Erih Marija Remark-Tri ratna druga

Radnja romana Tri ratna druga dešava se u Njemačkoj 20-ih godina XX vijeka kada Njemačkom hara korupcija, bijeda i beznađe. Junaci romana su tri ratna druga iz Prvog svjetskog rata. Robert, Gotfrid i Oto uspijevaju da otvore auto-mehaničarsku radnju uprkos teškim vremenima i stalnoj prijetnji o ekonomskoj propasti grada. Robert u tim teškim vremenima upoznaje Patriciju Holman, lijepu i misterioznu djevojku iz srednje klase, koja boluje od tuberkuloze. Njena bolest neće sprečiti Roberta da se zaljubi u nju i sa njom provede najljepše trenutke u životu.
I kada se čini da im se sreća osmehnula, život im nameće nove nedaće i probleme... Patricijini dani u gradu su odbrojani i ona zbog svog zdravstvenog stanja odlazi u švajcarski planinski sanatorijum. Politička situacija u gradu se zahuktava, jedan od drugova, Gotfrid biva ubijen. Oto i Robert su suočeni sa stečajem i moraju da prodaju radionicu. U tom teškom trenutku za njih, stiže pismo iz sanatorijuma da se Patriciji pogoršalo stanje. Dva ratna druga hitaju ka švajcarskim planinama kako bi Robert proveo posljednje trenutke sa svojom voljenom Patricijom.
Ovo je roman koji veliča drugarstvo i ljubav. Roman koji su voljele mnoge generacije, a koji se i danas rado čita.

TRI RATNA DRUGA
ROMAN
Iza krovova fabrike blještalo je nebo kao mesing. Još si je potamnelo od dima. Sunce tek što nije izišlo. Pogledao sam na sat. Nije bilo osam. Još četvrt časa.
Otvorio sam kapiju i pripremio benzinsku pumpu. U ovo vreme su uvek prolazila kola koja su uzimala benzin.
Najednom sam čuo iza sebe nekakvu potmulu škripu, kao da pod zemljom neko pokreće zardjalu polugu. Stao sam i osluškivao. Onda sam se vratio preko dvorišta i oprezno otvorio vrata. U polutamnoj prostoriji teturala se neka sablast. Na sebi je imala prljavu belu maramu, plavu kecelju i glomazne papuče. Mlatarala je metlom. Bila je teška devedeset kilograma. Čistačica Matilda Štos. Neko vreme sam stajao i posmatrao je. S gracioznošću nilskog konja klatila se izmedju automobilskih hladnjaka i promuklim glasom pevušila pesmu o husarskoj vemosti. Na stolu do prozora bile su dve boce konjaka.
Jedna skoro prazna; a sinoć je još bila puna. Zaboravio sam da je zaključam.
— Gospodjo Štos!...
Pesma umuknu. Metla pade na pod. Blaženo keženje prestade. Sad sam ja bio sablast.
— Isuse Hriste!... — zamuca Matilda i ukočeno me pogleda svojim crvenim očima. — Još vam se nisam nadala...
— Verujem. A je l' vam prijalo?
— Još kako ... Al' mi je neprijatno!... Rukom je obrisala usta.
— Prosto sam pokisla ... — Preterujete! Taman vam je dosta. Puni ste kao mešina.
S mukom se držala uspravno. Brk joj je podrhtavao. a očnim kapcima je treptala kao stara sovuljaga. Posle izvesnog vremena uspela je da dodje sebi. Odlučno je koraknula napred.
— Gospo'n Lokamp ... čovek je samo čovek .. . Prvo sam tek omirisala ... i uzela jedan gutljaj ... jer mi je stomak uvek nešto mlitav ... A onda ... onda me je, valjda, djavo zajašio. Ne treba bocu ostavljati napolju i sirotu ženu dovoditi u iskušenje.
Ovo nije bilo prvi put da sam je ovako zatekao. Svako jutro je dolazila na dva časa da posprema garažu. Novaca ste mirne duše mogli ostaviti koliko ste god hteli — ne bi ga ni dotakla. Ali ju je rakija privlačila kao slanina miša.
Uzeo sam bocu.
— Dabome, konjak za mušterije niste ni pipnuli, ali ste ovaj odlični Kesterov ispraznili.
Mlitave crte lica ovlaš joj se razvukoše.
— E, to je tačno: ja sam dobar poznavalac ... A da l' ćete me izdati, gospo'n Lokamp? Nezaštićenu udovicu?
Odrečno sam klimnuo glavom.
— Danas neću.
Ona spusti svoje suknje.
— Otsad ću biti umerena. Ali ako sada naidje gospo'n. Kester . ..
Gospode bože!
Otišao sam do ormana i otvorio ga.
— Matilda! Brzo se dogegala.
Podigao sam jednu smedju, četvrtastu bocu. Digla jeruke u znak protesta.
— To nisam ja! Časti mi! Nisam ga ni pipnula!
— Znam, — rekao sam i nalio jednu čašu. — Dakle, poznajete ga?
— Još kako! — pritom se obliznula. — Rum! Prastara. Jamajka!
— Tačno! E, o»da popite ovu čašu!
— Sta!... — poviče i ustukne. — Gospo'n Lokamp!, to je isuviše!
Sipate mi usijano uglevlje na glavu. Matora.
Stosovica krišom vam loče konjak, a vi je onda častite rumom. Vi ste pravi svetac! Pre ću da umrem nego da primim!
— Pa... — rekoh i učinih pokret kao da ću povući čašu.
— Najzad ... Brzo je dohvatila.
— Dobre stvari mora čovek primati onako kako dolaze, pa čak i kad mu nisu jasne. Uzdravlje! Da vam nije otkud rodjendan?
— Jeste, Matilda. Pogodili ste. — Šta?! Zaista?
Dohvati moju ruku i protrese je.
— Najsrdačnije vam čestitam! Para u izobilju! Gospo'n Lokamp ... — nastavi obrisavši usta, — tako sam tronuta... bezuslovno moram popiti još jednu. Volim vas k'o rodjena sina.
— Hvala.
Nasuo sam joj još jednu čašu. Ona je ispi i napusti radionicu hvaleći me na sva usta.
Sklonio sam bocu i seo za sto. Bledo sunce obasjavalo je kroz prozor moje ruke. Rodjendan izaziva čudnovata osećanja, čak i kad čovek ne polaže na to. Trideset godina .. . Nekad sam mislio da neću dočekati ni dvadeset. A posle. .. tako mi je daleko izgledalo.
Iz pregrade sam izvadio tabak hartije i počeo da računam. Detinjstvo, škola, jedan kompleks, dalek, iščezao, već nestvaran. Stvarni život počinje tek 1916. Tek što sam bio regrutovan. Osamnaest godina, tanak, izrastao. Pod komandom jednog brkatog podoficira vežbao sam, na ledini iza kasarne, ustajanje i leganje. Jedne večeri, još u početku, došla mi je mati u kasarnu da me poseti. Morala je da me čeka više od jednog časa. Ranac mi nije bio propisno spakovan, pa sam za kaznu morao da ribam nužnik u slobodnom vremenu. Mati je htela da mi pomogne, ali joj nisu dozvolili. Plakala je, a ja sam bio toliko umoran da sam zaspao dok je ona još bila pored mene.1917.
Flandrija. U kantini smo Midndorf i ja kupili bocu crnog vina. Hteli smo da slavimo. Ali do toga nije došlo. Englezi su rano izjutra počeli s teškom paljbom. U podne je Kester teško ranjen, posle podne su pali Majer i Deters. A uveče, kad smo mislili da se već sve stišalo i kad smo otvorili bocu, naišao je gas i prodro u sklonište. Mi smo, doduše, blagovremeno stavili maske, ali je Midndorfova bila pokvarena. Kada je to primetio, bilo je dockan. Dok su mu je skinuli i našli drugu, već se toliko nagutao gasa da je povraćao krv. Umro je idućeg jutra, zelen i crn u licu. Vrat mu je bio sav raskidan — noktima fje pokušavao da ga razgrebe, ne bi li došao do vazduha.
1918. U bolnici. Nekoliko dana ranije stigao je nov transport. Zavoji od hartije. Teški ranjenici. Ječe. Celoga dana su ulazila i izlazila plitka operaciona kolica. Ponekad su se vraćala prazna. Pored mene je ležao Jozef Stol. Bio je bez jedne noge, ali još nije znao to. Nije mogao čak ni da vidi, jer je ćebe bilo prebačeno preko žičane korpe.
A on ne bi ni verovao, jer je još uvek osećao bolove u nogama. Te noći su u našoj sobi umrla dvojica. Jedan vrlo sporo i u mukama.
1919. Kod kuće. Revolucija. Glad. Napolju stalno štektanje mitraljeza.
Vojnici protiv vojnika. Drugovi protiv drugova.
1920. Puč. Karl Breger ubijen. Kester i Lenc uhapšeni. Moja mati u bolnici: poslednji stadijum raka.
1921. Razmišljao sam. Nisam mogao da se setim. Ta godina je prosto zaboravljena. 1922 bio sam železnički radnik u Tiringiji. 1923 šef reklame u jednoj fabrici guma. To je bilo za vreme inflacije.
Zaradjivao sam dve stotine biliona maraka mesečno. Dvaput dnevno se isplaćivalo. Posle svake isplate imali smo slobodnih pola časa da bismo mogli odjuriti u dućane i kupiti štogod pre no što se sazna novi kurs dolara, jer je novac dotle gubio polovinu svoje vrednosti.
A onda? Naredne godine? Ostavio sam olovku. Nema smisla nabrajati. A više se nisam ni sećao. Suviše je bilo sve ispreturano.
Poslednji svoj rodjendan slavio sam u kafani Internacional. Tu sam bio pijanista ćelu jednu godinu. Zatim sam sreo Kestera i Lenca. Sada sedim ovde, u radionici firme „Autoreparatura Kester i drug". Taj drug bili smo Lenc i ja, ali radionica je, ustvari, pripadala samo Kesteru. On nam je bio školski drug, pa komandir čete i vodj a eskadrile, zatim neko vreme student i vozač na automobilskim trkama. Najzad je kupio ovu radionicu. Prvo mu je prišao Lenc, koji se nekoliko godina skitao po Južnoj Americi, a onda i ja.
Izvadio sam cigaretu iz džepa. Mogao sam biti sasvim zadovoljan.
Nije mi bilo loše: imao sam posla, bio sam snažan, nisam se lako zamarao — ostao sam čitav, kako se to kaže. Pa ipak, bolje da se ne razmišlja mnogo o tome kad je čovek sam. Naročito uveče. Tada se, ponekad, vrati nešto iz prošlosti i netremice posmatra Čoveka svojim mrtvim očima. Ali za to je lek rakija.
Napolju je zaškripala kapija. Pocepao sam hartiju s datumima, iz svog života i bacio je u korpu. Vrata se širom otvoriše. Ukaza se Gotfrid Lenc, dug, mršav, sa kosom bleđom kao slama i nosom koji bi pristajao nekom .sasvim drugom čoveku.'
— Robi!... — zaurlao je — stara mangupčino, ustani i sastavi pete!
Tvoji pretpostavljeni hoće da govore s tobom.
— Gospode bože! Ustao sam.
— Nadao sam se da se nećete setiti! Budite milostivi, deco!
— To bi ti hteo!
Gotfrid stavi na sto paket koji je glasno zveknuo. Za njim je ušao Kester. Lenc se uspravi predamnom.
— Robi, na šta si prvo naišao jutros? Ja razmislili.
— Na razigralu staru babu.
— Sveti Ilijo! Rđjav predznak! Ali pristaje uz tvoj horoskop. Juče sam ga odredio. Ti si dete strelca, nepouzdan, povodljiv, trska na vetru, sa sumnjivim satumalmim trougaonicima i jednim otrcanim Jupiterom u ovoj godini. Pošto ti Oto i ja zamenjujemo oca i majku, predajem ti, prvo, jednu stvar koja će da te štiti. Uzmi ovu amajliju! Jedan potomak Inka mi je davno ostavio. Bese žena. Imala je plavu krv, ravne tabane, vaši, i sposobnost da vidi budućnost. „Bledoliki strance,
— rekla mi je — kraljevi su je nosili. U njoj leži snaga sunca, meseca i zemlje, a o sitnim planetarna i da ne govorim. Daj mi srebrni dolar za rakiju, pa će biti tvoja." Da bi se lanac sreće dalje produžio predajem je tebi. Ona će te štititi, a tvog neljubaznog Jupitera nagnati u bekstvo.
On mi obesi oko vrata malu, crnu figurinu na tankom lančiću.
— Tako! Ovo je protiv viših nedaća; a protiv svakodnevnih: šest boca ruma od Ota! Dvostruko je stariji od tebe!
Zatim otvori paket i poredja boce na jutarnjem suncu. Prelivale su se kao ćilibar.
— Divno izgledaju, rekoh. Gde si ih samo našao, Oto? Kester se srne jao.
— To je zamršen slučaj. Suviše dug za pričanje. Ali, reci, kako se osećaš? Kako je sa trideset?
Odmahnuo sam glavom.
— Kao sa šesnaest i pedeset istovremeno. Nije baš sjajno.
— Zar to nije sjajno? — začudi se Lenc. — Pa to je najsjajnije što može da postoji. Ti si na taj 'način pobedio vreme i dvostruko živiš.
Kester me je posmatrao.
— Pusti ga, Gotfride! — reče zatim. — Rodjendan teško pritiskuje samosvest. Naročito rano izjutra. Doći će on opet sebi.
Lenc je zaškiljio očima.
— Što manje samosvesti ima čovek, tim više vredi, Robi. Da li te to teši?
— Ne! — rekoh. — Ni najmanje. Čim čovek počne nešto da vredi, odmah postaje sopstveni spomenik. Mislim da je to naporno i dosadno.
— Filozofira, Oto! — poviče Lenc. — Spašen je. Prebrodio je mrtvu tačku! Mrtvu tačku rodjendana, kad svako pogleda sebi u ženicu i primeti kako je bedan. A sad mirno možemo poći na posao i podmazati utrobu starom Kadilaku.
Radili smo do sumraka, pa smo se oprali i presvukli. Lenc je pohlepno pogledao red boca.
— Da prelomimo jednoj vrat!
— To će Robi odlučiti — odgovori Kester. — Gotfride, nije otmeno tako upadljivo potsećati darivanog na obaveze.
— A još je manje otmeno pustiti darodavce da skapaju od žedji — odvrati Lenc, pa otvori jednu bocu.
Miris se odmah rasprostro po celoj radionici.
— Sveti Ilijo! — uzviknu Gotfrid. Bili smo opijeni tim mirisom.
— Fantastično, Oto. Tu se mora zaci u višu poeziju da bi se našlo dostojno poredjenje.
— Grehota je da se pije u ovoj mračnoj sobi — odluči Lenc. — Znate šta? Da se izvezemo nekud na večeru, a boce da ponesemo.
Iscedićemo ih u slobodnoj božjoj prirodi.
— Sjajno!
Sklonili smo u stranu Kadilak na kome smo radili to posle podne. Iza njega je stajao neki čudan predmet na točkovima. To su bila Kesterova trkačka kola, ponos garaže. U ono vreme, Kester je kupio ta kola, tu staru sandučaru, na jednoj licitaciji, za komad hleba s maslom. Stručnjaci koji su tada videli taj auto, proglasili su ga, bez dvoumljenja, zanimljivim predmetom za muzej saobraćajnih vozila.
Konfekcionar Bolviz, vlasnik fabrike ženskih kaputa i amater trkač, savetovao je Otu da od njih napravi šivaću mašinu. Ali Kester se nije obazirao na to. On je rasklopio auto, kao džepni sat, i mesecima radio na njemu do kasno u noć. Jedno veče se, zatim, pojavio s njime pred barom u kome smo obično sedeli.
"Kad je ponovo ugledao auto, Bolviz zamalo što nije prsnuo od smeha — još uvek je bio auto toliko smešan. U šali je Otu ponudio opkladu: dvesta maraka za dvadeset, ako Kester prihvati trku s njegovim novim sportskim kolima, na dužini od deset kilometara, sa jednim kilometrom prednosti za Kestefova kola. Kester je primio opkladu. Svi su se smejali i očekivali vanredno komičnu zabavu. Ali Oto učini još i više: nije primio prednost za svoja kola, i povisio je opkladu na hiljadu maraka za hiljadu. Skamenjen, Bolviz upita da li treba da ga vodi u ludnicu. Kester ništa ne odgovori, nego upali motor. Zatim krenuše da prečiste stvar. Bolviz se vratio, posle pola sata, unezveren kao da je video morsku neman. Cutke ispuni ček, a zatim još jedan. Hteo je da kupi auto. Ali mu se Kester smejao. Ne bi ga sada dao ni za kakve pare na svetu. Ma koliko da su kola bila iznutra bez mane, spolja su još uvek izgledala strašno. Za svakodnevnu upotrebu namestili smo jednu neobičnu staromodnu karoseriju koja im je baš pristajala: lak oguljen, krila zaderana, a krov star bar deset godina. Mogli smo malo bolje udesiti, ali smo imali razloga da ne učinimo to. Kola su se .zvala Karlo. Karlo — drumska sablast.
Karlo je dahtao drumom.
— Oto, — upozorim ga — evo nove žrtve.
Iza nas je nestrpljivo trubio jedan težak Bjuik. Brzo nas je stigao.
Uskoro smo vozili kiler do kilera. Čovek iz Bjuika pogleda nemarno prema nama. Pogled mu je skliznuo po odrpanom Karlu, od gore do dole. Zatim se okrenuo i već nas zaboravio. Nekoliko sekundi kasnije primorali smo ga da ustanovi da je Karlo na istoj visini s njime.
Namestio se malo bolje, potsmešljivo nas pogledao, pa dao gas.
Karlo nije popuštao. Malen i brz, držao se i dalje uz blještavu lokomotivu od nikla i laka, kao terijer uz dogu. Čovek u Bjuiku čvršće uhvati volan. Ništa ne sluteći podrugljivo je razvukao usne. Videlo se da želi da nam pokaže šta sve mogu njegova kola. Tako je naglo dao gas da je auspuh cvrkutao kao polje puno ševa. Ali sve to nije pomoglo, nije mogao da odmakne. Karlo se kao uklet prilepio uz njega, ružan i neznatan.
Sa zaprepašćenjem je onaj buljio u nas. Nije mogao shvatiti da ne može, sa brzinom od sto kilometara, da se otarasi ove staromodne sandučare. Začudjeno je gledao svoj pokazivač brzine, kao da, možda, nije ispravan. A onda pusti pun gas. Sada su oboja kola jurila dugim, pravim drumom, tačno jedna pored drugih. Posle nekoliko stotina metara zatutnjio nam je ususret jedan kamion. Bjuik je morao da skrene iza nas, i talio je zaostao. Tek što je stigao Karla, naišao je pogrebni auto s lepršavim trakama na vencima, pa je opet morao da zaostane. Posle toga je pufo bio čist.
Covek u Bjuiku je, u medjuvremenu, izgubio svu svoju nadmenost.
Ljutit, stisnutih usana, sedeo je nagnut napred. Uhvatila ga je trkačka groznica. Najednom je čast njegova života zavisila od toga, i ni po koju cenu nije hteo da popusti ovom malom kevkalu pored sebe. Mi smo, naprotiv, sedeli na svojim mestima prividno ravnodušno. Kao da Bjuik nije postojao za nas. Kester je mirno gledao na drum, ja sam s dosadom lutao pogledom po vazduhu, a Lenc, iako je bio sav napet, izvukao je novine kao da za njega ništa nije bilo važnije od čitanja.
Nekoliko trenutaka kasnije Kester nam namigne. Karlo je skoro neprimetno gubio brzinu, a Bjuik je polako izbio napred. Njegova široka blistava krila progurala su se pored nas. Auspuh nam baci gust plavi dim u lice. Postepeno je ugrabio oko dvadeset metara, a onda, kao što smo i očekivali, pojavi se lice vlasnika u punom trijumfu.
Mislio je da je pobedio. Još nešto je učinio: nije mogao da se uzdrži a da nam ne vrati milo za drago. Mahao nam je da ga stignemo. Mahao je sasvim nemarno, siguran u pobedu.
— Oto... — opomenu ga Lenc.
Ali ta opomena nije bila potrebna. U istom času Karlo zadrhti.
Kompresor zazviždi. I najednom nestade ruke koja je mahala s prozora. Karlo se odazvao pozivu i dolazio je bez zadržavanja, naknađjujući sav gubitak. Sada smo prvi put obratili pažnju na ona kola. Nevinim pogledom smo pitali čoveka za volanom, hteli smo da saznamo zašto nam je mahao. Ali on je ukočeno gledao na drugu stranu, a Karlo tek sad jurne punini gasom, sav isaprljan, s lepršavim blatobranima, kao pobedonosno kuče isprskano blatom.
— Dobro si izveo, Oto — reče Lenc Kesteru. — Tome danas neće prijati večera.
Takve hajke su bile razlog zbog koga nismo menjali Karlovu karoseriju. Čim se pojavi na drumu, odmah neko pokuša da ga prestigne. Delovao je na druga kola kao ubijena svraka na gomilu gladnih mačaka. Izazivao je na trku čak i najmiroljubive familijarne kočije, pa i dostojanstvenu gospodu hvatala je trkačka strast čim primete pred sobom izandjalu Karlovu priliku kako posfekuje. A ko bi mogao i da nasluti da u toj smešnoj napravi kuca veliko srce trkačkog motora!
Lenc je tvrdio da Karlo deluje vaspitno. Učio je ljude poštovanju stvaralačke moći, koja se redovno skriva iza kakvog beznačajnog izgleda. To je govorio Lenc, koji je za sebe tvrdio da je poslednji romantičar.
Stali smo pred jednom malom gostionicom i izvukli se iz kola. Veče je bilo lepo i tiho. Brazde uzoranih njiva sjale su ljubičastom bojom, a ivice su im treperile u mrkocrvenom sjaju. Kao ogromni flaminzi, plovili su oblaci nebom zelenim kao jabuka, i izgledalo je da medju sobom čuvaju uski srp mladog meseca. Grm jednog lešnika tajio je u sebi suton i slutnju. Iako dirljivo ogoleo, budio je već život u svojim pupoljcima. Iz gostionice se širio miris pečene džigerice. Osećao se luk. Srce nam je raslo.
Lenc je jurnuo u kuću. Vratio se ozaren.
— Morate videti te pečene krompire! Brže, jer će najbolje otići!
U tom času zabrujaše i doleteše još jedna kola. Zastadosmo kao prikovani. To je bio Bjuik. S jakim trzajem zastao je pored Karla.
— Hop! — vikne Lenc. Već je više puta bilo tuče zbog sličnih šala.
Covek je izišao. Bio je velik i težak, a na sebi je imao širok, smedj ogrtač od kamilje dlake. Neraspoloženo je škiljio na Karla, pa svukao debele žute rukavice i prišao nam.
S licem kao kiseli krastavac upita Kestera, koji mu je bio najbliži.
— Jesu li ova kola neki model?
Sva trojica smo ga neko vreme gledali ćutke. Verovatno nas je smatrao za montere u nedeljnom izdanju.
— Jeste li nešto rekli? — upita ga najzad Oto, sa izrazom podozrenja, da bi ga opomenuo da bude učtiviji.
Covek je pocrveneo.
— Pitao sam za ova kola — objasni mrgodno, istim tonom kao i maločas.
Lenc se ispravi. Njegov veliki nos je zadrhtao. Naročito je mnogo polagao na učtivost drugih. Ali pre no što je mogao da izusti i jednu reč, druga vrata Bjuika iznenada se otvoriše, kao rukom nekog duha.
Iz njih skliznu jedna tanka noga, pa usko koleno, a onda se pojavi devojka, i polako koračajući podje k nama.
Pogledali smo se iznenadjeni. Maločas nismo videli da još nekog ima u kolima. Lenc odmah promeni svoje držanje. Smejao se celim svojim pegavim licem. Nasmejali smo se odjednom svi, ni sami ne znajući zašto.
Debeljko nas je zabezeknuto posmatrao. Postao je nesiguran, i kao da nije znao šta da učini.
— Binding — reče najzad, poklonivši se upola, kao da je hteo da se osloni na svoje ime.
Devojka je sad sasvim prišla. Mi smo postali još ljubazniji.

— Oto, pokaži kola — reče Lenc, i brzo pogleda Kestera.
— Vrlo rado — odgovori Oto, isto tako raspoloženo pogledavši Lenca,
— Ja bih zaista rado hteo da ih vidim — reče Binding, sada već malo pomirljiviji. — Mora da je vraški brz. Prosto me je zbrisao.
Obojica odoše do kola. Kester podiže poklopac Karlova motora.
Devojka nije pošla s njima. Stajala je u sutonu, vitka i tiha, pored mene i Lenca. Očekivao sam da će Gotfrid iskoristiti priliku i napasti je kao bomba. On je bio stvoren za takve situacije. Ali sad kao da je izgubio moć govora. Inače je umeo da se udvara kao tetreb, a sad je stajao nepomično, kao karmelitanac na otsustvu.
— Oprostite, molim vas, — procedih najzad kroz zube. — Nismo videli da ste u kolima. Inače začelo ne bismo napravili onu glupost.
Devojka me pogleda.
— A što da ne? — odgovori mirno, glasom koji je ^nenadio tamnom dubinom. — Nije bilo baš tako strašno.
— Strašno nije bilo, ali baš ni sasvim pristojno. Ova kola veze približno dve stotine kilometara.
Ona se malo nagnula i stavila ruke u džepove svog kaputa.
— Dve stotine kilometara?
— Tačno sto osamdeset devet celih i dva. Zvanično provereno! — izjavi Lenc ponosno, brzo kao iz puške.
Ona se smejala.
— A mi smo mislili šezdeset—sedamdeset.
— Vidite — rekoh ja — vi to niste mogli znati,
— Ne — odgovori ona. — To, zaista, nismo mogli znati. Mislili smo da je Bjuik dvaput brži od vaših kola.
— Svakako... — reknem i odgurnem nogom jednu skrhanu grančicu.
— Ali mi smo imali suviše veliku prednost A gospodin Binding je, besumnje, bio ljut na nas.
Ona se smejala.
— U jednom trenutku je zaista bio ljut. Ali čovek mora znati i da gubi.
Kako bi se inače živelo?
— Začelo ...
Nastala je pauza. Ja sam pogledao Lenca. Ali, posleđnji romantičar se samo klibio i mrdao nosem, a mene ostavio na cedilu. Breze su šuštale. Iza kuće je pijukalo jedno pile.
— Divno vreme... — rekoh najzad, da kih prekinuo ćutanje.
— Da, sjajno...
— I tako blago — dodade Lenc.
— Štaviše, neverovatno blago — dopunio sam.
Nastade pauza. Devojka nas je morala držati za prilične glupake; ali meni, ni pored najbolje volje, ništa više nije padalo na um. Lenc je njušio vazduh,
— Pečene jabuke — reče osećajno. — Izgleda mi da uz džigericu ima i pečenih jabuka. Delikatesi
— Besumnje — potvrdio sam i proklinjao obojicu.
Kester i Binding su se vratili. Binding je za tih nekoliko časaka postao sasvim drugi čovek. Bio je, izgleda, od onih automobilskih luda koje su blažene kad naidju na stručnjaka s kojim mogu da pričaju.
— Hoćemo li zajedno da večeramo? — upitam.
— Razume se — odgovori Lenc.
Ušli smo u gostionicu. Na vratima mi Gotfrid namignu i glavom pokaza devojku.
— Čuješ, more, za ovom daleko zaostaje baba što ti je jutros igrala.
Slegnuo sam ramenima.
— Može biti... Ali zašto si me onda pustio da sam mucam...
Srne jao se.
— Moraš, mali, i to već naučiti.
— Nemam volje da učim — ođgovorih.
Ušli smo za ostalima. Oni su već seđeli za stolom. Gostioničarka je baš iznosila džigericu i pečene krompire. Za uvod je donela jednu veliku bocu rakije.
Binding je ispao prava vodenica u razgovoru. Covek je morao da se začudi šta je sve znao o automobilima. Kada je čuo da je Oto vozio i na trkama, njegovoj ljubaznosti nije bilo kraja.
Pažljivo sam ga posmatrao. Bio je veliki, težak čovek, sa gustim vedjama iznad crvenog lica; pomalo hvalisav, pomalo larmadžija, a verovatno dobroćudan, kao većina ljudi koji imaju uspeha u životu.
Zamišljao sam. ga kako uveče. pre no što pod je na spavanje, ozbiljno, dostojanstveno i s poštovanjem posmatra sebe u ogledalu.
Devojka je sedela izmedju Lenca i mene. Skinula je kaput, ispod koga je imala siv engleski kostim. Oko vrata joj je bila vezana bela marama, kao jahaća kravata. Kosa joj je bila smedja i svilenkasta, a pri svetlosti lampe presijavala kao ćilibar. Ramena su joj bila potpuno ravna i malo povijena unapređ, ruke tanke, duge i više koščate no meke. Lice usko i bledo, ali krupne oči su mu davale skoro strasnu snagu. Nalazio sam da izgleda vrlo lepo, i pritom ništa više nisam mislio.
Lenc je, naprotiv, bio usplamteo. Sav se izmenio. Njegova žuta ćuba sjala se kao kapica u pupavca. Izručio je čitavu bujicu dosetki, i s Bindingom vodio razgovor. Ja sam seđeo. Nisam ni pokušao da obratim pažnju na sebe, najviše ako sam dodao činiju ili pružio cigarete i kucao se s Bindingom. I to dosta često. Najedared se Lenc lupi po čelu:
— Rum! Robi, donesi rum od rodjendana!
— Rodjendan? Zar je nekome rođjenđan? — upita devo j ka.
— Meni — odgovorim. — Celog dana me progone time.
— Progone? Onda, znači, vi ne želite da vam se čestita?
— Zašto da ne! Čestitati je nešto sasvim drugo.
— Dakle: sve najbolje!
Držao sam jedan časak njenu ruku u svojoj i osećao njen topli, suvi stisak. Onda sam izišao da donesem rum. Prostrana, tiha noć obavijala je malu kuću. Kožna sedišta u našim kolima bila su vlažna.
Zastao sam i gledao horizont, na čijem se kraju video crveni otsjaj građa. Rado bih još ostao, ali sam čuo da Lenc već zove.
Binding nije podnosio rum. To se već posle druge čaše viđelo.
Izgubio se u vrt. Ustao sam i otišao s Lencom do šanka. On je zatražio bocu džina.
— Sjajno devojče, zar ae? — upita me,
— Ne znam, Gotfride. Nisam baš obratio pažnju.
On me je neko vreme posmatrao svojim plavim očima, koje su se prelivale kao duga, a onda je odmahnuo svojom blistavom glavom.
— Mali, reci mi već jednom: zašto ti, ustvari, živiš?
— i ja bih već odavno hteo to da znam. Smejao se.
— Dobro bi ti došlo! Nije to tako lako. A sad ću da ispitam kako ova devojka stoji sa onim debelim automobilskim katalogom.
On ode za Bindingom u vrt. Posle nekog vremena vratiše se obojica.
Obaveštenje mora da je bilo povoljno, jer je Gotfrid, po svim izgledima, video slobodan put, pa se oduševljeno i bučno priključio Bindingu. Obojica uzeše još jednu bocu džina. Posle jednog sata već su jedan drugom govorili ti. Kada je u dobrom raspoloženju, Lenc ima nešto tako neodoljivo da je teško odupreti mu se. Ni on sam sebi nije mogao da se odupre. Sad je prosto zagušio Binđinga, i uskoro su obojica pod senicom pevali vojničke pesme. Devojku je zbog toga poslednji romantičar potpuno zaboravio.
Nas troje smo ostali sami u gostionici. Odjednom je postalo tiho. Sat nz zidu je kucao. Gazdarica je raspremala sto i posmatrala nas materinskim pogledom. Kod peći je ležao mrki lovački pas. Ponekad bi u snu zalajao tiho, visoko i tužno. Vetar je udarao o prozore.
Odlomci vojničkih pesama su ga nadjačavali. Meni se učinilo kao da se ova mala prostorija zajedno s nama izdiže, pa lebdi i promiče kroz noć i godine, prolazeći pored mnogih. uspomena. Bilo je to čudno raspoloženje. Vreme kao da je stalo: više nije bilo reka koja dolazi iz tmine i u nju se vraća, nego jezero u kome se tiho ogledao život. Držao sam čašu u ruci. Rura je blistao. Mislio sam na hartiju na kojoj sam jutros pisao u radionici. Bio sam malo žalostan. Sad više nisam.
Sve je jednako — dok je čovek živ. Posmatrao sam Kestera. Čuo sam kako je govorio s đevojkom, ali nisam razabirao reci. Osetio blagi blesak prvog pijanstva koje zagreva krv i koje sam voleo zato što razastire po neizvesnosti senke pustolovnih doživljaja. Napolju su Lenc i Binding pevali pesmu o Argonskoj Sumi. Tu, pored mene, govorila je ova strana devojka. Govorila je tiho i polako, svojim mirnim, pomalo promuklim glasom. Ispio sam čašu.
Ona dvojica su opet ušla. Na svežem vazduhu su se malo istreznili.
Krenuli smo. Pomogao sam devojci da obuče kaput. Stajala je predamnom, gipko istežući ramena, s glavom zabačenom unazad, blago otvorenim ustima i osmejkom koji je bio uprt u tavanicu i nikome nije bio upućen. Spustio sam za čas kaput. Gde su mi bile oči? Zar sam spavao? Iznenada sam razumeo Lencovo oduševljenje.
Ona se upola okrenula i pogledala me upitno. Brzo sam digao kaput i pogledao Bindinga, koji je stajao pored stola, još uvek crven kao rak i pomalo staklast.
— Mislite li da će moći voziti?
— Mislim da će moći. Posmatrao sam je.
— Ako nije dovoljno siguran, može jedan od nas da podje s vama.
Ona izvadi svoju pudrijeru i otvori je.
— Nekako će već ići — reče. — On mnogo bolje vozi kad je pijan.
— Bolje? Verovatno s manje predostrožnosti. Ona me pogleda preko ivice svoga malog ogledala.
— Nadajmo se da će dobro proći — rekoh.
Moja sumnja je bila malo preterana, jer se Binding držao sasvim pristojno. Ali ja sam hteo nešto da učinim, samo da ne bi otišla tek tako, nepoznata.
— Da li vam se mogu sutra javiti, da čujem, kako je prošlo? — pitao sam.
Nije odmah odgovorila.
— Sa ovim našim pi anstvom mi donekle snosimo odgovornost,— nastavio sam, — naročito s mojim rodjendanskim rumom.
Ona se nasrne jala.
— Pa dobro, kad baš hoćete. Vesten 2798.
Napolju sam odmah zapisao broj.
Posmatrali smo Bindinga kako odlazi, a onda popismo još po jednu čašu, poslednju. Pustili smo Karla da zaurla. On pojuri u laku martovsku maglu. Sad smo disali brže. Grad nam je dolazio ususret, sav plamen i lelujav u pari, a iz te pare se izdvajao Fredov bar, kao osvetijeni šareni brod. Tu je Karlo spustio kotvu. Zlaćani konjak je tekao, džin se prelivao kao morska voda, a rum je pretstavljao život.
Na barskim stolicama smo sedeli kao izliveni od gvoždja. Muzika je žuborila, život je bio blistav i moćan, snažna struja prolazila je kroz naše grudi. Očajanje zbog pustih mebliranih soba koje nas čekaju i zbog nesigurne egzistencije bilo ie zaboravljeno. Bar je bio komandni most života, i mi burno zaronismo u budućnost.

II
Sutradan je bila nedelja. Spavao sam dugo. Probudio sam se tek kada su sunčevi zraci pali na postelju. Napolju je bilo sveže i jasno.
Stavio sam špiritusnu lampu na klupu i potražio kutiju s kafom.
Gospodja Zalevska, moja gazdarica, dozvolila mi je da u sobi kuvam kafu. Njena je bila suviše tanka, naročito ako se prethodnog dana već pila. U pansionu Zalevske stanovao sam već dve godine. Dopadao mi se ovaj kraj. Uvek se ovde nešto dešavalo, jer tu su ]edno do drugog: dom sindikata, kafana Internacional, i zborna dvorana Vojske spasa. Sem toga, ispred kuće se prostiralo staro groblje, koje se već odavno ne upotrebljava. Tu je bilo drveće kao u parku, i noću kad se sve smiri, čovek je imao utisak da živi na selu. Smirivalo se dockan, jer je pored groblja bilo vašarište sa vrteškama i ljulj aškama.
Za gospodju Zalevsku groblje je bilo unosan posao. Isticala je dobar vazduh i lep izgled, pa je mogla još više da zaceni. Kad bi se ko požalio zbog nečeg, odgovarala bi: „Ali, gospodine, zamislite: položaj!"
Oblačio sam se polako. To mi je davalo osećanje da je nedelja. Prao sam se, šetao po sobi, čitao novine, kuvao kafu; stajao na prozoru i posmatrao kako se raskopava ulica; slušao pesmu ptica u visokom drveću na groblju; pevale su kao male, srebrne božje zviždaljke uz tiho i slatko brujanje melanholičnih verglova na vašarištu;. birao sam košulje i čarape, kao da ih imam bezbroj. Ispraznio sam džepove: sitnina, nož, ključevi, cigarete i sinoćna ceduljica s imenom devojke i njenim telefonskim brojem.. Patris Holman. Čudnovato ime — Patris.
Stavio sam cedulju na sto. Zar je to zaista bilo juče? Izgleda kao da je bilo .davno — skoro zaboravljeno u biserno sivoj magli alkohola. U piću je divno: brzo se zbližava, a ipak izmedju večeri i jutra nastaje razmak kao da ih godine rastavljaju.
Stavio sam ceduljicu pod gomilu knjiga. Da je pozovem? Možda... a možda i ne. Danju sve izgleda drukčije nego noću. Ustvari, bio sam sasvim zadovoljan što imam svoj mir. Posleđnjih godina je bilo dosta galame. „Nipošto nemoj dozvoliti da te se nešto takne", govorio je Kester. „Kad ti jednom nešto postane blisko, želiš i da ga zadržiš.
A ništa ne može da se zadrži."
U tom času je u susednoj sobi počeo redovan nedeljni lom. Tražio sam šešir, koji sam sinoć negde ostavio. Oslušnuo sam. Bračni drugovi Hase su besneli. Njih dvoje već pet godina žive ovde u jednoj maloj sobi. Nisu to bili rdjavi ljudi. Da su imali stan od tri sobe s kuhinjom za ženu i dete, verovatno bi im brak bio dobar. Ali stan staje dosta novaca, a dete u ovako nesigurnom vremenu niko ne može sebi da dozvoli! Tako su bili vezani jedno za drugo. Žena je postala histerična, a čovek se stalno plašio da ne izgubi svoje bedno nameštenje. To bi mu bio kraj. Imao je četrdeset pet godina. Ako bi sad ostao bez posla niko ga više ne bi primio. Beda je to. Ranije se srozavalo polako, i uvek je postojala mogućnost da se čovek ponovo digne. Danas, pak, iza svakog otkaza zjapi ponor večite nezaposlenosti.
Pokušao sam tiho da se izvučem. No kucanje se već čulo na vratima, i Hase spotičući se upade u sobu. Svali se na najbližu stolicu.
— Ne mogu više da izdržim!
On je ustvari bio blag čovek, opuštenih ramena i malih brkova.
Skroman i savestan službenik. Danas je baš takvima bilo najteže.
Njima je, kanda, uvek najteže. Skromnost i savesnost se nagrađjuje samo u romanima. U životu se prvo iskoriste, a onda odgurnu. Hase podiže ruke.
— Zamislite: opet dva otkaza u radnji. Sad sam ja na redu, videćete!
U tom strahu je živeo od prvog do prvog. Nasuo sam mu rakiju. Drhtao je celim telom. Jednog dana će se skljokati. Ne treba mu još mnogo.
— I ta stalna prebacivanja... — šaputao je. Verovatno mu je žena opet prebacivala zbog svog života. Imala je četrdeset dve godine, ali još uvek nije bila tako istrošena kao njen muž. Patila je do paničnog""*v straha da joj vreme prolazi.
Nisam želeo da se mešam u to.
— Slušajte, Hase — rekoh mu — možete sedeti ovde dokle god hoćete. Ja moram da idem. Konjak je u ormanu, ako više volite njega; ovo je rum. Tu su vam novine. A zatim, posle podne izidjite sa ženom iz ove kućerine. Možda u bioskop. To vas staje koliko i dva časa u kafani. Od bioskopa, svakako, imate više. Danas je parola: zaboraviti i ne razmišljati!
Potapšao sam ga po ramenu, pomalo s nečistom savesti, mada u bioskopu uvek ima nečeg dobrog. Tamo svako može ponešto da sanja.
Vrata pored mojih bila su otvorena. Žena je jecala da se čulo čak napolju. Pohitao sam kroz hodnik. Sledeća vrata su bila samo pritvorena. Tu se prisluškivalo. Oblak parfema kuljao je napolju. Tu je stanovala Ema Benig, privatna sekretarica, suviše elegantna za svoje prihode. Sef joj je jednom nedeljno diktirao do zore. Sutradan je uvek bila vrlo rdjavo raspoložena. Ali je zato svako veče išla na igranku.
Kada više ne bude mogla da igra, izjavila je, ne želi više da živi. Imala je dva prijatelja. Jedan je nju voleo i donosio joj cveće. Drugog je ona volela i davala mu novac. Pored nje je stanovao ritmajster, grof Orlov, ruski emigrant, igrač, filmski statist, džigolo, sa sivim slepoočnicama. Sjajan gitarista. Svako veče se molio Kazanskoj majci za mesto upravnika nekog hotela srednje klase. Plakao je čim se napije. Naredna soba: gospodja Bender, nudilja u domu odoj čađi.
Pedeset godina. Muž poginuo u ratu. Dvoje dece umrlo 1918 zbog nedovoljne ishrane. Imala je jednu šarenu mačku. Samo nju. Do nje: Miler, penzionisani savetnik državnog računovodstva; sekretar jednog filatelističkog udruženja, živa zbirka maraka; sem toga: ništa. Srećan čovek. Zakucao sam na poslednjim vratima.
— No, Georg — rekoh — još uvek ništa?
Georg Blok je odmahnuo glavom. Bio je student četvrtog semestra.
Dve godine je radio u rudniku, samo da bi mogao da završi četiri semestra. Uštedjeni novac skoro je već potrošio. Imao je samo još za dva meseca. Nije mogao da se vrati u rudnik, tamo je sad bilo isuviše nezaposlenih rudara. Pokušao je na sve moguće načine da nadje bilo kakvo sporedno zanimanje. Jedne sedmice bio je raznosač objava neke fabrike margarina. Fabrika je propala. Ubrzo zatim postao je raznosač novina, i malo je dahnuo dušom. Tri dana docnije, u rano jutro, uhvatila su ga dva čoveka s kačketima, oduzela mu i pocepala novine, i zapretila mu da se više ne pojavljuje na poslu s kojim nema veze. Medju njima je ionako dosta nezaposlenih. Ipak je i narednog jutra pošao, mada je pocepane novine morao da plati. Neko ga je oborio biciklom, i novine su pale u blato. To ga je stalo dve marke. I treći put je otišao, ali se vratio sa iskidanim odelom i razbijenim licem. Tada je odustao. Sad po ceo dan sedi u sobi očajan.
Grozničavo je učio, kao da to još ima smisla. Jeo je jedanput dnevno.
Povrh svega, bilo je sasvim svejedno da li će završiti i ostale semestre, jer će nameštenje moći da dobije najranije za deset godina posle položenog ispita.
Polako mu doturih paklo cigareta.
— Baci sve to vragu. I ja sam to uradio. Kasnije možeš nastaviti.
On je odbio glavom.
— Posle rudnika sam primetio: čovek sasvim odvikne od posla ako ne radi svakog dana; sledećeg puta ne bih uspeo.
Bledo lice s klempavim ušima i kratkovidnim očima, suvonjavo telo, upale grudi... Dovraga!
— No, Georg, budi pametan! Nije imao ni roditelje.
Kuhinja. Ispunjena glava divljeg vepra. — uspomena na pokojnog Zalevskog. Telefon. Polumrak. Miris gasa i pokvarene masti. Vrata na hodniku: puna posetnica oko zvona. I moja: Robert Lokamp, student filozofije; zvoni dvaput Vrlo važno! Bila je žuta i prljava. Bilo je to davno. Sišao sam niz stepenice i pošao u Interaacional.
Internacional je bio veliko, tamno, zadimljeno crevo sa nekoliko sporednih soba. Napred, pored šanka stajao je klavir, raštimovan, sa nekoliko prekinutih žica. Nedostajala mu je poneka dirka. Ja sam ipak voleo tog dobroćudnog isluženog muzikanta. S njime sam proveo godinu dana života, dok sam ovde bio zaposlen kao klavirista. U stražnjim sobama kafane marveni trgovci su držali svoje skupštine, a ponekad i vašarski artisti. Spreda su sedele javne žene.
Lokal je bio prazan. Samo je za šankom stajao Alojz, kelner s ravnini tabanima.
— Kao i obično? — upita on. Klimnuh glavom.
Doneo mi je čašu portvajna s rumom, pola i pola. Seo sam za jedan sto i gledao preda se, ništa ne misleći. Jedan sunčevi zrak padao je koso kroz prozor. Razlio se po bocama rakije na polici. Seribrendi je sijao kao rubin.
Alojz je ispirao čaše. Gazdina mačka sedela je na klaviru i prela.
Polako sam pušio. Vazduh je uspavljivao. Čudan glas imala je ona devojka sinoć: taman, malo opor, skoro promukao, pa ipak mek.
— Alojz, daj mi nekoliko ilustrovanih listova.
Vrata su škripnula. Došla je Roza. Grobljanska bludnica, prozvana „gvozdeni konj". Taj nadimak je dobila jer joj niko nije mogao doakati. Htela je da popije solju čokolade. To je dopuštala sebi svake neđelje. Posle toga je odlazila u Burgđorf, da poseti svoju maltt.
— Zdravo, Roberte.
— Zdravo, Rozo. Sta radi tvoja mala?
— Idem da je vidim. Ivo, vidi šta joj nosim.
Iz jednog paketa izvadila je lutku crvenih obraza i pritisla joj trbuh.
"Maim", kmeeala je lutte. Roza je sijala.
— Divno, rekoh.
— Pazi samo!
Ona nagne lutku unazad. Oči se s klopotom zatvoriše.
— Neverovatno, Rozo.
Bila je zadovoljna i ponovo je upakovala lutku.
— Ti imaš razumevanja za te stvari, Roberte. Bićeš dobar muž.
— No, no — odvratih sumnjičavo.
Roza je drhtala nad svojim detetom. Do pre četvrt godine, dok još nije moglo da hoda, držala ga je u svojoj sobi. To je mogla i pored svog poziva, jer je do sobe bila i jedna mala odaja. Kad je noću dolazila s ka val j erom, ostavljala ga je napolju neko vreme, pa je brzo ulazila, odgurnula kolica u taj sobičak i zatvorila vrata, a zatim puštala kavaljera unutra. Ali u decembru je mala suviše često morala iz tople sobe u hladan sobičak. Desilo se da je dete nazeblo i često plakalo baš onda kad nije trebal. Roza se morala rastati od njega, ma kako da joj je to bila teško. Dala ga je u jedan skup dečji dom.
Tamo je Roza važila kao časna udovica; inače ne bi primili đete.
Roza se digla.
— Doći ćeš u petak? Klimnuo sam glavom. Ona me pogleda.
— Znaš li šta je tada?
— Dabome.
Nisam imao ni pojma; a nisam imao ni volje da pitam. Na to sam navikao za ovu godinu dam dok sam bio ovde ' klavirista. To je bilo najlakše. Isto tako, svim ovina devojkama govorio sam ti. Drugačije nije moglo biti.
— Zdravo, Roberte.
— Zdravo, Rozo.
Sedeo sam još neko vreme. Ali nisam bio dremljiv i miran kao inače neđeljom kad mi je Intemacio»al zamenjivao praznično ognjište.
Popio sam još jedan rum, pogladio mačku, pa onda otišao.
Preko dana sam tumarao naokolo. Nisam znao šta da radim i nigde nisam mogao dugo da izdržim. Kasno po podne otišao sam u radionicu. Tamo je bio Kester. Radio je na Kadilaku. Pre izvesnog vremena kupili smo tu starudiju budzašto. Sad je bio temeljno opravljen, i Kester je uredjivao poslednje sitnice. To je bio spekulativni posao. Nadali smo se da ćemo na njemu dobro zaraditi. Sumnjao sam u taj posao.
U ovo loše vreme ljudi kupuju jnala kola, a ne ovakav omnibus.
— Mi ćemo nasesti, Oto — primetim. Ali Kester je bio pun pouzdanja.
— Sa srednjim kolima se naseda, Robi, — objasni mi »on. — Kupuju se jevtina ili sasvim skupa kola. Još uvek se nadju ljudi koji imaju para. Ili bar žele da naprave utisak da ih imaju.
— Gde je Gotfrid? — upitam.
— Na nekakvom političkom zboru ...
— On je lud! Sta traži tamo? Kester se srne jao.
— Ni sam ne zna. Verovatno mu je proleće ušlo u 'kosti. Onda uvek mora da nad je nešto novo.
— Može biti, rekoh. — Da ti pomognem malo? Čeprkali smo sve do mraka.
— Dosta je, — reče Kester. Oprali smo se.
— Znaš li šta imam ovde? — upitao je Kester i lupio se po budjelaru,
— Sta?
— Karte za večerašnji boks meč. Dve. Ići ćeš samnom je li?
Oklevao sam.
On me je začudjeno pogledao.
— Štiling boksuje, — reče — protiv Valkera. Biće lepa borba.
— Povedi Gotfrida, — predložim mu. Bio sam smešan samom sebi što neću da idem. Ali nisam imao volje mada ni sam nisam znao zašto.
— Nameravaš li drugo šta? — upitao me je.
— Ne.
On me pogleda.
— Idem kući, — rekoh. Pisaću pismo. I to mora jednom biti. . .
— Da nisi bolestan? — zabrinuto me upita.
— Koješta! Ni govora. Možda se i meni proleće malo. uvuklo u kosti.
— Pa dobro. Kako hoćeš.
Polako sam pošao kući. Ali kad sam došao u stan i seo, nisam znao šta da počnem. Neodlučno sam švrljao po sobi. Nisam znao čak ni zašto sam želeo da dodjem ovamo. Najzad sam pošao da posetim Georga. U prolazu kroz hodnik naidjem na gospodju Zalevsku.
— Gle! — viknu ona zabezeknuto. — Vi ovde?
— Bilo bi teško poreći, — odvratim joj malo razdražen.
Ona je njihala glavu se sedim uvojcima.
— Niste u gradu? Kakvo čudo!
Kod Georga se nisam dugo zadržao. Posle četvrt sata se vratim.
Razmišljao sam da li da popijem nešto. Nije mi se pilo. Seo sam do prozora i posmatrao ulicu.
Suton je lepršao nad grobljem krilima šišmiša. Iza sindikalnog doma nebo bese zeleno kao nedozrela jabuka. Napolju su već goreli fenjeri, ali još nije bilo sasvim mračno, izgledalo je kao da zebu. Preturao sam po svojim knjigama i tražio onu cedulju sa telefonskim brojem.
Najzad, baš da je pozovem. To sam joj donekle i obećao. Verovatno devojka nije kod kuće. Otišao sam u pretsoblje, do telefona, uzeo slušalicu i rekao broj. Dok sam čekao osećao sam kako se iz crne slušalice širi blago iščekivanje, kao topao talas. Devojka je bila kod kuće. Mog nezadovoljstva najednom nestade kad se u pretsoblju gospodje Zalevske, izmedju glava divljih veprova, mirisa masti i klopota sudova, iznenada, kao duh, javi njen tamni, pomalo rapavi glas, koji je govorio tiho i polako kao da pred svakom reci razmišlja. Okačio sam slušalicu pošto sam, umesto da se samo raspitam o/rij oj, zakazao sastanak za prekosutra. Odjednom mi više ništa nije izgledalotupo. Ludost, mislio sam i klimao glavom. Onda podignem još jednom slušalicu i pozovem Kestera.
— Imaš li još karte, Oto? — Imam.
— Dobro. Idem s tobom na boks meč. ] Posle meča smo neko vreme tumarali uspavanim građom. Ulice su bile svetle i prazne, firme obasjane. U izlozima je bez potrebe gorela svetlost. U jednom su bile čudne voštane lutke s namolovanim glavama. Izgledale su sablasno i perverzno. Pored njih je blistao nakit. Iza toga je bio bazar, obasjan belom svetlošću kao katedrala. Izlozi su bili pretrpani šarenom., sjajnom svilom. Pred jednim hioskopom čučali su bledi izgladneli stvorovi. Pored njih je blještao izlog sa životnim namirnicama. Konzerve su bile naslagane kao plehane kule; sočne kalvinske jabuke ležale su u vati; kljukane guske su visile na konopcu kao rublje; mrki okrugli hlebovi ležali su medju tvrdom salamom; venac uvijenih šunki i zasečenih džigernjača svetlucao je sjajnožutom i ružičastom bojom. Seli smo na klupu u blizini gradskog parka. Bilo je sveže. Mesec je lebdeo iznad kuća, kao velika sijalica. Ponoć je odavno prošla. U blizini su radnici razapeli šator. Opravljali su tramvajske šine. Mlazevi varnica suktali su iz mehova i prskali preko ozbiljnih, povijenih ljudskih prilika. Pored njih su dimili kazani sa asfaltom, kao poljske kuhinje. Svaki je mislio svoje.
— Čudna je nedelja. Oto. Zar ne?
Kester klimne glavom.
— Covek je sasvim srećan kad prodje — rekoh zamišljeno.
Kester je slegnuo ramenima.
— Možda srno već toliko svikli na kuluk da nam i to malo slobode smeta.
Podigao sam jaku.
— To donekle govori protiv našeg života, Oto. Posmatrao me je i smeškao se.
— Protiv našeg života govora i neke sasvim druge stvari.

— Tačno, — priznadoh. — Pa ipak...
Oštra zelena svetlost bor mašine prskala je preko asfalta. Radnički šator, iznutra osvetljen, izgledao je kao topli mali zavičaj.
— Misliš li da će Kadilsk u utorak biti gotov? — upitao sam ga.
— Možda, reče Kester. — Zašto?
— Pa tek onako...
Ustali smo i pošli kući.
— Danas sam malo nastran, Oto, rekoh.
— Svako je ponekad, — reče Kester. — Dobro spavaj, Robi.
— I ti, Oto.
Ležao sam u svojoj sobi budan. Najednom mi se više nije dopadala.
Luster je bio užasan, svetlost je suviše biještala, stolice izlizane, linoleum očajno bezbojan, pa umivaonik, postelja i slike bitke kod Vaterloa nad njom. Ovamo se ne može uvesti pošten čovek, a naročito žena. U najboljem slučaju kakva javna ženska iz Internacionala.III
U utorak pre podne sedeli smo u dvorištu pred našom radionicom.
Doručkovali smo. Kadilak je bio gotov. Lenc je u ruci držao tabak hartije i pobedonosno nas posmatrao. On je bio naš šef reklame, a sada je baš Kesteru i meni pročitao oglas koji je sastavio radi prodaje kola. Počinje ovim recima: „Odmor na južnom primorju u luksuznim kolima". To je bila neka sredina izmedju speva i himne. Kester i ja ćutali smo neko vreme. Morali smo prvo da odahnemo od te bujice kitnjaste fantazije. Lenc je smatrao da smo zadivljeni.
— Ovo ima i poezije i duha, zar ne? — ponosno je upitao. — U ovom poslovnom vremenu čovek mora da bude romantičan. U tome je veština. Suprotnosti se privlače.
— Nije tako kad se radi o novcu, — primetim ja.
— Automobili se ne kupuju derane, da bi se uložio novac, — objasni Gotfrid.
— Automobili se kupuju da bi se izdao novac, a tu već počinje romantika, bar za poslovna čoveka. Za većinu ljudi ona tu i prestaje.
Šta veliš ti, Oto?
— Znaš... — počeo je Kester obazrivo.
— Našto tolike reci... — prekinuo sam ga. To je oglas za banju ili neku pomadu za lice, a ne za automobil
Lenc je otvorio usta.
— Jedan časak... — nastavio sam. — Ti nas, Gotfride, i tako smatraš za ograničene. Stoga ti predlažem: da pitamo Jupa. To je glas naroda!
Jup, mladić od petnaest godina, bio je naš jedini službenik, neka vrsta šegrta. Rukovao je benzinskom pum pom, spremao doručak i radionicu. Bio je malen, preplavljen pegama, i imao najklempavije uši koje sam video. Kester je tvrdio da se Jupu ne bi ništa desilo kad bi ispao iz aviona; on bi se pomoću ušiju polako spustio na zemlju. Dozvali smo ga. Lenc mu pročita oglas.
— Da li bi se ti zainteresovao za takva kola, Jupe? — upita ga Kester.
— Za kola? — začudi se Jup. Ja sam se smejao.
— Razume se za kola, — režao je Gotfrid. — Valjda ne misliš na vola?
— A imaju li ona dopunsku brzinu, bregastu osovinu iznad cilindra i hidrauličnu kočnicu? — raspitivao je Jup, potpuno miran.
— Magarče, pa to je naš Kadilak, — siktao je Lenc.
— Nije moguće! — odvrati Jup i razvuče usta od jednog uva do drugog.
— Eto ti, Gotfride! — reče Kester. — To je današnja romantika!
— Tornjaj se na pumpu, Jupe, prokleti sine dvadesetog veka!
Besan, Lenc se povuče u sobu da oglasu doda tehničku podlogu, ali i da mu očuva pesnički polet.
Posle nekoliko minuta iznenada se pojavi na našoj kapiji viši inspektor Barzig. Dočekali smo ga sa velikim počastima. On je bio stručni inženjer Feniksa, društva za osiguranje automobila, uticajna ličnost, čijom su se pomoći mogla dobiti kola na opravku. Mi smo stajali s njime odlično. Kao inženjer bio je opasno strog, ništa nije propuštao; ali kao ljubitelj i poznavalac leptira bio je mek kao pamuk. Imao je ogromnu zbirku. Mi smo mu jednom poklonili jednu debelu leptiriću, kojaje noću zalutala u našu radionicu. Barzig je bio bledivrlo svečan kad srn^ mu predali životinju. Bila je to mrtvačka glava, vanredna retkost, jedina koja nedostaje njegovoj zbirci. On nam to nije zaboravio, i otada nam je slao reparature kad god je mogao. Mi smo, pak, njemu hvatali svakog moljca.
— Jedan vermut, g. Barzig? — upitao je Lenc, već raspoložen.
— Ne pijem alkohol pre mraka, — odgovori Barzig.
Trt ratna druga
— To rni je načelo.
— Načela se moraju kršiti, inače ne donose radosti — objasni Gotfrid i nasu čašu. — Za bolju budućnost kalinovsa, paunca i sedefleptira!
Barzig je oklevao jedan časak.
— Kad me tako dočekujete ne mogu da odbijem — reče i primi čašu.
— Ali onda ćemo nazdraviti noćnom pauncu.
On se zbunjeno smeškao, kao da nam priča nešto sumnjivo o kakvoj ženi.
— Ja sam, naime, otkrio tu novu podvrstu. Ima čekinjaste pipke.
— Sto mu gromova, — uzvikne Lenc. — Svaka časti Pa onda ste vi pionir, i vaše će ime ući u istoriju priro dopisa.
Svi smo popili još po jednu čašu u čast čekinjastih pipaka. Barzig je obrisao brkove.
— Donosim vam dobru vest. Možete doći po Ford. Direkcija je odobrila da ga vi opravite.
— Sjajno, — uzviknu Kester. — Dobro će nam doći. A kako je s predračunom?
— I on je odobren.
— Bez odbitaka?
Barzig zaškilji jednim okom.
— Gospoda isprva nisu baš hteia. Ali najzad...
— Punu čašu za osiguravajuće društvo Feniks, — klikne Lenc i ponovo naspe.
Barzig ustane i oprosti se.
— Zamislite, — reče pri odlasku, — ona žena koja je bila u Fordu ipak je umrla pre neki dan. A samo se bila posekla. Verovatno je izgubila suviše krvi.
— Koliko je bila stara? — upita Kester.
— Trideset četiri, — odgovori Barzig. — Trudna u četvrtom mesecu.
Osigurana na dvadeset hiljada maraka.
Odmah smo pošli da dovezemo kola. Pripadala su jednom pekaru. On je noću, polupijan, naleteo na zid. Samo mu je žena ranjena. A on ni ogreban.
Našli smo ga u garaži. Spremili smo se da odvučemo kola. On nas je neko vreme ćutke posmatrao, stojeći utučen, sa pogrbljenim ledj ima, kratkim vratom i glavom nagnutom malo napređ. Sa nezdravom, sivo belom bojom kože, kakva je u svih pekara, u polutami je izgledao kao veliki, žalosni brašneni crv. Polako nam se približio. — Kada će kola biti gotova? — upitao je.
— Otprilike za tri nedelje, — izjavi Kester. On pokaza na krov.
— I to je uračunato, je l' te?
— Sta? — odgovori Oto. On je sasvim neoštećen. Pekar napravi jedan nestrpljivi pokret.
— Istina... Ali ipak može pritom da dopadne jedan krov. To je za vas dosta dobar posao. Mi se razumemo, je l'?
— Ne, — odgovori Kester.
Medjutim, vrlo ga je dobro razumeo. Čovek je Meo džabe da prokrijumčari i jedan novi krov, koje osiguravajuće društvo nije bilo dužno da plati. Neko vreme smo se svadjali. Pekar je pretio da će sve stornirati i tražiti nov predračun od kakve predusretljivije firme.
Najzad je . Kester popustio. Sigurno ne bi učinio to da nam posao nije bio potreban.
— Tako! Pa zašto niste odmah ... — reče pekar s lukavim osmehom.
— Doći ću ovih dana da izaberem materijal; verovatno bež, nežne boje.
Mi podjosmo. Napolju Lenc pokaza sedišta Forda. Na njima su bile velike crne mrlje.
— Krv njegove pokojne žene. A odrao nas je za nov krov, — bež, nežne boje. Treba mu čestitati. On će začelo izvući osiguranje za dva mrtvaca, žena mu je bila noseća.
Kester je slegnuo ramenima.
— On verovatno objašnjava sebi da jedno s drugim nema veze.
— Moguće, reče Lenc. — Kažu da ima ljudi kojima je tako što prava uteha u nesreći. Nas staje to ravno pedeset maraka od naše zarade.
To posle podne sam pod nekim izgovorom otišao kući. Sa Patrisom Holman sam se bio dogovorio za pet sati, ali o tome u radionici nisam ništa rekao. Nisam hteo da krijem, ali najednom mi se sve to učini prilično neverovatno.
Kao mesto sastanka označila mi je neku kafanu. Nisam je poznavao, samo sam. znao da je to elegantan malea lokal. Ništa ne sluteći otišao sam tamo. Kad sam ušao, uplašio sam se i ustuknuo. Lokal je bio preplavljen brbljivim ženama. Upao sam u jednu od onih poslastičarnica u. koje zalaze dame.
S mukom sarn uspeo da zauzmem sto koji se baš ispraznio. S nelagodnim osećanjem gledao sam unaokolo. Serrt mene bila su tamo još dva muškarca, a ti mi se nisu svideli.
— Kafe, čaja, čokolade? — pitao je kelner i mlatarajući salvetom zbrisao sa stola neke mrvice kolača na moje odelo.
— Dupli konjak, — odgovorim.
Doneo ga je. Ali ujedno mi je doveo i čitavo društvance torokuša koje su tražile mesto, na čelu s jednom atletkinjom zrelijih godina, sa šeširom od plereze.
— Četiri mesta, izvol'te! — reče kelner i pokaza moj: sto.
— Stoj! — odgovorih. — Sto nije slobodan. Ja očekujem nekoga.
— To ne ide gospodine! — reče kelner. — U ovo vre me ne mogu se rezervisati stolovi.
Pogledao sam ga. Onda sam pogledao atletkinju koja je stojala uz sto i držala naslon jedne stolice. Video sam njeno lice i odustao od svakog otpora. Ni topovima ne bih mogao ovu osobu pokolebati u njenoj odluci da osvoji sto.
— Možete li mi bar doneti još jedan konjak? — zarežao sam na kelnera.
— Vrlo rado, gospodine! Opet dupli?
— Da.
— Molim lepo. On se pokloni.
— To je sto za šest osoba, gospodine, — izvinjavao se.
— U redu. Donesite samo konjak.
Atletkinja je, izgleda mi, bila član trezvenjačkog kluba. Ukočeno je buljila u moj konjak kao da je trula riba. Da bih je naljutio poručio sam još jedan, pa okrenuo glavu. Sve mi ovo najednom postade smešno. Sta tražim ja ovde? Sta sam hteo s tom devojkom? Nisam čak znao ni da li ću je uopšte poznati usred ovog meteža i galame. Besno sam sasuo svoj konjak u grlo.
— Zdravo! — progovori neko iza mene. Skočim. Ona je stajala i smejala se.
— Vi baš blagovremeno počinjete!
Ostavim čašu, koju sam još uvek držao. Najednom sam se zbunio.
Devojka je izgledala sasvim drukčije no što sam je upamtio. Međju ovim mnogim ugojenim ženama koje žvaću kolače delovala je kao vitka, mlada amazonka, sveza, blistava, sigurna i nedostižna. Nikad ništa neće biti med ju nama, mislio sam. Upitah je:
— Odakle ste došli kao duh? Sve vreme sam posmatrao ulazna vrata.
Ona pokaza desno.
— Ima još jedan ulaz. Ali ja sam zakasnila. Čekate li već dugo?
— Ne! Najviše dvatri minuta. I ja sam baš sad došao. Društvo torokuša za mojim stolom smirilo se. Na svom potiljku osećao sam ispitivačke poglede četiri solidne mame. i— Hoćemo li ostati ovde? — upitam je.
Devojka prelete brzim pogledom sto. Usne joj zadrhtaše. Pogleda me smejući se.
— Bojim se da je u svim kafanama jednako. Klimnuo sam glavom.
— Više volim kad su prazne. Ovo je đjavolji lokal; prepun je kompleksa inferiornosti. Bilo bi najbolje da odemo u neki bar.
— U bar? Zar ima barova koji su otvoreni i u po bela dana?
— Ja znam jedan, — rekoh. — Doduše, vrlo je miran. Ako volite ...
— Ponekad...
Pogledao sam je. U ovom času nisam bio načisto s tim šta misli.
Nisam imao ništa protiv ironije, ako nije uperena protiv mene; ali savest mi nije bila mirna.
— Dakle, hajdemo, — izjavi ona. Dozvah kelnera.— Tri dupla konjaka, — urlao je nesretnik, kao da je podnosio račun nekom gostu u grobu. — Tri marke trideset.
Devojka se okrenula.
— Tri konjaka u tri minuta? Sasvim lep tempo!
— Dva su još od sinoć.
— Kakav lažov! — zasikta zamnom atletkinja.
Dugo ]e ćutala.
Ja se okrenem i poklonim.
— Srećne božKne praznike, moje dame!
: I brzo odoh.
— Je li bilo svadje? — pitala me je napolju.
— Ništa naročito. Samo što nepovoljno delujem na domaćice u sredjenim prilikama.
— I ja, — odgovori ona.
Gledao sam je. Činilo mi se kao da je iz drugog sveta. Nikako nisam mogao sebi da pretstavim šta je i kako živi Bar je za mene bilo sigurnije tlo. Kad smo ušli, mikser Fred stajao je za šankom i baš je brisao velike čaše za mućkanje koktela. Pozdravio me je kao da me prvi put vidi i kao da me nije pre dva dana vodio kući. Imao je dobru školu i veliko iskustvo.
Lokal je bio prazan, sem jednog stola. Tamo je sedeo, kao i uvek, Valentin Hauer. Poznavao sam ga iz rata. Bili smo u istoj četi. On mi je jednom kroz baražnu vatru cioneo pismo do prednjih linija, jer je mislio daje od majke. Znao je da očekujem to pismo, jer mi je majka bila operisana. Ali se prevario — to je bila samo reklama za glavobrane izradjene od kopriva. Pri povratku dobio je metak u nogu.
Valentin je uskoro posle rata dobio nasledje. I otada ispija to nasledje. Tvrdi da mora da slavi sreću što se živ izvukao. Bilo mu je svejedno što je otada prošlo već dosta godina. Objašnjavao je da se to nikada ne može dovoljno proslaviti. Bio je od onih ljudi koji su imali neverovatno pamćenje o ratu. Mi ostali smo mnogo šta zaboravili, a on. se sećao svakog dana i svakog časa. Video sam da je već prilično popio. Sedeo je u svom uglu, sasvim utonuo i otsutan.
Podigoh ruku.
— Zdravo, Valentine!
On podiže oči i klimnu glavom.
— Zdravo, Robi!
Seli smo u jedan ugao. Mikser je došao.
— Sta biste hteli? — upitao sam devojku.
— Martini. Jedan suv Martini.
— U tome je Fred specijalista, — izjavih. Fred je dozvolio sebi jedan osmejak.
— Meni kao i obično, — rekoh.
Bar je bio hladovit i polutaman. Mirisao je na džin i konjak. Bio je to miris pun začina, kao od pomešane venje i hleba. Sa tavanice je visio model jedrilice, izrezan od đrveta. Zid iza šanka bio je okovan bakrom. Prigušena svetlost jednog svećnjaka bacala je crvene reflekse kao odbleske neke podzemne vatre. Na ziđu su gorela samo dva mala svećnjaka od kovanog gvoždja, jedan kod Valentina i jedan kod nas. Imali su žute abažure od pergamenta, koji su načinjeni od starih mapa i izgledali kao uski, osvetIjeni isečci sveta.
Bio sam malo zbunjen i nisam znao kako da započnem razgovor.
Nisam uopšte poznavao devojku, i što sam je duže gledao sve mi je više bila strana. Davno nisam bio s nekim takvim zajedno. Nisam bio više uvežban.. Navikao sam na društvo muškaraca. Malopre, u kafani, bilo mi je suviše bučno, a ovđe suviše tiho. Svaka reč je, zbog tišine u lokalu, dobijala toliku važnost da je teško bilo govoriti neusiljeno.
Skoro sam zažalio što nismo ostali tamo.
Fređ je doneo čaše. Pili smo. Rum ie bio jak i svež. Imao je sunčani ukus. Na to se čovek mogao osloniti. Ispio sam čašu i odmah je vratio Fređu.
— Dopada li vam se ovde? — obratim joj se. Devojka je klimnula glavom.
— Bolje nego tamo u poslastičarnici.
— Mrzim poslastičarnice, — reče ona.
— Pa zašto smo se baš tamo našli? — upitao sam 'znenadjen.
— Ne znam.
Ona skiđe svoju kapu.— Nije mi ništa drugo palo na um.
— Utoliko bolje što vam se ovde dopada. Mi smo često ovde. Uveče nam je ovaj šator skoro kao neko domaće ognjište.
Ona se smejala.
— Zar nije to, ustvari žalosno?
— Nije, — rekoh. — To je savremeno.
Fred mi je doneo drugu čašu. Pored nje je stavio jednu zelenu havanu.
— Od gospodina Hauzera.
Valentin je mahao iz svog ugla i podigao čašu.
— Trideset prvi juli sedamnaeste, Robi, — đovUaiu rapavim glasom.
Ja mu klimnem glavom i podignem čašu.
On je uvek morao nekom da nazdravi. Video sam ga kako noću, u seoskim krčmama, nazdravlja mesecu ili nekom grmu jorgovana.
Tada bi se setio nekog strašnog dana iz rovova, i bio je blagodaran što je sad ovde i što može ovako da sedi.
— To je moj prijatelj, — rekoh devo j ci. — Drug iz " rata. To je jedini čovek za koga znam da je u velikoj ne ': sreći našao malo sreće. A sad ne zna šta da počne sa svojim životom. Stoga se jednostavno raduje što još živi. :
Ona me je posmatrala zamišljeno. Traka svetlosti pa s dala joj je koso preko čela i usta.
— To mogu vrlo dobro da razumem.
Ja je pogledah.
— Ali ne bi trebalo da razumete. Suviše ste mladi. Ona se smešila.
Bio je to lak, lelujav osme jak, osme jak samo očima. Lice se pritom jedva promenilo. Postalo je samo svetlije.
— Suviše mlada... — ponovi ona. — To ie obična uzrečica. Mislim da čovek nikad nije suviše mlad. Uvek je suviše star.
Gutao sam.
— Protiv toga bi se moglo mnogo šta reći, — odgovorio sam posle izvesnog vremena, pa dao znak Fredu da mi donese još pića.
Devojka je bila potpuno sigurna i prirodna. Ja sam se, medjutim, osećao kao klada. Rado bih vodio lak, za nimljiv razgovor, onakav razgovor kakav čoveku pada na um obično onda kad se opet nad je sam. Lenc ume to. Moj razgovor je nespretan i težak. Gotfrid nije bio tako daleko od istine kad je rekao da sam u tome otprilike ravan sekretaru pošte.
Srećom, Fred je bio razborita glava. Sad mi je doneo, umesto malog naprstka, čestitu vinsku čašu. Tako nije morao stalno da trčka, a nije bilo ni upadljivo koliko pijem. Morao sam da pijem, jer na drugi način nisam mogao da se resim ove teške more.
— Još jedan Martini? — pitao sam devojku.
— A šta vi to pijete?
— Rum.
Ona je posmatrala moju čašu.
— To ste i pre neki dan pili.
— Da. To pijem najčešće. Ona je odmahivala glavom.
— Ne mogu da zamislim da to može prijati.
— Ni sam već ne znam da li prija. Ona me pogleda.
— Pa zašto ga onda pijete?
— Rum... — počeh, srećan što sam našao temu, — rum nema baš mnogo veze s ukusom. On nije obično piće — on je više prijatelj.
Prijatelj koji sve olakšava. On menja svet. A toga radi se i pije...
Pomakao sam čašu ustranu.
— Ali, zar nećete da vam poručim jedan Martini?
— Radije jedan rum, — reče ona. — Rado bih htela da ga probam.
— Dobro, ali ne ovaj. On je za početak suviše jak.
— Donesi jedan bakardikoktel! — viknem Fređu. Fred je doneo čaše.
Stavio je usto i tanjirić sa slanim bademima i prženom kafom u zrnu.
— Ostavi moju bocu ovde, — rekao sam mu.
Sve je postepeno dobijalo oblike i sjaj. Nesigurnost je nestajala, reci su dolazile same od sebe, i ja nisam više mnogo pazio na to šta govorim. Pio sam dalje i osetio kako mi se veliki, meki val primiče i obuhvata me, kako se prazni časovi sutona ispunjavaju slikama, i kako se tiha povorka snova avetinjski pojavljuje iznad ravnodušno sivih oblasti života. Zidovi bara su se širili. I najednom to više nije bio bar, to je bio kutak sveta, utočište, polumračno sklonište oko koga je brujala večna borba haosa, a u čijem srno zaklonu mi, zagonetno nabacani kroz sumrak vremena čučali jedan uz drugog. Devojka se šćućurila na svojoj stolici, strana i tajanstvena, kao da je zalutala s druge strane života.
Čuo sam sebe kako govorim, ali mi se činilo kao da to nisam ja, kao da to sad neko drugi govori, a ja bih samo želeo da budem taj.
Reci više nisu bile tačne, pomerale su se, bežale u druge oblasti, bujnije no što su ih pružali mali doživljaji mog života. Znao sam da više nisu istinite, da su postajale fantazija i laž, ali bilo mi je svejedno
— istina je bila tamna i bedna, a samo osećaj i otsjaj snova bese život.
Svetlost je blistala u bakarnom kotlu bara. Valentin je dizao čašu s vremena na vreme mrmljajući neki datum. Napolju su ulicom proletali prigušeni zvuči automobila kao krici ptica grabljivica. Ulica bi kriknula kad god bi neko otvorio vrata. Kriknula bi kao stara, džandrljiva i zavidij iva baba.
Bilo je već mračno kada sam Patris Holman otpratio kući. Vraćao sam se polako. Odjednom sam se osetio usamljen i prazan. Sitna kiša je sipila. Stajao sam pred jednim izlogom. Tek tada sam primetio da sam suviše pio. Nisam se teturao, ali sam ipak jasno primećivao to.
Oblila me je vrućina. Otkopčao sam kaput i zaturio šešir. Do vraga, opet me je prevarilo! Sta li sam sve maločas trabunjao! Nisam se usudio ni da se setim. A nisam ni znao šta sam govorio. To je bilo najcrnje. Ovde, u hladnoj ulici kojom tutnje autobusi, usamljenom, sve mi izgleda drukčije nego u polutami bara. Proklinjao sam sebe.
Devoika je morala steći lepo mišljenje o meni! Sigurno je primetila.
Ona skoro ništa nije pila. I na rastanku me je tako čudno gledala.
Gospođe bože! Okrenuo sam se. Pritom sam se sudario s jednim malim, debelim čovekom.
— No! otvarajte oči, strašilo! — zalaja debeljko. Blenuo sam u njega.
— Izgleda kao da dosad niste često sretali ljude! — kevtao je dalje.
Baš mi je dobro došao.
— Ljude sam sretao, — odgovorim, — ali ne i pivsku burad da šetaju.

Debeljko nije razmišljao ni časak. Zastao je i napao me.
— Znate šta... — frktao je. — Idite u zoološku baštu! Kenguri sanjalice nemaju šta da traže po ulicama.
Uvideo sam da pred sobom imam prvorazrednu svadjalicu. Morao sam, i pored sve depresije, spasti čast.
— Putuj dalje, umobolna nakazo! — ubacim mu, pa podignem ruku i blagoslovim ga.
Nije se osvrnuo na moj poziv.
— Podaj da ti ubrizgaju beton u mozak, smežurani majmune! — zalajao je.
Odvratim mu da je dekadentni dustabanlija; on meni da sam kakadu u mitarenju; ja njemu da je nezaposleni grobar. Posle toga me naziva, već sa respektom, sipljivim konjem; a ja njega, da bih učinio kraj, putujućim grobljem bifteka.
Njegovo se lice najednom ozarilo.
— Putujuće groblje bifteka? To je dobro! Nisam čuo za to. Uneću u svoj repertoar. Prema tome... — podiže šešir i rastađosmo se puni poštovanja jedan prema drugome.
Prepirka me je osvežila. Ali gnev je ostao. I sve je bivao veći što sam se više treznio. Izgledao sam sebi kao mokar, iscedjen peškir. Ali postepeno se nisam više ljutio samo na sebe — ljutio sam se na sve, pa i na devojku. Ona je bila razlog zbog koga sam se opio. Podigao sam jaku. Neka misli šta ko hoće — sad mi je svejedno, a devojka zna bar na čemu je. Sto se mene tiče, ćela stvar neka ide dodjavola!
Bi šta bi! Ništa ne može da se izmeni. Možda je tako i bolje...
Vratio sam se u bar i tek tada se propisno opio.
Vreme je otoplilo. Nekoliko dana padala je kiša. Zatim se razvedrilo i sunce je pripeklo. Kad sam u petak u jutru došao u radionicu, video sam Matildu Štos gde stoji u dvorištu, s metlom pod miškom i licem kao u tronutog nilskog konja.
— Gospo'n Lokamp, pogledajte samo ovu divotu. Stalno se obnavlja ovo čudo prirode.
Zastao sam iznenađjen. Stara šljiva, pored benzinske pumpe, preko noći se rascvetala. Ćele zime je stajala tu, crna i gola. O nju smo vešali stare gume i prazne kante za ulje, radi sušenja; nizašta drugo nije bila pogodna do za čiviluk za sve; od krpe do poklopca motora.
Još pre nekoliko dana su na njoj lepršale naše oprane plave platnene pantalone, još juče se jedva primećivala — a sad, najednom, preko noći, preobrazila se u blještav, ružičastobeo oblak pun svetlih cvetova, kao da je jato leptirova zalutalo u naše prljavo dvorište . ..
— Pa miris... — reče Matilda i sanjalački prevrte očima. Čarobno . . . kao i vaš rum . ..
Ništa nisam osećao. Ali sam odmah shvatio. — Više miriše na konjak za mušterije, — tvrdio sam Ona se energično branila.
— Gospo'n Lokamp, mora da ste nazebli. A možda imate i polipe u nosu.
...— Danas ih skoro svako ima.
— Nee, stara Stosovica ima nos k'o lovački pas; u to se možete pouzdati. To je rum... stari rum...
— Pa dobro, Matilda ...
Nasuo sam joj čašu ruma i otišao do benzinske pumpe. Jup je već bio tamo. Stavio je pored sebe, u jednu zardjalu konzervu, nekoliko rascvetalih grana.
— Sta to znači? — upitam ga začudjen.
— Za dame... — objasni Jup. — Kad dodju po benzin dobij a ju po jednu grančicu na poklon. Tako sam devedeset litara više prodao. To drvo vredi zlata, gospo'n Lokamp. Kada ga ne bismo imali, trebalo bi ga veštačkj stvoriti.
— Ti si, derane, sposoban za trgovinu.
On se kliberio. Sunce je probijalo kroz njegove uši, koje su izgledale kao crveni crkveni prozori.
— Dvaput su me i fotografisali, — obaveštavao me je, — s drvetom iza mene.
— Videćeš, ti ćeš još postati filmski star, rekoh mu i podjoh jami iz koje se Lenc baš izvlačio.
— Robi, — reče on, — palo mi je nešto na um. Moramo se već jednom pozabaviti ovom Bindingovom devojkom.
Netremice sam ga posmatrao.
— Kako to misliš?
— Tačno onako kako govorim. Ali što bleneš tako?
— Ja ne blenem ...
— Ti buljiš! Nego, zbilja, kako se zvaše ta devojka? Pat... a dalje?
— Ne znam. On se uspravio.
— Ne znaš? Pa ti si zapisao njenu adresu! Video sam?
— Izgubio sam cedulju.
— Izgubio!...
Obe ruke je zario u žutu šumu svoje kose.
— Zar sam ja onda radi toga čitav sat zabavljao Bindinga. Izgubio! .
.. Ali, možda je Oto još zna.
— Ni Oto je ne zna. On me pogleda.
— Bedna šeprtljo! Gade! Zar ti ne znaš da je to sjajna devoj ka, Gospode!
Podigao je oči nebu.
— Jedva jednom nam nešto čestito pred je put, a ovakav mazgov izgubi adresu!
.— Ne nalazim da je baš tako sjajna.
— Zato što si magarac! — odgovori Lenc. — Ti si blesavko koji ništa ne zna dalje od javnih žena iz kafane Internacional! Bedni klavirista!
Opet ti kažem: ta je devojka bila naročiti dar sreće! Ti, dabome, pojma nemaš o nečem takvom! Je si li joj pogledao u oči? Naravno da piši! Gledao si u rakisku čašicu ...
— Jezik za zube! — prekinuo sam ga, jer mi je rakiskom čašicom povredio otvorenu ranu.
— Pa ruke ... — nastavi on ne obazirući se na mene, — tanke, duge ruke, kao u rnuiatkinje. U to se Gotfrid razume, veruj! O, sveti Ilijo!
Najzad jedna devojka kakva treba da bude: lepa, prirodna, i usto sa atmosferom...
Zastao je.
— Znaš li ti uopšte šta je to atmosfera?
— Vazduh koji se pumpa u gumu, — objasnim mrzovoljno.
— Pa da, — reče on sažaljivo i prezrivo. — Vazduh, dabome!
Atmosfera, da, zračenje, toplina, tajna — ono što lepotu ozarava i oživljuje ... Ali šta ja to govorim... Tvoja atmosfera je para od ruma
...
— Sad prestani ili ću ti tresnuti nešto o glavu, — zarežim.
Ali Gotfrid je i dalje govorio, a ja ništa nisam učinio. Pa on nije imao ni pojma šta se desilo i kako me svaka njegova reč žestoko vredja.
Naročito svaka reč o piću. Već sam bio prešao preko toga i sasvim se lepo utešio, a sada on opet dira u bolno mesto. Toliko je hvalio \ devoiku da mi je pri duši uskoro bilo kao da sam zaista I nešto nepovratno izgubio.
U šest časova sam, ljutit, otišao u Internacional. To mi je bilo staro pribežište, što je i Lenc potvrdio. Kad sam ušao iznenadila me je velika užurbanost. Na šanku su ležale torte i kuglofi, a dustabanlija Alojz jurio je s poslužavnikom punim šolja u zadnju sobu. Zastao sam. Kafa u ibricima? Mora da je čitavo društvo mrtvo pijano ležalo pod stolovima.
Ali gazda mi je objasno. U zadnjoj sobi se danas slavi oproštajno veče Lilike, Rozine drugarice. Lupio sam se po čelu. Pa da! I ja sam pozvan! Kao jedini muškarac, kako je Roza značajno rekla, jer se mlakonja Kiki, koji je takodje prisustvovao, nije računao. Brzo sam otrčao i kupio veliku kitu cveća, ananas, zvečku i tablu čokolade.
Roza me je dočekala sa osmehom velike dame. Na sebi je imala crnu, izrezanu haljinu. Sedela je u začelju. Zlatni zubi su joj sijali. Pitao sam kako je njena mala, i predao joj zvečku od celuloida i čokoladu. Roza je blistala. Ananas i cveće dao sam Liliki.
— Moje najsrdačnije želje!
— Bio je i ostaje kavaljer, — reče Roza. — A sad hodi, Robi, sedi izmeđju nas.
Lili je bila Rozina najbolja prijateljica. Imala je sjajnu karijeru. Bila je ono što je nedostižni san svake male bludnice: hotelska žena.
Hotelska žena ne traži ulicom — ona stanuje u hotelu i tu pravi poznanstva. Retko koja od bludnica može to da postigne — nemaju dovoljno garderobe ni dovoljno novaca da bi bar neko vreme mogle da čekaju kavaljere. Lili je, doduše, živela samo u provinciskim hotelima, ali je ipak, tokom godina, uštedela skoro četiri hiljade maraka. Sad će se udati. Njen budući muž ima malu instalatersku radnju. Znao je o njoj sve i bio ravnodušan. Za budućnost je mogao da bude bez brige — kad se koja od tih devojaka uda, pouzdana je.
One su upoznale težinu života i bile su je site, pa su zbog toga bile verne. Lili će u ponedeljak da se venča. Danas joj Roza priredjuje oproštajno veče. Sve su se tu skupile da bi još jednom bile s Lilikom.
Posle udaje neće moći više ovamo da dolazi Roza mi je nasula solju kafe. Alojz je dojurio sa ogromnim kuglofom koji je bio načičkan suvim groždjem i bademima. Otsekla mi je veliki komad.
Znao sam šta valja činiti. Znalački sam okusio jedan zalogaj, pa onda izrazio svoje veliko iznenadjenje.
— Sto mu gromova!... Ovo sigurno nije kupljeno u radnji.
— Sama sam ga napravila, — reče Roza, sva srećna.
Bila je odlična kuvarica i volela je kad joj se to priznavalo. Bila je naročito nenadmašiva u spravijanju gulaša i kuglofa. Nije uzalud bila Čehinja.
Pogledao sam oko sebe. Za stolom su sedele radnice u vinogradu božjem, nepogrešni poznavaoci ljudi, vojnici ljubavi...
Vali, lepotica kojoj su nedavno, pri jednoj noćnoj automobilskoj vožnji, ukrali belu lisicu... Lina s drvenom nogom, koja još uvek nalazi ljubavnike ... Frici, mrcina, koja je volela dustabanliju Alojza, iako je već davno mogla da ima stan i prijatelja koji bi je izdržavao ... Margo, rumenih obraza koja je uvek išla obučena kao sobarica i tako lovila elegantne kavaljere ... Marion, najmladja, sjajna i nepromišljena ...
Kiki, koji se ne broji u muškarce, jer nosi ženske haljine i šminka se...
Mirni, jadni stvor sa četrdeset pet godina i otečenim venama na nogama, kojoj jurnjava sve teže pada... Nekoliko žena iz bara, koje nisam poznavao... I, najzad, kao drugi počasni gost, mala, siva Mamica, smežurana kao zimska jabuka, poverenica sviju, uteha i potpora noćnih lutalica, vlasnica kobasičarnice na uglu Nikolajeve ulice, letećeg bifea i noćne menjačnice; Mamica, koja je pored kobasica potajno prodavala cigarete i gumeni pribor, i kod koje se mogao pozajmiti čak i novac.
Znao sam red i pristojnost: danas ni reci o poslu, čak ni fine aluzije ..
. Zaboraviti vanrednu izdržljivost Rozinu, koja joj je donela nadimak „gvozdeni konj" ... zaboraviti Fricine veze s marvenim trgovcem Stefanom Grigolajtom. .. zaboraviti Kikijevu igru u praskozorje oko korpe s perecama. Današnja konverzacija služila bi na čast svakom ženskom žuru.
— Je li već sve spremljeno, Lili? — upitao sam. Ona klimnu glavom.
— Spremu sam već odavno imala.
— Divna joj je sprema, — primeti Roza. — Nije izostao čak ni čipkani prostirač.
— Čemu služe čipkani prostirači? — pitao sam.
— No, jesi li čuo, Robi!
Roza me tako prekorno pogleda da sam odmah izjavio kako sam se setio. Čipkani prostirači... heklovani zastirači na nameštaju... razume se, pa to je simbol malogradjanske udobnosti, osveštani simbol braka, izgubljenog raja. Nijedna od njih nije bludnica po temperamentu — one su posrnule gradjanske osobe.
Njihova potajna Čežnja je bračna postelja, a ne blud. Ali ne bi vam to priznale.
Seo sam za klavir. Roza je već čekala na to. Volela je muziku, kao i sve ove devojke. U čast rastanka svirao sam sve njene i Lilikine najmilije šlagere. Prvo: „Molitva device". Naslov, doduše, nije odgovarao lokalu, ali komad je bio bravurozan i efektan. Zatim se redjahu: „Večernja pesma ptičica", „Večernja rumen u Alpima", „Kad ljubav umire", „Milioni harlekina", i najzad „Hteo bih natrag u zavičaj". To je Roza naročito volela. Bludnice su u isto vreme i najtvrdje i naj sentimentalni je. Ovu pesmu su pevale sve. Kiki, muška bludnica, držao je drugi sopran.
Lili se oprostila. Morala je da ide po mladoženju. Roza ju je srdačno izljubila.
— Drži se dobro, Lili. Ne daj se!
Otišla j e natovarena poklonima. Vrag bi ga znao... sad je imala sasvim drugo lice nego ranije. Tvrde crte, koje se utisnu svakom ko ima posla s ljudskom pokvarenošću, iščezle su. Lice je postalo mekše.
Dobila je opet nešto devojačko.
Stajali smo pred vratima i mahali za Lilikom. Mirni odjednom poče da plače. Bila je udata. Muž joj je u ratu umro od zapaljenja pluća. Da je poginuo, imala bi malu rentu, pa se ne bi morala odati ulici.
Roza je potapša po ledjima.
— No, Mirni, samo nemoj da se raznežiš! Hajde da popijemo još po jedan gutljaj kafe.
Ćelo društvo se vratilo u mračni Internacional, kao gomila pilića u kokošamik. Ali više nije bilo pravog raspoloženja.
— Sviraj nam, Robi, još nešto, — reče Roza — da se faspoložimo.
— Rado, — odgovorih. — Otsviraću „Stari marš drugara".
Tl"l ratna druga i
Posle toga sam se i ja oprostio. Koza mi doturi paket kolača. Ja sam ga poklonio Mamicinom sinu, koji je napolju već nameštao kobasičarnicu.
Razmišljao sam šta da radim. U bar nisam hteo ni u kom slučaju. Ni u bioskop. U radionicu? Neodlučan, pogledah na sat. Bilo je osam.
Kester se začelo već vratio. Ako je tamo, onda Lenc neće moći satima da priča o devo j ci. Krenuo sam onamo.
Sve je bilo osvetijeno. Cak je i ćelo dvorište bilo preplavljeno svetlošću. Kester je bio sam.
— Sta se dešava ovde, Oto? — upitah. — Da nisi prodao Kadilak?
Kester se smejao.
— Nisam. Gotfrid je tek onako, malo obasjao.
Na kadilaku su bila upaljena dva fara. Kola su bila tako nameštena da su snopovi svetlosti padali kroz prozor baš na rascvetalu šljivu. Bilo je čarobno: ona bela kao kreda, a tama sa svih strana davala je utisak kao da huji neko mračno more.
— Veličanstveno, — primetih. — A gde je on?
— Otišao je da donese nešto za jelo.
— Sjajna ideja, — rekoh. — Osećam se malo čudno, a možda sam samo gladan.
Kester je klimnuo glavom.
— Uvek je dobro jesti. To je glavni propis svih starih ratnika. I ja sam danas nešto šašavo uradio. Prijavio sam Karla za trke.
— Sta? — upitah. — Za sledeće trke?
On potvrdi.
— Ža ime božje, Oto, pa tamo startu ju sve sami asovi.
On opet klimnu glavom.
— Braumiler u kategoriji sportskih kola. Zasukao sam rukave.
— Onda napred, Oto! Da počnemo veliko mazanje našeg ljubimca.
— Stoj! — viknuo je poslednji romantičar, koji je baš ušao. — Prvo da se na jedemo!
Raspakovao je večeru: sir, hleb, suve kobasice, tvrđe kao kamen, i ribice. Usto smo pili dobro rashladjeno pivo. Jeli smo kao izgladnela družina na vršidbi. Zatim smo se latili Karla. Dva sata smo radili na njemu — pregledali smo i namazali sva ležišta. Posle toga smo Lenc i ja ponovo večerali. Gotfrid je osvetilo i Ford. Slučajno je pri sudaru jedan far ostao čitav. On je sad sa iskrivljene šasije sijao koso u nebo. Lenc se zadovoljno okrenuo.
— Tako, Robi, a sad donesi bocu da proslavimo praznik rascvetalog drveta.
Stavio sam na sto konjak, džin i dve čaše.
— A ti? — upita me Gotfrid.
— Ne pijem ništa.
— Sta? A što ne piješ?
— Nemam više volje za to prokleto lokanje. Lenc me je neko vreme posmatrao.
— Naš mali je šenuo, Oto, — reče zatim Kesteru.
— Pusti ga kad neće, — odgovori Kester. Lenc nasu sebi punu čašu.
— Deran je od nekog vremena pomalo lud.
— To još nije najgore, — odgovorim.
Veliki i crven mesec pomaljao se iza krovova fabrike preko puta.
Sedeli smo neko vreme i ćutali.
— Reci mi, Gotfride, — započeo sam — ti si kao neki stručnjak u ljubavi, je li?
— Stručnjak? Ja sam veliki majstor u ljubavi, — odgovori Lenc skromno.
— Lepo. Ja bih hteo da znam da li čovek u ljubavi uvek poblesavi?
— Poblesavi? Kako to?
— Pa tako... kao da je polupijan. Lupeta gluposti, laže...
Lenc prsnu u smeh.
— Ali, mali, sve je to obmana, čarobna obmana majke prirode.
Pogledaj ovu šljivu! Ona baš sad obmanjuje: pravi se lepšom no što će biti kasnije. Bilo bi odvratno \ kada bi ljubav imala veze sa istinom. Hvala bogu: prot J kleti moralisti ne mogu sve da podjarme. Ja sam se uspravio.
— Ti misliš da je uopšte nemoguće bez izvesne obmane?
— Nemoguće, čedo naše!
— Ali zbog toga čovek može da ispadne užasno smešan.
Lenc se kezio.

.........
— Derane, zapamti jednom: nikad, nikad, nikad čo\ vek ne postaje smešan pred ženom ako radi nje čini ne \ što. Cak i pri najglupljoj lakrdiji. Radi šta hoćeš: govori \ gluposti, hvališi se kao paun, pevaj pod njenim prozo rom, samo ne čini jedno: ne budi poslovan, ne budi trezven!
— Sta ti veliš na to Oto? Kester se srne jao.
— Biće da je tačno.
On ustade i otvori poklopac na Karlovu motoru. Doneo sam svoju bocu ruma i čašu i stavio ih na sto. Oto je upalio motor. Dahtao je duboko i prigušeno. Lenc je držao noge na prozoru i gledao napolje.
Seo sam pored njega.
— Jesi li bio kadgod pijan u društvu žene?
— Cesto, — odgovorio je i nije ni trepnuo.
— I?
On me pogleda iskosa.
— Ti misliš na gluposti koje se tom prilikom počine? Nikad se ne izvinjavaj, čedo moje! Nikada ne govori o tome. Pošalji cveće. Samo cveće. Ono pokriva sve. Cak i grobove.
Pogledao sam ga. Nije ni mrdnuo. Oči su mu se sjale od bele svetlosti spolja. Motor je i dalje radio, tiho brojeći, kao da tutnji zemlja pod nama.
— Sad mogu mirno da pijem, bocu. rekoh i otvorih
Kester je ugasio motor. Zatim se obratio Lenću.
:— Mesec je sad dovoljno svetao da se može naći čaša, Gotfride.
Ugasi iluminaciju, naročito fordovu. Taj gad me svojim kosim farom potseća na rat. Nije bila šala kad su ti vragovi noću tragali za avionom.
Lenc klimnu glavom.
— A mene to potseća ... no, svejedno ... On ustade i ugasi farove.
Mesec se izdigao iznad krovova fabrike. Postao je sasvim svetao i visio je kao neki žuti lampion u granama šljive. Grančice su se tiho njihale na slabom povetarcu.
— Čudno je ... — reče Lenc posle izvesnog vremena. — Čudno je da se spomenici podižu svim mogućim ljudima, a nikad mesecu ili rascvetalom drvetu.
Kući sam otišao rano. Kad sam otključao vrata čuo sam muziku. To je bio gramofon Erne Benig, sekretarice. Jasan ženski glas tiho je pevao. Zatim treperenje prigušene violine i gitare. Pa opet onaj glas, ubedljiv, mek, kao da je sav ispunjem srećom. Oslušnuo sam da bih razabrao reci. Bilo je vanređno dirljivo kako ta žena, ovde u tamnom hodniku, izmedju šivaće mašine gospodje Beader i kofera porodice Hase, tako tiho peva.
Gledao sam ispunjenu glavu divljeg vepra. Čuo sam Tcako devojka u kuhinji klopara sudovima. „Kako sam mogao živeti bez tebe. .." pevao je onaj glas, na nekoliko koraka iza vrata. Slegnuo sam ramenima i otišao u svoju sobu.
U sugednoj sobi čuo sam žučnu svadju, i posle nekoliko časaka Hase
.zakuca na mojim vratima.
— Smetam li vam? — upita umorno.
— Ne — rekoh. — Hoćete li da popijete štogod?
— Bclje da ne pijem. Samo da posedim malo. Tupo je gledao preda se.
— Vama je dobro, — rekao je. — Vi ste sami...
— Koješta. Nije baš mnogo prijatno uvek ovako samovati. Verujte mi
...
Sedeo je sav utonuo u svoju stolicu. Oči su mu se u polutami staklile zbog otsjaja fenjera spolja. Uska, opuštena ramena.
— Sasvim drukčije sam zamišljao život, — reče posle izvesnog vremena.
— I svi mi ostali, — dodao sam.
Posedeo je oko pola časa, pa se vratio u svoju sobu da se izmiri i složi sa ženom. Dao sam mu nekoliko novina i pola boce kirasoa, koji mi je ostao ko zna otkad. Neprijatno, slatko piće, ali za njega sasvim dobro. I tako se u to ništa ne razume.
Tiho, skoro nečujno je izišao — bio je senka u seni, kao da mu se život već ugasio. Zatvorio sam za njim vrata. Pritom je iz hodnika doleteo, kao šarena svilena marama, lepršavi komadić muzike, prigušeni zvuči violine i gitare: „Kako sam samo mogao živeti bez tebe ..."
Seo sam do prozora. Groblje je bilo obasjano plavom mesečevom svetlošću. Šarene kocke svetlosnih reklama izdizale su se preko vrhova drveća, a nadgrobni spomenici blještali su iz tame. Bili su mirni, bez strave. Automobili su pored njih trubili, a svetlost farova preletala preko njihovih izbledelih natpisa.
Sedeo sam dosta dugo i razmišljao o tome kako smo se vraćali iz rata, mladi, bez vere, kao rudari iz srušenog okna. Hteli smo da ratujemo protiv laži i sebičnosti, protiv pohlepnosti i tromosti srca, koje su krive za sve što smo ostavili za sobom. Bili smo tvrdi. Nismo imali poverenja ni u šta sem u druga pored sebe i u ono što nas nikad nije izdalo: u nebo, duvan, drvo, hleb i zemlju. A Ita je iz toga nastalo? Sve je srušeno, falsifikovano, zaboravljeno. Ako neko nije mogao da zaboravi, tome je ostajala samo nemoć, očajanje, ravnodušnost i — rakija. Vreme velikih muških snova je prošlo. Večiti poslovni ljudi su trijumf ovali. Korupcija. Jad. „Vama je dobro, vi ste sami" — rekao je Hase. To je lepo — ko je sam ne može biti napušten. Ali ponekad, uveče, lomila se veštačka zgrada, život se pretvarao u melodiju punu jecaja i čame, u haos divlje čežnje, želja, sete i nade da se izidje iz ove luđačke obmane, iz ovog besmislenog klepetanja večnih verglova, da se ode ma kuda. O, ta bedna potreba za nešto topline...
Zar ne bi mogle dve ruke i nagnuto lice olakšati ovo? Ili je možda i to samo varka, odricanje i bekstvo? Postoji li uopšte nešto drugo sem samoće? Zatvorio sam prozor. Ne, ničeg drugog nema. Za sve ostalo ima čovek suviše malo tla pod nogama.
Narednog jutra digao sam se rano. Pre no što sam otišao u radionicu, probudio sam vlasnika jedne male cvećare. Izabrao sam kitu ruža i rekao mu da ih odmah pošalje. Bilo mi je čudno kad sam polako pisao na karti: Patris Holman.Kester je obukao svoje najstarije odelo i odvezao se u poresku upravu. Hteo je da pokuša da smanji naš porez. Lene i ja ostali smo sami u radionici.
— Na posao, Gotfride, — rekoh. — Drž' veliki Kadilak.
Sinoć je izišao naš oglas. Danas već možemo očekivati mušterije — ako uopšte bude neko došao. Kola su morala biti pripremljena.
Prvo smo tečnošću za glačanje prešli preko laka. Tako je Kadilak dobio sjaj i izgled kao da vredi sto maraka više. Zatim smo usuli u motor najgušće ulje. Klipovi nisu više bili sasvim ispravni, pomalo su lupali. To lupanje se gustim uljem utišalo, i motor je divno, tiho radio.
I u pogonske točkove, i u diferencijal stavili smo gusto mazivo, da bismo brektanje motora potpuno utišali.
Potom smo se izvezli.
Pred nama je bio jedan vrlo loš deo druma. Prešli smo ga brzinom od pedeset kilometara. Karoserija je kloparala. Iz gume smo ispustili jednu četvrtinu atmosfere. Već je bilo bolje. Ispustili smo još jednu četvrtinu. Sada je auto nečujno klizio.
Dovezli smo se natrag. Podmazali škriputavi poklopac motora, ugurali malo gume, pa u hladnjak nasuli vrele vode, da bi se motor odmah upalio. Ozgo smo kola poprskali petrolejskom prskalicom, da bi se i spolja sjajila. Tada Gotfrid Lenc podiže ruke k nebu:
— Sad dodji blagosloveni kupce! Dodji, ljupki vlasnice budjelara.
Očekujemo te kao mladoženja mladu.
Mlada je pustila da je čekamo. Zato smo postavili pekareva ognjena konja nad jamu i počeli vaditi prednju osovinu. Neko vreme smo radili ćuteći. Onda sam čuo kako Jup kod benzinske pumpe zviždi:
— Pazi, pazi, neko dolazi...
Izvučem se ispod kola i pogledam kroz prozor. Malen, debeljuškast čovek muvao se oko Kadilaka. Izgledao je otmeno i solidno.
— Pogledaj, Gotfride, da nije to mlada?
— Začelo, — odgovori Lenc pošto je bacio pogled kroz prozor. — Vidi mu lice. Podozrivo gleda pre no što ikog vidi. Napred! Drž' ga! Ja ostajem u rezervi. Doći ću ako ti ne uspeš. Seti se mojih veština!
— Dobro.
Izišao sam. Čovek me je posmatrao pametnin crnim očima. Pretstavio sam se:
— Lokamp.
— Blumental.
Prva Gotfridova veština bila je: pretsta vi janje. Trvdio je da se time odmah stvara intimnija atmosfera. Druga mu je veština bila: u početku biti veoma rezervisan, kupca ispitati, pa ga onda dohvatiti tamo gde je najslabiji.
— Vi dolazite radi Kadilaka, gospodine Blumental? On potvrdi glavom.
— Eno ga tamo preko.
— Vidim.
Pogledah ga letimice. „Pazi", pomislih, „taj je podmukao". Prešli smo preko dvorišta. Otvorio sam vrata od kola i upalio motor. Ćutao sam da bih Blumentalu dao vremena da ga razgleda. Sigurno će naći nešto da kritiku je, a ja ću se za to zakačiti. Ali Blumental nije ni pogledao u kola. Nije čak ni kritikovao. Gutao je i stojao kao ikona.
Ništa mi drugo nije ostalo nego na svoj rizik da započnem napad.
Počeo sam da opisujem Kadilak, polako i sistematski, kao što majka opisuje dete. Pritom sam pokušao da dokučim da li se taj čovek bar u nečem razume. Ako je stručnjak, moram obratiti više pažnje na motor i šasiju; ako, pak, ništa ne razume, onda valja istaći udobnost i ostale drangulije. Ali se ni sada ničim nije odao. Pustio me da govorim, sve dok nisam osetio da sam prazan kao balon.
— Zašta vam trebaju kola: za grad ili putovanje? — upitah najzad, da bih našao polaznu tačku.
— Za sve.
— Tako! A da li ćete voziti sami ili šofer?
— Kako kad ...
Kako kad! Ovaj čovek odgovara kao papagaj. Kao da pripada redu kaludjera koji su se zavetovali na ćutanje.
Da bih ga razvedrio, predložio sam mu da nešto isproba. Obično tako postaju kupci pristupačniji. Bojao sam se da će se inače uspavati.
— Iako je kabriolet tako velik, ipak mu se krov neverovatno lako sklapa. Pokušajte sami. Jednom rukom ćete uspeti!
Ali Blumental je izjavio da nije potrebno. On već vidi. S treskom sam zalupio vrata, pa prodrmao ručice.
— Ništa nije izlizano. Sve je čvrsto kao čelik. Probajte!
Blumental nije hteo da proba. Smatrao je da je to samo po sebi razumljivo. Sto mu gromova, ala je to tvrd orah! Pokazivao sam mu stakla.
— S lakoćom se otvaraju. Mogu se učvrstiti na svakoj visini.
Nije se ni makao.
— Usto: nesalomljivo staklo, — nastavili, pomalo već očajan. Od neocenjivog preimućstva! Preko u radionici se nalazi jedan Ford... — i ispričah mu slučaj s pekarevom ženom. Malo sam ga doterao, jer sam dodao da je i jedno dete stradalo.
Ali Blumental je bio zatvoren kao verthajmova kasa.
— Sva kola iruaju nelomljivo staklo, — prekide me on. — To nije ništa naročito.
— Kola seriske izrade nemaju nelomljivo staklo, — odgovorih malo oštro. — U najboljem slučaju zaštitna kod nekih marki. Ali nikako velika stakla sa strane.
Pritisnuo sam sirenu i počeo do opisujem unutrašnju udobnost: kofere, sedišta, džepove. Opisivao sam svaku sitnicu, čak sam Blumentalu pružio upaljač i iskoristio priliku da ga ponudim cigaretom, " nadi da ću ga time možda pridobiti. Odbio je.
— Hvala ne pušim, — reče sa tako dosadnim pogledom da se u meni pojavi strašna sumnja: možda se zbunio, možda nije ni hteo da kupi automobil, već sasvim nešto drugo, valjda kakvu mašinu za pravljenje rupica ili radio, pa sad ovde stoji neodlučan pre no što podje dalje.
— Napravimo probnu vožnju, g. Blumental, — predložih najzad, već prilično zamoren ovom borbom.
— Probnu vožnju? — upita kao da sam mu rekao da podje u pakao.
— Da, probnu vožnju. Treba da vidite kako kola idu. Idu kao po šinama. A motor vuče ova teška kola kao da su perce.
— Ah, probne vožnje ... — progundja i odmahne rukom. — Probne vožnje ništa ne pokazuju. Ako nešto ne valja, tek se kasnije vidi. „Tačno, čelični gade", pomislih besno. „Valjda ne misliš da ću ti pod nos turiti grešku".
— Dobro, nećemo, — rekoh i izgubih svaku nadu. Taj čovek nije hteo da kupi, to je bilo jasno.
Ali tada se iznenada okrete, pogleda me odlučno u oči i reče tiho, oštro i vrlo brzo:
— Pošto su kola?
— Sedam hiljada maraka, — izbacih kao iz puške, ne trepnuvši. Ne srne primetiti da se i za časak predomišljam, to sam dobro znao.
Svaki časak dvoumljenja stajao bi hiljadu maraka, koje bi on iscenjkao.
— Sedam hiljada neto, — ponovih čvrsto, a ujedno pomislih: „Ako mi ponudiš pet, dobićeš ga".
Ali Blumental nije ništa ponudio. Samo je huknuo.
— Suviše skupo!
— Naravno! — odgovorio sam i konačno izgubio svaku nadu.
— Zašto naravno? — upita najednom Blumental, prilično čovečnim tonom.
— Gospodine Blumental, da li možete danas naći nekoga koji bi nešto drugo odgovorio.
On me pažljivo pogleda, i preko njegova lica predje nešto slično osmejku.
— Tačno. Ali, kola su zaista skupa.
Nisam verovao svojim ušima. Evo, najzad, pravi ton. Ton zainteresovanog. Ili je to opet neki prokleti trik?
U tom času je u dvorište ušao neki dendi. Iz džepa je izvukao novine, sravnio kućni broj, pa se uputio k meni.
— Da li se ovde pxodaje Kadilak?
Klimnuo sam glavom i posmatrao, nem od čuda, dendijev bambusov štap i rukavice od jelenske kože.
— Da li ga mogu videti? — upita, ne trepnuvši okom.
— Evo, tu je. Da li biste hteli da se strpite koji časak. Sad sam zauzet.
Molim vas, udjite za trenutak u radionicu.
Dendi je oslušnuo šum motora, i u očima mu se pojavila prvo sumnja, pa zadovoljstvo, a onda je pošao za mnom.
— Idiote! — zarežao sam, pa se brzo vratih Blumentalu.
— Kada se jednom budete vozili ovim kolima drukčije ćete misliti o ceni. Možete ih mirne duše probati koliko god želite. Hoćete li da dodjem predveče po vas radi jedne probne vožnje?
Ali prolazno dobro raspoloženje Blumentalovo već je nestalo. Stajao je kao kip pretsednika pevačkog društva.
— Ostavite, — reče. — Sad moram da idem. Telefoniraću ako budem hteo probnu vožnju.
Video sam da se zasad ništa ne može učiniti. Ovaj se čovek ne može nagovoriti.
— Dobro. A zar mi nećete dati svoj broj telefona da bih vas mogao obavestiti ako se još ko zainteresuje.
Blumental me je čudno posmatrao.
— Zainteresovani još nisu kupci, — odgovori, pa izvadi kutiju za cigarete i ponudi me. Sad je, najednom, pušio i to Koronakoronas.
Sigurno ima novaca kao pleve. Ali već mi je bilo svejedno. Uzeh cigaretu. Ljubazno mi je pružio ruku i otišao. Gledao sam za njim i psovao ga tiho ali propisno. Zatim sam otišao u radionicu.
— No? — pozdravi me dendi, Gotfrid Lenc. — Kako sam izveo ona?
Video sam da se gnjaviš, pa sam hteo malo da ti pomognem. Sreća je što se Oto, kad je pošao u poresku upravu, ovde presvukao. Video sam njegovo lepo odelo, brzo ga navukao, pa kroz prozor iskočio napolje, i onda ozbiljno ušao na kapiju: kao kupac! Jesam li dobro izveo?
— Blesavo si izveo. Taj čovek je lukaviji od nas obojice. Pogledaj cigaretu! Komad marka i četrdeset. Ti si milijardera oterao.
Gotfrid mi uze cigaretu iz ruke, pomirisa je i zapali.
— Oterao sam ti varalicu. Milijarderi ne puše ovakve cigarete. Oni puše one po groš komad.
— Glupost, varalica se ne zove Blumental, već fon Blumenau i slično.
— Vratiće se, — oceni Lenc, pun nade kao i uvek, i dunu mi u lice dim moje cigarete.
— Taj neće, — odgovorih uvereno. — Ali gde si se dočepao te močuge i rukavica?
— Pozajmio jam prekoputa u radnji Ben i kompanija. Poznajem prodavačicu. Možda ću štap čak i zadržati. Dopada mi se.
Zadovoljan sobom, vitlao je štapom kroz vazduh.
— Gotfride, — rekoh. — Šteta što sediš ovde. Znaš šta? Idi u varijete.
Tamo ti je mesto.

— Tražili su vas telefonom, — reče mi Frida, zrikava služavka gospodje Zalevske, kad sam u podne svratio kući.
Okrenuo sam se na peti.
— Kad?
— Pre pola sata. Neka dama.
— Pa šta je rekla?
— Pozvaće vas večeras još jednom. Ali odmah sara joj rekla da to nema smisla. Vi uveče nikad niste kod. kuće.
Posmatrao sam je ukočenim pogledom.
— Sta? Zar ste to rekli? Gospode, kad će vas jednom neko naučiti kako se telefonira!
— Umem ja telefonirati, — mirno nastavi Frida. — Ali uveče skoro nikad niste kod kuće.
— To se vas ništa ne tiče, — grmeo sam. — Idući put ćete još pričati kako su mi pocepane čarape. /
— Mogu i to, — odvrati Frida, posmatrajući me pakosno svojim zapaljenim crvenim očima. Bili smo odavno na ratnoj nozi. Najradije bih je zagnjurio u lonac s kupusom, ali sam se savladao, mašio za džep i gurnuo joj jednu marku u ruku, pa je pomirljivo upitao:
— Da li je dama rekla svoje ime?
— Nee, — razvuče Frida.
— Kakav je imala glas? Pomalo taman i dubok, kao da je malo promukla?
— Ne znam, — izjavi Frida flegmatično, kao da joj nikad nisam tutnuo marku u šaku.
— Imate lep prsten na ruci. Baš je divan. A sada, molim vas, razmislite, možda se ipak sećate.
— Nee, — odgovori Frida, a zluradost joj se ogledala na licu.
— Obesi se onda, izrode pakleni! — prosiktao sam i otišao.
Tačno u šest uveče bio sam kod kuće. Kad sam otvorio vrata imao samšta da vidim. U hodniku je stajala gospodja Bender, nudilja, opkoljena svim damama pansiona.
— Dodjite časkom ovamo, — pozva me gospodja Zalevska.
Povod zboru bilo je odojče, ukrašeno trakama, staro možda pola godine. Gospodja Bender ga je u kolicima dovezla iz doma. Bilo je to potpuno normalno dete, ali gospodie su se ipak nadnosile nad njim sa takvim izrazom blesavog ushićenja, kao da je to prvo novorodjenče na svetu. Pritom su puštale neke kvocave uzvike, pucketale prstima ispred očiju malog stvorenja i pućile usne. Cak se i Erna Benig, u svom kimonu sa zmajevima, priključila toj orgiji platonskog materinstva.
— Zar nije dražesno biće? — pitala je gospodja Zalevska s vodnjikavim pogledom,
— To se može tačno oceniti tek kroz dvadesettrideset godina, — odgovorim pa pogledam ispod oka telefon.
Nadam se da me neće pozvati baš sad kad su svi ovde na okupu.
— Pogledajte ga još jednom malo bolje, — pozva me gospodja Hase.
Pogledah. Odojče je bilo kao i sva druga odojčad. Nisam mogao da pronadjem ništa naročito. Jedino: neverovatno male ruke i čudan osećaj da sam i ja nekad bio tako sićušan.
— Jadni crvić, — rekoh. — I ne sluti šta ga očekuje. Hteo bih da znam za koji će rat taman stasati.
— Grubijan, — primeti gospodja Zalevska. — Zar nemate osećanja?
— Isu više mnogo, — ob jasnih. — Inače mi ne bi došle takve misli.
— S tim recima povukao sam se u svoju sobu.
Deset minuta kasnije zazvonio je telefon. Cuo sam svoje ime i izišao.
Kao što sam se i bojao, ćelo je društvo još uvek bilo na okupu. I nije se povuklo čak ni kad sam slušalicu stavio na uvo i razabrao glas Patrise Holman, koja mi je zahvaljivala na cveću. Naprotiv, odojče, koje je kanda od sviju bilo na ju vid javni je, sito majmunisanja, iznenada poče da vrišti.
— Izvinite, — rekoh ojadjeno. — Ne mogu da vas razumem. Ovde besni jedno odojče; ali nije moje.
Gospod je su šištale kao gnezdo zmija, samo da bi umirile malog drekavca. Uspele su da ga još više razdraže. Tek sad primetih da je to stvarno neko naročito odojče: pluća su mu, verovatno, dopirala do kolena, jer inače ne bih mogao protumačiti taj kreštavi glas. Bio sam u teškom položaju. Iz očiju su mi sevale munje na taj kompleks materinstva, a ustima sam pokušavao da izgovorim ljubazne reci — od temena do nosa bio sam oluja, a od nosa do brade suncem obasjan prolećni pejsaž. Ni sad ne razumem kako sam, i pored svega toga, uspeo da zakažem sastanak za sutra \iveče.
— Trebalo bi da namestite telefonsku kabinu, — obratih se gospodji Zalevskoj.
No ona mi ne osta dužna.
— A zašto? — upita sevajući očima. — Zar tolike tajne imate?
Ućutao sam i izvukao se. Kad se materinski osećaji uzbude ne valja započinjati kavgu. Moral celog sveta je uz njih.
Dogovorili smo se da se uveče nadjemo kod Gotfrida. Večerao sam u nekoj maloj krčmi, pa se uputio njemu. Usput sam, u čast ovog dana, kupio divnu novu kravatu u najotmenijoj radnji muške konfekcije. Još uvek sam bio iznenadjen kako je sve dobro pročlo, i zaklinjao se da ću sutra biti ozbiljan kao generalni direktor pogrebnog društva.
Gotfridovu sobu vredelo je videti. Bila je puna uspomena iz Južne Amerike. Po zidovima su visile šarene asure od rafije, nekoliko maski, jedna sasušena ljudska lobanja, čudni lonci od ilovače, koplja, a ceo jedan zid je bio pokriven veličanstvenom zbirkom fotografija: indijanke i kreolke, s lepom, tamnom puti, gipke životinjice, pune neverovatne draži i bezbrižnosti.
Na okupu su bili, sem Lenca i Kestera, Braumiler i Grau. Teo Braumiler, s bakarnom, suncem opaljenom glavom, prignut na naslonu sofe, oduševljeno je posmatrao Gotfridovu zbirku fotografija.
Bio je automobilski trkač jedne fabrike automobila i davnašnji prijatelj Kesterov. Na skorašnjim trkama, za koje je Oto prijavio svog Karla, trebalo je da vozi i Braumiler.
Za stolom je sedeo Ferdinand Grau, glomazan, podbuo i prilično napit. Čim me je ugledao, privukao me sebi svojom ogromnom ručerdom.
— Robi, — reče muklim glasom. — Sta tražiš medju bivšim ljudima?
Tebi nije ovde mesto. Odlazi odavde! Spašavaj se! Još možeš!
Pogledao sam Lenca. On mi namignu:
— Ferdinand je u dobroj formi. Već dva dana ispija jednu dragu pokojnicu. Prodao je portre i odmah primio novac.
Ferdinand Grau bio je slikar. Po tome bi već odavno umro od gladi da nije imao jednu specijalnost. Sa fotografije je slikao neverovatno verne portrete pokojnika ib. osećajnu rodbina. Od toga je i živeo. i to sasvim dobro. Njegove pejzaže, koji su bili odlični, niko nije kupovao. Zbog toga se u njegovu glasu osećao donekle turoban prizvuk.
— Ovog puta je to bio krčmar, Robi, — reče. — Jedan krčmar. A pokojnica u ulju je tetka koju je nasledio.
— Stresao se: strašno!
— Čuj, Ferdinande, — odgovori Lenc. — Ne bi trebalo da se izražavaš tako surovo. Ti živiš od jedne od najlepših ljudskih vrlina: od pijeteta.
— Glupost. Ja živim od svesti o krivici. Pijetet nije ništa drugo do svest o sopstvenoj krivici Čovek hoće da se očisti od zla koje je za života poželeo i naneo pokojniku.
On predje rukom preko svoje usijane glave.
— Šta misliš, koliko li je puta moj krčmar poželeo smrt svojoj tetld?
Zato je sad daje slikati u najfinijim bojama, a sliku će obesiti iznad sofe. Tako mu je milija. Pijetet! Čovek se seti svojih oskudnih vrlina tek kad je već kasno. Onda je tronut što može da bude plemenit, i smatra sebe uzorom vrline. Vrlinu, dobrotu, plemenitost, — on odmahnu svojim velikom ripidom, — želimo da imaju drugi, samo zato da bismo ih mogli iskorišćavati.
Lenc se cerio:
— Ferdinande, ti potresaš osnovne temelje ljudskog društva.
— Temelji ljudskog društva su gramzivost, strah i korupcija, — odvrati Grau. — Čovek je zao i voli dobro samo kad ga drugi čine.
On pruži Lencu svoju čašu.
— De, naspi mi i ne pričaj sve vreme. Pusti da i drugi dodju do reci.
Ja se prebacih preko sofe do Kestera. Iznenada ral pade nešto na um..
— Oto, učini mi uslugu. Sutra uveče mi treba Kadilak.
Braumiler prekide intenzivno posmatranje jedne lako odevene kreolske igračice.
Tri ratna đrttsa
— Zar ti već znaš da voziš gradskim ulicama? Bio sam uveren da umeš voziti samo kad drugi mesto tebe upravlja.
— Ćuti, Teo. Tebe ćemo šestog, na trkama, pokupiti u čaršav.
Braumiler se tresao od smeha.
— Dakle, kako ćemo udesiti, Oto? — pitao sam, napregnuto očekujući odgovor.
— Kola nisu osigurana, Robi.
— Milicu kao puž, a pištaću kao lokomotiva. Samo nekoliko kilometara po gradu.
Oto zažmiri i nasmeje se:
— Dobro, Robi. Možeš.
— Da li ti trebaju kola možda uz tvoju novu kravatu? — upita Lenc, prišavši nam.
— Jezik za zube, — otsečem i gurnem ga u stranu. Ali on nije popuštao.
— De, pokaži, dečko! On opipa svilu.
— Veličanstveno. Naš dečko kao džigolo. Čini mi se da ideš da gledaš devojku.
— Danas me ne možeš uvrediti, madjioničaru, — uzvratim mu.
— Na gledanje? — upita Ferdinand Grau i podigne glavu. — Zašto ne bi išao da gleda devojku?
— Idi mirne duše, Robi! Ti još imaš dara za to. Za ljubav je potrebna izvesna bezazlenost. Ti je imaš. Sačuvaj je, to je dar božji. Ako je izgubiš, jednom, nikada je više nećeš povratiti.
— Nemoj to suviše uzeti srcu, — kliberio se Lenc. — Nije sramota roditi se glup. Samo je sramno umreti kao glupak.
— Umukni, Gotfride!
Grau ga jednim pokretom svoje glomazne ripiđe gurnu u stranu.
— Na tebe se to, romantičaru na rate, i tako ne odnosi. Za tebe to nije šteta.
— Iz jadaj se do mile volje, Ferdinande, — reče Lenc. — Coveku je uvek lakše kad se iz jada.
— Ti si zabušant, — odgovori Grau. — Patetični zabušant!
— To smo svi, — cerio se Lenc. — Živimo od iluzija i kredita.'
— Tačno, — odvrati Grau, pogledavši nas redom ispod svojih gustih obrva. — Od iluzija iz prošlosti i kredita na budućnost.
Onda se opet okrete meni:
— Rekoh bezazlenost, Robi. Samo zavidljivci nazivaju to glupošću.
Neka te ne boli. To nije mana. To je dar.
Lenc je hteo nešto da ubaci. Ali Ferdinand je već nastavio:
— Ti znaš šta ja mislim. Jednostavna duša, još nezaražena ni skepsom ni prekomernom inteligencijom. Parsifal je bio glup. Da je bio mudar, nikad ne bi osvojio sveti Gral. Samo glupak pobedjuje u životu; drugi vidi suviše prepreka i postaje kolebljiv pre no što i počne..» U teškim prilikama bezazlenost je najdragocenije blago, čudotvorni plašt koji skriva opasnost u koju pametnjaković uleće kao omadjijan ...
_
Popio je jedan gutljaj i gledao me svojim ogromnim plavim očima, koje su sa njegova izborana lica sijale kao parče neba.
— Ne želi suviše da znaš, Robi. Sto se manje zna, lakše se živi.
Znanje čini čoveka slobodnim, ali i nesrećnim. Hajde, pij sa mnom u čast bezazlenosti, gluposti i svega što usto ide: u čast ljubavi i vere u budućnost, u čast snova o sreći, u čast bajne gluposti, izgubljenog raja...
Sedeo je, težak i glomazan, utonuo u sebe š*ama i svoju pijanost, ako samotno brdo nepristupačne sete. Njegov je život bio promašen, i on je znao da ga ne može više skrpiti. Živeo je u svom velikom ateljeu sa svojom domaćicom. Ta žena je bila čvrsta i sirova, a Grau, naprotiv, i pored svog snažnog tela, osećajan i nepostojan. Nje se nije mogao osloboditi, a verovatno mu je već bilo i svejedno. Imao je četrdeset dve godine. sIako sam znao da je rekao to u pijanstvu, ipak sam, posmatrajući ga, osećao slabu, čudnu jezu. On nije dolazio često. Pio je skoro uvek sam u svom ateljeu. To čo~ veka brzo sroza.
Osmeiak prelete njegovim licem. Pruži mi čašu:
— Pij, Robi. I spasi se. Razmišljaj o onome što tt rekoh.
— Dobro, Ferdinande.
Lenc je navio gramofon. Imao je ćelo brdo crnačkih ploča i stavljao ih redom. Sa Misisipija, o beračima pamuka i o sparnim noćima na obalama plavih, tropskih reka.

VI
Patris Holman je stanovala u jednoj velikoj, žutoj kući, koju je od ulice odvajao uzani travnjak. Pred ulazom je stajao fenjer. Zaustavio sam Kadilak baš pod njim. Pod njegovom svetlošću izgledao je kao ogroman slon sa treperavim, crnim sjajem.
Svoju garderobu sam još više dopunio. Uz kravatu sam kupio nov šešir i par rukavica: osim toga, na sebi sam imao Lencov ogrtač, divan komad od najfinije sive šetlendske vune.
Tako udešen, hteo sam da temeljno izbrišem prvi utisak koji sam kao pijanac ostavio. Pritisnuo sam sirenu. Svetlost planu kao raketa sa svih pet prozora stepeništa. Zabrujala je dizalica, i video sam je kako sleće, kao neka svetla korpa s neba. Patris Holman otvori vrata i brzo sidje niz stepenice. Na sebi je imala kratku, mrku krznena bundu i usku tamnu suknju.
— Halo!
Pružila mi je ruku.
— Tako se radujem što ću izići. Ceo dan sam bila kod kuće.
Voleo sam način na koji je pružala ruku. Stisak joj je bio jači nego što se očekivalo. Mrzeo sam ljude koji pružaju ruku mlitavo, kao mrtvu ribu.
— Da ste mi to ranije rekli, već bih u podne došao po vas.
— Zar imate toliko slobodnog vremena?
— To ne. Ali bih udesio. Ona duboko uzdahnu:— Divan vazduh!
Oseča se proleće.
— Ako želite, možemo se voziti koliko god hoćete, napolju, izvan grada, kroz šumu. Došao sam kolima. Pritom sam nemarno pokazao Kadilak, kao da je to neki stari Ford.
— Ovaj Kadilak? Začudjeno me je pogledala:
— Je li vaš?
— Večeras je moj. Inače je svojina naše radionice. Uredili smo ga i očekujemo da nam donese veliki zgoditak.
Otvorio sam vrata:
— Hoćemo li prvo na večeru kod Grozda?
— Možemo, ali zašto baš kod Grozda? Pogledah je zbunjeno. Grozd je bio jedini otmen restoran za koji sam znao.
— Da budem iskren, ni jedan drugi ne znam. A i Kadilak nas donekle obavezuje.
Srne jala se.
— Kod Grozda je, začelo dostojanstveno i dosadno. Podjimo u neki drugi lokal.
Stajao sam neodlučno. Moji snovi o ozbiljnosti su polako iščezavali.
— Onda morate vi da predložite. Ostali lokali koje poznajem pomalo su sumnjivi. Mislim da nisu za vas.
— Zašto mislite?
— Pa to se vidi... Ona me brzo osmotri.
— U redu. — I odlučno sam odbacio ceo svoj program.
— Imam jedan predlog, ako samo niste plašljivi: da odemo do Alfonsa.
— To zvuči sasvim prijatno, — odgovori ona. — A večeras nisam nimalo plašljiva.
— Alfons je krčmar, — objasnih joj. — Lencov dobar prijatelj.
Ona se smejala.
— Lenc verovatno svuda ima prijatelja? Potvrdih glavom.
— On ih lako i nalazi Videli ste da je tako bilo i s Bindingom.
— Da, da — odgovori ona. — To se zaista zbilo filmskom brzinom.
Podjosmo.
Alfons je bio težak, miran čovek. Imao je ispupčene jabučice. Male oči. Zasukane rukave. A ruke kao u gorile. Svakoga ko rnu se nije dopao lično je izbacivao. Cak i članove sportskog kluba „Vernost zavičaju". Za sasvim nezgodne goste držao je pod tezgom jedan čekič u pripravnosti. Krčma je bila na pogodnom mestu, neposredno do bolnice. Tako je Alfons štedeo prevozne troškove. Ovog trenutka je svojom maljavom šapom brisao svetli sto od čamovine.
— Piva? — upita.
— Rakije i nešto za jelo.
— A gospodj a? — upita Alfons.
— I gospodji rakije, — odgovori Patris Holman.
— Sjajno, sjajno! — uzviknuo je Alfons. — Imam svinjska rebarca s kiselim kupusom.
— Sami ste klali? — Razume se.
— Možda bi gospodja želela nešto lakše, Alfonse.
— To ne može biti njena ozbiljna želja, — bese Alfonsovo mišljenje.
— Prvo pogledajte rebarca.
Kelner je doneo jednu porciju na probu.
— Krmača je bila divna, — pričao je. — Nagrađjena je. Dobila je dve prve nagrade.
— Tome, naravno, niko ne može odoleti, — odgovorila je, na moje veliko čudjenje, Patris Holman, s takvom sigurnošću kao da već godinama zalazi u ovu krčmu.
Alfons namignu.
— Dakle, dve porcije? Ona potvrdi glavom.
— U redu. Sam ću izabrati.
Otišao je u kuhinju.
\?,
— Povlačim sve svoje sumnje odnosno lokala, — rekao sam. — Vi ste Alfonsa osvojili na juriš. Sam da izabere, to čini jedino svojim stalnim gostima.
Alfons se vratio.
— Dodao sam vam i jednu taze kobasicu. — Nije loše.
Alfons nas je dobroćudno gledao.
Doneta je i rakija. Tri čaše. Jedna za Alfonsa.
— Pa, u vaše zdravlje! — nazdravi. — Neka vam deca dobiju bogate roditelje.
Ispili smo; i devojka je ispila na iskap.
— Sjajno, sjajno! — divio se Alfons i odgegao do šanka.
— Godi vam rakija? — upitao sam. Stresla se.
— Nešto je suviše ljuta. Ali pred Alfonsom ne smem da se osramotim.
Svinjska rebarca su učinila svoje. Pojeo sam đve velike porcije, a i Patris Holman je pojela znatno više nego što sam pretpostavljao.
Silno mi se dopalo to što se tako hrabro držala i što se odmah snašla u ovom lokalu. Bez prenemaganja je popila i drugu rakiju, zajedno sa Alfonsom. On mi je krišom namigivao i odobravao izbor. Alfons je zaista bio znalac. Ne baš toliko znalac lepote i kulture, ali tim više suštine i sadržine.
— Ako budete imali sreće, upoznaćete i Alfonsove ljudske slabosti, — upozorih je.
— To bih baš i želela. Izgleda, medjutim, kao da nema baš nijedne.
— Ima.
Pokazao sam na jedan sto do šanka.
— Ono!
— Sta?! Gramofon?
— Ne! Horsko pevanje. Alfonsova slabost je horsko pevanje. Ni igre, ni klasična muzika, samo horovi, muški horovi, mešoviti horovi. Sve one ploče su horovi. Evo, pogledajte! Dolazi.
— JeP prijalo? — interesovao se Alfons.
— Kao kod majke, — odgovorio sam.
— A gospodji?
I— Nikad u životu nisam jela bolja rebarca, — odgovorila je smelo gospodja.
Alfons je zadovoljno klimnuo glavom.
— Sad ćete čuti moju najnoviju ploču. Iznenadićete se.
Otišao je do gramofona. Igla je zaparala i začuo se snažan muški hor, čiji su gromki glasovi pevali „Gutanje u šumi". To ćutanje bilo je izrazito glasno.
Cim se začuo prvi takt, u lokalu se sve umirilo. Alfons je postajao opasan ako neko ne bi pokazao dovoljno razumevanja. Stajao je kod šanka, nalakćen kosmatim rukama. Pod uplivom muzike lice mu se inenjalo. Dobilo je sanjalački izraz, toliko sanjalački koliko jedan gorila može uopšte sanjati. Horsko pevanje imalo je neopisivu moć nad njim. Postajao bi blag kao srndać. Mogao se zadesiti u najljućoj tuči, čim bi odjeknuo muški hor, napustio je tuču kao gromom ošinut, slušao je, i bio spreman da se miri. Ranije, dok je bio još plah oviti j i, njegova žena je uvek držala u pripravnosti ploče koje je on najviše voleo. Cim bi zagustilo i on se laćao čekića, žena je brzo stavljala iglu.
Alfons je spuštao čekić, slušao i bio miran. Medjutim, sad više nisu bili potrebni takvi postupci. Žena je bila mrtva. Njena slika, poklon Ferdinanda Grau, koji je u naknadu zato besplatno ručavao ovde, visila je iznad šanka. A i Alfons je ostario i ohladio se. Ploča se završila. Alfons nam pridje.
— Divno, — rekao sam.
— Naročito prvi tenor, — dopuni me Patris Holman.
— Tačno, — prime ti Alfons i prvi put je živahnuo.
— Vi razumete! Prvi tenor je sasvim velika klasa.
Oprostili smo se s njim.
— Pozdravite Gotfrida, — reče.
Neka se opet pojavi.
Stajali smo na ulici. Pred kućom su fenjeri bacali nemirnu svetlost dole, a senke gore, u splet granja jednog starog drveta. Grančice su treptale u lakom, zelenom blesku, a od treperave i nejasne svetlosti odozdo drvo je izgledalo znatno veće i više. Dobijao se utisak da se kruna gubi u sumraku, kao da se ogromna raširena šaka pruža u besomučnoj težnji k nebu ...
Patris Holman se malo stresla.
— Vama je hladno? — upitao sam je.
Digla je ramena, a ruke zavukla u rukave svoje bundice.
— Samo u prvi mah. Unutra je bilo prilično toplo.
— Vi ste suviše lako obučeni, — primetih. — Večeri su još hladne.
Ona to odobri pokretom glave.
— Nerado nosim toplu odeću. I htela bih već jednom da otopli. Ne marim hladnoću. Bar ne u gradu.
— U Kadilaku je toplo, — dodao sam. — Za svaki slučaj poneo sam i jedno ćebe.
Pomogao sam joj da udje i pokrio joj noge ćebetom. Ona ga povuče naviše.
— Divno! Ovako je vrlo prijatno. Hladnoća rastuži čoveka.
— Ne samo hladnoća. Seo sam za volan.
— Hoćemo li malo da se provozamo? Ona potvrdi:
— Rado.
— Kuda?
— Polako kroz ulice. Sasvim je svejedno kuda.
— U redu.
Upalio sam motor i vozili smo se ulicama polako, bez plana. U to vreme je saobraćaj bio najveći. Klizili smo ulicama skoro nečujno, tako je tiho brujao motor. Činilo se kao da su naša kola brod koji bešumno klizi po reci života. Pored nas su se lelujale ulice: osvetljeni izlozi, svetiljke, nizovi fenjera; slatki, meki večernji dah života, blaga groznica obasjane noći; a iznad svega, izmedju krovova, visilo je olovno, sivo, ogromno nebo, prema kome je grad bacao svoju svetlost.
Devojka je ćutke sedela pored mene. Kroz prozor su upadali mlazevi svetlosti i senke i klizili preko njena lica. Pokatkad sam je pogledao.
Potsećala me je na ono veče kad sam je prvi put video. Lice joj se uozbiljilo, činilo se više strano nego ranije. Bilo je vrlo lepo, to je ono lice keje me je tada privuklo i više me nije puštalo. Učinilo mi se kao da u njemu ima nečeg od onog tajanstva tišine koju imaju stvari prirode: drveće, oblaci, životinje, a katkad i po koja žena.
Stigli smo u tihe ulice predgradja. Vetar je duvao jače, kao da je pred sobom gonio noć. Kola sam zaustavio na jednom prostranom trgu, oko koga su u krugu dremale male kuće sa svojim vrtovima. Patris Holman učini pokret kao da se probudila.
— Ovo je bilo lepo, — reče posle izvesnog vremena. — Kad bih imala svoja kola, svako veče bih se ovako polako vozila. Ima nečeg nestvarnog u tome kad se nečujno prolazi svuda i pored svega.
Čovek je budan, a u isto vreme i sanja. Ja verujem da posle toga nije potrebno društvo...
Izvukao sam kutiju cigareta.
— A uveče se oseća potreba za društvom, za ljudima? Ona klimnu glavom.
— Uveče, da. Čudnovato je to što osećamo kad se spusti mrak.
Otvorio sam kutiju.
— Ovo su američke cigarete. Volite li ih?
— Da. Više nego druge.
Pripalio sam joj cigaretu. Za časak je bliska i topla svetlost šibice obasjalo njeno lice i moje ruke, i u meni se iznenada pojavila čudna misao: da mi odavno pripadamo jedno drugom.
Spustio sam staklo da bi izlazio dim.
— Hoćete li sad vi malo da šofirate? Sigurno vam to čini zadovoljstvo.
Ona se okrete meni:
— Ja bih htela. Ali ne umem.
— Zaista?
— Ne. Nikad nisam učila.
Video sam da mi se sad pruža prilika.
— To vam je Binding mogao odavno pokazati. Ona se smejala.
— Binding je isu više zaljubljen u svoja kola. On nikoga ne pušta blizu.
— Pa to je blesavo, — objasnio sam, zadovoljan što sam debeljka uštinuo. — Ja ću vas odmah pustiti. Hajdete.
Zaboravio sam sve Kesterove opomene i izmenio s njom rnesta. Ona se bunila:
— Ali ja zaista ne umem da vozim.
— De, umete. Samo niste svesni toga.
Pokazao sam joj kako se upravlja i ubacuje brzina.
— Tako, a sad hajd'mo.
— Jedan trenutak!
Pokazala je na usamljeni autobus koji je milio niz ulicu.
— Ne bi li bilo bolje da ga propustimo?
— Ni u kom slučaju!
Upalio sam motor i pritisnuo kuplung. Grčevito je držala volan i s napregnutom pažnjom gledala na put.
— Gospode Bože, mi vozimo i suviše brzo. Pogledao sam skazaljku.
— Sad vozite tačno brzinom od dvadeset pet kilometara. Ustvari, dvadeset kilometara. To je dobra brzina za trkača na duge staze.
— Meni se čini kao da je osamdeset.
Posle nekoliko minuta nestao je prvi strah. Vozili smo se širokom, pravom ulicom. Kadilak je pomalo šetao tamoamo, kao da u rezervoaru ima konjaka umesto benzina, a ponekad je prolazio opasno blizu same ivice trotoara. Ali uskoro je išlo sasvim dobro, i desilo se ono što sam predvideo: bio sam u preimućstvu, jer smo se našli u ulozi učitelja i učenika. Taj položaj sam iskoristio.
— Pazite, eno, preko stoji policajac.
— Da stanem?
— Kasno je.
— A šta će biti ako me uhvati? Nemam šoferske isprave.
— Oboje ćemo u zatvor.
— Za ime božje!
Uplašeno je nogom tražila kočnicu.
— Gas! — viknuo sam. — Gas! Pritisnite jače. Moramo pored njega proći ponosno i brzo. Drskost je najbolje sredstvo protiv zakona.
Policajac nas nije ni primetio. Devojka je dahnula dušom.
— Dosad nisam znala da saobraćajci mogu izgledati kao plamene aždaje, — primeti, pošto smo ga na nekoliko stotina metara ostavili iza sebe.
— To postaju tek pošto ih nagazimo. Polako sam pritisnuo kočnicu.
— Tako! Sjajno: evo jedne prazne sporedne ulica. Ovde ćemo da vežbamo. Najpre ubacivanje brzine i zaustavljanje.
Patris Holman je nekoliko puta zaustavila kola. Raskopčala je svoju bundicu.
— Vrućina mi je. Ali moram naučiti.
Sedela je revnosno i pažljivo za volanom i pratila. sve što sam joj pokazivao. Zatim je, sa uzbudjenjem i uzvicima, prošla svoju prvu okuku. Pritom je osećala strah kao od nečastivog, kad su joj u susret blesnuli strani farovi, i isto toliko ponosa kad ih je srećno mimoišla.
Uskoro se u ovom malom, jedva osvetijenom prostoru razvio osećaj đrugarstva koji se javlja u poslovnim odnosima. Kad smo, pola sata kasnije, pro^nenili mesta i pošli natrag, bili smo prisniji nego da smo jedno drugom ispričali istorije svojih života.
U blizini Nikola jeve ulice polako sam zaustavio kola. Zastali smo baš ispod jedne crvene bioskopske reklame. Asfalt je tu blistao kao izbledeli purpur. Na ivici trotoara caklila se jedna velika crna mrlja od ulja.
— Tako, rekoh. — Pošteno smo zaslužili da popijemo po jednu. Kuda ćemo?
Patris Holman je kratko vreme premišljala, a zatim predloži:
— Hajd'mo opet u onaj zgodni bar sa jedrenjačom. Oblio me hladni znoj. U baru sad bezuslovno sedi po slednji romantičar. Već sam video njegovo lice!
— Ah! — odgovorio sam brzo, — tamo nema ničeg naročitog. Ima mnogo zgodnijih lokala.
?;.— Ne znam, ali je prošlog puta bilo vrlo prijatno.
— Zaista? — upitao sam zabezeknut. — Nalazite da je bilo lepo?

— Vrlo lepo, — odgovorila je smejući se. Staviše vanredno!
Tako, dakle! A mene je zbog toga grizla savest!
— Samo se bojim da je u ovo vreme prepuno, — pokušao sam još jednom.
— Pa možemo časkom pogledati.
— Možemo.
Razmišljao sam šta da radim. Cim smo stigli iskočio sam iz kola.
— Samo da pogledam. Za trenutak ću biti opet ovde. Poznanika nije bilo. Jedino Valentin.
— Reci, — upitao sam ga, — je li Gotfrid već bio ovde?
Valentin potvrdi:
— Sa Otom. Pre pola časa su otišli.
— Šteta, — rekoh odahnuvši. — Voleo bih da sam ih našao.
Vratio sam se kolima.
— Možemo pokušati. Danas slučajno nije takva gužva. Ali sam ipak, iz predostrožnosti, Kadilak parkirao iza obližnjeg ugla, u najdubljem mraku.
Nismo sedeli ni deset minuta kad se kao slama plava Lencova glava pojavi kod šanka. „Naopako", pomislih, „sad sam strad'o!" Milije bi mi bilo da mi se to desilo koju sedmicu kasnije.
Izgledalo je da Gotfrid nema nameru da ostane. Već sam poverovao da sam spašen, kad opazim kako mu Valentin pokazuje na mene. To mi je kazna što sam lagao. Kad me je primetio, Gotfrid napravi izraz koji bi bio sjajan za studiju nekom glumcu. Oči je iskolačio kao vo, a donja vilica se opustila kao da će otpasti. Šteta što u baru nije bio nijedan režiser. Siguran sam da bi ga smesta angažovao, na primer, za ulogu brodolomnika pred kojim se iznenada pojavljuje stoglava zmija.
Gotfrid se ubrzo savladao. Preklinjućim pogledom dadoh mu znak da se skloni. On mi na to odgovori bestidnim cerekanjem, pa namesti kaput i podje k nama.
Znao sam šta me čeka, te odmah predjoh u napad.
— Zar si već otpratio gospodju Bomblat? — upitac sam da bih ga odmah razoružao.
— Da, — odgovorio je, a ni jednim treptajem oke nije se odao da nema pojma o gospodji Bomblat.
— Pozdravila te je i želi da joj se sutra rano ujutru javiš.
Vratio mi je dostojan udarac. Potvrdih glavom:
— Hoću. Nadam se da će kupiti kola.
Lenc je ponovo zinuo. Očepio sam ga nogom i pogledao tako da je umuknuo smeškajući se.
Popili smo nekoliko čaša. Ja sam pio samo limunadu. Strahovao sam da se ne prevarim kao prošli put. Gotfrid je bio sjajno raspoložen.
— Maločas sam bio kod tebe, — reče. — Hteo sam da izidjemo zajedno. Posle sam bio na vašarištu. Video sam sjajnu novu vrtešku.
Hoćemo li onamo?
Gledao je u Patris Holman.
— Hajd'mo, — odgovorila je. — Vrtešku volim iznad svega.
— Onda da podjemo odmah, — rekoh.
Bio sam srećan da se odavde izvučem. Napolju je već bilo lakše.
Verglaši — najistaknutije pretstraže vašarišta. Setno, slatko brujanje.
Na izlizanom kadifenom pokrivaču vergla poneki papagaj ili drhtavi mali majmun u crvenom kaputiću. Zatim, oštri glasovi raznih prodavača, oni što lepe porcelan, stakloresci, alvadžije, balondžije, torbari. Hladna, plava svetlost i miris karbitskih lampi. Gitare, tumači sudbine iz zvezda, licideri, ljuljaške, šatre sa raznim iznenadjenjima i, najzad, vrteške u vrtoglavom okretanju, bučne, šarene i blještave, osvetljene kao palate.
— Napred, deco!
Lenc je, s lepršavom kosom, poleteo ka železnici koja je vratolomnom brzinom jurila brdskom padinom goredole. Ovde je bio najveći orkestar. Pri svakoj rundi iz pozlaćenih udubljenja izlazilo je šest duvača, koji bi se obrnuli na sve strane, pa onda treštali, mlatarali svojim instrumentima, a zatim se opet povlačili u svoja udubljenj a. Bilo je sjajno.
Seli smo u jednog velikog labuda i strmoglavce jurili dole, pa onda gore. Zemlja se svetlucala i izmicala, zanjihala bi se i padala nazad u mračni tunel kroz koji smo jurili uz tutnjavu doboša, da bismo odmah zatim bili dočekani sjajem i jekom truba.
— Dalje!
Gotfrid se ustremio na ringišpil oko koga su letele vazdušne ladje i avioni. Popeli smo se u jednu vazdušnu ladju i napravili tri kruga.
Skoro bez daha smo se opet našli na zemlji.
— A sad ka djavoljem točku! — objavi Lenc. Djavolji točak je veliki i gladak kotur, u sredini malo uzvišen. On se sve brže i brže obrtao, a čovek se morao držati na njemu. Gotfrid je stao na kotur sa nekih dvadeset osoba. Kao mahnit je stepovao i zasluženo dobio poseban aplauz. Na kraju je ostao sam sa jednom kuvaricom koja je imala zadnjicu kao štajerski konj.
Kad je situacija postala kritična, lukava žena sedela je nasred kotura, a neposredno do nje stepovao je Gotfrid. Svi ostali behu zbrisani. Na kraju je ista sudbina stigla i poslednjeg romantičara: srušio se u kuvaričine ruke, koje su ga obuhvatile, i.tako se skotrljao ustranu.
Prišao nam je s njom ispod ruke. Bez razmišljanja je nazvao Linom.
Lina se sramežljivo smešila. Pitao je čime bi se mogla počastiti, a ona je objasnila da je pivo najbolje sredstvo protiv žedji. Njih dvoje nestadoše u jednoj šatri u kojoj se igralo.
— A mi? Kuda ćemo sad? — pitala je Patris Holman sa blistavim očima.
— U podzemni svet, — rekoh i pokazah na jednu veliku šatru.
Taj podzemni svet bio je lavirint prepun iznenadjenja. Posle nekoliko koračaja počeo je da se ljulja pod. Iz mraka su se pružale ruke da dohvate čoveka. Iza uglova iskakale su grdobe, zavijale su sablasti.
Mi smo se smejali, ali devojka se odjednom trgla, ugledavši mrt vačku glavu osvetijenu zelenom svetlošću, i za čas se našla u mojim rukama. Njen dah se dotakao moga lica, i osetio sam njenu kosu na svojim usnama. Ali odmah zatim se nasrne jala, i ja sam je pustio.
Ja sam je pustio, ali ju je nešto u meni zadržavalo. Davno smo već bili napolju, a još uvek sam osećao njena ramena u svojim rukama, njenu meku kosu i miris njene kože, kao slabi miris breskve.
Ustručavao sam se da je pogledam. Iznenada mi je postala drukčija.
Lenc nas je već čekao. Bio je sam.
— Gde je Lina? — upitah ga.
— Loče, — odgovorio je i pokazao prema seljačkoj šatri. — S jednim kovačem!
— Moje saučešće!
— Koješta, — odgovori Gotfrid. — Bolje gledaj da se latimo ozbiljnog muškog posla.
Otišli smo u jednu šatru u kojoj su se gumene alke nabacivale na šiljke. Tu su se mogle dobiti i razne stvarčice.
— Tako, dakle, — reče Lenc Patrisi Holman i zaturi šešir na potiljak.
— Sad ćemo vam nakupiti bcščaluk.
Lenc je prvi bacio alku i dobio budilnik. Zatim sam bacio ja i ugrabio jednu mečkicu. Vlasnik šatre predao nam je oba zgoditka i napravio veliku galamu da bi privukao i druge mušterije.
— Proći će te volja za galamom, — smeškao se Gotfrid osvojivši jedan tiganj. A ja i drugu mečkicu.
— Gle mangupa! — dobaci vlasnik šatre i preda nara trofeje.
Taj čovek nije ni slutio šta ga čeka. Lenc je bio najbolji bombaš u četi. Zimi, kad je bilo malo posla, mcseoima smo vežbali da natičemo kape na sve moguće kuke. Gotfrid je opet bacio i bez po muke osvojio jednu kristalnu vazu. A ja pola tuceta gramofonskih ploča.
Gazda nam ih ćutke doturi, a zatim pažljivo ispita svoje šiljke.

Lenc je nanišanio, bacio alku i zaradio servis za belu kafu: to je bila druga nagrada. Ja brzo bacih tri alke na Isti šiljak, jednu za drugom.
Rezultat: Magdalena pokajnica u zlatnom okviru.
Gazda šatre je napravio lice kao da je kod zubnog lekara, i nije nam hteo dopustiti da i dalje bacamo. Mi smo hteli da prestanemo, ali su gledaoci napravili lom. Zahtevali su od gazde da nam dozvoli da i dalje bacamo. Najveću viku digla je Lina, koja se iznenada pojavila sa svojini kovačem.
— Promašiti smeju ljudi je l'? — kreštala je ona. — A pogoditi ne smeju?
Kovač je mumlao odobravajući.
— Dobro, — odluči Lenc. — Svaki još po jedan hitac.
Prvo sam ja bacio. Lavor sa ibrikom i kutija za sapun. Onda je došao Lenc. Uzeo je pet alki. Četiri je brzo natakao na isti šiljak. Pre no što je bacio petu namerno se zadržao i izvadio cigaretu. Trojica mu pružiše vatru. Kovač ga potapša po ramenu. Lina je od uzbudjenja grizla maramicu. Zatim je Gotfrid nanišanio, pa sasvim ovlaš, da ne bi otskočila, bacio poslednju alku na ostale četiri. I ona je pogodila.
Urnebesno odobravanje. Osvojio je glavni zgoditak: dečja kolica sa ružičastim pokrivačem i čipkanim jastučetom. Gazda šatre ih izgura psujući. U njih smo potrpali sve ostale stvari i povukli se ka obližnjoj šatri. Lina je gurala kolica. Kovač je pravio na to takve šale da sam pokušao malo da izostanem s Patrisom. U obližnjoj šatri su alke nabacivane na vinske boce. Ako se alka ispravno natakne, dobije se boca vina. Zaradili smo šest boca. Lenc pregleda vinjete i pokloni vino kovaču.
Bila je još jedna slična šatra. Ali njen gazda je video s kim ima posla, i kad smo stigli tamo izjavi da je radnja već zatvorena. Kovač je hteo da digne larmu, video je da se ovde može doći do piva. Mi smo se, medjutim, povukli. Vlasnik šatre bio je bez jedne ruke.
Do Kadilaka smo se vratili s velikom pratnjom.
— A šta ćemo sad? — upitao je Lenc i počešao se po glavi.
— Najbolje će biti da kolica vežemo za kola.
— Svakako. Samo, ti ćeš morati da sedneš u kolica i upravljaš, da se ne prevrnu.
Patris je protestovala. Uplašila se da će Gotfrid zaista učinito to.
— Dobro, — razmišljao je Gotfrid. — Onda ćemo časkom sve to podeliti. Obe mečke ćemo bezuslovno mi zadržati. Isto tako i gramofonske ploče.
— A tiganj?
Devojka je odbijala glavom.
— Onda prelazi u vlasništvo radionice, — odredi Gotfrid.
— Robi, ti kao stari veštak u pravljenju kajgana, primi ga.
— A servis za kafu?
Devojka pokaza glavom na Linu. Kuvarica je porumenela. Gotfrid joj predade komad po komad, kao pri deobi nagrada. Onda je izvukao lavor.
— A ovaj pribor za umivanje? Gospodinu susedu, zar ne? Može mu dobro poslužiti u njegovu zanatu. Budilnik takodje. Kovači imaju tvrd san.
Vazu predadoh Gotfridu. On je predađe Lini. Ona je, mucajući, htela da je odbije. Njen pogled bio je uprt u Magdalenu pokajnicu. Mislila je da će, ako primi vazu, kovač dobiti sliku.
— Ginem z'umetnost, — procedila je kroz zube. Stajala je uzbudjena i s dirljivom žudnjom grickala svoje crvene nokte.
— Milostiva gospodjice, — obrati se Lenc s patetičnim gestom Patrisi
— šta vi mislite o tome?
Patris Holman je uzela sliku i dala kuvarici.
— To je vanredna slika, Lina, — reče smešeći se.
— Obesi je iznad svoje postelje i ugledaj se na nju, — dopuni Lenc.
Lina je prihvati. Oči su joj se ovlažile. Od silne zahvalnosti glasno je štucnula.
— Sad si ti na redu, — reče zamišljeno Lenc, gledajući dečja kolica.
Linine oči su, i pored sve magđalenske sreće, ponovo požudno zasjale. Kovačevo mišljenje bese da se nikad ne zna kad može tako šta zatrebati, i pritom se_toliko smejao da je ispustio jednu bocu vina. Ali Lenc nije hteo.
— Samo za trenutak! Maločas videh nešto, — reče i nestade.
Nekoliko minuta kasnije došao je po kolica i odgurao ih.
— Gotovo je, — objavi kad se vratio. Ušli smo u Kadilak.
— Kao o Božiću! — reče Lina, srećna sa svojim drangulijama, i pruži nam na rastanku svoju crvenu šapu.
Kovač nas je povukao u stranu.
— Slušajte. Ako bude trebalo nekoga izmlatiti, stanujem u Lajbnicovoj ulici broj 18, zadnje dvorište, druga stepenište levo. U slučaju da ih bude više, povešću svoje društvo.
— U redu! — odgovorili smo i pošli.
Kad smo zašli za ugao vašarišta, Gotfrid je pokazan kroz prozor: tamo su bila naša dečja kolica, s pravim detetom, a pored njih je stajala bleda, još uvek zbunjena žena, zagledajući ih.
— Je l* dobro? — upita Gotfrid.
— Odnesite joj i ove mečkice, — viknu Patris. — i one spadaju tamo.
— Jednu samo, — odvrati Lenc, — a drugu morate zadržati.
— Ne, obe njoj!
— Dobro.
Lenc iskoči iz kola i dobaci ženi kadifene igračke, pa pre no što je žena išta mogla reći, odjuri kao da ga gone.
— Tako, — reče odahnuvši. — Smučilo mi se od sopstvene plemenitosti. Odvezite me do Internacionala. Moram popiti jedan konjak.
Izidje iz kola, a ja odvezoh devojku kući. Bilo je drukčije no prošli put.
Stajala je u vratima, a svetlost fenjeratreperila je po njenom licu.
Izgledala je sjajno. Rado bih. pošao s njom.
— Laku noć, spavajte dobro.
— Laku noć.
Gledao sam za njom dok se svetlost nije ugasila. Onda odjurih s Kadilakom. Čudnovato sam se osećao. Nije bilo kao obično kad se uveče, za trenutak, poludi: za nekom devojkom. Sada je bilo mnogo više nežnostL
Nežnosti i želje da se ćovek jednom sasvim pusti. Da se jnisti ma kud.
Odvezao sam se Lencu u Internacional. Kafana je bila skoro prazna.
U jednom kutu sedela je Frici sa svojim prijateljem, kelnerom Alojzom. Svadjali su se. Gotfrid je sedeo sa Mirni i Vali na sofi pored kelneraja. Bio je mio sa obe, čak i sa Mimi, tim jadnim starim stvorom.
Devojke su uskoro otišle. Morale su na posao. Mimi je stenjala i uzdisala zbog vena na nozi. Seo sam pored Gotfrida.
— Udri slobodno, — rekao sam.
— A zašto, mali? — odgovori on na moje zaprepaštenje. — To što činiš sasvim je u redu.
Dahnuo sam dušom što je sve tako jednostavno primio.
— Pa mogao sam i ranije progovoriti, — rekoh. On odmahnu glavom.
— Koješta.
Poručio sam jedan rum.
— Znaš, nemam pojma ni ko je ni šta je. Ne znam ni u kakvoj je vezi s Bindingom. Je l' ti on onda rekao nešto?
Lenc me je gledao.
— Zar je to važno?
— Ne.
— I ja tako mislim. Kaput ti, uostalom, dobro stoji Porumeneo sam.
— Ne moraš zato rumeneti. Imaš potpuno pravo. Voleo bih da i ja mogu tako ...
Neko vreme sam ćutao.
— Kako, Gotfride? — upitah najzad. Posmatrao me je.
— Sve ostalo su trice, Robi. Nema ničeg vrednog. Seti se šta ti je Ferdinand sinoć rekao. Ima pravo to matoro i debelo mazalo. No, hajde, sedi tamo za onu sandučaru i otsviraj mi koju staru vojničku pesmu.
Otsvirao sam „Tri ljiljana" i „Argonsku šumu". Zvučalo je avetinjski u praznom lokalu, pri pomisli na vreme \ad smo ih svi pevali.

VTI
Dva dana kasnije Kester je žurno izišao iz sobe.
— Robi, telefonirao je tvoj Blumental da u jedanaest dodješ s Kadilakom. Hoće da napravi probnu vožnju.
Bacio sam probojac i engleski ključ.
— Oto, čoveče, ako nam uspe!
— Sta sam vam rekao? — čuo se Lenc iz jame ispod Forda. Doći će opet. Slušajte uvek Gotfrida.
— Jezik za zube! Situacija je ozbiljna, — dreknuh mu u jamu. — Oto, koliko najviše smem da popustim?
— Najviše dve hiljade. A najnajviše dve hiljade dve stotine. Ako baš nikako ne ide, onda dve hiljade pet stotina. Ako, pak, vidiš da imaš posla s luđakom, dve i šesto. Ali mu onda kaži da ćemo ga proklinjati za večita vremena.
— Dobro.
Kola smo očistili što smo bolje mogli. Seo sam za volan. Kester mi stavi ruku na rame.
— Robi, seti se da si u ratu, kao vojnik izdržao i teže stvari. Brani čast naše radionice na život i smrt. Umri hrabro, s rukom na Blumentalovu budjelaru.
— U redu, — cerekao sam se.
Lenc je iščeprkao jednu medalju iz džepa i držao mi je pred nosom.
— Takni moju amajliju, Robi!
— Kad baš hoćeš, dobro! Dodirnem je.
— Akadabra, silni Siva, — molio je Gotfrid. — Podari ovom dronji smelost i istrajnost. Čekaj još bolje, evo ti, ponesi je. A sad još pljuni, i to triput.
— U redu, — rekao sam i pljunuo mu triput ispred nosa, pa krenuo i prošao pored Jupa, koji je uzbudjeno pozdravio benzinskom pumpom.
Usput sam kupio nekoliko karanfila i stavio ih u kristalne vazice. Time sam nameravao da utičem na gospodju Blumental.
Blumental me je, nažalost, primio u kancelariji, a ne u stanu. Četvrt sata sam morao čekati. „Mili moj", mislio sam, „tu podvalu već poznajem. Nećeš me time omekšati". U pretsoblju sam podmitio jednu lepuškastu daktilografkinju karanfilom iz rupice svog kaputa, pa je ispitao poslovima radnje. Trikotaža, dobar promet, devet činovnika, jedan tajni ortak, najopasnija konkurencija Majer i sin, a Majerov sin vozi crveni dvosed Eseks... Dotle sam došao kad me je Blumental pozvao.
Odmah je počeo s teškom paljbom.
— Mladiću, ja nemam mnogo vremena. Vaša prvobitna cena je izraz vaših želja. Dakle, ruku na srce, šta staju kola?
— Sedam hiljada maraka. Naglo se okrete.
— Onda od posla nema ništa.
— Gospodine Blumental, pogledajte još jednom kola.
— Nije potrebno, prekide me. — Prošlog puta sam ih dobro video.
— Gledati i gledati su dve stvari, — objašnjavao sam mu. — Treba da vidite i detalje. Lakovanje prvoklasno, kod Fol i Rubeka, cena dve stotine pedeset maraka; točkovi novi, cena po cenovniku šest stotina maraka. To već iznosi osam stotina pedeset maraka. Pa onda: tapaciranje, najfiniji kord...
On odmahnu rukom.
Počeo sam iznova. Pozvao sam ga da pogleda luksuzni alat, sjajnu kožu na krovu, hromirani hladnjak, moderne odbojnike, šezdeset maraka par. Gledao sam u Kadilak kao dete u majku, i pokušavao da ga nagovorim da sidje do kola. Znao sam da ću tamo, kao Antej, crpsti novu snagu.
Cena znatno gubi od svog apstraktnog užasa kad se može u zamenu nešto pokazati.
Ali Blumental je znao da je sve dotle jak dok stoji iza svog pisaćeg stola. Skinuo je svoje naočare i tek sad me stvarno napao. Borili smo se kao tigar i kobra. Blumental je bio kobra. I pre no što sam se potpuno osvestio, skinuo mi je hiljadu pet stotina maraka.
Uhvatio me je strah i jeza. Zavukao sam ruku u džep i čvrsto stegao Gfotfridovu amajliju.
— Gospodine Blumental, — rekoh prilično iznuren. — Sada je jedan sat Vi sigurno žurite na ručak!
Po svaku cenu želeo sam da izidjem iz ove jazbine, u kojoj se cene tope kao lanjski sneg.
— Mi ručamo tek u dva, — izjavi Blumental, nimalo tronut. — Ali, znate šta! Sad možemo da obavimo probnu vožnju.
Odahnuo sam.
— A posle ćemo nastaviti razgovor, — dodao je. Opet sam uzdahnuo.
Vozili smo se prema njegovom stanu. U kolima se, na moje iznenadjenje, najednom izmenio. Dobroćudno mi je ispričao vic o Franji Josifu, koji sam već odavno znao, a ja sam mu odgovorio onim o tramvajskom kondukteru; on meni o zalutalom Saksoncu, a ja njemu o škotskim ljubavnicima. Ućutali smo i uozbiljili se tek pred njegovim stanom. Molio me je da pričekam dok ne dovede svoju ženu.
— Dragi moj debeli Kadilače, — rekao sam i lupio kola po hladnjaku.
— Iza ovih šaljivih priča sigurno se krije neka ujdurma. Ali, budi miran, mi ćemo te ipak udomiti. Kupice te on već! Kad Jevrejin ponovo dođie, onda oni kupi. Kad hrišćanin ponovo dodje, još uvek ne pazari, on obavi pola tuceta probnih vožnji da bi uštedeo fijaker, i onda mu iznenada padne na um da mu je umesto kola potreban kuhinjski nameštaj. Ne, ne, dobar je Jevrejin. Ona zna šta hoće. Ali, kunem ti se, moj dobri matori: ako ovom pravovernom potomku ratobornog Jude Makabeja popustim samo još sto maraka, onda celog života neću okusiti rakiju.
Pojavila se i gospodja Blumental. Setio sam se svih Lencovih saveta, i naglo se preobrazio iz borca u kavaljera. Blumental je na taj moj preobražaj odgovorio nitkovskim osmehom. Ovaj čovek je od čelika.
Trebalo bi da prodaje lokomotive, a ne trikotažu.
Pobrinuo sam se da Blumental sedne u kola pozadi, a njegova žena pored mene.
— Kuda želite da vas vozim, milostiva gospodjo? — upitao sam umilnim glasom.
— Kud god želite, — odgovori ona smešeći se materinski.
Počeo sam da joj pričam. Bila je prava blagodet govoriti s tim bezazlenim stvorenjem. Govorio sam tiho, da Blumental ne bi mogao sve da razume. Stoga sam govorio slobodno. Ipak mi je bilo dosta neprijatno što je sedeo iza nas.
Stali smo. Izišao sam i odlučno pogledao svog neprijatelja.
— Ipak, gospodine Blumental, morate priznati da kola klize kao po loju.
— Sta znači to "po loju", mladiću? — upita on naročito ljubazno, — kad porez guta čoveka! Za ova ko|a se plaća suviše veliki porez.
Samo da znate!
— Gospodine Blumental, — odvratih trudeći se da održim isti ton, — vi ste poslovan čovek. S vama mogu otvoreno da govorim. To nije porez, to su izdaci. Recite samo: šta danas traži posao? Vi znate: ne kapital, kao ranije, nego kredit! A kako se dolazi do kredita? Još uvek pojavom. Kadilak je solidan, brz, udoban; a nije staromodan. On je živa reklama trgovine.
Blumental, raspoložen, reče svojoj ženi: . '
— Jevrejsku glavicu ima, zar ne? Mladiću, — obrati se zatim meni, još uvek familijarnim tonom. — Danas je najbolja reklama za solidnost pohabano odelo i vožnja autobusom. Kad bismo nas dvojica imali onaj novac koji još nije naplaćen za sve ove elegantne automobile koji jure pored nas, mogli bismo mirne duše otići u penziju. To da znate. Ovo u poverenju.Podozrivo sam ga pogledao. Kakve namere ima s ovom svojom ljubaznošću? Ili možda prisustvo žene koči njegov borbeni duh? Resio sam se na prepad.
— Ovakav Kadilak je ipak nešto sasvim drugo nego jedan Eseks, zar ne, milostiva gospodjo? Naslednik firme Majer i sin vozi talio neko čudo, ali ja ni na poklon ne bih želeo te upadljive, drečeće crvene karuce.
Cuo sam kako Blumental frče, te brzo nastavih:
— Ova boja vam, uostalom, vrlo dobro stoji, milostiva gospodjo: diskretno kobalt plavo uz plavu kosu...
Najednom videh Blumentala kako se kliberi celim licem.
— Majer i sin? Pohvalno, pohvalno, — stenjao je. — A sad još i laskanje.
Pogledao sam ga. Nisam verovao svojim očima. Bilo je dobro! Odmah sam nastavio da bijem istu žicu.
— Gospodine Blumental, dozvolite mi da nešto ispravim. Kod žene laskanja nisu laskanja. To su komplimenti koji su, nažalost, u ovom našem bednom vremenu sve redji. Žena nije stvar od čelika, ona je cvet. Ona ne traži suvoparnu stvarnost, ona želi vedrinu ljubaznih reci. Bolje joj svakog dana reći nešto milo, nego surovom ozbiljnošću raditi za nju celog veka. Da znate to. Takodje u poverenju. Sem toga, nisam uopšte govorio budalaštine, već samo primenio osnovni zakon estetike: plavo dobro stoji plavušama.
— Dobro se boriš, lafe, — primeti Blumental sijajući. — Čujte gospo'n Lokamp: znam da vam mogu skinuti još ravno hiljadu maraka.
Trgao sam se. Podmukli djavole! To je taj udarac koji sam očekivao.
Već sam video sebe kako prolazim kroz život kao trezvenjak, te bacih pogled ranjenog srndača na gospodju Blumental.
— Ali, tata ...
— Ostavi, mama, — odgovori on.

— Dakle, ja bih mogao, ali neću. Zabavljalo me jef kao poslovna čoveka, kako ste postupali. Ima još dosta fantazije, ali ipak, ono s firmom Majer i sin bilo je baš dobro. Je li vam mati Jevrejka?
— Nije.
— Jeste li radili kadgod u konfekciji?
— Jesam.
— Vidite, otuda vam stil. A u kojoj branši?
— U duhovnoj, — odgovorih. — Trebalo je da postanem učitelj.
— Gospo'n Lokamp, svaka čast! Ako ikada ostanete bez nameštenja, obratite mi se telefonom.
Ispunio je ček i dao mi ga.
Nisam verovao svojim očima! Još i unapred plaćeno! Čudo nevidjeno!
— Gospodine Blumental, — rekoh zanesen. — Dozvolite mi da besplatno dodam dve kristalne pepeljare i prvoklasan gumeni prostirač za pod u kolima.
— Lepo, — reče on. — Tako će stari Blumental jednom dobiti nešto na poklon.
Zatim me je pozvao na večeru za sutradan. Gospod ja Blumental mi se materinski osmehnula:
— Imaćemo punjenu štuku, — dodade blago.
— To je delikates, — izjavio sam. — Onda ću vam i kola dovesti.
Ujutru ćemo ih preneti na vaše ime.
Kao ptica sam odleteo u radionicu. Ali Lenc i Kester benu već otišli na ručak. Morao sam još da savladjujem svoj trijumf. Samo je Jup bio tu.
— Prodat? — upitao je.
— Hteo bi da znaš! Ako ti ne treba, lolo, — rekoh. — Evo ti banka.
Kupi sebi avion.
— Dakle, prodat je! — kliberio se Jup.
— Idem da ručam, — rekoh, — Ali teško tebi ako štogod laneš pre no što se vratim.
— Gospo'n Lokamp! — uveravao me je mašući bankom kroz vazduh.
— Cutaću kao riba.
— Baš tako i izgledaš, — dobacih mu pa dađoh gas. Kad sam se vratio Jup mi je dao znak.
— Sta se desilo? Izlajao si se?
— Gospo'n Lokamp! K'o grob! Smejao se:
— Nego, fordista je tu.
Ostavio sam Kadilak u dvorištu i ušao u radionicu. Pekar je bio nagnut nad knjigom uzoraka boja. Imao je kariran kaput s pojasom i flor oko ruke. Pored njega je stojala lepuškasta crnka sa živahnim crnim očima. Na sebi je imala kaputić sa olinjalim zečjim krznom i suviše male lakovane cipele. Razgovarali su o bojama za lakiranje.
Crnka je bila za cinober, a pekar se bunio protiv crvene boje, jer je bio u žalosti. Predlagao je bledu žuto sivu. boju.
— Ah, koješta, — durila se crnka. — Ford mora biti upadljivo lakiran, inače ni na šta ne liči.
Ona nam je dobacivala žavereničke poglede i mrdala ramenima, a kad se pekar sagnuo razvukla je usne i namignula. Veselo dete.
Najzad se sporazumeše za rezeda zelenu. Devojka je usto htela svetao krov. Ali sad je pekar ostao čvrst: negde treba da izbije žalost.
Uspeo je da bude crn kožni krov. Pritom je uzgred napravio i dobar posao, jer je krov bio badava, a koža je bila skuplja od štofa.
Zatim njih dvoje podjoše, ali se u dvorištu zaustaviše. Kad je crnka ugledala Kadilak, jurnula je njemu.
— Pogledaj, Pupi! To su kola! Savršeno! Tako nešto mi. se dopada!
Trenutak docnije već je otvorila vrata i sedela u kolima, žmirkajući od oduševljenja.
— Ovo su sedišta! Kolosalno! K'o klupske fotelje! Ovo je drukčije nego naš Ford!
— Ma, hajde već, — gundjao je Pupi zlovoljno. Lenc me munu da stupim u akciju i pokušam pekaru đa utrapim kola. Pogledao sam Gotfrida s visine i ćutao. On me jače mune. Vratim mu udarac i okrenem led ja.
Pekar je s mukom izvukao svoje garovo blago iz kola pa otišao pomalo zgrbljen i dosta ljut.
Gledali smo za njima.
— Covek brzih odluka, — primetih. — Opravljena kola, nova žena, svaka čast!
— No, — razmišljao je Kester. — Imaće on još muke s njom.
Tek što su ono dvoje zašli za ugao, počeo je Gotfrid da gundja:
— Je T tebe sasvim ostavila pamet, Robi? Propuštaš, takvu priliku! Pa to je izraziti primer kako treba zakačiti.
— Narednice Lenc, — odgovorio sam. — Stoj te mirno kad govorite s pretpostavljenim! Mislite li da sam bigamist, pa da mogu dvaput udomiti kola?
Divno je bilo videti Gotfrida kako je izgledao u toro, trenutku!
Iskolačio je oči i zinuo kao na čudo.
— Ne šegači se sa svetinjom, — mucao je. Nisam obraćao pažnju na njega, već se okrenuh:
— Oto, oprosti se s Kadilakom, našim čedom! Ne pripada više nama!
Otsada će se drugi dičiti njime! Nadam se da će mu tamo biti dobro.
Neće biti u tako viteškom društvu kao što je naše, ali utoliko sigurnijem.
Izvukao sam ček. Lenc se skoro raspao od čudjenja,
— Valjda nije? Šta? Zar i plaćen? — šaputao je promuklo.
— A šta ste vi, početnice mislili? — pitao sam i mlatarao čekom, —
Pogodite!
— Četiri! — viknu Lenc zatvorenih očiju.
— četiri i po, — reče Kester.
— Pet, — doviknu Jup sa pumpe.
— Pet — pet! — grmeo sam. Lenc mi je iščupao ček iz ruke.
— Nemoguće! Sigurno je bez pokrića!
— Gospodine Lenc, ček je isto toliko siguran kolike ste vi nesigurni, — rekao sam dostojanstveno. — Moj prijatelj Blumental dobar je i za sumu dvadeset puta veću. Moj prijatelj, razumete li, kod koga ću sutra uveče jesti punjene štuke. Neka vam to služi za primer!
Prijateljstvo sklopljeno, plaćanje unapred, i još na večeru pozvan. To se zove prodati! Tako! A sad voljno!
Gotfrid se s mukom snašao. Pokušao je i posleđnje:
— Moj oglas i moja amajlija. Ja mu dobacih medalju.
— Evo, vraćam ti tvoju pseću značku. Sasvim sam bio zaboravio na nju.— Bez greške si prodao, Robi, — reče Kester. — Bogu hvala kad smo se resili ove olupine. Baš smo u dobar čas dobili pare.
—Hoćeš li mi dati pedeset maraka akonto? — upitah.
— Sto! Zaslužio si.
— Ne bi li hteo usto i moj sivi kaput, kao akonto?
— pitao je Gotfrid, začkiljivši.
— A ne bi li hteo malo u bolnicu, bedno, indiskretno kopile? — odvratim mu.
— Deco, za danas je dosta rada! — predloži Kester.
— Dosta smo zaradili za jedan dan! Ne treba kušati Boga! Izvešćemo se Karlom i treniraćemo za trke.
Jup je odavno napustio benzinsku pumpu. Uzrujano je brisao ruke.
— Gospo'n Kester, za to vreme ću verovatno ja preuzeti komandu ovde. Zar ne?
— Ne, Jup, — odgovori Oto smešeći se. — I ti ćeš s nama.
Prvo smo otišli do banke i predali ček. Lenc nije mirovao dok se nije uverio da je u redu. A zatim smo tako jurili da su vamice letele iz auspuha.

VIII
Stajao sam pred svojom gazdaricom.
— Kakva nevolja? — pitala je gospodja Zalevska.
— Nikakva — odgovorio sam. — Hoću da platim kiriju.
Bilo je tri dana pre prvog, i gospodja Zalevska zamalo nije pala u nesvest.
— Tu se nešto krije, — prinaeti podozrivo.
— Ni traga, — odgovorih. — Mogu li večeras dobiti vaše brokatne fotelje iz salona?
S borbenim raspoloženjem stavila je ruke na svoje debele kukove.
— Aha, to je! Više vam se ne dopada vaša soba?
— Dopada mi se. Ali brokatne stolice mi se više dopadaju.
Objasnio sam joj da će me možda posetiti jedna rodjaka, pa zbog toga želim da mi soba izgleda malo bolje. Smejala se tako da su joj se grudi njihale.
— Rodjaka? — ponovila je prezrivo. — A kad će doći ta rodjaka?
— Nije još sasvim sigurno, ali ako đodje, razume se da će to biti rano, rano uveče, na večeru. Uostalom, gospođjo Zalevska, zašto stvarno ne bi postojale rodjake?
— Postoje one, ali za njih se ne pozajmljuju stolice.
— Ja ipak činim to, — tvrdio sam. — Imam jako razvijen porodični osećaj.
— Vidi se na vama! Svi ste vi od reda mangupi. Možete uzeti brokatne stolice. Zato vreme stavite plišane u salon.
— Hvala. Sutra ću sve doneti natrag. I tepih.
— Tepih! — okrete se ona. — Ko je spomenuo tepih?
— Ja. A i vi, baš sada. Ona me gnevno pogleda.
— Pa on ide uz njih, — nastavio sam. — Na njemu stoje stolice.
— Gospo'n Lokamp, — izjavi gospodja Zalevska dostojanstveno. —
Ne zatežite suviše! Umerenost u svemu, to su reci pokojnog Zalevskog, i vi biste ih već mogli usvojiti.
Ja sam znao da se pokojni Zalevski, i pored tog načela, smrtno opijao. To mi je, inače, dosta često pričala njegova žena. Ali nju to nije bunilo. Ona je upotrebljavala svog muža kao što drugi upotrebljavaju bibliju: za citate. I što je duže bio mrtav, sve mu je više podmetala. Sad je on za sve već bio pogodan, kao i biblija.
Ulepšao sam svoju sobu. Posle podne sam telefonom govorio s Patrisom Holman. Bila je bolesna i nisam je video skoro čitavu sedmicu. Dogovorili smo se da se sastanemo u osam sati. Predložio sam joj da večeramo kod mene, pa posle da idemo u bioskop.
Brokatne stolice i tepih delovali su pompezno, ali je osvetljenje bilo očajno. Zbog toga sam zakucao na vrata porodice Hase, da bih uzajmio stonu lampu. Gospodja Hase je umorno sedela kod prozora.
Njen muž se još nije vratio. Svakog dana radio je dobrovoljno jedan đo dva sata duže, samo da ne bude otpušten. Žena je pomalo ličila na bolesnu pticu. Na njenom sundjerastom i staračkom licu još uvek se nazirao izraz deteta, razočaranog i tužnog deteta. Kad joj izrazih svoju želju, ona ožive i donese mi lampu.
— Ah, da, — reče sa uzdahom. — Kad se toga setim, ranije...
Znao sam tu priču. U njoj se govorilo o mogućnostima koje bi imala da se nije udala za Hasea. Ta priča mi je bila poznata i u Haseovu izdanju. Tu se govorilo mogućnostima koje bi on imao da je ostao momak. Verovatno je to najčešća priča u životu. A i najbesmislenija. Neko vreme sam. slušao i odgovarao sa nekoliko uobičajenih fraza, pa otišao Erni Benig da uzmem gramofon. Gospodja Hase je govorila o Erni Benig samo kao o „osobi pored nas". Ona ju je prezirala, jer joj je zavidela. Meni je ona bila baš mila. Nije obmanjivala sebe životom, i znala je da se mora hvatati za njega da bi se bar malo ugrabilo od onog što se naziva srećom. Znala je i da se to mora dvostruko i trostruko platiti.
Sreća je nešto najnesigurnije na svetu, kao premija na lutriji. Erna je klečala pored kofera i birala ploče.
— Hoćete li fokstrote?
— Ne. Ja ne znam da igram. Ona me pogleda začudjeno.
— Vi ne znate da igrate? Pa šta radite onda uveče kad izidjete.
— Ja igram grlom. Može i tako. Ona je klimnula glavom.
— Za mene ne postoji muškarac koji ne zna da igra.
— Vi imate stroga načela, — odgovorih joj. — Ali ima još i drugih ploča. Nedavno sam čuo jednu vrlo lepu: ženski glas sa nekom vrstom havajske muzike.
— Ah, ta je divna: „Kako sam samo mogao živeti bez tebe . . ."' Je li?
— Tačno! Sta sve kompozitorima šlagera ne padne na um! Čini mi se da su oni jedini romantičari koji još postoje.
Ona se smejala.
— A što da ne? Takav gramofon je neka vrsta spomenice. Ranije su se stihovi pisali u album, a danas se poklanjaju gramofonske ploče.
Ako hoću nečeg da se setim, samo namestim ploču, i opet je sve tu.
Pogledao sam na gomile ploča koje su ležale po podu.
— Po tome sudeći, Erna, mora da imate čitavu hrpu uspomena.
Ona je ustala i zagladila svoju ridju kosu.
?— Da, — odgovori i nogom odgurne jednu gomilu. — Ali bi mi bila milija jedna prava.
Raspakovao sam sve što sam kupio za večeru, pa uredio kako sam najbolje umeo. Iz kuhinje nisam mogao očekivati pomoć, jer sam sa Fridom bio na ratnoj nozi. U najboljem slučaju bi mi nešto prevrnula.
Ali i ovako ;je išlo. Uskoro sam jedva poznao svoju staru sobu u njenom novom sjaju. Stolice, lampa, postavljen sto, — osetio sam kako se u meni budi neko nemirno iščekivanje.
Krenuo sam, ma da sam imao još čitav čas vremena.
Napolju je duvao vetar. Fenjeri su već goreli. Suton se plavio izmedju kuća kao more. U njemu je plovio Internacional kao rashodovana ratna ladja. Ušao sam na časak unutra.
— Zdravo, Roberte, — uzviknu Roza.
— Sta radiš ti ovde? — rekoh. — Zar nećeš u lov?
— Rano je još. Alojz se privukao.
— Običnu? — upita.
— Duplu.
— Opasno navaljuješ, — primeti Roza.
— Treba mi malo hrabrosti, — odgovorih iskapljujući rum.
— Hoćeš li da otsviraš štogod? Odmahnuo sam glavom.
— Ne svira mi se danas. Suviše je vetrovito, Rozo. Sta radi mala?
Smešila se svim svojim zlatnim zubima.
— Da ne ureknem, dobro je. Sutra ću opet ići tamo. Ove nedelje sam dobro zaradila: starim jarcima se uvuklo proleće u kosti. Nosim joj novi kaputić. Crven vuneni štof.
— Crvena vuna je poslednja moda. Roza je blistala.
— Ti si kavaljer, Robi.
— Da se ne varaš? Hodi, popi jednu mastiku! Ona klimnu glavom.
Kucnuli smo se.
— Reci mi, Rozo, šta upravo misliš o ljubavi? Ti se pomalo razumeš u tome.
Ona je prsnula u grohotan smeh.
— Ostavi to! Ljubav! Ah, moj Artur! Kad se setim te bitange, još uvek mi zadrhte kolena. Reći ću ti nešto, Robi, sasvim ozbiljno. Covečji život je suviše dug za ljubav. Prosto: suviše dug. To mi je izjavio Artur pre no što je kidnuo. I to je tačno. Ljubav je čarobna. Ali redovno jednom postane suviše duga. A drugi onda sedi i ukočeno gleda preda se. Gleda kao lud.
— Tačno. Ali bez ljubavi smo samo kao leš na otsustvu.
— Uradi kao ja, — odgovori Roza. — Pribavi sebi , dete. Onda ćeš imati koga da voliš, a pritom i svoj mir.
— Nije glupo, — rekoh. — Samo mi to još nedostaje. Roza je sanjalački njihala glavom.
— Kakve sam ja batine dobila od mog Artura! Pa ipak, kad bi sad došao, s po'lucilinderom zaturenim na potiljak, ah, čoveče! Sva uzdrhtim kad samo pomislim na to.
— Da popijemo po jednu u Arturovo zdravlje, — predložih.

Roza se smejala.
— Nek živi bludni jarac. U njegovo zdravlje! Ispili smo.
— Dovidjenja, Rozo. Dobar posao večeras!
— Hvala! Dovidjenja, Robi!
Kapija je škljocnula,
— Halo? — reče Patris Holman. — Zar tako zamišljen?
— Ne, nimalo! Ali kako je vama? Jeste li ozdravili? Sta vam je bilo?
— Ah, ništa naročito. Nazeb i mala groznica.
Nije izgledala ni bolesna ni iznurena. Naprotiv, nikad mi njene oči nisu bile tako velike i blistave; lice joj se malo zarumenilo, a pokreti su joj bili gipki kao u vitke, lepe životinje.
— Divno izgledate, — primetih. — Potpuno ste zdravi! Mnogo šta možemo večeras učiniti.
— To bi bilo lepo, — odgovori. — Ali večeras je nemoguće. Ne mogu večeras.
*Blenuo sam u nju. Nisam razumeo.
— Ne možete?
Ona je klimnula glavom:
— Nažalost, ne mogu.
Još uvek nisam shvatio. Mislio sam da se predomislila zbog moje sobe i da neće kod mene da večera.
— Ja sam vas tražila telefonom da ne biste uzalud dolazili Ali vi ste već bili izišli.
Najzad sam razumeo.
— Zaista ne možete? čitavo veče ne možete? — pitao sam.
— Danas ne. Moram nekud. I ja sam, nažalost, tek pre pola sata saznala za to.
— Zar ne možete odgoditi?
— Ne, to je nemoguće. — Ona se smeškala. — To je nešto slično poslovnom sastanku.
:
Osećao sam se kao da sam dobio udarac u glavu. Sa svačim sam računao, samo s tim ne. Poslovni sastanak? Ona nije ličila na poslovnu osobu. Verovatno je to samo izgovor. Staviše, sigurno je.
Kakvi se to poslovni razgovori mogu voditi noću? Tako šta s£ svršava pre podne! * I to se ne saznaje samo pola sata ranije. Ona neće, to je sve. Bio sam razočaran kao dete. Tek sad sam osetio koliko sam se radovao ovoj večeri. Ljutio sam se na sebe što sam toliko razočaran, i nisam hteo da ona to primetL
— Dobro, dakle, — rekoh. — Tu se ne može ništa učiniti. Dovidjenja.
— Nije tako hitno. Zakazala sam tek za devet. Možemo malo da se prošetamo. Čitavu nedelju nisam bila napolju.
, — Dobro, — rekao sam opirući se.
Najednom sam se osetio prazan i umoran.
Išli smo ulicom. Nebo se razvedrilo i zvezde su sijale Izmeđju krovova. Prolazili smo pored jednog travnjaka, aa kome se naziralo u senci nekoliko žbunova. Patris Holman je stala.
— Jorgovan, — reče. — Miriše na jorgovan! Ali t je potpuno nemoguće još je suviše rano.
— Ja ne osećam ništa, — primetih,
— Kako da ne! — Ona se nagnula preko ograde.
— To je Daphne inđica, gospo, — čuo se jedan rapav glas iz mraka.
Gradski baštovan je, s kapom na kojoj bese pločica od mesinga, stajao oslonjen o jedno drvo. Približio nam se teturajući. Grlić boce virio mu je iz džepa.
— Danas smo je posadili, — objasnio je uz gromko štucanje. — Eno je tamo preko.
— Hvala, — odgovori Patris Holman i obrati se meni:
— Još uvek ne osećate?
— O da, sad osećam, — odgovorili zlovoljno. — Dobru staru prepečenicu.
— Odlično pogodio!
Covek u senci gromko podrignu.
Osećao sam sasvim dobro slatki, teški miris koji je plovio tamom; ali nizašta na svetu ne bih to priznao. Devojka se smejala i izdizala ramena.
— Kako je ovo lepo, pošto je čovek tako dugo bio u sobi! Šteta što moram ići! Taj Binding uvek na brzinu i u poslednjem času svršava poslove; zaista, ovu stvar je mogao odložiti za sutra!
— Binding?! — upitah. — S Bindingom ste zakazali sastanak?
Ona potvrdi:
— S Bindingom i još s nekim. Taj neko je glavni. Strogo poslovno.
Možete li to zamisliti?
— Ne! — odgovorio sam. — To ne mogu da zamislim.
Ona se smejala i pričala dalje. Ali ja više nisam slušao. Binding — to me je ošinulo kao munja. Nisam mislio na to da je njega mnogo duže poznavala nego mene. Pred oči mi je izlazio samo njegov Bjuik, natprirodno velik i blistav, njegovo skupoceno odelo_ i novčanik. Moja sirotinjska, mala, iskićena sobica! Sta sam ja sebi uobrazio!
Haseova lampa, Zalevskine stolice! Ova devojka uopšte ne pristaje uz mene! Sta sam je uopšte? Pešak koji je jedanput pozajmio Kadilak.
Budalasta ispičutura i ništa više! Takvi se mogu naći na svakom uglu.
Već sam video portira kod Grozda kako se klanja Bindingu; video sam svetle, tople, lepo uredjene prostorije, oblake dima od cigareta i elegantan svet; čuo sam muziku i smeh, smeh na moj račun. Natrag, pomislih brzo, natrag! Jedna slutnja, jedna nada — ničega drugog nema! Bilo je besmisleno upuštati se u to. Ništa drugo nego natrag.
— Možemo se naći sutra uveče, ako hoćete, — reče Patris Holman.
— Sutra uveče nemam vremena.
— Ili prekosutra, ili ma kog dana u ovoj nedelji. Ovih dana sam slobodna.
— Teško će ići, — rekoh. — Danas sam primio jedan hitan posao.
Verovatno ćemo ćele sedmice morati da radimo do kasno u noć.
To je bila laž, ali nisam mogao drukčije. U meni je vrilo od stida i besa.
Prešli smo trg i pošli ulicom pored groblja. Video sam kako od Internacionala dolazi Roza. Njene visoke čizme su sijale. Mogao sam skrenuti s puta, i verovatno bih to inače i učinio, ali sad sam išao pravo njoj u susret. Roza je gledala preko mene kao da smo potpuno strani. To je prirodno — nijedna od tili devojaka ne poznaje čoveka na ulici ako nije sam.
— Dobro veče, Rozo! — pozdravih je.
Pogledala je začudjeno, prvo mene pa onda Patris, a zatim brzo klimnula glavom i zbunjeno otišla. Na nekoliko koračaja iza nje dolazila je Frici, s jako crvenim usnama, mlatarajući ručnom torbicom i njišući bedrima. Ravnodušno je gledala u mene kao u prozorsko okno.
— Bog ti pomogao, Frici!
Ona je samo nagla glavu kao kraljica, i ničim nije odala svoje iznenadjenje; ali kad je prošla čuo sam da je ubrzala korak — htela je da pretrese s Rozom ovaj slučaj. Još uvek sam mogao skrenuti u neku sporednu ulicu" jer sam znao da će naići i one druge — baš je sad bilo vreme prvog velikog patroliranja. Ali sam išao pravo, kao s nekim prkosom. Zašto da ih izbegavam? Njih sam znao mnogo bolje nego ovu devojku pored sebe s njenim Bindingom i njegovim Bjuikom. Neka i ovo vidi potpuno jasno. Sve su one dolazile, duž niza fenjera: Vali lepa, bleda, tanka i elegantna; Lina sa drvenom nogom Erna, nabijena; Marion, pile; Margo s crvenim obrazima; naduvena Kiki u bundi od veverice; najzad, Mirni, s proširenim venama na nozi, babac sa izgledom raščupane sovuljage. Svakoj sam se javio, a zatim, kad smo prolazili pored bake i njenih kolica s kobasicama, srdačno sam joj stegao ruku.
— Mnogo poznanika imate ovde, — primeti Patris posle izvesnog vremena.
— Da, ovakvih, — odgovorih nabusito. Primetio sam da me je posmatrala.
— Čini mi se da se sad moramo vratiti.
— Da, — odgovorih. — I meni se tako čini. Stajali smo pred kapijom.
— Zbogom, — rekoh. — Želim vam lep provod. Ona je ćutala. S priličnim naporom sam odvojio oči od zvonceta na vratima i pogledao u nju. Nisam verovao svojim očima: mesto da bude utučena, usne su joj podrhtavale, oči treperile, a zatim je počela da se smeje, srdačno i bezbrižno — prosto me je ismevala.
— Derište! O, Bože, kakvo ste vi derište! Blenuo sarn u nju.
— Pa da, — rekao sam zatim. — Tako je... I najednom sam shvatio situaciju.
— Vi me smatrate pomalo blesavim, zar ne? Srne jala se.
Brzo sam joj prišao bliže i čvrsto je privukao sebi. Neka misli šta hoće. Njena kosa mi je dotakla obraze, njeno lice bilo je sasvim blizu moga. Tada sam osetio miris njene kože, sličan blagom mirisu breskve. Zatim su se približile njene oči, i najednom osetih njene usne na svojima... Otišla je pre no što sam postao svestan onoga što se desilo.
Vraćajući se prošao sam pored bakice s kobasicama.
— Daj mi jednu veliku kobasicu, — obratih joj se sijajući od zadovoljstva.
— Sa senfom? — upita me bakica, opasana čistom, belom keceljom.
— Vrlo mnogo senfa, bakice!
S nogu sam pojeo kobasicu, uživajući, a usto mi je Alojz iz Intermacionala dodao čašu piva.
— Čovek je čudno biće, bakice zar ne? — rekao sam.
— U to možeš biti siguran, — odgovori ona srdačno. — Sinoć je jedan gospodin došao, pojeo dve bečke sa senfom, a posle nema da plati.
Bilo je već kasno. Nigde žive duše — šta sam znala da radim! Možeš već misliti: pustila sam ga da ode. I zamisli: danas je opet došao i platio obe bečke, a usto mi dao i bakšiš.
— To je neko predratno izdanje, bakice. Kako inače ide posao?

— Loše. Juče sedam pari bečkih i devet velikih kobasica. Veruj mi, da nema devojaka davno bih već propala.
Devojke su bile one bludnice. One su bakicu pomagale kad god su mogle. Ako bi ulovile nekog udvarača, gledale su, ako je ikako moguće, da ga provedu pored bakičinih kolica i da pojedu po jedan par kobasica, samo da bi starica nešto zaradila.
— Uskoro će otopliti"— pričala je. — Zimi, po vlazi i hladnoći, možeš obući šta hoćeš, ipak se nešto navuče.
— Daj mi još jednu, bakice. Imam tako jaku volju da živim. A kako je kod kuće?
Ona me pogleda svojim očima, malim i jasnim kao voda.
— Uvek po starom. Nedavno je krevet prodao. Bakica je bila udata.
Pre deset godina njen muž je pri uskakanju u podzemnu železnicu iskliznuo — pregažen je, i obe su mu noge morale biti amputirane. Ta nesreća je čudno delovala na njega. Pred svojom ženom se toliko stideo što je bogalj da više nije legao s njom. Sem toga, u bolnici se navikao na morfijum. To ga je brzo dotuklo — zapao je medju homoseksualce. Otada se ovaj čovek, koji je pedeset godina bio normalan, vucarao samo sa sumnjivim mladićima. Za žene je bio bogalj, i mislio je da u njima izaziva gadjenje i sažaljenje, a to nije mogao da podnese; za muškarce, pak, bio je samo čovek koga je snašla nesreća. Da bi nabavio novac za mladiće i morfijum, oduzimao je bakici sve što je na šao i prodavao je sve što se moglo prodati. Ali bakica ga nije napuštala, iako je često tukao. Svake noći, do rane zore, stajala je pored svojih kolica s kobasicama. Preko dana je, pak, prala rublje i ribala stepeništa. Stalno je bolovala od ženskih bolesti, a bila je teška svega devedeset funti. Pa ipak, nikad je niko nije video neljubaznu.
Mislila je da je njoj sasvim dobro. Ponekad je njen čovek, kad bi se osetio bednim, dolazio k njoj i plakao. To su bili njeni najlepši trenuci.
— Jesi li još na svom starom, dobrom poslu? — raspitavala se.
Potvrdio sam glavom.
— Jesam, bakice. Sad dobro zaradjujem.
— Gledaj da i sačuvaš to.
— Trudiću se, bakice.
Stigao sam kući. U pretsoblju je bila, kao da ju je bog poslao, služavka Frida.
— Vi ste divno stvorenje, — obratih joj se, jer sam osećao potrebu da učinim nešto dobro.
Na licu joj se pojavi izraz kao da je popila sirce.
— Ozbiljno! — nastavio sam. — Čemu te večite svadje! Život je kratak, Frida i pun iznenađjenja i opasnosti. Danas se moramo držati jedno uz drugo. Otsad ćemo se slagati!
Ona je previdela moju ispruženu ruku, progundjala nešto o prokletim pijandurama, pa nestala zalupivši vratima.
Zakucao sam kod Georga Bloka. Ispod njegovih vrata video sam zračak svetlosti. Bubao je.
— Georg, hajde da žvaćemo nešto, — viknuh mu. On pogleda.
Njegovo bledo lice porumeni.
— Nisam gladan.
Mislio je da je to iz sažaljenja. Zbog toga nije hteo.
— Da vidiš prvo, — zamolih ga. — Inače će se pokvariti. Meni za ljubav.
Kad smo prolazili hodnikom primetim da su vrata Erne Benig malo otškrinuta. Iza vrata sam čuo tiho di sanje. „Aha", pomislih i čujem kako je kod Haseovih sasvim tiho škljocnula brava i vrata se za jedan santimetar otvorila.
Ćini mi se da je čitav pansion vrebao moju rod jaku. U sobi su bile brokatne stolice gospodje Zalevske, obasjane blještavom svetlošću.
Haseova lampa je blistala, ananasi su sijali, pa najfinija džigerica, šunka, boca šeria...
Kad sam sa zanemelim Georgom bio u najživljem poslu, zakucao je neko na vrata. Znao sam šta će sad biti.
— Sad pazi, Georg, — šapnuo sam, pa viknuo:
— Napred!
Vrata se otvoriše i u sobu udje, goreći od radoznalosti, gospodja Zalevska. Prvi put mi je donela poštu, — jednu okružnicu kojom me hitno pozivaju da predjem na vegetarijansku hranu. Doterala se kao vila. Prava velika dama iz prošlih, boljih dana: haljina od čipke, šal sa resama, i broš sa slikom pokojnog Zalevskog, kao medaljon. Medeni osmeh se naglo sledio na njenom licu — zapanjeno je blenula u zbunjenog Georga. Ja sam prsnuo u bezdušan smeh. Ona se brzo snašla.
— Aha, prevarila vas! — reče žučno.
— Tako je! — priznadoh posmatrajući još uvek kako se doterala. —
Kakva sreća što nije bilo posete.
Tetka Zalevska me je gledala s negodovanjem.
— I vi se još smejete! Uvek sam govorila: tamo gde drugi imaju srce, kod vas je flaša s rakijom.
— Dobra primedba, — odgovorih.
— Da li biste nam učinili čast, milostiva gospodjo? Ona se dvoumila.
Ali je onda pobedila radoznalost
— možda će ipak nešto doznati. Otvorio sam bocu šeria.
Kasno u noć, kad se sve smirilo, uzeo sam kaput i ćebe pa se otšunjao hodnikom do telefona. Kleknuo sam pored stola na kome je bio aparat, stavio preko glave ćebe i kaput pa digao slušalicu, a levom rukom skupio dole kaput. Tako sam bio siguran da me niko ne može čuti. Pansion Zalevski imao je neverovatno duge, radoznale uši.
Imao sam sreću. Patris Holman bila je kod kuće.
— Jeste li se već odavno vratili s vašeg tajanstvenog sastanka? — zapitah je.
— Još pre jednog sata.
— Šteta. Da sam to znao ... Ona se smejala:
— Ne, ništa vam ne bi vredelo. Ležim u postelji — opet imam malu groznicu. Sasvim je dobro što sam rano došla kući.
— Groznica? Kakva li je to samo groznica?
— Ah, ništa naročito. A šta ste vi radili večeras?
— Zabavljao sam se sa svojom gazdaricom. Razgovarali smo o svetskoj politici. A vi? Da li je vaš posao uspeo?
— Nadam se da će uspeti.
' U mom zaklonu bila je vrućina kao u paklu. Zbog toga sam uvek kad je devojka govorila provetravao i brzo udisao svež vazduh, a zatim, dok sam ja govorio, opet zatvorio otvor.
— Imate li međju vašim poznanicima nekoga ko se zove Robert?
Ona se smejala?
— Mislim da nemam ...
— Šteta. Voleo bih da čujem kako vi to izgovarate. Da li biste ipak hteli da pokušate?
Ona se opet smejala.
— Tek onako, šale radi. Na primer: Robert je magarac.
— Robert je jedno derište ...
— Vi to divno izgovarate, — rekao sam. — A sad da pokušamo sa Robi. Dakle: Robi je...
— Robi je pijanica... — reče polako tihi, daleki glas. — A sad moram da spavam. Uzela sam prašak za spavanje i glava mi već buci...
— Da ... laku noć ... spavajte dobro ...
Obesio sam slušalicu i zbacio kaput i ćebe. Zatim sam ustao i sledio se. Jedan korak iza mene stajao je,
?kao sablast, penzionisani savetnik državnog računovodstva, koji je stanovao u sobi pored kuhinje. Gundjao sam Ijutito.
— Pst! — učini on klibereći se.
— Pst! — odvratim ja i poželim mu pakao. Podigao je prst:
— Ja ne izdaj em ništa! Politički, zar ne?
— Sta? — začudih se. On je žmirkao.
— Ne brin'te. I ja sam izraziti desničar. Tajni politički razgovor, jel'te?
Jedva sam shvatio.
— Izrazito politički, — odgovorio sam. Sad sam se i ja kliberio.
On je klimnuo glavom i šapnuo:
— Neka živi njegovo veličanstvo!
— Triput živeo! — odgovorio sam. — A sad nešto drugo: znate li vi ko je pronašao telefon?
On je začudjeno njihao svoju ćelavu lobanju.
— Ni ja ne znam, — rekao sam. — Ali mora da je zaista bio veliki čovek.

IX
Nedelja. Danas su trke. Kester je poslednje nedelje trenirao svakog dana. Zatim smo uveče, do mrkle noći, kontrolisali na Karlu i najsitnije zavrtnje, mazali i dovodili ih u red. Sad smo sedeli na stovarištu rezervnih delova i čekali Kestera koji je otišao na niesto starta.
Svi smo bili na okupu: Grau, Valentin, Lenc, Patris i, pre svih, Jup.
Jup je u kombinezonu, s trkačkim naočarima i kapom. On je bio Kesterov pratilac, jer je bio najlakši. Lenc je, doduše, bio u nedoumici. Tvrdio je da Jupove ogromne klempave uši daju suviše otpora vazduhu, pa ili će kola izgubiti dvadeset kilometara u brzini ili će se pretvoriti u avion.
— Kako ste vi, upravo, došli do svog engleskog imena? — upita Gotfrid Patris Holman, koja je sedela do njega.
— Moja mati je bila Engleskinja. I ona se tako zvala: Pat.
— Ah, Pat, to je već nešto drugo. To se već mnogo lakše izgovara.
On izvuče jednu čašu i bocu.
— Dakle, za dobro drugarstvo, Pat! Ja se zovem Gotfrid.
Ukočeno sam ga gledao. Dok sam se ja još mučio kako da je oslovim on usred bela dana postupa tako. A ona se tome smejala i zaista ga je oslovila imenom. Ali to još nije bilo ništa prema onome šta je uradio Ferdinand Grau. On je sasvim poluđeo i prosto nije skidao oči s nje. Recitovao je stihove koji su se orili i izjavio da je mora slikati. I zaista, čučnuo je na jedan sanduk i počeo da crta.
— Slušaj, Ferdinande, stari lešinaru, — viknem i oduzmem mu blok.
— Ne diraj u žive ljude. Ostani kod svojih leševa. I više pričaj o opštim stvarima. Osetljiv sam kad je u pitanju ova devojka.
— Hoćete li kasnije ispiti sa mnom ostatak od pokojne tetke mog krčmara?
— Da li ćemo ceo ostatak ispiti ne znam, ali jedna nogu sigurno.
— Dobro. Onda ću te poštedeti, derane.
Brujanje motora pomeralo se oko trkačke staze kao štektanje mašinskih pušaka. Miris izgorelog ulja, benzin i ricinus. Uzbudljiv, čudesan miris, uzbudljiva, čudesna grmljavina motora!
Pored nas su larmali šoferi u svojim dobro snabdevenim boksovima.
Mi smo bili vrlo skromno opskrbljeni. Malo alata, svećica, nekoliko točkova sa rezervnim gumama koje smo dobili besplatno od jedne fabrike i nekoliko rezervnih delova bilo je sve. Kester se nije takmičio za fabriku. Sve smo morali sami da platimo. Zbog toga nismo imali mnogo stvari.
Oto je došao. Za njim Braumiler, već obučen za trke.
— No, Oto, — rekao je — ako danas moje svećice izdrže, izgubljen si.
— Videćemo, — odgovori Kester. Braumiler je pretio Karlu:
— Čuvaj se mog Krčkala.
Krčkalo bese teška nova mašina kojom je Braumiler upravljao. On je bio favorit.
— Karlo će te primorati da pružiš korak, Teo, — doviknuo mu je Lenc.
Braumiler je hteo da odgovori starim, valjanim vojničkim rečnikom, ali se zagrcnuo kad je medju nama ugledao Patris Holman. Izbuljio je oči. Besciljno se smeškao naokolo i onda se udaljio.
— Potpun uspeh, — uzviknuo je Lenc zadovoljno. Urlikanje motornih vozila razleglo se po trkališta.
Kester se morao spremiti. Karlo je bio prijavljen u klasi sportskih kola.
— Mnogo ti baš ne možemo pomoći, Oto, — rekoK pokazajući na alat.
On odmahnu glavom.
— Nije ni potrebno. Ako Karlo napravi lom ne pomaže više ni ćela radionica.
— Ne bi li bilo dobro da isturimo table, da bi znao kako stojiš?
Kester je odbio glavom.
— Polazak je skupni. Tu ću već videti. Sem toga, Jup pazi.
Jup je žustro potvrdio glavom. Drhtao je od uzbudjena i stalno žderao čokoladu. Ali samo sad. Cim je dat znak za polazak odmah se umirio kao kornjača.
— Dakle, napred, dabogda slomio vrat i noge! Izgurali smo Karla.
— Mila moja mrcino, nemoj da se uzjoguniš pri startu, — reče Lenc gladeći hladnjak.
Karlo se otkotrljao. Gledali smo za njim.
— Gle, čudne li krntije, — reče najednom neko pored nas. — Zadnjica mu je, čoveče, kao u noja!
Lenc se ispravio.
— Mislite li vi na ona bela kola? — upitao je pocrvenevši, ali još miran.
— Baš ta, — odgovori mu preko ramena ogromni monter iz susednog boksa, pa pruži svom susedu flašu piva.
Lenc je od besa počeo da muca i spremao se da preskoči preko niske ograde od dasaka. Na sreću, još nije izustio svoje uvrede. Ja sam ga vukao natrag.
— Ostavi se gluposti, — grdio sam ga. — Potreban si nam ovde.
Zašto ti se pre vremena žuri u bolnicu?
Tvrdoglav kao magarac, otimao se. Nije mogao podneti da se ma šta kaže protiv Karla.
— Pogledajte, — obratih se Patrisi Holman. — Ovaj poludeli jarac je navodno poslednji romantičar. Možete li zamisliti da je on nekada pisao pesme?
To je imalo dejstva. Gotfridovo bolno mesto.
— Davno pre rata, — izvinjavao se. — Uostalom, tnali, na trkama poludeti nije sramota. Zar ne, Pat?
.— Biti lud uopšte nije sramota.
Gotfrid je pozdravi:
— To je velika reč!
Grmljavina motora nadjačala je sve ostalo. Vazduh je drhtao. Tresli su se i nebo i zemlja. Polje je proletalo pored kola.
— Pretposlednji! — režao je Lenc. — Ta stoka se pri polasku opet užjogunila.
— Ne mari ništa. Polazak je Karlova slabost. On polako kreće, ali kad krene više ne stane.
S brujanjem koje je iščezavalo mešao se zvuk glasnogovornika.
Nismo verovali svojim ušima: Burger, jedan opasan takmac, ostao je na startu.
Brujanje kola se približavalo. U daljini su poskakivala na trkačkoj stazi kao skakavci, pa rasla, i najzad projurila sa suprotne strane tribine i zašla za veliku okuku. Bilo ih je još šest. Kester je bio pretposlednji.
Mi smo bili spremni. Šum sa krivine čuo se čas jače čas slabije. Zatim se pojavi prava hajka: jedan vodi, drugi i treći uporedo odmah iza njega, a onda Kester. Na okuci bese izbio napred, i sad je četvrti po redu.
Sunce se probi kroz oblak. Široke svetle i sive pruge rasipale su se po trkačkoj stazi, koja najednom postade prošarana zracima i senkama, kao tigar. Senke oblaka su preletale preko gomile ljudi na tribini.
Svima nam je u krvi tutnjala buka motora, kao neka strahovita muzika.

Lenc je cupkao naokolo. Ja sam cigaretu sažvakao u papulu, a Patris Hoiman njušila je po vazduhu kao ždrebe u rano jutro. Samo su Valentin i Grau smireno sedeli i sunčali se.
I opet je siloviti damar mašina protutnjao pored tribine. Netremice smo gledali u Kester a. Klimao je glavom. Gume nije hteo da menja.
Izgubljeno vreme pri startu je nešto naknadio. Privukao se trećem sve do zadnjih točkova. Tako su uleteli u beskrajnu ravan.
— Majku mu! — vikne Lenc i potegne jedan gutljaj iz boce.
— To je trenirao, — objašnjavao sam gledajući Patris Hoiman. — Stići i obići na okuci — to je njegova specijalnost.
— Jedan gutljaj iz flaše,. Pat? — obrati joj se Lenc. iJesno sam ga pogledao. JNe trepnuvši izdrža moj pogled.
— Radije jednu čašu, — odgovori ona. — Još nisam naučila da pijem iz boce.
— Eto ti na! — gundjao je Gotfrid tražeći čašu. — To su greške modernog vaspitanja.
U narednim krugovima kola su se više razredila. Braumiler je vodio.
Prva četvorica su postepeno izmakla za tri stotine metara. Kester je nestao iza tribina, već uporedo s trećim. Onda opet zagrmeše kola.
Svi smo skočili. Gde je treći? Oto je jurio u stopu za prvom dvojicom
— sam. Tada se, najzad, dogura i treći. Stražnje gume bile su mu iskidane u paramparčad. Lenc se zlurado smejao. Kola su ušla u boks pored našeg. Ogromni monter je psovao. Posle jednog minuta kola su opet bila u redu. U narednom krugu nije bilo promena u plasmanu. Lenc ostavi štopericu i poče da računa.
— Karlo još ima fore! — objavi.
— Bojim se da i drugi imaju, — odgovorili.
— Sitničaru! — dobaci mi jedan poražavajući pogled. Još u pretposlednjem krugu Kester je klimao glavom.
Hteo je da riziku je i da ne menja gume. Još nije bilo tako toplo da ne bi mogle izdržati. Kad su kola ušla u završnu borbu, nad prostranom poljanom i nad tribinama se nadnela napetost, kao neka prozirna životinja.
— Sad nek' svako stegne drvo! — viknuh i dohvatih držalje jednog čekića.
Lenc se mašio za moju glavu. Ja ga odgurnem. Smejao se i uhvatio za ogradu.
Brujanje se pojačalo do tutnjave, tutnjava do urlanja a urlanje do grmljavine i do visokog, oštrog zvižduka koji daju kola kad jure najvećom brzinom. Braumiler je spoljnu ivicu okuke visoko preleteo.
Odmah iza njega je dojurio drugi, ulazeći u krivinu sa škripom stražnjih točko va koji su se zaneli — verovatno je pokušao iznutra da obidje.
— Pogrešno! — uzviknu Lenc.
U to za njim dojuri i Kester. Kola su se s hukom popela do krajnje spoljne ivice. Za trenutak smo se pogledali — učinilo nam se da će kola preleteti rub. Ali motor je samo zaurlao i kola u skoku projuriše.
— Ušao je! S punim gasom! — uzviknuo sam. Lenc klimnu glavom.
— Luđački!
Nagli smo se preko ograde u grozničavom uzbudjenju: da li je uspeo?
Patris Holman sam podigao na sanduk s alatom.
— Tako, sad ćete bolje videti. Oslon'te se na moje rame. Pazite, on će i ovoga da proguta na okuci.
— Već je! uzviknu ona. — Već je prošao!
— Primiče se Braumileru! Gospode bože i sveti Ilijo! — prodera se Lenc, — Zaista je onog prestigao, i sad se uhvatio s Braumilerom.
Kao oluja dojurila su pa odjurila troja kola. Mi smo se derali kao luđaci. Sad su se čak i Valentin i Grau čuli svojim dubokim basovima.
Kesteru je, besumnje, uspelo, I drugoga je prestigao na donjoj okuci, jer se ovaj prevario pa je u oštrijem luku izgubio dragoceno vreme.
Sad se kao kobac okomio na Braumilera i odjednom smanjio otstojanje na svega dvadeset metara. Prvi je, kako izgleda, dobio kratki spoj.
— Ne daj se, Oto! Ne daj! Drž' Krčkala! Svi smo urlali i mahali.
Kola su nestala za poslednjom okukom. Lenc je glasno tražio pomoć svih bogova Azije i Južne Amerike i mahao svojom amajlijom. I ja sam izvukao svoju. Patris Holman se oslanjala na moje rame. Sa isturenim licem i napregnutim pogledom pratila je završnu borbu.
Lice joj je bilo kao u kipa rimskog mornara.
Evo ih! Stižu ...
Braumilerov motor još uvek je štektao i svaki čas zaostajao. Zatvorio sam oči. Lenc je okrenuo ledja stazi. Zeleli smo da umilostivimo sudbinu ...
Gromki uzvik nas je osvestio. Videli smo kako Kester samo dva metra ispred Braumilera prolazi kroz cilj.
Lenc je poludeo. Bacio je alat na zemlju i na rukama dubio na jednoj gumi. Kada se opet uspravio doviknuo je onom džinovskom monteru:
— Kako ono rekoste malopre? Krntija?
— Ma, čoveče, ne laj! — odgovori monter zlovoljno. Prvi put otkako ga znam, nije poslednji romantičar dobio od uvrede napad besnila već grč smeha.
Čekali smo Ota. Još je bio zauzet u upravi trka.
— Gotfride! — začu se najednom promukao glas iza nas.
Okrenuli smo se. Pred nama je stajao čovek, krupan kao brdo, u tesnim prugastim pantalonama i teenom marengo kaputu s polucilindrom na glavi.
— Alfons! — kriknula je Patris Holman.
— Lično ja, — potvrdi.
— Pobedili smo, Alfonse! — uzviknu ona.
— Sjajno, sjajno! Da nisam došao suviše kasno?
— Ti nikad kasno ne dolaziš, Alfonse, — umiri ga Lenc.
— Ustvari, hteo sam da vam donesem nešto za žvakanje. Hladno svinjsko pečenje i malo suvih rebara.
— Daj ovamo, sedi! Ti zaista para vrediš! — vikao je Gotfrid. — Na posao, ljudi!
Alfons je otvorio paket.
— Gospode! — začudi se Patris Holman. — Pa ovo je za ceo puk!
— To se može tek posle oceniti, — mislio je Alfons. — Uostalom, doneo sam i malo kimovca.
On izvadi dve boce.
— Zapušači su već izvadjeni.
— Sjajno, sjajno! — uskliknu Patris Holman. Alfons se blagonaklono smeškao na nju.
Karlo se dokotrljao. Kester i Jup su iskočili. Jup je izgledao kao mladi Napoleon. Njegove uši su se svetlele kao crkveni prozori. U rukama je držao ogroman, strahovito neukusan srebrni pehar.
— Šesti, primeti Kester smejući se. I nikad im ne padne na um da kupe nešto drugo.
— Zar samo taj lonac? — raspitivao se Alfons poslovno. — A u gotovu?
— O, da, — umirivao ga je Oto. — I u gotovu!
— Onda ćemo plivati u novcu! — poviče Grau. — Izgleda mi da će nam veče uspeti.
— Kod mene? — upita Alfons.
— Za nas je to čast! — odgovori Lenc.
— Čorba od graška sa svinjskom potrbušinom, papcima i ušima, — izredja Alfons.
Cak je i Patris Holman izrazila divljenje svojim licem.
— Sve badava, razume se, — dodade on. Braumiler nam se približavao psujući zbog svog ma lera. Nosio je pune ruke pregorelih svećica.
— Umiri se, Teo, — tešio ga je Lenc. — Prva nagrada ti je osigurana na narednim trkama dečjih kolica.
— Hoćete li da mi se revanširate konjakom?
— Kako da ne! — U pivskim čašama, — dobaci Grau.
— Slabi su izgledi za vas, gospodine Braurnileru, — upozori ga Alfons, kao stručnjak. — Kestera nikad nisam video pijana.
— Ni ja ispred sebe Karla, — dobaci Braumiler. — Samo danas.
— Drži se dostojanstveno, — primeti Grau. — Evo ti čaša. Pićemo za spomen propadanja kulture zbog tehnike.
Kad smo pošli hteli smo da ponesemo ostatke Alfonsova pr ovijan ta.
Moralo je ostati još za nekoliko osoba. Našli smo samo hartiju.

— Sto mu gromova! — uzviknu Lenc. — Aha! — setio se pokazujući na Jupa koji se zbunjeno smeškao, sa šakama još uvek punim i trbuhom napetim kao doboš.
— Još jedan rekord!
Posle večere kod Alfonsa, Patris Holman imala je, za moje osećanje, suviše uspeha. Uhvatio sam Graua kako joj ponovo predlaže da je slika. Ona se srne jala i izjavila da to traje suviše dugo — fotografisanje je udobnije.
— To mu više i priliči, — đobacih zajedljivo.
— Mir, Robi! — ukori me Ferdinand ne zbunivši se dok je i dalje netremice posmatrao Pat svojim krupnim, plavim, detinjastim očima.
— Tebe rakija čini zlim, a mene čovečnim. U tome je razlika izmedju naših generacija.
— On je oko deset godina stariji od mene, — ubacim ja.
— Danas je to razlika za čitavu jednu generaciju, — nastavi Ferdinand. — Razlika za čitav jedan život. Razlika za hiljadu godina.
Šta vi mladići uopšte znate o životu! Vi se bojite svojih sopstvenih osećanja. Ne pišete pisma nego telefonirate; ne sanjarite nego idete na vikend: razumni ste u ljubavi a nerazumni u politici. Vi ste jedno bedno pokolenje.
Jednim uhom sam ga slušao a drugim prisluškivao šta Braumiler govori. Pomalo nesigurno dokazivao je Patrisi Holman da mora bezuslovno da uči šofiranje kod njega. Pokazaće joj sve svoje majstorije. Prvom prilikom sam ga povukao u stranu.
— Teo, za sportistu je veoma nezdravo da se suviše bavi ženama.
— Za mene nije, — odgovori Braumiler. — Imam neverovatnu kondiciju.
— E, onda ću ti reći šta će i za tebe biti nezdravo: kad te odalamim ovom flašom po glavi!
On se cerio:
— Uvuci rogove, mali. Znaš li po čemu se poznaje kavaljer? Po pristojnom ponašanju kad je pijan. A znaš li šta sam ja?
— Hvalisavac!
Nisam se bojao toga da jedan od njih stvarno učini nešto. Medju nama to nije bilo moguće. Ali u devojku nisam bio sasvim siguran — lako bi se moglo desiti da joj se jedan od njih dopadne. Poznavali smo se isuviše malo da bih mogao biti siguran. Da li čovek uopšte može hiti siguran?
— Da se izgubimo neprimetno, — upitao sam je. Ona odobri glavom.
Išli smo ulicama. Bilo je vlažno. Zelene i srebrne magle polako su se spuštale na grad. Uzeo sam njenu ruku i stavio je u džep svog kaputa. Tako smo dugo hodali.
— Jeste li umorni? — upitao sam.
Ona klimnu glavom i nasmeši se.
Pokazao sam na karane pored kojih smo prolazili:
— Da svratimo nekud?
— Ne. Nećemo.
Išli smo dalje, i tako smo stigli do groblja. Groblje je bilo kao tiho ostrvo usred kamenog mora od kuća. ' Drveće je šuštalo. Vrhovi se već nisu mogli videti. Potražili smo praznu klupu i seli. Oko fenjera na ivici ulice stvarali su se drhtavi narandžasti kolutovi. Sa maglom koja se sve niže spuštala širila se stara bajka o svetlosti. zukovi su izmileli iz lipa i doletali do fenjera, pa opijeni kružili oko njih i udarali o vlažna stakla. Magla je preobražavala sve predmete, izdvajala ih i dizala u vis. Hotel, preko puta, plovio je iznad crnog ogledala od asfalta kao morska ladja sa osveti jenim kabinama. Siva senka crkve, iza hotela, pretvorila se u sablasnu jedrilicu sa visokim jarbolima, koji su se gubili u sivocrvenom svetlu. A nizovi kuća su počeli da plove kao šlepovi, nošeni vetrovima i talasima ...
Cutke smo sedeli jedno pored drugog. Magla je sve pretvorila u nestvarno, čak i nas. Posmatrao sam devojku: u njenim široko otvorenim očima blistala je svetlost fenjera.
— Hodi, — rekoh joj. — Hodi bliže meni, inače će te magla progutati...
Obrnula je lice meni. Smeškala se. Usta su joj bila poluotvorena, zubi se blistali, a oči bile uprte u mene.
Meni se činilo kao da me ne vidi. Kao da se mimo mene smeška u srebrnasto sivi tok; kao da je uznemirena tajanstvenim njihanjem vrhova drveća i slivanjem vlage niz stabla; kao da osluškuje neki tamni, tajanstveni poziv iza drveća, iza sveta; kao da mora odmah da ustane i ode, kroz maglu, bez cilja, sigurno za njim — za tim tamnim, tajanstvenim pozivom zemlje i života.
Nikada neću zaboraviti to lice. Nikada neću zaboraviti kako mi se prignulo, kako je postalo izražajno, kako se u tom blistavom miru neprimetno ispunilo nežnošću i ljupkošću, kao da se rascvetava.
Nikada neću zaboraviti kako su se njene usne primakle mojim, njene oči približile i raširene i blistave gledale me i pitale. A zatim se polako sklopile, kao da se predaju ...
Magla je neprestano protkala. Bledi nadgrobni spomenici štrcali su iz vazdušne puške. Prebacio sam svoj ogrtač preko nas. Grad je utonuo.
Vreme je stalo ...
Dugo smo tako sedeli. Postepeno je počelo jače da duva. Senke su se kroz sivi vazduh njihale pred nama. Cuo sam bat koraka, prigušen žagor. Zatim tihu svirku na gitari. Digao sam glavu. Senke su se bližile, postale tamne prilike, i zbile se u krug. Tišina. Odjednom se zaori pesma: „Grešni sine, ustani. .."
Odjekivalo je kroz groblje po taktu pukovskog marša.
Upro sam pogled u Pat.
— Ne mogu da shvatim. „Ispovedaj, pokaj se ..." — Nastavila se pesma brzina tempom.
Odjednom sam shvatio.
— Dragi bože! Vojska spasa! „Ne daj greh da te savlada..."
Senke su opominjale u povišenoj kantileni.
U Patrisinim očima pojavile su se nemirne iskre. Usne su joj zadrhtale a ramena zatresla. Bez zastoja se, zatim, nastavi fortisimo: „Muke u ognju pakla Grešniku su nagrada. Bludni sine, čuj nas: Isus te zove, pokaj se ..."
— Mir! Sto vam gromova! — zaurla odjednom jedan besni glas iz magle.
Za časak nastade tišina. Ali Vojska spasa je već navikla na takve nezgode. I hor još s većom snagom započe iznova jadikovanje: „Sta hoćeš sam u svetu..."
— Da pipam! Grom i pakao! — rikao je besni glas.
— Zar ni ovde čovek nema mira?
A hor mu gromko doviknu: „Satana te mami, vuče ..."
— Vi stara džangrizala, odavno već ne možete nikoga dovesti u iskušenje, — bio je jasan odgovor iz magle.
Prsnuo sam u smeh. Ni Pat se nije mogla više uzdržati. Tresli smo se od smeha zbog ovog dvoboja na groblju. Vojsci spasa bilo je poznato da su ove klupe bile pribežište ljubavnih parova, koji inače u gradskoj vrevi nisu mogli da budu sami. Zbog toga su se resili da izvrše veliki prepad. U nedelju su sproveli propovedničku raciju da bi spasli duše.
Zanosno, pobožno i sonorno pevali su kreštavi, neškolovani glasovi. A gitare su drndale i pratile ih zaglušnom hukom.
Groblje je oživelo. Iz magle se čuo kikot i dozivanje. Kao da su sve klupe bile zauzete. Usamljeni ljubavni buntovnik dobio je nevidljivo pojačanje jednomišlienika. Obrazovao se protestni hor. Medju njima mora da je bilo i starih vojnika koji su se oduševili taktom marša, jer se posle kratkog vremena gromko zaori nezaboravna pesma:
"U Hamburgu sam bio jednom... I video divni svet..."
Asketski hor je na to odgovorio: "O, ne budi uporan ..."
Posle toga digla se bučna uzbuna. Zlo je pobedilo. Iz promuklih grla se zaori odgovor: „Ime ti neću reći,
Jer sam cura za novac..."
— Sad je vreme da podjemo, — obratim se Patrisi.
— Ovu pesmu poznajem. Neke strofe su vrlo tugaljive. Bežimo!
Opet smo bili u gradu s njegovim trubama i hukom točkova. Ali on je i dalje ostao začaran. Magla je omni buše pretvarala u ogromne životinje iz bajke, automobile u svetle mačke, a izloge u šarane pećine obmana.
Išli smo ulicom duž groblja i prešli preko vašarišta. Vrteške su se dizale u mutni vazduh kao bučni tornjevi muzike i bleska. Djavolji kotur sijao je u purpuru, zlatu i smehu, a lavirint blistao u plavoj svetlosti.
— Neka je blagosloven lavirint! — kliknem.
— Zašto? — upita Pat.
— Pa bili smo tamo jednom zajedno. Ona potvrdi:
— Imam osećanje da je to bilo beskrajno davno. Hoćemo li opet?
— Ne, sad više ne. Hoćeš li da popij eš nešto? Ona je odbila glavom.
Izgledala je vanredno lepo. Magla je bila kao neki lak miris koji ju je činio još sjajnijom.
— Jesi li umorna?
— Ne, još nisam.
Prolazili smo pored šatre s kukama i alkama. Ispred nje su visile lampe s belom karbitskom svetlošću koja je prskala. Pat me pogleda.
— Ne, danas neću da bacam. Ni jednu jedinu alku. Čak i kad bih mogao da dobijem sav podrum Aleksandra Velikog.
Išli smo dalje, prošli preko trga i kroz gradsko šetalište.
— Ovde negde treba da bude Daphne indica, — reče Pat.
— Da, miris se oseća već izdaleka, preko rudine. Sasvim jasno. Je li?
— Da, da, — odgovori ona.
— Mora da se rascvetala. Sad se oseća po ćelom gradu.
Pažljivo sam razgledao desno i levo, ima li gdegod prazna klupa. Ne znam da li zbog Daphne indica ili zbog nedelje ili zbog nas — tek, klupu nisam našao. Sve su bile* zauzete. Pogledao sam na sat.
Dvanaest je bilo prošlo.
— Hodi, rekoh. — Hajd'mo k meni, tamo ćemo biti sami.
Nije odgovorila. Pošli smo natrag. Na groblju smo videli neobičan prizor. Vojska spasa dobila je pojačanje. Hor je sad imao dubinu od četiri reda. Nisu bile samo sestre, već i dva reda braće u uniformama. Pesma nije više zvučala piskavo, nego kao orgulje. U taktu valcera orilo se iznad nadgrobnih ploča: „Nebeski Jerusalime..."
Od opozicije nije ostalo ni traga. Bila je zbrisana. „Istrajnost, govorio je uvek moj rektor Himelman, istrajnost i marljivost su bolje od raspuštenosti i genijalnosti ..."
Otključao sam vrata. Kolebao sam se jedan časak. Zatim sam upalio svetlost. Dug kao crevo, hodnik je zjapio žut i odvratan.
— Zatvori oči, — rekoh tiho. — Prizor je samo za otupele živce.
Jednim mahom sam je digao, pa polako, običnim hodom, kao da sam sam, prošao pored kofera i gasnog rešoa, do svoje sobe.
— Strašno je! Zar ne? — upitao sam zbunjeno, gledajući plišanu garnituru. „Da, sad bi mi dobro došle brokatne stolice gospodje Zalevske, tepih i Haseova lampa "
— Nije baš ni tako strašno, — odvrati Pat.
— Jeste, jeste! — odgovorio sam i prišao prozoru.
— Ali bar je izgled lep. Da primaknemo stolice do prozora.
Pat je hodala po sobi.
— Pa nije ni tako strašno. Pre svega: vanređno je toplo.
— Da li ti je hladno?
— Volim toplo, — odgovorila je i malo izdigla ramena. — Ne trpim hladnoću i kišu. Ne mogu da ih podnesem.
— Gospode ... A mi smo sve vreme sedeli u magli...
— Utoliko je sad prijatnije ovde!
Proteglila se i opet prošetala po sobi svojim lepim hodom.
Bio sam zbunjen i bacih jedan brz pogled naokolo. Hvala bogu, nije bilo mnogo nereda. Jednim pokretom noge gurnuo sam pod krevet svoje pocepane papuče.
Pat je stajala ispred ormana i gledala gore. Tu je ležao jedan stari kofer koji mi je Lenc poklonio. Sav je bio izlepljen etiketama sa njegovih avanturističkih putovanja.
— Rio de Zaneiro, — čitala je... — Manaos... Santjago ... Buenos Ajres ... Los Palmas . ..
Ona odgurne kofer i priđje mi.
— Zar si svuda bio?
Promrmljao sam nešto. Ona me uze za ruku.
— Hajde, pričaj mi. Pričaj mi o svim tim gradovima! Mora da je divno putovati tako daleko ...
A ja? Posmatrao sam je: lepa, mlada, puna iščekivanja — leptir, zalutao srećnim slučajem u moju pohabanu, beđnu sobu, u moj beznačajni, besmisleni život... Kod mene je, a ipak još nije kod mene... Samo jedan dah, i on bi se mogao dići i odleteti. ..
Psuj te me, prokunite me — nisam mogao, nikako nisam mogao da odgovorim ne, da odgovorim kako nikada nisam bio tamo ... Sad bar nisam mogao ...
Stajali smo kod prozora. Magla je kuljala i navirala na okna, a ja sam osećao kako se iza nje sakupilo sve što se proćutalo i skrilo, sve što je prošlo: vlažni dani strave, praznina, gadost, dronjci života u raspadanju, bespomoćnost, naprezanje svih snaga života koji se kotrlja bez cilja... A ovde, predamnom, sasvim uz mene, u senci, tihi dah, zanosno prisustvo, toplina, bujni život... Morao sam da ga zadržim, morao sam da ga osvojim. ..
— Rio, — počeo sam. — Rio de Zaneiro ... Luka kao u bajci... More okružuje zaliv sa sedam lukova, a iznad njega se izdiže grad, beo i blistav...
Počeo sam da pričam o žarkim gradovima i beskrajnim nizijama, o žutim valovima blatnjavih reka, o fosforescentnim ostrvima i krokodilima, o šumama koje gutaju drumove, o rici jaguara u sparnim noćima, kad tamna rečna ladja plovi kroz prostrana isparenja vanile, kroz vlagu, miris orhideja i smrad raspadanja. To sam sve čuo od Lenca. Sad mi se skoro činilo kao da sam i sam bio tamo — tako su se čudesno stopila sećanja i nostalgija sa željom da svom jadnom i mračnom životnom metežu dodam bar malo sjaja, da ne bih izgubio ovo čarobno lice, ovu neočekivanu nadu, ovaj procvat sreće, jer ja sam bejah zato suviše neznatan. Jednom ću moći sve to da objasnim, kasnije, kad postane nešto vise, kad sve buda sigurnije, kasnije, samo ne sada...
— Manaos ... — produžio sam... — Buenos Ajres...
Svaka reč je bila molba, preklinjanje.
Noć. Napolju je počela da pada kiša. Kapljice su nežno i blago padale.

Nisu udarale kao pre mesec dana, kad su padale na golo granje. Sad su tiho šuštale niz mlado lišće koje se povijalo, gomilale se i slivale preko njega. To je mistično slavlje i tajanstveni tok prema korenu, iz koga će se jednog dana ponovo dići i postati lišće koje će u blagim prolećnim noćima iščekivati kišu.
Sve se utišalo. Larma na ulici umukla je. Svetlost jednog usamljenog fenjera treperila je na trotoaru. Nežno lišće drveća, ozdo osvetljeno, izgledalo je skoro belo, prozirno, a vrhovi kao svetlucava, blistava jedra.
— Slušaj, Pat... Kiša . ..
— Da...
— Ležala je pored mene. Njena tamna kosa još više se isticala na belom jastuku. Lice, ispod tamne boje kose, bilo je bledo; jedno rame, izdignuto i obasjano svetlošću, blistalo je kao bronza; a uska traka svstlosti treperila je na njenoj ruci.
— Pogledaj, — reče i podmete svoju šaku pod tu svetlost.
— Mislim da je od fenjera, — objasnio sam.
Ona se uspravila, Sad joj je i lice bilo osvetljeno. Svetlost joj je prelazila preko ramena na grudi, žuta kao plamen voštanice, menjala se, pa slivala i postajala narandžasta s plavim kolutovima. Najednom se iza Pat pojavila žarka crvena boja kao oreol koji se digao i polako klizio po tavanici.
— To je reklama za cigarete, s druge strane ulice.
— Vidiš kako je lepa tvoja soba, — reče.
— Lepa je zato što si ti u njoj. I otsad neće to bitff ona stara soba, jer si ti bila ovde.
Ona je klečala u krevetu, sva obavijena bledim plavetnilom.
— Ali... — reče. Ja ću često dolaziti ovamo..... često!
Mirno sam ležao i posmatrao je. Ležeći ispružen opušten, miran i vrlo srećan, video sam sve, kao kroz neki; mek, jasan san.
— Kako si lepa, Pat! Mnogo lepša nego u ma kojoj; haljini.
Ona se smeškala i nagla meni.
— Robi, moraš mnogo da me voliš. Ja ne znam šta bih radila bez ljubavi.
Njene oči su me Čvrsto posmatrale. Lice joj je bilo tik nadamnom, uzbudjeno, sasvim otvoreno, puno strasne snage.
— Moraš me čvrsto držati, — šaputala je. — Treba neko čvrsto da me drži, inače ću pasti. Strah mi je.
— Ne daješ utisak da te je strah, — odgovorio sam.
— O, da. Ja ne pokazujem to. Ali često me je strah.
— Čvrsto ću te držati, — odgovorio sam, još uvek u tom snu na javi, u tom jasnom snu koji plovi. — Ja ću te zaista držati čvrsto, Pat.
Bićeš iznenadjena.
Uzela je moje lice u svoje ruke.
— Zaista? Klimnuo sam glavom.
Njena ramena su svetlucala zelenkastom bojom duboke vode. Uzeo sam njene ruke i privukao je sebi. Jedan talas, jedan treperav, zadihan, nežan val zapljusnuo. je i zbrisao sve.
Spavala je na mojoj ruci. Cesto sam se budio i posmatrao je. Mislio sam da toj noći nikad neće doći kraj. Plandovali smo negde, s one strane vremena. Sve je došlo tako brzo da još nisam mogao shvatiti.
Još nisam verovao da neko može mene da voli. Bilo mi je potpuno jasno da nekom muškarcu mogu biti dobar drug, ali nisam mo gao shvatiti zašto bi me neka žena volela. Mislio sam da je to samo u ovoj noći, i verovao sam da će sve proći kad se probudi.
Tama je postala siva. Ležao sam potpuno mirno. Moja ruka, pod Partisinom glavom, utrnula je. Ništa više nisam osećao. Ali se nisam pokrenuo. Sklonio sam je tek kad se u snu okrenula i pripila uz jastuk.
Tiho sam ustao, oprao zube i obrijao se. Zatim sam uzeo malo kolonjske vode i protrljao potiljak i kosu. Čudno: u ovoj sivoj sobi tišina, bez šuma, s mojim mislima, a napolju tamne konture drveća.
Kad sam se okrenuo, video sam da je Pat otvorila oči i posmatra me.
Zastao sam.
— Hodi, — zovnu me. Prišao sam i seo na krevet.
— Da li je sve ovo istina? — upitao sam je.
— Zašto pitaš?
— Ne znam. Možda zato što je zora. Svitalo je.
— Sad mi moraš dati moje stvari, — reče ona.
S poda sam digao tanko svileno rublje. Bilo je lako. Držao sam ga u ruci. „Ovo je sasvim drukčije", — mislio sam. — "Ko nosi ovo, mora da je nešto sasvim drugo. Nikad neću moći da ga shvatim. Nikad!"
Dao sam joj njene stvari. Zagrlila me je i poljubila.
Otpratio sam je kući. Nismo govorili mnogo. Išli smo jedno do drugog u srebrnastoj zori. Mlekadžiska kola su tandrkala po kaldrmi i novine se raznosile. Neki stari čovek sedeo je pred jednom kućom i spavao.
Brada mu je drhtala kao da više nije sasvim čvrsta. Prolazili su biciklisti s korpama za hleb na ledjima. Ulicom se osećao miris toplog svežeg hleba. Visoko iznad nas jedan avion prosecao je plavo nebo.
— Danas? — upitao sam Pat pred kućnim vratima. Ona se smešila.
— U sedam?
Nimalo nije izgledala umorna. Bila je sveza kao da je dugo spavala.
Pri rastanku me je poljubila. Stajao sam pred kućom sve dok se u njenoj sobi nije upalila svetlost
Onda sam se vratio. Usput sam se setio svih lepih reci koje sam mogao da joj kažem. Tumarao sam ulicama i razmišljao o tome šta sam sve mogao reći i učiniti da nisam onakav kakav sam. Zatim sam otišao na pijacu. Tu su već bila kola s povrćem, mesom i cvećem.
Znao sam da se ovde, za isti novac, može dobiti triput više cveća nego u cvećarnici. Kupio sam lale za sav novac koji sam imao pri sebi. Divne, sasvim sveže, s blistavim kapljioama rose u čašicama.
Dobio sam puno naručje. Prodavačica mi je obećala da će ih u jedanaest poslati Patrisi. Pritom se smešila na mene i dodala je veliku kitu ljubičica.
— Bar četrnaest dana imaće dama radosti, — rekla je. — Samo neka s vremena na vreme stavi u vodu po jedan piramidon.
Klimnuo sam glavom i dao joj novac. Zatim polako kretoh kući.
.........

X
U radionici je stajao opravljen Ford. Novi posao nismo dobili. Morali smo nešto preduzeti. Kester i ja otišli smo na jednu licitaciju.
Prodavao se jedan taksi, pa smo hteli da ga kupimo. Taksi se uvek može prilično dobro preprodati.
. Licitacija se održavala u dvorištu neke kuće, u severnom delu građa.
Osim taksija licitirana je i čitava hrpa raznih drugih stvari. Jedan deo je ležao u dvorištu. Kreveti, rasklimatani stolovi, jedan pozlaćen kavez s papagajem koji je govorio „Bog ti pomogao, dragi", zidni sat, knjige, ormani, stari frak, kuhinjske stolice, sudovi, sva beđa promašenih života.
Stigli smo suviše rano. Licitator još nije došao.
Preturao sam po izloženim stvarima i pregledao knjige, iščitane, jevtine primerke grčkih i latinskih klasičara, s mnogim primeđbama ispisanim sa strane. Na izbleđelim i iscepanim stranicama nije više bilo stihova Horacija i pesama Anakreona, na njima je ostao samo još krik bede i nemoći izgubljenog života. One su vlasniku bile jedino utočište, i on ih je zadržao do posleđnjeg časa, a onaj koji ih je dao ovamo bio je pri kraju.
Kester je gledao preko mog ramena.
— Žalosno je ovo, zar ne?
Klimnuo sam glavom i pokazao na ostale stvari.
— I ovo, Oto. Kuhinjske stolice i ormani se ne donose ovamo iz besa.
Otišli smo do kola koja su stojala u dnu dvorišta. Lak je bio ispucan i oguljen, ali su kola bila čista, čak i donja strana blatobrana. U blizini je stajao punačak čovek širokih, opuštenih ruku, i tupo nas posmatrao.
— Jesi li pregledao motor? — pitao sam Kestera.
— Juče, — odgovori on. — Prilično izandjao, ali savršeno negovan.
Klimnuo sam glavom.
— To se vidi. Kola su još i jutros prana, Oto. To nije sigurno uradio licitator.
Kester je mahao glavom i gledao u punačkog čoveka.
— Sigurno će ovo biti vlasnik. On je i juče bio ovde i čistio kola.
— Do vraga! — rekoh. — Ovaj čovek izgleda kao pregaženo pseto.
Preko dvorišta je prilazio kolima jedan mlad čovek. Imao je na sebi kaput s pojasom i bio neprijatno odlučan.
— Sigurno su to ta kolica, — reče upola nama upola onom čoveku, pa svojim štapom lupnu po poklopcu motora.
Video sam kako su oči onog čoveka sevnule.
— Ništa, ništa... — govorio je s visine mladi čovek. — Lak ne vredi ni jednu marku. Časna starina! Trebalo bi ih poslati u muzej, zar ne?
Gromko se srne jao svojoj šali i gledao nas očekujući odobravanje. Mi se nismo smejali. Zatim se obratio vlasniku:
— Sta tražite za ovu starudiju? Covek je progutao pljuvačku. Gutao je.
— Kao staro gvoždje, šta? — meketao je mladić, sjajno raspoložen, pa se ponovo obratio nama:
— Gospoda se takodje interesuju? Mogli bismo da ujdurišemo stvar: kola da izlicitiramo budžasto, a ćar da podelimo. Zašto bez potrebe bacati novac ovom svetu u gubicu! Uostalom: Gviđo Tis od firme Augeka.
Vitlao je svojim bambusovim štapom i smeškao se prisno i nadmeno.
Za ovog dvadesetpetgodišnjeg gmizavca nije bilo tajni. Bio sam ljut jer mi je bilo žao onog ćutljivog čoveka pored kola, te dobacih:
— Vi biste se morali zvati drukčije, a ne Tis.
— Gle! — uzviknu on.
Izgleda mi da je navikao na laskanje svojim sposobnostima.
Tri ratna đrura
— Svakako, — nastavio sam. — Balavac! Tako biste se morali zvati: Gvido Balavac!
Trgnuo se.
— Pa da! — dobaci najzad. — Dvojica protiv jednog.
— Ako je do toga, idem sam s vama, kuda god želite.
— Hvala! — odvrati Gvido ledeno. — Hvala! Udaljio se.
Debeljuškasti čovek je stajao zbunjen, kao da ga se sve to ništa ne tiče, i buljio je u kola.
— Bolje da ih ne kupimo, Oto.
— Onda će ih kupiti ona životinja Gviđo, — odgovori Kester. — Mi ne možemo pomoći tom čoveku.
— Tačno. Ali ipak... ne svidja mi se.
— A šta se danas čoveku svidja, Robi? Veruj mi: za tog čoveka je čak i bolje što smo mi ovde. Na taj način će dobiti za ova kola možda nešto više. Ali ja ti obećavam: ako ona bitanga ne licitira, neću ni ja.
Licitator je došao. Bio je užurban. Mora da je imao mnogo posla.
Svakog dana bilo je bezbroj licitacija. Oblim pokretima počeo je da licitira sve te jadne dronjke. Imao je svirep humor i praktičan smisao čoveka koji svakodnevno ima posla s bedom, a njega se ona ne dotiče.
Stvari su odlazile za po nekoliko pfeniga. Nekolicina trgovaca pokupovala je veći deo stvari. Samo bi lenjo podigli prst kad licitator baci pogled na njih, ili bi klimnuli glavom. Licitatorov pogled su ponekad pratile i druge oči. Te su oči, sa ojadjenog lica poneke žene, pune nado i straha, bile uprte u prste trgovaca kao u božje zapovesti.
Taksi su licitirala tri čoveka. Prvi je bio G/ido, — tri stotine maraka.
Sramna ponuda! Debeljuškasti čovek je prišao. Bezglasno je micao usnama. Izgledao je kao da l on želi da licitira. Ali mu je ruka klonula i on se povukao. Druga ponuda tila je četiri stotine maraka. Gvido je povisio na četiri stotine pedeset. Nastala je pauza. Licitator je pitao:
— Ko da više? Prvi put... drugi put...
Čovek kod taksija stajao je iskolačenih očiju i pognute glave, kao da je očekivao udarac u potiljak.
— Hiljadu! — viknu Kester. Ja ga pogledah.
— Ma vredi i tri, — mumlao je. — Ne mogu da gledam kako kolju ovoga ovde.
Gvido nam je davao očajničke znake. Zaboravio je i na balavca kad je posao bio u pitanju.
— Jedanaest stotina! — zakmečao je i namigivao nam .sa oba oka.
Da je pozadi imao oko i njime bi namigivao.
— Petnaest stotina! — viknu Kester.
Licitator je pao u vatru. Mlatarao je svojim čekićem kao neki kapelnik.
Ovo su bile drukčije cifre nego one maločas: dve marke, dve marke pedeset...
— Petnaest stotina deset, — izjavi Gvido preznojavajući se.
— Osamnaest stotina! — dobaci Kester.
Gvido se lupi po čelu i odustane. Licitator je poskakivao. Najedanput pomislih na Pat.
— Osamnaest stotina pedeset! — viknuh, ni sam ne znaju'i zašto.
Kester je, začudjen, okrenuo glavu.
— Onih pedeset ću ja dati, — brzo dodadoh. — To je za svaki slučaj, iz opreznosti.
On klimnu glavom.
Licitator je nama dosudio kola. Kester je odmah platio.
— No, tako šta! — reče Gvido, koji nije mogao da odoli srcu i prišao nam kao da ništa nije bilo. — Za hiljadu maraka mogli smo dobiti tu krntiju. Trećeg bismo odmah isključili. „Bog ti pomogao, dragi", poviče kreštavi glas iza njega. Bio je to papagaj u svom zlatnom kavezu. Sad je i on došao na red.
— Balavac! — dodao sam.
Gvido je slegao ramenima i nestao. Prišao sam čoveku čija su bila kola. Sad je pored kola stajala i jedna bleda žena.
— Eto... — rekoh mu.
— Znam već ... — odgovori.
— Nerado smo to učinili, — nastavio sam. — Ali vi biste u tom slučaju samo manje dobili.
Klimao je glavom, nemarno mašući rukama.
— Kola su dobra, — rekao je iznenada i brzo, saplićući se u govoru.
— Kola su dobra, ona sasvim sigurno vrede taj novac. Niste ih preplatili. Nije krivica do kola, sigurno ne. To je zbog ... to je bilo zbog ...
— Znam već, — rekao sam.
— Od tog novca nećemo mi ništa dobiti, — dodade žena. — Sve će to odmah otići.
— Imaćemo mi opet, tešio ju je čovek. Imaćemo. Žena nij« ništa odgovorila.

— Pri ubacivanju grabi s prve na drugu brzinu, — nastavi čovek. —
Ali to nije nikakav defekt. Tako je bile* i kad su bila nova.
Izgledalo je kao da govori o nekom detetu.
— Imamo ih već tri godine, i nikad nije bilo kvara. Samo.. . prvo sam ja bio bolestan ... a posle me jedara prijatelj uvalio ...
— Lopuža jedna! — ubaci žena ogrubela lica.
— Pusti, mama, — reče čovek gledajući je. — Ja ću, se opet podići.
Je li mama? žena nije odgovorila. Čovek je bio mokar od znoja.
— Dajte mi vašu adresu, — reče Kester. — Možda će nam jednog dana zatrebati šofer.
Čovek je užurbano pisao svojim teškim poštenim rukama. Posmatrao sam Kestera. Obojica smo znali da bi se moralo desiti čudo da se to ostvari. A čuda više nema.
Čovek je pričao i pričao kao u groznici. Licitacija je bila završena. Bili imo sami u dvorištu. Davao nam je savete kako zimi treba paliti motor. Stalno se hvatao za kola. Zatim se utišao.
— Hajd'mo sada, Alberte, — reče mu žena. Rukovali smo se i pošli.
Čekali smo dok nisu otišli.
Onda smo seli u kola.
Na izlazu smo videli neku malu, staru ženu. Nosila jeka vez s papagajem i branila se od gomile dece. Kester je stao.
— Kuda idete? — upita je?
— Mili bože! Ja nemam novaca da se vozim taksijem, — odgovori ona.
— Ne treba mi novac, — reče Oto. — Danas mi je rodjendan i vozim badava.
Podozrivo je stisla kavez uza se.
— A posle će ipak morati da se plati! Mi smo je razuverili i ona je ušla u kola.
— Zašto ste baš papagaja kupili, majko? — upitao sam kad je izišla iz kola.
— Za veče, — odgovori. — Mislite da je hrana skupa?
— Nije, ali zašto za veče?
— Pa or zna da govori. — Gledala me je svojim svetlim staračkim očima. — Imaću nekoga da mi priča.
— Ah, tako ...
Posle podne je došao pekar po svoj Ford. Izgledao je Med i ogorčen.
Bio sam u dvorištu, sam.
— Da li vam se dopada boja? — pitao sam ga.
— Pa ... da, — odgovorio je i neodlučno pogledao kola.
— Krov je sad vrlo lep.
— Svakako...
Stajao je. Izgledalo je da nikako ne može da se resi da podje.
Očekivao sam da će pokušati još nešto da dobije badava: dizalicu, pepeljaru, ili nešto slično. Ali je drukčije ispalo. Duboko je uzdahnuo, pa me pogledao svojim crveno oivičenim očima, i počeo:
— Kad samo pomislim... Pre nekoliko nedelja sedela je ona tu u kolima, zdrava i vesela.
Pomalo izrenadjen što ga najednom vidim tako tronuta, mislio sam da mu je onaj hitri, garavi vrag, koji je onomad bio s njim ovde, već dosadio. Srdžba čini ljude sentimentalnim brže nego ljubav.
— Bila je to dobra žena, — nastavi rn. — Duša od žene. Nikad ništa nije zahtevala. Deset godina je nosila isti kaput. Bluze i sve te sitnice sama je šila. I kuću je držala u redu sama, bez posluge. „Aha", pomislio sam, „nova sigurno ne radi sve to sama". Pekar je počeo da se jada. Pričao mi je kako je prva žena bila štedljiva. Zanimljivo je kako je tu pijanduru tro nula pomisao na uštedjeni novac. Nije se često ni fotografisaia, i to joj je bilo suviše skupo. Eto, sad ima od nje samo venčanu sliku i nekoliko amaterskih fotografija. To me je dovelo na jednu misao.
— Trebalo bi da vam se napravi jedan lep portre vaše žene, — rekao sam mu. Onda ćete imati nešto za večita vremena. Fotografije vremenom izblede. Poznajem jednog umetnika koji to radi.
Objasnio sam mu poslovanje Ferdinanda Grau. Odmah je postao podozriv i primetio da je to verovatno skupo. Umirio sam ga. Ako ja podjem s njim, učiniće mu naročitu cenu. Pokušao je da se izvuče. Ali ga nisam puštao. Tvrdio sam da mu to ne sme biti skupo ako zaista toliko voli svoju ženu. Najzad je pristao. Telefonirao sam Ferdinandu i objasnio mu stvar. Onda sam krenuo s pekarom po ženine fotografije.
Iz radnje nam je u susret poletela mala garavuša. Oble tala je oko Forda.
— Crveno bi lepše bilo, Pupi! Ali... zna se. Moralo je biti po tvome.
— Mani se sad toga, — reče Pupi mrzovoljno. Popeli smo se u sobu za primanje. Garavuša nas je pratila. Njene hitre oči stizale su svuda. Pekar je već bio nervozan.
Nije hteo da traži fotografije pred njom.
— Pusti nas sada same, — dobaci joj najzad grubo. Izazivački zatrese grudima ispod čvrsto zategnutog džempera, pa izidje iz sobe. Pekar je iz jednog zelenog plišanog albuma izvadio nekoliko slika. Žena kao mlada, a pored nje on s namazanim i ufitiljenim brkovima. Tu se još smejala. Zatim druga: suva, izmorena radom, uplašenih očiju, sedela je na rubu jedne stolice. Dve male slike — čitav jedan život.
— Dobre su, — rekoh. — Po njima može dobro izraditi.
Ferdinad Grau nas je primio u geroku. Držao se dostojanstveno i svečano. I to je spadalo u njegov poziv. Znao je da je mnogim ožalošćenima izraz poštovanja njihova bola važniji nego sam bol.
Na zidovima je bilo obešeno nekoliko velelepnih portreta u masnoj boji i zlatnim okvirima, a ispod njih fotografije tih ličnosti. Po tome je svaka mušterija mogla odmah videti šta se može napraviti, čak i ako je snimak izbledeo.
Ferdinand je vodio pekara naokolo i pitao ga koja mu se vrsta najviše svidja. Pekar se interesovao da li cena zavisi od veličine slike.
Ferdinand mu je objasnio da cena ne zavisi od kvadratnih meta* a nego od izrade. Onda se pekaru dopala najveća slika.
— Imate dobar ukus, — pohvalio ga je Ferdinand. — Ovo je portre princeze Borgeze. Staje osam stotina maraka sa ramom.
Pekar se žacnuo.
— A bez rama?
— Sedam stotina dvadeset.
Pekar je ponudio četiri stotine maraka. Ferdinand je odbio svojom lavovskom glavom.
— Za četiri stotine maraka možete dobiti najviše jedno poprsje u profilu, a ne sliku do kolena, s lica. To je dupli posao.
Pekar je izjavio da mu je dovoljno poprsje u profilu. Ferdinand ga je upozorio na to da su obe slike spreda snimljene. Po njima čak ni sam Ticijan ne bi mogao napraviti sliku u profilu. Pekar se znojio — na njemu se videlo očajanje što tada, pri fotografisanju, nije bio smotreniji. Morao je priznati da Ferdinand ima pravo: ako je slika spreda, mora slikati pola lica više nego u profilu. Prema tome je i veća cena bila opravdana. Pekar se borio. Dosad je Ferdinand bio prilično zakopčan. Sad je počeo da govori. Njegov gromki bas potmulo se razlegao ateljeom. Kao stručnjak u takvom poslu moram priznati da je Ferdinand bio bez greške, naročito kad je slikovito pretstavljao delovanje takve pomoezne slike na zlurade susede.
— Dobro, — pristade najzad pekar. Ali deset procenata rabata pri plaćanju u gotovu.
— Pristajem, — odgovorio Ferdinand. — Deset procenata rabata i tri stotine maraka kapare na ime troškova za boje i platno.
Još su se natezali neko vreme, a onda se sporazumeli i dogovorili o izradi slike. Pekar je želeo da se naslika i jedna niska bisera i veliki zlatni broš s dijamantima. Na sličicama se nisu mogli videti.
— Razume se, — izjavi Ferdinand. — Naslikaćemo i nakit vaše supruge. Najbolje će biti da ga jednom donesete ovamo, da bi ga sasvim verno naslikao.
— Nije više kod mene. On je... ostavio sam ga kod rodbine.
— Tako, dakle... E, pa onda će ići i bez toga. Je li broš ličio onome na slici preko?
Pekar je odahnuo.
— Nije bio baš tako veliki.
— Dobro. Onda ćemo ga tako naslikati. Niska i onako nije potrebna.
Svi biseri liče jedan na drugi.
Pekar je odmahnuo.
— A kad će slika biti gotova?
— Za šest nedelja.
— Dobro.
Pekar se oprostio. Ferdinand i ja ostali smo još neko, vreme sami u ateljeu.
— Šest nedelja ti treba za to? — upitao sam ga u čudu.
— Koješta! Četiripet dana! Ali mu to ne smem reći, jer će izračunati koliko zaradjujem na sat, i smatraće da je prevaren. Sa šest nedelja jezadovoljan kao i sa princezom Borgeze. Takva je ljudska priroda, dragi Robi. Da sam mu rekao, da je to obična švalja, slika bi za njega imala manju vrednost. Uostalom, to je već šesti slučaj da pokojnice imaju isti nakit kao onaj tamo na slici. To je igra slučaja. Ovaj portre dobre Lujze Volf djavolski je dobra reklama.
Pogledao sam oko sebe. Sa zidova, sa nepokretnih lica, posmatrale su me oči koje već odavno trunu u grobu. To su slike koje rodbina nije uzela ili nije platila. A sva ta bića nekad su se nadala i disala.
— Zar te sve ovo ne čini melanholičnim Ferdinande? Slegnuo je ramenima.
— Ne! Pre bih rekao da me čini ciničnim. Melanholičan postaje čovek kad razmišlja o životu, a ciničan kad vidi kako većina ljudi postupa.
— Ali... ima i mnogih koji teško pate . ..
— Svakako. Ali ti ne kupuju portrete. On je ustao.
— Najzad, sasvim je dobro, Robi, što imaju svoje važne sitnice koje čuvaju i brane. Biti sam, zaista bez ikakve iluzije, to dolazi neposredno pred ludilo ili samoubistvo.
Velika prazna prostorija plivala je u polusutonu. U sobi do nas čuli su se tihi koraci. To je bila domaćica. Ona se nije pokazivala, jer je verovala da mi Graua odvraćamo od nje.
Otišao sam. Dole me je dočekala graja i vreva ulice, kao toplo kupatilo.Pošao sam Patrisi. Ovo je prvi put da idem njoj. Dosad je uvek ona dolazila ili sam ja odlazio po nju da zajedno izidjemo nekud.
Uvek je izgledalo kao da je ona samo u poseti. A ja sam hteo više da znam o njoj. Hteo sam da znam kako živi. Setio sam se da bih joj mogao odneti cveća. To je bar bilo lako, gradski park iza vašarišta bio je u punom cvetanju. Preskočio sam ogradu i počeo da plenim beli jorgovan.
— Sta radite tu! — začu se iznenada jedan snažan glas.
Digao sam glavu i pogledao. Covek sa burgundiskim licem i ufitiljenim belim brcima posmatrao me je razgnevIjeno. Nije bio ni policajac ni čuvar. Na prvi pogled se videlo da će pre biti neki penzionisani oficir.
— Pa to nije teško ustanoviti, — odgovorili ljubazno. — Lomim grane jorgovana.
Covek je za trenutak onemeo.
— Zar vi ne znate da je ovo gradski vrt? — dreknuo je besno.
Ja sam se nasrne jao.
— Dabome da znam! Da niste možda mislili da ja ovo smatram za Kanarska Ostrva?
Čovek je poplavio. Uplašio sam se da će ga udariti kap.
— Izlazite odmah odavde, mangupe jedan! — vikao je glasom koji bi sjajno pristajao kasarnskom dvorištu. — Vi štetite gradsko dobro!
Odmah ću narediti da vas uhapse.
Imao sam već dosta jorgovana.
— Hajd, uhvati me, deda! — čikao sam starog, pa preskočio ogradu i nestao.
Pred Patrisinom kućom sam poslednji put osmotrio svoje delo. Onda sam se popeo. Kuća je bila nova, moderno zidana, izrazita suprotnost mojoj pohabanoj, pompeznoj baraci. Stepenice su bile pokrivene crvenim tepihom. Kod tetka Zalevske ni toga nije bilo; o dizalici da i ne govorim.
Pat je stanovala na drugoni spratu. Na vratima je bfla pričvršćena ponosna pločica od mesinga: Egbert fon Hake, potpukovnik. Dugo sam zurio u tu pločicu. Pre no što sam zazvonio nesvesno sam namestio kravatu.
Vrata mi je otvorila sobarica s belom kapicom i kao sneg belom keceljom. Kakva suprotnost našoj zrikavoj i trapavoj Fridi! Bio sam malo zbunjen.
— Gospodin Lokamp? — upita. Klimnuo sam glavom.
Provela me je kroz malo pretsoblje i otvorila jedna vrata. Da sam prvo ugledao potpukovnika Egberta fon Hake u punoj paradnoj uniformi kako stoji i čeka da me podvrgne ispitivanju, ne bih bio tako začudjen kao kad sam video slike mnogobrojnih generala koji su, nakićeni ordenjem, goropadno posmatrali mene — civila.
No, u to mi dodje u susret Pat svojim lepim dugim korakom, i začas se ćela soba pretvori u ostrvo puno topline i veselosti. Zatvorio sam vrata i pažljivo je stegao u naručje. Zatim sam joj predao ukradeni jorgovan.
— Evo, pozdravlja te gradska uprava!
Jorgovan je stavila u jednu svetlu zemljanu vazu koja je stajala na podu ispred prozora. Za to vreme sam posmatrao njenu sobu. Meke, prigušene boje, nešto starog ali lepog nameštaja, tepih bledoplav, zavese pastelnih boja, ugodne male stolice presvučene izbledelim somotom.
— Mili bože, kako si samo pronašla ovakvu sobu, Pat? — uzviknuo sam. — U sobe za izdavanje obično se stavljaju samo rashodovani dronjci.
Pažljivo je pomakla vazu sa cvećem do zida.
Posmatrao sam njen uski, povijeni potiljak, prava ramena i donekle suviše tanke ruke. Dok je klečala izgledala je kao dete kome treba zaštita. Ali pokreti su joj bili kao u vitke životinje. Kad se docnije podigla i priljubila uz mene, više nije bila dete — i oči i usta imali su joj nešto od one neizvesnosti u iščekivanju, od one tajne koja me je zbunjivala i o kojoj sam mislio da više ne postoji u ovom poganom svetu.
Obavio sam ruku oko nje. Bilo je prijatno tako je osetiti.
— Sve su ovo moje stvari. Stan je ranije pripadao mojoj majci. Kad je ona umrla ja sam ga ustupila, a dve sobe sam zadržala sebi.
— Dakle tebi pripada, a potpukovnik Egbert fon Hake je tvoj potstanar.
Ona je odmahnula glavom.
— Nije više. Nisam mogla da zadržim stan. Ostali nameštaj sam prodala, a stan ustupila. Sad sam ja ovde potstanar. Ali kakve to veze ima sa starim Egbertom?
— Nikakve. Po prirodi zazirem od policajaca i viših oficira. To mi je ostalo još iz vojske.
Ona se smejala.
— Moj otac je bio major.
— Major je poslednja granica.
— Poznaješ li starog Hakea? Najednom me obuze nemila slutnja.
— Je li malen, crvena lica, belih brkova i gromkog glasa? Jedan od onih koji se seta ju po gradskim vrtovima?
— Aha!
Ona pogleda jorgovan, pa mene, a zatim se nasmeja.
— Ne, on je visok, bleđ, s koščanim naočarima.
— Onda ga ne poznajem.
— Hoćeš li da ga upoznaš? Veoma je mio.
— Sačuvaj me bože! Ja sad pripadam samo društvu mehaničara i Zalevske.

Neko je zakucao.
Sobarica je ugurala niski pokretni stočić. Tanki, beli porcelan, srebrna činija s kolačima i druga s neobično malim sendvičima, salvete, cigarete, i šta ti ja sve znam. Kao opčinjen sam gledao sve to.
— Smiluj se Pat. Pa ovo je kao na filmu! Na stepenicama sam već primetio da pripadamo raznim društvenim slojevima. Imaj na umu da sam kod gospodje Zalevske navikao da jedem na prozoru, iz masne hartije i pored svoje verne špirituslampe.
Smiluj se na mene, stanara nemilih pansiona, ako u svojoj zbunjenosti slučajno razbijem solju! Ona se smejala.
— To ne smeš učiniti. Tvoja čast motornog stručnjaka ne dozvoljava to. Moraš biti spretan.
Uhvatila je za dršku čajnika. Želiš li čaja ili kafe, Robi?
— Čaja ili kafe? Zar ima i jedno i drugo?
— Evo, pogledaj!
— Divno! Kao u najboljim lokalima! Samo još muzika nedostaje!
Ona se sagla ustranu i otvorila jedan sasvim mali radio, koji nisam ni primetio.
— Dakle, šta želiš, čaja ili kafe?
— Kafe, samo kafe, Pat. Ja sam sa sela. A ti?
— S tobom ću piti kafu.
— Ali inače piješ čaj?
— Da.
— Eto, vidiš.
— Već počinjem da se navikavam na kafu. Hoćeš l kolača? Ili sendviča?
— Oboje, Pat. Ovakvu priliku moram iskoristiti. Kasnije ću piti i čaj.
Moram probati sve što ima kod tebe.
Ona se smejala i napunila mi tanjir. Branio sam se.
— Dosta, dosta! Imaj na umu da smo u blizini potpukovnika! U vojsci se od nižih činova traži umerenost.
— Samo u piću, Robi. Stari Egbert ima strast za kolače sa šlagom!
— Ali i u udobnosti traže umerenost, — dodao sam. — Propisno su nas odvikli od nje.
Gurao sam tamoamo sto sa njegovim gumenim točkovima. Prosto me je izazivao. Nečujno se kotrljao po tepihu. Gledao sam naokolo. Sve je bilo skladno.
— Da, Pat, tako su živeli naši preci! Smejala se.
— Kakve su to priče sad?
— To nisu priče. To su činjenice.
— To je samo slučaj da ja imam ove stvari, Robi. Ja sam odmahnuo glavom.
— Nije to slučaj. I ne radi se o stvarima. Radi se o onome šta se nalazi iza toga, o sigurnosti. Ti ne razumeš to. To razume samo onaj ko je lišen svega toga.
Ona me je posmatrala.
— I ti bi mogao ovako živeti, samo kad bi hteo. Uzeo sam je za ruku.
— Ali ja neću, Pat. U tome je stvar. Samom sebi izgledao bih kao hohštapler. Našoj vrsti pristaje da živi od danas do sutra. Na to smo već navikli. Takvo je vreme.
— Usto je još i vrlo komotno. Nasmejao sam se.
— Možda. A sada mi daj malo čaja. Hteo bih da ga probam.
— Ne. Ostaćemo pri kafi. Ali jedi još nešto. I to na brzinu.
— Dobra ideja. Da slučajno sladokusac Egbert ne računa da će ostati kolača?
— Možda. Ali neka računa i sa osvetom nižih činova. I to ide sa ovim vremenom. Mirno mu pojedi sve.
Njene su oči blistale. Izgledala je sjajno.
— Je li... — upitah je. — Znaš li gde prestaje srozavanje?
— Nije mi odgovorila. Posmatrala me je.
— Kod tebe! — uzviknuo sam. — A sad: bez milosti juriš protiv Egberta!
U podne sam, u šoferskoj gostionici, pojeo samo čorbu, pa mi nije naročito teško palo da pojedem sve što je bilo na stoci ću. Usto sam, ohrabren od Pat, popio i pun ibrik kafe,
Sedeli smo pored prozora i pušili. Večernje rumenilo obasjalo je krovove.
— Lepo je ovde kod tebe, Pat. čovek ne bi poželeo da izidje odavde sve dok ne zaboravi sve što je napolju.
Ona se smeiala.
— Jednom se desilo da sam jedva dočekala da izidjem odavde.
— Kada?
— Kad sam bila bolesna.
— To je nešto drugo. A šta ti je bilo?
— Ništa strašno. Samo sam morala da ležim. Verovatno sam suviše brzo rasla, a nisam dovoljno jela. U ratu i posle rata nije bilo baš mnogo za jelo.
Klimnuo sam glavom.
— Koliko si ležala? Malo je oklevala.
— Otprilike godinu dana.
— Pa to je vrlo dugo! Pažljivo sam je posmatrao.
— Davno je to prošlo. Ali tada mi se činilo dugo kao večnost. Jednom u baru si mi pričao o svom drugu Valentinu, kako posle rata nije mogao da zaboravi kolika je sreća živeti, a sve ostalo mu je bilo sporedno.
— Dobro si upamtila.
— Da, zato što to dobro razumem. I ja se otada veoma lako obrađujem. Čini mi se da sam površna.
— Površni su samo oni ljudi koji misle da nisu površni.
— Ali ja sam zaista površna. Nemam mnogo smisla za velike stvari u životu. Samo za lepe. Već me i ovaj jorgovan čini srećnom.
— Pa to nije površnost; to je krajnja filozofija.
— Kod mene nije. Ja sam površna i lakomislena.
— I Ja.
— Ali ne toliko kao ja. Maločas si nešto govorio o hohštaplera] u. Ja sam pravi pravcati hohštapler.
— To sam baš i mislio!
— Da, da! Već odavno je trebalo da uzmem drugi stan i da nad] em neki posao. Ali stalno odlažem. Htela sam neko vreme da živim tako kako sam zamislila. Sporedno je da li je to pametno ili nije. Tako sam i uradila.
Smejao sam se.
— Zašto ti je pritom lice tako prkosno?
— Zato što mi je svako govorio da je to lakomisleno, da je bolje da šteđim novac i potražim neki posao. Ali htela sam jednom da budem lakomislena i vesela, a ne potištena, i da radim ono što hoću. To je bilo posle smrti moje majke i posle onog dugog ležaja.
— Imaš li braće i sestara? Ona odmahnu glavom.
— Ne bih mogao ni da zamislim.
— Nalaziš li i ti da sam lakomislena?
— Ne! Bila si hrabra.
— Ah, hrabrost... Nisam bila hrabra. Ponekad sam se prilično bojala.
Znaš, kao kad neko zauzme pogrešno mesto u pozorištu, ali se ipak ne sklanja.
— Dakle, onda si bila hrabra. Hrabar je samo onaj koji se i boji. Sem toga, uradila si pametno. I tako bi izgubila svoj novac, a ovako si bar imala nešto od njega. Šta si upravo radila?
— Stvarno ništa. Tako, živela sam za sebe.
— Svaka čast! To je najbolje. Ona se smeškala.
— Ali tome je sad blizu kraj. Uskoro ću početi da radim.
— A šta? Je li možda toga radi bio onaj tvoj poslovni sastanak s Bindingom?
Ona potvrdi glavom.
— Sa Bindingom i doktorom Maksom Matušajem, direktorom magazina gramofonskih ploča Elektrol. Prodavačica koja se razume u muziku.
— Pa, zar tome Bindingu nije ništa pametnije palo na um.
— O, da, r odgovori ona. — Samo nisam htela to.
— Ne bih mu to ni savetovao. A kad treba da počneš?
— Prvog avgusta.
— No, dotle još ima vremena. Možda ćemo naći nešto drugo. U svakom slučaju bićemo ti sigurne mušterije.
— Zar imaš gramofon?
— Nemam, ali ću ga, razume se, odmah kupiti. Zasad mi se ta stvar još ne dopada.
— Meni se već dopada jer, ustvari, ništa ne znam. Sad, medjutim, otkada tebe imam, sve je mnogo jednostavnije. Ali o tome nije trebalo ni da pričam.
— Ne. Moraš uvek sve da mi pričaš.
Jedan čas me je posmatrala.
— Dobro, Robi, — rekla je.
Onda je ustala i otišla do jednog ormančića.
— Znaš li šta imam ovde? Rum! Za tebe. Mislim da je dobar.
Stavila je na sto jednu čašicu i posmatrala sa očekivanjem.
— Rum je dobar, to već iz daleka osećam, — rekao sam. — Ali stvarno, Pat, zar ne bi bilo bolje da sad malo više ekonomišeš? Da malo odložimo gramofone?
— Ne! — odgovori ona.
— I to je tačno, — rekoh.
Rum je bio loš, to sam već po boji primetio. Trgovac je sigurno podvalio. Ispio sam čašu.
— Prvoklasan! Daj mi još jednu. Gde si ga kupila?
— U radnji na uglu. „Aha..." pomislih, „prirodno, to je jedna od onih prokletih delikatesnih radnji". Odlučio sam da prvom prilikom zavirim unutra i očitam mu bukvicu.
— Sad bi trebalo da idem, Pat. Zar ne? Ona me pogleda.
— Još ne...
Stajali smo pored prozora. Dole su se palili fenjeri.
— Pokaži mi svoju spavaću sobu.
Otvorila je vrata i upalila svetlost. Zastao sam i gledao. Sta mi sve nije prošlo kroz glavu!
— To je, dakle, tvoja postelja, Pat... — izgovorio sam najzad.
Ona se smeškala.
— A čija bi mogla biti, Robi!
— Stvarno! Digao sam pogled.
__ Tu je telefon. I to sad znam. E, sad idem. Zbogom, Pat.
Ona stavi ruku na moje slepoočnice. Divno bi bilo ostati, sad u stanu, jedno pored drugog, pod nekim plavim jorganom u spavaćoj sobi. Ali nešto me je spreča
Tri ratna đrusa valo, — ni prepreka ni strah ni predostrožnost. Bila je to neizmerna nežnost koja je nadjačala i samu žudnju.
— Zbogom, Pat, — rekao sam, — Bilo mi je lepo kod tebe. Mnogo lepše no što ti možeš i da zamisliš. A tvaa... i na to si mislila...
— Pa to je tako prosto,
— Za mene nije. Nisam navikao na to.
Jazbina Zalevske. Neko vreme sam sedeo. Nije mi išlo u glavu: zar da Pat bude obavezna Bindingu? Najzad prodjoh hodnikom i odoh Emi Benig.
— Dolazim po ozbiljnoj stvari. Kako stoji sa udošljavanjem ženske radne snage, Erna?
— Sta je sad? — začudi se ona. — Kakvo je to pitanje tako s neba pa u rebra! Uostalom... sve je prepuno.
— Zar se ništa baš ne da učiniti? — pitao sam opet.
— Koju vrstu rada želite?
— Sekretarica, asistentkinja ... Ona odmahnu glavom.
— Stotine hiljada bez posla. Da li ta ličnost zna nešto specijalno?
— Sjajno izgleda! — odgovorio sam.
— Koliko slogova?
— Sta?
— Koliko slogova piše u minutu? Na kojim jezicima?
— Nemam pojma. Znate, tako ... reprezentacija...
— Dragi moj mladiću, — odgovori Erna. — Već vidim: dama iz odlične porodice, imala i bolje dane, primerna... i tako dalje. Beznadežno, kažem vam. U najboljem slučaju... ako se neko naročito interesuje za nju i nekud je ugura... već znate radi čega. Ali vi to baš nećete?
— Smešno pitanje!
— Manje smešno no što vi mislite, — odgovori Erna, pomalo ogorčena. — Poznajem razne slučajeve.
Setio sam se njene veze sa šefom.
— Ali ću vam dati jedan savet, — nastavi ona. — Postarajte se da zaradjujete za dvoje. To je najprostije rešenje. Oženite se.
— To bi već bilo neko rešenje, — smejao sam se. — Voleo bih da imam toliko vere u sebe.
Erna me je čudno posmatrala. Iznenada mi se učini, pored sve njene živosti, starija i pomalo uvela.
— Da vam poverim nešto. Ja živim dobro. Imam svega i svačega, i što mi treba i što ne treba. Ali, verujte mi: kad bi mi neko došao s predlogom da podjem s njim, da živimo zajedno, stvarno i pošteno, ostavila bih sve ove tričarije i pošla i na mansardu.
Na licu joj se pojavi stari izraz.
' — Nego, predjimo preko toga, svaki čovek ima svoj kutak osećajnosti...
Kroz dim cigareta žmirkala je prema meni.
— ... Pa i vi, kako mi se čini.
— Koješta!
— No, no... Čovek može da upadne kada se najmanje nada.
— Za mene se ne bojte, — branio sam se.
Do osam sati sam nekako izdržao u svojoj sobi, a onda mi je dosadilo da samujem, pa odoh da potražim nekog. Naidjem na Valentina.
— Sedi, — reče on. — Šta piješ?
— Rum, — odgovorio sam. — Danas sam raspoložen za rum.
— Rum je vojničko mleko, — primeti Valentin. — Uostalom, dobro izgledaš, Robi.
— Je li?
— Da ... podmladjen.
— I to je nešto. Uzdravlje, Valentine.
— Uzdravlje, Robi.
Stavili smo čaše na sto i pogledali jedan drugog, a zatim se nasrnej ali.
— Matori derane, — ječe mi Valentin.
— Vraški obešenjače, — odgovorih. — Sta ćemo sad da popijemo?
— Još po jednu?
— U redu. Fred je nasuo.
— Dakle, živeo Valentine! — Ziveo Robi!
— Divna je to reč: živeo. Zar ne? — Reč nad recima!
Ponavljali smo još nekoliko puta, a onda je Valentin otišao.
Ostadoh sam. Sem Freda nije bilo nikoga. Posmatrao sam stare, osvetljene mape, ladje s požutelim jedrima, i mislio na Pat. Rado bih je pozvao telefonom, ali sam se prisilio da ne učinim to. Hteo sam da ne mislim toliko na nju. Hteo sam da je primim kao neočekivani dar koji donosi sreću, dar koji je došao i koji će otići, samo toliko i ništa više. Nisam hteo dopustiti da se u meni razvije misao da bi ovo moglo biti nešto više. Znao sam isuviše dobro da svaka ljubav nosi u sebi i želju za večnošću. Otuda i njene večite muke. Ne ostaje ništa.
Ništa.
— Daj mi još jednu, Frede.
Ušli su čovek i žena. Kod bara su popili po čašu likera Žena je izgledala umorna, a čovek požudno. Ubrzo su otišli. Popio sam.
Možda bi bilo bolje da nisam bio kod Pat. Nisam se mogao osloboditi one slike: soba nestaje u sutonu; meke, plave večernje senke; šćućurena lepa devojka svojim tamnim i muklim glasom govori o ^ svom životu i o svojoj želji za životom. Do vraga! postajem sentimentalan. Ali ova iznenadna avantura kanda već zalazi u maglu nežnosti. Da me nije već zahvatilo dublje no što sam mislio i hteo?
Zar nisam osetio danas, baš danas, koliko sam se već izmenio? Zašto sam otišao? Zašto nisam ostao kod nje kao što sam stvarno hteo?
Ah,. proklet bio! Neću više da mislim o svemu tome! Neka bude šta će biti, ma i poludeo od nesreće ako je izgubim. Ona je tu, sad je tu, a sve ostalo svejedno mi je i nek ide đovraga! Nije mi stalo do toga da osigurani ovo malo bednog života. I tako će jednog dana doći ogroman val koji sve nosi.
— Frede, hoćeš li da popiješ jednu sa mnom?
— Vrlo rado.
Popili smo dva apsinta. Onda smo bacili kocku za struga dva. Dobio sam. To mi nije bilo pravo. Ali sn» i dalje bacali. Tek kod petog sam izgubio, ali onda triput uzastopce.
— Jesam li ja pijan, ili stvarno grmi napolju? — pitao sam.
Fred je oslušnuo.
— Stvarno grmi. Prva grmljavina ove godine. Izišli smo pred vrata i posmatrali nebo. Ništa se nije videlo. Samo je bilo veoma toplo, i s vremena na vreme je zagrmelo.
— Na ovo bismo zaista mogli popiti još po jednu, — predložih.
Fred je pristao.
— Kako je gadan ovaj bućkuriš! — rekoh vrativši praznu čašu na tezgu.
I Fred je mislio da bismo sada mogli nešto ozbiljno popiti. Predložio je trešnjevaču. Ja sam bio za rum. Da se ne bi svadjali, pili smo naizmenično i jedno i drugo. Da Fred ne bi imao toliko posla oko točenja uzeli smo povede čaše. Sad smo bili u sjajnom raspoloženju.
Ponekad smo pogledali da li još ševa. Rado bismo hteli da vidimo kako ševa, ali nismo imali sreće. Uvek je sevalo, baš onda kad smo bili unutra. Fred mi je pričao da ima verenicu, ćerku vlasnika automatskog bifea, ali sa venčanjem će pričekati dok stari ne umre.
Želi da bude sasvim siguran da će ona naslediti bife. Našao sam da je suviše oprezan, ali on me je uveravao da je stari neuračunljivi gad, koji još u poslednjem času može bife da zavešta metodističkoj crkvenoj opštini. Tada sam popustio. Medjutim, Fred je bio dosta veliki optimist. Stari je bio nazebao, i Fred je već mislio da će to biti grip koji je, kako reče, vrlo opasan. Nažalost, morao sam mu reći da grip za alkoholičare ne pretstavlja nikakvu opasnost i da već izandjale pijanice posle gripa prosto procvetaju, a često se čak i ugoje. Fred je na to primetio da je to, najzad svejedno — možda će starog jednog dana pregazili automobil. Priznao sam da ta mogućnost postoji, naro čito na vlažnom asfaltu. Na to je Fred izišao da vidi da li već pada kiša. Ali je još bilo suvo. Samo je sve jače grmelo. Dao sam mu čašu limunova soka i pošao telefonu. U poslednjem trenutku sam odustao.
Mahnuo sam rukom aparatu i hteo šešir da skinem pred njim. Ali sam tek tad primetio da mi uopšte nije na glavi.
Kad sam se vratio zatekao sam Kestera i Lenca.
— Duni mi u lice, — naredi Gotfrid. Dunuo sam.
— Rum, trešnja, apsint, — viknuo je. — Apsint, svinjo jedna.
— Ljuto se varaš ako misliš da sam pijan, — branio sam se. — Odakle dolazite?
— Sa jednog političkog zbora. Ali Otu je bilo suvSe glupa Sta pije Fred?
— Limunov sok.
— Popij i ti jednu čašu.
— Sutra, — odgovorio sam. — Sad ću nešto da pojedem.
Kester me je ćelo vreme zabrinuto posmatrao.
— Oto, nemoj tako da me gledaš, — primetih. — Od silne životne radosti sam se malo napio. Ne od jada.
— Onda je u redu, — reče. — Ali, ipak, hajde s nama da jedeš.
U jedanaest časova bio sam opet savršeno trezan. Kester je predložio da pogledamo šta je s Fredom. Otišli rano i našli ga iza tezge, mrtva pijana.
— Odnesite ga ustranu, — reče Lenc. — Za to vreme ću ja posluživati.
Kester i ja jedva razbudismo Freda. Dali smo mu malo topla mleka da popije. Dejstvo je bilo brzo. Zatim smo ga stavili na stolicu i savetovali mu da se odmori; još pola sata, a Lenc će dotle sve da svrši.
I Gotfrid je zaista sve svršio. Znao je cene i uobičajene mešavine koktela. Mućkao je mikser kao da nikad drugo nije radio. Fred se pojavio posle jednog sata. Stomak mu je bio ispražnjen i brzo se oporavio.

— Zao mi je, Frede, — izvinjavao sam se. — Trebalo je da prethodno nešto pojedemo.
— Sve je opet u redu, — odgovorio je. — Ponekipot i ovo dobro čini.
— Svakako!
Otišao sam do telefona i pozvao Pat. Sad mi je bilo sasvim svejedno šta sam maločas razmišljao. Ona se javila.
— Kroz četvrt sata biću pred tvojom kapijom, — viknuo sam i brzo obesio slušalicu.
Bojao sam se da je umorna i da neće pristati, a ja sam hteo da je vidim. Silna je. Dok je otvarala kapiju poljubio sam staklo tamo gde je bila njena glava. Htela je nešto da kaže, ali joj nisam dao da dodje do reci. Poljubio sam je, pa smo trčali ttlicom dok nismo našli taksi.
Grmelo je i sevalo.
— Brzo! Biće kiše! — vikao sam.
Ušli smo u kola. Prve kapljice su udarale po krovu. Kola su se drmusala po rdjavoj kaldrmi. Bilo je divno, jer sam pri svakom potresu osećao Pat. Divno je bilo sve: i kiša i grad i pijančenje, sve je bilo prostrano, sjajno. Bio sam u onom naročitom budnom, bistrom raspoloženju, koje obuzima čoveka kad se otrezni. Sve prepreke behu nestale, noć ie obilovala snagom i sjajem. Ništa se više nije moglo desiti.
Kiša je počela da pada kad smo izišli iz kola. Dok sam plaćao, kaldrma je bila samo poprskana kapljama, kao panter, ali pre no što smo stigli do vrata već su se po njoj valjali tamnosrebrnasti mlazevi vode.
Nisam upalio svetlost. Munje su obasjale sobu. Oluja je besnela baš iznad grada. Grmljavina se slivala u neprekidni zvuk.
— Sad možemo i ovde vikati! — doviknem Patrisi, bez bojazni da će nas neko čuti!
Pred prozorom je sevnulo. U magnovenju se na sivoplavom nebu ukazaše mračne siluete grobljanskog drveća, a odmah zatim, s treskom, tama sve obavi. U trenutku kad je sinulo ugledao sam pred prozorom vitki Patrisin stas, kao da lebdi obliven fosforom. Prebacio sam ruku preko njenog ramena, a ona se pripila uz mene. Osetih njena usta, njen dah. Ništa više nisam mislio.

XII
Naša radionica je još uvek prazna, kao ambar pred žetvu. Zbog toga smo odlučili da ne prodamo auto koji smo kupili na licitaciji, nego da ga sami vozimo kao taksi. Vozićemo naizmenice Lenc i ja! Kester je morao s Jupom da obavlja sav posao u garaži dok ne dobijemo više posla.
Lenc i ja smo bacili kocku. Treba da se resi koji će prvi voziti. Ja sam dobio. Napunio sam džepove sitnim novcem, uzeo svoje isprave, pa polako vozio kroz ulice da pronadjem dobru stanicu. Bila je čudna ta prva vožnja: svaka budala je mogla da me zaustavi i da mi izda naredjenje. To nije bilo baš tako prijatno.
Izabrao sam stanicu na kojoj je bilo svega pet kola. Preko puta hotela Valdek Hof, usred poslovne četvrti. Mogao sam se nadati prometu.
Ugasio sam motor i izišao iz auta. Od kola ispred mojih prilazila mi je ogromna ljudina u kožnom kaputu.
— Tornjaj se odavde! — zarežao je.
Ja sam ga mirno posmatrao. Izračunao sam da bih ga najlakše oborio jednim aperkatom ozdo. Ako baš dodje do toga. On zbog svog kaputa nije mogao brzo dići ruke.
— Nisi razumeo? — upita me grdosija u kožnom kaputu i ispljune mi pred noge pikavac. — Da se čistiš odavde! Ima nas dosta. Ne treba nam nijedan više.
Bio je ljut zbog mog dolaska; to je jasno. Ali ja sam imao pravo da stojim ovde.
— Plaćam jednu rundu, — rekoh.
Time bi stvar s moje strane bila uredjena, jer je takav običaj bio kad dodje novajlija. U tom trenutku nam pridje jedan mladi šofer.
— U redu kolega, — reče mi. — Pusti ga, Gustave ... Ali Gustavu se nešto nije svidjalo na meni. Osetio je da sam novajlija.
— Brojači do tri ... — izjavi.
Bio je za glavu viši od mene; u to se uzdao. Video sam da recima ne mogu ništa više postići. Bilo je jasno: ili se moram ukloniti ili udariti.
— Jedan... — počeo je Gustav da broji, otkopčavši svoj kaput.
— Ne činite gluposti, — rekoh mu pokušavajući još jednom. — Bolje da tresnemo po jednu ljutu.
— Dva... — režao je Gustav.
Video sam da ima nameru propisno da me izmlati.
— I jedan su ... — pa pritom zaturi kapu.
— Jezik za zube, konj ino, — kriknuo sam najedared. Gustav je od čuda otvorio usta i prišao mi za korak bliže baš onako kako sam želeo. Odmah sam ga dohvatio. Udarac je bio kao čekićem, svim zamahom tela. Kester me je tome naučio. Ja nisam znao da boksujem, smatrao sam da mi nije potrebno, jer sve zavisi od prvog udarca. Ovaj je bio dobar. Gustav se skljokao.
— Ništa mu neće biti, — reče mladi šofer. — Stara je to svadjalica.
Podigli smo ga i odneli u njegova kola.
— Doći će već sebi.
Ja sam bio malo uznemiren. U brzini sam, pri udarcu, pogrešno držao palac, pa sam ga uganuo. Kad se Gustav osvesti može da radi samnom što mu je drago. Saopštio sam to mladom šoferu i upitao ga ne bi li bilo bolje da se izgubim.
— Koješta, — odgovori on. — Stvar je u redu. Hajde u krčmu i plati svoju rundu. Ti nisi profesionalni šofer, je U?
— Nisam ...
— Ni ja. Ja sam glumac.
— Pa?
— Živi se nekako... — pričao je kroz smeh. — Znaš: mnogo je glumaca...
Bilo nas je petoro, dva starija i tri mladja. Posle nekog vremena pojavi se Gustav u krčmi. Prišao nam je s pogledom uprtim u naš sto.
Levom rukom sam stegao svežanj ključeva u džepu i odlučio da se branim sve dok se mogu micati. Ali do toga nije došlo. Gustav je nogom privukao stolicu i zlovoljno se spustio na nju. Krčmar mu je doneo čašu. Počela je runda. Gustav je progutao pljuvačku. Pade i druga runda. Gustav me je popreko pogledao. Podigao je čašu.
— Uzdravlje! — reče gledajući kao da me psuje.
— Uzdravlje! — odgovorim i iskapim čašu.
Gustav je izvukao cigarete i ponudio me ne pogledavši me. Uzeo sam jednu pa zapalio i njemu. Onda sam svakome poručio dupli komovac.
Popili smo. Gustav me je posmatrao ispod oka.
— Rdjo, — reče drugarskim tonom.
— Uštvo, — odgovorili na isti način. Okrenu mi se sasvim ...
— Udarac je bio dobar.
— Slučajno ... Pokazao sam mu palac.
— Maler... — primeti kezeći se. — Uostalom, ja sam Gustav.
— Ja sam Robert.
— Lepo. Sad je u redu, Roberte, zar ne? Mislio sam da si mamina maza.
— U redu, Gustave.
Od toga vremena bili smo drugovi.
Kola su se polako pomerala unapred. Glumac Tomi ugrabio je sjajnu vožnju do železničke stanice. Gustav do obližnjeg restorana. Svega trideset pfeniga. Samo što nije pukao od besa, jer je za deset pfeniga zarade morao ponovo da stane pozadi. Ja sam ugrabio nešto izvanredno: jednu Engleskinju koja je htela da obidje grad. Vozio sam je skoro čitav sat. U povratku sam uhvatio još nekoliko kratkih vožnji. U podne, kad smo otišli u ( krčmu da pojedemo svoju užinu, imao sam osećanje kao da sam već odavno šofer. Medju nama je vladalo drugarstvo kao medju starim vojnicima. Ovde su bili sakupljeni ljudi najraznovrsnijih zanimanja.
Skoro ni polovina nije počela kao šofer, a ostali su na razne načine dospeli ovamo.
Posle podne sam, dobro raspoložen, ušao u dvorište naše garaže.
Lenc i Kester su me već očekivali.
— Braćo, koliko ste zaradili?
— Sedamdeset litara benzina... — raportira Jup.
— Zar ništa više?
Lenc je gnevno pogledao u nebo.
— Trebalo bi kiša da padne! I onda jedan mali sudar na klizavom asfaltu, baš pred našim vratima! Ali bez ranjenih. Samo jedna mala, dobra, generalna reparatura!
— Gledajte ovamo! — viknuo sam i pokazao trideset pet maraka na dlanu.
— Sjajno! — reče Kester. — Dvadeset je zaradjeno* To ćemo danas popiti. Moramo proslaviti početak! Pićema bolu!
— Bolu? — začudio sam se. Zašto bolu?
— Zato što će i Pat biti s nama.
— Pat?!
— Što si toliko zinuo! — viknuo je poslednji romantičar. — Već smo se dogovorili. U sedam ćemo otići po nju. Ona već sve zna. Kad ti ne misliš na to, moramo sami da se pomognemo. Najzad, ipak si je pomoću nas; upoznao.
— Oto, — rekoh, — da li si ikad video nešto bezobraznije od ovog regruta.
Kester se smejao.
— Sta ti je s rukom, Robi? Držiš je sasvim ukrivo..
— Mislim da sam je uganuo.
Ispričao sam dogadjaj s Gustavom. Lenc je posmatrao ruku.
— Razume se! Kao hrišćanin i student medicine na raspoloženju ja ću ti je izmasirati, iako si dripac. Hajde samnom, prvače bokserski.
.Otišli smo u radionicu. Gotfrid je uzeo malo ulja i počeo da mi masira ruku.
— Jesi li rekao Patrisi da danas slavimo naš jednodnevni šoferski jubilej? — upitao sam ga. On je zviždukao kroz zube.
— Stidiš li se toga, derane?
— Jezik za zube, — odvratio sam mu baš zato što je pogodio. — Jesi li rekao?

— Ljubav je čarobna, — objašnjavao je Gotfrid bez uzbudjenja. — Ali kvari karakter.
— A samoća čini ljude netaktičnim, turobni solisto. — Takt je prećutni sporazum kojim se prelazi preko zajedničkih grešaka, umesto da se one objašnjavaju. Dakle, prema tome: bedan kompromis. U to, mali, ne ulazi stari nemački veteran.
— Sta bi ti uradio da si na mom mestu kad bi te neko pozvao da ga voziš, a ti vidiš da je to Pat?
Njemu se nasmešio brk.
— Od nje ni u kom slučaju ne bih naplatio, sinko. Munuo sam ga tako da je odmah sleteo sa svoje tro nožne stolice.
— Bitango! Znaš li šta ću da uradim? Večeras ću jednostavno otići taksijem po nju.
— Tako je!
Gotfrid podiže ruke blagosiljajući.
— Samo slobodu ne gubi! Ona je dragocenija od ljubavi. To se tek kasnije uvidi. Ali taksi ipak nećeš dobiti. Treba nam za Ferdinanda i Valentina. Ovo će biti ozbiljno ali veličanstveno veče.
Sedeli smo u bašti jedne male gostionice u blizini grada. Mesec je kao baklja lebdeo nisko iznad šume. Bledi svetnjaci rascvetalih kestenova belasali su se u slaboj svetlosti, a jorgovan je mirisao opojno. Pred nama, na stolu, bio je veliki stakleni sud sa vinom koje je mirisalo na lazaricu. U nejasnom svetlu rane noći izgledao je kao svetli opal u kome se skupljao poslednji sedefastoplavkasti otsjaj večeri, četvrti put je već bio napunjen.
Ferdinand Grau je pretsedavao. Pored njega je seđela Pat. Na sebi je imala svetloružičastu orhideju, koju sam joj poklonio. Ferdinand je upecao jednu mušicu i pažljivo je stavio na sto.
— Pogledajte! — upozori nas. — Kakva krila! Prema njima je brokat običan otirač! I ovako nešto živi samo jedan dan, pa ga više nema.
Pogledao nas je sve redom.
— Da li znate, braćo, šta je najjezivije na svetu?*
— Prazna čaša, — odgovori Lenc. Ferdinand ga zbrisa jednim zamahom:
— Gotfride, žalosno je kad je muškarac lakrdijaš. Onda se opet obrati nama.
— Vreme je, drugovi, najjezivije. Vreme! Trenutak u kome živimo, a kojim ipak ne vladamo.
On izvadi sat i stavi ga Lencu pred oči.
— Evo, papirni romantičaru! Ovo! Ova paklena naprava koja otkucava i čija skazaljka nezadrživo ide u susret ništa vilu! Možeš da zaustaviš lavinu i odronjavanje brda, ali ovo nikad!
— Pa ja i neću, — objasni Lenc. — Ja hoću mirno da starim. A, sem toga, volim promenu.
— Covek ne podnosi to, — produži Grau, ne obzirući.' se na Lenca. —
Čovek ne može to da podnese. Zato je stvorio sebi jedan san. Stari, dirljivi, beznadežni san o večnosti.
Gotfrid se smejao.
— Ferdinande, najgora bolest sveta je razmišljanje! Ona je neizlečiva.
— Da je još i jedina, ti bi bio besmrtan, — dobaci mu Grau. — Ti, zgrudvani spoju ugljenih hiđrata, kreča, fosfora i pomalo gvoždja, kratko vreme na zemlji, nazvan Gotfrid Lenc.
Gotfrid se prijatno smeškao. Ferdmad je drmao svojom lavovskom glavom.
— Deco, život je bolest, a smrt počinje već samim rodjenjem. Svaki dah i svaki otkucaj srca pomalo je već umiranje, mali trzaj koji nas približava kraju.
— Čak i svaki gutljaj, — odgovori Lenc. — Ponekad je i miranje neverovatno lako.
Grau podiže svoju čašu. Preko njegovog širokog lica predje osmeh, kao bura bez šuma.
— Uzdravlje, Gotfride, hitra buvo na divovskoj plaadni vremena. Sta li je ta tajanstvena snaga koja nas kreće smerala kada je tebe stvorila?
— To neka ona sama objasni. Uostalom, Ferdinande, ne bi trebalo baš ti da govoriš o ovim stvarima s takvim potcenjivanjem. Kad bi ljudi bili večni, ti bi bio nezaposlen, ti stari dobri parazite smrti.
Graunova ramena se zatresoše. Smejao se. Onda se obrati Patrisi.
— Sta mislite vi, mali cvete u nemirnim vodama, nama preklapalima?
Malo kasnije snio Pat i ja šetali sami kroz vrt Mesec je stajao visoko, a livade su plovile u sivom srebru. Duge crne senke drveća ležale su po njivama kao tamni putokazi u neizvesnost. Otišli smo do jezera i vratili se. Usput smo sreli Gotfrida Lenca, koji je poneo baštensku stolicu i duboko se zavukao u jorgovan. Sedeo je uvučen, a njegova plava kosa i svetlost cigarete otsijavahu se na mesečini. Pored njega, na zemlji, stajala je čaša i sud sa ostatkom bole.
— Divno mesto! — primeti Pat. — Usred jorgovana.
— Može da se podnese. Gotfrid je ustao.
— Pokušajte i vi!
Pat je sela na stolicu. Lice joj je sijalo kroz jorgovan.
— Ja ludujem za jorgovanom, — reče poslednji romantičar. —
Jorgovan pretstavlja za mene čežnju za zavičajem. U proleće 1924 naglo sam otputovao iz Rio de Žaneira samo zato što mi je palo na um da ovde u to doba cveta jorgovan. Razume se, kad sam ovamo stigao bilo je već suviše kasno.
Nasrne jao se.
— Tako to uvek biva.
— Rio de Žaneiro...
Pat je privukla sebi jednu rascvetalu granu.
— Jeste li zajedno bili tamo? , Gotfrid se iznenadio. Ja sam se sledio.
— Pogledajte mesec! — brzo sam uzviknuo, i u isto vreme preklinjući očepio Gotfrida.
U odblesku njegove cigarete video sam slab osmejak i treptaj njegovih očiju. Bio sam spašen.
— Ne, nismo bili zajedno, — objasni Gotfrid. — Tada sam bio sam. A kako bi bilo da popijemo ovaj ostatak bole?
— Ja neću više.
Pat je odbijala glavom.
— Ne mogu da pijem tako mnogo vina.
Čuli smo kako nas Ferdinad zove, i podjosmo njemu. Masivna Ferdinandova figura bila je u vratima.
— Haj'te deco, unutra, — reče on. — Ljudi kao mi nemaju šta da traže noću u prirodi. Priroda hoće da bude sama noću. Seljak i ribar još mogu; ali mi, stanovnici grada, sa svojim otupelim instinktima, nemamo noću posla u prirodi.
On stavi Gotfridu ruku na rame.
— Noć je, Gotfride, protest prirode protiv taloga civilizacije. Čestiti čovek ne može to dugo da izdrži. On primećuje da je izlučen iz ćutljivog spleta drveća, životinja, zvezda i nesvesnog života.
Ferdinand se smeškao onim čudnim osmehom o kome čovek ne bi sigurno mogao da kaže nije li žalostan.
— Dodjite, deco, unutra. Zagrejaćemo ruke na uspomenama. Ah, divnog li vremena dok još besmo rasta viči i daždevnjaci, tamo pre nekih pedesetšezdeset hiljada godina ... Gospode, kako smo se otada srozali...
Uzeo je Patrisinu ruku.
— Kad ne bismo imali još ovo malo smisla za lepotu, sve bi bilo izgubljeno.
Jednim pažljivim pokretom svoje ogromne ruke stavio je Patrisinu ruku pod svoju.
— Srebrna zvezdo iznad bučne provalije, hoćete li da popijete jednu čašu sa ovim prastarim čovekom?
Pat je klimnula glavom.
— Hoću, — izjavila je. — Sve što god hoćete. Oboje su ušli. Patris je izgledala pored Ferdinanda kao da mu je kći. Vitka, smela, mlada kći umrlog diva koji je zaostao iz drevnih vremena.
U jedanaest smo pošli kući. Valentin i Ferdinand su išli taksijem.
Valentin je šofirao. Mi ostali smo se vozili Karlom. Noć je bila topla.
Kester je zaobilazno vozio kroz neka uspavana sela koja su ležala duž druma. Ponegde je bilo svetlosti i čuo se lavež pasa. Lenc je sedeo napred, pored Ota. Pevao je. Pat i ja smo se skupili pozadi u kolima.
Kester je divno vozio. Okuke je prelazio kao ptica u letu. Išao je sigurno, kao da se igra. Nije vozio oštro kao većina trkačkih vozača.
Čovek bi mogao da spava dok on prolazi serpentinama. Uopšte se nije primećivala brzina.
Po šumu točkova znali smo kad menjamo put. Na asfaltiranom drumu su zviždali, a na kamenom grmeli. Farovi su jurili pred nama kao ispruženi lovački psi koji su iz mraka gonili čas nizove vitkih breza, čas redove jablanova. Pored nas su u mukloj veličanstvenosti, jurili telefonski stubovi, niske kuće i šume. A iznad nas se protezala neizmerna magla svetlog mlečnog puta u pratnji hiljada zvezda.
Kester je ubrzao vožnju. Pokrio sam Pat našim kaputima. Ona mi se nasmešila.
— Voliš li ti mene, ustvari? — upitah je. Ona je odmahnula glavom.
— A ti mene?

— Ne. To je sreća, zar ne?
— Velika sreća.
— Onda nam se ništa ne može desiti, je li?
— Baš ništa! — odgovori ona i uhvati moju ruku ispod kaputa.
Drum se u luku spuštao prema železničkom nasipu. Sine su svetlucale. U daljini je treptala crvena svetlost. Karlo je zaurlao i jurnuo.
Prolazio je brzi voz sa spavaćim kolima i osvetijenim vagonrestoranom. Stizali smo ga, i ubrzo bili na istoj liniji. Sa prozora su mahali ljudi. Nismo im odgovarali. Prošli smo. Osvrnuo sam se.
Crna lokomotiva bljuvala je varnice i dim i jurila u plavu noć. Mi smo je prestigli. Ali tJUce i kuće su nam dolazile u susret. Karlo je usporio, mi smo se vraćali u grad, autotaksima, garažama i mebliranim sobama, a ona je jurila dalje, duž šumskih proplanaka, livada i reka, u daljinu, u pustolovinu prostranstva. ali još uvek je rikao kao divlja zver. Kester je stao u blizini groblja. Nije nas odvezao ni do Patrise ni do mene, nego je stao negde u blizini. Verovatno je mislio da želimo da budemo sami. Izišli smo iz kola. Njih dvojica su odmah odjurili dalje, ne obazirajući se na nas. Pogledao sam za njima. Za jedan časak bilo mi je to neobično. Oni su otišli, moji drugovi su otišli, ja sam ostao.
Ja sam ostao...
Odagnao sam tu misao.
— Hodi, — rekao sam Patrisi.
Ona me je posmatrala kao da je osetila nešto.
— Idi s njima.
— Neću.
— Ipak, ti bi hteo s njima...
— Koješta... — odgovorio sam, ma da sam bio svestan da govori istinu. — Hajd'mo...
Išli smo pored groblja, pomalo se teturajući zbog vetra i vožnje.
— Robi, — reče Pat, — više bih volela da idem kući.
— Zašto? i
— Neću da se mene radi odričeš nečega.
— Sta ti pada na um! — branio sam se. — Čega se to odričem?
— Drugova, koje napuštaš.
— Ne napuštam ja njih. Već sutra ujutru ću biti s njima.
— Ti znaš šta ja mislim. Pre si mnogo više bio s njima.
— Onda nisi ti bila ovde, — odgovorio sam i otvorio vrata.
Ona je mahala glavom.
— Ovo je nešto sasvim drugo. —; Dabome da je sasvim drugo. Digao sam je i odneo u svoju sobu.
— Tebi su potrebni drugovi, — reče sasvim blizu raog lica.
VH ratna, druga U
— I ti si mi potrebna, — odgovorio sam.
— Ali ne u tolikoj meri.
— To ćemo tek da vidimo...
Otvorio sam vrata i spustio je na pod. Ona se pripila uz mene.
— Ja sam sasvim loš drug, Robi.
— Nadam se da je tako. Ne želim ženu druga. Ja želim draganu.
— Nisam ni to, — progundjala je ona.
— Pa šta si?
— Ni polovina, ni celina. Ja sam fragment...
— To je najbolje. To raspaljuje fantaziju. Takva se žena večno voli.
Čovek se brzo zasiti savršene žene. Žene od vrednosti takodje. Ali fragmenta nikad.
Bilo je četiri sata. Otpratio sam Pat kući i polako se vraćao. Nebo je bilo već svetlije. Bližilo se jutro. Išao sam duž groblja, pored Internacionala. Vrata jedne šoferske krčme pored Sindikalnog doma otvoriše se i izidje jedna devojka. Mala kapa, pohaban crven kaputić, visoke lako vane cipele. Skoro sam je obišao, i tek tad je poznadoh.
— Lizo!
— Zar i ti opet ovde!
— Odakle dolaziš? — upitah je. Ona pokaza jednim pokretom ruke.
— Čekala sam te. Mislila sam da ćeš proći. U ovo vreme se uvek vraćaš kući.
— Da, tako je ...
— Hoćeš li sa mnom? Kolebao sam se.
— Ne mogu...
— Nije mi potreban novac, — reče ona brzo.
— Nije zbog toga, — odgovorih nesmotreno. — Imam novaca.
— Ah, tako... — reče ona gorko i koraknu nazad. Pružio sam joj ruku.
— Nemoj Lizo ...
Tanka i bleda, stajala je u sivoj, praznoj ulici. Tako sam je sreo pre mnogo godina, kad sam životario usa~
,djen i prazan, bez misli i bez nada. Prvo je bila nepoverljiva, kao sve te devojke, ali kasnije, pošto smo nekogfeo pata razgovarali, postala je dirljivo prisna. Bio je čudnovat taj odnos. Ponekad je neđeljama nisam vid jao, a onda je najednom stajala i čekala. U to vreme ni jedno od nas nije imalo nikoga i ničega. Tada je ta toplina i srdačnost, koju smo jedno drugome pružali, značila više nego obično.
Odavno je nisam video, otkako sam upoznao Pat.
— Gde si bila tako dugo, Lizo? Ona slegnu ramenima.
— To nije važno. Htela sam da te vidim. A sad opet mogu da odem.
— Kako ti je?
— Mani... — reče ona. — Nemoj da se uzbudjuješ. Usne su joj drhtale. Izgledala je izglađnelo.
— Ipak ću poći s tobom.
Njeno jadno, ravnodušno, bludničko lice oživelo je i podetinjilo se.
Usput sam svratio u jedan šoferski bife koji je ćele noći otvoren, da joj kupim nešto za jelo. Isprva nije htela: pristala je tek kad sam rekao da sam i ja gladan. Ali je pazila da me ne prevare i da mi ne podmetnu loše komade. I nije pristala na pola funte šunke, rekla je da je dosta četvrt, ako usto uzmemo i frankfurtske kobasice. Ali ja ipak uzeh pola funte i dve kutije kobasica.
Stanovala je u jednoj sobici pod krovom, koju je malo doterala. Na stolu je bila petrolejska lampa, a pored postelje u jednoj boci sveca.
Po zidovima ekserčićima pričvršćene slike iz ilustrovanih listova. Na komodi nekoliko detektivskih romana, a pored njih paketić pornografskih fotografija. Poneki posetilac, naročito oženjen, hoće da vidi tako nešto. Liza ih baci u fijoku, pa izvuče izlizan ali čist pokrivač.
Raspakovao sam jelo. Zato vreme se Liza presvlačila. Prvo je svukla haljinu. Znao sam da je jako bole noge, jer je morala mnogo da hoda, ali je ipak stajala u svojim visokim lakovanitn cipelama do kolena i crnom rublju.
— Kako ti izgledaju moje noge? — Prvoklasne! n
Bila je zadovoljna. Laknulo joj je. Sela je na postelja da skine cipele.
— Staju sto dvadeset maraka, — reče i pruži mi ih. — .Dok se toliko zaradi one se već i raspadnu.
Iz ormana je izvukla jedan kimono i par izbleđelih brokatnih cipela iz boljih dana. Pritom se smeškala kao krivac. Htela je da mi se dopadne. Najednom, u ovoj maloj sobici, počelo je nešto da me guši, kao da mi je neko umro.
Jeli smo. Oprezno sam razgovarao s njom. Ali ona je primetiia da postoji neka promena. Njene su oči postale bojažljive. Med ju nama nikad nije bilo ništa više no što je slučaj sobom doneo. Ali možda je baš to, više no išta drago, spajalo i obavezivalo.
— Zar ideš? — upita me kad sam ustao, kao da se toga već odavno bojala.
— Imam jedan sastanak ... Ona me pogleda.
— Tako kasno?
— Poslovan. Važan za mene, Lizo. Moram da potražim jednu ličnost.
Obično je u ovo vreme u Astoriji.
Mjedna žena nije za te stvari uvidjavnija od devojaka kao Liza. Ali se ni jedna žena ne može tako bezuspešno lagati kao one. Lizino lice postade bezizrazno.
— Ti imaš drugu ženu ...
— Ali, Lizo ... tako smo se retko vidjaK ... skoro godinu dana se nismo videli ... moraš razumeti...
— Ne, ne... ne mislim ja to. Ti imaš ženu koju voli§! Ti si se promenio. Ja to oseeam.
— Ali, Lizo...
— Jeste, jeste! Reci!
— Ne znam ni sam. Možda ...
Neko vreme je stajala, a onda klimzrala glavom.
— Da, da... prirodno ... Baš sam glupava... Parnedju nama i nema ničega ...
Prešla je rukom preko čela.
— Ne znam kako mogu i da mislim na to...
Njen tanki stas, umoran i lomsa, bolno me je dirnuo. Brokatne cipele
... kimono ... duge prazne večeri, uspomene ...
— Dovidjenja, Lizo ...
__ Ti ideš ... Nećeš još malo da ostaneš? Ti ideš... već?!
Znao sam šta je mislila. AH nisam mogao, čudno je bilo, ali nisam mogao, i osećao sam to. Nikada ranije nisam osetio. Moji pojmovi o vernosti nisu bili preterani. Ali sad nije više bilo moguće. Najednom sam osetio koliko sam se udaljio od svega toga.
Stajala je u vratima.
— Ti ideš... Trgla se natrag.
— Slušaj... znam ... ti a mi ostavio novac ... ispod aovina ... neću... na ... na ... da, idi samo.
— Moram, Lizo...
— Ti nećeš više doći...
— Hoću, Lizo ...
— Ne, ne, nećeš više doći... znam ja to! I ne treba više da dodješ!
Idi... idi već...
Plakala je. Sišao sam niz stepenice. Nisam se okrenuo.
Dugo sam išao ulicama. Bila je čudnovata noć. Bio sam potpuno budan i nisam mogao više da spavam. Prošao sam pored Internacionala, misleći na Ližu i protekle godine, na mnogo stvari koje sam već zaboravio. Sve to bilo je tako davno da je izgledalo kao da više ne pripada meni. Zatim sam prolazio ulicom u kojoj je stanovala Pat, Vetar je duvao jače. Svi prozori na njenoj kući bili su mračni. Sivo jutri? krišom se provlačilo duž kuća. Najzad podjoh kući „Bože moj", mislio sam „meni se čini da sara sreean".

— Ne treba da skrivate damu koju stalno krišom dovodite, — poče gospodja Zalevska. — Mirne duše može javno da vam dolazi. Dopada mi se...
— Pa vi je niste još ni videli, — odgovorio sam.
— Budite bez brige, ja sam je već videla, — izjavi gospodja Zalevska odlučno. — Videla sam je i dopada mi se. Staviše, veoma mi se dopada. Ali to nije žena za vas!
— Tako?!
— Da! Čudila sam se već kako ste došli do nje u tim vašim krčmama.
Ali, prirodno: najgori mangup...
— Menjajmo temu, — prekinuo sam je.
— To je, — reče ona podbočivši se, — žena za čoveka u dobrim, sredjenim prilikama. Jednom reci: za bogata čoveka. „Eto ti na," pomislih. „Sad si dobio! To ti je baš i trebalo".
— To može za svaku ženu da se tvrdi. — odgovorio sam razdraženo.
Ona je zatresla svojim kovrdžama.
— Videćete! Budućnost će mi dati za pravo.
— Sta?! Budućnost?!
' Ljutito sam bacio na sto svoja dugmeta za manžetne.
— Ko još danas računa s budućnošću! Zašto već sad zbog toga da razbijam glavu!
Gospodja Zalevska je zabrinuto njihala svoju dostojanstvenu glavu!
— Čudni ste vi mladići. Prošlost mrzite, sadašnjost prezirete, a za budućnost ne marite. Kako to može dobro da se svrši!
— Sta smatrate vi, upravo, kao dobar svršetak? — upitao sam je. —
Svršetak može biti dobar samo ako je pre njega bilo loše. Tada je loš svršetak povoljniji.
— To su jevrejska izvrtanja, — odgovori dostojanstveno gospodja Zalevska i odlučno se okrete vratima.
Ali kad je već stavila ruku na kvaku zastala je kao ukopana.
— Smoking? ... — šapnula je začudjeno. — Vi?!... Raširenih očiju posmatrala je Kesterovo odelo koje je visilo na ormanu. Bio sam ga posudio jer sam večeras nameravao da idem u pozorište s Patrisom.
— Da, ja! — odgovorio sam jetko. — Vaša sposobnost kombinovanja nenadmašna je, milostiva gospodjo ...
Ona me pogleda. Preko njenog punačkog lica pred je čitava bura misli. Završila se širokim i značajnim osmehom.
— Aha! — reče. Onda još jednom:
— Aha!
A zatim, već iz hodnika, lukavo i zadovoljno, obuzeta večnom radošću žene pri takvim otkrićima, preko ramena dodade:
— Dakle tako stoji stvar!
— Da, tako stoji, prokleta babo! — režao sam za šijom, pošto sam već bio siguran da me ne može čuti.
I onda sam besno tresnuo o zemlju svoje nove lakovane cipele, zajedno s kutijom. Za bogata čoveka! Kao da ja ne znam to!
Otišao sam po Patris. Bila je obučena i čekala me. Dah mi je zastao kad sam je video. Prvi put otkako je znam imala je na sebi večernju haljinu.
Haljina je bila od srebrnog brokata. Slivala se blago s ravnih ramena i pripijala uz telo. Izgledalo je kao da je tesna, a ipak bese toliko široka da nije smetala lepom dugom koraku. Spreda je bila visoko zakopčana, a na ledjima duboko isečena. U bledom sutonu izgledala je Pat u njoj kao srebrna baklja, i bila mi je naglo, čudnovate izmenjena, svečana i tud ja. Iza nje se kao neka senka pojavio duh gospodje Zalevske sa visoko uzdignutim prstom.
— Dobro je što te nisam upoznao u ovoj haljini, — rekoh. — Nikad se ne bih usudio da ti se približim.
— To ti baš ne veruj em, Robi. Smešila se.
— Dopada ti se?
— Skoro mi je nelagodno! U njoj si sasvim druga žena.
— To nije neugodno. Eadi toga i postoje haljine.
— Može biti. Mene je to malo utuklo. Uz tu haljinu trebalo bi da imaš drugog muškarca. Coveka sa mnogo novca.
Ona se nasrne jala.
— Muškarci s mnogo novca su većinom odvratni Robi.
'— Ali novac nije odvratan, je li?
— Nije, — odgovori. — Novac nije.
— To sam i mislio.
— Zar ti ne misliš tako?
— Mislim, — rekao sam. — Novac ne donosi sreću ali umiruje.
— Novac čini čoveka nezavisnim, dragi, a to je još više. Ali, ako hoćeš, obući ću drugu haljinu.
— Ne! Ova je sjajna. Od danas više cenim krojača ne go filozofa. Ti ljudi unose lepotu u život, a to vredi sto puta više nego duboke misli.
Pazi, još ću se zaljubiti u tebe.
Ona se srne jala.
Oprezno sam pogledao po sobi. Kester je bio malo viši od mene, pa sam kopčama morao da udesim pantalone da stoje. Hvala bogu, dobro su stojale.
U pozorište smo se odvezli taksijem. Usput sam bio prilično ćutljiv, iako stvarno nisam znao zašto. Kada smo izišli iz kola, dok sam plaćao, jedva sam se odlučio da pogledam šof era. Imao je neispavane oči s crvenim kolutovima, bio je neobrijan i vrlo umoran.
Ravnodušno je uzeo novac. Tiho sam ga upitao:
— Je li danas bio dobar posao?
On podiže oči.
— Pa... može se podaeti, — odgovori faladro. Sigurno me je smatrao nametljivim Ifubopitii vcesi.
Za trenutak sam osetio da moram šesti pored njega i voziti Tada sam se okrenuo i video Pat, vitku i gipku, u srebrnastoj haljini i kratkom srebrnastom ogrtaču .sa širokim rukavima, lepu i punu iščekivanja.
— Hajde brzo, Robi, odmah će početi.
Pred ulazom su se gurali. Bila je premijera. Pozosište je bMstalo pod reflektorima. Automobili sa prisi zafi jedan za drugim. žene su izlazile u večernjim haljinama, sa bMstavim nakitom, a muškarci « frakovima, sa obrazima ružičastim kao jastučići, nasmejani, vedri, nadmeni, samopouzdani. I kroz sto to je taksi sa umornim šoferoHi odmileo krčeći i stenjući.
— Ma, hajde već, Robi! — viknula je Pat i pogledala nae, blistava i uzrujana. — Jesi li zaboravio nešto?
Bacio sam neprijateljski pogled na tai svet.
— Ne, — rekao sam. — Ništa nisam zaboravio. Otišao sam. do blagajne i zamenio karte. Uzeo sam dva mesta u loži, ma da su bila basnoslovno skupa. Naredbom sam se uzbunio protiv toga da Pat sedi med ju tim svetom koji je bio tako siguran u sebe i kome je sve samo po sebi bilo razumljivo. Nisam hteo da pripadne tom Hteo sain da budem sam sa njom.

II
Odavno Bisam bio u pozorištu. Ni danas ne bih išao da Pat nije želela.
Pozorište, koncerti, knjige, sve te gradjanske navike sam skoro već izgubio. Nije bilo vremena za to. Politika je priredjivala dovoljno pretstava, pucnjave su svake večeri pravile drugi koncert, a ogromna knjiga beđe bila je ubeđljivija od svih biblioteka.
Galerija i parter bili su puni. Tek što smo našli svoja mesta ugasila se svetlost. Samo ođblesak osvetljeaja sa rampe proleteo je kroz dvoranu. Muzika je svom silinom zabrujala, sve ponela i uzdigla.
Pomakao sam svoju stolicu u ugao lože. Tamo nisam video pozornicu ni bleđe glave gledalaca. Slušao sam mu ziku i gledao Patrisino lice.
Muzika je začarala ceo prostor. Kao južni vetar, topla noć, kao razapeto jedro pod zvezdama. Zvuči „ manovih priča" bili su sasvim nestvarni. Sve su uveličali i obojili, kao da tamna reka života šumi u njima. Nije bilo više ni teže, ni granica, postojao je samo sjaj, melodija i ljubav. Covek nije mogao shvatiti da napolju vlada beda, patnja i očajanje, dok ovakva muzika postoji.
Patrisino lice bilo je tajanstveno, obasjano svetlošću sa pozornice.
Sva se bila predala muzici. Voleo sam je što se nije oslanjala na mene niti me hvatala za ruku, čak ni pogledala, pa je izgledalo da na mene ne misli, da me je .sasvim zaboravila. Mrzeo sam kad se stvari mešaju, mrzeo sam priljubljivanje jedno uz drugo kad jednim ovlada lepota i moć nekog velikog dela. Mrzeo sam zanosne ljubavničke poglede, trivijalno pripijanje, nepristojnu ovnovsku sreću koja nikad ne može da se izdvoji i uzdigne. Mrzeo sam sve te priče o spajanju u ljubavi. Naprotiv, treba što više da su razdvojeni i što češće da se udaljuju, pa da se opet sastaju. Samo onaj koji je često usamljen poznaje sreću zajednice. Sve drugo razara tajanstvo žudnje. U čarobnu oblast samoće dopire osećajno uzbudjenje, predanost dubokom zanosu, moć prirodnih elemenata, bura, noć muzika ... i ljubav . . .
Upalila se svetlost. Za časak sam sklopio oči. O čemu li sam to razmišljao? Pat se okrenula. Video sam da se ljudi guraju ka vratima.
Bila je pauza.
— Hoćeš li da izidješ? Pat je odbila glavom.
— Hvala Bogu! Mrzim to uzajamno zagledanje tamo napolju.
Otišao sam da joj donesem čašu oranžade. Bife je bic opsednut.
Mnogi ogladne od muzike. Tople kobasice su nestale kao da je izbio tifus gladi. Kad sam se vratio u ložu, iza PatriMne stolice stajao je neko. Ona je, okrenute glave, živo razgovarala s njim.
— Ovo je gospodin Brojer, Roberte, — reče ona, „Gospodin Vo", pomislio sam i pogledao ga mrzovoljno. Rekla je Roberte, a ne Robi.
Čašu sam stavio na ogradu i čekao da ovaj čovek ode. Imao je sjajno skrojea smoking.
Brbljao je o režiji, o podeli uloga, i nije se micao. Pat se obrati meni:
— Gospodin Brojer pita da H bismo posle pretstave hteM da idemo u Kaskadu.
— Ako ti hoćeš... — odgovorio sam.
Gospodin Brojer je objasnio da će se možda moći malo igrati. Bio je vrlo učtiv i sasvim mi se dopao. Samo je imao eleganciju i lakoću koja mi nije bila mila i koja je sigurno imala uticaja na Pat. Ja je nisam imao. Najednom ... skoro da ne verujem svojim ušima... čuo sam da on Patrisi kaže ti. Iako za to ima bezbroj objašnjenja, ipak bih ga najradije bacio u orkestar.
Zazvonilo je. Muzičari su štimovali svoje instrumente.
— Dakle, sporazumeli smo se: naći ćemo se kod izlaza, — reče Brojer i najzad ode.
— Kakav je to mangup?
— To nije mangup. To je pristojan čovek. Moj stari poznanik.
— Ne trpim stare poznanike.
— Dragi, — primeti Pat, — bolje da slušaš. „Kaskada"... mislio sam i prebrojao novac. „Pro
Sđeta lopovska pećina!"
Pošao sam s mračnom radoznalošću. Samo mi je još taj Brojer bio potreban posle onih zloslutnih reci gospodje Zalevske. Već nas je čekao kod Maza. Pozvao sam taksi.
— Ostavite, — rekao je Brojer. — U mojim kolima ima dosta mesta.
— Dobro.
Bilo bi smešno da sam učinio nešto drugo. Ali sam se ipak ljutio zbog toga.
Pat je poznavala Brojerova kola. Bio je to veliki Pakar. Stajao je ukoso na mestu za parkiranje. Ona je prva pošla k njemu.
— Pa sad je drukčije lakiran! — uzviknula je i zastala pred njim.
— Da, sad je siv, — odgovori Brojer. — Da M ti se ovako više dopada?
— O, mnogo više! Zatim se obrati meni:
— A vama? Da li volite ovu boja?
— Ne znam kakvu je imao ranije. — Crnu.
— Crno izgleda vrlo dobro.
— Tačao. Ali mora biti i malo promene. U jesen će opet dobiti novu.
Stigli smo u Kaskadu. To je bio vrlo elegantan lokal za igranje, sa odličnim orkestrom.
— Čini mi se da je dupke puno, — rekoh obradovan, dok smo stajali na ulazu.
— Šteta... — reče Pat.
Udesićemo već — izjavi Brojer i poče da pregovara s direktorom.
Začelo je ovde bio dobro poznat, jer su nam uskoro doneli sto i nekoliko stolica. Za nekoliko minuta sedeli smo aa najboljem mestu u dvorani, odakle smo mogli dobro da vidimo ceo prostor za igranje.
Orkestar je svirao neki tango. Pat se naslonila na ogradu.
— Ah, dugo nisam igrala. Brojer je ustao.
— Hoćemo li?
Ona me pogleda blistajući.
— Ja ću za to vreme da poručim nešto, — rekoh.
— Dobro.
Tango je dugo trajao. Pat me je s vremena na vreme pogledala i smešila se. Ja sam joj uvek klimnuo glavom, ali se nisam baš dobro osećao. Izgledala je sjajno. Divno je igrala. Nažalost i Brojer je dobro igrao. Oboje su vanredno izgledali. Igrali su kao da su ranije već češće zajedno igrali. Poručio sam dupli rum. Njih dvoje su se vratili.
Brojer je pozdravio neke ljude. Za časak smo Pat i ja ostali sami.
— Otkad poznaješ ovog derana? — upitao sam je,
— Već odavno. Zašto?
— Tek tako ... pitam. Da li si često bila s njim avdel Ona me pogleda.
— Ne sećam se više, Robi.
— Toga se čovek seća, — odgovorio sam tvrdoglavo, iako sam znao našta ie mislila.
Ona je klimala glavom i smešila se. Mnogo sam je voleo. Toga sam je časa zaista mnogo voleo. Htela je dami da na znanje da je zaboravljeno sve što je ranije Mio. Ali u. meni je nešto rilo. Ma da je i meni samom bilo sm~ šnot ipak nisam mogao da se oslobodim toga. Stavio sam čašu na sto.
— Slobodno mi možeš reći. To nije, ustvari, ništa. Opet me je pogledala.
— Misliš li da bismo inače bali ovde? — upita.
— Ne, — odgovorio sam postidjeao. Orkestar je opet počeo da svira.
Brojer je prišao.
— Jedan bluz, — obrati se meni. — Čaroban je. Zar nećete da ga odigrate?
— Ne!
— Šteta.
— Trebalo bi jednom da pokušaš, Robi, — reče Pat.
— Bolje da ne pokušam.
— Ali zašto da ne pokušate? — pitao je Brojer.
— Nije mi stalo do toga, — odgovorio sam neljubazno. — Nikad nisam učio. Nisam imao vremena. Igrajte vi samo dalje, ja se već zabavljam ovde.
Pat je oklevala.
— Ali, Pat... — obrai h joj se, tebi to čini veliko zadovoljstvo.
— To da... A da li se ti zaista zabavljaš?
— Još kako! Pokazao sam na čašu.
— I to je jedna vrsta igranja.
Otišli su. Pozvao sam kelnera, pa ispio čašu. Onda sam brojao slane bademe. Pored mene je sedela senka gospodje Zalevske.
Brojer je doveo nekoliko ličnosti za naš sto. Dve lepuškaste žene i jednog mladjeg muškarca koji je imao malu, sasvim ćelavu glavu.
Docnije nam se pridružila i četvrta osoba. Svi laki kao pluta, gipki i sigurni. Pat je poznavala sve četvoro.
Osećao sam se težak kao klada. Dosad sam uvek bio sam sa Patris.
Sad sam prvi put video ljude koje je ona poznavala od ranije. Nisam znao kako da se ophodim s njima. Kretali su se lako i neusiljemo.
Dolazili sti iz.
?jednog života u kome je sve išlo glatko, u kome se nije vMelo ništa što se nije želelo videti. Bili su iz drugog sveta. Da sam ovde bio sam, s Lencom ili Kesterom, ne bih vodio računa o tome. Bio bih. ravnodušan prema svemu. AH tu je bila Pat, a ona ih je poznavala.
Zbog toga je sve išlo naopako. To me je paralisalo i prisililo da pravim poredjenja. Brojer je predložio da promenimo lokal.
— Robi, — reče Pat pri izlasku, — ne bi bilo bolje da podjemo kući?
— Ne, odgovorih. — Zašto?
— Tebi je dosadno.
— Koješta! Zašto bi mi bilo dosadno? Naprotiv! Tebi ovo čini zadovoljstvo.
Pogledala me je, ali nije rekla ništa.
Počeo sam da pijem. Ne kao maločas, nego ozbiljno. Covek s ćelavom glavom obrati pažnju na mene. Pitao me je šta pijem.
— Rum.
— Grog? — upitao je.
— Ne, rum.
Probao ga je, ali se zagrcnuo.
— Sto mu gromova! — reče odajući mi priznanje. — Na to čovek mora da se navikne.
Sad su i žene obratile pažnju na mene. Pat i Brojer su igrali. Pat je često pogledala ovamo. Ja ih više nisam gledao. Znao sam da nije pravo ovo što činim, ali me je nešto uhvatilo. Ljutilo me što su ostali obraćali pažnju na mene samo zato što pijem. Nisam želeo da irnponujem time kao gimnazijalac. Ustao sam i otišao do bara. Pat mi se učini sasvim strana. Nek ide vragu s njenim društvom! Ona pripada njima. Ne, ona ne pripada njima! Pa ipak! Celavko je došao za mnom. S mikserom smo popili jednu votku. Mikseri su uvek uteha.
S njima se čovek po ćelom svetu dobro razume, a ne mora da govori.
I ovaj je bio dobar. Samo je ćelavko bio slab. Hteo je da se izjada.
Neka Fifi mu je ležala na duši. Ali to je brzo prošlo. Zatim mi je pričao kako je Broj«: već godinama zaljubljen u Pat.
— Tako?
Kikotao se. Ja sam ga jednim preriojsterom ućufckao. Ali mi je ostalo u giavi ono što mi je rekao. Ljutio sam se što sam upao u ovo. Ljutio sam se i što me je to taknulo i što nisam pesnicom lupio o sto. Negde u dubini osećao sam hladnu želju za razaranjem. Nije bia uperena protiv drugih. Samo protiv mene.
Celavko je uskoro počeo da trabunja, pa je nestao. Ja sam ostao.
Najednom osetih uz svoju ruku jedre, čvrste gradi. To bese jedna od žesa koje je Brojer doveo. Sela je sasvim do mene. Njene kose sivozelene oči polako su me prozirale. To je bio pogled posle koga se nije imalo šte da govori, trebalo je odmah nešto preduzeti.
— Divno je kad neko može tako da pije, — primeti poste nekog vremena.
Gutao sam. Pružila je r«ku za mojom čašom. Ruka je bila ži ava i suva kao gušter, blještava od aakita. Pokretala se sporo, kao da gmiže. Znao sam u čemu je stvar. S tobom, ću brzo biti gotov, mislio sam. Ti me potcenjuješ jer vidiš da sam zlovoljan; ali se varaš. Sa ženama brzo izlazim na kraj. Ljubav ne mogu da savladam. Mene čini žalosnim ono što je nedostižno. žena je počela da govori. Imala je loman, staklen glas. Primetio sam da Pat gleda ovamo. Nisam se obazirao na to. Ali se nisam obazirao ni na ženu pored sebe. Imao sam osećanje da klizim kroz nedokučivi bezdan. To osećanje nije imalo veze ni s Brojerom, ni s ovim ljudima. Nije imalo nikakve veze čak ni sa Patris. To je bila mračna tajna. Stvarnost budi želje, ali nikad ne može da ih zadovolji. Ljubav počinje u čoveku, ali se nikad ne svršava u njemu. Cak i kad je sve tu: i čovek i ljubav i sreća i život, još uvek je sve to, po nekom strašnom udesu, suviše malo, i što veće izgleda sve manje biva. Kradom pogledah Pat. Eno je gđe prolazi u svojoj haljini, mlada i lepa, kao svetli plamea života. Ja je volim. Kad god je pozovem oma mi đodje. Nema nikakve prepreke, možemo da budemo bliski koliko je ljudima uopšte moguće. Pa ipak, sve to katkad, na neki zagonetan način, postaje mračno i bolno. Ne mogu da je izdvojim iz spleta stvari, ne mogu da je iščupam iz kruga njem života, jer je život iznad nas i u nama. Nameće svoje zakone, svoj dim, svoju prolaznost, sumnjivi sjaj sadašnjosti koja neprekidno nestaje, blistavu iluziju osećanja koja se uvek gube u ostvarenju. Nikad se ne mogu zadržati, nikada! Nikad se ne može raskinuti zveketavi lanac vremena, nikad se pokret ne može pretvoriti u odmor, strasti u smirenost, padanje u nepokretnost.
Ja ne mogu nja da izdvojim iz minulih dogadjaja, iz onoga što je bilo ranije, pre no što sam je upoznao, iz hiljade misli, iz njenih uspomena, iz, onoga što je nju obrazovalo pre nego što sam ja došao. Ne mogu da je odvojim čak ni od žena pored mene govorila je svojim prodornim glasom. Tražila je prijatelja samo za jednu noć. Htela je đeo tuđjeg života, da bi se njime rasplamtela, da bi zaboravila sebe i suviše bolnu svest da nikada ništa ne ostaje, ni ona, ni on, a najmanje njih dvoje zajedno.
Ne traži li ona, u suštini, isto što i ja? Druga, da bi zaboravili samoću i podnela besmislenost života?
— Haj'te, — obratih joj se, — de se vratimo. Beznadežno je... to što vi hoćete... a i ono što ja hoću.
Jedan trenutak me je posmatrala. Onda je zabaeSa glavu i nasmejala se.

Promenili srno još nekoliko lokala. Brojer je bio zagrejan, brbljiv i pun nađe. Pat se stišala. Nije me pitala, nije mi prebacivala, nije tražila objašnjenje. Jednostavno je bila ta. Ponekad je igrala — izgledalo je da klizi kroz jato marioneta i karikatura, kao lepa, uska, mirna ladja.
Ponekad mi se osmehnula.
Dremljivost noćnih lokala raširila je svog sivi, žuti otsjaj po zidovima i licima. Muzika kao da je svirala pod nekim staklenim katafalkom.
Celavko je pio kafu. Žena s rukama kao u guštera gledala je ukočeno preda se. Ođ jedne premorene cvećarke kupio je Brojer ruže i pođelio ih Patrisi i drugim dvema ženama. Na poluotvorenim pupoljcima sijale su male, bistre vodene kapljice.
— Hajde da jedanput i nas dvoje igramo — reče mi Pat.
— Ne, — odgovorio sam, misleći na ruke koje su je dodirivale. — Ne,
— rekoh, i pritom sam osećao koliko sam smešan i bedan.
— Ipak . .. — ponovi Pat, a oči joj potarnneše.
— Ne. Neću, Pat. Najzad smo pošli.
— Odvešću vas kući, — rekao mi je Brojer.
— Dobro.
U kolima je bilo jedno ćebe, koje je Brojer stavio Patrisi na kolena.
Sad je izgledala bleda i umorna. Žena koja je sedela samnom kod bara gurnula mi je na rastanku jednu ceduljicu u šaku. Napravio sam se kao da se ništa nije desilo. Ušao sam u kola. Putem sam gledao kroz prozor. Pat je sedela nepomično u uglu. Nisam je čuo ni da diše.
Brojer je prvo pošao do njenog stana. Znao je gde stanuje. Izišla je.
Brojer joj je poljubio ruku.
— Laku noć, — rekao sam. Nisam je ni pogledao.
— Kuda da vas odvezem? — upita me Brojer.
— Do prvog ugla.
— Rado ću vas odvesti do kuće, — odgovori on brzo i ljubazno.
Hteo je da spreči da se vratim do nje. Razmišljao sam da li da mu opalim šamar. Bio mi je sasvim ravnodušan.
— Dobro, odvezite do Fredi bara.
— Zar možete u ovo doba još da udjete? — upitao je.
— Lepo je od vas što se toliko brinete o meni, aH budite uvereni da ja svuda mogu da udjem.
Pošto sam već to rekao, bi mi ga žao. Sigurno je sam sebi ćelo veče izgledao sjajan i umešan. Ne treba to razoriti. Oprostio sam se od njega ljubaznije nego od Patris.
U baru je bilo još prilično sveta. Lenc i Ferdinand Grau igrali su puKer sa konfekcionarom Bolvizom i još nekima.
— Sedi, — reče Gotfrid. — Danas je vreme za poker.
— Neću.
— Pogledaj ovo, — reče i pokaza na hrpu novca. — Bez blefiranja!
Fleševi samo lete u vazduhu.
— Dobro, — rekoh. — Daj karte!
Sa dva kralja izblefirao sam kare pubova.
— Ovo valja! — uzviknuo sam. — Čini mi se da je danas vreme i za blefiranje.
— Uvek! — odgovori Grau, pruživši mi cigaretu.
Tri ratna *raga
Nisam mislio da ostanem dugo. Ali sad osetih. malo čvrstog tla pod nogama. Nisam bio baš naročito raspoložen, ali ovo je bio stari, dobri zavičaj.
— Stavi pored mene pola boce ruma! — doviknuo sam Fredu.
— Dodaj malo portvajna, — reče Lenc.
— Neću, — odgovorio sam. — Nemam vremena za eksperimente.
Hoću da se napijem.
— Onda uzmi slatke likere. Je li bilo loma?
— Koješta!
__ Ne pričaj, mali. Ne trućaj svom starom Lencu koji sna sve skrivene kutove srca. Priznaj i loči.
— Sa ženom ne može biti loma. Covek može samo da se naljuti na nju.
— To su suviše tanane razlike za tri sata ujutru. Ja sam, uostalom, sa svakom imao loma. Kad više nema loma, onda je blizu kraj.
— Lepo, — rekoh. — Ko deli?
— Ti, — odgovori Grau. — Čini mi se, Robi, da patiš od svetskog bola. Ne daj da te slomiju. Život je šaren, ali nesavršen. Uostalom, i sa svetskim bolom blefiraš neverovatno. Sa dva kralja, to je već drskost.
— Jednom sam video partiju u kojoj su dva kralja stajala protiv sedam hiljada franaka, — dobaci Fred iza šanka.
— Svaj carskih ili francuskih? — upita Lenc.
— Švaj carskih.
— Sreća tvoja... — odgovori Gotfrid. — S francuskim ne bismo prekidali igru.
Igrali smo još čitav sat. Dobio sam prilično mnogo. Bolviz je stalno gubio. Pio sam, ali sam dobio samo glavobolju.
Smedje, lepršave marame su nestale. Sve se zaoštrilo. Stomak mi je goreo.
— A sad prestani i pojedi nešto, — naredi Lenc. — Fred, daj mu jedan senđvfiS i nekoliko sardina. Strpaj novac u džep, Robi.
— Još jednu rtmđnf
— Dobro. Ali to je poslednja. Duplo?
— Duplo, — odgovoriše ostali.
Zadržao sam dosta nerazumno desetku i kralja i ku;pio tri karte.
Puba, damu i keca. Njima sam dobio protiv Bolviza, koji je imao kare osmica i licitirao do neba. Psujući, isplatio mi je gomilu novca.
— Vidiš, — rekao je Lenc, — fleševi su u vazđuhu. Seli smo za bar.
Bolviz se raspitivao o Karlu. Nije mogao da zaboravi kako je Kester tukao njegova sportska kola. Još uvek je hteo da kupi Karla.
— Pitaj Ota, — odgovori Lenc. — Ali verujem da bi 'ti pre prodao desnu raku.
— No, no, — reče Bolviz.
— Ti ne razum.es to, — odvrati Lenc, — ti, komercijalni sine dvadesetog veka.
Ferdinand Grau se smejao. I Fred se smejao. Najzad smo se svi smejali. Kada se još ne bi smejao dvadesetom veku, morao bi čovek da se ubije. Ali dugo se nije moglo smejati. Bilo je, stvarno, za ridanje.
— Znaš li da igraš, Gotfride? — upitah ga.
— Razume se. Bio sam ranije učitelj igranja. Zar si već zaboravio?
— Zaboravio .,. Pusti ga da zaboravi, — dodade Ferdinand Grau. —
Zaboraviti, to je tajna večne mladosti Stari se samo usled pamćenja.
Suviše se malo zaboravlja.
— Ne, — reče Lenc. — Zaboravlja se samo ono što ne bi trebalo da se zaboravi.
— Hoćeš li da rne naučiš? — upitao sam ga.
— igranje? Za jedno veče, mali. Je li to sav tvoj jad?
— Nemam jada, — odgovorih. — Imam glavobolju.
— To je bolest našeg vremena, Robi, — primeti Ferdinand. —
Najbolje bi bilo da smo rodjeni bez glave.
Otišao sam još u Internacional. Alojz je baš hteo da jsatvori.
— Ima li još koga? — upitah.
— Roza.
— Haj'te, svi troje da popijemo još po jednu.
— Rado.
Roza je sedela pored šanka i plela čaraplce od vune za svoju ćerkicu.
Pokazala mi je uzorak. Jaknicu je već dovršila.
— Kako posao? — pitao sam je.
— Rdjavo. Niko živi nema novaca.
— Da ti pozajmim. Evo, zaradio sam na pokeru.
— Kartaški novac donosi sreću, — reče Roza, pa ga popljune i strpa u džep.
Alojz je doneo tri čaše. Kad je došla Frici, doneo je još jednu.
— Fajront! — reče tada. — Umoran sam k'o pas.
Ugasio je svetlost. Podjosmo. Roza se oprostila na vratima. Frici je uzela Alojza pod ruku. Išla je pored njega feveža i laka. On je vukao svoje ravne tabane po kaldrmi. Zastao sam i gledao za njima. Video sam kako se Frici nagla prljavom i nakaznom kelneru, i ljubi ga. On se ravnodušno branio. Najednom, dok sam se okrenuo i pogledao praznu ulicu, kuće s tamnim prozorima i hladno noćno nebo, strašna žudnja za Patris pogodila me je kao udar pesnicom, tako da sam mislio da ću posrnuti. Ništa više nisam razumeo — ni sebe, ni svoje držanje, ni ovo veče; ništa više.
Naslonio sam se na jednu kuću i ukočeno gledao preda se. Nisam shvatio zašto sam sve to učinio. Sve me rastrza, čini nerazboritim i nepravednim, baca tamoamo. i razbija mi ono što sam s mukom sagradio. Stajao sam nemoćan, ne znajući šta da radim. Kući nisam hteo — to bi bilo gadno. Najzad se setih da će kod Alfonsa biti još otvoreno. Otišao sam tamo. Tu sam hteo da ostanem sam do jutra.
Alfons nije mnogo govorio kad sam došao. Kratko me je pogledao pa nastavio da čita novine. Seo sam za jedan sto i dremuckao. Sem mene nije bilo nikoga. Mislio sam na Pat. Stalno samo na nju. Mislio sam o svom ponašanju. Sve pojedinosti su mi najednom došle na um. Sve se obrnulo protiv mene. Ja sam bio jedini krivac. Bio sam lud. Blenuo sam u sto. U glavi mi je bučalo. Bio sam ogorčen i besan na sebe. Sasvim nemoćan. Ja... ja sam sve upropastio.
'