Džulijan Barns - Floberov papagaj

First topic message reminder :



Barns nam, indirektno, kroz zapitanost svog junaka, postavlja mnoštvo pitanja. Na primer, kako se može odrediti piščev glas? Šta je uticalo na pisca? Kako je razmišljao? Glavni lik govori u prvom licu, istražuje Floberove lične stvari i pita se da li je jedan od dva papagaja (a kasnije se pojavljuje i više njih) u Ruanu stvarno bio u Floberovom vlasništvu i pomogao mu (a kasnije ga i nervirao) u pisanju jedne priče.
Ovo je višeslojna biografija, parodija, ironija, istina, otkrivanje...

14
Pismeni ispit


Kandidati moraju da odgovore na četiri pitanja: na oba pitanja iz odeijka A i na dva pitanja iz Odeljka B. Ocene će se dodeljivati za tačnost odgovora, a ne za način izlaganja ili rukopis. Ocene za neozbiljne i umišljeno kratke odgovore biće smanjene. Vreme za rad: tri sata.
ODELJAK A: KNJIŽEVNA KRITIKA

PRVI DEO

Poslednjih godina ispitivačima je postalo jasno da je kandidatima sve teže da pojme razliku između umetnosti i života. Svi ispitanici tvrde da razumeju u čemu je ta razlika, ali njihova shvatanja uveliko variraju. Za jedne, život je bogat i sočan, napravljen prema starom seljačkom receptu isključivo od prirodnih sastojaka, dok je umetnost bledunjava komercijalna tvorevina, sastavljena uglavnom od veštačkih boja i mirisa. Za druge, umetnost je prava stvar, koja pleni, pokreće i emocionalno zadovoljava, dok je život gori od najslabijeg romana: bez prave priče, pun gnjavatora i bitangi, bez duha, sa dugim neugodnim događajima koji vode ka bolno prepoznatljivom raspletu. Pristalice ovog potonjeg mišljenja vole da citiraju Logana Piarsala Smita: „Ljudi kažu da je život prava stvar, ali ja više volim čitanje.” Savetuje se kandidatima da u svojim odgovorima ne koriste ovaj citat.
Razmotrite vezu između umetnosti i života iskazanu u bilo koje dve od sledećih tvrdnji ili situacija:
a) „Prekjuče, u šumi blizu Toka, na lepom mestu pored jednog izvora, naleteo sam na opuške od cigareta i ostatke paštete. Pa ovde je bio piknik! A upravo to sam i opisao u Novembru pre jedanaest godina! Tada je to bila čista maštarija, a sada sam to proživeo. Sve što čovek izmisli je istina: možeš biti sigurna u to. Poezija je isto toliko precizna koliko i geometrija... Moja sirota Bovari, bez ikakve sumnje, pati i plače čak i sada u dvadeset sela Francuske.”
Pismo Lujzi Kole, 14. avgust 1853.

b) U Parizu, Flober je koristio zatvoreni fijaker ne bi li izbegao da ga Lujza Kole pronađe i zavede. U Ruanu, Leon koristi zatvoreni fijaker za zavođenje Eme Bovari. U Hamburgu, nekoliko godina po objavljivanju romana Madame Bovary, fijakeri su mogli da se iznajme za seksualne namene; bili su poznati pod imenom Bovari.
c) (Dok njegova sestra Karolina leži na samrti) „Moje oči su suve kao mermer. Čudno je kako tuga dočarana u književnom delu može da me razneži i preplavi saosećanjem, dok stvarna tuga ostavlja moje srce hladnim i oporim, pretvarajući se u kristal onog trena kada se pojavi.”
d) „Kažeš mi da sam istinski voleo tu ženu (Mme Šlezinger). Ne, to nije istina. Samo onda kada sam joj pisao, sa sposobnošću da pomoću pera u samom sebi razbudim osećanja, shvatao sam tu temu ozbiljno: ali samo dok sam pisao. Mnoge stvari koje me ostavljaju hladnim kada ih vidim ili čujem za njih, ništa manje me ne oduševljavaju ili ljute ili zadaju bol ako o njima govorim ili – pogotovo – ako pišem o njima. To je jedna od posledica moje opsenarske prirode.
Pismo Lujzi Kole, 8. oktobar 1846.

e) Đuzepe Marko Fjeski (1790 – 1836) postao je poznat po svojoj ulozi u atentatu na kralja Luja Filipa. Iznajmio je sobu u Bulevaru Hrama i napravio, uz pomoć dvojice članova Société des Droits de l’Homme72, „paklenu mašinu”, koja se sastojala od dvadeset puščanih cevi koje su mogle istovremeno da pucaju. Dana 28. jula 1835. godine, dok je Luj Filip sa svoja tri sina i brojnom svitom prolazio na konju, Fjeski je ispalio bočnu paljbu na ustanovljeni društveni poredak.
Nekoliko godina kasnije Flober se doselio u kuću koja je sagrađena na istom mestu u Bulevaru Hrama.
f) „Da, zaista! Taj će period (period vladavine Napoleona III) obezbediti građu za nekoliko kapitalnih knjiga. Na kraju krajeva, možda su se, u univerzalnoj harmoniji stvari, taj coup d’état73 i sve njegove posledice i desili samo zbog toga da nekolicini nadarenih ljudi od pera pruže nekoliko atraktivnih scena.”
Floberove reči, prema Di Kanovim Souvenirs littéraires
DRUGI DEO

Pratite umekšavanje Floberovog stava prema kritičarima i kritici kako je on izložen u sledećim citatima:
a) „Evo šta je zaista glupo: 1) književna kritika, ma kakva ona bila, dobra ili loša; 2) Društvo trezvenjaka...”
Intimni dnevnik

b) „Ima nešto tako suštinski groteskno u pojavi žandarma da čovek ne može a da im se ne smeje; ovi čuvari zakona uvek na mene deluju komično kao i advokati, učitelji i profesori književnosti.”
Preko polja i obala

c) „Možeš da proceniš vrednost nekog čoveka po broju njegovih neprijatelja, a važnost nekog umetničkog dela po količini napada na njega. Kritičari su poput muva: vole čistu posteljinu i obožavaju sve vrste čipki.”
Pismo Lujzi Kole, 14. jun 1853.

d) „Kritika zauzima poslednje mesto u književnoj hijerarhiji: s obzirom na formu, gotovo uvek, a s obzirom na moralnu vrednost, nedvosmisleno. Nalazi se na nižem mestu i od stihoklepanja i pravljenja akrostihova, koji zahtevaju barem zrno dovitljivosti.”
Pismo Lujzi Kole, 28. jun 1853.

e) „Kritičari! Večni mediokriteti koji žive na račun genija ocrnjujući i iskorištavajući ga! Soj insekata koji sasecaju najbolje stranice umetnosti u paramparčad! Sit sam više i štampanja knjiga i zloupotreba u vezi s njima da bih, kada bi car sutra zabranio svaku vrstu štampe, na kolenima prešao čitav put do Pariza da mu poljubim dupe u znak zahvalnosti.”
Pismo Lujzi Kole, 2. juli 1853.

f) „Kako su retki ljudi sa smislom za književnost! Misliš da tu nešto pomaže znanje jezika, arheologije, istorije i tako dalje! Nimalo! Navodno obrazovani ljudi postaju sve nesposobniji da razumeju umetnost. Čak i da shvate šta umetnost jeste. Smatraju tumačenja zanimljivijim od samog teksta. Pridaju veću važnost štakama nego nogama.”
Pismo Žorž Sandovoj, 1. januar 1869.

g) „Kako je teško sresti kritičara koji zna šta govori.”
Pismo Eženu Framantenu, 19. juli 1876.

h) „Zgađeni starim stilom književne kritike, oni su gledali da upoznaju novi, te su naručivali pozorišne kritike iz časopisa. Kakva samouverenost! Kakva tvrdoglavost! Kakvo nepoštenje! Unižavanje remek-dela i veličanje banalnosti! Trabunjanja navodnih poznavalaca i gluposti navodno duhovitih ljudi!”
Bouvard et Pécuchet

ODELJAK B

Ekonomija

Flober i Buje su išli u istu školu; delili su iste ideje i iste kurve; imali su iste estetske poglede i slične književne ambicije; oba su se ogledala u drami kao drugom žanru. Flober je zvao Bujea – „moje levo mudo”. Godine 1854, Buje je proveo noć u hotelu u Mantesu u kome su obično boravili Gistav i Lujza: „Spavao sam u tvom krevetu”, piše mu, „i srao sam u tvom klozetu” (kakva čudna simbolika!). Pesnik je uvek morao da radi za život; romanopisac nikada. Razmotrite moguće posledice na njihovo pisanje i reputaciju da je njihovo finansijsko stanje bilo obrnuto.
Geografija

„Nema atmosfere koja tako uspavljuje kao što je atmosfera tog kraja. Verujem da je ona uveliko doprinela Floberovoj sporosti i teškoćama u radu. Kada je mislio da vodi borbu sa rečima, on je vodio borbu sa nebom; možda bi u nekim drugim klimatskim uslovima suvi vazduh obodrio njegov duh, možda bi bio manje žalite van prema sebi ili bi postigao iste rezultate sa mnogo manje napora.”
(Andre Žid, napisano u Kivervilu, Sen-Maritim, 26. januar 1931).
Pretresite ovo zapažanje.
Logika (sa medicinom)

a) Ašil-Kleofas Flober, nadmećući se u znanju sa svojim mlađim sinom, zapitao ga je čemu književnost služi. Umesto odgovora svom ocu hirurgu, Gistav je uzvratio novim pitanjem, tražeći da mu objasni čemu služi slezina: „Ni ti ni ja ne znamo ništa o tome, osim da je preko potrebna našem telu kao što je i poezija preko potrebna našem duhu.” Dr Flober je bio poražen.
b) Slezina se sastoji od limfoidnog tkiva (ili bele pulpe) i vaskularne mreže (ili crvene pulpe). Ima važnu ulogu u izbacivanju starih ili oštećenih crvenih krvnih zrnaca iz krvi. Aktivna je u proizvodnji antitela: ljudi sa otklonjenom slezinom imaju manje antitela. Poznato je da se tetrapeptid koji se zove taft sin dobija iz proteina koji nastaje u slezini. Iako njeno otklanjanje, pogotovo u detinjstvu, povećava mogućnost za dobijanje meningitisa i septikemije, slezina se više ne smatra vitalnim organom: može se otkloniti bez velikih gubitaka za aktivnost pojedinca.
Šta zaključujete iz ovoga?
Biografija (sa etikom)

Maksim di Kan je sastavio sledeći epitaf za Lujzu Kole: „Ona koja ovde počiva kompromitovala je Viktora Kuzena, ismejala Alfreda de Misea, narugala se Gistavu Floberu i pokušala da ubije Alfonsa Kara. Requiescat in pace.” Di Kan je objavio ovaj epitaf u svojim Souvenirs littéraires. Ko je tu prošao bolje: Lujza Kole ili Maksim di Kan?
Psihologija

E1 je rođena 1855.
E2 je delimično rođena 1855.
E1 je provela bezbrižno detinjstvo, ali je stupila u zrelo doba sa sklonošću ka nervnim krizama.
E2 je provela bezbrižno detinjstvo, ali je stupila u zrelo doba sa sklonošću ka nervnim krizama.
E1 je vodila neuredan seksualni život, po shvatanjima ljudi koji ispravno misle.
E2 je vodila neuredan seksualni život, po shvatanjima ljudi koji ispravno misle.
E1 je umišljala da je u finansijskim problemima.
E2 je znala da je u finansijskim problemima.
E1 je izvršila samoubistvo ispijanjem cijanovodonične kiseline.
E2 je izvršila samoubistvo ispijanjem arsenika.
E1 je Eleonor Marks.
E2 je Ema Bovari.
Prvi objavljeni prevod Madame Bovary na engleski jezik uradila je Eleonor Marks.
Iznesite svoje mišljenje o tome.
Psihoanaliza

Razmislite o značenju sna koji je Flober zapisao 1845. u Lamalgu: „Sanjao sam da sam izašao u šetnju sa majkom po nekoj velikoj šumi punoj majmuna. Što smo dalje išli bivalo ih je sve više. Smejali su se i skakali po granama. Bilo ih je sve više i više; postajali su sve veći i veći; preprečivali su nam put. Nisu prestajali da me gledaju i ja sam se uplašio. Opkolili su nas u velikom luku: jedan od njih hteo je da me pomiluje i uhvatio me je za ruku. Pogodio sam ga iz puške u rame i raskrvario ga; počeo je užasno da urliče. Tada mi se obratila majka: „Zašto si ga povredio, pa on je tvoj prijatelj. Šta ti je uradio? Zar ne shvataš da te voli? I da izgleda isto kao i ti!” Majmun me je gledao. Osećao sam kako mi se duša cepa i probudio sam se... sa osećajem kao da sam jedno sa životinjama i da bratski živim s njima u nežnoj, panteističkoj zajednici.”
Filatelija

Gistav Flober se pojavio na jednoj francuskoj poštanskoj marki (vrednost 8F+2F) 1952. godine. To je portret sa ravnodušnim izrazom, „autor je E. Žiro”, na kome je romanopiscu – sa pomalo kineskom fizionomijom – pridodalo nešto što je netipično za njega: moderni okovratnik i kravata. Marka je najmanje vrednosti u seriji izdatoj u korist Nacionalnog fonda za pomoć: marke veće vrednosti posvećene su (navedenim redom) Maneu, Sen-Sansu, Poenkareu, Uismanu i Tjeru.
Ronsar je bio prvi francuski pisac koji se pojavio na jednoj poštanskoj marki. Viktor Igo se pojavljuje na tri različite marke u periodu od 1933. do 1936, od toga jedanput u korisi Fonda za pomoć nezaposlenim intelektualcima. Portret Anatola Fransa pomagao je ovoj dobrotvornoj ustanovi 1937. godine; a Balzakov 1939. Dodeov mlin dospeo je na jednu marku 1936. Petenova Francuska slavila je Frederika Mistrala (1941) i Stendala (1942). Sen-Egziperi, Lamartin i Šatobrijan pojavili su se 1948; Bodler, Verlen i Rembo u jeku slavljenja dekadencije 1951. Ta godina takođe donosi filatelistima i lik Alfreda de Misea, koji je nasledio Flobera u krevetu Lujze Kole, ali mu je ovaj put prethodio na kovertama.
a) Treba li da smatramo da je Flober omalovažen? I, ako je tako, treba li da smatramo da su još više, ili manje, ornalovaženi Mišle (1953), Nerval (1955), Žorž Sand (1957), Vinji (1963), Prust (1966), Zola (1967), Sent-Bev (1969), Merime i Dima pere (1970) ili Gotje (1972).
Procenite kakve su šanse da se na francuskim markama pojave bilo Luj Buje, bilo Maksim di Kan, bilo Lujza Kole.
Fonetika

a) Suvlasnik hotela Nil u Kairu, gde je Flober odseo 1850, zvao se Buvare. Protagonistkinja njegovog prvog romana zvala se Bovari; jedan od dvojice glavnih junaka njegovog poslednjeg romana zvao se Buvar. U njegovoj drami Le Candidat pojavljuje se grof Buvinji, a u drami Le Chateau des coeurs74 jedan od likova se zove Buvinjar. Da li je sve to slučajno?
b) Floberovo ime prvi put je pogrešno odštampano u časopisu Revue de Paris kao Fober. U Rišeljeovoj ulici živeo je bakalin koji se zvao Fobe. U izveštaju sa suđenja Madame Bovary, La presse je autora romana preimenovala u Fuber. Marten, femme de confiance75 Žorž Sandove, zvala ga je Flamber. Kamij Rožije, slikar koji je živeo u Bejrutu, zvao ga je Folber: „Shvataš li istančanost šale” pisao je Gistav majci. (U čemu se ona ogleda? Verovatno u Floberovoj predstavi o samom sebi iskazanoj pomoću dva jezika: Rožije ga je nazvao ludi medved.76) I Buje je počeo da ga zove Folber. U Mantesu, gde se obično sretao sa Lujzom, postojala je kafana Flamber. Da li su sve to tek koincidencije?
c) Prema Di Kanu, prezime Bovari izgovara se sa kratkim o. Treba li da sledimo njegovu instrukciju; i ako treba, zašto?
Pozor ima istorija

Procenite tehničke teškoće koje se javljaju u primeni sledećeg scenskog uputstva (Le Château des coeurs, VI čin, VIII pojava):
Lonac, čije se ručke pretvaraju u krila, uzdiže se uvis i preokreće, i dok se on povećava do veličine kada natkriljuje čitav grad, povrće – šargarepa, repa i poriluk – koje iz njega ispada, zastaje u vazduhu i pretvara se u sjano sazvežde.
Istorija (sa astrologijom)

Razmislite o sledećim predviđanjima Gistava Flobera:
a) (1850) „Čini mi se da je gotovo nemoguće da Engleska uskoro ne preuzme kontrolu nad Egiptom. Aden je već pun njenih vojnika. Ne može biti lakše: samo pređu Suec i jednog lepog jutra Kairo će osvanuti preplavljen crvenim mundirima. Vesti o tome stići će u Francusku nekoliko nedelja kasnije i svi ćemo se naći u čudu! Zapamtite šta sam vam rekao.”
b) (1852) „Što se više čovečanstvo usavršava, čovek je sve više degradiran. Kada je sve svedeno na puko ujednačavanje ekonomskih interesa, čemu će još da služe vrline? Kada je Priroda toliko podjarmljena da je izgubila svoje izvorne oblike, šta će biti sa plastičnim umetnostima? I tako dalje. U međuvremenu, stvari će se razvijati u još mračnijem pravcu.”
c) (1870, po izbijanju francusko-pruskog rata) „To će značiti povratak rasnih sukoba. Neće proći ni čitav jedan vek i moći ćemo da vidimo kako milioni ljudi ginu samo u jednom naletu. Istok protiv Zapada, stari svet protiv novog. Zašto da ne?”
d) (1850) „S vremena na vreme otvorim novine. Izgleda da se stvari odvijaju vrtoglavom brzinom. Mi ne plešemo na ivici vulkana, već na drvenoj klozetskoj dasci koja je, čini mi se, više nego trula. Uskoro će se društvo strovaliti nadole i udaviti se u devetnaest vekova govana. Ala će biti vriske!”
e) (1871) „Internacionalisti su jezuiti budućnosti.”

15
A papagaj...


A papagaj? Pa, trebalo mi je dobrih dve godine da rešim slučaj prepariranog papagaja. Pisma koja sam razaslao nakon prvog povratka iz Ruana nisu se pokazala korisnim; na neka od njih nisam dobio ni odgovor. Svi su pomislili da sam otkačenjak, senilni ljubitelj proučavanja književnosti koji se kači na trivijalnosti i patetično pokušava da se proslavi. Dok su, u stvari, mladi ljudi otkačeniji od starih – daleko sebičniji, autodestruktivniji, pa čak i prokleto uvrnutiji. Samo što se o njima obzirnije piše u novinama. Kada neko u osamdesetoj, ili u sedamdesetoj ili u pedeset četvrtoj počini samoubistvo, onda se to naziva smekšavanjem mozga, postmenstrualnom depresijom ili završnim trzajem nadobudne sujete s ciljem da se u drugima probudi osećanje krivice, Kada neko sa dvadeset godina počini samoubistvo, onda se to naziva uzvišenim odbijanjem da se prihvate bedni uslovi pod kojima se život nudi, činom, ako ne baš hrabrosti, a ono svakako moralne i društvene pobune. Živeti? Stari to mogu odraditi za nas. Prava otkačenost, naravno. Govorim kao lekar.
I kad već govorimo o tome, treba da napomenem da je i ideja da se Flober sâm ubio isto tako skroz otkačena. Reč je o otkačenosti jednog jedinog čoveka: Ruanca po imenu Edmon Ledu. Ovaj fantazer javlja se dva puta u Floberovoj biografiji; a oba puta ne radi ništa drugo do što pušta glasine. Prvi nedobrodošao upad je tvrdnja da se Flober zaista verio sa Džulijet Herbert. Ledu je naime tvrdio da je video primerak knjige La Tentation de saint Antoine koji je Gistav posvetio Džulijet rečima: „A ma fiancée”77. Čudno je što ga je video u Ruanu, a ne u Londonu gde je Džulijet živela. Čudno je što niko drugi nije video taj primerak knjige. Čudno je što se on nije sačuvao. Čudno je da Flober nikada nije pomenuo tu veriđbu. Čudno je što je takav čin dijametralno suprotan svemu onome u šta je verovao.
Čudno je i to što druga Leduova kleveta – ona o samoubistvu – takođe protivreči piščevim najdubljim uverenjima. Poslušajte pisca: „Budimo skromni kao ranjene životinje koje se povlače u svoj ćošak i ućute se. Svet je pun ljudi koji urlaju na Proviđenje. Čovek mora, ako ni zbog čega drugog a ono zbog lepog ponašanja, da zazire od toga.” I ponovo onaj citat koji mi ne izbija iz glave: „Ljudi poput nas moraju imati veru očajnika. Govoreći: ‘Tako je! Tako je!’ i zureći u crnu jamu nečijeg traga od stopala, čovek ostaje smiren.”
To nisu reči samoubice. To su reči čoveka čiji je stoicizam isto tako dubok kao i njegov pesimizam. Ranjene životinje se ne ubijaju. I ako shvatite da zurenje u crnu jamu donosi spokoj, onda nećete skočiti u nju. Možda je u tome bila Elenina slabost: nije bila sposobna da zuri u crnu jamu. Mogla je samo da žmirka pred njom. Jedan pogled bi je doveo do očajanja, a očajanje bi je odvelo u potragu za razonodom. Neki pilje u crnu jamu, drugi na nju ne obraćaju pažnju, a oni koji neprestano bacaju pogled postaju opčinjeni. Ona je izabrala tačnu dozu: jedina prilika kada joj je, izgleda, pomoglo to što je lekareva žena.
Leduova priča o samoubistvu ide otprilike ovako: Flober se obesio u svom kupatilu. Pretpostavljam da je to verovatnije nego da je rekao da ga je ubila električna struja dok je uzimao tablete za spavanje; ali zaista... A evo kako je bilo. Flober je ustao, okupao se, doživeo srčani udar i srušio se na fotelju u svojoj radnoj sobi; tu ga je na izdisaju zatekao lekar koji je kasnije potpisao umrlicu. Eto kako je bilo. Kraj priče. Floberov najraniji biograf razgovarao je sa pomenutim lekarom i to je sve. Leduova verzija zahteva sledeći redosled događanja: Flober je ušao u vruću vodu, obesio se na neki još neobjašnjen način, potom je izašao iz kade, sakrio konopac, doteturao se do svoje radne sobe, skljokao se u fotelju i, kada je stigao lekar, uredio je da umre simulirajući simptome srčanog udara. Pa stvarno, ovo jc zaista besmisleno.
Gde ima dima ima i vatre, kaže se. Bojim se da ne mora da bude tako. Edmon Ledu je pravi primer spontanog dima. Ma ko je uostalom bio on, taj Ledu? Izgleda da niko ne zna. Nije bio autoritet ni na kom polju. On je kompletna nula. Postoji samo kao tvorac dve laži. Možda mu je neko iz Floberove porodice nekad učinio nešto nažao (da li to Ašil nije uspeo da mu izleči oteklinu na nožnom palcu?) i ovo je njegova ljuta osveta. Jer to znači da se samo nekoliko knjiga o Floberu završava bez rasprave o tvrdnji – uvek se opovrgava – da je počinio samoubistvo. Kao što vidite, to se ponavlja i u ovoj knjizi. Još jedna duga digresija čiji je ton moralne indignacije verovatno kontraproduktivan. A nameravao sam da pišem o papagajima. Barem o njima Ledu nije imao teoriju.
Ali je zato ja imam. I to ne samo teoriju. Kao što rekoh, trebalo mi je dve godine za to. Ne, neću da se hvališem: ono što sam mislio je da su prošle dve godine od trenutka kada se pitanje postavilo pa do njegovog razrešenja. Jedan od akademskih snobova kome sam pisao čak mi je nagovestio da pitanje uopšte nije važno. Pa, pretpostavljam da čovek mora da brani svoju teritoriju. Neko mi je, međutim, ukazao na g. Lisjena Andrijea.
Odlučio sam da mu ne pišem pismo; na kraju krajeva, moja pisma se do tada nisu pokazala korisnim. Umesto toga, otputovao sam na letnji odmor u Ruan, avgusta 1982. Odseo sam u hotelu Grand, preko puta Gro Orloža.78 U uglu moje sobe, protežući se od tavanice do poda, nalazila se loše izolovana kanalizaciona cev, koja je klokotala otprilike svakih pet minuta tako da je izgledalo kao da kroz nju otiče otpad iz čitavog hotela. Posle večere legao sam u krevet osluškujući sporadične izlive galskog pražnjenja. Potom je na Gro Orložu izbio sat glasnim i bliskim metalnim zvukom, kao da se nalazi u mom ormaru. Zapitao sam se kakve su mi šanse da zaspim.
Moje strahovanje je bilo neosnovano. Posle deset časova cev je utihnula, a utihnuo je i Gro Orlož. Možda je preko dana on turistička atrakcija, ali grad Ruan brižljivo isključi njegova zvona kada posetioci idu na počinak. Pogasivši svetla, ležao sam na leđima u krevetu i mislio na Floberovog papagaja: za Felisite, on je bio groteskna mada logična verzija Svetog Duha; za mene, bio je lepršavi i neuhvatljivi simbol piščevog glasa. Kada Felisite na samrti padne u postelju, papagaj joj se vraća u uveličanom obliku da joj poželi dobrodošlicu na nebesa. Dok sam tonuo u san, zapitao sam se kakve ću snove sanjati.
Nisam sanjao papagaje. Umesto njih, sanjao sam svoj železnički san. Presedani u Birmingemu na drugi voz, negde u toku Drugog svetskog rata. U dnu stanice voz za železničke radnike odlazi. Kofer mi se trlja o list na nozi. Zamračeni voz; stanica je jedva osvetljena. Red vožnje koji ne mogu da pročitam, zamazani brojevi i slova. Niotkud ni tračka nade; nema više vozova; pustoš, mrak.
Pomislili biste da takav san shvata kada je preneo svoju poruku? Ali snovi nemaju pojma o tome kako deluju na onoga koji sneva, kao što nemaju ni osećaj za istančanost. Stanični san – koji sanjam otprilike svaka tri meseca – jednostavno se ponavlja; kolut filma koji se beskrajno odvija, sve dok se ne probudim potišten i depresivan. Tog jutra probudili su me udvojeni zvukovi vremena i govana: otkucaji Gro Orloža i klokotanje moje kanalizacione cevi u uglu. Vreme i govna: da se to Gistav nije nasmejao?
U bolnici Hotel-Dije isti onaj mršavi i u belo obučeni gardien ponovo mi je pokazao postavku. U medicinskom odeljenju muzeja primetio sam nešto što mi je prošlog puta promaklo: pumpu za ispiranje creva za samostalnu upotrebu. Tako mrsko Gistavu Floberu: „Železnica, otrovi, pumpe za ispiranje creva, torte sa šlagom...” Sastojala se od uske drvene stolice, šiljaste cevi i uspravne ručke. Zajašete na stolicu, obavite posao na šiljku i onda se napunite vodom. Pa, barem niste izloženi pogledima. Gardien i ja smo se zaverenički nasmešili; rekao sam mu da sam lekar. Osmehnuo se i otišao da donese nešto što će me sigurno zanimati.
Vratio se sa velikom kartonskom kutijom za cipele u kojoj su bile dve očuvane ljudske glave. Koža im je još bila čitava, iako je vremenom poprimila smeđu boju: boju kakvu možda ima tegla starog džema od ribizli. Većina zuba je bila na svom mestu, ali oči i kosa nisu se očuvali. Na jednoj od glava bila je postavljena grubo izrađena perika i par staklenih očiju. (Koje boje? Ne sećam se; ali, bile su manje komplikovane, siguran sam, od očiju Eme Bovari.) Ovaj pokušaj da se glava učini realističnijom imao je suprotan efekat: izgledala je kao dečja horor maska iz izloga prodavnice igračaka i šaljivih predmeta.
Gardien je objasnio da su glave rad Žan-Batiste Lomonijea, prethodnika Ašila-Kleofasa Flobera na čelu bolnice. Lomonije je istraživao nove načine konzervisanja leševa; i gradske vlasti su mu dozvolile da pravi eksperimente sa glavama pogubljenih zločinaca. Prisetio sam se jednog događaja iz Gistavovog detinjstva. Šetajući se jednom sa svojim ujakom Perenom, kada mu je bilo šest godina, prošao je pored giljotine koja tek što je bila korišćena: kaldrma se sijala od krvi. Pomenuo sam to pun nade; ali gardien je odmahnuo glavom. Bila bi to lepa koincidencija, ali datumi se nisu slagali. Lomonije je umro 1818; osim toga, ova dva primerka iz kutije za cipele, u stvari, nisu bili giljotinirani. Pokazao mi je duboke ureze ispod same vilice gde se stegnula dželatova omča. Kada je Mopasan video Floberovo mrtvo telo u Kruaseu, vrat mu je bio taman i otečen. To se dešava kod apopleksije. To nije znak da se neko obesio u kupatilu.
Nastavili smo sa obilaskom muzeja sve dok nismo stigli do prostorije u kojoj se nalazio papagaj. Izvadio sam svoj polaroid i gardien mi je dozvolio da ga fotografišem. Dok sam odlagao aparat sa snimkom koji se razvijao pod pazuh, gardien mi je ukazao na fotokopiju pisma koju sam primetio i prilikom prve posete. Floberovo pismo Mme Bren, od 28. jula 1876: „Znaš li šta se u poslednje tri nedelje nalazi na stolu ispred mene? Preparirani papagaj. Stoji tu na straži. Pogled na njega već počinje da me nervira. Ali ga držim tu da bih mogao da utuvim u glavu ideju o papagajima. Jer, u ovom trenutku pišem o ljubavi jedne stare devojke i papagaja.”
– To je taj papagaj, – reče gardien, lupkajući po staklenom zvonu ispred nas. – To je taj papagaj.
– A onaj drugi?
– Onaj drugi je lažni.
– Kako možete da budete sigurni?
– To je barem prosto. Ovaj papagaj potiče iz muzeja u Ruanu. – Pokazao je na okrugli pečat sa kraja prečke, a potom mi je skrenuo pažnju na fotokopiranu stranu iz muzejskog registra. Tu je bilo zabeleženo šta je sve pozajmljeno Floberu. Većina odrednica iz registra bila je zapisana nekom muzejskom stenografijom koju nisam mogao da protumačim, ali pozajmica amazonskog papagaja bila je sasvim čitljiva. Niz znakova u dnu strane pokazivali su da je Flober vratio sve što je pozajmio. Uključujući i papagaja.
Bio sam pomalo razočaran. Uvek sam sentimentalno podrazumevao – bez pravog razloga – da je papagaj pronađen među piščevim stvarima posle njegove smrti (ovo, bez sumnje, objašnjava zašto sam potajno favorizovao pticu iz Kruasea). Naravno, fotokopija ništa nije dokazivala, osim da je Flober pozajmio jednog papagaja iz muzeja i da ga je vratio. Pečat muzeja bio je već nešto drugo, ali ni to nije bilo presudno... – Naš papagaj je onaj pravi. – nepotrebno je ponovio gardien dok me je pratio ka izlazu. Izgledalo je kao da su se naše uloge izmenile: sada su njemu bila potrebna uveravanja, a ne meni.
– Siguran sam da ste u pravu.
Ali nisam bio siguran. Odvezao sam se do Kruasea i fotografisao drugog papagaja. I na njemu se jasno video pečat muzeja. Složio sam se sa gardienne da je njen papagaj očigledno autentičan, a da je ptica iz Hotel-Dijea definitivno lažna.
Posle ručka otišao sam do Spomen-groblja. „Mržnja prema buržujima početak je svih vrlina”, napisao je Flober; pa ipak, on je sahranjen među najuglednijim porodicama Ruana. Za vreme jednog od svojih boravaka u Engleskoj posetio je groblje u Hajgejtu i zaključio da je preterano uredno: „Ti ljudi kao da su umrli u belim rukavicama.” Na Spomen-groblju ti ljudi nose frakove i sva svoja odlikovanja, a sahranjivani su sa svojim konjima, psima i engleskim guvernantama.
Gistavov grob je nevelik i skroman; u svom okruženju, međutim, ne izgleda kao grob umetnika i antiburžuja, već pre kao grob neuspešnog buržuja. Naslonio sam se na metalnu rešetku kojom je ograđena porodična parcela – čak i u smrti možete da posedujete nekretnine – i izvadio svoj primerak knjige Un cœur simple. Opis Felisitinog papagaja koji Flober da je na početku četvrte glave veoma je kratak: „Zvao se Lulu. Telo mu je bilo zeleno, vrhovi krila ljubičasti, čelo plavo, a vrat zlataste boje.” Uporedio sam obe fotografije. Oba papagaja su imala zelena tela, oboma su vrhovi krila bili ljubičasti (izraženije kod papagaja iz Hotel-Dijea). Ali, plavo čelo i vrat zlatne boje: nije bilo nikakve sumnje da je to papagaj iz Hotel-Dijea. Kod papagaja iz Kruasea bilo je sasvim suprotno: čelo mu je bilo zlatne boje, a vrat plavkasto zelen.
To je, izgleda, bilo to. Ipak sam nazvao g. Lisjena Andrijea i objasnio mu u opštim crtama šta me zanima. Pozvao me je da ga posetim sutradan. Dok mi je saopštavao adresu – Lurdinska ulica – zamišljao sam kuću iz koje razgovara sa mnom, solidnu, buržujsku kuću jednog proučavaoca Flobera. Krov mansarde sa ceil-de-boeuf79; crvenkasta opeka, ukrasi iz vremena Drugog carstva; a iznutra, hladna ozbiljnost, zastakljeni ormari za knjige, izglačan parket i abažuri od pergamenta; muški miris, kao u klubu.
Moja na brzu ruku sklopljena predstava o kući pokazala se kao laža, san, fikcija. Prava kuća proučavaoca Flobera nalazila se u južnom delu grada, sa druge strane reke, u trošnom kraju u kome se male zanatske radionice smenjuju sa nizovima kuća sa terasama od crvene opeke. Kamioni izgledaju preveliki za ove ulice; u njima ima nekoliko prodavnica i gotovo isto toliko kafana; u jednoj od njih kao plat du jour80 nudili su tete de veau81. Na samom ulasku u Lurdinsku ulicu nalazi se putokaz za ruansku klanicu.
Monsieur Andrije dočekao me je na pragu svoje kuće. Bio je to omaleni, stariji čovek u sakou od tvida, sa papučama od tvida i sa šeširom od tvida. Za reverom je nosio tri raznobojne svilene trake. Skinuo je šešir pre nego što se rukovao sa mnom, a potom ga opet vratio na glavu; glava mu je tokom leta, objasnio mi je, pomalo fragile82. Nosio je taj šešir od tvida svo vreme dok smo bili u kući. Neko bi možda pomislio da je malo otkačen, ali ja nisam. Govorim kao lekar.
Ima sedamdeset sedam godina, rekao mi je, i sekretar je i najstariji član Société des Amis Flaubert83. Sedeli smo sučeljeni za stolom u sobi u prednjem delu kuće, čiji su zidovi bili načičkani kojekakvim ukrasima: spomen-tanjirima, medaljama sa Floberovim likom, slikom Gro Orloža koje je uradio sam g. Andrije. Soba je bila mala i pretrpana, čudnovata i osobena: nešto kao urednija verzija Felisitine sobe ili sobe iz Floberovog paviljona. Skrenuo mi je pažnju na njegovu karikaturu koju je nacrtao neki prijatelj; prikazuje ga kao revolveraša sa velikom flašom kalvadosa koja mu viri iz džepa sa strane. Trebalo je da pitam za razlog takve oštre karakterizacije moga blagog i srdačnog domaćina, ali nisam. Umesto toga, izvadio sam svoj primerak knjige Enid Starki Flober: nastajanje majstora i pokazao mu sliku sa omotnice.
– C’est Flaubert, ça?84 – upitao sam ne bih li dobio konačnu potvrdu.
Osmehnuo se.
– C’est Louis Bouilhet. Oui, oui, čest Louis Bouilhet.85 – Bilo je sasvim jasno da ga ne pitaju takvo nešto po prvi put. Proverio sam još dve-tri pojedinosti, a onda sam mu pomenuo papagaja.
– A, papagaji. Postoje dva papagaja.
– Da. Znate li koji je pravi, a koji je lažan.
Ponovo se osmehnuo.
– Muzej u Kruaseu osnovan je 1905. – uzvratio je. – Godine kad sam se ja rodio. Naravno, nisam bio prisutan na otvaranju. Sakupili su sve što se dalo skupiti – uostalom, i sami ste videli. – Klimnuo sam glavom. – I nije bilo bog zna šta. Mnoge stvari su se pogubile. Ali kustos je zaključio da postoji nešto što mogu da nabave, a to je bio Floberov papagaj. Lulu. Tako da su otišli u Prirodnjački muzej i rekli: „Možemo li, molimo vas, da dobijemo nazad Floberovog papagaja? Treba nam za paviljon.” A ljudi iz muzeja su im odgovorili: „Kako da ne, samo izvolite.”
Monsieur Andrije je pričao ovu priču i pre; znao je gde treba da napravi pauzu.
– I tako su odveli kustosa do prostorije gde se čuvaju rezervne zbirke. „Hoćete papagaja?” zapitali su ga. „Idemo onda na odeljenje sa pticama.” Otvorili su vrata i pred sobom ugledali... pedeset papagaja. Une cinquantaine de perroquets!
– Šta su onda uradili? Uradili su ono što je bilo logično, što je bilo pametno. Vratili su se sa primorkom knjige Un cœur simple i ponovo pročitali Floberov opis Lulua. – Upravo kao što sam ja postupio prethodnog dana. – I onda su izabrali papagaja koji je najviše ličio na onog koji je opisan u knjizi.
– Četrdeset godina kasnije, posle Drugog svetskog rata, počeli su da osnivaju zbirku i u bolnici Hotel-Dije. I oni su otišli u Prirodnjački muzej i rekli: „Možemo li, molimo vas, da dobijemo Floberovog papagaja.” „Naravno”, odvratili su, „sami ga izaberite, ali povedite računa da bude onaj pravi.” I tako su i oni zavirili u knjigu Un cœur simple i izabrali papagaja koji je najviše odgovarao Floberovom opisu. Tako da sada imamo dva papagaja.
– Onda paviljon iz Kruasea, koji je imao priliku da prvi bira, mora da ima pravog papagaja?
G. Andrije se nije izjašnjavao. Zabacio je još više svoj šešir od tvida. Izvadio sam fotografije. – Ali, ako je tako, šta ćemo onda sa ovim? – Citirao sam mu poznati opis papagaja i upozorio ga na drugačija boju glave i grudi kod papagaja iz Kruasea. Zašto je papagaj koji je drugi biran više ličio na onog opisanog u knjizi od onog koji je izabran prvi?
– Pa, morate da imate na umu dve stvari. Prvo, Flober je bio umetnik. Pisac bogate imaginacije. Promenio bi nešto makar zbog ritma rečenice; jednostavno, bio je takav. A i zašto bi opisao papagaja onakvim kakav je bio, samo zato što ga je pozajmio? Zašto ne bi izmenio boje, ako bi mu to bolje zazvučalo?
– Drugo, Flober je vratio papagaja muzeju pre nego što je završio pripovetku. Bilo je to 1876. Do osnivanja muzeja u paviljonu bilo je još trideset godina. Preparirane životinje izjedaju moljci, znate. Propadaju. Uostalom, to se desilo i Felisitinom papagaju, zar ne? Poispadalo mu je punjenje.
– Da.
– A možda im se vremenom i boja menja. Naravno, ja nisam stručnjak za preparirane životinje.
– Dakle, vi mislite da bi bilo koji od njih mogao da bude onaj pravi? Ili, još verovatnije, nijedan?
Položio je lagano ruke na sto, potezom opsenara koji umiruje publiku. Imao sam još jedno, poslednje pitanje.
– Da li su ti papagaji još uvek u muzeju? Svih pedeset?
– Ne znam. Mislim da nisu. Treba da znate da je u trećoj i četvrtoj deceniji ovog veka, u vreme kada sam ja bio mlad, vladala velika moda za prepariranim životinjama i pticama. Ljudi su ih držali u svojim salonima. Smatrali su ih lepim. Tako da su mnogi muzeji rasprodali one delove svojih zbirki koji im nisu bili neophodni. Zašto bi držali pedeset amazonskih papagaja? Ionako bi propali. Ne znam koliko ih sada imaju. Mislim da se muzej ratosiljao većine od njih.
Rukovali smo se na rastanku. Na pragu je g. Andrije u znak pozdrava podigao šešir izlažući nakratko svoju osetljivu glavu avgustovskom suncu. Bio sam u isti mah i zadovoljan i nezadovoljan. Bio je to odgovor i nije bio odgovor. To i jeste i nije bio kraj mom traganju. Kao i poslednji otkucaji Felisitinog srca priča zamire „kao česma koja presušuje, kao eho koji se gubi.” Pa, možda tako i treba da bude.
Došlo je vreme da se oprostim. Kao savestan lekar, obišao sam sva tri Floberova spomenika. U kakvom je on bio stanju? U Truvilu, njegov brk još uvek žudi za popravkom; iako zakrpa na bedru sada manje bode oči. U Barentenu, leva noga počela je da mu puca, u dnu kaputa ima rupu, a na gornjem delu tela mrlje boje mahovine; poluotvorenih očiju zurio sam u zelenkaste pečate na grudima i pokušavao da ga zamislim kao kartaginjanskog tumača. U Ruanu, na Karmelitskom trgu, drži se sasvim dobro, pouzdajući se u svoj plemeniti sastav od 93 posto bakra i 7 posto kalaja; ali i dalje je isprugan. Izgleda kao da svake godine doplače još koju bakarnu suzu, od kojih mu se sija vrat. To i nije neprilično za Flobera: uvek je bio velika cmizdra. Suze mu se dalje kotrljaju niz telo ocrtavajući tanke pruge na nogama sa strane kao da nosi pantalone od fraka. Ni ovo nije neprilično za Flobera: podseća nas da je uživao u salonskom životu isto koliko i u svom utočištu u Kruaseu.
Nekoliko stotina metara severnije, u Prirodnjačkom muzeju, odveli su me na sprat. Bio sam iznenađen: mislio sam da se rezervne zbirke drže uvek u podrumu. Danas im se, umesto toga, u podrumu verovatno nalazi tržni centar: kafići, reklamni panoi, videoteke i sve što omogućava brzo sticanje znanja. Zašto im je toliko stalo da učenje pretvore u igru? Vole da sve bude igrarija, čak i za odrasle. Pogotovo za odrasle.
Bila je to omanja prostorija, možda tri sa tri, sa prozorima na desnoj i policama duž leve strane zida. Uprkos nekoliko plafonjerki, bilo je sasvim mračno u toj grobnici na gornjem spratu. Iako to nije, pretpostavljam, bila prava grobnica: neka od tih prepariranih stvorenja ponovo će izaći na danje svetlo da bi zamenila svoje kolege koje su pojeli moljci ili koji su izašli iz mode. Dakle, bila je to ambivalentna prostorija, delom mrtvačnica, a delom čistilište. I miris u njoj je bio neodređen: nešto između ambulante i gvožđare.
Svuda dokle se pogled pružao bile su ptice. Polica za policom sa pticama, a svaka od njih posuta tankim slojem pesticida. Uputili su me do trećeg prolaza. Oprezno sam se provukao između polica, a onda sam podigao pogled pod kosim uglom. Tu su se, poređani jedan do drugog, nalazili papagaji. Od prvobitnih pedeset ostala su samo tri. Sva drečavost njihovih boja bila je pomućena praškom pesticida koji ih je prekrivao. Buljili su u mene kao tri podrugljiva, oštrooka i nečasna starca puna peruti. Izgledali su mi – moram to da priznam – malo otkačeno. Zurio sam u njih minut-dva, a onda sam se udaljio.
Možda je bio jedan od njih.