699 dinara - Frederik Begbede

First topic message reminder :



Oktav je gospodar sveta. Oktav se bavi unosnim poslom pisca reklama, on odlučuje danas o onome što ćete vi želeti sutra.

Oktav je živi mrtvac obasut novcem, devojkama i kokainom. Ali jednoga dana će se pobuniti. Talentovani Oktav će odlepiti. Idealna klijentkinja? „Mongoloid mlađi od pedeset godina.“ Šta rade bogataši koji su stekli svoje bogatstvo reklamom? „Vode treći svetski rat. “

Od ostrva Grand Žat, gde vlasnici agencije vode pregovore, do Majamija, gde se snima reklama na amfetaminima, od jednog seminara u Africi do bulevara San Žermen de Pre, od paklenih dveri seksa do izgubljene nevinosti, na granici između fikcije i pamfleta, Frederik Begbede ispisuje ispovest deteta trećeg milenijuma. Na humorističan način raskrinkava sveprisutni merkantilizam.

Ovo je na neki način, knjiga o moralu. I to za samo 699 dinara.

2.


Međutim, vaša prva prezentacija naišla je na katastrofalan prijem kod klijenta. Alfred Duler i njegovi sužnji priredili su u prostorijama Madonea projekciju reklamnog špota za Mrska (blažu verziju) i predstavili ga panelu potrošača, ženskoj ciljnoj grupi koja konzumira ovakav proizvod, ali rezultati testa nisu bili sjajni: tokom jednog burnog conference calla morali ste da se borite protiv verdikta domaćica mlađih od pedeset godina. „Previše eteričan“, „overpromising“, „anksiozan“, „slab Dži-Ar-Pi“, „nedelotvoran“, „previše Magreba“, „nekvalitetan na nivou tone and manner“, „packshot se ne može lako povezati s proizvodom“... Potpuni poraz. Hrabro ste se borili tokom cele te video konferencije, insistirajući na „mogućnosti izmena na zvučnom planu“, „uvećanju plana pakovanja u postprodukciji“, „promeni svetla ASAP“ (As Soon As Possible), „važnosti formalne inovacije za ovu ciljnu grupu“, „želji koju izaziva kod potrošača i upečatljivosti“, a na kraju razgovora ste dobili od klijenta jedno: „Okej, ali pod uslovom da primedbe o prekadriranju utvrđene brand reviewom, a koje treba poslati faksom ASAP, budu ispoštovane“.

Otkrivate da i šefovi moraju da budu smerni i da prave ustupke. Kreativni direktor je kao stolar kome je klijent naredio da napravi sto s krivim nogama uz obrazloženje da je on taj koji plaća. Naručioci su toliko oprezni da nisu ni svesni da vas teraju da pravite neupadljive reklame i da na to, povrh svega, troše velike sume novca. Toliko se plaše da se neće dopasti svojoj klijenteli (nazivaju to „narušavanjem postojećeg, dugo izgrađivanog imidža“), da bukvalno postaju providni. Pojavljuju se na vašim ekranima, ali se boje da budu primećeni. Vi, kao Direktori Kreacije, niste merodavni da sudite o njihovoj šizofreniji.

Tako izgleda veliki lanac advertajzerskog prezira: reditelj prezire agenciju, agencija prezire naručioca, naručilac prezire publiku, publika prezire svog komšiju.

Evo šta je ostalo od trideset sekundi Mrška snimljenog u Majamiju: nije baš prekadriran, ali je amputacija amputacije (otvorena rana na nepostojećoj drvenoj nozi?).
„Tamara u ameriken planu seda na terasu jedne lepe seoske kuće (ne umnožavati kliše uvoda pre nego što se pojavi proizvod; deformisati noge glumice da bi se stavio akcenat na insight potrošača; promeniti svetio na licu da bi se osvetlila njegova boja). Gleda u kameru i kaže: „Lepa sam? Tako kažu. Ali ja sebi ne postavljam to pitanje. Jednostavno, ja sam ja.“ (Izostaviti „tako kažu“, koje uvodi sumnju, kao i „ali ja sebi ne postavljam to pitanje“ koje je suvišno: ako ona „sebi ne postavlja pitanje“, zašto onda pričati o tome? Što na kraju daje: „Lepa sam? Jednostavno, ja sam ja.“) Uzima čašu Mrška koju delikatno otvara pre nego što okusi kašičicu. (Uvećati sve planove proizoda.)
Zatvara oči od uživanja kušajući proizvod. (Može li ovaj plan duže da traje? Podsetimo na to da je reč o key visual koji proizlazi iz posttesta. Od neprocenjivog je značaja dramatizovati privlačnost proizvoda kako bi se podvukla percepcija o dobrobiti užitka čula ukusa oslobođenog griže savesti.) Zatim produžava svoj tekst gledajući TV gledaoce pravo u oči: „Moja tajna je... Mrsko. Izvanredan beli sir bez imalo masti. Sadrži kalcijum, vitamine, proteine. Da biste se osećali dobro u glavi i u telu, nema ničeg boljeg.“ (Razmisliti o dodavanju 3D demo proizvoda u kome se jogurt naginje ka posudici masnog mleka, i dodavanju reči: „kalcijum“, „vitamini“, „proteini“, „0% masti“ ispisanih masnim slovima, i samim tim upadljivijim za naše potrošačke.) Tamara ustaje i zaključuje sa zavereničkim pogledom: „To je moja tajna. Koja više nije tajna jer sam je podelila s vama, hi, hi, hi.“ (Izbaciti nepotrebnu šalu koja uzima tri sekunde na uštrb packa. Zaključak se nameće već posle „to je moja tajna“, što je leader i specifičnije u konkurentskom kontekstu.) Packshot i slogan: „MRSKO. DA BISTE BILI TANKI SVUDA PO TELU, OSIM U GLAVI.“ (Može li se pronaći neki drugi baseline? Treba udariti na različite ciljne grupe - decu, starije osobe, odrasle, mlade, muškarce, žene. Dakle, na nešto modernije.) Na kraju ide džingl marke: „mmm Madone“.

Baš vas je briga za baseline jer imate zamenu: „MRSKO. SVIMA NAM JE POTREBNA DOZA LEŽERNOSTI.“ (Vidi čin IV, scena 4).

3.


A onda, Kan, festival, samo ne onaj filmski, nego drugi, onaj pravi, koji se odigrava kradimice, kao sastanci OMC-a ili simpozijumi u Davosu, svake godine u junu, mesec dana nakon sponzorisane maskarade - Svetska nedelja reklame, iliti na engleskom „48th International Advertising Festival“, ili „Kanski Lavovi 2001“. T\i dolaze svi diskretni moćnici, oni koji finansiraju dugometražne filmove s „plasiranjem proizvoda“ (kao što to čini BMW s filmovima o Džemsu Bondu, ili Peugeot s filmovima Taxi 1 i 2), oni koji sebi kupuju filmske studije od novca za džeparac (kao što je Seagram kupio Universal, Sony Columbia-TriStar, AOL Warner Bros), oni koji prave filmove isključivo kao „dodatak kolekciji“, da bi prodali svoj merchandising (kao Disney ili Lucas film), oni koji poseduju planetu („posedovati“ u punom značenju te reči). Reklamni film od trideset sekundi obraća se mnogo većem broju ljudi nego bioskopski film koji traje sat i po (na primer, media plan reklame za Mrsko osmišljen je tako da cilja na 75% populacije u zemljama u kojima je emitovan).

Troškovi glavnih francuskih naručilaca reklame (za 1998. godinu):

Vivendi 2 milijarde franaka L’Oréal 1,8 milijardi franaka Peugeot-Citroën 1,8 milijardi franaka France Telecom 1,5 milijardi franaka Nestlé 1,5 milijardi franaka Madone 1,3 milijardi franaka
Sve ove marke se, dakako, ne daju napasti. One imaju pravo da vam se obrate, ali vi nemate pravo da im odgovorite. U štampi možete reći sve najgore o ljudskim bićima, ali probajte da napadnete naručioca, vaše novine će vrlo brzo izgubiti milione evra koje donosi reklama. Televizija je još prepredenija: zakon zabranjuje da se uživo citiraju marke kako bi se izbegla nedozvoljena reklama; u stvari, to sprečava kritiku. Marke imaju pravo da se izraze kako god žele (i to pravo skupo plaćaju), ali im se nikada ne srne odgovoriti. Što se tiče knjiga... Vrlo je verovatno da će roman biti predmet cenzure zbog „ocrnjivanja zaštitnog znaka“, „falsifikovanja“, „parazitizma“, „klevete“, „iskrivljavanja istine“ ili „nelojalne konkurencije“.

U engleskom se reklama kaže advertising - pronalazači ove profesije pokušali su da nas upozore.

Jedna stjuardesa vas pita na aerodromu:
„Nosite li prtljag sa sobom?“

Vi odgovarate:
„Da, imam magistarski iz marketinga, a on je završio Akademiju primenjenih umetnosti.“

Čarli i ti ste inkarnacija vrhunca kanskog uspeha: mladi, pocrneli, bogati, zastrašujući, grabite Kroazetom u Rose majici (s ispisanim: „Nećemo vam opRostiti“ napred, i „Ko radi za Ros(e) pada na nos“ na leđima, koje je smislio jedan klinac s ugovorom o privremenom zaposlenju na minimalcu), s crnim Helmut lang optikals za sunce i novim nju balans na nogama, vi ste kul šeici. Logično, morali biste da imate mnogo uspeha kod klinkica koje su, da bi našle šljaku, došle s bukovima pod miškom u „Jane’s Club“, koji je iznajmio Première Heure (velika produkcijska kuća koja je ovde prisutna da bi laskala kreativcima). Za sada ćete se zadovoljiti besplatnim ručkom na plaži Karltona za stolom s Alenom Bernarom i Aramom Kevorkijanom, gazdama Pača (najvećim neprijateljima Première Heure, koji su ovde došli da bi održali dobre trgovačke odnose s prijateljima iz detinjstva). S vremena na vreme zapljusnu vas trenuci prolazne sreće, kratki momenti neobjašnjive sreće koje krstite „Near Life Experience“.

U bifeu prepoznajete sve novajlije u poslu, prerušene u klošare, u grupu kosijanera (ili ćelavaca), neobrijane, u pocepanim majicama, ispranim farmerkama i smrdljivim patikama, s najvećim platama u zemlji. Na beđževima im pišu imena:
- Kristof Lamber, predsednik-generalni direktor CLM-BBDO (62.5 miliona evra bruto dohotka, agencija Totala: „Nećete više dolaziti slučajno kod nas“, France Telecoma: „Zbog nas ćete zavoleti dvehiljaditu“, Pepsi Cole: „The choice of a new generation“);
- Paskal Gregoar, predsednik DC Lega Delane (mala agencija, autor neverovatnog uspeha tokom Svetskog kupa u fudbalu ’98: Adidas „Pobeda je u nama“);
- Gabriel Gotje, predsednik Kluba umetničkih direktora, asocijacije koja okuplja sve francuske kreativce, i KD Young&Rubicam (73.5 miliona evra bruto dohotka, agencija Orangine: „Dobro protresite oranžinu, jer inače pulpa ostaje na dnu“, Stimorola: „Žvaćite danski“, Ricarda: „Ispoštujmo vodu“);
- Kristijan Blaša, vlasnik CB News (gledate ga svake nedelje uveče na M6, vodi emisiju Culture Pub s Tomom Erveom);
- Erik Tong Kuong, kao što mu ime kazuje, predsednik Euro RSCG Babinet Era Tong Kuonga (bruto dohodak nije objavljen, agencija Eviana: „Potvrđen izvor mladosti vašeg tela“, Peugeota: „Da bi automobil uvek bio zadovoljstvo“, Canala +: „Barem kad gledam Canal + nisam ispred televizora“);
- Benoa Devariju, osnivač devarrieux-villaret (19,21 miliona evra bruto dohotka, agencija Crédit Lyonrmaisa: „Vaša banka vam polaže račune“, Volvica: „Volvic voda je prava sreća“);
- Bemar Buro, potpredsednik Ogilvy&Mather (72 miliona evra bruto dohotka, agencija Perriera: „Voda, vazduh, život“, Forda Ka: „Mislimo samo KA“);
- Žerar Žan, suosnivač Jean&Montmarin (agencija Yopa: „Yop godine“, Teisseire: „Nije trebalo da ih lišite Teisseirea“, Hertea: „Ne zaobilazimo jednostavne stvari“);
- Žan-Pjer Barbu, jedan od brojih KD-a u BDDP@TBWA (127 miliona evra bruto dohotka, agencija McDonaldsa: „Za prijatelje - samo McDo“, Francuske železnice: „Postaraćemo se da volite vozove još više“, 1664: „Četiri brojke govore više od reči“);
- Kristijan Vans, zamenik generalnog direktora grupe DDB France (128,6 miliona evra bruto dohotka, agencija Volkswagena: „A tako je lako ne prevariti se“, FNAC-a: „Agitator još od 1954“, Badoita: „Može li se zamisliti obrok bez Badoita?“);
- Bertran Suše, osnivač i predsednik Louis XIV (agencije Audija: „Predstave su napravljene da bi bile prevaziđene“, Regine Rubens: „Dišite, žena ste “, Givenchyja: „Malo dalje od beskonačnog“ ).

Tu je i Zzz, kome je ovaj nadimak dodeljen jer su mu sve produkcijske kuće poklonile putovanje na Ostrvo komaraca (gde god da uđe dočeka ga zujanje, sve kolege počnu da zuje „zzz“, smešno, mada se on nikad ne smeje na to).

Tu su i sve moguće trbušaste čikice koje su imale dve-tri duhovite ideje pre dvadeset godina, i još uvek životare od toga. Jedan od njih je na tome sagradio čitavo bogatstvo, prodajući isti slogan različitim klijentima: „Čarapa, to je Kindy“, „Sir, to je Kiri“, „Kakao, to je Banania“, „Sat, to je Kelton“, „Cipela, to je Bata“... Svi se upinjete da biste izgledali kao da se zabavljate. Zabavljati se isto je što i ubiti se, s tim što to možete da radite svakog dana. Čim neko pred Čarlijem i tobom pomene Maronijeovo ime, vi složite facu shodno priči: Jao, ne pominji, toliko nam nedostaje, je l’ znaš da još primamo poštu na njegovo ime, kataloge ImageBanka na njegovo ime. Majku mu, mogli bi da ažuriraju svoj spisak, sranje, profesija nam je u žalosti, u svakom slučaju, s Kanom je gotovo... Vidimo se večeras u ’Martinez baru’, posle short-list?“


Short-list je 100 najboljih reklama na svetu po izboru žirija (od 5000 kandidata). I zamislite, tu je i vaš „Mrško, It’s so good when it comes in your mouth“. Žiri, sastavljen od japanske, engleske, nemačke, američke, brazilske i francuske sabraće, smatra da je scena tako drska da ju je zadržao uprkos nekolikim zvižducima u velikoj sali. Prijavili ste integralnu dogma verziju, nakon što ste je emitovali samo jednom, u tri noću, na Jimmy kanalu. Tako, s pravne tačke gledišta, spada u pravu kampanju, iako je klijent nije hteo a publika je nikad nije videla (a verzija „živa rana na patrljku mesa“ vrtela se non-stop na TF1 svake večeri, s novim sloganom „MRŠKO. SVIMA NAM JE POTREBNA DOZA LEŽERNOSTI“, ali ne treba posebno napominjati da ovde nije prošla ni u prvom krugu). Tamara bi trebalo da nam se pridruži sutra, bilo bi fantastično da dobijemo nagradu nepunih mesec dana posle naimenovanja na čelo Rosserys&Witchcraft France. Popeli biste se na scenu, bili biste citirani na televiziji i u štampi: „Iako je vazda u senci ostalih zapadnoevropskih zemalja kada su u pitanju inovativne reklame, Francuska je ipak osvojila nekoliko priznanja, od čega jednog ’Zlatnog lava’ za Madoneovog „Mrška“, pastiš porno filma agencije Rosserys&Witchcraft, koji je upravo dobio novu bicefalnu kreativnu direkciju“. U Stratégies biste imali fotografiju s legendom: „Oktav Parango i Čarli Nago izjavili su za naš list : ‘Ono što nam treba jeste udruženi entuzijazam na mestu susreta raskrsnica budućnosti’.“
Parčići razgovora na pontonu za nautičko skijanje hotela Mažestik, među osobama koji se pozdravljaju s „give me 5“:
„Dosadan mi je Dior."
Jesi video trideset sekundi zeke koji igra lastiš? “
„A onaj za Megane s kočnicama koje deformišu kosu?“
„Kidanje. Lu-di-lo moz-ga!“
„Gondrijev novi Air France je savršen.“
„Nisam baš siguran za novi Diesel, malo je kilav.“
„Kampanja za Tag Heuer je tragična.“
„Ali me je zato poslednji Pepsi istresao iz gaća.“
„Šta misliš o Kiss FM s debelim crncem koji peva u bubi?“ „Ludilo. Over the top.“
„Norvežani će opet da pokose.“
„Pašće jedna standing ovation za pedera koga muva riba.“
„To je odlična ideja.“
„Jesi video dva tipa u sauni? Miriše na zlato već izdaleka.“
„Tvoj Mrsko mi se neviđeno sviđa, ali šteta što nema životinja. Psi, mačke, to je ultraKan.“
„Jesi li znao da je malo falilo da nam očevi budu poslovni partneri?“
„Stvarno? Daj da se izljubimo. Kako se zoveš?“
„Natali Fošton.“
„Da, znate, ja volim da budem drzak..."
Kiseo osmeh.
„Reći ću ti jednu stvar: ko nije sa mnom, protiv mene je.“
„Aaa! A ja sam mislio da si ozbiljan!“
„Za mene je sada go-to-vo: na zimu, pravac južna hemisfera.“ „Jesi li video našeg malog Mrška?“
„Überfashion.“
„Strašno mi se sviđa ideja, ali ne i realizacija.“
„Ozbiljno te pitam: je l’ ti se sviđa ili ne?“
„Između ‘sviđa mi se’ i ‘ne sviđa’, više je ‘sviđa mi se’.“
„Prestani, ja sam imunodepresivan.“
„Ma, zezam se. Da budem iskren, odlično je, ali mogli ste da ostavite baseline na francuskom, ‘it comes in your mouth’ previše asocira na igru reči.“
„Kako god. Ameri su takvi puritanci da će svi glasati protiv. Čim ima seksa, oni to smatraju preterano drskim jer nisu sposobni da ga plasiraju kod kuće.“
Podignut palac u znak OK.
„Pre neki dan sam bio na sastanku i klijent kaže: ‘Dobro je, ali trebalo bi dodati današtine’, znaš šta sam mu odgovorio: ‘A i sutraštine takođe?’“
Vaginalni smeh.
„Ja imam šefa grupe koji mi stalno priča o ‘ukuštini’! Ne zna da postoji reč ‘ukus’!“
„Ukus se ne uči u trgovačkim školama.“
„U svakom slučaju, uvek je bolje reći ‘obožavam te’, nego ‘ne mirišem te’.“
„Najbolja od svih je ona s tipom koji peva ‘Get up... ah’ dok čeka kola koja prolaze svaki dan.“
„Jaje nisam video, možeš li da mi dostaviš kasetu?“
„Do koske je na proizvodu, a u isto vreme i totalno na ideji.“ „Previše eterično.“
„Da, ali to je baš hetero.“
„Ne mogu da verujem da je Nike shortlistiran, iako je objavljeno svedočenje Halkove žene.“
„Verovatno Japanci nisu ništa ukopčali.“
„Porno Mrško, trebalo je usuditi se.“
„Toliko je glupo da šljaka ludilo.“
„To će biti prava klanica.“
„Jesi čuo za poslednji hir Tonija Keja? Insistirao je da se sagradi tunel sa 600 dorada okačenih o zid, kojim nije nikada prošao.“ „Lansiram novi medij, moramo obavezno da popričamo o tome, zove se ‘časalog’: između časopisa i kataloga.“
„A zašto ga ne nazoveš ‘katopis’?“
Pogled u nebo.
„Kako je Sofi? “
„Čeka bebu.“
„Ozbiljno? Smešno, ja čekam kanabe.“
„E-ćao.“
Evo ga Matju Kokto, bivši urednik u BDDP koji se bacio u pravljenje sajtova na internetu.
„E-dobar dan. Kako ide tvoj mali e-business?“
„E-dobro. Zaradio sam e-200 miliona za šest e-meseci.“
„A šta uopšte e-radiš e-tamo?“
„Takvi kao vi su nam e-potrebni. Treba nam reklama da bi se pročuli moji jebeni sajtovi sa sve reklamom na njima, da ih finansiram preko banera. Nova ekonomija nije uopšte nova. Kao i stara, postoji jedino preko reklame.“
„Slušaj da ti kažem: naš uspeh se sastoji u tome što smo učinili da se publici smuči reklama tokom osamdesetih, da bismo ih onda ubedili da smo demode u devedesetim i potpuno prevaziđeni internetom u dvehiljaditoj. A u stvari, nikad nismo bili tako powerful!“
„E-dobro. Nemam puno e-vremena da e-ćaskam s vama. Moram da idem u sajberkafe na plaži da čekiram mejlove. Ajd e-ćao.“
„Bye-bye.com!“

Noću, u Sisolendu, svi đuskate sedeći u foteljama, kao kvadriplegičari. Ta moda je stigla iz Njujorka: tamo je gradonačelnik toliko skresao dozvolu za rad noćnim klubovima, da su se svi ljubitelji diskoteka zalepili za barove u kojima je zabranjeno igranje. Slušamo zaglušujući house music u „Spy“, „Velvet“, „Jet“, „Chaos“, „Liquid“, „Life“, zadovoljavajući se samo mahanjem ruku, bez ustajanja s taburea. Sada je ta tendencija prešla Atlantik. Samo se najgori čobani drmusaju na pisti za ples. U celom svetu je važno sedeti u generalnoj kakofoniji da biste bili in. U kanskoj diskoteci brzo se prepoznaju lokalci - đuskaju sa lepim lokalnim devojkama, cerekaju se kao ludi, dok advertajzeri ostaju zabodeni u svojim separeima, ispijajući svoje flaše pića kako bi pokazali svojoj sabraći da su stigli iz Njujorka. A vi, Čarli i ti, namerno ustajete po deset puta od stola, idete u klozet, sačekate tamo pet minuta, i vraćate se raščupani, šmrkćući i ispijajući velike čaše vode, češete se po nosu, kako biste pokazali Japancima iz Dentsua da vi imate koku, a oni ne.
Ovog puta imate utisak da ste u filmu Dejvida Linča: iza ljubazne i nasmešene pojave krije se opskurna dimenzija, potisnuto nasilje, destruktivno ludilo koje vas tera da razvlačite usta u još veći osmeh.

4.


A sada se stavite u kožu komesara Sančeza Ferlozija, 53 godine, u njegovu malenu kansku kancelariju. Kraj je radnog dana, vikend se polako približava, zrikavci zriču, na šanku „Bifea de la Gar“ čeka vas bokal belog vina, kad odjednom zazvoni borbeno zvono: dobijate imejlom internacionalnu poternicu s RealVideo dokumentom u prilogu. Kliknete na ikonicu i blenete u tri Francuza u crno-beloj tehnici, koji izlaze iz neke vile vičući: „Je l’ misliš da kamera snima?“ „Ne, to je samo interfon.“ „U svakom slučaju, čak i da postoji trag, niko nas ovde ne poznaje“ pre nego što se približe objektivu s velikim kamenom u ruci.
S mukom dešifrujete poruku na engleskom 0er ga slabo razumete) koja nosi naslov „First Degree Murder Prosecution“, i shvatite, u globalu, da je u pitanju istraga koju policija Floride sprovodi na teritoriji Majamija, a povodom dozvola za snimanje na otvorenom tokom februara. Imena tri osumnjičena Francuza promiču vam pred očima, i kad pročitate njihovu profesiju, jasno vam je zbog čega ometaju upravo vas usred Festivala reklame u Kanu. Žalite za dobom u kome je vaš posao bio spor i težak, i uzimate telefon da proverite listu prijavljenih gostiju u svim luksuznim hotelima na Kroazeti.

Ti i Tamara se budite u svitanje: zavese u Karltonu su debele i dovoljno je okačiti na vrata sobe „Do not disturb“ da vas posluga na spratu ostavi na miru. Pili ste celu noć, ali još nisi pipnuo kokain - više vam se dopalo da probate pečurke iz amsterdamskog smartshopa. Zahvaljujući njima, u četiri ujutru ti sine ideja za reklamu koju bi tvoja agencija mogla da ponudi Humex Fournieru (tablete protiv nazeba):

„Jedna plavuša bujne kose sedi na zadnjem sedištu velikog mercedesa, u društvu bogatog Arapina. Šofer je nazebao. Priprema se da kine: ’Ap... ap...’ u trenutku kad automobil uranja u tunel Alma. Taman ekran. Čuje se škripa guma i jezivi zvuk jakog udarca. Pojavljuje se logo : ’Humex Fournier’ sa sloganom: ’Humex Fournier. Zaustavite nazeb pre nego što on zaustavi vas.’“
Nije loše, kažeš sebi, shvatajući da će parče stolnjaka na kome si naškrabao ovaj koncept biti naplaćeno milion evra. Ali može i bolje.
„Džon-Džon Kenedi vozi mali avion iznad Long Ajlenda. Veoma je nazebao, kašlje i kija bez prekida. Pre nego što mu se obrati, njegova žena Karolin od silne brige izbroji do deset, što se rimuje s njenim devojačkim prezimenom Beset. Daje mu tabletu Humex Fournier, ali Džon odbija jer već dosta kasne na venčanje njegove rođake. Odjednom počinje jako da kija, od čega avion krivuda. Pojavljuje se logo ‘Humex Fournier’ sa sloganom: ’Humex Fournier. Da ne posmete.’“

Sinoć ste prvi put vodili ljubav - takav ishod je bio logičan, a pritom i začinjen voćem. Oktave, zaslužuješ reputaciju specijaliste u postotku penetracije. Na MTV-ju je grupa REM pevala: „Kraj je sveta i dobro se osećam...“. Tamara ti je prišla dok si tražio salvetu da obrišeš prste lepljive od krofne s džemom od kajsija; počela je da ti liže ruku, a zatim i ostalo. Uključio si se, ili ste se već spojili, teško je reći. Usne su joj bile slatke (od krofne s kajsijom). Mazila te svojom kosom. Tamarina koža bila je tako sjajna da si se ogledao u njoj. Digao ti se odmah nakon što si svršio. To ti se odavno nije desilo. Kad živiš s nekim, druga erekcija je redak slučaj. Ne koristite više prezervativ. A tako je dobro: upravo ste ejakulirali, gledate se, pijete malo vode, pušite cigaru, gugučete, i odjednom, tras, dok ste se pogledali, želja ponovo raste, pica vam je ponovo vlažna, kita počinje da vas boli koliko je tvrda. Baseline: „blago klonuće, kad evo Tamare, i opet nam je vruće“.
Dok spava, kapljice znoja stoje kao rosa na njenim ramenima i čelu. Ona, kao što je rekao Pol-Žan Tule u romanu Moja prijateljica Nan, ima „onu usnulu gracioznost Kreola, klonulih od nerada“. Ne možeš da veruješ da ti je toliko dugo trebalo da joj skineš belu potkošulju. Da si samo znao kako je mekano... Ona farba kosu, ali njena kosa nije plava, ona je plavičanstvena. Sinoć je Tamara jela taramu na bazenu Mažestika kad ti je rekla:
„Hoćeš malo?“
„A! Ukrutile su ti se bradavice!“
„Aha, ja se obično prvo ukrutim, a onda eksplodiram.“
Kada bi zavrtela glavom, frajerima bi se od toga vrtelo u glavi. Ima izrezbaren profil (ona nije plavokosa, ona je zlatokosa; njen profil nije samo fin, nego je rafiniran; oči joj nisu zlatne, već zlataste: kad je gledam, sve se izdužuje, čak i reči koje je opisuju). Njena duga kosa kasni za njom, ne može da je sustigne, lebdi nad njenim leđima šireći oblak parfema koji poznaješ - Obsession... Sofin parfem, spočetka, kada je testirala svoju moć nad tobom i pućila poluotvorena usta kao u reklami za štampu za Carolinu Herrereu. To te navede da pomisliš da ste se tucali bez prezervativa.
„Pazi se, Tamara, ja sam ekstremno plodan.“
„Znaš kako me briga: pijem pilulu već deset godina. Nadam se da nisi bolestan, barem.“
Oboje se pravite da spavate pred kablovskom televizijom. Budi vas Čarli koji kevće u telefon:
„Dobili smo sidu ! Dobili smo sidu!“
„Šta?“
„Pa, to: Ministarstvo zdravlja nam je dalo budžet za kampanju o borbi protiv side, zar to nije lepo? Deset miliona evra, i to bez takmičenja!“
Tamara se okreće ka tebi:
„Šta je bilo?“
„Ništa... Čarli... Dobili smo sidu.“

Dan pre toga, progutali ste ujutru halucinogene pečurke iz Amsterdama, psihotrope (4 glavice i 3 vrata, svako), i vaši razgovori su dobili novi tok:
„Imaš dve glave.“
„Ormar će eksplodirati.“
„Ja sam starshootiran.“
„Želim da pogledam neki film, ali zašto, je l’ to normalno?“
„Dok ja shvatim šta me pitaš, biće kasno da ti odgovorim.“ „Glava ne prestaje da mi radi.“
„Tukao sam se s mini-barom.“
„Ko ne misli zlo peva.“
„Ponovo postajem ja.“
„Ne želim da vidim nikakvu pornografiju. A eto, ne možemo da pobegnemo od toga.“
„Kakve ste vi devojke, stalno treba da vam dokazujemo zašto treba da ostanete sa nama.“
„Užasavam se rečenica koje počinju sa ‘užasavam se’.“ „Osvežavaš me.“
„A ti ne prestaješ da me varaš.“
„A-ha, a mogao sam da učinim nešto mnogo gore - da te oženim.“
Je l’ znate koja je razlika između bogatih i siromašnih? Siromašni prodaju drogu da bi kupili nike, a bogati prodaju nike da bi kupili drogu.

More je plesalo duž mračnog zaliva. Na njemu nije bilo treperavih odsjaja. Tamara ti je tek sutradan saopštila da zauvek odlazi.
„S kim?“
„S Alfredom Dulerom, tvojim klijentom iz Madoneal Lud je za mnom. Ostavlja mi po dvadeset poruka dnevno na sekretarici. Spavali smo prošle nedelje, vodio me u Trijanon Palas, ne može da dođe k sebi, imao je neviđenu tremu, baš je bilo simpatično. Vrlo je ljubazan, samo da znaš, izjavio mi je ljubav stotinu puta; mislim da zaista želi da napusti svoju ženu, dosadno mu je u životu.“
„To nije ništa neobično - on dosađuje milionima ljudi. A šta ćeš da radiš s ćerkom? Ostavićeš je u Maroku?“
„Pa ne, Alfred se slaže da je dovedemo u Francusku, hoće da živimo zajedno, tražiće razvod, hoće da se venčamo, ma sve... Čudo kako možeš da razbucaš život jednog pedesetogodišnjaka kad si vitak i imaš vragolast jezik... “
„I dvadeset godina manje od njegove žene.“
„Slušaj, nemoj da se ljutiš, znaš vrlo dobro da se ovakva prilika ne ukazuje često. To je šansa mog života! Moći ću da se skućim, da postanem buržujka. Prvi put ću imati sopstvenu kuću. Moći ću da je ukrašavam, i zvaću se gospođa Duler, a moja ćerka gospođica Duler, imaćemo kola i ići ćemo na odmor u Provansu. Biću zaštićena, moći ću da se ugojim! Ali te neću zaboraviti, doći ćeš na venčanje, a? Htela sam čak da mi budeš kum, ali Alfred neće, veoma je ljubomoran na moju prošlost.“
„Sve si mu ispričala?? Pazi se, to je ipak moj najveći klijent.“ „Ovaj... Pa ne baš sve detalje, uostalom, i ne tiče ga se, ali naslućuje da se među nama nešto desilo.“
„Što nije bilo istina, sve do sinoć.“
„Da, zbog toga sam te i silovala, nerviralo me što to nikad nismo uradili. Nego, kaži mi, je l’ bilo dobro, jesi li zadovoljan? Nisam htela da te ostavim a da prethodno ne probaš robu. Zahvaljujući tebi mi se sve ovo desilo... (dok ovo govori, pokazuje prstom na naslovnu stranu Ellea, fotografiju Žan-Mari Perijea na kojoj se osmehuje ispod naslova: „Tamara: Mrško od putera“)9.
„Znači, nećeš doći na ceremoniju dodele ’Lavova’?“
„Slušaj, Alfredu nije stalo do toga, veoma je posesivan, i više volim da mu se ne suprotstavljam. Naročito kad nije u pravu, kaže da ako želim da se bacim na film ne smem više da se vucaram po reklamama.“
„I to je kraj? Ali ja sam te zavoleo!“
„Prestani! Kad si mi to rekao prvi put, bilo je prerano; a sada je prekasno.“

I eto, ljubite poslednji put, i ti puštaš iz ruke njen nežan članak. Puštaš je da ode, jer puštaš ceo svet da ode. Puštaš je da se sjuri u karijeru superstara koja vam je svima dobro poznata. Osećaš se sve tuberkuloznije. U sekundi kada je zatvorila vrata, obuzima te nostalgija za svim prethodnim sekundama.

Nebo se utapa u okean - to se zove horizont. „U osvit trećeg milenijuma...“ Toliko dugo nam pričaju o tom „osvitu trećeg milenijuma“ da nam je prosto neobično da je nastupio. Ali nije tako strašno. Čamci na benzin prolaze zalivom, ostavljajući za sobom brazdu na moru koja se preliva u duginim bojama (što će reći, zagađuje more). Gledaš snimak Sofinog ultrazvuka koji postaje sve mutniji, ali ne trepćeš, držiš oči otvorene sve dok ti se obrazi ne orose.

Srećete osobe koje vam promene život iz korena, a da to ne znaju, a zatim ih lagano izdate, vidite ih kako sklapaju pakt s neprijateljem, a onda ih gledate kako se udaljavaju, kao vojska posle krađe, na pozadini od ruševina i zalaska sunca.

5.


Vi ste proizvodi jedne epohe. Ne. Prelako je inkriminisati epohu. Vi ste, prosto, proizvodi. Mondijalizacija se više ne interesuje za ljude, trebalo je da postanete proizvodi kako bi se društvo zainteresovalo za vas. Kapitalizam pretvara ljude u potrošne jogurte, drogirane Spektaklom, što će reći, dresirane da satru svog bližnjeg. Da bi vas otpustili, dovoljno je da vaše ime sklizne ekranom sve do korpe, zatim da se izabere opcija „isprazniti korpu“ u meniju Specijal; kompjuter će vas onda pitati „Da li zaista želite da izbrišete ovaj element? Poništiti. OK.“ Da biste nestali, dovoljno je da kliknete na „OK“. Ranije je postojala reklama: „Bolje mali klik nego veliki šok“, ali danas mali klik izaziva veliki šok.
A ako već morate da budete proizvod, onda biste voleli da imate neko komplikovano ime koje se teško izgovara i još teže pamti, da to bude ime neke teške droge, boje izmeta, da budete jaka kiselina koja može da rastvori zub u roku od sat vremena, prezašećerena tečnost čudnog ukusa, i uprkos svim tim očiglednim manama, da ostanete najpoznatija marka na svetu. Voleli biste da ste limenka otrovne koka-kole.

U međuvremenu biste bili Čarli Nago u hotelskoj sobi, surfovali biste po različitim porno sajtovima, i bili biste veoma zadovoljni da daunloudujete jedan „zabavan“ spot (kao što to obično kažete), u kome mlada Azijatkinja sisa jednom konju pre nego što povrati litar njegove sperme, što bi vas podsetilo na to da je vreme za vašu toaletu kako biste bili lepi na ceremoniji dodele svetskih „Lavova“. Samo što će Odil, koja više neće biti stažistkinja nego kreativni direktor, jer je nedavno unapređena na tu poziciju, zauzeti kupatilo na dobrih četrdeset pet minuta.

A da ste Oktav Parango, bili biste ispred velike sale palate Festivala, znate onaj ogroman neonaci blockhouse na kraju Kroazete, tamo gde se sve zvezde penju uz kanske stepenice pod bleskom bliceva. Čekali biste tupavo usred gomile advertajzera svih zemalja sveta odevenih u iznajmljene smokinge, koji se pripremaju da prisustvuju dodeli samočestitajućih trofeja. Čuli biste jedno „buahahaha“, udisali biste teške parfeme i znojenje od straha. Posmatrali biste plažu, njen fini pesak, bele jahte. Koliko god se okretali za sobom, nećete videti prohujalih dve hiljade godina, nego ćete videti nekog glupog Holanđanina. Ponovo ćete spustiti pogled na pesak star pedeset hiljada godina koji vam se ceri u lice. Šta su dva milenijuma spram peska? To što ste se vi rodili nekoliko godina pre promene kalendara nije vredno dizanja prašine.
Znate da ćete se uvek izvući. Dovoljna je jedna ideja. Uvek ćete naći neku glupost da biste se vratili u formu - prodavati ljudima pomiće u kojima će voditi ljubav s roditeljima, rekonstruisanim u kompjuterskim programima, bacati Mrsko iz aviona u izgladnelim zemljama, lansirati drogu u vidu čepića za anus, ili čepić za anus u vidu vibratora, predložiti Coca-Coli da oboji svoje piće u crveno kako bi uštedela na troškovima etiketiranja, reći predsedniku Sjedinjenih Američkih Država da bombarduje Irak svaki put kad unutrašnja politika trpi probleme, predložiti Calvinu Kleinu da lansira transgenetičke namirnice, Madoneu da kreira „bio“ odeću, Bilu Gejtsu da otkupi sve siromašne zemlje, Nuteli da proizvodi sapun od pralina, Lacosteu da komercijalizuje vakuumirano meso od krokodila, Pepsi-Coli da kreira plavi televizijski kanal, grupi Total-FinaElf da otvori barove s kurvama na svakoj benzinskoj stanici, Gilettu da lansira brijač sa osam oštrica... Uvek ćete se izvući, zar ne?

Hajde, hop, uskoči u vrzino kolo.

6.


Sala je prepuna. Srce vam jako lupa. Prolazite rukom kroz kosu, i štrcnete sprej deomint u usta. Kucnuo je čas vaše slave. Malo ste ljuti na Tamaru što vam ne pravi društvo, ali nema veze, Odil žvalavi Čarlija, 6000 osoba je prisutno u sali, i možda ćete se vi popeti na binu, ako dobijete neku nagradu... Sve je u redu. Ali, čemu taj kiseli osmeh odjednom?

Počinjete konverzaciju s vašom susetkom s leve strane:
„Hi. My name is Charlie, a on je Oktav.“
„Znam, vi ste nove gazde Rosa.“
„Ah. To je moja sudbina - Francuskinja. A gde vi radite?“
„U Rosu. Zovem se Adelin i bavim se produkcijom.“
„A da, naravno, Adelin, sad sam te prepoznao. Izvini, molim te, jako malo spavamo u protekla tri dana.“
„Nema problema. Je l’ mislite da Mrsko ima šanse?“
„Teško je reći. Moguće. Toliko je glup da može da prođe.“
„Ah da, umalo da zaboravim da vam kažem da Ledi Di i DžonDžon idu na testiranje.“
„Znam, znam. I dobili smo sidu.“
„Da, ja sam aware. U punoj smo fazi going upa.“
Svetio se gasi. Gromoglasni klap-klap. Prekrštate noge, gledate na sat, čekate svoju kategoriju (Milk&Dairy Products), prolazeći i dalje prstima kroz kosu.
Pred vama defiluju najkreativnije reklame planete: nepromišljena ludila za kukuruzne pahuljice, dijete, parfeme, farmerke, šampone, votke, čokoladice, rezance, piće, kompjutere, besplatne internet sajtove, hranu za pse, džipove, trenuci mašte i ismevanja samog sebe koji su nekim čudom promakli pažnji klijenata, nove tipografije, planovi fluorescentno zelenih jabuka, veliki plan zrna od 16mm, dizajn sutrašnjice, rečenice koje „odzvanjaju“, crveni trodimenzionalni logoi, hindu crtani filmovi, parodija muzike, neprestana dvosmislenost, ukrštene reči, potrošena kinta, filmska traka izgrebana rukom, usporena gomila, oslobođene emocije, i uvek lepe devojke, jer se sve zasniva na lepim devojkama, ništa drugo ljude ne interesuje. Trudite se da delujete opušteno pored vaše susetke koja se vrpolji na sedištu i pevuši sebi u bradu kako bi delovala smireno. Daje Albert Koen video ovu scenu 1968 (što je nemoguće, jer je ova scena proistekla iz toga i nije mogla da se desi pre 1968), inspirisao bi se njome da opiše kreveljenje u Gospodarevoj lepotici.
„And the winner is...
Mrško - The Nymphomaniac by Rosserys&Witchcraft France!“ Slava Tebi Zlatni lave. Osana visoko u nebesima. Jer Ti pripadaš Vlasti, Moći i Slavi Za Vjeke Vjekova Amin.
Eksplodirate od sreće,
„Yyyyesss!“ silazite s galerije, penjete se uz stepenice,
i pripremate se da se zahvalite reditelju Enrikeu „bez koga ne bismo bili ovde“ i lepoj Tamari „zahvaljujući kojoj je sve bilo moguće“, da kažete da je vam je ideja bila da „ispevate himnu životu koji poštuje ljudski timing“ i tako dalje, i tako dalje, kad vas se dočepaju.
Tri policajca vas opašu pred celokupnom svetskom profesijom, a komesar Sančez Ferlosio lično vam stavlja lisice s optužbom za ubistvo Mrs. Ward u Koral Gejblsu, Majami distrikt, država Florida.

Može se reći da ste, na neki način, sami sebe izbacili iz takmičenja.

7.


„Život protiče ovako: rodite se, umrete, a između ta dva vas boli stomak. Živeti, to znači da vas boli stomak, sve vreme: u petnaestoj vas boli stomak jer ste zaljubljeni; u dvadeset petoj jer vas plaši budućnost; u trideset petoj jer previše pijete; u četrdeset petoj zato što previše radite; pedeset petoj jer više niste zaljubljeni; u šezdeset petoj jer vas progoni prošlost; u sedamdeset petoj jer imate rak.
A u različitim vremenskim periodima povinovali ste se roditeljima, pa profesorima, pa gazdama, pa muževima, pa lekarima. Ponekad sumnjate da vas zafrkavaju, ali je već kasno, jednog dana, jedan od njih vam najavi da ćete umreti, i tada vas, na kiši, smeste u drveni kovčeg, pod zemlju, na groblju Banju. Mislite da ćete biti pošteđeni? Tim bolje za vas. Kad budete ovo čitali, ja ću biti mrtva. Vi, vi ćete živeti, a ja ne. Zar to nije potresno? Vi ćete šetati, piti, jesti, tucati, imaćete izbora, a ja ću biti daleko, na nekom mestu koje ne poznajem bolje nego vi, ali koje ću poznavati dok budete čitali ove redove. Smrt nas razdvaja. To nije tužno, nego je tako - ja sam mrtva, a vi čitate ovo pismo, stojimo i vi i ja pred nepremostivim zidom, a ipak možemo da pričamo. Živeti i čuti leš koji vam govori - praktičan je ovaj internet.
Vaš omiljeni fantom,
Sofi.“

Gledate se nemo i hladno, Sofini roditelji i ti - ala ćete se narazgovarati u sobi za posete (da sobe za posete služe za razgovor, to bi se znalo) sada kad Sofi više nije tu! Niste to mogli ni ranije, dok je bila živa, a kamoli sada. Ipak su te posetili u Centralnom zatvoru u Taraskonu, tebe, Oktava, lošeg oca, koga su gledali s prezirom na porodičnim skupovima. Oči su im naduvene, s velikim podočnjacima. Četiri velika klikera, crvena i očajna.
„Poslala je ovu poruku imejlom iz nekog hotela u Senegalu. Vi ne znate šta je s njom od...“
„Od našeg raskida? Ne... A nije da nisam probao.“
Bolno reaguješ. Bila je u Senegalu kad se Maronije ubio... Da li su se zajedno ubili? Šta je radila tamo s njim? Majku mu, dovoljno je teško čuti da si ispao rogonja, a ako to još saznaš posthumno i dok si u ćorci...
„Nemoguće, nije istina, nije istina, nije moguće“ (razmenjujete te dve rečenice sat vremena, nepotrebno je prenositi vaše jadikovke).
Gledaš ih, dvoje staraca s drhtavom bradom. Čim izađeš iz sobe za posete, rasplačeš se pred bukmarkerom časopisa Er liberte. Ovo ti nije prvi put da cmizdriš otkad si u zatvoru. U stvari, za tvrdokošce kakvi ti i Čarli jeste, često plačete. Toliko da je on čak pokušao da se obesi sutradan nakon što je ovde stigao. A ti jadikuješ:
„Nisam je više voleo, ali ću je zauvek voleti, jedino što je nisam dovoljno voleo iako sam je oduvek voleo a da je nisam voleo kao što je trebalo da je volim.“
I plačeš dok pišeš te redove.

Bergson je definisao smeh kao „mehanizam integrisan u živo biće“. Suze su, dakle, suprotno od toga - živo biće integrisano u mehanizam. Robot se pokvario, dendija je obuzela prirodnost, dubina izranja iz površnosti. Iznenada vam neki neznanac nabije viljušku u stomak. Iznenada vas neki neznanac sodomizuje pod tušem. Iznenada se neki neznanac oprosti od vas šaljući vam snimak s ultrazvuka. Kad se trudna žena ubije, to su dve smrti u jednoj, kao u promotivnim akcijama za deterdžent. A bezobrazna Milen Farmer peva na radiju: „Ako moram da padnem s visine/Neka taj pad dugo traje.“


VIDIMO SE
ODMAH NAKON POSLEDNJE REKLAME


JEDAN ČOVEK SEDI SAM, NA PODU, U STANU BEZ NAMEŠTAJA.
USPORENI FLEŠBEK (CRNO-BELO): VIDIMO SUDSKE ČINOVNIKE KOJI SU DOŠLI DA ZAPLENE SVE ŠTO POSEDUJE, ON I ŽENA SE SVAĐAJU, ONA ODLAZI ZALUPIVŠI VRATA ZA SOBOM, SHVATAMO DA VIŠE NEMA NIŠTA.
ODJEDNOM SE VRAĆAMO NA NJEGA KOJI OČAJNIČKI GLEDA U KAMERU.
GLAS IZ OFFA: „ŽENA VAS JE NAPUSTILA? NEMATE VIŠE NI EVRO U DŽEPU? RUŽNI STE I GLUPI? SVE MOŽE DA SE SREDI ZA TREN OKA.“
ČOVEK JE ZAINTRIGIRAN GLASOM KOJI JE UPRAVO ČUO. KLIMA GLAVOM, DEPRIMIRAN. NAGLO VADI REVOLVER IZ DŽEPA I UPIRE CEV U SLEPOOČNICU.
GLAS IZ OFFA NASTAVLJA: „UMRETI ZNAČI BITI SLOBODAN, KAO ONDA PRE ROĐENJA.“
ČOVEK PUCA SEBI U GLAVU LOBANJA MU EKSPLODIRA, MOZAK ISPRSKA ZIDOVE. ALI NIJE JOŠ POTPUNO MRTAV. LEŽI NA ZEMLJI, DRHTI, LICE MU JE POKRIVENO KRVLJU. KAMERA SE PRIBLIŽAVA NJEGOVIM USTIMA. MRMLJA:
„HVALA TI, SMRTI. “
PRESTAJE DA SE TRESE, RAZROGAČENIH OČIJU PILJI U PLAFON.
GLAS IZ OFFA ZAKLJUČUJE SAUČESNIČKIM TONOM: „BUDI NA ‘TI’ SA SMRĆU - UBIJ SE! SAMOUBISTVO TI OMOGUĆAVA DA OBUSTAVIŠ ŽIVOT I BROJNE BRIGE!“


Slogan s logom FFMS
„MUKE SU OKONČANE: SMRT JE REZULTAT.“
s pravnom napomenom:
„OVO JE PORUKA FRANCUSKE FEDERACIJE ZA MIRNO SAMOUBISTVO (FFMS).“

S MOGUĆIM SLOGANIMA:
„SMRT JE U MODI“
„NE ŽIVOT, PRVO SMRT“
„ŽIVOT? PREPUSTI GA SVOJIM PRIJATELJIMA“.

VI
Oni


„Rekao sam: ‘Ne, kad završim sa studijama neće biti nekih divnih mesta koja će čekati da ih posetim i tako toga. Slušaj me dobro. Biće potpuno drugačije. Treba da siđemo liftom, s koferima i tako to. Treba da telefoniramo svima redom i da se pozdravimo, i da pošaljemo razglednice iz hotela u kojima ćemo boraviti i tako to. Radiću u nekoj kancelariji, zarađivaću mnogo para, ići ću na posao taksijem ili ću uzimati autobus na Mediš on aveniji, i čitaću novine, i sve vreme ću igrati bridž, i ići ću u bioskop da gledam gomilu idiotskih kratkometražnih filmova i ‘Uskoro u bioskopima’, i ‘Vesti’. Vesti. U majčinu. Uvek ima neka glupa trka konja, i neka ženica koja lomi flašu o brod, i šimpanza u smešnim pantalonama koja vozi bicikl. Uopšte neće biti isto. Razumeš šta hoću da kažem.’ “

Dž. D. Selindžer

Lovac u raži, 1951.



1.


Oni nisu mrtvi: na nekom su ostrvu. Udišu punim plućima i poskakuju. Mark Maronije i Sofi su smešni, i baš ih briga za to. Za sve je kriva radost. Žive u vodi. Na kraju su se zavoleli, jer su toliko vodili ljubav da su se na kraju tu umešala i osećanja. Napustili su Senegal zbog kućice bez televizora, bez radija, ploča, klima uređaja, limenki piva, bez ičeg drugog osim njih samih. Prže ribu koju su ulovili seoski ribolovci i jedu je s pirinčem od kokosa, i zalivaju se ti-punčom pod belim oblacima. U Senegalu nisu nikog sreli na plaži, osim nekog simpatičnog Amerikanca. Dobro su, hvala na pitanju, pobegli su, pobedili su. Zezaju se na miru. Amerikanac ih je ubio.

Mladi koji pale automobile shvatili su kako stoje stvari u društvu. Ne pale ih zato što ne mogu da ih imaju, već zato da ne bi poželeli da ih poseduju.

Što su slatki. Mark i Sofi zaslužuju da se zovu kao i humoristička serija.

Goust Ajlend, u Kajmanskom arhipelagu. Kako su tamo dospeli?
Amerikanac se zvao Majk, ali to uostalom nije ni važno, verovatno je u pitanju lažni identitet. Sa svojim markantnim licem, ličio je na fotografa Pitera Berda. Predstavio se kao bivši agent FBI-ja u penziji. Sprijateljili su se s njim, na plaži Savane u Saliju. Posle nekoliko pijanki, izložili su mu svoju situaciju - Markove pronevere kapitala, otkaz koji mu sleduje, Sofina trudnoća, želja da sve napuste. Majk im je predložio dil - da nestanu zauvek. Da objave svoju smrt, kako bi pobegli. Dobro je poznavao proceduru jer ju je godinama koristio u FBI-ju radeći na programu preobraćanja „pokajnika“ iz redova mafije. Njegovo celokupno profesionalno iskustvo zasnovano je na prikrivanju bivših kriminalaca, rekonstrukciji njihovih lica, promeni njihovog identiteta i sklanjanju na tajna mesta. A sada je pronašao poslić koji mu donosi dodatnu zaradu - nudi svoje usluge privatnim licima. Postavio im je samo jedan uslov - više nikad ne smeju da se vrate kući. Da bi ubio Marka i Sofi, treba mu samo jedan foto-aparat, validni američki pasoši, gomiletina zvaničnih pečata, kako bi Mark i Sofi postali Patrik i Karolin Burnham.

U trenutku kad preteramo govoreći ljudima da njihov život nema nikakav smisao, oni potpuno polude, jure na sve strane i deru se, ne mogu da prihvate da im je život lišen cilja; kad malo bolje razmislimo, nedopustivo je reći sebi da smo tu ni zbog čega, da bismo umrli, i to je sve, pa nije ni čudo što svi polude.

Od čega se sastoji sreća? Beo pesak, plavo nebo, slana voda. „Voda, Vazduh, Život“, kao što je govorio Perrier. Sreća je naći se na plakatu za Perrier, postati reklama za Pacific, slavni otisak stopala sveže izašlog iz mora koji istom isparava na vrelom pontonu. Mark i Sofi su proizvodili reklame; danas su Patrik i Karolin postali jedna takva reklama. Izabrali su da skončaju u jednoj od svojih kreacija, da liče na pocrneli stereotip, na naslovnu stranu magazina Voici, na kampanju za „Mrška“, s verandom od tikovine u egzotičnom pejzažu, reklama za Club Med s lepom tipografijom, obrubljena belom bojom.

2.


Scenario:

PATRIK JE JOŠ MLAD I LEP. VOZI SKUTER NA MORU. ULOGU BI MOGAO DA IGRA MARK MARONIJE. SKAČE SA SKUTERA U POKRETU I PLIVA KA PLAŽI. JEDNA PRELEPA ŽENA IDE KA NJEMU S NASMEJANOM BEBOM U NARUČJU. ON TRČI KA NJOJ. DIRLJIVA MUZIKA GABRIJELA JERDA. ULOGU DEVOJKE MOGLA BI DA IGRA SOFI, OKTAVOVA BIVŠA DEVOJKA. GRLE SE I PODIŽU DETE KA NEBU NA
KOME NEMA NIJEDNOG OBLAČKA. U TOM TRENUTKU, JEDAN HIDROAVION PROLAZI IZNAD NJIH. KONTRAPLAN NA NJIHOVA LICA I ZAČUĐENE POGLEDE. BEBA SE KIDA OD SMEHA. PLAN NA AVION, ZA KOJI SE ISPOSTAVLJA DA JE KANADER I SHVATAMO ZAŠTO SU IM LICA OZARENA: AVION ZAOKREĆE I ISPUŠTA NA NJIH PEDESET TONA KONFETA RAZLIČITIH BOJA. MUZIKA OBUZIMA PROSTOR (POJAČATI ZVUK U POSTPRODUKCIJI). KAMERA USPORAVA, ZADNJI TRAVELING NA PLAŽU, ZATIM ZARONJENA LUMA PLAN-SEKVENCE. GLEDALAC MORA DA PLAČE GLEDAJUĆI TAJ TRENUTAK ČISTE LEPOTE: SKLADAN PAR, SAVRŠEN DEKOR, NEVINA BEBA, KIŠA CRVENIH, PLAVIH, ŽUTIH, ZELENIH I BELIH KONFETA. VIDIMO DA SU NA PUSTOM OSTRVU, OKRUŽENI KOKOSOVIM PALMAMA I BELIM PESKOM.
SLOGAN (po izboru):
SREĆA JE PORAZ NESREĆE.
SREĆA VAS NE ČINI NESREĆNIM.
SREĆA NE PRIPADA SAMO NESTLEU.
BITI SREĆAN BOLJE JE NEGO NIŠTA, SREĆA JE VIŠE NEGO DOBRA.

3.


Kako su savršeni! Vole se na ravnom i privatnom ostrvu, u Kajmanskom arhipelagu. Tog Goust ajlenda nema ni na jednoj geografskoj karti. Tu se dani provode u gledanju u nebo i more, i u dete koje se smeši gledajući nebo i svoju majku. Drveće nema oznaku, nema zalepljenog logoa „kokos“. Karolin i Patrik su pronašli izlaz slušaju tišinu, najradije ležeći u visećoj ležaljci.

Ne brinem ja o svojoj ćerki, kaže Karolin, moja ćerka brine o meni.

Imaju poverenja u ovaj svet jer veruju da su se izvukli. Stvari na ovom svetu su manje jake nego život ovog sveta. Konačno znaju šta znači voleti. Gledaju svoju ćerku, gledaju se međusobno, pa ispočetka, beskonačno. Beba gleda pelikane. Ništa na rade satima, danima, nedeljama. Eto kako čovek može da iskrivi vrat, a oni koji to nisu doživeli zaista su za žaljenje.

„Otišao sam jer sam sve uradio."
„Šta kažeš ?“
„Otišao sam jer sam se gušio.“

Negde nasred Karipskog mora, između Kube i Hondurasa, Bog je posuo Kajmanska ostrva. Tu se stiže malenim avionom. Pista aerodroma Liti Kajman prelazi preko jedinog puta na ostrvu. Selo broji stotinu deset stanovnika, ne računajući iguane. U Grand Kajmanu postoji šeststo banki s tajnim računima. Kajmani su britanska kolonija koju dotiraju nezavisna vlada i 35.000 off-shore preduzeća upisanih u tržišni registar. Da biste stigli do Goust ajlenda, treba se ukrcati na tajni taksi-čun (Majk ih je ispratio).

Oni će se tu dobro osećati. Štaviše, već se dobro osećaju: kokosov orah, rum od vanile, med, začini, morski vazduh, Obsession Caluina Kleina, gandža i kiša pred kraj dana. Miris cveća i znoja.

„Pijem tvoja usta, ližem ti zube, sisam ti jezik. Udišem tvoje uzdahe i gutam tvoje krike."

Za milion evra u kešu, Majk je sve organizovao: slanje veštačkog pepela u Pariz, Sofin oproštajni imejl, virman kapitala izvučenog s računa u švajcarskoj banci... Imao je običaj da šalje svoje klijente u Escape Complex Castaneda, hotel u kome je vreme lepo tokom čitave godine. Nekoliko bungalova od palisandrovine, filaoa i tikovine, sakriven usred šume hibiskusa i frandžipana.

Smestili su se u kućicu od trske, kolibu od slame na stubovima, iznad modre lagune. Svake večeri sreću druge lažne mrtvace s ostrva: pevače Kloda Fransoa (62 godine) i Elvisa Prislija (66 godina), slušaju Kurta Kobejna (34 godine) kako komponuje kantri pesme s Džimijem Hendriksom (59 godina); bivši premijer Pjer Beregovoa (76 godina) čavrlja s Fransoa Grosuvrom (81 godina); pisac Roman Gari (87 godina) luta ostrvom sa svojom ženom Džin Seberg (63 godine); advertajzer Filip Mišel (61 godina) igra tenis s Mišelom Beržeom (54 godine); Arno de Rozne (55 godina) drži kurs vindsurfinga Alanu Kolasu (58 godina); Džon-Džon Kenedi (41 godina) šeta se podruku sa svojim ocem Džonom Ficdžeraldom Kenedijem (84 godine) i glumicom Merilin Monro (75 godina).

Dok lagani povetarac pretvara palme u džinovske lepeze, Patrik i Karolin piju oranžadu sa Seržom Genzburom (73 godine) i Antoanom Blondenom (79 godina), koji žive zajedno na drugom kraju ostrva u kolibi od bambusa s krovom od palme, u društvu s Klausom Kinskim (75 godina) i Čarlsom Bukovskim (81 godina). Suosnivač Escape Complexa (zajedno s Pablom Eskobarom, danas pokojnim), koji i nosi njegovo ime, psihodelični pisac Karlos Kastaneda (oko 61 godina) jede svoj pejotl sa Žanom Ustašom (63 godine), konsultujući u isto vreme porast vrednosti kapitala Goust ajlenda na berzi. Tajno ostrvo se, u stvari, samofinansira od kamate uloženog kapitala svih stanovnika (ulaznica je fiksirana na tri miliona američkih dolara). Ekipa lekara transgenetičara i bioničkih hirurga snalazi se kako zna i ume da produži život svih ostrvljana do sto dvadeset godina. Svi stanovnici Gousta su u očima javnosti zvanično mrtvi1, što nije razlog da se zapuste: intervencije plastične hirurgije, presađivanje, liftinzi, implanti i injekcije silikona su besplatni, kao i sve drugo, uostalom. Zato Romi Šnajder ne izgleda kao da ima 63 godine kad priča o filmu s Morisom Roneom, svojim drugarom iz Bazena, koji ima 74, ili se šali s Kolušom, koji ima 57 godina.
Ta su i Dajana Spenser i Dođi Al-Fajed, uz sve dužno poštovanje, s 40 i 46 godina.

Teku mirni dani u tom staračkom domu za milijardere gde su televizija, telefon, internet i svaki drugi način spoljne komunikacije strogo zabranjeni. Dozvoljene su jedino knjige i kompakt-diskovi: svakog meseca plazma ekrani instalirani u bungalovima automatski daunlouduju 10.000 glavnih svetskih noviteta iz domena književnosti, muzike i filma. Deca-prostitutke oba pola (iznajmljeni na godinu dana), nude svakom ostrvljaninu i svakoj ostrvljanki zadovoljenje i najmanjeg erotskog poriva.

Da, kad malo bolje razmislimo, to što nas teraju da poverujemo da nema ničeg drugog i da smo slučajno tu gotovo je podjednako blesavo kao i nametanje slike nekog bradatog boga okruženog anđelima, a verovanje u potop, Nojevu barku, Adama i Evu apsurdno je kao i verovanje u Veliki prasak i dinosauruse.

Patrik i Karolin piju gledajući u tirkizno more. Piju sok od ananasa pod lijanama, sred leptira velikih kao ljudska šaka. Sve moguće droge isporučuju se svakog jutra na otirač, u lepom Hermes koferu. Ali oni ih ne konzumiraju stalno; ponekad im se dešava da se ne razvale i po nekoliko dana, ili da ne idu na grupni seks, niti da muče robove. Karolin se porodila u ultramodernoj klinici na Goust ajlendu, krštenoj „Bolnica Hemingvej“ (obratite pažnju na lažnu smrt američkog pisca u Keniji, 1954).

Uskoro će zemlje biti zamenjene preduzećima. Više nećemo biti građani jedne nacije, već ćemo stanovati u markama - živećemo u Majkrosoftiji ili u Mekdonaldlendu; bićemo Kalvinklajnijanac ili Pradijanac.

Nose neobrađeni lan. Oslobođeni su smrti, dakle i vremena. Više se niko u celom svetu ne kladi na njih. Uče šta je sloboda, kao i Isus Hrist kada je izašao iz groba, tri dana nakon mučenja, i konačno shvatio da je čak i smrt prolazna, samo raj traje dugo. Gledaju svoju ćerku kako guče pred dadiljom. Nadzire majmune i prezire paune. Karolin je lepa, dakle Patrik je srećan. Patrik je srećan, dakle Karolin je lepa. Večnost u ritmu udaranja talasa. Jedu bišik (ukusnu ribu na roštilju), krokete od bakalara i jastoga s vanilom među indijskom crvenom i zlatnom trstolikom. Njihova jedina odeća? Otkopčane košulje i šortsevi za surf. Njihova glavna briga? Ne opržiti stopala na belom pesku. Njihova jedina zaokupljenost u ovom trenutku? Istuširati se da bi se skinula so sa kože. Njihova jedina strepnja? Paziti prilikom kupanja, jer ima struja koje mogu da ih odnesu daleko i zaista usmrte.

4.


Kad su ušli u boks za optuženike, sudija je rekao prisutnima u sali da sednu, a Čarliju i Oktavu da ustanu, ali oni su spustili glave. Policijski stražari su im skinuli lisice. Kao da smo u crkvi - kodovi, svečani rituali, haljine, nema velike razlike između palate pravde i mise u Notr-Damu. S jednim izuzetkom: neće im biti oprošteno. Oktav i Čarli nisu bili ponosni, ali su bili srećni što se Tamara izvukla. Suđenje je bilo javno, sve kolege su bile prisutne u porotničkom sudu - oni isti s Maronijeove sahrane. Iza prljavog stakla boksa mogli su da ih vide i shvate da će sve nastaviti da se odvija bez njih. Dobili su po deset godina, ali nemaju razloga da se žale (na svu sreću, francuska pravda je odbila da ih izruči; da su im sudili u Americi, pekli bi ih kao kobasice na roštilju u reklami za Hertu).

... MICROSOFT, DOKLE ĆETE IĆI? Smešim se gledajući ovo na televizoru okačenom na plafon moje ćelije. To je sada tako daleko. Nastavljaju kao i pre. I još dugo će. Pevaju, smeju se, bučno igraju. Bez mene. Kašljem sve vreme. Zaradio sam tuberkulozu. (Bolest je u punom jeku, naročito među zatvorenicima.)

Sve je privremeno, i sve se kupuje, osim Oktava. Jer ja sam se iskupio ovde, u mom smrdljivom zatvoru. Dozvolili su mi (u zamenu za sitan novac) da gledam televiziju u ćeliji. Ljudi koji jedu. Ljudi koji konzumiraju stvari. Ljudi koji voze automobile. Ljudi koji se vole. Ljudi koji se slikaju. Ljudi koji putuju. Ljudi koji veruju da je sve još uvek moguće. Ljudi koji su srećni ali nemaju koristi od toga. Ljudi koji su nesrećni ali ne čine ništa da to promene. Sve te stvari koje ljudi izmišljaju da ne bi bili sami. „Srećni ljudi su mi dosadni“, govorilo je ono debelo đubre od Rajzera. Srećni ljudi (kao na primer tip s naočarima koga vidim kroz prozor ćelije, kako na autobuskoj stanici steže ruku nežne riđokose devojke dok sipi kišica), onih happy few, kažem, nisu mi dosadni, nego me teraju da plačem od besa, od ljubomore, od divljenja, od nemoći.

Zamišljam Sofi na mesečini, s blatom na grudima, i Marka koji joj miluje unutrašnju stranu lakta, na onom mestu koje je tako mekano da postaje providno, uprkos preplanulosti kože. Zvezde se presijavaju na njenim vlažnim ramenima. Jednog dana, kada budem crkao, ići ću da ih nađem, daleko, veoma daleko, na neko ostrvo, da iz glavića pišam spermu na jezik majke mog deteta. A kad sunce bude zašlo za horizont, videću ga. Već ga vidim na reprodukciji Gogenove slike, u dnu moje ćelije koja bazdi na pišaćku. Znam zašto sam isekao tu sliku, Čun, iz nekog časopisa, da bih je zakačio iznad kreveta. Opseda me. Verovao sam da sam se plašio smrti, a bojao sam se života.

Hoće da me odvoje od moje ćerke. Sve su uradili da ne vidim tvoje velike oči. Između dva kašlja, imam sve vreme ovoga sveta da ih zamišljam. Dva velika crna kruga koja otkrivaju život. Sadisti, puštaju na televiziji reklamu za Evian s bebama koje izigravaju Ester Vilijams. Sinhronizovano plivaju na Bye-Bye Baby. Ubijaju moja sparušena pluća. Dva blistava oka usred ružičaste glave. Sprečavaju me da uživam u njoj. Njena usta među okruglim obrazima. Malecne ruke zakačene za moju drhtavu bradu. Osetiti njen mlečni vrat. Gurnuti nos u njene uši. Nisu me pustili da ti obrišem guzu od kake. Nisu me pustili da ti obrišem suze. Nisu me pustili da ti poželim dobrodošlicu. Ubivši se, ona te je ubila.

Lišili su me moje kćeri koja spava sklupčana i grebe obraze, brzo diše, pa malo zeva i počne sporije da diše, njeni mini laktovi i minijaturna podvijena kolena, moja beba s dugačkim trepavicama, vamp savijenim, zagasitocrvenim ustima i bledim licem, lolita s kapilarima koji se vide kroz slepoočnice i kapke, sprečili su me da čujem njen smeh kad joj golicaju nos, njene uši sedefaste kao školjka, čuvali su me od saznanja da me je Kloe čekala na drugom kraju niti. A šta ako sam nju tražio jureći za svim tim devojkama? Taj šuplji potiljak, te crne oči koje probadaju, nacrtane obrve, nežne crte, toliko sam ih voleo kod drugih devojaka jer su mi najavljivale moju. Ako sam voleo kašmir, to je bilo zato da bih se navikao na tvoju kožu. Ako sam izlazio svako veče, to je bilo zato da bih se navikao na tvoje vreme.

Eh! A šta ako u stvari nisam u zatvoru ja, nego moj dvojnik klošar, klošar sa ulice, šta ako se on grči u ovoj govnjivoj ćeliji, a ja sam otišao, čujete me, OTIŠAO. Mogao sam da zamenim mesto s njim, i on bi mogao da se smatra srećnim: imao bi smeštaj i hranu, a ja bih bio slobodan na drugom kraju sveta. Svi bi bili na dobitku. Ali izgubio sam kompas. Pluća su mi stradala.

Završio sam knjigu koja košta 699 dinara. Glupo, upravo sam našao bolji slogan za „Mrška“: „NE BUDITE LEPII GLUPI U ISTO VREME.“ Bilo bi dovoljno otkupiti prava na pesmu Žaka Brela i semplovati pasaž u kome muče: „LEP I GLUP U ISTO VREMEEE“. Kad se preko toga zalepi glas iz offa, dobije se: „MRŠKO. NE BUDITE... LEPI I GLUPI U ISTO VREMEEE.“ Stvarno bismo razvalili. Kakva šteta.

Sa ovim šipkama, jedan jedini prozor moje ćelije podseća na bar kod.

Ne televiziji prenose koncert humorističke grupe „Enfoare“: ŽanŽak Goldman, Fransis Kabrel, Zazi i ostali, pevaju u horu: „Vodi me na kraj sveta / Vodi me u zemlju čuda / Čini mi se da je beda / Podnošljivija na suncu.“

I sve one ubice što se po ceo dan deru na spratu, stenju, cmizdre, konačno su mi potkopale moral. Trebalo je da razmisle dvaput pre nego što su ubili ljude. Čarlija su našli juče u lokvi krvi, isekao je vene kutijom od sardina Saupiquet. Taj luđak je uspeo da snimi svoj gest tajnim vebkamom, i uživo ga je prenosio na netu. Glavno je da nisu našli Tamaru, zadovoljan sam što se izvukla, sve su razbucali osim nje.

A ja sam na zid svoje VIP ćelije (potpuno sam sâm, imam TV i knjige, ide nekako, iako smrdi na pišaćku i iskašljavam šlajm iz pluća), zalepio Gogenov Čun, sliku iz 1896. Kao deo kolekcije Sergeja Ščukina, izložena je u lenjingradskom Ermitažu. Kašljem pred tom slikom ceo dan: jedan čovek, njegova žena i njihovo dete, smireno klonuli na nekoj polinezijskoj plaži, oko čuna.

U jednom od svojih poslednjih pisama, Gogen je napisao: ,Ja sam divljak.“

Dovoljno mi je da mislim da nisam u zatvoru, nego oslobođen od sveta. I monasi žive u ćelijama.

Gledam Čun, tu idiličnu scenu, taj par i njihovu bebu, a Gogen je u zadnjem planu naslikao zalazak jarkocrvenog sunca, reklo bi se, atomska pečurka, i ja plivam ka njima, uskačem u čun, idem da im se pridružim na ostrvu, oni će me voleti, plivam kraul prema plaži, srećem ribe-listove dok mi mnoštvo raža miluje dlanove, naći ću ih, vodićemo ljubav svi zajedno, Tamara sa Sofi, Duler s Maronijeom, sve ću prevazići, oni su pobegli društvu, oformićemo novu porodicu, tucaćemo se učetvoro, ješću stopala male Kloe, tako male da može da stane u ruku, videćeš, pridružiću im se na tom fantomskom ostrvu, vi verujete u to, da, jasno je da sam odlepio, plivam pod morem, pijem iz šolje, osećam se tako dobro, i Gogenov zalazak sunca zaista liči na nuklearnu eksploziju.

5.


Na Goust ajlendu je proteklo nekoliko meseci. Dosadilo im je da budu mrtvi. Deluje im da je beda mnogo mučnija na suncu. Pate od dobre uhranjenosti. Vegetiraju usred vegetacije. Kad su u formi, idu da se mešaju s ljudskim grozdovima: Karolina puši Riveru Feniksu, dok Patrik sodomizuje Ajrtona Senu; sav taj mali svet se tuca, nakurčuje, puši kite, liže spermu, gladi klitoris, drka kurac, ejakulira na lica, vezuje piće, bičuje se po grudima, piša, kurva se i drka u sreći i opuštenosti.

Ali posle izvesnog vremena, grupnjaci dosade. Onda se usavršava tenis, ide se na podvodni ribolov po koralnom grebenu, krug po Rivi u zalivu, ping-pong pod džinovskim suncobranom, partija boćanja u stringu, borbe Dom Perignona, i čak, zamislite, još te večeri, Karolina je ispeglala Patrikove majice, a on je bio dirnut što ona traži dasku za peglanje, umesto da pozvoni sobaricama, nije mislio da će biti tako dirnut, da će iznova upoznati tu jednostavnost. Često se relaksiraju u sanduku za izolaciju sa senzorima, ili na dušecima s kipućom vodom, između dve masaže, aromaterapije i šiacua.

Aktuelni svet nema alternativu.

Azur, azur, azur, azur, dobili su overdoz azura, trovanje rajem, ležeći na ligeštulima ili u foteljama od trske kao iz Emanuele, koje grebu dupe, nadomak bazena u kome se brčkaju Mona, Tanija i Lola, plaćene nimfice čije obrijane otvore dele med sobom tri efeba glatkih torzoa. Imaju velike trbušine. Previše su se ožderavali, stomak im visi iznad bermuda koje samo što ne spadnu. Stomačić izdaje profitere. Pogledaj ih, te srećne imbecile koji su postali alkoholičari iz tromosti: debeli sloj masti pokriva njihove zadovoljne crte. Nekažnjeno igraju lambadu. Pobegli su od ljudi koji im znače manje od cveća i reka koje se izlivaju u more. Slušaju kalifornijski rege. Pucaju od tartufa i kavijara. Debeli kao njihova beba. Karolin u drugom stanju, Patrik okopava baštu, beba guguče. Pijanstvo izaziva mamurluk.

Godine 1998. svako francusko domaćinstvo trošilo je za hranu u prošeku 640 franaka nedeljno. Coca-cola prodaje milion limenki na sat u celom svetu. U Evropi ima dvadeset miliona nezaposlenih.

Oni bi hteli novine, televiziju, nekakvo dešavanje, a imaju samo mlaku obamrlost istovetnih dana.

Barbie prodaje dve lutke u sekundi. 2,8 milijardi stanovnika planete živi s manje od dva dolara dnevno. 70% stanovnika planete nema telefon, a 50% nema struju. Svetski budžet za vojne troškove prevazilazi 4.000 milijardi dolara, što je pola spoljnog duga svih zemalja u razvoju.

Karolin počinje da misli da je jezivo podizati ćerku u ovoj blaziranoj sekti.
„Zar ona nikada neće moći da ode odavde? Njoj trebaju zagađenost, buka, izduvni gasovi!“
Patrik se deprimira u bambusovoj šumi. Ni udarci talasa više nikog ne uspavljuju. Časovi klize po njima. Napijaju se višebojnim koktelima, sve vreme ih boli glava. Slan vazduh donosi migrenu. Svetlucavo more se ponavlja. Okean je pobenavio.

Lično bogatstvo Bila Gejtsa jednako je domaćem bruto proizvodu Portugala. Bogatstvo Klaudije Šifer procenjeno je na više od 30 miliona evra. 250 miliona dece u svetu radi za nekoliko centi po satu.

Vratiti se, vratiti se tamo! Osećam da ptice imaju migrenu... Patrik ima ideje za postere, glavu punu koncepata, samo ide, ide, on se seća. ZA TIPOVE KOJI VOLE TIPOVE KOJI VOLE KURVE KOJI VOLE KOKU KOJI VOLE NOVAC.

Aktuelni suet nema alternativu.

Oni se venčavaju, razvode, ponovo žene, prave decu, ne brinu se o njima, ali podižu tuđu, a drugi podižu njihovu. Svaki dan, 200 najvećih svetskih bogatstava uvećava se za 500 dolara u sekundi. Svitanje je zalazak sunca u rikverc. Sumrak je premotana zora. U oba slučaja je crveno i traje predugo. Procenjeno je da 25% od ukupnog broja svih životinjskih vrsta može da nestane s površine zemlje pre 2025. Na kraju bajki, uvek čitamo istu formulu: „I živeli su srećno i dugovečno i imali mnogo dece“. Tačka. Nikad nam ne kažu šta je bilo posle: lepi princ nije otac svoje dece, počinje da cirka, zatim napusti princezu zbog mlađe žene, princeza ide na terapiju petnaest godina, deca im se drogiraju, stariji se ubija, mlađi se prostituiše u parkovima Trokadera.

Patrik i Karolin provode dane u iščekivanju večeri, a noći u iščekivanju jutra. Uskoro, kad budu vodili ljubav, to više neće biti iz zadovoljstva, nego da bi bili mirni narednih osam dana. Svi bistri zalivi, lagune optočene koralima, služe samo da ih zatoče u plavetnilu. Njihova koliba od koralnog kamena i mangrovinog drveta opkoljena je vodom. To ostrvo je ukleti zamak. Provode čitave dane u cupkanju belih rada: „volim te, volim te više, mnogo više, ne baš, manje od toga, manje nego juče, više nego sutra“. Kraj sveta će se odigrati za pet milijardi godina, kad Sunce bude eksplodiralo, Zemlja će biti spržena kao šišarka bacačem plamena. Sunce prolazi kroz suvo palmino lišće. Sunce je žuto s obe strane. Bruto promet General Motorsa (168 milijardi dolara) jednak je danskom bruto dohotku. Mesec u po bela dana, noge u vodi, mlak pljusak, mučan povetarac, miris brazilske lijane, buketa žakarandi, da povratiš od cveća smrdljivog kao Airwickov Stick-Up.

6.


Ali došao je dan kad se nebo naoblačilo; Patrik se prepušta struji koja ga odnosi; gleda kako se obala udaljava; u daljini, na plaži, Karolin ga doziva, ali on ne može da odgovori jer su mu usta puna slane vode; pluta na vodi, sve dalje na pučini, plovi u sve tamnije more, najtamnije plavo; pušta da ga nosi; postati komad drveta; boca u moru koja ne sadrži nikakvu poruku; iznad njega ptice, ispod njega ribe; sreće morske pse, orade, delfine; mnoštvo raža mu miluje dlanove; u Patrikovom mozgu je rasulo; pliva ispod mora; pije iz šolje; oseća se tako dobro; „i od tada sam se kupao u Poemi Mora“ (Rembo); ja sam u svakom slučaju mrtav i sahranjen, raznesite me između dve vode; odjednom je počeo da pada vreo tuš koji mi probada lice; sunce crveni; ne prolaziti više kroz srču; ne menjati glagole po licima; ja ti on mi vi oni; postati infinitiv, kao u nekom receptu za jelo; tonuti; proći kroz ogledalo; konačno se odmoriti; biti deo elemenata; čisti oker s purpurnim zracima; ništa nije postojalo pre Velikog praska i ništa neće preostati posle eksplozije Sunca; nebo menja boju u krvavocrveno; piti suze rose; so iz tvojih očiju; njihovo strogo plavetnilo; padati; biti deo mora; postati večnost; minut bez disanja, pa dva, pa tri; sat vremena bez disanja, pa dva, pa tri; za pet milijardi godina more će se ujediniti sa suncem; jedna noć bez disanja, pa dve, pa tri; pridružiti se miru; „lepši si od noći, kaži mi, okeanu, želiš li da budeš moj brat?“ (Lotreamon); plutati kao lokvanj na površini; surfovati na šupljini; ostati nepokretan; pluća puna vode; duša puna vode; otići zauvek; pet milijardi godina ranije: ništa; pet milijardi godina kasnije: čovek i jedna nesreća u međuplanetarnoj praznini; da bi se prestalo sa umiranjem, mora da se prestane sa življenjem; izgubiti kontakt; postati nuklearna podmornica sakrivena na dnu okeana; više ništa ne misliti; leteti u more; sve je potrošeno; u početku beše Reč; kažu da u trenutku smrti vidimo ceo svoj život, ali Patrik vidi samo CARTE NOIRE, ZVANA ŽELJA O TOME SAM MAŠTAO SONY GA JE NAPRAVIO GAP SVI U KOŽI FRANCUSKA ŽELEZNICA NAPREDAK VREDI SAMO AKO GA SVI DELIMO FRANCE TELECOM DOBRODOŠLI U ŽIVOT.COM ELEKTRODISTRIBUCIJA FRANCUSKE DUGUJEMO VAM VIŠE OD SVETLOSTI RENAULT SCÉNIC NE TREBA GA POBRKATI SA AUTOMOBILOM ROCHE BOBOIS PRAVI ŽIVOT POČINJE IZNUTRA NISSAN MADE IN KVALITET SOCIÉTÉ GÉNÉRALE UDRUŽIMO TALENTE SFR BEŽIČNI SVET CRÉDIT LYONNAIS DUGOVALI BISMO VAM NOVU BANKU NE MOŽETE NI DA ZAMISLITE ŠTA SVE CITROËN MOŽE DA UČINI ZA VAS CARREFOUR JER SE IZGRAĐUJEMO SVAKOGA DANA NESTLÉ JAK U ČOKOLADI BNP PRIČAJMO O BUDUĆNOSTI NOKIA CONNECTING PEOPLE NIVEA NAJLEPŠI NAČIN DA BUDEM JA ADECCO NE MENJA SVET ALI MU DOPRINOSI L’ORÉAL JER JA TO ZASLUŽUJEM TOLIKO PREDNOSTI TO JE DAEWOO CHARLES GERVAIS GROZAN JE ALI BOŽANSKI SELF TRADE A KAD BI BERZA PROFITIRALA SVI BISMO MORALI DA PRIUŠTIMO SEBI JEDNU CLIOTERAPIJU MENNEN ZA NAS MUŠKARCE ERICSSON PRENESITE EMOCIJU POŠTA TU SMO SVI NA DOBITKU MONOPRIX U GRADU IMA ŽIVOTA TROIS SUISSES SREĆA JE BITI ŽENA BÂTON DE BERGER NEMA ČASA KAD NE MOŽE DA SE JEDE WILLIAMS KAD NAM JE STALO DO KOŽE MOBALPA TU SMO ZBOG TOGA NOVI POLO BIĆE VAM MOŽDA TEŠKO DA GA PREPOZNATE SEGA JAČE OD TEBE ULAZITE NA TERITORIJU CLAN CAMPBELL ZLOUPOTREBA ALKOHOLA JE LOŠA PO ZDRAVLJE BUDITE UMERENI GILLETTE SAVRŠENSTVO U MUŠKOM RODU LEERDAMMER ILI IZAZIVAM NESREĆU LEPOTICA PONOĆI NINE RICCI KAKO PADA NOĆ PADAJU I DEČACI MICHELIN NAJBOLJA IZDRŽLJIVOST JE TRAJNA IZDRŽLJIVOST VISA PREMIER NE POSTOJI SAMO NOVAC U ŽIVOTU DOK GLEDAM CANAL + BAR NISAM PRED TELEVIZOROM TREBALO BI UVEK POREDITI SVOJ AUTO SA PEUGEOT 306 PARISIEN BOLJE JE IMATI GA U NOVINAMA GALERIES LAFAYETTE PLANETA ŽELJA ULAZI U VAŠ ŽIVOT GAS FRANCUSKE OVDE TAMO ZA VAS ZA SUTRA CAROLL SVAKI DAN JE LEPO VREME ENJOY COCA-COLA SVEŽINA ŽIVLJENJA HOLLYWOOD ŽVAKAĆE GUME WORLD ON LINE FREEDOM OF MOVEMENT UNITED COLORS OF BENETTON BARILLA SVI SMO MI POMALO ITALIJANI RATP ZAJEDNO NA JEDNOM PARČETU PUTA TV2 ZAŠTO NASTAVITI SA TELEFONIRANJEM PRESKUPO JE OENOBIOL CELO MOJE TELO SANJA O MLAĐOJ KOŽI IBM REŠENJA ZA MALU PLANETU CLUB MED PONOVO SE RODITI PEUGEOT 206 U DANAŠNJE VREME NAM SE MOŽE DESITI DA BUDEMO DIRNUTI ADIDAS VAS ČINI BOLJIM TROPICANA ŽIVOT SE BUDI U VAMA HERMÈS GODINE 2000 PRVI KORACI U VEKU YOPLAIT TOLIKO JE BOLJE KAD JE DOBRO AIR FRANCE UČINITI OD NEBA NAJLEPŠE MESTO NA SVETU GIVENCHY MALO DALJE OD BESKONAČNOG RHONE POULENC DOBRODOŠLI U BOLJI SVET

DOBRODOŠLI U BOLJI SVET

Pariz, 1997-2000.

1 Upadljiva aluzija na velikog francuskog proizvođača mlečnih proizvoda Danone. (Prim. prev.)
2 Aluzija na njegov posao u Procter&Gamble. (Prim. prev.)
3 Slogan predsedničke kampanje Fransoa Miterana (Prim. prev.)
4 Aluzija na prodavca reklamnog prostora koji je svojevremeno izbacio teaser: na prvom je bila devojka u bikiniju s tekstom: „Sutra skidam gornji deo”; posle se pojavio drugi, na kome je devojka bila bez gornjeg dela bikinija, s tekstom: „Sutra skidam donji deo”; onda se pojavio treći plakat na kome je devojka bila gola, slikana s leđa, uz tekst „Mi ispunjavamo obećanja”. (Prim. prev.)
5 Skraćenica bi trebalo da aludira na ugovor o stalnom zaposlenju. (Prim. prev.)
6 Aluzija na seriju Zarobljenik, u kojoj Broja 6 velika bela lopta uvek vraća na ostrvo kad želi da da otkaz i pobegne sa njega. (Prim. prev.)
7 Aluzija na francuski običaj da se svaka strana reč izgovara ili speluje „po francuski“, zato Begebede ovde naglašava englesko spelovanje. (Prim. prev.)
8 Aluzija na francusku zastavu, samim tim i na belu put. (Prim. prev.)
9 Na francuskom BEURRE znači puter, ali i Arapin, Arapkinja u slengu. (Prim. prev.)
10 Osim tri izuzetka: Pol Makartni (pravi) i Gi Bedo (smešni) žive već deset godina na Goust ajlendu, a u „stvarnom svetu ” su ih zamenili dvojnici, što je slučaj i britanskog romansijera Salmana Ruždija.