. — Kad je jednom izgubiš, nikad je ne možeš ponovo dobiti! Ona štiti kao čarobni ogrtač. Uopšte se ne vide opasnosti na kojima intelekt pada. Ja sam izučio jedan tečaj veštačke gluposti. Vežbao sam se u njoj i dobro sam je naučio, inače bih se u nekim svojim potezima u Francuskoj loše proveo. Ali sve je to, naravno, samo bedna zamena za stvarnu, zračeću glupost, osobito kada je ona udružena sa licem koje bi moglo biti stvoreno za Eleonoru Duze, i još, povrh toga, pripada jednoj Jevrejki. Vrlo glupi Jevreji su retki kao tačkaste zebre.
— U tome se varate. Jevreji su narod sentimentalan, koji prima sa poverenjem, sa umetničkom i poslovnom obdarenošću, duhovit, ali ne uvek mudar.
Kan se smejao. — Vrlo glupi Jevreji, rekao sam. Tamo gde je glupost parsifalska ili gotovo sveta.
Zagrcnuo sam se. Karmen kao Parsifal ili Loengrin. to je toliko malo išlo zajedno da je nešto u tome bilo tačno. Voleo sam zapetljane iluzije i katkad sam svoje vreme u Briselu trošio na to da pokoju pronađem. I sada su one još bile u stanju da me odmah prenesu u vedro raspoloženje. Bile su kao sveti trzaj prosvetljenja religiji Zen. Neočekivano poređenje je preko logike prešlo u komično. — Kako ste inače? — pitao sara — kako je s poslovima?
— Dosađujem se — odvratio je Kan i obazreo se po lokalu Opsluživali su Kinezi. Osim kelnera, drugih nije bilo. Zato su se videli bespomoćni snažni ljudi koji su se preznojavali pokušavajući da jedu štapićima. Svučeni kaputi su pri tom visili na naslonima stolica kao aveti duša. Kan je jeo elegantno, kao mandarin drugog stepena. — Beskrajno se dosađujem — rekao je. — Radnja ide dobro. Posle nekoliko godina mogao bih biti prvi prodavač, a onda posle još nekoliko godina, da kupim udeo, a nakon još nekoliko godina, možda čak i radnju. Zavodljivo, jel’te?
— U Francuskoj bi to bila zavodljiva ideja.
— Ideja. Tu je sigurnost bila velika pustolovina, jer je nije bilo. Ali između jedne ideje i njenog ostvarenja postoji ogromna razlika. To su čak često suprotnosti. U sigurnosti, sigurnost ponovo postaje ono što u stvari jest: dosada. Znate li šta ja verujem? Da nas je naš dugogodišnji ciganski život iskvario za građanske ideale.
Ja sam se smejao. — Ne sve nas. Većinu ne. Za mnoge je to bio ciganski život koji se imao preživeti, kao kad bi trgovci-putnici koji nude brašno i živinsku hranu morali raditi na trapezu. Čim bi im se pružila prilika da siđu, oni bi opet prešli na brašno i živinsku hranu.
Kan je vrteo glavom. — Ne svi. Oni su potreseni dublje no što vi verujete.
— Onda oni postaju pometeni trgovci brašnom i trgovački putnici za žitarice.
— A umetnici? Književnici, glumci, koji ne mogu raditi? Oni u međuvremenu imaju deset godina više. Koliko godina će imati pre no što se vrate i ponovo počnu raditi?
Razmišljao sam o tome. Šta bi bilo sa mnom?


Gospođa Vimper je već čekala, „martini” je takođe bio spreman. Ovog puta čak u maloj boci. Vozač, dakle, nije imao potrebe da svaki posebno donosi. Meni je bilo malo zaparao, cenio sam da bočica sadrži najmanje šest do osam velikih „martinija”.
Pokušao sam jednim snažnim, poslovnim tonom, da bih se brzo ponovo oslobodio. — Gde treba da okačim Renoara? — pitao sam. — Poneo sam sve, neće trajati ni dva minuta.
— O tome ćemo tek da porazmislimo. — Gospođa Vimper, sva u roza, pokazala je na bočicu. — Vaša mešavina sa votkom! Vrlo dobra! Osvežimo se malo. Dan je tako vreo.
— Nije U „martini” suviše jak za ovo toplo vreme?
Ona se smejala. — Ne nalazim. Ta vi takođe ne, ne izgledate tako.
Osvrnuo sam se okolo. — Hoćete li ovde da okačite sliku? Tamo iza sofe je dobro mesto za nju.
— Ovde je upravo sve potpuno. Kada ste bili poslednji put u Parizu?
Predao sam se sudbini. Posle drugog koktela sam ustao. — Sada moram da se dam na posao. Jeste li u međuvremenu doneli odluku?
— Ne znam tačno. Šta vi mislite?
Pokazao sam na mesto iznad sofe. — Kao stvoreno za sliku s cvećem. Sjajno pristaje tu i ima vrlo dobru svetlost.
Gospođa Vimper je ustala i išla preda mnom, sitan ljubak stas sa plavosrebmom kosom. Neko vreme je gledala okolo, a onda ušla u obližnju sobu. Tu je visio uljani portret nekog čoveka, na kome je polovina lica bila isturena brada. — Moj muž — objasnila je lutkasta žena u prolazu. — Umro je 1935. Srčani infarkt. Mnogo je radio. Nikada nije imao vremena. Sada ima isuviše. — Smejala se melodično. — Američki ljudi rade da bi umrli. To je drukčije no u Evropi, jel’tе?
— Trenutno nije. Tamo umire više ljudi no u Americi.
Ona se okrenula. — Vi mislite u ratu? Ta pustimo rat.
Prošli smo kroz još dve sobe, a onda smo se popeli sprat više. Na stepenicama je visilo nekoliko Gijovih crteža. Poneo sam Renoara i čekić i tražio mesto. — Možda u mojoj spavaćoj sobi — rekla je gospođa Vimper nemamo i išla napred.
To je bila neka rabota u krem-boji, i u boji zlata. Krevet krem, Luj XVI, širok, s brokatnim pokrivačem i lepim foteljama, stolicama i jednom crnom lakovanom komodom iz vremena Luja XV. Komoda je bila ukrašena bojom zlata, po kineski, i imala je bronzane noge. Za trenutak sam zaboravio teško predosećanje koje sam imao.
— Ovde! — rekao sam. — Samo ovde! Iznad te komode.
Gospođa Vimper nije ništa rekla. Gledala me je pogledom odsutnim, kao pod koprenom. — Ne mislite li i vi? — mislio sam i držao malog Renoara iznad komode.
Ona me je i dalje gledala i smeškala se. — Kad bih imao stolicu da se popnem — rekao sam.
— Pa uzmimo jednu — rekla je najzad.
— Od tih stolica Luj XVI?
Ona se dalje smejala. — Zašto ne?
Probao sam jednu od stolica. Još nije bila rasklimatana. Oprezno sam se popeo na nju i počeo premeravati zid. Iza mene je bilo tiho. Odredio sam visinu slike i postavio ekser. Pre no što sam počeo ukivati, osvrnuo sam se okolo. Gospođa Vimper je stajala tu kao i pre, sa cigaretom u ruci, s čudnim osmejkom i gledala u mene. Neugodno sam se osećao i brzo sam udarao. Kuka je držala, pa sam uzeo sliku koju sam bio spustio na ploču od komode i okačio je. Onda sam sišao sa stolice i ponovo je metnuo u stranu. Gospođa Vimper se još uvek nije micala. Opet me je posmatrala.
— Dopada li vam se tako? — pitao sam i pokupio svoje stvari. Klimnula je glavom i preda mnom pošla ka stepenicama. Odahnuo sam sa olakšanjem i pošao za njom. Vratila se u prvu sobu i podigla bocu. — Jednu čašicu za srećan put?
— Rado — rekao sam i rešio da pri idućoj oproštajnoj čaši izjavim da moram da idem na jedan pogreb. To nije bilo nužno. Čudno raspoloženje je i dalje trajalo. Gospođa Vimper me je gledala i činilo se da me nije videla. Pomalo se smeškala. a ja nisam znao tačno da li je bila vesela ili ne. Kao stari mazohista, pretpostavljao sam da se na moj račun uveseljava.
— Još nisam dala nalog da se ček napiše — rekla je. — Dođite idućih dana i podignite ga.
— Rado. Prethodno ću telefonirati.
— Mažete i bez toga doći. U pet sati sam uvek kod kuće i hvala na receptu s votkom.
Zbunjen sam izišao na vrelu ulicu. Imao sam osećanje da me je neko na vrlo fin način smatrao za budalu, neko o kome sam već bio mislio da je sebe učinio smešnim i mogao sam da zamislim da ni idući put neće biti drukčije. Međutim, u to nisam bio sasvim siguran. Moglo bi takođe da bude i drukčije, a nisam imao želju da to iskusim. U svakom slučaju, dalje nije bilo nikakve opasnosti. Silvers će zaželeti da ček podigne lično. On nije hteo da preda mnom otkrije karte.


— Bez kola? — pitao sam Natašu.
— Bez kola, bez vozača, bez votke i bez hrabrosti. Suviše je vruće. Ovaj hotel bi morao da napravi klimatske uređaje.
— Vlasnik to nikada neće učiniti.
— Izvesno ne, bandit jedan.
— Imamo leda za „moskou mjul" — rekao sam. — Pivo od đumbira, limun i votka.
Ona me je nežno gledala. — Jesi li sve to nabavio ti?
— Sve. Ja sam već popio dva „martinija”.
Smejala se. — Kod gospođe Vimper?
— Da. Otkud znaš?
— Ona je poznata po tome.
— Po čemu? Po svojim „martinijima”?
— Po njima takođe.
— Ona je matora ispičutura. Čudi me što je sve išlo tako glatko.
— Je li već platila?
— Još ne. Zašto? Veruješ li da će vratiti sliku? — pitao sam zbunjen.
— To ne.
— Ima li ona toliko novca da može jednostavno tako kupovati, a da ne razmišlja?
— To tako isto. Osim toga, voli mlade ljude.
— Šta?
— Ti si joj se dopao.
— Nataša — rekao sam. — Misliš li to ozbiljno? Nisi me htela valjda isprovodadžisati za tu matoru pijanicu.
Smejala se. — Dođi — odvratila je. — Daj mi jedan „moskou mjul”.
— Ni kapi. Prvo odgovori.
— Je l’ ti se dopada?
Posmatrao sam je. — Dakle! — rekla je. — Ona voli mlade ljude. A ti si joj se dopao. Nije li te pozvala na jedan od svojih prijema?
— Još ne. Za sada samo da podignem ček — izjavio sam ljutito. — Ali to će možda još doći.
— Izvesno. — Nataša me je posmatrala. — Onda će na to takođe i mene pozvati.
— Jesi li tako sigurna? Jesi li to već češće radila, pošto tako tačno znaš? Da li je trebalo da me možda napadne?
— Ne — odvratila je Nataša suvo. — Daj mi jednu votku.
— Zašto ne jednu votku-,»martini”?
— Zato što ne pijem „martini”. Hoćeš još nešto da pitaš?
— Mnogo šta. Još nisam naviknut da me prodaju kao žigola.
Votka mi se razlila po licu još pre no što sam video da ju je sručila. Curila mi je niz bradu. Zgrabila je bocu, pobelela u licu, razrogačenih očiju. Bio sam brži, zgrabio bocu, proverio da li je zapušač čvrst i bacio je u najbližu plišanu sofu, što dalje od Nataše. Sjurila se na nju. Čvrsto sam je držao i odgurao u ugao. Gvozdenom rukom sam je zgrabio za mišice i svlačio s nje haljinu. — Nemoj me dodirivati! — šištala je. — Ja ću te ne samo dodirivati, ti satano, već ću te na licu mesta imati, odmah, da ćeš... — Pljunula mi je u lice i udarila me nogom. Obuhvatio sam svojim nogama njene noge i previo je unazad. Pokušavala je da se oslobodi, posrnula je i pala. Gurnuo sam je natrag na sofu, gurnuo sam svoje koleno među njene noge i zadigao joj suknju. — Pusti me, ludače — odjednom je prošaputala visokim, stranim glasom — pusti me ili ću vikati! — Možeš vikati koliko te grlo nosi — zarežao sam. — Sad ću te imati, ti, prokleta satano! — Dolaze ljudi! Zar ne vidiš da ljudi dolaze, pusti me, životinjo, stoko, pusti me...
Sada je ležala sasvim ukočena na sofi, zgrčena prema meni da ne bi ležala poda mnom. Osećao sam kako joj se telo zatezalo, a noge joj se sasvim i čvrsto pripijale uz moje, kao da nisam obuhvatao ja nju, nego ona mene, da bi sprečila da prodrem u nju. Osetio sam njeno krilo i primetio da ispod suknje nije imala ništa. Pritisnuo sam je unazad i osetio dlaku njenog krila i raskopčao pantalone. Lice joj je bilo sasvim preda mnom, oči nervozne i piljila je u mene. — Pusti me! — šaputala je. — Nemoj ovde, nemoj ovde, pusti me, nemoj ovde, nemoj ovde... — A gde inače, prokleta ludo — proškrgutao sam. — Skloni ruku ili ću ti je otkinuti, ovde ćeš... — Nemoj ovde, nemoj ovde — šaputala je istim visokim i čudnovatim glasom. — A gde inače, ti... — U tvojoj sobi, nemoj ovde, u tvojoj sobi. — Da mi se možeš izmaći i da me ismeješ! — Neću ti se izmaći, neću se izmaći, ali nemoj ovde, obećavam ti, neću se izmaći, najmiliji, najmiliji...
— Šta? — rekao sam.
— Pusti me, obećavam ti, neću se istrgnuti, ali pusti me, dolaze ljudi.
Ja je puštam. Ustajem. Očekujem da me gurne u stranu i pobegne. Ona ne beži. Spušta suknju dole i uspravlja se. — Skloni to — prošaputala je. — Šta? — To! — Ona vuče moje pantalone. Ja to sklanjam. Ona ustaje. Posmatram je. Sada stojim tako da može da prođe pored mene, ali ja je još uvek mogu zadržati. — Dođi! — rekla je. — Kuda? — U tvoju sobu. — Polazim za njom, a zatim idem napred, hitro i odjednom predostrožno, preko stepenica koje škripe, po sivim stazama, pored tablice: Misli! na drugi sprat, na kome se nalazi moja soba. Zastao sam na vratima. — Možeš da odeš ako hoćeš — rekao sam. Gura me u stranu i otvara vrata. — Hodi — rekla je. Idem za njom i zatvaram vrata. Ne stavljam rezu, osećam oštar udar, naslanjam se na zid i imam osećaj da sam u liftu koji silovito zuji i ide naniže, dok ja težim naviše, osećam pomrčinu kao vedro vode koje se preliva u mom mozgu, huči, a ja se čvrsto držim, obema rukama pritisnutim uza zid.
Video sam Natašu kako leži na krevetu. — Zašto ne dođeš?
— pitala je.
— Ne mogu.
— Šta?
— Ne mogu.
— Ne možeš?
— Ne — rekao sam. — Proklete stepenice!
— Šta je sa stepenicama?
— Ne znam. To je kao neki koitus interuptus.
— Šta?
— Ne mogu, to je sve. Izbaci me napolje ako hoćeš.
— Iz tvoje sopstvene sobe?
— Onda mi se smej, koliko god hoćeš.
— Zašto bih se smejala?
— To ne znam. Slušao sam da se muškarcima smeju kada im se to desi.
— Meni se to još nije desilo.
— To je razlog više za smejanje.
— Ne — rekla je Nataša.
— Zašto ne odlaziš?
— Treba li da odem?
— Ne.
Ona se nije micala. Sada se naslonila na ruke i gledala me.
— Osećam se jadnim — rekao sam.
— Ja ne — odvratila je. — Šta misliš, otkuda dolazi to?
— Ne znam. Reč „najmiliji” me je ubila.
— Mislila sam da su to stepenice?
— One takođe. A onda ostalo. To što si odjednom htela.
— Treba li da neću?
Gledao sam je bespomoćno. — To nemoj pitati. Sve se skupilo.
To je bio čudnovat dijalog, nismo se micali, monoton i bezizražajan.
— Imaš li kupatilo? — pitala je.
— Nemam sopstveno. Ali ima jedno, treća vrata odavde.
Sasvim polako je ustala, zagladila kosu i pošla vratima. Pri prolazu me je dodirnula. Nije me gledala. Osetio sam njeno telo, odvojio se od zida i zgrabio je. Htela se osloboditi. Njeno telo sam osetio kao da je nago, mlado i toplo. I vitko kao pastrmka. Istoga trenutka opet kao i pre toga. Držao sam je čvrsto. — Ti me nećeš — šaputala je, lica okrenuta na drugu stranu, ruku savijenih u laktovima sasvim uz telo. Podigao sam je i odneo natrag na krevet. Bila je teža no što sam mislio. — Hoću te! — rekao sam prigušeno — hoću te i ništa drugo do tebe i samo tebe, hoću te više no samoga sebe i u tebe unutra, sebe i sve u tebe unutra! — Moje lice je bilo nad njenim, oči su joj bile vrlo sjajne i ukočene, osećao sam njene grudi i osećao kako prodirem u nju, osećao sam to u potiljku i u rukama i u polnom organu. — Pa onda uzmi me — šištala je i nije zatvarala oči — uzmi me i pritisni me i prođi kroz mene, polomi me u komade, tako, tako, tako, dublje u mene, pa, prikuj me dublje, radi, uđi u mene, eto i ja ću, sjuri se u mene, šumi li tu neki izvor, uši su mi zagluhnute njime, dolazim, kidam se, kiše, kiše, šumi i šumi... — Glas joj je bivao sve tiši, pretvarao se u mrmljanje i isprekidane nerazumljive reči, u šapat, a onda je sasvim ućutala.
Otvorila je oči, protegla se, mrmljala, zatvorila ih i opet otvorila. — Je li padala kiša? — pitala je.
Naglo sam se zasmejao.
— Još ne. Možda će noćas.
— Postalo je svežije. Gde ti je kupatilo?
— Treća vrata.
— Mogu da obučem tvoj penjoar?
Dao sam joj ga. Svukla se sve do cipela. To je činila polako.
nije me pogledala. Nije bila zbunjena. Video sam da nije onako vitka kao što sam ranije verovao. To sam još ranije osećao, a sada sam i video. — Lepa si — rekao sam.
Ona je pogledala. — Nisam suviše debela?
— Bože mili, nisi.
— Dobro — rekla je. — To našoj budućnosti daje ružičast izgled. Volim da jedem. Ja sam celog svog života gladovala. Kao manekenka — dodala je. — Inače ne.
— Posle ćemo jesti koliko želiš, sa svim predjelima i jednim luksuznim desertom.
— Već pazim da ne postanem prangija. Inače će me izbaciti. Ne moraš se, dakle, brinuti.
— I ne brinem se, Nataša.
Uzela je moj sapun i svoju torbicu, na vratima salutirala i izišla. Ostao sam da ležim i nisam mislio ni na šta. I meni se činilo da je padala kiša. Znao sam da nije bilo tako, ali sam uprkos tome otišao na prozor i pogledao napolje. Zapara dvorišta oivičenog zidovima, sa mirisom kanti za smeće, pela se visoko. „То je samo u našoj sobi padala kiša”, mislio sam i vratio se. Ponovo sam legao na krevet i piljio u nezaštićenu sijalicu koja je visila s tavanice. Posle nekog vremena Nataša je ponovo ušla. — Ja sam pobrkala tvoju sobu — rekla je. — Mislila sam da je ona za jedna vrata dalje.
— Je l’ bilo nekoga u njoj?
— Ne. Bilo je mračno. Zar ljudi ovde ne zaključavaju svoje sobe?
— Neki ne. Nemaju u njima ništa za krađu.
Mirisala je na sapun i kolonjsku vodu. Otkuda joj kolonjska voda, bila mi je zagonetka. Ali možda ju je imala u svojoj torbici. Možda je takođe neko svoju ostavio u kupatilu i ona ju je upotrebila.
— Gospođa Vimper — rekla je — voli mlade ljude, ali kod nje to dalje ne ide. Ona s njima voli da razgovara, to je sve. Da li bi ti to mogao da utuviš u svoju glavu?
— Da — rekao sam, ne veoma ubeđen.
Nataša je četkala svoju kosu u drećećoj svetlosti gole prostorije pred bednim ogledalom iznad umivaonika. — Muž joj je umro od sifilisa, a nije isključeno da se i ona zarazila — dodala je.
— Osim toga, ima rak, znojenje nogu i leti se umiva samo mešavinom votka-„martini” — odvratio sam.
Ona se smejala. — Ti mi ne veruješ? A zašto i bi?
Ustao sam, uzeo joj četku iz ruke i poljubio je.
— Da li ti nešto kazuje ako ti odam da sav uzdrhtim kad god te dodirnem? — rekao sam.
— Nije uvek tako izgledalo — odvratila je.
— Ali sada je tako.
Oslonila se na mene. — Ubila bih se, kada ne bi bilo tako — promrmljala je.
Svukao sam joj penjoar i pustio ga da padne na pod.
— Ti imaš najduže noge koje sam video — rekao sam i ugasio svetlost. Držao sam je za ruku i pipao put prema krevetu. U mraku sam video njenu bledu put i crne otvore usta i očiju. — Polako — prošaputala je. — Hoću sasvim polako da dođem.
Ležali smo pripijeni jedno uz drugo i osećali kako se prema nama u mraku valja još mračniji talas, iznad nas, i onda smo još dugo ležali tako i disali i osećali mnoge manje talase koji su proletali mimo nas, a onda samo još jedan blag pokret u nama, sve dok ga više nismo mogli razlikovati od našeg daha.
Nataša se pomerila.
— Imaš li jednu cigaretu?
— Da. — Dao sam joj i ugledao njeno lice u svetlosti šibice. Ono je bilo vrlo smireno i nevino. — Da ii bi htela nešto za piće? — pitao sam.
Klimnula je glavom u mraku. To sam video po pokretu njene užarene cigarete.
— Ali ne votku.
— Ja nemam hladnjak i ništa nije hladno. Ali mogu da donesem nešto odozdo.
— Zar ne može to neko da donese?
— Samo je još Meljikov dole.
Čuo sam Natašin smeh u mraku. — On će nas i inače videti kad budemo silazili — rekla je.
Nisam odgovorio. Tek sam se morao privići na tu misao. Nataša me je poljubila. — Upali svetlost — rekla je. — Tvoje osećanje za etiketu ćemo poštedeti. Osim toga, gladna sam. Hajdemo do „King ov de Si”.
— Ponovo. Zar ne bi htela negde drugde?
— Jesi li već dobio proviziju za gospođu Vimper?
— Još ne.
— Onda hajdemo do „King ov de Si”.
Nataša je skočila s kreveta i upalila svetlost. Išla je naga kroz sobu i uzela penjoar.
Ja sam ustao i obukao se. Onda sam ponovo seo na krevet i čekao da se ona vrati.

XVII


— Ja sam u stvari dobrotvor čovečanstva — izjavio je Silvers. Pripalio je cigaru i posmatrao me s ugodnim osećanjem.
Radili smo na tome da pripremimo posetu milionara Freda Laskija. Ovoga puta nije bilo u pitanju da se neka slika okači u sobi gospođe Silvers i da joj se onda da u svojinu, od koje se ona mogla odvojiti samo posle ogorčene borbe, pošto joj muž obeća nerc i dve haljine od „Majnbohera”. Ona se uvek odvajala, ali na nerc je čekala. To nije čudo leti. Ovoga puta je bilo u pitanju vaspitanje jednog milionara-neotesanka za prijem u bolje društvo.
— Rat je kao plug — popovao je Silvers. — Raskopava zemlju i preraspodeljuje imovine, stare nestaju, a bezbrojne nove nastaju.
— Ratni krijumčari, trgovci, liferanti — kratko: ratni dobitnici — ubacio sam.
— Ne samo ratni liferanti — nastavio je Silvers nepometen.
— Takođe liferanti uniformi, liferanti brodova, liferanti životnih namirnica, liferanti automobila — ceo svet zarađuje na ratu!
— Izuzimajući vojnike!
— Ko o njima govori?
Silvers je spustio cigaru i pogledao na sat. — On će doći za četvrt sata. Iznećete prve dve slike, a ja ću zatražiti Sisleja. Vi ćete ga doneti, postaviti ga naopako uza zid tako da se slika ne vidi i nešto ćete mi šaputati. Ja vas neću razumeti i nestrpljivo ću pitati u čemu je stvar. Vi ćete glasnije reći da je Sislej rezervisan za gospodina Rokfelera. Je l’ u redu?
— U redu — rekao sam. Posle četvrt sata posetilac se pojavio.
Funkcionisalo je. Sislej, jedan pejzaž, bio je donet. Ja sam šaputao i Silvers se obrecnuo da govorim glasnije, tu nema nikakvih tajni. — Šta? — pitao je Silvers iznenađeno.
— Zar to nije bio Mone? Vi se varate. On je Monea rezervisao.
— Izvinite, gospodine Silverse, ali ja se bojim da se varate vi. Ja sam to tačno zapisao. Evo... — Izvadio sam beležnicu od veštačke kože i pokazao mu.
— Tačno je — rekao je Silvers. — Tu ne možemo ništa, gospodine Laski.
Pogledao sam u gospodina Laskija. Bio je suvonjav, bled, nosio je plavo odelo i braon cipele i imao ćelu, preko koje je svoju kosu sa strane u dugačkim pramenovima prosto čvrsto prilepio pozadi. Delovao je kao čovečuljak koji je u opasnosti da ga njegova snažna supruga poždere. Gospođa Laski bila je za glavu viša od njega i dva puta šira. Bila je obložena safirima.
Ja sam malo zastao neodlučan, sa slikom u jednoj ruci, tako da se jedan njen deo naopačke mogao videti. Kada sam se okrenuo, gospođa Laski je zagrizla. — Ali da se pogleda, biće ipak mogućno — rekla je promuklim, prigušenim glasom. — Ili je to takođe rezervisano?
Silvers se preobrazio. — Ali razume se. Molim, izvinite, milostiva gospođo.
— Gospodine Rose, zašto ne postavite sliku — rekao mi je mrzovoljno na užasnom francuskom jeziku. — Allez vite, vite! — Izigravao sam pometenost i podigao sliku na jedne od nogara. Potom sam se izgubio u svoju sobu sa slikama, koja me je uvek podsećala na Brisel. Čitao sam jednu monografiju od Delakroa i povremeno osluškivao razgovor u blizini. Uzdao sam se u gospođu Laski. Ona je izgledala kao čovek koji uvek veruje da je napadnut, i čija se odbrana sastoji u agresivnosti, a ne u trpljenju. Mogao sam da zamislim da je ona u stalnoj borbi sa svojim sopstvenim predstavama o „Mejflauer”-društvu iz Bostona i Fiiadelfije, protiv kojih je htela da se probije, da bi najzad tamo bila primljena i da se potom isto tako zajedljivo okrene protiv drugih novodošlica. Zatvorio sam knjigu i uzeo jednu malu Maneovu sliku sa cvećem, božur u čaši sa vodom. Moje misli su se vratile u vreme kada sam u Briselu dobio džepnu svetiljku da bih u svojoj jazbini mogao noću čitati. Bio sam obećao da ću svetiljku samo noću koristiti i samo u svom podzemnom skloništu koje nije imalo prozora. Moja soba je mesecima ležala u gustoj pomrčini, a jedina svetlost za koju sam znao, bilo je bledo sivilo noći kada sam sobu mogao ostaviti da bih se oprezno šunjao kao avet po galeriji. Džepna svetiljka, koju su mi najzad bili poverili, povratila me je iz mog avetinjskog života noćnih duhova u svet boja. Noću sam čučao u svojoj sobi koju sam prvi put video u toploj svetlosti. Ponovo sam otkrio blaženstvo boje, kao neko ko je bio potpuno šlep za boje ili životinja kojoj njene oči pokazuju svet u nijansama sivog. Sećam se da samo što se nisam zaplakao kada sam video prvu šarenu ofset reprodukciju Sezanovog akvarela „Mon Sen Viktoar”, čiji sam original u muzejskoj galeriji bio video samo u varljivoj svetlo-tamnoj mesečini.
Iz susedne prostorije sam čuo znake polaska. Oprezno sam stavio između drvenih polica na zidu maleni i divni komad Maneovog sveta. Žarko popodne, koje se pre toga bilo povuklo sa naslikanih rosnih kapljica na belom božuru i sa svetlucave vode u naslikanoj čaši, ponovo je ubacivalo svoj dah kroz uzani visoki prozor moje odaje. U meni je odjednom izbila duboka radost, kao vreo gejzir, ranije vreme se za trenutak pomešalo sa sadašnjim trenutkom, soba u Briselu sa sobom kod Silversa. A od svega je, kao ptičji let, bilo preostalo samo osećanje da još živim i da sam bio tu, a obaveze koje su ovaj život okružavale kao zidina, srušile su se za kratak tren kao zidine Jerihona pred trubama izabranog naroda, i sloboda je bila tu, divlja, sokolova sloboda, koja mi je oduzimala dah, kao da je ona s vetrom, suncem i oblacima šibanim vetrom otvarala život o kome još nisam bio ništa ni slutio.
Ušao je Silvers, sav u mirisu svojih „partagasa”. — Hoćete li i vi jednu cigaru? — pitao je raspoložen.
Odbio sam. Kada mi neko duguje novac, takve ponude su mi sumnjive. Doživljavao sam da je neko verovao da je jednom ponuđenom cigarom sve izmirio. Još sam od Silversa očekivao proviziju za gospođu Vimper. Kada sam već lebdeo u sumnji o svojoj čednosti, onda sam želeo za to bar izvesnu naknadu, da ostanem u žargonu žigola. Ravnotežu za to hteo sam da uspostavim na taj način što bih Natašu uveče poveo na večeru u lokal sa klimatskim uređajem. Sa Silversom sam bio na oprezu; on mi je već izvodio da je gospođa Vimper njegova poznanica da bi oslabio moje zahteve. Verovao sam da je on u stanju da izjavi kako je stvar sa gospođom Vimper obuhvaćena mojom platom, slično firmama, dostojnim poštovanja, koje patentne zahteve pronalazača koji kod nje rade automatski knjiže u svoju korist, a njih u najboljem slučaju nagrađuju izvesnom proizvoljnom nagradom. — Porodica Laski na leće na Sisleja — izjavio je dobrotvor čovečanstva. — Kao što je bilo isplanirano. Izjavio sam da Rokfeler ima opciju od nedelju dana, ali kako ja pretpostavljam da on ne očekuje da bi slika mogla biti prodata već idućeg dana, sigurno će pustiti opciju da propadne. Gospođa Laski je sva gorela od želje da jednom Rokfeleru ugrabi sliku.
— Smicalice na koje se hvataju seljaci — rekao sam uzgred. — Ono što me uvek ponovo zgranjava, to je da one deluju!
— Zašto ne?
— Zato što se ne može zamisliti da ti razbojnici-džimrije, koji imovinu izvesno nisu napravili filantropskim delima, upadaju u nešto takvo.
— To je prosto. U svom sopstvenom poslu, ti gusari bi izvesno nekoga dočekali podsmehom. Međutim, oni su ovde na zanimljiv način kao ajkule u slatkoj vodi, izvan uobičajenog elementa. Nisu na svom bunjištu. Nesigurni su, i što su inače rafiniraniji, tim brže ovde upadaju u najprimitivnije smicalice. Ne treba, naravno, zaboraviti uticaj žena!


— Moram ići fotografu — rekla je Nataša. — Pođi sa mnom! Neće trajati dugo.
— Koliko dugo?
— Jedan sat. Ne mnogo duže. Zašto? Je li ti to dosadno?
— Nimalo. Hteo sam samo da znam da li da jedemo рге ili posle.
— Posle. Onda imamo vremena. Moram da budem tamo za pola sata. Zar je jelo toliko važno? Ili si, možda, već primio proviziju za gospođu Vimper?
— Još ne. Ali zato deset dolara od braće Lovi za jedan uput. Oni su jednu kinesku bronzu kupili za dvadeset dolara. Gorim od želje da ih s tobom potrošim.
Gledala me je nežno. — Potrošićemo ih. Još večeras.
Kod fotografa je bilo sveže, prozori su bili zatvoreni, a klimatski uređaji su radili. Odmah sam ponovo dobio osećaj da sedim zatvoren u podmornici. Ostali su izgledali da ne primećuju ništa; ja nisam bio naviknut na to. — U avgustu je još vrelije — rekao je fotograf Niki kao utehu, mlatarajući svojom narukvicom.
Reflektori su bili uključeni. Osim Nataše, tu je bila još plava manekenka koju sam već prošli put video. Tu je bio takođe i bledi, crnomanjasti stručnjak za lionsku svilu. On me se setio. — Rat se nastavlja — rekao je melanholično i umorno. — Još godinu dana, pa je svršen!
— Verujete?
— Imam vesti otuda.
— Stvarno?
U nestvarnoj beloj svetlosti reflektora, koja je ukidala sve odnose, a srazmere činila oštrijim, to bezazleno proročanstvo odjednom me je ispunilo nekom vrstom vere — kao da taj čovek zaista zna više od svih ostalih. Disao sam vrlo duboko.
Znao sam da za Nemce rđavo stoji sa ratom, ali na nekakav kraj mogao sam isto toliko malo pomišljati, koliko sam i smrt mogao predstaviti. O njoj se govorilo i znalo se da će doći, ali u to se nije verovalo zato što se nalazila s one strane predstave koja spada u život, da je uslovljena životom i da se zbog toga ona ne može shvatiti.
— Stvarno! — rekao je bledi čovek. — Verujte mi! Iduće godine moći ćemo da uvozimo svilu iz Liona.
Bio sam čudno uzbuđen. Pojam bezvremenog vakuuma, u kome je izgledalo da emigrantski život lebdi, odjednom se poljuljao. Čak je i besmislena veza sa lionskom svilom tu bila prikladna, časovnici su počeli da kucaju, a zvona da biju. Film koji je mirovao ponovo se počeo odvijati, sve brže i brže, unazad i unapred, u ludim sekvencama, kao da se neki kalem odmotava bez kontrole. Shvatio sam da, uprkos svim vestima u novinama, nikada nisam ozbiljno poverovao da se rat ikada može završiti. A kada bi se to zaista desilo, posle toga bi automatski došlo nešto drugo, još strašnije. Isuviše sam bio naviknut na to da tako mislim. Taj maleni bledi čovek, za koga je kraj rata značio da se ponovo može uvoziti svila iz Liona, ni manje ni više, ubedio me je upravo zbog svog kretenstva više no dva feldmaršala i jedan predsednik. Svila iz Liona — toplina života koji se više ne mora plašiti.
Izišla je Nataša. Imala je na sebi pripijenu belu večernju haljinu, sa jednim slobodnim ramenom, dugačke bele rukavice i dijademu kraljice Evgenije od „Van Klifa i Arpelsa”. To me je pogodilo stvarno kao srčana kap. Sve se odjednom skupilo: prethodna noć i ovaj kontrast: oštro osvetljena nestvarna pojava sa hladnim ramenima u ovoj veštački hlađenoj prostoriji; uzbuđenje koje je u meni izazvala misao na kraj rata, pa čak i dijadema u Natašinoj kosi koja se blistala kao da ona odjednom simbolično pripada Kipu slobode u njujorškom pristaništu. — Lionska svila — rekao je bledi čovek pored mene. — Naša poslednja bala. — Zaista?
Posmatrao sam Natašu. Sad je stajala mirno i vrlo pribrano u beloj svetlosti, a meni je bilo kao da je ona kakva vitka i ljupka kopija gorostasne bronzane statue koja je stajala pred morem i zračila svoju svetlost u besne bure Atlantika, neustrašivo i ne onako kao snažni uzor — mešavina Brunhilde i jedne odlične francuske piljarice — već pre kao Dijana izišla iz šuma, spremna na borbu i napad. Ali ona takođe opasna u svoj svojoj milini i spremna da brani svoju slobodu.
— Kako vam se dopada „rols”? — upitao je neko ko je bio seo na stolicu pored mene.
Osvrnuo sam se. — Vi ste vlasnik?
Čovek je klimnuo glavom. Bio je visok, crnomanjast i mladi no što sam ga zamišljao. — Frejzer — rekao je. — Nataša vas je još pre nekoliko dana htela jednom da dovede.
— Nisam imao vremena — rekao sam. — Velika hvala na pozivu.
— To možemo danas da nadoknadimo — odvratio je. — Već sam razgovarao sa Natašom. Idemo kod „Luhova”. Znate li to mesto?
— Ne — rekao sam iznenađen. Ja sam računao sa „King ov de Si” i nisam bio ushićen da ne budem sam sa njom, ali nisam znao kako bih se spasao. Ako je Nataša bila obećala, nisam mogao reći ne a da ne ispadnem glup. Nisam bio siguran da li je ona to učinila ili ne, držao sam da nije isključeno da je htela dovesti ovamo nekog gospodina Vimpera, ali proklet bio ako bih se sa tim čovekom u nešto tako upustio. Neka on sam sebi nalazi svoje Silverse.
— Dakle, dobro, onda ćemo se posle videti.
Izgledalo je da je Frejzer naviknuo da bude autoritet. Ja sam, razume se, pre svega imao nešto protiv toga da me on i Nataša pozivaju. On to u stvari nije bio rekao, ali to je proizlazilo iz njegovog prilično određenog ponašanja, koje je bilo učtivo, ali je teško dopuštalo protivljenje.
Našao sam Natašu dok je pakovala svoj koferčić. — Hoćeš li da poneseš dijademu? — pitao sam.
— Toliko poverenje mi se ne poklanja. Već je predata. Covek iz firme „Van Klif” će je vratiti.
— A mi ćemo kod „Luhova”?
— Da. Ta ti si to hteo.
— Ja? — rekao sam. — Ja sam hteo da s tobom kod „Kralja mora” straćim deset dolara. Ali ti si prihvatila poziv „rols-rojsa”.
— Ja? On je došao k meni i rekao da je razgovarao s tobom.
— On je razgovarao sa mnom, ali ipak tek posle razgovora s tobom.
Ona se smejala. — Ala je taj šeret!
Gledao sam je. Nisam znao taćno da li treba da joj verujem ili ne. Ako je bila u pravu, upao sam u najstariju klopku, u nešto što se meni kao Silversovom učeniku više ne bi smelo dogoditi. Ali nisam mogao zamisliti da bi Frejzer uradio tako nešto, on nije pravio takav utisak.
— Dakle, krenimo — rekla je Nataša. — Tvojih deset dolara ćemo onda sutra proćerdati.
„Rols-rojs” je čekao preko puta pred jednom gvožđarskom radnjom. Popeo sam se u njega sa različitim osećanjima koja su me razdirala, koja su me jedila zato što su bila detinjasta. Frejzer je sa nama prešao preko ulice. Večernja žega posle svežeg ateljea bila je gotovo opojno teška. — Iduće godine ću dati da se u kolima napravi klimatski uređaj — rekao je Frejzer. — Tako nešto već postoji, samo se još ne izrađuje. Rat ima prvenstvo.
— Rat će iduće godine biti svršen — rekao sam.
— Mislite? — odvratio je Frejzer. — Onda vi znate više od Ajzenhauera. Votku? — On je otvorio poznati ormarić.
— Mnogo vam hvala — odvratio sam mrzovoljno. — Za to je suviše vrućina.
Srećom nije bilo daleko do „Luhova”. Ja sam se unapred spremio na to da me peku na ražnju, i to kako Nataša, tako i Frejzer, kome sam odjednom počeo sve da verujem. Na moje zaprepašćenje, „Luhov” je bio nemački restoran. U početku sam mislio da smo greškom stigli u nemačku četvrt Jorkvila. To me ne bi čudilo: „rols” su za mene bila baksuz kola.
— Kako bi bilo srnetina i crvena borovnica? — pitao je Frejzer.
— Uz to sitni uštipci od krompira.
— Ima li u Americi crvenih borovnica?
— Nešto slično. Brusnica. Ali „Luhov” ima još pripravljenih nemačkih borovnica. Vi ih tamo zovete brusnice, je l’ tako? — pitao me je Frejzer ljubazno i podmuklo.
— Mislim — odvratio sam. — Dugo nisam bio tamo. U međuvremenu se štošta izmenilo. Možda takođe i ime za brusnice, ako nije bilo dovoljno arijevsko.
— Brusnice? Zašto? Ta to zvuči gotovo kao prusnice. — Frejzer se smejao.
— Šta ćemo da pijemo, Džek? — pitala je Nataša.
— Šta hoćeš. Možda bi gospodin Ros hteo pivo? Ili rajnsko vino? Ovde još ima zaliha rajnskog vina.
— Pivo ne bi bilo loše. Ono ide uz ovdašnju sredinu — rekao sam.
Frejzer je govorio sa kelnerom. Ja sam razgledao okolo. Lokal je bio neka mešavina bavarske gostionice s pesmom i obične rajnske krčme sa nekom primesom „Otadžbine”. Bio je dupke pun. Jedna kapela je svirala salonsku muziku i narodne pesme. Imao sam osećanje da Frejzer nije tek onako izabrao „Luhov”. Trebalo je da se pečem na emigrantskom ražnju i gotovo sam se našao prinuđen da upola nastojim na tome da svoju mrsku otadžbinu sa puno veštine branim od tog Amerikanca u njenim beznačajnim svojstvima — prilična podlost, jer me je ona na najsuptilniji način prikazivala kao veoma udaljenog rođaka te razbojničke rase. Mislio sam u sebi da se na taj način samo pokušava uništenje suparnika.
— Kako bi bilo mlada haringa kao predjelo — raspitivao se Frejzer. — Ona je ovde naročito dobra. Sa jednim gutljajem domaćeg „štajnhegera”. On se ovde još može dobiti.
— Sjajno — odvratio sam. — Meni je na žalost lekar zabranio.
Nataša me je, kao što sam i očekivao, napala s boka i zatražila haringu sa cveklom, takođe nemački specijalitet. Kapela je svirala najotužnije i najidiotskije rajnske pesme koje sam ikada čuo. To je bila tipična malograđanska turistička atmosfera, koja je na mene tako čudno delovala zato što ju je jedan deo gostiju prihvatio ozbiljno i čak smatrao poetičnom, čudio sam se toleranciji Amerikanaca.
Vino me je smirilo, pa sam se počeo diviti Frejzeru sa ovlašnim sarkazmom. Raspitivao se, naime, o tome da li bi mi mogao pomoći. Na taj način me je ponovo položio na emigrantsku žeravicu, dok je sebe lično predstavljao nekakvim skromnim bogom ocem iz Vašingtona koji bi rado za mene uklonio bilo kakve teškoće, ako bi to bilo mogućno. Odgovorio sam jednom oduševljenom odom Amerikancima i izjavio da je sve kako treba i da se mnogo i srdačno zahvaljujem. Meni pri duši nije bilo bogznakako prijatno. Nisam pridavao značaj tome što se Frejzer isuviše interesovao za moje hartije, a naročito zato što nisam znao da li on stvarno ima uticaja ili se samo pravi.
Srneće pečenje je bilo vrlo dobro, takođe i omlet sa krompirom. Shvatio sam zašto je lokal bio tako pun; on je verovatno bio jedini svoje vrste u Njujorku. Mrzeo sam samog sebe zbog toga što nisam uneo dovoljno humora u situaciju. Izgledalo je da Nataša ništa ne primećuje. Ona je poručila puding s crvenim prelivom. Ne bih se čudio ako bi posle poručila kafu i kolače u kafani „Hindenburg”. Mogao sam da zamislim da je bila kivna na mene, jer je mislila da sam je ja svojom glupošću doveo u taj položaj. Međutim, to nije prvi put da je ona izišla s Frejzerom, a on je učinio sve da mi to postane jasno. Ali sam znao da sam ja ovo sa njim poslednji put bio. Nisam imao želju da mi pojedini Amerikanci trljaju nos time da ja njima, svakome od njih, prvo moram da budem zahvalan što smem da ostanem u zemlji. Ja sam bio zahvalan vladi, ali ne Frejzeru koji za mene nije ništa učinio.
— Šta kažete na jedno noćno piće u „Моrокu”?
Samo mi je još to nedostajalo! Dovoljno dugo sam se osećao kao trpljeni emigrant. Ne bih se iznenadio da je Nataša pristala. Ona je volela „Еl Моrоkо”. Ali je odbila. — Umorna sam, Džek — rekla je. — Dan mi je bio naporan. Odvezi me kući.
Ušli smo u sparnu noć. — Hoćemo li pešice da idemo? — pitala je Nataša.
— Ali ja ću vas odvesti kući — rekao je Frejzer.
To je bilo ono što sam i očekivao. Hteo je mene da odveze da potom Natašu nagovori da nastavi vožnju s njim. U „Моroko” ili svojoj kući. Ko je to znao? A šta se to mene ticalo? Jesam li imao bilo kakva prava na Natašu? Kakva je to uopšte reč: prava? Ako nešto te vrste i postoji, nije li on imao kakva prava? A da sam ja bio uljez? Uljez, koji je osim toga bio još uvređen. — Treba li vas takođe da povezem — pitao je Frejzer ne suviše ljubazno.
— Ja ne stanujem daleko. Mogu i pešice — odvratio sam zle volje. „Meni ne preostaje ništa drugo”, mislio sam, „ako ne želim da se još dalje ponižavam kao uporna prišipetlja.”
— Glupost — rekla je Nataša. — Ići peSice po ovoj vrućini! Odvezi nas do moje kuće, Džek. On odatle ima samo nekoliko koraka.
— Dobro. — Ušli smo. Džek je sada mogao da pokuša da prvo mene odveze, ali se odrekao toga. Bio je dovoljno pametan da uvidi kako bi Nataša protestovala. Pred Natašinom kućom je sišao i bezazleno se oprostio. — Bilo je vrlo lepo! Ponovimo to još jednom.
— Mnogo hvala. Vrlo rado.
„Nikada”, mislio sam i gledao kako Frejzer ljubi Natašu u obraz. — Laku noć, Džek — rekla je. — Žao mi je što ne mogu da pođem s tobom, ali suviše sam umorna.
— Drugi put. Laku noć, darling.
To je bio njegov poslednji pucanj. „Darling”, mislio sam, „to u Americi nije značilo ništa, a i mnogo.” čovek telefonistkinju, koju ne poznaje naziva darling. A i žena, bez koje se nije moglo živeti, naziva se darling. Frejzer je postavio jednu rafinirano tempiranu minu.
Stajali smo jedno prema drugom. Znao sam da bi sve propalo ako bih sada bio jedak. — Divan čovek — rekao sam. — Jesi li zaista toliko umorna, Nataša?
Klimnula je glavom. — Zaista. Bilo je dosadno, a Frejzer je gad.
— Ja to nisam našao. Bilo je prijatno što je smatrao da mene radi mora da nas vodi u nemački lokal. Toliko mnogo sposobnosti uživljavanja u nečiji položaj ne sreće se lako.
Nataša me je posmatrala. — Darling — rekla je, a taj izraz me je prostrelio kao iznenadni bol zuba. — Nije potrebno da igraš džentlmena. Meni, začudo, džentlmeni često dosađuju.
— Večeras takođe?
— Večeras takođe. Šta li si samo mislio kad si taj glupi poziv prihvatio.
— Ja?
— Da, ti! Reci još da sam ja kriva.
Na mahove sam bio spreman to da kažem. Srećom, setio sam se pouke moga oca koju mi je dao na moj sedamnaesti rođendan: „Sada ulaziš u doba žena. Zapamti: samo beznadni idioti hoće da imaju pravo ili da budu logični sa ženama.”
— Ja sam kriv — rekao sam cepteći od besa. — Možeš li da oprostiš jednom takvom idiotu kakav sam ja.
Merila me je mrzovoljno. — Misliš li to zbilja? Ili je to jedna od tvojih podlosti?
— To je oboje, Nataša.
— Oboje?
— Kako bi inače moglo da bude? Ja sam sav poremećen i idiot zbog toga što te obožavam.
— Nisam mnogo primetila od toga.
— Nije ni nužno. Neprikriveno obožavanje je kao balava doga. Moje obožavanje se ispoljava u smetenosti, bezrazložnoj mržnji i očiglednoj ograničenosti. Ti me sveg poremetiš. Više no što hoću.
Lice joj se izmenilo. — Ti, jadni stvore — rekla je. — Ne mogu te povesti k sebi gore. Moja susetka bi se onesvestila. Ona bi odmah počela prisluškivati na vratima. To je nemogućno.
Sve bih dao da sa njom budem zajedno; uprkos tome, odjednom sam bio srećan što to nije mogućno. Time je to bilo takođe i za druge. Uhvatio sam je za ramena.
— Ta mi imamo toliko vremena — odvratila je. — Beskrajno mnogo vremena, sutra, prekosutra, nedelje i mesece, a čovek uprkos tome veruje da je tu, sada, s tim jednim malo neuspelim večerom izgubio čitav život.
— Za mene ti još uvek imaš na glavi dijademu od „Van Klifa”. Sada opet, mislim. Kod „Luhova” manje. Tamo je ona više bila jedan lažan limen obruč iz devetnaestog veka.
Smejala se. — Ti me tamo nisi mogao podneti?
— Ne.
— Ni ja tebe. Nećemo još jedanput da uradimo tako nešto.
— Još smo isuviše blizu mržnji.
— Zar čovek to nije uvek?
— Hvala bogu. Kakva bi to inače bila sladunjava papazjanija.
Mislim da bi svetu sasvim lepo dobrodošlo malo takvog sirupa. To nisam izgovorio. Bila je jedna od mojih prokletih osobina što sam bio sklon jevtinim uopštavanjima.
— Med je bolje — rekao sam. — Ti mirišeš na med. A danas si bila štošta odjednom. Nemoj zaboraviti da sam u modnim stvarima početnik; ja ih još primam ozbiljno i u njih verujem. Takođe kada nosiš pozajmljenu dijademu.
Povukla me je u ulaz. — Poljubi mel — promrmljala je. — I voli me! Potrebno mi je mnogo ljubavi. A sada idi! Idi! Ili ću sa sebe zderati haljinu.
— Skini je. Niko nas ne vidi.
Izgurala me je napolje. — Odlazi! Sve je bilo tvoja krivica! Odlazi!
Zatvorila je vrata za mnom. Vraćao sam se polako kroz vrelu, vlažnu noć ka stanici podzemne železnice. Zadah sagorelog vazduha dolazio mi je u susret kao dim iz ćumurane koja gori pod zemljom. Stanica je bila slabo osvetljena. Voz je dotutnjao iz pomrčine i zaustavio se uz lupnjavu. Kola su bila gotovo prazna. Jedna starija žena je sedela u uglu. Koso prema njoj, jedan čovek. Od njih dvoje su me razdvajali čitava kola. Jurili smo pod zemljom tog čudnog grada. To je bio jedan od onih trenutaka kada ljudska oznaka koju mi pridevamo stvarima otpada i u kojoj one odjednom ukočeno gledaju čoveka sa punim neprijateljstvom i sa užasnom praotuđenošću, koja je većinom prekrivena iluzijama. Sve se raspalo. Više nijedno ime nije bilo prigodno. Preteći svet bez imena i otuda pun bezimenog straha koji je vrebao bez ikakve veze. Strah nije izbio, nije udarao, nije napadao, ali je bio tim opasniji: on je bezglasno vrebao. Gledao sam kroz prozor pored koga je tuđa pomrčina proletala, a onda sam piljio u slabo osvetljen voz u kome su se kao avetinjski slepi miševi lepršali nekoliki pojmovi, već strani, jedna silueta, jedna pognuta glava, toplota, jedno rame i malo te zgrudvane vatre iz bezimenog vremena koja je kao neki voltin element davala lažnu predstavu nekakvog mosta u haos, a da nikada nije mogao da odvede tamo iz te beznadne usamljenosti, beskrajne otuđenosti — ne one bezazlene sentimentalnosti, već poslednje neljudske usamljenosti, one u kojoj je poslednja i prva i najbespomoćnija iskra života.

SENKE U RAJU
II

XVIII


Kan me je umolio da pođem s njim. — U pitanju je razbojnički pohod — rekao je — protiv jednog čoveka koji se zove Hirš. Za doktora Grefenhajma.
— Onog Hirša koji je prevario Grefenhajma?
— Upravo protiv njega — rekao je Kan besno.
— Ali zar on ne tvrdi da nikada ništa nije primio od Grefenhajma? I od njega Grefenhajm nema ništa pismeno u rukama?
— Upravo tako! Otuda ovo i jest razbojnički pohod. Kad bi Grefenhajm imao nešto kao potvrdu ili samo nekakvo pismo, onda bi to bila stvar za advokata. Ali on nema ništa. Samo glad i pristojan mozak. Osim toga, on ne može dalje da studira; više nema para. Jednom je pisao Hiršu i nije dobio odgovor. Pre toga je jednom lično bio tamo. Hirš ga je s nestrpljenjem i neučtdvo izbacio napolje i pretio mu da će ga tužiti zbog učene ako bi ponovo došao. Grefenhajm je na to dobio stari panični emigrantski strah da će biti prognan. Sve to znam od Beti.
— Zna li Grefenhajm o vašem planu?
Kan je iskezio zube. — Ne — rekao je smejući se. — On bi već ležao pred Hiršovim vratima da bi nas zadržao. Stari strah.
— Zna li Hirš da ćemo doći?
Kan je klimnuo glavom. — Ja sam ga pripremio. Dva telefonska poziva.
— Izbaciće nas napolje. Ili neće biti kod kuće — Kan je ponovo iskezio zube. To je bila neka vrsta smejanja. Ali ne bih zaželeo da mu budem protivnik. On je takođe hodao drugačije no ranije — brže, krupnim koracima, a lice mu je izgledalo strože no inače. Pomislio sam da je tako moralo izgledati u Francuskoj.
— Biće kod kuće.
— Sa svojim advokatom, da bi on nama takođe pretio ucenom.
— Ne verujem — rekao je Kan i ostao stojeći. — Tu stanuje lešinar. Vrlo lepo, je li?
Kuća je bila u Pedeset četvrtoj ulici. Crvene staze, čelikorezi po zidovima, čovek koji opslužuje lift, ogledalo u patosanom liftu, čovek u fantastičnoj uniformi Umereno blagostanje. — Na petnaesti sprat — rekao je Kan. — Hirš!
Poleteli smo uvis. — Ne verujem da je doveo advokata — izjavio je Kan. — Pretio sam mu novim materijalom. On je mangup, pa će zaželeti da ga vidi; pošto joj nije Amerikanac, u njemu će takođe јоš pomalo tinjati onaj stari, dobri strah, pa će vile voleti prvo da sazna u čemu je stvar, pre nego što se poveri svom advokatu.
Zazvonio je. Otvorila je devojka. Uvela nas je u jednu sobu sa kopijom nameštaja Luja XV, neki komadi pozlaćeni. — Gospodin Hirš će odmah doći.
Gospodin Hirš je bio debeljuškast čovek, srednjeg rasta, pedesetih godina. Sa njim je ušao jedan ovčarski pas sa zlatnim sjajem. Kan se nasmejao kada ga je video. — Poslednji put sam tu rasu video, gospodine Hiršu, u Gestapou — rekao je. — Tamo je oni drže radi lova na ljude.
— Miran, Haro! — Hirš je potapšao psa. — Hteli ste da razgovarate sa mnom. Niste mi kazali da dolazite udvoje. Imam vrlo malo vremena.
— Ovo je gospodin Ros. Neću vas dugo zadržati, gospodine Hiršu. Mi dolazimo zbog doktora Grefenhajma. On je bolestan, nema para i mora da napusti studije. Vi ga poznajete, zar ne?
Hirš nije odgovarao. Potapšao je psa koji je tiho zarežao.
— Vi ga, dakle, poznajete — rekao je Kan. — Ne znam da li mene poznajete. Mnogi se zovu Kan, isto onako kao što se mnogi zovu Hirš. Ja sam gestapovski Kan. Mogućno je da ste čuli o meni. Ja sam neko vrane proveo u Francuskoj baveći se time da izigravam Gestapo. To nije išlo vrlo otmeno; ni sa jedne strane, gospodine Hiršu. Takođe ni sa moje strane. Time hoću da kažem da bi odbrana pomoću vašeg psa, kao danas, mene zasmejala. Pre no što bi me vaša životinja samo dotakla, gospodine Hiršu, ona bi bila mrtva. I vi verovatno sa njom. Ali meni nije stalo do toga. Mi smo ovde da bismo za doktora Grefenhajma prikupili novac. Pretpostavljam da i vi hoćete da mu pomognete. Kojom sumom hoćete da mu pomognete?
Hirš je gledao u Kana. — Zašto bi trebalo da ja to učinim?
— Za to ima mnogo razloga. Jedan se zove milosrđe.
Izgledalo je kao da Hirš izvesno vreme žvaće. Neprekidno
je posmatrao Kana. Zatim je iz džepa od kaputa izvukao novčanik od mrke krokodilske kože, otvorio ga i s jedne strane izvadio dve novčanice, pošto je ovlažio prst i odbrojao ih. — Ovde su dvadeset dolara. Više ne mogu da dam. Mnogi u sličnim situacijama dolaze k meni. Ako vam svi emigranti daju slične iznose, uskoro ćete sakupiti troškove za studije doktora Grefenhajma.
Pomislio sam da će mu Kan baciti novac na sto; ali on ga je uzeo i stavio u džep. — Dobro, gospodine Hiršu — rekao je. — Onda ćemo dobiti još 980 dolara. Toliko je potrebno doktoru Grefenhajmu, ako živi vrlo skromno, ako ne puši i ne pije.
— Vi se šalite, je l’te? Ja za to više nemam vremena...
— O, da, vi za to imate vremena, gospodine Hiršu. Nemojte mi, molim vas, pričati da vaš advokat sedi u susednoj sobi. On nije tu. Zato ću vam ja ispričati nešto što će vas zanimati. Vi još niste Amerikanac i nadate se da to iduće godine postanete. Vama neće biti od potrebe zla ogovaranja, Sjedinjene Države su u tome prilično nezgodne. Moj prijatelj Ros, poznati novinar, i ja, hteli bismo da vas od toga sačuvamo.
— Imate li nešto protiv toga da obavestim policiju? — pitao je Hirš, koji je očigledno bio doneo jednu odluku.
— Ni najmanje. Mi tim ljudima možemo tada odmah predati materijal.
— Materijal! Ucena se u Americi prilično visoko kažnjava. Gubite se!
Kan je seo na jednu od zlatnih stolica. — Vi verujete, Hiršu — rekao je promenjenim tonom — da ste bili lukavi. Vi to niste bili. Vi ste bili dužni da vratite Grefenhajmu njegov novac. Ovde, u mom džepu, nalazi se peticija imigracionom organu da vama ne odobri američko pravo građanstva. Potpisalo ju je stotinu emigranata. Ovde ima jedna druga peticija. Da se vama ne da naturalizacija zbog vaših vršljanja sa Gestapoom u Nemačkoj, nju je potpisalo šest lica, a uz nju tačan opis zašto ste vi iz Nemačke dobili više novca no ostali, a stoji i ime naciste koji ga je za vas doneo u Švajcarsku. A onda imam ovde isečak iz lionskih novina o Jevrejinu Hiršu koji je na jednom saslušanju od strane Gestapoa odao mesto boravka dvojice emigranata koji su odmah zatim bili streljani. Nemojte protestovati, gospodine Hiršu. Mogućno da niste to bili vi, ali ja ću tvrditi da ste to bili vi.
— Šta?
— Ja ću svedočiti da ste to bili vi. Ovde se zna šta sam ja u Francuskoj radio. Meni se veruje više no vama.
Hirš je gledao u Kana. — Vi hoćete, dakle, da date lažan iskaz.
— Lažan samo u smislu primitivnog shvatanja prava; ne po shvatanju oko za oko, zub za zub. Po učenju Starog zaveta, Hiršu. Vi ste Grefenhajma uništili, mi ćemo uništiti vas. Nama je pri tom svejedno šta je istina, a šta nije. Već sam vam rekao da sam ja od mog bavljenja među nacistima ponešto naučio.
— A vi ste Jevrejin?
— Isto kao i vi, na žalosti
— I vi progonite jednog Jevrejina?
Kan je za trenutak bio zbunjen. A onda je rekao. — Da, ja sam vam već rekao, da sam od Gestapoa nešto naučio. Osim toga i tehniku američkih gangstera. I, ako hoćete, gospodine Hiršu, imam takođe još pomalo jevrejske inteligencije.
— Policija u Americi...
— Mi smo naučili i od policije u Americi — prekinuo ga je Kan — čak nekoliko stvari! Ali one nam nisu potrebne. Da bismo vas sredili, dovoljne su hartije u mom džepu. Meni nije stalo do toga da padnete u zatvor. Dovoljno je ako vas upute u jedan koncentracioni logor.
Hirš je podigao ruku. — Za takvu stvar je neko drugi, a ne vi, gospodine Kane. I za to su potrebni drugi dokazi, a ne vaša lažna okrivljenja.
— Mislite? — odvratio je Kan. — U ratu? Za jednog tobožnjeg emigranta rođenog u Nemačkoj? A šta će vam se već desiti u koncentracionom logoru? Vas će humano zatvoriti, za to nije potrebno suviše mnogo razloga. A čak i ako se spasete logora, kako bi stajalo sa vašim državljanstvom? Sumnje i ogovaranja mogu u tome biti presudni.
Hiršova ruka se grčila oko pseće ogrlice. — A kod vas? — rekao je tiho. — Kako bi to bilo kod vas kad bi izišlo na videlo? Šta bi se s vama desilo? Učena, lažni iskazi...
— Znam ja tačno šta to znači — odvratio je Kan. — Meni je svejedno. Zviždim ja na to. Zviždim na sve to! Na sve ono što je vama važno, vi mangupe, koji sanjate o budućnosti. Meni je sve jednako, ali vi to ne možete razumeti, vi buržoaska uholažo! Već u Francuskoj mi je to bilo svejedno. Verujete li da bih ja sve to inače radio? Ja nisam naduveni čovekoljubac! A meni je svejedno šta će se dogoditi! Ako biste vi bilo šta preduzeli protiv mene, ja neću ići sudiji, Hiršu? Sam ću s vama svršiti. I to ne bi bilo prvi put. Šta vi znate o čistom očajanju? Zar još niste naučili koliko se jevtino danas ubija? — Kan je napravio užasno lice. — Čemu nam je sve to potrebno? To vas neće upropastiti. Platićete mali deo onoga što dugujete i ništa drugo.
Ponovo je izgledalo kao da Hirš bezglasno žvaće. — Nemam kod kuće novca — rekao je najzad.
— Možete mi dati ček.
Hirš je odjednom pustio psa. — Mir, Haro! — Otvorio je jedna vrata. Pa je nestao. Hirš je ponovo zatvorio vrata. — Najzad — rekao je Kan.
— Neću dati ček — izjavio je Hirš — Vi to razumete?
Posmatrao sam ga s interesovanjem. Nisam verovao da će tako brzo popustiti. Možda je Kan imao pravo, bezimeni strah od toga što je sa njima bio sam u sobi pomešao se sa stvarnim osećanjem krivice pa je Hirša učinio nesigurnim. Izgledalo je da brzo misli i takođe brzo dela. Osim ako nije smislio da zada neki udarac.
— Sutra ću ponovo doći — rekao je Kan.
— A hartije?
— Sutra ću ih uništiti na vaše oči.
— Novac ću dati samo kad dobijem hartije.
Kan je vrteo glavom. — Da biste saznali ko je sve spreman da protiv vas svedoči? Isključeno!
— Ko mi onda garantu je da su to stvarne hartije?
— Ja — odvratio je Kan. — To vam mora biti dovoljno.
Hirš je ponovo bezglasno žvakao. — Dobro — rekao je zatim vrlo tiho.
— Sutra u isto vreme. — Kan je ustao sa svoje pozlaćene stolice.
Hirš je klimnuo glavom. Odjednom je bio vlažan od znoja.
— Sin mi je bolestan — prošaputao je. — Moj jedinac! A vi — vi bi trebalo da se stidite! — rekao je odjednom. — čovek je očajan — a vi!
— Nadam se da će vam sin ozdraviti — odvratio je Kan mirno. — Doktor Grefenhajm će vam sigurno moći reći koji je lekar najbolji
Hirš nije ništa odvratio. Lice mu je izražavalo čudnu mešavinu mržnje i bola; mržnja je bila u očima. Sada mi se činio takođe povijenijim no s početka, ali često sam viđao da bol zbog novca može da bude isto onako stvaran kao i bol od stvarne boljke. To je moglo da bude takođe i zato što je između bolesti njegovog sina i njegove prevare prema doktoru Grefenhajmu postojala nekakva tajanstvena isprepletenost i da je on otada tako brzo popustio a ova iznemoglost još pojačala mržnju. Čudnovato, ali mi ga je gotovo bilo žao.


— Nisam čak ni siguran, da li mu je sin zaista bolestan.
— Te već verujem. Jevrejin ne pravi žale sa smrću na račun svoje porodice.
Kan me je pogledao s interesovanjem. — Nisam čak siguran ni da li uopšte ima sina — izjavio je.
Na ulici nas dočeka zapara perionice. — Verujete li da će Hirš sutra praviti teškoće? — upitao sam.
— Ne verujem. On se plaši zbog svog državljanstva.
— Zašto ste me upravo poveli? Ja sam pre bio smetnja. Za vas takođe, jer je Hirš pred svedocima morao biti oprezan. Bez mene bi vam, možda, lakše bilo.
Kan se smejao. — Može biti, ali ne mnogo. Zato je vaš izgled veoma doprineo.
— Zašto?
— Zato što izgledate kao nevernik-gromovnik! Znate li šta je to? To je ono što bogalji i crnokosi u onoj vladi tamo zamišljaju kao arijevce! Jevrejin i Jevrejin — oni se razumeju i jedan drugoga nikada ne uzimaju sasvim ozbiljno. Ali kada čovek ima kraj sebe jednog takvog eksplozivnog arijevca kao što ste vi, onda je to nešto sasvim drugo. Pretpostavljam da je to Hirš sasvim lepo zaplašilo.
Setio sam se da sam nedavno morao da uzmem Nemačku u zaštitu protiv Frejzera, a da to nisam želeo, sada me upotrebljavaju kao nacistu radi zastrašivanja. Čudno je to u kakve situacije čovek može da dospe. Znao sam da nemam mnogo smisla za humor, a za ovakve rabote nisam imao stvarno baš nikakvog. Odjednom sam sebi izgledao kao da su mi na glavu prosuli noćni sud.
Kan nije ništa primećivao. On je čvrsto koračao kroz staklastu podnevnu sparinu, kao lovac kad primeti divljač. — Najzad, da se malo prekine dosada — rekao je. — Još malo pa da čovek poludi! Nisam navikao na takvu sigurnost. Možda sam zauvek izvitoperen u tom smislu.
— Zašto se ne javite u vojsku? — pitao sam suvo.
— Učinio sam to. Ta vi znate da nas ne uzimaju. Mi smo „neprijateljski stranci”. Pogledajte svoju ispravu!
— Nemam je. Ja sam jedan stupanj niže. Ali kod vas je to drukčije. U Vašingtonu se izvesno zna šta ste radili u Francuskoj.
— Zna se i zbog toga mi se još manje veruje. Pretpostavlja se dvostruka igra. Ko je mogao da uradi tako drske stvari, morao je takođe imati naročite veze, misle u biroima. Ne bi me iznenadilo ako bi me još uhapsili. Mi živimo životom u kome se ogledaju ironije. — Kan se smejao. — Na žalost, ironije su nešto za pisce, ne i za ljude kao što sam ja.
— Jeste li imali potpise emigranata protivu Hirša?
— Ne. Naravno da nisam. Zbog toga sam i tražio samo hiljadu dolara, umesto čitav iznos. Hirš na taj način može da veruje da se dobro izvukao.
— Vi mislite da on možda veruje kako je napravio dobar posao.
Kan me je pogledao. — Da, jadni moj Rose — rekao je sažaljivo. — Takav je život.


— Hteo bih da se odvezemo na neko tiho mesto — rekao sam Nataši. — U neko evropsko selo ili na neko jezero. Nekuda gde se čovek ne preznojava odmah.
— Nemam kola. Da telefoniram Frejzeru?
— Nikako!
— On ne mora da se poveze sa nama. Može nam pozajmiti svoja kola.
— Ni to. Bolje podzemna železnica ili autobus!
— Kuda?
— Da, kuda? Ovaj grad izgleda da leti ima dvostruko više stanovnika no inače!
— A svuda je vrućina. Jadni Rose!
Okrenuo sam joj se ljutito. To je po drugi put da mi danas kažu jadni Rose. — Ne bismo li otišli do „Klojstersa”? Tamo ima tapiserija sa jednorozima. Ja ih još nikada nisam video A ti?
— Jesam. Ali muzeji su uveče zatvoreni. Takođe i za emigrante.
— Ponekad sam stvarno sit toga da budem emigrant — rekao sam još razdraženije. — Celog dana sam bio emigrant. Prvo sa Silversom, a onda sa Kanom. Kako bi to bilo kad bismo bili obični ljudi?
Ona se smejala. — Čim čovek prestane da brine o jelu i krovu nad glavom, prestaje da bude običan čovek, dragi moj Valdene, Ruso i Toro. Katastrofe otpočinju već sa ljubavlju.
— Ne, ako je čovek primi kao mi.
— Kako je primamo mi?
— Opšte, ne posebno i lično.
— Dobri bože — rekla je Nataša.
— Kao more. Ne kao pojedinačan talas. Pa ti tako misliš. Ili možda ne?
— Ja? — pitala je Nataša začuđeno.
— Da, ti. S tvojim mnogobrojnim prijateljima.
— Veruješ li da bi me jedna votka ubila? — pitala je posle jednog trenutka.
— To ne verujem. čak ni u ovoj staroj čatrlji.
Bez razloga ogorčen, doneo sam od Meljikova bocu i dve čaše. Sada je Meljikov bio na dužnosti portira. — Votka? — pitao sam. — Na ovoj vrućini? Biće nepogode. Prokleta omorina. Želeo bih da ovde imamo bar senku nekog klimatskog uređaja. Ti prokleti ventilatori mešaju samo po vazduhu, kao po nekom testu za kolače.
Vratio sam se. — Pre no što se počnemo svađati, Nataša — rekao sam — porazmislimo o tome kuda možemo da odemo. Bolje da se svađamo u hladovini nego na vrućini. Odričem se evropskog sela i jezera. Osim toga, imam para. Silvers mi je platio jednu premiju.
— Koliko?

— Dvesta pedeset dolara.
— Trice! — rekla je Nataša. — Pet stotina bi bilo kako treba.
— Glupost. On mi je objasnio da mi u stvari ništa ne duguje, da već odavno poznaje gospođu Vimper. To me je na jedilo. Ne iznos. Smatrao sam da on. nije loš. Ne mogu samo da podnesem ako mi se on predaje kao poklon.
Nataša je spustila čašu. — Je l' to nikada nisi mogao podnositi? — pitala je.
— Ne znam — odvratio sam iznenađen. — Verovatno ne. A što?
Pažljivo me je gledala. — Verujem da bi još pre nekoliko .nedelja bio ravnodušan prema tome.
— Misliš? Možda. Ja nemam smisla za humor, izvesno zbog toga.
— Ti ga baš imaš. Mogućno je da ga danas nemaš.
— A kome je pri ovakvoj omorini do humora?
— Frejzeru — rekla je Nataša. — On sav kipi kad je vreme ovakvo.
Mislio sam u isto vreme na mnoge stvari, a ništa nisam rekao od onoga što sam hteo reći. — On mi se veoma dopao — izjavio sam mimo umesto toga. — Verujem da on kipti. On je ono nedavno bio veoma zabavan.
— Daj mi još pola votke — rekla je Nataša smejući se i posmatrala me.
Ćuteći sam joj nasuo pola čaše.
Ustala je i pogledala me. —Kuda hoćeš da ideš? — pitala je.
— Ne mogu da te povedem u svoju sobu. Suviše mnogo ljudi.
— Povedi me u neki hladovit restoran.
— Dobro. Ne na ribu u „King ov de Si”. U jedan mali francuski restoran u Trećoj aveniji. „Bistro”.
— Skup?
— Ne za čoveka koji ima dvesta pedeset dolara. Poklonjenih ili nepoklonjenih. On ih ima.
Oči su joj postale nežne. — Tako je dobro, darling — rekla je. — Do đavola s moralom!
Klimnuo sam glavom i imao osećanje da sam zamalo izbegao razne opasnosti.


Kada smo Izišli iz restorana, napolju je sevalo. Vetar je kovitlao prašinu i komade hartije. — Počinje! — rekao sam. — Moramo da ugrabimo neki taksi!
— Zašto? Taksi mirišu na znoj. Hajdemo pešice.
— Padaće kiša. Nemaš kišne kabanice, ni kišobrana. Biće provala oblaka.
— Tim bolje. I tako sam htela večeras da perem kosu.
— Pokisnuće kao dodola, Nataša.
— To je najlonska haljina. Ona se ne mora ni peglati. Restoran je bio suviše hladan. Hajde da pešačimo! Ako bude gore, možemo ući u neki hodnik. Vetar duva! On me uzbuđuje!
Išli smo uz same kuće. Odjednom je sa svih strana sevalo. Uz oblakodere, kao da munje dolaze iz spleta cevi i mreže žica pod asfaltom. Odmah zatim je počela kiša, krupne, tamne mrlje prosute po asfaltu koje su se videle pre no što ih je čovek osetio na svojoj koži.
Nataša je držala lice prema kiši. Usta su joj bila poluotvorena, oči zatvorene. — Drži me čvrsto — rekla je.
Oluja je bivala sve jača. Trotoari su se odjednom ispraznih. U ulazima kuća tiskali su se ljudi, tu i tamo proleti neka prilika, pognuta i bežeći duž kuća koje su u trenu počele sijati u srebrnastoj svetlosti kiše koja je pljuštala i pretvorila asfalt u penušavo, plitko, tamno more na koje su praštah nevidljiva koplja i strele.
— Gospode! — rekla je Nataša odjednom. — Ti imaš na sebi novo odelo!
— Suviše dockan! — odvratio sam.
— Mislila sam samo na sebe! Ja na sebi nemam ništa. Zadigla je haljinu do bedara. Imala je male bele gaćice, bez čarapa, a obuća su joj bile bele lakovane sandale s visokom petom oko kojih je prskala kiša. — Ali ti! Tvoje još neisplaćeno plavo odelo!
— Suviše dockan! — odvratio sam. — Osim toga, mogu da ga osušim i ispeglam. Uostalom, plaćeno je. Možemo, dakle, da nastavimo oduševljeno slavlje stihije! Do đavola s plavim odelom buržuja! Hajde da se kupamo u fontani pred hotelom „Plaza”.
Smejala se i povukla me u jedan kućni ulaz. — Tako ćemo spasti postavu i konjsku dlaku! One se ne mogu ispeglati. Oluje dolaze češće od odela. A čovek se može osećati razdraganim i u jednom zaštićenom kućnom ulazu. Kako samo seva! I baš je zahladnelo! To je od vetra!
„Kako je samo bila praktična, a da ništa ne izgubi od osećanja ushićenosti”, mislio sam i poljubio joj toplo, sitno lice. Stajali smo između izloga dveju radnji. Na jednoj strani su bili izloženi mideri za starije, pune dame i iznad njih su sevale munje; na drugoj strani se nalazila akvarijumska i zoološka radnja. Čitav jedan zid je bio pun polica sa osvetljenim akvarijumima zelene, svilaste svetlosti i sa raznobojnim ribama. Ja sam u svom detinjstvu i sam gajio ribe i neke sam poznao. To je bilo čudnovato osećanje da iznenadno vidim kako preda mnom zasvetluca komad detinjstva, tiho i kao iz nekog sveta s one strane svih horizonata koje sam još poznavao, i ono se pojavilo bezglasno, obavijeno buktinjama munja i potpuno netaknuto, i ostalo onakvo kakvo je bilo, nekom blagom magijom, ne ostarelo, ne umrljano krvlju i ne razoreno. Držao sam Natašu za ruku i osećao njenu toplinu, dok je istovremeno jedan deo mene bio daleko, daleko nagnut nad jedan zaboravljen kladenac koji već odavno više nije žuborio, i osluškivao jednu prošlost koja mi je bila postala strana pa je otuda sad bila utoliko zanosnija. Dani na potocima, u šumama, na malenom jezeru, drhteći nad knjižicom, zadržali mi se u letu. Večeri u vrtovima, nad čijim zidinama je visio jorgovan, sve je to bezglasno proletalo preda mnom kao neki brz nemi film.
— Šta bi rekao ako bih ja imala takvu stražnjicu? — pitala je Nataša. Okrenuo sam se. Ona je gledala na drugu stranu, u radnju sa miderima. Tamo se video oklop za jednu valkiru, razapet na jednoj crnoj lutki kakvima se služe krojačice. — Ti imaš divnu stražnjicu — rekao sam. — I tebi nikada neće biti potreban mider, iako nisi tako mršava žirafa kakve sada trčkaraju svuda.
— Dobro. Prestala je kiša. Samo po koja kap. Hajde da pođemo odavde. — „Deprimirajuće je videti šta sam nekada bio”, mislio sam i poslednjim pogledom prešao preko akvarijuma. — Pogledaj samo, majmuni! — rekla je Nataša i pokazala na stražnji deo dućana. U velikom kavezu, u kome je bilo jedno stablo, radila su gimnastiku dva majmuna sa dugačkim repovima.
— To su pravi emigranti! U kavezu! Vi još niste dotle doterali.
— Nismo? — rekao sam.
Nataša me je pogledala. — Ja o tebi ne znam ništa — odvratila je. — I ne želim da bilo šta znam. Nalazim da je dosadno da jedno drugom naširoko pričamo svoje teškoće i svoje životne priče. Tu čovek odmah počinje da zeva. — Još jednom je pogledala na mider za Brunhilde. — Koliko brzo život proleti! Ja ću takođe brzo biti takva i ući u taj oklop i biću članica nekog ženskog kluba! Ponekad se probudim s užasnim strahom. Da li i ti?
— I ja.
— Stvarno? Ne izgledaš tako.
— Ni ti, Nataša.
— Moramo da izvučemo sve što možemo!
— Mi to već radimo.
— Više! — Ona se pripila uz mene tako da sam je osećao od nogu do ramena. Haljina je bila kao kostim za kupanje. Kosa je u pramenovima visila, a lice joj je bilo vrlo bledo.
— Za nekoliko dana imaću drugi stan — promrmljala je.
— Onda možeš da dolaziš k meni i ne moramo više da sedimo po hotelima i krčmama. — Smejala se. — I u njemu se vazduh rashlađuje.
— Hoćeš da se preseliš?
— Ne. To je stan prijatelja.
— Frejzer? — Upitao sam pun zlih slutnji.
— Ne, nije Frejzerov. — Ponovo se smejala. — Neću od tebe praviti žigola više no što je neophodno potrebno za našu udobnost, Roberte.
— Ja sam to i inače već — rekao sam. — Ja igram sa olovnim cipelama na užetu morala i često se stropoštam. Biti pristojan emigrant, to je vrlo težak poziv.
— Ti budi nepristojan — rekla je i zakoračila na ulicu preda mnom.
Zahladilo je, a među oblacima se ponovo videlo nekoliko zvezda. Asfalt se sijao u odsjajima svetlosti automobila, kao da voze preko crnog leda.
— Čarobno izgledaš — rekao sam Nataši. — čini mi se kao da sam na nekom kupatilu budućnosti sa kakvom devojkom s Marsa. Zašto moda ne pronađe haljine koje se tako lepe uz telo, kao tvoja?
— Već ih je pronašla — odvratila je. — Ti ih samo još nisi video. Pričekaj dok dospeš u balske dvorane visokog društva!
— Ja sam u njima — rekao sam i povukao je u jedan mračni kućni ulaz. Mirisala je na kišu, vino i beli luk.
Kiša je sasvim bila prestala kada sam je dopratio do kuće. Ceo put u povratku išao sam pešice. Svakog trenutka su se zaustavljali taksi da bi me povezli. Još pre jednog sata nigde se nisu mogli naći. Udisao sam svež vazduh kao da je vino i razmišljao o ovom danu. Negde sam osećao opasnost, ali ne onu koja meni preti, već onu koja je bila u meni. Bilo mi je kao da sam prešao neku tajanstvenu granicu a da to nisam primetio i da sam dospeo u oblast u kojoj vladaju sile koje nisam mogao kontrolisati. Još nije bilo razloga za uzbunu, ali sam već stupio u mrežu u kojoj važe drugačije vrednosti od onih koje su za mene pre toga bile merodavne. Mnogo šta, što bi mi još donedavno bilo ravnodušno, to više nije bilo. Pre toga sam stajao po strani, sada to više nisam potpuno. „Šta se zbilo sa mnom?” mislio sam. Ta ja nisam zaljubljeni Ali sam znao da se čovek po strani takođe mogao zaljubiti, iako ne nađe neki vrlo pogodan predmet za ljubav, i to samo zato što mu je sama ljubav bila toliko potrebna, da nije bilo toliko važno kome će ona biti upućena. A znao sam takođe da je opasnost ležala u tome da čovek odjednom bude zarobljen i da izgubi svaki pregled.

XIX


— Beti mora sutra da se operiše — rekao je Kan telefonom. — Mnogo se plaši. Nećete li da je posetite?
— Po sebi se razume da hoću. Šta joj je?
— Ne zna se tačno. Grefenhajm i Ravik su je pregledali Operacija će pokazati da li je oteklina dobroćudna ili ne.
— Gospode! — rekao sam.
— Raviš će se starati o njoj. On je postao asistent u bolnici „Maunt Sinaj".
— Hoće li je on operisati?
— On će asistirati. Ne znam da li već sme samostalno da operiše. Kada ćete doći ovamo?
— U šest, pošto ovde budem gotov. Jeste li čuli o Hiršu?
— Bio sam tamo. Sve je u redu. Grefenhajm već ima novac. Teže je bilo da ga njemu dam no da ga od Hirša uzmem. Pristojni ljudi mogu katkad da budu golema nevolja, kod mangupa se uvek odmah zna na čemu si.
— Dolazite li i vi kod Beti?
— Baš sada sam bio tamo. Pre toga sam se čitav sat borio sa Grefenhajmom. Verujem da bi on Hiršu vratio novac da mu nisam zapretio da ću ga poslati „Snazi kroz radost” u Berlin. On nije hteo svoj sopstveni novac da uzme od jednog mangupa. A pri tom gotovo nije imao šta da jede. Otiđite do Beti. Ja ne mogu opet da idem. Ona se. plaši. Osim toga, počela bi sumnjati ako bih dva puta došao. Još više bi se preplašila. Otiđite k njoj i sa njom govorite nemački. Kada je čovek bolestan, ne mora još i engleski da govori, misli ona.
Otišao sam. Bilo je toplo i sivo, a nebo je imalo boju belog pepela. Beti je ležala u krevetu u kineskom ogrtaču crvene boje, koji je krojač u Bruklinu verovatno zamislio kao mandarinsku haljinu.
— Dolazite baš tačno kada sam na belom hlebu — uzviknula je Beti. — Sutra idem na giljotinu.
— Ama Beti — rekao je Grefenhajm. — Sutra ćemo izvršiti mali rutinski pregled. Samo iz predostrožnosti.
— Giljotina je giljotina — odvratila je Beti u lažnoj, suviše glasnoj veselosti. — Svejedno da li se nekome od ljudi seku nokti na nozi ili glava.
Pogledao sam okolo. Tu je bilo gotovo deset ljudi. Većinu sam poznavao. Ravik je takođe bio tu. Sedeo je na prozoru i gledao na ulicu. U sobi je bilo vrlo toplo, a prozori su ipak bili zatvoreni. Beti se bojala da će biti još toplije ako bi bili otvoreni. Na jednom fertiko-ormanu zujao je ventilator kao neka umorna velika muva. Vrata koja su vodila u susednu sobu bila su otvorena. Bliznakinje Koler su donele kafu i štrudlu od jabuka, nisam ih odmah poznao. Sada su bile plave. Njihovo cvrkutanje se razlegalo kroz prostoriju kao da su laste svetle boje. Bile su dobro raspoložene, hitre kao lastice, a na sebi su imale udre, kratke suknje i pamučne svetere sa poprečnim prugama i kratkim rukavima.
— Vrlo ukusno, je l’te? — pitao je Tanenbaum.
Nisam odmah shvatio na koga misli, na štrudlu od jabuka ili na devojke.
— Veoma — rekao sam. — Izaziva pometnju misao da se sa bliznakinjama otpočne neka veza, osobito ako one jedna na drugu toliko liče kao ove dve.
— Dvostruka sigurnost — odvratio je Tanenbaum dok je delio komad štrudle. — Ako jedna umre, može se oženiti drugom. Gde ima toga inače?
— Pomalo tužna misao. — Pogledao sam u Beti, ali ona nije ništa čula. Ona je poručila da joj devojke Koler donesu bakroreze Berlina, koji su inače bili okačeni u predsoblju, i postavila ih na dva noćna stolčića kraj svog kreveta.
— Nisam mislio na to da bi se čovek mogao oženiti bllznakinjama jednom za drugom — rekao sam — isto tako nisam odmah pomislio na umiranje.
Tanenbaum je vrteo ćelom oko koje se lepršala crna kosa i koja je izgledala kao sjajna stražnja strana pavijana. — A na šta se inače misli? Ako čovek nekog voli, onda misli: jedno od nas mora da umre pre drugoga; jedno od njih će ostati samo. Ako se na to ne misli, ne voli se stvarno. To je veliki prastari strah, izmenjen, to priznajem. Iz prvobitnog straha da čovek sam mora da umre, s ljubavlju, postaje strah za drugoga. To je prelaz koji tu ljubav pretvara u gotovo još veće mučenje, jer se nalazi kod onoga koji ostaje.
Tanenbaum je olizao s prstiju šećer od kolača. — Pošto se usled toga ne može u strahu ići sam kroz život — jer isto tako i biti sam je mučenje — bliznakinje su najpametniji izlaz. Naročito kad su toliko lepe, kao što su to dve Kolerove.
— Da li biste se vi oženili jednom od njih ne birajući? — pitao sam. — Ta vi ih ne možete razlikovati ili biste sa samim sobom bacali kocku?
Pogledao me je iznad cvikera pod gustim obrvama. — Samo vi terajte šalu sa čovekom siromašnim, bolesnim, ćelavim i Jevrejinom, vi, arijevska rugobo, što kao bela vrana sedite tu među ljudima koji su svoju najvišu kulturu već bili dostigli dok su vaši preci sedeli na drveću s obe strane Rajne i srali u svoja krzna.
— Lepa slika — odvratio sam. — Ostanimo pri našim bliznakinjama. Zašto se ne odvojite od svojih kompleksa niže vrednosti i ne krenete u napad?
Tanenbaum me je za trenutak posmatrao sa puno jada. — To su devojke za filmske producente — rekao je zatim. — Holivudska hrana.
— Zar vi niste glumac?
— Igram naciste, sitnije naciste. Nemam čari.
— Mene zanima to, živeti sa bliznakinjama, a ne zanima me kao vas, umreti sa bliznakinjama. Ako bi čovek s jednom doživeo dom, mogao bi preći na drugu. Ako čoveku jedna propadne, još uvek bi ostala druga. U tome izvesno ima mogućnosti punih draži.
Tanenbaum me je posmatrao užasnut. — Jeste li vi strašnu poslednju deceniju proživeli da biste završili sa takvim sujetnostima? Zar vi ne znate da besni najveći svetski rat svih vremena? Je li to sve što ste od njega naučili?
— Tanenbaume — rekao sam. — Vi ste počeli da govorite o zgodnim guzicama. Ne ja!
— Ja sam to mislio u metafizičkom smislu. Tragično, da bih pobegao od svetske dileme. Ne vulgarno, kao vi, vi pozni cvete na mušmulinom Edinom drvetu — rekao je Tanenbaum tužno.
Jedna od devojaka Koler prišla nam je sa novim služavnikom sa štrudlom od jabuka. Tanenbaum je oživeo, gledao je u mene kao da mu se um prosvetlio, pokazao na komad štrudle, a kad mu ga je bliznakinja stavila na tanjir i tako joj obe ruke bile zauzete, snebivljivo je pljesnu po okrugloj stražnjici. — Ama, gospodine Tanenbaume — prošaputala je bliznakinja i smejala se. — Ta nemojte ovde! — On je podavio rep i otišao.
— Pa vi, metafizičaru — rekao sam. — Vi pozni cvete na suvom kaktusu Talmuda.
— Vi ste me na to naveli — izjavio je Tanenbaum zbunjeno i uzbuđeno.
— Razume se! Uvek drugi, vi, nemački namćore! Samo da se ne primi odgovornost
— Mislim da za to imam vama da zahvalim! Ona mi to nije zamerila, je l’te? Ne mislite li i vi tako.
Tanenbaum je počeo da likuje. Opružio je vrat i dobio boju rđe nalik na gvožđe koje je dugo stajale na kiši. — Napravili ste jednu grešku, gospodine Tanenbaume — rekao sam. — Trebalo je da na suknji ostavite mali znak kredom da biste znali koja je od dveju bliznakinja bila žrtva vašeg prostačkog približavanja. Moglo bi, naime, biti da ona druga nema nikakvog smisla za to i da vam, ako biste to ponovili, sruči na glavu služavnik sa štrudlom od jabuka, zajedno sa kafom! Kao što vidite, evo obe bliznakinje baš donose nove služavnike sa štrudlom od Jabuka. Znate li koja je devojka ono bila? Ja više ne znam.
— Ja... to beše... ne... — Tanenbaum je dobacio pogled pun mržnje. Sav zanesen gledao je u bliznakinje. Tada je natčovečanskom snagom uspeo da napravi jedan sladunjav osmejak. Verovatno je mislio da će bliznakinja koju je uštinuo uzvratiti osmejak. Umesto toga, nasrnejale su se obe. Tanenbaum je prigušeno opsovao. Ostavio sam ga i ponovo otišao Beti.


Hteo sam da pođem. Teško sam podnosio takve situacije, pune mešavine sladunjave sentimentalnosti i pravog, velikog straha. One su me dražile na povraćanje. Mrzeo sam tu neizbrisivu čežnju, tu lažnu nostalgiju koje, čak i kad su skretale u mržnju i odvratnost, uvek traže nekakvo izvinjenje, da bi se ponovo pojavile. Već sam se naslušao isuviše mnogo razgovora koji su počinjali time da „nisu svi Nemci takvi”, fraza, za koju su svi znali da je tačna, a koja je zatim vodila ka uobičajenom trabunjanju o lepim vremenima u Nemačkoj pre no što su nacisti došli. Ja sam razumevao Beti do dna njene naivne duše, voleo sam je zbog toga, a uprkos tome to nisam mogao slušati. Oči pune suza, slike Berlina i jezik njene domovine za koju se grčevito bila uhvatila u svom velikom strahu od sutrašnjeg dana, dirali su me do suza. I sam sam verovao da osećam miris rezignacije, nemoćne pobune koja zna da je nemoćna još pre no što se razvije, a koja zbog toga, iako u poštenoj nameri, dobija šupalj zvuk golih gestova. Verujem da sve to ponovo osećam, to zarobljeništvo bez bodljikave žice, to prebivanje u mrtvom vazduhu uspomene, tu avetinjsku mržnju koja zahvata u prazno. Osvrnuo sam se okolo, izgledao sam sebi kao dezerter zato što sam odlazio, zato što nisam hteo da živim u toj atmosferi, iako sam znao da je bila zasićena teškim jadom i gubicima koji su se jedva mogli podnositi; gubicima svojih, koji su bezglasno iščezli; gubicima koji su bili isuviše krupni da bi čovek besplodno o tome razbijao glavu a da time i sam ne bude razoren. Odjednom sam znao zbog čega sam hteo da odem. Nisam želeo da i sam dospem u tu nemoćnu pobunu senki i u rezignaciju, jer je jedno vodilo drugome. Ja sam i inače opasno bio blizu toga, ali nisam hteo da se jednoga dana posle godina čekanja pobunim i konstatujem da sam od čekanja i beskorisnog boksovanja sa senkama postao trošan, hteo sam da sam potražim svoju odmazdu i svoju osvetu, ne optužbama i protestima, već svojim sopstvenim rukama, a da bih to učinio morao sam, koliko god je mogućno, ostati dalje od Zida plača i jadikovki kraj vavilonskih voda.
Obazreo sam se okolo, kao da su me ukebali. — Rose — rekla je Beti — Kako je lepo što ste došli. Divno je kada čovek ima toliko mnogo prijatelja.
— Vi ste emigrantska majka, Beti. Bez vas mi bismo bili samo smeće.
— Kako vam je kod trgovca slikama.
— Vrlo dobro, Beti. Uskoro ću moći da otplatim nešto duga Frislenderu.
Podigla je svoju vrelu glavu i začkiljila na jedno oko. — Što se toga tiče, za to imate vremena. Fridender je vrlo bogat čovek. Njemu novac nije potreban. Možete mu ga još uvek vratiti kad sve bude prošlo. — Smejala se. — Milo mi je što vam je dobro, Rose! Malo je među nama takvih kojima je dobro. Ja ne smem dugo da bolujem. Potrebna sam ostalima. Ne nalazite li i vi to?
Izašao sam sa Ravikom. Na vratima sam video Tanenbauma kako stoji. Neodlučno je prelazio pogledom od jedne bliznakinje do druge. Ćela mu se sijala. Već me je ponovo mrzeo. — Jeste li se svađali sa njim? — pitao je Ravik.
— Samo sujetna čarka, da bih skrenuo misli na drugu stranu. Ne podnosim posete bolesnicima. Od toga postajem nestrpljiv i jedak. Zbog toga postajem sebi nesnosan, ali to je tako. To je gotovo sa svakim tako. Čovek se oseća krivim zato što je sam zdrav.
— Ja se osećam krivim zato što je neko bolestan.
Ravik je ostao na stepenicama da stoji. — Ta niste valjda
i vi već načeti.
— Zar to nije svako?
On se smeškao. — To zavisi od stepena promene. Oni koji najbolje umeju da potiskuju, ti su najugroženiji. Ko sve ispljune, nema čega mnogo da se plaži.
— To ću da zapamtim — rekao sam. — Šta je sa Beti?
— Moramo je otvoriti. Pre toga se ne može mnogo reći.
— Jeste li svršili sa svim ispitivanjima?
— Da.
— Hoćete li vi operisati Beti?
— Da.
— Do viđenja, Ravik.
— Ja se sada zovem Rezenburg. Moje stvarao ime.
— A ja još uvek Ros. Ne moje stvarao ime.
On se smejao i brzo оtišао.


— Obazireš se okolo kao da sam negde sakrila mrtvo čedo — rekla je Nataša.
— To je stara navika, čovek je se ne oslobađa tako brzo.
— Jesi li se često morao sakrivati?
Pogledao sam je iznenađeno. To je bilo tako glupo pitanje— tako, kao da je pitala da li sam morao disati. Onda mi je palo na pamet da ona nije ništa znala o životu koji sam bio vodio i to mi je, čudnovato, davalo neko osećanje radosti. „Hvala bogu”, mislio sam, „što ona o tome ništa ne zna.”
Stajala je u jednoj niskoj sobi sa širokim prozorom. Stajala je tamo, tamna pred jakom svetlošću i nije mi bilo potrebno da joj dajem objašnjenja i da se osećam kao izbeglica. Uzeo sam je u naručje i poljubio. — Kako su ti ramena topla od sunca — rekao sam.
— Juče sam se doselila ovamo. Hladnjak je pun. Celog dana ne moramo da izlazimo na ulicu. Danas je nedelja, ti si to možda zaboravio.
— Nisam zaboravio. Ima li u hladnjaku takođe nešto za piće?
— Dve boce votke. I dve boce obranog mleka.
— Umeš li da kuvaš?
— Onako. Ali umem da pečem biftek na roštilju i da otvaram konzerve. Osim toga, imamo puno voća i salate i radio. Možemo da otpočnemo građanski život.
Smejala se. Držao sam je podruku i nisam se smejao. Sve to me je pogodilo kao mnoštvo nekih strela, onih sa gumenim vrhom, koje upotrebljavaju deca za svoje vazdušne pištolje. One ne bole, ali se ipak osećaju. — To nije za tebe, je li? — pitala je Nataša. — Isu više filistarski.
— To je najveća avantura koja postoji u naše doba — odvratio sam i udahnuo miris njene kose koja je mirisala na kedar. — Svaki knjigovođa ima danas onoliko pustolovina, koliko je nekada imao kralj Artur. Mogao bih nedeljama da sedim kraj radija, pijem pivo i osećam malograđanštinu oko svojih ramena kao purpurni ogrtač.
— Jesi li već kadgod gledao televiziju?
— Malo.
— Tako sam i mislila. Uskoro bi prestao, psujući. Purpurni ogrtač bi ubrzo počeo nesnosno da te svrbi.
— Danas mi je sve svejedno. Znaš li da je ovo prvi dan što ne moramo da sedimo u nekoj krčmi ili hotelu.
Klimnula je glavom. — To sam ti već ranije kazala. A ti si sumnjičio Frejzera.
— Ja ga i sada još sumnjičim. Ali to nema značaja.
— Već se popravljaš. Umiri se. Nemaš razloga.
Razgledao sam okolo. To je bio mali stan na petnaestom spratu. Imao je dnevnu sobu, spavaću sobu, kuhinju i kupatilo. Za Frejzera nije bio dovoljno elegantan. Dnevna soba i spavaća soba imale su velike prozore koji su otvarali dalek, pogled na Njujork; moglo se videti od Pedeset sedme ulice do Vol Strita, između oblakodera i, iznad niza nižih kuća. — Kako ti se dopada? — pitala je Nataša.
— Onako kako bi trebalo živeti u Njujorku. Sa toliko svetlosti i širine, i tim pogledom« Imaš pravo, bili bismo ludi ako bismo se danas maknuli odavde!
— Donesi nam nedeljne novine! Prodavnica je odmah tu na uglu. Onda imamo sve što nam treba. Ja ću u međuvremenu pokušati da skuvam kafu.
Otišao sam na lift preko puta. Kupio sam večernja izdanja „Njujork-Tajmsa” i „Herald-Tribjuna”‚ svako sa po nekoliko stotina stranica. Razmišljao sam o tome da li su ljudi u Geteovo doba bili srećniji kad su samo bogati i obrazovani ljudi čitali novine. Ja sam doSao do zaključka da ono o čemu ne zna, čoveka ne može da učini nesrećnim — prilično skroman rezultat.
Gledao sam u sveže nebo po kome je kružio jedan avion i otresao sam svoje misli kao buve. Pošao sam malo duž Druge avenije. Levo se nalazio jedan bavarski mesar, a pored njega delikatesna radnja trojice braće Stern.
Ponovo sam zavio u Pedeset sedmu ulicu i odvezao se na petnaesti sprat sa jednim homoseksualcem, koji se predstavio kao Džesper, riđokos, sa kariranim sportskim kaputom. Pudlica mu je bila bela i zvala se Rene. Džesper me je pozvao na doručak. Izbegao sam, i mnogo veseliji, zazvonio.
Nataša me je dočekala, sa turbanom oko glave, velikim ubrusom oko bedara i skoro naga. — Sjajno! — rekoh i bacio novine na stolicu u predsoblju. — To odgovara opisu ovoga sprata!
— Kakvom opisu?
— Koji je dao Nik, prodavač novina na uglu. On tvrdi da je ovde ranije bio burdelj.
— Okupala sam se — rekla je Nataša. — Po drugi put. Ovog puta hladnom vodom. Nisi se dugo vraćao. Jesi li novine kupio na Tajms-Skveru?
— Bio sam u čudnom svetu. Među pederima. Znaš li da ovde sve vrvi od njih?
Klimnula je glavom i zbacila ubrus. — Znam. Ovaj stan takođe pripada jednom od tih, da i to znaš.
— Jesi li me zbog toga dočekala ovako obučena?
— O tome nisam razmišljala. Ali sam pomislila da ti ne bi moglo škoditi.


Ležali smo na krevetu. Pošle kafe pili smo pivo. Uz to smo poručili od nedeljne službe „Braće Stern” pastrme, salame, maslaca, sira i crnog hleba. U Americi je dovoljno samo telefonirati i sve se dobije. Takođe nedeljom. Sve donesu, treba samo odškrinuti vrata i prihvatiti. Divna zemlja kada je čovek primalac tih iznenađujućih blagodeti.
— Obožavam te, Nataša — rekao sam. Upravo sam se klonio toga da obučem pidžamu od crvene svile bezimenog vlasnika stana koju mi je ona bila dobacila. — Obožavam te onakav kakvog me je bog stvorio, ali ja ovo neću da obučem.
— Ma, Roberte. To je oprano i ispeglano, a Džeri je vrlo čist čovek.
— Ko?
— Džeri. Pa ti u tom hotelu spavaš na čaršavima na kojima je ranije ko zna ko spavao!
— Tačno. Ipak, ne mislim rado na to. Osim toga, to je bezimeno. Te ljude ne poznajem.
— Ta Džerija ti takođe poznaješ.
— Poznajem ga preko tebe. To je slična razlika kao kada jedeš kokošku koju ne poznaješ ili kokošku koju si odgajila i koju dozivaš po imenu.
— Šteta. Volela bih da te vidim u crvenoj pidžami. Ali sada mi se spava. Hoćeš da me pustiš da odspavam jedan sat? Zagrejana sam od piva, pastrme i ljubavi. Ti možeš da čitaš novine.
— Na pamet mi ne pada. Ležaću kraj tebe.
— Veruješ li da ću tada moći da spavam? Ja to ne verujem.
— Možemo da pokušamo. Možda ću i ja takođe zaspati.
Posle nekoliko minuta ona je čvrsto zaspala. Neko vreme sam je posmatrao a da je nisam dobro video. Klimatski uređaj je gotovo nečujno zujao, a odozdo se prigušeno čuo klavir. Tamo je vežbao neko ko rđavo svira, ali upravo to što je rđavo svirao odjednom mi je povratilo iluziju mog detinjstva i toplih letnjih dana kada je spora, lagana klavirska svirka s jednog drugog sprata kapala u stan, dok su kestenovi ispred prozora leno šumeli na vetru.
Trgnuo sam se. I ja sam bio zaspao. Oprezno sam ustao i otišao u susednu sobu da se obučem. Moje stvari su tamo ležale razbacane. Pokupio sam ih, a onda sam stajao na prozoru i posmatrao tuđ grad koji na sebi nije imao ničega od uspomena i tradicije. Ničega od uspomena. On je bio nov i pun neobuzdane budućnosti. Dugo sam stajao i o mnogo čemu razmišljao. Svirka klavira je ponovo počela, ali to je sada bila Klementijeva sonata, a ne Čemijeva etida koju je neko uvežbavao. Neko je svirao jedan bluz, neku laganu igru. Došao sam nasred sobe, odakle sam mogao da vidim Natašu. Spavala je naga na pokrivaču, s rukom u kosi, s glavom izvijenom u stranu. Veoma sam je voleo. Voleo sam njenu bezbrižnost. Uvek je sva bila tu, ali nikada nije bila na teretu i već bi otišla, a da nisi ni primetio. Ponovo sam se vratio na prozor i ponovo posmatrao beli kameni pejzaž koji je delovao gotovo orijentalno, tu mešavinu Alžira i meseca. Slušao sam neprestanu buku saobraćaja i posmatrao dugi niz semafora na Drugoj aveniji čije su se svetiljke neprekidno smenjivale: zeleno pa crveno i obratno, crveno pa zeleno. Pravilnost je imala nečeg umirujućeg i istovremeno nečeg neljudskog u sebi, kao da gradom već upravljaju roboti. No nije imalo ničeg zastrašujućeg u sebi. Ponovo sam se vratio nasred sobe i otkrio da sam, kad sam se okrenuo, takođe mogao videti Natašu u ogledalu koje se nalazilo preko puta u spavaćoj sobi. To je bila čudna naizmeničnost koja mi je posle izvesnog vremena postala neprijatna — kao da nijedno od nas dvoje nije bilo stvarno, a da sam ja u nekom tornju obešen između dva ogledala, koja su jedno na drugo bacala svoje slike, dok se nisu izgubile u beskraju.
Nataša se pomerila. Uzdahnula je i okrenula se. Pomislih da li da odnesem u kuhinju služavnik sa kutijama piva i hartije sa pastrmom i hlebom. Ali sam od toga odustao. Nije mi stalo do toga da sijam u domaćičkim vrlinama, čak ni bocu s votkom nisam stavio u hladnjak; uostalom, znao sam da se unutra nalazi još jedna hladna. Razmišljao sam o tome kako me se čudno ta upravo svakidašnja situacija kosnula — doći kući i naći nekoga koji me čeka i koji sada tu pored mene spava, čin poverenja i bez straha. Davno je to bilo kada mi se nešto slično dogodilo, a tada je bila jedna varljiva situacija na koju nisam hteo da mislim pre no što opet budem tamo. Jer sam znao da su takve misli vrlo opasne, da sam koračao po jednom uskom putu bez ograde koje se s obe strane spuštao u dubinu i na kome nije bilo mesta ni za ironiju, ni za razmišljanje, već samo za to da se bez predomišljanja ide dalje. Da sam hteo, mogao sam igrati na tom putu; ali neki pogrešan korak bio je isto tako opasan, kao i za igrača na užetu..
Pogledao sam ka Nataši. Ja sam je veoma voleo, ali sam osećao da u tome nije bilo sentimentalnosti. Dok sve ostane tako, znao sam da sam donekle siguran. Mogao sam prekinuti, a da ne budem povređen. Gledao sam lepa ramena i zanosnu mišicu i rukama pravio bezglasne, preklinjuće znake: zadrži se tu, ti divno, čudno parče sveta! Nemoj me napuštati pre no što ja tebe ne napustim! Pozdravljam te, ti parče divljeg mira!
— Šta radiš tamo? — rekla je Nataša.
Spustio sam ruke. — Otkud možeš da me vidiš? — upitao sam. — Ta ti ležiš potrbuške!
Pokazala je na jedno malo ogledalo koje je stajalo kraj radija na noćnom stočiću. — Pokušavaš li da me opčiniš? — pitala je; — Ili si već sit života na domaćem ognjištu.
— Ni jedno ni drugo. I nećemo se pomeriti iz ove tvrđave između već gotovo minule burdeljske opsene ili tako bliske homoseksualnosti! U krajnjem slučaju ćemo posle podne, kao što to čine uredni Amerikanci koji su ovamo došli još na „Мејflaueru”, napraviti šetnju po Petoj aveniji. A onda odmah natrag: na radio, biftek na električnom roštilju i na ljubav.
Ni posle podne nismo izišli na ulicu. Umesto toga otvorili smo prozore za jedan sat i pustili da uđe vreo vazduh, a onda uključili klimatski uređaj da radi najvećom snagom kako se ne bismo znojili dok se volimo. Na kraju toga dana imao sam osećanje kao da smo gotovo godinu dana živeli u bestežinskom miru nekog vakuuma.

XX


— Prirediću malu svečanost — izjavio je Silvers. — Vas pozivam takođe.
— Hvala — rekao sam bez oduševljenja. — Moram na žalost, da otkažem. Nemam smoking.
— Nije vam ni potreban. To je letnja zabava. Svako može da dođe kako hoće.
Video sam da mi nema izlaza. — Dobro — rekao sam.
— Da li biste mogli da dovedete gospodu Vimper?
— Jeste li je poznavali?
— Još ne. Ali ona je vaša poznanica.
Pogledao sam prepredenjaka. — Ne verujem da će ona tek onako doći. Osim toga, ona je već mnogo duže vaša poznanica, kako ste kazali.
— No, ja sam to tek onako rekao. Doći će vrlo zanimljivi ljudi.
Mogao sam da zamislim te zanimljive ljude. Za one ljude koji žive od trgovine primenjena psihologija je vrlo jednostavna. Zanimljiv je onaj na kojem se zarađuje novac, ostali se raščlanjavaju na krasne i ravnodušne ljude. Onaj na kome se novac gubi, naravno, svinja je. Silvers je fanatično poštovao ta pravila, on je išao čak i dalje.
Rokfeleri, Fordovi i Meloni, o kojima je Silvers toliko mnogo pričao da sam morao poverovati da su mu oni najbolji prijatelji i da bi zbog toga bezuslovno morali biti prisutni, izostali su. Ali zato su bili prisutni drugi milionari — štaviše verovatno, oni iz prve generacije, ne iz druge, a nikako iz treće! Oni su bili glasni, srdačni i kretali su se po čarobnoj ravni između velike sigurnosti u zarađivanju novca i lake nesigurnosti u poznavanju slika koje su kupovah. Svi su se osećali kao kolekcionari, ne kao ljudi koji su kupili nekoliko slika da bi ih okačili u svojim kućama. To je bio veliki Silversov trik: on ih je načinio kolekcionarima, starao se o tome da povremeno neki muzej pozajmi poneku sliku za izložbu, koja se onda u katalogu navodila sa primedbom „Iz zbirke gospodina i gospođe X”, što je bio korak više na žarko željenoj društvenoj lestvici.
Odjednom sam prema sebi ugledao gospođu Vimper. Dala mi je znak da joj priđem. — Šta ćemo mi ovde, među ovim ajkulama? — pitala je. — Jeste li me zbog toga pozvali? Strašni ljudi! Hoćemo li da idemo?
— Kuda?
— Nikuda. U „Моrоко”. Ili mojoj kući.
— Rado — rekao sam. — Ali ja ne mogu odavde. Ja sam ovde poluslužbeno.
— Polu! A ja? Zar nemate obaveza prema meni! Vi me morate odavde odvesti! Ta vi ste me pozvali.
Njeno dokazivanje nisam ocenio kao rđavo. — Vi ste možda Ruskinja? — pitao sam.
— Ne. Zašto?
— Kod Ruskinja sam sretao tu sjajnu logiku da pogrešne pretpostavke i pogrešne zaključke izgrade u neoborivo tačan zahtev. Vrlo dražesno, vrlo ženstveno i vrlo razdražujuće.
Odjednom se nasmejala. — Poznajete li toliko mnogo Ruskinja?
— Nekoliko. Dakako samo one bele. Emigrantkinje. Primetio sam da su one genijalne u tome da ljude stalno bez razloga pogrešno okrivljuju. One smatraju da to održava ljubav budnom.
— Šta vi sve znate! — rekla je gospođa Vimper uz jedan dug, prikriven pogled. — Kada ćemo poći? Nemam želju da dalje slušam lažnu propoved ove Crvenkape.
— Kakve Crvenkape?
— Vuka u jagnjećoj koži.
— To nije bajka o Crvenkapi već citat iz Biblije, gospođo Vimper.
— Hvala, profesore, ali i na jednom i u drugom mestu se pojavljuje vuk. Zar vam se nije smučilo posmatrajući ova krda malih i velikih hijena i vukova koja se vrzmaju tuda sa svojim Renoarima i njuškama?
— Još ne. Ja sam drugačiji od vas. Uživam kada neko ozbiljno govori o nečem u šta se ne razume. Deluje tako detinjasto osvežavajuće. Stručnjaci su uvek dosadni.
— A vaš vrhovni papa, koji sa suzama u očima govori o svojim slikama, baš kao o svojoj deci, ali ih uprkos tome rado prodaje sa zaradom, taj trgovac decom?
Morao sam se smejati. Ona je razumela ovu vrtešku. — Šta ćemo ovde? — rekla je. — Odvedite me kući.
— Mogu da vas odvezem kući, ali se onda moram opet vratiti ovamo.
— Dobro. — Trebalo je da znam da je pred kućom čeka šofer s njenim kolima, ali nisam razmišljao. Ona je primetila moje čuđenje. — No, odvedite me već kući, neću vas ujesti — rekla je. — Šofer vas onda može vratiti. Mrzim to da sama stignem kući Vi i ne slutite koliko jedan stan može da bude prazan.
— O, da — odvratio sam. — Znam to.
Šofer je stao i otvorio vrata. Ona je izišla i nije me čekala. Išla je preda mnom prema svojoj kapiji. Išao sam za njom ljutit. — Žao mi je što se moram vratiti — rekao sam. — Vi izvesno razumete da drugačije ne ide.
— O, da, ide — odvratila je. — Ali vi ništa ne razumete. Laku noć. Džone, odvezite gospodina... Kako beše vaše ime?
Zagledao sam se u nju. — Martin —rekao sam bez oklevanja.
Nije napravila nikakvu grimasu. — ... Martina natrag.
Za trenutak sam razmišljao da li da odbijem to. Onda sam ušao u kola. — Odvezite me do najbližeg taksija — rekao sam šoferu.
On je krenuo. — Stanite tu — rekao sam dve ulice dalje. — Tamo ima jedan taksi.
Šofer se okrenuo. — Zašto hoćete da siđete? Meni to nije ništa da vas odvezem natrag.
— O, da. Meni jest.
Smejao se. — Mili bože, ala vi imate nevolje!
Zaustavio se. Dao sam mu napojnicu. Vrteo je glavom, ali ju je primio. Uzeo sam taksi da se vratim Silversu. I ja sam za vrteo glavom. „Ala sam idiot”, mislio sam. — Molim, odvezite me u Pedeset sedmu ulicu, ugao Druge avenije — rekao sam taksi-šoferu. — A ne u Šezdeset drugu.
— Kako hoćete, šefe. Lepa noć, je l’te?
— Vrućina.
Zaustavio sam se kod „Braće Stern”. Delikatesna radnja je još bila otvorena. Nekoliko homosa uživački su birali hladne nareske za večeru. Telefonirao sam Nataši. Ona me je očekivala tek za dva do tri sata. Zato sam više voleo da joj telefoniram рге no što bih otišao u njen stan. Dan je bio pun iznenađenja pa sam želeo da sprečim dalja.
Bila je kod kuće. — Gde si? — pitala je. — Je li sada odmor kod kolekcionara?
— Ne kod kolekcionara i ne kod gospođe Vimper. U radnji „Braće Stern”, usred sira i salama.
— Donesi pola funte salame i crnoga hleba.
— I maslaca?
— Maslaca imamo. Ali dobro bi bilo da nabavimo ajdamera.
Odjednom sam bio srećan. Kada sam izišao iz telefonske kabine, po radnji su tumarale tri pudlice. Poznao sam Renea i njegovog gospodara, riđokosog Džespera. Džesper me je pozdravio sa galantnom lakoćom, koja je često svojstvena homoseksualcima. — Kako ide, tuđinče? Dugo vas ne viđam?
Rekao sam da mi salamu, sir i kolač sa čokoladom stave u okruglu aluminijsku foliju. — No? — pitao je Džesper. — Nabavka za poznu večeru?
Gledao sam ga ćutke. Na svoju sreću, nije pitao da li je to za večeru sa mojom prijateljicom, inače bih mu na riđe kovrdže natakao kolač sa čokoladom sa aluminijumom kao krunom.
Nije pitao. Međutim, ispratio me je na ulicu. — I malo da prošetate? — pitao je i uhvatio korak sa mnom. Obazreo sam se okolo. Druga avenija je bila vrlo živa. Mora da je to bilo vreme večernje Šetnje. Ulicom su se formalno razmileli homoseksualci, sa ili bez pudlica. Mogao se videti i priličan broj patuljastih jazavičara koje su često nosili ispod mišice. Atmosfera je bila svečana. Pozdravljali su se, dobacivali šale, puštali pse da na ivici trotoara obave svoje potrebe, odmeravali su se i dobacivali poglede. Primetio sam da sam skretao pažnju na sebe. Džesper je ponosito koračao kraj mene, dajući znak kao da me je već kupio. Počeli su o meni govoriti kao da sam njegova najnovija tekovina. Stezalo me je oko vrata. Naglo sam se okrenuo. — Zašto se žurite toliko? — pitao je Džesper.
— Svakog jutra idem u crkvu na pričest i moram da se pripremim. Zbogom!
Džesper nije umeo bilo šta odmah da kaže. Tada se za mnom razlegao njegov smeh, smeh koji me je kao udar podsetio na gospođu Vimper. Zastao sam kod kioska s novinama i kupio „Džornal" i „Njuz”. — Večeras je ovde velika gužva, je l'te? — pitao je Nik i pljunuo.
— Je l’ to uvek tako?
— Svake večeri. Ružičasto šetalište. Ako se ovako nastavi, u Americi će nastati opadanje priraštaja.
Popeo sam se u Natašin stan. U našem odnosu se nešto promenilo otkad ona tamo stanuje. Ranije smo se viđali povremeno, sada sam svake večeri bivao kod nje.
— Moram da se okupam — rekao sam. — Obožavam te, ali se moram okupati. Čini mi se da sam prilično prljav.
— Hajde! Nikada ne treba sprečavati ljude da se kupaju. Hoćeš li i ulje za kupanje? Karanfil „Meri Šes”?
— Bolje ne. — Mislio sam na Džespera i na ono šta bi se desilo kada bih ga sreo u liftu i mirisao na karanfil.
— Otkuda to da si se tako rano vratio?
— Odveo sam gospođu Vimper kući. Silvers ju je pozvao, da ja o tome ništa nisam znao.
— I ona te pustila tako brzo da odeš? Bravo!
Do pola sam se uspravio u vreloj vodi. — Nije htela da me pusti da odan. Otkud znaš da to nije jednostavno?
Nataša se smejala. — To zna svako.
— Ko je svako?
— Svako ko je poznaje. Ona se oseća usamljenom, ne zanimaju je muškarci njenih godina, rado pije „martini” i bezazlena je. Jadni Roberte! Jesi li se uplašio?
Dohvatio sam je za njenu šarenu haljinu od batika da bih je povukao u kadu. Ona je vrisnula. — Pusti me! To je model, nije moj.
Pustio sam je. — Šta je upravo naše? Stan nije, haljine nisu, nakit nije...
— Divno, je li? Uopšte nikakva odgovornosti Nije li to ono što si želeo?
— Današnji dan mi je baksuzan — rekao sam. — Imaj milosti.
Ustala je. — I ti hoćeš da mi prebacuješ zbog Elize Vimper. Ti sa svojim čuvenim paktom.
— Kakvim paktom?
— Da jedno drugom nećemo da nanosimo bol. Da budemo zajedno da bismo jedno drugom pomogli da se oslobodimo starih nevolja! Gospode, kako si ti sve to objasnio! Drhteći kao ovce posle oluje, našli smo sklonište u jednoj umerenoj ljubavi da bismo izlečili rane koje su nam drugi zadali!
Ona je igrala po kupatilu. Gledao sam je iznenađen. Otkuda joj odjednom sada ti poluzaboravljeni, glupi razgovori, kojima uvek otpočinje nešto uzbudljivo? Bio sam ubeđen da nisam tako nešto rekao, tako glup nisam mogao da budem. Biće da je to рге bila njena sopstvena reakcija — i verovatno razlog zbog čega je sa mnom i započela. Znao sam da je delimično tačno, iako nisam hteo da priznam. Ono što me je iznenadilo, bilo je samo što je ona to tako tačno znala.
— Daj mi još jednu votku — rekao sam predostrožno i геšio da pređem u napad. To je najjednostavnije kada čovek ima nemirnu savest.
— Šta smo jedno drugom sve napričali, je li? — pitala je.
— Ne čini li to svako? — rekao sam, srećan što sam našao izlaz.
— To ne znam. Ja stalno zaboravljam.
— Stalno? Zar tako često?
— To više takođe ne znam. Ta čovek nije mašina za računanje. Ti možda, ja ne.
— Ja ležim u kadi, Nataša. To je nesrećan položaj. Hajde da zaključimo mir.
— Mir — odvratila je podrugljivo. — Ko želi mir?
Uzeo sam ubrus i ustao. Da sam znao šta će mi se dogoditi, klonio bih se kade kao kolere. Nataša je doterala do izvesne opasne mešavine šale i zbilje, to sam primetio po njenim očima, po njenim brzim pokretima i po njenom glasu koji je naglo postao razgovetniji. Morao sam da pazim. Pre svega zato što je ona bila u pravu. Ja sam mislio da sam u ofanzivi sa gospođom Vimper, a sada sam odjednom osetio da se sve okrenulo.
— Haljina je divna — rekao sam. — I sa njom sam te hteo baciti u kadu!
— Zašto nisi?
— Voda je bila suviše vrela, a kada suviše uska.
— Što se ponovo oblačiš? — pitala je Nataša.
— Ovde mi je suviše hladno.
— Možemo da isključimo dovod vazduha.
— Dobro je ovako. Inače će tebi biti suviše toplo.
Gledala me je podozrivo. — Hoćeš li da se izgubiš, kukavice? — upitala je.
— Zašto? Neću valjda da ostavim salamu i ajdamer tek onako.
Portala je iznenađujuće besna. — Idi do đavola! — viknula je. — Gubi se u tvoju prokletu hotelsku rupu! Tamo ti je mesto!
Tresla se od gneva. Podigao sam ruku da uhvatim pepeljaru ako bi je bacila. Bio sam siguran da bi prvorazredno pogodila. Izgledala je veličanstveno. Bes je nije unakazio, učinio ju je još lepšom. Nije drhtala samo od gneva, drhtala je od života. Hteo sam da je uzmem, ali me je nešto iznutra opominjalo: Ne čini to! Imao sam svetao trenutak u kome sam video da to ne bi ništa koristilo. Teškoće bi samo bile odložene, ali ne i rešene, a ja bih izgubio jedan važan emocionalni argument za docnije. Bekstvo je bilo najrazumnije. To je bio moj poslednji povoljan trenutak. — Kako hoćeš — rekao sam, brzo otišao do vrata i iščezao.
Morao sam čekati na lift i osluškivao sam. Nisam ništa čuo. Možda je očekivala da ću se vratiti.


Kod „Braće Lovi" svetlost izloga je obasjavala francuske mesingane svećnjake sa belim porculanskim cvećem iz ranog 19. veka. Zastao sam i posmatrao izloge. Lutao sam dalje pored očajno svetlih, praznih radnji u kojima se prodavao hamburger i u kojima se za jednim dugačkim barom dobijalo pečeno seckano meso ili kobasice sa „koka-kolom” ili sokom od pomorandže, nešto, na šta se ja do sada još nisam mogao navići.
Srećom, te večeri je Meljikov bio noćni portir. — Zlovoljan? — upitao je.
Klimnuo sam glavom. — Vidi li se to na meni?
— Na milju daleko. Hoćeš li da popiješ nešto?
Vrteo sam glavom. — Još sam u prvom stadijumu, a tu alkohol samo još gore deluje.
— Šta je to prvi stadijum?
— Kad čovek veruje da se poneo loše, bez humora i glupo.
— Mislio sam da si to prevazišao.
Po svemu sudeći nisam.
— Kad dolazi drugi stadijum?
— Kada mi se učini da je za mene svemu kraj. Mojom krivicom.
— Kako bi bilo bar čašu piva? Sedni na plišanu fotelju i reži to.
— Dobro.
Utonuo sam u preterano sanjarenje, dok je Meljikov vukao po hotelu boce mineralne vode, a kasnije takođe viski.
— Dobro veće — rekao je neki glas iza mene.
Lahman! Hteo sam da ustanem i da pobegnem. — Samo si mi ti još nedostajao — rekao sam.
Ponovo me je preklinjući gurnuo u moju fotelju. — Neću da ti jadikujem — prošaputao je. — S mojom nesrećom je svršeno. Hoću da se veselim!
— Jesi li je ugrabio, ti pljačkašu leševa?
— Koga?
Podigao sam glavu. — Koga? Čitav hotel si potresao svojim ljubavnim jadima da su svetiljke drhtale, a sada imaš drskosti da pitaš: Koga?
— To je već svršeno — objasnio je Lahman. — Ja brzo zaboravljam.
Gledao sam ga s interesovanjem. — Tako, brzo zaboravljaš? Jesi li zato mesecima kukao?
— Naravno! Čovek brzo zaboravlja samo kada sve raščisti.
— Kao čistač kanala?
— Nije važno kako će se nazvati. Nisam ništa postigao. Prevarili su me, Meksikanac i dona od Portorika.
— Niko te nije prevario. Ti samo nisi postigao ono što si želeo postići To je razlika.
— Posle deset sati uveče ne pravim takve razlike.
— Ti si vrlo vedar — rekao sam sa malo zavisti. — Kod tebe izgleda da stvarno ide brzo.
— Otkrio sam jedan dragulj — promrmljao je Lahman. — Još neću o tome da govorim. Jedan dragulj bez Meksikanca.
Meljikov je mahnuo rukom iz svoje lože?—Telefon, Roberte.
— Ko?
— Nataša.
Podigao sam slušalicu. — Gde si ti? — pitala je Nataša.
— Na Silversovoj zabavi.
— Glupost! Piješ votku s Meljikovom!
— Klečim na kolenima pred jednom plišanom foteljom, obožavam te i proklinjem svoju sudbinu. Ja sam smrvljen.
Smejala se. — Vrati se, Roberte.
— Sa oružjem?
— Bez oružja, ti glupane! Ne smeš me ostaviti samu, to je sve.
Izišao sam na ulicu. Ulica je svetlucala u poznoj noćnoj svetlosti, vrlo mirna, kao suprotnost svim tajfunima, a bila je puna vetra, sanjarija i tihog prestanka daha. Nikada mi nije izgledala lepa, a sada je gotovo to bila.


— Noćas ostajem ovde — rekao sam Nataši. — Neću da idem u hotel. Hoću da spavam kraj tebe i da se zajedno s tobom probudim. Doneću mleka i hleba i jaja od „Braće Stern”. To će biti prvi put da se zajedno probudimo. Verujem da naši nesporazumi dolaze samo otuda što nismo dovoljno zajedno. Moramo se tek naviknuti jedno na drugo.
Nataša se protegla. — Uvek sam verovala da je život suviše dug da bi s nekim stalno bio zajedno.
Morao sam se smejati. — U tome izvesno ima nečega — rekao sam. — Nikada nisam došao u zabunu da to isprobam, život, onako kako ga ja poznajem, stalno se starao o tome da budem suviše kratak.
— Imam osećaj kao da smo u nekakvom vazdušnom balonu — rekao sam. — Ne u avionu, već u tihom vazdušnom balonu, u balonu „mongolfije”, ranog 19. veka, upravo dovoljno visoko da se više ništa ne čuje, ali da se ipak još sve vidi, ulice, automobili kao igračke i gradske svetlosne trake. Neka je blagosloven nepoznati dobrotvor koji je taj Široki krevet namestio tu gore, taj krevet i prema njemu na zidu ogledalo, u kome me mađijski dvostruko vidiš dok prolazim kroza sobu — par blizanaca čija je jedna polovina nema.
— Nema je ugodnija, je li?
— Ne.
Bacakala se tamo-amo. — To je bio pravi odgovor.
— Vrlo si lepa — rekao sam. — Obično neku ženu uvek gledam prvo u noge, onda u stražnjicu i na kraju u lice. Kod tebe je to išlо obrnuto. Bilo je prvo lice, onda noge, i tek posto sam bio zaljubljen, počeo sam misliti o stražnjicu Bila si vitka i moglo je biti da si izgladnela, koščata manekenka sa ravnom zadnjicom. Bio sam zabrinut.
— Kada si primetio da to nije tako?
— Ne suviše kasno. Postoje jednostavna sredstva da se to otkrije. Čudnovato je što je toliko dugo trajalo dok sam se zainteresovao.
— Pričaj mi još.
Ležala je leno i kao kakva velika mačka prela na pokrivaču i malom četkicom lakovala nokte na nogama. — Sada me ne možeš silovati — rekla je. — Taj lak se mora prvo osušiti, inače ćemo se potpuno ulepiti. Govori dalje.
— Uvek mi se činilo da nalećem na suncem opaljene žene — rekao sam. — Bića koja se leti danima bućkaju u vodi i leže na suncu. Ti si prva tako bela, kao da nikada nisi bila na suncu. Imaš mnogo od meseca, takođe i u prozirnim, sivim očima, ne uzimajući naravno u obzir tvoj ljutiti temperament. Ti si nimfa, a retko kada sam se tako prevario kao u tebi. Tamo gde si ti, uzleću rakete, vatromet i topovska paljba, a čudno je to što su bezglasni.
— Pričaj mi još. Hoćeš li nešto da piješ?
Vrteo sam glavom. — često sam u životu stajao pomalo po strani od svojih uzbuđenja. Nisam ih uzimao an fas, već sa strane. Nisu me pogađale punim pogotkom. Ona bi skliznula niz mene. Nisam znao zašto. Možda je to bio strah, možda kompleks. Kod tebe je to drukčije. Kod tebe nema nikakvih sumnji. Sve je otvoreno, kao vetar. Lepo je voleti te, a isto tako je lepo biti zajedno s tobom posle ljubavi, kao sada. Sa mnogim ženama se to ne može; to se takođe i ne želi. Kod tebe se ne zna šta je lepše. Dok te čovek voli, misli nema ničeg savršenijeg, a kad posle toga sasvim opužten leži na postelji, misli da te јоš više voli.
— Nokti su mi već gotovo suvi — rekla je Nataša. — Pričaj mi još.
Gledao sam u polutamnu dnevnu sobu. — Lepo je biti zajedno s tobom i verovati da smo besmrtni — rekao sam. — Jednog trenutka se to tako silno veruje, kao da bi to moglo postati stvarnost i usled toga dovikujemo jedno drugome reči da bismo to još dublje osetili, bliže prišli; primitivne, prostačke, bezobrazne reči, da bismo još snažnije ušli jedno u drugo, da bismo savladali takođe i ono najmanje rastojanje koje nas još razdvaja, reči kamiondžija i mesara, reči koje šibaju kao bičevi, samo da bismo bliže, dublje prodrli jedno u drugo.
Nataša je ispružila jedno stopalo i posmatrala ga. Onda se zavalila. — Dragi, ljubav se ne može voditi s friziranom njuškom.
Smejao sam se. — Ko to bolje zna od nas romantičara! Ah, preko jurnjave pernatih oblaka lažljivih reči! S tobom ne. S tobom čovek nema potrebe da laže.
— Ti već sasvim lepo lažeš — rekla je Nataša sanjivo. — Ne odlaziš noćas?
— Samo zajedno s tobom.
— Dobro.
Nekoliko minuta kasnije zaspala je. Ona je to mogla. Pokrio sam je. Dugo sam ležao budan i slušao Natašin dah i razmišljao o mnogim stvarima.

XXI


Beti Stajn se vratila. — Niko mi ne govori istinu — žalila se. — Ni prijatelji, ni neprijatelji.
— Vi nemate neprijatelja, Beti.
— Vi ste pravo blago. Ali zašto mi se ne kaže istina? Ja je mogu podneti. Strašnije je to da ne znam šta mi je.
Pogledao sam u Grefenhajma koji je sedeo iza nje. — Istina vam je rečena, Beti. Zašto vi na silu verujete da je istina samo najgore? Zar ste tako dramatični.
Smeškala se kao dete. — Onda se mogu drukčije postaviti. Ako je sada sa mnom stvarno sve kako treba, teraću dalje, poznajem ja sebe. A ako znam da je u pitanju smrt ili život, boriću se. Kao poludela ću se boriti za vreme koje još imam. A ako se borim, možda još mogu da ga produžim. A inače bih ga izgubila. Zar vi to ne razumete? Ta to morate razumetll
— Razumem to. Ali kad vam doktor Grefenhajm kaže da je sve kako treba, onda to ipak morate verovati. Zašto bi vas on lagao?
— Zato što se uvek tako radi. Nijedan lekar ne kaže čoveku istinu.
— Gak ni onda kada je on stari prijatelj?
— Baš onda ne.
Ima tri dana kako se vratila i sebe i svoje prijatelje mučila tim pitanjima. Krupne, izrazite i nemirne oči na tom mekanom licu, koje je uprkos godinama još uvek pokazivalo nezrelost mlađe devojke, lutale su od jednog do drugog. Dešavalo se da neko uspe da je za kratko vreme smiri, tada je bila detinjski zahvalna, ali posle nekoliko sati opet su počinjale sumnje i pitanja. Sedela je u staroj dubokoj fotelji koju je kupila kod „Braće Lovi" zato što ju je podsećala na Evropu i bila je okružena bakrorezima Berlina. Premestila ih je iz hodnika i okačila u spavaćoj sobi, a dva mala sa postoljima uvek je držala pored sebe, svejedno kuda išla. Samo kratko vreme bi joj smetalo kada bi u novinama pročitala da je Berlin gotovo svakoga dana bombardovan. Ona je to pamtila samo nekoliko sati, ali za to vreme joj je svakako bilo veoma teško, tako da joj je Grefenhajm u bolnici morao zabraniti čitanje vesti. To nije koristilo. Idućeg dana bi je zatekao kako plače kraj radija. Bila je izložena žestokim suprotnostima koje su je držale u stalnom šoku. Pored toga, njena žalost zbog Berlina bila je u opreci sa mržnjom prema ubicama koje su joj pobile deo porodice. Kao treće, na kraju je dolazilo do toga da svoju žalost nije mogla ispoljavati otvoreno već ju je kao nešto nepristojno morala prikrivati pred svim ostalim emigrantima. Beti je zbog svoje nostalgije za Kurfirstendamom već često nailazila na njihov prezir što je kao kakva sentimentalna Sara htela da ljubi noge njihovim ubicama. Sada, međutim, kada su živci izgnanika i inače bili do kidanja zategnuti nadom, odvratnošću i strahom, u šta se takođe ubrajalo i dvostruko osećanje jer je svaka bomba koja je padala na bivšu domovinu pustošila njihovu raniju imovinu, pa je otuda u isto vreme bila i veoma željna i preklinjana — sada su nada i strah održavah nejednaku ravnotežu, svako je za sebe morao sa tim biti načisto, a najprostije je bilo onima kod kojih je mržnja bila toliko velika da je nadvišavala sve ostale slabije glasove, glasove sažaljenja prema nevinima, glasove opšteg milosrđa i čovečnosti. Uprkos tome, tu je bilo mnogo ljudi koji se nisu mogli zadovoljiti prokletstvom čitavog jednog naroda. Njima nije bilo dovoljno to da se kaže kako je narod tu nesreću na sebe sam navukao svojim strahovitim, sramnim delima ili bar lenošću duše, nerazorivom nemačkom mirnom savešću i strahovitom upornošću da se uvek ima pravo, što ide ruku podruku sa nemačkom bolnom tačkom da je naredba zakon, i da oslobađa svake odgovornosti. To je bila, dabome, jedna od najsvojstvenijih jevrejskih osobina, da se razumevanje ima samo za drugoga, osobina koja me je već često dovodila do srditog očajanja. Tamo gde se očekivala mržnja, pa i gde se ona sretala, posle kratkog vremena se već ponovo pojavljivalo razumevanje. Sa razumevanjem, dabome, i zazorna praštanja. Dok je sa njuški ubica još curila krv, već su se pojavljivali svedoci koji su ih pravdali. To je nacija branilaca, ne nacija tužilaca. Nacija paćenika, ne nacija osvetnika, makavejci su među njima retki.
Beti Stajn je svoju strasnu, sentimentalnu dužu nesrećno povlačila po toj zbrci čas tamo, čas ovamo. Izvinjavala se, optuživala, opet se izvinjavala, da bi je odjednom počela progoniti najbezbojnija od svih aveti: strah od smrti.
— Kako ste, Rose? — pitala je.
— Dobro, Beti. Vrlo dobro.
— To mi je milo! — Video sam kako joj je čak i to ponovo rasplamtelo nadu. Ako je nekome dobro, to je bio razlog da i njoj bude dobro. — Tome se radujem — rekla je. — Kazali ste, vrlo dobro?
— Vrlo dobro, Beti.
Klimnula je glavom zadovoljna. — U Berlinu.su bombardovali Trg Olivaer — prošaputala je. — Znate li to?
— Bombarduju čitav Berlin, ne samo Trg Olivaer.
— Znam. Ali Trg Olivaer! Tamo smo stanovali. — Bojažljivo se obazrela okolo. — Drugi se jede kada govorim o tome. Naš lepi, stari Berlin.
— Bio je prilično ružan grad — odvratio sam oprezno. — U poređenju sa Parizom ili Rimom. Mislim, građevinski, Beti.
— Verujete li da ću živeti toliko da se vratim tamo?
— Naravno. Zašto ne?
— To bi bilo strašno, kada sam toliko dugo čekala.
— Biće to nešto drugo od onoga što je u našem sećanju — rekao sam.
Porazmislila je o tome. — Biće da je nešto ostalo. I nisu svi bili nacisti.
— Nisu — rekao sam i digao se. Tu vrstu razgovora nisam mogao dugo da izdržim. — O tome možemo mnogo docnije još jedanput da razmislimo, Beti.
Prešao sam u drugu sobu. Tamo je sedeo Tanenbaum sa jednom hartijom u ruci iz koje je čitao« Kod njega su bili Grefenhajm i Ravik. Kan je baš ušao.
— Krvava lista — izjavio je Tanenbaum«
— A šta je to?
— Ovde sam sastavio listu ljudi u Nemačkoj koji moraju biti streljani. — Tanenbaum je uzeo komad štrudle sa jabukama.
Kan je preleteo pogledom listu. — Dobro — rekao je.
— Ona će naravno biti još proširena — izjavio je Tanenbaum.
— I to je dobro — odvratio je Kan.
— Ko će je proširiti?
— Svako može da daje predloge.
— A ko će da izvrši streljanje?
— Jedan odbor. On mora da bude obrazovan. To je prosto.
— Hoćete li vi da budete predsednik odbora?
Tanenbaum je progutao malu knedlu. — Stavljam se na raspolaganje.
— To možemo jednostavnije da uredimo — rekao je Kan.
— Da sklopimo jedan ugovor. Vi ćete streljati prvog sa liste, a ja sve ostale. Pristajete?
Tanenbaum je ponovo progutao knedlu. Grefenhajm i Ravik su ga gledali. — Ja pod tim razumem — rekao je Kan oštro — da ćete vi ubiti prvoga sopstvenom rukom. Ne preko nekog odbora iza koga se čovek može sakriti. Pristajete li?
Tanenbaum nije odgovorio. — Vaša sreća što ćutite — izjavio je Kan. — Da ste odgovorili: Pristajem, opalio bih vam jednu. Ne možete ni da zamislite koliko mrzim te krvave salonske brbljarije. Ostanite pri glumi. I inače od toga nikada neće biti ništa.
Otišao je k Beti, u spavaću sobu. — Ponaša se kao neki nacista — mrmljao je Tanenbaum za njim.
Оtišао sam sa Grefenhajmom. Sada je stanovao u Njujorku, radio je u jednoj bolnici, kao lekar-asistent koji nije smeo voditi praksu i dobijao je šezdeset dolara mesečno sa stanom u bolnici i besplatnom hranom. — Skoknite malo k meni — rekao je.
Pošao sam s njim. Veče je bilo toplo, ne onako vrelo kao inače. — Šta je sa Beti? — pitao sam. — Ili to ne smete da kažete?
— Pitajte Bevika.
— On će me uputiti da pitam vas.
Za trenutak je oklevao. — Otvorili su je i ponovo zatvorili, zar ne? — pitao sam.
Nije rekao ništa.
— Je li ranije već jednom operisana?
— Da — odgovorio je.
Dalje nisam pitao. — Sirota Beti — rekao sam. — Koliko dugo to može još da traje?
— To se ne zna. Može da ide i brzo i sporo.
Stigli smo u bolnicu. Grefenhajm me je odveo u svoju sobu. Soba je bila mala, vrlo jednostavna i imala jedan velik, zagrevan akvarijum. — Mala nastranost — rekao je. — To sam sebi dopustio kada mi je Kan doneo novac. U Berlinu sam imao čitavu čekaonicu punu akvarijuma. Gajio sam ukrasne ribice. — Kao da se izvinjava gledao me je svojim kratkovidim očima. — Svako na svoj način luduje.
— Kad se rat svrši — rekao sam — da li biste se vratili u Berlin?
— Moja žena je još tamo.
— Jeste li ikada nešto čuli o njoj?
— Dogovorili smo se da jedno drugome ne pišemo. Pošta se cenzuriše. Verujem da se izvukla iz Berlina. Verujete li da je još drže u zatvoru?
— Ne. Zašto bi?
— Verujete li da oni tako pitaju?
— Neki, da. Nemci su birokrati, takođe i kad nepravdu čine. Oni veruju da ona tako postaje pravda.
— Teško je čekati toliko dugo — rekao je Grefenhajm. Uzeo je jednu staklenu napravu kojom se talog sa dna akvarijuma mogao izvaditi, a da se voda ne zamuti.
— Mislite li da su je pustili da ode iz Berlina. Bilo kuda, u srednju Nemačku?
— To je mogućno.
Bio sam svestan ironije situacije sa Beti, koju je Grefenhajm obmanjivao, i Grefenhajmom, koga sam ja morao obmanjivati. — Da čovek baš ništa ne može da uradi! — rekao je Grefenhajm.
— Mi smo posmatrači, to je istina — odvratio sam. — Prokleti posmatrači kojima se može zavideti na tome što neće da im dopuste da sudeluju. To je ono što nas život ovde čini nestvarnim i gotovo unakaženim. Borba se vodi, između ostaloga, takođe i za nas, a međutim ljudi ne žele da i mi u njoj sudelujemo. A ako to ipak dopuste, onda samo retko, po svim pravilima predostrožnosti i na sporednim stvarima.
— U Francuskoj se čovek mogao prijaviti u Legiju stranaca — rekao je Grefenhajm i ostavio napravu za vađenje taloga.
— Jeste li se vi prijavili?
— Nisam.
— Niste hteli da pucate na Nemce, nije li to bilo ono?
— Ja uopšte nisam hteo da pucam!
Slegnuo sam ramenima. — Ponekad čovek nema izbora. Na nešto se mora pucati.
— Samo na sebe lično.
— Glupost! Ali mnogi su bili u situaciji da nisu želeli pucati u Nemce. Znali su da oni na koje su hteli da pucaju nisu na frontu. Na frontu je bila nevina, poslušna topovska hrana.
Grefenhajm je odobravao glavom. — Ne veruje se nama. Ni našem gnevu i našoj mržnji. To je kao sa Tanenbaumom, on sastavlja spiskove, ali nikada ne bi pucao. Otprilike tako. Ili mislite da nije?
— Otprilike tako. Čak ni Kana nisu hteli primiti. Verujem da imaju pravo.
Izišao sam kroz bele hodnike sa belim svetiljkama. Vraćao sam se u svoju avetinjsku egzistenciju, kao da živim na nekom začaranom ostrvu u buri, ali nekakvom koje je imalo samo dve dimenzije, bez treće. To je bilo drukčije od onih godina u Evropi gde se treća dimenzija obrazovala borbom protiv birokratije vlasti, žandarma, borbom za boravišne dozvole, crni rad, sa carinskim službenicima i policajcima, borbom za goli život. Ovde smo se odjednom našli u zavetrini, u zavetrini novinskih naslova, radio-vesti i rata koji se vodio daleko, od koga nas je odvajao okean, na jednom drugom kontinentu, u ratu vesti, u kome se na američkom nebu nije pojavio nijedan neprijateljski avion, nisu padale bombe, nije kevtao nikakav mitraljez. Odlazio sam, sa vešću u džepu da mi je za iduća tri meseca bila produžena boravišna dozvola, jedan „enemi ejlien”, neprijateljski stranac, ali koji nije bio toliko neprijatelj da bi bio uhapšen. Lutao sam kroz veliki vetar grada, jedna iskra života koja se nije htela ugasiti, stranac koji je duboko disao i zviždukao, malo života pod lažnim imenom Ros.
— Stani — rekao sam. — Svetiljke! Nameštaj! Postelja! Žena! Jedan električni roštilj na kome se peku komadi mesa! Čaša votke! Nesrećni život koji mi je prokletstvom bio dodeljen, ipak ima jednu svetlu stranu. Čovek se ni na šta ne navikava, a to je dobro. Život se ponovo uživa, kao da je to uvek prvi put. Svaki put se uživa počev od kostiju! Ne spol ja; od kostiju, od kičmene moždine i od onoga što je pokriveno lobanjom. Daj da te gledam. Već te i zbog toga obožavam što si tu. Zato što živimo u isto vreme. Tek tada dolazi ono drugo. Ja sam Robinzon koji stalno iznova nalazi svoga Petka! Tragovi u pesku. Tragovi stopala. Ti si prvi čovek. Uvek ponovo. To je svetla strana mog prokletog života.
— Koliko si popio? — pitala je Nataša.
— Ništa. Kafu i tugu. Drugo ništа.
— Jesi li tužan?
— Čovek je kratko vreme žalostan, kada živi tako kao ja. A onda se prevrće kao za vreme spavanja noću. Tuga je pozadina koja čini da život bude jasniji. Ona potone kao kamen, a vodostaj života postaje viši. To što ti sada govorim, nije sasvim tačno. Samo hoću da to tako bude. Ali nešto u tome je ipak tačno. U protivnom, čovek bi se uvukao u sebe kao komad somota između brijača.
— Dobro je što nisi tužan — rekla je Nataša. — Zašto je to tako, ne tražim razloge. Sve što traži razloge samim tim je sumnjivo.
— Je l’ ti sumnjivo i to što te obožavam?
Ona se smejala. — Pomalo je žalosno. Ko tako lako toliko mnogo oseća, mora da ima nešto što mora da skriva.
Gledao sam je pogođen. — Kako ti to pada na pamet?
— Onako.
— Veruješ li to stvarno?
— A zašto ne? Nisi li ti Robinzon koji uvek ponovo mora da se uverava da je video tragove u pesku.
Nisam odgovarao. To što je ona rekla dirnulo me je dublje no što sam očekivao. Da U je tamo, gde sam ja bio uobrazio da već imam pod nogama tle, bila samo zemlja koja se osipa i koja bi pri prvom koraku popustila? Da li sam preterao da bih samog sebe ubedio.
— To ne znam, Nataša — rekao sam i pokušao da odagnam svoje misli. — Ono što znam, jest ovo: da je navika ono što mi je do sada bilo uskraćeno. Nesreća koju čovek preživi, mora se preobraziti u pustolovinu. Ja nisam siguran ni u to. U šta je čovek u stvari siguran?
— šta je sigurno? — odvratila je ona pitajući.
Smejao sam se. — Ta votka tu u čaši, to parče mesa na roštilju i nas dvoje u ovom trenutku, nadam se. Ja te uprkos tome obožavam, iako ti je to sumnjivo. Sa tim se nikada dovoljno rano ne može početi.
— Tačno. To ipak ne moramo da dokazujemo, je li? Glavno je da mi to osećamo. Ili misliš da nije?
— Tako je. I sa tim se ne može dovoljno odozdo započeti.
— Sa čim?
— Sa tom sobom! Tim svetiljkama! Posteljama! Čak i kada ne pripadaju nama. A šta pripada nekome? I za koje vreme? Sve je uzajmljeno i ukradeno i uvek ponovo biva ukradeno.
Ona se okrenula. — Biće da čovek i samog sebe ukrade?
— Takođe i samog sebe.
— Zbog čega to ne rastuži čoveka do obeznanjenosti, do samoubistva?
— Zato što se to uvek može učiniti. I na jedan mnogo suptilniji način.
— Mogu da zamislim na šta misliš.
Obišla je sto. — Nemamo li mi nešto da proslavimo?
— Šta?
— Da ti možeš tri meseca duže ostati u Americi?
— Istina je.
— Šta bi radio da ti boravišne dozvola nije produžena?
— Pokušao bih da dobijem dozvolu za ulaz u Meksiko.
— Zašto u Meksiko?
— Zato što je tamošnja vlada čovečna. Ona je prihvatila i izbeglice iz Španije.
— Komuniste?
— Ljude. Reč komunisti danas se tako brzo potrže, kao što Hitler čini. Svako ko je protiv njega, za njega je komunista. Prvi čin svih diktatora jest da pojmove uproste.
— Nemoj da govorimo o politici. Da li bi se iz Meksika mogao vratiti u Ameriku?
— Samo sa ispravama. Pa čak i tada ne, ako sam jednom proteran. Je li sada gotovo sa saslušavanjem?
— Još nije. Zašto su te ostavili ovde?
Smejao sam se. — To je zapetljana stvar. Kad Amerika ne bi bila u ratu sa Nemačkom, verovatno me ne bi pustili da uđem ili bi me opet proterali. Ovako, ja koristim jednu antitezu. Jednu od mnogih ironija koje se dešavaju u velikim nesrećama. Da nema njih, mnogi ljudi moga soja ne bi više bili u životu.
Sela je pored mene. — Izgledaš tip koga čovek prilično teško shvata.
— Na žalost.
— Imam nejasno osećanje da ti u tome uživaš.
Zavrteo sam glavom. — Ne, Nataša. Ja se samo zavaravam.
— Ti se to sasvim lepo zavaravaš.
— Onako kao Kan. Ili možda ne? Postoje aktivni i pasivni emigranti. Elan i ja više želimo da budemo aktivni. Mi smo to bili u Francuskoj. Mi smo to morali biti. Umesto da lijemo suze nad svojom sudbinom, pokušavali smo, kad god smo mogli, da to krstimo pustolovinom. To je bila prilično očajna pustolovina.


Kasno uveče još jednom smo izišli. Ja sam neko vreme sedeo na prozoru i razmišljao. Nebo je bilo puno zvezda, vetar je leteo preko niskih krovova pod nama u Pedeset petoj i Pedeset šestoj ulici i izgledalo je da podiže oluju prema oblakoderima koji su među zelenim i crvenim treptavim uličnim svetlostima stajali kao kule ćutanja. Otvorio sam prozor i pomolio glavu napolje. — Zahladilo je, Nataša. Prvi put posle toliko nedelja! Može se disati!
Prišla mi je. — Jesen je — rekla je.
— Hvala bogu!
— Hvala bogu? Nemoj poželeti da vreme prolazi!
Smejao sam se. — Govoriš kao da ti je osamdeset godina.
— Čovek ne treba da želi da vreme prolazi. A ti to činiš. Ja znam da ti to činiš.
— Sada više ne — odvratio sam, a znao sam da lažem.
— Kuda bi opet hteo? Natrag, to znam.
— Ali Nataša, ja još i nisam upravo tu. Ko onda misli na povratak?
— Ti. Ti ne misliš ni na šta drugo.
Zavrteo sam glavom. — Ne mislim dalje od sutra. Doći će jesen i zima i leto i opet jesen, a mi ćemo se smejati i dalje biti zajedno.
Nataša se naslonila na mene. — Ne smeš me ostavitil Ne mogu da budem sama. Ja nisam hrabra žena, i nemam junački karakter.
— Među Tevtoncima sam video na milione žena junačkog karaktera. Kod njih je to nacionalna osobina. One ga imaju umesto šarma. On često zamenjuje i erotiku. Da se čoveku smuči. Hajde bez jadikovanja da iziđemo u prvo veče poznoga leta.
— Dobro.
Spustili smo se. Lift je bio prazan. Roza balet je bio prošao. Takođe i čas pudlica. Vetar je kao lovački pas vijao za uglom Edvardovog drakstora.
— Leto je prošlo — rekao je Nik iz svog kioska za novine.
— Hvala bogu — odvratila je Nataša.
— Nemoj se suviše rano radovati — rekao sam. — Opet će doći.
— Ništa se ne vraća — izjavio je Nik. — Samo beda i ona svinja od pudlice koja se zove Rene i zapišava naslovne slike „Voga” i „Eskvajra” ako ne pazim. Hoćete li „Njuz"?
— Posle ćemo uzeti, kada pođemo gore.
Ovakvo nevino ćaskanje mi je uvek ponovo davalo povoda za uzbuđenje. To je bilo uzbuđenje čoveka koji se više nije morao sakrivati. Blaga građanština večernje šetnje uvek ponovo je postajala pustolovina sigurnosti. Ja sam već skoro bio čovek, istina samo trpen, ali više ne gonjen. Uz to je dolazilo da sam u svakom američkom razvitku dostigao oko dve trećine svog evropskog razvitka. Nisam govorio dobro engleski, ali ipak u izvesnoj meri tečno, i ograničeno. Moje govorno blago bilo je uistinu još blago jednog četmaestogodišnjaka, ali sam pomoću toga mogao više da uradim. Mnogi Amerikanci su izlazili na kraj sa ne tako mnogo više reći. Oni samo nisu zastajkivali kao ja.
— Hoćeš li da napravimo jednu veliku šetnju? — pitao sam.
Nataša je klimnula glavom. — Onoliko svetlosti koliko je to samo mogućno u tom poluzamračenom gradu! Dani postaju kraći.
Išli smo Petom avenijom, pored hotela „Seri Nederland”, prema Centralnom parku. Iz zoološkog vrta se čak i kroz gradsku galamu čula rika lavova. Zastali smo kod „Vjej Risi" i posmatrali ikone i umetnički izrađena uskršnja jaja, koja je Faberže bio napravio za carsku porodicu od oniksa i zlata. Ruski emigranti, ta aristokratija među izbeglicama, još uvek su prodavali ovde. To nikako nije prestajalo, kao što nikada nisu prestajali ni Donski Kozaci koji su i dalje davali koncerte, kao da su jarci pokajnici koji nikada ne stare.
— U prirodi se oseća da počinje jesen — rekla je Nataša i pokazala niz Centralni park. — Hajde da se vratimo do „Van Klifa i Arpelsa”.
Lutali smo duž izloga u kojima je bila izložena jesenja moda. — To je za mene već odavno prošlo — rekla je Nataša. — Mi smo je u junu fotografisali. Uvek sam ispred za jedno godišnje doba. Sutra ćemo fotografisati krzna. Možda zbog toga imam osećanje da život brže prolazi. Dok ostali još veličaju leto, ja u krvi već nosim jesen.
Zastao sam i poljubio je. — Kako mi govorimo! — rekao sam. — Kao lica kod Turgenjeva ili Flobera. Devetnaesti vek. Sada već nosiš zimu u krvi sa snežnim vejavicama, krznima i kaminima, ti, vesnice godišnjih doba.
— A ti?
— Ja? Ne znam. Uspomenu na razaranja i nasilja, možda. O jeseni i zimi u Americi ne znam ništa. Tu zemlju poznajem samo u proleće i leto. Ne znam kako izgledaju oblakoderi u snegu.
Otišli smo do Četrdeset druge ulice, a onda smo se vratili Drugom avenijom.
— Hoćeš li ostati noćas kod mene? — pitala je Nataša.
— Mogu li?
— Imaš tu četkicu za zube i rublje. Pidžama ti nije potrebna. Možeš se obrijati mojim aparatom. Ne bih htela da spavam sama noćas. Biće više vetra. Hoću da ti ležiš kraj mene i da me tešiš kad me on probudi. Hoću slobodno da budem sentimentalna i da imam utehu i da s tobom ponovo zaspim i osetim jesen i zaboravim je i da je ponovo osetim.
— Ostaću tu.
— Dobro. Hajdemo u postelju da osetimo jedno drugo. U ogledalu prema nama videćemo svoja lica i slušati oluju. Oči će nam na mahove biti uplašene i pomalo tamnije kada je čujemo. Onda ćeš me bliže privući k sebi i pričati mi o Firenci i Parizu i Veneciji i o svim onim trgovima na kojima nikada nećemo biti zajedno.
— Nikada nisam bio u Veneciji i Firenci.
— Ti umeš o njima da pričaš; to je kao da si bio tamo. Ja ću možda plakati i ružno izgledati. U suzama nisam neka lepota. Oprostićeš mi to, a takođe i moju sentimentalnost.
— Da.
— Onda dođi i reci mi da me zauvek voliš i da nikada nećemo ostareti.

XXII


— Imam zanimljivu novost za vas — rekao je Silvers. — Otvorićemo se i osvojiti Holivud. Šta velite na to?
— Kao glumci?
— Kao prodavci slika. Dobio sam razne pozive tamo i odlučio sam se da taj kraj jednom stručno obradim.
— Sa mnom?
— Sa vama — izjavio je Silvers velikodušno. — Vi ste lepo ušli u posao i možete mi biti od pomoći.
— Kada?
— Za četrnaest dana otprilike. Imamo, dakle, vremena za pripremu.
— Na koliko dugo? — pitao sam.
— Za sada na četrnaest dana. Možda i duže. Los Engeles je devičansko tle. Popločano zlatom.
— Zlatom?
— Novčanicama od hiljadu dolara. Nemojte postavljati tako nastrana pitanja. Svaki drugi bi zaigrao od radosti. Ili ne želite da pođete sa mnom. Onda bih morao da potražim drugog pratioca.
— A mene da otpustite?
Silvers je postao ljutit. — Šta je s vama? Naravno da bih to morao. Šta bih inače? Ali zbog čega vi ne biste hteli da pođete?
Silvers me je radoznalo gledao. — Verujete li da nemate dovoljno garderobe? Mogu vam dati predujam.
— Za garderobu u vašoj službi? U neku ruku poslovna garderoba? Nju moram da platim vašim predujmom? Beznadna rabota, gospodine Silverse!
On se smejao. Ponovo je bio na sigurnom tlu. — Vi to tako mislite?
Klimnuo sam glavom. Hteo sam da dobijem u vremenu. Nije mi bilo sasvim svejedno da napustim Njujork. U Kaliforniji nisam poznavao nikoga, a Silvers kao jedino društvo izgledao mi je i suviše dosadan. O njemu sam već sve znao. To nije bilo teško ako čovek nije naročiti ljubitelj lukavstva. Ništa nije dosadnije od nekoga koji stalno nešto priča o sebi. To je značilo nešto samo za kratko vreme. Sa jezom sam pred sobom video beskrajne večeri u hotelskom holu, prodan Silversu i bez ličnog života.
— Gde ćemo stanovati? — pitao sam.
— Ja ću stanovati u hotelu „Beverli-Hils”, vi u „Garden ov Alah”.
Pogledao sam ga zainteresovano. — Lepo ime. Podseća na Rudolfa Valentina. Nećemo stanovati, dakle, u istom hotelu?
— Suviše je skupo. Čuo sam da je „Garden ov Alah” vrlo dobar. On je blizu hotela „Beverli-Hils”.
— Šta ćemo da uradimo sa obračunom? Hotelski i dnevni troškovi?
— To ćemo zapisivati.
— Vi mislite da ja treba svaki obed da uzimam u hotelu?
Silvers je odmahnuo rukom. — Vi ste baš teški! Možete to raditi kako hoćete. Imate još nešto da pitate?
— Da — rekao sam. — Potrebna mi je povišica plate da bih kupio odelo.
— Koliko?
— Sto dolara mesečno. — Silvers je skočio. — Isključeno. Hoćete kod Najza da poručite odelo? U Americi se kupuju gotova odela. Kakve mane ima vaše odelo? Sasvim je dobro.
— Nije dovoljno dobro za vašeg službenika! Možda će mi biti potreban čak i smoking.
— Mi ne idemo u Holivud da igramo i da posećujemo zabave.
— Ko zna! To možda ne bi bila tako rđava ideja. U noćnim klubovima, milionarima se lakše razmekšaju srca. Mi ćemo ih hvatati proverenim poslovnim smicalicama: da su sposobni za poslove ako kupuju slike.
Silvers je ljutito podigao pogled. — To su poslovne tajne! O njima se ne govori. I verujte mi: holivudski milionari kipte od samosvesti. Oni sebe smatraju nosiocima kulture. No dobro, daću vam dvadeset dolara dodatka.
— Sto — odvratio sam.
— Nemojte zaboraviti da vi ovde na crno radite. Ja rizikujem zbog vas!
— Više ne! — Pogledao sam na jednog Monea koji je bio okačen prema meni. To je bila poljana makovog cveta po kojoj je šetala žena u belo obučena; tobož slikana 1889, ali je sa toliko mnogo mira delovala kao da potiče iz mnogo davnijeg vremena. — Ja sam dobio boravišnu dozvolu. Za tri iduća meseca, a tada se automatski opet produžava.
Silvers se ugrizao za usnu. — Pa? — rekao je.
— Znači, smem da radim — odvratio sam. To nije bilo tačno, ali zbog trenutka nije bilo suviše važno.
— Vi mislite da biste mogli promeniti svoj položaj?
— Naravno da ne Zašto bih? Kod Vildenštajna bih verovatno morao da stojim u galeriji. Kod vas mi se viče dopada.
Primetio sam da Silvers računa. On je proračunavao koliko je bilo vredno to što ja znam o njemu — za njega i Vildenštajna. Verovatno se pokajao zbog onog trenutka kada me je posvetio u toliko mnogo smicalica. — Pomislite da je poslednjih nedelja i moj moral takođe bio angažovan u poslu — rekao sam. — Morao sam razne stvari da izvodim i izigravam. Ja sam se još koliko prekjuče pred milionarom iz Teksasa pojavio kao bivši asistent u Luvru. Moja znanja jezika takođe vrede nešto.
Sporazumeli smo se na sedamdeset pet dolare Ja sam bio računao sa trideset. Više nisam pomenuo smoking, sada nisam ni pomišljao da ga kupim. U Kaliforniji bih to mogao iskoristiti da od Silversa izvučem jedan dalji jednokratan dodatak ako bi on zahtevao da ga pratim kao asistent Luvra.
Otišao sam Frislenderu da mu vratim prvih sto dolara koje mi je bio pozajmio za advokata. — Sedite — rekao je i nemarno gurnuo novac u novčanik od crne krokodilske kože. — Jeste li već jeli?
— Nisam — odvratio sam odmah. Jelo je kod Frislendera bilo izvanredno.
— Onda ostanite — odlučio je. — Doći će samo još četiri, pet gostiju. Ne znam ko. Pitajte moju ženu. Hoćete li jedan skoč?
Otkad je dobio državljanstvo, Frislender je pio jedino viski. Ja bih očekivao suprotno — da je viski pio pre toga, da bi pokazao svoju dobru volju da postane pravi Amerikanac, a da se posle opet vrati baracku i kimovači. Ali Frislender je bio naročit čovek. On je zato pre dobijanja državljanstva mucao engleski sa mađarskim naglaskom i nastojao na tome da njegova porodica takođe u kući govori engleski, a zli jezici su pričali da je čak i u krevetu nastojao na tome. Razume se, to ipak niko nije mogao dokazati Nekoliko dana po dobijanju državljanstva, u kući Frislender opet se govorilo vavilonskom mešavinom: nemački, engleski, jidiš i mađarski
— Moja žena je čuvar baracka — izjavio je Frislender. — Štedimo ga. Ovde se teško može dobiti. I moramo ga zatvoriti. Inače bi ga kuvarica polokala. To je njen način nostalgije. Patite li vi takođe od nostalgije?
— Za čim?
— Za Nemačkom.
— Ne. Ja nisam Jevrejin.
Frislender se smejao. — U tome ima nečega.
— I te koliko — rekao sam i pomislio na Beti Stajn. — Jevreji su bili najsentimentalniji rodoljubi.
— Znate li zašto. Zato što im je do 1933. u Nemačkoj bilo lepo. Poslednji kajzer im je davao plemstvo. Puštao ih je čak da dolaze na dvor. Imao je prijatelje među Jevrejima, a рrеstolonaslednik, Jevrejku za ljubavnicu.
— Pod njegovim veličanstvom vi biste još postali baron — rekao sam.
Frislender se pogladio po glavi. — Prohujala vremena.
Za trenutak se zamišljeno zagledao u prošlost. Postideo sam se svoje prostačke primedbe, ali on je uopšte nije uzeo u obzir. Konzervativna krv čoveka koji je imao vilu u ulici Tirgarten nadvladala ga je u jednom ozarenom trenutku. — Vi ste onda još bili dete — rekao je. — Dobro, dragi mladi prijatelju! Otiđite damama.
„Dame” su bile Tanenbaum i, na moje zaprepašćenje, Ravik, hirurg. — Jesu li bliznakinje već otišle? — pitao sam Tanenbauma. — Jeste li greškom uštinuli za stražnjicu drugu sestru?
— Glupače! Verujete li, uostalom, da su one slične ne samo u licu, već takođe i u...
— Naravno.
— Vi mislite po temperamentu?
— Postoje dve škole.
— Prokletstvo! Šta vi na to velite, doktore Ravik?
— Ništa.
— Da se ovako odgovori, nije potrebno biti doktor — odvratio je Tanenbaum razdraženo.
— Dabome — rekao je Ravik mirno.
Gospođa Frislenđer je ušla u ampir-haljini, sa visokim strukom, podsećajući na debeljušnu i komotnu madam de Stal. Na ruci joj je zveckala safirna narukvica sa kamenjem krupnim kao orah. — Koktel, gospodo?
Ravik i ja smo uzeli votku; Tanenbaum, na naš užas, „šartrez”, žuti. — Uz slane, mlade haringe? — pitao je Ravik začuđeno.
— Uz bliznakinje — odvratio je Tanenbaum još uvek povređen. — Ko ne zna jedno, neka ne govori o drugome!
— Bravo Tanenbaume — rekao sam. — Nisam znao da ste nadrealista.
Sada se pojavio Frislender, sa njim bliznakinje, Karmen i neki drugi gosti. Bliznakinje kao živa, Karmen obavijena u tragično tamno, žvačući parče čokolade sa lešnikom. Bio sam radoznao da li će posle čokolade uzeti mlade haringe. Tako je uradila. Želudac joj je bio isto tako nepokolebiv kao i mozak.
— Za četrnaest dana idem u Holivud — objavio je Tanenbaum glasno dok se delio gulaš. Gledao je oko sebe kao paun — u pravcu bliznakinja.
— Kao šta? — upitao je Frislender.
— Kao glumac, kao šta drugo?
Slušao sam. Nisam mu verovao; on je to isuviše često pominjao. Međutim, jednom je već bio tamo zbog neke male uloge izbeglice u jednom antinacističkom filmu.
— Šta igrate? pitao sam. — Bufala Bila?
— Esesovskog grupenfifera.
— Šta?
— Vi kao Jevrejin? — pitala je gospođa Frislender.
— Zašto da ne?
— Sa imenom Tanenbaum?
— Moje umetnčko ime je Gordon T. Krou. Slovo T stoji umesto Tanenbaum.
Svi su ga sa sumnjom pogledali. Istina, češće se dešavalo da emigranti igraju naciste zato što su oni po opštem shvatanju Holivuda, i jedni i drugi bili Evropljani i da su tako, prijatelji ili neprijatelji, za to bili pogodniji nego rođeni Amerikanci.
— Esesovski grupenfirer? — rekao je Frislender. — To je kod njih nekako kao generali
Tanenbaum je klimnuo glavom.
— Ne mislite li vi na šturmbanfirera? — upitao sam.
— Grupenfirer! Zašto ne? U američkoj vojsci ima i generala Jevreja. Može se čak desiti da se ta uloga uzdigne. Do nekakvog višeg generala.
— Razumete li nešto od toga?
— Šta tu ima da se razume? Ja imam svoju ulogu. Naravno, taj čovek je gnusoba. Nekog simpatičnog grupenfirera ja bih, naravno odbio.
— Grupenfirer! — rekla je gospođa Frislender. — Pomislila bih da bi tako visoku zverku trebalo da igra Gari Kuper.
— Amerikanci se klone da igraju takve uloge — izjavio je mali Fezel, Tanenbaumov suparnik. — To škodi njihovoj reputaciji. Oni moraju da ostanu simpatični. Takve uloge prepuštaju emigrantima. A ovi ih igraju zato što bi inače pomrli od gladi.
— Umetnost je umetnost — odvratio je Tanenbaum visokoparno. — Ne biste li vi igrali Raspućina ili Džingis-kana ili Ivana Groznog?
— Je li to glavna uloga? — pitao sam.
— Razume se da nije — odvratio je Fezel brzo. — Kako to ona može da bude? Glavnu ulogu igra jedan Amerikanac sa nekom vrlom Amerikankom. Tako vam je to.
— Nemojte se svađati! — opomenuo je Frislender. — Bolje da se uzajamno pomažete. Šta ima posle jela?
— Kolači sa šljivama i „zaher” torta.
Kao što to većinom biva, tako su i ovoga puta bile pripremljene činije da se nosi kući. Ravik je odbio. Tanenbaum i Fezel su tražili još „zaher”-torte. Meni je kuvarica, kojoj sam krišom bio dao dva dolara, gurnula jednu kalajisanu bakarnu činiju sa drškama, prikladnu za nošenje i kutiju sa kolačima koja je bila ukrašena. Bliznakinje su dobile bliznačku činiju. Karmen je odbila, bila je suviše lena da nosi.
Oprostili smo se kao siromašni rođaci. — Kako bi se te bliznakinje razdvojile? — tiho me je pitao grupenfirer Tanenbaum. — One zajedno jedu, zajedno žive i zajedno spavaju!
— To mi ne izgleda mnogo teško — odvratio sam. — Problem bi bio kod sijamskih bliznakinja.


Te večeri je Nataša morala ići na fotografisanje. Dala mi je ključeve od stana da bih je mogao sačekati. Doneo sam gore gulaš i kolače. Onda sam još jednom otišao u Drugu aveniju da donesem piva.
Imao sam čudno osećanje kada sam ključem otvorio vrata i ušao u prazan stan. Nisam se mogao setiti da sam to bilo kad učinio. Uvek sam ulazio bilo u hotelsku sobu, bilo u posetu u jedan stan. Sada sam imao osećanje da sam se vratio u svoj sopstveni stan. Dok sam otvarao vrata, po rukama mi je prostrujala blaga jeza. Izgledalo mi je da me iz daleke udaljenosti doziva nešto, nešto što je bilo u vezi s mojom roditeljskom kućom i na šta dugo nisam mislio. Stan je bio hladan i čuo sam zujanje klimatskog uređaja na prozoru i hladnjaka u kuhinji. Ti šumovi su bili kao dobri duhovi koji su čuvali stan. Upalio sam svetlost, pivo metnuo da se hladi, a gulaš na plinski štednjak malim plamenom, da bi se održao topao. Onda sam ponovo ugasio svetlost i otvorio prozore. Topao vazduh je kao bujica pokuljao unutra, plaho i žudno. Mali plavi plamen na štednjaku širio je slabu, magičnu svetlost. Na radiju sam tražio stanicu koja je davala klasičnu muziku bez reklama. Svirali su Debisijeve „Prelide”. Seo sam na fotelju kraj prozora i posmatrao grad. To je bilo prvi put što sam tako čekao Natašu. Bio sam vrlo miran i opušten i u tome sam veoma uživao. Nataši još ništa nisam rekao o tome da treba sa Silversom da putujem u Kaliforniju.
Ona je došla otprilike posle jednog sata. Čuo sam ključ u vratima. Trenutak kasnije pomislio sam da bi se sopstvenik stana mogao neočekivano vratiti, a onda sam čuo Natašine korake. — Jesi li tu, Roberte? Zašto si bez svetlosti?
Bacila je kofer sa svojim stvarima u sobu. — Prljava sam i vrlo gladna. Šta prvo da radim?
— Okupaj se. A dok se kupaš, mogu ti pružiti tanjir segedinskog gulaša. On je vruć, na plinskom štednjaku. Uz to, ima krastavaca sa mirođijom, a posle toga „zaher” torta.
— Opet si bio kod te sjajne kuvarice?
— Bio sam tamo i kao vrana za svoje male obilato dovukao za nas. Dva-tri dana ne moramo ništa kupovati.
Nataša se već svukla. Kupatilo je bilo u pari, mirisalo je na karanfil „Meri Čes”. Doneo sam joj gulaš. Opet je jednom za trenutak vladao mir u svetu. — Jesu li te danas slikali kao caricu Evgeniju sa dijademom od „Van Klifa i Arpelsa”? — pitao sam, dok je ona njušila gulaš.
— Ne. Kao Anu Karenjinu. Krzna do vrata, ona na petrogradskoj ili moskovskoj stanici čeka na svoju sudbinu u liku Vronskog. Uplašila sam se kad sam izišla na ulicu, a sneg nije padao.
— Ti izgledaš kao Ana Karenjina.
— Još uvek?
— Uopšte.
Ona se smejala. — Svako ima svoju Anu Karenjinu. Bojim se da je ona bila znatno deblja od današnjih žena. U ono vreme je to bio ob&čaj. U 19. veku žene su imale rubensovske oblike, dugačke midere ojačane štapićima od riblje kosti i haljine do zemlje. Kupatilo je bilo poznato samo po nagoveštaju. Šta si sve radio? Čitao si novine?
— Naprotiv! Trudio sam se da jednom ne mislim na naslove i uvodne članke.
— Zašto ne?
— Jer ne mogu ništa da uradim.
— To može samo mali broj. Izuzev vojnika.
— Da — rekao sam. — Izuzev vojnika.
Nataša mi je vratila tanjir. — Da li bi ti želeo da postaneš vojnik?
— Ne. To ne bi ništa izmenilo.
Posmatrala me je neko vreme. — Jediš li se mnogo, Roberte? — pitala je zatim.
— To nikada ne bih priznao. Osim toga, što to još znači, jediti se? Ostali gube živote.
Nataša je vrtela glavom. — Šta ti upravo hoćeš, Roberte?
Pogledao sam je iznenađen. — Šta ja hoću? — ponovio sam da bih dobio u vremenu. — Šta misliš pod tim?
— Kasnije. Šta želiš da radiš? Radi čega živiš?
— Dođi — rekao sam. — To nisu razgovori za kupatilo! Izlazi iz vode.
Ona je ustala. — Stvarno radi čega živiš ti? — pitala je.
— Ko to zna o sebi? Znaš li ti?
— Meni nije potrebno da znam to. Ja sam jedan refleks. Ali ti!
— Ti si refleks?
— Nemoj izbegavati. Šta ti hoćeš? Radi čega živiš?
— Čujem kako teška krila građanštine udaraju oko mojih ušiju. Ko tako nešto stvarno zna? I ako zna, to onda takođe i nije više istinito. Ja putujem sa lakšim prtljagom, to je sve, za sada.
— Ti ne znaš.
— Ne znam — odvratio sam. — Ne znam onako kako to zna jedan bankar ili jedan sveštenik. Nikada neću tako ni znati.— Poljubio sam je u mokra ramena. — Ja takođe nisam na to ni naviknuo, Nataša. Preživeti, toliko dugo vremena bilo sve, a to je bilo tako teško da čovek nije ni dolazio na to da za nešto živi. Jesi li sad zadovoljna?
— To nije tačno, a ti to takođe znaš. Ali nećeš da mi kažeš. Možda to nećeš da kažeš ni samom sebi. Čula sam te kako vičeš!
— Šta?
Ona je klimnula glavom. — Dok spavaš.
— A šta sam vikao?
— To više ne znam. Spavala sam i to me je probudilo.
Odahnuo sam. — Svako ima ponekad ružne snove.
Ona nije ništa odgovorila. — Ja stvarno ne znam uopšte ništa o tebi — rekla je potom zamišljeno.
— Ti znaš već isuviše mnogo! To škodi ljubavi. — Uzeo sam je i izgurao iz kupatila. — Pregledajmo šta ima u paketu iz kuhinje. Ti imaš najlepša kolena na svetu.
— Ti želiš da skreneš razgovor.
— Zašto bih? Mi smo čak zaključili jedan pakt. Ti si me još nedavno podsetila na to.
— Taj pakt! To ti je bilo samo izvrdavanje. Oboje smo hteli nešto da zaboravimo. Jesi li ti zaboravio?
Bilo mi je kao da sam zadobio hladan udarac u srce. Ne žestok, kao što sam to očekivao, već hladan, kao da ga je zadala neka avetinjska ruka. To je bio samo trenutak, ali hladnoća nije nestala. Ona je ostala i tek polako nestala. — Ja nisam imao šta da zaboravim — rekao sam. — Lagao sam.
— Nije trebalo da te pitam tako lude stvari — rekla je ona. — Ne znam šta me je spopalo. Možda to dolazi otuda što sam ćele večeri bila Ana Karenjina sa krznima i osećala da sedim u trojci na snegu sa svom sentimentalnomu i romantikom jednog vremena koje mi nikada nismo poznavali. Možda je to jesen koja se meni toliko mnogo približila, meni više nego tebi. S jeseni se raspadaju svi paktovi i nijedan više ne važi. Čovek hoće — da, šta hoće?
— Ljubav — rekao sam i pogledao je. Sedela je malo izgubljeno na krevetu, obuzeta dahom nežnosti i mekanim samosažaljenjem čoveka koji ne zna šta će s tim.
— Ljubav, koja ostaje.
Klimnuo sam glavom. — Ljubav sa vatrom u kaminu, sjajem svetiljki, noćnim vetrovima, lišćem koje opada i pouzdanjem da se ništa ne može izgubiti.
Nataša se protegla. — Već sam opet ogladnela. Ima li još gulaša?
— Za jednu manju četu. Hoćeš li stvarno posle „zaher”-torte još jednom da jedeš segedinski gulaš?
— Večeras sam u stanju sve da radim. Hoćeš li da ostaneš preko noći ovde?
— Da.
— Dobro. Onda te neću dalje mučiti svojim neispunjenim jesenjim iluzijama. One su i inače preuranjene. Verujem da u hladnjaku nemamo više piva. Ili možda imamo?
— O, da. Doneo sam malo.
— Možemo li da jedemo u krevetu?
— Naravno. Gulaš ne ostavlja mrlje.
Ona se smejala. — Ja ću paziti. Šta bi sada zaželeo da radiš, kada bi mogao da biraš?

XXIII


Taj san mi je došao tek posle više od nedelju dana. Očekivao sam ga ranije i već sam poverovao da više neće doći. Polako i oprezno u meni se budila nada da bi sa tim moglo čak zauvek da bude svršeno. Učinio sam što sam mogao da bih ga odagnao. Skoro prenagljeno i žustro ubedio sam sebe da su to samo još ostaci oluja kada su iznenadno nailazili ti trenuci, plahi i bez daha, onakvi kakve čovek mora preživljavati za vreme zemljotresa, osećanja kada izgleda da se sve raspada.
Prevario sam se. To je bio onaj isti lepljivi, žilavi san kao i ranije, ne slabiji, već gotovo još više preteći i meni je bilo isto onako teško da ga se oslobodim kao i inače. Tek je postepeno postajala jasnija svest da to nije stvarnost, nego san. Započeo je sa podrumom u briselskom muzeju, sa ustajalom pomrčinom u njemu i osećanjem da se zidovi počinju pomerati odozgo i sa strana na mene, da me zgnječe. Onda, dok sam dahtao za vazduhom i propinjao se vičući, a da se nisam probudio, došao je lepljivi glib, a kasnije osećanje da me progone zato što sam se usudio da se vratim preko granice, pa su mi sada za petama bili esesovci u Švarcvaldu, sa policijskim psima koje je napujdao onaj čovek čijeg goluždravog lica se nisam mogao setiti a da ne uzdrhtim do utrobe. Uhvatili su me i opet sam se našao u onoj prostoriji u kojoj su se nalazile krematorijumske peći, sam, predan onim licima, bez daha u grlu, jer su me bez svesti upravo bili skinuli sa kuke na zidu na koju su okačili jednog čoveka, dok su žrtve rukama i vezanim nogama grebale zidove, a mučitelji se kladili koji će se najduže održati u životu. Onda sam opet čuo Lehlera koji je mirisao na parfem i rekao mi da ću još dugo čekati, ali da će možda docnije, ako ga na kolenima budem molio, živoga spaliti i šta će se pri tom s mojim očima dogoditi. Poslednji san je, kao i uvek, bio kao da sam nekoga u vrtu, zakopao i da sam to gotovo već bio zaboravio, sve dok policija nije našla leš u bari, a ja nisam mogao shvatiti zašto ga nisam bio sakrio na drugo, bolje mesto.
Dugo je trajalo dok sam shvatio da se nalazim u Americi i da sam sanjao.
Bio sam toliko iscrpljen da se neko vreme nisam mogao podići Ostao sam ležeći i zurio u crvenkastu noć. Najzad sam ustao i obukao se. Nisam smeo da rizikujem da još jedanput padnem u san i da onda još jednom budem savladan. To mi se takođe već dešavalo, a drugi san je onda uvek bivao gori od prvog. Ne samo da su se san i stvarnost na jedan nerazdvojiv način mešali jedno s drugim, nego su se mešala oba sna, pri čemu je prvi uzimao ulogu pojačane stvarnosti i potpuno me je bacao u očajanje.
Sišao sam u hotelski hol. Tamo je gorela samo još jedna bedna svetiljka. U uglu je hrkao čovek koji je tri puta nedeljno zamenjivao Meljikova. Lice mu je bilo izbrazdano i iz njega ispražnjena duša, otvorena usta su stenjala, a izgledao je kao jedan od onih mučenika koji je bez svesti upravo bio skinut sa mesarskih čengela.
„Ја njima pripadam”, mislio sam, „pripadam toj hordi ubica, to je moj narod, svejedno kakvu sam ja varku po danu stvarao, svejedno da li su me oni proganjali i odbacili i oduzeli mi državljanstvo, ja sam među njima rođen i bilo je ludo ako bih hteo da se zavaravam kako su jedan veran, pošten, naivan narod napale i hipnotisale legije sa Marsa. Te legije su u njima samim izrasle, one su se razvile iz urličućih kasapskih strvodera i razbesnelih demagoga. To je bio stari furor teutonikus, njega su obožavali naši nastavnici, on je procvetao među robovima poslušnosti, obožavaocima uniformi i životinjskog atavizma; sa jedinim ograničenjem, dabome, da životinja nikada nije toliko životinjska. To nije bila usamljena pojava! Nedeljne smotre sa desetinama hiljada razjapljenih, razbesnelih njuški, nisu prikazivale narod koji je trpeo, nezadovoljan, kome je bilo naređeno, to je klicao sam pranarod, on je bio probio tanki sloj civilizacije i sada se valjao u svojoj krvavoj kaljuzi. Furor teutonikus! Sveta reč mog bradatog nastavnika s naočarima! Kako se time naslađivao! Kako se početkom prvog rata i sam Tomas Man naslađivao kada je pisao ,Misli o ratu’ i ,Fridrih i Velika koalicija’. Tomas Man, štit i vođa emigranata. Koliko je duboko moralo biti usađeno varvarstvo kada čak ni kod tog humanog i humanističkog pesnika nije bilo potpuno iskorenjeno.”
Izišao sam na ulicu. Noć je još spavala među zidinama. Krenuo sam ka Brodveju, tražeći svetlost. Nekoliko kioska sa hamburgerima, koji su čitavu noć bili otvoreni prosipali su na ulicu svoju oskudnu svetlost. U nekima su čučali ljudi na barskim stolicama kao prokleti duhovi. Svetlost bez ljudi bila je avetinjskija od pomrčine, ona se činila besciljna našem biću uvek okrenuta ka nekom cilju i delovala je poput meseca, kao da šija u kratere načinjene u kućama i napuštene.
Zastao sam pred jednom delikatesnom radnjom. U izlogu su tugovale mortadele i mnogo vrsta sira. Sopstvenik se zvao Irvin Volf. On je Evropu verovatno blagovremeno napustio. Zagledao sam se u ime. Čak mi ni to nije mogao biti izgovor. Čak ni tu veštačku razliku nisam mogao da iskoristim! Nisam mogao reći da sam Jevrejin, na to se nisam mogao pozivati da bih objasnio da sa Tevtoncima nemam nikakve veze; nisam ih mogao tući njihovim sopstvenim lažnim oružjem. Ja sam pripadao njima, bio sam jedan od njihovih i da mi je tog maglovitog jutarnjeg sivila gospodin Irvin Volf iznenadno preprečio put i počeo me goniti s nožem u ruci, kao jednog od ubica njegovog naroda, u ovom trenutku to me ne bi iznenadilo.
Išao sam dalje, noćnom Dvadesetom ulicom, malo uz Brodvej, a onda desno u Treću aveniju. Presekao sam je, vratio se duž Brodveja čije su svetlosti postale bleđe, a onda opet nagore, dok nisam došao u Petu aveniju koja se prostirala ćutke i bez žive duše. Samo su saobraćajni svetlosni signali radili, čitava duga ulica po nekoj besmislenoj, neljudskoj volji postala je crvena i zelena, onako kao što se narodi bez razloga iznenadno prebacuju iz miroljubivog zelenog u mračne baklje kilometrima dugačkog crvenog. Nad tim neprijatnim pejzažem bezglasnosti nebo je počinjalo polako da raste uvis. Kuće su takođe postajale viče, one su gurale pomrčinu naviše kao žena svoje haljine kada se svlače, od sprata do sprata, sve dok ivice nisu postale vidljive i dok se bezoblični haos, nekim gotovo osetnim pokretom, nije otkinuo od zgrada, rasplinuo i razlio. Išao sam, išao, znao sam da je hodanje i duboko disanje jedino što mi je uvek pomagalo. Nehotice sam ostao na širokoj Petoj aveniji. Na danu koji se zabeleo, u njoj su dremale radnje kao da je rak napao njihove zatvorene svetlosne kocke. Zadržao sam se na ulici jevtine civilizacije i luksuznih radnji, kao da mi one daju sigurnost i čak utehu, kao da se spuštam niz tu aveniju nepotrebnih potreba, da na obema stranama, iza kamenih zidina, već otiče lepljiv, crn haos, još pod zemljom, ali već sprema da iz kanala izbije i sve preplavi. Noć se gasila, nezadrživ čas pred zoru maglio se ulicama, a iznad blokova kuća, nežno, devičanski, u rumenilu, sivom srebru i dok su oblaci-jaganjci leteli letom ptica selica, odjednom se pojavio mlad dan i spustio svoje prve svetlosne strele na gornje spratove najviših zgrada, koje su sada u svetlom pastelu lebdele iznad tamnijih ulica. „Prošlo je”, pomislio sam, i zastao pred ,'Saksovim” izlozima u kojima su začarane manekenske lutke izgledale kao ukipljene u svom snu Trnove Ružice. Krzna oko vrata, stole, pelerine, i preko njih okovratnici od nerca, mnoštvo sleđenih Ana Karenjina u lovu na šljuke u Rusiji. Odjednom sam bio gladan pa sam upao u najbližu otvorenu gostionicu da doručkujem.


Beti Stajn je sada bila uverena da ima rak. To joj niko nije rekao, svako ju je umirivao, ali ona je uprkos tome, oštroumnošću, nepoverljivih bolesnika koja nikada nije malaksavala, iz mnogih sitnih znakova, koje je skupljala i nije zaboravljala, stvorila sebi potpunu predstavu. U ovo vreme je ličila na generala koji sakuplja sve pojedinosti o boju i obeležava ih na jednoj velikoj karti. Ništa nije zaboravljeno, protivrečnosti se upoređuju, ispravljaju i zapisuju i polako se pojavljuje slika bitke — dok svi ostali upisuju još pojedine uspehe i naslađuju se optimizmom, on je jedini već saznao da je boj izgubljen i dok se svuda okolo još slavi pobeda, on već sakuplja svoje trupe za poslednju bitku.
Beti je iz znakova, pogleda, uzgrednih primedaba i knjiga složila sve što samo može da pronađe čovek koji se bori za svoj život. Vreme umirivanja ustupilo je mesto vremenu nepoverenja, a ovo vremenu sumnje. Sada se odjednom srušila napregnutost svih čula i došla je izvesnost. Ali umesto da se sada preda i opusti, Beti je počela gotovo junačku borbu za svaki dan. Nije htela da umre. Smrt, koja je za vreme perioda sumnje izgledalo da stoji kraj njenog kreveta, bila je nečuvenim naporom njene volje odagnana. Neka ona i sada kao i ranije bude tu, ali je Beti više nije uzimala u obzir. Ona je htela da živi i htela je da se vrati u Berlin; nije htela da umre u Njujorku. Htela je da dođe na Trg Olivaer u Berlinu. Otuda je došla i tamo se htela vratiti.
Odjednom je počela grozničavo da proučava novine. Kupovala je karte Nemačke i prikivala ih na zid svoje spavaće sobe da bi pratila napredovanje saveznika. Nabavila je šarene iglice koje je svakog jutra premeštala posle čitanja vojnih izveštaja. Njena sopstvena smrt i masovna smrt u Nemačkoj trčale su trku glavu uz glavu. Beti je bila gvozdeno rešena da duže izdrži.
Ona je ranije bila žena sa srcem koje se topilo kao maslo na suncu. Za svoje poznanike ona je i ostala takva žena. Nije mogla videti suze, a da ne bi pokušala da ih utre. Ali ona se sada očeličila pred propašću jednog naroda, koja nije bila ljudska, već pre matematička katastrofa. Nije mogla da razume zašto se taj narod ne predaje. Kan je tvrdio da ona to malo-pomalo shvatao kao tešku ličnu uvredu. To je bilo nerazumljivo mnogim emigrantima, najviše onima koji su još uvek verovali u nekakvu zavedenu Nemačku. Oni takođe nisu shvatali zašto se tamo nisu predavali. Bili su spremni da običnom čoveku priznaju da on nije mogao drugačije, da je bio priklešten između poslušnosti i dužnosti. Ali zbog čega je generalštab dalje delovao iako je već jasno mogao da vidi kako je sve izgubljeno, to nije shvatao niko. Znalo se da se generalštab koji ne okončava izgubljeni rat, od sumnjivih junaka pretvara u bandu masovnih ubica pa, su sa puno gnušanja i užasa gledali na Nemačku, gde su kukavičluk, strah i neshvaćena veličina dopuštali taj preobražaj. Atentat na Hitlera je to samo jasnije pokazao — malom broju hrabrih, stala je nasuprot nadmoćna masa sebičnih i ubilačkih generala koji su se parolama da se izdrži, koje za njih lično nisu mogle biti opasne, spašavali svoga srama.
Za Beti Stajn je sve to bilo postalo lična stvar. A rat je još samo značio da li će ona otići na Trg Olivaer ili neće. Pojam krvi se pretvorio u podatke o napredovanju. Beti je takođe marširala napred. Kad bi se posle toga probudila, razbijala je sebi glavu o tome gde bi Amerikanci u međuvremenu mogli biti; Nemačka se za nju bila smanjila, ona se sastojala još samo od Berlina. Posle dugog traženja, našla je jednu specijalnu kartu Berlina. Tu je rat za nju ponovo postao krv i užas. Ona je takođe patila kada je obeležavala bombardovanja. Plakala je, besna zato što su tamo čak i deci navukli uniforme i što su se i ona borila. Kao neka žalosna sova gledala je ukočeno krupnim, preplašenim očima u nas i više nije shvatala što se njen Berlin i njeni Berlinci nisu hteli predati i što nisu prognali parazite koji su im sedeli na glavi i sisali krv.
— Na koje vreme odlazite, Rose? — pitala me je.
— Ne znam tačno. Na dve nedelje. Možda i na duže.
— Nedostajaćete mi.
— Vi meni isto tako, Beti. Vi ste moj anđeo zaštitnik.
— Anđeo zaštitnik koga grize rak u stomaku.
— Vi nemate rak, Beti.
— Ja ga osećam — prošaputala je. — Osećam kako noću grize. Čujem ga. Kao kad svilena buba grize dudov list. Ja se protiv toga moram boriti jelom, inače će me suviše brzo požderati. Jedem pet puta dnevno. Ne smem da smršam. Moram nešto da dodajem. Kako izgledam?
— Sjajno, Beti. Zdravo.
— Verujete li da ću uspeti?
— Šta, Beti? Da se vratite u Nemačku? Zašto ne?
Beti me je gledala svojim tamnim, podvučenim, gladnim očima. — Hoće li nas pustiti da uđemo?
— Nemci?
Beti je klimnula glavom. — To mi je noćas palo na pamet. Možda će nas na granici uhvatiti i strpati u koncentracioni logor.
— To je isključeno. Oni će tada biti pobeđeni i nemaju šta više da zapovedaju i naređuju. Onda će tamo biti Amerikanci, Englezi i Rusi i oni će naređivati.
Usne su joj zadrhtale. — Ne bih sada o tome razmišljao, Beti — rekao sam. — Sačekajte prvo dok se rat svrši. Onda ćemo videti šta će biti. Možda nešto sasvim drugo od onoga što mi danas mislimo.
— Šta? — pitala je Beti bojažljivo. — Mislite li da će rat i dalje trajati pošto Berlin bude zauzet, na Alpima? U Berhtesgadenu?
Ona je na rat mislila samo u odnosu na svoj sopstveni život koji je brzo proticao. Primetio sam kako me je posmatrala, pa sam se pribrao; bolesnici vide oštrije no zdravi.
— Vi mislite isto što i Kan — rekla je sa žaljenjem. — Da se drugi brinu o pobedama i porazima, a da ja mislim samo na Trg Olivaer.
— Zašto ne biste, Beti? Vi ste dosta propatili. Vi sada mirno možete svoje misli da ograničite na Trg Olivaer.
— Znam. Ali...
— Nemojte slušati druge koji vas kritikuju. Emigranti su sada daleko od pucnjave, stiču psihozu i čine greške zatvorenika. Koliko god zvučalo grubo, to ima sličnosti sa kafanskim političarima. Svaki zna sve, i to najbolje. Ostanite takvi kakvi ste, Beti. Mi već imamo generala Tanenbauma sa njegovim krvavim spiskom. Nisu nam potrebna dvojica te vrste.
Kiša je lupala o prozorska okna. U sobi se zamračilo. Beti se odjednom zasmejala. — Taj Tanenbaum! Kaže, kad bi ikad morao da igra Hitlera na filmu, on bi ga igrao kao jednog otrcanog mladoženju-varalicu. On, naime, tako izgleda sa lažnom Napoleonovom kovrdžom i četkom pod nosem. Mladoženja-varalica za starije dame!
Klimnuo sam glavom. Bio sam već umoran od tih jevtinih emigrantskih šala. Nešto što je izazvalo svetsku katastrofu ne može se odstraniti šalama. — Tanenbaum je besmrtan — rekao sam. — Čovek zlatnog humora.
Ustao sam. — Doviđenja, Beti. Uskoro ću se vratiti. Dotle ćete sve ono što vam vaša bogata mašta sada priređuje zaboraviti i opet ćete biti kao ranije. Trebalo je da postanete spisateljica. Voleo bih da imam polovinu vaše mašte!
Ona je to primila onako kako je i trebalo da bude, kao kompliment. Jadne, upitne oči su oživele. — To je dobra misao, Rose! Ali o čemu bi trebalo da pišem? Ta ja nisam ništa doživela.
— O svom životu, Beti. O vašem životu za nas sve.
— Znate li šta, Rose? To bih stvarno mogla jedanput da pokušam.
— Učinite to.
— Ali ko će to čitati? I ko će to štampati? To je ono što se desilo sa Molerom! On je bio očajan što u Americi niko nije hteo da štampa nešto njegovo. Zbog toga se obesio.
— Ne verujem to, Beti. Ja mislim pre zbog toga što on ovde nije mogao da piše — rekao sam brzo. — To je nešto sasvim drukčije no kod vas! Moler ovde nije mogao pisati, više mu ništa nije padalo na pamet. Prve godine je još i mogao, tada je još bio pun pobune i protesta. Ali onda se utišao. Opasnost je bila prošla, pobuna se ponovila bez novog ličnog iskustva, ona je postala bundžijska dosada, a odatle nemoćna rezignacija. To što je video da je spasao život, nije mu bilo dovoljno, kao ni većini nas. On je želeo više i na tome se slomio.
Beti je pažljive slušala. Oči joj se više nisu lepršale. — Onako kao Kan? — upitala je.
— Kan? Kakve veze ima to sa Kanom.
— Ne znam. To mi je tek onako palo na pamet.
— Kan nije pisac. On je suprotnost, čovek od dela.
— Jeste —odvratila je Beti snebivljivo. — Ali možda se varam.
— Sigurno, Beti.
Nisam bio tako siguran dok sam silazio niz mračne stepenice. U hodniku sam sreo Grefenhajma. — Kako joj je? — pitao je.
— Teško — rekao sam. — Da li joj dajete lekove?
— Još ne. Oni će joj i te kako biti uskoro potrebni.
Išao sam duž ulice nakvašene kišom. Blizu Kanove radnje sam zavio. Hteo sam da idem dalje ka Pedeset sedmoj ulici, ali sam sada zaželeo da vidim šta on radi.
Zatekao sam ga u radnji. — Kad putujete u Holivud?
— Za dva dana.
— Može se desiti da se tamo Karmen pojavi.
— Karmen?
Kan se smejao. — Neki mali asistent joj je dao nekakav početnički ugovor. Na tri meseca. Sto dolara nedeljno. Uskoro će se vratiti ovamo. Ona je antitalenat.
— Je li pristala?
— Nije, suviše je komotna. Morao sam je nagovarati.
— Zašto?
— Da ne bi verovala da je nešto propustila. Inače bi mi to večito prebacivala. Ovako će posle tri meseca to i sama znati. Je li tačno?
Nisam odgovorio. Bio je nervozan. — Zar nije tačno? — još jednom je pitao.
— Nadam se. Ona je vrlo lepa. Ja to ne bih rizikovao. On se ponovo smejao, pomalo gorko. — Zašto ne? U Holivudu ih ima na hiljade kao što je ona. I to sa više talenta. Ona ne zna ni engleski! Povedite malo računa o njoj, ako dođe.
— Naravno, Kane. Ukoliko se može postarati o jednoj lepoj devojci.
— Kod Karmen to je prosto. Ona većinom spava.
— Rado ću to uraditi! Ali ni sam ne poznajem nikoga. Možda Tanenbauma, inače nikoga.
— Onda povremeno obedujte s Karmen. I nagovarajte je da se vrati u Njujork, kad dođe vreme.
— Dobro. Šta ćete vi raditi kad ona bude otišla?
— Isto što i uvek.
— Šta?
— Ništa. Prodajem radio-aparate. Šta bih inače radio? Oduševljenost životom je kao šampanjac. Pošto se otvori, on uskoro postane ustajao. Dobro je što gotovo niko o tome dugo ne razmišlja. Neka je sa srećom, Rose! Nemojte da postanete glumac. Vi to već jeste!


— Kad se budeš vratio, ovo kukavičino gnezdo pod oblakom opet će biti dom jednog melanholičnog homoseksualca — rekla je Nataša. — On će doći kroz nedelju dana. Ta vest mi je danas stigla pismom na sivoj, finoj hartiji koja je mirisala na džokej-klub.
— Odakle?
— Zar te to odjednom zanima?
— Ne. To je bilo idiotsko pitanje, da bih prikrio svoju zabunu.
— Iz Meksika. I tamo se okončala jedna velika ljubav.
— Šta znači i tamo?
— Je li to opet pitanje da bi prikrio svoju zabunu?
— Ne, to je pitanje iz opšteg zanimanja za ljudski razvoj.
Naslonila je ruku i pogledala u ogledalo tako da su nam se oči susrele. — Otkuda to da nas mnogo više zanima nesreća no sreća? Jesmo li mi zavidljive životinje?
— To sigurno. Međutim, sreća je, osim toga, dosadna, nesreća nije.
Nataša se smejala. — U tome ima nečega. O sreći se može najduže pet minuta govoriti. Tu nema šta drugo da se kaže do da je čovek srećan. O nesreći se može noćima govoriti. Je li tačno?
— To je tačno u pogledu manjih nesreća — rekao sam nesigurno. — Ne kod pravih.
Još uvek me je posmatrala. Svetlost iz dnevne sobe koso joj je padala na oči i one su bile čudno svetle i prozirne. — Jesi li ti veoma nesrećan, Roberte? — pitala je, a njene oči me nisu ispuštale iz vida.
— Ne — odvratio sam posle nekog vremena.
— Dobro je što nisi rekao da si nesrećan. Ja većinom nemam ništa protiv laži. Ni ja sama ne lažem rđavo. Ali ponekad to ne mogu da podnesem.
— Upravo bih veoma želeo da budem srećan — rekao sam.
— Ti to nisi. Ne onako kao što su srećni drugi ljudi.
Još uvek smo posmatrali jedno drugoga. Izgledalo je lakše odgovarati u ogledalo no kad se direktno gleda. — Ti si me jednom davno to već pitala — odvratio sam.
— Onda si lagao. Mislio si da sam htela da ti napravim scenu, pa si to hteo da izbegneš. A nisam želela da ti pravim scenu.
— Ni onda nisam lagao — rekao sam gotovo automatski i odmah zatim se pokajao. Na žalost, u životu sam stekao neke osobine koje su bile važne za moj opstanak, ali ne za moj lični život — a tu je spadalo takođe i to da nikada ne priznam laž. To je bio dobar princip u borbi sa vlastima, ali ne uvek u ophođenju sa ljubavnicom, iako je čak i ovde imalo više preimućstva no štete.
— Nisam lagao — rekao sam. — Samo sam se nevešto izrazio. Mi smo iz jednog romantičnijeg veka preuzeli mnogo pojmova koji su postali mnogo diferenciraniji. Tu spada takođe i pojam sreće. Kako su ljudi ranije lako bili srećni! A pod srećom se podrazumevala čitava sreća! Ne mislim na pisce i falsifikatore novca koji su svojim veštim lažima ispreturali čitave epohe — čak su i vrlo veliki ljudi bili kao hipnotisani svetlećom, nestvarnom kuglom koja je bila prevučena lažnim zlatom: srećom, tom panacejom, tim univerzalnim lekom za svakoga. Ko je voleo, bio je srećan, a ko je bio srećan, taj je bio potpuno srećan.
Nataša me je prestala gledati i protegla se. — Da, profesore — promrmljala je. — To je izvesno vrlo pametno, ali ne veruješ li takođe da je ono drugo bilo jednostavnije?
— Verovatno je bilo.
— U pitanju je samo još u šta se veruje. Šta je istinito? Ono što se oseća nema nikakve veze sa istinom.
Smejao sam se. — Naravno da nema.
— Vi sve poremetite. Kako je to ranije bilo lepo kada se za neku neistinu nije kazalo da je laž nego mašta i kada se osećanje cenilo samo po svojoj jačini, a ne po moralnim načelima. Radoznala sam kakav ćeš se vratiti iz gnezda prevara, Holivuda! Tamo će ti pred očima mahati zaglušnim frazama kao da su one pocepana pernata postelja.
— Otkud znaš? Jesi li bila tamo?
— Da — rekla je Nataša. — Srećom nisam bila fotogenična.
— Ti nisi fotogenična?
— Ne, ma šta to značilo.
— Da li bi inače ostala tamo?
Poljubila me je. — Prirodno, moj nemački Hamlete. Svaka žena koja kaže nešto drugo, laže. Veruješ li da je moj poziv nešto tako uzvišeno da ga ne bih mogla ostaviti? Ah, te debele, bogate žene pred kojima moraš da izvodiš kao da haljine za vitke žene takođe dobro stoje i njima! A tek one tanke životinje koje se ne usuđuju da imaju ljubavnika, a i ne mogu da ga nađu i zato svoje besove sručuju na ljude koji se ne mogu braniti.
— Želeo bih da možeš poći sa mnom — rekao sam nepromislivši.
— To ne ide. Dolazi zimska sezona. A mi nemamo para.
— Hoćeš li me varati?
— Prirodno — rekla je.
— Je li to prirodno?
— Ne varam te kada si ovde.
Gledao sam je. Nisam znao da li je mislila onako kao što je govorila.
— Kad neko nije tu, to je kao da više nikada neće doći — rekla je. — Ne odmah, ali vrlo brzo.
— Koliko brzo?
— Kako mogu da znam to?
— Nemoj me ostaviti samu i onda me nemoj nikada ni pitati.
— To je zgodno — rekao sam.
— To je jednostavnije — odvratila je ona. — Kada je neko tu, onda ne postoji potreba za drugim. Kada on nije tu, onda je čovek sam, a ko može još da bude sam? Ja ne mogu.
— Ide li to tako brzo? — pitao sam, sada ipak malo uznemiren. — Jednostavno se jedan zameni drugim?
Ona se smejala. — Prirodno da ne. Nije tako. To nije jednog drugim — to je zameniti biti sam, sa ne biti sam. Ljudi možda mogu da budu sami, žene ne.
— Ti ne možeš da budeš sama?
— Nije dobro, Roberte. Ja sam bršljan. Kada sam sama, puzim po zemlji i trunem.
— I za dve nedelje već?
— Ko zna koliko ćeš dugo ostati. Ja nikada ne verujem u datume. Naročito ne u datume povratka.
— To su lepi izgledi!
Bacakala se tamo-amo i ljubila me. — Ti bi više voleo jednu plačljivicu koja odlazi u manastir?
— Kad ostajem ovde ne, kad odlazim, da.
— Ne može se sve imati.
— To je najtužnija rečenica koja postoji.
— Ne najtužnija. Najmudrija.
Znao sam da igramo, ali to je bila igra u kojoj strele nisu bile tupe. Reči su prodirale dublje, a ne samo ispod kože. — Ostao bih ovde kad bih mogao — rekao sam. — U ovo vreme da idem u Holivud izgleda mi tačno naopako. Ali ako ne bih otišao sa njim, posle nedelju dana ne bih imao šta da jedem. Silvers bi angažovao nekog drugog asistenta.
Mrzeo sam sebe zato što sam to rekao. Nisam se hteo upuštati u objašnjavanja, nisam hteo da padnem u jednu situaciju takve zavisnosti u kojoj bih morao davati objašnjenja kao neki muž-papučar. „Ona je lukava”, mislio sam ogorčen. „Ргеmestila je pozornicu.” Nisam se više borio na njenom tlu, već na svome, a to je značilo opasnost. To sam naučio jednom od jednog toreadora. — S tim ću se morati pomiriti — rekao sam i smejao se.
To joj se nije dopalo, ali na to nije odgovorila. — Jesen je — rekla je u brzoj promeni raspoloženja, koja mi je kod nje bila poznata — a u jesen ne bi trebalo više biti sam. I inače je dovoljno teško da se ona prebrodi.
— Za tebe je već zima, Nataša. Ti si uvek jedno godišnje doba ispred, pričala si mi da je zimska moda sa zimskim olujama u punom zamahu.
— Ti na sve umeš da odgovoriš — izjavila je neprijateljski.
— Uvek nađeš neki izlaz.
— Za nešto ne znam izlaz — rekao sam. — Za tebe!
Lice joj se izmenilo. — Volela bih da ne lažeš.
— Ne lažem. Ja zaista ne vidim izlaz. A i kako bih?
— Ti si uvek pun planova. Ne dopuštaš da te nešto iznenadi. A ja to uvek dopuštam. Zašto i ti to ne radiš?
— To mi je uvek škodilo. Samo kod tebe ne. Ti si iznenađenje koje nikada ne postaje navika.
— Ostaješ li noćas ovde?
— Ostaću ovde sve dok ne budem morao na juriš da otrčim na stanicu.
— To ne moraš. Možeš da uzmeš taksi.
Te noći smo malo spavali. Budili smo se i voleli se i opet spavali, pripijeni jedno uz drugo i budili se i razgovarali i opet se voleli ili osećali samo toplinu i tajnu puti koja sjedinjuje pa ipak zauvek razdvaja. Malaksavali smo u pokušaju da je pobedimo i ispuštali krikove kao što se konjima dovikuje da bi se podstakli na veći napor, bez smisla, naglo, iz podsvesnih izvora, mrzeli se i voleli se, vikali kao kočijaši jedno na drugo, da bismo dublje prodrli jedno u drugo, da bismo svoj mozak ispraznili od svih veštački podignutih granica, da bismo bliže prišli tajni vetra, mora i životinja, zasipali smo se žargonom kurvi i nežnostima ljubavnika, zamarali se i bivali tiši, čekali smo na duboku, mrku i zlatnu tišinu poslednje opuštenosti, kada su čak reći suviše teške i kada i inače nisu potrebne — kad leže daleko, rasute kao kamenje posle kiše, čekali smo, i ona je došla i bila je naša i osetili smo je: tu tišinu u kojoj je čovek jedino još dah, ne žustri dah, već onaj najtiši, koji još jedva pokreće pluća. Čekali smo je, utonuli u nju, a Nataša je u međuvremenu utonula u sebe. Ja sam je, međutim, posmatrao, i mnogo je potrajalo dok sam zaspao. Posmatrao sam je sa potajnom radoznalošću koju sam oduvek imao prema onima koji spavaju, kao da oni znaju nešto što je za mene uvek bilo skriveno. Video sam njeno opušteno lice sa dugim trepavicama koje se avetinjskom mađijom sna bilo udaljilo od mene i više ništa nije znalo o meni, za koje sve kletve* krici, ushićenja prethodnog časa nisu više postojali, za koje ni ja više nisam postojao, kraj koga sam mogao i umreti, a da ono o tome ništa ne zna. Posmatrao sam ga požudno i ispunjen nekim tihim užasom, tog stranog čoveka kraj mene, koji mi je već sada bio najbliži, pa sam odjednom shvatio da čovek još samo mrtvace ima potpuno, jer oni nikada ne mogu da umaknu. Sve ostalo je kiptelo i menjalo se i odvajalo i pomeralo i više nije bilo isto kao kada se pojavilo. Samo su mrtvaci verni. To je njihova moć.
Osluškivao sam vetar, koji se na toj visini gotovo uvek šunjao oko kuća. Bojao sam se da zaspim, gonio sam prošlost i posmatrao Natašino lice koje je sada pokazivalo jednu usku boru među obrvama. Posmatrao sam ga i kratko vreme mi je izgledalo da umalo što nisam otkrio nešto što je bilo kao neki nepoznat i blago obasjan prostor o kome nisam ništa naslućivao. Osetto sam nekakvo vrlo mirno ushićenje, čije je najsnažnije osećanje bilo daljina. Približio sam se oprezno i ne dišući, a u trenutku kada sam učinio poslednji pokret, više nisam bio svestan i zaspao sam.

XXIV


U hotelu „Garden ov Alah" nalazio se bazen za plivanje i mnoštvo manjih kućica koje su se mogle uzeti pod zakup. U njima se moglo odsesti pojedinačno ili udvoje ili više njih zajedno. Ja sam se uselio u jednu kućicu u kojoj je stanovao neki glumac. Svaki od nas je imao svoju sobu, a imali smo zajedničko kupatilo. Sve je to imalo nešto od udobnog ciganskog logora. Bio sam iznenađen i odmah sam se osetio lepo. Glumac me je prve večeri pozvao k sebi. Bilo je viskija i kalifornijskog vina, a jedan za drugim dolazili su glumčevi poznanici. Bilo je prilično neusiljeno, a ko je želeo da se kupa skakao je u bazen za plivanje, osvetljen zelenoplavo, i rashlađivao se. Ja sam se predstavio u svojoj ulozi bivšeg asistenta u Luvru. Pošto nisam znao šta sve iz priča može da se isprede, smatrao sam za bolje da i privatno ostanem pri tome. Na kraju, Silvers me je zbog toga i uzeo.
Prvih dana nisam imao šta da radim. Slike koje je Silvers poslao iz Njujorka nisu još stigle. Šetao sam po hotelu, vozio se sa Džonom Skotom, glumcem, na more i on me je poučavao o životu u Holivudu. Ja sam već u Njujorku stalno imao osećanje nestvarnosti zato što je ta ogromna zemlja vodila rat od koga ništa nije videla i koji se odigravao čitavu polovinu sveta daleko od nje — ovde u Holivudu je on potpuno postao literaran. Ovde je bilo sijaset pukovnika i kapetana koji su se u uniformama šetali i šepurili, ali o ratu nisu znali ništa. To su bili filmski pukovnici, filmski kapetani, filmski režiseri i filmski producenti. Oni su iz dana u dan bivali imenovani pukovnicima za bilo šta što je imalo ma kakve veze sa ratnim filmovima a koji o vojsci nisu znali mnogo više od toga da se kapa ne skida kada se pozdravlja. Rat se ovde preobrazio u neku vrstu Divljeg zapada, pa su ljudi imali utisak da statisti jednoga filma i noću nose svoje uniforme. Stvarnost i prividnost ovde su se tako savršeno mešale da su postale jedna nova supstanca — onako kao što bakar i cink daju mesing, koji izgleda kao zlato. To nije imalo nikakve veze sa tim što je Holivud bio pun velikih muzičara, pesnika i filozofa, on je isto tako bio pun sanjalica, sektaša i varalica. On je prihvatao sve, a ko se nije na vreme spašavao, gubio je svoju ličnost, verovao on to ili ne. Otrcana reč o prodaji duše đavolu, ovde je stvarno važila. Ali, to su uvek bili bakar i cink, od čega je ovde postajao mesing, zbog čega su se čule tužne zapevke.


Sedeli smo u pesku na plaži Santa Monike. Pred nama su se valjali sivozeleni talasi Tihog okeana. Pored nas su vikala deca. Iza, u jednoj daščari, kuvali su se jastozi. Budući filmski statisti su se tu šepurili u nadi da će ih otkriti tragač za talentima ili neki budući asistent režije. Sve kelnerice u lokalima čekale su na svoj veliki trenutak: trošile su šminku, ruževe i nosile mušке pantalone ili kratke suknje bez broja. Kao u kakvoj lutrijskoj dvorani, nad svim i svačim lebdelo je očekivanje zgoditka: biti otkriven za film.
— Tanenbaume? — rekao sam sumnjajući i gledao u jedno biće u krupno kariranom kaputu, preplanulo od sunca i koje mi je zaklonilo vidik.
— Lično — odvratio je dostojanstveno igrač uloge nađete. — Vi stanujete u hotelu „Garden ov Alah”, je l’te?
— Otkud znate?
— To je obitavalište glumaca emigranata.
— Prokletstvo! Mislio sam da ću najzad jednom da umaknem. Stanujete li i vi tamo?
— Ja sam se danas u podne uselio.
— Danas u podne! Dakle, pre dva sata. A sada već vitlate pored Tihog okeana, bez kravate, sa drečavo crvenim svilenim šalom, oranžasto obojenom kosom i žuto kariranim sportskim kaputom? Svako poštovanje!
— Čovek mora da bude hitar. Vidim, vi ste ovde sa Skotom.
— Vi već poznajete Skota?
— Prirodno. Već dva puta sam bio ovde. Jedanput kao šarfirer, drugi put kao šturmšarfirer.
— Vaša karijera je u okomitom usponu. Sada ste šturmbanfirer?
— Grupenfirer.
— Snimate li već? — pitao je Skot.
— Još ne. Počinjemo iduće nedelje. Sada imamo probe kostima.
„Probe kostima”, pomislio sam. Ono na šta se nisam usuđivao misliti i što sam želeo da odagnam iz svojih snova, ovde je već postalo igra. Zagledao sam se u Tanenbauma i odjednom za trenutak osetio silno olakšanje. Gledao sam uzburkan srebrnosivi okean, ljuljanje žive i olova, koje potiskuje horizont i smešnog čoveka pred sobom za koga se katastrofa sveta već preobrazila u probu kostima i šminke i u jedan libreto, a meni je bilo kao da se nada mnom raskida težak pokrivač od oblaka. „Možda”, mislio sam, „možda se to više ne shvata ozbiljno!” Čak iako nije pogodno za probu kostima i za film, možda može da postane takvo da više ne lebdi nad čovekom kao ogroman glečer od koga čovek strahuje da ga ne sahrani u svom ledu!
— Kad ste otišli odande, Tanenbaume? — pitao sam.
— Trideset četvrte.
Hteo sam još da pitam, ali sam se predomislio. Hteo sam da znam da li je pretrpeo štetu, da li je imao srodnike koji više nisu mogli da iziđu ili su bili pobijeni — to je bilo verovatno, ali o tome se nije moglo pitati. Želeo sam da to čujem samo da bih utvrdio da li je već sve toliko zaboravio da je bez krize mogao igrati ljude koji su bili ubice. No nije bilo nužno. Činjenica što ih je on predstavljao bila je dovoljan odgovor.
— Lepo je što sam vas sreo, Tanenbaume — rekao sam. Piljio je u mene podozrivo. — Naš odnos nije bio baš takav da jedan drugome moramo praviti komplimente — rekao je.
— Ja stvarno tako mislim — izjavio sam.


Silvers je razvio nekakvu tajanstvenu delatnost, koja nije dovela ni do čega. Posle nekoliko dana odustao je od toga i krenuo u neposredan napad. Telefonirao je producentima i režiserima s kojima se nekada bio upoznao i pozivao ih da vide njegove slike. Ali desilo se ono uobičajeno: ljudi koji su ga u Njujorku gotovo sa suzama u očima molili da ih poseti kada jedanput dođe u Los Engeles, odjednom su ga se tek s mukom mogli setiti, a kada ih je Umolio da pogledaju njegove slike, nisu imali vremena.
— Neka đavo nosi ove varvare — režao je posle prve nedelje. — Ako ne dođe do promene, vratićemo se u Njujork. Kakvi ljudi stanuju u vašem hotelu?
— Nisu mušterije — odvratio sam. — U najboljem slučaju za manje crteže ili fotografije.
— Kada je u nevolji, satana ždere i muve. Ta mi ovde imamo dva manja Degaova crteža i dva Pikasova crteža ugljenom. Ponesite ih sa sobom i okačite u svojoj sobi. Priredite jednu koktel-parti.
— Lično ili na račun troškova?
— Prirodno, na račun troškova. Zar u vašoj glavi nema ničeg drugog do novca?
— Nemam ga u džepu, usled toga ga imam često u glavi.
Silvers je odmahnuo. Nije mu bilo do duhovitih šala. — Pokušajte to tamo. Možda ćete uhvatiti nekog bakalara, ako već nema štuka.
Pozvao sam Skota, Tanenbuma i nekoliko njihovih poznanika. „Garden ov Alah" bio je čuven po svojim koktel-partijima. Skot mi je pričao da one ponekad traju do zore. Iz predostrožnosti i iz ironije pozvao sam Silversa. On je iznenađeno i visokoparno odbio. Tako nešto je za sitne ljude i ispod njegovog dostojanstva.
Parti je s početka obećavao mnogo, došlo je deset ljudi više no što je bilo pozvano, a oko deset sati uveče bilo ih je najmanje dvadeset više. Sve moje piće je bilo popiveno pa smo se preselili u jedan od bungalova. Jedan čovek bele kose, rumena lica, zvani Edi, poručio je hleb namazan maslacem, hamburger i brda viršli. U jedanaest sati raspoloženje je bilo takvo da sam se sa mnoštvom stranih ljudi oslovljavao po imenu — zato je u stvari bilo već dosta kasno. Uopšte, to se na partijima događalo mnogo ranije. U ponoć je nekoliko ljudi popadalo u bazen za plivanje, a neke su gurnuli u bazen. To je važilo kao neka izvanredna šala. Nekoliko devojaka je plivalo u prslučićima i pantalonicama po plavozeleno osvetljenom bazenu. Bile su vrlo mlade i lepe i sve je delovalo dosta nevino. Nad čitavom tom galamom ležala je neka čudna jalovost. U vreme kad su ljudi u Evropi već odavno u posteljama, ovde su stajali oko klavira i pevali sentimentalne kaubojske pesme.
Polako sam gubio pregled. Svet oko mene počeo je polako da posrće i ja sam se tome podao. Nisam hteo da ostanem trezan. Mrzeo sam noći u kojima se čovek sam probudi i ne zna gde se nalazi; one su bile isuviše blizu onih snova kojih se ne može otresti. Polako sam tonuo u teško, ne neprijatno pijanstvo, iz kojega bi na mahove zasjale mrke i zlatne svetlosti. Idućeg jutra više nisam znao gde sam sve bio, nisam znao kako sam došao u svoju sobu.
Skot mi je objasnio. — Vi ste, Roberte, prodali obe slike koje su ovde bile okačene — rekao je. — Jesu li one bile vaše?
Osvrnuo sam se okolo. U glavi mi je bučalo. Oba Degaova crteža su otišla. — Kome sam ih prodao? — pitao sam.
— Holtu, čini mi se. Režiseru Tanenbaumovog filma.
— Holt? Ništa ne znam o tome. Gospode, mora da sam bio pijan!
— Svi smo preterali. Bio je divan parti. Vi ste bili sjajni, Roberte!
S nepoverenjem sam pogledao. — Jesam li se predstavio kao neki glupi majmun?
— Ne, to je bio Džimi. On uvek kuka kad se napije. Vi ste bili kako treba. Jeste li već bili nakresani kad ste prodavali slike? Na vama se to nije primećivalo.
— Mora da sam bio pijan. Više ništa ne znam o tome.
— Takođe ni o čeku?
— Kakav ček?
— Ta Holt vam je odmah dao ček.
Ustao sam i pretražio džepove. Stvarno sam našao zgužvani ček. Zagledao sam se u njega. — Holt je bio sav van sebe — rekao je Skot. — Sjajno ste govorili o umetnosti. On je slike odmah poneo, toliko je bio opčinjen.
Pogledao sam ček prema svetlosti. Onda sam se zasmejao. Te dve slike sam prodao pet stotina dolara skuplje no što je Silvers bio odredio. — Tako nešto! — rekao sam Skotu. — Prodao sam slike suviše jevtino.
— Stvarno? To je prokleta stvar. Ne verujem da će ih Holt vratiti.
— Svejedno — rekao sam. — Tako mi i treba.
— Je l’ to za vas neprijatno?
— Ne tako mnogo. Kazna mora da usledi. Jesam li prodao i oba Pikasa?
— Šta?
— One dve druge slike.
— O tome ne znam ništa. Kako bi bilo da odemo i skočimo u bazen za plivanje? To je vrlo dobro protiv mamurluka.
— Nemam gaćice za kupanje.
Skot je doneo četiri para iz svoje sobe. — Izaberite jedne. Hoćete li da doručkujete ili da ručate? Jedan sat je.
Ustao sam. Napolju me je dočekao prizor mira. Voda se sijala; nekoliko devojaka je plivalo po bazenu, lako obučeni muškarci su sedeli u naslonjačama, čitali novine, pili sok od pomorandže ili viski i mimo razgovarali. Poznao sam čoveka bele kose kod koga sam bio sinoć. Mahnuo mi je rukom. Trojica drugih kojih se nisam sećao, takođe su mahali. Odjednom sam imao jato bezazlenih prijatelja, a da ih nisam poznavao. Alkohol je jednostavniji posrednik nego duh, a život je izgledalo da nema teškoća, nebo je bilo bez oblaka, a ovo mesto raj, izvučeno iz zapletenih odnosa i crne evropske olujne noći. To je bila iluzija prvog utiska. Bez sumnje i ovde su vladale zmije, a ne leptiri. Ali već i sama iluzija je predstavljala nešto toliko nečuveno, kao da je čovek odjednom premešten na Tahiti u neku idilu Južnoga mora, a sve što je trebalo uraditi, bilo je da se zaboravi prošlost i svoje sopstveno, ukorenjeno, ubilačke Ja i da se vrati svome prvobitnom Ja, s one strane iskustva i nedaća mnogih godina. Kada sam skočio u plavozelenu vodu, mislio sam, možda čovek ovog puta stvarno ide za nečim nepostojećim i da može iznova početi, umesto da sa sobom dalje vuče obaveze osvete, kao kakvu torbu punu glava.


Silversov jed se rasplinuo kada sam mu predao čekove. — Trebalo je da tražite hiljadu dolara više — izjavio je.
— Tražio sam pet stotina dolara više no što ste vi naveli. Ako želite, ja mogu ček da vratim i da vam donesem crteže.
— Jedan Silvers to ne radi. Prodano je prodano! Neka je i sa štetom.
On se protegao u jednoj svetloplavoj kožnoj sofi pod prozorom s koga se video hotelski bazen za plivanje.
— Imam ponude za Pikasovljeve crteže — odgovorio sam. — Ali izgleda bolje da ih vi sami prodate. Ne bih hteo da zbog mene bankrotirate što vaše cifre netačno tumačim.
Odjednom se počeo smeškati. — Nemate smisla za humor, dragi Rose. Prodajte vi samo te crteže. Zar ne razumete da u tome pomalo igra ulogu i profesionalna ljubomora? Vi ste ovde već nešto prodali, a ja još ništa.
Posmatrao sam ga. On je već više bio obučen na kalifornijski način no Tanenbaum, a to je imalo nešto da znači. Prirodno, Silvers je nosio engleski sportski kaput, dok je Tanenbaum nosio konfekciju. Zato su Silversove cipele bile suviše žute, a njegov žal suviše bogat u nekoj lažnoj vrsti cinobercrvenog. Znao sam na šta će razgovor izići — on nije želeo da mi plati proviziju za prodaju. Ja je nisam ni očekivao. Zato me nije ni začudilo kada mi je preporučio da mu uskoro predam račun za koktel-parti.
Posle podne je došao Tanenbaum da me povede. — Obećali ste Holtu da posle podne dođete u studio — rekao je.
— Ništa ne znam o tome — odvratio sam. — Šta sam ja sve to pričao?
— Bili ste sjajnog raspoloženja. Osim toga, prodali ste Holtu dve slike. Hteli ste da mu kažete kako da ih uokviri.
— Pa one su uokvirene.
— Rekli ste mu da su to okviri iz radnje. Umesto njih, trebalo bi da kupi stare iz 18. veka, to slikama utrostručuje vrednost. Pođite sa mnom. Razgledajte takođe i studio.
— Dobro.
U glavi mi je još uvek bila prilična zbrka. Pošao sam ne misleći mnogo. Tanenbaum je vozio neki stari „ševrolet”. — Gde ste naučili da vozite? — pitao sam.
— U Kaliforniji. Ovde su čoveku potrebna kola. Rastojanja su isuvše velika. Upotrebljavana kola možete kupiti za male pare.
— Vi mislite za malo stotina dolara, je l’te?
Tanenbaum je klimnuo glavom. Prošli smo kroz Špansku kapiju, pred njom su stajali policajci. — Je l’ to tu zatvor? — pitao sam kada je kola zaustavio.
— Glupost. To je policija studija. Ona je tu da ateljea ne bi bila preplavljena radoznalcima i onima što traže službu. Prošli smo kraj sela kopača zlata. Onda pored jedne ulice sa krčmama Divljeg zapada. Posle njih je dolazila dvorana za igranke. Bilo je neobično sve te kulise videti pod vedrim nebom. Pošto se većina sastojala od lica kuća, delovale su kao da su u jednom sasvim pravom i metodičnom ratu bile načisto izrešetane i izbombardovane.
— To su mesta za snimanje napolju — izjavio je Tanenbaum. — Tu se snimaju stotine kaubojskih filmova i filmova Divljeg zapada, uvek sa istom radnjom. Ponekad se čak ni glumci ne menjaju. To niko ne primećuje.
Stali smo kod jedne ogromne dvorane. „Studio 5” je crnim slovima bilo svuda nažvrljano kičicom. Iznad vrata je gorela crvena svetiljka.
— Moramo da pričekamo za trenutak — rekao je Tanenbaum. — Upravo se snima. Kako vam se dopada sve ovo?
— Dobro — odvratio sam. — Podseća me na cirkus i Cigane.
Pred Studijom 4 video sam kako okolo stoji nekoliko kauboja i ljude i žene u nošnji iz doba puritanaca, sa dugačkim haljinama, redengotima, bradama i mekanim šeširima. Gotovo svi su bili našminkani, što se pri dnevnoj svetlosti čudno isticalo. Bilo je takođe konja i jedan šerif koji je pio koka-kolu.
Crvena svetlost nad Studijom 5 se ugasila i mi smo ušli. Posle spoljne svetlosti, u prvom trenutku nisam mogao ništa da raspoznam. A onda sam se ukočio. Dvadeset esesovaca mi je prišlo. Ne razmišljajući, okrenuo sam se da pobegnem i spotakao se o Tanenbauma koji je išao za mnom. — Film — rekao je Tanenbaum. — Prilično istinski, je l’te?
— Šta?
— Dobro urađeno, mislim.
— Da — jedva sam odvratio i čitav trenutak nisam znao da treba da ga ošamarim ili ne. Iznad glava esesovaca video sam u pozadini stražarsku kulu i pored nje ogradu od bodljikave žice. Primetio sam kako dišem ubrzano i šišteći.
— Šta je? — pitao je Tanenbaum. — Je li vas to uplašilo? Ali vi ste znali da ja igram u jednom antinacističkom filmu.
Klimnuo sam glavom i pokušao da se smirim. — Bio sam zaboravio — rekao sam. — Posle sinoćnice. U glavi mi nije sasvim bistro. Onda se takva stvar može desiti
— Prirodno, prirodno! Trebalo je da vas podsetim.
— A zašto? — rekao sam još uvek zapinjući. — Ta mi smo u Kaliforniji To je bio samo prva trenutak.
— Jasno, jasno. I sa mnom bi bilo isto. Meni se to prvi put takođe desilo. U međuvremenu sam se, prirodno, navikao na to.
— Šta?
— Čovek se navikne na to, mislim — rekao je Tanenbaum.
— Stvarno? — pitao sam.
— Dabome!
Ponovo sam se okrenuo i posmatrao omrznute uniforme. Osetio sam da sam gotovo morao da povraćam. Obuzeo me je neki besmisleni bes koji je odlazio u prazno. Nije bilo ničega da bih mu na bilo koji način dao oduška. Ti esesovci su govorili engleski, primetio sam tek sada. Uprkos tome šok je ostao. Bes je splasnuo, a strah, koji je bio visoko suknuo, raspršio se, ali sam se osećao kao da sam preživeo težak grč. Još su me svi mišići boleli.
— Eno Holta — viknuo je Tanenbaum.
— Da — rekao sam i zagledao se u žičanu ogradu koncentracionog logora.
— Halo, Roberte. — Holt je imao na sebi lovačka kapu i kamašne. Ne bih se začudio da je na grudima imao kukasti krst. Ili žutu Davidovu zvezdu.
— Nisam znao da ste već počeli snimati — rekao je Tanenbaum.
— Samo dva sata, počeo sam u podne. Sad smo gotovi. Kako bi bilo po jedan skoč, Roberte?
Podigao sam ruku. — Još ne, posle jučerašnjice.
— Upravo zbog toga. Klin se klinom isteruje, to je najbolje.
— Stvarno? — upitao sam nekako odsutno.
— Stari recept! — Holt me je lupio po ramenu.
— Možda — rekao sam. — Čak dobro!
— To je ono pravo.
Izišli smo prošavši pored nekoliko esesovaca koji su nešto brbljali. „Kostimirani glumci”, mislio sam, a još uvek nisam sve shvatio. Malo sam zastao. — Onaj čovek tamo nema pravu kapu — rekao sam i pokazao na jednog šarfirera.
— Stvarno? — upitao je Holt uzbuđen. — Jeste li sigurni?
— Da, siguran sam. Na žalost.
— To moramo odmah da prekontrolišemo — rekao je Holt jednom mladiću sa zelenim naočarima. — Gde je savetnik za kostime?
— Potražiću ga.
— Savetnik za kostime — pomislio sam. Tamo još ubijaju, ovde su već postali statisti. Ali zar to nije uvek, za vreme svih tih jedanaest, dvanaest krvavih godina bio ustanak statista koji su se na kraju jednom hteli ponašati kao junaci, a nisu postali ništa više do bande običnih koljača. — Ko vam je savetnik? — pitao sam. — Neki pravi nacista?
— To ne znam tačno — odvratio je Holt. — U svakom slučaju on je stručnjak. Do vraga, ako zbog jedne dronjave kape moramo još jednom da snimamo celu scenu.
Otišli smo u kantinu. Holt je poručio viski i sodu. Nisam se čudio tome koliko su lepe i negovane kelnerice. Verovatno su sve one očekivale da budu otkrivene. — Moram vas još nešto pitati povodom Degaovog crteža — rekao je Holt posle izvesnog vremena. — Oni su pravi, zar ne? Nemojte mi zameriti, ali sam čuo da ih ima mnoštvo lažnih.
— Tu nema šta da se zameri, Džo. Vi imate pravo da to tačno znate. Crteži ne nose svojeručni potpis, već crveni pečat sa imenom Degaa. To je ono što vam smeta, je l’te?
Holt je klimnuo glavom. — Pečat je pečat ateljea. Crteži potiču iz Degaove zaostavštine, pa im je stavljen pečat posle njegove smrti. O tome postoje knjige sa crtežima. Gospodin Silvers, koji je ovde sa mnom, ima ih pri sebi i rado će vam ih pokazati. Zašto ga ne posetite? Jeste li gotovi ovde?
— Kroz jedan sat. Ali ja verujem vama, Roberte.
— Ja često sam sebi ne verujem, Džo. Hoćete li da se u šest sati nađemo u hotelu „Beverli-Hils”? Onda se možete sami uveriti. Osim toga, Silvers će vam dati potvrdu o kupovini sa garancijom. To se tako radi.
— Dobro.
Silvers nas je primio na svojoj svetloplavoj sofi. Na njemu se nije moglo primetiti da je njegova poseta Holivudu bila veliki promašaj. On se pokazao veoma nadmoćan i naložio mi je da napišem potvrdu o aukciji zaostavštine, a on je priložio garanciju i fotografiju oba crteža. — Vi ste ta dva crteža dobili gotovo na poklon — izjavio je važno. — Gospodin Ros, moj asistent iz Luvra, u stvari se ne bavi prodajom. Tako je dobio od mene moje kupovne cene. Otuda se desila omaška. On nije znao da to nisu bile prodajne cene, već vam je slike prodao po ceni koju sam ja sam platio pre godinu dana. Kada bih sada ponovo hteo da ih kupim, morao bih platiti najmanje pedeset procenata više.
— Hoćete li da poništite kupovinu? — pitao je Holt.
Silvers je odmahnuo rukom. — Prodato je prodato. Hteo sam samo da vam čestitam. Kupili ste sjajno.
Silvers je postao ljubazniji i poručio je kafu i konjak. — Hoću nešto da vam predložim — rekao je. — Otkupiću vam crteže sa dvadeset procenata zarade, ako hoćete. Odmah. — Mašio se džepa od kaputa, kao da hoće da izvadi ček.
S napregnutošću sam očekivao kako će se Holt poneti na taj trik kakvom nasedaju naivčine. On se poneo kako treba. Izjavio je da je slike kupio zato što mu se dopadaju i da želi da ih zadrži. Naprotiv, hoće moju noćašnju opciju dvaju Pikasa da ostvari i da ih takođe kupi.
Pogledao sam ga zapanjen. Nisam se sećao bilo kakve opcije i verovao sam da u Holtovim očima otkrivam sjaj požude za poslom. Brzo je uključio.
— Opcija? — upitao me je Silvers. — Jeste li je dali?
Ja sam takođe brzo uključio. O njoj nisam znao ništa. Holt je verovatno izvodio. Ako nije, nadao sam se da cene više nije znao sasvim tačno. — Tačno je — rekao sam. — Opcija, do večeras.
— Za koliko?
— Šest hiljada dolara.
— Za jednu? — pitao je Silvers.
— Za obe — odgovorio je Holt.
— Je li to tačno? — pitao je Silvers oštro.
Oborio sam glavu. To je bilo dve hiljade dolara više no što je Silvers bio odredio za oba crteža. — Tačno je — rekao sam.
— Vi ćete me upropastiti, gospodine Rose — rekao je Silvers iznenađujuće blago.
— Pili smo mnogo — izjavio sam. — Ja nisam baš naviknuo na to.
Holt se smejao. — Ja sam jedanput pri piću na bekgemenu izgubio dvanaest hiljada dolara — izjavio je. — To je bila dobra pouka.
Silversove oči su pri pomenu reći „dvanaest hiljada dolara” onako isto za tren zasjale kao malo pre Holtove. — Neka ovo vama takođe bude pouka, Rose — rekao je. — Vi ste ovde samo učenik, a ne poslovan čovek. Vaše carstvo su muzeji!
Za trenutak sam uzdrhtao. — Mogućno — rekao sam potom i pogledao u veće, u čijem dalekom plavetnilu su trčkarali poslednji teniseri u belom. Bazen za plivanje je bio prazan, ali su zato za malim okruglim stolovima ljudi pili osvežavajuća pića, a iz susednog bara dopirala je prigušena muzika. Odjednom mi se pojavila tako razorna čežnja za Natašom, za mojim detinjstvom, za davno zaboravljenim mladalačkim snovima i za mojim izgubljenim životom, da mi se činilo kako to više ne mogu da izdržim. Sa očajanjem sam saznao da se više nikada neću moći osloboditi i da sam mračan ostatak života i dalje morao razbijati po mračnim zakonima besmislenosti. Osetio sam da spasa nema, a da je sve čemu sam se nadao bila ta oaza zavetrine koja mi se ukazala, dok su se van nje i dalje obrušavale lavine katastrofe. Ja sam hteo da u njoj uživam, bolno i svim čulima da je osetim, jer je bila kratkotrajan dar, a ona će se okončati, užasne li ironije, ako svet otpočne da slobodno diše i da se priprema za pobedničko slavlje mira. Onda bi imao da otpočne moj sopstveni usamljenički pohod, koji je mogao da odvede samo u propast, kojoj nisam mogao da umaknem.
— Dakle, dobro, gospodine Holte — rekao je Silvers i nemamo stavio u džep drugi ček. — Dopustite da vam još jednom čestitam! Napravili ste lep početak za jednu finu zbirku. Četiri crteža od dva velika majstora. Jednom prilikom ću vam pokazati nekoliko Pikasovljevih pastela. Sada nemam više vremena. Pozvan sam na obed. Već se počelo okolo pričati da sam došao. Ili ako to ne stignem ovde, onda možda jednom u Njujorku.
Zapljeskao sam mu bezglasno ne mičući ruke. Znao sam da nema nikakav dogovor za obed. Ali sam znao i to da je Holt očekivao da će Silvers sada pokušati da ga navede na kupovinu neke veće slike. Silvers je to takođe znao, pa je iz tog razloga i odustao od pokušaja. To je s druge strane ubedilo Holta da je napravio dobar posao. Kako bi to Silvers obično rekao, on je sada bio pečen.
— Gore glavu, Roberte — tešio me je Džo. — Sutra uveče ću uzeti slike.
— Dobro, Džo.

XXV


Nedelju dana kasnije, posetio me je Tanenbaum. — Proveravali smo savetnika koga smo angažovali za naš film. Nije vredan poverenja. On ponešto zna, ali mu Holt više ne veruje. Više ne veruje ni piscu scenarija; taj čovek nikada nije bio u Nemačkoj. Divna govnarija. I sve to zbog vas — ogorčeno je jadikovao Tanenbaum. — Ta vi ste ovo priredili! Vi sa svojom primedbom o šarfirerovoj kapi. Bez vas Holt ne bi bio nepoverljiv!
— Lepo. Zaboravite ono što sam rekao.
— Otkud ja mogu to? Naš savetnik je izbačen napolje.
— Uzmite drugoga.
— Zbog toga sam i došao ovamo! Poslao me je Holt. Hoće da govori sa vama.
— Glupost Ja nisam savetnik za antifašističke filmove.
— Vi to jeste! Ko bi inače bio? Koga ima inače ovde ko je bio u koncentracionom logoru?
Pogledao sam ga. — Šta to treba da znači?
— Ne više od onoga što zna svako. Svako u Njujorku, mislim.
— I?
— Roberte, Holtu je potrebna pomoć. On bi hteo da mu vi budete savetnik.
Smejao sam se. — Vi ste poludeli, Tanenbaume.
— On plaća pristojno. A na kraju, radi jedan antinacistički film. Za to ste vi takođe zainteresovani.
Uvideo sam da bih Tanenbaumu tek onda mogao da učinim svoju ličnost bar upola razumljivom ako bih pokušao da mu nešto objasnim o sebi. Za to nisam imao ni najmanju želju. On to ne bi shvatio. Njegove su ideje bile drugačije od mojih. On je očekivao da će mir doći da bi on u miru opet mogao živeti u Nemačkoj ili Americi. Ja sam očekivao da mir dođe radi osvete. — Sa filmovima o nacistima ne želim da imam nikakve veze — rekao sam grubo. — Za mene to nisu ljudi o kojima se pišu libreta. Za mene, to su ljudi koje valja pobiti. A sada me ostavite na miru. Jeste U već videli Karmen?
— Karmen? Vi mislite Kanovu prijateljicu?
— Ja mislim Karmen.
— Šta me se tiče Karmen? Ja mislim na naš film! Hoćete li bar da se nađete s Holtom?
— Ne — rekao sam.


Uveče sam dobio pismo od Kana. „Dragi Roberte”, pisao je. „Prvo nešto nepovoljno: Grefenhajm više nije u životu. Vrlo velika doza tableta za spavanje. Preko Švajcarske je saznao da mu je žena izgubila život u Berlinu. Američki napad iz vazduha. To ga je srušilo. To što je bio američki napad bombama, on nije više mogao shvatiti kao nužan slučaj, već samo još kao smrtnu ironiju. Okončao je svoj život skromno i ćutke. Sećate se, možda, našeg poslednjeg razgovora o dobrovoljnoj smrti. Grefenhajm je zastupao gledište da nijedna životinja ne poznaje samoubistvo zato što nije sposobna za potpuno očajanje. On je isto tako smatrao da je mogućnost dobrovoljne smrti jedan od najvećih darova zato što ona može da okonča pakao, to hrišćansko oruđe za mučenje duha. On je to i učinio. O tome nema šta više da se kaže. Za njega to je već prošlo. Mi još živimo, to je još pred nama, svejedno da li to nazivamo starenje, umiranje ili samoubistvo.
Ništa ne čujem o Karmen. Ona je isuviše lena da piše. Šaljem vam njenu adresu. Objasnite joj da je najbolje da se vrati.
Ajde, Roberte. Vratite se uskoro. Naša teška vremena tek dolaze! Onda kada budemo buljili u ništa i kada se čak i iluzije o osveti sruše. Polako se pripremite na to, da šok ne bi bio isuviše velik. Više nismo vrlo otporni na šokove. Naročito ne na one koji dolaze iz sasvim drugog pravca, a ne iz onoga iz koga smo ih očekivali. Nije samo sreća stvar skale, već i umiranje. Ponekad se setim Tanenbauma, grupenfirera na platnu. Možda je taj magarac najmudriji među nama svima. Salute, Roberte."
Odvezao sam se na adresu koju mi je dao Kan. To je bio jedan mali, jadan bungalov u Vestvudu. Pred vratima je bilo nekoliko pomoranđži, iza kuće u vrtu kakotale su kokoške. Karmen je spavala u stolici za ležanje. Imala je na sebi tesan kostim za kupanje i nisam shvatao zašto je Kan verovao da ona u Holivudu neće imati uspeha. Ona je bila najlepša devojka koju sam poznavao. Nije bila nekakva dosadna plavuša, već tragična pojava pred kojom čoveku srce uzdrhti.
— Gle, Robert — rekla je pošto sam je oprezno probudio, a da se nije začudila. — Šta ćete vi ovde?
— Prodajem slike. A vi?
— Neki idiot je sa mnom zaključio ugovor. Ne radim ništa. Vrlo udobno.
Predložio sam joj da obeđuje sa mnom. Nije želela; tvrdila je da njena gazdarica dobro kuva. Sa sumnjom sam posmatrao malo neurednu riđokosu gazdaricu. Izgledala je kao hamburgeri, krenviršle i povrće iz kutija. — Jaja su sveža — izjavila je Karmen i pokazala na kokoške. — Divni omleti!
Uspelo mi je da je nagovorim da sa mnom jede kod „Braun Derbija”. — Tamo mora da vri od filmskih zvezda — rekao sam da bih je pokrenuo.
— Oni takođe ne mogu u isto vreme da pojedu više od jednog obeda.
Čekao sam dok se Karmen obukla. Imala je hod kao da je čitavog svog života nosila korpe na glavi, biblijski i smireno. Nisam shvatao Kana, nisam shvatao što se odavno njome nije oženio i što sa njom nije krenuo među Eskime kao trgovački putnik za radio-aparate. — Eskimi, čitao sam, vole jedan drugi tip.
Kad se taksi zaustavio pred „Braun Derbijem”, dobio sami grižu savesti. Video sam da su ljudi u odelima od sirove svile bili kao ukopani kad su ugledali Karmen. — Trenutak — rekao sam. — Hoću da pogledam da li ima mesta.
Karmen je ostala napolju. „Braun Derbi” je bio pun zavodnika, ali je bilo još nekoliko praznih stolova. — Sve je zauzeto — rekao sam kada sam izišao. — Na žalost. Imate li nešto protiv ako potražimo neki manji lokal?
— Ni najmanje. To čak više volim.
Ušli smo u jedan restoran, malen, mračan i prazan. — Kako vam se dopada u Holivudu, Karmen? — pitao sam. — Nije li ovde mnogo dosadnije no u Njujorku.
Ona je podigla divne oči. — O tome još nisam razmišljala.
— Ja nalazim da je odvratan i dosadan — lagao sam. — Radujem se povratku.
— To zavisi od toga kako se čovek oseća. U Njujorku nisam imala nikoga ko mi je bio baš prijatelj. Ovde imam gazdaricu. Nas dve se sjajno razumemo. Pričamo o svemu. A onda, ja volim kokoške. One nikako nisu tako glupe, kako većina ljudi veruje. U Njujorku nikada nisam videla živu kokošku. Ovde ih već poznajem poimence, a kada ih zovem, one dolaze. A pomorandže! Nije li to divno što ih jednostavno kidate sa drveta i što ih stvarno možete jesti?
Odjednom sam razumeo šta je Kana vezivalo za nju. To nije bila samo njena jednostavnost i draž koju su nezamislivi putevi čiste gluposti proizvodili kod jednog tako živog intelektualca kao što je Kan, kod koga su radnja i um bili nerazdvojno povezani — jedna od najređih mešavina koju sam ikada zapazio. To je bila, osim toga — kod njega verovatno ne svesno — divlja čednost i divlji mir Karmeninog bezazlenog sveta koji, dabome, zbog toga nije mogao biti tako bezazlen što u jednom takvom telu jednostavno nije bio zamisliv kao bezazlen. Mogla se zamisliti jedna idilična poljana sa krasuljcima i jagorčevinom na padini nekog ugašenog vulkana, ali ne čisti mir među Saksoncima koji u kafani pevaju himne u nekom selu kod Kecšenbroda.
— Kako ste našli moju adresu? — pitala je Karmen dok je glodala pileću kost.
— Kan mi je pisao. Zar vama nije?
— Oh, da — rekla je Karmen žvaćući. — Nikada ne znam šta da mu pišem. On je tako složen.
— Pišite mu nešto o svojim kokoškama.
— On to ne razume.
— Ja bih to mirno pokušao jednom. Ili mu pišite nešto drugo: on se izvesno raduje kada čuje nešto o vama.
Vrtela je glavom. — Sa mojom gazdaricom bi to išlo mnogo bolje. Kan je tako težak. Ja ga nikad ne razumem.
— Kako ide sa filmom ovde, Karmen?
— Divno. Primam platu, a ne moram ništa da radim. Što dolara nedeljno! Gde ima toga? Kod Frislendera sam primala šezdeset i morala sam po ceo dan da radim. Osim toga, grdio me je kad nešto zaboravim, taj nervozni satana. A gospođa Frislender me je mrzela. Ne, meni se ovde dopada.
— A Kan? — rekao sam posle kraćeg razmišljanja, iako sam unapred znao da je to uzaludno.
— Kan? Njemu nisam potrebna.
— Možda ipak.
— Čemu? Da jedemo sladoled i zurimo na ulicu. Nikad se ne zna o čemu sa njim treba govoriti.
— Uprkos tome vi biste mu mogli biti potrebni, Karmen. Nećete li da se vratite?
Posmatrala me je svojim tragičnim očima. — Da se vratim Frislenderu? Ta on i inače ima novu sekretaricu koju može da gnjavi. Bila bih luda! Ne, ne, ostaću ovde dokle god je studio toliko glup da plaća ni za šta.
Posmatrao sam je. — Kako se zove vaš režiser upravo? — pitao sam oprezno.
— Taj? Silvio Koleman. Videla sam ga samo jednom, na pet minuta. Smešno, je l’te?
— Čujem da toga često ima — rekao sam umiren. — Čak po pravilu.
Razmišljao sam o Kanovom pismu. Ono me je uznemirilo. Rđavo sam spavao i očekivao neki gadan san. Nadao sam mu se već one noći, posle susreta sa filmskim esesovcima, ali, na moje čuđenje, san je izostao, a ja sam te noći mimo spavao. A sada sam razbijao glavu o tome kako se žestoki šok koji sam u početku osetio rasplinuo u smešnu filmsku probu kostima, od koje je na kraju ostala još sramota što sam se onako histerično ponašao. Razmišljao sam o šoku o kome je pisao Kan. Meni se te noći činilo da sam to morao primiti mirnije da bih sačuvao snagu koja mi je bila potrebna kada stvarnost navali na mene. Možda je ovde u Holivudu trebalo da se naviknem na to. Mogućno da bih se i mogao da naviknem, kad manji, lažni šokovi, koji bi još mogli naići, ne bi proizvodili suprotno dejstvo time što bi se odmah razlepršali u smešno. Morao sam se čuvati da ne postanem histerična olupina koja dobija drhtavicu čim ugleda uniformu. Dok sam se rano izjutra u pidžami šetao oko bazena za plivanje, pod palmama koje su šumele pod visokim tuđim nebom, to mi se činilo kao jedno posebno i čudno, ali možda efikasno rešenje.


Tanenbaum je došao u podne. — Šta ste upravo osetili kada ste prvi put snimali film u kome su se pojavljivali nacisti? — pitao sam.
— Noću nisam mogao spavati. Ali posle sam se na to navikao. To je najjednostavnije.
— Da — rekao sam. — To je ono.
— Nešto drugo bi bilo kad bih snimao neki pronacistički film. To je, dabome, isključeno. Verujem da tako nešto više ne može ni da bude. Posle onoga što se o tim svinjama zna. — Tanenbaum je na svom sportskom kaputu udešavao maramicu koja je imala crvene ivice. — Holt je jutros razgovarao sa Silversom. Silvers nema ništa protiv ako vi pre podne radite kod nas kao savetnik. Rekao je da ste mu vi uglavnom potrebni posle podne i uveče.
— Da li me je Holt od njega već otkupio? — pitao sam. — Nešto tome slično treba da se događa sa zvezdama u Holivudu.
— Naravno da nije. On je samo pitao, jer ste mu hitno potrebni. Nemamo u Holivudu nijednog čoveka koji je bio u koncentracionom logoru, sem vas.
Uzdrhtao sam. — Da li mu je Silvers za tu dozvolu prodao neku uljanu sliku?
— To ne znam. Holt je juče razgledao Silversove slike. Veoma su mu se dopale.
U podnevnom sjaju video sam Holta u zelenim radnim pantalonama kako kruži oko bazena za plivanje. Na sebi je još imao šarenu havajsku košulju na kojoj se video pejzaž Južnog mora. Već izdaleka je mahao obema šapama.
— Halo, Roberte.
— Halo, gospodine Holte.
Potapšao me je po ramenu. Gest od kojeg mi se gadilo.
— Jeste li još uvek ljuti zbog dva mala crteža? To ćemo već urediti.
Pustio sam ga da priča neko vreme. A onda je najzad prešao na stvar. Želeo je da ispravim greške u rukopisu i da osim toga radim kao nekakav savetnik za kostime i radnje, da ne bi nešto bilo pogrešno. — To su dva različita zadatka — rekao sam. — A šta će biti ako je rukopis nemoguć.
— Onda ćemo ga preraditi. Ali prvo ga pogledajte. — Holt se malo preznojavao. Samo, to mora da bude brzo. Hoćemo sutra da počnemo sa snimanjem važnijih scena. Možete li danas letimice da pregledate rukopis?
Nisam odgovorio. Holt je izvukao jedan paket iz svoje torbe.
— Što trideset stranica — rekao je. — Dva, tri sata rada. Bacio sam pogled za žutu knjigu. Zaista sam bio neodlučan,
ali sam se tada trgnuo. — Pet stotina dolara — rekao je Holt.
— Za jedno mišljenje od nekoliko stranica.
— To je vrlo fer — pritisnuo je Tanenbaum.
— Dve hiljade — odvratio sam. Ako sam se već prodavao, želeo sam da time mogu otplatiti sve svoje dugove i da nešto ostavim na stranu.
Holt je skoro briznuo u plač. — Isključeno — izjavio je.
— Dobro — rekao sam. — Meni je tako milije. Ja se prokleto nerado sećam tog vremena, to mi možete verovati.
— Hiljadu — odvratio je Holt. — Zato što ste to vi.
— Dve hiljade. Šta je to za čoveka koji ima zbirku impresionista!
— To nije fer — rekao je Holt. — Ne plaćam ja, plaća studio.
— Tim bolje.
— Hiljadu pet stotina — izjavio je Holt škrgućući zubima.
— I trista dolara nedeljno kao savetnik.
— Dobro — rekao sam. — I auto dok radim kao savetnik. Uslov je osim toga da posle podne budem slobodan.
— Kakav ugovor! — uzviknuo je Tanenbaum. — Kao za zvezdu.
Holt je prešao preko toga. Znao je da sam ja u međuvremenu došao do saznanja koliko zvezde zarađuju. — Dobro, Roberte — rekao je odlučno. — Ostaviću rukopis ovde. Počnite odmah: hitno je.
— Počeću, Džo, kada primim predujam od hiljadu dolara — odvratio sam srdačno.


— Ako ste mi pola dana na raspolaganju, moram vam naravno smanjiti platu — rekao je Silvers. — Recimo na polovinu. To je fer, ne nalazite li i vi?
— Izraz „fer” čuo sam danas nekoliko puta — odvratio sam. — Uvek kada mu nije bilo mesto.
Silvers je povukao noge na svetloplavu sofu. —Ja svoju ponudu smatram ne samo fer, već velikodušnom. Dajem vam mogućnost da u jednom drugom pozivu zaradite mnogo novca. Umesto da vas otpustim, zadovoljavam se time da samo još povremeno radite kod mene. Trebalo bi da mi budete zahvalni.
— To, na žalost, nisam — izjavio sam. — Bolje da me otpustite. Ako želite, možemo da zaključimo i jedan klizav ugovor na ovoj osnovi: niža plata, ali zato učešće.
Silvers me je posmatrao kao neku retku bubu. — Vi nemate nikakve predstave o prodaji! — izjavio je s potcenjivanjem. — Vi biste umrli od gladi na bazi učešća u dobiti.
Njega bi uvek razljutilo kada čovek ne bi verovao da prodavanje slika zahteva božansku genijalnost. — Ja se zauzimam za vas da bi vas bilo gde primili na film, a vi...
— Gospodine Silverse — mirno sam ga prekinuo. — Okanimo se toga. Ta vi nećete da prodajete meni, već mojoj mušteriji Holtu. Ja sam za to da vi Holtu stvar predstavite kao veliku predusretljivost, a siguran sam da će on zahvalno dalje kupovati. Ne bih želeo samo da lično budem prinuđen na zahvalnost tamo gde bi pre bilo na vama da budete zahvalni. Lepo je što ste me podučili da se najlepši cilj valjanog trgovca sastoji iz toga da se mušteriji ne samo koža odere, već da on za to još oseća i zahvalnost. Vi ste u tome veliki majstor, ali mene toga poštedite.
Silversovo lice je odjednom delovalo malo naborano. Iz trenutka u trenutak delovalo je dvadeset godina starije. — Tako, treba da vas poštedim — rekao je tiho. — A šta ja imam od života? Vi priređujete koktel-partije za moj novac, dvadeset pet godina ste mlađi od mene, ja čučim u ovom hotelu i čekam mušterije kao neki stari pauk. Vaspitavam vas kao sina, a vi se ljutite kada ja svoje umorne kandže oštrim na vama! Zar ja više ne treba da imam nikakvo zadovoljstvo?
Pogledao sam ga oštro. Znao sam njegovu smicalicu sa umiranjem, bolešću i činjenicom da niko ne može na onaj svet da ponese ni najmanju sliku. Zato je ipak bolje prodavati ovde na zemlji simpatičnim mušterijama, čak i sa gubitkom, dok je čovek još ovde — a neće još dugo biti. Lično sam ređao bočice s lekovima kada je Silversa njegova verna supruga pažljivo šminkala da izgleda umoran i bled, a on u plavoj domaćoj haljini legao u postelju da bi jednom petrolejskom milionaru iz Teksasa „sa gubitkom” prodao, kao odvratnu Šunku, sliku jednog ogromnog poginulog džokeja s konjem. Ja sam bio došao na to da Silversovu uobičajenu crvenu domaću haljinu zamenim plavom, jer je bolesničko bledilo još više dolazilo do izražaja u plavom. Ja sam pogađanja dva puta prekidao lekom koji je Silvers morao uzeti, a koji se sastojao od votke. I to je bila moja nijansa, da mu umesto viskija, kao što je Silvers bio nameravao, pružim votku — votka nije mirisala, dok dobar nos Teksašanima nanjuši viski već na dvadeset metara rastojanja. Na kraju mi je Silvers samrtničkim glasom izdiktirao ugovor o prodaji, kojim je zaradio dvadeset hiljada dolara. Kada sam bio čuo taj iznos, oči su mi se razrogačile usled nemog protesta, a tada odano lako zavrteo glavom. Poznavao sam sve te Silversove smicalice, u kojima je on bio neiscrpan i koje je nazivao „umetničko puštanje pare”, ali ovu novu mrzovoljnu notu još nisam poznavao, kao ni ovaj pravi znak iscrpljenosti na njegovom licu.
— Je l’ vama ne prija ova klima? — pitao sam.
— Klima? Umreću od dosade! Zamislite — rekao je — pozovem ja iz dosade jednu devojku s kojom sam se upoznao kod bazena za kupanje — plavu, lepu, stvorenje od devetnaest godina koje ništa nije kazivalo, ovde čovek mora da bude vrlo oprezan kad su u pitanju godine, pilići tvrde da više nisu maloletni, a pred vratima već vreba majka radi ucene. Dakle, pozvao sam je da sa mnom pođe na obed i ona pristane. Uzeli smo malo šampanjca, račiće sa sosom, goveđi bubrežnjak, sve to posluženo u lepoj kuhinji sa trpezarijom, tu gore. Stvorilo se raspoloženje, ja sam zaboravio svoj beznadni život, otišli smo u sobu za spavanje i šta se desilo?
— Ona kroz prozor viče da je siluju. Policija, policija!
Silvers se za trenutak zamislio, zgranut. — Događa li se to?
— Moj sused Skot mi je pričao da je to ovde jedna od najprostijih smicalica da se dođe do novca.
— Tako, tako! Ne, ovde nije bilo to. Na žalost ne. Upravo je bilo gore.
— Ona je izvesno tražila novac. To uvek deprimira ljude naviknute da budu voljeni zbog sebe samih — rekao sam zlobno. — Sto dolara.
— Gore.
— Hiljadu. To je svakako drskost.
Silvers je odmahnuo rukom. — Ona je tražila nešto, ali to nije bilo to. — Ustao je sa svoje svetloplave sofe i podražavao, kezeći zube, nakostrešene brade, visoki dečiji glas: „Šta ćeš mi pokloniti, ako se popnem u krevet”... — a tada u eksploziji: — „tatice!”
Ja sam njegovo kazivanje slušao sa divljenjem; ono je izgledalo akrobatski usled istovremenog keženja zuba. — Tatice
— rekao sam. — Dakle, kao što mi u Evropi kažemo tata. To je težak udar kada se pređe pedeseta. Ali ovde ne znači mnogo. Tu i tridesetogodišnjacima iz milošte kažu tatice, kao što se i staricama od devedeset godina kaže darling i gerl. Kao mlada zemlja, Amerika, obožava mladost.
Silvers me je slušao kao čovek pogođen u trbuh koji vapije za vodom. Sada je vrteo glavom. — Na žalost, bilo je drukčije. Mogao bih sebe ošamariti što nisam držao jezik za zube, ali može li jedan trgovac da ćuti? U svojoj pometenosti, upitao sam šta misli. Razumete li, ja sam, prirodno, hteo da platim, čak bogato, ja sam po tome poznat, samo sam bio pometen rečju tatica. Meni je to zvučalo kao deda. A ona je verovala da sam hteo da pravim teškoće oko novca, pa mi je limenim glasom lutke objasnila da kada ide već sa jednim tako starim čovekom da lala — to je bio njen izraz — odatle naravno ipak mora da izvuče neku korist. Kod „Baloks Vilšajera” je videla kaput od prave kamilje dlake, pa bi bilo...
Silversu se oduzeo glas.
— I šta ste uradili? — upitao sam zainteresovano. Dopao mi se izraz „limeni glas lutke”.
— Šta može da uradi džentlmen u takvoj situaciji! Platio i izbacio je napolje.
— Punu cenu?
— Koliko sam zahvatio rukom.
— Bolno, ali prirodno.
— Vi me uopšte ne razumete — rekao je Silvers razdraženo. — To je psihološki šok, ne finansijski. Šok što me je jedna mala kurva nazvala starim jarcem. Ali otkud biste vi to mogli da razumete? Vi ste jedna od najbezosećajnijih grdoba koje poznajem.
— To je tačno. Osim toga, ima stvari koje razumeju samo vršnjaci — na primer starost. I što se više stari, razlike bivaju tim veće. Osamdesetogodišnjaci smatraju one od sedamdeset osam godina žutokljuncima i vašljivcima. Čudnovata pojava!
— Čudnovata pojava! Je li to sve što na to imate da kažete.
— Prirodno — rekao sam obazrivo. — Ne očekujete valjda da tu glupost shvatim ozbiljno, gospodine Silverse.
Hteo je da plane, ali je tada u njegovim očima trgovca umetničkim predmetima sinula iskra nade, baš kao kad bi profesor Maks Frislender proglasio jednog njegovog sumnjivog Pitera de Hoha za pravog.
— To je smešno za jednog čoveka kao što ste vi — nastavio sam.
On se zamislio nad tim. — Ali šta će biti kada mi to idući put ponovo padne na pamet? Impotencija bi bila prirodna posledica. Već ovog puta mi je bilo kao da mi je neko vedro ledene vode... — zapeo je — ... prosuo na glavu — završio je postiđen. — Šta može čovek da uradi kad mu se taj strah uvrti u glavu?
— Za ovo postoje dve škole — rekao sam posle kraćeg vremena. — Po jednoj, napiti se i onda navaliti kao husar — ona ima samo tu manu, što mnogi ljudi usled samog pića već postaju impotentni sve dok se ne otrezne, znači dvostruki rizik. Druga škola kaže da treba primeniti taktiku vozača na trkama posle udesa — odmah preći na druga kola i terati dalje, tako da ne naiđe šok.
— Ja sam već imao šok!
— To vi uobražavate, gospodine Silverse. Vaša mašta se možda samo poigrala mišlju o jednom mogućem šoku, to je sve.
Oko njegovih usta je zaigralo nešto kao zahvalnost. — Mislite?
— Sasvim sigurno.
On se vidno oporavio. — Čudnovato — rekao je posle kratkog vremena — kako odjednom sve može da postane bespredmetno: uspeh, položaj, novac, pred jednom tako jednostavnom, glupom rečju jedne male devojke! Kao da je čitav svet u potaji komunistički.
— Šta?
— Mislim kao da su svi ljudi u poslednjem smislu jednaki — niko ne može umaći.
— A, vi to tako mislite! — rekao sam. — Vreme jest komunističko; ono ne pita za novac i položaj, već jednostavno svakog dana dodaje jedan dan i svake godine jednu godinu, svejedno da li je neko svetac ili pokvarenjak. Lepa misao, gospodine Silverse, iako više nije sasvim nova.
— Jednom antikvaru nije dopušteno da ima sasvim nove misli. — Silvers se smejao. Ponovo je bio zdrav. — Ja pretpostavljam da nijedan čovek ne veruje da stari. On to zna, ali ne veruje.
— Verujete li vi to sada? Šta je sa mojim otpuštanjem?
— Možemo da ostavimo kao što je bilo. S tim što treba samo uveče da mi budete na raspolaganju.
— Po tarifi za prekovremeni rad posle sedam sati.
— Za vašu normalnu platu. Ne za prekovremeni radi Vi trenutno zarađujete više od mene.
— Šok vam je prošao, gospodine Silverse! Potpuno!

XXVI


Nekoliko časova sam proučavao rukopis. Jedna trećina situacija bila je nemogućna; od ostatka se mogla upotrebiti polovina. Ispravke sam vršio do jedan sat noću. Jedan deo scena je bio izrađen po proverenoj shemi kaubojskih filmova i filmova o Divljem zapadu, i to po najvulgarnijoj i najužasnijoj shemi, u to sam bio siguran. Ali one su, u poređenju sa onim što se u Nemačkoj događalo, delovale kao šećerlema i bezazleni vatromet prema bacačima plamena i birokratskom ubistvu. Tradicionalne situacije iz filmova o Divljem zapadu, u kojima se oba protivnika smeju latiti oružja samo istovremeno da bi opalili, ovde su bile modernizovane u neku vrstu gangsterskog morala. Video sam da čak i najupućeniji pisci filmova užasa nisu imali dovoljno mašte za stvarna zbivanja u Trećem Rajhu. Čudnovato, to me nije deprimiralo onoliko koliko sam se bojao. Jednostavnost je, naprotiv, u meni probudila iskru usiljenog humora.
Srećom, kod Skota je bila jedna od onih koktel-partija koje nisu imale kraja. Sišao sam do bazena za plivanje, gde se održavala parti. — Je l’ gotovo, Roberte? — pitao je Skot.
— Da, za danas. A sad bih želeo nešto da popijem.
— Imamo pravu rusku votku i sve vrste viskija.
— Viski — rekao sam. — Ne bih hteo da se napijem, niti još da idem da legnem.
Opružio sam se u stolici za ležanje i čašu spustio kraj sebe na zemlju. Sklopio sam oči i slušao muziku sa malog radija koji je neko bio doneo. Bila je neka lepa melodija, zvala se „Serenada sunčevog izlaska”. Opet sam otvorio oči i gledao u kalifornijsko nebo. Jednog trenutka sam imao osećaj da plivam po nekom mekanom, staklenom moru bez vidika, bez ičega odozgo i odozdo. A onda sam začuo Holtov glas pored sebe. — Je li već osam sati izjutra? — pitao sam.
— Još ne. Došao sam ovamo samo da vidim šta radite — rekao je.
— Pijem viski. Još neko pitanje? Naš ugovor počinje tek sutra.
— Jeste li pročitali rukopis?
Okrenuo sam se i posmatrao njegovo zabrinuto, naborano lice. Nisam želeo da govorim o tome; želeo sam da zaboravim ono što sam bio čitao. — Sutra — rekao sam. — Sutra ćete dobiti sve. Takođe i moje primedbe.
— A zašto ne sada? Onda mogu za sutra već da pripremim sve što nam je potrebno. Na taj način ćemo uštedeti pola dana. Hitno je, Roberte.
Primetio sam da ga se ne mogu otarasiti — Stvarno, zašto ne sada? — pomislio sam najzad. — Zašto ne ovde, između rakije, vode i devojaka, pod spokojnim noćnim nebom ovog izokrenutog sveta? Zašto da to ovde ne prežvaćem, umesto da sa stomakom punim uspomena uzmem tablete za spavanje? — Dobro, Džo. Hajdemo da sednemo malo u stranu.


Za jedan sat objasnio sam Holtu greške njegovog rukopisa.
— Sitnice, kao što su pogrešne kape, čizme, uniforme i znaci činova mogu se brzo odstraniti — rekao sam. — Bitnija je atmosfera. Ona ne bi trebalo da bude melodramatična kao film o Divljem zapadu, čija je melodrama suviše bezazlena prema onome što se tamo zaista dešavalo.
Skanjerajući se, Holt je počeo da okoliši. — Film mora da ostane posao — rekao je najzad.
— Šta?
— Studio ulaže gotovo milion dolara. To znači da mi moramo da uberemo više od dva miliona da bismo zaradili prvi dolar. Ljudi moraju da uđu u to.
— Pa?
— To što vi predlažete, Roberte, neće poverovati nijedan čovek! Je l’ to stvarno tako?
— Gore. Mnogo gore.
Holt je pljunuo u vodu. — Niko nam neće poverovati.
Ustao sam. Bolela me je glava. Sad mi je zaista prekipelo.
— Onda pustite to, Džo. Zar prokleta ironija nikada ne prestaje? Amerika vodi rat s Nemačkom, a vi mi objašnjavate da niko neće verovati kako se Nemci ponašaju.
Holt je kršio ruke. — Ja vam verujem, Roberte. Studio neće verovati, a ni publika. Niko neće hteti da uđe u posao sa ovim filmom kakav vi predlažete! Tema je i inače već dovoljno rizična. Ja to hoću, Roberte. Ali moram da ubedim svece iz studija! Najviše bih voleo da napravim dokumentaran film; ali on bi bio promašaj. Studio hoće da dobije jedan melodramski film.
— Sa otetim devojkama, mučenim zvezdama i na kraju brakom?
— To baš ne. Ali s bekstvom, borbom i uzbuđenjem.
Skot je švrljajući naišao ovamo. — Priča se da ovde nema alkohola.
Spustio je bocu viskija, bocu vode i dve čaše na ivicu bazena za kupanje. — Sada preseljavamo društvo u moju krčmu, ako hoćete da se najedete, dođite. Ima hleba s maslacem i hladne piletine.
Holt se mašio mog kaputa. — Još deset minuta, Roberte. Samo deset minuta o praktičnoj strani. O ostalome ćemo razgovarati sutra.
Deset minuta je postalo jedan sat. Holt je odavao sliku tipičnu za Holivud: čoveka koji želi da napravi nešto dobro, ali je spreman da se zadovolji i nečim gorim i on to smatra dubokim umetničkim problemom, a ne bednim коmpromisom.
— Vi mi morate pomoći, Roberte — izjavio je. — Mi moramo svoje ideje da ostvarujemo korak po korak. Ne jednim udarcem. Pti a pti!
Samo mi je još nedostajala ta pogrešna francuska fraza. Žustro sam napustio Holta i otišao u svoju sobu. Neko vreme sam ležao na krevetu i prepirao se sa samim sobom. Zatim sam odlučio da idućeg dana telefoniram Kanu, ta sada imam para. Odlučio sam takođe da telefoniram Nataši; do sada sam joj napisao samo dva kratka pisma, pa su mi i ona teško pala. Ona nije bila od onih osoba kojima se pišu dugačka pisma, smatrao sam. Za nju su bili telefonski pozivi i telegrami. Kad je nema ovde, imalo je malo da se kaže. Bilo je osećanja, ali je bilo malo reči. Kad je tu, sve je bilo ispravno i potpuno i uzbudljivo; kad je nije bilo, sve je visilo kao polama svetlost na nebu, sjajna, ali toliko daleka, kao da ne pripada čoveku. Kod nje je uopšte najjače osećanje ovo: biti tu, koje se gotovo gasilo kada je odsutna. To mi je već u Njujorku palo u oči i čudno me je umirivalo. Sve je bilo tu čim bi ulazila na vrata ili kada bih samo čuo njen glas.
Dok sam razmišljao o tome, palo mi je na pamet da bih joj mogao telefonirati Postojala je vremenska razlika od tri sata u odnosu na Njujorku Prijavio sam razgovor, a odjednom sam osetio da sam bio pun očekivanja.
Javila se. Glas joj je bio veoma dalek. — Nataša — rekao sam — ovde je Robert.
— Ko?
— Robert.
— Robert? Gde si? U Njujorku?
— U Holivudu.
— U Holivudu?
— Da, Nataša. Jesi li zaboravila? Šta se desilo?
— Spavala sam.
— Spavala? Sada već?
— Ali ponoć je. Probudio si me. Šta ima? Dolaziš li?
„Prokletstvo”, pomislio sam. Stara greška. Bio sam pobrkao pravac vremenske razlike. — Nastavi da spavaš, Nataša. Sutra ću ponovo telefonirati.
— Dobro. Dolaziš li?
— Još ne. To ću ti sutra objasniti. Idi spavaj.
— Dobro.
„Rđav mi je dan”, mislio sam. Nije trebalo da telefoniram.
Mnogo šta nije trebalo da uradim. Ljutio sam se na samog sebe. U šta sam se upustio? Šta se mene tiče Holt? Ali šta mi se јоš moglo desiti? Čekao sam još neko vreme, a onda sam telefonirao Kanu. Ovog puta nisam napravio nikakvu grešku. Kan je imao lak san.
Javio se odmah. — Šta je, Roberte? Zašto telefonirate?
Mi se još nismo svi bili navikli na to kao Amerikanci da telefoniramo; telefoniranje na daljinu još uvek je značilo neku krizu ili nesrećan slučaj. — Da se nije nešto desilo Karmen? — pitao je.
— Ne. Video sam je. Izgleda kao da bi htela ovde da ostane.
Za trenutak je zastao. — Možda će se još predomisliti. Ona još nije dugo tamo. Ima li nekoga?
— Verujem da nema. U najboljem slučaju gazdaricu kod koje stanuje. Inače, verujem da ne poznaje nikoga.
On se smejao.
— A vi? Kada se vraćate?
— Može još malo da potraje.
Ispričao sam mu stvar sa Holtom. — Šta mislite o tome? — pitao sam.
— Uradite to. Ta vi nemate neke moralne skrupule? To bi bilo smešno. Ili možda čak i one iz ljubavi prema otadžbini.
— Ne. — Odjednom više nisam znao zbog čega sam mu telefonirao. — Mislio sam na vaše pismo.
— Provući se, to je sve — rekao je. — Kako ćete to izvesti, samo je vaša stvar. Ne smatram da je rđavo što se bavite tim kompleksom — u neku ruku bez mnogo opasnosti — svi ćemo to jednom morati, ali onda ozbiljno. To je ona velika opasnost koja još stoji pred nama. Ovo sada shvatite kao trening. Možete uvek prestati, ako vas isuviše muči. Ovde to još ide — kasnije, tamo, nećete moći. Smatrajte to kao neku vrstu prvog čeličenja, ako hoćete. Je li tačno?
— To je bilo upravo ono što sam hteo da čujem.
— Dobro. — On se smejao. — Nemojte dopustiti da vas Holivud pomete, Roberte. U Njujorku me to ne biste pitali. Ovde bi se to samo po sebi razumelo. Holivud iznalazi glupa etička merila, zato što je sam pokvaren. Nemojte da nasednete tome* Već u Njujorku je dovoljno teško ostati stvaran. Vi ste to vi« deli kod Grefenhajma. Njegovo samoubistvo je bilo suvišno, neka slabost. On više nikada ne bi mogao živeti sa svojom ženom.
— Kako je Beti?
— Beti se bori. Hoće da nadživi rat. Nema lekara koji bi joj mogao nešto bolje propisati. Jeste li postali milionar pa vodite međukontinentalne telefonske razgovore?
— Još nisam.


Neko vreme sam čekao u svojoj sobi. Vrata su bila otvorena pa sam video komad noći, komad osvetljenog bazena i gornji deo jedne palme koja je na noćnom vetru usamljeno šumela i sa sobom ćaskala. Razmišljao sam o Nataši i Kanu, i o onome što je Kan bio rekao: da najteži deo nomadskog bitisanja tek dolazi, ako smo naučili da u stvarnosti ne pripadamo nigde. Samo nas još drži iluzija da će se sve promeniti kad rat bude prošao, kao neko magnetno polje u jednom jedinom pravcu. Ono bi se raspršio kada tek stvarno bude dotle došlo. Tek tada će nastati pravo lutanje.
To je bila čudnovata noć. Skot je još došao i hteo je da vidi Renoarov crveni crtež koji sam bio doneo od Silversa. Kada mnogo popije, na njemu se to primećivalo samo po tome što je tvrdoglavo nastojao da sprovede svoju volju.
— Nikada ne bih pomislio na to da imam nekog Renoara — priznao je. — Do рrе dve godine imao sam suviše malo para. A sada mi se ta misao vrti u glavi kao mušica. Moj sopstveni Renoar! Moram ga imati. Još noćas!
Skinuo sam crtež sa zida i predao mu ga. — Evo, tu je, Skote.
Uzeo je sliku kao svetinju. — To je on lično crtao — rekao je. — Sopstvenom rukom. A sada je imam ja! Bedan mladić iz Ajova Sitija, iz siromaške četvrti. Da ispijemo jednu u to ime. Kod mene, Roberte. Sa slikom na zidu. Odmah ću je okačiti.
Soba mu je ličila na bojno polje; puna čaša, boca i tanjira, sa izvijenim sendvičima i osuđenim, zgrčenim kriškama šunke. Skot je skinuo sa zida fotografiju koja je predstavljala Rudolfa Valentina kao šeika. — Kako izgleda Renoar tamo? Kao reklama za viski?
— Tu izgleda bolje nego kod nekog milionara. Kod njih je on samo reklama njihove sujete.
Ostao sam jedan sat i slušao Skotovu biografiju sve dok nije zadremao. Smatrao je da je imao strašnu mladost zato što je bio siromašan i što se morao uzdići prodavanjem novina, pranjem tanjira i sitnijim ponižavanjima. Slušao sam ga bez sarkazma, a njegov život nisam upoređivao sa svojim. Najzad je zadremao i napisao mi ček. — Da ja jednom mogu da napišem ček za jednog Renoara! — promrmljao je. — Čoveka to direktno zastraši, je l’te?
Vratio sam se u svoju sobu. Jedna leptirica providnih zelenih krila letela je oko električne svetiljke. Posmatrao sam je neko vreme; bila je kao filigranski rad kakvog zlatara, neshvatljivo umetničko delo, sazdano od tananosti i uzdrhtalog života; izgledalo je kao da će se poput indijske udovice, spaliti. Uhvatio sam je i izneo u hladnu noć da bih je spasao. Posle jednog minuta opet je bila tu. Uvideo sam da moram ili da zaspim ili da razorim jedan sićušan život. Bez uspeha sam pokušao da zaspim. Kada sam ponovo otvorio oči, video sam neku priliku da stoji u vratima. Mašio sam se svetiljke da bih se njome branio. U vratima je stajala mlada devojka u malo izgužvanoj haljini. — Oh, izvinite — rekla je nekim tvrdim naglaskom. — Mogu li da uđem?
Stupila je jedan korak u sobu. — Jeste li sigurni da se nalazite u pravoj sobi? — pitao sam.
Smejala se. — U ovo vreme je to gotovo svejedno, je l’tе? Zaspala sam napolju. Bila sam vrlo umorna.
— Jeste li bili na Skotovoj parti?
— Ne znam ime. Neko me je poveo. Ali sada su svi otišli. Moram da čekam dok svane jutro. Kod vas sam videla da još gori svetlost. Možda mogu da odsedim tu na jednoj stolici. Napolju je vlažno od rose.
— Vi niste Amerikanka? — pitao sam kao idiot.
— Meksikanka. Iz Gvadalahare. Ako bih mogla ovde da ostanem, dok ne počnu autobusi da rade.
— Mogu vam dati jednu moju pidžamu — rekao sam. — I pokrivač. Sofa je za vas dovoljno velika. Eno kupatila, tamo se možete presvući. Haljina vam je mokra. Okačite je na stolicu da se osuši.
Dobacila mi je jedan pogled. — Vi poznajete žene, je l’te?
— Ne. Ja sam samo praktičan. Možete se i okupati u toploj vodi, ako vam je hladno. Ovde nikome ne smetate.
— Mnogo vam hvala. Biću vrlo tiha.
Prošla je kroz sobu. Bila je vrlo tanana, crne kose, uskih stopala i nehotice me je podsetila na leptiriću sa prozračnim krilima. Pogledao sam da li se vratila, ali to nisam mogao da otkrijem. Zato mi je doletela jedna druga, bez mnogo reči, kao da je to nešto po sebi najrazumljivije na svetu. Možda je to zaista tako i bilo. čuo sam šum vode sa čudnim uzbuđenjem. Sve što je bilo obično, izazivalo je u meni 'to osećanje. Ja sam se veoma i strašno bio navikao na neobično, pa je tišina onoga što je samo po sebi razumljivo postala pustolovina. Uprkos tome, ili baš usled toga, sakrio sam između dve knjige barirani ček koji mi je dao Skot i koji sam mislio posle podne da predam Silversu. Sudbinu ne treba suviše izazivati.


Probudio sam se prilično kasno. Devojke više nije bilo tu. Na jednoj servijeti našao sam otisak ruža s njenih usana. Verovatno ga je ostavila kao nemi pozdrav. Potražio sam ček. Još je bio tu. Ništa nije nestalo. Čak nisam tačno znao ni da li sam spavao s devojkom. Sećao sam se da je ona u jednom trenutku stajala kraj moje postelje, a ja sam verovao da sam njeno nago telo osetio sveže i glatko; ali nisam bio siguran da li je došlo do nečega više.
Odvezao sam se u studio. Već je bilo deset sati, ali ja sam smatrao da sam sinoć sa Holtom već proveo dva sata koja sam mogao da odbijem. Holt je odmah počeo da diskutuje sa mnom o sceni koju je upravo snimao. Još spolja sam bio čuo pesmu „Horst-Vesel”. Holt je hteo da zna da li ona treba da se peva na engleskom ili na nemačkom. Ja sam predložio nemački. On je izrazio mišljenje da će onda sledeći engleski tekst čudno delovati. Probali smo i jedno i drugo. Konstatovao sam da su esesovci koji su govorili engleski na mene ostavljali neki poseban utisak. Oni su otklanjali šok koji se javljao. To u ovom trenutku više nije bila podražavana stvarnost već pozorište kome se još pridružio i strani jezik.


Posle podne sam odneo Silversu Skotove čekove. — Drugi crtež niste prodali? — pitao je.
— Pa to vidite — odvratio sam Ijutito. — Inače bi ček glasio na dvostruki iznos.
— Bolje da ste prodali onaj drugi. Crveni crtež je skuplji i predstavlja mamac da se oba zajedno prodaju.
Nisam odgovorio. Samo sam ga posmatrao. Pitao sam se da li je ikada u svom životu bar mogao da misli, a da ne upotrebi neku smicalicu. Verovatno će čak i pred smrt još napraviti neku zakačku, pa i kad bi znao da mu to više ne bi bilo ni od kakve koristi.
— Večeras smo pozvani — rekao je na kraju. — Oko deset sati.
— Na večeru?
— Posle večere. Večeru sam odbio. Idemo u vilu Veler.
— Kao šta? — pitao sam. — Kao asistent Luvra ili kao belgijski istoričar umetnosti?
— Kao asistent Luvra. Prethodno morate da odnesete tamo Gogena. Najbolje odmah. Okačite ga već, ako možete. On tako bolje deluje. Nadam se pouzdano da ćete to svršiti. Slike na zidu se dva puta lakše prodaju no kada stoje na podu Ili na stolici Možete uzeti taksi
— To mi nije potrebno — izjavio sam širokogrudo. — Imam kola.
— Šta?
— Studio mi je dao. — Prećutao sam da je to bio stari „ford”. Ovo mi je privremeno dalo izvesno preimućstvo nad Silversom. Međutim, oko pola deset je predložio da koristimo moja kola da se odvezemo u vilu Veler, a kada ih je video, odustao je i hteo je da telefonira po „kadilak”. Nagovorio sam ga da se odveze „fordom”, za prvu prodaju to je bolje. On deluje' ozbiljnije. Ovde i inače vrvi od „kadilaka” i „rols-rojseva”. Svaka mala filmska zvezda ga ima: „ford” će u ovoj državi, u kojoj se svako pravi važan, biti senzacija u povoljnom smislu. — Upravo to i hoću — izjavio je Silvers koji je imao potrebu svih nesigurnih ljudi da uvek moraju da imaju pravo. — Hteo sam da uzmem pod najam jedan vrlo star, upotrebljavan „kadilak”, ali „ford” je na kraju gotovo isto.
Došli smo na jedno privatno prikazivanje filma. U Holivudu tako uobičajeno. Prikazivali su se filmovi na kojima je domaćin radio. Zabavljao sam se Silversom. On je predstavljao lepu sliku nestrpljenja i zahvalnosti. Imao je svileni smoking i baoše, a ja svoje plavo odelo. Bilo je više plavih odela no smokinga. Silvers se osećao nakinđureno i neprikladno. On bi se najradije vratio i presvukao. Prirodno, on je mene krivio zato što ga nisam obavestio: ja sam, međutim, posle podne video samo jednog slugu i Velerovu staru majku. Potrajalo je gotovo dva sata dok svetlosti nisu ponovo sinule. Na svoje iznenađenje, među gostima sam otkrio Holta i Tanenbauma. — Otuda to da se mi svi nađemo na istoj parti? — upitao sam. — Je l’ to u Holivudu uvek tako?
— Ama Roberte — rekao je Holt sa prekorom. — Ta Veler je naš šef! Njegov studio pravi naš film. Zar to niste znali?
— Ne. A otkuda bih?
— Vi, srećni čoveče. Odmah ću mu reći da ste ovde. On će izvesno zaželeti da porazgovara sa vama!
— Ja sam ovde sa Silversom. Radi drugih stvari.
— To mogu da zamislim. Već sam video tog doteranog majmuna. Zašto niste došli na večeru? Bio je punjeni ćuran. Delikates. To se ovde jede u poznu jesen. Božična guska, po evropskim pojmovima.
— Moj šef nije imao vremena da dođe na večeru.
— Vaš šef nije ni bio pozvan na večeru. Da je Veler znao da ćete doći sa njim, on bi vas sigurno pozvao. On zna ko ste. Ja sam mu ispričao.
Za trenutak sam uživao u toj misli da je Silvers ušao kod Velera preko mene, pa sam razmišljao kako će se uvijati da mi uprkos tome pokaže svoju nadmoć. Posle sam zaboravio na to i samo sam posmatrao goste. Odmah mi je palo u oči mnogo mladih ljudi dobra izgleda. Video sam pola tuceta filmskih junaka koje sam poznavao iz filmova o Divljem zapadu i iz avanturističkih.
— Znam šta hoćete da pitate — rekao je Holt. — Zašto oni nisu u ratu? Neki nisu zdravi jer su imali udese igrajući fudbal ili tenis, drugi na radu, a neki smatraju da su ovde neophodni. Ali ima ih mnogo koji su stvarno u ratu, često i takvih za koje se to ne bi poverovalo. Vi ste to hteli da pitate, zar ne?
— Ne. Hteo sam da pitam da li je ovde priređen sastanak pukovnika. Vrvi od njih!
Holt se smejao. — To su naši holivudski pukovnici. Svi su oni odmah postali majori, potpukovnici, viceadmirali, kapetani i pukovnici, a da nisu ni služili vojsku. Kapetan koga vidite tamo, nije nikada plivao dalje od Santa Monike, admiral je u Vašingtonu sopstvenik jedne divne postavljene fotelje. Pukovnici su filmski producenti, režiseri i agenti koji su u vojsci potpali pod odeljenje „film”. Ovde niko nije ispod čina majora.
— Jeste li vi major?
— Ja imam manu srca i snimam antinacističke filmove. Da se čovek smeje, je l’te?
— Uopšte ne. Svuda u svetu je isto. Pretpostavljam kao i u Nemačkoj. Borci se ne vide. Vide se neborci i pozadinski pastuvi. To se ne odnosi na vas, Holte. Koliko lepih ljudi ima ovde! Uvek se veruje da bi tako morala da izgleda svečanost.
On se smejao. — Vi ste u Holivudu. Gde biste inače našli lepe ljude? Tamo gde svako može skupo da proda svoj izgled. Naravno, izuzimajući režisere i proizvođače. Eto našeg šefa Velera!
Prišao nam je omalen čovek u uniformi pukovnika. Imao je bore od smeha i delovao je potpuno nevojnički Odmah me je povukao u stranu kada je čuo da sam zaposlen kod Holta. Silvers je razrogačio oči; on je sedeo prilično usamljen u jednoj fotelji s koje je mogao videti Gogena, kome, inače, niko nije poklanjao pažnju. Gogen je sijao kao mrlja južnog sunca nad klavirom, oko koga će se, bojao sam se, uskoro sakupiti uobičajeni hor pevača.
S mukom sam se oslobodio. Odjednom sam postao nešto što nikada ne bih očekivao, neka vrsta salonskog lava užasa. Veler me je ponosno i sa osmehom predstavio kao čoveka koji je bio u koncentracionom logoru, a nekoliko filmskih junaka i više devojaka sa puti zrele breskve počeli su se zanimati za mene. Mene je od nelagodnosti probio znoj, pa sam ljutitim pogledom streljao Holta, iako je on bio prilično nedužan za ovu situaciju. Posle izvesnog vremena, spasao me je Tanenbaum. On je ćele večeri obilazio oko mene kao mačka oko tanjira kaše, pa je iskoristio prvu priliku da sa mnom popije viski, jer mi je hteo poveriti jednu tajnu. — Bliznakinje su prispele — šapnuo mi je.
Znao sam da je on bliznakinjama pribavio dve male uloge u Holtovom filmu. — Hvala bogu! — rekao sam. — Onda ste obezbedili svoju potrebu za uobraženim mukama.
On je zavrteo glavom. — Naprotiv, pun uspeh.
— Šta? Kod obeju? Čestitam.
— Ne kod obeju. To je nemogućno. Bliznakinje su katolikinje. Kod jedne!
— Bravo! Nikada ne bih poverovao. Sa vašom nežnom i složenom prirodom!
— Ni ja! — izjavio je Tanenbaum srećno. — To je učinio film.
— Razumem. Zato što ste vi obema obezbeđili uloge.
— Nije. To sam već dva puta učinio. Bliznakinje se uvek mogu upotrebiti u sporednim filmskim ulogama. To mi nikada ranije nije bilo od koristi. Ali sada!
— Još jednom čestitam.
— Moja uloga grupenfirera. Kao što, možda, znate, ja sam učenik škole Stanislavskog. Svoju ulogu moram potpuno da osetim da bih bio dobar. Ako treba da predstavljam ubicu, moram se osećati kao ubica. Znači i kao grupenfirer...
— Razumem. Ali bliznakinje se nikada ne mogu naći odvojeno. U tome je njihova moć.
Tanenbaum se smejao. — Za Tanenbauma — da, ali za jednog grupenfirera — ne! Bio sam u uniformi kada su one stigle. U mom bungalovu sam ih odmah izgrdio da su se pušile. Jednu od njih sam zastrašenu poslao u odeljenje za odeću da proba kostime, drugu zadržao tu, pa sam je — još uvek u uniformi — bacio na kauč, zaključao vrata, a onda sam kao grupenfirer navalio na nju. I zamislite, umesto da mi izgrebe lice, bila je mirna kao bubica. Toliko je velika moć uniforme. To nikada ne bih poverovao. A vi?
Ja sam mislio na prvo popodne u studiju. — O, da — rekao sam. — Ali šta će biti kada više ne budete u uniformi, već u vašem uzbudljivom sportskom kaputu.
— Već sam isprobao — rekao je Tanenbaum. — Aura ostaje. Možda i zbog toga što se to već jednom desilo. U svakom slučaju: aura je tu.
Poklonio sam se grupenfireru u plavom odelu. — Mala naknada za veliku nesreću — rekao sam. — U svakom slučaju priča se da su ljudi posle poslednjeg strahovitog izbijanja lave iz Vezuva pekli jaja u vrelom pesku.
— Takav je život — izjavio je Tanenbaum. — Ovde je samo nešto nejasno. Ne znam da U sam zgrabio pravu bliznakinju.
— Kako? Ta one se ne mogu razlikovali.
— U postelji da. Fezel mi je objasnio da je jedna vulkan. Moja je više mazna.
— Možda to zavisi od vaše aure.
Tanenbaumu se lice razvedrilo. — To je mogućno. Na to još nisam pomislio. Ali šta čovek tu da čini?
— Sačekajte do idućeg filma. Možda ćete u njemu igrati gusara ili šeika.
— Šeika — rekao je Tanenbaum. — Šeika sa haremom. Po školi Stanislavskog.


Kada sam stigao u hotel „Garden ov Alah” noć je bila tiha. Još nije bilo tako dockan, ali sve je izgledalo da spava. Seo sam kraj bazena za plivanje i odjednom se nada mnom kao kakav oblak nadvila bezdana seta. Ostao sam mimo da sedim i čekao na prilike koje će se pojaviti, senke uspomena, od kojih bi mogao saznati otkuda dolazi ta potištenost, za koju sam odmah znao da nije od onih kao ranije. U tome nije bilo ničeg što tišti, čak ni mučenja. Poznavao sam strah od smrti, koji je drukčiji od svih ostalih strahova, pa ipak nije uvek najstrašniji od svih. Ovo čudnovato raspoloženje je bilo slično njemu, ali je bilo mnogo mirnije. Ono je bilo nešto najmirnije što sam do sada osetio, bilo je kao bez bola, neka smrtna žalost, koja je gotovo svetlela, prozračna, ali tako kao da je sve iza nje neizvesno. Shvatio sam da se prorokova reč, da se Bog ne pojavljuje u oluji, već u tišini, može takođe primeniti i na smrt i da onda postoji neko bezvoljno, blago gašenje, bez imena i bez straha. Dugo sam ostao tako sedeći dok nisam osetio da se život gotovo neprimetno vraća kao plima koja posle bezglasne oseke ponovo oživljava. Najzad sam listao, vratio se u sobu i ispružio se po postelji. Čuo sam samo Puštanje palmovog lišća i imao osećanje da je ovaj čas bio najveća suprotnost vremenu mojih snova, a da je on u moj život doneo nešto kao kakvu metafizičku ravnotežu o kojoj sam znao da je prolazna i bez nade, ali ipak puna neke osobite utehe. To me nije čudilo kada sam na svojoj svetiljci otkrio prozračnu leptiriću sa zelenim krilima.

XXVII


Posle dve nedelje Silvers se vratio u Njujork. To je bilo nešto osobito: ovde gde je izgledalo da mu je upravo mesto, mogao je da proda mnogo manje no u Njujorku. Ovde niko nije davao mnogo na slike kao na simbol statusa; ovde nikako više nije vladao samo novac. To se po sebi toliko razumevalo da ga čovek ima, a istovremeno takođe još i ono što se naziva slavom, da se jedno bez drugoga gotovo nije moglo ni zamisliti. Čovek je bio slavan i otuda je imao para, u Njujorku je čovek bio poznat kao milionar samo u svojim sopstvenim krugovima, pa je morao učiniti nešto osobito da bi postao poznat i u drugim krugovima. A Silvers je, sa svojim smicalicama, naročito onom da on u stvari ne želi da prodaje, već da je i sam skupljač, izazivao tek znatiželjnu pažnju među ajkulama. One su mu, u svojoj želji da postanu čuveni skupljači, ipak više verovale, no što su želele da priznaju.
Najzad je s mukom prodao Gogena Veleru, ali zato mu je, uz škrgut zuba, bila potrebna moja pomoć. Ja sam za Velera bio mnogo važniji od njega. Veleru sam bio potreban zbog njegovog filma; Silvers mu nije bio potreban. Silvers se vratio u Njujork povređen; njegova sujeta je bila još veća od njegove požude za poslom. — Ostanite tu kao neka vrsta mostobrana moje firme — izjavio je. — Vi bolje odgovarate tim lakovanim varvarima. — Pokušavao je da moje prodaje, ako bih neke ostvario, obračuna kao moju platu. Ja sam to odbio; mogao sam da živim od Velerovog honorara kao savetnik. Silvers je popustio tek na dan odlaska. Dobio sam mali procenat od onoga što sam prodao, ali mi je zato platu prepolovio. — S vama postupam kao sa sinom — frktao je. — Na drugom mestu morali biste plaćati za ono što učite kod mene! Dovodim vas na univerzitet trgovine! Sve što želite to je novac, novac! Kakvo je ovo pokolenje!


Sutra sam оtišао Holtu u studio. Moj posao je bio prilično jednostavan. Ono što je pisac scenarija pomalo zaodenuo u kitnjasti engleski jezik gangstera i kauboja, ja sam imao da prevedem u primitivnu ubilačku mašinu XX veka, umereno, bez ikakvog traga prkosa, šizofrenije ili izvitoperene mašte. U jednu ubilačku mašinu sitnih građana sa mirnom savešću. Holtov argument je bio uvek isti: — Niko nam neće verovati! To nema psihološke osnove!
On je imao staru romantičnu predstavu o ubicama i mučiteljima, pa je težio da ih takve i ostvari da bi na taj način dela učinio verovatnim. Njegova romantika se zasnivala na tome da gnusna dela zahtevaju isto tako gnusne karaktere. On je bio spreman da prizna da oni ne moraju stalno biti gnusni, ali da je spontana gnusnost imala uvek ponovo da izbije, inače likovi psihološki ne bi bili verovatni. Kao starog filmskog pacova, njega je već dražila suprotnost — bio je spreman da jednom komandantu koncentracionog logora prizna naročitu ljubav prema životinjama, najradije prema belim angorskim kunićima, ne dopuštajući da ikada ijednoga ubiju, ali to samo da bi grozotu na drugoj strani prikazao u punom efektnom kontrastu. To je smatrao realističnim i ljutio se kada sam ja to nazvao romantičnim. Stvarni užas — malograđanin, svestan dužnosti i lukav i mirne savesti pri krvavom poslu, ne drukčije no pri struganju drva ili pri izradi dečije igračke — to mu nisam mogao učiniti shvatljivim. On je tu odustajao, to mu nije bilo dovoljno privlačno, a osim toga to nije bilo saglasno sa onim što je naučio da radi u petnaest filmova užasa i ubistava. Nije mi hteo verovati da su bili sasvim normalni ljudi oni koji su ubijali Jevreje, revnosni isto onako kao što bi bili da su knjigovođe; oni, koji bi, kad sve jednom bude prošlo, ponovo postali bolničari, gostioničari i činovnici ministarstava, bez ikakvog traga pokajanja ili svesti o nepravdi i koji bi se isto tako ponovo trudili da postanu dobri bolničari i gostioničari, kao da ono drugo ranije nikada nije postojalo i da je potpuno pokriveno čarobnim rečima: dužnost i naredba. To su bili pravi automati jednog automatskog doba. Oni koji se ovde pojavljuju izokrenuli su zakone psihologije što su još pomalo bili srodni sa moralnim zakonima. Tu se ubijalo bez krivice, bez nemirne savesti, bez odgovornosti, a ubice su bile valjani građani, dobijali su vanredna sledovanja rakije i kobasica i vanredna odlikovanja za zasluge, ne zato što su bili ubice, već zato što su vršili malo naporniju službu no obični vojnici Jedino humano što su imali i što ih je činilo pomalo ljudskim bilo je to što su svoje sitne koristi dobijali a da nisu izgledali zabušanti — jer niko od njih nije morao da ide u rat, a u doba bombardovanja, kada su čak i mala mesta bila u opasnosti, zabačeni koncentracioni logori su iz dva razloga bili apsolutno sigurni: prvo, zato što su zabačeni, a drugo, zato što neprijatelj nije želeo da uništi protivnike režima, pa je tako štedeo i njihove ubice.
Odgovor izmučenog Holta ostaje uvek isti: — To nam niko neće verovati, niko. Mi to moramo ljudski da načinimo! Takođe i ono neljudsko mora da bude zasnovano na ljudskim shvatanjima!
Pokušao da u rukopis unesem jednu scenu da bih dokazao nečovečnost bez čovečnosti: logore robova nemačke industrije. Holt o tome nije znao ništa. On je ostajao pri svom starom konceptu da je ubica uvek rđav čovek, a ja sam mu stalno objašnjavao da događaje u Nemačkoj nisu izazvali ni izvršavali ljudi koji su sišli s Meseca pa potčinili Zemlju, već valjani Nemci, koji su sasvim sigurno sebe takvima smatrali. Objasnio sam mu da je smešno pretpostaviti da su svi nemački generali toliko slepi i toliko zaboravni da nisu ništa znali o mučenjima i ubijanjima koja su svakog dana vršena. Takođe sam mu objasnio da su najveća industrijska preduzeća u zemlji zaključivala ugovore sa koncentracionim logorima na osnovu kojih su otuda dobijali radnike za vrlo jevtine nadnice koje su plaćali koncentracionim logorima, s tim da im ljudi rade sve dok ne postanu nesposobni za rad, a onda su bivali proterani kroz dimnjake krematorijuma.
Holt je bio bled. — To ne može biti istina!
— To je istina. Mnogobrojna džinovska preduzeća su imala koristi od nesrećnih, unakaženih robova. Ona su čak gradila ogranke svojih fabrika u blizini koncentracionih logora da bi uštedela i na prevozu. Pravo je ono što koristi nemačkom narodu.
— To ne možemo da donesemo! — rekao je Holt očajno. — Niko nam ne bi verovao!
— Iako je vaša zemlja u ratu s Nemačkom?
— Uprkos tome ne. Psihologija je međunarodna. To bi bilo ocenjeno kao najlošiji, najlažljiviji film mržnje, i to najniže vrste. To je još bilo mogućno sa filmovima iz 1914. o nemačkim užasnim delima nad ženama i decom u Belgiji Sada više ne.
— To nije bila istina 1914, ali je bilo snimano za film. Sada je istina, ali se ne može snimati zato što niko ne bi verovao.
— Upravo tako, Roberte.
Klimnuo sam glavom i predao se potučen.


Za četiri nedelje prodao sam četiri crteža i jednu uljanu sliku Degaa. Ulje, „Repetision de dans” uzeo je Veler. Silvers je odmah tvrdio da sam sliku prodao jednom od njegovih mušterija, pa mi je zato smanjio proviziju.
Pošlo mi je za rukom da prodam još jedan pastel od Renoara. To mi je uzeo Holt, a nedelju dana kasnije ga je prodao sa hiljadu dolara zarade. To ga je ohrabrilo. Kupio je još jednu malu sliku i na njoj je opet zaradio dve hiljade dolara. — Kako bi bilo kad bismo mi zajednički ušli u trgovinu slikama? — pitao me je.
— Za to je potrebno mnogo novca. Slike su skupe.
— Počnimo sa malim. Ja imam para u banci.
Zavrteo sam glavom. Nisam imao neki naročiti odnos lojalnosti prema Silversu, ali mi je postalo jasno da nisam želeo da ostanem u Kaliforniji. Život ovde je ostao, uprkos svim potresima, život u nekom čudnom vakuumu. Ja sam ovde visio u vazduhu negde između Japana i Evrope, i što sam bio sigurniji da ne mogu ostati u Americi, tim više sam želeo da se vratim u Njujork. Tih nedelja sam čak otkrio grozničavu ljubav prema Njujorku, koja je verovatno poticala otuda što sam sve više i više saznavao da će to ostati samo jedan intermeco na mom putu u neizvesnost. Mnogo sam se trudio da zaradim novac, znao sam da će mi biti potreban pa nisam hteo da ne uspem zato što ga nemam. Zbog toga sam ostao duže no što se film snimao.
To je bilo vreme kada sam bio samostalan. Nisam imao šta drugo da radim do da čekam na to da neka riba zagrize. Poslednjih nedelja rada na snimanju osetio sam da su me Holt i Veler doduše dovodili radi nevažnih sitnica, ali da su me inače držali dalje od rukopisa. Za njih ja vaše nisam bio verodostojan, bili su ubeđeni da to bolje znaju. Čudno je u tome bilo Što su oni obojica bili Jevreji, a ja ne, iako to na kraju nije više ništa značilo. Meni su verovali samo do izvesnog stepena — onda su počinjali da sumnjaju, jer su me smatrala arijevskom prebeglicom koji traži osvetu i opravdanje za svoj postupak, pa zato preteruje i izmišlja.


— U Njujorku pada sneg — pisao je Kan. — Kada ćete se vratiti? Našao sam Nataču. Htela je samo malo da priča o vama i veruje da se nećete vratiti u Njujork. Odlazila je u pozorište sa jednim čovekom koji ima ,rols-rojs’. Šta radi Karmen? Više ništa ne čujem o njoj.
Sedeo sam kraj bazena za plivanje kada sam dobio to pismo. „Zemlja je i zbog toga morala da bude okrugla”, mislio sam, „što se horizont pomera." Pre mnogo godina Nemačka je bila moja domovina, zatim Austrija, pa Francuska, onda Evropa, potom Afrika i uvek je mojom domovinom postajala ona zemlja koju sam napuštao, ne kada sam tamo živeo. Ona se tek posle pojavljivala na horizontu kao domovina. Sada je to odjednom bio Njujork, on je stajao na horizontu i verovatno bi se na horizontu pojavila Kalifornija, ako bih se ponovo obreo u Njujorku. To je bilo gotovo kao u onoj Šubertovoj pesmi o lutalici: „Tamo gde ti nisi, tamo je sreća”.
Potražio sam Karmen. Još je stanovala u onom bungalovu gde sam je prvi put nažao. Izgledalo je da se ništa nije izmenilo. — Kroz dve nedelje se vraćam u Njujork — rekao sam. — Hoćete li da pođete sa mnom?
— Ali Roberte! Moj ugovor traje još pet nedelja. Moram da ostanem ovde.
— Da li su vam u međuvremenu dali posao?
— Probala sam haljine. A u idućem filmu treba da dobijem jednu malu ulogu.
— To se uvek tako kaže. Verujete li da ste vi glumica, Karmen?
Smejala se — Naravno da ne. Ali koja je glumica? — Posmatrala me je. — Vi ste se prolepšali, Roberte.
— Kupio sam novo odelo.
— To nije sve. Jeste li omršaveli? Ili to dolazi otuda što ste pocrneli?
— Ne znam. Hoćete da pođete sa mnom da jedemo? Imam para i mogu vas odvesti „Romanovu”.
— Dobro — rekla je na moje iznenađenje.
Nisu je zanimali glumci koji su sedeli kod „Romanova”. Nije čak promenila ni haljinu. Bilo je podne. Imala je bele pantalone. Na taj način sam prvi put video da ima divnu i stražnjicu. Bilo je suviše: to tragično lice, kod koga bi čovek prihvatio čak i kratke noge, a onda odjednom to visoko, divno dupe.
— Jeste li čuli što o Kanu? — pitao sam.
— Javlja se telefonom ponekad. Ali vi ste čuli o njemu, je l’te? Inače me ipak ne biste posetili.
— Ne — lagao sam. — Posetio sam vas zato što uskoro odlazim.
— Zašto? Zar ne nalazite da je ovde divno.
— Ne.
Proučavala me je kao kakva ledi Magbet. — Zbog vaše prijateljice? Ta ima toliko mnogo žena. Naročito ovde. A jedna žena je na kraju ipak kao druga.
— Ali Karmen! — rekao sam. — Kakva glupost!
— Samo muškarci veruju da je to glupost.
Pogledao sam je. Malo se bila promenila. — Je li jedan muškarac takođe kao i drugi? — upitao sam. — Onda to ne bi smele opet žene da veruju.
— Muškarci su različiti. Na primer Kan. On je mora
— Šta?
— Мorа — rekla je Karmen smeškajući se i mirno. — Prvo hoće da otputujem u Holivud, a sada hoće da se vratim. Ne idem. Ovde je toplo. U Njujorku je sneg.
— Je l’ to ceo razlog?
— Zar nije dovoljan?
— Neka vas bog blagoslovi, Karmen. Nećete li uprkos tome da pođete sa mnom.
Vrtela je glavom. — Kan me samo zaluđuje. Ja sam obična devojka, Roberte. Dobijam glavobolju od njegove priče.
— On nije uvek samo pričao, Karmen. On je ono što se naziva junakom.
— Od toga se ne može živeti. Junaci bi trebalo da umru. Ako ostanu živi, postaju najveće dosade.
— Šta? Ko vam je to pričao?
— Zar neko mora da mi ispriča. Vi me takođe smatrate bezdano glupom, je l’te? Tačno kao i Kan.
— Naprotiv! Kan vas ne smatra glupom. On vas obožava.
— On me obožava tako da dobijam glavobolju. To je još dosadnije. Zašto vi svi niste više prirodni?
— Šta?
— Prirodni, kao drugi ljudi. Na primer kao moja gazdarica. Kod vas je uvek i sve odmah teško.
Kelner je doneo „Macedoan de frii”. — Upravo kao to tu — rekla je Karmen. — Kakav pompezan naziv! Pri tome to je samo iseckano voće sa malo likera.
Dopratio sam je natrag kokoškama, riđokosoj uzornoj gazdarici i njenom bungalovu. — Vi imate već i kola — reklo je tragično lice. — Vi se probijate, Roberte.
— Kan sada takođe ima kola — slagao sam. — Bolja od mojih. To mi je Tanenbaum ispričao. Ima „ševrolet”.
— „Ševrolet” sa glavoboljom — odvratila je Karmen i okrenula mi svoju divnu stražnjicu. — Šta radi vaša prijateljica, Roberte? — pitala je preko ramena.
— Ne znam. Ima neko vreme kako ništa nisam čuo o njoj.
— Zar se ne dopisujete povremeno?
— Mi imamo oboje stalni grč od pisanja u desnoj ruci; a nijedno od nas ne ume da piše na mašini.
Karmen se smejala. — Tako to ide, je l’te? Daleko od očiju, daleko od srca! To čini sve razumnijim.
— Neka mudrija reč je retko izrečena. Treba li nešto da poručim Kanu?
Ona je porazmislila. — Čemu?
Nekoliko kokošiju je dotrčalo iz vrta mlatarajući krilima. Karmen je odjednom oživela. — Pobogu, moje bele pantalone! Tek ispeglane! — S mukom je oterala živinu.
— Iš, Patrik! Beži, Emilija! Gle, već jedna mrlja!
— Dobro je kada se nesreća poznaje po imenu, je l’te? — pitao sam. — To je odmah čini poznatijom.
Vratio sam se svome „fordu” i odjednom zastao. Šta li sam upravo bio rekao? Za jedan tren mi je bilo kao da me je neko s leđa ubo. Okrenuo sam se upola. — Nije tako loše — čuo sam kako Karmen dovikuje iz vrta. — Može se oprati!
„Da”, mislio sam. „Ali da li se to može oprati?”
Oprostio sam se od Skota. — Želeo bih da uz svoj crveni crtež imam još jedan — rekao je. — Ja volim sofe i pandane. Ko zna kada ćete opet doći! Imate li još jedan.
— Jedan crtež ugljenom. Nemam u crvenom. Vrlo je lep; takođe Renoar.
— Dobro. Onda ću imati dva Renoara. Ko bi to ikada poverovao?
Izvadio sam crtež iz kofera i predao mu ga. — Najradije ga dajem vama, Skote.
— Zašto? Ta ja se u to ništa ne razumem.
— Vi imate poštovanje, to je gotovo još bolje. Zbogom, Skote! Meni se čini kao da se već mnogo godina poznajemo.
Često sam je doživeo, tu spontanu srdačnost, koja je nadmašivala moju evropsku predostrožnost. Posle nekoliko časova oslovljavali smo se po imenu i time bismo se na jedan možda površan, ali ipak srdačan način sprijateljili. Prijateljstvo je u Americi nešto najlakše i najjednostavnije što postoji — u Evropi najsporije i najteže. Jedan kontinent je bio mlad, drugi star. Mogućno da je to zbog toga. „Trebalo bi uvek živeti tako kao da ljudi hoće da se rastanu”, mislio sam.
Tanenbaum je pronašao jednu drugu sitnu ulogu. Bio je zadovoljan i hteo je da kupi moj „ford”. Objasnio sam mu da ga moram vratiti studiju.
— Šta ćete igrati u idućem filmu?
— Engleskog kuvara koji služi na brodu koji je torpedovala nemačka podmornica.
— Hoćete li se udaviti? — pitao sam pun nade.
— Ne. On je komična ličnost koju spašavaju, a onda kuva za posadu nemačke podmornice.
— Da li će ih otrovati?
— Ne. On im za Božić kuva puding od šljiva. Na pučini svi se bratime i pevaju engleske i nemačke narodne pesme. Osim toga, oni otkrivaju da ranija nemačka i engleska nacionalna himna imaju iste melodije „Zdravo budi sa pobedničkdm vencem” i „Bože čuvaj kralja”. To otkrivaju pod malom jelkom sa električnim svetiljčicama i rešavaju da posle ovoga rata više ne ratuju jedni protiv drugih. Nalaze dsuviše zajedničkog.
— Crno bi vam se moglo pisati za budućnost. Ali će vaša ličnost u međuvremenu naći neku protivtežu.
Popeo sam se u voz, sa njegovim crnačkim portirima, širokim udobnim posteljama od penaste gume i ugrađenim ličnim toaletima. Tanenbaum i bliznakinje su mahali Posle mnogo godina sada sam prvi put otplatio sve svoje dugove, imao sam para u džepu, boravišnu dozvolu produženu za tri meseca i izgled na trodnevno putovanje kroz Ameriku pored jednog velikog prozora, udaljen pedeset koraka od kola za ručavanje.

XXVIII


— Roberte — rekao je Meljikov — već sam pomislio da ćeš ostati u Holivudu!
— Izgleda da je gotovo svako to pomislio.
Meljikov je kilmnuo glavom. Izgledao je sed. — Jesi li bolestan? — upitao sam.
— Zašto? — Smejao se. — Tačno, ti dolaziš iz Kalifornije. Onda svaki Njujorčanin izgleda kao da dolazi iz bolnice. Zašto si se vratio?
— Ja sam mazohista.
— Nataša takođe nije verovala da ćeš se vratiti.
— Šta je ona verovala?
— Da ćeš naći sklonište u filmu.
Dalje nisam pitao. Moj doček nije bio veseo. Stara krčma je izgledala prašnjavija i bednija no ikada. Odjednom ni sam nisam razumeo zašto sam se vratio. Ulice su bile prljave i padala je kiša. — Moram da kupim kaput — rekao sam.
— Hoćeš li opet ovde da stanuješ? — pitao je Meljikov.
— Da. Ovog puta to može da bude veća soba. Imaš li neku slobodnu?
— Ona Raulova je slobodna. On se konačno odselio. Pošle jedne velike svađe juče. Ne znam da li si poznavao njegovog poslednjeg prijatelja.
— Imaš li tu još koju drugu sobu?
— Onu Lise Teruel. Ona je umrla pre nedelju dana. Suviše tableta za spavanje. Inače ništa drugo slobodno, Roberte. Trebalo je da pišeš. Zimi su svi hoteli zauzeti.
— Između neobuzdanog homoseksualca i tihe samoubice nije jednostavno izabrati. Dobro, uzeću sobu Lise Teruel.
— To sam i mislio.
— Zašto?
Meljikov se smejao. — Ne znam zašto. Leti bi svakako uzeo Raulovu sobu.
— Misliš da se sada manje plašim smrti?
Meljikov se opet smejao. — Ne strah od smrti. Ali od aveti. Ko se već plaši smrti? Ona je neshvatljiva. Strah od umiranja, to je nešto drugo. No, Lisa je dobro umrla. Izgledala je deset godina mlađa kad smo je našli.
— Koliko je imala godina?
— Četrdeset i dve. Dođi, pokazaću ti sobu. Čistija je od svih ostalih. Morali smo je sumporisati. Osim toga, sunčana je. Zimi to nije za preziranje. Raulova soba nema sunca.
Popeli smo se gore. Soba se nalazila na prvom spratu. Moglo se popeti a da čovek ne bude primećen iz hola. Raspakovao sam se. Nekoliko velikih školjki, koje sam kupio u jednoj radnji u Los Engelesu, rasporedio sam po sobi. Delovale su napušteno i izgubile su svoj uzbudljiv sjaj dubine.
— Soba je znatno prijatnija kad ne pada kiša — rekao je Meljikov. — Hoćemo li da popijemo malo votke da bismo se oraspoložili
— Neću ni to. Odspavaću nekoliko sati.
— I ja ću isto tako. Stari se. Imao sam noćnu službu. Sa zimom dolazi reumatizam. Večeras će biti sve bolje, Roberte!


Posle podne sam otišao Silversu. Primio me je ljubaznije no što sam očekivao. — Jeste li doneli porudžbine? —pitao je.
— Prodao sam jedan crtež ugljenom. Za pet hiljada dolara. Malog Renoara.
Silvers je klimnuo glavom. — Dobro — rekao je na moje čuđenje.
— Šta znači to? — upitao sam. — Obično mi kažete da ćemo izgubiti glavu i sve što imamo zbog toga što prodajemo.
— Mi to i činimo. Bilo bi najbolje da se sve zadrži. Ali rat se završava, Rose.
— Još ne.
— Bliža se kraju. Mesec dana ranije ili kasnije ne igra ulogu. Nemačka je gotova. To što se nemački nacisti dalje bore do poslednjeg nenaciste, razumljivo je — oni se bore za svoj život. To što se nemački generalštab dalje bori, takođe je razumljivo. — Svako se bori do poslednjeg vojnika za svoju karijeru. Uprkos tome, Nemačka je gotova. Za koji mesec sve će se svršiti. Vi znate šta to znači
— Da — rekao sam posle nekog vremena.
— To znači da ćemo uskoro opet moći u Evropu — rekao je Silvers. — A Evropa je sada siromašna. Slike će se moći jevtino kupovati kada se ima dolara. Razumete li sada?
— Da — rekao sam po drugi put, ali ovog puta iznenađen.
— Biće pametnije kupovati u Evropi, no ovde. Usled toga je dobro da se zalihe smanje. Mora se paziti, u takvim situacijama mogu se imati gubici i zarade.
— To čak i ja razumem.
— Bilo je dično posle prvog rata. U ono vreme nisam se ništa razumevao u to. Pravio sam velike greške. To se ne sme desiti još jednom. Zbog toga ako još imate pregovore u toku, koji nisu uspeli zbog cena, sada možete popustiti. To obrazložite time što mušterije, kada plaćaju u gotovu, dobijaju popust. Mi upravo nameravamo da kupimo jednu veliku zbirku, pa nam je zbog toga potreban gotov novac.
Odjednom sam se oraspoložio. Čist poslovni smisao, nepomućen moralnim frazama, imao je ponekad to dejstvo na mene, naročito kada je katastrofe hladnokrvno pretvarao u dugovanja i potraživanja. To je bilo kao kad bi hrabri patuljci zapovedali bogu. — Prirodno, mi u ovom slučaju moramo srazmerno da snizimo vašu proviziju — još je dodao Silvers.
Ja sam ovo upravo i očekivao. To je dalo začin. Kao beli luk ovnujskom paprikašu. — Prirodno — odvratio sam veselo.
Oklevao sam da telefoniram Nataši. To sam odlagao iz časa u čas. Naš odnos je poslednjih nedelja bio postao apstraktan, prividan. Ona se ograničila na nekoliko pozdrava i poštanskih karata, a ja sam čak i u njima našao lažljivost. Jednostavno nema šta da se kaže kada nismo bili zajedno, a to mora da je kod nas oboje bilo slično. Nisam znao šta bi se desilo ako bih telefonirao. Bio sam toliko nesiguran da joj nisam javio da se vraćam. Imao sam nameru da to učinim, ali sam onda odustao. Nedelje i meseci su skliznuli u jednoj čudnoj nestvarnosti — kao da se naš odnos slučajno i bez mnogo bola okončao.
Odvezao sam se Beti i uplašio kada sam je video. Mora da je izgubila dvadeset funti. Iz zbrčkanog lica gledale su ogromne oči. One su bile jedino što je još živelo. Ostatak lica je visio opušten, postao preterano veliki za kosti i malaksale mišiće.
— Dobro izgledate, Beti.
— Suviše tanka, je l’te?
— Danas se ne može biti suviše tanak. To je velika moda.
— Beti će nas sve nadživeti — rekao je Ravik. On se pojavio iz tamnog salona.
— Rosa neću — izjavila je Beti uz avetinjski smeh. — On cveta. Opaljen je i kipti od života
— To će proći za dve nedelje, Beti. U Njujorku je zima.
— Ja bih takođe rado pošla u Kaliforniju — rekla je. — Sada, zimi, tamo mora da bude zdravo. Ali ona je još mnogo više udaljena od Evrope!
Pogledao sam okolo. Osećao sam miris smrti u borama. Miris još nije bio onoliko jak kao od gomile mrtvaca u krematorijumu. Tamo je bilo drugačije, krv se već usirila, a sladunjav miris koji dolazi pre jakog raspadanja bio je oštriji, pomalo ljući usled gasa koji se bio zadržao u plućima. Ovde se osećao mlak, ustajao, ali takođe sladunjav miris, koji se već bio nataložio i mogao je iščeznuti samo za vreme onih kratkih minuta kada su se otvarali prozori i posle posipanja lavandom. Pojavio se opet. Poznavao sam ga. Smrt nije više čučala napolju pred prozorom, ona je već bila u sobi — još po uglovima, ali je čekala.
— Ovde se sada tako rano smrkava — rekla je Beti. — Pa su noći duge.
— Morate da ostavite svetlost noću — izjavio je Ravik.
— Čovek može da zanemari doba dana kad ne radi ništa.
— Ja to i činim. Bojim se pomrčine. U Berlinu se nikada nisam bojala.
— To je bilo davno, Beti, čovek se menja. Bilo je vremena kada sam se i ja plašio da se probudim u pomrčini.
Svoje sjajne, krupne oči je uperila u mene. — Još uvek?
— Ovde u Njujorku još uvek. U Kaliforniji manje.
— Zašto ne? Šta ste radili? Sigurno niste bili sami, je l’te?
— Ne. Zaboravio sam na to, Beti. Sasvim jednostavno.
— To je najbolje — rekao je Ravik.
Beti mi je pretila mrtvačkim prstom i smeškala se užasnim osmejkom; isuviše široka koža njenog lica se pomerala, kao da pod njom rade nevidljive pesnice. — Dovoljno je da ga čovek samo pogleda — rekla je i gledala je ukočenim, okruglim očima. — On je srećan.
— Ko je srećan, Beti? — rekao sam.
— To sam ja otkrila. Svako ko je zdrav. Samo što čovek ne zna dok se ne razboli. A onda opet zaboravi, kada više nije bolestan. Sve se razume tek kad se umire.
Uspravila se. Ispod noćne jaknice od veštačke svile sa cvetićima visile su joj grudi kao prazne kese. — Sve ostalo je glupost — dahćući je izgovarala svojim glasom bez daha, malo promuklim.
— To ne mogu da verujem, Beti — rekao sam. Ta vi imate toliko lepih uspomena. Mnogo ljudi kojima ste pomogli! Mnogobrojne prijateljice koje imate!
Beti je ućutala za trenutak. A onda me je rukom pozvala da priđem bliže. Nerado sam prišao. Ona je mirisala na mentol i raspadanje.
— Svejedno — šaputala je. — Odjednom sve postaje svejedno! Verujte mi to.
Njujorška bliznakinja se pojavila iz sive dnevne sobe. — Beti ima danas svoj bezimeni dan — rekao je Ravik i ustao. — Rđavo raspoloženje. Svako to ima s vremena na vreme. Kod mene to nekad traje nedeljama. Večeras ću još jednom doći. Daćemo jednu bezazlenu injekciju.
— Rđavo raspoloženje — promrmljala je Beti. — Licemerje. Kad god izgovorimo tu reč, mislimo da smo u Francuskoj. Kako je strašna ta predstava. Čovek uvek može da bude još nesrećniji no što veruje. Nije li tako, Ravik?
— Da, Beti. Ali uvek i malo srećniji. Ovde iza vas ne stoji gestapovac.
— O, da. Stoji jedan.
Ravik se smeškao. — Taj stoji iza svakoga od nas, ali on je spor i često nas gubi iz vida.
Otišao je. Bliznakinja je razastrla nekoliko fotografija po Betinom posteljnom pokrivaču. — Trg Olivaer, Beti. Iz vremena рге nacista! — Beti je odjednom oživela. — Stvarno? Odakle ti? Moje naočari! Tako nešto! Može li se videti i moja kuća?
Bliznakinja je donela naočari. — Moje kuće nema ovde — rekla je Beti. — Snimano je s druge strane. Ovde je kuća doktora Šlezingera. Može se čak i ime pročitati. Razume se, to je bilo pre nacističkog vremena. Inače taj znak ne bi bio više tu.
Bilo je krajnje vreme da se pođe. — Do viđenja, Beti — rekao sam. — Moram da idem.
— Nećete da ostanete?
— Tek danas sam došao. Moram se raspakovati.
— Kako je moja sestra? — pitala je bliznakinja. — Sada je sama u Holivudu. Ja sam se, naime, odmah vratila.
— Verujem da joj je sasvim dobro.
— Ona toliko laže — rekla je bliznakinja. — To je već jednom uradila. Ništa nije bilo istina. Morale smo pozajmiti novac od Frislendera da bismo se vratile.
— Zašto ne ostanete kao sekretarica kod Frislendera dok vam sestra ne pošalje novac za odlazak i povratak?
— Na to mogu da čekam dok mi brada ne izraste. A u međuvremenu bi mi se možda ipak ukazala prilika.
Beti je sva preplašena pratila razgovor. — Ti nećeš ići, Lisi, je li? — preklinjala je. — Ja ne mogu ostati sama! Šta ću onda da radim?
— Neću ići.
Bliznakinja, za koju sam prvi put čuo da se zove Lisi, otpratila me je u hodnik. — To je mučenje sa njom — prošaputala je. — Ona umire i ne umire. A neće u bolnicu. I sama ću se razboleti. Ravik hoće da je smesti u bolnicu, ali ona više voli da umre, kaže. Međutim, ne umire.


Predomišljao sam se da li da odem Kanu, ali ne bih mu mogao saopštiti ništa radosno, a ne bih mu hteo reći takođe ništa što ne bi bilo tačno. Bilo je čudnovato kako sam pokušavao da odložim telefonski razgovor s Natašom. Gotovo za sve vreme u Kaliforniji malo sam mislio na to. Tamo sam imao osećanje da je to bio odnos onakav kakvog smo nas dvoje zamislili, odnos bez sentimentalnosti i bez bolova. Usled toga je trebalo da bude vrlo jednostavno telefonirati Nataši i ustanoviti šta je među nama. Nijedno od nas nije imalo šta drugome da prebaci i nijedno nije imalo obaveza. Uprkos tome, odluka da se javim stajala je kao kakav tmuran oblak na nebu, kao oblak koji je bivao sve crnji. Činilo mi se kao da sam propustio nešto što se ne može naknaditi, nešto što se nikada ne može popraviti i što sam usled svoje nerazumnosti i svoje nemarnosti zauvek izgubio. To je išlo gotovo dotle da sam mislio kako je Nataša mogla i umreti, toliko se zgušnjavao neodređeni strah kada se smrklo. Znao sam da je sa tom neosnovanom i glupom zabrinutošću imala neke veze i moja poseta Beti, ali uprkos tome ona nije uzmicala.
Najzad sam telefonirao, kao da je u pitanju život. Čuo sam kako telefon zvoni i odmah sam znao da je prostorija prazna. Telefonirao sam ponovo svakih deset minuta. Bilo mi je jasno da je Nataša mogla izići ili da je morala da snima. To je malo koristilo, iako se panika stišavala otkad sam se odlučio da telefoniram. Mislio sam na Kana i Karmen, na Silversa i njegovu neuspelu pustolovinu, mislio sam na Beti i na to da sve naše krupne reči o sreći blede pred jednom drugom rečju, pred bolešću. Pokušavao sam da se setim male Meksikanke u Holivudu i toga da ima bezbroj lepših žena od Nataše. Sve je koristilo samo tome da dobijem novu hrabrost za idući telefonski poziv. Onda je dolazila stara igra brojevima, još dva poziva i onda kraj. Ali dva su se pretvarala u tri i četiri.
Najzad sam je dobio. Više nisam ni dizao slušalicu do uva, već sam je ostavljao na krilo. — Roberte — rekla je. — Odakle telefoniraš?
— Iz Njujorka. Danas sam prispeo.
Za trenutak je ućutala. — Je li to sve? — pitala je zatim.
— Ne, Nataša. Kada te mogu videti? Već dvadeset puta sam telefonirao i očajan sam. Tvoj telefon zvoni praznije no svi ostali kada tebe nema tu.
Ona se tiho smejala. — Ja sam se upravo tek sada vratila.
— Hajde negde da jedemo — rekao sam. — Mogu te povesti u „Paviljon”. Nemoj reći ne. Možemo takođe u nekom drakstoru da jedemo hamburger. Možemo da radimo sve što hoćeš.
Bojao sam se onoga što bi ona mogla odgovoriti. Bojao sam se nekog mučnog raspravljanja, zašto toliko dugo nismo ništa čuli jedno o drugome. O nepotrebnoj, ali razumljivoj uvređenosti. Strahovao sam od sveg onog loma i zbrke koji su već na početku mogli da uguše jedan susret.
— Dobro — rekla je. — Dođi po mene kroz jedan sat.
— Obožavam te, Nataša! To su najlepše reči koje sam čuo otkako sam napustio Njujork.
Načuljio sam uši. Onog trenutka kada sam ih izgovorio, znao sam šta bi ona na to mogla odgovoriti. Bio sam nezaštićen od bilo kakvog udarca. Ali ona nije odgovorila ništa. Čuo sam kako je okačila slušalicu. Nije ništa rekla. Bilo mi je lakše i bio sam razočaran. Sada bih gotovo više voleo prepirku sa grdnjama. Njen mir je bio sumnjiv.
Stajao sam u sobi Lise Teruel i oblačio se. Uveče je soba više mirisala na sumpor i lizol no izjutra. Predomišljao sam se da li da je ipak promenim. Atmosfera koju je ostavio Raul bolje bi me prekalila za oružani pohod koji mi je, kako sam pretpostavljao, predstojao. Ono što mi je bilo potrebno, bio je ravnodušan mir koji nije smeo da bude glumljen, inače bih bio izgubljen. Raul, sa svojom odvratnošću prema ženama, bio je u tome bolji štit no Lisa, za koju sam verovao da je umrla od razočaranja. Čak sam razmišljao da li da prethodno spavam sa nekom ženom da ne bih počeo drhtati kad ugle« dam Natašu. Poznavao sam u Parizu jednog čoveka koji je odlazio u javnu kuću pre no što bi se našao sa jednom ženom s kojom više nije želeo da bude zajedno, ali je na nju stalno naletao. Ali tu misao sam odmah odbacio. Osim toga, nisam poznavao javne kuće u Njujorku.
— Da ne ideš na neki pogreb? — pitao je Meljikov. — Kako bi bilo sa jednom votkom?
— Čak ni to — odvratio sam. — Stvar je toliko ozbiljna. Međutim, ona nije nimalo ozbiljna. Samo ne smem da napravim grešku. Kako izgleda Nataša?
— Bolje no ikada! Ja ti ne mogu pomoći, to je tako!
— Jesi li večeras dežuran?
— Čitavu noć, do sedam sati izjutra.
— Hvala bogu. Adje, Vladimire, ti ne možeš ni da zamisliš koliki sam ja idiot. Zašto nisam češće pisao i telefonirao! A ja sam još bio ponosit na to!
Izišao sam u hladnu noć, odenut strahom, nadom, dobrim namerama, pokajanjem i jednim novim kaputom, iz konfekcije. Osim toga, pun laži i strateških planova.
Video sam kako je svetlost sinula i čuo zujanje lifta. — Nataša — rekao sam brzo. — Ovamo sam došao pun zabune, pokajanja, nade, laži i strateških planova. Sve sam zaboravio onoga trenutka, kada si ti naišla. Ostalo je samo jedno: moje puno nerazumevanje zašto sam ikada mogao da odem od tebe. Uzeo sam je u ruke i poljubio. Osetio sam kako mi se izvlačila i držao sam je čvršće. Popustila je, a u onom trenutku kada sam je pustio, ona se oslobodila. — Ti izgledaš tako zbunjen — rekla je — i omršaveo si.
— Živeo sam na travi i dijeti. Ponekad od velike porcije salate nedeljom i praznicima.
— Mene su pozvali na gala-ručak u „Tuenti-Uan” i u „Paviljon”. Jesam li suviše debela?
— Želeo bih da jesi. Onda bi bilo više tebe. Ali ti to nisi.
Ja sam namemo prečuo tu rečenicu sa gala-ručkovima koja je na mene trebalo da deluje kao udar. Sada sam zaista zbunjen, u kovitlacu od radosti, predostrožnosti i iznenadnog drhtanja otkad sam je bio zagrlio. Ona nikad nije oblačila mnogo ispod haljina, pa kada je čovek uhvati, delovala je uvek kao da je naga i bila glatka i topla i uzbudljiva. Bio sam prestao da mislim na to; sada sam još samo na to mislio.
— Nije li ti hladno? — pitao sam idiotsku
— Kaput mi je topao. Kuda idemo?
Čuvao sam se da ne pomenem „Tuenti-Uan” ili „Paviljon”. Nije bilo nužno da još jedanput čujem da je tamo bivala svakog dana i da više ne želi. — Šta misliš o „Bistrou”?
„Bistro” je bio mali francuski restoran u Trećoj aveniji. Bio je upola jevtiniji od drugih lokala. — „Bistro” je zatvoren — rekla je Nataša. — Vlasnik ga je prodao. Otputovao je u Francusku da bi prisustvovao de Golovom ulasku u Pariz.
— Stvarno? Je li mogao da otputuje.
— Tako izgleda. Među francuskim emigrantima je izbila groznica povratka. Oni se plaše da ne stignu suviše dockan kući pa da ih onda smatraju dezerterima. Hajdemo u „Кок d’or”. To je nešto slično „Bistrou”.
— Dobro. Nadam se da je sopstvenik još tu. On je takođe Francuz.
Lokal je bio prijatan.
— Imamo odličan anžu roze, ako želite vina — rekao je sopstvenik.
— Dobro.
Pogledao sam ga sa zavišću. On je bio drugačiji emigrant od nas. Mogao se vratiti. Njegova zemlja je bila okupirana i biće oslobođena. Moja nije.
— Ti si pocrneo — rekla je Nataša. — Šta si radio? Ništa ili još manje?
Znala je da sam radio kod Holta, ali mnogo viče nije znala. Objasnio sam joj šta sam radio da bih prvih četvrt sata izbegao njena nepotrebna pitanja.
— Moraš li opet tamo? — pitala je.
— Ne, Nataša.
— Ja mrzim zimu u Njujorku.
— Ja je mrzim svuda, samo u Švajcarskoj ne.
— Jesi li bio tamo u planinama?
— Ne, u zatvoru, nisam imao isprave. Ali zatvor se dobro grejao. Tamo sam proveo lepe nedelje. Mogao sam da vidim sneg, a da ne moram da hodam po njemu. To je jedini zagrevan zatvor u kome sam bio.
Ona se odjednom zasmejala. — Nikad se ne zna da li izvodiš ili ne.
— To je jedini način da bi se pričalo o stvarima koje se još uvek smatraju nepravdama. Vrlo staromodno načelo. Nepravde ne postoje. Samo rđave prilike.
— Veruješ li ti to?
— Ne, Nataša. Ne verujem kad sedim kraj tebe.
— Jesi li sa mnogim ženama spavao u Kaliforniji?
— Ni sa jednom.
— Razume se da nisi. Jadni Roberte.
Pogledao sam je. Mrzeo sam to kad me je tako nazivala. Razgovor je tekao sasvim drukčije no što sam želeo. Trebalo je da pokušam da što je brže mogućno spavam sa njom. Ovo su bile prethodne čarke, koje smetaju. Trebalo je da se nađem s njom u hotelu, pa da je odmah odvedem u sobu Lise Teruel.
Ovo ovde je bilo opasno. Bili smo prepuni bodlji i ljubaznih reči u kojima su bili skriveni tempirani upaljači. Znao sam da je čekala na to da ja njoj postavim isto pitanje.
— Klima u Holivudu nije pogodna za to. Od nje čovek postaje umoran 1 ravnodušan.
— Da li si se zbog toga tako malo javljao? — pitala je.
— Ne, nije zbog toga. Ja ne umem da pišem pisma. Život mi je bio takav da nikada nisam znao kome bih mogao pisati. Naše adrese su bile adrese za dane i one su se stalno menjale. Mogao sam da živim samo u sadašnjosti i za taj trenutak. Nikada nisam imao budućnost, niti sam takođe mogao da zamislim nekakvu. Mislio sam da si ti slična.
— Otkud znaš da ja to nisam?
Ućutao sam. A onda sam rekao: — Naći ćemo se ponovo i sve će biti kao pre.
— Pa to i hoćemo.
Sve više sam upadao u klopku. Morao sam se brzo izvući. — Ne — rekao sam. — Ja ne.
Ona me je brzo pogledala. — Ti ne? Ta ti si to upravo rekao.
— To je drugo. To nisam znao pre toga. Sada to znam.
— Šta je drugo?
To je bilo saslušanje. Nisam mogao povezati misli. One bi odlutale. Pomislio sam na čoveka koji je odlazio u javnu kuću pre no što se sastajao sa jednom ženom. Trebalo je i ja da uradim to isto, tako bih sada bio jasniji. Bio sam zaboravio ili nikada nisam mislio o tome koliko je Nataša mene dražila. U početku našeg odnosa to nije bilo tako, a taj početak je, čudnovato, bio ono što mi je u maglovitim sećanjima u Holivudu najčešće padalo na pamet. U trenutku kada sam je ponovo video, sve se povratilo. Sada sam se gotovo plašio da je pogledam, iz straha da ću se odati. Pri tome nisam čak ni znao šta je to što se Imalo odati. Samo sam imao osećanje da ću zauvek biti podređen ako bi ona to otkrila. Ona još uvek nije izbacila sve svoje adute. Još je čekala na to da mi oblasni da ima odnos sa jednim drugim čovekom ili bar da je spavala s nekim. Želeo sam da sprečim da mi to kaže. Odjednom se nisam osećao dovoljno snažnim da to čujem, iako sam se već naoružao pretpostavkom da ako neko takvu stvar priznaje, to verovatno nije učinio.
— Sve je drugačije, Nataša. Ja to ne umem da objasnim. Nešto što je važno i što se nije tako očekivalo, ne može se odmah objasniti. Srećan sam što smo zajedno. Vreme od rastanka je iščezlo kao dim.
— Veruješ?
— Ja verujem.
Ona se smejala. — To je ugodno, je li? Sada moram kući. Vrlo sam umorna. Pripremamo prolećnu zbirku.
— Znam. Ti si uvek jedno godišnje doba ispred.
„Proleće”, mislio sam. „Šta će tada biti?” Pogledao sam gazdu s crnim brkovima. „Da li će se on tada u Parizu morati braniti kao dezerter? A šta će se sa mnom desiti?” Na mene se sa svih strana sručivalo nešto sa pretnjom. Bilo mi je kao da ću se ugušiti. Ono što sam toliko dugo očekivao, odjednom se pojavilo kao kratak rok za vešanje. Pogledao sam u Natašu. Bila je beskrajno daleko. Hladno i mirno je navukla rukavice. Hteo sam da kažem nešto što bi trebalo da razveje sve nesporazume, ali mi ništa nije padalo na pamet. Skoro nemo sam išao pored nje. Bilo je vrlo hladno, a vejavica je brisala oko uglova. Našao sam taksi. Nismo govorili gotovo ništa. — Laku noć, Roberte — rekla je Nataša.
— Laku noć, Nataša.
Bilo je dobro što sam znao da Meljikov noćas neće spavati. Nije mi votka bila potrebna, bio mi je potreban neko ko neće ništa da pita, a ipak je bio tu.