Senke u raju - Remark

First topic message reminder :



PROLOG


Kraj poslednjeg rata doživeo sam u Njujorku. Meni, bez zavičaja, koji sam jezikom te zemlje vladao samo veoma oskudno, kraj oko Pedeset sedme ulice bio je postao gotovo nov zavičaj.
Za mnom je bio jedan dug, opasan put, via doloroza svih onih koji su morali božati od Hitlerovog režima. Put muka vodio je iz Holandije, Belgije i severne Francuske u Pariz. Tu se on račvao. Jedan je vodio preko Liona na sredozemnu obalu, drugi preko Bordoa i Pirineja u Španiju, Portugal i lisabonsko pristanište.
Ja sam se na tom putu kretao kao mnogi drugi koji su bili umakli Gestapou. Međutim, ni u zemljama kroz koje su vodili naši putevi bekstva mi još nismo bili bezbedni, jer je samo mali broj među nama imao uredne vize ili isprave. Kad bi nas žandarmi uhvatili, bili smo hapšeni, osuđivani na zatvor i proterivani. Neke zemlje su svakako bile humane da nas ne prebace preko nemačke granice; tamo bismo stradali u koncentracionim logorima.
Samo mali broj begunaca je mogao da ponese uredne putne isprave, pa smo usled toga gotovo bez predaha bili u bekstvu. Bez dokumenata nigde nismo mogli legalno raditi. Većina je bila gladna, bedna i usamljena; zbog toga smo put naših lutanja nazivali via doloroza.
Naše stanice su bile pošte u malim gradovima i beli zidovi na ulicama. U poštama smo pokušavali naći post-restantne vesti od rodbine i prijatelja; zidovi i kuće po širokim ulicama bili su naše novine. Tamo smo nalazili kredom i ugljenom pisane zapise izgubljenih koji su tražili jedni druge, adrese, opomene, upute, kritike u prazninu, u vreme opšte ravnodušnosti, za kojom je uskoro trebalo da naiđe epoha nečovečnosti: rat, u kome su Gestapo i milicija, a često i žandarmi u svom lovu na nas nesrećnike svršavali zajednički posao.

XXIX


Za trenutak sam zastao pred Lovijevim izlogom. Što iz ranog XVIII veka još je bio tu. Pozdravio sam, dirnut, opravljena mesta na nogama. Oko njega je bilo nekoliko fotelja sa starim drvetom i novim bojenjem, pored toga je stajalo nekoliko egipatskih malih bronzi, među kojima jedna prilično dobra mačka i jedna figura boginje Neit, ljupka, prava i sa dobrom patinom.
Video sam Lovija Starijeg kako dolazi iz podruma; izgledao je kao Lazar koji je ustao iz svog groba u steni. Činilo se da je ostareo, ali su tako, čudnovato, na mene delovali svi poznanici sa kojima sam se ponovo našao — izuzev Nataše. Ona nije ostarela, samo se promenila. Bila je samostalnija i privlačni ja no ranije. Nisam hteo da mislim na nju. I sama pomisao me je bolela, slično kao da sam za vreme slepila neku divnu Ku-bronzu smatrao kopijom, pa sam je poklonio.
Lovi se trgnuo kada me je ugledao pred izlogom. Nije me poznao odmah, sjaj mog zimskog kaputa i mrka boja mog lica verovatno su me činili stranim. Osim toga, pretpostavio sam da sam i ja imao isti tužan izraz lica kao i on.
Usledila je brza pantomima. Lovi je mahnuo rukom, ja sam uzvratio mahanjem. Skočio je ka vratima. — Ta uđite, Rose, šta se vrzmate tu po toj hladnoći. Ovde je toplo.
Ušao sam. Mirisalo je na starinu, prašinu i firnajs. — Vi ste se probili — rekao je Lovi — Idu li poslovi dobro? Jeste li bili u Floridi? Čestitam!
Objasnio sam mu šta sam radio. Izostavio sam da mu bilo šta kažem o mom radu kod Holta. Upravo nisam imao razloga da od toga pravim neku tajnu. Samo nisam imao volje da ovoga jutra objašnjavam više no što je bezuslovno nužno. Objašnjavanjima pred Natašom dovoljno sam sebi naškodio.
— Kako je kod vas? — pitao sam.
Lovi je odmahnuo rukama. — Ono se desilo — rekao je muklo.
— Šta?
— On se oženio! Đaurkom!
Pogledao sam ga. — To još ništa ne znači! — odvratio sam, da bih ga utešio. — Danas se lako može razvesti.
— Ja sam to takođe mislio! Ali, šta da vam kažem, đaurka je katolikinja.
— Je li se vaš brat pokatoličio? — pitao sam.
— To još nije. Ali ono što nije, može da bude. Ona radi i danju i noću na tome
— Otkud znate?
— Vidi se. On već govori o religiji. Ona mu kljuca da je proklet i da će se večito peći u paklu ako ne postane katolik. Tako nešto nije prijatno.
— Izvesno da nije. Jesu li njih dvoje venčani po katoličkom obredu?
— Jasno! To je uspela. Venčani u crkvi; moj brat sa lastinim repom, u žaketu koji je uzeo na poslugu, razume se šta da radi sa žaketom, on ima isuviše kratke noge
— Kakav udar u kući Izrailja.
Lovi me je oštro pogledao. — Tačno! Vi niste od naših! I ne shvatate tako. Vi ste evangelista?
— Ja sam jednostavan ateista. Roden kao katolik.
— Šta? Je li to mogućno?
— Istupio sam iz Crkve kad je ona zaključila konkordat sa Hitlerom. To je bilo isuviše za moju besmrtnu dušu.
Lovija je to za trenutak zainteresovalo. — U tome imate pravo — rekao je mirno. — Tako nešto može samo đavo da shvati. Crkva sa svojim stavom: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe — a onda ruku podruku sa tim ubicama. Postoji li konkordat još uvek?
— Koliko ja znam, postoji. Ne verujem da je otkazan.
Lovi se oporavio. — A moj brat? — dahtao je. — Treći u savezu!
— No, no, gospodine Lovi! To i nije baš tako! Vaš brat nema nikakve veze sa tim. On je nevina žrtva ljubavi.
— Nevin? Pazi sada to! — Lovi je teatralnim gestom pokazao oko sebe. — Pogledajte vi ovo, gospodine Rose! Jeste li to ikada očekivali u našem umetničkom institutu?
— Šta?
— Šta? Figure svetaca! Vladike! Statue bogorodice! Zar vi ne vidite? Ranije mi tu nismo imali nijednu od tih bradatih i obojenih skulptura! Sada kipti od toga.
Pogledao sam okolo. U uglovima su stajale neke dobre figure.
— Zašto te stvari stavljate tako da se jedva vide? One su dobre. Dve imaju čak stare boje i staro zlato. To su najbolji komadi koje trenutno imate tu u radnji, gospodine Lovi. Šta tu ima da se kuka? Umetnost je umetnost!
— Ne pod tim okolnostima!
— Gospodine Lovi, to je široko polje. Da nije bilo religiozne umetnosti, tri četvrtine jevrejskih trgovaca umetničkim predmetima bi propalo. U tome morate biti tolerantni.
— Ja to ne mogu. Čak ni kada na tome zarađujem. To mi para srce. Moj nevaljali brat dovlači taj lom. Stvari su dobre, priznajem. Ali to čini stvar još gorom. Kad bi boje bile nove, pozlata napravljena od bronzanog praha, ako bi samo jedna noga bila stara, a ostatak izbušen sačmom kao da je crvotočan, za mene bi bilo bolje. S pravom bih mogao da vičem i da grdim! Ovako, moram da ćutim i da sagorevam iznutra. Jedva još mogu da jedem. Seckana pileća džigerica, ranije delikates, sada mi izaziva gorušicu. Ni pomena više o guščijem bataku sa sosom i žutim graškom. Ja nestajem. Strašno je što ta osoba takođe razume nešto od posla. Ona me preseče kada zakukam kao na vavilonskim vodama i naziva me antihristom. To treba da bude odgovarajući suprotan izraz antisemiti. A njen smeh! Ceo dan se smeje! Smeje se da se tresu svih sto osamdeset funti na njoj. To se ne može izdržati! — Lovi je digao ruke. — Gospodine Rose, vratite se! Zajedno s vama biće mi lakše. Vratite se u našu radnju, povisiću vam platu!
— Ja sam još kod Silversa. To ne ide, gospodine Lovi. Mnogo vam hvala.
Na licu mu se videlo razočaranje. — Čak ne ni tada ako bismo se više orijentisali na bronze? Ima takođe bronzanih svetaca.
— Ali vrlo malo. To ne ide, gospodine Lovi. Sada sam samostalan kod Silversa i zarađujem vrlo dobro.
— Prirodno! Taj čovek nema nikakvih rashoda, čak i kada ide da piša, i to još može da odbije od poreza!
— Do viđenja, gospodine Lovi. Nikada neću zaboraviti da ste mi vi dali prvi džob.
— Šta je? Vi govorite tako kao da hoćete da se oprostite. Hoćete li možda natrag u Evropu?
— Otkud vam to pada na pamet?
— Tako čudno govorite. Nemojte to činiti, gospodine Rose. Nijedna strvina se tamo nije promenila, svejedno da li rat gube ili ne. Verujte Raulu Loviju!
— Vaše je ime Raul?
— Da. Moja majka je čitala romane. Raul! Glupo, je l’te?
— Ne. To me usrećuje. Zašto, ne znam. Možda zato što poznajem nekoga koji se takođe zove Raul. On svakako ima drugačije teškoće od vas.
— Raul — mrmljao je Lovi natmureno. — Možda se zbog toga nikada nisam ženio. Tako nešto čini nesigurnim.
— To još možete nadoknaditi. Muškarac kao što ste vi.
— Gde?
— Tu u Njujorku. Ta ovde ima više jevrejskih vernika no bilo na kom drugom mestu.
Raulove oči su oživele. — Ideja upravo nije loša! Nikada nisam mislio na to. Ali sada, sa tim dezerterom od brata! — Utonuo je u razmišljanje.
Odjednom se zasmejao. — To je prvi put ovih nedelja da se smejem — rekao je. — Zamisao je dobra, čak sjajna. Pa i ako je ne ostvarim. To je kao kad se nekome bez zaštite da korbač u ruke. — Plahovito se okrenuo prema meni. — Ima li bilo šta, gospodine Rose, što mogu da učinim za vas? Hoćete li jednog sveca po nabavnoj ceni? Jednog Sebastijana sa Rajne?
— Ne. Koliko staje mačka?
— Mačka? To je jedno od najređih i najfinijih...
— Gospodine Lovi — prekinuo sam ga. — Ja sam kod vas učio. Ornamenti nisu potrebni. Koliko staje mačka?
— Za vas lično ili za prodaju?
Za trenutak sam oklevao. Palo mi je na pamet jedno moje sujeverje: ako sada budem pošten, neki nepoznati bog će me nagraditi, a Nataša će mi telefonirati. — Prodaje radi — rekao sam.
— Bravo! Vi ste pošteni. Da ste rekli lično, ne bih vam to poverovao. Dakle: pet stotina dolara! Kupovna cena, kunem se.
— Trista pedeset. Moja mušterija ne ide iznad.
Sporazumeli smo se na četiri stotine dvadeset i pet. — Ako već toliko mnogo gubim, onda ću sasvim da propadnem — rekao sam. — Koliko staje mala figura Neit? Šezdeset dolara! Hoću da je poklonim.
— Što dvadeset. Zato što hoćete da je poklonite.
Dobio sam je za devedeset. Raul je upakovao ljupku boginju. Napisao sam mu Natašinu adresu. Obećao je da će je u podne lično predati. Mačku sam poneo sa sobom. Znao sam nekoga u Holivudu, koji je ludovao za jednom takvom životinjom. Mogao sam mu je prodati za šest stotina pedeset dolara. Tako sam besplatno došao do statue za Natašu i uz to još dovoljno zarade da kupim sebi nov šešir, zimske cipele i šal i da je zasenim tom elegancijom i pozovem u neki bolji restoran.


Uveče me je pozvala telefonom. — Poslao si mi jednu malu boginju — rekla je. — Kako se zove?
— Ona je egipatska, zove se Neit i ima preko dve hiljade godina.
— Ko bi mogao da bude toliko star! Donosi li ona sreću?
— Sa egipatskim figurama stvar stoji ovako. Ako nekoga ne podnose, ne donose mu sreću. Ova bi trebalo da ti je donese. Liči na tebe.
— Svuda ću je nositi sa sobom kao maskoticu. Može se staviti i u tašnu. Lepa je i uzbuđuje dušu. Mnogo ti hvala, Roberte. Kako ti je u Njujorku?
— Oblačim se za zimu. Čuo sam da su ovde jake snežne mećave.
— Stvarno ih ima. Hoću sutra da večeraš sa mnom. Mogu da dođem po tebe.
Mislio sam brzo. Iznenađujuće je čemu se sve u jednoj sekundi može domisliti. Bio sam razočaran što je tek sutra htela da dođe. — To je lepo, Nataša — rekao sam. — Biću posle sedam sati u hotelu. Dođi kad ti je zgodno.
— Šteta što danas nemam vremena. Ali nisam znala da ćeš se opet javiti, pa sam zakazala još nekoliko sastanaka. Uveče je teško biti sam.
— To je istina — rekao sam. — Ja sam takođe dobio jedan poziv. Od onih ljudi što prave onako dobar gulaš. Ne bih ga morao prihvatiti. Tamo je uvek mnogo ljudi, pa da li će biti jedan više ili manje, svejedno je.
— Dobro, Roberte. Ja ću doći sutra, tako oko osam.
Okačio sam slušalicu i razmišljao da li mi je moje sujeverje pomoglo ili nije. Zaključio sam da mi je donelo sreću, iako sam bio razočaran time što Natašu neću videti večeras. Noć se pružala preda mnom kao kakva mračna jama. Nedeljama sam bio bez Nataše i nisam mnogo razmišljao o tome. Sada mi je već izgledalo da je jedna jedina noć već beskrajna. Nije bilo u pitanju vreme, u pitanju je bila noć. Ona je bila smrt, koja je razdvajala dan od dana.
Nisam lagao. Gospođa Frislender me je stvarno bila pozvala. Rešio sam da odem. To je bilo prvi put da sam se tamo pojavio kao slobodan čovek, u sjaju mog novog odela, zimskog kaputa i bez dugova. U potpunosti sam platio Frislenderu pozajmicu i čak potpuno isplatio advokata sa satom-kukavicom. Mogao sam jesti gulaš bez poniženja. Da bih svojoj pojavi dao bonvivansku uglađenost i da bih istovremeno izrazio zahvalnost za pozajmicu, doneo sam gospođi Frislender buket tamnocrvenih gladiola koje sam od prodavca cveća na drugom uglu, Italijana, dobio po sniženoj ceni zato što su se prilično rascvetale.
— Pričajte nam o Holivudu — rekla je gospođa Frislender.
Baš ono što sam želeo da izbegnem. — To vam je kao kad bi nekome natakli na glavu providnu plastičnu kesu — izjavio sam. — Vidi sve, ne razume ništa, ne veruje ništa, čuje samo potmule šumove, živi kao u želatinskom snu, budi se i biva mnogo stariji.
— Je li to sve?
— Otprilike tako.
Pojavila se bliznakinja Lisi. Pomislio sam na Tanenbauma i njegove sumnje. — Šta radi Beti? — pitao sam. — Kako joj je?
— Nema suviše bolova. Ravik se stara o tome. Daje joj injekcije. Sada mnogo spava. Ipak se uveče budi, uprkos injekcijama. Onda se bori za idući dan.
— Ima li koga kod nje?
— Ravik. On me je oterao, da bih jedanput izišla. — Prevukla je ruku preko šarene haljine. — Već sam sasvim luda. Ne mogu da pomirim dve stvari; da Beti umire, a da se ovde ždere gulaš. Ne mislite li i vi tako?
Gledala me je svojim lepim, malo praznim licem, u kome je Tanenbaum pretpostavljao vulkansku strast. — Ne — rekao sam. — To je sasvim prirodno. Smrt je nešto što se nikada ne može razumeti i usled toga o njoj ne treba razmišljati. Uprkos tome, trebalo bi da jedete nešto. Kod Beti je samo bolesnička hrana.
— Ne mogu.
— Možda malo segedinskog gulaša. Sa kupusom.
— Ne mogu. Pre podne sam pomagala ovde u kuvanju gulaša.
— To je nešto drugo. Da li biste hteli rakije od kima ili piva?
— Ponekad bih htela da se obesim — rekla je Lisi. — Ili bih htela u manastir. Ali bih ponekad htela takođe da sve polupam i da besnim. Ludački, je l’te?
— Normalno, Lisi. Zdravo i normalno. Imate li nekog prijatelja?
— Čemu? Da bih dobila vanbračno dete? Onda su i moji poslednji izgledi propali — rekla je Lisi očajno.
„Mora biti da je Tanenbaum ugrabio pravu bliznakinju”, pomislio sam. „Ili mu je možda Fezel nešto ispričao, a on nije ni sa jednom ništa imao.”
Ušao je Frislender. — Ah, naš mladi kapitalista! Jeste li probali tortu od badema, Lisi? Niste? Ali to morate. Isuviše mršavite! — Uštinuo je Lisi za stražnjicu. Izgledalo je da je to bilo uobičajeno pa se nije ni bunila. A i nije bilo neko strašno štipanje, pre očinska kontrola poslodavca koji se hteo uveriti da li je još sve kao što je bilo. — Dragi moj Rose — rekao je Frislender, a on se i prema meni držao očinski. — Ako napravite malo para, uskoro će se pružiti velika prilika da se one ulože. Kad rat bude prošao, nemačke akcije će pasti skoro na nulu, a marka neće vredeti ništa. To je poslednja prilika, ukrcati se i kupovati. Taj narod neće ostati na dnu. On će raditi i podići se. I opet će doterati visoko. Znate li ko će mu pomoći? Mi, Amerikanci. Sasvim prosta računica. Nemačka nam je potrebna protiv Rusije. Naš savez sa Rusijom je kao kad bi dva homoseksualca htela da rode dete. Protivprirodan. To sam saznao sa visokog mesta u vladi. Kad nacisti budu gotovi, mi ćemo Nemačku podupreti. — Udario me je po ramenu. — O ovome nemojte pričati dalje! To je milionski tip, Rose. Vas upoznajem s njim zato što ste jedan od malog broja ljudi koji su mi vratili dug. Nikada nisam nikoga pritiskivao. Ali znate, time što je neko emigrant, ne postaje još automatski anđeo, je l’te?
— Hvala vam na tipu, ali ja nemam novaca za to.
Frislender me je posmatrao blagonaklono. — Imate još vremena da ga napravite. Čujem da ste postali dobar prodavac. Ako hoćete jednom da budete samostalni, možemo o tome razgovarati. Ja finansiram, vi prodajete, a delimo pedeset prema pedeset.
— To nije tako jednostavno. Ja bih morao slike kupovati od trgovaca. Oni bi od mene tražili cene po kojima sami prodaju.
Frislender se smejao. — Vi ste još žutokljunac, Rose. Pokušajte samo, biće već rabata. Inače bi svetsko tržište krahiralo. Jedan kupuje od drugoga i zarađuje na trećem. Javite se kad budete došli dotle.
Ustao je, a i ja takođe. Za trenutak sam se pobojao da će i mene, odsutan i očinski raspoložen, uštinuti za stražnjicu, ali me je samo lupio po ramenu i otišao dalje.
Gospođa Frislender mi je prišla, smeškajući se ljubazno i sva u zlatu. — Kuvarica pita da li više volite da ponesete segedinski ili običan gulaš.
Hteo sam da kažem da ne želim ništa, ali to ne bi izmenilo moj jad, a samo bi povredilo gospođu Frislender i kuvaricu. — Segedinski — rekao sam. — I bio je divan. Mnogo vam hvala.
— Ja imam da se zahvalim, za cveće — izjavila je gospođa Frislender smejući se. — Moj muž mi ga nikada ne pokloni, taj berzanski jog. Tako ga nazivaju njegove kolege. On proučava jogu. Kad meditira, niko ga ne sme uznemiravati — osim, prirodno, kada dođe telefonski poziv sa berze. To ima prvenstvo.
Frislender se oprostio. — Moram da telefoniram — rekao je. — Nemojte zaboraviti tip.
Pogledao sam berzanskog joga. — Nešto u meni se buni protiv toga — odvratio sam.
— A šta to? — Frislender je odjednom počeo da guče od uzdržanog smeha. — Imate možda moralne sumnje? Ali, dragi Rose! Želite li možda da nacisti sami zarade onaj silan novac koji će onda ležati na ulici? To ipak pre pripada nama, koje su oni opljačkali! Mora se misliti logički i pragmatički. Neko će taj novac zaraditi. Ali neka ne budu ti neljudi! — Poslednjl put me je potapšao po ramenu, još jednom je očinski uštinuo bliznakinju Lisi za stražnjicu i iščezao da meditira ili telefonira.
Otpratio sam Lisi kući vetrovitim ulicama, a inače sam zbog gulaša morao da uzmem taksi. — Vi mora da ste zeleni i plavi od debelih klešta za štipanje — rekao sam. — Juri li vas on takođe oko važe mašine za pisanje?
— Nikada. Štipa me samo kada drugi to vide. Hoće da ga bije glas. On je impotentan.
Lisi je među visokim kućama stajala malena, izgubljena i hladna.
— Nećete li da dođete gore sa mnom? — pitala je.
— To ne ide, Lisi.
— Razume se da ne — odvratila je očajna.
— Bolestan sam — rekao sam, a nisam znao zašto. — Holivud — dodao sam.
— Ja neću da spavam s vama. Želim jedino da ne uđem sama u svoju mrtvu sobu.
Platio sam taksi i popeo se. Stanovala je u jednoj tmurnoj sobi sa nekoliko lutaka i jednim plišanim medom. Po zidu su visile poštanske karte sa slikama filmskih glumica.
— Hoćete li da skuvam kafu? — pitala je.
— Rado, Lisi.
Živahnula je. Voda je zujala, mi smo popili kafu. Ispričala mi je ponešto iz svog života što sam ja odmah zaboravio. — Spavajte lepo, Lisi — rekao sam i ustao. — I ne pravite nikakve gluposti. Vi ste vrlo lepi, a sutra je takođe dan.


Sutradan je padao sneg. Uveče su ulice bile bele, a oblakoderi su izgledali kao ogromne košnice pune snega i svetlosti. Saobraćaj je bio prigušeniji, a sneg je neprekidno dalje padao. Igrao sam šah sa Meljikovom kada je ušla Nataša. Njena kosa i kapuljača bile su okićene snegom.
— Jesi li došla „rols-rojsom”? — pitao sam.
Za trenutak je ćutala. — Došla sam taksijem — rekla je zatim. — Da li te to umiruje?
— Veoma.
— Kuda ćemo? — pitao sam predostrožno i zbog toga idiotski.
— Kuda hoćeš.
Tako nisam ništa napredovao. Otišao sam do hotelskog izlaza. — Sneg pada u krupnim pahuljicama — rekao sam. — Ako pođemo da tražimo taksi, upropastiće ti se krzneni kaput. Moramo da ostanemo u hotelu dok to ne prestane.
— Ne moraš da iznalaziš razloge za to da ostanemo ovde — rekla je sarkastično. — Ali moraš da imaš nešto za jelo!
Odjednom mi je pao na pamet gulaš od Frislendera. To sam bio zaboravio. Naš odnos je bio toliko zategnut da na to nisam ni mislio.
— Moj gulaš! — rekao sam. — Sa kupusom, a siguran sam da uz to ima i krastavaca sa mirođijom. Naš problem je rešen. Ješćemo kod kuće.
— Možemo li to? U sobici tog gangstera? Neće li nas policija izbaciti? Ili možda imaš apartman sa dnevnom sobom i sobom za spavanje?
— To nam nije potrebno. Sada stanujem tako da nas niko ne može primetiti kad iziđemo. Skoro bezbedno od napada. Hajde!
Lisa Teruel je imala lepe abažure na svetiljkama. To mi je sada dobrodošlo. Zahvaljujući abažurima, soba je uveče izgledala bolje no po danu. Na stolu je stajala Lovijeva mačka. Kuvarica Rozi dala mi je gulaš u jednom emajliranom loncu, mogao sam ga, dakle, podgrejati. Imao sam električni rešo, nekoliko tanjira, nož, viljuške i kašike. Izvadio sam krastavčiče iz lonca i doneo hleb iz ormana. — Sve je spremno — rekao sam i na sto stavio jedan ubrus. — Moramo samo da čekamo dok se gulaš podgreje.
Nataša se bila naslonila na zid pored vrata. — Daj mi kaput, — rekao sam — ovde nema mnogo prostora, ali imamo krevet.
— Tako?
Bio sam rešen da se pazim. Ja nisam bio siguran u sebe. Ali sa mnom je bilo kao prve večeri, kad sam je pipnuo, osetio sam da je bila gotovo naga pod tankom haljinom, pa sam zaboravio na svoje namere. Nisam rekao ništa. Nataša je takođe ćutala. Dugo nisam spavao sa nekom ženom, pa sam shvatio da je čoveku sve moglo da bude svejedno: skandal i čak zločin kada ono malo ličnosti u čoveku bude potisnuto u stranu od onog drugog i jačeg Ja, bez lica, koje je bilo samo ruke i uzavrela put i ud koji se uspravljao i rastao. Hteo sam u nju unutra, u vrelu tminu, u crvena krila pluća da me ona obuhvate kao krila buljine, u drhtaje srca, unutra i naviše do iza očiju, da se i one umire i više ne pitaju i da se zatvore, i dublje unutra i više gore, dok od naših Ja ne ostane više ništa osim udaranja krvi i dahtanja koje više nije bilo naše.
Ležali smo na krevetu, iscrpeni i odjednom blizu sna koji se leteći spustio i bio kao laka nesvestica. Dok se mišljenje vraćalo sa ivica, odmah ga je ponovo oterao divan mir, koji predstavlja ono najbliže bogu, onaj kratak trenutak kada se duboko osećanje čovekovog Ja već povratilo, ali samo Ja još nije; stanje koje liči onom neposredno pred rođenje, kad je biće još u majčinom telu, ali već okrenuto sopstvenom životu, na granici, poslednji put pripijeno uz animalni život, pred rastankom od njega ka intelektu, zabludi i kolebljivoj individualnosti, pred rastankom sa stanjem kome se ono vraća tek posle poslednjeg daha.
Osećao sam Natašu kraj sebe, njenu kosu i blage pokrete njenih rebara i slabo kucanje njenog srca. To još nije bila potpuno ona, to je bila neka žena bez imena, pa čak ni to. To je bio dah i kucanje srca i put, a svest se tek polako vraćala i postajala ime, odanost i osećanje, lena, umorna ruka koja je tražila neko rame i usta koja su pokušavala da iskažu besmislene reći.
Ponovo sam skliznuo u to stanje ponovnog nalaženja sebe 1 drugoga, u to ćutanje zbog iscrpenosti, u kome se ne zna šta se više oseća, ćutanje ili prethodna obeznanjenost; u tom stanju sam verovao da sam naglo osetio slab miris požara. Jednog trenutka sam mislio da je to halucinacija, uporedno vitlanje između tela i uobrazilje, a onda sam na rešou ugledao emajlirani lonac koji je ključao.
— Prokletstvo, gulaš! — Brzo sam se digao.
Nataša je otvorila oči. — Baci ga kroz prozor.
— Ne daj bože! Verujem da ga još možemo spasti!
Zavrnuo sam rešo i promešao po loncu. Onda sam pažljivo izručio sadržinu emajliranog lonca dok nisam došao do nataloženih zagorelih ostataka. Ostavio sam ih u loncu i sve sam okačio ispred prozora. — Za jedan minut će miris nestati — rekao sam. — Gulašu ništa ne fali.
— Gulašu ne fali ništa — ponovila je Nataša ne mičući se. — Šta bi sada hteo, ti prokleti malograđanine, sa spašenim gulašom? Da ustanem?
— Ne bih hteo ništa, osim da ti dam cigaretu i čašu votke. Ti ih ne moraš uzeti.
— Uzeću ih — odvratila je Nataša posle izvesnog predomišljanja.
— Odakle su ti ovi abažuri? Jesi li ih doneo iz Holivuda?
— Zatekao sam ih ovde.
— To su ženski abažuri. Mekšički.
— Možda. Ta žena se zvala Lisa Teruel. Ona se odselila.
— Jedna žena se neće odseliti, a da ostavi tako lepe abažure — izjavila je Nataša još u polusnu.
— Ponekad se ostavi još i više, Nataša.
— Da. Kada policija nekoga goni. — Ona se uspravila. — Ne znam zašto, ali sam odjednom strašno gladna.
— To sam i mislio. Ja sam takođe.
— Kako je to čudno! Ne volim kada nešto unapred znaš.
Punio sam tanjire. — Znaš li, Roberte — rekla je Nataša — kad si mi pričao da ćeš ići u posetu toj gulaš-porodici, nisam ti verovala. Ali ti si stvarno bio tamo.
— Lažem najmanje mogućno. Tako je mnogo ugodnije.
— To jest. Nikada ti ne bih lagala da te nisam prevarila.
— Prevarila? Kakva čudna reč!
— Zašto?
— Ona pretpostavlja dva lažna činjenična stanja. Čudnovato da se ona tako dugo održala u svetu. Ta to je samo jedna stvar između dva ogledala.
— Je li tako?
— Prirodno. Ništa ne biva osim što oba ogledala lažu. Ko to još ima pravo na reč „prevariti”? Ako sa nekim drugim spavaš, ti varaš samu sebe — ne mene.
Nataša je prestala da jede. — To je jednostavno, je li?
— Da. Da je to bila prevara, ti me ne bi mogla prevariti. Prevara automatski isključuje prevaru. Sa dva ključa u isto vreme se brava ne može otvoriti.
Bacila se na mene jednim krastavčićem. Ja sam ga uhvatio. — Mirođija je u ovoj zemlji vrlo retka — rekao sam. — Njome se ne treba bacati.
— Ne treba takođe pokušavati njome otvarati brave!
— Verujem da smo prilično glupi, je li?
— To ne znam. Zar se za sve mora imati neka oznaka, ti najureni Nemče?
Smejao sam se. — Imam užasno osećanje, Nataša, da te volim. A mi smo se toliko mučili da to ne bude!
— Jesmo li? — Odjednom me je čudno pogledala. — To ništa ne menja, Roberte. Ja sam te prevarila!
— To ništa ne menja, Nataša — odvratio sam. — Bojim se da te uprkos tome volim. Kakve veze to ima jedno s drugim? To je kao vetar i voda. Oni pokreću jedno drugo, ali svako ostaje isto.
— Ja te ne razumem.
— Ni ja. Zar se uvek sve mora razumeti, ti nenajurena državljanko mnogih zemalja?
Ja, međutim, nisam verovao ono što mi je pričala. Čak i kad bi nešto od toga bilo tačno, u ovom trenutku mi je bilo ravnodušno. Ona je ponovo bila tu, bila je kod mene, a sve ostalo je bilo nešto za ljude sa obezbeđenom budućnošću.

XXX


Egipatsku mačku sam prodao jednom Holanđaninu. Onoga dana kada sam dobio ček, pozvao sam Kana u restoran „Voazen”. — Zar vi imate toliko para? — pitao je.
— U tome se držim antičkih uzora — odvratio sam. — Stari su prosipali malo vina na zemlju pre no što bi počeli piti, kao žrtvu bogovima. Iz istog razloga idem u jedan dobar restoran. Da bismo ostali pri vinu, popićemo bocu „Šval blan”. Njega ima još u „Voazenu”. Slažete li se?
— Slažem se. Poslednji ostatak možemo onda da izručimo u tanjir, da bismo bogove održali u dobrom raspoloženju.
„Voazen” je bio pun. U ratnim vremenima restorani su često puni. Svako želi da još nešto ima od života, čak i kada sam nije u opasnosti. Novac se lakše troši nego kada se u doba mira budućnost čini sigurnija.
Kan je vrteo glavom. — Danas nisam ni za šta, Rose. Pisala mi je Karmen. Najzad! Nalazi da je bolje ako se rastanemo. U prijateljstvu. Među nama nema razumevanja. Više ne treba da joj pišem. Ima li ona nekog drugog?
Posmatrao sam ga dirnut. Izgledalo je da ga je to teško pogađalo. — Ništa od toga nisam primetio — rekao sam. — Ona živi prilično jednostavno u Uestvudu, kod jedne gazdarice, među kokoškama i psima. Nekoliko puta sam je video. Bila je zadovoljna što ništa ne radi. Ne verujem da ima nekog prijatelja.
— Šta biste vi uradili? Otputovali tamo? Doveli je ovamo? Da li bi došla?
— Ne verujem.
— Ni ja. Šta da radim?
— Da čekate. I više da ne pišete. Možda će se sama vratiti.
— Verujete li u to?
— Ne — rekao sam. — Je li vam do toga toliko stalo?
Malo je ćutao. — Neće biti da mi je do toga i najmanje stalo, takođe mi to nije ni ranije bilo, bile su to samo moje bubice u glavi. Odjednom nije više ni to. Znate li zašto?
— Zato što hoće da ode. Zbog čega inače?
On se melanholično smejao. — Prosto, je l’tе? I kako se uprkos tome to ne shvata kada se desi!
Mislio sam na Natašu. Zar se meni sa njom to takođe zamalo nije desilo? I zar mi se još uvek to ne dešava? Otresao sam tu misao od sebe i razmišljao šta bi trebalo da kažem Kanu. To sve uopšte ne odgovara njemu. Ni Karmen, ni njegova situacija, ni njegova melanholija. Bilo je smešno; nije išlo jedno s drugim i otuda je bilo opasno. Da se to desilo nekom pesniku sa maštom, bilo bi i smešno i razumljivo. Za Kana je to bilo nerazumljivo. Izgledalo je da je pribegao nečem što je u svom kontrastu tragične lepote i flegmatične duše bilo zabavno kao intelektualna igračka. To što je on odjednom primio kao ozbiljno, bio je neizlečivi znak njegovog sopstvenog propadanja.
Podigao je čašu. — Koliko malo čovek ima da kaže o ženama kada je srećan, je l’te? A koliko, kada to nije.
— Istina je. Verujete li da biste vi sa Karmen bili srećni?
— Vi mislite da mi nismo jedno za drugo? Tačno. Ali ljudi koji jedno drugom odgovaraju mogu se lako odvojiti. To je kao lonac i poklopac koji se podudaraju. Oni se bez teškoća rastavljaju. Ali kada se ne podudaraju i kada je potreban čekić da bi se poklopac podesio prema loncu lako se nešto polomi kada čovek hoće ponovo da ih odvoji.
— Reči — rekao sam. — Ništa od toga nije istina. Sve poslovice se mogu izokrenuti u suprotno.
On se brzo pribrao. — Tako isto i sve situacije. Zaboravimo Karmen. Ja sam verovatno malo načet. Rat se približava kraju, Roberte.
— Jeste li zbog toga načeti?
— Ne. Ali šta onda? Da li znate šta ćete onda da radite?
— Ko to zna tačno? Ne može se zamisliti da se rat može okončati. Isto tako se ne može zamisliti ni to šta će se posle raditi
— Hoćete li da ostanete ovde?
— Danas ne bih želeo da odgovorim.
— Vidite? Ja uvek razmišljam o tome. Za emigrante će doći veliko otrežnjenje. Poslednji oslonac je bila nepravda koja im je naneta. Odjednom nje više nema. Oni se mogu vratiti. Čemu? Kuda? I ko još želi da ih primi? Natrag se ne može.
— Mnogi će ostati ovde.
Napravio je gest kao da se brani. — Mislim na one koji se mogu povrediti. Ne na one koji prave poslove.
— Ja mislim na sve — rekao sam. — I na poslovne ljude.
Kan se smeškao. — Na zdravlje, Roberte. Danas govorim samo gluposti. Dobro je što ste tu. Radio-aparati su dobri govornici, ali rđavi slušaoci. Možete li zamisliti da ja svoj život završim kao predstavnik firme koja prodaje radio-aparate?
— Zašto ne? — rekao sam. — Ali zašto završiti? Završite kao sopstvenik fabrike.
Pogledao me je. — Smatrate li da je to mogućno?
— U stvari ne baš — rekao sam.
— Dobro, Roberte.
On se smejao. — Ispili smo „šval blan” — rekao sam. — Zaboravili smo da poslednje kapi žrtvujemo bogovima. Možda smo zato nepotrebno postali melanholični, šta mislite o porciji sladoleda za vas? Vi ga tako rado jedete!
Zavrteo je glavom. — Sve je varka, Roberte. Iluzija lakog života. Varka samoga sebe. Ja sam to nametnuo sebi: da glumim veseljaka, gurmana, varalicu. Sada postajem stari Jevrejin.
— Stari Jevrejin — od trideset i pet?
— Jevreji su uvek stari. Oni se rađaju stari. Na svakome leži dve hiljade godina progona, počev od onog trenutka kada pusti svoj prvi krik.
— Hoćemo li da ponesemo bocu votke i da ispijemo u razgovoru o životu.
— Jevreji takođe ne piju. Otići ću kući u svoju sobu iznad dućana i sutra ću se smejati sebi. Laku noć, Roberte.
Bio sam duboko uznemiren. — Otpratiću vas kući — rekao sam.
Posle toplote u lokalu dočekao nas je mraz koji je škripao. Drakstori i radnje s hamburgerima sa svojom nemilosrdnom, zamrznutom neonskom svetlošću zurili su u vetrovitu noć. — Ima situacija u kojima je smešno da čovek zaželi da junački bude sam — rekao sam. — Vaša hladna soba.
— Ona je pregrejana — prekinuo me je Kan. — Kao i sve u Njujorku.
— Pregrejana i hladna kao prokleta neonska svetlost, koja je sušto očajanje kada čovek sam trči ulicama i cvokoće zubima. Zašto ne dođete u plišanu sobu hotela „Rojben”? Među homoseksualcima, makroima, samoubicama i mesečarima čovek je sklonjeniji no bilo gde. Budite razumni i pođite sa mnom!
— Sutra — rekao je Kan. — Danas imam sastanak.
— Glupost.
— O, da — rekao je. — Sa Lisi Koler. Verujete li sada?
„Bliznakinja”, mislio sam. Zašto ne? Čudnovato, ali izgledalo mi je da bliznakinja još manje odgovara Kanu no Karmen. Bliznakinja je bila lepa, kućevna, željna ljubavi kao zalutala mačka i mnogo manje glupa od Karmen, ali mi je u ledenoj noći odjednom sinulo, zašto je Kan mogao imati samo Karmen — to je bila blizina, koja je u svojoj apsolutnoj besmislenosti ukidala besmislenost života bez korena.
Kan je pogledao niz ulicu punu crvenih zadnjih svetlosti automobila koje su kao rasut zažareni ugljen uzaludno pokušavale da zagreju pomrčinu. — A na drugoj strani Zemlje završava se rat senki, rat sa za sve nas nevidljivim ranjenicima i nevidljivim mrtvacima, sa nečujnim bombama i neznanim grobljima. Šta će preostati? Senke, senke — mi takođe!
Došli smo pred radnju sa radio-aparatima. Aparati su sijali na mesečini, kao automatski vojnici jednog budućeg rata. Pogledao sam gore. Prozor Kanove sobe bio je osvetljen. — Nemojte gledati oko sebe kao brižna kvočka — rekao je Kan. — Vidite, ostavio sam svetlost da gori. Neću ući u mračnu sobu.
Pomislio sam na bliznakinju, koja se takođe plašila svoje sobe. Možda je ona stvarno sedela gore i češljala se. Sve to nije bilo tačno i činilo je situaciju samo očajnijom. — Hoće li u Njujorku stvarno biti još hladnije? — pitao sam.
— Mnogo hladnije — rekao je Kan.


Nataša je imala minđuše sa velikim rubinima, lanac sa rubinima i dijamantima, jedan divan prsten. — Prsten ima četrdeset dva karata — šapnuo mi je fotograf Horst. — Želeli smo u stvari jedan veliki rubin u obliku zvezde, ali u trgovini ih nema. Nema čak ni kod „Van Klifa i Arpelsa”. Hoćemo da snimimo i njene ruke. U boji. No, zvezda se može retušem napraviti, čak i lepša no što postoji u stvarnosti — dodao je sa zadovoljstvom. — Danas je sve montaža!
— Zaista? — upitao sam i posmatrao Natašu. Mirno je sedela na belo osvetljenoj platformi, u beloj satenskoj haljini, posuta rubinima. Ništa nije podsećalo na to da je ona prethodne večeri ležala na mome krevetu i izvijena kao nagi luk promuklo vikala: Dublje, dublje! Skrši me svu! Dublje! Raskini me!
— Prirodno — rekao je Horst. — Žene i političari. Sve više i više montaža. Lažne grudi, stražnjice od penaste gume, šminka, lažne trepavice, perike, lažni zubi — sve jedna zaluđujuća slika. Onda dolazim ja sa mekanim podešavanjem, ne oštrim sočivom, tananim svetlosnim efektima, godine se tope kao šećer u kafi, voala. A političari? Većina jedva ume da čita i piše. Oni imaju sitne, pametne Jevreje koji im pišu govore, agencije koje ih snabdevaju duhovitostima, pisce svojih knjiga: savetnike za leđima, glumce koji ih upućuju kako da se drže i, eventualno, gramofone koji umesto njih govore. — Ustao je i skočio do svog aparata.
— To je dobro, Nataša. Ostani tako jedan trenutak!
Nataša je sišla sa platforme i iz bele svetlosti i preobrazila se od carice u ženu milionara, trgovca oružjem, koja se sija od nakita. — Brzo ću se presvući — rekla je. — Imamo li јоš onoga gulaša?
Zavrteo sam glavom. — Bilo je dovoljno za tri dana. Sinoć smo izgrebli činiju. Moraš li da poneseš nakit?
— Ne. Onaj plavi mladić tamo je od „Van Klifa”. On će ga poneti.
— Dobro. Onda možemo da idemo kud hoćemo.
— Moram još jedan snimak da napravim. Jedan prolećni kostim. Bože, ala sam gladna.
Mašio sam se džepa. Znao sam za te napade gladi kod nje. Ona je imala ono suprotno dijabetesu, što ima odvratno ime hipoglikemija i nije bilo ništa drugo do da sadržaj šećera u njenoj krvi brže pada nego kod normalnih ljudi. Tako je ona naglo postajala vrlo gladna. U ono vreme kada je stanovala u Pedeset sedmoj ulici, noću, ako bih se probudio i činilo mi se da čujem lopove, često bih je zaticao pred hladnjakom: nagu, čarobno osvetljenu svetlošću iz hladnjaka, kako predano glođe hladan kotlet s komadom sira u drugoj ruci.
Izvukao sam paketić, uvijen u pergamentnu hartiju.
— Malo biftek-tartara — rekao sam. — Do obroka.
— Sa lukom?
— Sa lukom i crnim hlebom.
— Ti si anđeo — izjavila je, sklonila ogrlicu u stranu i počela da jede. Bio sam se naviknuo da uvek gurnem te paketiće u džep kada idemo negde gde se nekoliko sati neće jesti, a naročito sam ih uzimao onda kada je to padalo u vreme u koje se obično jelo, na primer kada idemo u bioskop ili u pozorište. Oni su mi prišteđivali mnoge neugodnosti. Nataša je mogla biti prilično jetka kada je odjednom zahvati ta ludačka glad, a nadaleko i naširoko se nije mogao naći komadić hleba. Ona protiv toga nije mogla ništa, to je bila kao neka vrsta duhovne poremećenosti. Ona je glad jednostavno osećala jače no drugi ljudi, onako, kao da je celog dana postila. U džepu od kaputa najčešće sam nosio i malu bočicu votke, koja je sadržavala otprilike dva velika gutljaja. Sa zalogajem biftek-tartara to je bio gotovo kraljevski ručak, čak i ako votka, prirodno, nije bila hladna. To je bila mera predostrožnosti na koju mi je ukazao onaj čovek od koga sam dobio pasoš. Telesna ugodnost ubija iskru duha, on mi je objasnio. S jedne strane, čovek treba manje da se napreže, a s druge, onaj drugi je srećan. Čekao sam da Nataša godišnje doba ponovo pomeri za jednu sezonu unapred. U ateljeu se više nije moglo videti mnogo krznenih kaputa, ali zato nekoliko lakih jakni od astragana, koje su učenice takođe već spakovale. Kod Horsta je bio maj. Vuneni kostimi i svetle boje: kobalt-plavo, nil-zeleno, kukuruz-žuto, pustinja-mrko i još razni drugi zavodljivi nazivi. „Maj”, mislio sam. „U maju treba rat da se završi. A šta onda? rekao je Kan. Šta onda?” mislio sam i posmatrao Natašu koja se iz pozadine pojavljivala u kratkoj haljini iz dva dela sa lepršavim svilenim šalom, tanka i malo se njišući, kao da su joj noge suviše duge. „Gde li ću ja biti u maju?” Vreme mi se odjednom raspalo kao paradajz iz rasprsle kese, a besmisleni kaleidoskop se počeo okretati. „Mi smo pokvareni za normalan život”, rekao je Kan, „možete li vi da zamislite mene kao prodavca radio-aparata, sa porodicom, koji demokratski bira, ostavlja novac na stranu, i pokušava da postane predsednik crkvene opštine u svojoj parohiji? Mi smo pokvareni, mnogi su ponešto dobili kao žrtve eksplozije. Jedan deo je prošao bez teških povreda, neki su čak imali koristi, drugi su postali bogalji, a povređeni, kojih ima najviše, nikada se više neće snaći i na kraju će propasti.” Maj 1945! ili juni ili juli! Vreme koje se kroza sve te godine tako mučno primicalo, izgledalo je da je odjednom grabilo. Posmatrao sam Natašu, ona je sada bila sa svih strana osvetljena i stajala na platformi, malo nagnuta napred, s licem u profilu i verovatno je lako mirisala na luk, kao galionov lik nevidljivog broda koji je u moru svetlosti jurio za opkladu u trci sa vremenom.
Reflektori su se odjednom ugasili. Obične svetiljke studija probijale su se kroz prividnu maglu difuzno i sivo. — Svršetak! — uzviknuo je Horst. — Pakujte se! Za danas je dosta.
Nataša je dolazila kroz šuškanje svilene hartije i lupkanje kartona. Na sebi je imala pozajmljeni krzneni kaput i rubinske minđuše. — Nisam mogla drugačije — rekla je. — Zadržala sam ih za večeras. Sutra ću ih vratiti. To sam već češće radila. Plavi mladić zna to. Divni su.
— Ako ih izgubiš?
Pogledala me je kao da sam u nezgodno vreme napravio kakvu nepristojnu primedbu. — Osigurano je — odvratila je. — „Van Klif i Arpels” su osigurali sve što nama pozajmljuju.
— Dobro — rekao sam brzo da ne bih, kao što se u takvim okolnostima često dešava, dobio malograđanštinu po nosu. — To odlučuje o strategiji večeri. Večeraćemo u „Paviljonu”.
— Ne moramo mnogo da jedemo, Roberte! Ja sam pojela biftek-tartar.
— Ješćemo onako kako to sleduje varalicama i falsifikatorima novca — bolje no malograđanski prinčevi.
Pošli smo ka vratima. — Dobri bože — rekla je Nataša. — Pa tamo je „rols”, sasvim sam ga zaboravila!
Stao sam kao ukopan. — I Frejzer u njemu? — upitao sam nepoverljivo.
— Razume se da ne. On je danas otputovao. Rekao mi je da će večeras poslati kola ovamo, jer će verovatno biti kasno kad završim. Ja sam to potpuno zaboravila.
— Otpusti ga.
— Ali, Roberte. Pa on je već tu. Mi smo se već češće njime vozili. U tome nema ničega!
— To moja malograđanska krv sada uzavire — odvratio sam. — Ranije je to bilo drukčije. Sada te imam i mali kapitalista sam. U mogućnosti sam da platim taksi.
— Zar ne sleduje varalicama i falsifikatorima novca da uzmu „rols”?
— Vrlo primamljivo, o tome ne mogu odmah da odlučim. Uzmimo taksi da bismo već unapred izbegli svako kajanje. Prijatno je veče, pucketa od mraza. Red šoferu da hoćemo da pešačimo kroz šumu ili da šetamo.
— Kako ti hoćeš — rekla je oklevajući i pošla jedan korak.
— Stani — odvratio sam. — Predomislio sam se. Oprosti mi, Nataša. Ono što tebi čini zadovoljstvo, važnije je od morala natopljenog sonom kiselinom ljubomore. Uđimo!
Sedela je pored mene kao neka čudna ptica. — Nisam skinula šminku — izjavila je. — Isuviše dugo bi trajalo, a ja bih isuviše ogladnela. Osim toga, kod Horsta u studiju čovek nema mira za to. Sve se razmaže, zatim se obriše kremom i napolje iziđeš kao očerupana kokoška.
— Ti ne izgledaš kao očerupana kokoška — rekao sam. — Izgledaš kao gladna rajska ptica koja je leteći zalutala. Ili kao za žrtvu ukrašena devica nepoznatog plemena u Timbuktu ili na Haitima. Žene nikako ne mogu da se dovoljno izmene. Ja sam staromodni obožavatelj žene kao nečega što je doletelo iz džungle ili prašume i neprijatelj sam žene kao ravnopravne drugarice i poslovne partnerke.
— Dakle, varvarin!
— Beznadan romantičar.
— Jesam li ti ja dovoljno varvarka? Lažne, veštačke trepavice, filmska šminka, ukraden nakit, nova frizura i pozajmljen krzneni kaput? Je li to dovoljno za tvoj karakter falsifikatora novca?
Smejao sam se. Ona ništa nije znala o mom lažnom imenu i mom lažnom pasošu i sve je smatrala za šalu. — Horst mi je održao predavanje, koje ide mnogo dalje. O ženama i političarima. Tu se pojavljuju čak lažne grudi, zubi, kosa I stražnjica.
— Takođe kod političara?
— Kod političara čak lažna ubeđenja. Takođe lažne grudi, po kojima se mogu prolivati krokodilske suze. Još nismo došli do kraja. Sačekaj dok počnem da plaćam lažnim novcem!
— Zar ne činimo to uvek?
Uhvatio sam je za ruku. — Verovatno. Ali trebalo bi poslovne smicalice uvek smatrati za najvažnije. U antičko doba laž nije predstavljala ništa manje vredno, već je značila isto što i mudrost. Seti se lukavoga Odiseja. Kako je to lepo sedeti ovde s tobom, među mnogim lusterima, okružen kelnerima ravnih tabana i gledati kako ti gutaš biftek. Obožavam te, Nataša, iz više razloga. Vrlo važan je taj što tako rado jedeš, u doba u kome je dijeta adut, i to na sitom džinovskom ostrvu između dva okeana i gladi celoga sveta. Tu se žene plaše već od jednog lista salate, jedu kao pitomi zečevi, dok čitavi kontinenti gladuju. Ti, međutim, imaš hrabrosti da za ljubav jednog valjanog „šatobrijana” uzmeš u ruke naoštren nož za biftek. Zadovoljstvo je da te čovek vidi kad jedeš. Kod drugih žena čovek potroši gomile novca, one čeprkaju nešto po svom tanjiru i ostave sve. Čovek bi ih posle u nekoj mračnoj aleji zadavio od besa. Ti međutim...
— Koje druge žene? — prekinula je Nataša.
— Bilo koje! Pogledaj okolo! Ovaj divni restoran je pun takvih. One jedu salatu i piju kafu, a muškarcima prave scene sasvim jednostavno zbog toga što od gladi postaju besne. To je jedini bes za koji su one sposobne. U krevetu su bića prema kojima je drvena letva zmija-otrovnica. Dok ti...
Ona se smejala. — Dosta!
— Nisam imao nameru da idem u pojedinosti, Nataša. Još sam pri odi tvom sjajnom apetitu.
— Znam, Roberte. Ni ovo nisam očekivala. Ali ja takođe znam da ti rado udaraš u ode i himne kada misliš na nešto sasvim drugo.
— Na šta? — pitao sam iznenađeno.
— Jest — rekla je. — Ti, falsifikatore novca, ti koji odjednom misliš na dve stvari, ti, varalice! Ne pitam te šta ti je u želucu i šta želiš da zaboraviš, ali znam. — Nežno me je pogladila po ruci. — Mi živimo u jedno egzaltirano doba, je li? Zato moramo da nešto uveličamo ili umanjimo, da bismo se provukli. Nije li tako?
— Možda — odvratio sam predostrožno. — Ali to ne moramo sami da činimo, ovo prokleto vreme to čini sa nama.
Smejala se. — Ne veruješ li da to mi činimo da bismo ovo malo ličnosti održali visoko, što bi vreme inače valjkom pregazilo?
— Postaješ mi neprijatna! Kuda smo odjednom stigli? Odjednom si postala sfinga i amazonski papagaj koji govori. I uz to još sa svojim sjajnim nakitom i ratničkom šminkom. Delfinsko proročište u prašumi Sumatre. Oh, Nataša!
— Oh, Roberte! Ti, slatkorečivi čoveče! Ne verujem tvojim rečima, ali ih rado slušam. Zar ne znaš koliko su one nepotrebne? Žene vole bespomoćne muškarce. To je njihova dobro čuvana tajna.
— Klopka da bi se drugi učinili bespomoćni.
Nije odvratila ništa. To je bilo osobito kako je ona uvek čudno delovala sa nekoliko veštačkih pomoćnih sredstava, o kojima sam znao. „Koliko se lako može prevariti i koliko rado se veruje”, mislio sam i gledao je i želeo da budemo sami. — Mnogo govorim koješta, a ne razumem ništa o ženama — rekao sam najzad. — Ali ja sam srećan s tobom. Mogućno je takođe da nešto skrivam, a mogućno je da iz sve te bede iz koje se čovek ne može iščupati i od koje ovde osećam samo jedan avetinjski eho, hoću da za sebe zadržim neki dronjak od sreće, za sebe, kojim nikome ništa ne oduzimam, kojim ni na koga ne pucam i nikoga ne kradem — sve je to mogućno Nataša, ali uprkos tome to nema nikakve veze sa tim, jer nije posledica toga, već postoji za sebe, kao što ni kameni na tvojim ušima nemaju više nikakve veze sa krijumčarenjem i sa pritiskom zemlje iz koje proističu i koja ih je stvorila. Oni su tu, a ja sam srećan s tobom. To je bilo teško objašnjenje za jednu jednostavnu rečenicu, a ti mi moraš oprostiti, jer ja sam na kraju, iako samo bivši novinar, ipak čovek reći, koji je rečima čak novac zarađivao. Tako nešto ne zaboravlja se tako lako.
— Zar ti više nisi to?
— Postao sam nem. Engleski znam upravo dosta da bih govorio, francuski takođe dosta da bih pisao, iz nemačkih listova sam prognan. Je li onda čudo ako mašta kao korov buja i zameće romantično cveće? U redovnim vremenima ja ne bih bio tako nesavremen, lažan romantičar.
— Veruješ li to?
— Ne, ali u tome ima nečega.
— Nema lažnih romantičara, Roberte — rekla je Nataša.
— O, da. U politici Međutim, oni tu nanose strašne nedaće. U Nemačkoj jedan je upravo zatvoren u berlinskom bunkeru.
Otpratio sam je kući „Rols-rojs” srećom nije bio više tu otpustila ga je. Ne bih bio iznenađen da ga je zadržala. — Ne čudiš li se što je otišao? — pitala je.
— Ne, rekao sam.
— Jesi li očekivao?
— Ni to ne.
— Šta si očekivao?
— Da ćeš poći sa mnom u hotel „Rojben".
Stajali smo na ulazu njene kuće. Bilo je mračno 1 vrlo hladno. — Šteta što više nemamo apartman, je li?
— Da — odvratio sam i pogledao na čudno lice sa dugim trepavicama.
— Pođi sa mnom gore — prošaputala je. — Ali se moramo voleti nemo.
— Ne — rekao sam. — Pođi sa mnom u hotel. Tamo ne moramo da budemo nemi.
— Zašto me nisi odmah iz „Paviljona" poveo?
— Ne znam.
— Da li me nisi hteo?
— Ne znam. Ponekad se hoće i neće.
— Šta je to bilo?
— Možda zato što si bila tako čudna. Ne znam. Sada hoću, zato što si tako čudna.
— Samo zbog toga?
— Ne.
— Potraži taksi. Čekaću ovde.
Brzo sam оtišао na ugao ulice. Bilo je vrlo hladno i vrlo uzbudljivo što sam znao da Nataša čeka u mraku u kapiji. Osećao sam da mi sitni mišići u grudima drhte. Otrčao sam do sledećeg ugla, našao taksi i vratio se njime. Nataša je brzo izišla iz kuće. Nismo razgovarali. Osećao sam da je Nataša takođe drhtala. Držali smo se za rake i pripili ih jednu uz drugu, ali su one i dalje drhtale. Gotovo smo ispali iz taksija. Niko nas nije video. Izgledalo je kao da ćemo prvi put biti zajedno.

XXXI


Beti Stajn je umrla u januaru. Poslednja nemačka ofanziva joj je zadala poslednji udarac. Ona je napredovanja saveznika požudno pratila. Soba joj je bila puna novina. Kada je onda iznenadno započela nemačka protivofanziva, njena očajnička hrabrost je opala, čak i slom te ofanzive nije joj mogao povratiti hrabrost. Ona je kopnila i verovala da će se rat još godinama otegnuti. Potonula je njena velika nada da će se Nemci osloboditi nacista. — Oni će braniti svaki grad — izjavljivala je umorna. — To će trajati još godinama. Oni i nacisti su jedno. Neće ih ostaviti na cedilu. — Ona se gasila. Jednog jutra Lisi ju je našla mrtvu u postelji. Odjednom je postala mala i laka, bilo je teško poznati je ako je čovek nije bio video nedelju dana, toliko su je posljednji dani izmenili.
Nije želela da je spale. Tvrdila je da je ta čista smrt, usled neprekidno rasplamsanih krematorija Nemačke, koji su svetleli iz stotina odžaka kao dimnjaci jedne ogromne topionice u paklu, za dugo vreme postala neprihvatljiva. Beti je čak odbijala i lekove nemačkih hemijskih fabrika, koji su poticali još iz starih zaliha u Americi. Tako je apstraktna želja da ponovo vidi Berlin, ostala netaknuta. U njenoj glavi se stvorila slika jednog Berlina, kojeg više nije bilo i od kojeg je nisu mogle odvratiti novinske vesti — jedan odavno nestali Berlin uspomena koji je jedino još tvrdoglavo živeo u glavama mnogih emigranata i koji je u njima bio nerazoriv.
Beti je sahranjena jednog dana kada su ulice bile pokrivene visokim snegom. Snežna oluja se bila spustila prethodnog dana i grad su iskopavali iz bele mase. Stotine teretnih vozila su je odnosile u Hadson i Ist River. Nebo je bilo vrlo plavo, a sunce zubato.
Kapela pogrebnog zavoda nije mogla da primi sve ljude koji su došli. Beti je pomogla mnogima koji su je odavno zaboravili. Oni su sada, međutim, ispunili redove pseudocrkve u kojoj su stajale orgulje koje to nisu bile, već gramofonski uređaj, koji je svirao ploče sa glasovima preminulih pevača i pevačica i tako dočaravao ostatke jedne Nemačke koja više nije postojala. Rihard Tauber, Jevrejin, pevao je nemačke narodne pesme. Pevač sa jednim od najlirskijih glasova na svetu, izbačen od varvara, umro je u Engleskoj od raka pluća. On je pevao: „Ah, kako je onda mogućno da te mogu ostaviti, od srca te volim, tebe jedino”. Ovo je bilo teško podneti, ali bila je to Betina želja. Nije htela da je isprate na engleskom. Iza sebe sam čuo jecaj i video da je to bio Tanenbaum. Oči su mu upale, bio je sed i nije bio obrijan.Verovatno je došao iz Kalifornije i nije spavao. Za svoju karijeru imao je da zablagodari Betinoj neumornosti.
Još jednom smo se okupili u Betinom stanu. Ona je i to zahtevala. Naredila je da bude veselo, našlo se nekoliko boca vina, a Lisi, bliznakinja, i Fezel postarali su se za nekoliko čaša i malo kolača iz mađarske pekare.
Veselo nije bilo. Stajali smo okolo i imali osećanje da sada, kad Beti više nema, nedostaje ne jedan, već mnogi.
— Šta će biti sa stanom? — pitao je Majer II. — Ko će ga dobiti?
— Stan je ostavljen Lisi — rekao je Ravik.
— Stan i sve ostalo u njemu.
Majer II se okrenuo Lisi. — Vi ćete izvesno želeti da ga ustupite. On je isuviše veliki za vas samu. Nužno nam je potreban stan za tri osobe.
— Zakupnina je plaćena do kraja meseca — rekla je Lisi isplakanih očiju i stavila pred Majera II čašu.
Majer II ju je ispio. — Vi sigurno hoćete da ga ustupite, je l’te? Betinim prijateljima, ne bilo kojim ljudima!
— Gospodine Majeru — izjavio je Tanenbaum jetko. — Zar o tome mora bezuslovno sada da se govori.
— Zašto ne? Stanovi se teško nalaze, osobito stari, sa niskim zakupninama. Tu se mora brzo raditi. Mi već odavno čekamo!
— Onda čekajte još nekoliko dana.
— Zašto? — rekao je Majer II bez razumevanja. — Sutra moram ponovo na put i u Njujork se vraćam tek iduće nedelje.
— Onda čekajte do iduće nedelje. Postoji nešto kao poštovanje.
— Ja baš o tome govorim — rekao je Majer II. — Рге no što neki nepoznati zgrabi stan, više poštovanja će se odati ako ga dobiju Betini poznanici.
U Tanenbaumu se kuvalo od besa. On je, zbog druge bliznakinje, sebe smatrao Lisinim zaštitnikom. — Vi hoćete, prirodno, stan da dobijete onako, je l’te?
— Onako, ko govori o onako? Moglo bi se možda nešto dati za preseljenje ili kupiti neke stvari. Ne želite valjda da od jedne tako žalosne stvari pravite posao?
— O, da — izjavio je Tanenbaum, sav pocrveneo. — Lisi je mesecima onako negovala Beti, zato joj je ona ostavila stan. On se ne poklanja prepredenjacima.
— Moram da vas molim da pazite, tu pred licem smrti...
— Budite smireni, gospodine Majeru — rekao je Ravik.
— Šta?
— Budite mirni. Podnesite gospođici Koler pismenu ponudu, a sada budite mirni.
— Pismenu ponudu? Jesmo li mi nacisti? Ja mislim, moja reč...
— Taj lešinar — rekao je Tanenbaum gorko. — On nikada nije posetio Beti, ali bi jednoj Lisi hteo da oduzme stan pre no što se ona obavesti koliko vredi!
— Ostajete li ovde? — pitao sam. — Ili još imate posla u Holivudu?
— Moram se vratiti. Imam malu ulogu u jednom kaubojskom filmu. Vrlo interesantnu. Znate li da se Karmen udala.
— Šta?
— Рге nedelju dana. Za vlasnika jednog povrtarstva u dolini San Fernando. Nije li ona nekad bilа sa Kanom?
— Ne znam. Verujem, ne u pravom smislu. Znate li to sigurno?
— Bio sam na svadbi. Njen svedok. Taj čovek je visok; bezazlen i osrednji. Ranije je bio dobar igrač bezbola, kažu. Gaje salatu i cveće i imaju farmu kokošaka.
— Kokoške? — rekao sam — onda razumem.
— Taj čovek je brat gazdarice kod koje je stanovala.
Čudio sam se što Kan nije došao na pogreb. Sada sam znao zašto je izostao. Hteo je da izbegne idiotska pitanja. Rešio sam da ga potražim. Bilo je podne i on je bio slobodan u to vreme.
Zatekao sam ga sa Holcerom i Frankom. Holcer je bio glumac, a Frank ranije u Nemačkoj vrlo poznat pisac.
— Kako je bilo kod Beti? — pitao je Kan. — Mrzim te pogrebe u Americi, zbog toga nisam došao. Da li je neizbežni Rozenbaum govorio nad kovčegom?
— Nisi ga mogao zaustaviti. Na nemačkom i čak na saksonsko engleskom. Na engleskom, srećom, bio je kratak. Nedostajala mu je bujica reči.
— Taj čovek je emigrantska Nemezis — rekao je Kan Franku. — Ranije je bio advokat, a ovde ne sme da vodi praksu, pa zato govori svuda gde mu se pruži prilika. Najradije na skupovima. Nijedan emigrant ne ode u krematorijum bez Rozenbaumovih reči miropomazanja. Nameće se svuda, a da ga niko ne traži. Nikada ne sumnja u to da je neophodno potreban. Kad jednog dana treba da umrem, pokuša ću da to bude na pučini da bih ga izbegao, ali on će se pojaviti bilo kao slepi putnik ili će održati govor sa helikoptera. Ne možeš ga izbeći.
Gledao sam Kana. Bio je vrlo pribran. — Na mom grobu može da drži govor — rekao je Holcer mračno. — U Beču, kada ovaj bude slobodan. Na grobu jednog ometenog postarijeg mladalačkog ljubavnika sa ćelom.
— Što se tiče ćela, postoje perike — rekao sam.
Holcer je 1932. bio ono što se zove idol šiparica. Prirodan, svež, talentovan mladalački ljubavnik, koji je sjedinio retka svojstva talenta i sjajnog izgleda. Sada je bio petnaest funti teži, dobio ćelu, iako izvanredan, engleska pozorišta su ga odbila, a ovi neuspesi ga učinili namćorastim mizantropom.
— Više se ne mogu pokazati svojoj publici — objasnio je.
— Vaša publika je takođe dvanaest godina starija — rekao sam.
On je to opovrgao: — Ali ona nije videla kako starim. Ona nije starila zajedno sa mnom. Ona me se seća samo kao Holcera iz 1932.
— Vi ste smešni, Holceru — rekao je Frank. — Tu nema teškoća. Vi ćete tamo preći na karakterne uloge i gotovo.
— Ja nisam karakterni glumac. Ja sam izraziti mladalački ljubavnik.
— Lepo — odvratio je Frank nestrpljivo. — Onda postanite junak ili kako se to već u pozorišnom žargonu naziva. Po meni, ako hoćete stariji junak. Cezar je takođe imao ćelu. Igrajte kralja Lira!
— Za to ipak nisam dovoljno star, gospodine Frank.
— Čoveče! — rekao je Frank. — Bar u tome nema teškoća. Ja sam imao šezdeset četiri godine, u punoj stvaralačkoj snazi, kako se to kaže, kada su mi spaljivali knjige. Sada mi je sedamdeset sedma. Starac sam, koji više ne može raditi. Moja imovina iznosi osamdeset sedam dolara. Pogledajte me.
Frank je u tolikoj meri bio zadojen nemačkim duhom da inostrani izdavači, koji su ponekad donosili neki njegov рrеvod, to nisu po drugi put pokušavali — izdanja su ostajala neprodata. Frank nije mogao naučiti engleski, i za to je bio suviše Nemac. Živeo je mučno od povremenih pozajmica i pomoći.
— Vaše knjige će se posle rata ponovo izdavati — rekao sam.
Pogledao me je sa sumnjom. — U Nemačkoj? Posle dvanaest godina nacionalsocijalističkog vaspitanja?
— Upravo zbog toga — rekao sam, a to nisam verovao.
Frank je vrteo glavom. — Ja sam zaboravljen — rekao je.
— Onima tamo su potrebni drugi pisci. Mi više nismo.
— Upravo vi!
— Ja? Još 1933. imao sam mnogo planova — rekao je Frank tiho. — Sada ih više nemam. Star sam. To je strašno. Čovek u to ne veruje sve dotle dok to ne postane. Sada to znam. Znate li otkada? Otkada sam prvi put osetio da je rat za naciste izgubljen i da se možda možemo vratiti natrag.
Niko nije odgovorio. Ja sam gledao kroz prozor. Napolju se sijalo zimsko nebo, a od tutnjave teretnih vozila soba se tiho tresla. Posle toga sam čuo kako su se Frank i Holcer oprostili.
— Kakvo jutro — rekao sam Kanu. — Kakav ozaren dan!
On je klimnuo glavom. — Vi ste, naravno, čuli da se Karmen udala?
— Od Tanenbauma. Ali u Americi se lako razvodi.
Kan se smejao. — Dragi moj Roberte! Još jedna uteha?
— Ne — rekao sam. — Isto onako kao i za Holcera.
— Isto onako kao i za Franka?
— To je prokleta razlika! Vi nemate sedamdeset pet godina.
— Jeste li čuli šta je Frank rekao?
— Da. On je gotov. I ne zna kuda će. Ostareo je, a da to nije ni primetio. Mi to nismo. — Zapazio sam upadljivo disciplinovano, a ipak rastrojeno biće Kanovo. Pripisivao sam to Beti i Karmen. To će za kratko vreme proći. — Budite zadovoljni što niste bili na Betinom pogrebu — rekao sam. — Bilo je užasno.
— Imala je sreću — odvratio je Kan zamišljeno. — Ona je umrla u pravo vreme.
— Mislite?
— Da. Zamislite da se mogla vratiti Ona bi presvisnula od očajanja. Ovako je umrla u očekivanju. Znam, ona je pri kraju bila očajna, ali jedna mala iskra očekivanja još je tinjala. Očekivanje ima vrlo žilav život.
— Kao nada.
— Nada je već manje otporna. To je onako kao kada srce još kuca dok je mozak već izumro.
— Ne otežavate li vi sebi život više no što je potrebno?
On se smejao. — Nekad kontrola prestaje čak i za automate. Oni ne eksplodiraju, traju i dalje.
Osetio sam da se sa njim malo može učiniti. Vrteo se ukrug kao pas kad se zadavi. Svaki, pa i najskriveniji znak utehe osećao je svojim napregnutim i živim intelektom još pre no što se izrazi i odbijao ga. Čovek ga mora ostaviti samog. Osećao sam da i sam postajem umoran. Malo šta zamara toliko kao kada čovek trči ukrug, a samo jedno je još zamornije: pri tome goniti nekoga.
— Zbogom, Kane — rekao sam. — Moram u radnju sa slikama. Zašto ste doveli upravo ljude kao što su Holcer i Frank. Vi bar niste mazohista.
— Obojica su bili na Betinoj pratnji. Zar ih niste videli?
— Ne. Bilo je mnogo ljudi.
— Bili su tamo, a onda su došli k meni da se oraspolože. Bojim se da sam ih ostavio na cedilu.
Otišao sam. Bilo je gotovo neko spasenje doći u Silversovu poslovnu atmosferu, iako malo nastranu, ono bar jasnu.


— Hoće li tvoj poznanik iz Pedeset sedme ulice uskoro na zimski odmor? — pitao sam Natašu. — U Floridu, Majami ili Palm Bič? Nije li on bolestan na plućima, ili imao srčani napad, astmu ili neku bolest za koju je njujorška klima suviše surova?
— On ne podnosi vrućinu. Onu atmosferu perionice u leto.
— To nam sada ništa ne pomaže. Kako je teško da kao siromašan čovek u Americi gajiš ljubav! Bez sopstvenog stana to je gotovo nemogućno. Ova zemlja mora da je prepuna očajnih onanista. U ovim jalovim širinama nisam video ni kurve. Ovi gorostasni policajci, koji su zbog svog stasa oslobođeni vojne dužnosti, hvataju po ulicama jadne veštačke sadnice erotike — kao što šinteri hvataju mopsove bez gospodara — odvode ih pred sudije koji nemaju razumevanja i osuđuju ih na strahovito visoke kazne. Gde se uživa u seksu?
— U automobilima.
— A kad čovek nema auto — rekao sam i izbegao da mislim na prostrani „rols-rojs” sa ugrađenim barom; možda Frejzer nije umeo sam da vozi, i šofer je bio moj anđeo čuvar. — Šta rade ti snažni mladi ljudi kad nema javnih kuća? U Evropi se po ulicama roje kurve svih cena kao ptice selice. Ovde još nisam video ni jednu. Takođe ni javni pisoar. Veruješ li da tu postoji neka veza? U Parizu te prisne kućice stoje na svakih nekoliko stotina metara kao bastioni od lima po ulicama i štedro se koriste. Noćne dame izleću već u jedanaest sati pre podne, a zemlja ne zna za psihijatre ni za nervne slomove. Ovde gotovo svako ima psihijatra, a nema pisoara, a kurvi ima samo preko tajnih telefonskih brojeva za imućne. Šta rade siromašni ljudi između policijskih zabrana, gazdarica koje kevću, pobožnih prezviterijanaca i žandarma zimi, šta rade bez auta, tog poslednjeg pribežišta zgrčene ljubavi?
— Uzimaju ga na poslugu.
Sedeo sam u rasklimatanoj fotelji prevučenoj plišem iste boje kao i nameštaj u holu. Tajanstveni sopstvenik hotela mora biti da je pre trideset godina napao i opljačkao vagon sa plišem, u kome je osim toga morao da bude i zabranjeni viski, jer se drukčije ne može objasniti što je čitav hotel odzdo do krova bio presvučen tom grdnom bojom i u isto vreme poprskan tamnim mrljama viskija.


Nataša je ležala na krevetu. Na stolu pred nama stajali su ostaci naše večere koju smo doneli od hranioca svih ljudi bez porodice i kuhinje: iz američke delikatesne radnje, te divne ustanove u kojoj su se mogli kupiti vrući pilići s roštilja, kolači od čokolade, izrezana kobasica, sve konzerve, luksuzna toaletna hartija, krastavci u mirođiji, crveni kavijar, hleb, maslo i flaster, ukratko sve, osim prezervativa. Prezervativi su se dobijali u drugoj američkoj ustanovi, kombinaciji apoteke i restorana, u drakstoru. Tu ih je zaverenički prodavao u belo obučen vlasnik, kao da je on raščinjeni katolički sveštenik, koji, eto, vrši ritualno čedomorstvo.
— Da li bi htela komad kolača od čokolade uz kafu? — upitao sam.
— Jedan veliki komad. I to pre kafe. Zimi čovek postaje proždrljiv. Kad sneg pokrije ulice, kolač od čokolade je kao lek.
Ustao sam, doneo električni rešo iz njegovog skloništa u koferu i stavio aluminijumski sud sa vodom. Pripalio sam jednu „Uajt Ol” cigaru da suviše jak miris kafe ne bi prodro u hodnik. Iako je kuvanje u sobi bilo zabranjeno, nije postojala nikakva opasnost jer se niko o tome nije brinuo. Ali kad je Nataša bila tu, bio sam predostrožan. Bilo je mogućno da se nevidljivi vlasnik hotela šunja hodnicima. On to nikada nije činio, ali baš to me je činilo predostrožnim. U životu su mi se suviše često dešavale stvari koje se nikada nisu mogle desiti; to je bio jedan od nepisanih zakona emigracije.
Kada sam nalio kafe, neko je zakucao na vrata, tiho i uporno. — Sakrij se ispod mog kaputa — rekao sam. — I noge i glavu. Hoću da pogledam šta je. Otključao sam i odškrinuo vrata. Napolju je stajala Portorikanka. Stavila je prst na usne. — Policija — prošaputala je.
— Šta?
— Dole. Trojica. Pazite. Možda će doći gore. Pretres hotela. Čuvajte se!
— Šta se desilo?
— Jeste li sami? Nije li neka žena tu?
— Ne — rekao sam. — Je li policija zbog toga tu?
— Ne znam. Verujem zbog Meljikova. Ali se ne zna. Mogu da pregledaju. Odvešće ženu ako je nađu.
„Kupatilo”, mislio sam brzo. Ali ako policija vrši raciju i Natašu nađe u kupatilu, to bi bilo još nezgodnije. U hol dole nije mogla, kad su ti buldozi tamo. „Prokletstvo”, mislio sam, „Šta da radim?”
Nataša se odjednom stvorila pored mene. Bilo je čudo kako se mogla obući tako brzo. čak je imala svoju malu kapu na kosi i bila je hladna i mirna. — Meljikov — rekla je. — Ukebali su ga.
Portorikanka je davala znak. — Brzo! Vi kod mene u sobu, a Pedro ovamo. Razumete?
— Da.
Nataša se brzo obazrela. — Do viđenja. — Pošla je za ženom.
Iz senke hodnika pojavio se Pedro, Meksikanac. Zakopčavao je naramenice za pantalone i vezivao kravatu. — Buenas Tardes, Senjor. Bolje tako!
Razumeo sam. Ako bi došla policija, Pedro je bio moj gost, Nataša Portorikankin. Mnogo jednostavnije rešenje no ono dramatično anglosaksonsko, bežati kroz manastirski prozor ili preko zaleđenih krovova. Latinsko rešenje.
— Sedite, Pedro — rekao sam. — Hoćete li cigaru?
— Hvala. Radije cigaretu. Mnogo hvala, Senjor Roberto. Imam svoje.
Bio je nervozan. — Isprave — mrmljao je. — Teško. Možda neće doći.
— Nemate ih? Mogli ste ih zaboraviti.
— Teško. Imate li vi dobre?
— Da, sasvim dobre. Ali ko se rado sreće sa policijom? I sam sam vrlo nervozan. Hoćete li jednu votku, Pedro?
— Suviše jaka u ovoj situaciji. Bolje, biti trezan. Ali kafu, vrlo rado, Senjor.
Nasuo sam mu kafe. Pedro je brzo pio. — Šta je s Meljikovom? — pitao sam. — Znate li nešto o tome?
Pedro je žestoko zavrteo glavom, onda ju je spustio na jednu stranu, zatvorio jedno oko, podigao ruku i držao je na nosu, kao da je nešto ušmrkavao. Shvatio sam. — Verujete li to?
Podigao je ramena i otvorio ruke. Setio sam se Natašinih nagoveštaja. — Šta da radim? — Ništa — odgovorio je Pedro čije su me oči pratile. — Ćutati — rekao je Pedro dok su mu ruke mlatarale. — Inače će biti samo gore po Meljikova.
Spakovao sam rešo u kofer i pogledao okolo da li je Nataša ostavila neki trag. Pepeljaru sa dva crveno obojena opuška ispraznio sam kroz prozor koji sam bez šuma otvorio. Onda sam se prišunjao vratima, otvorio ih i osluškivao šta se dole zbiva.
Hotel je bio tih kao grob. Iz hola sam čuo žagor. A onda su se čuli koraci uza stepenice. Odmah sam prepoznao policijske. U tome sam se snalazio, u Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj dovoljno često sam ih čuo. Brzo sam zatvorio vrata. — Dolaze.
Pedro je ispustio cigaretu. — Penju se — rekao sam.
Pedro je podigao svoju cigaretu. — U Meljikovljevu sobu?
— To ćemo videti. Zbog čega verujete da bi policija mogla da izvrši pretres kuće?
— Da bi našla nešto.
— Bez naredbe za pretres kuće?
Pedro je podigao ramena. — Naredba? Kod siromašnih ljudi?
— Prirodno. — Tako sam mislio. Zašto bi u Njujorku bilo drukčije no drugde na svetu? A trebalo bi da to stvarno znam. Isprave su mi bile dobre, ali ne vrlo dobre. Pedrove verovatno slično. Takođe nisam bio siguran ni za Portorikanku. Siguran sam bio samo za Natašu. Nju bi pustili. Kod nas ostalih to bi moglo malo da potraje. Odsekao sam veliki komad od našeg kolača od čokolade i pojeo ga. Ishrana u svim policijskim stanicama na svetu užasna je.
Pogledao sam kroz prozor. Preko puta je bilo nekoliko prozora osvetljeno. — Gde je soba vaše prijateljice? — pitao sam Pedra. — Da li se može videti odavde?
Prišao je. Njegova kovrdžava kosa je mirisala na neko sladunjavo ulje. Na potiljku je imao ožiljak od čira. Gledao je nagore. — Nad nama. Jedan sprat više. Odavde se ne može videti.
Morali smo prilično dugo čekati. S vremena na vreme smo osluškivali Šumove iz hodnika. Ništa se nije micalo. Izgleda da je svako ko je bio u hotelu znao da se nešto događa. Niko nije silazio. Najzad sam čuo kako odozgo dolaze teški energični koraci. Gubili su se nadole. Zaključao sam vrata. — Verujem da policija odlazi. Nema pretresa kuće.
Pedro je oživeo. — Zašto ne puste ljude na miru? Šta je to ako čovek malo šmrče, ako to nekoga čini srećnim? U ratu milione raskomadaju granatama. Ovde jure za belim prahom kao da je dinamit.
Posmatrao sam ga pažljivo, njegove vlažne oči sa plavičastom beonjačom i pomislio da bi on i sam mogao da ušmrkava. — Poznajete li odavno Meljikova? — pitao sam.
— Ne tako dugo. Neko vreme.
Ućutao sam; Šta me se to tiče? Razmišljao sam o tome da li se može nešto učiniti za Meljikova. Tu se ne može ništa učiniti, najmanje od strane inostranaca sa malo sumnjivim ispravama.
Vrata su se otvorila. Bila je Nataša. — Otišli su — rekla je. — Sa Meljikovom.
Pedro je bio ustao. Portorikanka je ušla. — Dođi, Pedro.
— Mnogo vam hvala — rekao sam joj. — Mnogo vam hvala za vašu ljubaznost.
Smeškala se. — Sirotinja se uvek rado uzajamno pomaže.
— Ne uvek.
Nataša ju je poljubila u obraz. — Mnogo vam hvala, Rakela, za adresu.
— Kakva adresa? — upitao sam kad smo ostali sami.
— Za čarape. Najduže koje sam videla. Teško se nalaze. Većinom su suviše kratke. Rakela mi je pokazala svoje. Divne.
Morao sam se smejati. — Pedro je bio manje zabavan.
— Prirodno. On se plašio. On ušmrkava. A sada ima jednu teškoću: mora da traži drugog snabdevača.
— Je li Meljikov bio to?
— Pomalo, verujem. Na to ga je gonio gangster čiji je hotel. Inače bi izleteo. Neku novu službu ne bi nikada dobio, suviše je star.
— Može li se nešto uraditi za njega?
— Ništa. To može samo gangster. Možda će ga on osloboditi. Ima vrlo veštog advokata. On mora da učini nešto za njega, da ga Meljikov ne bi teretio.
— Otkud znaš sve to?
— Od Rakele. — Nataša se obazrela okolo. — A gde je kolač?
— Ovde, a ono što nedostaje pojeo sam ja.
Smejala se. — Glad od straha, je li?
— Ne. Glad iz predostrožnosti. Kafu je popio Pedro. Hoćeš li jednu?
— Verujem da je bolje da odem. Dva puta nema spasenja. Ne zna se, neće li policija još jednom doći.
— Dobro. Otpratiću te kući.
— Nemoj, ostani tu. Može biti da su dole ostavili jednog posmatrača. Kad siđem sama, mogu da kažem da sam bila u poseti kod Rakele. Prilično pustolovno, je li?
— Isuviše mnogo za mene. Mrzim pustolovine.
Smejala se. — Ja ne.
Otpratio sam je do stepeništa. Odjednom su joj oči zasuzile. — Jadan Vladimir — promrmljala je. — Jadna duša, gurana od nemila do nedraga.
Sišla je niza stepenice, brzo i vrlo uspravno. Vratio sam se u sobu i posmatrao nered. Onda sam raspremio sto. To je bilo nešto što me je uvek činilo malo melanholičnim. Verovatno zato što u životu ništa nije bilo trajno, čak ni prokleti kolač od čokolade. Kad me je spopao iznenadan bes, otvorio sam prozor i ostatak kolača bacio u dvorište. Neka mačke naprave gozbu kad je moja već prošla. Hotel je bez Meljikova odjednom izgledao prazan. Sišao sam dole. Nije bilo nikoga. Ovde se izbegavaju mesta gde je bila policija, kao da je donela kugu. Čekao sam neko vreme i čак sam počeo da čitam neku staru svesku „Tajma” koju je ostavio neki gost, ali sveznalaštvo toga časopisa me je ljutilo, on je znao više od samog boga i to sve liferovao u gotovim malim paketima, kaćiperski udešenim. Išao sam kroz hol koji je odjednom bio napušten i mislio sam na to da se čovek ceni tek kada više nije tu; to je svakidašnja istina koja zbog toga još više tišti. Mislio sam na Natašu i na to da će sada biti teže da je krijumčarim u svoju sobu. Postajao sam sve melanholičniji i punio se samosažaljenjem, kao bure kišnice pri provali oblaka. Ovo je bio siv dan, bio sam preplavljen sećanjima na ranije rastanke, onda sam mislio na one koji dolaze i to me je učinilo sasvim jadnim, jer nisam znao izlaz. Plašio sam se noći i svoje postelje i toga da bi me lepljivi snovi mogli sahraniti. Uzeo sam kaput i da bih se zamorio, išao kroz beli grad koji je škripao. Istraživao sam po ulicama, išao sam duž čitave Pete avenije, koja je bila mrtvački tiha, sve do Centralnog parka. Izlozi levo i desno u pustoj ulici svetleli su kao stakleni kovčezi, kao da se pred njima smrznuo pljusak ledene kiše. Odjednom sam čuo svoje korake i pomislio na policiju u hotelu, a onda na Meljikova u nekakvom kavezu. Osetio sam veliki umor i okrenuo se. Išao sam sve brže, jer sam znao da to ponekad smanjuje žalost, ali sam bio isuviše umoran da bih osetio da li je to tako ili nije.

XXXII


Odjednom je sve išlо vrlo brzo. Nedelje su se topile kao sneg na ulicama. Neko vreme nisam ništа čuo o Meljikovu. A onda se jednog jutra opet pojavio. — Ti si slobodan — rekao sam. — Je li sve prošlo?
Vrtio je glavom. — Slobodan sam uz kauciju. Sudski pretres tek dolazi.
— Može li se nešto dokazati protiv tebe?
— Bolje je ako o tome ne govorimo. I bolje je ako ne pitaš, Roberte. Čovek je najsigurniji ako u Njujorku ništa ne zna i ništa ne pita.
— Dobro, Vladimire. Omršaveo si. Zašto su te toliko zadržali?
— To neka ti bude poslednje pitanje. Veruj mi, Roberte, to je bolje. I izbegavaj me.
— Ne — rekao sam.
— Ipak. A sada ćemo da popijemo jednu votku. Proteklo je izvesno vreme otkad sam poslednji put popio.
— Ne izgledaš dobro. Mršaviji si i žalostan. Nadajmo se da će se to uskoro promeniti.
— U zatvoru sam navršio sedamdeset. A moj prokleti krvni pritisak je suviše visok.
— Za to ima lekova.
— Roberte — rekao je Meljikov tiho. — Protiv briga nema mnogo sredstava. Neću da umrem u zatvoru.
Ućutao sam. Napolju je s krova kapala voda od snega koji se otapao. — Ne možeš li... — rekao sam tiho — ne možeš li ti učiniti ono što sam učinio ja kad sam bio u opasnosti? Amerika je velika, a obaveza prijavljivanja ne postoji. Osim toga, države su vrlo samostalne i imaju sopstvene zakone. To nije nikakav predlog, ja to govorim tek onako.
— Neću da budem progonjen i tražen. Ne, Roberte, to moram pokušati da režim srećom. Uz to da mi pomognu ljudi koji su me već jednom izvukli. Zaboravimo sve ostalo. — On se smeškao sa grčem. — Popijmo još jednu votku i nadajmo se srčanom infarktu dok smo još slobodni.


Frislenderova kći se u martu verila sa jednim Amerikancem. Venčala se u aprilu. Frislender je rešio da priredi dva prijema — jedan kao Amerikanac, drugi kao bivši emigrant. On je, doduše, bio čvrsto odlučio da svakog dana sve više postaje Amerikanac i udaju svoje kćeri za jednog pravog, rođenog Amerikanca, smatrao je kao značajan korak dalje u tom pravcu. Ali je istovremeno želeo da nama, bez državljanstva, pokaže da je svoje poreklo, doduše, hteo da prećuti, ali ne da porekne. S tog razloga bila je jedna prava svadbena svečanost, sa članovima porodice mladoženje, originalnim „Mejflauer”-ljudima i nekim odabranim emigrantima, koji su već imali državljanstvo ili su bili profesori, a docnije druga svečanost, za obična lica bez državljanstva i siromašniji narod. Nisam imao želju da idem tamo, ali je Nataša, koja je postajala slepa kada bi pomislila na segedinski gulaš Frislenderove kuvarice, nastojala na tome, jer je verovala da ću ponovo doneti kući pun lonac.
To je bilo, kako se Frislenđer izrazio, neka vrsta oproštajne večeri i jedan novi početak. — Lutanje kroz pustinju bliži se kraju — izjavio je.
— Gde je obetovana zemlja? — pitao je Kan ironično.
— Ovde? — odvratio je Frislenđer začuđen. — Gde bi inače bila.
— Onda je to ovde slavlje pobede, je l’te?
— Jevreji ne slave pobede, gospodine Kane. Jevreji slave što su se izvukli — izjavio je Frislenđer.
— Hoće li mladi par danas takođe doći? — pitao sam gospođu Frislenđer.
— Ne. Oni su odmah posle svadbe otputovali u Floridu.
— U Majami?
— U Palm Bič. Majami nije tako otmen.
Setio sam se zeta; on je bio bankar, preci su mu pre više vekova došli ovamo iz Engleske na „Mejflaueru”, malom brodu oko kojeg su satkane bajke. Nojevim kovčegom američke aristokratije. On je morao biti deset puta veći od „Kuin Meri” da bi mogao dati utočište svim osuđenicima i gusarima, čiji bi praunuci docnije tvrdili da su njihovi preci došli na njemu.
Pogledao sam okolo. Odmah u početku sam osetio da je raspoloženje drugačije no inače. Frislender je svoje veče za izbeglice priređivao svakih nekoliko meseci. S početka je to činio da bi razbijenoj gomili pružio kao nekakvo središte. Pokazalo se da je asimilacija sa Amerikancima uzela normalan tok, kao kod svih manjina — ona se obavljala tek u drugoj generaciji. Prva je sedela šćućurena, među sobom, druga je izletala kao roj. Razlozi za to su bili nedovoljno vladanje jezikom, tradicionalne navike i teškoće prilagođavanja u poodmaklim godinama. Deca, koja su išla u američke škole, bez mnogo trenja su skliznula u navike zemlje. Roditelji nisu. Otuda je dolazilo — pri svoj zahvalnosti za prijem — tiho osećanje da je čovek zatvoren u prijatnom zatvoru bez zidina, a pojedinac nije bio svestan toga da je samo on lično bio taj koji je pregrade podigao i osećao. Strancima je ova zemlja bila najnaklonjenija na svetu!
— Ja ću ostati ovde — rekao je Tanenbaum, koji se ponovo vratio iz Holivuda da bi u pozorištu igrao jednog esesovca. — To je jedino mesto gde sa nama neće postupati kao sa nametljivcima i stranim telom. Inače, na svakom drugom mestu je to drugačije. Ja ostajem ovde.
Fezel ga je gledao. — Iako ne nađete više posla? Vi imate jak naglasak, a kada se rat ubrzo završi, vaše uloge će prestati.
— Naprotiv, tek tada će početi.
— Vi niste bog, ni sveznajući — rekao je Fezel oštro.
— Isto toliko koliko ni vi, Fezele. Ali ja imam posao.
— No gospodo, — uzviknula je gospođa Frislender — bez prepirke! Sada, kada smo sve pregrmeli?
— Jesmo li? — pitao je Kan.
— Ne, ako se vratite — rekao je Tanenbaum. — Šta mislite kako to tamo sada izgleda?
— Domovina je domovina — izjavio je Fezel.
— A sranje je sranje.
— Ja se moram vratiti — rekao je Frank tužno. — Šta drugo da radim?
To je bilo pitanje tog tmurnog večera, koje su svi započeli ispunjeni mislima o budućnosti. Odjednom se dogodilo ono što je Kan bio predskazao. Oni, koji su hteli da ostanu, baš zato što su se uskoro mogli vratiti, imali su neizvesno osećanje da su time nešto izgubili. Ostajanje nije bilo više onako potpuno ozareno kao ranije, iako se ono ni u čemu nije izmenilo. A oni koji su se želeli vratiti i koji su Evropu uvek pred sobom videli kako šija kao stara domovina, odjednom su osetili da je to bila jedna opustošena zemlja, puna teškoća, a ne raj. To je bilo kao kućica sa barometrom: kad iziđe jedna figura, druga se povlači. Rasprštale su se milosrdne iluzije od kojih su svi živeli. I jedni i drugi, i povratnici i oni koji su ostajali, imali su osećanje dezerterstva. To je bila poslednja iluzija. Ovog puta su dezertirali od sebe samih.
— Lisi hoće da se vrati — rekao je Kan. — Luci, druga bliznakinja, hoće da ostane. One gotovo nikada nisu bile rastavljene. Obe misle da je ona druga egoista, a celina je tragedija.
Gledao sam ga. Nisam znao kako je stajao sa Lisi. — Nećete li vi da nagovorite Lisi? — pitao sam.
— Ne. Veliki pokret — rekao je sarkastično. — I veliko otrežnjenje.
— Takođe za vas?
— Za mene? — rekao je smejući se. — Ja ću se raspući kao balon. Neću ići ni tamo ni ovamo. A vi?
— Ja? Ne znam. Ima još dovoljno vremena da se o tome razmisli.
— Pa vi ste to radili otkad ste ovde, Roberte.
— Ima stvari koje razmišljanjem ne postaju jasnije. O njima i ne treba suviše razmišljati. Tako samo postaju gore i teže. Njih činimo iznenada.
— Da — rekao je. — Njih činimo iznenada, to je ono.
Frislender me je povukao u stranu. — Nemojte zaboraviti ono što sam vam rekao o nemačkim akcijama. Posle primirja one će se moći dobiti za komad hleba s maslacem. A one će rasti, rasti, rasti. Ta se zemlja može mrzeti politički, ali u njenu privredu se može imati poverenje. To je šizofren narod. Valjani privrednici, naučnici i masovne ubice.
— Da — rekao sam gorko. — I često sve to u istoj ličnosti.
— Kao što sam rekao: šizofren. Budite isto tako šizofreni: stvorite bogatstvo i mrzite naciste.
— Ne zvuči li to vrlo praktično?
— Nazovite ga kako hoćete. Zašto da poslovni koncerni, koji su radnike-robove gulili do smrti, posle toga još zarade bogatstvo?
— On će ga zaraditi — rekao sam. — Bogatstvo i sve časti, ordene, priznanje i sve milione. Ja nisam tek onako rođen tamo. Mi smo to videli posle prvog rata. Hoćete li se vratiti, gospodine Frislenderu?
— Ni maknuti neću! Poslove mogu i telefonom da svršavam. Ako vam je novac potreban, rado ću vam dati hiljadu dolara na zajam. Sa tim se tamo u miru može štošta početi.
— Hvala. Možda ću prihvatiti vašu ponudu.
U jednom trenutku mi se učinilo kao da je u svetlosti salona bio kratak spoj od jednog stotog dela sekunde, kao da se svetlost nije prekinula, već se zaljuljala tamo-amo, pa je odmah zatim zasvetlela sjajno i mirno. To je bio trenutak u kome je neka preteća, mračna želja, koja je u sebi nosila strah i nemoć, nevidljivim trzajem postala realnost. Ono što mi je Frislender ponudio, za mene nije bilo nešto da bih pravio poslove. To je bila mogućnost da se vratim, novac koji mi je bio potreban za to, čak mnogo više, obilato, da stignem u zemlju koja se kao neki crni zid od oblaka u mojim snovima sve više, mileći približavala meni. Stajao sam pod lusterima i zasenjen gledao preda se, nisam video ništa više osim neke neodređene, pliva« juće svetlosti pred očima. Još mi je bilo potrebno vremena da se priberem. To je bilo kao da sam zapao u kovitlac. Oko mene je sada sve vitlalo, svetlost i senke, a uz to sam čuo Kanov glas. — Kuvarica vam sprema gulaš. Možete ga uzeti u kuhinji, onda možemo da bežimo. Hoćemo li?
— Šta? Da bežimo? Kuda?
— Kad vam je želja, odmah, ako hoćete.
— Ah, tako! — Ponovo sam razumeo Kana. — Još ne mogu — rekao sam. — Imam da svršim još nekoliko stvari. Još moram da ostanem, Kane. — Hteo sam da se priberem, a to je najbolje išlo u gužvi, među ljudima. Takođe nisam hteo da govorim s Kanom, upravo sada ne. Sve je još bilo suviše neodređeno, novo i kao senka veliko.
— Dobro — izjavio je Kan. — Ja idem. Ne mogu više da izdržim u ovoj papazjaniji od uzbuđenja, sentimentalnosti i neizvesnosti. Stotinu zasenjenih ptica odjednom leprša prema prečagama kaveza i iznenada otkriva da ovi više nisu od čelika, već od kuvanih špageta. Sada ne znaju da li da pevaju ili da plaču. Nekoliko njih već peva — dodao je gnevno. — Uskoro će znati da tu nema šta da se peva i da im je sada oduzeto još njihovo poslednje: romantična nostalgija i romantična mržnja. Ruševina se više ne može mrzeti. Laku noć, Roberte.
Bio je vrlo bled. — Kasnije ću možda navratiti — rekao sam uplašeno.
— Nemojte. Idem da spavam. Pomoću dve tablete za spavanje. Nemojte se ničega plašiti — rekao je kada je opazio moje lice. — Neću ništa da uradim sa sobom. Uživajte radosno još neko vreme u tom brlogu od slavlja pobede koja je tačno suprotnost.
— Laku noć, Kane. Sutra u podne ću svratiti k vama.
— Svratite.
Imao sam neprijatno osećanje i hteo da pođem za njim, ali sam bio suviše zauzet samim sobom, Čitavom apsurdnom, očajnom svečanošću i onim što je Kan na kraju rekao. Ostao sam, sedeo i bez pažnje slušao Lahmana, koji mi je objašnjavao da će izvesno opet biti zdrav, kako je on to nazvao; od pre četiri nedelje on ima sa nekom udovicom, istina malo sa smetnjom, ali ipak normalan odnos. — Sve će to proći kao ružan san — izjavio je razrogačenih očiju.
— Takođe tvoj katolički poziv? — pitao sam. — Brojanice i svetiteljski likovi?
— To ću videti kasnije. Za sada se ne žurim. Ja sam najbolji putnik koga imaju. Sa nekom drugom verom imaš sasvim drugo rastojanje i veću slobodu. To je od velike koristi za posao. Ljudi više veruju jednom takvom zato što nije i sam zainteresovan.
— Ti se, dakle, ne vraćaš, je li?
— Posle nekoliko godina, možda. U posetu. Ali za to ima vremena, mnogo vremena.
Pogledao sam ga sa zavišću. — Šta si bio ranije? — pitao sam. — Pre nacista?
— Student i sin imućnih roditelja. Nisam učio ništa.
Nisam ga mogao pitati šta je bilo s njegovim roditeljima, ali bih voleo da znam šta se u njegovoj glavi zbiva. Kan je jednom rekao da Jevreji nisu osvetnički narod, možda ima nečega u tome. Oni su neurastenični, kao i njihova mržnja. Ona se brzo pretvori u rezignaciju i, da bi pred sobom sačuvali obraz, i razumevanje za neprijatelja. To je bilo, kao i svako ekstremno i opšte tvrđenje, samo delimično tačno. Uprkos tome, ja sam to zapazio. Oni nisu bili narod osvete, bili su suviše kultivisani i uzvišeni „Ја sve to nisam bio”, mislio sam. Bio sam sšm i izgledao sebi kao pećinski čovek. Ali u tome je bilo nečega što nisam mogao savladati i toga je bilo toliko da su me svi pokušaji da ga zaobiđem ili odgurnem ispunjavali naglom, nestrpljivom vrućinom koja je brzo postajala nesnosna. To je bila stvar krvi, meni sasvim neshvatljiva, za koju sam znao da će me odvesti u propast. Borio sam se protiv nje, pokušavao sam da joj umaknem, a ponekad mi je izgledalo da sam gotovo uspevao. Ali onda se pojavljivalo bilo šta, neka uspomena, jedan težak san, ili, kao sada, mogućnost da toj sudbini, koja je bezglasno čekala, priđem bliže — pa su sve iluzije o tome da sam umakao bivale potisnute, kao što ledena kiša uništava oblak leptira. Ponovo sam znao da je ono tu i da mu se moram odupreti. To je bilo u mojoj krvi i zahtevalo krv. Mogao sam pokušati da od toga napravim ironiju i da napravim šalu i da mu se u svetlosti jasnoga dana porugam: ostajalo je, a noću je ćuteći ponovo nadoknađivalo sve što sam verovao da sam na suncu potisnuo.
— Razveselite se malo, gospodine Roberte — rekla je gospođa Frislender. — Na kraju, to je naš poslednji sastanak kao emigranata.
— Poslednji?
— Uskoro se sve rastura. Vreme Ahasvera je prošlo.
Pometeno sam posmatrao valjanu, debelu ženu. Otkuda joj samo to? Odjednom sam bez ikakvog razloga postao vedar. Zaboravio sam Kana i svoje sopstvene misli. Gledao sam u rumeno lice čiste, dobrodušne gluposti i odjednom sam shvatio koliko su upravo bile besmislene i žalost i pobeda u poređenju sa njenom bezazlenom, sjajnom i dirljivom zbrkom. — Imate pravo, gospođo Frislender — rekao sam. — Trebalo bi da se još malo radujemo jedni drugima pre no što se raziđemo. Naša zajednička sudbina je kao ona vojnika posle rata. Oni će uskoro opet postati prijatelji, više neće biti drugovi, opet će biti onako kao što je nekada bilo. Zbog toga bi trebalo da se na rastanku još jednom poradujemo zbog svega onoga što smo jedni drugima bili i nismo bili.
— Tako mislim i ja! Eto, baš to mislim! Rozi vam je spremila vaš poslednji gulaš. Sa suzama. I obilato.
— To je lepo. Veoma će mi nedostajati.
Postajao sam sve veseliji. Mogućno da je u tome bilo očajanja, ali kada njega nije bilo. Učinilo mi se da se ništa rđavo ne bi moglo desiti ni Kanu, baš zato što je sve bilo tako očigledno, toliko puno kuka i šiljaka i nagoveštaja da je jednostavno izgledalo da nije mogućno da se još i ostvari.
Uzeo sam lonac sa gulašem i otišao kući sa osećanjem koje se ponekad ima kada čovek može da skine ono što je na njemu ležalo kao olovno nebo i kada sa iznenađenjem oseti kako u njemu struji izvorni život, s one strane svega što još može da naiđe i što će naići.

XXXIII


Idućeg dana u podne našao sam Kana. Ubio se iz pištolja. Nije ležao u krevetu, nego je sedeo na stolici s koje je skliznuo dole. Bio je vrlo vedar dan, vedrina je gotovo sekla. Zavese nisu bile navučene. Svetlost je strujala u sobu, a Kan je ležao pred stolicom. U prvom trenutku je to delovalo tako nestvarno, kao da nije moglo biti istina. Onda sam čuo radio koji je jednako svirao i posle njegove smrti i video razmrskanu glavu. Lice je na jednoj strani bilo čitavo, kako sam ga video s vrata. Tek kada sam se približio, mogao sam videti da je razbijalo. Kan je ležao na strani koja se bila rasprsla.
Nisam znao šta da radim. Slušao sam da se u takvim slučajevima mora pozvati policija i da se ništa ne sme dirati dok ona ne dođe. Neko vreme sam gledao u ono što je bio Kan i imao sam samo gluho osećanje da to nije istina. To što je ležalo na podu sa Kanom je imalo tako malo veze kao što voštani likovi u muzeju imaju sa likovima koje predstavljaju. Ja sam se osećao kao voštani lik koji je još živeo. Tek tada sam se probudio i došao k sebi u užasnom metežu od bola i kajanja. Čvrsto sam verovao, a to je bilo nesnosno, da sam ja kriv za Kanovu smrt. On mi je to prethodne večeri tako strahovito jasno pokazao da je već delovalo gotovo melodramatično —i tako tuđe Kanovom karakteru da se nisam bio smeo umiriti.
A bilo mi je užasno jasno koliko je Kan bio usamljen i koliko mnogo sam mu bio potreban kada sam prevideo sve znake — zato što sam ih hteo prevideti.
To nije bilo prvi put da vidim mrtvaca, a takođe ni prvi put da je to bio mrtav prijatelj; video sam mnoge i pod jezivim okolnostima, ali ovo je bilo nešto drugo. Kan je za mene i mnoge druge bio neki spomenik, izgledalo je da ima više gvožđa i rude no ma ko drugi on je bio kondotjer i Don Kihot, Robin Hud i Sinderhanes, spasilac iz bajke, osvetnik i dete sreće, čelični igrač, ubitačan i elegantan kao neki duhoviti sveti Đorđe koji je nadmudrivao aždaje svoga vremena i otimao im njihove žrtve.
Odjednom sam ponovo čuo radio i isključio ga. Očima sam tražio neko pismo ili bilo šta što bi ostavio za sobom; ali istog trenutka mi je bilo jasno da neću ništa naći. On je isto tako usamljen umro kao što je i živeo. Odmah sam znao zbog čega tražim saopštenje. Bilo je to da bih sebe rasteretio, da bih našao bilo kakvo izvinjenje, neku reč od njega, nešto što bi me oslobodilo. Nisam video ništa. Umesto toga video sam razmrskanu glavu, sada u njenoj groznoj stvarnosti, pa ipak tako kao da je vidim udaljenu, kao kroz debelo stakleno okno. Čudio sam se, zbunjen malo, zašto se ubio, čak mi je prošlo kroz glavu da Jevreji ne umiru na taj način, ali dok sam to mislio, setio sam se da bi Kan to mogao reći na svoj sarkastičan način da to nije istina i da bih se ja pokajao što sam to uopšte pomislio. Ponovo me je mučno spopao bol i najgore osećanje koje postoji: da se zauvek ugasilo nešto kao da nikada nije ni postojalo i da se to dogodilo, možda, mojom nemarnošću.
Najzad sam se pribrao. Morao sam učiniti nešto. Nije mi palo na pamet ništa drugo do da telefoniram Raviku. On je bio jedini lekar koga sam još poznavao. Oprezno sam podigao telefonsku slušalicu kao da je ona isto tako mrtva i da se više ne sme upotrebljavati. Ravik je bio u svojoj sobi. Bilo je podne.
— Zatekao sam Kana mrtvog — rekao sam. — Ubio se iz pištolja. Ne znam šta da radim. Možete li da dođete?
— Ravik je ćutao jedan trenutak. — On je sigurno mrtav?
— Sigurno. Glava je razmrskana.
Imao sam histerično osećanje da Ravik razmišlja da li to onda može da sačeka dok prođe podnevni odmor ili ručak; u jednom takvom trenutku pomišlja se mnogo i vrlo brzo.
— Nemojte raditi ništa — rekao je Ravik. — Ostavite sve kao što jeste. I nemojte ništa dodirivati. Odmah ću doći.
Spustio sam slušalicu. Palo mi je na pamet da je obrišem da ne bi pokazivala otiske prstiju. Tu sam misao odbacio odmah, neko je morao naći Kana i izvestiti lekara. „Koliko je bioskop mnogo iskvario naš način mišljenja”, pomislio sam i odmah mrzeo sebe što mi je palo na pamet. Seo sam na jednu stolicu pored vrata i čekao. A onda mi se učinilo kukavički što toliko udaljeno sedim od Kana, pa sam seo za sto u sobi. Svuda sam otkrivao tragove Kanovih poslednjih radnji — pomerena stolica, knjiga koja je ležala zatvorena na stolu. Otvorio sam je nadajući se da ću dobiti objašnjenje, ali to nije bila ni antologija nemačkih pesnika, ni neka knjiga od Franca Verfela, već jedan beznačajan američki roman.
Tišina, koja to nije bila, jer ju je prigušena buka spolja činila tako osobitom da je ona bila tu i nije, postala je mučna. Izgledalo je da se sve povuklo u uzani mračni ugao pod stolom pored mrtvaca i tamo šćućurilo, kao da čeka da živa buka najzad umakne i mrtvacu pruži priliku da se iz svog skljokanog, neudobnog položaja opruiži, da bi stvarno umro, a ne samo da od neke hitre smrti bude prostrt dole kao krvav plen. Čak je i žuta svetlost izgledalo da miruje, paralisana i zaustavljena u letu nečim neopipljivim no što je ona sama, i jačim, kao što je svaka tišina odjednom jača od najkrilatijeg života. U jednom trenutku sam poverovao da čujem kako krv kaplje na pod; ali nije bilo potrebno da proveravam da li je to tačno. Kan je bio mrtav, a to je bilo neshvatljivo, kao što je neshvatljiva čak i smrt pitomog zečića, što čovek nikada nije uspevao da razume jer je isuviše blizu sopstvene smrti i dotiče je.
Ravik je ušao tiho, ali ja sam se uplašio kao da je parni valjak. Odmah je otišao Kanu i pogledao ga. Nije se sagnuo, niti je dodirnuo Kana. — Moramo izvestiti policiju — rekao je. — Hoćete li da budete prisutni kada ona dođe?
— Je l’ ne moram?
— Mogu da kažem da sam ga ja našao. Kad policija dođe onda se postavljaju mnoga pitanja. Hoćete li da ih izbegnete?
— Sada više ne — rekao sam.
— Jesu li vam isprave uredne?
— To više ne znači ništa.
— Ipak, to znači nešto — rekao je Ravik. — A Kanu to više ne koristi ništa.
— Ostaću — odvratio sam. — Svejedno mi je da li će policajci misliti da sam ga ja ubio.
Ravik me je pogledao. — Ne mislite li vi to i sami?
Piljio sam u njega. — Zašto mislite to?
— Nije teško pogoditi. Nemojte se zbog toga brinuti, Rose. Kada bi se sve slučajnosti smatrale kao sudbina, više se ne bi mogao učiniti ni jedan korak. — Gledao je u ukočeno lice koje nijedan od nas više nije poznavao. — Meni se uvek činilo da on nije znao šta bi počeo u miru.
— A znate li vi?
— Za lekara je to prosto. Ponovo ljude krpiti da bi u idućem ratu mogli biti ubijani. — Podignuo je telefonsku slušalicu i pozvao policiju. Broj i adresu morao je reći više puta. — Da, on je mrtav — izjavio je. — Da, dobro! Kada? Dobro. — Spustio je slušalicu. — Doći će čim budu mogli. Narednik je rekao da imaju mnogo posla. Ubistva imaju prvenstvo. Ovo neće biti da je jedini samoubica u Njujorku.
Sedeli smo i čekali. Opet je izgledalo kao da među nama lebdi mrtvo vreme. Opazio sam električni sat na Kanovom radio-aparatu. Bilo je neobično što sam mislio: Kanov radio-aparat i Kanov sat. To je već bio anahronizam i nije mi se činilo sasvim tačno. Svojina je vezana za život. Te stvari nisu više pripadale Kanu, jer ni on više nije pripadao njima. On ih je vratio jednoj velikoj anonimnosti. One su postale stvari bez gospodara i bezimeno su lutale kao predmeti u vasioni bez teže.
— Ostajete li u Americi? — pitao sam Ravika.
On je klimnuo glavom. — Dva puta sam morao da ponovim svoje ispite kao lekar, u Parizu, a onda ovde. Kad bih se vratio, ne bi me iznenadilo ako bi zahtevali još jednom da ih polažem.
— Pa to nije mogućno.
Ravik me je ironično pogledao. — Mislite? — Pokazao je na Kana koji je na podu izgledao kao da nema ni dvadeset godina.
— Taj nije imao iluzija. Mrzeće nas kao i ranije! Verujete li јоš uvek u bajku o jadnim, podjarmljenim Nemcima? Pogledajte novine! Oni brane svaku kuću, iako su već deset puta izgubili rat. Svoje naciste brane s većim besom no majka svoju decu i još umiru za njih. — Zavrteo je glavom, gnevno i tužno.
— Taj tamo je znao šta je uradio. On nije bio očajan. Samo je jasnije video. — Ravik se pribrao. — Tužan sam — rekao je. — Tugujem za Kanom. On me je spasao 1940. Bio sam u logoru. U francuskom koncentracionom logoru. Zahvaćen opštim strahom. Nemci su dolazili. Komandant nas nije hteo pustiti da idemo. Znao sam da me traže. Obesili bi me da su me našli. Kan je prokljuvio gde sam. Pojavio se u logoru u esesovskoj uniformi sa dva pratioca, izgrdio francuskog komandanta i zahtevao da me predaju njemu.
— Je l’ to išlo glatko?
— Ne potpuno — odvratio je Ravik suvo. — Komandant se odjednom prisetio svoje proklete vojničke časti. Tvrdio je da nisam u logoru i da sam već otpušten. Nije imao ništa protiv da nas preda in korpore, međutim, kad je bio u pitanju pojedinac, pokušavao je da ga spase. Kan je uzbunio ceo logor dok me nije pronašao. To je bila komedija nesporazuma. Bio sam se sakrio, jer sam stvarno verovao da je to Gestapo. Kan mi je napolju dao konjak i objasnio mi šta se desilo. Bio je tako preobučen da ga nisam bio poznao. Firerovi brčići i obojena kosa. Njegov konjak je bio bolji od svih koje sam ikada ispio. Bio ga je digao nedelju dana ranije. — Ravik je podigao pogled. — U teškim situacijama bio je najsnalažljiviji čovek koga sam poznavao. Ovde je postajao sve tromiji i tromiji. Nije mu bilo spasa. Razumete li zbog čega sam vam ovo rekao?
— Da.
— Ja imam više razloga no vi da sebe optužujem. Ali se ne optužujem. Kuda bismo onda stigli? — rekao je Ravik polako.
A tada se čula lupnjava na stepenicama. — Koraci policije — rekao je Ravik. — Njih čovek takođe nikada ne zaboravlja.
— Kuda će ga odneti? — pitao sam brzo.
— U mrtvačnicu na obdukciju. A možda i ne. Uzrok smrti je jasan. — Vrata su odskočila. Sirov, primitivan život je ispunio prostoriju. Zdravlje koje puca profesionalno se razmahalo svojim glupim pitanjima, suviše kratkim olovkama, nosilima i bukom. Poveli su nas u policiju. Morali smo dati svoje adrese i najzad smo mogli ići. Kan je ostao.


— Vlasnik pogrebnog zavoda već nas je pozdravio kao da smo stari poznanici — rekla je Lisi Koler gorko.
Pogledao sam je. Bila je pribranija no što sam očekivao. Bilo je čudno što Kan nije pravio trajan utisak na žene. Ravik je obavestio Tanenbauma, a ovaj je rekao Karmen. Ona je odgovorila da nije iznenađena i opet se okrenula svojim kokoškama. Odnos sa Lisi je kraći i labaviji, i ona je bila manje ojađena no prilikom sahrane Beti Štajn. Lice joj je bilo rumeno i sveže, kao da se njena potištenost nalazi daleko za njom. „Verovatno je našla nekog ljubavnika”, pomislio sam. Nekoga koji je bezazlen i sebičan i koga ona razume. Kan nju takođe nije shvatio, a nikada ga nisu ni zanimale žene koje bi ga razumele.
Bio je vetrovit dan sa oblacima kao belim planinama. Sa krovova je kapalo. Ja sam zapretio Rozenbaumu da ću ga istući ako bude držao govor nad Kanovim kovčegom i on je obećao da će ćutati. U poslednjem trenutku mi je pošlo za rukom da vlasnika „doma tuge” odvratim od toga da na gramofonu svira nemačke narodne pesme. Bio je prilično uvređen i objasnio mi je da druge mušterije ne bi imale šta da prigovore, naprotiv, veoma bi im se dopalo: „Ah, kako je onda mogućno”.
— Otkud to znate?
— Više se plakalo no obično.
„Zavisi od toga kako se shvati”, mislio sam. Taj čovek je zadržao ploče od Betine sahrane i s njima napravio posao. On je od Molerove smrti postao specijalista za pogrebe emigranata. — Malo muzike ipak treba — izjavio mi je. — Inače je suviše hladno.
Troškovi pogreba sa muzikom povisili su se za pet dolara. Pošto sam lovorovo drveće na ulazu već bio izbrisao, sada me je ovaj čovek gledao kao da mu čupam poslednji komad hleba iz zlatnih zuba. Pregledao sam njegovu zalihu ploča i našao Mocartov „Ave verum”. — Svirajte tu ploču — rekao sam. — I ostavite, ako hoćete, te čabrove sa lovorom.
Kapela je bila samo do pola ispunjena. Bili su prisutni jedan noćni čuvar, tri kelnera, dva masera, jedna maserka koja je imala samo devet prstiju i jedna rasplakana starica koju nisam poznavao. Staricu, jednog kelnera, koji je ranije u Minhenu imao trgovinu midera i jednog masera koji je u Rotenburg ob der Tauberu imao trgovinu ugljem, Kan je u Francuskoj bio izvukao iz Gestapoa. Nisu mogli shvatiti da je on mrtav. Osim toga, bio je tu još izvestan broj ljudi koji su ga površno poznavali.
Odjednom sam pogledao Rozenbauma. On se iza bednog, malog kovčega provukao napred kao kakva crna žaba. Pošto je bio pogrebni tigar, nosio je žaket od marenga i prugaste pantalone. On je bio jedini obučen kao za pogreb; bio je u takozvanom „malom odelu za posete” iz prošlih vremena. Stao je pred kovčeg, iskosa me pogledao i otvorio usta. Ravik me je gurnuo. Primetio je da sam uzdrhtao. Klimnuo sam glavom. Rozenbaum je pobedio; znao je da neću da rizikujem tuču pred Kanovim kovčegom. Hteo sam da iziđem, ali me je Ravik ponovo gurnuo. — Vi ne verujete da bi se Kan smejao? — šapnuo mi je.
— Ne. On je štaviše govorio da bi više voleo da se udavi nego da pusti Rozenbauma da govori.
— Upravo zato — rekao je Ravik. — Kan je znao da kad nešto ne može da otkloni — da stvar izokrene. Ovo se ne može otkloniti.


Nisam morao da donosim odluku. To je bilo kao da se ređalo jedno povrh drugog, kao što se listovi slažu jedan na drugi pa odjednom postanu knjiga. Meseci odugavlačenja, nade, rezignacije, pobune i teških snova slagali su se jedan na drugi, i postali izvesnost, a da ja nisam ništa uradio. Znao sam da ću se vratiti. U tome nije bilo više ničeg melodramatičnog; to je bilo kao krajnji zbir nekog knjigovođe. Drugačije nisam mogao. Nisam se vraćao zato da bih se svetio. Čak je i to prošlo. Bilo je mnogo jednostavnije. Vraćao sam se da bih uredio svoj slučaj. Dok to ne budem učinio, nigde se ne bih smirio. Samoubistvo, gađenje od svog kukavičluka i najodvratnije kajanje bili bi inače moji najbliži pratioci, dok bih ja i dalje vukao svoj život. Morao sam otići. Još nisam znao šta ću uraditi, ali sam bio prilično siguran da neću imati mnogo posla sa sudovima, parnicama i zakonskim poravnanjima. Poznavao sam sudove i poznavao sudije u zemlji u koju sam se hteo vratiti. Oni su bili poslušni pomagači vlade i nisam mogao zamisliti da će odjednom naći u sebi nekakvu savest koja bi ih sprečila da prihvate oportunističku priliku da priđu onoj strani koja je sada na vlasti. Mogao sam se pouzdati samo u sebe samog.
Kad je primirje bilo objavljeno, оtišао sam Frislenderu. Pozdravio me je ozaren. — Najzad je sa svinjarijom svršeno! Sada se može početi sa obnovom!
— Sa obnovom?
— Prirodno. Mi Amerikanci. Mi ćemo investirati milijarde.
— Izgleda čoveku čudnovato da se nešto razara, da bi se zatim ponovo obnavljalo. Ili ja pogrešno mislim?
— Ne pogrešno, samo nerealno. Mi smo razorili sistem, a sada obnavljamo zemlju. Tu su ogromne mogućnosti. Pomislite samo na građevinarstvo.
Delovalo je kao osveženje susresti se sa čovekom činjenica.
— Verujete li da je sistem razoren? — pitao sam.
— Po sebi se razume! Posle takvog poraza.
— Ratni položaj 1918. bio je takođe katastrofalan. Uprkos tome je Hindenburg postao predsednik Rajha, iako je i on bio odgovoran.
— Hitler je mrtav — izjavio je Fridender mladalačkim zamahom. — Saveznici će ostale povešati ili pozatvarati. Sada se mora ići sa vremenom. — Namignuo mi je. — Vi ste zbog toga i došli k meni, je l’te?
— Da.
— Nisam zaboravio ono što sam vam ponudio.
— Možda će potrajati neko vreme dok budem u mogućnosti da to vratim — rekao sam i osetio kako se u meni podiže neka slaba nada. Ako bi Frislender sada odbio, morao bih čekati dok nakupim dovoljno novca da platim kartu za put preko okeana. To je bio kratak rok koji sam još imao; rok u jednoj zemlji, koja je sada, kada sam je hteo napustiti, ponovo dobila sjaj nekog tuđeg raja.
— Ja održavam ono što obećam — rekao je Fridender. — Kako želite novac? U gotovu ili u čeku?
— U gotovu — rekao sam.
— Tako sam i mislio. Toliko nemam ovde. Dođite opet sutra i imaćete ga. A što se tiče vraćanja, za to ima vremena. Vi to hoćete da investirate, je l’te?
— Da — rekao sam posle jednog trenutka oklevanja.
— Dobro. Recimo, platićete mi šest procenta interesa. Vi ćete zaraditi sto. To je fer, je l’te?
— Vrlo fer.
Fer — to je bila jedna od njegovih omiljenih red, a on je to stvarno bio. Inače su omiljene reči obično red kojima treba nešto da se prikrije. Ustao sam poluolakšan, a polubeznadan. — Mnogo vam hvala, gospodine Frislenderu.
Jedan trenutak sam ga posmatrao sa zavišću koja me je ždrala. Tada je ustao, cvetajući, okružen porodicom i zdravim poslom, jedan od stubova u jednom jasnom svetu. A tada sam se setio onoga što mi je pričala Lisi: da je on impotentan. Rešio sam da to za trenutak verujem kako bih savladao svoju zavist.
— Vi sigurno ostajete u Americi? — pitao sam.
On je kilmnuo glavom. — Za moj posao je pronađen telefon. I telegram. A vi?
— Ja se vraćam tamo čim za to bude brodova.
— Sve će to sad brzo biti sređeno. Rat u Japanu ne može više dugo trajati. Mi sada samo raščišćavamo. Saobraćaj u Evropi neće usled toga trpeti. Jesu li vaše isprave sada u redu?
— Još imam dozvolu boravka za nekoliko meseci.
— Sa tim ćete sigurno moći putovati. Takođe i u Evropi, pretpostavljam.
Znao sam da to nije tako jednostavno. Ali Frislender je bio čovek velikih poteza. Pojedinosti ga nisu zanimale. — Javite se još jedanput pre no što otputujete — rekao je kao da je već uveliko mir.
— Sigurno! I mnogo vam hvala!

XXXIV


To nije bilo tako jednostavno kao što je Frislender zamišljao. Trajalo je više od dva meseca dok se završilo i bilo je teško. Uprkos tome, za mene je ovo bilo najlakše vreme za poslednjih mnogo godina. Sve što me je mučilo još je bilo tu, pa se čak 1 uvišestručilo; ali to je bilo podnošljivo, jer sam sada imao jedan cilj i nisam bespomoćan u odnosu na njega. Doneo sam odluku i svakog dana mi je bilo jasnije da za mene ne postoji nijedna druga. Takođe nisam pokušavao da razmišljam o drugim mogućnostima. Ja sam se morao vratiti, sve ostalo će se tamo rešiti. Moji snovi me nisu napuštali. Dolazili su čak češće no inače i bili su gotovo još jači. Video sam sebe u Briselu kako milim u jednom oknu koje se sve više sužavalo, dok se nisam probudio uz krik. Video sam pred sobom lice čoveka koji me je sakrivao i zbog toga bio odveden. Godinama je ono u mojim snovima bilo nejasno i prikriveno koprenama, kao da ga je od mene skrivala nekakva teška bojazan da to ne bih mogao izdržati. Sada sam ga odjednom video jasno: umorne oči, naborano čelo, isuviše meke ruke. Probudio sam se, duboko pometen, ali ne više toliko zbunjen i blizu samoubistva kao inače. Probudio sam se pun gorčine 1 željan osvete, ali više ne prebijen i kao pregažen kamionom, već pognuti sabran i u strahovitom nestrpljenju i sa mračnom svešću da sam još u životu i da svoj život mogu upotrebiti To više nije bilo osećanje jednog beznadnog kraja — bilo je to osećanje beznadnog početka. Beznadan zato što se ništa nije moglo oživeti. Mučenja, ubistva, spaljivanja, to se desilo i više se nije moglo popraviti niti se moglo promeniti. Mogla se promeniti, međutim, druga strana zbivanja. To nije trebalo brkati sa osvetom, iako je bilo ravno njoj i poticalo iz istih primitivnih korena kao i ona. To je bilo osećanje svojstveno samo čoveku: da zločin ne bi trebalo da ostane bez ispaštanja, jer bi inate došlo do sloma svih moralnih osnova i zavladao bi haos.


Bilo je čudno što su ti poslednji meseci uprkos svemu imali nečeg bestežinskog. Slika se pomerila, ono što je bilo nalik na senku, nestvarno, i što je bilo karakteristično za čitav boravak u Americi, odjednom je ustupilo mesto jednom tihom, začaranom pejzažu. Bilo je kao da se magla podigla, da su boje bilе tu, idila rane večeri u zlatnoj svetlosti, tiha fatamorgana nad jednim gradom bez počinka. To je bila svest o rastanku koji je sve obasjavao i idealizovao. „Uvek samo rastanci” mislio sam i život pun rastanaka izgledao mi je za trenutak dug kao stvaran pandan snu o večnom životu, samo što je umesto nepodnošljive monotonije večnog lutanja, nastupio pun život obasjanih mrtvaca. Svako veče je bilo poslednje.
Bio sam odlučio da Nataši tek u poslednjem trenutku kažem da se vraćam. Osećao sam da je ona to naslućivala, ali nije rekla ništa i više sam voleo da na sebe primim to da budem dezerter i izdajnik, no da budem izložen mučenju dugotrajnog rastanka sa prebacivanjima, uvređenostima, kratkotrajnim izmirenjima i ostalim teškoćama. A takođe to nisam ni mogao. Ono snage što sam imao bilo je usmereno ka jednom drugom cilju. Nje se nisam smeo lišavati i rasipati je u jalovoj žalosti, svađi i objašnjavanjima.
To su bile svetle nedelje, pune ljubavi, kao košnica sa saćem punim meda. Maj je prelazio u leto i počele su stizati prve vesti iz Evrope. Bilo je kao da se otvara grob koji je dugo bio zazidan. Dok sam se ranije često klonio vesti ili ih samo gornjim slojem svoje svesti registrovao da me ne bi uništile, dotle sam sada jurišao na njih. One su bile u vezi sa ciljem koji je u meni bio kao kolac poboden u mesto: otputovati. Za sve ostalo bio sam slep i gluv.
— Kada putuješ? — pitala me je Nataša neočekivano.
Za trenutak sam ćutao. — Početkom jula — rekao sam zatim. — Otkud to znaš?
— Od tebe ne. Zašto mi nisi rekao?
— Tek juče sam saznao.
— Lažeš.
— Da, — odvratio sam — lažem. Nisam ti hteo reći.
— To si mi mirno mogao reći. Zašto ne?
Ćutao sam. — Teško mi pada — promrmljao sam najzad.
Ona se smejala. — Zašto? Neko vreme smo bili zajedno i jedno drugo nismo ničim zavaravali. Jedno je iskorišćavalo drugo. Sada se rastajemo. Šta ima u tome?
— Ja tebe nisam iskorišćavao.
— Ali ja tebe. Ti mene takođe. Nemoj lagati. Nije potrebno.
— Znam.
— Bilo je dobro kad jednom ne bi lagao. Bar na kraju.
— Pokušaću.
Brzo me je pogledala. — Ti, dakle, priznaješ?
— Kako to mogu? Ali kako mogu takođe i da osporavam? Ti možeš da veruješ šta hoćeš.
— To je prosto, je li?
— Ne, nije nikako prosto. Ja odlazim, to je istina. Ne umem ti čak ni objasniti zbog čega. Sve što mogu da kažem jest da je to tako, kao kad neko mora u rat.
— Mora? — pitala je.
Ućutao sam izmučen. Morao sam da izdržim. — Na to ne mogu ništa da kažem — odvratio sam najzad. — U pravu si. Ako pravo ima bilo kakve veze s tim. Ja sam sve ono što si rekla. Lažov, varalica, sebičnjak. A takođe i nisam to. Ko sve to može da razlikuje u situaciji u kojoj je istina ono najnetačnije?
— A šta je važnije?
— Da te volim — rekao sam sa naporom. — Ovo nije vreme da se to kaže.
— Nije — rekla je, odjednom blago. — Nije vreme, Roberte.
— Ipak — odvratio sam. — Uvek je vreme.
Gledajući je kako pati, bolelo me je, kao da sam škrbavim nožem posekao ruku. Više bih voleo da je drugačije, ali sam takođe znao da je to bilo bedno, udobno sebičnjaštvo.
— Ne mari ništa — rekla je. — Bili smo jedno drugom manje no što smo misliti. Oboje smo bili lažovi.
— Da — odvratio sam poslušno.
— Dok smo bili zajedno, ja sam takođe išla i sa drugim ljudima. Ti nisi bio jedini.
— Znam, Nataša?
— Ti to znaš?
— Ne — rekao sam brzo. — To nisam znao. Nikad ne bih verovao.
— Možeš verovati. Istina je.
Video sam u tome očajnički izlaz za njen ponos. Nisam joj verovao ni u ovom trenutku. — Verujem ti. — rekao sam. — To nikada ne bih očekivao.
Isturila je bradu naviše. Veoma sam je voleo kad je vidim takvu. Bio sam očajan kao i ona, samo ona je bila još više. Onaj koji ostaje uvek je očajniji, čak i kad mu se ostavlja oružje da rani nekoga. — Volim te, Nataša. Hteo bih da budeš u stanju da to razumeš. Ne mene radi. Tebe radi.
— Ne tebe radi?
Osetio sam da sam opet napravio grešku? — Bespomoćan sam — izjavio sam. — Zar ne vidiš?
— Razilazimo se kao ravnodušni ljudi koji su slučajno zajedno išli komad puta i koji se nikada nisu razumeli. Kako bismo i mogli?
Očekivao sam da će moj karakter kao Nemca sada biti na nišanu, ali sam takođe video da je znala kako ja to očekujem. Ono što ona nije znala, bilo je da ja ne bih protivrečio. Tako je to izostavila. — Dobro je što je ovako — rekla je. — Htela sam te napustiti. Nisam samo znala kako da ti to objasnim.
Znao sam šta treba da odgovorim. Nisam mogao. — Htela si da odeš? — ipak sam na kraju pitao.
— Da. Već odavno. Već smo suviše dugo bili zajdno. Stvari kao naša trebalo bi da budu kratke.
— Da — rekao sam. — Hvala ti što si čekala. Inače bih propao.
Ona se okrenula. — Zašto opet lažeš?
— Ne lažem.
— Reči! Ti uvek imaš toliko mnogo reči. Uvek one pogodne.
— Sada ne.
— Sada ne?
— Ne, Nataša. Nijedne. Tužan sam i bespomoćan.
— Ponovo reči!
Ustala je i mašila se svoje haljine. — Nemoj me gledati, — rekla je — neću više da me tako posmatraš.
Obukla je čarape i cipele. Ja sam gledao kroz prozor. Krila su još stajala otvorena i bilo je toplo. Neko je na violini vežbao „La Palomu”. Uvek je pravio iste greške i neumorno ponavljao prvih osam taktova. Osećao sam se vrlo bednim i ništa nisam shvatao. Osećao sam samo da bi sve bilo svršeno, čak i kad bih ostao, čuo sam kako Nataša iza mene oblači suknju.
Okrenuo sam se kad sam čuo vrata i ustao. — Nemoj me pratiti — rekla je. — Ostani tu. Otići ću sama. I nemoj više dolaziti. Nikada. Nemoj više nikada doći.
Ostao sam u sobi stojeći Posmatrao sam je, njeno bledo, bezizražajno lice, oči koje su gledale preko mene, njena usta i njene ruke. Nije mahnula rukom; otišla je pre no što je zatvorila vrata za sobom.
Nisam pojurio za njom. Nisam znao šta treba da uradim. Stajao sam i zurio.


Mislio sam na to da bih Natašu još mogao stići ako bih uzeo taksi. Već sam bio na vratima, ali sam onda pomislio na ono što bi se desilo, pa sam se vratio. Znao sam da bi to bilo bez svrhe. Još malo sam stajao u sobi. Nisam hteo da sednem. Najzad sam sišao dole. Meljikov je bio tamo. — Nisi otpratio Natašu kući? — pitao je začuđeno.
— Ne. Htela Je da ide sama.
On me je gledao. — Popraviće se. Sutra je sve zaboravljeno.
Uhvatila me je luda nada. — Misliš?
— Prirodno. Hoće! li da spavaš? Ili da popijemo još jednu votku?
Nada me je dalje držala. Imao sam još dve nedelje do polaska. Sve se odjednom pretvorilo u neku rasplinutu radost. Imao sam osećanje da će Nataša sutra telefonirati ili doći ako bih večeras pio sa Meljikovom. Nije bilo mogućno da se tako rastanemo. — Dobro, — rekao sam — da popijemo jednu. Kako tvoja rasprava pred sudom?
— Biće za nedelju dana. Imam, dakle, još toliko da živim.
— Zašto?
— Ako dugo budem u zatvoru, neću preživeti. Imam sedamdeset godina, a već sam imao dva srčana infarkta.
— Poznavao sam jednog čoveka koji je u zatvoru ozdravio — rekao sam predostrožno. — Nema alkohola, lak rad napolju, uredan život. I spavanje noću, ne danju.
Meljikov je zavrteo glavom. — Sve sam otrov za mene. Ali videćemo. Ne treba razmišljati, ako nije neophodno.
— Ne — rekao sam. — To ne treba. Kad bi se samo moglo.
Nismo pili mnogo. Obojica smo imali osećanje kao da bismo jedan drugome imali mnogo šta da kažemo, pa smo seli kao da je noć duga. Ali odjednom je bilo vrlo malo za kazivanje, ostali smo gotovo nemi. Svako je utonuo u svoje sopstvene misli, a onda nije bilo više ničeg za saopštavanje. „Nije trebalo da pitam Meljikova o suđenju”, mislio sam, ali to nije bilo ono. Najzad sam ustao. — Uznemiren sam, Vladimire. Idem da pešačim okolo dok se ne umorim.
On je zevao. — A ja ću odspavati — iako ću za to docnije sigurno imati još dovoljno vremena.
— Veruješ li da te mogu osuditi?
— Svaki čovek može da bude osuđen.
— Bez dokaza?
— Za sve se takođe mogu nad dokazi. Laku noć, Roberte. Čovek treba da se čuva uspomena, to znaš, zar ne?
— Da, znam. To sam ipak naučio. Inaće ne bih više bio živ.
— Uspomene su prokleto težak prtljag. Naročito kad je čovek u zatvoru.
— To takođe znam, Vladimire. Pa i ti isto tako?
On je slegnuo ramenima. — Mislim da je tako. Ali kada se ostari, često se potpuno zaborave. Ili se naglo opet pojave. Kod mene se ponovo javljaju stvari o kojima više nisam mislio četrdeset godina. Vrlo čudno.
— Jesu li to dobre uspomene?
— Delimično ovakve, delimično onakve. To je upravo оnо čudnovato. Dobre su rđave zato što su prošle, a rđave su dobre, takođe zato što su prošle. Veruješ li da se u zatvoru na nečim takvim može živeti?
— Da — rekao sam. — Skraćuje vreme. Dok misliš o tome, kao sada.


Išao sam kroz grad dok nisam pao s nogu. Prošao sam pored Natašine kuće, stajao pred javnim telefonima, ali nisam telefonirao. „Imam još četrnaest dana vremena", mislio sam. Najteže je uvek da se prva noć prebrodi, jer čoveku u takvim situacijama izgleda da je blizu smrt. A šta sam ja hteo? Jedan građanski dirljiv oproštaj, sa poljupcem na pokretnom mostu nekog prljavog broda i sa obećanjem da ćemo pisati? Nije li ovako bilo bolje? Kako je rekao Meljikov? Čovek ne treba da vuče uspomene sa sobom. One su težak prtljag kada čovek nije toliko star da bi bile jedino što mu preostaje. Kako sam ja uvek mislio? Čovek ne treba da gaji uspomene, već da se drži od njih toliko daleko da ga ne uguše kao lijane u prašumi Nataša je učinila ono pravo. Zašto ja nisam? Zašto tumaram okolo kao sentimentalan đačić odeven u bedne dronjke ridajuće čežnje i kukavičluka. Nesposoban i za jedno i za drugo. Osećao sam meku noć, osećao ogroman grad i umesto da se opušteno podam životu i sledim njegov tok, ja sam lutao okolo kao u dvorani sa ogledalima, tražeći tajni izlaz, a stalno sam sretao samo sebe samog. Prošao sam pored „Van Klifa” i nisam želeo da pogledam unutra, pa sam sebe prinudio da stanem. Video sam nakit mrtve carice u junskoj noći i mislio na to kako ga je Nataša nosila — pozajmljen nakit sa pozajmljenom ženom u jednom životu falsifikatom. U ono vreme sam sa lažnom ugodnošću uživao u ironiji. Sada sam pogledao na taj sjaj i odjednom nisam znao da li baš sada ne pravim tešku grešku i da ostatak lepršave sreće ne zamenjujem za svežanj prašnjavih i smešnih predrasuda koje nisu mogle odvesti ni do čega dalje od kihotskog juriša na vetrenjače kojih više nije bilo. Piljio sam u nakit i nisam znao šta treba da radim. Znao sam samo da moram umaći ovoj noći, pa sam se uhvatio grčevito za to što imam još dve nedelje u Njujorku, uhvatio sam se grčevito za sutra i prekosutra kao za pojaseve za spašavanje. Moram sam da prebrodim ovu noć. Ali kako, kada sam samo još ove noći mogao doći do Nataše. Ako je čekala na to da joj se javim telefonom? Stajao sam i šaputao: — Ne, ne — neprekidno stvarno sam šaputao, tako da sam to jasno mogao čuti, to je bilo nešto što sam nekada bio naučio, i ranije mi je već ponekad pomoglo kad sam sam sebi govorio uporno kao kakvom detetu: Ne, ne, ne i: Sutra, sutra, sutra, i sada sam to ponavljao, monotono, kao da se moram opčiniti i hipnotisati. Ne, ne! Sutra, sutra, sve dok nisam osetio da je otupelo moje uzbuđenje i da sam mogao poći dalje, prvo lagano, a onda gotovo dahćući, dok nisam stigao u hotel.


Natašu više nisam video. Može biti da smo oboje očekivali da će se ono drugo javiti. Ja sam to često hteo, ali sam svaki put sebi govorio da to ničem ne vodi. Ne mogu da preskočim senku koja je pratila moj život, pa sam sebi stalno objašnjavao da je bolje ostaviti nešto pokopano, onako kao što je bilo, no sebe još dalje ranjavati, jer se to nije moglo svršiti ničim drugim. Ponekad sam mislio da me je Nataša više volela no što je ikada to priznala. Ova pomisao mi je oduzimala dah i uznemiravala me, ali bi to onda utonulo u opšti nemir koji je svakoga dana sve više i više rastao na horizontu. Natašu sam očekivao da sretnem kada sam bio na ulici, ali je nikada nisam sreo. Umirivao sam se najluđim sredstvima, među kojima je ideja o povratku u Ameriku bila još najmanje. Meljikov je bio osuđen na godinu dana zatvora. Poslednjih dana sam bio sam. Silvers mi je poklonio pet stotina dolara kao naročitu nagradu. — Možda ću vas videti u Parizu — rekao je. — Na jesen ću tamo, ponešto da kupim. Pišite mi — Uhvatio sam se za to i obećao da ću mu pisati. Теšilо me je što će u Evropu doći sa tako prijatnim ciljem. Ovo je činilo Evropu manje ubilačkom no što je meni izgledala.


Kada sam se vratio u Evropu, zatekao sam svet koji više nisam poznavao. Potražio sam muzej u Briselu, ali mi niko nije mogao dati obaveštenja o tome šta se u međuvremenu desilo. Još su znali za ime čoveka koji me je spasao; a niko nije znao šta se sa njim desilo. Tražio sam nekoliko godina, tražio sam takođe u Nemačkoj. Tragao sam za ubicama i za mojim ocem. Često sam sa velikim bolom mislio na Kanove reči. Bio je u pravu. Najteže razočaranje je bio povratak, bio je to povratak u tuđinu, povratak u ravnodušnost, skrivenu mržnju i kukavičluk. Niko se više nije sećao da je bio član partije varvara. Niko nije preuzimao odgovornost za ono što je radio. Ja više nisam bio jedini sa lažnim imenom. Sada ima mnogo stotina koji su blagovremeno zamenili svoje pasoše i obrazovali emigraciju ubica. Okupacione vlasti su bile dobronameme, ali prilično bespomoćne. Pri pribavljanju obaveštenja bile su upućene na nemačke saradnike, koji su se morali plašiti kasnijih osveta ili su stalno mislili na kodeks časti: ne prljati sopstveno gnezdo. Lice iz krematorijuma nisam pronašao; niko mu se nije mogao setiti imena; niko njegovih dela; niko čak ni toga da su postojali koncentracioni logori. Nailazio sam na ćutanje, na zidine straha i odbijanja. To su pokušavali da objasne time što je narod postao suviše umoran. I sam je imao toliko ratnih žrtava i mrtvih. Svako je i sam dovoljno propatio; nije se mogao brinuti još i o drugima. Nemci nisu bili narod revolucija. Oni su bili narod primalaca zapovesti. Zapovest je zamenila savest. Ona je bila najomiljeniji izgovor. Ko je postupao po zapovesti, nije bio odgovoran.
Više ne znam šta sam tih godina sve radio. To i ne spada u ove zabeleške. Bilo je čudnovato što je uspomena na Natašu polako bivala sve jača. U tome nije bilo nikakvog žaljenja i nikakvog kajanja, ali tek sada sam znao šta je ona meni bila. Onda to nisam shvatao, ali sada, kad je od mene sve ostalo otpalo ili se sabilo u razočaranja, otrežnjenje i stranputice, to mi je postajalo sve jasnije i jasnije. Bilo je to kao da se iz sirove zlatne rude otapao čist metal. Nije stajalo ni u kakvoj vezi sa mojim razočaranjem, ali sam počeo jasnije da gledam i da shvatam na ovom rastojanju. Što je vreme dalje odmicalo, tim veće zaprepašćenje je izazivalo saznanje da je Nataša bila najvažniji događaj moga života, a da to nisam ni znao. S tim se nije mešala nikakva sentimentalnost, takođe ni žaljenje što sam ovo suviše kasno saznao. Pre verujem da bi me Nataša verovatno napustila da sam to već onda shvatio. Moja nezavisnost, koja je poticala otuda što sam je olako uzimao, bila je upravo ono što je nju dtiže zadržalo uz mene. Ponekada sam razmišljao i o tome da sam mogao i u Americi ostati, da sam znao šta me je u Evropi očekivalo. Međutim, to su bile misli kao vetar, one nisu postajale ni suze ni očajanje, jer sam znao da jedno nije bilo mogućno bez drugoga, a posle toga ni ono drugo nije više bilo mogućno. Natrag se vratiti ne može, ništa ne miruje, ni sam čovek, ni drugi. Sve što je preostalo bilo je ponekad neko veče puno sete, seta, koju svaki čovek oseća, jer sve prolazi, a on je jedina životinja koja ovo zna i koja isto tako zna da je to uteha, iako je ne razume.